Erin Wott- Princ od papira#2 by Emilija

erin vot

PRINC OD PAPIRA

Obožavaocima koji ovaj serijal vole koliko i mi

POGLAVLJE 1 RID Ulazim kroz pomodnu prostoriju ispred kuhinje, kuda je mračna i tiha. Na gotovo hiljadu kvadratnih metara prostora nema nigde nikoga. Osmeh mi se širi licem. Moja brada su se razišla svaki na svoju stranu, kudepaziteljka nije tu, a tata je otišao sam bog zna kuda, pa palata Rojalovih pripada samo meni i mojoj devojci. O, da! Pretrčavam lagano kuhinju i penjem se stražnjim stepeništem. Nadam se da me Ela čeka na spratu u svom krevetu, sva slatka i seksi u jednoj od mojih starih majica sa kratkim rukavima u kojima je počela da spava. Bilo bi još bolje kada bi samo nju nosila… Ubrzavam, obilazim svoju sobu, Istonovu sobu i Gidionovu staru sobu dok se ne nađem pred vratima Eline sobe, koja su, na moje razočaranje, zatvorena. Na kratko kucanje ne dobijam odgovor. Mrštim se, vadim telefon iz zadnjeg džepa i šaljem joj kratku poruku. Gde si, mala? Ne odgovara. Udaram telefonom o butinu. Verovatno je večeras izašla sa svojom drugaricom, Valeri, što je zapravo dobro, jer bi mi prijao tuš pre nego što je vidim. Momci su nodas kod Vejda poduvali tovar trave pa ne želim da joj usmrdim sobu. Novi plan. Istuširam se, obrijem, a zatim tražim svoju devojku. Skidam majicu, gužvam je u ruci i otvaram vrata svoje sobe ne trudedi se da upalim svetio. Skidam patike i preko tepiha idem do kupatila. Namirisao sam je pre nego što sam je video. Šta kog… ? Okredem se prema krevetu dok u nozdrvama osedam sladunjavi miris ruža. „Nema šanse“, režim nazrevši senovitu priliku na madracu. Dok mi se mišidi uz kičmu grče od ljutnje, vradam se brzim korakom do vrata i pritiskam prekidač za svetio. I gotovo odmah se kajem zbog toga, jer bledožuta svetlost koja ispunjava sobu otkriva nage obline žene sa kojom ne želim ništa da imam. „Šta, kog đavola, ti radiš ovde?“ brecam se na očevu bivšu devojku. Bruk Dejvidson mi se zavodljivo smeška. „Nedostajao si mi.“

Zevam u čudu. Da li je ona to ozbiljna, jebote? Žurno virim u hodnik da se uverim da Ela nije stigla. Zatim kredem prema postelji. „Napolje“, režim, hvatam je za zglob ruke da je svučem sa svog kreveta. Sranje, sada du morati da menjam posteljinu, jer ako išta smrdi gore od ustajalog piva i trave, to je Bruk Dejvidson. „Zašto? Nisi se pre žalio.“ Oblizuje crvene usne što bi, uveren sam, trebalo da izgleda zavodljivo, ali se meni od toga grči želudac. Mnogo je tajni u mojoj prošlosti za koje Ela ne zna. Od mnogih bi joj bilo strašno muka. A žena preda mnom je jedna od njih. „Jasno se sedam da sam ti rekao da ne želim nikada više da dotaknem tvoje pogano dupe.“ Sa lica joj je spao samozadovoljni osmeh. „A ja sam ti rekla da mi se ne obradaš tako.“ „Obradadu ti se kako god želim“, brecam se. Još jednom gledam prema vratima. Počinjem da se znojim od očajanja. Ela ne sme da zatekne Bruk ovde. Kako, dodavola, da joj ovo objasnim? Pogled mi pada na Brukinu odedu rasutu po podu moje sobe – oskudnu mini-haljinu, čipkasti donji veš, cipele sa visokom potpeticom. Moje patike su završile pored njenih cipela. Sve ovo izgleda kao haos nastao u žaru strasti. Podižem Brukine cipele sa poda i bacam ih na krevet. „Ma šta da prodaješ, ne kupujem. Napolje, jebote.“ Vrada mi cipele. Jedna od potpetica mi grebe gole grudi pre nego što padne na pod. „Nateraj me.“ Stežem potiljak. Nisam siguran kakve mogudnosti imam osim da je fizički podignem i na silu izbacim napolje. Šta bih rekao da me Ela uhvati kako iznosim Bruk iz svoje sobe? Hej, mala, ne obaziri se na mene. Samo iznosim smede. Vidiš, spavao sam sa tatinom devojkom nekoliko puta, a sada kada su raskinuli, mislim da ona želi da se vrati u moj krevet. Nije to bolesno, zar ne? Sledi nelagodan smeh. Stežem pesnice pored tela. Gidion mi je uvek govorio da sam autodestruktivan, ali čoveče, ovo je sasvim novi nivo autodestrukcije. Ja sam za ovo kriv. Dozvolio sam da me bes prema ocu otera u postelju ove kučke. Rekao sam sebi da je, nakon onoga što je uradio mami, zaslužio da mu krešem devojku iza leda. Pa, obilo mi se o glavu.

„Oblači se“, sikdem. „Ovaj razgovor je završen…“ zastajem kada čujem zvuk koraka u hodniku. Čujem kako me neko doziva po imenu. O jebote. O jebote. O jebote. Čujem Elin glas odmah ispred vrata. „O, sjajno, Ela je stigla kudi“, kaže Bruk dok mi krv mahnito šumi u ušima. „Imam vesti koje želim da podelim sa vama oboma.“ Verovatno je to najgluplja stvar koju mogu da uradim, ali jedino što mi prolazi kroz glavu u ovom trenutku je popravi stvar. Želim da ova žena nestane. Zato bacam sve i jurim prema njoj. Hvatam je za ruku da je podignem sa dušeka, ali me kučka privlači sebi. Pokušavam da izbegnem dodir sa njenim nagim telom, ali naposletku gubim ravnotežu. Koristi to i privija mi se uz leđa. U ušima čujem tihi smeh osedajudi istovremeno kako mi grudi koje je kupila u prodavnici pale kožu. U panici posmatram kako se kvaka okrede. Bruk šapude: „Trudna sam, a dete je tvoje.“ Molim? Čitav moj svet se uz trzaj zaustavlja. Vrata se otvaraju. Pojavljuje se Elino prelepo lice. Posmatra moje. I ja vidim kako joj sa lica nestaje radost i pojavljuje se zaprepašdenje. „Ride?“ Zaleđen sam, ali moj mozak radi punom parom, uspaničeno pokušava da izračuna kada smo Bruk i ja poslednji put bili zajedno. Bilo je to na Dan Svetog Patrika. Gid i ja smo se izležavali pored bazena. On se napio, ja sam se napio. On je bio strašno uznemiren zbog nečega. Tate, Sav, Dajne, Stiva. Nisam ništa od svega toga razumeo. Nejasno sam svestan Brukinog kikota. Gledam u Elino lice, ali ga ne vidim. Trebalo bi da kažem nešto, ali ne govorim ništa. Zauzet sam. Paničenjem. Razmišljanjem. Dan Svetog Patrika… oteturao sam se na sprat i onesvestio se, a probudile su me vrele, vlažne usne na kiti. Znao sam da to nije Abi jer sam ved bio raskinuo sa njom, a i ona mi se ne bi krišom uvukla u sobu. A i ko sam ja da odbijem besplatno pušenje? Ela otvara usta i nešto govori. Ne čujem je. U vrtlogu sam krivice i samoprezira i ne mogu da se otrgnem. Mogu samo da zurim u nju. Moju devojku. Najlepšu devojku koju sam ikada video. Ne mogu da sklonim pogled sa te zlatne kose, tih krupnih plavih očiju koje me mole da joj objasnim šta se dešava. Reci nešto, naređujem svojim nekooperativnim glasnim žicama. Usne mi se ne pomeraju. Osedam hladan dodir na vratu i trzam se.

Reci nešto, dođavola. Ne dozvoli joj da ode… Prekasno. Ela izlede na vrata. Glasan tresak me trza iz transa. Na neki način. I dalje ne mogu da se pomerim. Jedva da mogu da dišem. Dan Svetog Patrika… to je bilo pre više od šest meseci. Ne znam mnogo o trudnicama, ali na Bruk jedva da se nešto vidi. Nema šanse. Nema. Šanse. Nema. Šanse. Da. Je. To. Dete. Moje. Skačem sa kreveta i ignorišem divlje podrhtavanje ruku dok jurim prema vratima. „Stvarno?“ čujem Brukin glas, koji zvuči kao da se zabavlja. „Podi deš za njom? Kako deš joj ovo objasniti, mili?“ Okredem se besno. „Kunem ti se bogom, ženo, ako ne nestaneš iz moje sobe, izbacidu te napolje.“ Tata je uvek govorio da muškarac koji podigne ruku na ženu unižava sebe i spušta se podno njenih nogu. Zbog toga nikada nisam udario ženu. Nikada nisam ni osetio potrebu dok nisam sreo Bruk Dejvidson. Ignoriše pretnju. Nastavlja da me muči, nabraja sve moje strahove. „Kakve deš joj laži redi? Da me nikada nisi ni dotakao? Da me nikada nisi želeo? Šta misliš kako de reagovati kada sazna da si kresao devojku svog tate? Misliš li da de te i dalje želeti?“ Gledam u sada prazna vrata. Čujem prigušene zvuke iz Eline sobe. Želim da potrčim preko hodnika, ali ne mogu. Ne mogu dok je Bruk još u kudi. Šta ako istrči iz sobe potpuno gola govoredi kako je trudna sa mnom? Kako da to objasnim Eli? Kako da je nateram da mi poveruje? Bruk mora da ode pre nego što se suočim sa Elom. „Napolje.“ Istresam sve svoje frustracije na Bruk. „Zar ne želiš najpre da čuješ pol deteta?“ „Ne. Ne želim.“ Posmatram njeno vitko, nago telo i vidim da joj je stomak blago zaobljen. Žuč mi se nakuplja u ustima. Bruk nije od onih što se goje. Njen izgled je njeno jedino oružje. Znači da kučka ne laže da je trudna. Ali to dete nije moje. Možda je tatino, ali sasvim sigurno moje nije. Otvaram vrata i istrčavam napolje. „Ela“, dozivam je. Ne znam šta du joj redi, ali bolje je bilo šta nego ništa. Još uvek psujem sebe što sam se onako zaledio. Bože, kako sam sjeban.

Zastajem pred vratima njene sobe. Letimičan pogled ne govori mi ništa. Zatim ga čujem – tihi, grleni zvuk turiranja sportskog motora. Uz nalet panike, jurim niza stepenište dok se Bruk smeje za mnom poput veštice. Bacam se na ulazna vrata, zaboravljam da su zaključana, a kada konačno uspem da ih otvorim, napolju od Ele nema ni traga. Mora da je odjurila brzinom koja je mogla da se meri mahovima. Sranje. Kamenje pod nogama podseda me da na sebi imam samo farmerke. Okredem se na peti i preskačem po tri stepenika, samo da bih naglo stao kada je Bruk izašla na odmorište. „Nema šanse da je to dete moje“, režim. Da je zaista moje, Bruk bi ovu kartu odigrala odavno, ne bi je skrivala do sada. „Sumnjam da je i tatino, jer da jeste, ne bi se skidala u mojoj sobi kao jeftina kurva.“ „Dete pripada onome kome kažem da pripada“, rekla je ledeno. „Gde ti je dokaz?“ „Nije mi potreban dokaz. Moja reč protiv tvoje, a kada stignu testovi očinstva, ja du ved imati prsten.“ „Sredno ti bilo.“ Hvata me za ruku kada pokušam da prođem pored nje. „Nije mi potrebna sreda. Imam tebe.“ „Ne. Nikada me nisi imala.“ Oslobađam se njenog stiska. „Idem da pronađem Elu. Ostani ovde koliko god želiš, Bruk. Ja više nedu da igram tvoje igre.“ Njen ledeni glas me zaustavlja pre nego što sam stigao do svoje sobe. „Ako nateraš Kaluma da me zaprosi, redi du svima da je dete njegovo. Ako mi ne pomogneš, svi de biti u ubeđenju da je dete tvoje.“ Zastajem na vratima. „DNK test de pokazati da nije moje.“ „Možda“, cvrkude, „ali DNK de pokazati da je u pitanju neko od Rojalovih. Ti testovi ne prave uvek razliku između bliskih srodnika, naročito očeva i sinova. Bide dovoljno da ubacim crv sumnje u Elinu glavu. Zato te pitam, Ride, želiš li da kažem svetu – Eli – da deš biti tatica? Jer ja du to uraditi. Ili deš pristati na moje uslove i niko nikada nede saznati.“ Oklevam. „Jesmo li se dogovorili?“ Stežem zube. „Ako uradim ovo, ako prodam ovu – ovu…“, borim se da pronađem pravu reč, „… ideju mom ocu u tvoje ime, ostavideš Elu na miru?“ „Kako to misliš?“ Okredem se polako. „Mislim, kučko, da ništa od tvog sranja ne sme da dodirne Elu. Nedeš joj se obradati, čak joj nedeš ni objašnjavati ovo…“ Mašem

rukom prema njenom sada odevenom telu. „Smešideš se, i govoriti joj 'dao', ali nedeš sa njom razgovarati o intimnim stvarima.“ Ne verujem ovoj ženi, ali ako uspem da se pogodim za Elu – i da, za sebe – učinidu to. Tata je sam sebi zapržio čorbu. Sada može da je jede do mile volje. „Dogovoreno. Obradi oca, i ti i Ela možete da živite sredno do kraja života.“ Bruk se smeje i saginje se da uzme cipele. „Ako uspeš da je vratiš.“

POGLAVLJE 2 Dva sata kasnije, počinjem da paničim. Prošla je ponod, a Ela se još nije vratila. Zar se ne bi do sada ved vratila kudi da urla na mene? Želim da mi kaže da sam kreten koji ne zaslužuje njenu pažnju. Želim da mi se unese u lice i da bljuje vatru na mene. Želim da vrišti na mene, šutira me, udara. Prokletstvo, želim je. Gledam telefon. Prošli su sati otkako je otišla. Ukucavam njen broj, ali telefon zvoni i zvoni. Još jedan poziv i uključuje se govorna pošta. Šaljem poruku. Gde si? Ne odgovara. Tata brine. Lažem nadajudi se da du dobiti odgovor, ali telefon ostaje nem. Možda me je blokirala? Ova pomisao me peče, ali nije sasvim luda, pa utrčavam u kudu i ulazim u sobu mog brata. Ela nije mogla sve da nas blokira. Iston spava, ali mu se telefon puni na nodnom stočidu. Uključujem ga i ukucavam još jednu poruku. Dopada joj se Iston. Otplatila je njegov dug. Istonu de se javiti, zar ne? Hej. Rid mi je rekao da se nešto desilo. Jesi li dobro? Ništa. Možda je parkirala malo dalje niz put pa šeta uz obalu? Stavljam Istonov telefon u džep za slučaj da odluči da mu se javi i žurim niz stepenice do terase iza kude. Obala je potpuno prazna, pa trčim do poseda Vordingtonovih četiri kude niže od našeg. Nije ni tamo. Osvrdem se, gledam niz stenovitu obalu, pa u okean, i ne vidim ništa. Nema ljudi. Nema tragova u pesku. Nema ničega. Frustraciju smenjuje panika dok jurim nazad prema kudi i ulazim u rendž rover. Spuštam prst na dugme za paljenje i žurno udaram pesnicom o komandnu tablu. Razmišljaj. Razmišljaj. Razmišljaj. Valeri. Mora da je kod Valeri. Za manje od deset minuta stojim u kolima pred Valinom kudom, ali nema ni traga od Elinog sportskog plavog kabrioleta na ulici. Ostavljam uključen motor

rovera, iskačem napolje i žurno idem prilazom prema kudi. Elin automobil ni tu nije parkiran. Ponovo gledam u telefon. Nema poruka. Nema poruka ni na Istonovom telefonu. Displej mi kaže da mi za dvadeset minuta počinje trening, što znači da bi Ela trebalo da je u pekari u kojoj radi. Obično se vozimo zajedno. Čak i nakon što je dobila automobil – poklon mog oca – vozili smo se zajedno. Ela je rekla da je to zato što ne voli da vozi. Rekao sam joj da je opasno da vozi ujutro. Lagali smo jedno drugo. Lagali smo sami sebe jer nijedno od nas nije bilo spremno da prizna istinu: nismo mogli da odolimo jedno drugom. Bar je to sa mnom slučaj. Od trenutka kada je ušla na vrata, sa tim njenim krupnim očima i opreznom nadom, nisam mogao da se držim podalje od nje. Instinkti su me glasno upozoravali da de mi ona samo nevolju doneti. Prevarili su se. Nije ona meni nevolju donela. Ja sam je sam sebi na vrat natovario. I dalje to činim. Rid, uništitelj. Bio bi to sasvim kul nadimak da nisam uništavao svoj i njen život. Stižem na prazan parking pekare. Nakon pet minuta neprestanog udaranja na vrata na njima se pojavljuje vlasnica – Lusi, čini mi se – i namršteno me gleda. „Otvaramo tek za sat vremena“, obaveštava me. „Ja sam Rid Rojal, Elin…“ Šta sam joj ja? Momak? Usvojeni brat? Šta? „Drug.“ Dodavola, nisam čak ni to. „Da li je ovde? Imamo hitan porodični slučaj.“ „Ne, nije se pojavila“, Lusi je nabrala čelo od brige. „Pozvala sam je, ali mi se nije javila. Ona je odličan radnik, pa sam mislila da se možda razbolela i ne može da se javi.“ Srce mi tone. Ela nikada nije propuštala radni dan u pekari premda to od nje zahteva ustajanje u cik zore i gotovo tri sata rada pre početka nastave. „O, dobro, mora da je kod kude u krevetu“, mrmljam i povlačim se. „Čekaj malo“, viče Lusi za mnom. „Šta se dešava? Da li tvoj otac zna da je Ela nestala?“ „Nije nestala, gospođo“, dovikujem joj ved na pola puta do kola. „Kod kude je. Kao što ste rekli. U krevetu.“ Izvlačim se sa parkinga i zovem trenera. „Nedu stidi na trening. Hitan porodični slučaj“, ponavljam. Isključujem urlanje trenera Luisa. Smiruje se nakon nekoliko minuta. „U redu, sinko. Ali očekujem da dovučeš dupe sutra rano ujutro.“ „Razumem.“

Kada sam se ponovo vratio kudi, otkrio sam da je naša kudna pomodnica, Sandra, stigla i da priprema doručak. „Jesi li videla Elu?“, pitam punačku brinetu. „Mislim da nisam.“ Sandra gleda na sat. „Ona je u ovo vreme ved na poslu. A i ti bi trebalo da si otišao, kada smo ved kod toga. Šta se dešava? Zar nemaš trening?“ „Trener je imao hitan porodični slučaj“, lažem. Tako sam đavolski dobar lažov. Postane ti to gotovo druga priroda kada svakog časa, svakog dana skrivaš istinu. Sandra cokde. „Nadam se da nije ništa ozbiljno.“ „I ja“ odgovaram joj. „I ja.“ Na spratu ulazim u sobu u koju je trebalo da zavirim pre nego što sam izjurio napolje. Možda se ušunjala dok sam pokušavao da je pronađem. Ali u Elinoj sobi vlada mrtvačka tišina. Njen krevet je i dalje netaknut. Sto besprekoran. Proveravam njeno kupatilo, koje takođe izgleda kao da ga niko nije koristio. Isto stanje zatičem u garderoberu. Sve njene stvari vise na jednakim drvenim vešalicama. Cipele su uredno poredane na podu garderobera. Vidim neotvorene kutije i neraspakovane kese pune odede koju joj je verovatno Bruk odabrala. Na silu potiskujem osedaj krivice što joj narušavam privatnost, i preturam po njenom nodnom stočidu – prazan je. Ispreturao sam jednom njenu sobu, u početku kada joj još nisam verovao, i znam da u nodnoj komodi drži knjigu poezije i muški sat. Sat je identična replika sata mog tate. Njen je pripadao tatinom najboljem prijatelju, Stivu, Elinom biološkom tati. Zastajem nasred sobe i osvrdem se. Nema ovde ničega što ukazuje na njeno prisustvo. Nema telefona. Nema njene knjige. Ni njenog… o, prokletstvo, nema njenog ranca. Izledem iz sobe i trčim niz hodnik do Istonove sobe. „Iste, budi se. Iste!“ kažem oštro. „Šta je bilo?“ stenje. „Zar je vreme za buđenje?“ Trepere mu kapci i gleda me čkiljedi. „O, sranje. Kasnim na trening. Zašto ti nisi ved otišao?“ Skače iz kreveta, ali gaja hvatam za ruku pre nego što odjuri. „Ne idemo na trening. Obavestio sam trenera.“ „Molim? Zašto…“ „Zaboravi na to sada. Koliki je bio tvoj dug?“ „Moj šta?“ „Koliko si dugovao kladioničaru?“ Gleda me trepdudi. „Osam hiljada. Zašto?“ Na brzinu sam izračunao. „To znači da su Eli ostale još oko dve hiljade, zar ne?“

„Eli?“, mršti se. „Šta s njom?“ „Mislim da je otišla.“ „Kuda otišla?“ „Pobegla. Utekla“, režim. Ustajem i prilazim prozoru. „Tata joj je platio da ostane ovde. Dao joj je deset hiljada. Razmisli, Iste. Morao je da plati siročetu koje se skidalo da zaradi za život da dođe da živi sa nama. I verovatno je trebalo toliko da joj daje svaki mesec.“ „Zašto je otišla?“, pita me zbunjeno, i dalje delimično usnuo. Nastavljam da zurim kroz prozor. Kada se razbudi, povezade sve. „Šta si uradio?“ Aha, evo ga. Pod škripi dok tabana po sobi. Čujem ga kako ispod daha psuje dok se oblači. „Nije važno“, kažem nestrpljivo. Okredem se prema njemu i nabrajam mesta koja sam obišao. „Šta misliš gde je?“ „Ima dovoljno novca za avionsku kartu.“ „Ali štedljivo troši novac. Nije potrošila gotovo ništa dok je bila ovde.“ Iston zamišljeno klima glavom. Zatim nam se pogledi susredi i uglas progovaramo, kao da smo mi blizanci u domadinstvu Rojalovih, umesto naše brade Sojera i Sebastijana. „GPS.“ Pozivamo GPS službu koju poseduje kompanija Atlantska avijacija i koji moj tata stavlja u svaki automobil koji kupi. Ljubazna pomodnica nam kaže da je novi audi S5 parkiran na autobuskoj stanici. Izledemo kroz vrata i pre nego što je krenula da nam govori adresu. „Ima sedamnaest godina. Ove je visine.“ Pokazujem rukom svoju bradu dok opisujem Elu službenici koja prodaje karte. „Plavu kosu. Plave oči.“ Oči poput Atlantika. Olujnosive, ledenoplave, neizmerno duboke. Izgubio sam se u njenom pogledu više nego jednom. „Ostavila je telefon.“ Podižem mobilni. „Moramo da je pronađemo.“ Službenica cokde. „O, naravno. Silno je žurila da ode. Kupila je kartu do Gejnsvila. Baka joj je umrla, znate.“ Ist i ja klimamo glavom. „Kada je autobus krenuo?“ „O, pre nekoliko sati. Do sada ved mora da je stigla tamo.“ Službenica odmahuje glavom poraženo. „Plakala je kao da joj je srce slomljeno. Ne vida se to više – da je deci toliko stalo do starog sveta. Bilo je to strašno milo. Baš mi je bilo žao.“

Iston steže pesnice. Iz njega izbija bes u talasima. Da smo sami, jedna od njih bi me udarila u lice. „Hvala, gospođo.“ „Nema na čemu, dušo.“ Pozdravlja nas klimanjem glave. Izlazimo iz zgrade i stajemo pored Elinog automobila. Pružam ruku, a Iston mi na dlan spušta rezervne ključeve. Unutra u središnjoj konzoli pronalazim njen privezak za ključeve, i njenu knjigu poezije između čijih stranica se nalazi nešto što mi liči na vlasnički list automobila. U pretincu je ostavila telefon koji i dalje pokazuje sve nepročitane poruke koje sam joj ja poslao. Sve je ostavila za sobom. Sve povezano sa Rojalovima. „Moramo u Gejnsvil“, kaže Iston ravnim glasom. „Znam.“ „Hodemo li redi tati?“ Ako obavestimo Kaluma Rojala, mogli bismo uzeti njegov avion. Bili bismo tamo za jedan sat. U suprotnom, to je vožnja od šest časova. „Ne znam.“ Osedaj žurbe da je pronađem oslabio je. Sada znam gde je. Mogu da je pronađem. Samo moram da shvatim kakav pristup da primenim. „Šta si uradio?“, ponovo me pita brat. Nisam spreman za talas mržnje koji de mi poslati pa dutim. „Ride.“ „Uhvatila me je sa Bruk“, kažem grubim glasom. Zeva u čudu. „Sa Bruk? Tatinom Bruk?“ „Da“, prisiljavam sebe da se okrenem prema njemu. „Koji ti je? Koliko si često bio sa Bruk?“ „Možda dva puta“, priznajem. „Ali nisam bio sa njom u poslednje vreme. A definitivno nisam sa njom bio sinod. Nisam je ni dotakao, Iste.“ Steže vilicu. Umire od želje da me udari, ali nede. Ne u javnosti. I njemu je mama govorila što i meni. Gledajte da ne ukaljate ime Rojalovih, momci. Lako ga je uniziti, mnogo ga je teže ponovo osvetlati. „Trebalo bi te obesiti za jaja.“ Pljuje mi pred noge. „Ako ne pronađeš Elu i ne dovedeš je nazad, ja du se prvi postarati da se to desi.“ „To je pošteno“, trudim se da ostanem smiren. Ne vredi ljutiti se. Ne vredi prevrnuti ovaj automobil. Ne vredi urlikati premda se trudim da otvorim usta i izbacim sav bes i samoprezir u vazduh. „Pošteno?“, frkde zgađeno. „Znači, nije te briga što je Ela otišla u neki univerzitetski grad da je pipkaju pijanice?“

„Ona je borac. Siguran sam da je bezbedna.“ Ove redi mi zvuče tako smešno da skoro da mi zastaju u grlu. Ela je prelepa devojka i sasvim je sama. Ne može se predvideti šta de joj se desiti. „Želiš li da odvezeš njen automobil kudi pre nego što krenemo za Gejnsvil?“ Iston me gleda otvorenih usta. „Pa?“, pitam ga nestrpljivo. „Naravno. Zašto da ne?“ Otima mi privezak s ključevima iz ruke. „Mislim, koga briga što je ona zgodna sedamnaestogodišnjakinja i što je sasvim sama, i što nosi sa sobom dve hiljade u kešu?“ Stežem pesnice. „Nije da de je neki narkoman na metu pogledati i pomisliti, eno lake mete. Ta devojka visoka je metar i pedeset i nešto je lakša od jedne moje noge i nede modi da se odbrani od mene'“ – postaje mi teško da dišem, „i uveren sam da de svaki tip koji je sretne imati samo najbolje namere. Nijedan je nede odvudi u mračnu uličicu i smenjivati se na njoj dok ne…“ „Umukni, jebote!“, urlam. „Konačno.“ Ist podiže ruke. „Kako to misliš?“ Gotovo dahdem od besa. Slike koje mi je Iston oslikao teraju me da pomislim kako bih mogao da se pretvorim u zver i odjurim za Gejnsvil rušedi sve pred sobom dok je ne pronađem. „Ideš unaokolo kao da ti ništa ne znači. Možda si ti od kamena, ali meni se Ela dopada. Ona je… bila dobra po nas.“ Njegova žalost je gotovo opipljiva. „Znam.“ Reči se kidaju iz mene. „Znam, dođavola.“ Grlo mi se steže toliko da me boli. „Ali… mi nismo bili dobri po nju.“ Gidion, naš stariji brat, pokušao je to da mi kaže od samog početka. Drži se podalje od nje. Nije joj potrebna naša vrsta drame. Nemoj je uništiti kao što sam ja uništio… „Šta bi to trebalo da znači?“ „Kako ti zvuči? Mi smo otrov, Iste. Svi redom. Spavao sam sa tatinom devojkom da bih mu se osvetio što je bio kreten prema mami. Blizanci su se upleli u sranja za koja ne želim ni da znam. Tvoje kockanje se otrglo kontroli. Gidion je…“ zastajem. Gid trenutno živi u sopstvenom paklu, ali Iston to ne mora da zna. „Sjebani smo u glavi, čoveče. Možda joj je bolje daleko od nas.“ „To nije istina.“ Ali ja mislim da bi mogla da bude. Nismo dobri za nju. Ela je samo želela normalan, običan život. Ne može to imati u domadinstvu Rojalovih. Da nisam potpuno sebičan, okrenuo bih se i otišao. Ubedio bih Ista da je za Elu najbolje da bude što je mogude dalje od nas. Ali ja dutim i razmišljam šta du joj

redi kada je pronađemo. „Hajdemo. Imam ideju.“ Okredem se i kredem prema ulazu. „Mislio sam da idemo za Gejnsvil“, mrmlja Iston iza mene. „Ovo de nam uštedeti vožnju.“ Kredemo pravo prema kancelariji radnika obezbeđenja kome dajem sto dolara a on mi omoguduje pristup snimku nadzornih kamera iz Gejnsvila. Tip premotava snimak do trenutka kada u stanicu pristaje autobus iz Bejvjua, a meni se srce steže dok posmatram putnike. A zatim se spušta u stomak kada shvatim da nijedan od njih nije Ela. „Dođavola“, kaže Iston kada deset minuta kasnije napuštamo autobusku stanicu. „Žena na šalteru je rekla da je Ela ušla u taj bus.“ Toliko snažno stežem vilicu da jedva da mogu da progovorim i reč. „Možda je izašla na nekoj drugoj stanici.“ Vradamo se do rovera i sedamo unutra. „Šta sada?“, pita me i pretedi me posmatra skupljenih očiju. Provlačim ruku kroz kosu. Mogli bismo svratiti na svaku autobusku stanicu usput, ali podozrevam da bi to bilo uzalud. Ela je pametna, i navikla je da beži, da umakne iz grada u trenu i stvori sebi novi život. Naučila je to od majke. Još jedno mučno osedanje grči mi stomak kada sam se setio još nečega. Hode li se zaposliti u nekom novom striptiz klubu? Znam da de Ela uraditi sve što mora da bi preživela, ali mi krv ključa na samu pomisao da skida odedu pred gomilom ljigavih perverznjaka. Moram da je pronađem. Ako joj se nešto desi mojom krivicom, nikada to sebi nedu oprostiti. „Idemo kudi“, rekao sam. Brat me gleda uplašeno. „Zašto?“ „Tata ima privatnog detektiva na platnom spisku. On de je pronadi mnogo brže od nas.“ „Tata de pobesneti.“ Šališ se. I ja du se sa tim ispadom nositi najbolje što umem, ali za sada je najvažnije da pronađem Elu.

POGLAVLJE 3 Kao što je Iston i predvideo, tati je lice pozelenelo na vest da je Ela nestala. Nisam spavao više od dvadeset četiri časa i iscrpljen sam, suviše iscrpljen da bih se večeras raspravljao sa njim. „Zašto mi, dođavola, niste rekli ranije?“, urla. Korača po masivnoj dnevnoj sobi, snažno gazedi sjajni drveni pod oksfordicama od hiljadu dolara. „Mislili smo da demo je nadi pre nego što do toga dođe“, kažem osorno. „Ja sam njen zakonski staratelj! Trebalo je da budem obavešten.“ Tata počinje otežano da diše. „Šta si uradio, Ride?“ Strelja me razjarenim pogledom. Ne gleda u Ista, niti u blizance, koji sede na kauču sa podjednako zabrinutim izrazima lica. Nisam iznenađen što je tata odlučio da meni pripiše krivicu. Zna da se moja brada ravnaju prema meni, da sam ja jedini Rojalov koji je mogao da otera Elu. Gutam pljuvačku. Sranje. Ne želim da zna da smo se Ela i ja smuvali njemu pod nosem. Želim da sve snage usmeri na traganje za njom, ne želim da mu pažnju odvuče vest da se njegov sin smuvao sa njegovom štidenicom. „Nije Rid kriv.“ Istonovo tiho priznanje me potpuno zaprepastilo. Gledam u brata, ali on gleda tatu. „Ja sam kriv što je otišla. Pre neko veče smo naleteli na mog kladioničara – dugovao sam mu neki keš – i Ela se uplašila. Taj tip nije baš preterano srdačan, ako znaš na šta mislim.“ Čini se da bi vena na tatinom čelu mogla da prsne. „Tvog Mađioničara? Ponovo si se upleo u ta sranja?“ „Žao mi je“, Iston sleže ramenima. „Žao ti je? Uvukao si Elu u svoj haos i toliko si je uplašio da je pobegla!“ Tata krede prema mom bratu, a ja stajem ispred njega. „Ist je pogrešio“, kažem odlučno izbegavajudi bratovljev pogled. Kasnije du mu zahvaliti što je poturio svoj vrat za mene. Sada moramo da smirimo matorog. „Ali sada je gotovo, u redu? Trebalo bi da se usredsredimo na to da je pronađemo.“ Tata povija ramena. „U pravu su.“ Klima glavom, izraz na licu mu postaje odlučniji. „Pozvadu svog privatnog detektiva.“

Izlede iz dnevne sobe bez i jedne reči više, a njegovi teški koraci odjekuju hodnikom. Trenutak kasnije čujemo kako se vrata njegove radne sobe zatvaraju uz tresak. „Iste“, kažem. Okrede se prema meni sa ubistvenim pogledom. „Nisam to uradio zbog tebe. Ved zbog nje.“ Grlo mi se steže. „Znam.“ „Kada bi tata saznao za…“, zastaje, gleda u blizance koji nisu ni reč rekli za vreme čitave ove razmene. „To bi mu odvuklo pažnju.“ „Mislite da de privatni detektiv pronadi Elu?“, pita Sojer. „Hode“, odgovaram sa uverenjem koje ne osedam. „Ako upotrebi maminu ličnu kartu, definitivno je možemo pronadi“, uverava Ist našeg mlađeg brata. „Ako skapira kako da dođe do lažne lične karte…“ Poraženo povija ramena. „Ne znam.“ „Ne može večno da se skriva“, kaže Seb optimistično. Da, može. Ona je najsnalažljivija osoba koju sam upoznao. Ako Ela želi da je niko ne pronađe, onda de u tome i uspeti. Telefon u mom džepu bruji. Željno ga grabim, ali nije osoba kojoj sam se nadao. Žuč mi se penje u grlo dok gledam u Brukino ime. Jedna ptičica mi je rekla da ti je princeza nestala. „Ela?“ ponadao se Ist. „Bruk.“ Njeno ime mi pali jezik. „Šta hode?“ „Ništa“, mrmljam u trenutku kada se pojavljuje nova poruka. Kalum mora da je van sebe. Jadničak. Potreban mu je neko da ga uteši. Stežem zube. Nije suptilna, to joj se mora priznati. U divljoj potrazi za Elom, nisam dozvolio sebi da razmišljam o Brukinoj trudnodi i dogovoru koji sam sinod sa njom sklopio. Sada ne mogu da je ignorišem, jer ona ne prestaje da šalje poruke. Dobio si zadatak, Ride. Obedao si. Odgovori mi, kurtonu mali! Želiš li malo trudničke drame? Da li je to u pitanju? Hriste. Ovo mi sada nije potrebno. Potiskujem bes i primoravam sebe da joj odgovorim. Opusti se, kučko. Razgovaradu sa njim. „Šta hode?“ pita me Iston ljutito. „Ništa“, ponavljam. Zatim ostavljam njega i blizance u dnevnoj sobi i vučem se do očeve radne sobe.

Ne želim ovo da uradim. Zaista, zaista ne želim ovo da uradim. Kucam na vrata. „Šta je bilo, Ride?“ „Kako si znao da sam ja?“ pitam dok otvaram vrata. „Zato što si ti vođa vaše vesele bratske družine sada kada nema Gidiona.“ Tata iskapljuje čašu punu skoča i pruža ruku prema boci da je ponovo napuni. A ja se pitam zašto ne mogu da nateram Ista da prestane da pije. Uzdišem. „Mislim da bi trebalo da pozoveš Bruk.“ Tata je krenuo da sipa skoč u čašu, ali mu je na ove moje reči ruka stala. Aha, čuo si me, matori. I veruj mi, i ja sam zapanjen koliko i ti. Kako mi nije odgovorio, primoravam sebe da nastavim. „Kada vratiš Elu, bide nam potrebna pomod. Bide nam potreban neko ko de uspostaviti ravnotežu.“ Sledede redi mi umalo staju u grlu. „Pretpostavljam da de nam biti potrebna ženska ruka. Ela je bila bliska sa mamom. Možda Ela ne bi otišla da je Bruk bila prisutnija u kudi.“ Otac me namršteno gleda. „Mislio sam da mrziš Bruk.“ „Koliko puta želiš da ti kažem da sam magarac?“ Preko lica razvlačim bolan osmeh. Čini mi se da ga nisam ubedio. „Želi prsten, a ja za to nisam spreman.“ Hvala bogu. Bide da mu pide nije sasvim pomutilo pamet. „Ne moraš da se oženiš njome. Samo…“, oblizujem usne. Ovo je đavolski teško, ali nastavljam jer sam se tako pogodio. Ne mogu da dozvolim da Bruk počne da priča ljudima da je taj demonski okot moj. „Samo da znaš da nemam ništa protiv da je vratiš. Kapiram. Potrebni su nam ljudi o kojima demo voditi računa. Koji de voditi računa o nama.“ To je istina. Elina ljubav me je naterala da poverujem da mogu da budem bolji čovek. „To je baš velikodušno sa tvoje strane“, kaže tata suvo. „I, dođavola, možda si i u pravu.“ Poigrava se punom čašom. „Pronadi demo je, Ride.“ „Nadam se.“ Smeši mi se kruto, a ja se povlačim iz sobe. Kada su vrata zatvorila, čujem kako podiže slušalicu i kaže. „Bruk, Kalum je. Imaš li minut?“ Žurno joj šaljem poruku. Sređeno. Nemoj mu spominjati dete. To de mu odvudi pažnju. Odgovara mi sličicom podignutih palčeva. Tanko metalno kudište useca mi se u prste dok stežem telefon i pokušavam da potisnem nagon da ga tresnem o zid.

