365 dana by Emilija

SCAN I OBRADA: BALKANDOWNLOAD

Naslov originala: Blanka Lipińska 365 DNI

PRVO POGLAVLJE

– Masimo, znaš li šta to znači? Okrenuo sam glavu prema prozoru gledajući vedro nebo, a onda sam pogledao svog sagovornika. – Preuzeću ovu kompaniju, svidelo se to porodici Manente ili ne. Ustao sam, a Mario i Domeniko su usporeno ustali sa stolica i stali ispred mene. Bio je to fin, ali predugačak sastanak. Rukovao sam se sa prisutnim muškarcima i krenuo prema vratima. – Vidi, tako će biti dobro za sve. Podigao sam kažiprst. – Još ćeš mi za to i zahvaliti. Skinuo sam sako i otkopčao još jedno dugme svoje crne košulje. Sedeo sam na zadnjem sedištu auta i uživao u tišini i klimi. – Kući – promrmljao sam i počeo sam da čitam poruke na telefonu. Većina poruka je bila vezana za posao, ali među njima sam našao i Aninu poruku: „Vlažna sam, treba mi kazna.“ Penis mi se pomerio u pantalonama, a ja sam ga sa uzdahom ispravio i jako stisnuo. O da, moja devojka je dobro osećala moje raspoloženje. Znala je da taj sastanak neće biti dobar i da mi neće doneti nikakvog mira. Znala je i šta me opušta. „Budi spremna u osam“, kratko sam odgovorio i udobno se naslonio, posmatrajući kako svet nestaje iza prozora automobila. Zatvorio sam oči. I opet ona. Moj kurac je u sekundi postao tvrd kao čelik. Bože, poludeću ako je ne pronađem. Od nesreće je već prošlo pet godina; pet dugih godina od čuda – smrti i vaskrsnuća, kako bi to lekar rekao. I sve ovo vreme sanjam ženu koju nikad nisam video u stvarnom životu. Upoznao sam je u svojim vizijama kad sam bio u komi. Miris njene kose, mekoća kože – gotovo sam osećao da je dodirujem. Svaki put kada bih vodio ljubav sa Anom ili bilo kojom drugom ženom, vodio sam ljubav

sa njom. Zvao sam je Dama. Bila je moje prokletstvo, ludilo, a isto tako i spas. Auto se zaustavio. Uzeo sam sako i izašao. Na aerodromskoj pisti su već čekali Domeniko, Mario i momci koje sam poveo sa sobom. Možda sam preterao, ali ponekad je i pokazivanje sile potrebno da zbuni protivnika. Pozdravio sam pilota i seo u mekanu fotelju, a stjuardesa mi je uručila viski sa jednom kockom leda. Pogledao sam je; znala je šta volim. Odmerio sam je hladno, a ona se rumenila i koketno se smeškala. „Zašto da ne?“, pomislio sam i naglo ustao sa fotelje. Uhvatio sam iznenađenu ženu za ruku i povukao je prema privatnom delu aviona. – Krenite! – viknuo sam pilotu i zatvorio vrata, nestajući iza njih sa devojkom. Kad smo ušli u prostoriju, uhvatio sam je za vrat i odlučno je prislonio uza zid. Gledao sam je u oči, bila je prestravljena. Približio sam svoja usta njenim i uhvatio joj donju usnu, a ona je zastenjala. Ruke su joj slobodno visile duž tela, a pogled joj je bio uprt u moje oči. Uhvatio sam je za kosu kako bi jače zabacila glavu, zatvorila je oči i ponovo zastenjala. Bila je prelepa, tako ženstvena, celo moje osoblje je moralo biti takvo. Voleo sam sve što je lepo. – Klekni! – povikao sam povlačeći je dole. Ona je bez oklevanja poslušala zapovest. Zastenjao sam hvaleći je za pokornost i prešao palcem preko usana, koja je ona poslušno razdvojila. Nikad nisam bio u vezi s njom, a opet je devojka tačno znala šta treba da radi. Naslonio sam joj glavu na zid i počeo da otkopčavam rajsferšlus. Stjuardesa je glasno progutala pljuvačku, velikim očima i dalje buljeći u mene. – Zatvori – rekao sam mirno, prelazeći palcem preko njenih kapaka. – Otvorićeš tek kad ti dopustim. Kurac mi je iskočio iz pantalona, tvrd i gotovo bolno napumpan. Oslonio se na usta devojke, a ova ih je srdačno i široko otvorila. Ne znaš šta te čeka, pomislio sam i ugurao sam ga skoro do samog kraja, pridržavajući joj glavu tako da ne bi mogla da se mrdne. Osetio sam kako 5

se guši, gurnuo sam još dublje. O da, voleo sam kada su užasnuto otvarale oči kao da misle da ću ih zaista ugušiti. Polako sam se povlačio i pomazio joj obraz gotovo nežno, delikatno. Gledao sam je kako se smiruje i kako s usana liže gustu pljuvačku iz grla. – Jebaću te u usta. – Žena je blago zadrhtala. – Mogu li? Na mom licu nije bilo emocija niti osmeha. Devojka me je na trenutak gledala džinovskim očima i nakon nekoliko sekundi je potvrdno klimnula glavom. – Hvala – prošaptao sam povlačeći obe ruke po njenim obrazima. Naslonio sam devojku na zid i još jednom sam joj ga gurnuo po jeziku čak do grla. Stisnula ga je usnama. O da! Moji kukovi su snažno počeli da se nabijaju u nju. Osetio sam da ne može da diše, a nakon nekog vremena počela je da se bori, te sam je čvršće uhvatio. Dobro! Njeni nokti su se zabili u moje noge, prvo je pokušala da me odgurne, a zatim da me osakati grebanjem. Voleo sam to, voleo sam kad se bore, kada su bespomoćne protiv moje snage. Zatvorio sam oči i video svoju Damu, kleči ispred mene, njen gotovo crni pogled probija kroz mene. Voli kad je tako uhvatim. Još jače sam rukama povukao kosu, a u njenim očima se pojavila požuda. Nisam više mogao da izdržim, još dva snažna guranja i gotov sam, a sperma se izlila iz mene gušeći devojku još više. Otvorio sam oči i pogledao njenu razmazanu šminku. Malo sam se povukao da joj napravim mesta. – Gutaj – zarežao sam, povlačeći je za kosu još jednom. Suze su joj potekle niz obraze, ali je poslušno izvršila moju zapovest. Izvadio sam kurac iz njenih usta, a ona je pala spuštajući se niza zid. – Oliži ga. – Devojka se sledila. – Skroz, dok ne bude čist. Stavio sam obe ruke na zid ispred sebe i ljutito sam je gledao. Ona se ponovo pridigla i uhvatila moju muškost u sićušnu ruku. Počela je da liže ostatke sperme. Lagano sam se nasmešio videvši kako se trudi. Kad sam već znao da je gotova, odmaknuo sam se od nje zakopčavajući rajsferšlus. – Hvala. – Pružio sam joj ruku, a ona je ustala na noge koje su se lagano tresle i stala pored mene. – Tamo je kupatilo. – Rukom sam 6

pokazao pravac, iako je ona poznavala taj avion kao svoj džep. Klimnula je glavom i krenula ka vratima. Vratio sam se svojim pratiocima i seo u fotelju. Otpio sam gutljaj izvrsnog pića koje je već malo izgubilo odgovarajuću temperaturu. Mario je odložio novine i pogledao me je. – U vreme tvog oca bi nas sve poubijali. Uzdahnuo sam prevrćući očima i razdražljivo lupio čašom o sto. – U doba mog oca ilegalno bismo trgovali alkoholom i drogom, a ne bismo vodili najveće kompanije u Evropi. – Zavalio sam se u fotelju i ljutito pogledao svog savetnika. – Ja sam glava porodice Toričeli i ovo nije slučajnost, već razmotrena odluka mog oca. Gotovo od detinjstva su me pripremali za to da porodica uđe u novu eru kad ja preuzmem vlast – uzdahnuo sam i malo se opustio kad je stjuardesa gotovo neprimetno projurila pored nas. – Mario, znam da voliš da pucaš. – Stariji čovek, koji je bio moj savetnik, blago se nasmešio. – Pucaćemo uskoro. – Pogledao sam ga ozbiljno. – Domeniko – obratio sam se sada bratu, koji mi je uputio pogled. – Nek tvoji ljudi počnu da traže onog skota Alfreda. – Opet sam pogledao Marija. – Hoćeš da pucaš? Ovog puta te to sigurno neće zaobići. Otpio sam još jedan gutljaj. Sunce je zalazilo nad Sicilijom kad smo konačno sleteli na aerodrom u Kataniji. Obukao sam sako i krenuli smo prema izlazu sa terminala. Izvadio sam tamne naočare i osetio udarac toplog vazduha. Bacio sam pogled na Etnu – danas je bila u punom sjaju. Turisti se zabavljaju, pomislio sam i ušao u klimatizovanu zgradu. – Ljudi sa Arube žele da se upoznaju sa onim o čemu smo ranije razgovarali – započeo je Domeniko idući pored mene. – Moramo da se pobrinemo i za klubove u Palermu. Slušao sam ga pažljivo, sastavljajući u glavi spisak stvari koje moram danas da obavim. Odjednom je postalo tamno, iako su mi oči bile otvorene. I onda sam je video. Nekoliko puta sam nervozno trepnuo; ranije sam viđao svoju

Damu samo kad sam hteo. Otvorio sam širom oči i nestala je. Da li se moje stanje pogoršalo, a halucinacije navalile? Moram da odem onom kretenu da me pregleda. Ali to ću kasnije, vreme je da se obavi posao povodom konzerve s kokainom koja mi je nestala. Iako „nestala“ nije bio najprikladniji izraz u ovoj situaciji. Već smo se približavali automobilu, a onda sam je ponovo video. Jebem ti, to je nemoguće. Ušao sam u parkirani automobil i skoro sam uvukao unutra Domenika, koji je otvorio zadnja vrata. – To je ona – prošaptao sam sa knedlom u grlu, pokazujući na leđa devojke dok je hodala na trotoaru, udaljavajući se od nas. – To je ta devojka. U glavi mi je zvonilo, nisam mogao da verujem u to. A možda mi se samo učinilo? Gubio sam čula. Automobili su krenuli. – Uspori – rekao je mlađi brat dok smo joj prilazili. – Jebote! – Zastenjao je kad smo je sustigli. Srce mi je zastalo na sekundu. Devojka je gledala je pravo u mene, ne videvši ništa kroz gotovo crno staklo. Njene oči, nos, usta, cela ona – bila je baš onakva kako sam je zamišljao. Uhvatio sam se za kvaku, ali me je brat zaustavio. Snažan, ćelav muškarac je dozivao moju Damu, a ona je krenula prema njemu. – Ne sada, Masimo. Sedeo sam paralizovan. Ovde je, živa je, postoji. Mogao sam je imati, dodirnuti je, uzeti je i biti zauvek s njom. – Šta to, dođavola, radiš?! – vrisnuo sam. – Sa ljudima je, ne znamo ko je to. Auto je ubrzao, a ja još uvek nisam mogao da odvojim pogled od siluete moje Dame koja je nestajala. – Već šaljem ljude za njom. Pre nego što se vratimo kući, saznaćeš ko je ona. Masimo! – povisio je glas kad nisam reagovao. – Toliko godina si čekao, onda ćeš sačekati još nekoliko sati.

Pogledao sam ga s takvim besom i mržnjom kao da ću odmah da ga ubijem. Razumni ostaci mojih misli slagali su se s njim, ali sve ostale misli, kojih je nesumnjivo bilo više, nisu htele da ga slušaju. – Imaš sat vremena – zarežao sam, tupo zureći u sedište ispred sebe. – Imaš jebenih šezdeset minuta da mi kažeš ko je to. Parkirali smo se na prilazu, a kada smo izašli iz automobila, prišli su nam Domenikovi ljudi, predajući mu kovertu. Prosledio mi je kovertu i bez reči sam krenuo prema biblioteci. Želeo sam da budem sam kako bih mogao da poverujem da je to sve istina. Seo sam za sto i pomalo drhtavim rukama sam otkinuo vrh koverte, prosuvši njen sadržaj na sto. – Jebem ti! – Uhvatio sam se za glavu kada su ispale slike – to nisu bile slike koje su naslikali umetnici, već fotografije koje su prikazivale lice moje Dame. Imala je ime, prezime, prošlost i budućnost koju nije ni sama očekivala. Čuo sam da neko kuca na vratima. – Ne sada! – viknuo sam, ne skidajući pogled sa fotografija i beležaka. – Laura Bjel – prošaptao sam dodirujući njeno lice na papiru. Posle pola sata analiziranja toga što sam dobio, zavalio sam se u fotelju i zabuljio se u zid. – Mogu? – upitao je Domeniko, provirujući glavom iza vrata. Pošto nisam reagovao, on je ušao i seo nasuprot. – I šta sad? – Dovešćemo je ovde – hladno sam odgovorio, gledajući mlađeg brata. Sedeo je klimajući glavom. – Ali kako planiraš to da izvedeš? – Pogledao me je kao idiota, što me je malo iznerviralo. – Otići ćeš u hotel i reći joj da si imao vizije kad si umro, a u njima... – Pogledao je beleške koje su bile preda mnom. A u njima ti, Laura Bjel, i sada ćeš biti moja, odgovorio sam u sebi. – Ukrašću je – odlučio sam bez oklevanja. – Pošalji ljude u stan tog... – zaustavio sam se, tražeći ime njenog momka u beleškama – Martina. Nek saznaju ko je on.

– Možda je bolje pitati Karla? On je tamo – predložio je Domeniko. – Dobro, neka Karlovi ljudi kopaju koliko god je moguće. Moram da pronađem način da se ona pojavi ovde što pre. – Ne moraš tražiti način. – Pogledao sam prema vratima, odakle je dopirao ženski glas. Okrenuo se i Domeniko. – Ovde sam. – Nasmejana Ana je išla u našem pravcu. Njene duge noge u previsokim štiklama dosezale su do neba. Jebote, opsovao sam u sebi. Potpuno sam zaboravio na nju. – Ostaviću vas. – Domeniko je ustao sa glupim osmehom i krenuo prema izlazu. – Ja ću se pobrinuti za ono o čemu smo razgovarali, a sutra ćemo to završiti – dodao je. Plavuša mi je prišla. Nogom je nežno razdvojila moja kolena. Mirisala je kao i obično – fenomenalno, na kombinaciju seksa i moći. Podvila je tesnu koktel haljinu od crne svile i sela je na mene, gurajući mi jezik u usta bez upozorenja. – Udari me – zamolila me je grizući mi usnu, a pičkicom se trljala o šlic mojih pantalona. – Jako! Lizala je i grizla mi uvo, a ja sam gledao u fotografije razbacane po stolu. Skinuo sam olabavljenu kravatu i ustao, povlačeći Anu na pod. Okrenuo sam je i vezao joj oči. Nasmešila se dok je oblizivala donju usnu. Napipavala je rukom sto. Široko je razmakla noge i legla na hrastov sto, moćno izbacujući guzu. Bila je bez gaćica. Prišao sam joj otpozadi i snažno je pljesnuo dlanom. Glasno je vrisnula i širom otvorila usta. Zbog pogleda na fotografije razbacane po stolu i činjenice da je Dama bila na ostrvu, kurac mi je postao tvrd kao stena. – O, da – zarežao sam, trljajući njen vlažni razdeljak, ne skidajući pogled sa Laurinih slika. Podigao sam je za vrat i pokupio sve papire koje je prekrila svojim telom, a zatim sam je ponovo stavio na sto, podižući joj ruke visoko iznad glave. Namestio sam fotografije tako da gledam u njih. Posedovati ženu sa slika – trenutno nisam želeo ništa više. Bio sam spreman da svršim svakog trenutka. Brzo sam skinuo pantalone. Stavio sam dva prsta u Anu, a ona je zastenjala, izvijajući se

ispod mene. Bila je uska, mokra i izuzetno vruća. Kružio sam prstima po njenom klitorisu, a ona se još čvršće uhvatila za radni sto na kome je ležala. Levom rukom sam je uhvatio za vrat, a desnom je udario i osetio neopisivo olakšanje. Još jednom sam pogledao sliku i udario je još jače. Moja devojka je vrištala, a ja sam je tukao kao da će je to naterati da se pretvori u Lauru. Guza joj je bila skoro ljubičasta. Sagnuo sam se i počeo da je ližem, bila je vruća i pulsirala je. Razdvojio sam joj guzove i počeo da idem jezikom po njenoj slatkoj rupici, a pred očima mi je bila moja Dama. – Da – tiho je zastenjala. Moram da imam Lauru, moram da je imam celu, pomislio sam dok sam ustajao i nabijao Anu na sebe. Savila je leđa i nakon nekog vremena pala na sto mokra od znoja. Jako sam je jebao stalno gledajući Lauru. Uskoro. Uskoro će me te crne oči gledati dok bude klečala preda mnom. – Kučko! – Stisnuo sam zube, osećajući kako se Anino telo koči. Snažno i agresivno sam ulazio u nju, ne obraćajući pažnju na to da ju je preplavio orgazmički talas. Nije me bilo briga. Laurine oči mi nisu dale da prekinem, a istovremeno nisam mogao više da izdržim. Trebalo mi je da osetim više, jače. Izvadio sam kurac iz Ane i određenim pokretom ga gurnuo u njen uski čmarić. Iz grla joj je izleteo divlji krik bola i zadovoljstva. Osetio sam kako se cela stiska oko mene. Kurac mi je eksplodirao, a pred očima mi je bila moja Dama.

8 sati ranije Zvuk budilnika mi je bukvalno prodro u mozak. – Ustaj, ljubavi, već je devet sati. Moramo biti na aerodromu za sat vremena, kako bi danas po podne otpočeo sicilijanski odmor. Spremaj se! – Martin je stajao na pragu spavaće sobe sa širokim osmehom. Nevoljno sam otvorila oči. Kakva divljačka ideja, leteti u ovo doba noći, pomislih. Još od pre nekoliko nedelja, kad sam dala otkaz na poslu,

dan je potpuno izgubio razmere. Išla sam u krevet prekasno, budila sam se prekasno i najgore je bilo što nisam ništa morala, a mogla sam sve. Predugo sam bila zaglavljena u močvari hotelijerstva i kad sam konačno dočekala željeni položaj direktorke prodaje, dala sam otkaz jer sam izgubila volju za radom. Nikad nisam mislila da ću sa dvadeset i devet godina reći da mi je dosta, ali baš tako je bilo. Rad u hotelu mi je pružao zadovoljstvo i ispunjenje i omogućavao je da moj bujni ego raste. Kad god bih pregovarala o velikim ugovorima, drhtala bih od uzbuđenja, a kada bih pregovarala sa starijim i manipulativnijim ljudima, ludela bih od sreće, posebno kada sam pobeđivala. Svaka pobeda u finansijskim bitkama davala mi je osećaj superiornosti i smirivala sujetnu stranu mog karaktera. Neko bi mogao reći da je to glupo, ali za devojku iz malog grada koja nije završila fakultet, dokazivanje svima u okruženju bilo je prioritet. – Laura, želiš li kakao ili čaj sa mlekom? – Martine, molim te! Noć je! – Okrenula sam se na drugu stranu i pokrila glavu jastukom. U spavaću sobu je dopiralo jarko avgustovsko sunce. Martin nije voleo mrak, zato ni na prozorima spavaće sobe nije bilo roletni. Tvrdio je da ga mrak čini depresivnim, što je bilo lakše od kafe u Starbaksu. Prozori su bili na istočnoj strani i baš u inat, svakog jutra mi je smetalo sunce. – Napravio sam kakao i čaj sa mlekom. – Zadovoljan sobom, Martin je stajao na vratima spavaće sobe sa čašom hladnog pića i šoljom vrućeg. – Napolju je stotinak stepeni, mislim da ćeš pre odabrati hladno piće – rekao je i dao mi je čašu, podižući jorgan. Besna, pridigla sam se iz svoje jazbine. Ionako sam znala da me to neće proći. Martin je stajao nasmejan; već je ujutru bio tako pun energije. Bio je ogroman čovek ćelave glave – takve ljude su u mom gradu zvali „vratovi“. Ali nije imao ničeg zajedničkog s takvim momcima osim fizičkog izgleda. Bio je najbolji čovek kojeg sam upoznala u životu. Imao je svoju firmu i svaki put kad bi zaradio više novca, veliku količinu bi davao domovima za nezbrinutu decu, govoreći: „Bog mi je dao i to ću podeliti.“ 12

Imao je plave oči, dobre i pune topline, velik, svojevremeno polomljen nos – pa, ipak nije uvek bio pametan i pristojan, imao je pune usne koje sam na njemu najviše volela i divan osmeh koji me je mogao razoružati u sekundi kada sam upadala u ludilo. Njegove ogromne podlaktice bile su ukrašene tetovažama, zapravo mu je bilo tetovirano celo telo osim nogu. Bio je ogroman, težak preko sto kilograma, čovek s kojim sam se uvek osećala sigurno. Izgledala sam groteskno pored njega – ja i mojih sto šezdeset i pet centimetara visine, pedeset kilograma težine. Celog života mi je majka govorila da se bavim sportom, tako da sam trenirala sve što sam mogla, ali je to sve kratko trajalo, isprobala sam verovatno sve: od brzog hoda do karatea. Zahvaljujući tome, moja figura je bila veoma fit za razliku od građe mog muškarca, moj stomak je bio tvrd i ravan, noge mišićave, zadnjica zategnuta i isturena – simbol milion čučnjeva koji su tome doprineli. – Ustajem sad – rekla sam, ispijajući svoj ukusni, hladni kakao. Spustila sam čašu i krenula prema kupatilu. Kada sam stala ispred ogledala, shvatila sam koliko mi je potreban odmor. Moje skoro crne oči bile su tužne i rezignirane, ali nedostatak zanimanja mi je uzrokovao apatiju. Smeđa kosa se razletela niz moje mršavo lice i padala mi na ramena. U mom slučaju, njena dužina je bila znatan uspeh jer obično nije prelazila petnaest centimetara. U normalnim okolnostima smatrala bih sebe zaista dobrom ribom, ali nažalost ne sada. Bila sam opterećena sopstvenim ponašanjem, nesklonošću poslu i nedostatkom ideja za dalje. Moj profesionalni život je uvek uticao na moje samopouzdanje. Bez vizitkarte u novčaniku i poslovnog telefona imala sam utisak da ne postojim. Oprala sam zube, pričvrstila kosu ukosnicama, stavila maskaru preko trepavica i zaključila da je to dovoljno od mene za danas. I jeste bilo dovoljno jer sam pre izvesnog vremena zbog lenjosti uradila trajnu šminku obrva, očiju i usana, što mi je omogućavalo dugo spavanje, ograničavajući jutarnje posete kupatilu na minimum. 13

Uputila sam se ka garderoberu po odeću koju sam spremila juče. Bez obzira na raspoloženje i stvari na koje nisam imala uticaja, morala sam da budem savršeno obučena. U odgovarajućoj odeći odmah sam se osećala bolje i činilo mi se da se to i vidi. Majka mi je stalno ponavljala da žena čak i kad pati treba da bude lepa, a ako moje lice nije moglo biti tako privlačno kao inače, onda je sa njega trebalo odvući pažnju. Za putovanje sam izabrala kratak sorts od svetlog teksasa, belu široku majicu, iako je napolju bilo trideset stepeni već u devet ujutru i laganu pamučnu jaknu sive boje. Uvek sam se smrzavala u avionu iako se prethodno skuvam. Barem će vazduh biti kolikotoliko prijatan za nekog ko se plaši leta. Obula sam sivo-bele patike sa potpeticom kreatorke Izabel Maran i bila sam spremna. Ušla sam u dnevnu sobu povezanu s kuhinjom. Unutrašnjost je bila moderna, hladna i gruba. Zidovi su bili obloženi crnim staklom, bar je bio osvetljen LED sijalicama, a umesto stola – kao u uobičajenim domovima – bio je samo pult sa dve kožne stolice. Ogromna siva ugaona garnitura u sredini nagoveštavala je da vlasnik nije siromašan. Veliki akvarijum je odvajao spavaću sobu od dnevne sobe. Ženska ruka uopšte nije bila potrebna. Savršeno je bilo za večitog neženju kakav je bio gospodar i vlasnik ove kuće. Martin je, kao i uvek, sedeo za računarom. Nije bilo važno šta je radio: da li je radio ili zapošljavao nekoga ili jednostavno gledao film na TV-u, njegov računar kao njegov najbolji prijatelj uvek je bio neodvojiv deo njegovog bića. Izluđivalo me je to, ali nažalost, tako je bilo od početka, te nisam sebi davala za pravo da to promenim. Čak sam se i sama pre više od godinu dana našla u njegovom životu zahvaljujući tom uređaju, tako da bi bilo licemerno kada bih mu odjednom rekla da ga se odrekne. To je bio februar i više od pola godine nisam bila u vezi, što je vrlo čudno. Već mi je to dosađivalo, a možda me je više nervirala usamljenost, te sam odlučila da napravim profil na aplikaciji za upoznavanje, što mi je donosilo mnogo radosti i dodatno podizalo moje visoko samopouzdanje. U toku jedne neprospavane noći, preturajući po profilima stotine muškaraca, nabasala sam na Martina, koji je tražio ženu 14

koja će jednom zasvagda ispuniti njegov svet. Iznenađujuće je kako je sitna devojčica ukrotila tetovirano čudovište. Naša veza je bila neobična, oboje smo imali vrlo jake i eksplozivne karaktere, oboje smo imali intelekt i veliko znanje u oblastima naše profesije. To nas je međusobno privlačilo, intrigiralo i impresioniralo. U ovoj vezi jedino su nedostajale životinjska privlačnost i strast koja nikada nije eksplodirala među nama. Kako je Martin to jednom eufemistički opisao: „on se već u svom životu najebao“. Ja sam, s druge strane, bila kipući vulkan seksualne energije, gde sam oslobođenje nalazila u skoro svakodnevnoj masturbaciji. Ali bilo mi je dobro s njim, osećala sam se sigurno i mirno, a to mi je bilo mnogo vrednije od seksa. Ili sam bar tako mislila. – Ljubavi, spremna sam, samo mi je potrebno neko čudo da zatvorim kofer i možemo da idemo. Uz smeh, Martin je ustao od računara, spakovao ga u torbu i krenuo prema mom prtljagu. – Snaći ću se već nekako, dušo – rekao je pritiskajući kofer u koji sam lagano mogla ja da se smestim. – Svaki put repriza: višak prtljaga, trideset pari cipela i besmisleno nošenje pola garderobera, a obući ćeš verovatno deset posto onoga što si ponela. Iskreveljila sam se i prekrstila ruke na grudima. – Ali imam izbor! – setila sam se, stavljajući naočare. Na aerodromu sam, kao i uvek, osetila nezdravo uzbuđenje, tačnije strah jer sam zbog svoje klaustrofobije mrzela da letim. Pored toga, nasledila sam mamin pesimizam, stoga sam svuda osećala kako me smrt vreba, a leteća limenka s motorima nikada nije budila poverenje u meni. U svetloj sali polaznog terminala čekali su nas Martinovi prijatelji koji su izabrali lokaciju našeg odmora. Karolina i Mihal su bili dugogodišnji par, planirali su da se venčaju, ali na planiranju su se zaustavili. On je bio tip šarmera, pripovedača, kratko ošišan, preplanuo, prilično zgodan momak plavih očiju i svetloplave kose. Zanimale su ga samo ženske grudi, što uopšte nije krio. A ona je bila visoka, dugonoga brineta nežnih devojačkih crta. Na prvi pogled ništa posebno, ali kada se više obrati pažnja, ispostavilo bi se da je jako zanimljiva. Uspešno je 15

ignorisala Mihalove muške nagone. Pitala sam se kako to uspeva. Ja sa svojom ljubomorom ne bih uspela sa momkom čija se glava samo okreće za ženama, poput periskopa podmornice koji traži neprijatelja. Progutala sam dve tablete za smirenje kako bih izbegla paniku i kako se ne bih osramotila. Imali smo presedanje u Rimu. Tamo smo čekali sat vremena i hvala bogu, još jedan direktan jednočasovni let do Sicilije. Poslednji put kada sam bila u Italiji imala sam šesnaest godina, i od tada nemam baš najbolje mišljenje o tamošnjim ljudima. Italijani su bili glasni, uporni i nisu govorili engleski. Dok je za mene engleski bio poput maternjeg. Čak sam i razmišljala na engleskom nakon toliko godina provedenih u hotelima. Kada smo konačno sleteli na aerodrom u Kataniji, sunce je već zalazilo. Lik iz radnje za iznajmljivanje automobila zaista je sporo usluživao mušterije, bili smo zaglavljeni u redu sat vremena. Nervoza gladnog Martina teško mi je padala, tako da sam odlučila da razgledam okolinu, u kojoj nije bilo bogzna šta da se vidi. Izašla sam iz klimatizovane zgrade i osetila ogromnu vrućinu. U daljini se čula Etna, koja se pušila. Ovaj prizor me je iznenadio, iako sam znala da je ovaj vulkan aktivan. Dok sam hodala podignute glave, nisam primetila da se trotoar završava i pre nego što sam se orijentisala, stvorio se preda mnom ogroman Italijan o kojeg se umalo nisam spotakla. Stala sam pet centimetara od čovekovih leđa, a on se nije ni trznuo, kao da nije ni primetio da sam umalo pala na njega. Iz zgrade aerodroma žurno su izlazili momci u crnim odelima, a ovaj je izgledao kao da ih je pratio. Nisam sačekala da prođu, samo sam se okrenula i krenula nazad prema zgradi za iznajmljivanje automobila, moleći se da je auto spreman. Kad sam stigla do zgrade, proletela su tri crna džipa pored mene, a ovaj u sredini kao da je usporio dok me je obilazio, ali kroz tamne prozore se ništa nije moglo videti unutra. – Laura! – čula sam kako viče Martin, koji je u ruci držao ključeve automobila. – Gde se vucaraš, idemo!

Hilton Đardini Naksos dočekao nas je ogromnom vazom u obliku glave u kojoj su bili ogromni beli i ružičasti ljiljani. Njihov miris se širio u impozantnom holu, bogato ukrašenim zlatom. – Sjajno, ljubavi. – Okrenula sam se sa osmehom ka Martinu. – Baš nekako u stilu Luja XVI. Pitam se da li će u sobi biti kada sa lavljim šapama. Svi smo prasnuli u smeh jer se činilo da je cela naša četvorka imala identične utiske. Hotel nije bio luksuzan kao što bi trebalo da bude, s obzirom na to da je pripadao lancu Hilton. Imao je mnogo nedostataka koje je moje specijalističko oko odmah opazilo. – Važni su udoban krevet, votka i lepo vreme – dodao je Mihal – ostalo nije važno. – Da, zaboravila sam da je ovo još jedno patološko putovanje, osećam se ozlojeđeno što nisam alkoholičar poput vas – oglasila sam se izveštačeno sa kiselim izrazom lica. – Gladna sam, poslednji put sam jela u Varšavi. Možemo li požuriti i otići u grad na večeru? Već osećam ukus pice i vina u ustima. – Reče nealkoholičarka zavisna od vina i šampanjca – rekao je Martin oštro, zagrlivši me. Mrtvi gladni, izuzetno brzo smo raspakovali kofere i već za petnaest minuta smo se našli u hodniku između naših soba. Nažalost, sa tako malo vremena nisam bila u stanju da se spremim za izlazak kako treba, ali dok sam išla ka sobi, preispitivala sam u sebi sadržaj kofera. Misli su mi kružile oko stvari koje su najlaganije za oblačenje nakon putovanja. Zaustavile su se na crnoj dugačkoj haljini sa metalnim bretelama ukrštenim na leđima, crnim japankama uz to, kožnoj torbi sa resicama u istoj boji, zlatnom satu i ogromnim zlatnim minđušama. U žurbi sam našminkala oči crnim krejonom, dodala malo maskare na trepavice, popravljajući ono što je ostalo na njima posle putovanja, i lagano napuderisala lice. Izlazeći sam zgrabila sjaj za usne sa zlatnim šljokicama i pokretom „napamet, bez ogledala“ namazala usne.

Karolina i Mihal su me iznenađeno pogledali na hodniku. Bili su u potpuno istoj odeći u kojoj su putovali. – Laura, reci mi, kako je moguće da si stigla da se presvučeš, našminkaš i izgledaš kao da si se ceo dan spremala za taj izlazak? – promrmljala je Karolina na putu do lifta. – Pa... – Slegla sam ramenima. – Vi imate talenat da pijete votku, a ja mogu da se celog dana pripremam u mislima kako bih u realnih petnaest minuta bila spremna. – Dobro, završite sa zezanjem i pođimo da pijemo – viknuo je Martin odlučnim tonom. Nas četvoro se uputilo kroz recepciju hotela do izlaza. Đardini Naksos je noću bio lep i živopisan. Uske uličice su vrvele životom i muzikom, tu je bila omladina, kao i majke sa decom. Sicilija je oživljavala tek noću jer je danju vrućina bila nepodnošljiva. Stigli smo do pristanišnog i najmnogoljudnijeg dela grada u ovo vreme. Duž šetališta se protezalo na desetine restorana, barova i kafića. – Umreću od gladi ovog trenutka, srušiću se ovde i više neću ustati – rekla je Karolina. – A mene će ubiti nedostatak alkohola u krvi. Pogledajte ovo mesto, biće idealno za nas. – Mihal je pokazao prstom na restoran na plaži. Tortuga je bio elegantan restoran sa belim foteljama, sofama iste boje i staklenim stolovima. Svuda su bile zapaljene sveće, a na krovu su bile ogromne svetle zavese od platna za jedrenje, koje su talasajući se na vetru ostavljale utisak da ceo restorančić lebdi u vazduhu. Separee sa stolovima odvajale su debele drvene bale za koje je bila pričvršćena improvizovana platnena struktura krova. Lagano, sveže i magično mesto vrvelo je od ljudi uprkos prilično visokim cenama. Martin je dozvao rukom konobara i nakon nekog vremena i za nekoliko evra udobno smo sedeli na sofama, prelistavajući jelovnik. Ja i moja haljina nismo se stopile sa okolinom. Imala sam utisak kao da svi gledaju isključivo u mene, jer u svoj toj belini sijam poput crne sijalice.

– Osećam da me posmatraju, ali ko je mogao da zna da ćemo jesti u loncu mleka – šaputala sam Martinu sa glupim osmehom koji se donekle izvinjavao. Ispitivački je razgledao oko sebe, nagnuo se prema meni i šapnuo: – Imaš maniju proganjanja, dušo, osim toga, neka zure, izgledaš prelepo. Ponovo sam pogledala i mada naizgled niko nije obraćao pažnju na mene, osećala sam kao da me neko sve vreme posmatra. Odgurnula sam od sebe još jednu mentalnu bolest koju sam nasledila od mame. Pronašla sam u jelovniku omiljenu hobotnicu na žaru, dodala sam uz to ružičasti proseko i već sam bila spremna da naručim. Konobar, iako Sicilijanac, bio je i Italijan, što je značilo da ne možemo da očekujemo demona brzine i da ćemo sačekati neko vreme pre nego što odluči da dođe kod nas kako bi primio narudžbinu. – Moram u toalet – rekla sam, gledajući s jedne strane na drugu. U uglu, pored prelepog, drvenog šanka, nalazila su se mala vrata, te sam krenula prema njima. Prošla sam kroz njih, ali nažalost, iza njih su bile samo kuhinjske krpe. Okrenula sam se kako bih se vratila, i onda sam svom snagom udarila osobu koja je stajala ispred mene. Zastenjala sam kad mi se glava sudarila sa tvrdim muškim trupom. Namrštena, trljajući čelo, podigla sam pogled. Stajao je preda mnom visok, zgodan Italijan. Da ga nisam već negde videla? Njegov ledeni pogled me je sasekao. Nisam mogla da se pomerim dok me je tako gledao gotovo potpuno crnim očima. Bilo je u njemu nečeg što me je toliko uplašilo da sam u sekundi bila kao prikovana za zemlju. – Mora da si se izgubila – rekao je lepim, tečnim engleskim jezikom sa britanskim akcentom. – Pomoći ću ti ako mi kažeš šta tražiš. Nasmešio mi se svojim belim ravnim zubima, stavio ruku između mojih lopatica, dodirujući mi golu kožu i ispratio me do vrata koja su me ovde dovela. Kad sam osetila njegov dodir, drhtaj mi je prošao kroz telo, što mi je otežavalo hodanje. Bila sam toliko ošamućena da uprkos svim naporima nisam mogla da izustim ni reč engleskog. Samo sam se nasmešila, tačnije napravila grimasu, i krenula prema Martinu, jer sam 19

zbog tih emocija potpuno zaboravila zbog čega sam ustala sa sofe. Kad sam stigla do stola, društvo se nalivalo alkoholom – popili su prvu turu i već su naručivali drugu. Pala sam na sofu, zgrabila čašu proseka i ispraznila je u jednom gutljaju. U međuvremenu, ne odmičući je od usta, dala sam konobaru jasan znak da mi treba dopuna. Martin me je veselo pogledao. – Pijanica! I posle ja imam problem sa alkoholom. – Nekako sam izuzetno žedna – odgovorila sam blago ošamućena prebrzo ispijenim pićem. – Izgleda da se dešavaju neke čarolije u toaletu, pošto je poseta tamo tako uticala na tebe, patološka curo moja. Na ove reči sam se nervozno osvrnula, tražeći Italijana koji je učinio da mi kolena klecaju kao kad sam prvi put vozila motor, nakon što sam dobila vozačku dozvolu A kategorije. Bilo bi lako pronaći ga u belilu jer je bio obučen kao ja, uopšte se nije utapao u okolinu. Crne, šire lanene pantalone, crna košulja ispod koje viri drvena brojanica i mokasine bez pertli iste boje. Iako sam ga videla samo na trenutak, dobro sam upamtila ovaj prizor. – Laura! – Mihalov glas me je prekinuo u potrazi. – Ne merkaj više sve ove ljude, samo pij. Nisam čak ni primetila da se na stolu pojavila još jedna čaša penušavog pića. Odlučila sam da polako pijuckam ružičastu tečnost, iako sam imala želju da je nalijem u sebe kao prethodnu čašu jer su mi noge i dalje drhtale. Poslužena nam je hrana, na koju smo pohlepno nasrnuli. Hobotnica je bila savršena; dodatak je bio samo slatki paradajz. Martin je jeo džinovsku lignju, vešto isečenu i rasutu po tanjiru s dodatkom belog luka i korijandera. – Prokletstvo – viknuo je Martin, pridižući se sa bele sofe. – Da li znate koliko je sati? Već je prošlo dvanaest, dakle, Laura! „Danas nam je divan dan, divan dan…“ I drugi par je ustao sa mesta i počeli su da mi pevaju rođendansku pesmu, glasno i u veoma poljskom stilu. Gosti restorana su ih radoznalo pogledali, a zatim su se pridružili horu pevajući na italijanskom. U restoranu su se širili glasni aplauzi, a ja sam želela da 20

propadnem u zemlju. Za mene je to bila jedna od najomraženijih pesama. Verovatno ne postoji niko kome bi se svidela, verovatno zato što niko ne zna šta da radi dok traje – pevati, pljeskati, smeškati se svima? Bilo kakvo rešenje je loše i svaki put čovek izgleda kao potpuni idiot. S veštački pijanim osmehom, ustala sam sa sofe i mahnula svima, saginjući se dopola i zahvaljujući im se na željama. – Morao si to da mi uradiš, je li? – odbrusila sam Martinu sa osmehom. – Podsećanje na to da sam stara uopšte nije lepo. Osim toga, da li su svi ovi ljudi morali da učestvuju u tome? – Ma daj, ljubavi, istina boli. Kao odštetu i za početak današnje proslave, naručio sam tvoje omiljeno piće. – Kad je završio s govorom, pojavio se konobar držeći kofu za šampanjac, moet šandon roze i četiri čaše. – Obožavam! – povikala sam skačući na sofi i pljeskajući rukama poput devojčice. Moja radost nije izmakla pažnji konobara, koji mi se smeškao ostavljajući na sto kofu sa već napola prosutom bocom. – Pa, u tvoje zdravlje! – rekla je Karolina, podigavši čašu. – Za tebe, da nađeš ono što tražiš, da imaš to što poželiš, i da budeš tamo gde zamisliš. Srećan rođendan! Kucnuli smo se čašama i ispraznili ih do dna. Kad smo ispili flašu, već sam zaista morala u toalet – ovog puta sam odlučila da ga pronađem uz pomoć posluge. Konobar je pokazao pravac u kojem je trebalo da idem. Posle dvanaest sati restoran je postao noćni klub. Šareno osvetljenje je potpuno promenilo prirodu ovog mesta. Bela, elegantna i gotovo sterilna unutrašnjost odranije, sada je eksplodirala bojama. Odjednom je belilo imalo sasvim drugačiji smisao, zbog njega je svetlo moglo da da dvorani bilo koju boju. Probijala sam se kroz gomilu prema toaletu kad me je opet obuzeo onaj neobični osećaj da me neko posmatra. Stala sam i ispitivački razgledala okolinu. Na uzvišenju, naslonjen na gredu jednog separea, stajao je muškarac obučen u crno i opet me je ledio očima. Merkao me je od glave do pete mirno i bez emocija. Izgledao je kao tipičan Italijan, mada je bio najnetipičniji muškarac kojeg sam videla u 21

životu. Crna kosa mu je neposlušno padala na čelo, lice mu je krasila negovana bradica od nekoliko dana, a njegove usne su bile pune i jasno definisane – kao da su stvorene za pružanje blaženstva ženi. Pogled mu je bio hladan i prodoran, poput divlje životinje koja se sprema da napadne. Videvši ga samo izdaleka, shvatila sam da je prilično visok. Primetno je bio viši od žena koje su stajale u blizini, tako je morao imati oko sto devedeset centimetara. Ne znam koliko dugo smo se gledali; imala sam osećaj kao da je vreme stalo. Iz omamljenosti me je prenuo muškarac koji me je udario u rame prolazeći kraj mene. Pošto sam se od tog gledanja ukočila kao daska, zavrtela sam se na jednoj nozi i pala sam na zemlju. – Jesi li dobro? – upitao je Crni, koji je poput duha stvorio pored mene. – Da nisam svojim očima video da ga nisi ti udarila, pomislio bih da je naletanje na strance tvoj način privlačenja pažnje. Snažno me je uhvatio za lakat i podigao. Bio je iznenađujuće snažan, učinio je to s lakoćom, kao da uopšte nisam teška. Ovog puta sam se sabrala, a alkohol koji mi je buktao u krvi dao mi je hrabrosti. – A ti si uvek podrška i dizalica? – uzvratila sam, pokušavajući da mu uručim najhladniji pogled koji sam mogla da pripremim. Odmaknuo se i dalje ne skidajući pogled s mene. Gledao me je celu, kao da ne može da poveruje da sam stvarna. – Gledaš me celo veče, zar ne? – upitala sam iznervirano. Imam maniju proganjanja, ali me moj osećaj nikad ne izneveri. Muškarac se nasmešio kao da mu se rugam. – Gledam klub – odgovorio je. – Kontrolišem poslugu, proveravam da li su gosti zadovoljni, tražim žene kojima je potrebna podrška ili dizalica. Njegov odgovor me je zabavio i zbunio u isto vreme. – Pa hvala ti što si me podigao i želim ti prijatno veče. – Uputila sam mu provokativan pogled i krenula prema toaletu. Kad je ostao pozadi, laknulo mi je. Barem ovog puta nisam ispala potpuna kretenka i mogla sam da progovorim. – Vidimo se, Laura – čula sam iza sebe.

Kad sam se okrenula, iza mene je već bila samo gomila koja se zabavljala, Crni je nestao. Kako je znao moje ime? Da li je slušao naše razgovore? Nije mogao biti tako blizu, videla bih ga, osetila. Karolina me uhvati za ruku. – Dođi, jer nikad u životu nećeš stići do tog toaleta, a mi ćemo biti zauvek zaglavljene ovde. Kad smo se vratile za sto, na staklenom pultu je bila još jedna boca moeta. – Ljubavi, vidim da imamo danas bogat rođendan – dobacila sam smejući se. – Mislio sam da si ti ovo naručila – rekao je iznenađeni Martin. – Već sam platio i hteli smo da idemo dalje. Razgledala sam klub. Znala sam da flaša nije ovde slučajno i da on i dalje gleda. – To je verovatno poklon od restorana. Sigurno nisu mogli da postupe drugačije posle takve horske rođendanske pesmice – zasmejala se Karolina. – Kad je već ovde, popijmo ga. Nemirno sam se vrpoljila na sofi do kraja boce, pitajući se ko je taj čovek obučen u crno, zašto me je tako gledao i kojim čudom je znao moje ime. Ostatak večeri smo proveli lutajući od kluba do kluba. Vratili smo se u hotel kada je već svanulo. Probudila me je užasna glavobolja. Pa da... Moet. Dopao mi se šampanjac, ali mamurluk od njega bukvalno mi pravi eksploziju u lobanji. Ko se normalan njime opija? Sa ostatkom snage sam ustala iz kreveta i stigla do kupatila. Pronašla sam neke tablete protiv bolova u neseseru, progutala sam tri i vratila se ispod pokrivača. Kad sam se probudila nakon nekoliko sati, Martina nije bilo pored mene, glavobolja je prošla, a kroz otvoren prozor čula sam zvuke zabave na bazenu. Na odmoru sam, tako da moram da ustanem i da se sunčam. Pripremljena ovom mišlju, na brzinu sam se istusirala, uskočila u kupaći kostim i za pola sata sam bila spremna za sunčanje.

Mihal i Karolina su pijuckali flašu hladnog vina, izležavajući se pored bazena. – Lek – rekao je Mihal, pružajući mi plastičnu čašu. – Izvini što je plastična, ali znaš, pravila. Vino je bilo ukusno, hladno i nije bilo suvo, tako da sam ispila čašu odjednom. – Jeste li videli Martina? Probudila sam se, a njega nije bilo. – Radi u recepciji hotela, internet u sobi je bio preslab – objasnila je Karolina. Pa da, kompjuter – najbolji prijatelj, posao – omiljena ljubavnica, pomislila sam smeštajući se u ležaljku. Ostatak dana provela sam sama u društvu zagrljenih verenika. S vremena na vreme Mihal je prekidao ovaj ljubavni preludijum izjavom: „Kakve sise!“ – Zašto ne bismo ručali? – upitao je. – Idem po Martina, kakav je to odmor kad on stalno sedi i bulji u ekran. Ustao je sa ležaljke, navukao majicu i krenuo prema ulazu u hotel. – Ponekad mi ga je dosta. – Okrenula sam se ka Karolini, a ona me je pogledala i izbuljila oči. – Nikad neću biti najvažnija. Važnija od posla, od drugova, od zadovoljstva. Imam utisak da je sa mnom jer nema druga i bolja posla i tako mu je zgodno. To je malo kao posedovanje psa – pomaziš ga kad hoćeš, kad si raspoložen, igraš se s njim, ali kad ne želiš njegovo društvo, jednostavno ga oteraš jer je on tu za tebe, a ne ti za njega. Martin češće razgovara sa kolegama na Fejsbuku nego sa mnom kod kuće, da ne govorim o krevetu. Karolina se okrenula na bok i naslonila na lakat. – Znaš, Laura, tako je to u vezama, želja s vremenom nestaje. – Ali ne posle godinu i po dana... uistinu, godina i po. Jesam li ja grbava? Nešto nije u redu sa mnom? Da li je pogrešno što jednostavno želim da se jebem? Karolina skoči iz ležaljke smejući se i povuče me za ruku.

– Mislim da nam treba piće jer ništa nećeš promeniti time što se brineš. Pogledaj gde smo! Predivno je, a ti si mršava i lepa. Zapamti – ako ne ovaj, onda drugi. Dođi. Navukla sam laganu cvetnu tuniku, od marame sam napravila turban, prekrila oči zavodljivim naočarima Ralfa Lorena i pratila Karolinu do bara u holu. Moja saputnica je otišla u sobu da ostavi torbu i da sazna kakva je situacija sa ručkom jer nismo našle partnere u holu. Prišla sam baru i prizvala rukom šankera. Tražila sam dve čaše hladnog proseka. O da, svakako mi je to bilo potrebno. – To je sve? – začula sam muški glas iza leđa. – Mislio sam da tvoje nepce služi samo za moet? Okrenula sam se i ukočila ne pomerajući se. Opet je stajao preda mnom. Danas nisam mogla da kažem za njega da je crn. Imao je na sebi lanene pantalone prljavobele boje i svetlu raskopčanu košulju koja je idealno odgovarala njegovoj potamneloj koži. Skinuo je naočare i ponovo me je presekao ledenim pogledom. Na italijanskom se obratio šankeru, koji me je potpuno ignorisao sve dok se on nije pojavio, a sad je stajao uspravno i čekao narudžbinu mog progonitelja. Skrivena iza tamnih naočara, bila sam tog dana sam izuzetno hrabra, izuzetno besna i izuzetno mamurna. – Zašto imam utisak da me pratiš? – pitala sam prekrstivši ruke na grudima. Podigao je desnu ruku i polako mi je spustio naočare kako bi mi video oči. Osetila sam se kao da mi je uzeo štit, kao da sam ostala bez odbrane. – To nije utisak – rekao je gledajući mi duboko u oči. – To takođe nije ni slučajnost. Srećan ti dvadeset deveti rođendan, Laura. Neka ova godina koja dolazi bude najbolja u tvom životu – šapnuo je i nežno me poljubio u obraz. Bila sam tako zbunjena da nisam mogla da izustim nijednu reč. Otkud je znao koliko imam godina? I kako me je, dovraga, pronašao u drugom delu grada? Šankerov glas mi je prekinuo bujicu misli; okrenula sam se prema njemu. Stavljao je flašu ružičastog moeta ispred mene i mali šareni kolačić sa upaljenom svećicom na vrhu. 25

– Sranje! – Okrenula sam se ka Crnom, koji je bukvalno nestao bez traga. – Pa lepo – rekla je Karolina, prilazeći ka šanku. – Trebalo je da bude jedna čaša, a završilo se sa flašom šampanjca. Slegnula sam ramenima i nervozno pregledala hol u potrazi za Crnim, ali kao da je propao u zemlju. Izvadila sam iz novčanika kreditnu karticu i dala je šankeru. Lomeći jezik sa engleskim, odbio da naplati tvrdeći da je račun već izmiren. Karolina ga je obdarila blistavim osmehom, zgrabila kofu s flašom i krenula prema bazenu. Dunula sam svećicu koja je sve vreme bila upijena na kolačiću i krenula za njom. Bila sam besna, zbunjena i zaintrigirana. U mojoj glavi su se kovitlali različiti scenariji u vezi s misterioznim muškarcem. Prva stvar koju mi je mozak nagoveštavao bila je teorija da je on perverznjak. Međutim, nije se sasvim slagala sa slikom divnog Italijana koji radije beži od obožavateljici, a ne prati ih. Sudeći po cipelama i Armiranoj odeći koju je svaki put imao na sebi, nije bio siromašan. I spominjao je nešto o proveravanju zadovoljstva gostiju u restoranu. Dakle, druga prirodna teorija je bila da je upravnik mesta gde smo bili. Ali šta je radio u hotelu? Odmahnula sam glavom kao da želim da se otresem viška misli i posegnula za čašom. Zašto je mene uopšte briga?, pomislila sam otpivši gutljaj. Sigurno je to bila apsolutna slučajnost, a ja sam utripovala nešto. Kad smo ispraznile flašu, pojavili su se i naši partneri. Bili su raspoloženi. – Šta sad, ručak? – upitao je zadovoljno Martin. Ispijeni šampanjac, i današnji i jučerašnji, zujao mi je u glavi. Bila sam besna zbog njegove bezbrižnosti i oplela sam: – Martine, jebem mu sve! Rođendan mi je, a ti nestaješ na ceo dan, nije te briga šta radim ni kako se osećam, a sada se pojavljuješ i kao da se ništa nije dogodilo, pitaš za ručak? Dosta mi je! Dosta mi je toga da bude uvek onako kako ti želiš, da uvek bude onako kako ti kažeš i da nikad nisam najvažnija u bilo kojoj situaciji. A ručak je bio pre nekoliko sati, sada je već vreme za večeru!

Zgrabila sam tuniku, torbu i skoro trčećim korakom krenula ka vratima recepcije hotela. Protrčala sam kroz hodnik i našla se na ulici. Osetila sam kako mi u oči navire poplava suza koja će se uskoro izliti. Stavila sam naočare i krenula napred. Ulice Đardinija bile su živopisne. Duž trotoara je raslo drveće u cvatu, zgrade su bile lepe i lepo održavane. Nažalost, u ovom stanju duha nisam umela da uživam u lepoti mesta u kom sam se našla. Osećala sam se usamljeno. U jednom trenutku sam shvatila da mi niz obraze teku suze, a ja skoro da trčim jecajući – kao da želim od nečega da pobegnem. Sunce je postajalo narandžasto, a ja sam i dalje hodala. Nakon što me je prošao prvi bes, osetila sam koliko me bole noge. Moje papuče s potpeticom, iako su bile lepe, nisu bile pogodne za maraton. Na ulici sam videla mali, tipičan italijanski kafić, koji je bio savršeno mesto za odmor jer je jedna od opcija na meniju bilo penušavo vino. Sela sam napolje, gledajući mirnu površinu mora. Starija gospođa mi je donela čašu naručenog pića i rekla mi je nešto na italijanskom, mazeći moj dlan. Bože, nisam ni reč razumela, a znala sam da govori o tome kako momci mogu biti beznadežni i kako nisu vredni naših suza. Sedela sam tamo i buljila u more dok se nije smrklo. Ne bih uspela da ustanem sa stolice posle toliko popijenog alkohola, ali u međuvremenu sam pojela izvrsnu picu sa četiri vrste sira, što se pokazalo boljim receptom za tugu od penušavog vina, a tiramisu koji je napravila starija gospođa bio je bolji od najboljeg šampanjca. Osećala sam se spremno da se vratim i suočim s onim što sam u bekstvu ostavila za sobom. Mirno sam krenula prema hotelu. Uličice kojima sam išla bile su skoro puste jer su bile udaljene od glavnog šetališta, koje se protezalo duž mora. U jednom trenutku su me zaobišla dva džipa. Povezala sam da sam i ranije videla slične automobile kad sam čekala ispred radnje za iznajmljivanje automobila na aerodromu. Noć je bila vrela, ja pijana, moj rođendan se završavao i uglavnom ništa nije bilo kako treba. Okrenula sam se kad je već bio kraj trotoara i shvatila sam da ne znam gde sam. Sranje, ja i moja orijentacija.

Razgledala sam oko sebe i videla samo zaslepljujuća svetla nadolazećih automobila.

DRUGO POGLAVLJE

Kad sam otvorila oči, bila je noć. Gledala sam sobu i shvatila sam da nemam pojma gde sam. Ležala sam u ogromnom krevetu osvetljenom svetlošću lampe. Bolela me je glava i htela sam da povraćam. Šta se, dođavola, desilo, gde sam to ja? Pokušala sam da ustanem, ali nisam imala snage, kao da sam bila teška tonu. Čak ni glavu nisam mogla da dignem s jastuka. Zatvorila sam oči i opet zaspala. Kad sam se ponovo probudila, i dalje je bilo mračno. Ne znam koliko sam spavala, možda je to bila naredna noć? Nigde nije bilo sata, nisam imala ni torbicu ni telefon. Ovog puta sam uspela da se podignem iz kreveta i da sednem na ivicu. Čekala sam neko vreme dok ne prestane da mi se vrti u glavi. Primetila sam noćnu lampu pored kreveta. Kad je njena svetlost preplavila sobu, zaključila sam da je mesto u kojem se nalazim verovatno prilično staro i meni potpuno nepoznato. Prozorski okviri bili su ogromni i bogato ukrašeni. Nasuprot teškog i drvenog kreveta bio je ogroman, kameni dimnjak – slične sam viđala samo u filmovima. Na plafonu su bile stare grede koje su se savršeno stapale s bojom prozorskih ramova. Soba je bila topla, elegantna i vrlo italijanska. Krenula sam prema prozoru i za trenutak sam izašla na balkon, s kojeg se širio pogled na vrt koji oduzima dah. – Sjajno što više ne spavate. Na ove reči sam se sledila, a srce mi je došlo do grla. Okrenula sam se i ugledala mladog Italijana. Da je bio Italijan nesporno je pokazivao njegov akcenat kada je govorio engleski. Takođe mi je njegov izgled potvrdio ovo verovanje. Nije bio mnogo visok — poput sedamdeset posto Italijana koje sam vi dela. Imao je dugu tamnu kosu koja mu je padala na ramena, nežne crte lica i ogromne usne. Može se reći da je bio lep dečko. Savršeno i besprekorno obučen u elegantno odelo, a i dalje

je izgledao kao tinejdžer. Mada je očigledno vežbao, i to dosta, jer su mu ramena nesrazmerno istezala figuru. – Gde sam i zašto sam ovde?! – besno sam rekla idući prema čoveku. – Molim vas da se osvežite. Uskoro ću se vratiti po vas, onda ćete sve saznati – rekao je i nestao zatvarajući vrata za sobom. Izgledalo je kao da je pobegao od mene, iako sam u ovoj situaciji preplašena bila ja. Pokušala sam da otvorim vrata, ali su ili imala rezu spolja ili je lik imao ključ i iskoristio ga. Opsovala sam šapatom. Osećala sam se bespomoćno. Pored kamina su bila još jedna vrata. Upalila sam svetlo i pred mojim očima se pojavilo fenomenalno kupatilo. U sredini je bila ogromna kada, u jednom uglu je bio postavljen toaletni stočić, pored njega veliki umivaonik sa ogledalom, na drugom kraju sam videla tuš pod kojim bi se uspešno smestio fudbalski tim. Nije imao tuš-kabinu, niti zidove, samo staklo i pod sa sitnim mozaikom. Kupatilo je bilo veličine čitavog Martinovog stana u kojem smo živeli zajedno. Martin... mora da je zabrinut. Ili možda ne, možda se raduje što ga konačno niko ne gnjavi svojim prisustvom. Ponovo me je obuzeo bes, ovog puta u kombinaciji sa strahom od situacije u kojoj sam se našla. Stala sam ispred ogledala. Izgledala sam izuzetno dobro, bila sam preplanula i čini mi se da sam se dobro naspavala, jer su mi nestali podočnjaci koje sam imala poslednji put. I dalje sam bila obučena u crnu tuniku i kupaći kostim koji sam nosila na svoj rođendan kad sam istrčala iz hotela. Kako da se presvučem bez svojih stvari? Svukla sam se i istuširala, zagrabila sam sa čiviluka debeli bademantil i shvatila sam da sam se osvežila. Dok sam istraživala sobu u kojoj sam se probudila, tražeći trag gde bih mogla biti, vrata spavaće sobe su se otvorila. Ponovo je u dovratak stao mladi Italijan, koji mi je smelim gestom pokazao put. Pošli smo niz dugačak hodnik, ukrašen vazama s cvećem. Kuća je bila uronjena u sumrak, osvetljavale su je samo svetiljke čija je svetlost padala kroz mnogobrojne prozore. Lutali smo lavirintom hodnika dok se muškarac nije približio jednim vratima i otvorio ih. Kad sam zakoračila preko praga, zaključao me je unutra, ne ulazeći sa mnom. Činilo se da je 30

to biblioteka, zidovi su bili prekriveni policama sa knjigama i slikama u teškim drvenim ramovima. Još jedan divan kamin goreo je u sredini sobe, a oko njega su bili postavljeni tamno-zeleni mekani kaučevi sa mnogo jastuka u zlatnim nijansama. Pored jedne fotelje nalazio se stočić na kojem sam spazila kofu sa šampanjcem. Zadrhtala sam na taj prizor; nakon mojih poslednjih ludila, alkohol mi nije trebao. – Sedi, molim te. Loše si reagovala na sredstvo za uspavljivanje, nisam znao da imaš problema sa srcem – začula sam muški glas i videla osobu koja stoji na balkonu okrenutih leđa. Nisam se čak ni trznula. – Laura, sedi u fotelju. Sledeći put te neću zamoliti, samo ću te silom primorati da sedneš. Krv mi je žamorila u glavi, čula sam kako mi srce lupa i mislila sam da ću se onesvestiti svakog trenutka. Počelo je da mi se mrači pred očima. – Zašto me, dođavola, ne slušaš? Osoba sa balkona je krenula prema meni i pre nego što sam se srušila na pod, zgrabila me je za ramena. Treptala sam želeći da uhvatim oštrinu. Osetila sam kako me smešta u fotelju i stavlja mi u usta kocku leda. – Posisaj. Spavala si skoro dva dana, lekar ti je dao kapi kako ne bi dehidrirala, ali možda si žedna i imaš pravo da se ne osećaš najbolje. Znala sam taj glas i pre svega taj karakteristični akcenat. Otvorila sam oči i tada sam naišla na hladan životinjski pogled. Klečao je preda mnom muškarac kojeg sam videla u restoranu, u hotelu i... O, bože, na aerodromu. Bio je obučen isto kao i tog dana kada sam sletala na Siciliju i pala na leđa velikog telohranitelja. Imao je na sebi crno odelo i crnu košulju otkopčanu ispod vrata. Bio je elegantan i vrlo nadmen. U besu sam ispljunula kocku leda pravo u njegovo lice. – Šta ja, dođavola, radim ovde? Ko si ti i s kojim pravom me ovde zatvaraš? Obrisao je ostatke vode od leda s lica, podignuo je s debelog tepiha providnu hladnu kocku i bacio je u gorući kamin.

– Odgovori mi, jebote! – viknula sam besno, zaboravljajući kako sam se užasno osećala malopre. Kad sam pokušala da ustanem iz fotelje, čvrsto me je uhvatio za ramena i bacio na mesto. – Rekao sam ti da sediš, ne prihvatam neposlušnost i nemam nameru da je tolerišem – zarežao je nadnoseći se nad mene, oslonjen na naslone za ruke. Razjarena, podigla sam ruku i opalila mu žustar šamar. Oči su mu plamtele od divljeg besa, a ja sam se srušila u fotelju od straha. Polako je ustao, uspravio se i glasno udahnuo. Toliko sam se uplašila svog čina da sam odlučila da ne testiram granice njegove izdržljivosti. Krenuo je prema kaminu, zaustavio se okrenut prema njemu i oslonio se obema rukama na zid iznad ognjišta. Naredne sekunde su prolazile, a on je ćutao. Da se nisam osećala kao da me je zarobio, sigurno bi me sada grizla savest, a mojim izvinjenjima ne bi bilo kraja, ali u trenutnoj situaciji bilo mi je teško da osetim bilo šta drugo osim besa. – Laura, tako si neposlušna, čudno je što nisi Italijanka. Okrenuo se, a oči su mu i dalje gorele. Odlučila sam da mu ne odgovaram, u nadi da ću saznati šta radim ovde i koliko će to trajati. Odjednom su se vrata otvorila i u sobu je ušao onaj mladi Italijan koji me je doveo. – Don Masimo... – rekao je. Crni je bacio upozoravajući pogled, a muškarac kao da se iznenada ukočio. Prišao mu je i stao tako da su se gotovo dodirivali obrazima. Morao je da se sagne jer je između njega i mladog Italijana bilo desetak, a možda i dvadesetak centimetara razlike. Razgovor se odvijao na italijanskom, bio je miran, a čovek koji me je ovde zatvorio stajao je i slušao. Odgovorio je jednom rečenicom i mladi Italijan je nestao zatvarajući vrata za sobom. Crni je hodao po sobi, a zatim izašao na balkon. Naslonio se obema rukama na ogradu i ponavljao nešto šapatom. Don... Pomislila sam da su se tako u Kumu obraćali Marlonu Brandu, koji je igrao glavu mafijaške porodice. Odjednom je sve počelo da se sklapa u celinu: obezbeđenje, automobili sa crnim prozorima, ova kuća, 32

nepodnošenje protivljenja. Mislila sam da je Koza nostra tvorevina Fransisa Forda Kopole, ali u međuvremenu sam se našla u veoma sicilijanskoj priči. – Masimo...? – rekla sam tiho. – Da li tako da ti se obraćam ili da te zovem don? Muškarac se okrenuo i samouverenim korakom pošao prema meni. Gomila misli me je ostavljala bez daha. Strah mi je preplavio telo. – Misliš da sada sve razumeš? – upitao je, sedajući na kauč. – Mislim da sada znam kako se zoveš. Lagano se nasmešio i činilo se kao da se opustio. – Znam da očekuješ objašnjenja. Ali ne znam kako ćeš reagovati na ono što želim da ti kažem, zato bolje popij piće. Ustao je i natočio dve čaše šampanjca. Uzeo je jednu, pružio mi je, a iz druge je otpio gutljaj i seo nazad na kauč. – Pre nekoliko godina imao sam, nazovimo to, nesrećom, bio sam upucan nekoliko puta. To je deo rizika proizašao zbog pripadnosti porodici u kojoj sam se našao kada sam došao na svet. Kad sam ležao na samrti, video sam... – Tu je prekinuo i ustao. Prišao je kaminu, spustio čašu i glasno uzdahnuo. – Ono što ću ti reći biće toliko neverovatno da sam mislio da to nije istina sve do dana kada sam te video na aerodromu. Pogledaj sliku koja visi iznad kamina. Pogled mi je odlutao do mesta koje je pokazao. Sledila sam se. Portret je predstavljao ženu, tačnije moje lice. Zgrabila sam čašu i nategla je do dna. Naježila sam se od ukusa alkohola, ali je delovalo umirujuće, te sam posegnula za flašom kako bih sebi dopunila. Masimo je nastavio. – Kad mi je stalo srce, video sam... tebe. Posle mnogo nedelja u bolnici došao sam k sebi, a kasnije sam postao potpuno funkcionalan. Kad sam bio u stanju da prenesem sliku koju sam sve vreme imao pred očima, pozvao sam umetnika da naslika ženu koju sam tada video. Naslikao je tebe. Nije bilo sumnje da sam na slici ja. Ali kako je to moguće?

