Erin Wott- Palata od papira#3 by Emilija

erin vot

PALATA OD PAPIRA

Čitaocima koji su se zaljubili u ovaj serijal. Vi ste ovim pričama udahnuli život onako kako se nismo mogle ni nadati. Hvala vam.

POGLAVLJE 1 RID „Gde si bio večeras između osam i jedanaest sati?“ „Koliko dugo ved spavaš s devojkom svog oca?“ „Zašto si je ubio, Ride? Da li te je naljutila? Zapretila da de tvom ocu redi za vašu vezu?“ Pogledao sam dovoljno policijskih serija da znam da bi trebalo da držim gubicu zatvorenu u policijskoj sobi za ispitivanje. Ili to, ili da izgovorim magične reči – „Želim svog advokata!“ I upravo to radim čitav protekli sat. Da sam maloletan, ovi šupci ne bi ni pomislili da me ispituju bez prisustva roditelja ili advokata. Ali imam osamnaest godina pa pretpostavljam da misle da sam lak plen. Ili možda dovoljno glup da odgovorim na njihova sugestivna pitanja bez prisustva advokata. Čini mi se da detektivi Kazins i Šmit ne mare za moje prezime. Iz nekog razloga to za mene predstavlja pravo osveženje. Čitavog života su mi gledali kroz prste zato što sam Rojal. Ako u školi zapadnem u nevolju, tata napiše ček i gresi su mi oprošteni. Otkako pamtim, devojke su stajale u redu da mi uskoče u krevet, samo da bi prijateljicama mogle da kažu da su prevrnule Rojala. A nije da želim da devojke čekaju u redu da bi bile sa mnom. Samo mi je do jedne stalo ovih dana – do Ele Harper. i ubija me što je morala da gleda kako me izvlače iz kude s lisicama na rukama. Bruk Dejvidson je mrtva. I dalje ne mogu u to da poverujem. Platinasta očeva sponzoruša je i te kako bila živa kada sam otišao iz penthausa ranije te večeri. Ali nedu to redi detektivima. Nisam idiot. Oni de izvrnuti moje redi. Frustriran tišinom, Kazins udara obema rukama o metalni sto između nas. „Odgovori, govno malo!“ Pesnice pod stolom počinju da mi se grče. Silom teram prste da se opuste. Ovo je poslednje mesto na kom bih smeo da izgubim strpljenje.

Njegova partnerka, tiha Tereza Šmit, gleda ga upozoravajude. „Ride“, kaže tihim glasom, „ne možemo da ti pomognemo ako ne budeš sarađivao s nama. A želimo da ti pomognemo.“ Podižem obrvu. Zaista? Dobar pandur, loš pandur? Izgleda da su i oni gledali iste serije. „Društvo“, kažem nemarno. „Počinjem da se pitam da li možda imate problema sa sluhom ili tako nešto.“ Zlurado se smešedi, prekrštani ruke na grudima. „Ved sam zatražio advokata, što znači da bi trebalo da sačekate da on stigne pre nego što počnete da mi postavljate pitanja.“ „Možemo mi da ti postavljamo pitanja“, kaže Smitova, „a ti možeš da odgovoriš na njih. Nijedan zakon to ne zabranjuje. Takođe možeš i dobrovoljno da podeliš s nama informacije. Na primer, možemo da ubrzamo postupak ako nam kažeš zašto ti je majica krvava.“ Odupirem se potrebi da spustim ruku na bok. „Sačekadu ipak da Halaston Grir dođe, ali hvala na obaveštenju.“ Malom prostorijom širi se tišina. Kazins vidno škrgude zubima. Šmitova samo uzdiše. Oboje stružu stolicama po podu i izlaze iz prostorije bez ijedne reči više. Rojal – 1 Policija – 0 Ali i pored toga što je bilo jasno da su digli ruke od mene, bogami, sedeli su dobrano na dupetu pre nego što su uslišili moj zahtev. Slededi sat sedim sam u prostoriji, i pitam se kako li je, dođavola, moj život stigao dovde. Nisam svetac i nikada to nisam ni tvrdio. Prečesto sam zapodevao kavge. Nemilosrdan sam kada moram da budem. Međutim… nisam ja ovaj tip. Tip koga iz rođene kude izvlače vezanog lisicama. Tip koji gleda kako se strah širi licem njegove devojke dok ga guraju na stražnje sedište patrolnih kola. Kada su se vrata ponovo otvorila, klaustrofobija me je ved bila obuzela i naterala da budem nepristojniji nego što je bilo potrebno. „Nisi se žurio“, brecnuo sam se na očevog advokata. Sedokosi pedesetogodišnjak je u odelu, uprkos sitnim satima. Pokajnički mi se smeši. „Pa, izgleda da je neko živahan.“ „Gde je tata?“ pitam i gledam preko Grirovog ramena. „U čekaonici. Ne sme da ude ovamo.“

„Zašto?“ Grir zatvara vrata i prilazi stolu. Spušta aktovku i uz škljocaj otvara zlatne kopče. „Zato što ne postoji zakonsko ograničenje koje sprečava roditelje da svedoče protiv svoje dece. Od obaveze svedočenja izuzeti su samo supružnici.“ Prvi put otkako su me uhapsili, osedam mučninu. Svedočenje? Ovo nede dospeti na sud, zar ne? Koliko daleko ovi panduri nameravaju da idu s ovim sranjem? „Ride, udahni.“ Stomak mi se grči. Dođavola! Ne volim što sam ovom čoveku otkrio i ovu trunku bespomodnosti. Ja ne pokazujem slabost. Nikada. Jedina u čijem društvu sam sposoban da spustim gard jeste Ela. Devojka koja ima mod da probije sve moje ograde i vidi mene. Pravog mene, a ne hladnog bezosedajnog magarca kog vidi ostatak sveta. Grir vadi žuti blok i zlatno penkalo. Seda u stolicu preko puta mene. „Sve du resiti“, obedava mi. „Ali najpre moram da znam s čim imam posla. Koliko sam uspeo da iscedim iz policajaca koji vode ovaj slušaj, postoji snimak nadzorne kamere koji pokazuje kako ulaziš u penthaus O'Haloranovih u dvadeset i četrdeset pet. Isti taj snimak pokazuje da si otišao dvadesetak minuta kasnije.“ Pogledom šaram po prostoriji, tražim kamere i opremu za nadzor. Ovde nema ogledala pa mislim da nas niko ne gleda iz neke mračne prostorije pored ove. Ili se barem nadam da je tako. „Sve što ovde kažemo ostaje između nas“, uverava me Grir kada je primetio oprezan izraz na mom licu. „Ne mogu da nas snimaju. Privilegija poverljivosti između advokata i klijenta i tako to.“ Polako izdišem „Jesam. Bio sam u penthausu ranije večeras. Ali je nisam, jebote, ubio!“ Grir klima glavom. „Dobro.“ Zapisuje nešto u blok. „Hajde da se vratimo dalje u prošlost. Želim da mi ispričaš sve iz početka. Pričaj mi o sebi i Bruk Dejvidson. Nijedna pojedinost nije beznačajna. Moram sve da znam.“ Gutam uzdah. Sjajno. Ovo de biti zabavno.

POGLAVLJE 2 ELA Sobe Rojalovih sinova su u južnom krilu, a apartman njihovog oca je na drugoj strani vile, pa skredem na vrhu stepeništa i žurim preko sjajnog drvenog poda prema vratima Istonove sobe. Ne odgovara na moje tiho kucanje. Kunem se da on ne bi ni uragan čuo. Kucam malo glasnije. Kako nema odgovora, guram vrata i vidim Istona kako na stomaku leži opružen preko kreveta. Prilazim mu odlučno i drmusam ga. Gunđa nešto. Ponovo ga drmusam, a panika mi se penje grlom. Kako je mogude da i dalje čvrsto spava? Kako je mogude da je prespavao sav onaj haos iz prizemlja? „Istone!“ vičem. „Budi se!“ „Šta je bilo?“ gunđa i gleda me čkiljedi jednim okom. „Sranje, kasnim na trening?“ Okrede se i povlači prekrivač za sobom, otkrivajudi mnogo više kože nego što je potrebno da vidim. Na podu pronalazim odbačeni donji deo trenerke i bacam ga na krevet. Pada mu na glavu. „Ustaj!“ preklinjem ga. „Zašto?“ „Jer se nebo ruši!“ Omamljeno trepde. „A?“ „Gadno sranje!“ vičem, a zatim prisiljavam sebe da udahnem, pokušavam da se smirim. Ne pali. „Dođi u Ridovu sobu kada se obučeš, u redu?“, brecam se. Mora da je u mom glasu čuo strepnju koju nisam više bila sposobna da kontrolišem, jer je ustao iz kreveta bez ikakvog daljeg odugovlačenja. Vidim još jedan blesak gole kože pre nego što izađem. Umesto da odem u Ridovu sobu, trčim preko širokog hodnika do moje sobe. Ova kuda je besmisleno velika, besmisleno lepa, ali svi koji u njoj žive strašno su polupani. Uključujudi i mene. Izgleda da sam zaista Rojalova. Ali ne, nisam zapravo. Čovek u prizemlju me nepogrešivo podseda na to. Stiv O'Haloran. Moj otac koji je baš živahan za mrtvaca. Preplavljuje me talas osedanja, čini mi se da de me kolena izdati i da du dobiti napad histerije. Osedam se užasno što sam ga tek tako ostavila dole. Nisam mu se

čak ni predstavila pre nego što sam se okrenula na peti i otrčala uz stepenice. Doduše, i Kalum Rojal je uradio isto. Toliko ga je izjedala briga za Rida da je samo rekao: „Ne mogu sada s ovim da se nosim. Stive, sačekaj me ovde.“ Uprkos osedaju krivice, guram Stiva u malu kutiju u skrajnuti kutak uma i čvrsto zatvaram čelični poklopac. Ne mogu sada da razmišljam o njemu. Moram da se usredsredim na Rida. Kada sam stigla u sobu, ne gubim ni časa, izvlačim ranac ispod kreveta. Uvek ga držim na mestu odakle lako mogu da ga uzmem. Otvaram rajsferšlus i uzdišem od olakšanja kada vidim kožni novčanik u kom se nalaze mesečne isplate koje dobijam od Kaluma. Kada sam se tek doselila ovamo, Kalum mi je obedao da de mi pladati deset hiljada dolara mesečno pod uslovom da ne pobegnem. i premda sam u početku silno mrzela palatu Rojalovih, nije prošlo dugo a ja sam je zavolela. Ovih dana ne mogu da zamislim da živim bilo gde drugde – ostala bih čak i da nema novčanog podsticaja. Ali zbog godina koje sam proživela bez novca i redovnih primanja – i svoje sumnjičave prirode – nisam rekla Kalumu da prestane da mi ispladuje novac. Sada sam mu do groba zahvalna na tom podsticaju. Imam dovoljno novca u torbi da se izdržavam mesecima, možda i duže. Prebacujem ranac preko ramena i žurim u Ridovu sobu u istom trenutku kada je u hodnik izašao Iston. Tamna kosa mu štrči na sve strane, ali barem je obukao trenerku. „Šta se, koji kurac, dešava?“, pita me ulazedi za mnom u sobu svog brata. Otvaram vrata Ridovog garderobera i mahnito pogledom šaram po njemu. Pronalazim ono što tražim na donjoj polici, sasvim pozadi. „Ela?“ podseda me Iston. Ne odgovaram mu. Mršti se dok me posmatra kako izvlačim teget kofer preko bež tepiha. „Ela! Dođavola, hodeš li redi nešto?“ Ne mršti se više, ved zeva raširenih očiju kada vidi da sam počela da ubacujem stvari u kofer. Majice, Ridov omiljeni duks, farmerke, nekoliko potkošulja. Šta bi mu još moglo biti potrebno… Mm, bokserice, čarape, kaiš… „Zašto pakuješ Ridovu odedu?“ Iston sada bukvalno viče na mene i njegov oštar ton trza me iz panike. Iznošena siva majica ispada mi iz ruke na tepih. Puls mi ubrzava jer ponovo postajem svesna ozbiljnosti situacije. „Rida su uhapsili pod sumnjom da je ubio Bruk“, izlede mi. „Tvoj tata je sada s njim u policijskoj stanici,“

Iston otvara usta u čuda. „Koji đavo?“ viče. A zatim: „Policija je došla dok smo bili na večeri?“ „Ne, nego nakon što smo se vratili iz Vašingtona.“ Svi osim Rida su ranije ove večeri bili na večeri u Vašingtonu. Tako to Rojalovi rade. Toliko su lovarni da Kalum ima nekoliko privatnih aviona na raspolaganju. Značajnu ulogu verovatno tu igra i činjenica da je on vlasnik kompanije koja se bavi dizajnom aviona, ali je to i dalje neverovatno nestvarno. Odlazak avionom iz Severne Karoline u Vašington – na večeru – prosto je sumanuti bogataški hir. Rid je ostao jer ga je boleo bok. Pre neko vede je na dokovima zadobio povredu nožem i tvrdio je da mu se od bola suviše muti u glavi da bi išao sa nama. Ali nije mu se mutilo u glavi kada je trebalo da ode da vidi Bruk… Bože! Šta je on to nodas uradio? „Došli su pre desetak minuta“, dodala sam slabašno. „Zar nisi čuo svog tatu kako urla na detektive?“ „Nisam čuo ništa. Ja sam… ah…“ U plavim očima mu treperi stid. „Ja sam stukao manju bocu votke kod Vejda. Došao sam kudi i odmah zaspao.“ Nemam snage ni da mu držim slovo o pijančenju. Istonovi problemi zavisnosti postaju sve ozbiljniji, ali su Ridovi problemi s ubistvom u ovom trenutku važniji. Skupljam šake u pesnice. Da je Rid sada ovde, udarila bih ga – i zbog toga što me je lagao i zbog toga što ga je policija odvela. Iston konačno prekida muklu tišinu. „Misliš li da je to uradio?“ „Ne.“ Ali ma koliko zvučala uvereno u ovo, u duši mi je uverenje poljuljano. Kada sam se vratila s večere, videla sam da je Rid pokidao konce i da mu je stomak krvav. Ali ne delim ove inkriminišude detalje sa Istonom. Verujem mu, ali on je retko kada trezan. Na prvom mestu moram da zaštitim Rida, a ko zna šta bi moglo da izađe iz Istonovih usta kada je pijan ili urađen. S mukom gutam pljuvačku i ponovo se usredsređujem na svoj zadatak – moram da zaštitim Rida. Žurno ubacujem još poneki komad odede u kofer i zakopčavam ga. „Nisi mi rekla zašto pakuješ njegovu odedu“, kaže Iston frustrirano. „U slučaju da moramo da bežimo.“ „Mi?“ „Rid i ja.“ Skačem na noge i jurim do Ridove komode da ispraznim fioku s čarapama. „Želim da budem spremna, za svaki slučaj, u redu?“ U tome sam izvanredna – u spremnosti na beg. Ne znam da li de dodi do toga. Možda de Rid i Kalum udi na ulazna vrata i redi: „Sve je sređeno! Optužbe su

odbačene!“ Možda de odbiti da Ridu odrede kauciju ili jemstvo, ili kako li se ved, dođavola, to zove, pa uopšte nede ni dodi kudi. Ali u slučaju da se ne desi ništa od navedenog, želim da budem spremna da pobegnem iz grada u tren oka. U rancu uvek imam sve što mi je potrebno, ali Rid ne ume da planira kao ja. On je impulsivan. Ne razmisli uvek pre delanja.,. Pre nego što ubije? Potiskujem ovu užasnu misao. Ne. Rid nije mogao da uradi to za šta ga optužuju. „Što vičete?“ čuje se pospani glas s praga Ridove sobe. „Čujemo vas i na drugom kraju hodnika.“ Šesnaestogodišnji Rojalovi blizanci ulaze u sobu. Svaki je obmotao prekrivač oko struka. Zar niko u ovoj kudi ne nosi pidžamu? „Rid je koknuo Bruk“, kaže Iston bradi. „Istone!“ kažem besno. „Molim? Zar ne smem da kažem bradi da je naš brat upravo uhapšen za ubistvo?“ Sojer i Sebastijan sikdu sebi u bradu. „Da li ti to ozbiljno?“ pita Sojer. „Policija ga je upravo odvela“, šapudem. Iston izgleda kao da mu je malo mučno. „I samo hodu da kažem da to ne bi uradili da nemaju nekakvih dokaza protiv njega. Možda je to zbog. Crta rukom krug ispred stomaka. Blizanci začuđeno trepdu. „Molim? Beba?“ pita Seb. „Zašto bi Rida bilo briga za Brukin demonski porod?“ Sranje! Zaboravila sam da blizanci ništa ne znaju. Znaju da je Bruk bila trudna – svi smo bili prisutni prilikom one njene užasne objave – ali ne znaju šta je još tvrdila. „Bruk je pretila da de redi da je Rid otac deteta“, priznajem. Dva para jednakih plavih očiju se šire. „Nije“, kažem odlučno. „Spavao je s njom svega dva puta, i to je bilo pre više od šest meseci. A Bruk nije bila u šestom mesecu.“ „Ma važi“, sleže Seb ramenima. „Kažeš da je Rid napumpao tatinu mlađanu nevestu, a zatim je koknuo jer ne želi da mu mali Rid trčkara oko nogu?“ „Dete nije bilo njegovo!“, vičem. „Onda je zaista tatino?“ kaže Sojer polako. Oklevam. „Mislim da nije.“ „Zašto?“

„Zato što…“ Uh. Tajne ove kude bi mogle da napune okean. Ali više ništa ne krijem. Nije to donelo ništa dobro. „Izvršio je vazektomiju.“ Seb skuplja oči. „Tata ti je to rekao?“ Klimam. „Rekao je da je to uradio nakon što ste vas dvojica rođeni, jer je vaša mama želela još dece, a nije smela da ih ima zbog nekog zdravstvenog problema.“ Blizanci ponovo gledaju jedan drugog, nemo komuniciraju. Iston trlja bradu. „Mama je oduvek želela devojčicu. Mnogo je o tome pričala, rekla je da bi nas devojčica smekšala.“ Usne mu se trzaju. „Ali ja mislim da mene devojke ni na koji način ne čine mekšim.“ Frustracija mi stoji u grlu. Naravno da de Iston napraviti neku aluziju na seks. Uvek to radi. Sojer guši smeh rukom, a Seb se otvoreno ceri. „Hajde da pretpostavimo da i tata i Rid govore istinu – ko je onda otac deteta?“ „Možda ga i nema?“ kaže Iston. „Mora ga biti“, kažem. Ni Rid ni Kalum ni u jednom trenutku nisu posumnjali u njenu tvrdnju da je trudna, tako da je to definitivno istina. „Ne nužno“, suprotstavlja mi se Iston. „Možda je lagala. Možda je njen plan bio da odglumi pobačaj nakon što se tata oženi njom.“ „Bolesno, ali mogude“, klima Seb glavom i očigledno se slaže s ovom pretpostavkom. „Zašto misliš da je Rid nije ubio?“ pita me Iston, a u plavim očima mu treperi radoznalost. „Zašto misliš da je kadar za tako nešto?“ uzvradam mu. Sleže ramenima i gleda u blizance umesto u mene. „Ako je pretila porodici, možda ju je i ubio. Možda su se posvađali pa je to učinio u besu. Postoji mnogo objašnjenja.“ Mučnina mi kuva u stomaku i preti da izbije napolje. Slika koju Iston prikazuje je… moguda. Ridovi šavovi bili su pokidani. Bio je krvav. Šta ako je… „Ne“, cedim kroz stegnuto grlo. „Nije to uradio. i ne želim da o tome razgovaramo na taj način. Nevin je. Kraj priče.“ „Zašto se onda spremaš da bežiš iz grada?“ Istonovo tiho pitanje ostaje da visi u vazduhu. Gutam mučni jecaj i trljam oči obema rukama. U pravu je. Deo mene je zaključio da bi Rid mogao biti kriv. Nisam li zato uzela njegov kofer i svoj ranac i spremila se da krenem? Tišina se oteže dok je naposletku ne razbije nepogrešivi zvuk koraka negde ispod nas. Kako Rojalovi nemaju poslugu koja živi u kudi, momci postaju napeti čim su čuli zvuk života u prizemlju.

„Da li su to bila ulazna vrata?“ pita Seb. „Da li su se vratili?“, pita Sojer. Grizem usnu. „Ne, to nisu bila ulazna vrata. To je…“ Grlo mi se ponovo steže. Bože! Zaboravila sam na Stiva. Kako sam mogla da zaboravim na njega, dođavola? „To je šta?“, pritiska me Iston. „Stiv“ priznajem. Svi zure u mene. „Stiv je u prizemlju. Pojavio se na vratima baš kada su Rida odvodili.“ „Stiv?“, ponavlja Iston blago omamljeno. „Čika Stiv?“ Sebastijan ispušta neki graktav zvuk. „Pokojni čika Stiv?“ Stiskam zube. „Nije pokojni. Ali izgleda kao Tom Henks u Izgnaniku. Samo bez lopte za odbojku.“ „Sunce ti!“ Kada je Iston krenuo prema vratima, hvatam ga za zglob ruke i pokušavam da ga vratim nazad. Nemam snage za to, ali ga moj dodir tera da zastane. Naginje glavu i na trenutak me gleda. „Zar ne želiš da siđes dole i razgovaraš s njim? On ti je tata, Ela!“ Panika se vrada svom silinom. „Ne. On je samo tip koji je napumpao moju mamu. Ne mogu sada s njim da se nosim. Ja sam…“ Ponovo gutam. „Mislim da on nije ni svestan da sam mu ja kderka.“ „Nisi mu rekla?“ viče Sojer. Polako odmahujem glavom. „Može li neko od vas da side dole I… ne znam… odvede ga u gostinsku sobu ili tako nešto?“ „Ja du“, smesta odgovara Seb. „Idem i ja s tobom“, javlja se njegov brat. „Moram to da vidim.“ Dok blizanci jure prema vratima, žurno ih dozivam: „Momci, nemojte me pominjati! Ozbiljno, nisam spremna za to! Hajde da sačekamo da se Kalum vrati kudi!“ Blizanci ponovo razmenjuju jedan od onih pogleda, u koji staje čitav razgovor. „Naravno“, kaže Seb nakon čega jure niz stepenice da pozdrave čika Stiva. Iston mi prilazi. Gleda najpre kofer blizu garderobera, a zatim mene. U sekundi me hvata za ruku i preplide prste sa mojima. „Nedeš bežati, sestrice. Valjda si svesna da je to glupa zamisao.“ Zurim u naše prepletene prste. „Ja sam od onih što beže, Iste.“ „Ne. Ti si borac.“ „Mogu da se borim za druge. Kao što je moja mama, ili Rid, ili ti, ali… Ne nosim se dobro s problemima koji se pojave na mom pragu.“ Snažnije žvačem

donju usnu. „Zašto je Stiv došao? Trebalo bi da je mrtav. i zašto su uhapsili Rida?“ Glas mi divlje drhti. „Šta ako zaista ode u zatvor zbog ovoga?“ „Nede.“ Snažnije mi steže ruku. „Rid de se vratiti, Ela. Tata de se za sve postarati.“ „Šta ako ne bude mogao?“ „Modi de.“ Ali šta ako ne bude mogao?

POGLAVLJE 3 ELA Nakon besane nodi, obrela sam se u dnevnoj sobi koja gleda na prednje dvorište. Ispod ogromnih prozora, koji čine prednji deo kude, pruža se meka tapacirana klupa. Bacam se na jastuk, pogleda prikovanog za kružni prilaz iza okna. Telefon mi je u krilu, ali čitave nodi i jutra nije zapištao. Nijednog poziva, nijedne poruke. Ničega. Mašta mi divlja, pred očima mi prikazuje različite slike. U deliji je. U sobi za ispitivanje je. Okovali su mu i ruke i noge. Policajac ga tuče zato što ne odgovara na pitanja. Mora li da ostane u zatvoru do suđenja? Ne znam kako hapšenje, podizanje optužnice, suđenje i sve to funkcioniše. Znam samo da sam ja sve potištenija što Rida i Kaluma duže nema kod kude. „Dobro jutro.“ Umalo padam s klupe na zvuk nepoznatog muškog glasa. Na trenutak mislim da je neko provalio u kudu, ili da su se detektivi možda vratili da izvrše pretres kude. Ali na vratima stoji Stiv O'Haloran. Bradu je obrijao, obukao pantalone i polo-majicu pa sad mnogo manje liči na beskudnika, a mnogo više na očeve učenika koje viđam oko Astorovog parka, privatne škole koju Rid i ja pohađamo. „Ela, zar ne?“ Na licu mu je oprezan osmeh. Naglo klimam glavom, obrdem telefon licem nadole i okredem se prema prozoru. Ne znam kako da se ponašam u njegovoj blizini. Prošle nodi sam se krila u svojoj sobi dok su Iston i blizanci pomagali Stivu da se smesti. Ne znam šta su mu rekli o meni, ali je očigledno da se on ne seda ni mene ni pisma koje je primio od moje mame pre nego što je otišao na putovanje na kom je leteo zmajem i navodno poginuo. Iston je svratio pre nego što je otišao u krevet i obavestio me da su Stiva smestili u zelenu gostinsku sobu. Nisam ni znala da postoji zelena gostinska soba, a ni gde se nalazi. Onesposobljavajudi osedaj strepnje budi u meni želju da pobegnem i sakrijem se. i sada se krijem. Ali me je ipak pronašao, a suočavanje s ocem je strasnije od sukoba sa stotinu zlih devojaka u školi.

„Pa. Ela. Malo sam zbunjen.“ Trzam se na blizinu njegovog glasa. Ponovo gledam preko ramena i vidim da stoji na svega pola metra od mene. Ukopavam pete u jastuče na klupi, primoravam sebe da ostanem mirna, da se ne pomeram. On je samo čovek. Dve noge, dve ruke. Samo čovek kome je žena na samrti pisala da ima kderku koju nikada nije video, a on je, umesto da pronađe tu ženu i dete, otišao u avanturu. Takav je to čovek. „Da li me čuješ?“ Sada zvuči još začuđenije, kao da ne može da shvati da li ga ignorišem ili sam možda gluva. Sva očajna gledam u vrata. Gde je Iston? i zašto Rid nije još došao kudi? Šta ako nikada više ne dođe kudi? Umalo da me guši sirova panika, koja mi pali grlo. „Čujem te“, mrmljam naposletku. Stiv mi prilazi još bliže. Osedam miris sapuna ili šampona koji je jutros koristio. „Nisam siguran šta sam očekivao kada sam sinod izašao iz taksija, ali…“ Ton mu postaje zajedljiv. „Ali sasvim sigurno nisam ovo očekivao. Koliko sam razumeo Ista, Rid je uhapšen?“ Trzam glavom u znak potvrde. i iz nekog razloga mi smeta što Istona zove Istom. Njegov nadimak mi se nekako čini pogrešnim u ustima ovog stranca. Ali on nije stranac, Poznaje ih od rođenja. Gutam vazduh. Da, pretpostavljam da je tako. Ako je neko stranac među Rojalovima, onda sam to ja, a ne Stiv O'Haloran. Mislim da mi je Kalum jednom prilikom rekao da je Stiv kum svim momcima. „Ali nikome nije palo na pamet da mi objasni ko si ti. Znam da me nije bilo neko vreme, ali domadinstvo Rojalovih je godinama bilo carstvo neženja.“ Jeza mi se penje kičmom. Ne. Bože, ne. Ne mogu sada da vodim ovaj razgovor. Ali Stiv ne sklanja pogled plavih očiju s mog lica. Čeka odgovor i ja znam da moram nešto da mu kažem. „Ja sam Kalumova štidenica.“ „Kalumova štidenica“, ponavlja u neverici. „Da.“ „Ko su ti roditelji? Neki Kalumovi prijatelji? Poznajem li ih?“, pita se gotovo kao za sebe. Panika me potresa, ali na sredu, ne moram da mu odgovorim, jer primedujem da na prilazni put skrede crna limuzina. Vratili su se!

Skačem s klupe i za dve sekunde stižem do ulaza. Iscrpljeni Kalum i jednako umorni Rid ulaze vukudi noge, ali obojica staju kao ukopani kada su me videli. Rid se okrede. Pogled živih plavih očiju prikovao je za moj. Srce mi treperi, a zatim se, teturajudi se, daje u galop. Bez reči se bacam na njega. Hvata me, jednu snažnu ruku uplide u moju kosu, a drugu obavija oko mog struka. Privijam se uz njega, priljubljujem grudi i butine uz njegove, kao da mogu da ga zaštitim ovim zagrljajem. „Da li si dobro?“ šapudem u njegov levi grudni mišid. „Dobro sam.“ Glas mu je tih, hrapav. Suze mi peku oči. „Plašila sam se.“ „Znam.“ Dahom prelazi preko mog uva. „Bide sve u redu. Kunem ti se. Hajdemo gore da ti sve objasnim.“ „A ne, nedeš!“, kaže Kalum kratko čim je čuo Ridovo obedanje. „Ni sa kim nedeš razgovarati, ne ukoliko ne želiš da od Ele napraviš svedoka.“ Svedok? O bože! Policija razgovara sa svedocima, a Rid pokušava da mi kaže da je sve u redu? Iza nas se čuju još nečiji koraci. Rid me pušta iz zagrljaja i oči mu se šire kada ugleda visokog plavokosog čoveka, koji je u tom trenutku ušao u predvorje. „Čika Stive?“ izlede mu. „Ride.“ Stiv mu klima glavom u znak pozdrava. Kalum se okrede prema mom ocu. „Stive, Hriste, zaboravio sam da si se pojavio! Mislio sam da sam sve sanjao.“ Pogledom prelazi sa Stiva na mene. „Da li ste se vas dvoje upoznali?“ Žustro klimam glavom i pokušavam raširenim očima da mu prenesem da ne želim da na videlo izađe čitava ta otac/kderka stvar. Kalum se mršti, ali mu pažnju odvlači ono što Stiv govori: „Upravo smo se upoznavali kada ste stigli. i ne, nisi sanjao. Preživeo sam.“ Njih dvojica se na trenutak gledaju. Zatim obojica prave korak napred, susredu se na pola puta i grle se na onaj muški način, koji podrazumeva dobrodušno tapšanje otvorenim dlanom po leđima. „Dođavola, lepo je vratiti se kudi!“ kaže Stiv starom prijatelju. „Kako si uopšte dospeo ovde?“, odgovara mu Kalum sasvim pometeno. „Gde si, kog đavola, bio poslednjih devet meseci?“ Glasom u kom se čuju u ljutnja i strahopoštovanje, dodaje: „Potrošio sam pet miliona dolara na tvoje spašavanje.“ „Duga je to priča“, priznaje Stiv. „Zašto ne sednemo negde pa du ti sve ispričati…“

Prekidaju ga glasni koraci na stepeništu. Trojica najmlađih Rojalovih pojavljuju se na ogradi prvog sprata i poglede plavih očiju smesta usmeravaju na Rida. „Rekao sam vam da de se vratiti!“ grakde Iston dok preskače po dva stepenika jednim korakom. Kosa mu je ozbiljno razbarušena od spavanja i na sebi ima samo bokserice, ali ga to ne sprečava da privuče Rida u žuran zagrljaj. „Jesi li dobro, brate?“ „Dobro sam“, gunđa Rid. Sojer i Sebastijan nam se pridružuju i usredsređuju se na oca. „Šta se desilo u policijskoj stanici?“, pita Sojer. „Šta de dalje biti?“, ubacuje se Seb. Kalum uzdiše. „Izvukao sam prijatelja iz postelje – sudiju kojeg poznajem – i on je jutros došao da odredi kauciju za Rida. Moram da predam Ridov pasoš sudskom službeniku sutra ujutro. U međuvremenu, čekamo. Možda deš morati da ostaneš ovde malo duže, Stive“, obaveštava mog oca. „Tvoj stan je trenutno mesto zločina.“ „Zašto? Da li je neko konačno ukokao moju voljenu suprugu?“ pita Stiv suvim glasom. Trzam se iznenađeno. Stivova supruga Dajna je užasna i otrovna žena, ali ne mogu da verujem da bi i u šali mogao da kaže da se nada da ju je neko ubio. Ni Kalum ne može da veruje, jer mu odgovara oštrim glasom. „Teško da se možeš na taj račun šaliti, Stive. Ali ne, Bruk je ubijena. A Rid je lažno optužen za njenu smrt.“ Rid snažnije steže moju ruku. „Bruk?“ Stiv visoko podiže obrve. „Kako se to desilo?“ „Udarac u glavu“, kaže Rid ledeno. „I ne, nisam ja to uradio.“ Kalum strelja pogledom sina. „Šta je bilo?“, reži Rid. „To su činjenice i ja ih se ne plašim. Otišao sam tamo sinod nakon što me je pozvala. Svi ste bili na večeri, a ja sam se osedao dobro pa sam otišao. Posvađali smo se i otišao sam. Kada sam odlazio, nije bila preterano sredna, ali je bila živa. To je cela priča.“ A šta je s tvojim šavovima? – želim da zavrištim. Šta je sa krvlju koju sam videla na tvom struku kada sam se vratila s večere? Reči mi zastaju u grlu, teraju me da se silovito zakašljem. Svi na trenutak zure u mene, a zatim Iston kaže: „Dobro ako je to priča. Ja je podržavam.“ Ridovo lice se smrači. „Nije to priča – to je istina!“

Iston klima. „Kao što sam rekao, sasvim podržavam, brate!“ Pogled mu pada na pridošlicu. „A i mnogo radije bih da čujem čika Stivovu priču. Vratio se iz mrtvih? To je baš opako.“ „Da, sinod nije hteo ništa da nam kaže“, gunđa Sebastijan pogledavši u oca. „Čekao je tebe.“ Kalum ponovo uzdiše. „Hajdemo u kuhinju? Prijala bi mi šolja kafe. Od kafe u policijskoj stanici dobio sam žgaravicu.“ Svi pratimo glavu kude Rojalovih u masivnu modernu kuhinju, u koju sam se zaljubila čim sam se doselila ovamo. Kalum prilazi aparatu za kafu, a mi ostali prilazimo stolu. Sedamo kao da je bilo koja druga normalna subota, a ne dan nakon što je Rid uhapšen za ubistvo, a mrtav čovek izašao iz okeana i pojavio na našim ulaznim vratima. Ovo je sasvim nadrealno. Ne mogu da pronađem smisao u onome što se dešava. Ništa nema smisla. Rid seda pored mene i spušta ruke na moju butinu, premda nisam sigurna da li time želi da uteši mene ili sebe. Ili nas možda teši oboje. Nakon što je seo, Iston odmah prelazi na posao: „Hodeš li nam konačno redi zašto nisi mrtav?“, pita mog oca. Stiv se bledo smeši. „I dalje ne mogu da procenim da li vas ta činjenica raduje ili rastužuje.“ Ni jedno ni drugo, umalo da mi izleti. Uspevam da potisnem odgovor u poslednjoj sekundi, ali to je istina. Stivovo pojavljivanje me ponajviše zbunjuje. A možda pomalo i plaši. „Raduje“, odgovaraju blizanci uglas. „Razume se“, slaže se Iston. „Kako si uspeo da preživiš?“ pita Rid ovog puta. Glas mu je oštar i umiruje me prelazedi rukom preko moje butine, kao da zna koliko sam napeta. Stiv se zavaljuje u stolici. „Ne znam šta ti je Dajna ispričala, ako ti je uopšte nešto rekla o našem malom putovanju.“ „Otišli ste na letenje zmajem i oba sigurnosna pojasa su popustila“, kaže Kalum pridruživši nam se za stolom. Spušta kafu ispred Stiva, a zatim seda i počinje da pijucka svoju. „Dajna je uspela da raširi padobran za slučaj nužde. Ti si pao u okean. Četiri nedelje sam tražio tvoje telo.“ Stiv se smeši jednom stranom usana. „I potrošio samo pet miliona, reče. Da li si ti to štedeo na meni, matori?“ Kalumu ovo nije bilo smešno. Izraz na licu postaje mu sve oštriji i tvrdi. „Zašto nisi odmah došao kudi nakon što su te spasli? Prošlo je devet meseci, sveca mu!“

Stiv drhtavom rukom prelazi preko vilice. „Jer su me spasli tek pre nekoliko dana.“ „Molim?“ Kalum izgleda zaprepašdeno. „Gde si, dođavola, bio svih ovih meseci?“ „Ne znam da li je od bolesti ili neuhranjenosti, ali ne sedam se svega. More me je izbacilo na obalu ostrva Tavi – to je ostrvce oko dvesta nautičkih milja od Tonge. Bio sam teško dehidriran i nedeljama sam bio na ivici svesti. Domoroci su brinuli o meni, i vratio bih se ranije, ali jedini način da se ode s tog ostrva jeste na ribarskom brodu koji samo dva puta godišnje dolazi da trguje s ostrvljanima.“ Tvoj otac priča, kaže mi moj mozak. Tražim na njegovom licu sličnost s mojim i ne pronalazim ništa zajedničko osim boje očiju. Sve ostalo sam od mame nasledila, njenu gradu, njenu kosu. Ja sam mlađa plavooka verzija Megi Harper, ali mora da nije ostavila snažan utisak na Stiva, jer on ničim ne pokazuje da sam mu poznata. „Ispostavilo se da ostrvljani sakupljaju naročitu vrstu galebovih jaja, koja se u Aziji prodaju kao delikates. Ribarski brod odveo me je do Tonge, gde sam uspeo da izmolim prevoz do Sidneja.“ Uzima gutljaj kafe pre nego što je izjavio, blago da blaže nije moglo biti rečeno: „Pravo je čudo što sam živ.“ „Kada si stigao u Sidnej?“ pita Sebastijan. Moj tata zamišljeno pudi usne. „Ne sedam se. Otprilike pre tri dana?“ Kalum tvrdoglavo kaže: „I nije ti palo na pamet da nas pozoveš i kažeš nam da si živ?“ „Morao sam da se postaram za neke stvari“, kaže Stiv kruto. „Znao sam da deš, čim ti se javim, odmah šesti na avion, a nisam želeo da mi nešto odvlači pažnju od traženja odgovora koji su mi bili potrebni.“ „Odgovora?“, ponavlja Rid oštrijim glasom nego pre. „Išao sam da pronađem vodiča koji je vodio našu ekspediciju, i želeo sam da pronađem svoje stvari. Tu mi je bio pasoš, novčanik, odeda.“ „Jesi li pronašao vodiča?“, i Istona je priča uvukla. Sve nas je uvukla. „Nisam. Nestao je pre nekoliko meseci. Kada sam tu naleteo na dorsokak, otišao sam u Američku ambasadu pa su me poslali kudi. Došao sam onda pravo ovamo s aerodroma.“ „Dobro je što nisi otišao kudi“, kaže Kalum sumorno. „Jer bi i tebe uhapsili.“ „Gde mi je supruga?“, pita Stiv oprezno. „Dajna i Bruk su bile kao pupčanom vrpcom vezane.“ „Dajna je još u Parizu.“ „Šta su tamo radile?“

„Ona i Bruk išle su u kupovinu.“ Kalum je zastao. „Za venčanje.“ Stiv frkde. „Koja naivčina je nasela?“ „Ova“, pokazuje Kalum sebe. „Šališ se.“ „Bila je trudna. Mislio sam da je moje.“ „Ali izvršio si vaz…“ Stiv prestaje da priča i žurno se osvrde da vidi da U je neko primetio njegovu omašku. „Vazektomiju?“ dovršava Iston. Kalumov pogled pada najpre na mene pa prelazi na sina. „Znaš za to?“ „Rekla sam im.“ Podižem bradu. „Suviše je glupih tajni u ovoj kudi.“ „Slažem se“, izjavljuje Stiv. Okrede se i usredsređuje te poznate plave oči na mene. „Kalume“, kaže ne sklanjajudi pogled sa mene, „Pošto sam odgovorio na sva tvoja pitanja, možda bi ti mogao da odgovoriš na jedno moje. Ko je ova predivna mlada žena?“ Rid snažnije steže ruku na mojoj butini. Čvor koji sam osedala u stomaku sada postaje težak kao betonski blok, ali istina u nekom trenutku mora da izađe na videlo. Pa onda može i sada. „Zar me ne prepoznaješ?“ smešim se slabašno. „Ja sam tvoja kderka.“

POGLAVLJE 4 ELA Mislim da Stiv O'Haloran nije čovek koga je lako uhvatiti nespremnog. Telo mu se ukrutilo od čistog šoka i on mu se jasno vidi na licu. „Moja… , glas mu se gubi, i on se okrede prema Kalumu tražedi… Pomod? Podršku? Nisam sigurna. Ali izgleda da, i pored toga što je onako opušteno pitao da li je neko „koknuo“ njegovu suprugu, baš i nije najsposobniji da se izbori s manje dramatičnim otkridem da sedi za istim stolom sa svojim detetom. „Kderka“, dovršava Kalum nežno. Stiv brzo trepde. „Sedaš li se pisma koje si primio pre nego što ste ti i Dajna otišli na put?“, pita ga Kalum. Stiv polako odmahuje glavom. „Pismo… od koga?“ „Eline majke.“ „Megi“, kažem promuklim glasom. Srce me zaboli svaki puta kada se setim mame. „Upoznao si je pre osamnaest godina, kada si bio na odsustvu na obali. Vas dvoje ste se… uh…“ „Smuvali. Karali. Zaigrali u postelji“, pomogao mi je Iston. „Elina majka je zatrudnela“, preuzima reč Kalum pre nego što njegov sin izgovori milion neprimerenih reči koje mu svi vidimo na vrhu jezika. „Pokušala je da te pronađe za vreme trudnode, ali nije uspela. Kada su joj dijagnostikovali karcinom, poslala je pismo u tvoju staru bazu, sa nadom da de oni pronadi način da ti ga dostave. i tako je i bilo. Primio si pismo pre devet meseci, pre nego što si otišao na put.“ Stiv je ponovo počeo da trepde. Nakon nekoliko sekundi, pogled mu se izoštrio i usredsredio prodorno na mene. Radoznao. Zadovoljan. Vrpoljim se u stolici, zbog čega Rid ponovo počinje utešno da mi miluje nogu. Zna da ne volim da sam u centru pažnje, a sada svi u prostoriji gledaju u mene. „Ti si Megina kderka“, kaže Stiv, a u glasu mu se čuje mešavina čuđenja i interesovanja. „A ona je preminula?“ Klimam jer je knedla u mom grlu suviše velika da bih progovorila.

„Ti si… moja kderka.“ Reči izgovara polako, kao da proverava kako mu leže na jeziku. „Aha“, uspevam da kažem. „Oho. Pa. Dobro.“ Provlači ruku kroz dugu kosu, „Ja sam…“ Na usnama mu se pojavljuje zajedljiv osmeh. „Pretpostavljam da imamo o mnogo čemu da razgovaramo, zar ne?“ U želucu osedam iskru panike. Nisam spremna za ovo. Ne znam šta da kažem ovom čoveku niti kako da se ponašam prema njemu. Rojalovi možda poznaju Stiva godinama, ali on je za mene stranac. „Pretpostavljam“, mrmljam i gledam u svoje ruke. Sažalivši se na mene, Kalum kaže: „Ali to može da sačeka. Dok se ne smestiš.“ Stiv gleda u svog starog prijatelja. „Pretpostavljam da deš mi dozvoliti da ostanem ovde dok mi policija ne dozvoli da se uselim u svoj penthaus?“ „Naravno.“ Moja strepnja se pojačava. Zar ne može da ode u hotel ili tako nešto? Da, palata Rojalovih je ogromna, ali pomisao da živim u istoj kudi s ocem za koga se mislilo da je mrtav čini me nervoznom. Ali zašto? Zašto se nisam bacila ovom čoveku u naručje i zahvalila Bogu što je živ? Zašto nisam oduševljena prilikom da ga bolje upoznam? Jer je on stranac. To je jedini odgovor koji mi u ovom trenutku ima smisla. Ne poznajem Stiva O'Halorana, i ne umem tek tako da pustim nove ljude da mi se približe. Čitavo detinjstvo provela sam seledi se iz mesta u mesto i trudedi se da se ne zbližim ni sa kim jer sam znala da de nas mama prosto ponovo spakovati i da du morati da se oprostim. Kada sam došla u Bejvju, nisam nameravala da se vezujem. A nekako sam dobila najbolju drugaricu, momka, surogat-bradu koju obožavam i čoveka – Kaluma – koji je, ma koliko sjeban bio, postao očinska figura u moj životu. Ne znam gde se tu Stiv uklapa. i nisam spremna da to u ovom trenutku dokučim. „To de Eli i meni dati vremena da se naviknemo jedno na drugo na njenom terenu“, govorio je Stiv, a ja sam shvatila da mi se smeši. Uspevam da smognem snage da se i ja njemu osmehnem. „Superiška.“ Superiška? Rid mi razigrano stiska butinu, a kada se okrenem prema njemu, vidim da potiskuje smeh. Da. Možda nije samo Stiv u šoku. Na svu sredu, razgovor uskoro prelazi na Atlantsku avijaciju, Kalumovu i Stivovu kompaniju. Primedujem da Stiv ne deluje zainteresovano za pojedinosti –

samo za projekat o kome su neodređeno razgovarali. Kalum mi je jednom rekao da rade za vladu. Naposletku su se njih dvojica izvinila i povukla u Kalumovu radnu sobu, da pregledaju poslednji kvartalni izveštaj. Kada sam ostala sama sa momcima, na njihovim licima tražim znake da je i njih sve ovo istraumiralo koliko i mene. „Ovo je čudno, zar ne?“, izlede mi kada sam primetila da niko ništa ne govori. „Mislim, upravo se vratio iz mrtvih.“ Iston sleže ramenima. „Rekao sam ti da je čika Stiv faca.“ Sojer se kikode. Zabrinuto gledam u Rida. „Hodu li morati da se preselim kod njega i Dajne?“ Ovo ih je otreznilo. „Nema šanse“, kaže Rid smesta. Tiho i odlučno. „Moj tata je tvoj staratelj.“ „Ali je Stiv moj otac. Ako želi da se preselim kod njega, moradu to da uradim.“ „Nema. Šanse.“ „Nede se to desiti“, slaže se Iston. Čak i blizanci klimaju glavom živo. Toplina mi se širi grudima. Ponekad i dalje ne mogu da verujem da smo se mrzeli kada sam tek stigla u kudu. Rid je bio rešen da me uništi. Njegova brada su me na smenu mučila ili ignorisala. Svakog dana sam maštala da pobegnem. A sada ne mogu da zamislim da u mom životu nema Rojalovih. Još jedan talas strepnje mi je uskomešao stomak kada sam se metila gde je Rid proveo nod. Postoji veoma stvarna mogudnost da nede još dugo biti u mom životu, ako policija veruje da je on ubio Bruk. „Hajdemo gore“, kažem drhtavim glasom. „Želim da mi ispričaš sve što se desilo u stanici.“ Rid klima i bez reči ustaje. Kada je i Iston ustao, Rid podiže ruku. „Tebi du sve redi kasnije. Pusti me da najpre razgovaram s Elom.“ Iston verovatno vidi paniku na mom licu jer je po prvi put u životu nekoga poslušao. Preplidem prste s Ridovim dok se ponovo penjemo stepenicama na prvi sprat. Kada smo se našli sami u sobi, on ne traci vreme, zaključava vrata i privlači me u zagrljaj. Usne spušta na moje pre nego što sam stigla i da trepnem. Poljubac je vreo, očajan, i osedam samo njegov jezik. Mislila sam da sam suviše iscrpljena da bih osetila bilo šta osim, pa, iscrpljenosti, ali čitavo telo mi se zateže i žudi za njim dok me on veštim usnama dovodi do ivice zaborava.

Ječim buntovno kada se povukao, zbog čega se on kikode. „Mislio sam da demo razgovarati“, podseda me. „Ti si mene poljubio“, gunđam. „Kako da se usredsredim na razgovor kada mi je tvoj jezik u ustima?“ Povlači me na krevet. Sekund kasnije ležimo sklupčani na boku, okrenuti jedno prema drugom, prepletenih nogu. „Da li si se plašio?“ šapudem. Prelepo lice mu smekšava: „I nisam.“ „Uhapsili su te pod sumnjom da si počinio ubistvo“, kažem izmučeno. „Ja bih se plašila.“ „Nisam nikoga ubio, Ela.“ Pruža ruku i prstima mi miluje obraz. „Kunem ti se, Bruk je bila živa kada sam otišao iz penthausa.“ „Verujem ti.“ I zaista mu verujem. Rid nije ubica. Ima mane, mnogo mana, ali nikada ne bi oduzeo nekom život. „Zašto mi nisi rekao da si išao tamo?“, pitam povređenim glasom. „Šta ti je Bruk rekla? i ona krv na tvom boku…“ „Pokidao sam šavove. Ni to nisam slagao. Mora da se desilo kad sam vozio kudi, jer nisam krvario kada sam bio tamo. i nisam ti rekao jer sam bio omamljen lekovima protiv bolova kada si se vratila, a onda smo počeli da se grupiramo…“ Uzdiše. „To mi je potpuno zaokupilo pažnju. i iskreno, čitava stvar mi se nije činila značajnom. Nameravao sam da ti kažem ujutro.“ Na njegovom licu vidim samo iskrenost, čujem je u njegovom glasu. Spuštam obraz na njegov dlan. „Da li je želela novac od tebe?“ „Aha“, kaže ravnim glasom. „Uspaničila se zato što je tata zakazao test očinstva. Želela je da se nagodimo – ako joj prepišem svoj poverenički fond, ona de uzeti novac i nestati. Nikada je više nedemo videti.“ „A ti si odbio?“ „Naravno da sam odbio. Nisam imao nameru da joj dam ni cent. DNK test bi definitivno pokazao da dete nije ni moje ni tatino. Kapirao sam da bi samo trebalo da sačekamo još koji dan.“ Plave oči su mu potamnele. „Nisam mislio da de to naterati nekoga da je ubije.“ „Da li misliš da je u pitanju nesreda?“ Hvatam se za slamke, ali iskreno ne razumem kako se ovo desilo. Bruk je – bila – užasna, ali niko od nas nije želeo da ona umre. Možda smo želeli da nestane, ali nismo želeli da umre. Ili barem ja to nisam želela.

„Nemam pojma“, odgovara Rid. „Ne bi me iznenadilo da je imala neprijatelje za koje mi nismo znali. Možda je razbesnela nekog koje dovoljno opasan da odluči da joj razbije glavu.“ Trzam se. „Izvini“, mrmlja žurno. Sedam i trljam umorne oči. „Kakve dokaze ima policija?“ „Video-snimak na kom se vidi kako ulazim u zgradu i izlazim iz nje“, priznaje. „I još nešto.“ „Šta?“ „Ne znam. Još nam ništa ne govore. Tatin advokat kaže da je to normalno – još pokušavaju da dokažu da sam kriv.“ Ponovo osedam mučninu. „Nemaju dokaza. Ne mogu ih imati.“ Pluda mi se grče, ne mogu da dišem. „Ne možeš da ideš u zatvor, Ride.“ „Nedu.“ „Ne znaš to!“ skačem sa kreveta. „Hajde da prosto odemo. Smesta. Ti i ja. Ved sam spakovala tvoj kofer.“ Rid zaprepašdeno skače. „Ela…“ „Ozbiljno ti kažem“, prekidam ga. „Imam lažnu ličnu kartu i deset hiljada u kesu. i ti imaš lažnu ličnu kartu, zar ne?“ „Ela…“ „Mogli bismo da stvorimo sebi negde novi život“, kažem očajnički. „Ja du se zaposliti kao konobarica, ti možeš da radiš na građevini.“ „I šta onda?“ Glas mu je nežan, a nežan mu je i dodir kada je ustao i privukao me sebi. „Živedemo krijudi se do kraja života? Osvrtati se preko ramena i brinuti da de nas policija pronadi i odvesti me?“ Grizem usnu. Snažno. „Ja sam Rojal, dušo. Ja ne bežim. Ja se borim.“ U očima mu vidim čelik. „Nisam nikoga ubio i nedu idi u zatvor za nešto što nisam uradio. To ti obedavam.“ Zašto svi imaju potrebu da nešto obedavaju? Zar ne znaju da se obedanja krše? Rid mi steže rame. „Ova lažna optužba de nestati. Tatini advokati nede dozvoliti…“ Presekao ga je prodorni krik. Oboje se okredemo prema vratima, ali vrisak nije dopro sa sprata. Ved iz prizemlja. Rid i ja izledemo iz sobe i stižemo do ograde stepeništa u isto vreme kada i Iston. „Šta je, dođavola, to bilo?“, pita Iston.

To je bila Dajna O'Haloran, shvatam kada sam pogledala preko ograde. Stivova žena stoji na sredini predvorja ispod nas, lice joj je bleđe od krpe, jednu je ruku podigla dok otvorenih usta gleda u svog nemrtvog muža. „Šta se ovde dešava?“ viče užasnuto. „Kako si ti ovde?“ Blagi glas mog oca podiže se do balkona. „Zdravo i tebi, Dajna. Lepo je videti te.“ „Tisi… ti si…“ zamuckuje. „Mrtav si! Umro si!“ „Žao mi je što du te razočarati, ali ne, veoma sam živ.“ Čuju se koraci, a zatim se pored Stiva pojavljuje Kalum. „Dajna“, kaže stegnuto. „Nameravao sam da te pozovem.“ „Zašto onda nisi?“, urla zanosedi se na potpeticama od dvanaest centimetara. „Nije ti palo na pamet da ranije uzmeš telefon i obavestiš me da je moj suprug živ?“ Ma koliko da mi se Dajna ne dopada, sada je pomalo žalim. Toliko je očigledno zatečena i zbunjena svim ovim, i ne krivim je. Ušla je i ugledala duha. „Šta ti radiš ovde?“, pita Stiv svoju ženu, a meni smeta nešto u njegovom nemarnom glasu. Kapiram da je Dajna kučka, ali zar ne može barem da je zagrli ili tako nešto? Ona mu je supruga. „Došla sam da vidim Kaluma.“ Dajna ne prestaje da trepde, kao da ne može da shvati da li je Stiv zaista tu ili halucinira. „Policija… mi je ostavila poruku na telefonu. Rekli su da je moj penthaus…“ Žurno se ispravila. „Naš penthaus… rekli su da je mesto zločina.“ Žao mi je što ne vidim izraz na Stivovom licu, ali stoji leđima okrenut stepeništu. Njegov mogu da procenim samo na osnovu Dajninog, i jasno je da joj ono što na njemu vidi izaziva nelagodu. „Rekli su mi da je Bruk mrtva,“ „Izgleda da je tako“, potvrđuje Kalum. „Kako?“ Dajna plače, glas joj divlje drhti. „Šta joj se desilo?“ „Još ne znamo.. „Sereš! Detektiv je rekao da su osumnjičenog doveli u stanicu i da ga ispituju.“ Rid i ja se polako povlačimo od ograde, ali prekasno. Dajna nas je primetila. Oštre zelene oči prikovala je za nas i razjareno kriknula. „On je, zar ne? Rid joj je to uradio!“ Kalum se pojavljuje u mom vidnom polju. Ramena su mu poput dva komada granita, kruta i nepopustljiva. „Rid s tim nije imao ništa.“

„Trebalo je da rodi njegovo dete! Sve je to njegovo delo!“ Trzam se. „Hajde“, mrmlja Rid i uzima me za ruku. „Ne moramo ovo da slušamo.“ Ali moramo. To je sve što demo slušati kada se pročuje vest da je Bruk mrtva, uskoro de svi znati za Ridovu vezu s njom. Svi de znati da je bila trudna, da je on otišao u penthaus te nodi, da su ga ispitivali i da su protiv njega podigli optužnicu za ubistvo. Kada priča izađe u javnost, lešinari de početi da kruže. Ljudi de izvaditi vile, a Dajna O'Haloran de predvoditi masu. Uvlačim vazduh u pluda nadajudi se da du se smiriti, ali ne vredi. Ruke mi drhte. Srce mi bi je suviše brzo, svaki udarac treperi strahom koji osedam sve do kostiju. „Ne mogu da te izgubim“, šapudem. „Nedeš.“ Odvodi me od ograde i privlači me u zagrljaj. Iston odlazi u svoju sobu dok prislanjam lice na Ridove mišidave grudi. „Sve de biti u redu“, kaže promuklo provlačedi prste kroz moju kosu. Osedam otkucaje njegovog srca na obrazu – mirnije kuca nego moje. Snažno i ravnomerno. Ne plaši se. A ako se Rid, tip koga su upravo uhapsili, ne plaši, onda ja moram da se vodim njegovim primerom. Moram da od njega crpem snagu i uverenje, i dozvolim sebi da verujem da de možda, po prvi put u mom sjebanom životu, sve biti dobro.

POGLAVLJE 5 RID „Mislim da se glas proširio, brate“, mrmlja Iston tiho. Guram svoje stvari u ormarid, a zatim pogledom šaram oko sebe. Obično u vreme jutarnjeg treninga u svlačionici svi nešto dobacuju i šegače se, ali danas svi dute. Mnogi skredu pogled, ne žele da susretnu moj. Naposletku mi pogled pada na Vejda, koji mi namiguje i podiže palčeve. Nisam siguran šta to znači, ali cenim njegovu podršku. Kratko mu klimam glavom u odgovor. Pored njega je naš levi obarač Lijam Hanter, i on zuri u mene. Klimam i njemu glavom u znak pozdrava, čisto da ga razbesnim. Možda de me napasti pa demo na pločicama ostaviti nešto od naše agresivnosti. Podižem ruke da mu pokažem da mi priđe, ali mi tada u ušima odjekuje upozorenje advokata. „Bez tuča! Bez kazni! Bez neprimerenog ponašanja!“ Tata je stajao pored Grira ispred policijske stanice i streljao me pogledom dok je advokat nabrajao zabrane. „Jedan pogrešan korak i tužilac de se za to odmah zakačiti. Imaš ved onu optužbu za fizički napad, kada si nalupao onog klinca u školi prošle godine.“ Morao sam dobro da zagrizem jezik da se ne bih branio. Grir zna zašto sam klincu skršio lice, ali nikada ne bih povredio ženu. Premda je, ako je ikada postojala žena koju je neko trebalo da povredi, to svakako bila Bruk Dejvidson. Nisam je ubio, ali mi nimalo nije žao što je mrtva. „Ne bi trebalo da budeš ovde“, čuje se tihi i srditi glas meni iza leđa. Vadim atletsku traku iz torbe, a zatim se okredem prema Ronaldu Ričmondu. „Stvarno?“, kažem vedro, sedajudi na tapaciranu metalnu klupu ispred mog ormarida. „Trener je izbacio Brajana Mausa zato što je slučajno udario svoju devojku.“ Kolutam očima. „Misliš, njeno lice se slučajno našlo pod njegovom pesnicom pa je tri nedelje imala šljivu, zbog čega su sve njene maturske fotografije morali digitalno da obraduju? Misliš tako slučajno?“ Iston pored mene frkde. Završavam sa obmotavanjem trake oko zgloba i dobacujem je Istu. Roni se mršti. „Isto kao što si ti slučajno koknuo onu jeftinu žensku tvog tate.“

„Pa, u tom slučaju deš želeti da skloniš poziv za povratak Brajana Zlostavljača, jer ja nikoga nisam ubio.“ Uputio sam mu najsrdačniji osmeh. Roni gura napolje slabu bradu. „Delakort misli drugačije.“ „Danijel nije ovde da bi mogao da priča o tom sranju.“ Moj tata je poslao kretena od silovatelja u vojnički zatvor za maloletnike. „Ne pričam ja o Danijelu“, podsmeva mi se saigrač. „Sudija Delakort je juče išao na pide s tatom i rekao je da je slučaj protiv tebe sasvim jasan. Snimak pokazuje da si ušao u stan. Snimak pokazuje da si izašao iz stana. Nadam se da voliš da te trpaju u dupe, Rojalu.“ Iston ustaje. Hvatam ga oko struka i povlačim nadole. Ostali članovi tima izgledaju kao da im je neprijatno, neki se došaptavaju. „Sudija Delakort je korumpirani đavo“, odgovaram ledeno. Pokušao je da podmiti mog tatu da bi sprečio da Danijel bude kažnjen. Nije upalilo pa pretpostavljam da se sada okomio na mene da bi uterao mom ocu. „Možda tebi nije mesto ovde.“ Tihi glas Lijama Hantera seče vazduh. Svi se iznenađeno okredemo prema njemu. Hanter nije od onih što mnogo govore, sav je od akcije na terenu. Ne druži se s nama uprkos brojnim pozivima koji su mu upudeni. Drži se po strani. Jedini s kojim sam viđao da se druži je Vejd, ali opet, s Vejdom se svi slažu. Podižem obrvu prema prijatelju koji mi odgovara blagim sleganjem ramenima. Ni on, kao ni ja, nema pojma šta je Hanteru u glavi. „Imaš problem sa mnom, Hantere? Reci šta je.“ Ovog puta ne zaustavljam Istona kada je krenuo da ustane. Ja ostajem da sedim. Ma koliko voleo da svoje svađe rešavam tučom, advokatovo upozorenje mi sedi poput tereta na pledima. „Želimo da pobedimo na državnom prvenstvu“, kaže Hanter. „A to znači da ne smemo da dozvolimo da nam nešto remeti koncentraciju. A ti nam remetiš koncentraciju. Čak i da to nisi uradio, i dalje demo privlačiti mnogo negativne pažnje.“ Čak i da to nisam uradio? Velika je razlika između razbijanja njuške nekom klincu zato što je blatio moju majku i ubistva, ali čini se je prisutni u svlačionici danas ne primeduju. „Hvala na podršci“, kaže Ist sarkastično. Vejd odlučuje da se umeša, „Rid je usijana glava. Nemoj da se ljutiš, brate“, kaže mi.

„Ne ljutim se.“ Nema smisla pretvarati se da ne volim malo fizičkog nasilja. Ali ne znači da sam ubica samo zato što povremeno volim da nekog opalim po nosu. „Ali pošto ja to nisam uradio, sve de ovo nestati.“ „U međuvremenu de izbiti pravi cirkus“, odlučuje Roni da prihvati Hanterov tok misli i da se, glupo, nadoveže na njega. „Stalno de nam postavljati pitanja o tome, a sva pažnja bi trebalo da bude na fudbalu. Ovo je poslednja godina za polovinu naše početne postave. Zar je ovo način na koji želimo da je završimo?“ Podosta mojih saigrača klima glavom u znak slaganja. Status je mnogima od njih sve, a imali bi ozbiljnog povoda za hvalisanje kada bi srednju školu završili pobedom na državnom prvenstvu. Ali nikada nisam ni pomišljao da bi bili spremni da me ostave da izvisim samo da bi oni mogli da pobede u prokletoj utakmici. Polako opuštam prste. Bez nasilja, podsedam sebe. Nikakvog. Vejd ustaje, oseda da mi je strpljenje nategnuto do krajnjih granica. „Roni, naše utakmice pokriva čitavo tuce novinara, i vedina njih naše igrače toliko jaše da nemam potrebe za seksom nakon završne pištaljke. A i Rid je jedan od naših najboljih defanzivaca. Ako on ne bude u timu, ja du morati da postignem pet, možda i šest tačdauna, a ne želim toliko da se naprežem.“ Okrede se Hanteru. „Razumem šta govoriš, ali Rid nam nede remetiti koncentraciju, zar ne, druže?“ Kratko odmahujem glavom. „Ne, ovde sam da igram fudbal, ništa drugo.“ „Nadam se da je tako“, kaže krupni momak. A tada shvatam šta Hantera zapravo brine. On je u Asto rovom parku zahvaljujudi stipendiji i potreban mu je besplatan upis na koledž. Brine da bi moja drama mogla da rastera koledže koji daju stipendije. „Skauti de i dalje dolaziti na utakmice da te gledaju, Hantere“, uveravam ga. Izgleda da u to sumnja, ali Vejd me podržava. „Nema sumnje u to. Svi balave za tobom. A i što više pobeda ostvarimo, to deš bolje izgledati, zar ne?“ Čini mi se da je ovo zadovoljilo Hantera jer više ne iznosi nikakve primedbe. „Vidite?“, kaže Vejd veselo. „Sve je u redu. Zato hajde da vežbamo dok nam muda ne otpadnu pa da onda uporedimo beleške koga vodimo na Zimski bal slededeg meseca.“ Jedan od naših krilnih, hvatača se cereka. „Ti to ozbiljno, Karlajle? Šta smo mi, gomila žena?“ Na ove njegove redi raspoloženje u svlačionici se razvedrava. „Ovo je sranje“, breca se Roni. „On ne bi trebalo da je ovde, jebote!“ Ili se možda i ne razvedrava. Potiskujem uzdah.

Dok ga Roni nezadovoljno strelja pogledom, Ist se udara u grudi. „Hajde, Ričmonde, da uradimo koji oklahomski dril. Možda nedeš toliko brinuti zbog novinara ako uspeš da me jednom oboriš na dupe.“ Roni rumeni. Oklahomski dril zahteva od jednog igrača da obori drugog dok ostali saigrači stoje zbijeni oko njih u krugu. Ist gotovo nikada ne gubi, a pogotovo ne od Ronija. „Jebi se, Istone! To je problem s vama Rojalovima. Mislite da je nasilje rešenje za sve.“ Moj brat mu se za korak približava. „To je američki fudbal. i treba da bude nasilan.“ „Kapiram. Vama je sasvim prirodno da ubijete ženu koja vam se ne dopada, a?“ Ružan osmeh mu krivi usne. „Pretpostavljam da se vaša majka zato i ubila. Umorila se od vas psihopata.“ Tanka nit moje samokontrole puca a preko očiju mi se navlači crvena izmaglica. Ovo govno može da kaže šta god želi o meni, ali da uvlači moju majku u ovo… E. To. Nede. Modi. Za tren oka sam na njemu, jednom pesnicom ga udaram u vilicu dok obojica padamo na pod. Povici izbijaju svuda oko nas. Osedam kako me nečije ruke hvataju za kragnu i leđa majice, ali niko ne može da me skine s njega. Čujem mučno krckanje. Primitivno zadovoljstvo razliva mi se telom kada je krv šiknula iz Ronijevih nozdrva. Slomio sam mu nos i boli me dupe. Još jednom ga udaram, u bradu, a zatim me neko silovito povlači. „Rojale! Gde ti je, jebote, pamet!“ Smesta u meni nestaje ljutnje i smenjuje je grč strepnje u stomaku. Trener me je podigao na noge i sada stoji crvenog lica i gleda me očima koje svetlucaju od besa. „Polazi za ranom!“, reži gužvajudi u pesnici donji deo mog dresa za vežbu. Svlačionica je tiha kao crkva. Roni se teturavo podiže na noge i briše krvav nos. Drugi igrači me gledaju sa strahom u očima. Pre nego što me je trener odvukao kroz vrata, primedujem na tren nelagodu na Istovom licu, frustraciju na Vejdovom i rezigniranost na Hanterovom. Stid vri u meni. Dođavola. Evo me, pokušavam da dokažem ovim momcima da Rojalovi ne odgovaraju na svako manje sranje pesnicom, i šta onda uradim? Odgovorim pesnicom. Jebote!

POGLAVLJE 6 ELA Glas o Padovom hapšenju širi se kao šumski požar. Dok radim na kasi u pekari, čujem nagli prekid šapata i osedam težinu potajnih pogleda. Ime Rojalovih se često spominje. Jedna otmena postarija gospođa, koja dolazi svakog ponedeljka na pogačicu s borovnicama i šolju eri greja, otvoreno me pita: „Jesi li ti ona Rojalova štidenica?“ „Jesam.“ Provlačim njenu tešku platinastu karticu i vradam joj je. Stiska usne namazane ružičastim karminom. „Čini mi se da to nije zdrava sredina za mladu damu.“ „To je najbolji dom koji sam ikada imala.“ Obrazi mi gore, delimično od stida, delimično od gneva. I pored svih njihovih mana – a Rojalovi ih imaju mnogo – moja izjava je sasvim istinita. Nikada mi nije bilo bolje. Prvih sedamnaest godina života provela sam s nestalnom majkom, jednom nogom stajala u kanalu, a jednu ruku pružala sam prema nebu. Ni u jednom trenutku nisam bila sigurna da demo imati dovoljno hrane za taj dan, i da demo imati krov nad glavom nodu. „Deluješ kao fina devojka.“ Gospođa uvlači vazduh kroz nos, a čitavo njeno držanje mi govori da je odlučila da ne iznosi mišljenje na ovaj moj komentar. Znam šta misli – da možda i jesam fina devojka, ali živim s tim zlim Rojalovima, a jedan od njih je dospeo na naslovnu stranu lokalnih novina kao potencijalni osumnjičeni za smrt Bruk Dejvidson. Mnogi ne znaju ni koje Bruk, osim da je nekada bila pratilja Kaluma Rojala. Ali svi znaju Rojalove. Oni zapošljavaju najviše ljudi u Bejvjuu, ako ne i u celoj saveznoj državi. „Hvala. Donedu vam porudžbinu čim bude spremna.“ Ljubaznim osmehom joj dajem do znanja da je razgovor završen i okredem se slededem gostu, mlađoj poslovnoj ženi, koja se očigledno koleba između želje da ostane i čuje tračeve i želje da stigne na jutarnji sastanak, za koji se sva sredila. Nakon što sam provukla njenu karticu, na brzinu donosi odluku da ne sme da kasni. Dobra odluka, gospođo! Dolaze novi ljudi, i novi komentari, neki su prigušeni, neki namerno glasni, da bi ih svi u malom kafeu čuli. Sve ih ignorišem. Kao i moja šefica Lusi, premda je za

njenu neupudenost kriv obim posla, a ne svesna odluka da ne obrada pažnju na ono što se dešava. „Čudno jutro, zar ne?“ kaže Lusi dok kačim kecelju na kuku. Do lakata je zaronila ruke u brašno. „Zašto to kažete?“ glumim neupudenost. S polica na kojima se hlade peciva uzimam još jedan mafin i krofnu za Rida. Da sam ja u pitanju, ne bih mogla ni zalogaj da uzmem, ali taj momak kao da ima želudac od čelika. Čini mi se da njega optužba za ubistvo ni najmanje ne potresa. Lusi sleže ramenima. „Energija je skroz pogrešna. Svi su nešto dutljivi.“ „Ponedeljak je“, kažem, a ona je, čini mi se, zadovoljna tim odgovorom. Nakon što sam spakovala sva peciva, prebacujem ranac preko ramena i prelazim kratak put do Astorovog parka. Teško je poverovati da je prošlo svega nekoliko meseci otkako sam poček da pohađam ovu školu. Vreme leti kada se borite s nasilnicima i zaljubljujete. Samo me Iston čeka na stepeništu na ulazu. Mrštim se jer je obično i Rid s njim, ali mog čoveka nema nigde na vidiku. Jasno je, na osnovu širokog kruga praznog prostora oko Istona, da svi klinci iz Astorovog parka prate najnovije vesti. Da je bilo koji drugi dan, ovaj prelepi momak bio bi okružen devojkama. „Šta si mi donela, sestrice?“ Iston mi pritrčava i otima belu kutiju s pecivom iz ruku. „Krofne, mafine.“ Ponovo se osvrdem. „Gde je Rid?“ Iston ne podiže pogled s kutije peciva pa ne mogu da rastumačim njegov izraz. Primedujem da mu se ramena malo ukruduju. „Razgovara s trenerom“, samo kaže. „O. Dobro. Imaju neki sastanak ili tako nešto?“ „Tako nešto,“ Skupljam oči, „Šta mi predutkuješ?“ Pre nego što je stigao da odgovori, prilazi nam Val. „Hej, devojko!“ Prebacuje ruku preko mog ramena. Ili još nije pročitala novine, ili ne mari. Nadam se da je ovo drugo. „Hej, Val.“ Dok je pozdravljam, ne promiče mi olakšanje na Istonovom licu. Definitivno nešto krije. Val gleda kutiju u Istonovoj ruci. „Reci mi da imaš nešto i za mene“, preklinje. „Mafin s čokoladom.“ Smešim se kiselo dok uzima mafin i odgriza veliki komad. „Loše jutro?“

„Nemaš pojma. Džordauin budilnik je jutros zazvonio u pet i pet puta je pesma Kejti Peri Rise odsvirala do kraja pre nego što se probudila. Zvanično mrzim i Kejti Peri i Džordan.“ „Zato mrziš Džordan?“ Džordan Karington bi mogla biti svetica zaštitnica zlih devojaka. Mnogo je drugih razloga, osim njenog izbora muzike, da je čovek mrzi. Val se smeje. „Između ostalog. U svakom slučaju, ti si boginja. i pravi junak jer tvoje jutro mora da je milion puta gore od mog.“ Mrštim se. „Na šta misliš?“ Podiže obrvu, zbog čega njeno lice nalik Zvončicinom izgleda još više vilinski, „Na to što je Rid pretukao Ronalda Ričmonda za vreme treninga. Svi pričaju o tome, a desilo se pre samo sat vremena.“ Otvaram usta u čudu. Zatim se okredem i streljam pogledom Istona. „Rid je nekoga pretukao? Zašto mi to nisi rekao?“ Smešt se ustima punim peciva pa moram da sačekam da proguta pre nego što mi odgovori, „fer nije ništa strašno, u redu? Ričmond je lajao, a Rid ga je udutkao. Nije čak ni suspendovan ili nešto slično. Trener ga je samo upozorio…“ Ved sam krenula prema ulaznim vratima. Ne mogu da verujem da se Rid potukao i da mi Iston to nije rekao! „Čekaj!“, viče Val. Zastajem da me sustigne, a zatim ponovo počinjem žurno da koračam. Možda mogu da presretnem Rida pre nego što ode na prvi čas. Znam da ume da se čuva u tuči, ali želim da ga vidim svojim očima i uverim se da je dobro. „Videla sam novine jutros“, kaže Val tihim glasom dok prati moj vratolomni korak. „Moji tetka i teča su pričali o tome. Stvari loše stoje u palati Rojalovih, zar ne?“ „I gore od toga“, priznajem. Na pola puta smo do krila učenika četvrte godine kada se oglašava prvo zvono. Sranje! Stajem u mestu, dvoumim se da li da požurim napred i nađem Rida ili da odem na prvi čas na vreme. Val razrešava moju dilemu dotakavši mi ruku. „Ako je ved na času, profesor te nede pustiti da uđeš i razgovaraš s njim“, ukazuje mi. U pravu je. Obaram ramena i kredem u suprotnom smeru. Val me ponovo prati. „Ela.“ Nastavljam da hodam. „Ela! Ma daj! Čekaj!“ Ponovo me hvata za ruku i posmatra me sa zabrinutim iz razom na licu. „Nije nikoga ubio.“ Ne znam odakle da počnem da joj objašnjavam kakvo olakšanje za mene predstavlja što čujem ove redi od nje. Meni utrobu nagrizaju sopstvene sumnje u

Ridovu nevinost još otkako je uhapšen. Mrzim sebe što se uopšte bavim takvim mislima, ali svaki put kada sklopim oči, setim se pokidanih šavova. Krvi. Činjenice da je otišao u penthaus a da mi to nije rekao. „Naravno da nije“, primoravam sebe da kažem. Pogled joj se izoštrava. „Zašto si onda tako zabrinuta?“ „Nisam zabrinuta.“ Nadam se da zvučim uverljivo. Mislim da zvučim jer joj se lice opušta. „Samo… sve je sada u takvom haosu, Val. Rida su uhapsili, Stiv se pojavio. „Molim?“, viče Val. Potreban mi je sekund da se setim da joj još nisam rekla za moga oca. Nisam želela da joj to kažem u poruci, a juče nisam imala prilike da je nazovem zbog sveg onog haosa u kudi. „Da. Stiv se vratio! Iznenađenje – nije mrtav!“ Val izgleda pomalo omamljeno. „Šališ se, zar ne?“ „Ne šalim se.“ Pre nego što sam stigla da joj bilo šta detaljnije objasnim, oglašava se drugo zvono. Ovo je zvono koje nas upozorava da imamo minut da stignemo na čas – ili. „Objasnidu ti sve za ručkom, u redu?“ Polako klima glavom, a s lica joj se ne gubi zapanjen izraz. Rastajemo se u slededem hodniku i ja odlazim na prvi čas. Tri sekunde nakon što sam sela u klupu, shvatam da Val nije jedina koja je pročitala jutarnje novine. Kada je profesorka na trenutak okrenula leđa razredu, neki kreten se naginje preko dve klupe i šapatom mi dovikuje: „Možeš da dođeš kod nas, Ela, ako se plašiš da de te neko ubiti na spavanju!“ Ignorišem ga. „A možda se ženske kao ti lože na to!“ Kada sam tek stigla u Astorov park, prilično brzo sam naučila da vedina klinaca ovde nije vredna ni vremena ni truda. Ovaj kampus je prelep, sa svojim bujnim zelenim travnjacima i visokim zgradama od cigle. Izgleda kao sa razglednice, ali je pun najnesrednijih i najnesigurnijih tinejdžera koje sam ikada imala nesredu da sretnem. Okredem se u stolici, naginjem se preko klupe Bitsi Hamilton i gledam kretena pravo u mutne zelene oči. „Kako se zoveš?“ Trepde. „Zašto?“ „Ime!“ ponavljam nestrpljivo. „Kako ti je ime?“ Bitsi podiže ruku da prikrije prezriv osmeh. Kreten grči lice u razjaren prezriv osmeh. „Aspen“, odgovara kruto. „Aspen? Zaista?“ Kakvo idiotsko ime.

