Nora Roberts- Pobuna(1)

Nora Roberts

POBUNA

Naslov originala: Nora Roberts

REBELLION

Pobuna

Prolog Glenrou Forest, Škotska, 1735.

Stigli su u prašini dok su seljani veĉerali, a vatra treset pretvarala u dim koji se vijugao kroz odţake u hladan novembarski vazduh. Prošle nedelje je padao sneg, sunce je nestalo, a zatim se ponovo pojavilo, ali je led već zaposeo stene pod golim drvećem. Bat konja koji su dolazili odjeknuo je šumom kao grmljavina, terajući malene ţivotinje u beg i skrovišta.

Serena Mekgregor uzela je svog mlaĊeg brata u naruĉje i krenula ka prozoru.

Njen otac se sa svojim ljudima rano vratio iz lova, pomislila je, ali nisu se ĉuli zvuĉi dobrodošlice iz okolnih kolibica, niti salve smeha. Ĉekala je, nosa prislonjenog na prozorsko staklo, napreţući se da spazi prve znake njihovog povratka, istovremeno se boreći sa svojom ozlojeĊenošću što joj, pošto je devojĉica, nije dozvoljeno da uĉestvuje u lovu.

Kol je otišao i, mada je već imao skoro ĉetrnaest godina, nije tako vesto rukovao lukom kao ona. A Kolu su dozvolili da ide u lov kad je napunio sedam godina. Serenina usta se napućiše dok je zurila u sumrak koji se spuštao.

Narednih dana njen stariji brat ni o ĉemu drugom neće priĉati osim o lovu, a ona će morati da sedi i sluša.

Mali Malkolm je poĉeo da se vrpolji i ona ga instinktivno zagolica, dok joj je pogled bio prikovan za neravnu stazu izmeĊu kolibica i okućnica. „Ćuti, tata ne treba da ĉuje tvoju dreku ĉim uĊe u kuću." Ali nešto je natera da ga privuĉe bliţe k sebi, dok se nervozno osvrnula preko ramena i pogledom potraţila majku.

Svetiljke su gorele i širio se miris finog, ukusnog paprikaša koji se krĉkao na kuhinjskoj vatri. Kuća je bila besprekorno ĉista i uredna. Ona, njena majka i mlaĊa sestra Gven celog dana su je sreĊivale. Podovi su bili oribani, stolovi izglancani. Ni u jednom ćošku nije bilo pauĉine. Serenu je pri samoj pomisli na to zabolela ruka. Pranje je završeno, a mali smotuljci lavande, koju je njena majka toliko volela, stajali su u ormanima.

2

Pobuna

Pošto je njen otac bio vlastelin, imali su najbolju kuću miljama unaokolo, sagraĊenu od predivnog plavog škriljca. Njena majka nije dozvoljavala da je prašina obavije.

Sve je delovalo uobiĉajeno, ali je nešto teralo njeno srce da udara jaĉe. Zgrabila je šal, obavila ga oko Malkolma i otvorila vrata da doĉeka oca.

Nije bilo vetra, bilo je tiho, ĉuo se samo bat konjskih kopita po ledom okovanoj stazi. Samo što se ne pojave na vidiku, pomislila je, i zadrhtala iz nekog nepoznatog razloga. Kad je zaĉula prvi vrisak, kolena su joj poklekla. Nije ni koraknula, a već zaĉu kako je majka doziva. „Serena, uĊi unutra. Poţuri."

Fiona Mekgregor sjurila se niz stepenice, lica bledog i uzrujanog. Njena kosa crvenkastozlatnog odsjaja, nalik Sereninoj, bila je zaĉešljana unazad i uvijena u mreţu. Nije je uredila, kao što je imala obiĉaj uvek kad doĉekuje muţa koji se vraća kući. „Ali, mama..." „Poţuri, devojko, zaboga." Fiona zgrabi ćerku za ruku i uvuĉe je unutra. „Odvedi bebu gore kod sestre. Ostanite tamo." „Ali tata..." „To nije tvoj tata."

Kad su se konji pojavili iza breţuljka, Serena ne ugleda oĉevo lovaĉko odelo, već crvene mundire engleskih vojnika. Bilo joj je samo osam godina, ali već je ĉula priĉe o pljaĉkama i ugnjetavanju. I osmogodišnjakinja je bila dovoljno odrasla da bi bila zlostavljana. „Šta hoće? Ništa nismo uradili." „Ništa i ne moramo da uradimo, dovoljno je samo što postojimo." Fiona je zatvorila vrata, zatim navukla rezu preko njih, više iz prkosa nego iz nade da će ih zaštititi od uljeza. „Serena..."

Sitna, vitka ţena obavila je ruke oko ramena svoje ćerke. Fiona je bila mezimica svog popustljivog oca i oboţavana supruga svog muţa, ali nije bila slaba. Moţda je to razlog zbog koga su je njeni muškarci poštovali koliko i voleli. „Idi gore u deĉju sobu. Povedi Malkolma i Gven sa sobom. Ne dolazi dok ti ne kaţem."

3

Pobuna

Dolinom se razleţe još jedan krik pomešan sa divljim plakanjem. Kroz prozor su videli kako slameni krov kolibice nestaje u plamenu. Fiona je samo bogu mogla da zahvali što joj se sin i muţ još nisu vratili. „Hoću da ostanem sa tobom." Serenine velike zelene oĉi napuniše se suzama.

Ali njena usta, ona koja je njen otac nazivao dosadnim, odavala su rešenost. „Tata ne bi ţeleo da te ostavim samu." „Ne bi ţeleo ni da ne poslušaš šta ti se kaţe."

Fiona zaĉu kako se konji zaustavljaju pred vratima. Ĉulo se zveketanje mamuza i vika ljudi. „Idi sad." Gurnula je svoju ćerku ka stepenicama. „Pazi na malene."

Pošto je Malkolm poĉeo da se vrpolji, Serena je krenula uz stepenice. Stigla je do odmorišta kad je ĉula da su vrata razvaljena. Zastala je i okrenula se, ugledavši majku pred šestoricom engleskih vojnika. ledan je istupio i naklonio se. Ĉak i izdaleka Serena je mogla da vidi da je to uĉinio uvredljivo i podrugljivo. „Serena?", pozvala ju je mala Gven odozgo. „Uzmi bebu." Serena gurnu Malkolma u nejake ruke petogodišnje Gven. „Idi u deĉju sobu i zatvori vrata." Šaputala je. „Poţuri. Pazi da ne plaĉe ako moţeš." Iz dţepa svoje kecelje izvadi slatkiš koji je ĉuvala. „Uzmi ovo i idi pre nego što nas spaze." Šćućurila se na vrhu stepeništa i posmatrala. „Fiona Mekgregor?" rekao je engleski vojnik sa kitnjastim ĉinovima. „Ja sam lejdi Mekgregor." Fiona je stajala uspravno, ne spuštajući pogled.

Jedino na šta je u tom trenutku mislila bilo je da zaštiti svoju decu i dom. Pošto je borba nemoguća, koristila se jedinim oruţjem koje je imala - svojim dostojanstvom. „S kojim pravom provaljujete u moju kuću?" „Pravom kraljevskog oficira." „A vaše ime je?" „Kapetan Standiš, Vama na usluzi." Skinuo je rukavice, ĉekajući, nadajući se da će ugledati strah. „Gde Vam je muţ, lejdi Mekgregor?" „Lord je u lovu sa svojim ljudima."

Standiš je dao znak trojici svojih ljudi da pretraţe kuću. Jedan je u prolazu preturio sto. Iako su joj usta bila suva kao prašina, Fiona se ĉvrsto drţala. Znala je da moţe da naredi da se spali njena kuća, lako kao što je naredio paljenje kolibica. Bilo je malo nade da će njen poloţaj, ili poloţaj njenoga muţa da ih zaštiti. Njen jedini izbor bio je da istrpi uvredu za uvredom, i to mirno.

4

Pobuna

„Kao što vidite, ovde su samo ţene i deca. Ako ste ţeleli da razgovarate sa Mekgregorom i njegovim ljudima, došli ste u pogrešnom trenutku. Ili su moţda upravo zato vaši vojnici tako hrabro ušli u Glenrou."

Ošamario ju je, a ona se zateturala od siline udarca. „Moj otac će Vas ubiti zbog ovoga." Serena se kao metak sjurila niz stepenice i bacila na oficira. Zarila je zube u njegovu ruku, a on je odgurnu. „Prokleto derište me je raskrvarilo." Podiţe pesnicu, ali se Fiona ispreĉila izmeĊu njega i svoje ćerke. „Ljudi kralja Dţordţa udaraju malu decu? To je naĉin engleske vladavine?"

Standiš je ubrzano disao. To je sad već bilo pitanje ponosa. Teško daje mogao da dozvoli da njegovi ljudi vide kako su ga porazili jedna ţena i jedno dete, naroĉito što su bili škotski šljam. Imao je nareĊenje samo da istraţi i ispita. Šteta što je cmizdravi Argul ubedio kraljicu, koja je imala ulogu regenta, da ne sprovodi zakon o fiziĉkom kaţnjavanju. U suprotnom, Škotska bi bila pravo lovište. Ipak, kraljica Karolina bila je besna zbog problema sa Škotskom i ni po koju cenu ne bi volela da ĉuje za incident u Visovima.

Dao je znak jednom od vojnika. „Odvedi to derište gore i zakljuĉaj je."

Bez reĉi vojnik odvuĉe Serenu gore, dajući sve od sebe da izbegne njene noge i zube i udarce pesnicama. Dok se opirala, dozivala je majku i proklinjala vojnike. ,,U Visovima odgajate divlje maĉke, milostiva gospoĊo." Oficir ĉistom maramicom obavi šaku. „Nije navikla da vidi kako njenu majku, ili bilo koju drugu ţenu, udara muškarac."

Ruka mu se tresla. Neće steći poštovanje svojih ljudi time što će udariti slabašno dete. Ali majku... Nasmejao se dok mu je pogled lutao po njoj. Sa majkom je već druga stvar. „Vaš muţ je osumnjiĉen za umešanost u ubistvo kapetana Porteusa." „Kapetana Porteusa koga je sud osudio na smrt zbog pucanja u masu?" „Odloţena mu je kazna, madam." Standiš je polako spustio ruku na dršku svog maĉa. Ĉak su ga i ljudi sliĉni njemu smatrali okrutnim. Strah i zastrašivanje su njegove ljude drţali poslušnim; mogli bi i jednu škotsku drolju. „Kapetan Porteus je pucao u grupu pobunjenika na javnoj egzekuciji. Zatim su ga iz zatvora izvukle nepoznate osobe i obesile ga."

5

Pobuna

„Teško da mogu da saosećam sa njegovom sudbinom, ali ni ja, niti iko iz moje porodice ne zna ništa o tome." „Ako se ispostavi drugaĉije, Vaš muţ bi mogao biti proglašen ubicom i izdajnikom. A Vi, lejdi Mekgregor, ostali biste bez zaštite." „Nemam ništa da Vam kaţem." „Šteta." Nasmejao se i pribliţio joj se. „Da Vam pokaţem šta se dešava sa ţenama koje nemaju zaštitu?"

Gore je Serena udarala u vrata sve dok je ruke nisu zabolele. Iza nje je Gven, sklupĉala sa Malkolmom, jecala. U deĉjoj sobi nije bilo nikakvog osvetljenja, osim meseĉine i plamena zapaljenih kolibica. Ĉula je kako napolju ljudi viĉu, ţene zapomaţu, ali sve njene misli bile su usmerene ka njenoj majci - ostavljenoj dole, samoj i nezaštićenoj, sa Englezima.

Kada su se vrata otvorila, Serena se zateturala.

Ugledala je crvenu uniformu i ĉula zveket mamuza. Zatim je videla svoju majku, golu, u modricama, njena lepa kosa neuredno joj je padala preko lica i ramena. Fiona se bacila na kolena Sereni pred noge. „Mama." Serena kleknu pored nje i stavi joj svoju malenu ruku na rame. I ranije je viĊala majku kako plaĉe, ali ne ovako, ne ovim nemim, beznadeţnim suzama.

Pošto je Fionina koţa bila hladna kad ju je dodirnula, Serena izvuĉe ćebe iz komode i obavi ga oko nje.

Dok je slušala kako engleski vojnci odlaze, Serena je jednom rukom grlila majku, a drugom Gven i Malkolma. Nije mogla sasvim da shvati šta se desilo, ali to što je shvatala bilo je dovoljno da u njoj probudi mrţnju i izmami zakletvu da će se osvetiti.

6

Pobuna

Prvo poglavlje London, 1745.

B

rigam Langston, ĉetvrti eri od Ešburna, doruĉkovao je u svojoj elegantnoj kući u gradu, namršten nad pismom. Bilo je jasno da ga je ĉekao i oĉekivao. Sada kada je bilo tu, paţljivo je ĉitao svaku reĉ, njegove sive oĉi bile su ozbiljne, a puna usta skupljena. Ne dobija ĉesto ĉovek pismo koje moţe da mu promeni ţivot. „DoĊavola, Brige, koliko dugo ćeš me pustiti da ĉekam?" Kol Mekgregor, temperamentni, riĊokosi Škot, koji je bio Brigamov saputnik na nekim putovanjima kroz Italiju i Francusku, izgledalo je da ne moţe da sedi s mirom dok je Brigam ĉitao.

Umesto odgovora, Brigam samo podiţe svoju vitku ruku u belom rukavu koji je na kraju imao ĉipku. Bio je naviknut na Kolove ispade i uglavnom je u njima uţivao. Ali ovom prilikom, ovom vrlo vaţnom prilikom, ostavio je prijatelja da ĉeka da ponovo proĉita pismo. „Od njega je, zar ne? DoĊavola, jeste od njega. Od princa." Kol se nervozno odgurnu od stola. Samo maniri, koje mu je majka usadila, spreĉavali su ga da Brigamu otme pismo iz ruku. Mada je i saznanje da je, uprkos razlici u veliĉini i snazi, Brigam mogao da se izbori sa njim, takoĊe igralo znaĉajnu ulogu u njegovoj odluci. „Imam prava koliko i ti."

Brigam podiţe pogled, posmatrajući ĉoveka koji se već vrpoljio po malom salonu, stvarajući silu dovoljnu da se porcelan zatrese. Iako su mu mišići bili napeti, a misli su mu išle u stotinu pravaca, Brigamov glas je bio blag. „Naravno da imaš, ali pismo je, sluĉajno, adresirano na mene." „Samo zato što je lakše prokrijumĉariti pismo za jednog visikorangiranog i moćnog engleskog erla od Ešburna nego za Mekgregora. Svi smo mi pod sumnjom da smo pobunjenici iz Škotske." Kolove prodorne zelene oĉi svetlucale su izazovno. Kad se Birgam ponovo vratio pismu, Kol opsova i vrati se u svoju fotelju. „Baš umeš da iskušavaš ĉovekovu dušu."

7

Pobuna

„Hvala ti." Stavljajući pismo pored tanjira, Brigam je sipao još kafe. Ruka mu je bila mirna, kao da hvata dršku svog maĉa ili kundak svog pištolja. U stvari, i ovo pismo je bilo ratno oruţje. ,,U pravu si, dragi moj. Pismo jeste od princa Ĉarlsa." Brigam usu sebi kafu. „Pa šta kaţe?"

Pošto Brigam rukom pokaza na pismo, Kol ga zgrabi. Poslanica je bila napisana na francuskom i, pošto njegovo znanje francuskog nije bilo dobro kao Brigamovo, borio se da ga proĉita.

U meĊuvremenu je Brigam prouĉavao sobu u kojoj se nalazio. Tapete je izabrala njegova baka, ţena koje se seća po njenom lakom škotskom naglasku, jednako kao i po njenoj tvrdoglavosti. Bile su duboke, staklastoplave i tvrdila je da je podsećaju na jezera u njenom zaviĉaju. Nameštaj je bio elegantan, istih linija i pozlaćenih ivica. Graciozne Majsenove porcelanske figure koje je volela i dalje su stajale na malom okruglom stolu pored prozora.

Kad je bio mali, bilo mu je dozvoljeno da ih posmatra, ali ne i da ih dira, a prsti su ga oduvek svrbeli da uzme statuu mlekarice sa dugom porcelanskom kosom i krhkim licem.

Bio je tu i portret Meri Mekdonald, ţene jake volje, koja je postala lejdi Ešburn.

Stajao je iznad vatre koja je pucketala i na njemu je naslikana kada je bila godina pribliţnih onima u kojima je njen unuk sada. Bila je visoka za jednu ţenu i tanka kao trska, sa veliĉanstvenom, kao griva gustom kosom boje ebanovine, koja je uokvirivala usko, belo lice. Iz naĉina na koji je drţala glavu vidi se da ju je samo bilo moguće ubediti, a ne primorati, zamoliti, a nikako ne narediti joj.

Taj isti stav, te iste tanane nijanse, prenele su se na njenog unuka. Spoljašnjost im je bila podjednako elegantna - visoko ĉelo, upali obrazi i puna usta. Ali Brigam je od Meri nasledio mnogo više od visine i sivih oĉiju. Od nje je, takoĊe, nasledio njenu strast i osećaj za pravdu.

Mislio je o pismu, o odlukama koje treba da se donesu i obraćao se portretu. Ţelela bi da idem, mislio je. Sve priĉe koje si mi priĉala, tu veru u ispravnost Stjuartovog sluĉaja urezala si mi u pamćenje onih godina kada si me podizala i brinula o meni. Da si ţiva, i sama bi išla. Kako onda da ja ne idem? „Vreme je", reĉe Kol, preklopivši pismo. U njegovom glasu i pogledu bili su izmešani uzbuĊenje i napetost. Bilo mu je dvadeset ĉetiri, samo šest meseci je mlaĊi od Brigama, a ovo je bio trenutak koji je ĉekao ĉitavog svog ţivota.

8

Pobuna

„Moraš da nauĉiš da ĉitaš izmeĊu redova, Kole." Ovog puta je Brigam ustao. „Ĉarls se još uvek nada da će mu Francuzi pomoći iako je poĉeo da shvata da kralj Luj više voli da priĉa nego da dela." Namrštivši se, povukao je zavesu i pogledao u svoje skrivene vrtove. Potpuno su eksplodirali bojama i mirisom proleća. Ali nije izvesno da će ovog proleća uţivati u njima. „Kad smo bili kod njega na dvoru, Luj je bio više nego zainteresovan za naš sluĉaj. Nije mu se ništa više nego nama dopadala ona Hanoverska marioneta na tronu", rekao je Kol. „Ne, ali to ne znaĉi da će on pomoći princu i podrţati Stjuartov sluĉaj. Ĉarlsova ideja da podigne fregatu i otplovi za Škotsku ĉini se mnogo realnijom. Ali za to je potrebno vreme." ,,I tu nastupamo mi."

Birgam navuĉe zavese. „Ti bolje od mene znaš kakvo je raspoloţenje meĊu Škotima. Koliku će podršku dobiti?" „Dovoljnu." Kol se nasmejao samouvereno, a tu samouverenost u njemu su izazivali ponos i mladost. „Klanovi će se boriti za pravog kralja i svakog ĉoveka koji je uz njega." Zatim je ustao, znajući šta ga njegov prijatelj pita. Brigam bi u Škotskoj ţrtvovao i više od svog ţivota. Mogao bi da ostane bez svoje titule, svog doma i svog ugleda. „Brige, ja mogu da uzmem pismo, odem kod svojih i odande pronesem vesti po klanovima Visova. Nije potrebno da ideš i ti."

Podigao je svoju crnu obrvu i skoro da se nasmejao. „Zar sam toliko nekoristan?" „DoĊavola sa tim." Kolov glas je bio grub, a pokreti brzi. Bili su karakteristiĉni za njega, koliko i osećaj ponosa pri samoj pomisli na svoju domovinu. „Ĉovek poput tebe, koji zna kako treba da se govori, kako da se bori, jedan engleski aristokrata, hoće da se pridruţi pobunjenicima? Niko bolje od mene ne zna šta ti sve moţeš da uradiš. Na kraju krajeva, više nego jednom si mi spasio ţivot u Italiji, a i u Francuskoj." „Ne budi dosadan, Kole." Brigam pomeri ĉipku na svojoj košulji. „Ne pristaje ti."

Kolovo široko lice se namršti. „Mora nešto da se kaţe, inaĉe bi za tren oka mogao da se pretvoriš u erla od Ešburna." „Dragi moj, ja jesam eri od Ešburna."

9

Pobuna

Radost se ogledala u Kolovim oĉima. Kada su tako stajali jedan pored drugog, razlike izmeĊu dva muškarca bile su veoma uoĉljive. Brigam je bio ĉvrst, a Kol mišićav. Brigam je imao elegantno, ĉak opušteno drţanje, a Kol grubo i napeto.

Ali niko od Škota nije bolje znao šta se krije ispod tog odela savršenog kroja i ĉipke. „Nije se erl od Ešburna borio rame uz rame sa mnom kada nam je koĉija napadnuta kod Kalaisa. Nije eri od Ešburna napio mene, Mekgregora, i pao sa mnom pod sto u onom opasnom malom kockarskom paklu u Rimu." „Uveravam te da jeste, jer se odliĉno sećam oba sluĉaja."

Kol je znao da je bolje da ne zapoĉinje odmeravanje u recima sa Brigamom. „Brigame, uozbilji se. Kao eri od Ešburna zasluţuješ da ostaneš u Engleskoj, da posećuješ svoje balove i kartaroške partije. Mogao bi ovde da budeš od koristi, sa svojim erlovskim zaleĊem." „Ali?" „Ako idem u borbu, ţelim da ti budeš pored mene. Hoćeš li poći?"

Brigam je pomno posmatrao svog prijatelja, a zatim podiţe pogled ka portretu svoje bake. „Naravno."

Vreme u Londonu je bilo hladno i tmurno. Nije se promenilo ni tri dana kasnije, kada su se dvojica prijatelja uputila ka severu. Do granice su relativno udobno putovali u Brigamovoj koĉiji, a zatim su ostatak puta krenuli da preĊu na konjima.

Za sve one koji su tokom oĉajnog januarskog vremena ostali u Londonu i raspitivali se, lord Ešburn je otišao u uobiĉajenu posetu Škotskoj, porodici svog prijatelja.

Bilo je neko! iko onih koji su znali više, nekolicina odanih torijevaca i engleskih jakobita, kojima je Brigam verovao. Njima je na poverenje ostavio svoj porodiĉni dom, plemićku kuću Ešburnovih, kao i svoju kuću u Londonu i raspored svojih slugu. Pobrinuo se o svemu o ĉemu je trebalo. Ono o ĉemu nije mogao, ostavio je nerešeno, sasvim svestan da će proći meseci, moţda i godine, pre nego što se vrati. Portret njegove bake i dalje je stajao iznad stoĉića, ali je, ponesen sentimentom, porcelansku statuu mlekarice spremio da ponese.

10

Pobuna

Nosio je i zlato, više nego što je uobiĉajeno da se nosi kad se ide u posetu porodici ili prijatelju, u zatvorenom sanduku ispod poda koĉije.

Bili su primorani sporo da putuju, sporije nego što je Birgam ţeleo, jer su putevi bili klizavi, a povremeni nanosi snega terali su ih da pojedine deonice prelaze peške. Brigam bi radije da ima konja pod sobom, da oseti slobodu galopa.

Pogled kroz prozor pokazao mu je da vreme na severu moţe biti samo još gore.

Strpljivo, što je stekao vaspitanjem, Brigam se ugnezdio, opruţio noge na suprotno sedište, na kome je Kol dremao, i dozvolio svojim mislima da ga odnesu nazad u Pariz, u kome je prethodne godine proveo nekoliko divnih meseci. Bila je to Francuska Luja XV, bogata, glamurozna, sva u svetlima i muzici. Bilo je tamo divnih ţena napuderisanih kosa i skalndalozne odeće. Bilo je lako flertovati, još i više. Mladi engleski lord debelog novĉanika, talentovan za izrugivanje, lako je našao svoje mesto u društvu.

Uţivao je u tom francuskom sjaju i lenjosti. Ali bila je istina i da je poĉeo da oseća nemir, ţudeći za delima i smislenošću. Langstonovi su oduvek uţivali u politiĉkim intrigama, podjednako u napadanju i povlaĉenju. Kroz tri generacije neĉujno su se zakleli na vernost Stjuartovima - istinskim kraljevima Engleske.

Kada je princ Ĉarls Edvard došao u Francusku, Brigam, ĉovek ĉarobnog magnetizma i energije, ponudio mu je svoju pomoć i vernost. Mnogi bi ga nazvali izdajnikom. Da su znali za to, staromodni Vigijevi, koji su podrţavali Nemca koji je sedeo na engleskom prestolu, traţili bi da Brigam bude obešen. Ali Brigamova odanost je pripadala Stjuartovom sluĉaju, kome je njegova porodica oduvek bila lojalna, a ne debelom Nemcu, uzurpatoru Dţordţu. Nije zaboravio sve ono što mu je baka priĉala o pobuni 1715. godine i progonima i egzekucijama koji su se dešavali pre i posle nje.

Kako je predeo postajao sve više divlji, a London bivao sve dalji, još jednom je pomislio kako Hanoverska kuća nije uradila ništa - ĉak se nije ni potrudila - da se pribliţi Škotima. Oduvek je postojala ratna pretnja, sa severa i druge strane Kanala. Da bi Engleska bila jaka, potreban joj je pravi kralj.

Nisu samo prinĉeve iskrene oĉi i pošten izgled naveli Brigama da stane uz njega. Već i njegova energija i ambicija, a moţda i ubeĊenje same mladosti da moţe i da hoće da traţi ono što joj pripada.

Zaustavili su se da prenoće u maloj gostionici, na mestu gde je nizija poĉela da prerasta u prave visove. Brigamovo zlato i titula omogućili su mu suvu postelju i

11

Pobuna

zasebne odaje. Opušteni i ugrejani vatrom koja je gorela, kockali su se i pili pivo u velikim koliĉinama, dok je vetar, spuštajući se sa planina, udarao u zidove. Tih nekoliko sati bili su samo dva obiĉna mladića koja su se druţila i delila avanturu. „Idi doĊavola, Brige, veĉeras si srećna bitanga." „Izgleda." Brigam uze kockice i novĉiće. Njegove pogled, u kome se ogledala šala, srete se sa Kolovim. „Da igramo dalje?" „Bacaj." Kol se nakezio i bacio je još novĉića na sredinu stola. „Tvoja sreća će se promeniti." Kada su kockice pale, zakikotao se. „Ako od toga ne mogu bolje..." Kada je izgubio, zavrteo je glavom u neverici. „Izgleda da ne moţeš da izgubiš. Kao one veĉeri u Parizu kad si igrao sa vojvodom za naklonost one slatke madmazel."

Brigam nasu još piva. „Sa kockom ili bez nje, već sam osvojio madmazelinu naklonost."

Rešen da pobedi bar jednom, Kol baci još novĉića na sto. „Ne moţe ti sreća neprestano biti naklonjena. Mesecima ĉekam samo na jedan obrt."

Brigam podiţe pogled da proveri da li su vrata njegove odaje zatvorena. „Ovde je u pitanju Ĉarlsova sreća, ne moja." „On je taj koji nam je potreban. Njegovom ocu je uvek nedostajala ambicija i sam je doprineo svom porazu." On podiţe svoju kriglu piva. „Za princa Bonija." „Biće mu potrebno više od pojave i britkog jezika."

Kolova rida obrva se podiţe. „Sumnjaš u Mekgregorove?" „Ti si jedini Mekgregor koga znam." I pre nego što Kol poĉe da drţi govore o svom klanu, Brigam ga upita: „Šta je sa tvojima, Kole? Biće ti drago što ćeš ih ponovo videti." „Bila je duga godina. Nije da nisam uţivao u Rimu i Parizu, ali onaj ko je roĊen u Visovima voli u njima i da umre." Kol duboko uzdahnu, prisećajući se purpurnih vresišta i plavih jezera. „Iz poslednjeg pisma koje mije majka poslala saznao sam daje moja porodica dobro, ali više volim da se sam u to uverim.

Malkolmu je sada skoro već deset godina, ĉujem daje pravi nestaško." Nasmejao se pun ponosa. „Svi smo takvi." „Rekao si mi da ti je sestra anĊeo." „Gven." Neţnost se ĉula u njegovom glasu. „Mala Gven. Jeste, mile je naravi, strpljiva, slatka kao bombona." „Jedva ĉekam da je upoznam."

12

Pobuna

„Još je premlada", reĉe mu Kol. „Biću u blizini da proverim da to ne zaboraviš."

Pomalo omamljen od piva, Brigam se zavali u fotelju. „Imaš još jednu sestru." „Serenu." Kol je u ruci vrteo kockice. „Sam bog zna da nosi sasvim pogrešno ime. Prava divlja maĉka, pun sam oţiljaka, mogu da ti dokaţem. Serena Mekgregor ima narav samog Ċavola i brza je na pesnicama." „Je li lepa?" „Nije ruţna", reĉe njen brat. „Mama kaţe da su momci prošle godine poĉeli da se interesuju za nju, a Serena ih je tako ţestoko odbijala, da su beţali glavom bez obzira." „Moţda nisu znali da joj priĊu na pravi naĉin." „Ha! Ja sam joj se jednom suprotstavio, a ona je sa zida uzela oĉevu pušku i jurila me sve do šume." Umesto neţnosti, on oseti ponos. „Jadan onaj ko se zaljubi u nju." „Amazonka." Brigam zamisli devojku rumenih obraza i Kolovih crta lica, divlje riĊe kose. Zdravu poput mlekarice, i isto tako prostu. „Ja više volim blaţe sorte." „Kod nje nema ni b od blagosti, ali je divna."

Pivo udari i Kola u glavu, ali to ga nije spreĉilo da ponovo napuni kriglu. „Priĉao sam ti o onoj noći kad su engleski vojnici upali u Glenrou." „Jesi."

Kolove oĉi se zamraĉiše od sećanja. „Kad su posramili moju majku i zapalili krov, Serena je pazila na nju. Bila je mala, ali je smestila majku u krevet i tešila je nju i decu dok se mi nismo vratili... Na licu je imala modricu od udarca onog kretena, ali nije plakala. Sedela je, bez suza, i sve nam ispriĉala."

Brigam spusti ruku na ruku svog prijatelja. „Sada je kasno za osvetu, Kole, ali ne i za pravdu." „Sprovešću i jedno i drugo", prošaputa Kol i ponovo baci kocku.

Krenuli su dalje rano narednog jutra. Brigama je bolela glava, ali hladan i sveţ vazduh ga uskoro razbistri. Putovali su na konjima, a koĉijaš ih je pratio sporijim tempom.

Sada su zaista bili u zemlji o kojoj je slušao kada je bio mali. Bila je divlja i gruba, visokih litica i vresišta koja su se svuda nekontrolisano pruţala. Sami vrhovi beleli su se na sivom nebu, ponekad ispresecani ponirućim vodopadima i ledenim rekama punim ribe. Na pojedinim mestima stene su izgledale kao nemarno razbacene kockice. Liĉilo je na neko drevno mesto, stvoreno za bogove

13

Pobuna

i vile, a zatim je ugledao kolibice i dim koji se vijugao iz otvora na slamenom krovu.

Zemlja je bila pod snegom, a vetar je šibao po putu. Nekoliko puta skoro da ih je zaslepio dok ih je Kol vodio uz strma, brazdama ispresecana brda. U stenama su se videle pećine. Na nekim mestima je bilo primetno da su se koristile kao skloništa. Jezera, mraĉna, tamnoplava, bila su po ivicama okovana ledom.

Posledice piva oterala je hladna memla koja je ispunjavala vazduh i uvlaĉila se ĉak i u okovratnike kaputa.

Jahali su brţe tamo gde im je predeo dozvoljavao, a zatim su se provlaĉili kroz smetove prolazima širokim koliko ĉovekov struk. Paţljivo su zaobišli engleske straţare i izbegli gostoljubivost koja bi ih doĉekala u svakoj brvnarici. U gostoljubivost, upozorio je Kol Brigama, ubrajaju se i pitanja o svakoj stopi njihovog putovanja, njihovim porodicama i odredištu. Stranci su bili retkost u Visovima i uţivali su u vestima koje su oni donosili, isto koliko i u njihovom društvu.

Kako ne bi rizikovali da se detalji njihovog putovanja prenose iz sela u selo, drţali su se teţih staza i uzvišenja pre nego što su se zaustavili u gostionici da odmore konje i nešto pojedu. Podovi gostionice bili su prljavi, dimnjak je bio samo rupa u krovu koja je uvlaĉila isto onoliko dima koliko je i izbacivala.

Prostorija je mirisala na svoje stanovnike i juĉerašnju ribu. Teško da je to bilo mesto koje bi erl od Ešburna ĉesto i rado posećivao, ali vatra je bila topla, a obrok sveţ.

Ispod kaputa, koji se sada sušio pored vatre, Brigam je nosio sivosmeĊe jahaće pantalone i košulju od finog lana sa svojim najjednostavnijim jahaćim prslukom.

Ali iako jednostavnog kroja, imao je srebrne dugmiće i stajao mu je kao saliven preko širokih ramena. Na ĉizmama su mu se videli tragovi lošeg vremena, ali nesumnjivo su bile od najbolje koţe. Gusta kosa mu je bila zaĉešljana i zakaĉena na potiljku, a na tankim prstima nosio je prsten sa porodiĉnim peĉatom i smaragdom. Teško da je bio u svom najboljem izdanju, ali je ipak bio predmet radoznalih pogleda i došaptavanja. ,,U ovoj rupi se ne viĊaju takvi poput tebe", reĉe Kol i, udobno odeven u svoj kilt i kapu, sa borovom granĉicom svog klana, navali na pitu sa mesom. „Oĉigledno." Brigam je polako jeo, ali njegove oĉi ispod poluspuštenih kapaka bile su na oprezu. „Malo divljenja bi prijalo mom krojaĉu."

14

Pobuna

„Nije u pitanju samo odelo." Kol podiţe kriglu piva da je ispije i sa zadovoljstvom pomisli na viski koji će te veĉeri popiti sa svojim ocem. ,,I da si u ritama, videlo bi se da si eri." Nestrpljivo ĉekajući da poĊu, bacio je novac na sto. „Konji su se sigurno odmorili. Hajdemo. Ĉeka nas zemlja Kempbelovih." Kolovo ponašanje bilo je suviše uglaĊeno da bi se prepirao, a ţeleo je. „Bolje da se ne raspravljam."

Tri muškarca su pre njih izašla iz gostionice, puštajući unutra hladan i prijatno sveţ vazduh.

Kolu je bilo teško da obuzda nestrpljivost. Sad kad se vratio u Visove, jedva je ĉekao da vidi svoj dom, svoju porodicu. Put je vijugao i uspinjao se, mestimiĉno je prolazio pored gomile kolibica i stoke koja je gazila po grubom, neravnom terenu. Ljudi koji su ovde ţiveli morali su da se ĉuvaju divljih maĉaka i jazavaca.

Iako su sati jahanja još bili pred njima, skoro da je mogao da oseti svoj dom šumu sa crvenim jelenima i šumskim sovama. Veĉeras će biti slavlje i drţaĉe se zdravice. London, sa svojim uzanim ulicama i sitniĉarskim manirima, bio je iza njega.

Nije bilo mnogo drveća, samo male kleke su uspevale da se probiju ispod ledenih gromada. U Škotskoj ĉak je i ţbunje teško opstajalo. Povremeno bi jahali pored reke ili potoka ĉiji bi huk, zatim, smenjivala jeziva, mrtva tišina. Nebo se razvedrilo i bilo je kristalnoplavo. Iznad njih je kruţio prelepi i sjajni zlatni orao. „Brige..."

Brigamov konj je iznenada zastao i ukoĉio se, a Brigam je izvukao maĉ. „Ĉuvaj bok", povikao je i krenuo u susret dvojici konjanika koji su se pojavili iza gomile stena.

Jahali su jake garone, ĉupave škotske ponije, i mada im je odeća bila stara i ishabana, seĉiva njihovih maĉeva sijala su na popodnevnom suncu. Pre nego što im se maĉevi ukrstiše, Brigam je imao samo toliko vremena da primeti da je jedan od te dvojice bio u gostionici.

Pored njega Kol je ukrstio maĉ sa još dvojicom. Liticama je odvaznjao zvuk borbe i grmljavina kopita po ĉvrstoj zemlji. Iznad njih orao je kruţio i ĉekao.

Napadaĉi su se prevarili potcenivši Brigama. Ruke mu jesu bile sitne, telo vitko kao u plesaĉa, ali zglobovi su mu bili okretni i vitalni. Koristeći kolena da navodi svog konja, borio se maĉem u jednoj i bodeţom u drugoj ruci. Moţda mu je odelo bilo kitnjasto, ali seĉiva su bila naoštrena da ubiju.

15

Pobuna

Ĉuo je Kola kako viĉe i psuje. On se borio u mrtvoj tišini. Ĉelik je škripao dok se branio, ukrštajući se sa napadaĉevim, guleći jednu, a zatim drugu stranu tokom manevrisanja. Njegove oĉi, obiĉno mirne, jasno sive, smraĉile su se i suzile kao kod vuka koji je nanjušio krv. Zadao je protivniku završni, smrtonosni udarac i izvukao je maĉ. Škot je zaurlao, ali to je trajalo taman koliko otkucaj srca. Krv se razlila po snegu kada je pao. Njegov poni, uplašen mirisom smrti, nemirno je odjurio ka stenama. Onaj drugi, razrogaĉenih oĉiju nastavio je napad, sa više svireposti i straha. Taj iznenadni napad je umalo srušio Brigamovu odbranu. Osetio je vrh maĉa na svom ramenu i potok vrele krvi na mestu gde je seĉivo iseklo odeću i dotaklo meso. Brigam je uzvratio britkim, jakim udarcima, terajući protivnika unazad, ka stenama.

Nije skidao pogled sa protivnikovog lica, nije treptao, niti ţmirkao.

Hladnokrvno precizno zadao je udarac i probio mu srce. Pre nego što je ĉovek pao na zemlju, on se već vraćao Kolu.

Sada je borba bila jedan na jedan, drugi napadaĉ je leţao mrtav iza Kola, a Brigam je našao malo vremena da povrati dah. Zatim je ugledao Kolovog konja kako posrĉe, samo što ne padne. Ugledao je i odsjaj seĉiva i pojurio ka prijatelju.

Poslednji iz bande napadaĉa ugledao je konjanika kako ide ka njemu. Pošto su mu tri ortaka bila mrtva, mamuzama je udario ponija i krenuo ka stenama. „Kole! Jesi li povreĊen?" „O, zaboga! Prokleti Kempbelovi." Pokušavao je da se odrţi u sedlu. Strana na kojoj je imao ubodnu ranu od maĉa mu je gorela.

Brigam vrati maĉ u korice. „Daj da vidim." „Nemamo vremena. Onaj prokletnik će se vratiti sa još ljudi..." Kol izvadi maramicu i pritisnu je na ranu. Bila je lepljiva, ali ĉvrsta. „Nisu obavili posao."

Njegov pogled, još uţaren od bitke, sreo se sa Brigamovim. „Bićemo kod kuće do mraka." Rekavši to, potera svoga konja u galop.

Naporno su jahali. Brigam je jednim okom gledao grmlje, pazeći na zasedu, a drugim okom je posmatrao Kola. Visoki Škot je bio bled, ali nije usporio tempo.

Na Brigamovo insistiranje, samo jednom su se zaustavili da pogleda Kolovu ranu.

Nije mu se dopalo to što je video. Rana je bila duboka, a Kol je izgubio previše krvi. Njegov prijatelj je samo ţeleo da što pre stigne u Glenrou svojoj porodici, a

16

Pobuna

Brigam nije znao gde bi drugo mogao da naĊe pomoć. Kol je prihvatio bocu koju mu je prijatelj stavio na usne i ispio je teĉnost. Pošto mu se boja vratila u obraze, Brigam mu pomoţe da se namesti u sedlo.

Spuštali su se sa brda u šumu u sumrak, u doba dana kada su senke duge i treperave. Osećao se miris borovine i snega, pomešan sa slabim mirisom dima koji je izlazio iz obliţnje kolibe. Zec pretrĉa preko staze i ulete u ţbunje. Iza njega, poput munje, prolete mali soko. Zimske bobice, velike skoro kao palac, visile su sa trnovitih grana.

Brigam je znao da je Kola izdavala snaga i zaustavljao se taman toliko da ga ponovo napoji. „Kao dete sam trĉao ovom šumom", zaškripa Kol. Disanje mu je bilo ubrzano, ali je viski ublaţavao bol. Bio bi proklet kad bi umro a da prava bitka još nije ni poĉela. „Ovde sam lovio, i ukrao svoj prvi poljubac. Ţivotom se kunem da ne znam zašto sam ikada odlazio odavde." „Da bi se vratio kao heroj", reĉe Brigam dok mu je zatvarao ranu.

Kol se nasmejao, ali mu je smeh prešao u kašalj. „Mekgregorovi su u Visovima otkako nas je bog tamo doveo. I tu ćemo i ostati." Okrenuo se Brigamu sa svojom starom, poznatom arogancijom. „Moţda si ti erl, ali moja rasa je kraljevska." ,,A ti tu svoju kraljevsku krv prosipaš po ĉitavoj šumi. Kući, Kole."

Jahali su laganim kasom. Kako su se pribliţili prvim kolibama, razlegao se vapaj. Iz kuća, onih savremenijih od drveta i kamena, a i onih drugih, od blata i šiblja, izlazili su ljudi. Iako ga je bol razdirao, Kol je otpozdravljao. Kada su se uspeli uz brdo, ugledali su kuću Mekgregorovih.

Iz dimnjaka je izlazio dim. Iza staklenih prozora gorele su tek upaljene lampe.

Nebo na zapadu bilo je obasjano poslednjim zracima sunca, a plavi škriljac je sijao kao da poprima srebrnu boju. Kuća se sastojala iz ĉetiri dela, imala je kule i tornjeve, zidana za rat koliko i za udobnost. Krovovi su bili razliĉite visine, delovali su neskladno, a opet nekako šarmantno.

U blizini se nalazio ambar i drugi pomoćni objekti. Odnekuda se ĉulo glasno lajanje psa.

Iza njih je još ljudi izlazilo iz svojih kuća. Iz jedne je istrĉala ţena sa praznom korpom. Brigam je ĉuo njen uzvik i okrenuo se. Nije mogao pogled da odvoji od nje.

17

Pobuna

Bila je umotana u tkaninu poput plašta. U jednoj ruci je drţala korpu kojom je mlatila dok je trĉala; a drugom je podigla ivicu svoje suknje, tako da su joj izvirivale podsuknja i duge noge. Smejala se dok je trĉala, šal joj je pao na ramena, pa joj je kosa ostala nepokrivena, sjajeći se na suncu koje ju je obasjavalo iza leĊa.

Koţa joj je bila bela kao alabaster, iako joj se lice crvenelo od uzbuĊenja i hladnoće. Crte lica kao da su joj isklesane rukom umetnika, a usta su joj bila puna i bujna. Brigam je samo zurio u nju, setivši se mlekarice koju je kao dete voleo i divio joj se. „Kole!" Glas joj je bio nizak, ispunjen melodijom smeha, bogatog škotskog naglaska. Ignorišući nestrpljivu uznemirenost konja, napravila je izraz lica od koga su se Brigamu usta osušila. „Ceo dan sam nervozna, trebalo je da znam da je to zbog tebe. Uopšte nismo znali da dolaziš. Zaboravio si da pišeš ili si previše lenj?" „Divan naĉin da doĉekaš brata." Kol se saţe da je poljubi, ali ona se izmigolji. „Mogla bi da budeš pristojna bar prema mom prijatelju. Brigam Langston, lord Ešburn. Moja sestra Serena."

Nije ruţna? Jedan jedini put, pomisli Brigam, da Kol nije preterivao. Naprotiv. „GospoĊice Mekgregor."

Ali Serena ga ne udostoji ni pogleda. „Kole, šta je to? PovreĊen si." Sišao je sa konja i stao pored nje. „Zaboga, šta je ovo?" Povukla je njegov kaput u stranu i naišla na povezanu ranu. „Opet se otvorila." Brigam kleknu pored nje. „Treba da ga uvedemo unutra."

Serena se trgnu i osinu Brigama svojim zelenim oĉima. U njima nije bilo straha, već besa. „Sklanjaj ruke s njega, engleska svinjo." Odgurnula ga je i prislonila svog brata na grudi. Pritisla je svoj ogrtaĉ na njegovu ranu da uspori krvarenje. „Kako to da moj brat skoro mrtav dolazi kući, a ti jašeš noseći svoj uglancani maĉ i nemaš nijednu ogrebotinu?"

Kol je moţda ublaţio njenu lepotu, ali ne i temperament. „Mislim daje bolje da to razjasnimo kad se pobrinemo za Kola." „Nosi svoja razjašnjenja nazad u London." Kada se sagnuo da podigne Kola, ona se obrušila na njega. „Ostavi ga, proklet bio. Neću ti dati da pipneš ono što je moje."

18

Pobuna

Pogled mu je lutao po njoj dok su mu obrazi rumeneli. „Verujte mi, madam", rekao je s poniznom uĉtivošću, „nemam nameru. Pobrinite se za konje, gospoĊice Mekgregor, a ja ću uvesti Vašeg brata unutra."

Poĉela je ponovo da se buni, ali jedan pogled na Kolovo bledo lice natera je da prestane. U ogrtaĉu koji se vijorio oko njega, i sa Kolom u naruĉju, krenuo je prema kući.

Serena se setila poslednjeg puta kad su Englezi ušli u njenu kuću. Steţući uzde oba konja, poţurila je za Brigamom, proklinjući ga.

19

Pobuna

Drugo poglavlje ije bilo vremena za upoznavanje. Brigama je na vratima doĉekala visoka, mršava, cmokosa sluţavka koja je istrĉala kršeći prste i dozivajući lejdi Mekgregor. Fiona je ušla, obraza rumenih od kuhinjske vatre. Kada je ugledala svog sina onesvešćenog u naruĉju nepoznatog ĉoveka, prebledela je. „Kol. Je li..." „Nije, gopoĊo, ali rana je ozbiljna."

Svojom neţnom rukom dodirnula je lice svog sina. „Molim Vas, moţete li da ga odnesete gore?" Krenula je isped njih, traţeći da joj se donesu voda i zavoji. „Ovamo." Otvorivši vrata, pogledala je preko Brigamovog ramena. „Gven, hvala bogu. Kol je ranjen."

Gven, sitnija i mnogo neţnije graĊe od svoje majke i sestre, poţurila je u sobu. „Upali lampe, Moli", rekla je sluţavki. „Treba mi mnogo svetlosti." Već je poloţila ruku na ĉelo svog brata. „Ima groznicu." Krv mu je probila oblog, zacrvenivši ĉaršav. „Moţete li da mi pomognete oko odeće?"

Potvrdivši klimanjem glave, Brigam je krenuo da joj pomaţe. Smireno je zatraţila lekove i bokal vode, pamuĉna platna su joj već bila doneta. Mlada devojka se nije onesvestila kad je ugledala ranu od maĉa, kako se Brigam plašio, već je poĉela da je ĉisti i leci. Ĉak i pod njenim neţnim dodirom Kol je stenjao i tresao se. „Pridrţite ovo, molim Vas." Gven pokaza Brigamu da uzme tuferĉić koji se pripremila da stavi na ranu dok je sipala sirup od maka u drvenu posudu. Fiona je neţno pridrţavala glavu svoga sina, dok je Gven lagano prinosila lek njegovim usnama. Promrmljala je nešto kad je sela pored njega i ušila mu je ranu bez napora i trzanja. „Izgubio je mnogo krvi", rekla je majci dok je radila. „Moraćemo da pazimo na groznicu." Fiona je već brisala ĉelo svoga sina hladnom tkaninom. „Jak je on. Nećemo ga sad izgubiti." Fiona se uspravila i sklonila je kosu koja joj je pala na lice. „Zahvalna sam Vam što ste ga doveli", reĉe Brigamu. „Hoćete li mi reći šta se desilo?"

N

20

Pobuna

„Napadnuti smo nekoliko kilometara juţno odavde. Kol veruje da su to bili Kempbelovi." „Shvatam." Usne joj se ukoĉiše, ali joj je glas ostao smiren. „Moram da se izvinim što Vas nisam ponudila da sednete i nešto toplo popijete. Ja sam Kolova majka, Fiona Mekgregor." „Ja sam Kolov prijatelj, Brigam Langston."

Fiona je uspela da se osmehne, ali je i dalje drţala sinovljevu opuštenu ruku u svojoj. „Eri od Ešburna, naravno. Kol je pisao o Vama. Molim Vas, dozvolite da naša Moli uzme Vaš ogrtaĉ i donese Vam nešto da se osveţite." „On je Englez." Serena je stajala na vratima. Skinula je svoj ogrtaĉ. Sve što je imala na sebi bila je pletena haljina od tamnoplave vune. „Svesna sam toga, Serena." Fiona se potrudi da se osmehne Brigamu. „Vaš ogrtaĉ, lorde Ešburne. Dugo ste putovali. Verujem da ţelite nešto toplo da pojedete i da se odmorite." Kada je skinuo ogrtaĉ, Fionin pogled pade na njegova ramena. „Pa Vi ste ranjeni." „Nije strašno." „Ogrebotina", reĉe Serena pošto je bacila pogled na ranu. Nameravala je da proĊe pored njega i doĊe do svog brata, ali je u tome spreĉi Fionin pogled. „Odvedi našeg gosta dole u kuhinju i pobrini se za njegovu ranu." „Pre bih previla pacova." „Uradićeš kako ti kaţem i pokazaćeš duţno poštovanje gostu koji je u našoj kući." U glasu joj se osećala ĉvrstina. „Kad mu rana bude previjena, postaraj se da dobije pristojan obrok." „Lejdi Mekgregor, nije potrebno." „Izvinite, lorde, vrlo je potrebno. Oprostićete mi što Vam ranu neću liĉno previti." Ponovo je stavila oblog na Kolovo ĉelo. „Serena?" „Dobro, majko, samo zbog tebe." Serena se okrenu, uvredljivo mu se naklonivši. „Izvolite, lorde Ešburne."

Išao je za njom kroz kuću mnogo manju od zdanja Ešburnovih, ali besprekorno urednu. Sišli su niz dva uzana hodnika jer je resila da ga vodi pomoćnim stepeništem. On to nije ni primećivao, pošto su mu paţnju privukla Serenina zgodna leĊa. Sirio se primamljiv miris iz kuhinje - miris zaĉina i mesa - iz kotlića koji je visio nad vatrom i miris tek ispeĉene pite. Serena pokaza na malu stolicu. „Izvolite, sedite, lorde."

21

Pobuna

On sede, i samo malim treptajem oka izrazi ono što je osećao kada je iscepao rukav svoje košulje. „Nadam se da se nećete onesvestiti kad vidite krv, gospoĊice Mekgregor." „Veća je verovatnoća da se vi onesvestite kad vidite svoju uništenu košulju, lorde Ešburne." Sklonila je iscepani rukav i donela bokal vrele vode i ĉisto platno.

Nije bila samo ogrebotina. Englez je mislio da jeste, a ona se osećala pomalo postiĊeno. Sigurno mu se rana otvorila kad je Kola unosio unutra. Kada je pokupila krv koja je poĉela slobodno da teĉe, primetila je da se rez proteţe 15 i više centimetara po mišićavoj podlaktici.

Koţa mu je bila topla i glatka pod njenim prstima. Nije mirisao na parfem i puder, kako je zamišljala da mirišu svi Englezi, već na konje, znoj i krv. Ĉudno, to je izazvalo nešto u njoj što ju je navelo da bude neţnija nego što je nameravala.

Imala je lice anĊela, pomislio je kad se nagla ka njemu. I dušu veštice.

Zanimljiva kombinacija, pomisli Brigam osetivši miris lavande. Ta usta su kao stvorena za ljubljenje, kao što su te neprijateljske oĉi stvorene da svojom oštrinom seku muškarce. Kakva li bi joj kosa bila kad bi je mrsile muške ruke?

Strašno je ţeleo da proveri, samo da vidi njenu reakciju. Ali jedna rana, reĉe sam sebi, dovoljna je za jedan dan.

Radila je u potpunoj tišini, ĉistila mu je ranu i posipala je jednom od Gveninih biljnih tinktura. Mirisala je prijatno, budeći u njoj misli o šumi i biljkama. Serena jedva da je primetila da joj je na prstima Englezova krv.

Krenula je po zavoje. On je ustao. Iznenada su se našli licem u lice, najbliţe što mogu da se naĊu muškarac i ţena, sem kada se grle. Osetila je njegov dah na svojim usnama i iznenadilo ju je lupanje sopstevnog srca. Primetila je da su mu oĉi sive, tamnije nego što su bile kad ju je hladno odmerio na stazi. Imao je lepa usta, izvijena u blag osmeh koji je njegovo aristokratsko lice ĉinio pristupaĉnijim.

Uĉinilo joj se da oseća njegove prste u svojoj kosi, ali je bila sigurna da greši.

Za trenutak, a moţda i dva, nije ni o ĉemu mislila, samo je gledala u njega. „Hoću li preţiveti?", prošaputao je.

To je taj engleski glas, podrugljiv, nadmen. Nije joj bilo potrebno ništa drugo da je odvuĉe od tih privlaĉnih ĉini koje su u njoj izazivale njegove oĉi. Osmehnula mu se i zategla zavoj taman toliko koliko je bilo dovoljno da on jaukne.

22

Pobuna

„Izvinite, lorde", reĉe, blago trepnuvši. „Jesam li Vas povredila?"

Neţno je pogledao i pomislio kako bi mu prijalo daje zadirkuje. „Niste, ne brinite." „I neću." Ustala je da odnese bokal pun krvi i vode. „Ĉudno, zar ne, kako je engleska krv tako bledunjava?" „Nisam primetio. Meni je škotska krv koju sam juĉe prolio izgledala bledo."

Okrenula se. „Ako je to bila Kempbelova krv, oslobodili ste svet jednog bednika. Ali ja Vam neću biti zahvalna na tome, niti na bilo ĉemu." „Prebrzo ste me osudili, gospoĊice, a Vaša zahvalnost je moj razlog za ţivot."

Podigla je drvenu ĉiniju - iako je majka mislila da uzme keramiĉku ili porcelansku - i prosula je sadrţaj zatresavši je tako jako da u njoj jedva šta da je ostalo. Sipala mu je pivo i stavila nekoliko ovsenih kolaĉića na tanjir. Šteta što nisu buĊavi. „Vaša veĉera, lorde. Pazite da se ne udavite."

Ustao je, a ona je prvi put primetila da je visok skoro koliko i njen brat, mada je bio manje mišićav i snaţan. „Vaš brat me je upozorio na Vašu lošu narav."

Podboĉila se pesnicom o kuk, gledajući ga ispod trepavica tamnijih od njene razbarušene kose. „Imali ste sreće, lorde, biće Vam bolje da me se klonite."

Koraknuo je ka njoj. Nije bilo pomoći, s obzirom na njegovu narav i sklonost ka borbi licem u lice. Podigla je bradu, nestrpljivo, kao da ĉeka napad. „Ako nameravate da me jurite po šumi sa tim Vašim starinskim maĉem, razmislite ponovo."

Usne joj se iskriviše u uglovima iako se borila da se ne osmehne. Prikriveni smeh je u njenim oĉima liĉio na ljutnju. „Zašto? Trĉite li brzo, Saseksonĉe?" upitala ga je koristeći keltski naziv za omrznutog engleskog okupatora. „Dovoljno brzo da Vas oborim ukoliko imate dovoljno sreće da me stignete."

Uhvatio ju je za ruku, momentalno joj uklonivši osmeh s lica. Pošto joj se šaka stegla u pesnicu, prineo ju je svojim usnama. „Zahvaljujem Vam, gospoĊice Mekgregor, na Vašem tako neţnom dodiru i gostoljubivosti."

Ostavivši ga da stoji tamo gde se zatekao, izjurila je napolje, besno brišući šaku o suknju.

Već je sasvim pao mrak kad se Juan Mekgregor vratio sa svojim najmlaĊim sinom. Pošto je veĉerao na brzinu, Brigam je otišao u sobu koju su mu dodelili,

23

Pobuna

ostavljajući porodicu nasamo i dajući sebi vremena za razmišljanje. Kol je veoma dobro opisao sve Mekgregorove. Fiona je bila prijatna, na licu joj se ogledala snaga, a bore joj nisu narušile lepotu. Mala Gven je bila slatka i tiha, stidljivih oĉiju - i ĉvrste ruke kad treba da se zašije rana.

A Serena... Kol nije pomenuo da mu je sestra vuĉica sa licem lepe Helene, ali Brigam je bio rešen da sam donese svoj sud. Taĉno je da nije imala razloga da voli Engleze, ali što se njega tiĉe, cenio je ĉoveka po tome kakav je, a ne po nacionalnosti.

Voleo bi i ţenu da ceni po tome kakva je ţena, a ne po izgledu, pomislio je.

Kada je dotrĉala niz stazu do svog brata, lice joj je odisalo zadovoljstvom, kosa joj je lepršala, imao je osećaj da ga je grom udario. Srećom, on nije ĉovek koji lako pada na ju dva divna oka i lep ĉlanak. Došao je u Škotsku da se bori za cilj u koji je verovao, a ne da se uznemirava što ga neka tvrdoglava devojka prezire.

I to samo zbog toga što je roĊen kao Englez, pomislio je dok se šetkao pored prozora. Nikad nije imao razloga da ne bude ponosan na svoje poreklo. Njegov deda je bio ĉovek kog su se plašili i kog su poštovali - kao što je bio i njegov otac dok ga smrt nije suviše rano odnela. Kada je bio dovoljno odrastao da to shvati, Brigama su uĉili da je biti Langston i privilegija i odgovornost. I to je sa zadovoljstvom prihvatio. Da nije takav, ostao bi u Parizu i uţivao u ĉudima i kapricima visokog društva, pre nego da putuje po škotskim planinama i rizikuje sve što ima za mladog princa.

Prokleta bila i ta ţena koja na njega gleda kao na skramu koju treba sastrugati sa dna lonca.

Okrenuo se na zvuk kucanja na vratima, sklanjajući se od prozora. „Da?" Sluţavka je otvorila vrata dok joj je srce ubrzano kucalo. Zatekavši Brigama u mraĉnom raspoloţenju, spustila je pogled i nervozno se naklonila. „Izvinite, lorde Ešburne." I to je bilo sve što je uspela da izgovori.

On je malo saĉekao, a zatim uzdahnuo. „Mogu li da znam zašto se izvinjavate?"

Na tren je podigla pogled ka njemu, a zatim je ponovo pogledala u pod. „Gospodine, gospodin Mekgregor ţeli da Vas vidi dole ukoliko to Vama odgovara." „Naravno, odmah ću sići."

24

Pobuna

Ali devojka je već odjurila. Morala je majci da ispriĉa kako je Serena Mekgregor uvredila engleskog lorda i to u lice - lice, dodaće, koje je bilo privlaĉno kao da pripada samom Ċavolu.

Brigam popravi ĉipku na rukavima. Putovao je sa samo jednom presvlakom i nadao se da će njegov koĉijaš sutra bezbedno stići u Glenrou sa ostalim stvarima.

Sišao je niz stepenice, vitak i elegantan, obuĉen u crno i srebrno. Imao je ĉipkani okovratnik, a prstenje mu se presijavalo pod svetlošću sveca. U Parizu i Londonu bi pratio modu i napuderisao bi kosu. Bilo mu je drago što ovde time ne mora da se opterećuje, pa je svoju zagasitocrnu kosu zaĉešljao unazad, sklonivši je sa ĉela.

Mekgregor je ĉekao u trpezariji, ispijajući porto, dok je vatra gorela iza njegovih leĊa. Kosa mu je bila tamnocrvena i padala mu je na ramena. Brada iste boje krasila mu je lice. Bio je obuĉen pristojno, onako kako treba kada prima goste visokog ranga. Zaista, taj sjajan kilt mu je odliĉno stajao jer je bio visok i zgodan kao njegov sin. Na ramenima je nosio ogrtaĉ sa duplom kopĉom na kojoj je bila izgravirana glava lava. „Lorde Ešburne, dobro došli u Glenrou i dom Juana Mekgregora." „Hvala Vam." Brigam je prihvatio ponuĊeno vino i stolicu. „Voleo bih da znam kako je Kol." „Sad mu je malo lakše, mada moja ćerka Gven kaţe da će ovo biti duga noć."

Juan je na trenutak zastao, zagledavši se u ĉašu vina koju je drţao u svojim širokim šakama sa debelim prstima. „Kol je pisao o Vama kao o prijatelju. Da to niste, sada biste postali, pošto ste nam ga vratili kući." „On mi je prijatelj, oduvek je bio."

To bi doĉekano sa odobravanjem. „Onda pijem u Vaše zdravlje, moj lorde." U uĉini to, zdušno. „Ĉuo sam da je Vaša baka od Mekdonaldovih." „Bila je. Sa ostrva Skaj."

Juanovo lice lepih crta, isklesano vetrom i vremenom, razvuĉe se u osmeh. „Onda još jednom dobro došli." Juan podiţe ĉašu i zadrţa radoznali pogled na svom gostu. „Za pravog kralja?"

Brigam podiţe ĉašu u znak odobravanja. „Za kralja preko vode", reĉe on, presretnuvši Juanov prodoran pogled. ,,I pobunu koja stiţe." „I ja nazdravljam u to ime." I nazdravi, ispijajući ĉašu do dna jednim velikim gutljajem. „Sada mi recite kako je moj sin ranjen."

25

Pobuna

Brigam ispriĉa za zasedu, detaljno opisujući ljude koji su ih napali, kao i njihovu odeću. Dok je govorio, Juan je slušao, oslanjajući se na veliki sto u strahu da mu koja reĉ ne promakne. „Proklete ubice Kempbelovi!" eksplodirao je, udarivši pesnicom o sto tako jako da su ĉaše odskoĉile. ,,I Kol tako misli", Brigam potvrdi. „Pomalo znam o klanovima i feudu izmeĊu Vašeg i Kempbelovovih, lorde Mekgregore. U pitanju je ili obiĉna pljaĉka, ili se proĉuo glas da jakobiti spremaju guţvu." ,,I spremaju." Juan se za trenutak zamisli, lomeći prste. „Dakle, ĉetvorica na dvojicu? I nije tako loše za Kempbelove. I Vi ste ranjeni?" „Sitnica", Brigam slegnu ramenima. Bio je to gest koji je usvojio u Francuskoj. „Da se Kolov konj nije okliznuo, on ne bi spustio gard. Đavolski dobro rukuje maĉem." ,,I on to za Vas kaţe." Juanovi zubi zablistaše. Ništa nije toliko vredno divljenja kao dobar otac. „Znate li išta o okršaju na putu za Kalais?"

Brigam se namršti na to. „Diverzija." „Voleo bih nešto više o tome da ĉujem, ali pre toga kaţite mi šta znate o princu Boniju i njegovim planovima."

Satima su razgovarali, ispivši bocu porta i otvorivši drugu, dok su svece dogorevale. Formalnosti su izbledele i nestale i ostala su samo dva obiĉna ĉoveka, jedan na izmaku najveće ţivotne snage, a drugi u njenom predvorju.

Obojica su bili ratnici po roĊenju i temperamentu. Moţda su se borili iz razliĉitih razloga, jedan iz oĉajniĉke potrebe da zaštiti svoj naĉin ţivota i zemlju, a drugi jednostavno zbog pravde. Ali bili su spremni za borbu. Kada su se rastali, Juan da bi obišao sina, a Brigam da udahne sveţ vazduh i obiĊe konje, znali su se onoliko dobro koliko je bilo potrebno.

Bilo je kasno kad se vratio. Kuća je bila tiha, vatre ugašene. Napolju je zviţdao vetar, donoseći mu osećaj usamljenosti i udaljenosti od Londona i od svega što je smatrao bliskim.

Pored vrata je gorela sveca da njemu osvetli put. Uzeo ju je i krenuo uz stepenice iako je znao da još dugo neće moći da se smiri i zaspi. Mekgregorovi su ga zainteresovali - još od trenutka kad su on i Kol podelili svoju prvu zajedniĉku bocu i ţivotne priĉe. Znao je da su ĉvrsto vezani jedni za druge, ne samo zbog porodiĉnih duţnosti već i zbog svoje naklonosti i ĉiste ljubavi prema svojoj

26

Pobuna

zemlji. Veĉeras ih je video kako se drţe zajedno nesumnjivom verom i odanošću.

Nije bilo histerije kada je uneo Kola unutra, nije bilo plakanja, niti su se ţene onesvešćivale. Naprotiv, svako je radio ono što je trebalo da se radi.

Takva snaga i posvećenost biće potrebni Ĉarlsu u mesecima koji dolaze.

Sa svećom, koja je širila senke po zidovima, Brigam je prošao pored vrata svoje sobe i otvorio vrata Kolove. Zavese oko kreveta bile su razvuĉene i mogao je da vidi svog prijatelja, pokrivenog ćebetima, kako spava.

A onda je ugledao Serenu kako sedi u stolici pored kreveta i ĉita knjigu pod svetlošću sveće.

Prvi put je primetio da njeno ime odgovara njenom izgledu. Lice joj je bilo mirno i neobiĉno lepo na tom prigušenom svetlu. Kosa joj se presijavala i padala niz leda. Haljinu je zamenila tamnozelenom spavaćicom sa visokim okovratnikom koji joj je uokvirivao lice. Dok ju je Brigam posmatrao, digla je pogled ka bratu koji je nešto promrmljao i opipala mu je puls na ruĉnom zglobu. „Kako je?"

Trgla se na zvuk Brigamovog glasa, ali se brzo pribrala. Lice joj je bilo bezizraţajno, vratila se u stolicu i zatvorila knjigu koju je drţala na krilu. „Još ima groznicu. Gven misli da će proći do ujutru."

Razapeta izmeĊu osećanja neprijatnosti i ponosa zbog sestre, Serena je izravnala svoju odeću. „Ima dar i dobro srce. Ostala bi uz njega ĉitavu noć da je ja nisam oterala u krevet." „Dakle, Vi svakoga terate, ne samo strance?" Osmehnuo joj se i uhvatio ju je za ruku pre nego što je odgovorila. „Teško da ćete mene sada moći da oterate, draga moja, a da ne probudite brata i ostale ĉlanove Vaše porodice." „Ja nisam Vaša draga." „Zbog ĉega ću zahvalan otići u grob. To je poslednja adresa."

Kol zajeĉa, a Brigam stade pored kreveta i stavi mu hladnu ruku na ĉelo. „Da li se uopšte budio?" „Jednom ili dva puta, ali nije bio sasvim pribran." Popustila je, pošto joj je savest to nalagala. „Pitao je za Vas." Podigla je mokro parĉe tkanine da njom umije bratovljevo lice. „Treba da se odmorite, videćete ga ujutru." „A šta je sa Vama?"

