Саша Стојиљковић
ПОГЛЕД УНАЗАД
Саша Стојиљковић
ПОГЛЕД УНАЗАД Народни музеј Врање на страницама „Слободне речи“
Врање 2015.
Поглед уназад
Народни музеј Врање на страницама „Слободне речи“
Аутор: Саша Стојиљковић
Корице: Spray paint by David Walker - детаљ Коректура и техничко уређење: „DocService“ Врање Издавач: Народни музеј Врањe Пионирска 1 тел.:017/423-875 info@ muzejvranje.com За издавача: Ненад Стојиљковић Штампа „Аурора“ Врање Тираж 300 примерака
Публикација је штампана захваљујући средствима Града Врања за финансирање и суфинансирање пројеката у области културе за 2015. годину
ПОГЛЕД УНАЗАД
Уводна реч
Прошлост је остављала трагове…
Врање – град дуговечан, са душом. Смештен у питомој и родној
котлини, између Јужне Мораве, Пљачковице и Крстиловице, лежи на Врањској реци. Кроз историју су га градили векови, можда чак и миленијуми, у чијим је слојевима и сакривена истина о његовом настанку и развоју. Јер, прошлост је дефинитивно остављала трагове. Његова историја један је дугачак ланац коме, нажалост, недостају одређене карике. Зато и нема поузданих података када је и где формирано насеље које су током историје називали Виранија, Враниа, Виран, Врања, Врање. Као што нема ни података на чијим је темељима град настао. Претпоставка је да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије, Грка или Словена, који су ове просторе насељавали у VI и VII веку. Чињеница је, међутим, да је, у лавиринту прохујалих векова, словило за изузетно важан геостратешки простор на коме су се одвајкада укрштали каравански путеви који су многобројне освајаче водили преко врањског поморавља. Врање је први пут поменуто још у XI веку, тачније 1093. године у писаним документима у спису Алексијада. Тај први писани траг византијске принцезе Ане Комнине, која је, пишући о владавини свог оца, византијског императора Алексија Комнина, поменула Врање, узима се као почетак девет векова дуге његове историје. Наиме, описујући битку у којој је рашки жупан Вукан на граници између Србије и Византије код Звечана победио војску неискусног Јована Комнина, она истиче да је у свом освајачком походу Вукан стигао до Врања и освојио га. Али, не задуго, јер се пред моћнијом Византијом морао повући. Од Византинаца га је 1193. године преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави, мада је у њен састав дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани. Коначно, краљ Милутин 3
Уводна реч
(1282-1321) осваја Врање и оно постаје део средњoвековне српске државе у чијем је саставу било наредних двеста година. Турци су, након распада српске средњoвековне државе, 14. јуна 1455. године освојили Врање и у својим рукама држали га пуне 422 године, до 31. јануара 1878. године. Тада је варош са нешто више од осам хиљада житеља, на Светог Антанаса, освојила српска војска којом је командовао генерал Јован Белимарковић. Управо из периода под Османлијском влашћу остало је највише културно - историјских здања: Бели мост, Хамам… и свакако најпознатији Пашин конак. У другој половини XVIII века, тачније 1765. године, у стилу балканско - оријенталне архитектуре оног доба, у строгом центру града, подигао га је Раиф бег Џиноли. Чине га две зграде – Селамлук у коме је живео паша са својом мушком свитом и Харемлук где се одвијао породични живот и који су настањивале пашине жене, деца и послуга. Приближно истих димензија, обе зграде имају приземље и спрат са симетрично постављеним одајама, украшеним богато обрађеним дрвеним таваницама. Између њих су мање просторије, такозване оџаклије, из којих се палила ватра за загревање соба и у њих, као и у одаје, улазило се из холова са основама неправилних облика међусобно етажно повезаних стрмим степеницама. Зграде су, пак, биле повезане висећим мостом. По ослобођењу Врања од Турака, ћерка последњг паше Абдуља, Ханума, продала је куће владици Пајсију. Сву лепоту овог древног здања Врањанци су са просторне дистанце први пут видели марта 1956. године, када су порушени око два и по метра високи зидови којима је био опасан