– Tražio sam te po celom svetu, mada je traganje verovatno prevelika reč. Negde u meni je bila sigurnost da ćeš jednog dana stati ispred mene. Tako se i desilo. Video sam te na aerodromu kako napuštaš terminal. Bio sam spreman da te uhvatim i nikad više ne pustim, ali to bi ipak bilo rizično. Od tog trenutka su te moji ljudi već imali na oku. Tortuga, restoran u kojem si bila, pripada meni, ali da se tamo nađeš, nisam se postarao ja, već sudbina. Kad si već bila unutra, nisam mogao da odolim mogućnosti da razgovaram s tobom. A onda je još jedan zaokret sudbine učinio da se pojaviš iza vrata iza kojih nije trebalo da budeš. Ne mogu reći da mi proviđenje nije pomagalo. Hotel u kojem si odsela takođe delimično pripada meni... U tom trenutku sam shvatila odakle šampanjac na našem stolu, odakle stalan osećaj da me neko posmatra. Želela sam da ga prekinem i postavim mu milion pitanja, ali odlučila sam da sačekam šta će se sledeće dogoditi. – I ti moraš da pripadneš meni, Laura. Nisam mogla da izdržim. – Ja ne pripadam nikome, nisam predmet. Ne možeš tek tako da me imaš. Da me kidnapuješ i računaš da sam već tvoja – zarežala sam kroz zube. – Znam, zato ću ti pružiti šansu da me zavoliš i da ostaneš sa mnom ne na silu, već zato što ćeš želeti. Histerično sam prasnula u smeh. Podigla sam se mirno i polako sa fotelje. Masimo se nije opirao kad sam prišla kaminu, okrećući čašu šampanjca među prstima. Nagnula sam je, popila sam do kraja i okrenula se svom otmičaru. – Ti me zezaš – zaškiljila sam, streljajući ga neprijateljskim pogledom. – Imam momka koji će me tražiti, imam porodicu, prijatelje, imam svoj život. I ne treba mi šansa za ljubav od tebe! – Ton mog glasa je bio primetno povišen. – Stoga te ljubazno molim, pusti me i dopusti mi da se vratim kući. Masimo je ustao i prešao na drugi kraj sobe. Otvorio je ormar i izvadio iz njega dve velike koverte. Vratio se i stao pored mene. Prišao mi je 34

toliko blizu da sam osetila njegov miris, neodoljivu kombinaciju moći, novca i toaletne vode sa vrlo teškom, opojnom aromom. Od ove mešavine mi se čak zavrtelo u glavi. Predao mi je prvu kovertu i rekao: – Pre nego što otvoriš, objasniću ti šta je unutra... Nisam čekala da počne, okrenula sam se i pocepala vrh koverte jednim pokretom, a na zemlju su se prosule slike. – O, bože... – tiho sam zajecala i pala na pod, prekrivajući lice dlanovima. Srce mi se steglo, a niz obraze su mi potekle suze. Na fotografijama je bio Martin koji kreše neku ženu. Fotografije su očigledno uslikane sa skrivenog mesta i nažalost, nesporno su predstavljale mog dečka. – Laura... – Masimo je kleknuo pored mene. – Za tren ću ti objasniti šta vidiš, stoga me saslušaj. Kad ti kažem da učiniš nešto, a ti postupiš drugačije, uvek će se završiti gore nego što bi trebalo da bude po tebe. Shvati to i prestani da se boriš sa mnom jer si u trenutnoj situaciji u gubitničkoj poziciji. Podigla sam oči zamagljene od plača i pogledala ga s takvom mržnjom da se povukao od mene. Bila sam besna, izbezumljena, iskidana na delove i bilo mi je svejedno. – Znaš šta? Odjebi! – Bacila sam kovertu na njega i jurnula prema vratima. Masimo me je uhvatio za nogu dok je još uvek klečao i povukao me prema sebi. Srušila sam se i udarila leđima o zemlju. Crni nije mario za to, već me je vukao preko tepiha dok nisam bila ispod njega. Munjevito mi je pustio članak desne noge za koji me je vukao i zgrabio mi ručne zglobove. Bacakala sam se na sve strane, pokušavajući da se oslobodim. – Pusti me, jebote! – vrištala sam, mučeći se. Dok me je vukao, u jednom trenutku mu je ispao pištolj s pojasa i udario o pod. Ukočila sam se kad sam to videla, ali činilo se da Masimo uopšte nije obraćao pažnju na to, ne odvajajući pogled od mene. Sve jače su njegove ruke stezale moje ručne zglobove. Napokon sam prestala da se borim s njim. Ležala sam bespomoćna i uplakana, a on je prodirao

svojim hladnim pogledom u mene. Spustio je oči na moje polugolo telo; bademantil koji ga je pokrivao prilično se visoko povukao. Na takav prizor je zagrizao i zasisao donju usnu. Približio je usta mojim, tako da sam prestala da dišem – činilo mi se da upija moj miris i da će uskoro saznati kakvog sam ukusa. Prešao je usnama preko mog obraza i šapnuo: – Neću učiniti ništa bez tvog pristanka i volje. Čak i ako mi se bude činilo da ga imam, sačekaću dok me ne poželiš, dok ne zažudiš za mnom i dok sama ne dođeš k meni. Što ne znači da nemam želju da uđem duboko u tebe i jezikom zaustavim tvoj vrisak. Postalo mi je vruće na ove reči koje je izgovorio tako tiho i smireno. – Ne vrpolji se i saslušaj me na trenutak. Večeras me čeka teška noć, ni prethodni dani nisu bili laki, a ti mi ne olakšavaš zadatak. Nisam navikao da tolerišem neposlušnost, ne umem da budem nežan, ali ne želim da ti naudim. Tako da ću te, za minut, ili vezati za stolicu i začepiti ti usta, ili ću te pustiti, a ti ćeš ljubazno slediti moja uputstva. Njegovo telo je bilo pritisnuto uz moje, osećala sam svaki mišić ovog izuzetno skladno građenog muškarca. Kad nisam reagovala na njegove reči, levo koleno koje je držao između mojih nogu povukao je nagore. Zastenjala sam tiho, obuzdavajući vrisak. Kad mi je zabio koleno među butine, nadražujući osetljivo područje, nesvesno sam izvila leđa, okrećući glavu od njega. Moje telo se tako ponašalo samo u uzbudljivim situacijama, a ova je nesumnjivo bila takva, uprkos opipljivoj agresiji. – Ne provociraj me, Laura – prosiktao je kroz zube. – Dobro, biću mirna, a sad ustani s mene. Masimo se graciozno podigao s tepiha i spustio pištolj na sto. Uzeo me je u naručje i smestio u fotelju. – Tako će nam sigurno biti lakše. Dakle, što se fotografija tiče... – započeo je. – Za tvoj rođendan sam bio svedok situacije na bazenu između tebe i tvog momka. Kad si istrčala, znao sam da je to dan kada ću te dovesti u svoj život. Posle toga, kako se tvoj muškarac nije ni trznuo kad si izašla iz hotela, znao sam da te nije vredan i da neće dugo očajavati za tobom. Kad si nestala, tvoji prijatelji su otišli da jedu kao da se ništa nije dogodilo. Tada su moji ljudi uzeli tvoje stvari iz sobe i ostavili su 36

pismo u kojem si Martinu napisala da ga napuštaš, da se vraćaš u Poljsku, iseljavaš se i nestaješ iz njegovog života. Nema šanse da ga nije pročitao kada se vratio u vašu sobu posle obroka. Uveče, kada su doterani i u šampanjskom raspoloženju prolazili pored recepcije, prišao im je radnik, preporučujući im posetu jednom od boljih klubova na ostrvu. Toro takođe pripada meni i zahvaljujući tome sam mogao da kontrolišem situaciju. Kada pogledaš slike, videćeš na njima celu priču koju si upravo čula. To što se dešavalo u klubu... pa da, pili su, zabavljali se dok se Martin nije zainteresovao za jednu plesačicu – ostatak si već videla. Slike verovatno govore same za sebe. Sedela sam i zurila u njega s nevericom. U roku od nekoliko sati ceo moj život se okrenuo naopačke. – Želim da se vratim u Poljsku, molim te, pusti me da opet budem kod kuće. Masimo je ustao sa kauča i stao ispred tinjajuće vatre, koja se već lagano zagasila, stvarajući topli sumrak u sobi. Jednom se rukom naslonio na zid i rekao nešto na italijanskom. Duboko je udahnuo, okrenuo se prema meni i odgovorio: – Nažalost, to neće biti moguće narednih trista šezdeset i pet dana. Želim da sledeću godinu posvetiš meni. Pokušaću da učinim sve kako bi me zavolela, a ako se za godinu dana na tvoj rođendan ništa ne promeni, pustiću te. Ovo nije predlog, već informacija, ne dajem ti izbor, samo ti govorim kako će biti. Neću te pipnuti, neću ti uraditi ništa što ne želiš, neću te prisiljavati ni na šta, neću te silovati, ako se toga bojiš... Jer ako si zaista za mene anđeo, želim da ti pokažem onoliko poštovanja koliko mi vredi sopstveni život. Sve u vili će ti biti na raspolaganju, dobićeš zaštitu, ali ne kako bih te kontrolisao, već isključivo radi tvoje sigurnosti. Sama ćeš birati ljude koji će te štititi u mom odsustvu. Imaćeš pristup svim posedima, nemam nameru da te zatvorim, pa ako samo želiš da se zabavljaš u klubovima ili da izlaziš, ne vidim problem... Prekinula sam ga. – Ti sigurno sad nisi ozbiljan, zar ne? Kako da mirno sedim ovde? Šta će moji roditelji misliti? Ti ne poznaješ moju majku, ona će plakati kad 37

joj kažu da sam kidnapovana, provešće ostatak svog života tražeći me. Zar ti ne znaš šta želiš da joj uradiš? Radije bih da me upucaš sada nego da krivim sebe ako se njoj nešto desi zbog mene. Ako me samo pustiš iz ove sobe, pobeći ću i više me nikad nećeš videti. Nemam nameru da budem vlasništvo – niti tvoje, niti nekog drugog. Masimo mi je prišao kao da zna da će se opet desiti nešto ne baš lepo. Ispružio je ruku i pružio mi je drugu kovertu. Držeći je u rukama, pitala sam se da li da otvorim, da li će biti isto kao malopre. Ispitivački sam posmatrala lice Crnog. Gledao je u vatru, kao da čeka moju reakciju na ono što se krilo unutra. Otvorila sam kovertu i drhtavim rukama izvukla još slika. Šta, dođavola?, pomislila sam. Slike su predstavljale moju porodicu: mamu sa tatom i brata. U uobičajenim situacijama, uslikane pored kuće, na ručku sa prijateljima, kroz prozor spavaće sobe dok su spavali. – Šta ovo treba da bude?! – pitala sam zbunjeno i besno. – To je moja politika koja mi garantuje da nećeš pobeći. Nećeš rizikovati sigurnost i život svoje porodice. Znam gde žive, kako žive i gde rade, kad odlaze na spavanje i šta jedu za doručak. Ne nameravam da te nadgledam jer znam da nisam u stanju da to radim. Kad me nema, neću te zatvarati, vezivati ili zaključavati. Samo mogu da ti ponudim ultimatum: ti ćeš mi dati godinu dana – a tvoja porodica će biti sigurna i zaštićena. Sedela sam preko puta njega i razmišljala o tome da li sam u stanju da ga ubijem. Na stočiću između nas bio je pištolj, a ja sam želela da učinim sve kako bih zaštitila svoju porodicu. Zgrabila sam pištolj i uperila ga u Crnog. I dalje je sedeo vrlo mirno, ali njegove oči su gorele od besa. – Laura, nerviraš me i istovremeno me uzbuđuješ. Spusti pištolj jer će za trenutak situacija prestati da bude zabavna i moraću da ti naudim. Kad je završio s govorom, zatvorila sam oči i povukla okidač. Ništa se nije dogodilo. Masimo se bacio na mene, uzeo mi pištolj i povukavši me za ruku, izvukao me je iz fotelje bacajući me na kauč sa kojeg je ustao. Okrenuo me je na stomak i vezao mi je ruke konopcem sa jednog jastuka. Kad je završio, smestio me je, tačnije bacio na mekano sedište. 38

– Prvo treba da ga otkočiš!!! Više voliš tako da razgovaraš? Udobno ti je? Hoćeš da me ubiješ, misleći da je to tako jednostavno? Čini ti se da to niko nije već probao? Kad je prestao da viče, prošao je rukama kroz kosu, uzdahnuo je i pogledao me besnim i hladnim pogledom. – Domeniko! – vrisnuo je. Na vratima se pojavio mladi Italijan, kao da je sve vreme bio iza zida, čekajući poziv. – Odvedi Lauru u njenu sobu i ne zaključavaj vrata – rekao je na engleskom s tim svojim britanskim naglaskom da bih mogla da razumem. Tada se okrenuo prema meni: – Neću te zatvoriti, ali hoćeš li rizikovati bekstvo? Povukao me je za uže, koje je od njega preuzeo Domeniko, potpuno neometan celom situacijom. Crni je zataknuo pištolj u pojas pantalona i napustio sobu, upućujući mi upozoravajući pogled. Mladi Italijan mi je ljubazno pokazao put i krenuo niz hodnik, vodeći me za „povodac“ koji mi je Masimo pripremio. Kada smo prošli lavirint od hodnika, stigli smo do sobe u kojoj sam se probudila pre nekoliko sati. Domeniko mi je odvezao ruke, klimnuo glavom i zatvorio vrata odlazeći. Sačekala sam nekoliko sekundi i uhvatila kvaku – vrata nisu bila zaključana. Nisam bila baš sigurna želim li da pređem prag. Sedela sam na krevetu, a bujica misli mi je jurila kroz glavu. Da li je on govorio ozbiljno? Cela godina bez porodice, prijatelja, bez Varšave? Pri pomisli na to, suze su me preplavile. Da li bi bio u stanju da učini nešto tako okrutno mojim bližnjima? Nisam bila sigurna u njegove reči, a istovremeno nisam htela da proveravam da li blefira. Talas plača bio je poput katarze. Ne znam koliko sam dugo jecala, ali na kraju sam zaspala od umora. Probudila sam se sklupčana, još uvek obučena u mekani beli bademantil. Napolju je i dalje bilo mračno. Opet nisam znala da li traje ta strašna noć ili je možda druga. Prigušeni muški glasovi su dopirali iz bašte – izašla sam na balkon, ali nisam videla nikog. Zvukovi su bili previše tihi da bi govornici mogli biti 39

blizu. Pomislila sam da se nešto događa na drugoj strani imanja. Nesigurno sam se uhvatila za kvaku, vrata su i dalje bila otključana. Prešla sam preko praga sobe i neko vreme sam se pitala da li da pustim korak napred ili da se možda ipak povučem. Radoznalost je pobedila i krenula sam kroz mračni hodnik prema glasovima koji su dopirali do mene. Bila je vrela avgustovska noć, lagane zavese na prozorima lepršale su na vetru koji je mirisao na more. Kuća uronjena u mrak bila je mirna. Zanimalo me je kako je izgledala preko dana. Gubljenje u lavirintu od hodnika i vrata bez Domenika ipak je bilo prilično očigledno, jer za kratko vreme nisam imala pojma gde se nalazim. Jedino čime sam se upravljala, idući napred, bili su sve izraženiji zvuci muškog razgovora. Prolazeći kroz odškrinuta vrata, stigla sam do ogromne sale sa ogromnim prozorima okrenutim prilazu. Prišla sam staklenom panelu i naslonila sam se rukama na ogroman okvir vrata, delimično se skrivajući iza njega. U mraku sam razaznala Masima i nekoliko ljudi koji su stajali pored njega. Pred njima je klečao čovek koji je vikao nešto na italijanskom. Njegovo lice je odavalo strah i paniku kad je gledao u Crnog. Masimo je mirno stajao s rukama u džepovima širokih tamnih pantalona. Probijao je čoveka ledenim pogledom i čekao kraj jecajuće priče. Kad je ovaj ućutao, Crni mu je mirnim glasom rekao jednu, možda dve rečenice, a onda je izvukao pištolj iz pojasa i pucao mu u glavu. Telo muškarca se prevrnulo na kamenom prilazu. Na taj prizor oteo mi se jauk iz grudi, koji sam potiskivala rukama, stavljajući ih na usta. Ipak je bio toliko glasan da je Crni skrenuo pogled s čoveka koji je ležao ispred njega i pogledao mene. Pogled mu je bio hladan i bezosećajan, kao da na njega uopšte nije ostavilo utisak delo koje je upravo učinio. Zgrabio je prigušivač i predao pištolj muškarcu do sebe; onda sam se srušila na pod. Očajnički sam pokušavala da udahnem vazduh, nažalost bezuspešno. Čula sam samo sve sporije otkucaje svog srca i kako mi pulsira krv u glavi. Pred očima mi se smrkavalo, a stomak je jasno signalizirao da će se za tren na tepihu naći šampanjac koji sam ranije popila. Drhtavim

rukama sam nervozno pokušavala da odvežem pojas bademantila, činilo se da se sve jače zateže, sprečavajući me da udahnem. Videla sam smrt čoveka, u mojoj glavi se pojavljivala slika pucnja poput zamrznutog kadra u filmu. Zbog te scene koja se ponavljala, kiseonik je potpuno napustio moje telo. Odustala sam od borbe. Ostatkom svesti sam registrovala kako se pojas mog bademantila olabavljuje i kako dva prsta na mom vratu pokušavaju da osete slab puls. Jedna ruka mi je prošla uz leđa i vrat dok me nije uhvatila za glavu, a druga je bila ispod mojih polusavijenih nogu. Osetila sam da se krećem – htela sam da otvorim oči, ali nisam bila u stanju da podignem kapke. Oko mene su se čuli neki zvukovi, do mene je dospeo samo jedan: – Laura, diši. Taj akcenat, pomislila sam. Znala sam da me grle Masimove ruke, ruke čoveka koji je malopre nekome oduzeo život. Crni je ušao u sobu i nogom zatvorio vrata. Kad sam osetila kako me stavlja na krevet, i dalje sam se borila s dahom koji, iako je postajao sve stabilniji, još uvek nije bio dovoljno dubok da bi mi dao onoliko kiseonika koliko mi je trebalo. Masimo mi je otvorio usta jednom rukom, a drugom mi je ubacio tabletu pod jezik. – Opusti se, mala, to je lek za srce. Lekar koji se stara o tebi ostavio ih je za slučaj takve situacije. Posle nekog vremena disanje mi je postalo stabilnije, više kiseonika je ulazilo u moje telo, a srce je iz ludog galopa prešlo u mirniji ritam. Zavalila sam se u postelju i zaspala.

TREĆE POGLAVLJE

Kad sam otvorila oči, u sobi je već bilo svetlo. Ležala sam na beloj postelji, na sebi sam imala majičicu i gaćice – po onome čega se sećam, zaspala sam u bademantilu. Da li me je Crni presvukao? Da bi to uradio, prvo bi me morao svući, što bi značilo da me je video golu. Ta pomisao se nije činila baš prijatnom, iako je Masimo bio ubedljivo lep čovek. Sinoćni događaji su mi blesnuli pred očima. Užasnuto sam duboko udahnula vazduh i prekrila lice jorganom. Sve te informacije, trista šezdeset i pet dana koje mi je dao, moja porodica, Martinovo neverstvo i smrt tog čoveka – bilo je previše za jednu noć. – Nisam te ja presvukao – začula sam glas prigušen jorganom. Polako sam ga odgurnula s lica da bih pogledala Crnog. Sedeo je u velikoj fotelji pored kreveta. Ovog puta je na sebi imao primetno manje formalnu odeću – sivi donji deo trenerke i belu majicu sa širokim rukavima, zbog kojih su mu ramena dolazila do izražaja, kao i lepo izvajane ruke. Bio je bos i razbarušene kose; da nije izgledao sveže i primamljivo, pomislila bih da je upravo ustao iz kreveta. – Marija je to uradila – nastavio je. – Mene čak nije ni bilo tada u sobi. Obećao sam ti da se bez tvog pristanka ništa neće dogoditi, mada neću da krijem da sam bio radoznao i da sam imao želju da pogledam. Pogotovo što si bila u nesvesti, tako ranjiva i konačno sam bio siguran u to da neću opet dobiti udarac po faci. – Govoreći to, razdragano je podigao obrve i prvi put sam ga videla kako se smeši. Bio je bezbrižan i zadovoljan. Činilo se da je potpuno zaboravio dramatične događaje prethodne noći. Podigla sam se i naslonila na uzglavlje drvenog kreveta. Masimo se malo udobnije smestio u fotelju, prebacio desnu nogu preko levog kolena i čekao prve reči iz mojih usta, smeškajući se i dalje svojim mladalačkim, frivolnim osmehom. 42

– Ubio si čoveka – prošaptala sam, a oči su mi se napunile suzama. – Upucao si ga i to tako jednostavno, kao kad ja kupujem još jedan par cipela. Oči Crnog ponovo su postale ledene i životinjske, osmeh mu je nestao sa lica. Zamenila ga je maska ozbiljnosti i beskompromisnosti koju sam već poznavala. – Izdao je porodicu, a porodica sam ja, tako da je izdao mene. – Malo se nagnuo. – Rekao sam ti, ali verovatno si mislila da je to šala. Ne prihvatam prigovor i neposlušnost, Laura, i ništa nije za mene važnije od lojalnosti. Još uvek nisi spremna za sve to, a za takav prizor od juče sigurno nikad nećeš uspeti da se pripremiš. Ovde je zastao i ustao sa stolice. Došao je do mene i seo na ivicu kreveta. Lagano je prošao prstima kroz moju kosu, kao da proverava da li sam stvarna. U jednom trenutku je stavio ruku ispod moje glave i čvrsto me uhvatio za kosu, do same kože. Prošao je levom nogom preko mog tela i seo iznad mene raširenih nogu, onemogućivši mi da se pomeram. Disanje mu se ubrzalo, a oči osvetlile požudom i životinjskom žestinom. Bila sam ukočena od straha, što se sigurno videlo na mom licu. Masimo je video ovaj strah i jasno ga je provocirao. Posle sinoćnih događaja znala sam da se ovaj čovek ne šali, da moram prihvatiti uslove koje mi je nametao ako želim da moja porodica bude bezbedna i mirna. Crni mi je sve jače stiskao rukom kosu, prelazeći nosom po mom licu. Čvrsto je uvukao vazduh u pluća, upijajući miris moje kože. Htela sam da zatvorim oči kako bih mu iskazala nepoštovanje i da se pretvaram da me to ne loži, ali hipnotisana njegovim divljim očima, nisam mogla da odvojim pogled od njega. Bilo je nemoguće sakriti da je bio prelep muškarac, veoma moj tip. Crne oči, tamna kosa, divne, ogromne, lepo ocrtane usne, mlada bradica, koja me je sada nežno golicala po obrazima. Plus ovo telo! Duge, vitke noge koje su me obavile, snažne mišićave ruke i izvajane grudi koje su se nazirale kroz otvorenu majicu kratkih rukava.

– To da neću raditi ništa bez tvog odobrenja ne znači da ću umeti se suzdržim – prošaptao je, gledajući me u oči. Njegova ruka u mojoj kosi snažno me je povukla, pritiskajući me dublje u jastuk. Tiho sam zastenjala. Masimo je glasno udahnuo na ovaj zvuk. Nežno i polako je gurnuo desnu nogu između mojih butina i čvrsto me pritisnuo svojom muškošću. Osetila sam na svom kuku koliko me je želeo. A ja sam s druge strane osećala samo strah. – Želim da te imam, Laura, želim da te posedujem celu... – Prelazio je nosom po mom licu. – Najviše me ložiš kad si tako krhka i bespomoćna. Želim da te jebem kao niko nikad. Želim da ti nanosim bol i pružam ublažavanje. Želim da ti budem poslednji ljubavnik... Izgovarao je sve te reči, a njegovi bokovi su se ritmično trljali o moje telo. Skontala sam da je upravo počela igra u kojoj sam morala da učestvujem. Nisam imala šta da izgubim, narednih trista šezdeset i pet dana mogla bih da provedem ili boreći se s ovim čovekom, gde se već unapred znalo da ću izgubiti, ili da upoznam pravila igre koju je pripremio za mene i da učestvujem u tome. Podigla sam polako ruke iza glave i stavila ih na jastuk, pokazujući mu potčinjenost i bespomoćnost. Videvši to, Crni mi je pustio kosu i upleo svoje prste u moje dlanove pritiskajući ih u jastuk. – Tako je sigurno bolje, mala – prošaptao je. – Drago mi je što si shvatila. Masimo je sve brže i snažnije trljao moj kuk svojim impresivnim kurcem, koji sam osećala čak i na stomaku. – Želiš me? – upitala sam, lagano podižući glavu, tako da sam donjom usnom prešla po njegovoj bradi. Zastenjao je i pre nego što sam to shvatila, njegov jezik mi je već razdvojio usne. Gurnuo ga je ludački i duboko, proždrljivo tražeći moj. Malo mi je popustio dlanove kako bih mogla da oslobodim desnu ruku. Zauzet poljupcima, nije primetio da sam pobegla iz njegovog zagrljaja. Podigla sam desno koleno i odgurnula ga od sebe istovremeno mu opalivši žestok šamar oslobođenom desnom rukom.

– To je to poštovanje koje si mi garantovao?! – vrisnula sam. – Još juče, koliko se sećam, trebalo je da čekaš moju izričitu dozvolu, a ne da se upravljaš pogrešno protumačenim znakovima. Crni se sledio i postao nepomičan, a kad je okrenuo glavu prema meni, oči su mu bile mirne i bez izraza. – Ako me ponovo udariš... – Šta onda? Ubićeš me? – uzvratila sam pre nego što je završio. Masimo je sedeo u podnožju kreveta i zagledao se u mene na tren, a onda se zasmejao čistim i iskrenim smehom. Izgledao je kao mladi dečak koji bi imao... nemam pojma koliko godina, ali u tom trenutku je izgledao mlađe od mene. – Kako to da nisi Italijanka? – upitao je. – Ovo nije slovenski temperament. – A koliko Slovenki poznaješ? – Jedna ovakva mi je dovoljna – rekao je veselo i skočio sa kreveta. Okrenuo se prema meni i sa osmehom najavio: – Biće ovo zabavna godina, ali moram brže da se izmičem od udaraca jer gubim opreznost sa tobom, mala. Krenuo je prema vratima, ali pre nego što je zakoračio preko praga, zastao je i pogledao me je. – Doneli su tvoje stvari, a Domeniko ih je stavio u ormare. Nema ih previše, ali ipak imaš iznenađujuće veliku količinu odeće i još više obuće za nekog ko je došao na petodnevni odmor. Moramo se pobrinuti za tvoju garderobu, zato ćemo po podne otići da ti kupimo malo krpica, donji veš i sve što ti treba kad se vratim. Ova soba je tvoja, osim ako ne nađeš u kući neku drugu koja ti se više sviđa, onda ćemo je promeniti. Posluga zna ko si, ako ti nešto zatreba, dovoljno je da samo pozoveš Domenika. Automobili i vozači su ti na raspolaganju, mada bih više voleo da ne putuješ sama po ostrvu. Dobićeš zaštitu koja će se truditi da ne bude upadljiva. Večeras ću ti dati telefon i računar, ali uslove za korišćenje uređaja moramo tek da ugovorimo.

Zagledala sam se u njega širom otvorenih očiju i pitala sam se šta osećam. Nisam mogla da se koncentrišem, osećajući Masimovu pljuvačku na svojim usnama. Napeta erekcija je pulsirala u njegovim pantalonama, upijajući moju pažnju. Nesporno i neporecivo, moj mučitelj me je jako ložio. Jedino nisam mogla sebi da odgovorim na pitanje da li podsvesno želim da se osvetim Martinu zbog njegove izdaje ili možda jednostavno želim da dokažem Crnom kako sam čvrsta. Masimo je nastavljao. – Rezidencija ima privatnu plažu, vodene skutere i motorne čamce, ali još uvek ti nije dozvoljeno da ih koristiš. U dvorištu je bazen, Domeniko će ti sve pokazati, biće tvoj lični asistent i prevodilac ako se pojavi potreba za tim, jer neki ljudi u kući ne znaju engleski. Odabrao sam ga jer voli modu kao i ti, a osim toga, sličnih ste godina. – Koliko imaš godina? – prekinula sam ga. Pustio je kvaku i naslonio se na okvir vrata. Kumovi mafije valjda treba da budu stariji? Masimo je zatreptao i ne prestajući da me gleda u oči, odgovorio: – Nisam capo di tutti capi, oni zaista jesu stariji, ja sam capofamiglia iliti don. Ali to je poduža priča, pa ako te toliko zanima, objasniću ti kasnije. Okrenuo se i krenuo dugačkim hodnikom dok nije nestao kroz jedna od desetak vrata. Ležala sam tako još trenutak, analizirajući svoju situaciju. Razmišljanje o toj situaciji ipak me je zamaralo, te sam odlučila da odvojim malo vremena za sebe. Prvi put sam imala priliku da razgledam imanje po dnevnom svetlu. Moja soba je sigurno imala osamdeset kvadratnih metara i u njoj je bilo sve što žena može da poželi. Na primer, ogroman garderober, isti kao u filmu Seks i grad, samo što je ovaj bio gotovo prazan. Stvari koje sam ponela sa sobom na Siciliju popunile su možda stoti deo ogromnog prostora. Police za cipele bile su prazne, što je izazivalo kupovinu, a desetine fioka su krile samo satenske obloge za nakit. Osim garderobera, imala sam na raspolaganju i džinovsko kupatilo koje sam već koristila za tuširanje one noći. Tad sam bila previše ošamućena da bih primetila njegovu impresivnu opremu. Velika 46

otvorena kabina je imala funkciju parne saune i poprečne mlazove za masažu koji su izgledali kao držači za peškire sa rupicama. U toaletnom stočiću sa ogledalom otkrila sam sa oduševljenjem kozmetiku svih svojih omiljenih brendova: Dior, Iv Sen Loran, Gerlan, Šanel i čitav niz drugih. Na ravnoj površini umivaonika nalazile su se i bočice parfema, među kojima sam našla svoj omiljeni miris „lankom midnajt rouz“. Prvo sam se pitala kako je znao, ali ipak je on sve znao, pa nije mogla biti tajna ni tako prozaična stvar poput parfema, koji je usput mogao da vidi u mom prtljagu. Otišla sam na dugo tuširanje vrućom vodom, oprala sam kosu, kojoj je to bilo preko potrebno, i krenula ka garderoberu da izaberem nešto udobno. Napolju je bilo trideset stepeni, te sam dohvatila dugu laganu haljinu malinaste boje sa golim leđima i uz to sandale sa potpeticom. Htela sam da osušim kosu, ali dok sam se obukla, već se osušila. Prikačila sam je u neurednu punđu i krenula niz hodnik. Kuća je pomalo ličila na vilu iz Dinastije, samo u italijanskoj verziji. Bila je ogromna i impresivna. Lutajući po ostalim prostorijama, otkrivala sam još portreta žene iz Masimove vizije. Bili su neverovatno lepi i prikazivali su me u raznim konceptima i pozama. I dalje nisam mogla da razumem kako je mogao tako jasno da me zapamti. Sišla sam u baštu a nikog nisam srela. Kakva je to usluga?, pomislila sam prelazeći po uređenim i precizno dizajniranim sokacima. Otkrila sam putić do plaže. U stvari, tamo je bila luka u kojoj su bili privezani lep beli motorni čamac i nekoliko vodenih skutera. Izula sam cipele i popela se na palubu čamca. Kad sam iznenada otkrila da su ključevi pored kontakta, obradovala sam se, a kroz glavu mi je proleteo zlokoban plan koji je trebalo da prekrši zabrane Crnog. Čim sam dodirnula privezak za ključeve, začula sam glas iza sebe. – Voleo bih da se danas suzdržite od ovog putovanja. Prestravljeno sam se okrenula i spazila mladog Italijana. – Domeniko! Samo sam htela da vidim da li odgovaraju – rekla sam s idiotskim osmehom na licu. – Uveravam vas da odgovaraju, a ako želite da plovite, dogovorićemo se posle doručka. 47

Hrana! Više se ne sećam kad sam poslednji put jela. Ne znam koliko sam zapravo dana provela spavajući; uopšte nisam znala koji je dan, pa čak ni koliko je sati. Na pomisao o hrani stomak mi se odazvao „zavijanjem iz dubine“. Oh, bila sam zaista gladna, ali uz sve emocije koje su me pratile u poslednje vreme, potpuno sam zaboravila na to. Domeniko je poznatim gestom naznačio silazak sa čamca, pružio je ruku i odveo me do mosta. – Bio sam slobodan da pripremim doručak u bašti, danas nije mnogo vruće, te će tako biti prijatnije – rekao mi je. Zapravo, trideset stepeni, to je skoro hlad, pa zašto da ne, pomislila sam. Mladi Italijan me je vodio stazama do ogromne terase u zadnjem delu rezidencije. Valjda moja soba ima balkon u ovom delu bašte jer mi je pogled bio iznenađujuće poznat. Na kamenom podu se nalazila improvizovana senica, koja je varljivo ličila na separee u restoranu u kojem smo jeli prve noći. Imala je debele drvene držače na koje su bile prikačene ogromne zavese belog platna koje su štitile od sunca. Ispod talasastog krova bili su postavljeni veliki sto od identičnog drveta kao držači i nekoliko udobnih fotelja sa belim jastucima. Doručak je izgledao kraljevski, tako da mi se glad naglo pojačala. Pladnjevi sa sirom, masline, pršuta, palačinke, voće, jaja – bilo je tamo sve što sam volela. Zasela sam za sto, a Domeniko je nestao. Nekako sam se navikla na usamljene obroke, ali ovaj pogled i ova količina hrane zahtevali su pomoć. Posle nekog vremena mladi Italijan se vratio i stavio novine ispred mene. – Pomislio sam da biste hteli da čitate novine. – Okrenuo se i ponovo nestao unutar vile. Iznenađeno sam gledala Žečpospolitu, Viborču, poljski Vog i nekoliko tračerskih časopisa. Odmah mi je bilo bolje, mogla sam da saznam šta se dešava u Poljskoj. Stavljajući još poslastica u tanjir i razgledajući novine, pitala sam se da li ću kroz celu sledeću godinu isto ovako upoznavati novosti iz svoje zemlje.

Po završetku obroka nisam imala snage ni za šta, bilo mi je loše. Očigledno nije bila najbolja ideja pojesti toliko hrane posle gladi od nekoliko dana. U daljini, na ivici bašte sam primetila kauč sa belim jastucima i nadstrešnicom raširenom preko njega. Biće savršeno mesto za varenje hrane, procenila sam i krenula na tu stranu, uzimajući pod pazuh ostatak nepročitane štampe. Izula sam se i popela se na pufnasti centar drvenog kvadrata, bacajući novine kraj sebe. Udobno sam se ušuškala. Pogled je bio zapanjujući: mali čamci u moru su se talasali u njegovom sporom ritmu, a motorni čamac je negde u daljini vukao ogroman padobran sa parom koji je bio pričvršćen za njega, azurnoplava voda je molila da uskočiš u nju, a monumentalne stene koje su virile iz dubine obećavale su divne prizore za ljubitelje ronjenja. S mora je duvao prijatan, hladan vetar, a zbog porasta šećera u mom organizmu tonula sam sve dublje u meku podlogu. – Nameravaš da prespavaš još jedan dan? – probudio me je tihi šapat sa britanskim naglaskom. Otvorila sam oči, Masimo je sedeo na ivici kauča i nežno me je gledao. – Nedostajala si mi – rekao je, privukao moju ruku do usta i nežno ju je ljubio. – To nikad u životu nikome nisam rekao jer to nikad nisam ni osećao. Čitavog dana sam razmišljao o tome kako si konačno ovde i morao sam da se vratim. Delimično ošamućena dremanjem, lenjivo sam se protegla, savijajući se u svojoj laganoj haljini, koja mi je isticala obline. Crni je ustao i stao pored mene. Oči su mu ponovo plamtele divljom i životinjskom požudom. – Možeš li da to ne radiš? – pitao je uputivši mi pogled upozorenja. – Ako nekog provociraš, uzmi u obzir činjenicu da se tvoj postupak može ispostaviti efikasnim. Ugledavši njegov pogled, skočila sam na noge i stala ispred njega. Bez cipela mu nisam bila ni do brade. – Samo se protežem, to je prirodan refleks nakon buđenja, ali pošto ti to smeta, naravno da to neću više ponoviti u tvom prisustvu – rekla sam s uvređenim izrazom lica. 49

– Mislim da tačno znaš šta radiš, mala – odgovorio je Masimo podigavši mi palcem bradu. – Ali sada kad si već ustala, možemo da idemo. Treba ti kupiti nekoliko stvari pre putovanja. – Odlazimo? Ja to idem nekud? – pitala sam prekrstivši ruke na grudima. – Uistinu, i ja isto. Moram da obavim nekoliko stvari na kopnu, a ti ćeš mi praviti društvo. Ipak mi je ostalo samo još trista pedeset devet dana. Masimo je očigledno bio veseo, njegovo bezbrižno raspoloženje je brzo delovalo na mene. Stajali smo tako okrenuti jedno prema drugom kao dvoje tinejdžera koji flertuju na igralištu. Između nas su prostrujali napetost, strah, želja. Činilo mi se da osećamo iste emocije, samo s jedinom razlikom: verovatno smo se plašili sasvim drugačijih stvari. Crni je držao ruke u džepovima širokih tamnih pantalona, njegova dopola otkopčana košulja iste boje pokazivala je sitne dlačice na grudima. Izgledao je primamljivo i senzualno kad mu je vetar razduvao urednu frizuru. Ponovo sam zavrtela glavom kako bih iz nje otresla misli koje sam smatrala neprimerenim. – Želela bih da porazgovaramo – rekla sam mirno. – Znam, ali ne sada. Moći ćemo za vreme večere, moraš da se suzdržiš. Dođi. Uhvatio me je za zglob ruke, podigao iz trave moje sandale i krenuo prema kući. Prošli smo dugačkim hodnikom i našli se na prilazu. Stala sam na kamenoj površini kao ukopana. Zbog poznatog prizora vratio mi se užas od prethodne noći. Masimo je osetio kako mi ruka omekšava i mlitavi. Uzeo me je u naručje i smestio u crni džip koji je bio parkiran nekoliko metara dalje. Nervozno sam treptala, pokušavajući da izoštrim vid i da se oslobodim noćne more koja se sve vreme motala po mojoj glavi poput zamrznutog kadra u filmu. – Ako budeš imala osećaj nesvestice svaki put kada pokušaš da izađeš iz kuće, narediću da se blokira i promeni ceo prilazni put – izjavio je mirno držeći prste na mom zglobu i gledajući na sat. – Srce samo što ti

ne iskoči, zato pokušaj da se smiriš jer ću u suprotnom morati ponovo da ti dam lekove, a oboje znamo da spavaš po nekoliko sati od njih. Zgrabio me je i stavio u krilo. Pribio mi je glavu uz svoje grudi, upleo prste u moju kosu i počeo ritmično i blago da se klati. – Moja mama je to radila kad sam bio mali. U većini slučajeva je pomagalo – rekao je nežnim tonom, milujući me po glavi. Bio je pun protivrečnosti. Emotivni divljak – taj opis mu je savršeno odgovarao. Opasan, ne podnosi protivljenje, voli da naređuje, a istovremeno brižan i nežan. Spoj svih tih osobina istovremeno me je plašio, fascinirao i intrigirao. Na italijanskom je nešto rekao vozaču i pritisnuo dugme na ploči pored sebe, što je prouzrokovalo da se prozor ispred nas zatvori, osiguravajući privatnost. Auto je krenuo, a Crni me je neprestano milovao po kosi. Posle nekog vremena bila sam potpuno smirena i srce mi je kucalo ritmično i umereno. – Hvala – prošaptala sam i skliznuvši mu s kolena, sela sam pored njega. Pomno me je gledao, uveravajući se da sam dobro. Želeći da izbegnem njegov prodorni pogled, gledala sam kroz prozor i shvatila da sve vreme idemo uzbrdo. Pogledala sam naviše i ugledala prelep prizor koji se širio iznad naših glava. Grad na stenama, činilo mi se da sam ih ranije videla. – Gde smo tačno? – upitala sam. – Vila je na padinama Taormine, a mi idemo u grad. Mislim da će ti se svideti – rekao je ne odvajajući pogled od stakla.

ČETVRTO POGLAVLJE

Đardini Naksos, u koji sam bila došla s Martinom, bio je na nekoliko kilometara od Taormine, mogla se videti praktično s bilo kog mesta u gradu. Grad na steni je bio jedno od mesta planiranih da ih zajednički razgledamo. A šta ako Martin, Mihal i Karolina postupe u skladu s tim planom? Šta ako naletimo na njih? Zabrinuto sam se vrpoljila na sedištu, što nije promaklo pažnji Crnog. Kao da mi čita misli, rekao je: – Juče su napustili ostrvo. Kako je znao da razmišljam o tome? Upitno sam ga pogledala, ali nije čak ni obratio pažnju na mene. Kad smo stigli tamo, sunce je polako zalazilo, a na ulice Taormine izašlo je hiljadu turista i stanovnika. Grad je vrveo od života, uske, živopisne uličice mamile su stotinama kafića i restorana. Smeškali su mi se natpisi skupih prodavnica. Ekskluzivni brendovi na mestu poput ovog, praktično na kraju sveta? Uzalud je bilo tražiti ovakve butike u centru Varšave. Auto se zaustavio, vozač je izašao i otvorio vrata, Crni mi je pružio ruku i pomogao mi da izađem iz visokog džipa. Za tren sam shvatila da nas prati još jedan automobil, iz kojeg su izašla dva krupna čoveka obučena u crno. Masimo me je uhvatio za ruku i odveo na jednu od glavnih ulica. Njegovi ljudi su se kretali za nama na daljini koja nije trebalo da privlači previše pažnje. Izgledalo je prilično groteskno – ako nisu želeli da budu upadljivi, trebalo je da imaju na sebi šortseve i japanke, a ne grobarska odela. Samo što bi bilo teško sakriti pištolj u odeći za plažu. Prva prodavnica koju smo posetili bio je butik Roberta Kavalija. Kad smo prešli prag, prodavačica je skoro dojurila do nas, toplo pozdravljajući mog pratioca, a onda i mene. Iz magacina je izašao elegantan stariji čovek, koji je pozdravio Masima sa dva poljupca u obraz, govoreći mu nešto na italijanskom, a onda se okrenuo prema meni. 52

– Bella – rekao je, uhvativši me za ruke. Bila je to jedna od retkih reči na italijanskom koju sam razumela. Ozareno sam mu se nasmešila u znak zahvalnosti na komplimentu. – Zovem se Antonio i pomoći ću ti oko odabira odgovarajuće garderobe – započeo je tečnim engleskim. – Veličina 36, pretpostavljam? – Ispitivački me je posmatrao. – Ponekad 34, zavisi od veličine grudnjaka. Kao što vidite, priroda me nije velikodušno obdarila – rekla sam, pokazujući na svoje grudi sa smehom. – Oh, draga! – uzviknuo je Antonio. – Roberto Kavab obožava takve oblike. Idemo, a don Masimo neka se odmori i sačeka rezultate. Crni je seo na kauč od srebrnog materijala koji je podsećao na saten. Pre nego što mu je zadnjica dodirnula jastuk, pored je već čekala flaša hladnog dom perinjona, a jedna prodavačica zahvalno je punila čašu. Masimo me je žudno pogledao, a zatim se zaklonio novinama. Antonio je u kabinu za probu doneo desetak haljina, koje mi je oblačio jednu po jednu, cokćući sa zadovoljstvom. Pred očima su mi bleštale samo etikete narednih modela. Lagano bi mogao da se kupi stan u Varšavi za gomilu koju mi je pripremio, pomislila sam. Za više od sat vremena izabrala sam nekoliko kreacija, koje su spakovane u prelepo ukrašene kutije. U narednim prodavnicama situacija je bila slična: topla, euforična dobrodošlica i beskrajna kupovina... Prada, Luj Viton, Šanel, Lubuten i na kraju Viktorijas sikret. Crni je svaki put sedeo i listao štampu, razgovarao telefonom ili proveravao nešto na ajpedu. Uopšte ga nisam zanimala. S jedne strane me je to radovalo, s druge – nerviralo. Nisam razumela: jutros nije mogao da se odvoji od mene, a sad kad ima priliku da me gleda u svakoj od ovih sjajnih kreacija, uopšte ne pokazuje želju za tim. To se svakako mimoišlo s mojom idejom iz Zgodne žene – ja mu nudim razna vruća otelotvorenja, a on je u ulozi mog napaljenog obožavatelja.

Prodavnica Viktorijas sikret dočekala nas je u ružičastoj boji, ova boja je bila bukvalno svuda: na zidovima, sofama, na kaučevima, imala sam utisak da sam upala u mašinu za šećernu vunu i da ću za trenutak povratiti. Crni me je pogledao, otrgnuvši telefon od uha. – Ovo je poslednja prodavnica, nemamo više vremena. Uzmi to, kao i svoje potrebe, u obzir prilikom izbora – rekao je nehajno, a zatim se okrenuo, seo na kauč i ponovo počeo da razgovara. Trgnula sam se i stala na trenutak, gledajući ga s neodobravanjem. Nije se radilo o tome što je već kraj ove lude potere, jer mi je toga već bilo dosta, već o načinu na koji mi se obraćao. – Signora – obratila mi se prodavačica i ljubaznim gestom pozvala u kabinu. Kada sam ušla u kabinu, videla sam veliku gomilu pripremljenih kupaćih kostima i kompleta donjeg veša. – Ne morate sve da isprobavate. Molim vas da obučete samo jedan komplet, kako bih bila sigurna da je veličina koju sam izabrala za vas odgovarajuća – rekla je i nestala je, povlačeći za sobom ružičastu zavesu. Šta će mi toliko gaćica? Mislim da nikad u životu nisam imala toliko. Na fotelji ispred mene bilo je brdo šarenih tkanina, uglavnom čipke. Nagnula sam se iza zavese i upitala: – Ko je sve ovo birao? Skočila je na noge kad me je videla i prišla bliže. – Don Masimo je naredio da se pripreme baš ovi modeli iz našeg kataloga. – Razumem – rekla sam i sakrila se iza zavese. Preturajući po gomili, uverila sam se: čipka, tanka čipka, debela čipka, čipka... i možda malo pamuka. – Divno i vrlo udobno – progunđala sam ironično. Izabrala sam crveni set od čipke u kombinaciji sa svilom i počela polako da skidam haljinu kako bih videla kako mi stoji. Moje male grudi savršeno su se uklapale u delikatni grudnjak. Sa znatiželjom sam otkrila da moje grudi u njemu izgledaju stvarno primamljivo, iako to nije pušap verzija. Sagnula sam se da navučem čipkaste tange. Dok sam se

uspravljala i pogledala u ogledalo, videla sam Masima kako stoji iza mene. Bio je naslonjen na zid kabine, ruke su mu bile u džepovima i odmeravao me je pogledom od glave do pete. Okrenula sam se prema njemu, gledajući ga gnevnim pogledom. – Šta ti... – samo sam to uspela izgovorim pre nego što me je zgrabio za vrat i pritisnuo mi leđa uz ogledalo. Celo telo je priljubio uz mene i nežno je prelazio palcem preko mojih usana. Bila sam kao paralizovana, njegovo čvrsto telo je blokiralo svaki moj pokret. Prestao je da se igra mojim usnama i povukao je ruku nazad na vrat. Stisak nije bio jak, nije morao biti, samo je morao da mi pokaže svoju dominaciju. – Ne pomeraj se – rekao je, prodirući ledenim, divljim pogledom kroz mene. Spustio je pogled i tiho zastenjao. – Izgledaš lepo – prosiktao je kroz zube. – Ali to ne možeš da nosiš, ne još uvek. Reč „ne možeš“ u njegovim ustima bila je poput ohrabrenja, poput provokacije kako bih učinila upravo suprotno. Otrgnula sam zadnjicu od hladnog ogledala i polako zakoračila. Masimo se nije opirao, odmicao se ritmu u kojem sam hodala, držeći me sve vreme na udaljenosti ruke utisnute na mom vratu. Kad sam bila sigurna da sam daleko od ogledala toliko da može da me vidi celu, pogledala sam ga. Kao što sam i pretpostavila, pogled mu je bio uprt u moj odraz. Posmatrao je svoj plen, a ja sam videla kako mu pantalone postaju pretesne. Disao je glasno, a njegove grudi su se podizale u sve bržem tempu. – Masimo – relda sam tiho. Odvojio je pogled s moje zadnjice i pogledao me je u oči. – Izađi ili ti garantujem da ovo vidiš prvi i poslednji put – zarežala sam, pokušavajući da napravim preteći izraz lica. Crni se osmehnuo, protumačivši moje reči kao izazov. Njegova ruka je jače stegla moj vrat. Oči su mu blesnule besnom požudom i zakoračio je napred, pa još jednom, i ponovo mi je telo bilo pritisnuto uz hladno ogledalo. Tada mi je pustio vrat i rekao mirnim tonom: – Ja sam sve to izabrao i ja ću odlučiti kada ću to videti – posle toga je izašao. 55

Stajala sam tamo još neki trenutak besna i zadovoljna u isto vreme. Polako sam počela da shvatam pravila ove igre i upoznavala sam slabe tačke protivnika. Kada sam obukla haljinu, bes je i dalje buktao u meni. Uzela sam pripremljene gornje delove donjeg rublja i samouverenim korakom ih iznela iz kabine. Prodavačica je skočila, ali ja sam ravnodušno prošla pored nje. Prišla sam Masimu, koje je sedeo na kauču, i bacila na njega sve što sam imala u rukama. – Izabrao si, izvoli!!! Sve je tvoje! – vrisnula sam i istrčala iz prodavnice. Telohranitelji koji su čekali ispred butika nisu se čak ni trgli kad sam prošla pored njih, samo su pogledali Crnog i nisu se mrdnuli. Trčala sam po prepunim ulicama, pitajući se šta radim, šta ću uraditi i šta će se desiti. Ugledala sam stepenice između dve zgrade, skrenula sam i potrčala ka njima. Ponovo sam skrenula u prvu ulicu na koju sam naišla i nakon nekog vremena ugledala sam druge stepenice. Penjala sam se sve više i više sve dok se nisam udaljila za dve raskrsnice od mesta s kojeg sam pobegla. Naslonila sam se na zid, dahćući s naporom. Moje cipele su možda i bile lepe, ali svakako nisu bile stvorene za trčanje. Gledala sam u nebo, u zamak koji se nadvijao nad Taorminom. Jebem ti, ne mogu izdržati celu godinu ovako, pomislila sam. – To je nekada bila tvrđava – začula sam. – Hoćeš li da trčiš do tamo ili ćeš poštedeti momke tog napora? Oni nemaju takvu kondiciju kao ja. Okrenula sam glavu. Masimo je stajao na stepeništu. Videlo se da je trčao jer mu je kosa bila razbarušena od vetra, ali nije dahtao za razliku od mene. Navalio se na zid i nonšalantno uvukao ruke u džepove pantalona. – Već se moramo vraćati. Ako želiš da vežbaš, u kući su teretana i bazen. A ako želiš maratone po stepenicama, u vili ćeš ih naći čak i previše. Znala sam da nemam izbora i da moram da se vratim s njim, ali na trenutak sam osetila da radim ono što želim. Pružio mi je ruku, ignorisala sam je i krenula niz stepenice, gde su stajala dva čoveka u

crnim odelima. Prošla sam pored njih sa osuđujućim izrazom lica i prišla parkiranom džipu. Ušla sam i zalupila vratima. Prošao je trenutak i Masimo mi se pridružio. Seo je na susedno sedište s telefonom pored uha i vodio razgovor sve dok se auto nije parkirao na prilaznom putu. Nemam pojma koja je bila tema jer sam od italijanskog razumela samo nekoliko reči. Njegov ton je bio miran i zvaničan, mnogo je slušao, malo govorio, a ništa nisam mogla da zaključim iz njegovog govora tela. Zaustavili smo se ispred kuće, uhvatila sam se za kvaku, ali vrata su bila zaključana. Crni je završio razgovor, stavio telefon u unutrašnji džep sakoa i pogledao me. – Večera će biti za sat vremena. Domeniko će doći po tebe. Vrata automobila su se otvorila i ugledala sam mladog Italijana, koji mi je pružio ruku kako bi mi pomogao da izađem. Razmetljivo sam mu je pružila, osmehujući mu se ozareno. Uletela sam u kuću, ne osvrćući se na mesto koje je od sinoć postalo moja najgora noćna mora. Domeniko me je pratio. – Desno – rekao je tiho kad sam skrenula ka pogrešnim vratima. Osvrnula sam se ka njemu, zahvalivši mu na nagoveštaju i posle nekog trenutka sam stigla do svoje sobe. Mladi Italijan je stajao na pragu kao da je čekao dozvolu za ulazak. – Za trenutak će doneti sve stvari koje su kupljene danas. Da li vam treba još nešto? – upitao je. – Da, želela bih piće pre večere. Valjda mi je dozvoljeno? Italijan se osmehnuo i potvrdno klimnuo glavom, posle čega je nestao u mraku hodnika. Ušla sam u kupatilo, skinula haljinu i zatvorila vrata. Stala sam ispod tuša i pustila hladnu vodu. Jedva sam uvlačila vazduh, bila je zaista hladna, ali je posle izvesnog vremena postala prijatna. Morala sam da se saberem. Kad je ledeni mlaz ohladio emocije, malo sam mu promenila temperaturu. Oprala sam kosu, nanela regenerator i sela uza zid. Voda je bila prijatno topla, tekla je preko stakala i umirivala me je. Imala sam

trenutak da razmislim o jutrošnjem događaju, a zatim i o onome u prodavnici. Bila sam zbunjena. Masimo je bio tako komplikovan i nepredvidljiv svaki put. Polako sam shvatala da ću se umoriti ako se ne pomirim sa situacijom i ne počnem normalno da živim. Onda mi je palo na pamet. Zapravo nisam imala protiv čega da se borim i od čega da bežim. U Varšavi me ništa nije čekalo, nisam gubila ništa jer je nestalo sve što sam imala. Sada sam samo mogla da učestvujem u avanturi koju mi je sudbina pripremila. Vreme je da se pomiriš sa situacijom, Laura, rekla sam sebi čim sam ustala sa poda. Isprala sam kosu i umotala je u peškir, obukla sam bademantil i izašla iz kupatila. Desetine kutija ispunile su spavaću sobu, obuzela me je radost kada sam ih ugledala. Svojevremeno bih ubila za takve kupovine i zato sada nameravam da uživam u njima. Imala sam plan. Pronašla sam kese iz Viktorijas sikreta, prekopala sam kroz desetak setova i pronašla taj sa crvenom čipkom. Iz zalepljene kutije sam izvukla kratku crnu prozirnu haljinu, a iz naredne sam izvukla par Lubutenovih štikli koje su išle uz komplet. Da, ovaj set je bio baš ono što Masimo neće preživeti. Otišla sam do toaletnog stočića u kupatilu, uzimajući usput flašu šampanjca sa stola kraj kamina. Natočila sam sebi čašu i ispraznila je u dahu – bila mi je potrebna hrabrost. Nalila sam još jednu, sela ispred ogledala i izvukla šminku. Kad sam završila, oči su mi bile jako našminkane, ten savršeno prekriven podlogom, a usne su mi blistale od Šanelovog karmina boje mesa. Osušila sam kosu, lagano je uvila i vezala u visoku punđu. Iz sobe se čuo Domenikov glas. – Gospođice Laura, večera čeka. Obukavši donji veš, viknula sam kroz otvorena vrata: – Daj mi dva minuta i biću spremna. Obukla sam haljinu, navukla na noge visoke potpetice i obilno se naprskala omiljenim parfemom. Stala sam ispred ogledala i zadovoljno klimnula glavom. Izgledala sam božanstveno, haljina mi je stajala

savršeno, a crvena čipka koja se kroz nju sijala savršeno se slagala sa crvenim đonom cipela. Izgledala sam elegantno i provokativno. Popila sam treću čašu penušave tečnosti. Bila sam spremna i lagano pripita. Kada sam izašla iz kupatila, Domeniko je širom otvorio oči kad me je ugledao. – Izgledate... – zastao je, tražeći pravu reč. – Da, znam, hvala – odgovorila sam i koketno se osmehnula. – Te štikle su božanstvene – dodao je gotovo šapatom i dao mi je ruku. Primila sam je i pustila ga da me vodi kroz hodnik. Izašli smo na terasu na kojoj sam danas doručkovala. Senicu sa platnenim krovom osvetljavale su stotine sveća. Masimo je leđima bio okrenut kući, zagledan u daljinu. Pustila sam ruku mladog Italijana. – Ići ću dalje sama. Domeniko je nestao, a ja sam samouverenim korakom išla prema Crnom. Okrenuo se na zvuk udaranja štikli o kameni pod. Imao je na sebi sive lanene pantalone i lagani džemperić iste boje s podvijenim rukavima. Prišao je stolu i spustio čašu koju je držao u ruci. Posmatrao je svaki moj korak dok sam mu se približavala, merkajući me pogledom. Kad sam zastala ispred njega, naslonio se na sto i lagano raširio noge. Stala sam između njih, ne skrećući pogled s njegovih očiju. Goreo je ceo, čak i da sam slepa, osetila bih kroz kožu njegovu požudu. – Hoćeš li da mi sipaš? – upitala sam tiho, grizući donju usnu. Masimo se uspravio kako bi mi pokazao da sam čak i u visokim štiklama mnogo niža od njega. – Jesi li svesna – počeo je šapatom – da ako me budeš provocirala, neću moći da se obuzdam? Naslonila sam dlan na njegove čvrste grudi i nežno ga gurnula, dajući mu jasan znak da sedne. Nije se opirao i uradio je to što sam htela. Radoznalo i vatreno je gledao moje lice, haljinu, cipele, a pre svega crvenu čipku koja je vidno dominirala u mom današnjem stajlingu.

Stala sam vrlo blizu njega, tako da nije mogao da ne oseti moj parfem. Uplela sam mu desnu ruku u kosu i nežno mu povukla glavu naniže. Predao se tome, ne skidajući pogled sa mene. Približila sam usne njegovim i još jednom tiho upitala: – Hoćeš li mi sipati ili moram sama da se poslužim? Nakon trenutka tišine pustila sam mu kosu, prišla hladnjaku i natočila sebi čašu. Crni je i dalje sedeo naslonjen na sto i merkao me pogledom, a njegova usta su prelazila u neki oblik poput osmeha. Sela sam za sto, igrajući se čašom. – Jedemo? – upitala sam, dobacujući mu smoren pogled. Ustao je, prišao mi i stavio ruke na moja ramena. Sagnuo se, duboko udahnuo i šapnuo: – Izgledaš veličanstveno. – Dodirnuo je jezikom kraj mog uha. – Ne pamtim da je neka žena ikada tako delovala na mene. – Njegovi zubi su nežno prešli po mojoj koži na vratu. Drhtaj mi je prošao kroz telo, a počeo je od međunožja. – Imam želju da te položim na sto, da ti povučem tu kratku haljinu i da te jako jebem bez skidanja gaćica. Duboko sam udahnula osetivši kako u meni raste uzbuđenje. On je nastavljao. – Već sam osetio tvoj miris kad si stala na prag kuće. Voleo bih da ga oližem sa tebe. – Govoreći ovo, počeo je ritmično i čvrsto da mi steže ramena. – Postoji jedno mesto na tvom telu koje sigurno sad ne mogu osetiti. Tamo bih najviše želeo da budem. Prekinuo je svoje senzualno izlaganje i ponovo počeo nežno da mi ljubi i grize vrat. Nisam se opirala, samo sam okrenula glavu na stranu kako bi imao bolji pristup. Ruke su mu polako skliznule na dekolte, a zatim mi je čvrsto stisnuo obe dojke. Zastenjala sam. – Vidiš da me želiš, Laura. Osetila sam kako mu se ruke i usne udaljavaju. – Upamti da je ovo moja igra, tako da ja određujem pravila. 60

Poljubio me je u obraz i seo na stolicu kraj mene. Trijumfovao je, oboje smo to znali, što nije menjalo činjenicu da su mu pantalone ponovo postale premale. Pravila sam se da me nije dirnula čitava situacija, ali to je samo zabavilo mog pratioca. Sedeo je igrajući se čašom šampanjca sa bezobraznim osmehom na licu. Domeniko se pojavio na vratima i odmah nestao, a trenutak kasnije dvojica mladića su nam servirala predjelo. Karpačo od hobotnice bio je ukusan i delikatan, a sledeća jela su bila sve bolja i bolja. Jeli smo u tišini, gledajući se s vremena na vreme. Posle deserta sam se odmakla sa foteljom od stola, uzela čašu roze vina i sigurnim glasom izgovorila: – Koza nostra. Masimo mi je uputio upozoravajući pogled. – Koliko znam, ne postoji. Istina? Podrugljivo se nasmejao i tihim glasom upitao: – A šta još znaš, mala? Zbunjena, počela sam da okrećem čašu po prstima. – Pa, verovatno su svi gledali Kuma. Pitam se koliko ima istine o vama u tome. – O nama? – upitao je iznenađeno. – O meni tamo nema ništa, za ostale nemam pojma. Zezao me je. Osetila sam to, te sam direktno upitala: – Čime se baviš? – Poslujem. – Masimo – nisam odustala – ozbiljno te pitam. Očekuješ od mene jednogodišnje obavezivanje i poslušnost, a ne misliš li da bi trebalo da znam u šta se upuštam?! Lice mu se uozbiljilo. Zadržao je pogled na meni. – Imaš pravo da očekuješ objašnjenja, a ja ću ti ih udeliti onoliko koliko ti je potrebno. – Progutao je gutljaj vina. – Nakon smrti mojih roditelja, ja sam postao odabrana glava porodice, zato mi se ljudi obraćaju sa „don“. Imam nekoliko kompanija, klubova, restorana, hotela 61

– to je poput korporacije kojom ja predsedavam. Sve to je deo veće aktivnosti. Ako želiš kompletnu listu, dobićeš je. Ipak mislim da bi detaljno znanje bilo suvišno i opasno. – Zagledao se u mene ljutitim i ozbiljnim pogledom. – Ne znam koje ti je još znanje potrebno. Želiš da znaš imam li svog savetnika? Da, imam, mislim da ćeš ga uskoro upoznati. Na pitanje da li imam pištolj, da li sam opasan i da li sam rešavam svoje probleme, odgovor si dobila one noći. Ne znam šta još želiš da znaš, pitaj. U glavi mi se vrtelo milion misli, ali zapravo ništa mi više nije bilo potrebno da znam. Situacija je bila jasna već neko vreme, da, zaista sam od sinoć već sve znala. – Kada ćeš mi vratiti telefon i računar? Crni se mirno okrenuo u stolici i zabacio nogu na koleno. – Kad god poželiš, mala. Samo treba da utvrdimo šta ćeš reći ljudima s kojima želiš da stupiš u kontakt. Uhvatila sam vazduh da kažem nešto, ali on je podigao ruku, ne dajući mi da počnem. – Pre nego što me prekineš, reći ću ti kako je. Pozvaćeš roditelje i ako po tvom mišljenju bude bilo potrebno, odletećeš za Poljsku. Pri tim rečima su mi zasijale oči, a lice mi je ozarila radost. – Reći ćeš im da si dobila vrlo unosnu ponudu za posao u jednom hotelu na Siciliji i da nameravaš da je iskoristiš. Ugovor će obuhvatati jednogodišnji probni period. Zahvaljujući tome nećeš morati da lažeš svoje voljene kad budeš poželela da stupiš u kontakt s njima. Tvoje stvari su uzete iz Martinovog stana još pre nego što se vratio u Varšavu. Trebalo bi već sutra da budu na ostrvu. Priča s tim čovekom je završena. Ne želim da s njim imaš bilo šta zajedničko. Upitno sam ga pogledala. – Ako se nisam jasno izrazio, mogu da precizirani: zabranjujem ti svaki kontakt s tim čovekom – rekao je odlučno. – Još nešto? Trenutno sam ćutala. Savršeno je to smislio, situacija je bila dobro isplanirana i logična.

– Dobro, šta ako treba da posetim porodicu? – nastavila sam. – Šta onda? Masimo se namrštio. – Pa... onda ću bolje upoznati tvoju lepu zemlju. Nasmešila sam se, otpivši gutljaj vina odranije. Već vidim kako se glava mafijaške porodice pojavljuje u Varšavi. – Imam li prava da se ne složim sa tobom? – upitala sam ispitivački. – Nažalost, ovo nije predlog, već opis onog što će se dogoditi. – Sagnuo se prema meni. – Laura, tako si pametna, zar ti još uvek nije palo na pamet da ja uvek dobijam ono što želim? Trgnula sam se, prisećajući se današnjih događaja. – Koliko znam, don Masimo, ne uvek. – Spustila sam pogled na čipkasto donje rublje koje je virilo ispod haljine i pregrizla sam usnu. Polako sam ustala s fotelje. Crni je pratio svaki moj pokret. Izula sam divne štikle sa crvenim đonom i krenula sam prema bašti. Trava je bila vlažna, a vazduh je imao miris soli. Znala sam da se neće odupreti iskušenju i da će krenuti za mnom. Posle nekog vremena se tako i dogodilo. Išla sam po mraku, videći u daljini samo svetla čamaca koja su se njihala na moru. Zastala sam kad sam stigla do četvrtastog ležaja sa baldahinom na kojem sam dremnula tokom dana. – Ovde se osećaš dobro, zar ne? – upitao je Masimo stojeći kraj mene. Zapravo je bio u pravu, tu se nisam osećala kao stranac, ni kao nova, imala sam osećaj kao da sam ovde oduvek. Osim toga, koja devojka ne bi želela da se nađe u prelepoj vili sa poslugom i svim ostalim ugodnostima. – Polako prihvatam situaciju, navikavam se jer znam da mi nema izlaza – odgovorila sam, otpivši gutljaj iz čaše. Crni mi je uzeo čašu iz ruke i bacio je na travu. Uzeo me je u naručje i nežno me stavio na bele jastuke. Disanje mi se ubrzalo jer sam znala da mogu očekivati apsolutno sve. Prebacio je jednu nogu preko mene i ponovo smo ležali kao jutros. Razlika je bila u tome što sam se tada plašila, a sada sam osećala samo radoznalost i uzbuđenje. Možda je kriv

alkohol koji sam popila, ili sam se jednostavno pomirila sa situacijom i sve je postalo lakše. Crni se nagnuo se nada mnom, držeći ruke sa obe strane moje glave. – Želeo bih... – šapnuo je gurkajući nosom moje usne – da me naučiš da budem nežan. Zaledila sam se. Čovek koji je tako opasan, moćan i koji voli da naređuje tražio je od mene dozvolu za nežnost i ljubav. Moje ruke su zalutale do njegovog lica i zaustavile mu se na obrazima. Na trenutak sam mu zadržala lice kako bih mogla da pogledam u crne i mirne oči. Nežnim pokretom sam ga privukla ka sebi. Kad su nam se usne spojile, Masimo se svom snagom obrušio na mene, proždrljivo ih otvarajući sve šire. Jezici su nam se preplitali u jednom ritmu. Njegovo telo je palo na mene, ruke su mu se zaplele oko mojih ramena. Nesumnjivo se osećalo da oboje želimo jedno drugo. Jezici i usne su nam se jako i strastveno jebali, pokazujući naš gotovo identičan seksualni temperament. Posle nekog vremena, kada je adrenalin otplovio i kada sam se malo ohladila, shvatila sam šta radim. – Sačekaj, prestani – rekla sam, odgurnuvši ga od sebe. Crni nije nameravao da se zaustavlja. Zgrabio me je jako za šake kojima sam mahala i pritisnuo mi članke na beli dušek. Podigao je moje ruke i obe ih zgrabio jednom. Druga je zalutala uz moju butinu, penjući se do onog trenutka kada je naišla na čipkaste gaćice. Zgrabio ih je, odvajajući svoje usne od mojih. Mutna svetlost dalekih svetiljki obasjala mi je prestravljeno lice. Nisam se borila s njim, ionako nisam imala šanse. Ležala sam mirno, a po obrazima su mi potekle suze. Videvši to, pustio je moje ruke, ustao je i seo, dodirujući nogama mokru travu. – Mala... – prošaputao je teško – kada kroz ceo život koristiš samo nasilje i kada se moraš boriti za sve, teško je drugačije reagovati kada ti neko oduzima zadovoljstvo koje želiš. Ustao je i prošao rukom kroz kosu, ja, s druge strane, nisam ni zadrhtala, i dalje sam ležala nepokretno na leđima. Bila sam besna i istovremeno mi je bilo žao Masima. Imala sam utisak da on nije od onih muškaraca koji muče žene i uzimaju ih na silu. Njemu se takav postupak 64

činio normalnim. Snažan dodir, kako bih to nazvala, bio je za njega očigledno kao rukovanje. Verovatno isto tako ni od koga nije zavisio, nije morao ni da pokušava, ni da brine o nečijim osećanjima. Sada je želeo da podstakne iste osećaje kod žene, a jedini način na koji je to umeo da radi bila je prinuda. Iz zastrašujuće tišine nas je prekinuo zvuk telefona koji je vibrirao u njegovim pantalonama. Crni je izvadio telefon, pogledao ekran i javio se. Dok je razgovarao, protrljala sam oči i ustala sa ležaja. Krenula sam mirnim korakom ka kući. Bila sam umorna, malo pijana i potpuno zbunjena. Trebalo mi je malo više vremena, ali sam konačno stigla do sobe i iscrpljena sam pala na krevet. Čak i ne znam kad sam zaspala.

PETO POGLAVLJE

Probudila sam se kad je već bio dan. Na struku sam osetila tešku ruku. Masimo je sklupčan spavao pored mene grleći me oko struka. Lice mu je bilo prekriveno kosom, usta su bila malo razdvojena. Polako i ravnomerno je disao, a njegovo preplanulo telo, obučeno identično kao prethodnog jutra, izgledalo je neobično upadljivo na beloj posteljini. Bože, kako je on ukusan, pomislila sam, oblizujući usne i udišući miris njegove kože. Sve je to sjajno, samo šta on radi ovde? Bojala sam se da se pomerim kako ga ne bih probudila, a morala sam u kupatilo. Počela sam da se izvlačim ispod njegove ruke, nežno je podižući. Crni je udahnuo vazduh i okrenuo se na leđa, i dalje je spavao. Ustala sam iz kreveta i krenula prema vratima kupatila. Kad sam stala ispred ogledala, trgnula sam se pri pogledu na sebe. Neoprana šminka je dobila oblik Zoroove maske, moja uska haljina izuvijala se na sve strane, a zamršena punđa izgledala je poput ptičjeg gnezda. – Slatko – prosiktala sam kroz zube i počela vatom da brišem crne mrlje oko očiju. Kad sam završila, svukla sam se i krenula ka tuš-kabini. Pustila sam vodu i sipala sapun na dlan. U tom trenutku su se otvorila vrata i na njima je stao Crni. Gledao me je bez trunke stida. – Dobro jutro, mala, mogu li da ti se pridružim? – upitao je trljajući pospane oči i radosno se smeškajući. Prvo sam htela da mu priđem, da ga udarim po ne znam koji put i da ga izbacim iz kupatila. Ali iz iskustva stečenog tokom poslednjih nekoliko dana, znala sam da to neće uspeti, a njegova reakcija će biti nasilna i ne baš prijatna za mene. Odgovorila sam bez emocija, utrljavajući sapun po telu: – Naravno, dođi. Masimo je prestao da trlja oči, zaškiljio je i načas se ukopao u mestu. Izgleda da nije bio siguran šta je čuo i sigurno nije bio spreman na to. 66

Nisam mogla da promenim činjenicu da je ušao ovde i video me golu, ali sam bar mogla da ga gledam bez odeće. Masimo je polako prišao tuš-kabini, koju bih radije nazvala kupaonicom. Uhvatio je majicu pozadi i jednim potezom je prevukao preko glave. Stajala sam naslonjena na zid, polako nanoseći narednu porciju belog gela na telo. Nisam spuštala pogled sa Masima, isto tako je i on mene merkao pogledom. Tako sam se zagledala da sam tek posle shvatila da sapunjam isključivo svoje grudi i da nesumnjivo to radim predugo. – Pre nego što skinem pantalone, moram da te upozorim da sam zdrav momak, jutro je, a ti si gola, tako da... – zastao je i nonšalantno slegnuo ramenima, izvijajući usne u lukavi osmeh. Srce mi je iskočilo do grla na ove reči. Zahvaljivala sam bogu što stojim pod tušem jer sam od ove informacije u sekundi postala vlažna. Kada sam poslednji put imala seks?, pomislila sam. Martin je to tretirao više kao povremenu obavezu, tako da mi već nekoliko nedelja niko drugi nije pružio to zadovoljstvo, već sam se zadovoljavala sama. I povrh toga, pretpostavljam da mi se bližila ovulacija i da su hormoni izvodili marš po mom libidu. – Kakvo mučenje – promrmljala sam tiho, okrećući se ka tušu. Okrenula sam slavinu tako da je voda postala ledena. Uzbuđena što ću ga videti celog za trenutak, savila sam prste na nogama, a mišići na mom telu su se nehotice zatezali. Za svoje dobro i sigurnost, zatvorila sam oči i stala pod hladnu vodu, pretvarajući se da ispiram sapun s kože. Nažalost, ovaj put temperatura nije pomogla i voda mi se učinila samo mlakom. Masimo je ušao u kabinu i odvrteo tuš koji je bio pored. U odvojenom prostoru su ukupno bile četiri prskalice i ogromna ploča za vodenu masažu iza stakla, koja je izgledala kao kalorifer sa rupama za kupatilo. – Danas putujemo – započeo je mirno Crni. – Odsustvovaćemo nekoliko dana, možda desetak, ne znam još uvek. Moraćemo da posetimo neke formalne žurke, pa uzmi to u obzir prilikom pakovanja. Domeniko će sve pripremiti, ti samo treba da naznačiš šta nosiš.

Čula sam šta govori, ali nisam slušala. Po svaku cenu sam se trudila da ne otvorim oči, ali radoznalost je bila jača. Okrenula sam glavu i ugledala kako se Masimo naslanja obema rukama na zid, puštajući vodu da mu teče niz telo. Prizor je bio neodoljiv – njegove gole, vitke noge su prelazile u lepo izvajanu zadnjicu, a mišići stomaka su svedočili o neizmernom radu uloženom u održavanje forme. U tom trenutku je moj pogled prestao da luta, zaustavljajući se na jednoj tački. Mojim očima se prikazala slika koje sam se najviše plašila. Njegov lep, ujednačen i izuzetno debeo kurac štrčao je kao sveća u torti koju sam dobila za rođendan u hotelu. Bio je odličan, idealan, ne predugačak, ali debeo, gotovo poput mog zgloba, jednostavno savršen. Stajala sam pod mlazevima ledene vode i teško sam gutala pljuvačku. Masimove oči su sve vreme bile zatvorene, a lice izloženo padajućim kapima. Nežno je okretao glavu s jedne na drugu stranu kako bi mu se voda ravnomerno razlivala po kosi. Savio je dotad opružene ruke i naslonio se laktovima na zid tako da mu se glava našla izvan mlaza. – Da li želiš nešto od mene ili samo posmatraš? – upitao je i dalje zatvorenih očiju. Srce mi je udaralo i nisam mogla da odvojim pogled sa njega. U mislima sam psovala trenutak kad sam ga pustila pod ovaj prokleti tuš – mada moj prigovor verovatno ne bi promenio mnogo toga. Telo je bilo protiv mene, svaka ćelija je želela da ga dodirne. Oblizala sam usne pri pomisli da mogu da ga držim u ustima. Pred očima mi je bila slika kako stojim iza njega dok voda kaplje i kako ga čvrsto hvatam za muškost. Polako stiskam prste na njoj, a on stenje zbog mog dodira. Okrećem ga i naslanjam na zid. Približavam mu se, ne ispuštajući iz ruke njegov tvrdi kurac. Polako mu ližem bradavice i polako pokrećem ruku od korena do vrha. Osećam kako postaje sve tvrđi i kako mu kukovi izlaze u susret mojim pokretima... – Tvoj pogled, Laura, pokazuje da ne razmišljaš o odeći koju treba da poneseš.

Protresla sam glavom kao da sam se tek probudila i htela da proteram san. Crni je stajao u istom položaju, laktovima naslonjenim na zid, ali s tom razlikom što me je sada veselo gledao. Uspaničila sam se. Nisam bila u stanju da mu odlučno odbrusim, jer sam jedino mislila o tome da mu ga popušim. Moja panika ga je prizvala kao ranjena životinja grabljivca. Masimo je krenuo prema meni, a ja sam se iz sve snage trudila da ga gledam u oči. Trebalo mu je oko tri koraka do mene, što me je obradovalo jer je zahvaljujući tome predmet mog interesovanja ubrzo nestao s vidika. Nažalost, moje olakšanje nije dugo potrajalo jer u trenutku kad je stao ispred mene, njegov još uvek isturen penis mi je nežno milovao stomak. Povlačila sam se, a on je išao za mnom. Posle svaka moja dva koraka, on je pravio jedan, što je bilo dovoljno da ponovo bude blizu. Iako je kabina bila ogromna, znala sam da će nam u jednom trenutku ponestati mesta. Kad sam se naslonila na zid, Crni se skoro zalepio za mene svojim telom. – O čemu si mislila dok si ga gledala? – upitao je, naginjući se nada mnom. – Želiš da ga dodirneš, jer sada on dodiruje tebe... Nisam bila u stanju da izgovorim ni reči, otvorila sam usta, ali zvukovi iz njih nisu izlazili. Stajala sam bespomoćno, omamljena i obuzeta željom, a on se trljao o mene, pritiskajući mi stomak sve jače. Njegov pritisak je prerastao u ritmične, pulsirajuće pokrete. Masimo je zastenjao i naslonio se čelom na zid iza mene. – Učiniću to sa tvojom pomoći ili bez nje – dahtao je nad mojom glavom. Nisam više mogla da se suzdržim i uhvatila sam rukama tvrdu zadnjicu Crnog. Kad sam mu zabila nokte, grleno je zastenjao. Čvrstim pokretom sam se okrenula i zavalila ga uza zid. Ruke su mu mlitavo visile duž tela, a njegov pogled uprt u mene goreo je od želje. Znala sam da ako ga sad ne zaustavim, za trenutak neću moći da kontrolišem situaciju i desiće se nešto što ne treba da se dogodi. Okrenula sam se i brzo projurila kroz kabinu i kupatilo. Zgrabila sam bademantil koji je visio pored vrata i trčeći preko praga, užurbano sam ga prebacila preko sebe. Trčala sam kroz hodnik, iako nisam čula korake 69

iza sebe. Zastala sam tek kad sam prošla pored bašte, stepeništa i našla se u luci. Teško dišući, istrčala sam na palubu motornog čamca i pala na jedan od kauča. Dok sam pokušavala da dođem do daha, analizirala sam situaciju, ali slike u glavi mi nisu dopuštale da logično razmišljam. Pred mojim očima, poput zaustavljenog filma je pretrčavao divan, istureni Masimov penis. Gotovo sam osećala njegov ukus u ustima, a u ruci dodir njegove nežne kože. Ne znam koliko sam vremena provela buljeći u vodu, ali napokon sam osetila da mogu da ustanem i da se vratim u rezidenciju. Dok sam pažljivo otvarala vrata svoje spavaće sobe, zatekla sam unutra Domenika, koji je spremao velike LV kofere. – Gde je don Masimo? – upitala sam gotovo šapatom, stavljajući glavu između vrata i okvira. Mladi Italijan me je pogledao i nasmešio se. – Mislim daje u biblioteci. Želite li da odete kod njega? Sada razgovara sa svojim savetnikom, ali ja imam naredbu da vas odvedem don Masimu svaki put kada osetite potrebu. Ušla sam unutra i zatvorila vrata. – Uopšte ne želim – odgovorila sam mašući rukama. – Naredio ti je da me spakuješ? Domeniko je i dalje spremao kofere. – Morate krenuti za sat vremena, tako da će vam verovatno trebati pomoć, osim ako je ne želite? – Prestani da mi persiraš, to me nervira, osim toga, mislim da smo istih godina, tako da ne moramo da se glupiramo. Domeniko se nasmešio i klimnuo glavom, dajući znak da se slaže s mojim predlogom. – A možeš li mi reći kuda idemo? – upitala sam. – U Napulj, Rim i Veneciju – odgovorio je. – Onda na Azurnu obalu. Oči su mi se raširile od iznenađenja. Za čitav život nisam obišla toliko koliko je Masimo planirao da mi pokaže u nekoliko narednih dana. 70

– Znaš li svrhu svake naše posete? – upitala sam. – Htela bih da znam šta da ponesem. Domeniko je prestao da sprema kofere i prešao je do garderobera. – U osnovi da, ali ne bi trebalo da te obaveštavam o tome. Don Masimo će ti sve objasniti, ja ću ti samo pomoći da spakuješ odgovarajuću odeću, ne brini. – Znalački mi je namignuo. – Moda je moj fah. – Ako je tako, onda ću ti verovati sto posto. Kad već imam manje od sat vremena za pripremu, htela bih već da počnem. Domeniko klimnu glavom i nestade u ponoru prevelikog garderobera. Ušla sam u kupatilo, u kome je još uvek lebdeo miris želje. Stomak mi se stisnuo. Neću izdržati, pomislih. Vratila sam se u spavaću sobu, prošla sam kroz nju, ušla u garderober i obratih se Domeniku: – Jesu li moje stvari iz kuće u Varšavi već stigle? Čovek je otvorio jedan od velikih ormara i rukom pokazao na kutije. – Da, ali don Masimo je rekao da ih ne pomeramo. Savršeno, pomislila sam. – Možeš li da me ostaviš samu na trenutak? Pre nego što sam uspela da se okrenem kako bih ga pogledala, već sam stajala sama na sredini sobe. Bacila sam se na kopanje po kutijama u potrazi za samo jednom stvarčicom koja me je zanimala – za svojim ružičastim prijateljem sa tri kraja. Kada sam ga konačno imala u rukama posle dobrih petnaest minuta i pretraživanja desetak kutija, laknulo mi je. Stavila sam ga u džep bademantila i uputila se ka kupatilu. Domeniko je stajao na balkonu i čekao moj znak. Trčeći preko sobe, klimnula sam mu glavom, a on se vratio na mesto koje sam užurbano napuštala. Izvadila sam ružičastog iz džepa i detaljno ga oprala. Čak sam zastenjala pri pogledu na njega – u tom trenutku je bio moj najbolji prijatelj. Osvrnula sam se po kupatilu tražeći zgodno mesto. Volela sam da masturbiram dok udobno ležim, nisam umela to da radim u žurbi ili 71

u neobičnom položaju. Najbolja bi bila spavaća soba, ali prisustvo mog pomoćnika odvraćalo mi je pažnju. U uglu kupatila, pored toaletnog stočića, nalazila se ležaljka od bele kože. Neće to biti najudobnije mesto, ali šta sad, pomislila sam. Bila sam toliko očajna da sam za koji trenutak mogla da legnem na pod. Ležaljka je bila iznenađujuće meka i savršeno prilagođena mojoj visini. Odvezala sam pojas bademantila, a on mi je pao sa obe strane tela. Ležala sam gola i žedna orgazma. Oblizala sam dva prsta i ubacila ih u sebe kako bih smanjila trenje. Sa iznenađenjem sam otkrila da sam toliko mokra da se taj čin činio sasvim suvišnim. Uključila sam vibrator i polako stavila srednji deo u moju pulsirajuću unutrašnjost. Umereno, kako bi njegov najdeblji deo tonuo sve dublje i dublje u mene, drugi kraj u obliku zečića uvukao mi se u zadnji ulaz. Drhtaj mi je prošao kroz telo i znala sam da mi neće trebati dugo vremena kako bih se zadovoljila. Treći deo gumenog druga najviše je vibrirao na mom nabreklom klitorisu. Zatvorila sam oči. U glavi sam imala samo jednu sliku i samo sam nju želela da gledam – Masimo koji stoji pod tušem i drži u rukama svoj prelepi kurac. Prvi orgazam nastupio je nekoliko sekundi kasnije, a sledeći su nadolazili u talasima u razmacima od najviše pola minuta. Posle nekoliko trenutaka bila sam toliko iscrpljena da sam jedva izvukla ružičastog iz sebe i spojila noge. Trideset minuta kasnije stajala sam ispred ogledala pakujući kozmetiku u jednu od kožnih torbi. Pogledala sam svoj odraz; nimalo nisam bila slična ženi kakva sam bila pre nedelju dana. Koža mi je preplanula, izgledala je zdravo i sveže. Kosa mi je bila zavezana u glatku punđu, oči su mi bile lagano našminkane a usne izražajno namazane tamnim labelom. Domeniko mi je za putovanje izabrao beli Šanelov komplet. Dugačke, široke, lagane pantalone, prljavobele boje od poluprovidne svile, gotovo su se stopile u kombinezon sa nežnom lepršavom bluzom sa širokim rukavima. Cela stvar je upotpunjena Pradinim štiklama sa malim špicom. – Tvoj prtljag je spakovan – rekao je Domeniko, pružajući mi torbicu. 72

– Htela bih sada da se vidim sa Masimom. – Još uvek nije završio sa sastankom, ali... – Začas će završiti – rekla sam mu, izlazeći iz spavaće sobe. Biblioteka je bila jedna od prostorija čiju sam lokaciju zapamtila. Išla sam kroz hodnik, a zvuk mojih potpetica širio se po kamenom podu. Kad sam stigla do vrata, duboko sam udahnula i uhvatila kvaku. Ušla sam i drhtaj mi je prošao niz kičmu. Nisam bila u ovoj sobi od svog prvog razgovora sa Crnim odmah nakon buđenja iz višednevne kome. Masimo je sedeo na kauču. Nosio je bledo laneno odelo i raskopčanu košulju. Pored njega je u fotelji sedeo sed, zgodan muškarac, nesumnjivo stariji od svog sagovornika. Tipičan Italijan, pomislih. Duža kosa začešljana unazad, negovana bradica. Obojica su skočili s mesta kad su me videli. Prvi pogled koji mi je Crni uputio bio je leden, kao da me kažnjava što sam mu prekinula sastanak. Ali kad su mu oči obuhvatile celu moju figuru, kao da je ogladneo, ako to mogu tako nazvati. Rekao je nešto muškarcu, ne skidajući pogled sa mene i krenuo je ka meni. Prišao je i nagnuo se da me poljubi u obraz. – I, morao sam da se snađem bez tebe – šapnuo je pre nego što me je poljubio. – I ja sam se sama snašla – dodala sam tiho dok su se njegove usne udaljavale. Te reči su ga na trenutak zadržale u nepomičnosti. Gledao me je sa strašću i besom. Uhvatio me je za ruku i poveo me svom sagovorniku. – Laura, upoznaj Marija, moju desnu ruku. Prišla sam muškarcu da mu pružim ruku, ali me je on nežno uhvatio za ramena i poljubio u oba obraza. Još nisam bila naviknuta na ovaj gest, u mojoj zemlji se takvim poljupcima pozdravljaju samo najbliži ljudi. – Consigliere – rekla sam sa osmehom. – Mario će biti dobro. – Stariji čovek se nežno osmehnuo. – Drago mi je da te napokon vidim živu.