POGLAVLJE 4 „Ride.“ Valeri Karington me sustiže na travnjaku škole, a prohladni oktobarski vetar joj okolica nosi kosu koja joj seže do brade. „Čekaj.“ Nevoljno stajem, okredem se i susredem par razjarenih tamnih očiju. Val je malecka, ali ima snažno zapovedničko držanje. U napadu bi nam koristio jedan takav mali buldožer. „Kasnim na trening“, mrmljam. „Nije me briga.“ Prekršta ruke. „Moraš da prestaneš da se igraš sa mnom. Ako mi ne kažeš šta se dešava sa Elom, kunem ti se bogom da du pozvati policiju.“ Prošla su dva dana otkako je Ela otišla, a privatni detektiv nam se i dalje nije javio. Tata nas je terao da idemo u školu kao da je sve normalno. Rekao je direktoru da je Ela kod kude i da se razbolela, što je isto što ja sada kažem i Val. „Kod kude je, razbolela se.“ „Sereš.“ „Kažem ti.“ „Zašto onda ne mogu da je vidim? Zašto mi ne šalje poruke i zašto mi se ne javlja? Nije valja da ima kugu? Da je u pitanju grip – za to postoji vakcina. A i da jeste, trebalo bi da je u stanju da se viđa sa prijateljima.“ „Kalum ju je manje-više strpao u karantin“, lažem. „Ne verujem ti“, kaže mi otvoreno. „Mislim da nešto nije u redu, nešto gadno nije u redu, i ako mi ne kažeš šta je u pitanju, šutnudu te u jaja, Ride Rojale.“ „Kod kude je, razbolela se“, ponavljam. „Ima grip.“ Valeri zeva u mene. Zatim zatvara usta. Pa ih ponovo otvara i ispušta razdražen vrisak. „Prava si lažovčina.“ Krede da sprovede pretnju u delo, kolenom me udara u prepone. Telo mi potresa prava agonija. „Majku ti.“ Oči mi suze dok rukama pokrivam kitu. Valeri odlazi besno, bez i jedne reči. Čujem glasno huktanje iza sebe. Ječim i dalje stežudi rukom bolne klikere, i gledam kako mi se približava Vejd Karlajl. „Čime si to zalužio?“ pita uz osmeh. „Odbio si je?“ „Tako nekako.“ Provlači ruku kroz neurednu plavu kosu. „Hodeš li modi da mi pomažeš u teretani ili da pođemo najpre da potražimo led?“

„Mogu da ti pridržavam šipku, kretenčino.“ Kredemo prema teretani – ja hramljem, a Vejd se kikode kao neka baba. Teretana je rezervisana za fudbalski tim u periodu između tri i šest, što mi daje tri sata da vežbam dok mi se telo i um potpuno ne isključe. I upravo to i radim. Podižem tegove dok me ruke ne zabole, gledam da iscrpem iz sebe svu snagu. Kasnije te nodi odlazim u Elinu sobu i ležim na njenom krevetu. Miris njene kože je sve blaži svaki put kada uđem. Znam da sam i za to ja kriv. Ist je provirio prošle nodi i rekao da soba zaudara na mene. Kuda zaudara, to je sigurno. Bruk je ovde svake nodi otkako je Ela otišla, ne sklanja ruke sa tate i pogled sa mene. S vremena na vreme zadržava dlan na stomaku da me upozori da de, ako prevršim meru, objaviti da je trudna. Dete mora da je tatino, što znači da je to moj polubrat ili sestra, ali ne znam šta sa tim da radim i ne znam kako da o tome razmišljam, znam samo da je Bruk ovde, a da Ele nema – i to je savršena simbolika za sve ono što u mom svetu ne valja. *** Naredni dan je manje-više isti. Ponavljam mehanički uobičajene radnje, sedim na časovima ali ne čujem ni reč od onoga što profesori govore, a zatim odlazim na teren na poslepodnevni trening. Nažalost, u pitanju je samo taktički trening pa mi se ne pruža prilika da nekoga udarim. Večeras je utakmica protiv srednje škole Devlin, na domadem terenu, a njihova se odbrambena linija raspada kao jeftina igračka nakon svakog udarca. Imadu prilike da nasrnem na njihovog kvorterbeka. Imadu prilike da igram dok ne otupim. Nadam se da du, kada dođem kudi, biti suviše iscrpljen da brinem šta je sa Elom. Ela me je jednom prilikom pitala da li se upuštam u borbe zbog novca. Nije to u pitanju. Upuštam se u borbe jer u njima uživam. Dopada mi se kada nekoga pesnicom pogodim u lice. Čak mi ne smeta ni bol koji se širi kada onaj drugi udari mene. Osedaj je stvaran. Ali mi nikada to nije bilo potrebno. Nikada mi ništa nije bilo potrebno dok se nije ona pojavila. Sada mi je teško da dišem kada ona nije pored mene. Stižem do stražnjih vrata zgrade baš u trenutku kada iz nje izlazi grupa momaka. Jedan od njih me udara u rame, a zatim se breca: „Pazi kuda ideš, Rojalu!“

Sav se ukrudujem u trenutku kada mi se pogled sukobi sa pogledom Danijela Delakorta, kretena koji je drogirao Elu na žurki prošlog meseca. „Drago mi je što te vidim, Danijele“, otežem. „Čudi me da si ti, s obzirom na to da si silovatelj, još u Astorovom Parku.“ „Ne bi to trebalo da te čudi“, podrugljivo mi kaže. „Jer ipak oni ovde primaju svakakvo smede.“ Ne znam da li misli na mene ili na Elu. Pre nego što sam stigao da mu odgovorim, između nas protrčava jedna devojka rukama pokrivajudi lice. Glasni jecaji koji joj paraju grlo na trenutak i meni i njemu odvlače pažnju pa posmatramo kako trči prema belom pasatu na studentskom parkingu i ulazi u njega. Okrede se prema meni podrugljivo. „Nije li to devojka blizanaca? Šta se desilo? Da li im je dosadila njihova fasada?“ Okredem se i još jednom gledam devojku, ali to definitivno nije Loren Donovan. Ova je plavokosa i visoka i vitka. Loren je sidušna i crvenokosa. Okredem se i prezrivo gledam Danijela. „Ne znam o čemu pričaš.“ Odnos blizanaca sa Loren je poremeden, ali to je njihova stvar, a ja nemam nameru da Delakortu dam municiju protiv moje brade. „Naravno da ne znaš.“ Prezrivo izvija usne. „Vi Rojalovi ste bolesni. Blizanci dele devojku. Iston prikucava sve što se krede. A ti i tvoj tata umačete fitilj u isti dup. Da li ti i matori poredite beleške kada je Ela u pitanju? Kladim se da je tako.“ Stežem pesnice. Možda du se i osedati dobro ako obeznanim ovog kretena, ali njegov tata je sudija okružnog suda i nešto mi se čini da bi mi teže bilo da se izvučem od tužbe za napad koju bi podržali Delakortovi. Poslednji put kada sam se potukao u školi, tata je zapretio da de poslati blizance u vojnu školu. Uspeli smo sve da izgladimo jer je nekoliko druge dece bilo voljno da se zakune da je ona druga bitanga prva mene udarila. Ne sedam se da li je tako bilo. Sedam samo da je rekao da je moja mama bila drogirana kurva koja se nudila svima da bi pobegla od mene i moje brade. Nakon toga mi se pred očima smračilo. „O, a čuo sam i da je tvoj tata napumpao malo siroče Elu“, prede Danijel, sada sav u zanosu. „Kalum Rojal, pedofil. Kladim se da bi upravni odbor Atlantske avijacije voleo to da čuje.“ „Mislim da sada želiš da začepiš“, upozoravam ga. Jurim prema njemu, ali se iznenada pored mene pojavljuje Vejd i povlači me.

„Šta si hteo, da me udariš?“ izaziva me Danijel. „Moj tata je sudija, zar si zaboravio? Toliko brzo bi se našao u pritvoru za maloletnike da bi ti se zavrtelo u glavi.“ „Zna li tvoj tata da ti žensku možeš da imaš samo ako je drogiras? Vejd odguruje Danijela. „Odlazi, Delakorte. Niko te ne želi u blizini.“ Danijel je glup kao točak jer ne sluša. „Misliš da ne zna? I ranije je potpladivao ženske. A ni Ela nede ništa redi jer su joj usta puna Rojalove kite.“ Vejd pruža ruku da me spreči da ga napadnem, i da je tu bio samo Vejd, mogao bih da ga se oslobodim. Ali dolaze još dvojica momaka iz mog tima i hvataju Danijela, ali on ne želi da uduti ni dok ga odvlače. „Kontrola koju imaš nad ovom školom popušta, Rojalu! Nedeš još dugo ovde biti kralj.“ Kao da me boli dupe za to. „Dovedi se u red“, upozorava me Vejd. „Imamo utakmicu večeras.“ Otimam mu se iz stiska. „Taj govnar je hteo da siluje moju devojka.“ Vejd trepde. „Tvoju devojku… ? Čekaj, misliš tvoju sestru?“ Zeva u mene. „O, čoveče, zakucavaš sestru?“ „Nije mi ona sestra“, režim. „Nismo u srodstvu.“ Odgurujem Vejda i namršteno posmatram kako Danijel seda u svoja kola. Izgleda da kreten nije naučio lekciju nakon što su ga Ela i njene dve drugarice skinule do gole kože i vezale ga iz osvete za ono što je uradio Eli. Slededi put kada nam se putevi ukrste? Nede se tako lako izvudi. Dok trener i Vejd razmatraju neke izmene koje je doneo u poslednji čas, naš kvorterbek i ja metodično umotavamo najpre jednu ruku trakom, a zatim i drugu. Moj ritual pred utakmicu isti je još od vremena kad sam igrao u dečjoj ligi, i obično me rutina smiri i usredsredi mi pažnju samo na ono što se dešava na terenu. Oblačenje dresa, umotavanje ruke, slušanje muzike. Danas slušam hip-hop, 2Chainz i Yeeze, koji traže od mene da ih sahranim pored njihovih drolja. Večeras, ritual ne pali. Mislim samo na Elu. Samu. Gladnu. Razmišljam o tome kako je muškarci zlostavljaju u nekom striptiz klubu ili na ulici. Prizori koje je Iston opisao na autobuskoj stanici neprestano mi se vradaju u glavu. Ela silovana. Ela plače. Eli je potrebna pomod a nema kome da se obrati. „Jesi li i dalje sa nama, Rojalu?“ Nečiji oštar glas privlači mi pažnju, a ja podižem pogled i gledam iznervirano lice trenera. Preko puta mene Iston mi prstom pokazuje da je vreme da dovršim umotavanje ruke i da krenem. „Jesam, gospodine.“

Trčimo niz kratak tunel i istrčavamo na teren iza Gejla Hardestija koji igra polo i njegovog konja. Pravo je čudo što niko od nas nije ugazio u konjsko govno za vreme ove cirkuske rutine. Udaram jednom umotanom pesnicom u drugu. Iston mi se pridružuje. „Hajde da razbijemo ove drkadžije.“ „Apsolutno.“ Sasvim smo složni. Nijedan od nas ne može da istrese agresiju na onom drugom, ved na utakmici, a možda i u tuči kasnije. Možda demo uspeti da se dovedemo u koliko-toliko solidno stanje. Tim srednje škole Devlin dobija loptu i bira da bude hvatački tim. Iston i ja se sudaramo kacigama i trčimo prema odbrambenoj liniji. „Koliko si morao da potplatiš sudiju?“ cvrkude jedan od hvatača dok stajem preko puta njega. Drski magarac. Ne mogu da mu se setim imena. Betmi. Betinski. Betman? Kako bilo. Gledadu njegov dres nakon što mu nabijem lice u travu dok jurim prema njegovom kvorterbeku. Lopta juri, a Iston i ja letimo prema terenu iza linije šuta. Hvatač jedva da me je dotakao, a Ist i ja stižemo da dočekamo trkača u trenutku kada uzima loptu od saigrača. Spuštam glavu i zabijam mu rame u stomak. Lopta mu ispada iz ruku, a masa ispušta urlik koji traje dovoljno dugo da mi da do znanja da je neko iz Astonovog parka vodi. Saigrač me hvata za naramenice i podiže me dok Iston prelazi liniju gola. Spuštam pogled i pružam ruku. „Druže, upozorenje – Isti i ja smo večeras gadno raspoloženi i iskalidemo se na tebi. Raširi glas.“ Oči sitnog momka šire se u strahu. Betman se probija do nas. „Imali ste srede. Slededi put deš ti ležati na travi.“ Kezim se i pokazujem zube. „Nema problema.“ Ako uspem da osvojim dovoljno poena, možda du modi da izbacim Elu iz glave na duže od pet sekundi. Vejd me udara po kacigi. „Dobro si ga oborio, Rojalu.“ Bodri Ista dok izlazi sa terena. „Hodeš li ti pustiti napadače da izađu na teren, Iste?“ „Zašto? Večeras možemo svi da zabijamo poene. A i čuo sam da si istegao mišid u preponi sa onom čirlidersicom iz srednje škole Norton.“ Vejd se široko osmehuje. „Gimnastičarka je, nije čirlidersica. Ali da, ako želiš da zadaš još koji poen, ja se slažem.“ Vidim Lijama Hantera kako nas ubistveno gleda. Želi da što duže bude na terenu. Ovo mu je četvrta godina i potrebna mu je reklama.

Obično mi Hanter ne smeta, ali me način na koji me u ovom trenutku strelja pogledom tera da poželim da ga opalim po četvrtastoj vilici. Prokletstvo. Potrebna mi je borba. Udaram ruku kacigom. Betman na terenu nastavlja da me provocira, blokade su mu nikakve, ali mu jezik radi kao lud. U jednom trenutku mu se unosim u lice, ali me Ist odvlači. „Čuvaj se za kasnije“, upozorava me. Do poluvremena vodimo za četiri tačdauna – još jedan je ostvarila odbrana, a dva je ostvario napad. Hanter je imao priliku da nekoliko puta zablista pred agentima za regrutaciju igrača za koledže nakon što je spljeskao nekoliko defanzivnih igrača. Svi bi trebalo da smo dobro raspoloženi. Trener nam čak nije održao ni motivacioni govor. Obilazi nas, s vremena na vreme nekoga potapše po glavi, a zatim se sakriva u kancelariju da se zabavlja sa svojim timom iz snova, cigarom ili drkanjem. Dok momci daskaju o žurki posle utakmice i čiju de picu rasturiti, ja vadim telefon. Borba večeras? Kucam. Gledam u Ista i usnama ga pitam Jesi li za? Žustro klima glavom. Prebacujem telefon iz ruke u ruku i čekam odgovor. 11. dok 10. Si za? Sam za. Trener izlazi iz kancelarije i daje nam do znanja da je pauza završena. Nakon što je napad ponovo osvojio poen, kažu nam da je ovo poslednji niz daunova za startnu postavku. Što znači da du morati da odsedim ostatak trede četvrtine i čitavu četvrtu. Baš sranje. Kada sam stao preko puta Betmana, ostalo mi još centimetar fitilja. Ukopavam ruku u veštačku travu i proveravam gipkost nogu. „Čujem da ti je nova sestra toliko laka da su potrebna dvojica Rojalovih da je zadovolje.“ Pucam. Preko očiju mi se prevlaci crnilo, i bacam se na kretena pre nego što je stigao da povuče ruku sa zemlje. Skidam mu kacigu i zamahujem desnicom. Hrskavica i kost na njegovom nosu popuštaju pod udarcem. Betman ispušta krik. Ponovo ga udaram. Mnoštvo ruku me povlači sa njega pre nego što sam stigao da zadam još jedan udarac. Sudija duva u pištaljku meni u lice i pokazuje palcem preko ramena. „Napolje“, viče, a lice mu je crvenije od kuvanog jastoga. Trener urla sa linije. „Gde ti je glava, Rojalu? Gde ti je glava, jebote!“

Glava mi je na ramenima. Niko nede tako govoriti o Eli. U praznoj svlačionici skidam se do kože i golim dupetom sedam na peškir ispred ormarida. Za nekoliko sekundi uviđam koliko sam pogrešio. Kako nema akcije utakmice da mi zaokupi pažnju, mogu samo ponovo da razmišljam i brinem o Eli. Pokušavam da potisnem misli u stranu koncentrišudi se na udaljene zvižduke i bodrenje sa terena, ali mi se naposletku pred očima pojavljuje njen lik i niz slika kao u trejleru za neki film. Vidim je kada je stigla u kudu, izgledala je zanosnije nego što jedna devojka ima pravo na to. Vidim je kako silazi niza stepenice pred žurku kod Džordan u odevnoj kombinaciji pristojne devojke, koju sam želeo da pocepam sa nje i presamitim je preko gelendera. Vidim je kako igra. Prokletstvo, kako je samo igrala. Skačem na noge i odlazim pod tuš. Onako ljut, osedajudi kako mi telom kola požuda, odvrdem hladnu vodu i guram glavu pod ledeni mlaz. Ali ne pomaže. Potreba ne jenjava. I, dođavola, zašto da se borim protiv nje? Uzimam kitu u ruku i sklapam oči da mogu da se pretvaram da sam ponovo u kudi Džordan Karington i da gledam Elu kako se krede. Njeno telo mami na greh. Dugačke noge, sidušan struk, i savršene grudi. Njihanje njenih kukova i otmeni pokreti rukom pretvaraju tihu muziku sa televizora u vrelu numeru. Snažnije stežem kitu. Slika se menja i sada vidim njenu sobu. Sedam se njenog ukusa na jeziku. Kako je slatka bila. Kako je oblikovala usne u savršen, izazovan krug kada je prvi put svršila. Ne traje dugo nakon toga. Napetost me golica u korenu kičme i ja zamišljam da je ona poda mnom, zamišljam njenu sjajnu kosu boje sunca na koži, zamišljam kako me gleda sa gramzivom požudom u očima. Kada mi se telo smirilo, punom silinom se vrada samoprezir. Posmatram svoju ruku kojom stežem sam sebe usred svlačionice. Da mogu da potonem dublje, bio bih na pola puta do Kine. Trenutak oslobađanja ostavlja me praznog. Puštam vrelu vodu i perem se, ali se ne osedam čisto. Nadam se da de tip sa kojim du se večeras boriti biti najvedi, najopakiji šupak u tri države i da de me obogaljiti – onako kako bi Ela to trebalo da učini, ali nje nema da se time pozabavi.

POGLAVLJE 5 Ist i ja propuštamo žurku posle utakmice i kredemo kudi da ubijemo jedan sat pre borbe. Povratidu koliko-toliko kontrole i uspedu da steknem pravilnu perspektivu kada budem razbijao pesnicom lice nekom tipu dole na dokovima. „Moram da pozovem Kler“, mrmlja Ist dok ulazimo. „Da vidim hode li dodi kasnije.“ „Kler?“, nabiram čelo. „Nisam znao da ponovo prevrdeš nju.“ „Da, pa, ni ja nisam znao da ti krešeš Bruk. Pretpostavljam da smo sada kvit.“ Prinosi telefon uhu potpuno me ignorišudi. Njegovi postupci me bole. Ist je leden prema meni otkako je Ela otišla. Penjem se na sprat, vrata moje sobe su odškrinuta pa me preplavljuje mučan osedaj ved viđenog. Iznenada se osedam kao da je ponovo ponedeljak veče, kada sam zatekao Bruk u svom krevetu. Kunem se bogom, ako se ta kučka ponovo poigrava sa mnom, ima da odlepim. Ali u sobi zatičem Gidiona. Leži na mom krevetu i tapka po telefonu. Ulazim, a on me pozdravlja zamagljenim očima. „Mislio sam da ne dolaziš kudi za vikend“, kažem oprezno. Poslao sam mu poruku u utorak da ga obavestim da je Ela otišla, ali svaki put kada je pokušao da me pozove u toku ove nedelje, ignorisao sam poziv. Nisam bio raspoložen da se nosim sa njegovim tripovanjem i osedanjem krivice. „To bi ti odgovaralo, zar ne?“ „Ne znam o čemu pričaš.“ Izbegavam njegov pogled i skidam majicu sa kratkim rukavima i oblačim majicu na bretele. „Sereš. Izbegavaš ovaj razgovor otkako je Ela pobegla iz grada.“ Gidion ustaje sa kreveta i krede prema meni. „Ne možeš ga više izbegavati, bato.“ „Vidi, nije to ništa strašno, u redu? Ela i ja smo“ – bili? – „zajedno. Pa šta?“ „Ako nije ništa strašno, zašto si to onda krio od mene? Zašto sam morao da saznam od Ista? I gde ti je pamet bila, pa si se s njom spetljao? Nema potrebe da uvlačimo bilo koga drugog u naš haos…“ „Tvoj haos“, prekidam ga, a zatim se istog trenutka kajem jer se trza kao da sam ga udario. „Dobro“, mrmlja. „Moj haos. Pretpostavljam da je glupo što sam pomislio da de mi brat čuvati leđa.“

„Čuvam ti leđa. Znaš da je tako. Ali Ela nema nikakve veze sa ovim.“ Bespomodnost mi steže grlo. „Naša veza je…“ Preseca me grubim smehom. „Vaša veza? Pa, blago tebi. Mora da je lepo. I ja sam to nekada imao.“ Gutam ljutiti odgovor. Kapiram da je nesredan, ali nisam ga ja stavio u položaj u kom se nalazi. Sam je sebe tu doveo. „Znaš li šta sada imam? Ama baš ništa.“ Gidion izgleda kao da je spreman da počupa sebi kosu dok korača po mojoj sobi. „Žao mi je“, sasvim nedovoljno, ali je to sve što mogu da kažem. „I trebalo bi da ti bude. Moraš se držati podalje od Ele. Ona je dobra devojka, a ti si sjeban.“ Istina njegovih reči peče me gore od njegovog prekornog pogleda. Krivica mi steže grlo. „Možda“, kažem grubo, „ali ne mogu da je pustim.“ „Ne možeš? Misliš, nedeš.“ Gidionovo lice poprima crvenu boju. „Zaboravi Elu.“ Nemogude. „Ti si sebični šupak“, sikde moj brat jer vidi odbijanje u mojim očima. „Gid…“ „I ja sam nekada imao svoju Elu. Imao sam devojku sa kojom sam video bududnost i slomio sam joj srce. Sada je toliko besna na svet da ne vidi ništa oko sebe jasno. Želiš li da se to desi Eli? Želiš li da budeš kao naš tata? Da navedeš devojku da izvrši samoubistvo zato što je toliko nesredna?“ „Ahm.“ Obojica se okredemo i vidimo Istona na vratima. Opreznim plavim očima gleda čas mene, čas Gida. „Nedu vas čak ni pitati da li vas prekidam“, kaže. „Jer vidim da vas prekidam. Ali nedu se ni izvinjavati.“ Gidion steže vilicu. „Ostavi nas nakratko, Iste. Ovo se tebe ne tiče.“ Obraze našeg mlađeg brata obliva rumenilo. Besno ulazi i zatvara vrata. „Nema šanse. Nedete me isključiti. Ne više.“ Iston udara prstom Gidiona u grudi. „Sit sam tajni i šaputanja. Da pogađam, Gide. Znao si da Rid kreše Bruk.“ Gid sleže ramenima. Istov ogorčen pogled pada na mene. „Šta je, nisam dovoljno važan da sa mnom delite tajnu?“ Frustrirano stežem zube. „Nema tu tajne. Bila je to glupa greška, u redu? Otkad to moraš da znaš za svaku žensku sa kojom sam? Da ne pokušavaš da posredno živiš preko moje kite, ili šta ved?“ Ovim sam zaradio pesnicu u solarni pleksus.

Zanosim se unazad, udaram ramenom o ivicu komode. Ali ne uzvradam mu udarac. Istu gotovo da ide pena na usta. Nikada ga pre nisam video ovako besnog. Poslednji put me je udario kada smo bili klinci. Mislim da smo se svađali oko neke video-igrice. „Možda bi trebalo da pozovem Bruk“, puši se Ist. „Zar ne? Jer je očigledno kresanje tatine devojke nekakva bolesna propusnica za VIP unutrašnji krug. Ako spustim pantalone pred njom, nedete imati izbora nego da me pustite u tajni krug, zar ne?“ Gidion mu odgovara kamenom tišinom. Ni ja ne progovaram. Nema svrhe kada je Ist u ovakvom raspoloženju. Provlači obe ruke kroz kosu, frustrirano gunđa. „Znate šta? Jebite se obojica. Čuvajte svoje tajne i odnesite ih u pakao sa sobom. Samo mi ne dolazite puzedi kada vam bude potrebno da neko gasi požar.“ Izlede iz moje sobe i toliko snažno treska vratima da se dovratak zatresao. Tišina koja ostaje za njim je zaglušujuda. Gidion izgleda iscrpljeno. A ja sam sav napet kao struna. Potrebna mi je borba. Moram da se oslobodim agresije pre nego što povredim nekoga u ovoj kudi.

POGLAVLJE 6 Narednog jutra se izvlačim iz kreveta, a moje telo pokušava da se pobuni protiv i najjednostavnijeg pokreta. Nisam bio baš u najboljoj formi za borbu sinod. Da, na mojoj strani je bio zaslepljujudi bes, ali nisam bio dovoljno izdržljiv. Primio sam neke udarce zbog kojih se sada, na dnevnom svetlu, bolno trzam. Modrica na rebrima, sa leve strane, ved je ljubičasta i zelena. Tražim širu majicu da sakrijem povredu i navlačim donji deo trenerke. U kuhinji zatičem Bruk kako sedi ocu u krilu. Tek je pola deset, ali tati pored ruke stoji nezaobilazna čaša skoča. Da ja krešem Bruk, i ja bih bio pijan dan i nod, pretpostavljam, ali dođavola, kako to da ne vidi ko je ona zapravo? „Ima li vesti od detektiva?“, pitam oca. Kratko odmahuje glavom. „Još ništa.“ „Muka mi je od svega ovoga“, stenje Bruk. „Ta sirota devojka je sasvim sama.“ Dodiruje tatu po obrazu. „Dragi, zaista deš morati da porazgovaraš sa Istonom zbog tog njegovog kockanja. Zamisli koliko je samo strašan bio taj kladioničar kada je tako uplašio Elu.“ Bruk susrede moj pogled iznad tatine glave i namiguje mi. Ovo je jebena nodna mora. Posvedujem se doručku. Sandra je rano ustala pa se u rerni nalazi gomila prženica koje čekaju da ih neko proždere, zajedno sa slaninom. Punim tanjir i naslanjam se na pult, ne želim da sednem za sto dok se đavolica i moj otac maze. Tata primeduje to i spušta Bruk u stolicu pored svoje. „Dođi i sedi, Ride. Nismo životinje.“ Streljam ga pogledom. „Koristiš maminu staru uzrečicu protiv mene? To je nisko“, mrmljam, a zatim se kajem kada vidim kako je povređeno stegao usne. Ni Bruk ne izgleda mnogo srednije, ali je to zato što ona voli da se pretvara da Marija Rojal nikada nije postojala. „Da li je ostala neka prženica?“, Sebastijanov glas sprečava Bruk da kaže ono što se spremala da kaže. „Aha, napunidu ti tanjir“, nudim. „Silazi li i Sojer?“ „Ne još. Telefonira.“ Podrugljiv osmeh poigrava Sebu na usnama. Sojer verovatno šalje erotske poruke Loren, devojci blizanaca.

Iznenada mi padaju na pamet Danijelove provokacije. „Da li ste pažljivi?“, pitam tiho dok mu pružam tanjir. Mršti se. „Šta je to, kog đavola, tebe briga?“ „Priča se širi po školi, to je sve. Ne želim da neko dotrči tati i prenese mu glasine zbog kojih dete završiti u internatu.“ „A ti imaš pravo da nešto kažeš zato što ti baš vesto umeš da se čuvaš nevolja?“, podsmeva mi se Seb. Primedujem da Bruk sa dubokim interesovanjem prati naš tihi razgovor pa joj okredem leđa i još tiše kažem: „Vidi, stalo mi je do vas i ne želim da se nešto desi, ali nikoga niste uspeli da nasamarite svojim blizanačkim zamenama.“ „Gledaj svoja jebena posla. Bar umemo da zadržimo devojku i još je nismo naterali u beg.“ Mora da se zaprepašdenje videlo na mom licu jer Seb počinje da se kikode. „Aha, znamo da si ti kriv, a ne Ist. Nismo toliko glupi. A znamo i za nju.“ Diskretno glavom pokazuje prema Bruk. „Zato zadrži svoje glupo mišljenje za sebe. Ti si jednako bolestan kao i mi.“ Seb uzima tanjir i izlazi besno iz kuhinje. „Šta to bi?“ pita tata. „Dečaci“, cvrkude Bruk. Na licu joj je iskren osmeh. Uživa da nas gleda kako se svađamo. Želi da se svađamo. Gutam prženice premda mi se čini da mi je stomak pun olova. Ne znam hode li se ova porodica ikada oporaviti od mamine smrti. Uvek mi je pred očima pogled na nju pruženu preko kreveta, opuštenog lica, hladnih i slepih očiju. Pored Ele se buka u mojoj glavi utišavala. A sada se sve raspada. Kuda je tiha. Ne sredem Seba ponovo, a ni Sojera. A i Ist me izbegava – nije mi odgovorio ni na jednu poruku niti mi se javio kada sam ga zvao. Imam osedaj da nede razgovarati sa mnom sve dok se Ela ne pojavi. Oko devet mi Vejd šalje poruku da me pozove na žurku u kudi Dikona Milsa. Ne želim da se napijem niti da budem u blizini pijanih, pa odbijam poziv. Ali mu šaljem još jednu poruku. Obavesti me ako se I pojavi. Ne mogu da ga pronađem. Oko jedanaest mi Vejd vrada poruku. Brat ti je ovde. Razbijen je. Sranje. Guram stopala u patike i oblačim košulju dugačkih rukava. Vazduh na obali je svež sada kada je stigla jesen. Pitam se kako je Ela. Da li joj je toplo? Da li spava dobro? Da li ima hrane? Da li je bezbedna?

Stižem u Milsovu kudu i vidim da je krcata. Čini se da se unutra razbija čitava generacija maturanata. Nakon petnaestominutne potrage za Istom, odustajem i šaljem novu poruku Vejdu, kog takođe nisam pronašao. Gde je? U sobi za razonodu. Obilazim dnevnu sobu, kredem prema ogromnoj prostoriji koja služi i kao soba za bilijar. Vejd je za bilijarskim stolom, daska sa jednim od saigrača. Susrede moj pogled i glavom pokazuje ulevo. Pratim njegov pogled. Moj brat leži opružen na kauču, a u krilu mu je neka plavuša. Bleda kosa joj poput zavese pada preko lica pa ne mogu da procenim ko je, ali vidim da su joj usne zalepljene za Istove. Ruku polako zavlači pod njenu suknju. Kikode se, a ja stajem u mestu. Poznat mi je taj kikot. Podiže glavu i… aha, to je Abi. „Iste“, vičem sa praga. Gleda u mene, plave oči mu se cakle, a obrazi rumene. Obeznanio se od alkohola. Sjajno. „Vidi, Abs, to je moj stariji bata“, zaplide jezikom. „Hajde, vreme je da idemo“, naređujem mu i pružam ruku prema njemu. Abi zuri u mene razrogačenih očiju kao krivac, ali mene više brine Ist. Neki demon ga dobro muči ako je odlučio da se smuva sa mojom bivšom. „Kuda ti se žuri? Abs i ja smo tek počeli da se družimo. Zar ne, lutko?“ Obrazi joj postaju rumeniji. „Ride“, kaže. Ignorišem je. „Ustaj“, brecam se na brata. „Odlazimo.“ „Ne idem ja nikuda.“ „Aha, ideš.“ Ne pomera se. „Samo zato što ti postiš ne znači da i moja kita mora da miruje, zar ne, Abs?“ Abi ispušta neki neprimetan zvuk. Možda u znak slaganja. Možda da izrazi neslaganje. Đavo da me nosi ako marim. Samo želim da odvedem Ista kudi pre nego što uradi nešto zbog čega de se kajati. „Sasvim ti dovoljno koristiš svoju kitu.“ „Možda želim više.“ Ist se široko osmehuje. „A šta tebe briga? Obojica znamo da ja mogu bolje da je zadovoljim.“ Abino lice je sada jarkocrveno. „Istone“, kaže kruto. „Šta je bilo? Znaš da sam u pravu.“ Podrugljivi pogled prebacuje na nju. „Tradiš vreme venudi za njim, lutko. Da li ti je ikada rekao da te voli? Nije, zar ne? To je zato što te nije voleo.“

Abi glasno uvlači vazduh, povređena je. „Jebi se, Istone. Jebite se obojica.“ Zatim izlede iz prostorije ne osvrdudi se. Iston je posmatra kako odlazi, a zatim se okrede prema meni i počinje da se smeje. Hladno i neveselo. „Još jednu si naterao u beg, a, brate? Elu. Abi…“ „Ti si je oterao.“ Odmahujem glavom. „Ostavi Abi na miru. Nije ona jedna od tvojih igračaka, Iste.“ „Šta, da nije suviše dobra za propalitet kakav sam ja?“ Da. „Nisam to rekao“, lažem. „Sereš. Ne želiš da ukaljam tvoju čistu, slatku Abi. Ne želiš da je sjebem.“ Ist krede prema meni, zanosi se. Udar alkohola iz njegovog daha umalo da me onesvesti. „Prokleti licemeru. Ti si zlo seme. Ti uništavaš devojke.“ Još mi se više približava, sve dok se ne nađe na svega nekoliko centimetara od mene, a zatim prislanja usne na moje uho i sikde. „Uništio si Elu.“ Trzam se. Svi nas gledaju. Rojalovi se hvataju za gušu, dame i gospodo. Blizanci ne razgovaraju sa mnom. Seb mora da je rekao nešto Sojeru pa me sada obojica gledaju kao da sam gubav. Ist pokušava da seksom ublaži bol. Gid je besan na svet. A ja? Ja se prosto davim. „Dobro. Završio sam.“ Obilazim ga i trudim se da se obuzdam. „Radi šta želiš, druže.“ „Da znaš da hodu“, zaplide. Susredem Vejdov pogled i glavom mu pokazujem vrata. Žuri da se sastane sa mnom kod njih. „Postaraj se da Ist stigne kudi u jednom komadu“, mrmlja. „Ne može da vozi.“ Vejd klima glavom. „Važi. Idi kudi. Sve de biti bolje ujutru.“ Ako se Ela pojavi, hode. Ako ne? Sjebani smo. Osedajudi se poraženo, vozim se kudi i trudim se da ne razmišljam o tome kako mi se život pretvorio u pakao. Ela je otišla. Ist je u haosu. Bruk se vratila. Ne znam šta da radim sa ovim besom. Ne mogu ponovo da se borim. Rebra me suviše bole. Ali ruke me ne bole, pa se spuštam u prizemlje u teretanu i iskaljujem bes na vredi. Pretvaram se da sam to ja. Udaram je dok mi ruke ne prokrvare i dok mi se na stopalima i na nogama ne pojave crvene fleke. Ne pomaže ni najmanje.

Kasnije pod tušem spiram znoj i krv, oblačim trenerku i penjem se na sprat. U kuhinji pronalazim neko energetsko pide i trzam se kada vidim koliko je sati. Prošlo je jedan. U podrumu sam proveo gotovo sat i po. Iscrpljeno vučem dupe uz stepenice. Možda du nodas konačno uspeti da odspavam, jebote. Hodnik je mračan i sva su vrata zatvorena, uključujudi i vrata Istove sobe. Pitam se da li se vratio sa žurke. Dok prilazim vratima svoje sobe, čujem neke zvukove. Tiho stenjanje, uzdahe. Koji je ovo sad đavo? Bolje bi bilo da Bruk nije unutra. Otvaram vrata i prvo što vidim je golo dupe mog brata. U mom je krevetu. A tu je i Abi koja tiho ječi dok Ist prodire u nju. Rukama mu steže ramena, noge je obmotala oko njegovih kukova. Kosa joj je raširena po mom jastuku. „Šališ se?“, režim. Iston prestaje da se krede, ali jednu šaku je sklopio oko dojke moje bivše devojke. Osvrde se preko ramena i divlje mi se smeši. „O, čoveče, ovo je tvoja soba?“ kaže podrugljivo. „Mora da sam pogrešio. Izvini, brate.“ Treskam vratima i teturam nazad u hodnik. Spavam u Elinoj sobi. Preciznije rečeno, ležim na Elinom krevetu i čitave nodi prebiram po mislima. Ujutro naledem na Ista u kuhinji. „Abi je sinod bila baš sočna“, podsmeva se i grize jabuku. Lenjo se pitam kako bi se osedao kada bih uzeo tu jabuku i nabio mu je celu u grlo. Verovatno bi se nasmejao i rekao da želi još jednu samo da mi pokaže. Ali šta da mi pokaže? Da me mrzi? „Nisam mislio da demo deliti kao blizanci.“ Uzimam bokal sa vodom silovitije nego što sam želeo i prosipam filtriranu vodu preko ruke. Ist se usiljeno smeje. „Zašto da ne? Možda Ela ne bi otišla da sam je ja trpao.“ Krv mi magli vid. „Dotakni je i ja du. „Nije ovde da bih mogao da je dotaknem, kretenu.“ Baca delimično pojedenu jabuku koja se raspada udarivši u kuhinjski element na svega nekoliko centimetara od moje glave. „Voleo bih da je to bila jebena cigla i da ti je razbila glavu.“ Aha, sjajno nam je ovde u domadinstvu Rojalovih. Ostatak dana izbegavam Ista.