Bila je neţna prema bratu, mazila ga je i rashlaĊivala. Iako to nije ţeleo, Brigam zamisli kako njemu miluje ĉelo. „Šta je sa mnom?"

27

Pobuna

„Vas nema ko da otera u krevet?"

Pocrvenela je, shvativši znaĉenje njegovih reĉi. „Ja idem kuda hoću i kada hoću." Ponovo je sela i prekrstila ruke. „Sveca će Vam za dţabe dogoreti, lorde Ešburne."

Ugasio ju je, ne progovorivši. Svetlost jedne svece koja je stajala pored kreveta stvorila je meĊu njima prisniju atmosferu. „Sasvim ste u pravu", prošaputao je. „Jedna sveca je dovoljna." „Nadam se da moţete po mraku da naĊete put do svoje sobe." „Odliĉno vidim po mraku kad moram. Ali još ne nameravam da legnem", reĉe i neţno joj uze knjigu sa krila. „Magbet?" „Fine dame, Vaše poznanice, ne ĉitaju?"

Usne mu se iskriviše u uglovima. „Nekolicina." On otvori knjigu i pogleda je. „Grozna priĉica." „Ubistvo i moć?" Ona napravi mali gest rukama. „Ţivot, moj lorde, ume da bude grozan, kako su Englezi mnogo puta dokazali." „Magbet je bio Škot", podsetio ju je. „Tu priĉu je ispriĉao idiot, puna je srdţbe i besa, i ništa ne predstavlja. Vi tako gledate na ţivot?" „Gledam šta od njega moţe da se napravi."

Brigam se osloni o sto, drţeći knjigu. Verovao je da je mislila ono što je upravo rekla i to ga je zainteresovalo. Većina ţena koje je on poznavao filozofirala je jedino o modi. „Vi, dakle, Magbeta ne smatrate zlikovcem?" „Zašto?" Nije nameravala da progovori sa njim, još manje da razgovara, ali nije mogla da odoli. „Uzeo je ono što je smatrao svojim." ,,A njegove metode?" „Nemilosrdne. Moţda kralj takav treba da bude. Ĉarls neće dobiti svoj presto tako što će moliti za njega." „Neće." Uzdahnuvši, Brigam zatvori knjigu. „Ali izdaja nije isto što i borba." „Maĉ je maĉ, bez obzira na to da li ubada u leĊa ili u srce." Pogledala ga je, a njene zelene oĉi su sijale na svetlosti svece. „Da sam ja muškarac, borila bih se za pobedu, sluţila bih se metodama i samog Ċavola." „A Staje sa ĉašću?" „Ĉast je u pobedi." Namokrila je ubrus i ponovo ga iscedila. Bez obzira na njene reĉi, ona se na ţenski naĉin odnosi prema bolesti, neţno, paţljivo, strpljivo.

28

Pobuna

„Bilo je dana kad su Mekgregorovi bili lovljeni kao divlje zveri, a Kempbelovima se plaćalo suvim engleskim zlatom za svaku smrt. Da Vas gone kao divlju zver, nauĉili biste da se borite kao divlja zver. Ţene su silovali i ubijali, a decu koja su još sisala - klali. Mi ne zaboravljamo, lorde Ešburne, ne praštamo." „Ovo je drugo vreme, Serena." „Ipak je krv mog brata danas prolivena."

Instiktivno ju je uhvatio za ruku. „Za nekoliko meseci biće proliveno još mnogo krvi, ali za pravdu, ne iz osvete." „Vi ne moţete ostvariti pravdu, moj lorde, niti mogu ja."

Kol je zajeĉao i poĉeo da drhti. Serena ponovo svu svoju paţnju usmeri na njega. Brigam ga obgrli, stisnuvši ga. „Ponovo će mu se otvoriti rana." „Drţite ga da bude miran." Serena usu još leka u drvenu ĉiniju i prinese je Kolovim usnama. „Pij, dragi." Sipala mu je niz grlo onoliko koliko je uspela, dok je on mrmljao, tresao se i kašljao. Drhtao je iako mu je koţa na dodir bila vrela kao vatra.

Više nije dovodila u pitanje Brigamovo prisustvo i nije ništa rekla kada je iscepao svoju košulju i otcepio ĉipku sa rukava. Zajedno su pazili na Kola i brisali ga hladnom vodom, stavljajući mu Gveninu mešavinu na suva usta.

Tokom Kolovog delirijuma Serena mu se obraćala uglavnom na keltskom jeziku kao miran i stabilan vojnik. Brigamu je bilo neobiĉno što je vidi tako mirnu jer je, od prvog trenutka kad su se sreli, ona neprekidno bila u stanju ţurbe, uzbuĊenosti ili besa. A sada, u gluvo doba noći, njene ruke su bile neţne, glas tih, pokreti stabilni. Radili su zajedno kao da su tako proveli ĉitav ţivot.

Više nije odbijala njegovo prisustvo. Bio Englez ili ne, oĉigledno mu je bilo stalo do njenog brata. Da nije njegove pomoći, bila bi primorana da probudi sestru ili majku. Za tih nekoliko sati Serena se naterala da zaboravi da lord Ešburn predstavlja sve ono što ona prezire.

Povremeno bi im se ruke dotakle kad bi uzimali drvenu posudu ili dok su brisali Kola. Oboje su se trudili da ignorišu tu malu bliskost. On moţda brine za Kola, ali je ipak engleski plemić. A ona je moţda jaĉa od bilo koje ţene koju on poznaje, ali je ipak škotska divljakuša.

Primirje je trajalo koliko i Kolova groznica. Kada je nebo postalo sivo i zora poĉela da sviće, kriza je prošla.

29

Pobuna

„Hladan je." Serena zadrţa suze dok je brisala bratovljevo ĉelo. Bilo bi glupo da se sada rasplaĉe, pomislila je, kad je najgore prošlo. „Mislim da će biti dobro, ali Gven mora da ga pogleda." „Treba dobro da se naspava." Brigam se uhvati rukom za leĊa gde ga je bolelo.

Bol koji je osećao dok su Kola celu noć okretali i dalje je tinjao. Olabavio je košulju da bi mu bilo lakše, a glatka mišićava muška prsa su provirila. Serena obrisa ĉelo, trudeći se da ih ne primeti. „Skoro je jutro." Osetila se slabom, plaĉljivom i bila je premorena. „Da." Brigam je iznenada svu paţnju sa ĉoveka u krevetu usmerio na ţenu pored prozora. Osvetljavali su je prvi zraci zore, stajala je delimiĉno na svetlu, a delimiĉno u senci. Spavaćica joj je stajala kao da je kraljevsko ruho. Na njenom licu, bledom od umora, isticale su se oĉi koje su, usled beline podoĉnjaka, izgledale još veće, tamnije i misterioznije.

Krv je poĉela da joj se komeša dok ju je on posmatrao. Ţelela je da prestane.

Osećala se... nekako nemoćno. Iznenada se uplašivši, skrenula je pogled sa njega i pogledala je brata. „Nema potrebe više da ostajete." „Nema."

Okrenula se. Brigam je to shvatio kao znak da treba da ode. Ironiĉno joj se naklonio iako nije mogla da ga vidi, ali se zaustavio kada je zaĉuo jecaj. Zastao je na vratima. A zatim je prošao rukom kroz kosu, opsovao je i krenuo ka njoj. „Nemoj da plaĉeš, Serena."

Brzo je rukom obrisala obraze. „Mislila sam da . će umreti. Nisam shvatala koliko sam uplašena dok sve nije prošlo." Ponovo je rukom obrisala lice. „Izgubila sam maramicu", reĉe tuţno. Brigam joj dade svoju. „Hvala Vam." „Nema na ĉemu", izustio je kada mu ju je vratila zguţvanu i vlaţnu. „Je li sada bolje?" „Da." Duboko je uzdahnula. „Volela bih da odete." „Kuda?" Iako je znao da to nije mudro, okrenuo ju je ka sebi. Ţeleo je samo da ponovo vidi njene oĉi. ,,U svoj krevet ili doĊavola?"

Ona se osmehnu, što ih je oboje iznenadilo. „Kuda Vi ţelite, moj lorde." Ţeleo je te usne. To saznanje ga je zaprepastilo jednako koliko i njen osmeh. Ţeleo ih je tople, poluotvorene i potpuno u njegovoj vlasti. Zrak svetlosti se

30

Pobuna

probio kroz oblake, ušavši kroz prozor kao zlatna prašina. Pre nego što su oboje bili spremni na to, zavukao je svoje prste u njenu kosu i spuštao ih je ka vratu. „Ne", uspela je da progovori, iznenadivši se slabošću svoga odbijanja. Kada je podigla ruku u znak protesta, on ju je doĉekao, dlan o dlan. I tako su stajali dok se raĊao novi dan. „Drhtiš", promrmljao je. Neţno ju je prstima pomilovao po vratu, paleći vatrice. „Pitao sam se jesi li sposobna za to." „Nisam Vam dozvolila da me dodirnete." „Nisam ni traţio dozvolu." Privukao ju je bliţe k sebi. „Niti ću." Primakao je njihove spojene ruke svojim usnama, neţno joj ljubeći svaki prst. „Niti ima potrebe."

Osetila je kako se soba okreće i da će se onesvestiti kad je svoju glavu pribliţio njenoj. Videla je samo njegovo lice, a zatim samo njegove oĉi. I kao u snu, zaţmurila je, a usne su joj se razdvojile. „Serena?"

Ustuknula je, a obrazi su joj se zacrveneli na zvuk sestrinog glasa. Drhteći, Serena skupi šake kad je Gven zakoraĉila u sobu. „Treba da se odmoriš. Spavala si samo nekoliko sati." „Bilo mi je dovoljno. A Kol?" pitala je, gledajući u pravcu kreveta. „Groznica je prošla." „Hvala bogu." Njena kosa, više zlatna nego crvena, pala joj je na lice kad se nadvila nad njega. U svojoj bledoplavoj spavaćici liĉila je na anĊela, kako ju je Kol i opisao. „Lepo spava. Spavaće još nekoliko sati." Osmehnula se svojoj sestri i tada je ugledala Brigama pored prozora. „Lorde Ešburne! Vi niste spavali?" „Upravo je krenuo." Serena brzo priĊe sestri. „Morate se odmoriti." Gven se namršti pomislivši na njegovo rame. „Ovo nije dobro za Vašu ranu." „Dovoljno je pomogao", reĉe Serena nestrpljivo. „Hvala Vam na brizi", obrati se Brigam Gven. „Izgleda da više nisam od pomoći, idem da legnem." Pogled mu je klizio po Sereni. I ona je pored svoje sestre liĉila na anĊela. Onog osvetniĉkog. „Vama na usluzi, madam."

Gven se osmehnu kad je izašao. Njeno mlado srce ubrza ritam pri pogledu na njegove gole grudi i ruke. „Tako je zgodan", uzdahnula je.

Frknuvši, Serena poravna svoj ogrtaĉ. „Za jednog Engleza." „Baš fino od njega što je ostao pored Kola."

31

Pobuna

Serena je još uvek osećala stisak njegovih prstiju na svom vratu. „Nije on fin", promrmljala je. „Uopšte ne verujem da je fin."

Treće poglavlje

B

rigam je spavao sve dok sunce nije bilo visoko na nebu. Rame ga je zatezalo, ali nije osećao bol. Pretpostavljao je daje Serena zasluţna za to. Usne mu se razvukoše u osmeh dok se oblaĉio. Resio je da joj vrati.

Kad je obukao pantalone, poravnao je svoju pocepanu jahaću košulju. Morao je da je obuĉe, pošto nije imao veĉernje odelo. Dok mu ne stigne garderoba, moraće da se snalazi. Rukom je pridrţao rame dok se oblaĉio. Košulja je bila izguţvana, a ĉipka daleko od pristojne. Sada bi ga sluga sa koferom obradovao.

Dragi, ozbiljni Parkins je bio besan što su ga ostavili u Londonu, dok je njegov lord putovao u varvarske Visove Škotske. Parkins je znao, kao i nekolicina njih, pravi razlog tog putovanja, i zbog toga je još više insistirao da putuje sa svojim gospodarom. Brigam iskosi ogledalo za brijanje. Parkins je bio odan, pomislio je, ali teško da je bio sposoban za bitku. Nije bilo lepšeg - ili podesnijeg - gospodina u Londonu. Ali Brigamu nije bio potreban sluga, niti ga je ţeleo tokom svog boravka u Glenrou.

Uzdahnuvši, poĉeo je da oštri brijaĉ. Nije mogao ništa da uĉini sa pocepanim ogrtaĉem i košuljom, ali je mogao da se obrije.

Kad se sredio, sišao je dole. Fiona ga je doĉekala u kecelji koju je nosila preko svoje vunene haljine. „Lorde Ešburne, nadam se da ste se dobro odmorili." „Odliĉno, gospoĊo Mekgregor." „Ukoliko Vas dobro poznajem, verujem da ţelite odmah da doruĉkujete."

Osmehnuvši se, poloţila je ruku na njegovu i nastavila da hoda. „Smeta li Vam da doruĉkujete u sobi za posete? Toplije je nego u trpezariji, a tamo niste usamljeni kada obedujete sami." „Hvala Vam."

32

Pobuna

„Moli, reci kuvarici da se lord Ešburn probudio i da je gladan." Uvela ga je u sobu za posete u kojoj je sto već bio postavljen za njega. „Hoćete li da Vas ostavim ili biste radije doruĉkovali u društvu?" „Uvek mi više prija društvo lepe ţene, gospoĊo."

Osmehnuvši se, prihvatila je stolicu koju je pridrţao za nju. „Kolje rekao da ste kavaljer." Sa keceljom ili bez nje, sedala je graciozno kao bilo koja salonska gospoĊica koju je Brigam poznavao. „Sinoć nisam imala prilike da Vam se pristojno zahvalim. Ţelim da Vam se izvinim zbog toga i da Vam izrazim svu svoju zahvalnost što ste Kola doveli kući." „Voleo bih da sam ga doveo pod srećnijim okolnostima." „Ipak ste ga doveli." Pruţila mu je ruku. „Vaš sam veliki duţnik." „On je moj prijatelj." „Da." Ĉvrsto mu je stisnula ruku. „Tako mi je i rekao. Ali to ne znaĉi da je moj dug prema Vama manji, i neću uĉiniti ništa da Vam bude neprijatno." Moli je donela kafu koju je Fiona sipala, zadovoljna što joj se pruţila prilika da koristi svoje porcelansko posuĊe. „Kol je jutros pitao za Vas. Moţda biste mogli posle doruĉka da se popnete i porazgovarate sa njim." „Naravno. Kako je?" „Dovoljno dobro da se ţali." Fiona se majĉinski osmehnu. „Isti je kao njegov otac, nestrpljiv, impulsivan i veoma, veoma drag."

Lepo su razgovarali dok mu je sluţen doruĉak. Kaša i debeli odresci šunke, porcija sveţe ribe sa jajima i ovseni kolaĉ, kao i više vrsta marmelade. Iako je izabrao kafu umesto viskija, pomislio je, dok je posmatrao postavljen sto u Visovima, kako bi lako mogao da se meri sa londonskim stolovima. Gospoda je sipala kafu, nutkajući Brigama da jede dok ne bude sasvim sit.

Bili su mu simpatiĉni njen naglasak i otvoren naĉin na koji je razgovarala. Dok je jeo, ĉekao je da ga pita o ĉemu je sinoć razgovarao sa njenim suprugom. Ali ona to pitanje nije postavila. „Ako mi veĉeras date Vaš ogrtaĉ, ja ću Vam ga ušiti."

Ispravio je uništeni rukav. „Plašim se da više neće moći da bude kao što je bio."

Pogled joj je bio trezven kad se sreo sa njegovim. „Ĉinimo ono što moţemo sa onim što imamo." Ustala je, navodeći Brigama da uĉini isto. Suknje su joj tiho pale na svoje mesto. „Izvinite me, lorde Ešburne, imam mnogo toga da obavim pre nego što se moj suprug vrati."

33

Pobuna

„Mekgregor je otišao?" „Vratiće se do veĉeri. Imamo mnogo toga da obavimo pre nego što princ Ĉarls krene u akciju."

Brigam podiţe obrvu kad je izašla. Nikad nije sreo ţenu koja je tako mirno reagovala na ratnu pretnju.

Kada se vratio gore, zatekao je Kola pomalo bledog, sa podoĉnjacima oko oĉiju, ali je sedeo i zanovetao. „Neću da pipnem taj bućkuriš." „Poješćeš sve do poslednje mrve", reĉe Serena preteći. „Gven je to spremila samo za tebe." ,,I da je sama Devica Marija svoje prste umešala u to, neću da jedem." „Bogohuli još jednom i pokazaću ti." „Dobro jutro, deco", reĉe Brigam ušavši u sobu. „Brige, hvala bogu" izusti Kol osećajno. „Prospi ove splaĉine i donesi mi neko meso. Meso", ponovio je. ,,I viski."

Prišavši krevetu, Brigam podiţe obrvu i pogleda tanku cicvaru u ĉiniji koju je Serena drţala. „Zaista izgleda uznemirujuće." „Da, i ja sam to rekao." Kol se zavali u jastuke, srećan što ima nekoga na svojoj strani. „Samo maloumna ţena moţe da oĉekuje da neko to pojede." „Ja sam doruĉkovao fino parĉe šunke." „Šunke?" „Moje pohvale Vašoj kuhinji, gospoĊice Mekgregor." „On mora da jede cicvaru", izusti ona, škripeći zubima, „i cicvaru će i jesti."

Slegnuvši ramenima, Brigam sede na ivicu kreveta. „Ja sam svoje uradio, Kole.

Sada je ostalo na tebi." „Isteraj je napolje."

Brigam namesti svoju ĉipku. „Ne volim da ti protivreĉim, prijatelju, ali ova ţena me plaši." „Ha!" Kol se poĉeša po bradi, pogledavši u sestru. „Idi doĊavola, Serena. I ponesi te splaĉine sa sobom." ,,U redu, ako hoćeš da povrediš osećanja male Gven, koja te je toliko pazila i potrudila se da ti napravi nešto da jedeš, odneću ovo dole i kazaću joj da je splaĉina i da ti radije ne bi jeo ništa nego što bi to pipnuo."

Okrenula se, noseći ĉiniju. Pre nego što je napravila dva koraka, Kol popusti. „Prokletstvo, daj mi to."

34

Pobuna

Brigam opazi njen podmukli osmeh dok je podvijala suknju da sedne. „Bravo" prošaputao je.

Ignorišući ga, spustila je kašiku u ĉiniju. „Otvaraj svoja velika usta, Kole." „Nećeš me hraniti", reĉe pre nego što mu je prinela prvi zalogaj cicvare. „DoĊavola, Serena, rekao sam da ću sam da jedem." ,,I da prospeš hranu svuda po ĉistom krevetu. Neću ponovo danas da te presvlaĉim, gospodine dragi, i zato otvaraj usta i ćuti."

Ponovo bi je opsovao, ali je bio zauzet gutanjem. „Ostavljam te da doruĉkuješ, Kole." „Imaj milosti", reĉe, uhvativši Brigama za ruku. „Ne napuštaj me sada. Kevtaće na mene, zanovetati i hvalisati se toliko da ću poludeti. Ja..." Ućutao je pošto mu je Serena ubacila još cicvare u usta. „Ona je Ċavo od ţene, Brige. Muškarac nije bezbedan pored nje." „Nije valjda?" Osmehnuvši se, Brigam je posmatrao Serenino lice, primetivši pojavu blagog rumenila. „Nisam ti se zahvalio što si me doveo kući. Ĉuo sam da si i ti ranjen", reĉe Kol. „Ogrebotina. Tvoja sestra se pobrinula oko nje." „Gven je pravi anĊeo." „Gven je imala pune ruke posla oko tebe. Serena me je previla."

Kol pogleda u svoju sestru i namršti se. „Divljakuša." „Ovog trenutka ćeš progutati još jedan zalogaj, Kole Mekgregore." „Potrebno je više od jednog uboda maĉem da me slomi, curo. Još uvek mogu da te presavijeni preko kolena."

Neţno mu je obrisala usta salvetom. „Poslednji put kad si to pokušao, ćopao si nedelju dana."

On se namršti, prisetivši se toga. ,,U pravu si. Brige, ova devojka je Trojanac.

Udarila me je pravo u..." uhvatio je Serenin besan pogled, „... ponos, ako smem tako da kaţem." „Upamtiću to, ako ikad budem bio u situaciji da se rvem sa gospoĊicom Mekgregor." „Jednom me je i šerpom udarila", priseti se Kol. „Sve sam zvezde video."

Ponovo mu se prispavalo i zatvorio je oĉi. „Aţdajo", reĉe joj, „nikad tako nećeš uloviti muţa." „Kad bi postojao taj koga bih ţelela da uhvatim, ja bih ga uhvatila."

35

Pobuna

„Najlepša devojka u Glenrou." Kolov glas je bio tiši, a oĉi zatvorene. „Ali narav joj je nepodnošljiva, Brige. Nije kao ona lepa Frenĉi zlatne kose."

Koja lepa Frenĉi? Pitala se Serena, ispitivaĉki posmatrajući Brigama. A on se samo mrštio i igrao dugmetom na svojoj košulji. „Imao sam zadovoljstvo da se sam uverim u to", reĉe Brigam. „Odmaraj sada.

Vratiću se." „Sklanjaj te splaĉine od mene. Odvratne su." „Došla sam da te nahranim, nezahvalni stvore." „Volim te, Rena."

Sklonila je kosu sa ĉela. „Znam. Ĉuti sad i spavaj." Serena ga ušuška, a Brigam se povuĉe. „Biće miran nekoliko sati. Majka će ga posle nahraniti, a sa njom se neće prepirati." „Rekao bih da mu je prepirka prijala koliko i cicvara." „To mi je i bila namera." Uzela je posluţavnik sa praznom ĉinijom i prošla pored njega. Brigam je morao da se pomeri, da bi joj prepreĉio prolaz. „Jesi li se odmorila?" „Sasvim dovoljno. Izvinite, lorde Ešburne, imam posla."

Umesto da se skloni, on joj se osmehnuo. „Kad provedem noć sa ţenom, ona me onda obiĉno oslovljava po imenu."

Iz oĉiju joj sevnu varnica, kao što se i nadao. „Ja nisam tamo neka zlatokosa Frenĉi ili neka Vaša raskalašna londonska dama, i zato pazite kako se izraţavate, lorde Ešburne. Mene to ne zanima." „Nadam se Vas ja zanimam... Serena." Obradova ga svojim frktanjem. „Imate najlepše oĉi koje sam ikada video."

To je usplahiri. Znala je kako da prihvati udvaranje, kako da ga izbegne i obeshrabri. MeĊutim, sa njim joj nekako nije išlo. „Pustite me da proĊem." „Nećete da me poljubite?" Dvama prstima joj podiţe bradu dok ju je to pitao.

Serena je drţala posluţavnik kao štit. „Zar niste to ţeleli jutros, kad su Vas umor i san slamali, a zlatni zraci sunca provirivali na istoku?" „Pomerite se." Glas joj je bio grub kad je podigla posluţavnik ka njemu.

Brigam ga instinktivno uhvati da ne bi pao. Pošto joj više nije stajao na putu, Serena krenu ka vratima, a on ju je pratio u korak. Zvuk neĉijih koraka ih oboje zaustavi. „Malkolme, moraš li da juriš kao divlji slon? Kol spava."

36

Pobuna

,,Oh." Deĉaĉić od desetak godina se zaustavi. Imao je jarkocrvenu kosu, koja će, verovatno, tamneti kako bude rastao. Za razliku od drugih muškaraca iz svoje porodice, imao je fine, skoro neţne crte lica. Imao je, Brigam odmah primeti, duboke zelene oĉi svoje sestre. „Ţelim da ga vidim." „Moţeš ako budeš tih." Prekorivši ga, Serena ga uhvati za rame. „Prvo se operi, izgledaš kao konjušar."

On razvuĉe lice u grimasu, zbog ĉega je moglo da se primeti kako mu jedan zub nedostaje. „Bio sam kod kobile. Oţdrebiće se za dan-dva." „Smrdiš na nju." Primetivši blatnjav pod u holu, shvatila je da nije oĉistio ĉizme kako treba. Obrisaće pre nego što majka primeti. Poĉe da ga grdi, shvativši da je on uopšte ne sluša.

Brigam shvati da ga bez reĉi posmatraju i analiziraju, svako ponaosob. Deĉak je bio suvonjav kao hrt i prekriven prljavštinom, a iz oĉiju mu je izbijala radoznalost. „Ti si engleska svinja?" „Malkolme!"

Ni jedan ni drugi ne obratiše paţnju na nju, a Brigam istupi korak napred.

Vratio je posluţavnik Sereni. „Ja sam Englez, u svakom smislu, iako mije baka bila od Mekdonaldovih."

PostiĊena, Serena ga pogleda pravo u oĉi. „Izvinjavam se u ime svog brata, lorde."

On je ironiĉno pogleda. Oboje su znali odakle Malkolmutaj izraz. „Nema potrebe. Bolje nas upoznajte." Serena zari prste u posluţavnik. „Lord Ešburn.

Moj brat Malkolm." „Vama na usluzi, gospodaru Mekgregore."

Malkolm se nasmeja na to, kao i na Brigamov formalni naklon. „Dopadate se mom ocu", priznade. ,,I mojoj majci, i Gven, ĉini mi se, ali ona je suviše stidljiva da bi to kazala."

Brigam se osmehnu: „Poĉastvovan sam." „Kol je pisao da imate najbolju ergelu u Londonu, pa se i meni dopadate."

Brigam nije mogao da odoli da ne pomazi deĉaka po kosi - i nestašno namigne Sereni. „Osvojio sam još jednog."

Ona podiţe bradu. „Idi da se opereš, Malkolme", naredi mu pre nego što je nestala.

37

Pobuna

„Stalno me teraju da se perem" reĉe Malkolm uzdahnuvši. „Drago mi je što je sad više muškaraca u kući."

Skoro dva sata kasnije stigao je Brigamov koĉijaš, izazvavši veliko komešanje u selu. Lord Ešburn je uvek ţeleo samo najbolje, pa je i njegova oprema za putovanja bila bez premca. Koĉija je bila izvrsna, kraljevsko crne boje prošarane srebrnom. I koĉijaš je bio obuĉen u crno. Konjušar koji je putovao sa njim uţivao je u tome što su ljudi provirivali kroz prozore i vrata da ih vide. Iako se ţalio što ih je poslednjeg dana pratilo loše vreme, što su putovali lošim putevima i lošim tempom, ipak se osećao bolje, znajući da je putovanju došao kraj, i otišao je da smesti konje. „Ovamo, momĉe", koĉijaš povuĉe uzde konjima i pucketanjem prstima pozva deĉka koji je stajao pored puta. „Gde je kuća Mekgregorovih?" „Pravo ovim putem, na uzbrdici. Traţite engleskog lorda? Ovo je njegova koĉija?" „U pravu si."

Zadovoljan, deĉko pokaza rukom: „Tamo je."

Koĉijaš potera konje u kas.

Bri gam ih je liĉno doĉekao. Ne izlaţući se hladnoći, izašao je tek kad se koĉija pribliţila. „Trebalo vam je mnogo vremena."

Oprostite, gospodaru, vreme nas je usporilo."

Brigam pokaza na prtljag. „Unesite ovo. Staje su pozadi, Dţeme. Smesti konje.

Jeste li nešto je li?"

Dţem, ĉija je porodica bila sa Langstonovima tri generacije, vesto skoĉi sa koĉije. „Tek da nešto stavimo u usta, gospodaru. Vigins je udario luĊaĉki tempo."

Znajući da je to istina, Brigam se namršti na koĉijaša. ,,U kuhinji sigurno ima neĉeg toplog. Ako biste..." Zastao je videvši da se vrata koĉije otvaraju i da neko izlazi iz nje dostojanstvenije od bilo kog vojvode. „Parkinse."

Parkins se nakloni. „Moj lorde." Videvši kako Brigam izgleda, njegov strog izraz lica se izmeni. Njegov glas, prepun poniznosti, zadrhta: ,,Oh, moj lorde."

Brigam baci pogled na svoj iscepan rukav. Parkins je, što je bilo nesumnjivo, više bio zabrinut zbog materijala nego zbog rane. „Kao što vidiš, potrebne su mi moje stvari. A šta ćeš ti, kog Ċavola, ovde?"

38

Pobuna

,,I ja sam Vam potreban, gospodaru." Parkins objasni: „Znao sam da sam u pravu što sam pošao, sad sam u to sasvim siguran. Pobrinuću se da prtljag smesta bude odnesen u sobu lorda Ešburna."

Iako se hladnoća probijala kroz njegov jahaći ogrtaĉ, Brigam planu: „Kako si došao?" „Juĉe sam sreo koĉijaša, gospodine, kad ste Vi i gospodin Mekgregor nastavili put na konjima." Mnogo niţi i primetno sitniji od Brigama, Parkins se ispravi. „Neću dozvoliti da me vratite u London, duţnost mi je da budem ovde." „Ne treba mi sluga, ĉoveĉe. Ne idem na balove." „Petnaest godina sam sluţio ocu moga gospodara, a mom gospodaru pet. Ne vraćam se."

Brigam zausti da kaţe nešto, pa se predomisli. Nemoguće je raspravljati se kada je odanost u pitanju. „UĊi, proklet da si. Hladno je."

Sasvim dostojanstveno, Parkins se peo stepenicama. „Potrudiću se da stvari mog gospodara odmah budu raspakovane." I pogledavši još jednom svog gospodara, naglasi: „Odmah. Ako mogu da nagovorim svog gospodara da poĊe sa mnom, u tren oka ću ga pristojno obući." „Kasnije." Brigam navuĉe ogrtaĉ. „Ţelim da vidim konje." Krenuo je niz stepenice, zastao je i okrenuo se. „Parkinse, dobro došao u Škotsku."

Najtananiji osmeh mu prelete preko usana: „Hvala Vam, moj gospodaru."

Dţem se odliĉno pobrinuo za konje i sebe. Brigam zaĉu njegov glasan smeh dok je otvarao drvena vrata. „Pravi ste, gospodaru Mekgregore. I lord Ešburn ima najbolju ergelu u Londonu, u Engleskoj, što se toga tiĉe, a ja sam taj koji brine o njoj." „Onda ću Vas zamoliti da pogledate moju kobilu, Dţeme, koja uskoro treba da se oţdrebi." „Sa zadovoljstvom, ali pošto se pobrinem za moje ljubimce." „Dţeme." ,,Oh..." On se okrenu i spazi Brigama na slabom zimskom svetlu. „Da, gospodine, lorde Ešburne. Za tren oka sam sve sredio."

Brigam je znao da je Dţem sa konjima bio neprikosnoven, ali takoĊe je znao da je umeo da popije i da razveţe jezik, a Mekgregor to neće smatrati pristojnim niti kao dobar uticaj na svoju decu. Dakle, morao je svoje ljude da drţi disciplinovanim.

39

Pobuna

„Dobri su Vam konji, lorde Ešburne." Malkolm se pridruţi konjušaru. „Znate, ja umem veoma dobro da jašem." „Ne sumnjam." Brigam skinu ogrtaĉ i, pošto mu je košulja svakako već bila uništena, prikljuĉio se poslu. „Moţda bi popodne mogao da mi pokaţeš." „Stvarno?" Nije bilo brţeg naĉina da osvoji deĉakovo srce. „Ne znam hoću li baš Vašom koĉijom u meti tako dobro da upravljam jer mi imamo dvokolice." On muški uzdahnu: „Ali mama dozvoljava samo ponija da jašem sam." „Bićeš sa mnom, zar ne?" Brigam šljepi jednog od konja po boku. „Izgleda da su u dobroj formi, Dţeme. Idi pogledaj kobilu gospodina Mekgregora." „Gospodine, molim Vas da je i Vi pogledate. Prava je lepotica."

Brigam poloţi ruku na Malkolmovo rame. „Biće mi drago da je upoznam."

Srećan što je pronašao srodnu dušu, Malkolm uhvati Brigama za ruku i povede ga kroz staje. „Ovo je Betsi." Na zvuk svog imena kobila promoli glavu kroz stajsku ogradu, ĉekajući da bude istimarena. „Divna dama." Bila je ĉilaš, ne posebno lepa, ali je imala dostojanstveno drţanje i bila je u dobroj kondiciji. Kako je Brigam pruţio ruku da je pomiluje, podigla je uši i fiksirala ga mirnim, Ijubopitljivim pogledom. „SviĊate joj se." To je Malkolmu bilo vaţno jer je više verovao utisku ţivotinja njego ljudi.

U štali Dţem je obavljao svoj posao, mirno i spretno, što je oduševilo malog Malkolma. Betsi je trpeljivo stajala, povremeno uzdišući usled teţine svog stomaka i mašući repom. „Uskoro će se oţdrebiti", oceni Dţem. „Još dan, ili dva, po mojim pretpostavkama." »Ja ţelim da spavam u štali, ali me Serena uvek odvuĉe natrag u kuću." „Ne brini, sada je Dţem ovde." U tom trenutku Dţem izaĊe iz štale. „Javićete kad doĊe taj trenutak?"

Dţem pogleda Brigama, ĉekajući odobrenje. „Pobrinuću se da ti bude javljeno, ne brini." „Mogu li da te zamolim da odvedeš Dţema u kuhinju?" zamoli Brigam. „Ništa nije jeo."

40

Pobuna

„Izvinite, molim Vas." Kako maniri nalaţu, Malkolm ispravi ramena. „Odmah ću se pobrinuti da Vam kuvarica nešto spremi. DoviĊenja, lorde." „Brig."

Malkolm mu se osmehnu i prihvati pruţenu ruku. Protresao ju je formalno, a zatim izaĊe, pozvavši Dţema da poĊe sa njim. „Simpatiĉan mali nestaško, ako smem da primetim, gospodaru." „Smeš. Dţeme, ne zaboravi da je on mlad i da sve upija." Na Dţemov zbunjen izraz lica, Brigam udahnu. „Ako poĉne da psuje kao moj koĉijaš Englez, ja ću biti kriv. On ima sestru koja bi to jedva doĉekala." „Da, gospodaru. Biću krajnje pristojan. Hoću." Iskezivši se, Dţem poĊe za Malkolmom.

Brigam nije znao zašto nije ţurio da ode iz štale. Moţda zato što je u njoj tiho, a i konji su dobro društvo. I on je, kao i Malkolm, veliki deo svog detinjstva proveo u štalama. Nauĉio je još nešto osim nekoliko zanimljivih fraza. Kad bi bilo potrebe, mogao bi da istimari konja kao i njegov koĉijaš i to za upola kraće vreme. A umeo bi i da oţderbi kobilu.

Nekada mu je bio san da se bavi odgajanjem konja. Ali to se promenilo kada je preuzeo odgovornosti koje su išle uz titulu koju je nosio, i to kao veoma mlad.

Ali sada nije mislio o konjima i svom neostvarenom snu. Već o Sereni. Pošto je već mislio o njoj, nije se iznendio kad ju je ugledao kako ulazi u štalu.

I ona je mislila na njega, mada ne sasvim smireno. Ĉitavog dana nije uspevala da se koncentriše na uobiĉajene poslove. I umesto da ih obavlja, ona je stajala u štali, razmišljajući o trenutku kada je stajala sa njim pored prozora u sobi svog brata.

To je od umora, uveravala je sebe dok je obmotavala kecelju oko struka. Tada samo što nije zaspala na nogama. Inaĉe, zašto bi tako stajala dok ju je on onako dodirivao?... I onako gledao.

I kako ju je samo gledao. Ĉak i sada podiĊu je ţmarci pri samom prisećanju na to. Oĉi su mu se zamraĉile; bili su tako blizu. Znala je kako izgleda kad je muškarac zainteresovano posmatra, pa ĉak i kada pokuša da izami poljubac od nje. Nekoliko puta je to dozvolila. Samo da vidi kako izgleda. Zakljuĉila je da ljubljenje jeste prijatno, mada nije posebno zabavno. Ali ništa nije moglo da se poredi sa ovim.

Noge su joj klecale kao da joj je neko krv zamenio vodom. U glavi joj se vrtelo, kao kad je sa dvanaest godina iz radoznalosti popila vino iz šolje svog oca. I

41

Pobuna

osećala je kao da joj gori vatra pod koţom, na mestima preko kojih su prešli njegovi prsti. Kao da je bolesna, pomislila je. Šta bi drugo moglo biti? Otresla je pomisao na to i uspravila se. Bio je to, jednostavno, umor. I briga za bratom. I to što nije jela. Sad se mnogo bolje osećala i, ako joj se ukaţe prilika da se sretne sa poštovanim i uvaţenim lordom Ešburnom, dobro će znati kako da se postavi prema njemu.

Odbacila je te misli i osvrnula se po mraĉnoj štali. „Malkolme, Ċavole mali", pozvala ga je, „izlazi iz štale i polazi u kuću. Tvoj je posao da doneseš drva za vatru, a ja sam to prošli put umesto tebe uradila." „Ţao mi je što niste našli Malkolma", Brigam istupi iz senke, srećan što je vidi. „On nije ovde. Upravo sam ga poslao u kuhinju sa mojim konjušarom."

Ona pocrvene. „Poslali ste ga? On nije Vaš sluga." „Draga moja gospoĊice Mekgregor" Brigam joj priĊe bliţe, primetivši kako se crvenilo na njenim obrazima savršeno slaţe sa njenom gustom kosom. „Malkolmu se dopao Dţem, koji je, poput Vašeg brata, veliki oboţavatelj konja."

Pošto je bila osetljiva na Malkolma, povukla se. „On je stalno ovde. Dva puta ove nedelje sam morala da ga budim i odnosim u kuću u doba kad je njegovo vreme da legne u krevet već prošlo." Zakašlja se i ponovo namršti. „Ako Vam bude dosaĊivao, molim Vas da me obavestite. Pobrinuću se da Vas ne uznemirava." „Nema potrebe. Nas dvojica se sve lako dogovorimo." Kako joj je prišao bliţe, ona se još jaĉe namršti. Mirisala je na lavandu. Taj miris kao da je neprestano lepršao oko nje. „Morate više da se odmarate, Serena. Oĉi su Vam umorne."

Brzo se povukla, dok je još bila u stanju da odoli ţelji da se ne povuĉe. „Jaka sam kao jedan od Vaših konja, hvala. I slobodno me oslovljavajte po imenu." „Dopada mi se. Kako Vas je ono Kol nazvao pre nego što je zaspao? Rena?

Mnogo lepo zvuĉi."

Zvuĉalo je drugaĉije kad je on to izgovarao. Okrenula se ka njegovim konjima. „Oduševićete Malkolma njima, sigurna sam." „Njega je lakše oduševiti nego njegovu sestru." Pogledala ga je preko ramena. „Nemate ĉime da me oduševite, lorde." „Nije Vam ĉudno to što prezirete sve što je englesko?" „Ne, to me ispunjava." Pošto ponovo oseti slabost u kolenima, okrenu se ka njemu, dozvoljavajući ĉeţnji,, koju još nije razumela, da zameni bes. „Šta Vi

42

Pobuna

predstavljate za mene osim još jednog engleskog plemića koji ţeli da sve bude kako on hoće? Je li Vama stalo do zemlje? Do ljudi? Do imena? Vi ništa ne znate o nama", brecnu se. „Ne znate ništa o progonu, jadu i poniţavanju." „Više nego što mislite", reĉe on neţno, obuzdavajući svoju narav. „Sedite u svojoj finoj kući u Londonu ili na svom plemićkom imanju na selu i maštate pored vatre o vrednostima i promeni društva. A mi se borimo svakoga dana samo da zadrţimo ono što je naše. Šta Vi znate o muci ĉekanja u mraku da se Vaši muškarci vrate, o frustriranosti što ne moţete ništa da uradite, osim da ĉekate?" „Vi to mene krivite što ste se rodili kao ţensko?" Uhvatio ju je za ruku pre nego što je mogla da se izmigolji. Šal joj je skliznuo sa kose na ramena, a veĉernja svetlost, koja se ušunjala kroz vrata i pukotine, obasjavala ju je. „Mogao bih da proklinjem sebe što mi se više sviĊate tako." I smesta zaţali što joj je to rekao. „Recite mi istinu, Serena. Prezirete li me?" „Da", reĉe ona strastveno, ţeleći da je to istina. „Zato što sam Englez?" „Dovoljan razlog za mrţnju." „Nije, ali daću Vam jedan."

Ugodiće sebi, pomislio je privukavši je bliţe. Zaustaviće treperenje u stomaku i smiriti nemir u slabinama. Trgla se i pokušala da ga udari, ali on je bio spreman za nju i veoma brz.

U trenutku kad su se njegove usne spustile na njene, nije se ni pomerila. Osetio je njen dah, a zatim mu se zavrtelo u glavi. Usta su joj bila poput ruţinih latica, meka, neţna i krhka. Instinktivno ju je obgrlio oko struka i privukao k sebi.

Osetio je kako joj se grudi diţu i spuštaju, a telo drhti. I bio zapanjen osećanjem koje je prostrujalo kroz njega.

Iza njih su konji frktali i odmeravali snage. Ĉestice prašine plesale su na zalutalim zracima sunca.

Nije mogla da se pomeri. Mislila je da se više nikad pomeriti neće jer su joj sve kosti u telu odbile poslušnost. Iako je ţmurila, pred oĉima su joj se mešale boje, tako ţive i sjajne da je mislila da će oslepeti. Ako je to bio poljubac, onda se ona nikada pre nije ljubila. U jedan dodir usana stala je sva vrelina, sva svetlost, sve kretnje.

43

Pobuna

Zaĉula je jauk, tih, sladak jauk, ne shvatajući da je bio njen. Njena ruka bila je na njegovoj, prsti su joj stajali na procepu njegove košulje. Mogla je da se onesvesti, ali ju je on ĉvrsto drţao.

Da li diše?

Sigurno, jer je ţiva. Mogla je da oseti njegov miris, isti kao kada su se prvi put sreli. Miris znoja, konja, muškarca. Usne im se razdvojiše, a ona je ţelela još.

Imao je ukus meda pomešanog sa viskijem. Nije li već opijena njim?

Srce je poĉelo da joj tuĉe, a telo puslira, za taj osećaj do sada nije znala. Ako to nije sve, ţelela je da otkrije i ostalo. A ako jeste, dovoljno joj je za ceo ţivot.

Polako je prešla rukama preko njegovih ramena i zavukla ih u njegovu kosu.

Njen poljubac je od iznenaĊenja i predaje sada postao zahtevan.

Osetio je dodir njenih zuba na svojim usnama i vatra se zapali u njemu.

Oĉajniĉki je pritisnu uz stub i krenu divlje da je ljubi, dok su se njena usta otvarala i pozivala ga. U tom trenutku je on više bio njen zarobljenik nego ona njegov.

Hvatao je vazduh kao davljenik, tresući glavom da je razbistri. „Gospode dragi, gde li si to nauĉila?" Baš ovde, baš sada. Ali stid i zbunjenost udariše joj u obraze. MeĊutim, desilo se, dozvolila mu je daje poljubi i, neka joj je bog u pomoći, uţivala je u tom poljupcu. „Pusti me." „Ne znam da li mogu." Podiţe ruku ka njenom obrazu, ali ona se izmigolji.

Boreći se da se sabere, Brigam se ne pomeri i pokuša da povrati dah. Malopre ga je poljubila na naĉin dostojan najfinije francuske ljubavnice. Ali upravo sada bilo je bolno jasno da je bila nevina.

Mogao bi sam sebe da ubije - ako već Kol to ne uĉini. Zavodio je sestru svog prijatelja, ćerku svog domaćina - u štali, kao daje devojĉura iz neke gostionice.

Proĉistio je grlo i povukao se. Kad je progovorio, glas mu je bio grub. „Nudim Vam svoje najdublje izvinjenje, gospoĊice Mekgregor. To je bilo neoprostivo."

Ona zatrepta. Oĉi joj nisu zasuzile, ali su plamtele besom. „Da sam muško, ubila bih Vas." „Da ste muško", reĉe jednako grubo, „moje izvinjenje ne bi bilo potrebno."

Naklonio se i izašao, nadajući se da će mu ĉist vazduh razbistriti glavu.

44

Pobuna

Četvrto poglavlje Volela bi da ga ubije, pomislila je Serena. Maĉem. Ne, maĉ je suviše ĉist, suviše civilizovan za jednog engleskog bednika. Osim, naravno, ako ga ne secka na komadiće, pre nego da mu uzme ţivot jednim ubodom kroz srce. Zamislivši to, nasmeja se. Brzi rez tamo, veliko parĉe s druge strane.

Misli su joj bile grozne, ali kad bi je neko pogledao, ne bi to mogao da pretpostavi. Bila je pravi prizor ţene zauzete kuhinjskim poslovima i otapanjem putera. Kako su joj misli postajale mraĉnije, snaga joj je postajala sve veća, pa je energiĉnije i brţe obavljala ono što je radila.

Nije imao pravo da je poljubi, da je pritisne uz sebe. A još manje prava da to uĉini tako da joj se dopadne. Ĉvrsto drţeći drvenu varjaĉu, Serena kao da je plesala sa njom. Bedni engleski podlac. A ona mu je svojom rukom ĉistila ranu i posluţivala obroke u svojoj roĊenoj kući. Nerado i grubo, ali je ipak to radila.

Kad bi rekla ocu šta se Brigam usudio da uradi... Zastala je na trenutak, maštajući o toj mogućnosti. Njen otac bi besneo i vikao i tog bednog engleskog psa bi lišio ţivota. Na to se ona ponovo osmehnu, zamislivši sliku visoko uvaţenog erla od Ešburna kako se valja po prašini oĉiju iskolaĉenih od straha.

Poĉela je brţe da meša varjaĉom, a osmeh joj je prešao u rezanje. Prizor je bio odliĉan, samo bi više volela da mu ona liĉno zada udarac. Naterala bi ga da cvili i da joj puzi pred nogama.

Bila je istinita, ali ipak tuţna istina, pomisli Serena, što toliko voli nasilje. To je brinulo njenu majku. Nesumnjivo je bila šteta što nije nasledila majĉinu narav, pre nego oĉevu, ali šta je tu je. Teško da proĊe ijedan dan a da Serena ne pokaţe svoj mekgregorovski temperament, a posle se kaje i ţali zbog svog ponašanja.

Volela bi da je sliĉnija majci - mirna, staloţena, strpljiva. Sam bog zna da se trudila, ali nije to imala u sebi. Ponekad bi pomislila kako je bog kod nje napravio grešku, zaboravljajući da doda šećer, a preteravši sa sirćetom. Ali ako je bog mogao da pogreši, onda i ona ima pravo da bude takva.

Uzdahnuvši, nastavila je sa dosadnim i monotonim poslom u kuhinji.

Njena majka je odliĉno umela na pristojan naĉin da se nosi sa lordom Ešburnom i njegovim neţeljenim postupcima. Bila bi hladno uĉtiva kad bi mu se pojavio 45

Pobuna

onaj izraz u oĉima. Onaj izraz, pomisli Serena, od koga ţena instiktivno zna da sprema neki bezobrazluk. Kad Fiona Mekgregor završi sa njim, biće pamuk u njenoj ruci.

Ali ona nije znala sa muškarcima. Kada bi joj dosaĊivali, ona bi im to stavila do znanja - ćuškom po uhu ili soĉnim psovkama. I što da ne, pomisli, namrštivši se.

Zašto ne, doĊavola? Samo zato što je ţensko, mora da bude stidljiva i da se pravi da joj laska kad muškarac pokuša da joj se udvara? „Uz taj izraz lica ima sav puter da ti uţegne, devojko."

Ponovo uzdahnuši, Serena se usredsredi na to što je radila. „Razmišljala sam o muškarcima, gospoĊo Drumond."

Kuvarica, ţena jake graĊe, crne kose prošarane sedim vlasima i ţivahnim plavim oĉima, zagraji. Već deset godina je udovica, šake su joj bile kao u farmera, debelih prstiju, širokih dlanova i grube koţe. Ipak, niko u okolini nije bolje od nje umeo da spremi meso i voćni tart. „Kad misli o muškarcima, ţena treba da ima osmeh na licu. Mrštenje ih tera, a osmeh privlaĉi." „Ne ţelim da ih privuĉem." Serena se iskezi, ne obraćajući paţnju na podrhtavanje svojih ramena. „Mrzim ih."

GospoĊa Drumond je otapala puter za svoj kolaĉ od jabuke. „Je li se to onaj mali Robert Mekgregor ponovo šunjao unaokolo?" „Nije i neće, ako mu je ţivot mio." Nasmejala se kad se prisetila kako je obeshrabrila zaljubljenog Roba. „Dobar je momak", reĉe gospoĊa Drumond, „ali nikako nije dovoljno dobar za moje devojke. Kad budete isprošene, udate i kada budete delile postelju sa nekim, to mora biti sa odliĉnim mladićem."

Serena poĉe da lupka nogom. „Ne verujem da ţelim da budem isprošena, udata, niti da delim postelju sa nekim." „Naravno da ţeliš. Kad za to doĊe vreme." I brzim pokretima varjaĉom otopi sastojak u šerpi. Mišići na njenim rukama bili su ĉvrsti poput stene. ,,U svemu tome ima neĉeg lepog. Naroĉito u ovom poslednjem." „Ne ţelim da se veţem za nekog muškarca samo zbog onoga što se dešava u braĉnom krevetu."

46

Pobuna

GospoĊa Drumond baci pogled ka vratima da proveri da Fiona nije u blizini.

Gospodarica jeste bila fina, ali ne bi joj prijalo da ĉuje o kakvim delikatnim stvarima raspravljaju njena ćerka i kuvarica dok tope puter. „Bolji razlog je teško naći - ukoliko je u pitanju onaj pravi. Moj Dankan je bio ĉovek koji je znao da obavlja svoje duţnosti, i bilo je noći kad sam mu bila zahvalna zbog toga. Neka mu je laka zemlja." ,Je li Vas ikad naveo da se osećate..." Serena zastanu na trenutak, traţeći prave reĉi, „... kao da letite po oblacima i pokušavate da doĊete do vazduha?"

GospoĊa Drumond je ispitivaĉki pogleda. „Sigurna si da Rob nije dolazio?"

Serena odmahnu glavom. „Sa Robom je kao da jašeš ponija uzbrdo. Ĉini ti se da se nikad nećeš završiti." Iz oĉiju joj je provirivao smeh kad je pogledala kuvaricu. Takvu je ugledao Brigam kad je ušao u kuhinju. Drţala je varjaĉu svojim dugim prstima, suknje su joj bile podignute, a lice je sijalo smehom.

Prokleta ţena! Nije mogao da ne gleda u nju. Prokleta što ga je navodila da je ţeli samo gledajući je!

Ona zaĉu da je neko došao i okrenu se. Pogledi im se nakratko sudariše, skoro divlje, pre nego što se Serena okrenula i nastavila poslao.

GospoĊi Drumond je samo kratak pogled bio dovoljan da shvati šta je toliko uznemirilo Serenu. Taĉnije, ko.

Dakle, tako stoje stvari, pomisli, uzdrţavajući se da se ne osmehne. U tom grmu leţi zec, nesumnjivo. Koliko se ona seća, tako poĉinje zaljubljivanje. Moraće da razmisli o tome. Ali lord Ešburn je zaista bio prva liga, od pogleda na njegovo lice zadrhtaše i telo i srce udovice. „Mogu li neĉim da Vas posluţim, gospodine?" „Molim?" Brigam je rasejano pogledao u gospoĊu Drumond dok mu se pogled polako razbistrio. „Izvinite, upravo dolazim iz Kolove sobe. Zali se na hranu. GospoĊica Gven kaţe da bi mu prijalo malo Vaše ĉorbe."

GospoĊa Drumond ode do lonca kod vatre. „Sumnjam da bi, ali sipaću mu i dati da se odnese. Smem li da Vas pitam, gospodine, kako mu je?"

Pogrešio je što je ponovo pogledao u Serenu dok je ona lenjo drţala varjaĉu. Da mu je neko rekao da se muška usta mogu osušiti samo od pogleda na ţenu koja topi puter, on bi se nasmejao. PreĊe rukom preko oĉiju, proklinjući sebe. Ne srne da zaboravi da je već jednu besanu noć proveo zbog nje. U stvari, dve, ako raĉuna onu kada su zajedno brinuli o Kolu.

47

Pobuna

„Danas izgleda mnogo bolje. GospoĊica Gven kaţe da inu se vratila boja iako mu još uvek ne dozvoljava da ustane iz kreveta." „I neka. Sam bog zna da jedino ona ume sa tim momkom." GospoĊa Drumond pogleda u Serenu i spazi kako posmatra Brigama ispod trepavica. „Jeste li i Vi za malo ĉorbe? Ili moţda za parĉe pite od mesa?" „Ne, hvala. Krenuo sam u štalu."

To natera crvenilo u Serenine obraze i ona pritisnu varjaĉu o sud. Podiţe obrvu i napući donju usnu, što izazva komešanje u njegovom stomaku. Nije progovarala.

Nije ni on. Samo joj blago klimu glavom i izaĊe. „Znaĉi, to je taj!" zakljuĉi gospoĊa Drumond. „On je Englez", izusti Serena, kao da to sve objašnjava. „Jeste, ali ĉovek je ĉovek, nosio on kilt ili pantalone. A njemu njegove odliĉno stoje."

Iako nije ţelela, Serena se zakikota. „To ţena ne bi trebalo da primeti." „Samo slepa ţena to neće primetiti." GospoĊa Drumond stavi ĉiniju ĉorbe na posluţavnik i, pošto je imala dobro srce, doda tart od groţĊa. „Moli! Moli, ti ljenja devojĉuro, nosi ovaj posluţavnik mladom gospodaru!" Ona ostavi posluţavnik na stranu i vrati se zapoĉetoj temi. „Onaj ĉovek, koga je lord Ešbum doveo iz Londona, je li drţeći gospodin?" „Parkins." Serena opusti svoje zgrĉene šake i osmehnu se podrugljivo. Zaĉudilo ju je to što je srce poĉelo uobiĉajeno da joj kuca ĉim je Brigam izašao. „Njegov engleski sluga. Zamisli, doveo je slugu ovamo da mu ušije rascep na ogrtaĉu i uglanca mu ĉizme." „Kad navikneš nešto da obavljaš na odreĊen naĉin, to se zove kvalitet", reĉe gospoĊa Drumond mudro. „Ĉujem da gospodin Parkins nije oţenjen."

Serena slegnu ramenima. „Verovatno je suviše zauzet štirkanjem ĉipke lorda Ešburna da bi mogao da se posveti svom ţivotu."

Ili još nije sreo ţenu sa kojom bi poţeleo da ostane, pomisli gospoĊa Drumond. „Meni se ĉini da gospodin Parkins treba malo da se popravi." Uzdahnu, a zatim spusti ĉiniju, ponovo dozivajući Moli.

Kvalitet, mislila je Serena malo kasnije. Samo zato što muškarac ima nekoliko kapi plave krvi u svojim venama, ne znaĉi da je kvalitetan. Niti ga je to ĉinilo gospodinom. Ĉinilo ga je samo aristokratom.

48

Pobuna

Bilo kako bilo, neće više gubiti vreme priĉajući o lordu Ešburnu. Već dva dana je bila neprestano u kući, završavajući duţnosti proistekle Koiovom nesrećom.

Konaĉno ima malo slobodnog vremena. Dobro, moţda će malo da ga ukrade, ali kasnije će ga nadoknaditi. U stvari, osećala je da će eksplodirati ako ne izaĊe i nakratko ne ostane sama.

Majka sigurno ne bi odobrila njeno jahanje po šumi neposredno pre ruĉka.

Serena odbaci tu pomisao dok je sedlala kobilu. Još manje bi odobrila stare jahaće pantalone koje je obukla. Nadala se da će imati strpljena da jaše u sedlu, pomisli dok je iz štale izvodila kobilu. Pazila je da je majka ne primeti, da se ne bi razoĉarala njenim ponašanjem. Uz malo sreće, niko je neće videti.

Njišući se, izjaha iz štale na kobili, zatim preĊe preko oniţeg breţuljka, koji beše obrastao vretenastim puzavicama i lišajevima. Kobila je znalaĉki išla po neravnom terenu, sve dok skoro nisu već bili van vidokruga kuće. Serena se uputila ka jugu, moleći se da niko od njenih ne pogleda kroz prozor. U trenutku kada je zašla u šumu, pustila je kobilu u galop.

Boţe, ovo joj je bilo potrebnije od hrane, od vode. Jedno divlje jahanje pored golog drveća uz vetar koji joj bije u lice, na konju koji ţudi za brzinom. Moţda to i nije bilo najpametnije, ali odliĉno je znala da joj je najpotrebnije. Ovde nije morala da bude dama, ćerka, sestra. Bila je samo Serena. Nasmeja se i pobode konja.

Poigrala se sa pticama, nateravši ih da polete. Iz usta joj je izlazio beo, hladan dah, a zatim je nestajao. Ogrtaĉ koji je obavila oko ramena vetar je pomalo spustio, ali jahanje i sloboda su bili dovoljni da je ugreju. U stvari, prijao joj je dodir hladnog zimskog vazduha na koţi i njegova oštrina.

Poţelela je, istovremeno osetivši krivicu, da nastavi da jaše, i jaše, i jaše, i više nikada ne pomuze nijednu kravu, ne opere nijednu košulju, niti izriba još koji sud.

Bila je to zla misao, pomisli. Ljudi u selu su radili od svitanja do sumraka, nemajući nijedan slobodan trenutak da sanjaju. Dok je ona, Mekgregorova ćerka, ţivela u lepoj kući, obedovala sa pristojne trpeze i spavala u mekom krevetu. Bila je nezahvalna, i moraće, neizostavno, da se ispovedi svešteniku - kao kad je tajno, a kasnije i ne tako tajno, mrzela manastirsku školu u Invernesu.

49

Pobuna

Uzela joj je šest meseci ţivota, setila se Serena. Protraćila je šest meseci pre nego što je njen otac shvatio da je ona ĉvrsto resila i da on tu ništa ne moţe. Bila je šest meseci odvojena od kuće koju je volela i ţivela je sa svim onim stidljivim, kikotavim devojkama ĉije su ih porodice poslale tu da nauĉe da budu dame.

Fuj. Sve što je trebalo da nauĉi o voĊenju domaćinstva nauĉila je od svoje majke. A kada je reĉ o damskim manirima, nije bilo nikog boljeg od Fione Mekgregor da je tome nauĉi. Ipak je ona bila ćerka vlastelina i provela je neko vreme u Parizu, i da, ĉak i u Engleskoj, davno.

Bilo je trenutaka kad su svi kućni poslovi obavljeni, a vatra tinjala, pa je Fiona mogla da zasvira na cimbalu. Zar nije nauĉila Gven, koja je bila mnogo strpljivija od svoje sestre, kako da upotrebljava finu, krojaĉku iglu? Fiona je znala francuski i svakog gosta je umela da poĉasti uĉtivim razgovorom.

Po Sereninom mišljenju, ako je trebalo da se vaspitava, najbolje je bilo da se vaspitava u roĊenoj kući, u kojoj se priĉalo o mnogo ĉemu, a ne samo o suknjama i najnovijoj modi.

Te kikotave devojke bledih lica bile su dame kakve je lord Ešburn voleo, zamišljala je. One koje uvijaju kosu i trepću. Koje piju voćni punĉ i nose smotuljke miršljavih soli i ĉipkane maramice u svojim torbicama. Praznoglave lutke. To je tip ţene ĉije ruke Brigam voli da ljubi po mondenskim londonskim balovima.

Kako se pribliţavala reci, usporila je konja. Prijalo bi joj da nakratko sedne pored vode. Uvek kad je imala vremena, jahala je sve do jezera. To je bilo njeno omiljeno mesto na koje je odlazila kada bi je nešto muĉilo ili kada bi ţelela da bude sama.

Danas je ništa nije muĉilo, podsetila se Serena dok je silazila sa konja. Samo je ţelela da udahne vazduh i da bude sama. Lagano je zakaĉila uzde za granu i naslonila svoj obraz na obraz kobile.

Mondenski londonski balovi, ponovo pomisli, i uzdahnu, nesvesna da je njen uzdah proizveo zviţduk.

Majka je priĉala Gven i njoj kako izgledaju ti balovi. Sala u ogledalima, izglancani podovi i stotine i stotine sveca.

Prelepe haljine koje se presijavaju. Muškarci sa belim perikama. I muzika.

50

Pobuna

Zaţmurila je zamišljajući sve to. Oduvek je bila slaba na muziku. Zvuk nabujale reke ĉula je kao muziku menueta. Kasnije se igra ril, pomisli Serena. Ali za poĉetak ide spori, divni menuet.

Poĉela je da pleše uz muziku koju je zamišljala, oĉi su joj bile zatvorene, a ruku je drţala kao da se naslanja na nevidljivog partnera.

Lord Ešburn je sigurno voleo balove, pomislila je. Na njima su se pojavljivale sve lepe ţene, nadajući se da će barem jedan ples odigrati sa njim. Osmehnuvši se, Serena izvede elegantan okret dok je zamišljala kako se ĉuje šuštanje podsuknje. Da je ona bila tamo, nosila bi haljinu od bogatog zelenog satena, kosa bi joj bila visoko podignuta i napuderisana svetlim puderom, a dijamanti bi se na njoj presijavali poput leda na snegu. Svi muškarci u svojim ĉipkanim okovratnicima i uglancanim cipelama bi zanemeli. I plesala bi sa svima, sa jednim po jednim. Sve dok bi se ĉula muzika, ona bi plesala, okretala se, stepovala, i pravila graciozne pokrete u svom ritmu.

I on bi bio tamo. Obuĉen u crno. To mu lepo stoji. Da, nosio bi crnu, crnu i srebrnu, kao što je nosio one noći kada je ušao u Kolovu sobu, u kojoj je gorela samo jedna sveca i tinjala vatra. Pod njihovom svetlošću delovao je tako visoko i zgodno. Sada bi svetla bila bleštava, odbijala bi se o ogledala, srebrnu dugmad i šnale. Kad bi muzika krenula, pogledali bi se. On bi se osmehnuo, onim osmehom od koga mu oĉi postaju neţne, a njeno srce bi poĉelo da se topi.

Pruţio bi joj ruku. A ona bi mu dala svoju, dlan o dlan. Naklonio bi se, a ona bi poklekla. A onda... Osetivši vrtoglavicu, Serena otvori oĉi.

Neko joj je lagano stisnuo ruku. Oĉi su joj još bile sanjive od maštanja kad je pogledala u Brigama. Sunce je bilo iza njega, i kad je podigla pogled ka njemu, još onako omamljena, uĉini joj se da vidi oreol oko njegovog lica. Bio je obuĉen u crno, kako ga je zamišljala, ali nosio je obiĉan ogrtaĉ za jahanje, bez ikakvih srebrnih, sjajnih detalja i nakita.

Polako je podiţe. Pošto joj se još uvek ĉinilo da ĉuje muziku, zatresla je glavom. „Madam." Smešeći se prineo je njenu ruku svojim usnama pre nego što je toga bila svesna. „Izgleda da nemate partnera." „Ja sam..." Nemo je zurila u njihove spojene ruke. Zasvetlucao je ţig na njegovom prstenu, podsetivši je na vreme, mesto i sve što ih razdvaja. Serena istrţe ruku i stavi je iza leĊa.

51

Pobuna

„Šta Vi traţite ovde?" „Pecao sam." Pokaza na štap koji je oslonio o drvo. Tu je bio i njegov konj koji se lenjo ĉešao o busen na obali. „Do malopre sa Malkolmom. On je ţeleo da se vrati, da vidi kako je Betsi."

Osetila je kako joj crvenilo udari u obraze, pomislivši koliko li je samo glupo izgledala plešući malopre menuet bez partnera. „Trebalo bi da radi ono za šta je zaduţen." „Uveren sam da je sve svoje duţnosti izvršio još jutros." Ne mogavši da odoli, Brigam se povuĉe kako bi je paţljivo osmotrio. „Smem li da Vas pitam da li Vi uvek tako sami plešete u šumi - u jahaćim pantalonama?"

Oĉi joj zasvetleše jer bes preovlada stid. „Nemate pravo da me uhodite." „Vi ste mene iznenadili, verujte." On sede na kamen, prekrsti noge i osmehnu joj se. „Ja sam ovde sedeo, pitajući se koliko ću pastrmki uloviti, kad se u šumi zaĉuo jahaĉ koji je pravio toliku buku da je uplašio svu ribu kilometrima unaokolo." Nije joj rekao da ga je njeno divlje pribliţavanje nateralo da izvuĉe maĉ. Umesto toga, izglanca nokte o ogrtaĉ. „Da sam znala da ste ovde", reĉe ona kruto, „otišla bih drugim putem." „Ne sumnjam. A onda bih ja propustio ovaj predivan prizor - Vas u jahaćim pantalonama."

Uz uzvik gaĊenja uputila se ka svom konju. „Brzo se povlaĉite, Serena. Neko bi mogao da pomisli da se... plašite."

Ponovo se okrenu ka njemu, oĉi su joj sevale, a stav joj je bio ĉvrst. „Ja Vas se ne plašim."

Veliĉanstveno. Ova slika bi najbolje mogla da je opiše: ĉvrstog stava, telo joj je bilo uspravno dok je drţala maĉ u ruci, u oĉima joj je tinjao ţar, a crvena kosa joj se kao plamen spuštala niz leda. Jahala je kroz šumu suviše brzo da bi bilo bezbedno i to tako vesto da bi malo koji muškarac mogao da je prati. Ipak, koliko god da ga je muĉila, Brigam nije mogao da joj ospori hrabrost i stil.

Niti da porekne da je osećao nelagodnost zbog toga kako je izgledala u pantalonama za jahanje. Iako joj veliĉina nije odgovarala, ipak su pokazivale njene duge, vitke noge i obline struka i kukova. Pošto joj je obiĉna, kućna košulja bila uvuĉena u pantalone, mogao je da primeti njene neţne, bujne grudi, koje su se od uzrujanosti dizale i spuštale.

52

Pobuna

„Moţda bi trebalo da se plašite", rekao je sebi, koliko i njoj. „Kao što se ja plašim svojih neĉasnih namera koje me muĉe."

Nešto je preseĉe u stomaku, ali je ostala mirna. „Ne plašim Vas se, lorde Ešburne. Sredila sam ja i mnogo bolje muškarce od Vas." „Mogu da zamislim." Ustao je i ugledao ono što je ţeleo da vidi - brz, ali i brzo iskontrolisan odsjaj nelagodnosti u njenim oĉima. „MeĊutim, sada imate posla sa mnom, Serena. Sumnjam da ćete mene tek tako moći da oterate."