Ove reči su me prikovale za zemlju – kako to: živu? Da li je očekivao da neću doživeti da se upoznam s njim? Izgleda da je moje lice odavalo prestrašenost jer je Mario brzo objasnio na šta je tačno mislio. – Tvoji portreti su svuda po kući. Oni vise ovde godinama, ali niko nije očekivao da ti zaista postojiš. Verovatno si i sama iznenađena ovom pričom? Bespomoćno sam slegla ramenima. – Neću da krijem da je čitava ova situacija nadrealna za mene i malo me je prenerazila. Ali svi znamo da ne mogu da se suprotstavim don Masimu, te ponizno pokušavam da prihvatam svaki od trista pedeset dana koji su mi ostali. Masimo se zasmejao. – Ponizno... – ponovio je i na italijanskom se obratio svom prijatelju, koji je za trenutak bio jednako zabavljen. – Drago mi je što vas zabavljam. Kako biste mogli da uživate u mom odsustvu, sačekaću u kolima – progunđala sam kroza zube, uputivši obojici ironičan osmeh. Kad sam im okrenula leđa i pošla prema vratima, veseli Mario je rekao: – Zaista, Masimo, čudno je što nije Italijanka. Ignorisala sam te reči i zatvorila vrata za sobom. Pre nego što sam napustila prilaz, zaustavila sam se na trenutak. Još uvek mi je pred očima bila slika mrtvog čoveka koji leži na kamenim pločicama. Progutala sam pljuvačku i ne gledajući sa strane, krenula sam prema džipu koji je bio parkiran nekoliko metara od mene. Vozač mi je otvorio vrata i pružio mi ruku kako bih udobno ušla. Na sedištu je bio moj ajfon, a pored njega računar. Pri pogledu na to zacvilela sam od radosti. Pritisnula sam dugme na panelu koji je zatvarao staklo između unutrašnjosti auta i prednjih sedišta. Presrećna sam uključila telefon i iznenađeno otkrila desetine poziva od mame i, kakvo iznenađenje, čak jedan od Martina. Čudno je i tužno tek nakon više od

godinu dana saznati koliko nekoga može da boli dupe za mene, pomislila sam. Okrenula sam mamin broj. Prestravljeni glas se oglasio u slušalici. – Dušo, dođavola, zabrinuta sam ovde i umirem od straha – rekla je mama skoro jecajući. – Mama, zvala si me tek juče. Opusti se, ništa se ne dešava. Nažalost, njen majčinski instinkt joj je govorio nešto sasvim drugačije, tako da se nije predavala. – Sve je u redu, Laura? Već si se vratila sa Sicilije? Kako je bilo? Duboko sam udahnula znajući da se ne može tako lako prevariti. Da li je bilo u redu? Pa... pogledala sam se, a onda sam se osvrnula oko sebe. – Skroz je u redu, mama. Da, vratila sam se, ali moram nešto da ti kažem – Zažmurila sam, moleći se u sebi da se upeca. – Tokom odmora sam dobila ponudu za posao u jednom od najboljih hotela na ostrvu. – Moj glas je odavao neumereno uzbuđenje. – Ponudili su ugovor na godinu dana i odlučila sam da prihvatim, zato se trenutno spremam za odlazak. Zaustavila sam se i čekala njenu reakciju, ali u slušalici je zavladala tišina. – Ali ti ne znaš ni reč italijanskog – viknula je. – Oh, molim te, a kakve to veze ima? Ceo svet govori engleski. Situacija je postajala napeta i znala sam da će majka osetiti nešto ako budemo pričale još neko vreme. Kako bih to sprečila, rekla sam kratko: – Za nekoliko dana ću doći kod vas i ispričaću ti sve, a sada moram mnogo toga da uradim pre nego što odem. – Dobro, šta je s Martinom? – upitala je istraživački. – Taj radoholičar neće da napusti kompaniju. Teško sam uzdahnula. – Prevario me je kad smo bili u Italiji. Ostavila sam ga i zahvaljujući tome znam da je ovaj odlazak velika šansa od sudbine – dodala sam najmirnijim i nepristrasnijim tonom koji sam uspela da iznesem iz sebe. – Od početka sam ti govorila da to nije momak za tebe, dete. 75

Naravno. Dobro je što ne znaš trenutnog, pomislila sam. – Mamice, moram da završavam jer ulazim u kancelariju. Javljaj se i upamti da te volim. – I ja tebe, čuvaj se, dušo. Kada sam pritisnula crvenu slušalicu, odahnula sam sa olakšanjem. Izgleda da je uspelo. Sad samo moram da kažem Crnom o neizbežnoj poseti Poljskoj. U tom trenutku vrata automobila su se otvorila i Masimo je ušao unutra elegantnim pokretom. Pogledao je moju ruku u kojoj sam držala telefon. – Jesi li razgovarala s mamom? – upitao je skoro brižnim glasom kad je automobil krenuo. – Da, ali to nije promenilo činjenicu da se i dalje brine – odgovorila sam ne skidajući pogled sa prozora. – Nažalost, razgovor telefonom s njom nije pomogao i moraću da za nekoliko dana odem u Poljsku. Naročito zato što ona misli da sam već tamo – završavajući, okrenula sam glavu prema Crnom, kako bih proverila njegovu reakciju. Sedeo je bočno i gledao u mene. – Očekivao sam to. Stoga sam isplanirao Varšavu na kraju našeg putovanja. Neće to biti tako brzo kao što bi htela, ali mislim da će češći telefonski razgovori smiriti tvoju mamu i da će nam dati malo vremena. Ove reči su me veoma obradovale. – Hvala, cenim to. Masimo je zurio u mene, pa je uzdahnuo, zabacivši glavu na naslon sedišta. – Nisam toliko loš koliko ti se čini. Ne želim da te zatvorim ili ucenjujem, ali reci mi sama, da li bi bez prinude ostala sa mnom? – njegove oči su me upitno gledale. Okrenula sam glavu prema prozoru. Da li bih ostala?, ponavljala sam u mislima. Naravno da ne. Crni je čekao odgovor i ne dobivši ga, izvukao je ajfon i počeo da čita nešto na internetu.

Ta tišina je bila nepodnošljiva, a tog dana mi je izuzetno bio potreban razgovor s njim. Možda zbog čežnje za zemljom, a možda je jutarnje tuširanje tako uticalo na mene. Ne okrećući glavu od prozora, upitala sam: – Kuda sad idemo? – Na aerodrom u Kataniji. Ako ne bude gužve u saobraćaju, trebalo bi da stignemo za manje od sat vremena. Na zvuk reči aerodrom prošla me je jeza. Telo mi se steglo, a disanje ubrzalo. Letenje je spadalo u aktivnosti koje sam najviše mrzela. Počela sam da se nemirno vrpoljim na sedištu, a prijatna hladnoća klime iznenada mi se učinila kao arktički mraz. Nervozno sam trljala rukama ramena, pokušavajući da ih zagrejem, ali naježena koža nije nestajala. Masimo me je pogledao ledenim pogledom koji se iznenada pretvorio u vatru: – Zašto, dođavola, ne nosiš grudnjak?! – uzviknuo je. Namrštila sam se i upitno ga pogledala. – Vide ti se bradavice. Spustila sam pogled i otkrila da se zapravo možda malo naziru kroz nežni svileni materijal. Lagano sam spustila široki rukav bluze i otkrila rame. Na preplanulom telu se blistala čipka svetlobež grudnjaka. – Nisam ja kriva što mi je sav donji veš koji posedujem napravljen od čipke – započela sam ravnodušno. – Nemam nijedan čvrst grudnjak, tako da mi je žao što ti moj izgled odvlači pažnju, ali ja to nisam birala. – Pogledala sam ga u oči, čekajući njegovu reakciju. Crni je neko vreme posmatrao taj komad izbačene čipke, pa je ispružio ruku i spustio široki rukav bluze još niže. Bluza labavog kroja je spala otkrivajući mi grudi. Moj saputnik je sedeo i upijao taj prizor, a ja nisam htela da ga ometam. Posle jutarnjeg sastanka sa ružičastim bar sam imala iluziju zadovoljenja i kontrole nad sopstvenom glavom. Crni je podigao jednu nogu i seo bočno. Usporeno je izvukao ruku i uvukao palac između čipke i moje kože. Njegov dodir me naježio još jednom, ali ovo nije imalo ničeg zajedničkog sa letenjem.

– Da li ti je hladno? – upitao je klizeći palcem sve niže i stavljajući ostale prste ispod materijala. – Mrzim letenje – odgovorila sam kako ne bih odala rastuće uzbuđenje. – Da je Bog želeo da se čovek odvoji od zemlje, dao bi mu krila – rekla sam gotovo šapatom sa poluzatvorenim očima, koje, na svu sreću, nisu mogle da se vide ispod tamnih naočara. Masimova ruka se i dalje kretala prema mojoj dojci; polako je pomerao čipku prstima, idući sve niže. Kada je već stigao na mesto, požuda mu se pojavila na licu, a oči su mu gorele životinjskom željom. Taj pogled sam već videla, i svaki put bih se posle nekog vremena dala u beg. Sada pak nisam imala gde da pobegnem. Crni je sve jače stiskao dlan na mojoj dojci i približavao mi se sve više. Moji kukovi su nesvesno počeli da se lagano pokreću, a glava mi je pala na naslon sedišta dok je mesio bradavicu, uvijajući je u prstima. Slobodnom rukom me je uhvatio za vrat, kao da je znao koliko sam vremena potrošila nameštajući kosu i koliko to mrzim. Savio je glavu i zubima uhvatio moju nabreklu bradavicu. Nežno ju je gricnuo kroz čipku. – Ovo je moje – prošaptao je, na trenutak odvajajući usne. Taj promukli ton i te reči izmamili su tiho stenjanje iz mojih usta. Masimo mi je povukao bluzu obema rukama dok nije spala do visine struka. Pomerio je grudnjak i prislonio usne na golu bradavicu. Sve je u meni pulsiralo, jutarnje igre nisu pomogle jer sam još uvek bila jebeno napaljena na njega. Zamišljala sam kako mi cepa pantalone i kako me jebe otpozadi, trljajući se pored toga o čipku gaćica. Napaljena sopstvenim mislima, uplela sam prste u njegovu kosu i privukla sam ga do sebe. – Jače! – prošaptala sam, skidajući tamne naočare slobodnom rukom. – Ugrizi me jače. Ova naredba je bila poput pritiska crvenog dugmeta u glavi. Umalo nije pokidao sa mene čipkasti vrh i gladno se nabijao zubima u moje grudi, smenjujući sisanje i grickanje. Osetila sam kako me preplavljuje talas želje kojoj za trenutak neću moći da odolim. Podigla sam mu glavu 78

tako što sam ga uhvatila za kosu i dozvolila da njegove usne pronađu moje. Nežno sam ga odvajala od sebe da bih mogla da ga pogledam u oči. Bio je sav u plamenu, njegove ogromne zenice ispunile su cele dužice pa su se činile potpuno crne. Dahtao mi je po usnama, pokušavajući da zubima uhvati moje usne. – Ne započinji nešto što ne možeš da završiš – rekla sam, nežno ga ližući. – Za trenutak ću biti toliko vlažna da dalje putovanje neće biti moguće bez presvlačenja. Na ove reči Crni je zabio ruke u ivicu sedišta tako jako da je koža zaškripala pod pritiskom. Probio me je divljačkim pogledom, a ja sam videla kako se bori sa mislima. – Drugi deo izjave bio je suvišan – rekao je, vrativši se na svoje sedište. – Izluđuje me razmišljanje o tome što se sada događa između tvojih nogu. Bacila sam pogled na njegove pantalone i progutala pljuvačku. Ova divna erekcija više nije bila za mene samo mašta. Tačno sam znala kako je izgledao njegov impresivno debeli kurac koji je sada štrčao u gaćama. Masimo je sa očitim zadovoljstvom posmatrao moju reakciju na to što vidim. Protresla sam glavom kako bi mi se misli vratile na pravi put i počela polako da se oblačim. I dalje je gledao kako nameštam svoju vrlo izgužvanu odeću. Zagladila sam kosu i stavila naočare. Kad sam završila, iz ormarića je izvukao crnu papirnu kesu. – Imam nešto za tebe – rekao je i pružio mi ju je. Zlatnim, elegantnim slovima je pisalo Patek Filip. Znala sam koja je to marka, tako da sam pretpostavila šta sam dobila. Takođe sam bila svesna koliko košta sat ove marke. – Masimo, ja... – pogledala sam ga ispitivački. – Ne mogu da prihvatim takav poklon. Crni se nasmejao i stavio zatamnjene avijatičarke. – Mala, to je jedan od jeftinijih poklona koji ćeš dobiti od mene. Osim toga, ne zaboravi da još nekoliko stotina dana nemaš izbora. Otvori.

Znala sam da će ova rasprava biti beskorisna, a pružanje otpora bi se moglo loše završiti, pogotovo jer mi nije bilo puta za beg. Izvukla sam crnu kutijicu i otvorila je. Sat je bio divan, od ružičastog zlata, načičkan sitnim dijamantima. Idealan. – Poslednjih nekoliko dana nisi imala kontakta sa svetom. Znam da sam ti mnogo oduzeo, ali sada ćeš sve to polako dobijati nazad – rekao je, stavljajući mi sat na ruku.

ŠESTO POGLAVLJE

Do aerodroma smo stigli bez većih problema. Vozač je otvorio vrata Crnom, dok sam ja trpala u torbicu stvari koje su mi slučajno ispale na sedište. Masimo je zaobišao automobil i otvorio vrata s moje strane, pružajući mi ruku. Ponašao se viteški, a u lanenom odelu je izgledao zapanjujuće. Kad su mi obe noge bile na zemlji, diskretno me je uhvatio za zadnjicu i gurnuo prema ulazu. Pogledala sam ga iznenađena tim gestom, koji sam povezivala s tinejdžerima. On se samo blago nasmešio i stavljajući mi ruku na leđa, poveo me je prema terminalu. Nikada nisam tako brzo prošla čekiranje, trajalo je koliko i prolaz kroz zgradu. Izašavši na avionsku pistu, pokupio nas je drugi auto, koji nas je odvezao do stepenica malog aviona. Kad sam stala ispred njih, pozlilo mi je. Avion se činio mikroskopski, kao cev sa krilima. Imala sam problem sa letenjem čarter avionima, koji su mi delovali kao David naspram Golijata. – Popni se uz stepenice – čula sam iza sebe. – Ništa od toga, Masimo, neću uspeti! – pukla sam. – Nisi mi rekao da letimo takvom školjkom. Ja tamo ne ulazim – histerisala sam i pokušavala da se povučem do automobila. – Laura, ne pravi scene, jer ću te za trenutak tamo uvući silom – prosiktao je, ali ja nisam bila u stanju da koraknem napred. Bez trenutka razmišljanja, Crni me je uzeo u naručje i uprkos mom molećivom vrisku i mahanju rukama, progurao me je unutra kroz minijaturni ulaz. Na italijanskom je nešto povikao pilotu na vrhu stepeništa, koji je pokušavao da nas pozdravi, i vrata aviona su se zatvorila.

Bila sam prestravljena i srce mi je tako udaralo da nisam mogla da čujem sopstvene misli. Konačno su moji protesti urodili plodom i Masimo me je spustio. Čim su moje noge dodirnule pod, a on se odmaknuo od mene, opalila sam mu jak šamar. – Šta ti, jebote, misliš! Pusti me, želim da izađem! – vrištala sam prestravljena, a onda sam jurnula prema vratima. Ponovo me je zgrabio i bacio na bledi kožni kauč koji je popunio gotovo celu bočnu stranu mašine. Pritisnuo me je svojim telom, tako da nisam mogla da se pomeram. – Jebote, Masimo! – Iz mojih usta su i dalje izlazili divlji vrisci i psovke. Kako bi me ućutkao, gurnuo mi je jezik u grlo, ali ovog puta nisam imala želju za zabavom i čim ga je uvukao u mene, jako sam ga ugrizla. Crni je skočio unazad i zamahnuo rukom kao da je hteo da me udari. Zatvorila sam oči i sklupčala se, čekajući udarac. Kada sam ih opet otvorila, primetila sam da energično odvezuje kaiš sa pantalona. Bože, šta želi da uradi?, pomislila sam. Počela sam da se povlačim duž kauča, odgurujući se petama od poda. On je nastavljao sve dok konačno nije jednim brzim pokretom izvukao kožni kaiš iz petlji pojasa. Mirno je skinuo sako i okačio ga preko naslona fotelje. Bio je razjaren, oči su mu gorele od besa, a vilica mu se ritmično zatezala. – Masimo, nemoj, molim te... ja... – izbacivala sam iz sebe isprekidane reči. – Ustani – rekao je suvo, a kad nisam odreagovala, povikao je: – Ustaj, dođavola! Prestravljena sam skočila s mesta. Prišao mi je, uhvatio me je prstima za bradu i podigao je kako bi me gledao u oči. – Ti sada biraš kaznu, Laura. Upozorio sam te da to više ne radiš. Ispruži ruke. Poslušala sam ga, gledajući ga i dalje. Uhvatio me je za zglobove i efikasno mi vezao ruke kaišem. Kad je završio, posadio me je u fotelju i

vezao sigurnosnim pojasom. Posle nekog vremena sam shvatila da se avion kreće. Crni je seo naspram mene i gledao me i dalje kipeći od besa. – Kako se ne bi mučila, reći ću ti šta možeš izabrati – polako je počeo mirnim glasom. – Svaki put kad me udariš po licu, pokazuješ potpuno nepoštovanje, vređaš me, Laura. Stoga jako želim da uvidiš kako se osećam. Tvoja kazna će biti telesna i garantujem ti da nećeš imati želju za njom isto kao i ja. Možeš birati između pušenja ili da te ja obradim jezikom. Avion je uzleteo kad sam čula ove reči. Kad sam osetila kako se uzdižemo, onesvestila sam se. Kad sam se probudila, ležala sam na kauču, a ruke su mi i dalje bile vezane. Crni je sedeo u fotelji s nogom prebačenom preko kolena, zureći u mene i igrajući se čašom šampanjca. – Dobro, i? – pitao je ravnodušno. – Šta biraš? Raširila sam oči i sela, gledajući u njega. – Ti se šališ, zar ne? – upitala sam glasno, gutajući pljuvačku. – Izgledam li kao da se šalim? Je li za tebe šala kada me po ko zna koji put udariš u facu? – Nagnuo se prema meni. – Laura, pred nama je sat vremena putovanja i kazna će biti izvršena tokom ovog sata. Ja sam više fer prema tebi nego što si ti prema meni jer ti dozvoljavam da biraš. – Zatvorio je oči i oblizao usne. – Ali za trenutak će mi ponestati strpljenja i učiniću isto što i ti, to jest ono što sam želim. – Popušiću ti – rekla sam bez ijedne emocije. – Hoćeš li mi odvezati ruke ili jednostavno želiš da me jebeš u usta? – rekla sam drsko. Nisam mogla da mu pokažem strah, znala sam da ga to samo tera da deluje. Bio je kao grabljivac, kad oseti krv — napada. – Očekivao sam taj odgovor – rekao je, ustajući i otkopčavajući šlic. – Ne nameravam da te odvezujem iz straha od toga šta ćeš učiniti i zbog toga koliko bih ozbiljnu kaznu morao da osmislim. Dok mi je prilazio, sklopila sam oči. Neka se to desi i da završimo s tim, pomislih. Umesto njegovog penisa, osetila sam kako me podiže. Otvorila sam oči. Hodnik se suzio u tom delu aviona, tako da je morao

da me okrene bočno da bismo stali. Ušli smo u mračnu kabinu u kojoj je bio krevet. Crni me je polako spustio na mekanu posteljinu. Ostavio me je i otišao do susedne prostorijice. Vratio se držeći u ruci crni pojas bademantila. Posmatrala sam njegove pokrete i u jednom trenutku sam shvatila da uprkos strahu koji osećam, ono što moram da uradim neće biti za mene kazna. Crni je zgrabio kaiš koji mi je sputavao ruke i otkopčao ga. Onda me je preokrenuo na stomak i zamenio tvrdi kožni kaiš mekanim pojasom ogrtača. Završio je i opet sam bila na leđima. Nisam mogla da pomerim ruke na kojima sam ležala. Iz noćnog ormarića pored kreveta izvukao je povez za oči. Koristila sam takav u Varšavi, kad mi sunce nije davalo da spavam ujutru. Savio se i stavio mi je povez na oči tako da jedino što sam videla je bila njegova crna svilenkasta površina. – Mala, ni sama ne znaš koliko bih stvari zeleo da radim sa tobom – prošaptao je. Ležala sam potpuno zbunjeno, nisam znala gde je ili šta radi. Nervozno sam oblizivala usne, spremajući se da primim njegovu muškost. Odjednom sam osetila kako mi otkopčava pantalone. – Šta radiš to? – upitala sam, pokušavajući da skinem povez, trljajući ga o posteljinu. – Pretpostavljam da su ti potrebna samo moja usta za ono što želiš da uradiš? Masimo se ironično nasmejao i nastavljajući da me svlači, šapnuo je: – Zadovoljavanje mene neće za tebe biti nikakva kazna, znam da to želiš bar od jutros. Ali ako ja to uradim tebi, bez tvog učešća i kontrole, bićemo kvit – dovršio je i jednim pokretom mi je svukao pantalone. Ležala sam spajajući noge najjače što sam mogla, iako sam znala da mu se neću odupreti ako želi nešto da učini. – Masimo, molim te, ne radi ovo.

– I ja sam tebe molio da me ne... – zastao je, a ja sam osetila kako se dušek na kome ležim savija pod njegovom težinom. Nisam znala gde je niti šta radi, mogla sam samo da slušam. Osetila sam njegov dah na obrazu i lagani ugriz ušne školjke. – Ne boj se, mala – rekao je, uvlačeći mi ruku između nogu kako bi ih razdvojio. – Biću nežan, obećavam. Sve sam čvršće stezala noge, tiho stenjući od užasa. – Ššš... – prošaptao je. – Za trenutak ću ti raširiti noge i staviću jedan prst u tebe za početak. Opusti se. Znala sam da će to učiniti onako kako hoće, bez obzira na to da li će mi odgovarati. Pa sam popustila stisak. – Vrlo dobro, sada jako raširi noge za mene. Učinila sam kako je hteo. – Moraš biti ljubazna i raditi ono što tražim, jer ne želim da te povredim, malena. Nežno je počeo da mi ljubi usne, dok je njegova ruka polako lutala nadole. Uhvatio je moje lice drugom rukom i utisnuo mi poljubac. Prepustila sam se i nekoliko trenutaka kasnije naši jezici su nežno plesali, ubrzavajući ritam svake sekunde. Želela sam ga, usne su mi postajale sve pohlepnije. – Polako, dušo, ne tako brzo, upamti da je ovo kazna – prošaptao je kada je njegova ruka došla do čipkaste površine mojih gaćica. – Obožavam kombinaciju tvog tela i tog nežnog materijala. Lezi mirno. Njegovi prsti su se polako uvukli u najintimnije mesto na mom telu. Polako, sa usnama uz moje uvo, ispitivao je najpre unutrašnju stranu mojih butina, nežno ih je milovao dvama prstima, kao da me razdražuje. Protrljao je moje otečene usmine pre nego što je konačno ušao unutra. Kad sam osetila njegov divan dodir, leđa su mi se izvila i zastenjala sam od zadovoljstva. – Ne miči se i budi tiha. Ne smeš da ispuštaš bilo kakav zvuk. Razumeš?

Potvrdno sam klimnula. Njegov prst je klizio sve dublje dok konačno nije utonuo u mene. Stiskala sam zube kako ne bih ispustila glas, a on je započinjao suptilan i senzualan nalet u meni. Njegov srednji prst je ulazio i izlazio, a palac je nežno milovao natečeni klitoris. Osetila sam kako mu težina popušta i kako se kreće nadole. Skoro da sam prestala da dišem. Njegovi prsti su me neprestano mazili dok nije došao do pravog mesta. Neočekivano ih je izvukao iz mene, a ja sam napravila nezadovoljnu grimasu. Posle nekog vremena sam osetila njegov dah na čipki od tangi koje sam još uvek imala na sebi. – Sanjao sam o ovome od dana kada sam te video. Hteo bih da mi pričaš kad počnem. Želim da znam da li je dobro, reci mi kako da ti izazovem blaženstvo – prosiktao je skidajući mi rublje. Impulsivno sam stisnula butine, osećajući se posramljeno i nespokojno. – Raširi noge za mene, široko! Želim da je vidim. U tom trenutku sam shvatila zašto mi je dao povez za oči – želeo je, uprkos svemu, da mi pruži komfor pri prvom zbližavanju. Zahvaljujući njemu, činilo mi se da Crni vidi manje nego u stvarnosti. To je pomalo kao sa decom koja zatvaraju oči kad se plaše jer misle da ako ona ne mogu da vide, ni drugi ne mogu videti njih. Polako sam poslušala njegovu naredbu i čula kako uvlači vazduh u pluća. Širio mi je noge sve šire, a sve dublje istraživao pogledom najintimnije mesto na telu svake žene. – Oliži me – rekla sam, ne mogavši više da izdržim. – Molim te, don Masimo! Na ove reči počeo je ritmično da trlja palcem po mom klitorisu. – Nestrpljiva si, izgleda da voliš da budeš kažnjavana. Sagnuo se i zario jezik u moju pičkicu. Htela sam da ga zgrabim za kosu, ali ruke vezane na leđima sprečavale su me u tome. Snažno ju je pritisnuo jezikom, pomerajući ga dinamično. Prstima jedne ruke širio mi je picu kako bi došao do najnežnije tačke. – Želim da svršiš odmah, a onda ću te mučiti sa još orgazama – sve dok ne počneš da me moliš da prestanem, a ja neću prestati, jer želim da te kaznim, Laura. 86

U tom trenutku mi je strgnuo povez sa očiju. – Želim da me gledaš, želim da vidim tvoje lice kada budeš svršavala. Ustao je i stavio mi jastuk ispod glave. – Moraš da imaš dobar pogled – dodao je. Crni je među mojim nogama bio seksi i strašan istovremeno. Nikad nisam volela kada me muškarac gleda tokom orgazma jer mi je to delovalo previše intimno, ali ovog puta nisam imala izbora. Napao je ustima moj klitoris i zabio mi dva prsta. Zatvorila sam oči, bila sam na ivici orgazma. – Jače – prošaptala sam. Njegov vešti zglob se brzo pokretao, a jezik je prodro u najosetljiviji deo mene. – Jebem ti! – uzviknula sam na maternjem jeziku kad sam svršavala prvi put. Orgazam je bio dug i moćan, a celo moje telo napeto kao struna, potpuno u njegovoj vlasti. Kad sam osetila da orgazam odlazi, pritisnuo je moj iscrpljeni i preosetljivi klitoris, dovodeći me do praga bola. Zaškripala sam stisnutih zuba i izvijala sam se, nabijena na njegovim prstima. – Izvini! – uzviknula sam posle drugog talasa bolnog blaženstva. Crni je polako ublažavao pritisak, smirivao je moje telo, ljubio je i milovao jezikom obolela mesta. Kukovi su mi teško pali na dušek kad je završio. Kad sam ležala mirno, gurnuo je ruku ispod mene i jednim pokretom popustio pojas kako bih mogla da izvučem ruke. Otvorila sam oči i pogledala sam ga. Polako je ustao iz kreveta. Posegnuo je do fioke noćnog ormarića i izvadio kutiju vlažnih maramica. Nežno je brisao mesta prema kojima se malopre ponašao sa takvom brutalnošću. – Prihvatam izvinjenje – odbrusio je i nestao iza zida do glavne kabine. Ležala sam neko vreme, analizirajući situaciju, ali teško mi je bilo da shvatim šta se upravo dogodilo. Znala sam jedno: bila sam tako zadovoljena i bolna kao da sam se jebala s njim celu noć. Kad sam se vratila, Masimo je sedeo u fotelji, grizući gornju usnu. Pogledao me je.

– Moja usta mirišu na tvoju pičkicu. I sad već ne znam da li je ovo kazna za tebe ili za mene. Sela sam u fotelju naspram njega, naizgled neuznemirena onim što sam čula. – Kakvi su naši planovi danas? – pitala sam, uzimajući mu čašu šampanjca iz ruke. – Postaješ drska na šarmantno divan način – nasmešio se i sipao sebi drugu. – Vidim da ti veličina aviona više ne smeta. Teško sam otpila još jedan gutljaj šampanjca. Tokom čitave ove situacije zaboravila sam na svoj strah. – Obilazak njegove unutrašnjosti svakako promenio perspektivu. Pa onda? Šta nas očekuje danas.

– Saznaćeš u pravo vreme. Ja ću malo raditi, a ti ćeš glumiti žensku mafijaša – rekao je sa dečačkim osmehom na licu. Na aerodromu nas je čekalo obezbeđenje i crni džipovi koji su bili parkirani na izlazu. Jedan muškarac mi je otvorio vrata i zatvorio ih kad sam se smestila u sedište. Svaki put kada sam viđala ovaj set automobila imala sam utisak da to mora biti magija – prenositi celu žurku od mesta do mesta. Kojim čudom ti ljudi i njihovi automobili stignu Masima za tako kratko vreme? Iz mojih haotičnih misli, verovatno izazvanih nedavnim orgazmima, prekinuo me je glas mog mučitelja tik uz uho. – Hteo bih da uđem u tebe – šapnuo je, a njegov vrući dah – paradoksalno – zaledio me je. – Duboko i brutalno, voleo bih da se tvoja mokra pičkica steže oko mene. Reči koje sam čula pokrenule su svaku trunku moje vrlo bujne mašte. Skoro sam fizički mogla da osetim to što mi govori. Zatvorila sam oči i pokušavala da umirim otkucaje srca; polako su postajali umereniji. Odjednom je topli dah Crnog nestao i čula sam kako nešto govori čoveku za volanom. Reči su mi bile nerazumljive, ali nakon nekoliko sekundi automobil se isključio i zaustavio kraj puta, a vozač je izašao i ostavio nas same.

– Sedi na suvozačko sedište – rekao je probadajući me hladnim crnim pogledom. Te reči je izgovorio dok je mirno sedeo, što me je malo zbunilo. – Zašto? – zbunjeno sam upitala. Na Masimovom licu se pojavila nervoza, a vilica je počela ritmički da se zateže. – Laura, reći ću poslednji put: pređi napred ili ću te sam premestiti. Još jednom je njegov ton probudio u meni agresiju i neodoljivu želju da mu se suprotstavim čisto iz radoznalosti da vidim šta će se dogoditi kasnije. Već sam znala da mu prija da me kažnjava i da oseća nekakvu prinudu da to čini, ali nisam bila sasvim sigurna da mi se ta prinuda ne sviđa. – Naređuješ mi kao psu, a ja ne nameravam da to budem... Udahnula sam kako bih održala govor na temu njegovog ponašanja prema meni, ali pre nego što sam uspela da izgovorim još jednu reč, on me je izvukao iz automobila i prebacio na suvozačko sedište. Brutalno mi je savio ruke na naslon za glavu. – Kuče ne, ali kučka da – rekao je, vezujući mi ruke platnenim pojasom. Pre nego što sam shvatila šta je upravo uradio, sedela sam vezanih ruku za sedište, a Crni je zauzeo mesto vozača. Dodirivala sam prstima pojas i znatiželjno otkrila da je to bio pojas bademantila, kojim sam bila vezana u avionu. – Voliš da vezuješ žene? – upitala sam dok je podešavao nešto na kontrolnoj tabli. – U tvom slučaju to nije stvar preferencije već prinude. Pritisnuo je start i nežni ženski glas navigacije počeo je da mu pokazuje put. – Bole me ruke i leđa – informisala sam ga posle nekoliko minuta vožnje u neprirodno savijenom položaju. – I mene boli nešto sasvim drugo iz potpuno drugačijeg razloga. Hoćeš da pogađaš? 89

Videla sam da je ili besan ili isfrustriran – to još uvek nisam mogla da provalim. Ali nisam imala pojma kako je moje ponašanje tome doprinelo. A nažalost, čak i da nisam ja to prouzrokovala, odrazilo se na mene. – Ti prokleti, tvrdoglavi egoisto – promrmljala sam na poljskom, znajući da me ne razume. – Čim me odvežeš, odvaliću ti takvu šamarčinu da nećeš moći da pokupiš svoje gangsterske zube s poda. Masimo je usporio i zaustavio se na semaforu, zatim je svoj hladni pogled usmerio prema meni. – A sada reci na engleskom – iscedio je kroza zube. Prezirno sam se nasmešila i uputila mu bujicu psovki i vulgarizama na poljskom. Sedeo je, a pogled uprt u mene postajao je sve bešnji. Kad je svetlo postalo zeleno, krenuo je. – Ublažiću ti bol ili ću ti barem skrenuti pažnju – rekao je, otkopčavajući mi dugmad na pantalonama jednom rukom. Posle nekog vremena leva ruka mu se tiho odmarala na volanu, a desnu je uvlačio ispod mojih čipkastih gaćica. Uvijala sam se i bacala na sedištu, psujući ga i moleći ga da to ne radi, ali je već bilo prekasno. – Masimo, izvini! – drala sam se, pokušavajući da mu otežam ono što je želeo. – Ništa me ne boli, a ono što sam rekla na poljskom... – To me više ne zanima, a ako ne ućutiš, moraću da te začepim. Voleo bih da slušam navigaciju, stoga od ovog trenutka moraš biti tiha. Njegova ruka se polako uvlačila u moje gaćice, a ja sam osetila da me istovremeno obuzimaju panika i totalna povodljivost. – Obećao si da nećeš učiniti ništa protiv moje volje – prošaptala sam, naslonivši glavu na naslon sedišta. Masimovi prsti su mi nežno nadraživali klitoris, razmazujući po njemu vlažnost koja se pojavila čim me je dodirnuo. – Ne radim ništa protiv tvoje volje, samo želim da prestanu da te bole ruke. Njegov pritisak je postajao sve jači i kružni pokreti su me opet poslali u ponor njegove moći nada mnom. Zatvorila sam oči i uživala u tome što 90

je radio. Znala sam da radi instinktivno jer je morao da deli pažnju na dve aktivnosti: vožnju i moje kažnjavanje. Izvijala sam se ritmično trljajući kukovima o sedište, kad je automobil iznenada stao. Osetila sam kako mu ruka napušta mesto gde bi trebalo da ostane još neka dva minuta i osetila sam kako mi pojas na rukama popušta. – Stigli smo – rekao je, ugasivši motor. Pogledala sam ga ispod jedva otvorenih kapaka, glas u mojoj glavi je vrištao, besneo je i nazvao ga najgorim imenima. Kako može da ostavi ženu na ivici zadovoljstva, a posle toga na ivici očaja. Nisam morala da postavljam pitanja naglas, jer sam dobro znala šta je Masimov motiv. Hteo je da molim, odlučio je da mi dokaže koliko ga želim, iako sam se trudila da se bunim protiv svega što je radio. – Ovo odlično funkcioniše – rekla sam, lenjo trljajući zglobove. Ruke su me bolele tako strašno da sam skoro poludela. – Nadam se da je prestalo da te boli to što te je bolelo – rekla sam provokativno i izvinjavajuće slegla ramenima. Bilo je to poput pritiskanja crvenog dugmeta. Crni me je zgrabio i stavio me na sebe raširenih nogu, tako da sam leđima bila naslonjena na volan. Čvrsto me je zgrabio za vrat i pritisnuo moju pičkicu na njegov tvrdi penis. Zastenjala sam kad sam osetila kako se trlja o moj osetljivi razbuđeni klitoris. – Boli... me – izgovarao je reč po reč – to što ti još uvek nisam svršio u usta. Njegovi kukovi se povremeno pravili lenje krugove, gurajući se ka gore. Ovaj pokret i pritisak njegovog penisa oduzimali su mi dah. – I dugo nećeš svršiti – prošaptala sam mu pravo u usta, oblizujući njegovu usnu na kraju. – Počinje da mi se sviđa igra koju si mi naredio da igram – rekla sam veselo. Ukočio se, a njegove oči su me ispitivački snimale, tražeći odgovore na nepostavljena pitanja. Ne znam koliko dugo smo sedeli tako zagledani jedno u drugo jer nam je nemu borbu prekinulo kucanje u staklo. Masimo je spustio prozor i na drugoj strani sam videla ne mnogo 91

iznenađeno Domenikovo lice Bože, dali mi se čini ili je lik video sve ovo?, pomislila sam. Izgovorio je nekoliko rečenica na talijanskom, uopste ne obraćajući pažnju na položaj u kojem smo sedeli, a Crni je odlučno odricao ono što je čuo. Nisam imala pojma o čemu su razgovarali, ali iz tona diskusije moglo se zaključiti da Crni ne želi to o čemu je pričao Domeniko. Kad su završili, Masimo je otvorio vrata i ne ispuštajući me, izašao je iz auta, a zatim je krenuo ka ulazu u hotel, gde smo se parkirali. Obmotala sam ga nogama oko struka i osetila sam na sebi iznenađene poglede ostalih gostiju kada je prošao pored njih bez reči, kamenog lica. – Nisam paralizovana – rekla sam, podigavši obrve i blago klimnuvši glavom. – Nadam se, ali postoje neki dobri razlozi zašto ne želim da te pustim, bar dva. Prošli smo pored recepcije i ušli lift, gde me je naslonio na zid. Naše usne se umalo nisu dotakle. – Prvi je taj što će mi dignuti penis za trenutak pocepati pantalone, a drugi je taj što su tvoje vlažne, a taj prizor su jedino mogle sakriti moje ruke i tvoji bokovi. Zagrizla sam usne kad sam čula ove reči, pogotovo jer je ono što je govorio imalo smisla. Zvono u liftu je označilo da smo stigli do željenog sprata. Posle nekoliko koraka stavio je na vrata karticu koju mu je dao Domeniko i ušao u monumentalni apartman, ostavljajući me nasred sobe. – Htela bih da se umijem – rekla sam, osvrćući se u potrazi za prtljagom. – Sve što ti treba nalazi se u kupatilu, sada moram nešto da obavim – najavio je, prislonivši telefon uz uvo i nestajući u ogromnu dnevnu sobu. Istuširala sam se i namazala se losionom od vanile koji sam pronašla u ormaru. Izašla sam iz kupatila i prošla kroz ostale prostorije. Naišla sam na flašu omiljenog pića. Natočila sam sebi čašu, kasnije drugu, pa sledeću, gledala sam televiziju, pila šampanjac i pitala se gde je nestao

moj mučitelj. Posle nekog vremena iz dosade sam šetala po apartmanu, otkrivajući da on zauzima veliki deo hotelskog sprata. Kada sam zakoračila preko praga poslednjih vrata, pala sam u tamu na koju su mi se oči morale malo navići. – Sedi – čula sam već dobro poznati akcenat. Bez mucanja sam ispunila naredbu, imajući u svesti da je protivljenje beskorisno. Posle nekoliko sekundi videla sam golog Masima kako briše kosu peškirom. Glasno sam progutala pljuvačku, ošamućena prizorom i podstaknuta alkoholom koji sam popila. Stajao je pored ogromnog kreveta koji su podupirale četiri monumentalne grede. Na dušeku je bilo na desetine jastuka ljubičaste, zlatne i crne boje, cela soba bila je mračna, klasično i neobično senzualno. Čvrsto sam stisnula doručja fotelje kada je počeo da mi prilazi, ne mogavši da otrgnem pogled s njegovog penisa, koji je visio u visini mog lica. Samo sam buljila u njega malo otvorenih usta. Zaustavio se tek kad su mu se noge oslonile na moja savijena kolena. Prebacio je beli peškir preko ramena i uhvatio njegove krajeve. Kad se njegov hladni, životinjski pogled susreo s mojim očima, počela sam da se molim; željno sam tražila od Boga da mi da snagu da se oduprem onome što vidim i osećam. Masimo je vrlo dobro znao kako utiče na mene. Mislim da mi je to bilo naslikano na licu, a ni nehotično sisanje donje usne nije mi pomoglo da zamaskiram osećanja. Polako je uhvatio penis desnom rukom i počeo da je pomera od korena do vrha. Molila sam se još iskrenije. Telo mu je postajalo napeto, čelični mišići stomaka su se zatezah, a penis, koji sam se trudila da ne gledam, nadimao se i rastao. – Pomoći ćeš mi? – upitao je ne odvajajući pogled s mene i ne prestajući da se igra sa sobom. – Neću učiniti ništa protiv tvoj volje, upamti. Bože, nije morao ništa da radi, čak nije morao ni da me dodiruje kako bi me toliko napalio i usredsredio moje misli samo na njega, njegov kurac i sanjarenje o tome da ga imam u ustima. Poslednji trezni delići moje psihe ipak su mi govorili da ako dobije ono što želi, igra će prestati da 93

bude zanimljiva, a ja se neću osećati tako dobro ako mu tako lako popustim. Jer to da će me ovaj momak imati bilo je i više nego sigurno, nije se znalo samo kada će se to dogoditi. Moj perverzni um u toku borbe protiv požude uputio mi je misao da ovaj božanstveni muškarac koji masturbira preda mnom želi da ubije moju porodicu. Odmah je celo uzbuđenje nestalo, a zamenili su ga bes i mržnja. – Samo sanjaj – rekla sam prezirno frkćući. – Neću ti ni u čemu pomagati, osim toga, imaš ljude za sve, tako da možeš i njih da pitaš da ti pomognu. – Podigla sam pogled ka njemu. – Mogu li da idem sada? Pokušavala sam da ustanem iz fotelje, ali me je zgrabilo za vrat i ponovo prikovao na naslon. Sagnuo se i s lukavim osmehom upitao: – Jesi li sigurna u to što govoriš, Laura? – Pusti me, dođavola – prosiktala sam stisnutih zuba. Učinio je to što sam tražila i otišao od mene prema krevetu. Ustala sam i uhvatila se za kvaku, želeći da napustim ovu sobu što pre, dok moje misli ponovo ne počnu da se vrte oko neželjenih situacija. Ali vrata su bila zaključana. Crni je uzeo telefon s noćnog ormarića, pozvao je nekog i izgovorio nekoliko reči, posle čega se isključio. – Dođi ovamo! – naredio je. – Pusti me, želim da izađem! – trzala sam kvaku i vrištala. Bacio je peškir na krevet i stajao spuštenih ruku duž tela, probadajući me pogledom ledenih crnih očiju. – Dođi ovamo, Laura, rekao sam poslednji put. Stajala sam naslonjena na vrata bez ikakve namere da načinim korak, a kamoli da učinim ono što je tražio. Ispustio je dubok urlik kad je krenuo prema meni. Zatvorila sam oči od straha, ne znajući šta će se dogoditi. Osetila sam kako mi se telo uzdiže i za trenutak pada na krevet. Crni je sve vreme nešto mrmljao na italijanskom. Kada sam osetila kako tonem u jastuke, otvorila sam kapke i videla Masima kako se nadvija nada mnom. Uhvatio me je za desnu ruku i okovao je za krevetski stub dugim lancem koji se završavao kopčom. Zgrabio je levu, ali sam uspela da je izvučem i da ga udarim. Stisnuo je zube, a zatim besno zaurlao.

Znala sam da sam prešla granicu. Opet me je prejako uhvatio za levi zglob, prikačio ga za drugi stub i tako mi onemogućio pokretanje gornjeg dela tela. – Uradiću s tobom šta god poželim – rekao je smejući se drsko. Šutirala sam i bacala sam se po krevetu do trenutka kada mi je seo na noge okrenut leđima i izvukao kratku šipku. Nisam imala pojma šta je to, samo sam želela da siđe s mene. Zakopčao mi je oko zglobova dva mekana koluta koji su se nalazili na krajevima šipke. Uzeo je lanac i zakačio ga na stub blizu desnog članka, isto to je uradio i sa levim člankom, a onda je sišao sa kreveta. Stajao je zagledan u moje telo okovano za četiri stuba. On je bio očigledno zadovoljan i uzbuđen prizorom. A ja sam bila zbunjena i ošamućena. Kad sam htela da pomerim noge, šipka na kojoj su bile okovane lancima proširila se i blokirala. Masimo se ugrizao za donju usnu. – Nadao sam se da ćeš to uraditi. To je teleskopski štap, može se produžavati sve više i više, ali se neće vratiti u prvobitan oblik ako ne znaš gde da pritisneš. Posle ovih reči obuzela me je panika, bila sam nepokretna, a moje noge širom razmaknute – kao poziv za njega. U tom trenutku se začulo kucanje na vrata, a ja sam se još više ukočila. Crni mi je prišao, izvukao jednim pokretom jorgan na kome sam ležala i pokrio me je. – Ne boj se – rekao je sa blagim osmehom, prilazeći vratima. Otvorio ih je i uveo je mladu ženu unutra. Nisam mogla jasno da je vidim, ali je imala dugu tamnu kosu i previsoke štikle koje su joj isticale vitke noge. Masimo joj je rekao dve rečenice i devojka se sledila. Posle nekog vremena shvatila sam da je on sve vreme go, a ova žena uopšte nije iznenađena zbog toga. Prišao mi je i gurnuo jastuk ispod glave tako da sam bez teškoća i naprezanja trbušnih mišića mogla da posmatram celu sobu. – Voleo bih da ti pokažem nešto. Nešto što će te mimoići – šapnuo je, grizući me za uvo. Vratio se na drugi kraj sobe i seo u fotelju direktno ispre kreveta, tako da nas je deblo bukvalno nekoliko metara. Ne odvajajući pogled s mene, 95

rekao je nešto na italijanskom devojci koja je stajala kao stub, na šta je bacila sa sebe haljinu i stala ispred njega samo u donjem vešu. Srce mi je galopiralo kad je kleknula i počela da puši mom mučitelju. Njegove ruke su lutale preko njene glave i čvrsto se uplitale u tamnu kosu. Nisam mogla da verujem šta vidim. Njegove crne oči su zurile u mene, a njegove rastavljene usne su nervozno hvatale vazduh. Bilo je očigledno da se devojka razume u ono što radi. Povremeno bi rekao po jednu reč na italijanskom, kao da joj daje uputstva, a ona je stenjala sa zadovoljstvom. Gledala sam ovu scenu i pokušavala da razumem šta osećam. Pod njegovim prodornim pogledom bila sam beskrajno uzbuđena što vidim Masima u ekstazi, ali činjenica da ja nisam među njegovim nogama oduzimala mi je radost. Zar sam ljubomorna zbog tog zapovedničkog skota. Odbacila sam misao o tome da bih želela da budem na njenom mestu, ali nisam uspela da otrgnem oči od njega. U jednom trenutku je Masimo čvrsto zgrabio devojku za glavu i zverski je gurao ka svom penisu, tako da je ona počela da se guši. Nije mu više pušila, sad ju je on jebao u usta duboko i ludačkim tempom. Izvijala sam se na krevetu, a lanci zakačeni za moje udove trljali su se o drvene grede. Disala sam sve teže i teže, a grudi su mi se podizale i spuštale prebrzo. Spektakl u kojem je on bio glavni glumac palio me je, uzbuđivao i ljutio istovremeno. Tek sam sada razumela značenje onog što je izgovorio pre nego što je došla k njemu. Da, zasigurno sam bila ljubomorna. S mnogo truda sam zatvorila oči i okrenula glavu na stranu. – Odmah otvori oči i pogledaj me – šapnuo je Masimo sikćući. – Neću, nećeš me prisiljavati – rekla sam hrapavim glasom koji je jedva izašao iz mene. – Ako me odmah ne pogledaš, leći ću pored tebe i ona će svršiti trljajući se o tvoje telo. Odluči, Laura. Ta pretnja me je dovoljno ohrabrila da poslušno izvršim njegovu zapovest. Kad su moje oči srele njegov pogled, izgledao je zadovoljno i čvrsto otvorena usta je pretvorio u bezobličan osmeh. Ustao je s fotelje i privukao se tako da je devojka koja je klečala ispred njega bila naslonjena leđima na krevet, a on je stajao na samo metar i po od mene. Kukovi su 96

mi pravili krugove, trljajući se o satensku posteljinu, a suve usne mi je umirivao jezik koji je povremeno prelazio preko njih. Želela sam ga. Da nisam bila vezana, verovatno bih je izbacila iz sobe i dovršila posao. Masimo je to dobro znao. Posle nekog vremena oči su mu postale tamne i prazne, a niz sveže oprane grudi potekle su kapljice znoja. Znala sam da će za trenutak da svrši jer je žena koja je klečala pred njim ubrzala. – Laura, da! – prigušeni jauk je izašao iz njegovih usta, a kad su se svi mišići napeli, počeo da dostiže vrhunac, preplavivši joj spermom grlo. Bila sam izuzetno uzbuđena i preplavljena željom do te mere da sam mislila da ću i ja svršiti s njim. Talas vrućine mi je preplavio telo. Ni na trenutak nije otrgao oči s mene. Laknulo mi je jer sam se nadala da je nastup završen. Crni je rekao jednu rečenicu na italijanskom i devojka je završila, ustala, uzela haljinu, a zatim izašla. On je takođe nestao iza vrata kupatila. Čula sam zvuk vode koja kaplje pod tušem i posle nekoliko minuta ponovo je stajao preda mnom, brišući kosu peškirom. – Za trenutak ću te olizati, mala. Polako ću te lizati i dozvoliti ti da svršavaš dugo jer znam da voliš da me osetiš u sebi. Otvorila sam oči, a srce mi je tuklo poput aplauza nakon Bijonsinog koncerta. Želela sam da se prepirem, ali nisam uspela da izgovorim nijednu reč. Masimo je u jednom potezu strgnuo s mene pokrivač, a zatim polako raširio bademantil koji sam imala na sebi. – Volim ovaj hotel iz dva razloga – započeo je kad se bez žurbe smestio na uznožju kreveta. – Prvi je to što je moj, a drugi što ima ovaj apartman. Dugo sam tražio odgovarajuću opremu za njega. – Njegov glas je bio smiren i seksi. – Vidiš, Laura, u ovom trenutku ti je efikasno onemogućeno kretanje tako da ne možeš da pobegneš ili da mi pružiš otpor. – Olizao mi je unutrašnjost butine. – Istovremeno, imam pristup apsolutno svakom delu tog prelepog tela. Uhvatio me je za gležnjeve, šireći mi noge još više. Teleskopska cev je tresnula nekoliko puta, a zatim se zaglavila i napravila od mojih nogu veoma široko slovo V. 97

– Molim te – prošaptala sam jer mi je samo to palo na pamet. – Da li moliš da počnem ili da odustanem? To jednostavno pitanje mi se u tom trenutku činilo toliko teškim da kada sam htela da odgovorim, iz mog grla se razleglo samo tiho stenjanje odustajanja. Crni se pomakao i nadvio se nad mojim licem, zagledan u mene. Donjom usnom mi je bocnuo nos, usne, obraze. – Uskoro ću te pojebati tako da će tvoj vrisak čuti na Siciliji. – Molim te, ne – rekla sam iz sve snage i zatvorila kapke, ispod kojih su mi potekle suze od straha. Zavladala je tišina i bojala sam se da otvorim oči, prestravljena onim što bih mogla videti. Začula sam klik i osetila da mi je desna ruka slobodna, kasnije još klikova i obe ruke su mi mlitavo pale na jastuke. Zatim još dva klika brave i već sam ležala potpuno oslobođena. – Obuci se, za sat vremena moramo biti u jednom od mojih klubova – rekao je, izlazeći go iz spavaće sobe. Ležala sam još koji trenutak, analizirajući šta upravo dogodilo. Tada me je preplavio talas besa, skočila sam na noge i potrčala za njim. Stajao je već u pantalonama i pijuckao čašu šampanjca. – Hoćeš li mi ljubazno objasniti sve ovo?! – vrisnula sam kad se polako okrenuo čuvši moj nervozni galop prema njemu. – Šta, mala? – upitao je nonšalantno naslonjen na sto na kojem je bila flaša. – Zanima te devojka? To je kurva. Imam nekoliko agencija za pratnju, nisi htela da mi pomogneš da se opustim. Očigledno ti se svideo krevet i igračke ugrađene na njemu, tako da komentar nije potreban. Kao ni za ono što je uradila Veronika, sudeći po tvojoj reakciji. – Lagano je podigao obrve. – Pa šta još moram da ti kažem? – Prekrstio je ruke na grudima. – Neću ući u tebe ako ne budeš htela, to sam ti obećao. Teško mi ide potpuno kontrolisanje, ali mogu da se kontrolišem dovoljno da te ne bih silovao. – Okrenuo se i pošao je preko sobe. – Iako oboje dobro znamo da bi ovo bio najbolji seks u našim životima i da bi tražila još.

Stajala sam kao ukopana i nisam mogla to poreći. Koliko god da ne želim to da priznam, on je u pravu. Nedostajalo je nekoliko minuta da mu podlegnem. Masimo je ipak želeo da mu se predam sa osećanjima, a ne iz životinjske potrebe. Hteo je da me ima celu, a ne samo da stavi penis u mene. Bože, izluđivale su me njegove lukave i manipulativne veštine. Posle reči koje je izgovorio, odlazeći, shvatila sam da sam ga poželela još više, a sada sam ja morala da se suzdržavam kako ga ne bih uzjahala na jednom od velikih kreveta. Bespomoćno sam vrisnula i stisnuvši šake ušla pod hladan tuš, koji mi je došao kao kec na desetku. Kad sam izašla iz kupatila, u sobi sam srela Domenika, koji je stavljao na sto flašu šampanjca. – Iznenađen sam što ti još uvek nije dosadio – rekao je dok je nalivao čašu. – Ko je rekao da nije? Nikad me ne pitaš šta bih pila, samo me pojiš tim ružičastim ugljenim hidratima – rekla sam sa osmehom, otpivši gutljaj. – Kakav je to klub u koji idemo? – Nostro. Verovatno Masimov omiljeni klub. On lično nadgleda sve promene u njemu, to je ekskluzivno mesto gde se zabavljaju političari, biznismeni i... – zastao je probudivši moju znatiželju. – I ko? Njihove kurve? Kao što je Veronika? – okrenula sam se prema njemu. Domeniko me je ispitivački pogledao, kao da proverava koliko znam, a koliko blefiram. Stajala sam s nepokretnim izrazom lica, pretvarajući se da preturam po odeći, tražeći odgovarajuću. Na trenutak sam pritiskala čašom usne. – Možda ne baš kao Veronika, ali tamo se tako zabavljaju ljudi koji ne mogu da se zabavljaju nigde drugde. – Po onome kako je danas popušila Masimu na moje oči, činilo se da ga dobro poznaje, tako da su verovatno mnogo toga radili u tom klubu. – Završivši rečenicu koju sam nameravala da kažem samo u sebi, zaledila sam se i neko vreme nisam znala šta da uradim. Onda sam slegnula ramenima i krenula prema kupatilu, zamerajući sebi naglu lakoću izražavanja. Nisam zatvorila vrata i kad sam uskoro počela da stavljam 99

podlogu na lice, na vratima je stajao mladi Italijan, naslonjen na okvir vrata. Nije krio da mu je zabavna moja iskrenost. – Znaš, nije moja stvar ko mu puši ili koga zapošljava. – Možda ćeš mi reći da te se takođe ne tiče kako se odigrava regrutacija? Domeniko je prvo širom otvorio oči, a zatim prasnuo u smeh. – Laura, oprosti mi, ali da li si ti ljubomorna? Na ove reči drhtaj mi je prošao niz kičmu. Da li mi je toliko loše išlo ravnodušno ponašanje? – Nestrpljiva sam, čekam da prođe moja godina i da se vratim kući. Šta bi trebalo da obučem? – upitala sam, okrećući se od ogledala i pokušavajući da promenim temu. Domeniko se vragolasto nasmešio i krenuo je ka sobi. – Ne možeš biti ljubomorna na kurvu zato što je njen posao to što radi. Već sam ti pripremio haljinu. Kad je otišao, klonula sam na umivaonik, sakrivši glavu rukama. Ako se toliko da vidi da ne trpim pritisak, šta će biti dalje? Saberi se!, rekla sam sebi, šamarajući se. – Ako želiš da se disciplinuješ na ovaj način, rado ću te udariti jače. Podigla sam pogled i ugledala Masima kako sedi u fotelji iza mene. – Hoćeš da me udariš u facu? – upitala sam stavljajući krejon oko oka. – Ako te ovo uzbu... Pokušavala sam da se usredsredim na aktivnost koju sam morala da obavim, ali njegov prodorni pogled mi je jako otežavao svaki, čak i najjednostavniji zadatak. – Hoćeš nešto ili ćeš me ostaviti na miru? – Veronika je kurva, dolazi i puši mi, a ja je jebem ako to želim. Voli nasilje i novac, zadovoljava najzahtevnije klijente, uključujući i mene. Sve devojke koje rade za mene... – Moram li ovo da slušam? – okrenula sam se ka njemu i prekrstila ruke na grudima. – Da ti ispričam kako me je Martin jebao? Ili bi možda to želeo da vidiš? 100

Oči su mu postale potpuno crne, a lukavi osmeh je ustupio mesto kamenom izrazu lica. Ustao je s mesta i samopouzdano mi prišao. Uhvatio me je za ramena i stavio na sto pored umivaonika. – Sve što ovde vidiš pripada meni. – Uhvatio me je za glavu i okrenuo mi lice prema ogledalu. – Sve... što... vidiš – izgovorio je kroz stisnute zube. – I ubiću svakog ko pipne ono što je moje. – Okrenuo se i izašao je iz kupatila. Sve je njegovo, hotel je njegov, kurve su njegove i igra je njegova. U glavi mi se pojavio prostački plan kojim sam odlučila da kaznim neizrecivo licemerje Crnog. Ušla sam u spavaću sobu i pogledala raširenu zlatnu haljinu sa šljokicama sa otkrivenim leđima na krevetu. Nažalost, iako je bila prelepa, nikako nije odgovarala za ostvarenje moje namere. Otišla sam do ormara u kojem je uredno visila sva moja odeća. – Voliš kurve? Pokazaću ti kurvu... – mrmljala sam na poljskom. Izabrala sam haljinu i čizme, posle čega sam pošla da popravim šminku kako bi bila pogodnija. Trideset minuta kasnije, kada je Domeniko pokucao na vrata, zakopčavala sam čizme. – O, jebote – rekao je, nervozno zatvarajući vrata. – On će te ubiti, a kasnije i mene ako tako izađeš. Podrugljivo sam se zasmejala i stala ispred ogledala. Haljina boje mesa s tankim bretelama više je ličila na kombinezon nego na haljinu. Otkrivala mi je čitava leđa i ivice grudi, u osnovi nije prekrivala mnogo, ali tako je trebalo da bude. Haljina je bila prilično usko skrojena kod grudi, a ogromne ukrštene bretele, okićene crnim kristalima, prebacila sam na leđa kako bi više obraćao pažnju na moju golotinju. Duge čizme do polovine butina savršeno su naglasile činjenicu da mi haljina jedva prekriva zadnjicu. Napolju je bilo vruće, ali na sreću Emilio Puči, čije sam cipele imala na nogama, predvideo je da postoje žene koje vole duboke čizme tokom cele godine i dizajnirao je ovaj model tako da bi bio prozračan, na šniranje uz celu dužinu i otvoren kod prstiju. Nepristojno i preterano skupo. Kosu sam zavezala u vrlo čvrst rep na samom vrhu glave. Seksi, jednostavna frizura, koja još i

101

zateže lice, savršeno se stapala sa zadimljenom šminkom na očima i svetlim, sjajnim karminom. – Domeniko, a ko mi je kupio sve ove stvari? Pošto je to platio, valjda je bio svestan da ću to nekad obući. Izgledaš lepo, razumem da ideš sa nama? Mladi Italijan je stajao držeći se obema rukama za glavu, a grudi su mu se žurno podizale i spuštale. – Idem s tobom jer Masimo mora još nešto da obavi. Znaš da ću biti u nevolji kad te vidi u takvoj odeći? – Tada ćeš mu reći da si pokušao da me zaustaviš i da sam bila jača. Hajde. Zgrabila sam crnu pismo-tašnu i maleni bolero od bele lisice, prošla pored njega i sa srećnim osmehom prešla prag. Mrmljao je nešto dok je išao za mnom, ali nažalost još nisam umela da govorim njegovim jezikom. Kad smo izašli iz lifta u hol, na recepciji su se svi zaledili. Domeniko im je klimnuo glavom, a ja sam sva ponosna išla kraj njega i kezila se. Ušli smo u limuzinu parkiranu ispred ulaza i krenuli na žurku. – Danas ću umreti – izjavio je sipajući jantarnu tečnost u čašu. – Ti si zlobna, zašto mi to radiš? – Ispio je sve na eks. – Oh, Domeniko, ne preteruj. Osim toga, ne tebi, nego njemu. U svakom slučaju, mislim da izgledam vrlo elegantno i seksi. Mladi Italijan je iskapio još jednu čašu i dolio sebi, zavaljujući se u sedište. Danas je izgledao izuzetno moderno u svetlosivim pantalonama, cipelama slične boje i u beloj košulji sa podvijenim rukavima. Na njegovom zglobu su blistali prelepi zlatni roleks i nekoliko narukvica od drveta, zlata i platine. – Seksi, to sigurno, ali elegantno? Iskreno, sumnjam da će Masimo ceniti ovu vrstu elegancije.

102

SEDMO POGLAVLJE

Nostro je savršeno predstavljao Masima. Dvojica ogromnih telohranitelja čuvala su ulaz do kojeg se išlo po ljubičastom tepihu. Nakon silaska sa stepenica videlo se elegantno i mračno mesto. Separee su odvajale velike zavese od teškog, tamnog materijala. Zidovi od abonosa i svetlost sveća činili su ga senzualnim, erotičnim i veoma atraktivnim. Na dvema platformama su stajale skoro gole žene s maskama na licima, koje su se izvijale u ritmu muzike grupe Masiv atak. Za dugim crnim šankom prekrivenim prošivenom kožom služile su isključivo žene u preuskim bodijima i visokim štiklama. Na oba zgloba su nosile kožne trake koje su imitirale lisice. Da, svakako je mogao da se oseti Masimo na ovom mestu. Prošli smo pored šanka i gomila se lenjo trljala međusobno u ritmu pesme. Veliki telohranitelj koji nam je krčio put između ljudi pomerio je još jednu zavesu i pred očima mi se ukazala soba sa plafonom u visini prvog sprata zgrade. Monumentalne skulpture od crnog drveta predstavljale su pripijena tela, ali me je više oduševila njihova veličina negoli to šta je umetnik hteo da kaže. U uglu sobe, na platformi blago pokrivenoj prozirnom tkaninom, nalazio se separe do kojeg su nas vodili. Izvesno je bio veći od ostalih i mogla sam samo da pretpostavim šta se ovde dešavalo jer je na sredini bila postavljena plesna šipka. Domeniko je seo i, pre nego što je njegova zadnjica dodirnula satensku presvlaku sofe, u prostoriju su uneli alkohol, meze i poslužavnik pokriven srebrnim poklopcem. Refleksno sam posegnula za njim, ali Domeniko me je uhvatio za zglob, odmahujući glavom. Pružio mi je šampanjac. – Danas nećemo biti sami – počeo je oprezno, kao da se plašio onoga što namerava da kaže. – Pridružiće nam se nekoliko ljudi s kojima treba da obavimo neke stvari. 103

Klimnula sam glavom i ponovila za njim: – Nekoliko ljudi, neke stvari. Znači, igraćete se mafije. – Ispraznila sam čašu i pružila mu je da je ponovo napuni. – Pregovaraćemo, navikavaj se. Odjednom su mu oči postale velike poput tanjira. Gledao je u prostoriju iza mene. – To će odmah početi – rekao je, prelazeći rukom kroz kosu. Okrenula sam se i videla kako u separe ulazi nekoliko muškaraca, a među njima i Masimo. Kad me je video, sledio se, odmeravao me je od glave do pete hladnim, besnim pogledom. Glasno sam progutala pljuvačku i pomislila da moja ideja da se obučem u kurvu baš danas nije bila najpogodnija. Njegovi pratioci su prošli pored njega i krenuli prema Domeniku, dok je Masimo sve vreme stajao u mestu, a bes mu je bio gotovo opipljiv. – Šta to imaš na sebi, jebote? – zarežao je, hvatajući me za lakat. – Nekoliko tvojih hiljada evra – uzvratila sam, izvukavši ruku. Ovaj tekst ga je prokuvao kao vodu u čajniku, gotovo sam mogla da vidim kako mu iz ušiju izbija para. Onda mu je jedan od ljudi viknuo nešto i on je odgovorio, ne skidajući pogled sa mene. Sela sam za sto i posegnula za još jednom čašom šampanjca. Ako treba da igram za šipkom, bar ću biti pijana kao letva. Alkohol mi je danas izuzetno prijao. Smoreno sam posmatrala ostale prostorije i slušala zvuk reči koje je izgovarao Crni. Kad je govorio na italijanskom, bio je zaista senzualan. Onda me je iz misli prenuo Domeniko kada je podigao kupolu koja je bila na srebrnoj tacni. Pogledala sam njen sadržaj i u trenutku sam osetila kako mi se stomak grči – kokain. Droga podeljena na nekoliko desetina urednih linija prekrivala je ceo poslužavnik, koji bi u mojoj porodičnoj kući bio namenjen posluživanju pečene ćuretine. Pri pogledu na to teško sam uzdahnula i ustala od stola. Nisam stigla ni da okrenem glavu da razgledam, kad se pored mene stvorio ogroman telohranitelj. Pogledala sam Masima, koji je zurio u mene. Savila sam se, pretvarajući se da se

104

češem po nozi kako bih mu pre odlaska pokazala dužinu, tačnije kratkoću moje haljine. Uspravila sam se i zagledala se u životinjski pogled udaljen desetak milimetara od mog lica. – Ne provociraj me, mala. – Zašto? Bojiš se da mi ide predobro? – upitala sam ližući donju usnu. Alkohol me uvek oslobađa, ali sa Masimom, kad sam bila pijana, bukvalno se budio demon u meni. – Alberto će ti praviti društvo. – Menjaš temu – rekla sam, uhvativši ga za kragnu sakoa i udišući miris njegove toaletne vode. – Imam tako kratku haljinu da bi mogao da uđeš u mene bez svlačenja. – Uhvatila sam ga za ruku i povela je niz moj struk, a zatim je uvukla ispod haljine. – Bela čipka, ona koju ti voliš. Alberto! – povikala sam i krenula ka plesnom podijumu. Okrenula sam se i pogledala Masima, koji je stajao naslonjen na stub s rukama u džepovima i širokim osmehom na licu; to ga je uzbudilo. Prešla sam preko sale i našla se na mestu gde je trešteća muzika nametala ritam. Ljudi su igrali, pili, a u privatnim separeima su se verovatno jebali. Zaista me to nije zanimalo, želela sam da se isključim. Mahnula sam rukom šankerici i pre nego što sam uspela da otvorim usta, stajala je ispred mene čaša ružičastog šampanjca. Bila sam žedna, tako da sam sve odjednom nalila u sebe i onda sam zgrabila još jednu čašu, koja se magično pojavila na šanku. Tako sam provela sat vremena, a možda i više – kad sam shvatila da sam se već dobro napila, vratila sam se narkomanima koje sam ostavila u separeu. Na moje veliko iznenađenje, dok sam prolazila kroz prozirnu crnu zavesu, videla sam da više nisu sami. Žene koje su se vrpoljile oko njih trljale su se kao mačke o njihove noge, ruke i prepone. Bile su lepe i nesumnjivo su bile kurve. Masimo je sedeo u sredini, ali nisam primetila nijednu vedru ženu na njegovom kolenu. Da li je to bilo slučajno ili namerno, svakako sam se radovala što je bio sam jer popijen alkohol bi me mogao gurnuti do agresije. Mogao bi i trebalo je, ali nažalost, moj bolesni, pijani um je prvo video šipku za ples. Neverovatno, šipka je bila slobodna. 105

Kada sam se preselila u Varšavu, odmah sam se prijavila na časove plesa na šipci. U početku sam mislila da se ovaj ples zasniva isključivo na seksepilnom okretanju. Međutim, moja instruktorka me je brzo ispravila, dokazujući da je to idealan način da se savršeno izvaja telo. Pomalo kao gimnastika ili fitnes, samo na uspravnoj šipci. Prišla sam stolu i gledajući Masima pravo u oči, polako sam skinula bretele koje su mi visile na leđima. Poljubila sam ga i ostavila ih na sto ispred njega. Oko mene se oglasila numera Running Up That Hill grupe Placebo, što je bilo poput pozivnice. Shvatila sam da ne mogu da uradim sve što bih želela s obzirom na dužinu haljine i prisustvo njegovih gostiju. Ali sam znala da će se šlogirati čim dodirnem šipku. Kad sam zgrabila metal u ruku i okrenula se da vidim njegovu reakciju, stajao je, a svi muškarci okolo ignorisali su žene koje su ih obožavale i gledali s njim. Moj si!, pomislila sam i započela svoj gimnastički šou. Posle desetak sekundi shvatila sam da se sećam svega, uprkos nekoliko godina pauze u vežbanju, a pokreti mi još uvek ne stvaraju probleme. Ples je za mene bio sasvim prirodan, nešto što sam poznavala i trenirala kao dete. I bez obzira na to da li je društveni ili latinoamerički ples na šipci, pružao mi je svaki put identično olakšanje. Uspela sam da se zanesem; alkohol, muzika, atmosfera mesta na kom sam se nalazila i čitava situacija su baš uticali na mene, menjali su me. Posle dužeg vremena pogledala sam u pravcu gde je Crni nedavno stajao. Sad je to mesto bilo prazno, ali su se pogledi svih muškaraca lepili za mene, uključujući i Domenika, koji se raširio na kauču. Ponovo sam se okrenula i zaledila se. Divlji, hladni, životinjski pogled me je davio; stajao na desetak centimetara od mene. Obmotala sam ga nogom i uplela prste u njegovu kosu, oslanjajući se na šipku. – Zanimljiv muzički izbor za ovakav klub. – Kao što si i sama primetila, ovo je klub, a ne diskoteka. Napravila sam obrt i naslonila zadnjicu na njegove prepone, nežno se pomerajući. Masimo me je zgrabio za vrat i pritisnuo mi glavu o njegovo rame.

