Ekološki intervjui u doba korone - jul 2021. godine GODINA II - BROJ 11 - IZDAVAČ NEC-RP - MILISAV PAJEVIĆ
Ekološki intervjui u doba korone Gojkan Stojinović, stručnjak za upravljanje otpadom i cirkularnu ekonomiju „Sinergija je ključ“
Kako vidite aktuelno stanje zaštite životne sredine u Srbiji? Na žalost životna sredina u Srbiji je na nivou siročeta kojeg smo svi svesni, ali niko se njime ne bavi, osim kada je to u cilju neke promocije. Još od 2001 godine i prve nacionalne strategije upravljanja otpadom očigledni su ogromni raskoraci u svim segmentima. Ono što je trebalo da se pokrene kao zdrava komplementarna delatnost najavljivanom ekonomskom razvoju je ostalo samo mrtvo slovo na papiru, pa mi danas posle 20 godina nemamo gotovo nikakve kapacitete, niti razvijene tehnologije, čak ni za najosnovnije upravljanje otpadom, a kamoli neke kompleksnije sisteme i rešenja. Ono što je bio jedan od primarnih ciljeva tadašnje, ali i svih ostalih strategija kao krovnih dokumenata – edukacija, ostalo je na nivou statističke greške i napora kreativnih entuzijasta i pojedinaca. Da smo sa edukacijom počeli tada, danas bismo imali generacije mladih ljudi na pragu stvaranja porodica i karijere koji bi imali daleko veću svest o zaštiti životne sredine nego što je to sada slučaj i koji bi svakako primenjivali ono što su naučili, ali i vršili edukaciju kroz elementarno kućno vaspitanje, ali mi smo čak i to uspeli tragično da propustimo. Naravno nije tu u pitanju samo edukacija, već i čitav niz mera sa kojima kasnimo dve decenije, počev od sanitarnih deponija, regiona, sistema centara za upravljanje otpadom, pokrivanja cele teritorije Srbije uslugom, centara za upravljanje industrijskim i opasnim otpadom, i tako dalje. Za mene lično jedan od najočiglednijih primera našeg nečinjenja je i cirkularna ekonomija. Pre nekoliko godina prisustvovao sam jednoj od tribina organizovanoj na ovu temu u Privrednoj komori Srbije, a na kojoj se upravo govorilo o cirkularnoj ekonomiji i koracima do nje. Svim učesnicima je podeljena brošura u kojoj je između ostalog definisan i put do cirkularne ekonomije u pet koraka. Ono što je za mene bilo tada najupečatljivije su prvi i drugi definisani korak: nekontrolisano odlaganje i kontrolisano odlaganje. Naravno da sam skrenuo pažnju svima da mi pričamo o petom koraku – cirkularnoj ekonomiji, a još uvek kao društvo i država nismo stigli ni do drugog! Mi nemamo kontrolisano odlaganje otpada! Dakle mi govorimo o učešću na maratonu na Olimpijskim igrama, a još nismo naučili da hodamo.
EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Gojkan Stojinović
EKONEC klub čitalaca…
Kažite nam kako biste ocenili rad prethodne administracije u Ministarstvu zaštite životne sredine Republike Srbije i imate li neka očekivanja od ove koja trenutno radi?
Sve administracije, uključujući i današnju su potpuno i u svakom detalju propustile mogućnost da oblikuju sistem upravljanja otpadom na kvalitetan i održiv način. Sve one su se bavile formom umesto suštine. Svestan ili nesvestan izbor svih administracija je bavljenje „šminkom“ umesto jačanja institucionalnog okvira, sprovođenja sistemskih rešenja i kontinuirane dubinske kontrole sprovedenih mera na postizanju onoga što bi zaista trebalo da bude vrlo jasan, logičan i jednostavan cilj: zaštita životne sredine!
Možda u svojim ocenama zvučim grubo i oštro, međutim, iako je u celom administrativnom aparatu bilo i verovatno još uvek ima ljudi koji su profesionalci i stručnjaci u svojim domenima, koji su svojim radom doprineli bar nekim pozitivnim promenama, sa druge strane, sistem je organizovan tako da ih ne prepoznaje, ne stimuliše i da su najzad oni nevidljivi i njihovi napori gotovo neprepoznatljivi. Upravo ovakav sistem donosi inertnost, nezainteresovanost i sve više nedostatak posvećenih stručnjaka za ovu oblast, od lokalne samouprave sve do najviših institucija.
Zaštita životne sredine je po mom skromnom mišljenju najmultidisciplinarnija oblast, oblast koja zahteva široku saradnju i sinergiju gotovo svih činilaca sistema, zahteva razumevanje i dogovor, ali i beskompromisno sprovođenje i implementaciju. Danas su nadležnosti u oblasti zaštite životne sredine podeljene na više ministarstava, više institucija, koje čini se često, uopšte ne komuniciraju međusobno. Tako je nadležnost nad fondovima u rukama Ministarstva ekonomije, nadležnost nad komunalnim segmentom u rukama Ministarstva infrastrukture, nadležnost nad otpadima indeksnog broja 01 u rukama Ministarstva rudarstva i energetike, i tako dalje. Možda je to dobro sa aspekta državne uprave, međutim kada između ovih institucija ne postoji komunikacija, a posebno kada ne postoji razumevanje onda imamo veoma lošu sliku koja se odražava na jedino što nam je važno, a to je zaštita života, zdravlja, prirode, životne sredine i prirodnih resursa.
Da li je i koliko pandemija korona virusa uticala na Vaš život i svakodnevne profesionalne obaveze? Pandemija je svakako uticala na sve segmente života u svetu, pa i u Srbiji. Ona je imala posebno opterećenje na operatere čvrstim komunalnim otpadom i otpadom iz domaćinstava i to u periodu karantina kada su ljudi mnogo više vremena provodili u domovima i bavili se uređenjem stanova, kuća, bašti, čistili tavane i podrume, proizvodili više svih vrsta otpada iz domaćinstva. Samim tim došlo je i dodatno opterećenje za ovaj sektor, ali sa druge strane i obaveza da se sopstveni ljudi i timovi zaposlenih dodatno zaštite. Svakako smo imali jedan samo naočigled miran, ali suštinski turbulentan period za nama i on je zahtevao dodatni oprez i angažman. Nadam se da je sve to sada za nama i da smo nekako ipak razumeli i naučili da budemo odgovorniji prema sebi, drugima i našem okruženju.
EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Gojkan Stojinović
EKONEC klub čitalaca…
Može li konvencionalna reciklaža biti dobro rešenje za plastični otpad? Kao što je slučaj i sa cirkularnom ekonomijom tako je slučaj i ovde, neophodno je napraviti preduslove za rešavanje problema plastičnog, ali i svih drugih otpada. Konvencionalna reciklaža može biti dobro rešenje za plastični otpad, ali dobro rešenje može biti i hemijska reciklaža, piroliza, spaljivanje u obliku goriva iz otpada, svako rešenje je dobro rešenje, jer smanjuje količinu plastičnog otpada na smetlištima, u prirodi i na deponijama. Međutim najbolje rešenje je sinergija svega navedenog i neprestano praćenje trendova industrije, a preduslovi da dođemo do rešenja su, između ostalih, ali prvenstveno menjanje modela naplate usluge sakupljanja i odvoženja otpada, kao i izgradnja regionalnih sanitarnih deponija, jer ta dva elementa čine temelj i daće dovoljan ekonomski podsticaj daljem razvoju u ovoj oblasti. Dokle god sistem ne stimuliše one koji razdvajaju otpad kroz „pay as you throw“ ( plati kako baciš) model naplate i dokle god imamo opciju da otpad „zalivadimo“ bez ikakve naknade ništa se neće promeniti, jer niko u sistemu nema ni najmanji razlog da promeni svoje ponašanje.
Da li bismo u Srbiji imali manje otpada kada bismo uveli depozitni sistem? Ne mislim da bismo imali manje otpada, ali svakako bi manje količine završavale na smetlištima, deponijama i u prirodi. Depozitni sistem jeste način stimulacije na razdvajanje i ukoliko ga uvedemo na pravi način i insistiramo na njemu imaćemo i rezultate. Kao što sam naveo i ranije, neophodna nam je sinergija više rešenja, različitih vidova upravljanja otpadom, jer ni jedno rešenje samo po sebi nije savršeno, ali ponoviću samo uz prave i kvalitetne preduslove!
