Iz našeg svijeta različitosti

IZ NAŠEG SVIJETA RAZLI^ITOSTI OUR WORLD OF DIVERSITY

Izdavač: UNICEF Bosna i Hercegovina Društvo ujedinjenih građanskih akcija “Duga” Autor tekstova: Almir Panjeta Prijevod na engleski: Glorija Alić Lektura i korektura: Edin Tuzlak Chris Hughes Christopher John Ożga Dizajn: Jordan Studio, Sarajevo Štampa: Jordan Studio, Sarajevo Tiraž: 1000 primjeraka Adresa izdavača: UNICEF Bosna i Hercegovina Kolodvorska 6, 71000 Sarajevo Tel/fax: +387 (0) 33 723 300 / 642 970 e-mail: sarajevo@unicef.org Web: www.unicef.ba, www.facebook.com/UNICEFBiH

Predgovor Svako dijete ima svoju priču. Svaka dječija priča posebna je i dragocjena.

Potrebno je da čujemo njihov glas, poslušamo njihove priče i shvatimo njihovo značenje.

Tokom protekle decenije, UNICEF je promovirao kvalitetno inkluzivno obrazovanje u Bosni i Hercegovini (BiH) kako bi odogovorio na potrebe svakog djeteta sa posebnim osvrtom na najugroženiju djecu. UNICEF BiH je podržavao istraživački rad, zagovaranje, programiranje i savjetodavnu politiku sa naglaskom na pristup po mjeri djeteta.

U ovoj knjizi su opisana djeca sa posebnim potrebama. Svako od njih ima pravo da njegove potrebe budu shvaćene i prepoznate, te da se na njih odgovori. Ovdje govorimo o inkluziji u pogledu umijeća i sposobnosti, kroz ljudske priče koje ilustriraju šta uistinu može biti postignuto inkluzijom.

Pričamo deset inspirativnih životnih priča o pionirima inkluzije u Bosni i Hercegovini (BiH), djeci, nastavnicima i roditeljima. Pričamo i o nadahnutim ljudima koji se trude da pomažu djeci da budu socijalno uključena, da poboljšaju svoje izglede za zaposlenje kao i da steknu pristup raznim društvenim aktivnostima. To su priče nastavnika, pedagoga i nevladinih organizacija kao sto je NVO „Duga“ koja već godinama aktivno promovira inkluziju u školama u BiH. Tu su također i priče roditelja koji su u početku bili neodlučni po pitanju inkluzije, pošto nešto slično niko u BiH nije pokušavao ranije.

Ova knjiga donosi i priče djece kojima je pružena prilika koju mnoga druga djeca nisu nikada imala. Darko Plečić iz Višegrada sanja odlazak u Meksiko gdje će raditi u restoranu, Avdo Dizdarević, dječak umjetnik, u Sanskom Mostu planira otpočeti slikarsku karijeru. U Sarajevu, Lana Šafranić završava osnovnu školu i nada se upisu u Srednju muzičku školu, nakon koje bi voljela postati pijanistica. Sve troje su sjajna djeca sa posebnim potrebama, a još važnije sa posebnim umijećima. Oni su uspjeli da se izraze. To je

3

uspjeh koji se može pripisati njihovom uključivanju u redovno obrazovanje i dragocjenoj podršci koju su dobili od svoje lokalne zajednice. Ova djeca su sada na dobrom putu da ostvare svoje snove.

Svi želimo da naša djeca imaju jednak pristup kvalitetnom obrazovanju. Želimo da oni uče u okruženju bez diskriminacije, koje promovira mir, toleranciju i socijalnu koheziju.

Nadamo se da će vas nadahnuti ove istinske priče. Nadamo se da će nadahnuti sve nas da nastavimo sa zajedničkim naporima u kreiranju inkluzivnog obrazovanja za svu djecu, jer djeca ne mogu čekati – oni trebaju vašu pomoć sada i zaslužuju da budu u vrhu političkih i programskih prioriteta Bosne i Hercegovine.

U protekloj deceniji dosta je učinjeno u zakonodavstvu i u praksi. Princip inkluzivnog obrazovanja je usvojen na Svjetskoj konferenciji održanoj u Salamanci na temu obrazovanja o posebnim potrebama (1994), a ponovo je potvrđen na Svjetskom obrazovnom forumu u Dakaru (2000). Pravne odredbe na svim nivoima vlasti Bosne i Hercegovine definiraju da sva djeca trebaju biti upisana u osnovne škole i trebaju biti educirana u skladu sa svojim potrebama, kapacitetima i interesima. Ipak mnogi izazovi i prepreke ostaju i potrebno je poduzeti neophodne korake kako bi se u potpunosti implementirala kvalitetna inkluzija u BiH. Nadamo se da će i ova kniga priča biti doprinos u diskusijama i donošenju odluka o mjerama neophodnim za zaštitu prava sve djece i osiguranju jednakog pristupa kvalitetnom inkluzivnom obrazovanju.

UNICEF Bosna i Hercegovina

4

1

Udruženje

“ Društvo ujedinjenih gra|anskih akcija - Duga”

Nije više pitanje da li je potrebna inkluzija, nego kako je najkvalitetnije provesti?

5

“Krenuli smo od nule, počeli pružati pomoć. Imali smo težak start i radili smo u uslovima nepovoljnim za inkluziju, u situaciji kada je trebalo mijenjati ono što je najteže promijeniti: svijest društva! Nakon toliko godina napornog rada i truda, mogu reći da smo napredovali, ali da je pred nama i cijelim društvom još mnogo napornog rada na unaprijeđenju inkluzivnosti u školama u BiH”, prisjeća se Anka Izetbegović, jedna od zagovornica inkluzije u BiH, skupa sa “Dugom” na čijem je čelu.

Ona kaže da su sa prvim koracima inkluzije počeli još 2000. godine, a da su rad na aktivnom uključivanju djece sa posebnim potrebama intenzivirali 2001. godine, kada se pridružio UNICEF, nakon čega su pokrenuli prvi ozbiljniji inkluzivni program u 16 škola u cijeloj BiH. “Od početka nam je bilo bitno da nema nikakvih barijera i da djelujemo na prostoru oba entiteta, što je dočekano sa odobravanjem na svim stranama.

Mogu reći da smo među rijetkima koji nemaju posebne ispostave za druge entitete ili kantone, već da podjednako djelujemo svugdje, jer su djeca svugdje ista, imaju jednaka prava i mora im se pružiti jednak tretman”, kaže Anka, dodajući da je teritorijalna podijeljenost bila manji problem od svijesti prema inkluziji, koja je bila svugdje slična:

“

“Iako su zaista svi podržali uvođenje inkluzije, čak je u početku više od 70 posto nas...mogu reći da smo među tavnika u jednom ispitivanju rijetkima koji nemaju posebne kazalo kako su u potpunosti ispostave za druge entitete ili za to, realno je bilo očekivati kantone, već da podjednako i neke poteškoće u samom djelujemo svugdje, jer su djeca objašnjavanju procesa koji je svugdje ista, imaju jednaka veoma složen. Zanimljivo je prava i mora im se pružiti jednak da smo imali podršku kako tretman... roditelja djece sa posebnim potrebama, tako i roditelja druge djece koji se uglavnom nisu protivili. Postojeći sistem školovanja je trebalo prilagoditi svim aspektima inkluzije. Nastavnicima je bila potrebna dodatna obuka da bi aktivno učestvovali u tom procesu. Bilo je bitno promijeniti uvriježeno gledanje na djecu sa posebnim potrebama kao na djecu koja trebaju biti “negdje tamo, u nekoj školi”, sva djeca su trebala postati jednaki članovi zajednice. Uz sve to, nedostajalo je i literature, pa smo pokušavali na razne načine - kroz priručnike, tekstove i vježbe - pomoći nastavnicima i svima koji su uključeni

“

6

u proces. Nešto smo i napisali i štampali, neke naslove preveli i prilagodili…

Morali smo, uz sve to, animirati zajednicu, općinski nivo vlasti i centre za socijalni rad da na drugi način promišljaju o djetetu sa posebnim potrebama”.

Na početku se, kaže Anka, postavljalo pitanje uvođenja individualno prilagođenih programa za djecu sa posebnim potrebama, dok se danas, skoro deset godina poslije, to pitanje uopšte ne postavlja, i to je, smatra, jedan od najvećih uspjeha.

“Danas se postavljaju drugačija pitanja, a inkluzija uopšte više nije upitna.

Danas se postavlja pitanje što boljeg provođenja. Roditelji se okreću prema školama, prema pedagoškim zavodima, traže kvalitetnu nastavu, asistente, edukatore… Došlo je do određenih promjena, možda manje kod donosilaca odluka i politika, ali su promjene na terenu više nego očite, i to je sada jako bitno s obzirom na to da će sa povećanim zahtjevima doći i do ostalih promjena. Može se nekada učiniti da su sve to mali koraci, ali nisu. Imamo razloga da budemo zadovoljni”, reći će danas Anka. Kaže kako nije nikada sumnjala u uspjeh projekata u kojima su, uz podršku UNICEF-a, sa svojim trenerima iz raznih oblasti uspjeli doprijeti do svih sredina u BiH, od Bihaća do Neuma, Bileće i Stoca.

Naglašava kako je poseban uspjeh proteklih godina pokazan i zahvaljujući konstantnom radu sa nastavnicima i savjetnicima u školama. Treneri su na terenu radili sa nastavnicima kojima je pružana podrška u više oblasti, kako bi na pravi način mogli pristupiti djeci sa posebnim potrebama. Inkluzija ne znači samo upisati dijete sa posebnim potrebama u redovno školovanje, već, kako stoji u jednoj od publikacija koje je izdala “Duga”: “inkluzija zahtijeva fleksibilnost u nastavnom planu i programu, te nastavnički pristup sa osjećanjem za različite potrebe učenika. To neminovno dovodi do dilema i nesuglasica jer se stavovi ne mijenjaju preko noći. Treba vremena da se razviju kultura prihvatanja jednakosti, društvena pravda i poštivanje različitosti.

Nastavnici moraju steći nove vještine i znanja”.

“Naš je cilj bio pokazati nastavnicima da nije samo prosjek ono što određuje uspjeh, već da se pravi uspjeh ogleda i u tome koliko je dijete zadovoljno.

Kod nastavnika se polako gubi osjećaj da je uspješan onaj s prosjekom, a prihvata se da je uspješan nastavnik onaj koji zadovoljava potrebe djece.

Inkluzija traži da obrazovna politika etablira novi način promišljanja, i u tome lagano dolazi do napredaka. Često se govori o potencijalima djeteta, a zaboravlja se na potencijal nastavnika i potencijal škole da odgovori na sve djetetove potrebe”, kaže Anka.

7

“Ponudili smo univerzalni model i način rada u cijeloj BiH. Naši treneri su stalno bili prisutni na terenu, radili sa nastavnicima, ali i savjetnicima iz prosvjetno-pedagoških zavoda koji sada već preuzimaju ulogu edukatora i dalje nastavljaju educirati nastavnike i pripremati ih za proces inkluzije.

Preuzeli su naš dio posla, i to je bio cilj svega, da se iz pozitivnog zamaha nastavi daljnji posao unutar sistema. Želja nam je bila da sva djeca imaju isti tretman, i to je segment kojim se možemo pohvaliti, kao i činjenicom da smo kroz naš rad podržali osnivanje i podstakli osnaživanje nekoliko udruženja roditelja djece sa posebnim potrebama”, kaže Marina Nezirović, koordinatorica projekata u “Dugi”.

“Iz stalnih kontakata sa roditeljima oni su, koristeći naše savjete, iskustva i podršku, spontano počeli sa samoorganiziranjem, i danas imamo niz udruženja roditelja sa posebnim potrebama u više gradova. Tako su ojačali i djeluju prema nadležnima, a mi im šaljemo informacije o grantovima, načinima na koje mogu ostvariti svoja prava. Iako to nije bio direktan cilj, podrška osnivanju udruženja se pokazala kao pun pogodak i pokazala da imamo referencu stručnog, ali roditeljima dovoljno bliskog udruženja kojem se mogu obratiti za pomoć. I u općinskim upravnim odborima uvidjeli su da je taj segment bitan, i da uz organizirane roditelje mogu znatno više učiniti”, kaže Anka koja ne krije zadovoljstvo učinjenim: “Najveće zadovoljstvo uzrokovano je činjenicom da smo dokazali kako djeca sa različitim potrebama i potencijalima mogu živjeti u zajedničkom okruženju. Činjenica je i da bi mnoga djeca koja su se kroz inkluziju uključila u redovnu nastavu i pokazala se kao uspješni učenici, bez toga bila zapostavljena, marginalizirana, i što je na žalost do 80-ih godina bila praksa na ovim prostorima – jednostavno sklonjena u stranu i smještena u neku od ustanova daleko od svega. Osjećaj sreće da ste uspjeli pomoći, promijeniti svijest sredine, nastavnika i roditelja, ali i svoje stavove, nemjerljiv je i vrijedan uloženog truda tokom proteklih deset godina”, ističe Anka Izetbegović, te potcrtava kako su ona i ostali u “Dugi” tokom proteklog perioda profesionalno rasli:

“

...najveće zadovoljstvo uzrokovano je činjenicom da smo dokazali kako djeca sa različitim potrebama i potencijalima mogu živjeti u zajedničkom okruženju...