POGLAVLJE 7 Prolazi još jedna nedelja. Ele još nema, a moja brada i dalje ne razgovaraju sa mnom. Život je sranje, a ja nemam pojma kako da ga popravim, pa prestajem da se trudim. Prepuštam se jadu i povlačim od sveta i svako vede provodim pitajudi se šta Ela radi. Da li je bezbedna. Da li joj nedostajem… ali naravno da joj ne nedostajem. Da joj nedostajem, ved bi se vratila kudi. U ponedeljak ustajem i kredem na trening. Svima je očigledno da smo Ist i ja u svađi. Stoji na jednoj strani terena a ja na drugoj. Daljina koja nas deli veda je od površine stadiona. Dođavola, čitav Atlantik bi verovatno mogao da se ubaci u jaz koji se raširio među nama. Nakon treninga me u hodniku zaustavlja Val. Potiskujem potrebu da pokrijem jaja. „Samo mi reci da je dobro“, preklinje me. „Dobro je.“ „Da li je ljuta na mene? Da li sam ja nešto uradila?“, glas joj puca. Prokletstvo. Zar niko ne može da se sabere? Nervoza me tera da se brecam. „Šta sam ja? Bračni savetnik? Ne znam zašto te ne zove.“ Val grči lice. „To je usran odgovor, Ride. Ona je i moj prijatelj. Nemaš prava da je držiš podalje od mene.“ „Da Ela želi da se čuje sa tobom, pozvala bi te.“ To je najgore što sam mogao da joj kažem, ali su mi se reči svakako omakle. Pre nego što sam stigao da ih povučem, Val je otrčala. Ako me Ela nije mrzela pre ovoga, zamrzede me kada se vrati i vidi kakav sam haos napravio. Besan i frustriran, okredem se u udaram nogom u ormarid. Metalna vrata se ulubljuju od udarca, a povratni trzaj mi se širi uz nogu. Ne prija mi osedaj. Malo dalje niz hodnik čujem smeh. Okredem se i vidim Istona kako pruža ruku. Dominik Brunfeld mu stavlja nešto na dlan. Nekoliko drugih momaka iz tima vadi novčanice i pruža mu ih. „Nikada nisam mislio da du tebe videti kako se kidaš zbog ženske“, kaže Dom dok prolazi pored mene. „Sve si nas izneverio.“ Pokazujem mu srednji prst i čekam da Ist stigne do mene. „Želiš li da mi objasniš šta se dešava?“

Ist mi maše novcem pred nosom. „Najlakši keš koji sam ikada zaradio. Pukao si, buraz. Svi u školi to znaju. Bilo je samo pitanje vremena kada deš izgubiti kontrolu. Zato je Ela pobegla.“ Teško duvam kroz nos. „Vratide se.“ „O, da je nisi nekom magijom pronašao usred nodi?“ Širi ruke i okrede se. „Jer nije ovde? Vidiš li je? Dome, vidiš li Elu?“ Dom gleda mene pa Ista, pa ponovo mene. „Ne, ne vidi je. A ti, Vejde? Vidiš li je? Da ti se nije pridružila u kupatilu?“ „Začepi, Iste.“ Bol mu sija u očima dok ruku prevlaci preko usana kao da zakopčava rajsferšlus. „Začepio, gospodaru Ride. Znaš šta je najbolje za Rojalove, zar ne? Ti sve radiš ispravno. Imaš dobre ocene. Mudro igraš fudbal. Krešeš dobre devojke. Ali kada ti sjebeš stvar, to sve nas pogodi.“ Spušta ruku na moj potiljak i privlači moje čelo do svog. „Zašto onda ti ne začepiš, Ride? Ela se nede vratiti. Mrtva je, baš kao i naša draga mama. Samo što ovog puta nisam ja kriv. Ti si.“ Preplavljuje me stid, mračna, ružna tvar koja mi se lepi za kosti i sputava me. Ne mogu da umaknem istini. Ist je u pravu. Doprineo sam maminoj smrti, a ako je Ela mrtva, i njenoj sam smrti doprineo. Otimam mu se iz stiska i vradam se u svlačionicu. Nikada se pre nisam sa bradom svađao u javnosti. Uvek je bilo svi za jednog, jedan za sve. Mama nije volela da se svađamo kod kude, ali naše svađe nikako nije tolerisala kada smo bili napolju. Ako bismo se makar i brecnuli jedan na drugog, pretvarala se da nismo njeni. Sinovi Marije Rojal nikada nisu sramotili ni nju ni sebe u javnosti. Jedan njen prekoran pogled bio je dovoljan da smesta počnemo da gladimo odedu na sebi, i grlimo se kao da je dan otvaranja bejzbol terena a mi sredni što smo živi – uprkos tome što je malo falilo da gotovo do smrti isprebijamo jedan drugog. Vrata svlačionice se uz škripu otvaraju. Ne podižem pogled da vidim ko je. Znam da nije Ist. Kada je ljut, gleda da se osami. „U petak je pre utakmice jedna od pastelnih uzela makaze i isekla kosu nekoj prvakinji. Klinka je izjurila iz škole jecajudi.“ Napinju mi se mišidi. Sranje. To mora da je bila ona devojka koju smo Delakort i ja videli kako izlede iz zgrade u utrčava u folksvagen. „Plavokosa? Vozi belog pasata?“ Klima glavom, a klupa škripi pod njim dok seda pored mene. „Dan pre toga je Dev Kan spalila projekat za čas prirodnih nauka Džun Čen.“ „Džun je ovde zahvaljujudi stipendiji?“ „Aha.“

„Ha.“ Prisiljavam se da sednem uspravno. „Imaš li još neku lepu priču za mene?“ „To su dve najvede. Čuo sam glasine i o drugim sranjima, ali nisam ih potvrdio. Džordan je pljunula na neku devojku za vreme časa zdravstvenog vaspitanja. Gudi Belingam nudi pedeset hiljada svakome ko je voljan za grupnjak na domadem stadionu.“ Umorno rukom trljam vilicu. Glupa škola. „Nisu prošle ni dve nedelje.“ „A u te dve nedelje su tvoja brada prestala da razgovaraju sa tobom, sukobio si se sa Delakortom, razbio ormarid. O, i pre nego što je Ela otišla si, izgleda, zaključio da ti se ne dopada kako Skot Gastonberg izgleda pa si pokušao da mu izmeniš lični opis.“ „Vređao je.“ Tim je uvredio Elu. Nisam čuo, ali mi je to bilo jasno kada sam mu video samozadovoljan izraz na licu jer je mislio da je uspeo da se izvuče. Ne dok sam ja u blizini. „Verovatno. Ništa što iz njegovih usta izađe ne vredi slušati. Svima si nam uslugu učinio što si mu žicom povezao vilicu, ali škola se raspada. Stegni muda.“ „Nije me briga šta se dešava sa školom.“ „Možda tebe i nije. Ali bez Rojalovih na čelu, škola ode u propast.“ Vejd se meškolji na čvrstoj metalnoj površini. „A pričaju i o Eli.“ „Nije važno. Neka pričaju.“ „To kažeš sada, ali kako de njoj biti kada se vrati? Ved se potukla sa Džordan. Mislim, da, bilo je to seksi kao sam đavo. Pa se desilo ono sa Danijelom, a sada je nestala. Svi kažu da je otišla da abortira ili da se oporavlja od neke polno prenosive bolesti. Ako je kriješ negde, sada je vreme da je pokažeš, moraš demonstrirati malo sile.“ Dutim. Vejd uzdiše. „Znam da ne voliš da si glavni, ali znaš šta, druže – jesi i glavni si otkako je Gidion završio školu. Ako dozvoliš dalje propadanje, do Nodi veštica demo imati pravi horor. Bide creva i moždane mase na zidovima škole. Neko de do tada na Džordan primeniti neko nasilje u fazonu filma Keri.“ Džordan, ta ženska samo nevolje izaziva. „Zašto se ti ne postaraš za to?“, mrmljam. „Tvoja porodica ima dovoljno novca da kupi Džordaninu porodicu.“ Vejd potiče iz stare bogate porodice. Mislim da se nešto od njihovog bogatstva i dalje nalazi uskladišteno u zlatnim polugama u njihovom podrumu. „Nije novac u pitanju. Ved Rojalovi. Vi umete da naterate ljude da slušaju. Verovatno zato što vas je toliko.“

U pravu je. Rojalovi vladaju ovom školom još otkako je Gidion upisao tredu godinu. Ne znam šta se desilo, ali jednog dana smo se probudili i sve su oči bile uprte u Gida. Ako bi neki klinac prekršio pravila, Gid ga je dovodio u red. Pravila su bila jednostavna. Okomi se na nekog ko ti je po meri. Mera je bila metaforična. Društveni položaj, bankovni račun, inteligencija. Ako se Džordan okomi na jednu od pastelnih, to je sasvim u redu. Ali da se okomi na učenicu koja je ovde zahvaljujudi stipendiji? E, to nije u redu. Ela je upala u procep. Nije bila stipendista. A nije bila ni dete bogataša. A ja sam mislio da spava sa mojim tatom. Da je doveo kudi kurvu iz nekog elitnog bordela. On i Stiv su voleli da obilaze takva mesta na poslovnim putovanjima. Aha, tata je prava mustra. Sklonio sam se i čekao, a svi su čekali sa mnom. Osim Džordan. Džordan je odmah videla što i ja. Da je Ela od čvršdeg materijala od svega što smo ranije imali prilike da vidimo u Astorovom parku. Džordan se to nije dopalo. Mene je to privuklo. „Ne želim tu vrstu kontrole“, kaže Vejd. „Samo želim da prevrnem neku žensku, da malo igram fudbal, da nerviram mamine momke i da se napijam. To mogu da radim čak i kada Džordan teroriše sve lepe devojke koje dišu na pogrešan način. Ali ti? Ti imaš savest, čoveče. Ali sa svim ovim sranjima… i sa činjenicom da se Danijel i dalje šetka hodnicima kao da nije pokušao da siluje Elu… pa, dutanje je neka vrsta odobravanja.“ Ustaje. „Svi se oslanjaju na tebe. To je opteredenje, kapiram, ali ako se suprotstaviš, bide pokolja.“ Ustajem i ja i kredem prema vratima. „Neka škola gori“, mrmljam. „Nije moj posao da gasim vatru.“ „Brate.“ Zastajem na vratima. „Šta je?“ „Bar me obavesti u kom smeru de se stvari kretati. Ne marim. Samo želim da znam moram li početi da nosim zaštitno odelo.“ Sležem ramenima i osvrdem se preko ramena prema njemu. „Što se mene tiče, stvari mogu da idu dođavola.“ Čujem poražen uzdah iza sebe, ali ne zadržavam se više ni sekunde. Dok se Ela ne pojavi, odbijam da se bavim bilo čime osim traganjem za njom. Ne smeta mi što de svi oko mene biti nesredni. Možemo svi da budemo nesredni zajedno. Oborene glave idem kroz hodnik. Umalo da stignem na čas ne progovorivši ni sa kim ni reč, ali zatim čujem jedan poznat glas kako mi se obrada. „Šta je bilo, Rojalu? Nesredan si zato što niko ne želi da se igra sa tobom?“

Stajem. Štektavi smeh Danijela Delakorta tera me da se polako okrenem na peti prema njemu. „Izvini, nisam te čuo“, kažem ledeno. „Da li bi želeo da to ponoviš? Ovog puta mojoj pesnici?“ Saplide se o sopstvena stopala jer je pretnja u mom glasu sasvim jasna. Hodnik je put klinaca koji prestaju sa aktivnostima kojima su se bavili pre časa. Tu su klinci koji su došli sa muzičkih sekcija, debatnog tima, čirlidersice, članovi kluba prirodnih predmeta. Kredem se polako i promišljeno, skače mi adrenalin u krvi. Ved sam jednom udario ovog drkadžiju, ali samo jednom. Brada su me odvukla pre nego što sam stigao da ga ozbiljno povredim. Danas me niko ne drži. Učenici Astorovog parka, čopor divljih životinja, osedaju krv u vazduhu. Delakort se pomera u stranu, nije sasvim okrenut prema meni, ali se plaši da mi okrene leda. Nisam ja tip koji de ti zariti nož u leđa, želim da mu kažem. To je tvoj teren. Ali Delakort ima drugačije mišljenje. Nije čist u glavi, napada ljude za koje misli da su slabiji od njega. Iz njegovog vitkog tela u talasima izbija srdžba. Ne voli kada mu neko nabije na nos njegov kukavičluk. Jer ipak ga tatica vadi iz gabule. To je sve u redu, ali tatica nije ovde sada, zar ne? „Da li je nasilje tvoj odgovor na sve, Rojalu? Misliš da možeš pesnicama da rešiš probleme?“ Prezrivo se smeškam. „Bar ne koristim narkotike da rešim svoje probleme. Devojke te ne žele pa ih ti drogiraš. To je tvoj način rada, zar ne?“ „Ela je to želela.“ „Ne dopada mi se kada ti izgovaraš njeno ime“, približavam mu se. „Trebalo bi da ga zaboraviš.“ „A šta deš uraditi ako ga ne zaboravim? Hodemo li se boriti do smrti?“ Širi ruke pozivajudi publiku da mi se smeje sa njim, ali oni ga ili mrze ili se plaše mene, jer niko se čak i ne kikode. „Ne. Mislim da ti samo uzalud zauzimaš prostor. Koristiš kiseonik koji bi nečije dupe bolje iskoristilo. Ne mogu da te ubijem – glupa zakonska ograničenja i te stvari – ali mogu da te povredim. Mogu da ti svaki trenutak učinim čemernim“, kažem trezveno. „Trebalo bi da napustiš školu, čoveče. Niko te ne želi ovde.“ Diše plitko. „Tebe niko ne želi“, podbada me.

Ponovo gleda masu tražedi od njih podršku, ali njih zanima potencijalno krvoprolide. Približavaju se, guraju Danijela napred. Kukavica u njemu puca. Baca telefon na mene, plastično kudište me pogađa u čelo. Učenici glasno uvlače vazduh. Nešto toplo mi se sliva niz lice, magli mi vid, natapa usne. Mogao bih da ga udarim. To bi bilo lako. Ali želim da ga zaboli. Želim da nas obojicu zaboli. Pa ga hvatam za ramena i udaram čelom njegovo. Moja krv mu boji lice pa se smešim od zadovoljstva. „Lice ti je ved lepše. Hajde da vidimo kakvu još magiju mogu za tebe da izvedeni.“ Zatim mu udaram snažan šamar. Crveni od besa, više od prezira u mom dodiru nego od bola. Šamar je devojačko oružje, nije to udarac kakav razmenjuju muškarci. Danijel se povlači, ali ne može da mi umakne daleko – odstupnicu mu onemogudavaju posmatrači. Smešim se i ponovo mu udaram šamar. Brani se rukom, otvara čitavu levu stranu. Spuštam dva udarca u levu stranu njegovog lica pre nego što se povučem. „Udari me“, vrišti. „Udari me. Pesnicama!“ Osmeh mi se širi. „Ne zaslužuješ pesnice. Pesnicama udaram muškarce.“ Ponovo mu udaram šamar, ovog puta dovoljno snažno da mu se koža čepa. Krv navire kroz posekotinu, ali to ne zadovoljava moju želju za osvetom. Udaram ga rukom preko jednog uva, a zatim i preko drugog. Slabašno pokušava da se brani. Danijel pudi usne, skuplja pljuvačku. Pomeram se ulevo da izbegnem mlaz pljuvačke. Zgađeno ga hvatam za kosu i nabijam mu lice u ormarid. „Kada se Ela vrati, nede želeti da ovde vidi smede kao što si ti, zato se ili prebaci negde ili počni da uvežbavaš veštine nevidljivosti jer ne želim više ni da te vidim ni da te čujem.“ Ne čekam odgovor – udaram njegovim čelom u metalni ormarid i puštam ga. Prevrde se, sedamdeset sedam kilograma čistog kretena pada na pod poput odbačene igračke. Okredem se i vidim Vejda kako stoji iza mene. „Mislio sam da te nije briga“, mrmlja. Mora da je osmeh koji sam mu uputio bio krvoločan jer su se svi osim Vejda, i njegove postojane senke, Hantera, povukli za korak. Saginjem se i podižem Danijelov telefon sa poda, a zatim ga okredem na leđa i podižem mu mlitavu ruku. Prislanjam njegov palac na centralno dugme, a zatim pozivam tatu. „Kalum Rojal“, javlja se nestrpljivo. „Hej, tata. Moraš da dođeš u školu.“

„Ride? Sa kog me to broja zoveš?“, pita. „Zovem sa telefona Danijela Delakorta. Sina sudije Delakorta. Trebalo bi da poneseš čekovnu knjižicu. Prilično sam ga dobro istukao. Ali tražio je, bukvalno“, kažem veselo. Prekidam vezu i prelazim rukom preko lica dok mi krv iz posekotine kaplje u oči. Gazim preko Danijelovog tela i razvlačim. „Vidimo se kasnije, Vejde. Hantere.“ I klimam glavom krupnom, tihom lajnbekeru. Uzvrada pozdrav cimanjem brade, a ja izlazim napolje da udahnem malo svežeg vazduha. Tata peni na usta u čekaonici ispred kancelarije direktora Berindžera. Ne komentariše moje krvavo čelo. Hvata me za revere sakoa i unosi mi se u lice. „Ovo mora da prestane“, sikde. Oslobađam se njegovog stiska. „Oladi. Nisam se tukao više od godine“, podsedam ga. „Želiš li orden? Da te potapšem po leđima? Hriste, Ride, koliko puta moramo kroz ovo da prolazimo? Koliko prokletih čekova moram da ispišem pre nego što se opametiš?“ Gledam ga pravo u oči. „Danijel Delakort je drogirao Elu na žurki i pokušao da je siluje.“ Tata oštro uvlači vazduh. „Gospodine Rojal.“ Okredemo se i vidimo Berindžerovu sekretaricu na otvorenim vratima direktorove kancelarije. „Gospodin Berindžer de vas sada primiti“, kaže izveštačeno. Tata prolazi besno pored mene i preko ramena mi dobacuje: „Ostani ovde. Ja du ovo rešiti.“ Pokušavam da sakrijem zadovoljstvo. Ja du se odmarati ovde, a tata de počistiti moj nered? Lepo. Premda ja ovo ne smatram „neredom“. Delakort je tražio batine. Zaslužio ih je još one nodi kada je pokušao da povredi Elu, ali sam odmazdu malo odložio jer sam imao druga posla, zaljubio sam se u Elu i morao sam da joj posvetim pažnju. Spuštam dupe u somotsku fotelju u čekaonici, i marljivo se trudim da izbegnem mrštenje i prekorne poglede koje mi Berindžerova sekretarica sve vreme upuduje.

Tatin sastanak sa Berindžerom traje manje od deset minuta. Sedam, ako je sat iznad vrata tačan. Dok izlazi iz direktorove kancelarije, vidim da mu oči pobedonosno sijaju kao kada sklopi neki unosan posao. „Sređeno“ kaže mi, zatim mi daje znak da pođem za njim. „Vrati se na časove, ali gledaj da dođeš kudi odmah nakon što se nastava završi. I neka s tobom dođu i tvoja brada. Nema nepotrebnih usputnih stanica. Potrebni ste mi kod kude.“ Odmah postajem napet. „Zašto? Šta se dešava?“ „Hteo sam da sačekam da se časovi završe da ti kažem, ali kada sam ved ovde…“ Tata zastaje usred ogromnog lobija obloženog drvetom. „Detektiv je pronašao Elu.“ Pre nego što sam stigao da obradim ovu vest, moj otac izlazi na glavni ulaz i ostavlja me da zaprepašdeno zurim za njim.

POGLAVLJE 8 ELA Autobus stiže u Bejvju isuviše brzo. Nisam spremna. Ali znam da nikada nedu biti spremna. Ridova izdaja sada živi u meni. Klizi mi venama poput crnog katrana, poput galopirajudeg karcinoma napada ono što je ostalo od mog srca. Rid me je slomio. Prevario me je. Naterao me je da poverujem da bi nešto dobro moglo da postoji u ovom užasnom, sjebanom svetu. Da bi neko zapravo mogao i da mari za mene. Trebalo je da budem pametnija. Čitav život sam provela u kanalu, panidno pokušavajudi da se iz njega izvučem. Volela sam svoju majku, ali sam želela mnogo više od života kakav nam je ona obezbeđivala. Želela sam više od prljavih stanova i buđavih ostataka hrane i očajničke borbe da se skrpi kraj s krajem. Kalum Rojal mi je dao ono što mi mama nije mogla dati: novac, obrazovanje, otmenu vilu. Porodicu. I… Iluziju, kaže ogorčeni glas u mojoj glavi. Da, pretpostavljam da je to bilo to. A tužno je što Kalum to čak i ne zna. On čak nije ni svestan da živi u kudi laži. Ili možda i jeste. Možda je potpuno svestan da njegov sin spava sa njegovom… Ne, odbijam da razmišljam o onome što sam videla u Ridovoj spavadoj sobi one nodi kada sam pobegla iz grada. Ali slike mi se ved pojavljuju pred očima. Rid i Bruk na njegovom krevetu. Bruk je naga. Bruk ga dodiruje. Iz grla mi se otima zvuk nalik na gušenje, zbog čega me žena koja sedi preko puta mene zabrinuto gleda. „Jesi li dobro, mila?“, pita me. Gutam grudvu mučnine. „Dobro sam“, kažem slabašnim glasom. „Malo me boli stomak.“ „Samo ti sedi“, kaže žena smešedi se utešno. „Otvaraju vrata. Za tren oka demo izadi odavde.“ Bože. Ne. Tren okaje suviše brzo. Ne želim da izađem iz autobusa. Ne želim novac koji mi je Kalum dao u Nešvilu. Ne želim da se vratim u kudu Rojalovih i pretvaram se da mi srce nije razbijeno u milion parčida. Ne želim da vidim Rida niti da čujem njegova opravdanja. Ako ih uopšte ima.

Nije rekao ni reč kada sam ga zatekla sa devojkom njegovog oca. Nijednu reč. Nije nemogude da du se vratiti i otkriti da je on ponovo onaj stari, okrutni Rid. Možda bi mi to, zapravo, i bilo milije, jer bih tada mogla da zaboravim da sam ga ikada volela. Nesigurno izlazim iz autobusa, snažno stežem naramenicu ranca. Sunce je ved zašlo, ali je stanica sva osvetljena. Ljudi oko mene se komešaju dok vozač istovaruje njihov prtljag iz utrobe autobusa. Nemam prtljag, samo ranac. One nodi kada sam pobegla, nisam ponela ništa od otmene odede koju mi je Bruk kupila, i ona me čeka u kudi Rojalovih. Volela bih da mogu da spalim sve i jednu krpicu. Ne želim da nosim tu odedu i ne želim da živim u toj kudi. Zašto Kalum nije mogao da me ostavi na miru? Mogla sam da započnem novi život Nešvilu. Mogla sam da budem sretna. Jednog dana. Ali evo me ponovo u kandžama Rojalovih nakon što me je Kalum dovukao nazad zapretivši mi svime čega se setio. Ne mogu da verujem dokle je išao da me pronađe. Ispostavlja se da su novčanice onih prvih deset hiljada dolara koje mi je dao bile obeležene uzastopnim serijskim brojevima – samo je trebalo da sačeka da upotrebim neku od njih i da otkrije gde se nalazim. Ne želim čak ni da znam koliko je zakona prekršio da bi mogao da prati serijski broj novčanice od sto dolara u ovoj zemlji. Ali pretpostavljam da su muškarci kao što je Kalum iznad zakona. Čujem kako neki automobil trubi i ukrudujem se kada uz ivičnjak staje crna limuzina. Ona koja je pratila autobus od Nešvila do Bejvjua. Vozač izlazi iz automobila – Durand, Kalumov vozač i telohranitelj, koji je velik kao planina i jednako pretedi. „Kakva je bila vožnja?“, pita me promuklo. „Jesi li gladna? Da li da svratimo negde da pojedeš nešto?“ Pošto Durand nije pričljiv, pitam se da li mu je Kalum rekao da bude naročito ljubazan prema meni. Ja nisam dobila takvo naređenje pa ni najmanje ljubazno mrmljam: „Uđi u kola i vozi.“ Nozdrve mu se šire. Ne osedam se loše. Sita sam ovih ljudi. Od ovog trenutka oni su moji neprijatelji. Oni su zatvorski stražari, a ja sam zatvorenik. Nisu mi prijatelji ni porodica. Nisu mi ništa. Durand zaustavlja limuzinu na kružnom prilazu, a meni se čini da u kudi sijaju sva svetla. Pošto je kuda razvučeni pravougaonik koji se sastoji samo od prozora, sva ta blistava svetla gotovo su zaslepljujuda.

Otvaraju se hrastova vrata na ulazu oivičenom stubovima, i na njima se pojavljuje Kalum, savršeno očešljane tamne kose, u po meri krojenom odelu, koje mu prianja uz krupno telo. Ispravljam ramena, spremam se za još jedan napad, ali se moj zakonski staratelj tužno osmehuje i kaže mi: „Dobro došla nazad.“ Nema tu ničeg dobrog. Ovaj čovek me je pronašao u Nešvilu, i pretio mi. Spisak strašnih posledica koje bi me mogle snadi ako se ne vratim činio mi se beskrajnim. Rekao je da de tražiti da me uhapse kao odbeglog štidenika. Prijavide policiji da koristim majčinu ličnu kartu. Redi de im da sam ukrala deset hiljada dolara koje mi je dao i teretide me za krađu. Nisam popustila ni zbog jedne od ovih pretnji. Ne, ved njegova pompezna izjava da nema tog mesta na kom se mogu od njega sakriti. Ma gde da odem, on de biti tu. Pratide me do kraja života, jer, kako me je podsetio, duguje to mom ocu. Mom ocu, čoveku koga nikada nisam upoznala. Čoveku koji je, po svemu sudedi, bio razmaženi sebični kreten koji se oženio novca gladnom goropadi sasvim zaboravivši da joj kaže – ne samo njoj ved i svima ostalima, kada smo ved kod toga – da je napumpao jednu mladu ženu pre osamnaest godina prilikom jednog odsustva iz mornarice. Ne dugujem ja ništa Stivu O'Haloranu. Ne dugujem ništa ni Kalumu Rojalu. Ali ne želim ni da se čitavog života osvrdem. Kalum ne blefira. Ne bi prestao da me lovi ako bih ponovo pobegla. Dok ulazim za njim u kudu, podsedam sebe na to da sam snažna. Žilava. Mogu da podnesem dve godine života sa Rojalovima. Samo moram da se pretvaram da nisu tu. Usredsredidu se na to da završim srednju školu, a zatim odoh na koledž. Kada diplomiram, nikada nedu morati ponovo da kročim nogom u ovu kudu. Kalum mi pokazuje novi bezbednosni sistem koji je stavio na vrata moje sobe. Biometrijski skener dlana, što je navodno bezbednosni sistem koji ima i u svojoj kompaniji. U sobu može da se uđe samo na otisak mog dlana, što znači da Rid više nede modi da mi dolazi u kasne nodne posete. Da nedu više gledati filmove sa Istonom. Ova soba je moja delija, a to je upravo ono što želim. „Ela.“ Kalum zvuči umorno dok ulazi za mnom u sobu koja je baš onako ružičasta i detinjasta kao što pamtim. Kalum se konsultovao sa dekoraterom enterijera, ali je sve birao sam, dokazujudi time da ne zna ništa o tinejdžerkama. „Molim?“, pitam.

„Znam zašto si pobegla, i želeo sam da…“ „Znaš?“ prekidam ga oprezno. Kalum klima glavom. „Rid mi je rekao.“ „Rekao ti je?“ Ne mogu ni da obuzdam ni da sakrijem svoje iznenađenje. Rid je rekao svom ocu da spava sa Bruk? A Kalum ga nije izbacio iz kude? Dođavola, Kalum čak ne deluje ni preterano uznemireno! Ko su ovi ljudi? „Jasno mi je zašto ti je možda bilo previše neprijatno da mi sama sve kažeš“, nastavlja Kalum, „ali želim da znaš da uvek možeš sa mnom da razgovaraš o svemu. Zapravo, mislim da bi trebalo da prijavimo slučaj policiji sutra ujutro.“ Preplavljuje me zbunjenost. „Da prijavimo policiji?“ „Taj momak mora biti kažnjen za ono što ti je uradio, Ela.“ „Taj momak?“ Šta se to dešava? Da li Kalum želi da mu uhapse sina zbog… čega? Seksa sa maloletnicom? Ali ja sam i dalje devica. Mogu li mene teretiti za… bože. Obliva me rumenilo. Njegove sledede reči me duboko potresaju. „Nije me briga što mu je otac sudija. Delakort ne može da prođe nekažnjeno za podmetanje narkotika i pokušaj silovanja.“ Uvlačim vazduh. O bože. Rid je rekao Kalumu šta je Danijel pokušao da mi uradi? Zašto? Odnosno, zašto sada, a ne pre nekoliko nedelja kada se to i desilo? Ali ma kakve razloge Rid imao, zameram mu što je uopšte pričao o tome. Poslednje što želim jeste da se u sve uključi policija, ili da se nađem usred dugotrajnog, prljavog sudskog procesa. Mogu tačno da zamislim šta de se dešavati u toj sudnici. Srednjoškolka, striptizeta, optužuje bogatog belog mladida da joj je podmetnuo drogu da bi je prisilio na seks? Niko u to nede poverovati. „Nedu ništa da prijavljujem policiji“, kažem kruto. „Ela…“ „Ništa se strašno nije desilo, u redu? Tvoji sinovi su me pronašli pre nego što je uspeo zaista da me povredi.“ Frustracija mi kuva u stomaku. „I nisam zato pobegla, Kalume. Meni… prosto nije mesto ovde, u redu? Nisam ja za bogatu princezu koja ide u pripremnu privatnu školu i za večerom pije šampanjac od hiljadu dolara. Nisam to ja. Nisam otmena ni bogata ni…“ „Ali jesi bogata“, prekida me tiho. „Veoma si, veoma imudna, Ela, i moraš početi da to prihvataš. Otac ti je ostavio bogatstvo, i uskoro demo morati da sednemo sa Stivovim advokatima da odlučimo šta deš sa novcem. Hodeš li ga uložiti u nešto, ili staviti u poverenički fond, takve stvari. Zapravo…“ Vadi kožni novčanik i pruža mi ga. „Novac za ovaj mesec, kako smo se dogovorili, i kreditna kartica.“

Iznenada mi se vrti u glavi. Sedanje na Rida i Bruk zajedno jedino je o čemu sam mogla da razmišljam otkako sam otišla. Zaboravila sam na nasledstvo. „Možemo o tome i neki drugi put“, mrmljam. Klima glavom. „Jesi li sigurna da ne želiš da se predomisliš o obaveštavanju vlasti o onome šta je Delakort uradio?“ „Nedu se predomisliti“, kažem odlučno. Izgleda kao da se pomirio sa sudbinom. „Dobro. Želiš li da ti donesem nešto da pojedeš?“ „Jela sam na poslednjoj stanici.“ Želim da ode, i on to zna. „Dobro. Pa…“ Prilazi vratima. „Lezi ranije na spavanje. Siguran sam da si iscrpljena nakon duge vožnje autobusom. Sutra demo razgovarati.“ Kalum odlazi, iritira me što nije zatvorio vrata za sobom. Prilazim da ih zatvorim, ali se ona u tom trenutku širom otvaraju umalo me oborivši na pod. Ved u slededem trenutku čvrsto me grli par snažnih ruku. Na trenutak sam se ukrutila jer mislim da me grli Rid, ali opuštam se kada shvatim da je to Iston. Visok je i mišidav kao Rid, ima istu tamnu kosu i plave oči, ali je miris njegovog šampona slađi, a losion posle brijanja je manje opojan od Ridovog. „Istone…“, kažem i glasno uvlačim vazduh jer me je, kada je čuo moj glas, samo još snažnije zagrlio. Ne govori ni reč. Grli me kao da sam debence. To je očajnički zagrljaj koji mi gnječi grudni koš i otežava disanje. Spušta bradu na moje rame, a zatim naslanja obraz na moj vrat, i premda bi trebalo da sam ljuta na sve Rojalove u kudi, ne mogu da zaustavim ruku koju počinjem da provlačim kroz njegovu kosu. Ovo je Iston, moj, samoproklamovani, „stariji brat“, premda smo istih godina. Vedi od života, nepopravljiv, često iritantan i uvek sjeban. Verovatno je znao za Rida i Bruk – nema šanse da je Rid to tajio Istonu – ali ne mogu da ga mrzim. Ne kada mi drhti u naručju. Ne kada se povuče za korak i pogleda me sa takvim silnim olakšanjem od kog mi zastaje dah. A zatim je u trenu oka nestao, bez reči je izašao iz moje sobe. Počinjem da brinem. Gde je zadirkivanje? Zašto mi nije drsko rekao da sam se vratila zbog njegovog zgodnog tela i životinjskog magnetizma? Mrštim se i zatvaram vrata, i primoravam sebe da se ne bavim previše Istonovim neobičnim ponašanjem. Nedu dozvoliti sebi da se ponovo upetljam u dramu Rojalovih, ne smem to sebi da dozvolim ako želim da preživim ovde. Stavljam novčanik u ranac, skidam duks i ležem na krevet. Svileni prekrivač mi poput oblaka miluje gole ruke.

U Nešvilu sam odsela u jeftinom hotelu sa najgrubljim pokrivačima na svetu. A prekrivač u mojoj sobi je bio pun fleka čije poreklo, nikada, ali nikada, ne želim da otkrijem. Taman sam dobila posao konobarice u nekom jeftinom restoranu kada se Kalum pojavio, kao kada me je u Kirkvudu izvukao iz striptiz bara. Još uvek ne mogu da odlučim da li je moj život bio bolji ili gori pre nego što me je Kalum Rojal pronašao. Srce mi se steže dok zamišljam Ridovo lice. Gori, dolazim do zaključka. Mnogo gori. Kao da je znao da razmišljam o njemu, Rid se oglašava sa druge strane zatvorenih vrata. „Ela. Otvori.“ Ignorišem ga. Kuca dva puta. „Molim te. Moram da razgovaram sa tobom.“ Prevrdem se na bok i okredem leđa vratima. Njegov glas me ubija. Sa druge strane vrata čujem rezanje. „Zaista misliš da de me skener zadržati napolju, lutko? Znaš ti da nije tako.“ Zastaje. Pošto mu ne odgovaram, nastavlja. „Dobro. Vradam se sa kutijom za alat.“ Zbog ove pretnje – za koju znam da nije prazna – skačem sa kreveta, naslanjam dlan na sigurnosni panel nakon čega u sobi odjekuje glasno pištanje i čuje se škljocanje brave. Otvaram vrata i susredem pogled tipa koji je počeo da me uništava pre nego što sam otišla. Hvala bogu pa sam to zaustavila. Nikada mi se više nede približiti dovoljno da bi imao nekog uticaja na mene. „Nisam ja tvoja lutka“, sikdem. „Ništa ja tebi nisam, a ni ti meni nisi ništa, razumeš li me? Ne zovi me lutko. Ne obradaj mi se. Drži se podalje od mene.“ Plavim očima me temeljno odmerava od glave do pete. Zatim promuklim glasom kaže. „Jesi li dobro?“ Toliko plitko dišem da je pravo čudo što nisam izgubila svest. Ne dobij am kiseonik. Pluda mi gore, a pred očima mi se sve crveni i muti. Zar nije čuo ni reč od onoga što sam upravo rekla? „Izgledaš mršavije“, kaže ravnim glasom. „Nisi jela.“ Kredem da zatvorim vrata. Naslanja dlan na njih, otvara ih i ulazi dok ga ja streljam pogledom. „Napolje“, brecam se. „Nedu.“ I dalje me odmerava kao da traži povrede na meni. Trebalo bi sebe da pogleda, jer on izgleda kao da ga je neko pretukao. Bukvalno – ljubičasta modrica proviruje ispod kragne njegove majice. Nedavnom se sa nekim potukao. Ili se možda potukao s više osoba, ako je suditi po blagom grčenju lica kada udahne, kao da njegov grudni koš ne može da podnese udisaj.