Definitivno je da klimatske promene ostavljaju posledice na životnu sredinu. Recite nam koliko ekstremne posledice klimatskih promena mogu da se manifestuju i na sistem upravljanja otpadom? Klimatske promene i njihove ekstremne posledice ne bih ograničio samo na domen upravljanja otpadom, jer čini mi se da su one sada za većinu prosečnih građana prilično nesagledive i opsežne. Prvenstveno bih se zabrinuo za proizvodnju hrane kao i vodne resurse i dostupnost pijaće vode. Naravno da svojim lošim odnosom prema životnoj sredini i neposrednom okruženju sebi već smanjujemo uveliko ograničene resurse, a kada na to dodamo očigledno devastirajuće posledice klimatskih promena dobijamo jednu zaista tmurnu i lošu sliku budućnosti. Dolazim iz Vojvodine i svedok sam nerazumnog odnosa prema poljoprivrednom zemljištu, od zagađenja i stvaranja divljih smetlišta, preko prekomerne i nekontrolisane upotrebe herbicida i pesticida, do otuđenja visokokvalitetnog poljoprivrednog zemljišta u svrhu izgradnje industrijskih postrojenja sa potencijalom velikog zagađenja. Kada u ovu jednačinu uključim i činjenicu da sam iz Zrenjanina u kojem već skoro dve decenije nemamo dostupnu vodu za ljudsku upotrebu, onda je jasno kolike su razmere potencijalne katastrofe u gotovo neposrednoj budućnosti. Naravno ako govorimo o direktnim posledicama po upravljanje otpadom, tu svakako opet postoji čitav niz sinergijskih efekata. Sistem koji je već sam po sebi nejak i na „staklenim nogama“ koji bi mogao biti pogođen sušama, poplavama ili nekim drugim elementarnim nepogodama izazvanim klimatskim promenama svakako bi se urušio kao kula od karata i upravo je to razlog da se svi malo više, kvalitetnije, ozbiljnije i profesionalnije pozabavimo institucionalnim i sistemskim rešenjima koja bi bila nezavisna i funkcionalna u svim okolnostima.
EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Gojkan Stojinović
EKONEC klub čitalaca… Na kojim projektima trenutno radite? Trenutno sam operativno angažovan na rukovođenju i unapređenju nekoliko sistema upravljanja čvrstim komunalnim otpadom i javnom higijenom. Pored ovoga radim na projektu upravljanja otpadnim vodama, kao i na nekoliko zahteva za tretmanom i reciklažom. Sve svoje aktivnosti bih zaokružio pod zajedničkim imeniteljem konsultanta u upravljanju otpadom i cirkularnoj ekonomiji.
Može li koncept „zelena ekonomija“ da zaživi u Srbiji? Za mene nije pitanje može li, već kada će. „Zelena ekonomija“ je pravac razvoja zacrtan u EU legislativi, a mi smo sa druge strane zemlja koja planira da pristupi i postane punopravni član Evropske unije i samim tim jedan od ciljeva nam je i prihvatanje standarda ovog društva, ali čak i da ne pretendujemo na članstvo, „zelena ekonomija“ i zaštita životne sredine su zaista vrednosti na kojima moramo insistirati. Moramo naravno biti svesni da je „zelena ekonomija“, kao i cirkularna ekonomija razvojni put koji ne dolazi preko noći i ne može se „prepisati i primeniti“, već se gradi na dobro postavljenim temeljima, a počinje od svakog od nas pojedinačno. Moj stav po ovom pitanju je da je sve stvar dobrog domaćinskog odnosa prema neposrednom okruženju i odnosima unutar njega i za mene on je oblikovan maksimom koju volim da upotrebljavam a glasi „waste not, want not“, ili u slobodnom prevodu „ukoliko ne potrošiš, neće ti nedostajati“ koja se u svojim raznim modifikacijama može primeniti na naše neposredno okruženje, a na vrlo jednostavan način prikazuje naš lični odnos prema sebi, prema ljudima oko nas kao i prema svetu oko nas.
EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Gojkan Stojinović
EKONEC klub čitalaca… Kako kod građana podići nivo svesti o neophodnosti zaštite životne sredine? Građani svakako postaju sve svesniji ovog problema i u velikoj meri se samoorganizuju, a ja ću se vratiti na početak našeg intervjua i podsetiti da smo katastrofalno omanuli i propustili sve rokove za edukacijom i podizanjem svesti, što je upravo direktan rezultat nepostojanja institucionalnih sistemskih resursa koji bi doneli jasnu sliku stanja i kontinuirano se posvetili unapređenju svih elemenata sistema. Nemamo vremena ni trenutak da čekamo više, stanje je alarmantno i neophodna je opšta društvena mobilizacija na ovu temu, uključivanje stručne, ali i najšire javnosti i sveukupna struktuirana akcija kao jedini mogući vid napretka. Kao najkonkretnije poteze lično vidim: omogućiti svima da se ponašaju odgovorno uvođenjem organizovanog sistema upravljanja otpadom, stimulisati sve aktivnosti prevencije i ponovne upotrebe uvođenjem „pay as you throw“ ( plati kako baciš) modela, ali i drugih vidova stimulativnih mera na operativnom nivou, neodložno uvesti edukaciju najmlađih i to se može postići kroz dva već postojeća predmeta kojima je najmanji zajednički imenitelj zaštita životne sredine, a to su građansko vaspitanje i veronauka, kontinuirana kontrola sprovođenja svih elemenata, uvođenje i beskompromisno sprovođenje kaznene politike, a svi ovi elementi nisu nužno poređani nekim redosledom, već je imperativ pokrenuti ih odmah i gotovo simultano, jer vreme je najskuplji resurs i „ako ga ne potrošimo, neće nam nedostajati“. Milisav Pajević
Ekološki intervjui u doba korone Zvezdan Kalmar, koordinator Кoalicije za održivo rudarstvo u Srbiji (КORS) „Srbiji je potreban radikalan i hitan rez u pravcu dekarbonizacije energetike“
Кako ocenjujete trenutno stanje zaštite životne sredine u Srbiji? Zaštita životne sredine u Srbiji je u izuzetno teškoj situaciji. Stanje životne sredine odnosno odnos prema stanju životne sredine pokazuje suštinsku podeljenost srpskog društva, jer se kroz nju pokazuje temeljni ideološki problem društva u kome takozvana politička elita sa svojim korporativnim sponzorima domaćim i inostranim tretira životnu sredinu i njene resurse kao plen na koje imaju puno pravo raspolaganja i privatizovanja vrednosti koje životna sredina generiše, u isto vreme tretirajući veliku većinu stanovništva kao instrumente za ekstrakciju resursa, pri čemu se pravo građana na iste resurse limitira i u ogromnoj meri im se onemogućava njihovo korišćenje. Usled ovakvog odnosa Srbija je u periodu od 1990-te do danas, a posebno u periodu posle 2000-te donela takav sistem zakona i stvorila takve institucije koje na gotovo idealan način omogućava nesmetano i ekološki destruktivno ponašanje najvećih investitora u Srbiji. Pravni sistem u Srbiji je doveden do situaciju da sam se upravo uzdržao da napišem „Republika“, jer strogo posmatrano u Srbiji je na delu autoritarna uzurpacija svih poluga vlasti od jednog čoveka i njegovih političkih i ekonomskih klijenata (pijuna), pri čemu je i on sam korporativni klijent stranih korporativnih i političkih elita, koji sve mehanizme države uzurpiraju za planiranje i sprovođenje takve ekstrakcije prirodnih, društvenih, ekonomskih i drugih resursa koji su Srbiju doveli u stanje autoritarne, nedemokratske, zarobljene države polufeudalnog tipa, gde se zakoni donose i sprovode protiv građana i njihovog prava na zdravu životnu sredinu, prava na učešće u donošenju odluka, prava na sudsku zaštitu i tako dalje.
