Tanja Veljović - vodič po meri turista

Raditi jedan posao dobro, znači raditi ga sa srcem. Tamo gde su činjenice osnova, a emocije nadgradnja, počinje priča o Tanji Veljović iz Gradske turističke organizacije Kragujevac (GTOK).

Sa 15-togodišnjim stažom u istoj kući, radila je na poslovima tehničkog sekretara, trenutno kao pravni savetnik, u organizaciji gradskih događaja i kao vodič turističkih tura, jednoj od njenih najdražih aktivnosti.

Po rečima Tanje Veljović, iako je četvrti grad po veličini u Srbiji, Kragujevac se po mnogo čemu može nazvati ,,prvim u Srbiji“. U njemu su osnovane: prve novine, prvi teatar, prva galerija, prva gimnazija, prvi sud i prva apoteka. U ovom gradu je zasijala prva sijalica u Srbiji, izliven prvi top. Godine 1859. izlivena su prva crkvena zvona, organizovan prvi vatromet u Srbiji i napravljena prva laka kola za kneza Miloša Obrenovića.

Naša sagovornica podseća da se u selu Drača, osam kilometara od Kragujevca, po zvaničnim podacima, nalazi geografski centar Srbije. I to je nešto što turisti već znaju. A oni koji individualno ili u grupama poslednjih godina intenzivnije posećuju Kragujevac, na osnovu njenog iskustva, sve učestalije traže usluge vodiča, jer osim činjenica, pukih informacija koje mogu da nađu bilo gde, na novu destinaciju „dolaze po doživljaj“. - Upravo to smatram svojim zadatkom, da im gole istorijske i kulturne činjenice ispričam kroz anegdote, stvarne, ali manje poznate događaje, nedostupne na društvenim mrežama ili u pisanoj formi. Znamenite ličnosti, Kragujevčani ili oni koje su u jednom delu svog života bile deo ovog miljea, njihov rad, navike, omiljena mesta, zahvalne su za ovakvu vrstu narativa. I sam po sebi, Kragujevac je grad koji obiluje velikim istorijskim događajima, kulturnim, obrzovnim, industrijskim institucijama - objašnjava Tanja Veljović.

Glavni target interesovanja turista su Milošev venac, kulturno-istorijsko jezgro grada, sa impozantnim zdanjima iz vremena Kragujevca, prve prestonice savremene srpske države (1818 - 1841); Prva kragujevačka Gimnazija (1833), predstavlja važnu kulturnu, obrazovnu i arhitektonsku dragocenost iz perioda Miloša Obrenovića. Kroz nju su kao đaci ili profesori bivstvovali: Radoje Domanović, Radomir Putnik, Svetozar Marković, Đura Jakšić... Događaj sa početka Drugog svetskog rata bio je inspiracija našoj velikoj pesnikinji,

Desanki Maksimović, da napiše „Krvavu bajku“. Gradske atrakcije zanimljive turistima su i Konak kneza Mihaila iz 1860., u kome je danas smešten Narodni muzej, Amidžin konak (1819 - 1824) koji je dobio ime po Simi Milosavljeviću Paštrmcu, zvanom Amidža, u kojem je isti stanovao sa ostalim personalom u Miloševoj službi; Knjaževsko - srpski teatar, koji su osnovali Miloš Obrenović i književnik Joakim Vujić (1835), i danas sa aktuelnim i zanimljivim repertoarom.

Nerado, iz razloga notornog zaljubljenika u svoj grad, ceo i bez ostatka, ali korektno i profesionalno, izdvaja lokalitete: Staru ili Pridvornu crkvu (1818), čiji je ktitor Miloš Obrenović, u čijoj je porti 1835. godine održana Sretenjska skupština na kojoj je donet Prvi srpski Ustav, a 1878. pročitane odredbe Berlinskog kongresa po kojima je Srbija stekla nezavisnost; Milošev konak (1817- 1821) najznačajniju zgradu u okviru kompleksa dvora kneza Miloša u Kragujevcu, na čijem se mestu danas nalazi zgrada Komande korpusa; Spomenik palim Šumadincima (1932) u Malom parku, kod gradske pijace, koji na simboličan

način govori o hrabrosti srpskog naroda u borbama za oslobođenje, svaki posetilac grada neizostavno treba da poseti. Stare kragujevačke kafane, takođe.