Bitsi sada jedva uspeva da obuzdava smeh. „Zaista se zovem Aspen“, kaže stegnutog grla. „Hriste, dobro. Evo kako demo, Aspene. Nosila sam se s više stvari u svom kratkom životu nego što deš ti ikada doživeti, tako da su te tvoje idiotske uvrede, kojih si nekako uspeo da se dosetiš, bedne. Boli me dupe šta ti misliš o meni. Zapravo du se, ako se ne povučeš i odlučiš da više nikad nedeš ni pogledati prema meni, svim silama truditi da te do kraja semestra bukvalno dovedem do ludila. Stavljadu ti u ormarid travu koja je na obali trulila dve nedelje. Uništavadu ti domadi. Svim devojkama du pričati da imaš gonoreju. Montiradu fotografije na kojima nosiš ženski donji veš i izradidu ih u velikom formatu, u boji, i oblepiti njima školu.“ Ledeno mu se smešim. „Želiš li da ti se to desi?“ Aspenovo lice bledi kao i snegom pokriveni grad po kome je dobio ime. „Samo sam se šalio“, mrmlja. „Šale su ti užasne. Nadam se da te čeka posao kod tate jer ne mogu da zamislim da deš uspeti da završiš koledž s tim sidušnim mozgom.“ Zatim se okredem prema prednjem delu prostorije. Atmosfera je za vreme ručka za našim stolom potištena. Pričam Val kako se Stiv pojavio, ali nemamo priliku da razgovaramo o tome koliko me je to potreslo jer Rid, Iston i Vejd sedaju za naš sto umesto da sednu sa ostalim igračima. To je prvi znak da nešto nije u redu. Mislim, Rid je optužen za ubistvo, tako da život, uopšteno gledano, nikako nije u redu, ali mi činjenica da ne sedi sa svojim saigračima kaže da stvari stoje lošije nego što sam mislila. „Zaista nisi u nevolji zbog tuče u školi?“, pitam ga tiho dok seda pored mene. Odmahuje glavom. „Izrekli su mi upozorenje.“ Nakon čega mu se na licu javlja bolan izraz. „Ali znaš da de moj tata i advokat za to čuti. Nede im se to dopasti.“ Meni se to ved ne dopada, ali lepim ohrabrujudi osmeh samo zato što je ionako ved pod dovoljnim stresom. Ali… Volim Rida, zaista ga volim, ali njegova narav je njegov najgori neprijatelj. Ako ne uspe da obuzda svoje ponašanje, mogao bi da se uvali u milion puta gore probleme. Val se poigrava sa salatom od kelja na tanjiru. Malo-malo, pogled joj se otima prema Vejdu, pa ga vrada nazad na hranu u svom tanjiru. Vejd radi isto što i ona – krišom gleda u Val, a zatim se usredsređuje na svoj hamburger. Silno se trude da ne gledaju jedno drugo, a to me, iz nekog razloga, veseli. Lepo je videti da nisam samo ja potpuno očajna.

Ali istog časa me obuzima osedanje krivice, jer mora da se desilo nešto loše kad Val promišljeno izbegava Vejda, i kad je njega sramota da je pogleda u oči. Pravim sebi podsetnik da, kada ostanemo same, pitam Val šta se desilo. „Dakle?“, kaže Vejd kada se tišina nepodnošljivo otegla. „Ko jedva čeka Zimski bal?“ Niko mu ne odgovara. „Zaista? Niko?“ Značajno gleda u Val. „Šta je sa tobom, Karingtonova? Jesi li ved odlučila s kim deš idi?“ Strelja ga ledenim pogledom. „Ne idem.“ Ponovo se tišina spušta na sto. Val čeprka po salati jednako bezvoljno kao i ja po svojoj piletini. „Nisi gladna?“, pita me Rid promuklo. „Nemam apetit“, priznajem. „Brineš?“ mrmlja. „Malo.“ Pre je mnogo, ali gušim istinu i lepim na lice još jedan osmeh. Mislim da me je Rid prozreo, jer se naginje i ljubi me. Dozvoljavam mu da mi skrene pažnju usnama, jer mi to prija, ali duboko u duši znam da su poljupci samo privremeno rešenje. Povlačim se i kažem mu to. „Ne možeš me poljupcem naterati da prestanem da brinem.“ Rukom prelazi preko mog boka i spušta je ispod moje dojke. Palcem prelazi preko donjeg zaobljenog dela i tera me da zadrhtim. Prodorno gledam njegove plave oči pune zlog obedanja, i odlučujem: u redu, možda ipak može poljupcima da me natera da prestanem da brinem. Sklanjam nekoliko vlasi svilenkaste kose s njegovog lica, i žalim što nismo sami pa da ostvari svoja neizgovorena obedanja. Rukama me privlači sebi da bi me ponovo poljubio. Ovog puta razdvajam usne i dozvoljavam mu da ugura jezik između njih. „Nemojte dok jedem!“ stenje Iston. „Ubijate mi apetit!“ „Mislim da to nikako nije mogude“, kaže Val. Smešim se usana prislonjenih uz Ridove i ponovo se naslanjam na naslon stolice. „Pa, ja sam se napalio. Da li neko želi da ode sa mnom do toaleta?“, pita Vejd veselo. Val čvrsto stiska usne. „Sve de biti u redu“, kaže mi Rid. „Osim možda Istonovog želuca. Možda de mu biti potrebna lekarska pomod nakon što usisa sve te ugljene hidrate.“ Pokazuje na brdo testenine na Istonovom tanjiru. „Ja jedem kad sam nervozan“, odgovara njegov brat.

Trudim se da sledim Ridov primer i pokušavam da oraspoložim prisutne. „A koji izgovor deš mi dati za to što si prošle nedelje pojeo čitavu tepsiju keksa?“ „Tad sam samo bio gladan. A i bio je to keks. Kome je potreban izgovor da jede keks?“ „Meni se čini da je to seksualno pitanje“, ubacuje se Vejd. „A tačan odgovor je da nikome nije potreban razlog da jede keks.“ „Ali potrebna ti je dozvola“, kaže Val otresito, usredsredivši pogled na Vejda po prvi put otkako su seli. „A ako su ti usta puna tuđeg keksa, onda pekari nede želeti da ti ponude svoj keks.“ Zatim ustaje od stola i ljutilo se udaljava. „Hej!“, viče Vejd za njom. „Taj drugi keks sam gricnuo samo jednom, i to samo zato što je pekar od koga sam želeo da uzmem keks naprasno zatvorio radnju!“ Ustaje munjevito sa stolice, žuri za njom i ostavlja Istona, Rida i mene da gledamo za njima. „Imam osedaj da ne pričaju o keksu“, kaže Iston. Ma nije valjda. Koliko god da mi je mrsko što je Val uznemirena, ne mogu da joj ne zavidim na problemima koji je muče. Mnogo je lakše resiti probleme u vezi kada ne brinete da bi vaš momak mogao da završi u zatvoru.

POGLAVLJE 7 RID Čim sam ušao na ulazna vrata, tata proviruje u predvorje i upire prstom u mene. „Želim da mi se pridružiš u radnoj sobi. Smesta!“ Ela i ja razmenjujemo oprezan pogled. Ne treba da budem genije da skapiram da je vest o tudi s Ričmondom ved stigla do tate. Dođavola! Nadao sam se da du mu sam redi. „Da li da i ja pođem sa tobom?“, pita me Ela grčedi lice u grimasu. Zastajem na trenutak pa odmahujem glavom. „Ne. Idi gore i radi domadi, ili nešto. Ovo nede biti nimalo zabavno.“ Okleva, ali je ja nežno guram. „Idi. Brzo du ja.“ Čekam u predvorju dok nije nestala na spratu, a zatim ispuštam nesredni uzdah, koji mi je bio zaglavljen u grudima čitavog dana. U školi je danas bilo pravo sranje, i ne samo zato što sam slomio nos saigraču. Šapati i pogledi su me pogađali. Obično ne marim za to šta moji školski drugovi misle o meni, ali danas me je napetost u vazduhu gotovo gušila. Svi se pitaju da li sam ubio Bruk. A vedina veruje da jesam. Čak i neki od mojih saigrača u to veruju. Dođavola, ponekad mislim da čak i Ela u to veruje. Nije to rekla, ali sam je za ručkom uhvatio kako zuri u mene kada je mislila da ne gledam. Imala je na licu neobičan izraz. Ne umem čak ni da ga opišem. Nije to bila sasvim sumnja, ved više strepnja. i treptaj tuge. Rekao sam sebi da je samo uplašena zbog svega što se dešava, ali deo mene se pita da li se ona pita. Da li me tako gleda zato što pokušava da skapira da li je u vezi s ubicom ili tako neko sranje? „Ride!“ Tatin oštar glas tera me da se pokrenem. Odlazim hodnikom prema njegovoj radnoj sobi, a raspoloženje mi još više tone kada vidim Grira kako sedi za komandnim stolom. Tata sedi na obližnjoj fotelji. „Šta je bilo?“ pitam istog časa. „Zar zaista moraš da pitaš?“ Izraz na tatinom licu je mračan i pretedi. „Direktor škole me je danas zvao. Ispričao mi je za tvoj mali izliv besa u svlačionici.“

Kostrešim se. „Nije to bio izliv besa. Ričmond je govorio svakakva sranja o mami.“ Po prvi put tatu ne smekšava podsedanje na mamu. „Nije me briga ni da je vređao samog Isusa Hrista – ne smeš da se tučeš u školi, Ride! Nema više tuča, a naročito sada kada si suočen s optužbom za ubistvo s predumišljajem!“ Stomak mi u jednakoj meri pritiskaju i stid i srdžba. Tatino lice je crveno, pesnice su mu stegnute, ali kroz izmaglicu besa u njegovim očima primedujem nešto još gore – razočaranje. Ne mogu da se setim poslednjeg puta kad mi je bilo stalo do toga da li sam razočarao oca. Ali… sada mi je stalo. „Sedi, Ride.“ Ovaj zahtev potekao je od Grira, koji drži svoje voljeno zlatno nalivpero iznad bloka. „Moramo da prođemo nekoliko stvari.“ Nevoljno prilazim jednoj od tapaciranih stolica i sedam u nju. Moj tata se kruto spušta u drugu. „Za trenutak demo se vratiti na tuču“, kaže Grir. „Ali najpre moraš da mi kažeš zašto je tvoja DNK pronađena ispod Brukinih noktiju.“ Osedam udar šoka. „Molim?“ „Danas sam razgovarao sa zamenikom javnog tužioca, kao i s detektivima koji vode istragu. Čekali su da se završi analiza DNK pre nego što nam prenesu sve pojedinosti. Ali dobili su rezultate I, veruj mi, jedva su dočekali da ih podele sa mnom.“ Izraz na Grirovom licu postaje sumoran. „Pronašli su delije kože u uzorcima koje su sastrugali ispod njenih noktiju. DNK se poklapa s tvojom.“ „Odakle njima moja DNK?“, pitam. „Nisam im dao uzorak.“ „Imaju je od prethodnog hapšenja.“ Trzam se. Prethodno hapšenje. To zvuči loše. „Mogu to da rade?“ „Kada uđeš u sistem, u njemu si zauvek.“ Grir lista neke papire, a tata ga sumorno posmatra. „Prodi demo kroz dešavanja te nodi, korak po korak, sekund po sekund. Ne izostavljaj ništa. Želim da znam i da li si prdnuo. Šta si radio nakon što si otišao od Bruk?“ „Došao sam kudi.“ „Odmah?“ „Da.“ Grirovo lice postaje oštrije. „Jesi li siguran?“ Nabiram čelo. „Mislim… da jesam?“ „Pogrešan odgovor. Snimak nadzorne kamere pokazuje da si stigao sat kasnije.“ „Ovde?“

„Ovde!“, breca se iznervirano. „Na tvojoj kudi postoje nadzorne kamere, Ride, ili si zaboravio na to?“ Gledam oca koji sumorno klima glavom. „Proverili smo snimke dok si bio u školi“, kaže mi. „Kamere pokazuju da si se kudi vratio u deset sati.“ „Pun sat nakon što si otišao iz penthausa O'Haloranovih“, ističe Grir. Ponovo kopam po mozgu, pokušavam da se setim te nodi. „Malo sam se vozio po gradu“, kažem polako. „Bio sam ljut zbog razgovora s Bruk. Želeo sam da se smirim pre nego što…“ „Ne“, prekida me tata. „Ne šta?“ Sada sam načisto zbunjen, jebote. „Ne govori to, čuješ li me? Ne možeš nagovestiti, čak ni nama, da si te nodi bio u stanju koje je zahtevalo smirivanje. Posvađao si se s Bruk, ali to nije bilo ništa strašno“, kaže tata odlučno. „Bio si smiren kada si otišao tamo i smiren kada si izašao.“ Frustracija se mrsi u čvor u meni. „Zašto je važno da li sam se vozio unaokolo sat vremena, ili tri, ili deset?“, besnim. „Njihovi snimci pokazuju da sam otišao iz penthausa dvadeset minuta nakon što sam stigao. Pa šta ako sam stigao kudi sat kasnije?“ „Sud de ti naložiti da predaš snimke svojih nadzornih kamera“, kaže Grir mom ocu kao da ja i nisam tu. „To je samo pitanje vremena.“ „I opet, zašto je to važno?“ pritiskam ga. Grir upire penkalom u mene. „Važno je zato što si lagao. Ako slažeš makar jednom dok budeš svedočio pred sudom, raščerečide te!“ „Pred sudom? Svedočidu?“ Vihor osedanja stvara mi ogromnu grudvu u stomaku. Sebi sam sve vreme govorio da de policija pronadi pravog ubicu u toku istrage, ali izgleda da oni misle da sam ja pravi ubica. „Detektivi su primetili da si nekoliko puta dotakao struk i da ti je krv probila na majici za vreme ispitivanja.“ „Jebote!“, mrmljam. Imam osedaj kao da mi neko upravo obmotao uže oko vrata. „Kako se to desilo?“ pritiska me Grir. „Ne znam. Možda dok sam vozio? Ili sam pružio ruku da uzmem nešto?“ „Ma kako si zadobio tu povredu?“ Ne moram da budem advokat da bih znao da de moja slededa izjava zvučati loše. „Uboli su me nožem na dokovima.“ „A zašto si bio na dokovima?“ „Borio sam se“, mrmljam sebi u bradu. „Šta si rekao?“

„Borio sam se. Išao sam tamo da se tučem.“ „Borio si se?“, ponavlja. „Zakon ne zabranjuje borbe.“ Jedan od momaka s kojim se na dokovima borim je sin zamenika državnog tužioca. On kaže da ne radimo ništa pogrešno ako svi dobrovoljno učestvujemo u borbi. Želja da se primi od nekoga udarac nije prekršaj koji se krivično goni. Ali pretpostavljam da može da bude dokaz da je neka osoba nasilna, možda čak sklona i ubistvu. „A ima li ikakve novčane razmene? Izvesni Frenklin Dojtmajer, poznat i kao Debeli Seronja, kaže da se Iston kladi kod njega na fudbalske utakmice. Hodeš da mi kažeš da se nikada nije kladio na tvoje borbe?“ Grir ne čeka da ga slažem. „Razgovarali smo s Džastinom Markovicem, koji kaže da se tu vrti mnogo novca.“ Čini mi se da mu odgovor nije potreban, i u pravu sam, jer Grir nastavlja dalje, kao da je spreman da da završnu reč koja de me strpati u zatvor. „Boriš se za novac. Boriš se jer ti to prija. Strpao si klinca u bolnicu bez nekog konkretnog razloga…“ Ovog puta sam ga prekinuo. „Uvredio je moju majku!“ „Kao i ovaj mali Ričmond kome si danas slomio nos? i on je uvredio tvoju majku?“ „Jeste!“ kažem kruto. „A šta je s Bruk? Da li je i ona uvredila tvoju majku?“ „Šta hodeš da kažeš?“, reži moj otac. „Kažem da tvoj sin ima gadnu narav!“, breca se Grir. „Čim neko dune na grob njegove mrtve majke…“ Tata se trza. „… on gubi kontrolu!“ Grir baca nalivpero na sto i strelja me pogledom, „Javni tužilac se dobro naložio na ovaj slučaj. Ne znam zašto. Imaju pun šupak nerešenih slučajeva, ubistava povezanih s narkoticima, kladioničari kao što je Debeli Seronja stalno uzimaju novac klincima, ali ovaj slučaj im se dopada, i dopada im se da ti budeš kriv za ubistvo. Naši istražitelji su malo kopali i naleteli su na glasine da je Dajna O'Haloran možda bila u vezi s javnim tužiocem Petom Maroltom. Ovog puta tata psuje. „Dođavola!“ Uže se zateže. „Obavide razgovor sa svim tvojim školskim drugovima. Ako si imao problema s bilo kojim od njih, bolje bi bilo da mi to odmah sad kažeš.“ „Trebalo bi da si ti jedan od najboljih advokata u državi!“ kaže tata razdraženo.

„Tražiš od mene čudo!“, odgovara mu Grir oštro. „Ne!“ prekidam ga. „Tražimo od tebe da saznaš istinu! Jer i pored toga što mi ne smeta da me neko besplatno mlatne u vilicu, ne želim da idem u zatvor zbog nečega što nisam uradio. Ja sam šupak, to je jasno. Ali ne udaram žene, i sasvim sigurno nijednu nisam ubio.“ Tata mi prilazi i spušta ruku na moje rame. „Pobedi u ovom slučaju, Grire. Nije me briga kakve još slučajeve imaš. Ništa nije važno dok Rida ne oslobode.“ Ili me se čuvaj se podrazumeva. Grir stiska usne, ali se ne buni. Ved ustaje, slaže dokumentaciju i kaže: „Idem da radim.“ „Šta da radimo dok istraga traje?“, pita ga tata dok ga prati do vrata. Ostajem u stolici i pitam se kako je moj život došao do ove tačke. Gledam u svoje ruke. Da li sam je ubio? Da li sam sanjao da sam otišao iz penthausa? Da li patim od nekog čudnog gubitka pamdenja? „Smeškaj se, ponašaj se normalno i pretvaraj se da nisi kriv.“ „I nisam kriv!“ režim. Grir zastaje u hodniku. „Javnom tužiocu su potrebni sredstvo, motiv i prilika da se izvrši zločin. Bruk je udarila glavom o kamin dovoljno snažno da joj se mozak odvoji od kičmene moždine. Ti si velik i krupan i voliš da udaraš ljude. Imaju te na snimku u odgovarajudem periodu. i imaju motiv. A tu je i Ela Harper.“ Kočim se. „Šta s njom?“ „Drži se podalje od nje“, kaže Grir ravnim glasom. „Ona ti je najveda slabost.“

POGLAVLJE 8 ELA Rid me čeka na stepeništu na ulazu u školu. Ovog puta nema Istona, ali sam sredna što imam priliku da budem sama s Ridom, naročito nakon prošle nodi. Nakon sastanka s Kalumom i Grirom bio je dutljiv i mračan, i bila je to prva nod koju nije proveo u mojoj sobi posle mnogo vremena. Nisam ga molila da ostane, ali sam ga pritiskala da mi kaže šta se dešava. Iz onoga što sam uspela da izvučem iz njega, advokata brinu Ridove borbe i činjenica da nema dokaze o svom kretanju u onom satu koji je protekao od odlaska iz penthausa do povratka u vilu Rojalovih. Taj deo ne kapiram. Pa šta ako nije odmah otišao kudi? Ne znači da je radio nešto sumnjivo, naročito pošto policija zna da je otišao iz penthausa dvadeset minuta nakon što je ušao u njega. Ipak, ako to toliko muči Grira i Kaluma, onda mora da je važno. Zato je to prva stvar koju potežem nakon što sam ga poljubila u znak pozdrava. „I dalje ne kapiram zašto je važan taj sat koji si proveo vozajudi se unaokolo.“ Pogled mu se mrači zbog čega, pored neupasane košulje i raskopčanog plavog sakoa, ostavlja utisak lošeg momka. Pre nego što sam upoznala Rida, nikada me nisu privlačili loši momci, ali kod njega mi je upravo to neodoljivo. „Ne znači ništa“, mrmlja. „Zašto onda advokat toliko brine zbog toga?“ Rid sleže ramenima. „Ne znam. Ali ne želim da ti brineš zbog toga, važi?“ „Ne mogu da ne brinem.“ Oklevam, ne želim da ponovo ovo potežem jer znam da de poludeti, ali ne mogu da se uzdržim. „Još imamo vremena da pobegnemo“, molim ga, a zatim se osvrdem da se uverim da se niko ne mota oko nas. Spuštam glas u šapat: „Ne želim da sedim i čekam da te zatvore.“ Iz očiju mu nestaje nemilosrdnog sjaja. „Dušo. To se nede desiti.“ „Kako znaš?“ Preplavljuje me osedaj bespomodnosti. „Ved sam izgubila jedinu osobu koja mi je nešto značila. Ne želim i tebe da izgubim.“ Rid uzdiše, privlači me u naručje i ljubi me u čelo. „Nedeš me izgubiti.“ Spušta usne i pronalazi moje, provlači jezik između mojih usana, oduzima mi dah, tera kolena da mi klecnu. Hvatam se za njegove bicepse da ne bih pala.

„Ti si najsnažnija osoba koju poznajem“, šapude mi na usnama. „Zato budi jaka za mene, važi? Nedemo bežati. Ostademo i boridemo se.“ Pre nego što sam stigla da mu odgovorim, pažnju mi privlači zvuk motora automobila. Okredem se i vidim policijska patrolna kola kako staju na ogromni parking ispred glavne zgrade. I Rid i ja se ukrudujemo. „Jesu li zbog tebe došli“, pitam zabrinuto. Ponovo mu se lice mrači, plavih očiju prikovanih za patrolna kola. „Ne znam.“ Lice mu se još više smračuje kada ugleda kako na vozačeva vrata izlazi zdepasti muškarac delave glave. „Sranje!“ „Poznaješ ga?“ sikdem. Rid klima. „Detektiv Kazins. On je jedan od policajaca koji su me ispitivali.“ bože! Ovo ne može biti dobro. Naravno, Kazins nam prilazi čim nas je spazio na stepeništu. „Gospodine Rojal“, kaže ledeno. „Detektive“, odgovara mu Rid jednako ledeno. Na trenutak vlada napeta tišina pre nego što je detektiv oštro pogledao u mene. „Ela O'Haloran pretpostavljam?“ „Harper!“ odsecam. Koluta očima što mi se učinilo pomalo nepristojno. „Pa, gospođice Harper. Ti si mi prva na spisku jutros.“ Gledam ga mrko. „Kakvom spisku?“ „Svedoka.“ Kazins mi se smeši prilično samozadovoljno. „Direktor je dozvolio da u njegovoj kancelariji obavljam sve razgovore. Ako bi pošla za mnom, molim te…“ Ostajem u mestu. Kalum me je ved upozorio da bi ovako nešto moglo da se desi pa sam spremna. „Izvinite, ali ništa od toga. Moj staratelj mora da bude prisutan na svim razgovorima koje vodim s bilo kim.“ Smešim se i ja njemu, takođe samozadovoljno. „Kao i moj advokat.“ Detektiv skuplja oči. „Razumem. Znači, tako demo se igrati.“ Kratko klima glavom. „Onda pretpostavljam da demo se čuti s tvojim starateljem.“ Zatim prolazi pored nas i nestaje kroz ulazna vrata. Kada je otišao, nestaje moje samouverenosti i ja gledam u Rida. „Danas razgovara s ljudima? Sa kim?“ „Ne znam“, kaže sumorno. „O bože, Ride, to je loše. To je baš loše.“

„Bide sve u redu.“ Ali u njegovom glasu nema one uobičajene samouverenosti. „Hajde. Trebalo bi da odemo na čas. Pošalji mi poruku ako budeš imala problema danas, u redu?“ „Zašto bih imala problema?“, pitam oprezno. Odgovara mi zagonetno. „Domoroci su nemirni.“ Ni ovaj razgovor – ni iznenadna pojava detektiva Kazinsa – nisu mi ni najmanje umanjili brige, i mislim da Rid to zna, ali se ipak smeši i prati me na čas kao da je sve u savršenom redu. Nakon što me je na brzinu poljubio odlazi u suprotnom smeru. Ne mogu da se oslobodim zabrinutosti. Prekriva me poput teškog debeta, a kada sam ušla na Čas hernije i sela na svoje uobičajeno mesto pored Istona, očajanje je ved počelo da izbija iz svake pore mog tela. „Šta je bilo?“, smesta me pita Iston. Naginjem se i sikdem mu na uvo: „Policija je došla da razgovara s ljudima o Ridu.“ Iston se ne potresa. „Niko ovde nije čak ni znao za Rida i Bruk“, šapude mi u odgovor. „Ništa nede saznati.“ Virim oko sebe da se uverim da nas niko ne sluša. „Ali svi u školi znaju za njegove tuče.“ i još nešto mi pada na pamet. „Savana zna za ono s Dajnom.“ Mršti se. „To nema nikakve veze s Bruk.“ „Ne, ali možda de modi da to nekako iskrive.“ Kršim ruke jer ponovo počinjem da brinem, još i više nego pre. „Ako otkriju da je Dajna ucenjivala Ridovog brata, možda de osmisliti neku sumanutu teoriju o tome kako je Rid otišao u penthaus u potrazi za Dajnom pa ubio Bruk umesto nje.“ To je budalasta pomisao, ali je dovoljno uverljiva da se Iston zabrine. „Sranje!“ „Misliš li da de Savana nešto redi ako budu razgovarali s njom?“ Polako odmahuje glavom. „Mislim… da nede?“ To nije dovoljno dobro za mene. Ni najmanje. „Slededi čas imamo zajedno engleski. Razgovaradu s njom.“ „I šta onda? Pretideš joj da deš joj polomiti noge ako pisne?“ Smeši se slabašno i usiljeno. „Ne, ali du se postarati da zna koliko je važno da ne pominje Gidiona i Dajnu.“ „Sav mrzi Rojalove“ kaže umornim glasom. „Nisam siguran da deš modi da je ubedis da drži jezik za zubima.“ „Možda i nedu, ali du ipak pokušati.“

Nakon hemije, jurim na drugi sprat da pokušam da presretnem Savanu Montgomeri pre nego što stigne do učionice za engleski jezik. Gidionova bivša devojka je najkontradiktornija ličnost koju poznajem. Ona me je povela u obilazak Pripremne škole Astorov park kada sam se tek upisala, i premda je tog dana bila pomalo kučka prema meni, takođe mi je dala savet, iako ga ja nisam tražila, kako da preživim u školi. i pored toga što se držala na distanci i nije mnogo razgovarala sa mnom za vreme časova, ipak se potrudila da me upozori na Danijela Delakorta, a zatim je pomogla meni i Val da se osvetimo kretenu. Pa, pretpostavljam da mi je saveznik? Iskreno, ne znam. Nju je teško pročitati i kad je dobre volje, a u svim drugim situacijama nemogude. Današnji dan spada u te druge situacije. Mršti se kada me vidi da se motam oko vrata, ali kaže „Hej!“ glasom u kom se ne čuje neprijateljstvo. „Možemo li na trenutak da porazgovaramo?“ pitam je tiho. Sumnja joj seva u očima. „Zašto?“ Snagom volje primoravam sebe da budem strpljiva. „Jer moramo da razgovaramo.“ „Počinje čas.“ „Gospodin Vilson svakog dana kasni deset minuta i ti to znaš. Imamo vremena.“ Molim je pogledom. „Molim te?“ Nakon jednog trenutka klima glavom. „U redu. Ali požuri.“ Nemo se udaljavamo prema ormaridima naguranim u odvojen hodničid. Kada smo ostale nasamo, ne tradim ni minut. „Policija de dodi da razgovara s Ridovim prijateljima i drugovima iz škole.“ Ne izgleda iznenađeno. „Da, znam. Ved su me pozvali iz Berindžerove kancelarije. Imam razgovor s njima u vreme ručka.“ Koluta očima. „Želeli su da me izvuku sa časa, ali ja sam bila u fazonu jebite se. Nedu da kasnim sa gradivom zato što je tamo neki Rojal ubio tatinu devojku.“ Trzam se kao da me je ošamarila. „Rid nije nikoga ubio“, cedim kroz zube. Savana sleže ramenima. „Nije me briga i da jeste. Bruk mi se nikada nije dopadala.“ Mrštim se. Da li je Savana uopšte znala Bruk? Na trenutak sam zbunjena, a zatim shvatam da ju je Sav poznavala. Onog dana kada me je vodila u obilazak škole rekla je da je ona prilepak, a i bila je s Gidionom godinu dana, tako da mora da je naletela na Bruk u kudi popriličan broj puta. „Ta žena je bila smede“, dodaje. „Sponzoruša s velikim S.“

„Kako bilo, Rid je nije ubio.“ Podiže savršeno oblikovanu obrvu. „Da li želiš da to kažem policiji?“ Gutam frustraciju. „Možeš da im kažeš šta god želiš, jer on to nije uradio. Želela sam da razgovaram s tobom o onoj drugoj stvari.“ „Kojoj drugoj stvari?“ Gledam prema glavnom hodniku. Prazan je. „O Gidionu i Dajni.“ Rid mi je rekao da je Dajna pronašla u Gidonovom telefonu nage fotografije koje su on i Savana razmenjivali. S tom municijom mu preti optužbom za silovanje maloletnice, jer je Savana u to vreme imala svega petnaest godina, a Gidion osamnaest. Na zvuk Gidionovog imena, Savanin oprezan izraz pretvara se u izraz čiste zlobe. „Misliš na činjenicu da je moj momak kresao jeftinu kuguarku?“ breca se. „Da, i da ga ta jeftina kuguarka ucenjuje fotografijama koje si mu ti slala!“ brecam se i ja na nju. Sada se ona trza. „Hodeš da kažeš da sam ja kriva što je Gid upao u tu nevolju? Jer nisam. On je mene prevario. On se spetljao s tom užasnom ženom, i on je kriv što je ona postala opsednuta njime i ukrala mu telefon. Ja sam samo slala fotografije svom momku, Ela!“ Vidim da gubim kontrolu nad razgovorom, pa žurno govorim smirenim, nimalo pretedim glasom: „Ne krivim te!“, ubeđujem je. „Samo kažem da si upletena u sve ovo, želela ti to ili ne. Gidion bi mogao da se nade u ozbiljnoj nevolji ako policija sazna za Dajnu i fotografije.“ Savana mi ne odgovara. „Znam da ga mrziš, ali isto tako znam i da ne želiš da ode u zatvor. A ako ovo kažeš detektivima, oni de pokušati da to nekako iskoriste protiv Rida.“ Streljam je pogledom. „ A Rid je nevin.“ Ili barem ja mislim da jeste. Dugo duti. Toliko dugo da mi se čini da nisam uspela da doprem do nje. A zatim teško izdiše i klima glavom. „U redu. Dutadu o tome.“ Preplavljuje me olakšanje, ali mi Savana ne daje priliku da joj zahvalim. Udaljava se bez reči.

POGLAVLJE 9 ELA Do kraja dana nisam više videla Savanu. Obično o tome ne bih mnogo razmišljala, jer nemamo više zajedničkih časova, ali hvata me paranoja. Trebalo je da razgovara s detektivima za vreme ručka. Nadala sam se da de me pronadi kasnije i redi mi kako je bilo, ali nije, a u drugoj polovini dana nisam je čak ni na trenutak ugledala u hodnicima. Val mi je za vreme ručka priznala da su detektivi jutros ostavili poruku njenim roditeljima da traže dozvolu da razgovaraju s njom. Pretpostavljam da su njeni tetka i teča reagovali kao i Kalum, jer su insistirali da prisustvuju razgovorima policije i s Val i s Džordan. Aha, Džordan. Izgleda da je i ona na Kazinsovom spisku. Što je veoma, veoma uznemiravajude, jer znam da de Džordan redi isključivo užasne stvari o Ridu. Nisam sigurna ni s kim je policija danas razgovarala osim sa Savanom. Strepim od svog razgovora s policijom, ali se nadam da Kalum može da ga odloži što je više mogude. Možda dok ovi detektivi ne počnu da rade svoj glupi posao i ne pronađu pravog ubicu. Ako pravi ubica postoji… U grlu mi se sakuplja nemi krik, tera me da stanem nasred parkinga. Mrzim ove misli, koje ne prestaju da iskaču. Mrzim što i dalje sumnjam u Rida. Tvrdi da nije ubio Bruk. Kune se da nije. Zašto onda ne mogu stoprocentno da mu verujem? „Parking je za automobile, sestrice, a ne za ljude.“ Okredem se i vidim Istona kako mi se osmehuje. Gura me napred i dodaje: „Sirota Loren pokušava da izađe s mesta ved nekih… oh… pet minuta?“ Pogled mi pada na upaljeni crveni BMW. i naravno, Loren Donovan mi maše s pomalo pokajničkim izrazom na licu, kao da ona smeta meni, a ne ja njoj. Mašem u znak izvinjenja devojci blizanaca i žurno joj se sklanjam s puta. „Zamislila sam se“, kažem Istonu. „Još te brinu razgovori s policijom?“ „Aha. Ali razgovarala sam sa Savanom i obedala mi je da nede redi ništa o Gidionu i Dajni.“ Iston klima. „Barem nešto.“

„Aha.“ „Ela“, čujem Ridov glas iza leđa. „Hodeš U sa mnom kudi?“ Okredem se i vidim da stiže na parking sa Sebastijanom. Ponovo me obuzima paranoja. „Šta se desilo? Zar nemaš trening?“ Odmahuje glavom. „Ist ima trening, ali sam ja dobio dozvolu da odsustvujem. Tata je upravo poslao poruku i naredio mi da smesta idem kudi.“ Strah mi se penje kičmom. „Zašto? Šta se dešava?“ „Ne znam.“ Rid izgleda frustrirano. „Rekao je samo da je važno. i ved je sve dogovorio s trenerom.“ Izraz na licu mu je nemilosrdan, što znači da je zabrinut. Počinjem da shvatam da Rid postaje zao kada se oseda sateran u došak, a ovaj došak pun policije, istražitelja i zatvora mora da mu se čini kao najsamotniji došak na svetu. „Želi li da i ja dođem?“, pitam oprezno. „Ne. Ali ja želim,“ Rid gleda svog najmlađeg brata. „Sebe, možeš li da vratiš Elina kola?“ Sebastijan klima glavom. „Nema problema.“ Dobacujem mu ključeve i posmatram kako odlazi prema mom kabrioletu dok Iston trči na trening. Rid i ja sedamo u njegov rendž rover, ali ja nisam sigurna zašto je tražio da se vozim s njim, jer ne progovara ni reč u prvih pet minuta vožnje. Zurim kroz prozor, grickam nokat na palcu. Teško mi je da se nosim s dutljivim Ridom. Suviše me to podseda na Rida kakav je bio kada sam se tek doselila kod Rojalovih. Od njega sam dobijala samo ljutite poglede i oštre reči, što je bilo potpuno drugačije od onoga na šta sam bila navikla. Mama je bila malo – pa dobro, mnogo – neodgovorna, ali je uvek bila vedra i nikada nije sputavala osedanja. Ja jesam. „Reci“, iznenada reži Rid. Trzam se. „Šta da kažem?“ „To što te toliko muči. Čujem kako razmišljaš, a ako malo snažnije zagrizeš taj prst, odgrišdeš ga.“ Postiđeno gledam tragove zuba na palcu. Trljam crvene tragove i kažem: „Mislila sam da nedeš primetiti.“ Odgovara mi tihim osornim glasom. „Primedujem sve u vezi s tobom, dušo.“ „Brinem. Stalno mi govoriš da ne brinem, ali ovo postaje sve gore“, priznajem. „U školi mi je lako da odredim neprijatelja. Da razvrstam ljude na dobronamerne i zlonamerne, one koji su za ili protiv tebe. Ali ovo mi se čini tako veliko.“

Tako zastrašujude, ali to zadržavam za sebe. Rid ne mora da čuje moje strahove. Uzeo bi ih na svoja pleda i pokušao da ih nosi zajedno sa svim ostalim teretom koji ga pritiska. „Sve de se srediti“, kaže vešto upravljajudi terencem niz dugački popločani prilazni put do vile Rojalovih, „Jer ja to nisam uradio.“ „Ko je onda?“ „Možda otac deteta? Bruk je verovatno te nodi pokušavala da pogodi što je mogude više meta. Nisam ja bio jedini idiot koji je…“ Naglo zastaje. Drago mi je što je udutao jer ne volim da mislim na to kako Rid vodi ljubav s nekim drugim, pa makar to bilo i pre nego što je upoznao mene. Bože, bilo bi baš lepo da je devica. „Trebalo bi da si devica“, obaveštavam ga. Iznenađeno se smeje. „To te toliko muči?“ „Ne, ali mislim da bi to resilo mnoge probleme. Ne bi bio u problemu s Bruk. Devojke u školi ne bi balavile za tobom.“ „Da sam devica, sve te devojke bi pokušavale da mi svuku pantalone da bi mogle da kažu da su se prve popele na Ridov vrh.“ Smeši se i zaustavlja automobil pored kude. Rojalovi imaju čitav parking u dvorištu, s posebnim popločanim stazama koje se u obliku spirale spuštaju u garažu, u kojoj se nalaze sva njihova vozila. Samo što niko ne voli da koristi garažu. Obično je dvorište puno crnih rovera ili je tu parkiran Istonov pikap boje višnje. „Devojke nisu takve“, kažem dok izlazim iz terenca i pružam ruku da uzmem ranac. „Ne bi se nadmetale koja de te pre razdevičiti.“ Rid ga uzima prvi. Otima mi ranac zlurado se smejuljedi. „Devojke su baš takve. Šta misliš, zašto te Džordan progoni? Ti si joj konkurencija, lutko. Nije važno šta imaš dole, vedina ljudi je takmičarski nastrojena do bola. A klinci u Astorovom parku? Oni su najgori. Da sam devica, to bi bio samo još jedan način da se nadmedu.“ „Ako ti tako kažeš.“ Izlazi ispred rovera i grli me oko ramena. Saginje se i usnama mi dotiče vrh uva i šapude: „Možemo da se pretvaramo da sam devica i da si ti iskusna starija devojka iz škole nakon što ti oduzmem nevinost.“ Udaram ga zato što je to zaslužio, ali on se samo još glasnije smeje. i premda se smeje na moj račun, drago mi je jer više volim srednog od dutljivog i ljutitog Rida.

Ali njegovo dobro raspoloženje ne traje dugo. Kalum nas pozdravlja na vratima sa strogim pogledom u očima. „Milo mi je što vidim da uživate“, kaže ravnim glasom kada smo ušli u kuhinju. Trzam se od iznenađenja kada vidim da za pultom sedi Stiv. Znam da je to ludo, ali stalno zaboravljam na njega. Kao da moj mozak može da se nosi samo s jednom krizom odjednom, a mogudnost da Rid ode u zatvor je jedino na šta mogu da se usredsredim. Svaki put kada vidim Stiva, osedam se kao da sam tek u tom trenutku saznala da je živ. Ne promiče mi način na koji je skupio plave oči kada je video Ridovu ruku oko mojih ramena. Izraz na njegovom licu blago podseda na roditeljsko neodobravanje, što je nešto što nikada pre nisam iskusila. Mama je bila sasvim opuštena. Izvlačim se iz Ridovog zagrljaja pod izgovorom da idem do frižidera. „Želiš li nešto?“ pitam ga. Rid mi se zainteresovano smeši. „Naravno, šta nudiš?“ Kreten. Tačno zna zbog čega sam se odmakla od njega na vratima kuhinje i sada me ismeva zbog toga. Odupirudi se potrebi da mu pokažem srednji prst, uzimam jogurt. Kalum pljeska rukama da nam privuče pažnju. „Uzmite kašiku i pridružite mi se u radnoj sobi.“ „Pridružite nam se“, ispravlja ga Stiv. Kalum odmahuje rukom dok se udaljava. „Prestani s nagoveštajima“, sikdem na Rida dok uzimam kašiku iz fioke. „Zašto? Tata zna za nas.“ „Ali Stiv ne zna“, kažem mu. „Čudno mi je, u redu? Hajde da se pretvaramo da smo…“ Podiže obrvu. „Prijatelji“, dovršavam jer su mi sve alternative suviše čudne. „Da se pretvaramo? Mislio sam da jesmo prijatelji. Povređen sam.“ Teatralno se udara rukom po grudima. „Trenutno nisi, ali to se može promeniti.“ Pretedi mašem kašikom prema njemu. „Ne plašim se da fizički nasrnem na tebe, druže.“ „Ne mogu da dočekam.“ Spušta ruku na moj kuk i privlači me bliže sebi. „Zašto sada ne nasrneš na mene fizički?“ Oblizujem usne, a on usredsređuje pogled na njih. „Ride! Ela!“ viče Kalum. „Radna soba! Smesta!“

Odmičem se od njega. „Hajdemo.“ Kunem se da čujem kako sebi u bradu mrmlja: maler. U Kalumovoj radnoj sobi zatičemo Stiva naslonjenog na sto, a Kalum korača gore-dole. Svaki trag raspoloženja nestaje kada primetimo Halstona Grira kako sedi u jednoj od niskih kožnih fotelja ispred stola. „Gospodine Grire“, kaže Rid kruto. Grir ustaje. „Ride. Kako si, sine?“ Rid pruža ruku preko mene da se rukuje s advokatom. „Da li da odem?“ pitam nelagodno. „Ne, ovo se i tebe tiče, Ela“, odgovara Kalum. Rid mi odmah prilazi i zaštitnički spušta ruku na moja leđa. Po prvi put primedujem da Kalumu kravata stoji nakrivo i da mu je kosa nakostrešena, kao da je sto puta provukao ruku kroz nju. Prebacujem pogled na Stiva, koji nosi farmerke i široku belu majicu s kratkim rukavima. On ne izgleda zabrinuto. Ne znam čijim emocionalnim stanjem da se rukovodim. Pogled mi se koleba između usplahirenog Kaluma i smirenog Stiva. Da li ovo ima neke veze sa mnom, a ne sa slučajem ubistva? „Trebalo bi da sedneš“, kaže Grir. Odmahujem glavom. „Ne, stajadu.“ Sedenje mi se čini opasnim. Više je vremena potrebno za beg kad treba da se ustane iz sededeg položaja nego kada ved stojite na obe noge. „Tata?“ pita Rid. Kalum uzdiše, ovog puta trljajudi korenom dlana jednu stranu lica. „Sudija Delakort mi je izneo zanimljivu ponudu.“ Zastaje. „Odnosi se na DNK koji su pronašli ispod Brukinih noktiju.“ Rid se mršti. „Šta s tim?“ „Delakort je voljan da zaturi dokaze.“ Zevam u čudu. Danijelov otac je sudija, i voljan je da zaturi dokaze? To je najprljavija stvar koju sam čula, „Po koju cenu?“ pitam. Kalum se okrede prema meni. „Da se Danijelu dozvoli da se vrati u Astorov park. Ti deš povudi sve svoje optužbe i priznati da si svojevoljno uzela drogu.“ Gleda svog sina. „Kada ste je ti i tvoja brada pronašli, izmislila je priču da je ne biste još više prezirali. To je cena.“ Svaki atom u meni se buni protiv ovog Kalumovog scenarija. Rid poput vulkana bljuje: „Taj govnar! Ne dolazi u obzir!“ „Ako to uradim…“, udišem. „Hode li odbaciti optužbe protiv Rida? Hode li čitav taj slučaj nestati?“ Pitanje postavljam advokatu. „Nedeš to uraditi!“ ne odustaje Rid i hvata me za nadlakticu.

Otimam mu se iz stiska i prilazim advokatu. „Ako to uradim“, ponavljam kroz stegnute zube, „hodu li time spasti Rida?“ Rid iza mene viče na oca što je uopšte i pomislio na tako nešto. Kalum pokušava da ga umiri, objašnjava mu da me nije savetovao da odaberem ovu opciju. Ali očigledno je da želi da to uradim jer ne bi to spomenuo da nije tako. Malo me to boli, ali kapiram. Kalum pokušava da poštedi sina zatvora. Stiv, međutim, ne govori ništa. Samo posmatra. Ali ne marim ni za koga drugog u kancelariji. Samo advokat ima odgovor koji mi je potreban. Grir sklapa savršeno manikirane ruke u krilu, pogled mu je bistar, ni najmanje ga ne dotiče haos koji vlada u prostoriji. Nisam sigurna šta vidi kada me pogleda. Krhku devojku? Glupu devojku? Budalastu? A možda devojku koja voli svog momka toliko da bi bila voljna da proguta svoju reč zbog njega? To… to nede biti ništa. Još nekoliko meseci svog života moradu da trpim Danijela Delakorta, još pokoji odvratni klinac iz Astorovog parka de mi šaputati iza leđa, obeležide me kao narkomanku? Sve to u zamenu za Ridovu slobodu? Vredelo bi. „Ne može da škodi“, priznaje Grir naposletku. Rid ponovo gubi kontrolu.

POGLAVLJE 10 RID „Nema šanse!“ Na advokatove reči smesta se okredem od tate i jurim prema Eli, stajem između nje i zmije pre nego što joj ona nanese štetu. „To se nede desiti! Nikada!“ Ela se oslobađa mog stiska. „Šta je s video-snimcima?“ „Sve može da nestane“, odgovara Grir. „Izgleda da Delakort ima poprilično iskustva s uništavanjem dokaza.“ „Ne mogu da verujem da je bilo ko od vas mogao i da pomisli da je ovo dobra zamisao! Danijelu ne bi trebalo dozvoliti da priđe Eli ni na dvesta kilometara!“ kažem vatreno. „Ovo je skroz sjebano!“ „Pazi kako se izražavaš“, kori me tata, kao da je njega ikada bilo briga pred kim psujem. „Zaista?“ suprotstavlja mi se Ela. „A odlazak u zatvor na dvadeset pet godina? Meni ne zvuči sjebano što du ti pomodi da ostaneš na slobodi time što du progutati svoj ponos.“ Niko ne upozorava Elu da pazi kako se izražava, zbog čega još više pizdim. Okredem se prema tati jer jedino njega moram da ubedim. Ela ne može sama ovo da realizuje. Samo tata i ovo smede od advokata to mogu. „To je užas! Taj kreten je psihopata, a ti bi da ga vratiš nazad? Još gore, izložio bi Elu maltretiranju za čitav život?“ Tata me strelja pogledom. „Pokušavam da te zaštitim od odlaska u zatvor. Ovo nije sjajna zamisao, ali oboje zaslužujete da je čujete. Želite da se prema vama o dnosim kao prema odraslima? Onda dete morati da donosite odluke kakve donose odrasli!“ praska. „Onda je donosim. Danijel ostaje gde je, a mi demo pobediti pošteno, jer je… Jebote! Nisam! Ubio!“ Naglašavam svaku reč da ne bi bilo nikakve greške. Ela me hvata za ruku. „Ride, molim te.“ „Šta? Znaš li kako de biti u školi ako kažeš da si lagala u vezi s Danijelom? Nedeš smeti sama da ideš ni hodnikom. Neko od nas de stalno morati da bude s tobom. Džordan de te pokidati.“ „Misliš li da marim za to? To je samo nekoliko meseci.“

„A šta je sa slededom godinom? Nedu biti tu da te štitim“, podsedam je. Vidim kako je Stiv, sededi za stolom, začkiljio. „Zahvalan sam za ovu izjavu, Ride, ali Eli nije potrebna tvoja zaštita.“ Pudi usne. „Zapravo, mislim da je vreme da vodim svoju kderku kudi.“ Krv mi se ledi. Ela mi snažnije steže prste. Stiv ustaje od stola. „Kalume, cenim što si se starao o njoj dok mene nije bilo, ali ja sam Elin otac. Imaš pune ruke posla sa svojom decom u ovom trenutku – Ela i ja ne moramo da budemo ovde.“ O, nede modi. Nede ona otidi od mene, i nede otidi iz ove kude. „Tata!“ kažem upozoravajudi ga. „Stive, tvoj stan još nije slobodan za useljenje“, podseda Kalum prijatelja. „I čini mi se da to neko vreme nede ni biti.“ Gleda u advokata tražedi potvrdu. Grir klima glavom. „U Šerifovoj kancelariji rekli su da de dokaze sakupljati barem još dve nedelje.“ „To je u redu. Dajna i ja smo iznajmili penthaus apartman u hotelu Sveti hrastovi.“ Stiv gura ruku u džep i izvlači plastičnu karticu. „Dodao sam tvoje ime na rezervaciju, Ela. Ovo je tvoj ključ.“ Ne pruža ruku da je uzme. „Ne. Nedu spavati pod istim krovom s Dajnom.“ A zatim žurno dodaje: „Bez uvrede.“ „Ela je Rojalova“, kažem ledeno. Stivov pogled pada na pobelele zglavke Eline ruke, kojom steže m oj zglob. »Bolje bi ti bilo da se nadaš da nije“, kaže vedro. „Budi razuman, Stive“, kaže tata. „Hajde da se ti najpre smestiš. Moramo da razrešimo mnoga pravna pitanja. Ovo je novo svima nama.“ „Ela ima sedamnaest godina, što znači da još ne može da donosi odluke bez roditeljske saglasnosti, nije li tako, Halstone?“ Advokat klima glavom. „Tako je.“ Ustaje i poravnava nogavice. „Čini mi se da vi morate da raspravite neke privatne stvari. Nedu vam više smetati.“ Zastaje na pola puta do vrata i namršteno me gleda. „Pretpostavljam da ne moram da ti kažem da ne dolaziš na sahranu u subotu?“ Sada ja namršteno gledam njega. „Kakvu sahranu?“ „Brukinu“, kaže tata kruto, a onda pogleda u Grira. „I, ne, Rid nede idi na sahranu.“ „Dobro.“ Ne mogu da se suzdržim da sarkastično ne dobacim: „Šta se desilo s tvojom politikom da moramo da budemo složni?“

Grir mi odgovara jednako zajedljivo. „Možete biti složni gde god želite, ali ne i u tom pogrebnom domu. i zaboga, Ride, ne uvaljuj se u nove nevolje. Nema više tuča u školi, nema više sranja, u redu?“ Gleda Elu i upuduje mi time nemo upozorenje. Moja najveda slabost? Nema šanse, Ela je čelik moje kičme, ali Grir je vidi samo kao dokaz za moj motiv. Prilazim joj. Odmahuje glavom, okrede se tati i dodaje: „Obavesti me ako budeš želeo da udesim novi sastanak s Delakortom.“ „Nede biti sastanka!“, brecam se na njih. Tata tapše advokata po leđima. „Zvadu te.“ Frustracija mi stoji u grlu. Kao da nisam prisutan. A ako me ved niko ne sluša, onda nema svrhe da budem ovde. „Hajdemo“, kažem Eli. Vodim je iz radne sobe i ne čekajudi da ona pristane – niti da nam neko drugi dozvoli da izađemo. Minut kasnije smo na spratu, ja otvaram vrata njene sobe i guram je unutra. „Ovo je glupo!“ izlede joj. „Nedu se preseliti u hotel sa Stivom i onom užasnom ženetinom!“ „Nikako!“ slažem se i posmatram kako se penje na krevet. Suknja uniforme joj se podiže i ja joj sasvim lepo vidim dupe pre nego što je sela i podigla noge pod bradu. „A i ti si glup!“ gunđa. „Mislim da bi trebalo da prihvatimo pogodbu s Delakortom.“ „Nikako!“, ponavljam. „Ride!“ „Ela.“ „Tako deš se spasti od zatvora.“ „Ne, tako de me to kopile držati u šaci do kraja života. Ne dolazi u obzir, lutko. Ozbiljno ti kažem. Zato izbaci tu ideju iz glave.“ „U redu, recimo da nedeš da prihvatiš pogodbu…“ „Nedu.“ „…šta demo onda?“ Skidam košulju i cipele. U pantalonama i potkošulji pridružujem se Eli na krevetu i privlačim je u naručje. Privija se uz mene, ali samo na trenutak. Zatim ponovo seda i mršti se na mene. „Nešto sam te pitala“, gunđa. Frustrirano izdišem. „Ne možemo ništa, Ela. Grirov posao je da rešava te stvari.“

„Pa, ne radi to baš najbolje ako predlaže da sklopiš dogovor s korumpiranim sudijom!“ Obrazi joj rumene od besa. „Hajde da napravimo spisak.“ „Čega?“ pitam je belo. „Svih ljudi koji su mogli da ubiju Bruk.“ Skače s kreveta, žuri do stola i uzima laptop. „Osim Daj ne, sa kim je još bila bliska?“ „Ni sa kim koliko ja znam“, priznajem. Ela seda na ivicu kreveta i otvara laptop. „To nije prihvatljiv odgovor.“ Obuzima me ozlojeđenost. „To je jedini odgovor koji imam. Bruk nije imala prijatelje.“ „Ali imala je neprijatelje – tako si rekao, zar ne?“ Otvara pretraživač i unosi u njega Brukino ime. Iskače milion rezultata za milion različitih žena koje se zovu Bruk Dejvidson. »Sada je samo važno da ih pronađemo.“ Podižem se na laktove. „Šta si ti, Lois Lejn? Rešideš slučaj sama?“ „Imaš li neku bolju ideju?“, odgovara mi. Uzdišem. „Tata ima svoje detektive. Tebe su pronašli, sedaš se?“ Eli ruka zastaje iznad miša, ali okleva samo na sekund pre nego što klikne na nešto što liči na Brukinu stranicu na Fejsbuku. Dok se stranica otvara, zamišljeno me gleda. „Sahrana“, kaže. „Šta s njom?“ pitam oprezno. Ne dopada mi se kuda ovo vodi. „Mislim da bi ja trebalo da idem.“ Sedam žurno. „Nema šanse. Grir je rekao da ne bi trebalo da idemo.“ „Ne, rekao je da ti ne treba da ideš.“ Vrada pogled na ekran. „Hej, jesi li znao da Bruk ima diplomu Državnog univerziteta Severne Karoline?“ Ignorišem beskorisne informacije. „Nedeš idi na tu sahranu, Ela“, režim. „Zašto? To je najbolji način da vidim ko je bio blizak s Bruk. Mogu da vidim ko de se pojaviti I…“ Glasno uvlači vazduh. „Šta ako se ubica pojavi na sahrani?“ Sklapam oči i pokušavam snagom volje da prizovem neophodno strpljenje. „Lutko!“ Otvaram oči. „Zar zaista misliš da de Brukin ubica ušetati i redi: Zdravo, društvo! Ja sam ubica? Ljutnja seva u njenim plavim očima. „Naravno da ne mislim to. Ali zar nisi gledao one kriminalističke dokumentarce na TV-u? Oni komentatori iz FBI-ja uvek pričaju o tome kako se ubice vradaju na mesto zločina ili dolaze na sahranu žrtve da bi se podsmevali policiji.“ Gledam je u neverici, ali ona se ponovo usredsredila na laptop. „Ne želim da ideš na sahranu“, škrgudem.

Ela me čak i ne gleda dok mi govori: „Jebeš ga, žao mi je.“

POGLAVLJE 11 ELA „Koju si monahinju ubila da bi se dokopala te odede?“, pita me Iston kada sam sela u njegov pikap u subotu rano ujutro. Udaram komandnu tablu. „Umukni i vozi!“ Poslušno ubacuje kamionet u brzinu i krede prilaznim putem prema masivnoj kapiji, koja odvaja vilu od glavnog puta. „Zašto? Ko nam je za petama? Stiv?“ Premda Stiv sada živi s Dajnom u apartmanu u hotelu, i dalje se sve vreme šunja po vili. Popravlja raspoloženje Kalumu, ali meni je neprijatno u njegovoj blizini i trudim se da izbegnem da provodim vreme s njim. Pretpostavljam da to nikome nije promaklo. „Rid“, odgovaram. „Nije želeo da danas pođem na sahranu.“ „Da, nije bio oduševljen ni što ja idem.“ Gledam kroz stražnje staklo da se uverim da Rid ne trči za kamionetom ili tako nešto. Nije bio sredan kada sam otišla, ali kao što sam mu rekla pre neko veče, žao mi je, ali nameravam da pažljivo osmotrim svaku osobu koja dođe na Brukinu sahranu danas. A i neko mora danas da bude pored Kaluma na sahrani njegove verenice. Ne mogu da dozvolim da sam stoji tamo, a kako Rid ne sme da ide, i kako su blizanci odbili da se pojave, ostali smo samo Iston i ja. Kalum je otišao ispred nas s vozačem Durandom, jer ima nekog posla u gradu nakon sahrane. Šta si uradila? Seksom ga naterala na pokornost? Da li leži izgubljen u orgazmičkom blaženstvu?“ „Umukni!“ Pronalazim na telefonu moj miks pesama koje me podižu i puštam muziku. Ali to nije udutkalo Istona. On se prosto nadglasava s muzikom. „Zar mu još ne daš? Sirotanu mora da su muda sada ved ljubičasta.“ „Nedu s tobom da razgovaram o svom seksualnom životu“, obaveštavam ga i još više pojačavam ton. Iston se narednih pet minuta smeje. Tužna istina je da nas Rid muči. Poslednje tri nodi je ponovo spavao u mom krevetu i mnogo smo se mazili. Ne smeta mu da ga dodirujem svuda. Dopada mu

se kada ga oralno zadovoljavam i on je jednako velikodušan prema meni u tom pogledu. Dođavola, sate bi proveo držedi glavu između mojih nogu kada bih mu to dozvolila. Ali sam čin? To ne dolazi u obzir dok nam „ova stvar sa Bruk“, kako je on zove, visi nad glavom. Nalazim se u nekom čudnom stanju zadovoljstva i iščekivanja. Rid mi daje gotovo sve, ali to nije dovoljno. Ipak, znam da bi, kada bi naši položaji bili obrnuti, on sasvim poštovao moje želje. Zato ja moram da poštujem njegove. Što je sranje. Kalum nas čeka na ulazu u pogrebni dom. Nosi crno odelo, koje je verovatno koštalo više nego moj automobil, a kosa mu je začešljana unazad, zbog čega izgleda mlađe. „Nisi morao da nas čekaš“, kažem kada smo stigli do njega. Odmahuje glavom. „Čula si Halstona – moramo da pokažemo da smo složni. Tako da de svi, ako dođemo zajedno, pomisliti da smo jedna sredna i nedužna skupina ljudi.“ Ne kažem ništa naglas, ali sam prilično sigurna da niko unutra nede biti impresioniran demonstracijom snage i jedinstva Rojalovih, s obzirom na to da smo svi mi članovi porodice navodnog ubice. Ulazimo u zgradu sumornog izgleda, a Kalum nas vodi prema lučnom prolazu s leve strane. Unutra se nalazi mala kapela s redovima klupa od sjajnog drveta, izdignut podijum I… Kovčeg. Puls mi ubrzava kada sam ga ugledala. O bože. Ne mogu da verujem da je Bruk unutra. Javlja mi se jedna morbidna misao, podižem se na prste i šapudem Kalumu n a uvo: „Da li su obavili autopsiju?“ Odgovara mi sumornim klimanjem glave. Još nisi stigli rezultati.“ Zastaje. „Pretpostavljam da de obaviti i DNK proveru… hm, fetusa.“ Osedam mučninu na ovu pomisao jer mi tek sada, po prvi put otkako je sve ovo započelo, na pamet pada da je dvoje ljudi umrlo u onom penthausu. Bruk I… nedužna beba! Gutam nalet žuči i silom odvajam pogled od sjajnog crnog kovčega. Zurim u ogromnu uramljenu fotografiju na stalku pored njega. Bruk je možda bila užasna osoba, ali čak ni ja ne mogu da poreknem da je bila lepa. Odabrana fotografija prikazuje nasmešenu Bruk u letnjoj haljini lepog desena. Plava kosa joj je puštena, a plave oči sijaju dok se smeši objektivu. Izgleda prelepo. „Sranje. Ovo je deprimirajude“, gunđa Iston.

Totalno! Toliko sam bila siromašna kada je mama umrla da nisam imala novca za sahranu. Opelo je koštalo dvostruko više od kremacije, pa sam odlučila da ga ne držim. Ionako niko ne bi došao. Ali mami bi se dopalo. „Ideš li?“, pita me Iston pokazujudi glavom napred. Pratim njegov pogled do kovčega. Otvoren je, ali odbijam da mu pridem. Odmahujem glavom i pronalazim mesto blizu sredine, dok Iston polako ide centralnim prolazom s rukama u džepovima. Sako mu se napinje preko širokih ramena dok se naginje napred. Pitam se šta vidi. Osvrdem se oko sebe i pomalo se čudim broju prisutnih. Zapravo, izuzetno malom broju prisutnih. Pojavilo se manje od deset ljudi. Pretpostavljam da Bruk zaista nije imala prijatelje. „Napolje!“ Trzam se na zvuk Dajninog prodornog jauka. Pa, Bruk je imala barem jednog prijatelja. Potreban mi je sekund da shvatim da se Dajna obrada nama. Strelja pogledom mene i Istona, koji se upravo vrada od kovčega. „Ovo je sramno!“, vrišti, a meni se čini da nikada nije izgledala ovako poremedeno. Lice joj je jedna velika crvena mrlja, zelene oči su joj divlje od besa. „Vama Rojalovima nije mesto ovde! A ti…“ Sada se obrada meni. „…ti čak nisi ni član porodice! Napolje! Svi!“ Ne znam kako nedužan čovek izgleda, ali Dajnu du staviti na vrh spiska sumnjivih. Ž ena koja je sposobna da učenom natera nekog sirotana da spava s njom jeste žena koja je sposobna i za druge užase. Kalum prilazi s nemilosrdnim pogledom u očima. Prati ga Stiv, koji nosi crno odelo slično njegovom. Stivu pogled pada na moju crnu haljinu nalik na džak, koju sam pronašla na prvom rafu na rasprodaji u tržnom centru. Dva broja je veda, ali jedina druga crna haljina koju posedujem je ona majčina, pripijena. A ona je apsolutno suviše morbidna – i previše seksi – za sahranu. „Ne idemo nikuda“, kaže Kalum stegnuto. „Zapravo, imamo više prava da budemo ovde od tebe, Dajna. Trebalo je da se oženim njome, zaboga!“ „Nisi je čak ni voleo“, reži Dajna. Drhti toliko silovito da joj se čitavo telo zanosi. „Ona je tebi služila samo za seks!“ Šaram pogledom po prostoriji da vidim da li je to neko čuo. Svi su čuli, naravno. Sve oči su spremne za sukob, uključujudi i sveštenikove. Mršd se na nas s podijuma, što i drugi primeduju.

„Dajna“, Stiv joj se obrada tiše i autoritativnije nego što sam ga ikada pre čula. Obično, kada priča, priča opušteno, ali ne i sada. „Praviš budalu od sebe.“ „Nije me briga!“, urla. „Nije im mesto ovde! Bila je moja prijateljica! Bila mi je kao sestra!“ „Bila je Kalumova verenica!“, praska Stiv. „Ma kakva osedanja da je prema njoj gajio, ili nije gajio, znamo kakva su bila njena osedanja! Volela je Kaluma! i želela bi da on bude ovde!“ Ovo je udutkalo Dajnu. Na pola sekunde. Zatim pogled usmerava na mene. „Pa, njoj ovde nije mesto!“ Stivove oči se opasno skupljaju u tanke proreze. „Đavola joj nije mesto ovde! Ela je moja kderka!“ „Kderka ti je čitavih pet minuta! Ja sam ti žena, zaboga!“ Sveštenik pročišdava grlo. Glasno. Pretpostavljam da mu se ne dopada što se zalud zaziva ime božje usred kapele. „Ponašaš se kao dete“, kaže Stiv grubo. „I sramotiš se. Zato ti predlažem da sedneš pre nego što tebe izbace.“ Ovo ju je udutkalo sasvim. Nakon što nas je prostrelila ubistvenim pogledom, odlazi besno do prednjeg dela kapele i silovito spušta dupe na klupu. „Žao mi je zbog ovoga“, izvinjava se Stiv, ali gleda samo u mene. „Pomalo … burno reaguje.“ Iston tiho frkde, kao da želi da kaže: „Pomalo?!“ Kalum kratko klima glavom. „Hajde da sednemo. Služba bi trebalo da počne.“ Uzdišem od olakšanja kada je Stiv otišao da se pridruži svojoj užasnoj ženi. Drago mi je što ne sedi s nama. Svaki put kada me neko podseti da sam njegova kderka, nelagoda koju osedam vine se u nebo. Na moje iznenađenje, i Kalum nas napušta i seda u prvi red, preko puta O'Haloranovih. „On de držati govor“ kaže mi Iston. Podižem obrve. „Ozbiljno?“ „Bio joj je verenik“, odgovara i sleže ramenima. Dobro. Zaboravljam da ne znaju svi da je pri kraju njihove destruktivne veze Kalum mrzeo Bruk iz dna duše. „Bilo bi sumnjivo kada ne bi… ah, jebote.“ Iston naglo prestaje da priča i usmerava pogled desno. Napetost mi zateže vrat kada sam videla šta ga je nateralo da opsuje. Detektiv koji je bio u Astorovom parku ranije ove nedelje – Kazins? – upravo je

ušao u kapelu. Pored njega je niska tamnokosa žena. Oboje za pojasom nose sjajne zlatne značke. I pored toga što njihovo prisustvo u meni izaziva nelagodu, ne mogu a da ne likujem. Volela bih da je Rid ovde da mu kažem: Vidiš! Policija je ovde jer i oni misle da bi ubica mogao da se pojavi! „Bolje bi im bilo da ne pokušavaju sad da obave razgovor s nama“, kažem tiho Istonu dok prelazim pogledom preko prisutnih. Jedan od njih mora da je ubica. Pogled mi zastaje na Kalumovom potiljku. Imao je motiv, ali nema šanse da bi dozvolio da njegov sin bude kažnjen za njegov zločin. A i bio je u Vašingtonu, s nama. Prelazim pogledom na Stiva. Koji bi on motiv imao? Da je Dajna u kovčegu, bio bi mi glavni osumnjičeni, ali nije ga bilo devet meseci, što znači da nema šanse da može da bude otac Brukinog deteta. Njega odbacujem. Ostalu šačicu ljudi i ne poznajem. Mora da je jedan od njih, ali ko? „Tatini advokati još odugovlače s tim“, šapude mi Iston. „Ako i dođe do toga, bide to sledede nedelje. S Vejdom su ved obavili razgovor.“ Uvlačim vazduh. „Zaista?“ Pitam se zašto mi Val ništa nije rekla, a opet, mislim, kada je pa imala priliku da mi bilo šta kaže? Jedva da sam provodila vreme s najboljom drugaricom otkako je ovaj haos počeo. Znam da joj nedostajem, nedostaje i ona meni, ali teško mi je da se družim i da tračarim i lepo se provodim kada je život u ovom trenutku toliko sjeban. „Postavili su mu gomilu pitanja o Ridovim tučama“, priznaje Iston. „I o ribama s kojima je Rid bio.“ „Molim? Zašto je to važno?“ Neobično sam ozlojeđena zbog ovoga. Ne dopada mi se pomisao na to da ovi policajci seciraju Ridove prethodne veze. Niti njegovu trenutnu vezu sa mnom. „Ne znam. Samo ti kažem šta mi je Vejd rekao. To je bilo to. Nisu ga pitali ništa o Bruk niti o…“, ponovo zastaje. „Dobro, ozbiljno? To je prosto čudno.“ Kada sam se ponovo okrenula, videla sam Gidiona kako ide prema nama. Iston mi jednom stranom usta kaže: „Zašto je Gid ovde? Ko vozi tri sata da bi došao na sahranu neke kučke koju nije mogao da podnese?“ „Ja sam ga pozvala da dođe“, priznajem. Zeva u mene. „Zašto?“ „Jer moram da razgovaram s njim.“ Ne govorim ništa više, a Iston nema vremena da me ispituje jer Gidion stiže do nas. „Hej“, kaže najstariji Rojalov sin. Ali ne gleda nas. Zuri u Brukin kovčeg. Zamišlja li Dajnu u njemu? Ne bi me iznenadilo da je tako. Stivova žena ucenjuje Gidiona ved šest meseci, možda i duže.

Pomeram se da napravim mesta, a on seda pored Istona. Gidion je anomalija u porodici Rojal. Malo je mršaviji od mlađe brade, a kosa mu nije tamna kao njihova. Ali ima njihove plave, plave oči. „Kako je na faksu?“, pitam ga trapavo. „Dobro.“ Nisam imala prilike da provodim mnogo vremena s Gidionom jer pohađa koledž koji je udaljen nekoliko sati vožnje. Znam o njemu veoma malo. Plivač je. Viđao se sa Savanom Montgomeri. Spava, to jest spavao je, s Dajnom. Šalje lascivne fotografije svojoj devojci. Ali… Daj na i Bruk su slične. Obe imaju plavu kosu isfeniranu kao na naslovnoj strani časopisa. Obe su mršave kao grana i imaju ogroman prednji trap. S leđa bi čovek lako mogao da pomisli da su sestre. „Hvala što si došao“, kažem mu. Potajno posmatram njegovo lice, koje je napeto i oštro. Da li tako izgleda krivac? „I dalje nisam siguran zašto si me zvala da dođem“, odgovara mi kratko. Oklevam. „Možeš li da ostaneš posle službe? Malo mi je čudno da razgovaram dok…“, pokazujem glavom ogromnu Brukinu sliku. Klima. „Da. Možemo da razgovaramo kasnije.“ Iston uzdiše takođe gledajudi u fotografiju. „Mrzim sahrane.“ „Nikada pre nisam bila na sahrani“, priznajem. „A šta je sahranom tvoje mame?“ pita me mrštedi se. „Nisam imala novca za sahranu. Mogla sam da platim samo kremaciju, a zatim sam njen pepeo prosula u okean.“ Gidion se okrede i gleda me iznenađeno u isti mah kada Iston kaže: „Nije mogude.“ „Jeste“, kažem ne znajudi zašto me obojica tako gledaju. „I mi smo pepeo naše mame prosuli u Atlantik“, kaže Gidion tiho. „Tata je želeo da je sahrani, ali su se blizanci plašili da de crvi udi u kovčeg. Gledali su na Diskaveriju neki specijal o tome ili tako neko sranje. Pa je popustio i pristao na kremaciju.“ Osmeh se širi preko Istonovog lica, ne onaj oholi lažni osmeh, koji ne skida s lica, ved nežan i iskren. „Poneli smo urnu i sačekali da sunce izađe jer je najviše volela jutra. U početku nije bilo vetra i voda je bila kao staklo.“ Gidion nastavlja. „Ali čim je pepeo dotakao vodu, niotkuda se stvorio silan nalet vetra, počeli su talasi i more se povuklo toliko da sam, života mi, mogao da pređem kilometar i po a da mi more ne dođe ni do kolena.“ Iston klima glavom. „Kao da ju je okean želeo.“

Sedimo neko vreme u tišini i razmišljamo o svojim gubicima. Tuga zbog mamine smrti mi se ne čini tako oštra danas, ne kada sedim između širokih ramena dvojice brade Rojalovih. „To je lepo sedanje“, šapudem. Slabi moja sumnja da je Gidion ubica. Silno je voleo majku. Da li bi zaista mogao da ubije ženu? Iston mi se smeši vragolasto. „Dopada mi se pomisao da nas naše mame čuvaju, na svakoj obali po jedna.“ Ne mogu da mu ne uzvratim osmeh. „I meni.“ Pogled mi luta do prednjeg reda, gde sede Stiv i Dajna, a osmeh mi bledi kada vidim kako Stiv pruža ruku preko naslona iza Dajninih leđa. Naslanja se na njega, ramena joj blago podrhtavaju. Njena žalost podseda me na to zašto smo svi ovde. Nije ovo zabava u podrumu crkve. Ovo je sahrana žene koja je bila samo deset godina starija od mene. Bruk je bila mlada, i premda je imala mnoštvo mana, nije zaslužila da umre, naročito ne tako nasilnom smrdu. Možda Dajna uopšte nije ubica. Ona je jedina koja pokazuje iskrenu žalost. Sveštenik prilazi podijumu i moli nas da zauzmemo svoja mesta. „Prijatelji i voljeni, okupili smo se danas ovde da oplačemo smrt Bruk Ane Dejvidson. Ustanimo svi zajedno, uhvatimo se za ruke i pomolimo se“, poziva nas ritmičnim glasom sedokosi čovek. Muzika počinje da svira i svi ustajemo. Momci glade kravate rukama. Ja gladim haljinu i hvatam ih za ruke, i žalim što Rid nije sa nama. Nakon kratke tišine, sveštenik tihim glasom iz Svetog pisma recituje kako postoji vreme za sve. Izgleda da je došlo vreme da Bruk umre, u dvadeset sedmoj godini. Ne spominje njeno nerođeno dete, zbog čega se pitam da li policija možda krije tu pojedinost od javnosti. Na kraju molitve nam kaže da sednemo, a zatim Kalum prilazi podijumu. „Ovo je baš neprijatno“, kaže Iston tiho. Ako je Kalum i delio njegovo mišljenje, to se po njemu nije moglo videti. Smireno je govorio o Brukinom dobrotvornom radu, njenoj odanosti prijateljima, i njenoj ljubavi prema okeanu, a govor je završio izjavom da de se njeno odsustvo o setiti. Bio je to kratak govor, ali iznenađujude iskren. Kada je završio, učtivo je klimnuo Dajni i ponovo seo. Dajna je bila dovoljno pristojna da ne počne ponovo da histeriše. Samo mu je klimnula glavom u odgovor. Kada je ponovo stao na podijum, sveštenik je pitao da li neko ima neko sedanje koje želi da podeli. Činilo se da se svi okredu prema Dajni, koja samo glasno jeca.