“

8

“Kroz rad smo tokom godina stekli posebno iskustvo i zrelost. Kada pogledam unazad, sa ovim iskustvom bismo neke stvari uradili drugačije, ali sve u svemu mislim da iza sebe imamo uspješan proces,

da smo u sistem udahnuli jednu novu energiju i nadam se da će se dalje sve nastaviti u pozitivnom smjeru te da djeca neće nikada biti zapostavljena i marginalizirana. Djeca već sada vide da nisu sama, da neko sa njima radi u školi i taj njihov osjećaj je veoma bitan. Jača im se samopouzdanje, pruža im se podrška u odrastanju, i dobijaju osjećaj da mogu uraditi mnoge stvari”.

Anka ističe i kako je rad na inkluziji, osim uključivanja djece sa posebnim potrebama u redovan proces nastave, doprinio i tome da se ljudi iz različitih zajednica i raznih zanimanja spoje po prvi put nakon 90-ih: “Komunikacija polaznika naših obuka je bila oskudna, te su se po prvi put susretali ljudi iz Širokog Brijega i Višegrada, počeli su pričati o inkluziji, uključivanju i spajanju različitosti. Kroz podršku djeci tako su pomogli i sebi, neki su se povezali, učiteljice iz manjih sredina dobile su mogućnost da dođu do brojnih novih saznanja i preporuka za literaturu”.

Iako je prilično zadovoljna postignutim, Anka kaže da bi bila mnogo sretnija da je društvo u BiH angažiranije. Procesi poput inkluzije u BiH uglavnom stižu uz podršku međunarodnih organizacija, a i tada često budu dočekani kao “nepotrebna novotarija sa zapada”.

9

“Roditelji često misle da se podrška društva podrazumijeva, ali, nažalost, posljednjih godina nemamo društvo koje po automatizmu ima osjećaj solidarnosti. Institucije još ne poklanjaju dovoljno pažnje potrebama djece i njihovih porodica, što se može vidjeti u jednostavnom primjeru da u Sarajevu u zdravstvenim institucijama postoje samo dva logopeda – u Domu zdravlja Centar i u Kliničkom centru”, kaže Anka.

U “Dugi” pomoć trenutno dobijaju djeca iz 30-ak škola sa područja Sarajeva.

Dobijaju podršku u vidu rada sa defektolozima različitih profila i drugim stručnjacima, što im umnogome pomaže u uključivanju u redovnu nastavu.

Sanja Matković, logoped Udruženja “Duga”, kaže da je sretna da na terenu kroz direktni rad u školama može pomoći velikom broju djece. Trenutno radi u dvije škole – O.Š. “Čengić Vila I” i “Četvrta osnovna škola”. “Škola u naselju Hrasnica nalazila se na periferiji grada i periferiji zbivanja, te smo odlučili uključiti u aktivnosti djecu iz te škole, a uprava škole “Čengić Vila I”je pokazala veliki interes za saradnju. Kroz rad u timu, ali i školama u kojima sam ranije bila, pokazalo se da je veoma bitno u samom startu uključiti sve faktore koji mogu uticati na rješenje problema. Na primjer, kod mnoge djece sa smetnjama u govoru ispostavi se da nemaju nikakvih oštećenja govornog aparata, ali da dijete ne čuje dobro te samim tim pogrešnoizgovara riječi. Ako se to u početku uoči, onda se može i djelovati, tako da se uz slušni aparat ili na drugi način ispravlja sluh pa imamo dijete koje bez ikakvih problema može učestvovati u nastavi”, kaže Sanja Matković. Pomoć nje i drugih stručnjaka djeci kroz “Dugu” je značajna, ali će ipak rezultati biti mnogo bolji uz veće uključivanje društva, zdravstvenog sistema i sistema socijalne zaštite.

“Ovaj uspjeh smatramo većim jer smo ga postigli u takvom okruženju i jer vidimo da se situacija polako popravlja, da se škole počinju interesovati za stručni rad sa djecom, da roditelji sve više traže prava za svoju djecu i kroz udruženja se obraćaju nadležnima”, zaključuje Anka Izetbegović.

10

2

Jasmin Kasumovi},

nastavnik iz Sanskog Mosta

Ni od jednog djeteta ne treba odustati

11

“

“Najbitnije je da dijete ni u jednom momentu ne osjeća da je drugačije od drugih. To nije uvijek lako postići, ...najbitnije je da dijete ni u ali kroz individualan pristup svakom jednom momentu ne osjeća djetetu, uz dosta strpljenja i želje, da je drugačije od drugih... pokazalo se da se može”, kaže nastavnik Likovne kulture iz Sanskog Mosta Jasmin Kasumović, nakon nekoliko godina iskustva sa inkluzivnom nastavom. Njemu je, kaže, kao nastavniku Likovne kulture inkluzija, možda, poznatiji termin nego nekom od kolega, s obzirom na to da se crtanje i slikanje često koristi i kao terapija.

“

“Iako je slikanje često dio terapije, kroz inkluziju se pokazuje da nije samo to, već da se radi i o nadogradnji, ali i polju u kojem se djeca sa posebnim potrebama mogu posebno dokazati, te nerijetko biti i bolji od svojih vršnjaka i starijih učenika, te im biti primjer. To je za djecu posebno bitno jer im pokazuje ne samo da su u stanju uključiti se u društvo iz kojeg su često bili isključeni, već biti i bolji od vršnjaka u nekim stvarima. Kada nastavnik postigne da, uz uvažavanje različitosti, bez potenciranja posebnih potreba i uz svima prilagođen program, kao rezultat dobije jedan razred u kojem sva djeca zajedno uče, rade i igraju se, onda je to veliki uspjeh”, kaže Kasumović, dodajući kako on inkluziju vidi kao osjetljiv rad sa djecom kojoj je potrebna pomoć u obrazovnom procesu i koji suštinski podrazumijeva veliku fleksibilnost u radu.

Nastavnik Jasmin kaže da on zaista i uspijeva nastavu organizirati tako da se niko ne izdvaja, ali da do toga nije baš uvijek lako doći, te da cijeni svu savjetodavnu podršku koju je kroz projekat dobio. Ipak, ono što je najbitnije, jeste da stečeno znanje treba znati upotrijebiti.

“Za djecu ne postoji formula. Svako dijete je isto, ali je svako, opet, na svoj način drugačije i traži poseban pristup. Ja, recimo, mogu kolegama prenijeti svoje iskustvo kako sam uspio doprijeti do nekog učenika, ali uopšte ne mora značiti da će taj pristup biti uspješan i kod nekog drugog učenika”, pojašnjava Kasumović.

Među djecom sa posebnim potrebama koje je imao priliku sresti i raditi sa njima, Kasumović se najradije prisjeća dječaka Arnesa, koji je prvog dana škole u dvorištu doslovce razgovarao sa drvećem te odbijao da uđe u učionicu, dok je iz osnovne škole izašao kao odličan slikar.

12

“Nikada neću zaboraviti kada sam vidio kako grupa djece jednog dječaka pokušava nasilu uvući u školu, dok se on opirao i rukama i nogama od ulazna vrata. Djeca u biti nisu imala lošu namjeru, kazali su mi da su htjeli da uđe u razred i shvati da to nije ništa strašno. Kazao sam im da ga puste na miru, te da nije rješenje nekoga na silu utjerivati u školu”, prisjeća se nastavnik Jasmin.

Jasmin Kasumovi}

Kaže da nije taj dan uspio ostvariti kontakt s dječakom, ali da mu je rekao gdje je razred i da može doći kad god želi. Poslije desetak dana, Arnes se pojavio na vratima Jasminove učionice, noseći u desnoj ruci olovku i pod pazuhom blok.

“Rekao sam mu da uđe, sjedne gdje god želi, ako hoće i na moje mjesto.

Otišao sam da operem ruke i vratio se brzo. On je stajao ukočeno ispred jednog praznog stola, a kako sam znao da ga djeca posmatraju, počeo sam sa njima razgovarati o temama u vezi sa časom - želeći mu dati slobodu.

Nakon tog mog poteza, on je lagano odšetao. Potom ga nije bilo neko vrijeme, da bi poslije ponovo došao i sjeo za katedru. Nije crtao, samo je bio

13

tu i kad su, poslije njegovih časova, dolazila druga djeca. Koji god je razred dolazio, podrazumijevalo se da on tu sjedi”, prisjeća se Jasmin početaka sa Arnesom. On će kasnije izrasti u pravog malog likovnog genija, ali je do toga trebalo proći još vremena, truda i razumijevanja.

“Pored njega sam redovno ostavljao pribor i materijal, knjige i časopise sa reprodukcijama likovnih djela. Rijetko je šta dirao, a vremenom je bio sve češće ...pokazali smo da ni od na časovima, da bi na kraju jednog djeteta ne treba ostajao po cijeli dan (koliko i odustati i da, ma kako ja). Počeo mi je pomagati da izgledalo, uvijek ima odlažem crteže koje sam birao nade da se ono uključi za izložbu, a onda je jedan dan u redovni nastavni počeo crtati. Pred njim su bili proces... olovka, prazan bijeli papir i neka školska knjiga iz koje je počeo precrtavati crnobijelu sličicu koja nije bila veća od kutije šibica. Bilo je nevjerovatno! Sličicu je, kao kakvim projektorom, savršeno precrtao na taj list papira, sa savršenom preciznošću, pazeći na odnos veličina i linearnu perspektivu. Dječaka koji je sjedio s njim pitao sam - da li je imao išta pripremljeno na papiru? On mi je kazao da nije, te da i on od početka gleda nastajanje tog crteža”, prepričava Jasmin nevjerovatni događaj od prije nekoliko godina:

“

“

“U životu nisam vidio takav talenat u osnovnoj školi. Podigao sam njegov rad, pokazao ostalim učenicima i kazao im da Arnes bolje crta nego što sam ja crtao kad sam išao u školu. Uvidjeli smo da je on u sebi skrivao pravog umjetnika, imao je nevjerovatnu moć zapažanja i prenošenja viđenog na papir”.

Jasmin kaže kako su Arnesa poslije toga drugi učenici počeli cijeniti, gurati se da sjednu do njega, sticao je sve više prijatelja, a sve je manje vremena provodio isključivo na časovima likovne kulture, te je počeo ići i na ostale časove.

“Bio je redovan na času svog razreda na likovnom i dolazio je na sekciju.

Počeo se otvarati i razgovarati, a učenici su mi govorili da je redovan na svim ostalim časovima i da se dobro zalaže. Direktorica škole, pedagog i ja nabavljali smo mu, kad smo bili u mogućnosti, pravi umjetnički materijal u Banja Luci. U našoj zbornici danas su okačeni neki od njegovih radova”, kaže Jasmin, potcrtavajući kako je to primjer da se sa djetetom treba raditi

14

lagano, zajednički i kako je u tom slučaju Likovna kultura bila ključ za ulazak dječaka i na ostale predmete. Dječak je uspio završiti osnovnu školu, vratio se negdje u okolinu Prijedora, odakle su mu roditelji, ali, nažalost, prema Jasminovim saznanjima nije mu išlo pa je napustio školu. Planira ga potražiti i vidjeti da li još crta, eventualno mu pomoći u organizaciji izložbe, da mu pokaže kako je bitan dio društva.

Jasmin Kasumovi}

“Meni to pokazuje da smo mi kroz inkluziju uradili dobru stvar, i onoliko koliko smo mogli, ali da samo angažovanje cjelokupnog društva i sistema može dati željene rezultate. Pokazali smo da ni od jednog djeteta ne treba odustati i da, ma kako izgledalo, uvijek ima nade da se ono uključi u redovni nastavni proces. Nažalost, tu sve ne bi trebalo stati, jer mislim da djeca sa posebnim potrebama odrastanjem postaju ljudi sa posebnim potrebama kojima društvo treba pomoći”, kaže Jasmin, dodajući da mu iskustvo sa Arnesom znači mnogo, da ga rado podijeli s kolegama-nastavnicima kad god je u prilici, ali im uvijek ističe da ne znači da takav pristup može

15

biti uspješan i kod druge djece, te da zato treba stalno raditi na razmjeni iskustava, dodatnoj obuci nastavnika i savjetnika, da treba biti strpljiv sa svakim djetetom i vidjeti na koji mu se način najbolje može pomoći.