Htela je da se povuĉe, ali ju je ponos zadrţao na mestu na kome je stajala. „Biću još gora ako me ponovo dotaknete." „Hoćete li?" Zašto li je, što mu se više suprotstavlja, sve više ţeli? „Izvinio sam se zbog onoga što se desilo u štali." „U štali?" Podigla je obrvu, rešena da ni milimetar ne ustukne. „Plašim se da je, šta god to bilo, toliko beznaĉajno da je već zaboravljeno." „Maĉko", reĉe blago, ali ne bez divljenja. „Ako nastavite da oštrite svoje kandţe o mene, polomićete ih." „Rizikovaću." „Onda dozvolite da Vam osveţim pamćenje." Prišao joj je bliţe. „Bila si vrela kao ja, prijalo ti je koliko i meni. Nisam u naruĉju drţao mlitavu devojku, već ţenu, zrelu za ljubav, prokleto stvorenu za nju." „Kako se usuĊujete?" Reĉi joj izleteše iz usta. „Nijedan gospodin mi se ne bi tako obratio." „Verovatno, ali nijedna dama ne nosi pantalone za jahanje."

Pogodio je. To je bilo taĉno, ona nije dama, nikad i neće biti, iako pokušava da naĊe nešto damsko u sebi kako bi udovoljila majci. „Šta god da obuĉem, neću Vam dozvoliti da me vreĊate." „Nećete? Zaboga, neverovatni ste. Pa Vi mene vreĊate od trenutka kad smo se sreli." U trenutku njene nepaţnje on je zgrabi za ruku. „Mislite li da ću, zbog toga što ste ţensko, tolerisati Vaše neumesne komentare o meni, o mojoj lozi, nacionalnosti? DoĊavola ako mislite da moţete imati dvostruki tretman, Serena.

Oblaĉite se kao muškarac, priĉate kao muškarac, a zatim se krijete iza suknje kad Vam to odgovara." „Ne krijem se ja ni iza ĉega." Ona zabaci glavu i pogleda ga. Kroz gole jasenove grane probi se zrak sunca, obojivši njenu kosu zlatnom bojom. „Ako sam Vas i uvredila, sami ste zasluţili. Moje ste moţda šarmirali, ali mene ne."

53

Pobuna

„Da li ću Vas šarmirati", procedi on, „to mi je poslednja briga." „Da, Vaša najveća briga je uštirkana ĉipka na okovratniku i sjaj Vaših ĉizama.

Došli ste u moju kuću sa tom priĉom o ratu i pravdi, ali ništa ne radite po tom pitanju." „Ono što ja radim i što nameravam da radim Vas se ne tiĉe." „Pod mojim ste krovom, jedete sa mog stola. Gde ste bili kad su Englezi došli ovamo i podigli svoja utvrĊenja, kad su naše muškarce odvodili da im budu zarobljenici i robovi?" „Ne mogu da promenim istoriju, Serena." „Ništa Vi ne moţete da promenite, ništa što se desilo niti išta što će se desiti."

Njegovi prsti se stegoše oko njene ruke. „Neću sa Vama da diskutujem o svojim planovima, ali kazaću Vam ovo - kad doĊe vreme, promena će se desiti." ,,U ĉiju korist?"

Privukao ju je k sebi. „Šta to znaĉi?" „Šta sudbina Škotske znaĉi Vama ili bilo kom drugom engleskom plemiću? Došli ste iz Engleske iz kaprica, tako ćete se i vratiti, u zavisnosti sa koje strane bude vetar duvao."

Lice mu preblede od besa. „Ovoga puta ste preterali, draga moja." „Reći ću šta god hoću." Pokušala je da se otrgne, ali njegovi prsti su ĉvrsto drţali njenu ruku. „Niste mi dali nijedan razlog zašto se bavite našom mukom, zašto ste izabrali da izvuĉete maĉ. I zato, mogu da mislim šta hoću." „Moţete da mislite šta hoćete, ali odgovorni ste za ono što izgovarate."

Nikada ranije ga nije videla zaista besnog. Nije znala da oĉi mogu da mu sevaju, niti da usta mogu da mu budu tako ĉvrsta, a lice nepomiĉno kao da je isklesano u granitu. Umalo nije vrisnula kada su mu se prsti još dublje ţarili u njenu neţnu ruku. „Šta to radite?" uspela je da ga upita dovoljno prisebno. „Hoćete da mi slomite ruku?" „Pošto ste nenaoruţani, neće mi predstavljati zadovoljstvo. Ali mogao bih da Vas uhvatim za vrat." Serena nije bila sigurna da li je to rekao u ozbiljnoj nameri ili samo da je uplaši. On podiţe svoju slobodnu ruku i uhvati je za vrat. Prsti su mu se stegli, ne neţno, već dovoljno jako da joj oteţaju disanje, a pogled mu je bio uprt u njene oĉi, mraĉan i ozbiljan. „Imaš veoma tanak vrat, Serena", reĉe umilnim glasom. „Beo. Vrlo ga je lako slomiti."

54

Pobuna

Na trenutak se prestravila kao zec kad ugleda jastreba koji se sprema na ubistveni skok. Ruke su joj bespomoćno pale pored tela, a oĉi se širom otvorile.

Dah, kad je uspela da doĊe do njega, bio joj je kratak.

Pošto je njena reakcija bila upravo onakva kakvu je ţeleo, Brigam se osmehnu.

Treba bezobraznicu nauĉiti manirima, a on će sa zadovoljstvom biti njen uĉitelj.

Zatim je on ostao bez daha jer je osetio udarac njene ĉizme po svojoj cevanici.

Stisak mu je popustio kad se odmakao, psujući. Odluĉivši da ne proceni štetu koju je napravila, Serena skoĉi i pojuri ka svom konju. I dalje psujući, on je uhvati u tri skoka.

Podiţe je od zemlje, ruke su mu bile ĉvrsto obavijene oko njenog struka, dok se ona otimala i psovala. Nije se opirala kao ţena, grebući i grizući, već pesnicama i šutiranjem. Osetio je da je laka kao perce i da bi mogao da je uvije kao zmiju. „Budi mirna, prokletnice. Platićeš za ovo." „Pusti me!" Otimala se u nadi da će on izgubiti ravnoteţu. „Ubiću te ĉim mi se pruţi prilika." „Verujem", reĉe on ciniĉno. Njena borba je oslabila njegov stisak i, kako bi zadrţao ravnoteţu, ruka mu se pomerila i zatekla na njenim grudima. Taj kontakt ih je oboje iznenadio, a borba je dobila novi tok. „Budi mirna, bezobraznice."

Ponestavši mu daha i strpljenja, pokušao je da naĊe poloţaj koji je bio manje iskušavajući. Primetivši svoju priliku, Serena zari zube u njegovu ruku. „Prokleta otrovnice", uspeo je da prozbori pre nego što je njena štikla udarila njegovu cevanicu, koja je još pulsirala od prethodnog udarca, i oboje su završili na zemlji.

Uveravao je sebe da je ĉisto instinktivno, a ne zato što mu je stalo, pokušavao da ublaţi njen pad. Od udarca su oboje ostali bez daha i bili su sklupĉani jedan uz drugog kao ljubavnici. Ĉim se povratila, Serena je podigla koleno i zadala još jedan udarac.

Valjali su se po krevetu od borovih iglica i suvog lišća dok se ona borila kao divlja maĉka, obasipajući ga udarcima i uzvikujući keltske kletve. Ne videvši od njene kose i pokušavši da je šĉepa, dodirnuo je golo mesto na kome joj se izvukla košulja. „Za ime boga", izustio je kad je osetio kako mu krv udara u glavu. Ona se pomerila i ruka mu je pala na njene grudi. Bile su meke kao pamuk i vrele kao vatra. „DoĊavola." Iako krajnjim naporom volje, sklonio je ruku i mahnito je uhvatio za nadlaktice.

55

Pobuna

Duboko je disala. Srce joj se popelo u grlo kad ju je dodirnuo. Grudi su joj još gorele od njegovih prstiju. Više od njegovih pretnji i besa, uplašila ju je dotad nepoznata reakcija njenog tela. Bila je besna, mrzela ga je. Ali ako je ponovo tako dodirne, istopiće se kao puter na letnjoj ţegi.

Svojim nogama je obuhvatio njene. U tom prisnom poloţaju i bez zaštite ogrtaĉa, bili su taĉno jedno uz drugo, i ona je prvi put osetila snagu muške ţelje na svom ranjivom meĊunoţju. Srce joj je zatreperilo, a u stomaku je osetila nervozu. Opustili su joj se stegnuti mišići na butinama. Na trenutak joj se zamaglilo pred oĉima, što je njemu dalo prednost.

Obe njene ruke je uhvatio jednom svojom i podigao ih iznad njene glave. Taj pokret mu je istovremeno omogućavao da razbistri misli i zaštiti se. Koţa joj je sijala od uzavrele krvi. Kosa joj je bila zamršena i puna lišća, rasuta, podsećala je na vatrene jezike i otopljeno zlato.

Usta mu se osušiše i Brigam proguta pljuvaĉku, pokušavši da progovori, dok se ona koprcala pod njim. Njeno neprekidno izvijanje da se oslobodi upalilo je u oboma vatru koja je pretila da se otrgne kontroli. „Rena, zaboga, ja sam samo ĉovek od krvi i| mesa. Ne mrdaj se."

Od svojih pokreta zavrtelo joj se u glavi i osetila je slabost u nogama. Toliko uzbuĊenje je nekako bilo paniĉno, sve oĉajnije je ţelela da pobegne. Braneći se, neprestano se izvijala, izazvavši stenjanje kod Brigama. „Ti ne znaš šta radiš", izusti, „ali ako odmah ne prestaneš, brzo ćeš otkriti." „Pusti me." Glas joj je bio ĉvrst i hrapav. Dok ga je posmatrala, grudi su joj se neprekidno dizale i spuštale. „Ne još. Još ćeš me udarati." „Da bar imam noţ..." „Poštedi me tih detalja, mogu da zamislim." Jedva je došao do daha, i sad ga je štedeo. „Boţe, kako si lepa. To me izaziva da te drţim na ivici besa." Prstom joj je dodirnuo usne. „Jednostavno me izaziva."

Kada je poĉeo da se naginje ka njoj, usne joj se razdvojiše i postaše toplije.

IznenaĊena svojom reakcijom, brzo okrenu glavu kako bi izbegla poljubac.

Brigam se zadovoljio neţnom koţom ispod njenog uha i glatkom linijom njenog vrata.

Ovo je drugaĉije od poljupca, pomislila je dok je uzdah izazio iz njenih usta.

Manje-više. Osetila je kako joj koţa ţudi za njim, dok ju je on njuškao, ljubio i

56

Pobuna

dodirivao. Instinktivno je izdigla kukove, što je kod njega dovelo do talasa zadovoljstva i frustracije. Osetio je kako joj se šake skupljaju pod njegovim stiskom, a ramena opuštaju.

Kosa joj je mirisala na šumu, to je otkrio kada je zario lice u nju. Na zemlju, zavodljivo. U jednom trenu telo joj je bilo napeto kao strela, a u narednom opušteno poput toplog, mekanog putera. Lud od ţelje, spustio joj je neţno poljubac na uho, zatim niz bradu, a onda polako, pobedonosno na njene ţeljne usne.

Osetio je njen dah u sebi kada je vrh njegovog jezika dotakao njen. Toliko toga je mogao da je nauĉi.

I već je znao da bi bila uĉenik ţeljan znanja i vest u primeni nauĉenog. Usne joj smekšaše kad se spojiše sa njegovim, a zatim se razdvojiše pod neţnim pritiskom. U dobrom, starom ritmu, njeno telo se besramno mrdalo pod njegovim.

Nije znala da toliko toga moţe da se oseti, ne samo vetar i zima i vrućina, i ne samo glad i umor. Bilo je tu još stotine, hiljade najtamnijih osećanja koje je trebalo da otkrije prilikom dodira usana, spajanja tela.

Osetila je mušku koţu i otkrila ukus muških usta kad ih je opipala jezikom. Ĉula je kako u tom trenutku Iz njih izlazi zvuk njenog imena. Osetila je i muške prste na svom licu, napetost, uzbuĊenje, mahnito kucanje dva srca, jednog pored drugog. A zatim je osetila iste prste kako traţe njene grudi, klize preko njih i ĉine da joj se mišići otapaju. „Brigame." Pomislila je kako bi mogla da poleti kao da je perce na vetru ako samo nastavi tako da je dodiruje.

Njene grudi su se topile pod njegovim rukama. Nemoćan da se odupre, palcem je prešao preko njene bradavice i osetio kako se zateţe. Ĉeznuo je da je dotakne usnama, da oseti njenu vrelinu i ukus. Umesto loga, priljubi svoja usta na njena, oĉajniĉki, skoro grubo, na trenutak, ali samo na trenutak, dozvolivši da ga taj osećaj divlje ponese.

Vrhunac strasti zamenio je umor i slabost koja sa njim dolazi. Njene ruke su još uvek bile u njegovoj, lako se borila da ih oslobodi, nije bila sigurna hoće li ga njima privući bliţe ili odgurnuti.

To boli. Ta jaka strast koja ju je sasvim preplavila i prostrujala kroz nju, pogaĊajući pravo u centar, komešajući joj misli i plašeći je da ne izgori od nje.

57

Pobuna

To prija. Osećanja koja je probudio u njoj, obećanja koja joj je dao svetlucanjem u svom pogledu. Ako postoji granica izmeĊu raja i pakla, on je upravo po njoj poveo i sad joj preti opasnost da padne sa ivice.

I poĉela je da drhiti, boreći se protiv toga, protiv njega, protiv sebe.

Podigao je glavu na njeno prigušeno cviljenje. U njenim oĉima se ogledao strah, zbunjenost i ţelja. Ta kombinacija ga je umalo uništila. Primetio je da je još uvek drţi za ruke i da će se na tom mestu sigurno pojaviti modrice. Proklinjući sebe, sklonio se sa nje i nije se okrenuo sve dok nije uspeo da povrati malo samokontrole. „Ništa ne moţe da me opravda", uspeo je da izusti posle nekoliko trenutaka. „Osim ĉinjenice da te ţelim." Okrenuo se, spazivši je kako ustaje. „Sam bog zna zašto." Ţelela je da zaplaĉe. Iznenada, oĉajniĉki je ţelela da zaplaĉe, ţelela je da je ponovo zagrli, da je poljubi kao prvi put, onako neţno i paţljivo. Otresla je lišće sa kose, prošavši prstima kroz nju, i zabacila je pozadi. Moţda je izgubila dostojanstvo, ali joj je ostao ponos. „Babe i ţabe, gospodine." Glas joj je bio hladan, kao i pogled, a resila je da joj i srce bude takvo. „One se ne vole i ne mešaju." „Odliĉno reĉeno", promrmljao je, taĉno znajući šta ona oseća prema njemu.

Voleo bi da bude tako siguran u ono što on oseća prema njoj. „Nadajmo se da smo samo malo preterali. Ima nešto u tebi, Serena, što kod mene izaziva najprimitivnije emocije, ali uveravam te da umem da ih obuzdam u većini sluĉajeva."

Ta njegova hladnoća samo uĉini da poţeli da mu se ponovo baci u naruĉje.

Umesto toga, savršeno je vladala svojim osećanjima. „To ćemo još da vidimo."

Okrenula se i zaputila ka svom konju. Kad je uzela uzde, zatresla se od dodira Brigamove ruke na svojoj kosi. „Imaš lišće u kosi", kazao je, boreći se sa ţeljom da je ponovo privuĉe k sebi, da je samo drţi u naruĉju. „Odleteće." Kada joj je stavio ruku na rame, okrenula se ka njemu. „Jesam li te povredio?"

58

Pobuna

Ganulo ju je ţaljenje koje je videla u njegovim oĉima i ljubaznost u njegovom glasu. Morala je da proguta knedlu da bi mogla da mu odgovori mirno i staloţeno. „Nije mene lako slomiti, gospodine." Odbila je njegovu ponudu da joj pomogne da se smesti u sedlo. On je ostao da stoji, dok je ona poterala konja u galop.

59

Pobuna

Peto poglavlje „Lud si ako misliš da ću da se izleţavam dok se ti i moj otac angaţujete za prinĉevu stvar."

Dok ga je Brigam posmatrao, Kol ustade iz kreveta i nesigurno stade na noge.

Još mu se pomalo vrtelo u glavi, ali naslonio se na krevet i skinuo pidţamu. „Gde mi je odeća, doĊavola?" „Dragi moj Kole", reĉe Brigam suvo, „kako bih ja to mogao da znam?" „Sigurno si video šta su uradili sa njom." „Ţao mi je što u vezi toga ne mogu da ti pomognem." Brigam otkinu konĉić koji mu je visio sa rukava i nastavi najljubaznijim tonom. „Niti ću te nositi nazad u krevet pošto se onesvestiš i padneš sa konja." „Kad je jedan Mekgregor pao sa konja..." „Ţao mi je što moram da te podsetim da ti se to već jednom desilo." Kol soĉno opsova i krenu ka sanduku da potraţi svoje stvari, a Brigam prekrsti ruke na leĊima. „Kole", obrati mu se najljubaznije što je umeo, „potpuno te razumem. Sigurno je grozno biti vezan za bolesniĉki krevet po ĉitav dan i noć, ali zaista je ĉinjenica da još nisi dovoljno dobro da moţeš da putuješ." „Tvrdim da jesam." „Gven tvrdi da nisi."

Iznerviran što je našao samo ĉaršave i ćebad, Kol zalupi poklopac sanduka. „Do kada će mi ta muĉiteljka zagorĉavati ţivot?" „Dok god bude morala da ga spašava." To ućutka Kola, koji je stajao go, kao od majke roĊen, na jutarnjem suncu. Pustio je bradu otkako je otišao iz Londona, a grubost koju je davala njegovom licu dobro mu je pristajala. „Ne sumnjam u to", dodade Brigam. „I ne bi mi smetalo da vidim da je sav njen trud bio uzaludan, pošto si ti suviše ponosan da bi odmarao dok ne budeš od neke koristi." „Još nije došao taj crni dan kad će me Kempbelovi spreĉiti da jašem sa svojim ocem za podršku klanu Stjuartovih." „Biće još prilika, ovo je tek poĉetak." Brigam se osmehnu, znajući daje Kol preke naravi i dozvoljavajući mu da shvati suštinu. Umnogome je podsećao na svoju sestru po naĉinu kako se raspaljivao, poput suvog drveta kad ga baciš u vatru. Šteta što se Serena nije tako brzo hladila. „I podsetiću te, mi danas idemo

60

Pobuna

samo na obiĉnu lovaĉku zabavu. Ne bi valjalo da se tome pridaje neki veliki znaĉaj." „Mislio sam da u svojoj kući mogu da govorim šta hoću", reĉe Kol, ali se povuĉe. Nije mu prijalo što je tako, ali bio je svestan da još nije spreman za putovanje na zapad. I što je još gore, ako bude insistirao da ide, usporiće ostale. „Naći ćete se sa Mekdonaldovima i Kamerunovima?" „Tako sam obavešten. Trebalo bi da budu prisutni i Drumondovi i Fergusonovi." „Treba da razgovarate sa Kameronom od Lošiejela. On je oduvek snaţno podrţavao Stjuartove i njegova reĉ se poštuje." Kol provuĉe ruku kroz svoju riĊu kosu. „DoĊavola. Trebao bi da sam tamo, pored svog oca, da pokaţem da sam uz princa." ,,U to niko neće sumnjati", poĉe Brigam, a zatim se zaustavi kad je Gven ušla sa doruĉkom na posluţavniku. Baci kratak pogled na brata, koji je stajao nasred sobe go i besan, i zacokta. „Nadam se da nisi pokidao konce." „DoĊavola, Gven." Kol se ogrnu ćebetom. „Imaj malo poštovanja."

Neţno se osmehnuvši, ona spusti posluţavnik i pozdravi Brigama. „Dobro jutro, Brige."

On prinese maramicu ustima, uzaludno pokušavajući da prikrije osmeh. „Dobro jutro." „Brige, je li?", negodovao je Kol. Znao je da će se, ako bude ostao koji trenutak duţe, osramotiti. „Postao si prokleto prisan sa mojom sestrom, Ešburne."

Brigam se umalo ne trgnu, pomislivši koliko je postao prisan sa njegovom drugom sestrom. „Prestali smo sa formalnostima onog trenutka kad smo obrisali tvoju krv." On uze ogrtaĉ. „Plašim se da će Vas pacijent danas namuĉiti, Gven. U lošem je raspoloţenju."

Gven se ponovo osmehnu i krenu da presvlaĉi posteljinu na Kolovom krevetu. „Kol mene nikad ne moţe da namuĉi." Protresla je njegove jastuke. „Osećaćeš se bolje posle doruĉka, Kole. Ako budeš ţeleo da izaĊeš u kratku šetnju, poći ću sa tobom. Ali prvo ćeš morati da se obuĉeš."

Brigam se trudio da se ne osmehne. Moţda nema ţestinu svoje sestre, ali Kolov anĊelĉić zna kako da istera svoje. „Pošto te ostavljam u dobrim rukama, mogu mirno da idem."

61

Pobuna

„Brige..."

Brigam lagano nasloni ruku na Kolovo rame. „Vratićemo se za nedelju dana."

Suviše slab da bi se raspravljao, Kol leţe u krevet. „ Neka vas bog ĉuva."

Brigam ga ostavi sa Gven koja mu je oblaĉila ĉistu košulju za spavanje. Uputio se ka stepenicama, ali |e nakratko zastao kad je primetio da ga Parkins ĉeka, uspravnog stava, krutih usana, drţeći kofer. „Resio si da se vratiš u Englesku, Parkinse?" „Naprotiv, gospodaru, nameravam da Vam se pridruţim na Vašem putovanju."

Brigam ga pogleda preko i ozbiljno. „Proklet da sam ako ćeš."

Parkinsu zaigra mišić na obrazu, kao jedini pokazatelj njegove uznemirenosti. „Pratiću Vaše gospodstvo na tom putu." „Ne pravi se gluv, ĉoveĉe. Ako bih nekog i poveo, bio bi to Dţem. Bar bi mi bio od neke koristi sa konjima."

Iako je primio veliki udarac time što je uporeĊen sa obiĉnim konjušarom, Parkins ostade rešen. „Uveren sam da ću lordu Ešburnu biti od koristi." ,,A ja sam uveren da nećeš", odgovori Brigam i proĊe pored njega. „Svejedno ću Vam se pridruţiti, gospodaru."

Polako, skoro sasvim siguran da ga nije dobro razumeo, Brigam se okrete ka Parkinsu, koji je kao neka statua pravde stajao na vrhu stepeništa. „NareĊujem ti da ostaneš", reĉe on vrlo tihim i vrlo opasnim glasom. Parkins pretrnu, ali se ne pomeri. „Ţao mi je što me Vaša nareĊenja ne mogu ubediti da moja duţnost nije da budem pored Vas, moj gospodaru. Pratiću Vas." Brigamove oĉi se suziše i on koraknu napred. „Na ivici sam da te otpustim, Parkinse."

On ni tad ne ustuknu. „To je Vaše lordovsko pravo. Ali ĉak i u tom sluĉaju, ja ću Vas pratiti." „Proklet da si, Parkinse." Razdraţen, Brigam se sjuri niz stepenice. „Neka bude kako hoćeš, ali da se nisi ţalio na tempo saputnika." „U redu, gospodaru." Sasvim zadovoljan, Parkins se osmehnu Brigamu iza leĊa.

Brigam izlete iz kuće i uputi se ka štalama da porazgovara sa svojim konjušarom. Tek je svanulo, a on se već dva puta raspravljao, pomisli. Obavio je oko sebe svoj ogrtaĉ kad je izašao, a njegovi dugi koraci vukli su se po zaleĊenoj

62

Pobuna

zemlji. Bilo bi tako dobro osedlati konja i jahati. Daleko odavde, pomisli, osvrćući se ka Sereninom prozoru. Daleko od nje, ispravi se, skoro divljaĉki.

Uspevala je da ga izbegne cele veĉeri. A Brigam se sećao, priliĉno nervozno, kako joj je glas bio hladan kao zemlja po kojoj je gazio.

Nije mogao da je krivi zbog naĉina na koji se poneo prema njoj.

Ali ju je, ipak, krivio. Sasvim.

Ona ga je izazivala i provocirala dok njegov temperament nije eksplodirao. Ona se rvala sa njim kao kakva opasna maĉka, dok ga strast nije sasvim obuzela.

Nikada, nikada u svom ţivotu nije bio nasilan ni prema jednoj ţeni. Znalo se da je strastven ljubavnik, ali nikada nije bio grub, još manje nasilan.

Sa Serenom se jedva suzdrţavao da joj ne iskida odeću i zaroni u nju kao ĉovek koga je obuzelo ludilo.

Ona je bila uzrok. Ako do svojih dvadeset pet godina nikad nije bio loš prema nekoj ţeni, naravno da krivica leţi u njoj. Izazivala ga je, zlobno je razmišljao.

Podsmevala mu se.

Oĉaravala ga je.

Prokleta da je. On šutnu kamen koji mu se našao na putu - napravivši ogrebotinu na ĉizmi koja će ozbiljno uznemiriti Parkinsa - i poţelevši da i Serenu moţe da skloni tako lako kao što je sklonio kamen.

Bolje će se osećati u nedelji koja predstoji bez nje. Kada se bude vratio, već će proći to ludilo koje ga je obuzelo. I onda će se ponašati prema njoj sa duţnim poštovanjem i ravnodušno, kao prema sestri svog najboljeg prijatelja.

Ni pod kojim uslovima se neće sećati naĉina na koji se njeno telo topilo pod njegovim.

Neće pomišljati na ukus njenih usana, vrelih i mekih od poljubaca.

I neka je proklet ako dozvoli sebi da se seća kako mu je ime zvuĉalo kad ga je ona izgovorila, samo jednom, u naletu najdublje strasti.

Ne, neće ništa od toga raditi, ali mogao bi da je ubije ako mu se ponovo naĊe na putu.

Bio je razdraţen i u lošem raspoloţenju kada je ušao u štalu. Pre nego što je gurnuo vrata, otvorila su se iznutra. Serena je, njišući se, izašla. Lice joj je bilo bledo, oĉi umorne, a haljina isprskana krvlju. „Rena, zaboga!" Uhvatio ju je za ramena tako snaţno da je zaplakala. A onda ju je ĉvrsto zagrlio. „Šta se desilo? Gde si se povredila? Ko ti je to uradio?"

63

Pobuna

„Šta? Šta?" Lice joj je bilo u naborima njegovog ogrtaĉa, a ruka kojom je sklanjala kosu drhtala je. „Brige... Lorde Ešburne..." Ali nije mogla da razmišlja dok ju je on drţao kao da je nikada neće pustiti. Kad ju je zagrlio, Serena je nejasno shvatala da je postajala ona o kojoj neko brine i štiti je. Borila se sa ţeljom da se šćućuri uz njega. „Lorde..." „Gde je?" pitao ju je, jednom rukom je obgrlivši oko struka, a drugom vadeći maĉ. „Kunem se bogom da će ţiveti samo onoliko koliko mi je potrebno da ga ubijem. Koliko si povreĊena, ljubavi?"

Zinula je od iznenaĊenja, dok ju je on drţao neţno, pazeći da je ne povredi još više. „Jesi li lud?" sabrala se. „Koga hoćeš da ubiješ? Zašto?" „Zašto? Zašto? Sva si u krvi i još me pitaš zašto!"

Serena zbunjeno pogleda svoju haljinu. „Naravno da sam u krvi. Kad se kobila ţdrebi, uvek ima krvi. Dţem i ja smo već pola noći sa Betsi. Oţdrebila je blizance, drugo nije izlazilo lako kao prvo. Malkolm je van sebe od uzbuĊenja." „Oţdrebila se", reĉe on ravnodušno dok je ona zurila u njega.

Serena obliza usne pitajući se treba li mu jedan od Gveninih napitaka. „Imate li groznicu?" „Sasvim sam dobro." Glas mu je bio ĉvrst kad se odmakao i uvukao maĉ. „Molim Vas, izvinite. Pomislio sam da je krv Vaša." „Oh." Ponovo pogleda svoju haljinu, ozarena i zbunjena njegovim objašnjenjem. Koliko se seća, još niko nije potegao maĉ da odbrani njeno ime.

Nije znala šta da kaţe. Krenuo je da je brani kao da ju je ĉitava vojska napala. I nazvao ju je „ljubavi". Serena skupi usne. Moţda ga i trese groznica. „Treba da se operem."

On proĉisti grlo, osetivši se kao desetostruka budala. „Jesu li kobila i ţdrebad dobro?" „Odliĉno, svi su dobro, samo je Malkolm premoren." Stavila je ruke u nabore svoje haljine, ne znajući šta bi sa njima. Ĉudno, ţelela je da se nasmeje. I jeste bilo smešno, Brigam je izvukao svoj maĉ kao anĊeo osvetnik. Ili Ċavo. A ona je mirisala na prašinu, znoj i poroĊajnu krv. „Izvinite, gospodine", izustila je kad je smeh jurnuo iz nje. Ona je uţivala da se bori sa njim, a ništa više od ovoga nije moglo da ga osramoti. „Ovo Vas zabavlja, gospoĊice?" Glas mu je bio hladan poput leda na ribnjaku.

64

Pobuna

„Ne. Da." Uzdahnuvši, obrisala je oĉi. „Veoma mi je ţao zbog mog smeha.

Umorna sam." „Onda Vas ostavljam da odete u krevet."

Nije mogla da ga pusti da tako ode, pomislila je i stavila ruku na vrata. Muĉilo bi je kad bi se rastali u svaĊi. Ne bi mogla da spava ĉitave noći kad bi mu se izrugala što je hteo da je zaštiti. „Moj lorde."

Okrenuo se. Pogled mu je ponovo bio smiren i veoma hladan. „Da?" Jezik joj se zavezao. Ovo nije ĉovek kome se moţeš uz osmeh jednostavno zahvaliti. Drugi muškarac bi razumeo - onaj koji ju je onako neţno drţao. Ali ne i ovaj. „Vi danas odlazite sa mojim ocem i njegovim ljudima." „Da." Odgovorio je kratko dok su mu prsti poĉivali na dršci maĉa. „Ţelim Vam sreću... U lovu."

On podiţe obrvu. Dakle, ona zna, pomislio je. Budući da je Mekgregorova, ako bude morala, ona će pre u grob otići nego reći nekome. „Hvala Vam, gospoĊice.

Ne bih Vas više zadrţavao."

Krenula je, a zatim se okrenula, u oĉima joj je ponovo gorela strast. „Sve bih dala da mogu danas da idem sa vama." Skupljajući suknje, potrĉala je ka kući.

Brigam je ostao da stoji na istom mestu, na sveţem vazduhu ranog jutra i povetarcu koji mu je talasao kosu. Ovo mora da je ludilo. Najveća greška prosuĊivanja, najoštrija ironija sudbine.

Bio je zaljubljen u nju.

Duboko izdahnuvši, gledao je za njom dok je trĉala uzbrdo. Bio je zaljubljen u nju, pomisli ponovo, a ona bi mu srce probola kolcem onog trenutka kad bi joj ga dao.

Bilo je to dugo i naporno jahanje preko zemlje mnogo više divlje od one koju su on i Kol prešli na svome putu ka severu. Prolazili su predelima na kojima je eho odjekivao brdima i prelazili gole stene, koje su poput nabijenih zuba virile iz zemlje. Sivi vrhovi i litice beleli su se od snega i leda. Kilometrima jedva da su koju udţericu videli. Zatim su naišli na selo iz ĉijih se dimnjaka vijorio gust dim, a ljudi su izlazili iz kuća da se pozdrave i razmene novosti.

Bila je to Škotska o kojoj je njegova baka priĉala, teška, ĉesto neplodna, ali uvek krajnje gostoljubiva. Zaustavili su ih, a pastir ih je odvukao da obeduju sa

65

Pobuna

njegovom porodicom. Bila je posluţena supa od raznih dakonija, za koje Brigam nije ţeleo da zna šta su, pogaĉice i crni puding. Radije bi ruĉao hranu iz zaliha koje su poneli, ali je jeo ono što mu je ponuĊeno, znajući da je hrana veoma dragocena meĊu izolovanim brdima. Isprali su je Juanovim pivom.

Bilo je tu i šestoro dece, polugole, ali srećne, i pastirova ţena, koja je sedela pored vatre i plela na vretenu. Kuća od treseta smrdela je na gomilu komposta koja se nalazila ispred ulaznih vrata, i na stoku, koja je bila smeštena u susednoj prostoriji.

Ako je porodica i bila ogorĉena na svoju tešku sudbinu, nije to pokazivala.

Pastir nazdravi, izraţavajući svoju odanost kralju Stjuartu.

Svi muškarci su bili dobrodošli i svima je ponuĊena hrana, mada su porcije bile oskudne. Brigam nije mogao da se ne nasmeje kad je primetio kako se Parkins bori da proguta zalogaj misteriozne supe, dok sklanja par prljavih ruĉica sa svog besprekorno ĉistog rukava.

Gosti su morali pronaći mnogo izgovora pre nego što su ubedili svoje domaćine da ih posao spreĉava da prenoće kod njih. Napolju se digao vetar, donoseći miris snega. „Imam osećaj da će sledeće nedelje gladovati zbog nas", prokomentarisa Brigam kada su krenuli ka zapadu. „Biće i za njih, njihov vlastelin će im dati koliko im bude trebalo. Tako je to kod klanova." Juan je jahao kao da je upola mlaĊi nego što jeste, uspravno je sedeo u sedlu, opušteno drţao uzde, delovao je neumorno. „Ljudi poput njega su potrebni Ćarliju da bi Škotska napredovala." ,,A Kamerunovi?" „Dobri su ratnici i pravi ljudi." Juan pusti konja da ide laganim, dugim korakom. „Kad vidite Glenfinan, sami ćete zakljuĉiti." „Jakobitima će biti potrebni dobri ratnici, ali i dobri generali. Pobuna će biti uspešna onoliko koliko prinĉevi savetnici budu uspešni."

Juan ga ispitivaĉki pogleda. „Dakle, razmišljali ste o tome." „Da." Brigam je posmatrao predeo dok su jahali. Stenovita, valovita zemlja bila je savršeno bojno polje za gorštake. Ĉovek koji jaše iza njih, ĉovek koji ţivi meĊu ovim visovima, najbolje zna njihove prednosti i mane. „Ako bitku dovedemo ovamo, pobedićemo. Britanija će se ujediniti."

66

Pobuna

„Moja je ţelja da vidim Stjuarta na prestolu", prozbori Juan. „Ali da znate, viĊao sam ratove i ranije, 1715. i 1719. godine. Video sam kako se nade bude i kako nestaju. Nisam prestar da mi krv ne uzavri pri pomisli na bitku i da se ne nadam da će stare greške da se isprave. Ali ovo će biti poslednja." „Doţivećete Vi i ostale bitke, Juane." „Ova će biti poslednja", ponovi on. „Ne samo mene, mladiću, već za sve nas."

Brigam je razmišljao o njegovim recima dok su prilazili Glenrinan.

Voda jezera Loh Uam bila je tamna, ljubiĉastoplava. Kad su stigli do velike, kamene tvrĊave, poĉeo je sneg da pada. Nebo poprimi gustu, sivu boju, a vetar ustalasa površinu jezera.

Njihov dolazak doĉekan je sviranjem rogova, a glasna, jeziva muzika je odzvanjala kroz vazduh. Uz pratnju iste muzike su slavili, ţalili i kretali u bitku.

Dok je tako stajao, a sneg mu kovitlao oko nogu, Brigam je shvatio kako ĉovek uz tu muziku moţe da plaĉe ili da se bori.

Kad su ušli u tvrĊavu, sluge su otišle da odnesu prtljag koji su poneli, vatre su gorele, a viski je sipan svakome ko ga je ţeleo. „Dobro došli u Glenfinan." Donald Mekdonald podiţe svoju ĉašu viskija. ,,U tvoje zdravlje, Juane Mekgregore."

Juan ispi, a u oĉima mu se ogledao kalibar Mekdonaldovog viskija. ,,I u tvoje." „Lorde Ešburne." Mekdonald pokaza da se sipa još viskija. „Verujem da Vas je moj stari prijatelj dobro ugostio?" „Veoma dobro, hvala." „Za vaš uspešan boravak u Glenfinanu." Mekdonald nazdravi i ponovo ispi ĉašu. I ne prvi put, Brigam je bio zahvalan viskuju zbog dejstva koje je imao na njegovu glavu. Kad je primetio kako ga ostali lako ispijaju, shvatio je da je to nasledio od svoje bake. „Dakle, Vi ste roĊak Meri Mekdonald sa ostrva Skaja?" „Njen unuk."

Mekdonald je sada morao da nazdravi i za nju. „Sećam je se. Bila je zdrava curica, kad god sam išao kod njih u posetu, morao sam biti manji od makovog zrna. Ona Vas je odgajila?" „Od trenutka kada su moji roditelji umrli. Bilo mi je oko deset godina." „Pošto ste ovde, ne sumnjam da je dobro odradila svoj posao. Sigurno ste gladni, gospodo. Spremili smo vam kasnu veĉeru." ,,A ostalima?" upita Juan.

67

Pobuna

„Ješće sutra." Mekdonald je gledao u vrata, a njegovo masno i debelo lice razvuĉe se u osmeh. „Moja ćerka. Juane, sećaš se moje Margaret?"

Brigam se okrenu i ugleda sitnu, tamnokosu devojku od nekih osamnaest godina. Naklonila se, a zatim prišla Juanu, smešeći se i otkrivajući jamice na svojim obrazima. „Prava si devojka", reĉe, poljubivši je u oba obraza. „Porasla si, Megi." „Prošle su dve godine." Glas joj je bio neţan i veseo. „Ista je majka, Donalde. Hvala bogu da izgled nije nasledila od tebe." „Hrabar si kad me vreĊaš u roĊenom domu." Ali u Mekdonaldovom glasu se ĉuo prizvuk ponosa. „Lorde Ešburne, da Vam predstavim moju ćerku Margaret."

Megi još jednom pokleknu i pruţi ruku Brigamu. „Lorde." „GospoĊice Mekdonald. Zadovoljstvo je videti takav cvet na ovoj pustoj livadi."

Zakikotala se, pokvarivši elegantan naklon. „Hvala Vam, gospodine. Ne ĉujem ĉesto udvaranja. Vi ste Kolov dobar prijatelj?" „Jesam." „Mislila sam..." Pogled joj je sa Brigama prešao na Juana. „On nije pošao sa Vama, lorde Mekgregore?" „Ne da nije ţeleo, Megi. Nego, do pre nekoliko godina sam bio ĉika Juan."

Ona se saţe i poljubi njegov obraz zarastao bradom. „Još uvek ste ĉika Juan."

Uhvati ju je za ruku kad se-okrenuo Mekdonaldu: »Kol i Brigam su imali problema kad su dolazili iz Londona. Kempbelovi." „Kol?" Megi brzo izusti, otkrivajući više nego što je nameravala. „Je li povreĊen?"

Juan podiţe obrvu kad njen stisak postade jaĉi. »Sad je odliĉno, ali Gven je izriĉito naglasila da ne srne da putuje." „Molim Vas, ispriĉajte mi šta se desilo. Je li teško ranjen? Je li..." „Megi." Uz mali osmeh Mekdonald prekinu ćerkino ispitivanje. „Verujem da će nam Juan i lord Ešburn ispriĉati sve o tome. Verujem da sad ţele da se osveţe pre veĉere."

Iako vidno nestrpljiva, ona se povuĉe. „Naravno, oprostite. Pokazaću vam gde su vaše sobe."

68

Pobuna

Zahvalna, ona ostavi kecelju i povede oĉeve goste stepenicama iz sobe za primanje. „Ako nešto bude bilo potrebno, slobodno traţite. Veĉera će biti za jedan sat, ako Vam odgovara." „Ništa mi više ne bi odgovaralo", reĉe Juan i uštinu je za obraz. „Izrasla si u finu devojku, Megi. Tvoja majka bi se ponosila tobom." „Ĉika Juane... Je li Kol strašno povreĊen?" „Oporaviće se, dajem ti reĉ."

Primorana da se zadovolji time, ostavi muškarce nasamo.

Veĉerali su opušteno i elegantno u velikoj trpezariji. Bile su posluţene ostrige, veće nego što ih je Hrigam ikada pre video i losos u izvrsnom sosu, a zatim je sledila peĉena patka.

Bila je na stolu i velika ĉinija sosa od groţĊa i ovĉije šnicle. Trpeza je bila izvrsna i bogata. Domaćini su ih ĉak ponudili i poslasticama: pitom od jabuka, dinstanim kruškama, tartom i slatkišima.

Megi je svoju duţnost domaćice obavljala lako i ţivahno. Do trenutka kada je veĉera bila završena, a ona i rebalo da ostavi muškarce nasamo sa vinom, već ih je sve oĉarala, od Juana do poslednjeg njegovog pratioca.

Razgovor je prešao na politiku. Priĉalo se o Lujevim namerama u pogledu Engleske i njegovoj podršci Ĉarlsu i jakobitima, dok je posluga donosila nove svece i odrţavala vatru.

Ovde, u ovoj trpezariji, u divljim, zapadnim Visovima, postojala je jednoglasna podrška uplašenom princu. Brigam je shvatio da bi se ovi ljudi ne samo borili uz njega već da ga vole kao nadu koju je simbolizovao još od svog roĊenja.

Kasno je legao u krevet, ali nije mogao da zaspi. Vatra je gorela, a draperija oko kreveta nije dozvoljavala promaji da prodre, mada je ĉuo zujanje vetra koji je pokušavao da uĊe kroz prozorsko okno. Njegove misli, ma koliko se trudio da ih dovede u red, stalno su se vraćale Sereni.

Je li legla? Da li je brzo zaspala? Odmaraju li joj se misli, a telo opušta? Ili i ona, kao i on, leţi budna i nemirna, dok joj se misli komešaju, a telo postaje napeto od ţelje koja gori silovito poput plamena u noći?

Kakvo to ludilo vuĉe muškarca ka ţeni koja prezire i njega i sve što on predstavlja? U svom ţivotu je sretao i lepše ţene, a nesumljivo je bilo umilnijih.

Bilo je i ţena koje su se smejale i veselile, u krevetu i van njega, ne razmišljajući o tome da li je on engleski lord ili francuski seljak. A bilo je i onih,

69

Pobuna

dostojanstvenih i elegantnih, kojima je bilo zadovoljstvo da ga posluţe ĉajem ili da mu se pridruţe u jahanju kroz park.

Zašto ni zbog jedne od njih nije leţao u krevetu preznojavajući se pri pomisli na njihove bele ruke i crvenu kosu? Ni zbog jedne nije osetio vatru pri samoj pomisli na njeno ime, lice, oĉi. Nisu imali ništa zajedniĉko osim namere da onaj koga oni ţele sedne na presto. Njemu tu ništa nije bilo logiĉno, nije bilo razloga da ĉovek izgubi svoje srce za ţenom koja bi ga bacila pod noge kad bi joj ga dao.

Ali on ju je voleo. Shvatio je da će ga to što sledi svoju savest i jakobinsku stvar koštati mnogo više nego što se nadao.

I kad je konaĉno zaspao, loše je spavao, probudio se neposredno posle svanuća, kad su stigli Kamerunovi.

Do podneva je kuća bila prepuna ljudi. Mekdonaldovi iz istoĉnih krajeva, Kamerunovi, Drumondsovi, još Mekgregorovih iz udaljenih okruga. Skup se pretvorio u proslavu na kojoj se sviralo u gajde i ispijao viski. Preterivalo se sa grubim manirima i prekomernim smehom.

Doneti su i pokloni - jeleni, zeĉevi i sve što je bilo ubijeno tokom putovanja.

Posluţeni su za veĉeru, a ogromna trpezarija je te veĉeri bila prepuna ljudi.

Društvo za trpezom bilo je raznoliko, od zemljoposednika i vlastelina i njihovih najstarijih sinova, do ljudi koji su ĉinili njihovu pratnju. Svi su obedovali za istim stolom i posluţivani su istom hranom, ali sa suptilnim razlikama.

Na ĉelu stola stajala je divljaĉ, peĉena i prelivena vinom. Na sredini je stajalo pivo i porto pored ovĉetine i zeĉetine. U dnu stola pored soli nalazila se govedina i kobasice i sluţilo se obiĉno pivo. Niko nije bio uvreĊen rasporedom i svi su sa apetitom jeli. Sluge su stajale pored stolica, mnogi od njih su bili lokalni seljani koji u ovo veĉe imali takvu duţnost.

Pilo se i nazdravljalo: za pravog kralja, za princa Honija, za svaki klan, za supruge i kćeri vlastelina, jedna za drugom, dok su se flaše praznile, a druge otvarale. Dizali su ĉaše za kralja koji se nalazio sa one strane Kanala. Nije bilo sumnje da su njihova srca bila uz njega. Ali kad se povela priĉa o Stjuartu i ratu, Brigam je video da su mišljenja podeljena.

U nekima je krv toliko uzavrela da su bili spremni smesta da krenu u marš na Edinburg, izvlaĉili su maĉeve i duvali u gajde. Stari inat je isplivao kada su se rane ponovo otvorile i njihov otrov pokuljao napolje. Progonstva, egzekucije,

70

Pobuna

spaljeni domovi, roĊaci poslati da budu najamni radnici na plantaţama, a imovina oduzeta.

Kao što mu je Serena jednom rekla, ne moţe se zaboraviti, niti se moţe oprostiti.

Ali bilo je i onih koji su bili voljni da svoje ţivote i zemlju stave u ruke nesigurnog princa. Već su ratovali i iskusili gubitak ljudi i snova.

Kameron od Lohijela bio je voĊa svog klana dok mu je otac bio u egzilu, bio je srcem uz princa, ali rezervisan. „Ako se budemo borili bez francuskih trupa, Englezi će nas proterati sa naše zemlje u brda i pećine. Klan Kamerun je odan pravom kralju, ali mogu li klanovi sami stati pred utreniranu, moćnu Englesku? A gubitak bi uništio povratak Škotske." „Pa šta ćemo da radimo?" Dţejms Mekgregor, naslednik Roba Roja, udari rukom o sto. „Nećemo se latiti maĉeva? Sedećemo pored svojih ognjišta, stariti i ĉekati odmazdu? Meni je dosta elektora i njegove nemaĉke kraljice." „Ako se maĉ ne izvadi, ne moţe se ni slomiti", Lohijel uzvrati smireno. „Da." Voda Mekleoda potvrdi dok je ispijao svoj porto. „Iako treba nešto da preduzmemo, ludost je boriti se ako ne moţemo da pobedimo. Već smo gubili i platili ogromnu cenu za to." „Mekgregorovi su uz princa", reĉe Dţejms sa ţarom u oĉima. „Kao što ćemo bitu uz njega kad zauzme svoj tron." „Tako je, momĉe", upade Juan. Znao je da je Dţejms nasledio odanost svoga oca i dobar deo njegovog lukavstva i ljubavi prema spletkama, ali ne i njegovu kontrolu. „Bićemo uz princa Bonija, ali nisu tu u pitanju samo presto i nepravda.

Lohijel je u pravu. Ovo nije rat u koji na brzinu treba da se krene." „Dakle, borićemo se kao ţene?" upita Dţejms. „Samo priĉom?"

Bilo je popijeno toliko viskija da je atmosfera pretila da prokljuĉa. Dţejmsove reĉi su samo raspalile srdţbu. Pre nego što neko još nešto izusti, Juan progovori, usmerivši paţnju ljudi na sebe. „Borićemo se kao plemići. Kao što su se borili naši oĉevi i oĉevi naših oĉeva. Ja sam se borio pored tvog oca Dţejmse", reĉe on tiho. ,,I pored tebe kad smo obojica bili mladi", reĉe Lohijelu. „Ĉast mi je da dignem svoj maĉ i maĉ svog sina za Stjuartove. Kad se budemo borili, borićemo se hladnih glava i lukavo, kao gavran i lisica."

71

Pobuna

„Ali znamo li hoće li princ da se bori?" dodade neko za stolom. ,,I ranije smo se skupljali, još za njegovog oca, i ništa nije bilo."

Juan dade znak da mu se ponovo napuni ĉaša. „Brigame, ti si proveo neko vreme pored princa u Parizu. Reci nam šta misli."

Za stolom se ućutaše, pa je Brigam govorio umerenim glasom. „Namera mu je da se bori za svoja prava i svoj dom. U to ne sme nimalo da se sumnja." Zaustavio se da osmotri lica koja su ga okruţivala.

Svi su slušali, ali nisu svi bili oduševljeni njegovim reĉima. „On ovde i u Engleskoj traţi jakobite koji bi se borili uz njega i nada se da će uspeti da ubedi kralja Luja da ga podrţi. Sa Francuskom uz sebe, mislim da nema mesta sumnji da će poraziti svoje neprijatelje i pobediti" On podiţe i asu, zastavši ponovo na tren. „Bez njih biće potrebna ĉvrsta akcija i ujedinjen front." „Naši neprijatelji će se boriti uz vladinu armiju", lohijel dobaci. Sa tugom pomisli na smrt i uništenje koji će zasigurno pratiti njihovo oslobaĊanje. ,,A princ je mlad, neiskusan u boju." „Da", saglasi se Brigam. „Potrebni su mu iskusni ljudi, savetnici koliko i ratnici. Ne sumnjajte u njegovu ambiciju i rešenost. Doći će u Škotsku i biće mu potrebna podrška klanova, njihova srca i maĉevi." „Moje ima", reĉe Dţejms, podiţući ĉašu u znak potvrde. „Ako se prinĉev stav ne promeni", reĉe Lohijel polako, „Kameronovi će stati uz njega."

Razgovor se produţio do duboko u noć, pa se preneo na sutrašnji dan, pa na prekosutrašnji. Jedni su bili spremni da smesta podignu svoje maĉeve i svoje ljude. Drugi su bili daleko od oduševljenosti.

Kada su odlazili od Mekdonaldovih, nebo je bilo sumorno poput Brigamovih misli. Ĉarlsova blistava ambicija lako bi mogla izgubiti sjaj.

72

Pobuna

Šesto poglavlje erena je sedela u svojoj sobi pored vatre koja je pucketala, sklupĉana u svojoj odeći za spavanje, dok joj je majka ĉešljala i sušila kosu. Fioni je to vraćalo uspomene, istovremeno slatke i tuţne, na detinjstvo njene najstarije ćerke. Koliko je samo puta stajala ovako pored ćerke sklupĉane pored vatre, dok joj je koţa bila vrela od kupanja. Tada joj je lakše leĉila rane i rešavala probleme.

Sada je to dete bilo ţena, pomisli Fiona, sa svim svojim ţenskim potrebama i ţenskim strahovima. Bilo je trenutaka kada je njena devojĉica sedela sama pored vatre.

Obiĉno kada bi njih dve ovako provodile vreme, Serena je bila puna priĉe, pitanja, smeha. Sada je bila ĉudno potištena, gledala je u vatru, a ruke su joj mirno poĉivale u krilu. Kroz otvorena vrata ĉule su Gven i Malkolma kako zabavljaju Kola. Smeh i radost su odzvanjali prostorijom.

Od sve njene dece Serena ju je najviše zabrinjavala. Kol je bio tvrdoglav, oĉigledno, ali i veoma sliĉan svom ocu, što je uveravalo Fionu da će i on naći svoj pravi, dobar put. Gven je bila mila i draga. Fiona nije imala sumnje da će joj njeno nesebiĉno srce i krhki izgled doneti dobrog muţa. A Malkolm...

Osmehnula se dok je ĉetkom prolazila kroz Sereninu dugu, gustu kosu. Bio je šarmantan i nestašan, pametan kao pĉelica, hvala dragom bogu.

Ali Serena je bila ta koja je nasledila tu divlju narav Mekgregorovih, kao i srce koje je lako povrediti. Serena je bila ta koja je mrzela sa istom strašću sa kojom je i volela, koja je postavljala pitanja na koja se nije moglo odgovoriti, koja se odliĉno sećala onoga što je trebalo zaboraviti.

To je najviše zabrinjavalo Fionu. Da je onaj strašni dogaĊaj prestravio Serenu onoliko koliko je prestravio nju. Fionu su još pekli oţiljci od onoga što joj je onaj engleski oficir uradio. Ne njenom telu, već srcu. I plašila se da ti oţiljci nikad neće nestati sa Sereninog srca, kao što neće ni sa njenog. Ali dok je Fiona svoju sramotu nosila u tišini, Sereni je mrţnja suviše ĉesto sijala iz oĉiju i nekontrolisano klizila sa jezika.

S

73

Pobuna

Fiona nikad neće zaboraviti kako ju je njena mala ćerka oprala, utešila je, olakšala i telu i duši tu nesreću koja se dogodila one noći. Kao što neće zaboraviti ni da je to u Sereni probudilo divljaštvo i nemir koji je teraju da sama jaše po šumi, da plane ako bilo kakva stvarna ili zamišljena opasnost zapreti njenoj porodici. Kao majku, zabrinjavalo ju je Serenino oĉigledno odbijanje svakoga ko bi pokušao da joj se udvara.

Sada je zabrinjavala ta ćutljivost, tako neprirodna za Serenu. Fiona se pitala, ne prvi put, kako da, kao majka, priĊe svom detetu. „Tako si tiha, dušo. Posmatraš snove u vatri?"

Serena se osmehnu. „Uvek si govorila da moţemo da ih vidimo ako dovoljno uporno gledamo." Ali ona je u vatri veĉeras videla samo panjeve koji gore. „Povukla si se u sebe poslednjih nekoliko dana. Neraspoloţena si?" „Nisam, samo..." Nije našla reci. Bilo joj je nemoguće da objasni sebi, a kamoli majci. „Ne mogu da se smirim. Jedva ĉekam proleće." Ponovo je zaćutala i zagledala se u vatru. „Šta misliš, kada će se tata vratiti?" „Sutra, ili moţda prekosutra." Fiona je neumorno provlaĉila ĉetku kroz Sereninu kosu. Neraspoloţenje njene ćerke poĉelo je od onog dana kada su krenuli na put. „Brineš za njega?" „Ne." Ona uzdahnu i nervozno pomeri ruke u krilu. „Ponekad brinem da li će sve dobro da se završi, ali ne brinem za tatu." Steţe ruke jaĉe. „Volela bih da sam muško."

Ta njena izjava donese Fioni izvesno olakšanje, bila je tipiĉna za nju.

Osmehnuvši se, poljubi Serenu u teme. „Prava si ludica." „Jesam. Da sam muško ne bih morala veĉito da sedim i da ĉekam." I da ţeli, pomislila je, da ţeli nešto tako nejasno što uopšte ne ume ni da opiše. „Da si muško, lišila bi me jednog od najvećih zadovoljstava u mom ţivotu."

Uzdahnuvši, Serena se ućuta. „Volela bih da sam više kao ti - kao Gven." „Takva si kakva si roĊena, dušo, i sasvim sam zadovoljna tobom." „Volela bih da te uĉinim zadovoljnom. Da umem." „Kakve su to gluposti?" „Znam da se ponekad razoĉaraš u mene." „Ne, nikada nisam razoĉarana." Fiona zagrli Serenu i prisloni svoj obraz uz njen. „Kada si se rodila, zahvalila sam bogu što mi te je dao ţivu i zdravu. Srce

74

Pobuna

samo što mi nije puklo kad sam izgubila dve bebe izmeĊu Kola i tebe. Plašila sam se da neću imati više dece, a onda si došla ti, majušna, a tako jaka. Toliko si me obradovala svojim roĊenjem. Babica je rekla da si se izborila za svoj dolazak na ovaj svet. Ţene ne idu u rat, Serena, i zapamti ovo: na ovom svetu ne bi bilo dece kada bi muškarci vodili ţene u rat."

To natera Serenu da se nasmeje. Podigla je noge i udobnije se smestila. „Sećam se kad se Malkolm rodio. Tata je otišao u štalu i napio se." „Tako je bilo sa svima vama", reĉe Fiona smešeći se. „On bi se radije borio samo jednim noţem protiv stotinu zmajeva, nego što bi zakoraĉio u sobu za poroĊaj." „Kako si znala... Kad si ga upoznala, kako si znala da ga voliš?" „Nisam sigurna da sam znala." Sanjareći i sama, Fiona se zagleda u vatru. „Prvi put smo se sreli na balu. Alis Mekdonald, Meri Mekleod i ja smo bile najbolje drugarice. Roditelji Alis Mekdonald pravili su bal za njen roĊendan.

Mekdonaldovi od Glenfinana. Dobar prijatelj tvog oca Donald, kao što znaš, Alisin je brat. Alis je nosila zelenu, Meri plavu, a ja sam nosila belu haljinu sa bakinim biserima. Napuderisale smo kose i mislile kako smo moderne i lepe." „Sigurno ste bile."

Uz mali uzdah Fiona spusti ruke na ramena svoje ćerke. „Muzika je bila divna, a mladići zgodni. Donald mi je predstavio tvoga oca koji me je zamolio za ples.

Pristala sam, naravno, ali sam se pitala šta ja ţelim od ovog najboljeg meĊu najboljima. A on me je zgazio i uništio mi nove cipele." „Mama, nikad mi nisi rekla da si mislila da tata ne zna da pleše." „Jesam i ispostavilo se da nisam u pravu, u šta si mnogo puta imala prilike sama da se uveriš. Niko ne pleše gracioznije i sa većom lakoćom od Juana Mekgregora."

Sereni je prijala zamišljena slika njenih roditelja iz mladih dana, pripijenih jedno uz drugo kako igraju svoj prvi ples. „Dakle, zaljubila si se u njega zbog naĉina na koji je plesao." ,,U stvari, i nisam. Flertovala sam sa njim, priznajem. Alis, Meri i ja smo se dogovorile da flertujemo sa svima na balu i vidimo koja će imati najviše prosaca.

Resile smo da za muţeve izaberemo samo one najzgodnije, najelegantnije i najbogatije."

75

Pobuna

Serena je zapanjeno pogledala. „Ti, mama?" „Da, bila sam veoma sujetna i puna sebe." Fiona se nasmejala i zagladila kosu na kojoj su poĉele da se pojavljuju prve sede. „Otac me je mnogo razmazio. Sutradan je tvoj otac svratio kod Mekdonaldovih, kod kojih sam ja bila. Navodno da pozove Donalda na jahanje, ali se potrudio da ga primetim kako šeta po kući kao da je njegova.

Narednih nedelja se toliko motao oko mene da nisam mogla ni da se okrenem a da ga ne ugledam. Nije bio najzgodniji, najelegantniji, niti najbogatiji momak koji me je zaprosio, ali ja sam njega ţelela." „Kako si znala?" insistirala je Serena. „Kako si mogla da budeš sigurna?" „Srce mi je bilo glasnije od razuma", reĉe Fiona, posmatrajući svoju ćerku.

Dakle, to je bio problem, shvatila je i zapitala se kako je mogla da ne primeti.

Njena devojĉica se zaljubila. Fiona se brzo priseti svih imena i lica mladića koji su navraćali. Ne seća se da je Serena ijednog udostojila pogledom. U stvari, pomisli Fiona uzdahnuvši, sve ih je oterala i svi su otišli podvijenog repa. „Mora da je bilo nešto više od toga." Serena je zbunjena i nezadovoljna odgovorom guţvala nabore svoje suknje. ,, Mora da ste se slagali, da ste bili sliĉni. Da je tata bio drugaĉiji, da niste poreklo, srce ti nikad ne bi zaigralo." „Ljubav ne priznaje razliĉitosti, Rena", reĉe Fiona polako. Jedna misao joj prostruja kroz glavu, nije znala da li da se naglas nasmeje ili da zaplaĉe. Da se nije njena ćerka, njena vatrena, tvrdoglava ćerka, zaljubila u engleskog lorda? „Dušo moja", Fiona pomazi Serenu po ramenu. „Kad se ljubav javi, najĉešće je ona prava, ali retko ima neĉeg razumnog u njoj." „Ţelim da budem sama", reĉe Serena strastveno. Oĉi su joj plamtele, pokazujući zbunjenost koliko i rešenost. „Radije ću biti tetka Kolovoj, Gveninoj i Malkolmovoj deci nego što ću da prihvatim ĉoveka za koga znam da ne moţe da me usreći." „To govori tvoja glava, tvoja narav." Fionina ruka je bila neţna, kao i njen glas. „Zaljubljivanje ţeni moţe izgledati zastrašujuće, naroĉito onoj koja ne ţeli da se zaljubi." „Ne znam." Okrenu se ka majci. „Mama, zašto ne znam šta hoću?" „Kad doĊe vreme, znaćeš. I ti, najhrabrija od sve moje dece, to ćeš prihvatiti."

76

Pobuna

Prsti joj utonuše dublje u Serenin obraz. Obe su zaĉule zvuk konja koji dolaze.

Na trenutak, pod svetlošću vatre, obe su se prisetile nekog drugog vremena, neke druge noći. „Tata se vratio ranije." Serena ustade i uhvati majku za ruku. „Da." Malo po malo Fiona natera sebe da se opusti. „Ţeleće nešto toplo da pojede."

Muškarci su naporno jahali u ţelji da noć provedu u svojim krevetima. Usput su i lovili i kući su se vratili sa sveţe ubijenim jelenom, zecom i divljom patkom.

Kuća, koja je bila sasvim tiha, tresla se od Juanove vike i nareĊenja. Pošto je bila obuĉena za spavanje, Serena reši da ostane gore, dok nije ĉula da je otac doziva.

Krenula je da uredi kosu i ispravi podsuknje, a onda je sa gaĊenjem zastala. Kao da je bilo vaţno kako izgleda. Sišla je da vidi oca, lice mu je i dalje bilo hladno od vetra dok je ljubio Gven. Kol je sedeo pored vatre, pokrivenih kolena, a Malkolm se veselo smejao sedeći na naslonu njegove stolice.

Sa punom ĉašom koju je već drţao u svojoj ruci, dok mu je druga bila u dţepu pantalona, Brigam je stajao pored 3ghjišta. Kosa mu je bila rašĉupana od jahanja, a ĉizme prekrivene blatom. I pored svoje rešenosti da ga nepi unećuje, njen pogled ga je sam traţio. Za samo tri otkucaja srca sve drugo i svi ostali nisu postojali.

Ni za njega. Posmatrao ju je dok je ulazila, tamnozclcna noćna haljina padala je po njoj, a kosa joj je sijala poput vatre. Brigamovi prsti se zgrĉiše, tako divlje da mu se ĉaša urezala u šaku. Kako bi malo opustio atmosferu, on joj se nakloni.

Obrazi joj se zarumeneše, što u njemu samo pojaĉa ţelju da otrĉi do nje i privije je uz sebe. „Evo moje gorske divlje maĉke." Juan raširi ruke. „Hoćeš da poljubiš tatu?"

Ona mu se drsko osmehnu: „Mogla bih." I tako slatko i zvuĉno ga poljubi u obraz. A onda, smejući se, zagrli ga oko vrata i poljubi ga još jednom. On je podiţe i zavrte. „To je moja divna devojĉica", reĉe on. „Ko istrpi njene kandţe, sledi mu vredna nagrada." „Ja neću biti nagrada nijednom muškaracu", i bezobrazno ga ĉupnu za bradu, zbog ĉega je dobila po turu. „Uverićeš se da govorim istinu, Brige. Veoma je nemirna. Nameravam da te dam Dankanu Mekkinonu, stalno me pita za tebe."

77

Pobuna

„Kako ţeliš, oĉe", reĉe ona umilno. „Izbicu mu to iz glave kad ga udarim jednom ili dvaput."

On se ponovo nasmeja. Iako je podjednako voleo svu svoju decu, Serena mu je, ipak, bila najdraţa. „Napuni nam ĉaše, dete. Mladi Dankan nije za tebe."

Uradila je kako joj je rekao. Prvo je njemu sipala piće, a zatim je krenula ka Brigamu. Bilo je nemoguće da ne sretne pogled s njegovim, ili da sakrije sjaj u oĉima. „Moţda niko nije za mene", odgovorila je.

Pošto ga je izazvala, Brigam je morao da odgovori. „GospoĊice, moţda Vas niko nije nauĉio kako da uvuĉete kandţe." „Istina je, gospodine. Niko ko je pokušao nije preţiveo." „Izgleda da Vam je potreban neki ĉvršći muškarac."

Ona podiţe obrvu ispitivaĉki. „Verujte mi, meni nijedan muškarac nije potreban."

Njegove oĉi je upozoriše da bi mogao da joj dokaţe da greši, ali se samo osmehnuo. „Oprostite mi, gospoĊice, ali razdraţljiva kobila retko razume potrebe jahaĉa." „Molim te", Kol obuzda smeh, „ne ohrabruj ga, Rena. On moţe tako satima, nikad ga nećeš pobediti. Pusti ga i daj ovamo taj bokal. Ĉaša mi je prazna." „Kao i glava", reĉe mu ona i usu viski u ĉašu koju je njen brat drţao u ruci. „Polako, devojko, nemoj da me poliješ. Još sam bolestan." „Bolestan si?" Osmehnuvši se, ona mu uze ĉašu. „Onda ćeš da piješ Gvenine mešavine, a ne viski", i skloni je pre nego što je uspeo da joj je otme. „Bezobraznice." Povuĉe je u svoje krilo. „Sipa mi još i neću odati tvoje tajne." „Koje moje tajne?"

Pribliţi joj se i na uho joj šapnu samo dve reĉi: „jahaće pantalone."

Serena opsova jedva ĉujno i ponovo mu napuni ĉašu. „Nisi ti tako bolestan ĉim moţeš da uhodiš kroz prozor", dobaci mu. „Muškarac se sluţi oruţjem koje mu dospe pod ruku." „Deco, prestanite da se prepirete..." Juan saĉeka da svi pogledi budu uprti u njega. „Zatekli smo Mekdonaldove u dobrom zdravlju. Donaldov brat Danijel je ponovo postao deda. Dobio je treće unuĉe, i ja sam se postideo." On pogleda svoje dvoje starije dece, koji su već zaboravili na svoj sukob i pokazaţeš svom ocu identiĉne grimase. „Moţete se buniti koliko hoćete, ali ne smete zanemarivati

78

Pobuna

svoje duţnosti prema klanu. Da sam bolji otac, do sad biste oboje bili venĉani i ĉekali decu, hteli vi to ili ne." „Nema boljeg oca od našeg", reĉe Serena i umilno ga pogleda. „Radićemo na tome. Pozvao sam u posetu Megi Mekdonald." „Zaboga", uzviknu Kol. „Eto nevolje."

Taj komentar uĉini da dobije ćušku od sestre. „Ona mi je dobra drugarica, ako si zaboravio. Kad dolazi?" „Sledeće nedelje." Juan uputi Kolu ozbiljan pogled. ,,A ja ću da te podsetim, mladiću, da nijedan gost nije nevolja u mojoj kući." „Dobrodošli su kao i onda kad ste bili mali, pa nismo mogli da hodamo od vas, nego smo vas preskakali." A onda je popustio, znajući da je gostoljubivost stvar ĉasti i tradicije. „Nema sumnje da |e ona to odavno prerasla, ali sada će joj biti prijatno u Reninom i Gveninom društvu."