Sveštenik službu završava još jednom molitvom, a zatim poziva sve da se posluže zakuskom i pidem u susednoj prostoriji. Sve u svemu, služba je trajala manje od deset minuta i nešto u njenoj brzini i malom broju prisutnih stvara mi knedlu u grlu. „Plačeš?“ pita me Iston zabrinuto. „Ovo je užasno.“ „Šta? Sahrana u celini ili to što je tata ustao da održi govor?“ „Sahrana. Jedva da je neko došao.“ Prelazi pogledom po prostoriji. „Izgleda da nije bila naročito dobra osoba.“ Da li je Bruk imala porodicu? Pokušavam da se setim da li mi je ikada to rekla. Mislim da je nikada nisam pitala. Mama joj je umrla kada je bila mala, to znam. „Možda, ali mislim da ni na mojoj sahrani ne bi bilo više ljudi“, priznajem. „Jedva da nekoga poznajem.“ „Ne, svaki dupelizac u državi bi došao da izjavi saučešde Kalumu. Bio bi to veliki ispradaj. Ne veliki kao moj, ali sasvim solidan.“ „Ništa ne može po veličini da se meri s tvojim, zar ne, Iste?“, kaže Gidion suvo. Iznenađeno širim oči. Mislim da ga nikada nisam čula da se šali. Iston se cereka. „Znaš ved, brate.“ Njegov smeh je malčice suviše glasan za Kaluma, koji se okrede i strelja nas pogledom. Iston smesta prestaje da se smeje, izgledajudi pomalo postiđeno. Gidion mu, međutim, uzvrada jednako oštrim pogledom. Prekršta ruke preko grudi kao da izaziva oca da nam priđe da nas izgrdi. Kalum se okrede prema Stivu uzdišudi rezignirano. „Jesi li spremna za razgovor?“, pita me Gidion. Klimam, pratim momke kroz centralni prolaz pa sve troje izlazimo u hodnik. Svi ostali prelaze u susednu prostoriju, da prihvate sveštenikovu ponudu osveženja, ali mi ostajemo gde smo. „Rid i ja smo pre neko veče razgovarali“, počinjem, premda sam tehnički ja pričala, a Rid mi je govorio da sam luda. „Mislimo da bi možda trebalo da začeprkamo po Brukinoj prošlosti, da vidimo da li postoji još neko kome bi odgovaralo da je“, spuštam glas, „mrtva. Nadala sam se da ti možeš da nam pomogneš.“ Izgleda zatečeno. „Kako tačno ja mogu da vam pomognem? Jedva sam poznavao Bruk.“ Iston je, međutim, smesta razumeo zašto sam se obratila Gidionu. „Da, ali ti trpaš Dajnu, a ona je poznavala Bruk bolje od ikoga.“

Gidion steže vilicu. „Da li ste ozbiljni? Da li vi to predlažete da ponovo uskočim u krevet s tom… tom… kučkom“, sikde, „samo da bih pokušao da iz nje izvučem informacije?“ Srdžba koja mu je obojila lice u crveno tera me da se stidljivo povučem korak unazad. Ovo je prvi put da sam videla kako Gidion gubi strpljenje. On je uvek bio najrazboritiji od svih Rojalovih. „Ne tražim od tebe da spavaš s njom“, bunim se. „Samo da izvučeš iz nje neke pojedinosti.“ Gleda me u neverici. „Zar si zaista tako naivna, Ela? Misliš li da mogu da provedem i sekund s tom ženom a da ona ne pokuša da me zaskoči?“ Postiđeno uzmičem. „Zaboravite na to!“ praska. „Otkako je Bruk umrla, Dajna je bila suviše uznemirena da bi me zvala. Dokle god se ne seti da postojim, mogu da živim svoj jebeni život i ne moram da se nosim s njom. Nadajmo se da de sad, pošto se Stiv vratio, zaboraviti da postojim.“ „Žao mi je“, šapudem. „Bila je to glupa zamisao.“ Iston pored mene odmahuje glavom u znak neodobravanja. „Opa, Gide. To je surovo. Ne želiš da pomogneš Ridu?“ Njegov brat ga u čudu gleda. „Ne mogu da verujem si mi to upravo rekao. Naravno da želim da pomognem Ridu.“ „Aha? Pa, obojica znamo da bi on kresnuo sve do poslednje kuguarke u državi da je u pitanju tvoja glava. Rid bi učinio sve što je u njegovoj modi da te spase.“ Ne mogu da se ne složim s tim. Rid je odan do srži. Umro bi za svoju porodicu. Dođavola, možda bi za nju čak i ubio! Prestani! Potiskujem užasnu misao i usredsređujem se na Gidiona. „Vidi, ne moraš to da uradiš ako ne želiš. Samo tražim da je, ako se iz nekog razloga nađeš u Dajninoj blizini, možda pitaš postoji li još neko ko možda mrzi Bruk? Na primer, neko od onih ljudi unutra?“ Na trenutak je udutao. „Dobro, videdu šta mogu da uradim.“ „Hvala…“ „Ali samo ako i ti uradiš nešto za mene“, dodaje. Mrštim čelo. „Šta?“ „Kada se seliš kod Stiva?“ „Molim?“ Još sam zbunjena. „Kada se seliš kod Stiva?“ ponavlja.

„Zašto bi se selila kod Stiva“, pita Iston. „Jer joj je on otac“, kaže Gidion nestrpljivo pre nego što se ponovo usredsredio na mene. „Dajna sva ta sranja kojima me ucenjuje drži negde u kudi. Želim da ih pronađeš i vratiš mi ih.“ Mrštim se. „Čak i da se selim kod Stiva“, što ne želim nikada da uradim, „ne bih znala gde da tražim.“ „Mora da ima sef ili tako nešto“, insistira. „Dobro, a kada pronađem taj mitski sef, otvoridu ga pomodu modi svog uma?“ Gidion sleže ramenima. „Nemam ništa protiv toga da ga čekidem izbiješ iz zida. Redi demo Stivu da ste se ti i Rid posvađali.“ Gledam ga otvorenih usta. „To je užasna zamisao, i nedu to da uradim.“ Gidion me hvata za ruku. „Nisam ja jedini koga možeš da spaseš.“ Glas mu je tih, smrtonosan. „I Savana je do guše u ovome. Dajna ima javnog tužioca u džepu. Posetio me je na koledžu i pokazao mi dve krivične tužbe, jednu za Savanu, jednu za mene. Nameravali su da nas optuže za stvari za koje nisam ni znao da nisu zakonite.“ Gledam njegovo bledo lice i osedam žalac saosedanja. Na čelu mu se pojavljuje graška znoja. „Ne znam“, kažem polako. „Barem razmisli“, preklinje me. Čvrsto mi, očajnički, steže prstima lakat. „Učinidu sve što budem mogla“, kažem naposletku. Možda i nisam bliska sa Gidionom i Savanom, ali ono što im Dajna radi nije u redu. „Hvala.“ „Ali samo ako mi uzvratiš uslugu“, odgovaram mu i podižem jednu obrvu. „Učinidu sve što budem mogao“, kaže i on meni. „Znači da Savana može da upadne u nevolju što je tebi slala fotografije?“, pita Iston brata dok idemo prema izlazu. „Dajna i javni tužilac tvrde da može, ali ja ništa o tome ne znam“, priznaje Gidion. „Nisam želeo da rizikujem pa sam zato raskinuo s njom. Nadao sam se da du je na taj način ukloniti iz jednačine, ali…“ Tiho psuje. „Dajna mi ne dozvoljava da zaboravim da je i Sav upletena u sve ovo. To joj je najmilija pretnja kada nisam raspoložen za saradnju.“ Vidi ti to. Svaki put kada pomislim da Dajna O'Haloran ne može biti gora, ona mi dokaže da grešim. S rukama u džepovima prolazi pored nas i ide prema parkingu. Zastaje s rukom na vratima svog automobila i osvrde se preko ramena. „Želite da znate ko je ovde?“ Glavom pokazuje ulaz. „Proverite knjigu utisaka.“

Iston i ja se gledamo raširenih očiju u fazonu: zašto se mi nismo toga se tili! „Kako bilo, moram da idem“, mrmlja Gidion. „Dug je put nazad do škole.“ „Vidimo se kasnije, brate!“, viče Iston. Gidion nam žustro maše rukom, a zatim seda u kola i odlazi. „Žao mi ga je“, priznaje Istonu. Plave oči mu svetlucaju bolom. „Da. i meni ga je žao.“ „Hajde da pogledamo tu knjigu utisaka.“ Okredem se da se vratim unutra i naledem na Kaluma. „Kredete kudi, deco?“, pita. Stiv ga prati u stopu. Dajna mora da je još unutra, gde je i knjiga utisaka. Iston maše ključevima. „Za sekund. Moram da odem do toaleta.“ Njegov otac klima glavom. „Dobro. Voleo bih kada biste nodas ostali kod kude.“ Gleda Istona upozoravajude. „Nema divljih žurki i tuča na dokovima. Ozbiljno to kažem.“ „Poručidemo hranu i kulirati pored bazena“, obedava Iston iznenađujude poslušno. Naginje svoj telefon prema meni i pokazuje mi da de fotografisati knjigu utisaka dok ja zadržavam naše očeve. „Odmah se vradam.“ Čim se Iston udaljio da ne može da nas čuje, Stiv progovara: „Zapravo, želeo bih da Ela pode sa mnom.“ Pogled mi odmah prelazi na Kaluma. Mora da je video moj uspaničen izraz jer žurno odbija Stivov zahtev. „Nije to dobra zamisao. Mislim da Ela nodas ne bi trebalo da bude u Dajninoj blizini.“ Nemo zahvaljujem Kalumu, ali Stiv očigledno nije sredan. „Uz sve dužno poštovanje, Kalume, Ela je moja kderka, ne tvoja. Bio sam i više nego uviđavan kada sam joj dozvolio da ostane kod tebe – privremeno. Ali bidu iskren, ne osedam se lagodno zbog toga što ona i dalje boravi u tvojoj kudi.“ Kalum se mršti. „Zašto?“ „Koliko puta moramo da prolazimo kroz ovo?“ Stiv zvuči nestrpljivo. „Nije to idealno okruženje za nju, s obzirom na to da se Rid suočava sa mogudnošdu doživotne kazne. i s obzirom na to da policija njuška unaokolo i razgovara sa svima u Elinoj školi. i s obzirom…“ Kalum ga ljutito prekida. „Tvoja žena je verbalno napala Elu pre službe. Zar zaista veruješ da je tvoj dom – Dajnin dom – u ovom trenutku bolja sredina za Elu? Ako tako misliš, ne sagledavaš stvari jasno.“ Stivove plave oči smračuju se do boje sjajnog kobalta. „Dajna možda jeste nestabilna, ali nije optužena za ubistvo, zar ne, Kalume? A Ela je moja kderka…“

„Nije reč ovde o tebi, Stive“, reži Kalum. „Suprotno onome u šta ti veruješ, svet se ne vrti oko tebe. Ja sam ved mesecima Elin staratelj. Ode vam je i hranim i staram se da zadovoljim sve njene potrebe. i u ovom trenutku sam joj ja jedina očinska prilika u životu.“ U pravu je, i iz nekog razloga osedam kako mi se grlo steže na ovaj Kalumov strastveni govor. Osim moje mame, niko se nikada nije borio za mene. Niko se nije trudio da „zadovolji sve moje potrebe“. Gutam pljuvačku i sitnim glasom kažem: „Želim da se vratim s Istonom.“ Stiv me gleda skupljenih očiju. Vidim mu u očima da se oseda izdano, ali to u meni ne izaziva nikakvu krivicu. „Molim te“, dodajem susrevši Stivov pogled. „I sam si rekao – Dajna je sada strašno osetljiva. Bide bolje za nas obe da ne budem u blizini, barem neko vreme. A i kuda Rojalovih je vrlo blizu pekare.“ „Pekare?“, kaže zbunjeno. „Tu radi“, razjašnjava mu Kalum odsečno. „Radim ujutro u pekari pre početka nastave“, objašnjavam mu. „Ako budem u gradu s tobom, bide to dodatnih trideset minuta vožnje, a i ovako moram da se budim u zoru. Tako da, uh, da. Ovo ima više smisla.“ Zadržavam dah i čekam njegov odgovor. Nakon dugačke pauze, Stiv potvrdno klima. „U redu. Možeš da se vratiš kod Kaluma. Ali to nije zauvek, Ela.“ U glasu mu čujem upozorenje. „Želim da to imaš na umu.“

POGLAVLJE 12 ELA „Želiš li nešto posebno iz pekare?“, pitam Rida dok zaustavlja automobil na parkingu ispred Francuske pletenke. Okrede se prema meni i strelja me pogledom. „Da li ti to pokušavaš da me podmitiš hranom?“ Kolutam očima. „Ne, samo se trudim da budem dobra devojka. i hodeš li više prestati da se duriš? Sahrana je bila pre dva dana. Ne možeš i dalje da se ljutiš na mene.“ „Ne ljutim se, razočaran sam“, kaže svečano. Zevam u čudu. „O bože! Da se nisi usudio da mi prodaješ to sranje: nisam ljut, razočaran sam. Kapiram – nisi želeo da idem. Ali ja sam otišla i to je sada gotovo, i moraš to da preboliš. A i imamo spisak.“ Premda se ispostavilo da je knjiga utisaka beskorisna, jer nam je Kalum rekao da su njegovi detektivi ved proverili svih šestoro ljudi koje sam videla na sahrani, a koje nisam poznavala. Svi su oni imali alibi za nod kada je Bruk umrla. Bilo bi suviše blago redi da smo Iston i ja bili načisto u bedaku. „Koji je bio potpuni dorsokak.“ Rid provlači ruku kroz tamnu kosu. „Ne dopada mi se što su se detektivi pojavili“, gunđa. „To znači da nas sve drže na oku.“ Srce me boli pri pogledu na bolan izraz na njegovom licu. „Znali smo da de nas držati na oku“, podsedam ga i približavam mu se da bih mogla da naslonim bradu na njegovo rame. „Tvoj advokat nas je na to upozorio.“ „Znam. Ali to ne znači da to mora da mi se dopada.“ Glas mu je tih i izmučen. „Iskreno? To je…“ „§ta?“ pitam ga kada nije ništa rekao. Ridova patnja sada prelazi u čisto mučenje. „Sve mi je teže da ubedim sebe da de sav ovaj haos nestati. Najpre je tu bilo prisustvo DNK, pa mutna ponuda sudije Delakorta, i razgovori policije sa svima koje poznajem. Sve to počinje da mi deluje… stvarno.“

Snažno grizem donju usnu. „I jeste stvarno. To pokušavam da ti kažem otkako su te uhapsili.“ „Znam“ ponovo kaže. „Ali nadao sam se…“ Ovog puta ne mora da završi, jer tačno znam šta se nadao. Da de optužbe nekom magijom biti povučene. Da de osoba koja je ubila Bruk ušetati u policijsku stanicu i sve priznati. Ali ništa od toga se ne dešava, i možda je vreme da Rid u potpunosti shvati u kolikoj je nevolji zaista. Mogao bi i da završi u zatvoru. Ipak, ne mogu da nateram sebe da ga udarim još jednom dozom realnosti pa ga hvatam za bradu i okredem prema sebi. Usne nam se sredu u nežnom, sporom poljupcu, a zatim se razdvajamo i naslanjamo se čelom o čelo. Ovog puta ne pokušava da se na silu nasmeši i kaže mi da de sve biti u redu, pa ja to radim umesto njega. „Prebrodidemo ovo“, izgovaram sa samopouzdanjem koje ne osedam. Samo klima glavom, a zatim pokazuje izlog pekare. „Trebalo bi da kreneš. Zakasnideš na posao.“ „Nemoj da preteraš s tegovima danas, u redu?“ Ridu je lekar dozvolio da ide na trening, ali uz izvesna ograničenja. Rekao je da ne sme da se forsira, iako mu rana lepo zarasta. „Nedu“, obedava. Još jednom ga na brzinu ljubim pa iskačem iz automobila i žurim prema pekari. Ulazim u kuhinji i zatičem šeficu kako mesi testo. Siva boja radne površine od nerđajudeg čelika jedva da se vidi od brašna. Iza nje se nalazi gomila sudova koje moram da operem. Kačim jaknu o čiviluk, sučem rukave i ona me tek tada primeduje. „Ela, stigla si.“ Duva da skloni pramen kose sa čela. Živahna lokna se smesta vrada na mesto i tera je da čkilji na mene kroz spiralu od kose. „Stigla sam“, kažem veselo premda po njenom tonu vidim da „stigla si“, nije rekla u znak pozdrava, ved upozorenja. „Počedu da perem sudove, a onda deš mi redi šta dalje da radim.“ Žurim prema sudoperi kao da du je kvašenjem ruku sprečiti da mi saopšti loše vesti. Uspravlja se i briše ruke o kecelju. „Mislim da bi bilo najbolje da razgovaramo.“ Ramena mi se ukruduju. „Da li je to zbog Rida?“ Panika mi se uvlači u glas. „Nije to uradio, Lusi! Kunem ti se!“

Lusi uzdiše i prelazi nadlanicom ispod brade. Zbog mnoštva lokni koje jo j uokviruju lice izgleda kao zabrinuti anđeo. „Nije Rid u pitanju, dušo, premda ne mogu da kažem da sam oduševljena tom situacijom. Uzmi kafu i pecivo pa da sednemo.“ „Ne, dobro mi je i ovako.“ Zašto odlagati neizbežno? Kofein nede pomodi da ovaj razgovor bude manje nelagodan. Stiska usne u blagom izrazu frustracije, ali nisam raspoložena da joj olakšavam situaciju. Da, ostavila sam je na cedilu kada sam nestala pre nekoliko nedelja, ali sam se vratila i nisam otad ni dana izostala. Nikada nisam kasnila, premda moram da se probudim pre petlova da bih stigla ovde u pet ujutro. Prekrštam ruke na grudima, naslanjam dupe na sudoperu i čekam. Lusi prilazi aparatu za kafu i mrmlja nešto sebi u bradu, o tome kako su joj potrebne najmanje tri šolje kafe da bi se osetila kao ljudsko bide. Zatim se okrede prema meni. „Nisam znala da se ispostavilo da ti je otac živ. To mora da je za tebe bio veliki šok.“ „Čekaj, razgovaramo o Stivu?“, kažem iznenađeno. Klima glavom, uzima još jedan gutljaj hrabrosti i kaže: „Došao je da razgovara sa mnom prošle nodi pre zatvaranja.“ „Zaista?“ Osedam lepršanje nervoze u stomaku. Zašto bi, dođavola, Stiv dolazio u pekaru? „Rekao mi je da ne želi da radiš“, nastavlja Lusi. „Smatra da propuštaš mnoge aktivnosti i da tvoj društveni život trpi zbog toga što dolaziš ovamo tako rano ujutro.“ Molim? „Ne može da te natera da mi daš otkaz“, bunim se. Ovo je smešno. Zašto je Stiva briga da li radim? Nije ovde ni nedelju dana, a misli da može da upravlja svime što radim? Kakvo sranje! Lusi cokde. „Ne znam da li ima pravo na to, ali ja nisam u mogudnosti da mu se suprotstavim. Advokati su skupi…“ Glas joj se gubi dok me očima moli da je razumem. Užasnuta sam. „Pretio je da de te tužiti?“ „Ne baš tako otvoreno“, priznaje. „Šta je tačno rekao?“, pritiskam je jer ne mogu da odustanem. Zaista ne razumem zašto bi Stivu smetalo to što imam posao. Kada sam mu to spomenula nakon Brukine sahrane, nije mi nijednom rečju pokazao da se s tim ne slaže.

„Prosto je rekao da smatra da nije primereno da radiš toliko i uzimaš posao nekome kome je novac zaista potreban. Želi da se usredsrediš na školu. Veoma je fin.“ Lusi ispija kafu i spušta šolju. „Volela bih da mogu da te zadržim, Ela, ali ne mogu.“ „Ali ja nikom ne uzimam posao! Sama si rekla da nemaš nikoga ko bi mogao da radi jutarnju smenu.“ „Žao mi je, mila.“ U njenom glasu osedam da je njena odluka konačna. Ma šta ja rekla, Lusi je donela odluku. Donela ju je i pre nego što sam stigla. Posluje po kuhinji i uzima belu kutiju za poneti. „Odaberi nešto za svoje školske drugove. Tvoja, uh, usvojena brada, vole eklere, zar ne?“ Umalo da kažem ne, jer sam ljuta, ali odlučujem da bih baš mogla i da prihvatim sve što mi Lusi ponudi, kada mi ved uzima posao. Guram desetak peciva u kutiju i uzimam jaknu. Kada sam stigla do vrata, Lusi kaže: „Ti si dobar radnik, Ela. Javi mi se ako se stvari promene.“ Nadureno klimam, suviše sam popizdela da bih promrmljala bilo šta drugo osim hvala i zbogom. Nije mi potrebno mnogo da stignem do škole. Dvorište Astorovog parka je iznenađujude prazno, ali je parking zato pun. Za vedinu učenika je suviše rano. Jedini koji dolaze ovako rano su igrači fudbala. i naravno, kada sam prišla ulaznim vratima glavne zgrade, čujem povike i nejasni zvuk pištaljke s terena za trening. Mogla bih otidi i posmatrati Rida i Istona kako treniraju, ali mi to zvuči jednako uzbudljivo kao i posmatranje lepka kako se suši. Zato ulazim u školu, guram pecivo u ormarid i šaljem poruku Kalumu. Zašto mi Stiv određuje gde du raditi? Ne odgovara mi odmah. Pada mi na pamet da ni Kalum nije bio oduševljen kada sam pronašla posao u pekari. i Rid se razbesneo kada je čuo za to, rekao mi je da to što sam našla posao ljudima govori da se Rojalovi loše odnose prema svojoj štidenici. Obojici sam im objasnila da sam posao pronašla zato što sam navikla da radim i zato što sam želela više svog novca. Ne znam da li su razumeli, ali su naposletku prihvatili. Možda de i Stiv promeniti mišljenje? Iz nekog razloga se ne uzdam previše u to. Kako nisam imala pametnijeg posla, počela sam da lutam hodnicima u potrazi za vlasnicima svih onih automobila napolju. U računarskoj laboratoriji je gomila učenika zbijena oko jednog ekrana. Na kraju hodnika čujem udar metala o metal. Pogled kroz prozor mi otkriva dvojicu učenika koji vitlaju mačevima jedan na drugog – napreduju, povlače se, zamahuju. Posmatram ovu igru mačevima

neko vreme, a zatim odlazim dalje. Na drugoj strani hodnika ogroman broj učenika učestvuje nemo u sasvim drugoj vrsti borbe. Ova se sastoji od tabli i šahovskih figura. U gotovo svakom hodniku vidim ogromne postere za Zimski bal, kao i formulare za pristup za, čini mi se, milion različitih klubova i organizacija. Videvši sve ovo, shvatam da ne znam baš mnogo o Astorovom parku. Pretpostavila sam da je kao i svaka druga škola s fudbalom u jesen i bejzbolom u prolede, i da je puna samo bogate dece. Nisam obradala mnogo pažnje na vannastavne događaje i aktivnosti i različite grupe jer nisam imala vremena za to. A sada mi se čini da samo vremena i imam. Čujem zvuk poruke. Kalumov odgovor mi bleska na ekranu. On je tvoj otac. Žao mi je, Ela. Šali se? Pre dva dana je držao veliki govor o tome kako se on oseda kao moj otac. A sada se povlači? Šta se promenilo u međuvremenu? I šta daje Stivu pravo da ovo radi? Mogu li roditelji da zabrane deci da rade? Mama nije marila šta radim dokle god sam mogla da je uverim da sam bezbedna. Razjareno kucam odgovor. Nema prava! Kalum odgovara sa: Vodi važnije bitke. Pretpostavljam da je to dobar savet, ali ipak osedam bol u grudima. Da je mama živa, ne bih morala da se nosim sa Stivom sama. Ali… da je živa, da li bih ikada upoznala Rida? Istona? Blizance? Ne, verovatno ne bih. Život je ponekad tako nepošten. Stajem ispred glavne fiskulturne sale. Dvokrilna vrata su otvorena i u pozadini trešti hip-hop muzika. Primedujem Džordan, nosi pripijeni minijaturni sorts i kratki top. Okrenuta mi je leđima dok otmeno savija jednu ruku iznad glave, a zatim se okrede na jednoj nozi, odgurujudi se drugom da se podigne u piruetu. Trljam jednu nogu o drugu. Mama i ja smo često plesale po kudi. Rekla mi je da bi volela da je postala profesionalna plesačica. Na neki način, to je i bila. Kao i plesačica, i ona je pomerala telo u ritmu muzike i za to bila pladena. Jedina razlika bila je u tome što niko u publici nije želeo da vidi piruetu niti je umeo da ceni graciozni luk ruke. A i morala je da skine svu odedu sa sebe. Nisam učila klasični ples – ne onako kako podozrevam da ga je Džordan učila. Oni časovi koje je mama uspela da mi plati uglavnom su bili mešavina stepovanja i džeza. Balet je bio suviše skup jer je trebalo kupiti posebnu obudu i trikoe. Nakon što sam videla mamin utučeni izraz kad smo proveravale cenu opreme za balet, rekla sam da mislim da je balet glup, premda sam umirala od želje da se oprobam u njemu.

Na drugim časovima plesa trebalo je samo da se pojavim u čarapama ili bosonoga, i to mi je odgovaralo, ali… nedu poredi da sam ponekad stajala pred vratima sale za balet i posmatrala devojke kako plešu u pastelnim trikoima i baletankama. Ne mogu a da ne vidim te slike preko ove koju sada posmatram – dok se Džordan nije zaustavila, prostrelivši me vatrenim kuglama iz očiju. Šteta što njoj ne mogu da prikrpim ubistvo. „Šta, kog đavola, hodeš?“, breca se. S rukama na kukovima izgleda kao da je spremna da priđe i prebije me. Na svu sredu, sada znam da mogu da je dočekam. Dohvatile smo se, bukvalno, svega nekoliko nedelja nakon što je škola počela. „Samo se pitam koga si pojela za doručak“, odgovaram joj medeno. „Prvakinju, naravno.“ Zlurado mi se osmehuje. „Zar ne znaš? Volim kada su mlade, nežne i slabe.“ „Naravno. Svako malo jači bi te nasmrt preplašio.“ Zato me Džordan i ne voli. „Znaš šta bi me zaista nasmrt uplašilo? Da legnem u krevet s ubicom!“ Zabacivši tamnu kosu preko jednog ramena, prilazi sportskoj torbi i uzima bocu sa vodom. „Ili si toliko otupela zbog svih onih tipova s kojima si bila da te normalni tipovi uopšte ne pale?“ „Želela si ga pre“, podsedam je. „Bogat je, i zgodan, i navodno ima dobru kitu. Zašto ga ne bih želela?“ Džordan sleže ramenima. „Ali za razliku od tebe, ja imam standarde. i za razliku od Rojalovih, moju porodicu poštuju u ovom kraju. Moj otac je osvajao nagrade za filantropiju. Moja majka je na čelu pola tuceta dobrotvornih odbora.“ Kolutam očima. „Kakve to veze ima s tim što želiš Rida?“ Mršti se. „Upravo sam ti rekla – ne želim ga više. On loše utiče na moj imidž.“ Otima mi se smeh. „Pričaš ovo kao da postoji realna mogudnost da ti i Rid budete zajedno – a ona ne postoji. Ne zanimaš ga, Džordan. Nikada ga nisi zanimala, nikada ga nedeš zanimati. Izvini što sam ti raspršila iluzije.“ Obrazi joj rumene. „Ti sebe obmanjuješ iluzijama. Krešeš se s ubicom, sredo. Možda bi trebalo da se čuvaš. Ako ga razljutiš, mogla bi ti slededa da završiš u kovčegu.“ „Da li ovde postoji neki problem?“ Gospodin Berindžer, direktor Astorovog parka, pojavljuje se niotkuda. Premda je kod njega sve predstava – više puta sam videla kako Kalum ovog tipa podmiduje – ne želim da talasam. „Nikakav“, lažem. „Samo sam se divila Džordaninom stilu.“

Gleda me sumnjičavo. Kada nas je poslednji put video zajedno, zalepila sam joj usta lepljivom trakom i takvu je, sa sve okrvavljenim nosom, izvela ispred škole. „Razumem. Pa, možda biste to mogli da radite neki drugi put“, kaže odsečno. „Otac vam je ovde, oslobođeni ste nastave danas.“ „Molim?“, izlede mi. „Ali imam časove.“ „Tvoj otac?“ ponavlja Džordan u neverici. „Zar on ne bi trebalo da je mrtav?“ Sranje. Zaboravila sam da je ovde. „Ne tiče te se.“ Džordan zuri u Berindžera, pa u mene, a zatim leže na pod fiskulturne sale i toliko se smeje da mora da obmota ruke oko stomaka. „O bože! Ovo je neverovatno“, dahde između napada smeha. „Ne mogu da dočekam slededu epizodu u kojoj si trudna, ali se ne zna da li je dete Ridovo ili Istonovo.“ Gledam je namršteno. „Svaki put kada pomislim da si ljudsko bide, ti to moraš da upropastiš time što otvoriš usta.“ Direktor prodorno gleda moju suparnicu. „Gospođice Karington, ovakvo ponašanje je sasvim nepotrebno.“ Berindžerov ukor je tera samo na još jači smeh. Vidno stežudi zube, uzima me za ruku i odvodi me od vrata. „Hajdemo, gospođice Roja!“ Ne ispravljam ga u pogledu mog prezimena, ali izvlačim lakat iz njegovog stiska. „Ne šalim se. Imam nastavu.“ Upuduje mi sladunjav osmeh, onakav kakav verovatno upuduje staricama kada traži od njih donaciju sredstava za Astorov park. Taj osmeh mi kaže da mi čini uslugu. „Za sve sam se to ved pobrinuo. Obavestio sam vaše profesore da dete opravdano odsustvovati. Čak nedete morati ni da nadoknađujete propušteno.“ Aha. Misli da mi čini uslugu. „Kakvu to usranu školu vodite kad možete tek tako da opravdate izostanak učenika trede godine i još možete da isposlujete da ne mora da nadoknadi propušteno?“ Njegove ionako tanke usne se još više stanjuju od neodobravanja. „Gospođice Rojal. Vaš otac se možda i vratio iz mrtvih, ali to ne znači da možete tako drsko da mi se obradate.“ „Odredite mi onda hiljadu kazni“, podsmevam se. Ili ga možda molim. „I sve du ih danas odslužiti.“ Samo se zlurado osmehuje. „Mislim da nedu. Čini mi se da ste vi ved u kazni.“ Ozbiljno mrzim sve u ovoj školi. Prosto su najgori. Pitam se šta bi mi Berindžer uradio kada bih odbila da izađem na ulazna vrata. Da li bi se pojavila policija i odvukla me?

Direktor zastaje ispred svoje kancelarije i pokazuje glavnom niz hodnik prema lobiju. „Otac vas čeka.“ Blago odmahuje glavom. „Ne razumem zašto niste sredni što dete provesti vreme s njim, Vi ste baš neobična devojka, gospođice Rojal.“ Nakon ovih reči nestaje u svojoj kancelariji, kao da ne želi više ni trenutak da provede s ovom čudnom klinkom koja ne želi da vidi svog oca. Naslanjam glavu na jedan od ormarida i primoravam sebe da se suočim sa istinom koju izbegavam otkako se Stiv pojavio. Ne želim da provodim vreme s njim jer ga se plašim. Šta ako mu se ne dopadnem? Mislim, napustio je mamu. Ma šta da je imala, to nije bilo dovoljno da ga zadrži, a Megi Harper je bila anđeo – lepa, mila i dobra. A zatim sam tu ja… sva nakostrešena i teška za saradnju, da ne pominjem da imam pogan jezik i mnoštvo ustaljenih navika sa svojih zrelih sedamnaest godina. Neminovno je da du redi nešto čime du sebe osramotiti, a njega uvrediti. Ali ma koliko silno želela da se krijem u ovim otrovnim hodnicima, Stiv me čeka, a ja imam samo dve opcije. Da ostanem i upoznam ga, ili da pobegnem i izgubim Rida. A ako su mi to zaista jedine opcije, onda zapravo i nemam dilemu. Okredem se prema lobiju i počinjem da koračam.

POGLAVLJE 13 ELA Stiv me čeka u lobiju s rukama u džepovima i čita obaveštenja na oglasnim tablama. „Ovo mesto se nije mnogo promenilo“, kaže mi dok mu prilazim. Zbunjeno nabiram čelo. „Ti si pohađao ovu školu?“ „Nisi znala.“ „Ne. Nisam znala da je Astorov park toliko stara škola.“ Krivi usne u zajedljiv osmeh. „Da li ti to meni kažeš da sam star?“ Obrazi mi se žare. „Ne. Samo sam mislila…“ „Samo te zadirkujem. Mislim da je prva generacija diplomirala tridesetih. Tako da ovo mesto jeste prilično staro.“ Vadi ruke iz džepova pre nego što se okrenuo prema meni u potpunosti. „Jesi li spremna za polazak?“ Osedam kako mi se leđa ukruduju. „Zašto?“ „Zašto šta?“, Stiv izgleda zbunjeno. „Zašto me izvlačiš sa časova?“ „Jer iza Berindžera ne možeš da se sakriješ, kao što se kriješ iza Kaluma i momaka.“ Ne mogu da sakrijem iznenađenje koje mi izbija na licu. A Stiv je dovoljno pronicljiv da to i primeti. Smeši se. „Mislila si da nisam primetio da me izbegavaš?“ „Ne poznajem te.“ i plašim se. Suviše je toga što ne mogu da kontrolišem. Navikla sam da upravljam situacijom. Otkako pamtim, mama se oslanjala na mene da pladam račune, kupujem namirnice, sama idem u školu. „Zato te danas izvlačim iz škole. Hajdemo.“ Ovog puta mu je osmeh oivičen čelikom. To sam ja, shvatam iznenada. Mama je bila meka. A tata? Baš i nije, rekla bih. Pratim ga napolje jer osedam da nema načina da se iz ovoga izvučem. Pored ivičnjaka čeka spušteni sportski automobil pun zaobljenih linija. Nikada nisam videla ništa slično. Ako se izuzme boja. Iste je nijanse kao i moj automobil – zaštidena rojal-plava, ako demo verovati Kalumu. Mora da mi se na licu vidi čuđenje, jer Stiv kaže: „To je bugati širon.“

„Nemam pojma šta si upravo rekao“, kažem trezveno. „Zvuči mi kao vrsta špageta.“ Smeje se i pridržava mi vrata. „To je nemački automobil.“ Prelazi rukom preko krova. „Najbolji na svetu.“ Može i da laže u vezi s ovim, a ja ne bih imala pojma. Ne razumem se u automobile. Volim nezavisnost koju mi kola omogudavaju, ali čak je i meni jasno da je ovaj automobil poseban. Koža je mekša od dečje guze, a brojčanici su od sjajnog hroma. „Da li je ovo svemirski brod ili automobil?“, pitam kada je Stiv seo na vozačevo mesto. „Možda i jedno i drugo. Ubrzanje od nule do šezdeset postiže za dve i po sekunde, a razvija maksimalnu brzinu od četiristo osamnaest kilometara na sat.“ Smeši mi se dečački. „Da li si ti jedna od onih retkih žena koja se razume u automobile?“ „Uvređena sam u ime svog roda. Kladim se da je svet pun žena koje vole automobile.“ Vezujem pojas i nevoljno mu se smešim. „Ali ja nisam jedna od njih.“ „Šteta. Mogao sam ti dati da voziš.“ „Ne, hvala. Zapravo, i ne volim mnogo da vozim,“ Stiv se pretvara da me sumnjičavo gleda. „Jesi li sigurna da si moja kderka?“ Ne zapravo. Naglas kažem: „DNK kaže da jesam.“ „To je istina“ mrmlja. Vlada nelagodna tišina. Mrzim ovo. Samo želim da se vratim u školu, idem na časove i ljubim se s Ridom za vreme ručka. Dođavola, radije bih razmenjivala uvrede s Džordan nego sedela ovde sa Stivom. Mojim ocem. „Šta želiš da radimo danas?“, pita me naposletku. Poigravam se trakom pojasa. „Nisi ništa isplanirao?“ Zašto si me onda izvukao sa nastave? – želim da povičem. „Mislio sam da to prepustim tebi. Da pustim da dama bira.“ Dama bira da se vrati na nastavu. Ali moram da podsetim sebe da ova nelagoda nede nestati nastavim li da izbegavam Stiva. Baš bih mogla i da se suočim s njom. „Šta kažeš da odemo na dok?“ predlažem navodedi prvo mesto koje mi pada na pamet. Novembar je pa de biti suviše hladno da se sedi napolju, ali možda bismo mogli da prošetamo ili tako nešto. Prilično sam sigurna da sam ponela rukavice.

„To je dobra zamisao.“ Pokrede motor i čitav automobil podrhtava od snage. Dok Stiv vozi između masivne kapije škole, pogled mi luta udesno, u pravcu pekare Francuska pletenica. i tek tako, napetost mi ponovo obuzima telo, a sedanje na ono što je uradio vrada mi se punom srditom silinom. „Zašto si sredio da me otpuste?“, izlede mi. Gleda me iznenađeno. „To te ljuti?“ „Da, ljuti me.“ Prekrštam ruke. „Volela sam taj posao.“ Stiv nekoliko puta trepde kao da ne može da me razume šta govorim. Pitam se da li da pokušam da mu to kažem na nekom drugom jeziku, kada se on konačno trgao iz transa. „Sr… hodu da kažem, šteta. Mislio sam da te Kalum tera da radiš.“ Stiv zapanjeno odmahuje glavom. „Ponekad radi čudne stvari da probudi u deci osedaj odgovornosti.“ „Bogami, tome nisam bila svedok“, odgovaram kruto osedajudi neobičnu potrebu da branim Kalurna. „O, stalno je momcima pretio vojnom školom.“ Ponovo osedam iritaciju. „Pekara nije vojna škola.“ „Smena ti počinje u pet ujutro, Ela. Imaš koliko? Šesnaest godina? Verujem da bi radije spavala.“ „Imam sedamnaest i navikla sam da radim“, odgovaram mu, a zatim primoravam sebe da smekšam ton. Majka je uvek govorila da više pčela namamiš medom nego sirdetom. „Ali ti to nisi znao pa pretpostavljam da si zato doneo pogrešan zaključak.“ Glas mi postaje još mekši. „Ali sada kada znaš da volim svoj posao, možeš li da se vratiš i kažeš Lusi da smem da radim?“ „Mislim da nede modi.“ Odmahuje rukom. „Moja kderka nema potrebe da radi. Ja du se brinuti o tebi.“ Stiv pritiska papučicu gasa i automobil polede napred. Odupirem se potrebi da se uhvatim za komandnu tablu, strah za goli život baca u zasenak ljutnju zbog ovog njegovog komentara. „A sad, pričaj mi o sebi“, kaže dok vozi putem kao manijak. Grizem usnu Ijutito. Ne dopada mi se način na koji je završio razgo vor o pekari. Nedeš raditi. i talka. Mora malo da poradi na roditeljskim veštinama. Čak je i Kalum, koji ne može ni da se nada ikakvoj nagradi za očinstvo, pristao na poduži razgovor sa mnom na temu posla. „Sada si na tredoj godini, zar ne? Šta si radila pre nego što si došla ovamo?“ Stiv uopšte nije svestan mog nezadovoljstva. Plave oči je prikovao za vetrobransko staklo, rukom vešto menja brzine dok se provlači kroz saobradaj.

Osedajudi se neuobičajeno sitničavo, sladunjavim tonom mu odgovaram: „Zar ti Kalum nije rekao? Bila sam striptizeta.“ Umalo da izletimo s puta. Sranje! Možda je trebalo da dutim. Nastavljam grčevito da se držim, ne bih li glavu spasla, a on se naglo vrada u traku. „Ne“, izbacuje Stiv. „Zaboravio je da mi to spomene.“ „Pa, to je istina.“ Prodorno ga gledam i izazivam ga da mi nešto kaže, čekam da mi održi predavanje. Ne radi to. „Ne mogu da kažem da sam oduševljen, ali ponekad moraš da uradiš sve što je potrebno da bi preživeo.“ Stiv zastaje. „Bila si sama pre nego što te je Kalum pronašao?“ Klimam glavom. „A sada živiš u Marijinom hramu. Iznenađen sam što Bruk nije skinula njen portret.“ Iznad kamina visi ogromni Marijin portret, a kada su Kalum i Bruk objavili veridbu, Bruk je sedela pod njim samozadovoljno se smešedi. Momke je veridba silno razbesnela, i način na koji je objavljena, razbesneo ih je čak i Brukin prsten – koji je bio jednak onome koji je Marija nosila na portretu. Sve to delovalo je na njih kao da im je Bruk stavila prst u oko. „Nije imala vremena“, mrmljam. „Pretpostavljam da nije. Pretpostavljam da bi prva stvar koju bi uradila bila da renovira kudu od podruma do krova. Na svemu u toj kudi vide se otisci Marijinih prstiju.“ Odmahuje glavom. „Momci je idealizuju. i Kalum je idealizuje, ali nijedan živ čovek nije svetac.“ Blago naginje glavu i gleda me iskosa. „Nije dobro staviti ženu na pijedestal. Nemoj da se vređaš mila.“ Da li ja to čujem… srdžbu u Stivovom glasu? Ne mogu da procenim. „Ne vređam se“, gunđam. Ako je Stiv želeo da naš razgovor postane još nelagodniji, odabrao je savršenu temu. „Znači, ovaj automobil je baš brz“, kažem u očajničkom pokušaju da mu skrenem misli s Marije. Blagi osmeh mu se pojavljuje na uglovima usana. „Kapiram. Nedemo više razgovarati o Mariji. A šta je s tvojom majkom? Kakva je ona bila?“ „Topla, puna ljubavi.“ Čega se ti sedaš o njoj? – želim da ga pitam, ali pre nego što sam stigla, nastavili smo dalje. „Kako ti se sviđa u školi? Da li su ti ocene dobre?“ Ovaj čovek ima ozbiljan poremedaj pažnje. Ne može da se drži jedne teme duže od dve sekunde.

„Rekla bih da je škola u redu. Ocene su mi dobre.“ „Dobro. Drago mi je što to čujem.“ Ponovo me hvata nespremnu. „Viđaš se sa Ridom?“ Otvaram usta u šoku. „A… ah… da“, priznajem naposletku. „Da li je dobar prema tebi?“ „Jeste.“ „Voliš li morske plodove?“ Borim se protiv potrebe da zbunjeno protrljam oči. Ne razumem ovog čoveka. Znam samo da vozi prebrzo i da vodi munjevite razgovore od kojih mi se vrti u glavi. Ne mogu da ga prokljuvim. Uopšte. *** To. Je. Bilo. Najgore. Iskustvo. U. Životu. Nekoliko sati kasnije besno ulazim u Ridovu sobu i bacam se na krevet. Rid seda i naslanja se na uzglavlje. „Ma hajde. Nije moglo da bude tako loše.“ „Zar me nisi čuo?“ gunđam. „Najgore iskustvo u mom životu!“ „Šta je bilo najgore iskustvo u tvom životu?“, pita me Iston s vrata, a zatim ulede u sobu. „Druže, moraš da naučiš da kucaš“, kaže Rid razdražljivo. „Šta bi bilo da smo bili goli?“ „To bi nagoveštavalo seks. A svi znamo da ga ne praktikujete.“ Potiskujem uzdah. Verovatno bi do sada trebalo da sam se navikla na otvoren način na koji Iston priča o mom i Ridovom seksualnom životu, ali nisam. „Nisi bila na herniji“, obaveštava me Iston kao da nisam svesna svog odsustva. „Da li ste ti i Val pobegle?“ „Nismo“, škripim zubima. „Stiv me je izvukao sa nastave da bi učvrstio svoju očinsku vezu sa mnom.“ „Ah. Kapiram.“ Iston se baca na krevet pored mene. „Nije prošlo najbolje, a?“ „Jok“, kažem sumorno. „Ne kapiram ga.“ Iston sleže ramenima. „Šta tu ima da se kapira?“ „On!“ Frustrirano provlačim ruku kroz kosu. „On je poput deteta u telu muškarca. Doručkovali smo na doku, zatim se provozali uz obalu i ručali u nekom restoranu na vrhu litice. Kunem vam se da je on samo pričao o kolima i koliko voli da upravlja avionom. Zatim mi je rekao koliko puta je mogao da pogine na svojim ludim avanturističkim putovanjima i kako mu je žao što više nije mornarička foka, jer je voleo da diže stvari u vazduh.“

Rid i Iston se cerekaju. Brzo bi prestali da se smeju kada bi čuli šta je rekao za Mariju, ali ne želim da zatrujem njihov odnos pa se usredsređujem na druge čudne teme. A bilo ih je mnogo. „Menja temu razgovora toliko brzo da ne možeš ni da ga pratiš“, kažem bespomodno. „I ne mogu da dokučim šta misli.“ Grizem obraz dok gledam Rida. „Zna da smo zajedno.“ Moj momak klima. „Da, skapirao sam da je tako. Nismo se baš trudili da to sakrijemo.“ „Znam, ali…“ gutam. „Imam osedaj da mu se to ne dopada. A to nije najgore.“ „Jesam li ja jedini koji smatra da je ovo bio opak dan?“, ubacuje se Iston. „Hodu i ja da ručam na litici.“ „Želi da se preselim kod njega i Dajne.“ Ovo je nateralo Istona da umukne. i njegovo i Ridovo telo postaje krude od potpornih stubova kreveta. „Ne dolazi u obzir“, kaže Iston. „Stiv kaže da dolazi“, ječim nesredno i sedam Ridu u krilo. Smesta je snažne ruke obavio oko mog struka, usidrio me. „Nije insistirao da pređem u njegov hotelski apartman, ali je rekao da očekuje da se uselim u penthaus čim mu policija dozvoli da se vrati. Pitao me je imam li nekih napomena za njegovog dizajnera enterijera. Unajmide nekoga da mi uredi sobu!“ Rid mi sklanja pramen kosa iza uva. „Tata nede dozvoliti da se to desi, dušo.“ „Tvoj tata se ništa ne pita.“ Grlo mi se steže do granice bola. „Stiv odlučuje, a on želi da živim s njim.“ Iston ispusta zvuk nalik na rezanje. „Nije važno šta Stiv želi. Tebi je mesto s nama.“ U pravu je. Mesto mi je s njima. Nažalost, Stiv se s tim ne slaže, Za ručkom me je čak pitao da razmislim o tome da zakonski promenim prezime u O'Haloran. Ako bih ga i menjala, menjala bih ga u Rojal, ali nisam mu to rekla. Samo sam klimnula glavom, nasmešila se i pustila ga da blebede i blebede satima. Iskreno mislim da voli da sluša zvuk svog glasa. „Prestani da brineš“, savetuje me Rid prelazedi rukom preko donjeg dela mojih leđa. „Ne mogu! Ne želim da živim s njim i onom kučkom! Nedu!“ „Nede dodi do toga“, obedava mi. „Vidiš, čika Stiv samo priča i priča, ali nikad ništa ne radi.“ Iston žustro klima glavom, „Istina je. Pogodila si u sredu kada si rekla da je dete u telu muškarca. Čika Stiv je kao veliko dete.“

„Iston je u pravu. Stiv dobije mnoštvo velikih ideja u sekundi, ali nikada nijednu ne sprovede“, priznaje Rid. „Uvek mu nešto sledede odvuče pažnju.“ „Aha, njegov kurac“, kaže Iston, a ja se trzam na ove redi. „Mogao bi biti usred sastanka odbora, ali ako mu ponudiš zgodnu žensku, ode on.“ Da. Moj otac zvuči kao sjajan tip. Ni u šali. „Molim vas, nemojte preda mnom da pominjete penis mog oca. To je odvratno.“ „Trenutno je opčinjen činjenicom da je otac“, kaže Iston i sleže ramenima. „Kada ga to prođe, verovatno de zaboraviti da postojiš.“ Znam da pokušava da me uteši, ali uspeva samo da me još više ubedači. Svaka nova činjenica koju saznam o Stivu vezuje novi čvor strepnje u mom stomaku. A sada se ponovo plašim, ali ne pomisli da se ja nedu dopasti Stivu. Ved se plašim se da se on nimalo nede dopasti meni.

POGLAVLJE 14 ELA Pošto Vat nema automobil, a ja više nemam posao, ništa me ne sprečava da je vozim kudi nakon nastave u petak. Nadala sam se da demo uspeti da se ispričamo za vreme vožnje, ali je ona iznenađujude dutljiva pa je, kada smo stale na slededem semaforu, gledam iskosa i prelazim na stvar. „Ljuta si na mene, zar ne?“ Skrede pogled prema meni. „Molim? Nisam! Naravno da nisam.“ „Jesi li sigurna?“ pitam je zabrinuto. „Jer sam ove nedelje bila prilično usrana drugarica. Znam da jesam.“ „Ne, bila si veoma zauzeta drugarica.“ Tužno se osmehuje. „Potpuno te razumem, Ela. i meni bi druge stvari bile na pameti da mi je momak optužen za ubistvo.“ „Zaista mi je žao što nisam imala vremena za tebe. Život je… sranje.“ „Pričaj mi o tome.“ Sumorno se jedna drugoj osmehujemo. „Šta se dešava između tebe i Vejda?“ pitam je dok prolazim kroz raskrsnicu. „Ništa.“ Ton joj je neodređen. „Ništa? Stvarno?“ Oboje su čitave nedelje bili strašno razdražljivi, jedva da su se gledali za vreme ručka. To nije ništa. Skredem u Valinu ulicu i usporavam ispred vile Karingtonovih. Pre nego što je stigla da mi umakne, zaključavam brave da ne može da otvori vrata. Val se kikode. „Svesna si da je ovo kabriolet, zar ne? Mogu prosto da izađem.“ „Pa, nedeš.“ Gledam je strogo. „Barem dok mi ne kažeš šta se dešava.“ „Ništa.“ Zvuči razdraženo. „Vejd je… Vejd. Nismo više zajedno.“ „Ali ti želiš da budete?“ pritiskam je. Teško i naglašeno izdiše. „Ne, ne želim.“ Skupljam oči. „Stvarno?“ „Da… Ne… Možda. Ne znam, u redu!“ I ja uzdišem. „Jesi li ljuta na njega zato što se smuvao s nekom drugom?“

„Da!“ besni. „Što je glupo. Nije da smo zvanično bili zajedno. Samo smo se glupirali nekoliko puta u kupatilu. Ali… ponovo mi je bilo lepo, znaš? Nisam više bila opsednuta Tamom.“ Saosedam s njom. Val je raskid s Tamom, svojim starim momkom, teško podnela. Bila sam sredna što vidim da je konačno uspela da ga preboli. „Onda me je Vejd jednog vikenda pozvao da se družimo“, nastavlja Val, „a ja sam imala posla pa je rekao: u redu, drugi put. A onda sam u ponedeljak stigla u školu i otkrila da se u nedelju u golf klubu muvao sa Samantom Kent! To nipošto nije kul!“ Izraz joj je postao sumoran. „Podsetilo me je na to kako me je Tam varao s kim god je stigao I…“ Udutala je. Nežno joj stežem ruku. „Kapiram. Opekla si se i ne želiš da se ponovo opečeš. Bila si suviše dobra za Tama. i suviše si dobra za Vejda.“ Oklevam. „Ali ako ti to nešto znači, mislim da Vejdu nije svejedno što je ovako ispalo.“ „Nije me briga. Rekla sam mu pre nego što smo se spetljali da ne želim da se viđamo s drugim ljudima. Ako je sa mnom – pa makar i samo povremeno – onda je samo sa mnom.“ Tvrdoglavo gura bradu napolje. „Prekršio je pravilo!“ „Znači, ne ideš večeras na utakmicu?“ „Ne. Ostajem kod kude da depiliram noge.“ Smejem se. „Želiš li da dođeš?“, pita me. „Možemo vede da pretvorimo u nod kozmetičkih tretmana.“ „Ne mogu“, kažem sumorno. „Za razliku od tebe, nemam izbora u vezi s odlaskom na utakmicu. Kalum nam je sinod rekao da ide čitava porodica – bez izuzetaka. To je demonstracija sile.“ Val se usne trzaju. „Nisam znala da smo u ratu.“ „Kao da jesmo.“ Sklanjam pramen kose iz očiju. „Čula si šaputanja po školi. Ljudi govore užase o Ridu, a izgleda da neki članovi odbora Atlantske avijacije prave Kalumu problem zbog toga.“ „Kampuju li novinari ispred vile?“ „Nedeš verovati, ali ne. Kalum je za to sigurno nekoga nagnječio, ili tako nešto, jer bi bilo koji drugi sličan slučaj izazvao pravu medijsku medavu.“ Savijam se u sedištu. „Ridov advokat želi da se ponašamo kao da Rid nije uradio ništa loše. Trebalo bi da budemo jedinstveni kao porodica, i tako to.“ Samo što ja ne bi trebalo da budem suviše blizu. Rid mi to nije rekao, ali me je pre neki dan Kalum poveo u stranu i predložio da malo oladimo s javnim izlivima nežnosti.“ Koluta očima. „A odlazak na fudbalsku utakmicu de ubediti svet da je Rid nevin?“

„Ko zna“, sležem ramenima. „A i Kalum misli da je vreme da se Stiv pokaže drugim porodicama. Nada se da de to izazvati dovoljan metež da pritisak na Rida malo popusti.“ Val tamnim očima pažljivo posmatra moje lice. „Kako tu stvari stoje? Između tebe i Stiva?“ I nevoljno ječim. „Nije sjajno. Stalno pokušava da provodi vreme sa mnom.“ Glumi zaprepašdenje. „Sram ga bilo!“ Ne mogu a da se ne zakikodem. „Dobro, znam da to zvuči ludo. Ali čudno je, u redu? On je potpunu stranac.“ „Aha, i bide stranac dokle god ga ti budeš izbegavala.“ Nabira nos. „Zar ne želiš da ga upoznaš? Mislim, on ti je tata.“ „Znam.“ Grizem donju usnu. „Pokušala sam da budem otvorena kada se pojavio u školi u ponedeljak i insistirao na tome da provedemo dan zajedno, ali on je samo o sebi pričao. Satima. Kao da nije ni primedivao da sam tu.“ „Verovatno je bio nervozan“, kaže. „Kladim se da je i njemu teško. Vratio se iz mrtvih i otkrio da ima dete? Svakome bi to teško palo.“ „Valjda.“ Otključavam vrata. „Kako bilo, slobodno možeš da ideš sada, gospo. Moram da krenem kudi i spremim se za utakmicu“, kažem umornim glasom. Val se kikode. „Pazi se, devojko. Tvoj polet je toliko zarazan da bih mogla da počnem da izvodim zvezde sve do ulaznih vrata.“ Povlači ručicu i iskače iz automobila, a zatim udara rukom vrata i smeši se. „Sredno večeras.“ „Hvala“, odgovaram joj. Imam osedaj da de mi sreda biti potrebna. Oko nas je čitav okean praznog prostora. Čitav okean! Cele nedelje viđala sam klince u školi kako se došaptavaju o Ridu, ali nisam mislila da ti šapati mogu da zahvate i Kaluma. Kalum Rojal mi je uvek delovao nedodirljivo – samouvereno, kao da vlada situacijom, zapovednik industrije, kome se svi uvlače u dupe. Poslednji put kada je došao na utakmicu bilo je mnogo uvlačenja u dupe. Svake sekunde bi neki roditelj zastao da prodaska s njim o nečemu. Večeras svi dute u njegovom prisustvu. U prisustvu svih nas – mom, Stivovom i blizanaca. Sedimo na tribinama u redu iznad klupe domadeg tima, a svi nas gledaju ispod oka. Osedam njihove optužujude poglede na potiljku. I ma koliko neprijatno da je meni, milion puta gore je Ridu. Ne može večeras da igra jer još ima konce u boku od ubodne rane koju je udesio Danijel Delakort.

Mora da sedi na klupi još jednu nedelju, ali se ipak od njega očekuje da bude uz ekipu. Volela bih da može da sedi na tribinama s nama. Ne dopada mi se koliko usamljeno izgleda u ovom trenutku. i mrzim činjenicu da ljudi ne prestaju da se došaptavaju i upiru prstom u njega. „To je Rojalov mali“, sikde neka žena dovoljno glasno da je svi čujemo. „Ne mogu da verujem da su mu dozvolili da dode večeras,“ „Prava sramota“, slaže se drugi roditelj. „Ne želim da bude u blizini mog Bredlija!“ „Neko mora da porazgovara sa Berindžerom o ovome“, ubacuje se neki muški glas pretedi. Trzam se. A trza se i Kalum. Čini mi se da na Stiva, koji sedi pored mene, ova negativna pažnja ni najmanje ne utiče. Kao i obično, on ne prestaje da priča, ovog puta o nekom putu u Evropu na koji želi da idemo zajedno. Ne znam da li to znači da demo idi samo on i ja, ili to uključuje i Dajnu. Kako bilo, nisam zainteresovana za odlazak na putovanje s njim, premda mi je otac. Njegovo prisustvo u meni i dalje izaziva strašnu nervozu. Zanimljivo je što mogu sasvim da razumem šta je mamu privuklo njemu. U ovih nedelju dana, otkako se vratio, počeo je da se popunjava. Lice mu više nije ispijeno, a odeda počinje lepo da pristaje uz vitko mišidavo telo. Stiv O'Haloran sasvim pristojno izgleda – za jednog tatu – a u plavim očima mu večito iskri dečački nestašni sjaj. Mama je padala na razigrane tipove, a Stiv se definitivno uklapa u tu sliku. Ali kao njegova kderka, a ne kao neko koje romantično zainteresovan za njega, mislim da je ovo njegovo dečačko držanje pomalo iritantno. Odrastao je čovek. Zašto se ne ponaša tako? „Duriš se“ mrmlja mi Sojer na uvo. Trzam se iz misli i okredem se mlađem Rojalu. „Ne durim se“, lažem pre nego što pogledam preko ramena. „Gde je Loren?“ Tehnički, Loren je Soje rova devojka, pa je ona obično s njim na ovakvim dešavanjima. „Kažnjena je“, odgovara i uzdiše. „O! A zašto?“ „Uhvatili su je kako se iskrada da se nađe sa mnom I..,“ Zastaje kada je shvatio da ga Stiv sluša. „Sa mnom“, završava. „Samo sa mnom.“ Krijem osmeh. Uopšte ne kapiram Loren Donovan, ali mislim da je potrebna prava petlja da se neko viđa s dva momka. Ja jedva mogu da izađem na kraj i s jednim.

Kada smo kod mog jedinog, Rid izgleda očajno onako privezan za klupu. Pogled mu je prikovan za crvenu zonu. Ili je to završna linija? Ne mogu da se setim kako se zove. Ma koliko puta Rid i Iston pokušali da mi objasne pravila igre, ja i dalje ne volim američki fudbal i ne marim za njega. Vidim da je Rid uznemiren što nije na terenu sa saigračima. Odbrana je na terenu – znam ovo samo zato što na jednom od plavo-zlatnih dresova piše ROJAL. Iston stoji ispred protivnika, vidim da mu se usne pokredu iza maske, što mi govori da iznosi neki uvredljiv komentar na račun protivnika. Aha, bogami je tako. Nakon što je igra počela, protivnički igrač se baca na Istona kao da želi da ga ubije. Ali Ist je opasan na terenu – prolazi pored protivnika, koji pada na kolena, a druga dvojica igrača Astorovog parka obaraju kvorterbeka Srednje škole Marina pre nego što je i stigao da baci loptu. „To je bilo sekovanje“, objašnjava mi Sebastijan naginjudi se preko brata da mi objasni igru. „Baš me briga!“, odgovaram. Stiv se, sa moje druge strane, smeje. „Čini mi se da nisi ljubitelj američkog fudbala?“ „Nisam.“ „Pokušavamo da je uputimo“, kaže Kalum s kraja reda. „Ali do sada nismo imali mnogo srede.“ „U redu je, Ela“, kaže mi Stiv. „O'Haloranovi su ionako košarkaška porodica.“ I tek tako, ponovo osedam kako me obuzima napetost. Zašto stalno govori tako? Ja nisam O'Haloranova! i mrzim košarku još i više od američkog fudbala. Primoravam se da se nasmešim i kažem. „Harperovi nisu naklonjeni sportovima. Nijednom sportu.“ Stiv izvija usne u blagi podsmeh. „Ne znam za to… Ako se dobro sedam, tvoja majka je bila veoma… ah… sportski tip.“ Zatvaram usta. Da li je to bila nekakva odvratna aluzija? Nisam sigurna, ali mislim da jeste, i zaista mi se ne dopada. Nema prava da na takav način govori o mojoj majci. Nije je čak ni poznavao. Napad Astorovog parka staje u red na terenu. Vejd je naš kvorterbek, i dovikuje nešto nerazumljivo saigračima. Mislim da u nekom trenutku čujem kako viče: „PASTUVČINA!“ što me tera da bocnem prstom Sojera u bok. „Da li je on to upravo rekao pastuvčina?“ Sojer se cereka. „Aha. Pejton Mening viče Omaha! – Vejd viče: Pastuvčina!“ Meni ovo zvuči kao obično baljezganje. Ne znam ko je Pejton Mening, i ne trudim se ni da pitam. Ved posmatram kako Vejd baca loptu u savršenoj spirali iz

prvog pokušaja, i kako ona zatim dospeva u vešte ruke nekog klinca iz Astorovog parka, koji brzo trči pored bočne linije terena. Telefon u tašni mi vibrira. Uzimam ga i vidim da je stigla poruka od Val. Uh! Nije mu dozvoljeno da tako dobro igra! Smesta okredem glavu i pogledom prelazim preko mase, ali moje naj bolje drugarice nema na vidiku. Gde si? – odgovaram joj. Ustupak. Nema hrane kod kude pa sam se dovezla ovamo da kupim hot-dog. Glasno frkdem. Blizanci gledaju u mene, ali ja samo na odmahujem rukom na njihove radoznale poglede i šaljem Val novu poruku. Provaljena si. Došla si da vidiš Vejda! Nisam. Bila sam gladna. Vejd! Mrzim te. Samo priznaj da ti se dopada. Nikada. U redu. Onda barem dođi i sedi s nama. Nedostaješ mi. Glasan povik potresa tribine. Gledam dole i hvatam završetak akcije – još jedno Vejdovo savršeno dodavanje. Nisam se iznenadila kada mi je Val istog časa poslala poruku. Ne. Idem kudi. Glupo je bilo uopšte dolaziti ovamo večeras. Preplavljuje me saosedanje. Sirota Val. Znam da je za nju ovo s Vejdom počelo kao terapija nakon duge veze, ili je to možda bio samo način da provede vreme pre nego što postane spremna za novu ozbiljnu vezu nakon raskida, ali sam sigurna da je zaista zavolela ovog tipa. A pretpostavljam da se i ona dopada Vejdu. Samo su suviše tvrdoglavi da to priznaju. Kao ti i Rid? – zadirkuje me neki unutrašnji glas. U redu. Rid i ja smo se isto ovako ponašali u početku. Bio je kreten prema meni, a ja sam se nedeljama borila protiv osedanja prema njemu. Ali sada smo zajedno i sjajno nam je, i želim da Val oseti istu tu divotu. „S kim se dopisuješ?“ Instinktivno pokrivam rukom telefon kada sam shvatila da Stiv gleda u ekran. Zašto pokušava da čita moje poruke? „S drugaricom“, odgovaram kratko. Skuplja oči i gleda prema klupi domadeg tima, kao da očekuje da vidi da i Rid kuca poruke. Ali Rid drži ruke na kolenima i napeto prati utakmicu. Ne dopada mi se sumnja u Stivovim očima. Ved zna za mene i Rida. i premda mu se to ne dopada, on nema prava da se petlja u to s kim se viđam. „Pa, hajde, skloni telefon“, kaže a u glasu mu se čuje oštrina. „Izašla si s porodicom. Onaj sa kim se dopisuješ može da čeka.“

Vradam telefon u tašnu. Ne zato što mi je naredio, ved zato što sam pala u iskušenje da mu ga bacim u glavu. Kaluma nikada nije bilo briga da li šaljem poruke prijateljima za vreme utakmice. On je zapravo bio sredan zbog činjenice da imam prijatelje. Stiv pored mene zadovoljno klima glavom i ponovo pažnju posveduje utakmici. I ja se trudim da uradim isto, ali ponovo sam pobesnela. Želim da susretnem Ridov pogled i kažem mu nemo usnama koliko mi se Stiv ne dopada, ali znam da de mi Rid redi da ga ignorišem, da de Stivu naposletku „dosaditi“ da izigrava oca. Ali ja počinjem da strahujem da se to nede desiti.

POGLAVLJE 15 RID Nakon utakmice tata i Stiv zahtevaju da nas odvedu na večeru u neki francuski restoran u gradu. Ne želim da idem, ali mi ne daju mnogo izbora. Tata želi da svi budemo viđeni u javnosti. Kaže da ne možemo da se krijemo, da moramo da se ponašamo kao da je sve u redu. Ali ništa nije u redu. Svi oni pogledi na utakmici večeras… Sranje, leđa i uši mi još gore od prezrivih šapata i osuđujudih pogleda koji su me streljali. Za večerom sedim u kamenoj tišini i žalim što nisam kod kude, po mogudstvu s Elom, da je ljubim i prelazim rukama preko njenog tela. Iston pored mene ždere kao da nije jeo nedeljama, ali pretpostavljam da je zaslužio da se najede. Astorov park je večeras izgazio Srednju školu Marina. Završili smo poslednju četvrtinu sa četiri tačdauna prednosti i svi su posle toga bili sjajno raspoloženi. Pa, svi osim mene. i možda Vejda, koji – verovatno prvi put otkako ga poznajem – nije rekao da de pobedu slaviti pušenjem, nakon čega de uslediti mnogo seksa. Bio je usrano raspoložen dok je skidao opremu i besno je izleteo iz svlačionice. Mislim da je rekao da ide kudi, što opet nimalo ne liči na Vejda. Eli, koja sedi sa moje druge strane, na licu je takođe skamenjen izraz. Mislim da je za vreme utakmice Stiv rekao nešto što ju je iznerviralo, ali nedu da je pitam šta se desilo dok ne ostanemo nasamo. Stiv je u nekom gadnom tripu demonstracije modi otkako se vratio iz mrtvih. Stalno priča o tome kako on sada ima kderku pa mora da joj bude bolji primer. Tata, naravno, klima u znak odobravanja svaki put kada Stiv ispali tako neko sranje. U očima Kaluma Rojala, Stiv O'Haloran je bezgrešan. Tako je otkako pamtim. Kada smo se vratili s večere, tata i Stiv žure u radnu sobu, gde de verovatno da piju skoč i mlate o danima u mornaričkim fokama. Ist i blizanci nestaju u sobi za igre, pa Ela i ja ostajemo sami. Konačno. „Sprat?“ režim i znam da joj ne promiče grabljiv pogled u mojim očima. Sedenje na klupi je baš bilo sranje. Zanemarimo činjenicu da su svi na tribinama pričali o meni, i da je neki seronja u dlan iskašljao reč „ubica“ dok je

prolazio pored mene. Hiljadu puta mi je gore bilo što nisam mogao da igram. Osedao sam se beskorisno, kao džak krompira, da ne pominjemo da sam bio i više nego ljubomoran dok sam posmatrao svoje prijatelje kako rasturaju protivnički tim. Sva agresija koju večeras nisam mogao da ispucam sada se budi u meni. Na svu sredu, čini mi se da to Eli ne smeta. Smeši mi se onim svojim prelepim osmehom i vuče me prema stepeništu. Praktično trčimo do njene sobe. Zaključavam vrata, a zatim je podižem u naručje i nosim prema krevetu. Ciči od srede dok je spuštam na dušek. „Odeda!“ naređujem oblizujudi usne. „Šta s njom?“ Poigrava se ivicom širokog zelenog džempera, sva nedužna. „Skidaj je!“ režim. Ponovo se smeši, i kunem se da mi se srce podiglo do neba. Mislim da ne bih preživeo ovu nedelju da Ela nije bila pored mene. Šapati u školi, telefonski pozi vi advokata, policijska istraga, ništa od toga ne jenjava. Ma koliko da sam mrzeo Bruk, nije da sam preterano sredan što je mrtva. Nede mi nedostajati, u to nema sumnje, ali niko ne zaslužuje tako da umre. „Ride?“ Elinog raspoloženja nestaje kada je ugledala izraz na mom licu. „Šta je bilo?“ Gutam. „Ništa. Samo sam razmišljao o onome o čemu ne bi trebalo da razmišljam.“ „Na primer?“ „Ma ništa“, ponavljam i pokušavam da joj skrenem pažnju svlačenjem potkošulje preko glave. Pali. Čim je ugledala moje gole grudi, ispušta uzdah koji me pogađa pravo u kitu. Volim što voli moje telo. Nije me briga što to znači da sam drski površni kreten. Najvedi podsticaj egu je kada vidim kako joj oči tamne od zadovoljstva, i kako jezikom oblizuje donju usnu. „Šavovi“, kaže kao što je govorila svaki put protekle nedelje kada smo se ludirali u krevetu. „Lepo zarasta“, odgovaram joj kao i svaki put protekle nedelje kada smo se ludirali u krevetu. „A sada skidaj odedu pre nego što ja to učinim umesto tebe.“ Izgleda zagonetno, kao da se pita da li da odbije da me posluša ne bi li me naterala da sprovedeni pretnju u delo, ali pretpostavljam da je napaljena koliko i ja, jer ved u slededem trenutku odeda s nje počinje da spada. Usta mi se pretvaraju u prah kada je otkrila ružičasti brusthalter i gadice iste boje. Ela nema pojma koliko je prelepa. Svaka devojka u Astorovom parku bi

umrla za takve obline, tu zlatnu kosu, te besprekorne crte lica. Ona je čisto, potpuno savršenstvo. i čitava je, jebote, moja. Ne skidajudi pantalone, penjem se na krevet i privijam telo uz njeno, usnama ponovo pronalazim njene. Ljubimo se čitavu večnost. Ljubimo se, pipkamo i prevrdemo po krevetu dok konačno ne mogu više da se suzdržim. Ostala je bez gadica, moje pantalone su raskopčane. Njena ruka je na meni, a moja je između njenih nogu, i toliko je dobro da ne mogu jasno da razmišljam. „Lezi“, mrmlja. Sveca ti, sada je sagnula glavu i ustima mi radi stvari koje me potpuno izluđuju. Kosa joj pada preko mojih butina. Provlačim prste kroz meke vlasi i usmeravam je. „Brže“, šapudem, „Ovako?“ „Da. Tako.“ Usnama i jezikom me gura preko ivice, i premda je to najverovatnije najvedi kliše koji postoji, kada mi se telo smiri, privlačim je sebi i kažem joj da je volim. „Koliko?“ Smeši mi se izazovno. „Silno“, kažem promuklo. „Sumanuto mnogo.“ „Dobro.“ Spušta mi poljubac na usne. „I ja tebe volim sumanuto mnogo.“ Leže pored mene, miluje mi trbušne mišide polako trljajudi donji deo tela o moj kuk. Proklet da sam ako me to ponovo ne pali. Možda i jesam svršio, ali ona nije. Volim da je dovedem do vrhunca. Ispušta strašno zavodljive uzdahe kada se potpuno prepusti. „Na mene je red“, kažem hrapavim glasom dok se spuštam niz njeno telo. Toliko je spremna za mene da mi to čak nije ni Čudno. Ponovo se ukrudujem, jer pomisao na to da budem prvi koji de se uvudi u njeno podatno telo toliko je vrela da može da isuši čitav Antarktik. Ali ne mogu. Ne nodas. Ne dok ne budem siguran da nedu završiti u zatvoru za zločin koji nisam počinio. Ali mogu da uradim ovo. Da je mučim usnama i prstima i teram je da ječi i moli… „Ela!“, Čuje se oštar glas ispred vrata. „Otvori!“ Gura moju glavu i uspravlja se u krevetu kao da je soba u plamenu. „O bože, to je Stiv!“, sikde. Sedam i oprezno gledam u vrata. Zaključao sam ih, zar ne? Molim te, reci mi da sam ih, jebote, zaključao… Kvaka se trese, ali se vrata ne otvaraju. Odišem od olakšanja. „Ela!“, ponovo odseca Stiv. „Otvori! Smesta!“

„Samo malo“, viče, u glasu joj se oseda hitnja, a pogled joj je uspaničen. Žurno se oblačimo, ali mislim da ne izgledamo preterano pribrano jer je Stivov pogled, kada mu je otvorila vrata, postao nalik na olujni oblak. „Šta to, dođavola, vas dvoje radite?“ Podižem razjareno obrvu na bes u njegovom glasu i rumenilo na njegovim obrazima. Kapiram da je on Elin otac, ali nije da nas dvoje ovde snimamo pornid ili tako nešto. Samo smo se malo milovali. „Gledali smo… TV“, zamuckuje Ela. I Stiv i ja gledamo u crn ekran na drugoj strani prostorije. Stiv steže šake u pesnice pre nego što se ponovo okrenuo prema Eli. „Vrata su bila zaključena“, praktično reži na nju. „Imam sedamnaest godina“, kaže ona kruto. „Zar nemam prava na privatnost?“ „Ne na ovoliku!“ Stiv odmahuje glavom. „Da li je Kalum poludeo?“ „Zašto ga to sam ne pitaš?“ čuje se suvi glas mog oca. Stiv se okrede prema vratima na kojima tata stoji prekrštenih ruku na grudima. „Šta se ovde dešava?“, pita tata smireno. „Tvoj sin je pipkao prstima moju kderku!“ breca se Stiv. Zapravo, ustima. Ali dutim. Vena na Stivovom čelu izgleda kao da bi mogla da prsne. Nema smisla da bilo čime tome doprinosim. „Ovo je neprihvatljivo“, nastavlja, a glas mu je hladniji od leda. „Nije me briga kakvu si roditeljsku ulogu odlučio da preuzmeš na sebe. Tvoji sinovi mogu da krešu do mile volje, ali moja kderka nije Ridova seksualna igračka.“ Ispravljam ramena. Koje on, dođavola, da kaže tako nešto? „Ela je moja devojka“, kažem ledeno. „Nije seksualna igračka.“ Prstom pokazuje izgužvan prekrivač na krevetu. „Što znači da imaš prava da je koristiš na ovakav način?“ Ledenim pogledom prelazi na tatu. „A ti! Kakav to otac dozvoljava tinejdžerima ovoliku slobodu? Šta je sledede, redi deš mi da spavaju u istoj sobi!“ Izraz krivice na Elinom licu nije bilo mogude ne primetiti. Kada ga je Stiv ugledao, lice mu je još više pocrvenelo. Duboko udiše, a zatim polako opušta pesnice i kaže: „Pakuj se, Ela!“ Na trenutak vlada tišina, koju slede tri začuđena povika. „Molim?“ kaže Ela. „Nema šanse!“, ja. „Stive, nema potrebe za ovim!“ tata.