“Arnesu je trebalo dosta ohrabrenja. Trenutno, recimo, predajem dječaku Avdi koji je sedmi razred. Odličan je učenik u svim predmetima, a u Likovnom je izuzetan. Nedavno je osvojio nagradu na Međunarodnom dječijem likovnom konkursu u Češkoj, i u prijavi, naravno, nigdje nije bilo isticano da se radi o radu djeteta sa posebnim potrebama. Svakodnevno me oduševljava! Dječak je uvijek u kolicima, u poluležećem položaju, teško mu je držati pribor…, ali on ima dosta volje i hrabrosti, te mu treba i puno pomoći oko dodavanja pribora i materijala. Potrebno je poštovati njegov tempo rada, koji je nešto sporiji, ali je, na koncu, rezultat odličan i mnogo bolji nego kod većine druge djece, tako da je i to dokaz da djeca mogu postići jednako dobre rezultate (ali uz adekvatnu podršku). Moje lično gledanje na sve je da kome Bog na jednoj strani nešto oduzme, s druge strane ga obilato nagradi, i to samo treba pronaći”, tvrdi Jasmin.

Jasmin ističe kako u grupu djece sa posebnim potrebama spadaju i djecaizbjeglice i raseljena lica. Kaže da se rado sjeti dječaka koji je za vrijeme sukoba na Kosovu sa roditeljima došao u Sanski Most. Djeca ga, kaže, iako je bio dobar i primjeran učenik, nisu željela prihvatiti i teško se na njih moglo utjecati.

“Morali smo paziti da forsiranjem njegovog prihvatanja ne izazovemo kod djece suprotne reakcije i dodatni otpor, zato smo radili polako. Jedne prilike, kad smo organizovali takmičenje u prvoj pomoći, postavim ja tog dječaka kao vođu jednog od timova, tako da su se djeca za sve njemu morala obraćati. Kroz rad s njim, vidjeli su da to što je došao iz druge i njima nepoznate sredine ne znači da nije isti kao i oni. Prihvatili su ga, a on se pokazao kao pravi vođa tima. Poslije je popravio učenje, imao odlične ocjene i na kraju se vratio kući”, prisjeća se Kasumović.

Kaže da su primjeri koje je izdvojio samo neki od brojnih, jer posljednjih godina ima priliku da radi s velikim brojem djece. Kaže da on kao nastavnik Likovne kulture toliko ni ne gleda na inkluziju kao na nešto neobično, jer je sam princip rada u likovnom obrazovanju inkluzivan i zasniva se na individualnim mogućnostima svakog učenika, te se ne ocjenjuju uvijek samo objektivno najbolji radovi, već i trud i zalaganje učenika. Kaže da kod kolega iz drugih predmeta, također, primjećuje želju da djecu uključe u redovnu nastavu i da im pomognu da se ne osjećaju drugačijim od svojih vršnjaka.

16

3

Sanela \ozo,

uporna majka s Mojmila

NajlakĹĄe je odustati, ali mi na to nismo ni pomiĹĄljali

17

Sanela Đozo iz Sarajeva kaže da je 48 sati, koliko je trajao krizni period u kojem nije bilo izvjesno da li će njena tek rođena kćerka Lejla preživjeti, najdužih 48 sati u njenom životu. Djevojčica je rođena u šestom mjesecu trudnoće kao blizanka, ali drugo dijete, nažalost, nije preživjelo. Lejla je imala oštećenje mozga, stavljena je u inkubator, a Saneli su liječnici kazali da će njene šanse da preživi biti veće nakon prvih 48 sati.

“Nikada to ne mogu zaboraviti! Kad je prošlo tih 48 sati, rekli su mi da je Lejla živa, ali da će još dugo biti u inkubatoru. Kada je nakon dva i pol mjeseca izašla iz bolnice, odveli smo je kući i već u samom razvoju smo vidjeli da ona ne sjedi kada obično druga djeca počnu sjediti, nije pravilno puzala…”, prisjeća se Sanela. Kaže kako joj je u tom periodu bilo najbitnije da njeno dijete bude zdravo, da terapije budu što uspješnije i da stane na svoje noge.

Tada, kaže, o školi nije ni razmišljala, ali se nadala da će njena Lejla jednog dana, ipak, krenuti u prvi razred, kao i svi njeni vršnjaci. Da bi se to desilo, trebalo je puno truda. Sanela kaže da je Lejlu vodila kod nekoliko ljekara, da su joj propisali više vrsta terapija te da je tako njen oporavak započeo.

“Konstatovan joj je izražen spazam muskulature donjih ekstremiteta. Nisam željela ...nisam željela odustati, odustati, tražila sam način tražila sam način da moja da moja Lejla prohoda i da Lejla prohoda i da bude bude kao sva ostala djeca. kao sva ostala djeca...

Do treće godine nije mogla hodati, a doktori su preporučili operaciju, za koju su rekli da se ne izvodi prije nego što dijete napuni pet godina. Nama se to činilo previše i nismo željeli da Lejla toliko čeka. Tražili smo na sve strane i napokon našli doktora koji je pristao da je operiše, ali nas je upozorio i na rizike. Lejla je operisana i poslije nekog vremena intenzivnih vježbi uspjela je sama stati na svoje noge, te je prohodala. Prošlo je dosta vremena, mnogo borbe i uloženog truda, i ne mogu vam opisati kolika je tada bila naša sreća”, priča nam Sanela dok Lejla, danas učenica šestog razreda Osnovne škole “Aleksa Šantić” (u sarajevskom naselju Mojmilo), sve pažljivo sluša, pomalo prati TV program i povremeno odlazi do druge sobe. Primjetno je da se kreće sa određenim poteškoćama, ali ne toliko da bi je to ozbiljnije omelo.

“

“

“Kad je uspjela prohodati, već je došlo vrijeme za školu. Tada smo počeli brinuti hoće li se moći uklopiti, hoće li moći ići u školu sa svojim vršnjacima…

18

Išle smo na terepiju u Fojnicu i tamo sam upoznala još roditelja, kao i jednu ženu iz Hrvatske koja mi je stalno govorila da Lejla treba ići u redovnu a ne u specijalnu školu. Djeca oponašaju okolinu i, kako je u redovnoj školi oponašala djecu oko sebe i napredovala, bojala sam se da u specijalnoj školi ne bi postigla sličan uspjeh. Ipak, da su stručnjaci ocijenili da ona mora ići u specijalnu školu pomirila bih se s tim jer i tamo rade stručni ljudi koji bi joj sigurno pomogli”, prisjeća se Sanela razmišljanja iz perioda pred Lejlin polazak u školu.

Kaže da je u vrijeme kada je trebala krenuti u školu Lejla imala intenzivne terapije, te su joj savjetovali da godinu dana pomjeri početak školovanja, ali da nikako ne odustaje. Udruženje “Duga” pružilo joj je pomoć: Lejla je dobila pomoć i podršku nekoliko defektologa, a, na koncu, i defektologinje Vasilije Veljković, kod koje i danas ide na terapije.

“Ta podrška mi je zaista dobro došla, jer sam vidjela da postoje ljudi koji brinu i da će mi pomoći da Lejlu uključim u redovno školovanje. Ona je prije škole godinu i pol išla u vrtić, gdje su je djeca izvanredno prihvatila. Često smo išle u šetnju, vodila sam je na kolače, u tržne centre… Uglavnom sam željela da se ni u jednom momentu ne osjeća isključeno, nisam je željela sklanjati u stranu, kao što je, nažalost, slučaj sa nekim roditeljima

19

koji i danas djecu sa posebnim potrebama kao da sakrivaju od svijeta i tako im uništavaju samopouzdanje koje smo mi kod moje Lejle itekako razvili.

Nisam neki poseban stručnjak, ali jesam majka i znam da djetetu prije svega trebaju ljubav i podrška”, priča Sanela. Dodaje, također, da su Lejlini počeci u školi bili teški:

“

“Teško su joj pale i prve terapije kod defektologa, na koje je odlazila plačući, da bi poslije, ...djeca su je, također, brzo ipak, zavoljela ići i sve pitala prihvatila, pomogla su joj - kad će ići opet? Poslije je da se navikne na šklolu, a u krenula kod učiteljice Amine, početku se i teže kretala pa koju je, također, zavoljela i su joj i tu svi pomagali... koja ju je prihvatila. Djeca su je, također, brzo prihvatila, pomogla su joj da se navikne na školu, a u početku se i teže kretala pa su joj i tu svi pomagali. Ja sam joj govorila. ‘Dijete, krenula si u školu, bori se za sebe! Moraš se truditi da nešto postigneš, da budeš neko i nešto’. Ohrabrivala sam je da bude što samostalnija. Nisam znala kako će je okolina prihvatiti, ali već prvih dana vidjela sam da je sve u redu, brzo je stekla mnogo prijatelja”, kaže Sanela.

“

U prva dva razreda Lejla je bilježila veoma pozitivne opisne ocjene, a u trećem i četvrtom razredu prošla je vrlodobrim uspjehom. Kada je Sanela očekivala da bi Lejli prelazak u peti razred mogao teško pasti, s obzirom na to da tada umjesto učiteljice ima više nastavnika, ona je pozitivno iznenadila.

“U prvom polugodištu, sada petog razreda, prošla je odličnim uspjehom!”, pohvalila nam se Sanela, a Lejla je dodala kako to “nije ništa”, jer je naporno učila i spremala se.

“Otežavajuća okolnost u svemu tome je što ona još uvijek ide na fizikalne terapije. Imala je tri operacije, a do punoljetstva treba imati još jednu. Sve to joj oduzima i vrijeme za učenje. Osim što ide na terapije, mnogo tih vježbi radi i ovdje. Kroz ovolike godine i ja sam naučila dosta, pa radim s njom kod kuće”, pojašnjava Sanela, te dodaje kako je osim o fizikalnim terapijama, naučila mnogo i o drugim terapijama na koje Lejla ide.

“Kad ide kod Vasilije u ‘Dugu’, onda ja redovno ostanem tokom cijele terapije unutra, gledam kako gospođa Vaska radi i pokušavam što više toga ‘upiti’, kako bih mogla kod kuće raditi s Lejlom koliko-toliko i kako bih joj na

20

sličan način mogla objasniti mnoge stvari. Mada, sada je gradivo sve teže i teže, dobijaju mnogo zadaće, pa mi je to postalo teško za pratiti. Ponosna sam kad vidim nekoga od njenih drugova iz škole, pa mi kažu: “Teta Sanela, danas je Lejla u školi dobila peticu!“ Svaki roditelj bi bio ponosan”, govori Sanela, dok Lejla dodaje kako ona ipak više voli otići “kod tete Vaske”: “Ona mi, ipak, sve mnogo bolje objasni i volim raditi s njom”.

Sanela kaže da joj danas sve izgleda mnogo lakše nego prije nekoliko godina, ali da ima još mnogo briga pred sobom: “Kako je sada starija, sve je samostalnija u mnogim stvarima, ali sam joj ja uvijek tu kao podrška. Mnogo nam je značilo i rođenje sina Aldena koji je sad treći razred osnovne škole koji nam svima puno pomaže. Sada ohrabrujem Lejlu da što više stvari radi sama, da me zove samo kad joj negdje ‘zapne’, tako da onda zajedno pokušamo riješiti problem. Ova samostalnost je potrebna jer će doći vrijeme kada će završiti školu, a nas roditelja neće vječno biti tu”, svjesna je Sanela i dodaje kako je Lejlin prelazak u peti razred značio i prelazak u drugu zgradu škole, koja im je sada mnogo dalja od kuće pa Lejlu svaki dan odvodi i dovodi:

21

“Završila sam frizersku školu i mogla bih naći posao, ali sam sve podredila Lejli, jer kad bih ja radila, ko bi se onda stalno o njoj brinuo?! Ovako, muž radi, ja je odvodim u školu i dovodim iz škole, vodim je na terapije, radim s njom kod kuće i stalno sam tu za nju. ” Kad danas pogleda unazad, kaže da se jeste plašila kako će sve proći i da li će se Lejla adaptirati u školi, ali ni u jednom momentu nije razmišljala o odustajanju:

“

“

...najlakše je odustati, ali mi na to nismo ni pomišljali. Uvijek je bilo: borba, i samo borba...