Tanja Veljović predvodi jednu turističku turu u Kragujevcu

Bojana Glišić

Šarenolikost je odlika mioničkog kraja. Bogat prirodnim lepotama i kulturno-istoriskim spomenicima, ima velikih potencijala za razvoj lovnog, ribolovnog, sportskog, seoskog, kulturno-istorijskog, manifestacionog, i sve uslove za dalji razvoj korporativnog turizma.

Jedan od ostvarenih potencijala, pravi dragulj opštine je Banja Vrujci, mesto gde voda ključa. Prema legendi, reka Toplica, koja protiče kroz Banju, nazvana je po kosovskom junaku Milanu Toplici, koji je na njenim obalama vidao rane. Po drugoj, njenu lekovitost je otkrio iznemogli konj ostavljen kraj izvora u blatu, koji se posle nekoliko dana oporavio. „Nekada su vrujičke izvore stanovnici okolnih mesta koristili kao „močila“ za konoplju, perila za odeću i pojila za stoku“. Prvo banjsko kupatilo „Vojvoda Mišić“ podignuto je 1938. godine, od kada počinje i razvoj Banje kao turističkog mesta i lečilišta. U ponudi Banje Vrujci su dva kompleksa otvorenih bazena i jedan zatvoreni, u okviru hotela „Vrujci“. Rekreativni centar „Nova banja“ ima sedam bazena i velelepni Aqua park. Svi banjski bazeni pune se vodom iz lekovitih izvora.

Od tridesetak mioničkih sela koja se razvijaju bez žurbe, u skladu sa ritmom tamošnjih žitelja, svako ima svoju osobenost. Selo Struganik je mesto rođenja velikog srpskog vojskovođe Živojina Mišića. Njegova rodna kuća danas je istorijsko entografski park koji predstavlja rekonstrukciju autentičnog seskog domaćinstva u zapadnoj Srbiji s kraja XIX i početka XX veka. U selu Ključ nalazi se najpoznatije arheološko nalazište - Velimirovi dvori, ostaci srednjovekovnog utvrđenja iz XV veka i Šalitrena pećina u klisuri reke Ribnice, na tri km od centra Mionice. U selu Paštrić, u Poljoprivredno-turističkom gazdinstvu „Petrović“, nalazi se Muzej kamena i domaćeg čaja. U Banji Vrujci Tkački dvor, umetnice Zagorke Stojanović. Manastir Svetih otaca Petra i Pavla, 13 zaštićnih stabala lipe i Šalitrena pećina u kojoj obitava 15 vrsta slepih miševa, čine jedinstveni Spomenik prirode Ribnica, i pod zaštitom je kao jedinstveni speleološki spomenik u Srbiji.

U Mionici, prema legendi nazvanoj po devojci Mioni, koja je zadivila Karađorđa svojom neobičnom lepotom, sa 13 godišnjih manifestacija otvara se velika priča i o manifestacionom turizmu. - Uvreženo je mišljenje da mladi ljudi žive u gradu, a stariji na selu. Sa današnjim iskustvom koje imam sve više sam sigurna da je selo za mlade, a grad za starije. Jer starijima treba blizina prodavnice, lekara, društva. Za nas omladince, pune snage, volje, ideja, život na selu je inspirativan - objašnjava Bojana Glišić, direktor Turističke orgnizacije Mionica, jedna od najodgovornijih za preobražaj ovog manje poznatog, a poželjnog turističkog odredišta, posebno za porodice sa decom, one

Selo je za mlade ljude

Selo je za mlade ljude

koji vole ritam sela, koji korespondiraju sa tragovima prošlih vremena i narodnih običaja sačuvanih u ovim sredinama, ali i onima koji uživaju u sportu i rekreaciji, banjskoj ponudi, manifestacijama.