Naredni dani su uţurbano prošli u pripremama za goste koje su oĉekivali. Po Fioninoj naredbi, drvo i srebro je ispolirano, hrana pripremljena, podovi oribani.

Serena se radovala gostima i toliko je bila navikla da radi, da joj dodatni posao nije smetao. Radovala se društvu svoje vršnjakinje sa kojom se druţi još od detinjstva.

Sad kad se Kol oporavio, on i Brigam su ĉesto jahali, ponekad im je društvo pravio Juan ili drugi muškarci, a ponekad su jahali sami. Priĉalo se o jakobitskom sluĉaju i prinĉevom narednom koraku. Priĉe su se prenosile iz dolina u brda, preko goleti do šuma. Princ dolazi. Princ je u Parizu. Princ nikada neće doći.

Jednom prilikom stigao je donosilac depeše za Brigama. Vrata trpezarije, u kojoj su sedeli samo muškarci, satima su bila zatvorena, a konjanik je otišao kasno noću. Kakve god vesti da je doneo, one ţenama nisu saopštene, što je ĉinjenica koja je Serenu strašno pogaĊala.

U kuhinji, pored vatre koja je gorela, Serena je prala veš. Dogovorila se sa Gven da obavi glancanje, koje je bilo Serenina duţnost, s tim da Serena opere veš, što je Gven trebalo da uĉini. Odgovaralo joj je. Više je volela da gazi po ĉaršavima u velikoj posudi, nego da u ruci drţi pĉelinji vosak za poliranje.

Suknje su joj bile podignute, a noge do kolena u vodi. Uţivala je u energiji koju je trošila na pranje isto koliko je uţivala što u kuhinji nije bilo nikoga. GospoĊa

79

Pobuna

Drumond je bila u komšiluku, da razmeni recepte traĉeve. Malkolm je uĉio, a majka nadzirala spremanje gostinske sobe.

Serena je poskakivala kao poni kad ude u hladnu vodu, zabavljajući se i ĉineći monoton posao pranja veselijim.

Pitala se da li se Megi Mekdonald dopala Brigamu i da li joj je poljubio ruku onako kako je onda ljubio njenu.

I zašto je to vaţno, zapitala se i poĉela silovitije da gazi po vešu. Jedva daju je pogledao otkako se vratio i to joj je sasvim odgovaralo. On joj ništa nije znaĉio, bio je samo jedan dosadan trn koji joj je smetao.

Volela bi da ode. Serena poĉe još jaĉe da gazi po rublju, dok voda nije poĉela da se izliva iz posude. Volela bi da se njegov hladan glas i vreo pogled vrate nazad u London - ili da odu doĊavola, svejedno joj je. Volela bi da padne u reku i da se prehladi i polako i bolno nestane. A istovremeno je ţelela da se pojavi u kuhinji, klekne pred nju i preklinje je da mu se jednom osmehne. Naravno da bi zareţala. Volela bi da...

Prestala je da ţeli, prestala je da pere, prestala je da razmišlja kad je on ušao u prostoriju. Iznenadio se koliko i ona. Mislio je da radi gore nešto sa majkom ili da je u trpezariji sa sestrom. Danima joj se već nije obraćao i izbegavao ju je.

Njeno prisustvo donosilo mu je istovremeno nelagodnost i zadovoljstvo.

Sad je bila ovde, sama u vreloj kuhinji, iice joj je gorelo od uzbuĊenja, kosa joj se izvukla iz šnala, a suknje... Blagi boţe.

Noge su joj bile bele i mokre, njihov oblik bi svaki muškarac mogao da sanja.

Pre nego što je uspeo da povrati kontrolu, primetio je kapljicu vode kako joj klizi niz koleno. Iz usta mu izlete uzdah. „Ovo je neoĉekivan i simpatiĉan domaći prizor." „Nemate šta da traţite u kuhinji, lorde Ešburne." „Vaš otac mi je dozvolio da se osećam kao kod svoje kuće. Pošto su svi zauzeti, mislio sam da šarmiram gospoĊu Drumond da mi da malo supe." ,,U onoj posudi je, tamo." Ona pokaza na vreo kazan. „Sipajte i nosite, ja imam previše posla da bih Vas sluţila." „Vidim." Dovoljno se sabrao da bi mogao da joj priĊe. Mirisala je na sapun, zaigralo mu je u stomaku. „Madam, verujte, nikada više neću isto spavati sad kad znam kako se pere posteljina na kojoj spavam."

80

Pobuna

Ona proguta knedlu i ponovo poĉe da gazi po vodi. „Posao mora da se obavi, Saseksonĉe, i to kako treba. Sad idite svojim poslom, pošto ja moram svoj da uradim pre nego što se voda ohladi." Kao da ju je sam davo vodio, ona tresnu nogom po vodi i isprska ga po pantalonama. „Oprostite, molim Vas, gospodine."

Nije mogla da sakrije osmeh.

Brigam pogleda u svoje pantalone i odmahnu glavom. „Verovatno mislite da je i njima potrebno pranje." „Ubacite ih unutra", kaza nesmotreno. „Ionako sam već mislila da treba da izgazim Vaše pantalone." „Jeste li?" On se uhvati za kopĉu, sa zadovoljstvom posmatrajući kako joj se oĉi šire. Pocrvenevši do korena kose, ona se povuĉe unazad i umalo ne pade u vodu. „Brigame..."

Uhvatio ju je pre nego što je pala i prosula vodu po sebi i celoj kuhinji. „Znao sam da ću to ponovo izvući iz tebe."

Ruka mu je bila oko njenog struka, a druga u kosi. Šnale koje su joj spale sa kose potonuše. Serena je ukoĉeno stajala, a ruke su joj bile izmeĊu njihova dva I tela. „Šta?" „Moje ime", promrmljao je. „Reci ga ponovo" „Nema potrebe." Ona navlaţi usne i, bez namere I da to uradi, raspaljivala ga je sve više. „Nema potrebe I više da me drţite. Uspostavila sam ravnoteţu." „Ali ja imam potrebu, Rena. Tri dana sebi I neprekidno ponavljam da ne mogu, da ne smem, da 1 te neću dodirnuti." Dok je govorio, ruka mu se pela uz I njena leĊa, do kose, kao da bira gde će je dotaći. „Ali imam ţelju. Istu onu koju sada vidim u tvojim oĉima."

Mrzela je sebe što ga je izazivala. „Ništa Vi ne vidite." „Vidim sve", ispravio se, spustivši poljubac u njenu kosu. „Boţe, nisam mogao da prestanem da mislim na tebe, da osećam tvoj ukus na svojim usnama." „Prestani." Da moţe da izvuĉe ruke, pokrila bi uši njima. „Neću da slušam." „Zašto?" On je povuĉe za kosu, tako da je morala da podigne glavu. „Zato što sam Englez?" „Ne. Da. Ne znam." Glas joj se povisi, postavši jaĉi od ubrzanih udaraca njenog srca. „Znam samo da ovo ne ţelim. Ne ţelim da osećam ono što osećam kada sam s tobom."

81

Pobuna

Osetio je trenutak svoje pobede i privuĉe je bliţe k sebi. „Kako se to osećaš kada si sa mnom, Rena?" „Slabo, uplašeno, besno. Ne, nemoj", prošaputala je kad su njegove usne krenule ka njenima. „Nemoj da me ljubiš." „Onda ti poljubi mene." On neţno prisloni svoje usne na njene. „Neću."

Strasno uzdahnuvši, ona se privi uz njega, uzimajući ono što joj srce ţeli, zanemarujući upozorenje svoje glave. On nije bio za nju, nikad i neće biti, ali kad je zagrli, ĉini joj se da mu je uvek pripadala.

Njegove usne su izazivale i povlaĉile se. Zavodile i muĉile, dok je nisu opĉinile.

Je li mu rekla da se pored njega oseća slabom? To je bila laţ, pomislila je.

Osećala se jakom, neverovatno jakom, prepunom energije koja je uskomešala njenu krv, preteći da prokljuĉa. Ţena moţe da se plaši slabosti, ali ne i moći.

Obavila je svoje ruke oko njega, zabacila glavu unazad, a usne joj se razdvojiše, dok ga je nesvesno izazivala da pokuša da obuzda njenu snagu.

Kao da u rukama drţi svetleću munju, pomislio je. Prepunu vatre, ţara i opasne moći. U jednom trenutku se prepuštao, a već u drugom se, obuzet vrelinom koja je pretila da eksplodira, povlaĉio. Šapućući njeno ime, podigao ju je iz vode. Na trenutak ju je drţao tako, a onda ju je pustio da klizi njih njegovo telo, dok joj stopala nisu dotakla pod.

Njene usne su šetale po njegovom licu. Zavukla je ruke pod njegov ogrtaĉ, prelazeći njima po njegovoj košulji. Telo joj se pripilo uz njegovo, preklinjući da bude dodirnuto. Njene grudi su se zavodljivo naslanjale na njegove.

Znajući da sad moţe samo da je spusti na pod i zadovolji obostranu ţelju ili da momentalno prestane, Brigam se povuĉe. „Serena." Uhvati je za obe ruke i prinese ih usnama. „Moramo da razgovaramo." „Da razgovaramo?" Ona nije mogla ni o ĉemu da misli. „Da, i to veoma skoro, pre nego što izneverim poverenje tvog oca i mog prijatelja više nego što već jesam."

Zurila je kratko u njega, a zatim su joj se misli razbistrile. Izvukavši ruke, stavi ih na obraze. Kako j mogla tako da se baci na njega? „Ne ţelim da razgovaram ţelim da odeš."

82

Pobuna

„Ţelela ili ne, razgovaraćemo." Ponovo je uhva za ruke pre nego što je stigla da se okrene. „Serena, n moţemo da se pravimo da se medu nama ništa ne dešava svaki put kad ostanemo sami. Ni ja ne ţelim ovo koliko ni ti, ali nisam toliko lud da negiram da nešto postoji." „Proći će", reĉe ona, oĉajniĉki ţeleći da veruje da je tako. „Ţelje dolaze i odlaze."

On podiţe obrvu. „Tako hladna i staloţena izjava od bose ţene." „Hoćeš li da me ostaviš?" viknu na njega. „Bila sam srećna i zadovoljna pre nego što si se ti ovde pojavio. I biću srećna i zadovoljna kad odeš." „Đavola hoćeš." Ponovo je privuĉe k sebi. „Kad bih sad otišao, rasplakala bi se."

Njen ponos se javi. „Nikad za tobom suzu neću pustiti. A i zašto bih? Nisi prvi muškarac koga sam poljubila, a nećeš biti ni poslednji."

Njegove oĉi se skupiše i smraĉiše poput oniksa. „Opasno ţiviš, Serena." „Ţivim kako ja hoću. Sad me ostavi." „Dakle, nisam prvi koga si poljubila," promrmlja. Oĉajniĉki je ţeleo da zna imena i lica onih sa kojima se ljubila da bi mogao da ih ubije. „Kaţi mi, da li su te i drugi naterali da zadrhtiš?" Ponovo ju je poljubio, tako snaţno da je ostala bez daha. „Da li ti se od tuĊeg poljupca koţa jeţila?" Njegove usne se opet spustiše na njene i ovog puta nije mogla ništa da uradi osim da mu se sasvim prepusti. „Jesi li i njih gledala ovako kao što mene sada gledaš?" pitao ju je. „Tim tamnim i zamućenim pogledom?"

Naslonila se na njegova ramena, skoro se uplašivši da će se onesvestiti i iskliznuti iz njegovih ruku. „Brigame..." „Jesi li?" pitao ju je, a pogled mu je bio mraĉan i uţaren.

U glavi joj se vrtelo. „Ne." „Serena, završila sam..." Gven otvori vrata i zastade od iznenaĊenja kad je ugledala svoju sestru u prisnom zagrljaju sa njihovim gostom. Serena je stajala na prstima svojih bosih nogu, drţeći se za Brigamov lepi ogrtaĉ. A on... Gvenina mladalaĉka mašta natera ju je da ţestoko pocrveni. „Izvinite, molim vas", nekako je izustila, ne mrdajući s mesta, dok joj je pogled lutao sa njega na nju, ne znajući šta sad da uradi. „Gven..." više uz napor, manje zbog dostojanstva, Serena se izmigolji iz Brigamovog zagrljaja. „Lord Ešburn je upravo..."

83

Pobuna

„Ljubio Vašu sestru", završi on mirno. „Oh." Gven primeti Serenin besan pogled upućen Brigamu. „Izvinite, molim vas", ponovila je, pitajući se da li je bolje da ode ili da ostane.

Zabavljajući se, Brigam je posmatrao kako se Gven bori sa nepijatnošću, dok se Serena okrenula ka kuhinji i poĉela da lupa posuĊem. „Nema potrebe bilo kome da se izvinjavaš", reĉe ona ljutite. „Lord Ešburn je ţeleo supu." „Jesam, ali sam sve svoje apetite zadovoljio. Dame, izvinite me..." Izašao je, osmehnuvši se lagano kad je ĉinija udarila o pod.

84

Pobuna

Sedmo poglavlje „Kralj Luj neće intervenisati." Brigam je stajao pored vatre, sa rukama prekrštenim na leĊima. Iako mu je pogled bio smiren, a stav opušten, glas mu je bio turoban. „Kako je vreme prolazilo, postajalo je sve manje verovatno da će princu pruţiti podršku u zlatu ili u svom ljudstvu."

Kol zgrabi sa stola pismo koje je kurir doneo i planu. Nasuprot Brigamu, njegova nestrpljivost je traţila pokret. „Pre godinu dana Luj je bio više nego spreman da ga podrţi. Spreman? Đavola, jedva je ĉekao da ga skloni." „Pre godinu dana" Brigam pojasni, „Luj je mislio da će mu Ĉarls biti od koristi.

Pošto je francuska invazija prošlog marta raspuštena, princa je ignorisao francuski dvor." „Onda ćemo ići bez Francuza." Kol prvo pogleda Brigama, a zatim oca. „Gorštaci će se boriti za Stjuarta." „Da", saglasi se Juan. „Ali koliko njih?" Ustao je da bi spreĉio sina da se upusti u strastven govor. „Moje misli i moje srce se nisu promenili. Kad doĊe vreme, Mekgregorovi će se boriti za pravog kralja. Ali brojnost nam je potrebna koliko i udruţenost. Da bi pobedili, klanovi moraju da se bore kao jedan." „Kao što smo se i ranije borili", reĉe Kol stiskajući pesnicu. ,,I opet ćemo." „Voleo bih da tako bude." Juanov glas je bio tih, razuman i pun ţaljenja.

Godine, pomislio je setno. Starenje je najveće prokletstvo. „Ne moţemo da se pretvaramo da će svaki starešina u Škotskoj podrţati pravog kralja ili dići svoj klan za princa. Koliko njih će, Brige, stajati nasuprot nas u vladinoj vojsci?"

Brigam uze pismo sa stola i, pošto je još jednom preleteo pogledom preko njega, baci ga u vatru. „Svakog dana oĉekujem novosti od mojih kontakata u Londonu." „Koliko ćemo još ĉekati?" Kol ponovo sede i zagleda se u vatru. „Koliko još meseci, koliko još godina ćemo samo sedeti i priĉati dok se izabrani deblja na prestolu?" „Mislim da će vreme za pobunu stići brţe nego što se nadaš", izusti Brigam. „Brţe nego što ćemo se mi spremiti za nju. Princ je nestrpljiv."

85

Pobuna

„Gorštaĉke starešine će se ponovo sastati." Juan je lupkao prstima po naslonu svoje stolice. Kao i svaki mudri general, voleo je da napravi plan bitke pre nego što izvuĉe maĉ. „Moramo paţljivo da se sastajemo, da ne izazovemo sumnju Blek voĉa."

Kol soĉno opsova na pomen gorštaka koje je regrutovala Engleska kako bi odrţavala red u Škotskoj. „Još jedan lov?" upita Brigam. „Smislio sam nešto malo drugaĉije." Na zvuk toĉkova koĉije koja se pribliţavala Juan se osmehnu i izvadi svoje gajde. „Bal, momci. Vreme je da se malo zabavimo. A curica koja nam stiţe divan je razlog zbog koga je vredelo uglancati kuću."

Brigam razmaknu zavese, taman na vreme da vidi Serenu kako trĉi ka koĉiji koju su oĉekivali.

Tamnokosa devojka baci se Sereni u naruĉje. „Megi Mekdonald." „Da. Vreme joj je za udaju, kao i mojoj starij ćerki." Na trenutak zaustavi pogled na Brigamovim leĊima. Ĉovek bi morao biti slep, pomisli, ako ne vidi da se nešto dešava izmeĊu njegovog mladog gosta i njegove ćerke. „Sasvim je normalno da organizujemo bal i predstavimo ih mladim udvaraĉima."

Brigam nervozno vrati zavesu na mesto. Nije ţeleo da posmatra Serenu sada kada joj sunce obasjava lice, a oĉi joj sijaju od smeha. „Pretpostavljam da će to biti od koristi."

Kol nervozno ustade. „Mene to ne zanima. U kući ću sada imati još jednu brbljivu ţenu više. Nek sam proklet ako ću da je vodim u obilazak na konjima i da slušam priĉe o poslednjoj modi, sada kad treba da oštrimo maĉeve."

Juan ustade da otvori vrata salona. „Ne sumnjam da će je Rena i Gven fino zabaviti i bez tebe." Kako se vrata otvoriše, ţenski glasovi i smeh ispuniše prostoriju. Kol negodujući ostade na svojoj stolici. „Evo devojke." Juan povika: „DoĊi ovamo da poljubiš svog ĉika Juana."

Smešeći se, Megi otplesa niz hol. Nasmejala se kad ju je podigao u naruĉje, a Fiona ga opomenu: „Devojka se dovoljno truckala tokom putovanja. UĊi i zagrej se pored vatre, Megi."

Sa rukom u Juanovoj, Megi uĊe u sobu. Vastpitanje spreĉi Kola da opsuje i on lagano ustade. A onda, bez obzira na vaspitanje, zaneme, otvorivši usta. Izgledala je sićušna kao lutka pored njegovog krupnog oca, a mršavica sa pegavim licem

86

Pobuna

koga se sećao, nekim ĉudom se pretvorila u vitku priliku u tamnoplavom somotu.

Njena kosa, tamna kao ponoć, u kovrdţama je virila ispod šešira i uokvirivala joj je lice.

Jesu li joj oĉi uvek bile tako lepe, kao jezera na meseĉini, pitao se kad je uspeo da zatvori usta. Da li joj je koţa uvek bila bela kao mleko?

Megi mu se osmehnula. A onda, pošto je tokom putovanja paţljivo isplanirala svaki svoj pokret, okrenula se Brigamu. „Lorde Ešburne." „Zadovoljstvo mi je što Vas ponovo vidim, gospoĊice Mekdonald." Prihvati njenu pruţenu ruku i usnama joj dodirnu prste. Iza Juanovih leĊa Serena zašišta. „Verujem da Vam je putovanje bilo naporno." „Nimalo."

Postoje Megina ruka još uvek bila u Brigamovoj, Serena nije mogla da se uzdrţi, a da se ne dobaci: „Sećaš se Kola, je li, Megi?" Silnije nego što je bilo potrebno, ona odvuĉe Megi od Brigama i povede je ka svom bratu. „Naravno da se sećam." Megi je veţbala prijateljski, skoro bezliĉan osmeh svake noći pred ogledalom, spremajući se za njihov prvi susret.

Iako joj je srce treperilo, uspela je da iskoristi svoj uveţbani osmeh. Bio je zgodniji nego što ga se sećala, viši, krupniji, ĉak i uzbudljiviji. Odrastanje je dugo trajalo, ali u ovom trenutku izgleda da se isplatilo. „Drago mi je što te ponovo vidim, Kole. Nadam se da ti je rana zarasla." „Rana?" On je uhvati za ruku, osećajući se nepodnošljivo nespretnim. „Tvoj otac mije rekao da si ranjen kad si putovao ovamo iz Londona." Glas joj je bio umilan kao prolećno jutro. Pitala se da li ĉuje kako joj srce ludo tuĉe. „Nadam se da si se oporavio." „Nije to bilo ništa." „Ĉula sam da je bilo ozbiljno, a ne da nije bilo ništa, ali je dobro što si se oporavio." Uplašivši se da će se onesvestiti od uzbuĊenja ako joj ruka još koji trenutak bude bila u njegovoj, Megi se povuĉe i osvrnu unaokolo Obrazi su joj goreli i nadala se da će svi misliti da je to od uzbuĊenja zbog putovanja. „Divno je opet biti ovde. Ne znam kako da Vam zahvalim, ĉika Juane i tetka Fiona što ste me pozvali da doĊem."

Doneto je osveţenje i svi su posedali. Umesto da iskoristi izgovore koje je spremio, Kol shvati da pokušava da zauzme stolicu najbliţu Megi. Brigam iskoristi situaciju i nagnu se ka Sereni dok je sluţila kolaĉe.

87

Pobuna

„Hoćete Vi da probate neki, gospoĊice Mekgregor?" upitao ju je. A zatim joj je tišim glasom, koji drugi nisu ĉuli zbog razgovora koji se vodio, rekao: „Izbegavaš me, Rena." „To je smešno." Uze kolaĉić, pitajući se kako će se ponašati ako bude na zabavi sa njim. „Sasvim se slaţem. Smešno je da me izbegavaš." Šolja joj zaigra na tacni. „Laskaš sebi, Saseksonĉe." „Divno je videti kako te ĉinim nervoznom", reĉe joj tiho, a zatim nastavi razgovor normalnim tonom: „Gven, moram da Vam kaţem kako šarmantno izgledate u ruţiĉastom."

Meni nikad nije rekao da šarmantno izgledam, pomisli Serena i divlje zagrize kolaĉ. Nikad me ne udostoji elegantnog naklona i finih komplimenata kao što je udostojio Megi. Sa mnom se samo rve i reţi. I ljubi me, seti se, zadrhtavši.

Duboko i strasno.

Nije ţelela da misli o tome... Niti o njemu. Kad se muškarac tako ponaša prema ţeni, on ţeli samo jednu stvar. Ona moţda jeste odrasla u Visovima, ali nije luda kad su u pitanju engleske aristokrate.

Neće ona biti niĉija ljubavnica. Naroĉito ne ljubavnica nekog Engleza. Bez obzira na to koliko se ĉarobno osećala pored njega i koliko god je on navodio da sanja lude snove, ona nikad neće osramotiti ni sebe, niti svoju porodicu. Nije ga izbegavala zato što se plašila, Već zato što je pored njega postajala osetljiva. „Sanjariš, dušo", Brigam promrmlja, nateravši je da se trgne. „Nadam se da sam ja u tim snovima." „Ne, već krave koje treba da se pomuzu", izusti ona kroz zube. Na njegov smeh, ona se okrenu ka Megi. Njena drugarica se zabavljala, neţno se osmehujući Kolu.

A njen brat se, primetila je Serena, zarumeneo, a oĉi su mu sijale. „Izgleda da Kol više ne misli kako je gospoĊica Mekdonald daveţ", prokomentarisao je Brigam. „Izgleda kao da ga je stena udarila u glavu." „Ili kao da ga je u srce pogodila Kupidonova strela."

Njene oĉi se na to raširiše, a zatim ponovo skupiše. U trenutku se razneţila. „Ko bi to mogao da pomisli?" Raspoloţenija nego obiĉno, naţe se bliţe Brigamu. „Misliš li da će poĉeti da joj recituje poeziju?"

88

Pobuna

On dodirnu pramen njene kose, zamišljajući kako uranja svoje lice u tu kosu. Ta ţena je stvorena da ga izluĊuje, u jednom trenutku grize, a u drugom se osmehuje. „Poznato je da se muškarci gore ponašaju kada su nesrećni." „Ali Kol? Kol i Megi! Do pre nekoliko godina mu je bila strašno dosadna." „Sada je izrasla u lepu ţenu."

Mala ţaoka ljubomore je ubode. „Da", reĉe Serena, zapitavši se kako je to biti sićušan i krhak. „Vidi se da tako misliš."

On se iznenadi, a zatim mu osmeh zaigra na usnama. „Meni se više sviĊaju zelene oĉi i oštar jezik."

Ona ga pogleda i pocrvene. „Ja, gospodine, nemam dara za flertovanje." „Eto još jedne stvari koju bih mogao da i nauĉim."

Izabravši da se povuĉe, pre nego da se bor Serena ustade. „Megi, dodi da ti pokaţem tvoju sobu." Megino društvo je bilo taman ono što joj je bilo potrebno.

Prošlo je skoro dve godine otkad su se poslednji put videle, ali kao da je bilo juće. Priĉale su do kasno u noć, jahale zajedno po šumi, kilometrima pešaĉile po brdima. Kao i uvek, Megi je priĉala o svemu što joj leţi na srcu, dok je Serena svoje najdublje misli zadrţavala za sebe. Ĉinjenica da je njena drugarica još uvek zaljubljena u Kola, nije je iznenadila. Ali ju je iznenadilo stoje Kol bio oĉaran Megi onoliko koliko i ona njim.

Bila je srećna zbog toga. Serena nikada nije verovala, mada Megi jeste, da će se Kol zaljubiti u njenu drugaricu, ali nije mogla da porekne ono što joj se dešavalo pred nosom. On je pronalazio brojne izgovore da bi se našao u njenom društvu, kao što ih je pre dve godine pronalazio da pobegne od nje. Dok je slušao Megina vesela brbljanja, mislio je kako je ona najlepše stvorenje na svetu. A oštrim i kritiĉkim sestrinskim okom Serena je primetila da Kol veoma mnogo vodi raĉuna o svojoj spoljašnjosti. Ĉak je ĉula od gospode Drumond da je Kol pitao Parkinsa za savet kako da se obuće.

Sve to bi joj bilo smešno da neprestano nije osećala kako je ljubomora pecka.

Više puta je uhvatila sebe kako se duri kad pomisli kako je lepo i slatko uţivati u zaljubljenosti kao što uţiva njena drugarica. A nju je zaljubljenost ĉinila nervoznom i nesrećnom. Ta slabost ju je razjarivala' i strašno je ţelela da Kol i Megi ispune ţelje svog srca.

89

Pobuna

Kol im je ponekad pravio društvo dok su jahale, a ponekad su jahali svi ĉetvoro, Brigam bi im se prikljuĉio. Ta nova situacija Sereni je priĉinjavala toliko zadovoljstva koliko i nelagode.

Vreme jeste bilo oštro, ali je zima već poĉela da popušta. Sledećeg meseca, pomisli Serena, drveće će ozleneti i prvo cveće će skupiti hrabrost da se okrene i suncu. A sada joj je martovski vetar udarao u lice dok je jahala. Vesnici proleća se još nisu pojavili, a zemlja |e još bila tvrda pod konjskim kopitama, ali ĉulo se i vrkutanje ptica i zvuk njihovih razmahanih krila, dok su konji narušavali jutarnju tišinu. Led se otopio sa grana, ostavljajući ih vlaţnim i blistavim.

Išli su laganim galopom, što je kod Serene i zazivalo nestrpljenje, kao i kod njenog konja. Znala je da Megi odliĉno jaše i moţe bilo koga da prati, ali je njena drugarica, izgleda, više volela da polako prelazi stazu. „Ti bi više volela da juriš, zar ne?" upita je Izrigam kad joj je prišao bliţe. „Bih", reĉe ona osećajno.

On baci kratak pogled preko ramena, dok je konj pod njim nestrpljivo poskakivao. „Hajde da im pobegnemo."

Iako je volela izazove, to ju je iznenadilo. Njena majka ne bi dozvolila da jašu u parovima, samo zajedno, u grupi. „Ne bi bilo u redu." „Plašiš se da ne moţeš da drţiš korak sa mnom?" Nagradila ga je varnicom iz oka. „Nema tog Engleza koji jednog Mekgregora moţe da pobedi u jahanju." „Ne ţuri sa zakljuĉkom, Rena", reĉe joj neţno. „Jezero je udaljeno manje od dva kilometra."

Oklevala je, znajući da pristojnost nalaţe da ostane sa svojom gošćom. Ali izazov je bio izazov. Pre nego što je uspela da obuzda sebe, pobode konja i jurnu.

Znala je put tako dobro kao što je znala sve kutke svoje kuće. Lagano je vodila konja kroz krivine i zavijutke, drţeći uzde opušteno, preskaĉući i zaobilazeći opalo granje. Staza jedva da je bila široka za dvoje, ali nijedno od njih nije ţelelo da odustane, pa su jahali rame uz rame. Okrenula se i ugledala Brigamovo veselo lice koje se razvuklo u osmeh kad je još jaĉe poterao konja. Nagla se napred i skoro legla svojoj ţdrebici na vrat, pokušavajući da je navede da trĉi brţe.

Bila je zadovoljna, koliko trkom, toliko ij društvom. Bila je slobodna, onom slobodom koju je samo pored njega iskusila, mada još nije shvatala njegovu

90

Pobuna

ulogu u tome. Ţelela je da je jezero kilometrima daleko, pa da jure tako brzo i nesputano, dok ih sunce obasjava kroz grane golog drveća.

Jahala je kao boginja, pomislio je. Izvanredno, ne plašeći se da li će poginuti ili se povrediti. Sa drugim ţenama je morao da usporava tempo, zbog njihove bezbednosti i ponosa. A Serenu je samo još više pritiskao, iz ĉistog zadovoljstva što moţe da je gleda kako juri niz stazu dok joj vetar nosi ogrtaĉ za jahanje. Sa osmehom je posmatrao kako galopira neloliko koraka ispred njega, ţaleći samo što umesto ogrtaĉa nije obukla jahaće pantalone.

Nije je lako dobiti, pomisli kad je ugledao odsjaj sunca na površini jezera u daljini. On obode konja i ponovo su bili jedno do drugog dok su jurili ka vodi.

Istovremeno su stigli do obale, a srce mu je poskoĉilo od straha jer je Serena ĉekala poslednji trenutak da povuĉe dizgine konja i da se zaustavi. Dignuvši glavu, njena ţdrebica zanjišta. A ona se smejala, stojeći tako kao da stoji na granici gde se nebo i zemlja spajaju, oĉi su joj bile tamne i nemirne, a telo joj je treperilo. Da već nije bio zaljubljen u nju, nesumnjivo bi se zaljubio tada, brzo i opasno, kao kad bi hodao po ivici litice. „Pobedila sam, Saseksonĉe." „Đavola jesi." On pogladi svoga konja po vratu i osmehnu joj se. „Pobedio sam te za duţinu glave." „DoĊavola s glavom", reĉe, zaboravivši se. „Ja sam pobedila, a ti nisi dovoljno muškarac da to priznaš." Ona duboko udahnu vazduh, koji je mirisao na vodu i borovinu. „Da nisam imala sedlo, ugušio bi se u prašini koju bih ostavila za sobom." I nasmeja se, a oĉi su joj bile zelenije od svih bujnih travnjaka koje je video u Kngleskoj. Šešir joj je stajao nakrivljen od jurnjave. „Nemaš ĉega da se stidiš", reĉe mu. „Odliĉno jašeš za jednog Engleza, dobar si kao hromi Škot bez jednog oka." „Pocrveneću od Vaših komplimenata, gospoĊice draga. Naţalost, ja sam pobedio, ali ti si suviše sujetna, ili suviše tvrdoglava da priznaš."

Prošla je rukom kroz kosu, a šešir joj je spao, drţale su ga samo trake. Frizura koju joj je Megi ĉitavo jutro nameštala potpuno se raspala na mnoštvo lokni koje je obasjavalo sunce. „Ja sam pobedila. Pravom kavaljeru bi bila ĉast da prizna." „Ja sam pobedio." On razveza trake na njenom šeširu i skide ga. ,,I pre svega, jedna dama se nikad ne bi l rkala."

91

Pobuna

,,Oh." Šutnula bi ga kad bi mogla. Umesto toga, ona okrenu konja dok se nisu našli licem u lice. Nije joj se dopalo što ju je nazvao sujetnom i tvrdoglavom, ali to što joj je otvoreno rekao da nije dama prevršilo je svaku meru. „A ti si pravi muškarac! Trka je bila tvoja ideja. Da nisam pristala, bila bih kukavica. Ali pošto sam prihvatila i pobedila, sad nisam dama." „Prihvatila i izgubila", ispravi je Brigam, uţivajući da gleda kako joj se obrazi rumene od srdţbe. „Nema potrebe da sa mnom budeš dama, Rena. SviĊa mi se takva kakva jesi."

Oĉi joj zasijaše. ,,A kakva sam to?" „Predivna divlja maĉka koja nosi pantalone i bori se kao muškarac."

Ona zareza na njega, usled ĉega njegov konj instinktivno krenu napred. Da Brigam nije dovoljno brzo reagovao i da nije bio tako vest, završio bi u ledenoj jezerskoj vodi. „Lisice", izusti, delom iznenaĊeno, a delom zadivljeno. „Htela si da me udaviš?" „Teško da bih ja bila kriva da si potonuo na dno. Glava ti je teška poput kamena." Grizla je usnu da se ne nasmeje. Ponovo odmahujući glavom, pogleda ka nebu. Bio je divan dan, moţda najlepši koji je ikad doţivela. Oduševljenost je poĉela da je napušta kad se setila da su umakli Kolu i Megi. „Predlaţem primirje", reĉe mu. „Kol i Megi će uskoro stići ovamo. Ako budem ljuta na tebe, neću imati sa kim da priĉam dok oni budu zauzeti jedno drugim." „Imam i ja svoje uslove", reĉe Brigam silazeći sa konja. „Zagrej moje srce, madam." „Trka i pobeda su me oraspoloţili." Izvukla je nogu iz sedla i spustila ruke na njegova ramena jer se primakao da bi joj pomogao da siĊe. „Drago mi je što to ĉujem." Pre nego što je shvatila šta namerava, on je prebaci preko ramena. „Ali podsetiću te da sam ja pobedio." „Jesi li poludeo?" Udarala ga je pesnicama po leĊima, ne znajući da li da se smeje ili da psuje. „Pusti me, bezobrazniĉe." „I nameravam", reĉe i dode do ivice jezera. Serenine oĉi se širom otvoriše.

Umesto udaraca, sada je zabila prste u njegov ogrtaĉ. „Da se nisi usudio!"

92

Pobuna

„Draga, nisam ti rekao da jedan Langston nikada, ali baš nikada, ne odbija izazov?" Ona pokuša da se izmigolji, ali se izvrnula tako daju je njegova ruka uhvatila za unutrašnji deo butine. „Umeš li da plivaš?" „Bolje od tebe, Sascksonĉe. Kunem ti se da ako me ispustiš..." Nije stigla da završi pretnju jer je on na trenutak izgubio ravnoteţu. „Brigame, nemoj! Ledena je voda!" Poĉela je da se smeje iako se otimala i borila. „Kunem ti se da ću te ubiti ĉim se oslobodim." „Teško da ću te onda pustiti. Ako mi priznaš da sam ja pobedio u trci..." „Neću." „Dobro, onda." Pribliţavao se vodi, a Serena ga je vrhom svoje ĉizme udarila blizu mesta na koje su muškarci osetljivi. On se zanese unazad i saplete o koren.

Oboje padoše, zapetljavši se u podsuknje. Iz pristojnosti, a i zbog svog mira, on skloni ruku sa njenih oblina. „Ovo smo već prošli, koliko mi se ĉini", izusti on dok su oboje pokušavali da doĊu do daha.

Serena se odvoji od njega i pokri svoje otkrivene noge. „Proklet bio. Isprljao si mi suknje." „Draga damo, a ti me umalo nisi lišila moje muškosti."

Ona se nasmeja, sklanjajući kosu sa lica. Dan je bio divan i ona se osećala toliko ţivom da je zaboravila da treba da se ponaša kao dama. „Jesam li? Sledeći put ću biti preciznija." Bacivši pogled na fleku na njegovim pantalonama, zakikota se. „Parkins će te sigurno izgrditi što si ih upropastio." „Mene moj sluga ne grdi." Ali Brigam ipak obrisa fleku. „On, jednostavno, bude smrtno uvreĊen, što me tera da se osećam kao školarac koji je nešto zgrešio."

Serena poĉe da ĉupka travu. „Kakav je taj tvoj Parkins?" „Ĉvrst kao stena, razjarujuće ispravan. Tvrdoglav. Zašto?" „GospoĊa Drumond misli da bi on bio divan suprug." „GospoĊa Drumond?" Brigam se okrenu ka njoj. „Vaša gospoĊa Drumond i Parkins?"

Odbrana porodiĉne ĉasti upali vatru u Sereninim oĉima. „A što da ne? GospoĊa Drumond je dobra ţena."

93

Pobuna

„Ja nemam ništa protiv. A Parkins?" Brigam se osloni na laktove i nasmeja. A šta je drugo i mogao, pri samoj pomisli na uštogljenog Parkinsa i ĉudno graĊenu kuvaricu. „Zna li on?" „Staviće mu ona do znanja." I njoj su bili smešni kao par. Serena leţe na travom obraslu obalu i osmehnu se gledajući u nebo. „Šarmiraće ga pitama i sosevima, kao što Megi šarmira Kola svojim lepim oĉima i stidljivim osmehom." „To ti smeta?" „Megi i Kol?" Serena stavi ruku pod glavu i razmisli. „Ne. Ona je zaljubljena u njega otkad ja znam za sebe. Bila bih više nego srećna kada bi bili zajedno. Pošto mi je ona već prijateljica, ne bih morala da brinem da ću mrzeti ţenu koju Kol bude izabrao za suprugu. Ali..." „Ali?" „Kad ih vidim zajedno, zamislim se. Sve se menja i ništa ne moţe da se uradi da se to spreĉi." Ona zatvori oĉi, osećajući sveţ povetarac na svom licu. „Kad doĊe proleće, ljubavi se bude. Tako bar kaţu." Ako joj se u glasu osetila ĉeţnja, ona je to pripisala vazduhu. „Kad doĊe proleće, i ratovi poĉinju. Ni tu ništa ne moţe da se uradi da se to spreĉi." „Ne." On uhvati kraj njene kose. „Da li bi ti to spreĉavala, Serena?"

Ona uzdahnu, otvorivši oĉi, i ugleda bele oblake koje je vetar nosio. „Jedan deo mene mrzi to što ne mogu da uzmem maĉ i borim se. A drugi deo mene, deo koji sam tek nedavno otkrila, ţeli da potreba za ratom uopšte ne postoji. Taj deo mene ţeli da ţivimo kao i do sada, ĉekajući da se cveće rascveta u proleće."

On je uhvati za ruku. Bila je suviše krhka da bi drţala maĉ, pomisli, bez obzira na to koliko joj je srce bilo jako. „Cveće će uvek cvetati. I dolaziće neka nova proleća."

Ona okrenu glavu i pogleda ga. Nije joj palo na pamet da je pored njega tako opuštena, zadovoljna, ĉak i srećna sa njim na obali ovog jezera. To joj je omiljeno mesto, na koje dolazi sama, onda kada je veoma tuţna ili veoma srećna.

A sada je bila tu sa njim, i bilo joj je prijatno. Ptiĉice su pevale, osećao se miris jezerske vode i vlaţne zemlje, ĉak ih je i zubato sunce grejalo.

Prsti im se spojiše tako instinktivno da nije ni bila svesna šta se desilo dok nije bilo prekasno, dok se njegov pogled nije izmenio, potamneo i postao vatreniji.

Bio je to onaj trenutak kad je ĉitav svet oko njih prestajao da postoji, kad su ostali samo njih dvoje, spojenih ruku, ne skidajući pogled jedno sa drugoga.

94

Pobuna

„Ne." Ona brzo ustade. Bolje je da sedi nego da leţi. Bio je to pokret kojim je htela da se zaštiti od same sebe, ali bezuspešno. Brigam prstima preĊe preko njenih usana. „Mogu da te pustim, Serena, ali to neće promeniti ovo što postoji meĊu nama." „Ništa ne postoji meĊu nama." „Tvrdoglava si." Uštinu je za donju usnu. „Svojegava." A zatim jezikom preĊe preko mesta gde ju nje uštinuo. „Lepa." „Nisam ništa od toga." Ona izvuĉe ruku u| nameri da ga odgurne, a umesto toga uhvati ga za ogrtaĉ. „Jesi, sve si." Lagano je ugrize za usnu, od ĉega joj oĉi zasijaše nejasnom ţeljom. Njegove usne se izviše u osmeh zbog njene reakcije. Kakva li bi samo bila u krevetu? Polako, skoro usporeno, krenu da joj gricka uvo. „Nemoj." „Danima sam ĉekao trenutak da ostanem sam sa tobom i ovo uradim." On lagano uvuĉe jezik u školjku njenog uha, a nju istovremeno preplaviše zadovoljstvo i vrelina. „Ništa na svetu ne ţelim više od toga da vodim ljubav sa tobom, Serena. Sa svakim delićem tebe." „Ne mogu. Ne smeš." „Moţeš", šaputao je. ,,I hoćemo." I spusti svoje usne na njene.

Na trenutak je pustila sebe da uţiva u njegovim usnama koje su ljubile njene.

Samo malo. Ali nije smela, to nije u redu. I nikad neće biti. „Molim te, prestani.

Nije u redu da se tako ponašaš prema meni. Nije u redu... Ne mogu da misi im." „I ne razmišljaj." On je iznenada uhvati za ramena i ponovo su bili okrenuti jedan ka drugom licem u lice. „Osećaj. Samo osećaj. I pokaţi mi."

U glavi joj se vrtelo. Izmešale su joj se ţelje, upozorenja. Ispustivši uzdah zadovoljstva, ona privuĉe njegove usne svojima. To je bilo pogrešno. To je bila ludost. Ali ona nije mogla da odoli. Kad ju je dodirnuo, ona više ništa nije ţelela osim njegovih dodira. Kad ju je poljubio, osećala je da moţe da umre od tog zadovoljstva. Osećati toliku ţelju bilo je pravo muĉenje. Znala je koliko i on ţeli nju po naĉinu na koji su se njegovi prsti kretali, po tome kako ju je ljubio. Sve jasnije je osećala da je samo pitanje trenutka kada će mu se prepustiti do kraja.

Spustio je ruku na mesto gde joj je bilo srce. Skoro oĉajniĉki je uţivao u njegovom kucanju. A kucalo je za njega. Nesposoban da odoli, rukama je prešao

95

Pobuna

preko njenih oblina, pa preko vrata do usana, i nazad, otkrivajući koliko su njene usne bile ţeljne njegovih. „Boţe, Serena, koliko te ţelim." Disanje mu se ubrzalo i on je odgurnu, zureći u njeno lice. „Moţeš li da razumeš?" „Da." Ruka joj se tresla kad ju je podigla. „Treba mi vremena da razmislim." „Treba nam vremena da razgovaramo." Vrlo paţljivo ju je pustio, tek sad otkrivši koliko su se njegovi prsti duboko urezali u njenu ruku. Zaĉu zvuk konja koji prilaze i opsova. „Svaki put kad se naĊem sam sa tobom, završimo ljubeći se. Tako nikad nećemo uspeti da razgovaramo. Ţelim da razumeš kako se osećam i šta ţelim od nas."

Mislila je da zna. Stidela se i, istovremeno, bila uzbuĊena, jer je znala da je blizu pristanka. Ţeleo ju je, a ona će mu biti ljubavnica. Bio bi to najlepši trenutak u njenom ţivotu. A onda će joj ponuditi dogovor. Kao njegova ljubavnica bila bi dobro zbrinuta, ţivela bi u lepoj kući, imala lepe haljine, bila u finom društvu. I bila bi jadna. Ako naĊe snage da ga odbije, povratila bi ponos i bila još jadnija. „Nema potrebe da razgovaramo, sve mi je jasno." Ustade da namesti suknje. „Treba mi vremena da razmislim o tome."

On je uhvati za ruku, znajući da će još samo kratko biti sami. „Voliš li me?"

Zaţmurila je, volela bi da moţe da ga mrzi zato što je pita nešto što već zna. „Nije to jedino pitanje koje traţi odgovor, Brigame."

On izvuĉe ruku i povuĉe se, a pogled mu se smraĉi. „Ponovo se vraćamo na to, je li? Ja sam Englez, i bez obzira na to šta osećaš prema meni, bez obzira na to šta moţemo jedno drugom da donesemo, ti to nećeš da zaboraviš." „Ne mogu", ispravi ga, poţelevši da zaplaĉe. „Ne mogu da zaboravim ko si, šta si, a pre svega, ne mogu da zaboravim ko sam i šta sam ja. Moram da razmislim, da vidim mogu li da ţivim sa tim što ti ţeliš od mene." „Odliĉno." On saţe glavu. „Imaš vremena. Ali zapamti ovo, Serena. Neću te moliti."

96

Pobuna

Osmo poglavlje „Bal će biti divan." Megi je odrţavala ravnoteţu na merdevinama glancajući gornji deo ogledala. Sluge, pod Fioninim budnim okom, prevrnule su celu kuću. „Sve će biti savršeno, Rena. Videćeš. Muzika, svece..." ,,I Kol", dodade Serena, prevlaĉeći krpom preko rukonaslona stolice. „Naroĉito Kol." Smešeći se, Megi pogleda preko ramena. „Već me je zamolio za prvi ples." „Što nije iznenaĊujuće." „Bio je tako sladak kad me je pitao", reĉe Megi, pribliţivši se ogledalu kako bi bolje pogledala svoje lice. Plašila se da joj od dugih jahanja po suncu nisu izašle pege, koje bi mogle da se ne dopadnu Kolu. „Htela sam da mu kaţem da ne ţelim da plešem ni sa kim drugim, ali znam da bi pocrveneo i zamucao." „Nikad nisam ĉula Kola da muca dok ti nisi došla u posetu." „Znam." Megi zadovoljno zagrize usnu. „Zar to nije divno?"

Pade joj na pamet sarkastiĉan odgovor kad je pogledala Megino lepo lice. „Da, zaljubio se u tebe i to je, bez sumnje, nešto najbolje što mu se ikad desilo.'' „Ne kaţeš to samo zato što si mi drugarica?" upita Megi radoznalo. „Ne, već zato što izgleda srećniji kad si ti u blizini."

Megi oseti kako joj se oĉi pune suzama i trepnu da ih otera. Nije ţelela da joj oĉi budu crvene i uplakane ako Kol naiĊe. Još uvek je bila opsednuta fantazijom da njen voljeni ne srne da je vidi u bilo kom drugom izdanju osim u savršenom. „Sećaš se kad smo jedna drugoj davno obećale da ćemo biti sestre?" „Naravno. Ti je trebalo da se udaš za Kola, a ja za nekoga od tvojih roĊaka."

Krpa joj ispade iz ruku kad je pogledala u Megi. „O, Megi, nemoj mi reći da te je zaprosio?" „Nije još", Megi vrati pramen kovrdţave kose pod kapu. Na trenutak joj se izmeĊu obrva pojavi linija, kao znak tvrdoglavosti, koju je njen otac veoma dobro znao. „Ali hoće, Rena, nisu to samo moje maštarije. Ja ga mnogo volim." „Jesi li sigurna?" Serena stavi ruku na Meginu suknju. „Bile smo deca kad smo o tome priĉale. Znam da ti se on dopadao, ali ti više nisi dete, a Kol je muškarac."

97

Pobuna

„Jeste drugaĉije", reĉe Megi i obrisa ćošak ogledala. „Kad smo bili deca, on je za mene bio princ iz bajke." „Kol?" Serena ne izdrţa da se sestrinski ne osmehne. „Bio je tako visok i mršav. Zamišljala sam kako dolazi po mene, stavlja me na svog konja pored sebe i odvodi." Smešeći se, siĊe jedan stepenik niţe. „Ali sada, u ovih proteklih nekoliko nedelja, videla sam ga u sasvim drugaĉijem svetlu. On je stabilan ĉovek, pouzdan, neţan, ĉak i stidljiv na neki svoj naĉin. Znam da je plahovit i da ume da bude nervozan, ali to ga ĉini uzbudljivim, koliko i pouzdanim. On nije princ, Rena, ali ja ga volim više nego što sam mislila da mogu." „Je li te poljubio?" upita Serena, misleći kako Brigam više odgovara Meginoj detinjoj viziji Kola. Eri od Ešburna je bio ĉovek za borbe i odvoĊenje. „Ne." Megi se na trenutak naduri zbog toga, znajući da je pogrešno što ţeli da je dobila bar jedan poljubac. „Mislim da je jednom pokušao, ali je Malkolm naišao." Megi odmahnu rukom. „Misliš da je pogrešno što to ţelim?" „Ne." Serenin odgovor je bio kratak i iskren, ali Megi je sanjala i nije primetila ton kojim je to izgovorila. „Sad mi majka još više nedostaje" snuţdi se Megi. „Umrla je i ne mogu da priĉam sa njom o svemu tome. Da je pitam da li joj je srce zaigralo kad se tata pojavio. Kaţi mi iskreno, Serena. Misliš li da me voli?" „Nikad ga nisam videla da se tako glupo ponaša u bilo ĉijem društvu.

Zamuckuje i ide unaokolo sanjivog pogleda i otvorenih usta. Kad god te pogleda, ili prebledi ili se zacrveni." „Ozbiljno?" Megi pljesnu rukama od sreće. „Ali tako je spor. Poludeću dok on sa pogleda ne preĊe na dela." „Megi!" iako se iznenaĊeno nasmejala, pogledom je drugarici otkrila da je podrţava. „Naravno, ti ne bi pristala na nešto više od poljupca?" „Ne znam." Bila je rumena kao bulka kad se spustila za još jednu preĉku niţe na merdevinama. „Jedino u šta sam sigurna jeste da ću, ako se uskoro ne izjasni, preuzeti stvar u svoje ruke."

Oduševljena, Serena je upita: „Kako?"

98

Pobuna

,,Ja..." Megi zastade jer je ĉula korake koji su se pribliţavali. Srce joj preskoĉi, osetivši da je to Kol još pre nego što je ušao u prostoriju. Impulsivno, ona se oklizn i uzviknu, pošto poĉe da pada.

Serena krenu da je pridrţi, ali se Kol u dva skok stvorio pored nje i uhvatio ju je oko struka. Samo n trenutak je pomislio koliko je tanana, a odmah zatim preplavi ga strah da se nije povredila. „Devojko, jesi li se povredila?" „Kako sam nespretna" uspela je da izgovori dok je gledala u njegovo široko, grublje muško lice iznad svog. Kad bi je Serena sad upitala da li bi pristala na nešto više od poljupca, njen odgovor bi bio da, sto puta da. „Gluposti." Obuzet neţnošću, on je lagano podiţe. „Tako neţna devojka kao što si ti ne bi trebalo da se penje na merdevine."

Iznenada se uplašivši da njegove ĉvrste ruke mogu da stvore modrice na njenoj neţnoj koţi, on je polako spusti. Krajnje velika ţelja iziskuje i krajnje mere, pomisli Megi, i ona na silu zaplaka kad je stopalom dotakla pod. I momentalno se ponovo našla u Kolovom naruĉju. Umalo se nije onesvestila kad je ĉula kako njegovo srce ubrzano kuca pored njenog. „Povredila si se? Da pozovem Gven?" „Ne, ne! Samo da sednem na trenutak..." Zatrepta, a Kol je podiţe i odnese do stolice. Prešao je samo šest koraka, a nikad se nije oseĉao većim muškarcem nego tada. „Pomalo si bleda, Megi. Prijalo bi ti malo vode." On ustade i ode pre nego što je uspela da smisli neki izgovor da ga zadrţi. „Je li te mnogo boli?" Serena je već klekla pored nje. „O, Megi, ne bi bilo fer da sutra ne moţeš da plešeš." „Plesaĉu. I to sa Kolom." „Ali ako si uganula ĉlanak..." „Moj ĉlanak je sasvim dobro. Ne budi luda." Da bi joj dokazala, ona skoĉi i izvede jedan brz plesni korak. „Margaret Mekdonald, pa ti si ga lagala!" „Jaka stvar." Ona ponovo sede, paţljivo nameštajući svoje suknje da deluju što privlaĉnije. „On misli da sam se povredila, ja ništa nisam rekla. Rena, kakva mi je frizura? Sigurno sam sva rašĉupana." „Pala si namerno."

99

Pobuna

„Da." Megino lice pobedonosno zasija. ,,I isplatilo mi se."

Zgranuta, Serena ustade. „To je samo trik, i to jeftin." „Nije trik, ili jeste mali, ali nije jeftin." Rukom dodirnu mesto na obrazu po kome ju je zagolicala Kolova brada. „Bio je to naĉin da ga navedem da pomisli da treba da me uteši. Muškarac se ne zaljubljuje u ţenu koja se ponaša kao koĉijaš. Šta moţe biti pogrešno u tome što ţelim da misli da sam bespomoćna i krhka?"

Serena se seti trenutka kad je Brigam vadio maĉ jer je mislio da je napadnuta.

Da se ponašala malo... neţnije... Odmahnuvši glavom, reĉe sebi da to pristaje Megi, a ne njoj. „Ništa, pretpostavljam." „Kad je muškarac stidljiv, treba mu dati malo podstreka. Evo, vraća se", reĉe Megi, stisnuvši Serenu za ruku. „Ostavi nas malo same." „Hoću, ali... Izgleda da nije imao priliku."

Megi se osmehnu: „Nadam se da je tako." „Izvoli", Kol klenku pored nje i dade joj ĉašu. „Popij malo." „Ipak idem da naĊem Gven" reĉe Serena i ustade. Ni Megi ni Kol je ne pogledaše. ,,A moţda i neću", reĉe, ostavljajući ih same.

Kol uhvati Megi za ruku. Bila je tako meka i majušna. Osetio se kao medved koji se nadvio nad golubicom. „Boli li te mnogo, Megi?" „Ne, nije to ništa." Ona ga pogleda ispod trepavica, iznanaĊena što se stidela koliko i on. „Nemoj da brineš, Kole."

Podsetila ga je na predivne porcelanske lutke koje je video u Italiji. Potreba da je dodirne bila je velika koliko i njegov strah da će je povrediti. „Uplašio sam se da neću stići da te uhvatim." ,,I ja", reĉe i smelo stavi svoju ruku na njegovu. „Sećaš se onda kad sam pala u šumi i pocepala haljinu? Bilo je to davno." „Da." On proguta knedlu. „Smejao sam ti se, sigurno si me mrzela." „Nisam, nikad ne bih mogla da te mrzim", kaza i stisnu mu ruku. „Bila sam veliki gnjavator." Skupivši hrabrost, pogleda ga u oĉi. „Jesam li i sada?" „Nisi." Grlo mu je bilo suvo kao barut. „Ti si najlepša ţena u ĉitavoj Škotskoj i ja..." Ne samo da mu je grlo bilo suvo već mu je i knedla zastala, a okovratnik samo što ga nije ugušio. „I ti...?", izazivala ga je Megi.

100

Pobuna

„Treba da naĊem Gven."

Ona umalo ne vrisnu od muke. „Ne treba mi Gven. Zar ti...? Ti ne primećuješ?"

Primetio je onog trenutka kad ga je naterala da je pogleda u duboke, tamnoplave oĉi. Kao da ga je grom udario, on zasta na trenutak, a zatim je uze u naruĉje. „Hoćeš li da se udaš za mene, Megi?" „Celog svog ţivota ĉekam da me to pitaš." Naţe se ka njemu, oĉekujući poljubac. „Kole!" Fiona uĊe u trpezariju. U glasu joj se osećala ljutnja i neodobravanje. „Zar se tako ponaša prema mladoj gošći u svom domu?" „Da", nasmeja se i ponese Megi. „Pristala je da se uda za mene." „Razumem." Pogledala ih je oboje. „Neću se pretvarati da sam iznenaĊena, ali...

Uzdrţi se do venĉanja da ne nosiš Megi unaokolo." „Mama..." „Spusti devojku."

On je posluša negodujući. Megi prekrsti ruke, a zatim ih opusti kad je Fiona krenula da je zagrli. „Dobro došla u porodicu, Megi. Mogu samo da budem srećna što moj sin konaĉno pokazuje dobar ukus."

Nije mogla da veruje. Dok je obavljala jutarnju muţu, Serena je razmišljala o tome što joj je Megi poverila. Kol se ţeni. „Šta ti misliš o tome?" upita kravu dok je sklanjala posudu sa mlekom.

Niko to još ne treba da sazna, naravno. Fiona je insistirala da je Kol isprosi od Mekdonalda, kako i dolikuje, ali Megi nije mogla da izdrţi da joj ne kaţe.

Serenine oĉi su bile oteĉene od umora pošto ju je Megi skoro do zore drţala budnom.

Nije bilo mesta sumnji da će Mekdonald, koji je sa ostalim gostima stizao tog popodneva, prihvatiti prosidbu. Megi je bila van sebe od sreće misleći o tome kako će te veĉeri na balu proglasiti svoju veridbu.

Plesaĉe dok je noge ne izdaju, pomisli Serena dok je izvlaĉila poslednje kapi mleka. A Kol će se šepuriti kao petao sa dva repa. Odmahnuvši glavom, Serena skloni stolicu u stranu i podiţe dve kante mleka.

Naravno da joj je bilo drago zbog njih. Koliko se ona seća, Megi je sanjala da se uda za Kola. Biće mu dobra ţena, smirivaće njegovu plahovitost i razmaziće ga.

101

Pobuna

Biće mu verna, vredno će raditi i podići gomilu dece. A Kol će, poput njihovog oca, biti posvećen svojoj porodici. Što se nje tiĉe, ona je samo potvrdila svoju odluku da se ne udaje. Bila bi loša ţena. Ne bi joj posao teško pao i mnogo bi volela da ima svoju decu, ali nije imala strpljenja niti je bila dovoljno mirna da bi mogla da sedi i ĉeka, da sluša i povinuje se.

U svakom sluĉaju, koja je verovatnoća da neko nade srodnu dušu koja će je voleti i poštovati? Kao primer joj sluţi brak njenih roditelja. Sve manje od toga za nju bi bio ĉist promašaj.

Kako bi mogla da se uda za nekoga, zapitala se kad je izašla iz staje, kad je bila zaljubljena u Brigama. Kako bi mogla da se da jednom ĉoveku, a da se pita kako bi to izgledalo sa drugim? Iako je znala da nikad neće biti deo Brigamovog ţivota, kao što ni on neće biti deo njenog, to saznanje nije promenilo ono što je osećala u svom srcu. Sve dok se ne uveri da je ljubav prema njemu nestala, ostaće sama.

Biće joj teţe sada, dok bude gledala Kola i Megi. Odrţavala je ravnoteţu noseći kofe nizbrdo. Sunce se trudilo da razvedri nebo i otopi poslednje ostatke zimskog snega. Staza je bila klizava, ali nije trebalo da predstavlja problem nekome ko po njoj hoda svakodnevno ĉitavog svog ţivota. Ţurila je i nije bila paţljiva jer su joj misli bile daleko.

Ne, ne bi zavidela njihovoj sreći, zato što je ona nikad neće imati. To bi bilo zlobno, a ona ih je oboje mnogo volela. Ali ĉudila se naĉinu na koji je Megi pokazala svoja osećanja - jednostavnim padom sa merdevina.

I kako je Kol samo gledao Megi! Kao da je dragoceni porcelan koji bi mogao da se slomi od najblaţeg dodira, priseti se Serena, odmahujući glavom.

Kako bi izgledalo kad bi nju neki muškarac tako gledao? Ali naravno, ona to nije ţelela, podsetila je samu sebe. Mada bi bilo lepo.

Zaĉula je zvuk ĉizama kako prelaze preko kamenja i podigavši pogled, ugleda Brigama koji je išao ka štalama. Ne dajući sebi vremena da razmisli, ona promeni pravac kako bi se mimoišli. Ne ţalivši mleko koje će prosuti, Serena uĉini da izgleda kao da su joj kante s mlekom preteške i namerno se okliznu.

Brigam se momentalno stvorio pored nje. Podboĉio se, a lice mu je bilo mraĉno usled lošeg raspoloţenja. „Jesi li se povredila?"

102

Pobuna

Bila je to više optuţba nego pitanje. Serena se naroguši, ali natera sebe da odigra ulogu. Nije bila potpuno sigurna kako se to radi, ali Megi je koristila trepavice. „Nisam sigurna. Izgleda da sam uganula ĉlanak" „Zašto tegliš to mleko tako, doĊavola?" Iznerviran, kleknu da joj pogleda ĉlanak. Muĉio ga je razgovor koji je vodio do kasno prošle noći. I ugledao je bes u njenim oĉima. „Gde je Malkolm ili ona rasejana Moli? Ili bilo ko drugi?" „Muţa nije Malkolmov posao, a Moli i svi ostali su zauzeti obavljanjem priprema za doĉek gostiju." Svaka pomisao da glumi neţnost i ţenstvenost je nestala. „Nije sramota tegliti mleko, lorde Ešburne. Moţda vaše neţne engleske dame ne znaju da razlikuju kravu od bika..." „To nema nikakve veze sa mojim engleskim damama, kako ih ti nazivaš. Staze su klizave, a kante teške. Radiš više nego što si sposobna." „Više nego što sam sposobna?" Ona odgurnu njegovu ruku sa svog ĉlanka. „Dovoljno sam jaka da mogu da uradim sve što i ti. I još više. I nikad u ţivotu se nisam okliznula na ovoj stazi."

On ustade i pogleda je. „Tvrdoglava si kao mazga, zar ne, Rena?"

I to je bilo to. Toliko o njenoj ţenstvenosti. Serena ustade i prosu sadrţaj jedne kofe njemu na glavu. To je bilo uĉinjeno pre nego što je neko od njih dvoje stigao to da spreĉi. Ona je stajala mašući praznom kofom, dok je on gutao sveţe mleko koje mu se našlo u ustima. „Topla mleĉna kupka za vašu meku englesku koţu, lorde Ešburne."

Zgrabi i drugu kofu, ali pre nego što je stigla da mu je prospe u lice, njegova ruka se naĊe na njenoj, koja je bila na dršci kofe. Stisak mu je bio veoma ĉvrst, jak, a u oĉima mu je gorela vatra. „Za ovo bi trebalo da te istuĉem."

Ona zabaci glavu, zadovoljno ga posmatrajući dok mu je mleko curilo niz obraze. „Samo probaj, Saseksonĉe." „Serena!"

Izazivajući sjaj u njenim oĉima pretvori se u uznemirenost kad je ĉula oca kako je doziva. Uspravila se dok je ĉekala da stigne do nje. „Oĉe." Nije bilo druge već da spusti glavu i ĉeka najgore. „Jesi li poludela?"

Ona uzdahnu. Pošto je gledala u zemlju, nije primetila da se Brigam pomerio taman toliko da stane izmeĊu nje i gneva njenog oca. „Moja narav, oĉe."

103

Pobuna

„Mala neprijatnost, Juane", poĉe Brigam. Uzevši maramicu, obrisa mleko sa lica. „Serena je izgubila ravnoteţu dok je nosila mleko." „Nije bilo sluĉajno." Sereni na pamet nije palo da smišlja izgovore. „Namerno sam lorda Ešburna polila mlekom." „Imam oĉi, primetio sam." Juan je stajao uspravan, sunce ga je obasjavalo s leĊa, ogrtaĉ mu je bio prebaĉen preko jednog ramena, a lice mu je bilo poput granita, izgledao je ţestoko i nepobedivo. „Izvinjavam se zbog nepristojnog ponašanja ovog derišta, Brigame, i obećavam Vam da će snositi posledice. U kuću, devojko." „Da, oĉe." „Molim Vas." Brigam stavi ruku na Serenino rame pre nego što je ponizno otišla. „Ne smem dozvoliti da Serena ponese svu krivicu. Provocirao sam je, takoĊe namerno. Nazvao sam te mazgom, je li tako, Serena?"

Pogled joj je bio uţaren kad je podigla glavu, pa ju je brzo spustila, da otac ne primeti da se uopšte ne kaje. „Da." „Baš tako je bilo." Brigam iscedi mokru maramicu. Nije mogao ni da pretpostavi šta će Parkins reći kad ga bude video. „Da nije bilo uvrede, ne bi bilo ni incidenta. Juane, bio bih Vam veoma zahvalan kad svemu ovome ne biste pridavali vaţnosti."

Juan ne reĉe ništa, a zatim se nestrpljivo okrenu ka Sereni. „Nosi u kuću to mleka što je ostalo i ni reĉi o ovome." „Da, oĉe." Dobaci Brigamu jedan kratak pogled u kome su bili pomešani zahvalnost i frustracija, pa otrĉa dok je mleko curilo sa ivice kante. „Zasluţila je batine za to", prokomentarisa Juan iako je znao da će se kasnije smejati sećanju na to kako je njegova ćerka polila mlekom mladog engleskog lorda. ,,I ja sam to u prvi mah pomislio", reĉe Brigam dok je gledao uništen rukav svog sakoa. „Naţalost, kad malo bolje razmislim, moram da priznam da sam to i zasluţio. Vaša ćerka i ja izgleda da ne moţemo da uspostavimo pristojan odnos jedno sa drugim." „Shvatam." „Ona je tvrdoglava, oštrog jezika, i plane br nego vatra" Juan rukom pokri bradu da sakrije osmeh. „On je moje prokletstvo, Brigame."

104

Pobuna

„Svakom muškarcu je" promrmlja Brigam. „Pitam se da li je stvorena da mi zakomplikuje ţivot ili da ga ulepša." „Šta nameravate da uradite povodom toga?"

Tek tada Brigam shvati da je svoje misli naglas izgovorio. I vide Serenu koja je ulazila u kuhinju. „Nameravam da se njome oţenim, uz Vaše dopuštenje."

Juan duboko uzdahnu. ,,A bez njega?"

Brigam ga pogleda pravo u oĉi. „Oţeniću se njome svakako."

To je bio odgovor koji je Juan ţeleo, ali je ipak oklevao. Ţeleo je prvo da ĉuje šta njegova ĉerka misli o tome. „Razmisliću, Brigame. Kad odlazite za London?" „Krajem nedelje." Setio se pisma i svojih obaveza. „Lord Dţordţ Mari veruje da će moje prisustvo biti od koristi za skupljanje pomoći od engleskih jakobita." „Daću Vam svoj odgovor kad se vratite. Ne poriĉem da ste ĉovek kome bih sa zadovoljstvom dao ćerku, ali ona mora da da svoj pristanak. A to, mladiću, ne mogu da Vam obećam."

Senka prelete preko Brigamovih oĉiju dok je stavljao ruke u dţepove. „Zato što sam Englez."

Juan shvati da je ta tema već naĉeta. „Da, neke rane teško zarastaju." Pošto je imao plemenito srce, on stavi ruku na Brigamovo, od mleka mokro, rame. „Nazvali ste je mazgom, je li?" „Jesam", Brigam popravi svoju vlaţnu kragnu. „Trebalo je samo da budem brţi."

Gromoglasno se smejući, Juan ponovo potapša Brigama po ramenu. „Ako nameravate da se oţenite njome, bolje bi Vam bilo da brzo uĉite."