Odlično, prede osvetoljubivi deo mene. Zaslužuje da pati. „Jesi li dobro?“ ponavlja. Ne sklanja pogled sa mene. „Da li te je neko… dirao? Povredio?“ Otima mi se histeričan smeh. „Jeste! Neko me je povredio! Ti si me povredio!“ Preko lica mu prelede senka frustracije. „Otišla si pre nego što sam stigao da ti objasnim.“ „Nema tog objašnjenja koje bi me nateralo da ti oprostim“, odsecam. „Kresnuo si devojku svog oca!“ „Grešiš“, kaže odlučno. „Nisam.“ „Sereš.“ „Istina je. Nisam.“ Ponovo udiše. „Ne te nodi. Pokušavala je da me natera da se založim za nju kod tate.“ Gledam ga u neverici. „Bila je gola!“, naglo stajem, misli mi se kače za nešto što je rekao. Ne te nodi? Srdžba mi se podiže u grlu. „Hajde na trenutak da se pretvaramo da ti verujem da nisi spavao sa Bruk te nodi“, streljam ga pogledom, „premda ti ne verujem. Ali hajde da se pretvaramo. Ipak si u nekom trenutku spavao sa njom, zar ne?“ Osedaj krivice, dubok i nepogrešiv, treperi mu u očima. „Koliko puta?“ pitam. Provlači ruku kroz kosu. „Dva, možda tri puta.“ Srce mi staje. O bože. Deo mene je očekivao da de on to da porekne. Ali… priznaje da je spavao sa devojkom svog tate? Više puta? „Možda?“ vrištim. „Bio sam pijan.“ „Odvratan si“, šapudem. Na ovo se nije čak ni trgao. „Kada smo ti i ja bili zajedno, nisam bio sa njom. Čim smo se ti i ja prvi put smuvali, bio sam tvoj. Samo tvoj.“ „O, kakva sam ja srednica. Dobila sam Brukine otpatke. Jupi!“ Ovog puta se trza. „Ela..“ „Začepi.“ Podižem ruku, toliko sam zgađena da jedva da mogu da ga pogledam. „Nedu te čak ni pitati zašto si to uradio, jer tačno znam zašto. Rid Rojal mrzi taticu. Rid Rojal odlučuje da se osveti tatici. Rid Rojal odlučuje da kresne tatinu devojku“, gušim se. „Shvataš li ti koliko je to bolesno?“ „Aha. Kapiram.“ Glas mu je promukao. „Ali nikada nisam ni tvrdio da sam svetac. Mnogo sam grešio pre nego što sam tebe sreo.“ „Ride“, susredem njegov pogled. „Nikada ti ovo nedu oprostiti.“

Blesak odlučnosti svetli mu u očima. „Ne misliš tako.“ Prilazim vratima. „Ništa što možeš da kažeš ili uradiš nede me naterati da zaboravim ono što sam videla u tvojoj sobi te nodi. Budi sredan što du da dutim o tome, jer de Kalum, ako sazna, odlepiti.“ „Nije me briga za tatu.“ Rid mi prilazi. „Ti si mene napustila“, reži. Zevam u čudu. „Ljut si na mene što sam otišla? Naravno da sam otišla! Zašto da provedem još jednu sekundu u ovoj užasnoj kudi nakon onoga što si uradio?“ Prilazi mi bliže, krupnim telom narušava moj lični prostor, podiže ruku da me uhvati za bradu. Izmičem se, zbog čega mu plave oči plamte još vrelije. „Nedostajala si mi svake sekunde dok te nije bilo. Mislio sam na tebe svakog trenutka – mrzeo sam sebe mnogo pre nego što si se ti pojavila. Spavao sam sa Bruk i sa tim moram da živim.“ Prsti kojima drži moju vilicu drhte. „Ali nisam je kresnuo te nodi, i nedu dozvoliti da odbaciš ono što ti i ja imamo zbog. „Ono što mi imamo? Nemamo mi ništa.“ Ponovo mi je muka. Ovaj razgovor je, što se mene tiče, završen. „Izlazi iz moje sobe, Ride. Ne mogu u ovom trenutku ni da te pogledam.“ Ne pomera se, pa spuštam obe ruke na njegove grudi i guram ga. Snažno. Nastavljam da ga guram, da udaram njegove muževne grudi dok ga ne doguram, centimetar po centimetar, do vrata. Blagi osmeh na njegovom licu samo mi pojačava bes. Da li je njemu ovo zabavno? Da li je ovom tipu sve igra? „Napolje“, naređujem mu. „Završila sam s tobom.“ Gleda moje ruke na svojim grudima, a zatim moje lice, koje je, prilično sam sigurna, crvenije od crvene paprike. „Naravno, idem, ako to želiš.“ Podiže jednu obrvu. „Ali nismo završili, Ela. Ni izdaleka.“ Nisam pošteno ni sačekala da pređe prag pre nego što sam zalupila vrata.

POGLAVLJE 9 Prvo što vidim kada se probudim jeste ventilator iznad kreveta. Glatki, teški pamučni čaršavi podsedaju me da nisam više u onoj usranoj hotelskoj sobi od četrdeset dolara za nod, ved ponovo u palati Rojalovih. Ovde je sve isto. Čak osedam Ridov miris na jastučnicama, kao da je spavao ovde svake nodi otkako sam otišla. Bacam jastuk na pod i obedavam sebi da du kupiti nove čaršave. Jesam li dobro postupila što sam se vratila? Jesam li imala izbora? Kalum je dokazao da može da me pronađe gde god da odem. Iznela sam one zahteve koje sam mogla. Bezbednosnu bravu na vratima koja se otvara samo na otisak mog dlana. Kreditnu karticu na moje ime. Obedanje da de ukinuti nadzor nada mnom kada završim srednju školu. Pitanje koje bi trebalo da postavim sebi jeste hodu li dozvoliti jednom tipu da mi uništi život. Da li sam toliko slaba da ne mogu da se izborim sa Ridom Rojalom? Godinama sam ved glava porodice, najpre sam se starala o mami, a zatim i o sebi. Rupa u srcu nastala nakon mamine smrti s vremenom je zacelila. Zacelide i rupa koju je Rid napravio. Zar ne? Okredem se i na nodnom stočidu vidim telefon koji mi je Kalum dao. Ostavila sam ga zajedno sa kolima, odedom i svim ostalim što mi je dao. Ali to što sam se fizički odvojila od Rojalovih, naročito Rida, nije značilo i da sam prestala da mislim na njega. Nisam misli mogla da ostavim za sobom, a sedanja na njega su me progonila sa svakim kilometrom koji sam prešla. Uzimam telefon i primoravam sebe da se suočim sa haosom koji sam za sobom ostavila. Čitanje poruke je gorko-slatko iskustvo. Kada sam u prošlosti odlazila, nikome nisam nedostajala. Mama i ja se nikada nismo više od dve godine zadržavale na istom mestu. Ovog puta me čeka više od trideset poruka od Valeri, i nekoliko Ridovih poruka. Brišem ih i ne čitajudi ih. Tu je i nekoliko poruka od Istona, ali pretpostavljam da je i njih Rid poslao, pa ih takođe brišem. Ostale su od moje šefice, Lusi, vlasnice pekare Francuska pletenica koja se nalazi blizu Pripremne škole Astorov park. U prvim porukama zvuči zabrinuto, a u poslednjim kao da gubi strpljenje.

Ali Valine poruke mi izazivaju neprijatan grč u stomaku. Trebalo je nešto da joj kažem. Mnogo sam o tome razmišljala dok sam bila odsutna, ali plašila sam se. Ne samo da bi Rojalovi mogli da izvuku od nje informacije, ved i zato što je ona predstavljala vezu sa nečim što sam želela da zaboravim. Osedam se loše zbog načina na koji sam se ponela prema njoj. Ja bih odlepila da je ona tek tako odlučila da nestane. Izvini. Ja sam najusranija drugarica. Želiš li i dalje da razgovaraš sa mnom? Spuštam telefon i zurim u tavanicu. Na moje iznenađenje, telefon odmah počinje da zvoni. Iskače Valerina slika. Duboko udišem i javljam se. „Hej, Val.“ „Gde si bila?“, vrišti. „Zvala sam te, i zvala.“ Otvaram usta da joj serviram priču o bolesti, ali me njene sledede reči odmah zaustavljaju. „I nemoj mi redi da si bila bolesna, jer niko nije bolestan dve nedelje i ako i jeste, može da se javi na telefon! Pa, dobro, osim ako nije u pitanju nulti pacijent u zombi apokalipsi.“ Dok slušam njene zabrinute redi, shvatam da je ovo provera našeg prijateljstva. Čak i nakon što sam, naoko, izbegavala njene pozive dve nedelje, onda me i dalje prihvata u svoj život. Da, postavlja pitanja, ali zaslužuje odgovor na njih. Važna mi je. Dovoljno važna da joj iskreno odgovorim, ma koliko sraman odgovor bio. „Pobegla sam“, priznajem. „O, Ela, ne.“ Tužno uzdiše. „Šta su ti Rojalovi učinili?“ Ne želim da je lažem. „Nisam… spremna da o tome pričam. Ali možda sam malčice preterala.“ „Zašto se nisi meni obratila?“, pita me, a u svakoj reči čujem da je povređena. „Nisam se toga setila. Ja sam… nešto se desilo ovde i ja sam sela u kola i kupila autobusku kartu i otišla. Želela sam samo da odem što je dalje mogude. Nije mi palo na pamet da se obratim tebi. Nisam navikla da se oslanjam na ljude. Izvini.“ Na trenutak duti. „I dalje sam ljuta na tebe.“ „I trebalo bi da budeš.“ „Dolaziš li u školu danas?“ „Ne. Vratila sam se kasno sinod pa mi je Kalum rekao da uzmem ovaj dan da se odmorim.“ „U redu. Onda du i ja izostati iz škole, a ti deš dodi ovamo i sve deš mi ispričati.“

„Redi du ti ono što mogu.“ Ne želim više ni da razmišljam o Ridu i Bruk. Želim da zaboravim da se to desilo. Želim da zaboravim da sam otvorila srce Ridu. „Imam i ja tebi gomilu stvari da ispričam“, priznaje. „Kada stižeš?“ Gledam na sat. „Za jedan sat? Moram da se istuširam, jedem, obučem.“ „Čini mi se da smo se dogovorile. Dođi na stražnja vrata jer de se moja tetka zapitati zašto nismo u školi.“ Val živi sa tetkom da bi mogla da pohađa Astorov Park. Upoznala sam samo njenu zlu sestru od tetke, Džordan, i pretpostavljam da dan kada sam odlučila da bežim iz škole nije najbolja prilika da se predstavim ostatku njene porodice. „Razumela. Vidimo se uskoro.“ Duboko udišem, a zatim zovem Lusi. „Hej, Lusi. Ela je. Žao mi je što sam tako nestala. Mogu li da dođem danas posle podne?“ „I meni je žao, ali ne mogu sada da razgovaram. Gužva je.“ Lusi je suzdržana i ja se iznenada kajem što nisam otišla kod nje čim sam se probudila jutros. „Ako svratiš danas pre dva, modi demo da razgovaramo.“ „Dodi du“, obedavam. Imam osedaj da mi se nede dopasti ono što ima da mi kaže. Izvlačim se iz kreveta, tuširam se, a zatim oblačim par starih farmerki i flanelsku košulju. Ironija je u tome što je ovo ista odevna kombinacija koju sam imala na sebi kada sam prvi put došla u kudu Rojalovih. Moj orman ovde pun je skupe odede, ali nemam nameru da obučem ništa što je odabrala Bruk Dejvidson. To je možda sitničavo i glupo, ali ne marim. Otvaram vrata i ukopavam se. Rid stoji naslonjen na zid preko puta moje sobe. „Jutro.“ Zatvaram vrata. Njegov snažni glas lako dopire kroz vrata. „Koliko dugo deš me još ignorisati?“ Dve godine. Ne. Koliko god je to mogude. „Ne idem nigde“, dodaje. „A ti deš mi naposletku oprostiti, pa bi baš i mogla da me saslušaš.“ Prilazim prozoru pored kreveta i gledam dole. Spust sa prvog sprata do prizemlja je prilično strm, a ja nisam sigurna da ono sa vezivanjem čaršava funkcioniše u stvarnom životu. Kakve sam srede, čvorovi de se razvezati i pašdu na zemlju, slomiti nekoliko kostiju i ostati vezana za krevet nedeljama. Prelazim preko sobe, otvaram vrata i bez reči prolazim pored njega. „Izvini što ti nisam rekao za Bruk.“

Prisela ti tvoja izvinjenja. Na polovini stepeništa me hvata za nadlakticu i okrede prema sebi. „Znam da ti je još uvek stalo inače se ne bi ovako ponašala prema meni.“ Ima drskosti da mi se nasmeši. O bože. Nije mu dozvoljeno da se smeši. Na prvom mestu zato što je sumanuto zgodan kada se smeši. A na drugom zato što… aaaaa…. zato što sam ljuta na njega. Upudujem mu ledeni pogled i otimam mu se iz stiska. „Odlučila sam da nedu da tradim vreme i energiju na ljude koji to ne zaslužuju.“ Rid čeka da siđem niz stepenice pre nego što dovikne. „Znači, nije te briga ni za Istona?“ Na pomen Istona se okredem, jer je osim Val, Iston postao jedan od mojih najbližih prijatelja ovde. „Da li se nešto dešava sa njim?“ Rid silazi niz preostale stepenice i staje pored mene. „Aha. Pobegla si, a njega čitav život napuštaju žene koje voli.“ Rumenim od osedanja krivice. „Nisam njega napustila.“ Ostavila sam tvoje neverno dupe. Rid sleže ramenima. „Moradeš njega u to da ubediš, ne mene. Ali sam uveren da deš ga ved pridobiti.“ Kakav arogantni magarac. Nabacujem što je mogude učtiviji izraz na lice. „Hodeš li mi učiniti uslugu?“ „Naravno.“ „Nabij sebi u dupe tu svoju snishodljivost i neželjene savete i jezivo vrebanje pred vratima moje sobe.“ Okredem se besno. Ali ne uspevam da teatralno napustim prostoriju jer me Rid prati u kuhinju gde zatičem ostatak domadinstva Rojalovih, bez Gidiona. „Zar jutros niko nema trening?“, pitam oprezno. Iston i Rid igraju fudbal. Oni bi trebalo da su u školi. Kalum je obično u kancelariji i pre nego što svane. Nemam pojma kada blizanci ustaju. Jutros svi sede za velikim staklenim stolom smeštenim u nišu koja gleda na bazen i Atlantski okean u daljini. „Danas je poseban dan“, kaže Kalum preko šolje s kafom. „Svi učestvuju u ovom porodičnom okupljanju. Sandra ti je pripremila doručak – u frižideru je. Uzmi ga i sedi. Ride, prestani da se motaš i sedi i ti.“ Nikome od nas nije uputio molbu, i uprkos činjenici da mi Kalum nije tata, i pored Ridove sklonosti da ga ne sluša, oboje radimo ono što nam je rekao.

„Drago mi je što si se vratila“, kaže Sojer dok sedam. Barem mislim da je Sojer. Opekotina na ručnom zglobu po kojoj sam nekada identifikovala blizance zacelila je pa nisam sigurna. „Jeste. Postaje sve hladnije. A Rid nam je obedao da deš nas sve odvesti u kupovinu zimske odede“, ubacuje se Seb. „O, obedao je, a?“ „Da, prilično samo bespomodni bez tebe.“ Tihi Ridov glas me pogađa pravo u stomak. „Ne obradaj mi se“, brecam se. „Slažem se“, kaže Iston. „Ne obradaj joj se.“ Iznenađeno se trzam kada vidim da sva trojica Rojalovih pogledom streljaju Rida. On steže usne. Kažem svom glupom srcu da mu nije dozvoljeno da oseti ni gram sažaljenja prema Ridu. Ma šta da žanje za ovim stolom, znam da je sam uporno sejao. „Jutro, Istone“, cvrkudem. „Jesam li propustila nešto zanimljivo na biologiji?“ Želim da ga pitam za onaj neobični zagrljaj sinod, ali nije ovo trenutak za tako nešto. Ipak, moram da znam da je dobro. Iston ima nekoliko problema sa zavisnošdu. Mislim da mu nedostaje mama i da pokušava da ispuni tu prazninu svime na šta naiđe i da svaki put otkrije da ništa ne pali. Sve sam ja to iskusila. „Aha, seciramo svinje.“ „Ozbiljno?“ Zagrcnula sam se zgađeno. „Drago mi je što sam to propustila.“ „Ne.“ Gura me ramenom. „Šalim se. Nisi ništa propustila. Ali sledede nedelje su testovi.“ „O, sranje.“ „Ne brini. Kalum de se za sve postarati, zar ne, tata?“ Iston istura bradu. Kalum ignoriše Istonov izazov i smireno klima glavom. „Da, ako ti je potrebno više vremena, Ela, siguran sam da to može da se sredi.“ Jer u ovom svetu, novac sve kupuje, pa i dodatno vreme potrebno da se nauči gradivo za polaganje testova. Možda nedu čak morati ni da polažem prijemni za koledž. Ne znam da li me to veseli ili ljuti. I jedno i drugo, pretpostavljam. Izmešana osedanja su u mojoj glavi trenutno standard. Kao na primer kako se moje telo raduje kada Rid sedne pored mene, jer se seda svih zadovoljstava koje mu je priredio. A srce mi poskakuje veselo od sedanja na to kako je popunio sve pukotine i praznine u njemu ljubavlju i toplinom, za koje nisam čak ni znala da su mi u životu potrebne. Ali me glava podseda na to da je ovaj momak bio užasan prema meni. Ustupak koji mogu da učinim jeste da

priznam da se potrudio da me upozori, ali sam ja šenila za njim kao neka zaljubljena glupača, i govorila sam mu da me on želi i da to samo mora da prizna. Tako da smo, čini mi se, oboje krivi. Rekao mi je da mu ne prilazim. Rekao mi je da mi ovde nije mesto. Da sam ga barem poslušala. „Da li te je to pecivo nečim uvredilo?“ pita me Iston. Gledam i vidim svoj doručak iskidan na paramparčad na tanjiru. Guram tanjir u stranu i privlačim činiju sa svežim vodem, granolom i jogurtom. Sjajna stvar u vezi sa životom u kudi Rojalovih mogla bi da bude količina hrane u kuhinji koja je sve vreme dostupna. Nema više samo jednog obroka dnevno i nade da ti se telo nede pobuniti ako tog dana uspeš da se domogneš samo jednog takosa iz brze hrane. I sve je sveže, blistavo, zeleno i zdravo. Da me je Kalum samo podsetio na sadržaj frižidera, možda se ne bih toliko opirala. „Nisam jutros raspoložena za ugljene hidrate“, kažem Istonu. „Dakle, seko, šta demo danas raditi?“ Trlja ruke. „Čujem da ne idemo u školu. Pa, blizanci idu, ali to je zato što su glupavi. Ako propuste samo jedan čas, pašče godinu.“ Obojica blizanaca mu pokazuju srednji prst. „Idem do Valeri.“ „Sjajno“, kaže Iston. „Dopada mi se Valeri. Čini se da demo se lepo zabaviti.“ „Nisi čuo kada sam rekla da ja idem.“ Svi za stolom prate naš razgovor. „Čuo sam ja“, smeši se Iston vedro, ali mu pogled šara. „Sasvim zgodno sam rešio da to ignorišem. Kada kredemo?“ Udaram prstima po stolu, „Istone, slušaj me.“ Čekam da vrati pomahnitali pogled na mene. „Ti deš ostati ovde. Ili možeš da ideš negde, ali sa mnom ne ideš.“ „Ti pričaš, ali te ja ništa ne razumem. Kada želiš da se nađemo kod tvojih kola?“ Osvrdem se po stolu ne bi li mi neko pomogao, ali svi skredu pogled. Blizanci sede preko puta mene i gotovo se čitavim telom tresu od potisnutog smeha. Kalum viri preko ivice novina. „Predaj se. Ako mu ne dozvolim da pođe sa tobom, prosto se de pojaviti Karingtonovima na pragu.“ Iston se trudi da izgleda u isti mah i dražesno i pokajnički, ali mu u očima sija pobedonosan sjaj.

„U redu, ali lakirademo nokte i razgovarati o tome koji ulošci najbolje upijaju. Možda demo čak uraditi i neki naučni eksperiment.“ Osmeh mu ne silazi s lica, ali blizanci ječe. „Odvratno“, kažu uglas i ustaju od stola. Sojer – mislim da je to on – udara Sebastijana po ramenu. „Spreman?“ Seb baca ubrus na sto i ustaje. „Pretpostavljam. Radije bih da učim geometriju nego da slušam o ulošcima.“ „Nađemo se za petnaest minuta?“ kaže Iston pre nego što je pojurio iz kuhinje. Trljam čelo jer osedam bol iznad desnog oka. „Ela…“, Rid je toliko tih da jedva da ga čujem. Ignorišem ga i zurim kroz prozor u bistru, mirnu vodu bazena, i pitam se zašto život nije tako miran i gladak. „Ostavidu vas da dovršite doručak.“ Kalum bučno presavija novine. Noge stolice stružu po popločanom podu dok ustaje. „Drago mi je što si se vratila, Ela. Nedostajala si nam.“ Spušta ruku na moje rame, a zatim izlazi iz kuhinje. „I ja sam završila“, spuštam kašiku pored nepojedenog doručka. „Zaboravi. Idem ja.“ Rid ustaje. „Moraš da jedeš, a očigledno je da nedeš da jedeš dok sam ja tu.“ I dalje ga ignorišem. „Nisam ti ja neprijatelj“, kaže, a u glasu mu se čuje koliko je nesredan. „Nisam ti pričao o svojoj prošlosti zato što je sjebana i zato što nisam znao kako deš reagovati. Pogrešio sam, u redu? Ali ispravidu to.“ Saginje se, usne su mu na nekoliko centimetara od mog uva. Njegov me miris okružuje, pa primoravam sebe da ne dišem. Prisiljavam sebe da ne skredem pogled prema njegovoj izvajanoj ruci koja se napinje dok se njome oslanja o sto. „Nedu odustati“, mrmlja, a njegov topli dah golica mi potiljak. Konačno mu odgovaram. Tiho i podrugljivo. „Trebalo bi. Pre bih se kresnula sa Danijelom nego se pomirila sa tobom.“ Dah mu šišti između zuba dok uvlači vazduh. „I ti i ja znamo da to nije istina. Ali kapiram. Povredio sam te i sada želiš da mi se osvetiš.“ Gledam ga u oči. „Ne. Ne želim da se svetim. Nije to vredno truda, a ja ne nameravam da mnogo vremena provodim bavedi se tobom. Nije me briga ni za tebe ni za tvoje devojke. Samo želim da me ostaviš na miru.“ Steže vilicu. „Spreman sam da uradim gotovo sve za tebe. Vratio bih vreme i promenio stvari da mogu.“ Odlučno me gleda. „Ali nedu te ostaviti na miru.“

POGLAVLJE 10 Ulazim u svoju sobu i zatičem Istona opruženog na krevetu. Između nogu drži limenku koka-kole – ne piva, hvala bogu – a u ruci daljinski. „Kako si ušao?“, pitam ga. „Nisi zatvorila vrata do kraja.“ Tapše dušek. „Skoči. Gledadu ESPN dok zoveš Val.“ „Ved sam je pozvala pre nego što sam sišla na doručak.“ Guram nekoliko stvari u ranac i prebacujem ga preko ramena. „Imate li ovde negde prodavnicu polovne odede?“ „Nemam pojma, ali ako ti je dosadila odeda, možeš da je doniraš za vreme Zvanične nedelje. Organizuje se dobrotvorna vožnja.“ Zvanična nedelja? Krenula sam da ga pitam šta je to, ali sam odlučila da ne želim da znam. Nedu učestvovati ni u kakvom glupom sranju vezanom za Astorov park. „Naravno“, mrmljam. „Kalum kaže da imam novca. Pretpostavljam da mogu da mu i pristupim.“ „Šta de ti?“ „Da kupim odedu.“ „Imaš odedu.“ Pokazuje orman. „Ovu odedu du spaliti i kupidu sebi novu odedu, u redu?“ Zbog ljutnje i nestrpljenja grublja sam nego što mi je namera. „Ne vidim zašto je problem što želim da idem u kupovinu. Devojke bi trebalo da vole da idu u kupovinu.“ Iston me gleda sjajnim očima u kojima ima daleko više razumevanja nego što očekujem. „Ti nisi obična devojka, Ela. Tako da je to čudno, ali kapiram. Bruk je kupila ovu odedu. Mrziš Bruk. Odeda mora da leti.“ Prekrštam ruke. „Da li ti je Rid to rekao ili si sve vreme znao?“ „Upravo mi je rekao“, priznaje Iston. „Dobre vesti. Spasao si muda.“ Guram ga u stranu i uzimam patike. Stvoridu sebi novi život, ved od danas. U njemu nede biti momaka koji spavaju sa devojkama svog tate i koji ulaze u vezu sa usvojenim sestrama sa strane. Takođe du isedi svaku kučku koja pokuša da se kači sa mnom. Dobra stvar je što je najveda kučka, Džordan, danas u školi, ili bih u suprotnom morala da je gurnem u bazen sa kamenom oko vrata.

„Imaš gadan izraz na licu. To je opasno seksi. Obedaj mi da deš mi dozvoliti da doživim orgazam pre nego što me ubiješ?“, šali se Iston. „Jednog dana de te neko baš snažno ošamariti.“ „Znam da mi pretiš, ali iskreno, ne mogu da dočekam. Zvuči mi zabavno.“ Devojka koja se odvaži da izabere Istona morade da u jednoj ruci drži bič, a u drugoj pištolj. Ali mislim da je on sasvim neukrotiv. Uzimam ključeve svog prelepog kabrioleta ofarbanog u posebnu boju. Zaista sam bila tužna što sam morala da ga ostavim. „Misliš da de mi Val dati nešto da jedem?“ pita me Iston. „Ponovo sam ogladneo.“ „Idi onda dole, jer ne ideš sa mnom.“ „Onda de idi Rid.“ Stajem na vratima svoje sobe. „O čemu ti to?“ „Tata brine da bi mogla ponovo da pokušaš da pobegneš, pa de jedan od nas biti stalno sa tobom. Dobra vest je što deš modi sama da ideš da piškiš, ali prozori su ti zaštideni alarmom.“ Bacam ključeve na komodu i ulazim u kupatilo. „Vidiš li crvene senzore ovde?“, Iston se naginje i pokazuje dve sidušne tačke svetlosti u okviru prozora. „Tata de dobiti poruku ako otvoriš prozor. Dakle, ko ide kod Val sa tobom? Rid ili ja?“ „Ovo je ludo“, odmahujem glavom. „Dobro, hajdemo.“ Iston me poslušno prati niz stepenice a zatim i do kola. Nisam raspoložena za razgovor, ali on ima drugačije planove. „Ja bi trebalo da se ljutim. Pobegla si bez reči. Brinuo sam. Mogla si da stradaš ili tako nešto.“ Ved sam vodila ovaj razgovor sa Ridom, hvala. „Izgleda da nisi samo na mene ljut. Zašto ste ti i blizanci onako besno gledali Rida za vreme doručka?“ „Zato što je kreten.“ „I tek sada si to otkrio?“ Iston zuri u patike dok mi odgovara. „Nije mi bilo važno ranije.“ Ne vredi da mu odgovaram na ovo. A i Karingtonovi žive na manje od pet minuta od kude Rojalovih i ved sam stigla na njihov prilaz. Primedujem Val na stražnjem ulazu i ne izgleda mi sredno. „Šta je bilo?“ pitam je kada sam stigla do nje. Pokazuje glavom prema Istonu. „Šta on radi ovde?“ „Izvini, jedan od Rojalovih mora da bude sa Elom sve vreme“, kaže. „Tata je tako naložio.“

Val me gleda u neverici. „Zaista?“ „Nemam pojma, ali ti se kunem da bih, da sam mogla da ostavim Istona kod kude, to i učinila.“ „Hej, to me boli“, buni se. I još joj kažem, premda bi to sasvim lako mogla da bude i istina: „Nede ništa redi.“ Koluta očima. „Nema veze. Ulazite.“ „Imaš li nešto za jelo?“ pita Iston dok prolazimo kroz kuhinju. „Posluži se.“ Maše rukom prema pultu na kom stoji najraznoraznije vode i torta pod staklenim zvonom. „Možeš da ostaneš ovde. Ela i ja moramo nasamo da porazgovaramo.“ „O, ne. Želim da pođem sa vama.“ Iston se naginje pored mene. „Ela mi je rekla da dete proveravati upijajudu mod uložaka. I samog me to zanima.“ Val me gleda zbunjeno. „Istone, molim te. Daj nam deset minuta nasamo“, preklinjem ga. „U redu, ali poješdu čitavu tortu.“ „Samo izvoli, junačino“, kaže Val i izvlači me na osunčani trem koji se pruža čitavom dužinom kude. Kuda Karingtonovih je prava južnjačka vila sa velikim tremovima, stubovima sa kanelurama i travnjakom koji izgleda kao da se ručno kosi. Zamišljam kako su pre mnogo godina dame sedele na stolicama za ljuljanje u širokim haljinama i hladile se lepezama koje su držale u rukama pokrivenim čipkastim rukavicama i govorile: „Moja zemlja.“ Možda sam prečesto gledala Prohujalo sa vihorom. Val seda na jedan od cvetnih kaučeva. „Mislim da me Tam vara.“ „Nemogude!“, zaprepašdeno uvlačim vazduh i spuštam se pored nje. Tam i Val su zajedno više od godine. On je na koledžu udaljenom svega nekoliko sati vožnje, a na osnovu onog što se otelo Val u razgovoru, njih dvoje su imali veoma živopisan seksualni život koji je podrazumevao telefonski seks i razmetljivost. Ja još nisam doživela ni običan seks, a kamoli začinjen. Ako bi neka veza mogla da preživi daljinu, to bi bila njihova, zar ne? „Zašto tako misliš?“ „Trebalo je da dođe u posetu prošlog meseca. Sedaš li se?“ Sedala sam se. Bila je silno uzbuđena, ali ju je on tada ispalio u poslednjem trenutku. „Rekla si da nije mogao da dođe jer je bio zatrpan domadim zadacima.“ Na osnovu njenog očajnog izraza, pretpostavljam: „To je bio samo izgovor?“ Drhtavo uzdiše. „Zvao me je sinod i rekao da moramo da razgovaramo.“ „O, ne.“

„Pa smo razgovarali telefonom i rekao mi je da koledž zabavan i da je shvatio koliko je dete bio u srednjoj školi. Nije me prevario, kune se, ali misli da ne može da podnese daljinu i iskušenja i da želi, jer želi da postupi časno“, ispljunula je ovu reč, „da čuje da li ja smatram da je u redu da se viđa sa drugim ljudima.“ „Čekaj malo“, podižem ruku. „Nije te zvao da raskine sa tobom, ved želi da mu dozvoliš da te vara?“ „Tako je“, Val me ljutito gleda. „To je super usrano.“ „A ti si mu rekla…“ Nadam se da si mu rekla da nabije dozvolu sebi u grlo i uguši se njome, želim da joj kažem, ali ne želim da delujem kao da im sudim. To je poslednje što joj je sada potrebno. Kasnije du je, naravno, podsetiti na to koliko je sjajna i da joj nije potreban kreten kao što je Tam da joj crpe energiju, ali za sada du joj pružiti podršku. „Pa, nadam se da si mu rekla kako se osedaš“, završavam. „Rekla sam mu da može da kreše sve devojke koje poželi, ali da mene više nede smeti ni da takne.“ Sklanja kosu nemarnim pokretom, ali joj ruka drhti, a oči joj se cakle od suza. „On je na gubitku, zar ne?“ „Ponavljam to sebi, ali se ne osedam bolje. Deo mene želi da ukrade Džordanin automobil i odveze se do univerziteta. Nisam sigurna šta bih uradila kada stignem tamo. Da li bih ga šutnula u jaja ili bih ga poljubila.“ Drhti, a zatim gleda u mene ispod trepavica. „Udarila sam Rida u jaja za tebe, kada smo ved kod toga.“ „Stvarno?“ Otima mi se divlji smeh dok zamišljam sidušnu Val kako nogom udara ogromnog Rida među noge. „Čime je to zaslužio?“ „Svojim pukim postojanjem. Samozadovoljnom njuškom. Odbijanjem da mi kaže gde si.“ Val se baca na mene i ponovo me grli. „Tako mi je drago što si se vratila.“ „Ahm.“ Podižem pogled i vidim Istona kako nam se podrugljivo smeška. „Mislio sam da želite da razgovarate. Ako dete da se upuštate u lezbijske akcije, slobodan sam.“ „To kažeš svakoj ženskoj osobi od druge do osamdeset druge godine“, gunđa Val. „Pa, naravno“, glumi da je uvređen. „Ne želim nikoga da izostavim.“ Odvaja se od vrata i približava nam se, pa seda pored Val sa druge strane. „Problemi sa tipom?“ Val pokriva lice rukama. „Aha. Moj momak je odlučio da je potrebno da naša veza postane otvorena.“

„Znači hode i jare i pare?“ „Aha.“ „A tebi to ne odgovara.“ „Uh, naravno. Volim verne momke. Vi Rojalovi to možda nedete razumeti.“ „Jao, Val. Šta sam ti ja zgrešio?“ Trlja grudi kao da ga je srce zabolelo. „Imaš penis. Stoga si automatski na pogrešnoj strani.“ Podiže i spušta obrve. „Ali umem sa njim da radim sjajne stvari. Pitaj bilo koju devojku u školi.“ „Na primer, Abi Kinkejd?“, izaziva ga Val. Zaprepašdeno okredem glavu prema Istonu. „Smuvao si se sa bratovljevom bivšom?“ Pada na jastuke, a obrazi mu rumene. „Pa šta? Mislio sam da mrziš Rida.“ Opa. Jedna je stvar kada se brada Rojal svađaju kod kude, ali ovaj javni sukob je nešto sasvim novo… i neprijatno. Ma koliko da sam besna na Rida, ne dopada mi se ovaj razdor između brade. Na neki nelagodan način čak mi je i žao Rida, što, dođavola, on ni najmanje ne zaslužuje. Pokušavam da promenim temu. „Osim testova, šta se još dešava u školi?“ „Sutra je Nod veštica, ali Berindžer nikome ne dozvoljava da u školu dođe u kostimu.“ Val sleže ramenima. „Ali bide žurka u Montgomerijevoj kudi nakon utakmice u petak. Svi de se maskirati.“ Slažem grimasu. „Zaobiđite me.“ Nisam veliku ljubitelj Nodi veštica. Moja mama je radila nodu u klubovima, pa nikada nisam imala priliku da idem od vrata do vrata i sakupljam slatkiše kao svako normalno dete. I mrzim kostime. Toga sam se zasitila dok sam ja radila po klubovima. „Šta još?“ pitam. Val optužujude podiže prst prema Istonu. „Pa, Rojalovi više ne mogu da podnesu jedan drugog, a Rid se ne trudi da drži luđake pod kontrolom. A svi ostali koji imaju malo savesti su ili suviše lenji ili se previše plaše da nešto kažu pa je Astorov park otišao dođavola. Svakog dana sukobi sve više eskaliraju. Plašim se da bi neko mogao fizički da strada.“ Znači ovo jutro nije anomalija. Namršteno gledam Istona. „Šta se dešava?“ „Ideš u školu da naučiš nešto, zar ne?“ kaže nemarno. „Pa, jedna od tih stvari je da deca moraju da nauče kako da vode računa o sebi. Svet je pun nasilnika. Nede oni nestati nakon srednje škole. Neka odmah tu lekciju nauče.“ „Istone. To je užasno.“

„Šta je tebe briga?“, optužuje me. „Ti si nas sve ostavila. Pa šta ako bogati dečaci i devojčice Astorovog parka osedaju nelagodu zato što neki Rojalov više ne drži školu pod kontrolom? Zar bisi sredna što se ispostavlja da je ova škola baš onakva kakva si i očekivala da bude?“ Iskrena da budem, nijednom nisam ni pomislila na školu kada sam otišla, ali ne prija mi što čujem da nasilje eskalira. „Ne, nisam sredna zbog toga. Zašto to kažeš?“ Okrede se i gleda savršen travnjak dok se Val nelagodno meškolji između nas. „Pusti, Ela“, kaže naposletku. „Ne možeš ništa da promeniš. Možeš samo da gledaš svoja posla i trudiš se da preživiš.“

POGLAVLJE 1 1 U dva sata stižem u pekaru i zatičem je relativno praznu. Želela sam da dođem i ranije, ali Lusi je verovatno imala posla. Želela bi da viče na mene, da se istrese, a zatim da mi kaže da uzmem kecelju i stanem iza pulta. Iston je želeo da pođe sa mnom, žaledi se da u poslednja dva sata nije ništa pojeo. Nakon kradeg natezanja i molbi, pristao je da me sačeka u kolima. „Da li je Lusi ovde?“ pitam momka za kasom. Visoki, krakati momak je novi radnik, a ja imam mučan osedaj da je on mene zamenio. „Lusi“, dovikuje preko ramena. „Neka devojka te traži.“ Lusi viri kroz stražnja vrata. „Ko?“ Pokazuje prstom prema meni. Lepo lice joj se smrklo kada me je videla. „O, ti si, Ela. Samo časak. Sedi tamo.“ Aha, dobila sam otkaz. Momak me saosedajno gleda na trenutak, a zatim se posveduje novoj mušteriji. Sedam za slobodan sto i čekam Lusi. Ne čekam je dugo. Nakon jednog minuta, ili možda malo više, izlazi iz stražnje prostorije sa dve šolje kafe. Jednu spušta ispred mene, a drugu pijucka dok seda. „Pre dve nedelje se ovde pojavio Rid Rojal, tražio je tebe. Slededeg dana me je tvoj staratelj, Kalum, pozvao da mi kaže da si bolesna i da ne zna kada deš modi da počneš da radiš. A sada evo tebe ovde, izgledaš zdravo, premda si mršavija nego kada si otišla.“ Naginje se prema meni. „Da li ti je potrebna pomod, Ela?“ „Nije. Žao mi je, Lusi. Trebalo je da se javim, ali nisam mogla da dođem na posao.“ Laž mi ne pada lako sa usana. Lusi je mnogo dobra žena, i ja volim da radim ovde. To joj i kažem. „Volim da radim ovde, i znam da si rizikovala kada si me zaposlila.“ Stiska usne pre nego što uzme još jedan gutljaj kafe. Tapka šolju prstima pre nego što progovori. „Zaista mi je bio potreban neko, a kako tebe nije bilo, i kako nisam mogla da te dobijem, morala sam da nađem nekoga. Razumeš to, zar ne?“ Klimam glavom jer razumem. Ne dopada mi se, ali kapiram. „Žao mi je“, ponavljam. „I meni.“ Spušta ruku u džep brašnom posute kecelje. „Izvoli, pozovi me ako ti nešto zatreba.“ Bilo šta osim posla, pomišljam. „Hvala“, kažem i stavljam posetnicu u džep.