106

– Bićeš moja, to ti garantujem, a tada ću te uzimati kako želim i kad želim. Koketno sam se zasmejala i sišla s podijuma. Krenula sam ka stolu, a jedan muškarac je ustao i zgrabio me za zglob, privlačeći me k sebi. Izgubila sam ravnotežu i pala pravo na kauč. Lik mi je podigao haljinu i zgrabio me za golu zadnjicu, udarivši je nekoliko puta i vičući nešto na italijanskom. Htela sam da ustanem i da ga udarim flašom po glavudži, ali nisam mogla da se pomerim. U jednom trenutku sam osetila kako me je neko uhvatio za ramena i kad sam podigla pogled, videla sam Domenika. Okrenula sam se i videla da Masimo drži za grlo čoveka koji me je malopre opipavao. U ruci je imao pištolj uperen u mog obožavaoca. Iščupala sam se iz ruku Italijana koji je pokušavao da me izvuče iz separea i otrčala sam do Crnog. – Nije znao ko sam – rekla sam, milujući ga po kosi. Masimo je nešto urliknuo i Domeniko me je opet zgrabio, ali ovog puta dovoljno jako da mu se opet ne bih izvukla. Don Masimo je okrenuo glavu prema čoveku koji stajao pored kauča i posle izvesnog vremena nestale su sve žene iz prostorije. Kada smo ostali sami, čoveka kojeg je držao za vrat gurnuo je na kolena i uperio mu pištolj u glavu. Srce mi je zagalopiralo od tog prizora. Pred očima mi je izašla scena sa prilaza, koja je za mene i dalje bila neopisiva noćna mora. Okrenula sam se prema Domeniku i priljubila glavu uz njegova ramena. – On ga ne može ovde ubiti – rekla sam, sigurna da to neće učiniti na javnom mestu. – Zapravo može – mirno odgovori mladi Italijan, grleći me. – I uradiće to. Krv mi se povukla iz lica, a u ušima se pojavio mrski zvuk. Noge su mi postajale poput vate i polako sam počela da padam na Domenikovom torzu. Pridržavao me je, viknuo nešto a onda sam osetila kako me podiže i negde nosi. Tada je muzika nestala, a ja sam pala na mekane jastuke. – Voliš spektakularne izlaze – oglasio se, pritiskajući mi tabletu pod jezik. – Hajde, Laura, polako.

107

Srce mi se vraćalo u normalan ritam, onda su se vrata sobe otvorila i kroz njih je upao Masimo s pištoljem uvučenim u pojas. Kleknuo je preda mnom i prestravljeno me gledao. – Jesi li ga ubio? – upitala sam gotovo šapatom, moleći se u sebi da porekne. – Ne. Laknulo mi je i okrenula sam se na leđa. – Pucao sam mu samo u šape kojima se usudio da te dodirne – rekao je, podižući se s kolena i predajući pištolj mom čuvaru. – Želim da se vratim u hotel, mogu li? – upitala sam pokušavajući da ustanem, ali zbog mešanja lekova za srce i alkohola prostorija je počela da mi se vrti, a ja sam se zanjihala i pala natrag među jastuke. Crni me je uzeo u naručje i čvrsto obgrlio. Domeniko je otvorio vrata kroz koja smo prošli, a zatim smo kroz kuhinju konačno izašli na zadnji ulaz kluba. Tamo je čekala limuzina, u koju je Masimo ušao ne ispuštajući me iz ruku. Seo je na sedište i pokrio me svojim sakoom. Zaspala sam ušuškana uz njegova široka pleća. Probudila sam se u hotelu kada je, šapatom psujući, pokušavao da mi izuje čizme. – Pozadi je rajsferšlus – prošaptala sam poluzatvorenih očiju. – Ne misliš valjda da bi neko bio u stanju da ih vezuje svaki put. Ljutito me je pogledao dok je vukao čizme s mojih nogu. – Šta te je nateralo da večeras izgledaš kao... – Završi! – zarežala sam iziritirana i budna u sekundi zbog onog što je trebalo da izađe iz njegovih usta. – Kao kurva. To si hteo da kažeš? Crni je stisnuo ruke u pesnicu, a vilica mu se zatezala i opuštala. – Voliš kurve, a najbolji primer toga je Veronika, zar ne. Oči su mu postale potpuno prazne kad sam završila rečenicu, a ja sam lukavo izvijenih usana čekala odgovor. Nije progovorio, a od stiskanja ruku su mu pobeleli zglobovi prstiju. U jednom trenutku žustro je ustao, povukao me na ivicu kreveta, obavijajući noge oko mojih bokova. Uhvatio mi je zglobove, pritisnuo ih na dušek i podigao ih iznad moje 108

glave. Grudi su počele da mi talasaju u ludom ritmu kad mi se njegovo lice približavalo, a zatim mi je brutalno uvukao jezik u usta. Zastenjala sam dok sam se uvijala ispod njega, ali nisam htela da se borim s njim, nisam želela. Jezik je dolazio do mog grla, trljajući sve dublje i jače. – Kada sam video danas kako plešeš... – prošaptao je, haotično se otrgnuvši od mene. – Jebem ti! – Utisnuo je lice u moj vrat. – Zašto mi to radiš, Laura? Želiš nešto da mi dokažes? Želiš da proveriš gde je granica? Ja je postavljam, ne ti. A ako želiš da uzmem ono što želim, uradiću to bez tvog pristanka. – Zabavljala sam se, zar nije trebalo to danas i da radim? Osim toga, siđi sa mene, želim piće. Podigao je glavu, gledajući me sa iznenađenjem. – Šta hoćeš? – Da popijem piće – rekoh puzeći ispod njega, a on je popustio stisak i pao bočno na krevet. – Nerviraš me, Masimo – promrmljala sam i prišla stolu, sipajući sebi jantarnu tečnost iz bokala. – Laura, ti ne piješ jak alkohol, a posle lekova koje si uzela i količine šampanjca koju si popila u klubu, to nije dobra ideja. – Ne pijem? – upitala sam približavajući čašu ustima. – Gledaj. Nagnula sam je i izlila sav sadržaj u grlo. Bože, kako je odvratno, pomislila sam drhteći. Ta reakcija mog tela nije me sprečila da nalijem sebi još jednu čašu. Hodajući prema terasi, okrenula sam se i pogledala Crnog, koji je s glavom oslonjenom na ruci posmatrao moj nastup. – Zažalićeš, mala! – viknuo je kad sam nestala iza vrata koja vode napolje. Veče je bilo divno, vrućina je popustila i vazduh je delovao iznenađujuće sveže, iako smo bili u samom centru Rima. Sela sam na veliki kauč i nalila u sebe još jedan veliki gutljaj. Posle nekoliko minuta, kada sam ispraznila čašu, osećala sam se pospano i zavrtelo mi se u glavi. Zapravo, nisam pila jak alkohol i sada sam znala zašto. Helikopter u glavi mi nije olakšavao hodanje, a dvostruki vid mi je otežavao da pogodim

109

vrata. Zato sam zatvorila jedno oko, fokusirajući se da ostanem čitava i da uspem da dođem do kreveta. Stala sam najzgodnije što sam mogla, hvatajući se za dovratak i shvatajući da me Masimo može gledati. Nisam pogrešila – ležao je u krevetu sa laptopom u krilu. Bio je go, ne računajući uske bele bokserice iz Kelvina Klajna. Bože mili, kako je lep, pomislila sam kad je podigao pogled s ekrana na mene. Moj pijani mozak me je ponovo podstakao na đavolski plan, da se polako skidam pred njim i da ga posle prepustim samom sebi. Krenula sam napred, hvatajući bretele haljine; odgurnula sam ih s ramena i tkanina je pala na pod. Htela sam graciozno da podignem koleno i nestanem u kupatilu, ali u ovom trenutku su moje noge odbile saradnju. Desni članak se zapetljao u haljinu, a na nju je stala leva noga. Srušila sam se stenjući na tepih, a zatim prasnula u nervozan smeh. Crni se stvorio nada mnom, baš kao prve noći kad sam ga videla u klubu. Međutim, ovog puta me nije podigao za laktove, već me je uzeo u naručje i stavio na krevet, proveravajući da li sam dobro. Kad se moja histerija smirila, pogledao me je zabrinuto. – Jesi li dobro? – Uzmi me – prošaptala sam, svlačeći sa sebe poslednji komad odeće. Kada su bele, čipkaste tange bile oko mojih članaka, podigla sam nogu i uhvatila je u ruke. – Uđi u mene, Masimo – zabacila sam ruke iza glave i široko raširila noge. Crni je sedeo i zurio u mene, a na njegovom licu se pojavio osmeh. Nagnuo se nada mnom i lagano me poljubio u usta, a zatim je prekrio pokrivačem moje golo telo. – Rekao sam ti da nije dobra ideja da piješ. Laku noć. Razbesnela me je njegova ambivalentna reakcija na moj predlog. Razmahala sam se kako bih ga opet ošamarila, no ili zato što sam bila izuzetno spora ili je on bio vrlo brz, zgrabio me je za zglob i vezao ga onako kako sam bila vezana pre izlaska, kada je Veronika imala nastup. Skočio je na krevet i posle izvesnog vremena ležala sam protegnuta između stubova, praćakajući se poput ribe na suvom. – Odveži me! – vrištala sam. 110

– Laku noć – rekao je, izlazeći iz sobe i ugasivši svetlo. Probudilo me je avgustovsko sunce koje je upadalo u moju sobu. Glava me je bolela i bila je teška, ali to nije bio najveći problem – uopšte nisam osećala ruke. Šta se, jebote, događa?, pomislila sam zureći u svoje zarobljene zglobove. Trznula sam ih, a zvuk struganja metala o drvo cepao mi je mozak. Tiho sam zastenjala i osvrnula se po sobi. Bila sam sama. Iz sve snage sam se trudila da se setim događaja prethodne noći, ali sećala sam se jedino svog nastupa na šipci. Isuse Hriste, uzdahnula sam pri pomisli na to šta se moglo događati kad smo se vratili, čim se budim u ovim okolnostima. Sigurno je Masimo dobio ono što je želeo, a sada ću umreti rastrgnuta mamurlukom i osećajem krivice. Posle nekoliko minuta samosažaljenja došlo je vreme za logično razmišljanje. Vrhovima prstiju sam počela da grebem po otvoru, ali dizajner ove zamke napravio ju je tako da je bilo nemoguće osloboditi se samostalno. – Jebem ti, jebem ti, jebem ti! – viknula sam rezignirana, a onda se začulo tiho kucanje na vratima. – Napred – rekla sam nesigurno, zabrinuta time ko će stati na prag. Kad sam ugledala Domenika, obradovala sam se kao nikada pre, a on se ukočio i neko vreme me je zabavljeno posmatrao. Spustila sam glavu da provirim da li kojim slučajem jedna od mojih dojki ne gleda u njega, ali sam bila čvrsto pokrivena jorganom. – Radovaćeš se i dalje tako ili ćeš mi pomoći, dođavola? – zarežala sam iznervirano. Mladi Italijan mi je prišao i oslobodio mi ruke. – Vidim da je veče bilo uspešno – rekao je, zabavljeno podigavši obrve. – Ostavi me na miru. – pokrila sam lice jorganom, želeći da umrem. Kad su mi se ruke uvukle ispod jorgana, sa užasom sam provalila da sam potpuno gola. – Ne – zacvilela sam tiho. – Masimo je otišao, ima puno posla, tako da ćeš zaglaviti sa mnom. Čekam te u salonu, doručkovaćemo.

111

Posle trideset minuta tuširanja i kutije paracetamola sela sam za sto i otpila gutljaj čaja sa mlekom. – Dobro si se zabavljala juče? – upitao je, odlažući novine. – Koliko se sećam, onako, a kasnije, sudeći po tome kako si me zatekao, verovatno bolje, ali hvala bogu što se toga ne sećam. Domeniko se toliko zasmejao da se zagrcnuo kroasanom. – Do kog trenutka se sećaš? – Ples na šipci, a onda crna rupa. Klimnuo je glavom. – Tog plesa se i ja sećam, veoma si rastegljiva. – Na njegovom licu se pojavio još širi osmeh. – Dokrajči me – rekla sam udarajući glavom o sto. – Ili mi reci šta se dalje dogodilo. Domeniko je podigao obrve i srknuo espreso. – Don Masimo te je odneo u sobu i... – Pojebao – dovršila sam umesto njega. – Iskreno sumnjam, mada nisam bio s vama. Sreo sam ga trenutak nakon što smo došli, a kasnije sam ga video kako odlazi odavde i onda je otišao da spava u drugoj spavaćoj sobi. Poznajem ga već neko vreme i nije izgledao kao da je... – neko vreme je tražio pravu reč – ... zadovoljen, a pretpostavljam da bi nakon noći provedene s tobom bio. – O bože, Domeniko, zašto me mučiš? Dobro znaš šta se dogodilo, ne možeš mi jednostavno reći? – Mogu, ali će sigurno biti manje zabavno. – Moj izraz lica ga je izgleda ubedio da mi danas nije do šale. – U redu, napila si se i malo si se nedolično ponašala, pa te zakačio za krevet i otišao na spavanje. Odahnula sam s olakšanjem i istovremeno sam počela da se pitam šta se dogodilo. – Prestani da se brineš i jedi, imamo zbijen raspored. U Rimu smo bili samo tri dana i za sva tri dana nisam videla Masima čak ni na trenutak. Posle nesrećne noći u klubu nestao je bez traga, a mladi Italijan je ćutao kao zaliven. 112

Dane sam provodila s Domenikom, koji me je vodio po Večnom gradu. Jeo je sa mnom, išao je u kupovinu, išao je u spa. Pitala sam se dali će ovako izgledati svako naše putovanje. Kad smo drugog dana ručali u prelepom restoranu s pogledom na Španske stepenice, zapitala sam ga: – Hoće li mi ikada dopustiti da radim? Ja ne umem da ne radim ništa i ne mogu samo da ga čekam. Mladi Italijan je dugo ćutao, a zatim rekao: – Ne mogu da komentarišem Masima, šta on želi, radi ili misli. Ne pitaj me o tim stvarima, Laura, molim te. Moraš upamtiti ko je on. Što manje pitanja, to bolje za tebe. – Dođavola, pretpostavljam da imam pravo da znam šta radi, zašto ne zove i da li je živ – odbrusila sam mu, bacajući pribor za jelo na tanjir. – Živ je – drsko je odgovorio, ne reagujući na moj upitni pogled. Iskreveljila sam se i vratila se obroku. S jedne strane mi je odgovarao život koji vodim već neko vreme, ali s druge strane nisam bila tip žene koja „živi za svog muškarca“. Pogotovo što Masimo to nije ni bio. Trećeg dana ujutru Domeniko je, kao i uvek, doručkovao sa mnom. Kad mu je zazvonio telefon, izvinio mi se i udaljio se od stola. Dugo je razgovarao, a zatim se vratio kod mene. – Laura, danas napuštaš Rim. Iznenađeno sam ga pogledala. – Ali tek što smo stigli... Mladi Italijan mi se nasmešio izvinjavajući se i krenuo prema mom garderoberu. Ispila sam čaj s mlekom i krenula za njim. Vezala sam kosu u visoki rep i izvukla trepavice; sve jača preplanulost omogućavala mi je da koristim sve manju količinu šminke. Napolju je svakog dana bilo oko trideset stepeni. Ne znajući kuda idem, navukla sam kratak teksas šorts teget boje i majušni beli top koji je jedva pokrivao moje skromne grudi. Današnju odeću sam tretirala kao manifest, bez nošenja donjeg veša. Neću biti elegantna, pomislila sam i obula moje omiljene patike sa 113

platformom kreatorke Izabel Maran. Kad sam stavila naočare i uzela torbicu, Domeniko je izašao iza ugla. Stao je kao ukopan i na trenutak me je odmeravao pogledom. – Jesi li sigurna da želiš da izađeš ovako? – upitao je zbunjeno. – Don Masimo neće biti zadovoljan kad te vidi. Nonšalantno sam se okrenula i stavljajući naočare na vrh nosa, uputila sam mu osuđujući pogled. – Znaš li koliko me zabole posle ova tri dana? – okrenula sam se i krenula prema liftu. Moj apsurdno skupi sat je pokazivao jedanaest sati kada me je Domeniko ubacio u auto. – Ne ideš sa mnom? – upitala sam, izvivši donju usnu poput devojčice. – Ne mogu, ali Klaudio će se brinuti o tebi tokom putovanja. Zatvorio je vrata i automobil je krenuo. Osećala sam se usamljeno i tužno. Da li je moguće da mi je Crni nedostajao? Moj vozač Klaudio, koji me je istovremeno štitio, nije bio previše pričljiv. Uzela sam telefon i nazvala mamu. Bila je smirenija, ali osrednje zadovoljna nakon što sam joj saopštila da neću ove nedelje doći kod njih. Kad sam završila prilično dugačak razgovor, auto je baš tada napuštao auto-put i nakon nekog vremena ušao u grad Fjumičino. Klaudio se veoma efikasno kretao ogromnim džipom po uskim, živopisnim uličicama. U jednom trenutku auto je zakočio, a pred očima mi se pojavila ogromna luka ispunjena ekskluzivnim jahtama. Vrata mi je otvorio stariji muškarac obučen u belo. Upitno sam pogledala vozača, koji mi je potvrdno klimnuo glavom, puštajući me da izađem. – Dobro došli u Porto di Fjumičino, gospođice Laura. Ja sam Fabio i odvešću vas na brod. Izvolite. – Mahnuo je rukom, pokazujući mi smer. Kada smo posle nekoliko koraka zastali da se ukrcamo, podigla sam glavu i ukopala se u zemlju. Moje oči su gledale u Titana. Većina brodova na luci je bila čistobele boje, a ovaj je, s druge strane, imao hladnu, tamnu boju čelika i zatamnjena stakla.

114

– Jahta ima devedeset metara. Ima dvanaest kabina za goste, đakuzi, bioskop, spa, teretanu i naravno ogroman bazen i pistu za helikopter. – Skromno – procenila sam, blago otvorenih usta. Kad sam ušla na prvu od šest paluba, ugledala sam impresivni salon, koji je bio delimično pokriven. Bio je uređen elegantno i veoma besprekorno. Gotovo sav nameštaj bio je bele boje, čelična galanterija, a celinu je upotpunjavao stakleni pod. Sledeći su bili trpezarija, stepenice i đakuzi. Na stolovima su bile vaze sa belim ružama, ali moju pažnju je privukao jedan sto na čijoj je radnoj površini nedostajalo cveća. Umesto njih je bila ogromna vaza sa ledom i zaronjenim flašama moet rozea. Pre nego što sam završila sa razgledanjem ovog sprata, pojavio se Fabio pored mene s punom čašom u ruci. Da li svi misle da sam alkoholičarka i da je vreme provodim vreme isključivo pijući? – Šta biste želeli da uradite pre nego što otplovimo? Da obiđete brod? Da se sunčate ili možda da poslužimo ručak? – Volela bih da budem sama ako mogu. – Spustila sam torbicu i krenula prema pramcu broda. Fabio je klimnuo glavom i nestao. Stajala sam i gledala more. Popila sam jednu čašu, zatim drugu, pa sledeću sve dok flaša nije bila prazna. Mamurluk koji mi je obuzeo telo popustio je jer sam ponovo bila pijana. Titan je napustio luku. Kada je kopno nestajalo iza horizonta, razmišljala sam o tome koliko bih želela da nikad nisam došla na Siciliju. Da nisam srela Masima i da ne budem njegov spas. I dalje bih mogla da živim mirno u svom normalnom svetu, a ne da sedim zaključana u zlatnom kavezu. – Šta to, dođavola, nosiš! – začula sam poznati akcenat. – Izgledaš kao... Okrenula sam se i zamalo pala na Masima, koji se stvorio ispred mene kao i one večeri kada sam ga prvi put videla. Već sam bila poprilično pijana, pa sam se samo prevrnula i pala na kauč. – Izgledam kako ja hoću i to nema veze s tobom – promrmljala sam. – Ostavio si me bez reči i tretiraš me poput lutke kojom se igraš kad ti se

115

prohte. Danas lutka želi da se igra sama. – Nespretno sam skočila s kauča, zgrabila još jednu flašu šampanjca i teturavo krenula prema krmi. Cipele s potpeticom nisu olakšavale hodanje i bila sam svesna kako jadno izgledam, zato sam ih isfrustrirano izula. Crni me je pratio i vikao nešto, ali njegov glas se nije probio kroz alkoholno brujanje u mojoj glavi. Nisam poznavala brod, ali sam potrčala niz stepenice, želeći da pobegnem i... to je bilo poslednje čega se sećam.

116

OSMO POGLAVLJE

– Diši – čula sam glas kao iz kutije. – Laura, diši, čuješ li me? – Glas je postajao sve jasniji. Osetila sam kako mi se stomak podiže do grla i počela sam da povraćam, gušeći se od nečeg slanog. – Bože, hvala ti! Mala, čuješ li me? – upitao je Masimo, mazeći me po kosi. Teško sam otvorila oči, a iznad sebe sam ugledala Crnog, s kog je kapala voda. Bio je obučen, nedostajale su mu samo cipele. Gledala sam ga, ali nisam uspela da progovorim ni reč. U glavi mi je zujalo, a sunce me je zaslepljivalo. Fabio je pružio peškir, kojim me je Crni umotao i posle toga me je uzeo u naručje. Nosio me je preko narednih paluba sve dok nije ušao u spavaću sobu i položio me na krevet. Još uvek sam bila ošamućena i nisam imala pojma šta se dogodilo. Masimo mi je brisao kosu, gledajući me pogledom punim zabrinutosti pomešane sa besom. – Šta se desilo? – upitala sam tiho, promuklim glasom. – Pala si s palube. Bogu hvala što nismo plovili brže, i što si ti pala sa strane. Što ne menja činjenicu da si se skoro udavila. – Masimo je kleknuo ispred kreveta. – Jebem ti, Laura, želim da te ubijem, a istovremeno sam zahvalan sudbini što si živa. Dodirnula sam mu obraz. – Spasio si me? – Dobro je što sam bio tako blizu. Ne želim ni da mislim šta je moglo da ti se dogodi. Zašto si tako neposlušna i tvrdoglava? – uzdahnuo je. Alkohol mi je i dalje zujao u glavi, a u ustima sam osećala ukus morske vode. – Htela bih da se istuširam – rekla sam i pokušala da ustanem. Crni me je zaustavio, nežno me uhvativši za ruku.

117

– Neću ti dozvoliti da to sada sama učiniš, nisi disala pre pet minuta, Laura. Ako stvarno želiš, okupaću te. Umorno sam ga pogledala, nisam imala snage da se prepirem. Osim toga, već me je video golu, zapravo ne samo da me je video već i dodirivao, tako da nijedan deo mog tela nije bio tajna za njega. Potvrdno sam klimnula glavom. Nestao je na neko vreme, a kada se vratio, iz kupatila je dopirao šum vode. Crni je skinuo mokru košulju i pantalone i na kraju bokserice. U normalnim okolnostima ovakav prizor bi me doveo do vrenja, ali ipak ne sada. Otkrio je peškir kojim sam bila umotana i nežno je povukao majicu s mene, uopšte ne obraćajući pažnju na to što vidi. Otkopčao mi je šorts i iznenadio se kad je provalio da ne nosim donje rublje. – Ne nosiš gaćice?! – Dragoceno zapažanje – nasmešila sam se. – Nisam mislila da ćemo se videti. – Još gore! – Njegov pogled je postao leden, tako da sam odlučila da ne nastavljam s tom temom. Uzeo me je golu u naručje i odneo do kupatila udaljenog nekoliko metara od kreveta. Uza zid je bila ogromna kada, več delimično ispunjena vodom. Ušao je u nju, seo i naslonio se ivicu, okrenuo me je i stavio između svojih nogu tako da mi se glava naslonila na njegove grudi. Pivo me je oprao celu, ne propuštajući nijedno mesto, a onda je počeo da mi pere kosu. Iznenadila sam se koliko je bio nežan prema meni. Na kraju me je izvadio iz kade, umotao u peškir i poneo u krevet. Pritisnuo je dugme na daljinskom upravljaču i ogromne zavese su u potpunosti prekrile prozore i ugodno zamračile sobu. Ne znam ni kada sam zaspala. Probudila sam se uplašena, nervozno grabeći vazduh. Uspaničila sam se bez ideje gde sam. Posle nekog vremena, kad sam se osvestila, setila sam se jučerašnjih događaja. Ustala sam iz kreveta, upalila svetio i ugledala impresivan apartman. Bele ovalne sofe u dnevnoj sobi neverovatno su se slagale sa skoro crnim podom. Enterijer je bio minimalistički i veoma muževan. Čak ni cveće koje je stajalo na svetlim stubovima nije delovalo delikatno. 118

Gde je Masimo?, pomislila sam. Da li je opet nestao? Prebacila sam ogrtač preko golog tela i krenula prema vratima. Hodnici su bili široki i lagano osvetljeni, nisam imala pojma kuda idem, jer sam umesto obilaska broda odabrala pijančenje. Pri pomisli na alkohol s gađenjem sam se naježila. Penjući se stepenicama, naišla sam na palubu koja nije budila u meni baš najbolje uspomene. Iako sam znala situaciju iz priče, osećala sam strah. Bilo je potpuno prazno i gotovo potpuno mračno; stakleni pod su osvetljavali samo reflektori ugrađeni u njega. Krenula sam ka poluotvorenom salonu dok nisam stigla do pramca. – Naspavala si se? – začula sam glas iz tame. Osvrnula sam se oko sebe. U đakuziju je sedeo Crni naslonjen obema rukama na ivicu, držeći čašu u ruci. – Vidim da se osećaš bolje. Hoćeš li da mi se pridružiš? Pomerao je glavu levo-desno kao da opušta vrat. Približio je čašu ustima i otpio gutljaj jantarne tečnosti, ne odvajajući ledeni pogled od mene. Titan je stajao, a u daljini su mogla da se vide treperava svetla obale. Mirno more se lagano njihalo, nežno udarajući o brod. – Gde je osoblje? – upitala sam. – Tamo gde treba da bude, što svakako nije ovde. – Nasmešio se i spustio je čašu. – Očekuješ još jedan poziv, Laura? Ton mu je bio ozbiljan, a oči su mu blistale od odbijene svetlosti palubnih lampi. Stojeći ispred njega, shvatila sam da mi je poslednjih dana nedostajao. Uhvatila sam pojas bademantila, povukla ga i dozvolila da sklizne s mene. Masimo je zainteresovano gledao, ritmično stežući vilicu. Polako sam se kretala prema njemu i skliznula u vodu; sela sam nasuprot. Gledala sam ga dok je otpijao još jedan gutljaj; bio je užasno primamljiv kad je postajao tih. Nagnula sam se i primakla se ka njemu, tako da sam mu sela na kolena, čvrsto pripijajući telo uz njegovo. Bez dozvole sam mu uplela ruke u kosu, zastenjao je i zabacio glavu, zatvarajući oči. Neko vreme sam

119

upijala ovaj prizor, a onda sam mu zubima uhvatila donju usnu. Osetila sam kako se stvrdnjava ispod mene. Ovaj impuls je nehotično pokrenuo lagano kretanje mojih kukova. Polako sam mu sisala i grizla usne, a onda sam u jednom trenutku ubacila jezik u njegova usta. Crni je spustio ruke i čvrsto me uhvatio za zadnjicu, pritiskajući je uz sebe. – Nedostajao si mi – prošaptala sam, odvajajući usne od njega. Na zvuk ovih reči odgurnuo me je od sebe i probio ispitivačkim pogledom. – Da li tako pokazuješ nedostajanje, mala? Jer ako nameravaš da mi na ovakav način izraziš zahvalnost za to što sam ti spasio život, izabrala si najgori mogući. Neću to raditi s tobom dok se ne budeš sigurna da to želiš. Ova izjava me je povredila. Odgurnula sam ga od sebe i iskočila iz vode kao opečena. Zgrabila sam svoj bademantil i postiđeno ga navukla na sebe. Želela sam da zaplačem i želela sam da se što pre da udaljim od njega. Potrčala sam niz stepenice kojima sam došla pre nekoliko minuta ranije i skrenula u lavirint od hodnika. Sva vrata su izgledala gotovo identično. Kad mi se već učinilo da su to ona prava vrata, uhvatila sam kvaku. Ušla sam u sobu i pomerajući ruku preko zida, tražila sam prekidač za svetlo. Kad sam ga konačno pronašla, shvatila sam da nisam na mestu gde sam želela da dođem. Vrata iza mene su se zatvorila i začula sam zvuk okretanja zasuna. Svetlost se gotovo potpuno ugasila, a ja sam se ukočila, plašeći se da se okrenem, iako sam podsvesno znala da mi ovde ništa ne preti. – Obožavam kad me uhvatiš za kosu – rekao je Crni, koji je stajao iza mene. Zgrabio je pojas mog ogrtača, okrenuo me i energično bacio komad materijala koji sam imala na sebi. Kad sam ga uhvatila, osetila sam da je go, vlažan i topao. Prislonio je usne na moje i ljubio me snažno i duboko. Ruke su mu prelazile preko celog mog tela dok nisu završile na zadnjici. Podigao me je, ne prestajući da me ljubi, i preneo na krevet. Položio me je i na trenutak je gledao u mene stojeći. Zagledala sam se u njega, na kraju sam podigla ruke iza 120

glave i stavila ih na jastuke, želeći da mu na taj način pokažem ranjivost koju sad osećam, kao i poverenje. – Znaš da, ako počnemo, ovog puta neću moći da prestanem? – upitao je ozbiljnim tonom. – Ako pređemo određenu granicu, pojebaću te, želela ti to ili ne. Iz njegovih ustaje to zvučalo kao obećanje koje me je samo napalilo. – Pojebi me onda – rekla sam, sedajući ispred njega na ivicu kreveta. Promrmljao je kroz stisnute zube nešto na italijanskom stojeći nekoliko centimetara od mene. Preostalo svetlo u sobi omogućilo mi je da vidim njegovu nabujalu erekciju. Uhvatila sam ga za zadnjicu i privukla dovoljno blizu da mogu da mu rukom zgrabim ud. Bio je prekrasan, debeo i tvrd. Prešla sam prstima po njemu, požudno oblizujući usne. – Uhvati me za glavu – rekla sam, gledajući ga u oči. – I izaberi kaznu za mene. Masimo je glasno izdahnuo i jako me uhvatio za kosu. – Sad tražiš da se prema tebi ponašam kao prema kurvi, je li to ono što želiš? Poslušno sam zabacila glavu unazad i široko otvorila usta. – Da, don Masimo – prošaptala sam. Na ove reči je stisak na mojoj glavi postao jači. Prišao je i mirnim, glatkim pokretom stavio svoj otečeni kurac u moja usta. Zastenjala sam kada sam osetila kako mi se uvlači čak do grla. Njegovi kukovi su počeli ritmično da talasaju, ne dozvoljavajući mi da dođem do daha. – Ako u bilo kom trenutku prestane da ti se sviđa, reci mi, samo da znam da me ne zadirkuješ – izustio je, ne prekidajući. Povukla sam se malo i izvadila ga iz usta, nastavljajući da pokrećem ruku. – Isto važi i za tebe – rekla sam samouvereno, blago podigavši obrve, i započela sam da ga sisam opet. Crni se podrugljivo zasmejao i zastenjao kada sam ubrzala, kako bih mu pokazala da se ne šalim. Pušila sam mu brže i jače nego što su to želele 121

njegove ruke koje su mi kontrolisale glavu. Dahtao je i stiskao ruke u mojoj kosi. Osećala sam kako mi raste u ustima, to je bilo poput podsticaja da mu pokažem ko je sada glavni. Bio je sladak, njegova koža glatka, a telo je mirisalo na seks. Uživala sam u njemu, htela sam da se zasitim onim što sam toliko dugo želela. Drugi deo mog bića hteo je da mu nešto dokaže, pokaže da u ovom trenutku držim vlast nad njim u ustima; ubrzala sam još jednom. Znala sam da ne može dugo da izdrži, a osetila sam da i on to zna. Pokušao je da zaustavi moje pokrete, ali bezuspešno. – Uspori – prosiktao je, a ja sam potpuno ignorisala njegovu zapovest. Posle pomahnitalog tempa izvukao ga je, odgurnuvši me. Lascivno sam se oblizivala, dok je on stajao i gledao u mene, teško dahćući. Uhvatio me je za ramena i bacio na krevet, posle čega me je okrenuo na stomak, prilepivši se za mene celim telom. – Želiš nešto da mi dokažeš? – upitao je, oblizujući dva prsta. – Opusti se, malena – prosiktao je i ubacio ih je u mene. Iz mog grla se razleglo glasno stenjanje. Bila su dovoljna dva prsta da me napuni. – Čini mi se da si spremna. Na te reči drhtaj mi je prošao niz kičmu. Očekivanje, nesigurnost, strah i želja, sve mi se to pomešalo. Masimo je počeo polako da ulazi u mene, osetila sam svaki centimetar njegovog debelog kurca. Njegove ruke su me obavile snagom koja je izazivala bol. Kad je ceo ušao, ukočio se, zatim ga izvadio i ponovo gurnuo, i to još jače. Zastenjala sam, a uzbuđenje i zadovoljstvo su se mešali s bolom. Kukovi su mu se ubrzavali, a disanje je pratilo njihov tempo. Divno trenje koje sam osećala prolivalo je talase zadovoljstva po mom telu. Iznenada je usporio, a meni je laknulo. Gurnuo mi je ruku pod stomak i podigao mi kukove, kolenom raširivši moje lagano spojene noge. – Pokaži mi tu lepu guzu – rekao je, gladeći me po zadnjem ulazu.

122

Bila sam uplašena, nije valjda želeo da prvi put pokuša to za šta svakako još uvek nisam bila spremna. – Don Masimo... – prošaptala sam nesigurno, gledajući ga. Uhvatio me je za kosu i pritisnuo mi lice na jastuke. – Polako, malena – šapnuo je, naginjući se nada mnom. – Doći ćemo i do toga, ali ne danas. Polako i ritmično mi ga je nabijao, savijajući mi kičmu tako da se zadnjica nehotično snažnije pridigla. – O, da – dahtao je zadovoljno, jače stežući moje bokove. Obožavala sam da se jebem otpozadi, a kontrola koju je imao nad mojim telom u tom položaju istovremeno me je plašila i uzbuđivala. Savio se lagano, stavio jednu ruku na moj klitoris. Raširila sam noge još više, kako bi mogao da se igra mnome. – Otvori usta – rekao je, stavljajući mi prste u usta. Kad su bili odgovarajuće mokri, vratio se na diranje moje pičkice. Radio je to savršeno i tačno je znao gde treba da mu budu ruke kako bi me izludeo. Stegla sam rukama jastuk, ne mogavši da izdržim suludu brzinu njegovih bokova. Stenjala sam i uvijala se ispod njega, mrmljajući na poljskom. – Ne još, Laura – rekao je i okrenuo me je na leđa. – Želim da te vidim kad budeš dostizala vrhunac. Stavio je obe ruke ispod mene i čvrsto me zagrlio, penis mu je sve jače i brže ulazio i izlazio dok nisam osetila da počinjem da se grčim unutra. Zabacila sam glavu i pustila da orgazam prevlada mojim telom. – Jače – zastenjala sam. Gurao je u mene udvostručenom snagom, osetila sam da ni on nije daleko od svršavanja, ali nisam mogla da se uzdržim od blaženstva. Vrištala sam, ukrućena u zamci orgazma, a Masimovi bokovi nisu prestajali da se nabijaju u mene. Kod sledećeg i narednog guranja već sam čula kako mi zvoni u ušima; bilo je previše. Sa užasnutim vriskom svršila sam po drugi put, a oznojeno telo mi je mlitavo palo na dušek.

123

Crni je usporio, bio je skoro lenj u svojim pokretima. Uhvatio me je za zglobove i podigao ih je. Oslonio se na kolena i posmatrao moje drhtave grudi; bio je zadovoljan, trijumfovao je. – Svrši na moj stomak, želim da to vidim – rekla sam iscrpljena. Masimo se nasmešio i pojačao stisak ruku na mojim zglobovima. – Ne – odgovorio je i dodao je svom telu ludu brzinu. Posle nekog vremena osetila sam kako se sliva topli talas u meni. Zaledila sam se. Dobro je znao da ne koristim kontracepciju. Svršavao je dugo i intenzivno, boreći se protiv mog tela, koje sam po svaku cenu želela da zaštitim od slatke sadržine. Kad je svršio, oborio se na mene znojav i vreo. Pokušavala sam da saberem misli, u glavi sam brojala dane ciklusa, dobro znajući da je izabrao najgori mogući od svih. Želela sam da se provučem ispod njega, ali me je njegova težina sprečavala da se krećem. – Masimo, šta to, dođavola, radiš? – upitala sam besno. – Ti dobro znaš da ne koristim tablete. Nasmejao se i naslonio se na laktove. Gledao me je dok sam se besno bacakala ispod njega. – Tablete i nisu baš pouzdane. Imaš kontraceptivni implant, pogledaj. Prstima mi je dodirnuo unutrašnjost leve ruke, u ravni s mojim bicepsom. Ispod kože je bila majušna cevčica. Pustio mi je ruke, a ja sam prestravljena otkrila da ne laže. – Još prvog dana kad si spavala, naredio sam da ti se ugradi. Nisam hteo da rizikujem. Funkcionisaće tri godine, ali naravno, nakon godinu dana možeš da ga ukloniš – rekao je sa osmehom na licu. Prvi put sam mu videla takav osmeh, što nije menjalo činjenicu da sam bila besna. Zadovoljena, ali besna. – Hoćeš li sići s mene? – upitala sam, gledajući ga hladno. – Nažalost, to neće biti moguće još neko vreme, mala, biće mi teško da te pojebem iz daljine – rekao je grizući me za usnu. – Kada sam prvi put video tvoje lice, nisam te želeo, bio sam prestravljen susretom s vizijom. Ali s vremenom, kada su portreti već bili svuda, počeo sam da 124

primećujem svaki detalj tvoje duše. Tako si slična meni, Laura – govorio je i nežno mi ljubio usne. Ležala sam gledajući ga i osećala sam kako me bes napušta. Volela sam kad je iskren sa mnom, osetila sam koliko ga to košta i cenila sam to. Njegovi kukovi su počeli lagano da se njišu, a ja sam osetila kako ponovo postaje tvrd u meni. Ljubio mi je lice i nastavljao. – Prve noći sam te gledao dok nije svanulo. Osetio sam tvoj miris, toplinu tvog tela, bila si živa, postojala si i ležala si pored. Celog dana nisam mogao da odem od tebe, iracionalno sam se bojao da te neće biti kad se vratim. Ton mu je postajao tužan i izvinjavajući, kao da je hteo da znam da mu ne služi na čast to što me drži na silu. Ali istina je bila takva da nije bilo straha, pobegla bih prvom prilikom. Kukovi su mu se polako ubrzavali, ruke su se stezale oko mene, osećala sam kako njegovo telo postaje vruće i mokro. Nisam više želela da slušam to što govori jer me je podsetilo na sve što se dešava, a to baš nisam htela. Počela sam da razmišljam o tome koliko on može da bude nemilosrdan, vrlo brutalan i okrutan. Nikad to nisam doživela, ali sam videla i znala za šta je sposoban. Zbog tog kovitlaca misli u glavi osetila sam kako mi bes ponovo raste. Njihanje njegovog tela me je iritiralo, nerviralo i izazvalo nagomilavanje besa. Masimo je odvojio lice s mog obraza i pogledao me u oči. Zaledio se od prizora koji je video. – Laura, šta se dešava? – upitao je ispitivački me gledajući. – Ne želiš da znaš i siđi s mene, dođavola! Borila sam se, želeći da ustanem, ali on nije ni mrdnuo. Oči su mu bile hladne; znala sam da sad imam posla s donom, a borba s njim nema nikakvog smisla. – Želim da te uzjašem – rekla sam stisnutih zuba, hvatajući ga za zadnjicu.

125

Crni je i dalje proučavao moje lice; u jednom trenutku me je čvrsto uhvatio i ne izlazeći iz mene prevrnuo se na leđa. Legao je i podigao ruke, baš kao i ja pre desetak minuta. – Ceo tvoj – šapnuo je, zatvarajući oči. – Ne znam šta te je tako razbesnelo, ali pošto ti je potrebna kontrola nada mnom kako bi se rešila besa, izvoli – rekao je otvorivši jedno oko. – Pištolj je u levoj fioci, otključan, ako ti bude bio potreban. Polako sam se podigla s njegovih grudi, sve jače se nabijajući na njegov tvrdi penis. Zabavljalo me je ono što je rekao, a istovremeno sam bila besna i zbunjena. Uhvatila sam ga desnom rukom za obraze i čvrsto ih stegnula. Nije otvorio oči, samo je ritmički počeo da steže vilicu. Polako sam podigla zadnjicu i naslonila se na njega, uvlačeći ga sve dublje u sebe. Htela sam da zna šta osećam, htela sam da ga kaznim za sve i da mu priredim patnju, a postojao je samo jedan način. Ustala sam sa njega, a kad je osetio šta radim, otvorio je oči. Uputila sam mu upozoravajući pogled i otišla po pojas od badematila koji je bio pored vrata. Niz noge mi je kapao ostatak njegove sperme. Prešla sam prstom da uzmem malo lepljive tečnosti i oblizala ga u povratku, ne skidajući pogled sa Crnog. Njegov penis je počeo ritmično da pulsira na taj prizor. – Sladak si – rekla sam, oblizujući usne. – Hoćeš da probaš? – Nisam ljubitelj sopstvenog ukusa, tako da radije ne bih –odgovorio je s gnušanjem. – Sedi – rekla sam i uzjahala ga. Masimo je mirno ustao i spojio ruke pozadi, kao da zna šta želim da uradim. – Jesi li sigurna? – upitao je ozbiljnijim tonom nego što je to situacija zahtevala. Potpuno sam ignorisala to pitanje i vezala sam mu ruke tako čvrsto da je prosiktao od bola kad sam završavala. Gurnula sam ga na krevet da legne i iz leve fioke pored kreveta izvukla pištolj. Crni se nije ni trgnuo, gledao me je pogledom koji kao da je

126

govorio: „Ionako znam da se nećeš usuditi.“ Zapravo nisam imala toliko hrabrosti, a pored toga, to uopšte nisam želela u ovom trenutku. Pretražila sam fioku, ali tamo nije bilo onog što sam tražila. Posegnula sam ka drugoj – pogodak. Izvukla sam iz nje povez za oči. – Sad ćemo se poigrati, don Masimo – rekla sam, stavljajući mu povez na oči. – Pre nego što počnem, upamti da ako ti se nešto ne sviđa, moraš to jasno reći da bih mogla da razumem, mada su male šanse da ću poslušati. Znao je da mu se rugam, zato se samo nasmešio se i udobno smestio glavu na jastuk. – Oteo si me, zatvorio, pretio mojoj porodici – započela sam, uhvativši ga ponovo za obraze. – Uzeo si mi sve što imam i uprkos tome što me jebeno uzbuđuješ, mrzim te, Masimo. Htela bih da osetiš kako je to biti primoran na bilo šta. Otrgnula sam ruku s njegovog obraza i ošamarila ga. Glava mu se lagano pomerila u stranu i glasno je progutao pljuvačku. – Još jednom – iscedio je kroz zube. Iznenađujuće me je napalilo ono što sam uradila, kao i njegova reakcija. Ponovo sam ga zgrabila za glavu. – Ja ću o tome odlučiti – prosiktala sam. Povukla sam se gore i moje vlažne usmine su mu bile iznad glave. – Počni da ližeš – rekla sam trljajući se o njegova usta. Znala sam da neće biti oduševljen svojim ukusom i isključivo sam zbog toga odlučila da to učinim. Kad nije reagovao, prilepila sam mu svoju mokru pičkicu na usne kako bi nehotice osetio ukus koji ga odbija. Posle nekog vremena osetila sam kako me njegov jezik miluje iznutra. Podigao je bradu i prešao na milovanje klitorisa. Zastenjala sam i naslonila čelo na prošiveni zid iza kreveta. Radio je to baš dobro i nakon nekog vremena bila sam na ivici orgazma. Podigla sam se na kolena i spustila pogled – oblizivao je ostatke mog ukusa sa usana, tiho režeći. Ovaj deo kazne mu se očigledno dopadao. Skliznula sam zadnjicom po njegovim grudima, stomaku i osetila sam kako ulazi u moju pičkicu,

127

vlažnu od pljuvačke. Njegov kurac je bio tvrd, debeo i savršeno mi je odgovarao. Zastenjala sam, uhvatila ga za leđa i spustila se. Osetila sam kako mi pomaže u ovome, znajući da sama neću uspeti. Uhvativši se za uzglavlje kreveta, povukla sam nas na prošiveni deo zida i pritisnula mu leđa uza zid. Obožavala sam ovu pozu, davala mi je apsolutnu kontrolu nad partnerom, a u isto vreme mi je omogućavala veoma duboku penetraciju. Uhvatila sam ga za kosu i polako krenula da trljam klitoris o njegov stomak. Penis se u meni lagano podizao, a ja sam se nabijala na njega sve brže i jače. Jebala sam ga dok sam ga držala jednom rukom za kosu, a drugom za vrat. Masimo je glasno disao i osećala sam da će uskoro eksplodirati. Ponovo sam mu opalila šamar. – Svrši! – rekla sam i udarila sam ga još jednom. To me je uzbuđivalo do tog stepena da sam osećala da počinjem da dostižem vrhunac, ali nisam želela da svršim. Kad me je posle nekog vremena Crni napunio celu, snažno je zastenjao, a njegove ruke su pokrile moje telo, pritiskajući me jače uz sebe. Istrgnuo je povez sa očiju i žudno ga stavio u moja usta. Stavio je ruke na moju zadnjicu i odmereno ih je pomerao. – Ne želim da svršim – rekla sam, hvatajući dah. – Znam – prošaptao je, pomerajući me sve brže i jače. – Udari me! – prosiktao je. Plašila sam se da to učinim sad kad nije imao povez i kad me je gledao. – Udari, jebote! – vrisnuo je, a ja sam mu zadala još jedan udarac. Kad mi se ruka sudarila s njegovim licem, osetila sam kako me preplavljuje talas snažnog orgazma. Nisam mogla da pomerim kukove, celo telo mi je drhtalo, svaki mišić je bio napet i tvrd. Masimo me je tako nabijenu na njega snažno i energično pomerao, dok se nije sve opustilo u meni i dok mu nisam pala na ramena. Dok smo tako sedeli, nežno mi je milovao leđa. – U kom trenutku si oslobodio ruke? – upitala sam, ne odvajajući lice s njegovog ramena.

128

– Kad si završila s vezivanjem – odgovorio je veselo. – Nisi najbolja u tome, Laura, zato sam ja na neki način specijalista za vezivanje i odvezivanje. – Zašto si tek na kraju koristio ruke? – Znao sam da te je nešto naljutilo, nešto sa moje strane, ili ono što sam rekao, tako da sam odlučio da te pustim da se isprazniš. Bio sam siguran da me nećeš povrediti jer sam ti nedostajao – rekao je i podigao se zajedno sa mnom iz kreveta. Ljubeći mi usne, obraze i kosu, odneo me je u kupatilo. Stavio me je pod tuš i pustio vodu. – Trebalo bi da legnemo – rekao je dok me je sapunjao. – Sutra nas čeka dug dan. Ne krijem da bih te jebao celu noć, ali očigledno nisi dugo koristila svoju slatku pičkicu i njoj je dovoljno za prvi put posle pauze, tako da je puštam – nagovestio je dok me je nežno prao između nogu. – Veoma si agresivna. Uzbuđuje te to, mala. – Njegove ruke su se zaustavile i njegov pogled me je presekao. – Šta ja tu mogu, volim grub seks – odgovorila sam, hvatajući ga za jaja. – Za mene je krevet vrsta igre, tada možeš da budeš ono što želiš i da radiš šta god želiš, naravno u razumnoj meri – nastavila sam, okrećući ih u ruci. – To je igra, a ne pitanje života i smrti. – Biće nam dobro zajedno, Laura, videćeš. – odgovorio je, ljubeći me u čelo.

129

DEVETO POGLAVLJE

Kada sam otvorila oči, kroz zatvorene roletne je upadala blaga svetlost u sobu, a ja sam ležala potpuno sama u ogromnom krevetu, natopljenom mirisom seksa. Postalo mi je vruće pri pomisli na sinoć. Nisam znala da li je to bila ispravna odluka ni da li je to trebalo da se desi, ali dogodilo se, a moja razmatranja više nisu bila važna. Činjenica je da mi je Masimo nedostajao poslednjih dana, a ono što je učinio kako bi mi spasio život jasno je pokazalo koliko sam mu važna. Napokon se neko ponašao prema meni onako kako sam htela, kao prema princezi, kao da sam mu nešto najdragocenije i najvažnije. Ležala sam pitajući se zašto sam juče poludela i došla sam do zaključka da me u našoj situaciji jedino nervira to što preti mojoj porodici. Pokušala sam sebi da objasnim njegovo ponašanje, a to je da bih sigurno pobegla da me nije držao u šaci i ne bih nam dala šansu da se bolje upoznamo. Opet sam odlutala. Protresla sam glavom kako bih odagnala preteške misli za ovo doba dana. Otvorila su se vrata spavaće sobe i na njima je stajao nasmejani Masimo. Na sebi je imao beli šorts do kolena i majicu kratkih rukava, takođe belu, bio je bos i mokre kose. Zastenjala sam na taj prizor i protegnula se, povlačeći pokrivač nogama. Prišao je promatrajući me od glave do pete. – Spavanje je verovatno tvoja omiljena aktivnost, je li? – rekao je ljubeći me u čelo. Zabacila sam ruke iza glave i protezala se još više, razmetljivo savijajući celo telo. – Volim da spavam – zastenjala sam sa osmehom. Crni me je uhvatio za kuk, okrenuo me na stomak i lupio rukom po goloj zadnjici. Držeći me jednom rukom za vrat i gurajući mi glavu u jastuk, približio se mom uhu i šapnuo: 130

– Provociraš me, mala. – Ovog puta je apsolutno bio u pravu. Ruka koja je mirovala na zadnjici pomerila se i raširila mi butine. Njegova dva duga prsta nežno su upala u mene. – O čemu si razmišljala pa si tako vlažna? – upitao je. Poduprla sam se na kolena i snažnije izbacila zadnjicu, a njegovi prsti su polako počeli da se pomeraju u meni. Ustao je i gledao je šta radi. – Da nije bilo implanta, ovulirala bih i bila bih stalno vlažna – odgovorila sam sa osmehom, njišući bokovima. Lice Crnog se promenilo – očigledno je bio zadovoljan nečim. – Sada bih hteo – rekao je, izvlačeći prste – da skinem pantalone i da te pojebem otpozadi, naslonjenu na prozor. Pritisnuo je dugme na ploči pored kreveta i sobu je poplavio talas svetlosti. – Tako da možeš uživati u pejzažima, ali nažalost, veoma si natečena od sinoć, a osim toga čeka nas momak s kojim ćemo roniti, tako da nemam onoliko vremena koliko bih hteo. -Polizao je prste koje je izvukao iz mene. – Fabio ga je prerano doveo. Dođi. Zgrabio me je i prebacio preko ramena. Prešavši sobu, zgrabio je ogrtač i prekrio mi golo telo, koje je mirovalo na njegovom ramenu. Krenuo je kroz hodnik, a ja sam visila na njemu i umirala od smeha. Mimoilazili smo naredna identična vrata i iznenađene ljude iz službe. Ne znam kakav mu je bio izraz lica jer mi je glava visila na njegovim leđima, ali pretpostavljam da je bio ozbiljan kao nikad. Posle dužeg vremena stigli smo do moje sobe. Spustio me je na pod, bacajući ogrtač na krevet. – Mislim da ću otpustiti poslugu kako bi mogla da hodaš gola sve vreme – rekao je, tapšući me po zadnjici. Na stolu u sobi nalazio se poslužavnik sa hranom, a pored njega čajnik sa čajem, kakao, mleko i moet roze. – Zanimljiv doručak – ocenila sam, sipajući sebi kakao. – Mislim da je šampanjac nešto što treba da bude na mom meniju svakog jutra.

131

– To da voliš šampanjac znam sigurno. A to da voliš neku od ovih ostalih stvari, osećam. Upitno sam ga pogledala i on se navalio na prozor kabine i lagano je napravio grimasu. – Kad su moji ljudi pakovali tvoje stvari u kući, u Varšavi, u sudoperi su bile dve čaše: jedna je imala ostatke kakaoa, druga gotovo neispijen čaj sa mlekom. Ne mislim da bi muškarac pio jedno ili drugo, ali ko zna. – Slegnuo je ramenima. – Važno je da voliš jedno od tih pića. Osim toga, pila si to i u Rimu kad si se probudila, tako da nije bilo teško pogoditi – rekao je, prišavši do hladnjaka sa šampanjcem. – Ti ćeš, pretpostavljam, piti od jutra? – upitala sam pijuckajući iz svoje čaše. Masimo je uzeo kofu sa bocom i premestio je s velikog stola na pod. – Ne, pravim sebi mesto – rekao je, ostavivši na stranu poslužavnik sa čajem i mlekom. – Mislio sam da mogu, ali kad paradiraš gola ispred mene, teško mi je da se fokusiram, tako da ću te za trenutak staviti na sto i nežno, ali potpuno ću te imati. Stajala sam kao ukopana, gledajući kako premešta sve što je bilo na stolu. Mora da sam imala stvarno glup izraz lica jer kad me je smestio, nije krio da se zabavlja. Široko mi je razmakao noge, kleknuo između njih i zaronio jezik u mene. Trajalo je samo trenutak i očigledno to nije služilo za moje zadovoljenje, već da smanji trenje. Posle je uradio onako kako je i rekao, nežno i odlučno. Izašla sam na palubu noseći samo naočare za sunce, i prelepi beli bikini iz Viktorijas sikreta. Ronilačka oprema je ležala na krmi, a momak koji ju je raspoređivao uopšte nije ličio na Italijana. Imao je svetlozlatnu kosu i crte lica po kojima se vidi da je verovatno poreklom sa istoka. Njegovo mršavo lice su obasjavale krupne plave oči i blistavi osmeh. Masimo je stajao na drugoj strani palube i razgovarao sa Fabiom, snažno gestikulirajući. Radije nisam htela da im prilazim, te sam krenula prema roniocu. Dok sam silazila niz stepenice, spotakla sam se i umalo upala u vodu. – Sranje, jednog dana ću se ubiti – promrmljala sam na poljskom. 132

Na ove reči mladićevo lice se ozarilo, pružio mi je ruku i rekao prelepim poljskim jezikom: – Ja sam Marek, ali ovde me svi zovu Marko. Ne znate kako je lepo čuti nekoliko reči na poljskom. Stajala sam kao ukopana i cerekala sam mu se dok nisam u jednom trenutku prasnula u smeh. – Veruj mi, nemaš pojma koliko se radujem što čujem svoj voljeni jezik. Mozak prestaje da mi funkcioniše od razmišljanja na engleskom. Ja sam Laura i molim te, ne persiraj mi. – Kako ti se dopada odmor u Italiji? – upitao je, vraćajući se opremi. Na trenutak sam razmišljala o odgovoru. – To zapravo nije odmor – promucala sam, gledajući u vodu. – Imam jednogodišnji ugovor na Siciliji i morala sam da se preselim ovde – rekla sam, sedajući na stepenice. – Da li je slučajnost što sam ovde srela Poljaka ili su te namerno pronašli za mene? – upitala sam, skidajući naočare. – Nažalost, slučajnost, ali za nas oboje srećna slučajnost. Trebalo je da Paulo roni danas s vama, ali je, nažalost, juče slomio nogu i morao sam da ga odmenim. U tom trenutku, Marek se uspravio, a osmeh mu je nestao sa lica. Osvrnula sam se i ugledala Masima na vrhu stepenica kako polako silazi. Prišli su jedan drugom i pozdravili se, ćaskali su neko vreme na italijanskom, a zatim se Crni obratio meni. – Žao mi je, ali iskrsnuo mi je sastanak, tako da neću moći sa vama da plivam – rekao je, stežući vilicu od besa. – Sastanak? – Osvrnula sam se oko sebe. – Usred mora smo! – Ovde će biti helikopter za minut, videćemo se kad završite. Okrenula sam se Mareku i rekla na poljskom: – Pa, ostali smo sami, ne znam da li da se radujem ili da plačem. Masimo je stajao gledajući nas, a u njegovim očima je ključao bes. – Marek je Poljak, divno, zar ne? Biće to super dan. Okrenula sam se Crnom i poljubila ga u obraz. Kad sam se odmakla od njega, on me je zgrabio za ruku i šapnuo mi je kako bih samo ja čula: 133

– Ne želim da razgovaraš preda mnom na poljskom jer tada ništa ne razumem. Njegova ruka me je čvrsto držala. Sklonila sam je i ljutito sam dobacila: – A ja bih volela da ne govoriš na italijanskom, možeš li to? Poslala sam mu opominjući pogled, pun besa, i krenula sam prema motornom čamcu na koji je Marek utovarivao stvari. Prišla sam mu i potapšala ga po leđima, pitajući na poljskom da li mu je potrebna pomoć i imamo li sve što nam je potrebno, posle čega sam mahnula Crnom i krenula ka čamcu. Ne znam da li je Masimo imao sposobnost da se teleportuje, ali nisam stigla ni da napravim korak a on me je već držao u naručju, jako me ljubeći. Bio je savijen i lagano me je podigao za zadnjicu, čvrsto je stežući. Njegova usta pohlepno su ogradila moja kao da se oprašta od mene zauvek. Zvuk helikoptera koji se približavao istrgnuo ga je iz besnog poljupca. Držao je moje lice u rukama i smešio se široko, a onda mi je namignuo i šapnuo: – Ubiću ga ako te pipne. Poljubio me je u čelo i krenuo uz stepenice. Stajala sam i gledala ga kako odlazi, bilo mi je loše od pomisli na to što sam upravo čula. Nažalost, znala sam da je sposoban za to, a ja nisam htela da preuzimam odgovornost za tuđi život. – Mora da je jako zaljubljen, zar ne? – upitao je Marek, pružajući mi ruku. – Pre će biti da je posesivan i voli kontrolu – odgovorila sam, ulazeći u motorni čamac. Krenuli smo, a ja sam okrenula glavu i pogledala Masima, kome je helikopter pri sletanju razbarušio kosu. Bio je besan, nisam morala da mu vidim lice, bio mi je dovoljan položaj u kojem je stajao – široko razmaknute duge noge i prekrštene ruke na snažnim grudima nisu najavljivale ništa dobro.

134

– Svaki dan učiš ljude da rone? – upitala sam dok smo plovili. Marek se nasmejao i usporio da ne bismo morali se nadvikujemo na vetru. – Ne, ne više. Imao sam veliku sreću da naletim na pravu tržišnu nišu. Sad sam vlasnik podvodnog carstva – zasmejao se veselo. – Zamisli, Poljak u Italiji ima najveću firmu sa opremom za ronjenje i sa svim uslugama koje idu uz to. – Pa šta onda radiš ovde sa mnom? – upitala sam zabavljeno. – Već sam ti rekao, sudbina i slomljena noga. Ovako je trebalo da bude! – viknuo je i pojačao je obrtaje, a motorni čamac se velikom brzinom kretao napred. Sunce je postajalo jarkonarandžasto kad je Marek pakovao opremu. – Bilo je fantastično – rekla sam, žvaćući zalogaj lubenice. – Dobro je što si već ronila, zahvaljujući tome smo više vremena mogli da posvetimo plivanju, a manje učenju. – Gde smo tačno? – Blizu Hrvatske. – Marek je pokazao prstom na jedva vidljivu zemlju. – Baš je kasno, a ja danas moram biti u Veneciji. Kad smo stigli, počelo je da se smrkava. Na palubi Titana bio je Fabio, koji mi je pomogao da izađem iz čamca. Pozdravila sam se s Marekom i krenula sam prema stepenicama. – Frizer i šminker čekaju u salonu pored đakuzija. Da li da poslužimo nešto za jelo? – čula sam glas iza leđa. – Frizer? A za šta? – upitala sam iznenađeno. – Idete na banket. U Veneciji je trenutno Međunarodni filmski festival, a don Masimo ima većinski udeo u jednoj producentskoj kući. Nažalost, imate samo sat i po vremena da se spremite, pošto ste podosta zakasnili. Krasno, pomislih. Ceo dan sam se zezala u slanoj vodi kako bih uveče suvom kožom zaslepila sve na prijemu. Odmahnula sam glavom, pitajući se da li ću ikada ranije znati svoje planove, a kamoli da odlučujem o njima. Krenula sam gore. 135

Poli i Luiđi bili su primer stoprocentnih gejeva. Predivni, sjajni i fantastični, najbolji prijatelji žena i ženstveniji od polovine nas. Uspešno su se izborili sa gnezdom na mojoj glavi i ljuskom na licu za sat vremena. Kad su završili, pošla sam u svoju kabinu da pripremim neku odeću. Ušla sam u spavaću sobu, a na vešalici pored kupatila visila je jedna od haljina Roberta Kavalija koju sam izabrala u Taormini. I na njoj ceduljica s natpisom „u ovoj“. Već sam znala odgovor na pitanje u čemu ću nastupiti večeras. Bila je divna i vrlo smela. Napravljena od crnog providnog materijala poput mrežice s postavama koje su izgledale kao rajsferšlusi ili kao da su na šniranje. Dugi rukavi su činili ruke vitkijim, ali će pažnju od njih svima odvlačiti nedostatak materijala na leđima. Haljina je imala samo usko vezivanje neposredno iznad lopatica i vez je opet počinjao na ivici zadnjice. – Ne mogu da obučem gaćice – primetila sam kriveći lice dok sam stajala ispred ogledala. Roberto Kavali je to predvideo i haljina uopšte nije pokazivala najosetljivija mesta, ali to nije menjalo činjenicu da sam volela da nosim makar i najskromnije tange. Uzela sam torbicu, polila se parfemom, obula elegantne sandale i krenula ka vratima. Ispred izlaza sam se poslednji put zaustavila kod ogledala. Izgledala sam neverovatno. Divna zadimljena šminka u nijansama crnog i zlatnog savršeno se slagala s mojom preplanulom kožom. A zakačena punđa na vrhu glave činila me je vitkijom i dodavala mi je eleganciju. Zaista je bilo potrebno dodati kilogram lažne kose, pomislila sam dok sam gladila delikatnu konstrukciju na glavi. Izašla sam na palubu i osvrnula se oko sebe. Na stolu sam, kao i obično, primetila bocu šampanjca i ispunjenu čašu. To znači da je Crni ovde negde. Prišla sam i natočila sebi drugu. Koračala sam po palubi, gledajući unaokolo, ali nisam našla nikoga. Sa radoznalošću sam otkrila da je Titan stigao do kopna, što mi je pružilo divan prizor treperavih svetla u daljini. – To je Lido, ostrvo poznatije kao plaža Venecije – začula sam poznat glas. 136

Okrenula sam glavu u pravcu iz kojeg su dolazile reči. Domeniko je stajao nekoliko koraka od mene i pijuckao šampanjac. – Znao sam da će ta haljina biti savršena. Izgledaš prelepo u njoj, Laura – Prišao je i poljubio me je u oba obraza. – Nedostajao si mi, Domeniko – odgovorila sam, zagrlivši ga čvrsto. – Hajde, draga, jer će za trenutak Poli i njegova devojka Luiđi morati da počnu iznova – rekao je smejući se i poveo me je do kožne fotelje. – Gde je don Masimo? – upitala sam, otpivši gutljaj. Domeniko me je pogledao izvinjavajućim pogledom. Tek sam sada primetila da na sebi ima odelo, što je značilo da me je Crni ponovo ispalio. – On je morao... – Podigla sam ruku, a Domeniko se zaustavio usred rečenice. – Popijmo piće i dobro se zabavimo – dodala sam, ispijajući piće naiskap. Motorni čamac na koji smo se prebacili polako se kretao mirnim vodama Jadranskog mora, zatim je ušao u kanal, a ja sam se pitala da li želim samo ovu godinu ili možda više, ili možda to neću podneti? Kad je već dobio ono što je želeo, možda će me sada pustiti? Ali da li ja želim da se vratim? Zašto mi nedostaje...? Domeniko mi je prekinuo bujicu misli. – Pristižemo, da li si spremna? – pitao je, pružajući mi ruku. Ustala sam i na prizor svih ovih svetala, ljudi i glamura, osetila sam strah. – Ne, svakako nisam i ne želim da budem spremna. Domeniko, zašto ja ovo radim? – upitala sam prestravljena, kad je brodić doplovio na mol. – Za mene – čula sam poznat akcenat i osetila sam vrućinu. – Izvinjavam se zbog zabune, mislio sam da neću stići, ali smo se sporazumeli bez većih problema i tu sam. Podigla sam pogled, na molu je stajao moj blistavi otmičar. Na sebi je imao crno odelo sa duplim kopčanjem, izgledao je kao upisan. Nisam mogla da ustanem koliko sam bila pod utiskom. Bela košulja je

137

naglašavala boju njegove kože, a mala leptir-mašna mu je dodavala eleganciju i ozbiljnost. – Dođi. – Ispružio je ruku prema meni i za tren sam stala ispred njega. Ispravila sam haljinu i podigla sam pogled kako bih se susrela s njegovim. Stajao je držeći me čvrsto za levu ruku, verovatno je bio zapanjen kao i ja. – Laura, ti... – Prekinuo je i namrštio se. – Izgledaš tako zanosno da ne znam da li želim da te iko osim mene vidi takvu. Nasmešila sam se na te reči, pokazujući lažnu skromnost. – Don Masimo! – Obostranu očaranost nam je prekinuo Domenikov glas. – Moramo da idemo, ionako su nas već svi videli. Molim vas, vaše maske. Ko nas je video i zašto moramo da idemo?, pomislila sam, uzimajući predivnu čipkastu masku nalik naočarima. Masimo se okrenuo prema meni, vezao mi je masku na oči i zarežao je trljajući nosom o njenu ivicu. – Čipkica i ti... Obožavam – prošaptao je, nežno me poljubivši. Pre nego što je odvojio usne od mojih, blesak bliceva je osvetlio noć. Obuzela me je panika. On se odmaknuo i okrenuo se ka fotografima, čvrsto me zagrlivši oko struka. Nije se smešio, samo je mirno čekao da završe. Gomila paparaca je vikala nešto na italijanskom, a ja sam se trudila da izgledam što dostojnije, koliko god je to bilo moguće dok sam jedva stajala na nogama. Crni im je mahnuo kao da je davao znak da je bilo dovoljno i prešli smo preko tepiha prema ulazu. Prošli smo kroz hodnik i došli do balske dvorane koja je bila poduprta monumentalnim stubovima. Na okruglim stolovima bile su sveće i belo cveće. Većina gostiju je bila pod maskama, što mi je veoma odgovaralo jer sam zahvaljujući svojoj osećala bar malo anonimnosti. Seli smo za sto, za kojim smo očigledno nedostajali samo mi. Posle nekog vremena pojavili su se konobari koji su služili predjelo, a kasnije i ostala jela.

138

DESETO POGLAVLJE

Banket je bio neverovatno dosadan; organizovala sam ih na stotine, pa mi je jedina zabava bila da u sebi ukazujem na greške posluge. Masimo je razgovarao s muškarcima koji su sedeli za našim stolom, povremeno me diskretno mazeći po butini. – Moram da pređem u susednu salu – rekao mi je. – Nažalost, ne treba da učestvuješ u ovom razgovoru, zato ću te ostaviti pod Domenikovom pažnjom. Poljubio me je u čelo i krenuo prema vratima, a za njim i ostali muškarci koji su sedeli za našim stolom. Moj asistent se munjevito pojavio i zauzeo je stolicu Crnog. – Žena u crvenoj haljini izgleda kao krznena lopta – izjavio je i oboje smo pukli od smeha pri pogledu na stariju gospođu u kostimu koji je podsećao na božićnu kuglu. – Da nije ovih modnih zanimljivosti, sigurno bih ovde umro od dosade – dodao je. Znala sam šta oseća, zato sam bila oduševljena njegovim društvom. Nekoliko desetina minuta prošlo nam je munjevito u razgovoru i ispijanju šampanjca. Kad smo podosta popili, odlučili smo da zaigramo. Plesni podijum bio je elegantan i prepunjen. Neće biti ludila, pomislila sam gledajući ka gudačkom kvartetu. Nakon narednog uspavanog plesa bilo mi je dosta. Za razliku od Domenika, umela sam savršeno da igram, jer me je moja voljena mama slala na časove tokom cele osnovne i srednje škole. Dok smo odlazili s plesnog podijuma, začula sam poznati jezik. – Laura? Danas nikako da pobegnem od tebe. Okrenula sam se i ugledala Mareka u svetlucavosivom odelu. – Šta ti radiš ovde? – iznenađeno sam upitala.

139

– Moja kompanija sarađuje s većinom hotela u okolini, osim toga, ovo je bal za dobrotvorne svrhe i ja sam jedan od sponzora – govoreći ovo, slegnuo je ramenima sa osmehom. Domeniko je značajno pročistio grlo. – Oh, izvini – rekla sam, glatko prelazeći na engleski jezik. – To je Domeniko, moj pomoćnik i prijatelj. Razmenjivali su ljubaznosti na italijanskom i mi smo morali da se udaljimo kada su se muzičari pridružili kvartetu, a argentinski tango odjeknuo dvoranom. Samo što nisam zacvilela od radosti. Obojica su me pogledala iznenađeno. – Obožavam tango – rekla sam značajno, gledajući u Domenikovom smeru. – Laura, poslednjih petnaest minuta sam te gazio po tim previsokim skupim štiklama, a tebi još nije dosta? Iskreveljila sam se, priznajući da je bio u pravu. – Osam godina sam trenirao balski ples, tako da ako se ne bojiš, biće mi čast – rekao je Marek, pružajući mi ruku. – Jedan ples – dobacila sam mladom Italijanu i krenuli smo prema plesnom podijumu. Marek me je čvrsto uhvatio za ruke i nakon nekog vremena gotovo su svi parovi nestali, dajući nam prostora za plesnu predstavu. Vodio je sjajno, bio je siguran u svoje pokrete, savršeno je osećao muziku i izvrsno je znao korake. Mislim da je svako ko nas gleda bio uveren da zajedno plešemo godinama. Na pola pesme podijum je sasvim opusteo, a mi smo se zajedno vrteli da pokažemo veštine stečene u detinjstvu. Kad je muzika stala, u sali se začuo gromoglasan aplauz. Oboje smo se elegantno poklonili publici i okrenuli se tamo gde smo ostavili Domenika. Međutim, umesto njega sam videla Crnog, koji je stajao u društvu nekoliko muškaraca. Kad smo stigli do njih, klimnuli su glavama sa uvažavanjem – svi osim Masima. Na licu mu se stvarao bes, a oči su plamtele vatrom. Kad bi ovaj pogled mogao da ubija, od mene bi ostala gomila pepela, pratioca da i ne pominjem.