Poţelela je da umre. Poţelela je da Brigam umre. U stvari, poţelela je da se nikad nije ni rodila. Serena se mrzovoljno pogleda u ogledalo, a Megi ulete u sobu sa krpicama na kosi, koje je nosila da bi imala lokne. „Tvoja kosa je tako gusta i meka. Nikad nećeš morati da spavaš sa krpicama na glavi." „Kao da bih i spavala", izusti Serena. „Ne shavatam zašto se ţene toliko trude i muĉe zbog nekog muškarca."

Megi se osmehnu osmehom ţene koja je voljena i verena. „Ima li neki drugi razlog?"

105

Pobuna

„Ja bih volela da podignem kosu", ubaci se Gven, pogledavši svoj odraz u ogledalu. „Ti tako lepu frizuru umeš da napraviš, Megi", reĉe plašeći se da ne ispadne nezahvalna. „Ali mama kaţe da ću to smeti tek sledeće godine." „Kosa ti liĉi na zrake sunca", reĉe joj Serena i istog trena se namršti. ,,A tvoja na svetlost sveca." Gven napravi nekoliko plesnih koraka. Ovo će biti njen prvi bal, prva balska haljina. Jedva je ĉekala da odraste. „Hoće li me iko pozvati na ples?" „Svi će." Megi skide krpice. „Moţda će neko pokušati i da me poljubi." „Samo ako pokušaju", reĉe Serena ljutito, „odmah da mi kaţeš. Ja ću sa njima da se obraĉunam." „Zvuĉiš kao mama." I uz osmeh Gven zavrte svoje podsuknje. „Ne mislim da će neko pokušati da me poljubi, ali bilo bi lepo kad bi bar pokušao." „Samo nastavi tako da priĉaš i tata će te zatvoriti do sledeće godine." „Samo je uzbuĊena." Megi iskusno stavi Sereni u kosu zelenu traku oiviĉenu zlatnom. „I ja sam. Kao mi je prvi bal. Evo." I ona joj namesti frizuru pre neg što je Serena uspela i da shvati šta radi. „Lepa si. Bila blj kad bi se nasmejala."

Serena iskezi zube u znak odgovora. „To će svakog muškarca naterati u beg", prokomentarisa Megi. „Samo neka beţe", Serena se nasmeja na tu pomisao. „Brzo ću ja da ih isprašim." „Brigam neće pobeći", reĉe Gven mudro, a Serena je oštro pogleda. „Mene ne zanima šta radi lord Ešburn", reĉe Serena i ode do kreveta na kome je stajala njena haljina. Iza njenih leda Megi i Gven razmeniše uzbuĊene poglede. „Nekako je pomalo uštogljen, zar ne?" Megi namignu i ode da proveri je li sve u redu sa njenom haljinom. „Mada je zgodan, za one kojima se dopada njegov mraĉni, prepotentan izgled i hladne oĉi." „Uopšte nije uštogljen", okrenu se Serena. „On je..." prestade, upozorena Gveninim smehom. „Nepristojan. Nepristojan je i dosadan. I Englez je."

Gven je sa divljenjem posmatrala Meginu haljinu. „Poljubio ju je u kuhinji."

Megi iskolaĉi oĉi. „Šta?" „Gven!"

106

Pobuna

„Samo sam rekla Megi", pomirljivo kaza Gven. „Njoj uvek sve kaţemo. Ljubio ju je nasred kuhinje", nastavi Gven, maštajući. „Bilo je tako romantiĉno. Izgledao je kao da bi mogao da je pojede, kao da je šećerlema." „Sad je dosta." Vrela i rumena, Serena je pokušavala da uĊe u svoju haljinu. „Uopšte nije bilo romantiĉno, bilo je da se razbesniš i, i..." Htela je da kaţe neprijatno, ali nije mogla da izgovori laţ. „Neka ide do Ċavola."

Megi podiţe obrvu. „Ako ţeliš da ode doĊavola, što mi nisi rekla da te je poljubio?" „Jer sam na to skroz zaboravila."

Gven zausti nešto da kaţe, ali je Megi ućutka brzim pokretom. „Onda se usuĊujem da kaţem da u tome nije bilo niĉeg posebnog" reĉe i polako poĉe da zakopĉava Sereninu haljinu. „Moj roĊak Dţejmi dolazi veĉeras, Rena. Moţda će ti se on više dopasti."

Serena se samo namršti.

Kad se izmigoljio iz Parkinsonovih savršenih ruku, Brigam je bio iscrpljen i nestrpljiv. Pored svih nemira koji su se dešavali u Škotskoj i Engleskoj, najmanje mu je bilo do provoda sa gomilom devojaka koje se usilno smeškaju i debelim nadzornicama. Duţnosti su ga ĉekale u Londonu. Podrška princu, koju je oĉekivao od engleskih sledbenika, nije bila izvesna kao što se nadao. Postojala je šansa da njegov stav utiĉe na one koji su se premišljali, ali bila bi to opasna misija.

Sve vreme koliko je odsutan, nije imao naĉina da sazna koliko bi uspeha u tome imao ili da li je otkriven i kakva bi mogla biti sudbina njegovih poseda i titule.

Te noći će desetine gorštaĉkih starešina biti na jednom mestu. Odanost će biti testirana, a zakletve izreĉene. Ono što je ovde nauĉio poneće sa sobom u London, u nadi da će uspeti da uskomeša borbenu krv onih koji su lojalni Stjuartu. Rat se vodio priĉom više nego maĉem. Poput Kola, i on je bio svestan toga.

Dok je išao prema balskoj dvorani, bio je prava slika i prilika modernog aristokrate. Okovratnik mu je bilo sneţno beo i padao je sa vrata na ramena.

Dugmići su mu se sijali, baš kao i smaragd na prstu, koji se slagao sa onim na brošu na okovratniku. Njegovo crno, sveĉan odelo bilo je od svile, a preko njega

107

Pobuna

je nosio ogrtaĉ s srebrnim dugmićima, koji mu je bez ijednog nabor padao sa ramena.

Videlo se da je mlad, bogat ĉovek, naviknut lepe stvari. Ali njegove misli su bile oštre i opasne popu maĉa koji je nosio o svom pojasu. „Lorde Ešburne", pozdravi ga Fiona kad je ušao. Još jutros joj je suprug rekao za Brigamova osećanja prema njihovoj starijoj ćerki. Više nego što je Juan mogao, ona je razumela tople emocije koje je Serena doţivljavala. „GospoĊo Mekgregor, zanosno izgledate." Ona se osmehnu, a njegov pogled već beše preleteo po ĉitavoj dvorani. Fiona pomisli kako se ljubav bez greške prepoznaje. „Hvala Vam, gospodine. Nadam se da ćete uţivati u ovoj veĉeri." „Hoću ako mi obećate jedan ples." „Sa zadovoljstvom, ali sve mlade dame će biti ljute ako Vam ja budem oduzimala vreme. Molim Vas, dozvolite da Vas predstavim."

Uhvativši ga pod ruku, uvede ga u prostoriju. U njoj je već bilo mnogo ljudi, obuĉenih u najlepše haljine i odela. Saten se presijavao, a svila sjajila pod svetlošću stotina sveca u lusterima koji su se spuštali sa tavanice. Nakit je sijao i blistao. Muškarci su nosili karirane crveno-plavo-zelene kiltove, koji su bili u kontrastu sa prslucima od teleće koţe. Muški broševi i srebrna dugmad reflektovali su svetlost, takmiĉeći se sa sjajem ţenskog nakita.

Kada su dame u pitanju, bilo je oĉigledno da se u Visovima pomno prati francuska moda. Bio je zastupljen bogatiji stil, uz obavezno prisustvo šljokica i srebrne ĉipke. Obruĉi na kojima su leţale podsuknje drţali su haljine tako da su podsećale na zvona. Teţak brokat ţivih boja nosili su i ţene i muškarci, kao i zlatne ukrase i velike manţetne koje su pokrivale laktove. Ĉarape su bile bele ili ukombinovane sa bojom garderobe.

Glenrou je bio daleko, najbliţa radnja je bila udaljena pola dana jahanja, ali ljubav Škota prema modi nije bila ništa manja od ljubavi nekog Francuza ili Engleza.

Brigama je domaćica upoznala sa svima. Kada je muzika poĉela, on je ĉinio ono što mu je bila duţnost. Nekako je uspevao da obuzda svoje nestrpljenje prelazeći pogledom sobu u potrazi za licem koje je ţeleo da vidi. Htela ona to ili ne, resio je da prvi ples odigra sa njom, a za ostale će pokušati nekako da se snaĊe.

108

Pobuna

„Mala Mekintošova je ţenstvena kao kobila", Kol mu poverljivo šapnu na uvo. „Ako te bude spopadala, najbolje će ti biti da se ponudiš da joj sipaš piće i izbegneš ples." „Hvala na upozorenju." Brigam radoznalo pogleda svog prijatelja. „Izgledaš vrlo zadovoljno. Znaĉi li to daje tvoj razgovor sa Mekdonaldom dobro prošao?" „Moţeš da raĉunaš na to da ćemo Megi i ja do prvog maja biti venĉani." „Ĉestitam", uz naklon mu reĉe Brigam. A zatim se nasmeja. „Moram da naĊem nekog drugog sa kim ću da pijem pod stolom."

Kol uzdahnu, trudeći se da ne pocrveni: ,,I ne baš. Voleo bih da odem sa tobom u London." „Sada ti je ovde mesto. Ja ću se vratiti za nekoliko nedelja." „Sa sveţim vestima. Nastavićemo ovde rad, ali ne veĉeras. Veĉeras se provodimo", reĉe i udari Brigama po ramenu. „Eno moje Megi. Ako ti treba dobra partnerka za ples, pozovi Serenu. Narav joj jeste teška,ali vraški pleše."

Brigam stiţe samo da klimne glavom pošto Kol odjuri u pravcu svoje verenice.

Pored stidljive Megi Mekdonald Serena je sijala poput vatre: kosa joj je bila podignuta, bogata haljina od zelene svile bila je opšivena zlatnim paspulom oko okovratnika, ĉiji se izrez sa vrata spuštao niţe, otkrivajući glatku koţu iznad grudi. Na vratu je imala svetlucave bisere. Nije imala beli puder, niti išta drugo na licu, koţa joj je bila ĉista. Podsuknje su joj zvonasto padale, ĉineći njen uzan struk još tananijim.

Ostale ţene bile su obuĉene bogatije, nekima je kosa bila napuderisana, a na drugima su se presijavali biseri. Mogle su biti i veštice ogrnute vrećama. Serena pogleda Kola i nasmeja se. Brigamom prostruji osećaj kao da ga je strela pogodila u koleno.

Kad se zaĉuše zvuĉi prve melodije, u pogledima nekoliko mladih dama, koji su bili upereni ka njemu, videla se nada. Brigam se uputi pravo ka Sereni. „GospoĊice Mekgregor", reĉe, elegantno se naklonivši. „Hoćete li mi ukazati ĉast da zaplešete sa mnom?"

Bila je rešena da ga odbije ako je bude pitao da plešu. A sada je bez reĉi prihvatila njegovu pruţenu ruku. Zvuĉi menueta prostrujaše dvoranom. Suknje su šuštale dok su momci vodili dame na plesni podijum. Iznenada je pomislila da se neće setiti ni osnovnih koraka. A on joj se osmehnuo i ponovo naklonio.

109

Pobuna

Ĉinilo se da joj stopala nisu doticala pod, a oĉi joj se nisu odvajale od njegovih.

Jednom je već sanjala o ovome na oštrom šumskom vazduhu. I tamo su gorele svece i ĉula se muzika. Ali nije bilo ovako. Ovde je lebdela, osećala se lepom, verovala je u san.

Njegova ruka lagano je drţala njenu, prsti na prstima. Osećala je slabost dok ju je drţao u naruĉju.

Plešući, lagano su prilazili jedno drugom, a zatim se razdvajali. Srce joj zadrhta pri pomisli kako su im tela blizu i kako se prisno dodiruju. Usne mu se izviše u osmeh dok je izvodila svoj poslednji okret, a njene su gorele kao da ih je poljubio. „Hvala ti." Nije joj pustio ruku, kao što su oboje znali da je red, već ju je prineo usnama. „Ţeleo sam ovaj ples otkako sam te zatekao samu pored reke. I kad se setim toga, teško mi je da odluĉim da li si lepša u zelenoj haljini ili u pantalonama za jahanje." „Mamina je. Haljina..." reĉe brzo, mrzeći sebe zbog zamuckivanja. Kada ju je odvodio sa podijuma, osećala se kao kraljica. „Ţelim da se izvinim za ono jutros." „Ne, nemoj." Ponovo joj poljubi ruku. „Osim ako to zaista ne ţeliš." „Da." I dobaci mu jedan kratak, veseo pogled. „To je najmanje što mogu da uĉinim pošto si me spasio od pretnje batinama." „Samo pretnje?" „Tata samo preti, nikad u ţivotu me nije udario. Verovatno sam zato tako nepodnošljiva." „Veĉeras si, draga moja, samo lepa."

Ona pocrvene i spusti pogled. „Ne znam šta da ti kaţem kad mi to govoriš." „Znaš, Rena..." „GospoĊice Mekgregor." Brigam i Serena sa nestrpljenjem pogledaše nametljivca, mlaĊeg sina jednog od gorštaĉkih starešina. „Da li biste mi uĉinili ĉast da odigrate sa mnom ovaj ples?"

Radije bi ga poĉastvovala jednim udarcem po cevanici, ali dobro je znala šta joj je duţnost i, prihvativši njegovu ruku, pitala se kada će ponovo zaplesati sa Brigamom.

Muzika je svirala - ril, kantri plesove, elegantn menuete. Serena je plesala sa starijom gospodom, njihovim sinovima, roĊacima, naoĉito i poletno. Njena

110

Pobuna

ljubav prema plesu i plesna veština drţali su je neprestano zauzetom. Otplesala je još jednu igru sa Brigamom, a onda je morala da gleda kako izvodi na podijum jednu po jednu njihovu gošću.

A on nije mogao da odvoji pogled od nje. Prokletstvo, nije liĉilo na njega da se nervira što gleda ţenu kako pleše sa drugim muškarcem. Je li se ona to njemu osmehnula? Ne, zaboga, nije. I sigurno ne flertuje sa tim suvonjavim mladim Škotom u ruţnom odelu. Dotaĉe dršku svog maĉa, boreći se sa iskušenjem. Šta li joj je majka mislila kad je dozvolila da obuĉe tu haljinu u kojoj izgleda tako... oĉaravajuće? Zar njen otac ne primećuje da se mladi petlovi samo utrkuju da joj dišu za vrat? Njen goli vrat. Po toj mekoj, beloj, goloj koţi, na mestu gde joj neţna linija okovratnika pada na grudi.

Opsova jedva ĉujno, zbog ĉega ga Gven iznenaĊeno pogleda. „Molim, Brige?" „Šta?" Skrenu pogled sa Serene na njenu sestru. Nije ni primetio da je taj njegov turoban izgled spreĉio nekoliko momaka da priĊu Gven i zamole je za ples. „Ništa, Gven, ništa." I duboko uzdahnu, boreći se da zadrţi pristojan ton. „Uţivaš li?" „Veoma." Nasmeši mu se, tajno poţelevši da je ponovo pozove na ples. „Pretpostavljam da ste prisustvovali mnogim balovima i zabavama." „U Londonu za vreme sezone ne mogu da predahnem." „Volela bih da vidim London i Pariz." U tom trenutku je izgledala veoma mlado, i podsetila ga je na to kako je posvećeno negovala svog brata dok nije ozdravio. Neki muškarac će jednog dana biti srećan sa njom, pomisli i poljubi joj prstiće. „Draga moja, bićeš prava lepotica."

Bila je premlada, pa je mogla da se nasmeje bez ustezanja: „Stvarno tako mislite?" „Bez sumnje." Ponudivši joj ruku, ponovo je povede na podijum za igru i ispriĉa joj sve priĉe kojih je mogao da se seti o balovima i zabavama. Ĉak i dok je govorio, pogledom je pratio Serenu koja je plesala sa svojim ţgoljavim partnerom. Kad je ples završen, Gven je već imala toliko snova da je mogla da mašta godinama. A Brigam se borio sa sve jaĉom ljubomorom.

Odveo je Gven sa podijuma, gledajući kako Serenu partner odvodi u suprotnom pravcu. Onaj u onom priliĉno lošem odelu od ţutog brokata. Njegova garderoba ga jeste nervirala, ali ni pribliţno onoliko koliko posesivnost kojom je uhvatio Serenu za ruku.

111

Pobuna

„Sa kim ono Serena razgovara?"

Gven pogleda u pravcu u kom je Brigam gledao. „To je samo Rob, jedan od Sereninih prosaca." „Prosaca?", izusti on kroz zube. „Prosac, je li?" Pre nego što je Gven stigla da mu objasni, on je jurio preko podijuma. „GospoĊice Mekgregor, moţemo li da porazgovaramo?"

Ona podiţe obrvu, kao i glas: „Lorde Ešburne, da Vas upoznam sa Robom Mekgregorom, mojim roĊakom." „Vama na usluzi" izusti on kruto, a zatim uhvati Serenu za ruku, odvukavši je do najbliţeg udubljenja u zidu. „Šta to radiš? Jesi li poludeo? Svi nas gledaju." „Neka idu doĊavola", reĉe i pogleda njeno buntovno lice. „Zašto te onaj papagaj drţi za ruku?"

Iako je i nju Rob Mekgregor podsećao na papagaja, nije ţelela da dozvoli bilo kakvu uvredu na raĉun svog roĊaka. „Rob Mekgregor je fin momak iz pristojne porodice." „Neka ide doĊavola i on i njegova porodica." Jedva se kontrolisao da ne povisi glas. „Zašto te je drţao za ruku?" „Jer je ţeleo." „Daj mi ruku." „Neću." „Kaţem ti da mi daš ruku", reĉe, zgrabivši je. „On nema pravo da te drţi za ruku, razumeš?" „Ne, ja sam slobodna da svoju ruku dam kome god hoću."

Iskra borbenosti zasja u njegovim oĉima. Borba mu je mnogo više odgovarala od ljubomore. „Ako ţeliš da taj fini momak iz dobre porodice ţivi, ne biraj ga za ples." ,,I to je sve?" Ona istrţe ruku. „Ovog trenutka da si me pustio da odem." „Da bi mogla da se vratiš njemu?"

Na trenutak se upitala da Brigam nije pijan, ali odbaci tu pomisao. Oĉi su mu bile suviše jasne i ĉiste. ,,A šta ako ga izaberem?" „Ako ga izabereš, obećavam ti da ćeš zaţaliti. Ovaj ples je moj."

Samo trenutak ranije je ţudela da zapleše sa njim. A sada je bila ĉvrsto rešena da to ne uradi. „Ne ţelim da plešem sa tobom."

112

Pobuna

„Ono što ţeliš i ono što ćeš da uradiš mogu biti sasvim razliĉite stvari, draga moja." „Podsećam Vas, lorde Ešburne, samo moj otac moţe da mi nareĊuje." „To će da se promeni." Njegovi prsti stegoše njene. „Kad se vratim iz Londona..." „Ideš u London?" Njen bes je momentalno zamenila uznemirenost. „Kada?

Zašto?" „Za dva dana. Imam posla tamo." „Razumem." Ruka joj se opusti u njegovoj. „Verovatno si nameravao da mi kaţeš kad budeš sedlao konja." „Pismo koje sam ĉekao samo što mi je stiglo." Vatra u njegovim oĉima se ugasila, a grubost u glasu išĉezla. „Ţeliš da ostanem?" „Ne." Ona okrenu glavu od njega. „Zašto bih?" „Ali ţeliš." Slobodnom rukom ju je pipnu po obrazu. „Ostao ili otišao", izusti ona šapatom, „meni je svejedno." „Idem zbog princa." „Onda neka te bog ĉuva." „Rena, vratiću se." „Hoćete li, lorde?" reĉe, izvukavši ruku iz njegove. „Sumnjam." I pre nego što je uspeo da je zaustavi, ona odjuri u balsku dvoranu i prepusti se plesu.

113

Pobuna

Deveto poglavlje

B

ilo je trenutaka u njenom ţivotu kada je bila nesrećnija, ali ĉinilo joj se da joj nikada nije bilo lakše da zaplaĉe nego tada. Sigurno je bilo i onih trenutaka kad je bila ljuća, ah nije mogla da se seti da su je ikada bes i srdţba toliko obuzeli.

I strašno je ljuta na sebe, pomisli Serena kad je poterala konja u galop. Maštala je da se izmeĊu nje i Brigama desilo nešto lepo i stvarno, makar i na samo jedan tren.

On se vraćao u London. Da, tamo mu je i bilo mesto. U Londonu je bio bogat i uticajan. Ĉovek koji je posećivao zabave. Ţene su ga ĉekale. Trebalo je sad da nastavi tamo gde je stao. Opsovala je i brţe poterala konja.

On mora da stane uz princa. Verovala je da je odan njegovoj stvari i da će se boriti za nju. Ali boriće se u Engleskoj. I zašto ne bi? Zašto bi lord EŠburn gubio vreme misleći o njoj kad se vrati u svoj svet?

Kao što ni ona neće gubiti vreme misleći na njega kad bude otišao. Obećala je to sebi.

Znala je da će ga tog jutra sresti sa ocem i ostalim starešinama. Ţene nije trebalo upoznati ili ih uznemiravati planovima za rat i pobunu, ali one su, svejedno, znale. Francuska će krenuti na Englesku, i kad doĊe do toga, Ĉarls se nadao da će ubediti francuskog kralja da mu pomogne. by voki Prethodne zime Luj je nameravao da osvoji Englesku uz Ĉarlsa, kao predstavnika njegovog oca. Pošto se nije krenulo, a od invazije se odustalo... To je već druga stvar. Bilo je jasno da je Luj podrţavao Ĉarlsa jer je na engleskom prestolu ţeleo monarha koji će biti zavistan od Francuske. Kao što je jasno bilo i da bi Ĉarls iskoristio Francusku, ili bilo koga drugog, da zauzme mesto koje mu pripada. Ali odustalo se od invazije i francuski kralj je sada samo dobijao na vremenu.

I to što se neko bavi fiziĉkim poslovima -ĉišćenjem i šivenjem - ne znaĉi da ne razume politiku.

Dakle, Brigam odlazi u London da bi pomogao mladom princu. Sad je bilo vaţnije nego ikad da se ujedine jakobiti Engleske i Škotske. Bilo je vreme za 114

Pobuna

pobunu. Ĉarls nije bio kao svoj otac i nikada neće biti borben kao što je Dţejms bio, ali nije mu mesto u tuĊini. Kad doĊe vreme, Brigam će krenuti u borbu. A hoće li se vratiti u Visove? Hoće li se vratiti njoj? Nije verovala. Ĉovek ne napušta svoj dom i zemlju zbog ljubavnice. On je moţda ţeli, ali ona je već znala da se ţelje muškaraca brzo rasplamsaju, ali i brzo hlade.

Za nju je to bila ljubav. Prva. I jedina. Iako joj nije uzeo nevinost, ipak ju je uništio. Za nju više neće postojati nijedan drugi. Jedini koga je htela ovog trenutka spremao se da nestane iz njenog ţivota.

I kad bi ostao, šta bi vredelo, pitala se. Toliko toga je oduvek stajalo izmeĊu njih. On ju je voleo... Ne, ĉak i to ne bi ništa promenilo. Njene oboţavane knjige su joj toliko puta dokazivale da ljubav ne pobeĊuje uvek na kraju. Romeo i Julija.

Tristan i Izolda. Lanselot i Ginevra. Serena Mekgregor nije moralno slaba Ginevra, niti zaljubljena Julija. Ona je Škotkinja vrele krvi, ali tvrdoglave naravi.

Znala je razliku izmeĊu fantazije i istine. Postojala je jedna istina koja ne bi mogla da se izbegne, ni sad niti ikad.

Brigam će uvek biti vezan za Englesku, a ona za Škotsku.

I jeste najbolje da ode. Ţelela mu je svaku sreću. Ţelela je da ode dodavola. „Serena?"

Okrenula je glavu i ugledala Brigama kako jaše ka njoj. Tek tada je shvatila da su joj oĉi pune suza. Stidela ih se, nije ţelela niko za njih da zna. I da bi ih sakrila, poterala je konja u brţi trk. Proklinjući sedlo, uputila se ka jezeru, nadajući se da će Brigama ostaviti daleko za sobom. Nameravala je da pregazi vodu i uputi se dalje, u brda, u nepristupaĉniji predeo, gde ne bi mogao da je prati. Soĉno ga je opsovala kad je stigao i uhvatio uzde njenog konja. „Polako, devojko. Koji Ċavo te je spopao?" „Ostavi me na miru." Ubola je konja, umalo ne srušivši Brigama koji se borio da uzde oba konja zadrţi u rukama. „Idi dodavola! Mrzim te!" „Mrzećeš me kad te budem izudarao", reĉe joj ljutito. „Pokušavaš li to oboje da nas ubiješ?" „Samo tebe", reĉe i zajeca, mrzeći sebe zbog toga. „Zašto plaĉeš?" On povuĉe uzde njenog konja kako bi joj bolje video lice. „Neko te je povredio?" „Ne." Njen histeriĉan smeh iznenadi je i ona proguta knedlu. „Ne", ponovila je. „Ne plaĉem, to je od vetra. Idi. Došla sam ovamo da budem sama."

115

Pobuna

„Onda ću morati da te razoĉaram." Plakala je iako nije ţelela to da prizna. Ţeleo je da je zagrli i uteši, ali do sada je već nauĉio da bi mu ona zarila zube u ruku.

Shvatajući da bi to bilo besmisleno, ţeleo je da razumno porazgovaraju. „Odlazim sutra u zoru, Serena. Pre toga ţelim da ti kaţem nekoliko stvari." „Govori, onda", reĉe i poĉe da traţi maramicu po dţepovima. ,,I idi u taj London. Moţeš i dodavola, što se mene tiĉe."

Brigam joj ponudi svoju maramicu. „Ne bih baš tamo."

Prihvati je i obrisa suze. „Radi šta hoćeš, mene ne interesuje", reĉe i glasno izduva nos.

I hoće, pomisli i dalje drţeći uzde njenog konja. Pošto ih je vezao, pomogao joj je da siĊe.

Nakon što je obrisala suze, ona stavi maramicu u svoj dţep. „Ne ţelim tvoju pomoć." „Ţelećeš je više nego ikad kad završim sa tobom." I on je, više brzo nego neţno, snese iz sedla, rekavši joj: „Sedi." „Neću." „Sedi", ponovi tonom od koga joj se koţa najeţila, a obrazi pocrveneli. „Sedi ili ćeš zaţaliti, kunem se bogom." ,,U redu", reĉe pošto ju je njegov pogled uverio da pretnja nije izreĉena tek tako, i sede polako na stenu, nameštajući suknje da dobije na vremenu. Sad kad je hteo da razgovara, sve će mu reći. „Hteli ste da razgovaramo, gospodine?" „Hteo sam da Vas izudaram, gospoĊice, ali verujte, uspevam da se obuzdam."

Ona sleţe ramenima. „Strašno. Lorde Ešburne, Vaš boravak u mom domu je sasvim promenio moje mišljenje o engleskim manirima." „Dosta mi je toga." Toliko joj je brzo prišao da nije stigla ni da trepne.

Uhvativši je za ogrtaĉ, uspravi je da stane. „Ja sam Englez i ne stidim se toga.

Langstono su stara i ugledna porodica." Drţao ju je tako da je morala da stoji na vrhovima prstiju, gledajući ga pravo u oĉi, koje su bile tamne kao oniks, a u njima je goreo bes kakav je malo njih preţivelo. „Niĉega u svom poreklu nemam da se stidim, naprotiv ponosan sam što nosim svoje prezime. Dosta mi je tvog nipodaštavanja i uvreda, je li ti jasno?"

116

Pobuna

„Da." Shvatila je šta joj je rekao i uplašila se. Do tada nije to razumela. Ali to što se uplašila ne znaĉi da je kukavica. „Nije mi bila namera da vreĊam Vašu porodicu, lorde." „Već samo mene? Ili moţda celu Englesku? DoĊavola, Rena. Znam koliko je tvoj klan propatio. Znam i da je vaše prezime toliko proganjano da su mnogi bili primorani da ga promene. Strašno je što sve to već predugo traje. Ali nisam ja bio taj koji vas je proganjao, niti cela Engleska. VreĊaj me koliko hoćeš, grebi, grizi, ali neka sam proklet ako ću da prihvatim krivicu za nešto za šta nisam kriv." „Molim te", reĉe ona sasvim tiho, „povreĊuješ me."

On je pusti i stegnu pesnice. Retko, veoma retko mu se dešavalo da toliko izgubi kontrolu i nad svojim mislima i delima. Zbog toga mu je glas bio hladan kao led. „Izvinjavam se." „Ne." Ona ga instinktivno uhvati za ruku. „Ja se izvinjavam. U pravu si, pogrešila sam što sam te krivila za stvari koje su se dešavale i pre nego što smo se nas dvoje rodili." Više se nije plašila, ali se stidela, strašno se stidela. Ona se ne bi zadrţala samo na vikanju da je neko uvredio njenu porodicu. „Pogrešno je da krivim tebe što su engleski vojnici silovali moju majku. Ili što su mog oca drţali u zatvoru više od godinu dana, a za to poniţenje niko nije kaţnjen. I pogrešno je", nastavila je posle dubokog uzdaha, „što ţelim tebe da krivim jer se plašim." „Zašto, Rena? Ĉega se plašiš?"

Ona odmahnu glavom i okrenu se, ali on je ĉvrsto uhvati za ruku. Njegov stisak sada nije bio ĉeliĉan, ali jeste bio dovoljno jak da ne moţe da se otrgne. „Nadam se da ćete mi oprostiti, lorde. A sada bih ţelela da budem sama." „Ţelim da mi odgovoriš, Serena." Glas mu je ponovo bio smiren, mada se u njemu nazirala odluĉnost. „Ĉega se plašiš?"

Podigla je glavu i pogledala ga sa oĉajanjem. „Jer ako te ne krivim, zaboraviću ko si, zaboraviću šta si." „Je li to vaţno?" „Da." Osetila je da se ponovo uplašila, ali na sasvim drugaĉiji naĉin. Nešto u njegovim oĉima joj je govorilo da, šta god sad ona rekla, šta god uradila, njena sudbina je zapeĉaćena. „Da, mora biti. Oboma."

117

Pobuna

„Je li to vaţno?" Privukao je bliţe k sebi. „Je li vaţno kad smo ovako blizu?"

Pre nego što je stigla da odgovori, stavio je svoje usne na njene.

Nije se opirala. U trenutku kad su im se usne spojile, znala je da se ne bori samo sa njim već i sa sobom. Ako joj je on prvi i jedini, ona treba da uzme sve što joj se nudi. Njegove usne su bile vrele i oĉajne, a telo napeto kao struna, priljubljeno uz njeno. Delimiĉno od besa, znala je, ali ne samo zbog toga. A ona je bila spremna da odgovori. Ako se ikad predomišljala, sad je prelomila, a sva upozorenja otišla su u vetar. „Je li to vaţno?" ponovio je, ljubeći je svuda po licu. „Ne, ne, nije vaţno sada, nije vaţno danas", re i obavi mu ruke oko vrata. „Brige, ne ţelim da odeš. N ţelim da me ostaviš."

Zaronio je lice u njenu kosu da joj zapamti miris. „Vratiću se. Za tri, najviše ĉetiri nedelje, ja ću se vratiti." Pošto mu ništa nije odgovorila, on se odmaĉe. U oĉima joj nije bilo suza, ali jeste rešenosti. „Vratiću se, Serena. Zar ni to ne moţeš da mi veruješ?" „Verujem ti više nego što sam mislila da ću ikad moći da verujem jednom ĉoveku." Osmehnu se i podiţe ruku ka njegovom licu. Boţe, ako je ovo ljubav, zašto toliko boli? Zašto joj nije donela radost, onakvu radost kakvu je videla u Meginim oĉima? „Ne, ne verujem ti da ćeš mi se vratiti. Ali nećemo da priĉamo o tome." Ona mu rukom prekri usta da ne govori. „Nećemo da mislimo o tome.

Bar ne danas." „Onda ćemo da priĉamo o neĉem drugom." „Nećemo", reĉe ona, poljubivši ga u obe ruke, a zatim se odmaĉe. „Uopšte nećemo priĉati." Polako poĉe da otkopĉava dugmiće na svom odelu za jahanje. „Šta radiš to?"

On pokuša da je zaustavi, ali ona skinu jaknu sa ramena i ostade u tankoj košulji koja je otkrivala male, ĉvrste grudi. „Ono što oboje ţelimo." „Rena." Uspeo je da izgovori njeno ime iako mu se srce popelo u grlo, od ĉega mu je glas postao dubok i hrapav. „Nećemo ovako, ovako nije dobro zbog tebe." „Moţe li bolje od ovoga?" Ali prsti su joj drhtali dok je raskopĉavala suknju. „Ovde, sa tobom." „Ima stvari koje treba još da se kaţu", poĉe on.

118

Pobuna

„Ţelim te", izusti, pogodivši njegove misli i osećanja. „Ţelim da me dodirneš onako kako si me ranije dodirnuo. Ţelim... Ţelim da me dodirneš onako kako si me naveo da sanjam o tome." PriĊe mu bliţe. „Više me ne ţeliš?" „Ne ţelim?" On zaţmuri i nervozno proĊe rukom kroz kosu. „Ništa i nikoga nisam ţeleo ovoliko koliko ţelim tebe u ovom trenutku. I ne verujem da ću ikad ikoga." „Onda me uzmi ovde." Ona skinu suknje i oĉima mutnim od vrtoglavice ugleda kako njegov pogled klizi po njoj. „Daj mi nešto svoje pre nego što me ostaviš."

Uhvativši ga za ruku, prisloni svoje usne na njegov dlan. „Pokaţi mi kako je biti voljen, Brigame." „Rena..." „Sutra odlaziš", reĉe, iznenada postajući oĉajna. „Hoćeš li me ostaviti bez iĉega?"

Prstima ju je milovao po obrazu. „Da mogu da biram, ne bih odlazio." „Ali ipak ideš. Ţelim da budem tvoja pre nego što odeš."

Ramena su joj bila hladna kad ju je dotakao. „Jesi li sigurna?" „Da." Osmehnuvši se, stavila je njegovu ruku na svoje srce. „Ĉuješ li kako tuĉe? Tako je uvek kad si mi blizu." „Hladna si", reĉe nesigurno i povuĉe je k sebi. „Ogrtaĉ je na konju." Zaţmurila je da bi što bolje osetila njegov miris. Kao što je on u svoje sećanje urezao njen kad joj je zagnjurio glavu u kosu. „Poloţićemo ga na sunce, biće nam toplije." „Neću te povrediti." Podiţe joj glavu i ona ugleda jaĉinu ţelje u njegovim oĉima. „Kunem se."

Verovala mu je, verovala je da će biti neţan. Videla je to u njegovim oĉima dok je spuštao ogrtaĉ na obalu jezera. Osetila je na njegovim usnama kad ju je poljubio u golo, belo rame. I na rukama kad je uhvatio njene.

Znala je šta radi, šta će mu dati - nevinost koju ţena moţe da da samo jednom ĉoveku, i to samo jednom u ţivotu. Kada su klekli jedno pored drugog, dok je sunce grejalo i njih i vodu, znala je da mu se nije ponudila impulsivno ili u naletu strasti, već nekako tiho, s verom da će biti prihvaćena s neţnošću. I nezaboravljena.

119

Pobuna

Nikad nije bila lepša, pomislioje. Oĉi su joj sijale. Ruke joj nisu drhtale kad su se spojile sa njegovima, ali mu se ĉinilo kao da oseća nervozne otkucaje njenog srca pod svojim prstima. Obrazi su joj bili bledi poput glatkog, belog porcelana.

Setio se svoje mlekarice, kako ga je mamila da je uzme kad je bio mali, ali se plašio da su mu ruke nespretne i da će je polomiti. Prineo je njene ruke svojima.

Sa Serenom neće biti nespretan.

Poljubi je, uţivajući u ukusu tog poljupca. Iako su imali malo vremena, ponašao se prema njoj kao da im sve vreme ovog sveta stoji na raspolaganju. Laganim, vijugavim ugrizima ubrzao joj je dah. Njegov jezik je lutao, povremeno prelazeći preko njenih usana, od ĉega joj je sere preskakale udarajući u grudima kao ludo.

U poĉetku su njene ruke nesvesno prelazile preko njegovog ogrtaĉa, kao da proveravaju da li mu je telo vrelo i da li je zaista ispod tog ogrtaĉa. Duboko dišući, privijala se uz njega. Iznenadila ju je sopstvena stidljivost. Borila se da je pobedi dok mu je pomagala da otkopĉa dugmad na njegovom prsluku.

Nepodnošljivo su ga uzbuĊivale njene nevešte ruke dok su mu skidale odeću. Ţmureći ju je ljubio po ĉelu, slepooĉnicama, liniji izmeĊu brade i vrata, dok mu je telo bivalo sve napetije od nesigurnih pokreta njenih prstiju. Bile su to muke, da slaĊe ne mogu biti. Shvatio je da ide polako ne samo zbog Serene već i zbog sebe.

Svaki drhtaj, svaki pokret, svaki otkucaj srca treba da se zapamti.

Skinula mu je košulju. Pogled joj je klizio po njegovoj koţi, paţljivo, kao i njeni prsti. Polako, skoro kao da se plaši da će proći kroz njega, da ga neće dotaći. Još uvek su kleĉali, tela su im bila bliţe, a usne spojene. U glavi joj se zavrtelo kad ga je dotakla. Koţa mu je bila glatka, a pod njom su se osećali snaţni mišići. Osetila je strahopoštovanje, podjednako kao i uzbuĊenje, ĉuĊenje i napetost. Ko bi rekao da ovako moţe biti sa muškarcem?

Sunce mu je grejalo koţu, obasjavajući mesto na kome su bili. U šumi iza njih ĉule su se ptice. Na suprotnoj strani jezera jelen je u tišini pio vodu.

Kad je svojim nosom protrljao njen vrat, osetila je slabost. Mislila je da zna šta će se desiti, ali zadovoljstvo koje je osetila bilo je jaĉe nego što je u svojim snovima mogla da zamisli.

Njegove ruke su bile sigurne kad su prekrile njene grudi, a krik zadovoljstva joj se oteo kad je tkanina pod njima poĉela da je grebe. U znak predaje, prihvatanja, ţelje, zabacila je glavu i izvila leĊa, puštajući ga da napreduje. Na svojim

120

Pobuna

grudima je osetila kako je njegove usne grickaju, ljube, uvlaĉe. U stomaku joj je uzbuĊenje sve više raslo, dok se nije prelilo na svaki delić njenog tela. Zatim je osetila kako svlaĉi košulju sa nje, dodirujući joj još netaknuta mesta.

Zaplakala je od iznenaĊenja i uzbuĊenja, ruke su joj potraţile njegova ramena u potrazi za ravnoteţom. Imala je osećaj da propada.

Privila se uz njega, zbunjena, uzbuĊena, oĉajniĉki ţeleći još više. Ono što mu je ponudila, ponudila mu je svojom slobodnom voljom. A ono što mu je davala sada, davala mu je ne razmišljajući, bez ikakvog razloga. Kad ju je poloţio na leĊa, nije s premišljala i ustruĉavala, bila je spremna za sve što je mogao da joj pruţi.

Morao je da se izbori sa ţeljom da je uzme odmah. Imao je osećaj kao da mu se noţ polako zabija u stomak. Njene ruke su bile obavijene oko njega, njene grudi, male i bele, reagovale su na svaki dodir. Pogled joj je bio mutan, ne od straha, više ni od zbunjenosti, već od novoprobuĊene strasti. Kad bi je uzeo sada, kao što ga je preklinjalo njegovo telo, bila bi potpuno spremna.

Ali u srcu je osećao pulsiranje, jako koliko i ono u slabinama. Dao bi joj i više nego što je traţila, moţda i više nego što bi oboje mogli da shvate. „Sanjao sam ovo, Serena." Glas mu je bio tih dok se spuštao da je ponovo poljubi. „Sanjao sam da te ovako svuĉem." I skide sve sa nje. Sada su je pokrivali jedino vetar i Brigam. „Da te dodirujem tamo gde te nijedan muškarac nije dotakao." On povuĉe prst ka gore po unutrašnjoj strani njenih butina, gledajući je kako joj se usne tresu od neslućenog zadovoljstva. „Brigame, ţelim te." ,,I imaćeš me, ljubavi." Kruţnim pokretima jezika joj je milovao grudi, a onda je polako, skoro bolno prelazio po njoj do njenih usana. ,,A do tada ima još mnogo, mnogo toga."

Da je mogla da progovori, rekla bi da to nije moguće. Njeno telo je već izgledalo sito, uzbuĊenje je zamenjivano još većim uzbuĊenjem, zadovoljstvo još većim zadovoljstvom. A onda je on poĉeo...

Njene oĉi koje su ĉeţnjivo ţmurile, otvorile su se probuĊene ĉudnim uzbuĊenjem. Usne joj se izviše, spojivši se sa njegovima, koje su je ţelele još više, donoseći joj prvu poplavu neverovatnog zadovoljstva koje je prostrujalo kroz nju. Dodirivala ga je stenjući od zadovoljstva, njeni nevešti dlanovi su klizili po njegovoj koţi u ritmu njegovog kretanja koje je palilo vatre svuda po njoj.

121

Pobuna

Od zujanja u ušima nije ĉula sebe kako neprestano izgovara njegovo ime. Ali on je ĉuo. Ništa što je do tada ĉuo, niti što će ikad više ĉuti, nije moglo zvuĉati tako divno. Pomerala se pod njim, izvijala, okretala, drhtala dok je otkrivala nove tajne. Jak ukus strasti ispuni mu usta, terajući ga da traţi više, da da više.

Koţa joj je bila vrela i vlaţna, gde god ju je dotakao. Ludeo je od pomisli kako će se osećati kad je bude ispunio. Zna li koliko ga slabim ĉini, kako ga savršeno zadovoljava? Trudio se da zapamti svaki detalj, da ga ureze u sećanje za koje je znao da će ga pratiti dok god je ţiv. Svaki put kad bi udahnuo, upijao je miris njene koţe, prepun njihovih strasti koje su se mešale. Nijedna druga ţena više nikad neće moći da ga zadovolji jer nijedna druga nije Serena. Ţelela je da ga preklinje da prestane. Ţelela je da ga preklinje da nikad ne prestane. Svaki dah koji su udahnuli zajedno ĉinilo joj se da će je ugušiti, plašila se da će umreti ili od nedostatka ili od previše vazduha. U oĉima su joj bile suze, ne zbog tuge ili ţaljenja, već od tolike lepote koju je osetila, a koju.nikad neće umeti da opiše. Njena snaga je nadirala i napuštala je, naizmeniĉno jurnuvši u nju poput plamena, a zatim izlazeći iz nje kao vodopad. Bila slaba ili jaka, nije znala da zadovoljstvo moţe biti toliko. Jednim delićem svoje svesti ţelela je da zna da li se i on tako oseća. Ali svaki put kad bi pokušala da pita, on bi je opet dodirnuo i sve njene misli oterao u vrtlogu zadovoljstva.

Kada je ponovio spustio svoje usne na njene, osetila je ukus oĉajniĉke ţelje na njima. Ţeleći da je ublaţi, ona mu odgovori pribliţavanjem svog tela.

Kad je ušao u nju, zadnjim atomom snage borio da je uzme neţno, ĉitavim bićem se opirao potre da odmah zadovolji svoju ţelju. Osećaj još nedoţivljen prijatnosti mu prostruja kroz kiĉmu. Mišići mu s stegoše dok je posmatrao ono o ĉemu je sanjao - da gleda njeno lice dok je ĉini njegovom.

Ona je plakala, ali ne od bola. Moţda ju je bolelo, ali toliko je bila preplavljena zadovoljstvom da nikakav bol nije osećala. Samo njega. Osetila je samo njega kad je ušao u nju, kad je postao deo nje. Oĉiju širom otvorenih pratila je njegov ritam. Lagan... Divan... Veliĉanstveno lagan. Trenutak kad su se spojili bio je neprocenjivo dragocen, poput najboljih starih vina, najĉistijih obećanja.

Ponovo je ljubio njene usne i gutao njen dah. Osećao je otkucaje njenog srca toliko jasno koliko je osećao njene ruke koje su klizile po njegovim leĊima i niţe.

Kada je prodro duboko u nju, ona se izvila i ispustila uzdah zadovoljstva. Sada je ona promenila ritam, a on je bio taj koji ju je pratio. Više nije bilo vaţno ko vodi

122

Pobuna

igru, bilo je vaţno da su igrali zajedno. U trenutku kad je svoje zadovoljstvo razlio u njoj, pomislio je kako je konaĉno našao svoj dom.

Nije bila sigurna da li će ikad više moći da se pomeri, ili da li to uopšte ţeli.

Koţa joj se hladila kako su se strasti smirivale. Leţali su na ćebetu pripijeni dok su senke oko njih postajale duţe. Njegovo lice je bilo zagnjureno u njenu kosu, a ruka mu je lagano bila spuštena na njene grudi.

Nije mogla da odredi koliko je vremena prošlo. Znala je da je sunce odavno bilo iznad njih, ali je još nakratko ţelela da uţiva u ovom bezvremenom trenutku.

Skoro da je bilo moguće, kad bi zaţmurila i prestala da misli, da poveruje da će to veĉno trajati. U svetlosti popodnevnog sunca koje ih je obasjavalo, dok se u šumi ĉula pesma ptica, bilo je teško poverovati da politika i rat mogu da ih razdvoje.

Volela gaje, kao što nikad nije sanjala da će moći Ċa voli, kako nije mislila da je moguće voleti. Kad bi sve moglo biti tako jednostavno kao što je jednostavno pruţiti ćebe na obali jezera. „Volim te, Rena."

Otvorila je oĉi i videla da je posmatra. „Da, znam. Volim i ja tebe." Prstima je prešla preko njegovog lica kao da ţeli da ga zapamti. „Volela bih da zauvek ostane ovako." „Uskoro će ponovo biti ovako. Uskoro."

Odmakla se od njega, potraţivši svoju garderobu. ,,I ti moţeš da sumnjaš u to? Sada?"

Sada je više nego ikada bilo vaţno da joj glas ostane miran. Mnogo ga je volela, previše da bi ga molila da ostane. Poĉela je da zapertlava prsluk. „Znam da me voliš i da bi ţeleo da tako bude. I znam da ovo što smo imali nikad ni sa kim drugim nećemo imati." „Ti ne veruješ da ću se vratiti." Uzevši košulju, pomisli kako jedna ţena toliko razliĉitih emocija kod njega uspeva da izazove.

Ona ga uhvati za ruku. Ne ţali ni zbog ĉega i ţeli da on to zna. „Ako se budeš vratio, znam da će to biti zbog princa. I to je u redu." „Shvatam." On poĉe mahinalno da se oblaĉi. „Dakle, veruješ da ću ovo što se meĊu nama ovde desilo zaboraviti ĉim stignem u London."

123

Pobuna

„Ne." Prestade da se zakopĉava i zagrli ga. „Ne, verujem da ćemo zauvek pamtiti ovo što se ovde desilo. Kad ostarim i svake godine osetim prvi dah proleća, misliću na tebe i današnji dan."

Bes ga brzo obuze, terajući ga da je ĉvršće stisne za ruku. „Misliš da mi je ovo dovoljno? Ako je to istina ili si mnogo glupa ili luda." „Samo smo ovo mogli..." poĉela je, ali su joj rei zastale u grlu. „Kad se vratim u Škotsku, doći ću po tebe. Nr greši, Serena. Kad se ovaj rat završi, vodim te sa sobom." „Pošla bih, kad bih mogla da mislim samo na sebe."

Uhvati ga za košulju, terajući ga da razume. „Zar ne shvataš da bih umrla da takvu sramotu priredim porodici?" „Ne razumem zašto bi porodici priredila sramotu time što ćeš postati moja ţena." „Tvoja ţena?" Jedva je izgovorila te reĉi, osetivši šok kao da ju je neko udario maljem po glavi. „Brak?" „Brak, naravno. A šta si ti mislila...?" Sada mu je bilo jasno, i to kristalno jasno, šta je ona mislila da je on pita. Bes pokulja iz njega, nije uspeo da ga zaustavi. „To si mislila da sam ţeleo poslednji put kad smo bili ovde?" pitao ju je. „Sve vreme si mislila da je to u pitanju?" Nasmeja se nervozno. „Baš imaš visoko mišljenje o meni, Serena." „Ja..." Osetila je slabost u nogama i oslonila se na stenu. „Mislila sam... Znam da muškarci imaju ljubavnice i..." „I to rade sa njima", reĉe on kratko. „Imao sam ih, ali samo bi budala bez imalo pameti pomislila da ti nudim bilo šta drugo osim svog srca i svog imena." „Kako sam mogla da pretpostavim da misliš .na brak?" Ponovo okrenu lice ka njemu. „Nikad to nisi spomenuo." „Već sam razgovarao sa tvojim ocem." Glas mu je bio tih kad je podigao ogrtaĉ sa zemlje. „Razgovarao si sa mojim ocem?" odgovori, odmeravajući svaku reĉ. „Razgovarao si sa mojim ocem, i sa mnom nisi?" „Red je da zatraţim dozvolu tvog oca." „Neka red ide doĊavola", reĉe i istrţe mu ogrtaĉ iz ruke. „Nisi imao prava da iza mojih leda razgovaraš sa njim a da me o tome ne obavestiš."

On jednim dugim pogledom posmatraše njenu rašĉupanu kosu. „Mislim da su moja dela rekla više nego bilo šta da sam ti kazao, Serena."

124

Pobuna

Ona pocrvene i ode do konja da ostavi ćebe. „Nisam toliko neiskusna da ne znam da ovo što se ovde desilo ne mora uvek da se završi brakom." Pokušala je da se popne u sedlo, ali ju je Brigam spreĉio. „Misliš da imam obiĉaj da zavodim nevine devojke i pretvaram ih u svoje ljubavnice?" „Ne znam kakve obiĉaje ti imaš." „Onda zapamti ovo", reĉe joj dok se konj nervozno vrteo. „Nameravam da te uzmem za ţenu." „Nameravaš. Ti nameravaš", odgurnu ga. „Moţda u Engleskoj moţete da nareĊujete, lorde, ali ovde se ja pitam o svom ţivotu. I kaţem Vam da se neću udati za Vas i mora da ste ludi kad ste tako mislili." „Lagala si kad si rekla da me voliš?" pitao je. „Ne. Nisam, ali..." Reĉi su nestale kad je svoje usne stavio na njene. „Onda laţeš kada kaţeš da nećeš biti moja ţena." „Ne mogu", reĉe oĉajniĉki. „Kako da odem odavde sa tobom u Englesku?"

Prsti mu uroniše u njene ruke. „Dakle, ponovo se vraćamo na to?" „Moraš da shvatiš, moraš. Kako to moţe da bude?" Priĉala je brzo, hvatala ga za ruke, ţelela je da je razume. „Ţivela bih tamo zato što te volim, zato što bi ti to traţio od mene i završilo bi se tako što bih osramoti nas oboje. Mrzeo bi me pre nego što bi godina prošla. I nisam stvorena da budem ţena jednog erla, Brigame." „Engleskog erla", ispravio ju je.

Duboko je udahnula. „Ja sam vlastelinova ćer to je istina, ali nisam toliko glupa da verujem da je dovoljno. Mrzela bih da budem zarobljena u Londonu, ja ţelim da jašem kroz Visove. Sam si mi više puta rekao da uopšte nisam dama. I nikad neću biti. Bila bih loša ţena za erla od Ešburna." „Onda budi loša, samo budi moja ţena." „Ne", reĉe, obrisavši rukavom obraze. „Neću." „Nemaš izbora, Rena, kad odem kod tvog oca i kaţem mu da sam te kompromitovao."

Suze je zamenio šok, a zatim bes. „Da se nisi usudio." „Hoću", reĉe joj ozbiljno. „On bi te ubio."

Brigam samo izdiţe obrvu. Ispod nje mu je pogled bio mraĉan i hladan. Ljudi koji su prošli bitke znaju šta on znaĉi. „Nadam se da otac nije toliko ţeljan krvi

125

Pobuna

koliko ćerka." Pre nego što je stigla da progovori, on je podiţe u sedlo. „Ako odbiješ da se udaš za mene iz ljubavi, udaćeš se zato što ćeš morati." „Radije bih se udala za dvoglavu ţabu krastaĉu."

On sede u sedlo. „Ali ćeš se udati za mene, draga moja, smejući se ili plaĉući.

Moj put u London će ti ostaviti dovoljno vremena da razumno razmisliš. Kad se vratim, razgovaraću sa tvojim ocem i sve ćemo se dogovoriti."

Pogledavši ga besno, Serena pobode konja. Nadala se da će slomiti vrat na putu za London.

A kada je narednog jutra otišao, isplakala je ĉitav bol svog slomljenog srca na jastuk.

126

Pobuna

Deseto poglavlje edostajao mu je London, njegov tempo, izgled, miris. Veći deo svog ţivota je proveo u njemu, u divnoj, staroj, plemićkoj kući svojih predaka. Bio je dobro poznat u visokom društvu i nije imao poteškoća da naĊe društvo za kartanje u nekom od modernih klubova ili zanimljiv razgovor uz veĉeru. Majke ćerki kojima je bilo vreme za udaju nisu izostavljale da bogatog lorda Ešburna uvrste na spisak svojih gostiju. šest nedelja je bio u gradu kad je proleće bilo u punom jeku. Njegov vrt, jedan od najlepših u gradu, isticao se bujnim travnjacima i šarenim cvećem. Kiša, koja je skoro neprestano padala od samog poĉetka aprila, ĉarobno je delovala na prirodu, a sada su je zamenili sunĉani dani koji su iz kuća izmamili lepe ţene u svilenim haljinama i šeširima ukrašenim perima u parkove i radnje.

Odrţavali su se skupovi i balovi, partije karata. Ljudi koji su imali titule, ugled i poštovanje vodili su ovde udoban ţivot sa malo briga i mnogo zadovoljstava.

Zaista mu je nedostajao London. Tu je bio njegov dom. Ali trebalo mu je manje od šest nedelja da shvati da mu srce više nije bilo u njemu.

Sada je bilo u Škotskoj. Nije prošao ni dan da nije pomislio na tešku zimu u Visovima koju je Serena tako ugrejala. Dok je posmatrao prepune ulice i prolaznike u svojim ogrtaĉima za šetnju i šeširima koji su bili po poslednjoj modi, pitao se kako izgleda proleće u Glenrou. I da li Serena još uvek sedi pored jezera i misli o njemu?

Vratio bi se i ranije, ali njegove obaveze prema princu su ga zadrţale duţe nego što se nadao, a rezultat je bio manje zadovoljavajući od oĉekivanog.

Jakobiti u Engleskoj su bili brojni, ali broj onih koji je pokazivao volju da digne svoj maĉ za princa bio je mnogo manji. Po savetu lorda Dţordţa, Brigam je razgovarao sa mnogim grupama, upoznavajući ih sa raspoloţenjem klanova u Visovima i prepriĉavajući im o ĉemu je liĉno razgovarao sa princom. Jahao je i do Manĉestera, ĉak je i odrţavao skupove u svojoj trpezariji.

Svaki skup je nosio rizik. Vlada je bila na oprezu, a govorkanja u vezi rata sa Francuskom bila su glasnija nego ikad. Stjuartovi simpatizeri bi, u najboljem sluĉaju, bili zatvarani. Sećanja na javne egzekucije i deportacije bila su još sveza.

N

127

Pobuna

Posle šest nedelja on je imao nadu, ali samo nadu, da će Ĉarls brzo delovati i zapoĉeo je kampanju u nadi da će mu se pridruţiti njegovi engleski sledbenici.

Mnogo toga su mogli da izgube, mislio je Brigam. On je to dobro znao. Domove, posede, titule. Bilo je teško boriti se za nešto tako daleko kao što je jakobitska stvar kad na kocku stavljaš svoje ime, bogatstvo, pa ĉak i goli ţivot.

Posmatrao je portret svoje bake. Njegova odluka je već bila doneta. Moţda ju je doneo još onda kad je bio školarac, kada je oslonjen glavom na kolena slušao priĉe o kraljevima u izgnanstvu i borbi za pravdu.

Bilo je opasno duţe boraviti u Londonu. Vlada je našla naĉin da razotkrije zaverenike i da se gadno i efikasno obraĉuna sa njima. Za sada se Brigamovo ime nije dovodilo u sumnju, ali on je znao da se priĉe šire. Sada kada je rat sa Francuskom neizbeţan, i jakobiti su bili glasniji.

Brigam nikad nije krio da putuje u Francusku, u Italiju, Škotsku. Kad bi nekome palo na pamet da malo istraţi njegova putovanja u poslednjih nekoliko godina, mogao bi da otkrije vrlo zanimljiv raspored.

Mora otići, mislio je Brigam, ubacujući drvo u vatru koja se gasila. Ovoga puta će ići sam, pod okriljem noći. Kada se sledeći put bude vratio u London, biće to sa Serenom. Stajaće ovde gde sad on stoji i nazdravljati pravom kralju i njegovom regentu.

Vratiće se u Škotsku zbog princa, kako je Serena rekla. Ali i da uzme ono stoje njegovo. Na stranu pobuna, postojala je još jedna bitka koju je resio da dobije.

Nekoliko sati kasnije, dok se Brigam pripremao da provede mirno veĉe u svom klubu, prekide ga njegov batler bledog lica. „Da, Betone?" „Izvinite, gospodaru." Beton je bio toliko star da je moglo da se ĉuje pucketanje njegovih kostiju dok se kretao. „Eri Vajtsmut zahteva da razgovara sa Vama.

Izgleda da je posredi nešto hitno." „Onda ga uvedi." Brigam se namršti na Parkinsa zauzetog ispitivanjem njegovog ogrtaĉa, traţeći najmanji znak nabora na njemu. „Odlazi, ĉoveĉe.

IzluĊuješ me." „Ja samo ţelim da se moj gospodar pojavi u najboljem izdanju." „Pojedine gospoĊice se ne bi sloţile, više me vole kad se skinem." Parkinskov izraz lica ostade nepromenjen, na šta Brigam uzdahnu. „Sasvim si lišen osećaja za humor, Parkinse. Bog zna zašto te drţim."

128

Pobuna

„Brige." Eri Vajtsmut, nizak ĉovek glatkog lica, samo nekoliko godina stariji od Brigama, ulete u sobu, zastavši na trenutak kad je ugledao sobara. Odmah se videlo da je Vajtsmut veoma uznemiren. „To je sve za veĉeras, Parkinse." Kao da mu sve vreme ovog sveta stoji na raspolaganju, Brigam priĊe stolu i usu vino u dve ĉaše. Saĉekao je dok nije zaĉuo da su se vrata lagano zatvorila. „Šta je bilo, Dţoni?" „Imamo problem, Brige." Prihvati ĉašu i ispi njen sadrţaj u jednom gutljaju. „To sam shvatio. Kakav?"

Pošto mu bi lakše od pića, Vajtsmut nastavi. „Onaj praznoglavi Miltvej se danas popodne napio sa svojom ljubavnicom i suviše razvezao jezik, tako da niko od nas ne moţe biti bezbedan."

Posle dubokog uzdaha Brigam nasu piće i rukom pokaza na stolicu. „Je li rekao imena?" „Ne moţemo znati sa sigurnošću, ali izgleda da je neka bez sumnje pomenuo.

Tvoje ime je meĊu njima." ,,A njegova ljubavnica... To je ona riĊokosa plesaĉica?" „Jeste joj crvena kosa", reĉe Vajtsmut grubo. ,,I nije tako glupa, Brigame. Malo je starija i iskusnija od tupana kao što je Miltvej. Problem je što ta budala ima više novca nego mozga."

Mitvejeva romantiĉna veza nije bila Brigamu ni na kraj pameti. „Hoće li ćutati ako je podmitimo?" „Prekasno je za to. Zato sam i došao. Već je odala neke informacije, dovoljno da Miltveja uhapse."

Brigam soĉno opsova. „Glupa budala." „Izvesno je da ćeš i ti biti ispitivan, Brigame. Ako imaš nešto inkriminišuće..." „Nisam više tako mlad", prekide ga Brigam kad je krenuo glasno da razmišlja. ,,I nisam tako lud." Na trenutak zastade, ţeleći da bude siguran da je njegova odluka doneta razumno, a ne impulsivno. „A ti, Dţoni? Hoćeš li moći da se pokriješ?" „Imam neka hitna posla na imanju." Eri Vajtsmut uzdahnu. ,,U stvari, već nekoliko sati sam u obilasku." „Princu će dobro doći ljudi poput tebe."

Vajtsmut nasu još jednu ĉašu i nazdravi svom prijatelju. ,,A ti?" „Ja idem za Škotsku. Veĉeras."

129

Pobuna

„Ako sad odeš, odaćeš se, Brige. Jesi li spreman za to?" „Umoran sam od pretvaranja. Staću uz princa." „Onda ti ţelim srećan put. Ĉekaću vesti od tebe." „Daj boţe da ti ih brzo pošaljem." On uze rukavice. „Znam koliko si rizikovao što si došao mene da obavestiš, umesto da si odmah otišao. To ti neću zaboraviti." ,,I ja sam se zavetovao princu", podseti ga Vajtsmut. „Moliću se da ne budeš predugo odsutan." „Samo onoliko koliko je dovoljno. Jesi li rekao još nekome za Miltvejevu nesmotrenost?" „To je suviše blaga reĉ" progunĊa Vajtsmut. „Mislio sam da je najbolje da sam doĊem pravo kod tebe."

Brigam odobri klimanjem glave. „Provešću nekoliko sati u klubu kao što sam i planirao, potrudiću se da se ĉuje da sam tamo. A ti idi iz Londona pre nego što iko primeti da nisi na svom imanju." „Iz ovih stopa", reĉe Vajtsmut i uze svoj šešir. „Jedno upozorenje, Brige.

Elektorov sin, Kamberlend. Obrati paţnju na njega. Jeste mlad, ali pogled mu je hladan, a ambicije snaţne."

U klubu je bilo mnogo lica koja je Brigam poznavao. Igre su se igrale, flaše ispijale. On je veselo nazdravljao i pozivali su ga da se prikljuĉi kockarskim igrama. Pronalazeći izgovore, uputio se ka vatri da podeli flašu burgundca sa vikontom Leigtonom. „Nećeš veĉeras da okušaš sreću, Ešburne?" „Neću na kartama." Iza njih se neko glasno ţalio na kocke koje su pale. „Prijatna je noć", reĉe Brigam blago, „kao stvorena za putovanje."

Leigton ispi gutljaj i presrete Brigamov pogled koji ništa nije odavao. „U stvari, na severu uvek ima oluja." „Ĉini mi se da će oluja ovde stići uskoro." Igra kockama postala je glasnija.

Brigam iskoristi buku i nagnu se da uspe još vina. „Miltvej je svoje politiĉke stavove poverio ljubavnici i sad su ga uhapsili."

Leington promrmlja nešto uvredljivo sebi u bradu i sede na svoje mesto. „Je li mnogo razvezao jezik?" „Nisam siguran, ali treba obavestiti druge da budu na oprezu."

130

Pobuna

Leington se poigravao dijamantom na svom okovratniku. Voleo je nakit i bio je smatran ĉovekom koji voli udoban ţivot. Poput Brigama, i on je bio rešen da podrţi princa hladne glave i do kraja. „Smatraj to obavljenim, prijatelju. Ţeliš li društvo na putu?"

Brigam je bio nestrpljiv. Vikont Leington je u svom roze prsluku i sa naparfemisanim rukama liĉio na razmaţenog kicoša, ali njega bi Brigam prvog izabrao za borbu. „Sada ne." „Onda da nazdravimo da se vreme ne pokvari?" Leigton podiţe ĉašu i šapnu Brigamu: „Trebalo bi da naĊemo neki drugi klub, dragi moj Ešburne. Uprava ovog kluba poĉela je da otvara vrata svakome."

Brigam dokono obrati paţnju na igru. Poznavao je ĉoveka koji je drţao banku, a i mnoge druge. Ali meĊu njima je bio i jedan mršav muškarac koji je stajao oslonjen o sto, mrkog pogleda i ĉaše do pola napunjene. Nije prihvatao poraz na naĉin koji je bio društveno prihvatljiv. „Ne poznajem ga", reĉe Brigam, sipajući još jedno piće i razmišljajući kako nikad više neće ovako mirno sedeti pored vatre i piti sa prijateljem. „Ja sam imao ĉast." Leigton izvadi kutijicu sa duvanom. „Oficir. Priĉa kako će uskoro da ukrsti maĉ sa Francuzima, a dame samo uzdišu. MeĊutim, ĉuo sam da više nije omiljen meĊu njima, uprkos romantiĉnoj figuri koju se trudi da odrţava."

Nasmejavši se, Brigam se spremi da krene. „Moţda njegova neomiljenost ima veze sa nedostatkom manira." „A moţda sa ponašanjem prema Elis Bisli, koja je imala tu nesreću da mu bude ljubavnica."

Brigam izdiţe obrvu, radoznao da ĉuje priĉu. Igra je postala još glasnija, a on je još uvek ĉekao Parkinsa da stigne sa njegovim prtljagom. „Draga gospoĊica Bisli je, kako sam ĉuo, pomalo priglupa, ali veoma društvena." „Standiš je oĉigledno nije smatrao dovoljno društvenom."

Brigamu se nije dopadao. „Ima nešto gadno u ĉoveku koji pokušava..." Zaćuta i steţe ĉašu prstima: „Rekao si Standiš?" „Da, pukovnik, ĉini mi se. Prati ga loša reputacija od Portskog skandala 1735."

Leigton otrese trunĉicu duvana sa rukava. „Izgleda da uţiva u progonima, spaljivanjima i pljaĉkama. Zato je i unapreĊen."

131

Pobuna

„Bio je kapetan 1735." „Moguće." Interesovanje se probudi Leigtonovim oĉima. „Dakle, ipak ga znaš?" „Da." Brigam se dobro sećao Kolovih priĉa o kapetanu Standišu i silovanju njegove majke, spaljivanju kuća i progonu nezaštićenih seljana. I Serene. On ustade i, mada mu je pogled bio hladan, glas mu je odavao raspoloţenje. „Trebalo bi bolje da se upoznamo. Na kraju, ja volim tu igru, Leigtone." „Kasno je, Ešburne." Brigam se namršti. „Naţalost, jeste." Ništa nije bilo lakše nego prikljuĉiti se igri. Za dvadeset minuta je kupio banku. Pratila ga je sreća, a ono što nije uradila sudbina ili pravda, pokušao je Standiš. Pukovnik je nastavio da gubi i, uz malu pomoć Brigamovog blagog prezira, ulagao je novac. Do ponoći samo su ih trojica ostali za stolom. Brigam dade znak da se donese još vina i zavali se udobno u svojoj stolici. Namerno je ţeleo da napije Standiša. Nije mu bila namera da ubije ĉoveka ĉije su sposobnosti znaĉajno manje od njegovih sopstvenih. „Izgleda da Vam veĉeras kocka nije naklonjena, pukovniĉe." „Ili je previše naklonjena drugima." Standiš od besa i pića nije pazio šta govori.