овај комплекс и којима је моћни Турчин некада покушао не само да заустави радознале погледе раје, већ и умируће време паша, ага и бегова. Прву зграду Пашиног конака – Селамлук, током дугогодишње историје, користила је, пуних пет деценија, прва отворена Гимназија, коју је као седморазредну похађао и велики српски приповедач, најпознатији Врањанац Борисав Станковић. Његови професори, пак, били су књижевници Радоје Домановић и Јаша Продановић. У њој су, такође, били смештени и Срески одбор Савеза бораца, Историјски архив и Музеј Народноослободилачке борбе који је, решењем Народног одбора Среза Врање, свечано био отворен на петнаестогодишњицу ослобођења Врања у Другом светском рату, седмог септембра 1959. године. Јер, град који нема музеј као да нема ни историју, културу, обележје по коме се препознаје. Речју, као да није град. Превасходна делатност музеја била је 4
ПОГЛЕД УНАЗАД
сконцентрисана на сакупљање музеалија НОБ-а врањског краја, које су биле изложене у холу и седам просторија. У хо лу је била по стављена биста друга Тита и слике најистакнутијих руководилаца Народноослободилачког рата, док су на зидовима познати уметници урадили композиције са мотивима из рата. У истом делу зграде било је смештено и оружје, као и макете оружја којим су партизани нашег краја ратовали. Прво одељење било је испуњено документима из 1941. године; друго је било названо „С овим смо почели“ и садржало материјал из 1941. године; треће су чинили експонати о развоју Народноослободилачке борбе у нашем крају; четврто - ликови народних хероја; док је пето приказивало оснивање 8. српске ударне народноослободилачке бригаде, њен развој и борбени пут; експонати у шестом одељењу садржали су зверства окупатора и њихових помагача и, на крају, у седмом одељењу су били смештени материјали о ослобођењу Врања, изградњи народне власти и развоју нашег града. Ко је постављен за управника Музеја не показује ниједан документ. Претпоставка је, међутим, да је, с обзиром да су се у то време у Пашином конаку налазиле и просторије борачке организације, ову функцију обављао Серафим Јовановић у то време истакнути члан и руководилац Среског одбора бораца. Међутим, један
једини документ (заведен 24. јула 1961. године) потврђује да је господин Јовановић, решењем председника Народног одбора среза Врање од 27. септембра 1960. године, постваљен за в.д. управника Музеја НОР-а са месечном платом од 39.380 динара. Наиме, он је последњег дана 1960. године раскинуо радни однос са Среским одбором савеза бораца и првог дана наредне, 1961. године, почео и званично да ради у Музеју. Ипак, као званични датум почетка рада Музеја узима се 10. јун 1960. године, када је на посебним седницама Среског већа и Већа произвођача донето решење о његовом оснивању. Његови задаци били су „да документима и споменичким предметима који су припадали борцима или времену у коме су се водиле борбе на музејски начин приказује, као и догађаје из народне револуције, обухватајући је од тре5
Уводна реч
нутка избијања оружаног устанка 1941. године па до пуне војне и политичке победе и организације власти, да прикупља и сређује документа и споменичке предмете из времена НОР-а, као и да документима и другим материјалима проучава, конзервира и користи као експонате“. Убрзо потом приступило се формирању археолошке и етнолошке збирке и Музеј се 1964. године осамосталио када су зграду Пашиног конака напустиле остале градске институције. Већ наредне, 1965. године, Музеј је покренуо стручно – научни часопис Врањски гласник. „Држимо да ће овај подухват Музеја бити од извесног ширег значаја за комуну Врање и њено суседно подручје, те и да ће користити завичајној настави“, написао је у предговору првенца Миодраг Митровић, тадашњи директор Народног музеја. Првобитна концепција ове публикације била је објављивање чланака који су искључиво везани за музејске збирке (археолошка истраживања, етнологија...) и врањски крај, да би се временом постепено одступало од ње и окретало ка другим темама. Кроз време, са извесним