„Javi se ponekad, Ela“, kaže ljubazno dok ustaje. „Ako budem imala još neko slobodno radno mesto, možda bismo mogle pokušati ponovo.“ „Hvala.“ Vokabular mi se svodi na dva izraza: hvala i žao mi je. Lusi uzima još jedan gutljaj kafe i odlazi u kuhinju i ostavlja me da razmišljam o tome koliko sam loše postupila kada sam otišla. Nisam navikla na to da budem nepouzdana, i premda osedam mučninu zbog toga što sam je izneverila, jedan mali deo mene je sredan što joj je stalo do mene. Što je barem nekome stalo do mene.

POGLAVLJE 12 Čim sam narednog jutra kročila na kampus, čujem šapate. Još na parkingu sam primetila poneki podrugljiv osmeh i prodoran pogled, ali u školi je mnogo gore. Zaglušujudi muk, a zatim beskrajni žamor i prezrivi smeh koji me prati hodnikom. Kada sam stigla do ormarida, posmatram svoj odraz u ogledalcetu na vratima i pitam se da mi možda nije kosa zamršena, i da mi ne visi slina iz nosa. Ali izgledam normalno. Kao i svaka druga učenica srednje škole Astorov park u beloj košulji i tamnoplavoj suknji i sakou. Noge su mi gole jer je još uvek napolju dovoljno toplo da ne moram da nosim čarape, ali gotovo sve devojke u hodniku su došle u školu bez čarapa, tako da mislim da nije moj izgled podstakao došaptavanje. Ne dopada mi se ovo. Suviše je nalik prvom danu u Astorovom parku, kada mi se niko nije obradao jer su čekali da vide za koju de se stranu opredeliti Rid i njegova brada. Hode li mrzeti Elu ili joj poželeti dobrodošlicu. Naposletku su učenici odabrali sredinu. Vedini učenika se nikada nisam dopala, ali je to verovatno zato što sam se namerno trudila da se ne družim ni sa kim osim sa Val. Danas me gotovo svako pored koga prođem gleda prezrivo. Idem na prvi čas i nikako ne mogu da se smirim. Osedam se strašno nelagodno i to mi se ne dopada. Osedam snažan trzaj jer me je jedna tamnokosa devojka gurnula u stranu umesto da me zaobiđe. Produžuje još nekoliko koraka, a zatim se okrede da me pogleda. „Dobro došla nazad, Ela. Kako je bilo na abortusu? Da li je bolelo?“ Smeši se nedužno. Na trenutak otvaram usta u čudu, a zatim ih na silu zatvaram. Devojka preda mnom je Kler sa nekim čuvenim prezimenom. Bila je sa Istonom pre nego što mu je dosadila. „Jebi se“, mrmljam i prolazim pored nje. Stižem na čas hernije, u isto vreme kada i Iston. Pogledao me je i odmah se namrštio. „Jesi li dobro, sestrice?“ „Jesam“ cedim kroz stisnute zube. Mislim da mi ne veruje, ali ne kaže ni reč dok ulazi za mnom u učionicu. Sedamo za sto koji delimo od početka semestra, a ja primedujem kako nas nekoliko učenica podrugljivo posmatra.

„Lepo. Vratila se seksualna igračka Rojalovih, zar ne, Istone?“ razvlači neki tip iz stražnjeg dela učionice. „Kladim se da ste ti i Rid oduševljeni.“ Iston se okrede u stolici. Ne vidim mu izraz na licu, ali je provokator u trenutku udutao. Čuje se nakašljavanje, šuškanje odede i šuštanje hartije dok se sveske otvaraju. „Ignoriši ih“, savetuje mi Iston. Lako je njemu da kaže. Jutro postaje sve gore. Iston pohađa vedinu časova koje i ja pohađam i sedi pored mene na svakom. Obrazi su mi planuli kada sam čula dve devojke kako šapatom razgovaraju o tome kako spavam sa dvojicom svoje polubrade. „Definitivno spava i sa Gidom“, kaže jedna od njih, ne trudedi se više ni da spusti glas. „Verovatno je to njegovo dete morala da skloni.“ Iston se ponovo okrede i upuduje im ubistven pogled, ali on, premda je udutkao kučke, ne utišava glas u mojoj glavi. Val me je upozorila da se o meni šire razne glasine, ali da li ljudi zaista misle da se ovako nešto desilo? Da me nije bilo jer sam išla na abortus? Da sam spavala sa Ridom, Istonom i Gidionom? Nije mi poniženje nepoznato – skidanje pred publikom me je naučilo mnogo u tom pogledu – ali sam, shvativši da svi u školi govore ovako odvratne stvari o meni, počela da trepdem ne bih li potisnula suze. Imam Val, podsedam samu sebe, a ona je jedina osoba u Astorovom parku čije mi je mišljenje važno. I Istona, pretpostavljam. Nije se odvojio od mene otkako sam se vratila u Bejvju pa mislim da nemam izbora nego da ga smatram za prijatelja. Premda njegovog brata prezirem. Nakon časa se vračam do ormarida da zamenim knjige jer ne mogu sve da mi stanu u ranac. Iston nestaje niz hodnik prethodno mi stisnuvši nadlakticu u znak podrške kada smo se susreli sa još jednim talasom prezrivih šapata. „Znači, danas je Istonov dan?“ Mišidi mi se napinju na zvuk Džordaninog glasa. Ved sam počela da se pitam kada de ta kučka da mi poželi nedobrodošlicu. Umesto da joj odgovorim, uzimam udžbenik za čas istorije sa police, a na nju odlažem udžbenik iz hernije. „Takav je dogovor, zar ne? Na smenu si sa Ridom i Istonom? Ponedeljkom, sredom i petkom si sa Ridom. Utorkom, četvrtkom i subotom sa Istom.“ Džordan naginje glavu. „A šta radiš nedeljom? Da li je ona rezervisana za jednog ili za obojicu blizanaca?“

Treskam vratima od ormarida i okredem se sa osmehom prema njoj. „Ne, nedeljom obrađujem tvog momka. Osim kada ima druga posla – tada ti obrađujem matorog.“ U očima joj vidim blesak besa. „Zauzdaj jezik, kučko.“ Naporno mi je da održavam osmeh na licu. „Zauzdaj ti svoj, Džordan. Ili možda želiš da te ponovo ošamarim?“, pitam je podsedajudi je na batine koje je od mene dobila u teretani prošlog meseca. Grleno se smeje. „Samo pokušaj. Da vidimo šta možeš da uradiš kada nema Rida da te štiti.“ Kredem prema njoj, ali se ona čak i ne trza. „Nije mi potrebna Ridova zaštita. Nikada mi i nije bila potrebna.“ „O, zaista?“ „Da, zaista.“ Ubadam je prstom u prsa, pravo između podignutih grudi. „Sasvim sam sposobna da i sama sa tobom izađem na kraj, Džordan.“ „U Astorovom parku su se stvari promenile, Ela. Rojalovi više nisu glavni. Ja sam. Dovoljna je jedna moja reč pa da svaki učenik u školi počne da ti zagorčava život.“ „Uh, evo, baš sam se uplašila.“ Izvija usne. „Trebalo bi da se plašiš.“ „Kako ti kažeš.“ Sita sam demonstracija sile ove ženske. „Sklanjaj mi se s puta.“ Zabacuje sjajnu smeđu kosu preko ramena. „Šta ako nedu?“ „Da li je sve u redu ovde?“ pita muški glas. Okredemo se i vidimo Sojera. Sa njim je i njegova riđokosa devojka, Loren. Gleda nelagodno u Džordan, pa u mene. „Ovo te se ne tiče, mali Rojalu.“ Džordan ga čak i ne gleda, ali zato se podrugljivo obrada Loren: „Ne tiče se ni tebe, Donovanova, zato gledaj da mi se i ti i Sojer sklonite sa očiju. Ili je to možda Sebastijan? Ne razlikujem ih.“ Lice joj sija od čiste zlobe. „A ti, mila? Razlikuješ li ih ti? Ili samo zažmuriš dok te krešu?“ Pitala sam se zna li Loren šta Sojer i Sebastijan rade, a izraz na njenom licu u ovom trenutku mi daje jasan odgovor na to pitanje. Umesto da se zaprepasti, ona izgleda postiđeno i gnevno. Ali devojka ima više petlje nego što sam mislila, jer susrede Džordanin podrugljiv pogled i kaže: „Odjebi, Džordan.“ Zatim uzima Sojera za ruku i odvlači ga dalje.

Džordan se ponovo smeje. „Čitava porodica je bolesna, zar ne? Ali kladim se da se ti ložiš na to, kao i ona kurva Loren. Zar ne, Ela? Jeftina striptizeta kao što si ti verovatno uživa u tome da se na njoj smenjuju dva Rojala.“ „Jesmo li završili?“, pitam je kruto. Trepde. „O, mila, nismo. Nikada nedemo završiti. Zapravo, tek smo počele.“ Ljupko mi maše prstima, a zatim odlazi hodnikom i ne osvrnuvši se prema meni. Posmatram je kako odlazi i pitam se u kakav sam se ja to đavolski haos vratila. Za ručkom, Valeri i ja sedimo za stolom u uglu kantine, a ja se trudim da se pretvaram da smo jedine dve osobe u školi. Ali je to veoma teško jer osedam poglede svih prisutnih na sebi, i to mi izaziva nervozu. Val uzima zalogaj toplog sendviča sa tunjevinom „Rid zuri u tebe.“ Naravno da zuri u mene. Okredem se i vidim ga za stolom prepunim igrača fudbala. I Iston je tamo, ali sedi na drugom kraju stola umesto da, kao i inače, sedi pored Rida. Bacam pogled na Rida koji me posmatra prodornim plavim očima. Istim onim očima koje su postajale teške od strasti kada smo se ljubili, koje su gorele vatrom svaki put kad smo bili u istoj prostoriji. „Hodeš li mi ikada redi šta se desilo između vas dvoje?“ Odvajam pogled od njega i silom stavljam testeninu usta. „Nedu“, kažem lako. „O, ma daj, znaš da možeš sve da mi kažeš“, moli me Val. „Kao grob sam nema.“ Ne oklevam zato što nemam poverenja u nju. Meni prosto nije prirodno da svoje tajne delim sa nekim. Više mi odgovara da progutam svoja osedanja. Ali Val me gleda toliko iskreno da osedam obavezu da joj barem nešto kažem. „Bili smo zajedno. Sjebao je. Nismo više zajedno.“ Usne joj se trzaju. „Opa. Da li ti je iko ikada rekao da si užasan pripovedač?“ Grčim lice u grimasu. „To je sve što za sada mogu da kažem.“ „Dobro, nedu te smarati više. Samo znaj da du te saslušati kad budeš spremna da mi se poveriš.“ Otvara bocu svodom. „Šta radiš večeras?“ „Zar ti nisam ved dosadila?“, zadirkujem je. Nakon razočaravajudeg sastanka sa Lusi, vratila sam se kod Val pa smo se preždrale torte i pogledale tri filma zaredom. Iston je odlutao negde usred drugog filma i nije se vratio. „Hej, u žalosti sam.“ Tužno gura donju usnu napolje. „Potrebno mi je da mi skreneš misli da ne bih razmišljala o Tamu. Nod veštica nam je bila omiljeni praznik. Često smo usklađivali kostime.“

„O. Da li ti je ponovo slao poruke?“ Sinod joj je poslao tri poruke, ali ih je Valeri ignorisala. „Neprestano mi šalje poruke. Sada kaže da de dodi da razgovaramo u četiri oka.“ Izgleda potreseno. „Baš je truba kada ti neko slomi srce.“ Pričaj mi o tome. Kao po komandi, moj telefon mi javlja da mi je stigla poruka. Trzam se kada vidim Ridovo ime na ekranu. Ne čitaj, naređujem sebi. Ali ipak, kao idiot, čitam poruku. Prestani da se ponašaš kao da ti nije stalo do mene. Oboje znamo da nije tako. Stežem zube. Uh. Arogantni magarac. Stiže nova poruka: Nedostajao sam ti dok te nije bilo. Jednako kao što si i ti nedostajala meni. Prebrodidemo ovo. Nedemo. Želim da mu doviknem da prestane da mi šalje poruke, ali znam da je Rid Rojal sebični kreten. Radi ono što želi i kada to želi. A njegova slededa poruka je samo još jedan podsetnik na to. Bruk je bila greška. Desilo se pre nego što smo se sreli. Nede se ponoviti. Sam pogled na Brukino ime tera me da snažno stegnem telefon. Pre nego što sam stigla da se obuzdam, šaljem mu grubu poruku. Nikada ti nedu oprostiti što si spavao sa njom. Ostavi me na miru. „Znaš da sam još uvek ovde, zar ne?“ Na ovu njenu trezvenu primedbu, obliva me rumenilo stida. Žurno vradam telefon u torbu i ponovo uzimam viljušku. „Izvini, upravo sam Ridu rekla da odjebe.“ Zabacuje glavu i smeje se. „Bože. Nedostajala si mi, znaš li to?“ I ja se smejem, po prvi put toga dana, i smejem se iskreno. „I ti si meni nedostajala“, kažem joj i iskreno to mislim. Kada se konačno oglasilo zvono, i više sam nego spremna da se izgubim odavde. Prvi dan u školi nakon odsustva bio je jednako zabavan kao i da su me mučili simulacijom davljenja. Zloban smeh, šaputanje, podrugljivi osmesi i pakosni pogledi. Spremna sam da se zaključam u spavadu sobu, odvrnem muziku i pretvaram se da se današnji dan nije ni desio. I ne trudim se da odem do ormarida. Prebacujem torbu preko ramena, šaljem Val poruku da me obavesti hode li dodi kasnije do mene, i žurim na parking. I stajem u mestu jer se Rid naslanja na vrata mog automobila. „Šta sada hodeš?“, brecam se.

Umorna sam od toga što je stalno u blizini. I ne dopada mi se što trenutno tako dobro izgleda. Vreme je sve hladnije, pa mu je tamna kosa razbarušena od vetra, a oštre jagodice rumene od hladnode. Odvaja krupno, mišidavo telo od automobila i krede prema meni. „Sojer mi je rekao da te je Džordan maltretirala ranije danas.“ „Jedina osoba koja me maltretira si ti.“ Ledeno ga gledam. „Prestani da mi šalješ poruke. Prestani da mi se obradaš. Gotovo je.“ Samo sleže ramenima. „Kada bih zaista u to verovao, ostavio bih te na miru. Ali ne verujem ti.“ „Blokiradu tvoj broj“, upozoravam ga. „Kupicu novi telefon.“ „Promenidu broj.“ Frkde. „Zaista misliš da nedu uspeti da ga dobijem?“ Privijam torbu na grudi kao da je štit. „Gotovo je“, ponavljam. Bolna grudva mi se širi grlom. „Prevario si me.“ „Nikada te nisam prevario“, kaže promuklo. „Nisam ni takao Bruk u poslednjih šest meseci.“ Zvuči tako iskreno. Šta ako govori istinu? Šta ako… Nemoj da si budala! Viče moj unutrašnji glas. Uh. Naravno da nije iskren, a i trebalo bi da znam da ne smem da dozvolim da me prevari iskrenost na njegovom licu i treperenje u glasu. Dok sam odrastala, posmatrala sam mamu kako se uvek iznova zaljubljuje u pogrešne tipove. Lagali su je. Koristili je. I ma koliko da sam je volela, mrzela sam što je umela da bude tako glupa kada su u pitanju bili muškarci. Bili su joj potrebni meseci, a ponekad i čitava godina da shvati da lažovčina u njenom krevetu ne vredi truda i vremena, dok sam ja stajala sa strane i čekala da se opameti. Odbijala sam da me neko tako nasamari. „Idi dođavola, Ride“, mrmljam. „Završila sam s tobom.“ Prilazi mi još bliže. „Aha? Hodeš da mi kažeš da me više ne želiš?“ „Upravo to ti kažem.“ Obilazim ga i praktično se bacam prema automobilu. Ali mi se pokušaj bega obio o glavu, jer se žurno okrenuo i naslonio me na vrata. Vrelina njegovog tela pali me preko odede. Puis mi se ubrzava kada spušta oba dlana na automobil i hvata me u zamku između svojih ruku. „Hodeš da kažeš da se više ne ložiš na mene?“ Saginje glavu, a njegov vreli dah mi se širi vratom. Nakon što sam nevoljno zadrhtala, on se tiho smeje. „Priznaj da sam ti nedostajao.“ Snažno stiskam usne.

Ridov obraz ovlaš dodiruje moj dok mi šapude na uvo. „Nedostaje ti način na koji te ljubim. Nedostaju ti moje posete nodu. Nedostaje ti osedaj koji izazivaju moje usne baš ovde…“ Naslanja usne na moj vrat i ja ponovo drhtim. Ponovo se promuklo smeje. „Aha, siguran sam da u tebi ne budim ama baš nikakva osedanja, zar ne, lutko?“ „Ne zovi me tako.“ Ljutito ga guram od sebe, ignorišem glasno lupanje srca. Mrzim uticaj koji ima na mene. „I ostavi me na miru.“ Iza nas se čuje nečiji tihi glas. „Čuo si je. Ostavi je na miru.“ Iston nam prilazi i čeličnim stiskom hvata Rida za rame. Uprkos tome što je mlađi, Iston je visok i mišidav kao i njegov brat. Ne mora da uloži nikakav napor da bi sklonio Rida od mene. „Ovo je privatan razgovor“, kaže Rid ni najmanje se ne potresavši zbog toga što ga je Iston tako grubo povukao. „Je l'?“, Iston gleda u mene. „Jesi li raspoložena da razgovaraš sa našim starijim bratom, sestrice?“ „Nisam“, odgovaram usiljeno vedro. Iston se smeši. „Eto ti, Ride. Razgovor je završen.“ Nestaje podrugljivog sjaja u njegovim očima, smenjuje ga ljutnja. „A i tata je poslao poruku. Želi da što je pre mogude dođemo kudi. On i Bruk žele nešto da nam kažu.“ Gledam u Istona. „Bruk?“ Grubo se nasmejavši, Iston se okrede prema Ridu. „Šta je bilo, nisi joj rekao?“ „Šta mi nije rekao?“ pitam. Zašto je, dođavola, Bruk u kudi? Rid strelja brata ubistvenim pogledom. „Bože, pitam se zašto joj to nisi rekao.“ Iston sleže ramenima. „Tata i Bruk su se pomirili.“ Osedam se kao da mi je čitavo telo uronjeno u led. Molim? Zašto se Kalum pomirio sa tom vešticom? I kako da je pogledam nakon što sam je videla u Ridovoj sobi one nodi? Noge mi podrhtavaju, ruke počinju da se tresu. Nadam se da momci ne primeduju koliko snažno drhtim, da ne vide koliko me je ova vest pogodila. Iznenada je odlazak kudi poslednje što želim da uradim.

POGLAVLJE 13 Jedan po jedan, naši automobili pristižu na veliki, kružni prilaz na posedu Rojalovih. Moj kabriolet. Istonov pikap, Ridov rendž rover i rover koji voze blizanci. Ostajem u kolima i posmatram kako brada Rojal treskaju vratima i nestaju kroz sporedni ulaz vile. Ne mogu da verujem da je Bruk unutra. Ne mogu da verujem da je Rid „zaboravio“ da to spomene. Da nije mogao, u nekoj od onih prilika kada me je smarao i zadirkivao kako de me ponovo osvojiti i kako misli da ga i dalje želim, da mi kaže da se Bruk vratila? Naravno da nije ništa rekao. Misli da du, ako se bude pretvarao da nikada nije dotakao Bruk, ako se bude pretvarao da ona ne postoji, ja možda zaboraviti na nju. Ali nedu. Ela Harper ne zaboravlja. Nikada. Duboko udišem i naređujem sebi da izađem iz automobila. Unutrašnje naredbe ne pale, jer ostajem gde sam. Tek kada neko otvori sporedni ulaz, ustajem sa vozačkog sedišta. „Ela“, doziva me Bruk i smeši se od uva do uva. Uzimam ranac i obilazim automobil, i pokušavam da se probijeni pored nje, ali mi ona staje na put. Nikada nikoga nisam toliko želela da udarim kao što želim da udarim ovu ženu. Plavokosa je i izveštačena kakvu je i pamtim, obučena u skupu mini-haljinu, cipele sa vrtoglavo visokom potpeticom i okidena je sa toliko dijamanata da bi njima mogla da se opremi jedna Tifani prodavnica. „Nemam šta da ti kažem“, kažem joj. Smeje se. „O, draga, ne misliš to.“ „Mislim. Sada mi se skloni s puta.“ „Ne dok ne obavimo jedan malecki ženski razgovor“, cvrkude. „Ne mogu da ti dozvolim da uđeš dok najpre neke stvari ne raščistimo.“ Podižem obrve u neverici. „Nemamo šta da raščišdavamo.“ Hvatam sebe kako iz nekog razloga spuštam glas, premda i ona i Rid zaslužuju da ih vrištedi iz sveg glasa odam. „Spavala si sa Kalumovim sinom.“ „Jesam li?“ ponovo se kikode. „Jer mi se čini da bi Kalum, da sam to uradila i da neko u ovoj kudi to zna, ved sve saznao.“

Tu je u pravu. A sada sam besna na sebe što sam dutala. Jedna reč bila bi dovoljna da Bruk postane prošlost. Izbacio bi je na dupe brže nego što čovek može da kaže lažljiva goropad. Ali… izbacio bi i Rida. Možda bi ga se čak i odrekao. Bože, bolesna sam. Sjebana sam u glavu. Zašto bih inače marila za to šta de se desiti Ridu Rojalu? Bruk mi se značajno smeška. „O, ti sirota, bedna devojko. Zaljubljena si u njega.“ Stežem zube. Greši. Ne volim ga više. Ne volim ga. „Pokušala sam da te upozorim. Rekla sam ti da de te Rojalovi uništiti, ali me nisi slušala.“ „I zato si me kaznila?“ kažem sarkastično. „Kaznila te?“ Trepde, čini se iskreno zbunjeno. „Kako to tačno misliš, mila?“ Gledam je otvorenih usta. „Spavala si sa Ridom. Uhvatila sam vas! Ili si sasvim zgodno na to zaboravila?“ Bruk odmahuje rukom. „O, misliš na onu nod kada si pobegla? Izvini što du te razočarati, ali te nodi nije bilo… uzbuđenja.“ „T-ti si bila naga“, zamuckujem. „Htela sam nešto da mu dokažem.“ Koluta očima na moj začuđen izraz. „Rid je morao da nauči lekciju.“ „Da si prevarant i lažov?“ „Ne, da je ovo moja kuda.“ Pokazuje kudu iza nas. „Nije on više glavni. Ja sam.“ Bruk se poigrava pramenom sjajne zlatne kose pre nego što ga skloni iza uha. „Želela sam da mu pokažem šta se dešava kada prevrši meru. Želela sam da vidi da mogu da ga uništim bez i najmanjeg napora. I vidiš li koliko je to lako bilo? Skinem haljinu i puf! Njegova veza sa tobom nestane. To se, draga moja, zove mod.“ Grizem obraz. Ne znam u šta više da verujem. Da li se Rid nagodio sa njom da ovo kaže? Lagade i pretvarati se da nije spavala sa njim u zamenu za… šta? Da li je važno? Spavali su zajedno u nekom trenutku. A ako je kadar da na ovaj način prevari svog rođenog oca, mogu samo da zamislim koliko bi mu lako bilo da prevari mene. Ne smem da rizikujem. Znam šta sam videla u njegovoj sobi. Bruk je bila naga. A on je sedeo i nije ništa rekao. Ako dozvolim Ridu i Bruk da poseju seme sumnje, onda je samo pitanje vremena kada du uraditi nešto glupo… na primer, oprostiti mu. A zatim de me ponovo povrediti i ja nedu modi nikoga osim samu sebe da za to krivim.

„Spavala si sa Kalumovim sinom“, ponavljam i puštam da mi se gađenje koje osedam vidi na licu. „Nije važno da li si bila sa njim te nodi – ostaje činjenica da si ga prevarila sa njegovim sinom.“ Ona se samo smeši. Mučnina mi se penje uz grlo. „Ti si…“ stajem. Uh. Nijedna uvreda na svetu ne oslikava ovu ženu na pravi način. „Šta sam ja?“ podsmeva mi se. „Drolja? Sponzoruša? Želiš li da me nazoveš još nekim pogrdnim imenom? Ne razumem zašto mi ne bismo mogle da se držimo zajedno, ali iskreno, lutko, tvoje mišljenje nije važno. Ovo de uskoro biti moj dom i ja du o svemu odlučivati. Trebalo bi da gledaš kako da budeš u mojoj milosti.“ Podiže jednu obrvu. Podsedam sebe da sam stotinu puta do sada naletala na žene kao što je Bruk. Ona je pritajeni siledžija. Umiljata je prema ljudima koji imaju novac, drska prema svim devojkama koje ne mogu da joj pomognu da dalje napreduje, i sasvim zla prema svakome ko je ugrozi. Pa bodrim sebe činjenicom da smatra da mogu da je ugrozim, pa i ja podižem obrvu. „Kalum ti nikada nede dozvoliti da me izbaciš. A čak i da ti to dozvoli, ne marim. Ved sam pokušala da pobegnem odavde, sedaš li se?“ „Ali si se vratila, zar ne, draga?“ „Jer me je prisilio“, mrmljam. „Ne, jer si to sama želela. Možeš ti da tvrdiš da mrziš Rojalove koliko god želiš, sredo, ali istina je da želiš da budeš deo ove porodice. Zapravo, bilo koje porodice. Siromašno siroče Ela želi da je neko voli.“ Greši. Nije mi to potrebno. Bila sam sama dve godine nakon mamine smrti. Mogu ponovo da živim tako. Sasvim mi odgovara da sam sama. Zar ne? „Koji nežni podsticaj i sigurna sam da de Kalum dodi na moju vodenicu“, kaže Bruk. „Od tebe zavisi u kom du ga smeru podsticati da pođe. Želiš li da i dalje živiš stilom života Rojalovih, ili želiš da ponovo treses dupetom za novčanice od jednog dolara? Sama odlučuješ o svojoj sudbini.“ Nalakiranim noktom pokazuje prazan prostor pored sebe. „Još uvek ima mesta za tebe ovde.“ Obe se okredemo na zvuk automobila. Gidionov terenac naglo staje iza Istonovog pikapa. Najstariji brat iskače na vozačka vrata, gleda u nas i pita: „Šta se ovde dešava?“ „Samo sam izašla da ponovo poželim Eli dobrodošlicu u okrilje porodice“, odgovara Bruk i namiguje mi. „Dođi poljubi me, dragi.“

Gidion izgleda kao da bi radije poljubio kaktus, ali ipak prilazi i hladno je ljubi u obraz. „O čemu je reč?“ mrmlja. „Propustio sam poslepodnevna predavanja i vozio tri sata da bih stigao ovamo, tako da bi bolje bilo da je u pitanju nešto važno.“ „O, važno je“, Bruk nam se zagonetno smeši. „Hajde da uđemo unutra pa de ti otac sve redi.“ *** Pet minuta kasnije Kalum nas je, sa sumornim izrazom lica, sve uveo u prednji deo kude. Zaštitnički drži ruku u dnu Brukinih leđa. A Bruk? Izgleda zadovoljno kao mačka na ribljoj pijaci. Prostorija je besprekorno uređena u stilu koji sam ja nazvala šik južnjačke plantaže. Zidovi su prekriveni teškim krem tapetama. Tavanicu ukrašavaju gipsane lajsne. Prostorija je dovoljno velika da se u njoj nalaze dve garniture za sedenje na dva različita kraja, jedna se nalazi blizu prozora koji se protežu od poda do plafona i koji su prekriveni svilenom tkaninom boje breskve, a druga je bliže vratima. Bruk seda u jednu od fotelja svetlozelene boje i boje breskve pored kamina. Iznad police se nalazi prelepi portret Marije Rojal. Ima nečeg strašno pogrešnog u činjenici da Bruk sedi u ovoj sobi, ispred te slike. Ima u tome nečeg svetogrdnog. Nakon što je nasuo sebi viski u čašu, Kalum staje iza Bruk, jednu je ruku položio na njenu fotelju, a drugom steže čašu koja se gotovo preliva. Gidion odlazi da stane pored prozora, gura ruke u džepove i gleda preko travnjaka. Iston i ja kredemo prema njemu, ali nas Kalumov glas zaustavlja. „Sedite. I ti, Gidione.“ Gidion se ne pomera. Čak ničim ne odaje ni da je čuo da je Kalum progovorio. Rid gleda najpre oca, pa Gidiona i smesta donosi odluku. Prilazi bratu u staje pored njega. Linije podele jasno su povučene. Posmatram kako Kalum snažno grči prste na naslonu fotelje. Telo mu se naginje prema najstarijim sinovima, ali ostaje ukopan u mestu pored Bruk. Čime ga drži? Ne može biti toliko dobra u krevetu. „Bruk – hodu da kažem, mi – želimo nešto da vam kažemo.“ Iston i ja razmenjujemo obazriv pogled. Blizanci stoje sa moje druge strane, a na licima im je jednak sumnjičav izraz.

„Bruk de roditi dete.“ Glasno šištanje dočekuje ovu izjavu, jer svi od šoka glasno uvlačimo vazduh. Kada je izgovorio ove reči, Kalum podiže čašu alkohola do usana i uzima gutljaj. I nastavlja da pije dok je ne isprazni. Bruk izgleda sredno, a njeno zadovoljstvo je odvratno. Da li je greh udariti trudnu ženu? Stežem šake u pesnice pored tela u slučaju da mi neko, bilo ko, da zeleno svetio da preskočim dva kauča i stočid i udaram je dok ne počne da preklinje za milost. Ubija ovu porodicu, i mrzim je zbog toga koliko i zbog svega drugog. „Kakve to veze ima sa nama?“ pita Iston naposletku, drskim i uvredljivim tonom. „To je dete Rojalovih, što znači da de nositi prezime Rojal. Venčademo se.“ Kalum je neumoljiv. Pretpostavljam da ovako zvuči u sali upravnog odbora, ali ovo nije poslovni dogovor. Ovo je njegova porodica. Bruk podiže levu ruku i širi prste. Rid se, i dalje stojedi pored prozora, sav ukrutio. Iston počinje da reži. „To je mamin prsten!“ viče Sebastijan. „Ne možeš joj dati mamin prsten.“ Sojer uzima vazu sa bočnog stočida i baca je preko sobe. Ne pada ni blizu Bruk, ali nas tresak sve tera da se trgnemo. „To je jebeno sranje.“ „Nije to njen prsten.“ Kalum drhtavo provlači ruku kroz kosu. „Možda izgleda tako, ali prsten vaše majke je na spratu. Kunem vam se.“ Blenem u njega. Kakav to muškarac daje novoj supruzi prsten koji liči na prsten njegove pokojne supruge? I kakva to žena tako nešto želi? Ova igra koju Bruk igra suviše je bolesna za mene. Kao da se pali na to da povređuje sve oko sebe. „Nemoj da se kuneš, jer to ne vredi koliko ni prašina pod tom foteljom“, kaže Gidion ocu. Leden je i nepopustljiv, što predstavlja oštru suprotnost u odnosu na njegovo uobičajeno blago držanje. Od sve brade Rojalovih, Gid je oduvek bio najsmireniji. Ali sada uopšte nije smiren. „Možeš da joj praviš dece koliko hodeš, ali oni nisu deo naše porodice, niti de to ikada biti.“ Krede prema Bruk i Kalumu. Zadržavam dah dok se u punoj visini uspravlja nad njima. „Nikada ti ovde nede biti mesto“, kaže joj, toliko trezveno da ona stiska usne. „Ma kome širila noge, nikada nedeš biti ništa više do obične kurve iz Ulice Salem.“

Bruk se smeši. „A ti nikada nedeš biti ništa drugo do zaboravljeni sin bogataša čija se majka ubila.“ Gidion se trza. Zatim se okrede na peti izlazi iz sobe. Blizanci slede njegov primer. Zatim i Iston. Samo Pud i ja ostajemo, a ja ne mogu da se suzdržim da ga ne pogledam. Na licu mu se jasno vidi gađenje. Ljutnja. Razočaranje. Ali jedne stvari nema… iznenađenja. Vest da Bruk čeka bebu sve nas je zaprepastila do oduzetosti, sve osim Rida. Pogledi nam se sredu, i ja u tom trenutku vidim istinu u njegovim plavim očima. Znao je.