EKONEC klub čitalaca…
Foto: Кoalicija za održivo rudarstvo u Srbiji
EKONEC klub čitalaca…
Možete li nam reći da li je prethodna administracija Ministarstva zaštite životne sredine Republike Srbije uspela da zaštiti životnu sredinu i prirodu u Srbiji i da li će ova koja sada radi učiniti više? Smatramo da je prethodna administracija, kao i većina prethodnih postavila status životne sredine u funkciju korporativnih interesa takozvanog biznisa, koji je postavljen iznad vrednosti koje svim građanima zdrava i oplemenjena životna sredina može da donese. Na veliku žalost posmatrajući neke od akcija koje je tokom svog mandata ta administracija donela, odnosno promovisala možemo reći da je bilo puno velikih reči i dobro instrumentalizovanih akcija (pronalaženje opasnog otpada), ali je za nas kao nekoga ko preko dve decenije u okviru Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) radimo na najtežim ekološkim i investicionim problemima u Srbiji situacija i okvir kako ih je uspostavila prethodna administracija, ne da nije postala bolja, nego upravo suprotno. Kao centralni problem mi vidimo to da je prethodna ekološka administracija apsolutno instrumentalizovala svoje nadležnosti u korist velikih investitora posebno „Elektroprivrede Srbije“, rudarskih giganata kao: „Zi Jin“ i „Rio Tinto“, „Naftne industrije Srbije“, te je u potpunosti zauzela stav pasivnosti prema ovim investitorima i naterala CEKOR da postane praktično javno pravobranilačka organizacija koja je u svim procedurama nadgledanja investicija ovih giganata morala da prati svaku procenu uticaja i druge dozvole pronalazeći ogroman broj nepravilnosti koje dovode do toga da mi smatramo da praktično niti jednu dozvolu za izgradnju novih postrojenja, otvaranje rudnika i tako dalje ova adminsitracija nije donela legalno. Usled toga mi smo pokrenuli veliki broj slučajeva. Кoliko je epidemija korona virusa uticala na Vaše aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine? Jesu li one dodatno usporene i onemogućene? Pandemiju smo prepoznali kao situaciju koja je doprinela investitorima da na neometan način pristupe izradi nekih od najdestruktivnih projekata uz ogroman broj manipulacija, kako u samom procesu ishodovanja dozvola, tako i kroz većinom protivustavno ponašanje pri sprovođenju projekata čije smo dozvole dovodili u pitanje. Spomenuću da je na primer koronu iskoristio „Zi Jin“ da uzurpira zemljište i krene u sprovođenje projekta CEROVO II u borskom rudarskom basenu bez da imaju prostorni plan, rudarske projekte, bez da su obezbedili zemljište. (ovo će CEKOR i KORS tužiti). Naftna industrija Srbije je „terorisala“ tri meseca građane Palića kopajući naftu tokom čitavih noći na nekoliko desetina metara od kuća i pored zaštićene zone na Paliću bez da je urađena procena uticaja, bez da su građani informisani o radovima, bez da im je tražena saglasnost, dok je u isto vreme kako nama tako i građanima bilo onemogućeno da se kreću i da se opiru ovakvim strahovitim delatnostima. Elektroprivreda Srbije je bez procene uticaja i bez studije izvodljivosti koji su zakonski osnov za pokretanje novog rudnika krenula u izgradnju svih potrebnih rudarskih instalacija za otvaranje polja E u Kolubari (ovu procenu uticaja je CEKOR tužio) čime je na eklatantan način EPS kao državno preduzeće ukinuo važenje pravnog sistema i vladavine prava učinivši potonje zakonske korake u ishodovanju dozvola za otvaranje kopa polja E praktično formalnim, izlišnim i nebitnim. Ovakvoj situaciji doprinose još više sami nosioci najviših ovlasti (ministarstva, parlament, predstavnici javnih i privatnih kompanija) koji svi skupa vrše nečuveno rušenje pravnog i društvenog uređenja Srbije kojoj se faktički ukidaju svi instrumenti demokratskog odlučivanja prejudiciranjem investicionih odluka bez procena uticaja, bez demokratske rasprave o projektima.
EKONEC klub čitalaca…
Foto: Кoalicija za održivo rudarstvo u Srbiji
EKONEC klub čitalaca…
Početkom marta održali ste konferenciju pod nazivom „Hajde da se borimo protiv zagađenja vazduha, ali da ne zaboravimo na klimatske promene!“. Tada ste između ostalog rekli da odsumporavanje i filteri nisu najbolje i trajno rešenje u našoj zemlji. Šta je to, što još nije dobro, a radi se u sektoru energetike? Centralni problem srpske energetike je neopravdani i izuzetno štetan način kako se budučnost ovog sistema planira te finansira. Potpuno je jasno da uska korporativna i politička elita sa svojim privatnim interesima promovišu potpuno neodrživi način proizvodnje i potrošnje energije zarad stvaranja privatne korporativne dobiti na bazi investicija koje se sve do jedne finansiraju iz javnog novca. Priče o delimičnoj ili potpunoj privatizaciji EPS-a već sada služe za ozbiljno zamazivanje očiju javnosti, jer kao neko ko preko decenije iz neposredne blizine posmatram situaciju u EPS, možemo reći da je ova kompanija već u ovom trenutku debelo privatizovana odnosno veliki deo dobiti koje ova kompanija ostvaruje se troši na : a) servisiranje inostranih kredita za novu opremu, nove objekte, b) kroz uvođenje ogromnog broja privatnih kompanija koje vrše radove u kopovima, vrše radove na servisiranju, održavanju značajnih delova sistema, dok kao najgoru formu pljačke ove kompanije vidimo, c) prevoženje lignita direktno sa trake u kopu Drmno na barže kojima se nedostajući lignit za rad obrenovačkih termo centrala prevozi rečnim putem do Obrenovca čime se ovaj ionako nekvalitetan i po jediničnoj ceni kalorije izuzetno skup emergent koji se sasvim izvesno ne isplati da se prevozi od Kostolca do Obrenovca na štetu svih potrošača i nacionalnog budžeta, a u privatnom interesu vlasnika kamiona kojima se ovaj lignit prevozi. Pomenimo dana primer strane privatne korporacije (kineske korporacije koje grade za EPS su sa našeg stanovišta privatne, jer rade za interes trećih država) potpuno dominiraju nad državom Srbijom, kako kroz svoje vlasništvo nad tehnologijama, tako i kroz netransparentne i ekonomski štetne ugovore koji ovim kompanijama garantuju vraćanje novca, iako ova postrojenja usled ekoloških standarda kojima će Srbija morati da se usaglasi ne budu radila. Na izgradnji ovih postrojenja je angažovan nepoznati broj kineskih radnika (isto kao i u slučaju korporacije Zi Jin koja je dovela preko 2000 radnika iz Kine). Zašto sve ovo govorimo u kontekstu ovog naizgled čisto ekološkog pitanja? Jer upravo netransparentan i privatnim interesima vođeni način odlučivanja o budućim investicijama vodi u pravcu da se kao opravdane smatraju investicije koje će dovesti do dramatičnog povećanja cene struje, potrošnje uglja i posledično ugljeničnih emisija zarad pribavljanja dugotrajne i vrlo unosne koristi stranim i domaćim privatnim korporacijama dobavljačima opreme, vršiocima usluga i tako dalje. Dovoljno je reći da svaka instalacija (elektro filteri, odsumporavanje) koja ima za cilj smanjenje emisija čestica povećava značajno potrebne količine uglja za istu količinu struje na mreži, jer se ovim instalacijama povećava sopstvena potrošnja sistema proizvodnje uglja i struje. Utoliko ne čudi da je Vlada Srbije u predlogu prostornog plana Republike Srbije predvidela rast proizvodnje uglja sa trenutnih od 38 do 40 miliona tona godišnje na minimum 48 miliona tona, jer upravo za toliko će se povećati potrrebna količina uglja za istu količinu električne energije iz uglja. Ovoj svrsi zadovoljavanja privatnih interesa kineskih, nemačkih, japanskih, švedskih kompanija koje sarađuju sa EPS, te velikom broju kompanija domaćih privrednika koji imaju tesne veze sa vladajućom elitom u ovoj ugljenoj kampanji posebno služi enorman napor koji vrši kako, EPS, tako i Vlada Republike Srbije, te neki od fakulteta u Srbiji skupa sa stranim I domaćim konsultantima da na svaki način projektuju sve nove i nove forme izgovora da se EPS-ova flota termo centrala zadrži na mreži. Kao produkt ovoga imamo ideju da se poveže Novi Beograd, Obrenovac, Požarevac, Kostolac, Lazarevac sa termo centralama i da ovim mestima termo centrale obezbeđuju toplotu. Na ovaj način će svi građani Srbije biti taoci ugljene politike koja će „dobiti” obezbediti samo nekim mestima u Srbiji, dok će svi građani morati da plaćaju ovu subvenciju u decenijama koje dolaze, kako kroz vraćanje kredita, tako i kroz dramatično povećanje cene struje zarad pokrivanja troškova zagađenja, troškova CO2 emisija, te troškova upotrebe prirodnih resursa. Druga ideja je naravno da će se termo centrale pretvoriti u proizvođače struje, te gipsa (nusprpodukt odsumporavanja) i dodatnog prihoda od taksi na CO2 koje bi u njihovim planovima EPS naplaćivao građdjanima i koji bi se na taj način pretvorio u stvarni parafisklani namet svim građanima koji su pak ovakvim utoritarnim terorom donosilaca odluka isključeni iz mogućnosti da odbiju ovakvu vrstu energetike. Da ovo nije čista speklacija, služi nam primer Bosne gde su donosioci odluka stvarno planirali da nateraju građane da plaćaju svom operateru CO2 takse, čime bi se onda ovaj operater pretvorio u proizvođača CO2. Ovo su neverovatne i strahovite ideje, koje očigledno sprovodi i EPS.