“Najlakše je odustati, ali mi na to nismo ni pomišljali. Uvijek je bilo: borba, i samo borba.

Na terapijama u Fojnici sretala sam se i s drugim roditeljima, razmjenjivali smo iskustva, savjete i hrabrili jedni druge”

Ono što Sanelu trenutno muči jeste što zbog obustave pomoći od Kantona Lejla odavno nije bila u Fojnici na prijeko potrebnim terapijama, te zbog neizvjesnog ishoda molbe koju je podnijela Općini Novi Grad gdje, također, ima opcija finansiranja terapija: “Sami ne možemo, jer je skupo. Nudili su nam sufinansiranje za Terme, ovdje na Ilidži, ali to je samo dnevni boravak. Morali bismo svaki dan ići tamo, dijete bih iz tople vode presvlačila pa odmah izvodila na hladno, tako da smo morali odustati. Predali smo papire pa ćemo sada vidjeti kako će sve proći. Nadam se da će biti riješeno pozitivno, jer Lejli to zaista treba” Sanela kaže kako joj je veliku pomoć pružilo Udruženje ‘Duga’: “Članovi smo ‘Duge’ već šest godina, od njih smo imali ogromnu podršku, obezbjeđivali su nam logopeda, defektologa, psihologa i svu drugu pomoć koju su mogli ponuditi. ‘Duga’ i UNICEF su bili tu kada su Lejlu i djecu poput nje, sistem i država u kojoj žive zaboravili

22

4

Avdo Dizdarevi}

Dje~ak iz Sanskog Mosta koji Ĺželi postati slikar

23

Avdo Dizdarević, učenik sedmog razreda Osnovne škole “Peti oktobar” iz Sanskog Mosta, već je odlučio: definitivno želi biti slikar! Ali ne bilo kakav, već jedan od najboljih! Na takvo razmišljanje ga navodi diploma koju je osvojio prošle godine na međunarodnom likovnom konkursu u Poljskoj, na kojem je učestvovalo na hiljade dječaka i djevojčica iz cijele Evrope.

Ohrabruje ga i njegov nastavnik Likovne kulture, koji kaže kako je Avdo vanserijski talenat. Ipak, Avdo ne želi svoju umjetničku slavu zasnivati na hvalospjevima, pripremio je desetak izvanrednih radova, od kojih najbolji planira poslati na konkurs u Makedoniji. Dva rada su mu objavljena i na kalendaru Nansen Dialogue Centra.

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Osobine ljudskih bi}a

“Volim crtati! Najviše volim raditi tušem, crno-bijelo, tu se za sada najbolje snalazim. Volio bih probati i bojama, možda na nekom štafelaju, ali za sada sam zadovoljan radovima u tušu. Meni se sviđaju a, eto, i drugi kažu da dobro crtam. Sad, koliko su u pravu, ne znam”, u šali govori skromni dječak Avdo, dodajući nam kako za konkurs “Dijete i pas”, na kojem je dobio nagradu ne bi slao rad da ga nije ohrabrio nastavnik.

24

“Uradio sam crtež, ali nisam baš bio siguran da će dobro proći. Nastavnik je bio sigurniji u crtež nego ja, te rekao da ga šaljemo - pa šta bude! Kada je došla diploma, bio sam presretan. Crtež je bio postavljen i na izložbi u Poljskoj. Moram reći da me to ohrabrilo pa sam počeo još više crtati, i, evo, sada zajedno s nastavnikom biram najbolji rad za konkurs u Makedoniji”, govori nam Avdo dok nam njegov brat, Adnan, s kojim ide u razred, donosi i pokazuje neke od najboljih Avdinih crteža. U stvari, donosi nam sve crteže koji su zaista dobri i među kojima bi bilo teško izdvojiti najbolje. Dominiraju motivi noge kojoj su date ljudske osobine: koljena imaju oči, nos i usta, na nekima te osobine imaju pak stopala. Drugi čest motiv Avdinih radova je cvijeće.

“To su mi najdraži motivi. Ne znam svaki put zašto baš to crtam, jednostavno, dođe mi tako i crtam”, pojašnjava nam Avdo. Primjećujemo da radovi imaju jasnu kompoziciju i djeluju zrelo za učenika sedmog razreda osnovne škole.

Avdo kaže da nema uzora među umjetnicima i da se kad je to u pitanju još uvijek traži. Ponekad pogleda neke tehnike crtanja na Youtubeu, razmijeni neke ideje sa prijateljima preko Facebook profila.

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Dje~ija igra

25

“Imam profil na Facebooku i nekih stotinjak prijatelja. Uglavnom su to oni koje poznajem i u ‘stvarnom životu’, nerado u prijatelje primam nekoga koga ne poznajem, mada ima i takvih, ne bježim od otkrivanja novih prijatelja”, govori nam Avdo.

Osim umjetnosti, Avdina velika ljubav je i sport. Od stranih klubova navija za ‘Barcelonu’, dok od domaćih simpatiše ‘Želju’, iako nije zadovoljan igrom u ligi pa češće pogleda ‘Barcu’. Kao i većina dječaka u BiH, prati pažljivo i napredak Edina Džeke u novom klubu.

“Tek je došao, treba da se adaptira na novi klub, vjerujem da će se on snaći”, kaže Avdo koji je osim što gleda utakmice na TV-u čest i pored lokalnog igrališta u Zdeni, ali i u sportskoj dvorani kad god se odigravaju neki turniri.

Posebno mu je u sjećanju ostao humanitarni zimski malonogometni turnir odigran u Sanskom Mostu u decembru 2009. godine. Turnir je organizirao nogometni reprezentativac BiH Senijad Ibričić koji je iz tog kraja, a osim estradnih zvijezda, pozvao je i svoje kolege – UNICEF-ovog ambasadora Edina Džeku, te reprezentativce Emira Spahića i Safeta Nadarevića, kao i brojne druge nogometaše.

“Džeko je tada već bio velika zvijezda i kad smo vidjeli da je došao, svi smo bili presretni. Dvorana je bila prepuna, ali sam se ipak uspio slikati sa Džekom!”, priča nam Avdo, a njegov brat Adnan dodaje nam fotografiju na kojoj se vide presretni Avdo i njegov idol - Džeko.

“Tada sam danima bio u dvorani i pratio utakmice, sedam dana nisam otišao ni u školu. Poslije su me proglasili najredovnijim gledaocem turnira i kao nagradu sam dobio loptu. Dobio sam i originalni dres Senijada Ibričića.

Kada su mi dodjeljivali nagradu, od čitave dvorane sam dobio gromoglasan aplauz”, ozarenog lica se prisjeća Avdo.

26

“

...dok crta, Avdo je u kolicima u poluležećem položaju. Crta sam, ali ako mu ispadne olovka, majka ili brat mu je dohvate, dodaju mu papire i sve što mu treba. Slično je i u školi gdje mu pomažu nastavnici i prijatelji.

Konačni rezultat su ipak njegovi radovi na koje je ponosan...

“

Za sve spomenuto što je dječak Avdo Dizdarević iz Sanskog Mosta ostvario, morao je uložiti mnogostruko više truda nego većina njegovih vršnjaka i prijatelja iz razreda, te njegovog dvije godine mlađeg brata Adnana.

Avdo je djelimično paraliziran, ne može hodati, a ruke su mu dijelom deformirane, tako da

mu je veoma teško realizirati sve ono što svojim maštovitim duhom zamisli.

Dok crta, Avdo je u kolicima u poluležećem položaju. Crta sam, ali ako mu ispadne olovka, majka ili brat mu je dohvate, dodaju mu papire i sve što mu treba. Slično je i u školi gdje mu pomažu nastavnici i prijatelji. Konačni rezultat su ipak njegovi radovi na koje je ponosan. S njim u razred ide i dvije godine mlađi brat Adnan.

“Brat je krenuo godinu ranije, a ja godinu kasnije, kako bismo mogli ići zajedno. Otada idemo skupa u razred, Adnan je uvijek tu i međusobno si pomažemo”, priča nam Avdo koji je odličan učenik, i kada god može, pomogne u učenju Adnanu koji je vrlodobar učenik. Avdo ima poteškoća jer mu treba malo više vremena da nešto nacrta, ili da napiše pismeni rad, ali ono što uradi uglavnom je besprijekorno.

“U školi nailazim na razumijevanje. Na početku sam imao osjećaj da me nisu baš svi nastavnici najbolje primili, mislim da nisu vjerovali da ja mogu raditi sve jednako kao i ostala djeca, ali sam im ja kroz svoj rad i trud dokazao da mogu. S prijateljima nije bilo problema, prihvatili su me, zovu me da idem s njima na igralište, stalno smo skupa, pomažemo si, gledamo utakmice, i osim što sam u kolicima nema neke druge razlike”, priča Avdo i dodaje kako nikada nije želio da se izdvaja od ostale djece i kako sve što želi jeste da ga

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Pejza`

27

ne izdvajaju. Žao mu je što ipak nekada osjeća da njegove potrebe društvo baš ne razumije najbolje. Svjestan je da mu za neke stvari treba pomoć, ali ne želi da i zbog čega bude izdvojen u odnosu na svoje prijatelje.

“U školi nemam izgrađen poseban pristup za kolica, iako ih je mama nekoliko puta molila da mi to naprave. Rekli su mi da ga ne mogu napraviti jer bi to narušilo estetski izgled škole. Zbog toga su jedna kolica uvijek u školi, pa me mama iznese uz stepenice i postavi u njih kako bih se mogao kretati”, govori Avdo o jednoj od najvećih prepreka u školovanju.

I pored svega, sretan je što je imao i ima priliku ići u redovnu školu, i kaže da je svjestan koliko mu je to pomoglo da se ostvari kao dobar učenik, i na koncu kao slikar, čime bi se volio baviti.

“

...vjerujem u sebe, znam crtati, volio bih poslije osnovne škole ići u umjetničku školu, i jednog dana živjeti kao slikar...

“Vjerujem u sebe, znam crtati, volio bih poslije osnovne škole ići u umjetničku školu, i jednog dana živjeti kao slikar”, kaže nam Avdo. Kako je u BiH inkluzija uglavnom u osnovnim školama, Avdo kaže da s roditeljima razmišlja o nastavku školovanja u Sloveniji gdje mu radi otac.

“

“Postoji i ta mogućnost, pa ćemo vidjeti. Čuo sam da tamo u razredima djeca imaju posebnog asistenta koji im pomaže u radu, i da se dosta pažnje poklanja djeci sa posebnim potrebama. Više bih volio ostati ovdje, ali ako budem morao, ići ću u Sloveniju”, kaže nam na kraju Avdo i daje nam mail adresu na koju mu možemo poslati neku od fotografija koje smo napravili taj dan: avdo_umjetnik@hotmail.com.

28

5

Јелена Шипка,

савјетница у Републичком педагошком заводу РС

Инклузија је за мене друго име за љубав

29

Јелена Шипка каже да је по природи незадовољна и увијек мисли да шта год да се ради – да увијек може боље, али ипак не крије како сматра да је по питању инклузије у БиХ протеклих година остварен значајан напредак.