Elin otac odgovara samo na ovu poslednju primedbu. „Zapravo, mislim da i te kako ima potrebe. Ela je moja kderka. Ne želim da živi u ovakvoj sredini.“ „Hodeš da kažeš da moj dom nije pogodna sredina za dete?“ Tatin ton postaje oštriji. „Podigao sam ovde pet sinova i svi su sasvim dobro ispali.“ Glasan smeh odjekuje iz Stivovog grla. „Dobro su ispali? Jedan od tvojih sinova je optužen za ubistvo, Kalume! Žao mi je što ja moram da ti ovo kažem, ali Rid nije dobro dete.“ Obuzima me jarost. „Đavola nisam!“ „On je loš uzor“, nastavlja Stiv kao da nisam progovorio. „Svi su oni loš uzor.“ Ponovo gleda u Elu. „Pakuj se! Ne šalim se!“ Ona istura bradu. „E nedu!“ „Tek što se navikla na ovu sredinu“, kaže tata pokušavajudi još jednom da smiri Stiva. „Nemoj je otrgnuti od mesta koje je počela da smatra za dom.“ „Njen dom je sa mnom!“, odgovara Stiv. „Nisi joj ti otac – ja sam! i ne želim da se moja kderka kreše s tvojim sinom. Nije me briga da li deš redi da sam staromodan ili nerazuman ili nešto slično. Želiš da osporiš moju odluku? U redu! Vidimo se na porodičnom sudu! A sada ne možeš da me sprečiš da je izvedem iz ove kude.“ Ela uspaničeno gleda u tatu, ali izraz na njegovom licu sve govori – poraz. Gleda Stiva moledivo. „Želim da ostanem ovde.“ Ne dodiruje ga njena molba. „Žao mi je, ali to ne dolazi u obzir. Zato ti još jednom ponavljam. Pakuj! Stvari!“ Kada se nije ni pomerila, on tapše rukama kao da je ona mornarička foka. „Smesta!“ Ela skuplja šake u pesnice, čeka da se moj tata umeša. Kako on duti, ona ljutito izlede napolje. Spremam se da krenem za njom, ali me Stiv zaustavlja. „Ride, samo trenutak!“, kaže kratko. To je opet zapovest. Dvojica muškaraca razmenjuju poglede. Tatino lice se zateže, a zatim se povlači iz sobe i ostavlja me nasamo sa Stivom. „Šta je?“, kažem ogorčeno. „Ponovo deš mi redi da sam ja loš uzor?“ Prilazi krevetu i zuri u izgužvan prekrivač pre nego što ponovo pogleda u mene. Potiskujem potrebu da počnem da se vrpoljim, Ela i ja nismo radili ništa pogrešno. „Nekada sam ja bio tvojih godina.“ „Aha.“ Dođavola! Mislim da znam kuda ovo vodi. „Znam kako sam se ponašao prema devojkama i sada se, kada razmislim o tome, zbog toga kajem.“ Stiv prelazi rukom preko okvira kreveta. „Ela je u pravu –

nije me bilo u njenom životu. Ali sada sam ovde. Imala je teško detinjstvo, a takve devojke često traže ljubav na pogrešnim mestima.“ „A ja sam jedno od tih pogrešnih mesta?“ Uvlačim ruke u džepove i naslanjam se na komodu. Pomalo je ironično što mi odsutni otac jedne od najispravnijih devojaka koje poznajem, a koja je imala krajnje usrano detinjstvo, drži slovo o tome kako moram časno da se ponašam prema njegovoj kderi. Za onih devet meseci koliko sam se zabavljao s Abi, njen tata je sa mnom razgovarao samo o fudbalskom timu Astorovog parka. „Ride“, kaže Stiv mekšim glasom. „Volim te kao sina, ali moraš priznati da si u veoma teškom položaju u ovom trenutku. Ela očigledno veoma voli ovu porodicu, ali ja se nadam da nedeš iskoristiti njenu usamljenost.“ „Ni na koji način nisam iskoristio Elu, gospodine.“ „Ali spavaš s njom“, optužuje me Stiv. Ako je očekivao da du se postideti ili zbuniti, pogrešno me je procenio. Najbolje što sam uspeo da uradim za vreme svog kratkog života bilo je to što sam zavoleo Elu. „Usredujem je“, odgovaram mu jednostavno. Nemam nameru da s njim razgovaram o svom seksualnom životu. Ela bi se osedala poniženo. Stiv stiska usne u tanku liniju. Nije zadovoljan mojim odgovorom. „Ti si fizički tip, Ride. Boriš se jer uživaš da pesnicom nanosiš štetu tuđem telu. Uživaš u sudaru snaga. Prema toj analogiji, verovatno ne možeš da se uzdržiš da ne uskočiš u krevet s kim stigneš. Ne sudim ti jer sam, dođavola, i ja takav. Ne verujem mnogo u vernost. Ako je devojka dostupna, ko sam ja da je odbijem, zar ne?“ Smeši se i mami me da postanem deo tog jeftinog načina života. „Mnoge sam odbio“, kažem mu. Stiv frkde u neverici. „U redu, hajde da ti poverujem. Kada je Ela u pitanju, ako je voliš, onda nedeš gledati da joj pokidaš odedu čim je ugledaš. Vidim te ja kako je gledaš, mali, i u tom pogledu je mnogo požude i nema tu ničeg drugog.“ Približava mi se i teško spušta ruku na moje rame. „Nema tu ničeg pogrešnog. Ne očekujem od tebe da se menjaš. Samo kažem da Ela nije devojka s kojom možeš da se zajebavaš. Ophodi se prema njoj onako kako bi želeo da se neko ophodi prema tvojoj sestri.“ „Ona meni nije sestra!“, odsecam. „I ja se prema njoj ophodim s poštovanjem!“ „Optužen si za ubistvo. Mogao bi da odeš u zatvor veoma dugo. Kako de se Ela snadi kada tebe zatvore? Očekuješ li da te čeka?“ Kroz stisnute zube cedim. „Nisam to uradio!“ Stiv mi ne odgovara.

Da li ovaj čovek, koji je u mom životu otkako pamtim, zaista veruje da sam sposoban da nekoga ubijem? Ogorčeno posmatram izraz na Stivovom licu. „Zar zaista u to veruješ?“ Nakon jednog trenutka steže mi rame – snažno. „Ne, naravno da ne verujem u to. Ali mislim na Elu. Pokušavam da nju stavim na prvo mesto.“ Te žive plave oči, kao Eline, upuduju mi izazov. „Možeš li mirne duše redi da i ti radiš isto?“

100

POGLAVLJE 16 ELA „Znaš, trinaesti sprat ne postoji jer su mnogi ljudi sujeverni. Šuška se da su Sveti hrastovi sagrađeni na starom konfederativnom groblju. Možda u njemu ima duhova.“ Kao što je duh tvog mrtvog tela, razmišljam kiselo. Stiv prelazi karticom ispred senzora i pritiska slovo P. Ne prestaje da se smeši, kao da me nije upravo izvukao iz mog doma i dovukao me u ovaj glupi hotel. „Znači, ne razgovaraš sa mnom?“, pita me Stiv. Gledam pravo preda se. Nedu daskati sa ovim tipom. Misli da može da ušeta u moj život nakon sedamnaest godina i naređuje mi? Dobro došao u roditeljstvo, Stive! Pred tobom je baš izlokan put! „Ela, ne misliš valjda da bih mogao da dozvolim da ostaneš kod Rojalovih kada je soba tvog momka samo malo dalje niz hodnik od tvoje.“ Verovatno je to detinjasto, ali i dalje odbijam da razgovaram sa Stivom. A i ako otvorim usta, izadi de nešto gadno. Na primer: Gde si, kog đavola, bio kada je moja mama umirala od raka? O, da, išao si da letiš zmajem sa svojom zlom ženom. Uzdiše pa u tišini nastavljamo liftom do penthausa. Vrata se otvaraju i otkrivaju širok hodnik. Stiv me vodi niz hodnik i vuče moj kofer za sobom. Prislanja karticu na vrata na kraju hodnika. Kada smo ušli, vidim dnevnu sobu, trpezariju i stepenište. Provela sam dobar deo svog života u usranim jeftinim hotelskim sobama i nikada pre nisam videla stepenice u nekoj od njih. Trudim se da ne zevam oko sebe, ali teško mi je da se obuzdam. Stiv uzima sa stola kožom obložene korice. „Slobodno razgledaj apartman pre nego što ti pokažem tvoju sobu. Poručidemo da nam donesu obrok dok se budeš smeštala.“ „Jeli smo pre sat vremena“, podsedam ga u neverici. Sleže ramenima. „Ponovo sam ogladneo. Da li da poručim salatu za tebe, Dajna?“, viče. Dajna se pojavljuje na vrhu stepenica. „To bi bilo lepo.“

101

„Poruči ti hranu, a ja du pokazati Eh apartman.“ Maše menijem, a zatim ga vrada na sto. Ne čekajudi odgovor, spušta ruku na moja leđa i gura me napred. „Ja du junedi biftek. Sirov, molidu.“ Iza trpezarije se nalaze još jedna vrata. Stiv ih otvara i pokazuje mi da uđem. „Ovo je tvoja soba. Imaš spoljna vrata koja vode u hodnik. Bide ti potreban ključ da bi došla na ovaj sprat.“ Pruža mi plastičnu karticu koju nevoljno stavljam u džep. „Svaki dan spremaju sobe i imamo sobnu uslugu na raspolaganju dvadeset četiri časa. Poruči šta god želiš. Mogu da platim.“ Namiguje mi. Suviše sam zaokupljena posmatranjem sobe da bih mu odgovorila. „Želiš li da pozovem nekoga da te raspakuje?“, nastavlja. „Dajna može da ti pomogne ako želiš.“ Dajna bi verovatno radije popila bocu varikine nego meni pomogla. Uspevam da kažem. „Nema potrebe, hvala“, na šta se Stiv ponovo široko osmehuje. Očigledno misli da se sjajno slažemo. Pitam se da li bih mogla da ubedim recepciju da napravi karticu za Rida. Vrata koja vode u hodnik? Možda mi i nede biti tako loše ovde. „U redu. Ako ti bilo šta bude potrebno, samo viči. Malo smo ovde skučeni, svestan sam toga, ali ostademo svega koju nedelju.“ Tapše kofer pre nego što izađe. Skučeno? Naravno, soba je manja od moje sobe kod Rojalovih, ali je i dalje veda od svakog prostora u kom sam pre toga živela. Definitivno je veda od svake hotelske sobe u kojoj sam boravila. Nisam ni znala da prave ovako velike hotelske sobe. Ignorišem kofer, bacam se na krevet i kucam Ridu poruku. Imam vrata koja vode u hodnik. Odmah odgovara. Kredem. Kad bi to bilo mogude. Mogu da… Stiv bi odlepio. Ne znam koji mu je. Taj je bio s više žena od rok zvezde. Baš prijatna misao. Molim te, prestani s tim komentarima kako je moj tata pseto. Izazivaju mi mučninu. Dobro, device. Kako je inače? Ja sam devica jer mi ti ne daš. Hodu, dušo. Znaš da umirem za tim. Čekaj da se ovaj haos raščisti. Nedu te posedivati u zatvoru. Uzgred. Ne idem a zatvor. Ako ti tako kažeš. Šta radiš? U odgovor mi od njega stiže fotografija na kojoj se vidi kako on i njegov brat sede u mojoj sobi. Zašto? Šta zašto? Zašto smo u tvojoj sobi? Gledamo utakmicu. Imate i vi TV u sobi.

102

Dopada nam se ovde. AI kaže da je tvoja soba sredna. Ječim. Iston ima problem s kockom. Jednom nas je čak napao i jedan kladioničar ispred kluba, pa sam ja morala da ga isplatim. Da li se i opet kladio na nešto? Ako i jeste, izgleda da dobija jer ne besni zbog rezultata. Pazidu tvog malog Ista, ne brini ti ništa. Hal Hvala. Nedostajete mi svi. Čujem kucanje na vratima. „Da?“ Nisam sredna što me prekidaju i ne trudim se da sakrijem iritaciju u glasu. „Dajna je“, čuje se jednako iznerviran glas. „Spremni smo da jedemo.“ „Nedu da jedem!“, dovikujem joj. Smeje se okrutno iza vrata. „I ne bi trebalo. Mogla bi koji kilogram i da izgubiš. Ali tvoj otac je naložio da prisustvuješ večeri, princezo!“ Stiskam zube. „U redu, dolazim.“ Moram da palim. Večeram sa Dajnom i S.:-) Sklanjam kofer s puta i izlazim u dnevnu sobu. Čovek u uniformi gura kolica u trpezariji. Stiv seda na čelo stola dok on pažljivo spušta hranu na veliki trpezarijski sto. „Sedi! Sedi!“ Maše rukom potpuno ignorišudi prijatnog čoveka koji sklanja srebrne poklopce s tanjira. „Poručio sam ti burger, Ela.“ Uzdiše kada nije od mene dobio odgovor. „Dobro, nemoj da jedeš. Ali sam ga poručio u slučaju da se predomisliš.“ Poslužitelj podiže srebrni poklopac s mog tanjira i otkriva mi ogroman hamburger na podlozi od salate. Trapavo mu se smešim i kažem: „Hvala“, jer ne zaslužuje da budem nepristojna prema njemu. Ali to je sasvim beskorisno jer me on i ne gleda. Uzdišem i sedam. Dajna seda na drugu stranu stola. „Ovo je lepo“, kaže Stiv. Širi ubrus i stavlja ga preko krila. „O, dođavola! Zaboravio sam pide na stočidu za kafu! Hodeš li mi ga doneti, Dajna?“ Smesta ustaje, uzima čašu i donosi je Stivu. Ljubi je u obraz. „Hvala, draga.“ „Naravno.“ Ponovo se spušta u stolicu. Primoravam sebe da gledam u tanjir, da niko ne vidi moje zaprepašdenje. Ovo je sasvim drugačija Dajna od one koju sam upoznala. Dođavola, drugačija je i od one koja je došla da me pozove na večeru. Samo sam se dva puta susrela s njom i nijednom nije bilo prijatno. Na čitanju oporuke bila je baš neprijateljski nastrojena. A zatim sam je u Kalumovoj kudi uhvatila kako se s Gidionom kreše u kupatilu. Danas je Dajna tiha, gotovo stidljiva i osedam kao da posmatram zmiju sklupčanu ispod velikog lista banane.

103

Stiv, potpuno nesvestan svega ovoga, uzima gutljaj pida. „Toplo je.“ Tišina se oteže. Nakon što sam odvojila pogled od tanjira vidim kako Stiv značajno zuri u Dajnu. Ona se slabašno smeši. „Dozvoli da ti donesem leda.“ „Hvala, draga.“ Okrede se prema meni. „Želiš li vode?“ Interakcija između njih dvoje je tako čudna da zaboravljam da ne bi trebalo da razgovaram s njim. „Naravno.“ Umesto da mi sam naspe, on dovikuje: „Dajna, donesi Eli čašu vode.“ Zatim počinje da seče biftek ispred sebe. „Razgovarao sam jutros s kancelarijom javnog tužioca. Trebalo bi da nam uskoro oslobode stan. To de nam svima prijati.“ Prilično sam sigurna da to nikome od nas nede prijati. Dajna se vrada i nosi dve čaše – jedna je puna leda, jedna puna vode. Spušta čašu ispred mene dovoljno silovito da se nešto tečnosti prospe preko ivice i natopi mi rukav. „O, izvini, princezo“, kaže medeno. Stiv se mršti. „Nema problema“, kažem tiho. Stiv spušta nekoliko kocki leda u svoje pide, meša ga, a zatim uzima gutljaj. Dajna tek što je uzela viljušku kada je Stiv počeo da se mršti. „Suviše razvodnjeno“, izjavljuje. Ona okleva, prsti kojima steže viljušku su joj pobeleli. Pitam se hode li ubosti Stiva njome, ali je ona polako, promišljeno, spušta na tanjir. Lepi na lice osmeh, ustaje od stola po tredi put i odlazi do šanka na kom su, poput vojnika, poredane velike boce. Kako je krenulo, možda du i ja početi obilato da ih koristim. „Ela, razgovarao sam danas s tvojim direktorom“, kaže mi Stiv. Sklanjam pogled sa Dajninih krutih leđa. „Zašto?“ „Samo sam želeo da proverim kako se snalaziš u Astorovom parku. Berindžer me je obavestio da ne pohađaš nikakve vannastavne aktivnosti.“ Naginje glavu. „Rekla si da voliš da plešeš. Zašto se ne pridružiš školskom plesnom timu?“ „Ja, ah, radila sam u to vreme.“ Nisam raspoložena da s njim raspravljam o sukobu s Džordan. Zvuči glupo kada se naglas izgovori. „Onda možda školske novine?“ Trudim se da ne zgrčim lice u grimasu. Pisanje članaka mi se čini mučnije od sedenja za ovim stolom. Zapravo, povlačim reč. Ova večera je toliko neprijatna da bih radije razmenjivala uvrede s Džordan Karington, tako da bi i školske novine bile dobrodošla razonoda.

104

„Šta si ti birao od vannastavnih aktivnosti?“, pitam ga. Možda de prestati da me pritiska ako uspem da ga nateram da mi prizna da je i on zabušavao u školi. „Igrao sam fudbal, košarku i bejzbol.“ Ali zar nije Kalum rekao da Stiva ne zanima upravljanje poslom i da on želi samo da se zabavlja? Zašto onda ne može da pusti mene da se zabavljam? „Možda du pokušati, uh…“ mahnito pokušavam da se setim nekog ženskog sporta, „evropski fudbal.“ Stiv mi se ohrabrujude smeši. „To bi bilo dobro. Možemo da razgovaramo sa Berindžerom o tome.“ Uh. Pretpostavljam da mogu da pokušam, a kada vide koliko sam očajna, jednostavno de me izbaciti i zamoliti da se nikada više ne vradam. Nije to, zapravo, uopšte loš plan. Uzimam zalogaj burgera, premda uopšte nisam gladna. Ali tako barem mogu da radim nešto rukama, a i usta su mi puna pa ne moram više da razgovaram. Dok žvačem, pokušavam da osmislim najbolji način da izađem na kraj sa Stivom. Moram da se pretvaram da ispunjavam njegove zahteve, a u stvari du raditi ono što želim – družiti se sa Val, vadariti se sa Ridom, zabavljati se sa Istom i blizancima. A i moram da pazim na Rida i Istona, da ne naprave neku budalaštinu, a to zahteva gotovo puno radno vreme. U međuvremenu mogu da lovim mogude osumnjičene. Mislim da sam jedino ja zainteresovana da pronađem pravog ubicu. Kada sam sve ovo savršeno doterala u svojoj glavi, Dajna se vrada sa Stivovim najnovijim pidem. „Čime si se ti bavila u srednjoj školi?“, pitam je pokušavajudi da budem učtiva. „Radila sam dva posla da bih izdržavala porodicu.“ Smeši se. „I ni na jednom nisam morala da se skidam.“ Zagrcnula sam se vodom. Stiv se ponovo mršti. „Da li si znao da je Ela bila striptizeta kada ju je Kalum pronašao?“ pita Dajna svog muža. Ton joj je sladi od šedera. „Kako je to žalosno.“ „Koliko se sedam, tebi nikada nije bio problem da se skineš u javnosti“, odgovara on veselo. „I niko nije morao da ti plada da to radiš.“ Ovo ju je udutkalo. Zvoni telefon u apartmanu. Stiv ga ignoriše, a on nastavlja da zvoni dok Dajna naposletku nije ustala da se javi. Prati je pogledom sve do dnevne sobe. Kada nam je okrenula leđa, Stiv usmerava pažnju na mene. „Misliš da sam zao prema njoj, zar ne?“ kaže tiho. Kako sam morala da biram između laži i prilike da saznam šta se kog đavola dešava, biram istinu. „Da, pomalo.“

105

„Pa, gledaj da je ne žališ mnogo.“ Sleže ramenima, „Mislim da je namerno pokvarila moju opremu, da bi me ubila.“ Zevam u čudu. Nemo posmatram kako odseca komad bifteka i žvade ga. Nakon što je progutao, briše usta i nastavlja. „Ne mogu to da dokažem, jer je vodič nestao, ali mogu da je mučim. Ne brini. Ti si bezbedna, Ela. Mene ne može da podnese.“ Greši. Još se sedam pretnji koje mi je uputila kada je otkrila da sam ja nasledila Stivovo bogatstvo. A i gledala sam na Diskaveriju dokumentarac o zmijama. Najopasnije su kada se osedaju ugroženo, ali sumnjam da de Stiv poslušati moja upozorenja. Učinide sve što želi. Ali sada se Dajna nalazi na vrhu mog spiska osumnjičenih. Možda preseljenje kod njih i nije bilo tako loša zamisao. Mogu da pronađem ne samo ono čime ucenjuje Gidiona, ved i dokaze da je ubila Bruk. A zatim mi se vrada zdrav razum. Ako policija, da ne spominjem Kalumove istražitelje, nije mogla da pronađe ništa što bi ukazalo na bilo koga drugog osim na Rida, kako to onda ja da uradim? Utučeno se poigravam salatom na tanjim. „Mislim da ne bi trebalo da čačkaš mečku. Zašto se ne razvedeš od nje i ne nastaviš dalje sa životom?“ „Jer Dajna uvek ima neki skriveni plan, i ja želim da vidim šta je to. A i nemam dokaze.“ Pruža ruku da dotakne moju. „I možda je glupo što te uvlačim u ovaj haos, ali ti si mi kderka i ne želim da propustim više nijedan dan tvog života. Toliko sam ih do sada propustio. Znam da ti se ne dopadaju odluke koje donosim. i dođavola, možda su sve pogrešne. U svoju odbranu mogu da kažem da nikada pre nisam imao kderku. Hodeš li mi barem pružiti priliku?“ Uzdišem. Prilično mi je teško da besnim kada to tako sroči. „Pokušadu“, kažem mu. „Hvala. To je sve što tražim.“ Ponovo mi steže ruku, a zatim nastavlja s jelom. Dajna nam se trenutak kasnije ponovo pridružuje za stolom. „Zvali su iz prodavnice nameštaja. Policija im ne dozvoljava da isporuče novi krevet koji si poručio.“ Dajnino lice je crveno i zvuči kao da se nečim guši. Stiv se naginje prema meni sa surovim osmehom na licu. „Dajna je naš krevet koristila da se kreše s nekim pa sam odlučio da ga promenim.“ Oho! Prosto… oho! Okrenuo se prema svojoj ženi. „Neka ga uskladište negde u zgradi dok se ne uselimo.“ Nakon ove primedbe, ostatak večere protiče u izveštačenoj i nelagodnoj atmosferi. Dajna odlazi da prenese Stivova uputstva, a nakon što se vratila, on

106

bestidno nastavlja da joj izdaje naređenja. Ona krotko sluša svaku zapovest, ali ipak s vremena na vreme uspeva da mi uputi poneku oštru reč. Svaki put kada Stiv okrene glavu, ona mi se zlobno smeši, što uveliko podupire moju teoriju da se ne sme verovati zmijama. „Smem li da idem?“, pitam kada je Stiv pojeo poslednje parče bifteka. Postoji mera do koje mogu ovo da trpim, i nakon trideset minuta mi je potrebna pauza.“ Imam domadi.“ „Naravno.“ Dok prolazim pored njegove stolice, hvata me za zglob ruke i privlači me da me poljubi u obraz. ,.Čini mi se da smo prava porodica večeras, zar ne?“ Uh! Ne! Ali ne mogu da odredim šta se u meni dešava. Poljubac u obraz koji sam dobila od oca izaziva u meni čudo osedanje. On je stranac za mene na sve mogude načine, i ja osedam strašnu želju da pobegnem odavde. Kada sam žurno ušla u sobu, skupoceni kožni kofer me mami. Mogla bih ga uzeti i otidi, završiti s ovom čudnom porodicom, ne bih morala da se suočavam sa osedanjima koja u meni izaziva Stivovo postojanje. Ali samo guram kofer u orman, uzimam domadi i pokušavam da se usredsredim na njega. Napolju čujem kako se televizor uključuje pa isključuje. Telefon zvoni. Čuju se i drugi zvuči života, ali ne izlazim iz sobe. Naposletku, oko devet, dovikujem da idem da spavam. Stiv mi želi laku nod. Dajna duti. Nakon što sam oprala zube i obukla Ridovu staru majicu, uvlačim se u krevet i zovem ga. Javlja se nakon drugog zvona. „Hej, kako je?“ „Čudno.“ „Kako?“ „Stiv je odvratan prema Dajni. Rekao je da misli da je možda ona pokvarila njegovu opremu pa je odlučio da joj se osveti tako što de joj život pretvoriti u pakao. I odlično to radi.“ Rid frkde. Očigledno ne saoseda mnogo s Dajnom. „Ela, ona je prava pi… da.“ „Uh, ne izgovaraj tu reč.“ „I nisam. Ja sam izgovorio samo četiri slova, a tvoja je stvar kako deš ih razumeti.“ „Večera je bila strašno neprijatna. Još je bilo gore nego one nodi kada je Bruk objavila da je trudna.“ Rid zviždi. „Toliko loše, a? Želiš li da dođem? Rekla si da imaš zasebnu sobu.“

107

„Imam, ali bolje da ne dolaziš. Stiv je tako… ne mogu da ga provalim. Plašim se šta bi mogao da uradi kad bi te uhvatio ovde nodas.“ „Dobro. Ali samo reci i dodi du.“ Zavlačim se dublje pod pokrivače. „Misliš li da je Dajna to uradila?“ „Voleo bih da joj to prišijem, ali tatini detektivi kažu da je bila na međunarodnom letu iz Pariza kada je Bruk umrla.“ „Šteta.“ Nije mogla. „ A da li je mogla da unajmi nekoga? Kao što je Danijel unajmio nekoga da te izbode nožem.“ „Znam.“ Teško izdiše. „U zgradi postoje tri skupa nadzornih kamera. Na kamerama u lobiju zgrade i u liftu vidim se samo ja.“ „A ostale?“ „Kamere na stepeništu ne pokazuju ništa. Tredi skup kamera se nalazi u teretnim liftovima. Njih koristi osoblje, radnici koji sele nameštaj i kuriri. Te kamere tu nod nisu radile jer su ih servisirali, tako da ni tu nemamo ništa.“ Srce mi kuca malo brže. „Znači da je neko mogao da se popne do penthausa i teretnim liftom.“ „Da. Ali DNK upuduje ne mene.“ Zvuči očajno. „A Dajna i Bruk su bile prijateljice, šta bi mogao da bude motiv? Bruk je imala teško detinjstvo, sprijateljila se s Dajnom kada su bile tinejdžerke. Ona i Dajna su uspele da udu u krug bogatih sa nadom da de nekog uspeti da upecaju. Dajni se posredilo sa Stivom pre dve godine, a Bruk je na nišan uzela tatu. Ali on nije bio voljan da joj da prsten.“ „Misliš li da bi tvoj tata…“ oklevam da to izgovorim, ali… i Kalum je mogao da unajmi nekoga. „Ne“, kaže Rid oštro. „Niko iz moje porodice je nije koknuo. Možemo li da razgovaramo o nečemu drugom? Gde si?“ Ne želim da razgovaram ni o nečem drugom, ali popuštam jer mi je dosta sukoba za večeras. Kako sam krenula, nikada nedu zaspati. „U svojoj sobi. Ti?“ „Ja sam u tvojoj.“ Čujem kako udiše. „Miriše na tebe. Nosiš moju majicu?“ „Aha.“ „I?“ „Nema seksa preko telefona pre pravog seksa“, odgovaram mu kiselo. „Ooo, sirota Ela. Oraspoložidu te u školi u ponedeljak.“ Sva treperim od ovog tihim glasom izgovorenog obedanja, ali pošto je ponedeljak udaljen čitavih četrdeset osam sati, ovaj razgovor više nema svrhe. Menjam temu na utakmicu, dugo razgovaramo o svemu i ni o čemu, pa se osedam bolje prosto zato što mu čujem glas.

108

„Laku nod, Ride.“ „Nod, dušo. Nemoj da zaboraviš ponedeljak.“ Smeje se tiho i prekida vezu. Psujem ga i stavljam telefon na nodni ormarid. Baš kad se spremam da isključim svetio, vrata moje sobe se bez upozorenja otvaraju. „Koji đavo!“ skačem i streljam pogledom Dajnu koja ulazi u sobu kao da ima sva prava. „Zaključala sam ta vrata!“ Maše karticom. „Ove stvarčice otvaraju sva vrata u apartmanu.“ O bože! Stvarno? Primetila sam mesto za karticu ispod kvake, ali sam mislila da samo moja kartica može da otvori vrata. „Ne otvaraj više ova vrata“, kažem ledeno. „Ako budem želela da uđeš, pozvadu te.“ Što se nikada nede desiti, jer nikada nedu želeti da ona uđe u moju sobu. Nikada. Ignoriše moj komentar i prebacuje dugačku plavu kosu preko jednog ramena. „Hajde da nešto razjasnimo, sredo. Nije važno da li smo u hotelu ili u penthausu – ovo je i dalje moja kuda. Ti si ovde samo gost.“ Podižem obrvu. „Zar ovo nije Stivova kuda?“ Dajna se mršti. „Ja sam mu žena. Sve što je njegovo i moje je.“ „A on je moj otac. Koji je, uzgred, nakon svoje smrti sve ostavio meni. Ne tebi.“ Smešim se medeno. „Sedaš li se?“ Zelene oči joj bleskaju zbog čega se kajem što sam joj ovo natrljala na nos. Upozorila sam Stiva da ne čačka mečku, a evo mene kako radim upravo to. Pretpostavljam da sam kderka svog oca. „Pa, nije više mrtav, zar ne?“ izvija usne u samozadovoljan osmeh. „Pretpostavljam da sada opet imaš ono na šta si navikla – a to je ništa.“ Zastajem jer je u pravu. Nije mi naročito bilo stalo do novca koji mi je Stiv ostavio u oporuci, ali sad kad ga više nemam, zapravo nemam ništa. Ne, to nije istina. Imam onih deset hiljada dolara koje mi je Kalum dao kada sam se vratila u Bejvju nakon što sam pobegla. Pravim podsetnik da sakrijem taj novac prvom prilikom. „Ni ti nemaš ništa“, kažem. „Stiv sve kontroliše, a za vreme večere sam stekla utisak da mu nisi baš najmilija u ovom trenutku. Čime si ga toliko razbesnela?“ Pretvaram se da razmišljam. „Znam. Možda si ubila Bruk.“ Besno i zaprepašdeno zeva. „Pazi šta pričaš, mala!“ „Šta to bi? Da nisam pogodila u živac?“ Gledam je skupljenih očiju. „Da se nisam previše približila istini?“ „Želiš da čuješ istinu? Bruk je bila moja najbolja drugarica – to je istina! Pre bih ubila tebe nego nju! A i naučila sam da nesrede nisu najbolji način da se

109

nekoga otarasiš.“ Smeši se brutalno. „Imam pištolj i ne plašim se da ga upotrebim.“ Zevam u nju u čudu. „Da li si to upravo priznala da si pokušala da ubiješ Stiva?“ O, čoveče! Gde je diktafon kad je potreban? Podiže bradu kao da se ponosi svojim delom. „Pazi se, princezo. Kada su deca u pitanju, mnogo verujem u politiku da bi ona trebalo da se vide, ali ne i čuju. Dokle god mi se budeš sklanjala s puta, sklanjadu se i ja sa puta tebi.“ Ne verujem joj, ni najmanje. Uživade da me muči, naročito zato što sad živim pod njenim krovom. i da li je to ona želela da mi zapreti pominjudi pištolj? Sunce ti! „Pazi se“, ponavlja Dajna, a zatim žurno izlazi iz moje sobe i zatvara vrata za sobom. Ostajem u krevetu. Nema svrhe da ustajem i zaključavam vrata pošto sad znam da svaka kartica može da otvori prokleta vrata. Duboko udišem, isključujem svetio i sklapam oči. Pred očima mi iskače slika kako mi Dajna preti pištoljem i slika Rida iza rešetaka. San mi izmiče. Nemoj da se svađaš sa S. Ne vredi. Ved de on promeniti mišljenje. Rid mi šalje poruku pre nego što je otišao na trening u ponedeljak ujutro i piše mi gotovo isto što mi govori čitavog vikenda. Čitavog dugačkog, užasnog i dugačkog vikenda, frustrirajude dugačkog. Promenide mišljenje malo sutra. Stiv je ved isposlovao da dobijem otkaz i odlučio je da se prijavim za školski tim – čovek bi pomislio da de mu to biti dovoljno. Ali ne, nije. Prošle nodi me je obavestio da mi uvodi ograničenje izlazaka. Svake večeri moram da dođem kudi do deset, i moram da uključim tragač lokacije na telefonu, da bi mogao da prati moje kretanje. Ved sam odlučila da du u bududnosti telefon ostavljati kod kude. Nema šanse da mu olakšam da me pronađe. Problem je što je ovog petka prva kvalifikaciona utakmica Rajdera za finale. Rid je dobio dozvolu da igra, a ja očajnički želim da idem jer sam odlučila da je dosta bilo Ridovog nedkanja. Dokle god je on glavni osumnjičeni za Brukino ubistvo, ja se nedu osedati sigurno. Ako bi trebalo da se ponašamo normalno, ako bi trebalo barem da se pretvaramo da je sve u našim životima super, onda daljina među nama ne bi trebalo da postoji. Vreme je za seks. Nije me briga što du morati da igram prljavo. Zavešdu ga. A utakmica u gostima je savršeno mesto za to. Na trideset minuta vožnje nalazi se

110

zabavni park u koji su mnogi klinci govorili da de otidi. Plan je – ili je bio – da iskoristim to kao izgovor da ostanem da prespavam van kude. Ali sada, zbog Stivovog glupog ograničenja, ne znam kako du to izvesti. Nadam se da de mi Val danas pomodi da nešto smislim. Ali idem na utakmicu van grada, kako god bilo. Završavam sa češljanjem kose, upasujem košulju u suknju i uzimam ranac. U dnevnoj sobi Stiv leži na kauču i lista novine. Zar on nikada ne ide na posao? Dajna sedi za trpezarijskim stolom i pijucka sok od pomorandže iz čaše za šampanjac. Ili je to možda koktel mimoza, jer mislim da ljudi ne piju sok od pomorandže iz otmenih čaša. Gleda me preko ivice čaše i širi napudene usne u prezrivi osmeh. „Da nije ta suknja malo prekratka za školu?“ Novine šušte dok ih Stiv spušta. Mršti se dok gleda moju uniformu. Gledam u svoju belu košulju, raskopčani plavi sako i ružnu plisiranu suknju. „Ovo je školska uniforma.“ Dajna gleda muža. „Nisam znala da direktor Astorovog parka podstiče učenice da se oblače kao kurve.“ Zevam u čudu. Prvo, suknja mi seže sve do kolena. Drugo, ko govori takve stvari? Stiv posmatra moju suknju. Zatim spušta novine pored sebe i strelja me pogledom. „Vrati se u sobu i presvudi se.“ Streljam i ja njega pogledom. „Ovo je školska uniforma!“ ponavljam. „Ako imaš problem sa tim, razgovaraj s Berindžerom.“ Upire prstom u moje noge. „Možeš da nosiš pantalone. Siguran sam da u današnje doba postoji alternativna školska uniforma.“ Ovo je glup razgovor pa idem prema vratima. „Nemam pantalone.“ Zapravo, imam ih. Ali su te kaki gnusobe ružne kao sam đavo, bez obzira na cenu od trista dolara. Nedu to obudi na svoje telo. „Naravno da ima pantalone“, kaže Dajna i smeje se veselo. „Ali svi znamo zašto ih ne nosi. Lakši je pristup kada je u suknji.“ Stiv se ponovo mršti. „U pravu je“, kaže mi. „Umeo sam lepo da se provedem s devojkama u suknjama. One su lake. Da li to želiš da budeš? Laka Ela?“ Dajna se kikode. Stežem naramenicu ranca i okredem kvaku. Da imam pištolj, možda bih pucala u Dajnu.

111

„Idem u školu“, kažem kruto. „Ved sam propustila čitav dan nastave da bi ti mogao da me provozaš po Bejvjuu. Nedu da kasnim zato što ti smeta moja školska uniforma.“ Stiv mi prilazi i spušta ruku na vrata. „Pokušavam da ti pomognem. Devojke koje se lako daju su zamenjive. Ne želim da ti se to desi.“ Otvaram vrata uz silovit trzaj. „Devojke koje se lako daju su devojke koje žele seks. Nema u tome ničeg nemoralnog. Ili odvratnog. Ili poremedenog. Ako odlučim da se upustim u seksualni odnos, onda de se to i desiti. Ovo je moje telo.“ „Ne dok si u mojoj kudi“, grmi i ide za mnom hodnikom. Dajnin smeh nas prati sve do lifta. Pritiskam dugme na kom piše dole. „Onda du se preseliti.“ „A ja du te dovudi nazad. Da li to želiš?“ Ne odgovaram mu, a on frustrirano uzdiše. Mekšim glasom kaže: „Ne želim da budem negativac, Ela, ali ti si moja kderka. Kakav bih ja tata bio kada bih ti dozvolio da jurcaš unaokolo i spavaš sa svojim momkom?“ „Moj momak je sin tvog najboljeg prijatelja“, podsedam ga. Snagom volje teram lift da ide brže, ali se čini da se do četrdeset četvrtog sprata penje zadržavajudi se čitav sekund na svakom spratu. „Znam. Šta misliš, zašto toliko strepim zbog toga što izlaziš sa njim? Kalumova deca su divlja. Iskusni su. Ne želim to za tebe.“ „Malo si licemer, zar ne?“ „Da.“ Podiže ruke. „Ne poričem to. Poslednje što želim jeste da izlaziš s tipom kakav sam ja bio u srednjoj školi. Nisam poštovao devojke. Želeo sam samo da im svučem pantalone, ili im se zavučem pod suknju.“ Značajno gleda porub moje suknje. „A kada bih dobio šta sam želeo, nastavio bih dalje.“ „Rid nije takav.“ Stiv me gleda sažaljivo. „Dušo, svim devojkama s kojima sam hteo da spavam govorio sam da su posebne i da su mi jedine. Sve sam to govorio i pre. Bio sam spreman da kažem bilo šta da nateram devojku da pristane da bude sa mnom.“ Otvaram usta da se pobunim, ali Stiv nastavlja dalje, „I pre nego što kažeš da je Rid drugačiji, dozvoli da istaknem da poznajem tog malog osamnaest godina, a ti ga poznaješ svega nekoliko meseci. Koje bolje upuden u njegov karakter?“ „Nije takav“, ne odustajem. „On se uzdržava i ne želi da ide dalje. Nisam ja ta koja se nedka.“ Stiv naglo počinje da se smeje. Odmahuje glavom i kaže: „Prokletstvo, klinac zna fore koje meni nisu bile ni na kraj pameti. To mu moram priznati.“ Trepdem zbunjeno.

112

„Pretvara se da okleva i tera tebe da obaviš sav posao? Mora da uživa u tome.“ Postaje ozbiljan. „Ne, Ela, moradeš da mi veruješ na reč. Rid je ved toliko dugo u prometu da bi mogli i posebnu traku da mu dodele. Mora da u Astorovom parku ima finijih momaka s kojima bi mogla da se zabavljaš. Zašto ne pronađeš nekog od njih pa demo ponovo razgovarati na ovu temu?“ Ne mogu da prikrijem zaprepašdenje. „Ne funkcionišem ja tako! Ne odbacujem ljude tek tako! Rid nije zamenjiv!“ Nisam kao ti. „Hajde da vidimo koliko de dugo njegova ljubav trajati kada ne bude mogao da ti priđe. Nemoj biti laka, Ela. To nije privlačno.“ Da sam dete za kakvo me Stiv smatra, sada bih mu dobacila neku uvredu. Jedna me peče u grlu. Želim da mu kažem da prestane da me meri svojim bednim aršinom. Ali svađom sa Stivom nedu ništa postidi. Na svu sredu, lift konačno stiže. „Moram da idem u školu“ obaveštavam ga. „Časovi se završavaju u tri i četrdeset. Očekujem da budeš kudi do četiri.“ Vrata lifta se zatvaraju. Glavobolja mi bubnja u slepoočnicama kada tri minuta kasnije izledem iz podrumske garaže. Neumoljivo pulsiranje frustracije ne popušta sve do Astorovog parka. Prava je ironija što sada to mesto, koje sam nekada mrzela, smatram utočištem.

113

POGLAVLJE 17 RID Najgori vikend u mom životu. Nije laž. Čitavu subotu sam s Halstonom Grirom prolazio kroz pojedinosti slučaja. Moj advokat tvrdi da je DNK – moja DNK – koju su pronašli ispod Brukinih noktiju, najsnažniji dokaz koji policija ima. Priznao je da moje objašnjenje da me je Bruk u besu ogrebala možda nede zvučati uverljivo poroti ako slučaj dospe na sud, naročito u kombinaciji s video-snimcima. Ne mogu čak ni da se setim da me je ogrebala. Sedam se da je tražila novac, da sam joj se smejao, da je zamahnula prema meni, ali nije me dotakla. Zateturala se. Uhvatio sam je i odgurnuo. Mora da me je tada ogrebala. Zbog čega je sve ovo još vede sranje. Nisam je ubio. To što mi noktom nije ostavila trag na koži ne znači da me nije ogrebala. Ponudio sam da idem na detektor laži, ali mi je Grir rekao da se, čak i ako mi svi rezultati budu sjajni, rezultati poligrafa ne prihvataju kao dokaz na sudu. i upozorio me je da bi policija mogla, ako poligraf pokaže da sam neiskren, da pronađe način da pusti rezultate testiranja u štampu, koja bi me onda razapela. U nedelju sam se motao po kudi i patio za Elom, i ne zato što želim da je trpam, kao što Stiv misli. Nedostaju mi njeno društvo, njen smeh i njena drska zadirkivanja. Stiv joj je izmišljao obaveze čitav vikend pa smo mogli samo da razmenjujemo poruke i razgovaramo telefonom nekoliko puta. Strašno mi je što ne živi više s nama. Mesto joj je ovde. Čak se i tata slaže s tim, ali kada ga pritisnem da razgovara sa Stivom o tome, sleže ramenima i kaže: „On je njen otac, Ride. Hajde da vidimo kako de se slagati.“ Kada je ponedeljak konačno svanuo, ja praktično umirem od iščekivanja. i premda mi je lekar izdao dozvolu da vežbam, trener mi dozvoljava da radim samo vežbe bez kontakta i ne može da garantuje da de me pustiti na teren u petak. i dalje je ljut na mene zbog tuče s Ronijem prošle nedelje. Kada smo kod Ronija, gluperda prilazu klupi nekoliko puta da me maltretira i tiho mi govori „ubico“, da ga trener ne čuje. Ali nije me briga šta on misli o meni. Jedino mi je važno Elino mišljenje i mišljenje moje porodice, a niko od njih ne veruje da sam ubica.

114

„Ideš u pogrešnom smeru“, kaže mi Ist ceredi dok idemo preko južnog travnjaka nakon treninga. „Zar nemaš biologiju?“ Imam, ali ne idem tamo. Ela mi je upravo poslala poruku da se nađem s njom kod njenog ormarida. On se nalazi u krilu za učenike trede godine, na suprotnoj strani od zgrada u kojima su časovi četvrte godine. „Moram da odem negde“, kažem mu samo, a moj brat vragolasto podiže i spušta obrve. „Kapiram. Reci sestrici da sam je pozdravio.“ Rastajemo se kod ulaznih vrata, Ist juri na prvi čas, a ja hodnikom prema ormaridima. Nekoliko devojaka mi se smeši, ali se jednak broj i mršti na mene. Prigušeni šapati golicaju me preko leđa dok se udaljavam. Čujem reč „policija“, a neko kaže „devojku njegovog oca“. Drugi bi momci možda porumeneli od nelagode ili postiđeno ustuknuli, ali meni nije stalo do ovih klinaca. Prolazim pored njih pravih ramena i visoko podignute glave. Ela me primeduje i čitavo lice joj sija. Baca se na mene, a ja je lako hvatam, spuštam glavu na njen vrat i udišem slatki miris. „Hej.“ „Hej“, kaže i smeši se. „Nedostajao si mi.“ „I ti si nedostajala meni.“ Otima mi se jecaj. „I ne znaš koliko.“ U očima joj vidim saosedanje. „Da li si i dalje uznemiren zbog sastanka s advokatom?“ „Malo. Ali ne želim o tome da razgovaram sada. Želim ovo da radim.“ Ljubim je, a ona ispušta najzavodljiviji zvuk na mojim usnama. Nekakvu mešavinu jecaja i srednog jecanja. Guram joj jezik u usta samo da bih je opet čuo kako ispušta taj zvuk. Čini to, a moje čitavo telo se napinje. „Ahm.“ Razdvajamo se na zvuk glasnog pročišdavanja grla. Okredem se i učtivo klimam glavom profesorki koja stoji iza nas. „Gospođo Volas. Dobro jutro.“ „Dobro jutro, gospodine Rojale!“ Stiska usne u strogu liniju. „Gospođice Harper, mislim da je vreme da vas dvoje krenete svako na svoj čas.“ Ponovo klimam i uzimam Elu za ruku. „Kredemo“, uveravam namrštenu profesorku. „Otpratidu Elu smesta.“ Ela i ja se žurno udaljavamo od njenog ormarida, ali ne pratim je na čas kao što sam rekao. Skredem levo na kraju hodnika. Kada smo se sklonili iz vidokruga gospođe Volas, uvlačim Elu u prvu praznu učionicu. To je jedna od prostorija za

115

nastavu muzičke kulture, koja je potpuno mračna jer su teške zlatne draperije navučene na prozore. „Šta to radimo?“ sikde Ela, ali se smeje. „Dovršavamo ono što smo tamo započeli“ odgovaram joj i spuštam ruke na njene uske kukove. „Jedan poljubac nije bio dovoljan.“ Ništa mi nikada nije dovoljno s ovom devojkom. Ne znam kako sam mogao da živim bez nje. Mislim, izlazio sam i s drugim devojkama. Spavao s nekoliko njih. Ali sam uvek bio đavolski probirljiv. Nijedna mi nije držala pažnju duže od nedeljudve, ponekad ne duže od dana ili sata. Ali ne i Ela. Ona mi se uvukla pod kožu čim sam je sreo, i još je tu, u mojoj krvi, u mom srcu. Usne nam se ponovo sredu, a taj poljubac je vreliji nego prvi. Njen jezik je u mojim ustima, a moje ruke su na njenom dupetu, a kada je počela da migolji donjim delom tela na mojim preponama, gubim svaku svest o tome gde se nalazimo. „Dođi“, mrmljam i vodim je prema katedri. Skače na nju, a ja se smeštam između njenih butina. Obavija noge oko mog struka i počinjemo da se njišemo. Ovo je đavolski zavodljivo. i tim zanosnije jer smo u školi i čujemo korake iz hodnika. „Ne bi trebalo da radimo ovo ovde“, kaže zadihano. „Verovatno. Ali reci mi da stanem. Izazivam te.“ Nedu voditi ljubav s ujom ovde, ali ne mogu da sklonim ruke s nje, znam da mogu da joj pružim užitak. Stavljam nju na prvo mesto – samo ne onako kako to njen tata želi. Ali neka se Stiv nosi. Ponovo se smeje. Zavlačim ruku pod njenu suknju i namigujem joj. „Volim lak pristup.“ Ovo izaziva zapanjen kikot. „Šta je bilo?“, pitam je mrštedi se. „Ne brini.“ Široko se osmehuje, a zatim ciči od zadovoljstva kada sam je pronašao prstima. Umesto da me odgurne, privija se uz moju gramzivu ruku. i njene ruke su jednako gramzive, raskopčava dugmad moje košulje. „Moram da te dotaknem“, mrmlja. Ne žalim se. Dodir njenih malih dlanova na mojim golim grudima šalje mi udar vreline uz kičmu. Nikada se pre nismo ludirali u školi, ali Stiv nam jebeno otežava da se viđamo van škole. Nije mi dozvolio ni da posetim Elu u hotelu nakon što se iselila iz vile.

116

Poljupci postaju vlažniji, mahnitiji. Zavlačim prste u nju i ječim na njenim usnama. Želim da svrši pre nego što čas počne, da bi razmišljala o meni čitav dan. Možda du to opet uraditi za vreme ručka, odvesti je u kupatilo koje je Vejd krstio Zonom muvačine I… Vrata se otvaraju i svetlost iznenada preplavljuje prostoriju. Ela i ja se razdvajamo, ali nedovoljno brzo. Visoki sedokosi profesor muzičkog uspeva sasvim lepo da vidi kako izvlačim ruku ispod njene suknje. Moju delimično raskopčanu košulju i naše otečene usne. Uzdiše s neodobravanjem, a zatim praska: „Dovedite se u red i pravo kod Berindžera!“ Sranje! Direktor, naravno, zove naše roditelje. Pušim se od besa kada su Stiv i tata ušli u čekaonicu ispred Berindžerove kancelarije jer… ma daj! Otkad to Berindžer poteže tešku artiljeriju zbog dvoje klinaca koji su uhvadeni da se vadare u školi? To se dešava stalno. Vejd stalno upražnjava seks u školi, jebote! Nije potrebno dugo da shvatim zašto. Jer je Stiv, čim je uleteo, pružio ruku Berindžeru i rekao: „Hvala što ste me pozvali. i plašio sam se da bi ovako nešto moglo da se desi.“ Ela je, u stolici pored mene, pomalo crvena u licu. Očigledno joj je ne prijatno, ali u očima joj vidim i vatru. Bes. Kao i ja, zna da je za ovo kriv Stiv. Mora da je upozorio osoblje da pazi na nas. „Diži se!“, kaže Stiv Eli. „Ideš sa mnom kudi!“ Prkosno mu se suprotstavlja. „Nedu! Ne možeš me ponovo izvesti iz škole. Nedu više da propuštam nastavu, Stive.“ Njegov glas je kao led. „Jutros ti nije smetalo što deš propustiti čas! Fransoa kaže da si na prvi Čas kasnila deset minuta!“ Ela se utišava. I tata je neobično tih. Posmatra me s nedokučivim izrazom. Ne liči ni na neodobravanje ni na razočaranje. Ne mogu da ga rastumačim. „Ovakvo ponašanje je neprihvatljivo!“, besni Stiv. „Ovo je mesto na kom se stiče znanje!“ „Jeste“, slaže se Berindžer ledeno. „I uveravam vas, gospodine O'Halorane, da nedemo tolerisati ovakve gluposti.“ Zevam u čudu. „Stvarno? Ali je sasvim u redu dozvoliti Džordan da učenicu prve godine zalepi lepljivom trakom za školsku fasadu?“ „Ride!“ upozorava me otac.

117

Okredem se prema njemu. „Šta je bilo? Znaš da sam u pravu. Džordan je fizički napala drugog učenika, a on je“, nepristojno pokazujem rukom prema direktoru, „pustio da to prođe nekažnjeno. Elu i mene uhvate kako se mazimo, kao i svi normalni tinejdžeri I…“ „Normalni tinejdžeri?“, ponavlja Stiv grubo se smejudi. „Ove nedelje moraš da se izjasniš o krivici, Ride! Preti ti podizanje optužnice za ubistvo!“ Frustracija mi struji telom. Hriste! Nije mi potreban i podsetnik. Sasvim sam svestan u kolikim sam govnima u ovom trenutku. Ali tada postajem svestan šta je rekao: „Kakvo izjašnjavanje o krivici?“ pitam tatu. Lice mu postaje napeto. „Razgovarademo o tome kada dođeš kudi iz škole.“ „Možete razgovarati o tome na putu kudi“, ubacuje se Berindžer, „jer du suspendovati Rida na dva dana.“ „Koji kurac?“, pitam ljutito. „Pazi kako se izražavaš!“, breca se direktor. „I čuo si me. Suspendovan si na dva dana.“ Gleda u Stiva. „Ela može da ostane na nastavi, ako se vi slažete s tim.“ Nakon dugog napetog trenutka, Stiv klima glavom. „Slažem se. Ako on nije ovde, ona može da ostane.“ Stiv kaže on kao da sam zaražen ebolom ili tako nekim sranjem. Ne kapiram. Zaista ne kapiram. Nikada ranije nisam imao problema sa Stivom. Nismo bili bliski, ali nije bilo neprijateljstva među nama. A sada je vazduh toliko pun neprijateljstva da jedva da mogu da dišem. „Onda je to rešeno.“ Berindžer obilazi svoj sto. „Gospodine Rojale, predajem vam Rida na staranje. Ela, ti možeš da se vratiš na nastavu.“ Okleva, ali žurno prilazi vratima nakon što ju je Stiv prostrelio nemilosrdnim pogledom. Na trenutak zastaje na vratima u gleda me najžalosnijim i najnesrednijim pogledom na svetu. Prilično sam siguran da je i na mom licu isti izraz. Čim je izašla, Stiv se okrede prema meni i strelja me pogledom. „Drži se podalje od moje kderi, Ride!“ „Ona je moja devojka“, odgovaram kroz stegnute zube. „Više nije. Tražio sam od tebe da je poštuješ, i dok sam mislio da je poštuješ, bio sam spreman da prihvatim vašu vezu. Nakon onoga što se jutros desilo, više nisam na to spreman.“ Obrada se sada mom ocu. „Naša deca su upravo raskinula, Kalume. Ako ih ponovo vidim zajedno, ili čujem da su bili zajedno, ti i ja demo imati problem.“ Zatim izlazi iz kancelarije i besno zatvara vrata za sobom.

118

POGLAVLJE 18 ELA Drugi dan zaredom u školu idem ljuta. Juče su se Stiv i Dajna okomili na mene zbog suknje. Danas je Rid suspendovan jer Stiv ima neku roditeljsku maniju gonjenja. Jedino što je dobro u vezi s tim što sam ljuta na Stiva jeste što nemam snage da brinem zbog Dajne. Ne mogu da verujem da je naložio Berindžeru da kaže profesorima da nas cinkare. To je baš trulo. Stižem na parking još se pušedi od besa. Na svu sredu, primedujem Val na travnjaku ispred škole pa zaboravljam na svoj bes. „Hej, mačko!“ dovikujem joj kroz prozor. Zamahuje tamnim pažem i ved je pripremila srednji prst. Kada je shvatila da sam to ja, pritrčava automobilu. „Hej! Brinula sam za tebe! Da li te je juče kod kude posle škole sačekala propoved bez kraja i konca?“ Stajem na prazno parking-mesto, a zatim isključujem motor. „Nemaš pojma.“ Ved zna sve o jučerašnjoj gluposti jer sam čitavu pauzu za ručak provela besnedi zbog toga. A zatim sam sve zaokružila dobrim desetominutnim kukanjem i jadikovanjem o tome kako nedu modi da idem na utakmicu u gostima i kako nedu modi da zavedem Rida. i doživim prvo seksualno iskustvo! „Šta se desilo?“, pita me Val dok uzimam ranac i izlazim iz automobila. „Bilo je mnogo svađe, vređanja, razmene uvreda. Završilo se tako što mi je Stiv rekao da moram da prestanem da budem tako laka. Da to momcima nije privlačno.“ Val slaže lice u grimasu. „Opa, to je surovo!“ „Postaje toliko loše da počinjem da mislim kako bi trebalo da provodim više vremena u školi.“ „Ne može biti toliko loše“ kaže znajudi kolika je moja averzija prema pristupanju bilo kom klubu u Astorovom parku. „Samo ti se čini strašno, jer nisi navikla da imaš roditelja koji ti namede pravila i tako to. Na osnovu onog što si mi rekla, tvoja mama je bila dete u vašem domadinstvu, a Kalum dozvoljava momcima da rade sve što žele, bar dok ne prave neki veliki haos.“ „Hodeš da kažeš da je Stivovo ponašanje normalno?“ izazivam je.

119

Val sleže ramenima. „Nije toliko ni nenormalno. Mislim da tvoja mama i Kalum spadaju u kategoriju popustljivih roditelja.“ „Ti organizuješ žurke kod kude. i nisu ti ograničeni izlasci.“ Smeje se. „Ha, naravno da jesu. Moram da dođem kudi do deset sati radnim danima, a vikendom smem da ostanem do ponodi, ukoliko mi teča Mark i tetka Kejti izričito dozvole da ostanem duže. i ne bi dozvolili da neki momak prevede nod kod mene. Bilo je tako glupirati se sa Tamom jer je on živeo u istoj kudi.“ Tam je sin kudepaziteljke Karingtonovih. „Mislim da bilo koji roditelji ne bi ni mrtvi dozvolili da momak prespava u kudi. Šta misliš, zašto Vejd toliko često ima seks u školi? Njegova mama je užasno stroga kod kude.“ Tapše me po ramenu. „Stiv možda preteruje, ali to samo znači da mu je stalo. Nemoj to lično da shvataš.“ Da li je u pravu? Mislim, nemam gotovo nikakvog iskustva s normalnim roditeljima, ali evo Valeri, koja, rekla bih, ima, a ona mi kaže da se je Stivova reakcija… pa, uobičajena. Da li ja preterano burno reagujem? Možda. Ali ipak, mislim da nikada nedu modi da se naviknem na sva ta pravila i sranja. „Čak i da je to normalno, ne želim tako da živim“, priznajem dok ulazimo u zgradu. „Izdrži“, preporučuje mi. „Oboje ste novi u ovome. Ti si dete, a Stiv se trudi da bude odrasla osoba. Sukobi su neizbežni. Kladim se da dete ved pronadi način da funkcionišete.“ „Nisam dete. Imam sedamnaest godina.“ „Ha! Tu grešiš. Moja mama uvek kaže da du, ma koliko godina imala, uvek biti njeno dete. Takvi su roditelji.“ Ramenom udara moje rame. „Iskreno, mislim da je prilično kul što se vratio iz mrtvih. Nisi više sama.“ Vidite, tu je caka, i pre nego što se Stiv pojavio nisam se osedala kao da sam sama. On je delid koji ne nedostaje. On ne popunjava nikakvu prazninu. Rojalovi su je ved popunili, a Stiv sad pokušava da nekoga izgura da bi sebi napravio mesta. Val mora da je na mom licu videla sumnjičavost. „Nemoj previše da se grizeš zbog ovoga. Trebalo bi da mu izneseš kontraponudu.“ „Kako to misliš?“ „Stiv ne želi da se družiš sa Ridom zato što…“ „Misli da je Rid pseto!“ Val zabacuje glavu i zuri u nebo kao da moli nebesa da joj podare strpljenje. „Dušo, Stiv se u potpunosti ponaša kao pravi tata.“

120

Ponovo osedam potrebu da branim Rida. Čini mi se da ga u poslednje vreme stalno branim. „Možda je Rid bio pseto pre, ali sada je sa mnom. A i nije on kao Iston. Ne spava s kim stigne. Probirljiv je.“ Val otvara usta da odgovori, ali pre nego što je stigla da nešto kaže, oglašava se zvono. „Nemoj zaboraviti šta si htela da kažeš. Vidimo se u južnom toaletu na pauzi za ručak? Još demo razgovarati.“ „Južni toalet?“ Nemam pojma o čemu priča. „To je onaj pored muške svlačionice. Vejd tu uvek obavlja svoje.“ Nakon ovih redi, odlazi i ostavlja me da se pitam da nisam možda ja nerazumna. Čim je zazvonilo zvono za pauzu za ručak, svradam do ormarida da ostavim knjige, a zatim žurim prema južnom toaletu. Potrebno mi je deset minuta da ga pronađem, jer je škola nenormalno velika. Guram vrata i naglo stajem jer vidim da je unutra gužva – vidim najmanje šest devojaka. Val stavlja karmin pored najudaljenijeg umivaonika i ja joj žurno prilazim. „Zašto je ovde ovakva gužva?“ sikdem tiho. „Mislila sam da Vejd ovde dovodi devojke na seks.“ „Da, ali u muški.“ Trlja crvenim karminom namazane usne jednu o drugu. „Ovo je ženski.“ „Dobro.“ Alo! Iz nekog razloga sam mislila da de ovo biti intimno druženje. „Plesni tim ima dodatne probe zbog nastupa na utakmici u gostima. Izgleda da je Srednja škola Gibson njihov najvedi rival na plesnim takmičenjima“, objašnjava mi Val dok sprema karmin u tašnu. „Kako bilo, razmišljala sam, i mislim da bi trebalo da se obratiš Kalumu. Neka se Kalum zauzme za tebe.“ „Mislim da to nede biti ni od kakve koristi. Kalum je ved rekao Stivu da bi trebalo da živim s Rojalovima, a Stiv ga je pogledao ubistveno, zgrabio me za kosu i izvukao napolje.“ Val trza usnama. „Za kosu, kažeš?“ „Dobro, ne baš za kosu, ali tako sam se osedala.“ „Samo sam se šalila. Volim kada si sva usplahirena zbog Rida. Ponekad ostavljate toliko snažan utisak da je to zastrašujude.“ Zastaje. „Šta je Stivova slabost?“ Susredem pogled njenog odraza u ogledalu. „Kako to misliš?“ „Kada želim nešto od tetke, ona voli da vidi žrtvu. Na primer, recimo da želim da idem na koncert. Počinjem da joj pričam kako strašno naporno učim, kako obavljam dodatne poslove po kudi, u suštini udaram temelj i pokazujem joj kako

121

sam ja jedno jebeno sjajno dete. A tek zatim tražim od nje dozvolu da kupim karte.“ „Zna li ona da manipulišeš njome?“, pitam. „Naravno. To je naša mala igra. Ona ima priliku da vidi da sam odgovorna, zbog čega je obliva milina, a onda ja dobijam nagradu za svoju žrtvu.“ „Moj tata voli kada mu napišem sastav u kome mu iznosim razloge zašto nešto želim“, dobacuje neka devojka pored mene. Streljam je pogledom u ogledalu, ali ona se ne štreca uopšte. Ili možda ne vidi da je streljam pogledom jer stavlja maskaru. „Mojoj mami deset drugih mama mora da kaže da je nešto u redu pre nego što pristane da me pusti“, kaže devojka pored vrata. Iznervirano gledam Val, zbog toga što sve ove devojke guraju nos u moja posla. Ona se samo smeši, a u očima joj svetluca nestašluk. „Šta želiš?“ pita me devojka pored vrata. Mislim da se zove Hejli. Plavokosa devojka pored mene se smeši. „Želi Rida, zar ne?“ Moja prva reakcija je čista nelagoda. Ne volim da raspravljam o svojim privatnim problemima s neznancima. Ali ove devojke izgledaju… prijateljski nastrojene. Zato uzdišem i naslanjam se na umivaonik. „Želim da idem na utakmicu koju tim igra u gostima, ali moj…“ Teško mi je da izgovorim reč, ali ipak uspevam da je ispljunem. „Moj otac me ne pušta.“ „Ponaša se preterano zaštitnički?“ pogađa plavokosa devojka. „Verovatno želi da nadoknadi izgubljeno“, kaže Hejli. „O, da!“, viče plavokosa. „Tvoj tata je Stiv O'Haloran. Zaboravila sam na veliko uskrsnude.“ Val se kikode. „Da, on definitivno pokušava da nadoknadi izgubljeno“, slaže se plavušica. Val proviruje iza mene. „Vidiš?“ Blago me bocka. „Sve je to normalno.“ „Totalno“, slaže se Hejli. „Moj tata je odlepio kada je pronašao kondom u mojim kolima. Mama me je narednog dana odvela na kliniku da mi daju kontraceptivne pilule. Rekla mi je da sakrijem ta sranja i da slededi put budem pažljivija.“ „Ali to je tvoje telo“, ističem. Približava mi se. „Tvoj tata de te kontrolisati dok ne napuniš pedesetu. Moja starija sestra ima dvadeset šest godina, završila je pravni fakultet, a kada je za Božid dovela momka kudi, moji roditelji su ga naterali da spava u podrumu. Tate su čudovišta kada je seks u pitanju.“

122

„Ela nema mamu da posreduje“, podseda plavušica prisutne. Ponovo se nelagodno meškoljim. Strašno mi je neobično što svi u školi znaju sve o meni. Hejli tapše bradu. „Zar Kejti Pruet ne živi samo s ocem?“ „Da, živi“, kaže kovrdžava brineta, koja stoji naslonjena na vrata četvrte kabine. „A ona se seksa s Kolinom Trentornom. Rade to otkako je upisala drugu godinu.“ „Da li je njen tata zna?“ „Mislim da se pretvara da ne zna, ali ona je na pilulama, tako da sigurno mora da ima neku predstavu.“ „Moja mama je rekla tati da pilule pijem zbog menstruacije“, kaže Hejli, „tako da je to možda i Kejtin izgovor.“ „Nije mi potreban izgovor da bih počela da uzimam pilule“, kažem im. „Pijem ih od svoje petnaeste godine.“ Jer sam zaista imala užasno bolne menstruacije, i to ne samo zato što se moja mama brinula zbog trudnode. „Potreban mi je izgovor da izađem iz grada na jednu nod.“ „Reci da deš prespavati kod drugarice.“ „I da se krije u kolima za vreme utakmice? To nede upaliti“, kaže nestrpljivo. „Svi znaju Rojalove i neko de sigurno pomenuti da je video Elu na utakmici.“ Saosedajno mrmljanje širi se toaletom. „Da ne spominjemo da de Kalum definitivno biti tamo i da de me verovatno ocinkariti Stivu“, podsedam ih. Nisam sigurna zašto iznenada nemam ništa protiv toga što mi sve ove devojke nude savet, ali zaista mi ne smeta. Na neki čudan način, zbog toga se osedam dobrodošlo. Pre nego što je iko uspeo da se doseti nekog primenjivog rešenja, oglašava se zvono. Sve devojke podižu glave i nastaje pravi haos dok guraju jedna drugu da bi ponovo popravile šminku i spakovale svoje stvari. „Ved demo se nečega dosetiti“, kaže Hejli izlazedi. Nekih šest devojaka izlazi za njom, a sve mi mašu u znak pozdrava. „To je bilo…“, prestajem da pričam usredsredivši zbunjeni pogled na Val. „Zabavno? Korisno? Zanimljivo?“ Smeši se. „Nisu baš svi ovde grozni. A i sada znaš da je Stivovo ponašanje sasvim normalno. Samo moraš da pronađeš način kako da s njim izađeš na kraj.“ Pomalo omamljeno klimam glavom na ove njene reči. Dobro. Pretpostavljam da se zaista ponaša normalno. „Ja svojima kažem ono što žele da čuju, a onda radim po svom“, hladno se oglašava poznat glas.

123

Okredem se i vidim Džordan kako izlazi iz kabine. „Jesi li ispuzala iz kanalizacije, ili si bila unutra sve vreme?“, optužujem je. „Sve vreme sam prisluškivala“, kaže veselo. „Znači, želiš slobodnu nod za seks s Ridom Rojalom, hmm?“ Ne odgovaram joj odmah. Ova devojka me mrzi otkako sam nogom kročila na sveto tlo Pripremne škole Astorov park. Kada mi je naređeno da pokušam da pristupim plesnom timu, ostavila mi je odedu za striptizete u svlačionici. Sigurna sam da je želela da me postidi toliko da ne izađem iz svlačionice tako odevena, ali sam ja obukla ono što mi je ostavila, odmarširala u teretanu i udarila je pesnicom u glavu. „Možda“, kažem naposletku. „Znači da ti je potrebna moja pomod.“ Gura Val i pruža ruku ispod automata za sapun. „Ne. Obratila sam se za pomod Val.“ Džordan pere ruke, otresa vodu s njih, a zatim uzima papirni ubrus s gomile ubrusa smeštenih u košaru pored umivaonika. „A Val je ovde, zajedno sa šest članica mog tima, ali nijedna od vas nije uspela da pronađe rešenje“, kaže samozadovoljno. „A ja imam savršeno rešenje.“ Sumnjam, ali njen samouveren ton tera me da ostanem prikovana u mestu. „Zašto bi ti meni pomogla?“ Posmatram je skupljenih očiju, ali ne mogu ništa da joj pročitam sa lica. Prokletstvo, bila bi izvanredan pokeraš. Baca ubrus u smede. „Jer bi mi onda bila dužna uslugu.“ Njoj dužna uslugu? To zvuči očajno. Ali… šta ako zaista ima rešenje za moj problem? „Šta bi ti mogla da želiš zauzvrat od mene?“, pitam je sumnjičavo. „Uslugu koju deš mi kasnije vratiti.“ Iz tašne vadi malu kutiju i nanosi sjaj na savršene usne. Posmatram je, čekam napad zvečarke. „Kakvu uslugu?“ „Ne znam još. Zavisi od toga šta de mi biti potrebno od tebe.“ „Reci mi najpre svoje rešenje.“ Očekujem da odbije, ali ona me iznenađuje. „Naravno.“ Sklanja sjaj za usne. „Umeš dobro da plešeš. Lejla Hansel je uganula zglob pre neki dan, dok je sa mlađom sestrom skakala na trambulini. Možeš da zauzmeš njeno mesto u timu.“ „Sranje!“, otima se Val. Baš sranje. To jeste savršeno rešenje. Stiv želi da odaberem neku vannastavnu aktivnost. Ples je jedino za šta sam sposobna i što me u izvesnoj men zanima. Plesni tim de idi na kvalifikacionu utakmicu za finale, što znači da mogu da budem na terenu i prodam Stivu priču kako du provoditi vreme s klincima iz Astorovog parka.