Ovde hoćemo da potpuno jasno naglasimo da CO2 taksa jeste fiskalni izraz stvarnih ekoloških i drugih posledica koje nastaju usled klimatskih promena. To znači da građani već sada treba da budu svesni da mi zapravo ove takes već plaćamo kroz budžetska davanja za saniranje posledica suša, poplava, šumskih požara, eolske erozije i tako dalje. Ipak, ukoliko se uvedu stvarne takse na CO2 koje bi se plaćale državama koje su regulisale svoju politiku tako da vodi ka stvarnom smanjenju CO2 emisija. U tom slučaju građani Srbije će morati da plaćaju samo za CO2 takse preko milijardu evra godišnje, jer se eto našim donosiocima odluka svidelo da poslednjih gotovo 20 godina uporno ponavljaju da Srbija nema potencijale da promeni svoju energetsku strukturu u pravcu na hidro, solaru i vetru baziranom sistemu. Upravo je ovo strašna istina koja se mora reći svim građanima: mi već plaćamo značajno veću cenu struje od one iskazane na računu i to kroz dramatično male plate, kroz privatizaciju zdravstevnih usluga, kroz opadanje davanja za obrazovanje, nauku, sport. Sav taj novac koji bacamo na izgubljene dane života preko 5000 ljudi koji direktno umru godišnje od posledica zagađenja, koja bacamo na sanacije posleica klimatskih promena i tako dalje su direktno novac koji bi trebao da ostane u Srbiji i da se investira u održive forme proizvodnje i potrošnje uglja, kroz redistribuciju društveno posredovanog proizvoda i tako dalje. Da to kažemo jednostavno: stvarna cena uglja (struje od uglja) je oko 20 do 30 evrocenti po megavatu što je oko 4 do 6 puta više no što se vidi na računu. Kada oiva cena bude stvarno prikazana na računu svima će postati jasno zašto smo godinama ponavljali da je neophodno da se u najduže 10 do 15 godina potpuno zatvori i sa mreže skine ugalj. Sa svoje strane, ja odbijam da u direktnom ili posrednom obliku plaćam cenu struje iz uglja i smatram da svi osvešćeni građani treba da zahtevaju isto što i mi. Da li je nedavna odluka Ministarstva energetike i rudarstva o prekidu gradnje termocentrale Kolubara B u Kaleniću korak napred ka održivoj „zelenoj“ tranziciji našeg energetskog sektora? Vrlo jednostavno rečeno da, ali (čuveno srpsko ali), potrebno je da se u skladu sa gore navedenim razlozima, takođe, pod hitno stavi van snage procena uticaja na životnu sredinu termo centrale Kostolac B3, koju je na sudu CEKOR doveo u pitanje i da se na taj način prekine sa izgradnjom ove termo centrale, jer će u protivnom u skladu sa gore navedenim razlozima ova centralka kada počne da radi od samog starta proizvoditi ogromne gubitke, koji će nastati, jer nije moguće da ova centrala uz taksu veću od 5 evra po MW za CO2 radi na isplativ način. Trenutni nivo takse na CO2 je iznad 50 evra po toni CO2 (u našem slučaju to je preko 50 evra po MW struje što znači da bi u struja samo zbog taksi na CO2 morala da poskupi 1000 odsto). Ovakav slučaj već imamo u Sloveniji, gde je centrala Šoštanj koja je izgrađena pre nekoliko godina, godinama u gubitcima i uskoro se očekuje njeno zatvaranje, jer evropski regulator ne dopušta da termo centrala radi uz direktnu i jasnu državnu pomoć za likvidnost ove termo centrale. Isti će slučaj biti i sa Kostolcem B3, koji sasvim izvesno neće moći niti jedan dan da radi na likvidan način bez direktne državne pomoći, jer će ga taksa na zagađenje, taksa na upotrebu prirodnog dobra, te CO2 takse isključiti sa mreže. Novac koji se baca na ove projekte bi valjalo usmeriti ka izgradnji i otvaranju reverzibilnih hidro centrala: Đerdap 3, Bistrica, te nekih velikih hidro projekata na Drini, Ibru koji su jedini koji mogu na održiv način da uklone sa mreže celu floutu ugljenih termo centrala u roku od ne dužem od 15 godina. Nedavno je Vaša organizacija i KORS povodom strategije klimatskih promena i Prostornog plana Republike Srbije uputila Otvoreno pismo nadležnim Ministrima. Šta ste u tom pismu zatražili? Tražili smo da se odbije usvajanje plana koji će omogućiti otvaranje novih tremo centrala, koji će omogućiti povećanje proizvodnje uglja kako u EPS-u tako i širom Srbije (mi smo tražili čak da se potpuno zabrani otvaranje novih polja i da se pređe na nove obnovljive izvore energije), te smo tražili da se iz plana izbace planovi za otvaranje rudnika litijuma bilo gde u Srbiji.
EKONEC klub čitalaca…
EKONEC klub čitalaca…
Predsednik i Vlada Republike Srbije promovišu investiciju međunarodne korporacije Rio Tinto u izgradnju rudnika i prerađivačke fabrike kao „projekat koji će Srbiju staviti na mapu visokih tehnologija“. Vi ste u Centru za ekologiju i održivi razvoj objavili publikaciju „Jadar Lithium Mine, Serbia“. Koje ste probleme uočili u projektu „Jadar“? Postoji ogroman broj prblema: Prostorni plan posebne namene na osnovu kojeg je izdat veliki broj rešenja o prenameni poljoprivrednog zemljišta je ilegalan iz velikog broja razloga: nije bilo moguće izdati ovaj Plan, jer nisu postojale overene rudne reserve, niti se znala stvarna struktura, te tehnologija proizvodnje, nisu urađena istraživanja biodiverziteta, nisu urađene studije izvodljivosti, niti je javnost upoznata sa detaljima projekta. Sve su to razlozi da se ovaj Prostorni plan stavi van snage. Osim toga potpuno je jasno da je ovaj projekat u konfliktu sa vodoprivrednom osnovom Republike Srbije, jer će vode koje će se izlivati višestruko prevazići prijemnu moć Jadra, te će u slučaju velikih poplava koje su u Jadru stalna pojava doći do katastrofalnog zagađenja čitavog Pojadarja.
Na kojim projektima trenutno radite? Radimo na projektima uglja, litijuma, bakra u Boru, ta na još nekoliko rudarskih mesta u Srbiji i prikupljamo informacije o destruktivnim rudarskim projektima. Osim toga, aktivno smo uključeni u borbu za drastičnu reviziju energetske strategije i donošenje klimatske strategije koja će odražavati potrebu za zelenom nisko karbonskom tranformacijom srpskog društva, ekonomije i energetike, te vodimo veliki broj pravnih slučajeva protiv nekoliko operatera i njihovih projekata: najznačajnija je borba protiv dozvola EPS-a polje E, Kostolac B3, dozvole za Kostolac B1,2, Nikola tesla A i tako dalje. Ipak, možda je jedna od najvažnijih aktivnosti u koje smo uključeni pokušaj podizanja svesti među građanima i aktivistima o apsolutnoj nephodnosti moralne transformacije aktivista i društva u pravcu duboke spoznaje stvarnih uzroka gotovo nerazrešivih problema. Veteran ste u borbi za zdravu životnu sredinu, pa mi recite kako vidite snagu, mesto i ulogu ekološkog civilnog društva u Srbiji danas? Ekološki civilni sektor u Srbiji je duboko podeljen što je odraz duboke podeljenosti u srpskom društvu. Posebno zabrinjava suštinska i gotovo nepomirljiva odbojnost koju veliki deo organizacija i aktivista koji su po svom samorazumevanju liberalne ili levičarske nastrojene ekološke organizacije oseća prema tradicionalno orjentisanim i na tradicionalnim vrednostima utemeljenim aktivitima i pojedincima. Ova ideološka nepomirljivost vodi ka situaciji u kojoj se organizacije koje promovišu pristupanje Evropskoj uniji po svaku cenu suočavaju sa situacijom u kojoj se čak i na prirodnim zakonima bazirane akcije (redukcija emisija) prepoznaju kao ideološka i čak kolonijalna manipulacija od strane nazovimo ih uslovno tradicionalnih građana, aktivista i institucija, dok sa svoje strane tradicionalno orjentisane građane liberalni i levičrski orjentisani aktivisti markiraju kao ravnozemljaše, zaostale, nacionaliste u blažoj varijanti, ili klerofašiste ili tome slično u radikalnijoj varijanti. Situacija u kojoj se ekolozi liberalne i levičarske provenijencije ograđuju ili čak otvoreno odbacuju, ismevaju, neće da sarađuju, trude se da ih marginalizuju ili potpuno isključe iz tokova odlučivanja ili napadaju ljude, organizacije i pretežni deo društva koji ima nameru i interes da očuva tradicionalne, na hrišćanstvu bazirane vrednosti, način života ciljeve i razloge koji uključuju neka od fundamentalna pitanja identiteta srpskog naroda, istorijske situacije, potrebe očuvanja teritorijalnog integriteta, te potrebe očuvanja moralnih osnova hrišćanske provenijencije, dovešće do dalje segregacije i razdvajanja građana, te do daljeg produbljivanja krize moralne, pravne, političke, društvene. Poseban je problem što se ne razume izuzetno važna uloga koju bi ovaj sektor trebalo da igra u izmeni celokupne društvene stukture i praksi. Posebno zabrinjava duboka zabluda koju najveće civilne organizacije igraju u destruktivnom delovanju protiv opozicije (upravo iz razloga malopre opisanog ograđivanja od tradicionalnih, nacionalističkih vrednosti). Stvarna i duboka promena mora da uključi osnaživanje moralnih vrednosti srpskog društva, da ojača koheziju, međusobno prihvatanje, razumevanje potrebe za stvarnim razumevanjem istorije poslednjih gotovo 250 godina, sve od vremena početka borbe protiv turske vlasti, koja promena mora da uključi novom vremenu i novim društvenim strukturama saobražene tradicionalne vrednosti, ali isto tako i razumevanje bogatstva koje srpskom društvu doprinose produkti modernog društvenog kretanja (počev od ekoloških, preko naučnih, medicinskih i drugih dostignuća). Korupcija, strančarenje, koncentracija uticaja koju ostvaruju neke od najvećih organizacija civilnog društva mora da se preispita i ti uticaji, povezanosti sa vladajućom nelegitimnom parlamentarnom političkom većinom, ali i sa krugovima finansijera iz inostranstva moraju da budu jasno vidljivi. Ove takozvane vladine ne vladine organizacije, te njihovo delovanje moraju da budu osvešćene i građani, te aktivisti moraju da budu maksimalno aktivni u razobličavanju ovih nelegitimnih veza. Upravo ove organizacije su i najveći zagovornici navodnog držanja čistote civilnih pokreta od uticaja političkih partija čime one vrše odličan posao za vladajuću stranku, a time i za produbljivanje autoritarne i koruptivne sprege Vlade, medija, korumpiranih domaćih i stranih biznisa i tako dalje.
