ODLOMAK: Austrijanka, Zoran Milekić

AUSTRIJANKA

Zoran Milekić

Budite prvi koji će pročitati odlomak Razočaranja iz romana o heroini Drugog svetskog rata Diani Budisavljević, koja je hrabro i odlučno kršila sve naredbe zapovednika logora jer je znala da je akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora smrti zapravo akcija spasavanja čovečnosti iz životinjskih kandži zla

Priredila: redakcija

Srbi u Zagrebu i drugde su i te kako zaplašeni. Ali odjednom se proču kako neka gospođa radi na tome da se zatvorenim Srpkinjama i njihovoj deci pruži pomoć. Možda je to, ipak, moguće. Beše već kraj oktobra 1941. kad neke nepoznate žene počeše dolaziti u Dianin stan i donositi odeću, obično u zavežljajima. Glasovi se šire, ali tajno jer sve se to i sme raditi samo u tajnosti. Ove dolaske, poznatih i nepoznatih, Diana je koristila kao prilike za proširenje akcije. – Obavijestite svoje poznanike, ako se u njih može imati potpuno povjerenje – poče im govoriti. – A oni neka dalje obavijeste svoje znance. Bio je to jednostavan i u tom trenutku jedini moguć način okupljanja saradnika, ali dao je neočekivano dobre rezultate. Čudo je šta su sve u stanju da učine obične reči među ljudima. Za svega nekoliko dana prikupi se znatna količina odeće. A to je od presudne važnosti jer zima već kuca na vrata. Mraz je sve oštriji, može se naslutiti da će ovo biti strašna zima.

Dianin stan se ubrzo pretvori u svojevrsnu krojačku radionicu. Uz pomoć svoje dve već odrasle kćerke, Jelke i Ilse, i nekoliko njihovih prijateljica, poče od vunenih i baršunastih draperija i zavesa šiti dečje kapute, haljine i pokrivače. Potom sve to u velikoj garaži Budisavljevića razvrstavaju i pakuju. Diana uz to poče i da prikuplja novac kako bi imali za neku neophodnu kupovinu. – Gospođa Budisavljević? – upita je žena srednjih godina koja se pojavi na vratima. – Da – potvrdi Diana. – Uđite, molim vas. – Ne, hvala – uzvrati ova pa izvadi iz tašne kovertu. – Uzmite ovo. Nije mnogo, ali značit će.

– Hvala vam – nasmeši se Diana. – Kak je vaše ime? – A ne… ne! – odmahnu darodavka glavom. – Bolje nemojte. I ode, bez ijedne više reči.

Diani je sve jasno. Darodavci i donatori se strahovito plaše ustaških vlasti, pa insistiraju na tome da ona njihova imena nigde ne beleži. U toj državi humanost može biti plaćena progonom, pa i gubljenjem glave. Zato se Diana tih zahteva pridržava.

A kupuju uglavnom vreće za slamu i ćebad kako logorašice i njihova deca ne bi spavali na golom i hladnom podu. – Barem dio ovih stvari treba poslati što prije u Loborgrad – reče Diana ćerkama dok u garaži pakuju stvari. – Noći su već sad užasno hladne. A

i ustašama može svašta pasti na pamet. Mogu prosto doći i sve nam ovo oduzeti. Logor Loborgrad udaljen je oko sedam kilometara od Zlatara, u Hrvatskom Zagorju, a nešto više od pedeset kilometara od Zagreba, kad se ide preko Marije Bistrice. Zvanično je osnovan pre malo manje od mesec dana, početkom oktobra. Smešten je u dvorcu koji je nekad pripadao aristokratskoj porodici Keglević, a potom bio korišćen kao dom za stare. Pod upravom je folksdojčera. Zapovednik logora je tridesetpetogodišnji Karl Heger, rodom iz Osijeka, i sam folksdojčer, po zanimanju urar, časovničar. Zamenik je njegov brat Valdemar. Sada su u njemu Srpkinje i Jevrejke sa svojom decom. Već više od dvadeset dana prebivaju u ovom dvorcu-logoru u vrlo nehigijenskim uslovima, pa im se deca ubrzano razbolevaju. Već zakorači novembar kad Diana saznade da je iz logora puštena jedna zatvorenica, gospođa Kovačević sa svojom decom. Odmah je poseti ne bi li doznala neke pojedinosti o logoru. Žena deluje zaplašeno. Njeno ćutanje govori koliko i njeni kratki odgovori, mnogo. Diana po tome brzo shvati kako se sa njima postupa u tom dvorcu. – Izabrale smo zapovjednicu – reče žena tiho, mereći svaku reč – Radojku Vasiljević. Dobra je. Puno se brinula o nama, onoliko koliko je mogla. To je dovoljno Diani da shvati da robu u Loborgrad treba slati direktno Radojki Vasiljević i da će je ona pravedno raspodeliti. I robu uskoro poslaše. Ima tu kukuruznog hleba, čvaraka, slanine, masti, masla, kuvanih jaja, belog luka, češnjaka. Čak i kondenzovanog mleka, još uvek se može kupiti na crno u Zagrebu. Ali ne prođe ni nekoliko dana a Diana saznade da od svih tih stvari gotovo ništa nije podeljeno. Sve je komandant logora prisvojio sebi lično! Diani ne ostade ništa nego da sama ode u logor i pokuša nekako pomoći zatočenicama. Preko muža uspostavi vezu sa doktorom Jankom Pajasom. On je lekar u logoru, kao što je ranije bio i u staračkom domu. Dvetri nedelje kasnije, doktor dođe po nju unajmljenim ustaškim automobilom. Ona moraše platiti i najam automobila i benzin. U automobil utovariše nekoliko paketa, a onda ih Pajasov sin poveze ka Loborgradu. Imaju propusnicu, ali im, uprkos tome, zabraniše ulaz u logor. Doktor Pajas ode u upravu i tamo se prilično zadrža. Potom se vrati klimajući glavom.