“

“Атмосфера данас, кад је у питању инклузија, је добра, и то ме јако радује. У инклузији ...nије лако промијенити у БиХ сам од првих дана традиционална схватања у и морам признати да је средини у којој је доминирајућа направљен велики искорак. свијест да особе са посебним Институционално се може још потребама требају бити у неким много тога урадити, школе установама... нису довољно опремљене и то је генерални проблем, али оно што смо радили је да смо мијењали свијест људи. Није лако промијенити традиционална схватања у средини у којој је доминирајућа свијест да особе са посебним потребама требају бити у неким установама. Показали смо да дјеца са посебним потребама могу равноправно учествовати у настави, тако да људи све више схватају значај инклузије. Питања која смо слушали на почетку процеса, данас се не чују, па имам осјећај да су сви све опредијељенији да имамо што квалитетнији процес који се више уопште неће доводити у питање”, каже нам Јелена Шипка, савјетница-инспекторица за специјалну наставу и инклузију у Републичком педагошком заводу Републике Српске. Јелена је по занимању логопед и каже да воли своје занимање:

“

“Радила сам дуго у школи и помагала дјеци. Једноставно, то је нешто најљепше! Волим што сам дефектолог, волим свој посао”. У Просвјетном заводу, на позицији савјетнице за специјалну наставу и инклузију, Јелена Шипка је од 2005. године, од када кроз институцију система ,од које, каже, има пуну подршку, помаже да се инклузија што боље проведе. Прије доласка у Завод, Јелена је од 2001. године сарађивала на пројектима подршке инклузивном образовању у БиХ, које је Удружење “Дуга” проводило уз подршку УНИЦЕФ-а. “Ангажована као стручњакиња у области дефектологије, у оквиру тих пројеката сам пружала подршку широм БиХ, – заједно са другим колегама у тиму: педагозима, дефектолозима и другим стручњацима. “Дуга” промовише инклузију на један врло квалитетан начин. Доласком у Завод 2005., искуства стечена на терену искористила сам да у систем уградим добра рјешења, и добила сам огромну подршку од руководства Завода, а Завод од Министарства. Данас имамо, на примјер, 50 мобилних тимова

30

састављених од стручњака који пружају подршку дјеци, наставницима, директорима и родитељима, како би процес инклузије што боље текао. Једноставно, искуства из пројекта на којем сам раније радила показала су се као добра. У мобилним тимовима заступљени су стручњаци из специјалних школа који пет сати седмично одлазе у школе, зависно од потреба. Такођер, експериментално смо кренули с реализацијом идеје да једна дефектологиња ради у једној школи дневно - пет дана у седмици, тако да ћемо видјети можемо ли на тај начин покрити што више школа, како би сва дјеца имала прилику добити стручну помоћ”, прича нам Јелена, додајући да је велики допринос инклузији, осим “Дуге” и UNICEF-а, дао и низ других организација и пројеката као што су: Save The Children, OSCE, Print Project, Educaid, MDM…

“Међународне организације кроз локалне невладине организације дале су велику подршку. Тако сам и ја из невладиног сектора прешла у Завод и ту сам употријебила научено, видјела како неке ствари функционишу изнутра, и сада имамо знатно бољу ситуацију. Раније кроз “Дугу”, али и касније преко Завода, радила сам на више савјетовања и едукацији наставника и родитеља који сада на wеб страници Завода могу наћи много потребних информација, а за све савјете могу ми се обратити и маилом.

31

То ми је умногоме олакшало посао, с обзиром на то да Републички завод покрива цјелокупни териториј Републике Српске и да сада лакше дођем до најудаљенијих општина. Видим да наставници прате интернет страницу, шаљу маилове, зову, траже додатне савјете и предлажу. Наравно, у случају потребе, и сада неријетко одем до школа како бих дала потребне савјете”, каже Јелена. Додаје да је занимљиво како баш из школа и средина у којима је с пројектима дјеловала или дјелује “Дуга”, има знатно мање упита од стране наставника и директора: “То нам казује да је све што је урађено имало ефекта,да је знање успјешно пренесено те да све функционира. Друга успјешна ствар може се видјети и у подацима да је прошле године у инклузији било 945 ученика са комплетном документацијом, 1698 их је било у процедури, док их је у исто вријеме у специјалним одјељењима било око 300. Број ученика у специјалним одјељењима је посљедњих година у опадању, што говори у прилог томе да их је све више у редовним одјељењима”, тврди Јелена, додајући како примјећује да је атмосфера у учионицама у којима су дјеца са посебним потребама добра: “Наставници су се сензибилизовали, имају подршку стручњака из мобилних тимова, а дјеци с посебним потребама помажу и ученици који се бирају за ученике-туторе и цијело одјељење им је, на концу, подршка”. У почетку, каже Јелена, није све ишло баш лако, а чинило се да нису сазрели услови и савјест у сваком дијелу БиХ. “Првих година када сам почела радити на инклузији, када сам долазила на терен и разговарала с наставницима често се постављало питање ‘морам ли ја то?’. Појашњавала сам им да је то њихова законска обавеза, али и обавеза према дјеци која имају право да се школују. Споменем им дјечија права, документе из Саламанке… Неки су ми говорили ‘нисам ја то учио на факултету’. Дјеловали смо преко Завода, сад на неким модулима на Филозофском факултету говоре и о инклузији. Имам осјећај да се то послије промијенило на боље и да се данас све рјеђе постављају таква питања, и да инклузија једноставно почиње да се подразумијева. Дијете је у центру пажње и траже се начини како евентуалне проблеме што боље ријешити”, каже Јелена, те додаје да добри резултати које је споменула ...дијете је у центру пажње ни у ком случају не значе да је посао и траже се начини како око инклузије завршен. Инклузија евентуалне проблеме што је, каже, континуирани процес на боље ријешити... којем се стално треба радити.

32

“

“

“Често кажем да инклузија није само процес, већ да је то један педагошкохуманистички реформски покрет. За мене је то друга ријеч за љубав, и сав напор уложен у то да се сруше баријере и да се гледамо на тај начин у једнакости и различитости имао је смисла. Ми смо то покренули, и сада не можемо и не смијемо стати. Јесмо задовољни, али морамо ићи даље јер, зашто би се дјеца са посебним потребама одвајала? Њима само треба мало више разумијевања, подршке и помоћи да ураде оно што могу и постигну добре резултате. Свој радни вијек провела сам између школе и специјалне установе, и имала сам прилику видјети много људске патње и суза. Нема нико право да каже ‘то се дешава тамо некоме другом’ и да друштво од тога окреће главу, јер ако родитељи и дјеца који пролазе кроз тежак период у свему томе још остану сами, онда је то страшно”, испричала нам је Јелена нека од ранијих искустава упоредивши их са данашњим временом гдје још доста тога треба поправити, али гдје чињенице говоре да је до помака ипак дошло. “Школе су у стању у каквом јесу, недостаје дидактичког материјала и друге опреме, у многим школама треба изградити приступе дјеци са посебним потребама, и много је проблема који се требају рјешавати унутар система и на које због стања с буџетом и не можемо пуно утјецати. Добро је што су оне ствари на које имамо утицаја кренуле на боље, а то је, потцртавам, промјена свијести и начина размишљања код људи. Родитељи такођер

33

све чешће схватају да су веома битан фактор у процесу инклузије, и да од њих можда и највише зависи. Организују се у удружења, траже своја права, обраћају се школама, Заводу…”, закључује Јелена. Додаје да би иновативнијим приступом у наставном процесу генерално био унапријеђен и процес инклузије. “Код нас се тек почиње примијењивати модернији наставни процес, иако се многи још увијек држе катедре и фронталног облика наставе. Ако би комплетан наставни процес унаприједили, с њим би био унапријеђен и процес инклузије. Мислим да требамо окренути леђа традиционалним методама подучавања и фронталном облику, и окренути се савременом приступу у којем сва дјеца добијају прилику да дођу до изражаја у ономе у чему су најбоља. Ту је и прилика за дјецу са посебним потребама да се покажу у ономе што им најбоље иде од руке, и што им евентуално касније може помоћи у избору ...kод нас се тек почиње занимања”, појашњава примијењивати модернији нам Јелена, додајући наставни процес, иако се многи још како је јако битно свима увијек држе катедре и фронталног који учествују у процесу облика наставе. Ако би комплетан инклузије, од наставника наставни процес унаприједили, с и директора, преко дјеце њим би био унапријеђен и процес па до родитеља, објаснити инклузије... како ни у ком случају не треба доћи до било каквог издвајања дјеце.

“

“

“Мене су неки просвјетни радници на почетку питали да ли треба негдје на свједочанствима наводити да се ради о дјеци са посебним потребама. Објаснила сам им да то не долази у обзир, јер би то био тежак облик сегрегације. Дјеца се једноставно ни у једном моменту не смију осјећати издвојеним нити маргинализираним”.

34

6

Vasilija Veljkovi}, defektologinja

Djeca sa posebnim potrebama pomaĹžu drugoj djeci da se senzibiliziraju, humaniziraju i razvijaju empatiju

35

Vasilija Veljković kaže da ne postoji osoba koja sve zna, ali, isto tako, ni osoba koja nema bar neku vještinu u kojoj može biti dobra ili odlična. Čitav svoj radni vijek, više od 40 godina, ova magistrica pedagoških nauka i defektologinja provela je radeći sa djecom sa posebnim potrebama, i sigurno je jedna od osoba koja najbolje zna kako kod svakog djeteta otkriti i prepoznati ono u čemu može biti najbolji. S djecom je počela raditi u Domu za nezbrinutu djecu “Bjelave” u Sarajevu, a dugo godina bila je direktorica Zavoda za specijalno obrazovanje i odgoj djece “Mjedenica” u Sarajevu. U Federalnom ministarstvu obrazovanja bila je savjetnica za specijalni odgoj, a od početaka rada u Udruženju “Duga”, 1997. godine, jedna je od pionirki inkluzije u BiH. Učestvovala je i u izradi strategija u reformi obrazovanja, te bila u radnoj grupi za inkluziju.

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Pejza`

Nakon toliko godina rada u više od 20 škola na području cijele BiH u kojima je “Duga” uz podršku UNICEF-a radila na senzibiliziranju nastavnika, roditelja i lokalne zajednice, kako bi se što uspješnije provela inkluzija, te direktne podrške djeci sa posebnim potrebama, Vasilija kaže da je zadovoljna urađenim, ali da ogroman posao za sve aktere inkluzije tek predstoji. Država

36

je inkluziju direktno podržala tek 2003., uvrštavajući je u Okvirni zakon o obrazovanju, a do tada je “Duga” uz podršku UNICEF-a, MDM-a i još nekoliko organizacija uradila dosta toga, kao što su nastavili raditi i svih proteklih godina. “Žao mi je što vlasti nisu “Dugu” prepoznale kao respektabilnu organizaciju i više je podržali. Uvesti inkluziju na papiru, bez stvaranja svih osnovnih pretpostavki za državu je neozbiljno. Mi smo godinama radili gdje i koliko smo mogli, radili na senzibiliziranju zajednice, organiziranju radionica s nastavnicima, s roditeljima… Trenutno radimo direktno s djecom, a ja idem u više škola u Sarajevu i pomažem im u učenju i razumijevanju stvari. U mjestima gdje smo prisutni, i gdje postoje entuzijasti, inkluzija je zaista zaživjela i napreduje. Međutim, da bi se sve to proširilo na veći dio države, trebat će efikasnije angažovanje sistema i zajednice uopće”, nije do kraja zadovoljna Vasilija nakon toliko godina rada na inkluziji. Ipak ne krije zadovoljstvo za dio u kojem su ona i “Duga”, uz pomoć partnera poput UNICEF-a, mogli pomoći, od podrške nastavnicima ...ipak, kada vidim djecu koja do rada s djecom. bi da nisu uključena u redovno školovanje možda bila “Na početku je bilo teško, izgubljena, a koja su kroz i pored ogromne podrške redovnu školu otkrila brojna nastavnika i većine roditeinteresovanja, neka se čak lja, ipak smo se susretali poslije osnovne osposobila za sa poteškoćama koje je rad i samostalan život, i kada trebalo prevazići. Ipak, kroz svakodnevni rad s djecom kada vidim djecu koja bi utičem na njihov napredak koji da nisu uključena u redoje itekako primijetan, onda sam, vno školovanje možda jednostavno, prezadovoljna... bila izgubljena, a koja su kroz redovnu školu otkrila brojna interesovanja, neka se čak poslije osnovne osposobila za rad i samostalan život, i kada kroz svakodnevni rad s djecom utičem na njihov napredak koji je itekako primijetan, onda sam, jednostavno, prezadovoljna”, priča nam Vasilija, ili teta Vaska, kako je zovu djeca s kojima radi.

“

“

Vasilija kaže da joj je na početku najteže padalo nerazumijevanje, pa čak i u onim sredinama gdje su svi bili u potpunosti za inkluziju, ali nisu do kraja shvatali koliko je to bitan i potreban proces:

37

“Čak i od iskusnijih nastavnika sam znala čuti da na početku odmah kažu: ”Najbolje da to dijete ide u specijalnu školu!”’, ili ”Kolege, nemamo mi šta s ovom gospođom pričati!”, nakon čega mi je trebalo puno strpljenja da im objasnim kako inkluzija nije samo zakonska, već i moralna obaveza.

Napredak je, i pored svega, ostvaren, i danas su djeca sa posebnim potrebama u redovnim školama, što je nekada bilo teže zamisliti.”