140

Prišla sam i poljubila ga u obraz, a Marek je smaknuo moju ruku sa svog ramena i pružio je Crnom. – Don Masimo – rekao je i klimnuo je glavom. Stajali su gledajući se, a atmosfera se zgušnjavala tako da je bilo teško disati. Ne puštajući mi ruku, Crni se okrenuo svojim pratiocima i rekao nekoliko reči na italijanskom. Svi su počeli da se smeju. – Znao si ko je on? – upitala sam jer sam shvatila da i ako čuje, neće razumeti ni reč. – Naravno. Nekoliko godina živim u Italiji. – Marek mi je namignuo. – I ipak si plesao sa mnom? – Pa, valjda me neće ubiti, naročito ne ovde – nasmešio se. – Osim toga, ne može to uraditi iz raznih razloga, tako da se nadam da ovo nije bio naš poslednji ples. Poljubio mi je slobodnu ruku i nestao među stolovima. Masimo ga je ispratio pogledom, onda se okrenuo prema meni. – Divno plešeš. To objašnjava odakle ti odličan rad u kukovima u drugim situacijama. – Bilo mi je dosadno, a Domeniko je loš plesač – odgovorila sam izvinjavajući se i slegnuvši ramenima. Po dvorani se razlegao ritmičan paso doble. – Pokazaću ja tebi kako se pleše – rekao je skinuvši gornji deo odela i dajući ga Domeniku. Uhvatio me je za ruku i samouvereno zakoračio na plesni podijum. Ostali plesači još nisu uspeli da se povrate posle mog poslednjeg nastupa i čim su me videli da dolazim sa drugim partnerom, napravili su nam mesta. Masimo klimnu glavom orkestru da krene iznova. Bila sam toliko pijana i sigurna u svoje sposobnosti da sam se odmakla od njega i povukla haljinu naviše, otkrivajući nogu. Bože, šta me je nateralo da ne obučem gaćice?, pomislila sam. Muzičari su udarili u prve taktove, a korak kojim je Crni krenuo svedočio je o tome da to ne radi prvi put. Ples je bio divlji i strastven, idealno je odgovarao Masimu i njegovoj naredbodavnoj prirodi. Ovoga puta to nije bio samo ples, to su

141

bile moje kazna i nagrada zajedno, preteča onoga što će se dogoditi kad odemo sa banketa i obećanje u kojem se krije iznenađenje. Bila sam očarana, želela sam da muzika ne prestane i da preplitanje naših tela večno traje. Finale je, naravno, moralo biti spektakularno i izvanredno, molila sam se da moja noga ne ode previsoko, otkrivajući previše. Muzika je stala i ja sam bila zaglavljena u njegovim rukama, teško dišući. Posle trenutka tišine usledili su navijanje i aplauz. Crni me je elegantno podigao i okrenuo nekoliko puta pre nego što smo se oboje poklonili publici. Mirnim i sigurnim korakom, čvrsto me držeći za ruku, otišao je s plesnog podijuma, oblačeći sako koji mu je dao Domeniko. Bez pozdrava sa gostima, gotovo smo istrčali iz sale. Vukao me je kroz hotelske sobe bez reči, čvrsto stežući ruku na mom zglobu. – Predivan nastup – začula sam ženski glas. Masimo je zastao kao ukopan. Mirno se okrenuo povlačeći me za sobom. Blistava plavuša je stajala na pola hodnika u kratkoj zlatnoj haljini. Njene noge su se završavale na visini mog prvog rebra, imala je lepe lažne grudi i anđeosko lice. Polako nam je prišla i poljubila Crnog. – Dakle, pronašao si je – rekla je ne skidajući pogled s mene. Njen akcenat je pokazivao da je Engleskinja, a izgledala je kao model Viktorijas sikreta. – Laura – rekla sam samouvereno, pruživši joj ruku. Zgrabila ju je i na trenutak ćutala, a na njenom licu se pojavljivao ironičan osmeh. – Ana, Masimova prva i prava ljubav – odgovorila je, držeći mi i dalje ruku. Crnom se od besa skoro znojila ruka koju je sve jače stiskao na mom zglobu. – Žurimo, oprosti – rekao je kroza zube i povukao me prema hodniku. Kad smo se okrenuli, plavuša je i dalje stajala u mestu, izgovarajući neke reči na italijanskom. Masimo je zaškripao zubima. Pustio je moju 142

ruku i krenuo prema njoj. S ravnodušnim izrazom lica rekao joj je nekoliko rečenica, a zatim se udaljio. Uhvatio me je za ruku i krenuli smo dalje. Ušli smo u lift i otišli na poslednji sprat. Užurbano je izvukao karticu iz džepa i otvorio vrata. Zatvorio ih je uz tresak pa nasrnuo na mene ne paleći svetlo. Ljubio me je snažno i pohlepno, svakim trenutkom sve pohlepnije, prodirući u moja usta. Nakon situacije koja se dogodila dole, nisam osećala nikakvu želju, te sam stajala ne reagujući. Posle nekog vremena, kada je osetio da nešto nije u redu, zaustavio je svoju ludačku navalicu uzbuđenja i upalio je svetlo. Uspravila sam se, prekrstivši ruke na grudima. Masimo je uzdahnuo i prešao rukama preko crne kose. – Isuse, Laura – rekao je, sedajući u veliku fotelju koja je bila iza njega. – Ona je... prošlost. Na trenutak sam ćutala i on je proučavao moju reakciju. – Shvatam da nisam prva žena u tvom životu. To je sigurno i prirodno – započela sam mirnim tonom. – I ne nameravam da zavirujem u tvoju prošlost, niti da te osuđujem. Ali me interesuje šta je to rekla da si baš morao da se vratiš do nje i pre svega: zašto je tako besna? Crni je ćutao, besnim očima zureći u mene. – Ana je prilično sveža stvar – rekao je. – Koliko sveža? – nisam odustala. – Ostavio sam je onog dana kad si stigla na Siciliju. Pa da, to objašnjava mnogo toga, pomislila sam. – Nisam je lagao, tvoji portreti su bili godinama u kući, ali niko osim mene nije zaista verovao da ću te ikad naći. Ponajmanje ona. Onog dana kad sam te video, naredio sam joj da ode. – Gledao me je, čekajući moju reakciju. – Želiš li još nešto da znaš? Stajala sam tamo, zurila u njega i pitala se šta osećam. Ljubomora je slabost, a ja sam godinama učila da eliminišem mane svog karaktera, osim toga, nisam se osećala ugroženo jer nisam marila za Masima. Ali da li je to sigurno? – Laura, reci nešto – prosiktao je kroza zube. 143

– Umorna sam – rekla sam, padajući u drugu fotelju. – Osim toga, to se mene ne tiče. Ovde sam jer moram biti tu, ali svakog dana mi se bliži rođendan i sloboda. Znala sam nije istina ovo što govorim, no nisam imala želje ni snage za ovaj razgovor. Crni me je dugo gledao, ritmično stiskajući vilicu. Znala sam da su ga moje reči ranile i razbesnele, ali me nije bilo briga. Ustao je sa stolice i krenuo prema vratima, uhvativši kvaku. Okrenuo se, pogledao me je i ravnodušno rekao: – Rekla je da će te ubiti, kako bi mi oduzela nešto najvažnije, baš kao što sam ja uzeo njoj. – Slušam! – povikala sam razjareno. – I ti sad želiš da jednostavno izađeš posle ovoga što si mi rekao? – Krenula sam prema njemu. – Ti prokleti egoisto... – prestala sam kad sam videla kako na kvaku kači natpis „ne uznemiravati“ i zatvara vrata. Stajala sam tamo bespomoćno spuštenih ruku, zureći u njega. – Današnji ples sa tobom – započeo je, prilazeći mi – bila je najuzbudljivija predigra koju sam ikada doživeo. Međutim, ovo ne menja činjenicu da sam želeo da ubijem onog Poljačića kad sam video kako se talasa s tobom, iako je znao ko sam ja. – Očigledno je to ono što ne možeš sada učiniti – rekla sam agresivno. – Nažalost, u pravu si, što je šteta – rekao je, prilazeći mi. Obavio me je snažnim rukama i čvrsto zagrlio. Nikada to nije radio, te od iznenađenja nisam znala šta da radim s rukama. Naslonila sam glavu na njegove grudi i osetila kako mu udara srce. Glasno je uzdahnuo, padajući na kolena. Naslonio se čelom između mojih grudi, pa sam mu polako provukla ruku kroz kosu i počela da ga milujem po glavi. Bio je ranjiv, iscrpljen i potpuno zavisan od mene. – Volim te – prošaptao je. – Ne mogu se boriti protiv toga. Voleo sam te još dugo pre nego što si se pojavila, sanjao sam te, video i osećao. Ispostavilo se da je sve tačno – rekao je, uhvativši me rukama za kukove.

144

Alkohol mi je zujao u glavi, a zaprepašćenje se mešalo sa smirenjem. Uhvatila sam Crnog za lice i podigla mu bradu tako da mogu da mu vidim oči. Podigao ih je i uputio mi je pogled pun ljubavi, poverenja i poniznosti. – Masimo, dušo – prošaptala sam, milujući njegovo lice. – Zašto si morao sve da sjebeš? Uzdahnula sam i pala na tepih pored njega, a suze su mi navirale iz očiju. Razmišljala sam o tome kako bi bilo da smo se sreli u drugim okolnostima, da me nije zatvorio, da nije bilo svih tih pretnji i ucena, a pre svega da nije bio to što jeste. – Vodi ljubav sa mnom – rekao je, smeštajući me na mekan pod. Na ove reči mi je stalo srce. Prilično zbunjena, gledala sam ga poluzatvorenim očima. – To bi mogao biti mali problem – rekla sam, smeštajući se između njegovih ruku. Crni je visio nada mnom, naslonjen na laktove, njegovo telo je lagano potiskivalo moje, savršeno ga prekrivajući, a oči su upitno zurile u moje. – Jer, vidi – počela sam pomalo postiđena – ja nikad nisam vodila ljubav. Uvek sam se jebala, to mi se sviđa. Nijedan momak me nije naučio kako da vodim ljubav, tako da to može biti problem, a ti ćeš biti razočaran – završila sam i okrenula glavu u stranu, postiđena zbog svog priznanja. – Hej, mala – rekao je, okrećući moje lice ka sebi. – Tako si osetljiva, nisam to video ranije. Ne boj se, to će ti biti prvi put kao i meni. Ne ustaj, ozbiljno pričam. – Reci jednostavno: molim te – predložila sam, prevrćući se na stomak. – Dovoljno je zamoliti, ne treba uvek da se naređuje. Masimo se na trenutak zaustavio i posmatrao je moje lice poluzatvorenih očiju. U njegovom pogledu nije bilo leda, ustupio je mesto požudi i strasti. – Molim te, ostani tu gde jesi – iscedio je sa smehom. – Nema problema – odgovorila sam, prevrćući se po tepihu.

145

Radoznalo sam gledala šta radi. Prolazeći pored fotelje, skinuo je sako i prebacio ga preko naslona, otkopčao je dijamantske manžetne i podvio rukave. Oho, pomislila sam, cerekajući se u sebi, priprema se za ozbiljniji posao. Kada je nestao iza vrata, preostalo mi je samo razgledanje apartmana. Debeli svetli tepih na kome sam ležala savršeno se uklapao sa ostatkom ogromne prostorije. Osim njega, tu su bile još dve mekane fotelje i crni stočić. Dalje je verovatno bila dnevna soba, ali sa poda sam videla samo ogromne prozore s teškim zavesama, iza njih široku terasu i jedva primetno more koje se talasa u daljini. Uznemirujuća pomisao na moju kosu istrgnula me je iz radosnog iščekivanja. Sranje, na glavi imam kilogram veštačkog krzna, siktala sam i nervozno počela da vadim stotine šnala koje su mi držale punđu. Borila sam se s njima neko vreme, moleći se u sebi da Crni to ne vidi. Kad sam uspela da ih se oslobodim, u panici sam počela da tražim mesto gde bih mogla da sakrijem ovo mrtvo gnezdo. Tepih!, upalila mi se lampica i sklonila sam celu stvar ispod teškog materijala. Prošla sam prstima kroz kosu, talasasti pramenovi su mi padali po licu. Ustala sam i pogledala ogledalo koje je zauzimalo veliki deo zida pored fotelje. Sa divljenjem sam primetila da izgledam prilično ukusno i legla sam opet na tepih. – Zatvori oči – čula sam glas iz druge sobe. – Molim te. Legla sam na leđa i poslušno učinila to što je tražio. Nisam baš znala kako treba da se smestim kad sam osetila da je stao iznad mene. – Laura, u ovom položaju izgledaš kao mrtvac u sanduku – nasmešio se iskreno. Istina, moje ruke sklopljene na grudima mogle su da podsećaju na mrtvog čoveka. – Neću s tobom da razgovaram na temu smrti – rekla sam, gledajući ga jednim okom sa zabavljenim izrazom lica. Crni me je podigao i uzeo u naručje. Svaki put je to činio s takvom lakoćom kao da uopšte nisam teška. Nosio me je niz hodnik i odjednom sam na licu osetila topao, prijatan vazduh koji je mirisao na more. 146

Spustio me je na pod i uhvativši mi lice obema rukama, počeo je nežno da me ljubi. Polako sam izvlačila ruke da ga dodirnem. Nije se protivio. Otkopčavala sam mu dugmad na košulji jedno za drugim, a njegove usne su lutale niz moj goli vrat. – Obožavam tvoj miris – šapnuo je, grizući moju bradu. – Mogu li sada da otvorim oči? – pitala sam. – Želim da te vidim. – Možeš – rekao je i polako počeo da otkopčava rajsferšlus koji je držao haljinu na svom mestu. Otvorila sam kapke i pred očima mi se prikazala predivna slika. Sa poslednjeg sprata, na kojem smo bili, pružao se pogled na gotovo celo ostrvo. Treptava svetla su osvetljavala noć, dajući sjaj talasima koji su udarali o plažu. Terasa je bila ogromna: tu su bili privatni bar, đakuzi, nekoliko ležaljki i krevet sa baldahinom koji je izgledao poput onog u Masimovom vrtu. Razlika je bila u tome što je ovaj mogao biti potpuno zaklonjen zidovima od tkanine, a na dušeku su bili ležerno bačeni čaršav i nekoliko jastuka. Mislim da već znam gde ćemo prenoćiti, pomislila sam. Haljina je skliznula, a metalni rajsferšlus je udario o pod. Ruke Crnog su nežno klizile po mom golom telu, a jezik se lenjo prikradao blago razdvojenim usnama. – Opet si bez gaćica, Laura – promrmljao je, ne odvajajući usne od mojih. – I takođe, ovog puta to nisi učinila za mene jer nisi mogla da znaš da ću stići. U njegovom tonu nije bilo besa, samo radoznalost i razonoda. – Kada sam oblačila haljinu, mislila sam da si je ti izabrao, a nisam ni slutila da ću na banket morati da idem s Domenikom – rekla sam skidajući mu košulju i klečeći pred njim. Mirno i polako sam otkopčala kaiš, svakog trenutka bacajući pogled na reakciju ovog divnog čoveka. Ruke su mu bespomoćno visile duž tela i nije bio nalik čoveku koji me je pre nekoliko nedelja ispunio strahom.

147

Povukla sam mu pantalone naniže jednim čvrstim potezom, uhvativši se za kaiš, i odmah mi se pred licem pojavila impresivna erekcija. – I ti si isto ili bio žurbi ili sastanak nije bio onakav kakav sam zamišljala – rekla sam, gledajući ga upitno. – Gde su ti bokserice? Masimo je s osmehom slegnuo ramenima i upleo prste u moju čudesno spasenu kosu. Polako sam rukom krenula ka njegovoj zadnjici i nežno ga privukla k sebi, tako da su me delili samo milimetri od penisa. Uhvatila sam koren i suptilno sam počela da ljubim glavić. Crni je zastenjao, a njegovi prsti su pravili usporene krugove u mojoj kosi. Nežno sam ga mazila jezikom i usnama dok nije postao tvrd i nabrekao. Otvorila sam usta i nežno upila celu dužinu kako bih mogla da osetim svaki centimetar. Približavala sam se i povlačila se unazad, igrala sam se, ljubila, grizla dok nisam osetila kako mi lepljiva tečnost curi u grlo. Masimo je posmatrao šta radim i glasno dahtao. Savio se, zavukao mi je ruke ispod pazuha i podigao me. Ljubio mi je usne i krenuo prema okrugloj, u terasu ugrađenoj kadi, koja se pušila od pare. Ušao je u nju i smestio me je na sebe. Gledajući me, usnama je prelazio preko mog lica, kasnije po vratu, dok ih nije zatvorio na bradavici. Sisao je i nežno grickao grudi, a njegovi dlanovi su stiskali moju zadnjicu. U nekom trenutku jedan prst je odlutao do mesta koje svakako nisam povezivala s vođenjem ljubavi. Ukočila sam se. – Polako, mala. Veruješ li mi? – upitao je, odvajajući se od otečene bradavice. Klimnula sam s odobravanjem, a njegov prst je počeo ritmično da trlja prostor između mojih guzova. Podigao me je i nabio na sebe gotovo pobožno. Zastenjala sam i zabacila sam glavu unazad. Topla voda je pojačavala sve što sam osećala. Pokreti su mu bili istovremeno odlučni i nežni, bio je strastven, pohlepan i osetljiv. – Ne boj me se – rekao je i gurnuo vrh prsta u moju guzu. Iz mog grla se prolomio glasan vrisak zadovoljstva koji je zapečatio svojim jezikom. Nabijao me je sve jače na sebe; u ritmu rada njegovih kukova voda je pljuskala u ivicu kade, a u mom telu rastao nepoznati 148

talas uživanja. Sve okolo je postalo prigušeno, osećala sam samo ono što je radio. Stavio je slobodnu ruku pod vodu i počeo da mi trlja klitoris, što je bilo kao pritisak crvenog dugmeta. Njegov prst je skliznuo dublje u zadnji ulaz i započeo izvesno jak napad. – Još jedan – šapnula sam, boreći se s teškoćom da zadržim orgazam. – Stavi u mene još jedan prst. Zbog tog naređenja Crni je umalo izgubio kontrolu. Njegov jezik je prodro duboko u moje grlo, a zubi su grizli usne snagom koja je izazvala divan bol. – Laura – zastenjao je i učinio šta sam tražila. – Ti si tako uska. Nisam se pitala da li smem ili da li treba, jednostavno sam svršila kad je to uradio. Uz vrisak sam dostigla vrhunac zadovoljstva i celo telo mi se oznojilo i ohladilo za nekoliko sekundi, iako je bilo u vodi. Masimo je sačekao da završim, onda me je podigao i odneo u krevet. Bila sam napola svesna kad je pritisnuo svoje mokro telo uz moje, i onda je još jednom ušao u mene. Ušuškao je lice u moju kosu, a bokovi su se snažno i intenzivno trljali o mene. Osećala sam da je blizu. Izvijala sam se i stenjala dok sam mu zabijala nokte u leđa. Pohlepno sam ga ljubila u vrat, grizla za ramena i slušala sve brže disanje koje je najavljivalo eksploziju. Stavio je obe ruke ispod mojih leđa i zagrlio me tako čvrsto da skoro nisam mogla da dišem. Uhvatio me je rukom za vrat i pogledao me u oči. – Volim te, Laura – rekao je i osetila sam kako me preplavljuje toplina, nalet njegove sperme. Svršavao je dugo i jako, ni na trenutak ne skrećući pogled s mog lica. Ovaj prizor je bio toliko senzualan i seksi da sam posle nekog vremena osetila kako mi se mišići grče i pridružila sam mu se. Pao je na mene, teško dišući, a njegovo telo mi je oduzimalo kiseonik. – Težak si – rekla sam, pokušavajući da se okrenem na stranu. – I imaš divan kurac. Masimo je prasnuo u smeh na ove reči i prevrnuo se na stranu, oslobodivši me. – Shvatiću to kao kompliment, mala.

149

– Moram da se istuširam – rekla sam, pokušavajući da ustanem. Crni me je privukao rukom do jorgana. – Ne slažem se. – Ispružio je ruku i krenuo da uzme kutiju maramica sa obližnjeg stočića. Nežno me je obrisao, kao kad je prvi put okusio moju pičkicu u avionu, posle čega me je pokrio jorganom. Ležali smo razgovarajući dok nije svanulo. Pričao mi je o tome kako je to odrastati u mafijaškoj porodici i kakvi su bili njegovi ujaci. O tome kako je lepa Etna u eksploziji i šta voli da jede. Kada je sunce izašlo, naručili smo doručak i ne ustajući iz kreveta, gledali kako se budi još jedan dan. – Laura, koji je danas dan? – upitao je, sedeći nasuprot meni. Namrštila sam se i na trenutak ga posmatrala, pitajući se šta pita. – Ne razumem – rekla sam, obavijajući se jorganom. – Mislim da je sreda. – Koji dan? – ponovo je upitao, a meni je sinulo i shvatila sam na šta se odnosi njegovo pitanje. Pokušala sam da prebrojim u sebi, ali nakon nedavnih događaja to mi nije bilo važno. – Nemam pojma, prestala sam da brojim – odgovorila sam, otpivši gutljaj čaja iz šoljice. Crni je ustao i stao, oslonivši se rukama na ogradu balkona. Ležala sam na bok i gledala ga. Zadnjica mu je bila prelepo izvajana, oblikovana i mala. Zbog vitkih nogu, leđa i ramena su mu izgledala još šire nego što zaista jesu. – Hoćeš da te pustim? – posmatrao me je u neizvesnosti. – Sad puno rizikujem, ali ne umem da uživam u činjenici da si ovde znajući da te činim nesrećnom. Tako da ako želiš da odeš, već danas možeš biti u Varšavi.

150

Gledala sam ga u neverici, a u mojim očima je zablistala radost. Kad se na mom licu pojavio širok osmeh, Masimo je postao led i probadajući me nepomičnim očima rekao je: – Domeniko će te odvesti do aerodroma, najbliži let je u jedanaest i trideset. Sedela sam srećna i prestravljena u isto vreme, gledajući u more. Mogu da se vratim, ponavljala sam u sebi. Čula sam kako se vrata apartmana zatvaraju. Umotana u jorgan, otrčala sam do sobe. Masima nigde nije bilo, pogledala sam hodnik, ali ni tamo nije bilo nikog. Vratila sam se unutra i naslonila se na zid i skliznula niz njega. Sinoćni događaji su mi blesnuli pred očima poput filma, kako je vodio ljubav sa mnom, svi razgovori, glupiranja. Oči su mi se ispunile suzama – osećala sam kao da sam nešto izgubila. Srce me je bolelo i jedva je kucalo. Da li je moguće da sam se zaljubila u njega? Krenula sam prema terasi, podigla haljinu s poda, ali bila je u takvom stanju da nije mogla ponovo da se obuče. Potrčala sam u spavaću sobu i okrenula broj recepcije. Kad se iz slušalice javio glas, zatražila sam da me poveže s Domenikovim brojem. Čudno, ali čovek sa druge strane dobro je znao s kim želim da razgovaram. Ruke su mi se tresle, nisam mogla da dođem do daha. Kad se mladi Italijan javio, samo sam divlje zajecala: „Dođi ovamo“, i srušila se na krevet. – Laura, čuješ li me? Polako sam otvorila oči i ugledala Domenika kako sedi pored mene. Na stolu su bile neke bočice sa lekovima, a na drugoj strani kreveta telefonirao je stariji čovek. – Šta se dogodilo, gde je Masimo? – rekla sam prestravljena, pokušavajući da ustanem. Domeniko me je zaustavio i mirno objasnio: – To je lekar koji se pobrinuo za tebe, nisam mogao da nađem tvoje lekove.

151

Stariji gospodin je rekao nekoliko rečenica na italijanskom, zatim se nasmešio i nestao. – Gde je Masimo? I koliko je sati? – Skoro je dvanaest, a don Masimo je otišao – odgovorio je tonom izvinjenja. Vrtelo mi se u glavi, bilo mi je loše i sve me je bolelo. – Odmah me odvedi kod njega, treba mi odeća! – povikala sam, čvrsto obmotavajući pokrivač oko sebe. Domeniko me je gledao na trenutak, posle čega je ustao i krenuo prema ormaru. – Naredio sam da stave ovde neke tvoje stvari pre nego što si došla. Čamac čeka dole, tako da kad budeš spremna, možemo da krenemo. Skočila sam i potrčala sam prema ormaru. Zaista mi je bilo svejedno šta ću da obučem. Uzela sam belu trenerku iz Viktorijas sikreta, koju mi je pružio Domeniko, a nekoliko trenutaka kasnije stajala sam u kupatilu nervozno je oblačeći. Pogledala sam u ogledalo na pomalo ustajalu šminku. Nije me bilo briga kako izgledam, ali baš ne u tolikoj meri. Skinula sam šminku i vratila se u sobu, gde me je kod vrata čekao mladi Italijan. Motorni čamac je plovio presporo iako je išao maksimalnom brzinom. Posle nekoliko desetina minuta u daljini sam ugledala sivi trup Titana. – Napokon – rekla sam, skočivši s mesta. Nisam sačekala da se usidrimo, već sam skočila na palubu. Trčala sam po svim palubama, otvarajući svaka naredna vrata, ali ga nigde nije bilo. Pomirena sa sudbinom i uplakana, pala sam na kauč u otvorenom salonu. Talasi plača su mi preplavili oči, a knedla koja je rasla u grlu nije mi dopuštala da dišem. – Helikopter ga je pre sat vremena odvezao na aerodrom – rekao je Domeniko, sedajući pored. – On sada ima puno posla na koji se treba fokusirati. – Da li zna da sam ovde? – upitala sam. 152

– Mislim da ne, njegov telefon je ostao u sobi, tako da nisam mogao da ga pozovem. Inače, postoje mesta na kojima ne sme imati telefon kod sebe. Uplakana sam mu se bacila u zagrljaj. – Šta sada da radim, Domeniko? Mladi Italijan me je zagrlio i pomilovao po glavi. – Nemam pojma, Laura, nikad nisam bio u takvoj situaciji, tako da mi je teško da kažem. Sad moram da čekam da se odazove. – Želim da se vratim – rekla sam, ustajući sa kauča. – U Poljsku? – Ne, na Siciliju, sačekaću dok se ne vrati, mogu li? Upitno sam ga pogledala, kao da sam čekala dozvolu. – Naravno. Mislim da to ništa ne bi promenilo. – Hajde da se spakujemo i vratimo na ostrvo. Veći deo puta sam prespavala nakljukana sedativima. Kad sam konačno sela u džip na aerodromu u Kataniji, osetila sam kao da sam se vratila kući. Auto-put je vodio padinom Etne, a meni je pred očima bio srećni Masimo koji mi je, umotan u jorgan, pričao priče iz detinjstva. Kad smo se zaustavili na prilazu, iznenađeno sam provalila da izgleda potpuno drugačije. Bordo kocka je zamenjena grafitnom, raslo je drugo grmlje, cveće, a ja sam jedva prepoznala ulaz u imanje. Iznenađena sam gledala, ubeđujući sebe da smo na pravom mestu. – Don Masimo je naredio da se sve promeni za vreme vašeg putovanja – rekao je Domeniko, izlazeći iz automobila. Prošla sam hodnikom i došla do svoje spavaće sobe. Skliznula sam u krevet i zaspala. Naredni dani su bili identični. Neke sam provela u krevetu, ponekad sam izlazila i sedela na plaži. Domeniko je pokušavao da me prisili da jedem, ali bezuspešno, ništa nisam mogla ni da progutam. Lutala sam po kući, tražeći najmanji trag prisustva Crnog. Pisala sam mami, ali nisam mogla da razgovaram sa njom – znala sam da je neću prevariti i da će 153

odmah shvatiti da nešto nije u redu. Gledala sam poljsku televiziju koju je Masimo instalirao u mojoj sobi. Ponekad sam pokušavala da slušam italijansku, ali uprkos velikom trudu ipak i dalje nisam razumela ni reči. Kao da to nije bilo dovoljno, u člancima svih italijanskih trač-novina i na portalima pojavila se fotografija sa banketa na kojoj me Crni ljubi na molu. Skoro svaki naslov je glasio: „Ko je tajna izabranica sicilijanskog tajkuna?“ I takođe opširni opis mojih plesnih veština. Prolazili su dani i osetila sam da je vreme da se vratim u Poljsku. Pozvala sam Domenika i zamolila ga da mi spakuje samo stvari koje sam ponela sa sobom na ostrvo. Nisam htela da ponesem odatle ništa što me je podsećalo na njega. Našla sam na internetu ugodnu garsonjeru nedaleko od centra Varšave i iznajmila je. Nisam imala ideju šta dalje i nije me se ticalo, samo sam želela da prestane da boli. Sledećeg jutra me je probudio alarm na telefonu. Popila sam kakao koji je bio na noćnom stočiću i uključila televizor. Danas je taj dan, pomislila sam. Posle nekog vremena u sobu je ušao Domeniko, uputivši mi tužan osmeh. – Imaš let za četiri sata. – Seo je pored mene. – Nedostajaćeš mi – rekao je, uzimajući me za ruku. Zgrabila sam je i osetila sam da mi se oči pune suzama. – Znam, i ti ćeš meni. – Proveriću da li je sve spremno – najavio je, dižući se sa mesta. Ležala sam i buljila u televizor dok sam menjala kanale. Uključila sam vesti i krenula prema kupatilu. „U Napulju je upucan šef sicilijanske mafijaške porodice. Smatralo se da je mladi Italijan bio jedan od najopasnijih...“ – na ove reči sam izletela iz kupatila kao da sam se opekla. Na ekranu su se smenjivale fotografije sa mesta događaja, na kojima su se videle dve kese za tela i crni džip. Osetila sam peckanje u grudnoj kosti, što mi je onemogućavalo disanje, i osetila sam probadanje kao da mi je neko zario nož u srce. Pokušala sam da vrisnem, ali iz grla nije izlazio nikakav zvuk. Onesvešćena sam pala na tepih. 154

JEDANAESTO POGLAVLJE

Otvorila sam oči, soba je bila osvetljena i sunce se kroz nju probijalo, tako da skoro ništa nisam videla. Podigla sam ruku da pokrijem kapke i povukla cevčicu iz kapaljke koja je bila pored. Šta se desilo?, pomislila sam. Kad su mi se oči navikle na okolinu, osvrnula sam se oko sebe. Aparati oko mene sugerisali su da sam u bolnici. Prisiljavala sam sebe da se setim šta se dogodilo, a onda mi je sinulo. Masimo, on... Na tu pomisao srce mi se ponovo ubrzalo, a svi uređaji pored kreveta počeli su da pište. Posle nekoliko trenutaka u sobi su se pojavili lekar i medicinska sestra, praćeni Domenikom. Videla sam mladog Italijana i preplavio me je talas suza, a jecanje mi nije dozvoljavalo da izgovorim nijednu reč. Kad sam tako počela da se gušim, mašući rukama, vrata su se ponovo otvorila i Crni je stao na prag. Prošao je pored svih i pao preda mnom na kolena, zgrabio me je za ruku i pritisnuo je uz svoj obraz, preplašeno zureći u mene umornim očima. – Izvini – prošaptao je. – Ljubavi, ja... – Pomerila sam ruku i pokrila mu usta. Ne sada i ne ovde, pomislila sam, a po licu su mi još jače lile suze, iako su u ovom trenutku bile suze radosnice. – Gospođice Laura – stariji čovek u belom mantilu počeo je mirnim tonom, gledajući u zdravstveni karton koji visi na krevetu. – Morali smo da vam proširimo arterije, jer je stanje u kojem ste se našli bilo opasno po život. U tu svrhu smo sproveli cev u vaše telo, otuda i zavoj na preponama. Provodnik je prošao kroz otvor sve do srca, što nam je omogućilo proširivanje arterije. To je ukratko. Uprkos vašem odličnom znanju engleskog jezika, vaše nepoznavanje medicinske nomenklature ne dozvoljava mi da budem detaljniji, što je svakako u ovom trenutku suvišno. Svejedno – uspelo je. 155

Slušala sam šta je govorio, ali nisam mogla da skinem pogled s Masima. Bio je tu – živ i zdrav! – Laura, čuješ li me?! – Osetila sam se kao da mi neko na silu podiže kapke. – Ne radi mi to jer će me on ubiti. Polako sam otvorila oči. Ležala sam na tepihu, a Domeniko se nervozno tresao oko mene. – Bogu hvala – uzdahnuo je kad sam ga pogledala. – Šta se desilo? – zbunjeno sam pitala. – Opet si se onesvestila, dobro da su ove tablete bile u fioci. Bolje ti je? – Gde je Masimo? Želim odmah da se vidim s njim! – vrištala sam dok sam pokušavala da ustanem. – Rekao si da ćeš me odvesti njemu svaki put kad poželim da ga vidim, stoga želim da to uradiš odmah. Mladi Italijan me je proučavao pogledom, kao da u glavi traži odgovor na pitanje koje sam mu postavila. – Ne mogu – prošaptao je. – Trenutno ne znam šta se dogodilo, ali znam da je nešto pošlo po zlu. Laura, upamti da mediji ne govore uvek istinu. Moraš ipak večeras da kreneš sa ostrva i vratiš se u Poljsku. To su bile smernice don Masima zbog tvoje sigurnosti. Auto već čeka. U Varšavi imaš stan i račun u nekoj banci na Devičanskim ostrvima, možeš koristiti novac s njega koliko god hoćeš. Prestravljeno sam ga gledala i nisam mogla da verujem svojim ušima. On je nastavljao. – Sva dokumenta, kartice i ključevi nalaze se u tvom ručnom prtljagu. Vozač će te tamo pokupiti i odvesti do novog smeštaja. Imaš automobil u garaži, sve tvoje stvari sa Sicilije doneće prema tvom zahtevu. – Je li živ? – prekinula sam ga. – Reci mi, Domeniko, jer ću poludeti. Mladi Italijan se opet ukočio, razmišljajući o odgovoru. – Svakako je u pokretu. Mario, njegov savetnik ga sledi, stoga je velika šansa da jeste. – Kako se to kreće? – upitala sam, mršteći se. – A mogu li obojica biti... – zastala sam plašeći se da izgovorim reč „mrtvi“.

156

– Don Masimo ima ugrađen uređaj za praćenje na unutrašnjoj strani leve ruke, takav mali čip poput tvog – rekao je i dodirnuo moj implant. – Tako da znamo gde je. Na trenutak sam razmišljala o onome što sam čula, nervozno milujući malu cevčicu. – Šta je bre ovo, jebote? – upitala sam besno. – Kontraceptivni implant ili čip? Domeniko nije odgovorio, kao da je shvatio da nisam imala pojma šta mi je usađeno. Teško je uzdahnuo i ustao s tepiha vukući me za sobom. – Letećeš putničkim avionom, tako će biti sigurnije. Hajde, sad moramo da krenemo – rekao je, izvlačeći kofere iz ormara. – Laura, zapamti, što manje znaš, to je bolje za tebe. – Okrenuo se i nestao je iza vrata. Još trenutak sam tako sedela, razmišljajući o onome što sam čula, ali uprkos besu koji sam osećala, bila sam zahvalna Masimu što se pobrinuo za sve. U očima su mi ključale suze na pomisao da ga nikad više neću videti, da me nikad neće dodirnuti. Crne misli su posle nekog trenutka zamenile nada i iluzija koje su tinjale u meni da je on ipak živ, a da ću se ja jednog dana vratiti ovde. Spakovala sam stvari i posle sat vremena sam sedela u autu. Domeniko je ostao u vili, tvrdeći da ne može sa mnom. Opet sam bila sama. Let je bio relativno kratak, uprkos presedanju u Milanu. Ne znam da li su krivi lekovi koje mi je dao mladi Italijan ili apatija u koju sam upadala, ali moja panika u vezi s letenjem potpuno je nestala. Po izlasku s terminala videla sam čoveka koji je držao papir s mojim prezimenom. – Ja sam Laura Bjel – rekla sam iz navike na engleskom. – Dobar dan, ja sam Sebastijan – predstavio se, a ja sam napravila grimasu slušajući poljski jezik. Pre desetak dana sve bih dala za ovakav razgovor, ali sad me je podsetio gde sam i šta se dogodilo. Moja noćna mora koja se pretvorila u bajku privedena je kraju i vratila sam se na polaznu tačku. Crni mercedes S klase bio je parkiran ispred ulaza, Sebastijan je prišao i otvorio mi je zadnja vrata. Krenuli smo. 157

Bio je već septembar i izvesno se u vazduhu osetio hlad jeseni. Otvorila sam prozor i duboko udahnula vazduh u pluća. Nikada se još nisam osećala tako loše kao sada. Čak me je i kosa na glavi bolela od očaja i tuge, a svaki razlog je bio dobar za talas suza. Nisam želela da vidim ljude, da razgovaram s njima, da jedem, a najmanje sam želela da živim. Prošli smo aerodrom i auto se uputio prema centru grada. Bože, samo ne Srudmješće, pomislih. Kad smo skrenuli prema Mokotovu, obradovala sam se. Automobil je ušao u ograđeni posed i parkirao se ispod jedne od niskih stambenih zgrada. Vozač je izašao i otvorio mi vrata, predajući mi ručni prtljag. Sedela sam neko vreme, preturajući po njegovom sadržaju, sve dok nisam pronašla kovertu sa natpisom „kuća“. Tamo su bili ključevi i adresa. – Izneću vaše torbe, a još jedan auto sa ostalim stvarima trebalo bi uskoro da stigne – rekao je Sebastijan, pružajući mi ruku. Izašla sam i krenula prema vratima, a kad sam im se već približila, drugi auto se parkirao kod ivičnjaka. Vozač je izašao i počeo da raspakuje stvari. Ušla sam u hol i prišla mladom čoveku na recepciji. – Zdravo, ja sam Laura Bjel. – Zdravo. Drago mi je što ste stigli. Vaš apartman je spreman, nalazi se na četvrtom spratu, vrata s leve strane. Da li vam je potrebna pomoć oko prtljaga? – Ne, hvala, mislim da će se vozači snaći. – Doviđenja! – viknuo je momčić koji je stajao iza pulta i uputio mi široki osmeh. Posle nekog vremena sam stajala u liftu koji je išao na poslednji sprat zgrade. Stavila sam ključ u bravu vrata sa brojem koji sam pronašla u koverti, a kad sam ih otvorila, ukazala mi se prelepa dnevna soba s prozorima koji se pružaju do sledećeg sprata. Sve je bilo u tamnim bojama i sterilno, tako u Masimovom stilu. Vozači su mi doneli prtljag i nestali, ostavivši me samu. Enterijer je bio elegantan i udoban. Veći deo dnevne sobe zauzimala je crna mekana

158

ugaona garnitura od alkantare, ispod koje se nalazio beli, čupavi tepih. Pored je bio stakleni stočić, a na zidu je visio ogroman plazma televizor. Iza njega je bio ulaz u spavaću sobu s kaminom koji je bio okružen bakarnim pločama. Kad sam zašla dublje, ugledala sam ogromni moderni krevet sa LED pozadinskim osvetljenjem, koje je stvaralo utisak da nameštaj lebdi. Tu je bio i prolaz do garderobera i do kupatila sa ogromnom kadom. Vratila sam se u dnevnu sobu i uključila vesti na televizoru. Otvorila sam ručni prtljag i sela na tepih. Preturala sam po drugim kovertama, proučavajući njihov sadržaj. Kartice, dokumenta, informacije; u poslednjoj sam pronašla ključ od automobila na kome su se videla tri slova: BMW. Iznenađeno sam otkrila da sam ja vlasnica ovog stana, kao i automobila. Posle čitanja narednih papira ispostavilo se da je račun sa sedmocifrenim sadržajem takođe moj. Šta će mi sve to kad njega nema? Da li je želeo da mi na taj način nadoknadi za ovih nekoliko nedelja? Retrospektivno, trebalo je da platim ja njemu za sve predivne trenutke. Kad sam završila sa raspakivanjem torbi, bilo je veče i nisam želela da budem ovde sama. Uzela sam telefon, papire za automobil i ključeve, pa ušla u lift koji je vodio do garaže. Pronašla sam mesto dodeljeno po broju mog stana i ugledala sam ogroman beli džip. Gurnula sam ključ, a svetla automobila su se upalila pritiskom na dugme. Bezbednije i razmetljivije nije moglo biti, pomislila sam dok sam se zavaljivala na sedište obloženo svetlom kožom. Pritisnula sam start i krenula kroz garažu u potrazi za izlazom. Varšavu sam dobro poznavala i volela sam da se vozim po njoj. Vozila sam ulicama, besciljno ulazeći u naredne. Posle sat vremena vožnje zaustavila sam se ispred kuće svoje najbolje drugarice, s kojom nisam razgovarala nedeljama. Nigde drugde nisam mogla da odem. Ukucala sam šifru interfona, prošla sam kroz kapiju, stala ispred vrata i pozvonila. Družile smo se od pete godine, bila mi je poput sestre. Mlađe, ponekad i starije u zavisnosti od situacije. Imala je crnu kosu i senzualno zaobljeno telo. Muškarci su je voleli, ne znam da li zbog vulgarnosti ili 159

razuzdanosti, ili možda zbog lepog lica. Jer je Olga nesumnjivo bila lepa devojka, veoma egzotične lepote. Njeni polujermenski koreni su joj davali zanimljive, oštre crte lica i najnepravednije – maslinastu nijansu kože. Olga nikada nije radila, maksimalno je iskorišćavala svoj uticaj na muškarce. Bila je pristalica rušenja stereotipa, naročito toga da je žena koja ima više partnera kurva. Njen dogovor s likovima je bio jednostavan: davala im je ono što su želeli, a oni njoj novac. Nije bila prostitutka, već ljubavnica muškarcima kojima su dosadne glupe žene. Mnogi od njih su bili ludo zaljubljeni u nju, ali ona nije znala šta je ljubav, niti je želela da zna. Večito je bila sa uticajnim samcem, vlasnikom kozmetičkog carstva, koji nije imao vremena ni želje da se vezuje za bilo koga. Bila mu je pratilja na zvaničnim prijemima, večerala s njim i masirala ga kad je bio umoran. Osigurao joj je sve udobnosti i raskoši koje je zamislila. Gledajući sa strane, to je moglo da se nazove vezom, ali niko od njih sebi nije dopuštao takve misli. – Laura, jebote! – uzviknu Olga, bacivši mi se oko vrata. – Ubiću te, mislila sam da su te kidnapovali. Ulazi, šta stojiš tamo! – uhvatila me je za ruku i povukla unutra. – Izvini, ja... morala sam... – zamucala sam, a suze su me preplavile. Olga je stajala užasnuto me gledajući. Zagrlila me je i uvela u dnevnu sobu. – Osećam da treba da se napijemo – rekla je i posle izvesnog vremena sedele smo na tepihu sa flašom vina. – Martin je bio kod mene – započela je, sumnjičavo me gledajući. – Raspitivao se za tebe i rekao je šta se dogodilo. Da si nestala i ostavila pismo, očigledno si se vratila pre njega i iselila se. Jebote, Lari, šta se tamo dogodilo? Htela sam da pozovem, ali sam znala da ćeš se ti sama javiti kad ti se bude pričalo. Gledala sam je kako pijucka vino i shvatila da joj ne mogu reći istinu.

160

– Samo mi je bilo muka od njegovog ignorisanja, a osim toga, zaljubila sam se. – Podigla sam pogled ka njoj. – Znam kako to zvuči, zato ne želim da pričam o tome, sada moram da krenem sve iz početka. Znala sam da zna da ne govorim istinu, ali bila mi je drugarica koja uvek razume kad ne želim da govorim. – Aha, to je jebeno sjajno – rekla je iziritirano. – Kako je bilo? Dobro? Imaš li gde da živiš? Treba ti nešto? – izvlačila je naredna pitanja iz sebe. – Iznajmila sam nešto od prijatelja, veliki stan, morao je brzo da otputuje i da ga ostavi nekome od poverenja. – Ekstra, to je najvažnije. A šta je s poslom? – Nije odustajala. – Imam nekoliko predloga, ali za sada želim da se usredsredim na sebe – promrmljala sam, igrajući se čašom. – Moram sve to da sredim, a onda će biti u redu. Mogu li da prespavam? Ne želim da vozim posle alkohola. Prasnula je u smeh i privila se uz mene. – Naravno, a osim toga, odakle ti automobil? – Dobila sam ga na čuvanje zajedno sa stanom – rekla sam, sipajući nam još po jednu čašu. Sedele smo tako dokasno i razgovarale o onome šta se dogodilo ovog meseca. Pričala sam joj o čarima Sicilije, o hrani i alkoholu i cipelama. Nakon što smo napola ispraznile još jednu flašu, upitala je: – Dobro, a on? Reci mi nešto jer ću poludeti više praveći se da nisam radoznala. Trenuci s Masimom proleteli su mi kroz glavu. Kako sam ga prvi put videla golog kad mi je upao pod tuš. Kupovina s njim i trenuci na jahti, kako smo plesali i poslednja noć posle koje je nestao. – On je – započela sam, spustivši čašu – izuzetan, veličanstven, lukav, osetljiv, zgodan, veoma brižan. Zamisli tipičnog muškarca koji ne podnosi protivljenje i uvek zna šta hoće. Dodaj na to čuvara i zaštitnika pored kojeg se uvek osećaš kao mala devojčica. I na kraju, poveži to sa ispunjenjem najdubljih seksualnih fantazija. A ako je to malo, ima metar i devedeset, nula procenata telesne masti i izgleda kao da je isklesao

161

sam Bog. Sićušno dupence, džinovska ramena, široke grudi... Eh... To je Masimo – odgovorila sam, slegnuvši ramenima. – Jebote – opsovala je Olga. – Noge su mi zaklecale. Dobro, i šta je sa njim? Na trenutak sam razmišljala o tome šta da joj kažem, ali ništa mudro mi nije padalo na pamet. – Pa, treba nam vremena da razmislimo, jer nažalost, nije sve tako jednostavno. Potiče iz bogate sicilijanske porodice s tradicijom. A oni se ne žene strankinjama – rekla sam, praveći grimasu. – Baš te hoće – rekla je otpivši gutljaj. – Kad pričaš o njemu, sijaš kao sijalica. Nisam više želela da pričam o Crnom jer svako divno sećanje me je bolelo pri pomisli na to da ih više neće biti. – Idemo da spavamo, sutra moram da idem kod roditelja. – Dobro, ali pod uslovom da ćemo u subotu izaći negde. Trgnula sam se na ove reći. – Hajde, biće zabavno. Provešćemo dan u spa-centru, a uveče idemo u grad. Žurka, žurka...! – vrištala je skačući. Videvši njenu radost i uzbuđenje, grizla me je savest što sam je ostavila tako dugo. – Danas je tek ponedeljak, ali dobro, neka ti bude – vikend je naš.

162

DVANAESTO POGLAVLJE

Put do mojih roditelja bio je izuzetno kratak, uprkos sto pedeset kilometara koje sam morala da pređem. Čak nije bilo ni prilike da porazmislim o tome šta ću im reći. Već sam odlučila da više ne nerviram moju mamu i nastavim sa laži koju je Crni već unapred pripremio. Zaustavila sam se na prilazu i izašla iz auta. – Nestaneš na mesec dana i vraćaš se takvom mašinom? Izgleda da ti dobro plaćaju na toj Siciliji – čula sam tatin energični glas. – Zdravo, dušo – rekao je i čvrsto me je zagrlio. – Ćao, tatice, to je službeni automobil – rekla sam, privijajući se uz njega. – Tako si mi nedostajao. Kad sam osetila njegovu toplinu i začula njegov brižni glas, potekle su mi suze. Osetila sam se kao devojčica, što sam negde iznutra zapravo i bila, koja je uvek sa problemima bežala kod roditelja. – Ne znam šta se desilo, reći ćeš kad budeš htela – rekao je, brišući mi oči. Tata nikada nije ispitivao, čekao je da ja sama dođem i priznam šta mi leži na srcu. – Bože, kako si mršava! Odvojila sam se od oca i okrenula se ka verandi, iza čijih se vrata pojavila moja divna mama. Kao i uvek, bila je izvrsno obučena i sa punom šminkom. Uopšte nisam ličila na nju. Imala je dugu plavu kosu i plavetnosive oči. Uprkos srednjim godinama, izgledala je kao da ima trideset godina, a nijedna dvadesetogodišnjakinja se ne bi postidela njenog tela. – Mama! – okrenula sam se i divlje jecajući joj pala u zagrljaj.

163

Bila mi je kao atomsko sklonište, znala sam da će me uvek zaštititi od celog sveta. Uprkos preteranoj zaštiti, bila mi je najbolja drugarica i niko me nije poznavao onako kao ona. – I vidiš, rekla sam ti da ovo putovanje nije dobra ideja – započela je, mazeći me po glavi. – I sada opet očajavaš. Možeš li mi reći zašto plačeš? Nisam mogla jer zapravo nisam znala. – Nedostajali ste mi i znala sam da ovde napokon mogu izbaciti sve emocije. – Ako budeš tako cmizdrila, oči će ti oteći i sutra ćeš se žaliti da izgledaš loše. Jesi li uzela lekove za srce, da ne dođe sad do tragedije? – upitala je, pomerajući mi kosu s lica. – Uzela sam, u torbici su mi – odgovorila sam, brišući nos. – Tomaše – obratila se ocu. – Donesi maramice i skuvaj čaj. Tata se nasmešio i nestao u kući, a mi smo sedele na mekim foteljama u bašti. – I? – upitala je paleći cigaretu. – Reći ćeš mi šta se dešava i zašto sam morala toliko da čekam tvoj dolazak. Teško sam uzdahnula, znajući da razgovor neće biti jednostavan, ali me neće zaobići. – Mama, rekla sam ti i pisala sam da sam imala letove u vezi s poslom na Siciliji. Morala sam da se vratim na neko vreme u Italiju i ispalo je da sam tamo morala da budem duže nego što sam očekivala. Za sada ostajem u Poljskoj, bar do kraja septembra, jer su filijale ovog lanca hotela takođe ovde i mogu se pripremiti za rad u Poljskoj. Osim toga, u Varšavi imam nastavnika italijanskog, tako da ne brini, neću pobeći sutra. Kao što vidiš, firma se brine o meni. – pokazala sam rukom na BMW koji je stajao na prilazu. – Takođe su mi iznajmili stan i dali kreditnu karticu kompanije. Sumnjičavo me je gledala, ali kad nisam dozvolila da po meni prepozna laži, opustila se. – Pa, malo si me smirila – rekla je pritiskajući opušak u pepeljaru. – I sada pričaj kako je bilo.

164

Tata je doneo čaj, a ja sam pričala o Siciliji, ne štedeći na geografskim detaljima. Neke priče bile su iz vodiča koje sam čitala, jer zapravo nisam stigla da vidim ostrvo. Mogla sam da im ispričam o Lidu i festivalu, zahvaljujući bajci o hotelima iz mog novog lanca koji se nalaze u Veneciji. Sedeli smo dokasno i razgovarali dok se nisam osetila umorno. Kad sam već ležala u krevetu, mama mi je donela ćebe i sela pored mene. – Upamti da šta god da se dešava, uvek imaš nas. – Poljubila me je u čelo i otišla je zatvarajući vrata. Narednih dana je majka sebi postavila cilj da me podgoji. Kuvanju i ispijanju vina nije bilo kraja. Kad je napokon došao petak, zahvalila sam Bogu što odlazim jer još jedan dan ovde i stomak bi mi eksplodirao. Dobro je što moji roditelji žive pored šume, tako da sam svaki dan išla na trčanje kako bih sagorela ono što je uspela da ugura u mene. Stavljala bih slušalice i jurila napred, nekad je to trajalo sat vremena, nekad i duže. Nije me napuštao utisak da me neko posmatra. Zaustavljala sam se i gledala oko sebe, ali nikoga nisam videla. Razmišljala sam o Masimu, o tome da li je živ i da li misli na mene. Po podne sam sela u auto i vratila se u Varšavu. Nazvala sam Olgu da joj se najavim. – Super se potrefilo što si ovde jer moramo valjda u kupovinu. Osećam nedostatak novih cipela – rekla je. – Daj mi adresu, biću kod tebe za sat vremena. – Ne, doći ću po tebe, ionako moram još nešto da obavim. Kad sam stigla do njenog stana, videla sam je kako zatvara ulazna vrata i kako se nakon nekog vremena zaustavlja kao ukopana. Stajala je pokazujući prstom na automobil i lupkala se u glavu, a zatim je krenula prema meni i ulazeći je rekla u neverici: – Ko ti je dao takav auto? – Rekla sam ti da je u paketu sa stanom – rekla sam, slegnuvši ramenima. – Sad sam radoznala da vidim kako izgleda tvoj novi stan.

165

– Oh, jebote, stan kao stan. A kola kao kola. – Iznervirala me je, ili me je možda više iznerviralo to što nisam mogla da joj kažem istinu. Ona je znala da lažem, a ja ispadam budala ignorišući njen intelekt. – Koja je razlika? Sećaš li se kada smo živele u onoj garsonjeri u Brodnu? Olga se zasmejala i vezala pojas. – Da, sa onom ženom ispod nas koja je govorila da orgijamo?! – Znaš, to baš i nije bila laž. – Značajno sam je pogledala, izvozeći automobil sa parkinga. – Zajebavaš, jedva da sam nekoliko puta glasnije zacvilela. – Da, sećam se kad sam se slučajno vratila ranije kući i mislila da te neko ubija. – Oh, taj govnar koji me je tada jebao bio je zaista oštar, a pored toga je njegov otac imao stomatološku kliniku. – I on ti je sređivao besplatne preglede. – Sređivao mi je takvo jebanje da sam grizla zidove. Hvala bogu, uspela da promenim temu o automobilu i stanu i kroz ostatak puta su se naše diskusije vrtele oko Olginog bujnog erotskog života. Kupovina mi je uvek popravljala raspoloženje. Trčale smo od butika do butika, kupujući još pari nepotrebnih cipela. Na kraju, posle nekoliko sati ludog maratona, obema nam je bilo dosta. Ušle smo u višespratnu garažu i počele da tražimo auto. To nam je oduzelo malo više vremena, ali smo ga pronašle i počele smo da stavljamo namirnice u gepek. – Novi auto? – začula sam poznati glas. Okrenula sam se i napravila prestravljenu grimasu na prizor Martinovog najboljeg prijatelja. – Zdravo, Mihale, šta ima? – upitala sam, ljubeći ga u obraz. – Bolje mi ti reci šta ti je to palo na pamet da nas onako ostaviš. Jebote, Martin umalo nije umro od nervoze. – Ja već znam kako je umirao dok je jebao tu Sicilijanku – rekla sam okrećući se i stavljajući poslednju torbu u auto. - Tako je bio zabrinut da je zbog toga morao da se iživi. 166

Mihal je stajao zaleđen i zapanjeno me je gledao. Prišla sam mu. – Šta si mislio, da ne znam? Jebao ju je na moj rođendan, moron! – Besno sam rekla i krenula prema autu. – Bio je pijan – rekao je slegnuvši ramenima, a ja sam na silu zatvorila vrata. – Pa, uskoro će saznati da si se vratila – rekla je Olga, vezujući pojas. – Volim takve sočne skandale. – Ja baš i ne, pogotovo kada se tiču mene. Otići ćemo do mog stana, a ti ćeš ostati danas sa mnom jer ne želim da budem sama, okej? Olga je klimnula glavom i krenule smo. – Jebem ti. – Kao i obično ne birajući reči, moja drugarica je počela da merka dnevnu sobu čim smo ušle u stan. – I taj tvoj prijatelj ti ga je iznajmio, zar ne? Naravno, dodajući i auto, a možda i sobaricu? Poznajem ga? – Ma daj, ovo je više usluga. I ne znaš ga jer je on neko s kim sam radila ranije. Gostinska spavaća soba je na spratu, ali želim da spavaš sa mnom. Ola je trčkarala po celoj kući, na trenutke glasno psujući. Zabavljeno sam gledala njenu reakciju i pitala se šta bi rekla kada bi videla Titana ili vilu na padinama Taormine. Uzela sam flašu portugalskog vina iz frižidera i dve čaše i krenula gore za njom. – Dođi, pokazaću ti nešto – rekla sam, penjući se uz stepenice. Kad sam otvorila vrata, ona se sledila. Izašle smo na prelepu krovnu terasu od preko sto metara. Tu su bili sto sa šest fotelja, roštilj, ležaljke i đakuzi za četiri osobe. Stavila sam flašu na sto i napunila čaše vinom. – Imaš pitanja? – podignuvši malo obrve, pružila sam joj čašu. – Šta si mu uradila za to? Priznaj. Ja znam da to nije tvoj stil, već moj, ali nikad nisam dobila vilu s baštom na krovu. – Nasmejala se i pala na jednu belu fotelju. Umotale smo se u pokrivače i posmatrale kako u daljini svetluca centar grada. Uprkos činjenici da sam bila okružena ljudima koje volim, nije bilo minuta a da ne pomislim na Masima. Čak sam nekoliko puta nazvala Domenika, ali nije odgovarao na moja

167

pitanja, već je samo želeo da zna da li sam dobro. Osim toga, volela sam da čujem njegov glas jer me je podsećao na Crnog.

168

TRINAESTO POGLAVLJE

Kad smo se sutradan probudile i relativno se dovele u red, osećala sam se iznenađujuće dobro. Stojeći ispred ogledala, pokušavala sam sebi da objasnim da moram živeti dalje, opet sve preurediti i početi da zaboravljam nedelje provedene u Italiji. Doručkovale smo i preturale po ormaru, kao i po stvarima koje smo juče kupile, u potrazi za odećom za veče i posle tri smo otišle u spa. – Znaš šta, Ola, želim da poludim – rekla sam dok smo izlazile iz kuće. – Imamo li danas zakazanog frizera? Pogledala me je i iskreveljila se. – Zar misliš da ja umem sama da se feniram? Naravno da imamo – rekla je smejući se dok sam zatvarala vrata. Naš boravak u spa-centru bio je ritual kome smo se prepuštale s vremena na vreme. Piling, zatim masaža, tretmani lica, nokti, frizer i na kraju šminka. Kad je došlo vreme za pretposlednju aktivnost, sela sam u fotelju, a moja stilistkinja Magda mi je pogladila pramen kose. – Pa, šta da radim s tim, Laura? – Plavo. – Olga samo što nije iskočila iz susedne stolice. – I kratimo na paž da pozadi bude kraće, a napred duže. – Šta?! – Ola je vrisnula tako da su sve žene u foteljama okrenule glavu. – Jebeno si odlepila?! Laura, izgleda da si potpuno poludela. Magda se smejala, gladeći moje puštene pramenove. – Nisu oštećeni, tako da im se neće ništa dogoditi. Sigurna si? Klimnula sam glavom, a Ola je padala u fotelju, vrteći glavom u neverici. U međuvremenu, kako bi nadoknadili malo kašnjenje izazvano mojim hirovima, pojavili su se šminkeri i počeli sa radom.

169

– Gotovo – rekla je Magda posle više od dva sata, gledajući sa zadovoljstvom moj odraz. Efekat je bio fenomenalan, boja zrelog žita savršeno je odgovarala mojoj preplanuloj koži i crnim očima. Izgledala sam mlado, sveže i primamljivo. Ola je stajala iza mene i gledala sa jednom podignutom obrvom. – Dobro, pogrešila sam, izgledaš jebeno sjajno. Hajde sada jer je došlo vreme za žurku. – Uhvatila me je za ruku i krenule smo prema autu. Parkirale smo auto u garaži i krenule liftom gore. Stavila sam ključ u bravu i okrenula ga. – Čudno, činilo mi se da sam zaključala samo jednom – rekla sam napućivši usta. Posle ispijanja flaše vina i presvlačenja u nešto što je manje udobno od trenerke, ali spektakularnije, stale smo ispred ogledala. Bile smo spremne. Za večerašnji izlazak sam izabrala veoma senzualan crni komplet. Tesna crna suknja visokog struka, koju sam savršeno uklopila sa kratkim topićem dugih rukava. Između je bio razmak od oko četiri centimetra, koji suptilno otkriva stomačne mišiće. Crne visoke štikle sa kratkim vrhom i pismo-tašna sa utisnutim dugmićima iste boje savršeno su se uskladile sa celinom. Olga se sa druge strane usredsredila na svoje prednosti, iliti obilne grudi i raskošne bokove, obukavši tesnu haljinu boje mesa. Celinu je dopunila štiklama i torbicom u istoj nijansi, a sve razbila zlatnim dodacima. – Ova noć je naša – rekla je. – Samo me pazi, jer bih volela s tobom da se vratim kući. Zasmejala sam se i gurnula je kroz vrata. Nesporna prednost Olginog života bila je u tome što je u svakom klubu poznavala barem neku glavnu osobu, a uglavnom menadžere ili vlasnike. Sele smo u taksi i odvezle se do jednog od naših omiljenih mesta u centru grada. Ritual u Ulici Mazovjeckoj 12, ovde smo pile, jele i mogla bih reći: muvale momke, ali nažalost, ta čast je pripadala samo mojoj drugarici. 170

Kad smo izašle iz automobila, ispred kluba je bilo oko sto osoba u redu. Olga je razmetljivo prešla gomilu i prišla konopcu, dva puta poljubivši menadžerku. Ona je sklonila konopac koji je blokirao prolaz i uskoro smo bile unutra, dočekala nas je supruga vlasnika – Monika, koja nam je kačila VIP narukvice na ruke. – Kao i uvek, blistaš – rekla joj je Ola, a Monika je odmahnula rukom. – Uvek to kažeš. – Divna brineta se nasmejala i odmahnula glavom. – Neće ti to pomoći pre nego što počneš da piješ sa mnom. – Namignula nam je i klimnula glavom da krenemo za njom. Popele smo se stepenicama i sele za sto, a Monika je nestala nakon što je konobarici dala smernice. – Danas ja častim! – rekla sam, vičući nad muzikom i vadeći karticu iz tašne koju sam dobila od Domenika. Odlučila sam da je vreme da je iskoristim. Htela sam da to uradim samo jednom i da zahvaljujući njoj kupim samo jednu stvar. Mahnula sam rukom konobarici i naručila. Posle nekog vremena već je nosila moet roze kroz klub u kofi sa ledom. Videvši ovo, Ola je euforično skočila sa svog mesta. – Nek se vidi raskoš! – viknula je, uzimajući čašu u ruku. – Za šta pijemo? Ja sam znala za šta želim da pijem i zašto sam htela da osetim baš ovaj ukus. – Za nas – rekla sam, otpivši gutljaj. Ali nisam pila ni za sebe, ni za Olu. Bilo je za Masima i trista šezdeset i pet dana koji se nisu dogodili. Osećala sam se tužno, a istovremeno i smireno, jer mi se činilo da sam se već delimično pomirila sa situacijom. Nakon sto smo popile pola flaše, uputile smo se ka plesnom podijumu. Talasale smo u ritmu muzike glupirajući se. Moje predivne cipele ipak nisu bile stvorene za ples, posle tri numere morala sam da se odmorim. Vraćajući se za sto, osetila sam da me neko hvata ruku. – Ćao! – Okrenula sam se i ugledala Martina.

171

Istrgnula sam mu ruku i stajala upućujući mu ledeni pogled pun mržnje. – Gde si bila sve ovo vreme? – upitao je. – Možemo li da porazgovaramo? Kroz glavu su mi proletele slike ispale iz koverte koju je pokazao Masimo. Tada mi je došlo da ga rastrgnem na delove, ali sad kad su mi se emocije slegle, bilo mi je potpuno svejedno. – Nemam šta da ti kažem – rekla sam i pošla prema sofi. Nije odustao i nakon nekog vremena opet je bio pored mene. – Laura, molim te. Daj mi trenutak. Sedela sam i gledala ga bez emocija, pijuckajući šampanjac, čiji mi je ukus davao snagu. – Nećeš mi reći ništa što ne znam ili što nisam videla. – Razgovarao sam sa Mihalom, dozvoli mi da ti objasnim, molim te, a onda ću te ostaviti na miru. Uprkos ranijem besu i gađenju prema njemu nakon gledanja fotografija, odlučila sam da zaslužuje mogućnost da mi ispriča svoju verziju. – Dobro, ali ne ovde. Sačekaj. Sišla sam do Olge i objasnila joj situaciju. Nije bila iznenađena niti ljuta jer je već pronašla zamenu za mene u obliku privlačnog plavušana. – Idi! – vrisnula je. – Ja se danas ne vraćam, tako da me nemoj čekati. Prišla sam Martinu i klimnula glavom dajući mu signal da izađe. Kada smo napustili klub, uputio me je prema parkingu i otvorio vrata svog auta. – Koliko vidim, nisi došao ovde zbog žurke? – upitala sam dok sam ulazila u belog jaguara XKR. – Došao sam ovde po tebe – rekao je i zatvorio vrata za mnom. Vozili smo se kroz naredne oblasti, a ja sam znala gde će se ovo putovanje završiti. – Laura, izgledaš prelepo s tom frizurom – rekao je, gledajući me mirno. 172

Ignorisala sam ga jer me njegovo mišljenje uopšte nije zanimalo i nastavila sam da gledam u pejzaž iza prozora. Martin je pritisnuo dugme na daljinskom i kapija garaže se podigla. Parkirao je i popeli smo se gore. Dok sam stajala u hodniku njegovog stana, pozlilo mi je. Čak sam i ovaj enterijer povezala sa Crnim, iako ga on nikad nije video. – Hoćeš li nešto da popiješ? – upitao je, prilazeći frižideru. Sela sam na kauč i osećala sam se nelagodno. Imala sam čudan osećaj da sam u ovom trenutku postupila protiv Masimove volje, kršeći njegovu zabranu kontakta sa Martinom. Kad bi me video sada, kada bi znao, ubio bi ga. – Mislim da će voda biti najbolja – odlučio je, stavljajući čašu ispred mene. – Sve ću ti ispričati, a ti uradi s tim šta poželiš. Smestila sam se i odmahnula rukom kako bi počeo. – Kada si skočila s ležaljke i pobegla, shvatio sam da si u pravu i krenuo sam za tobom. Ali me je na recepciji hotela zaustavio jedan od zaposlenih tvrdeći da je u našoj sobi ozbiljan kvar i da moraju da uđu u nju. Kad smo zajedno s ljudima iz servisa završili proveru tog signala, ispostavilo se da je sistemska greška i da se ništa ne dešava. Istrčao sam na ulicu i tražio te dok se nije smračilo. Bio sam siguran da ću te naći, mislio sam da nisi otišla daleko, tako da se nisam odmah vratio po telefon. A kad sam napokon stigao u hotel da te pozovem, u sobi je već bilo pismo u kome si sve napisala i bila si u pravu. Znao sam da sam sve sjebao. – Oborio je glavu i počeo je da gricka prste. – Besan sam naručio piće u sobu i pozvao Mihala. Ne znam da li je bilo zbog živaca ili zbog mamurluka, ali sam se osećao pijano kad sam popio jedno piće. – Podigao je glavu i pogledao me duboko u oči. – A verovala ili ne, posle toga se već ničega ne sećam. Kad smo se probudili ujutru i kad mi je Karolina ispričala šta sam uradio, hteo sam da povraćam. – Martin je ponovo udahnuo i spustio glavu. — A kad sam pomislio da ne može biti gore, recepcija nas je obavestila da moramo napustiti hotel, jer naše kreditne kartice nemaju pokrića. Onda smo napustili ostrvo. Ovaj

173

odmor je bio opterećen nekim prokletstvom, kao da je sve od samog početka krenulo naopako. Kad je završio s govorom, prekrila sam lice rukama i glasno sam uzdahnula. Znala sam da je to što govori bilo vrlo moguće uz malo Masimove intervencije, iako je zvučalo besmisleno. Sad nisam znala na koga sam više ljuta, na Crnog koji je unapred sve to smislio ili na Martina što je dopustio da se u to uplete. – Ali šta to menja? – odgovorila sam nakon trenutka. – Zar se ne sećaš da si spavao s njom? Osim toga, istina je da su naša očekivanja potpuno drugačija. Ti si pas koji niti kosku glođe niti je drugom daje, a ja ću uvek očekivati više pažnje nego što mi ti možeš pružiti. Martin je skliznuo s kauča, kleknuvši ispred mene. – Laura – počeo je, hvatajući me za ruke – u pravu si za sve, tako je bilo. Ali ovih nedelja sam shvatio koliko te volim i ne želim da te izgubim. Učiniću sve kako bih ti dokazao da umem da budem drugačiji. Zabezeknuto sam ga gledala i osećala sam kako mi nedavno ispijen šampanjac dolazi do grla. – Muka mi je – rekla sam, ustajući sa kauča i teturajući prema kupatilu. Povraćala sam sve dok mi stomak nije bio potpuno prazan; bilo mi je dosta ovog dana i ovog razgovora. Izašla sam iz kupatila i pokušala da obujem cipele koje su bile u hodniku. – Idem kući – rekla sam, obuvajući štikle. – Ne ideš ti nikud, neću te pustiti u takvom stanju – rekao je, izvlačeći mi torbicu iz ruke. – Martine, molim te! – Bila sam nestrpljiva. – Želim da idem kući. – Dobro, ali pusti me da te odvezem. – Ne prihvatajući odbijanje, uzeo mi je ključeve auta. Izašli smo iz garaže i on se okrenuo prema meni sa upitnim izrazom lica. Zaboravila sam da ne zna moju novu adresu. – Levo – pokazala sam, mašući rukom. – Onda desno pa pravo. Napokon, nakon deset minuta moje navigacije, bili smo ispred stana. 174

– Hvala – rekoh, hvatajući kvaku, ali vrata se nisu ni pomakla. – Otpratiću te, želim da budem siguran da si bezbedno stigla. Krenuli smo gore, a ja sam po svaku cenu želela da budem sama. – Ovde je – rekla sam, ubacujući ključ u vrata mog stana. – Hvala na brizi, ali sada ću biti dobro. Martin nije odustajao; kad sam otvorila, pokušao je da se uvuče u stan za mnom. – Šta to radiš, jebote? Ne razumeš da mi više nije potrebno tvoje društvo? – zarežala sam i stala na prag. – Rekao si šta si imao da kažeš i sada želim da budem sama. Ćao. Pokušavala sam da zatvorim vrata, ali Martinove ogromne ruke mi to nisu dozvoljavale. – Nedostajala si mi, pusti me da uđem. – Nije odustajao. Na kraju sam pustila vrata, povukla sam se unutra i upalila svetlo. – Martine, jebote, zvaću policiju! – povikala sam. Moj bivši dečko je stajao na pragu, nije ga prelazio i ljutitim pogledom je gledao u nešto iza mene. Okrenula sam se i srce mi je skoro stalo. Masimo je polako ustao sa kauča i uputio se prema ulaznim vratima. – Ne razumem šta govorite, ali izgleda da Laura ne želi da uđeš – rekao je Crni, koji je stajao nekoliko centimetara od Martina. – Da li to moram ja da ti kažem kako bi razumeo? Možda će na engleskom biti lakše? Martin je napregnuo celo telo i ne spuštajući pogled sa Crnog, rekao je mirnim, tihim tonom: – Vidimo se, Laura. Bićemo u kontaktu – okrenuo se i ušao u lift. Kad je nestao s vidika, Crni je zatvorio vrata i stao ispred mene. Nisam bila sigurna da se sve ovo zaista događa. Strah i bes su se mešali s radošću i olakšanjem. Bio je ovde, živ i zdrav. Stajali smo tako duže vreme zureći jedno u drugo, a napetost među nama bila je neizdrživa. – Gde si bio, jebote?! – vrisnula sam i žustro mu opalila šamar. – Da li si svestan, egoisto, kroz šta sam ja prolazila? Da li misliš da je stalno gubljenje svesti odličan način da se provodi vreme? Kako si tako mogao da me ostaviš? Isuse! – Odustala sam i skliznula sam niza zid. 175

– Izgledaš zapanjujuće, mala – rekao je, pokušavajući da me uzme u naručje. – Ta kosa... – Ne dodiruj me! Nećeš me više nikad pipnuti ako mi ne objasniš šta se desilo. Zbog povišenog tona Crni se uspravio i na trenutak se nadvio nada mnom. Izgledao je još lepše nego što sam upamtila. Bio je obučen u tamne pantalone i košulju dugih rukava iste boje, što je pokazivalo savršeno izvajanu figuru. Čak ni sada, besna na njega, nisam mogla a da ne primetim koliko je primamljiv. Znala sam da me čeka poput divlje životinje i da će za tren nastupiti napad. Nisam pogrešila. Masimo se nagnuo i hvatajući me za ruke, podigao me je na noge, stručno je gurnuo ruku ispod mog stomaka i prebacio me preko ramena tako da sam obesila glavu duž njegovih leđa. Bila sam svesna da će moj otpor ili vrisak biti beskorisni, zato sam mlitavo visila, čekajući da vidim šta će učiniti. Prošao je kroz vrata spavaće sobe i bacio me na krevet, pritisnuvši telo uz moje kako bi mi blokirao mogućnost kretanja. – Videla si se s njim uprkos mojoj zabrani. Znaš li da ću ubiti tog čoveka ako treba, samo da se ne bi viđao s tobom? Ćutala sam, nisam želela da otvaram usta, jer sam znala da će iz njih izaći bujica reči. Bilo je kasno, bila sam umorna i gladna, a cela situacija je svakako bila iznad mene. – Laura, tebi pričam. – Čujem, ali mi se ne priča s tobom – rekla sam tiho. – Još bolje, jer su teški razgovori poslednje što želim – rekao je i zverski ugurao svoj jezik u moja usta. Želela sam da ga odgurnem, ali kad sam osetila njegov ukus i miris, prošli su mi pred očima svi ovi dani bez njega. Dobro sam se sećala patnje i tuge koje su me pratile. – Šesnaest – šapnula sam ne prekidajući poljubac. Masimo je zaustavio svoj suludi nalet i upitno me pogledao. – Šesnaest – ponovila sam. – Toliko dana mi duguješ, don Masimo. 176

Nasmešio se i jednim pokretom skinuo crnu košulju sa sebe. Prigušena svetlost iz dnevne sobe obasjala mu je telo. Pred mojim očima se ukazao prizor svežih rana, a neke su još uvek bile u zavojima. – Bože, Masimo – prošaptala sam, izvlačeći se ispod njega. – Šta se desilo? Nežno sam mu dodirivala telo, kao da sam magično htela da uklonim bolna mesta. – Obećavam da ću ti sve ispričati, ali ne danas, u redu? Želim da se dobro naspavaš, najedeš i pre svega da budeš trezna. Laura, strašno si mršava – rekao je, gladeći me po telu obavljenom crnom tkaninom. – Imam utisak da ti je neudobno u tome – rekao je, okrećući me na stomak. Polako je otkopčao rajsferšlus suknje i povlačio ju je s mojih bokova dok se nije našla na podu. Uradio je isto i sa topićem i nakon nekog vremena ležala sam pred njim samo u čipkastom donjem vešu. Gledao me dok je otkopčavao kaiš pantalona. Gledala sam kako je to radio i setila sam se drastične scene iz aviona. – Ne znam ovaj komplet – primetio je, spuštajući pantalone zajedno sa boksericama. – I ne sviđa mi se, mislim da bi trebalo da ga skineš. Gledala sam ga polako otkopčavajući grudnjak. Prvi put sam imala priliku da vidim njegovu muškost kad nije tvrda. Njegov debeli, teški kurac polako se podizao dok sam skidala donje rublje, ali čak i kad nije bio uspravan, bio je divan i samo sam mislila na to kako želim da ga osetim u sebi. Zabacila sam ruke iza glave ležeći gola na krevetu, kako bih još jednom pokazala povodljivost. – Dođi k meni – rekla sam, šireći noge sve više. Masimo me je zgrabio za stopalo i prineo ga usnama, ljubio je sve prste i polako padao na dušek. Njegov jezik se peo duž unutrašnje strane mojih butina dok nije došao tamo gde se spajaju. Podigao je glavu i pogledao me je kipeći od želje. Taj pogled mi je najavio da ovo neće biti romantična noć. – Moja si – zastenjao je i utopio jezik u mene.

177

Pohlepno je lizao, dolazeći do najosetljivijih delova. Izvijala sam se ispod njega i osećala sam da mi neće trebati mnogo vremena da dostignem orgazam. – Ne želim – rekla sam, uhvativši ga za glavu. – Dođi k meni, uđi u mene, moram da te osetim. Masimo je bez oklevanja uradio ono što sam mu zatražila; ušao u mene brutalno i snažno, ubrzavajući nam tela u galop nalik trenutnim otkucajima mog srca. Jebao me je strasno, jako je stiskao ruke oko mene i ljubio tako duboko da nisam mogla da dođem do daha. Odjednom se talas zadovoljstva prelio mojim telom, zabila sam mu nokte u leđa i pomerila ih do zadnjice. Bol koji sam mu nanela bio je za njega poput odlučnog guranja i toplina njegove sperme razlila se u meni. Gotovo smo u isto vreme počeli i završili. Nekontrolisani talas suza potekao mi je niz obraze, osetila sam olakšanje. Ovo se ipak stvarno dešava, pomislila sam i priljubila sam mu se uz lice. – Hej, mala, šta se dešava? – upitao je, izvlačeći se iz mene. Nisam želela da razgovaram s njim, ne sada. Okrenula sam se prema njemu i zagrlila ga kao da sam želela da se sakrijem u njemu. Milovao me je po kosi i usnama, skupljao mi suze sa obraza dok nisam zaspala. Probudila sam se kad su u dnevnu sobu upali zraci sunca. Poluzatvorenih očiju sam prebacila ruku preko druge strane kreveta tražeći ga. Bio je tu. Skrenula sam pogled i skočila s vriskom. Posteljina je bila krvava, a on se nije ni mrdnuo. – Masimo – trgnula sam ga vrišteći. Okrenula sam ga na leđa i on je zbunjeno otvorio oči. S olakšanjem sam pala na dušek. Osvrnuo se oko sebe i prešao rukom preko grudi brišući krv. – To nije ništa, dušo, šavovi su popustili – rekao je, prilazeći mi i smeškajući mi se. – Nisam čak ni osetio tokom noći. Ali pretpostavljam da treba da se okupamo jer izgledamo kao da smo nekoga zaklali zajedno – rekao je zabavljeno, prolazeći čistom rukom kroz kosu. – Ne zabavlja me to – rekla sam i krenula ka kupatilu.