Ne treba joj reći dvaput. Mora ugrabiti svaku moguću priliku koja joj pruža bilo kakvu šansu za uspeh

– Možemo ući – reče joj – ali pod uvjetom da ni o čemu što ćemo vidjeti nikomu ništa ne govorimo! Vele, ovo je ipak logor, nije izletište. Diana mu klimnu glavom. Ali sam taj zahtev joj govori mnogo. Ipak, mora misliti na logorašice i njihovu decu, oni su sada najbitniji. Pa i po cenu da se pruži bilo kakvo obećanje tom đavolu koji sebe naziva upravnikom logora. U dvorištu se nakratko srete sa Srpkinjama i saznade da im poslate bale slame uopšte nisu podeljene, ali da im se hrana može slati. U povratku Diana je prilično razočarana.

– Skoro sve odranije su uzeli, a sad se kao može slati! Tko će garantirati da će te žene ubuduće dobiti išta od onog što im pošaljemo? – požali se Pajasu. – Nitko! – bi jasan ovaj. – Nego, možda bi bilo dobro da se obratite protestantskom biskupu. Možda bi on mogao štogod… Vrijedi pokušati, ne? Ne treba joj reći dvaput. Mora ugrabiti svaku moguću priliku koja joj pruža bilo kakvu šansu za uspeh. Jer zima ne čeka! Novembar, studeni, bliži se kraju, prosinac, decembar, već je na pragu. Zima je sve oštrija, ni mnogi stari Zagrepčani takvu ne pamte. Čini se da će biti jedna od najhladnijih koje je taj grad upamtio. Ugovori prijem pa ode u prostorije Evangelističke crkve, preko puta nove džamije. Nekada su pripadale jednoj jevrejskoj porodici, ali su ih ustaške vlasti oduzele. One stare prostorije u Gundulićevoj ulici rekvirirala je nemačka vojska. Tu se sastade sa četrdesetosmogodišnjim biskupom Filipom Popom, Nemcem. Možda će pomoći i malo nemačkog jezika gde zapne! Pop je potomak davno doseljenih Nemaca, podunavskih Švaba, odrastao je u Zemunu, tu je završio i gimnaziju. Bar im jezik neće biti problem, valjda će se bolje razumeti. Diana mu se, bez mnogo okolišanja, požali na teške uslove koji vladaju u Loborgradu. – Prekrivače, bale slame i druge stvari komandant koristi u vlastite i ko zna kakve svrhe – reče. – Za očekivati je i da hrana završi na isti način.

– A što vam ja tu mogu pomoći? – upita biskup, a onda zaškilji. – Vi ste folksdojčer kao i upravnik logora. – Pa što? – začudi se biskup. – Uostalom, pravo govoreći, ne mogu povjerovati tim pričama da su žene i djeca u logorima. – Zaista? – uzvrati Diana pomalo izazivački jer joj se učini da biskup i ne pokazuje bogzna kakvu predusretljivost. – Osobno sam bila u logoru i vidjela ih. Razumijete? Sopstvenim očima sam ih vidjela!

– Slušajte, ako će vam oni oduzimati hranu koju pošaljete, ne vidim kako bi se to moglo spriječiti?

– Razmišljale smo o tome moje suradnice i ja – odgovori brzo Diana, koja je nešto tako i očekivala. – Zaključile smo da je najbolje rješenje da se jednom tjedno u logor autom prevezu sendviči i tamo podijele. Da bismo to ostvarili, potrebna je dozvola za ulazak u logor i za dijeljenje hrane. A to biste nam mogli ishoditi vi. – Ja? – opet se začudi biskup.

Potom ućuta. Pribira u sebi ono što mu Diana zapravo traži.

– Neću ja to moći – reče naposletku suzdržano. – Ne da ne želim, nego ne mogu. Vjerujte mi da vodim velike polemike sa vlastima jer se propagira samo prelazak u katoličku vjeru, a ne i u protestantsku! Taj stav vlade me vrijeđa! I ono malo što je prešlo u evangelističku vjeru… Pokazuje se da neki niži ustaški organi maćehinski postupaju sa bivšim pravoslavnima. Zato ne želim ništa tražiti od njih! Mislim… činim što mogu da se ti ljudi spase… Ali i Nijemci i ustaše su… Osjećam njihovo nepovjerenje prema meni. Razumijete? – Ali radi se o ženama koje su tamo sasvim bespomoćne! – podseti ga Diana. – Mnoge od njih su prešle na katoličku vjeru… ■