Kaže kako je primijetila da neki nastavnici inkluziju smatraju samo privremenom euforijom koja će splasnuti, ali im poručuje da to nije tako i da će se inkluzivna nastava u narednim godinama još više unapređivati i usavršavati:

“

“Mi smo pomagali u školama, išli smo sa defektolozima i logopedima, te pružali ...mislim da pored svega treba podršku. Mislim da pored mnogo raditi sa lokalnim svega treba mnogo raditi sa zajednicama, koje trebaju lokalnim zajednicama, koje prihvatiti djecu sa posebnim trebaju prihvatiti djecu sa potrebama najprije kao djecu posebnim potrebama najprije koja pohađaju redovnu školu kao djecu koja pohađaju sa prilagođenim programima, redovnu školu sa prilagođenim a poslije i kao članove programima, a poslije i kao zajednice... članove zajednice. Nastavnici, generalno, nisu protiv inkluzije, samo su često neinformirani ili uplašeni, te ih treba educirati i podržati kroz obezbjeđivanje asistenata i stručnih mobilnih timova. Ima, nažalost, slučajeva gdje su vlasti te timove formirale samo zato jer to moraju po zakonu, a nisu im ozbiljno pristupili.

Treba im biti jasno da mobilni timovi nisu pjevačka društva i da tu moraju biti ljudi koji su uvijek spremni pomoći djeci i njihovim nastavnicima!”.

“

Prisjeća se situacije u jednoj od osnovnih škola u kojoj je inkluzija bila odlično prihvaćena, ali su joj roditelji djevojčice sa posebnim potrebama, koja je trebala da su upiše, kazali kako se boje da će im reći da njoj tu nije mjesto. Roditelji druge djece se nisu žalili, ali se činilo da nešto nije u redu, pa je Vasilija odlučila da posjeti školu i porazgovara sa svim roditeljima: “Došla sam u školu i tamo su zaista bili svi roditelji, organiziran je roditeljski sastanak. U toj školi su zaista divni roditelji i zadovoljna sam, ali sam željela da još bolje shvate pojam inkluzije. Nisam ih željela kritikovati. Kazala sam im kako su oni svoju djecu odlično pripremili za prihvatanje različitosti

38

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Ku}a

koja je naša stvarnost, i kako se zbog njih djeca sa posebnim potrebama nikada neće zbog toga zastidjeti. Rekla sam im kako vidim da oni žele pomoći djeci, te im poručila da djecu sa posebnim potrebama ne trebaju sažaljevati, već da ih trebaju doživjeti kao svako drugo dijete. Atmosfera je bila dirljiva, primijetila sam da se nekoliko roditelja rasplakalo. Poslije su se organizirali i godinu dana su svi skupljali sredstva da plate dva defektologa, koja su pomagala djeci sa posebnim potrebama u toj školi. Kasnije su se i sva djeca uključila, organizirali su prodajne izložbe radova i sredstva su išla na aktivnosti djece s posebnim potrebama. Roditelji su shvatili da nisu samo njihova djeca ta koja pomažu djeci sa posebnim potrebama, već i da djeca sa posebnim potrebama pomažu ostaloj djeci da se senzibiliziraju, humaniziraju i postanu empatičniji. U tu školu na primjer ide jedan dječak kojeg djeca jako vole, druže se s njim, prihvaćen je i nije neko s kim se ismijavaju i ko im je u društvu maskota, kao što je, nažalost, bilo slučajeva. I to je jedan od najvećih uspjeha”.

Vasilija kaže da roditeljima i pored svega ostaje najveća briga šta će biti s njihovom djecom nakon osnovne škole, u kojoj već poslije šestog razreda zbog obimnijeg gradiva dolazi i do prvih poteškoća.

39

“Do petog razreda, kada je dijete s jednim učiteljem na kojeg navikne i kojem i mi možemo lakše pomoći, ali poslije toga imate problem sa dječijim sposobnostima i adaptiranjem na opširno gradivo. Pokušavala sam inicirati određene reforme u kompletnom obrazovanju koje bi pogodovale i inkluziji, ali za sada nema puno razumijevanja. Obrazovni sistemi na zapadu često dozvoljavaju učenicima da biraju predmete i aktivnosti koje im više odgovaraju, i takav sistem potpuno odgovara inkluziji koja se praktično ne bi ni primijetila i djeca se ne bi osjećala izdvojeno. U jednoj strukovnoj školi savjetovala sam nastavnicima i direktoru da prihvate jednog dječaka s kojim sam ja radila tokom osnovne škole, koji jeste imao poteškoća sa određenim predmetima, ali se u zanatu izvrsno snašao i bio među najboljima u školi!”, pojašnjava Vaska, podsjećajući na to kako, jednostavno, ne postoji osoba koja nije dobra u nečemu, samo se to treba otkriti. Ako neko dijete otežano hoda, ne znači da ne može biti izvrstan matematičar, ako drugo dijete sporije govori, ne znači da ne može biti odličan muzičar ili slikar.

“

“Potrebno je puno strpljenja u radu sa djecom, da bi se otkrilo u čemu su dobra i šta im najviše ...među djecom sa posebnim odgovara, te, na koncu, za koje potrebama ima odličnih zanatlija, se zanimanje mogu opredijeliti slikara, neki izvrsno sviraju, ima nakon završetka osnovne ih koji su talentirani za sport, škole i od kojeg poslije mogu samo ih ne treba zapostaviti i živjeti. Među djecom sa treba im pružiti puno pažnje, posebnim potrebama ima uključiti ih u zajednicu i učiniti ih odličnih zanatlija, slikara, neki njenim ravnopravnim članovima, izvrsno sviraju, ima ih koji su i uspijeh će doći... talentirani za sport, samo ih ne treba zapostaviti i treba im pružiti puno pažnje, uključiti ih u zajednicu i učiniti ih njenim ravnopravnim članovima, i uspijeh će doći!”, uvjerena je teta Vaska, koja još kaže da iako je već u godinama, nema namjeru odustati od rada s djecom, te da će i dalje upotrebljavati sve svoje znanje i nesebično dijeliti iskustva, kako bi proces inkluzije u BiH što bolje zaživio, i kako se nijedno dijete ne bi osjećalo izdvojenim.

“

40

7

Lana Ĺ afrani},

kroz inkluzivnu nastavu do male mature

Djevoj~ica protiv vremena

41

“Dobila sam peticu iz engleskog!”, dočekala nas je razdragana Lana Šafranić, učenica osmog razreda Osnovne škole “Osman Nuri Hadžić” u Sarajevu.

Na papir zalijepljen iznad kompjutera, pored ostalih ocjena, pedagoginja Aida Omerović upisuje i najnoviju peticu. Vidimo da iz engleskog ima već nekoliko petica, a najviše ih je iz informatike. Nađe se i pokoja “trojka”, jedna “dvica”, negativnih ocjena nema, a Lana je uglavnom vrlodobra učenica.

“Volim informatiku. Radim na kompjuteru, idem na internet, imam Facebook, mail…”, govori Lana, pokazujući nam lijepo uređen i uredan radni stol na kojem uz Aidinu pomoć radi zadaću, crta, i vježba rukopis. Lana je prilikom porođaja pretrpjela oštećenje mozga, nakon čega je došlo do disharmoničnog razvoja. Djevojčica usljed toga otežano i usporeno govori.

Da nešto kaže ili napiše treba joj više vremena nego njenim vršnjacima, ali, na koncu, kaže ono što je htjela reći i uradi zadatak koji dobije u školi.

Nastavnici joj izađu u susret, pa pismene radove na zadatu temu nekada napiše i kod ...djevojčica usljed toga kuće, a najviše joj odgovaraju otežano i usporeno govori. Da usmeni ispiti. nešto kaže ili napiše treba joj više vremena nego njenim vršnjacima, Lana je pred završetkom ali, na koncu, kaže ono što je htjela osmogodišnjeg školovanja reći i uradi zadatak koji dobije koje je pohađala u redovnoj u školi... nastavi. Uz veliku upornost njene majke Darije, i osoblja Udruženja “Duga”, Lana je upisana u Osnovnu školu “Osman Nuri Hadžić” na Dobrinji. U početku je bilo otpora, nisu svi nastavnici bili za to da ona i još jedna djevojčica sa posebnim potrebama idu sa ostalom djecom u razred, kao ni neki od roditelja. Djeca, generalno, nisu bila protiv, ali teško im je bilo naviknuti se da Lana govori malo sporije, pa su je sporije i prihvatili. Lana je, na koncu, ipak krenula u školu, učitelji i nastavnici su je prihvatili, a ona je uz pomoć defektologinje Vasilije Veljković iz Udruženja “Duga”, koje uz podršku UNICEF-a posljednjih desetak godina radi na promoviranju i podršci inkluzije u BiH, te podršku mame, bake, i pedagoginje Aide uspjela dokazati da se može uključiti u redovno školovanje.

“

“

“’Duga’ mi je puno pomogla. Najviše mi je pomogla Vaska, koja mi i sad pomaže oko matematike. Aida mi pomaže oko svega ostalog, i volim raditi s Aidom. Lijepo nam je, učimo, čitamo, pišemo, kad se umorimo slušamo muziku”, priča Lana.

42

Uz prilagođene programe, Lana je uspjela ostvariti veliki napredak što se može vidjeti i iz ocjena. Ono što je možda bitnije od samih ocjena jeste da se Lana uklopila u društvo, samostalno obavlja mnoge stvari, razvija interese i jednostavno želi biti ravnopravna sa svom ostalom djecom. Defektologinja Vasilija, koju ona zove teta Vaska, uz Lanu je bila od priprema za osnovnu školu, te intenzivno s njom radila do petog razreda. S obzirom da se radilo o djetetu sa disharmoničnim razvojem, trebalo je uložiti mnogo truda, želje i strpljenja, ali se uspjelo, i Lana je pred krajem osmogodišnjeg školovanja u redovnoj školi. Poslije petog razreda Lana i Vasilija su se manje viđale, ali i danas su u kontaktu, i teta Vaska je tu kad god zatreba, posebno oko matematike. Lanu je obradovalo kad je saznala da Udruženje “Duga” uskoro seli na Dobrinju, nedaleko od njene zgrade: “Super! Ići ćemo pješke do njih, ili stanicu trolejbusom!”.

“

...s Lanom je lijepo raditi, s njom je to lako, , stalno pita šta ćemo raditi sljedeće, i pažljivo sluša.

U školi nijednom nije zapisana u disciplinsku svesku, mirna je na časovima...

“

Osim tete Vaske i nastavnika u školi, Lani mnogo pomaže pedagoginja Aida, koja je s njom svaki dan nakon škole po četiri sata.

“S Lanom je lijepo raditi, s njom je to lako, stalno pita šta ćemo raditi sljedeće, i pažljivo sluša.

U školi nijednom nije zapisana u disciplinsku svesku, mirna je na časovima”, priča pedagoginja Aida, dok Lana sve sluša sa smiješkom i potvrđuje. Kaže da ne voli kada su neki dječaci nemirni na času, jer joj smetaju u učenju.

“Volim da učim. Najviše volim muzičko, fizičko, bosanski i hemiju”, kaže Lana koja, za razliku od većine drugara iz škole, ne voli vikende i slobodne dane, a posebno ne voli ako je bolesna pa mora biti u kući.

“Kada nije sa drugovima i drugaricama, onda bude tužna. Ako nije bolesna, izađemo u park gdje se voli igrati loptom i trčati, ali ako je bolesna onda mora biti u kući, pa joj to teško pada”, dodaje Aida.

Lana kaže da u školi ima puno prijatelja, a s mnogim od njih je prijatelj i na Facebooku, na kojem rado provodi slobodno vrijeme. Voli gledati fotografije prijatelja i dopisivati se. Najbolji prijatelj joj je Dino, a prijateljica Merima, a na Facebooku se druži i sa školskim drugaricama Ildom, Nejrom i Adelom, te sa dječakom Hadisom kojeg je upoznala u parku.

43

Pred TV-om nije često, osim ako nije njoj drag crtani film ili dobra utakmica.

Pa ipak, kaže da crtane filmove više ne gleda, jer je to za malu djecu. Želja joj je da jednom ode na stadion Grbavica, na utakmicu nogometnog kluba “Željezničar” za koji navija. Nezaobilazan je i UNICEF-ov ambasador i nogometaš Manchester Cityja Edin Džeko, koji joj je trenutno “centar svijeta” i čiji poster ima zalijepljen na ormaru. Razočarala se što je propustila utakmicu u kojoj je Džeko dao dva gola, ali nam obećava da će snimak golova potražiti na YouTubeu, koji, također, voli koristiti, i gdje voli gledati spotove i ponekad krišom crtane filmove, s obzirom na to da su oni “za malu djecu, a ne za nekoga ko će uskoro krenuti u srednju školu”.

Prošli raspust bio joj je jedan od najzanimljivijih: išla je u posjetu mami Dariji koja trenutno radi u jednoj organizaciji u Keniji. Afrika ju je oduševila!