Ovakvim delovanjem koje traje već gotovo čitavu deceniju ove „civilne inicijative” su uspele da odvoje veliki deo ekološki osvešćenih građana od konstruktivne i stvarne opozicije, onemogućavaju profilisanje opozicije kroz ekološko delovanje, ali još i više stvaraju situaciju u kojoj je njima što gore to bolje, odnosno što duže ovo stanje traje duže će biti potrebe za njihovim „nezamenjivim i čistim civilnim delovanjem”, čime se stvara utisak ne zamenjivosti ovih inicijativa, pri čemu je potpuno jasno da neće biti moguće doći do demontiranja autoritarnog, nedemokratskog i korumpiranog sistema na vlasti, bez uspostavljanja snažne opozcije koja će se pozabaviti svim vidovima korupcije. Većina tih organizacija su autoritarno vođene, nemaju stvarni legitimitet i predstavljaju samo nekoliko ljudi koji u tim organizacijama rade ili nekoliko građana koji na ovaj ili onaj način imaju finansijski interes da se sa lošim stanjem nastavi. Posebno zabrinjava sistematski marginalizovanje, medijsko i svako drugo, te prepokrivanje i ignorisanje izuzetno važnih zahteva i aktivnosti koje sprovode organizacije, koje ne spadaju u krug ovih „srećno pozicioniranih organizacija, koje su svojom bliskošću sa vladinim i „opozicionim” medijiima stvorili sliku potpune dominacije nad simboličkim medijskim prostorom. Ove aktivnosti idu dotle da se kradu čitave kampanje, odnosno čak ide do direktne krađa ideja i projekata koju tih nekoliko velikih beogradskih organizacija vrši. Osim toga, ove organizacije na sve načine (većinom korumpirane) vrše istiskivanje naše i još nekih organizacija koje su markirane, kao nacionalističke, konzervativne iz selekcije u komisije za donošenje raznih strategija i planova, ali bilo bi previše detalja ukoliko bi smo hteli da sada ovde ulazimo u sve detalje. Ipak, ostaje činjenica da ovaj maligni uticaj ovih nekoliko orgaanizacija može da dovede do još dublje krize kako ekološke, tako i političke.
EKONEC klub čitalaca…
EKONEC klub čitalaca… Sve više se u Srbiji priča o „zelenoj ekonomiji“, šta Vi mislite o tom konceptu, može li zaživeti u Srbiji? Srbiji je potreban radikalan i hitan rez u pravcu dekarbonizacije energetike o kome mi pričamo već od 2006. godine i bez ovoga svaka priča o „zelenoj ekonomiji“ je lažna farsa. Osim toga, izuzetno je važno da se koncept zelene tranzicije transformiše u promenu, kako tehnološku, tako i promenu načina proizvodnje i potrošnje koji će dovesti do smanjenja pritiska na resurse, na smanjenje količine upotrebljene energeije. Ovo trenutnom formom ekonomije baziranom na uvozi svega od hrane, preko tehnologija, saobraćajnih i energetskih resusra i tako dalje nije moguće.
Dakle, koncept okretanja ka sopstvenim inovacijama, redukcija uvoza, relaksiranje fiskalne politike u pravcu poželjnog nivoa inflacije, povećavanje davanja za regulatorne mehanizme (inspekcije povećati, povećati zaposlenost u javnom sektoru i tako dalje), ali pre svega, kroz lustraciju onih koji su u poslednjih 20 godina razorili kroz privatizaciju ekonomije, resursa.
Šta je po Vama najpotrebnije da se učini da bi se promenila svest o neophodnosti zaštite životne sredine kod nas? Potrebno je da ljudi prepoznaju da je osnovna moralna vrednost očuvanje Božijeg domostroja (ekonomija Božija), odnosno potreba očuvanja u harmoničnom suživotu stvorenja Božijeg i Čoveka, kao bogonaznačenog upravljača stvorenja Božijeg. Ova harmoničnost je moguća samo ako prepoznamo da je „priroda” oko nas i u nama prednaznačena za skladno i smisleno (logično) sadejstvovanje, odnosno da je naša obaveza da redukujemo potrebe, da redukujemo proždiranje (konzumiranje) resursa i da nije prihvatljivo sav razvoj sameravati nekontrolisanom egoizmu Čoveka. Upravo je borba sa ovim nekontrolisanim egoizmom, ono što je moguće samo kroz pobožno, Božijem planu i nameri saobraznom delovanju na korist svima. Brinuti se pre svega za druge, i tek brinući se za druge, brinući se za sebe, možemo dostići stanje u kome će poštovanje zakona biti samorazumljiva obaveza. Bez ovakve promene u Novog čoveka svi zakoni, planovi, strategije, zamisli će se izjalovljavati, kao i do sada, zaštita zaštićenih vrsta će biti samo san nekih od nas, borba protiv energetskog sitromaštva će uvek gubiti pred maršriajućom pohlepom liberalizma, konzumerizma, mamonizma (merenje svega novcem), klimatske promene će biti smatrane ideološkom prevarom ili prilikom za nastavaka obogaćivanja uskog kruga ljudi. Naravno, Ja razumem da će Carstvo Božije nastupiti tek o drugom dolasku gospodnjem, ali je naša obaveza da ga očekujemo i da ka njemu stremimo. I naša je obaveza da sve uradimo da stanje u skladu sa svojim ograničenim mogućnostima saobrazimo što više Božijem planu i namerenju za nas i Božiji domostroj (ekonomija Božija). Milisav Pajević
Ekološki intervjui u doba korone Dr Dragana Đorđević, naučna savetnica Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju „Srbija je idealna zemlja za sprovođenje koncepta „zelene ekonomije““
Kažite nam Vašu ocenu stanja zaštite životne sredine u Srbiji? Bez ikakvih preterivanja može se reći da je životna sredina u Srbiji potpuno zapuštena, a briga o njoj praktično ne postoji. Reke u Srbiji su kolektori otpadnih voda, fekalnih, komunalnih, industrijskih, rudničkih i drugih.., te su mnoge postale mrtve, a neke zauvek uništene, kao što je na primer Borska reka, koja je pod direktnim uticajem Borskih rudnika. Jedina smo zemlja na Dunavskom toku koja fekalne i druge otpadne vode direktno bez prečišćavanja ispušta u reku. Imali smo nedavno situaciju da je „Zi Đin“ ispustio velike količine bakar sulfata u reku Pek, koju je učinio toksičnom, čime je ugroženo vodosnabdevanje grada Kučeva. Reku Mlavu nakon Petrovca na Mlavi, otpadne vode koje lokalna klanica ispušta neprečišćene direktno u nju, su učinile mrtvom. Nesnosni smrad koji se širi naokolo iz Mlave deluje da ne smeta lokalnom rukovodstvu grada. Isto važi i za kanale za navodnjavanje u Vojvodini. Koncept malih hidroelektrana uništava planinske vodotokove na kojima su izgrađene. Širom Srbije se sprovode pogubne rudarske aktivnosti bez dalekosežnih razmišljanja o životnoj sredini u budućnosti. Intenzivna podzemna eksploatacija nafte u Banatu, se vrši tehnologijom hidrauličkog frekinga. Ova tehnologija podrazumeva upumpavanje smeše vode i peska pod visokim pritiskom do naftonosnih stena, na oko 2 km dubine, kojom prilikom se razbijaju i stene u