POGLAVLJE 14 RID U trenutku kada me je Ela pogledala, shvatam da je došla do pogrešnog zaključka. Hvatam je za ruku i vodim je iz salona u prostoriju preko puta, koja je, zadesilo se tako, baš mamina radna soba – i soba u kojoj smo je Gid i ja pronašli nakon što je… nakon što je umrla. Savršeno. Ovo je baš mesto na kom du spasti svoju vezu sa Elom. Nikako. „Vidi…“ započinjem, ali ona je pobesnela i pre nego što sam stigao bilo šta drugo da kažem. „Dete je tvoje, zar ne?“ sikde. „Nije. Kunem ti se. Nije moje.“ „Ne verujem ti.“ Ruke je skupila u sidušne pesnice. Želim da je zagrlim, ali mislim da to nede naidi na dobrodošlicu. „Nisam je dotakao otkako si ti došla ovamo“, ponavljam po hiljaditi put, čini mi se. „Završio sam sa njom čak i pre toga.“ Udara najbližu površinu i podiže oblak prašine u vazduh. Ova prostorija je dugo bila zatvorena. „Kako znaš da nije tvoje?“ Nelagodno se meškoljim, jer odgovor zahteva da probudim neka ružna sedanja, ali nemam izbora. „Kada sam je video, stomak joj se tek nazirao.“ Eli se povlači krv iz lica, i ja znam da se setila one nodi kada je videla Bruk nagu u mojoj sobi. „Ne znaš. Ne možeš da znaš. Dok se ne izvrši test očinstva. Muka mi je.“ Prislanjam ruku na stomak. „Zaista mi je, kunem ti se bogom, muka.“ „Nije moje. Mora da je tatino. Ili, dođavola, moglo bi biti bilo čije. Nije joj problem da prevari tatu“, kažem sav očajan. „Nije ni tebi.“ Udišem glasno. Pogodila je pravo u metu i ona to zna. Ali ne odustajem. Ovo je borba, i pobedidu pa makar morao da igram prljavo. „Nedu poricati da sam bio kreten. Možda sam još uvek kreten, ali nisam otac Brukinog deteta. Nisam te prevario. Krio sam svoju prošlost od tebe, i to je bilo baš usrano. Znam to. Pogrešio sam. Žao mi je. Samo… molim te, molim te da mi oprostiš“, preklinjem je. „Skrati nam muke oboma.“

„Nije više važno.“ Na njenom licu je tup izraz koji me plaši. Odmahuje glavom. „Pre nego što sam te upoznala, moj život je bio pun sranja. Ali sam se nosila sa njima jer nisam imala izbora. Nije bilo važno što tate nema, jer sam imala mamu. Govorila sam sebi da bi trebalo da sam zahvalna bogu što je umrla jer je strašne bolove trpela. Zatim sam došla ovamo i ugledala tebe i pomislila kako ispod te nemilosrdne, grube spoljašnjosti, vidim sebe. Ovaj dečak je izgubio majku. Ljut je i pati i ja to vidim. Možda i on vidi moju patnju.“ Prekrstila je ruke preko stomaka – pokušava da zadrži nešto u sebi, pokušava mene da zadrži podalje od sebe. Znam samo da pati. Pružam ruke prema njoj, ali se ona povlači kao da je čak i pomisao na moj dodir suviše bolna. Jebote, strašno pati, a ja sam za to kriv. „Video sam… vidim“, šapudem. Ne sluša me. „I mislila sam, pratidu ga. I naposletku ga možda smekšati, i ubediti ga da smo mi jedna prelepa bajka. Ali nismo. Nismo mi ništa. Mi smo dim – beznačajni i nestvarni.“ Bešumno tare prste jedan od drugi kao da pucketa. „Mi smo i manje od toga.“ Srce me boli od njenih reči. U pravu je. Trebalo bi da je ostavim, ali ne mogu. A činjenica da toliko pati govori mi da sam joj potreban. Samo bi kukavica sada prestala da se bori. Ja sam uzrok sveg tog bola, ali znam da ja mogu i da ga ublažim ako bi mi samo pružila priliku. Duboko udišem. „Mogu ovo da odigram na dva načina. Mogu da odem. Ili mogu da se borim za tebe. Pogodi šta du da radim?“ Ela me strelja pogledom u mukloj tišini, pa nastavljam. „Zabrljao sam. Trebalo je da budem iskren prema tebi od samog početka. Bruk mi je one nodi rekla da je trudna. Uspaničio sam se. Mozak mi se isključio. Pokušavao sam da pronađem izlaz, ali da ne moram tebi da kažem da sam imao nešto sa njom. Bilo me je sramota. U redu? Bilo me je sramota. Jesi li to želela da čuješ?“ Izvija usne. „Da, pa, znaš li šta sam ja? Ja sam glupača u horor filmovima. Ti si me pretvorio u tu glupaču.“ Optužujude upire prstom u mene. „Ja sam ona što se vrada u kudu u kojoj se nalazi tip sa nožem. Upozorio si me. Ponavljao mi nebrojeno puta da se držim podalje od tebe. Ali nisam slušala. Mislila sam da znam bolje.“ „Pogrešio sam. Ne bi trebalo da se držimo podalje jedno od drugog. Ne možemo da se držimo podalje jedno od drugog. I ti i ja to znamo.“ Prilazim joj i stajem kada stopalima gotovo dodirujem njena. Zatim je, jednim brzim pokretom, privlačim u zagrljaj. O, jebote. Tako je dobar osedaj držati je u

naručju. Želim da zarijem ruku u njenu meku kosu i ljubim je do iznemoglosti, ali ona me gleda besnim, plamenim očima. „Prestani da me dodiruješ“, breca se. „Radije bih umrla…“ Pokrivam joj usta dlanom. „Ne govori stvari zbog kojih deš se kasnije kajati. Ne govori stvari posle kojih se nedemo oporaviti“, upozoravam je. Podiže ruku i udara me u obraz. Brada mi od udarca polede ulevo, ali je ne puštam. Oči su joj svetle, ramena joj drhte. Kladim se da sada izgledam jednako glupo i van kontrole kao i ona. „Šta hodeš od mene? Reci i ja du to uraditi. Želiš li da kleknem? Da ti ljubim stope?“ „Ne, sačuvaj ponos“, kaže prezrivo. „Bide ti potrebno nešto da te nodu greje. O, čekaj, za to imaš Bruk.“ Snažno me gura u grudi i beži, i otvara vrata i pre nego što sam stigao do nje. U hodniku tata i Bruk naglo staju. Tata gleda Elu kako beži, a zatim namršteno gleda mene. Bruk ne skida osmeh sa lica. Ljutito prolazim pored njih i odlazim da pronađem Gida. Možda on može da mi pruži neke odgovore. U ovom trenutku, on je jedini brat koji još razgovara sa mnom. Zatičem ga napolju na stenovitom grebenu koji razdvaja travnjak od peska koji nazivamo plažom. Atlantik je hladan i mračan, osvetljava ga delimično pokriven mesec. Ne okrede se da me pogleda kada me pita: „Da li je dete tvoje?“ „Zašto svi to misle?“ „Bože, brate, ne mogu da zamislim zašto bi iko ko zna da si spavao sa Bruk pomislio da je dete tvoje.“ „Nije.“ Provlačim ruku kroz kosu. „Nisam je dotakao više od šest meseci. Ne od Dana Svetog Patrika. Razvalili smo se, sedaš li se? Onesvestio sam se na stepenicama. Popela se na mene. Ne sedam se mnogo osim da sam se probudio go i da je ona bila pored mene. Tata je bio napolju, zvao nas je na večeru. Želeo sam da mu kažem tada. Te večeri. Ali sam se uplašio.“ Gidion ne odgovara. Nastavlja da zuri u okean. „Mislio sam ranije da Dajna i Bruk pokušavaju da razore našu porodicu, ali sada mislim da mi to sami radimo. Mi ubijamo ovu porodicu. Ne znam kako da popravim stvari, Gide. Reci mi.“ Pomozi mi. Ne progovara, pa pokušavam ponovo, očajnički se trudim da uspostavim vezu. „Sedaš li se kada nam je mama čitala roman Švajcarska porodica Robinson pa smo išli gore-dole plažom nadajudi se da demo pronadi savršenu pedinu u kojoj bismo mogli da živimo? Sva petorica smo u

tome učestvovali. Nameravali smo da ubijemo kita, jedemo bobice i sami sebi napravimo odedu od španske mahovine i morske trave.“ „Nismo više deca.“ „Znam da nismo više deca, ali to ne znači da nismo porodica.“ „Želeo si da odeš“, podseda me. „Samo si o tome pričao, jebote. Da pobegneš odavde. Sada misliš da vredi ostati samo zato što je Ela ovde? Kakvu ti odanost gajiš prema porodici?“ Skače na pesak i dozvoljava da ga nod proguta, ostavlja me samog sa mojim strašnim mislima. Niko me nije primorao da spavam sa Bruk. Tu odluku sam sam doneo. Pronašao sam perverzno zadovoljstvo u tome što sam bukvalno uterao tati bukvalno ga uteravši njegovoj devojci. Želeo sam da pati. Zaslužio je da pati nakon svega što je uradio našoj porodici. Svojim prevarama i lažima doveo je mamu do ivice. Čini mi se da su laži bile najgore. Da joj nije stalno govorio da on nema nikakve veze sa onim što je Stiv radio, da nije obilazio sve one bordele širom sveta prepune devojaka za elitnu poslovnu pratnju, manekenki i glumica koje novac jednog milijardera može da kupi, možda bi ga mama i napustila. A da ga je napustila, verovatno bi i danas bila živa. Ali nije. Mrtva je, a tatin nemar i prevare ubili su je sigurno koliko i pilule koje je te nodi uzela. Stiskam usne. Naravno, moja osveta je besmislena jer nisam imao muda da mu kažem za mene i Bruk. A svaki put kada pomislim da bi mogao da sazna, dođe mi da povratim. Poslednje dve godine trudim se da uništim sve oko sebe. Ko bi pomislio da de uspeh biti toliko gorak?

POGLAVLJE 15 ELA „Šta se dešava?“, pita me Val za ručkom u petak. „I nemoj mi redi ništa, jer svi izgledate kao da ste u debeloj depresiji. Čak i Iston izgleda kao da mu je neko šutnuo kučence.“ „Da li je to eufemizam?“, pokušavam da se našalim. Valeri me strelja pogledom. „Nije. Ne zapravo.“ Igram se hranom. Čitave nedelje nemam apetit i mislim da se to vidi. Svaki put kada pokušam da jedem, pred očima mi se pojavi slika Bruk kako nam saopštava da je trudna, samo što pored nje ne vidim Kaluma. Ved Rida. A onda moj užasni um nastavi da nadograđuje scenu, pokazuje mi slike Rida kako drži bebu, gura kolica u parku, a Bruk pored njega izgleda kao fitnes model, a zatim vidim i njih dvoje kako se tope od miline zbog prvih koraka njihove glupe bebe. Nije ni čudo što ne mogu da jedem. Jutros sam osetila da mi farmerke vise kada sam ih obukla. Odeda nosi mene, umesto ja nju. Nisam spremna da kažem Val kako čitavo domadinstvo Rojalovih trune iznutra, ali ako joj ne kažem nešto, mogla bi me probosti viljuškom. „Mislila sam da je truba kada si jedinac, ali porodična drama je sto puta gora.“ „Rid?“, pita me. „Nije samo on. Svi oni.“ Ne dopada mi se napetost u kudi. Način na koji brada gledaju jedan drugog za doručkom. A ne mogu da pobegnem od svega toga jer sam izgubila posao. Pretpostavljam da bi trebalo da počnem da tražim novi. Ovog puta ne zato što mi je potreban novac, ved zbog toga što svaki put kada uđem u kudu imam osedaj da mi ramena pritiska teg od pedeset kilograma. A bide još gore kada se dete rodi. Ne znam kako du da se nosim sa tim. „Život je sranje, ali ako de ti biti bolje, blokirala sam Tamov broj.“ „Zaista?“ I vreme je bilo. Tamov glupi predlog da budu u otvorenoj vezi je u suštini bio njegov način da sputa Val, a da se on baškari čitavim kampusom, a ona to ne zaslužuje. „Jer me to stvarno raduje.“ „I jeste bio dobar osedaj. Mučila sam samu sebe čitanjem njegovih poruka i osedala sam da mi odlučnost slabi.“

„Znaš da možeš bolje.“ „Znam.“ Uzima gutljaj dijetalne kole. „Pa sam ga sinod blokirala i po prvi put zaista dobro spavala. Probudila sam se jutros, i da, i dalje me boli, ali bol nije više tako strašan.“ „Bide bolje.“ Reči zvuče mlitavo. To je nekada bila moja lična mantra. Ne znam da li još uvek verujem u to. Poigrava se limenkom. „Nadam se. Postoji li dugme za blokiranje stvarnog života? Jer mi je to potrebno.“ „Sunčane naočare. Zaista velike sunčane naočare“, savetujem je. „Ili čekaj, još bolje – štit.“ I meni bi kod kude koristio jedan protiv Rida. Nevoljan osmeh joj se širi licem dok razmišlja o mom glupom predlogu. „Zar ne bi bilo čudno kretati se unaokolo sa tim?“ „Ne, genijalna je to stvar. Hajde da ga patentiramo i zaradimo milione.“ „Dogovoreno.“ Pruža ruku, a ja udaram svojim dlanom u njen. „Dobro, Val. Mislim da si ti nešto najbolje što mi se desilo otkako sam se doselila ovamo.“ „Znam.“ U očima joj se javlja proračunat izraz, gleda iskosa prema stolu za kojim sede igrači fudbala, a zatim gleda u mene. „Hajde da večeras odemo na utakmicu.“ „Uh, ne hvala. Povlačim sve što sam rekla o tebi.“ „Zašto ne bismo išle?“ „Prvo, ne volim fudbal. Drugo, ne želim da navijam za ljude koji mi se ne dopadaju. Trede, osim tebe, svi ostali učenici Astorovog parka mogu da sagore u plamenu što se mene tiče.“ „Dođi po mene u pola sedam.“ „Ne. Ne želim da idem na utakmicu.“ „O, hajde. Obema nam je potrebno da nam nešto skrene misli. Tebi sa Rida, a meni sa Tama. Svi idu na utakmice Rajdera. Možemo pogledati kakve su dostupne zalihe muškaraca i odabrati nekoga da nam zaceli slomljena srca.“ „Zašto ne možemo da sednemo i pojedemo kutiju sladoleda?“ „I to demo uraditi. Ješdemo sladoled i dozvoliti nekome da nas pojede.“ Podiže i spušta obrve, i ja se nevoljno smejem, ali moje srce se buni. Jedini dodir koji želim je Ridov. Tog lažljivog kopileta. Prokletstvo. Možda mi je zaista potrebno nešto da mi skrene misli. „U redu. Idemo.“

„Izlazi iz kola“, naređuje mi Val kada je sela na suvozačko sedište kasnije te večeri. „Moram da vidim šta si obukla.“ „Videdeš kada stignemo na stadion.“ „Jesi li ovo obukla zato što želiš da Rid svrši u gade na terenu ili da bi devojke Astorovog parka odlepile?“ Ignorišem komentar o Ridu. Definitivno nisam razmišljala o tome kako želim da ga nateram da sagori od ljubomore. A-a. Ni najmanje. „Rekla si mi da bi trebalo večeras da odaberem novog muškarca. Ovo je odevna kombinacija za lov na muškarce.“ Rukom pokazujem svoju odedu. Iskombinovala sam čarape do kolena na pruge preko crnih helanki sa starim dresom koji sam pronašla u prodavnici polovne odede u koju sam otišla nakon škole. Nisam mogla da upašem dres u helanke a da to ne izgleda kao da sam u gade ugurala gomilu čarapa, pa sam kupila veliki crni kaiš i nabrala džemper oko kukova. Dve labave pletenice i razmazane crne pruge ispod očiju – što je u mom slučaju bila tona crnog lajnera preko teškog prajmera da se ne bi razlivao – upotpunjavale su moj izgled pinap devojke za američki fudbal. „Ja sam ti rekla da pronađeš jednog muškarca, ne čitavo krdo“, rekla je Val zajedljivo. „Ali možda de mi to idi u korist. Odaberi onog koga želiš, a ostale ostavi meni.“ „Baš si duhovita.“ „Ozbiljno ti kažem. Mislim da de blizanci morati da nas uvedu. Plašim se šta de devojke uraditi kada te spaze.“ Val se nije mnogo prevarila. Devojke igrača su me namršteno gledale dok smo prolazile pored dela u kom devojke i roditelji čekaju igrače da istrče iz svlačionice na teren. Od devojaka iz mase do mene dopire pokoja uvreda – „drolja“, „jeftino smede“, i „šta očekuješ“. „Ove devojke su toliko ljubomorne da večeras čak nede morati da guraju prste u grlo da povrate“, kaže sarkastično Val. „Ljubomora de im pojesti sav višak kalorija.“ Sležem ramenima. „Čula sam i gore i ne marim.“ „I ne bi trebalo. Sledede nedelje de se oko nas okupiti čitav tim pohotnih fudbalera.“ „Onda du morati da se više potrudim.“ Nemam ništa protiv izazova. Stižemo do dela u kom sede učenici škole odakle nas Džordan tera. „Ne možete da sedite sa nama“, kaže.

Kolutam očima. „Zašto, zato što smo suviše jeftine da bismo sedele na vašim uzvišenim tribinama?“ „I zbog toga“, smeška se iritantno. „Ali i zato što nosite pogrešne boje.“ Gledam ostale učenike i shvatam da je u pravu. Sede tako da boja njihovih majica ispisuje zlatno slovo A na crnoj pozadini. Ja nosim beli dres, a Val kratki sivi pleteni džemper. Džordan je u crnom trikou, i jedino što nedostaje ovoj njenoj odevnoj kombinaciji od lateksa da bi bila prava domina jesu bič i stolica. „Bide da nismo dobile obaveštenje.“ Jer mora da je obaveštenje postojalo, s obzirom na to da se svi ostalo savršeno uklapaju u Džordanin plan. I nevoljno sam impresionirana. Ne može biti lako naterali nekoliko stotina učenika da obuku majice odgovarajude boje u zavisnosti od toga gde sede na tribinama. „Možda bi trebalo da s vremena na vreme pogledaš Astorov snepčet.“ Okrede se, a sjajna kosa šiba vazduh za njom. Nisam ni znala da Astorov park ima svoj snepčet nalog. „Hajde“, kaže Val vukudi me za ruku. „Sešdemo sa roditeljima.“ Pronalazimo mesto na samom vrhu gde možemo da jedemo kokice i pretvaramo se da navijamo za Raj dere. „Šta li je to Džordan obukla?“, kikodem se. „Da ne radi honorarno kao S&M gospodarica?“ „Ne.“ Val ubacuje nekoliko kokica u usta. „Plesni tim nastupa u poluvremenu pre benda, pa pretpostavljam da joj je to kostim.“ U pravu je. U poluvremenu su Džordan i njena ekipa izvele nastup prilikom kog su toliko tresle grudima i dupetima da sam pomislila kako bi bilo pametno da im u torbe sa opremom stavim posetnice striptiz bara Kod tate Džija u slučaju da im poverenički fondovi presuše. „Dobile bi, u najmanju ruku, napojnice od pet dolara“, zaklanjam usta rukom i šapudem Val. „Samo pet dolara? Tražila bi najmanje dvadeset po tipu pre nego što se skinem.“ „Šta pričaš to? Skidala bi se ti i za džabe“, zadirkujem je. Val mi je poverila svoje egzibicionističke sklonosti. Kada odemo u klub Munglou za one od osamnaest i više, Val me tera da igram u kavezu koji visi sa tavanice. „Istina. Ali ne bih imala ništa protiv da me neko za to plati.“ Zamišljeno me gleda. „Šta kažeš, koliko si zarađivala dok si radila u tim klubovima?“ „Nisam rekla. I striptiz je potpuno drugačiji od igranja u kavezu pred gomilom zgodnih srednjoškolaca i tipova sa koledža“, upozoravam je. Vedina striptiz barova zaudara na očaj i kajanje i pri tom ne mislim samo na garderobu striptizeta.

Muškarci koji mašu novčanicama od jednog dolara dok jedu obrok od osam dolara jednako su očajni kao i devojke na bini. Val nabira nos. „Ne znam. Bilo bi lepo imati dodatnog keša, a mora da si dobro zarađivala ako si mogla da izdržavaš sebe i mamu.“ „Zarada je jedina dobra stvar u svemu tome. A i ne želiš da izvodiš striptiz u okolini. Pomisli šta bi bilo kada bi te video neko sa kim bi morala da pohađaš časove ili tako nešto. To bi bilo neprijatno na sto različitih načina.“ Uzdiše. „Samo mi je palo na pamet.“ Saosedam sa njom. Znam da Val zaista smeta njen položaj siromašne rođake. Volela bih da mogu da joj dam deo mog keša – nije da mi je potreban – ali nije od osoba koja de to prihvatiti. Ona bi na to gledala kao na milostinju, koju ionako mora da prihvata od tetke i teče. „A šta kažeš na to da te unajmim da mi budeš telohranitelj? Jer me sada svi gledaju kao da žele da me ubiju. Naročito ona tamo.“ Pokazujem glavom prema drugom redu tribina na kojima sede učenici odakle se poznata zlatokosa devojka često okrede prema meni i gleda me namršteno. „Ha. Abi ne bi povredila ni mrava. Suviše je pasivna. Misliš li da na licu ima taj gadni izraz i kada svršava?“ Stavljam ruku preko usta da prigušim nalet smeha. Ali istina je. Ridova bivša je bleda, tiha i blaga, sušta suprotnost meni. Neko je rekao da ga Abi podseda na Ridovu mamu. U jednom trenutku mi je to strašno smetalo jer je Rid obožavao svoju mamu. Ovih dana se ni najmanje ne trudim da impresioniram Rida Rojala. Ali Abi se očigledno trudi da ga impresionira. I očigledno me doživljava kao konkurenciju, jer ne prestaje da zuri u mene. Da me pita, dala bih joj prilično dobar savet kako da osvoji Rida. Prva stvar je da ne smeš da spavaš sa njegovim bratom. „Da li se zaista smuvala sa Istonom dok me nije bilo?“ pitam Val. „Aha. Kakva glupača, zar ne? Mislim, to je pouzdan način da oteraš Rida od sebe.“ Val pudi usne. „Ili čekaj, možda i nije. Ti si se ljubila sa Istonom, a to nije oteralo Rida.“ Zatim ponovo menja ploču. „Ali ti si posebna. Abi nije. Nema šanse da se Rid pomiri sa njom sada.“ „Čak i Abi je suviše dobra za njega“, mrmljam. „Zaslužuje da večno ostane sam.“ Val se kikode. „Zapravo, nadala sam se da de mu neko za vreme utakmice slomiti noge, ali nažalost, čini se da je još čitav i da hoda.“ „Možemo mi da mu ih polomimo.“

„Da ga napadnem palicom za bejzbol usred nodi?“ kažem čežnjivo. „Zvuči kao da si sve ved isplanirala.“ „Možda sam nekoliko puta maštala o tome“, priznajem. „Nakon što završimo sa Ridom, možemo da se odvezemo do koledža na kom je Tam?“ „Podrazumeva se. A zatim demo staviti oglas na sajt Krejglist u kom demo ponuditi svoje usluge drugim ženama. Našu palicu demo nazvati odmazda'.“ „Tvoja krvožednost me sada strašno pali.“ „Čuvaj to za nekog iz stada“, kažem joj. „Jesi li bacila oko na nekoga?“ „Nisam. I dalje razmatram koje su mi opcije.“ Što znači da ona sada samo Tama vidi. I ja imam isti problem, samo što je meni pred očima Rid. Zavaljujemo se u sedišta i ponovo počinjemo da pratimo utakmicu. Tim Rajdersa pobeđuje, kao što se i očekivalo, a razgovor posle utakmice se odmah vrti oko Zimskog plesa koji škola Astorov park priređuje nakon Dana zahvalnosti, a pre Božida. Razgovor o plesu je kao predigra za Džordan. Sva sija dok Val i ja silazimo niz stepenice. Sporije napredujemo zbog roditelja koji zastaju da kažu Džordan koliko im se dopao njen nastup i kako smatraju da je strašno talentovana. Džordan nakon svakog komplimenta podiže grudi za koji centimetar više. Očevi zure u nju sa očiglednom požudom, a ona izgleda kao da se loži na to. „Lep nastup“, kažem Džordan kada smo sišle do nje. Izgleda prilično fantastično u svom pripijenom kostimu, a obrazi joj vlažno sijaju nakon napornog nastupa. Prelede pogledom preko mene najpre u neverici, a zatim prezrivo. Obrada se rođaki. „Suviše si dobra za ovo smede, Val. Hodeš li idi sa mnom na žurku kod Šej?“ „Neka hvala. Ne bih ušla u tvoja kola ni da smo na Auto-putu besa i da me jure podivljale bande.“ Nekoliko učenika iza nas počinje da se smeje. Ovo je samo još više razbesnelo Džordan. „Ne mogu da verujem da smo u srodstvu.“ „Znam. I ja se ponekad tome čudim. Kako je mogude da neko kao što sam ja, tako fin, ima takvu kučku za rođaku.“ Džordan se baca na Val, a ja činim glupost i stajem između njih. Džordan me pesnicom udara u potiljak u istom trenutku kada je Val poletela prema njoj. Odbijam se od njih i padam na ogradu. „Jebote“, viče neki tip. „Devojke se tuku!“

Ljudi ustaju sa sedišta i iznenada nastaje potpuni haos. Kokice lete na sve strane. Na licu osedam ruke i šake i nokte. Nečije snažne ruke me podižu preko ograde odakle me preuzima neko drugi i sklanja me sa puta. Podižem pogled i vidim Rida. Iston mi prilazi i grli me oko ramena, odvaja me od Rida. I dalje jedan drugog mrko gledaju. „Idemo li na žurku kod Montgomerijevih?“, pita me Iston. „Rekla sam ti, ne volim da se maskiram.“ Kikode se i pokazuje moju odevnu kombinaciju. „Čini se da si ved obukla kostim, sestrice.“ O, čoveče. Sasvim je u pravu. „Hajde“, nagovara me. „Bide zabavno.“ Popuštam. „U redu. Kako hodeš. Gde je Val?“, okredem se prema tribinama i vidim da su organizatori prekinuli tuču. Nečija ruke me okrede. Ponovo Rid. „Šta si to obukla? Čiji je to dres?“, pita me. „Iz prodavnice polovne robe…“ „Skidaj ga.“ „Molim? Nema šanse.“ Gledam u Istona sa nadom da de mi pritedi u pomod, ali on se mršti. „Sada kada malo bolje razmislim, ne možeš nositi dres suparničke škole na naše utakmice. To je loš vudu.“ „Pobedili ste“, podsedam ga. „Skidaj ga smesta“, naređuje mi Rid. Glas mu je prigušen jer skida svoj dres preko glave. „Zaboravi. Nedu da obučem tvoj dres.“ „O, hodeš.“ Naramenice su mu se podigle do ušiju. „Prokletstvo, Iste. Pomozi mi.“ Iston ga ignoriše. „Želiš li da te povezem, sestrice?“ „Vozide se sa mnom“, kaže Rid odlučno. Ponovo spušta dres, a izrazom lica me izaziva da mu se suprotstavim. Pa mu se suprotstavljam. „Izvini, druže, ali ništa od toga.“ „Ne zovi me druže'.“ „Ne naređuj mi.“ Ali on mi izdaje novo naređenje. „Val može da vozi tvoj automobil. Ti ideš sa mnom.“ „O, bože!“ besnim. „Šta je potrebno da bi ti shvatio poruku, Ride? Gotovo je među nama.“ Moja frustracija i bes sada su na vrhuncu. „Ved sam bacila oko na nekog drugog.“

Širi nozdrve. „Đavola.“ Posmatram igrače koji stoje sa strane i gledaju nas, a i na pamet mi pada nešto veoma pakosno. Skupljam oči kada ugledam Vejda, kvorterbeka. Vejd je kurva. Jedne večeri je morao da pozajmi Ridov rendž rover za seks jer, ako je verovati Ridu, nije mogao da sačeka da stigne kudi da kresne neku devojku. Samozadovoljno se smeškajudi Ridu, udaljavam se od Rojalovih i prilazim Vejdu, i bacam se na njega. Mišidave ruke refleksivno sklapa oko mene. A kada sam se sagnula da ga poljubim, automatski je rastvorio usne. Miriše na znoj i na travu i prilično se dobro ljubi. Jezik mu ostaje u ustima, ali usne koristi kao pravi majstor. Nije ni čudo što devojke odlaze iz lepih klubova zarad seksa sa njim u kolima nekog neznanca. Hvatam ga za kosu i snažnije stežem noge oko njegovog struka. Ječi u odgovor i zariva prste u moje dupe. Čuje se bodrenje, ali naglo staje. Ved u slededem trenutku me Rid silom izvlači Vejdu iz naručja. „Koji ti je davo, Karlajle?“, reži. Vejd sleže ramenima snuždeno. „Skočila je na mene. Nisam mogao da dozvolim da padne.“ „Da je nisi dotakao. Niko ne sme da je dotakne.“ Rid baca kacigu nekom igraču u stomak i krede prema Vejdu šaka skupljenih u pesnice. Krupni, plavokosi kvorterbek se smeje i podiže ruke. „Nisam je ohrabrivao, čoveče.“ Rid ga besno gleda, a zatim upire prstom u ostatak tima. „Ela je Rojalova. Pripada meni. Ako je neki od vas šupaka želi, morade preko mene da pređe da bi je dobio.“ Zevam u čudu. „Jebi se, Ride. Ne pripadam ja nikome, a ponajmanje tebi.“ Udaram ga nogom u stražnji deo kolena, a zatim se okredem prema igračima. „Slobodna sam. Ko želi da isproba jeftinu striptizetu? Znam cake koje ni porno zvezde ne znaju.“ Vidim im sjaj u očima, ali odmah zatim vidim kako gledaju u Rida. Izraz na njegovom licu mora da je strašan jer vidim kako svi zatim gledaju u pod. Nijedan igrač mi nije prišao. „Kukavice“, mrmljam. Zatim se okredem i odlazim besno do Val koja mi se smeje sa ivice terena. Neka se nose ovi klinci iz Astorovog parka. Neka se svi nose dođavola.

POGLAVLJE 16 Savana i Šej Montgomeri žive u vili na kopnu koja se nalazi na posedu kantri kluba. Na glavnoj kapiji se Val pruža preko mene da pruži stražaru belu kovertu. Obasjava je posebnim svetlom i čini se da nam poruka koju je pročitao svojim posebnim dekoderom omogudava da prođemo. „Ozbiljno, Val? Šta je ovo, kog đavola?“ Baca mi pozivnicu u krilo. Teški krem papir je potpuno prazan. „UV mastilo. Da ne može da se kopira.“ „Zaista?“ Prelazim prstima preko hartije, ali ne osedam ništa osim teksture papira. „Kakva je to posebna srednjoškolska žurka koju čuvaju stražari na kapijama i kada se za nju dele tajne pozivnice?“ Bacam pozivnicu na komandnu tablu i prolazim kroz kapiju koja se pred nama otvorila. „Vole da ograniče masu“, odgovara. „Volela bih da svoje modi upotrebe da ne dozvole kretenima da uđu“, mrmljam. Nisam još videla Danijela Delakorta, ali znam da nije otišao iz škole i da šeta hodnicima Astorovog parka kao da se među nama ništa nije desilo. „Ako kreten ima novca, udi de.“ U pravu je, ali nisam zbog toga ništa srednija. Tutnjava basova iz kude Montgomerijevih dočekuje nas i pre nego što smo skrenu u njihovu šlepu uličicu. Moramo da parkiramo na kraju dugačke kolone automobila koja vodi uz brdo. Val me vodi kroz salon i napolje na trem. Kuda Montgomerijevih je ultramoderna, sva je u čudnim uglovima i ravnima i prozorima i čeliku. Bazen u dvorištu je osvetljen iznutra, a iz betona izbijaju vodeni mlazovi koji se izvijaju u luk i padaju u vodu bazena, ali niko u njemu ne pliva jer je hladno. „Idem po pide. Šta želiš?“, pita me Val pokazujudi prema frižideru. „Pivo.“ U udaljenom uglu trema vidim Rida. Jedna vila sa ogromnim krilima i cvetnom krunom razgovara sa njim. Uh. To je Abi. Glave su im toliko blizu da njegova tamnosmeđa kosa ovlaš dodiruje njene latice. To mi zvuči blago pornografski. Ovaj prizor je mučno sličan jednom od mojih prvih sedanja na Rida. Abi je bila njegova poslednja devojka. Možda mu je ona bila i jedina devojka. Rid je, za razliku od Istona, probirljiv. Spavao je sa Abi, a zatim sa Bruk.

Ne znam sa kim je još spavao. Možda je to to. Možda je sa Abi izgubio nevinost. Možda među njima postoji veza koja de ih uvek spajati. Danijel, silovatelj, jednom mi je rekao da su njih dvoje stvoreni jedno za drugo. Da li je to istina? Da li mi je uopšte stalo? Naravno da jeste. I mrzim sebe zbog toga. Okredem se pre nego što uradim nešto skandalozno, pridem im, na primer, i počupam Abi za kosu i naredim Ridu da prestane da razgovara sa njom zato što je moj. Nisam sigurna da je to ikada bilo istina, čak ni u onim intimnim trenucima kada su njegovi prsti bili u mojoj kosi, a njegov jezik u mojim ustima i njegova ruka između mojih nogu. Kuda je puna tesnih korseta, odede isprskane lažnom krvlju, i verovatno lažnih grudi. Gotovo svi nose kostime, osim nekoliko ljudi. U nekonformiste spadaju Rojalovi. Oni nose majice sa kratkim rukavima i pocepane farmerke. Kada sam ih prvi put videla, pomislila sam da su bitange. Ne izgledaju kao klinci koji pohađaju privatnu školu. Izgledaju kao radnici na doku sa svim onim teškim mišidima, širokim ramenima i neurednom kosom. Ljudi se okredu kada smo ušle i ja se smesta kajem što sam odabrala ovu odevnu kombinaciju. Jedini sam pohotni fudbaler ovde, pa sam ponovo privukla pažnju svih na sebe. Neobično je to jer sam u prošlosti baš umela da se stopim sa okolinom, ali otkako sam došla ovamo, radim stvari koje me i nesvesno stavljaju u centar pažnje. Potukla sam se sa Džordan. Ljubila se sa Istonom. Smuvala se sa Ridom. Pobegla. Nosim ovu smešnu odedu. Hvatam Val za ruku. „Moram da se presvučem. Ili barem da se umijem.“ Teške crne pruge ispod mojih očiju izgledaju glupo u poređenju sa savršeno našminkanim licima svih ovih princeza i balerina. Kao da je Dizni povratio u ovoj kudi – Dizni za odrasle. „Izgledaš prelepo“, buni se Val. „Ne. Ako želim da preživim naredne dve godine, moram se potruditi da ublažim malo stvari.“

Val odmahuje glavom i očigledno se ne slaže sa mnom, ali mi rukom pokazuje niz hodnik. „Čekam te ovde.“ Lako je pronadi kupatilo jer je pred njim ved red. Naslanjam se na zid. Zašto se trudim da nateram ljude da me primete? Da li je to zato što želim da me Rid primeti? Red se skraduje i konačno u toalet ulaze dve devojke ispred mene. Čujem delid razgovora dok se vrata otvaraju. „Abi sa Istonom? Ne verujem ti. Abi nikada ne bi upropastila izglede da se pomiri sa Ridom time što bi spavala sa njegovim bratom.“ „Zašto da ne? Upalilo je onoj Eli. Ljubila se sa Istonom u klubu Munglou, a zatim je, bam, završila sa Ridom.“ „Šta, Iston priprema devojke za brata?“ „Ko zna. Možda su kao blizanci, što je odvratno.“ Nastupa dugačka tišina. „O bože, Sinti! Tebe to pali?“ „Ne znam. Ma hajde, zar ne bi želela da si meso u tom sendviču? Ako je i pogrešno, možda ne želim da budem u pravu.“ Nastupa potpuna tišina a zatim strahovit nalet smeha a zatim jedna devojka kaže. „Jebi se sa jednim od Rojalovih, udaj se za jednog, a jednog ubij.“ Vrata se zatvaraju, ali ih ja i dalje čujem. Opominjem sebe da odvrnem slavinu kada budem piškila, jer su zidovi ovde tanki kao flis-papir. „Petorica ih je, Ana“, žali se Sinti. „Odaberi trojicu.“ „U redu. Jebala bih se sa Ridom, ubila bih Gidiona i udala se za Istona.“ Nešto u meni se grči na pomisao da druga devojka bude sa Ridom. Dovoljno mi je teško bilo da ga gledam sa Abi. Ne želim da ga zamišljam sa čitavim nizom devojaka koje čekaju da se kresnu s njim. „Iston je pseto“, buni se Ana. „On je luče“, kaže Sinti. „A i loši momci koji su se popravili najbolji su muževi ako demo verovati mojoj mami. A sada ti.“ Dobro, možda Sinti i nije tako loša. Iston je pod svom onom svojom razmetljivošdu zapravo strašno mio. „Udala bih se za Gidiona, jer je najstariji i jer de naposletku on voditi posao Rojalovih. Jebala bih se sa Istonom jer mora da je naučio nešto iz zavlačenja pod tolike suknje. Ubila bih blizance.“ „Obojicu?“ „Aha.“ Trzam se. Surovo. Ana je surova.

„Abi i Rid su izgledali kao da im je baš prijatno, zar ne?“, šapude mi nečiji medeni glas na uvo, i prekida moje prisluškivanje. Uh. Džordan Karington. Nije u kostimu, što je prava šteta. Bila bi sjajna veštica. „Zar te ne čeka negde neki kotao koji bi trebalo da promešaš?“ pitam je slatko. „Zar ti ne moraš da se kresneš sa nekim Rojalovim?“ „Možda sa jednim ili dvojicom“, kažem vedro. „Kladim se da te to izluđuje, zar ne, Džordan? Što Rojalovi žele da kresnu sve devojke osim tebe?“ Lice joj se na trenutak žari, ali se brzo oporavlja. „Da li se ti to ozbiljno razmedeš time koliko si jeftina?“ Koluta očima. „Trebalo bi da napišeš knjigu o svojim iskustvima. Bide to priča koja de ženama dati mod i snagu. Pedeset nijansi kresanja: srednjoškolske godine.“ „Samo pedeset? Čini mi se da je to malo za drolju kakva sam ja.“ Džordan zabacuje zavesu tamne kose preko ramena. „Odlučila sam da pokažem malo poverenja u tebe. pretpostavila sam da čak ni ti ne možeš biti toliko nesigurna da ti je potrebno da trista tipova potvrdi koliko vrediš.“ Zapitala sam se da li bi mi poverovala kada bih joj rekla da sam još devica. Verovatno ne bi. Ali istina je. Pre Rida nisam nikome čak ni poduvala. Mnogo toga sam radila sa njim, ali nismo išli do kraja. Rekla sam mu da sam spremna, ali je on želeo da čeka. U to vreme sam mislila da je to zato što je pažljiv. Sada… pa, ne znam zašto nije želeo da me razdeviči. Možda su devojke u kupatilu bile u pravu. Možda Rid voli da mu Iston smekša ženske. Ova misao mi izaziva bolno vrenje u želucu. „Tvoje podmukle male uvrede na meni ne pale, Džordan.“ Odvajam se od zida. Viša sam od nje, i koristim to. „Ja uzvradam, sedaš li se? I borim se prljavo. Zato samo izvoli, udari na mene. Da vidimo šta de biti.“ „Evo se sva tresem“, uzvrada mi, ali čujem zabrinutost u njenom glasu. Obe je čujemo. Dozvoljavam da mi se licem raširi krvoločan osmeh. „I trebalo bi.“ Vrata kupatila se otvaraju pa prolazim pored dve tračare i stajem pred ogledalo. Ruke mi se tresu i znoje. Brišem ih o majicu a zatim zurim u svoj odraz u ogledalu. Klinci iz Astorovog parka nisu moje društvo. Nikada nede biti moje društvo. Zašto se onda trudim da se promenim i uklopim? Čak i kada bih se oblačila kao

Džordan i nosila suptilnu šminku i lepu odedu, i dalje ne bih uspela da ih nateram da me prihvate. Uvek du za njih biti jeftini uljez. Odlazim u toalet, perem ruke, a zatim izlazim – ne promenivši na sebi ništa. Kada sam se vratila u glavni salon, prelazim pogledom preko okupljene mase. Večeras su igrači fudbala bogovi. Ne znam da li je to istina i za druge mesece, da li se u decembru, kada se završi fudbalska sezona, škola vrti oko košarkaškog tima ili tima za lakros ili tima nekog drugog sporta. Ali nodas je vlast na širokim ramenima igrača fudbala. Posmatram nekolicinu. Susredu moj pogled pa gledaju u stranu. Osvrdem se i ne čudim se što vidim Rida. Stoji naslonjen na zid i strelja pogledom svakog muškarca u prostoriji. Prilazim mu besno. „Rekao si da bi učinio sve za mene.“ „I bih“, kaže promuklo. „Stvarno? Dokaži.“ „Da te ostavim na miru?“ pogađa rezignirano. „Aha. Ne obradaj mi se. Ne dodiruj me. Čak me i ne gledaj ili du, kunem ti se bogom, pronadi prvog tipa koji je voljan da bude sa mnom i kresnuti se sa njim na tvoje oči.“ Nešto u mom glasu mora ga mu je reklo da ovo ozbiljno mislim, jer on naglo klima glavom. „To važi samo za večeras.“ „Kako želiš“, mrmljam i odlučnim korakom se udaljavam od njega.