178

Nisam morala dugo da čekam kako bi se pojavio kraj mene. Ovog puta sam ja njega prala, nežno skidajući obloge natopljene krvlju. Kada sam završila, uzela sam prvu pomoć i zalepila nove. – Čeka te poseta lekaru – stavila sam mu do znanja samopouzdanim tonom. Uputio mi je topli pogled u kojem se krila pokornost. – Biće kako hoćeš, samo moraš prvo da doručkuješ. Tvoj post se završio juče – rekao je, izlazeći iz kade i ljubeći me u čelo. Otišla sam do frižidera i otkrila apsolutni nedostatak hrane. Na polici su bila samo vina, voda i sokovi. Crni mi je prišao otpozadi i priljubivši obraz uz moj, gledao gotovo praznu unutrašnjost. – Vidim da nam je ograničen meni. – Nekako u poslednje vreme nisam imala apetita. Ali dole je prodavnica, oseti se kao normalan čovek i idi u kupovinu, napraviću ti spisak i onda spremiti doručak – rekla sam, zatvarajući vrata. Na ove reči se odmaknuo i naslonio na kuhinjski stočić. – Kupovina? – upitao je, mršteći se. – Da, don Masimo, kupovina. Puter, kiflice, slanina, jaja jednako doručak. Crni je napustio kuhinju s neskrivenom veselošću i dobacio s praga: – Napravi spisak. Nakon kratkog uputstva kako doći do prodavnice koja se nalazila u istoj zgradi na oko pet metara od kapije, gledala sam kako ulazi u lift. Predvidela sam da će mu trebati više vremena nego što je bio slučaj, ali manje nego što meni treba da se dovedem u red. Jurnula sam do kupatila, popravila kosu, namazala laganu šminku u fazonu „nisam se šminkala, tako izgledam svakog jutra“ i uskočivši u ružičastu trenerku, smestila sam se na kauč. Masimo se iznenađujuće brzo vratio gore, ne koristeći interfon. – Od kada si u Poljskoj? – zapitala sam kada je ušao. Oklevao je i gledao na trenutak.

179

– Prvo doručak, pa onda razgovor, Laura. Ja nikuda ne idem, sigurno ne bez tebe. Spustio je namirnice na kuhinjski pult i vratio se kod mene. – Ti spremaš doručak, mala, jer nemam pojma o kuvanju, a za to vreme ću koristiti tvoj laptop. Ustala sam i krenula sam prema kuhinji. – Imaš sreće što volim da kuvam i uopšte nisam loša u tome – rekla sam i bacila se na posao. Posle trideset minuta sedeli smo na mekom tepihu u dnevnoj sobi i jeli u američkom stilu. – Dobro, Masimo, ionako sam već dugo izdržala. Pričaj! – zarežala sam, spuštajući pribor za jelo. Crni se naslonio leđima na ivicu kauča i duboko udahnuo. – Pitaj! – uputio mi je ledeni pogled. – Koliko dugo si u Poljskoj? – počela sam. – Od juče ujutru. – Bio si u ovom stanu dok mene nije bilo? – Da, kad ste ti i Olga izašle oko tri sata. – Kako znaš šifru za interfon i još koliko ključeva postoji? – Sam sam podesio, to je godina mog rođenja, a samo ti i ja imamo ključeve. Hiljadu devetsto osamdeset šest, to jest ima samo trideset dve godine, pomislila sam i vratila sam se razgovoru, koji me je sada više zanimao nego njegove godine. – Da li su i tvoji ljudi ovde otkako sam u Poljskoj? Masimo je zabavljeno prekrstio ruke na grudima. – Naravno, nisi valjda mislila da ću te ostaviti samu? Podsvesno sam znala odgovor i pre nego što mi ga je dao. Znala sam da stalni osećaj da me neko posmatra ne dolazi niotkuda. – A juče? Takođe si poslao ljude za mnom?

180

– Ne, juče sam bio skoro svuda gde i ti, Laura, uključujući i stan tvog bivšeg dečka. I kunem ti se da je, kad si ušla u njegov auto ispred kluba, malo falilo da izvadim pištolj. – Pogled mu je bio ozbiljan i leden. – Da raščistimo nešto, mala. Ili nećeš održavati kontakt s njim, ili ću ga se rešiti. Znala sam da je pregovaranje s njim besmisleno, ali sati i sati manipulativnog treninga nisu bili uzaludni, tako da sam znala kako da se igram. – Iznenađena sam što ga doživljavaš kao rivala – počela sam nepopustljivo. – Nisam znala da se bojiš konkurencije, naročito posle onoga što sam videla na slikama, on konkurencija nije. Ljubomora je slabost koja se oseća samo onda kada čovek smatra da je njegov suparnik dostojan. To jest, da je toliko dobar kao i on sam, čak i bolji. – Okrenula sam se prema njemu i nežno ga poljubila. – Nisam mislila da imaš slabost. Crni je sedeo u tišini, igrajući se šoljom čaja. – Znaš šta, Laura, u pravu si. Mogu racionalne argumente. Šta predlažeš u ovoj situaciji?

prihvatim

– Šta predlažem? – ponovila sam za njim. – Ništa, smatram da je ova faza mog života završena, a ako Martin oseća drugačije, to je njegova stvar. Možda će se mučiti i dalje, ali to me se više ne tiče. Osim toga, moraš znati da ni ja ne opraštam izdaju kao ni ti. A kad smo kod toga, šta ste mu ubacili u piće za moj rođendan? Masimo je odložio šolju i prestrašeno me je pogledao. – Šta, mislio si da neću saznati? Zato si mi zabranio razgovore s njim, da ne bih saznala istinu? – procedila sam kroza zube. – Činjenica se računa – rekao je – pored toga, ne bi svako posle te supstance poleteo da pojebe gospu. To nije bila pilula za silovanje, mala, ili MDMA, bilo je samo sredstvo koje pojačava dejstvo alkohola. Trebalo je samo da se napije brže nego obično, to je sve. Neću poreći da sam učestvovao u sprečavanju da izađe odmah za tobom kad si istrčala iz hotela. Naravno da sam ga namerno usporio. Samo pomisli koliko bi to sve promenilo i da li bi zaista želela da cela ova situacija izgleda drugačije. 181

Ustao je s tepiha i seo na kauč. – Ponekad imam osećaj da zaboravljaš ko sam i kakav sam. Možeš me promeniti kad sam s tobom, ali se neću menjati za ceo svet. A ako nešto želim, to i dobijem. Kidnapovao bih te tog ili drugog dana, to je bilo samo pitanje vremena i ovakvih ili onakvih metoda. Bila sam ljuta posle onoga što sam čula. Nekako sam znala da bi ionako učinio ono što je želeo, ali izluđivala me je činjenica da ništa nije zavisilo od mene. – Zaista želiš da diskutujemo o prošlosti na koju oboje više nemamo uticaja? – pitao je, naginjući se prema meni i lagano je trepnuo. – U pravu si – uzdahnula sam odustajući. – A Napulj? – rekla sam, zatvarajući oči na misao o rečima koje sam tada čula. – Na televiziji su rekli da si poginuo. Masimo se ispružio, naslanjajući se na jastuke na kauču. Gledao me je ispitivački, kao da je hteo da proceni koliko istine mogu da podnesem. Konačno je počeo da priča. – Kada sam napustio hotelsku sobu, ostavivši tebe, otišao sam na recepciju. Želeo sam da ti dam vremena da doneseš odluku. Prolazeći kroz hodnik, video sam Anu kako ulazi u auto svog polubrata. Znao sam da se sigurno nešto desilo čim je don Emilio tu. Prekinula sam ga. – Kako to: don? – Emilio je glava napuljske porodice koja je generacijama vladala zapadnim delom Italije. Posle onoga što je rekla kad smo je sreli i znajući njen karakter, osetio sam da nešto sprema. Morao sam da te ostavim jer sam znao da misli da to neću uraditi. A ako je htela da te uhvati tako što bi mene navukla, morao sam malo da joj pokvarim plan. Vratio sam se na brod i odleteo na Siciliju. Iz predostrožnosti mi se pridružila jedna radnica na Titanu koja je najviše ličila na tebe. Obučena u tvoju odeću, otišla je sa mnom kući, a zatim smo odleteli za Napulj. Sastanak sa Emiliom bio je isplaniran mnogo nedelja ranije, imamo mnogo zajedničkih interesa.

182

– Sačekaj – rekla sam. – Bio si sa sestrom drugog dona? To tako može? Masimo se nasmejao i otpio je gutljaj čaja. – A zašto da ne? Osim toga, tada mi se činilo da je to sjajna zamisao. Moguće spajanje dve ogromne porodice garantovalo bi dugoročni mir i monopol u većem delu Italije. Vidiš, Laura, ti loše procenjuješ mafiju. Mi smo kompanija, korporacija i kao i u svakom biznisu, takođe imamo fuzije i preuzimanja. Jedina razlika je u tome što je malo brutalnije nego u običnom preduzeću. Bio sam solidno pripremljen za biznis koji sam morao svojevremeno da preuzmem. Naučen sam diplomatskim rešenjima i koristim nasilje samo u krajnjem slučaju. Zbog toga je moja porodica jedna od najjačih i najbogatijih među italijanskim mafijama na celom svetu. – Na svetu? – zbunjeno sam pitala. – Tako je, poslujem u Rusiji, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama, bilo bi lakše reći gde ne poslujem. – Radost i ponos zbog postignuća njegove porodice bili su gotovo opipljivi. – Dobro, vratimo se onome što se dogodilo u Napulju... – pritiskala sam ga. – Ana je znala za moj sastanak s njenim bratom, i sama me je još na proleće terala njemu. Nisam mogao da odbijem samo zato što više nismo bili zajedno, a to bi i oklevetalo Emilija, što nisam mogao sebi da dozvolim. Došao sam na ugovoreno mesto, kao i uvek, pratio me je Mario, moj savetnik, i nekoliko ljudi koji su ostali u automobilima. Razgovori se nisu odvijali onako kako sam želeo, osim toga, osećao sam da postoji nešto o čemu mi ne govori. Kada smo zaključili da je dogovor nemoguć, napustili smo zgradu. Emilio je izašao za mnom i izgovorio bujicu pretnji, vikao je kako sam se poneo prema njegovoj sestri, da sam je uvredio i naredio joj da ukloni nerođeno dete. Kasnije je izgovorena reč koju svi mrzimo, jer svako ko ima bar malo mozga zna da to ne vodi ničemu dobrom: vendeta iliti krvava osveta. – Šta?! – vrisnula sam namršteno kao da mi je njegova priča zadavala bol. – Ali tako je samo u filmovima?! 183

– Nažalost ne, tako je i u sicilijanskoj mafiji. Ako ubiješ ili izdaš člana porodice, onda te čitava organizacija lovi. Znao sam da objašnjenja i dalji razgovor nemaju smisla. Da nije bilo mesta gde smo bili i tog vremena, verovatno bi se to odmah odigralo, ali ni on nije bio tako glup i želeo je da to obavi najbrže moguće. Kada smo išli sa sastanka do aerodroma, put su blokirala dva rendž rovera, iz kojih su izašli njegovi ljudi, kao i sam Emilio. Nastala je pucnjava u kojoj je on poginuo, mislim da je od mog metka. Pojavili su se karabinijeri, a Mario i ja smo morali da se sakrijemo na sigurno mesto i da sačekamo. Automobili koji su ostali na mestu događaja bili su registrovani na jednu od mojih firmi. Stoga su novinari, imajući samo lakonske informacije od policije, ubili mene, a ne Emilija. Glasno sam disala buljeći u njega i imala sam utisak da gledam žestok gangsterski film. Nisam znala da li se moje slabo srce i ja uklapamo u ovaj svet, ali u jedno sam bila sigurna – bila sam ludo zaljubljena u čoveka koji je sedeo preda mnom. – I da ti nešto bude jasno, Laura – nije bilo nikakve trudnoće, vrlo sam pažljiv u vezi s tim. Kad je izgovorio ove reči, sledila sam se. Potpuno sam zaboravila na ono što mi je rekao Domeniko na dan mog odlaska sa Sicilije. – Imaš li uređaj za praćenje ispod kože? – upitala sam najsmirenije što sam umela. Masimo se namestio u fotelji, a njegovo lice je promenilo izraz kao da je znao na šta ciljam. – Imam – rekao je kratko grizući usnu. – Možeš li da mi ga pokažeš? Masimo je skinuo gornji deo trenerke koju je imao na sebi i prišao mi je. Ispružio je levu ruku, a desnom je uhvatio moju i navodio do male cevi ispod kože. Povukla sam je kao da me je pekla, a onda sam dodirnula isto mesto na mom telu. – Laura, pre nego što počneš da histerišeš – počeo je, oblačeći duks. – One noći sam... Nisam mu dala da završi.

184

– Ubiću te, Masimo, ozbiljno – prosiktala sam kroz zube. – Kako si mogao da me slažeš za tako nešto? – Gledala sam ga, čekajući da kaže nešto pametno, a kroz glavu su mi prolazile misli šta će biti ako... – Izvini. Tada sam mislio da će dete biti najlakši način da te zadržim. Znala sam da je iskren, ali obično su žene na taj način hvatale bogate momke, a ne obrnuto. Ustala sam, zgrabila torbicu i krenula prema vratima, a Crni je skočio za mnom, ali mahnula sam rukom da sedne i izašla sam. Liftom sam se spustila do garaže, pokušavajući da se smirim. Ušla sam u svoj auto i krenula prema tržnom centru u blizini moje kuće. Našla sam apoteku, kupila sam test i vratila se. Kad sam ušla, Crni je sedeo u potpuno istom položaju u kojem sam ga i ostavila. Sve sam stavila na stočić i progovorila odlučnim glasom: – Umešao si mi se u život tako što si me oteo, tražio si godinu dana ucenjujući me smrću mojih najmilijih, ali to ti nije bilo dovoljno. Morao si da pokušaš da sjebeš sve do kraja tako što si sam-samcit odlučio da postanemo roditelji. Dakle, don Masimo, ja ću ti sada reći kako će biti – rekla sam povišenim tonom. – Ako se za trenutak ispostavi da sam trudna, otići ćeš odavde, a ja nikad neću biti tvoja. Na ove reči je Crni ustao i glasno udahnuo. – Još nisam završila – rekla sam, odlazeći od njega ka prozoru. – Viđaćeš se s detetom, ali ne sa mnom, a ono nikada neće preuzeti vlast posle tebe, niti će živeti na Siciliji, je li to jasno? Rodiću ga i odgajati sama, iako mi se to ne sviđa jer sam navikla na to da se porodica sastoji od najmanje troje ljudi. Ali neću dozvoliti da tvoji hirovi unište život bića koje se neće samo probijati kroz ovaj svet. Razumeš? – A šta ako nisi? – Crni se približio i stao nasuprot meni. – Tada te čeka duga pokora – rekla sam, okrećući se. Na putu do kupatila uzela sam test sa staklene ploče i polako zatvorila vrata toaleta. Učinila sam onako kako je pisalo u uputstvu i stavila sam plastični indikator na umivaonik. Sedela sam na podu, naslonjena na zid, iako je odavno prošlo vreme potrebno da se pokaže rezultat. Srce mi je

185

udaralo tako da sam ga gotovo mogla videti kroz kožu, a krv mi je pulsirala u slepoočnicama. Bila sam uplašena i želela sam da povratim. – Laura. – Masimo je pokucao na vrata. – Sve je okej? – Sačekaj – povikala sam, ustajuči i gledajući u umivaonik. – Isuse... – prošaptala sam.

186

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Kad sam izašla, Crni je sedeo na krevetu sa izrazom lica koji nikad nisam videla. Na licu su mu se videli zabrinutost, strah, nemir i pre svega napetost. Skočio je kad me je video. Stala sam ispred njega i izvukla ruku s testom. Bio je negativan. Bacila sam ga na pod i krenula prema kuhinji. Iz frižidera sam izvukla flašu vina, natočila sebi čašu i sve iskapila. Čak sam se naježila. Okrenula sam glavu i pogledala Masima, koji je bio naslonjen na zid. – Nikad to više ne radi. Ako odlučimo da postanemo roditelji, biće tako, ali zajedničkim dogovorom ili slučajno ili glupošću s obe strane. Razumeš? Prišao je i čvrsto priljubio lice uz moju kosu. – Izvini, mala – šapnuo je. – Ali ozbiljno, žao mi je, imali bismo divno dete. Udaljio se od mene sa osmehom, kao da je znao da ću ga udariti. Uhvatio me je za ruke kojima sam mahala i nastavio je da me zadirkuje. – Kada bi to bio dečak sa tvojim karakterom, sa trideset godina bi postao capo di tutti capi, a to čak ni meni nije uspelo. Stala sam ispred njega i spustila ruke. – Opet ti curi krv – rekla sam, otkopčavajući mu već natopljeni duks. – Idemo kod lekara i ovaj glupi razgovor smatram završenim, naš sin neće biti u mafiji. Pritisnuo je svoje golo telo uz mene, ne obraćajući nimalo pažnje na to što će me zamazati krvlju. Sa osmehom me je gledao u oči i nežno ljubio. – Pa – rekao je, zastajući sa poljupcima – imaćemo sina? – Oh, prestani, ovo su samo situacijske digresije. Oblači se, idemo u kliniku.

187

Ponovo sam mu pregledala rane i otišla do garderobera. Bacila sam sa sebe krvavu odeću. Uvukla sam se u svetle pocepane farmerke, belu majicu i omiljene patike kreatorke Izabel Maran. Kad sam završila s oblačenjem, Crni je ušao u prostoriju i otvorio jedan od četiri ogromna ormara. Sa znatiželjom sam otkrila da je ceo bio prepun njegovih stvari. – Kad si stigao da se raspakuješ? – Juče je bilo dosta vremena u toku dana i noći, a i ne misliš valjda da sam to sâm uradio. Nikad nisam videla da se ponaša ovako, izgledao je kao normalan mlad, dobro obučen momak. Obukao je tamnoplave pocepane farmerke i crni duks, i uz to sportske mokasine. Izgledao je strava. Iz kofera u ormaru izvukao je kutijicu. – Nešto si zaboravila – rekao je dok mi je na ruci zakopčavao sat koji mi je poklonio pre izvesnog vremena kada smo išli na aerodrom. – Da li je i to uređaj za praćenje? – rekla sam sa smehom. – Ne, Laura, to je sat, dovoljan je jedan i ne vraćajmo se na to. – Završio je i uputio mi upozoravajući pogled. – Idemo, jer će ti se uskoro opet otvoriti rane – naredila sam uzimajući ključeve BMW-a. – Pila si, tako da nećeš voziti – rekao je, ostavljajući ih na sto. – Dobro, ali ti možeš, osim ako ne umeš da voziš auto? Masimo je stajao s lukavim osmehom i gledao me podignutih obrva. – Pre izvesnog vremena trkao sam se na relijima, veruj mi, umem da rukujem menjačem. Ali nećemo ići tvojim autom jer ne volim da vozim autobuse. – Onda ću pozvati taksi. Izvadila sam telefon iz torbice i ukucala broj, a Crni ga je polako uzeo iz moje ruke i pritisnuo crvenu slušalicu. Prišao je ormaru pored vrata i otvorio poslednju fioku. Izvukao je dve koverte iz nje. – Nisi zavirila ovde, zar ne? – upitao je ironično otvarajući prvu. – Imamo i druga prevozna sredstva koja su u garaži i koja mi više odgovaraju. Dođi. 188

Spustili smo se do podzemnog sprata, Masimo je pritisnuo dugme na daljinskom koji je držao u ruci. Na jednom parking-mestu zasvetleli su migavci. Prešli smo deo i pred očima mi se ukazao crni ferari italija. Zastala sam i u neverici gledala u tablice divnog sportskog automobila. – Koji još pripada tebi? – upitala sam, gledajući ga kako ulazi unutra. – Koji god ti odabereš, mala, upadaj. Auto je unutra pomalo podsećao na svemirski brod: obojena dugmad i točkići, volan utisnut nadole. Nema smisla. Kako se to može voziti bez čitanja uputstva za rukovanje? – Razmetljivije nije moglo biti? Crni je pritisnuo dugme sa natpisom start i auto je zaurlao. – Jeste, ali pagani zonda bi previše upadao u oči. Pored toga, stanje poljskih puteva nije dovoljno zadovoljavajuće, suspenzija mu ne bi izdržala. – Zabavljeno je podigao obrve i nagazio gas. Izašli smo iz garaže. Posle prvih par metara sam shvatila da je tačno znao šta radi sedeći za volanom. Prošli smo nekoliko narednih raskrsnica, a ja sam ga navodila na put do privatne bolnice u Vilanovu. Izabrala sam ovo mesto jer je tamo radilo nekoliko lekara koje sam poznavala. Upoznala sam ih na jednoj od medicinskih konferencija koje sam organizovala, i dobro smo se slagali. Generalno su voleli da se zabavljaju, da dobro jedu i piju skupa pića, a pored toga su cenili moju diskreciju. Nazvala sam jednog od njih koji je bio hirurg i stavila mu do znanja da mi treba usluga. Na prijemnom odeljenju bolnice su sedele mlade žene, prišla sam jednoj, predstavila se i zatražila da nas upute na odeljenje doktora Omea. Gotovo su me potpuno ignorisale, zagledane u zgodnog Italijana koji je bio sa mnom. Ovo je prvi put da vidim da žene tako reaguju na njega. U njegovoj zemlji tamni ten i crne oči nisu bili ništa posebno, ali ovde se to smatralo vrlo traženom uvoznom robom. Stoga sam ponovila svoj zahtev, a postiđena mlada žena nam je dala broj sprata i kancelarije. – Doktor vas očekuje – promrmljala je, pokušavajući da se fokusira. Dok smo se vozili liftom, Masimo mi je usnama dodirnuo uho.

189

– Volim kad govoriš poljski – prošaptao je. – Samo me nervira što ništa ne razumem. Ali to je dobro jer će naš sin govoriti tri jezika. Nisam stigla ponovo da odgovorim jer su se vrata lifta otvorila i izašli smo na hodnik. Doktor Ome je bio srednjih godina i ne naročito lep, što je očigledno obradovalo Crnog. – Laura, dobro došla. – Pružio mi je ruku. – Kako si? Pozdravila sam ga i predstavila ga Masimu, naznačavajući da ćemo govoriti na engleskom. – Ovo je moj... – Verenik. – Crni je završio umesto mene. – Masimo Toričeli, hvala što ste nas primili. – Pavel Ome, drago mi je i molim te da mi ne persiraš. Šta vas dovodi kod mene? Toričeli, ponavljala sam u sebi jer nakon ovih nekoliko nedelja nisam imala pojma kako se preziva. Crni se svukao do pojasa, a Pavel je ostao bez reči. – Bio sam u lovu – rekao je, videvši njegovu reakciju. – Malo više kjantija i takve su posledice – rekao je zabavljeno. – Savršeno te razumem, jednom smo posle žurke odlučili da uhvatimo – i to bukvalno – voz u pokretu. Dok je pričao tu priču, doktor Ome je dao anesteziju i zašio rane, napisao recept sa mašću, antibiotikom i naredio „bez grubih dodira“. Napustili smo kliniku i ušli u auto. – Ručak? – upitao je, odmičući mi pramen kose iza uha. – Ne mogu da se naviknem na ovu boju. Mnogo mi se sviđa i ide uz tebe, ali tako nisi... – zamislio se na trenutak – moja. – Zasad mi se sviđa, osim toga, to je samo kosa, promeniću je za neko vreme. Idemo, znam odličan italijanski restoran. Masimo se nasmešio i ukucao adresu u navigaciju. – Italijanska hrana se jede u Italiji. A ovde valjda poljska, koliko ja znam. Veži se. 190

Proleteli smo kroz naredne ulice, a meni je bilo drago što je njegov auto imao skoro potpuno crna stakla, jer kad bi ga videli, ljudi su se zaustavljali i pokušavali da zavire unutra. Ovaj auto je bio baš poput Masima: komplikovan, opasan, težak za upravljanje i ludo senzualan. Zaustavili smo se u centru kod jednog od najboljih restorana u gradu. Unutra nas je dočekao menadžer. Crni mu je diskretno nešto rekao i čovek je nestao nakon što nam je pokazao sto. Posle nekog vremena u sali se pojavio elegantan stariji čovek skroz obrijane glave. Nosio je sivo odelo sa ljubičastom postavom, videlo se da je bilo šiveno po meri, raskopčanu tamnu košulju i zapanjujuće cipele. – Masimo, prijatelju! – uzviknuo je i snažno zagrlio Crnog, koji je jedva stigao da ustane. Bez grubih dodira, bez grubih dodira, ponavljala sam u sebi. – Kako je dobro videti te konačno u mojoj zemlji. Muškarci su razmenili ljubaznosti, setivši se mog postojanja nakon dužeg vremena. – Karlo, upoznaj Lauru, moju verenicu. Čovek mi je poljubio u ruku i dodao: – Karol, drago mi je, ali me možeš zvati Karlo. Bila sam malo iznenađena što Masimo poznaje vlasnika restorana u centru Varšave, iako nikad nije bio tu. – Verovatno vas moje pitanje neće iznenaditi, ali kako se poznajete? Karlo je upitno pogledao Masima, a ovaj je odgovorio, gledajući me hladnim pogledom. – Sa posla. Poslujemo zajedno. Karlovi ljudi su te pokupili sa aerodroma i čuvali te dok sam ja bio odsutan. – Jeste li već naručili nešto za jelo? Ako niste, dozvolite mi da ja izaberem za vas – rekao je domaćin, koji je sedeo s nama za stolom. Posle još nekoliko jela i flaša vina, osećala sam se sito i sve nepotrebnije, jer su njihovi razgovori krenuli u poslovnom pravcu. Iz onoga što su pričali, zaključila sam da je Karol bio polu-Poljak i polu191

Rus. Ulagao je u gastronomiju i imao moćnu logističku kompaniju koja se bavi međunarodnim transportom. Zvuk Karlovog telefona prekinuo je izuzetno dosadan razgovor. Vlasnik se izvinio i izašao na trenutak. Masimo je usredsredio pogled na mene i pružio ruku, uhvativši me za dlan. – Znam da ti je dosadno, ali nažalost, to će biti deo tvog života. Na nekim sastancima ćeš morati da učestvuješ, a na nekima ne. Moram da razgovaram s Karlom o nekoliko stvari. – Spustio je glas i lagano se nagnuo ka meni. – A onda ćemo se vratiti kući kako bih te jebao na svakom spratu u svaki deo tvog tela – rekao je ozbiljno, lagano škiljeći. Od ovih reči mi je postalo vruće. Obožavala sam grubi seks i njegova pretnja je bila obećanje vredno čekanja. Izvukla sam ruku iz njegove i otpila gutljaj iz čaše, naslanjajući se na stolicu. – Razmisliću. – Laura, ja ti ne tražim dozvolu, već te obaveštavam šta nameravam da uradim. Po njegovom pogledu sam znala da se ne šali, ali to je spadalo u igre koje sam obožavala u njegovom izvođenju. Sedeo je smiren i staložen, a unutra je skoro ključao. Znala sam da što je ljući, to će seks biti bolji. – Mislim da ne želim danas – najavila sam i prezirno slegnula ramenima. Pogled Crnog zaplamteo je od besa toliko intenzivno da sam osetila kako me peče. Nije se oglasio, samo se ironično nasmešio, kao da me je ćutke pitao jesam li sigurna u to. Zgusnutu atmosferu razblažio je glas Karla, koji je prišao stolu. – Masimo, sećaš se Monike? – Naravno, kao da bih mogao zaboraviti tvoju predivnu suprugu. Crni je prišao ženi i poljubio je dva puta, a zatim pokazao rukom na mene. – Monika, upoznaj Lauru, moju verenicu. Pružila mi je ruku i čvrsto je stisnula. 192

– Zdravo, lepo je napokon videti ženu sa Masimom, a ne stalno Marija. Shvatam da je to njegov savetnik ili kao što oni više vole – consigliere, ali njemu ne mogu reći da ima lepe cipele. Uprkos razlici u godinama između nas, posle ovih reči sam znala da ćemo se slagati. Monika je bila visoka brineta nežnih crta lica. Bilo je teško reći koliko ima godina jer se nije moglo sakriti da ima ili vanzemaljske gene ili odličnog lekara. – Drago mi je, ja sam Laura. Uzela si mi reči iz usta o cipelama, ovo je iz poslednje Živanšijeve kolekcije, koliko mi se čini – rekla sam, pokazujući na njene čizme. Monika se s razumevanjem nasmešila. – Vidim da imamo nešto zajedničko. Ne znam koliko si zainteresovana za njihov razgovor, ali predlažem ti ekspediciju sa mnom do šanka. Garantujem snagu atrakcije u obliku procenata. Zasmejala se, otkrivajući red lepih belih zuba i pokazala na mesto u drugom kraju sale. – Sat vremena čekam spas, hvala – rekla sam dok sam ustajala. Masimo nije razumeo ni reč onoga što smo rekle, jer mu je poljski jezik, hvala bogu, još uvek bio stran. Pogledao me je kad sam odgurnula stolicu. – Ideš negde? – Da, da porazgovaram s Monikom o nečemu važnijem od zarađivanja novca, na primer o cipelama – rekla sam plazeći mu se. – Onda se zabavite jer ćemo uskoro završiti. Ako se sećaš, kasnije moramo da obavimo nekoliko stvari. Iznenađeno sam stajala zagledana u njega. Stvari? Odjednom su mu oči postale potpuno crne, kao da su mu ženice preplavile dužicu. A, te stvari, pomislila sam. – Kao što rekoh, don Masimo, razmisliću o tome. Kada sam pokušala da se udaljim od stola, zgrabio me je za zglob i energično ustao sa svog mesta, privukao me je ka sebi i naslanjajući na

193

zid, poljubio me je snažno i duboko. Ponašao se kao da u blizini nije bilo ljudi, ili bar kao da mu njihovo prisustvo nije smetalo. – Razmišljaj brže, mala – rekao je, odvajajući usta od mene, a onda i celo svoje telo. Još trenutak sam stajala naslonjena na zid i merkala ga pogledom. Kad su ljudi bili oko nas, postajao je potpuno druga osoba, kao da je stavljao masku za njih, a kraj mene bi je se otarasio. Crni je seo na stolicu i nastavio razgovor sa Karlom, a ja sam krenula za Monikom prema šanku. Iako se služila isključivo poljska hrana, restoran nije bio tipična koliba sa folklornim elementima. Smešten u staroj stambenoj kući, zauzimao je gotovo celo prizemlje. Visoki plafoni i široki stubovi koji podupiru plafon davali su prostoriji specifičnu predratnu atmosferu. Na sredini sobe stajao je crni klavir na kojem je neprestano svirao star, vrlo elegantan čovek. Sve je bilo belo osim instrumenta: stolnjaci, zidovi, šank, koji su činili kompaktnu celinu. – Long ajlend – reče Monika dok je sedala na barsku stolicu. – Hoćeš i ti to? – Ma ne, long ajlend je zlo, pogotovo što je juče bila teška noć. Čašu proseka, molim. Dugo su nam glavna tema bile njene sjajne čizme i moje patike. Pričala mi je o ovogodišnjoj Nedelji mode u Njujorku, o podršci koju pruža mladim poljskim dizajnerima i koliko je teško obući se u ovoj zemlji. Ali bilo je očigledno da to nije bio razlog što me je odvukla od Crnog. – Dakle, ti stvarno postojiš – rekla je iznenada promenivši temu i zureći u mene u neverici. Na trenutak sam se pitala o čemu se radi, dok se nisam setila svojih portreta na imanju Crnog. – Čak je i meni teško da poverujem, ali izgleda da je tako. Jedina razlika je u tome što već nekoliko dana imam svetlu kosu.

194

– Kada te je pronašao? I gde, pre svega? Reci nam nešto, Karol i ja umiremo od znatiželje, dobro, možda on malo manje, ali ja hoću da puknem. Trebalo mi je vremena da ukratko ispričam celu našu priču, izostavljajući nepotrebne detalje. Nisam znala koliko mogu da poverim ženi koju sam tek upoznala. Iako sam imala utisak kao da je znam godinama, odlučila sam da budem oprezna kada iznosim svoje misli. – Pred tobom je težak zadatak, Laura. Biti žena takvog muškarca ogroman je izazov – upozorila me je gledajući u čašu koju je okretala u ruci. – Znam čime se bavi tvoj, kao i moj muškarac, stoga upamti – što manje znaš, to bolje spavaš. – Primetila sam da pitanja nisu preporučljiva – mrko sam prošaptala. – Ne zapitkuj, kad bude hteo, on će ti reći sam, a ako ne kaže, to znači da te se ne tiče. I ono što je veoma važno: nikada ne dovodi u pitanje njegove odluke o bezbednosti. – Okrenula se ka meni i uputila mi je pogled. – Upamti, on sve to radi samo kako bi te zaštitio. Ja jednom nisam poslušala – rekla je, podižući rukave bele košulje. – I zato sam bila kidnapovana. Pogledala sam joj zglobove, na kojima su bila dva jedva vidljiva ožiljka. – To je bila žica. Karol me je pronašao za manje od dvadeset četiri sata i više nikad nisam htela da se prepirem s njim o zaštiti ili preteranoj zaštiti. Masimo će biti još gori jer te traži već dugi niz godina i snažno veruje u značenje svoje vizije. Tretiraće te kao najdragocenije blago koje, po njemu, svi žele da poseduju. Zato budi strpljiva, mislim da on to zaslužuje. Sedela sam i pokušavala da svarim njene reči. Van zaštićenog života sa Masimom, sustizali su me sve jači podsticaji koji su me činili svesnom da ovo nije san, a sigurno ne bajka. Iz gomile misli me je iščupao glas Crnog. – Drage dame, nama je već vreme, imamo hitne stvari koje treba obaviti. Monika, jako mi je bilo drago što te vidim ponovo i nadam se da ćete nas uskoro ti i Karlo posetiti na Siciliji.

195

Pozdravili smo se i krenuli prema izlazu. Pre nego što sam otišla, Monika me je zgrabila za ruku i prošaptala: – Zapamti šta sam ti rekla. Njen ozbiljni ton me je prepao. Zašto bi me neko kidnapovao? I da, zašto bi nju neko kidnapovao? – Mala, upadaj – rekao je Masimo, otvarajući mi vrata automobila. Protresla sam glavom, pokušavajući da odgurnem glupe misli i učinila sam ono što je tražio. – Vozićeš? Pio si! Crni se okrenuo na sedištu i pomilovalo me palcem po obrazu. – Ti si pila, ja sam pijuckao jednu času celo poslepodne. Veži se, malo mi se žuri kući – rekao je dok je povlačio kopču. Crni ferari je jurio kroz Varšavu, a ja sam se pitala šta planira. Kroz glavu su mi prolazili razni scenariji, koji su mi samo pojačavali radoznalost i uzbuđenje. Ušli smo u garažu, a tokom puta nismo razmenili ni reč. Osećala sam se isto kao kad je kupovao sa mnom u Taormini. S tom razlikom što sam sada dobro znala da me ne ignoriše i da je samo skoncentrisan. Kada smo izašli iz automobila, prišao nam je čovek iz obezbeđenja. – Gospođice Laura, stigla vam je pošiljka. Stoji na recepciji zgrade u prizemlju. Iznenađeno sam pogledala Crnog, koji je upitno škiljio ka meni. – To nije od mene – rekao je, podižući ruke u gestu odbrane. – Sve tvoje stvari sa Sicilije isporučene su ovde s tobom. Liftom smo otišli do hola i ugledali more belih lala. – Laura Bjel – rekla sam, prilazeći recepcioneru. – Trebalo bi da postoji neka pošiljka za mene. – Tačno, sve cveće koje vidite je za vas. Da li vam je potrebna pomoć da ih prenesemo gore? Otvorenih usta sam se osvrtala po hodniku. Bilo je na stotine lala. Prišla sam jednom buketu i uzela cedulju zaglavljenu među cvećem.

196

„Da li on zna koje cveće voliš?“, video se natpis na maloj kartici. Prišla sam sledećem i otvorila cedulju: „Zna li on koliko zaslađuješ čaj?“ Uzela sam narednu: „Da li on zna tvoje strasti?“ Užasnuto sam otvarala naredne ceduljice, uzimala ih i trpala u džep od farmerki. Crni je stajao prekrštenih ruku na grudima i posmatrao šta radim dok nisam izvadila sve ceduljice. – Znate šta? – obratila sam se recepcioneru. – Vratite to ili bacite, ili možda imate devojku, sigurno će se obradovati – rekla sam i pritisnula dugme za lift. Masimo je stao pored mene i bez reči ušao u lift. Prišla sam vratima i izvukla iz njih kovertu. Ušla sam unutra i sela na kauč, okrećući beli papir među prstima. U tom trenutku sam podigla pogled ka Masimu, koji je stajao na vratima. Njegove oči su plamtele od mržnje i vilica se ritmično zatezala. Prestravljena ovim prizorom, krenula sam ka njemu. – Vređa me – prosiktao je kroz stegnute zube dok sam stajala nasuprot. – Smiri se, to je samo cveće. – Samo cveće, da, a šta je u koverti? – Ne znam, i iskreno, boli me dupe! – vrisnula sam iznervirano i bacila sam papir u kamin. Uzela sam daljinski i upalila sam plamen, koji nas je za nekoliko sekundi oslobodio problema. – Da li ti je bolje, don Masimo? – Buljila sam u njega, ali nije reagovao. – Jebote, Masimo, nikad se nisi borio za ženu? On ima pravo da se trudi ako tako oseća, a ja imam pravo da donesem odluku. – Malo sam spustila ton i obuhvatila rukama njegovo besno lice. – Već sam odlučila, ovde sam kraj tebe. Sve i da mi sad orkestar zasvira serenadu ispod prozora, a on zapeva, ništa se neće promeniti. Za mene je on mrtav, baš kao i čovek koji je umro od tvoje ruke na prilazu. Masimo je stajao, zabijajući ledeni pogled u mene. Znala sam da to što govorim ne dopire do njega. Zabacio je glavu u stranu i oslobodio se mojih ruku, posle čega je besan krenuo ka spavaćoj sobi. Čula sam kako vadi nešto iz ormara i vraća se. Prošao je pored mene dok je punio pištolj koji je držao u ruci. 197

– Ubiću ga – prosiktao je i izvukao telefon iz džepa. Prestravljena njegovom odlukom, stajala sam zureći u njega. Nisam imala pojma šta da radim kako bih ga zaustavila.

198

PETNAESTO POGLAVLJE

Mirno sam izvukla telefon iz njegove ruke i stavila ga na ormarić pored vrata. Okrenula sam ključ u bravi i razmetljivo ga sakrila u gaćice, ne skidajući pogled sa lica Crnog. Razjaren, zgrabio me je za vrat i nabio uza zid. Oči su mu plamtele od požude i mržnje. Uprkos sili koju je upotrebio na meni, nisam ga se plašila jer sam znala, ili sam se bar nadala, da me neće povrediti. Stajala sam mirno, spuštenih ruku, i zagrizla donju usnu provokativno ga gledajući u oči. – Daj mi ključ, Laura. – Uzmi ako želiš – rekla sam, otkopčavajući dugme na pantalonama. Masimo mi je brutalno zavukao ruku u gaćice dok je drugu i dalje držao na mom vratu. Bes je zamenila požuda kad sam zastenjala osetivši njegove prste na sebi. – Mislim da je dublje – obavestila sam ga, zatvarajući oči. Nije bio u stanju da ignoriše ovaj poziv. – Mala, ako želiš da se igraš na ovaj način, moraš biti svesna da neću biti nežan – upozorio je, milujući mi klitoris. – Sav bes će biti usredsređen na tebe i bojim se da ti se možda neće svideti način na koji ću se ophoditi prema tebi, zato me pusti da izađem. Otvorila sam oči i pogledala ga. – Pojebi me, don Masimo... Molim te. Masimo mi je jače stegnuo vrat i prišao mi, upućujući mi ledeni pogled. – Ponašaću se prema tebi kao prema kurvi, razumeš, Laura? Pa čak i ako se predomisliš u toku procesa, neću odstupiti. Uzbuđivalo me je to što je pričao, palio me je strah, kao i svest da čovekov život zavisi od toga koliko se dobro pokažem. Osećala sam unutrašnju prinudu i od toga sam gorela i želela ga sve više i više. A 199

pomisao na to kako bi mogao biti brutalan i bezobziran prema meni oduzimala mi je dah. – Onda to uradi – rekla sam, pritisnuvši njegove usne uz moje. Crni se odmaknuo od mene, povukao me preko dnevne sobe i bacio na kauč. Uradio je to lako kao da sam krpena lutka. Pritisnuo je dugme na daljinskom upravljaču i velike roletne su prekrile sve prozore. Prišao je vratima i ugasio svetlo, i u celom stanu je bilo mračno iako je bilo rano veče. Nisam znala gde je, jer su mi se oči veoma sporo navikavale na mrak. Odjednom sam osetila kako me hvata za vrat i stavlja mi palac u usta, rastežući ih. – Sisaj – rekao je, zamenjujući ga svojim nabreklim penisom. – Ako želiš da odslužiš kaznu za svog dečkića, izvoli. Uhvatio me za glavu i počeo snažno da nabija svoju muškost u moja usta, ne dozvoljavajući mi da dođem do daha. Činio je to sve jače i brže, sve dok nisam počela da se gušim. Izvukao ga je polako, puštajući me da uzmem vazduh i gurnuo ga nazad; radio je to sporije, ali ga je gurao mnogo dublje. – Otvori šire usta, želim da ga gurnem celog – rekao je, naslanjajući moju glavu na naslon za glavu kauča i klečeći na njemu ispred mene. Uhvatila sam ga za golu zadnjicu i privukla bliže. Osetila sam kako mu se penis zavalio uz moje grlo, klizeći niz njega. Zastenjala sam od oduševljenja, osetivši njegov ukus u ustima. Nisam mogla više da izdržim a da ga ne dodirnem. Nežno sam ga odgurnula u stranu i uhvatila rukom njegove teške testise. Igrala sam se njima, uzimajući penis duboko u usta. Masimo se naslonio obema rukama na naslon za glavu iza mene i glasno disao. Znala sam da od sinoć nije bio zadovoljen i da mi, ako se potrudim, neće trebati mnogo vremena da ga dovedem do orgazma. Sisala sam ga sve jače i brže. Crni me je uhvatio za kosu i zabio mi je glavu u jastuk, gurajući moju glavu dalje od sebe. – Ne misliš valjda da ću te tako lako pustiti? Lezi i ne mrdaj. Nisam ga poslušala i podigla sam glavu s jastuka, pokušavajući ponovo da ga obuhvatim usnama. Besni Masimo me je uhvatio za vrat i

200

nabio me u ugao. Posle nekog vremena okrenuo me je na stomak i ovog puta, držeći me za vrat, povukao je pantalone zajedno sa gaćicama. – Želiš li da vidiš koliko možeš da izdržiš, Laura? Sad ćemo se uveriti koliko voliš bol. Ove reči su me uplašile, počela sam da se otimam, ali on je nesumnjivo bio jači od mene. Obavio je ruke oko mog tela i podigao me je tako da sam se oslonila na kolena ležeći stomakom na jastucima. Kad sam izbacila zadnjicu, osetila sam kako je njegova ruka snažno udara. Iz mog grla se razleglo stenjanje, ali Crni ipak nije prestajao. Držeći me jednom rukom za kosu, snažno mi je pritiskao lice u jastuk kako bi prigušio vriske i udarao opet. Nežno i polako mi je uvukao u pičkicu srednji prst i zadovoljno zarežao. – Vidim da ti se dopada ovo što radim – rekao je, ližući ga. – Obožavam tvoj miris, Laura, dobro je što nisi stigla da se istuširaš – oglasio se i gurnuo ga je ponovo. Na ove reči sam pokušala da ustanem s kauča, ali me je prikovao laktom ruke koja je bila čvrsto upletena u mojoj kosi. Bilo me je stid i bilo mi je nelagodno, nisam želela da to teče dalje. – Masimo, pusti me odmah, čuješ li? – Kad nije odgovorio, ponovo sam povikala. – Jebote, don Masimo! To je samo pogoršalo situaciju. Dok mu se srednji prst ritmično pomerao u meni, polako je ugurao palac u moj zadnji ulaz. – Tvoj čmarić je tako tesan da ne mogu da ga dočekam – šapnuo je, okrećući mi glavu u stranu. Kad su njegovi prsti počeli ludi nalet u meni, odustala sam. Nisam imala želje niti snage da se borim s njim, naročito zato što mi je bilo divno. Crni je osetio da sam prestala da se opirem i pustio mi je kosu. Prebacio je jastuk na kome sam ležala tako da je sada bio iza mene. Osetila sam kako se njegove grudi oslanjaju na moja leđa, a istureni kurac me udara po butinama. Ne zaustavljajući pokret ruke, grizao me je i ljubio moj vrat. – Ući ću u tebe za trenutak, Laura, opusti se.

201

Nisam mogla to da dočekam, te sam poslušno raširila noge. Bila sam toliko napaljena da bih se nabila na njega i da to nije učinio. Masimo me je opet uhvatio za kosu kao da je očekivao da ću za trenutak pokušati da pobegnem. – Izgleda da nisi razumela, mala – rekao je i polako upao u moju guzu. Ukočila sam se i prestala sam da dišem, a on je gurnuo malo jače. – Opusti se, dušo, ne želim da te povredim. Uprkos svoj brutalnosti kojom je ova situacija odisala, u njegovom glasu je bilo zabrinutosti i on se trudio da bude što nežniji. Verovala sam mu, znala sam da želi da mi pruži zadovoljstvo, a ne bol. Ponovo sam počela da dišem, a njegovi prsti su otišli do mog klitorisa i nežno ga masirali. – Vrlo dobro, dušo, a sad se jako naguzi za mene – prošaptao je, a ja sam osetila da je već ceo unutra. Polako ga je izvlačio iz mene i vraćao nazad, ne prekidajući kretanje prstiju, čiji me je pritisak izluđivao. Nakon nekog vremena ubrzao je i gurnuo slobodne prste u moju pičkicu. Bio je prisutan na svim mestima mog tela. Izvijala sam se ispod njega i glasno vrištala. Kada sam osetila da sam na ivici, prosiktala sam: – Jače! Crni je izvršio moju naredbu tako što me je jebao takvom snagom da su orgazmi dolazili jedan za drugim. Stisnula sam zube ne mogavši da obuzdam talas zadovoljstva, a zvuk njegovih bokova koji su udarali u moju zadnjicu bio je poput aplauza. Osetila sam da je u nekom trenutku počeo da eksplodira i da mu pokreti usporavaju. Telo Crnog počelo je da drhti i snažno je zastenjao nalik urliku besne životinje. Pao je na moja leđa i nije se pomerao neko vreme. Osetila sam kako mu srce galopira, a on se borio da smiri frenetično disanje. Izvukao se iz mene i pao na pod glasno dahćući. Lagano sam otišla u kupatilo da se istuširam. Masima nigde nije bilo kad sam se vratila. Prestravljena sam krenula prema vratima i uhvatila kvaku – bila su zaključana. Upalila sam svetlo i

202

videla sam da je ključ pored mojih gaćica na podu, a don Masimo umotan u peškir silazi niz stepenice. – Nisam hteo da ti smetam, pa sam iskoristio kupatilo na spratu – rekao je, odmotavši peškir sa struka i bacivši ga na stepenice. Od tog prizora opet su mi zaklecala kolena. Njegove vitke, duge noge su prelazile u lepu, oblikovanu zadnjicu. Polako je silazio ne skidajući pogled s mene. Ranjene grudi nisu izgubile svoju privlačnost, čak su dobile i novu. Bio je savršen, i sam je dobro znao kako izgleda. Prišao je i poljubio me je u čelo. – Sve je u redu, mala? Klimnula sam glavom i uhvatila ga za ruku dok sam ga uvodila u spavaću sobu. – Hoću još – rekla sam dok sam se smeštala u krevet. Masimo se nasmejao i prekrio me pokrivačem. – Nezasita si. Sviđa mi se to. Ali istina je da smo zaboravili da siđemo da kupimo kondome. – Slegnuo je ramenima. – Tako da ću ili još jednom posedovati taj slatki čmarić ili ništa od toga, jer neću da se zaustavljam dok to radim, a još uvek nije vreme za dete. Zabavljeno sam gledala u njega dok sam se smeštala pored njega. – Pa šta ćemo da radimo? – upitala sam. – A šta ljudi u Poljskoj rade nedeljom uveče? – Spavaju jer ujutru ustaju za posao – rekla sam sa osmehom. Masimo me je zagrlio i posegnuo za daljinskim od televizora. – Pa, večeras ćemo biti poput njih i leći ćemo, sutra nas čeka težak dan. Podigla sam se i zabrinuto ga pogledala. – Kako to težak? – Imam nekoliko stvari da obavim s Karlom i voleo bih da mi praviš društvo. Moramo da idemo u Ščećin. Leteli bismo, ali znam koliko to ne voliš, tako da ćemo se tamo naći s njim. Osim ako ne želiš da ostaneš, onda računaj na to da te obezbeđenje neće ostaviti samu ni korak. Na ove reči sam se setila šta mi je Monika rekla. 203

– Karlovi ljudi će me štititi? – Ne, moji, kupio sam stan naspram tvog tako da su ti najbliže moguće a da ti uopšte ne smetaju. U svakoj prostoriji su kamere zahvaljujući kojima znam šta se tu dešava u mom odsustvu, a oni mogu da te drže na oku. – Molim? Don Masimo, zar ne preteruješ? Crni se zabavljeno kotrljao po krevetu prema meni i ležeći na boku, obavio me je nogom. – Don Masimo, možda don Toričeli, ako želiš da budeš toliko zvanična? A kako je tvoja rupica? – upitao je mazeći me između guzova. – Laura, da razjasnimo: još uvek želim da ga ubijem i hoću ako mi se opet bude rugao. Razmišljala sam zureći u njega. – Tako je lako ubiti čoveka? – Nikad nije lako, ali ako postoji razlog za to, postaje mnogo lakše. – Onda me pusti da razgovaram s njim. Crni je duboko udahnuo i okrenuo se na leđa. – Masimo, volim te, tako da... – Zaustavila sam se kad sam shvatila šta sam upravo rekla. Ustao je i seo nasuprot meni, ispitivački me gledajući. Sela sam da budem u ravni s njim, zatvorila sam oči i spustila glavu. Nisam bila spremna za to priznanje iako je bilo istinito. Prstom mi je podigao bradu i rekao ozbiljnim, mirnim tonom: – Ponovi. Nervozno sam hvatala dah nekoliko sekundi, a reči su mi zapele u grlu. – Volim te, Masimo – izlanula sam u jednom dahu. – Shvatila sam to onog trenutka kad si me ostavio u Lidu, a onda kad sam mislila da si mrtav, bila sam potpuno sigurna u to. Gurala sam taj osećaj od sebe jer si bio moj mučitelj i zatvorio si me, ucenjivao, ali kad si me pustio, ja sam i dalje želela da budem uz tebe.

204

Suze su mi se skotrljale iz očiju kad sam završila. Laknulo mi je, želela sam da to zna. Crni je bez reči ustao i nestao u garderoberu. Lepo, pomislila sam, sad će da se spakuje i izađe. Sedela sam na ivici kreveta i pokrila se peškirom koji je bio na podu. Kada se vratio, imao je na sebi trenerku i nešto je stiskao u pesnici. – Nije trebalo ovako da izgleda – rekao je, kleknuvši preda mnom. – Laura, voleo bih da se udaš za mene. – I otvorio je crnu kutijicu koju je držao u ruci. Pred očima se ukazao najveći dragi kamen koji sam videla u životu. Ošamućeno sam buljila u njega, pokušavajući da uhvatim vazduh. Osećala sam kako pritisak u mom telu raste, a srce se ubrzavalo, pozlilo mi je. Crni je primetio šta se dešava i uzeo je iz noćnog ormarića tabletu, koju mi je stavio ispod jezika. – Neću ti dozvoliti da umreš dok ne kažeš da – prošaptao je sa osmehom, stavljajući mi prsten na prst. Osetila sam kako napetost napušta moje telo i svakog minuta mi je bilo bolje. Masimo nije odustajao. Klečeći preda mnom, čekao je moju odluku. – Ali ja... – započela sam, ne znajući šta želim da kažem. – Prebrzo je. Ne poznajemo se i generalno smo počeli nekako... – promrmljala sam. – Volim te, mala, uvek ću te štititi i nikada neću dozvoliti da te neko odvede od mene. Učiniću sve kako bi bila mirna i imala sve što poželiš. Ako ne budem s tobom, Laura, neću biti ni sa kim. Verovala sam u sve što je rekao, osećala sam da je svaka reč istinita, a ova romantična iskrenost ga mnogo košta. Zapravo nisam imala šta da izgubim. Tokom celog života sam radila onako kako su to drugi očekivali ili kako je bilo najispravnije. Nisam rizikovala jer sam se plašila toga šta donose promene i da li ću nekog izneveriti. Osim toga, od veridbe do venčanja dug je put. – Da – šapnula sam, kleknuvši pored njega. – Udaću se za tebe, Masimo.

205

Crni je spustio glavu i s olakšanjem izdahnuo. – Bože, šta ja to radim – gotovo sam prošaptala, naslonivši se na krevet. – Mnogo komplikujemo život, znaš? Ćutao je, a njegova pognuta glava nije ni mrdnula. – Slušaj me sada, Masimo, želim da završim ono što sam započela. Martin i njegov život nemaju nikakvog značenja za mene, ali ne želim da nepotrebno napraviš grešku zbog mene. Imaš me, ja sam samo tvoja i samo ja mogu da ga nateram da shvati. Veza se zasniva na iskrenosti i poverenju, stoga ćeš me, ako mi veruješ, pustiti da porazgovaram s njim. Crni je podigao oči i neustrašivo me gledao. – Čak i u ovakvom trenutku to prokleto đubre je tu. I samo zato ću odobriti taj sastanak, kako bi ga se otarasila jednom zauvek, a ako to ne uspe, uradićemo kasnije na moj način. Znala sam da je ozbiljan, a ja imam jednu šansu da spasem život bivšem dečku ili da mu ga oduzmem. – Hvala, ljubavi – rekla sam nežno ga ljubeći. – A sad dođi kod mene jer kao moj verenik imaš više obaveza. Nismo vodili ljubav te noći, nije nam bilo potrebno. Međusobna bliskost i ljubav bile su sasvim dovoljne.

206

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Nisam volela da ustajem rano, ali znala sam da nemam izbora, jer mi Crni neće dozvoliti da ostanem. Izvukla sam se iz kreveta, otišla u kupatilo i bila sam spremna za manje od dvadeset minuta. Masimo je sedeo u dnevnoj sobi s laptopom u krilu i telefonom u ruci, bio je ozbiljan i fokusiran. Ponovo je nosio odeću na koju sam navikla: crnu košulju i tamne platnene pantalone, izgledao je elegantno i šik. Posmatrala sam ga iza zida igrajući se ogromnim prstenom na ruci. Ovo će biti moj suprug, mislila sam, i provešću s njim ostatak svog života. U jedno sam mogla biti sigurna – ovo neće biti dosadan i običan život, već gangsterski film u kombinaciji s pornografijom. Gledala sam ga još trenutak pa otišla do garderobera, izabrala stvari koje se slažu uz odeću Crnog i počela da pakujem mali kofer. Kad sam ušla u dnevnu sobu, Masimo je mirno podigao glavu i pogledao me je. Sive duboke pantalone su optički izduživale moju figuru. Na sličan način su delovale i visoke štikle sakrivene ispod labavih nogavica koje su ih potpuno pokrivale. Izabrala sam uz njih džemperić od kašmira u nešto svetlijoj nijansi sive. Bila sam elegantna i savršeno sam se uklapala s verenikom. – Gospođo Toričeli, izgledate izuzetno primamljivo – rekao je, odložio laptop i prišao mi. – Nadam se da se ove pantalone lako svlače, jer ćeš u suprotnom izgledati manje šik. Zabavljeno sam ga gledala. – Pre svega, don Masimo, tvoj divni ferari nije pogodan za zabave, čak je i u normalnoj vožnji nezgodan. Drugo, malo bih bila ometena prisustvom našeg obezbeđenja, tako da zaboravi. – Ko je rekao da idemo ferarijem? Masimo je podigao obrve i iz fioke izvadio drugi ključ. – Izvoli – rekao je, otvarajući mi vrata i rukom pokazujući pravac.

207

Na putu do garaže pratila su nas još četiri čoveka, te je u liftu bila prilična gužva. Nasmejalo me je to kad sam pomislila kako izgledamo: pet momaka, većina ima više od sto kilograma, i uz to sitna plavuša. Crni je razgovarao s njima na italijanskom, izgledalo je kao da im je davao smernice. Kad su se vrata otvorila na podzemnom spratu, obezbeđenje se smestilo u dva BMW-a parkirana na ulazu, a mi smo krenuli niz garažu. Don Masimo je pritisnuo dugme na daljinskom upravljaču, a ja sam se pitala koji će auto zasvetleti ovog puta. Porše panamera, naravno, crn sa crnim prozorima. Laknulo mi je, jer je perspektiva seksa u ferariju bila zastrašujuća čak i za toliko atletsku osobu kao što sam ja. Masimo je prišao vratima i otvorio mi ih je. Kad sam ušla, naslonio me je na tamno staklo i disao je pravo u moja usta: – Na svakih sto kilometara ću te jebati na zadnjem sedištu, nadam se da ti auto odgovara. Ložilo me je kad je zapovedao, sviđalo mi se što me ne pita često za mišljenje, već me samo obaveštava, ali sam volela da ga zadirkujem. Dok sam se nameštala u sedištu, rekla sam: – Do tamo ima skoro šest stotina kilometara, misliš da ćeš moći? Nasmejao se i pre nego što je zatvorio vrata, pogledao me je upozoravajuće: – Ne provociraj me, jer ću onda to raditi na svakih pedeset. Put do Ščećina nam je prošao kroz razgovor, zezanje i neobavezan seks na šumskim parkiralištima. Ponašali smo se kao dvoje tinejdžera koji su uzeli auto od roditelja, kupili najveći paket kondoma i odlučili da iskuse avanturu. Svaki put kad smo se spustili na parking, naše obezbeđenje je diskretno nestajalo, dajući nam malo privatnosti i slobode. Tamo smo proveli nekoliko dana koji su meni prošli u posećivanju spa-centara, a Masimu u radu. Uprkos gomili sastanaka, svaki obrok smo jeli zajedno, i svake noći bih zaspala pored njega kako bih se ujutru probudila u njegovom naručju. Kad smo se u sredu vraćali u Varšavu, pozvala je moja mama.

208

– Ćao, dušo, kako si? – Oh, divno, mama, imam užasno mnogo posla, ali uglavnom je sve u redu. – Pa to je sjajno, nadam se da se sećaš svadbe tvoje rođake u subotu? – O, jebote – zarežala sam pravo u slušalicu. – Laura Bjel, kako se to izražavaš! – opomenula me je povišenim tonom. Reč „jebote“ je bila jedna od retkih poljskih reči koju je Masimo znao, tako da kad god bi je čuo, znao je da nisam posebno zadovoljna. – Kao što zaključujem iz ove jasne izjave, zaboravila si, tako da te podsećam da je venčanje u šesnaest časova, ali potrudi se da stigneš ranije. – Mamice, ali to je bilo od sreće. Naravno da se sećam, potvrdi tamo za dve osobe. U slušalici je zavladala značajna tišina, a ja sam podsvesno osetila ono što ću za trenutak čuti. – Kako dve? Koga dovodiš? Čik pogodi, pomislila sam i ugrizla se za jezik. – Mama, upoznala sam nekog na Siciliji, radi sa mnom i htela bih da ga dovedem jer se tako fino poklopilo da je u Varšavi na obuci na nekoliko dana. Da li ti je taj podatak dovoljan ili moram da ti mejlom pošaljem izvod iz matične knjige rođenih? – Onda se vidimo u subotu – rekla je uvređeno i spustila slušalicu. Sedela sam zagledana u drveće kraj kojeg smo prolazili. Kako da kažem Crnom da će upoznati moje roditelje? Pogledala sam ga i pitala se kakva će biti njegova reakcija. Osetio je da ga gledam, takođe je osetio da nešto nije u redu, pa je na prvom izlazu sa auto-puta parkirao auto i okrenuo se u sedištu ka meni. – Slušam – rekao je mirno i mršteći se. Dva crna BMW-a stala su iza nas, a jedan čovek je izašao i krenuo prema našem autu. Masimo je otvorio prozor, odmahnuo rukom i rekao

209

dve rečenice na italijanskom. Čovek se okrenuo, stao pored auta i zapalio cigaretu. – U subotu moramo da idemo kod mojih roditelja. Potpuno sam zaboravila da se moja rođaka udaje – objasnila sam mršteći se i pokrivajući lice rukama. Crni je sedeo i gledao me je ne skrivajući veselost. – I šta? To je sve? Mislio sam da se nešto desilo. Možda ipak moram da počnem da učim poljski jer uz razumevanje samo psovki loše procenjujem situaciju. – To će biti katastrofa. Ti ne znaš moju mamu, smoriće te pitanjima. I pored toga ću morati da učestvujem kao prevodilac, jer je jedini strani jezik koji ona zna ruski. – Laura – rekao je mirno, sklanjajući mi ruke s lica. – Rekao sam ti da su se moji roditelji fokusirali na moje obrazovanje, osim italijanskog i engleskog znam i ruski, nemački i francuski, tako da neće biti tako loše. Gledala sam ga u neverici i osećala sam se glupo jer sam se služila samo jednim stranim jezikom. – Uopšte me to ne smiruje. Crni se nasmejao i namestio u sedištu. Bio je mrak kad smo stigli. Masimo se parkirao u garažu i izvadio moj kofer iz gepeka. – Idi gore, ja moram da porazgovaram s Paulom – rekao je i krenuo prema automobilima parkiranim na drugoj strani. Uzela sam kofer i krenula ka liftu, pritisnula sam dugme i posle nekog vremena shvatila da ne radi. Otvorila sam vrata i krenula uz stepenice. Kad sam stigla na nulti nivo, stotinu belih ruža mi se pojavilo pred očima. Bože, samo ne to, pomislila sam. – Gospođice Laura! – viknuo je recepcioner kada me je video. – Drago mi je što vas vidim jer vam je ponovo stiglo cveće. Uspaničena, osvrnula sam se oko sebe. – Lift ne radi, moraće ovuda da prođe – promrmljala sam. – Izvinjavam se, ali ne razumem baš – rekao je recepcioner. 210

Bilo je previše cveća da bih ga sakrila, a premalo vremena da bih pokušala da ga iznesem iz zgrade. Istrgnula sam cedulju iz buketa ispred kojeg sam stajala. „Neću odustati.“ – Jebote! – povikala sam, gužvajući papir. U tom trenutku su se otvorila vrata i u hol je ušao Masimo. Pogledao je more cveća ispred sebe i stisnuo ruke u pesnice. Pre nego što sam stigla da izgovorim reč, videla sam kako nestaje i čula lupanje vrata. Zapanjena sam stajala zagledana u zid, a kroz glavu su mi leteli mogući scenariji. Iz ošamućenosti me je probudio zvuk poršea kako škripi uličicom pored kapije. Potrčala sam prema stepenicama i za minut bila kod vrata. Drhtavim rukama sam pokušavala da ubacim ključ u bravu. Kad sam uspela, zgrabila sam ključeve BMW-a sa staklenog stočića i jurnula u garažu. Kad sam izašla, okrenula sam Martinov broj i molila se da se javi. – Vidim da ti se ova pošiljka više dopala – rekao je u slušalicu tihim tonom. – Gde si?! – viknula sam. – Molim? – Gde si, dođavola, sad?! – Zašto se dereš? Kod kuće sam. A što, hoćeš da dođeš? Bože, samo ne to, pomislila sam i jače pritisnula papučicu gasa. – Martine, odmah izađi iz kuće, razumeš? Nađimo se kod Meka blizu tebe, biću tamo za pet minuta. – Izgleda da ti se zaista dopalo cveće, ali zašto ne dođeš kod mene? Naručio sam suši, dođi, ješćemo zajedno. Iznervirana i prestravljena, jurila sam ulicama, kršeći apsolutno sva saobraćajna pravila. – Martine, možeš li jebeno da izađeš iz kuće i da se nađeš sa mnom tamo gde sam rekla? Odjednom sam u pozadini začula zvuk interfona, a srce mi je skoro stalo. – Neko zove, verovatno je hrana, biću tamo za pet minuta. Ćaos. 211

Vikala sam na njega, ali on više nije slušao i spustio je slušalicu. Ponovo sam okrenula njegov broj, nije se javio, zvala sam iznova i iznova. Bojala sam se, mislim da se nikada u životu nisam toliko plašila. Znala sam da je sve ovo moja greška. Kada sam stigla tamo, ostavila sam auto na ulici, dotrčala do stana, ukucala šifru i potrčala gore. Uhvatila sam kvaku i vrata su se otvorila. Nasuprot sam videla ljude Crnog, žustro sam prešla prag i naslonila se uza zid. Masimo, koji je sedeo na kauču u blizini Martina, skočio je sa svog mesta, a Martin je krenuo odmah za njim. Telohranitelj ga je zadržao i gurnuo nazad na sedište. – Gde su ti lekovi? – čula sam glas Crnog koji se udaljavao, a on me je uhvatio za ramena. – Laura! – Imam ja – rekao je Martin. Kad sam otvorila oči, ležala sam na krevetu u spavaćoj sobi, a Masimo je sedeo pored mene. – Daješ mi više razloga da ga ubijem nego on sam – besno je prosiktao. – Da nisu ostali tvoji lekovi ovde... – zaćutao je i stisnuo vilicu. – Pusti me da razgovaram s njim – rekla sam dok sam ustajala. – Obećao si mi to, a ja sam ti poverovala. Crni je ćutao na trenutak, a zatim je rekao nešto na italijanskom i muškarci koji su stajali u dnevnoj sobi nestali su iza vrata. – Dobro, ali ja ću ostati ovde. Vaš razgovor će biti na poljskom, tako da svakako neću ništa razumeti, ali biću siguran da te neće pipnuti. Ustala sam i polako, još uvek pomalo ošamućeno, otišla u dnevnu sobu, gde je na sivoj ugaonoj garnituri sedeo besni Martin. Kad me je ugledao, pogled mu je smekšao. Sela sam pored njega, a Masimo je zauzeo stolicu ispod akvarijuma. – Kako si? – upitao je zabrinuto. – Ti to ozbiljno? Besna sam do krajnosti i ubiću vas obojicu. Martine, šta ti to radiš, šta će ti to?

212

– Kako šta? Borim se, zar nisi to želela? Nisi očekivala pažnju i napor? Osim toga, ti treba da mi odgovoriš na nekoliko pitanja, na primer ko su ljudi sa oružjem i šta ovaj Italijan radi u mojoj kući? Spustila sam glavu u znak predaje. – Jasno sam ti rekla da je gotovo. Prevario si me, ja ne opraštam prevaru, a čovek koji sedi u fotelji je moj budući muž. Znala sam da će ga ove reči povrediti, ali je to bio jedini način da se otkači od mene i preživi. Martin je buljio u mene smrknutog lica, a oči su mu bleštale od besa. – Dakle, o tome se radi, htela si da se udaš, a ja te nisam zaprosio, pa si našla italijanskog gangstera i nameravaš da budeš njegova žena? Otišla si na odmor sa svojim kučencetom da upecaš neku naivčinu – prelepo. Martinov povišen i podrugljiv ton je razbesneo Masima, koji je polako izvlačio pištolj iz pojasa i stavio ga sebi u krilo. Pri pogledu na to, moj bes na obojicu dostigao je vrhunac. Bilo mi je muka od čitave ove situacije i od toga kako sam se osećala. Prešla sam na engleski jezik kako bi obojica razumela i vrisnula sam gledajući Martina: – Zaljubila sam se, razumeš?! Ne želim da budem s tobom, prevario si me i ponizio. Za moj rođendan si se ponašao kao seljak i to ništa neće promeniti, tako da nikad više ne želim da čujem za tebe. I sad mi je dosta obojice i ako želite, možete se poubijati! – Okrenula sam se prema Masimu. – Ali to ništa neće promeniti. Ja sam ta koja odlučuje o svom životu, a ne bilo ko od vas. Tako da obojica odjebite od mene! – vrisnula sam i istrčala iz stana. Masimo je nešto povikao ljudima koji su stajali u hodniku, a oni su krenuli za mnom. Bila sam svakako brža od njih i bolje sam poznavala kraj. Upala sam u svoj auto i krenula tako da su gume zaškripale, ostavljajući ih iza sebe. Znala sam da bi se u normalnim okolnostima poubijali, ali ovog puta nisu mogli. Moj telefon je neprestano zvonio, a na ekranu je treptao natpis „skriveni broj“. Znala sam da je to Masimo, ali trenutno nisam želela da razgovaram s njim, tako da sam isključila telefon. Odvezla sam se do

213

Olgine kuće i molila se da ona bude unutra. Zazvonila sam i za trenutak su se otvorila vrata i ispred sebe sam ugledala drugaricu koja se raspada. – O, živa si – rekla je, vraćajući se unutra. – Dođi, glava će mi eksplodirati, juče sam se strašno olešila. Zatvorila sam vrata i pošla za njom u dnevnu sobu. Sela je na kauč i umotala se u ćebe. – Vucaram se sa onim plavušanom iz Rituala od subote, mislim da se seljačina zaljubila jer mi ne da da živim. Sedela sam pored nje i nisam odgovarala, jer mi je tek sad sinulo da sam ih ostavila same sa pištoljem i naredila im da se poubijaju. – Laura, bleda si kao listovi na nogama one Dominike što je išla s nama u osnovnu školu, šta je bilo? Protresla sam glavom i pogledala je. Morala sam da joj kažem istinu jer su me ove tajne sve više slamale. – Slagala sam te. Olga je napravila grimasu i okrenula se ka meni. – Ne živim kod prijatelja, a u Italiji nisam upoznala običnog momka. Prepričavanje cele priče oduzelo mi je dobra dva sata i kad sam završila, izvadila sam prsten iz džepa i stavila ga na prst. – Evo dokaza – uzdahnula sam, spuštajući glavu na naslon. – Sad znaš sve. Ola je sedela naspram mene na tepihu i zabuljila se otvorenih usta u moju ruku. – Jebem ti. Kao da mi prepričavaš senzacionalni film sa jakim erotskim nijansama. Šta misliš, šta se desilo s Martinom? – Oči su joj zaiskrile od uzbuđenja. – Bože, Ola, ne želim ni da razmišljam o tome, a ti me pitaš za takve stvari. Nakon kratkog razmišljanja dohvatila je telefon, okrenula broj i uključila spikerfon. – Proverićemo.

214

Naredne sekunde su se vukle beskrajno, dobro sam znala da zove njega. Posle petog zvona konačno se javio. – Šta hoćeš, nimfomanko? – upitao je Martin tihim glasom. – Oh, drago mi je što te čujem, tražim Lauru. Znaš li možda gde je? – Nisi jedina koja je traži. Ne znam i ne želim da znam jer me u potpunosti više ne zanima. Ćao. – Spustio je slušalicu, a mi smo histerično prasnule u smeh. – Živ je – rekla sam i nisam mogla da zaustavim nervozni kikot. – Hvala bogu. – Čak mu ni sicilijanska Koza nostra nije mogla ništa – dodala je Ola, ustajući s poda. – Pošto su svi živi i ja već znam šta se događa, možda da ostaneš kod mene preko noći i da se tvoj verenik malo zabrine? Laknulo mi je i potvrdno sam klimnula glavom. Našu veselost je prekinulo kucanje na vratima. – U ovo doba?! – Ola se iznenadila dok je išla ka njima. – Mora da je plavušan, sad ću da ga odjebem. Kad je otvorila, zavladala je mrtva tišina. Ola se povukla dva koraka, a u stan je ušao Masimo. Gledao me je ledenim pogledom i stao na hodnik kao da nešto čeka. – Sjajno, od ovoga će nastati dobra javna kuća. – rekla je Ola na poljskom, znajući da neće razumeti ni reči. – Ti ćeš sedeti tako, a on će tako da stoji, da li ja da izađem, jer više ne znam? – Šta ti radiš ovde? – upitala sam. – I kako si me pronašao? – Automobil ima ugrađeni lokator u slučaju krađe, a osim toga znam gde živi tvoja najbolja drugarica. Nisam se predstavio – rekao je, gledajući Olu. – Masimo Toričeli. – Znam ko si – rekla je, pružajući mu ruku. – Zahvaljujući njenim opisima, nisam ni sumnjala kome otvaram. Da li ćete se tako gledati ili biste želeli da popričate? Masimove oči su smekšale, a meni je bilo smešno. Situacija je bila besmislena, kao i sve što se događalo u mom životu poslednjih nekoliko 215

nedelja. Ustala sam s kauča, zgrabila ključeve automobila, prišla drugarici i poljubila je u čelo. – Idem, vidimo se sutra na ručku, okej? – Idi i pojebi ga za mene, tako je zgodan da sam se ovlažila – rekla je Olga tapšući me po dupetu. – Ili možda ima prijatelja? – dodala je dok smo oboje prelazili prag. – Veruj mi, ne želiš ga. – Mahnula sam joj. Izašli smo napolje ćutke, pritisnula sam dugme na ključ-kartici i ušla u auto, a Crni je seo na suvozačko sedište. – Gde je porše? – Paulo ga je vratio kući. Pritisnula sam start i krenula. Na putu do stana takođe nismo progovorili nijednu rečenicu, kao da smo čekali da neko od nas započne. Kad smo ušli u stan, Masimo je seo na kauč i nervozno prošao rukom kroz kosu. – Da li tvoja drugarica zna ko sam ja? Jesi li joj sve rekla? – Da, jer mi je više bilo muka od tvojih laži, Masimo. Ja ne umem da živim ovako, možda je to bilo jednostavnije dok smo bili u Italiji jer tamo ionako svi znaju ko si ti, ali ovde je drugi svet, drugi ljudi – meni bliski. I svaki put kad moram da ih slažem, osećam se užasno. Sedeo je gledajući me skoro mrtvim pogledom. – Vraćamo se na Siciliju posle vikenda – izjavio je ustajući. – Ko se vraća, nek se vraća, ja ne idem nikud. Osim toga, valjda treba da mi se izviniš. Crni mi je prišao tresući se od besa, oči su mu opet postale potpuno crne, a vilica je ritmički igrala. – Nisam ga ubio, tako da nema šta da mi zameraš. Otišao sam tamo da mu stavim do znanja s kim ima posla i da mu jasno naznačim granicu između tebe i njega. – Znam da je živ, znam i da će me ostaviti na miru. Rekao je Olgi da ga više ne zanimam.