Bile su mu potrebne velike sume novca, koje su mu vojnici sakupljali, kako bi zadovoljio svoju poţudu za kockanjem, kao i jednako veliku poţudu za mestom u društvu. A veĉeras je samo redao poraz za porazom. Njegova bogata ponuda - i fiziĉka i finansijska - koju je dao mladoj dami bila je odbijena tog popodneva.

Standiš je bio uveren da je ta kuĉka Bisli otišla da kuka nekome ko će imati ţivaca da je sluša. Bila je kurva, pomislio je i popio još vina. A ĉovek moţe da postupa sa kurvom kako god hoće. „Nastavljamo", naredi, a zatim pogleda kockice koje je Brigam bacio. Zatim ih baci i on i ostade kratkih rukava. „Šteta", Brigam se nasmeši i popi gutljaj vina. „Neću da prekidam, ma koliko da je kasno, to kvari sreću." „Vas izgleda prati loša sreća ĉitave veĉeri, pukovniĉe." Brigam nastavi da se osmehuje, ali pogled mu nije govorio da je u pitanju samo igra. „Moţda smatrate da nije patriotski da opelješim jednog kraljevskog vojnika, ali na kraju, ostali smo samo Vi i ja u igri." „Jesmo li ovde da bismo igrali ili da bismo priĉali?" Standiš nestrpljivo dade znak da se donese još vina.

132

Pobuna

,,U klubu za gospodu", odgovori Brigam, naglašavajući reĉi s prezirom, „radimo i jedno i drugo. Ali, pukovniĉe, Vi verovatno niste ĉesto u društvu gospode."

Treći igraĉ je shvatio da je igra suviše duga za njegov ukus. Ostali zastaše, rešeni da gledaju i slušaju šta se dešava. Ostale igre su prekinute jer su se ljudi okupili oko njihovog stola. Standiš je pocrveneo. Nije bio siguran, ali ĉinilo mu se da mu je upućena uvreda. „Veći deo vremena provodim boreći se za kralja, a ne tumarajući po klubovima." „Naravno." Brigam ponovo baci kocke i ponovo je bio bolji. „Što objašnjava zašto ste neviĉni u uglaĊenim igrama na sreću." „Vi ste, izgleda, previše vesti, lorde. Kocke su na Vašoj strani otkako ste seli za sto." „Jesu li?" Brigam izdiţe obrvu, pogledavši u Leigtona koji je polako pijuckao svoje piće. „Jesu li zaista?" „Prokleto dobro znate da jesu. Meni se ĉini tu nije u pitanju samo sreća."

Brigam uhvati svoj okovratnik. U klubu zavlada neprijatna tišina. „Jesu li?

Prosvetlite me tako što ćete mi objasniti šta ţelite da kaţete."

Stendiš je izgubio više nego što je smeo i mogao, a popio je više nego što je bilo mudro. Pogleda Brigama, mrzeći ga zbog toga ko je i šta je. Aristokrate, pomisli, hoće da vreĊaju. Zbog ovakve gamadi vojnici se bore i umiru. „Prosvetlite nas sve. Polomite kocke." Tišina se pretvori u ţamor. Neko povuĉe Brigama za rukav. „Pijan je, Ešburne, i nije vredan toga." „Hoćete li?" Još uvek se osmehujući, Brigam se naţe napred. „Jeste li pijani, Standiše?" „Nisam." Više nije bio pijan. Kad je seo, svi pogledi su bili uprti u njega. Pilje u njega, pomisli. Kanarinci i kicoši sa svojim titulama i uglaĊenim manirima.

Mislili su da je ispod njih zato što je biĉevao kurvu. Biĉevao bih ih sve, pomisli, ispijajući vino koje mu je ostalo. „Dovoljno sam trezan da znam da kocka ne ide na ruku samo jednom ĉoveku ukoliko on ne namesti drugaĉije."

Brigam pruţi ruku ka kockama, a pogled mu je bio oštar kao maĉ. „Polomite ih."

Prostorijom se prolomi negodovanje i komešanje. Brigam ne obrati paţnju na to i nije skidao pogled sa Standiša. Prijalo mu je što se znoj sliva niz pukovnikovo ĉelo.

133

Pobuna

„Lorde, molim Vas da ne reagujete impulsivno, nema potrebe za ovim."

Vlasnik kluba donese ĉekić kako su mu traţili, prelazeći pogledom od Standiša ka Brigamu. „Verujte da je više nego neophodno." Pošto je oklevao, Brigam naredi vlasniku kluba: „Slomite ih."

Nesigurnim pokretom on uĉini kako mu je nareĊeno. Ponovo zavlada tišina kad je ĉekić udario kocke, pokazajući da u njima nema niĉega. Standiš je samo zurio u delove na zelenoj ĉoji. Trik, pomislio je. Nekako su ga gadovi prevarili. Ţeleo bi da su mrtvi, svi do jednog, svi ti bledi gadovi umilnih glasova. „Izgleda da Vam je nestalo vina, pukovniĉe", reĉe Brigam i poli ga u lice onim što mu je ostalo u ĉaši.

Standiš skoĉi, a vino mu skliznu niz obraze kao krv. Piće i poniţenje uĉinili su svoje. Izvukao bi maĉ da ga drugi nisu uhvatili za ruke i spreĉili u tome. Brigam se ne pomeri sa mesta na kome je sedeo. „Srešćemo se mi još, gospodine."

Brigam pogleda svoje rukave da proveri da se nije vino sluĉajno prosulo po njima. „Naravno, Leigtone, ti bi stao uz mene?"

Leigton ušrmka malo burmuta: „Naravno."

Pred samu zoru stajali su na poljani udaljenoj nekoliko minuta jahanja od grada.

U vazduhu je bila izmaglica, a nebo je bilo ljubiĉasto i bez zvezda, kao da se našlo na samoj ivici izmeĊu dana i noći. Leigton lenjo uzdahnu dok je posmatrao Brigama kako namešta okovratnik. „Verujem da imaš svoje razloge, momĉe." „Imam ih."

Leigton se namršti na sunce koje je izlazilo. „Nadam se da su dovoljno dobri da bi bili vredni odlaganja tvog odlaska."

Posmislio je na Serenu, na izraz njenog lica dok je govorila o silovanju svoje majke. Setio se Fione i njenih malih, neţnih ruku. „Jesu." „Taj ĉovek je svinja, naravno." Leigtbn ponovo namršti, ovoga puta zato što mu je rosa navlaţ izglancane ĉizme. „Mada, teško da taj razlog izgle toliko jak da bi stajao na pustoj poljani u ovo doba. ako moraš - moraš. Nameravaš li da ga ubiješ?"

Brigam je pucketao prstima. „Da."

134

Pobuna

„Samo budi brz, Ešburne. Ovi dogaĊa će odloţiti moj doruĉak." Rekavši to, uputi se ka Standiševom sekundantu, mladom oficiru prebledelom od straha i uzbuĊenja pri samoj pomisli na dvoboj. Maĉevi su pregledani i prihvaćeni.

Brigam uze jedan, rukom prelazeći preko drške i procenjujući njegovu teţinu kao da će ga prodati, a ne njime proliti krv.

Standiš je stajao spreman, jedva je ĉekao. Maĉ je bio njegovo oruţje. Neće Ešburn biti prvi koga je ubio njime. A ni poslednji. Mada bi mogao biti ubijen sa najvećim zadovoljstvom, pomisli Standiš, prisetivši se pogleda i ţamora od te veĉeri. Nije ni dovodio u sumnju da će mladog lopova srediti brzo i pobedonosno otići kući.

Naklonili su se. Ĉvrstih pogleda. Maĉ dotaĉe maĉ u salutiranju. A zatim su se na mirnoj poljani zaĉuli odjeci udaraca ĉelika o ĉelik.

Brigam je već pri prvom udarcu odliĉno ocenio protivnika. Standiš je bio vest sa maĉem, oĉigledno je bio dobro uveţban i u formi. Ali stil mu je bio nekako previše agresivan. Brigam mu je parirao, ne misleći na Serenu. Borio se ne uplićući emocije, koristeći se time kao oruţjem, koliko i svojom oštricom.

Tlo je bilo vlaţno od rose, a magla je ublaţavala odjeke. Ĉulo se samo kako metal klizi o metal jer su se i ptice utišale. Njihovi maĉevi su se dodirivali od vrhova do drški kad bi se pribliţili jedan drugom. Njihovi dahovi su se spajali kao kod ljubavnika, samo u igri smrtonosnog ukrštanja seĉiva. „Umete sa maĉem, pukovniĉe", reĉe Brigam kad su se odaljili da promene strane. „Svaka ĉast." „Taman dovoljno da ti probodem srce, Ešburne." „To ćemo videti." Maĉevi se opet poljubiše. leĊnom. Dvaput. Triput. „Pretpostavljam da Vam maĉ nije bio potreban kad ste silovali gospoĊu Mekgregor."

Zbunjenost razbi Standišovu koncentraciju, ali je uspeo da blokira Brigamov udarac pre nego što ga je stigao njegov maĉ. Smraĉio se kad je shvatio da je uvuĉen u ovaj duel kao zver u klopku. „Kurva ne moţe biti silovana." On napade, osnaţen novopridošlim besom. „Šta je tebi ta škotska kuĉka?"

Brigam brzim pokretom ruke okrenu maĉ. „Umrećeš pitajući se."

Sada su se borili u tišini. Brigam je bio hladan kao led Visova, a Standiš vreo od besa i zbunjenosti. Seĉiva su plesala i odzvanjala kao da se takmiĉe da bukom

135

Pobuna

premaše zvuk ubrzanog disanja. Smelim pokretom Standiš krenu u laţni napad, namamivši Brigama na drugu stranu i zadade mu udarac. Crveni trag se slivao niz Brigamovo rame.

Neko hladnije glave bi ranu iskoristio kao prednost. Ali Standiš je samo video krv i onjušio miris pobede. Samo trenuci su ga delili od trijumfa. Brigam je išao u napad za napadom, ne gubeći vreme, pošto mu je krv lila niz ruku. Povuĉe se na trenutak, nagnuvši se u stranu, tako da je grudi ostavio otkrivene. Pobedonosni sjaj se pojavi u Standišovim oĉima kad je krenuo put nezaštićenog Brigamovog srca.

Brzim pokretom maĉa, ĉija je oštrica zasijala u vazduhu, Brigam se zaštiti u poslednjem trenutku. NeviĊenom brzinom, kako je kasnije to Leigton objasnio, on se izvi i ubode pukovnika u grudi. Standiš je bio mrtav još pre nego što je Brigam uspeo da izvuĉe svoj maĉ.

Zajedno sa prebledelim vojnikom Leigton je pregledao pukovnikovo telo. „Ubio si ga, Ešburne. Bolje idi, ja ću da sredim ovu guţvu." „Hvala ti." Brigam dade maĉ Leigtonu. ,,A da ti previjem ranu?"

Zadovoljan, Brigam se uputi ka svom konju. Iza njega je išao Parkins. Seo je na svog konja. „Moj sluga će se pobrinuti za nju."

Serena se probudila tik pred zoru. Prethodnih nedelja nije dobro spavala, otkako je sanjala san iz koga se prestravljena probudila. Nekako je bila sigurna da je Brigam u opasnosti. Ĉak i sada je strah zbog njega proganja, doprinoseći još više bolu koji je ne napušta otkako je otišao. Ali to je bilo glupo, ponavljala je sebi. Bio je u Londonu, na sigurnom. Sela je i uzdahnula, znajući da od spavanja više nema ništa. Bio je u Londonu, ponovila je. Mogao je biti i na drugom kraju sveta.

Na trenutak je dozvolila sebi da se ponada da će se vratiti kao što je obećao.

Prošle su nedelje, a ona je prestala da se trza i baca pogled na stazu na svaki zvuk konjskih kopita. Kol i Megi su bili venĉani duţe od nedelju dana. Na njihovom venĉanju Serena je poţelela da umre. Rekla je sebi da, ako se ne vrati do Kolovog venĉanja, nikad se neće vratiti.

To je i znala, podsetila je sebe dok se umivala i oblaĉila. Kad mu se dala na obali jezera, to je znala. I zaklela se da se neće kajati. Znala je, govorila je sebi dok se ĉešljala. Znala je, ali nije ţalila i opet bi isto uradila.

136

Pobuna

Ţalila je samo stoje to popodne koje je provela u Brigamovom naruĉju nije dovelo u blagosloveno stanje. Nadala se, iako je znala koliko je to ludo, da će ostati trudna.

Ali nije bilo tako. Ostale su joj samo uspomene.

Ipak, još uvek ima svoju porodicu, svoj dom. To joj pomaţe da popuni prazninu. Bila je dovoljno jaka da moţe da ţivi bez njega. Moţda više nikada neće biti istinski srećna, ali ţiveće i biće zadovoljna.

Jutarnji cvrkut ptica je oraspoloţi i odvuĉe joj misli. Radila je sama ili sa nekom ţenom iz svoje porodice. Zbog njih, a i zbog svog ponosa, trudila se da ne klone duhom. Nema kukanja, nema ţaljenja za Serenu Mekgregor. Kad god bi zapretila opasnost da postane depresivna, podsetila se da je ĉeka još jedno zlatno popodne.

Bilo je rano predveĉerje kad se iskrala. Njena majka i Megi su razdvajale predu, a Gven je bila u poseti kod nekog bolesnika u selu. Obukla je pantalone za jahanje i uspela je sve da ih izbegne, osim Malkolma, koga je podmitila slatkišem.

Jahala je ka jezeru. Bila je to slabost koju je, bila u pravu ili ne, povremeno dozvoljavala samoj sebi. Kad god bi vremenski uslovi dozvoljavali, ona je odlazila tamo da sedne na obalu i sanja. I da se seća. Jezero je ĉinilo da oseća kako joj je Brigam bliţe. Toliko blizu, znala je Serena, koliko nikada više neće biti. Otišao je. Vratio se u London, gde pripada.

Proleće je sada bilo u punom jeku. Cveće se savijalo na laganom povetarcu, a drveće je bilo prepuno zelenog, zelenog lišća; Kroz krošnje je prodiralo sunce, obasjavajući deliće staze do kojih je uspevalo da se probije. Mladi jelen je šetao kroz šumu.

Pored jezera je zemlja bila topla, mada će voda još nekoliko nedelja biti ledena, ĉak je i ĉitavog leta hladna. Umorna od jahanja, legla je na travu da ĉita 1 sanjari.

Bila joj je potrebna samoća, u njoj je nalazila spokoj. Negde sa zapada, poput jauka, zaĉuo se ljubavni cvrkut ptica.

Ljubiĉice su procvetale, svetloplave i osetljive, pored nje. Ona ubra nekoliko cvetova i stavi ih u kosu dok je posmatrala mirnu površinu jezera. Na steni iznad nje vres je nikao poput purpurnih zvezda. Njegov divan miris dopirao je do nje.

Malo dalje izvirivala je oštra litica ĉiji su reljef isklesale godine i kiša. Malo toga je na njoj moglo da raste, a Sereni je baš ta ogoljenost i prozraĉnost bila lepa.

Stajala je poput tvrĊave, ĉuvajući istoĉnu ivicu jezera.

137

Pobuna

Volela bi da Brigam moţe da vidi ovo mesto, ovo veoma posebno mesto, sada kada je vetar blag, a voda tako plava.

Stavivši ruku pod glavu, zatvorila je oĉi, sanjareći o njemu.

Osetila je kako joj je leptir sleteo na obraz. U polusnu Serena ga otera. Nije ţelela da se budi, ne još, da ne bude sama. Uskoro će ustati da se vrati kući i nadoknadi vreme koje ukrala za sebe. Ali ne još, pomislila je i sklupĉala se.

Samo još malo će da leţi ovde i sanja o onome što je moglo biti.

Uzdahnu pospano, kad oseti nešto - leptira koji joj je sleteo na usne. Osmehnu se, pomislivši kako je to bilo slatko i koliko joj je prijalo. Telo joj se izvi pod neţnim prstima povetarca. Kao ruke ljubavnika, pomislila je. Kao Brigamove.

Uzdahnula je tiho i strasno. Grudi joj se podigoše. Krv joj prostruja celim telom.

I usne joj se nesvesno razdvojiše. „Pogledaj me, Serena. Gledaj me dok te ljubim."

Ona nesvesno posluša. Još su joj misli bile u snu, a telo joj je gorelo. Kao u izmaglici je ugledala Brigamove oĉi koje su gledale njene, a usta im se spojiše poljupcem koji je bio suviše hitan, suviše snaţan da bi bio san. „Boţe, koliko si mi nedostajala." Povuĉe je bliţe k sebi. „Svakoga dana, svakoga trena, kunem se."

Je li ovo stvarno? Misli joj se razbuktaše poput krvi u njenom telu kad mu je stavila ruke oko vrata. „Brigame?" Zastala je, uplašivši se da će nestati. „Jesi li to stvarno ti? Poljubi me opet", reĉe mu dok je još mogla da govori. ,,I opet, i opet."

Uradio je kako je ţelela, rukama je prolazio kroz njenu kosu, pa niţe niz telo, dok oboje nije prošla jeza. Hteo je da joj kaţe kako se osećao kad je zaustavio svog konja i zatekao nju kako spava, spava na onom mestu na kome su prvi put bili zajedno. Niko nikada nije izgledao lepše od njegove Serene koja je leţala u muškim pantalonama za jahanje sa rukom pod glavom i cvećem rasutim po kosi.

Ali nije mogao da naĊe reĉi, a i da ih je našao, ne bi mu nikad dozvolila da ih izgovori. Usne su joj bile gladne njegovih. Kad je prošli put vodio ljubav sa njom, bila je krhka, pomalo se plašila. Sada je prepuna strasti i zahtevna. Zavukla je prste pod njegovu odeću, ne podnoseći da išta stoji izmeĊu njih. Dok joj je nešto šaputao i pokušavao da bude neţan na ovom njihovom prvom sastanku posle toliko nedelja, ona je u njegovim rukama gorela kao vatra.

Bespomoćan da se odupre, on zbaci odeću i prepusti se svojoj ţeni.

138

Pobuna

Isto je kao i pre, pomislila je. I mnogo lepše, mnogo, mnogo lepše. Njegove ruke i usne bile su svuda po njoj, muĉile je, pruţale joj uţivanje. Koţa joj je bila prekrivena samo vlaţnim sjajem i niĉim više, dok je on pruţao zadovoljstvo oboma. Sva stidljivostkojujeosećala prvi put kad je bila sa njim sada je nestala, obrisala ju je ţelja tako jaka, tako oĉajniĉka, da ga je dodirivala i ljubila tako da je cvileo od strasti i zadovoljstva. Privukla ga je k sebi, uţivajući dok ga je gledala - sliĉno je bilo i na njihovom prvom sastanku. Znoj, konj, krv. Zavrtelo joj se u glavi od nagonskih potreba i najdublje ţelje. „Za ime boga, Rena." Jedva da je mogao to da izgovori. Vodila ga je na mesta na kojima nikada nije bio, za koja nije znao da postoje. Nijedna ţena nije probudila u njemu takva osećanja, ĉak ni najiskusnije francuske kurtizane, a ni najveće britanske svetice. Od škotske divlje maĉke mnogo je više nauĉio o ljubavi i poţudi nego što je mislio da je moguće.

Krv mu je udarila u glavu. Osetio je bol, neverovatan, zastrašujući bol.

Samokontrola kojom je ţiveo svoj ţivot, kojom je vadio maĉ ili pucao iz pištolja, nestala je kao da je nikad nije ni bilo. On je privuĉe k sebi, lutajući prstima kroz njenu kosu, dodirjući njeno meko meso. „Zaboga!" Duboko je ušao u nju. Vrisnuvši, zarila je nokte u njegova leĊa, ali se pomerala u njegovom ritmu, izdiţući kukove da ga doĉeka. Zabacila je glavu vapeći za vazduhom. Jednim delom svoje svesti pomislila je kako je ovo sliĉno umiranju. A onda više nije mislila ni o ĉemu. Oĉi su joj bile otvorene, ali nije videla ništa. Telo joj se ukrutilo.

Plima zadovoljstva razlivala se njenim telom ĉak i kad su joj ruke opušteno pale na zemlju. Pogled joj je bio zamućen, ĉinilo joj se kao da je sve bio san. Ali Brigam je leţao, topao i stvaran, preko nje. I... Drhtao. Bila je pomalo zaĉuĊena.

Nije samo ona bila ta koja je slaba i ranjiva, i on je. „Vratio si se", prošaputala je, našavši snage da podigne ruku i pomiluje ga po kosi. „Rekao sam da ću se vratiti." Poljubio ju je ponovo, ali ovog puta neţno. „Volim te, Serena. Ništa nije moglo da me spreĉi da ti se vratim."

Uhvatila ga je rukama za obraze kako bi mogla da mu prouĉava lice. Zaista je to mislio, shvatila je. Pošto je sad sagledala istinu, bila je još nesigurnija šta treba da radi. „Predugo si se zadrţao. Ni reĉi."

139

Pobuna

„Da sam ti poslao bilo kakvu poruku, mnogo toga bih rizikovao. Oluja stiţe, Rena." „Da, a ti ćeš..." Ućutala je, primetivši krv na svojim prstima. „Brige, povreĊen si." Kleknu na kolena da pogleda zavoj na njegovom ramenu. „Šta se desilo?

Napadnut si? Da nisu Kempbelovi?" „Ne." Morao je da se nasmeje zbog naĉina na koji je izgovorila ime protivniĉkog klana. „Mali posao u Londonu pre nego što sam otišao. Nije to ništa, Serena."

Ali ona je već iscepala traku sa njegove košulje i napravila zavoj od nje. Brigam uzdahnu, znajući kako će Parkins reagovati, ali nije se bunio i pustio ju je da mu previje ranu. „Od maĉa je", reĉe ona. „Ogrebotina. Nećemo sada da priĉamo o tome. Sunce zalazi."

To što je vreme tako brzo prošlo, za njih nije bilo ništa novo. „Moram da se vratim. Kako si me našao ovde?" „Mogao bih da kaţem da sam sledio svoje srce, što i jeste istina, ali Malkolm mi je rekao da si odjahala." Nekoliko cvetova je još stajalo u njenoj kosi, a kosa je bila jedino što joj je prekrivalo grudi. Izgledala je kao veštica, ili kraljica, ili boginja. Bio je siguran samo u to da je ona bila sve što mu je trebalo. Uhvati ju je za ruke. U njegovim oĉima je gorela vatra, tamna, zahtevna. „Reci mi, Rena." „Volim te, Brigame", reĉe, stavivši njegovu ruku na svoj obraz. „Više nego što umem da kaţem." „I udaćeš se za mene." Kad je spustila pogled, on je eksplodirao. „DoĊavola, ţeno! Kaţeš da me voliš, izgorim od tvoje strasti, a onda se snebivaš kad kaţem da ţelim da budeš moja ţena." „Rekla sam ti da ne mogu." „ A ja sam ti rekao da ćeš biti." On podiţe svoju iscepanu košulju i prebaci je preko ramena koje je poĉelo da ga boli. „Razgovaraću sa tvojim ocem." „Ne." Glava joj se brzo razbistri. Pokušavajući da razmišlja, sklonila je kosu sa lica. Kako su mogli stići ovoliko daleko i ponovo biti na poĉetku? „Preklinjem te da ne razgovaraš."

140

Pobuna

,, Šta mi drugo preostaje?'' On navuĉe košulju, boreći se da bude strpljiv kad ga je gurnula i udaljila se da se sa,a obuĉe. ,, Volim te, Rena i ne nameravam da ţivim bez tebe.'' ,,Daj mi onda malo vremena.'' Pogledala ga je, znajući da mora da razluĉi šta joj je u srcu, a šta u glavi.,, Ima toliko toga da se uradi, Brigame. Previše toga se dešava oko nas, sa nama. Kad rat poĉne, ti ćeš otići, a meni će ostati samo da ĉekam. Daj mi vremena. Daj nam oboma vremena da se naviknemo na ono što mora biti,'' ,,Samo to, Serena, i to samo zato što ti na kraju neću dati da biraš.''

141

Pobuna

Jedanaesto poglavlje

Serena je bila u pravu. Oko njih su se dešavale stvari koje su krojile sudbinu ne samo dvoje ljubavnika već i ĉitave Škotske.

Nekoliko dana posle Brigamovog dolaska u Glenrou Francuzi su porazili Engleze u bici kod Fontnoa. Mada su Ĉarlsove, kao i nade mnogih jakobita, dobile veće izglede, Luj je i dalje odbijao da pruţi podršku pobuni. Ĉarls se nadao da će iskoristiti slavu koja je obavila francusku pobedu kako bi osvojio još više pristalica: meĊutim, još jednom je ostavljen bez podrške.

Ali ovog puta se pokrenuo. Brigam je bio i poverenik i izveštaĉ. Znao je dan kada će Ĉarls, sa novcem dobijenim zalaganjem majĉinog nakita, izaći iz fregate Dutel u ukrcati se na brod Elizabeta. Dok se za njega organizovala podrška u Visovima i u Engleskoj, Ĉarls Edvard, princ Boni, plovio je iz Nanta u Škotsku, u susret svojoj sudbini.

Bilo je leto u punom jeku kad se proĉulo da princ stiţe. Elizabetu, sa svojim oruţjem i vojskom, presreli su u luci britanski goniĉi, ali je Dutel sa Ĉarlsom plovio ka obali Škotske, gde su se obavljale pripreme za njegov doĉek. „Otac kaţe da ja ne mogu da idem", Malkolm prepade Brigama, šunjajući se po štali. „Kaţe da sam mali, ali nisam."

Deĉak samo što je napunio jedanaest, pomisli Brigam, ali je pazio da to ne spomene. „Idemo Kol i ja." „Znam." Malkolm je posmatrao svoje izgrebane cipele, razmišljajući o nepravdi koja ga je pogodila. „Zato što sam najmlaĊi, svi se ponašaju prema meni kao da sam derište." „Da li bi tvoj otac svoju kuću i porodicu ostavio jednom derištu na ĉuvanje?", upita ga Brigam neţno. „Kad tvoj otac ode sa svojim ljudima, neće biti muškaraca u kući Mekgregora osim tebe. Ko će štititi ţene ako ti kreneš sa nama?" „Serena", odgovori Malkolm bez razmišljanja jer je govorio istinu. „Ostavio bi sestru samu da brani ĉast i ugled porodice?"

142

Pobuna

Deĉak slegnu ramenima, ali poĉe da razmišlja o tome. „Ona bolje barata pištoljem od mene, ili Kola, mada on to ne ţeli da prizna." Te novosti iznenadiše Brigama. „Ali ja sam bolji sa lukom." „Bićeš joj potreban." On spusti ruku na Malkolmovu kovrdţavu kosu. „Bićeš potreban i nama. Ako budeš ovde, nećemo morati da brinemo da li su ţene bezbedne." Pošto je još uvek bio mlad, mogao je da razume deĉaka i zato sede pored Malkolma. „Moram nešto da ti kaţem, Malkolme. Muškarac nikad ne ide lako u rat, ali ići će mirnog srca ako zna da su njegove ţene zaštićene." „Neću dozvoliti da ih iko povredi", reĉe Malkolm i zadenu noţ za pojas. Na trenutak Brigam pomisli kako izgleda kao pravi muškarac. „Znam, kao što zna i tvoj otac. Ako se desi da u Glenrou više ne bude bezbedno, povešćeš ih gore u brda." „Da." Ta ideja pomalo razvedri Malkolma. „Pobrinuću se da imaju hranu i utoĉište. Naroĉito Megi." „Zašto naroĉito Megi?" „Jer je trudna." Ruka mu skliznu sa noţa. „Rodice dete, znaš."

Na trenutak Brigam je zanemeo. A zatim, nasmejavši se, odmahnu glavom. „Nisam znao. Otkud ti znaš?" „Ĉuo sam gospoĊu Drumond kad je rekla. Kazala je da Megi nije sigurna da li je trudna, ali gospoĊa Drumond je rekla da je ona sigurna i da će novo derište stići na proleće." „Nemoj suviše da ĉuljiš uši, momĉe, vaţi?" „Da", reĉe Malkolm i namršti se. „Ĉuo sam i kako Megi i Gven priĉaju da ćeš ti da se oţeniš Serenom. Hoćeš li se oţeniti njome, Brige?" „Hoću." On pomazi deĉaka po kosi. „Ali ona to još ne zna." „Dakle, bićeš Mekgregor." „Delimiĉno. Serena će biti Langston." „Langston? Hoće li joj se to svideti?"

Brigamove oĉi izgubiše sjaj. „Navići će se. Ako si mislio da jašeš, bolje je da odmah krenemo."

Malkolm se razvedri pri samoj pomisli na konje i skoĉi. „Jesi li znao da se Parkins udvara gospoĊi Drumond?"

143

Pobuna

„Boţe blagi." Brigam zastade i okrenu se ka deĉaku. „Neko bi trebalo da ti zapuši uši." Malkolm se nasmeja, a Brigam, ne mogavši da uradi ništa drugo, spusti ruku na deĉakovo rame. „Ozbiljno?" „Juĉe joj je doneo cveće." „Gospode boţe!"

Sa prozora gostinske sobe, koje bi trebalo da briše, Serena ih je posmatrala kad su odjahali. Kako je divno izgledao, tako visok, tako uspravan. Naslonila se na prozor i posmatrala ga je dok se nije izgubio iz vida. Nije hteo više da ĉeka. To su bile njegove reĉi poslednji put kad su ukrali vreme da ga provedu zajedno pored jezera. Ţeleo je da se oţeni njome i da zaista bude njegova. Ţeleo je da postane lejdi Ešburn iz plemićke kuće Ešburnovih. Lejdi Ešburn iz engleskog društva. Ideja je bila ništa manje nego zastrašujuća.

Pogledala je u svoju svetloplavu domaću haljinu i prašinu koja je pala na nju.

Bila je bosa - Fiona bi negodovala zbog toga. Lejdi Ešburn nikada ne bi trĉala bosonoga po šumi i vresištu. Lejdi Ešburn, verovatno, nikada ne bi trĉala.

Njene ruke. Serena se zagleda u njih, kritiĉki posmatrajući dlanove i nadlanice.

Bile su dovoljno glatke, ĉinilo joj se. Majka je insistirala da ih svake veĉeri trlja losionom. Ali to nisu bile ruke jedne dame, kao što joj ni srce nije bilo damsko.

Ali, boţe, volela ga je. Sad je shvatila da srce moţe biti glasnije od razuma. Bio Englez ili ne, biće njegova. Ĉak je bila rešena i da napusti svoju voljenu Škotsku i ode za Englesku, bolje nego da ţivi bez njega. Ali...

Kako da se uda za ĉoveka koji je navikao samo na fine dame? Ĉak je i majka uĉila da svira spinet. Nije znala vesto da se snalazi sa iglom, ali je ipak uspevala da uradi osnovne stvari. Mogla je da vodi domaćinstvo, u to je bila sigurna, ali od Kola je ĉula da su Brigamova kuća u Londonu i njegovo imanje na selu daleko iznad svega na šta je ona navikla. Napravila bi ĉitavu pometnju, ali ĉak bi i to mogla da podnese. Dobro je poznato kako je ona podnosila svoje jedino iskustvo sa društvom -to se videlo u onim teškim mesecima koje je provela u manastirskoj školi.

Nije znala kako bi razgovarala sa ţenama koje ĉitave dane provode traţeći odgovarajuću nijansu trake i izlazeći u društvo. Posle nekoliko nedelja takvog ţivota ona bi sasvim podivljala, a tada bi je Brigam zamrzeo.

144

Pobuna

Ne moţemo da promenimo to što smo, mislila je. Ni Brigam ne moţe da ostane ovde, u Visovima, i da vodi ţivot onako kako ga ţivi ona, a ni ona ne moţe da ode u Englesku i ţivi na njegov naĉin.

Ali ipak... Poĉela je da shvata da ţivot bez njega uopšte ne bi bio ţivot. „Serena."

Okrenula se i ugledala svoju majku na vratima. „Samo što nisam završila", reĉe, vrativši se brisanju prašine. „Malo sam sanjarila."

Fiona zatvori vrata za sobom. „Sedi, Serena."

Fiona je retko koristila taj mirni, zabrinut ton. Obiĉno je znaĉio da je zabrinuta ili uznemirena. Serena je pokušavala da se seti šta je uradila što bi moglo da naljuti majku. Jeste, suviše ĉesto je jahala u muškim pantalonama, ali majka se već odavno nije obazirala na to. Da, pocepala je suknju na novoj, sivoj haljini, ali Gven ju je zašila i jedva se primećuje.

Serena sede, ĉvršće stegnuvši krpu koju je drţala u rukama. „Uradila sam nešto što te je uznemirilo?" „Zabrinuta si", poĉe Fiona. „Mislila sam da je to zbog toga što je Brigam otišao i što ti je nedostajao, ali on je ovde već nekoliko nedelja, a ti si i dalje zabrinuta."

Serena izbaci svoje golo stopalo ispod suknje i krenu da uvrće krpu koju je drţala u rukama. „Nisam zabrinuta, stvarno. Samo razmišljam šta će biti kada princ dode."

To je bila istina, pomisli Fiona, ali ne cela. „Nekada si priĉala sa mnom, Serena." „Ne znam šta da ti kaţem."

Fiona neţno poloţi svoju ruku na njenu. „Ono što ti leţi na srcu." „Volim ga." Serena kleknu na pod i stavi glavu u majĉino krilo. „Mama, volim ga i to strašno boli." „Znam da boli, dušo." Ona pomazi Serenu po kosi i oseti strepnju u svom majĉinskom srcu, kakvu jedino majka moţe da razume. „Voleti muškarca je velika teškoća i velika radost." „Zašto?" Kad je podigla glavu, u Sereninim oĉima i u glasu nazirala se strast. „Zašto mora biti velika teškoća?"

Fiona lagano uzdahnu, poţelevši da postoji jednostavan odgovor. „Jer jednom kad se srce otvori, ono sve oseća."

145

Pobuna

„Nisam ţelela da ga volim", prošaputa Serena. ,,A sad ne umem ništa drugo." ,,A voli li on tebe?" „Da." Ona zaţmuri, utešena poznatim mirisom lavande u porubima suknje njene majke. „Mislim da ni on to nije ţeleo." „Znaš da je traţio od oca tvoju ruku?" „Da." ,,I da mu je tvoj otac posle dugog razmišljanja i razmatranja dao svoj pristanak."

To nije znala. Serena podiţe glavu, obrazi su joj bili bledi. „Ali ja ne mogu da se udam za njega. Kako ne shvataš? Ne mogu."

Namrštivši se, Fiona rukama obuhvati Serenino lice. Zbog ĉega se toliki strah ogleda na licu njene ćerke? „Ne, ne shvatam, Rena. Dobro znaš da te otac nikad ne bi primoravao da se udaš za ĉoveka koga ne ţeliš. Ali zar mi nisi upravo rekla da voliš Brigama i daje ta ljubav uzvraćena?" „Volim ga, previše da bih se udala za njega, i previše da ne bih. O, mama, plaši me to koliko sam spremna da mu dam."

Fioni je sad bilo malo jasnije i ona se nasmeja. „Jadno malo lane. Nisi prva koja ima taj strah, a nećeš biti ni poslednja. Razumem kad kaţeš da ga previše voliš i da ţeliš da se udaš za njega. Ali kako ga previše voliš da ne ţeliš da se udaš za njega?" „Ne ţelim da budem lejdi Ešburn."

Fiona zatrepta, iznenaĊena ţestinom u glasu svoje ćerke. „Zato stoje Englez?" „Da... Ne, ne jer ne ţelim da budem lejdi." „To je dobra i ĉasna porodica." „To je titula, mama. Plaši me ĉak i to kako zvuĉi. Lejdi Ešburn bi morala da ţivi u Engleskoj. Morala bi da zna kako da se moderno oblaĉi, kako da se dostojanstveno ponaša, kako da servira izvrsne veĉere i da se smeje pametnim šalama." „Znaš, nikad nisam videla divlju maĉku Mekgregorovih da se šćućuri u ugao i prenemaţe."

Boja polako poĉe da se vraća u Serenine obraze. „Plašim se, priznajem."

Isprepletala je prste. „Ali ne plašim se samo za sebe. Otišla bih, pokušala, potrudila bih se da budem ţena kakva je Brigamu potrebna, da budem najbolja

146

Pobuna

lejdi Ešburn koja je ikada ţivela u palati Ešburnovih. I mrzela bih to. Nikad ne bih bila slobodna, nikad ne bih imala vremena pošteno da sednem i odahnem. Ali to nije sve." Zastala je na trenutak, paţljivo birajući reći da bi bila dovoljno jasna. „Ako me Brigam voli, on voli mene, onakvu kakva sam. Da li bi voleo ţenu kakva bih postala ako mu budem supruga?"

Fiona je dugo ćutala. Devojĉica je bez sumnje postala ţena, sa ţenskim mislima, ţenskim srcem i ţenskim strahovima. „Mnogo si razmišljala o tome." „Nedeljama ne razmišljam ni o ĉemu drugom. On će se snaći, sigurna sam, ali pitam se da li bismo oboje zaţalili na kraju." „Razmisli o ovome: ako te voli takvu kakva si, onda ni on ne ţeli da se pretvaraš da si ono što nisi, niti bi to traţio od tebe." „Radije bih ga izgubila nego osramotila." „Slobodno mogu da ti kaţem da nećeš uraditi ni jedno, ni drugo", reĉe Fiona veoma uvereno. „Ali moraš sama to da shvatiš. I ţelim još nešto da ti kaţem." Sada je Fiona isprepletala prste. „Nešto se šuškalo po kuhinji." Usne joj se izviše kad je ugledala Serenin izraz lica. „Da, Parkins i gospoda Drumond, nešto sam naĉula dok sam radila u dvorištu ispred kuhinje." „Da, majko?" Serena jedva ostade prisebna. Ideja da njena majka prisluškuje kuvaricu i slugu bila je suviše smešna. „Izgleda da je onog jutra kad je otišao iz Londona imao dvoboj sa jednim oficirom vladine vojske. Taj oficir se zvao Standiš."

Sereni nestade osmeh sa lica, zajedno sa bojom. „Brigam." Setila se rane na njegovom ramenu, one o kojoj nije ţeleo ništa da kaţe. „Standiš", prošaputa.

Zamislila ga je, onakvog kakvog ga je videla deset godina ranije, kako prinosi ruku licu njene majke. „Gospode boţe, kako se to desilo? Zašto se to desilo?" „Znam samo da se dvoboj odigrao i daje Standiš mrtav. Boţe, oprosti mi, ali drago mi je zbog toga. Ĉovek koga voliš povratio je moju ĉast i ja to nikada neću zaboraviti." „Neću ni ja", prošaputa Serena.

Te noći je otišla k njemu. Bilo je kasno, u kući je bilo mirno. Kad je gurnula otvorena vrata, ugledala ga je obasjanog meseĉinom i svetlošću svece koja je stajala pored njega dok je sedeo za stolom pored prozora i pisao pismo. Vazduh

147

Pobuna

koji je ulazio kroz otvoren prozor bio je topao, pa je sedeo samo u pantalonama, dok mu je košulja bila okaĉena o naslon stolice.

Bilo je to samo trenutak pre nego što je podigao pogled i ugledao je, trenutak kada je neopaţeno mogla da ga posmatra. Ali prisetila se da je došla po uspomenu, dragocenu poput poljupca.

Svetlost mu je obasjavala koţu, podsećajući je na statue o kojima je Kol priĉao da ih je video kad je putovao u Italiju. Statue bogova i ratnika. Njegova kosa, tamna i gusta, zabaĉena i sklonjena sa lica, bila je rašĉupana, kao da je ţeleo da otkloni brige tako što je rukom prolazio kroz nju. Oĉi su mu bile tamne, znala je da je zabrinut.

Srce je poĉelo da joj udara u grudima dok je stajala tako na vratima. Ovo je bio ĉovek koga je volela, ĉovek od akcije i odanosti. Istovremeno nemaran i promišljen. Arogantan i pun saosećanja. Ĉovek od ĉasti. On podiţe pogled i ugleda je. Iz šume se zaĉuo zov sove koji se razneo kroz vazduh nevidljivo, kao duh. On ostavi pero i ustade kad je ona zatvorila vrata za sobom. Kretanje je uskomešalo vazduh i plamen svece se ustalasao. „Serena?" „Morala sam da te vidim samog." On duboko uzdahnu. Bilo mu je potrebno mnogo snage i obuzdavanja da joj ne priĊe i ne uzme je u naruĉje. Imala je na sebi samo tanku, belu, pamuĉnu spavaćicu, a kosa joj je slobodno padala na ramena i niz leda. „Nije trebalo tako da dolaziš ovamo." „Znam." Ona navlaţi usne. „Pokušavala sam da zaspim, ali nisam mogla. Ti sutra odlaziš." „Da." Njegove oĉi i glas smekšaše. „Ljubavi, moram li još jednom da ti kaţem da ću se vratiti?"

Suze su pretile da se pojave, ali ona ih nekako zaustavi. Neće ga ispratiti slikom slabe, uplakane ţene. „Ne, ali ţelela sam da ti kaţem da ću te ĉekati. I biću ponosna da ti budem ţena kad mi se vratiš."

Nije progovarao, samo je gledao u nju, pokušavajući da proĉita izraz na njenom licu i da bude siguran da je nije pogrešno razumeo. Stajala je prekrštenih ruku. U oĉima i obrazima joj je gorela vatra. Prišao joj je i uhvatio ju je za ruku. „Otac ti je naredio?" „Ne, odluka je moja, samo moja." To je bio odgovor koji je ţeleo, onaj kome se nadao. On je neţno poljubi u ruku. „Usrećiću te, Rena.

Kunem se svojom ĉašću."

148

Pobuna

„Biću ti supruga kakva ti je potrebna." Nekako, pomislila je u srcu. „Obećavam."

On je poljubi u ĉelo. „Ti jesi supruga kakva mi je potrebna, ljubavi. I ţena." On skinu smaragd sa svog prsta. „Ovaj prsten Langstonovi nose više od stotinu godina. Molim te da mi ga ĉuvaš dok se ne vratim i donesem ti drugi." I stavi joj ga na prst. Serena instinktivno skupi ruku da ga ne izgubi. „Daću ti drugi prsten ĉim bog to bude dozvolio. Kao i svoje ime." „Brigame, ĉuvaj se." Bacila mu se u naruĉje. Teţe je, mnogo je teţe bilo zadrţati ove suze nego bilo koje druge pre njih. „Ne bih mogla da preţivim da te sada izgubim. Ako ti budeš krvario, i ja ću. Ĉuvaj se." „Šta je sad ovo?" Osmehnuvši se, pomilova je po kosi, ali bilo je teško ignorisati njeno vitko, zgodno telo prislonjeno uz njega. „Nikad nisi rekla da brineš za mene, Rena." „Ali reći ću ti i da ću te mrzeti zauvek", ona mu šapnu, „ako dozvoliš da te ubiju." „Onda ću se zaista truditi da preţivim. Odlazi pre nego što uĉiniš da se osetim isuviše ţivim."

Ona se nasmeja: „Mislim da sam to već uĉinila." I bezobrazno se izdignu da dokaţe da medu njima nema tajni. Trebalo je samo da se izdigne na prste, pa da nepogrešivo oseti negovu ţelju. „Ovo ti se dešava kad sam ti blizu?" ,,I previše ĉesto." Smeh mu je bio usiljen jer se borio sa neodoljivom moći njenog mirisa i njene figure. „Drago mi je." Pogleda ga i bezobrazno se osmehnu. „Veoma drago."

On se ponovo nasmeja. „Procvetala si mi pred oĉima, Rena. Pod mojim rukama." Poljubio ju je neţno iako su ga njene usne izazivale. „Pitam se da li postoji dragoceniji dar koji ţena moţe da da ĉoveku." „Dala bih ti jedan veĉeras", reĉe i privuĉe ga k sebi. Poljubac joj je bio veoma neţan. „Podelila bih sa tobom postelju, Brige, ljubav i san. Ne", prošaputala je dok je još mogla da govori, „nemoj da mi kaţeš zašto to ne smemo, pokaţi mi zašto moramo." Rukama je prešla preko njegovih leĊa i uplela mu prste u kosu, dok su joj se usne nemirno pomerale na njegovima. „Voli me, Brigame. Voli me tako da sve ove prazne dane koji nailaze mogu da ţivim od toga."

Nije mogao da je odbije. Nije mogao više ni sebe da odbija. Njeno telo je drhtalo pored njegovog, ali više ne iz straha, ne zbog sumnje, već iz ĉiste potrebe.

149

Pobuna

Podiţe je u naruĉje. On odlazi sutra u zoru. Do tada joj moţe dati, moţe im oboma dati nekoliko savršenih ĉasova.

Telo joj se topilo pod njegovim rukama, gorelo, hladilo, postajalo napeto, malaksavalo. Njene oĉi su sijale poput smaragda na prstenu koji joj je dao.

Obavila mu je ruke oko vrata dok ju je spuštao na krevet. Zatim je legao pored nje i poĉeo usnama da vodi ljubav samo sa njenim licem. voki Ĉinilo joj se da će se istopiti samo od te lepote. Osećala se kao da lebdi na oblacima. Telo joj je bilo slobodno i opušteno kada su joj usne ponovo dotakle njegove u sporom, raskošnom plesu. Još jedan menuet, pomislila je. Elegantan, harmoniĉan i prelep. Osetila je kako svlaĉi spavaćicu sa nje, a zatim je zaĉula njegov uzdah iznenaĊenja kad je otkrio da ispod nje nije imala ništa. „Tako si lepa." Dodirnuo je usnama mesto na vratu koje joj je pulsiralo. „Ovde", prošaputa dok joj je prstima prelazio preko grudi. „Ovde", reĉe dok su mu prsti dalje klizili po njoj. „I ovde."

Obuzeće je vrtoglavica i malaksalost. „Zato si se zaljubio u mene, Saseksonĉe?

Zbog mog tela?"

Odmakao se od nje i posmatrao ju je dugo i lagano. „Imalo je velikog udela."

Pocrvenela je, nasmejala se i uštinula ga. A onda je njen smeh prešao u uzdah kad je spustio glavu i jezikom prešao preko njenih grudi. „Volim te, Serena. Tvoj karakter, um, srce i... A, da..." Lagano joj ugrize vrh grudi. „Tvoje telo." „Pokaţi mi", zahtevala je bez daha. I pokazao joj je, neţno, ţeljno, uzdrţano i oĉajniĉki. Svaka emocija koju su podelili postala je deo te beskrajne noći ljubavi. Bilo je još mnogo toga. On ju je vodio, ushićen ţudnjom sa kojom je uĉila, strašću koju je primala i uzvraćala. U njoj uopšte nije bilo stida. Predala mu se sa tolikim poverenjem da ga je umalo gurnula sa ivice.

Tela su im plesala u noći punoj strasti. Ĉak se ni povetarac nije ušunjao kroz prozor. Visoko gore u brdima ĉula se grmljavina. A bliţe, tu u šumi, sova je lovila. Njen pobedonosni usklik mešao se sa usklikom njenog plena. Plamen svece je zatreperio i ugasio se.

Za njih ništa nije postojalo osim njih samih, ništa osim sveta koji su stvorili na mekom dušeku.

Uĉinila ga je slabim, i uĉinila ga je jakim. Terala ga je da se nasmeje, i terala ga je da uzdiše. Ostajao je bez daha, zasićen, a zatim bi mu se ponovo budila ţelja za njom kao da je nije ni okusio.

150

Pobuna

U gluvo doba noći bezbriţno su zaspali, samo da bi se ponovo probudili u potrebi da se opet spoje.

Nije postojao delić na njenom telu koji on nije naterao da zadrhti. A ona kao da je ĉula kako joj koţa peva pod dodirima njegovih prstiju. Telo joj se izvijalo od zadovoljstva koje se razlilo po njoj poput grmljavine koja se ĉula u dalekim brdima. A zatim se smirila, osećala se laganom kao perce dok je kao u najluĊem snu leţala na njemu. Kroz nju prostruja energija.

Podigla se, kosa joj se presijavala na meseĉini, telo joj je sijalo od vlaţnosti, lice joj je bilo bledo od iscrpljenosti, ali ona je ţelela još toga da oseti. Privukla ga je k sebi, izdiţući kukove dok je zadovoljstvo strujalo kroz nju kao delirijum.

U njoj je gorela vatra dok su joj se usne divlje pomerale. Šaputala je njegovo ime.

Kada su se konaĉno smirili, a dah im postao ujednaĉeniji, leţala je u njegovom naruĉju. „Pitam se", rekla je kad je ponovo uspela da progovori, „je li uvek ovako? Sad razumem kako neko moţe da ubije zbog ljubavi." „Zbog ljubavi." Pomerio se da bi joj bio još bliţe. „Nije uvek ovako. Meni je ovako jedino sa tobom, Serena."

Okrenula se ka njemu da bi mogla da mu vidi lice. Meseĉina je skoro sasvim nestala i zora je bila na pomolu. „Stvarno?"

On prinese njene ruke usnama. „Stvarno." Osmehnula se, zadovoljno. „Ako budeš imao ljubavnicu kad se budemo venĉali, ubiću je. A onda ću da ubijem tebe. Tebe bih strasnije ubila."

On se nasmeja, a zatim je brzo ugrize za donju usnu. „Ne sumnjam. Ali ĉak i kad bih bio u iskušenju, ti bi me suviše iscrpela da bih imao snage za ljubavnicu." „Ako bih sumnjala da si u iskušenju, ne bih te ostavila u stanju da mu se prepustiš", reĉe i znaĉajno ga uštinu za butinu.

On ponovo poĉe da se smeje, ali njen izraz lica natera ga da prestane. „Boţe, verujem da bi to uradila. Moram li da te podsetim da bi i tebi zadovoljstvo onda bilo odseĉeno i uskraćeno?" „Ţrtva bi bila velika." Prelazila je prstima po njegovom telu, zadovoljna što on drhti pod njihovim dodirom. „Ali zadovoljstvo je veće." „Moţda bi trebalo dobro da razmislim pre nego što divlju maĉku uzmem za ţenu." „Trebalo bi. Ali moram da ti kaţem da je razmišljanje uzaludno."

151

Pobuna

„Da, za mene postoji samo jedna ţena." On je ponovo poljubi pre nego što se udobno smestila u njegovom naruĉju. „Jednog dana ću te povesti u plemićku kuću Ešburnovih i pokazaću ti šta je moje, šta je naše i šta će pripasti našoj deci.

Lepa je, Rena, ljupka i bezvremena. Već te zamišljam u krevetu na kome sam roĊen."

Poĉela je da protestuje, ali joj prsti dotakoše mesto na ramenu na kome mu je bila rana koja još nije zarasla. „Onda će naše prvo dete biti tamo roĊeno." Ona zabi glavu u njegov vrat. „Brigame, ţelim što pre da osetim tvoje dete u sebi."

IznenaĊen i duboko dirnut, on joj podiţe glavu da bi mogao da vidi njeno lice. „Gospode, baš si me pokorila. Imaćemo tuce dece ako ţeliš, i neka svi budu teške naravi na svoju majku."

To je natera da se ponovo osmehne. „Ili arogantni na svog oca." I opet se nasloni na njega. Vreme im je skoro isteklo. Već su se nazirali obrisi jutra u mraku. Vreme za ljubav je prošlo. Sad je došlo vreme za istinu. „Brigame, moram nešto da te pitam." „U ovom trenutku moţeš da me pitaš šta god hoćeš." „Zašto si se borio sa engleskim vojnikom, onim što se zove Standiš?"

Prvo se iznenadio, a zatim je shvatio da su sigurno Parkins i gospoĊa Drumond nešto došaptavali jedno drugom u kuhinji. „Bilo je to pitanje ĉasti... Optuţio me je da varam na kocki."

Zaćutala je, a zatim se oslonila na lakat i upitala ga: „Zašto me laţeš?" „Ne laţem. Izgubio je, mnogo je izgubio, i mislio je da njegova loša sreća nije jedini razlog tome." „Hoćeš da mi kaţeš da nisi znao ko je on? Ko je on... bio meni?" „Znao sam ko je." Nadao se da će taj dogaĊaj zadrţati samo za sebe. Pošto nije tako, resio je da joj da brzo objašnjenje i završi sa tim. „Moţe se reći da sam ga izazvao da me optuţi kako bi došlo do dvoboja."

U oĉima joj se ogledala napetost: „Zašto?" ,,I to je bilo pitanje ĉasti."

Serena zaţmuri. A zatim podiţe njegovu ruku kojom bi drţao maĉ i poljubi je. „Hvala ti." „Nije potrebno zahvaljivati se za ubistvo bednog psa." Bio je napet ĉak i kad je stavila njegovu ruku na svoj obraz. „Znala si. Jesi li zato noćas došla kod mene?

Jesi li zato pristala da mi budeš ţena?"

152

Pobuna

„Da." Kad je hteo da se odmakne od nje, ona ga je samo još jaĉe stisla. „Nemoj.

Dozvoli da ti sve kaţem. Nisam došla iz zahvalnosti, mada sam ti zahvalna.

Nisam došla ni zato što sam ti duţna, a to je toliki dug da nikad ne bih mogla da ti ga vratim." „Ništa ti meni ne duguješ." „Dugujem ti sve", reĉe ona strastveno. „Sad kad budem sanjala tu noć, kad budem videla majĉine oĉi posle toga što joj je uradio, kad se setim njenog plaĉa, znaću da je mrtav i da je umro od tvoje ruke. Sad kad to znam, nema toga što za tebe ne bih uĉinila." „Nisam ga ubio da bi mi ti bila zahvalna ili da bih te time na nešto obavezao."

Glas mu je bio grub. „Ţelim da mi budeš supruga, Serena, ţelim da te imam zbog tebe, a ne zato što misliš da mi nešto duguješ." „Znam da je tako." Klekla je pored njega i zagrlila ga, zagnjurivši lice u njegov vrat. „Zar ti nisam rekla da sam došla zato što sam ţelela? Moţeš li u to da sumnjaš posle ovoga što smo imali?" Spustila je usne na njegov vrat. „Kad sam ĉula za dvoboj, za njegovu smrt, bilo mi je drago, bila sam uplašena, zbunjena.

Veĉeras, dok sam leţala u svom krevetu, sve mi je postalo jasno. To nije bila tvoja borba, ljubavi, ni tvoja porodica, ni tvoja majka. Ali ti si se borio. Mogao je da te ubije." „Nemaš visoko mišljenje o mojoj veštini rukovanja maĉem."

Odmahujući glavom, ona se malo povuĉe. Po izrazu njenog lica shvatio je da se ta tema neće tek tako završiti. „Ja sam ti leĉila ranu. Tvoja krv je bila na mojoj ruci, kao što je bila i krv moje majke pre mnogo godina." Ona ispruţi dlan. „Pustio si svoju krv radi moje porodice. Sećaću se toga do svog poslednjeg dana.

Volela sam te i pre toga, Brigame. Već sam prihvatila da neću voleti nikoga drugog. Ali veĉeras sam shvatila da poštuješ moju porodicu onako kako ĉastan ĉovek poštuje svoju. I ja ću poštovati tvoju porodicu, ukoliko mi dozvoliš."

On prihvati njenu ruku i okrenu je, tako da je smaragd zasijao na njenom prstu. „Ostavljam ti svoje srce, Serena. Kada se vratim, daću ti i svoje ime."

On raširi ruke da je primi u zagrljaj. „Veĉeras mi još jednom daj svoju ljubav."

153

Pobuna

Dvanaesto poglavlje

P

rinc Ĉarls je spustio svoje kraljevsko stopalo na tlo Škotske usred leta, ali ne kako su se mnogi nadali - trijumfalno. Kada se iskrcao na ostrvo Eriskej, Mekdonald mu je savetovao da ide kući. Njegov odgovor je bio jasan i glasan: „Došao sam kući."

Od Eriskeja je sa sedmoricom momaka koji su plovili sa njim krenuo ka kopnu.

Jakobiti koji su ga ĉekali imali su više briga nego entuzijazma. Podrška je sporo pristizala, a Ĉarls je poslao pisma starešinama klanova. Kameron od Lokijela bio je jedan od njih. Njegova podrška je bila pruţena nerado i preko volje, ali je ipak pruţena.

Pred otprilike hiljadu odanih ljudi 19. avgusta 1745. podignuta je zastava u Glenfinanu. Ĉarlsovotac je bio proglašen za Dţejmsa VIII od Škotske i Dţejmsa III od Engleske, a mladi princ za regenta.

Mala vojska se kretala ka istoku, sakupljajući snagu. Klanovi su se prikljuĉivali, davane su zakletve, ljudi su se opraštali od svojih ţena i prikljuĉivali maršu.

Putovanje sa Juanom i Kolom omogućilo je Brigamu da bolje upozna Škotsku.

Da ironija bude veća, lepo su se zabavljali na jednom od puteva izgraĊenih da uguše pobunu Visova. Koristeći baš te visove i brda kao zaštitu, izbegavali su vladine garnizone kod Fort Vilijama i Fort Augusta.

Volja je bio na zavidnom nivou, muškarci jaki i spremni kao i njihova zemlja.

Trebalo je pokrenuti, kako je Brigam to uvek zamišljao, energiju i snagu mladog princa da ih ujedini. Kada su ljudi mislili o borbama koje su ih ĉekale, nisu mislili o broju mrtvih, već o pobedi i o pravdi koja im je predugo bila uskraćivana.

Bilo je mladih; Brigam je video budućnost na njihovim ţeljnim licima, iz naĉina na koji su se smejali i posmatrali princa, koji je nosio gorštaĉku odeću sa belom kokardom, simbolom svoje kuće, na plavoj kapi.

154

Pobuna

Bilo je i starih; na njima se prošlost mogla primetiti, bezvremeni ponos, bitke koje su davno dobijene ili izgubljene. Smatrali su princa, njegovu svezu krv Stujartovih, lepkom koji će drţati klanove na okupu.

Ali bili stari ili mladi, ţeljni bitke ili primorani da uĊu u nju, Ĉarls ih je oĉarao snagom svoje liĉnosti. Ovo je bilo njegovo vreme i njegovo mesto. Nameravao je da ostavi svoj trag.

Vremenske prilike su bile prijatne, povetarac topao. Neko je rekao kako i sam bog blagosilja pobunu. Za sada se ĉinilo da je tako. Ljudstvo i oruţje koji su izgubljeni kad se Elizabeta vratila, bili su zaboravljeni. Bilo je drva za vatre u izobilju, a voda je bila sveza u bistrim i hladnim planinskim potoĉićima. Sviralo se u gajde, pio se viski, a noću se spavalo onoliko dobro koliko se moţe spavati kad ĉovek krene u avanturu.

Brigamu je stigla vest da se vladina armija uputila ka severu, pod vodstvom generala gospodina Dţona Kopa. Brigam je vest preneo princu direktno, dok su ostali skupljali kamp, pripremajući se za marš. Brigam vide kako se prinĉeva puna usta izvijaju u osmeh, pravi muški. „Dakle, najzad ćemo se boriti." „Izgleda, Vaše Veliĉanstvo."

Jutro je bilo toplo, a Škotska je pokretala svoju snagu. Kamp je bio slika konja, ljudi i dima. Valovit predeo je sada, pod letnjim suncem, izgledao mnogo pitomije. Zlatni orao, koji je krenuo u svoj rani lov, kruţio je iznad njih. „Ĉini se da je dobar dan za borbu", promrmlja Ĉarls kad je prouĉio Brigamov izraz lica. „Ti bi više voleo da je lord Dţordţ sa nama." „Lord Dţordţ je izvrstan komandant na bojnom polju, Vaša Visosti." „Jeste, ali imamo O'Sulivana." Ĉarls pokaza na irskog vojnika najamnika, koji je organizovao ljude za putovanje.

Brigam je već sumnjao u njegove planove. Nije dovodio u pitanje odanost Irca princu, ali osećao je da ih više vodi zaslepljenost nego oprez. „Ako budemo napadnuti, borićemo se." „Jedva ĉekam", reĉe Ĉarls i dotaĉe dršku svog maĉa. Osećao je nešto prema svojoj zemlji, nešto duboko i istinsko. Kad bude bio kralj, postaraće se da Škotska i njen narod budu nagraĊeni. „Bilo je ovo dugo putovanje, Brigame, od dalekog Lujevog dvora do svih ovih lica ovde."

155

Pobuna

„Dugo putovanje, Vaša Visosti", saglasi se Brigam. „Ali vredno da se na njega krene." „Moram Vam reći da je bilo suza ne nekim licima kada ste otišli. Jeste li i u Škotskoj već stigli da slomite još koje srce?" „Za mene sada postoji samo jedna i jedina, gospodine, i jedno srce koje ću paziti da ne slomim."

Prinĉeve tamne oĉi zasijaše od zabave. „Izgleda da se poţeljni lord Ešburn zaljubio u gorštaĉku devojku.

Kaţite mi, mon ami, je li lepa kao raskošna Ana Mari?"

Brigam se namršti. „Molio bih Vašu Visost da ne ĉini takva poreĊenja, naroĉito ne pred gorštaĉkom devojkom. Ima ţustru narav." „Je li?" nasmejao se i dao znak da mu dovedu konja. „Jedva ĉekam da je upoznam i vidim kakva je to ţena osvojila najpoţeljnijeg momka na francuskom dvoru."

Zvuĉi gajdi su se ĉuli uz put, ali Kopovih trupa nigde nije bilo. Širile su se glasine daje skrenuo u Invernes. Put za Edinburg bio je slobodan za pobunjenike.

I njih tri hiljade je osvojilo Pert posle kratke, nemilosrdne bitke. Pobedniĉki su nastavili put ka jugu, savladavši dva puka engleskih vojnika.

Borbe su izgleda samo osnaţile pobunjenike. Više su delali, a manje priĉali, dela su zamenila planove. Uz maĉ i gajde, štit i sekiru, bili su poput furije.

Preţiveli bi prepriĉavali svoje surove veštine, govoreći kako mogu da sluţe umesto oruţja. By voki U Pertu im se pridruţio lord Marej kad su krenuli ka Edinburgu da ga osvoje.

Grad je bio u panici. U vestima koje su se širile o invaziji bilajeprecenjenabrojĉanost gorštaka, a pronosile su se glasine da su varvari, kanibali i krvnici. Gradska straţa je utekla i, dok je Edinburg spavao, Kameronovi su zauzeli straţare i kontrola je uspostavljena.

Pod prinĉevom komandom nije bilo kraĊe i pljaĉkanja. Stanovnicima Edinburga je pruţena zaštita i saosećanje, što i jeste meĊu duţnostima pravog kralja.

Prošlo je samo mesec dana od podizanja zastave u Glenfinanu i proglašenja Dţejmsa za kralja, a njegov sin i regent već se primpremao za otvaranje kraljevskog dvora u Holirud zdanju.

Kol je stajao pored Brigama kad je princ na svom konju ušao u Holirud park.

Masa se skupila da ga doĉeka i pozdravi. Uzvici i oduševljenje su ga pratili, ljudi

156

Pobuna

su u mladiću kariranog plašta i plave kape videli nadu. Moţda još uvek nije engleski princ, ali jeste njihov. „Slušaj ih", Kol se zavali u sedlu. „Ovo nam je prva pobeda, Brigame, i tako mi boga, odliĉan je osećaj." Brigam se kretao na konju manevrišući kroz uske ulice prepune ljudi. „Kunem se da bi sada bila dovoljna jedna reĉ da krenu na London.

Samo se nadam da će zalihe i ljudstvo stići pre nego što doĊe vreme za pokret." „Danas smo bili brojniji i nismo osetili poraz. Tako je bilo i u Pertu i Koltbridţu." Rani jesenji vetar se digao i zbog njega Kol napravi grimasu: „Zaboga, ovo mesto je odvratno. Dajte mi otvorene Visove i brda. Kako ljudi ovde mogu da dišu kad vetar ne moţe neometano da struji?" pitao se.

Edinburg je bio prepun kuća i radnjica, neke su još uvek bile sagraĊene od blata i drveta. GraĊevine od kamena bile su visoke kao gnezda, imale su ĉetiri-pet spratova sa prednje strane, dok se zadnja strana kuće, sa desetak spratova, obiĉno spuštala niz opasno strmu liticu. „Gore nego Pariz", saglasio se Brigam. Prašina se dizala sa staza prepunih ljudi, a Ċubre je stajalo svuda duţ drvoreda, ali ljudi koji su došli da pozdrave princa oĉigledno su bili naviknuti na to.

Iznad sirotinjskih kuća, drvoreda prepunih prljavštine i prašnjavih ulica, uzdizala se kraljevska palata. Edinburški dvorac, veliĉanstveno zdanje koga su godine i istorija uĉinile glamuroznim, stajao je na jednom kraju najveće ulice. Na uzvišenju se izdizalo Holirud zdanje, gde su palata i opatija stajale jedna pored druge, elegantno pozirajući ispred golih litica. Ovde je uvek bilo turbulencija i uzavrelih strasti. Meri, škotska kraljica, bila je najĉuveniji i najprokletiji stanovnik. Ţivela je u holiruskoj opatiji otkad se udala za svog roĊaka Henrija Stjuarta od Darnlija, koji je ubio njenog ljubavnika Ricija u maloj trpezariji u njenim odajama. Njen sin Dţejms je roĊen u zamku i preţiveo je teško i turbulentno deĉaštvo, da bi postao kralj Engleske, i Škotske, naravno.

I baš na ovom mestu pompi i intriga Dţejmsov prapraunuk Ĉarls će zauzeti svoj zamak i ponovo oţiveti Holirud zdanje.

Jahao je ka palati u kojoj su njegovi preci nekada ţiveli. Sišavši sa konja, hodao je polako nadsvoĊenim prolazom, da bi se koji trenutak kasnije pojavio na prozoru svojih novih odaja, mašući gomili koja je uzvikivala.

Edinburg je dobio princa, a princ je dobio Edinburg.

157

Pobuna

To će morati da potvrdi u danima koji dolaze, kad Kop usmeri svoje trupe ka jugu.

Nestrpljivi, ĉak borbe gladni jakobiti, saĉekali su vladinu vojsku na istoku, kod grada Prestonpansa. Engleski vojnici u crvenim mundirima suoĉili su se sa gorštacima, koji su bili obuĉeni u kiltove ili uske škotske pantalone. Brigam, sa koţnim štitom u jednoj i svojim maĉem u drugoj ruci, prikljuĉio se Mekgregorovima. Na trenutak je na bojnom polju zavladala grobna tišina, zatim je usledio zvuk gajdi koji se dizao u izmaglicu. Poput srca ljudi, pomisli Brigam, ljudi koji su bili spremni da poginu. Suprotstavljene strane se uskomešaše, dok je ćarlijao jutarnji povetarac.