Bojana Glišić nikada nije ostavila mogućnost da se na selo ne vrati. Rođena u Valjevu, leta je provodila kod bake i deke u Struganiku, uživajući u svakom trenutku. Godine 2008. porodica otvara Domaćinstvo „Tomašević“, u kojem mlađana Bojana provodi „radna“ leta. Po završetku Prirodno-matematičkog fakulteteta Univerziteta u Novom Sadu, i master studija turizmologije 2018. godine, vraća se, ne u Valjevo, već u Struganik, oblikujući turističko domaćinstvo u pravcu zahteva savremenih turista. Njen rad je vrlo brzo primećen i već naredne godine dolazi na čelo TO Mionica. Za tri godine nivo turističke ponude opštine, posebno u delu seoskog turizma je znatno napredovao, ali ona ne mari za brojke. Iako je pomak vidljiv, a turisti dolaze čak iz Kine, Indije..., svoj i učinak turističkih radnika, domaćina, još uvek meri zadovoljstvom gostiju na osnovu njihovog doživljaja. Neki potezi na nivou države, takođe su se pokazali dobrim, kao što su izgradnja autoputa „Miloš Veliki“, zahvaljujući čemu je Mionica postala dostupnija i povezanija sa emitivnim centrima, odakle dolazi najveći broj gostiju.

Cilj TO Mionice je da isprati vreme današnje, a sačuva tradiciju i običaje. Gosti Mionice mogu da osete pravu blagodat života na selu, da učestvuju u radu u domaćinstvu, pletu venčiće, prave zimnicu pod budnim okom domaćice. Nekoliko porodica iz Beograda svake godine osim odmora, boravak koriste za pripremu slatka od kupina, šljiva i višnje, najzastupljenija slatka u kraju. Sva domaćinstva povezana su sa TO, i dovoljno je da neko poželi da dođe u ovaj kraj, da se javi na njihovu adresu.

- Vodila sam se srcem jer sam kao mala mnogo vremena provodila na selu upravo kod bake i deke gde sada i živim. Moj entuzijazam i energiju prenela sam i u TO. Zadovoljna sam da me uzorom smatraju i učenici ovdašnje Srednje škole Mionica, smer: turizam, i da mnogo toga može da se uradi bez ikakvih veza - rekla je Bojana Glišić, a mladima poručila: - Ako pratite svoje snove, korak po korak doći ćete do cilja. Selo usporava, daje mir i tišinu, ali i vreme da se razmisli o željama. Mlad čovek često nije svestan šta želi dok ne smiri misli, ne zastane, a na selu za to ima vremena.

Zdravlje iz prirode Netaknuta priroda mami

Splića jesam, ali sam i Čenejac

Zadovoljan gost najveća satisfakcija

Ništa više nije kao nekad, ali snalazimo se. I idemo dalje. Jači, preduzimljiviji u iznalaženju novijeg, drugačijeg koncepta. Kada se nešto oduzme, red je da se drugo doda. Tako je bilo i tako će biti. Da se otme vremenu i zaboravu, da se stvore osnove za dospele generacije. I one koje dolaze iza njih.

Usmerenih ideja ka budućem, Aleksandar Samardžija zvani Splića, pre tačno 26 godina je započeo svoj ugostiteljski rad. Tako je nakon opsežne adaptacije koja nije dozvolila da se naruši autentično, staro, zaživeo Salaš 137 na Čeneju. Tada je, kao prvi i jedini, bio atrakcija. U međuvremenu vaspostavljeni su mnogi salaši što gospodina Samardžiju raduje. Kaže i da bi ih trebalo biti još više, jer je tada bi i ponuda bila raznovrsnija. Ipak, za sve to vreme, osobenog šarma i lepote, Salaš 137 je ostao jedinstven. - Od početka sam se vodio poznatim načelom francuskih ugostitelja: Ako otvorite restoran nemojte trošiti novce na TV reklame, bilborde, jer niko zbog toga neće doći, već stanite ispred vrata svoga restorana, kuvajte najbolje što umete, budite najljubazniji što možete i vaši zadovoljni gosti će vam dovesti nove goste. Danas sam uveren da je to jedini način pristupa ovom načinu ugostiteljstva - kaže gospodin Samadžija i nastvlja: - Ne možemo očekivati da neko prođe 50 i 100 km da bi jeo, ma kako to jelo bilo ukusno. Morate mu ponuditi nešto više, a to je doživljaj.