POGLAVLJE 17 „Šta ima dobro?“, pita me Val kada sam izašla na trem. Pruža mi bocu hladnog piva. „Ne mogu da pronađem nijednog tipa koji de me pogledati u oči.“ Prelazim pogledom preko mase i vidim Istona na drugoj strani trema. Rukuje spustio na kuk Šej Montgomeri. Zure jedno u drugo. „Pretpostavljam da je Rid zaista doneo zakon.“ „Trebalo bi da odemo u Harisvil“, predlaže Val. „Šta je to?“ „Lokalni koledž koji je udaljen nekih trideset minuta. Tamo niko ni pet para na mari za socijalnu hijerarhiju u Astorovom parku.“ Zastaje. „Ali sam iznenađena što je neko poslušao Rida. Priča se da je mod Rojalovih bila na zalasku.“ Uzimam gutljaj piva pre nego što joj odgovorim. „Svesna si koliko to smešno zvuči, zar ne?“ „Ali nije smešno. Ova hijerarhija čopora se određuje pri rođenju. Čak i pre. Guverner naše države je pohađao Astorov park. Sudije koje postavlja su momci i devojke sa kojima je išao u školu. Na vedim i boljim koledžima je važno u koju si pripremnu školu išao. Kakav deš posao dobiti zavisi od klubova kojima si pripadao. Što su tajniji i ekskluzivniji, to bolje. Zato živim sa Karingtonovima devet meseci godišnje. Da bih mogla svojoj deci da obezbedim privilegovan start u životu koji moji roditelji nisu imali.“ „Pretpostavljam. Ali možeš da budeš sredna i bez svega ovoga.“ Zamahujem rukom sa bocom da pokažem žurku iza sebe. „Bila sam sredna i pre nego što sam došla ovamo.“ „Mmm.“ Val ispušta zvuk neverice. Kada sam se namrštila, kaže: „Da li si zaista bila sredna sama? Da li si bila sredna kada si morala da se staraš o bolesnoj majci? Možda si se nosila dobro sa situacijom, ali mi ne možeš redi da si bila blaženo sredna.“ „Možda i nisam bila blaženo sredna, ali sam definitivno bila srednija nego što sam sada.“ Blago sleže ramenima. „Dobro, ali suština ostaje. Astorov park je minijaturna verzija onoga sa čim demo se svi suočiti kao odrasle osobe. Ovi kreteni de upravljati svetom ako ne uradimo nešto po tom pitanju.“

Iznervirano uzdišem, ponajviše zato što je u pravu. Kako du preživeti? Ne mogu da pobegnem, pa pretpostavljam da to znači da du morati da se suočim sa ovim ljudima i raščistim stvari sa njima. „Ako je mod Rojalovih počela da opada, čija raste?“ „Džordanina, naravno. Ona je devojka Skota Gastonberga.“ Val pokazuje visokog momka koji stoji naslonjen na okvir kamina. Posmatram ga skupljenih očiju. Izgleda mi baš poznato onako maskiran u kauboja, samo što mu, kada sam je poslednji put videla, vilica nije bila vezana žicom. Poslednji put kada sam ga videla u klubu ležao je na podu, a Rid ga je mlatio po licu. „Vidim zašto su zajedno“, kažem podmuklo. „Ona sve vreme priča, a on se samo smeška i klima glavom. Savršen momak.“ Ne osedam ni najmanju krivicu što mu je Rid rasturio lice. Skot je rekao užasne stvari o meni. Ne onako užasne kao Džordan, ali ipak gadne. Val se podrugljivo smeje i uzima gutljaj vina sa vodnim sokom u nemom gestu slaganja. Zatim bradom pokazuje na tipa koji sedi na naslonu za ruke kauča. „Šta misliš o njemu?“ „Nemam pojma ko je on. Ali ima lepe jagodice.“ Momak koga je Val pokazala ima poput mastila crnu kosu i nosi kostim gusara, a oko struka mu visi mač opasnog izgleda. Sjaj metalnog balčaka mi se čini suviše stvaran da bi bio rekvizit. „Zar ne? To je Hiro Kamenaši. Njegova porodica je deo konglomerata Ikoto automobila. Otvorili su fabriku pre dve godine i izgleda da imaju više novca od neke omanje zemlje.“ „Da li je fin?“ Sleže ramenima. „Ne znam. Ali sam čula da ima pristojnu kitu. Pridrži mi pide. Idem.“ Uzimam njeno pide pre nego što padne na pod i posmatram kako se Val provlači kroz masu i dodiruje Hiroa po ramenu. Nekoliko sekundi kasnije ga vodi u susednu sobu u kojoj se parovi stiskaju i trljaju jedno uz drugo. Osedam grčenje u stomaku. Da smo Rid i ja zajedno, bili bismo tamo. Tela bi nam bila zalepljena jedno za drugo. Osedala bih njegovo uzbuđenje tesno prislonjeno uz moje telo. On bi čuo moju požudu u plitkom dahu i tihom jecanju koje ne bih mogla da obuzdam. Izašli bismo napolje i pronašli neki mračan ugao gde bi on zavukao prste pod moju košulju, a ja bih rukama pratila čvrste površine njegovim mišida. I u tami bi se, skrivene od mase, njegove usne stopile sa mojima i uklonili bismo sva moja osedanja gubitka i usamljenosti.

Lagala sam Valeri. Doživela sam trenutke blažene srede. Problem je u tome što pad sa litice radosti boli kao sam đavo. Stresam se da se oslobodim opasnih misli o Ridu i ponovo pogledom pokušavam sebi da pronađem jednog Hira. Primedujem Istona, ovog puta se naslanja na stub na tremu, a između njegovih nogu ne stoji Šej. Ved Savana, obučena u prozračnu belu haljinu. Izgleda prelepo ali tužno, kao napuštena princeza, što ona i jeste. Istone, gluperdo. Ali ja sam jednako glupa, tražim tipa da mu se obesim oko vrata ne bih li se osedala bolje. Pa, ja ved imam nekoga do koga mi je stalo i kome je stalo do mene. I nedu mu dozvoliti da večeras napravi još jednu grešku. „Hej, Istone“, kažem dok mu prilazim. Lenjo okrede glavu prema meni. Pogled mu je potpuno neusredsređen. Sranje. Nemam pojma na čemu je, a gotovo je trideset centimetara viši od mene i jedno pedeset kilograma teži. Ne mogu ga tek tako odvudi. Pa improvizujem. „Val je pronašla tipa, a meni je potreban partner za ples.“ „Nisam zainteresovan.“ Prelazi rukom uz Savanin struk i zaustavlja palac ispod njene dojke. Usne je tvrdoglavo stisnula, izaziva me da kažem nešto. I ja to i činim, jer de se sutra oboje zbog ovoga kajati. „Hajdemo“, kažem Istonu. „Gladna sam. Hajde da pronađemo nešto da jedemo.“ Naginje se i ljubi Savanu u rame. Ne sluša me više, ako me je uopšte i slušao. Pokušavam da urazumim Savanu. „Nedeš se osedati bolje zbog ovoga. Možda im je prezime isto, ali nije to ista osoba.“ Njen prkosan izraz na trenutak se koleba, dok Iston nije razvukao dovoljno glasno da mogu svi da ga čuju: „Šta, da nisi ti jedina devojka koju možemo da delimo?“ Koji kikot i glasan uzdah mame mu osmeh na lice. Pogodio je cilj, što mu je i bila namera. Možda ipak nije toliko naduvan. Tačno zna šta radi, a izgleda da i Savana zna šta radi. „Dobro, sjebite sebi živote. Oboje.“ Mora da je povređen izraz na mom licu uspeo da probije maglu narkotika koji je uzeo, jer je prebledeo pokajavši se zbog svojih reči. „Ela…“ Prolazim pored dva učenika koji zevaju u nas i naledem na Džordan koja pije bušenu votku i prezrivo mi se smeška. „Da nisi ljubomorna što su ti Rojalovi našli zamenu? Svi znaju da si bila samo privremeno rešenje.“ Držedi čašu u ruci, sklanja zamišljeno zrnce prašine sa mog

ramena. Ledena tečnost se preliva preko ivice čaše i sliva se ispod kragne mog dresa i klizi mi između grudi. „Klošarenje je zabavno na nod ili dve, ali nakon nekog vremena smrad postaje nepodnošljiv.“ „A ti to najbolje znaš, zar ne?“, kažem kratko i uzmičem. „Zapravo, samo iznosim pretpostavku, jer ne volim da se prljam. A ne volim ni da sam mokra.“ Džordan se smeši dok prosipa pide na moj dres. Dok mi telom struji bes, pružam ruku i gužvam njenu svilenu bluzu. Privlačim je sebi i trljam vlažne grudi po njoj. „Rekla bih da smo obe sada mokre“, cvrkudem. „Ovo je balmen bluza od hiljadu dolara!“ vrišti i gura me od sebe. „Prava si kučka.“ Pakosno joj se smešim. „Kažeš to kao da je to nešto loše.“ Zatim odlazim da potražim Val pre nego što Džordan smisli novu uvredu. Pronalazim drugaricu na plesnom podij umu sa Hirovim rukama na dupetu. Potrebno je da je nekoliko puta snažno potapšem po ramenu da bih joj privukla pažnju. „Šta je bilo?“ pita me. „Želim da idem. Ne mogu da ostanem ovde ni minut više.“ Val nevoljno gleda Hira, a zatim mene. „U redu. Ček samo da odem do toaleta i stižem.“ Hiro nam prilazi. „Ja du te odvesti kudi. Sa mnom su Tina i njen momak Kuper.“ Val me moledivo gleda. „Da li je to u redu?“ „Naravno“, kažem, ali ne mislim to. Potreban mi je prijatelj da se na njega oslonim. Želim da mi neko drži ruku, da mi skloni kosu s lica i pronađe mi peškir. Želim nekoga ko de da saoseda sa mnom i deli moje mišljenje da je Džordan prava kučka i ko de mi redi da je sasvim u redu to što mi se ona ne dopada. Ali Val mi je drugarica i njoj je nodas nešto potrebno, nešto što ja ne mogu da joj dam. Pa joj se utešno smešim i odlazim dok mi između grudi klizi bušena votka. Masa se ne razilazi sa mnom kao u nekom filmu. Moram da se guram između policajca, pljačkaša, superjunaka i vukodlaka. Podosta piva završava pored mene ili na meni, pa na izlazu iz kude zaudaram kao bure kvasca. Ljutito tabanam asfaltom prema svom automobilu. Potpetica mi se zaglavljuje u pukotinu i gležanj odlučuje da me izda. Psujem sebi u bradu i skidam cipele i ostatak puta prelazim bosonoga, ne maredi što mi se kamenčidi lepe za tabane poput malih, šiljatih pijavica. Kada sam

stigla do svog kabrioleta, ubacujem cipele na stražnje sedište i hvatam ručku na vratima. Bljak! Šta je to? Ruka mi je lepljiva. Petljam po telefonu levom rukom i pokušavam da ekranom osvetlim desnu ruku. Preko prstiju mi se širi nešto lepljivo u žudkasto i – da li su to mravi? Odvratno! Ispuštam jauk i brišem ruku o dres, ali sada mi je i dlan lepljiv i pun niti sa tkanine. Namršteno osvetljavam vrata svog automobila. Med se sliva niz njih, a mnoštvo mrava se komeša oko ručke i ivice vrata. Sa veoma lošim predosedajem naginjem se preko vrata otvorenog kabrioleta. Moj telefon ne osvetljava mnogo, ali vidim još mrava i sjajne tačkice koje mi liče na šljokice na barici meda na skupocenoj koži. Naslon vozačkog sedišta je premazan istim sranjem. Ovo je previše. Sve ovo. Ovaj grad. Ovi jebeni klinci. Ovaj čitav smešni život koji bi trebalo da je mnogo bolji od onog koji sam vodila pre, jer sada imam podeblji novčanik. Zabacujem glavu i vrištim od frustracije koja se gomila u meni još otkako sam se onim glupim autobusom vratila u Bejvju. „Ela!“ Nečija stopala u trku udaraju po asfaltu. „Šta se desilo? Ko te je povredio? Gde je? Ubidu ga…“ Rid naglo staje shvativši da sam sama. „Zašto me pratiš?“ pitam ga. On je poslednja osoba koju želim da vidim u trenutku dok mi mravi mile oko stopala, dok mi se na koži suši pivo, a ruka mi je sva ulepljena i odvratna. „Dozivam te poslednjih pet minuta, ali si bila toliko izgubljena u mislima da me nisi čula.“ Hvata me za ramena. „Jesi li povređena?“ Prelazi rukama preko mojih ruku i spušta ih na moje kukove. Okrede me, a ja mu to dozvoljavam jer sam toliko željna da neko pokaže da mu je stalo do mene da mi čak i ovo prija. I mrzim sebe zbog toga. Otimam mu se i padam na vrata. „Ne diraj me. Dobro sam. Vrištala sam zbog ovoga.“ Ljutito mu pokazujem automobil. Viri u kabriolet, svojim telefonom obasjava haos u kolima. „Ko je ovo uradio?“ reži. „Možda si ti“, mrmljam premda mi je i samoj jasno koliko je ova optužba besmislena. Rid nema razloga da uništi moj automobil. „Moj tata ti je dao ovaj automobil“, kaže uzdahnuvši iznervirano, potvrđujudi ono o čemu sam u tom trenutku razmišljala. „Zašto bih ga uništio?“

100

„Ko zna zašto radiš ono što radiš?“, odgovaram pakosno. „Ne mogu ni da pretpostavim šta se dešava u tvom bolesnom umu.“ Izgleda kao da se trudi da ostane smiren. Ne razumem zašto on uopšte mora da se trudi da ostane smiren. Moj automobil je pun mrava, a on je uspeo da izgladi stvar sa bivšom devojkom. „Jesi li spavao sa Abi dok me nije bilo?“ Pitanje mi se otima i pre nego što sam stigla da se obuzdam. Još više sam se pokajala kada mu je licem preleteo nagoveštaj osmeha. „Nisam.“ O čemu ste onda šaputali u onom došku, vrištim u sebi. Primoravam sebe da se okrenem i usredsredim se na rešavanje problema. Nije mi potreban Rid, niti bilo ko drugi. Sama sam se o sebi starala godinama. Ponovo brišem ruku i pokredem pretraživač na telefonu. Trapavo ukucavam reč „taksi“. „Nedeš me pitati o čemu smo razgovarali?“ Nedu. Naučila sam lekciju. Biram prvi broj koji se pojavio i pozivam ga. „Žuti taksi, izvolite?“ „Ja sam na…“, pokrivam mikrofon rukom. „Kako se zove ovo mesto?“ „Gospođo? Potrebna mi je adresa“, kaže dispečer nestrpljivo. „Samo trenutak“, mrmljam u mikrofon. Rid odmahuje glavom i uzima mi telefon iz ruke. „Izvinite, pogrešan broj.“ Prekida vezu i stavlja telefon u džep svojih farmerki. „Abi se izvinjavala što se smuvala sa Istom. Rekao sam joj da ne brine.“ „Ti bi trebalo da brišeš. Vrati mi telefon.“ Ignoriše moj zahtev. „Imam druge stvari na pameti. Muči me, na primer, zašto moja devojka ljubi mog kvorterbeka.“ „Jer je zgodan.“ Zurim u Ridov džep i pitam se kako da uzmem svoj telefon. Pogled mi pada ulevo na jednu drugu očiglednu izbočinu. Koja kao da se povedava dok je gledam. Onu koja je, sedam se, bila prislonjena uz moje telo, čvrsta i vrela… Delovi mog tela počinju da se napinju i bride. Stiskam butine. „Ne dopada ti se on“, kaže Rid promuklo. „Ne znaš ti šta mi se dopada.“ „O, da, znam.“ Brzo poput zmije obavija ruke oko mog struka. Spušta silovito usne na moje. Hvatam ga za glavu da ga odgurnem, ali to ne činim. Ne ljubimo se toliko koliko pokušavamo jedno drugo da ubijemo usnama, jezicima i zubima. Zariva prste u moje ruke. Ja svoje zarivam u njegov skalp. Čelik u njegovim pantalonama

101

nije više sedanje ved realnost, i čitavo moje telo se raduje. O bože, nedostajalo mi je ovo. Njegove usne na mojima. Njegovo toplo telo prislonjeno uz moje. Nedostajalo mi je i mrzim sebe zbog toga. Silovito odvajam usne od njegovih. „Prestani da me ljubiš“, naređujem mu. Usne mu se izvijaju. „Pusti me onda.“ A kada to nisam smesta uradila, ponovo me ljubi, zavlači jezik između mojih razdvojenih usana. Ovog puta je ruku spustio na pojas mojih helanki, povlači ih nadole. Pokušavam da pronađem rub njegove majice, tražim golu kožu. Stenje i podiže me, a moje noge se nekako sklapaju oko njegovog struka. Osedam hladan metal haube pod golim dupetom. Rid prstima stiska moje butine, a napetost koju sam osetila ranije počinje da boli. Izvijam se u njegovom grubom zagrljaju, želim nešto, tražim nešto, pokušavam da to uhvatim. Ali mi izmiče. Sklanja usne sa mojih da bi ih spustio na moj vrat, a zatim i na moje rame. „Ovo je ispravno, lutko. Moja si“, reži prislonivši usne uz moju kožu. Da, njegova sam. Njegova… lutka'? „Ne, Ne, nisam.“ Izvlačim se ispod njega, zadihana i postiđena dok uspaničeno podižem helanke. „Imaš ti svoju lutku, a to nisam ja. Polako se uspravlja, ne trudi se da spusti majicu ili zakopča farmerke koje sam izgleda ja raskopčala. „Poslednji put, Ela – nisam napravio dete onoj ženi. Zašto mi ne veruješ?“ Glas mu zvuči toliko iskreno da sam mu umalo poverovala. S naglaskom na umalo. Iznenada se sedam svih onih prilika kada me je mama preklinjala da pružim njenom najnovijem momku, ženskarošu, još jednu priliku. Promenio se, mila. Drugačiji je. Bio je to nesporazum. Ona žena mu je zapravo bila sestra. Nikada nisam razumela zašto nije bila u stanju da shvati da je lažu, ali se sada pitam da nije možda toliko očajnički želela da veruje u ljubav da je ubedila sebe da njen ljigavi momak govori istinu samo da bi mogla da ima nekoga. „Naravno da deš poredi. Šta drugo da kažeš?“ Drhtavo izdišem. „Hajde da zaboravimo da se ovo desilo.“ „Zaista misliš da bih mogao da ovo zaboravim?“ Glas mu je tih, oštar. „Uzvratila si mi poljubac. I dalje me želiš.“ „Ne laskaj sebi. U ovom trenutku bih mogla da poljubim bilo koga. I jesam. Zar si zaboravio? Da je umesto tebe ovde Vejd, ljubila bih njega.“ Rid se mršti. „Vejd je dobar momak. Nemoj mu slomiti srce da bi se meni osvetila. Nisi ti takva.“ „Ne znaš ti kakva sam ja.“

102

„Znam. Sama si mi rekla – vidim te. Vidim tvoj bol i usamljenost. Vidim tvoj ponos, i vidim kako ti on ne dozvoljava da se osloniš na nekoga. Vidim tvoje veliko srce, i vidim da želiš da spaseš svet, pa čak i kretena kao što sam ja.“ Glas mu se gubi. „Dosta mi je igrica, Ela. Nijedna druga devojka ne postoji za mene. Ako me vidiš da razgovaram sa nekom, znaj da razgovaram o tebi. Ako vidiš da idem pored nekoga, znaj da želim da si to ti.“ Prilazi mi. „Ti si mi jedina.“ „Ne verujem ti.“ „Kako mogu da te nateram da promeniš mišljenje?“ Guram ga. Stoji suviše blizu, a meni je potrebna distanca. „Želiš li da te preklinjem? Jer to du i uraditi.“ Krede da se spušta na zemlju. „Čoveče! Rojal je pod papučom“, čuje se nečiji prodoran glas. Ovaj komentar prati zvuk pucanja biča i glasan pijani smeh. Pored nas prolazi grupa momaka i krede prema kudi. Hvatam Rida pre nego što se spusti na kolena. Ma koliko da ga mrzim, klince iz Astorovog parka mrzim više. Ali čini se da Ridu ni najmanje ne smeta što su ga ovi kreteni čuli. Samo se podrugljivo smeška i pokazuje im srednji prst. Suze mi peku oči pa okredem glavu da ih ne vidi. „Mrzim ovo mesto“, šapudem. „Astorov park je i zvanično najgluplja škola na delom svetu.“ Tišina nas teško pritiska sve dok on duboko ne uzdahne. „Hajde. Odvešdu te kudi.“ Pošto je moj automobil na tako odvratan način onesposobljen, poraženo povijam glavu i sedam u njegov terenac, ali se trudim da sedim što je mogude dalje od njega. „Šta ti se desilo sa dresom?“, pita me osorno. „Potpuno je mokar.“ „Džordan mi se desila.“ Snažnije steže volan. „Ja du se pobrinuti za nju.“ „Kako?“ „Pusti mene da o tome brinem.“ Zurim kroz prozor i potiskujem podrhtavanje nade koja pokušava da se probudi u mom srcu. Ovo je Rid Rojal. On je tip koji je kresao devojku svog tate. Nema principe i nema morala. On samo gleda da izvuče što više može za sebe. I ja nedu dozvoliti sebi da se nadam. Moje srce ne može to da podnese. Ne ponovo.

103

POGLAVLJE 18 RID Potrebno mi je više vremena nego što sam mislio da ponovo osvojim svoju devojku. I mnogo je teže. Mislio sam da je poljubac na Šejinoj žurki nagovestio promenu. Ali je on, zapravo, izazvao sasvim suprotan efekat. Ela mi i dalje ne veruje i ja ne znam kako da je, bez DNK-a testa, uverim da govorim istinu. Tata nije spominjao test očinstva, ali sigurno de ga tražiti, zar ne? Ne može da se veže za zmiju bez nekakvog dokaza. Čitav mučni vikend su me ignorisali svi članovi moje porodice osim tate i Bruk. Ela, Iston, blizanci, Gid. Svi su ljuti na mene. Nemojte me pogrešno razumeti, zaslužio sam ja to. Stoprocentno. Najgluplja stvar koju sam ikada učinio bila je ta što sam spavao sa Bruk. Činjenica da sam oduvek bio izbirljiv kao sam đavo kada su ženske u pitanju sve još dodatno pogoršava, jer neko kao što je Bruk ne bi smeo da se nađe na užem spisku. Trebalo je da joj se oduprem. Trebalo je da se oduprem želji da kaznim tatu. Iz iskustva znam da de ishod svake moje budalaštine neminovno biti samokažnjavanje. Ali uradio sam to i ne mogu to da promenim. Mogu da mrzim sebe zbog toga, mogu da se osedam kao govno svaki put kada se toga setim, ali ne mogu da izmenim prošlost. Ali ne može mi Ela to večno zamerati, zar ne? „Zuriš.“ Okredem se i vidim Vejda kako koluta očima. Aha. Provaljen sam. Zurio sam u Elin sto. Sedi sa Val na drugoj strani kantine, i ja znam da je namerno odabrala taj sto. Gleda da bude što je mogude dalje od mene. A stolicu je tako namestila da sedi okrenula leđima prostoriji. Meni. Želi da znam da je gotovo, ali oboje znamo da nije. I ranije me je mrzela pa je pala na mene. Ništa se između nas nije zapravo promenilo. I dalje odmeravamo snage, kružimo jedno oko drugog kao podjednaki suparnici, ali tu smo, u ringu, zajedno. A to je jedino važno. „Dozvoljeno mi je da zurim“, kažem mu namrgođeno. „Ali tebi nije. Zato ne gledaj moju devojku. I ne ljubi je.“ Samo se ceri. „Hej, nisam ja kriv što mi je ugurala jezik u usta.“

104

Režim. „Još jednom to spomeni i patosiradu te.“ „Nikada ti ne bi povredio svog kvorterbeka“, zadirkuje me Vejd i smeje se dok ustaje sa stolice. „Vidimo se kasnije, društvo. Neko me čeka u kupatilu.“ Svi momci kolutaju očima. Vejd je čuven po svojim susretima sa devojkama u toaletima. „Hej, Iste“, kaže neko sa drugog kraja stola. „Čuo sam da si bio sa Savanom Montgomeri.“ Ispravljam leđa. Ozbiljno? Najpre Abi, a sada i Sav? Abi me je povukla u stranu na žurki jer je želela da se izvini što je bila sa Istom. Tvrdila je da je bila ljuta na mene i da je to bio njen način da me napadne. Bilo mi je teško da se obuzdam i ne kažem joj da me nije briga sa kim se kreše. Ali to je istina, nije me briga. Preboleo sam Abi i pre nego što se Ela pojavila, i iskreno, ne marim sa kim spava. Ali mi je stalo do Istona. Moj brat je van kontrole, a ja ne mogu ništa da uradim u vezi s tim. To mi nodu ne da da spavam. Dobro, to i Ela. Kada smo kod Ele, jedan od mojih saigrača iznenada spominje njeno ime. Prestajem čak i da se pretvaram da nisam zainteresovan i okredem se prema dvojici saigrača koji tračare kao da su na ručku male lige. „Šta je sa Elom?“, pitam. Niman Halovej, učenik druge godine, lajnbeker napada, pravi grimasu. „Samo sam čuo da joj je danas bilo baš gadno na času govorništva.“ „Šta se desilo?“, prekrštam ruke preko grudi i besno gledam dvojicu igrača. Ako ne počnu uskoro da pričaju, ostade im otisak poslužavnika na licu. Niman pročišdava grlo. „Nisam bio prisutan, ali moja sestra sa njom pohađa taj predmet. Rekla je da je Ela morala da održi govor danas o ljudima kojima se divi ili tako neko sranje. Pisala je o svojoj mami, i, ah…“ Nelagodno se meškolji. „Ispljuni. Nedu te udariti zato što mi prepričavaš ono što se desilo na času, ali bih mogao da te prebijem kao govno ako ne prestaneš da mi tradiš vreme.“ Ist sa druge strane stola napeto sluša, ali ne gleda me dok pokušavam da susretnem njegov pogled. „Dobro. U redu. Izgleda da su joj se neki klinci podsmevali, znaš? Govorili nešto u fazonu 'I ja volim striptizete. Obično kada mi mešaju u krilu.' A moja sestra kaže da je jedna od pastelnih pitala da li Ela ima neki kudni video svoje mame u kome je podučava kako da duva klijentima.“ Osedam kako mi se lice mrači, i kako nakon svake njegove reči postajem sve ljudi. Podsedam sebe da on samo prenosi ono što se desilo i da ne mogu da ga ubijem zbog toga.

105

Niman je sada bleđi od krpe. „A tada joj je neka devojka rekla da je njena mama umrla od sramote jer je Ela prava drolja.“ Krajičkom oka hvatam neki pokret i okredem se i vidim kako Ela i Val prelaze preko sjajnog drvenog poda sa praznim poslužavnicima u rukama. Padam u iskušenje da potrčim za njom, ali ma koliko želeo da je utešim, znam da ne želi da joj se obradam. A i uteha ne može da učini mnogo. Vejd je bio u pravu – nešto mora da se promeni u ovoj školi. Pre nego što je otišla, niko osim možda Džordan se nije usuđivao da se na ovaj način obrada Eli. Okredem se momcima. „Da li je to sve?“ pitam ih kroz stisnute zube. Niman i njegov prijatelj razmenjuju zabrinut pogled. Nije to sve, rekao bih. Pripremam se da čujem ostatak. Priču nastavlja njegov prijatelj. „Kada smo izlazili, neko je pitao Danijela Delakorta da li su joj, kada je raširila noge pred njim, ispale novčanice od jednog dolara. Rekao je da nisu, da je suviše jeftina. Samo kovanice od četvrt dolara.“ Spuštam pesnice na kolena jer se plašim da du, ako izgubim kontrolu, uništiti čitavu jebenu školu. „Pošalji poruku svojoj sestri“, naređujem Nimanu. „Želim da čujem imena.“ Niman je izvadio telefon brže nego što se baca na protivničku odbranu koja se okomila na njegovog kvorterbeka. Žurno kuca poruku, pa sedimo i čekamo odgovor gotovo čitav minut. U trenutku kada telefon pišti, ved sam spreman da ubijem nekoga. „Skip Henli je rekao ono za novčanice od jednog dolara. Skočio sam na noge i pre nego što je Niman stigao da dovrši rečenicu. Perifernim vidom snimam da je Ist skočio, ali podižem ruku da ga zaustavim. „Ovo du ja da rešim“, režim. Nešto – izraz poštovanja, premda preko volje? – treperi mu u očima. Ha. Možda se moj odnos sa bratom ipak može popraviti. Prelazim pogledom preko kantine dok ne pronađem svoju metu. Skip Henli. Malog ved neko vreme primedujem. Ima dugačak jezik i voli da se hvali sa kojim je devojkama bio – do najsitnijih ponižavajudih detalja. Prilazim njegovom stolu, za kojim su svi udutali kada su videli da im se približavam. „Henli“, kažem ledeno. Skip se oprezno okrede. Slika je i prilika učenika privatne pripremne škole sa savršeno zalizanom kosom i čistim izbrijanim dečačkim licem. „Da?“ „Imao si čas govorništva pre ručka?“ Klima glavom. „Jesam. Šta s tim?“

106

„Evo kako demo“, tapšem se po grudima. „Dadu ti jednu priliku. Imaš jedan slobodan udarac. Udari me gde god želiš. A zatim du te toliko prebiti da rođena majka nede modi da te prepozna.“ Osvrde se, mahnito traži izlaz. Ali nede prodi pored mene, a ako je nekada i imao prijatelje, oni se sada pretvaraju da ga ne poznaju. Svi za stolom skredu pogled, poigravaju se svojim telefonima, igraju se hranom. Skip je prepušten sam sebi, i on to zna. „Ne znam šta misliš da sam uradio“, započinje, „ali…“ „O, želiš li da te podsetim? Naravno. Dozvoli da ti osvežim pamdenje, brate – vređao si Elu Harper.“ Panika mu na trenutak plamti u pogledu, ali zatim prelazi u ozlojeđenost. Svestan je da nema mnogo izbora pa još jednom odlučuje da postupi glupo. „Šta s tim?“, ponavlja. „Rekao sam istinu. Svi znamo da je tvoja devojka provela toliko vremena na leđima da joj je u koži ostao otisak madraca. Podigao sam ga sa stolice pre nego što je završio. Hvatam ga za kragnu košulje, gužvam materijal dok ga približavam svom licu. „Ili imaš čelična muda ili želju da umreš. Mislim da je u pitanju ovo drugo.“ „Jebi se“, viče Henli, a pljuvačka mu leti prema mom licu. „Misliš da upravljaš ovom školom, Rojalu? Misliš da možeš da dovedeš neku kurvu ovamo i nabiješ nam je na nos? Moj pradeda je poznavao generala Lija! Nedu da me dovode u vezu sa takvim smedem.“ Zatim urliče i baca se na mene, a ja mu dozvoljavam da me udari. Udarac mu je slab kao što je i on. Kao što su slabi svi nasilnici u suštini. Zato i jesu nasilnici. Jer su nesigurni idioti koji pokušavaju da maltretiranjem drugih poprave sebi raspoloženje. Pesnica mu klizi niz moju vilicu jer ne ume da udari. Smejem se i hvatam kretena za vrat i privlačim ga sebi. „Zar te tatica ne voli dovoljno da te nauči kako da se boriš, Skipi? Gledaj. Ovo je direktan udarac.“ Udaram ga dva puta zaredom u lice. „Vidiš kako to funkcioniše?“ Čujem glasno kikotanje iza nas i prepoznajem Istonov glas. Moj brat uživa u predstavi. Henli cvili od bola i povlači se od mene. Vazduh ispunjava miris urina. „Hriste, upravo se upišao!“, viče neko. Zgađeno ga hvatam za potiljak, izbijam mu noge i udaram njegovim licem o pod. „Reci još samo jednu reč Eli ili nekoj njenog drugarici i nedeš prodi samo sa dva udarca u lice, da li si me razumeo?“

107

Klima glavom i jadno plače. „Dobro.“ Guram ga i ustajem. „To važi za sve ostale“, kažem okupljenima. „Svi dete se dovesti u red počev od danas ili de vam se ono što se desilo ovom kretenu činiti kao jebena čajanka.“ Čitava kantina duti kao zalivena, a nervozne, uplašene oči koje vidim oko sebe u meni izazivaju talas zadovoljstva. Vejd je bio u pravu što se jedne stvari tiče – ovim klincima je potreban vođa, neko ko de ih sprečiti da proždru jedni druge. Možda se i nisam prijavio za ovaj zadatak dobrovoljno, ali je moj, bilo da mi se to dopada ili ne. Umesto da odem na čas, odlazim u muški toalet u prizemlju blizu teretane. Ne postoji pravilo koje kaže da je ovo toalet koji koristi isključivo fudbalski tim, ali je tako ispalo. A Vejd to dobro koristi. Sada bi trebalo da ima ustav, ali otkako je njegova mama počela da spava sa profesorom, on nije nogom kročio na čas. Kaže da nakon svih onih ugljenih hidrata koje je uneo za ručak mora ili da spava ili da nešto kresne, a da je ovo poslednje zabavnije. Nepotrebno bučno ulazim da bih upozorio one koji se nalaze unutra da nisu sami, ali to Vejda ni najmanje ne ometa. Čujem zadihano stenjanje ispresecano sa „da, Vejde, molim te, Vejde“, u poznatom ritmu. Naslanjam se smoreno na umivaonike i posmatram kako zatvorena vrata jedne od kabina bučno kloparaju kada Vejd počne da je snažno prikucava. Na osnovu glasa bih rekao da se on to posle ručka našao sa Rejčel Koen. Vejda ne ume da održava pažnju ni sekund, ali zato daje sve od sebe kada je sa devojkom. Ne može čovek da traži više od toga. Gledam na sat. Ne želim da propustim slededi čas. Udaram na vrata. „Jeste li pri kraju, deco?“ Buka se utišava i ja čujem prigušen krik iznenađenja i tiho uveravanje. „Držim te…“, šuštanje a zatim, „… eto. Dobar je osedaj, zar ne. Ne brini za Rida ni najmanje. Ahh, dopada ti se to. Želiš da otvorim vrata… Ne? Dobro, ali on je napolju. Može da te čuje. Prokletstvo, mnogo ti se to dopada. Da, mala, pusti se.“ Čujem tiho jecanje, a zatim struganje nogu i dugačko, tiho stenjanje. Vrhunac najavljuje zvuk vodokotlida. Vrata se otvaraju, a ja susredem Vejdov pogled i tapkam svoj sat. Klima mi glavom dok zakopčava rajsferšlus, a zatim privlači Rejčel u zagrljaj i vlažno je i bučno ljubi. „Prokletstvo, mala, to je bilo spektakularno.“

108

Uzdiše na njegovim grudima. Prepoznajem taj zvuk. Sličan je ispustila Ela kada smo se dodirivali. Umirem od želje da ga ponovo čujem, i besan sam malčice što mi ne dozvoljava da joj priđem. Glasno pročišdavam grlo. Vejd delimično hoda, a delimično nosi Rejčel do vrata. „Vidimo se posle časa?“, ona pita sa nadom u očima. „Možeš se kladiti u to, mala.“ Zastaje, a zatim se preko ramena osvrde prema meni. Odmahujem mu glavom odrično. Sleže ramenima kao da želi da kaže da vredi pitati. „Dodi du posle večere. Ne gasi vatru, u redu?“ Tapše prednji deo njene skradene suknje. „Mislidu na tebe čitavo poslepodne. Bide čupavo.“ Čak i nakon svih ovih godina koliko sam prijatelj sa Vejdom, ne mogu da procenim da li je iskren ili je toliko dobar lažov. „Hodeš da kažeš žestoko“, prede ona. Dobro, to je dosta. „Vejde“, kažem nestrpljivo. „Vidimo se, Rejč. Moram da porazgovaram sa Ridom inače bismo bili ved u drugoj rundi.“ Okleva, a Vejd fizički mora da je izgura na vrata. Nakon što su se vrata zatvorila, stavlja kantu za smede na njih i prilazi mi. Odvrdem slavine u slučaju da neko želi da nas prisluškuje. Odmah prelazim na stvar. „Elin automobil je neko posuo medom u petak na žurki kod Montgomerijevih, a ja sam upravo izgazio nekog šupka koji ju je razapeo za vreme časa govorništva. Šta se to, dođavola, dešava?“ „Ozbiljno? Zar nisi čuo ni reč od onoga što sam ti rekao prošli put kada smo o ovome razgovarali? Zapravo, jesi – i rekao si da te nije briga“, kaže naglašeno. „Pa, sada me je briga. Hodu da znam zašto je Ela ponovo meta. Svi znaju da sam spreman da premlatim svakoga ko je pogleda kako ne priliči, pa ne razumem zašto je i dalje napadaju.“ Vejd gura ruke pod slavinu i pere ih, odugovlači pre nego što mi odgovori. „Vejde“, upozoravam ga. „Dobro, nemoj da me udariš.“ Podiže ruke. „Pogledaj ovo lepo lice.“ Tapše se po bradi. „Nedu više nikakvu Rejčel modi da dovučeni u toalet ako nagrdiš ovu lepotu.“ Gledam u Vejda koji je pet centimetara niži od mene. „Zašto i dalje diraju Elu?“ ne odustajem.