Nabrojila nam je koje je sve životinje vidjela: od slonova, preko geparda pa do žirafe i zebri. Voli životinje i ima ...budući da voli muzičko, kućnog ljubimca – hrčka Farisa Lana bi poslije osnovne škole čiji je kavez odmah pored najviše voljela upisati srednju kompjutera: Muzičku školu. Zbog poteškoća “Nazvala sam ga po jednom u govoru ne može pjevati, ali drugu Farisu. Sad je hladno voli slušati muziku, i kaže da bi pa stalno spava, ali kad nije voljela svirati klavir hladno, onda ga pustim iz i biti pijanistica... kaveza pa šeta po stolu. Hranim ga sama, voli sjemenke”

“

“

Budući da voli muzičko, Lana bi poslije osnovne škole najviše voljela upisati srednju Muzičku školu. Zbog poteškoća u govoru ne može pjevati, ali voli slušati muziku, i kaže da bi voljela svirati klavir i biti pijanistica: “Nisam još probala svirati, ali klavir mi se najviše sviđa i voljela bih probati!”.

44

8

U~iteljice

Anka i Cvija iz Stoca

Imamo ogromnu Ĺželju da pomognemo, ali ne moĹžemo sve same

45

Učiteljica Ankica Njavro iz Osnovne škole “Stolac” prošla je nekoliko treninga o inkluziji. Na posljednjem treningu kojem je prisustvovala, a koji je organiziralo udruženje “Duga”, imala je priliku čuti priče nastavnika koji su govorili o svojim iskustvima sa djecom sa posebnim potrebama uključenim u redovnu nastavu. Na fakultetu o inkluziji nije mnogo naučila, bila je na nekoliko treninga u organizaciji Pedagoškog zavoda, ali prva iskustva sa djecom u inkluzivnoj nastavi je tek čekaju. Kaže da se smatra spremnom za izazove, ali priznaje da kod nje postoji i doza straha od toga kako će sve proći.

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Pejza`

“Na teritoriji općine ima djece sa posebnim potrebama, dosta ih je u drugom dijelu škole koji radi po bosanskom planu i programu i od učitelja koji s njima rade dobijamo neke savjete, ali što kaže jedna kolegica, sve nas u odjeljenju čeka bar jedno dijete s posebnim potrebama. Volim rad s djecom, zbog toga se i bavim ovim zanimanjem, tako da ću sa zadovoljstvom, prihvatiti i rad u inkluzivnoj nastavi. Jedino čega se plašim je što izuzev treninga i seminara koje sam pohađala, nisam imala prilike čuti dovoljno primjera iz prakse”, zabrinuta je učiteljica Ankica. I pored zabrinutosti, nada

46

se da će se uz veliku želju i izazov koji joj predstavlja inkluzija, snaći u radu s djecom s posebnim potrebama. Ipak, kaže da bi voljela da su nadležni u Ministarstvu obrazovanja pokazali više volje da pomognu da se inkluzija što bolje implementira: “Ne mogu reći da ništa ne rade, ali smatram da treba raditi više. Formiran je mobilni tim koji u našu školu nije stigao od početka školske godine, iako moja kolegica Cvija u prvom razredu devetogodišnje škole već ima djevojčicu Gabrijelu sa sindromom Down. I ona je bila na dosta treninga sa mnom, mnogo razgovaramo, razmjenjujemo informacije, ona već ima i prva iskustva, ali bi nam sigurno bilo lakše da imamo više podrške, da nas obiđe mobilni tim, ili u idealnijim uslovima – da u školi ili bar na općini imamo defektologa koji bi dodatno radio s djecom, i u suradnji s kojim bismo se i mi mogli unaprijediti. Evo, sljedeće godine treba da se u školu upiše dječak koji je slijep, nitko ne zna što i kako da radi s njim, iako nitko nema ništa protiv da se on upiše. U trećem razredu je dječak koji ima poteškoća u kretanju, labilan je, ne snalazi se u gužvi, a ide u odjeljenje u kojem je 31 učenik. Na časovima je dobar i odličan je učenik. Zamolili smo da se odjeljenje razdvoji kako bi mu se dalo prostora, ali smo odbijeni jer su nam rekli da nedostaje još jedan učenik da bi se odjeljenje razdvojilo! Škola je doista uradila šta je mogla, njegovo odjeljenje je odmah pored vrata u prizemlju, ali dalje ne možemo sami. Djeca, također, na njega odlično reagiraju, prihvatili su ga, paze ga koliko mogu, uvijek ga puste da bude prvi u redu za ulazak u učionicu”. ...Ankica kaže da joj je Ankica kaže da joj je žao što žao što posao sistema posao sistema često moraju da često moraju da rade sami rade sami učitelji, udruženja učitelji, udruženja poput poput “Duge” ili roditelji sami.

“Duge” ili roditelji sami...

Prisjeća se djevojčice koja je išla u njen razred i koja je mucala.

“

“

“Sreća pa su joj roditelji mogli priuštiti da ide kod logopeda u Mostar, i to je brzo ispravljeno. Da nije bilo toga, tko zna da li bi se njen govor daljnje zakomplicirao. Puno je djece koja nemaju toliko teška oštećenja, ali kod kojih tokom daljnjeg razvoja dođe do poteškoća”, kaže Ankica, dodajući da se osim razgovora s kolegicama, i učešćem na seminarima, za iskustvo snalazi i volontirajući u dnevnom centru “Betlehem” u Čapljini, u gdje dolaze osobe od 18 do 30 godina:

47

“Neki od njih su završili škole redovno, većina ih je ipak išla u specijalne škole i ima ih sa težim intelektualnim oštećenjima. Oni tu dolaze da se druže.Tu vidim mlade ljude koji bi mnogo više postigli da se s njima više radilo - da su išli u redovnu nastavu. Ima, recimo, jedan mladić za kojeg sam ubijeđena da bi mu se mogao naći dobar posao da je s njim rađeno i da je išao u redovnu školu i družio se s vršnjacima. On je dane provodio u kući, odvodili su ga svaki dan u specijalnu školu, i poslije škole je opet bio sam u školi. Ne poznaje nikoga od vršnjaka, tako da i sada uglavnom dane provodi u svojoj sobi uz TV. A ima kapaciteta i potencijala! Zna, recimo, u svako doba nabrojati sve pobjednike festivala “Dora” koji su Hrvatsku predstavljali na Eurosongu od 1998. do 2010.!”. ...neki od njih su završili škole Djevojčici Gabrijeli koja redovno, većina ih je ipak je upisana u prvi razred išla u specijalne škole i ima devetogodišnjeg obrazovanja ih sa težim intelektualnim kod Ankicine prijateljice Cvije oštećenjima. Oni tu dolaze da Goluže kroz uključivanje u se druže.Tu vidim mlade ljude redovno obrazovanje pružena koji bi mnogo više postigli da je prilika da uči i da se socijalizira se s njima više radilo - da su sa ostalim vršnjacima. išli u redovnu nastavu...

“

“

“Od svog dolaska u školu mala Gabrijela je postigla značajan napredak, socijalizirala se, i ne želi da je se izdvaja iz bilo koje aktivnosti.

U početku je bježala iz učionice, naprasno istrčavala na hodnik i imala agresivne ispade, dok sada u svemu želi biti ravnopravna s ostalom djecom koja su je prihvatila” priča nam učiteljica Cvija, dodajući kako radi s njom po prilagođenom programu. Kaže da primijeti svakodnevni napredak i da je Gabrijela sve bolja na nastavi, ali nije do kraja sigurna radi li sve kako treba.

“Nedavno sam baš bila na seminaru u organizaciji “Duge”, bila je defektologinja Vasilija, i žena me se veoma dojmila, kao i nastavnica iz Tuzle koja nam je na jednom od ranijih treninga prenijela dosta iskustava iz svoje škole. Savjeti i iskustva koje sam čula umnogome mi pomažu, ali svako dijete je priča za sebe. Neke stvari se, jednostavno, ne mogu naučiti, već se treba prilagoditi i prepoznati na koji način doći do najboljih rezultata. Doista su mi ovi treninzi pomogli, ali mislim da nam treba više takvih stvari, treba nam više kontakata sa drugim nastavnicima u inkluziji s kojima možemo razmijeniti iskustva i prijedloge. Ankica i ja se doista trudimo da se što

48

“

...savjeti i iskustva koje sam čula umnogome mi pomažu, ali svako dijete je priča za sebe. Neke stvari se, jedno-stavno, ne mogu naučiti, već se treba prilagoditi i prepoznati na koji način doći do najboljih rezultata...

“

više informiramo, željne smo znanja, ali osim ovih nekoliko primjera, imamo slabo priliku da saznamo više”, priča nam o iskustvima Cvija, dodajući kako bi voljela da ima više podrške unutar obrazovnog sistema:

“Evo, od rujna prošle godine imam djevojčicu sa sindromom Down u razredu, ali mobilni tim još nije došao. Obratila sam se ravnateljici, koliko je u njenoj moći ona je pomogla i izašla mi u susret, pa će školski pedagog dva puta tjedno raditi s Gabrijelom koja je divna djevojčica, meni je lijepo raditi s njom, i vjerujem da se uz dodatno angažiranje s njom može postići još veći napredak”.

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Kompozicija (kanjon, planine, stijene)

49

Ankica i Cvija kažu da će i u budućnosti raditi kako na sebi, tako i na senzibiliziranju sredine u kojoj rade, od nastavnika preko roditelja pa do predstavnika vlasti, za koje bi voljele da se više angažuju na uvođenju inkluzije u škole. Cvija se nada da će Gabrijelu uspješno izvesti do viših razreda, a Ankica sa opravdanom bojazni i velikom željom da pomogne čeka generaciju učenika u kojoj će se upisati neko od djece sa posebnim potrebama.

50

9

Дарко Плечић,

упорни младић из Вишеграда

Од асистента у радионици логопеда до ресторана на плажама Канкуна

51

Док сањари о свом ресторану на плажи мексичког града Канкуна, у којем ће кухати најбоље мексичке специјалитете и сервирати их уз звуке мариачија, Дарко Плечић из Вишеграда помаже логопеду у обданишту „Невен“. Послије специјалне основне школе коју је завршио, процијењено је да је Дарко способан да школовање настави у средњој школи по редовном плану, и након три године школовања добио је звање кухара. Дарко је тек завршио школу, није имао прилику радити у струци, али је био пресретан кад су га позвали да сваке суботе од 11 сати помаже логопеду приликом логопедских третмана који се одржавају у оквиру UNICEF-овог пројекта “Јачање система друштвене заштите и инклузије за дјецу у БиХ”. „Лијепо ми је с доктором. Припремим му кабинет прије него дође, онда дочекујем дјецу и родитеље, ако је неко дијете већ на третману - кажем им ‘добар дан, сад ће вас примити, сачекајте мало’. Послије све распремим и оставим канцеларију чисту и уредну, и закључам“, препричава нам Дарко укратко свој радни дан у логопедској радионици. Каже да је пресретан да може радити, а од хонорара који добије - дио потроши с мамом, а дио штеди. Каже да не зна још шта ће себи купити од тог новца, али највјероватније да ће то бити кошаркашке тенисице. Кад су га позвали и предложили му да ради, каже да је било мало позитивне треме. Није знао како ће све проћи, хоће ли се снаћи и како ће га родитељи и дјеца који долазе на третман прихватити. „Дошао сам, почео радити, и сад је супер. Фино су ме прихватили, организовао сам да све пролази како треба, мислим да су задовољни сви. Кад шетам градом, родитељи и дјеца ме препознају, поздравимо се“, прича нам Дарко. На питање да ли је имао „неморалних захтјева“ да некога прими преко реда, јасно одговара: „Све је организовано, свако има свој термин, дође на вријеме, и нема преко реда. Нико ми то није тражио, а и да тражи, преко реда не може!“. Директорица обданишта „Невен“ Младенка Вилотић каже да је задовољна Дарковим радом, али и радионицом и уопће пројектом “Јачање система друштвене заштите и инклузије за дјецу у БиХ” у оквиру којег је логопедским третманима обухваћено око 20 дјеце предшколског узраста. „Кроз општинску комисију указивали смо да су дјеца из предшколског узраста често запостављена, и да је то потребно што прије промијенити, јер управо у том узрасту се могу исправити бројне потешкоће код дјеце, може их се почети укључивати у друштво и правилно усмјерити. Због тога сам била посебно сретна кад смо добили овај пројекат, јер многој дјеци је рад с логопедом већ помогао, а током шест мјесеци, колико пројекат траје, вјерујем да ће бити од још веће помоћи“, каже директорица Младенка, истичући да је Дарков ангажман свему дао посебну драж. Идеја је дошла

52

спонтано, а Дарко је добио одличне препоруке од директора средње школе коју је похађао и завршио врлодобрим успјехом.