gornjim geološkim slojevima koje drže podzemne vode čime su te reserve pijaćih voda trajno uništene. Ne treba da čudi nedavna eksplozija u fabrici vode u tom delu Srbije. Podzemne vode kada se zagade i poremete, gotovo nikada više ne mogu da se vrate u prvobitno stanje i ne mogu više da se koriste u svrhe vodosnabdevanja. Gotovo na čitavoj teritoriji Srbije istražuju se nova ležišta ruda. Poznato je da rudnička jalovišta sadrže velike količine toksičnih elementa, koji se iz unutrašnjosti zemlje zajedno sa rudom vade i kao nusproizvodi završe na jalovištu odakle konstantno zagađuju životnu sredinu. Postoji mnogo publikovanih naučnih radova koji dokazuju zagađenje životne sredine iz jalovišta i nakon više vekova od prestanka rada rudnika. Čak je dokazano da moderno rudarenje, koje podrazumeva razne podloge i zaštite jalovišta, ne garantuje da ona neće zagađivati životnu sredinu, jer materijali od kojih su napravljene podloge i zaštite vremenom propadaju čime se zagađenje iz jalovišta pokrene, u ovom slučaju vremenski odloženo. Novim prostornim planom Srbije predviđeno je 40 rudnika, među kojima je i 10 rudnika litijuma, iako je poznato da oni predstavljaju poseban rizik za životnu sredinu zbog upotrebe velikih količina opasnih hemikalija uz potrošnju višestruko većih količina vode. Ovakvi rudnici se otvaraju u pustinjskim delovima sveta, kako bi se rizici sveli na najmanju moguću meru, pa ipak lokalno stanvništvo i u pustinjskim predelima veoma negoduje. Portugalija je nedavno odustala od jednog takvog rudnika, jer je procenjeno da će šteta višestruko nadmašiti dobit. Takođe, nedavno je zaustavljeno otvaranje rudnika litijuma u pustinji Nevade, jer je procenjeno da će imati štetan uticaj na žalfiju i tetrebe. Stiče se utisak da je u svesnim društvima otvaranje ovakvih rudnika pod strogom lupom naučne, stručne i široike javnosti, čak i kada su u pitanju pustinjski predeli na planeti, dok se u Srbiji tajnom obavijeno planira 10 rudnika litijuma koji će trajno devastirati zapadnu, centralnu i južnu Srbiju, ne vodeći računa ni o plodnoj zemlji ni o zdravlju.
Srbija je pre svega poljoprivredna zemlja, sa mnogo više i kvalitetnije zemlje od Holandije kojoj je poljoprivreda glavna privredna grana. Za čuđenje je da je trenutna politika takva da se insistira na intenzivnom rudarstvu, koje zemlju trajno degradira fizičkim uništenjem i dugotrajnom kontaminacijom a koja nikada više neće moći da se koristi u poljoprivredne svrhe niti bilo kakav drugi život da se na njoj planira. Nemaran odnos države prema otpadu, koja je ovaj sektor potpuno zapustila još od 5.oktobarskih promena, ogleda se u velikom broju divljih deponija širom Srbije, koje se pojavljuju bez ikakvih kriterijuma, i vrlo često se samozapale zbog izdvajanja biogasa usled mikrobioloških procesa u njima. Tako dobijamo povećano zagađenje vazduha opasnim supstancama koje se nekontrolisano oslobađaju pri sagorevanju raznovrsnog materijala odbačenog na deponije, u kome se nalazi plastične i druge vrste ambalaže opasnih hemikalija, kao što je kućna hemija, hemijski preparati koji se koriste u poljoprivredi, kozmetika i drugo. U takvom otvorenom sagorevanju oslobađa se orgoman broj izuzetno toksičnih, kancerogenih, mutagenih i teratogenih supstanci, kojima smo konstantno izloženi. Pored zagađenja vazduha iz energetike, zasnovane na lignitu, poslednjih godina supstitucija prirodnog gasa otpadnim materijalima, kao što su otpadne gume, otpadna plastika i druge vrste komunalnog otpada, u industrijskim i drugim ložištima dovela je do stepene zagađenosti vazduha, da smo postali najzagađenija zemlja na svetu. Ljubljansko „Delo“ je objavilo članak 23. marta ove godine da otpadni materijali iz Evropske unije završavaju u zemljama zapadnog Balkana, uglavnom u BiH i Srbiji i da se 70 odsto tog materijala spali u ložištima Srbije, bez ikakvih mera zaštite pri čemu se, kao i u slučaju nekontrolisanog sagorevanja otpada na divljim deponijama, emituje veliki broj toksičnih supstanci u vazduh koje nam ozbiljno narušavaju zdravlje. Ovoj pojavi treba dodati spaljivanje ostatake letine na njivama u jesen, zimi i ranom proleću, kojom prilikom se takođe oslobađa velika količina dima i praškastih materija, kao i ostaci poljoprivredne hemije koja se koristu u sezoni. Uzmemo li u obzir da je Srbija poljoprivredna zemlja i da je 70 posto njene površine pod poljoprivredom, nije teško zamisliti razmere zagađenja vazduha na ovaj način. Ne treba da čudi činjenica da je sve više teških oboljenja koja nastaju zbog izloženosti populacije ovolikoj količini toksičnih supstanci u vazduhu, a takođe i u hrani, jer deponujući se iz vazduha na tlo neminovno ulaze u lanac ishrane.
EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Dr Dragana Đorđević
EKONEC klub čitalaca…
Po Vašem mišljenju koliko je prethodna administracija Ministarstva zaštite životne sredine Republike Srbije uspela da zaštiti životnu sredinu i prirodu u Srbiji i da li će ova koja sada radi učiniti više? U poslednjim decenijama životna sredina postaje sve zagađenija i svaka sledeća administracija sve više tome doprinosi. Poslednjih godina razmere zagađenja vazduha, vode, plodne zemlje postaju nesagledive, dok institucije države, čiji je zadataka da brinu o životnoj sredini i zdravlju nacije, ćute nezainteresovane za rešavanje ovih problema ili čak kao da imaju zadatak da prikriju stvarnost. Ne treba da čudi činjenica da Rusija kao veliko tržište, koje smo morali da čuvamo, vraća hranu iz Srbije, jer na ulaznoj kontroli nalaze opasne supstance nepoznatog porekla u njoj. Dakle, hrana u Srbiji se zagađuje opasnim supstancama iz životne sredine. To da je država Srbija sebi dozvolila da takvu hranu izvozi bez prethodne kontrole govori o ozbiljnosti države. Pitanje je kakvu hranu mi konzumiramo.
Da li je i koliko pandemija korona virusa uticala na Vaš život i svakodnevne profesionalne obaveze? Kao i svakome od nas, svakodnevno funkcionisanje vezano za profesionalne obaveze je dobilo nove oblike, na primer komunikacija je iz direktne prešla u digitalnu, prestala su putovanja vezana za međunarodne programe i projekte, smanjena je količina laboratorijskog rada, mnogi poslovi koji zahtevaju rad na računaru prebačeni su na rad od kuće. Sve to je uslovilo promenu načina funkcionisanja, koju sam prihvatila kao neminovnu realnost i čini mi se da sam se bez većih problema prilagodila novoj stvarnosti.