Prva razmena udaraca oterala je uplašene ptice visoko u nebo. Ratnici su se sukobili uz gromoglasne zvuke ukrštanja maĉeva i sekira. Ovde, na jugu, Škoti su se zverski borili, bili su ranjavani, ali i tako krvavi nisu posustajali. Kao što se već ranije dešavalo, engleska pešadija nije uspela da se odupre gorštaĉkoj sili.

Redovi vojnika u crvenim mundirima bili su razbijeni i potisnuti.

Zatim je naišla konjica, kopitama su zverski gazili sve na šta su naišli. Brigam se trudio da ne obraća paţnju na plaĉ i proklinjanje oko sebe kad se uputio svojim ljudima. Zaĉu se pucanj i metak mu proĊe pored uha, ali iz njegovih oĉiju nije nestala ledena odluĉnost. Kempbelovi, koji su ga doĉekali kad je prvi put dolazio u Glenrou iz Londona, dobro su to znali. Brigam je bio ĉovek spreman da umre, ali uveren da se to neće desiti. Dim iz topova je postao gušći, pa su se ratnici obeju strana borili sa njim. Od ţestine bitke znoj je curio koliko i krv, i njihov miris se mešao u vazduhu. Lešinari su već kruţili, privuĉeni zvucima bitke.

Kad je Brigam prošao na konju kroz razbijene redove Engleza, video je bele kokarde jakobita i šare Mekgregorovih, Mekdonaldovih, Kamerunovih. Ljudi su padali oko njega od udaraca maĉeva ili bajoneta. Zemlja je eksplodirala tamo gde bi palo tane minobacaĉa, bacajući unaokolo komade kamenja, prašine i smrtonosnog metala. Ljudi su urlikali kad bi bili oboreni. Drugi su umirali u tišini.

Nakon deset minuta bitka jc bila gotova. Engleski vojnici su se razbeţali po okolnim brdima, peške ili na konjima. Krv je natopila retku travu i umazala stenje i kamenje. Tela mrtvih i ranjenih leţala su na zemlji. Tog dana su gajde svirale u ĉast pobede, a zastava Stjuartovih visoko se vijorila.

158

Pobuna

„Što bismo se zadrţavali u Edinburgu, kad treba da krenemo na London?", upita Kol dok je šetao po dvorištu Holiruda, ogrnut kariranim platnom koje ga je štitilo od prašine.

I Brigam se slagao sa Kolovim nestrpljenjem. Skoro su tri nedelje u Ĉarlsovom novoosnovanom dvoru. Dvor je bio veoma glamurozan, na njemu su se odrţavala savetovanja i većanja, ali princ nije zaboravio svoje ljude i bio je rastrzan izmeĊu Holiruda i kampa u Dudingstonu. Moral je bio na zavidnom nivou, mada je bilo mnogo onih koji su mislili isto kao i Kol. Balovi i prijemi mogu da saĉekaju. „Pobeda kod Prestonpansa donela nam je još veću podršku." Brigam navuĉe ogrtaĉ na ramena, osetivši dah sveţeg veĉernjeg vazduha. „Sumnjam da ćemo se ovde duţe zadrţati." „Većanja", izusti Kol. „Svaki boţji dan imamo po jedno većanje. Ako ovde postoji problem, onda je on izmeĊu lorda Dţordţa i O'Sulivana. Kunem se, kad jedan kaţe da je nešto crno, drugi će se bogom zakleti da je belo." „Znam." To je Brigama pomalo zabrinjavalo. „Iskreno da ti kaţem, Kole, O'Sulivan me brine. Više bih voleo da imamo stabilnijeg komandanta, koji manje brine o maršruti, a više o konaĉnoj pobedi." „Nećemo morati da brinemo ni o jednom od ta dva ako i dalje ostanemo ovde, na dvoru."

Brigam se osmehnu, posmatrajući veĉe koje se spuštalo. „Nedostaju ti tvoji Visovi, Kole. I tvoja ţena" „Da. Prošla su skoro dva meseca otkako smo napustili Glenrou, a tako malo vremena smo proveli zajedno. Još više brinem zbog njene trudnoće." „Muškarac i treba da brine o onima koje voli." „Mnogi od ljudi koji su sa nama znaju da, kad se krene u marš ka jugu, moţe da proĊe i ĉitava godina dok se ne vratimo svojim kućama i porodicama." Pošto nije ţeleo da zapadne u loše raspoloţenje, Kol udari Brigama ramenu. „Ovde bar ima mnogo ţena sa kojima mo* da uţivaš. Lepe su. Ĉudi me da ih već nisi oĉarao.

Mo da se kladim da si svojom ravnodušnošću u poslednj nekoliko nedelja mnoga srca slomio." „Druge su mi stvari na pameti." Ona, pomis Brigam. Jedna jedina. „ A da popijemo nešto i bacimo se na kocku?" Kol prihvati i zajedno krenuše kroz dvorište.

159

Pobuna

Brigam spazi ţenu koja je izašla iz senovitog nadsvoĊenog prolaza, ali okrenu glavu na drugu stranu i nezainteresovano proĊe pored nje. Posle nekoliko koraka zastade i osvrnu se polako i neprimetno da je pogleda. Mrak se brzo spuštao, mogao je samo da primeti da je visoka i veoma vitka. Ogrtaĉ joj je bio prebaĉen preko glave i ramena. Moţda je sluţavka, ih neka dvorska dama koja je izašla da udahne sveţ vazduh. Pitao se zašto gaje ta nepoznata ţena toliko podsetila na njegovu porcelansku mlekaricu.

I mada joj nije video lice, bio je siguran da ga je posmatrala tako paţljivo kao što je on posmatrao nju.

Privlaĉnost je bila neoĉekivana. Ljut na samog sebe, Brigam se okrenu i nastavi dalje. Neobjašnjivo, morao je ponovo da zastane i da se okrene. Ona je još stajala tamo, u polumraku, ruke su joj bile prekrštene, a glava visoko uzdignuta. „Šta je tebi, kog Ċavola?" 1 Kol zastade i okrete se. Nasmejao se kad je ugledao figuru ispod svoda. „Dakle, to je u pitanju. Izgleda da sad nećeš ići sa mnom na kockanje." „Ne, ja..." Brigam ispusti maĉ kad je ţena krenula da skida ogrtaĉ sa lica.

Poslednji zraci sunca obasjali su joj kosu. Zasjala je, kao i sam zalazak. „Serena?" Nije mogao da se pomeri. Ona koraknu ka njemu, a on ugleda njeno lice koje se smešilo. Zvuk njegovih ĉizama odzvanjao je po kamenoj stazi dok je trĉao ka njoj. Pre nego što je stigla da izgovori njegovo ime, on ju je već podigao u naruĉje i okretao ju je dok joj se nije zavrtelo u glavi. „Dakle, tako stoje stvari", promrmlja Kol dok je gledao kako njegov prijatelj privlaĉi njegovu sestru i usne im se spajaju u dug, strastan poljubac. „Zašto si došla ovamo? Kako si došla?" Ponovo ju je poljubi, gutajući njen odgovor.by voki „Polako, ĉoveĉe." Kol uze Serenu iz Brigamovog zagrljaja, poljubi je i spusti. „Šta ćeš ti u Edinburgu? I gde je Megi?" „Ovde je." Malaksala, Serena se nasloni na Brigama. „I mama, Gven i Malkolm su ovde." Ispruţi se da Kola sestrinski ĉupne za bradu. „Princ nas je pozvao na dvor. Stigli smo pre sat vremena, ali nismo znali gde da vas naĊemo." „Megi je ovde? Je li dobro? Gde je?" Nestrpljivo, što je tako karakteristiĉnom za njega, Kol ode da je sam potraţi. „Brigame..."

160

Pobuna

„Nemoj ništa da kaţeš." On provuĉe prste kroz njenu kosu, ushićen što moţe da je dodirne, da je pomiriše. „Ništa ne govori", ponovio je i spustio glavu.

Stajali su tako pripijenih tela i usana dok su senke postajale tamnije. Nedelje razdvojenosti se istopiše. Njegova nemirna ruka klizila je niz njena leĊa, preko kukova, pa ponovo gore ka licu, dok su mu usne, koje su gorele od ţelje, mamile uzdahe od nje. „Lepa si, sve lepša, Serena. Ĉovek moţe da umre od ţelje za tobom." „Mislila sam svakoga dana na tebe i molila se. Kad smo dobili vesti o bitkama, samo što nisam poludela od brige dok sam ĉekala tvoje pismo da me obavestiš da ste dobro." Najzad se odmakla da ga pogleda. Pošto su on i Kol tek dolazili iz kampa, još se nije presvukao u dvorsku garderobu. Sa izvesnim olakšanjem Serena je zakljuĉila da je on još uvek isti onaj ĉovek koji je pre skoro tri meseca odjahao iz Glenroa. „Plašila sam se da ćeš se nekako promeniti dok si ovde." Ona navlaţi usne dok je gledala graĊevinu. Ništa što je ikada videla nije bilo veliĉanstvenije od palate sa svim njenim tornjevima, kulama, zvonicima i svećama koje su škiljile iza visokih prozora. „Ovde je sve tako raskošno. Palata, opatija." „Ma gde god bio, ništa se medu nama neće promeniti, Rena."

Ona mu se vrati u naruĉje, spustivši glavu na njegovo rame. „Plašila sam se da hoće. Svakog dana sam se molila da ti se ništa ne desi. I molila sam se da ne potraţiš utehu u naruĉju neke druge."

On se nasmeja i poljubi je u kosu. „Neću te pitati za šta si se više molila.

Ljubavi, nema nijedne druge. Ne moţe biti nijedne druge. Veĉeras ću u tvom naruĉju naći mnogo više od utehe."

Osmehnu se i poljubi ga u obraz. „Ako budemo mogli. Pored toga što mi je najveća ţelja bila da te zateknem ţivog i zdravog, mnogo sam ţelela i da provedem noć voleći te." „Potrudiću se da obe tvoje ţelje budu zadovoljene."

Ona ga ponovo poljubi. „Treba da delim sobu sa Gven. Bilo bi neprikladno, lorde, da doĊete u moj krevet, kao što bi neprikladno bilo i da se ja šunjam po hodnicima da bih došla do Vašeg." „Veĉeras ćeš sa mnom deliti sobu kao moja supruga."

Ona zinu od iznenaĊenja, udaljivši se od njega. „To je nemoguće."

161

Pobuna

„Vrlo je moguće", ispravio ju je. „I biće tako." Ne pruţivši joj priliku nešto da kaţe, povuĉe je kroz hodnik pod svodovima.

Princ je bio u svojim odajama, spremajući se za veĉernju zabavu. Iako ga je iznenadio Brigamov zahtev da ga primi u to doba, pristao je. „Vaša Visosti." Brigam se nakloni kad je ušao u Ĉarlsovu sobu. „Dobro veĉe, Brigame. Madam", reĉe pošto se Serena nakloni. „Ubila bih ga", pomislila je, pošto ju je dovukao pred princa pre nego što je stigla da sa sebe spere prašinu od putovanja i da se oĉešlja. „Vi mora da ste gospoĊica Mekgregor." Ĉarls poljubi Sereninu ruku. „jasno je zakljuĉiti zašto lord Ešburn više ne primećuje dame na dvoru." „Vaša Visosti, hvala Vam što ste dozvolili meni i mojoj porodici da doĊemo." „Mekgregorovima sam veliki duţnik. Bili su uz mog oca, a sad su uz mene.

Takva odanost nema cenu. Hoćete li šesti?" upita je i liĉno odvede do stolice.

Nikad nije videla takvu prostoriju. Visoki plafon je bio ukrašen raskošnim crteţima voća i cveća, a sa sredine se spuštao luster. Murali duţ zidova predstavljali su pobede Stjuartovih u bitkama. Vatra je pucketala pored stolice na kojoj je sedela. Iz cimbala, koje se nalazilo u centru prostorije, ĉula se muzika. „Gospodine, ţelim da Vas zamolim za jednu uslugu." Ĉarls sede, zatim rukom pokaza Brigamu na stolicu. „Dugujem Vam više od jedne." „Nema dugova kad je u pitanju odanost, Vaša Visosti." Ĉarlsove oĉi se razneţiše. Serena je tek sada shvatila zašto ga zovu princ Boni.

Zbog njegovog lica i stava, kao i zbog srca. „Ne, ali postoji zahvalnost. Šta traţite od mene?" „Ţelim da se oţenim gospoĊicom Mekgregor." Ĉarls se osmehnu dok je prstima tapšao po kolenu. ,,I sam sam to već pretpostavio. Smem li da Vam kaţem, gospoĊice Mekgregor, da je u Parizu lord Ešburn bio veoma veliodušan prema damama na dvoru? U Holirud zamku je mnogo sebiĉniji."

Serena je drţala svoje ruke u krilu. „Verujem da je lord Ešburn pametan ratnik, gospodine. Poznati su mu ţestina i strahovita narav Mekgregorovih."

Veoma se zabavljajući, Ĉarls še nasmeja: „Pa, ţelim Vam svaku sreću. Moţda biste ţeleli da se venĉate ovde, na dvoru." „Da, gospodine, i to još veĉeras", reĉe Brigam. Ĉarlsovo bledo ĉelo se nabra: „Veĉeras, Brigame? Takva ţurba je..." Reĉi mu ispariše kad je ponovo pogledao

162

Pobuna

Serenu. Svetlost svece je zavodljivo sijala nad njenom kosom, „... razumljiva", zakljuĉio je. „Imate li Mekgregorovo dopuštenje?" „Imamo, gospodine." „Dobro. Oboje ste katolici?" Dobivši potvrdu, nastavio je. „Opatija je pogodna za to. Nije tako jednostavno sklopiti brak, ima tu mnogo toga, ali ako neko ne moţe to da reši, teško da moţe da osvoji presto." Ustade, a za njim ustadoše Serena i Brigam. „Postaraću se da veĉeras budete venĉani."

Bleda i ne verujući da sve ovo nije san, Serena naĊe svoje roditelje u njihovim odajama. „Serena." Fiona je negodovala zbog ĉinjenice da je njena ćerka još uvek u odeći u kojoj je putovala. „Moraš da se presvuĉeš. Prinĉev dvor nije mesto za blatnjave ĉizme i prljave suknje." „Mama, ja se udajem." „To je moja devojĉica." Juan je poljubi u razbarušenu kosu. „Svesni smo toga." „Veĉeras." „Veĉeras...?" Fiona ustade sa svoje stolice. „Ali kako...?" „Brigam je bio kod princa. Ovakvu me je poveo", reĉe Serena i raširi svoju blatom umazanu suknju, znajući da će njena majka imati razumevanja. „Shvatam", kaza Fiona. ,,I on, oni..." Pogleda prvo u majku, pa u oca, a onda ponovo u majku. „Mama." „Da li ti ţeliš da se udaš za njega?"

Oklevala je, stare sumnje su ponovo isplivale. Instinktivno stavi ruku na grudi.

Na teškom lancu ispod njene garderobe visio je smaragd koji joj je Brigam dao. „Da", uspela je da progovori. „Ali sve se tako brzo desilo." On će brzo otići, pomislila je. Odlazi u borbu. „Da", sada reĉe snaţnijim glasom. „Ništa ne ţelim toliko koliko da budem njegova."

Fiona obavi ruke oko Sereninih ramena. „Onda imamo mnogo posla. Ostavi nas, Juane, molim te, i pošalji nekoga po Megi i Gven." „Izbacujete me, je li, moje dame?"

Fiona mu pruţi ruku, dok ga je Serena uhvatila za drugu. „Plašim se da ti se neće dopasti ţenski poslovi koji treba da se obave u narednih nekoliko sati." „Da, odlazim drage volje." Zastao je na trenutak da zagrli Serenu. „Uvek sam se ponosio tobom. Veĉeras ću te dati drugom ĉoveku ĉije ćeš ime uzeti. Ali uvek ćeš biti Mekgregorova." Poljubi je. „Naše poreklo je kraljevsko, Serena, i to s pravom."

163

Pobuna

Nije bilo vremena za razmišljanje, naroĉito ne za priĉe o tome šta ona treba da radi kad se veĉe završi. Sluge su ulazile i izlazile iz njihovih odaja sa kofama i bokalima tople vode koje je Fiona traţila za kupanje svoje ćerke. Gven i Megi su razgovarale dok su šile Sereni haljinu koju će nositi na venĉanju. „Ovo je tako romantiĉno", reĉe Gven dok je vesto provlaĉila vrh svoje igle po porubu. „Ovo je tako ludo", kaza Megi, prelazeći pogledom po prostoriji, verujući da Serena odnekud prisluškuje. „Rena mora da je upotrebila neku jaku ĉaroliju kad je Brigam tako poţurio." On, izgleda, nije toliko uštogljen kao što sam ja mislila." „Zamisli", Gven polako podiţe satensku haljinu boje slonove kosti, „da ideš kod princa. Nismo stigle ni da se raspakujemo, a već maminu balsku haljinu pretvaramo u Sereninu venĉanicu."

Megi se nasloni, stavivši ruku na svoj stomak. Beba koju je nosila uvek je noću postajala aktivnija. Raspakivanje je moralo da saĉeka, kao što će morati da saĉekaju Kol i ona da budu zajedno. Nasmejala se kad se prisetila kako se Kol iznervirao kad su ih prekinuli baš onda kad su poĉeli da se prepuštaju jedno drugom.

Pogledala je u Serenu koja se projavila umotana u peškir. Koţa i kosa su joj sijali. „Haljina će biti divna" reĉe joj Megi, boreći se sa suzama svaki put kad bi se pomenulo venĉanje. „Kao i ti." „Pored vatre", naredi Fiona naoruţana ĉetkom za kosu. Znajući da Serena ne drhti zbog hladnoće, Fiona poĉe da je umiruje dok joj je ĉešljala kosu. „Venĉanje je jedna od najlepših uspomena koje ţena moţe da ima. Kad proĊu godine i prisetiš se ovog trenutka, neće ti izgledati kao san, kako ti se sada ĉini, već ćeš se svega sećati vrlo jasno." „Treba li da se plašim ovoliko?"

Fiona uhvati Serenu za ruku. „Ĉini mi se da što je ljubav veća, to je strah jaĉi."

Serena se nervozno osmehnu. „Onda ga volim više nego što mislim." „Ne bih mogla boljeg ĉoveka da poţelim za tebe, Rena. Kad se rat završi, imaćete divan zajedniĉki ţivot." ,,U Engleskoj", dodade Serena.

164

Pobuna

Fiona poĉe da provlaĉi ĉetku kroz Sereninu kosu kao i mnogo puta ranije. Ruke su joj bile neţne pri pomisli na ovo malo zadovoljstvo koje će joj uskoro biti oduzeto. „Kad sam se ja udala za tvog oca, ostavila sam i kuću i porodicu. Odrastala sam uz zvuke mora, uz njegov miris. Kao devojĉica pela sam se po liticama i gledala kako talasi udaraju u stene. Šuma Glenroa je za mene bila nešto strano i nepoznato. I zastrašujuće. Nisam bila sigurna da ću moći da podnesem da budem toliko daleko od svega što sam poznavala i volela." „Kako si uspela?" „Tako što sam tvog oca volela više."

Kosa joj je ostala puštena, ĉinilo se kao da joj se plamenovi svece spuštaju niz leda. Steznik joj je bio uzan, pritiskao joj je grudi, koje su virile taman toliko da ih pokriju biseri. Rukavi na haljini, zvonasti i dugi, padali su joj do šaka. Na donjem delu, gde je haljina bila šira i pridrţavao je ţipon, sjajili su se biseri prikaĉeni šnalama. Oko struka imala je pojas ukrašen najsvetlijim ruţiĉastim divljim ruţama. Srce joj je snaţno udaralo u grudima kad je zakoraĉila u opatiju.

Bilo je to mesto legendi, radosti i oĉaja. I mesto ĉuda. Tu će se venĉati.

On ju je ĉekao. Pod treperavom svetlošću lampi i sveca, ona mu je prišla.

Oduvek je mislila da mu crna boja najelegantnije stoji, ali ĉinilo joj se da nikad nije bio lepši. Srebrna dugmad su se presijavala, dajući bogatstvo ozbiljnom izgledu njegovog odela. Prvi put otkako ga je upoznala, nosio je periku. Meka belina davala je romantiĉnost njegovom licu, koja je stajala kao kontrast kraljevskom ponosu koji je sijao iz njegovih tamnih, sivih oĉiju.

Nije videla princa, niti dame i gospodu u crkvenim klupama koji su došli da posmatraju venĉanje. Videla je samo Brigama.

Kada je njena ruka dotakla njegovu, prestala je da drhti. Zajedno su se okrenuli ka svešteniku i obećali se jedno drugom.

Sat je otkucao ponoć.

Princ je resio da venĉanje, koliko god bilo izvedeno u ţurbi, mora da se proslavi. Ĉim je postala lejdi Ešburn, Serena se obrela u dvorani u kojoj je Ĉarls organizovao svoj prvi bal otkako je osvojio grad.

U dugoj, širokoj prostoriji već se ĉula muzika. Serena je primala ĉestitke i poljupce od nepoznatih ljudi, poglede zavisti od dama i divljenje gospode. U

165

Pobuna

glavi joj se vrtelo ĉim je popila prvu ĉašu šampanjca. Gucnula je i osetila kako joj mehurići golicaju jezik.

Koristeći se svojom privilegijom, Ĉarls ju je pozva na prvi ples. „Divna ste mlada, lejdi Ešburn." Lejdi Ešburn. „Hvala Vam, Vaša Visosti. Kako da Vam se zahvalim što ste nam ovo omogućili?" „Vaš suprug mi je veoma vaţan, gospodo, kao vojnik i kao prijatelj."

Njen suprug. „Imate njegovu lojalnost, gospodine, kao i moju, i lojalnost Langstonovih, kao i Mekgregorovih."

Kad se ples završio, Brigam je uze za sledeći, ne obraćajući paţnju na ostale koji su ţeleli da plešu sa novom mladom. „Uţivaš li, ljubavi?" „Da." Besmisleno je izigravati stidljivost, pomislila je, ali je osetila kako crveni dok mu se osmehivala. Izgledao je drugaĉije u perici i sa nakitom, pomislila je.

Uopšte nije liĉio na ĉoveka koji ju je prebacio preko ramena i pretio da će je baciti u jezero. Izgledao je glamurozno, kao i sam princ. I skoro isto toliko stran. „Predivna je odaja." „Videla si portrete?" pitao ju je, neţno je uhvativši pod ruku. „Ima ih osamdeset devet, svi su škotski monarsi. Ĉuo sam da ih je naruĉio Ĉarls II iako nikad nije kroĉio u Holirud zdanje. U stvari, posle Obnove nikad se nije vratio u Škotsku."

Znala je ona svoju istoriju, mislila je nervozno, ali je pokušavala da pokaţe zainteresovanost. „Da. Ovo je Robert Brus, opasan vojnik i oboţavani kralj." „Trebalo je da znam da naĉitana ţena kao što si ti zna svoju istoriju i politiku."

Pribliţio joj se. ,,A šta znaš o vojnoj strategiji?" „Vojnoj strategiji?" „Eto, ima još nešto što bih mogao da te nauĉim." Pre nego što je stigla da odgovori, on je grubo gurnu kroz vrata. Imala je vremena samo prigušeno da cikne pre nego što ju je uzeo u naruĉje i odjurio niz hodnik. „Šta radiš to? Opet si podivljao?" „Beţim." Usporio je kad je muzika prestala da se ĉuje. „Podivljao sam onog trenutka kad si ušla u opatiju. Samo neka oni piju i igraju. Ja vodim svoju ţenu u krevet."

166

Pobuna

Popeo se stepenicama, ĉak ne otpozdravljajući slugi koji im se, zaĉuĊen, našao na putu. Sa Serenom u naruĉju, on odgurnu vrata svojih otvorenih odaja, a zatim ih zatvori za njima. Bez ikakve ceremonije spusti Serenu na krevet. By voki Pokušala je da izgleda ogorĉeno: „Da li se tako postupa sa novom mladom, lorde?" „Još nisam ni poĉeo", reĉe i stavi rezu na vrata. „Moţda sam ţelela da odigram još koji ples", reĉe ona dlanom nameštajući posteljinu na krevetu. „I ja nameravam da plešem sa tobom, budi sugurna. Od sada do zore. I posle toga."

Ona se drsko nasmeši. „Postoji ples, Saseksonĉe, i postoji ples." „Da", reĉe on podrugljivo, „nisam mislio na menuet."

Ona namesti neravnine na svojoj haljini. „Pa, na šta si onda mislio?" upita ga i nabra ĉelo, izazivajući ga, a istovremeno se pitajući ĉuje li kako joj srce brzo i glasno udara. „Gven misli da si romantiĉan. Sumnjam da će i dalje tako misliti kad joj budem rekla kako si me bacio na krevet, kao da sam jastuk." „Romantiĉan?", upita, upalivši svece koje su stajale pored kreveta. „Je li to ţeliš, Rena?"

Ona pomeri svoje golo rame. „O tome Gven sanja." ,,A ti ne?" Osmehnuvši se, on skide svoj sako i prebaci ga preko naslona stolice, tako da bi Parkins pao kad bi to video. „Ţena ima pravo da bude romantiĉna na dan svog venĉanja." Iznenadio ju je kad je klekao pored kreveta i izuo joj cipele. „Nisam imao prilike da ti kaţem kako si veliĉanstveno izgledala dok si stajala pored mene pod svetlom lampi opatije. I da su mi se, kad sam te ugledao u aleji, ostvarili svi snovi." ,,A ti si meni izgledao kao princ", reĉe, izvivši se kad je prstom prešao preko njenog stopala. „Veĉeras sam samo ĉovek zaljubljen u svoju ţenu." On joj spusti poljubac na ĉlanak. „OmaĊijan sam njom." I polako krenu da je ljubi duţ potkolenice, dok nije osetio pulsiranje njenog srca u spletu nerava iza kolena. „Njen sam rob." „Plašila sam se." Privukla ga je bliţe k sebi. „Plašila sam se od trenutka kad sam zakoraĉila u nadsvoĊeni hodnik opatije." I uzdahnu od njegovih poljubaca koje joj je posipao svuda po telu, vlaţeći i paleći joj koţu.

167

Pobuna

„Plašiš li se još uvek?" Sigurnim pokretom joj otkopĉa haljinu, posmatrajći kako joj pada sa ramena. „Ne. Prestala sam da se plašim onog trenutka kad si me uzeo u naruĉje i odjurio sa mnom niz hodnik." I njene ruke su bile sigurne poput njegovih kad mu je skinula prsluk sa ramena. „Tada sam znala da si ponovo onaj moj Brigam." „Uvek sam tvoj, Rena." Neţno ju je spustio na krevet i pokazao joj koliko su njegove reĉi iskrene.

168

Pobuna

Trinaesto poglavlje Još tri nedelje su ostali na dvoru. Ništa nije bilo divnije od Holiruda princa Ĉarlsa. Hrana je bila izvrsna, baš kao i muzika, zabava, ljudi. Bilo je to zlatno i divno vreme kad su veliki holovi odzvanjali smehom i plesom, kada su neozbiljne igre i ljubavne afere bile podjednako raskalašene.

Iz svih delova zemlje stizali su elegantno odeveni ljudi sa svojim napuderisanim perikama i glamurozno odevene ţene koje su flertovale sa njima. Holirud se sav sijao i šljaštio i Ĉarls je tih nekoliko nedelja proveo kao pravi kralj. To mesto i vreme nikad neće biti zaboravljeni.

Serena je posmatrala Brigama kako pripada tom svetu za koji je roĊen, dok se ona, naoruţana odluĉnošću više nego samopouzdanjem, navikavala na ţivot u lepoti i glamuru.

Bilo je novih pravila koja je trebalo da nauĉi, novih dnevnih i noćnih rasporeda na koje je trebalo da se navikne. Ovde, na prvom dvoru koji je posle toliko godina Škotska imala, Serena je otkrila kako je to biti lejdi Ešburn. Sluge su je pratile, bez obzira na to da li je ona to ţelela ili ne. Dobili su i prostorije u skladu sa Brigamovim poloţajem, ukrašene tapiserijama i opremljene elegantnim nameštajem. Za tih nekoliko nedelja upoznala je više ljudi nego za ĉitav svoj ţivot, mnogi su je upoznavali iz radoznalosti, ali više njih iz odanosti. Ţivot na dvoru i dalje joj nije prijao i ĉesto ju je ĉinio nestrpljivom, ali ljudi koji su bili tu, ĉinili su je ponosnom na svoje nasleĊe i svog supruga.

Serena je prvi put shvatila koliko je bogatstvo njenog supruga kad joj je pokazao smaragde Langstonovih. Uz pomoć svojih kontakata u Londonu prebacio ih je iz plemićke kuće Ešburnovih i predao ih Sereni za manje od nedelju dana od venĉanja.

Ogrlica je bila veliĉanstvena, presijavala se kamenjem koje je bilo zeleno poput travnjaka na njegovom imanju. Bila je u paru sa narukvicom i minĊušama zbog kojih je Megi ostala bez reĉi. Da bi ih naglasio, Brigam je pozvao krojaĉa. Serena je bila obuĉena u saten i svilu i tanku ĉipku. Otkrila je kako je nositi dijamante u kosi i najfinije francuske parfeme na koţi.

Sve to bi dala za jednu nedelju nasamo sa Brigamom u kućici u Visovima.

169

Pobuna

Bilo je nemoguće ne uţivati u raskoši, nemoguće izbeći zavidne poglede ostalih dama dok ju je Brigam pratio. Nosila je haljine, nakit i frizuru i osećala se lepom.

Ali kako su dani prolazili, nije mogla da se otme utisku da sve to liĉi na san.

Svetla, glamur, zvuk ţenskog kikotanja, njen opušteni odnos sa princom.

Ali noći su bile stvarne. Serena se drţala njih tako ĉvrsto kao što se pripijala uz Brigama na njihovoj braĉnoj postelji. Znala je da neće dugo trajati i da je broj noći koje će tu zajedno provesti u boţjim rukama. Samo je pitanje vremena kada će Brigam otići. O tome nisu razgovarali. Nije bilo potrebe da se razgovara o onome što su oboje znali i razumeli. Ako će ga samo snaga volje bezbedno vratiti njoj, biće zadovoljna.

Noću je opušteno mogla da mu bude ţena - u srcu, telu i duši. Ali danju se osećala kao varalica, obuĉena u modernu, damsku garderobu, dok je u srcu bila gorštakinja odrasla u Visovima, koja je ţelela kilt umesto haljina u kome bi trĉala kroz jesenju šumu, dok bi vetar skidao poţutelo lišće sa grana i terao ga u vrtoglavi ples. Umesto toga, išla je u spore šetnje sa ţenama, dok su muškarci većali ili obilazili kamp.

Zbog ljubavi koju je osećala obuzdala je svoje srce i dušu i trudila se da bude supruga kakvu je mislila da Brigam treba da ima. Sedela je, oĉajniĉki se trudeći da s paţnjom sluša šta se dešava na muziĉkim veĉerima. Iako je mislila da je besmisleno,nije se suprotstavljala neophodnosti da jutarnju haljinuzameni popodnevnom, a popodnevnu veĉernjom. Samo jednom, kad je mislila da neće biti primećena, otišla je sa Malkolmom do štala da se divi konjima.

Zavidela je svom mlaĊem bratu na slobodi da jaše, ali stisla je zube rešena da uţiva u svojoj ozbiljnosti, poslušnosti i povuĉenosti. „Radi ovo, radi ono", mrmljala je dok je bila sama u svojim odajama. „Nemoj ovo, nemoj ono." Opsovala je i šutnula stolicu stopalom na kome je bila lepa plava papuĉa koja se slagala sa njenom ljubiĉastom jutarnjom haljinom. „Poludeću od muke što moram da zapamtim pravila, a još više ću da poludim što moram da ţivim po njima." Šišteći se bacila u stolicu, a podsuknje su joj letele na sve strane. Ţelela je jezero, njegov mir. Nije ţelela da posmatra brda i litice. Ţelela je da se penje na njih. Ţelela je svoje pantalone za jahanje, pomislila je, i svoje ĉizme. Ţelela je...

Uzdahnuvši, spustila je laktove na kolena i naslonila glavu na šake. Nije baš prikladan stav za jednu lejdi Ešburn, ali Serena se u tom trenutku nije osećala kao

170

Pobuna

lejdi Ešburn. Sebiĉna je i nezahvalna, rekla je sebi. Brigam joj je pruţao toliko toga ĉime bi mnoge ţene bile oduševljene. Govorila je sebi da bi takav ţivot samo budala mogla da odbaci.

A ona je budala, mislila je, jer bi baš to uradila da se nije plašila da će time izgubiti i Brigama. Ţiveti ţivot na svoj naĉin jeste neadekvatan dobitak nauštrb ljubavi. Ali njoj je sve ovo već dosadilo, a venĉani su samo tri nedelje. Ĉula je kako se vrata otvaraju i skoĉila je da poravna nabore na haljini. Ote joj se uzdah olakšanja kad je videla da je to bio Brigam. Ne bi ţelela da sluškinje po hodnicima ogovaraju lejdi Ešburn kako se šćućurila u svojoj sobi sa laktovima na kolenima.

Brigam se namršti kad je ugleda. Zakleo bi se da je svakim danom bivala sve lepša, mada bi s vremena na vreme poţeleo da joj kosa bude puštena i slobodna kako bi mogao svoje lice i ruke da zagnjuri u nju kad god poţeli. „Mislio sam da si otišla u šetnju sa svojom sestrom i Megi." „Upravo sam se spremala." Nesvesno krenu rukom da namesti kosu, plašeći se da je pokvarila paţljivo sreĊivanu frizuru. „Oĉekivala sam te tek mnogo kasnije.

Je li većanje završeno?" „Jeste. Predivno izgledaš, Serena. Kao divlja ljubiĉica."

Uz smeh, koji je delimiĉno bio i jecaj, bacila mu se oko vrata. „O, Brige, volim te. Toliko te volim." „Šta je sad ovo?" upita ju je kad je svoje lice prislonila na njegov vrat. „Ti to plaĉeš?" „Ne... Nešto mi je upalo u oko. Svaki put kad te vidim, shvatim da te volim još više." „Onda ću se truditi da odlazim i dolazim nekoliko puta u toku dana." „Ne ismevaj me." „Rizikujem tešku povredu?" Odmakao joj je glavu da bi mogao da je poljubi. „Ne, draga moja, ne bih mogao da tc ismevam."

U njegovim oĉima je videla da je to istina. Hrabrost, koju je sebi obećala da će pronaći, istopila se i nestala, ali ju je ona brzo povratila. „Vreme je, zar ne?"

Prineo je njenu ruku svojim usnama. „DoĊi, sedi." „Nema potrebe", rekla je mirno, „samo mi kaţi." „Pitanje dana je kad odlazimo.

Sutra moraš u Glenrou."

171

Pobuna

Obrazi joj prebledeše, ali glas joj je ostao ĉvrst. „Ostajem dok ti ne odeš." „Otići ću mirniji ako znam da si bezbedna u Glenrou. Put će trajati duţe zbog Megi."

Znala je da je u pravu, znala je da tako mora biti i pokušala je da to prihvati. „Krećete na London?" „Uz boţji blagoslov."

Klimnuvši glavom udaljila se, ali je on zadrţao njene ruke u svojima. „Borba je moja koliko i tvoja, naroĉito sad kad sam ti ţena. Poći ću s tobom ako mi dozvoliš." „Ne. Misliš da ţelim da mi ţena bude u kampu?" Njen pogled, tako dobro poznat pogled, natera ga da promeni taktiku. „Potrebna si svojima, Serena."

A šta je sa mojim potrebama? Pitanje joj je stajalo na jeziku, ali nije ga izgovorila. Ne bi mu ništa dobro uĉinila time što bi ga pratila u bitku. Pogledala je svoje ruke, proklinjući ih što su bile suviše slabe da nose maĉ, da štite njega, kao što on štiti nju. ,,U pravu si. Znam. Ĉekaću te." „Vodicu te sa sobom. Ovde ću te nositi", reĉe i stavi joj ruke na svoje srce. „Ţelim nešto da te zamolim. Ako nešto poĊe naopako..." Ona odmahnu glavom, ali njegov pogled je spreĉi da protestuje. „U mojoj sobi se nalazi jedan kovĉeţić i sef. U sefu ima dovoljno zlata i nakita da obezbedi sigurnost tebi i tvojoj porodici. U kovĉeţiću je nešto mnogo vrednije što bih ţeleo da saĉuvaš." „Šta?"

On preĊe prstom preko jagodiĉne kosti na njenom licu, pokušavajući da ga ureze u sećanje. „Znaćeš kad budeš videla." „Neću zaboraviti, ali za tim neće biti potrebe. Ti ćeš se vratiti." Osmehnula se. „Ne zaboravi, obećao si da ćeš mi pokazati plemićko zdanje Ešburnovih." „Nisam zaboravio."

Ona poĉe da otkopĉava sitnu dugmad na svojoj haljini. „Šta radiš to?"

Još uvek se smešeći, ona raskopĉa haljinu. „Sigurno se ne spremam za šetnju sa sestrom." Odvezala je i satenski pojas na svom struku. „Je li nepodesno zavoditi muţa u ovo doba?" „Verovatno." On uzdahnu kad mu je svukla ogrtaĉ sa ramena. „Ali biće to naša mala tajna."

172

Pobuna

Vodili su ljubav na elegantoj posteljini, pod visokim baldahinom, dok je jarko sunce ulazilo kroz prozor. Klekla je pored njega, vitka, dok su se sunĉevi zraci razlivali po njenom telu, i izvadila šnale iz kose koja je poput istopljenog zlata pala na njena gola ramena i grudi. Brigam je zagrli, obmotavši ruke oko njenog struka i ramena, kao da ţeli da je drţi zatoĉenu u kavezu od svog tela. Zatim je polako spusti na krevet.

Tela su im se savršeno uklapala.

Oboje su se setili jezera i jednog drugog sunĉanog jutra, ispunjenog ljubavlju i strašću. Sećanje na njega i neizvesnost koja je stajala pred njima samo ih je neţnije spojila. Nesebiĉno su se davali jedno drugom. Uz uzdah skliznuo je u nju.

Usne im se spojiše. Zajedno su dostigli jedan novi nivo zadovoljstva, onaj koji moţe da se dostigne samo uz ĉistoću i strast bezuslovne ljubavi.

Bio je prvi novembar kada su konaĉno krenuli u pohod. Mnogi od njih, a meĊu njima i Brigam, poţurivali su princa da se ranije krene, da se iskoristi prednost koju su stekli zauzimanjem Edinburga. Umesto toga, Ĉarls se i dalje nadao i ĉekao podršku Francuske. Stizali su novac i zalihe, ali ne i ljudstvo. Ĉarls se uzdao u sopstvene snage koje je ĉinilo osam hiljada ljudi i tri stotine konja. Znao je da mora da zada jedan, ali odluĉujući udarac, koji će mu doneti ili pobedu ili poraz u veoma kratkom vremenskom roku. Kao i ranije, opredelio se za smelu strategiju, misleći da je najbolja. Ĉarls je imao visoko mišljenje o svojim trupama, kao i Englezi. Pre nekoliko meseci ambicije mladog princa i razuzdani gorštaci u ritama bili su predmet ismevanja. A onda su osvojili Edinburg. Njegove rane pobede i duh kojim je porazio Engleze uznemirili su vladu koja je u pomoć pozvala trupe iz Flandrije i poslala ih maršalu Vejdu u Njukasl.

Dok je Stjuartova vojska pod komandom lorda Dţordţa Mareja ulazila u osvojeni Lankaster, nailazila je na mali otpor. Ali proslava pobede bila je u senci razoĉaravajućeg broja engleskih jakobita koji su joj se pridruţili.

Pored vruće vatre u hladnoj noći Brigam je sedeo sa Vajtsmutom, koji je dojahao iz Manĉestera da bi im se pridruţio. Ljudi su se zagrevali viskijem, a ogrtaĉima su se štitili od vetra.

173

Pobuna

„Trebalo je da napadnemo Vejdove snage", iznese Vajtsmut svoje mišljenje. „Sada su u pomoć pozvali debelog, elektorovog sina Kamberlenda, i on napreduje kroz Midlands. Koliko nas je, Brige? Ĉetiri-pet hiljada?" ,,U najboljem sluĉaju." Brigam se sloţi, ne diţući pogled sa vatre. „Princ je razapet izmeĊu Mareja i O'Sulivana. Svaka odluka se donosi nakon iscrpljujuće debate. Iskreno da ti kaţem, Dţoni, izgubili smo tu snagu poleta u Edinburgu. I nikada je nećemo vratiti." „Ali ti si ostao?" „Dao sam mu svoju reĉ."

Na trenutak su sedeli u tišini, slušajući kako vetar svira po golim liticama. „Ti znaš da pojedini Škoti odlaze. Neprimetno se vraćaju svojim klisurama i brdima." „Znam."

Tog dana su Juan i ostale starešine vodili ozbiljan, zajedniĉki razgovor. Namera im je bila da zadrţe svoje ljude. Brigam se pitao razumeju li, ili da li bilo ko razume u potpunosti, da su odliĉne pobede koje su izvojevali bile dobijene jer ljudima nije bilo nareĊeno da se bore, već su u borbu krenuli svojim srcima. Kad ţar srca utihne, i pobede će prestati da se niţu.

Odmahnuvši glavom rasterao je misli i okrenuo se praktiĉnim stvarima. „Sutra stiţemo do Derbija. Ako se brzo domognemo Londona, još moţemo svog kralja postaviti na presto." Brigam zastade i popi gutljaj viskija jer je neko poĉeo da svira tuţnu melodiju na gajdama. „Još uvek moţemo da pobedimo. Vesti koje smo dobili nam kazuju da je u gradu zavladala panika i da se elektor sprema da pobegne u Hanover." „Mogao bi i da ostane", reĉe Vajtsmut. „Boţe, što je hladno." „Vetar je na severu tanak kao ivica i oštar kao seĉivo." „Ako budemo imali sreće, do Nove godine ćeš se vratiti svojoj ţeni i njenim Visovima."

Brigam popi još jedan gutljaj, znajući da će mu za to biti potrebno više od puke sreće.

U Derbiju, od koga je London bio udaljen samo dvestotinak kilometara, Ĉarls je okupio svoje ratno veće.

Napolju je padao sneg dok su se muškarci okupljali oko stola. U prostoriji je vladala sumorna atmosfera, što zbog prigušenog svetla, što zbog izraza na licima

174

Pobuna

ljudi. Vatra je bila jaka, ali i pored njenog pucketnja mogao se ĉuti zvuk ledenog vetra. „Gospodo", reĉe Ĉarls, ispruţivši svoje negovane ruke prema njima. „Molim za savet vas, koji ste bili odani mom ocu. Potrebno nam je zajedništvo. I jedinstvo."

Njegove tamne oĉi prešle su po prostoriji, zaustavljajući se na tren na svakom ĉoveku. Marej je bio tu, kao i ĉovek koga je Marej smatrao trnom u oku, O'Sulivan. Brigam je posmatrao, ne govoreći ništa, dok je princ nastavio. „Znamo da su tri vladine trupe krenule na nas i da moral ljudi opada. Brz, iznenadan napad na glavni grad - sada, dok su sećanja na pobede još sveza - to treba da bude naš naredni potez." „Vaša Visosti", Marej saĉeka da dobije dozvolu da nastavi. „Savet koji Vam moram dati jeste da budete oprezni. Loše smo opremljeni i znatno brojĉano slabiji. Ako se povuĉemo u Visove da pregrmimo zimu i napravimo plan za nove pohode na proleće, moţemo ponovo okupiti ljude koji su napustili naše redove, kao i saĉekati pomoć iz Francuske." „Takav savet je savet iz oĉaja", reĉe Ĉarls. „Ako odustanemo, vidim da nas ĉeka samo uništenje i razaranje." „Povlaĉenje", ispravi ga Marej. Pridruţiše mu se i drugi. „Naša pobuna je mlada, ali ne srne biti impulsivna." Ĉarls je slušao, prevrćući oĉima dok su ljudi, jedan za drugim, kao eho ponavljali Marejeve reĉi. Razboritost, strpljenje, oprez. Jedino je O'Sulivan bio za napad, koristeći se laskanjem i nesmotrenim obećanjima u naporima da ubedi princa.

Iznenada, Ĉarls ustade sa svoje stolice, rasturivši mape i dokumenta koja su bila prostrta pred njim. ,,A šta ti kaţeš?" upita on Brigama.

Brigam je znao da je, vojno, Marejev savet bio dobar. Ali se setio šta je razmišljao onda kad je sedeo sa Vajtsmutom pored vatre. Ako se sada povuku, pobuna će izgubiti dušu. Jednom, moţda i jedini put, njegovo se mišljenje poklopilo sa mišljenjem O'Sulivana. „Uz duţno poštovanje, Vaša Visosti, da je izbor moj, ja bih krenuo na London u zoru i iskoristio trenutak." „Srce bira borbu, Vaša Visosti", upade jedan od savetnika, ponavljajući Brigamove reĉi. „Ali u ratu potrebna je i hladna glava. Ako ovako krenemo na London, naši gubici biće nemerljivi."

175

Pobuna

„Ili naš trijumf ogroman", prekide ga Ĉarls strastveno. „Jesmo li mi ţene koje pokrivaju ruke na prvi nagoveštaj snega i koje misle jedino kako da zgreju stopala pored vatre? Povlaĉenje, odstupanje." Okrete se prema Mareju sa besom u oĉima. „To je jedno isto. Pitam se da li nameravaš da me izdaš." „Jedino što nameravam jeste da se potrudim da naša borba uspe", reĉe Marej tiho. „Vi ste princ, gospodine. A ja sam samo vojnik i priĉam samo ono što bi rekao svako ko poznaje svoje trupe i naĉin ratovanja."

Rasprava se nastavila, ali mnogo pre nego što je završena, Brigam je znao njen ishod. Princ, nikad jak da istera svoju nameru kad se suoĉi sa razdorom meĊu savetnicima, bio je primoran da posluša Marejeve reĉi upozorenja. Šestog decembra je doneta oduka o povlaĉenju.

Put nazad u Škotsku bio je dug, a ljudi demoralisani. Kao što se Brigam plašio.

Kada je entuzijazam zaustavljen, nestala je i velika moralna prednost koja je klanovima davala snagu još od prethodnog leta. Pobuna je izgubila srce. Ljudi moţda jesu priĉali o narednoj invaziji sledeće godine, ali svi su u svojim srcima znali da neće ponovo marširati na jug. Vraćajući se, prešli su granicu Škotske i osvojili Glazgov, mada je u gradu već bila prijateljska atmosfera. Ljudi, frustrirani i razoĉarani, moţda bi Boţić iskoristili da pljaĉkaju i kradu da ih hladna glava Kamerona od Lohijela nije smirila i odgovorila.

Stirling se, takoĊe, predao baš kad su iz Francuske stigli pojaĉanje, ljudstvo, zalihe i oruţje. Ĉinilo se da je doneta ispravna odluka, ali, iako je Ĉarls sada verovao da je lord Dţordţ bio u pravu, to nikada nije rekao.

Broj prinĉevih pristalica je rastao, pridruţivali su mu se novi klanovi, svojim srcem, maĉem i ljudstvom. Ali Mekkezijevi, Mekleodsovi, Mekkejovi i Monroovi sledili su elektora.

Borili su se ponovo, juţno od Stirlinga, jednog plavetnog zimskog sumraka, Škot protiv Škota, kao i Engleza. I ponovo su okusili pobedu, ali gorku, jer je Juan Mekgregor pao od neprijateljskog maĉa.

Umirao je polako tokom noći. Ljudi koji uĉestvuju u borbama treba da znaju kad su rane smrtonosne. Brigam je to znao dok je sedeo pored starca te noći kada je vetar ljuljao šator.

Mislio je na Serenu i na to kako se smejala dok ju je krupni Mekgregor vrteo kad je u spavaćici sišla da ga pozdravi. Sećao se jahanja sa Juanom po zimskom vetru i ispijanja porta pored vatre. Sada, kad je smrt polako dolazila, izgledalo je

176

Pobuna

kao da mu je oduzela i snagu i veliĉinu. Bio je samo ranjivi starac. Ipak, njegova bujna kosa se i dalje presijavala crvenim sjajem pod svetlošću lampe. „Tvoja majka..." poĉe Juan, traţeći Kolovu ruku. „Brinuću o njoj." Njih dvojica su se toliko voleli da su se pretvarali da postoji sutra. „Da." Juan je šištao dok je udisao i izdisao, kao kad vetar prohuji kroz prazne ljuske pšenice. „Unuĉe... Jedino ţalim što neću videti unuĉe." „Nosiće tvoje ime", zakleo se Kol. „Znaće ko mu je bio deda."

Bled osmeh zaigra na Juanovim usnama iako su mu usne bile boje pepela. „Brigame." „Ovde sam, gospodine."

Pošto ga je vid napuštao, Juan se usredsredio na svoj glas. „Nemoj da ukrotiš moju divlju maĉku. To bi je ubilo. Ti i Kol brinite o maloj Gven i Malkolmu. Ĉuvajte ih." „Imate moju reĉ." „Moj maĉ..." Juan se borio za dah. „Moj maĉ daj Malkolmu. Kole, ti imaš svoj." „Dobiće ga." Kol spusti lice na oĉevu ruku. „Tata." „Bili smo u pravu što smo se borili. To neće biti uzalud", reĉe i poslednji put otvori oĉi. „Naše poreklo je kraljevsko, momĉe." Uspeo je da se poslednji put nasmeje. „Uprkos svemu, mi smo Mekgregorovi."

Nekoliko ljudi je bilo zaduţeno da odnese Juanovo telo u Glenrou, ali Kol je odbio da poĊe sa njima. „On bi ţeleo da ostanem uz princa", reĉe Kol Brigamu dok su stajali na neprijatnoj susneţici. „Jer je umro ovde, kad smo leĊa okrenuli Londonu." „Nije još gotovo, Kole."

Kol okrenu glavu. U njegovim oĉima sijala je tuga, a provejavao je i bes. „Ne, tako mi boga, nije."

Klanove je napuštao moral kako je, u išĉekivanju akcije, sve jasnije postajalo da je invazija na Englesku sve neizvesnija. Dezerterstva su bila brojna i doneta je odluka da se snage konsoliduju na severu Škotske. Ali voĊe su nastavile da se prepiru, ĉak i kad su pobunjenici prešli ledenu vodu Forta i marširali na sever, ka Grejt Glenu. Sedam nedelja te zime Ĉarlsova baza je bila u Invernesu.

Neaktivnost je ponovo uzela svoj danak, umanjujući broj ljudstva u trupama koje su već bile desetkovane. Vodili su kratke, sporadiĉne, ĉesto teške male bitke

177

Pobuna

tokom tih nekoliko nedelja. Jakobiti su ponovo izvojevali pobedu kad su preuzimali Fort August, koji je bio uporište Engleza u srcu Visova, ali ljudi su ţeleli odluĉujuću pobedu i odlazak kućama. U meĊuvremenu, Kumberlend je uvećavao svoje snage. Ĉinilo se da zima nikada neće prestati.

Padao je sneg kada je Serena stajala pored groba svog oca. Doneli su ga skoro pre mesec dana, ceo Glenrou je plakao. Njene suze su se nezaustavljivo prolivale za njim, za njegovim gromkim glasom, za snagom njegovih ruku i sjajem u njegovim oĉima. Ţelela je pošteno da se isplaĉe. Serena je uvek više volela bes od suza, ali ljutnja je presušila. Ostala je samo ţalost, duboka, veĉna tuga koja joj je lomila srce, iako se dete koje je nosila pomeralo pod njim u njenoj utrobi.

Od bespomoćnosti je, mislila je, njeno telo slabo, a srce slomljeno. Šta god da radi, ništa ne moţe da vrati njenog oca i da izbriše tugu iz oĉiju njene majke.

Muškarci se bore, a ţene oplakuju.

Zaţmurila je i pustila pahuljice da joj padaju po obrazima. Mora da postoji još nešto, još nešto osim ĉekanja i ţalosti. Već je izgubila jednog muškarca koga je volela. Kako li će preţiveti ako izgubi još jednog?

Pobuna, pomislila je prvi put sa strašću posle nekoliko nedelja, prokleta pobuna je... bila ispravna, shvatila je. Bila je ispravna i morala se desiti. Ako ljudi u nešto ĉvrsto veruju, oni su spremni da se bore i da umru za svoja verovanja. To joj je rekao njen otac i ona je nepokolebljivo stajala iza njegovih reĉi. Kako i ne bi? „Mnogo mi nedostaješ", prošaputala je. ,,I plašim se. Stiţe dete, vidiš. Tvoje unuĉe." Ona pomazi svoj zaobljeni stomaĉić. „Nisam mogla ništa da uradim da te spasem, kao što ne mogu da uĉinim ništa da zaštitim Brigama i Kola. Ţelela bih...

O, tata, ja ĉekam dete, a deo mene još uvek ţeli da sam muško, da uzmem maĉ i osvetim te." Prevrtala je po dţepovima dok joj se prsti nisu zaustavili na maramici koju joj je Brigam dao pre mnogo meseci. Prislonila ju je na obraz, sluţila joj je kao talisman da ga jasno dovuĉe u svoje misli. „Je li bezbedan? On ĉak i ne zna da smo stvorili dete. Išla bih kod njega." A zatim oseti pomeranje deteta. „Ali ne mogu. Ne mogu da ga štitim i borim se za njega, ali mogu da štitim svoje dete i borim se za njega." „Rena?"

178

Pobuna

Okrenula se i ugledala malog Malkolma kako stoji malo podalje od nje. IzmeĊu njih je vejao sneg, ali je mogla da vidi kako mu usne drhte i kako su mu oĉi pune suza. Bez reci ga je zagrlila.

Dok je plakao, ona ga je grlila, osećajući utehu u tome da teši nekog drugog.

Bio je tako hrabar, sećala se, stajao je uspravno, drţao je majku pod ruku dok je sveštenik izgovarao poslednje reĉi na grobu njihovog oca. Tada je bio ĉovek. A sad je samo mali deĉak. „Mrzim Engleze." Glas mu je drhtao od jecaja. „Znam, majka bi rekla da mrţnja nije hrišćanska, ali ja ponekad mislim da doĊe vreme za mrţnju, kao što doĊe i za ljubav. A doĊe vreme, dragi moj, i da se sve preboli." „On je bio hrabar ratnik." „Jeste." Pismo koje je primila od Brigama objašnjavalo je stanje i njegovo nezadovoljstvo sve većim neslaganjem izmeĊu starešina. „Ne razumem strategiju ganerala, Malkolme, ali znam da, pobedio princ ili ne, ništa više neće biti isto." „Ţelim da im se pridruţim u Invernesu." „Malkolme..." „Imam oĉev maĉ", prekinuo ju je, a strast mu se ogledala u pogledu. „Umem da ga koristim. Iskoristiću ga da ga osvetim i podrţim princa. Više nisam dete."

Pogledala ga je. Deĉak koji joj je plaĉući došao u zagrljaj ponovo je bio muškarac. Bio joj je do ramena, vilica mu je bila ukrućena, a ruka poloţena na dršku bodeţa. Mogao bi da ide, shvatila je Serena osetivši strah. „Ne, nisi više dete i verujem da bi mogao da nosiš oĉev maĉ kao pravi muškarac. Neću te zaustavljati ako ti srce govori da treba da ideš, ali zamoliću te da misliš na majku, Gven i Megi." „Ti moţeš da brineš o njima." „Da, pokušaću, ali svakim danom ovo dete u mojoj utrobi je sve veće." Ona ga uhvati za ruku. Bila je stisnuta, ĉvrsta i iznenaĊujuće jaka. ,,I ja se plašim. Ne smem da kaţem majci i ostalima, ali plašim se. Kad se ugojim kao Megi, kako ću moći da ih odbranim ako se Englezi pojave? Ne traţim od tebe da se ne boriš, Malkolme, niti ti kaţem da si dete. Samo te molim da budeš muškarac i boriš se ovde."

179

Pobuna

Ganut, on se okrete i ostade da posmatra oĉev grob. Bio je pokriven snegom kao belim, mekim ćebetom. „Otac bi ţeleo da ostanem."

Kroz nju prostruja olakšanje, ali samo ga je dotakla po ramenu. „Da. Nije sramota ostati u zaleĊu, naroĉito ako to ĉiniš zbog neĉega što je ispravno." „Teško je." „Znam." Sada gaje zagrlila. „Veruj mi, Malkolme, da znam. Ali ima stvari koje moţemo da uradimo", rekla mu je, razmišljajući naglas. „Kad sneg stane, ako prinĉeve trupe budu blizu Invernesa, ni Englezi neće biti daleko. Ne moţemo se boriti u Glenrou, ima nas premalo, skoro sve same ţene i deca." „Misliš da će Englezi doći ovamo?" upitao ju je, delimiĉno znatiţeljan, a delimiĉno preplašen. „Poĉinjem da verujem u to. Zar nismo ĉuli da se borba odvijala u Moj Holu?" „I Englezi su zaustavljeni", podseti je Malkolm. „Ali to je tako blizu." Ako ne moţemo da se branimo, onda ćemo da se zaštitimo. Ti i ja ćemo naći mesto u brdima i spremićemo ga. Hrana, zalihe, ćebad, oruţje." Setila se sefa. „Napravićemo plan, Malkolme, ratni plan." „Znam jedno mesto, pećinu." „Sutra ćeš me odvesti tamo."

Brigam je naporno jahao. Iako se bliţio april, vreme je bilo hladno. Neprijatan vetar je podizao sneg.

Komandovao je šaĉicom umornih i gladnih ljudi. Krenuli su u potragu za preko potrebnom hranom i zalihama. Jedna od njihovih najvećih nada, zauzeto utvrĊenje engleskih vojnika koje je preimenovano u Princ Ĉarls, neprijatelj je povratio, a sve zalihe koje su imali bile su sada u rukama neprijatelja.

Brigamov odred nije našao samo ovas i divljaĉ. Našli su i vesti. Vojvoda Kamberlend, elektorov drugi sin, nalazio se u Aberdenu sa dobro naoruţanom i uhranjenom vojskom dvostruko brojnijom od njihove. Stiglo mu je veliko pojaĉanje od pet hiljada nemaĉkih vojnika, koji su ostali u Dornohu, blokirajući put na jug. Proĉulo se da je Kamberlend krenuo da iskoristi svoju nadmoć u Invernesu.

Tragovi na netaknutom snegu još su bili svezi. Jahali su u tišini, iscrpljeni od gladi i umora. Ţeleli su nešto da pojedu i odmore se.

Crveni mundiri su se uputili na zapad. Brigam brzo dade znak momcima i zastade da proceni udaljenost. Bili su brojniji, skoro dvojica na jednog, a engleski

180

Pobuna

vojnici su izgledali odmorno. Morao je da bira. Mogli su da pobegnu ili da se bore. Okrećući svog konja, opasno je pogledao svoje ljude. „Moţemo da skrenemo u brda i izgubimo, a moţemo i da ih presretnemo ovde na putu, gde će im stene biti iza leĊa." „Borićemo se." Jedan vojnik je već isukao maĉ. A onda još jedan, pa još jedan.

Englezi su se već dali u galop. Brigamovim licem na trenutak preĊe osmeh. To je bio odgovor koji je ţeleo. „Onda im pokaţimo lica kraljevih ljudi." Ubrzavajući konja, krenuo je prvi.

Bilo je neĉega ţestokog i svirepog u odluci gorštaka. Jahali su kao da jašu u pakao, uzvikujući na keltskom jeziku i mašući maĉevima. Suoĉili su se sa Englezima, a brdima su odjekivali zvuĉi udaraca seĉiva o seĉivo. Ljudi su se oko Brigama borili poput demona i padali mrtvi od udarca maĉa ili metalnog pijuka.

Sneg je pocrveneo.

Nije liĉilo na njega da dozvoli emocijama da ga preplave tokom bitke. Ovde, posle tolikih nedelja frustracije i besa, on se prepustio, jurišao je kroz redove crvenih mundira kao lud. Nije video lica, samo bezliĉne siluete koje je smatrao neprijateljima. Njegov maĉ je leteo, seĉivo je sijalo dok je svog konja okretao udesno, zatijn ulevo, pa opet udesno.

Izgurali su Engleze do stena, terajući ih nemilosrdno. Nedelje ĉekanja bile su poput raka koji je metastazirao kako bi pojeo svaku civilizovanu uglaĊenost.

Kad je borba bila gotova, pet jakobita je leţalo mrtvo pored dvanaestorice crvenih mundira. Ostatak vladinih vojnika poput zeĉeva se razbeţao po stenama. „Za njima, ljudi", povika jedan od gorštaka. Brigam potera konja da preseĉe put jednom od njih. „Zbog ĉega?" Sjahao je s konja da oĉisti maĉ u snegu. „Uradili smo šta smo uradili. Sad ćemo da se postaramo za svoje ljude." Pored njih je jedan ĉovek stenjao. Odlaţući oruţje, Brigam ode do njega. „Mrtvi engleski vojnici biće sahranjeni. Naše mrtve i ranjene nosimo u Invernes." „Ostavi Engleze lešinarima."

Brigam se okrenu. Njegove oĉi su izgubile borbeni ţar i ponovo su bile hladne dok su posmatrale lice snaţnog Škota umrljano krvlju. „Mi nismo ţivotinje. Mi sahranjujemo mrtve, bili oni prijatelji ili neprijatelji."

Na kraju su Engleze prekrili kamenjem. Zemlja je bila suviše tvrda za kopanje grobova.

181

Pobuna

Ljudi su i dalje bili umorni i gladni kad su se uputili ka Invernesu. Jahali su sporo, rane su im bile teške. Sa svakim preĊenim kilometrom Brigam je mislio koliko su crveni mundiri blizu Glenroa.

182

Pobuna

Četrnaesto poglavlje U aprilskoj hladnoći odjekivali su zvuĉi bubnjeva i gajdi. U Invernesu se vojska spremala za bitku. Samo dvadesetak kilometara dalje Kamberlend je podigao svoj kamp. „Ne sviĊa mi se tlo." Ponovo je Marej stajao kao Ĉarlsov savetnik, ali jaz izmeĊu njih, koji je povlaĉenje izazvalo, nikad nije u potpunosti prevaziĊen. „Drumosi Mur odliĉno pogoduje taktici engleske vojske, ali ne i našoj. Vaša Visosti..." Moţda zato što je znao da mu Ĉarls još nije oprostio povlaĉenje na sever, Marej je paţljivo birao reĉi. „Ovo široko, golo vresište kao da je stvoreno za manevre Kamberlendove pešadije, ali za gorštake predeo ne moţe biti gori." „Hoćemo li se ponovo povlaĉiti?" upade O'Sulivan. On je bio odan kao i Marej, kao hrabri vojnik, ali nedostajalo mu je zdravorazumsko shvatanje engleske vojne strategije. „Vaša Visosti, zar se gorštaci nisu već pokazali kao hrabri i neustrašivi ratnici, kao što ste se Vi pokazali kao mudar komandant? Iznova i iznova poraţavate Engleze." „Ovde nismo brojĉano jaĉi." Marej okrete leĊa O'Sulivanu i obrati se princu: „Sama zemlja je najstrašnije oruţje. Ako se ponovo povuĉemo na sever, preko Nerna..." „Ostaćemo i doĉekati Kamberlenda." Ĉarls je, šaka stisnutih u pesnice, hladnim pogledom posmatrao svoje ljude u koje je imao najviše poverenja. „Nećemo ponovo beţati. Ĉekali smo celu zimu." A to ĉekanje, znao je, demoralisalo je i oslabilo njegove ljude. I to je bilo presudno za njegovu odluku, više od O'Sulivanovog ulagivanja i njegovog liĉnog nestrpljenja. „Nećemo više da ĉekamo. Intendant general O'Sulivan je izabrao mesto i mi ćemo se boriti."

Marejev pogled srete se sa Brigamovim. Već su razgovarali o prinĉevoj odluci. „Vaša Visosti, ako je odluka već donesena, smem li da predloţim manevar koji bi mogao da nam uĉvrsti prednost?" „Ukoliko ne ukljuĉuje povlaĉenje, lorde." Crvenilo obli Marejeve obraze, ali on nastavi. „Danas je vojvodin roĊendan i njegovi ljudi će slaviti. Biće pijani kao klade. Izenadni napad usred noći mogao bi da promeni stvar."

183

Pobuna

Princ se zainteresova: „To je zanimljivo. Nastavi." „Dve grupe ljudi", poĉe Marej, koristeći svećnjake da bi ilustrovao: „Pribliţiće se tiho i sa dve strane upasti u kamp i poseći Kamberlendovu vojsku dok bude spavala pod dejstvom roĊendanskog konjaka." „Dobar plan", reĉe princ dok mu je uzbuĊenje ponovo sevalo u oĉima. „Vojvoda će fino da proslavi roĊendan i zato će kratko ţiveti."

Krenuli su. Ljudi, koji su u svojim stomacima imali samo po jedan obiĉan biskvit, pošli su da preĊu dvadesetak kilometara po mraku i nepodnošljivoj hladnoći. Plan je bio dobar, ali oni koji je trebalo da ga realizuju bili su umorni i gladni. Jednom, drugi put, pa i treći put, izgubili su pravac i srĉanost, dok nisu postali samo grupica koja je lutala unaokolo.

Kad je sunce izašlo, Kol i Brigam su ih na svojim konjima posmatrali kako se vraćaju u kamp. „Zaboga", izusti Škot, „na ovo smo spali."

I sam umoran, Brigam skoĉi u sedlo. Ljudi su bili iscrpljeni od hoda i gladi, padali su na zemlju, mnogi su dremali u parku Kuloden Hausa u blizini puta.

Drugi su gunĊali, ĉak je i princ bio meĊu njima.

Osvrnuvši se, Brigam pogleda Drumosi Mur. Bio je to širok i brisan prostor, pokriven jutarnjim ledom i tankom maglom koja se dizala. Za Brigama je to bio paradni prostor za Kamberlendovu pešadiju. Na severu, preko»reke Nern, tlo je bilo neravno i valovito. Tamo je Marej ţeleo da se bitka odvija. I tamo, mislio je Brigam, tamo bi imali šansu da pobede.

Ali princ je sada slušao O'Sulivana i više se nije moglo nazad. „Ovde je kraj", reĉe Brigam tiho. „Ovakav ili onakav." Na istoku se sunce, zatoĉeno iza mutnih oblaka, borilo da se probije. Poterao je konja kroz kamp. „Na noge!", vikao je. „Hoćete li spavati dok vam ne prerezu vratove? Zar ne ĉujete engleske bubnjeve kako odzvanjaju?"