216

Masimo je s neskrivenom veselošću strpao ruke u džepove i zanjihao se na petama. – Pa, bilo bi čudno da je i dalje pokušavao da te vrati nakon onoga što je čuo od tebe, a kasnije i od mene. Namrštila sam se i upitno ga pogledala. – Nisam ga ubio, ceni to – rekao je poljubivši me u čelo i nestao u spavaćoj sobi. Stajala sam još koji trenutak pitajući se kako je izgledao njihov razgovor. Nisam mogla ništa da smislim, tako da sam krenula za njim. Crni je bio u garderoberu, tako da sam ga zaobišla, otišla u kupatilo i istuširala se maštajući o tome da legnem. Kad sam se vratila, ležao je u krevetu umotan u peškir i gledao je televiziju. Izgledao je apsolutno normalno, ne kao čovek koji je pre nekoliko sati nekome pretio pištoljem. Opet sam bila fascinirana njegovim krajnostima. Za mene je on bio savršen čovek, pravi muškarac, zaštitnik i branitelj, ali za ostatak sveta bio je nepredvidljiv i opasan mafijaš. Bilo je čudno i uzbudljivo, ali da li je bilo podnošljivo za duže staze? Od sinoć, kad je kleknuo ispred mene, pitala sam se da li je dobra ideja provesti ostatak života s njim. – Laura, moramo da razgovaramo – rekao je, ne skidajući pogled s televizora. – Danas ne samo što se nisi javila na moj poziv već si i isključila telefon. Voleo bih da je ovo prvi i poslednji put. Radi se o tvojoj sigurnosti. Ako ti se ne razgovara sa mnom, javi se i reci mi to, ali nemoj izazivati situacije u kojima moram da koristim ekstremne mere kao što je praćenje. Stajala sam na vratima kupatila i želela sam da se svađam, ali sam se ipak setila Monikinih reči i s mukom sam priznala da je u pravu. Prišla sam krevetu i bacila peškir sa sebe. Stajala sam gola, a on i dalje nije obraćao pažnju na mene. Besna zbog njegovog ignorisanja, legla sam i umotala se u jorgan, smestila glavu na jastuk i odmah zaspala. Probudilo me je nežno maženje ulaza u moju picu i osetila sam kako mi ulaze unutra dva prsta. Bila sam između jave i sna i bila sam zbunjena, nisam znala da li to se dešava stvarno ili je to samo moja mašta. 217

– Masimo? – Da? – čula sam njegov senzualni šapat odmah iza mog uha. – Šta radiš? – Moram da uđem u tebe ili ću poludeti – rekao je, pomerajući bokove tako blizu da se njegov tvrdi kurac naslonio na moju zadnjicu. – Ne želim. – Znam – rekao je i brutalno me trljao njime. Njegov penis je ušao u moju rupicu, koja je bila mokra od njegove pljuvačke. Zastenjala sam dok sam zabacila glavu unazad, naslanjajući se na njegovo rame. Ležali smo na boku, a njegove masivne ruke su me obuhvatile celu. Bokovi Crnog bili su nepomični, a ruke su mu polako lutale po mojim grudima. Gotovo pobožno je dodirivao moje golo telo, ponekad jako stiskajući bradavice. Njegov intenzivni dodir me je potpuno probudio, a ono što je radio rasplamsalo je strast u meni. – Želim da te osetim, Laura – priznao je kad su moji kukovi počeli nežno da se njišu. – Ne mrdaj. Bila sam besna, probudio me je, napalio i sad mi je naredio da ležim kao klada. Izvukla sam ga iz sebe i okrenula se prebacivši nogu preko njega; uzjahala sam ga. – Osetićeš za trenutak dublje i brže – rekla sam, uhvativši ga za vrat. Crni se nije branio; uhvatio me je obema rukama za bokove i nežno ih je pomerao. Čak je i ležeći ispod mene morao da održi neki vid dominacije. Čvršće sam stisnula ruke i nagnula se prema njemu. – Ovog puta ću ja tebe pojebati – najavila sam i počela mirno da ljuljam guzom. Dok se moj klitoris trljao o njegov trbuh, želela sam više i brže. Moji pokreti su postajali sve uporniji i nemilosrdniji. Crni mi je zabijao prste u zadnjicu, zadajući mi bol i glasno je stenjao. Pošto to više nisam mogla da izdržim, slobodnom rukom sam mu opalila jak šamar i počela dugo i intenzivno da svršavam. Kada je orgazam zavladao mojim telom, svi mišići su mi se ukočili i nisam mogla da se pomerim. Masimo me je još 218

čvršće zgrabio i počeo ritmički da me pomera, a posle nekog vremena sam osetila kako mi njegov prst ulazi u guzu, a ja sam opet svršila sa glasnim vriskom dok me je sve jače i dublje nabijao na sebe. – Još jednom, mala – šapnuo je. Pomerila sam ruku kojom sam se oslanjala na njegove grudi i udarila sam ga po licu. Nikada nisam svršavala tako dugo i s takvom količinom višestrukih orgazama. Crni me je okrenuo na leđa, ne vadeći kurac iz mene, i kleknuo preda mnom. Bila sam iscrpljena, ali sam želela još. – Ne nameravam da svršim – rekao je, a zatim se zaustavio i legao pored. – Osim toga, kondomi su ostali u autu, a ja ne prekidam. Zapanjeno sam pogledala Masima, ali u mraku nisam mogla da vidim njegov izraz lica. Tretirala sam njegov orgazam kao lični izazov i ispunjenje, koji mi je pružao veće zadovoljstvo nego moj sopstveni. – Ako ne želiš da završavaš, ja ću završiti za tebe – odlučila sam i počela sam da ga primam duboko u grlo, čvrsto ga stiskajući rukom istovremeno. Crni je disao teško i duboko, izvijao se ispod mene, a njegovo telo je govorilo da je spreman da svrši. Zgrabila sam ga za ruku i stavila je na svoju glavu kako bi uhvatio ritam koji mu odgovara. Masimo mi je utisnuo prste u kosu i kad mi je privukao glavu do svojih bokova, prisilio me je na to kako bih ga obuhvatila celog. Počeo je da dostiže vrhunac, a talas njegove sperme mi je preplavio grlo. Nisam mogla da progutam, tako da mi je delimično curila iz usta. Baš ništa nije radio jer je bio izgubljen u uživanju koje su mu pružale moje usne. U jednom trenutku stisak njegove ruke se olabavio. Ona je klonula niz moju glavu dok nije pala na čaršav. Podigla sam pogled i vulgarno mu olizala stomak. – Sladak si – rekla sam, ležeći pored njega. Pritisnula sam dugme na daljinskom upravljaču, koji je bio na noćnom stočiću, a lampice ispod kreveta upalile su se stvarajući sjaj koji mi je omogućavao da vidim njegovo lice. Ležao je s glavom na boku i upućivao mi je strasno ljutit pogled.

219

– A ti si surovo uvrnuta, Laura – dahtao je, ne mogavši da smiri disanje. – Zar tvoja vizija nije obuhvatala seksualne aspekte? – upitala sam provokativno, oblizujući usne od ostataka njegove sperme. – Često sam razmišljao o tome kakva si u krevetu, ali svaki put sam ja tebe jebao, ne ti mene. Približila sam mu se i milovala mu teške testise, nežno mu ljubeći bradu. – Nažalost, dešava mi se da nekad imam potrebu da budem dominantna. Ali ne brini, to je prilično retka pojava, obično više volim da budem rob nego dželat. I nisam uvrnuta, samo sam perverzna, u tome je razlika. – Možda mogu podneti ako ne bude bilo prečesto. I veruj mi, mala – rekao je, uronivši prste u moju kosu. – Ti si uvrnuta, perverzna, razuzdana i, hvala bogu, moja.

220

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Sledeća dva dana bila su prilično uobičajena, viđala sam se sa Olgom, a Masimo sa Karolom. Zajedno smo doručkovali i gledali televiziju pred spavanje. U subotu od šest sati nisam mogla da spavam jer mi misao da moram da odvedem Crnog kod roditelja nije davala mira. Do pre nekoliko nedelja bojala sam se da će izginuti od njegove ruke, a sad je morao da ih upozna. Kad se konačno probudio, mogla sam da počnem sa pripremama, pretvarajući se da je sve u redu. Krenula sam prema garderoberu da iskopam odgovarajuću odevnu kombinaciju. Potpuno sam zaboravila da su najbolje haljine ostale na Siciliji. Odustala sam i pala na mekani tepih, buljeći u vešalice i prekrila sam lice rukama. – Sve je okej? – upitao je Crni, sa šoljom kafe u ruci, naslanjajući se na okvir vrata. – Standardna muka polovine žena na ovozemaljskoj kugli: nemam šta da obučem – odgovorila sam praveći grimasu. Masimo je polako otpio gutljaj i zurio je u mene kao da je podsvesno osećao da haljina nije problem. – Imam nešto za tebe – rekao je, prilazeći svom delu garderobera. – Stigla je u petak, to je Domenikov izbor, tako da se nadam da će ti se svideti. Posegnuo je ka unutrašnjosti ormara i izvukao vešalicu sa platnenom futrolom na kojoj se video Šanelov logo. Oduševljeno sam skočila sa mesta i prišla mu polako otkopčavajući rajsferšlus. Samo što nisam zastenjala kad mi se pred očima pojavila kratka svilena haljina boje kože. Bila je dugih rukava i vrlo dubokog, efikasno razbarušenog dekoltea. Bila je savršena, jednostavna i skromna, a istovremeno i seksi.

221

– Hvala – rekla sam, okrećući se ka njemu i ljubeći ga u obraz. – Kako da ti se odužim za nju? – upitala sam polako se spuštajući na pod i zaustavila se tako da mi usta budu tačno u blizini njegovog šlica. – Baš bih volela da ti pokažem svoje zadovoljstvo. Masimo se naslonio na garderober i uhvatio je rukama moju kosu. Povukla sam mu pantalone do članaka i otvorila sam usta kako bi on odlučio kada i kako želi da to učinim. Crni me je gledao očima ispunjenim željom, ali čak nije ni zadrhtao. Nestrpljiva, želela sam da ga uhvatim ustima, ali onda su ruke uhvatile moju kosu, sprečavajući me da se krećem. – Otkopčaj bluzu i skini je – rekao je, ne oslobađajući stisak. – A sad širom otvori usta. Polako mi je ušao u grlo, tako da tačno osetim svaki centimetar koji ulazi u mene. Zadovoljno sam zastenjala i počela sam snažno da sisam. Obožavala sam da mu pušim, volela sam njegov ukus i način na koji se ponašalo njegovo telo pod uticajem mog dodira. – Dosta – rekao je nakon nekoliko sekundi, izvukao ga i obukao pantalone. – Ne možeš uvek imati ono što želiš, mala, osim toga, zakasnićeš kod frizera. Sedela sam namrštena i napaljena dok sam ga posmatrala kako izlazi iz garderobera. Znala sam da ne bi uskratio sebi zadovoljstvo tek tako, a njegovo ponašanje je bilo svrsishodno. Pogledala sam na sat i provalila sam da zapravo imam malo vremena. Skočila sam i odjurila u kuhinju, otpila gutljaj čaja i zgrabila slatku kiflicu. Kad mi je njen prvi zalogaj prošao kroz grlo, osetila sam da će mi pozliti. U poslednjem trenutku sam otrčala do kupatila, samo što nisam pregazila Crnog. Nakon nekog vremena začuo se zvuk kucanja na vratima toaleta. Podigla sam se sa kolena, isprala usta i izašla. – Sve je u redu? – upitao je, gledajući me kao malo dete. Spustila sam glavu i naslonila čelo na njegove grudi. – To su živci, užasava me pomisao na susret s mojim roditeljima. Ne znam zašto sam rekla da dolazimo – izustila sam, podižući pogled na njega. – Napeta sam, nervozna i najradije bih ostala kod kuće. 222

Crni je stajao i veselo gledao moje odustajanje. – Ako te pojebem tako da ne možeš da sediš, da li ćeš se osećati smirenije i lakše podneti ovaj dan? – upitao je s potpuno ozbiljnim izrazom lica, lagano zatvarajući oči. Na trenutak sam razmišljala pitajući se da li mi je i dalje loše ili se možda već osećam bolje. Nakon vrlo kratkog razmišljanja došla sam do zaključka da je moje stanje odlično, a seks može zapravo da mi popravi raspoloženje, a pre svega, ublažiće napetost. Crni je pogledao na sat i zgrabio me rukom, vukući me u dnevnu sobu. Jednim pokretom mi je skinuo pantalone i zaustavili smo se ispred staklenog stola. – Nasloni se – rekao je, stavljajući polako kondom. – Sad se naguzi za mene, uradiću to jako i brzo. Učinio je kako je i obećao i nakon nekog vremena otišla sam kod frizera opuštena i mnogo smirenija. Posle više od sat vremena došla sam kući, ali nigde nije bilo Masima. Izvadila sam telefon i ukucala njegov broj, nije se javljao. Nije mi spomenuo nikakav sastanak, bila sam pomalo zabrinuta, ali sam zaključila da je odrastao i otišla sam da se šminkam. Posle dva sata i trideset poziva bila sam stvarno besna. Otišla sam u stan preko puta kako bih saznala nešto od njegovih ljudi, ali nažalost, niko mi nije otvorio. Pogledala sam na sat i psovala u sebi jer je već trebalo da krenemo. U kratkoj tesnoj haljini i visokim štiklama sela sam na kauč, pitajući se šta sad da radim. Nisam htela da idem, ali mama me ne bi ostavila na miru kada bih je sad obavestila da neću doći. Uzela sam torbicu i ključeve od BMW-a i sišla do garaže. Dok sam vozila, pitala sam se kako ću objasniti odsustvo svog partnera i zaključila sam da će pričica o bolesti biti najbolja. Kada me je do odredišta delilo dvadesetak kilometara, videla sam u ogledalu kako se vrlo brzo približava automobil koji me je posle nekog vremena pretekao i zakrčio mi put. Stala sam. Masimo je graciozno izašao iz crnog ferarija i krenuo prema meni. Bio je odeven u elegantno sivo odelo koje mu

223

je savršeno isticalo sjajnu figuru. Otvorio je vrata i pružio mi ruku kako bi mi bilo lakše da siđem. – Posao – rekao je, slegnuvši ramenima. – Dođi. Sedela sam s rukama na volanu i gledala ispred sebe. Mrzela sam taj osećaj bespomoćnosti koji sam redovno osećala zbog njegovih tajnih poslova. Znala sam da mi nije dozvoljeno da pitam, pa čak i da to uradim, on ionako neće odgovoriti i postaće još bešnji. Trenutak kasnije crni džip se parkirao iza mene, a Masimo, očigledno već iznerviran, dobacio je: – Laura, ako ne izađeš za minut, moraću da te izvučem iz automobila i tako ću ti zgužvati haljinu i pokvariti frizuru. Sumornog lica, pružila sam mu ruku i ušla u crni ferari. Nekoliko sekundi kasnije Masimo je sedeo pored mene držeći mi ruku na butini kao da se ništa nije desilo. – Prelepo izgledaš – rekao je dok me je nežno milovao. – Ali nešto ti nedostaje. Sagnuo se i iz fioke je izvukao kutiju na kojoj se video znak Tifanija. Oči su mi zasijale, ali sam odlučila da ne odajem radost i da se pravim ravnodušna. – Nećeš me podmititi samo ogrlicom – rekla sam kad je otvorio kutiju, pokazujući ogrlicu na kojoj je blistalo sitno kamenje. Izvukao ju je i zakačio mi je oko vrata, ljubeći me nežno u obraz. – Sada je savršeno – rekao je polazeći. – A ova ogrlica je platina sa dijamantima, tako da mi je žao ako ne ispunjava tvoja očekivanja. Volela sam taj njegov lukavi osmeh kad je mislio da mi dokazuje svoju superiornost. Toliko me je palio i nervirao kad je bio takav. – Gde ti je prsten, Laura? – upitao je dok je preticao naredni auto. – Znaš da ćeš ionako morati da im kažeš da se udaješ? – Ali ne moram danas, zar ne?! – povikala sam razdražljivo. – Osim toga, Masimo, šta da im kažem? Možda na primer ovo: „Znate, upoznala sam lika jer me je kidnapovao i rekao da je imao viziju mene. Zatim me

224

je zatvorio, ucenjivao vašom smrću, ali sam se na kraju zaljubila u njega i sad želim da se udam za njega.“ Misliš da baš to žele da čuju? Crni je zurio napred i ritmički zatezao vilicu, ne progovarajući ni reč. – Možda da ovog puta ja isplaniram događaj. Reći ću ti kako će biti. Za nekoliko nedelja reći ću majci da sam se zaljubila. Kasnije, posle nekoliko meseci, da smo se verili i zahvaljujući tome sve će joj izgledati prirodno i svakako manje sumnjivo. Masimo je i dalje gledao ispred sebe, a ja sam gotovo mogla da osetim njegov bes. – Udaćeš se za mene sledećeg vikenda, Laura. Ne za nekoliko meseci ili godina, već za sedam dana. Zurila sam u njega širom otvorenih očiju, dok mi je srce tako snažno udaralo da sam samo to lupanje mogla da čujem. Nisam sumnjala da će to biti brzo, moj plan je bio da će se to najranije desiti početkom leta, ali sigurno ne za nedelju dana. Kroz glavu su mi prolazile desetine misli, a među njima osnovno pitanje: „Zašto sam pristala?“ Crni se zaustavio pred ulaznom kapijom kuće mojih roditelja. – Saslušaj, mala, sad ću ti reći kako će biti – rekao je, okrećući se prema meni. – Sledece subote ćeš biti moja supruga, a za nekoliko meseci ćeš se udati za mene ponovo, kako bismo tvojim roditeljima omogućili duševni mir. – Približio je usne i poljubio me nežno u čelo. – Volim te, a venčanje s tobom je pretposlednja stvar koju želim da učinim u životu. Parkirao se na prilazu ispred kuće. – Pretposlednja? – upitala sam iznenađeno kad je stao. – Poslednja je sin – rekao je, otvarajući vrata. Sedela sam mirno, hvatajući vazduh. Još uvek nisam mogla da poverujem u to šta radim i koliko se mnogo moj život promenio za manje od dva meseca. Saberi se, rekla sam sebi izlazeći. Popravila sam haljinu i duboko udahnula. Otvorila su se ulazna vrata kuće i tata je stajao na pragu. – Završimo s tim – rekla sam, njišući se lagano na nogama. – Nadam se da se sećaš dogovorene verzije?

225

Masimo se nasmejao i samopouzdano pružio ruku prema svom budućem tastu. Razmenili su po nekoliko rečenica na nemačkom, pretpostavljam da nije bilo ništa važno, onda se tata obratio meni: – Dušo, izgledaš prelepo, ta svetla kosa ti baš odgovara. I ne znam da li je to zasluga ovog čoveka pored tebe ili promene frizure, ali ti cvetaš. – Sigurno i jedno i drugo – rekla sam, ljubeći ga i bacajući mu se u zagrljaj. Otišli smo na terasu i seli na meke fotelje raspoređene oko velikog stola. Masimo je, kako sam tražila, držao distancu. U nekom trenutku se izraz njegovog lica promenio. Buljio je u nešto iza mene. S radoznalošću sam okrenula glavu – moja mama, u blistavoj bež haljini dugoj do zemlje, približavala nam se upućujući Crnom blistav osmeh. Ustala sam i poljubila je. – Masimo, upoznaj moju mamu Klaru Bjel. Crni je stajao pomalo zanemeo, ali se brzo sabrao i promenio jezik na ruski, pozdravio ju je ljubeći joj ruku. Mama je bila suptilno zahvalna neko vreme, sve do trenutka kada joj se pogled fokusirao na mene. – Dušo, hoćeš ii sa mnom do kuhinje da mi pomogneš? – dobacila je sa razoružavajućim osmehom koji je najavljivao samo nevolje. Okrenula se i nestala u kući, ostavljajući gospodu zaokupljenu razgovorom; krenula sam za njom. Kad sam ušla u kuhinju, stajala je za stolom ruku prekrštenih na grudima. – Laura, šta se dešava? – upitala je. – Promenila si posao, mesto stanovanja, vrlo radikalno si promenila izgled i sada dovodiš u kuću Italijana. Reci mi jer osećam da nešto ne znam. Kao i uvek, njen senzor je radio besprekorno, znala sam neće biti tako lako prevariti je, ali nisam znala da će provaliti tako brzo. – Mama, to je samo kosa, trebala mi je promena. Već smo razgovarale o putovanju, a Masimo je kolega s posla, sviđa mi se i dosta učim od njega. Ne znam šta da ti kažem o njemu jer ga i sama znam tek nekoliko nedelja.

226

Znala sam da što manje kažem, to će biti bolje za mene, jer nisam u stanju da upamtim veću količinu laži. Sumnjičavo me je gledala. – Ne znam zašto me lažeš, ali ako tako želiš, u redu. Zapamti, Laura, da ja puno radim, vidim i poznajem svet. Savršeno dobro znam koliko košta auto koji stoji na prilazu. I mislim da ga radnik hotela ne bi mogao priuštiti. U mislima sam koristila sve psovke koje sam znala. Zbog njegovog današnjeg nestanka promenili smo auto, a prvobitan plan je bio da dođemo autom koji su već videli. – Osim toga, znam kako izgledaju dijamanti – nastavila je, prelazeći prstima preko moje ogrlice. – I kakve su haljine iz poslednje Šanelove kolekcije. Upamti, draga, da sam ja ta koja ti je pokazala šta je moda. Završila je i sela u stolicu, čekajući objašnjenje. Stajala sam ispred nje i nisam bila u stanju da izmislim ništa pametno. Pomirena sa sudbinom, pala sam na stolicu pored. – Šta, trebalo je da počnem od toga da je odvratno bogat vlasnik hotela? Potiče iz bogate porodice i puno ulaže, viđamo se i želela bih da to bude nešto ozbiljno. A na poklone od njega i njihovu cenu nemam uticaja. Gledala me je ispitivački i svake sekunde joj se pogled blažio. – Lepo govori ruski, vidi se da je obrazovan i dobro vaspitan čovek. I plus ima dobar ukus za žene i nakit – rekla je, podižući se sa stolice. – U redu, idemo do njih dok ga Tomaš ne smori do smrti. Raširila sam oči, ne mogavši da poverujem u naglu promenu tona. Znala sam da su moji roditelji uvek želeli da se bogato udam, ali njena reakcija me je slomila na hiljade sitnih komadića. Posle dužeg trenutka pokupila sam ih i potpuno zabezeknuta krenula za njom lagano odmahujući glavom u neverici. Napolju je bila žestoka diskusija, nažalost nisam imala pojma o čemu jer uopšte nisam razumela nemački, ali sam znala da moram na trenutak da izvučem Crnog da mu predstavim novu verziju priče. Na moju žalost, moj otac nije govorio engleski, ali je dosta razumeo. 227

– Masimo, pokazaću ti sobu u kojoj ćeš spavati – prišla sam, tapšući ga drugarski. – Osim toga, tata, moramo uskoro da krenemo, tako da se spremaj – dodala sam, okrećući se u drugu stranu. – Prokletstvo, već je kasno – rekao je tata, skočivši sa fotelje. Popeli smo se uz stepenice i skrenuli ka staroj sobi mog brata. – Spavaćeš ovde, ali nisam o tome želela da razgovaram – zaverenički sam šaputala, prenoseći mu novu verziju događaja. Kad sam završila, stajao je veselo sa rukama u džepovima i razgledao po sobi. – Osećam se kao tinejdžer – rekao je, smejući se. – A gde je tvoja soba, mala? Valjda ne računaš na to da ću zaista ostati ovde? – Moja soba je sa druge strane hodnika i da, ostaćeš. Moji roditelji misle da je za sada ova veza platonska, tako da ćemo im pokazati da ne greše. – Pokaži mi tvoju sobu, mala – rekao je, pokušavajući da bude ozbiljan. Uhvatila sam ga za ruku i provela kroz vrata moje spavaće sobe. Izvesno je bila manja od one koju mi je podario na Siciliji, ali me je to lepo podsetilo da mi ovde nije bilo potrebno mnogo. Krevet, TV, mali noćni stočić i stotine fotografija podsećali su me na bezbrižno školsko vreme. – Kada si živela sa roditeljima, imala si dečka? – upitao je, gledajući fotografije i smeškajući se. – Naravno, zašto pitaš? – Pušila si mu u ovoj sobi? Iznenađeno sam raširila oči, upitno ga pogledala pa se namrštila. – Molim? – Na vratima nema brave, pa se pitam gde i kako si to radila, znajući da tvoji roditelji mogu ući svakog trenutka. – Naslanjala sam ga na vrata i klečala ispred njega – rekla sam, stavljajući ruku na njegove grudi i lagano ga gurala prema vratima.

228

Masimo je stajao tačno tamo gde je bio moj tadašnji dečko pre deset godina i bez žurbe je otkopčavao šlic. Kleknula sam ispred njega i čvrsto mu pritisnula zadnjicu na vrata. – Ne pomeraj se, don Masimo, i budi tih, ova kuća je neverovatno akustična – naredila sam i stavila ga u usta. Pušila sam mu brzo i vrlo brutalno, želeći da dostigne vrhunac u najkraćem mogućem roku. Posle nekoliko minuta osetila sam kako mi je njegova sperma preplavila grlo. Sve sam pristojno progutala i ustala sam brišući prstima usta. Masimo je jedva stajao na nogama, zatvorenih očiju, naslonjen na okvir vrata. – Volim kad se ponašaš kao kurva – prošaptao je, zakopčavajući šlic. – Ma nije valjda? – upitala sam sa ironičnim osmehom. Sredili smo se, sišli dole i krenuli u crkvu. Lublin je nesporno manji od Varšave, ovde ima manje automobila slične klase kao ovaj u kojem smo trenutno putovali. Kad smo se zaustavili ispred crkve, oči svih gostiju bile su uprte u crni ferari. – Jebeno sjajno – promrmljala sam oduševljena senzacijom koju smo izazvali. Masimo je elegantno izašao iz automobila, popravio sako i krenuo prema mojim vratima, otvorivši ih posle izvesnog vremena. Oslonjena na njegovu ruku, izašla sam iz auta, skrivajući se iza tamnih naočara. Okupljena masa je utihnula, a ja sam čvrsto uhvatila Crnog ispod ruke. To je samo tvoja porodica, ponavljala sam u glavi kao mantru i veštački se cerila svima. Glas mog brata trgnuo me je iz ukočenosti. – Sestrice, vidim da su mamine priče o tvom bajkovitom poslu potvrđene – rekao je, prilazeći mi i hvatajući me za ruke. – Izgledaš jebeno sjajno i voziš se na italijanski način. Zagrlila sam ga najjače što sam mogla; viđali smo se povremeno zbog daljine koja nas je delila. Bio je moj prijatelj, omiljeni muškarac i nenadmašni ideal. Bio je najpametniji čovek kojeg sam ikad poznavala, nepobedivi matematički um i pored toga lepotan. Kad smo živeli u

229

porodičnoj kući, osvajao je sve moje drugarice, jednu po jednu – na njihovu duboku radost. Kompletan, pametan, zgodan, elegantan i nemilosrdan muškarac. Bili smo potpuno različiti u pogledu karaktera i izgleda. Ja – sitna brineta sa skoro crnim očima, on – visok plavušan sa smaragdnim pogledom. Kad je bio mali, ličio je na anđela sa svojim tada gotovo platinastim loknicama. – Jakube, bratiću, drago mi je što te vidim. Potpuno sam zaboravila da ćeš biti ovde. Dozvoli da ti predstavim – rekla sam tečno prelazeći na engleski jezik – svog... Masimo Toričeli, radimo zajedno. Obojica su razmenila poglede rukujući se, ali je to više ličilo na merkanje pre borbe nego na pozdravljanje. – Ferari italija, motor četiri i po litra, petsto sedamdeset osam konja. Čudovište – rekao je Kuba, zahvalno klimajući glavom. – Samo sam pronašao ključeve – rekao je Masimo, stavljajući naočare. Njegova nonšalantnost je bila razoružavajuća, ali na mog brata nije delovala, gledao ga je ispitivački, kao da je hteo da prodre u njegov um. Misa je bila dosadna i predugačka, a cela moja porodica je zurila u zgodnog Italijana pored mene. Jedino za šta sam se molila tokom njenog trajanja bilo je da svadba odmah počne, a onda će se pažnja gostiju usmeriti na mladence i votku. Za vreme zakletve sam se setila onoga što je Crni rekao kad smo stigli ispred kuće: za nedelju dana ćemo stajati kao oni sada. Samo, da li ja to želim? Da li želim da se udam za čoveka kojeg jedva znam, koji me plaši i nervira? Osim toga, da li želim da se vežem za nekog kom neću smeti bilo šta da kažem? Za nekog ko svaki put radi po svom i neće mi dozvoliti da radim mnoge stvari koje volim jer veruje da me tako štiti i da mi je to potrebno. Nažalost, tužna istina je da sam jako zaljubljena u njega i racionalno razmišljanje uopšte ne deluje. Nisam mogla da zamislim da ponovo izgubim Masima, eto zašto nije dolazilo u obzir da ga napustim. – Dobro si? – prošaptao je pri kraju ceremonije. – Veoma si bleda. U stvari, nekoliko dana se nisam osećala baš najbolje, bila sam umorna i potpuno bez apetita, ali nije ni čudo – sa ovim intenzitetom stresa koji me je pratio, treba da zahvalim Bogu što sam živa. 230

– Malo mi je loše, ali to su verovatno živci. Uskoro će proći. Po izlasku iz crkve sve je krenulo nizbrdo, svi su počeli da proslavljaju i da čestitaju mojoj rođaci Mariji. Venčanje je održano u živopisnom dvoru, tridesetak kilometara od grada. Kompleks se sastojao od nekoliko zgrada, hotela, staje i sale u kojoj je priređena zabava. Došli smo poslednji jer sam insistirala da ne treba ponovo da skrećemo pažnju na nas, a Crni me je poslušao. Gotovo nezapaženo smo prošli kroz salu i stigli do okruglog stola za kojim je trebalo da sedimo. Laknulo mi je kad sam videla da tamo sedi i Kuba. Moj brat je imao naviku da dolazi na takve žurke solo i da lovi. Voleo je kada ga žene obožavaju, podležu mu i na kraju odlaze u krevet s njim. Bio je stopostotni kolekcionar. U mom slučaju tema seksa je bila složenija i dešavalo se da sam patila zbog muškaraca. Jedina patnja mog brata bilo je povremeno odbijanje koje mu je kvarilo statistiku. Kad smo seli za sto, ispostavilo se da je jedno mesto prazno. Gledala sam poznata lica prisutnih, pokušavajući da provalim ko nedostaje. Nisam mogla da pogodim. Kad je predjelo stiglo, nasrnula sam na hranu – od juče nisam mogla ništa da progutam, pa kad sam konačno osetila glad – apetit je nadvladao razum. – Prijatno – začula sam poznat glas i podigla sam pogled s tanjira. Skoro sam ispljunula na sto hranu koja mi je bila u ustima. Praznu stolicu naspram mene pomerio je moj bivši momak koji mi je nekoliko godina bio plesni partner. Jebem ti, može li biti još gore?, pomislila sam, zureći u njega. Moj brat me je s neskrivenom radošću posmatrao iznad tanjira i sarkastično se smeškao zbog onoga što se dogodilo. Na svu sreću, Masimo ništa nije primetio, ili sam bar tako mislila. Spasio me je to što on baš ništa ne razume. Pjotr je zauzeo svoje mesto i polako počeo da jede, ne skidajući pogled s mene. Proklet bio moj apetit. Sa gnušanjem sam odgurnula napola pojedenu čorbu od bundeve, hvatajući butinu Crnog ispod stola. Nežno je milovao moju ruku i ispitivački virio; čitao me je kao otvorenu knjigu,

231

zato sam znala da ću pre ili kasnije morati da mu predstavim muškarca iz prošlosti. Pjotr je bio deo mog života koji sam najradije htela da zaboravim. Upoznali smo se kad sam imala šesnaest godina, počelo je od plesa i kao i obično, završilo se vezom. Prvo je bio moj instruktor, zatim partner i na kraju dželat. Tada je imao dvadeset pet godina i volele su ga sve žene koje bi ga pogledale. Galantan, zgodan, sportista, samopouzdan i još plesač. Nažalost, imao je i svoje demone, a glavni je bio kokain. U početku nisam videla ništa loše u tome, do trenutka kad je njegova zavisnost počela da se odražava na mene. Kada je bio nadrogiran, nije ga bilo briga šta osećam ili šta mislim, niti šta želim, on je bio važan. Ali sam imala samo sedamnaest godina i gledala sam u njega kao u ikonu. Nisam znala na čemu se zasniva ta veza, niti kako treba da budem tretirana. Naravno, ne bih izdržala pet godina u apsolutnoj patologiji – a kada je bio u normalnom stanju, trudio se da me uzdiže do neba, obilno se izvinjavajući zbog svog ponašanja. Zahvaljujući njemu, tačnije zbog njega, pobegla sam u Varšavu. Znala sam da ga se drugačije neću otarasiti. Njegov glas me je probudio iz ne tako lepih uspomena: – Crveno, ako se dobro sećam? – upitao je Pjotr, nagnuvši se na sto sa flašom vina. Njegove zelene oči su hipnotički zurile u mene, a njegove ogromne usne se izvijale u suptilan osmeh. Bilo je nemoguće sakriti da nije ništa izgubio od svog magnetizma. Snažno definisana vilica i potpuno ćelava glava nisu se poklapale sa imidžom plesača, ali to ga je činilo još intrigantnijim. Videlo se da je trenirao manje nego nekad jer je dobio na težini. Otpila sam gutljaj iz čaše i zažmurila. – Šta ti jebeno radiš ovde? – prosiktala sam kroz zube sa glupavim osmehom kako ostali gosti, a posebno jedan, ne bi provalili o čemu se radi. – Marija me je pozvala, tačnije njen muž. Pola godine sam pripremao s njima njihov prvi ples i skontali smo se. Osim toga, upoznao sam ih na godišnjici venčanja tvojih roditelja, ako se sećaš. 232

Uzavrela sam od besa, pitajući se kako je moja rođaka mogla to da mi učini, onda sam osetila da ruka Crnog klizi preko mojih leđa. – Možeš li da govoriš na engleskom? – upitao je iznervirano. – Nervira me što ništa ne razumem. Lagano sam se iskreveljila i zatvorila oči, želeći da umrem. – Loše mi je, prošetajmo – rekla sam ustajući s mesta, a Masimo je krenuo za mnom. Prišli smo vrtu pored zgrade i krenuli prema staji. – Jašeš li? – upitala sam, želeći da ga odvratim od mog duševnog stanja. – Ko je ovaj čovek, Laura? Zaledila si se kad se pojavio. Zastao je i zagledao se u mene, držeći ruke u džepovima. – Moj plesni partner. Nisi mi odgovorio da li jašeš – nastavila sam bez zaustavljanja. – Samo plesni partner? – Isuse, Masimo, kakve veze ima? Ne, ne samo plesni partner i ne želim da pričam o tome. Ja tebe ne pitam za tvoje bivše devojke. – Dakle, bili ste zajedno? Dugo? Duboko sam udahnula i pokušavala da obuzdam iritaciju. – Nekoliko godina. Podsećam te da nisam bila devica kad si me upoznao i koliko god pokušavao, ne možeš to promeniti. Nemaš vremeplov, tako da jednostavno nemoj o tome da razmišljaš i ne teraj me da se prisećam. Besna sam se vratila u salu. Već je bio prvi ples i gosti su započeli svoje ludilo na plesnom podijumu. Kad sam prošla kroz vrata, moja rođaka je pobegla sa plesnog podijuma i zgrabila mikrofon. – Za naš prvi ples je zaslužan fantastičan instruktor koji je danas ovde sa nama. Pjotre, dođi ovamo. I zanimljivo je to što se poklopilo da je tu i njegova dugogodišnja plesna partnerka i moja rođaka Laura. Kad sam to čula, mislila sam da ću se onesvestiti. Šta koji kurac ona radi?! – Pružite nam zadovoljstvo i pokažite nam kako se pleše. 233

U sobi se začuo aplauz, a Pjotr me je uhvatio za ruku i povukao prema plesnom podijumu. Sad ću povratiti, pomislila sam, vukući se za njim. – Enrike Iglesijas, Bailamos, molim – viknuo je di-džeju. – Salsa, draga... – šapnuo je i podigao obrve sa zadovoljstvom, bacivši jaknu preko nasumične stolice. Stajala sam pored njega i zahvaljivala Bogu što nije odabrao tango. Kad smo bili zajedno, naš tango se svaki put završavao u krevetu. Prvi zvuci gitare dopirali su iz zvučnika, a ja sam pogledala prema vratima na koja se naslanjao Masimo, čiji je pogled goreo od besa. Pored njega sam primetila svog brata kako se naginje ka njemu, objašnjavajući mu nešto. Nisam imala pojma da li mu objašnjava zašto sada stojimo na plesnom podijumu ili samo razgovaraju, ali Masimov pogled je i dalje bio pun besa. Izvukla sam Pjotru ruku i otrčala do Crnog, poljubila sam ga najjače što sam mogla, kako bi osetio da sam samo njegova, i sa osmehom, okružena aplauzom, vratila sam se na podijum. Di-džej je još jednom pustio Bailamos i ja sam zauzela poziciju. Bila su to najduža tri minuta u mom životu i najveći napor koji sam ikada uložila u ples. Kad sam se konačno sagnula da se poklonim, prostorija je odjeknula olujom aplauza i navijanja. Marija mi je pritrčala ljubeći nas i grleći, a moja majka je primala čestitke od gostiju. Polako sam se povlačila prema Masimu. I dalje je stajao kao okamenjen kad sam mu prišla. – Ljubavi, ne bih mogla da kažem ne, to je moja porodica – zamuckivala sam, pokušavajući da ga umirim. – Svejedno, to je samo ples. Crni je stajao ne rekavši ni reči, a zatim se okrenuo i otišao. Htela sam da pođem za njim, ali sam iza leđa začula mamin glas: – Laura, dušo, vidim da časovi nisu bili uzaludni, i dalje si sjajna u tome. Okrenula sam se i ona mi je pala u zagrljaj, ljubeći me i posmatrajući. – Tako sam ponosna na tebe – rekla je skoro plačući. – Oh, mama, to je zahvaljujući samo tebi.

234

Stajale smo tamo, primajući čestitke dok se nisam setila Masima. – Nešto nije u redu, zlato?– upitala je, videvši promenu raspoloženja na mom licu. – Masimo je pomalo ljubomoran – šapnula sam. – Tako da nije bio posebno oduševljen činjenicom da sam plesala sa bivšim. – Upamti, Laura, ne smeš mu dozvoliti da pravi besmislene izlive osionosti. Osim toga, mora da shvati da mu ne pripadaš. Kako je samo pogrešila. Bila sam njegova cela, nije se radilo o njegovoj dozvoli ili ne, već o tome koliko mi je značilo to šta je on osećao. Znala sam da su za njegov autoritarni pristup prema meni zaslužni njegovo vaspitanje i uslovi u kojima je živeo, a ne želja da me zarobi. Izašla sam i pretražila čitav kompleks, ali njega nigde nije bilo. Crni ferari je i dalje bio na parkingu, što znači da se nije vratio kući. Kroz otvoren prozor u jednoj zgradi čula sam razgovor na engleskom i prepoznala bratov glas. Krenula sam tamo. – Dobro veče – rekla sam, gledajući ženu na recepciji. – Tražim verenika, zgodan, visok Italijan. Devojka se nasmešila i pogledala u ekran računara. – Apartman na trećem spratu, broj jedanaest – rekla je, pokazujući stepenice. Došla sam do vrata i pokucala, a trenutak kasnije otvorio ih je moj veseli brat. – Sestrice, šta radiš ti ovde? Pjotriću su dosadili plesovi? – rekao je ironično. Ignorisala sam ga i kroz hodnik prošla do ogromnog dnevnog boravka. Masimo je sedeo na kožnom kauču pored velikog stola, okrećući kreditnu karticu po prstima. – Da li se dobro zabavljaš, ljubavi? – upitao je i nagnuo se na sto. Na sredini stola ugledala sam beli prah koji je Crni složio u kratke crte. Stajala sam i buljila u ovu sliku, a onda se moj brat pojavio sa bocom čivasa.

235

– Fin ti je ovaj momak – rekao je gurkajući me ramenom i seo pored njega. – Ume da se zabavlja. Don Masimo se nagnuo nad stolom i začepio jednu nozdrvu dok je drugom uvukao isprekidanu crtu. – Masimo, možemo li porazgovarati? – Ako želiš da me pitaš možeš li da se pridružiš, odgovor je ne. Posle toga je moj brat prasnuo u smeh. – Moja sestra i koka bi bile ubistvena kombinacija. Nikada u životu nisam probala drogu, ne zbog izbora, već iz straha. Videla sam šta radi ljudima i kako nepredvidljivi postaju kada je koriste. Taj prizor je izazvao najgore uspomene i osećaj straha koji nikada više nisam želela da iskusim. – Kuba, možeš li nas ostaviti? – upitala sam brata. Videvši moj izraz lica, polako je ustao iz fotelje i obukao sako. – Ionako sam hteo da idem, plavuša sa trećeg stola ne da mi mira. Na izlasku se okrenuo Crnom: – Vratiću se. Stajala sam i gledala kako Masimo uzima još jednu crticu pa ispijaju gutljaj jantarne tečnosti. Posle jednog trenutka prišla sam i sela pored njega. – Da li ovako nameravaš da provedeš ovo veće? – pitala sam, sedajući u fotelju. – Tvoj brat je sjajan lik – rekao je kao da uopšte nije čuo pitanje. – Vrlo je pametan i upućen u oblast finansija. Dobro će nam doći kreativni knjigovođa u porodici. Pozlilo mi je na pomisao da bi Kuba mogao pripadati mafiji. – Šta lupaš, Masimo, on nikada neće pripadati porodici. Crni se ironično nasmejao i otpio još jedan gutljaj. – Nije na tebi da o tome odlučuješ, mala. Ako bude to želeo, učiniću ga veoma srećnim i bogatim čovekom.

236

Loša strana mog brata, osim ljubavi prema ženama, bila je neobuzdana ljubav prema novcu. – Hoću li ikad moći nešto da kažem? Da li će se moje mišljenje uzeti u bilo kakav obzir? Jer ako ne, jebem ti takav život! – vrisnula sam i ustala sa svog mesta. – Dosta mi je toga da ne mogu da utičem ni na šta i toga da desetak nedelja nemam moći nad svojim životom. Besna sam izašla iz sobe zalupivši vratima, sišla sam niz stepenice i sela u senicu. – Jebote – prosiktala sam kroza zube. – Nevolje u raju? – upitao je Pjotr, sedajući pored mene sa flašom vina. – Da li te je tvoj prijatelj naljutio? – otpio je gutljaj pravo iz grlića. Na trenutak sam ga gledala i htela da ustanem sa svog mesta, kad sam shvatila da zapravo ne želim da bežim od njega. Ispružila sam ruku, uzela vino od njega i počela da neumereno točim u grlo. – Smiri se, Lari, ne želiš ovde da se preklopiš. – Ni sama više ne znam šta želim. Još i ti ovde. Zašto si došao? – Znao sam da ćeš biti ovde. Koliko je to već godina – šest? – Osam. – Nisi mi se odazivala, nisi mi odgovarala na poruke, nisi se javljala na telefon. Čak mi nisi ni dozvolila da se izvinim i objasnim. Razdražljivo sam se okrenula prema njemu i ponovo mu uzela flašu iz ruku. – Šta da objasniš? Pokušao si da se ubiješ na moje oči. Spustio je glavu. – Da, bio sam debil. Posle svega toga otišao sam na terapiju i od tada ne uzimam. Pokušao sam da popravim svoj život, ali nakon nekog vremena došao sam do zaključka da si ti verovatno jedina žena s kojom sam mogao da živim i prestao sam da pokušavam. Ne znam o čemu sam razmišljao dolazeći ovde, mislim da sam računao na to da ćeš biti sama i možda... Podigla sam ruku da ga ućutkam.

237

– Pjotre, ti si prošlost, ovaj grad je prošlost, moj život sada izgleda drugačije i ne želim te u njemu. Zavalio se na naslon kauča. – Znam, ali to ne menja činjenicu da mi je drago što te vidim, posebno kad si iz godine u godinu sve lepša. Sedeli smo tako i razgovarali o tome šta se događalo svih ovih godina, o mojim počecima u Varšavi i o njegovoj plesnoj školi. Jedna flaša vina, zatim još jedna i još jedna.

238

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Probudilo me je blistavo sunce koje mi je sijalo pravo u lice i jaka glavobolja. – O, bože – zastenjala sam ustajući iz kreveta. Osvrnula sam se oko sebe i zaključila da sigurno nisam u kući svojih roditelja. Prešla sam u dnevnu sobu i pogled na sto u apartmanu podsetio me je na sinoćne događaje. Masimo koji se naginjao nad belim prahom i razgovor sa Pjotrom, a onda baš ništa. Uzela sam telefon i pozvala Crnog, nije se javio. Kakva posledica, pomislila sam, duboko u sebi mi je bilo drago što nisam morala da razgovaram s njim dok imam džinovski mamurluk. Otišla sam u kupatilo i dugo sam se tuširala. Kad sam izašla iz kupatila, prišla sam prozoru i ugledala crni džip i Paula kako puši cigaretu ispred njega. Pogledala sam na mesto gde je juče bio parkiran crni ferari – nestao je. Obukla sam se i sišla sam dole. – Gde je don Masimo? – upitala sam Paula dok je gasio opušak. Nije mi odgovorio, samo je pokazao na sedište, a kad sam ušla, zatvorio je vrata. Stigli smo do kuće mojih roditelja, Paulo se zaustavio ispred prilaza ne ulazeći u posed. Moj vozač je izašao iz automobila i otvorio mi je vrata. – Sačekaću ovde – rekao je, ulazeći u auto. Sa cipelama u ruci sam se popela na brdašce. Pritisnula sam zvono i nakon nekog vremena vrata je otvorila moja mama. – Ništa bolje od nečujnog odlaska i povratka ujutru – rekla je lagano se mršteći. – Dođi, napravila sam doručak. – Odmah dolazim – odgovorila sam odlazeći u svoju sobu da se presvučem.

239

Kad sam sela za sto, mama mi je pružila tanjir sa slaninom i jajima. – Prijatno. Miris hrane je izazvao da mi sve dođe do grla i pojurila sam u kupatilo. – Laura, jesi li dobro? – upitala je kucajući na vrata. Izašla sam brišući lice rukom. – Preterala sam s vinom juče. Znaš li možda gde je Masimo? Mama me je upitno pogledala. – Mislila sam da je s tobom. Kako si došla ovde? Nije imalo smisla lagati, tako da sam rekla istinu. – Vozač me je dovezao, rekla sam ti da i ovde ima poslovnih ponuda, čekao me je jedan od njegovih zaposlenih. Bože, kako me strašno boli glava – promrmljala sam, utonuvši u stolicu za stolom. – Pa, vidim da se posle plesa zabava preselila na drugo mesto. Sedela sam gledajući je i bezuspešno pokušavala da se setim šta se dešavalo. Pokupila sam svoje stvari i kad sam popila čaj sa roditeljima, spremala sam se da krenem. – Kad dolaziš? – upitala je mama, pozdravljajući se sa mnom. – Sledeće nedelje odlazim na Siciliju, tako da verovatno ne uskoro, ali zvaću. – Čuvaj se, dušo – rekla je, čvrsto me grleći. Prespavala sam ceo put do Varšave, budeći se dva puta i pokušavajući bezuspešno da pozovem Crnog. – Gospođice Laura, stigli smo – probudio me je Paulov glas. Otvorila sam oči i otkrila da smo na terminalu za VIP letove u Okenću. – Gde je Masimo? – upitala sam, ne izlazeći iz automobila. – Na Siciliji, avion čeka – rekao je, pružajući mi ruku. Na zvuk reči avion počela sam nervozno da tražim tablete u torbici, progutala sam dve i krenula na čekiranje. Posle trideset minuta već sam ošamućena sedela u privatnom avionu, čekajući da poleti. Mamurluk

240

nije bio prijatan tokom putovanja, ali u kombinaciji s tabletama za smirenje delovao je uspavljujuće. Posle skoro četiri sata stigli smo na Siciliju, gde me je na već poznatom aerodromu čekao automobil. Kad smo stigli kući, dočekao me je Domeniko na prilazu. – Zdravo, Laura! Dobro je videti te – rekao je, čvrsto me zagrlivši. – Domeniko, toliko si mi nedostajao! Gde je don Masimo? – U biblioteci je, ima sastanak, tražio je od tebe da se osvežiš. Vidimo se na večeri. – Nisam mislila da ćemo doći tako iznenada, jesu li moje stvari iz Poljske već ovde? – Biće ovde sutra, ali mislim da ti ništa neće faliti jer sam ti ja upotpunio ormar. Idući hodnikom, zaustavila sam se kod vrata prostorije u kojoj se nalazio Crni. Iznutra je dopirala do mene glasna diskusija i uprkos neodoljivoj želji da tamo uđem, suzdržala sam se. Istuširala sam se i spremila se za večeru. Ne znajući u potpunosti šta se sinoć dogodilo, odlučila sam da se doteram za svaki slučaj. Ušla sam u garderober i odabrala svoj omiljeni komplet donjeg veša od crvene čipke. Posegnula sam ka ormaru i skinula sa vešalice laganu crnu haljinu do članaka. Obula sam sandale s potpeticom i krenula ka terasi. Za stolom na kom su bile poređane upaljene sveće, sedeo je Masimo unet u telefonski razgovor. Prišla sam, poljubila ga u vrat i sela na susednu fotelju. Ne prekidajući razgovor, gledao me je tamnim, ledenim pogledom koji nije najavljivao ništa dobro. Kad je završio, spustio je telefon na sto i otpio gutljaj iz čaše ispred njega. – Koliko se sećaš od sinoć, Laura? – Mislim da se sećam onog najvažnijeg, to jest tebe ispred stola punog koke – rekla sam ironično. – A kasnije? 241

Razmislila sam na trenutak i počela sam da se bojim. Nisam imala pojma šta se dešavalo posle druge flaše vina popijene sa Pjotrom. – Otišla sam da porazgovaram i pila sam vino – rekla sam, slegnuvši ramenima. – Ne sećaš se ničega? – ispitivao je poluzatvorenih očiju. – Sećam se da sam previše popila. Jebote, Masimo, o čemu se radi? Reći ćeš šta se dogodilo ili ne? Imala sam prekid filma, je li bilo tako strašno? Bila sam besna na tebe i na ono što sam videla, otišla sam u baštu i tamo srela Pjotra. Hteo je da popričamo i popili smo vino, to je sve. Osim toga, opet si me ostavio bez reči, muka mi je više što stalno nestaješ. Crni se naslonio u fotelji, a njegove grudi su se sve jače talasale. – To nije sve, mala. Kad se tvoj brat vratio kod mene nakon nekog vremena, rekao mi je zašto si tako reagovala na prizor kokaina. Hteo sam da te nađem i onda sam vas video. – Vilica mu se zategla. – Na početku ste zapravo razgovarali, ali kasnije je tvoj prijatelj otišao predaleko, otvoreno i nesumnjivo je pokušao da iskoristi stanje u koje te je doveo. – Zastao je, a oči su mu postale potpuno crne. Ustao je iz fotelje i bacio čašu na kameni pločnik. Staklo se razbilo na stotine komadića. – Taj kurvin sin je hteo da te pojebe, razumeš?! – viknuo je, stežući ruke u pesnice. – Ti si toliko bila obeznanjena da si mislila da sam ja pored tebe. Prepustila si se tome, tako da sam morao to da zaustavim. Sedela sam uplašena i pokušavala da se setim šta se dogodilo, ali u glavi mi je bila samo crna rupa. – Mama mi ništa nije rekla. Šta se desilo? Pretukao si ga? Masimo se sarkastično nasmejao, prišao je i okrećući me sa sve foteljom, stavio je ruke na nju sa obe strane. – Ubio sam ga, Laura – prosiktao je kroz stisnute zube. – A pre toga je priznao šta ti je radio u prošlosti kad je bio nadrogiran. Da sam to znao ranije, ne bi ni prešao prag prostorije u kojoj si bila. – Dalo se videti kako mu emocije skoro cepaju telo. – Kako si mogla da mi to ne kažeš i da mi dopustiš da jedem za istim stolom sa tim degenerikom?!

242

Užasnuta i prestravljena, pokušavala sam da udahnem vazduh. Molila sam se da laže. – Mislim da je od samog početka planirao da te pojebe te noći, ali moje prisustvo mu je malo pomrsilo konce. Zato je sačekao odgovarajući trenutak – imao je kod sebe drogu koju ti je, mislim, stavio u alkohol. Kako bih ti dokazao da ne lažem, uradičemo test krvi. Povukao se i obema rukama se naslonio na sto. – Kad samo pomislim šta ti je taj drkadžija uradio kad si bila s njim, želim ponovo da ga ubijem. Nisam znala šta osećam – u meni se strah mešao sa besom i nemoći. Zbog mene je čovek mrtav ili možda Crni samo blefira, možda opet želi da mi održi lekciju i da me zaplaši? Polako sam ustala sa stolice, Masimo mi je prišao, ali sam pružila ruku kako bih ga odgurnula i klimavim korakom sam krenula kući. Odbijajući se o zidove, stigla sam u svoju sobu i zaključala vrata. Nisam želela da ulazi, nisam želela da ga vidim. Progutala sam tabletu kako bi se malo smirilo moje srce koje je užurbano tuklo, svukla sam se i legla u krevet. Nisam mogla da poverujem u to šta je uradio. Kad su lekovi počeli da deluju, zaspala sam. Sutradan me je probudilo kucanje na vratima. – Laura – začula sam Domenikov glas. – Možeš li da otvoriš? Prišla sam vratima i okrenula ključ. Mladi Italijan je ušao u sobu i pogledao me sa saosećanjem. – Domeniko, želela bih da te zamolim za nešto, ali ne želim da don Masimo zna za to. Stajao je i zbunjeno zurio u mene, pitajući se šta da mi odgovori. – Zavisi od toga o čemu se radi. – Volela bih da idem kod lekara, ne osećam se baš dobro i ne želim da brinem Masima. – Ali imaš svog lekara, on može da dođe ovde. – Želim da idem kod drugog, možeš li to da mi učiniš? – Nisam odustala. Domeniko je stajao i gledao me ispitivački. 243

– Naravno, u koje vreme želiš da ideš? – Daj mi sat vremena – rekla sam, ulazeći u kupatilo. Ionako sam znala da će Crni saznati sve, ali ja sam morala da proverim da li je zaista govorio istinu i da li pre dva dana nisam bila samo pod dejstvom alkohola. U jedan sat smo ušli u auto i otišli u privatnu kliniku u Kataniji. Doktor Di Vajo me je primio skoro odmah. Nije to bio kardiolog kojeg sam već posetila, već doktor opšte prakse jer sam kod takvog i htela da idem. Objasnila sam mu šta želim da proverim i zamolila ga za ispitivanje. Dok sam čekala njihove rezultate, Domeniko me je odveo na kasni doručak i u tri smo se vratili u kliniku. Lekar me je pozvao u ordinaciju, rekao mi da sednem u fotelju i mirno se zagledao u papire. – Gospođice Laura, zapravo u vašoj krvi postoje opojne supstance, tačnije ketamin. To je psihoaktivna supstanca koja uzrokuje amneziju. I ova činjenica me baš brine, moramo da preusmerimo seriju testova i obratimo se ginekologu. – Ginekologu? Zašto? – Trudni ste i moramo biti sigurni da se detetu ništa nije desilo. Zatvorila sam oči i pokušavala da svarim to što sam upravo čula. – Molim? Doktor me je iznenađeno pogledao. – Niste znali? Testovi krvi pokazuju da ste trudni. – Ali radila sam test pre nekoliko dana, a pre toga sam imala menstruaciju, kako je to moguće? Lekar se ljubazno nasmešio i stavio laktove na sto. – Vidite, menstruaciju možete imati čak i tri meseca u toku trudnoće. Rezultat testa zavisi od mnogih faktora, između ostalog od toga kada je došlo do oplodnje. Zatražićemo istraživanja i ultrazvuk, ginekolog će vam dati više detalja. Samo treba da uzmemo još jedan uzorak krvi. Sedela sam, stiskajući očne kapke sve jače i osećala sam da će mi pozliti. – Da li ste sto posto sigurni? – upitala sam još jednom. 244

– U to da ste trudni? Apsolutno da. Pokušala sam da progutam pljuvačku, ali u ustima mi je bilo potpuno suvo. – Doktore, imam pravo na lekarsku tajnu, zar ne? Potvrdio je klimajući glavom. – U tom slučaju želim da apsolutno nikog ne obavestite o mojim rezultatima testa. – Razumem, naravno da će tako biti. Recepcionerka će vas uputiti u sobu za tretmane, a zatim zakazati pregled kod ginekologa. Rukovala sam se s njim i izašla iz kancelarije dok su mi noge klecale. Prvo sam krenula ka medicinskoj sestri da mi ponovo izvadi krv, a potom ka čekaonici u kojoj je sedeo Domeniko. Prošla sam pored njega bez reči i krenula ka autu. Kad mi se pridružio, zurio je upitno u mene. Događaji poslednjih dana, moj bes, sve je postalo nevažno, bila sam trudna. – Laura, šta je bilo? Sve je u redu? Skupila sam svu snagu koju sam imala i sa lažnim osmehom odgovorila: – Da, anemična sam i zato sam stalno umorna. Moram da uzimam gvožđe i proći će. Bila sam u transu, kao da znam šta se dešava, ali nisam ništa razumela. Čula sam tutnjavu u glavi i kožu mi je preplavio znoj, a potom sam se sva naježila. Trudila sam se da ne dišem preglasno, ali propali su mi pokušaji da uhvatim smiren dah. Auto je krenuo, a ja sam izvukla iz džepa telefon i pozvala Olgu. – Ćao, kučko – čula sam divan pozdrav u slušalici. – Olga, da li si zauzeta naredne nedelje? – Ne znam...? Ako ne računaš onog plavušana koji jebe kao raketa, mislim da nisam baš. Moje kučence želi da osvoji još kozmetičkih tržišta, tako da ću se sigurno dosađivati. A šta, imaš neki predlog za mene? Domeniko me je gledao, ne razumejući ni reči, a ja sam se jako trudila da se ponašam prirodno. 245

– Hoćeš li doći kod mene na Siciliju? U slušalici je zavladala uznemirujuća tišina. – Šta se dešava, Lari? Zašto si već otišla, sve je u redu? – Ola, samo mi reci da ćeš doći – zasiktala sam iznervirano. – Sve ću srediti samo reci da, molim te. – Ljubavi, naravno da dolazim, obavesti me kada i gde treba da budem. Da li ti je onaj Crni polubog nešto uradio? Ako jeste, ubiću kurvinog sina i ništa mi neće moći ta njegova mafija. Zabavljeno sam se naslonila na sedište. – Ne, dobro sam, samo si mi potrebna ovde. Obavestiću te kad sve sredim, pakuj se. Vratila sam telefon u torbu i pogledala Domenika. – Htela bih da moja drugarica dođe sutra kod mene, možeš li se pobrinuti za njen prevoz iz Poljske? – Razumem da ostaje do venčanja? Jebote, venčanje, zbog sinoćnih otkrića i današnjeg dana potpuno sam zaboravila na to. – Da li su svi znali za to osim mene? Domeniko je izvinjavajući slegnuo ramenima i ukucao broj na telefonu. – Ja ću se pobrinuti za sve – rekao je, stavljajući slušalicu uz uho. Kad se auto parkirao na prilazu, izašla sam, ne čekajući da mi vozač otvori vrata i krenula sam prema kući. Prošla sam kroz lavirint od hodnika i ušla u biblioteku. Masimo je sedeo za velikim stolom sa nekoliko muškaraca. Svi su ućutali kad su me videli. Crni im je rekao nešto i ustao je sa stolice. – Moramo da porazgovaramo – rekla sam, stiskajući zube. – Mala, ne sada, imam sastanak. Možemo li to da sredimo večeras? Stajala sam zagledana u njega i pokušavala da smirim živce. Znala sam da u mom stanju uzrujavanje nije preporučljivo. – Treba mi auto, ali bez vozača, želim da se provozam i razmislim.

246

Ispitivački je buljio u mene, sužavajući oči. – Domeniko će ti dovesti automobil, ali ne možeš da ideš bez zaštite – šapnuo je. – Laura, da li je sve u redu? – Da, želim da razmišljam podalje od ovog mesta. Okrenula sam se i zatvorila za sobom vrata. Prišla sam mladom Italijanu koji je stajao na pragu. – Treba mi auto. Masimo je rekao da ćeš mi ga ti dati, stoga: ključeve, molim. Bez reči se okrenuo i pošao prema stepenicama koje su vodile do prilaza. Kad smo sišli, zaustavio me je na vratima. – Sačekaj, dovešću tvoj auto. Trenutak kasnije ispred mene je bio parkiran porše makan boje višnje. Domeniko je izašao iz njega i dajući mi ključ rekao je: – To je turbo verzija sa vrlo snažnim motorom, ide skoro dvesta sedamdeset na sat, ali bolje bi bilo da ne razvijaš toliku brzinu – upozorio je, smejući se. – Zašto želiš da ideš sama, Laura? Možda da ostaneš i da popričamo? Don Masimo će raditi dokasno, možemo da pijemo vino. – Ne mogu – rekla sam, uzimajući mu ključeve iz ruke. Ušla sam u raskošnu kremastu unutrašnjost vozila i zaledila se: dugmad, stotine dugmadi, prekidači, ručice. Kao da uopšte nisu potrebni ni volan, ni pedale, ni menjač. Mladi Italijan je prišao i pokucao na prozor. – Uputstvo je u pregratku, ali evo skraćene verzije: ovde imaš kontrolu klima-uređaja, menjač je automatski, ali to si verovatno primetila – opisao je sve funkcije auta jednu po jednu, a ja sam osetila kako mi naviru suze. – Dobro, sad sve znam, ćao – prekinula sam ga, upalivši automobil i nagazivši gas. Kad sam napustila imanje, pratio me je crni džip. Nisam želela društvo, a naročito ne da me neko kontroliše. Kad sam se našla na autoputu, jače sam pritisnula gas i osetila snagu o kojoj je Domeniko govorio. Jurila sam kao luda i preticala naredne automobile dok crni auto mog 247

obezbeđenja nije nestao u retrovizoru. Na prvom izlazu sam skrenula nazad prema Đardini Naksosu. Znala sam da im neće pasti na pamet da se vraćam u grad. Stala sam na parking pored šetališta i izašla. Stavila sam tamne naočare i krenula prema plaži. Sela sam na pesak, a bujica suza mi je potekla iz očiju. Da li sam nešto dobro uradila? Došla sam ovde pre dva meseca na odmor, a postala sam žena šefa mafije, a sad ću mu roditi dete. Zaurlala sam; to nije bio plač, samo divlji urlik i očaj. Sedela sam nepomično, a naredni sati su prolazili kao minuti. Stotine misli su mi letele kroz glavu, uključujući i onu da se rešim problema koji sam nosila u sebi. Šta ću reći svojoj majci, kako da kažem Masimu, šta će se sada dogoditi? Kako sam mogla biti tako glupa, zašto sam spavala s njim i zašto sam mu jebeno verovala? – Jebem ti – zastenjala sam, skrivajući glavu između savijenih kolena. – Razumem te reči. Podigla sam glavu i videla kako Crni seda pored mene na pesak. – Mala, ne možeš pobeći od obezbeđenja, oni ne rade to kako bi ti prkosili, već samo kako bi te zaštitili. – Oči su mu bile pune zabrinutosti i gledale su me upitno. – Izvini, morala sam da budem potpuno sama. Nisam uzela u obzir da i ovaj automobil ima lokator, jer ga ima, zar ne? Masimo je potvrdno klimnuo glavom. – Biće u velikoj nevolji jer su te izgubili, moraš biti svesna toga. Kad su uspeli da izgube malu devojčicu, kako će onda da te štite? – Ubićeš ih? – upitala sam prestravljena. Crni se nasmejao i prošao rukom kroz kosu. – Ne, Laura, ovo nije razlog da nekoga ubiješ. – Odrasla sam i mogu da se brinem o sebi. Zagrlio me je i privukao k sebi. – Ne sumnjam, a sad mi reci šta se dešava, zašto si bila kod lekara. Baš ti hvala, Domeniko, pomislila sam oduševljena njegovom diskrecijom. 248

Bila sam mu u zagrljaju, obisnula sam mu se oko vrata. Pitala sam se da li da mu kažem istinu ili će mi za sada biti zgodnije da lažem. – Previše svega ovoga, bila sam u klinici da proverim da li si bio u pravu i bio si. U mojoj krvi je bio ketamin, zato se ničega ne sećam. Masimo, jesi li ga stvarno ubio? – Ustala sam i skinula naočare. Crni se okrenuo prema meni i uhvatio me je nežno obema rukama za glavu. – Udario sam ga, a kasnije odveo do jezerceta pored staje. Samo sam hteo da ga uplašim, ali kada sam počeo, nisam bio u stanju da se zaustavim, naročito zato što je sve priznao. Da, Laura, ubio sam ga, a Karlovi ljudi su se pobrinuli za ostalo. – Isuse – šapnula sam, a suze su mi potekle iz očiju. – Kako si mogao? Zašto? Masimo je ustao i podigao me. Njegove oči su bile gotovo potpuno crne, a pogled leden. – Jer sam želeo. Ne razmišljaj više o tome, kao što si jednom rekla: nemaš vremeplov, tako da ne možeš učiniti ništa u vezi s tim. – Ostavi me, želim da sedim ovde bez tebe – dahtala sam, sedeći na plaži. Znala sam da neče popustiti i da moram da kažem nešto što će ga ubediti i pružiti mi trenutak mira. Paradoksalno, uopšte me nije brinula Pjotrova smrt, već samo to što ću roditi dete muškarcu koji stoji ispred mene. – Ubio si čoveka zbog mene. Priredio si mi grižu savesti koju nisam sposobna da podnesem. Želim sada da sednem u avion i da te više nikada ne vidim. Tako da ćeš ili ispoštovati moju molbu ili će ovo biti naš poslednji susret. Stajao je gledajući me na trenutak, a onda je krenuo ka šetalištu. – Olga sleće sutra u dvanaest – rekao je udaljavajući se i za trenutak je nestao u crnom džipu. Sunce je počelo da zalazi, a ja sam se setila da danas skoro ništa nisam jela. Sada nisam smela sebi da dozvolim takav način života. Ustala sam i

249

krenula šetalištem prema šarenim restoranima. Šetajući pločnikom, shvatila sam da se nalazim pored restorana u kojem sam prvi put videla Masima. Od ovog prizora mi je pozlilo, a drhtaj mi je prošao kroz telo. To je bilo nedavno, iako se od tog vremena toliko toga promenilo, skoro sve. Ušla sam unutra i sela za sto s pogledom na more. Konobar se pojavio izuzetno brzo, pozdravljajući me na tečnom engleskom i nestao, ostavivši jelovnik. Prelistavala sam ga pitajući se šta bih mogla da pojedem, i da li ima nešto što ne mogu i ne smem s obzirom na moje stanje. Na kraju sam se odlučila za najsigurnije jelo, to jest picu. Podvila sam noge i uzela telefon. Želela sam da razgovaram s mamom. U drugim okolnostima ona bi bila prva osoba koju bih nazvala s radosnim vestima, ali ne sada. Vest o trudnoći uopšte nije bila srećna, a ja bih morala da priznam sve svoje laži, zbog čega bi joj srce verovatno prepuklo. Nakon što sam pojela picu i popila čašu soka, dala sam konobaru svoju kreditnu karticu zureći u gotovo crno more. – Gospođice Bjel, žao mi je – začula sam iza leđa. – Nisam vas prepoznao s tom bojom kose. Okrenula sam se prema čoveku i upitno ga pogledala. Mladi konobar je stajao kraj stola i vraćao mi je karticu rukama koje su se tresle. – Ne razumem baš, a odakle znate kako izgledam? – Imamo vašu fotografiju kao VIP gosta koju su nam prosledili don Masimovi ljudi. Izvinite još jednom, uplata nije preuzeta. – Jedan sok od paradajza, molim – rekla sam, okrećući glavu. Pri pomisli na povratak u vilu i na susret sa Crnim, zgrčio mi se stomak. Sledeći sat je prošao neprimetno, a ja sam odlučila da je vreme da se vratim i odem na spavanje. Sutra će Ola biti sa mnom i sve će biti u redu, moći ću da plačem koliko god budem htela.

250

– Vidim da ti je jako dosadno, dozvoli mi da ti pravim društvo – rekao je mladić smeđe kose, sedajući na fotelju pored moje. – Čuo sam kako si pričala sa konobarom, odakle si? Uputila sam strancu pogled pun besa i frustracije. – Ne želim društvo. – Nema ničeg lošeg ako čovek želi da bude sam, ali ponekad vredi popričati sa neznancem, jer njegova procena za tebe neće biti relevantna, a tebi će biti lakše. To me je istovremeno zabavljalo i nerviralo. – Razumem tvoju spiku lika koji sve razume, ali prvo, stvarno želim da ostanem sama, i drugo, možeš upasti u nevolje jer si tu seo, tako da ti lepo savetujem da potražiš neki drugi objekat. Čovek se nije predao i privukao je fotelju bliže meni. – Znaš šta mislim? Nije me bilo briga, ali sam znala da neće ućutati. – Mislim da te momak o kojem razmišljaš ne zaslužuje. Prekinula sam ga, obraćajući mu se: – Razmišljam o tome da sam trudna i da se u subotu udajem, tako da ljubazno ustani sa mesta i vidi da li si za šankom. – Trudna? – začula sam glas iza leđa. Tip je ustao kao da ga je nešto pecnulo i samo što nije pobegao od stola, a Masimo je nesmetano zauzeo njegovo mesto. Srce mi je lupalo kao da ludo, a on me je gledao izbuljenih očiju. Udahnula sam i okrenula se ka moru kako bih izbegla kontakt s njegovim očima. – Šta je trebalo da mu kažem? Da ćeš ga ubiti? Lakše i sigurnije je lagati. Osim toga, šta ti radiš ovde? – Došao sam na večeru. – Zar u kući nema hrane? – Nema tebe za stolom, sutra odlazim i želeo sam da te pozdravim. Okrenula sam se prema njemu i napravila grimasu, mršteći se.

251

– Kako to odlaziš? – Moram da radim, mala, ali ne brini, stići ću da se oženim tobom – rekao je i namignuo mi. – Hteo sam da te povedem sa sobom, ali pošto tvoja drugarica dolazi, napravite devojačko veće. Kreditna kartica koju si dobila sa ključevima od stana tvoja je i počni konačno da je koristiš. Još uvek nemaš venčanicu. Njegov topli glas i zabrinutost su me umirili i uverili da još uvek nije vreme da sazna. Bila sam potpuno pogubljena – kakav je on zapravo bio? – a istovremeno mi se sviđala ta njegova nepredvidljivost. – Kada se vraćaš? – po glasu mi se čulo da sam očigledno smekšala. – Kad se dogovorim s porodicom koja drži Palermo. Emiliova smrt će mi predstavljati malu nevolju, ali ne zamaraj time svoju lepu glavu – rekao je, ustajući sa svog mesta i ljubeći me u čelo. – Ako si već jela i ako si spremna, onda idemo, hteo bih da se pozdravim s tobom kod kuće. Došli smo do automobila, a ja sam mu predala ključeve poršea. – Ne sviđa ti se? – upitao je otvarajući mi vrata. Ušla sam unutra i sačekala da uđe. – Nije to, lep je, ali je užasno komplikovan, osim toga, volim kad ti voziš. Na trenutak sam oklevala da vežem pojas, jednom sam pročitala da trudnice to ne bi smele da rade. – Kako si znao gde sam? Crni se nasmejao i krenuo, a ja sam osetila snagu turbo-motora. – Upamti, dušo, ja uvek znam šta radiš. Posle nekoliko minuta parkirali smo se na obnovljenom prilazu. Crni je izašao iz automobila i otvorio mi vrata. – Idem u svoju sobu – promrmljala sam nežno trljajući stomak. – Da, ali promenio sam ti sobu, stoga mi dozvoli da ti je pokažem – rekao je, uhvativši me za ruku. – Sviđala mi se ona – rekla sam dok me je vukao kroz hodnik.

252

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Stajali smo ispred vrata na poslednjem spratu, a Masimo je zgrabio kvaku i otvorio ih. Pojavila se prostorija koja zauzima čitav sprat kuće. Zidovi su bili obloženi tamnim drvetom od poda do plafona, na sredini je bio veliki svetli kauč u obliku slova C, a ispred njega, iznad kamina je bio televizor. Dalje su bili samo prozori i stepenice koje vode do međusprata gde je bila spavaća soba sa džinovskim crnim krevetom oslonjenim na četiri stuba – podsećalo je na kraljevsku spavaću sobu. Dalje su bili garderober i kupatilo, a zatim terasa s pogledom na more. – Od danas je ovo tvoje mesto, Laura, sa mnom – rekao je, gurajući me ka ogradi dok sam stajala zapanjeno gledajući u horizont. – Naredio sam da prenesu tvoje stvari, ali večeras ti verovatno neće ništa biti potrebno. Osetila sam kako mu se usne spuštaju niz moj vrat, a kukovi koji su se trljali o moja leđa počinju da talasaju. Okrenula sam se prema njemu i duboko udahnula. – Masimo, ne danas. Crni se oslonio rukama sa obe strane ograde zatvarajući me u zagrljaj. Upitno je gledao, gotovo prodirući u mene crnim očima. – Šta se dešava, mala? – Osećam se loše, mislim da i dalje osećam posledice subotnje zabave. Uvidela sam da moji argumenti nisu naročito uverljivi, tako da sam promenila strategiju. – Želim da te zagrlim, da se istuširam, pogledam TV i da spavam. Osim toga, za nekoliko dana je naše venčanje i zadržimo ipak ostatke lepog ponašanja i strpimo se do subote. Masimo je zabavljeno stajao i gledao, ne mogavši da poveruje u ono što čuje.