паузама, окупљао је велики број научних, јавних и културних радника који су своје идеје, мисли и запажања формулисали кроз ауторске текстове, научне прилоге, расправе, критике и разна тумачења. У педесeтогодишњој историји часописа било је и двоброја, али и периода када околности нису дозвољавале да он угледа светло дана, мада је и бројка од 34 публикације, колико их је до сада издато, за свако поштовање. Стога, ваљало би размислити и подржати идеју да до децембра ове године, када се навршава 50 година од изласка првог броја, из штампе, као јубиларни 35. број, изађе Библиографија посвећена свим овим издањима. На четрдесeтогодишњицу смрти познатог српског реалисте, Врањанца Борисава Станковића, 18. јуна 1967. године, свечано је, у његовој родној кући у Баба Златиној улици, отворен његов Mеморијални музеј, који је једна од организационих целина Народног музеја. Тиме се Врање достојно одужило свом великом барду и омогућило да се дочара део старог Врања и да многобројни љубитељи књижевности виде амбијент који је инспирисао поезију младости у делима Борисава Станковићa. „Мало Врање у своме Бори нашло је великог тумача. Нашло је човека који је снагом уметничког талента умео аналитички да наслика друштвено-економска и социлолошка кретања у овој малој средини и да 6
ПОГЛЕД УНАЗАД
великом снагом уметника обради све психолошке преокупације људи у њој. Сликајући људе, њихове односе и тежње у овој малој чаршији, Бора је стално тежио да у први план истакне човека, тежио је ка људској срећи, ка животу који би био чист, топао и племенит. То је допринело да Борино књижевно дело, иако везано по месту за један уски регион, каже на најуспелији начин многе истине о човеку и његовом животу. Зато је и Борино књижевно стваралаштво далеко превазишло уске оквире Врања и његове околине. Зато је његово књижевно дело постало опште људско културно благо. Мало Врање је тиме постало не само познато у свету, него и велико. Отварање Музеј-куће књижевника Борисава Станковића пада у време када се Врање веома развија у модеран привредни, здравствени, у културно-просветни центар читавог овог краја. Није то више „проста, мала варошица опкољена виноградима и брдима... Изривена калдрма, опале чесме, река, камени мост, с турским натписом, пресушено корито, обала пуна врба, топола. Воденице, које не раде, већ се у њима пече ракија...“ Не! То је град опкољен великим и модерним фабрикама у којима ради више хиљада индустријских радника и производи робу која се успешно пласира у многим страним земљама, град у коме живи преко 7000 ученика и студената, са асфалтираним улицама, модерним зградама, водоводом... То је град чији се даљи развој сасвим одређено назире“, рекао је на отварању Музеј куће Владимир Стевановић, посланик Просветнокултурног већа Савезне скупштине и професор ВПШ у Врању. Народни музеј је у децембру 1995. године добио још једну организациону целину – Галерију. Након три и по месеца, колико је трајала адаптација простора у Дому културе у коме је некада била библиотека, свечано је отворена заједничком изложбом слика врањских сликара. Поред 36 слика које су презентовале врањско сликарство, посетиоци су на отварању имали прилику да виде и изложбу златовеза из фонда Народног музеја, а била је промовисана и књига Зорана Стошића Врањског „Дванаест тестамената граду Врању“. Тако је Врање у коме живи и ствара много сликара, добило један од највећих галеријских простора у Србији, који је постао стециште уметничких душа. Још једна организациона целина Музеја – чувено турско купатило Хамам, саграђено крајем 17. века од тесаног камена и опеке, културно-историјски споменик од непроцењивог значаја за наш град, нажалост, није у функцији. Иако је у првој половини 2003. године, као круна једне врло успешне сарадње између врањске општине и УНДП, доживео своје ново рођење, ни данас није почео да живи и да са сталном археолошком поставком предмета пронађених на локалитету Кале – Кршевица представља праву туристичку атракцију за све који долазе у Врање. 7
Уводна реч