Jedan ste od autora „Zelene povelje Srbije„. Kako se javila ideja da se napiše Povelja i koji su to prioritetni zadaci koji moraju da budu strateški i obavezujući za svaku vlast prilikom izrade akcionih planova za životnu sredinu? Na inicijativu akademika Vladimira Stevanovića i Prof. Ljiljane Tomović sa Biološkog fakulteta, kao jedan od autora priključila sam se izradi „Zelene povelje Srbije”. Pored nas troje veći broj uglednih naučnika i eksperata dalo je doprinos izradi ovog dokumenta. Ideja za nastanak ove Povelje se javila upravo zbog svesti o razmerama problema u životnoj sredini kojima smo izloženi. Veliki broj zadataka koji moraju da budu strateški i obavezujući navedeno je u samoj Povelji. Sve su to i međunarodno obavezujući zadaci koje je država Srbija prihvatila potpisom raznih konvencija i međunarodnih sporazuma, a kojih se ne pridržava, kao na primer, Pariski sporazum iz 2015. prema kome smo se obavezali da smanjimo potrošnju fosilnih goriva za 20 odsto povećamo učešće energetske efikasnosti na 20 posto i učešće obnovljivih izvora energije na 20 procenata u ukupnom energetskom bilnsu države do 2020. Ništa od toga nismo uradili, naprotiv naša država gradi dodatne termoelektane na lignit, dok je novim prostornim planom Srbije predviđeno još 6 termoelektrana za potrebe novih rudnika koje će otvarati strane kompanije za rad njihovog profita. Sa postojećim koje već Srbija ima, zbog emijsije ugljen-dioksida, uskoro počinjemo da plaćamo penale u visini od oko 700.000.000 evra na godišnjem nivou, kako je potpredsednica Vlade saopštila, a koliko ćemo onda još plaćati za novoizgrađene? Na stranu činjenica da je i lignit, takav kakav je, ograničen. EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Dr Dragana Đorđević
EKONEC klub čitalaca…
Nedavno ste izjavili da je Beograd okružen izvorima zagađenja. Na koje izvore mislite? Beograd je okružen pre svega energetskim objektima u Kolubari, Obrenovcu, Lazarevcu, Veliki Crljani, a koji su na dominantnom pravcu vetra prema Beogradu. Na istom pravcu je nova velika livnica „Mei Ta“ za koju niko ne zna šta i koliko proizvodi; šta su sirovine, postoje li sistemi za prečišćavanje otpadnih gasova i koji gasovi uopšte se emituju. Sa istočno-jugoistočne strane je velika deponija otpada u Vinči koja godinama neprestano gori, u Smederevu železara i dalje termolektrane na lignit Drmno i Kostolac. Jugoistočni vetrovi su takođe veoma česti, pa se zagađenje iz ovih izvora vazduhom nanosi direktno na Beograd. Treba na to dodati supstituciju prirodnog gasa otpadnim gumama i plastikom u mnogim industrijama, uključujući i one koje dolaze iz Evropske unije, gde se spaljuju bez ikakvih sistema za prečišćavanje, a sagorevanjem tih materijala oslobađa se ogroman broj i količine toksičnih supstanci, koje pre svega čine postojana organska jedinjenja, među kojima su ekstremno toksični policiklični ugljovodonici, dioksini i dibenzofurani, ali i velika količina čestica u kojima su razni aditivi i punioci guma i plastike, koji su takođe toksični, kancerogeni, mutageni i teratogeni. Postoje i mnogi drugi manji izvori zagađenja vazduha, tu pre svega mislim na kućna ložišta u kojima se očigledno spaljuju navedeni otpadni materijali, kao i otpadna ulja, a koja su isto tako izuzetno opasna po zdravlje. Iako se ovde radi o malim izvorima emisije, zbog njihove brojnosti sumarno značajno zagađuju. Živeti u takvim uslovima znači da nije pitanje da li ćemo se razboleti od neke teže bolesti, već kada ćemo se razboleti. Verujem da onkološke klinike širom Srbije uočavaju dramatičan porast obolelih od mnogih teških bolesti, često neizlečivih, među kojima prednači kancer pluća i disajnih organa, jer su oni prvi na udaru, ali i leukemija, autoimune bolesti i drugih. Deca i mladi su posebno osetljiva grupa, jer malom organizmu i male doze toksičnih supstanci mogu pričiniti ogromnu štetu po zdravlje, često nepopravljivu. Niko od ovoga nije zaštićen. EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Dr Dragana Đorđević
EKONEC klub čitalaca…
Kad smo već pomenuli zagađenje, osvrnuću se na jedan Vaš naučni rad „Proučavanje fizičkohemijskih i biohemijskih procesa u životnoj sredini koji utiču na zagađenje i istraživanje mogućnosti za minimiziranje posledica“. Šta je neophodno za određivanje uticaja i posledica antropogenog zagađenja? „Proučavanje fizičkohemijskih i biohemijskih procesa u životnoj sredini koji utiču na zagađenje i istraživanje mogućnosti za minimiziranje posledica“ nije naučni rad već nacionalni naučni projekat finansiran od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pod brojem ON172001, kojim sam rukovodila od 2011. do 2020. godine, iz kojeg je proisteklo više desetina naučnih radova objavljenih u eminentnim svetskim naučnim časopisima. U okviru projekta proučavane su uzročno-posledične veze čestičnog i zagađenja vazduha ispraljivim organskim jedinjenjima, interakcije neorganskih polutanata u sistemu voda/zemlja/sediment, kvantnohemijska izračunavanja, odnosno modelovanja prirodnih procesa degradacije raznih oraganskih zagađujućih supstanci, razvoj materijala za katalitičko prečišćavanje otpadnih gasova iz raznih industrijskih procesa. U pitanju su složeni dugotrajni istraživaki postupci, zasnovani na naprednim naučnim metodama koje još uvek nisu standardne, razvijenim za utvrđivanje stanja zagađenosti životne sredine, identifikacije glavnih činilaca koji dominantno doprinose zagađenju, teorijska predviđanja ponašanja nekih zagađujućih supstanci u prirodi i razvoj idejnih rešenja za neke probleme zagađenja vazduha, proizrokovane ljudskim aktivnostima. Jasno je da je određivanje uticaja i posledica antropogenog zagađenja, u cilju tačne ocene stepena zagađenosti, veoma složen, dugotrajan i skup proces. Ni jedan monitoring sistem, bilo državni ili lokalnog karaktera, nema kapaciteta da definiše prirodu i stepen zagađenosti životne sredine u Srbiji, nudeći podatke merenja standardnih parametara, koji često i nisu problem, dok se toksične supstance koje se sve više emituju u životnu sredinu Srbije, ni jednom monitoring mrežom ne prate. S druhe strane, nauka nema ni finansijskih ni operativnih kapaciteta da preuzme sistematsko nadgledanje stanja životne sredine. EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Dr Dragana Đorđević
EKONEC klub čitalaca…
Na kojim projektima i programima trenutno radite? Trenuto smo u fazi sumiranja rezultata dobijenih iz predhodnih naučnih, nacionalnih i međunarodnih projekata, koje smo u obavezi da publikujemo u međunarodnim časopisima, što i jeste rezultat naučnog rada. Jedino publikovani rad koji je prošao oštre kritike i recenzije vrhunskih naučnika i eksperata na globalnom nivou je finalni rezultat naučnog rada čiji kvalitet se vrednuje prema kvalitetu međunarodnog naučnog časopisa u kome je objavljen. Taj proces nije ni brz ni lak, ali ovakvi rezultati omogućuju široku međunarodnu vidljivost i prepoznatljivost nas kao eksperata u oblasti kojom se bavimo. Predhodni projektni ciklus na nacionalnom nivou je završen, te pratimo pozive Fonda za nauku, na koje ćemo aplicirati za buduće nacionalne projekte, a takođe i adekvatne pozive Evropske komisije za nauku. Trenutno je u toku EU COST projekat FireLinks (https://firelinks.eu/) na kome sam angažovana, a koji se bavi problemima sve intenzivnijih šumskih požara, kao posledice klimatskih promena i njihovih uticaja na životnu sredinu. U okviru ovog projekta sam član CoreGroup, rukovodilac WorkingGroup 4 (WG4) i jedan od dva Member of Committee za Srbiju. Recite nam iz iskustva koja posedujete, ima li šanse da se koncept „zelene ekonomije“ implementira i sprovede u Srbiji? Srbija je idealna zemlja za sprovođenje koncepta „zelene ekonomije“, kad se posmatra sa aspekta resursa kojima raspolaže. Sa te strane nisam zabrinuta. Međutim, zabrinustost dolazi zbog niskog nivoa svesti društva i vladajuće klase o važnosti očuvanja zdrave životne sredine. Ekonomski benefiti ne smeju da budu na uštrb ugrožavanja životne sredine, zbog čega je ugroženo zdravlje čitave populacije koja na njoj živi. Cena bolesne populacije je izrazito visoka. Lečenje od teških bolesti traje dugo i veoma je skupo, a često neuspešno, što povlači gubitak radno sposobne popopulacije, zbog odlaska na bolovanja i na žalost sve veći broj smrti. EKONEC klub čitalaca…
Foto: Lična arhiva – Dr Dragana Đorđević
EKONEC klub čitalaca…
Šta je Vaš savet za podizanje ekološke svesti kod građana? Da se akademski i naučni, ali i svi drugi sektori, aktiviraju na podizanju svesti društva o značaju očuvanja zdrave životne sredine. Društvo mora da bude svesno, da ukoliko ne živi u zdravoj životnoj sredini ni članovi tog društva ne mogu da budu zdravi, fizički i mentalno. Takođe, društvo mora da ima znanje o tome kako svaki pojedinac može da doprinese očuvanju okruženja u kome živi. Pandemija izazvana korona virusom pokazala nam je koliko je važno da svoju matičnu zemlju sačuvamo za život. Milisav Pajević
Ekološki intervjui u doba korone Mr Svetlana Bošković, diplomirani inženjer hemije „Upravljanje životnom sredinom je permanentan proces, koji mora da zaista „živi”“
Kažite nam na početku Vašu ocenu stanja zaštite životne sredine u Srbiji? Treba biti realan, stanje u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji je veoma ozbiljno. Nakon usvajanja prvog seta zakona koji se odnose na zaštitu životne sredine prošlo je 17 godina, a ni deo očekivanih pomaka nije realizovan. Prečišćavamo otpadne vode u malom procentu, nismo izgradili nedostajuće kanalizacione mreže, niti postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, postojeća su neefikasna, zastarela i neodržavana; emisija zagađujućih materija u vazduh je značajna; nismo izgradili regionalne deponije, niti rešili problem neuređenih smetlišta, ni tretman svih vrsta opasnog otpada, nismo izvršili remedijaciju kontaminiranih lokacija, zaštićena područja nisu zaista zaštićena. Podržite EKONEC
Foto: Lična arhiva – Svetlana Bošković
Podržite EKONEC
Da li je prethodna administracija Ministarstva zaštite životne sredine Republike Srbije uspela da odgovori svom zadatku i zaštiti životnu sredinu i prirodu u Srbiji i da li će ova koja sada radi učiniti više? Prethodna administracija je ostvarila minimalne rezultate, a nadam se da će sadašnja biti efikasnija.