Da li je ugostiteljski nerv ili istančan sluh za povezivanje, uticao na njegovu tesnu saradnju sa lokalcima, tek Aleksandar Samardžija, popularni Splića je postao Čenejac. I to ne samo što je tu živeo i što su mu deca pohvađala mesni vrtić, već zato što je od početka koristio sve blagodeti ovdašnjih domaćina i poljoprivrednih proizvođača, i što je podižući nivo ugostiteljskih i turističkih usluga, uporedo sa Salašom, mesto Čenej učinio svojevrsnom turističkom destinacijom. Od starta je upošljavao nekolicinu Čenejaca, a i danas je tako.

Po njegovim rečima, Salaši su vikend mesta za odmor i treba se dobrano potruditi, popuniti prazan hod od vikenda do vikenda. Zato se pribeglo jednoj od najatraktivnijih ponuda danas - organizaciji događaja i manifestacija koji su imali krucijalnu ulogu u oblikovanju ovog mesta, jednog od retkih koje uspeva da fukncioniše 365 dana u godinu, i da su rezervacije neophodne.

Sezonu otvara bački svinjokolj; sledi priprema posnog menija povodom Uskršnjeg i Božićnog posta; u jesen se pravi kitnikez, vojvođanska poslastica od dunja; peče se rakija, pravi ajvar... - Pokušavamo da gostima pružimo što kvalitetniju hranu, smeštaj, ali i doživljaj jer ako je neko prešao sto pedeset kilometara da bi došao ovde da lepo jede i sluša tamburu još je lepše kada ima neko novo iskustvo. Naša sreća je što 26 godina

Splića jesam, ali sam i Čenejac

uspevamo da bar malo osete salašarski duh. Manifestacije su lep dodatak jer privlače publiku različitog interesovanja. Neko voli da dođe na Pasuljijadu, neko na Svinjokolj, a neko na konjički turinir. Šarolikost manifestacija nam omogućava da privučemo široku lepezu gostiju - komentariše Splića.

Vreme svinjokolja, zabijački, bačkog disnotora, vreme za kobasice, kulen, čvarke, slaninu, mast, sa majstorima Čenejcima, tzv. Svinjokolj, upravo je pokrenuo Salaš 137, pre 21 godinu. I ove godine je odisao tradicijom, evocirajući uspomene na stare Čenejce, koji su na ovaj način to radili i pre 100 godina. - Ima onih koji pamte i raspored klanja u selu: koje nedelje je kod familije Vlaović, a kada kod familije Letić. I tako redom. U to vreme dolazili su prijatelji i komšije da pomognu domaćinu, a za uzvrt dobijali sveže meso za narednu nedelju. Sledeće nedelje opet zabijačka za vikend, a sveže mese za trošak sledeće nedelje. Nije se moglo drugačije bez frižidera i zamrzivača.

Salaš 137 ima svog parnjaka - tzv. Špajz, na Ribljoj pijaci u centru Novog Sada, sa istim ukusima i mirisima, jelima koja se po istim receptima kuvaju na oba mesta, kolačima... - Špajz je uslovno rečeno, mesto direktnog marketinga. Smešten je na pijaci, a to je verovatno najdemokratičnije mesto u svakom gradu. Ima mnogo ljudi poput mene, koji kada posete neki novi grad uvek prvo odu na pijacu. Imamo goste koji otrče do Špajza, jer im je Salaš daleko, a žele na neki način da prisustvuju ugođaju, čak i vinima koje šaljemo sa Salaša - kaže gospodin Samardžija.

Na Salašu uvek mogu da se čuju različiti jezici. Gosti izdaleka, koji su bili jednom dolaze ponovo posle nekoliko godina i Salaš iznova uspeva da ih oduševi. Zato će opet doći, sa porodicom i prijateljima. Kada je ulazio u ovu priču Aleksandar Samadžija nije imao ovakva očekivanja osim maglovite ideje kako bi to moglo da bude. Priznaje da je Salaš prerastao sva njegova očekivanja. A mi dodajemo: Zahvaljujući upravo tim maglovitim idejama koje je uspeo da prenese u stvarnost.

Za svakog ponešto zanimlljivo

Pravi doživljaj salaša