Музеј данас, након неколико промена основне програмске концепције, представља регионалну установу заштите у којој се налази део културног наслеђа са ових простора. Заправо, чувар је историје, културе, традиције. Његову организациону целину формирају одељења за археологију и нумизматику, историју, етнолигију, педагошку делатност и службе Библиотеке и општих послова. Археолошке, нумизматичке, историјске, историјско-уметничке и етнолошке збирке конституишу фонд величине преко 30.000 предмета. Најбројнија је нумизматичка, античка или римска збирка у којој се налази легендарна Прибојска остава римског сребрног новца са 11.700 примерака и остава коју чини 25 примерака рариретних сребрних декадрахми античког племена Дерони. Библиотека располаже са 11.000 стручних књига из свих области. Стручни кадар Музеја, пак, чине и један музејски саветник, један виши кустос и четири кустоса из основне делатности тј. музејске струке, као и три кустоса ван основне делатности. Музеј располаже са око 1000 квадрата корисног простора од чега је половина изложбеног простора у Галерији, Пашином конаку и Музеј кући Борисава Станковића, пет канцеларија у Пашином конаку, четири у Галерији и једна у Музеј кући познатог писца. Преко програма Владе Републике Србије и Националног инвестиционог плана, 2006/2007. године започео је реализацију пројекта „Реконструкција изложбеног простора и депоа Народног музеја Врање“ и тако увећао корисну површину за још око хиљаду квадрата. Иако је реализација овог пројекта настављена 2012. и 2013. године, уз финансијску помоћ Министарства културе Србије, овај простор није завршен и целина заокружена, тако да Музеј још увек нема депое за све збирке, радионицу за археолошку обраду материјала са центром за документацију, као ни изложбени простор и салу за презентацију. И о овоме би свакако ваљало размислити у години када се обележавају три значајна датума (250 година од изградње Пашиног конака, 55 година постојања Музеја и 20 година рада Галерије) ове, једне од водећих установа културе у граду. Све успехе, успоне, па и падове у педесетпетогодишњој историји Музеја, у континуитету су пратили новинари локалних градских новина - „Слободне речи“ и „Нове Слободне речи“. Нажалост, обе редакције нису преживеле транзиционо невреме с почетка XXI века. Нестале су са мапе штампаних медија, али су остали бројни новински извештаји, осврти, коментари, репортаже, интервјуи... У публикацији Поглед уназад (електронска верзија доступна на: http://issuu.com/docservicevr/docs/pogled_unazad) преносимо најзначајније наслове, уз жаљење што за остале, не мање квалитетне новинске прилоге, није било места. Аутор
8
ПОГЛЕД УНАЗАД
са новинских стубаца...
Сви текстови су, уз незнатне интервенције, пренети онако како су објављивани у овом градском недељнику
10
О аутору Основну школу и Гимназију завршио у Врању. Студирао Психологију на Филозофском факултету у Нишу. Међутим, новинарство је била и остала његова велика љубав. Јер, новинарство није занат него убеђење и нико од заточеника те необјашњиво лепе професије, не зна колико је то и слатка и горка истина. То је неисцрпна енергија, али и енергија која исцрпљује. И иако новинарима пола живота прође у рвању са празном хартијом они јој се предају беспоштедно, до последњег даха. У несигурне новинарске воде отиснуо се почетком 1994. године прошлог века. Био је новинар и уредник „Слободне речи“, а потом и главни и одговорни уредник „Нове Слободне речи”.
190
Прошлост је остављала трагове… Све успехе, успоне, па и падове у педесетпетогодишњој историји Музеја, у континуитету су пратили новинари локалних градских новина „Слободне речи“ и „Нове Слободне речи“. Нажалост, обе редакције нису преживеле транзиционо невреме с почетка XXI века. Нестале су са мапе штампаних медија, али су остали бројни новински извештаји, осврти, коментари, репортаже, интервјуи... У публикацији „Поглед уназад“ преносимо најзначајније наслове, уз жаљење што за остале, не мање квалитетне новинске прилоге, није било места. Аутор