Vukući se, ljudi su poĉeli da se grupišu po klanovima. Artiljerija je bila spremna. Sva srĉanost koja je nekad vladala meĊu ovim ljudima nestala je, mislili su samo na to kako da napune svoje stomake. Okupili su se sa kopljima i sekirama, puškama i kosama. Mekgregorovi, Mekdonaldovi, Mekintoši, Robertsonovi i drugi. Bilo je tu petstotinak gladnih, slabo opremljenih ljudi koje je jedino odanost ĉitavoj stvari drţala na okupu.

184

Pobuna

Ĉarls je u svom kariranom ogrtaĉu i kapi sa kokardom izgledao kao pravi princ dok je jašući obilazio redove svojih vojnika. To su bili njegovi ljudi i on se zakleo da će biti uz njih isto kao što su se oni zakleli da će stajati uz njega.

Posmatrali su kako neprijatelj napreduje s druge strane vresišta. Stajali su u tri reda i polako i uveţbano su formirali liniju. Kao što je i Ĉarls to uradio, vojvoda, debeljuškast u svom crvenom mundiru sa crnom kokardom na kapi, jahao je ohrabrujući svoje ljude. Ĉuli su se zvuĉi bubnjeva i gajdi, a huk hladnog vetra je udarao jakobite u lica.

Prvi pucnji bili su ispaljeni iz jakobitskog oruţja. Na njih je odmah odgovoreno.

Kad se zaĉula prva paljba iz topa blizu kule Kuldenovih, Megi je dobila kontrakcije. Dolazile su brzo i bile su jake. Njeno telo, malaksalo od poroĊajnih bolova koji su je muĉili cele noći, borilo se sa mukama koje njen um više nije registrovao. Neprekidno je dozivala Kola. „Jadno dete, jadno dete." Gospoda Drumond je donela svezu vodu i ĉistu posteljinu. „Mnogo je slabašna." „Polako, dušo, polako." Fiona je brisala Megino oznojano lice. „GospoĊo Drumond, stavite još jednu cepanicu u vatru, molim Vas. Prostorija treba da bude topla kad doĊe beba." „Cepanica skoro da više i nema."

Fiona samo klimnu glavom. „Koristićemo ono što imamo. Gven?" „Beba izlazi guzom, mama." Gven se ispravi da olakša bol u leĊima. „Megi je tako sitna."

Serena je jednom rukom drţala Megi za ruku, a drugu je stavila na svoj stomak u kome je rasla njena beba. „Moţeš li da ih spaseš? Oboje da ih spaseš?" ,,U boţjim su rukama." Gven rukavom haljine obrisa znoj s lica. „GospoĊo Mekgregor, reći ću Parkinsu da naĊe još drva." Na širokom licu gospode Drumond ogledala se zabrinutost kad je Megi jauknula od bola. I ona je rodila i izgubila dve bebe. „Muškarac mora da bude dobar u još neĉemu, a ne samo u ubacivanju semena u ţenu."

Suviše umorna da bi pokazala neslaganje, Fiona klimnu glavom. „Molim Vas, gospoĊo Drumond. Recite mu da ćemo mu biti veoma zahvalni." „Kole." Megi je jecala, neprestano vrteći glavom. Pogled joj se zaustavio na Sereni. „Rena?"

185

Pobuna

„Da, dušo, ovde sam. Svi smo ovde." ,,Kol. Ja ţelim Kola." „Znam", reĉe Serena i poljubi Meginu mlitavu ruku. „Uskoro će se vratiti." I nju je njena beba šutirala, a ona se pitala hoće li za nekoliko meseci i ona ovako dozivati Brigama kad je budu savladali bolovi, znajući da nije tu da joj odgovori. „Gven kaţe da moraš da se odmaraš izmeĊu bolova, da skupljaš snagu." „Pokušavam. Hoće li dugo da traje?" Slabašna, okrenu se ka Gven. „Kaţi mi istinu, molim te. Je 1' nešto nije u redu sa bebom?"

Na trenutak Gven je pomislila da slaţe. Ali iako je još bila mlada, shvatila je da ţene bolje podnose istinu, bez obzira na to koliko strašna bila. „Okrenuta je naopaĉke, Megi. Znam šta treba da radim, ali poroĊaj neće biti jednostavan." „Hoću li umreti?" U Meginom pitanju nije bilo oĉaja, samo potrebe da zna istinu. Iako je odluka bila teška, Gven ju je već donela. Ako bude morala da bira, spasiće Megi i izgubiti bebu. Pre nego što je stigla da odgovori, naišla je sledeća kontrakcija, od koje je Megi, onako slaba, jauknula. „O, boţe. Moja beba. Ne dozvolite da umre moja beba. Obećajte mi, obećajte." „Niko neće umreti." Serena stegnu njenu ruku jaĉe, tako jako da ju je zabolelo više od onog drugog bola i utiša Megi. „Niko neće umreti", ponovila je. „Jer ćeš ti da se boriš. Kad bol naiĊe, vrišti iz sveg glasa ako moraš, ali nećeš odustati.

Mekgregorovi ne odustaju."

Engleska artiljerija je napravila velike rupe u redovima jakobita. Njihov odgovor bio je neuspešan jer su padali na zemlju kao pogoĊeni jeleni. Vetar im je u lica nanosio dim i prašinu dok su gledali i slušali stradanje svojih saboraca.

Iako su povukli redove, saksonska vatra je dopirala do njih, doneseći im tešku, bednu smrt. „Zaboga, zašto ne narede juriš?" Licem crnim od dima, Kol je oĉajniĉki posmatrao pokolj. „Oĉekuju li da ovako stojimo dok poslednjeg od nas ne ubiju, pa tek onda da izvuĉemo maĉ?"

Brigam je galopirao na desnom krilu, probijajući se kroz dim i vatru. „Za ime boga", plakao je kad je stigao do princa, „naredite juriš, pobiće nas kao pse!" „Šta to priĉaš? Ĉakamo da Kamberlend napadne."

186

Pobuna

„Vi ne moţete da vidite šta su topovi uradili našim prednjim linijama. Ako budete ĉekali Kamberlenda, ĉekaćete ga uzalud. Neće napasti sve dok njegovo oruţje moţe da ubija sa bezbedne udaljenosti. Mi ne moţemo da dopremo do njih i, blagi boţe, umiremo." Ĉarls nije ţeleo da ga posluša, misleći da je njegova pozicija takva da ne moţe jasno da sagleda ubilaĉke veštine Kamberlendove artiljerije, ali baš u tom trenutku Marej je dojahao do princa. „Izdajte nareĊenje", saglasio se Ĉarls.

Glasnik je poslat, ali oborilo gaje topovsko Ċule pre nego što je stigao da prosledi nareĊenje. Videvši to, Brigam je jurio kroz redove vojske izvikujući nareĊenje: „U napad!"

Središnji deo je prvi krenuo, jurnuli su kao divlji jeleni preko vresišta i bacili se na englesku vojsku maĉevima i kosama. Biće negde zapisano da su gorštaci došli kao vukovi, ţeljni krvi i potpuno bezdušni. A oni su bili samo ljudi i mnogi od njih su ubijeni bajonetima i bodeţima.

Ako Englezi nisu ranije beţali pred gorštacima, sada su to nauĉili. U ţestokom i nemilosrdnom napadu engleska vojska je pomerila borbenu liniju.

Napad gorštaka se nastavljao, ali predeo je, kao što je i bilo predviĊeno, odgovarao Englezima. Kiša metaka je podelila liniju. Na trenutak je izgledalo da će snaga Škota okrnjiti Kamberlendove redove jer su Englezi bili primorani da se vrate na preĊašnju odbrambenu liniju. Ali sa nje su posipali ţestoku vatru na gorštake u ritama. Padali su, ĉovek preko ĉoveka, pa su oni koji su se još uvek drţali bili primorani da puze preko tela svojih saboraca.

Topovi su i dalje grmeli, razbacujući komade metala po protivnicima koji su padali poput strašne kiše.

Dobro obuĉeni engleski vojnici su ĉvrsto zauzeli svoj poloţaj. Dok su jedni topovi bacali paljbu, drugi su za to vreme punjeni, tako daje topovski udar bio neprekidan. Ali klanovi su i dalje pruţali otpor.

Komadići metala pogodili su Brigamov štit, a pojedini mu se zabiše u rame i ruku dok se borio da se probije kroz mrtve i ranjene do vojvodinih linija. Ugledao je Dţejmsa Mekgregora, neustrašivog sina Roba Roja, kako svoje ljude vodi kroz ţivi zid engleskih trupa. Oĉi mu se zamagliše od dima i zamuti mu se vid. U ţilama mu je tekla ledena krv dok je krĉio put ka Kamberlendovoj liniji. Uprkos magli, video je Mareja kako ide ispred njega. Kapa i perika su mu spali tokom

187

Pobuna

bitke. Tek tada je sva ta pometnja koja je vladala oko njih postala sasvim oĉigledna.

Istina, njihovo desno krilo bilo je probijeno, što je nateralo Engleze da zbiju redove. Ali na svim ostalim poloţajima jakobiti su lošije stajali. Mekdonald je surovo kaţnjen kad su pokušali da namame Engleze u otvoreni napad kratkim, smelim jurišom, pošto su oni ĉvrsto stajali na svojim poloţajima, neprekidno sipajući paljbu.

U oĉajnikom pokušaju Brigam se okrenu, rešen da se bori kako zna i ume, oslanjajući se na ono ljudstvo koje mu je preostalo.

Ugledao je Kola koji se borio protiv trojice Engleza, dobro se drţao dok su maĉevi i bodeţi sevali na sve strane. Ne oklevajući, Brigam mu poĊe u pomoć.

Ovo nije bio romantiĉni dvoboj u zoru, već znojava i roktava borba za ţivot.

Rane koje je Brigam zadobio krvarile su, a bodeţ mu je klizio iz ruke. Dim mu je gušio pluća iako je susneţica i dalje promicala.

Samo mali, sporadiĉni okršaji su se odigravali oko njih. Jakobiti su se i dalje divlje borili, ali bili su pritisnuti da se povuku preko vresišta, po kome su leţali mrtvi i ranjeni. Zid ljudi koji je na desnom krilu bio jak sad je razbijen, što je omogućilo engleskoj konjici da se probije u njihove redove, preteći onima koji su bili u povlaĉenju.

Ali taj veliki poraz, u tom trenutku, bio je od malog znaĉaja Kolu i Brigamu, koji su se borili leĊa o leĊa, brojĉano nadjaĉani u svom liĉnom okršaju, kao što je i ĉitava prinĉeva armija bila brojĉano slabija od Kamberlendove. Kol zadobi udarac u butinu, ne primetivši duboku ranu dok je mahao svojim oruţjem. Iza njega Brigam se ţestoko borio, dok konaĉno nije oborio jednog od svojih protivnika. Izvojevavši ovu malu, liĉnu pobedu, njih dvojica krenuše da trĉe preko prepunog vresišta obavijenog dimom. „Boţe, uništili su nas." Bez daha i krvareći, Kol je posmatrao pokolj. To je bila slika koja se nikad ne zaboravlja, slika pakla, prepuna smrada dima i ljudske krvi. „Sigurno ih je bilo deset hiljada." Kad stigoše do mesta na kome je vazduh bio ĉist, on ugleda engleskog vojnika kako brutalno kasapi telo već mrtvog gorštaka.

Riknuvši poput lava, Kol se baci na njega. „Dosta, za ime boga!" Brigam ga odvuĉe. „Ovde ništa više ne moţemo da uĉinimo, osim da umremo. Borba je gotova, naš sluĉaj je propao, Kole; pobuna je završena." Ali Kol je bio poput luĊaka sa uzdignutim maĉem, spreman da ga

188

Pobuna

upotrebi na prvom ĉoveku koji mu se ispreĉi na putu. „Razmisli. Glenrou je blizu. Tako blizu. Moramo da se vratimo, da spasemo porodice." „Megi." Kol je bio toliko blizu suza samo kad mu je otac umro. „Da, u pravu si."

Borba je i dalje trajala, maĉevi su im bili spremni. Sporadiĉno su se ĉuli pucnji i uzvici. Skoro da su se domogli brda, ali je Brigam, sluĉajno se okrenuvši, ugledao engleskog vojnika kako podiţe pušku i nišani.

Bilo je vremena samo da odgurne Kola sa putanje metka. Brigam oseti kako mu se zrno zabilo u telo, a zatim jeziv, neizdrţiv bol.

Pao je na ivici Drumosi Mura, na mestu poznatom kao Kuloden.

Ukoĉena, skoro zaspavši na nogama, Serena izaĊe iz kuće da udahne malo hladnog, sveţeg vazduha. Ima ratova za koje samo ţene znaju, i ona ga je upravo vodila. Skoro dve noći su vodile oĉajniĉku bitku da izvade Megino dete iz njene utrobe na ovaj svet. Bilo je toliko krvi, znoja i bola da ona to nije mogla ni da zamisli. Deĉak je izašao, prvo je stopalima osetio ovaj svet, ostavljajući svoju majku da lebdi na tankoj granici izmeĊu ţivota i smrti.

Sumrak se već spuštao. Gven je rekla da će Megi preţiveti. Serena je zapamtila samo taj prvi nejak, tuţni plaĉ. I Megi ga je ĉula pre nego što se onesvestila od iscrpljenosti i gubitka krvi.

Ovde, napolju, spuštanje mraka najavljivalo je veĉe. Na zapadu su se pojavile prve zvezde, a usamljena sova se oglasila. Kroz Serenu prostruja neki nemir od njenog zova. „O, Brigame", reĉe i zagrli svoj zaobljeni stomak. „Potreban si mi." „Serena?"

Ona se okrenu, pokušavajući da razazna figuru koja se pojavila iz mraka. „Robe? Robe Mekgregorc?" Odelo mu je bilo umazano krvlju, kosa puna prašine i znoja, a oĉi, oĉi su mu divlje sijale. „Šta ti se sesilo? Gospode!" Jedva se drţao na nogama. „Bitka. Englezi. Pobili su nas, Serena. Pobili." „Brigam." Uhvatila ga je za pocepanu košulju. „Brigam? Gde je? Je li dobro?

Za ime boga, reci mi gde je Brigam!"

189

Pobuna

„Ne znam. Mnogo je mrtvih. Mnogo", reĉe uronivši glavu u njenu suknju i zaplaka. Nekada je bio mlad, idealista, voleo je finu garderobu i društvo lepih devojaka. „Moj otac, moja braća, svi su mrtvi. Sve sam ih video kako padaju. I stari Meklin i mladi Mekintoš. Zaklani su." Pogled mu je bio jeziv kad je podigao glavu. „Ĉak i kad smo se dali u beg, klali su nas kao da smo svinje." „Jesi li video Brigama?" upitala je oĉajno, drmajući ga dok je jecao. ,,I Kola.

Jesi li ih video?" „Jesam, video sam ih, ali bilo je dima, mnogo dima, paljba uopšte nije prestajala. Video sam... Video sam kako ubijaju ţene i decu. Jedan farmer je orao zemlju sa svojim sinom. Mundiri su nasrnuli na njih.

Ubadali su ih i ubadali. Ja sam se krio i sve sam video. Ubili su ih toljagama." „Ne." Ona ponovo rukama obgrli stomak u kome se mrdalo njeno neroĊeno dete. „Ne." „Ĉovek je spustio oruţje u znak predaje, a ipak su ga ubili kao psa. Krenuli su za nama. Mrtva tela leţala su duţ celog puta, stotine, nismo mogli ĉak ni da ih sahranimo." „Kada? Kad se bitka odigrala?" „Juĉe", reĉe i obrisa suze prljavim, iscepanim rukavom. „Samo juĉe."

On se spasio. Morala je da veruje da se i Brigam spasio. Ne bi mogla da hoda, da jede, da ţivi ako bi mislila da je Brigam mrtav. Nije poginuo, kazala je sebi i polako ustala. Ne bi ga pustila da pogine. Pogledala je u pravcu kuće u kojoj su svece već gorele. Morala je da zaštiti porodicu. „Hoće li doći ovamo, Robe?" „Love nas kao ţivotinje" reĉe i uspravi se. „Pogrešio sam što ih nisam više pobio, umesto što sam beţao." „Ponekad moraš pobeći da bi se ponovo borio." Sećala ga se kakav je nekada bio i znala je da više nikad takav biti neće. Saţaljevajući ga, obavi mu ruke oko vrata. „Tvoja majka?" „Još nisam bio kod nje. Ne znam kako da joj kaţem." „Kaţi joj da su njeni momci poginuli hrabro u sluţbi pravog kralja, a onda odvedi nju i sve ostale ţene u brda." Pogledala je stazu po kojoj se spuštao mrak. „Ovoga puta, kad Englezi budu došli da pale, ovde neće biti ţena koje će silovati."

190

Pobuna

Potraţila je Gven u kući. Potisnula je svoj strah za Brigama. Zbog sebe i ostalih ĉlanova svoje porodice neće dozvoliti sebi da poklekne i preda se. Neprestano je, kao melodiju, ponavljala: „On je ţiv. Vratiće se." „Gven", reĉe Serena i uhvati je za ruku, odvukavši je od Meginog kreveta. „Kako je?" „Slaba je." Gven je drhtala od krajnje iscrpljenosti. „Volela bih da znam više.

Toliko toga još imam da nauĉim." „Niko nije mogao da uĉini više od tebe. Spasila si i nju i dete."

Oĉiju oteĉenih od umora, Gven se okrete ka krevetu na kome je Megi spavala. „Plašila sam se." „Svi smo se plašili." „Ĉak i ti?" Gven se osmehnu i stisnu sestrinu ruku. „Izgledala si tako samouvereno, kao da se uopšte ne plašiš. Pa, najgore je prošlo. Uz boţju pomoć dete se rodilo zdravo." Uzdahnuvši, prvi put otkako je poroĊaj poĉeo, dozvolila je sebi da pomisli na svoj krevet. „Posle nekoliko nedelja odmora Megi će povratiti snagu." „Kada će moći da se kreće?" „Da se kreće?" Gven se trţe, i bol u leĊima je preseĉe. „Zašto, Serena?"

Megi je nešto mrmljala u snu. Serena izvede Gven u hodnik. „Sad sam videla Roba Mekgregora." „Roba? Ali..." „Odigrala se bitka, Gven. Loše su prošli, vrlo loše." ,,A Kol?" Gven se sabra. ,,I Brigam?" „Rob ne zna ništa o njima. Ali rekao mi je da su naše trupe razbijene i da Englezi jure preţivele." „Moţemo da ih sakrijemo. Roba, i sve ostale koji doĊu. Ako Englezi doĊu i zateknu samo nas, ţene, sigurno će otići." „Zaboravila si šta se desilo ranije, kad su ovde bile samo ţene, a Englezi došli?" „Bio je samo jedan ĉovek", Gven reĉe oĉajniĉkim šapatom. „Slušaj me", Serena stavi ruke na Gvenina ramena, trudeći se da govori smireno. „Rob mi je ispriĉao. Rekao je da je bilo strahovito. Kaţe da su mundiri ubijali ranjene, ĉak ţene i decu. Ako doĊu ovamo pre nego što to ludilo proĊe, sve će nas pobiti, ĉak i Megi i bebu." „Moţemo je ubiti ako je pomerimo."

191

Pobuna

„Bolje i to nego da padne u ruke Englezima. Spakuj sve što je potrebno njoj i detetu. Ne smemo ĉekati duţe od zore." „Rena, a ti i tvoje dete?"

Vatra joj sevnu iz oĉiju, ali ne od straha. Njen otac bi se osmehnuo da je mogao sad da je vidi. „Preţivećemo. I zapamtićemo."

Silazila je niz stepenice dok su joj u ušima odjekivale sopstvene reĉi. Njena majka je u kuhinji spremala hranu. „Serena, mislila sam da se odmaraš. Idi u krevet. Ĉim Gven pojede ovo, poslaću i nju na spavanje." „Mama, moramo da razgovaramo." „Megi?" Fiona odmah izusti. „Beba?" „Ne, Gven mi je rekla da su dobro." Okrenula se kako bi joj se pogled susreo sa pogledom gospoĊe Drumond i Parkinsonovim. „Svi moramo da razgovaramo.

Gde je Malkolm?" „U štali, gospoĊo", reĉe Parkins. „Obilazi konje." Serena ponudi majci stolicu za stolom. „Je li gotova veĉera, gospoĊo Drumond? Ima li dovoljno za sve nas?" „Da" reĉe i krenu da puni tanjire u tišini, a zatim sede, kako joj je Serena pokretom ruke pokazala. „Ima vesti", reĉe Serena i sve im ispriĉa.

Krenuli su sa prvim zracima zore, ponevši ono što su mogli da nose. Parkins je najneţnije što je mogao poloţio Megi na nosila koja je liĉno spremio. Nije se ţalila, mada, iako se trudila, bila je suviše slaba da drţi bebu. Putovali su u brda sporo i skoro sasvim u tišini. Malkolm ih je vodio.

Na vrhu grebena, gde je prvo prolećno, rano cveće našlo svoj put ka suncu, Fiona se zaustavi. Šuma u koju je došla kad se udala pruţala se pred njom, svetlucajući u tankoj, jutranjoj izmaglici. Na uzvišici je stajala kuća u kojoj je ţivela sa Juanom i u kojoj je rodila svoju decu.

Dok je tako stajala, vetar joj je pomerio ogrtaĉ sa lica. Obrazi su joj bili crveni, a pogled bezizraţajan. „Vratićemo se, majko." Serena obrgli majku rukom oko struka i nasloni glavu na Fionino rame. „Neće nam uzeti dom." „Skoro moj ĉitav ţivot je u njemu, Serena. I moje srce. Kada su doneli tvog oca, mislila sam da sam i ja mrtva. Ali nisam." Duboko je uzdahnula. „Da, Mekgregorovi će se vratitu u Glenrou."

192

Pobuna

Stajali su tako još koji trenutak, gledajući kako se plavi škriljac presijava pod zracima sunca.

Nakon dva sata stigli su do pećine. Još ranije su Malkolm i Serena u nju doneli drvo i treset za vatru. Imali su ćebad i posuĊe iz kuhinje, lekove i sveţe mleko, pomuzeno tog jutra. Sakriven meĊu stenama, stajao je kovĉeţić koji je ĉuvao Brigamovu mlekaricu -minijaturu njegove bake, i sef. Serena stavi maĉ svog oca pored ulaza u pećinu i proveri pištolje i municiju.

Gven je ugaĊala Megi, dok je Fiona umirivala bebu koju su već zvali mali Juan. „Umeš li da pucaš iz pištolja, Parkinse?" upita Serena. „Da, lejdi Ešburn, ukoliko to bude neophodno."

Ona se nasmeja uprkos umoru. Odgovorio joj je istim tonom kojim bi joj odgovorio da ga je pitala ume li da ukloni mrlju od vina sa ĉipke. „Moţda bi mogao da uzmeš ovaj?" „Odliĉno, gospoĊo", reĉe i uze pištolj, blago se naklonivši. „Mnogo si sposobniji nego što izgledaš, Parkinse." Setila se kako je struĉno pripremio nosila za Megi i sa kakvom je obazrivošĉu i paţljivošću nosio svoj krhki teret preko neravne zemlje. „Poĉinjem da shvatam zašto te lord Ešburn drţi pored sebe. Dugo si sa njim?" ,,U sluţbi sam Langstonovih godinama, gospodo." Kada je ona samo potvrdno klimnula glavom i zagledala se ka ulazu u pećinu, on je smekšao. „Vratiće nam se, gospoĊo."

Suze joj se pojaviše u oĉima, a jedna skliznu, pre nego stoje uspela da je zaustavi. „Prvo ću mu roditi sina, Parkinse. Kako se zvao njegov otac?" „Danijel, gospoĊo." „Danijel." Uspela je da se ponovo osmehne. „Daćemo mu ime Danijel i biće toliko hrabar da će sam smeti da ude u lavlju jazbinu." Uputivši osmeh Parkinsu, reĉe: „On će biti sledeći eri Ešburn i jednog dana će trĉati Glenrouom." „Hoćete li sada da se odmorite, lejdi Ešburn? Put Vas je umorio više nego što ste svesni." „Hoću, još samo nešto." Okrenula se da proveri da li su svi zauzeti. „Kad se Brigam i moj brat vrate, neće znati gde da nas traţe. Moramo na smenu da silazimo dole svakih nekoliko sati i pazimo da li nailaze. Ti, Malkolm i ja ćemo se smenjivati."

193

Pobuna

„Ne, gospodo. Nikako ne bih mogao da Vam dozvolim da ponovo putujete. Moj gospodar ne bi to odobrio." „Vaš gospodar nema tu šta da se pita. I njega i Kola moramo dovesti ovamo." „I biće dovedeni. Mali Malkolm i ja ćemo se pobrinuti za to. Vi ćete ostati ovde sa ostalim ţenama."

Njeno lice, bledo i snuţdeno od umora, pokaza svoje tvrdoglave crte. „Neću da sedim u ovoj prokletoj pećini i ĉekam i ne budem od koristi svom muţu."

Parkins je neţno pokri ćebetom. „Plašim se da ću morati da zahtevam, lejdi Ešburn. Moj gospodar bi mi tako naredio."

Serena ga mrko pogleda. „Pitam se što te lord Ešburn davno nije otpustio." „Da, gospodo", reĉe Parkins pomirljivo. „I sam sam se toliko puta isto pitao.

Doneću Vam solju mleka."

Spavala je. U jednoj ruci je drţala pištolj, a maĉ u drugoj, ali snovi su joj bili slatki, sanjala je Brigama. Jasno ga je videla, skoro da je mogla da ga dodirne kad joj se osmehnuo. Ruka joj je bila u njegovoj i osećala je toplinu njegovog tela dok su zajedno plesali pod zracima zalazećeg sunca na obali reke. Bio je obuĉen u zagasitocrno odelo sa srebrnim detaljima, a ona je nosila haljinu od satena boje slonovaĉe, ukrašenu biserima.

Bili su sami, savršeno sami, ĉuo se samo huk reke i pesma ptica. Lica su im bila blizu, zatim još bliţe, a onda toliko blizu da su mogli da se poljube, dok ih je ples svojim zanosom nosio.

Bio je sasvim zgodan, njen visoki ljubavnik, Englez, ţustrog, buntovniĉkog srca. Poljubac mu je bio tako sladak, tako neţan, kao poljubac dobrodošlice ili opraštanja.

A zatim je ugledala mrlju krvi na njegovom kaputu, iz koje je poĉela da teĉe krv na njenu ruku kad ju je dodirnula. Krv je bila prava, toliko prava da je osećala njenu toplotu na svojoj koţi. Ali kad je pokušala da ga zagrli, on je polako nestajao, dok nije ostala da stoji sama na obali reke, slušajući pticu crnoglavku kako doziva svog partnera.

Probudila se sa Brigamovim imenom na usnama, dok joj je srce glasno tuklo.

Boreći se za vazduh i drhteći, podigla je glavu i videla da nigde nema krvi.

194

Pobuna

Polako, trudeći se da razazna san od jave, stavila je ruku na srce. Nije ĉula pticu crnoglavku, već orla. I nije se ĉuo huk reke, već zavijanje vetra. Ţiv je, kazala je sebi poloţivši ruku na stomak, kao da ubeĊuje svoje dete da mu je otac ţiv. Skoro istovremeno je zaĉula plaĉ nedavno roĊene bebe. Ustala je i otišla do zadnjeg dela pećine. Uz Fioninu pomoć Megi je drţala malog Juana na svojim grudima, na kojima je pohlepno sisao. „Serena." Megin glas je bio tanak, a obrazi bledi, ali osmeh joj je bio lep. „Svakim satom postaje sve jaĉi", prošaputala je, podigavši ruku da pridrţi svoju umornu glavu. „Uskoro ćeš i ti imati svoju bebu." „Divan je." Uzdahnuvši, Serena sede pored nje. „Bog ga je pogledao, pa mu dao da liĉi na tebe, a ne na svog oca."

Megi se nasmejala, namestivši se udobno u Fioninom naruĉju. „Nisam znala da nekoga mogu voleti više od Kola. Ali sada znam." „Znam da ti je put bio teţak. Kako se osećaš?" „Slabo. Osećam se slabo i bespomoćno."

Serena je uštinu za obraz. „Muškarac se ne zaljubljuje u konja za vuĉu, znaš?"

Ovoga puta je Megin smeh bio snaţniji. „Ako neka devojka pokuša da preĊe mog malog Juana, iskopaću joj oĉi." „Naravno, ali se postaraj da i ćerkama isto kaţeš." „Da", Megi zaţmuri, „tako sam umorna." „Samo spavaj", reĉe joj Fiona. „Kad se beba najede, mi ćemo je uzeti." „Hoće li se Kol uskoro vratiti?"

Fiona i Serena se pogledaše. „Hoće", reĉe Fiona mirnim glasom. „Uskoro. Biće toliko ponosan što si mu rodila sina."

Serena uze bebu, dok je Fiona smeštala Megi da joj bude udobno meĊu ćebadi. „Tako je majušan." Serena povi Juana i stavi ga da spava. „Uvek se ĉini kao ĉudo." „I jeste." Fiona pogleda ka drugom kraju pećine, gde je Gven, zgrĉena, spavala dubokim snom. „Svako dete je ĉudo. Smrt uvek dolazi, Serena; a uz nju ţalost i gubitak. Bez raĊanja novog ţivota mi to ne bismo mogli podneti."

Serena se zapita kako nije bila dovoljno hrabra da ranije pita. „Misliš li da su mrtvi?" „Molim se da su ţivi." Fiona uze Serenu za ruku. ,,I moliću se do poslednjeg ĉasa. A ti moraš jesti", reĉe joj briţno. „Zbog sebe i deteta."

195

Pobuna

„Da, ali..." zastade usred reĉenice. „Gde je Malkolm?" „Sa Parkinsom. Otišli su ĉim si ti zaspala. Dole, po još zaliha."

Drhteći, Serena prihvati ĉiniju koju joj je pruţila gospoda Drumond. „Ne tresi se zbog njih, devojko. Moj Parkins zna šta mu je raditi." „Da, on je dobar ĉovek, gospoĊo Drumond. Stabilan."

Na obrazima udovice pojavi se rumenilo. „Venĉaćemo se." „Drago mi je zbog vas." Ona zastade, a prsti joj ĉvršće stegoše ĉiniju. „Ĉujete li to?", prošaputa i spusti sud. „Ja ništa nisam ĉula", reĉe Fiona, a srce joj siĊe u pete. „Neko dolazi. Ostanite duboko unutar pećine. Pazite da se Juan ne ĉuje." „Serena."

Iako je Fiona pokušala da je spreĉi, Serena je tiho prilazila pećinskom otvoru.

Krv kao da joj se pretvorila u led, mrznući njen strah i dajući joj snagu. Ubila bi, ukoliko joj bog ne bi ostavio nikakvu drugu mogućnost, i to bi znalaĉki ubila. Ĉvrstom rukom je podigla pištolj, a zatim i maĉ. Ako Englezi doĊu, zateći će ţene same, ali ne i bez odbrane. Iza nje je gospoĊa Drumond stisla kuninjski noţ u ruci.

Kako su se koraci pribliţavali, postalo je jasno da će pećina biti primećena.

Drţeći oruţje, Serena je izašla iz pećine, spremna za borbu. Sunce ju je obasjavalo svojim zracima, pa je morala da škilji dok se spremala da nanišani iz pištolja. „Još je divlja, koliko vidim."

Brigam, koga su pridrţavali Kol i Parkins, uspeo je da joj se osmehne dok su ga nosili preko neravnog terena. Ona ugleda krv na njegovom odelu. „Blagi boţe." Odlaţući oruţje, Serena im potrĉa u susret.

Njeno lice mu je igralo pred oĉima dok se borio da još nešto kaţe. Uspeo je jedino da izgovori njeno ime,pre nego što je zapao u tamu u kojoj više nije osećao bol.

196

Pobuna

Petnaesto poglavlje „Koliko je loše?" Serena je klekla na pod pećine pored Brigama, dok je Gven pregledala njegove rane. Strah se vratio, isušujući joj usta.

Gven je bez reći pregledala mesto na kome je bio metak. Nekoliko koraka dalje Fiona je previjala ranu na Kolovoj nozi, dok je on zaĉuĊeno posmatrao svog sina. „Taj metak je bio namenjen meni", reĉe Kol, drţeći Megi za ruku. Strašan bol koji je osećao u nozi bio je slabašan u poreĊenju sa onim koji je osećao u duši.

Bio je ţiv, sedeo je pored svoje ţene i prvoroĊenog sina, dok je njegov prijatelj leţao krvareći od metka koji je njemu bio namenjen. „On je stao pred metak i primio ga. Pokušavali smo da se probijemo u brda. Izgubili smo, sve je izgubljeno. Bili smo odvojeni od svojih ljudi. Pomislio sam... Prvo sam pomislio da je mrtav." „Ti si ga vratio." Serena ga pogleda, drţeći krvavu odeću. „Da." Kol zagnjuri lice u kosu svoje ţene. Ţeleo je da oseti taj njen sladunjavi miris, a ne miris smrti i bitke.

Nikada neće moći da opiše šta se dešavalo toga dana i noći. Ali uvek će se sećati oĉaja koji ga je obuzeo dok je nosio Brigama u brda. Sećaće se kako se skrivao poput divljeg psa i povezivao rane kako je znao i umeo, dok su Englezi pretraţivali svaki kamen i ţbun. Krio se u zavetrini izmeĊu stena, bio je suviše slab da preĊe preko vresišta do ambara. Tamo, dok je leţao na hrapavom kamenju pored Brigama koji je bio u nesvesti, video je vojnike kako pale jednu kuću. Ĉuo je i vriske i zapomaganje ranjenih koji su se u njoj krili.

Do Glenroua je išao uglavnom noću, pridrţavajući Brigama kad je bio svestan, a noseći ga kad je bio u nesvesti. „Plašili smo se za vas", reĉe posle nekoliko trenutaka. „Plašili smo se da će Englezi doći pre nego što stignemo da vas upozorimo." „Metak mora odmah da se izvadi." Gven pritisnu tkaninu na ranu, dok su sve oĉi bile uprte u nju. „Moramo da naĊemo lekara." „Ovde nema lekara." Serena se borila da kontroliše nalet panike koji je osetila.

Zar joj se vratio samo da bi videla kako umire? „Ako ga budemo traţili, samo ćemo dovući Engleze do nas."

197

Pobuna

„Svesna sam rizika", poĉe Gven. „Ubili bi ga" reĉe Serena svesno. „Pošto je engleski plemić, bili bi još gori prema njemu. Izleĉili bi ga, samo da bi posle mogli da ga ubiju. Ti moraš da izvadiš metak." „Nikad ništa sliĉno nisam radila", reĉe Gven, stavivši ruku Sereni na rame. „Nemam veštine ni znanje. Mogla bih da ga ubijem pokušavajući da ga spasem."

Panika je rasla. Brigam je stenjao i jaukao u njenim rukama. „Bolje da umre pored nas, ovde." Pogled joj se smraĉi kad je pogledala u Brigama. „Ako ti nećeš, sama ću to da uradim." „GospoĊo", Parkinsov glas je, kao i uvek, bio bezizraţajan kad je istupio. „Ja ću ukloniti metak uz pomoć gospoĊice Mekgregor." „Ti? Ti ćeš da ga izvadiš?" Serena se nasmeja ironiĉno. „Nije to ĉipka da se štirka, ĉoveĉe." „Već sam to radio, gospoĊo. To je jedanput više nego Vi. A lord Ešburn je moj gospodar", reĉe on kruto. „Ja ću se pobrinuti za njega. Moraće neko da ga drţi."

Parkins se okrete ka Kolu. „Ja ću da ga drţim", reĉe Serena i leţe preko Brigama kao da hoće da ga zaštiti. „Neka ti je bog u pomoći ako ti noţ isklizne."

Naloţili su vatru na kojoj su grejali oštricu noţa dok nije pocrvenela. Kada su Brigama pripremili, Gven je donela ĉiniju sa lekom od maka i prinela ga njegovim usnama. Znoj mu je curio niz lice, ma koliko se Serena trudila da ga briše. „Sedi kod majke i Megi, Rena", reĉe joj Kol tiho. „Ja ću da ga drţim." „Ne, to treba ja da radim." Pruţila se preko Brigama, šakama drţeći njegove ruke. „Znam da moraš da ga povrediš, ali imaj milosti, pa to brzo završi."

Sluga je skinuo svoj ogrtaĉ i zavrnuo rukave, otkrivajući tanke, mišićave ruke.

Serena na trenutak zatvori oĉi. Tim rukama je predavala svoju ljubav, svoj ţivot.

Rukama koje su znale samo da štirkaju ĉipku i glancaju ĉizme. Otvorivši oĉi, pogledala je slugino lice. Bilo je staloţeno. Odano. Više nego odano, shvatila je.

Onoliko koliko ĉovek moţe voleti drugog ĉoveka on voli Brigama. Pomolivši se, klimnu glavom Parkinsu u znak da poĉne. Gledala je kako noţ kopa po mesu njenog muţa.

198

Pobuna

Iako je bio omamljen od leka, Brigam se trţe. Serena skupi svu svoju snagu da ga ĉvrsto drţi, šapućući mu svakakve ludosti, neţnosti, obećanja. Posmatrala je kako noţ ulazi sve dublje i ignorisala je bol koji je osećala u stomaku.

Kad je bol nadjaĉao nesvesticu i lek, Brigam je poĉeo da se bori. Kol je pokušao da odmeni Serenu, ali ga je ona odgurnula, skupivši svu svoju snagu.

U pećini se ništa nije ĉulo osim Brigamovog teškog disanja i pucketanja cepanica u vatri. Ipak je vazduh bio ispunjen molbama, koje su, zajedniĉki upućivane, bile snaţne kao molebani. Gledala je kako se krv njenog muţa razliva po podu pećine i kako mu lice postaje sve sivlje. Molila se da bar deo njegovog bola preĊe na nju, da mu bude lakše. „Našao sam ga." Znoj linu niz Parkinsonovo lice kad je došao do metka. Molio se da se njegov gospodar onesvesti i ne oseti bol. Ipak, njegova tanka ruka je bila ĉvrsta i mirna. Polako, uplašen da ne napravi nešto još gore, Parkins poĉe da vadi metak. „Drţite ga da se ne pomera, gospoĊo." „Vadi taj prokleti metak!" viknu Serena na Parkinsa, dok je Brigam jaukao i mrdao se uprkos njenom stisku. „Strašno ga boli."

Nestabilno i teško je disala dok je posmatrala kako Parkins vadi komad metala iz Brigamovog tela. I pre nego što je Parkins uspeo da povrati dah koji je zadrţavao, Gven ga zameni. „Moramo da zaustavimo krvarenje. Ne srne da izgubi više krvi, neće preţiveti", reĉe i poĉe vesto da previja ranu. „Mama, hoćeš li da mu pogledaš rame i ruku?

Jesu manje ozbiljne rane, ali ruţno izgledaju. GospoĊo Drumond, moji lekovi."

Pošto se Brigam smirio, Serena se pomeri. Ruke i leĊa su joj se tresli od pritiska. Polako, misleći o svom detetu, ona dozvoli sebi da se opusti. „Kako mogu da pomognem?"

Gven na trenutak podiţe pogled sa onoga što je radila. Serenino lice je bilo bledo koliko i Brigamovo. „Tako što ćeš izaći na vazduh. Molim te, prepusti ovo meni."

Klimnuvši glavom u znak odobravanja, Serena ustade i polako krenu ka izlazu iz pećine. Ponovo se spušta sumrak, primetila je. Kako je vreme brzo proletelo. I sasvim neobiĉno. Pre godinu dana Brigam je doveo ranjenog Kola, a sada je on bio taj koji je bio na ivici smrti. Sve što se desilo izmeĊu liĉi na san, ispunjen ljubavlju i strašću, smehom i suzama.

199

Pobuna

Posmatrala je kako Visovi postaju ljubiĉasti dok se mrak spuštao. Zemlja, pomislila je. Hoće li sada i bez nje ostati? Borili su se, umirali. Kol joj je rekao da su poslednje reĉi njihovog oca bile: „Neće biti uzalud." Ali ĉovek koga je volela leţao je ranjen, a zemlja za koju su se borili više nije bila njena. „Lejdi Ešburn?"

Trepnuvši, Serena se vrati u stvarnost. Ona je bila lejdi Ešburn. Ona je bila Mekgregor. Poloţi ruku na stomak pošto se dete pomeralo. Novi ţivot. Nova nada. Ne, pomislila je, neće reći da je sve bilo uzalud. „Da?" „Pomislio sam da će Vam prijati topao napitak."

Ona se okrenu, skoro se osmehujući na ton Parkinsovog glasa. Ponovo je nosio svoj kaput, kao da znojav i napet ĉovek koji je izvadio metak nikada nije ni postojao. „Hvala ti, Parkinse", reĉe, uzevši solju i ispivši teĉnost. „Ţelim da ti se izvinim što sam ti se onako obraćala." „Smatrajte da sam to zaboravio, gospoĊo. Bili ste uzrujani."

Serena prekri lice rukom. Bila je na tankoj liniji izmeĊu smeha i suza. „Da, uznemirena. Imaš ĉvrstu ruku, Parkinse. I ĉvrsto srce." „Oduvek sam teţio ka tome, gospoĊo." Ona duboko uzdahnu, brišući lice rukavima. „Imaš li i maramicu?" „Naravno, lejdi Ešburn." Uz mali naklon Parkins joj dade svoj savršeni deo garderobe. „Parkinse, danas si se našao lordu Ešburnu. A našao si se i meni. Ako ti ikada išta od mene bude trebalo, treba samo da mi kaţeš." „Radio sam to bez ikakvih uslovljavanja, gospoĊo." „Da", reĉe i uhvati ga za ruku, od ĉega je on malĉice pocrveneo. „Znam. Ali svejedno. Šta god ti treba, tvoje je", reĉe i vrati mu maramicu. „Sad idem da budem pored svog muţa."

Vetar je hujao i brujao kao neka divlja zver. Prokrĉio je sebi put pored zastora koji je stajao na ulazu u pećinu i rasplamsao plamiĉke vatre koji su tinjali. U zvucima vetra Serena zaĉu ono što su njeni preci nazivali brdskim duhovima.

Smejali su se, jaukali i mumlali. Nije ih se uplašila.

Posmatrala je Brigama tokom noći. Nije mogla da spava ĉak ni kad ju je Gven smenjivala pored ranjenika. U njemu je gorela vatra. Povremeno je bio toliko vruć da je Serena mislila da će ga vatra ţivog pojesti. Govorio bi nepovezane reĉi i reĉenice, iz kojih je shvatila da on ponovo proţivljava bitku. Iz

200

Pobuna

njegovih reĉi joj je bilo sasvim jasno kolike su bile razmere tog pokolja. U jednom trenutku se oĉajniĉki obratio svojoj baki, rekavši joj da je svaki njihov san nestao u nepovrat paljbom iz engleskih pušaka.

Dozivao je Serenu i nakratko su ga njeni dodiri i šapat umirivali. A onda bi se opet budio, u delirijumu, ubeĊen da su je Englezi uhvatili. „Sedeću ja pored njega, Serena." Fiona kleknu pored nje, utešno je zagrlivši. „Moraš da se odmoriš. I zbog sebe i zbog deteta " „Ne mogu da ga ostavim, mama." Serena uze hladan oblog i poloţi ga na Brigamovo bledo lice. „Lakše mi je ovako nego da pokušavam da zaspim. Od nekakve pomoći je i to što ga samo gledam. I on povremeno otvori oĉi i pogleda me. Zna da sam pored njega." „Onda bar nakratko odspavaj ovde. Stavi glavu u moje krilo, kao kad si bila mala."

Na neţno Fionino ubeĊivanje Serena se sklupĉa na podu pećine. I uhvati Brigama za ruku.by voki „Lep je, mama, zar ne?"

Osmehnuvši se, Fiona pomazi ćerku po kosi. „Jeste, lep je." „Naša beba će liĉiti na njega, imaće te divne sive oĉi i jaka usta." Ona zaţmuri, slušajući neustrašivu pesmu vetra. „Zavolela sam ga, ĉini mi se, ĉim sam ga ugledala. Plašila sam se. To je bilo besmisleno."

Fiona ju je polako mazila po kosi, dok su se Serenine reĉi već gubile u pospanosti. „Ljubav je ĉesto luda." „Beba se mrda", prošaputa, smešeći se. „Brigamova beba."

Brigama snovi nisu ostavljali na miru. Povremeno bi ga vraćali u vresište, ili zarobljavali u dimu i jarosti bitke. Oko njega su ljudi umirali u agoniji, ĉak i na njegovim rukama. Mogao je da oseti miris krvi i baruta. Mogao je da ĉuje zvuk gajdi i bubnjeva i neprekidnu tuĉu artiljerije.

A zatim bi se provlaĉio i krio u brdima, pored njega je gorela vatra, a pred oĉima mu je bila magla.

Uĉinilo mu se da oseća miris paljevine - drveta i mesa - i da ĉuje krike koji su mu odzvanjali u glavi. Kada mu se uĉinilo da će od njih i sam provrištati, sve bi

201

Pobuna

prestajalo. Serena je stajala pored njega u beloj haljini koja joj je padala niz telo, a kosa joj je bila poput istopljenog zlata.

Povremeno, kad bi otvorio oĉi, ugledao bi je tako jasno kao da mu oĉi nisu nateĉene, zamagljene, a pogled mutan. A onda bi se njegovi teški kapci ponovo sklopili i opet bi se vraćao na bojno polje.

Tri dana je bio na granici svesti i nesvesti, ĉesto u delirijumu. Nije znao ništa o ţivotu koji se odvijao u pećini, niti o prisutnosti drugih, njihovim dolascima i odlascima. Ĉuo je glasove, ali nije imao snage da razume šta govore, niti da im odgovori. Jednom prilikom, kad je došao svesti, bilo je mraĉno i uĉinilo mu se da ĉuje prigušen ţenski plaĉ. Drugi put je mislio da ĉuje neţan plaĉ bebe.

Posle tri dana zaspao je dubokim snom bez snova, snom blaţenim poput smrti.

BuĊenje je liĉilo na roĊenje - zbunjujuće, bolno, bespomoćno. Njegovim oĉima je smetala svetlost, mada je unutar pećine bilo mraĉno. Ponovo je slabašno otvorio oĉi, pokušavajući da razazna zvuke i mirise.

Osetio je pod sobom zemlju, u vazduhu dim i, nekim ĉudom, miris kuvane hrane. I miris maka je bio prisutan, nagoveštavajući bolest. Ĉuo je ţagor.

Pokušavao je da razazna glasove, dok je strpljivo leţao nepomiĉan, toliko slab da nije mogao da se pomeri.

Kol. Gven. Malkolm. Obuze ga osećaj olakšanja, jak skoro kao delirijum. Ako su svi oni bili ovde ţivi i zdravi, sigurno je i Serena tu. On ponovo otvori oĉi, izbegavajući svetio. Skupljao je snagu da progovori kad zaĉu šuškanje pored sebe.

Ona je bila tu, sedela je povijenih kolena i leĊa naslonjenih o zid pećine. Kosa joj je skoro prekrila lice. Njega preplavi osećaj ljubavi. „Rena", prošaputa i pruţi ruku ka njoj.

Probudila se istog trena. Emocije su joj se ogledale na licu dok mu se pribliţavala, stavljajući ruke na njegovo ĉelo. Bilo je hladno, blagosloveno hladno. „Brigame", reĉe i spusti usne na njegove. „Vratio si mi se."

Imala je toliko toga da mu kaţe, toliko toga da ĉuje. U poĉetku je Brigam imao samo toliko snage da nakratko ostane budan. Sećanje na bitku bilo je sveţe i jasno, ali, na sreću, nije se jasno sećao onoga što se kasnije dešavalo. Bilo je bola, jaĉeg i oštrijeg nego Što ga je osećao sada. Seća se da je bio vuĉen, podizan i

202

Pobuna

nošen. I da mu je niz upaljeno grlo sipana voda. I da su on i Kol prešli preko šest leševa.

Ono što je propustio brzo mu je bilo ispriĉano. Slušao je srdito kako su Serena i njegovo neroĊeno dete, uz pomoć srećne okolnosti, na vreme umakli kandţama Kamberlendovih vojnika. „Ovo mesto neće još dugo biti sigurno." Brigam je sedeo leĊima oslonjen o pećinsku stenu. Lice mu je još uvek bilo bledo. Bio je tek drugi dan otkako je groznica prestala. „Moramo što pre da idemo odavde, prema obali." „Još nisi dovoljno jak." Serena je drţala njegovu ruku u svojoj. Deo nje je ţeleo da ostanu tako šćućureni u pećini i zaborave da postoji svet izvan nje.

Umesto odgovora, Brigam podiţe njenu ruku ka svojim usnama. Ali pogled mu je bio odluĉan. Neka je proklet ako dozvoli da se ona porodi u pećini. „Treba da traţimo pomoć mojih roĊaka iz Skaja." Pogledao je Gven. „Kada će Megi i beba biti dovoljno jaki da mogu da putuju?" „Za dan-dva, ali ti..." „Ja ću biti spreman." „Bićeš spreman kad mi budemo rekli da si spreman", umeša se Serena.

Trag stare arogancije zasija mu u oĉima. „Postali ste prava tiranka otkako sam Vas poslednji put video, gospodo."

Ona se osmehnu i dotaĉe njegove usne svojima. „Oduvek sam bila tiranin, Saseksonĉe. Odmaraj sada", naredi dok ga je pokrivala ćebetom. „Kad vratiš snagu, ići ćemo kuda god budeš ţeleo."

Oĉi mu zasijaše, a njen osmeh postade topliji. „Drţaĉu te za reĉ, Rena." „Samo se odmaraj." Toplina u njegovom glasu natera je da zadrhti. Ostao je njen snaţan, nepobediv muškarac. Vratio joj se sa ruba smrti. Ne ţeli da rizikuje i izgubi ga zbog njegove tvrdoglavosti. „Moţda će Kol i Malkolm doneti neko meso." Legla je pored njega, pitajući se zašto su se njena braća toliko dugo zadrţala.

Ugledali su kako se iza grebena diţe dim. Leţeći na stomacima, Kol i Malkolm su gledali u Glenrou. Englezi su ponovo došli, sejući svoju vatru i mrţnju. Kuća je već bila uništena, krova nije bilo. Dom Mekgregorovih je bio zapaljen, vatra je plamtela kroz polomljene prozore. „Neka su prokleti", šaputao je Kol neprekidno dok su se skrivali iza stene. „Svi neka su prokleti."

203

Pobuna

„Zašto pale naše kuće?" Malkolm se stideo suza, pokušavajući da ih neprimetno obriše. „Kakvu korist imaju od toga što nam uništavaju kuće? I štale?" reĉe iznenada, pokušavajući da ustane, ali ga Kol u tome spreĉi. „Uzeli su i konje, momĉe."

Malkolm nasloni lice na stenu, razapet izmeĊu detinjih suza i muškog besa. „Hoće li sada otići i ostaviti nas na miru?"

Kol se seti pokolja sa bojnog polja. „Mislim da će pretraţiti brda. Moramo da se vratimo u pećinu."

Serena je mirno leţala, slušajući prijatne, poznate, domaće zvuke. Mali Juan je sisao, a Megi mu je pevušila. GospoĊa Drumond i Parkins su raspravljali oko pripreme jela, lagano, kao da prepriĉavaju nekave dogodovštine. Fiona je sedela pored Megi i šila ono što će jednog dana biti ćebe za njeno unuĉe. Gven se bavila svojim sudovima ţa lekove.

Konaĉno su bili svi na okupu, ţivi i zdravi. Jednog dana, kada se Engleska umori od zlostavljanja Škotske i vrati se u okvire svojih granica, i oni će se vratiti dole u Glenrou. Uspeće ona tu da usreći Brigama, da uĉini da zaboravi raskošan ţivot koji je vodio u Londonu. Sagradiće svoju kuću u blizini jezera.

Osmehujući se, Serena se odmaknu i ostavi Brigama da spava. Krenula je da proveri da li se njena braća vraćaju i zaĉula je neĉije korake blizu ulaza u pećinu.

Zaustila je nešto da kaţe, ali se zaustavila. Ni Kol ni Malkolm se ne bi tako oprezno pribliţavali pećini. Rukom, koja najedanput postade hladna, ona dohvati pištolj.

Senka je zaklonila svetlost na ulazu u pećinu. Pretrnuvši, ugledala je odsjaj metala i deo crvene uniforme.

Vojnik se uspravio i podigao maĉ, bacivši brz pogled na svoje otkriće. Serena primeti na njegovoj uniformi fleke od krvi i gareţi. U pogledu mu se video trijumf, a oĉi su mu zasjale kad je ugledao Gven.

Bez reĉi i bez pomisli na bilo kakvu milost i saosećanje, on se baci na Parkinsa.

Serena podiţe pištolj i opali. On se zatetura, a na licu mu se pojavi izraz iznenaĊenja pre nego što je pao na zemlju. Misleći samo o tome da odbrani svoje, Serena podiţe maĉ svoga dede. Upade još jedan vojnik. Iako je drţala maĉ, osetila je neĉiju ruku pored svoje. Brigam je stajao pored nje. Vojnik iskeţenih

204

Pobuna

zuba ulazio je u pećinu sa spremnim bajonetom. Prolomi se još jedan pucanj, bio je pogoĊen. Parkins je stajao, štiteći gospoĊu Drumond svojim mršavim telom, dok se pištolj koji je drţao u ruci dimio. „Napuni", naredi Brigam, gurajući Serenu iza sebe kad je još jedan engleski vojnik upao u pećinu. Nije ih napao, samo je na trenutak zastao pre nego što je pao glavom napred. Iz njegovih leĊa virila je strela.

Teško dišući, Brigam poţuri da izaĊe iz pećine. Bilo ih je još dvojica. Kol se borio sa jednim, maĉ o maĉ, dok je oĉajniĉki manevrisao, štiteći Malkolma svojim telom. Drugi vojnik se obrušio na mladića, koji je u ruci imao prazan luk, kao beskorisno sredstvo za odbranu.

Uz krik Brigam jurnu na njega. Bol koji je osetio skoro ga je zaslepeo. Mundir podiţe maĉ Malkolmu iznad glave.

Serena opali iz tek napunjenog pištolja, poslavši mu metak pravo u srce.

Sve je bilo gotovo za nekoliko minuta. Petorica engleskih vojnika leţala su mrtva, ali pećina više nije bila bezbedna.

Krenuli su u sumrak, krećući se ka zapadu. Dva konja koja su engleski vojnici jahali bila su Malkolmova. Smenjivali su se u jahanju i pešaĉenju. Kad su mogućnosti dozvoljavale, sklanjali su se u kolibice od blata ili staje.

Gostoprimstvo u Visovima je bilo kao i uvek. Od ljudi koje su sretali ĉuli su vesti o Kamberlendu, koji je već dobio nadimak Krvnik. Progon je bio neizdrţiv, a potraga za princom kroz vresište - nepopustljiva.

Kuće su bile uništene; stoka, konji i ovce zaplenjeni. Gorštaci, koji nikad nisu bili bogati, suoĉili su se sa glaĊu. Ipak su krili svog princa i svakog begunca koji je traţio utoĉište.

Sporo su napredovali, a svaki dan je nosio nove opasnosti. Angaţovano je na hiljade trupa da naĊu princa. Tek u junu su mogli da isplove na ostrvo Skaj, na kome su ih saĉekali Mekdonaldovi. „Divno je, baš kao što je priĉala", prošaputa Brigam dok je stajao pored Serene na uzvišenju obraslom zelenom, bujnom travom i posmatrao zaliv Uig. „Baka mi je priĉala kako je trĉala kroz travu i posmatrala brodove dok je bila devojĉica." „Divno je." Povetarac joj je neţno mazio lice. „Sve je divno sada kada smo svi zajedno i bezbedni."

Ali koliko će još dugo će biti tako, pitao se Brigam. I ovde je bilo engleskih vojnika. Patroliralo se i morem. Priĉalo se da je princ u blizini. Ako zaista jeste,

205

Pobuna

Englezi su mu za petama. Mora se omogućiti princu da se vrati u Francusku ili Italiju. Ali ono što je najvaţnije, Serena i dete moraju biti bezbedni.

Samo je o tome razmišljao tokom svog oporavka, tokom noći u kojima su putovali, šunjajući se poput divljih zveri kroz škotska brda. Sad više nije mogao da se vrati u Englesku i pruţi Sereni ono što joj je, kao lejdi Ešburn, pripadalo.

Niti će on, a to će ona tek morati da prihvati, otići da ţivi u Glenrou kad sve proĊe. „Sedi pored mene, Serena." „Drage volje." Nasmejala se svojoj debljini kad je pokušao da joj pomogne da se spusti. „Više ne mogu da muzem kravu." „Nikad nisi bila lepša." „Laţeš", reĉe i okrete se ka njemu da ga poljubi. „Ali da govoriš istinu, ne bi sad dobio poljubac."

Prislonivši glavu na njegovo rame, posmatrala je zaliv. Bio je okupan suncem, mešale su se nijanse plave sa zlatnom, kao na damskoj, balskoj haljini. „Divno je ovde, Brige. Drago mi je što ti se pruţila prilika da vidiš zemlju na kojoj je tvoja baka odrasla. Što smo je videli zajedno." Osetivši nelagodnost, Serena poloţi ruku na stomak. „Je li ti dobro?" „Da, otkako smo došli ovamo, svakog dana mi je sve bolje." To je bila istina, u duhovnom smislu. Nije ţelela da mu kaţe koliko joj je fiziĉki bilo teško. To jutro je osetila probadanje u leĊima i pritisak koji je umalo nisu zadrţali u krevetu. „RoĊaci tvoje bake su tako fini prema nama." „Znam, uvek ću im biti zahvalan zbog toga. Kao i svima drugima koji su nam pruţili utoĉište." Pogled mu je bio tuţan kad je pogledao dole, u vodu. „Teško je razumeti kako tako slobodno pruţaju utoĉište jednom Englezu." „Kako moţeš sad tako da priĉaš?" U njenom glasu se osećala istinska ljutnja dok ga je stiskala za ruku. „Nije tvoja Engleska ubila Škotsku. Već je to uradio, to radi, Kamberlend i njegova ţeĊ za krvlju, njegova potreba za uništavanjem. On i sliĉni njemu su krivi za sve ovo." ,,A u Londonu ga slave kao heroja." „Slušaj me." Njen stisak popusti. „Nekada sam sve Engleze krivila zbog nekolicine. Ako me voliš, nemoj i ti da radiš isto." Osmehnuvši se, podiţe ruku i prisloni je na stomak. „Naše dete ima engleske krvi. I ja se ponosim time."

206

Pobuna

On je zagrli. „Ponovo si me ponizila." Ostadoše tako, pripijeni jedno uz drugo, osećajući nadu, bez obzira na sve gubitke koje su pretrpeli. ,,A šta će biti sa Mekdonaldovima ako mene zateknu kod njih?"

Jeste bilo kukaviĉki, ali nije ţelela da misli o tome. „Neće te zateći." „Ne mogu veĉito da beţim, Rena, niti da nastavljam da prijatelje i poznanike dovodim u opasnost."

Ona je nervozno cupkala ţbun. Bio je tako zelen i tako divno je mirisao. „Znam, ali kakav izbor imamo? Princa još uvek jure. Znam da si zabrinut za njega." „Jesam, ali sam zabrinut i za tebe i naše dete." Kad je poĉela da ga razuverava, uhvatio ju je za ruke. „Nikada neću zaboraviti poslednji dan u pećini i to kako si se našla u situaciji da moraš da me braniš, da ubiješ zbog mene i svoje porodice." „Uradila sam ono što je moralo da se uradi, ono što bi i ti uradio. Sve ove mesece osećala sam se beskorisno jer ništa nisam mogla da uradim. Ali tog dana se sve promenilo. Ţena moţda ne moţe da da svoj doprinos pobuni na bojnom polju, ali moţe da zaštiti one koje voli."by voki „Priznaću ti da te nikad nisam voleo više nego tog dana, kad si u rukama drţala pištolj i maĉ." On poljubi njene ruke, a zatim joj se zagleda u oĉi. „Znaš li da sam ţeleo da ti pruţim lep ţivot, a ne ţivot pun straha i beţanja? Ţeleo sam da ti dam sve što imam, ali više nemam ništa." „Brigame..." „Ne, saĉekaj. Moram nešto da te pitam. Rekla si da bi išla sa mnom kuda god ja izaberem. Da li bi?"

Oseti kako bol prostruja kroz nju, ali klimnu glavom. „Da." „Hoćeš li da ostaviš Škotsku, Rena, i otputuješ sa mnom u Novi svet? Ne mogu da ti pruţim sve što sam davno obećao, ali nećemo biti siromašni. Mnogo toga što sam ţeleo da ti dam ostaće iza nas. Bićeš samo gospoda Langston, a zemlja i ljudi biće ti nepoznati, biće nam oboma nepoznati. Znam koliko traţim od tebe, ali moţda ćemo se vratiti jednoga dana." „Ššš." Ona mu obavi ruke oko vrata. „Zar ne znaš da bih s tobom pošla i u pakao ako bi to traţio?" „Ne traţim da ideš u pakao, ali znam šta traţim od tebe i koja obećanja ne mogu da ispunim."

207

Pobuna

„Obećao si mi jedino da ćeš me voleti i da ćeš mi se vratiti. I oba si ispunio."

Uzdahnu, pa nastavi. „Moraš da me saslušaš i razumeš. Vreme koje sam provela sa tobom na dvoru bilo je divno, ali samo zato što smo bili zajedno. Meni takve stvari nikada nisu bile potrebne, Brigame. Meni titula ništa ne znaĉi, kao ni balovi, niti haljine. Samo ti." Blago se osmehnuvši, ona se odmaĉe od njega. „U Holirudu sam neprestano brinula da ne napravim neku grešku i osramotim te, da ti ne bi pomislio kako si silno pogrešio što si me uzeo za lejdi Ešburn." „Kakve su to gluposti?" „Ja nikada neću biti aristokrata, Brigame. Plašila sam se da mi ne predloţiš da odemo u Francusku, na dvor."

Oĉi mu se suziše dok ju je posmatrao. „Ţivot bi ti tamo bio lakši, kao što je bio u Edinburgu." „I morala bih da se pretvaram da sam dama, a ţudela bih za svojim jahaćim pantalonama i ludim jahanjem." „Radije bi otišla u Ameriku samo sa sefom zlata i snom?"

Ona mu obavi lice rukama. „Engleska je bila tvoja, a Škotska je bila moja.

Izgubili smo ih. Zajedno ćemo stvoriti našu zemlju." „Volim te, Rena. Više od svog ţivota." „Brigame, dete..." „Biće srećno, obećavam ti." „Pre nego što se mi nadamo", reĉe. Njegov izraz lica izmami joj osmeh, a zatim zajauka. „Potrebne su mi Gven i majka, Brigame." „Ali rekla si da ima još nekoliko nedelja." „Neće biti kako ja kaţem." Drţala je stomak rukama dok su kontrakcije nailazile. „Već kako on kaţe."

Zakikotala se kad ju je podigao u naruĉje. „Brigame, nema potrebe, slomiću ti kiĉmu."

U tom trenutku osećala se kao da .lebdi. „GospoĊo", reĉe on paradno, „imajte malo poverenja."

208

Pobuna

Epilog

P

oslednjeg dana juna, skoro ĉetrnaest meseci pošto je krenuo u pobunu, princ Ĉarls se nalazio u blizini Mungston zdanja, na ostrvu Skaju. Bio je prerušen u sluškinju Flore Mekdonald, mlade ţene koja je svoj ţivot stavila na kocku putujući sa njim.

Za dlaku je izmakao Englezima, ali nije izgubio ni ambiciju, ni volju, ni strast.

A nije izgubio ni svoju romantiĉnost. Ostavio je Flori pramen svoje kose sa ţeljom da se ponovo sretnu, na dvoru Svetog Dţejmsa.

Brigam se video sa njim. Razgovarali su kao i uvek, lako i uz meĊusobno uvaţavanje. Mada, iako se Brigam tome nadao, Ĉarls ga nije pozvao da mu se pridruţi na putu za Francusku. „Nedostajaće ti", reĉe Serena dok su stajali u svojoj sobi u Mungston zdanju. „Nedostajaće mi kao prijatelj i ţaliću za onim što je moglo, a nije se desilo."

Zagrli je, pribliţivši se njenom ponovo vitkom telu. „On i njegov sluĉaj su me doveli tebi. Nismo pobedili, Rena, ali dovoljno je samo da pogledam u tebe i u svog sina, pa da znam da nismo ni izgubili." Ne spuštajući ruku sa njenog ramena, on se okrete ka detetu koje su krstili i dali mu ime Danijel. „Tvoj otac je bio u pravu, dušo. Nije bilo uzalud", reĉe i spusti svoje usne na njene. Taj dodir se pretvori u poljubac koji je oliĉavao strast, ljubav i poverenje. „Jesi li spremna?"

Klimnuvši glavom, ona podiţe svoj ogrtaĉ. „Kad bi još samo majka, Kol i Megi pošli s nama." „Oni moraju da ostanu, kao što mi moramo da odemo." Saĉekao je da Serena uzme dete u naruĉje. „Imaćeš Gven i Malkolma." „Znam, samo ţelim..." „Mekgregorovi će ponovo biti u Glenrou, Serena. A mi ćemo se vratiti."

Pogledala ga je. Kroz prozor je ulazilo sunce, obasjavajući ga s leĊa. Izgledao je isto kao kad ga je prvi put ugledala: crn, neverovatno zgodan i pomalo nervozan.

Nasmeja se, iako se beba u njenom naruĉju uzvrpoljila. „Biće i Langstonovih

209

Pobuna

ponovo u plemićkoj kući Ešburn. Vratiće se Danijel ili njegova deca. Imaće tamo svoje mesto, kao što će ga imati i u Visovima."

On podiţe sanduk u kome se nalazila mala drezdenska mlekarica. Jednog dana će je dati svome sinu. Taman je krenuo ponovo da je poljubi, kad se zaĉu kucanje na vratima. „Izvinite, lorde." „Staje sad, Parkinse?" „Izgubićemo plimu." „Odliĉno", reĉe i pokaza Parkinsu na ostali prtljag. ,,I Parkinse, moram li da te podsećam da me sad oslovljavaš samo sa gospodine Langston?"

Parkins je drţao prtljag svojim tanušnim rukama. I on i novopeĉena gospoĊa Parkins putovali su u Ameriku. „Ne, lorde", reĉe blago i produţi.

Serena se nasmeja kad je Brigam opsovao i izaĊe sa bebom. „Uvek ćeš ti biti lord Ešburn, Saseksonĉe. Hajde", reĉe, pruţivši mu ruku, „idemo kući."

- kraj -

210