253

– Ostaci lepog ponašanja? Ja sam iz mafijaške porodice, sećaš se? Dobro, ljubavi, biće kako želiš, a vidim da nešto nije u redu, tako da ću se danas zadovoljiti pranjem tvojih leđa. Veseo, proveo me je kroz sobu. – O, ne, idem sama da se istuširam, oboje znamo kako će se završiti naše zajedničko tuširanje. Sat vremena kasnije oboje smo bili u krevetu i gledali televizor. – Učenje italijanskog jezika ionako te neće zaobići. Kad ćeš već živeti ovde, trebalo bi da znaš taj jezik. Od ponedeljka ćemo se pobrinuti za to – rekao je, uključujući lokalne vesti. – Ti ćeš takođe učiti poljski? Da li ću uvek, čak i u svojoj zemlji, govoriti na engleskom? – Odakle znaš da već ne učim? – upitao je, grleći me i provlačeći mi prste kroz kosu. – Drago mi je što će Olga biti s tobom nekoliko dana, mislim da će vam dobro doći malo slobode. Ali nemoj da računaš na to da će obezbeđenje ostati kod kuće i ne beži od njih jer ne želim da se nerviram. – Stavio je ruku na moju. – Ako želite da ronite ili odete na zabavu, recite Domeniku za to, on će sve organizovati, Laura – rekao je ozbiljno. – Seti se da mnogi ljudi već znaju ko si. Mnogo mi je stalo do tvoje sigurnosti, ali bez tvoje saradnje zaštita neće uspeti. Bila sam zbunjena značenjem ovih reči i uznemirenim izrazom lica Crnog. – Da li mi nešto preti? – Mala, tvoj život je u opasnosti od trenutka kada sam te doveo kod mene, zato mi dozvoli da se pobrinem za to da ti se nikad ništa loše ne dogodi. Instinktivno sam se uhvatila za stomak ispod pokrivača. Znala sam da sam sada odgovorna ne samo za sebe već i za malo biće koje raste u meni. – Uradiću šta god želiš. Masimo se iznenađeno pridigao i pogledao me mršteći se. – Laura, ne prepoznajem te, odakle ova iznenadna povodljivost?

254

Znala sam da ima pravo da bude obavešten o našem detetu, takođe sam znala da me ovaj razgovor neće zaobići, ali nisam želela da to radim sad pred njegov odlazak. Osećala sam da nije pravi trenutak. – Shvatila sam da si u pravu. Ja sam pametna devojčica, seti se. Poljubila sam ga i opet se smestila ispod njegove ruke. Oko sedam ujutru me je probudilo nežno gurkanje, nabrekla Masimova erekcija mi je pritiskala zadnjicu, koja je bila priljubljena uz njegove kukove. Blago sam okrenula glavu prema njemu i zabavljeno sam utvrdila da još uvek spava. Polako sam gurnula ruku između nas i uhvatila mu rukom penis. Počela sam da ga masiram od korena do vrha. Crni je tiho zastenjao i prevrnuo se na leđa. Legla sam na stranu, naslonjena na lakat, i posmatrala njegovu reakciju na to što radim. Stiskala sam ruku sve brže i sve snažnije sam pritiskala njegovu muškost. U jednom trenutku je otvorio oči, a kad me je video, smirio se i ponovo ih zatvorio. Gurnuo je ruku ispod pokrivača i nežno je počeo da mi trlja čipkaste gaćice. – Jače – šapnuo je. Izvršila sam njegovu naredbu i osetila kako se ruka kojom me je dodirivao pomera i stiže do mog vlažnog proreza. Udahnuo je i počeo da se igra grčeći se u oduševljenju, a njegov penis je rastao i postajao sve tvrđi. – Uzjaši me – rekao je oblizujući usne i bacajući pokrivač na pod. Ugledala sam neverovatnu jutarnju erekciju, i odmah mi je postalo vruće. – Ništa od toga, ljubavi – rekla sam poljubivši ga po bradi. – Želim da te zadovoljim na ovaj način. – A ja želim da uđem u tebe. Posle tih reči sam osetila kako se okreće i kako se lepi za mene svojim telom. Pomerio je čipku gaćica i brutalno ušao u mene. Vrisnula sam zabijajući mu nokte u leđa. Jako i intenzivno me je jebao dok se nije setio da ne može da svrši jer nemamo kondome. Izvukao ga je i glasno zadihan se pomerio iznad moje glave, naslanjajući se rukama na zid iza kreveta.

255

– Završi – dahtao je i gurnuo mi je penis u usta do grla. Vukla sam snažno i brzo, a moji prsti su nežno milovali njegove testise. Posle nekog vremena osetila sam kako mu se telo zateže, a talas lepljive sperme preplavljivao mi je grlo. Glasno je vrištao nabijajući ruke u uzglavlje kreveta. Kad je svršio, pao je pored mene i pokušavao je da uhvati dah. – Možeš da me budiš ovako svakog dana – rekao je zabavljen. Pokušavala sam da progutam sve, ali sam osećala da mi sadržaj iz želuca dolazi do grla. Iskočila sam iz kreveta i potrčala u kupatilo zalupivši vratima. Nagnula sam se iznad toaletne šolje i počela da povraćam. Kad sam završila, naslonila sam se na zid i setila se da sam trudna. Bože, kakva drama, ako će se svako pušenje završavati povraćanjem, mislim da to neću raditi narednih nekoliko meseci. Masimo je stajao na vratima kupatila i prekrstio ruke na grudima. – Zasmetala mi je ta pica od juče, još sinoć sam osetila da nešto nije u redu. – Pica ti je zasmetala? – Da, osim toga i droga menja ukus i miris sperme, pa uzmi to u obzir kada sledeći put poželiš da povučeš crtu – rekla sam ustajući i krenuvši po četkicu za zube. Crni je stajao naslonjen na dovratak i ispitivački me je gledao. Završila sam s pranjem zuba i poljubila ga u obraz dok sam prolazila kraj njega. – Užasno je rano, mislim da ću još malo da ležim. Uvukla sam se ispod pokrivača i upalila televizor, a on je i dalje stajao na vratima, ali sada je bio okrenut prema spavaćoj sobi. Menjala sam kanale osećajući njegov pogled na sebi. – Pre nego što odem, voleo bih da te pregleda lekar – rekao je prilazeći do garderobera.

256

Na ove reči mi je skoro stalo srce. Nisam znala kakvog lekara želi da pozove, ali ni lekar opšte prakse ne bi umeo da pročita trudnoću kroz test pulsa. Bar sam se nadala. Posle dvadeset minuta stao je pored kreveta. Izgledao je kao prvog dana kad sam ga videla na aerodromu. Crno odelo i tamna košulja su se savršeno slagali s bojom njegovih očiju i preplanulošću. U ovoj odeći je izgledao zapovednički, neumoljivo i izuzetno gangsterski. Čuvajući ostatke smirenosti i upravljajući pogled ka televizoru, rekla sam: – Mislim da probavne smetnje nisu dobar razlog da pozoveš lekara, ali uradi kako želiš. Sama ću sebi postaviti dijagnozu i napisati terapiju. Kapi za želudac, gorki čaj i keks, da li i tebi treba da prepišem nešto protiv nemira koji osećaš zbog mene? Masimo mi je prišao blago se smeškajući. – Bolje sprečiti nego lečiti, zar ne? – Uhvatila sam ga za kaiš. – Zar pušenje ujutru nije bio dovoljan lek, gospodine Toričeli? Ili možda nisi dovoljno zadovoljen? Crni me je sa osmehom milovao po licu. – Tebe mi nikad nije dosta, ali sada, nažalost, nemam vremena da budem u potpunosti zadovoljen. Spremaj se za našu prvu bračnu noć, moraćemo sve da nadoknadimo, mala. Sagnuo se i utisnuo mi je dug i strastven poljubac u usta, a zatim krenuo prema stepenicama. – Upamti, obećala si mi da nećeš pobeći i da ćeš dozvoliti da te štite. U telefonu imam aplikaciju zahvaljujući kojoj znam gde si. Naredio sam da je instaliraju i na tvoj telefon, zahvaljujući tome ćeš biti mirnija. Domeniko će ti sve pokazati. Ako ne želiš da voziš porše, vozači će te voziti, ali ne uzimaj bilo koji od sportskih automobila, bojim se da nećeš moći da se nosiš s njima, ljubavi. Isplanirao sam nekoliko iznenađenja za tebe kako se ne bi dosađivala, potraži ih. Ona su na našim prvim zajedničkim mestima. Vidimo se u subotu. Kad je nestao niz stepenice, osetila sam kako mi naviru suze. Skočila sam iz kreveta i potrčala za njim. Skočila sam na njega i počela sam ludo da ga ljubim viseći na njemu kao majmunčić. 257

– Volim te, Masimo. Zastenjao je i naslonio me na zid gurajući mi jezik sve do grla. – Volim što me voliš, sad beži u krevet. Stajala sam staklastih očiju i gledala ga kako otvara vrata. – Vratiću se – šapnuo je zatvarajući ih za sobom. Stajala sam tako još trenutak pitajući se da li ću se svaki put moliti da se srećno vrati kad bude odlazio. Oterala sam loše misli i krenula ka terasi. Nad Sicilijom se budio još jedan prelep dan. Blago oblačno nebo ustupilo je mesto suncu koje se sve smelije probijalo kroz oblake. Sela sam u fotelju i gledala lagano lelujavo more. Osetila sam kako mekan pokrivač nežno klizi niz moja leđa. – Doneo sam ti čaj sa mlekom – rekao je Domeniko sedajući pored. – I nekoliko lekova za tvoju anemiju. Stavio je bočice sa lekovima na sto ispred mene i počeo da nabraja: – Folna kiselina, cink, gvožđe i sve ostalo što je potrebno u prvom tromesečju. Sedela sam zureći u njega raširenih očiju. – Znaš da sam trudna? Mladi Italijan je klimnuo glavom sa osmehom i udobno se smestio u fotelju. – Ne brini, samo ja znam. I neću deliti ovo znanje ni sa kim jer smatram da je to samo vaša stvar. – Ali nisi rekao Masimu? – upitala sam užasnuto. – Naravno da ne. Laura, postoje stvari u koje čak ni porodica nema prava da se meša. Ti to moraš da mu kažeš, niko drugi. Laknulo mi je i otpila sam gutljaj iz šolje. – Molim se da bude devojčica – rekla sam sa tužnim osmehom. Domeniko se okrenuo prema meni i ljubazno se nasmejao. – Svakako i devojčica može biti glava porodice – sarkastično je odgovorio podigavši obrve. Udarila sam ga po ramenu.

258

– Nemoj to ni da pominješ, nije smešno. – Jesi li već razmišljala o imenu? Ukočila sam se gledajući ga. Za trudnoću znam od juče i uopšte mi nije palo na pamet da razmislim o tome. – Za sada moram da idem kod lekara da saznam sve, a kasnije ću razmišljati o takvim detaljima. – Zakazao sam ti pregled za sutra u tri, u istoj klinici kao i prošli put. A sad se oblači i dođi na doručak. Moja upućenost me obavezuje da vodim posebnu brigu o tvojoj ishrani. Dok smo prolazili kroz spavaću sobu, primetila sam ogromnu kutiju na krevetu. – Šta je to? – upitala sam, okrećući se Domeniku. – Poklon od don Masima – objasnio je naglašeno se osmehujući i nestajući niz stepenice. – Čekam te u bašti. Raspakovala sam karton i ukazale su mi se dve manje kutije sa Živanšijevim logom na vrhu. Izvadila sam ih i otvorila. To su bile ubistvene čizme koje je nosila Karlova supruga kad smo se upoznale. Bila sam ludo zaljubljena u te čizme, ali niko normalan ne bi dao skoro sedam hiljada zlota za njih. Skoro da sam skočila od uzbuđenja kad sam ih ugledala – oba para su bila isti model, razlika je bila samo u boji. Uzela sam ih u ruke i čvrsto ih držeći krenula ka garderoberu. Pogledala sam desetak lepih stvari na vešalicama. Za nekoliko meseci neću moći da stanem u sve to. Moraću da preskočim novogodišnju zabavu sa Olom i kako ću, dođavola, to objasniti roditeljima? Rezignirano sam sela u veliku fotelju i dalje stiskajući čizme, a bujica misli mi se prosula u glavi. Sinulo mi je: moram da odem kod mame pre nego što počne da se primećuje, a onda ću da se izvlačim na posao, to je samo nekoliko meseci. Moj genijalni plan je ipak imao jedan nedostatak – dete će na kraju doći na svet i biće mi teško da objasnim roditeljima ovaj fenomen. – Bože, kakvo sranje – rekla sam, ustajući sa fotelje. Iako je moja figura još uvek bila gotovo besprekorna, odlučila sam da aktivno koristim sadržaj garderobera. Za prvi dan sa Olgom izabrala sam

259

svetle čizme koje mi je poklonio Crni. Uz njih sam izabrala beli šorts i providnu sivu košulju s dugim podvijenim rukavima. Blago sam našminkala oči i pažljivo oblikovala svoj savršeno ošišani plavi paž. Kad sam završila, već je prošlo deset. Prepakovala sam sve u Pradinu krem torbu i stavila sam zlatne avijatičarke. Na izlasku sam stala ispred ogledala blizu vrata i maltene zastenjala. Odeća koju sam imala danas na sebi koštala je koliko i moj prvi automobil, i to ne računajući preterano skup sat, jer s njim sam dostizala vrednost stana. Osećala sam se atraktivno i vrlo markirano, samo da li sam to još uvek bila ja? Nisam mislila da će se Domeniko toliko brinuti za moje stanje. Skoro na silu mi je trpao u grlo naredna jela, kao moja mama. – Domeniko, da li jebeno znaš da trudnoća nije izgladnelost? – razdražljivo sam prosiktala dok mi je sipao još jednu porciju jaja na tanjir. – Ne želim više da jedem, opet će mi pozliti. Idemo, jer ću zakasniti. Mladi Italijan me je sažaljivo pogledao. – Možda da uzmeš jabuku za usput? – Isuse! Uzmi sam i prestani već jednom, psihopato. Put do Katanije bio je iznenađujuće kratak ili sam možda samo imala o čemu da razmišljam. Kako bi Masimo bio smireniji, odlučila sam se za automobil sa vozačem. Parkirali smo se na terminalu za dolazak. Radovala sam se što ću biti sama s Olom, Domeniko je osetio da mi je to potrebno i ostao je na imanju. Kad sam videla kako moja drugarica izlazi, nisam čekala da se otvore vrata, samo sam jurnula prema njoj. – Da li su to Živanšijeve čizme koje ja ne mogu da priuštim? – upitala je kad sam joj pala u zagrljaj i čvrsto je pritisnula uz sebe. – To što me grliš uopšte ti neće pomoći, svakako ću ti ih uzeti. – Ćao, draga. Dobro je što si tu.

260

– Pa znaš, zvala si me tako brzo i takvim tonom, jednostavno sam znala da mi nema izlaza. Vozač je uzeo prtljag i otvorio nam vrata. – Raskošno – rekla je Olga, kliznuvši na sedište. – Imamo vozača? Baš me zanima šta će dalje biti. – Obezbeđenje, usluga i kontrola – objasnila sam, slegnuvši ramenima. – Uređaj za praćenje, verovatno prisluškivači i gangsteri na svakom koraku. Dobro došla na Siciliju. – Raširila sam ruke i sarkastično se osmehnula. Olga je napravila grimasu i pogledala me kao da pokušava da mi skenira glavu. – Šta se dešava, Lari? Dugo te nisam čula takvu kao što si bila juče. – Htela sam da te pređem, ali shvatam da to nema nikakvog smisla. U subotu se udajem i volela bih budeš moja deveruša. Sedela je buljeći u mene širom otvorenih usta. – Poludela si?! – vrisnula je. – Razumem izliv ljubavi prema mafijašu i da želiš da probaš s njim, pogotovo jer ti pruža život kao iz bajke, ima kurac do kolena i izgleda kao bog, ali venčanje? Posle dva meseca poznanstva? Ja potpuno verujem u razvod, a ne ti. Ti si uvek želela doživotnu ljubav, kuću i decu. Šta se dešava s tobom? On te je naterao, zar ne? Jebeno ću ga rastrgnuti zbog ovog forsiranja za sve. Napustila si zemlju, pretvorio te je u lutku iz Voga, a sada venčanje! – vikala je jedva dolazeći do daha. Okrenula sam se prema prozoru ne mogavši više da slušam njenu viku. – Trudna sam. Olga je ućutala i tako raširila oči da sam bila sigurna da će se za trenutak skotrljati na pod. – Šta si? – Juče sam saznala, zato sam i želela da dođeš. Masimo još uvek ništa ne zna. – Možemo li se zaustaviti? Moram da zapalim cigaretu. 261

Zamolila sam vozača da se zaustavi na najbližem mogućem mestu. Ola je kao opečena iskočila iz automobila kad se konačno zaustavio i drhtavim rukama zapalila cigaretu. Kad je ispušila jednu, bez reči je uzela drugu i povlačeći dim, započela je: – Živiš kao u kavezu, zlatnom... ali to je i dalje kavez, a sada još i ovo. Shvataš li u šta se upuštaš? – Šta misliš da bi trebalo da uradim? Bebu ukloniti neću. – Sedela sam na sedištu, gledajući je, a ton mog glasa se povisio. – Vičeš na mene kao da misliš da sam ugrožena i kao da sam uradila ne znam ni ja šta. Da, bila sam glupa, da, nisam pazila, da, zajebala sam, ali nemam vremeplov. Jedino ako ti imaš, daj mi ga, ali ako nemaš, onda umukni i počni da me podržavaš. Jebi se! Olga je stajala i gledala me dok se nisam zalila suzama. – Dođi kod mene – rekla je ugasivši cigaretu. – Volim te, a beba... – Tu je zastala na trenutak. – Bar će biti lepa na takve roditelje, ne može biti drugačije. Ostatak puta smo se vozile u tišini, kao da je svaka od nas morala da raščisti u glavi to što je čula. Znala sam da je u pravu. Njene reči su bile moje izgovorene misli, ali to nije menjalo činjenicu da mi je život potpuno izmakao kontroli. Kad smo stigle kući, okrenula sam se prema njoj. – Pokušajmo da se dobro zabavimo, ne želim više da razmišljam o svemu tome. – Izvini – dahtala je iza tamnih naočara. – Ali nisi me pripremila za ove vesti. Automobil je uleteo na prilazni put na kojem je Domeniko već čekao. Ola je gledala s jedne strane na drugu, šokirana onim što je videla. – Jebote, kao iz Dinastije, ti živiš ovde samo s njim ili možda vodite hotel? Razveselila me je zbog onoga što je rekla i osetila sam kako joj se vraća raspoloženje.

262

– Znam, pomalo je zastrašujuće, ali svideće ti se, dođi – rekla sam kada je mladi Italijan otvorio vrata sa moje strane. Predstavila sam ih međusobno i zainteresovano sam gledala kako su se odmah dopali jedno drugom. Bilo je prilično očigledno da će se to dogoditi jer je Olga volela modu i šarmantne momke. – Mislim da je gej – rekla je dok smo prolazile kroz hodnik. – I dobro je što nas ne razume – rekla je smejući se. – Razočaraću te, ali reč gej je ista na mnogim jezicima, tako da je velika verovatnoća da je razumeo – šapnula sam. Prolazeći pored svoje stare sobe, setila sam se Masimovih reči od jutros kad je pričao o našim prvim zajedničkim mestima i iznenađenju. – Sačekajte malo – rekla sam hvatajući bravu. Ušla sam unutra i osetila sam mir. Sve je bilo tako moje, poznato i netaknuto. Promenjeni čaršavi i nedostatak garderobe u ormaru – samo je to bilo drugačije. Na krevetu je bila crna koverta. Sela sam na dušek i otvorila je. Unutra se nalazio vaučer za luksuzni spa i beleška: „Ono što voliš.“ Zagrlila sam papir, prislonila ga na srce i osetila čežnju za Crnim – iako je bio daleko od mene, uspevao je da me iznenadi. Izvukla sam telefon i pozvala Masima. – Bićemo na kraju hodnika – obavestio je Domeniko, vukući Olgu za sobom. Posle tri zvona čula sam poznati akcenat. – Mislim na tebe – šapnula sam u slušalicu. – I ja na tebe, mala. Nešto se dogodilo? – Ne, samo sam pronašla kovertu i htela da ti zahvalim. – Samo jednu? – upitao je iznenađeno. – A ima ih više? – Potrudi se više, Laura, bilo je više mesta. Olga je već stigla? – Da, hvala, već smo kod kuće. – Lepo se provedite, dušo, i ne brini, sve ide kako treba. Pritisnula sam crvenu slušalicu i krenula u potragu za ostalim iznenađenjima. 263

Razne mogućnosti su mi prolazile kroz glavu, ali nisam znala odakle da počnem. Najlogičnije je bilo da idem tragovima naše zajedničke prošlosti. – Biblioteka – prošaptala sam i krenula niz hodnik. U fotelji na kojoj sam sedela prve noći bila je još jedna crna koverta. Otvorila sam je i pronašla kreditnu karticu s napomenom: „Potroši sve.“ Bože, ne smem ni da zamislim koliko novca ima na njoj, pomislila sam. Onda sam krenula ka bašti, prema krevetu gde sam ja poljubila Masima. Na dušeku je bio crni papir, a unutra pozivnica na naše venčanje i kratak tekst koji sam očekivala: „Volim te.“ Zagrlila sam kovertu i uputila se ka kući u potrazi za drugaricom i mladim Italijanom. Zatekla sam ih kako stoje na terasi spavaće sobe na kraju hodnika, blizu moje stare sobe. Bilo je očigledno da su se dopali jedno drugom. – Šampanjac za doručak u jedan sat – rekla je Ola podižući čašu moet rozea. – Tvoj mafijaš se pobrinuo za nas. Pokazala je na ogromnu kofu s ledom u kojoj se nalazilo nekoliko flaša mog omiljenog pića. Domeniko je slegnuo ramenima i pružio mi čašu soka od paradajza. – Naručio sam bezalkoholno penušavo vino iz Francuske, ali to će biti tek sutra. – Bez preterivanja – rekla sam sedajući u veliku belu fotelju. – Nekoliko meseci neću ni okusiti alkohol. Ola mi je prišla i obgrlila me. – Ali zašto? Osim toga, za nekoliko dana treba da se udaš, a Masimo ne zna ništa o detetu, vredi pretvarati se malo, a gazirana voda sa ukusom šampanjca neće ti škoditi. Užasnula me je pomisao na to da moram da preuredim i podredim ceo život nerođenom biću, a to je bio samo početak. Znala sam da me najteže čeka za nekoliko meseci. – Domeniko, volela bih da ručamo u gradu, hoćeš li nam rezervisati nešto?

264

Mladi Italijan je natočio još jednu čašu mojoj drugarici, posle čega je nestao. – A zašto zapravo nisi rekla Crnom za bebu? – Jer imam izbor dok on ne sazna. Ola, ja nisam želela ovu bebu, ali takođe znam da neću moći da je se otarasim. Osim toga, Masimo je otputovao i nisam želela da zbog mene menja planove, reći ću mu posle venčanja. – Misliš li da će biti srećan? Na trenutak sam ćutala gledajući more. – Znam da će poludeti od radosti. Jer je zapravo ovu neplaniranu trudnoću on isplanirao. Napravila sam grimasu i slegnula ramenima, a Olga me je gledala širom otvorenih očiju. – Koji kurac? Ispričala sam joj priču o svom implantu i za naše prvo veče na jahti. Objasnila sam zašto me je lagao. Spomenula sam da sam tada imala plodne dane i o testu koji mi nije ništa pokazao. – Pa, čini mi se da to idiotski zvuči, ali zatrudnela sam kada smo vodili ljubav prvi put. Olga je trenutak sedela u tišini, analizirajući čitavu priču. Zatim je otpila gutljaj iz čaše i rekla: – Ne želim da zvučim kao gatara, ali znaš da se takvi slučajevi retko dešavaju. Možda je to sudbina? Možda je tako moralo biti. Uvek si mi govorila da se sve dešava s razlogom. Jesi li već razmišljala o imenu? – Sve to se događa tako brzo da još uvek nisam ni razmišljala o tome. – Ali poljsko ili italijansko? Gledala sam je tražeći odgovor na njeno pitanje. – Ne znam, volela bih da to nekako povežem, ali mislim da ću pričekati Masima za to. Da ne pričamo više o tome, hajde, pojedimo nešto. Popodne smo provele u tračarenju i podsećanju na uspomene iz detinjstva. Uvek smo znale da ćemo biti majke, ali u planovima je bila 265

više svesna odluka, a ne slučajnost. Kad smo se vratile kući, već je bilo kasno i Olgu je očigledno stizao umor. – Spavaj sa mnom večeras – zamolila sam gledajući je kao kučence. – Naravno, dušo. Uhvatila sam je za ruku i povukla je uz stepenice. Kad smo ušle u sobu na poslednjem spratu, samo što se nije ukopala. – Jebem ti! – rekla je zvukom koji je bio prirodan samo za nju. – Lari, koliko misliš da ima novca? Slegnula sam ramenima i krenula prema stepenicama koje vode ka međuspratu. – Nemam pojma, ali užasno mnogo. Malo me to opterećuje, ali neću kriti da je lako naviknuti se na luksuz. Ali nikad mu ništa nisam tražila, nisam morala, čak dobijam i ono što mi nije potrebno. Sele smo na krevet, a ja sam pokazala otvorena vrata ormara. – Hoćeš da vidiš pravo preterivanje? Idi tamo. Za sadržaj mojih ormara možeš kupiti nekoliko stanova u Varšavi. Kad je protrčala kroz vrata, krenula sam za njom. Svetlost je buknula, a njene oči su ugledale garderober od preko pedeset metara. Na zidu nasuprot ulaza bile su police sa cipelama, od poda do plafona, od Lubutenovih do Pradinih. Za njih je bila pričvršćena pokretna lestvica, zahvaljujući kojoj sam bez teškoće mogla da uzimam ono što je bilo na samom vrhu. Nasred sobe je stajala osvetljena visoka polica sa fiokama za satove, naočare i nakit, a iznad nje je visio džinovski kristalni luster. Unutrašnjost je bila crna, a vešalice su bile odvojene staklima ogledala. Moje stvari su zauzimale celu desnu stranu, a Masimove levu. U uglu pored ulaza u kupatilo je bila ogromna mekana prošivena fotelja, u koju je pala šokirana Olga. – Jebem ti. Ne znam šta da kažem, ali sigurno ne saosećam. – Ni ja, ali ponekad mislim da ne zaslužujem sve ovo. Olga je ustala sa fotelje, prišla mi i zgrabila me za ramena. – Šta ti buncaš?! – vrisnula je tresući me. – Lari, ti si s milionerom, voliš ga i on tebe, daješ mu sve što on želi, a sad ćeš mu dati dete. Ne 266

moraš biti bogata poput njega kako bi mu pružala ono što želi i što mu treba. A ako on može i želi da ti poklanja, kakav ti onda problem vidiš? Imaš loš pristup! – Zapretila mi je prstom. – Za njega je deset hiljada što je za tebe sto zlota, ne meri ga svojom finansijskom merom jer je skala drugačija. Mislila sam da to zvuči dovoljno logično. – Kad bi imala toliko novca kao i on, zar ne bi htela da mu daš ceo svet? – nastavila je. Klimnula sam glavom u znak saglasnosti. – Vidiš i sama, stoga budi zahvalna za to što imaš i ne razmišljaj o glupostima. Dođi na spavanje, mamice, jer sam umorna.

267

DVADESETO POGLAVLJE

Sutradan smo doručkovale dosta kasno ležeći u krevetu do podneva. – Moraš nešto da mi učiniš – rekla sam, okrećući se ka Olgi. – Danas imam zakazano kod ginekologa, ali tražila sam da bude na tvoje prezime, u osnovi si ti danas pacijentkinja. Ola me je pogledala podigavši jednu obrvu. – Ne znam u kojoj meri je Masimo u stanju da kontroliše ono što radim. Plan je da mu kažemo da si zaboravila recept za tablete za kontracepciju i idemo u kliniku. Zahvaljujući tome ga neće iznenaditi moje prisustvo tamo ako proveri gde se nalazim. Ola je i dalje jela slatku kiflicu i pijuckala kafu. – Luda si, znaš to? I tako će saznati, ali okej – radi kako smatraš da treba. – Hvala, a nakon pregleda ćemo otići u Taorminu u kupovinu. Želim da obučem svoju deverušu i moram da pronađem venčanicu – rekla sam sa osmehom.– Znaš šta to znači? – Šoping! – Ola je vrisnula i počela da igra pored stolice sa kiflicom u ustima. – Dobile smo od Masima kreditnu karticu koju moramo da iskoristimo. Pomalo se plašim njenog sadržaja. Dobro, idem da ga pozovem, želim da ne razmišljam o tome. – Uputila sam se prema omiljenom krevetu. Crni je iznenađujuće lako progutao pričicu o Olginim tabletama, ubeđen da to nije ništa ozbiljno, pa radi se samo o kontracepciji, i nastavio je razgovor promenivši temu na naše venčanje. Rekao je da nećemo imati svadbu i da će to biti veoma intimna proslava. Na kraju je neobično ućutao. – Masimo, da li je sve u redu? – upitala sam zabrinuto.

268

– Da, samo bih voleo da sam kod kuće. – Još samo tri dana i bićeš u Taormini. U slušalici je zavladala značajna tišina, a on je uzdahnuvši rekao: – Nije stvar u mestu, već u tome što nisam s tobom. Dom je tamo gde si ti, a ne gde je zgrada, mala. Pogotovo što imamo stan i u Palermu. Kad sam čula „imamo“, oblila me je prijatna toplina, nedostajao mi je. Shvatila sam to tek kad sam razgovarala s njim telefonom. – Moram da završavam, Laura, do petka možda nećeš imati kontakt sa mnom, ali ne brini, koristi aplikaciju na telefonu ako osetiš takvu potrebu. Vratila sam se za sto, pritisnuvši telefon uz sebe. – Baš ga voliš, to je iznenađujuće – rekla je Ola ljuljajući se u stolici. – Čuješ mu glas preko telefona i kad bi mogla, popušila bi mu preko slušalice od te ljubavi. – Prestani da zajebavaš i hajde, naći ćemo nešto od garderobe u mom ormaru. Odmah nakon posete lekaru idemo da potrošimo nešto novca, zato hajde da izgledamo kao lutke iz Voga. Preturanje po ormaru nam je svakako oduzelo previše vremena i da nije bilo Domenika, verovatno bih zakasnila na pregled kod doktora. Spremne za polazak, stale smo na prag kuće. Obula sam iste čizme kao juče, samo crne, a uz to laganu crnu haljinu bez bretela. S druge strane, Olga je izabrala stil bogate kurve, noseći kratak Šanelov šorts svetle boje sa visokim strukom koji je gotovo potpuno izlagao njenu zadnjicu uz topic iste boje. Iskopala je uz to previsoke štikle Đuzepea Zanotija sa zlatnim umecima i svetle naočare. Svakako nismo izgledale kao trudnica i njena drugarica metresa. Doktor Ventura je bio iznenađen kad su u ordinaciju ušle dve žene. Brzo sam mu objasnila da mi je potrebna drugaričina podrška jer je moj verenik otputovao. Pristao je da ona ostane u prostoriji tokom testiranja, koje se ionako vršilo iza paravana. Kad smo završili, obukla sam se i sela pored Olge. Doktor je uzeo ispise i stavio naočare.

269

– Nesumnjivo ste trudni, ovo je početak šeste nedelje – to pokazuju ultrazvuk i testovi. Fetus se pravilno razvija, imate dobre rezultate testa, ali brine me vaše bolesno srce. Zbog toga možemo imati poteškoća pri porođaju. Zato će biti neophodne kardiološke konsultacije što pre i promena lekova, a najbolje je da se uopšte ne nervirate. Bez silovitih emocija i uznemiravanja – rekao je i obratio se Olgi. – Molim vas, pobrinite se za prijateljicu. Naredno vreme će biti najvažnije za razvoj deteta, prepisaću vam suplemente i ako nemate pitanja, vidimo se za dve nedelje. – Zapravo, imam jedno: zašto gubim na kilaži? Doktor Ventura se naslonio na stolicu i skinuo naočare. – To se često dešava, žene mogu brzo da se ugoje, ali i da dosta smršaju na početku trudnoće. Molim vas da se hranite racionalno, čak i ako niste gladni. Ako tokom celog dana ne budete imali apetit, molim vas da onda pojedete nešto na silu jer je bebi potrebna hrana za rast. – A seks? – pitala je Olga. Doktor je pročistio grlo i upitno me pogledao. – S mojim verenikom, naravno. Postoje li neke kontraindikacije? Osmehnuvši se, prijateljski je odgovorio: – Nema nikakvih, možete imati seks koliko god hoćete. – Puno vam hvala – rekla sam. Stisnula sam mu ruku i pozdravili smo se. – Baci pet, trudne smo – obradovala se Olga dok smo bile na putu za Taorminu. – Moramo da popijemo u to ime, mislim, ja ću da pijem, a ti ćeš da gledaš. – Glupa si. – Ućutala sam ispitujući savest u glavi. – Bože, kako je dobro što je beba zdrava – toliko sam pila u poslednje vreme, a još i ona droga. Ola je napravila grimasu i okrenula se u sedištu. – Kakva droga, Lari? Ti nikad ništa nisi uzimala. Ukratko sam joj ispričala priču sa venčanja, štedeći na detaljima o Pjotrovoj smrti. 270

– Kakav drkadžija – rekla je. – Uvek sam ti govorila da je seronja – neka crkne, pička jedna. I crko je, pomislila sam, tresući glavom da izbacim to sećanje. Usput smo pokupile Domenika sa imanja, niko nije znao tajne najboljih i najskupljih butika u gradu kao on. Taormina je divno, izuzetno lepo mesto, nažalost, tamo apsolutno nigde nema mesta za parkiranje. – Dobro, siđimo ovde i prošetajmo – rekao je naš vodič, otvarajući vrata. Iz auta koji nas je pratio izašla su dva čuvara koji su ovog puta hodali na dovoljnoj udaljenosti od nas. – Domeniko, da li će me oni uvek pratiti? – upitala sam, kreveljeći se. – Nažalost, da, ali na kraju ćeš se navići na to. Počinjemo od mlade ili deveruše? Znala sam da mi neće biti lako da pronađem haljinu, te smo odlučili da počnemo od mene. Zapravo, s jedne strane mi je bilo svejedno jer me ionako niko neće videti, a s druge strane, želela sam da za Masima izgledam zapanjujuće. Obilazili smo redom dizajnerske prodavnice, ali nijedna nije bila vredna da se baci pogled. Da Olga nije bila natovarena torbama poput nomada, verovatno bih bila malo besna, ali njena radost mi je nadoknađivala nedostatak haljine. – Dobro, ovde ionako neće biti ništa – rekao je Domeniko. – Otići ćemo u atelje moje prijateljice dizajnerke, tamo ćemo ručati i nekako sam neobično siguran da ćeš kod nje pronaći ono što tražiš. Hodali smo uskim ulicama, stepenicama i sokacima. Stali smo ispred malih vrata boje plavog patlidžana. Mladi Italijan je ukucao šifru i popeli smo se gore. Izgleda da je dobro poznavao vlasnicu čim mu je ona dala pristup njenom radnom mestu, pomislila sam. To je bilo jedno od najčarobnijih mesta koje sam videla. Cela kuća je bila otvoren prostor koji se naslanjao na nekoliko stubova ukrašenih lampama, koje su neverovatno ličile na bele i sive kićanke. Na ofingerima

271

je visilo desetak haljina: večernje haljine, venčanice i koktel haljine. U uglu, blizu prozora s pogledom na zaliv, stajalo je ogromno ogledalo. Protezalo se od poda do plafona, oko četiri metra, s obzirom na to da je plafon bio vrlo visok. Ispred ogledala je bio crveni tepih, na čijem je kraju bio monumentalni beli kauč sa prošivenim sedištem. Odjednom se u ateljeu pojavila visoka, vitka i izuzetno lepa žena. Duga, crna, ravna kosa opušteno je visila duž vitkog lica, imala je neprirodno velike usne i oči poput japanskih lutki iz mangi. Jednostavno je bila savršena. Nosila je kratku usku haljinu koja je isticala predugačke noge i apsolutni nedostatak grudi – baš kao i kod mene. Videlo se da vodi računa o sebi i da mnogo vežba, ali njena figura je i dalje bila ženstvena i seksi. Domeniko joj je prišao i ona ga je pozdravila toplo i srdačno. Stajali su zagrljeni nekoliko sekundi, možda desetak, kao da niko od njih nije hteo da prvi popusti zagrljaj. Polako sam prišla i pružila ruku. – Zdravo, ja sam Laura. Prelepa Italijanka je pustila Domenika i sa blistavim osmehom me poljubila u oba obraza. – Znam ko si i svakako ti je lepše sa plavom kosom – rekla je. – Ja sam Emi i imala sam priliku da ti vidim lice na slikama u Masimovoj kući. Ovim tekstom mi je malo obrisala osmeh sa lica: u Masimovoj kući – a šta je ona radila u njegovoj kući i zašto su na ti? Setila sam se Ane, izuzetno lepe Masimove bivše devojke. Da li je i Emi bila deo njegove kolekcije? Domeniko me radije ne bi izlagao takvom stresu, mada možda... Glava mi je pucala od bujice misli. – Tačno, Domeniko – okrenula se mladom Italijanu. – Kako je tvoj brat? Dugo ga nisam videla i nešto osećam da su mu potrebna odela. – Brat? – ponovila sam za njom, mršteći se i upitno gledajući Domenika. Okrenuo se prema meni i mirno, bez ijedne emocije, rekao:

272

– Masimo i ja smo imali istog oca, tako da smo polubraća. Ako želiš, ispričaću ti o tome kod kuće, a sada, pozabavimo se konačno venčanjem. Stajala sam buljeći u njih dok je Olga krenula prema vešalicama. Više nisam znala šta me više zanima: Emina veza s Masimom ili činjenica da mu je Domeniko brat. – Laura – obratila mi se. – Razmišljala si već o nečemu? Neki kroj? Materijal? Slegla sam ramenima kriveći usta. – Dušo – reče Domeniko tapšući je po zadnjici. – Iznenadi nas. Bila sam potpuno zapanjena, jer sam bila uverena da je gej, a u međuvremenu ovakva situacija. – Sačekajte – rekla sam mašući rukama i svi su me pogledali. – Objasnite mi jer sam se već izgubila – šta ste vi? Oboje su prasnuli u smeh, a lepa Italijanka je zagrlila Domenika. – Mi smo – započela je veselo – prijatelji, naše porodice se poznaju godinama. Masimov i Domenikov otac se družio s mojim još od osnovne škole. Čak sam nekad i bila zaljubljena u Masima, ali nije bio zainteresovan i mlađi brat me je oteo. -Poljubila je Domenika u obraz. – Ako te zanimaju detalji, spavamo zajedno. Tačno je da je sada nešto ređe spavamo otkako si se ti pojavila, ali nekako uspevamo – rekla je namignuvši mi. – Da li želiš da znaš još nešto ili ćemo se baciti na haljinu? Ne jebem se s Masimom ako ti je to na pameti, više volim mlađe. Bilo mi je neugodno, ali s druge strane mi je laknulo posle ovih vrlo sažetih informacija i raspoloženje mi se svakako popravilo. – Htela bih puno čipke, a najbolje bi bilo kad bi cela bila od čipke. Čipkasta i italijanska, klasična, lagana i senzualna. – Imaš vrlo jasno definisane potrebe, a pogodilo se da sam nedavno sašila haljinu za predstavu koja će ti se možda svideti. Dođi. – Uhvatila me je za ruku i povukla iza velike zavese. – Domeniko, naruči ručak i izvadi vino iz frižidera, uvek je lakše razmišljati posle čaše vina.

273

Posle deset minuta borbe s haljinom i probe milion visokih štikli kako bih ih uklopila sa njom, izašla sam i stala na sredinu crvenog tepiha između kauča i ogledala. – Jebote – zastenjala je Olga. – Lari, izgledaš... Zaustavila se, a suze su joj potekle niz obraze. – Tako si lepa, ljubavi – šapnula je stojeći iza mene. Podigla sam pogled i pogledala svoj odraz, koji me je zapanjio. Prvi put u životu sam imala na sebi venčanicu i prvi put sam videla tako zapanjujuću haljinu. Nije bila bela, već nežne nijanse kajsije, golih leđa, prekrivena nežnom čipkom. Kao salivena u struku, a od kukova je imala lagani pad sa vrlo dugim šlepom od najmanje dva metra. U prednjem delu savršeno isečen izrez u obliku slova V koji odgovara malim grudima i omogućuje da se ne nosi grudnjak. Ispod poprsja se nalazio nežni kristalni ukras koji je oživeo celinu tako što je pomalo svetlucao. Bila je idealna, savršena i znala sam da će ostaviti utisak na Crnog. – Moraš da imaš veo – rekla je Emi. – I to onaj koji će ti prekriti leđa jer znaš, na Siciliji smo, ovde su sveštenici ludi. – Lupkala se po čelu kažiprstom. – Imam nešto odgovarajuće za nju. – Dizajnerka je nestala među vešalicama i nakon nekog vremena mi je stavila nežnu, gotovo potpuno prozirnu čipku koja me je prekrila celu poput čaure. Tkanina je bila toliko providna da sam se cela jasno mogla videti, a prekrivala je telo taman toliko da ne remeti mir sveštenika. – Sad im neće smetati – rekla je klimajući glavom. Olga je sedela na kauču i ispijala treću čašu vina. – Nisam mislila da će uspeti iz prve i da će biti tako lako, ali izgledaš jebeno sjajno. Činjenica je da sam izgledala neverovatno i znala sam da će Masimo biti istog mišljenja. Što sam duže gledala sebe, sve sam više shvatala da se udajem i polako sam počinjala da osećam radost.

274

– U redu, skini mi to jer ću zaplakati – rekla sam, silazeći sa uzvišenja dok sam vukla veo zajedno sa šlepom. Kad su me oslobodili haljine, na sto pored kauča pristigle su đakonije od morskih plodova. Svi smo seli na bele stolice i bacili se na hranu. – Biće gotova i dopremljena do sutra – rekla je Emi između zalogaja. – Nadam se da će je Domeniko doneti na imanje, nadam se da ćeš mi ga pozajmiti večeras. Zasmejala sam se i čvrsto zagrlila Olgu, koja je sedela na stolici pored mene. – Već imam pratioca za usamljene noći, stoga samo napred. – Pogledala sam mladog Italijana. – Pretpostavljam da bi bilo još bolje ako odmah ostaneš i pobrineš se da Emi završi na vreme. – Uvek držim nekoga na oku. Ako ne bratovu devojku koja beži, onda moju za mašinom, kakva sudbina. Jedan je don, a drugi dadilja. Emi ga je gurnula ramenom i drsko pogledala. – Ako ne želiš, ne moraš da čuvaš. Domeniko se nagnuo prema njoj i šapnuo joj nešto na uho, a ona je smisleno oblizala usne. Bila sam ljubomorna – ne na svog pomoćnika, već na devera, ali samo zato što su trenutno zajedno i što mogu da uživaju. Ne znam da li ćemo ikada Masimo i ja moći da budemo takvi pred drugima. – A šta je sa mnom? – upitala je Olga. – U celoj hrpi odeće koju smo kupili nema haljine koja će odgovarati tvojoj. Emi je odložila viljušku kad je pojela komad hobotnice i krenula ka jednoj vešalici. – Vidim da ti je kurvinski stil blizak – primetila je, vraćajući se s haljinom. – Ali ovde to neće proći, posebno u crkvi koju je izabrao Masimo. Probaj ovu. Ola je napravila grimasu, uzela haljinu i dok je stajala iza zavese, rekla je: – Lari, vidi kako se žrtvujem za tebe.

275

Međutim, kada je izašla i stala pred ogledalo, predomislila se. Haljina koju je nosila bila je iste boje kao i moja, ali se još kako razlikovala u kroju i dužini – uz telo, elegantna kreacija sa bretelama, napravljena od nežne mat svile. Savršeno je isticala njenu izbačenu guzu, ravan stomak i ogromne grudi. – Dobro je što nema svadbe, jer su mi sapeta kolena – rekla je, dobacujući nam. – Može samo spori ples u ovoj haljini, ali kreacija izgleda sjajno. Laknulo mi je kad sam videla kako divno izgleda moja drugarica i znajući da smo spremne za taj dan. Kad smo završili sa jelom, bilo je već kasno, a noć je pala nad Taorminom. – Laura – obratio mi se Domeniko dok sam se pozdravljala sa Emi. – Ako se nešto dogodi, pozovi me. – Ali šta se može dogoditi? – upitala je razdraženo Ola. – Ti si gori i osetljiviji od njene majke. – Otpratiću vas do automobila – predložio je. – Znaš šta, ja nisam umorna i volela bih da se prošetam, šta kažeš, Ola? – Zapravo, zašto da ne, veče je toplo, a ja sam ovde dva dana i još ništa nisam videla. Domeniko nije bio oduševljen našom idejom, ali nije mogao da nam zabrani, naročito zato što me je sve vreme pratilo obezbeđenje. – Dajte mi minut, pozvaću momke. Kada siđete, molim vas da ih sačekate ako još uvek ne stoje tamo. Ili znate šta, sići ću s vama. – Domeniko, ti si bolestan! – povikala sam, gurnuvši ga kroz vrata. – Gotovo trideset godina sam uspevala da se snađem bez ljudi sa oružjem, a to nameravam i sada. Ne nerviraj me! Stajao je sa grimasom, prekrštenih ruku na grudima. – Samo ih sačekaj – prosiktao je kroza zube kad sam zatvarala vrata. – Vidimo se sutra. Ćaos! – povikala je Olga i sišle smo niz stepenice. Sačekale smo neko vreme tužnu gospodu i kad su se pojavili u daljini, krenule smo sokakom napred. 276

Veče je bilo divno i toplo, a hiljade turista i stanovnika gomilalo se na ulicama malog grada. Taormina je vrvela od života, muzike i divnih mirisa italijanske hrane. – Da li bi se preselila? – upitala sam Olgu, uhvativši je podruku. – Ovde? – zacvilela je od iznenađenja. – Šta znam, kao da me ništa ne zadržava u Poljskoj, ali me ovde ništa ne vuče osim tebe. – Zar to nije dovoljno? – Izgleda da nije, ali sećaš li se koliko mi je trebalo da se preselim u Varšavu? Ne volim promene, a tih drastičnih se bojim. Pa da, sećam se koliko sam je dugo nagovarala da dođe da živi sa mnom. Osam godina sam živela u Varšavi. Pobegla sam tu iz Lublina pre Pjotrove bolesne ljubavi. Kad sam se preselila u glavni grad, nisam imala gde da živim, a posao koji mi je ponuđen ispunjavao je moje profesionalne težnje, ali nikako finansijske. Mama još uvek ne može da se pomiri s tim da sam tad tako izabrala, mada sigurno joj se to već sada čini kao dobar potez. S jedne strane je bio posao menadžerke prodaje u hotelu sa pet zvezdica, koji mi je obezbedio da ne ostanem gladna, ali imala sam vizitkarte i zadovoljen ego. S druge strane, ekskluzivni salon lepote gde je trebalo da budem njihova stilistkinja, a za mene je to značilo stalno „služenje“ bogatih i uobraženih ženturača. Paradoks je bio taj što sam kao menadžerka zarađivala tri puta manje nego što bih u tom salonu koji mi je bio ponuđen. Nažalost, izgledi za karijeru su pobedili i odlučila sam se za hotelijerstvo. Kasnije je bilo još hotela i narednih neuspelih veza; hotelijerstvo je aktivnost od dvadeset i četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji. To može biti odlično rešenje za samca, ali prava muka za osobu u vezi. Izbor između vremena sa voljenom osobom ili posla neprekidan je i vrlo zamoran. Dakle, ili ću blokirati vezu ili posao. Na kraju, kada sam odlučila da budem sama i došla do mesta direktorke prodaje, nešto je pucalo u meni. A imala sam puno novca sa strane, mogla sam priuštiti sebi da to oteram dođavola i da potražim aktivnost koja će mi doneti više radosti. Martin me je mnogo ohrabrio u

277

ovoj odluci, smatrao je da sam uvek iskorišćavana, a istina je bila da mu je trebala kuvarica i čistačica na puno radno vreme. – Laura, ali znaš... – Olgin glas me je istrgnuo iz zagrljaja uspomena. – Ako želiš, mogu da dolazim ovde, a kada se dete rodi, biću ovde neko vreme. Istina je da nemam pojma o deci, bojim ih se i mislim da treba bežati kad se useru, ali za tebe ću to nekako podneti. – Jebote, bolje mi reci kako ću ja to da podnesem? – rekla sam, odmahujući glavom. – Obično bih pozvala mamu da dođe i pomogne mi, ali kad bude videla sve ovo – ove ljude sa oružjem, ovu kuću, automobile, ubiće ili mene, ili sebe, ili njih. – Šta je s Masimovom mamom? Neće ti pomoći? – Znaš šta, njegovi roditelji su mrtvi. Poginuli su u nesreći na brodu, verovatno je to bilo ubistvo, ali nije dokazano da su treća lica bila umešana u eksploziji i potapanju jahte. Očigledno je da je mama bila neverovatna, topla i mnogo je volela Crnog. Povremeno govori o roditeljima, ali kad god govori o njoj, oči mu se menjaju. A tata je, znaš, glava porodice mafije, više autoritet nego emocionalna podrška. Od njegove porodice, kako se danas ispostavilo, znam samo Domenika. – Pitam se zašto su krili da su braća – dobacila je, vukući me niz drugu uličicu. – Mislim da to ne kriju, jednostavno mi nisu to rekli, a nije mi palo na pamet da pitam Masima. Izabrao ga je za mog čuvara jer mu najviše veruje. – A da li se sećaš kada ti je Marijuš, onaj koji je radio u nekretninama, takođe dodelio čuvara? – glasno se nasmejala. – To je bio pravi hit, ispostavilo se da je lik totalni psihopata. Klimnula sam glavom i napravila grimasu kad sam se selila toga. Jednom sam se zabavljala s nekim likom koji je baš želeo da se pokaže preda mnom i tako mi osvoji srce. Živeo je daleko iznad svojih mogućnosti, kako se i ispostavilo kasnije, ali na početku je odlučio da radi na publicitetu i kad smo išli sa Olgom u klub, rekao je da ne može da ide, ali s nama će poslati svog „čoveka“. Marijuš mu je dao novac kako bi se brinuo o nama, a u početku je tako i bilo, plaćao je, pazio i 278

rasterivao udvarače. Ali kasnije je popio veliku količinu pića i ispostavilo se da je kreten. Čačkao je mene i Olgu, praveći scene, vičući i vređajući nas, a Olga je poznavala skoro svakog telohranitelja u klubu, i tako je nakon nekog vremena dobio po faci i otišao kući plačući. – To je bilo sjajno. A ja volim onu žurku na koju smo krenule samo nas dve i svi su mislili da smo prostitutke. – Da! – vrisnula je. – Tada smo se obukle u belo i tom liku je bio rođendan. Bilo je zeznuto! Čvršće sam joj stegnula ruku. – Znaš da više neće biti tako? – rekla sam sa žaljenjem. – Sad će se sve promeniti, imaću muža, dete, ceo paket i to sam sve uspela za manje od tri meseca. – Mislim da preteruješ – rekla je Olga. – Gledaj, lako možeš unajmiti bebisiterku, ionako ćeš morati da porazmisliš o tome uz Masimova česta putovanja jer nećeš moći to sve sama. Osim toga, s kim ćeš ostaviti dete kad na primer budete išli na neku zvaničnu večeru? Počni već da razmišljaš o tome. – Zašto? – Slegnula sam ramenima. – Ionako znam da će Crni odlučiti, a ja neću imati šta da kažem. U igru će ući sigurnost njegovog deteta. – Odmahnula sam glavom sa užasom. – Bože, on će tek tad u potpunosti izgubiti razum od nemira. Ola se glasno smejala, a ja sam joj se pridružila. – Ili će vas zaključati u podrum, samo da bi bio potpuno siguran. Šetale smo se još sat vremena, prisećajući se ne tako starih vremena, dok nije postalo dosta kasno. Odlučile smo da sačekamo malo i pustimo da nas naše obezbeđenje sustigne; kad se to dogodilo, tražila sam da nas odvezu kući.

279

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Sutradan sam se probudila sama u krevetu, Olge nigde nije bilo. Zašto je ustala tako rano?, pitala sam se tražeći telefon na noćnom stočiću da proverim koliko ima sati. – Šta, dođavola?! – opsovala sam, videvši na ekranu da je jedan sat. Nisam mislila da mogu toliko da spavam, ali lekar je spomenuo simptome jakog umora koji su očigledno prirodni za stanje u kojem sam bila. Jako ošamućena, otišla sam u kupatilo da se doteram malo, posle čega sam krenula u potragu za drugaricom. Izašla sam u baštu i srela Domenika, koji je pijuckao kafu. – Dobro jutro, kako si? Imam novine za tebe – rekao je, prebacujući mi gomilu. – Ne znam kako se osećam jer ne mogu da se razbudim. Gde je Olga? Mladi Italijan je izvadio telefon iz džepa, pozvao je i za trenutak mi je momak iz posluge pružio čaj sa mlekom. – Olga se sunča na plaži. Šta želiš za doručak? Prekrila sam usta rukom, pri pomisli na hranu cela sadržina želuca mi je došla do grla. Napravila sam grimasu i odmahnula rukom Domeniku. – Muka mi je, još uvekne želim ništa, hvala. Idem na plažu. – Zgrabila sam flašu vode i krenula ka mostiću. Sišla sam niz stepenice i postalo mi je vruće. Motorni čamac privezan uz mol podsetio me je kako sam u panici bežala od napaljenog Masima kada je bio pod tušem i njegovog podignutog kurca. – Zašto buljiš u taj čamac kao da želiš da ga pojebeš? – začula sam glas i videla kako polugola Ola izranja iz vode. – Jebali ste se u njemu, priznaj – nije odustala.

280

S misterioznim osmehom, lagano podižući obrve, okrenula sam se prema njoj kad je prišla bliže. – Dobre su ti sise – primetila sam. – Sad već znam zašto je Domeniko sedeo tako napet. – Bio je ovde i doneo mi je flašu vina, tako je želeo da mi vidi oči. Šteta što to nisi videla. Jesi li se naspavala? – upitala je, smeštajući se u ležaljku. Legla sam pored nje i izložila sam lice suncu. – Ne znam, izgleda da bih mogla da prespavam ceo dan. Bolesno. – Ionako nemaš šta da radiš, tako da spavaj ili idi po kupaći, uhvatimo malo sunca pre venčanja. Nisam znala da li mogu da se sunčam, nije mi ni palo na pamet da pitam lekara. – Ali valjda ne mogu da se sunčam dok sam trudna? – Nemam pojma, daleko sam od toga da budem majka. Pitaj čika Gugla. Zapravo je to bio najlogičniji potez. Izvadila sam telefon iz džepa i ukucala sam svoje pitanje. Posle kraćeg pregledanja stranica, okrenula sam se na bok prema Olgi. – Pa, to bi bilo sve za danas, slušaj: „Pod uticajem sunca naša koža proizvodi vitamin D koji je preko potreban za razvoj deteta. Dovoljno je da buduća majka šeta u hladu. Sunčanje nije preporučljivo, između ostalog jer je teško u potpunosti se zaštititi od štetnog ultraljubičastog zračenja; koža trudnice je vrlo osetljiva i sunce može da je iritira i izazove gubitak boje, a osim toga, telo postaje dehidrirano, što nije dobro za bebu.“ Olga se okrenula prema meni i spuštajući naočare sa nosa, rekla je: – Tukla si vino u litrima dok si već bila trudna jer nisi znala za to, a sunčanje će da ti škodi? Apsurdno. – Sad znam i neću rizikovati ogromnu hormonsku mrlju na bradi. Imamo poziv u spa, tako da biraj – ili ćeš ležati tu i stariti pod uticajem UV zračenja ili idemo da se malo sredimo.

281

Završila sam, a ona je već stajala kraj moje ležaljke sa torbom u ruci, navlačeći pareo. – Pa? Idemo li? Sat vremena kasnije smo bile spremne za polazak i Domeniko je dovezao moj porše boje višnje. Izašao je iz njega i lagano napravio grimasu. – Ne beži im. – Pokazao je na crni džip koji se upravo zaustavio i parkirao iza mog auta. – Masimo će se kasnije strašno naljutiti na njih i dobiće batine. Pomilovala sam ga po ramenu i otvorila vrata. – Već sam razgovarala na tu temu s donom, stoga budi miran. Jesi li mi instalirao u navigaciji put za spa? Domeniko je klimnuo glavom i podigao ruku u znak pozdrava. – Jebeni svemirski brod – rekla je Olga, razgledajući unutrašnjost automobila. – Koji kurac ima ovoliko dugmadi, to je samo auto. Volan, papučice, menjač i sedišta. Za šta je ovo dugme? – Ne pritiskaj, bože! Za trenutak će nas ispaliti poput katapulta ili ćemo se pretvoriti u avion. – Udarila sam je po ruci kad je želela da dodirne drugo dugme. – Ne diraj to. – Odmahnula sam glavom. – To sam isto rekla kad sam ga dobila, ali sigurno je bezbedan. – Pomireno sam slegnula ramenima. Kad smo izašle na auto-put, odlučila sam da joj pokažem šta mi se sviđa kod moje mašine i nagazila sam papučicu za gas. Motor je zaurlao, a auto je poleteo napred nabijajući nas u sedišta. – To je jebeno ludo! – vikala je zabavljena Ola i pojačala je muziku. – Videćeš kako će se odmah uspaničiti momci iza nas, već sam im jednom pobegla. Jurila sam krivudavim stazama, obilazeći automobile koji su se očito kretali sporije od mene. U tom trenutku sam se radovala što su me muškarci učili da vozim. Moj otac je uvek bio za bezopasnu i sigurnu vožnju, zbog čega smo brat i ja završili ekstremne kurseve vožnje. Nije

282

mu bio cilj da postanemo manijaci, već da nas nauči kako da reagujemo u slučajevima opasnosti. U jednom trenutku sam čula policijske sirene iza sebe i videla dvojicu muškaraca u neobeleženom alfa romeu. – Jebeno sjajno – prosiktala sam dok sam se spuštala na mesto koje su naznačili. Čovek u uniformi je prišao prozoru i rekao nekoliko reči na italijanskom. Raširila sam ruke i trudila sam se da mu objasnim na engleskom da ga uopšte ne razumem. Nisam imala sreće jer ni on ni njegov kolega nisu znali nijedan drugi jezik. Sporazumevajući se znakovnim jezikom, zaključila sam da treba da mu pokažem dokumenta. Izvukla sam dokument o registraciji i predala ga policajcu. – O, jebote – prosiktala sam, okrećući se ka Olgi. – Nisam uzela vozačku dozvolu iz druge tašne. Prekorno me je pogledala i popravila grudi. – Onda ću da im popušim, šta kažeš? – Ne zasmejavaj me, Ola, ozbiljna sam. Odjednom se iza nas zaustavio crni džip i izašla su dvojica koja su me štitila. Gledajući ovu scenu, Ola je rekla: – Sad smo najebale. Sva četvorica su prišla, rukujući se u znak pozdrava. Izgledalo je pomalo kao susret s prijateljima na trasi, a ne s policijskom kontrolom. Razgovarali su neko vreme, posle čega je policajac došao do mog prozora vraćajući mi dokumenta automobila. – Scusi – promrmljao je, dodirujući prstom vrh kape. Olga me je iznenađeno pogledala. – Još nam se izvinio, veoma čudno. Policija je otišla, a jedan od mojih telohranitelja prišao je prozoru i sagnuo se kako bi me video i mirno je rekao: – Ako želite da testirate auto, ići ćemo na trkačku stazu, ali imamo dozvolu od don Masima da vam ga oduzmemo pri sledećem pokušaju bekstva, tako da ili prelazite kod nas ili ćete voziti mirno. 283

Napravila sam grimasu i klimnula glavom. – Izvinjavam se. Ostatak puta je prošao lagano i bez ikakvih ekscesa. Kad smo stigle u spa-centar, iznenadile smo se luksuzom i mnoštvom tretmana u ponudi. Zahvaljujući činjenici da je u ponudi bilo i onih za trudnice, mogla sam svakako bez brige da koristim pogodnosti koje je predlagalo ovo neverovatno lepo mesto. Tamo smo provele skoro pet sati. Svaki muškarac bi verovatno rekao da nismo normalne kada bi to čuo, ali žena zna koliko je vremena potrebno za brigu o sebi. Tretman lica, tela, masaža, a zatim standardno: pedikir, manikir i frizer. Zbog subotnje proslave odabrala sam boje slične onoj koju je imala haljina. Morala sam biti što spremnija, zato sam verovala veštini frizera i tražila da mi ofarba koren. Na moju sreću, Marko, stopostotni gej, savršeno se izborio s poverenim zadatkom, što me je ohrabrilo da još malo skratim kosu. Mirisne, prelepe i opuštene, sele smo na terasu, a konobar nas je poslužio večerom. – Malo jedeš, Lari, ovo ti je tek prvi obrok danas. Znaš da tako ne smes? – Ostavi me na miru, stalno želim da povraćam, pitam se da li bi ti tad jela s apetitom. Osim toga, nervozna sam zbog subote. – Da li se premišljaš? Zapamti da ne moraš to da radiš, na kraju krajeva, dete ne znači venčanje, a venčanje ne označava večnu vezu. – Volim ga, želim da se udam za njega i da mu kažem što pre da ćemo imati dete jer me muči to što on još uvek ne zna – izjavila sam, odlažući tanjir na stranu. Posle predjela, supe, glavnog jela i deserta, jedva sam se kretala. Dogegale smo se do automobila i s velikom teškoćom ušle u njega. – Ponovo mi je muka, ali ovog puta zato što sam se prejela – rekla sam, pokrećući motor. U retrovizoru sam videla kako su se zasijala svetla tamnog džipa i krenula sam. Uključila sam navigaciju i odabrala adresu pod nazivom „kuća“ koju je Domeniko ubacio. S obzirom na kasne sate, saobraćaj je

284

bio slab, a automobila na auto-putu malo. Pritisnula sam dugme na tempomatu i naslonila glavu na levu ruku naslonjenu laktom na staklu. Automatski menjač je imao u isto vreme i dobru i lošu stranu: čovek nije znao šta da radi s rukama, ili bar s jednom. Olga je čačkala telefon, nimalo ne obraćajući pažnju na mene, a meni se prispavalo jer sam se prejela. Vozeći padinom Etne, videla sam kapljicu lave koja se izliva, prizor koji je bio istovremeno neverovatan i zastrašujući. Zagledana u neobičnu sliku, uopšte nisam primetila da nam se džip koji je išao iza nas opasno približio. Kad sam skrenula pogled ka retrovizoru, osetila sam udarac u zadnji deo automobila. – Šta koji kurac oni rade?! – vrisnula sam. Onda je automobil ponovo udario u porše, pokušavajući da nas odgurne s puta. Nagazila sam gas i jurila sam auto-putem. Bacila sam Olgi svoju tašnu i dahtala od nervoze: – Nađi tamo telefon i pozovi Domenika. Uspaničena Ola je drhtavim rukama kopala po torbici i nakon dužeg vremena pronašla je telefon, tamni džip se nije predavao, jurnuo je za nama, ali motor u mom automobilu, hvala bogu, bio je jači, što je davalo šansu za beg. – Dovoljno je da samo okreneš broj, telefon je povezan s radiom. Olga je pritisnula zelenu slušalicu. Slušajući naredne signale, molila sam se da se konačno javi. – Šta vi radite tamo toliko? – čula sam glas svog budućeg devera u slušalici. – Domeniko, jure nas! – vrisnula sam kad sam ga čula. – Laura, šta se dešava, ko vas juri, gde si? – Naše obezbeđenje je poludelo i pokušavaju da nas udare, šta da radim, jebote? – To nisu oni, zvali su me pre pet minuta da vas i dalje čekaju. Osetila sam kako mi talas prestrašenosti preplavljuje telo, nisam mogla da paničim, ali nisam imala pojma šta sada. 285

– Ne spuštaj slušalicu – rekao je. U pozadini sam čula kako viče nešto na italijanskom i posle nekog trenutka vratio se meni. – Obezbeđenje je krenulo, sad ću da vidim na kojoj si lokaciji. Ne boj se, uskoro će te stići. Koliko brzo ideš? Prestravljena sam pogledala displej. – Dvesta sedam na sat – promucala sam zabrinuta ciframa koje sam videla. – Slušaj, ne znam koji te auto juri, ali pošto si mislila da je naš, verovatno te juri rendž rover. Nema performanse kao tvoj automobil, tako da ako osećaš da si sposobna da ideš brže, možeš im umaći. Nagazila sam papučicu za gas i osetila kako se automobil ubrzava i da svetla automobila koji nas juri ostaju pozadi. – Za petnaest kilometara biće izlaz sa auto-puta za Mesinu, kreni njime. Moji ljudi već idu prema tebi, a obezbeđenje je tridesetak kilometara iza tebe. Zapamti da će posle skretanja biti rampa, tako da počni da kočiš, ali ako ih ne izgubiš do tada, ni u kom slučaju ne otvaraj prozore i ne izlazi iz auta. Automobil je blindiran, tako da ti se ništa neće desiti u njemu. – Šta? Pucaće u mene? – Ne znam da li će, ali kažem ti da se ne pomeraš s mesta jer si unutra bezbedna. Slušala sam šta govori i osetila sam kako mi zvoni u ušima, a srce lupa kao ludo. Držala sam se poslednjim atomima snage. Pogledala sam u retrovizor i videla kako farovi automobila polako nestaju; nagazila sam gas još jače. Težak izbor: ili ću poginuti u nesreći, ili će me ubiti, pomislila sam. Na trasi se pojavio znak sa informacijama o isključenju. – Domeniko, evo isključenja! Čula sam kako govori nešto na italijanskom, a posle trenutka je progovorio na engleskom: – Odlično, oni već stižu do rampe. Crni BMW i četvoro ljudi unutra. Paula znaš, kad ga vidiš, zaustavi se najbliže moguće. 286

Počela sam da kočim na isključenju sa auto-puta i molila sam se da već čekaju. Kad sam skrenula, videla sam kako se crni BMW zaustavlja i kako iz njega istrčavaju četiri muškarca. Stisnula sam kočnicu i nakon nekog vremena sam se zaustavila skoro naletevši na zadnji deo auta Domenikovih ljudi. Paulo je otvorio vrata i izvukao me je iz automobila dok sam se tresla. Stavio me je na zadnje sedište i uz škripanje guma krenuo ka rampi. Trudila sam se da dišem umereno kako bih smirila srce. Sa spikerfona sam čula kako Domeniko na italijanskom mirno razgovara s mojim vozačem. U ovoj zabuni sam potpuno zaboravila na Olgu. Sedela je nepomično uprtih očiju u prednji prozor. – Ola, šta je? – prošaptala sam uhvativši je za ruku. Okrenula se prema meni, a njene oči su se caklile od nadolazećih suza. Otkopčala je sigurnosni pojas i prebacila se na zadnje sedište padajući mi u zagrljaj uz plač. – Šta je to bilo jebote, Lari? Sedele smo priljubljene jedna uz drugu, preplavljene suzama, i tresle smo se kao da je autu minus trideset stepeni. Osetila sam koliko je bila prestravljena, ovo je prvi put da sam je videla tako histeričnu. Osim toga i sama sam se tako osećala malopre, znala sam da sada moram da se pobrinem za nju. – Sad je sve okej, na sigurnom smo, samo su želeli da nas uplaše. Nisam baš verovala u to što govorim, ali sam morala da je umirim po svaku cenu. Ušli smo na imanje, gde je Domeniko već čekao. Čim se automobil zaustavio, otvorio je vrata kraj mog sedišta, iza vozača. Izašla sam i pala mu u zagrljaj. – Ništa ti nije? Da li si dobro? Doktor je već na putu. – Ništa mi nije – šapnula sam, ne odvajajući se od njega. Ola je izašla iz automobila i stisnula se ispod njegove druge ruke.

287

Domeniko nas je odveo do velikog salona u prizemlju. Dvadeset minuta kasnije pojavio se lekar, koji mi je izmerio krvni pritisak i dao mi lekove za srce, nije utvrdio nikakve povrede, a onda se pobrinuo za Olgu. Još uvek nije mogla da se nosi sa onim što se dogodilo, pa joj je prepisao sedative i tablete za spavanje. Domeniko ju je uzeo ispod ruke i odveo polusvesnu u njenu spavaću sobu. Nakon što su nestali, lekar mi je preporučio da odmah posetim ginekologa kako bih proverila da li je sa bebom je sve u redu. Osećala sam se vrlo dobro, koliko je to moguće nakon takve avanture, zato sam bila smirena u vezi s rezultatima ispitivanja. Udarac nije bio jak, pojas mi je više obuhvatio ključnu kost nego što mi je stezao stomak, ali delila sam mišljenje da vredi da se uverim. Posle se vratio Domeniko, a lekar se pozdravio i nestao. – Laura, slušaj me, moraš mi reći šta se tačno dogodilo. – Napustile smo spa-centar, momak mi je dao ključeve automobila... – Kako je izgledao momak? – ubacio se, prekidajući me. – Nemam pojma, izgledao je kao Italijan, nisam ga zagledala. Kad smo ušle, za nama je krenuo tamni džip. Mislila sam da je to obezbeđenje. Onda kad smo krenule auto-putem, počeo je ovaj horor, a ostatak znaš jer sam tokom čitavog puta razgovarala s tobom. Kad sam završila, zazvonio mu je telefon, a on je besan napustio sobu. Uznemirena sam pošla za njim. Domeniko je skoro istrčao kroz ulazna vrata i krenuo ka mom obezbeđenju, koje se upravo parkiralo na prilazu. Kako su mu se muškarci približavali, prvo je jednog oborio snažnim udarcem, a zatim još jednog, dodatno ga šutirajući. Ljudi iz BMW-a, koji su stajali pored, držali su vozača na zemlji, a Domeniko je mahnito udarao pesnicama njegovog kolegu. – Domeniko! – vrisnula sam uplašena onim što vidim. Polako se podigao sa zemlje, ostavivši na pločniku gotovo onesvešćenog čoveka i prišao meni. – Moj brat će ih ionako ubiti – rekao je, brišući krvave ruke o pantalone. – Otpratiću te do tvoje sobe, hajde.

288

Sela sam na veliki krevet dok je Domeniko išao da se opere. Osetila sam da lekovi počinju da deluju i polako postajem opijena i pospana. – Laura, ne brini, ovakva situacija se neće ponoviti. Pronaći ćemo onoga ko te je jurio. – Obećaj mi da ih nećeš ubiti – šapnula sam, gledajući ga u oči. Napravio je grimasu i naslonio se na dovratak. – Ja ti mogu to obećati, ali tu odluku mora doneti Masimo. Ne razmišljaj o tome sada, najvažnije je da si ti dobro. Začula sam kucanje na vratima, Domeniko je sišao i vratio se sa šoljom vrućeg kakaoa. – Inače bih ti dao alkohol – rekao je, stavljajući šolju na ormarić pored mene. – Ali situacija je takva da ti preostaje samo mleko. Moram da idem, ali sačekaću da se presvučeš i legneš u krevet. Otišla sam do garderobera i obukla majicu Crnog, vratila sam se i uvukla se ispod pokrivača. – Laku noć, Domeniko, hvala ti na svemu. – Izvini – rekao je nestajući niz stepenice. – Upamti da pored kreveta imaš dugme. Ako ti treba nešto, pritisni ga. Okrenula sam se na stranu i upalila televizor, pogasila sva svetla daljinskim upravljačem i stavila glavu na jastuk. Gledala sam neko vreme vesti, čak i ne znam kad sam zaspala. Probudila sam se usred noći a televizor je i dalje tiho radio. Okrenula sam se po daljinski, koji je bio na noćnom ormariću, i sledila se. Na fotelji pored kreveta sedeo je Masimo i posmatrao me je. Ležala sam na trenutak zagledana u njega, nesigurna da li još spavam ili se to zaista događa. Posle nekoliko sekundi Crni je ustao i pao na kolena, pritiskajući glavu o moj stomak. – Ljubavi, izvini – šapnuo je čvrsto me zagrlivši. Izmakla sam mu se iz zagrljaja i kleknula pored njega grleći ga. – Ne smeš ih ubiti, razumeš li? Nikad ti ništa nisam tražila, ali sada te molim. Ne želim da još jedna osoba umre zbog mene. 289

Masimo nije rekao ni reči, samo je bio pritisnut uz mene. Nekoliko minuta smo sedeli u tišini, a ja sam osluškivala njegov umirujući dah. – Ja sam kriv – rekao je pomerajući se i uzevši me u ruke. Ustao je i položio me na krevet, pokrivajući me jorganom, a zatim seo pored mene. Tek sada sam se zaista probudila i mogla sam da ocenim prizor ispred sebe. Vidi se da je ovamo došao u žurbi jer nije stigao ni da presvuče smoking. Pogladila sam ga po sakou. – Bio si na zabavi? Crni je spustio glavu i izvukao je iz kragne prethodno odvezanu leptirmašnu. – Izneverio sam te. Obećao sam da ću te štititi, da ti se nikada ništa neće desiti. Otišao sam na tri dana, a ti si čudom izbegla smrt. Još ne znam ko je sedeo za volanom niti kako je došlo do toga, ali kunem se da ću naći tog ko je hteo to da uradi – zarežao je i ustao iz kreveta. – Ne znam, Laura, da li je sve ovo dobra ideja. Volim te najviše na celoj zemaljskoj kugli, ali ne mogu da zamislim da zbog mene izgubiš život. Dovodeći te ovde pokazao sam najpodliju sebičnost, a sad kad je situacija tako nestabilna, kao što se vidi, ne mogu biti siguran ni u šta. Gledala sam ga užasnuta onim što je govorio. – Smatram da treba da odeš na neko vreme. Predstoji puno promena i dok se one ne dogode, nisi bezbedna na Siciliji. – Šta ti pričaš, Masimo? – rekla sam, ustajući iz kreveta. – Sad želiš da me pošalješ negde, dva dana pre venčanja? Okrenuo se prema meni i čvrsto me je uhvatio zagledan u moje oči. – Da li uopšte želiš ovo? Laura, možda zapravo treba da budem sam. Ja sam izabrao ovakav život, a tebi nisam dao izbora. Osuđujem te na život sa mnom i da budeš u stalnoj opasnosti. Pustio me je i krenuo prema stepenicama. – Bio sam glup što sam mislio da će biti drugačije i da ćemo uspeti. – Zastao je i okrenuo se. – Zaslužuješ nekog boljeg, mala.

290

– Jebeno ne verujem! – razdrala sam se, trčeći do njega. – Sad si počeo da razmišljaš o tome? Posle skoro tri meseca, posle prosidbe i nakon što si mi napravio dete?!

291

Izjave zahvalnosti

Svako u životu ima osobu koja veruje u njega više nego što treba. Za mene je takva osoba moja sestra po izboru – Ana Mackjevič. Hvala ti, dušo, što si me efikasno i regularno gurala da objavim knjigu. Hvala ti za veru u mene. Mama, tata – vama hvala za to što sam takva, što umem da govorim o seksu, ljubavi i emocijama. Mnogo vas volim! Ali najviše želim da zahvalim muškarcu koji me je ostavio, slomio mi srce i inspirisao me za dela zahvaljujući kojima sada držiš ovu knjigu u rukama. K. M. – hvala!

292