Da li je i koliko pandemija korona virusa uticala na Vaš život i svakodnevne profesionalne obaveze? Pandemija nam je svima pokazala da su potrošački mentalitet i konzumerizam nepotrebni, vratila nas je osnovnim potrebama i donela nam je svest da se mnogi poslovi mogu obavljati od kuće. Lično sam samo potvrdila stavove da je važno imati parče zemljišta za mentalnu rekreaciju, ali i uzgoj povrća i voća, koristiti vreme za kreativan rad, unapređenje veština i znanja, negovanje prijateljstava i jačanje porodičnih odnosa. Sve ovo je i u skladu sa prirodom i principima očuvanja životne sredine. Podržite EKONEC
Foto: Lična arhiva – Svetlana Bošković
Podržite EKONEC
Imate puno iskustva u realizaciji projekta koji se tiču tretmana otpadnih voda. Kažite nam koliko su naše kompanije osposobljene za da ispravno i kvalitetno tretiraju komunalne i industrijske vode? Propisi u ovoj oblasti postoje i samo ih treba primeniti. Rok za dostizanje graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija u vode za pravna lica koja ispuštaju tehnološke otpadne vode u površinske vode je kraj 2025. godine. Nadam se da će do tada biti izgrađena fabrička postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda ili rekonstruisana postojeća koja će to i omogućiti. Što se tiče komunalnih otpadnih voda, nedostaju nam gradska postrojenja. Za njihov efikasan rad potrebno je razdvojiti atmosferske i sanitrano-fekalne vode, a industriju obavezati da izgradi postrojenja za predtretman, za prethodno prečišćavanje otpadnih voda do nivoa da se otpadne vode mogu ispustiti u javnu kanalizaciju, i prečistiti dalje na gradskom postrojenju za prečišćavanje otpadnih voda. Naravno, treba izgraditi nedostajuće kanalizacione mreže, crpne i pumpne stanice, što predstavlja ozbiljan građevinski izazov, pogotovo u gradskim područjima i zahteva značajna sredstva. Nedostaje nam stručan kadar i za projektovanje, ali i za kasnije upravljanje postrojenjima i monitoring.
Sve se više može čuti da su danas studije uticaja na životnu sredinu samo dobro kopirana dela stručnjaka. Vi ste radili kontrolu i korekciju studija uticaja na životnu sredinu. Recite nam koliko je važno da se takvi dokumenti dobro pripreme, urade i primene u delo? Studija o proceni uticaja projekta na životnu sredinu je veoma važan dokument sa aspekta zaštite životne sredine koji bi trebalo da sagleda sve rizike konkretnog projekta na medije životne sredine tokom izgradnje, rada i pri zatvaranju objekta, ali i alat za kontrolu od strane nadležnih organa. Svođenje na „samo jedan od papira” i „što je deblja, to je bolja” je degradiralo nivo kvaliteta obima i sadržaja Studija, što mogu da potvrdim na osnovu uvida u brojne Studije, od kojh sam neke i ocenjavala kao član tehničke komisije jedne lokalne samouprave. Takođe, nedopustivo je kompleksan projekat izdeliti na više Studija, pošto se time gubi uvid u celokupan uticaj na životnu sredinu. U praksi se javlja i postupanje van nadležnosti pojedinih lokalnih samouprava.
Podržite EKONEC
Foto: Lična arhiva – Svetlana Bošković
Podržite EKONEC
Da li Vam se čini da se sistem menadžmenta životnom sredinom u mnogim firmama sveo na administrativno ispunjenje zahteva, bez stvarne implementacije i da je izgubio svoj smisao? Nažalost, u nekim firmama se sveo na kampanjski administrativni posao pre resertifikacije. Upravljanje životnom sredinom je permanentan proces, koji mora da zaista „živi”, uz stalna unapređivanja i prilagođavanja i uz stalne obuke zaposlenih u cilju podizanja svesti i razumevanja smisla određenih zahteva (razvrstavanja otpada prema vrsti, značaju reciklaže, potrebi smanjenja nastanka otpada, zameni opasnih hemikalija manje opasnim, racionalizaciji utroška opasnih materija i transporta,…).
Može li koncept „zelena ekonomija“ da zaživi u Srbiji? Mogao bi, ali kada se uvedu podsticaji u smislu poreskih olakšica za firme koje je uvode, za subvencije pri nabavci opreme, kada se obezbedi dovoljno sirovina i tržište za proizvode. Bez toga, ostaje samo na nivou još jedne od floskula, neprimenljiva u praksi i ekonomski neodrživa ideja…
Podržite EKONEC
Foto: Lična arhiva – Svetlana Bošković
Podržite EKONEC
Na koji način i kako kod građana podići nivo svesti o neophodnosti zaštite životne sredine? Svest o neophodnosti zaštite životne sredine se sve više razvija, što se može videti po interesovanju za očuvanje pojedinih područja, primedbama na Studije o proceni uticaja, prisustvovanju javnim uvidima pri izmenama prostornih planova i prezentacijama pojedinih projekata, peticijama… Ljudi su zainteresovani da okruženje u kome žive i rade bude zdravo, što je jedna od osnovnih ljudskih potreba, ali i pravo. Naravno, postoji i veliki broj onih koji ne vode računa o životnoj sredini: odlažu otpad na neodgovarajući način, spaljuju žetvene ostatke, lišće i ambalažu, koriste kao ogrev opasan otpad, otpadna ulja koriste za zaštitu drveta, a ambalažu od opasnih materija za prehrambene proizvode… To su sve posledice nedovoljnog znanja, nedovoljne informisanosti i nerazvijenog sistema stimulacija (kaucija, naknade za predat otpad, olakšica), ali i retko primenjenih kazni… Da bi se nivo svesti o neophodnosti zaštite životne sredine podigao na potrebni nivo, potrebna je sinergija regulatornih i kontrolnih tela, sistema obrazovanja i informisanja i što šire učešće zainteresovanih strana.
EKONEC klub čitalaca EKONEC klub čitalaca
Ekološki intervjui u doba korone - jul 2021. godine GODINA II - BROJ 11 - IZDAVAČ NEC-RP - MILISAV PAJEVIĆ EKONEC je upisan u Registar javnih glasila pod brojem IN000004. Osnivač i izdavač: Nepušački Edukativni Centar - RP, Kragujevac. Za osnivača i izdavača, glavni i odgovorni urednik: Milisav Pajević. Distribucija: Dostava na mejl korisnika koji je član EKONEC kluba. Adresa redakcije: Igumana Pajsija 10, 34113 Kragujevac. Telefon: +381 (0) 61 130 97 55.