Авдо Диздаревић . VII4 . Ријека „ Дарков ангажман је један од ријетких примјера ангажовања дјеце са психофизичким сметњама, али је и одличан примјер да они могу добро радити и извршити задатке који им се повјере. Имала сам прилику бити на једној радионици у организацији Удружења „Дуга“, гдје сам слушала о бројним примјерима колико су особе са посебним потребама, и као дјеца и као одрасли, одговорни у свему што им се повјери и колико темељито обављају све задатке. Дарков примјер је одличан примјер инклузије на дјелу, и кроз његов ангажман лично сам се увјерила у оно што сам имала прилику чути на радионици.“ Дарко каже да му одговара и радно вријеме од 11 сати јер се може наспавати, али додаје да му не би сметало и да мора доћи раније, јер „посао је посао“. Вјерује да ће му шестомјесечни ангажман помоћи да стекне радне навике, и да ће послије тога лакше наћи посао. Директорица Младенка обећава да ће Дарко добити најбоље препоруке, и да ће се колико је у могућности ангажовати да му помогне у тражењу посла.

53

„Волио бих радити у ресторану. Највише волим кухати разне чорбе, али бих могао кухати и другу храну, која год затреба“, прича Дарко, и враћа се на своју највећу жељу: припремање мексичке хране. Иако није имао прилику да проба мексичку храну, каже да је гледао на ТВ-у како се припрема, читао је бројне рецепте, и убијеђен је да би ако нађе праву књигу рецепата врло брзо научио припремати мексичку храну. Постоји могућност да ако обданиште успије организовати посјету Зоолошком врту у Сарајеву, да и Дарко иде с њима. Ту види шансу да посјети неки од мексичких ресторана за које је чуо. Свјестан је да је Kанkун далеко, али и поред свега сања да једног дана оде ...у Вишеграду нема пуно тамо: добрих ресторана, па бих волио да некад отворим ресторан са „Тамо има пуно целебритyја, мексичком храном... волио бих припремати храну за њих. У Вишеграду нема пуно добрих ресторана, па бих волио да некад отворим ресторан са мексичком храном. Волим и мексичку музику, најдраже ми је гледати кад они у сомбрерима свирају гитаре и пјевају љубавне пјесме“.

“

“

Дарка осим хране и музике, фасцинира и шпански језик од којег је неке од основних фраза научио гледајући бројне серије које се приказују на ТВ станицама. Осим серија, Дарко радо гледа ногометне и кошаркашке утакмице, навија за Фудбалски клуб „Партизан“ из Београда, али је редован на утакмицама ФК „Дрина“ из Вишеграда који игра у републичкој лиги РС. Посјећује и кошаркашке утакмице локалног клуба „Варда“, а одбојкаше не прати откако не играју у првој лиги. Редован је читалац неколико дневних новина као што су „Пресс“, „Блиц“ и „Новости“, а не пропушта дневнике у 19:30. „Волим знати шта се дешава. Пратим највише вијести из спорта, али и политику. Политичари имају свега, расипају се са скупим аутомобилима, а било би боље да више брину за народ и за дјецу“. Дарко је имао прилику видјети и режисера Емира Кустурицу који у Вишеграду ускоро почиње изградњу Каменграда у којем планира снимати нови филм, али који би требао остати као туристичка атракција. Најављено је да ће у Каменграду бити и ресторани, најављена су радна мјеста за 150 радника, па се Дарко нада да би након истека ангажмана у логопедској радионици, док чека одлазак у Kанkун, и он могао добити посао у неком од ресторана.

54

10

Melisa Begovi},

majka iz Novog Travnika koja nije željela odustati od inkluzije

Razmišljala sam o odustajanju, ali je želja da Mubin dobije još jednu šansu, ipak, bila ja~a

55

Melisa Begović iz Novog Travnika prije pet godina ni sama nije vjerovala da će njen sin Mubin, dijete s kombinovanim smetnjama, uspjeti da se uključi u redovnu nastavu i postigne dobar uspjeh. Danas, kada je Mubin prvo polugodište petog razreda završio vrlodobrim uspjehom, Melisa, koja i sama radi kao učiteljica u Osnovnoj školi “Edhem Mulabdić” u Novom Travniku, razmišlja drugačije.

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Mravlji `ivot s osobinama ljudi

Na prvoj kategorizaciji, kada je imao šest godina, ocijenjeno je da Mubin ne može ići u školu. Naredne tri godine proveo je u dnevnom centru za djecu sa poteškoćama u razvoju “Duga” u Novom Travniku, a na drugoj kategorizaciji preporučeno je da se pokuša sa redovnim školovanjem. Tako je Mubin sa devet godina krenuo u prvi razred.

“Znala sam kako se teško kreće, a imao je i problema u komunikaciji, pa sam se bojala da sve to neće uspjeti. Bili smo spremni i za njegovo upisivanje u specijalnu školu, i da je trebalo - preselili bismo se u Zenicu ili Sarajevo, jer u Novom Travniku nema specijalizirane ustanove. Ipak, rečeno nam je da pokušamo, ali ne i da se on po svaku cijenu mora uključiti. Iskreno, kad su

56

nam preporučili uključivanje u školu, iznenadila sam se, a zatim i uplašila kako će sve to proći. Iako mi nismo nikada željeli da on bude izolovan od ostalih, same poteškoće u kretanju su ga u neku ruku izolovale pa nije mogao uvijek izaći i družiti se s djecom. Posebno sam strahovala jer radim u školi u koju je on trebao krenuti, znala sam da škola nema baš najbolje uslove, ima puno stepenica i tijesno je. Škola što je mogla uraditi - uradila je, izašli su nam u susret i njegov razred smjestili u učionicu u prizemlju.

Nakon što smo dobro promislili, odlučili smo da, ipak, pokušamo, jer nismo imali pravo uskratiti mu šansu”, prisjeća se Melisa prvih dana koji, dodaje, nisu bili baš lagani i nisu bili rijetki momenti u kojima je razmišljala o odustajanju od ...sreća je pa je imao odličnu svega: učiteljicu koja se pripremila za njegov dolazak u odjeljenje, ali je “Sreća je pa je imao odličnu pripremila i ostalu djecu, sve im učiteljicu koja se pripremila za objasnila, i, što se toga tiče, imao je njegov dolazak u odjeljenje, ali sjajan doček... je pripremila i ostalu djecu, sve im objasnila, i, što se toga tiče, imao je sjajan doček. Djeca su se angažovala, pomagali mu koliko su mogli, a učiteljica se zaista trudila.

Sreća je bila da i ja radim u školi, a kako sam ja s Mubinom ipak i sve ono vrijeme van škole, najbolje sam znala kako će na šta reagovati, pa sam o svemu razgovarala s kolegicom koja ga je učila. Što se njega samog tiče, u početku nije pokazivao interesovanje, bilo je problema sa koncentracijom jer nije htio sjediti u klupi, čim bismo ga doveli - odmah je pitao: ”Kad će babo doći po mene?”, jer je mnogo vezan za nas. Nije bio posebno zainteresovan ni za drugu djecu i nije izgledalo da bi moglo doći do posebnog napretka”.

“

“

Mubinova učiteljica, iako nije bila posebno pripremljena za inkluziju, potrudila se da mu pruži koliko god je u njenoj mogućnosti, a osim na logopedske tretmane u dnevni centar “Duga”, vodili su ga i somatopedu u Vitez: “Pošto je u dnevnom centru bio ranije, nastavili smo ga voditi kod logopeda, a somatopeda smo sami plaćali privatno koliko smo mogli. Mubin se otežano kreće, i borimo se da ne završi u kolicima. U školu ga dovozimo svaki dan automobilom, a tokom dana je uz njega teta Zijada koja mu pomaže da izađe u toalet i na odmor. Nakon prvog šoka, on je počeo da se prilagođava, i bolje mu je išlo sa gradivom nego u odnosima s djecom i kompletnom sredinom. Učiteljica je zaista davala sve od sebe, mi smo kod

57

kuće također puno radili sa Mubinom, ali je bilo evidentno da bi dodatna stručna pomoć dobro došla”.

Situacija je postala znatno lakša prije dvije i pol godine, kada je općina Novi Travnik, jedna od općina uključenih u projekt “Jačanje sistema socijalne zaštite i inkluzije djece u BiH” (SPIS), uposlila defektologinju Mirelu Perendu koja radi sa djecom u četiri škole koje nastavu održavaju po bosanskom planu i programu. Mirela trenutno radi sa 38 djece kojoj je potreban dodatni rad, od čega njih 20 koji pohađaju nastavu po prilagođenom planu i programu.

Avdo Dizdarevi} . VII4 . Dje~ak i pas

“Kada sam počela raditi s Mubinom, do tada je bio savladao velika štampana slova i brojeve do 10, ali nije znao čitati. Vidjelo se da se s njim radilo, ali i da mu je trebalo više stručne pomoći”, kaže nam defektologinja Mirela.

Melisa dodaje kako je Mubin uz rad s Mirelom vrlo brzo pokazao značajniji napredak:

58

“Od trećeg razreda sam primijetila da usvaja više znanja, da bolje uči i da mu se posvećuje dodatna pažnja. Posebno što se u grupi teže snalazi i više usvaja individualno. Vremenom je promijenio i svoj odnos sa djecom, i sve se više s njima družio”.

“

...ipak, uvijek su mi u glavi bila i pitanja: kako će sve proći, hoće li ga djeca prihvatiti, hoće li on prihvatiti njih, hoće li ga neko gurnuti jer je nestabilan, kako će prihvatiti gradivo… Nakon što nije prošao prvu kategorizaciju, na drugoj je rečeno da pokušamo.

To nam je dalo nadu i uspjeli smo...

Kada sad pogleda na proteklih pet godina, Melisa kaže da je zadovoljna i sretna što su zajedno sve izdržali, i što ni u momentima kada joj je sve izgledalo bezizlazno nije odustala:

“

“Zaista smo prošli kroz jedan težak period. Bilo je svega, pa čak i razmišljanja da odustanemo, ali je želja da Mubin dobije još jednu šansu, ipak, bila jača. Ne vjerujem da bi bez uključivanja u redovno školovanje bio postignut znatniji napredak i bojim se da bi bio u lošem stanju. Ipak, uvijek su mi u glavi bila i pitanja: kako će sve proći, hoće li ga djeca prihvatiti, hoće li on prihvatiti njih, hoće li ga neko gurnuti jer je nestabilan, kako će prihvatiti gradivo… Nakon što nije prošao prvu kategorizaciju, na drugoj je rečeno da pokušamo. To nam je dalo nadu i uspjeli smo! Sad pred peti razred je opet išao na redovnu kategorizaciju, strahovala sam kako će proći, i ispalo je dobro te je nastavio sa školovanjem.

Bilo je malo poteškoća prelaskom na nastavu s više nastavnika, povećao se broj predmeta, a dosta se bio vezao za učiteljicu. Ipak je polugodište prošao vrlodobrim, što znači da se dobro snašao. Napreduje i u druženju, na odmoru je najčešće s djevojčicama jer su one obazrivije, spremnije da mu pomognu i nisu agresivne kao dječaci, koji stalno trče i guraju se i mogu ga povrijediti jer je nestabilan na nogama”.

“

“

Melisa kaže da je ni svakodnevno dovođenje Mubina u školu i vraćanje nazad uz pomoć tete Zijade toliko ne brine, koliko je sve češće muče razmišljanja šta nakon osnovne škole:

...bilo je svega, pa čak i razmišljanja da odustanemo, ali je želja da Mubin dobije još jednu šansu, ipak, bila jača...

59

“Mislim da je to najveća briga svakog roditelja, posebno roditelja djece s posebnim potrebama. Primijetimo da ga interesuje informatika, voli kompjutere i kući je često za računarom. Dobro se snalazi na internetu i nađe sebi brzo sve što ga zanima. Neki dan si je našao epizodu ‘Mućki’ koje puno voli, i to je ukucao naziv na engleskom. Nadamo se da će do kraja osnovne škole znati još više, pa da će se moći upisati u srednju školu, ili raditi nešto vezano za računare. Dosadašnji napredak i sve što smo prošli zajedno daju nam nadu da će se moći školovati i dalje, i u budućnosti naći posao koji mu odgovara”.

60