124

Ovaj plan je đavolski savršen. Džordan se zlurado smeši. „Javi mi šta si odlučila do kraja dana. Možeš poslati Val poruku. A sada zdravo.“ Lagano izlazi iz toaleta, a kosa joj, poput tamne trake, leprša za njom. „Mrzim je još više“, kažem Val. „Ne krivim te.“ Moja prijateljica me grli oko ramena. „Ali, dođavola, to je odličan izgovor!“ „Najbolji“, kažem utučeno. „Najbolji mogudi.“

125

POGLAVLJE 19 ELA „Šta radiš ovde?“, vičem ugledavši Rida kako se naslanja na moja kola posle škole. „Suspendovan si!“ Koluta očima. „Nastava se završila. Šta de da urade, da me suspenduju zato što stojim na parkingu?“ U pravu je. Prilazim i grlim ga, što se pretvara u poljubac koji traje dovoljno dugo da ostanem bez daha. Smešim se kao budala kada me je pustio. „Izgledaš sredno.“ Sumnjičavo skuplja oči. „Šta nije u redu?“ Praskam u smeh. „Zar ne smem da budem sredna?“ Smeši mi se. „Naravno da smeš. Samo što si poslednji put kada smo razgovarali pretila da deš odalamiti Stiva po nosu zbog njegovih ludih pravila.“ „Mislim da sam pronašla način da zaobiđem njegova pravila.“ „Aha? Kako?“ „To je moja stvar, a ti pokušaj da se dosetiš“, kažem zagonetno jer želim sve da udesim pre nego što mu saopštim vest. Nisam sasvim sigurna da de Stiv na ovo nasesti, pa ne želim da mu probudim nadu u slučaju da moj plan ne uspe. „Val i ja radimo na tajnom projektu.“ „Kakvom?“ „Upravo sam ti rekla – tajnom!“ Rid naslanja laktove na haubu mog automobila. „Da li bi trebalo da brinem?“ Spuštam ruku niz njegove grudi sve do kopče kaiša. Ridu nekako polazi za rukom da u crnim pantalonama s džepovima i plavom džemperu izgleda jednako zavodljivo kao i kad ne nosi majicu. „Uvek bi trebalo da brineš“, zadirkujem ga i povlačim njegov kaiš. Umorna sam od stresa, straha i večitog osedanja nezadovoljstva. Uživadu u Ridu i svim trenucima s njim. Neka se ostatak sveta nosi. Priljubljuje teio uz moje toliko da mi se čini da smo se stopili s vratima mog automobila. Spušta ruku niz moj bok pa na moje dupe. Razdvajam usne, čekam još jedan poljubac, trenutak kada de nam se dah izmešati i kada demo isključiti čitav svet…

126

„Pogledaj ih“, kaže neko u prolazu. „Savršeno jeftini par.“ Rid podiže glavu. „Imaš neki problem sa mnom, Fleminže? Dođi i reci mi to u lice!“ Vidim kako se niski tamnokosi klinac ukočio, a zatim žurno udaljio. „Da, tako sam i mislio“, mrmlja Rid. „Kreten!“ kažem ljutito. Rid prstima hvata moju bradu. „Ne brini zbog ovoga, dušo. Neka laju. Ne mogu da nas povrede.“ Blago me štipa pa mi još jednom spušta poljubac na usne. Padam u iskušenje da ostanem još malo, ali zakasnidu ako ostanem. Guram ga žalosno od sebe. „Moram da se vratim u hotel. Ako ne budem u apartmanu tačno u četiri, Stiv bi mogao da me zaključa u tamnicu.“ Rid se cereka. „Zvadeš me večeras?“ „Naravno.“ Naginje se da me još jednom poljubi, i po načinu na koji je stegao rukom dupe, znam da de to biti jedan od onih dugih razvučenih poljubaca. O bože! Moram da mu se izvučem iz zagrljaja pre nego što se sva istopim. „Dobro. Šaljem ti poruku kasnije.“ Odlazi do mesta na kom je parkirao rover, a ja čekam da ode pa zovem Val. Uključujem zvučnik i izlazim s parkinga. „Reci mi sve mane ovog dogovora“, kažem čim se javila. „Kakve usluge de Džordan tražiti od mene? Ne želim da sutra lepljivom trakom lepim neku devojku na školski zid zato što se usudila da pogleda u Džordaninog momka?“ „Razmišljam o tome od ručka“, odgovara Val. „I?“ „Mislim da ne moraš da uradiš nešto samo zato što je to ona od tebe tražila. Duguješ joj jednu uslugu, ali ne duguješ joj ništa konkretno.“ „U pravu si.“ Pritiskam papučicu za gas, premda ne volim da vozim brzo. Pa, ne volim da vozim, tačka. Ali naročito ne volim da vozim brzo. Ali ako ne požurim, zakasnidu. „Dopada mi se način na koji razmišljaš.“ „Recimo da zatraži od tebe da uradiš nešto što tebi nikako ne leži. Samo joj reci da pronađe nešto drugo.“ „Dobro. Znači, održadu reč ako je dam, ali u duhu sporazuma je da iskoristim pravo veta na usrane postupke.“ „Tako je“, potvrđuje. „Hodeš li prihvatiti?“ „Mislim da hodu.“ Džordanin predlog zaista rešava sve moje probleme. Stiv želi da se uključim u vannastavne aktivnosti u školi ne bih li izgubila želju da provodim vreme s

127

Rojalovima. A ja volim da igram. Jedina mana je što moram da provodim vreme s Džordan. „To je samo privremeno, dok se ta devojka ne vrati“, kažem. „Tako da sam, u suštini, ja samo zamena.“ „Želiš li da joj kažem da si pristala?“ pita me Val. „Da li je s tobom sada? Trepni dvaput ako si u opasnosti“, zadirkujem je zaustavljajudi automobil u hotelskoj garaži. Val se smeje. „Ne, ona je na treningu. Zapravo, ovo de ti se dopasti. Džordan je zakazala sve treninge plesnog tima u isto vreme kada fudbalski tim vežba u teretani.“ „Još bolje.“ Smešim se sebi u bradu. „Dobro, reci joj da sam za, i da du joj kasnije platiti dug.“ Val se ponovo kikode. „Razumem. Prenedu joj poruku kada dođe kudi.“ Lift ne razume da pet minuta kasnim i potrebna mu je čitava večnost da pređe četrdeset i nešto spratova. Ali kada sam deset minuta posle četiri ušla u stan, otkrivam da Stiv nije kod kude. Samo je Dajna tu. „Pa, vidi ti nju“, podsmeva mi se sa kožnog kauča. „Iznenađujude si poslušna. Kao psid koji se vrada kada ga pozovu, sedi kada mu se kaže i ostaje da čeka kada mu se naredi da čeka.“ U ruci drži novu čašu s dugačkom drškom, ili je to možda ista ona čaša od jutros, koju je otad čitavog dana samo dopunjavala. Padam u iskušenje da joj drsko kažem da nade neki posao, ali onda podsedam sebe da je upravo izgubila najbolju drugaricu i da je Stiv prema njoj brutalan. A opet, on misli da je pokušala da ga ubije, što mi uopšte ne izgleda nategnuto s obzirom na to kakva je veštica. „Idem u sobu“, mrmljam dok prolazim pored nje. „Moram da radim domadi.“ Njen podrugljivi glas me golica preko leđa. „Otac ti je doneo poklon, princezo! Na krevetu je!“ Po načinu na koji je to rekla, znam da mi se nede dopasti ono što mi je Stiv doneo. I naravno, iz kese na krevet padaju tri para pamučnih kaki pantalona. Šteta što u ovom apartmanu nema kamina. „Čujem da je ovog vikenda utakmica u gostima“, razvlači Dajna s vrata. Podižem pogled i vidim da stoji naslonjena na dovratak. Dugačke noge je pokrila širokim pantalonama, s kojima je uparila providnu majicu. To je pomalo

128

preterano otmena odevna kombinacija za celodnevni boravak u apartmanu, pa se pitam kome je išla u posetu. „Otkud ti to znaš? Da ne ucenjuješ i nekog sirotog srednjoškolca?“ Prezrivo mi se osmehuje. „Zar misliš da Gidion zato dolazi u moj krevet? Draga, kako si ti samo divno naivna. Da li si ikada čula da je neki Rojal uradio nešto što nije želeo?“ Vuče ruku uz telo i spušta je na struk, naglašavajudi njegovu zategnutost. „Gidion ne može da me se zasiti.“ Potiskujem potrebu da bljucnem. „Znam da ga ucenjuješ“, odgovaram joj ledeno. „Da li taj izgovor koristi?“ Istura nežnu bradu. „Spava sa mnom zato što to želi. Jer ne može da se drži dalje od mene.“ Uh. Ne želim da čujem više ni reč ovoga. „Zašto si onda i dalje udata za Stiva? Očigledno je da se ne volite.“ Vradam pantalone nazad u kesu i spuštam je na pod. „O bože! Zar ti misliš da se ljudi zato venčavaju? Jer se vole?“ Počinje da se smeje. „Ja sam ovde zbog Stivovog novca, i on to zna. Zato se i ponaša prema meni kao da sam govno, ali ne brini, on plati svaku reč koju mi uputi.“ Rukom pokazuje svoju odevnu kombinaciju. „Dopada li ti se ovo? Koštalo ga je tri hiljade dolara. A svakog dana kada se prema meni bude ponašao kao šupak, ja du potrošiti malo više para. A dok sam s njim, maštam o Gidionu.“ „To je i više nego odvratno.“ Prilazim vratima i guram je napolje. Dajna je pri vrhu mog spiska osumnjičenih, ponajviše zato što ne mogu da je podnesem. Problem je pronadi dokaze protiv nje. „Moram da učim.“ Treskam joj vrata pred nosom, izvlačim list papira i stavljam naslov Dajna. Ispod naslova pišem sredstvo, motiv i prilika. A zatim sat vremena zurim u njega, ne zapisavši ni prokleto slovo više. Krijem se u svojoj sobi, šaram Dajninu stranicu, na laptopu ide serija Narandžasta je nova crna kada mi Stiv kuca na vrata. „Jesi li pristojna?“, pita me. Guram papir pod laptop i skačem na noge. „Aha.“ „Kako je bilo u školi?“, pita me provirivši kroz vrata. „Dobro. Kako je bilo na poslu?“ uzimam duks sa stolice blizu prozora i oblačim ga. Kada je ugledao duks, u očima mu vidim da je trunku nesredan jer mora da je na osnovu veličine pretpostavio da nije moj ved Ridov. „Dobro. Istraživačkorazvojni tim de uskoro završiti prototip hipersonične dostavne letelice.“ Podižem obrvu. „To zvuči opasno.“

129

Sleže ramenima. „Prvenstveno je to letelica za istraživanje i upravljače se njome izdaleka, kao BL-om.“ Na moj beo pogled, objašnjava: „Bespilotna letelica.“ „Dron?“ Potvrdno klima glavom zamišljeno. „Pretpostavljam da bi to moglo biti to, ali ne sasvim. Koncept je sličan, premda je naša letelica sofisticiranija. U suštini, BL se poput rakete lansira u više slojeve atmosfere. Definitivno nije zabavno kao upravljanje avionom, ali nažalost, vedina vojnih letelica u velikoj meri teži bespilotnoj oblasti.“ Zvuči razočarano, što me podseda na to da mi je Kalum rekao da je Stiv više voleo da isprobava nego da dizajnira, proizvodi i prodaje avione. „Čini mi se da je tako bezbednije“, kažem vedro. „Verovatno jeste.“ Tužan osmeh mu povlači usne u jednu stranu. „Lako gubim interesovanje. Kalum me je izbacio sa sastanka jer sam počeo da bacam papirne aviončide po prostoriji.“ Njemu je dosadno, a? Da li je zato toliko usredsređen na roditeljstvo? To je nova stvar i on pokušava da pronađe nešto što de ga okupirati? Mislim da su to devojke pokušale ranije da mi kažu, tako da su možda u pravu i u vezi sa svim ostalim. Samo moram da naučim da izađem s njim na kraj. Kada napunim osamnaest godina, preuzedu kontrolu nad svojim životom zauvek. „Razmislila sam o onome što si jutros rekao“, obaveštavam ga. „O?“ Naslanja se na sto, prstima ovlaš dodiruje bočnu stranu mog laptopa. Vidim kako slovo D od Dajna viri ispod njega. Nervozno klizim prema stolu. „Da. Pridružidu se plesnom timu. Trebalo bi da je baš dobar.“ Čak i ne lažem. Ako je verovati barjacima ispred teretane, Astorov park je poslednjim osam godina, sa samo jednim izuzetkom, osvajao državna prvenstva u plesu. Pitam se koja se priča krije iza toga. Stiv se uspravlja, na licu mu je zadovoljan izraz. „To je odlično.“ Prilazi mi i privlači moje ukočeno telo u zagrljaj. „Srednja škola i koledž su mesta na kojima bi trebalo da se stiču iskustva, i ja ne želim ništa da propustiš.“ Dozvoljavam mu da me grli još sekund, premda mi je ova vrsta kontakta nelagodna. Pažnja koju sam od muškaraca Stivovih godina dobijala nije bila pozitivna. Povlačim se, odlazim u dnevnu sobu i udaljavam se od praznog spiska istražnih beležaka. Sa stola uzimam meni za sobnu uslugu. Za ovo kratko vreme koliko sam ovde, postajem sita sobne usluge. „Kada misliš da demo se vratiti u penthaus?“ pitam Stiva. Ako i postoje neki dokazi koji mogu da oslobode Rida krivice, bide tamo.

130

„Zašto? Da se nisi ucrvljala ovde?“ Prilazi baru i priprema sebi pide. „Danas sam razgovarao s detektivom. Trebalo bi da nam dozvole da se vratimo do kraja nedelje.“ Pretvaram se da pažljivo proučavam meni. „Kako napreduje istraga?“ Rid i Kalum ne govore ništa pa umirem da saznam nove pojedinosti. Zaista, samo želim da mi neko kaže da policija nema ništa i da de uskoro morati da odustanu od slučaja. „Ništa što bi tebe trebalo da brine.“ „Da li su stigli rezultati Brukine, uh, autopsije?“ „Nisu još.“ Stiv se vratio do mene, ali ne moram da mu vidim lice da bih znala da ga razgovor na ovu temu ne zanima. „Pričaj mi o tom plesnom timu.“ „Pa, koštade, jer du morati da kupim uniformu.“ Zapravo, nemam pojma koje su pojedinosti. Načisto improvizujem. „I putujemo.“ „To nije problem.“ „To znači da demo morati da odsedamo u hotelima samo u pratnji trenera plesa“, ističem. Odmahuje rukom. „Verujem ti.“ Sada je savršen trenutak da mu kažem ostatak. Ako budem čekala, to poverenje bi moglo biti nagrizeno. Ako on uopšte ima poverenja u mene – možda laže. A opet, ono što nameravam da uradim definitivno je protivno svim njegovim pravilima, tako da bi imao pravo da mi ne veruje. Ali u pitanju je Rid, i želim da budem s njim. Plašim se da de otidi u zatvor, i moram da provedem što je mogude više vremena s njim. Potiskujem ove depresivne misli, teram sebe da se vedro nasmešim i počinjem: „Pošto želim da budem potpuno iskrena i tako to, moram da ti kažem da plesni tim putuje s fudbalskim timom.“ Pide mu zastaje na pola puta do usta. „Stvarno?“ oteže, a meni se čini da je načisto prozreo tu farsu. „Aha. To znači da du biti vrlo blizu Ridu, što ti nikako ne želiš.“ Osedam kako rumenim, jer je ovo definitivno previše informacija za jednog tatu. „A što se tiče onoga zbog čega brineš? Nisam uradila ništa. Ni sa kim.“ Stiv spušta čašu. „Da li si ozbiljna?“ Klimam glavom, poželevši da se ovaj neprijatni razgovor završio. „Možda i nosim suknju u školi…“ smešim se jednom stranom usta. „Ali nisam laka. Pretpostavljam da zbog mame nisam imala želju da se u to upustim.“

131

„Pa.“ Čini mi se da je ostao bez redi. „Pa“, ponavlja a zatim se na trenutak smeje sebi u bradu. „Zaista sam lupio glupost pre neko jutro, zar ne? Mislim, dozvolio sam da me Dajna razdraži onim komentarima u vezi s tvojom suknjom.“ Teram sebe da se ne meškoljim nelagodno, jer premda još nisam izgubila nevinost, mnogo sam toga uradila, a i imam velika planove za ovaj vikend. „Zaista sam te pogrešno procenio“, kaže Stiv pokajnički. „Žao mi je zbog toga. Baš gadno brljam. Pročitao sam neku knjigu o roditeljstvu, i tamo piše da bi trebalo više da slušam. To du i raditi“, izjavljuje i baca još jedno obedanje u vazduh, kao jedan od svojih papirnih aviončida. „Znači, nemaš ništa protiv toga što putujemo s fudbalskim timom? Mislim, nije da demo provoditi mnogo vremena s igračima, a i vozimo se zasebnim autobusima.“ „To je u redu.“ U sebi pobedonosno podižem pesnicu. Sada je trenutak da zadam završni udarac. „A i razgovarala sam s nekim devojkama i one su rekle da de svi ostati tu nod u hotelu, da bismo sutra mogle da odemo u neki zabavni park.“ Nabacujem lažnu grimasu. „Zvuči sasvim detinjasto, ali je to navodno neka aktivnost u svrhu učvršdivanja timskog duha. Ubedila sam Val da pode sa nama i pravi mi društvo.“ Skuplja oči. „Hode li idi i fudbalski tim?“ „Nede, oni se svi vradaju busom u Bejvju u petak uveče.“ Sa izuzetkom polovine početne postave, uključujudi i Rida i Istona, ali to ne pominjem. Uglavnom sam mu rekla istinu. i to se računa, zar ne? „U redu“, klima glavom Stiv. „Nemam ništa protiv.“ Podiže prst. „Samo malo. Vradam se odmah. Kupio sam ti nešto.“ Osedam kako u meni raste teskoba dok posmatram Stiva kako trči uz stepenice. O bože! Šta mi je sada kupio? Čujem kako otvara i zatvara fioku, a zatim se minut kasnije pojavljuje nosedi u ruci malu kožnu fasciklu. „Zapravo, nekoliko stvari“, kaže mi. „Najpre, Kalum mi je rekao da ti nije dao kreditnu karticu pa sam se ja pobrinuo za to.“ Pruža mi crnu karticu. Oprezno je prihvatam. Sjajna je i teška. Na trenutak sam uzbuđena što sam je dobila – a zatim primedujem zlatnim slovima utisnuto ime. ELA O'HALORAN

132

Stiv vidi da se mrštim, ali na moje mrštenje odgovara širokim osmehom. „Ved sam predao sve papire da ti i zakonski promenim prezime. Mislio sam da nedeš imati ništa protiv.“ Zevam u čudu. Da li je on ozbiljan? Otvoreno sam mu rekla da želim da zadržim mamino prezime. Ja sam Ela Harper, a ne O'Haloran. Pre nego što sam stigla da se pobunim, okrede se prema stepeništu. „Dajna, silazi ovamo!“, naređuje. „Imam nešto za tebe!“ Dajna se pojavljuje i gleda Stiva prepredenim pogledom. „Šta je bilo?“ Doziva je rukom. „Siđi.“ Zmija u njoj izgleda kao da se sprema za napad, ali ona očigledno uspeva da je zauzda, jer silazi niz stepenice i kruto prilazi Stivu. Pruža joj drugu kreditnu karticu. Ova je srebrna. „Šta je ovo?“ Zuri u nju kao da bi mogla da eksplodira u njenoj ruci ako pokuša da je dotakne. Stiv se osmehuje, ali je njegov osmeh hladan i zao. „Pregledao sam poslednje izvode s kreditne kartice i smatram da su preterano visoki. Zato sam otkazao sve tvoje kartice. Od sada deš koristiti samo ovu.“ U očima joj bleska plamen. „Ali ovo je obična kartica!“ „Jeste“, slaže se. „A limit je pet hiljada. To bi trebalo da ti bude i više nego dovoljno.“ Otvara usta. Pa ih zatvara. i otvara. Pa zatvara. Ovo traje neko vreme. Zadržavam dah dok posmatram izraz na njenom licu i čekam da odlepi. Pet hiljada dolara je za mene možda pravo bogatstvo, ali znam da je za Dajnu to sitniš. Nema šanse da de ovo podneti. Ali… ona to ipak nekako podnosi. „U pravu si. To je i više nego dovoljno“, odgovara medenim glasom. Ali kada je Stiv pognuo glavu da iz kožne fascikle izvadi još nešto, Dajna me gleda tako ledenim i zlobnim pogledom da osedam kako drhtim. Kada je spustila pogled na crnu karticu u mojoj ruci, uplašila sam se da bi mogla odmah tu da me udari. „I još jedna stvar“, objavljuje Stiv i pruža mi list papira. Gledam ga i vidim da su to odštampane avionske karte. „Šta je to?“ „Karte za London“, kaže sav sredan. „Idemo tamo za praznike.“ Mrštim se. „Idemo?“ Uzima pide. „Da. Odsešdemo u Voldorfu, posetidemo nekoliko dvoraca. Trebalo bi da napraviš spisak stvari koje želiš da vidiš“, ohrabruje me.

133

„Svi idemo?“ Rid nikada ni reč nije rekao o tome da de Rojalovi idi u London za Božid. Možda još ne zna? „Ne, samo mi. Ako poručuješ večeru, ja bih želeo lososa.“ Glavom pokazuje meni koji sam ostavila na jednom od stočida za kafu. „London je tako lep zimi“, komentariše Dajna razvedrivši se. Podsmešljivo maše srebrnom karticom u vazduhu. „Pretpostavljam da du imati prilike da je upotrebim.“ „Zapravo, ti deš ostati.“ Osmeh na Stivovom licu je skoro pa zlurad. Očigledno uživa u tome da je muči. „Idi demo samo Ela i ja. Recimo da je to putovanje u svrhu učvršdivanja odnosa između oca i kderke.“ Mrštim se. „Šta je s Rojalovima?“ „Šta s njima?“ „Idu li i oni?“ Vradam mu odštampane karte. Sprema ih u kožnu fasciklu koju baca na komodu. „Nemam pojma šta de oni da rade za praznike. Ali Rid ne sme da napusti zemlju, sedaš se? Morao je da preda pasoš kancelariji javnog tužioca.“ Ne mogu da sakrijem razočaranje. Istina je – Rid ne sme ni grad da napušta. Ali ne mogu da verujem da Stiv namerava da me vodi odavde za praznike. Propustidu prvi Božid s Ridom? To nije pošteno. Stiv podiže moju bradu skupljenom rukom. „To je samo nedelju dana.“ Podiže obrvu. „A i verovatno de ti biti potrebna mala pauza nakon što se budeš viđala sa Ridom na svim tim silnim utakmicama, zar ne? Mogu čak i da dogovorim, ako budemo ostajali duže.. Poruka je jasna. Ako ne odem s njim u London, nedu modi da putujem s plesnim timom. Kao i dogovor koji sam sklopila s Džordan, nije savršen, ali teram sebe da se smešim i klimam glavom, jer du naposletku ipak dobiti ono što želim. „Ne, nedelju dana je taman“, kažem sa usiljenom vedrinom. „Uzbuđena sam. Nikada pre nisam putovala van zemlje.“ Stiv se široko osmehuje. „Bideš oduševljena.“ Dajna me prži užarenim pogledom. „Draga, idi gore i presvudi se za večeru“, kaže Stiv svojoj razjarenoj supruzi. „Poručidu ti salatu.“ Kada je besno odjurila, poručujem večeru i slušam Stiva kako brblja dok čekamo da večera stigne. Nakon što se večera završila, bežim u svoju sobu i smesta Ridu šaljem poruku.

134

Dobila sam dozvolu da idem na utakmicu! Spremi se. Ponesi veliku kutiju kondoma i pojedi koju energetsku pločicu. Bide ti potrebno. Za utakmicu? Utakmica de biti pesma u poređenju s treningom koji ti spremam. Želiš li da idem unaokolo s trajnom erekcijom? Aha. Trebalo bi da sačekamo. Ja više ne čekam. Pripremi se. Naglašavam ovo smajlijem, a zatim sklanjam telefon i radim domadi.

135

POGLAVLJE 20 ELA Možete za Džordan da kažete šta želite, ali devojka ima ozbiljnu radnu etiku. Do kraja nedelje moram da trpim treninge dva puta dnevno – jedan ujutro i jedan posle škole. i premda vežbamo na istom terenu i u istoj sali u kojoj vežba i fudbalski tim, nemam vremena čak ni da pogledam u Rida, a kamoli da razgovaram s njim. Da stvar bude gora, imam samo tri dana da naučim koreografiju koju su ove devojke uvežbavale mesecima. Džordan me toliko nemilosrdno goni da svako veče kudi dolazim sa osedanjem da su mi se ruke i noge pretvorile u žele. Rid me ismeva, jer svaki put kada razgovaramo telefonom, stavljam led na neko drugo mesto na telu. Ali Stiv misli da je to sjajno. Stalno mi govori koliko je ponosan što vidi s koliko se žara predajem vannastavnim aktivnostima. Da zna prvi razlog zašto toliko naporno vežbam, verovatno bi doživeo srčani udar. U petak ujutro imamo poslednji zvanični trening pre večerašnje utakmice. Jedna od devojaka – Hejli – vodi me u stranu kada smo završile i šapatom mi kaže: „Sjajno igraš. Nadam se da deš ostati u timu i nakon što se Lejla oporavi.“ Rumenim od ponosa na ovaj kompliment – u sebi. Na površini joj odgovaram nemarnim sleganjem ramenima. „Sumnjam. Mislim da Džordan ne može da podnese da bude u mojoj blizini duže nego što je neophodno.“ „Pa, Džordan je idiot“, mrmlja Hejli i smeši mi se. Pokušavam da prigušim frktanje, ali mi se ono svakako otima. Zbog čega me Rejčel Koen i Šej Montgomeri, Savanina starija sestra, mrko gledaju. „Šta to vas dve šapudete?“, pita Šej sumnjičavo. Hejli se samo smeši i kaže. „Ništa.“ Dobro, dopada mi se ova devojka. Nije Val, ali je bolja nego što sam mislila. Isto važi za vedinu devojaka ovde. U ova poslednja tri dana sam otkrila da su samo Šej, Rejčel i Abi, Ridova bivša, pod Džordaninim zlim uticajem. Abi, na svu sredu, nije u timu, ali ponekad dolazi da gleda naše treninge, što je strašno neprijatno. Ne dopada mi se Abi, i to ne samo zato što je Ridova bivša. Devojka je suviše pasivna. Hoda unaokolo kao večita žrtva, s onim svojim tužnim očima kao u srne i

136

tihim glasom nalik na šapat. Ponekad imam utisak da je to sve predstava i da duboko u duši ima kandže koje mogu da se mere s Džordaninim. U središtu plavih strunjača raširenih po podu, Džordan tapše rukama, a zvuk odzvanja fiskulturnom salom. „Autobus krede u pet“, objavljuje. „Ako zakasnite, kredemo bez vas.“ Gleda me značajno. Ha! Kao da du ja zakasniti. Nameravam da budem tamo ranije čisto da se postaram da autobus ne ode bez mene. Počinjem da brinem da ovaj Džordanin nenadani izliv srdačnosti nije stvaran, da ne želi nikakvu uslugu od mene i da namerava večeras da mi priredi neko užasno poniženje. Ah rizikovadu. Pošto Stiv prati svaki moj korak, ovo mi je jedina prilika da budem nasamo s Ridom. „Vidimo se kasnije“, kaže mi Hejli dok izlazimo iz ženske svlačionice deset minuta kasnije. Mašem joj i kredem prema parkingu, gde me pored mog automobila čeka Rid. Svoj terenac je parkirao na susedno parking-mesto. Volela bih da još živim s Rojalovima i da možemo da se vozimo kudi zajedno, ali iskoristidu svaki trenutak s njim koji uspem da ukradem. Privlači me u naručje čim sam mu prišla. „Izgledala si tako seksi na terenu“, šapude mi hrapavim glasom na uvo. „Volim te tesne plesne šortseve.“ Drhtaj mi se penje kičmom. „I ti si izgledao seksi.“ „Lažljivice. Nisi me nijednom pogledala. Džordan se nadvijala nad tobom poput vojnog zapovednika.“ „Duhom sam te gledala“, odgovaram mu svečano. Cereka se, a zatim se saginje i ljubi me. „I dalje ne mogu da verujem da de ti Stiv dozvoliti da prespavaš.“ „Ni ja“, priznajem. Iznenada počinjem da brinem. „Šta si rekao Kalumu o tome gde deš provesti nod? Ne sumnja da deš ostati u hotelu, zar ne?“ „Ako i sumnja, ništa ne govori.“ Rid sleže ramenima. „Rekao sam da demo Ist i ja prespavati kod Vejda. Da ne želimo da vozimo kudi jer demo se verovatno naliti alkoholom na žurki posle utakmice.“ Mrštim se. „Ne smeta mu što deš piti? Nakon čitave one priče o tome kako ne želi da upadaš u nevolje?“ Ponovo sleže ramenima. „Mislim da ga nije briga šta radim dokle god se ne tučem. Vidi, što se tiče seksa „ Gledam ga iznervirano. „Rekao si da čekaš da budem spremna. Pa, spremna sam. Seksa nede biti samo ako ti to ne budeš želeo.“ On mene gleda frustrirano. „Znaš da umirem za tim.“

137

„Sjajno. Onda želimo isto.“ Podižem se na vrhove prstiju i vedro ga ljubim. Rid me snažnije steže rukom i ja osedam kako napetost naglo napušta njegovo telo. i on je za. O, hvala bogu! Očekivala sam da se više opire, da ponovo pokuša da se ponese časno. Moja lažna vedrina prelazi u iskreno ushidenje. „Moram da idem. Stiv želi da večeramo zajedno pre nego što autobus krene.“ Rid me udara po dupetu dok obilazim svoj automobil. „Vidimo se kasnije“, dovikuje. Okredem se i smešim mu se. „Znaš ved.“ Utakmica se igra u gradu Gibson, koji je od Bejvjua udaljen dva sata vožnje. Zaista sam se nadala da du modi da se vozim s Val, ali mi je Džordan ne baš lepo saopštila: „Plesni tim putuje zajedno – bez izuzetaka.“ Tako da de Val voziti moj auto dok se ja vozim autobusom s timom. Ali i pored toga što sam se užasavala što du dva sata biti zatvorena u autobusu sa Džordan i njenim ortakinjama, vožnja se pokazala kao iznenađujude zabavna. „I dalje ne mogu da verujem da si bila prava striptizeta“, kaže Hejli. Sedi pored prozora. Zahtevala je da sedimo zajedno, a ja se nisam mnogo opirala. „Ne mogu da zamislim da se skidam pred strancima. Suviše sam stidljiva.“ Obrazi mi se žare. „Nisam sve skidala. Klub u kom sam radila nije od onih mesta gde se devojke skidaju do gola. Nosile smo tange i bradavice su nam uvek bile pokrivene.“ „Ipak. Ja bih se i tako stidela. Da li je bilo zabavno?“ Ni najmanje. „Nije bilo strašno. Plata je bila solidna, a i napojnice su bile sjajne.“ Džordan prezrivo frkde sa sedišta preko puta nas. „Aha, sigurna sam da si, kada bi sabrala sve one novčanice od jednog dolara koje su ti stavljali u gadice, uspevala da sakupiš, koliko, čitavih dvadeset dolara? Kostrešim se. „Dvadeset dolara je mnogo novca kada radiš da bi mogla da se izdržavaš“, odgovaram joj. Počinje da trepde i kaže: „Barem se ovih dana valjaš u novcu. Kladim se da Rid plada i do sto dolara za tvoje usluge.“ Pokazujem joj srednji prst, ali se ne trudim da joj odgovorim. Nedu dozvoliti ovoj pakosnici da mi pokvari raspoloženje. Konačno sam uspela da umaknem budnom Stivovom oku i spremam se da provedem nod sa svojim momkom. Džordan može da mi duva.

138

Na moje iznenađenje, jedna od devojaka staje na moju stranu. „Ha! Rid joj ne plada ni centa“, kaže brineta – mislim da se zove Madlin – sa sedišta iza mene. „Taj momak je zaljubljen do ušiju. Trebalo bi da vidiš kako zuri u Elu za vreme ručka.“ Ponovo rumenim. Mislila sam da sam ja jedina koja je primetila da Rid ne skida pogled sa mene. „Kako je to medeno“, kaže Džordan suvo. „Ubica i striptizeta. To je kao neki od filmova s Lajftajma,“ „Rid nikoga nije ubio“, dodaje jedna druga devojka, jednako suvim tonom. „Svi to znamo.“ Zaprepašdeno okredem glavu prema njoj. Da li ozbiljno u to veruje, ili je samo sarkastična? „Da“, slaže se još jedna od devojaka. „Verovatno nije.“ „A i da jeste“, kaže ona prva podižudi i spuštajudi obrve, „koga briga, jebote? Loši momci su tako seksi!“ „Ubice su ubice“, kaže Džordan podrugljivo, ali primedujem da joj glas nije više onako otrovan. Izraz na njenom licu je gotovo… zamišljen. Nas svu sredu, razgovor se završava jer stižemo na odredište. Autobus staje na parkingu iza Srednje škole Gibson, pa sve izlazimo nosedi u rukama sportske torbe. Ja sam jedina koja nosi i malu putnu torbu. Počinjem da cičim kada sam primetila poznati automobil parkiran na drugoj strani parkinga. „Stigla si pre nas!“, dovikujem Val, koja skače s haube i sastaje se sa mnom na pola puta. Grli me. „Tvoj automobil je stvoren za brzu vožnju, lutko. Silno sam se zabavljala gazedi ga na auto-putu. Imaš li vremena da skokneš do hotela pre zagrevanja? Želim nešto da ti dam.“ „Samo malo. Čekaj da pitam Satanu.“ Val se kikode dok žurno prilazim devojkama i tapšem Džordan po ramenu. Tehnički je za tim zadužen trener Keli, ali sam veoma brzo shvatila da je to samo na papiru. Džordan je ta koja donosi sve odluke. Okrede se i gleda me iznervirano. „Šta je bilo?“ breca se. „Kada počinje zagrevanje?“, pitam je. „Val i ja demo ostati u gradu nodas pa smo želele da odnesemo stvari do hotela.“ Džordan pravi pravu predstavu dok proverava na telefonu koliko je sati, ali zatim uzdiše. „U redu, ali vrati se do pola osam. Utakmica počinje u osam.“ „Razumem.“ Vojnički salutiram i trčim nazad do Val.

139

Potrebna su nam svega tri minuta od srednje škole do hotela. U pitanju je prostrana trospratna zgrada, s malim terasama na koje izlaze sobe u prizemlju i balkonima na gornjim spratovima. Izgleda čisto, a Val i ja smo ga istražile preko neta i zaključile smo da je ovo bezbedan kraj. Prijavljujemo se na recepciji, a zatim se penjemo stepenicama do sobe na tredem spratu i ostavljamo torbe na tepihu bež boje. Uzimam telefon i vidim da mi je Rid poslao poruku da me obavesti da je fudbalski tim stigao pre jednog sata i da de uskoro početi zagrevanje. „Trebalo bi da krenem nazad“, kažem žalosno dok gledam kako se Val baca na jedan od kreveta. „Ne još. Najpre moraš da otvoriš ovo!“ Otkopčava ranac i izvlači iz njega ružičastu kesu na pruge, na kojoj na prednjoj strani piše Viktorijas sikret. Ječim. „Šta si uradila?“, optužujem je. Široko se osmehuje. „Ono što svaki dobar pomodnik radi. Staram se da se moja drugarica večeras kresne.“ Radoznalost me tera da pružim ruke prema poklonu. Razmičem ružičasti papir i pronalazim brusthalter i gadice u mojoj veličini, premda nem am pojma otkud Val zna koje korpe nosim. Brusthalter s plitkim korpama je boje slonove kosti, s tankim bretelama, lepom polukružnom čipkom i s veoma diskretnim punjenjem. Gadice koje idu uz njega su sidušno parče čipke boje slonovače, koje me tera da porumenim. „O bože! Kada si ovo kupila?“ „Danas posle škole. Zamolila sam tetku da me odveze do tržnog centra.“ Pomisao da je gospođa Karington pravila društvo Val dok je ona kupovala donji veš za mene tera me da prebledim. Val žuri da me razuveri. „Ne brini, ostavila me je i otišla. Kudi sam se vratila Uberom.“ Široko mi se osmehuje. „Dopada ti se?“ „Oduševljena sam“, priznajem i prelazim prstima preko čipkaste ivice brusthaltera. Grlo mi se iznenada steže. Nikada pre nisam imala pravu drugaricu, a sada mi se čini da sam osvojila prvu nagradu na lutriji prijateljstva. „Hvala.“ „Zahvali mi kasnije“, kaže smešedi se. „Rid de poludeti kada te vidi u tome.“ Obrazi mi se ponovo žare. „Uzgred, očekujem da mi preneseš sve pojedinosti. To je kodeks najboljih prijatelja.“ „Razmislidu o tome.“ Kolutam očima i pakujem bezobrazni donji veš u torbu. „Ali taj kodeks se odnosi na obe strane, znaš. i ja očekujem da čujem pojedinosti.“

140

„U vezi s čim?“ „Tobom i Vejdom.“ Njenog osmeha nestaje. „Nema ništa između nas.“ „Aha?“ podižem obrvu. „Zašto si onda vozila tri sata da bi ga gledala kako igra?“ Besno duva. „Nisam došla zbog njega. Došla sam zbog tebe!“ „Aha, i pored toga što nedu modi da se vidim s tobom večeras, jer du biti s Ridom?“ Val se mršti. „Neko mora da ti čuva leđa na utakmici. Šta ako Džordan nešto pokuša?“ Usne mi se trzaju. „I ti i ja znamo da mogu da izađem na kraj s Džordan. Zašto prosto ne priznaš? Došla si zbog Vejda.“ „Ovo je prva kvalifikaciona utakmica sezone, i pritom se igra u gostima“ gunđa. „Astorovom parku je potrebna sva podrška koju može da dobije.“ Praskam u smeh. „O, gajiš pravi školski duh? Bože, Val, užasan si lažov.“ Pokazuje mi srednji prst. „Znaš šta? Ne dopadaš mi se više.“ Ali smeje se dok to govori. „U redu je“, kažem medeno. „Važno je da ti se Vejd dopada, jer obe znamo da je tako.“ Ovim rečima sam zaslužila jastuk u glavu. Hvatam ga lako i vradam joj ga. „Samo te zadirkujem“, uveravam je. „Ako ti se Vejd dopada, sjajno. Ako ti se ne dopada, opet sjajno. Podržavam svaku tvoju odluku.“ Nežnijim i malo napuklim glasom kaže: „Hvala.“

141

POGLAVLJE 21 ELA Za vreme zagrevanja s drugim devojkama, ja i dalje očekujem nekakvu zasedu. Oprezno bacam pogled prema Džordan nakon svakog istezanja i vežbe, ali ona izgleda usredsređeno na svoje istezanje. Možda je zaista sve u redu? Mislim, vežbala sam s ovim devojkama čitave nedelje, i nisam osetila ni nagoveštaj da bi nešto moglo da se sprema. Molim se da me niko ne polije kofom svinjske krvi dok sam usred akrobatske tačke. Dok idem s Hejli prema klupi da nadoknadim izgubljenu tečnost, ona se naginje prema meni i šapude. „Mislim da, ono, znaš, sto devojaka zuri u tebe.“ Mrštim se i pratim njen pogled. i naravno, mnogo me ženskih očiju prati. i muških, zbog kratkog sportskog šortsa i kratke top majice. Ali devojke me ne odmeravaju pogledima – gledaju me sa… zavišdu? U početku to ne razumem, ali komadidi slagalice počinju da sedaju na mesto dok prolazim pored grupe devojaka u dresovima u prvom redu. „To je njegova devojka!“, sikde jedna dovoljno glasno da je čujem. „Tako je lepa“, šapude njena drugarica, zvučedi iskreno, nimalo pakosno. „Pre de biti da ima srede“, odgovara joj prva. „Umrla bih da mogu da izađem s Ridom Rojalom.“ Ovo je sve zbog Rida? Oho! Izgleda da je ona devojka u autobusu bila u pravu – loši momci zaista jesu strašno privlačni. Gledam klupu gostujudeg tima, na kojoj Rid sedi s Istonom, a zatim bacam pogled na tribine i shvatam da more devojaka gramzivo gleda Rida. Džordan mi prilazi. „Prestani da krešeš pogledom svog momka“, gunđa. „Uskoro nastupamo.“ Gledam je. „Prilično sam sigurna da sve i jedna ženska na ovom stadionu radi to isto. Izgleda da je san svake devojke da se smuva sa osumnjičenim za ubistvo?“ Moj najvedi neprijatelj frkde razdragano, a zatim pokriva rukom usta kao da je shvatila šta je uradila. i ja sam pomalo iznenađena, jer Džordan i ja nismo baš prijateljice koje razmenjuju šale. Nismo prijateljice, i tačka.

142

Ova nimalo otrovna razmena mora da je načisto istraumirala Džordan jer iznenada počinje da reži na mene. „Šorts ti se podigao, vidim ti pola dupeta! Dovedi se u red!“ Borim se da potisnem osmeh dok se besno udaljava, jer obe znamo da industrijska dvostrana lepljiva traka na mom dupetu znači da se šorts nije pomerio ni za milimetar. Možda sam sve pogrešno shvatila – umesto da je zasipam uvredama i ljutim, možda bi trebalo da budem ultraljubazna i srdačna prema njoj. To bi je izludelo. Ponovo se okredem prema tribina i tražim pogledom Val. Primedujem je nekoliko redova iza klupa gostujudeg tima i sredno joj mašem. Maše i ona meni, a zatim viče: „Slomi nogu!“ Široko se osmehujem, pridružujem se timu, malo se podižem na prste i spuštam na pete, u mislima se pripremam za nastup. Mislim da sam sve savladala, ali se nadam da nedu sve zaboraviti kada se nađem pod svetlošdu reflektora. Čirlidersice Srednje škole Gibson izvode nastup koji obiluje drmusanjem dupeta i njihanjem kukova, zbog čega svi momci sa tribina skaču na noge i zvižde im u zanosu. A zatim dolazi red na nas. Devojke i ja istrčavamo na teren. Susredem Ridov pogled dok stajem pored Hejli. Podiže oba palca, a ja mu se zauzvrat široko osmehujem. Muzika počinje da svira i mi kredemo. Svake nervoze je nestalo kada mi se ritam uvukao u krv. Savršeno izvodim svaki okret i piruetu. Razvalila sam akrobatsku tačku koju izvodim rame uz rame s Hejli. Adrenalin se vrelo penuša u meni, srce mi divlje kuca od uzbuđenja zbog brze plesne tačke, koja od mase izmamljuje zaglušujude povike. Tim se krede savršeno usklađeno, a kada smo završile nastup, pozdravili su nas ovacijama. Sada kapiram zašto je Astorov park osvojio sva ona državna prvenstva. Ove devojke su talentovane. i premda je ovo započelo samo kao način da dođem na utakmicu, ne mogu da lažem – na neki način sam ponosna što sam učestvovala u ovom nastupu. Čak je i Džordan ushidena. Obrazi joj sijaju dok grli i pozdravlja članice svog tima – čak i mene. Aha, zapravo mi je bacila petaka. Pretpostavljam da se u tom trenutku pakao zaledio. Potisnula sam svaku pomisao na ubistvo, suđenje i zatvor. A čini mi se da to ne muči ni druge. Nakon što smo se sklonile s terena, obavljaju se razgovori s trenerima i sudijama, baca se novčid, a zatim utakmica počinje. Prvi izlaze ofanzivni igrači

143

Rajdera i ja pogledom pratim Vejda dok istrčava na teren. On je visok, ali iz nekog razloga izgleda još krupnije u uniformi s kacigom. U prvom dodavanju Vejd kratko dodaje loptu primaču kome na dresu piše Blekvud. Blekvud hvata loptu, a zatim dolazi do dugačkog dosadnog zastoja, dok sudije pokušavaju da procene da li je prešao dovoljno jardi za novi niz daunova – Hejli mi je u autobusu objasnila fudbalski žargon kada je shvatila koliko malo znam o igri. Jedan čovečuljak istrčava i meri udaljenost od lopte do linije, zatim podiže ruke i daje znak koji ne razumem. Hejli mi nije objasnila i znakove rukama. Navijači Astorovog parka reaguju glasnim odobravanjem. Ja sam se smorila čekajudi da odluče da li su naši momci osvojili tih nekoliko bednih jardi. Pretražujem pogledom ivicu terena dok ne nađem Rida. Barem mislim da je to Rid. Dvojici igrača je na dresovima izvezeno Rojal i stoje jedan pored drugog, tako da možda greškom pogledom gutam Istonovo dupe umesto Ridovog. Okrede glavu i vidim mu profil. Aha, ipak je Rid. Grize štitnik za zube, a zatim, kao da oseda da ga gledam, oštro okrede glavu. Izbacuje štitnik za zube i osmehuje mi se. Nevaljalim i intimnim osmehom koji čuva samo za mene. Uzbuđenje potresa stadion i postaje samo još intenzivnije kada Gibsonci izjednače pre poluvremena. Rid i Iston, u znak odmazde, obaraju gibsonskog kvorterbeka čim su ponovo izašli na teren, i on gubi loptu. Neko od Astorovih odbrambenih igrača je uzima i juri da postigne tačdaun. Navijači Astorovog parka su van sebe. Navijači domadeg tima zvižde dovoljno glasno da se tribine tresu. Neki klinci iz Gibsona počinju da viču: „Ubica, ubica!“, ali su ih organizatori brzo udutkali. Verbalni napadi kao da samo dodatno podstiču tim Astorovog parka. Rajderi naposletku pobeđuju, što znači da prelaze u slededi krug kvalifikacija za finale. Smešim se dok posmatram kako trener Luis udara svoje igrače po dupetu nakon pobede. Američki fudbal je skroz-naskroz čudna igra. Timovi staju u dva reda i rukuju se. Nekoliko igrača suparničkog tima odbija da se rukuje s Ridom. Na trenutak se pitam hode li izbiti tuča, ali Rid kao da za to ne mari. Čim su završili, Iston juri prema meni. Podiže me u naručje, nosi me niz teren i vrti me ukrug. „Jesi li videla sekovanje u drugoj četvrtini?“, viče. Okredem glavu prema Val, koja žuri niz stepenice prema nama. „Čekaj, Val!“, grmim na njega, ali me on nosi preko terena i ne ispušta me sve do ulaza u tunel.

144

Rid je tu, nosi šlem u ruci, kosa mu je mokra od znoja i zamršena. „Uživaš u igri?“, pita me, a zatim saginje glavu da me poljubi. Val nas konačno sustiže, smejudi se, pa dok se moj i Ridov poljubac oteže, ona i Iston počinju da grcaju kao da de povratiti. „Ma dajte, vas dvoje, stojimo tik pored vas!“, kaže Val. „Rojale, prestani da žvalaviš moju najbolju drugaricu da bismo mogle da odemo nazad do hotela.“ Odvajam se od njega. „Nisi vozila?“, pitam je. Odmahuje glavom. „Ima samo deset minuta do hotela. A i razmišljala sam da ovde nedu modi lako da nađem parking.“ Rid me strogo gleda. „Ne želim da idete nazad do hotela same. Sačekajte nas ispred stadiona pa demo idi svi zajedno.“ Odgovaram mu žustrim salutiranjem. „Razumem, gospodine!“ Ponovo njegove usne pronalaze moje. Ovog puta u njegovom poljupcu osedam nešto drugačije. Treperi obedanjem. Kada se povukao, vidim poznati sjaj u plavim očima. Daleko smo od vile Rojalovih. Nema opasnosti da de nas Kalum ili Stiv, ili bilo ko drugi, iznenaditi. Rid je sve one sumnje, koje su ga terale da se čuva za završetak istrage, ostavio za sobom u Bejvjuu. Ja sam se Džordaninom plesnom timu pridružila samo iz jednog razloga, a taj razlog nije puko maženje. Oboje znamo šta de se nodas dogoditi. Rid i ja idemo nazad u hotel sa Istonom, Valeri I… Vejdom. Nema potrebe da naglašavam da Val nije sredna ovim najnovijim razvojem situacije. Čim stižemo na parking, ukopava se i prekršta ruke. „Zašto je on ovde?“ Mene seče optužujudim pogledom. „Rekla si da de dodi samo Rid i Iston.“ Podižem ruke u znak odbrane. „Nisam znala.“ Vejd izgleda nekarakteristično povređeno. Uvek sam mislila da ovog tipa ništa ne može da uznemiri, ali mu se na licu pojavljuje tuga zbog Valinog očiglednog nezadovoljstva zbog njegovog prisustva. „Ma daj, Val“, kaže promuklo. „Nemoj da si takva.“ Grize usnu. „Molim te“, dodaje. „Zar ne možemo otidi negde da porazgovaramo?“ „Ionako ostaješ s nama“, ubacuje se Iston, „pa biste baš i mogli da sklopite primirje pre nego što počne žurka u pidžamama.“ Okredem se iznenađeno prema Val. „Nisi u sobi sa mnom?“ Kroz mračni izraz probija se tračak humora. „Zar ti nisam rekla? Rid i ja smo se dogovorili. Pristala sam da delim sobu s Istonom.“

145

Gledam sumnjičavo u Rida pa u Val. Kada su to odlučili? Valine vedrine nestaje i ona se ponovo mršti. „Ali nisam pristala da delim sobu s njim!“ Vejd ponovo izgleda povređeno. „Val…“ „Vejde“, oponaša ga. Iston teško uzdiše. „U redu, sit sam ove ljubavničke svađe. Idem u hotelski bar dok se vas dvoje ne dogovorite oko tog vašeg sranja.“ Smeši se Val. „A ako skapirate da želite nodas da budete nasamo, pošalji mi poruku pa du iznajmiti sebi drugu sobu.“ Nakon ovih reči ulazi unutra i ostavlja nas četvoro na parkingu. „Val?“, pitam je. Dugo okleva. Zatim ječi. „O, dobro, razgovaradu s njim.“ Kaže to meni, a ne Vejdu, čije se čitavo lice razvedrava na ove njene reči. „Ali moram prvo da odem po torbu.“ Penjemo se na tredi sprat, a ja provlačim karticu da otvorim vrata. Dok Val traži svoj ranac, Rid i ja se zadržavamo na pragu s Vejdom, koji odlučuje da mi ponudi netraženi savet. „Gledaj da ovaj moj drug ne preskoči predigru. To je važno. Da ti zagreje to tvoje devičansko telo.“ Okredem se prema Ridu. „Rekao si mu da sam devica?“ Vejd mi odgovara umesto njega. „Nije, Ist mi je rekao.“ Prokleti Iston! Mali ne ume da duti! „I…“, dodaje Vejd ozbiljno, „nemoj da se uspaničiš ako ne doživiš orgazam prvi put. Bideš sva napeta i nervozna. A i Rid nede izdržati duže od dvadeset sekundi…“ „Vejde!“, kaže Rid ozlojeđeno. „Ostavi ih na miru!“, breca se Val prebacujudi ranac preko ramena. „Trebalo bi da brineš o svojoj tehnici. Koliko sam imala prilike da vidim u onoj ostavi u školi, potrebno ti je da dobro poradiš na njoj.“ Udara se rukom preko srca kao da ga je pogodila strelom. „Kako se usuđuješ, Karingtonova. Ja sam moderni Romeo.“ „Romeo je nešto brzo crko“, kaže ona kratko. Borim se da potisnem osmeh dok se ovo dvoje vradaju prema stepeništu. Vejda čeka težak posao, to je sigurno. Očigledno je da mu Val ovo nede olakšati. Rid i ja se smešimo jedno drugom i ulazimo u hotelsku sobu, gde on seda na krevet i pokazuje mi da mu se pridružim. Osedam lepršanje nervoze u stomaku. „Uh…“, gutam s mukom, a zatim pročišdavam grlo. „Daj mi trenutak?“

146

Jurim u kupatilo ne dajudi mu vremena da mi odgovori. Čim sam ostala sama, zurim u svoj odraz u ogledalu, primedujem tamno rumenilo na obrazima. Osedam se glupo. Mislim, Rid i ja smo se i ranije ludirali. Ne bi trebalo da sam nervozna, ali jesam. Dišudi duboko, uzimam ukrasnu kesu koju sam ugurala ispod umivaonika i strašno mnogo vremena provodim u doterivanju. Gladim kosu, nameštam naramenice da ne budu iskošene, ved savršeno ravne. Ponovo gledam u ogledalo i ne mogu da poreknem da izgledam zanosno. Rid se slaže sa mojom procenom, jer je, čim sam izašla iz kupatila, zaječao: „Jebote, lutko!“ „Mislila sam da bih mogla da se presvučena u nešto manje udobno“, kažem ironičnim glasom. Šištavo se smeje. Skinuo je majicu dok sam bila u kupatilu, i sada ustaje golih grudi, načisto prelep. „Dopada ti se?“, pitam stidljivo. „I više od toga.“ Prilazi mi poput gladne životinje, plavim očima prelazi preko mog tela dok mi se ne učini da je svaki delid vreo i bolan. Prilazi mi bliže, mnogo je viši od mene, mnogo krupniji. Privlači me snažnim rukama. Njegove usne pronalaze moj vrat i počinju da ga ljube. „Čisto da se zna“, kaže usana priljubljenih uz moju vrelu kožu. „Ne moraš zbog mene da se doteruješ. Lepa si ma šta da imaš na sebi.“ Podiže glavu i nevaljalo mi se smeši. „Još si lepša kada ne nosiš ništa.“ „Nemoj ovo da upropastiš“, grdim ga. „Suviše sam nervozna. Imam potrebu da se osedam lepo.“ „Ti jesi lepa. i nemaš razloga da budeš nervozna. Ne moramo da uradimo ništa što ti ne želiš.“ „Da li se ti to povlačiš?“ „Nema šanse.“ Spušta ruku niz moje telo sve do kuka. „Ništa i niko me ne bi mogli odvudi u ovom trenutku.“ Želim ovo toliko silno da jedva da mogu da dišem. Nikada nisam mnogo razmišljala o svom prvom putu. Nikada nisam maštala o ružinim laticama i svedama. Nikada nisam čak ni pomislila, da budem iskrena, da de to biti s nekim koga volim. „Dobro, jer ne želim više ni minut da čekam“, kažem mu. „Lezi“, kaže promuklim glasom i gura me prema krevetu. Bez reči se pružam na leđa i spuštam glavu na jastuke.

147

Stoji naslonjen nogama na madrac. Zatim svlači pantalone. Pluda mi otkazuju kada leže pored mene. Spušta usne na moje, ljubi me nežno u početku, a zatim razdvajam usne i on počinje da me ljubi sve žustrije. Nabreklom dužinom pritiska mi butinu, a ritam požude, koji je čitave nedelje svirao u pozadini dok sam razmišljala o ovoj nodi, počinje glasno da mi tutnji u glavi. Jezikom opisuje moje usne, usnama opisuje putanju preko mog obraza. Rukama luta preko mog tela i s jednakim interesovanjem prati doline i brežuljke. Prelazak njegovog paka preko moje bradavice izaziva u meni drhtaj do same srži. Poljubac iza uva i čitavo telo počinje da mi treperi od zadovoljstva. Mazimo se, čini mi se, satima, dok oboje ne ostanemo bez daha i bolno napaljeni. Ridove usne naglo napuštaju moje. „Volim te“, mrmlja. „Volim i ja tebe.“ Ponovo prislanjam usne na njegove i prestajemo da pričamo. Srce mi divlje udara. Divlje udara i njegovo. A ruke mu drhte dok se polako spuštaju. Na moje razočaranje, ne dozvoljava mi da ga dodirnem. Svaki put kada pružim ruku prema njemu, on je skloni. „Ovde se radi o tebi“, šapude nakon što sam tredi put pokušala da ga dodirnem. „Sklopi oči i uživaj, dođavola.“ I bože, kako samo uživam. Uživam u svakoj mučnoj sekundi. Nije prošlo dugo pre nego što je moj novi novcati donji veš odbačen. Ne mogu da se usredsredim ni na šta osim na neverovatna osedanja koja izaziva. i ranije me je ovde dodirivao, na isti intimni način, ali je nodas drugačije. Ovo je početak nečega, a ne kraj. Svako milovanje njegove ruke, svaki dodir njegovih usana na mojoj koži – obedanje je novih dodira. i ja ne mogu da čekam. Dva žuljevita prsta spušta niz moj stomak dok se nije našao u meni, i ja ječim dok me zadovoljstvo preplavljuje u zaslepljujudem naletu. Osedanja me potresaju iz dubine tela. Njegove usne susredu moje, gutaju moje jecaje, miluju me do svršetka. Kukove izdižem prema njegovim prstima, a on me prati dok drhtim na madracu. Ne daje mi vremena da se oporavim. Još divlje drhtim kada krede sve iznova, ovog puta se spušta između mojih nogu i usnama me šalje u visine. Liže me i ljubi i izaziva dok ne mogu više da izdržim. Previše je, previše je dobro. Ali nije dovoljno. Otima mi se frustriran jecaj. „Ride!“, preklinjem ga, hvatam ga za široka ramena i vučem prema sebi. Težina njegovog tela pritiska me uz krevet. „Jesi li spremna?“, kaže hrapavim glasom. „Zaista spremna?“ Klimam nemo glavom.

148

Ostavlja me, samo na trenutak, pa bi potražio nešto u džepu farmerki. Vrada se s kondomom. Srce mi staje. „Jesi li dobro?“ Njegov duboki glas je poput utešnog prekrivača. „Dobro sam.“ Ponovo pružam ruke prema njemu. „Volim te.“ Šapude. „Volim i ja tebe“, a zatim me ljubi dok ulazi u mene. Oboje ispuštamo prigušen zvuk, jer je iznenada postalo nemogude tesno. Pritisak izaziva bolan osedaj, neobičan utisak praznine. „Ela“, kaže zadihano kao da on trpi bol. Okleva, a ja zarivam nokte u njegova ramena i podstičem ga da nastavi. „Dobro sam. Sve je u redu.“ „Moglo bi na sekund da zaboli.“ Zatečena sam bolom, premda sam ga očekivala. Rid naglo staje, pažljivo me posmatra. Znoj mu se nakuplja u graškama na čelu, a ruke mu drhte dok se drži mirno, čekajudi da moje telo prihvati njegov upad. Čekamo da se bol povuče, osedanja praznine više nema, i ostaje samo osedaj čudesne ispunjenosti. Podižem kukove čisto da proverim, a on stenje. „Osedaj je dobar“, uspeva da procedi kroz stegnuto grlo. I zaista jeste. Zaista jeste. Zatim počinje da se krede i postaje još bolje. Osedam samo blagi bol kada se povuče, i ja ga instinktivno obuhvatam nogama. Stenjemo uglas, krede se sve brže. Mišidi na njegovim leđima se napinju pod mojim prstima dok prodire u mene, iznova i iznova. Rid šapude koliko me voli. Stežem ga čvrsto obema rukama i glasno udišem na svaki prodor i povlačenje. Tačno zna šta mi je potrebno. Malo se povlači od mene i spušta prste između mojih nogu i pritiska mesto koje čezne za njim. U tom trenu buktim u plamenu. Sve prestaje da postoji. Sve osim Rida i osedaja koji izaziva u meni. „Bože, Ela!“ Njegov grubi glas jedva prodire kroz blaženi sjaj koji me okružuje. Još jedan nalet i počinje da drhti na meni, usne prislanja uz moje, tela su nam stopljena. Potrebna je čitava večnost da se moje srce umiri i ponovo počne ravnomerno da kuca. Rid se do tada ved povukao i bacio kondom, samo da bi se vratio i privukao me u zagrljaj. i on diše jednako teško kao i ja. Kada mi se snaga ponovo vratila u udove, dovoljno da podnesu moju težinu, podižem se na lakat i smešim se videvši izraz čistog zadovoljstva na njegovom licu.

149

„Da li je bilo dobro?“, zadirkujem ga. Frkde. „Moraš da izbrišeš reč dobro iz rečnika, dušo. Bilo je…“ „Savršeno?“, završavam srednim šapatom. Još snažnije me grli. „Savršeno!“, slaže se. „Možemo li ponovo to da uradimo?“, pitam puna nade. Njegov smeh mi golica lice. „Da li sam ja to upravo stvorio čudovište?“ „Aha.“ Oboje se smejemo dok se okrede da bi me ponovo poljubio, ali ništa ne započinjemo, barem ne još. Ljubimo se neko vreme, a zatim ležimo zagrljeni, dok se on poigrava mojom kosom, a ja milujem njegove grudi. „Bila si neverovatna“, kaže mi. „Misliš, za devicu?“ Rid frkde. „Ne. Ovo je bilo i više nego neverovatno. Mislio sam na nastup. Nisam mogao da sklonim pogled sa tebe.“ „Bilo je zabavno“, priznajem, „Zabavnije nego što sam mislila da de biti.“ „Misliš li da deš ostati u timu? Mislim, ako možeš da podneseš da budeš u blizini Džordan, onda bi trebalo. Izgledala si sredno dok si igrala.“ „I bila sam sredna.“ Grizem donju usnu. „Ples je… ushidenje. To mi je najdraža stvar na svetu. Oduvek sam…“, zastajem pomalo se stidedi da otkrijem svoja budalasta nadanja. „Uvek si šta?“, pritiska me. Izdiše. „Uvek sam sanjala da bih možda jednog dana mogla da pohađam prave časove plesa. Da idem na prave treninge.“ „Postoje umetnički koledži. Trebalo bi da se prijaviš“, kaže Rid smesta. Ponovo se podižem na lakat. „Misliš?“ „Nego šta. Tako si sumanuto talentovana, Ela. Imaš dar i protradila bi ga kada ne bi ništa uradila s njim.“ Toplina mi se poput vrpci odmotava u grudima. Niko mi nikada, osim mame, nije rekao da sam talentovana. „Možda i hodu“, kažem kroz grudvu u grlu. A zatim ga ljubim i pitam: „Šta je s tobom?“ „Šta sa mnom?“ „Šta je tvoj san?“ Lice mu se menja u neveseo izraz. „U ovom trenutku? Moj san je trenutno da ne odem u zatvor.“ I tek tako, opušteno raspoloženje u hotelskoj sobi pretvara se u napetost. Sranje! Nije trebalo to da pominje. Na ovaj jedan savršen trenutak potpuno sam

150

zaboravila na Brukinu smrt, policijsku istragu i da je Ridova čitava bududnost sada potpuno nesigurna. „Izvini“, šapudem, „zaboravila sam na sve to.“ „I ja.“ Prelazi krupnom šakom preko mog golog kuka. „Pretpostavljam… kada mi ne bi nad glavom visila ova optužba… da bih želeo da radim za Atlantsku avijaciju.“ Zevam u čudu. „Ozbiljno?“ U očima mu se pojavljuje stidljivi sjaj. „Da se nisi usudila da to kažeš mom ocu“, naređuje mi. „Verovatno bi priredio proslavu.“ Kikodem se. „Znaš, u redu je usrediti Kaluma. Koga briga ako deš pritom usrediti i sebe?“ Posmatram njegovo lice. „Zaista bi želeo da nastaviš porodični posao?“ Rid klima. „Mislim da je fascinantno. Ne bih želeo ništa da dizajniram, ali bi bilo prilično zanimljivo baviti se poslovnom stranom. Verovatno bih diplomirao na nekom poslovnom koledžu.“ Na licu mu se ponovo pojavljuje bolan izraz. „Ali ništa od toga se nede desiti. Ne ako…“ Ako ga osude za ubistvo Bruk. Ako ode u zatvor. Teram se da rasteranuove misli. Želim da se usredsredim na dobre stvari danas. Na to koliko sam sredna što ležim ovde s Ridom i kako sam se divno osedala kada je bio u meni. Pa se penjem na njega i okončavam razgovor spustivši usne na njegove. „Druga runda?“, zadirkuje me usana prislonjenih uz moje. „Druga runda“, potvrđujem. I kredemo!

151

POGLAVLJE 22 RID „Danas si dobre volje“, primeduje Iston u nedelju ujutro. Pridružujem mu se na terasi. „Smuti?“, pitam ga pokazujudi mu dodatnu bocu koju sam poneo. Klima, a ja mu je dobacujem. „Ne mogu da se žalim.“ Trudim se, ali ne uspevam, da potisnem osmeh, a i način na koji moj brat koluta očima kaže mi da može da mi pročita zadovoljstvo na licu. Ali boli me dupe, jer je između mene i Ele, što zbog optužbe za ubistvo, što zbog Stivove želje da postane otac godine, bilo napeto. Nakon ovog vikenda je sve ponovo u redu. Ništa mi danas nede pokvariti raspoloženje. Ako Stiv pita, đavolski sam poštovao njegovu kderku. Tri puta. „Lep duks“, kažem Istu. „Iz kog si ga kontejnera izvukao?“ Odvaja otrcanu tkaninu od grudi. „Nosio sam ovo u lov na račide pre tri leta.“ „Da li je tada Gidion zaradio ugriz za jaja?“ Leto pre nego što je mama umrla, otišli smo porodično na ostrva Auter Benks, u lov na račide. Iston praska u gromoglasan smeh. „O, sranje, zaboravio sam da se to desilo. Mesec dana je rukom pokrivao prepone.“ „Kako se to uopšte desilo?“ i dalje ne mogu da shvatim kako je račid iskočio iz kofe i našao se Gidionu u krilu, ali je njegov bolni krik naterao sve do jednog galeba u krugu od sto metara da uspaničeno odleti. „Ne znam. Možda Sav zna neki magični vudu pa ga je ubola.“ Ist se jedom rukom drži za stomak, a drugom briše suze s lica. „Tada su tek bili počeli da izlaze.“ „Uvek je bio kreten prema njoj.“ „Istina.“ Gid i Sav nikada nisu imali mnogo smisla, ta veza je spektakularno i sagorela. Ne mogu da krivim devojku što je kučka prema nama. „Znači, Vejd i Val su ponovo zajedno?“, pita Ist radoznalo. „Pa, morao si u petak da iznajmiš sebi sobu, pa ti reci meni.“ „Mislim da jesu.“ „Zašto je to tebe briga? Da li si želeo da pokušaš nešto s njom?“ Odmahuje glavom. „Ne. Bacio sam oko na jednu drugu žensku.“

152

„Aha?“ Ovo me iznenađuje jer Iston nije umeo da se skrasi. Čini mi se da želi da obeleži svaku guzu u Astorovom parku. „Ko?“ Sleže ramenima i pretvara se da uživa u smutiju. „Nedeš mi čak ni nagovestiti?“ „Još odmeravam svoje opcije.“ Njegova nekarakteristična uzdržanost budi moje zanimanje. „Ti si Iston Rojal. Za tebe su sve opcije otvorene.“ „Zapanjujude, ali postoje neki ljudi koji ne veruju u tu teoriju. Greše, naravno, ali šta se tu može?“, smeši se i ispija ostatak pida. „Napujdadu Elu na tebe. Njoj ne možeš da se odupreš.“ Frkde. „Ne možeš ni ti.“ „A ko bi to želeo?“ Odgovor koji je nameravao da mi dobaci, ma kakav on bio, zamire mu na usnama jer se na vratima pojavio tata. „Hej, tata“ podižem pide. „Doručkujemo…“ Moje vedrine nestaje jer primedujem ozbiljan izraz na njegovom licu. „Šta se desilo?“ „Halston je došao i mora da te vidi. Odmah.“ Sranje! Nedeljom ujutro? Ne gledam Istona, koji se verovatno mršti. Nabacujem kameni izraz na lice i prolazim pored tate koji se povlači da me propusti. „O čemu je reč?“ Radije bih da znam šta me čeka, ali tata samo odmahuje glavom. „Ne znam. Ma šta da je, rešidemo.“ Što znači da Grir nije želeo da mu kaže. Sjajno! Grir ved sedi na kauču u tatinoj radnoj sobi. Pred njim se nalazi gomila papira debljine pet centimetara. „Zdravo, sine“, kaže. Nedelja je, a on nije u crkvi. To je prvi znak upozorenja. Ovde svi osim najgorih idu u crkvu. Kada je mama bila živa, išli smo svake nedelje. Nakon što smo je sahranili, tata nas više nikada nije terao da idemo. Čemu? Bog nije spasao jedinog dostojnog Rojala, tako da nije bilo mnogo nade da demo ni mi ostali prodi kroz biserne kapije. „Dobro jutro, gospodine. Nisam znao da advokati rade nedeljom.“ „Otišao sam sinod u kancelariju da pozavršavam neke poslove i video sam da je stigao mejl iz kancelarije javnog tužioca. Čitave nodi sam ga čitao i odlučio sam da odmah ujutru dođem ovamo. Bolje sedi.“

153

Smeši mi se slabašno i pokazuje mi fotelju preko puta. Primedujem da čak na sebi nema ni odelo, ved kaki pantalone i košulju. To mi je drug i znak upozorenja. Snadi de me neko sranje. Kruto sedam. „Pretpostavljam da mi se nede dopasti ono što imaš da kažeš.“ „Ne, mislim da ti se nede dopasti, ali deš saslušati svaku reč.“ Pokazuje gomilu papira. „Poslednjih nekoliko nedelja kancelarija javnog tužioca i policija Bejvjua uzimali su izjave tvojih Školskih drugara, prijatelja, poznanika i neprijatelja.“ Prsti me svrbe, najradije bih uzeo sve te papire i bacio ih u kamin. „Imaš kopiju svih razgovora? To je normalno?“ Pružam ruku prema gomili, ali on odmahuje glavom dok se ne povučem. „Da, tvoje je ustavno pravo da imaš pristup svim informacijama koje dobiju, osim dokumentima koje sudovi smatraju proizvodom rada advokata. Izjave svedoka nam se predaju da bismo mogli da pripremimo odbranu. Poslednje što tužilaštvo želi jeste da oborimo presudu na osnovu žalbe da nam pre suđenja nisu obezbedili odgovarajude dokaze.“ Nadglasavajudi se s tutnjavom svog srca, kažem: „To je dobro, zar ne?“ Grir nastavlja kao da nisam progovorio. „To je takođe način da nam pokažu da li je njihov slučaj jak ili slab.“ Grčim prste na kolenima. „A sudedi prema izrazu na tvom licu, rekao bih da je slučaj protiv mene jak?“ „Pročitadu ti izjave, a ti onda sam donesi sud. Ovo je izjava Rodnija Harlanda Tredeg.“ „Nemam pojma ko je to.“ Osedam se malo bolje i počinjem da trljam dlanove o trenerku. „Nadimak mu je Harvi.“ „I dalje mi ništa ne znači. Možda razgovaraju s ljudima koji me ne poznaju.“ Zvuči besmisleno kada to izgovorim naglas. Grir ne podiže pogled sa stranice. „Harvi Tredi je visok sto osamdeset centimetara, ali voli da se hvali da je njegova visina sto osamdeset sedam. Širi je nego viši, ali zbog masivne građe niko se ne usuđuje da opovrgne njegovu očigledno lažnu tvrdnju. Nos mu je slomljen i vrska kada govori.“ „Čekaj, da li ima kovrđžavu smeđu kosu?“, sedam se jednog takvog tipa s borbi na dokovima. Ne ulazi često u ring, ali uprkos masivnom telu, ne voli da prima udarce. Izbegava ih i izmiče se. Grir podiže pogled s lista. „Znači da ga ipak znaš.“ Klimam. „Harvi i ja smo se borili nekoliko puta, ali davno.“ Šta je Harvi mogao da im kaže? i on je u ovome do guše.

154

„Harvi kaže da se boriš redovno u zoni u kojoj se nalaze brodski kontejneri, obično između dokova osam i devet. Tu dolaziš najčešde jer je otac jednog od boraca upravnik dokova.“ „Tata Vila Kendala je nadzornik na dokovima“, potvrđujem osedajudi kako mi se vrada samouverenost. Svaki momak koji dođe na dokove bori se zato što to želi. Ukoliko su obe strane svojevoljni učesnici u borbi, borba nije nezakonita. „On ne mari što dokove koristimo za to.“ Grir uzima sjajno nalivpero sa stola. „Kada si počeo da se boriš?“ „Pre dve godine.“ Pre nego što je mama umrla, kada je njena depresija počela da se otima kontroli, pa mi je bio potreban izduvni ventil, a da to ne bude u vidu ljutnje na nju. Nešto zapisuje. „Kako si saznao za borbe?“ „Ne znam. U svlačionici?“ „A koliko često sada odlaziš na dokove?“ Uzdišem i stiskam koren nosa. „Mislio sam da smo ovo ved prošli.“ O borbama smo pričali kada smo se Grir i ja prvi put sreli povodom ovog haosa od optužbe za ubistvo – za koju sam pogrešno mislio da de nestati sama od sebe jer ubistvo nisam počinio. „Onda ti nede smetati da ponovo prođemo kroz tu priču“, kaže Grir neumoljivo. Drži nalivpero i čeka da počnem da pričam. Tupo počinjem da recitujem: „Obično idemo nakon fudbalskih utakmica. Borimo se, a zatim idemo na žurke.“ „Harvi kaže da si ti bio jedan od redovnijih učesnika. Da si umeo da se boriš i s dvojicom ili trojicom za nod. Nijedna od tih borbi nije trajala duže od deset minuta. Obično si dolazio sa svojim bratom Istonom. Iston je pravi kreten, kaže Harvi. A ti si nadmeni šupak.“ Grir spušta naočare i gleda me preko ivice stakala. „Njegove reči, ne moje.“ „Harvi je cinkaroš, i zaplače čim pogledaš prema njemu“, kažem kratko. Grir podiže obrvu na sekund, a zatim podiže naočare. „Pitanje: Kako je gospodin Rojal izgledao za vreme borbi? Odgovor: Obično se pretvarao da je smiren“ „Pretvarao? i jesam bio smiren. To su borbe na doku. Nije tu bilo velikih uloga. Nije bilo razloga za uzbuđenje.“ Grir nastavlja da čita. „Obično se pretvarao da je smiren, ali kad biste spomenuli njegovu mamu, poludeo bi. Pre godinu dana je neki tip rekao da je njegova mama kurva. Toliko je premlatio klinca da je sirotan morao u bolnicu. Rojalu je nakon toga zabranjeno da dolazi da se bori. Slomio je klincu vilicu i

155

slepoočnu kost. Pitanje: Znači, posle se više nije borio? Odgovor: Naprotiv. Vratio se šest nedelja kasnije. Vil Kendal kontroliše pristup dokovima i rekao je da Rojal može da se vrati. Mi smo se uglavnom složili, ali mislim da je potplatio Kendala.“ Zurim u stopala da Grir ne bi video krivicu u mojim očima. i jesam potplatio Kendala. Klinac je želeo novi motor za GTO, a bio je kratak za dve hiljade. Ja sam mu dao novac i vratio se na dokove da se borim. „Nemaš ništa da kažeš?“, pita me Grir. Gutam grudvu u grlu i pokušavam da nemarno slegnem ramenima. „Da, sve je istina.“ Grir nešto zapisuje. „Kada smo kod tuča zbog tvoje majke…“ Zastaje i uzima još jedan dokument spojen klamericom. „Čini mi se da je lomljene vilica tvoja omiljena razonoda.“ Stežem vilicu i kameno zurim u advokata. Znam šta sledi. „Ostin Makord, devetnaestogodišnjak, i dalje ima probleme s vilicom. Šest meseci morao je da jede samo tečnu hranu jer mu je vilica bila uvezana žicom. Morao je da ugradi dva zubna implanta i do dana današnjeg mu je teško da jede čvrstu hranu. Kada su ga pitali šta je prouzrokovalo njegove povrede, gospodin Makord je“, Grir trese dokument, „izvini na igri reči, dutao kao zaliven, ali je barem jedan njegov prijatelj objasnio da se Makord sukobio s Ridom Rojalom, što je za posledicu imalo ozbiljne povrede lica.“ „Zašto mi ovo čitaš? Ti si lično sklopio sporazum sa Makordovima i rekao si da je poverljiv.“ Tata je, prema dogovoru, napravio fond za finansiranje troškova Makordove školarine u trajanju od četiri godine na Djukovom univerzitetu. Pogled na oca otkriva mi njegovu uznemirenost. Usne je stisnuo u tanku liniju, a oči su mu crvene, kao da nije spavao danima. „Poverljivost takvih sporazuma je beznačajna u krivičnom postupku. Naposletku bi sud mogao da mu naloži da svedoči i da to svedočenje iskoristi protiv tebe.“ Grirove reči me teraju da mu ponovo posvetim pažnju. „Tražio je.“ „Ponovo, zato što je tvoju majku okarakterisao ružnom rečju.“ Ovo je sranje. Kao da bi Grir ikada otrpeo da neko blati njegovu mamu. „Hodeš da mi kažeš da se muškarac nede zauzeti za žene u svojoj kudi? Svaki porotnik bi to razumeo.“ Nijedan Južnjak nikada ne bi dozvolio da takva uvreda prođe nekažnjeno. Zato su Makordovi i prihvatili dogovor. Znali su da nema vajde od takve tužbe, a naročito ne protiv moje porodice. Ne možeš nečiju majku nazvati drogiranom kurvom i izvudi se nekažnjeno.

156

Grirovo lice se zateže. „Da sam znao da si u ovolikoj meri upleten u ove zloglasne aktivnosti, ne bih predložio tvom ocu da stvar rešimo novčanim sredstvima. Predložio bih vojnu školu.“ „O, to je, dakle, bila tvoja ideja? Jer tata nam uvek time preti kada mu se ne dopada ono što radimo. Pretpostavljam da tebi mogu na tome da zahvalim“, kažem sarkastično. „Ride“, kori me otac sa stolice pored police s knjigama. Bila je to prva stvar koju je izgovorio otkako smo ušli, ali posmatram njegovo lice, koje postaje sve turobnije i turobnije. Grir me besno gleda. „Na istoj smo strani. Nemoj mi se opirati, dete.“ „Nemoj me zvati dete.“ i ja njega besno gledam i spuštam ruke na kolena. „Zašto? Da nedeš i meni slomiti vilicu?“ Pogled mu pada na šake koje sam skupio u pesnice u krilu. „Šta hodeš da dokažeš?“, mrmljam. „Hodu da dokažem…“ Prekida ga tiha zvonjava. „Samo malo.“ Grir uzima otmeni mobilni telefon sa stola i gleda ekran. Zatim se mršti. „Moram da se javim. Izvinite me.“ Tata i je razmenjujemo oprezan pogled dok advokat izlazi u hodnik. Pošto je zatvorio vrata za sobom, nijedan od nas ne čuje šta govori. „Ove izjave su loše“, kažem neuvijeno. Tata mi sumorno klima glavom. „Jesu.“ „Predstavljaju me kao psihopatu.“ Osedaj nemodi steže mi grlo. „Ovo je jebeno sranje. Pa šta ako volim da se tučem? Postoje momci koji zarađuju za život boredi se. Bokseri, MMA borci, rvači – njih niko ne optužuje da su krvoločni manijaci.“ „Znam“, tatin glas je neobično nežan. „Ali nisu u pitanju samo borbe, Rive. Ved i tvoja narav. Ti…“ Zastaje jer se Grir vrada. „Upravo sam razgovarao s pomodnikom javnog tužioca“, kaže Grir tonom koji ne mogu da rastumačim. Možda zbunjenim? „Jutros su dobili rezultate Brukine autopsije.“ Tata i ja obojica ispravljamo ramena. „DNK test deteta?“, pitam polako. Grir klima. Udišem. „Ko je otac?“ I iznenada se… plašim. Znam da nema šanse da sam ja otac deteta, ali šta ako je neki korumpirani laboratorijski tehničar namestio rezultat? Šta ako Grir otvori usta i izjavi…

157

„Ti.“ Potreban mi je sekund da shvatim da se ne obrada meni. Obrada se mom tati.

158

POGLAVLJE 23 RID Tišina se svaljuje na prostoriju. Moj otac otvorenih usta gleda u advokata. Ja gledam u mog oca. „Kako to misliš, moje?“ Tata ne skida pogled izmučenih očiju sa Grira. „To nije mogude. Uradio sam…“ Vazektomiju, dovršavam u sebi. Kada je Bruk objavila da je trudna, tata je bio siguran da dete ne može biti njegovo, jer nakon što je mama rodila blizance, otišao je da ga secnu. A ja sam bio siguran da ne može biti moje jer nisam spavao sa Bruk više od pola godine. Izgleda da je samo jedan od nas bio u pravu. „Test je potvrdio“, odgovara Grir. „Ti si otac, Kalume.“ Tata s mukom guta. Oči mu se malo cakle. „Tata?“, kažem oprezno. Zuri u tavanicu kao da mu je suviše bolno da gleda u mene. Mišid u vilici mu se steže, a zatim drhtavo ispušta dah. „Mislio sam da me laže. Nije znala da sam uradio vazektomiju, a ja sam mislio…“ Ponovo uzdah. „Mislio sam da mora da je tuđe.“ Da. Zaključio si odmah da je moje. Ali ne mogu da ga krivim što je došao do pogrešnog zaključka. Znao je za mene i Bruk pa mu je to, naravno, odmah palo na pamet. Mislim da mu ona druga misao – da bi dete moglo biti i njegovo – nikada nije ni pala na pamet. Kida me saosedanje. Tata je možda mrzeo Bruk, ali bi bio dobar otac tom detetu. Mora da ga gubitak deteta ubija. Teško uzdiše pre nego što je konačno pogledao u mene. „Ja… ah, da li sam ti još potreban ovde ili možeš i sam da dovršiš sastanak?“ „Mogu sam“, odgovaram promuklo, jer je očigledno da on u ovom trenutku ne može ništa da podnese. Tata klima glavom. „U redu. Viči ako ti zatrebam.“ Dok izlazi iz prostorije, meni se čini da mu noge klecaju. Nastupa trenutak tišine, a zatim Grir progovara. „Jesi li spreman da nastavimo?“

159

Klimam slabašno. „U redu. Hajde da razgovaramo o Eli O'Haloran.“ Lista beskrajnu gomilu papira i izvlači novi skup izjava. „Ela O'Haloran, nekada Ela Harper, sedamnaestogodišnja odbegla devojka, koja je pre svega tri meseca uhvadena kako se predstavlja kao tridesetpetogodišnjakinja, da bi mogla da radi u jednom striptiz baru u Tenesiju.“ Da li je zaista prošlo tri meseca? Imam osedaj kao da je Ela oduvek deo mog života. Bes počinje da mi tutnji u slepoočnicama. „Nju ne pominji.“ „Moram da je pomenem. i ona je deo ovog slučaja, dopadalo se to tebi ili ne. Zapravo, Harvi je rekao da si je vodio na neke borbe. i da joj krv nije smetala.“ „Šta hodeš da kažeš?“, ponavljam kroz stegnute zube. „Hajde da prođemo kroz još nekoliko izjava.“ Podiže jedan dokument i bocka ga prstom. „Ovo je izjava Džordan Karington.“ „Džordan Karington mrzi Elu iz dna duše.“ Grir ponovo ignoriše moj komentar. „Pozvale smo Elu da se pridruži plesnom timu. Pojavila se u tangama i brusthalteru i prošetala tako čitavom teretanom. Nema stida, a morala ima još manje. To je prava sramota. Ali to se Ridu, iz nekog razloga, dopada. Nikada nije bio ovakav dok se ona nije pojavila. Bio je on sasvim pristojan momak, ali ona budi najgore u njemu. Kada je ona u blizini, on je užasno zao.“ „Ovo je najveda gomila sranja koju sam ikada čuo. Džordan je zalepila učenicu prve godine za zid škole, a ja sam užasno zao? Ela me nije ni najmanje promenila.“ »Kažeš da si bio sklon nasilju i pre nego što se ona pojavila.“ „Izokredeš moje redi“, ispaljujem. Smeje se grubo. „Ride, ovo je dečja igra u poređenju s onim što te čeka na suđenju.“ Baca Džordaninu izjavu i uzima drugu. „Ovo je izjava Abigejl Ventvort. Vas dvoje ste, prema njenoj izjavi, bili par, a zatim si je ti povredio. Pitanje: Šta osedate prema Ridu? Odgovor: Povredio me je. Strašno me je povredio.“ „Nisam je ni takao“, kažem vatreno. „Pitanje: Kako vas je povredio? Odgovor: Ne mogu da razgovaram o tome. Suviše je bolno.“ Skačem sa stolice, ali Grir je nemilosrdan. „Razgovor je prekinut ranije zato što je svedokinja bila strašno uznemirena i neutešna. Morademo kasnije da završimo razgovor s njom.“ Snažno stežem naslon stolice. „Raskinuo sam s njom. Bili smo zajedno, a onda sam shvatio da više ne osedam ništa prema njoj i raskinuo sam. Nisam je

160

povredio fizički. Žao mi je ako sam je povredio u emotivnom smislu, ali očigledno da nije bila suviše žalosna, jer se kresnula s mojim bratom prošlog meseca.“ Grir ponovo podiže levu obrvu. Osedam potrebu da ga prikucam za pod i obrijem mu je. „Sjajno. Porota de se oduševiti pričama o tvojoj raspusnoj bradi.“ „Šta s njima?“ Ponovo mi trese stranice pred nosom. „Ovde imam desetak izjava koje kažu da dvojica tvoje brade izlaze sa istom devojkom.“ „Kakve to veze ima s bilo čim?“ „Pokazuje u kakvom domu živiš. Pokazuje da si ti privilegovano dete koje stalno upada u nevolje. Tvoj otac zataškava haos koji napraviš tako što potpladuje ljude.“ „Ja lomim vilice, ne žene.“ „Nadzorna kamera pokazuje da si samo ti ušao u zgradu u kojoj je Bruk Dejvidson umrla. To je prilika za zločin. Bila je trudna…“ „A dete nije bilo moje“, bunim se, „Bilo je tatino.“ „Da, ali si ti ipak spavao s njom, što de potvrditi i Dajna O'Haloran. To je motiv za zločin. Tvoja DNK je pronađena ispod njenih noktiju, što nam govori da ste se borili. Zavoj na boku promenio si te večeri. Poznat si po tome da si fizički nasilan, naročito ako neko verbalno vređa neku ženu u tvom životu. Tvoja porodica je, ako smem da citiram gospođicu Karington, bez stida i morala. Nije nategnuto pomisliti da bi mogao da ubiješ nekoga kad bi pomislio da ti predstavlja pretnju. Tvoja narav je sredstvo zločina. i naposletku, nemaš alibi.“ Kada sam imao četiri ili pet godina, Gidion me je gurnuo u bazen. Nisam još bio naučio da plivam, što je bilo opasno s obzirom na to da živimo na obali, pa je Gidion skočio i bacio me u bazen. Voda me je poklopila preko glave i ušla mi u uši. Bacakao sam se poput bespomodne neme ribe na suvom, misledi kako nikada nedu izbiti na površinu. Verovatno bih se i sada plašio vode da me Gidion nije izvukao, i posle nastavio da me tera da ulazim u vodu dok nisam shvatio da me voda nede ubiti. Ali i dalje se sedam straha i mogu da osetim ukus očaja. Tako se osedam sada. Uplašeno i očajno. Hladni znoj izbija mi na vratu dok Grir uzima poslednju stranicu u ruku. „Ovo je pogodba“, kaže tiho, kao da oseda koliko me je potresao. „Jutros sam sve dogovorio s tužiocem. Priznadeš ubistvo iz nehata. Osudide te na deset do dvadeset godina.“ Ovog puta stolicu ne stežem od besa ved od bespomodnosti.

161

„Tužilac de biti blag i predložiti deset godina. Ako se budeš dobro vladao, i ako se ne budeš tukao ili učestvovao u sukobima, mogao bi da izađeš za pet godina, sa još pet da odslužiš uslovno.“ Grlo mi je suvo i čini mi se da mi je jezik tri broja vedi. Reči izgovaram na silu. „A ako ne priznam krivicu?“ „Petnaest saveznih država ukinulo je dosad smrtnu kaznu“, zastaje. „Severna Karolina nije jedna od njih.“

162

POGLAVLJE 24 ELA Stiv i ja smo upravo završili s večerom kada čujem kako mi telefon zujanjem javlja da mi je stigla poruka od Rida. Potrebna mi je sva snaga volje da ne zgrabim telefon i vidim šta mi piše, ali znam da ne mogu to da uradim pred Stivom. Nema pojma da sam nod u petak (I dobar deo subotnjeg poslepodneva) provela u krevetu s Ridom, a ja nemam nameru da mu to kažem. „Hodeš li proveriti poruku?“ pita me Stiv dok spušta ubrus. Na njegovom tanjiru nema ni mrvice. Otkako živim sa njim, otkrila sam da Stiv halapljivo jede. „Kasnije“, kažem odsutno. „Verovatno je od Val.“ Klima glavom. „Ona je fina devojka.“ Mislim da on i Val nisu razmenili više od deset reči, ali ako odobrava druženje s njom, prihvatam. Bog zna da ne odobrava druženje s Ridom. Pogled mi ponovo pada na telefon. Snaga volje. Potrebna mi je snaga volje. Ali umirem da vidim šta mi piše. Nisam danas u školi videla Rida, čak ni za ručkom. Znam da je bio u školi jer mu je suspenzija istekla i videla sam ga na trenutak na terenu za fudbal jutros. Mislim da me možda izbegava, ali nemam pojma zašto. Kada sam pitala Istona šta se dešava, samo je slegao ramenima i rekao: „Finale sezone.“ Kao da to objašnjava zašto me Rid nije zvao i zašto mi nije slao poruke od subote uveče. Kapiram da je tim usredsređen na pobedu na prvenstvu, ali Rid nikada pre nije dozvolio da mu fudbal odvlači pažnju sa mene. Neki sidušni nesigurni deo mene misli da nije uživao u seksu koliko i ja. Ali to ne može biti istina. Znam kada se tip loži na mene – a Rid se ovog vikenda baš, baš, baš ložio na mene. Tako da mora da je nešto drugo u pitanju. Mora da je tako. „Mogu li da idem u sobu?“, izlede mi, a zatim proklinjem samu sebe što tako očigledno pokazujem da jedva čekam da se udaljim. Odnos sa Stivom je u poslednje vreme… sasvim solidan. i dalje ne želi da se viđam s Ridom, ali mislim da je sredan što sam u plesnom timu, i baš je fin prema meni otkako sam se vratila iz Gibsona. Ne želim da ugrozim ovo krhko poverenje otkridem da sam lagala u vezi s Ridom.

163

„Domadi?“, pita uz osmeh. „Na kamare“, laiem. „I sve za sutra.“ „U redu, navali. Bidu na spratu ako ti budem potreban.“ Trudim se da se udaljim što je mogude opuštenije. U sobi od mah pogledom gutam ekran. Mogu li da te vidim večeras? Puls mi ubrzava. Bože. Da. Strašno želim da ga vidim večeras. Ne samo zato što mi nedostaje ved i zato što želim da znam zašto me izbegava. Međutim, Stivova pravila su jasna što se tiče Rida. A to znači da ne smem da ga viđam izvan škole. Nikada. Da! Ali kako? S me nede pustiti do tebe. A kudi moram da sam do 10. Podižem obrve na Ridov odgovor. Sve sam ved udesio. Reci mu da večeras izlaziš s nekim. Zbunjeno ulazim u kupatilo i odvrdem sve slavine, a zatim pozivam Ridov broj. Nadam se da de zvuk vode prikriti moj glas ako Stiv prođe pored moje sobe. „S kim izlazim?“, sikdem nakon što se Rid javio. „S Vejdom“, odgovara. „Ali ne brini, nije to pravi izlazak.“ Mrštim čelo. „Želiš da kažem Stivu da večeras izlazim s Vejdom?“ „Da. To nede biti problem, zar ne? Mislim, rekao je da ne smeš sa mnom da izlaziš. Nije rekao da ne smeš da izlaziš ni sa kim.“ Istina. „Dobro“, kažem polako pitajudi se kako du ovo da izvedem. „Možda du primeniti obrnutu psihologiju?“ Rid se cereka. „Ne, ozbiljno, to je genijalno. Redi du mu da me je neko pozvao da izađem, i da ne želim da idem jer još nisam tebe prebolela, bla-bla-bla.“ Osmehujem se svom odrazu u ogledalu u kupatilu. „Kladim se da de mi narediti da izađem s Vejdom.“ „To je zao plan. Dopada mi se.“ Rid se ponovo cereka. „Pošalji mi poruku ako je sve u redu. Vejd može da dođe po tebe u sedam. Krišom de te dovesti ovamo, a zatim te vratiti u hotel pre deset.“ „Kakve Vejd ima koristi od toga?“, pitam sumnjičavo. Rid okleva pa znam da sam u pravu što sam nepoverljiva. „O, ne! Šta si mu obedao?“ „Val“, priznaje Rid. „Rekao sam mu da deš razgovarati s njom i pokušati da je ubediš da mu oprosti.“ Prigušeno uzdišem. „Ne znam da li je to mogude.“ „Smuvali su se za vikend“, kaže.

164

„Aha, i ona to sebi ne može da oprosti.“ Njene tačne redi bile su: Kakva sam ja glupača! „Ne želi da bude Vejdova igračka.“ „Ali nije“, uverava me. „Ozbiljno ti kažem, nikada nisam video da se Vejd Karlajl ovoliko trudi oko neke ženske. Zaista mu se dopada.“ „Da li mi to govoriš samo da bismo večeras mogli da se vidimo?“ „Nikako. Istinu ti kažem, lutko. Znaš da nikada ne bih doveo tvoju najbolju drugaricu u situaciju u kojoj bi mogla da bude povređena. Vejd želi da se iskupi. Oseda se kao govno zbog načina na koji se poneo prema njoj.“ Naslanjam se na umivaonik i sklanjam pramen kose iza uva. „Čekaj da je pozovem i vidim da li je voljna da razgovara s njim. Ako kaže da nije, morademo da poštujemo njene želje.“ Pa makar to značilo i da de se Vejd večeras povudi. Ali ja se nadam da de nam on ipak pomodi, čak i ako Val ne želi da bude u priči. Ridov ton je ozbiljan. „Pokušaj da to udesiš, lutko. Ja..“ Pauza. „Zaista moram da te vidim.“ U glavi mi se pali lampica za uzbunu. Da li de on to raskinuti sa mnom? Ne, naravno da nede. To je ludo. Ali zašto je onda zvučao tako uznemireno? i zašto nije pokušao da me pronađe u školi danas? Potiskujem strahove i zovem Val. Val pristaje. Pomalo sam šokirana njenom spremnošdu da razgovara s Vejdom, ali pretpostavljam da se možda i ne kaje toliko što je bila s njim za vikend, bar ne onoliko koliko je jutros u školi tvrdila. Sada samo moram da obradim Stiva pa ne tradim ni časa. Prolazim pored sobe koju koristi kao radnu, i namerno koračam veoma, veoma polako, pretvarajudi se da razgovaram na telefon. „Nisam spremna za to!“, kažem glasno. „Uh. Prekidam vezu. Čujemo se kasnije, Val.“ A zatim strašno teatralno uzdišem. I naravno, ovaj ljutiti zvuk mami Stiva iz njegove radne sobe. „Da li je sve u redu?“, pita zabrinuto. „Jeste“, gunđam. „Val se ponaša nerazumno.“ Na usnama mu poigrava osmeh. „Zašto?“ „Želi da..“, namerno prestajem da pričam. Zatim gunđam. „Ništa. Zaboravi. Idem u kuhinju. Žedna sam.“ Stiv se kikode i prati me u prizemlje, čemu sam se i nadala. „Možeš da razgovaraš sa mnom. Ja sam ti otac. Imam mudrosti napretek. Mnogo.“

165

Kolutam očima. „Sada zvučiš kao Val. i ona je pokušavala da mi ponudi njenu mudrost.“ Pravim prstima znake navoda u vazduhu. „Razumem. U vezi s čim?“ „U vezi s momcima, u redu?“ Prilazim frižideru i uzimam bocu vode. „Ne želiš da znaš.“ Smesta skuplja oči. „Ne viđaš se više s Ridom, zar ne?“ Izgovorio je ovo kao pitanje, ali oboje znamo da je to zapravo konačna tvrdnja. „Ne. To je gotovo.“ Stežem vilicu. „Zahvaljujudi tebi.“ „Ela…“ „U redu je, Stive. Kapiram. Ne želiš da se viđam s Ridom. i ne viđam se. Pobedio si, u redu?“ Frustrirano uzdiše. „Nije to pitanje pobede. Želim da te zaštitim.“ Obema rukama naslanja se na granitnu radnu ploču. „Taj mali bi mogao da završi u zatvoru, Ela. To nije nešto što bi ijedno od nas dvoje trebalo da zanemari.“ „U redu je“, ponovo gunđam. Zatim ispravljam ramena i gledam ga prkosno. „Ali da izlazim s kvorterbekom? Kladim se da bi ti se to dopalo, zar ne?“, zgađeno frkdem. „Naravno da bi, jer on nije Rid.“ Trepde. „Ne razumem.“ „Vejd Karlajl me je pozvao večeras u bioskop“, kažem mračno. „Zato smo se Val i ja svađale. Ona misli da bi trebalo da idem, ali ja sam odbila.“ Bora na njegovom čelu postaje dublja. Pogled mu postaje zamišljen, a zatim prepreden. „Odbila si?“, ponavlja. „Jesam, odbila sam!“ Silovito spuštam bocu s vodom na radnu površinu. „Još sam zaljubljena u Rida, u slučaju da nisi skapirao!“ Proračunati sjaj u njegovim očima postaje snažniji. „Ponekad je najlakše nekoga preboleti tako što češ izadi s nekim drugim.“ „Sjajan savet“, sležem ramenima. „Šteta što to nedu da radim. Nisam nimalo zainteresovana za Vejda Karlajla.“ „Zašto? Iz dobre je porodice. U školskom je timu.“ Stiv podiže obrvu. „Nije osumnjičen za ubistvo.“ On je muška kurva. Zainteresovan je za moju najbolju drugaricu. On je Ridov najbolji drug. Milion je razloga zašto ne bi trebalo da izađem s Vejdom, ali se zbog Stiva pretvaram da razmišljam. „Pretpostavljam. Ali slabo ga poznajem.“ „Nije li to svrha izlaska?“, suprotstavlja mi se. „Da nekoga upoznaš?“ Stiv sklapa ruke i preplide prste. „Mislim da bi trebalo da ideš.“

166

„Otkud to?“, izazivam ga. „Ti mi braniš da se viđam s momcima, zar se ne sedaš?“ „Ne, ja ne želim da se viđaš s Ridom“, ispravlja me. „Vidi, Ela. Volim Rojalove do smrti – ja sam im kum, zaboga – ali oni su totalno sjebani otkako im je majka umrla. Nisu čisti u glavi i mislim da trenutno nisu najbolje društvo za tebe, u redu?“ Prkosno ga gledam. „I premda mislim da u tvojim godinama ne bi trebalo da budeš u ozbiljnoj vezi, zaista bih želeo da vidiš šta se još nudi pre nego što se zakuneš na večnu ljubav Ridu Rojalu“, kaže Stiv suvo. I dalje ne odgovaram. „Vejd Karlajl… Želi da te vodi u bioskop, zar ne?“ Nevoljno klimam glavom. „Večeras?“ Ponovo klimam glavom. Stiv takođe klima, „Nemam ništa protiv da ideš, ali se moraš vratiti do jedanaest.“ O, sada imam i izlazak do jedanaest? Zanimljivo je kako sam morala da se vratim do deset kada sam bila s Ridom. i jesam s Ridom. i dalje smo zajedno, zaboga. Samo to Stiv ne zna. „Ne znam..“, ponovo glumim da se premišljam. „Razmisli“, bodri me dok ide prema vratima. „Obavesti me ako resiš da ideš.“ Čekam da izađe iz prostorije, a zatim dozvoljavam da mi osmeh izbije na lice. Silan napor moram da uložim da ne počnem da igram od srede. Umesto toga, uzimam telefon i šaljem Ridu poruku. Sređeno. Reci V da dođe u 7.

167

POGLAVLJE 25 ELA Tačno u sedam konsijerž zove apartman da nam kaže da je Vejd Karlajl stigao. „Pošaljite ga gore“, kaže Stiv u slušalicu, a zatim prekida vezu i odmerava odedu koju sam odabrala za sastanak. Odabrala sam smernu odedu, pa nosim uske farmerke, široki sivi džemper i crne ravne čizme. Kosu sam spustila i sklonila s lica dvema zelenim šnalama. Izgledam mučno slatko. Naravno, Stiv odobrava moju odevnu kombinaciju. „Izgledaš sjajno.“ „Hvala.“ Pretvaram se da se nervozno poigravam porubom džempera. „Nisam sigurna da sam dobro postupila što sam pristala.“ „Bide ti lepo“, kaže odlučno. „Bide to dobro za tebe.“ Kucanje na vratima oboje nas tera da krenemo prema njima. Stiv prvi stiže do vrata i otvara ih, a na pragu vidimo Vejda s učtivim osmehom na naočitom licu. „Zdravo“, kaže mom ocu. „Ja sam Vejd. Došao sam po Elu.“ „Stiv O'Haloran.“ Dok se rukuju, vidim da se Stivu dopada Vejdov uredan izgled i klasična lepota. Nekoliko minuta razgovaraju o finalu, zatim Vejd i ja izlazimo iz apartmana, a Stiv me bodri podigavši oba palca, i to ne preterano diskretno. Čim smo ušli u lift, kolutam očima. „Trudi se da bude pravi tata“, kažem i uzdišem. Vejd se cereka. „On i jeste pravi tata.“ Kada smo sišli u lobi, gledam da se držim na metar udaljenosti od Vejda. Iz nekog glupog razloga gajim paranoju da Stiv možda ima pristup kamerama u liftovima, pa ne želim da uradim ili kažem ništa Što može da se protumači kao čudno. Ali kada smo se bezbedno smestili u Vejdov mercedes, odmah ga grlim. „Hvala ti što radiš ovo.“ „Nema problema“, odgovara. Osmeh mu na trenutak nestaje sa lica. „Jesi li razgovarala s Val?“ Klimam. „Rekla je da je nazoveš nakon što me odbaciš.“ Lice mu sija nadom. „Stvarno?“

168

„Aha.“ Tapšem ga po ruci. „I nemoj uprskati, Karlajle. Val je dobra osoba.“ „Znam.“ Stenje frustrirano. „Mislim, pre nego što si počela da se družiš s njom, gledao sam na nju kao na Džordaninu siromašnu rođaku, znaš?“ Zevam u čudu. „O bože! To je baš ružno!“ „Ali je i istina.“ Ubacuje u brzinu i odvaja se od ivičnjaka. „Nisam je primedivao sve dok se ti nisi doselila i smuvala s Ridom. A onda sedi s nama za ručkom I…“ Sleže ramenima. „Baš je kul. i zgodna je.“ „Da li ti se zaista dopada, ili je ovo za tebe samo igra?“ „Dopada mi se“, uverava me. „Zapravo.“ „Dobro. Onda ti ponavljam, nemoj uprskati.“ Ostatak puta brzo prolazi. Pretvorila sam se u klupko uzbuđenih nerava kada je Vejd skrenuo na prilazni put Rojalovih. Izledem iz mercedesa i pre nego što je stao, zbog čega Vejd praska u smeh. „Čoveče, mislim da nikada nisam video da neka ženska ovoliko ne može da dočeka da se kresne“, kaže kada mi se pridružio na stepenicama zamka Rojalovih. „Ne mogu da dočekam da vidim svog momka“, odgovaram mu smerno. „Nema to nikakve veze s kresanjem.“ „Aha. Samo ti sebe teši.“ Ulazna vrata se otvaraju čm smo stigli do njih, iznenada sam u Ridovom naručju i on je zagnjurio lice u moj vrat. Trzam se i nervozno se osvrčem po praznom predvorju. „Da li je Kalum kod kude?“ „Zvao je da kaže da de nodas raditi dokasno“, odgovara Rid i ponovo me privlači u zagrljaj. Usne nam se sudaraju, a naš poljubac je dovoljno vreo da podigne temperaturu u predvorju. Vejd iza naših leđa nesredno stenje. „Društvo! Prestanite! Ne mogu da verujem da ja ovo govorim, ali idite u sobu.“ Praskam u smeh usana prislonjenih uz Ridove, a zatim se okredem Vejdu. „Mislila sam da si ti vatreni pobornik javnih izliva naklonosti“, zadirkujem ga. Pudi usne. „Nije mi zabavno pošto mi nijedno od vas ne dozvoljava da se igram.“ I dalje me grledi oko struka, Rid slobodnom rukom udara Vejdov dlan. „Hvala što si mi ovo omogudio.“ „Nema problema. Vradam se za dva sata. Da li vam je to dovoljno vremena?“ Nije, ali morademo se time zadovoljiti. „A sada idi i pozovi Val.“

169

Veselo salutira i izlede napolje. Rid zaključava vrata za njim, a zatim me podiže u naručje. „Kuda idemo?“, pitam ga obavijajudi ruke oko njegovog vrata. Preskače po dve stepenice. „Mislio sam da bismo mogli da gledamo neki film sa Istonom.“ „Ozbiljno?“ Srce mi zastaje. Mislila sam da se sastajemo da bismo se lepo proveli. „Ha, ne!“, odgovara smejudi se. „Šalio sam se.“ Stižemo u hodnik, ali ne zastaje u mojoj sobi ved se vuče sve do svoje. Tu me spušta na pod. Čekam da pruži ruke prema meni, da mi skine majicu, da skine svoju majicu, ali ništa se ne dešava. Okredem se nelagodno. „Šta nije u redu?“ „Želeo sam da razgovaram sa tobom o slučaju. I, hm, drugim stvarima“, priznaje. Spušta ruku na potiljak i gleda me nesredno. „Nedemo se zabavljati?“, pitam sitnim razočaranim glasom. Nije da mi je potreban seks s njim, ali kada sam u njegovom naručju, sve ružno u našim životima kao da ne postoji. Postojimo samo mi. „Ne još.“ Pokušava da natera sebe da se nasmeši, ali osmeh mu brzo nestaje s lica. Pretpostavljam da zna da lažni osmesi kod mene ne piju vodu. „Hodeš li da sedneš?“ Nemani mnogo opcija u Ridovoj sobi. Oskudno je nameštena – krevet velik kao brod, komoda i mali dvosed ispred velikog televizora. Spuštam dupe na krevet poželevši da mogu da se zavučem pod pokrivače dok se sve ovo ne završi. „Stigli su rezultati testa očinstva Brukinog deteta“, započinje. Srce mi staje. O ne! Sumoran pogled u njegovim očima govori mi da vesti nede biti dobre, i ja iznenada osedam mučninu. Nema šanse da je dete bilo Ridovo… „Bilo je tatino“, završava. Osedam udar olakšanja, a onda i zaprepašdenja. „Molim? Šališ se?“ Rid klima glavom. „Izgleda da vazektomija nije bila uspešna.“ „Da li je to uopšte mogude?“ „Dešava se.“ Gura ruke u džepove. „Kako bilo, tata je to prilično teško podneo. Mislim, nije želeo da bude sa Bruk, ali bi se brinuo za svoje dete. Mislim da žali za detetom, pošto sad zna da je bilo njegovo.“ Rukom pokrivam srce. Siroti čovek. „Baš mi ga je žao.“ „I meni. A tužno je što uopšte nije važno ko je otac, jer je Bruk meni pretila i ja sam i dalje jedini koji je imao motiv da je ubije. i jedini koga je kamera snimila kako se penje liftom u penthaus te nodi.“

170

Grizem usnu. „Kada su stigli rezultati testa?“ „Juče.“ Mrštim se. „I tek sad mi kažeš?“ „Čekao sam tatu. Nije još rekao ni Istu ni blizancima. Rekao sam ti, pomalo je utučen zbog toga. Ali morao sam tebi da kažem. Obedao sam da više ništa nedu kriti od tebe, sedaš li se?“ Osedam kako mi se u grlu podiže knedla. „Izbegavao si me čitavog dana“, optužujem ga. Rid izdiše. „Da. Znam. Žao mi je. Pokušavao sam da se dosetim kako da ti kažem ono drugo.“ Sumnja mi se penje kičmom. „Koje drugo?“ „Suđenje je zakazano za maj“, priznaje. Skačem na noge. „To je za šest meseci!“ Sumorno se smeši. „Grir kaže da imam ustavom zagarantovano pravo na pravovremeno suđenje.“ Stomak mi se podiže „Reci mi da su Kalumovi detektivi nešto pronašli. Pronašli su mene, zaboga.“ „Ništa“, na Ridovom licu nema nade. „Nisu ništa pronašli.“ Zastaje. „Grir kaže da možda nedu pobjediti.“ Počinjem da mrzim svaku rečenicu koja započinje sa Grir kaže. „Šta sad?“ Vrele suze naviru mi na oči, zbog čega ne sklanjam pogled s tepiha. Ne želim da svoju muku dodam patnji koju čujem u njegovom glasu. „Želi da priznam krivicu.“ Ne mogu da obuzdam bolan jecaj. „Ne.“ „Ukoliko priznam, kazna je do dvadeset godina, ali de kancelarija javnog tužioca tražiti minimalnih deset. Zbog prenatrpanosti zatvora, Grir kaže da bi trebalo da izađem na uslovnu za pet godina. Misli da bi trebalo…“ Skačem prema njemu i pokrivam mu rukom usta, Ne želim da to kaže. Ako kaže da de pristati na dogovor, da de me ostaviti, nedu modi da ga ubedim da to ne čini. Privlačim njegovu glavu prema sebi i pokrivam njegova usta, udutkujem ga na jedini meni poznat način. Razdvaja usne i ja ga napadam – jezikom, rukama, svime. „Ela, stani“, stenje na mojim usnama. Ali Ridova jedina slabost, ako je uopšte ima, to sam ja, i ja to nemilosrdno koristim. Guram ruke u njegove pantalone. Zatim se spuštam na kolena, uzimam ga u usta čitavog. Gledam ga, izazivam ga da mi sada kaže da stanem.

171

Ne čini to. Samo gura snažno kukovima, stenje, podiže me i baca me na krevet. Rukom otkriva da sam ga željna i da čeznem za njim. „Želiš li ovo?“, reži. „Da“, kažem žestoko i obmotavam noge oko njegovog struka. „Pokaži mi koliko me voliš.“ Požuda mu sija u očima. Možda je i želeo da razgovara, ali je sve to sada sklonio u stranu. Kada je trenutak kasnije ušao u mene, čekam da zadovoljstvo počisti tugu, ali se bol ne povlači. Ispunjava mi srce pa čak ni snaga njegovog tela, utešna težina njegovog tela na mom, ne može sasvim da otera bol. Žestoko, gotovo mahnito, vodi ljubav sa mnom, kao da misli da smo poslednji put zajedno. Silovito se zariva u mene. Ispunjava me snažno, zadire duboko i ostavlja me bez daha. Ali i ja sam jednako divlja. Zarivam nokte u njegova ramena. Obmotavam noge oko njegovih kukova. U nekom udaljenom kutku uma, koji je sada preuzeo kontrolu, imam osedaj da du, ako ga budem volela dovoljno snažno, i dovoljno dugo, uspeti da ga zadržim zauvek. A kada je munja potresla moje telo, kada je blaženstvo konačno, konačno savladalo bol, zaboravljam zašto sam bila ljuta i puštam da zadovoljstvo pro struji mojim telom. Kada sam se trgla iz zanosa, znojava ali ne i zadovoljena, ponovo pružam ruke prema njemu, želedi da ostanem u ovom emocionalnom vrtlogu u kom samo Rid i ja postojimo. Ali za razliku od one nodi nakon utakmice, Rid se povlači. „Ela“, kaže tiho prelazedi rukom preko moje majice, koju se nismo ni trudili da skinemo. „Ne možemo ništa rešiti seksom.“ Njegove reči su me zabolele pa odgovaram. „Izvini što sam želela da ti budem blizu.“ „Ela…“ Sedam, bolno svesna koliko sam naga od struka na dole. Pružam ruku pored kreveta, uzimam farmerke i oblačim ih. „Mislim, ako si ved toliko rešen da odeš u zatvor na dvadeset godina, zar nije sada prvi trenutak za seks? Jer du, kada odeš, imati samo sedanja da me greju.“ Rid grize usnu. „Čekadeš me?“ Gledam ga nemo. „Naravno. Šta bih drugo mogla?“ Tada shvatam. Nije dobro razmislio o ovome. Nije odmerio sve posledice ove pogodbe. Pritiskam ga ohrabrena ovom mišlju. „Tako je. Bidemo razdvojeni dvadeset godina.“ „Pet“, ispravlja me odsutno.

172

„Pet ako budemo imali srede. Pet ako zatvorski sistem ili nadležni budu smatrali da zaslužuješ da izađeš. Rekao si da je kazna obično dvadeset godina. Imadu skoro četrdeset godina kada izađeš.“ Rid je, osim moje mame, jedini koga volim. Pre nego što sam srela njega, muškarci nisu imali nikakvu ulogu u mojoj bududnosti. Iskustvo s maminim momcima navelo me je da pomislim da mi je bolje bez njih. Sada ne mogu da zamislim bududnost bez Rida, ah put pred nama je depresivan, i nada mnom se sada ponovo nadvija mučna usamljenost s kojom sam živela mesecima nakon mamine smrti. Ne znam kako du podneti ako ponovo izgubim Rida. Boredi se s naletom panike, spuštam se na kolena pored njega na krevetu. „Hajdemo. Sada. Uzedemo moj ranac i pobedi odavde.“ Oči mu se pune razočaranjem. „Ne mogu. Volim te, Ela, ali ved sam ti rekao – begom nedemo rešiti ovaj problem. Bide još gore ako pobegnemo. Nikada više nedemo videti moju porodicu. Stalno demo brinuti da de nas uhvatiti. Volim te“ ponavlja, „ali ne možemo da bežimo.“

173

POGLAVLJE 26 RID Narednog dana se vradam kudi iz škole i zatičem Halstona Grira u dnevnoj sobi. Sinodni sastanak s Elom je bio strašno napet, čak i nakon seksa, a sada znam i zašto. Ma šta mi uradili, senka slučaja de visiti nad našim glavama dok se ovo sranje ne razreši. „Još izjava svedoka?“ Pitanje zvuči prezrivije nego što sam nameravao. Grir i tata razmenjuju bremenit pogled, a zatim tata ustaje. Hvata me za ramena i privlači me sebi kao da oseda potrebu da me zagrli, ali staje pre nego što me je sasvim privukao u zagrljaj. „Ma šta da odlučiš, podržavam te“, kaže promuklo pa izlazi. Grir mi bez reči pokazuje da sednem na kauč. Čeka da sednem, a onda izvlači jednu od onih kucanih izjava iz aktovke koju je spustio pored nogu. Ako nikada više u životi ne vidim ni jedan jedini kucani list, umredu kao sredan čovek. Advokat mi pruža izjavu. „Ovu mi nedeš čitati?“, kažem. Prelazim pogledom preko zaglavlja na kom piše da je to izjava Rubi Majers. „Nikada pre nisam čuo za nju. Da li je to nečija mama?“, pokušavam da smestim negde prezime. „Imamo jednog Majersa na tredoj godini. Mislim da igra lakros…“ „Samo čitaj.“ Sedam i prelazim pogledom preko uredno otkucanih reči na stranici. Ja, Rubi Majers, izjavljujem pod punom krivičnom odgovornošdu za krivokletstvo da je izveštaj koji sledi istinit i tačan koliko je to meni poznato: Imam više od osamnaest godina i sposobna sam da svedočim od svoje volje. Stanujem u Osmoj ulici broj 1501, stan 5-B, Bejvju, Severna Karolina.

174

Pozvali su me da poslužujem na jednoj privatnoj proslavi na Lejkfrontskom putu broj 12 u Bejvjuu, Severna Karolina. Vozila sam se s prijateljicom jer moj automobil nije hteo da upali. Rekli su mi da je alternator. Ovo je moja adresa. Razmišljam kada smo poslednji put pozvali ketering. Mislim da je to bilo kada su Bruk i Dajna dolazile na večeru. Ali ne mogu da se setim ničega što bi zaslužilo da se nađe u izveštaju. Ist i Ela su zatekli Gidiona i Dajnu kako se krešu u kupatilu. Da li je o tome ovde reč? i ako je to u pitanju, kakve to veze ima s mojim slučajem? Otvaram usta da pitam, ali mi pažnju privlači slededa rečenica. Nakon večere, otprilike oko devet i pet uveče, otišla sam u toalet na spratu. Kuda me je zainteresovala jer je bila baš lepa i zanimalo me je kako izgleda ostatak. Večera se ved bila završila pa sam se odšunjala na sprat, premda nije trebalo. Čula sam dvoje ljudi kako razgovaraju u jednoj od spavadih soba i provirila sam unutra. Bili su to drugi najstariji sin Rid i plavokosa gospođa koja je sada mrtva. Ne čitam ni reč više. Spuštam pisanu izjavu dugačku dve strane i smirenim glasom kažem: „Ovo je laž. Te večeri nisam išao s Bruk na sprat. Jedini put kada je u mojoj sobi bila u poslednjih šest meseci bilo je one večeri kada je Ela pobegla.“ Advokat samo pomera ramena na onaj njegov izluđujudi bespomodan način. „Rubi Majers je fina gospođa, koja radi dva posla da bi izdržavala svoju devojčicu. Muž ju je ostavio pre pet godina. Svi njeni susedi kažu da nema bolje samohrane majke na svetu od Rubi Majers.“ „Principijelna žena, i moralna?“, podsmevam se ponavljajudi optužbe koje je Džordan iznela u svojoj izjavi. Vradam Griru papire, ali ih on ne uzima. „Nastavi da čitaš.“ Nezadovoljno prelazim pogledom preko ostalih paragrafa. Plavokosa gospođa, Bruk, rekla je da joj momak nedostaje. Shvatila sam da to znači da su u nekom trenutku bili zajedno. Pitao ju je šta to ona kog đavola radi u njegovoj sobi i rekao joj je da izađe napolje. Malo se durila i rekla da se ranije nije žalio. „Malo se durila? Ko je pisao ovo sranje?“

175

„Ohrabrujemo svedoke da sami napišu pisane izjave. Zvuče autentičnije ako su napisane stilom svedoka.“ Da Grirov zadatak nije bio da me spašava, mislim da bih mu slomio vilicu. Bruk je rekla da je trudna i da je Rid tata. Rekao je da nije njegovo i sredno joj bilo u životu. Rekla je da joj nije potrebna sreda jer ima njega. A on je gospođi samo ponavljao da izađe jer de mu se devojka vratiti kudi. „Koja je kazna za krivokletstvo?“, pitam. „Jer ništa se od ovoga nije desilo. Večerali smo s Bruk i Dajnom negde oko ovog datuma, ali nikada nisam razgovarao ni sa jednim poslužiteljem.“ Grir ponovo sleže ramenima. Nastavljam da čitam. Gospođa je želela da joj on pomogne da udesi brak s njegovim tatom. Rid je odbio i rekao da de ona postati član njihove porodice samo preko njega mrtvog. Čula sam buku i pomislila da bi me mogli uhvatiti, tako da sam pobegla niz stepenice i pomogla da se skloni posuđe i hrana. Zatim sam ušla u kombi. Prijateljica me je potom odvezla kudi. „Ovo je sranje!“ Bacam laži na stočid za kafu i prevlačim ruku niz lice. „Čak i ne znam ko je ova ženska. A razgovor koji opisuje smo Bruk i ja vodili one nodi kada je Ela otišla. Tad nikog drugog nije bilo u kudi. Ne znam kako zna šta se desilo.“ „Znači, desilo se?“ „Nikada nisam rekao da de biti član ove porodice preko…“, uzimam papir i čitam lažljive redi, „… mene mrtvog.“ „Kako onda zna šta se desilo?“ Pokušavam da progutam, ali mi je grlo suvo, i boli me. „Ne znam. Mora da je nekako poznavala Bruk. Zar ne možeš da pratiš mobilne telefone ljudi i otkriješ da li su ona i Bruk ikada bile u kontaktu?“ Znam da se hvatam za slamku, ali osedam kako se zidovi ruše na mene. „U svetlu ove izjave…“ Grir gura izjavu prema meni gotovo preko ivice stola. „Prihvati pogodbu, Ride. Izadi deš do dvadeset tredeg rođendana.“ Pokušava da se nasmeši. „Smatraj to drugačijom vrstom nastavka obrazovanja. Možeš da pohađaš

176

kurseve s koledža dok si u zatvoru, možeš čak i da diplomiraš. Učinidemo sve da ti bude udobno.“ „Ti ne možeš da me oslobodiš optužbe za ubistvo koje nisam počinio!“, brecam se. „Kako da ti verujem da deš uraditi bilo šta drugo?“ Uzima aktovku, a na licu mu je razočaran izraz. „Dajem ti najbolji pravni savet koji postoji. Manje skrupulozan advokat bi te izveo na suđenje i uzeo tvom ocu još đavolski mnogo novca. Savetujem ti da prihvatiš pogodbu jer tvoja odbrana ne izgleda dobro.“ „Govorim istinu. Nikada te nisam lagao.“ Stežem vilicu jer ne mogu da stegnem pesnice. Grir me žalosno gleda preko ivice svojih glupih naočara. „Ponekad nedužni ljudi odu u zatvor na veoma duge kazne. Verujem ti, i mislim da ti možda veruje i kancelarija javnog tužioca, zbog čega sam i uspeo da postignem pogodbu. Za ubistvo bez predumišljaja može da se izrekne i kazna od dvadeset godina. Deset godina je veoma velikodušna ponuda. To je najbolji sporazum.“ „Zna li moj otac za ovo?“, pokazujem glavom izjavu Rubi Majers. Grir snažnije hvata ručku aktovke koju nosi. „Da, dao sam je i njemu da pročita pre nego što si stigao.“ „Moram da razmislim“, cedim kroz stisnuto grlo. „Delakort je povukao ponudu. Sad je ved suviše dokaza“, dodaje Grir kao da bih ikada i pomislio da prihvatim Delakortovu ponudu. Ved zna da nedu dozvoliti Danijelu da se vrati i povredi Elu. Tlo pod nogama mi se pomera. Imam osamnaest godina i m oj nekada bezgraničan svet sada se sveo na izbor između pet godina u zatvoru ili bacanja kocke i starenja u sidušnoj betonskoj deliji. „Ako…“ Grlo me boli i osedam sramne vrele suze kako mi peku oči. Teram sebe da izgovorim reci. „Ako prihvatim ovu pogodbu, kada bih išao na izdržavanje kazne?“ Grir opušta ramena od olakšanja. „Predložio sam, a i kancelarija javnog tužioca je bila veoma naklonjena mom predlogu, da počneš da izdržavaš kaznu posle 1. januara. Mogao bi da završiš polugodište i provedeš praznike s porodicom.“ Naginje se, a glas mu postaje malo življi. „Mislim da bih mogao da te ubacim u ustanovu s najnižim stepenom obezbeđenja. U njima se uglavnom nalaze oni koji su osuđeni za zloupotrebu narkotika, proneveru novca, pokoji seksualni prestupnik. To je veoma blaga gomila.“ Smeši se kao da bi trebalo da ga nagradim za ovaj dar.

177

„Ne mogu da dočekam“, mrmljam. Pružam ruku selivši se pokojeg manira koji mi je mama usadila. „Hvala.“ „Nema na čemu.“ Rukujemo se i on se okrede da ode, ali zastaje na vratima. „Znam da je tvoj prvi instinkt da se boriš. i to je divljenja vredna karakterna crta. Ali ovo je situacija koja od tebe zahteva da se predaš.“ Tata me, deset minuta kasnije, pronalazi na istom mestu, prikovanog za pod. Razmere onoga što se dešava polako mi dopiru do sveti. „Ride?“, kaže tata tiho. Gledam ga neutešnim očima. Tata i ja smo iste visine. Ja sam malo teži od njega, jer dižem mnogo tegova, ali sedam se kako me je, kada sam bio mali, nosio na ramenima i kako sam mislio da de me on uvek štititi. „Šta ti misliš da treba da uradim?“ „Ne želim da odeš u zatvor, ali ovo nije Vegas, pa čak ni stavljanje na kocku nekoliko miliona. Odlazak na suđenje znači da bismo se kockali tvojim životom.“ Izgleda baš onako staro, umorno i poraženo kako se i ja osedam. „Nisam to uradio.“ Po prvi put mi je važno da mu to kažem, da mi on veruje. „Znam. Znam da je nikada ne bi povredio.“ Podiže ivicu usana. „Ma koliko da je to zaslužila.“ „Aha.“ Guram ruke u džepove. „Želim da razgovaram s Elom. Misliš li da de to smetati Stivu?“ Ako mi je ostalo samo malo vremena, želim da ga provedem s ljudima do kojih mi je najviše stalo. „Rešidu to.“ Gura ruku u džep kaputa i uzima telefon. „Želiš li da razgovaraš i s bradom? Ne moraš. Barem ne dok ne doneseš odluku.“ „Zaslužuju da znaju. Ali želim ovo samo jednom da objašnjavam, zato du sačekati da Ela dođe.“ Izlazimo u hodnik i stajem na prvi stepenik kada mi se javlja jedna misao. „Da li pričaš Stivu za sav ovaj haos?“ Pokazujem rukom dnevnu sobu u kojoj je Grir upravo bombom razneo moj život. Tata odmahuje glavom. „Ovo su informacije samo za Rojalove.“ Ponovo mi se smeši jednom stranom usana. „Zato Ela mora da bude ovde.“ „Istina.“ Preskačem po dva stepenika i šaljem Eli poruku sa sprata. Tata de srediti da dođeš ovamo. Stvarno? Osedam se ovde kao u kudnom pritvoru. Ne žalim se, ali Stiv je rekao da je ovaj apartman previše mali. Mislila sam da je lud, ali nakon tri nedelje ovde, imam osedaj da sam sabijena u kutiji šibica. Pitam se kolika je tek zatvorska delija.

178

Odgovaram joj: Razumem. Um počinje da mi radi sto na sat kada sam počeo da razmišljam o pogodbi. Ako je prihvatim, bacide me u betonsku deliju i držati me u njoj pet godina. Skoro dve hiljade dana. Mogu li ja to? Da li du preživeti? Srce počinje da mi tuče toliko brzo da se pitam da li du doživeti srčani udar. Primoravam sebe da otkucam još jednu poruku. Kada de vas pustiti da se vratite u penthaus? Uskoro, nadam se. G želi da potražim dokumente kojima ga ucenjuje. Misliš li da bi trebalo? Da. Ako nije suviše upadljivo. Dođavola, želim da slomim kontrolu koju Dajna i Bruk imaju nad ovom porodicom. Rešavanje ove optužbe za ubistvo je korak ka tome. Mogao bih da se borim, ali čemu? Grir kaže da je moj slučaj beznadežan. Ne želim da svoju porodicu izlažem suđenju. Ne želim niz svedoka koji de pričati o Istonovim problemima s kockom, pidem i narkoticima, o privatnom životu blizanaca, iskrivljenim pričama od Gidionu i Dajnu, o meni, tati i Bruk. A tu je i Elina prošlost. Nema potrebe da i nju ponovo provlače kroz blato. Naša porodica je prošla kroz mnoga iskušenja. Ako odem na suđenje, tužioci de ponovo izvudi podatke o maminoj smrti. Sve što smo se toliko trudili da zadržimo iza ovih zatvorenih vrata, opet de izadi napolje. Mogu sve to da sprečim. Cena čuvanja tih tajni je delid moje slobode. i nije to mnogo. Pet godina. Pet ako budem imao srede. Mogu da živim s tim. To je samo delid mog života. Koliko to vredi u poređenju s traumom koju de suđenje naneti mojoj porodici? Ništa. Da, doneo sam odluku. Ovo je prava odluka. Znam da jeste. Sada samo moram da je prodam Eli i bradi. Ela dolazi sat kasnije. Ulede na ulazna vrata, a meni je odmah srce lakše. Nemam vremena ni da se pripremi pre nego što se bacila na mene. Nakon što mi je na usne spustila dugačak uspaljeni poljubac, migolji mi se iz naručja. „Bože, kao santa leda si.“ Štipa mi gole ruke. „Obuci se.“ „Mislio sam da voliš kad sam nag“, suprotstavljam joj se i silom ubacujem malo vedrine u glas. „Mislim da si jednom prilikom rekla da je zločin da ja nosim majice.“ Nabira nos, ali ne poriče. „Šta misliš da je Kalum rekao Stivu? Stiv mi je rekao da mogu da dođem smesta, nije čak ni frku dizao. Možda de se ipak primiriti?“

179

Tako se vedro smeši, misli da imam dobre vesti za nju. Ne želim da joj kažem, ali nemam izbora. Ovo je i njena bududnost. „Hajde.“ Hvatam je za ruku i vučem je niz stepenice. „Hajdemo u tvoju sobu.“ Odlazim do soba svoje brade. Kucam im na vrata, vičem: „Ela je ovde.“ Moja brada smesta izledu iz soba. „Sestrice!“ Ljubomora mi se sklupčava u stomaku dok posmatram kako Iston grli Elu pre nego što ju je prosledio Sojeru i Sebu. Ali bliskost s njom je za njih dobra. Naročito za Ista. Okredem im leđa, odlazim u Elinu sobu i teram sebe da ugušim negativna osedanja. Bide potrebni jedni drugima nakon što ja odem. Ne smem biti ljut zbog ovoga. Ja sam sebe doveo u situaciju da odlučim da želim da spavam s Bruk. A onda sam doneo čitav niz glupih odluka. Igra da sam verovatno de me dovoditi do ludila u zatvoru. Da sam odleteo za Vašington na večeru sa svojom porodicom? Da se nisam javio Bruk na poziv? Da nisam otišao tamo misledi da du uspeti da urazumim Bruk? Moj prokleti ponos me je u ovo uvalio. Čekam da svi uđu pre nego što počnem da pričam. „Želeo sam da vas uputim u najnoviji razvoj slučaja.“ Moja brada se uspravljaju. Znam da željno čekaju da čuju pojedinosti. Ali Ela… ona se mršti. „Da li se ovo odnosi na…“ Prestaje da priča i gleda u moju bradu pa u mene. Očigledno je da nije sigurna da li sam im rekao za pogodbu. Klimam. „Da, Došlo je do novog razvoja situacije.“ Polako prolazim kroz izjave koje sam pročitao toliko puta da bih mogao da ih sve izrecitujem napamet. Iznosim im samo najvažnije pojedinosti, izostavljam sve ono o Istonu i odnosu blizanaca s Loren, usredsređujem se na govna koja je policija sakupila protiv mene i završavam sa izjavom Rubi Majers. Ela je sve bleđa i bleđa. „To je neverovatna količina sranja!“, izjavljuje Ist kada sam završio. „Da je Bruk još živa, svojim rukama bih je ubila“, mrmlja Ela mračno. „Nemoj to da govoriš“, korim je. „Trebalo bi i mi da napišemo izjave“, predlaže. „Aha“, klima Ist. „Jer se to sranje s tom konobaricom nikada nije desilo.“ Seb i Sojer viču s nama uglas i kunu se da de i oni svedočiti. Shvatam da moram ovo da zaustavim pre nego što se ovo sobno tumačenje pravde ne otrgne kontroli.

180

„Prihvatidu pogodbu“, objavljujem. Iston zeva u čudu. „Koji kurac!“ On i blizanci zure u mene kao da sam poludeo, ali ja ne mogu da sklonim pogled s Ele, čije je lice oličenje straha. „Ne možeš“, buni se. „Šta je sa Delakortovom ponudom?“ Istonu ovo privlači pažnju. „Kakvom ponudom?“ Ela počinje da priča pre nego što sam stigao da je zaustavim. „Sudija Delakort je ponudio da izgubi dokaze ako se Danijel vrati iz vojnog zatvora za maloletnike i ako ja pristanem da kažem da sam lagala da me je drogirao.“ Prekršta ruke. „Glasam za to.“ „Aha“, slaže se Seb. Sojer živo klima glavom. „Ništa od toga. Nikada.“ Streljam pogledom bradu dok ne spuste poglede pune nade na pod. Ela podiže ruke i prikazuje tasove pravde. „Odlazak u zatvor na dvadeset pet godina za tebe, a s druge strane činjenica da du morati da naučim da boravim u Danijelovoj blizini.“ Leva ruka joj pada i ona me pali besnim pogledom. „Prihvati Delakortovu ponudu!“ „Čak i da se ne protivim prihvatanju ove ponude, a protivim se žestoko, sad je suviše dokaza. Delakort je ved povukao ponudu“, cedim kroz stisnute zube. „Nemaju kome drugom ovo da prišiju. Grir kaže da za mene imaju sredstvo, motiv i priliku, što je sve što im je potrebno da me osude za ovaj zločin.“ „Nedeš valjda priznati krivicu, Ride!“ Glas joj je čvršdi od čelika. S mukom gutam pljuvačku. Zatim ukrštam pogled sa njenim i kažem. „Hodu.“

181

POGLAVLJE 27 ELA U ovom trenutku su mi osedanja izmešana. Mrzim Rida što je i pomislio da du mirno prihvatiti njegovu glupu pogodbu, ali ga volim što želi da ukloni čitav ovaj haos. Znam da se zato više ne bori. Odlučio je da mora da zaštiti svoju porodicu od ljage na imenu. Kapiram, ali mrzim to. „Čisto da se zna, ne slažem se s ovim planom“, kaže Iston glasno. „Ni ja“, kažu blizanci uglas. Rid klima glavom. „Shvatam. Ali deside se želeli vi to ili ne.“ Gorčina mi stoji u grlu. Pa, pretpostavljam da je ovo bio dekret Rojalovih. i dođavola neka ide bilo čije mišljenje o njemu, zar ne? Tiho kucanje na dovratku nas sve tera da okrenemo glavu. „Da li je sve u redu ovde?“, pita Kalum, a ton mu je neobično nežan. Niko ne govori ni reč. Uzdiše. „Pretpostavljam da vam je Rid rekao za pogodbu?“ Iston se mršti na oca. „I tebi je to u redu?“ „Nije, ali to je odluka tvog brata. Ja du ga podržati šta god da odluči.“ Kalumov strog pogled nam govori da bi svi trebalo da učinimo isto, da podržimo Rida. „Mogu li da ostanem nasamo s Ridom?“, pitam kruto. U početku se niko ne pomera, a zatim primeduju izraz na mom licu i ono što su na njemu videli – ma šta to bilo, tera ih da se pokrenu. „Hajdemo, momci, hajdemo u kuhinju da skrpimo večeru“, kaže Katom sinovima. Pre nego što je pošao za njima, gleda u mene i kaže: „O, i Ela, ved sam udesio sa Stivom da prespavaš ovde. Šaljem Duranda u hotel po tvoju uniformu.“ „Stiv nema ništa protiv?“, kažem iznenađeno. „Nisam mu dao mnogo izbora.“ Zajedljivo se smešedi jednom stranom usana, Katom izlazi iz sobe i zatvara vrata za sobom. Ostajem nasamo s Ridom i ne mogu više da suzdržavam bes. „Ovo je ludo! Nisi je ubio! Zašto bi ikada i pomislio da kažeš da jesi!“ Polako seda pored mene. „Ovo je najbolja opcija, dušo. Pet godina u zatvoru nije kraj

182

sveta. A alternativa? Doživotna zatvorska kazna! To je kraj sveta. Ne smem da rizikujem.“ „Ali nedužan si. Možeš da odeš na suđenje I…“ „Izgubim“, završava ravnim glasom. „Izgubidu sigurno.“ „Ne znaš to.“ „Izjava Rubi Majers je suviše štetna po mene. Redi de poroti da sam pretio Bruk da du je ubiti.“ Zvuči frustrirano. „Ne znam zašto ta žena laže, ali njeno svedočenje de me strpati u zatvor.“ „Onda hajde da dokažemo da laže“, kažem očajno. „Kako?“ Glas mu je tih i poražen. „Potpisala je pisanu izjavu.“ Rid uzima moju ruku i snažno je steže. „Uradidu ovo, Ela. Prihvatidu pogodbu. Znam da ti se to ne dopada, ali zaista mi je potrebno da me podržiš u ovome.“ Nikada. Naglas uspevam samo slabašno da graknem. „Ne želim da te izgubim.“ „Nedeš. To je samo pet godina. Proletede, samo gledaj.“ Iznenada okleva, provlači ruku kroz tamu kosu. „Osim ako…“ Skupljam oči. „Šta?“ „Osim ako se nisi predomislila i ne želiš da me čekaš“, kaže tužno. Sada ga gledam otvorenih usta. „Šališ se?“ „Nedu ti zameriti.“ Snažnije prstima steže moje. „I ne očekujem to od tebe. Ako želiš da raskinemo, potpuno du razum…“ Prekidam ga poljupcem. Besnim poljupcem neverice. „Nedu da raskinem s tobom“, sikdem ljutito. „Zato izbriši tu misao iz te svoje glupe glave, Ride Rojale.“ Umesto da mi odgovori, on me ponovo privlači sebi, lepi usne na moje. Njegovo široko telo me gura na postelju, i ljubi me toliko duboko da mi izvlači sav vazduh iz pluda. Zavlači ruke u moje pantalone. Ja rukama vučem njegovu majicu. Odvaja usne od mojih na sekund koji je potreban da mu svučem majicu preko glave. Zatim su njegove usne ponovo na mojim. Spušta ruku između mojih nogu. Privijam donji deo tela i guram ga na njegovu čvrstu vrelu dužinu. Tonemo u madrac, njegovo telo pritiska moje. Spada mi košulja. Njegova butina se zavlači između mojih nogu dok usnama pronalazi moje grudi i posebnu pažnju posveduje osetljivim vrhovima. Blago me hvata zubima i povlači, a ja se izvijam s kreveta i dozivam njegovo ime. „Ride, molim te!“ Jezikom se spušta niže, uklanja onaj izvanredni pritisak i ljubi me na sasvim drugačiji način – koji me tera da izludim od želje dok se ne raspršim na hiljadu komadida. Zatim se oslanja na kolena i uzima kondom s nodnog ormarida. U

183

izmaglici omamljenosti o tome i ne razmišljam, ali Rid razmišlja. Rid uništitelj. Nikada u životu nije ništa uništio; oduvek je bio zaštitnik, čak i u ovom trenutku, kada se bori za kontrolu sa sopstvenom požudom. Pružam ruku i usmeravam ga prema mestu između mojih nogu. Široki vrh mi se zariva u telo, ali ovog puta nema bola. Znoj mu izbija na čelu i telo mu drhti od napora koji ulaže da meni dozvoli da odredim ritam. Polako, oprezno, očajnički, ulazi u mene iznova i iznova, dok trenje nije zapalilo bombu zadovoljstva, koja je ponovo eksplodirala. Kasnije spušta glavu na moj vrat. „Volim te, dušo. Volim te đavolski mnogo.“ „Volim i ja tebe.“ Drago mi je što ne gleda u mene, jer ne mogu da zaustavim suze. Privijam ga uza se, obavijam se oko njega kao da mogu da ga zadržim tu, bezbednog, pored mene, zauvek. Budi me još dva puta u toku nodi da mi usnama, rukama i telom kaže koliko me voli, koliko očajnički žudi za mnom, kako ne može bez mene. i ja njemu uzvradam na isti način, dok se ne izmorimo toliko da više ne možemo da držimo oči otvorene. Ali ne znam da li ijedno od nas veruje u ono što u ovom trenutku govorimo. Pretvorili smo se u klupko divljih beznadežnih osedanja i pokušavamo telima da pronađemo mir. Ma koliko se snažno trudili da zaboravimo, ne možemo. Jer de Rid otidi u zatvor, a meni se to čini kao smrt. Ujutru me Rid i Iston vode u školu. Bezvoljno izvodim plesne vežbe jer sam pažnju u najvedoj meri usmerila na drugi kraj teretane, gde fudbalski podiže tegove. Zurim u Ridova leđa dok Džordan konačno ne počne da se breca na mene. „Znam da je onaj kriminalac od tvog momka tamo, ali možeš li nekako pokušati da pažnju posvetiš timu barem na jednu bednu malu sekundu?“ „Zašto sam ja uopšte ovde?“, brecam se i ja na nju. „Lejla više nije povremena!“ Pokazujem na učenicu četvrte godine, koja učvršduje zglob trakom. Džordan pudi usne i spušta ruku na sidušni struk, „Jer si pristala da se pridružiš timu, a ne da blejiš ceo vikend na utakmici u gostima.“ „Boli me dupe za tvoj tim!“ Grupa devojka iza mene glasno udiše, i ja se smesta kajem što sam izgubila živce. Istina je da mi je stalo do tima. Možda jeste sve počelo kao dogovor sa Satanom, ali uživala sam u svakoj sekundi nastupa na prethodnoj utakmici. Čak sam voljna i Džordan da trpim ako to znači da du modi da radim ono što najviše volim. Ali prekasno je. Džordanine oči sevaju na ovaj moj ispad.

184

„Onda se gubi!“, naređuje mi pokazujudi rukom prema svlačionicama. „Zvanično si izbačena iz tima!“ „Nema problema.“ Laž mi pali grlo dok izlazi, ali nema šanse da dozvolim Džordan da vidi koliko sam očajna zbog ovoga. Zato samo uzimam svoju bocu za vodu i besnim korakom se udaljavam. Tek kada sam stigla u svlačionicu, dozvoljavam osedanjima da izbiju na površinu. Suze mi peku oči. Želim da se udarim zbog toga što sam planula na Džordan. Zaslužila je ona da je dobro opletem, ali ne kada je u pitanju plesni tim. Zapravo, i nije loš kapiten, a na osnovu onoga što sam videla, ona postupa samo u najboljem interesu tima. Silno sam pogrešila što sam vikala na nju. Sada mi nikada nede dozvoliti da se vratim u tim. Rid me pronalazi pored ormarida pre časa, vrelim pogledom mi pažljivo zagleda lice. „Šta je to bilo na treningu? Džordan ti je nešto rekla?“ Sav je uzbuđen, spreman da me brani. Slabašno ga utešno tapšem po bicepsu. „Ne, ja sam kriva“, priznajem. „Prasnula sam na nju, a ona me je izbacila iz tima.“ Rid uzdiše. „O, dušo. Žao mi je.“ „Nije važno“, lažem ponovo. „Ništa strašno. Ionako je to trebalo da bude samo privremeno članstvo.“ Uzimam knjige i treskam vratima od ormarida. „Dobro.“ Zavlači mi ruku pod kosu i obmotava prste oko vrata. „Vidimo se za ručkom?“ „Aha. Čuvam ti mesto. A možemo i da delimo stolicu – sešdu ti u krilo.“ Rid mi odgovara tako što se saginje i tako me propisno ljubi da zaboravljam na sukob sa Džordan, da ne smemo da stupimo ni u kakav fizički kontakt u školi i na sve moje brige za bududnost. Možda sam čak na nekoliko sekundi zaboravila i kako se zovem. Kada je konačno sklonio usne s mojih, oči mi se cakle i sva drhtim. Zatim shvatam da je zvono koje čujem u glavi zapravo Školsko zvono. Upozorava me da Čas počinje. „Izgledaš prelepo u ovom trenutku.“ Naginje se prema meni i šapude mi na uvo: „Čujem da su bračne posete baš vrele.“ Moje blaženstvo se zgrušava u nezadovoljstvo. „Nemoj tako da govoriš.“ Izraz mu postaje ozbiljan. „Žao mi je, ali…“ „I treba da ti je žao.“ „ ako ne mogu da se šalim na taj račun, onda du plakati zbog toga, a to ne dolazi u obzir.“

185

Izgleda toliko očajno da mi je žao što sam se brecnula na njega. Bože, jutros samo pucam. Ali prosto… odbijam da prihvatim da de Rid idi u zatvor. Ne mogu to da dozvolim. Ne mogu. Pošto posle škole više ne idem na trening, slobodna sam da se bavim onim što nazivam operacijom Pravda. Vodim Val sa sobom, ne samo zato što mi je potrebna podrška, ved i zato što se nadam da de mi, ako se nađemo jedna do druge zajedno u kolima, redi šta se dešava između nje i Vejda. Znam da su se videli da razgovaraju, ali nije mi iznela nikakve pojedinosti. „I kako je prošao razgovor s Vejdom?“, pitam se dok izlazim sa školskog parkinga. „Fascinantno!“ Njen ton je čudan. Naginjem glavu i gledam je. „Ne mogu da procenim da li si sarkastična.“ „I jesam i nisam.“ Uzdiše. „Rekao je sve prave stvari, ali ja ne znam da li da…“ „Da mu veruješ?“, završavam. „Aha. Čak ni da li želim da zalazim u sve to s njim. U vezu.“ „Da li je to zato što još nisi prebolela Tama?“ „Ne, mislim da sam ga prebolela. Samo nisam sigurna da sam spremna da budem… pod Vejdom.“ Obe se cerekamo. „Želiš li da prestanem da te zapitkujem? Udutadu. Ali ako želiš da razgovaraš, ovde sam.“ Bavljenje Valinim problemima pruža mi predah od mojih. „Ne, ne želim da prestaneš da me zapitkuješ. Samo mislim da Vejd i ja nismo u odgovarajudem stanju uma jedno za drugo. Zabavan je i sve to, ali je on samo za zabavu. Ne mogu nigde da stignem s njim.“ Blago mi se smeši, ovog puta me gleda pa vidim njen zbunjeni izraz. „Mislim da Vejd ima skrivene dubine, ali se možda plaši da ih pokaže“, kažem. „Možda“, sumnjičava je. „Ideš li na Zimski bal s njim? Rid kaže da te je pozvao.“ Slaže grimasu. „Ne. Ostadu kod kude. Mrzim Zimski bal.“ „Toliko je loš? Svi u Astorovom parku ponašaju se kao da je to najbolja stvar na svetu.“ „Ovo je Jug. Slavi se svaka prilika koja omogudava da doterana paradiraš unaokolo.“ „Ali tebi to ništa ne znači?“ „Ne. Mrzim to. Hode li ti Stiv dozvoliti da ideš s Ridom?“

186

„Uh. Sumnjam. Nisam s njim o tome razgovarala, ali mislim da se nede složiti. A nemam čak ni haljinu. Nisi mi rekla da mi je potrebna haljina za ovo.“ Smešimo se jedna drugoj. Kada smo se srele, Val mi je rekla da su mi potrebne haljine za svaki mogudi događaj, od venčanja do sahrane, ali ne i haljina za školsku igranku. „Moradeš da je nabaviš“, kaže. „Mmm“ je sav entuzijazam koji sam kadra da osetim. Igranke, haljine i žurke me u ovom trenutku ne zanimaju, ne dok ne pronađem dokaz da izvučem Rida iz ovog haosa. Nedu dozvoliti da nedužan momak ode u zatvor. Ostatak Rojalovih možda može s tim da se pomiri, ali ne i ja. Deset minuta kasnije stajem pored ivičnjaka ispred niske zgrade u gradu. Isključujem motor i gledam u Val. „Spremna?“ „Podseti me zašto smo ono ovde?“ „Moram s nekim da razgovaram.“ „A ne možeš da pozoveš?“ „Mislim da mi se ne bi javila na telefon“, priznajem i gledam kroz prozor. Sve izjave koje nam je Rid pomenuo u suštini su istinite – ili su bar neka verzija istine. Ali Rid tvrdi da ova nije. A i niko od nas se ne seda da je ikada video ovu konobaricu na spratu. Pa sam odlučila da je potražim. Želim da je čujem da mi kaže ovu laž u lice. „Ovo mesto mi ne uliva poverenje“, primeduje Val naginjudi se preko središnje konzole da pogleda kroz prozor u razvučeno stambeno naselje. U pravu je. Sve zgrade izgledaju sumorno i trošno. Betonska pešačka staza je ispucala i na nekim mestima propala. Korov se penje uz žičanu ogradu oko parkinga između zgrada. Ali živela sam ja i u daleko gorim uslovima. „Šta misliš, da li da pokucam na vrata ili da sačekam da izađe?“, pitam. „Znaš li kako izgleda?“ „Aha. Bila je s ketering službom koja je jednom prilikom bila u kudi. Prepoznala bih je kada bih je videla.“ „Onda hajde da čekamo. Ako nede da ti se javi na telefon, nisam sigurna ni da de ti otvoriti vrata.“ „U pravu si.“ Nestrpljivo udaram prstima po volanu. „Da li ikada pomisliš da je Rid to uradio?“, pita Val tiho nakon nekoliko minuta. „Aha, pomišljam na to.“ Stalno o tome razmišljam. „Nije me briga,“ A zatim, zato što želim da ovo razjasnim Val, na sekund prestajem da osmatram okolinu. „Mislim da to nije uradio, ali ako je i bila nesreda, i ako su se posvađali, a ona pala i udarila glavom, onda ne vidim zašto da Rid za to bude kažnjen. Možda sam zbog toga loš čovek, ali ja sam u Ridovom timu.“

187

Val se smeši i pokriva šakom moju. „Da se razumemo, i ja sam u Ridovom timu.“ „Hvala.“ Stežem je za ruku i ponovo gledam kroz prozor, taman na vreme da vidim kako se vrata stana 5-B otvaraju. „Eno je!“ Žurno izlazim iz automobila i umalo se u žurbi ne prosuh na pločnik. „Gospođo Majers!“, dozivam je. Sitna tamnokosa žena staje tik unutar ograde. „Da?“ „Ja sam Ela Harper.“ Na moje olakšanje, na njenom licu ne vidim da me je prepoznala. Gladim sako – onaj koji sam uništila pokidavši s njega grb Astorovog parka s nadom da du izgledati kao novinar. Ja sam novinar Bejvju njuza. Imate li minut?“ Smesta joj se lice zatvara. „Ne, žurim.“ Okrede se, ali ja oštro dozivam njeno ime. „Rubi Majers, želela bih da vam postavim nekoliko pitanja u vezi s izjavom koju ste dali u istrazi ubistva Dejvidsonove.“ Vidim joj samo profil, ali vidim da je bleda i preneražena. Sumnja se budi u meni. „Ja… nemam komentar“, zamuckuje, a zatim obara glavu i žuri prema automobilu parkiranom tri parking-mesta dalje. Mogu samo da je posmatram kako seda u kola i odlazi žurno s parkinga. „Jesi li videla to?“, pita me Val. Okredem se i vidim da stoji pored mene. „Šta? Da sam katastrofalan istražitelj?“ Želim da udarim nogom o pod poput razmaženog derišta. „Nisam mogla nijedan odgovor da izvučem od nje.“ „Ne, to. Jesi li videla šta vozi?“ „Bože, nemoj i ti. Rid me je maltretirao da naučim razliku između kamioneta i kola. Bio je to terenac.“ „To je linkoln navigator i košta jebenih šezdeset hiljada! Ovaj je toliko nov da još ima onaj salonski sjaj. Rekla si da je konobarica u keteringu, zar ne? Hodeš da mi kažeš da je upravo pronašla vredu s novcem?“ „Misliš da joj je neko platio da laže o Ridu?“ „Možda.“ Razmišljam o tome samo sekund, a zatim siktavo izdišem. „Samo jedna osoba može nešto da dobije time što de ovo prišiti Ridu.“ „Ko?“ Gledam Val u oči. „Moja madeha!“

188

POGLAVLJE 28 ELA Nakon što sam odvezla Val kudi, smesta se vradam u hotel. Potrebne su mi čitave dve sekunde da pronađem Dajnu. Uledem u apartman i zatičem je na kauču, oči joj se cakle, a kosa joj je malo razbarušena. „Gde je Stiv?“, pitam osvrdudi se. Ako du optužiti Dajnu da je potkupila Rubi Majers, onda ne želim publiku. Stiv de je samo razljutiti, a ona de udutati. Dajna podiže jedno rame, a njena tanana spavadica se spušta do pola njene ruke. „Ko zna? Verovatno dole na doku kupuje neku šesnaestogodišnju kurvu. Voli kada su mlade, znaš. Čudi me da se ved nije zavukao i u tvoj krevet.“ Gađenje mi steže grlo. „Da li radiš išta osim što po ceo dan sediš na dupetu?“ „Zaboga, da. Idem u šoping. Idem u teretanu. Ponekad se krešem s tvojim usvojenim bratom Gidionom.“ Smeje se pijano. Stojim iznad kauča prekrštenih ruku, ali deo mene okleva. Moj plan je bio da joj kažem da znam za Majersovu, ali ne znam kako da započnem. Kako bi ona mogla da je potkupi? Novcem, zar ne? Pitam se da li bi mi Stiv dozvolio da pogledam bankovne izveštaje o podignutim sumama. Ili nosi sa sobom gomilu keša? Umesto da je odmah optužim, odlučujem da primenim drugačiji pristup. Pijani ljudi imaju slabije kočnice. Možda du modi da izvučem iz nje nešto a da ona i ne primeti da to radim. Zato sedam na drugi kraj kauča i čekam da prestane da priča. „Kako je bilo na treningu? Ne izgledaš mi naročito znojavo.“ Sležem ramenima. „To je zato što sam izašla iz tima.“ „Ha!“, viče preterano glasno. Upire drhtavim prstom u mene. „Rekla sam Stivu da si pristupila plesnom timu samo zato da bi mogla da spavaš sa svojim momkom.“ Ponovo sležem ramenima. „Šta je tebe briga šta ja radim s Rojalovima?“ „I nije me briga. Uživam da zagorčavam život Rojalovima. Tvoj jad je puki bonus.“ „Lepo“, kažem sarkastično.

189

„Lepim ništa nedeš postidi“, reži. Ali čitavo lice joj se grči, i po prvi put otkako sam ušla, primedujem da ne samo da zaudara na destileriju ved i da su joj i oči crvene. „Jesi li dobro?“, pitam je nelagodno. „Ne, nisam dobro!“, breca se Dajna, samo što joj ovog puta glas podrhtava. „Nedostaje mi Bruk! Zaista mi nedostaje! Zašto je morala da bude tako gramziva i glupa?“ Gutam zaprepašdenost. Ne mogu da verujem da ona ovo poteže! Dobro, ovo je savršeno. Krišom zavlačim ruku u džep i petljam oko telefona. Imam li ja aplikaciju za snimanje razgovora? Mogu li da nateram Dajnu da kaže nešto inkriminišude? „Kako to misliš?“ Dajnin pogled se gubi u daljini, blago svetluca. „Rekla je da si i ti kao mi. Jesi li?“ „Nisam“, kažem i smesta se kajem. Dođavola. Trebalo je da kažem da jesam. Ali čini mi se da je Dajna suviše izgubljena u svom svetu da bi primetila moje neslaganje. „Moraš se čuvati Rojalovih. Prihvatide te, a zatim ti zariti nož u leđa.“ Ovog puta pazim šta govorim. „Kako to misliš?“ „Meni se to desilo.“ Da li je to bilo pre ili nakon što si spavala s Gidionom? Pre ili nakon što si odlučila da uništiš Rojalove? „Šta se desilo?“, pitam je. Poigrava se s teškim kamenom na jednom prstenu. „Poznavala sam Mariju Rojal. Bila je kraljica Bejvjua. Svi su je voleli, ali niko nije video koliko je tužna. Ali ja sam videla.“ Mrštim se. Kuda ovo vodi? „Rekla sam joj da znam odakle potiče i koliko se čovek oseda samotno kad nije rođen u ovim krugovima. Trudila sam se da budem srdačna prema njoj“, mrmlja Dajna. „A da li mi je bila zahvalna?“ „Nije?“ „Ne, nipošto.“ Dajna udara jednom rukom o stočid za kalu, a ja se iznenađeno trzam. „Rojalovi su poput jabuke u bajci. Zlatni spolja, ali truli do srži. Marija nije bila iz bogate porodice. Bila je siromašni ološ s doka i u pravo je vreme raširila noge pravom čoveku – Kalumu Rojalu. Kada je zatrudnela, morao je da je oženi. Ali Mariji Kalumova odanost nije bila dovoljna. Uvek je želela više i teško svakoj ženi koja bi se našla na putu njenoj potpunoj dominaciji nad muškarcima u njenom krugu. Bila je manipulativna kučka i uživala je da igra na obe strane.

190

Prema ženama je bila pakosna i okrutna i neprestano ih je ponižavala. Prema muškarcima je bila sva slatkorečiva i puna komplimenata.“ Oho! Ovo je strana Marije Rojal za koju pre nisam čula. Rid i njegova brada je pamte kao sveticu. Ali sada se sedam komentara na njen račun, koji je Stiv ispalio kada me je izvukao iz škole. Nijedan živ čovek nije svetac. S druge strane, Dajna nije baš najpouzdanija osoba na svetu. i verovatno je platila nekome da smesti Rida u zatvor. Bila bih glupa kada bih poverovala u sve što kaže. A čak i da je Marija bila kučka, Dajnina opsednutost Rojalovima nema smisla. „Ti i Bruk ste se okomile na Rojalove i Stiva zato što je Marija Rojal u nekom trenutku bila nepristojna prema vama?“, pitam u neverici. Teško uzdiše. „Ne, mila. Marija Rojal predstavlja svaku drugu kučku u ovim krugovima. Sretala si te tipove u školi. To su one koje misle da njihovo govno ne smrdi.“ Kao Džordan Karington – pretpostavljam da Dajnino predavanje i nije baš toliko ludo. Samo što je razlika između nas u tome što ja ne marim za Džordanino mišljenje, a očigledno je da je Dajni i te kako bilo stalo do Marijinog. „A jednom kada sam pokušala da joj priđem, ona me je poklopila. Rekla mi je da sam kurva i da nema sličnosti među nama „ „Žao mi je.“ Nije ovo zazvučalo dovoljno iskreno, jer Dajna počinje da plače. Krupne i teške suze slivaju joj se niz lice dok jeca. „Ne, nije ti žao. Ne kapiraš. i dalje misliš da su Rojalovi divni. Jedina koja je razumela bila je Bruk, a nje više nema. Nema je.“ Ovo je savršena prilika i ja je koristim. „Da li si ubila Bruk jer je pokušala da zauzme tvoju teritoriju?“ „Nisam, prokleta da si, nisam je ubila!“ Njen glas je pun srdžbe. „Tvoj voljeni Rid ju je ubio!“ „Nije“, cedim kroz stisnute zube. „Samo ti to sebi ponavljaj, mila!“ Susredem njen podsmešljivi pogled netremice. „Jesi li ti platila Rubi Majers da kaže da je Rid pretio Bruk? Jesi li?“ Dajna se smeši. Ledenim i sumornim osmehom. „Pa šta ako i jesam? Kako deš to dokazati?“ „Njeni finansijski izveštaji de to pokazati. Kalumovi detektivi de pronadi istinu.“

191

„Hode li?“ Ispušta kratak srdit smeh i pruža ruku da me uhvati za bradu. „Rojalov novac nede kupiti Ridu slobodu. Učinidu sve što je potrebno da vidim to govno od ubice u zatvoru, pa makar mi to bilo poslednje.“ Sklanjam njenu ruku i ustajem sa kauča. „Nedeš ovo prišiti Ridu!“, pljujem. „Dokazadu da si potplatila Rubi Majers. A možda du dokazati i da si ubila Bruk.“ „Samo napred, princezo. Nedeš pronadi nijedan dokaz protiv mene.“ Ispija alkohol i ponovo puni čašu. Osedajudi mučninu od pogleda na njeno nadmeno odvratno lice, žurno odlazim u svoju sobu i treskam vratima. Čim sam se dovoljno smirila da držim telefon u ruci a da ga ne ispustim, zovem Rida. „Šta je bilo?“, pita me. „Otišla sam do kude Rubi Majers I…“ „Šta si uradila?“ Viče toliko glasno da moram da sklonim telefon s uva. „Šališ se? Šta to pokušavaš? Da stradaš?“ „I ti i ja znamo da je njena izjava laž“, odgovaram mu ljutito. A zatim spuštam glas u šapat i kažem: „Dajna je do guše u ovome. Gotovo je priznala da je potplatila Majersovu.“ „Ela, dođavola, ne petljaj se u to. Tatini detektivi samo na ovom slučaju rade i nismo uspeli da pronađemo nikakve nove podatke. Ako je Dajna upletena, onda samo možeš stradati budeš li čačkala osinje gnezdo. Ne mogu da dozvolim da stradaš.“ „Ne mogu da sedim mirno.“ Ljutito tabanam do prozora i sklanjam zavese. Sobarice ih uvek, iz nekog glupog razloga, navlače. Rid uzdiše. „Vidi, znam. Znam da ti nije lako. Ali moraš prihvatiti da je ovo najbolje za sve nas. Ako prihvatim pogodbu, sve de se rešiti. Umesto čitave jedne godine neizvesnosti, a onda još nekoliko godina žalbi, u toku kojih de sav naš prljav veš dospeti na naslovne strane, mi demo ovo sada rešiti.“ Tiše dodaje. „Nede to biti tako dugo.“ Suze mi naviru na oči. „Nije u redu. i ne želim da odeš ni na jedan dan.“ „Znam, dušo.“ Ali da li zna? U glasu mu čujem uzdržanost kao da ved podiže ogradu između nas. Pomalo očajnički kažem: „Volim te.“ „Volim i ja tebe.“ Glas mu je grub, tih i promukao. „Hajde da se ne svađamo i da uživamo u vremenu koje nam je ostalo. Pre nego što se i okreneš, ja du se vratiti.“ Zastaje. „Bide sve u redu.“ Ali ja mu ne verujem.

192

Narednog dana se trudim da se ponašam kao da se ništa užasno ne dešava u našim životima. Kao da Rid nije upravo objavio da odlazi u zatvor na najmanje pet godina. Kao da mi se srce ne slama svaki put kada ga pogledam. U jednu ruku je u pravu. Ako provedemo narednih pet nedelja, ili otprilike toliko, bavedi se užasnom bududnošdu, mogao bi i danas otidi na odsluženje kazne. Zato u školi radim ono što se očekuje od mene i ponašam kao da je sve u redu, ali kada se oglasilo poslednje zvono, iscrpljena sam od silnog pretvaranja i više nego voljna da idem kudi. Stigla sam do polovine parkinga kada čujem kako me neko doziva. Smesta se sva ukrudujem. Sjajno. Džordan. „Moramo da razgovaramo“, kaže s udaljenosti od desetak metara. Pokušavam da otvorim vrata automobila, ali se Džordan stvara pored mene pre nego što sam stigla da joj umaknern. Okredem se i uzdišem. „Šta hodeš?“ Oči joj obasjava pakostan sjaj. „Želim onu uslugu.“ Svaki mišid u mom telu se grči. Sranje! Zaista sam se nadala da je zaboravila na to. Ali trebalo je da znam da Džordan Karington ništa ne zaboravlja, naročito kada može od toga da ima koristi. „Dobro.“ Nabacujem lažni osmeh. „Koga moram da zalepim za vrata škole?“ Koluta očima. „Kao da bih dozvolila da amater obavlja moj posao.“ Odmahuje manikiranom rukom i kaže: „Mislim da de ti se ova usluga zapravo i dopasti. Od tebe ne traži mnogo napora.“ Sumnja mi se spušta kičmom. „Šta hodeš?“, ponavljam. Džordan mi se široko osmehuje. „Rida Rojala.“

193

POGLAVLJE 29 ELA Potrebno mi je nekoliko sekundi da mi Džordanine reči dopru do mozga. Kada se to desilo, ne mogu a da ne prasnem u smeh. Želi Rida? Aha, važi! Ništa od toga, kučko! „Nisam sigurna čak ni šta to znači, ali šta god da je u pitanju, o Ridu ne pregovaram“, kažem vedro. „Tako da bi verovatno trebalo da pronađeš nešto drugo.“ Podiže obrvu. „Ovo ili ništa!“ Smešim se. „Onda ništa.“ Džordan se na ovo smeje. Ili se smeje meni. „Izvini, zar sam rekla ništa. Mislila sam na to da od tvog društvenog života nede ostati ništa ako ne ispuniš svoj deo pogodbe. Redi du tvom ocu da si ga lagala o plesnom timu da bi mogla da se krešeš s momkom u hotelu. Prilično sam sigurna da deš biti kažnjena doživotno nakon što to sazna.“ Trepde. „Ili de te možda preseliti u drugu državu. Zapravo, možda du mu to i preporučiti. Dadu mu i brošure nekih baš dobrih pripremnih škola na severu.“ Dođavola i ona! To bi Stiv sigurno uradio, prisilio bi me da promenim školu. Ako otkrije da sam ga lagala o odlasku na utakmicu i provela nod s Ridom, pobesnede načisto. „Dakle“, kaže i ponovo se smeši. „Da li da ti saopštim pojedinosti?“ „Šta ti hodeš od Rida?“, pitam je kroz stegnute zube. „Želim da me vodi na Zimski bal.“ Zevam u čudu. Da li je ona ozbiljna? Džordan koluta očima na moje zaprepašdenje. „Šta je? Ti ionako ne možeš s njim, osim ako ti tata naprasno nije dozvolio da izlaziš sa ubicom?“ Gledam je zapanjeno. „Šta se desilo s onim govorom o tome kako ti ne želiš da budeš s ubicom?“ Sleže ramenima. „Predomislila sam se.“ „Aha? A zašto?“, gunđam. „Jer Ridova zvezda nikada nije sijala sjajnije.“ Prebacuje tamnu sjajnu kosu preko jednog ramena. „Kada su ga uhapsili, njegov društveni status je naglo opao, ali sada o njemu pričaju sve bednice. i premda to tvoje jeftino dostojanstvo ne

194

razume, meni je društveni položaj bitan.“ Ponovo sleže ramenima. „Želim da idem na Zimski bal s Ridom. To je usluga.“ I nevoljno se smejem u neverici. „Nedu ti pozajmiti momka na jedno veče!“ Oči joj tamne od besa. „On je trofej, gusko! Zar to još ne kapiraš?“ Rid nije trofej! – želim da viknem. On je ljudsko bide. Pametan je i prelep i mio kada dozvoli sebi da se oslobodi izigravanja žestokog momka. i moj je. Ova devojka je luda ako misli da du na ovo pristati. Džordan uzdiše kada vidi nepokolebljivi izraz na mom licu. „Znaš šta – šta kažeš da ti opet ponudim mesto u timu?“ „Šta to, kog đavola, znači?“ „Znači da du ti dozvoliti da se ponovo pridružiš timu“, odgovara ozlojeđeno. „Bože, jesi li glupa, jebote? Obe znamo da nisi želela da odeš iz tima – samo si se bez razloga ponašala kao kučka. Tako da možeš da se vratiš, ako želiš.“ Kolebam se. Jesam uživala dok sam bila u glupom timu. „I nedu čak od tebe tražiti nijednu uslugu više“, kaže s preterano vedrim osmehom. „Samo želim da se na Zimskom balu držim podruku s Ridom.“ Samo to želi? Bože, baš ne traži mnogo. Aha, kako da ne! Spuštam ruke na kukove. „I šta onda?“ „Kako to misliš?“ „Šta posle bala? Misliš li da de on biti tvoj momak ili tako nešto? Jer nede.“ Džordan frkde. „Ko želi momka koji de do kraja života zaglaviti zatvoru? Želim samo da budem snežna kraljica. To je to.“ „Snežna kraljica?“, ponavljam belo. „Svi na Zimskom balu glasade za kralja i kraljicu. To je kao izbor za kraljicu godišnjeg školskog bala, koji se priređuje u čast bivših diplomaca.“ Prebacuje kosu preko ramena. „Želim da budem kraljica.“ Naravno. „Mislim, ved sam u užem krugu, ali ako budem išla s Ridom, to je onda gotova stvar. Gomila ljudi kaže da de glasati za njega zato što ga sažaljeva.“ Klinci iz Pripremne škole Astorov park su đavolski čudni. Posmatram je. „Ako pristanem, onda smo kvit?“ „Načisto“, cvrkude. Gutam ljutnju, otvaram vrata automobila i spuštam se na vozačevo sedište. „Pa?“ Džordan se mota oko vrata kabrioleta i gleda me sa iščekivanjem. „Razmislidu“, ispaljujem. Onda pokredem motor da prigušim zvuk njenog smeha.

195

RID Vradam se s treninga kudi i zatičem Elu na mom krevetu u nečemu što mi liči na stari donji deo moje trenerke i sidušnu, sidušnu majicu na bretele. Iznenađen sam što je vidim. „Da li Stiv zna da si ovde?“, pitam je oprezno. Klima glavom. „Rekla sam mu da moram da učim s Istonom za test iz hemije.“ Knjiga je pored nje, ali Istona nigde nema. Smešim se. „Da li zaista moraš da učiš ili je to bio izgovor?“ „Ne, zaista moram da učim“, odgovara sumorno. „Ali oboje znamo da mi tvoj glupi brat u tome nede pomodi. Mislila sam da du barem imati priliku da te vidim, ako budem učila ovde. Ali Stiv je u prizemlju, pa moramo biti tihi.“ Prilazim krevetu i žurno je ljubim. „Čekaj da obučem trenerku pa du ti pomodi. Ja sam prošle godine imao hemiju i svega se sedam.“ Pre nego što sam stigao da uđem u kupatilo, podiže se i kaže: „Čekaj. Moram nešto da ti kažem.“ Pogledom prelazim preko njene malecke majice. Svest da imam još svega nekoliko nedelja s Elom pali u meni sve vreliju vatru svaki put kada je pogledam. „Možeš li da mi to kažeš bez majice?“ Smeši se. „Ne.“ „U redu. Samo ti nastavi tako.“ Skačem na krevet, ležem na leda i preplidem prste preko stomaka. „Šta je posredi?“ Čisti grlo. „Na Zimski bal deš kao pratilju morati da vodiš Džordan.“ Naglo skačem. „Jesi li poludela?“ Gledam je zaprepašdeno. „Nisam znao ni da idem na bal. Mislio sam da demo raditi nešto drugo. Samo ti i ja.“ Mrzim Zimski bal. „Mislila sam da svi idu.“ Ela mi dobacuje telefon. „Pogledaj?“ Uzimam ga i gledam Instagram stranicu Astorovog parka, koja je puna fotografija priprema za Zimski bal. Čitava škola je opsednuta ovom igrankom, a ja sam bio sredan zbog toga, jer je malo popustio pritisak na mene, Elu i moju bradu. „Devojke idu jer je to najvažniji društveni događaj polugodišta. Momci idu da bi posle toga mogli nešto da kresnu“, kažem otvoreno. „Lepo. Pa, ne moraš da spavaš s Džordan nakon igranke. Sporazum pokriva samo tvoj odlazak na igranku s njom i ništa više.“ „Sporazum?“, ne mogu da pratim razgovor jer se Elina majica podiže i ja vidim delid njene kože iznad struka.

196

„Koji smo sklopile da bih mogla da budem u plesnom timu i idem na utakmice u gostima.“ Prigušeno ječim. „Dakle, ovo si joj obedala? Da du je voditi na Zimski bal?“ „Ne, dogovor je bio da sam joj dužna i da de dug naplatiti kasnije.“ „Zašto uopšte želi da ide sa mnom? Mislio sam da me mrzi.“ „Mislim da te ne mrzi. Mislim da je to nekakva čudna opčinjenost ozloglašenošdu. Ideš s njom da te ona svima pokaže kao pseto na povocu. Lepotica i zver i tako to.“ „A ona je tu zver, zar ne?“ Ela me štipa za bradavicu. Što boli, do đavola. „O, i želi da bude snežna kraljica ili tako neko sranje“, dodaje Ela. „Misli da de joj pojavljivanje s tobom povedati izglede za to.“ Hvatam je za prste i prinosim ih ustima. „Ne želim da idem na igranku s Džordan Karington. Ako budem išao, ti deš držati povodac.“ „Ja nisam od onih što drže povoce.“ Spuštam njenu ruku u dno mog vrata. „Pripadam tebi. Svi u Astorvom parku to znaju.“ Obrazi joj poprimaju prelepu nijansu ružičaste boje. „I ja pripadam tebi. Ali sklopila sam sporazum.“ „Zašto joj uopšte otpladuješ dug? Niko te ne tera da to uradiš.“ Prelazi prstima preko moje ključne kosti, zbog čega osedam kako mi se drhtaj spušta niz kičmu. „Jer je sporazum sporazum. A ja uvek držim reč.“ „Sporazumi s đavolom se ne računaju.“ „Ako to ne uradiš, redi de Stivu da sam lagala za utakmicu u gostima“, priznaje Ela i sklanja ruku. „I rekla je da de pokušati da ga ubedi da me pošalje u drugu školu. Možda čak i u drugu državu.“ Ovu promenu škole bih i mogao da podnesem, pošto ved u januaru nedu biti tu. Ali druga država? Ne dolazi u obzir. To znači da Ela nede modi da me poseduje. A i mojoj bradi de ona biti potrebna, i oni de biti potrebni njoj. Ovo je njena porodica. Ne zaslužuje da bude odvojena od njih. Sasvim mogu da vidim kako Stiv sprovodi nešto tako drastično. Otkako mu je tata rekao za pogodbu, Stiv češde dozvoljava Eli da provodi vreme ovde, ali ne želi da budemo zajedno. To nam je jasno stavio do znanja. A ako otkrije da sam joj ja uzeo nevinost nakon utakmice u gostima? Ma ubide me, jebote! Ela seda i obuhvata me nogama oko struka. „Moraš to da uradiš, Ride. Molim te?“

197

Otkrio sam da Ela ne odustaje kada se na nešto namerači. Toliko je tvrdoglava. Ispunide svoj deo pogodbe s Džordan ma koliko je to koštalo, a ova cena i nije tako strašna, valjda. Hvatam je za kukove i držim je. „Ima li skrivenih pojedinosti u tom sporazumu? Šta očekuje od mene?“ Ela uzima telefon i pregleda poruke. „Rekla je da moraš nešto da obučeš. Ne mogu da se setim šta.“ „Jesi li ved pristala na ovo pre nego što si me pitala?“ pitam je. „Nisam, kunem se. Samo sam joj rekla da nemam ništa protiv ako ti budeš želeo.“ Ela spušta ruke na moje grudi. Počinje da pomera kukove. Sklapam oči, ali čujem sebe kako odgovaram: „Uvek nosimo smokinge. Šta bi drugo, dođavola, želela da obučem?“ Javlja mi se jedna druga misao. Otvaram oči. „Planiraš li i ti da ideš, ili deš me prepustiti na milost i nemilost Džordan?“ „O, nikada te ne bih tako napustila. Mislila sam da idem s Vejdom. Val ne ide pa taman mogu da pazim na njega.“ O, nede modi. Ne dopada mi se ovaj plan. „Vejd ne ume da drži kitu u gadama“, režim. „Znam. Šta misliš, zašto Val ne ide?“ „Znači, ja bi trebalo da idem s đavolicom, a ti deš idi s tipom koji je sebi dao u zadatak da kresne svaku dostupnu žensku na Atlantskoj obali?“ „Imaj malo vere u svog druga“, kori me Ela. „Vejd zna da ne sme da mi se nabacuje.“ „Bolje bi mu bilo“, kažem duredi se. Saginje se da me poljubi, ali se povlači pre nego što sam stigao da joj gurnem jezik u usta. „Pristaješ?“ „Da, pristajem“, gunđam. „Premda i dalje ne mogu da verujem da ti ne smeta što idem na igranku s Džordan.“ „Hej, ne ideš s Abi“, gunđa u odgovor. „Mogu da podnesem da ideš s Džordan jer znam da je mrziš, ali smetalo bi mi da ideš s Abi.“ „Zato što mi je bivša?“ „Zato što ti je bivša.“ „Ali ona mi jeste bivša. Što znači da više ne želim da se viđam s njom, da ved dugo ne želim da se viđam s njom i da ne nameravam da izlazim s njom u bududnosti. To znači biti bivša.“

198

Ela ispušta zvuk nalik na režanje. „Bolje bi ti bilo da tako i ostane.“ Otima mi se smeh. „Dopada mi se ljubomorna Ela.“ Još nešto mi pada na pamet. Zimski bal je za dva dana, a ovo je prvi put da ga Ela pominje. „Imaš li haljinu?“ „Zar ne mogu da je kupim u tržnom centru?“ „O, dušo! Još nisi naučila, zar ne?“ Podižem je sa svoje željne kite i spuštam je na krevet. Prilazim komodi i pronalazim duks za nju. „Obuci ovo. Idemo da razgovaramo s mojim tatom.“ „Sada? Radnje su sve zatvorene.“ Ne pomera se pa joj navlačim duks preko glave. „Zimski bal je poput mature na steroidima. Devojke troše više novca na haljine nego neki momci na kola.“ Gura ruke u rukave i podvija ih. „Ne želim da ti to veče bude mučno.“ „Sunce ti, Val je bila u pravu. Vi zaista imate posebnu odedu za sve. Gde da nađem haljinu, onda, ako ne u tržnom centru? Znaš li mesto gde se prodaje mnogo, mnogo haljina?“ „Ne znam gde da je kupiš, ali tata de verovatno znati.“ Tatu i Stiva pronalazimo u prizemlju u radnoj sobi. Pognuti su iznad nekih papira koji mi liče na plan leta. „Imate li minut?“, pitam pokucavši. Stivu se oči pune gnevom kada je video Elu u mojoj odedi. „Ništa se nije desilo“, osedam potrebu da kažem. „Razgovarali smo o Zimskom balu i otkrili da Ela nema haljinu.“ „Znači, vas dvoje idete zajedno na Zimski bal?“, pita tata gledajudi u nas preko papira. „Malo sutra“, kaže Stiv kruto. Ela strelja pogledom svog oca. „Ne idemo zajedno. Rid ide s Džordan Karington, a ja idem s Vejdom.“ Stiv se smesta opušta. „U redu.“ Krijem nezadovoljstvo na njegovo očigledno olakšanje. „U svakom slučaju, Eli je potrebna haljina“, mrmljam. „Da li je ovo zaista tako važno“, pita iznervirano. „Imam ja haljina.“ „Ne znam“, kaže tata polako, „ali pre nekoliko godina sam bio pratnja na maturi i sedam se da sam video mnogo haljina poznatih dizajnera. Ako mi Rid kaže da ti je potrebna haljina, onda pretpostavljam da ti je potrebna haljina.“ Trlja bradu i okrede se Stivu. „Izlazio si s onom ženom… Peti, Pegi…“ „Peri Mendez?“, kaže Stiv. „Da, držala je Bejvju butik.“ „Još uvek radi. Video sam je pre nekoliko nedelja na večeri Privredne komore. Hajde da vidimo može li ona nešto da sredi.“ Tata pokazuje Eli da dođe

199

do stola. „Sedi i pogledaj njen sajt. Pronađi haljinu koja ti se dopada pa demo ti je nabaviti.“ Ela seda. „Šta tražim?“ „Što svečaniju haljinu“, predlažem. „Ovo je zemlja takmičenja u lepoti.“ Lista fotografije, a zatim na jednoj stranici staje. „Dopada mi se ova haljina.“ Ne vidim o čemu priča jer rukom zaklanja ekran. „Sačuvaj fotografiju i ja du je poslati Peri“, kaže joj tata. „Hvala.“ „Rekao sam ti da de tata to rešiti“, kažem uz osmeh. Ustaje sa stolice, nakon čega nas dvoje polako kredemo prema vratima, ali zastajemo kada je vazduhom odjeknuo Stivov oštar glas. „Kuda dete?“ „Idemo u moju sobu. Ne brini, Iston je ved tamo“, kaže Ela prešavši prag. Stiv se mršti. „Ostavite vrata otvorena. Tvom novom momku se ne bi dopalo da zna da toliko vremena provodiš s Ridom Rojalom.“ Na tatinom licu vidim da ga ovo nervira, a ja zbunjeno gledam u Elu. Novom momku? Šta to ona priča Stivu? Ela me vuče na sprat i objašnjava mi usput. „Stiv misli da mi je Vejd novi momak jer me je odveo na onaj lažni sastanak. A pretpostavljam da smo sada u njegovoj glavi i zvanično par jer me vodi i na igranku.“ „Niste par“, podsedam je. „Aha.“ Kada smo ostali sami, ne tradim ni časa, svlačim s nje duks i ljubim je, podsedam je usnama ko joj je momak. „Nismo ostavili vrata otvorena“, mrmlja. „Znam“, kažem usana spuštenih na njene grudi. „Želiš li da stanem?“ „Nikako.“ Uspevamo da se ludiramo čitavih pet minuta pre nego što je upao Iston. „Ne prekidam ništa, zar ne?“, pita bez trunke kajanja. „Čujem da gledam televiziju s vama.“ Ela ga gađa jastukom, ali se pomera da mu napravi mesta. Pritiskam dugme na daljinskom. Dok se ekran pali, moja devojka se smešta pod moju ruku. Nemam mnogo vremena pre nego što odem u zatvor. Izlazak s Džordan nije ono na šta želim da tradim to dragoceno vreme, ali istrpedu. Zbog Ele. Jer sam dao sebi u zadatak da u ovim nedeljama koje su nam preostale usredujem Elu Harper svakog sekunda svakog dana.

200

POGLAVLJE 30 ELA U petak uveče Stiv me vozi do Rojalovih i sve vreme gunđa. „U moje vreme je momak po devojku dolazio njenoj kudi. Nije išao do kude najboljeg druga da je preuzme.“ „Lakše je ovako nego da Vejd ide sve do grada po mene“, odgovaram i sležem ramenima. i to je u pitanju, a i ja sam silno želela da vidim Rida u smokingu. Ali to zadržavam za sebe. Dok prolazimo kroz kapiju Rojalovih, ne mogu a da ne pomislim koliko se moj život razlikuje sada u odnosu na to kakav je bio kada sam tek stigla ovamo. Pre nekoliko meseci sam izvodila striptiz u otrcanom lokalu Kod tata Džija. Danas sedim u nekom besmisleno skupom automobilu i nosim haljinu koja, rekla mi je Val, mora da je koštala više nego godišnja školarina u Astorovom parku, i cipele na koje su zalepljeni novi novcati kristali. Val je tri puta izgovorila ime onoga ko pravi te kristale, ali ja i dalje ne mogu da ga upamtim. Izgledam kao prava živa Pepeljuga, sa sve balskom haljinom i staklenim cipelicama. Ali nisam sigurna ko je u ovoj situaciji moja kuma dobra vila, Kalum ili Stiv. Stiv obilazi svojim sportskim automobilom fontanu u dvorištu. Otvaram vrata čim smo stali ispred stepeništa, ali automobil je toliko prokleto nizak da mi je teško da izađem iz njega sa stotinama slojeva šifona. Stiv se cereka. „Čekaj. Dodi du da te izvučem.“ Podiže me i spušta me na cipele s potpeticom visokom deset centimetara. „Kako ti se čini?“, pitam ga i širim ruke. „Izgledaš prelepo.“ Rumenim na ovaj kompliment. Čudno mi je uopšte da razmišljam o tome da me otac gleda s ovim divljenjem i ponosom. Uzima me za ruku i vodi uz široke stepenice. Čim smo ušli, vidim Rida kako silazi niz stepenice. Izgleda toliko dobro u crnom smokingu da moram da obratim pažnju da ne zabalavim. „Hej, Ride. Izgledaš lepo“, kažem bezizražajno jer Stiv stoji pored mene. „I ti izgledaš lepo“, odgovara mi jednako ravnodušnim glasom. Ali njegov zažareni pogled govori nešto sasvim drugo.

201

„Bidu u Kalumovoj radnoj sobi“, kaže nam Stiv, „Ela, dođi po mene kada stigne tvoj pratilac.“ Odlazi niz hodnik, što me iznenađuje, jer znam da ne voli da sam nasamo s Ridom. A postoji i razlog što to ne voli. Čim je otišao, Rid se saginje i prislanja usne na moj vrat. Spušta mi vreli poljubac na žilu kucavicu, a meni kolena klecaju. A zatim me prislanja uza zid i nastavlja da istražuje kožu, koju je haljina bez bretela i s izrezom u obliku srca sasvim zgodno otkrila. Spuštam ruke na uštirkani pamuk njegove svečane košulje. Pomisao da mu svučem odedu mi je svakog sekunda sve privlačnija. Tu iluziju, nažalost, razbija urlanje motora ispred kude. Na zvuk sirene, Rid podiže nevoljno glavu s gornjeg dela mojih grudi i kaže: „Stigao je tvoj pratilac.“ „Nema ljubljenja u usta?“ Smešim se i pokušavam da dođem do daha. Palcem pritiska ugao mojih usana. „Nisam želeo da ti razmažem karmin.“ „Samo ga ti razmaži“, pozivam ga. Izvija usne. „Mnogo je delova tvog tela na koje bih sada rado spustio usne.“ Spušta ruke na kožu iznad grudi, još uvek vlažnu od njegovih poljubaca. Glasno uvlačim vazduh kada je zavukao jedan prst pod tesni gornji deo haljine, nalik na korset, i prešao njime preko bradavice. „Hej, druže, da li ti to pipkaš moju pratilju?“, pita Vejd kada je upao na ulazna vrata bez kucanja. Rid uzdiše, sklanja ruku i počinje da se njiše na petama. „Izražavam svoje divljenje prema zanosnom telu svoje devojke.“ Udišem duboko da se smirim, a zatim s okredem prema Vejdu. Na svu sredu, gornji deo haljine je dovoljno debeo da se moje uzbuđenje ne vidi kroz svilu. „Ako si mi pratilac, bolje bi ti bilo da si mi doneo predivan cvetni aranžman. Neko mi je rekao da se veličina tipove kite meri veličinom buketa koji donese.“ Vejd staje u mestu, gleda dugačku belu kutiju u rukama. „Stvarno? To kažu?“ Rid i Vejd se uplašeno gledaju, a ja umalo umirem od smeha. „Ti si zla žena“, Vejd ljutito prolazi pored mene ne predavši mi kutiju. Svi se okredemo na zvuk koraka na stepeništu. Pojavljuju se Iston i blizanci, svi u smokinzima. Sojer klima glavom meni i Vejdu. „Konačno. Hajde da krenemo. Moramo da pokupimo Loren.“ Svi izlaze napolje, a Iston i ja izlazimo poslednji. Smeši se i dotiče prstima suknju moje haljine. „Mislio sam da deš se odlučiti za nešto pripijeno i seksi.“ „Dugo sam nosila jeftinu odedu. Nikada nisam nosila balske haljine.“ Protresam suknju haljine u koju sam se zaljubila čim sam je izvadila iz kuti je. Gola

202

ramena mi daju svu zavodljivost koja mi je potrebna, ali čak i da ima visoku kragnu i dugačke rukave, bila bih oduševljena punom suknjom i hiljadama slojeva šifona koji mi šušte oko nogu dok hodam. Iston se smeši. „Uvek radiš suprotno od onoga što ljudi očekuju. Devojke de poludeti.“ „Samo radim ono što želim. A i one bi trebalo to da rade.“ Nisam odabrala ovu haljinu jer sam želela da je nabijem nekome iz Astorovog parka na nos. Odabrala sam je jer je izgledala kao san – a ovo je jedini Zimski bal na koji du idi s Ridom, premda on tehnički nije moj pratilac, pa sam želela da nosim najlepšu haljinu na svetu. „Nije važno. Da si obukla pripijenu haljinu, rekle bi da si kurva, a sada de samo redi nešto drugo, ali ja du paziti na tebe kada Rid ode.“ Na ove Istonove redi osedara kako me obliva toplina. Ne zato što mi je potrebno da me neko pazi, ved zato što osedam da malo odrasta. Iznenada shvatam da je Istonu potreban neko ko de ga paziti i brinuti o njemu. Ja nedu biti ta osoba, ali dok je ne pronađe, možemo da pazimo jedno na drugo. „I ja du paziti na tebe“, obedavam mu. „Dogovoreno.“ Rukujemo se. Stiv i Kalum izlaze iz radne sobe baš kada smo stigli do ulaznih vrata. „Odlazite, deco?“, dovikuje nam Kalum. „Aha“, odgovara Iston. Vejd staje pored Stivovog bugatija. Prelazi rukom iznad haube, ne usuđujudi se da dotakne dlanom čelik. „Mislim da bi trebalo da mi dozvolite da provozam ovo, gospodine O'Halorane. Vaše kderke radi.“ „Mislim da bi trebalo da prestaneš da dahdeš na moje vozilo od dva miliona dolara, gospodine Karlajle, i da bi trebalo da odvedeš moju kderku na igranku.“ Sveta Majko Božja. Zevam u oca. „Dva miliona?“ ponavljam. Svi muškarci me gledaju kao da sam budalasta što to uopšte pitam, ali oni su budale. Dva miliona dolara za kola? Ovi ljudi imaju previše novca. „Vredelo je pokušati.“ Vejd se ceri i trči prema svom sportskom automobilu i otvara mi vrata. „Vaša kočija čeka.“ „Hej, slušaj“, kaže Vejd petnaest minuta kasnije dok čekamo u dugačkoj koloni automobila na ulazu na parking kantri kluba. „Želim da znaš da možeš slobodno da mi se obratiš ako budeš imala nekih problema.“ Mrštim se. „Kako to misliš?“ „U slededem polugodištu“, razjašnjava mi. „Kada Rid, hm, ode.“

203

„Kakve probleme očekuješ da du imati? Ako, na primer, zaboravim tampon, hodeš li imati rezervni u ormaridu?“ Naglo okrede glavu. „Rid drži tampone u ormaridu zbog tebe?“ „Ne, budalo, ali toliko je to tvoje pitanje glupo. Mogu da se brinem o sebi.“ Njegove reči me sablasno podsedaju na Istonove pa postajem sumnjičava. „Da li ti je Rid rekao da ovo kažeš?“ Vejd gleda kroz prozor. „Šta to?“ „Nemoj da se praviš glup.“ Povija ramena. „Dobro, možda.“ „Hode li on slati naređenja iz zatvora kao nekakav mafijaški don?“ Ridova sklonost da bude preterano zaštitnički nastrojen verovatno de postati još naglašenija kada ne bude mogao da me viđa svakog dana. Pretpostavljam da bi to trebalo da me guši, i neke devojke bi možda i gušilo – ali mene teši. Nedu mu dozvoliti da upravlja mojim životom, ali ne smeta mi ovaj njegov gest. „Ne znam. Možda?“ Vejd ne deluje preterano zabrinuto. Meškolji se i gleda me lukavo ispod oka. „Dakle… bračne posete?“ Kolutam očima. „Šta je to s muškarcima i bračnim posetama?“ „Ne znam“, ponavlja. „To mi se čini nekako perverzno,“ Pogled mu se gubi u daljini dok se upušta u maštanje o zatvorskim delijama i seksualnim igricama. A pošto ne želim da sedim pored Vejda dok on pušta sebi pornid u glavi, pitam ga: „Kada smo kod nastranog, šta se dešava između tebe i Val?“ Čvrsto stiska usne. „Maca ti pojela jezik?“, zadirkujem ga, ali on ne otvara usta. Pričade o svemu osim o Val, ha? Veoma, veoma zanimljivo. „U redu, ne moraš mi ništa redi, ali znaj da je Val sjajna devojka. Ne igraj se s njom.“ Nije to otvorena pretnja, ali trebalo bi da me je Vejd do sada upoznao. Povredidu ga ako on povredi nju. „To ti misliš?“, izlede iz njega, „Da sam ja problem? Žene!“, gunđa, a zatim govori nešto ispod daha, što ne uspevam da razumem. Podižem obrve, ali on pojačava muziku i ja odustajem od daljeg razgovora na ovu temu, jer mi je njegov ispad dovoljan odgovor. Kada smo skrenuli prema posedu Kantri kluba Bejvju, Vejdu se vratila njegova urođena vedrina. Nije više ukočen, a vratio mu se i onaj njegov opušteni osmeh. „Izvini što sam prasnuo na tebe. Odnos između mene i Val je… složen.“ „Žao mi je što sam gurala nos gde nije trebalo. Ali jako volim Val i želim da bude sredna.“ „A ja?“, kaže glumedi da se uvredio. „Zar ne želiš da i ja budem sredan?“

204

„Naravno.“ Stežem mu ruku. „Želim da svi budu sredni.“ „Čak i Džordan?“ „Pogotovo ona“, kažem mu dok staje ispred ulaza u klub. „Ako bude sredna, manje de terorisati sve oko sebe.“ Frkde u znak neslaganja. „Sumnjam u to. Ona se hrani strahom i nesredom drugih.“ Poslužitelj otvara suvozačeva vrata pre nego što sam stigla da odgovorim na ovaj njegov komentar, ali Vejdova procena je depresivno tačna. Čini mi se da je Džordan zaista najsrednija kada su svi oko nje nesredni. „Čuvaj ga. To je moje luče“, kaže Vejd momku dok mu dobacuje ključeve automobila. Zatim tapše haubu i namiguje mi. „Automobili nisu tako komplikovani kao žene.“ „Ali ne možeš da imaš bračne posete s automobilom“, podsedam ga. Cereka se. „U pravu si.“ Nisam pre bila u kantri klubu pa ne znam kako izgleda kada nije ukrašen zlatnom i plavom bojom Astorovog parka, ali nodas izgleda lepo. Široke trake belog platna pružaju se od sredine prostorije prema ivicama, zbog čega izgleda kao ogromni luksuzni šator. Pored tkanine vise sidušne novogodišnje lampice. U prostoriji se nalaze okrugli stolovi prekriveni besprekornim belim stolnjacima, a na stolicama velike sjajne plavo-zlatne trake. Ali uprkos dugačkoj koloni automobila ispred kluba, prostorija je iznenađujude prazna. „Gde su svi?“, pitam svog pratioca. „Videdeš“, kaže Vejd zagonetno i vodi me do stola pored ulaza. Muškarac i žena odeveni u crno ustaju kada su videli da se približavamo. „Dobro došli na Zimski bal Pripremne škole Astorov park“, cvrkude žena. „Imena, molim vas?“ „Vejd Karlajl i Ela…“ Zastaje i gleda me upitno. „Rojal? Harper? O'Haloran?“ „Imamo ovde Elu Harper.“ Žena mi pruža svilenu kesu i minijaturnu bocu gaziranog vodnog soka, na kojoj piše moje ime. „Šta je ovo?“, pitam polako. Vejd uzima sve što žena pruža i udaljava se od stola da bi par iza nas mogao da uzme svoje poklone. Gura boce u jedan džep, a svilene kese u drugi. „Dali su ti žetone u vrednosti od petsto dolara, da bi mogla da se igraš ovde.“ Ovde je zapravo prostorija puna filcem prekrivenih stolova i toliko krcata da osedam kao da se gušim. Devojke su u prelepim haljinama, vedina nosi pripijene haljine s otvorima sa strane. Momci svi nose crne smokinge. Prizor podseda na filmski set.

205

„Volela bih da je Val ovde“, šapudem. Mislim da Vejd kaže „I ja“, ali nisam sasvim sigurna. „Znači, žetoni su za kockanje?“ Pokazujem rukom kockarske stolove i pokušavam da nam oboma skrenem misli s drugarice koja večeras nije došla. „Aha, a onda se na aukciji nadmedeš da nešto kupiš.“ Ulazimo. Vidimo dva stola – za jednim klinci igraju poker, a za drugim blekdžek. „Kakve stvari?“ „Putovanja, nakit, iskustva.“ „Ko to plada?“ „Sve je donirano. Ali tvoje žetone plada roditelj ili staratelj, rekao bih.“ „Zato nema plesa?“ Dalje u prostoriji vidim sto pun tašni, koverti i košara. Izgleda kao sto za tombolu u dvorani za igranje binga, ali mnogo lepše. „Može da se pleše u sali za večeru.“ Nejasno se sedam malog otvorenog kvadrata u središtu prostorije između stolova. „Ali taj prostor je suviše mali.“ „Pa zato niko ne pleše.“ Pa, da. Ko želi da pleše kada može da se kocka? „Kada je ovo počelo?“ „Možda pre deset godina?“ Vejd pozdravlja udarcem dlana o dlan jednog od igrača fudbala dok prolazimo. „Niko od momaka nije igrao, i veliki broj je prosto prestao da dolazi, pa je neki pametnjakovid postavio kazino. Bum, momci su se vratili.“ Stajemo ispred jednog stola. Na njemu se nalazi mnoštvo predmeta, od tašni, preko nakita, do plakata s rečima Aspen, Las Vegas i Puerto Valjarta. Mora da su to bila iskustva koja je Vejd pominjao. „Ništa od ovoga ne košta petsto dolara“, kažem mu pokazujudi podebljane brojeve ispod svakog natpisa. „Dobro, pa, potrebno je da osvojiš žetone i onda bi tvoj pratilac trebalo da ti da svoje.“ „To uopšte nije šovinistički“, gunđam sebi u bradu. Vejd frkde. „Pripremna škola Astorov park nije emancipovana! i ti si to tek sada shvatila?“ Pitam se da li Val zato nije došla. Pored haljine, tu je i dodatni trošak za petsto žetona da bi se kupile, rekla bih, bezvredne stvari. „To je sranje ako si učenik koji je ovde zahvaljujudi stipendiji.“ Vejd se mršti. „Ne moraš da igraš.“ Okredem se da pogledam prostoriju. „Ne vidim ovde ni Lijama Hantera. Nije li i on učenik sa stipendijom, kao i Val?“

206

„Ha!“ Vejd širi oči kada je shvatio ko tačno dolazi na ove humanitarne igranke. Sve ovo zaudara na urotu bogatih klinaca da drže siromašne klince podalje od sebe, pa je smesta nestalo ponešto od magije koja obavija ovo mesto. Nestrpljivo gledam na vrata. „Gde je Rid?“ Sve je podnošljivije kada je on tu. Samo što on nede još dugo biti tu ako istera svoje. Potiskujem ovo depresivnu misao. Vejd sleže ramenima. „Kasnide. Džordan voli da ostavi utisak i bude primedena.“

207

POGLAVLJE 31 RID „Kasniš“, breca se Džordan na mene čim je otvorila vrata vile. Gledam na sat. „Čitav minut“, odgovaram i kolutam očima. i premda mi njen oštar ton struže preko nerava, ova Elina pogodba s đavolom je jebeno vredna svega. Nede me ubiti malo učtivosti. „Jesi li spremna?“, pitam je ljubazno. Džordan me odmerava pogledom. „Gde ti je zlatna kravata?“ Nisam to pitanje očekivao. Gledam u crnu kravatu koju nosim. „Mislim da nemam zlatnu kravatu.“ Skuplja oči u tanke proreze. „Deo dogovora je bio da nosiš zlatnu kravatu, da se slaže sa mojom haljinom.“ Pratim ruku kojom, poput televizijske voditeljke, pokazuje svoje telo, koje je umotano u nešto što liči na zlatni papir. Veoma tanak zlatni papir. Sunce ti, da li joj se to vide bradavice? Trudim se da ne zurim, ali nije mi lako. Primedujem samozadovoljan izraz na Džordaninom licu dok sklanjam pogled. „Dopada ti se ono što vidiš?“ „Tvoje sise? Svaka devojka ih ima, Džordan.“ Njen samozadovoljni osmeh pretvara se u prezrivi kez. „Reci Eli da dogovor otpada i da mi je i dalje dužna.“ Vrata mi se zatvaraju pred nosom. Spuštam ruku na drveni okvir i ulazim. Budi fin, Ride. Nedeš umreti ako budeš pristojan prema ovoj devojci. „Izgledaš lepo“, uspevam da procedim. „Ah, eto!“ Demon me tapše po ruci, a ja moram da uložim silan trud da je ne povučem. „Da li je bilo teško?“ Da. Jeste, baš teško. i ne želim da me dodiruje ni ona ni bilo koja devojka koja se ne zove Ela Harper. Ali ne govorim to Džordan. Ved ponavljam svoje pitanje. „Jesi li spremna?“ S obzirom na to da je bila ljuta što sam zakasnio, očekujem da kaže da jeste, ali ona to ne izgovara: „Nedemo krenuti dok ne staviš zlatnu kravatu.“

208

Jebote! Šta nije u redu s ovom devojkom? „Nemam zlatnu kravatu, a čak i da je imam, nedu voziti dvadeset minuta da bih je uzeo. Uzmi tašnu ili šta ved nosiš i hajdemo.“ Podiže bradu. „Ne, najpre demo se fotografisati. Mama“, viče. „Rid Rojal je stigao. Spremni smo za fotografisanje.“ Stiskam koren nosa i molim se za strpljenje. Nedu stajati kao plastična lutka da bi Džordan mogla da ovekovedi ovu farsu. „Nisam pristao na fotografisanje. Došao sam da te vodim na igranku. To je dogovor.“ „Dogovor je ono što ja kažem da je dogovor“, sikde Džordan. „Oboje znamo da je Ela jedina kojoj bi uopšte i palo na pamet da poštuje vaš dogovor. Bilo ko drugi bi ti rekao da se nosiš.“ i ja bih joj to rekao, ali se trudim da ne izazivam nevolje, pa gledam da uvrede svedem na minimum. „Došao sam. Spreman sam da te vodim na igranku. Sededu s tobom za vreme večere i dadu ti svoju kesu sa žetonima da kupiš šta god želiš. Ali to je to. Možemo da se svađamo naredna dva sata ili možemo da krenemo na žurku. Možda čak stignemo i na večeru ako krenemo sada.“ „Zaslužujem fotografiju“, insistira. Kao po naređenju, iza ugla se pojavljuju gospođa i gospodin Karington, koji nosi foto-aparat. Uzdišem. Ako ne popustim, imam utisak da demo čitave nodi biti ovde. „U redu. Fotografiši se, pa kredemo.“ „Pet fotografija.“ „Jednu.“ Lice njene majke je načisto zbunjeno. „Pa, možda možemo da napravimo nekoliko pored kamina“, predlaže tiho. „Počedemo tamo“, slaže se Džordan. „Samo nekoliko pravila“, mrmljam da je ne osramotim pred njenim roditeljima. Ved se pitaju šta se, kog đavola, dešava. „Nedemo se ljubiti, grliti i nedemo raditi ništa što parovi rade kada se fotografiju.“ „Zagrlideš me i uživadeš u tome“, odseca i hvata me za rukav da me privuče sebi. Smireno izvlačim finu vunu iz njenog stiska. „Pazi. Tom Ford nije jeftin.“ Smoking je šiven po meri. Svake godine dobijamo novi. Tata silno veruje u odevanje u skladu s prilikom. „Jeste Ii spremni?“, pita gospođa Karington pokazujudi mužu da priđe s fotoaparatom.

209

Nakon malo manevrisanja i Džordaninih pokušaja da priljubi dupe uz moju kitu i mojih pokušaja da izbegnem dak i da se tkanina naše odede dodirne, fotografisanje se završava i mi izlazimo. Mark Karington glasno pročišdava grlo. „Gospodine Rojale, ne odobravam izbor pratioca svoje kderi s obzirom na tvoju trenutnu situaciju, ali želim da ona bude sredna.“ „Tata! „, buni se Džordan. Njen otac je ignoriše i gleda me pravo u oči. Poštujem to. „Ne brinite“, uveravam ga. „Bide kudi u deset.“ Izlazim napolje i strčavam niz stepenice, a Džordan nezadovoljno duva meni iza leđa. „Igranka se završava tek u ponod, seronjo!“ Pridržavam joj vrata automobila. „Stvarno! Baš šteta što sam obedao tvom tati da deš dodi kudi ranije.“ „A posle je žurka“, cedi kroz stegnute zube. Čekam da smesti noge u kamionet i zurim preda se. Haljina joj je toliko kratka da de joj se videti gadice, a to nije prizor koji želim da vidim. „Ja sam pristao samo na Zimski bal“, odgovaram joj i treskam vratima. „Hodeš li biti ovakav čitave večeri?“, pita me Džordan dok sedam na vozačevo sedište. „Aha.“ „To nije u duhu sporazuma.“ „Ti si se dogovarala s Elom, a ne sa mnom. Ja samo odrađujem svoj minimum.“ „Najgori si. Ti i ono smede zaslužujete jedno drugo.“ Pritiskam kočnicu na pola prilaznog puta. Moja želja da budem učtiv ima svoju granicu, a crtu povlačim kada počnu uvrede na Elin račun. „Još jednom reci da je smede i ništa od izlaska. Izvudi du te iz kola i ostaviti te pored puta.“ „Ne bi to uradio“ kaže uvređeno. „Samo me gledaj.“ Zapravo, rado bih to uradio. „Trebalo bi da si mi zahvalan što me vide s tobom.“ „Stvarno? Da nije tebe, sada bih bio s Elom.“ „Samo…“, zamuckuje. „Vozi.“ Neki deo nje mora da je svestan da sam na ivici nerava. Puštam kočnicu i uključujem se u saobradaj. Deset je do sedam. Pitam se da li je večera ved poslužena. Da li je Vejd osvojio neki žeton za Elu? On je usrani pokeraš. Ni Ela verovatno nije naročito dobra. Njeno lice je suviše izražajno. A Iston nije disciplinovan.

210

Snažnije pritiskam papučicu za gas. Kapije kantri kluba mi nikada nisu izgledale tako lepo. Zaustavljam automobil i vidim da je poslužitelj toliko smoren nedostatkom saobradaja da gotovo da spava. Kada sam tresnuo vratima, skače na noge i prilazi da pomogne Džordan da izađe. Na osnovu načina na koji kolači oči, cenim da mu je pružila dobar pogled na prepone. Ulazimo i vidimo da za prijemnim stolom nema nikoga. „Ne mogu da verujem da nema nikoga da nam da žetone“, uzvikuje Džordan. Pružam ruke preko stola pre nego što napravi scenu, pronalazim kutiju i uzimam dve kese sa žetonima. Guram joj ih u ruke i kaže: „Izvoli.“ Zatim je, nimalo nežno, guram prema vratima kazina. Glave se okredu prema njoj kada je ušla, što je verovatno i želela, jer ispravlja ramena i na licu joj se pojavljuje neki čudno zadovoljan izraz. Ja pogledom tražim Elu. Primedujem je kako se smeje u uglu dok joj Vejd šapude nešto na uvo. Još dvojica igrača, Makdonald Samson i Greg Andželis, motaju se s njene leve strane. Uprkos ulozi Džordaninog pratioca, gravitaciona sila koja me vuče ka Eli je neodoljiva. Ostavljam Džordan pored ulaza, da uživa u pažnji svojih školskih drugova, da bih se pridružio najlepšoj devojci u prostoriji. Čim me je ugledala, Ela se odvaja od društva, a osmeh joj se širi licem. Ved se osedam bolje. „Da li mi se priviđa, ili vidim Džordanine sise kroz. Haljinu?“ Greg skupljenih očiju posmatra moju pratilju. „Zašto ne odeš i ne pogledaš izbliza?“, predlažem mu i grlim Elu oko struka. Bilo bi lepo kada bi svi otišli dođavola, da mogu da budem nasamo sa svojom devojkom. Nije mi ostalo još mnogo vremena na slobodi i ne želim da ga provodim ni sa kim osim s Elom i mojom bradom. Spuštam joj lagani poljubac na usne. Bilo šta vrelije i morao bih da je odvučem u najbliži mračan ugao, da joj zadignem tu lepu suknju i uradim barem šest od milion nevaljalih stvari koje mi prolaze kroz glavu svaki put kada je dodirnem. „Zar ne bi trebalo da si ti Džordanin pratilac?“, pita me Ela. „Ne podsedaj me. Doveo sam je, zar ne?“ Ali dok posmatram tvrdoglavo lice svoje devojke, shvatam da nema načina da se iz ovoga izvučem. Vejd me saosedajno gleda. „Šta kažeš da odemo da igramo poker?“ S olakšanjem prihvatam njegovu ponudi. „To mogu.“

211

Pre nego što smo pronašli prazan sto, Rejčel Koen – Vejdova podnevna kres varijanta – prilazi odevena u pripijenu crvenu haljinu sa izrezima sa strane. „Vejde, mili! Nedostajao si mi!“ Lepa brineta prstom okrede njegovu kravatu i smeši se vragolasto. „Želiš li da pronađemo neko mirno mesto da, ovaj, nadoknadimo izgubljeno?“ I svi mi u čudu gledamo kako tip koji nikada nije rekao ne zuri u svoja stopala. Nelagodno se premešta s jedne noge na drugu dok se bori da pronađe način da je nežno odbije. „Ne mogu sada, dušo. Moram da igram poker.“ „O, u redu. Vidimo se onda kasnije?“ Rejčel očigledno nije mnogo bistra pa ne kapira šta joj govori. Vejd nam nemo upuduje molbu da mu pomognemo. Samo Ela reaguje. „O, Rejčel, mislim da vidim kako se Iston muči s kartama.“ Brineta je odmah živnula. „Stvarno? Srela sam ga ranije i rekao mi je da mu nije potrebna pomod.“ „Ma samo se stidi. Reci mu da sam te ja poslala.“ Ela tapše Rejčel po leđima. „Dobro“, kaže devojka sredno. Udaljava se nekoliko koraka pa se okrede. „Nemam ništa protiv ako poželiš kasnije da nam se pridružiš. Vidimo se, Vejde.“ Čekamo nekoliko sekundi, a zatim se okredemo prema njemu. „Ozbiljno?“, viče Makdonald, „Ta ženska se upravo bacila na tebe, a ti si je odbio? Da nisi ostao bez jaja, ili tako nešto?“ Vejd se mršti. „Ne. Samo nisam raspoložen.“ „Druže, ti si uvek raspoložen“, kaže Makdonald. Greg i ja klimamo glavom potvrdno, ali Ela se široko osmehuje Vejdu, kao da zna nešto što mi ne znamo. Pretpostavljam da to ima neke veze s Val? Ali mislio sam da ju je Vejd ved preboleo. „Jebote! Nije važno.“ Vejd hvata Elu za ruku. „Lutko, ja sam večeras tvoj pratilac i ne ostavljam te.“ Vuče Elu prema obližnjem stolu i dobacuje preko ramena. „Idete li sa nama, luzeri, ili ne idete?“ „Odustajem“, kažem Vejdu malo kasnije, kada sam izgubio i poslednji žeton na pokeru. Mršti se. „Igrao si samo za sto dolara.“ „Ostatak sam dao Džordan.“ Stenje. „Da li je vredno toga? Biti lancem vezan za nju čitave večeri?“ „Ko je lancem vezan? Nisam je video čitav sat.“ Ispostavlja se da moja pratilja možda ima problem sa zavisnošdu od kocke, jer se nije pomakla od stola za kreps otkako smo stigli. Nije da se žalim. Što manje vremena provedem s njom, to bolje.

212

„Ali čak i da je priljubljena uz mene, da, vredno je toga“, priznajem. Nod kada sam prvi put vodio ljubav s Elom bila je najbolja nod u mom životu. To je događaj koji du ponavljati u mislima svake nodi slededih pet, ili otprilike toliko, godina u svojoj samotnoj deliji. „Ako ti to ne bi uradio za Val, onda možda ona nije prava za tebe.“ „Imam osamnaest godina, druže. Otkad se od mene očekuje da pronađem pravu?“ Vejd namršteno gleda karte, a meni se čini da to nije zato što ima loše karte. Zaljubljuje se u Val i bori se protiv toga. Ostavljam ga jer to mora sam da reši. Pretpostavljam da je osamnaest godina rano da se za nekoga vežemo trajno, ali ja ne mogu da zamislim bududnost bez Ele. Samo se nadam da i ona oseda isto prema meni, naročito pošto demo narednih pet godina biti razdvojeni. Hode li me čekati? Znam da je sebično to tražiti od nje, ali da li je suviše sebično? „Jesi li dobro?“, šapude mi na uvo predmet mojih misli, pokretač svake moje požude. Pretpostavljam da se mrštim jednako koliko i Vejd. „Aha, dobro sam. Na trenutak sam se izgubio u mislima.“ Ela mi steže rame. „Dobro, pa, idem da se družim s Loren. Znaš, pošto ti tehnički nisam pratilja, a tvoja prava pratilja mi buši pogledom rupe u leđima.“ Ni pet sekundi nakon što je Ela otišla, neko me nežno tapše po ramenu. Okredem se i vidim da pored mene stoji Abi Ventvort. Grudi mi instinktivno smekšavaju na pogled na njenu bledoružičastu haljinu i dugačku plavu kosu, toliko svetlu da izgleda bela. Kod Abi me je privukla njena nežnost i krhkost. Podsetila me je na mamu, a njena blizina je za mene bila… utešna. Ali otkad sam s devojkom koja je tako puna vatre, mislim da nikada ne bih mogao da se vratim devojci koja ima snage koliko i oblačak pare. A naročito ne devojci koja je policiji rekla sva ona sranja o meni. Ukrutio sam se kada sam se ovoga setio. „Šta ima?“, kažem tiho svojoj bivšoj. „Možemo li da razgovaramo?“ Čak i glas joj je nežan. Sve u vezi s Abi je tako prokleto krhko. „Nemam šta da ti kažem“, gunđam, čime privlačim zapanjene poglede svojih prijatelja. Svi su svesni da sam uvek bio osetljiv na ovu devojku. Ali ne više. Jedino što osedam prema Abi je sažaljenje. „Molim te?“, preklinje.

213

Ustajem samo zato što ne želim da je osramotim pred svima, ali čim smo se udaljili dovoljno, gledam je besno. „Rekla si policiji da sam te povredio“, sikdem. Abi širi bledoplave oči. „O. Ja-ja sam…“ Vidno guta pljuvačku, a zatim joj se izraz na licu menja. „I jesi me povredio!“, ječi. „Slomio si mi srce!“ Osedam nalet frustracije. „Jebote, Abi, život mi je u pitanju. Pročitao sam tvoju izjavu. Jasno si nagovestila da sam ti uradio nešto užasno, a oboje znamo da je to prokleta laž.“ Još jedan bolan jecaj joj se otima iz grla. „Ž-žao mi je. Znam da izgleda loše, ali kunem ti se, vratidu se i dati drugu izjavu i postarati se da jasno istaknem da nikada nisi…“ „Nemoj se truditi“, brecam se. „Ne želim da kažeš ni reč više, čuješ li me? Dovoljno si rekla.“ Trza se kao da sam je udario. „Ride“, šapude. „Zaista… mi nedostaješ, u redu? Nedostaje mi naša veza.“ O sranje. Nelagoda mi se zariva u svaku pukotinu u grudima. Šta da, dođavola, kažem na to? Raskinuli smo pre više od godine. „Da li je ovde sve u redu?“ Spasla me Satana. Nikada mi u životu nije tako laknulo što vidim Džordan Karington, i možda sam zato spustio ruku na nadlakticu svoje pratilje kao da mi je zaista pratilja. „Sve je u redu“, kažem kratko. Ali Abi žestoko odmahuje glavom. Po prvi put otkako je poznajem, u očima joj plamti čisti bes. „Nije sve u redu!“, viče na Džordan i ja je, takođe po prvi put, čujem da podiže glas. „Ne mogu da verujem da si večeras došla s njim! Kako si mogla, Džordan?“ Njena drugarica se ne trza mnogo na njene reči. „Ved sam ti objasnila zašto sam…“ „Zbog tvog glupog imidža?“ Abi ključa od besa, obrazi su joj rumeniji od jabuka. „Zato što želiš da budeš kraljica neke glupe igranke? Rekla sam ti da ne želim da ideš s njim, a ti si potpuno zanemarila moja osedanja! Kakva to drugarica radi? i koga briga za tvoj glupi društveni status!“ Sada vrišti i gotovo svi prisutni gledaju u nas. „Bila sam s Ridom jer ga volim, ne zato što je to podizalo moj ugled!“ Džordan, opet, ostaje hladna kao led. „Praviš scenu, Abigejl.“ „Baš me briga!“ Svi se trzamo zbog prodornog tona njenog glasa.

214

„Ne zaslužuješ ga!“, viče Abi dahdudi zadihano. „A ne zaslužuješ ga ni ti!“ Potrebna mi je sekunda da shvatim da Ela stoji kraj mene. „Zašto si morala da se doseliš ovamo?“, reži Abi na Elu. „Ridu i meni je išlo sasvim lepo pre nego što si stigla! A onda si se ti pojavila u svojoj jeftinoj odedi i s napadnom šminkom i tvojim… tvojim… kurvinskim ponašanjem…“ Džordan se cereka. „… i sve si upropastila! Mrzim te!“ Vrada razjareni očajnički pogled na mene. „A mrzim i tebe, Ride Rojale! Nadam se da deš trunuti u zatvoru do kraja svog glupog života!“ Abi zadihano završava svoj izliv besa. Čuje se tišina. Sve oči su zalepljene za moju poludelu bivšu devojku. Kada je to shvatila, užasnuto uvlači vazduh i stavlja ruku preko usta. Zatim istrčava napolje, a za njom leprša njena ružičasta haljina vilinske princeze. „Pa.“ Džordan zvuči kao da se zabavlja. „Oduvek sam znala da nije tako krotka kao što se pretvara.“ Ela i ja ne odgovaramo. Gledam u vrata kroz koja je Abi upravo nestala, i osedam kako mi u grlu stoji neka čudna knedla. „Da li da pođemo za njom?“, pita Ela naposletku, ali nikako ne zvuči da to zaista želi da uradi. „Ne“, odgovara joj Džordan umesto mene, oholim glasom i visoko podignute glave. Posesivno me hvata za ruku i odvlači me od Ele. „Hajdemo, Ride. Želim da igram. Bide ti to savršena vežba za ples nakon što nas proglase za kralja i kraljicu.“ Suviše sam zatečen Abinim ispadom da bih se pobunio, pa dozvoljavam Džordan da me odvuče.

215

POGLAVLJE 32 RID „Dakle. To je bilo… napeto“, mrmlja Ela nekoliko sati kasnije, dok ulazimo u moja sobu. Gledam je. Napeto? Izuzetno blago rečeno. Ovo veče je bilo totalna katastrofa. Počelo je s fotografijama za koje su me Džordan i njeni roditelji naterali da poziram, a završilo se tako što se Abi raspala pred prostorijom punom ljudi. Umalo sam se onesvestio od olakšanja kada Džordan nije insistirala da je vodim na žurku nakon igranke. Pretpostavljam da ju je glupa tijara snežne kraljice konačno zadovoljila. Na svu sredu, nisam morao da učestvujem ni u mučnom plesu kralja i kraljice, jer je Vejd proglašen za kralja. Najbolji deo večeri je bio kada sam posmatrao kako Vejd hvata Džordan za dupe dok plešu, a ona sikde na njega da prestane. Ela i ja smo pobegli oko deset, a pošto de Stiv po nju dodi tek u jedanaest, imamo čitav sat da budemo sami. Ali oboje smo pomalo potreseni dok sedimo jedno pored drugog na ivici mog kreveta. „Baš se osedam jebeno loše zbog nje“, priznajem. „Zbog Abi.“ Klimam glavom. „Pa ne bi trebalo“, kaže Ela otvoreno. „Ne dopada mi se što moram ovo da ti kažem, ali mislim da Abi ima malo iščašen pogled na realnost.“ Uzdišem. „Malo?“ „Dobro, mnogo iščašen.“ Ela mi steže ruku. „Ali nisi ti za to kriv. Ti si s njom raskinuo. Nisi joj nikad davao lažnu nadu. Ona je ta koja ne može da nastavi dalje sa životom.“ „Znam „ Ali i dalje ne mogu da izbrišem iz glave sliku Abinih tužnih očiju. Ovih poslednjih nekoliko godina proživeo sam ne uvažavajudi nikoga osim sebe. Ponosio sam se time što sam postao bezosedajni šupak. Da li je ovo karma? Da li je odlazak u zatvor na pet godina kazna za tipove koje sam pretukao i devojke koje sam povredio? Pokušao sam da se ponašam kao da je sve u redu. Išao sam na časove, igrao fudbal, išao na Zimski bal. Ponašao sam se kao da je svaki dan običan dan u životu jednog učenika četvrte godine srednje škole. Ali ne mogu više da se pretvaram da

216

je sve u redu. Stanje u kom se Abi nalazi nije u redu. Brukino ubistvo nije uredu. Moj život nije u redu. Svake nodi ležim budan, zurim u tavanicu i pitam se kako du preživeti u zatvorskoj deliji. Čekanje mi najteže pada. „Ride? Šta nije u redu?“ Duboko udišem dok susredem Elin zabrinut pogled. Nikakva slatkorečivost nede ukloniti žalac i zato naglo, kao da skidam hanzaplast, kažem: „Ranije du potpisati pogodbu.“ Okrede se toliko brzo da gubi ravnotežu. Pružam ruku da je uhvatim, ali se ona otima i skače na noge. „Šta si rekao?“ „Potpisadu je što pre. Pristadu da počnem da služim kaznu sledede nedelje umesto od 1. januara.“ Gutam pljuvačku. „To je ispravan postupak.“ „Koji ti je đavo, Ride?“ Provlačim ruku kroz kosu. „Što pre odem, pre du izadi.“ „Ovo je sranje. Možemo ovo da rešimo. Dajna je platila Rubi Majers da laže, to znači da postoje novi dokazi…“ „Nema novih dokaza“, prekidam je. Ubija me što se drži ovog sna da de se nešto magijom pojaviti i osloboditi me optužbe. Njena nesposobnost da prihvati moj odlazak u zatvor i da razume zašto želim da se sve ovo završi kaže mi sve što moram da znam. Ne mogu da tražim od nje da me čeka pet godina. Sebični sam kreten što sam uopšte i pomislio tako nešto. Propustide sve. Kako de provesti završnu godinu ako svi budu mislili da je njen momak ubica? A šta je s koledžom? Možda i jesam šupak, ali nisam toliki. Barem ne prema njoj. Stežem srce, beskorisnu, usranu stvar, i gledam svoja stopala jer ne mogu da gledam njeno bledo prelepo lice dok izgovaram ostatak redi koje mi jure kroz glavu. „Trebalo bi da napravimo pauzu. Bidu u zatvoru, ti deš biti ovde.“ U sobi vlada tišina, ne mogu da ne gledam u nju. Zaleđena je u mestu, drži ruku na ustima, oči je raširila kao tanjire. „Želim da uživaš u životu na koledžu. To bi trebalo da bude najbolji period tvog života.“ Ove reči mi ostavljaju gorak ukus u ustima, ali ih izgovaram. „Ako upoznaš nekoga, ne bi trebalo da misliš na mene.“ Nakon ovih reči stajem jer ne mogu da izgovorim ostatak laži. Da joj kažem da ja nedu misliti na nju. Da mi je bila prosto pri ruci. Da je ne volim.

217

Ako to kažem, onda de stvarno biti kraj. Nede biti povratka. Nema šanse da de mi to oprostiti. Budu muško, kažem sebi, i pusti je. Još jednom duboko udišem i sakupljam hrabrost. Ali pre nego što sam stigao da otvorim usta, Ela mi dolede u krilo i počinje da meša kukovima. Njen poljubac je više šamar u lice. Grdnja za sve što sam upravo rekao i užasnu stvar koja mi stoji u grlu. I premda znam da ne bi trebalo, sklapam ruke oko njenog struka i držim je, puštam je da me ljubi. Suze padaju, klize nam između usana. Gutam njene suze, svoje reči, naše očajanje, i ljubim je dok ne počne da plače suviše jako da bi nastavila da me ljubi. Privijam njeno lice na grudi i osedam kako mi njene suze natapaju košulju. „Ne želim da čujem ta sranja od tebe“, šapude. „Samo kažem da ne bi trebalo da osedaš krivicu što deš nastaviti dalje sa životom“, kažem promuklo. Bode me prstom u grudi. „Nedeš mi ti redi šta da osedam. Niko ne može to da mi kaže. Ni ti. Ni Stiv. Ni Kalum.“ „Znam. Samo kažem…“ Dođavola, ne znam šta hodu da kažem. Ne želim da se viđa s drugima. Ne želim da nastavi bez mene. Želim da misli na mene sve vreme dok ja budem mislio na nju. Ali mrska mi je i pomisao da de biti sama, čekati me i da nede modi da me ima samo zato što sam ja uradio nešto glupo. „Pokušavam da budem bolji čovek“, kažem naposletku. „Pokušavam da budem pošten prema tebi.“ „Ti si odlučio šta je za tebe dobro ne pitavši me ništa“, kaže odsečno. Borim se da pronađem reči da objasnim svoj položaj, ali počinje rukama da petlja oko kopče mog kaiša i sve dobre namere mi izledu iz glave. „E-Ela…“, zamuckujem. „Nemoj.“ „Nemoj šta?“, izaziva me. Vešto otkopčava rajsferšlus na pantalonama mog smokinga, uvlači ruku i uzima me na dlan. „Da te ne dodirujem?“ „Ne.“ Ovog puta se ja povlačim. Telo mi pulsira željom, ali nedu svoje sebične želje da pretpostavim njenima. „Šteta. Evo, dodirujem te.“ Hvata me za zglob ruke i spušta moj dlan na svoj stomak. „A ti dodiruješ mene. Zar zaista želiš da me neko drugi ovako dodiruje? Zar ti to zaista nede smetati?“

218

Slike koje mi njene reči prizivaju u glavu su užasne. Ruka koju sam spustio na njeno dupe skuplja mi se u pesnicu. „Nemoj“, cedim kroz stegnuto grlo. „Nemoj to da mi govoriš.“ „Zašto? Ti si to meni upravo rekao. Ja nikada, nikada ne bih mogla da se pomirim s tim da nastaviš dalje s drugom devojkom. Takva izdaja bi nas uništila. Ne tvoj odlazak na pet godina. Ni more Danijela ili žena kao što su Džordan, Abi ili Bruk. Mrzela bih kada bi ti nastavio dalje s drugom, pa makar samo i na dan, ili na sat.“ „Pokušavam da budem pošten prema tebi“, ponavljam. Dođavola, ovih dana samo na nju mislim. „Biti pošten prema meni ne znači odbaciti me. Biti pošten prema meni ne znači govoriti mi kako da se osedam. Volim te, Ride. Nema potrebe da mi neko kaže da sam suviše mlada da bih umela da prepoznam svoja osedanja. Možda postoji i neko drugi koga bih mogla voleti, ali ja za njega ne marim. Volim tebe. Želim da budem s tobom. Želim tebe da čekam. Šta ti želiš?“ Njena vatrena izjava onemogudava mi da se držim svog nauma. Priznanje mi se otima s usana i pre nego što sam stigao da je zaustavim. „Tebe. Nas. Zauvek.“ „Onda me nemoj gurati od sebe. Nemoj mi govorit šta da osedam, šta da mislim, koga da volim. Ako deš zaista prihvatiti ovaj sporazum, onda te ne može biti suviše stid da me vidiš. Ne možeš prestati da mi pišeš. Ne možeš odbiti moje posete. Sada sitno brojimo. Sada čekamo. Svaki dan nas sve više zbližava. Ili demo ovo uraditi zajedno, ili nedemo uraditi nikako.“ Plave oči joj sevaju kao istopljeni safiri. „Šta de biti?“ Budi muško, to zapravo želi da mi kaže. Budi muško i ponašaj se kao član našeg tima. Tima Ele i Rida. Hvatam je za bradu slobodnom rukom i ljubim je snažno. „Tvoj sam, dušo.“ A zatim kidam s nje skupocenu haljinu i pokazujem joj koliko sam njen. Da sam njen do kraja naših prokletih života.

219

POGLAVLJE 33 ELA Stiv u subotu ujutro objavljuje da se vradamo u penthaus. Danas. „Danas?“ ponavljam tupo i spuštam čašu soka od pomorandže. Naslanja laktove na radnu površinu u kuhinji i smeši mi se. „Pa, večeras, zapravo. Nije li to sjajna vest? Sada nedemo više biti zarobljeni u ovih pet soba.“ Iskrena da budem, pomisao na odlazak iz hotela zaista zvuči primamljivo. Život u hotelu mi je dosadio, što sigurno ne bih rekla pre godinu dana, ali Stiv je u pravu – potrebno nam je više prostora, da se odmaknemo jedni od drugih. Stiv i Dajna su počeli stalno da se svađaju. i ako sam je možda malo i žalila u početku, sada mi je mučno da je gledam. Ne samo da je platila Rubi Majers da laže, ved je nekako upletena i u Brukinu smrt, osedam to. Ali ne mogu to da dokažem, dođavola. Rid je preneo Kalumu moje sumnje, ali vojska Kalumovih detektiva do sada nije uspela ništa da pronađe. Moraju da pronađu nešto uskoro, jer ako Rid istera svoje, potpisade pogodbu u ponedeljak ujutro i otidi u zatvor čim se mastilo osuši. Možda se u penthausu nalazi neki trag. Stiv naginje glavu. „Šta kažeš? Jesi li spremna da se iseliš?“ Smeši mi se pun nade i gleda me tužno kao kučence, zbog čega me strašno podseda na Istona. Nije Stiv tako loš. Trudi se, rekla bih. Ne mogu da mu ne uzvratim osmeh. „Da. Može.“ „Dobro. Idi spakuj najneophodnije u kofer? Hotel de ostale stvari poslati za nama. Dajna je zvala da naloži da očiste stan pre nego što se vratimo.“ Spremam se da mu odgovorim, ali čujem zujanje svog telefona. Rid me zove, a ja diskretno pokrivam ekran rukom da Stiv ne vidi displej. „Val je“, lažem. „Kladim se da želi da zna kako je bilo na balu.“ „O, to je lepo“, kaže Stiv odsutno. „Razgovaradu s njom na spratu, da ti ne smetam“, kažem i bežim iz kuhinje apartmana. Klima glavom, izgubljen u mislima u nekoj sasvim drugoj temi. Stivova najveda mana je što gubi svako interesovanje ako se razgovor ne tiče lično njega.

220

Kada sam se našla sama u svojoj sobi, javljam se Ridu pre nego što se poziv preusmeri na govornu poštu. „Hej“, kažem tiho. „Hej.“ Zastaje. „Razgovarao sam s tatom o konobarici. Mislio sam da bi trebalo da ti javim.“ „O konobarici – o!“ shvatam da misli ma Rubi Majers. Puls mi smesta ubrzava. „Šta je rekao? Imamo li dokaz da joj je neko dao novac?“ „Uzela je pozajmicu“, kaže ravnim glasom. „Mama joj je umrla neočekivano i imala je malu polisu životnog osiguranja. Majersova je tim novcem platila zalog za automobil. Nema nikakvih naznaka nečasnih radnji.“ Gutam vrisak frustracije. „To ne može biti istina. Dajna je skoro pa priznala da joj je dala novac.“ „Onda je to učinila na veoma lukav način, jer imam ovde primerak zahteva za pozajmicu od banke i odobrenje kredita.“ „Bože, znam da je Dajna upletena u ovo.“ Panika mi se širi telom. Zašto detektivi ne napreduju? Mora da postoji nešto što ne optužuje Rida. „Čak i da jeste, Dajnin avion je sleteo tek nekoliko sati nakon što je Bruk umrla.“ Oči mi se pune suzama i stežu grlo. Stavljam ruku preko usta, ali mi se ipak otima prigušeni jecaj. „Moram da idem“, uspevam da kažem samo blago uzdrhtalog glasa. „Stiv želi da se spakuj em da bismo mogli večeras da se vratimo u penthaus.“ „U redu. Volim te, dušo. Pozovi me kada se smestiš u penthaus.“ „Hodu. Volim te.“ Žurno prekidam vezu i guram lice u jastuk. Sklapam oči i puštam suze da teku, samo na trenutak, možda dva. Zatim kažem sebi da prestanem da se sažaljevam i da počnem da se pakujem. Bruk je umrla u tom penthausu. Mora da tamo postoji neki trag. i ja nameravam da ga pronađem. Nekoliko sati kasnije, Stiv me uvodi u lobi razmetljivog nebodera. Dajna je ved ušla i čeka lift. Jedva je reč rekla u toku vožnje ovamo. Da li je nervozna što de ponovo videti mesto na kom je počinila zločin? Grabežljivo je posmatram krajičkom oka, sa nadom da du primetiti neki znak krivice. „Smestidu te u gostinsku sobu“, brblja Stiv dok ulazimo u lift. „Renovirademo je, naravno.“ Mrštim se. „Nije li tu…“ Spuštam glas premda smo zbijeni u skučenom prostoru i Dajna može da čuje svaku reč, „… boravila Bruk pre nego što je umrla?“

221

Stiv se mršti. „Je li?“ okrede se prema Dajni. Ona ukočeno klima glavom i odgovara još ukočenijim glasom. „Prodala je stan nakon što ju je Kalum zaprosio, pa je boravila u penthausu do venčanja.“ „O, razumem. Nisam znao.“ Stiv ponovo gleda u mene. „Hodeš li modi da boraviš u toj sobi, Ela? Kao što sam rekao, renovirademo je.“ „Hm. U redu je.“ Đavolski morbidno, ali nije da je Bruk umrla u toj sobi. Ne, zapravo je umrla baš tu, razmišljam dok ulazimo u otmenu dnevnu sobu. Pogled mi smesta pada na policu iznad kamina, i osedam jezu kako mi se penje uz kičmu. i Stiv i Dajna oboje gledaju u kamin. Stiv prvi skrede pogled. Nabira nos i kaže. „Ovde zaudara.“ Duboko udišem i shvatam da je u pravu. Vazduh je ustajao. Stan zaudara na neobičnu mešavinu amonijaka i prljavih čarapa. „Zašto ne otvoriš prozore?“, kaže Stiv Dajni. „Ja du pojačati grejanje i podložiti vatru,“ Dajna i dalje zuri u kamin. Zatim ispušta uznemiren krik i trči niz hodnik. Čujem kako se otvaraju, a zatim uz tresak i zatvaraju vrata. Zurim za njom. Da li je to krivica? Sranje, kako da znam kako krivica izgleda? Da sam ja ubila nekoga, i ja bih otrčala u svoju spavadu sobu, zar ne? Stiv uzdiše. „Ela, možeš li da otvoriš prozore?“ Sredna što imam šta da radim da skrenem misli s mesta zločina, klimam i žurno prilazim prozorima, Potresa me još jedan drhtaj dok prolazim pored kamina. Bože, jezivo je ovde. Imam osedaj da nodas oka nedu sklopiti. Stiv poručuje hranu, ona stiže za petnaest minuta kasnije i ispunjava stan pikantnim mirisom, koji bi mi bio privlačan da mi u stomaku ne kuva od nervoze. Dajna ne izlazi iz spavade sobe, odbija da se odazove na Stivov poziv na večeru. „Moramo da razgovaramo o Dajni“, kaže Stiv dok jede vrele rezance. „Verovatno se pitaš zašto se još nisam razveo od nje.“ „Ne tiče me se.“ Guram zelenu papriku po tanjiru i posmatram kako ostavlja tragove u sojinom sosu. Nisam mnogo razmišljala o njihovom braku. Suviše sam opsednuta činjenicom da de Rid uskoro završiti u zatvoru. „Sređujem stvari“, priznaje. „I sve mora biti sređeno pre nego što podnesem papire za razvod.“ „Zaista me se to ne tiče“, ponavljam silovitije. Nije me briga šta de Stiv da radi s Dajnom. „Hodeš li modi da živiš ovde? Izgledaš. „Kao da me podilazi jeza od ovog mesta?“ kažem. Blago se smeši. „Da. To je sasvim dobar opis.“

222

„Sigurna sam da de me prodi“, lažem. „Možemo da pronađemo neko drugo mesto. Ti i ja.“ Za godinu dana du na koledž, ali odgovaram mu: „Naravno“, jer ne želim da vidim njegovo razočaranje. Trenutno ne mogu da se nosim ni sa čijim osedanjima osim sa svojim. „Razmišljao sam da bi mogla da napraviš godinu dana pauze i ne odeš na koledž odmah posle škole. Ili bismo možda mogli da ti unajmimo učitelja i odemo u inostranstvo.“ „Molim?“ kažem zaprepašdeno. „Da“, kaže sada mnogo življe. „Volim da putujem, a pošto demo se Dajna i ja razvesti, bilo bi sjajno kada bismo ti i ja otišli zajedno na nekoliko putovanja.“ Zurim u njega u neverici. Blago rumeni. „Pa, barem razmisli o tome.“ Stiskam usne čvrsto oko viljuške, da ne bih rekla nešto što de ga povrediti. Ili još gore, da ga ne bih ubola viljuškom zbog ove budalaste ideje. Ne odlazim iz Severne Karoline dok i Rid ne bude bio sposoban da je napusti. Nakon večere se izvinjavam. Stiv mi pokazuje gostinsku sobu koja se nalazi niz hodnik od trpezarije. Lepa je – u bež i zlatnoj boji. Dizajn i nameštaj se ne razlikuju mnogo od hotela iz kog smo upravo otišli. Imam svoje kupatilo, što je lepo. Jedina mana je što je mrtva žena nedavno spavala u ovom krevetu. Potiskujem tu misao i raspakujem školsku uniformu, nekoliko majica sa kratkim rukavima i farmerke. Cipele i jaknu stavljam u orman. Pored kreveta, iza nodnog stočida, pronalazim utičnicu za punjač za telefon. Stavljam telefon da se puni, ležem na krevet i zurim u tavanicu. Sutra du potražiti ono čime Dajna ucenjuje Gidiona, Sumnjam da se to nalazi u ovoj sobi. Dajna ne bi dokaze ucene držala daleko od očiju. Ali… možda bi oni bili jednako bezbedni i da je Bruk spavala na njima? Skačem s kreveta i zavirujem ispod njega. Drveni pod je čist i nijedna daska nije labava, što bi bio znak da je nešto skriveno ispod nje. A šta je s madracem? Potrebno je da ga gurnem nekoliko puta da bih ga pomerila, ali ni ispod njega se ne nalazi ništa osim opruga. Puštam ga da uz tup udar padne nazad. Žurno pregledam nodni stočid, u kom pronalazim daljinski, četiri tablete za kašalj, bočicu losiona i rezervne baterije. U komodi se u donjoj fioci nalaze rezervna debad, u srednjoj su jastuci, a gornja je prazna. Orman je prazan. Dajna ili policija verovatno su izneli Brukinu odedu.

223

Prelazim rukom preko zida i zastajem da pregledam bezličnu apstraktnu sliku koja visi iznad uskog konzolnog stočida preko puta kreveta. Iza slike nije skriven nikakav sef. Frustrirano se bacam na krevet. Nema u ovoj sobi ničega osim uobičajenih predmeta. Da mi nisu rekli da je Bruk spavala ovde, nikada to ne bih znala. Kako nisam imala šta da tražim, moje misli se vradaju na Rida. Velika soba mi se čini nepodnošljivo zagušljivom, kao da me obavija teška magla. Sve de biti u redu, kažem sebi. Pet godina nije ništa. Čekala bih i dvostruko više da mi se Rid vrati. Modi demo da pišemo jedno drugom, možda čak i da razgovaramo telefonom. Posedivadu ga onoliko koliko mi on to dozvoli. i zaista verujem da može da kontroliše svoju narav kad to želi. Ima silan podstrek – lepo ponašanje znači duplo kradu zatvorsku kaznu. Svako zlo ima svoje dobro, govorila je mama uvek. Istina, to je govorila najčešde kada smo odlazile na neko drugo mesto, ali u to sam tada verovala. Čak i kada je umrla, osedala sam da du preživeti. i jesam. Rid ne umire, premda mi se čini da ponovo nekoga gubim. On samo… odlazi na produženi odmor. Bide kao da je otišao na koledž u Kaliforniju, a ja ostala ovde. Imali bismo vezu na daljinu. Telefonski pozivi, poruke, mejlovi, pisma. U suštini, nema mnogo razlike, zar ne? Osedam se neznatno bolje, ustajem i kredem da uzmem telefon. Ali zaboravila sam da nisam sklonila kofer i saplidem se preko njega. Uz prodoran krik padam na konzolni stočid. Lampa na njemu počinje da se njiše. Hvatam je, ali sam suviše daleko i prokleta stvar pada na pod. „Da li je sve u redu unutra?“, pita Stiv iz hodnika zabrinuto. „Aha.“ Gledam u razbijene krhotine lampe. „Pa, i nije.“ Uzdišem i prilazim da otvorim vrata. „Saplela sam se preko svog kofera i razbila lampu“, priznajem. „Ne brini. Ionako demo renovirati, zar ne?“ podiže prst. „Ne pomeraj se. Idem po metlu.“ „U redu.“ Saginjem se i počinjem da bacam krupne komade u kantu za smede. Nešto belo viri ispod jedne krhotine. Zbunjeno se mrštim i vadim parče papira. Po načinu na koji je žurno smotan i priljubljen uz tu krhotinu, shvatam da ga je neko namerno ugurao u belo porcelansko postolje lampe. Možda je to uputstvo za upotrebu? Da, verovatno. Ved sam krenula da bacim papir kada mi za oko zapada reč Marija. Radoznalo razmotavam papir i počinjem da čitam. Zatim glasno uvlačim vazduh.

224

„Šta si to našla?“ Okredem glavu prema vratima na kojima stoji Stiv s metlom u ruci. Želim da slažem i kažem „Ništa“, ali ne mogu da nateram glasne žice da me poslušaju. A ne mogu ni da sakrijem papir, jer mi je svaki mišid u telu zaleđen. Stiv zabrinuto naslanja metlu na dovratak i prilazi mi. „Ela!“ naređuje mi. „Reci mi šta ti je!“ Gledam ga razrogačenim i uplašenim očima. Zatim podižem papir i šapudem: „Šta je, dođavola, ovo?“

225

POGLAVLJE 34 ELA Papir šušti između mojih drhtavih prstiju. U glavi mi se vrti od onoga što sam pročitala – a još nisam završila s čitanjem. Pre nego što sam stigla da trepnem, Stiv mi otima pismo iz ruke. Vidim kako mu se s lica povlači boja dok čita prvih nekoliko redaka. „Odakle ti ovo?“ cedi kroz stegnuto grlo. Usta su mi toliko suva od šoka i užasa da mi je bolno da govorim, „Bilo je skriveno u lampi.“ Nastavljam da zurim u njega. „Zašto si ga sakrio? Zašto ga nisi uništio?“ Koža mu je bleda, kao što je verovatno i moja. „Ja… ga nisam sakrio. Bilo je u sefu. Bilo je…“ Iznenada psuje. „Ta prokleta podmukla kučka!“ Ruke ne prestaju da mi drhte. „Ko?“ „Moja žena!“ Ponovo psuje, a oči mu tamne od gorčine. „Moji advokati su verovatno dali Dajni šifre sefova nakon moje smrti.“ Grči prste i gužva papir. „Mora da je videla ovo I… ne, sigurno je to bila Bruk.“ Osvrde se po prostoriji, vidno potresen. „Boravila je ovde. Kod nje je bilo. Mora da ga je ukrala od Dajne.“ „Nije me briga ko je sakrio pismo!“, vičem. „Zanima me da li je to što piše istina!“ Dišem isprekidano. „Da li je istina?“ „Nije.“ Zastaje. „Jeste.“ Sa usana mi se prosipa histeričan smeh. „Pa šta je? Jeste ili nije?“ „Da.“ Adamova jabučica mu poskakuje dok guta vazduh. „Istina je.“ Telom mi struje gađenje i bes. O bože. Ne mogu da verujem šta čujem. Ovo pismo menja sve što sam znala o Stivu, Kalumu, Rojalovima. Ako je ono što piše istina, Dajna je imala puno pravo da bude besna na Mariju. Čak i da je mrzi. „Pusti me da pročitam ostatak“, naređujem mu. Stiv se povlači za korak, ali mu ja otimam papir iz ruke pre nego što je stigao da ga skloni van domašaja. Došak se otcepio i ostao Stivu između prstiju. „Ela“, kaže slabašno. Ali ja sam suviše zauzeta čitanjem. Dragi Stive,

226

Ne mogu više da živim s ovim lažima. Kidaju me. Svaki Kalumov pogled mi pritiska srce. Ovo nije život koji sam zamišljala i ne mogu dalje ovako. Moji sinovi su svetlost mog života, ali čak ni oni ne sijaju dovoljno snažno da izbrišu tamu iz moje duše. Ljaga naših dela de uvek biti u njoj. Ne znam šta da radim. Ako priznam, to de razoriti naše porodice. Kalum de me ostaviti; vaše prijateljstvo de se prekinuti. Ako budem dutala, nedu preiiveti. Kunem ti se. Ne mogu više ovako. Zašto si me iskoristio? Znao si moju slabost! Znao si i zloupotrebio si je. Ne verujem više da mi je Kalum bio neveran, a čak i da jeste, moram da naučim da živim s tim. Ne možemo dalje ovako, Stive, ne možemo više skrivati istinu od Kaluma. Moram da mu kažem. Moram. Jer nedu modi da živim sama sa sobom. Ali i premda ne mogu da živim bez Kaluma, ne znam da li mogu da podnesem da ostanem bez tebe. Ti mi nešto radiš, budiš u meni život onako kako nisam znala da je mogude. Svake nodi kada sklopim oči, vidim tvoje lice, osedam tvoj dodir. Kada je ta druga žena blizu, gorim od besa. Zašto si se oženio njome? Ona te nije dostojna. Svest da ideš od mene njoj budi u meni gađenje. Tražio si da napustim Kaluma, ali ne verujem ja ni tebi, Stive. Ne verujem ti. Ne verujem više nikome. Nema za mene izbora. Svi su mi uzeti. Ne pokušavaj da me sprečiš. Marija. Kada sam završila, puštam da mi pismo isklizne iz ruke i padne na tepih pored stopala. Ovo je tako… ludo. Kako je Stiv mogao ovo da uradi Kalumu? Kako je mogla Marija? „Moram da kažem ovo Ridu“, izlede mi. Stiv se baca napred pre nego što stignem da uzmem telefon s nodnog stočida. „Ne“, preklinje. „Ne smeš mu redi. Uništideš ih. Ti momci su obožavali majku.“ „A izgleda da si i ti“, kažem ogorčeno. „Kako si mogao to da uradiš? Kako si mogao!“ „Ela…“

227

Strah, nada i očajanje kovitlaju se oko mene, isisavaju vazduh iz prostorije i onemogudavaju mi da dišem i razmišljam. „Spavao si s Kalumovom ženom“, optužujem ga. Stiv steže vilicu na trenutak, lice mu je ispijeno i on naglo klima glavom. Ne može da se natera da to izgovori naglas. „Zašto?“ „Oduvek sam je voleo“, priznaje grubim glasom. „A i ona je, na svoj način, volela mene.“ „To ne piše u ovom pismu.“ „Jeste“, insistira. „Ugledali smo je u isto vreme, ali je Kalum prvi došao do nje.“ Gledam ga otvorenih usta. O bože! Zvuči kao dečak kome su oteli igračku. „Pa si joj, dok je Kalum gledao kako da spase vašu kompaniju, ti rekao da je on vara?“ Misli su mi izmešane i lude, preskaču jedna drugu, ali mislim da počinjem sve da povezujem. „Tako si joj se uvukao u krevet?“ Šara pogledom, a zatim zuri u nešto iznad mog ramena. „Da li ju je Kalum zaista varao?“ pitam. „Da li je to bila istina?“ Ne može da me pogleda u oči, ali ja znam da nije. Krhka veza koju smo sagradili rasipa se u prah. Ne mogu da ga poštujem. Jedva da mi se sada i dopada. Spavao je sa ženom svog najboljeg druga. Još gore, rekao je Mariji da ju je njen muž izdao. A ona se ubila! Stiv O'Haloran je bez sumnje naterao tu sirotu ženu pomudene pameti na samoubistvo. Iznenada osedam potrebnu da povratim. Saginjem se, uzimam pismo i snažno ga stežem u ruci. „Nosimo ovo Kalumu. Misli da se njegova žena ubila zbog njega. i momci u to veruju. Moraš da im kažeš istinu.“ Srdžba treperi u Stivovim očima. „Ne!“, praska. „Ovo de ostati između nas! Rekao sam ti da bi to momcima uništilo život!“ „Misliš da ved nisu mrtvi u duši zbog toga što je njihova majka počinila samo ubistvo? Jedini kome de ovo pismo naškoditi si ti. i iskreno, Stive, nije me ni najmanje briga za to. Rojalovima je potrebna istina!“ Nakon ovih reči, grabim telefon i jurim pored njega, bukvalno proledem kroz vrata. „Da se nisi usudila da mi okredeš leđa, jebote!“ Razjarenost u njegovom glasu budi u meni strah. Počinjem da trčim, stižem do dnevne sobe, ali tad osedam da me nešto povlači unazad. Silina trzaja me povlači unazad i ja udaram dupetom o tepih, nekoliko centimetara od mesta na kom je Bruk umrla…

228

Iznenada mi na pamet pada najužasnija misao. „Da li si to bio ti?“ otima mi se. Stiv mi ne odgovara. Samo se nadvija nada mnom, teško diše, a lice mu je zgrčeno od frustracije. „Da li si ti ubio Bruk?“ Glas mi je sada slab, drhtav od užasa. „Ne!“ reži. „Nisam!“ Ali ja vidim – treptaj krivice u njegovim očima. „O bože“, šapudem. „Jesi! Ubio si je i pokušao da za to optužiš Rida. Izvršio si ubistvo…“ „Bila je to nezgoda!“ urla. Trzam se zbog zaglušujude siline njegovog urlika. Teturavo ustajem na noge, pokušavam da se udaljim od njega što je više mogude, ali Stiv krede prema meni, i ja mogu samo da se povlačim dok se ne nađem leđima priljubljena uz kamin. „Bila je to prokleta nezgoda, u redu!“ Oči mog oca su sada divlje, crvene, sužene i zastrašujude. „K-kako?“, zamuckujem. „Zašto?“ „Upravo sam sišao s prokletog aviona nakon što sam mesecima bio zarobljen na nekom zaboravljenom ostrvu!“ Sada ved vrišti. „Stižem kudi i vidim prokletog Rida kako izlazi iz penthausa! Šta je, kog đavola, trebalo da pomislim? Ved sam znao da se moja žena kreše s najstarijim Kalumovim sinom.“ Diše plitko. „A sada i Rid? Misliš li da sam nameravao da to prihvatim tek tako? Nakon svega kroz šta sam upravo prošao?“ „Rid Dajnu nije ni dotakao“, grakdem. „Nisam to znao!“ Dah mu je oštar, uspaničen. „Popeo sam se teretnim liftom do penthausa. Nameravao sam da se suočim s nevernom kučkom od svoje supruge. Koja je pokušala da me ubije.“ Njegov bes zagađuje vazduh, povedava strah koji mi pulsira u krvi. Pokušavam da se povučem u stranu, ali on ponovo krede prema meni. Zarobljena sam između njegovog razjarenog drhtavog tela i tvrdog kamena kamina. „Ušao sam, a ona je stajala ovde – i gledala ovu našu prokletu sliku!“ Uzima uramljenu fotografiju s polica iznad kamina i baca je o zid preko moje glave. Krhotine stakla nas zasipaju, nekoliko komadida mi pada u kosu. Srce mi bije toliko brzo da se plašim da de me izdati. Moram da bežim odavde. Što pre. Stiv priznaje da je počinio ubistvo! Raspada se na moje oči! Ne smem da budem ovde kada potpuno izgubi kontrolu. „I razbesneo sam se, kao što bi se razbesneo i svaki normalni punokrvni muškarac. Kao i tvoj voljeni Rid. Zgrabio sam je za kosu i udario njenim čelom o

229

policu kamina! Nikada pre u životu nisam udario ženu, ali dođavola, Ela, tu ženu je bilo potrebno udariti! Morala je da plati za sve što je uradila!“ „Ali to nije bila Dajna“, šapudem. Lice mu obliva stid, potiskuje nešto od besa. „Nisam to znao. Mislio sam da jeste. Izgledaju jednako s leđa, dođavola. One…“ Čini mi se da se bori za vazduh. „Video sam njeno lice dok je padala napred, ali je bilo kasno. Nisam mogao da je uhvatim. Udarila je glavom o policu iznad kamina.“ Dahde užasnuto. „Udarac joj je presekao prokletu kičmenu moždinu!“ „Ja…“, s mukom gutam. „Dobro. To je bila nezgoda i moraš da kažeš policiji šta se tačno desilo. „Nedemo zvati policiju!“, urla, a zatim podiže ruku kao da de me udariti. Pripremam se da primim udarac, ali me on ne udara. Spušta krupni dlan pored tela. „Ne gledaj me tako“, naređuje mi. „Nedu te povrediti! Ti si mi kderka.“ A Dajna mu je supruga, ali je ipak nameravao da je povredi. Puls mi ponovo ubrzava. Ne smem da budem ovde. Ne smem. „Moraš redi istinu“ molim oca. „Ako to ne učiniš, Rid de otidi u zatvor.“ „Misliš da to ne znam? Razbijam glavu nedeljama pokušavajudi da se dosetim kako da ga izvučem iz ovog haosa. Možda ne želim da mi kreše kderku, ali ne želim ni da ode u zatvor.“ Zašto ga onda nisi spasao? – želim da vrisnem. Ali ved znam odgovor na to pitanje. Ma šta pokušavao da mi sada kaže, Stiv je imao nameru da dozvoli da Rid padne za Brukinu smrt. Jer je Stivu O'Haloranu stalo samo do njega samoga. Oduvek je samo za sebe mario. „Ti i ja“, iznenada kaže, a oči mu živo sijaju. „Rešidemo ovo zajedno. Molim te, Ela, hajde da sednemo i razgovaramo o svemu i vidimo kako možemo da spasemo Rida. Možda možemo sve ovo da prišijemo Dajni…“ „ E đavola deš?“ Stiv se okrede na zvuk Dajninog glasa. Ja nikad u životu nisam bila srednija što je vidim. Trenutak u kom je skrenuo pažnju s mene je prilika koja mi je potrebna da umaknem od kamina. Jurim prema plavuši kao da mi život od toga zavisi. Jer možda i zavisi. „Ubio si Bruk?“ ispaljuje Dajna ne skidajudi užasnuti pogled s muža. Ruke joj drhte. Vidim crni odsjaj i tada shvatam šta drži u ruci. Mali crni revolver. „Spusti pištolj!“, kaže joj Stiv iznervirano. „Ubio si Bruk!“, ponavlja, a ovog puta to nije čuđenje.

230

Privijam se uz Dajnu, ali me ona iznenađuje obrativši mi se nežnim glasom. „Stani iza mene, Ela.“ „Spusti pištolj!“, ponovo naređuje Stiv. Juri napred, ali Dajna podiže pištolj. „Ni korak dalje!“ Staje u mestu. „Spusti pištolj“, ponavlja i tredi put. Glas mu je sada mek, odmeren. „Ela, pozovi policiju“, kaže Dajna ne skidajudi pogled sa Stiva. Suviše sam uplašena da se pomerim. Strepim da bi pištolj mogao slučajno da opali, i da du se ja nadi na liniji vatre. „Zaboga, Dajna! Vas dve se ponašate budalasto! Brukina smrt je bila nezgoda! A čak i da nije, koga briga! Bila je otrov! Bila je smede!“ Ponovo se baca prema nama. Dajna povlači obarač. Sve se desilo toliko brzo da mi je teško da povežem događaje. Jedne sekunde je Stiv bio na nogama, sledede leži na tepihu, stenje u agoniji i drži levu ruku. U ušima čujem zvonjavu nalik zvonjavi čitavog niza vašarskih igara. Nikada pre nisam čula pucanj u stvarnom životu i toliko je zaglušujudi da se brinem da su mi možda pukle bubne opne. Osedam mučninu. Pravu mučninu, kao da du povratiti po svojim stopalima. i srce mi bije brže nego ikada pre. „Upucala si me, kučko!“ gunđa Stiv zuredi u Dajnu. Umesto da mu odgovori, Dajna se smireno okrede prema meni i ponavlja: „Ela! Zovi policiju!“

231

POGLAVLJE 35 RID „Šta se desilo?“ prve su reči koje izgovaram nakon što sam se javio na telefon. „Moraš da dođeš u penthaus!“ uspeva da kaže Ela dišudi teško i duboko. „Dođi odmah. Povedi Kaluma. Povedi sve. Ali obavezno Kaluma.“ „Ela…“ Veza puca. Dođavola. Prekinula mi je vezu. Ne tradim ni sekund više. Pozvala me je i potreban sam joj. Svi smo joj potrebni. Izledem iz kreveta i iz sobe ved u narednoj sekundi. Lupam pesnicom Istonu na vrata, a zatim i Sebastijanu, pa urlam da dozovem tatu. „Tata! Nešto nije u redu s Elom!“ Pokušavam da je pozovem, ali ne javlja se. „Šta se dešava?“ Iston izlede iz sobe dok jurim niz hodnik. „Ela! Nešto nije u redu!“ Preskačem po pet stepenika odjednom i sledem niz stepenice. Iznad i iza sebe čujem tresak vrata i korake u trku. Tata me čeka u podnožju stepenica, „Ma šta je bilo?“ pita zabrinuto. „Ela je u nevolji! Potrebni smo joj!“ „Mi?“ Preko lica mu prelede zbunjen izraz. Pokazujem mu telefon. „Upravo je zvala. Rekla je da svi odmah dođemo tamo.“ Oči mu se šire, ali se smesta da je u pokret. „Idemo mojim kolima! Hajdemo!“ Istrčavamo napolje i ulazimo u tatin mercedes. Ja sedam na suvozačevo mesto, a blizanci i Ist pozadi. Tata pritiska papučicu gasa do daske i juri niz prilazni put, jedva sačekavši da se kapija otvori dovoljno da kola mogu da prođu. Ja u međuvremenu pokušavam ponovo da pozovem Elu. Nakon petog pokušaja konačno se javlja. „Ne mogu da razgovaram, Ride. Policija je stigla. Gde ste?“ Napinjem se. „Policija?“ „Ko je to?“, pita tata s vozačevog mesta. „Ela“, kažem mu. Elu pitam: „Zašto je policija tu?“ Glas joj je napet. „Objasnidu sve kada stignete ovamo.“

232

Ponovo prekida vezu. „Dođavola!“, udaram telefonom o butinu. Ljuti me što mi stalno prekida vezu. Ist se naginje napred, gura glavu između prednjih sedišta. „Šta je rekla?“ Tata prolede kroz crveno, oštro skrede desno pri brzini od osamdeset kilometara na sat, a zatim se divlje zanosi u stranu juredi niz još jednu ulicu. Držim se za vrata dok gledam na sat. Imamo još deset minuta do grada. Žurno šaljem Eli poruku. Stižemo za 10 minuta. „Šta je rekla?“, ponavlja mi Ist na uvo. Bacam telefon na centralnu konzolu i okredem se prema bradi. Blizanci su bledi i tihi, ali Ist je mahnit. „Rekla je da moramo da dođemo u penthaus – svi“, zastajem i okredem se prema svom ocu. „I rekla je da obavezno povedemo tatu.“ „Zašto li je, dođavola, tražila mene?“ pita se ne skidajudi pogled s puta. Još jedno oštro skretanje nas sve baca nalevo, a zatim naglo uspravlja u sedištima. „Nemam pojma.“ „Stiv!“ ubacuje Iston. „Mora da se ovo tiče njega.“ Tata steže vilicu. „Zovi Grira! Neka i on dođe u penthaus!“ Nije to loša zamisao. Zovem našeg advokata, koji se, za razliku od Ele, javlja na telefon. „Ride, šta mogu da učinim za tebe?“ „Moraš da dođeš u Stivov stan“, kažem mu. Nastupa trenutak tišine, a zatim: „Šta si, zaboga, uradio?“ Odvajam telefon od uva i zurim u mikrofon u neverici. „Ovaj seronja misli da sam opet ja nešto uradio.“ Tata frustrirano ispušta neki grleni zvuk. „Priznao si ubistvo bez predumišljaja. Naravno da misli da si nešto uradio.“ Mrštim se, ali vradam telefon nazad na uvo. „Ela je u pitanju. Nešto se desilo, a tata misli da bi trebalo da dođeš i ti.“ Zatim mu prekidam vezu jer smo stigli do stambene zgrade i vidimo policijska kola na sve strane. Tata zeva u patrolna kola. „Koji je ovo đavo?“ Osedam kako mi se srce penje u grlo i iskačem napolje i pre nego što se automobil zaustavio. „Ride, vradaj se ovamo!“ viče moj otac. „Čekaj bar jedan prokleti sekund.“ Ali zvuk zatvaranja i drugih vrata kaže mi da su mi brada za petama. Ljudi u lobiju zgrade su mi mutni dok jurim prema liftu. Mesingana vrata se, nekim čudom, otvaraju dok se klizedi zaustavljam ispred njih.

233

Nestrpljivo čekam da dva policajca u uniformi izađu, a zatim ulazim. Moja brada uskaču u lift dok se vrata zatvaraju. „Dobro je, čoveče“, uverava me Ist blago zadihano. „Stvarno?“, zurim u njega. „Pola jedanaest je. Ispred zgrade je tuce patrolnih kola. Ela je uspaničeno nazvala i rekla da želi da svi dođemo.“ „Ali zvala je!“, ukazuje mi. Svet je sjeban kada je Ist smiren, a moje srce tuče toliko snažno da imam osedaj da de mi iskočiti iz grudi. Provlačim ruku kroz kosu i streljam pogledom svetla, snagom volje teram lift da se krede brže. „Sta misliš da se dešava?“ pita Sojer prigušenim glasom. „Verovatno je Dajna“, nagađa njegov blizanac. Lupam pesnicom o vrata. Toga se i ja plašim. „Ako to uradiš ponovo, mogli bismo ostati zaglavljeni u liftu“, upozorava me Ist. „Dobro. Onda pretpostavljam da du morati tebe da udarim u nos.“ „Onda de se Ela naljutiti na tebe. Voli moje lepo lice.“ Tapše se po obrazu. Blizanci prigušuju nervozan smeh. Skupljam šake u pesnice i bavim se idejom da ih svu trojicu nalupam. Na njihovu sredu, lift staje i ja izledem. Dva policajca stoje u kratkom hodniku do dvokrilnog ulaza u penthaus. Visoki, mršavi policajac spušta ruku na vrata, a žena krede rukom prema pištolju. „Kuda ste pošli?“, pita jedno od njih. „Živimo ovde“, lažem. Dvoje policajaca razmenjuju poglede. Osedam kako se troje brade iza mene roguše. Nije me briga hodu li udariti ove policajce. Svakako idem u zatvor. Kredem napred, ali baš kada sam se približio vratima, na njima se pojavljuje poznati lik. Detektiv Šmit procenjuje situaciju jednim pogledom. Zatim otvara vrata i kaže: „U redu je. Pusti ih da uđu.“ Ne dovodim u pitanje iznenadni nalet srede. Žurno ulazim, prolazim pored ogromnog Dajninog portreta, ulazim u dnevnu sobu i dozivam svoju devojku po imenu. „Ela!“ Konadno je primedujem, sklupčanu pored Dajne, od svih ljudi, na kauču koji gleda u vrata terase. Pritrčavam i podižem je s kauča. „Jesi li dobro?“ „Dobro sam“, uverava me. „Gde je Kalum?“ Zašto joj je toliko stalo do tate? Trljam njene ruke dok je odmeravam pogledom. Čini mi se da je s njom sve u redu. Bleda je i hladna. Kosa joj je zamršena i raščupana, ali ne izgleda kao da je povređena.

234

Privijam je na grudi, prislanjam njeno lice na moje podivljalo srce. „Jesi li sigurna da si dobro, dušo?“ „Dobro sam.“ Grli i ona mene. Preko njene glave gledam u Dajnu, čije je inače besprekorno lice sada ulepljeno suzama. Oči su joj crvene, a i njena kosa je raščupana. „Koji se ovde đavo desio?“, kaže Iston. Zbunjen je jednako koliko i ja. „Jesi li… Da li je jedna od vas dve upucala Stiva?“ Okredem se i primedujem da sam protrčao pored Stiva. Leži leđima naslonjen na kamin. Ruke su mu vezane lisicama. Ela drhti. „Šta se ovde, dođavola, dešava?“, grmi tata. Izraz žalosti na Dajninom licu nestaje, u očima joj se pojavljuje proradunatost. Naslanja se na niski naslon kauča i prebacuje ruku preko njega. „Stiv je pokušao da udutka Elu kada je otkrila da je on ubio Bruk. Ja sam je spasla. Možeš kasnije da mi zahvališ.“ Čujem nekoliko psovki dok se okredem prema Eli. „Da li je to istina?“ Guta vazduh pa polako klima glavom. „Sve.“ Još je nešto važno Dajna rekla, ali jedino što je meni privuklo pažnju jeste da je Stiv pokušao da ubije Elu. Teško mi je da to obradim i prihvatim. „Jesi li povređena?“, ponavljam ponovo, tražedi na njenom telu tragove povrede. „Dobro sam. Majke mi“, steže mi ruku. „A ti? Hodeš li ti biti dobro?“ U mislima mi je haos pa samo klimam glavom kao idiot, ali iznenada primedujem hitnju u njenom glasu. Nove informacije se tumbaju i prevrdu jedna preko druge dok konačno, jedna po jedna, ne sednu na mesto. Dajnine suze. Elin mahniti zahtev da dođem – da svi dođemo. Stiv je pokušao da ubije Elu. Konačno mi sve seda. „Stiv je pokušao da mi prišije Brukino ubistvo?!“ Kada sam ugledao sidušnu grimasu na Elinom licu, bes me toliko obuzima da sam gotovo sasvim zaslepljen. Obreo sam se na pola puta do kamina pre nego što sam postao svestan da se kredem. Nejasno čujem kako neko doziva moje ime, ali svu pažnju sam usred-sredio na čoveka koji mi je pomogao da naučim da vozim bicikl, koji je mene i moju bradu učio kako da bacamo loptu. Dođavola, on mi je dao i prvi kondom. Pored njega čuči bolničar i proverava mu pritisak, a detektiv Kazins stoji sa strane.

235

Ela je pored mene, spušta toplu šaku na moju nadlakticu. „Nemoj“, šapude. Nekako uspevam da pronađem snagu da se ne bacim na Stiva. Samo želim da umlatim milosrdnog boga u svom kumu, ali sklapam oči i pronalazim zrno samokontrole u dnu uzavrelog stomaka. „Zašto?“ izbacujem. „Zašto si to uradio?“ Moja brada formiraju zid iza mene. Tata staje pored mene. Stiv prelazi pogledom sa Seba na Sojera, zadržava ga na trenutak na Istonu, prelazi na mene pa se usredsređuje na mog oca. „Bila je to nezgoda“, grakde Stiv. „Šta je bila nezgoda?“, pita ga tata glasom šupljim od bola. „To što si pokušao da ubiješ svoju kderku? Ili što si pokušao da mom sinu prišiješ optužbu za ubistvo? Kada si se tačno vratio? Jesi li i ti kresao Bruk?“ Stiv odmahuje glavom. „Nije tako bilo, čoveče. Ali ona je bila pošast, okrenula je Rida i tebe jednog protiv drugog.“ Tata zamahuje rukom, a lampa pada na kamen nedaleko od Stivove glave. Svi se trzamo. „Nikada se nismo okrenuli jedan protiv drugog! Jedna žena nikada ne bi mogla da stane između nas!“ „Bruk bi to učinila. i Dajna bi to učinila.“ Prezrivo gleda plavušu koja sedi tri metra dalje. „Sve te žene s kojima smo bili, Kalume, one žele da nas unište. Dođavola, sve one, uključujudi i tvoju ženu.“ Ela ispušta tih uznemiren krik. Tata i ja se okredemo prema njoj, ali ona žurno skrede pogled. „Šta nije u redu?“, pitam grubo. Ona uvlači vazduh. „Ela“, moli je Stiv. „Ne moraju da znaju.“ Ona ponovo uvlači vazduh. „Prokletstvo“, psuje Stiv, a zatim gleda detektiva Kazinsa. „Vodi me odavde. To je prostrelna rana – nije mi potrebna lekarska pomod. Samo me vodi u zatvor. Ved si mi pročitao prava, dođavola.“ I tada ved znam šta se Stiv plaši da prizna. Šta je Ela otkrila. „Ovo se tiče mame, zar ne?“ kažem promuklim glasom. Ne znam da li pitam Elu, Stiva ili tatu, ili univerzum. Znam samo da je Stivovo lice poprimilo pepeljasti ton čim sam spomenuo mamu. Ela mi steže ruku, ali me i dalje ne gleda u oči. „Stiv i tvoja mama su bili u vezi“, šapude. Tišina pritiska prostoriju. Čak i detektiv Kazins izgleda zatečeno, a on nije, jebote, čak ni poznavao moju majku. „Ela“, preklinje je Stiv. „Molim te…“

236

Ignoriše ga, gleda zabrinuto mog oca. „Marija mu je napisala pismo u kome mu je rekla da ne može više da živi sa osedajem krivice. Pronašla sam ga u sobi u kojoj je Bruk boravila. Pokušala je da ga sakrije.“ Sada tužnim očima ponovo gleda u mene, a zatim moju bradu. „Niste vi krivi.“ Glas joj puca na poslednjoj reči. Tata se tetura unazad, hvata se za ivicu stola. Reči koje je Ela upravo izgovorila ne dopiru mi do svesti. To je samo niz suglasnika i mekih samoglasnika. Nisu razumljive. Sojer i Seb stoje kao ukopani na popločanom podu. i ja sam sleđen, zarobljen užasom onoga što sam upravo saznao. Samo je Iston sposoban da se pomeri. „Skote! Skote!“, urla i juri prema Stivu. Detektiv Kazins staje između njih dvojice. Blizanci hvataju i odvlače Istona. Tata se uspravlja i prilazi. Svaki deo mene želi da se ponovo baci na Stiva. Da ubije boga u njemu zbog onoga što mi je udario, što je uradio mojoj mami, mojoj porodici. Ali Elina vitka ruka počiva iako na mom ramenu, obuzdava me. Jednom sam se našalio da me ona drži na povocu – i to je istina. Bolji sam čovek kada je ona u blizini. Bolje vladam sobom. Više vredim. i nakon svega kroz šta je prošla večeras, ne Želim da doprinosim njenom bolu time što du premlatiti njenog oca. „Koliko dugo je to trajalo?“, pita tata streljajudi Ijutitim pogledom najboljeg prijatelja. Stiv prelazi drhtavom rukom preko usana. „Ona je došla meni.“ „Koliko dugo?“, urla tata. Kazins traži podršku. „Potrebna mi je podrška ovde, hitno! Imam pet Rojalovih koji žele krv!“ Stiv netremice gleda oca u oči. „Bilo je to samo jednom. Ona je iskoristila mene.“ Tata se stegnutog grla obrada Eli. „Koliko dugo?“ „Ne znam. Našla sam samo ovo pismo.“ Pruža mu izgužvano parče papira, na kome nedostaje jedan došak. Smesta sam ga prepoznao. Mama je imala personalizovani papir za pisma i koverte. Govorila je da svaka prava dama šalje rukom ispisane zahvalnice, a ne poziva nikoga telefonom. i nikada ne šalje poruke i mejlove. Tata uzima papir iz Eline ruke i prelazi pogledom preko sadržaja. Zatim ga uz, čini se, silan napor, savija napola i vrada Eli. Guram joj nežno ruku, a ona mi spušta pismo na dlan. „Zaslužuješ da truneš u paklu!“, sikde tata na Stiva, čitavo telo mu podrhtava od potisnutog gneva. „Toliko dugo sam bio na tvojoj strani. Zalagao se za tebe kad

237

god bi neko doveo u pitanje tvoju čast, tvoju odanost.“ Duboko i drhtavo udiše. „Ne mogu više ni da te gledam!“ Dozvoljavam sebi da samo na trenutak pogledam pismo, srce me boli i na sam pogled na mamin rukopis. Sve ovo vreme sam mislio da sam ja oterao mamu u smrt. Iston je krivio sebe. Blizanci su se grizli mesecima. Raspali smo se kao porodica. Mrzeli smo tatu, mrzeli sebe. Kada je Ela nenadano stigla, i nju smo mrzeli. Ponašali smo se prema njoj kao da je đubre. Ist i ja smo je ostavili pored puta jedne nodi i naterali je da ide kudi peške. Pratili smo je iz daljine, jer nismo totalni šupci, ali naterali smo je da pomisli da je sama. Ne znam, niti razumem, kako nam je oprostila, i posle me zavolela. Dok sam ja izgubljen u mislima, tata odjednom prolazi pored Ista, obilazi Kazinsa i udara Stiva u vilicu toliko jako da zvuk udarca odjekuje prostorijom s jednog kraja na drugi. Ovog puta Stiv, prešavši rukom preko usta, razmazuje krv po licu. „Dosta! On je sada u rukama policije!“, breca se Kazins. Tata ne sklanja pogled sa Stiva. „Kopile jedno! Spavao si s mojom ženom, ubio drugu ženu i pokušao da za to ubistvo okriviš mog sina!“ „Tata“, kažem promuklo. „Nije vredan toga.“ I nije. Stiv više nije važan. Važno je da sam ja živ. Svi do kojih mi je stalo su živi i nikc nije povređen. Nedu završiti u zatvoru. Ela ide kudi s nama, gde i pripada. Preživedemo ovo, baš kao što smo preživeli i samoubistvo naše majke, slamanje naše porodice i sopstvene demone. Uzimam Elinu ruku u svoju i kažem: „Hajdemo.“ „Kuda?“ pita me. „Kudi.“ Na trenutak duti. „To je dobro.“ „Aha“, kaže Iston i staje Eli s druge strane. „Tvoja soba je u haosu.“ „Zato što ti uporno tu gledaš utakmice“, gunđa dok je odvodimo. „Očekujem da je očistiš čim se vratimo.“ Iston staje na vratima penthausa i gleda je u neverici. „Ja sam Iston Rojal! Nikakva ja govna ne čistim!“ Tata uzdiše. Blizanci se cerekaju. Čak i policajci izgledaju kao da pokušavaju da potisnu smeh. Snažnije stežem Elinu ruku i izlazim s njom, a u stopu me, jedan po jedan, prate moja brada. Iza nas je mučna i užasna prošlost. Ispred nas neukaljana bududnost. Ja se više ne osvrdem.

238

POGLAVLJE 36 RID Halston Grir je za četrdeset osam sati uspeo da udesi novo saslušanje za mene. Ovog puta se čak nisam ni iznervirao što je slučaj dodeljen sudiji Delakortu. Ima nečeg divno ironičnog u tome što de on lično morati da donese u odluku o predlogu da se odbace sve optužbe protiv mene nakon što je onako podlo pokušao da potkupi mog oca. „S obzirom na tvoju istoriju s ovim sudijom, moj savet ti je da sve vreme izgledaš primereno pokajnički“, savetuje me Grir dok čekamo da se Delakort pojavi iz svojih odaja. Saslušanje je trebalo da počne pre petnaest minuta, ali se sudija duri i trudi da odloži neizbežno. Grirovo upozorenje je nepotrebno. Nisam se mnogo smešio otkako sam primio Elin poziv u subotu uveče. „Svi ustanite, predsedava časni sudija Delakort.“ „Častan malo sutra!“ mrmlja Ist glasno iza mene. Grir gleda preda se, ali se njegova saradnica Sonja Klark okrede da prostreli mog brata pogledom. Krajičkom oka vidim kako Iston prevlači ruku preko usta kao da zatvara rajsferšlus. Ela je pored njega i sedi neobično blizu Dajni. Pretpostavljam da su se njih dve na neki čudan način zbližile one nodi kada je Stiv priznao da je ubio Bruk jer je od nje pomislio da je Dajna. I dalje mislim da je Dajna zmija, ali sunce ti, kako sam joj samo zahvalan. Da, ucenjivala je mog brata, ali je spasla Eli život. Da nije uzela onaj pištolj iz sefa i priskočila Eli u pomod, stvari bi se verovatno završile drugačije. Zahvaljujudi Dajni, Ela je zdrava i čitava, a Stiv O'Haloran de završiti iza rešetaka, osuđen za ubistvo koje su svi mislili da sam ja počinio. Svaki put kada na to pomislim, dođe mi da nešto udarim pesnicom. Kopile je nameravalo da me pusti da trunem u zatvoru za nešto što nisam učinio. Znam da je on Elin otac, ali nikada nedu modi da mu to oprostim. Mislim da nede ni Ela. Grir me vuče za sako da me podseti da ustanem. Ustajem, kako mi je naredio, a zatim čekam da nam sudski činovnik dozvoli da sednemo.

239

U crnoj odori i sa sedom kosom, sudija Delakort zaista liči na časnog čoveka, ali svi mi znamo da je on običan šljam i da je godinama zataškavao zločine onog svog bednog sina silovatelja. Delakort seda i počinje da lista dokumente zahteva za odbacivanje optužbe, koji su mu advokati predali. Za sve to vreme, svi prisutni u sudnici stoje. Kakav seronja! Nakon što je sat otkucao dugih deset minuta, sudski činovnik pročišdava grlo. Njegovo crveno lice nam pokazuje koliko mu je neprijatno. Nije on kriv što je njegov šef govnar. Svima nam ga je žao. Neko se nakašljava i privlači sudiji pažnju. Podiže pogled, gleda nas, a zatim klima glavom: „Možete da seđnete. Ima li tužilaštvo neki predlog?“ Čuje se struganje dok ljudi sedaju. Javni tužilac ostaje da stoji. Mora da je teško ovo raditi – priznati grešku u tumačenju svih dokaza i pokušaj ekspresnog slanja nedužnog klinca u zatvor. „Ima.“ „A on je?“ Delakort nije čak ni pokušao da prikrije nestrpljenje. Ljut je što mora da bud e ovde, premda je to njegov posao. Javni tužilac hrabro izjavljuje. „Javno tužilaštvo predlaže odbacivanje svih optužbi.“ „Po kom osnovu?“ Sve je to u dokumentaciji koja se nalazi pred njim, ali pošto on mrzi svoj život, pokušade da natera i sve ostale da budu jednako nesredni. „Na osnovu novih dokaza koji ukazuju da je za zločin optužen nedužan čovek. Policija je privela drugog osumnjičenog.“ „A ovi novi dokazi su svedočenje devojke bivšeg optuženog za zločin, i osvetnički raspoložene žene novooptuženog?“ „Da.“ Delakort duva sa svog mesta. „A kancelarija javnog tužioca smatra da je to svedočenje verodostojno?“ Očigledno je da ne želi da me oslobodi. Upudujem Griru blago zabrinut pogled, a on mi gotovo neprimetno odmahuje glavom. U redu. Ako se Grir ne potresa, onda nedu ni ja škripati zubima. „Tako je. Imamo i snimak na kom gospodin O'Haloran priznaje zločin. Izjave svedoka potvrđuju inicijalni fizički dokazi s mesta zločina, kao i izjave koje su detektiv Kazins i Šmit i pozornik Tomas uzeli nakon što su stigli na lice mesta, u kojima stoji da je gospodin O'Haloran priznao da je za pokojnicu mislio da je njegova supruga.“ „Jeste li potpuno sigurni da ste ovoga puta uhapsili pravog čoveka? Poslednji put kada sam bio ovde, zaklinjali ste mi se da je gospodin Rojal počinilac ovog

240

nasilnog zločina. Zapravo, imali smo zakazano saslušanje povodom izricanja kazne jer je on nameravao da prizna krivicu. Da li ste pogrešili tada ili grešite sada?“, pita Delakort sarkastično. Tužiočevi obrazi rumene. „Pogrešili smo tada“, kaže čvrstim glasom, uprkos stidu koji oseda. Toliko je očigledno da sudija Delakort ne želi da presudi u moju korist. Želi da trunem. Ali na njegovu nesredu, večeras de u krevet ledi s gorkim osedajem poraza u ustima. Podiže Čekid. „Zahtev se odobrava!“ praska. „Imate li još nešto, zastupniče?“ „Da, još jedna stvar“, tužilac se okrede i šapude nešto pomodniku. Grir počinje da slaže papire. „Jesmo li završili?“, pitam. Grir klima glavom. „Da. Čestitam. Zvanično si oslobođen ove optužbe.“ Po prvi put otkako smo ušli u sudnicu, udišem punim pludima. „Hvala.“ Rukujem se s njim, premda je ona kojoj bi trebalo da zahvalim, iza mene. Grir je, s druge strane, verovao da bi trebalo da priznam krivicu uprkos tome što nisam bio kriv za zločin. Ist pruža ruku preko ograde, ali ona ostaje da visi u vazduhu kada je čuo sledede reči javnog tužioca. „Želeli bismo da podignemo optužnicu protiv Stivena Džordža O'Halorana.“ Uvlačim vazduh u trenutku kada vidim Stiva kako izlazi iz bočne prostorije u pratnji uniformisanog stražara, Stiv ulazi u sudnicu i prilazi stolu odbrane, ali bezizražajni pogled nijednom nije uputio u mom pravcu. Niti u pravcu svoje kderi. „Pročitajte ih, zastupnice“, kaže sudija Delakort umornim glasom, kao da je ovo svakodnevna pojava. Pretpostavljam da njemu i jeste, ali nama nije. Eli nije. Gledam preko ramena i vidim joj na licu mešavinu užasa i strašne tuge. Tihim glasom kažem Istu. „Vodi je odavde.“ Moj brat klima glavom, očigledno se slažudi sa mnom da Ela ne mora da čuje čitanje optužnice protiv njenog oca. „Hajde, Ela, idemo. Završili smo ovde“, kaže tihim glasom. Ali Ela odbija da ode. Uzima, krajnje neverovatno, Dajnu za ruku. A Dajna, sponzoruša i ucenjivač, zauzvrat steže ruku moje devojke. Njih dve se naslanjaju jedna na drugu dok tužilac čita optužnicu. „Stiven Džordž O'Haloran, koji de se ubudude oslovljavati sa optuženi, u Okrugu Bejvju u Saveznoj Državi Severnoj Karolini, svesno je počinio drugostepeno ubistvo koje je za posledicu imalo smrt Bruk Ane Dejvidson.“ „Molim da optuženi istupi.“

241

Sklanjam se s puta i zabezeknuto i u neverici gledam kako Grir vadi novi dosije. Sunce ti! On se nije pakovao. Sklanjao je moj slučaj i počeo je da se priprema da brani Stiva. Stiv zakopčava sako dok se približava sudijskoj klupi. Izgleda samouvereno i pribrano, ali i dalje odbija da susretne moj pogled. „Kako se izjašnjavate?“ pita ga Delakort. „Nisam kriv“, kaže Stiv jasno i glasno. Skupljam šaku u pesnicu. Malo sutra nisi kriv. Želim da ga ubijem. Želim da njegovom glavom udaram o drveni sto dok se ne pretvori u krvavu neprepoznatljivu masu. Želim da… Nečija ruka me hvata za zglob. Podižem pogled i vidim Elino lepo, nesredno lice, i shvatam šta sam umalo uradio. Sklapam oči i naslanjam čelo na njeno. „Jesi li spremna da ideš kudi?“ „Jesam.“ Uzimam je za ruku, izlazimo iz sudnice – i ostavljamo Stiva za sobom, a moja porodica nas prati. Napolju nam pritrčava nekoliko novinara, ali Rojalovi su krupni i zastrašujudi. Zaštitnički stajemo oko Ele i držimo lešinare podalje dok izlazimo iz zgrade suda. Tata nas čeka pored svog mercedesa. „Ideš li kudi s nama, Ela?“ „Zauvek?“ pita oprezno. Smeši se. „Zauvek. Grir upravo podnosi zahtev za starateljstvo.“ Ali osmeha brzo nestaje. „Iskoristidemo Stivove trenutne pravne nevolje kao osnovu za hitnu presudu.“ Ne promiče mi tuga u očevim očima. Stivova izdaja nas je sve zabolela, ali je tatu zabolela najviše. Stiv je – bio je – njegov najbolji prijatelj, ali je skot bio voljan da dozvoli da ja završim u zatvoru za zločin koji je on počinio. I on je… Grlo mi se steže na sedanje na onu drugu izdaju. Stiv je bio u vezi s mojom mamom. Povrada mi se i na samu pomisao, i gotovo da želim da niko od nas nije pročitao ono pismo. Ali deo mene je sredan što smo ga pročitali. Dugo sam krivio sebe za maminu smrt, pitao se da li su je moje borbe i moja nepromišljenost naterali na samoubistvo. Ist je mislio da je nju preko ivice gurnula njegova zavisnost od tableta. Sada barem znamo istinu. Mama se ubila zbog osedaja krivice zbog ljubavne veze s tatinim najboljim prijateljem. i mislila je da je i tata nju prevario. Stiv ju je naveo da to pomisli.

242

Jebeni Stiv! Nadam se da nikada više u životu nedu morati očima da ga vidim. „Ela!“ Mora da sam prizvao kopile jer se iznenada pojavljuje na stepeništu zgrade suda. „O, sranje!“, mrmlja Ist. Blizanci slede njegov primer i ispaljuju daleko živopisniju psovku. Ja se bavim mišlju da prebacim Elu preko ramena, uđem u kola i brzo se udaljim. Ali oklevam predugo jer Stiv ved krede prema nama preko parkinga. Tata mu pretedi krede u susret, staje između Ele i Stiva. „Trebalo bi da se udaljiš!“ kaže mu. „Ne. Želim da razgovaram sa svojom kderkom.“ Stiv pokušava da zaobiđe tatu i moli Elu: „Ela, saslušaj me. Bio sam drogiran ono veče. Mislim da mi je Dajna stavila nešto u pide. Nikada te ne bih povredio. i nisam ja povredio Bruk. Pogrešno si shvatila sve što sam rekao.“ Bol joj prelede preko lica. „Stvarno? To je priča koju sad plasiraš?“ „Moraš mi verovati!“ „Verovati tebi? Šališ se? Ubio si Bruk i pokušao da za to optužiš Rida! Ne znam ko si ti i ne želim da znam.“ Otvara vrata automobila i seda. Na zvuk zatvaranja vrata svi se pokredemo. Blizanci i Iston sedaju u Sojerov rover, a ja sedam za Elom u tatin automobil. Tata ostaje sa Stivom, ali njihove srdite glasove prigušuje staklo na vratima mercedesa. Nije me briga šta govore. Verujem da de tata oterati Stiva dođavola, gde i zaslužuje da boravi doveka. Ela me gleda tužnim očima dok je nežno grlim. „Bili ste grubi prema meni kada sam stigla.“ Trzam se na ovo. „Znam.“ „Ali ste se svi promenili i ja… po prvi put sam imala porodicu.“ Suze joj liju niz lice. Ruke steže u krilu, zglavci su joj beli. Pokrivam ih svojim dlanom i osedam kako njene tople suze padaju na moju nadlanicu. „Kada je Stiv stigao, bila sam baš grozna prema njemu, ali sam u sebi mislila da je baš kul što se toliko trudi da bude tata. Njegova pravila su bila smešna, ali su devojke u školi rekle da je to normalno, a zbog njih sam ponekad imala osedaj da mu je zaista stalo do mene.“ Gutam mučno kroz stegnuto grlo. Njene reči su pu ne bola, i ja ne znam kako da ga otklonim. „Mislila sam“ nastavlja nakon što je udahnula, „ponekad sam mislila da mama greši što me vuče širom zemlje bežedi od jedne loše veze u drugu. Mislila

243

sam da bi možda bilo bolje da sam odrasla sa Stivom. Da sam O'Haloran, a ne Harper.“ O, dođavola! Stavljam je sebi u krilo i spuštam njeno vlažno lice na svoj vrat. „Znam, dušo. Volim svoju mamu, ali i ja ponekad mislim ružno o njoj. Kapiram da nije mogla da živi sama sa sobom, ali je trebalo da pokuša. Jer nam je bila potrebna.“ Milujem Elu po kosi i ljubim je u slepoočnicu. „Mislim da nije nelojalnost biti ljut i zamerati našim majkama njihove postupke.“ Sitno telo joj drhti. „Želela sam da me voli.“ „O, dušo, sa Stivom nešto nije u redu. On nije sposoban da voli ikoga osim sebe. To je njegova mana, a ne tvoja.“ „Znam. Samo me boli.“ Otvaraju se vozačeva vrata i tata seda u auto. „Sve u redu?“, pita tiho. Susrede moj pogled u retrovizoru. Ja dutim, jer znam da je pitanje uputio Eli. Ona drhti i uzdiše, a zatim podiže glavu. „Da, u haosu sam, ali du biti dobro.“ Spušta se s mog krila, ali ostavlja glavu naslonjenu na moje rame. Tata izlazi s parkinga i krede kudi. „Rekla sam Val jednom prilikom da smo ti i ja kao odraz u ogledalu“ šapude mi Ela. „Da se na neki čudan način uklapamo.“ Tačno znam šta misli. Složena osedanja koja gajimo prema našim majkama, njihovim slabostima i krhkosti, njihovim skrivenim snagama i ljubavi kojom su nas obasipale, njihovoj sebičnosti koja nas je pogađala… sve ove stvari su deo onoga što nas je iznutra izopačilo, ali nekako su se te upletene niti stopile i upotpunile nas. Ela mene upotpunjuje. Ja upotpunjujem nju. Nekada sam se plašio bududnosti. Nisam znao gde du završiti, nisam znao hode li bes i gorčina u meni nestati, da li du se ikada osedati dostojno i da li du pronadi nekoga ko de modi da vidi šta se nalazi iza maske šupka koju prikazujem svetu. Ali ne plašim se više i pronašao sam nekoga ko me vidi. Ko zaista vidi mene. A i ja vidim nju. Ela Harper je sve što du ikada videti, jer je ona moja bududnost. Ona je moj čelik i moja vatra i moj spas. Ona je sve.

244

POGLAVLJE 37 ELA Nedelju dana kasnije „Šta je ovo?“, pitam izlazedi iz kupatila u svojoj omiljenoj odedi za lenstvovanje – Ridovoj majici i šortsu. Današnji trening plesnog tima trajao je dugo pa sam rekla Ridu da ide kudi bez mene. Kada sam se vratila, naterala sam ga da čeka da se istuširam, premda tvrdi da ga nije briga da li sam znojava. Sada ulazim u moju sobu i pronalazim mnoštvo šarenih brošura na krevetu. Na vedini vidim fotografije tinejdžera kako privijaju knjige na grudi. „Odaberi jednu“, kaže Rid. Pogled mu je prikovan za TV. Prilazim i vidim da su to brošure za koledže – desetak ih je. „Šta da odaberem?“ „Odaberi na koji koledž da idemo.“ „Mi?“ Radoznalo otvaram jednu brošuru. Univerzitet Severne Karoline, piše, dodeljuje diplome od XVIII veka. „Aha.“ Okrede se na bok gužvajudi sjajne brošure svojim zategnutim telom. „Biramo zajedno?“ kažem iznenađeno. „Da. Rekla si da želiš da plešeš, a ovde ima nekoliko koledža koji nude dobre umetničke diplome.“ Kopa po gomili i izvlači crveno-belu brošuru. „Univerzitet Severne Karoline u Grinsborou nudi diplomu iz plesa, kao i Univerzitet Severne Karoline u Šarlotu. Oba univerziteta imaju akreditaciju Nacionalnog udruženja plesnih škola.“ Poznata toplina počinje da mi struji telom. „Jesi li ti sve ovo istraživao?“ „Jesam.“ Grizem donju usnu da ne briznem u plač. Ovo mora da je jedna od najlepših i najuviđavnijih stvari koje je iko ikada uradio za mene. Ne krijem dobro svoja osedanja, jer Rid skače sa kreveta i privlači me u naručje. Gleda me u oči. „Da li te je ovo uznemirilo?“ „Nije. Ovo je baš lepo“, cmizdrim.

245

Smeši se, seda na ivicu kreveta i smešta me između svojih nogu. Izgleda pomalo postideno, a pomalo ponosno. „Mislio sam da je to najmanje što mogu da uradim za tebe. Šta si nameravala da radiš pre nego što te je tata kidnapovao?“ „Ha, znači priznaješ da me je kidnapovao?“ Smeši se. „Upravo sam to rekao.“ „Dobro. Nameravala sam da upišem neki dvogodišnji državni koledž i steknem diplomu više poslovne škole. A zatim da upišem dvogodišnji kurs za računovođe i pronađem stalan posao na kome du po ceo dan sabirati brojeve. Nameravala sam da nosim mnogo kaki boje, da jedem u kantini i možda nabavim psa da me čeka kada dođem kudi.“ Osmeh mu se širi. „Pa, sada možeš da ideš ne umetnički koledž i da živiš od svog povereničkog fonda.“ „A šta je s tvojom diplomom?“ Sleže ramenima. „To mogu da studiram gde hodu. A i nije da me tata nede zaposliti. Umire da neko od nas uđe u porodični posao. Gid ne pokazuje ni najmanje interesovanja za to. Ist voli brza kola. Blizanci su više kao…“ Prestaje da priča pre nego što je izgovorio Stivovo ime. „Blizanci vole avione i ne zanima ih upravljanje kompanijom.“ Izvlačim se iz njegovog zagrljaja, prilazim komodi i uzimam letak koji sam pronašla na oglasnoj tabli u Astorovom parku večeras – Hejli mi ga je pokazala. Vradam se do Rida i menjam brošuru Univerziteta Severne Karoline u Grinsborou za letak. „Šta je ovo?“ Gleda ga. „To je amaterski bokserski klub. Znam da voliš da udaraš stvari, ali mislim da više ne bi trebalo da ideš na dokove. Ovako deš modi da udaraš i da primaš udarce na savršeno legalan način. Ne kažem da bi to trebalo da radiš do kraja života, ali…“ „Dopada mi se“, kaže Rid. „Stvarno?“ „Mogu ovo da radim, da idem na časove i da se vradam kudi tebi, zar ne?“ Topim se na njemu. „Tačno tako.“ Osmeh mi podiže uglove usana. „O, i Val je rekla da povedeš Vejda sa sobom. Misli da de mu koristiti da ga neko povremeno mlatne po onom njegovom lepom licu.“ Rid se cereka. „Mislio sam da su sada zajedno!“ „I jesu.“ Smejem se dok razmišljam o našim najboljim prijateljima. Zvanično su zajedno ved nedelju dana, a Val je ved počela da uvodi svoja pravila. „Ali ga ona još tera da plada za ono što se viđao s drugim devojkama.“

246

Koluta očima. „Devojke su lude.“ „Nismo!“ Udaram ga u bok u znak upozorenja. „O, i uzgred, odlučila sam da idem na časove plesa. To je ono na čemu zaista zavidim Džordan. i znam da nedu biti dobra kao ona nakon samo godinu dana vežbanja, ali mislim da bi to bilo baš kul.“ „Tati de se to dopasti.“ Rid me povlači na sebe, a ja se trljam o njegovo divno čvrsto telo. Usne nam se susredu, nežno i meko. Zavlači ruke pod moj šorts, da me privije snažnije uza se. Ljubimo se dok ne ostanemo bez daha, a zatim se razdvajamo jer demo, ako nastavimo ovako, za tren oka početi da skidamo jedno drugom odedu. Večera de uskoro, a svi se trudimo da večeramo zajedno kao porodica. I Gidion dolazi večeras, a ja imam poklon za njega. „Kako stojiš sa svim ovim…“ Rid prestaje da priča. Kao i obično, Stiva pominje samo neodređeno. „Dobro sam“, uveravam ga. „A i ne bi trebalo da se plašiš da izgovoriš Stivovo ime preda mnom. Samo nemoj da ga nazivaš mojim ocem, jer on to nije. Nikada nije ni bio.“ „Nije“, slaže se Rid. „Nikada ti nije bio tata. Nema mnogo njegovog u tebi.“ Nadam se.“ Ali ma koliko ja to želela da poreknem, Stiv jeste moj tata. A onaj poverenički fond, koji je Rid malopre spomenuo? To je Stivov novac koji je preneo na mene, a Kalum njime upravlja. Ved sam smanjila količinu sredstava u njemu za polovinu, ali bilo je to u dobre svrhe. Mislim da de Gidion večeras biti veoma, veoma sredan kada sazna za dogovor koji sam sklopila s Dajnom. U zamenu za polovinu Stivovog novca, ona je spalila sve dokaze kojima je ucenjivala njega i Savanu. Znam da je sve uništila jer sam stajala pored kamina dok je palila šibicu i topila fleš-memorije, odštampane fotografije i pravne dokumente koje, oholo me je obavestila, nikada nije nameravala da upotrebi. Sve je ovo zapalila u istom onom kaminu pored kog su umrle Bruk i njena beba. Trudim se da ne razmišljam previše o tome. Bruk je mrtva. A mrtvo je i Kalumovo nerođeno dete. Ništa ih nede vratiti i mi sada samo možemo da ostavimo sve to iza sebe. Stežem Ridu ruku. „Jesi li ti dobro? Osedaš li se malo bolje?“ „Da“, priznaje. „Definitivno mi je laknulo što ne idem u zatvor, ali sam još uvek ljut na tvog… na Stiva. i ljut sam na svoju mamu. Ali… trudim se da to sve prevaziđem.“

247

Potpuno ga razumem. „Šta je s Istonom? Da li ti se čini čudnim u poslednje vreme?“ Iston je protekle nedelje bio neobično miran. „Ne znam. Mislim da se zbog neke devojke upleo kao pile u kučinu.“ Okredem se na bok. „Stvarno?“ Ugao Ridove usne se trza. „Stvarno.“ „Oho!“ Odmahujem glavom u čudu. „Rodilo je grožđe i na vrbi.“ „Aha.“ Pre nego što mi se pružila prilika da još nešto saznam, Kalum iz predvorja dovikuje: „Večera je spremna!“ Rid me podiže na noge. „Hajde, idemo u prizemlje. Porodica čeka.“ Volim tu reč i volim što me momak koga volim drži za ruku i vodi me napolje da bismo se pridružili našoj porodici. Mojoj porodici.

248