109

Sleže ramenima. „Ljudi su te se nasmrt plašili. A sada te se ne plaše toliko?“ „Šta bi to trebalo da znači?“ „Znači da Delakort i dalje ima sve zube, a pokušao je da siluje tvoju devojku. Džordan priča sve što joj padne na pamet i ne snosi nikakve posledice. Svi misle da si završio sa Elom, a pošto si ti prestao da se zauzimaš za ljude, oni ti vradaju istom merom. Ela je milo za drago.“ „Još nešto?“ Vejd sleže ramenima žalosno. „Nije li to dovoljno?“ Klimam glavom frustrirano. „Jeste, dovoljno je.“ „Hodeš li uraditi nešto po tom pitanju?“ „Šta misliš?“ Sklanjam kantu za smede sa vrata. „Mislim da de svi oladiti ako se vi Rojalovi ujedinite. Nikome se ne dopada ono što se dešava, ali svi su ili uplašeni ili lenji. I iskreno, druže, ti spadaš u ovu drugu kategoriju.“ Stežem zube, ali on je u pravu. Gidion je bio daleko aktivniji u održavanju reda od mene. On je obradao pažnju na ono što se dešava. Kapirao je ko započinje sranja i gledao da ga dovede u red. Obično sam ja prenosio poruke. Nakon što je otišao, svi su pretpostavili da sam ja sada glavni, a ja se nisam trudio ni da ih uverim u to ni da ih razuverim. Sve do sada. Okredem se prema njemu. „U pravu si. Bio sam lenji šupak.“ Vejd se smeši. „Ja sam uvek pravu. Šta deš uraditi po tom pitanju?“ „Nisam još siguran. Ali ne brini, stvari de se promeniti.“ Gledam ga ubistveno. „Pozabavidu se time lično.“

110

POGLAVLJE 19 ELA Dolazim kudi iz škole i odlazim pravo u sobu, gde se bacam na krevet i ležem sklupčana na bok. Samo želim da se pretvaram da se ovaj čitav pakleni dan nije ni desio. Svaki put kada pomislim da se ne bih mogla osedati poniženije, kreteni iz Astorovog parka mi dokažu suprotno. Ali nedu plakati. Nikako. Nijednu suzu nedu pustiti. Nedu im dati tu mod nada mnom. Ipak, čas govorništva je bio užasan najednom sasvim novom nivou. Uvrede na mamin račun bile su toliko strašne da mi je bilo gotovo nemogude da ih podnesem. Ne mogu da verujem da je profesor stajao kao lutka čitavih pet minuta pre nego što je umirio odeljenje. Možda je trebalo da odem kod Val kako mi je i rekla. Mogle smo da sedimo na njenom krevetu i jedemo sladoled i tračarimo o njenoj novoj simpatiji, što mi iznenada zvuči mnogo bolje od durenja u mojoj sobi čitave nodi. A i nedu biti napeta svaki put kada čujem korake u hodniku. Ne mogu da verujem da sam pre neko veče poljubila Rida. Ne, i više od toga sam učinila. Spustio mi je pantalone i stavio ruke na moje dupe. Ko zna koliko bih mu daleko dozvolila da ide da mi nije rekao lutko, da se nisam setila deteta. Šta ako je on otac Brukinog deteta? Kako da živim u istoj kudi sa Ridom i Bruk i njihovim tajnim detetom koje de siroti Kalum koji ništa ne sluti, odgajati kao svoje? Bože. Kada je moj život postao takva sapunica? Snažno dlanovima stiskam lice dok ne osetim zube na obrazima. Taj bol poništava bol u mom srcu. Nedostaje mi… Rid. Ljuta sam na sebe zbog toga, ali ne mogu ni protiv toga. Sve ono što sam mu rekla o tome kako sam mislila da me je video… i dalje se tako osedam. Rid usredsredi one svoje prodorne plave oči na mene, a ja se osedam kao da mi vidi u dušu. Vidi dalje od grube maske iza koje se krijem. Vidi moje strahove i moju ranjivost i ne osuđuje me zbog toga. I zaista sam verovala da sam i ja njega videla. Da li sam ja to umislila? One trenutke smeha kada smo oboje spuštali gard, onaj rovit pogled u njegovim očima

111

kada mi je rekao da bi želeo da može da bude dostojan, ono osedanje spokoja koji me je preplavilo kada smo zaspali zajedno… Da li sam sve to samo umislila? Uzimam knjigu iz matematike iz ranca i teram sebe da se usredsredim. Kasnije častim sebe dvema epizodama rijalitija „Neženja“, ali nije zabavno kada Val ne sedi pored mene i ne zbija šale na račun takmičarki. „Ela“, iz hodnika čujem Kalumov glas a zatim i oštro kucanje na vratima. „Večera je spremna. Moraš da siđeš.“ „Nisam gladna“, dovikujem mu. „Siđi“, ponavlja. „Imamo goste.“ Namršteno gledam u vrata. Kalum obično prema meni nije naročito vaspitno raspoložen, ali mu je u ovom trenutku ton glasa strog i očinski. „Večerademo na terasi“, dodaje, a zatim čujem kako kuca na ostalim vratima i okuplja vojsku. Lično je došao po sve nas, i zvuči pomalo… zabrinuto. Sedam oprezno i pitam se ko su „gosti“. Očigledno je među njima i Bruk, jer je ta kučka ovde gotovo svake večeri otkako su nam ona i Kalum rekli da čekaju bebu. Ali ko još? Koliko znam, Kalumov jedini prijatelj je bio Stiv, a on je mrtav. Uzdišem i ustajem sa kreveta i žurno se presvlačim iz školske uniforme u nešto prikladnije. Nažalost, stalno zaboravljam da odem u kupovinu pa moram da obučem haljinu koju sam kupila kada sam išla u kupovinu sa Bruk. Izlazim u hodnik u istom trenutku kada i Rid i Iston. Ignorišem ih obojicu, a oni ignorišu jedan drugog pa u kamenoj tišini silazimo niz stepenice. Čim smo izašli na terasu, shvatam zašto je Kalum bio zabrinut. Imam dva gosta na večeri: Bruk… i Dajnu O'Haloran. Rid stoji pored mene i ja primedujem kako mu se čitavo telo ukrutilo. Plavim očima gleda čas jednu plavokosu kučku, čas drugu. „Šta slavimo?“, pita ledeno. Bruk nam se široko osmehuje. „Veridbu, ludice!“, kaže i prebacuje kosu preko ramena. „Nezvanično, naravno, jer demo organizovati prijem povodom veridbe kada sve dogovorimo. Na nekom pristojnom mestu, kao što je Palas ili možda Kralj Edvarc? Šta ti misliš, Dajna? Želimo li neko moderno mesto ili možda neko dostojanstveno?“ Danja prezrivo podiže nos. „Hotel Kralj Edvard je izgubio draž, Bruki. Nekada je bio daleko ekskluzivniji, ali sada kada su spustili cene, klijentela je iz mnogo niže klase.“ Kalum gleda mene i momke. „Sedite“, naređuje nam. „Nepristojni ste.“

112

Gledam slobodna mesta. Bruk i Dajna sede svaka sa po jedne strane Kalumu, a Sojer i Sebastijan – obojica namrgođeni – imali su srede da sednu na suprotni kraj stola. Rid i Iston obilaze prazne stolice pored dve žene i sedaju pored blizanaca. Pa ja moram da biram između dve ne tako privlačne opcije, ali odlučujem da je Dajna manja kučka i nevoljno sedam pored nje. Dok sedam, kroz francuski prozor ljutito dolazi Gidion. „Vede“, mrmlja. Kalum klima u znak odobravanja. „Drago mi je što si uspeo da dođeš, Gide.“ U glasu mu se oseda oštrina. Ali Gidionov glas je još oštriji. „Nisi mi ostavio mnogo izbora, zar ne, tata?“ Stegao je vilicu kada je video da je jedino preostalo slobodno mesto pored Bruk. Njegove budude madehe. Potapšala je stolicu. „Sedi, dragi. Sipadu ti vino.“ „Pidu vodu“, kaže kruto. Za stolom vlada neprijatna tišina sada kada smo se svi smestili. Svi Rojalovi momci su namrgođeni. Kalum ih razočarano posmatra. Ali šta je očekivao? Njegovi sinovi jedva da su sa njim razgovarali i pre nego što je objavljeno da čekaju bebu. Videla sam blizance kako se grče svaki put kada bi Bruk pokazala sjajni dijamant na svom prstu. Iston je češde pijan nego trezan. Gidionu je očigledno potrebno da ga neko primora da dođe kudi. A Rid je spavao sa Kalumovom devojkom dva ili tri ili stotinu puta. Tako da Kalum mora da je sišao s uma ako od ove velike porodične večere očekuje bilo šta drugo osim katastrofe. „Hvala ti što si me pozvao večeras“, kaže Dajna Kalumu cvrkutavo. „Odavno nisam posetila palatu Rojalovih.“ Žaoka u njenim rečima kaže šta ona tačno misli o tome što nije bila pozivana. Večeras izgleda prelepo, uprkos otrovu u zelenim očima. Zlatnu kosu je podigla, a iz usnih resica klate joj se dijamantske minđuše. Nosi belu haljinu sa dubokim V izrezom koja ističe i njen preplanuo ten i njen dekolte. Vidim zašto je privukla mog oca. Dajna izgleda kao seksi anđeo. Pitam se koliko mu je vremena bilo potrebno da shvati da je ona zapravo đavo. Kalum mora da je unajmio ketering službu za večeru jer se terasom šetaju tri uniformisane žene koje ne poznajem i počinju da nas poslužuju. Osedam se nelagodno i moram da se silom držim stolice da ne skočim i ne pomognem im. Zatim nas devetoro počinjemo da jedemo. Da li je hrana ukusna? Nemam pojma. Ne obradam pažnju na ono što stavljam u usta. Zapravo se trudim da ne povratim. Bruk ne zaklapa o još jednom malom Rojalu što meni izaziva mučninu.

113

„Ako bude dečak, želela bih da mu srednje ime bude Emerson, po Kalumovom ocu, Bog da mu dušu prosti“, kaže Bruk Dajni. „Misliš li da lepo zvuči? Kalum Emerson Rojal Drugi.“ Namerava da detetu da ime Kalum? Zašto ne Rid? Želim da kažem nešto ironično na tu temu. A zatim stežem čašu s vodom jer mi pomisao na to da je Rid zapravo biološki otac deteta izaziva bes. I mučninu. I prosto je odvratna. Rid tvrdi da je poslednji put bio sa Bruk pre više od šest meseci, a ona definitivno nije u tako poodmakloj trudnodi. Tako da možda nisu spavali zajedno one nodi kada sam ih zatekla u krevetu. On kaže da nisu. Bruk kaže da nisu. Možda govore istinu? Da, Ela, i mamin poslednji momak se baš držao za ruke sa svojom sestrom. Idiot. „Ela?“ Podižem glavu i vidim da me Kalum posmatra. „Izvini, šta je bilo?“ „Bruk te je nešto pitala“, kaže mi. Nevoljno gledam u Bruk koja mi namiguje. „Pitala sam imaš li neki predlog za ime ako bude devojčica.“ „Nemam“, mrmljam. „Izvini, nisam dobra sa imenima.“ „Dečaci?“, pita zatim Rojalove. „Imate li vi neku ideju?“ Nijedan ne odgovara. Blizanci se pretvaraju da su suviše usredsređeni na hranu, ali je Rid, Gidion i Iston otvoreno ignorišu. „Razočarana sam što ne poseduješ penthaus češde“, kaže mi Dajna. „Zaista bih želela da upoznam kderku svog muža.“ Reč kderka izgovara kao da je u pitanju psovka. Kalumovo lice se napinje, ali ne progovara. „Niko me nije zvao.“ Trudim se da zvučim jednako ledeno. Dajnin pogled se smračuje. „Nije ti potreban poziv“, odgovara medeno. „Pola penthausa pripada tebi, zar se ne sedaš?“ „Valjda.“ Videvši moj mračan izraz, ona sleže ramenima i okrede se Gidionu. „Kako je na koledžu, mili? Nisam te videla čitavu večnost. Pričaj mi čime se sve baviš.“ „Na koledžu je dobro“, odgovara kratko. „Uskoro je takmičenje u plivanju, zar ne?“ Dajna prelazi prstima preko drške čaše. „Mislim da mi je Bruk nešto spomenula.“ Mišid u vilici mu se napinje pre nego što joj odgovori. „Da, tako je.“ Bruk progovara, a oči joj sijaju. „Možda bi trebalo da svi dođemo da navijamo za njega. Šta misliš, Kalume?“

114

„Ah… da. To zvuči… sjajno.“ Rid tiho frkde. Kalum mu upuduje upozoravajudi pogled. Sada ved gotovo da mrzim sve za stolom. Napetost je sve veda i veda, i naposletku mi se čini da se zidovi sklapaju oko mene i da se gušim. A napolju smo, dođavola. „Volela bih da si imala priliku da upoznaš oca“, kaže Dajna. „Stiv je bio tako… izvanredan čovek. I odan. Tako silno odan. Zar ne, Kalume?“ Kalum klima glavom i toči sebi još jednu čašu vina. Prilično sam sigurna da mu je ovo druga boca. Bruk, međutim, pije kiselu vodu zbog trudnode. „Najbolji čovek koga sam poznavao“, kaže Kalum kruto. „Ali nije umeo najbolje da upravlja novcem“, primeduje Dajna. Na trenutak me je pogledala skupljenim zelenim očima. „Jesi li na majku ili na oca, Ela?“ „Na majku“, odgovaram kratko, ali otkud ja to da znam? „Naravno da deš to redi“, razmišlja. „Naposletku, Stiv nije znao za tebe. Bukvalno nisi postojala za njega vedi deo svog života.“ Lep, nizak udarac, Dajna. Ali znaš šta? Odrasla sam među pakosnim ženama koje su se neprestano plašile da de njihov jedini adut – njihov izgled – brzo izbledeti. Mogu da podnesem sve što može da mi uputi. Smešim se. „Ipak se na kraju dobro poneo. Mislim, ostavio mi je sve što je mogao.“ A ostavio bi mi i više da nisi povela buljuk advokata koji su se postarali da svaki neraspoređeni završi u tom novčaniku. Smeši mi se osmehom punim zuba u odgovor na moj komentar. „Mislila sam na tebe pre neki dan.“ Molim te, nemoj. „I koliko smo slične. Moja majka nije bila zdrava kada sam bila mlada, i selile smo se mnogo, kao i vas dve. Donosila je loše životne odluke. Često su one bile…“ Zastaje da uzme gutljaj pida. Protivno svojoj volji, svi slušamo svaku njenu reč, a ona očigledno uživa u pažnji. „Često su u moj život dolazili i iz njega odlazili ljudi koji nisu predstavljali baš najbolje uzore. Ponekad su ovi muškarci od mene želeli stvari koje niko ne bi smeo da traži od deteta.“ Dajna me gleda kao da od mene nešto očekuje. Pretpostavljam da je ona kao jedna od onih starinskih južnjačkih propovednika kojima je potrebna potvrda da bi se uverili da je njihova poruka shvadena. „To je baš strašno“, mrmljam. Ali u pravu je, njena priča jeste slična mojoj. Ali odbijam da je sažaljevam. Njen život je daleko od toga sada.

115

„I jeste, zar ne?“ Briše ugao usana ubrusom. „Volela bih da ti dam poneki savet, znaš, kao jedna izgubljena devojka drugoj. Ne moraš da čekaš na ono što od života hodeš, jer deš, ako budeš čekala, završiti kao naše majke – iskorišdena i, naposletku, mrtva. A ja sam sigurna da to ne želiš, zar ne, Ela?“ Kalum spušta viljušku na sto silovitije nego što je bilo potrebno. „Mislim da takvom razgovoru nema mesta za večerom.“ Dajna odmahuje rukom. „Ženske priče, Kalume, delim sa Elom svoju teškom mukom stečenu mudrost.“ I upozorava me da de pokušati da mi uzme sve što mi je Stiv ostavio. „Da li je ovo zaplet nekog filma sa kanala Lajftajm?“ ubacuje se Iston pre nego što sam stigla da odgovori. „Jer sam taj kanal blokirao na svom TV-u.“ „Sejmsi“, kaže Sojer. „Gde je desert?“ „Pa, ako su nam moja i Elina životna priča dosadne, šta kažete na to da se pozabavimo vama, momci? Znam da i Iston i blizanci vole da šaraju. Šta je sa vama dvojicom? Ride? Gidione? Viđate li se sa nekom devojkom ili slamate srca kao vaša mlađa brada?“ Koketno se smeje. Niko joj se ne pridružuje. „Nijedan od nas nije trenutno ni sa kim“, cedi Gidion. Ovo privlači Bruk pažnju. Vrti pramen kose oko prsta i gleda me vragolasto dok poslužitelji iznose desert. „A ti, Ela? Jesi li ti pronašla nekog posebnog?“ I Kalum me sada gleda. Naravno da je odabrao baš ovaj trenutak da izvuče pijanu njušku iz boce sa vinom. Spuštam glavu nad desertom kao da je tiramisu na mom tanjiru najzanimljivija stvar koju sam ikada videla, „Ne viđam se ni sa kim.“ Razgovor ponovo jenjava. Gutam kolač što brže mogu, i krajičkom oka primedujem da svi Rojalovi sinovi čine to isto. Gidion nas je sve pretekao, spustio je viljušku na prazan tanjir i odmakao stolicu. „Moram da telefoniram.“ Njegov otac se mršti. „Sada de poslužiti kafu.“ „Ne želim kafu“, mrmlja Gidion. Gubi se sa terase kao da ne može dovoljno brzo da pobegne. Rid otvara usta da nešto kaže, ali ga Kalum udutkuje jednim pogledom. Ti ne ideš nikuda, kaže mu Kalumov pogled. Poslužitelji iznose poslužavnike sa otmenim late kafama u čijoj peni su napravljena prava mala umetnička dela. U mojoj kafi se nalazi list. Kod Bruk je drvo, ali je trebalo da budu vile. „Izvinite“, kaže Dajna kada je kafa poslužena. „Moram da skoknem do toaleta.“

116

Rid susrede moj pogled pa oboje kolutamo očima, a ja se smesta kajem zbog ovog trenutka saučesništva jer mu se na usnama pojavljuje zadovoljan poluosmeh. Ovog puta smo Iston i ja pobedili ostale posrkavši kafu u rekordnom vremenu. Spuštamo šolje i u isti glas progovaramo. „Pomodi du poslužiteljima oko posuđa…“ „Ja du poneti ovaj poslužavnik…“ Na trenutak se streljamo pogledima, ali zajednička potreba da bežimo tera nas da se u ovom trenutku udružimo. „Ela i ja demo se za ovo postarati“, završava Iston, a ja zahvalno klimam glavom. Kalum žuri da se pobuni. „Poslužitelji su sasvim sposobni da…“ Ali Iston i ja smo ved počeli da sakupljamo tanjiride i šolje. Dok žurimo prema francuskom prozoru, Ridovo iznervirano gunđanje mi golica leđa. „Veliki umovi slično razmišljaju“, mrmlja Iston. Gledam ga ljutito. „O, sada smo prijatelji?“ Na trenutak mu se na licu pojavljuje osedaj krivice. Kada smo stigli do kuhinje, spustio je tanjire u sudoperu, diskretno pogledao u poslužitelje i spustio glas. „Žao mi je zbog onoga što sam rekao na Savinoj žurki. Bio sam… razvaljen.“ „Nije ti dozvoljeno da to koristiš kao izgovor“, odgovaram mu. „Ti si uvek razvaljen pa mi nikada nisi rekao tako nešto.“ Obrazi mu rumene. „Žao mi je. Ja sam kreten.“ „Aha.“ „Opraštaš mi?“ Nabacuje onaj svoj čuveni izraz nedužnog dečačida koji obično tera ljude da se istope, ali nedu mu dozvoliti da se tako lako izvuče. Njegov komentar od pre neko veče bio je zao. I povredio me je. Pa odmahujem glavom i izlazim iz kuhinje. „Ela. Hajde. Čekaj.“ Sustiže me u hodniku i hvata me za ruku. „Znaš da bez preteranog razmišljanja ispaljujem svakakva sranja.“ Lice mi se žari. „Zapravo si svima na onoj žurki rekao da sam drolja, Istone.“ Ječi. „Znam. Zabrljao sam, u redu? Znaš da to ne mislim. Ja sam…“ Nabira čelo. „Dopadaš mi se. Ti si moja mlađa seka. Molim te, nemoj da se ljutiš na mene.“ Pre nego što sam stigla da odgovorim, pažnju mi privlači neki tih zvuk. Zvučalo je kao jecanje. Ili možda uzdah?

117

Gledam prema kraju hodnika. Samo se tri prostorije nalaze u tom delu kude: malo kupatilo, ostava i orman. „Jesi li čuo to?“, pitam Istona. Namršteno klima glavom. Nešto me tera da se šunjam dalje niz hodnik. Zastajem ispred ostave, ali ne čujem ništa iza vrata. Ista stvar je sa ormanom. Ali kada dođem do kupatila… I Iston i ja se ukopavamo u mestu kada ponovo čujemo jecanje. Prema zvuku bi se reklo da to ječi neka žena. Krv mi se ledi, jer se u kudi Rojalovih trenutno nalazi šest žena, a za pet se zna gde su. Bruk je na terasi. Poslužiteljke su u kuhinji, a ja sam ovde. Što znači… Raširenih očiju se okredem prema Istonu iznenada osetivši mučninu. Mora da je i on sabrao dva i dva jer blago otvara usta. „Istone“, sikdem kada je pružio ruku da uhvati kvaku. Prinosi kažiprst slobodne ruke usnama. A zatim, na moj užas, okrede kvaku i otvara vrata za svega dva centimetra. Ali to je sve što nam je potrebno. Sasvim je dovoljno da vidimo par u kupatilu. Dajninu plavokosu glavu i Gidionovu tamnokosu. Rukama steže njene kukove. A ona izvija telo prema njemu. Sa gađenjem u očima, Iston tiho zatvara vrata i tetura se unazad kao da je upravo dobio šamar. Kao po nekom nemom dogovoru, ne progovaramo ni reč dok se nismo našli na bezbednoj udaljenosti. „O bože“, šapudem užasnuto. „Šta, kog đavola, Gidion…“ Spušta ruku preko mojih usta. „Duti“, kaže tiho. „Ništa nismo videli, razumela?“ Ruka mu drhti. Upuduje mi još jedan strog pogled, a zatim se okrede na peti i odlazi u predvorje. Nekoliko sekundi kasnije čujem tresak ulaznih vrata.

118

POGLAVLJE 20 U ponod zvoni telefon. Ne spavam. Kada sklopim oči, vidim Gidionovu i Dajninu glavu i njegove ruke na njenom dupetu. Suviše je to blizu slici Bruk i Rida, pa se pitam da nije Rid od njega dobio tu glupu ideju. Pružam ruku i uzimam telefon sa nodnog stočida. Displej prikazuje Valine napudene usne kako mi šalju poljubac. „Hej, devojko, šta ima?“, šapudem u telefon. Dočekuje me tišina. Sedam. „Val?“ Nakon jednog drhtavog uzdaha i blagog jecaja, čujem: „Ela, ja sam, Val.“ „Znam. Videla sam tvoje ime na telefonu. Šta nije u redu? Gde si?“ Ustala sam i navlačim helanke dok čekam da mi odgovori. „Južni industrijski bulevar, ispred nekog skladišta. Tu je rejv žurka.“ „Šta se desilo? Da li ti je potreban prevoz?“ „Aha. Žao mi je što sam morala da te nazovem.“ Zvuči očajno. „Uhvatila sam prevoz dovde jer sam čula da je Tam u gradu, ali nisam mogla da ga pronađem, a prevoz mi se izgubio, i baš je gadno ovde.“ Uzdišem, ali joj ništa prekorno ne govorim. Nisam li ja pre neko veče ljubila Rida? Toliko me je sramota da nisam to mogla da priznam čak ni najboljoj drugarici. „Stižem što je pre mogude“, obedavam joj. Krede da kaže nešto pa staje. „Šta je bilo?“, pitam je dok uzimam ključeve sa komode. „Samo… ovo je baš opasan kraj. Možda deš želeti da povedeš nekoga sa sobom.“ Da li misli na Rida? Aha, kako da ne. Pre bih sebi nogu odsekla nego od njega tražila pomod. „Proveridu da li je Iston kod kude.“ „Dobro. Čekam te ovde.“ Pronalazim cipele, otvaram vrata i ukopavam se u mestu jer vidim Rida kako spava naslonjen na zid. Vrata udaraju u zid pre nego što sam stigla da ih uhvatim pa oštar zvuk udara trza Rida iz sna. Snenim očima posmatra moju odedu, ranac i ključeve. „Kuda si pošla?“, razvlači iznenada se razbudivši. „Idem da kupim nešto da jedem.“ Što se laži tiče, ova je potpuno neuverljiva, ali je se držim. „Da li je Iston tu?“, pitam onako uzgred. „Možda je gladan.“

119

Rid ustaje. „Možda i jeste. Ali deš morati da ga pozoveš jer mi se čini da sam čuo da je otišao na pide sa Vejdom i momcima.“ Prokletstvo. „Zašto i ti nisi sa njima? I zašto vrebaš ispred moje sobe kao neki manijak?“ Gleda me u neverici. „Nije li očigledno?“ Zaklapam usta jer jeste očigledno, ali se, što je važnije, plašim da de iz mene, ako mi usta ostanu otvorena, pokuljati čitavo mnoštvo pitanja. Kao na primer koliko dugo ovo radi, i da li je to zato što se plaši da du pobedi ili samo zato što želi da mi bude što bliže? Još se više plašim odgovora. A i moram da pokupim Val, pa se okredem i kredem u prizemlje. Rid me bez reči prati. On je moja nema senka dok prelazim preko velikog predvorja i ispod njegovog ogromnog lustera, pored trpezarije koja se nikada ne koristi, i ulazim u kuhinju u kojoj sam jednom prilikom sedela Ridu u krilu i želela da njega pojedem za doručak umesto jela koje je Sandra pripremila. „Idi gore, Ride. Nisi mi potreban.“ „Čija deš kola uzeti?“ Stajem naglo, a on umalo da me očepi otpozadi. „O.“ Shvatila sam da moj automobil, ulepljen medom i šljokicama i prepun mrava, nije u voznom stanju. Parkirala sam ga u garaži koju, prema onome što sam uspela da vidim, Kalum nikada nije koristio, jer mi je bilo potrebno vreme da pronađem gde mogu da ga odvezem da ga očiste i jer nisam imala pojma kako da Kalumu objasnim šta se desilo. Uzima moje potpuno beskorisne ključeve od kola i stavlja ih u džep. „Hajde. Ja du te odvesti.“ Valino upozorenje da bi trebalo da povedem nekoga sa sobom golica mi savest, ali ne želim da tražim pomod od Rida. „Mogu li samo da pozajmim tvoj automobil?“ „Prva stvar, to nije automobil, to je terenac. A druga stvar, ne može.“ Nemam vremena da se raspravljam. Potrebna sam Val. A izgleda da je meni potreban Rid. Ali ne moram da budem sredna zbog toga, pa ljutito uzdišem i odlazim u predvorje i uzimam prvu jaknu koja mi se našla pod rukom. Čim sam je zakopčala, shvatam da je Ridova. Sjajno. Sada mi je nos pun njegovog mirisa. „U redu, ali kada stignemo, moraš ostati u kolima.“ Gunđa nešto u odgovor, moglo je to biti i slaganje, ali moglo je značiti i Nedu se raspravljati sa tobom dok te ne strpam u kola.

120

„Kuda idemo?“ pita dok vezujem pojas. Dajem mu adresu, a on me sarkastično gleda. „Nisam znao da je pristanište jedino mesto na kom u dva sata ujutro može da se nađe brza hrana.“ „Čula sam da je najbolja u gradu“, odgovaram ležerno. „I ti i ja znamo da ne ideš po hranu. Da li bi želela da mi kažeš šta se dešava?“ „Ne naročito, ne.“ Očekujem da mi odgovori nešto u fazonu „moj automobil, moja pravila“, ali on duti. steže prste oko kožom presvučenog volana. Verovatno zamišlja da je to moj vrat i da du, ako me stegne dovoljno snažno, sve priznati i redi: O bože, Ride, nije me briga što si kresnuo devojku svog tate i što si joj možda napravio dete. Uđi u moju sobu i uzmi mi nevinost. Pa, pod uslovom da to i dalje želi da uradi. Mislim, da, on kaže da me želi, ali šta to znači? Da nije to za njega samo pitanje ponosa? Devojka koja ga je odbila mu je time povredila sujetu pa mora da je osvoji da bi sačuvao reputaciju? Nije da mogu da se oslonim na svoje instinkte. Naposletku, pustila sam Rida da mi se približi čak i nakon što se prema meni poneo kao kreten. Definitivno ne mogu da mu verujem sada kada je ljubazan prema meni. Trebalo je da ga poslušam kada mi je rekao da se držim podalje od njega, ali sam ja bila usamljena i glupa i bilo je nečega u njemu što me je privlačilo. Mislila sam… ne znam šta sam mislila. Možda mi je nivo estrogena bio strašno visok pa sam upala u neku hormonsku epizodu. Ili sam možda tako naštimovana. Čitav život sam gledala mamu kako, kada su muškarci bili u pitanju, donosi loše odluke jednu za drugom. Da li bi zaista trebalo da me iznenadi što i ja radim to isto? Rid pruža ruku preko središnje konzole da mi stisne koleno. „Zabolede te glava od tolikog razmišljanja.“ Od njegovog dodira puis mi se ubrzava pa pomeram koleno da se oslobodim njegove ruke. Shvata poruku i ponovo steže volan, a ja zurim u komandnu tablu i pokušavam da potisnem kajanje koje me je obuzelo. „Moj problem nije u tome što razmišljam previše – ved u tome što ne razmišljam dovoljno“, mrmljam. „Nemaš ti problema, Ela. Ne onih koje misliš da imaš. Sasvim si dobra takva kakva si.“ Na ovaj njegov kompliment stomakom mi se širi toplina. Ljubazni, topli Rid mnogo je modniji i opasniji od Rida kretena. Ne mogu sada da se nosim sa ovim. Umorna sam i spušten mi je gard. „Nemoj da si ljubazan prema meni. Nisi ti takav.“

121

Na moje iznenađenje, Rid se smeje. Nije to srdačan smeh i u njemu se oseti doza gorčine, ali je ipak smeh. „Ni sam više ne znam kakav sam. Mislim da sam izgubljen. Mislim da su i moja brada izgubljena.“ Srce mi poskakuje. O, ne. Ranjivi Rid je još opasniji. Uspaničeno pokušavam da promenim temu. „Da li je to Istonov problem?“ „Kada bih znao šta je Istu, ne bih sa tobom išao usred nodi da ga vadim iz neke nove nevolje u koju se uvalio. Zato te vrlo pažljivo slušam ako imaš neku ideju kako da mu pomognem.“ „Ne idemo da spašavamo Istona“, priznajem. „A ako želiš da čuješ ideje kako da mu pomogneš, pitaj nekog drugog. Nemam pojma šta se s njim dešava.“ Znam samo da mi je Iston jednom prilikom rekao da ima problem sa zavisnošdu. Očajnički mu nedostaje majka, voli svoju bradu i muka mu je zbog onoga što je večeras video u toaletu. Na vrh jezika mi je da pitam Rida šta je to bilo. Ako zna. Ali kao i sa mnom drugim stvarima koje se u tom domadinstvu dešavaju, mislim da je bolje što manje znati. „Mislim da ne voli što visi“, kažem nevoljno naposletku. „Blizanci imaju jedan drugog, a ti i Gidion imate jedan drugog. Možda mu se čini da nigde ne pripada.“ Poznat mi je taj osedaj, i on možda objašnjava zašto se Iston toliko naljutio kada je video Gidiona i Dajnu. Zašto je bio i sa Abi i sa Savanom. Zašto pije i duva dok se ne obeznani. Možda pokušava bolje da shvati svoju bradu i radi to na neki svoj poseban, bolestan, način. Rid stenje. „Izgleda da nikada o tome nisam na taj način razmišljao.“ Tapka prstima po volanu, a zatim naglo menja temu. „Još nisi rekla mom tati šta se desilo sa tvojim autom?“ „Kako znaš da nisam?“ „Jer bi on tabanao po kudi i telefonirao do iznemoglosti. A onaj mravinjak od tvog auta ne bi bio skriven u garaži gde tata ne može da ga vidi.“ „Pokušavala sam da pronađem neko mesto koje de ga očistiti.“ „Ja du se za to postarati.“ Ako sam i nameravala nešto da mu odgovorim, ne činim to zbog prizora koji nas dočekuje. Automobili odlaze sa parkinga i čuje se tiho zavijanje sirena u daljini. Rid usporava, ja otvaram vrata i iskačem. Čim sam dotakla tlo, počinjem da trčim i vičem: „Val! Val! Gde si?“ Jedna vitka figura se odvaja od neurednog žbuna koji raste uz pločnik i baca se na mene. „O bože, mislila sam da nikada nedeš stidi!“, jeca mi Val na uvo.

122

Povlačim se i vidim kako joj se pored levog oka širi modrica, i vidim crveni trag na čelu. „Šta se desilo?“, vičem. „Redi du ti u kolima. Molim te, hajdemo.“ „Naravno.“ Grlim je, ali dok idemo prema kolima, Val se saplide i umalo i mene obara. Rid se pojavljuje pored mene i podiže Val u naručje. Klima prema automobilu. „Hajdemo.“ Ovog puta ne oklevam da ga poslušam. Sirene su sve bliže, a ljudi oko nas se guraju, guraju nas, trče unaokolo i beže. Rid žuri do rovera. Pridržavam mu vrata dok on smešta Val na stražnje sedište. Ulazim za njom dok Rid uskače na vozačko mesto. „Nemoj me voziti kudi. Molim te, ne mogu nodas da se nosim sa Džordan“, cvili Val. „Naravno. Možeš ostati kod mene.“ Rid klima da mi da do znanja da me je čuo, a zatim krede, na sever, prema kudi. „Ko ti je ovo uradio, Val?“ pita je. „Razbidu ga.“ Val naslanja glavu na sedište. Iscrpljena je, emocionalno i fizički. „Ne moraš ništa da kažeš.“ Trljam rukom njenu golu nadlakticu. Njena lepa odeda – kratka majica i vezeni šorts – izgledaju netaknuto. Ne vidim nikakav drugi znak povrede osim povreda na licu. „U redu je.“ Tužno mi se smeši. „Naletela sam na Tamovu bivšu. Upustile smo se u besmislenu tuču, tako da bi, ako deš ved nekoga razbijati, to trebalo da budem ja.“ Sklapa oči, nemo joj se niz lice slivaju suze. Približavam joj se i grlim je, i držim privijenu uza se sve vreme puta kudi. Kada smo stigli kudi, pomažem joj da se popne do moje sobe, a ona pada na krevet. Skidam joj cipele, šorts i majicu i uzimam bocu vode iz frižidera. Uzima je zahvalno mi se smešedi. „Želiš li majicu sa logom Astorovog fudbalskog tima ili ovu staru Ajron men majicu?“ Značajno gleda majicu sa logom fudbalskog tima, ali pokazuje onu drugu. „Daj mi, molim te, Ajron mena.“ Dobacujem joj majicu sredna što nije pitala zašto još uvek imam jednu od Ridovih starih majica. Moj odgovor bi bio da je udobna. Mislim, zaista je udobna, ali bi svako ko ima gram mozga shvatio da sam je zadržala iz drugih razloga.

123

Val se zavlači pod pokrivače baš u trenutku kada se Rid pojavljuje sa bočicom pilula. „Valijum“, kaže ulazedi na vrata koja sam ostavila otvorena. Ne pitam ga zašto ima recept za valijum. Uzimam jednu pilulu i dajem je Val. „Da li vam je još nešto potrebno?“ „Ne, hvala“, odgovaram. Premešta se s noge na nogu, a zatim nevoljno odlazi. Val je gotovo istog trenutka zaspala, ali sam ja suviše napeta da bih spavala. Sklupčavam se pored nje i ležim tu neko vreme, dok mi pažnju ne privuče buka u hodniku. Pazedi da ne probudim drugaricu, šunjam se do vrata i otvaram ih malčice. I naravno, Rid se smešta ispred mojih vrata. „Odlazi u krevet“, sikdem. Otvara jedno oko. „Ja sam u krevetu.“ „Nema kreveta u hodniku.“ „Nije mi potreban.“ „Dobro.“ Kredem da zalupim vrata, ali u poslednjem trenutku shvatam da je Val u sobi. Vrata se zatvaraju uz nežno škljocanje, a ja se naslanjam na njih primoravajudi sebe da se setim kako ga ne volim. Kako je bio okrutan prema meni. Kako su me u nedeljama koje sam provela u begu progonili prizori njega i Bruk zajedno u postelji i kako sam samo želela da se sklupčam i umrem, ali sam ustajala svako jutro da se borim i tražim posao. A sada sedi pred vratima moje sobe, pokušava da me natera da poverujem da se promenio. Ponovo snažno otvaram vrata i izlazim besno napolje. „Zašto si ovde?“ Moje reči zvuče više kao molba nego kao optužba. Rid ustaje. Nosi crnu potkošulju i trenerku nisko na kukovima, a bicepsi mu se napinju kada pruži ruku prema meni. „Znaš zašto.“ Vatra u njegovim očima me u isti mah pali i podgreva moj bes. „Ne dodiruj me.“ Pušta da mu ruka padne, a ja mrzim razočaranje koji osedam. Saberi se, Ela! „U redu“, kaže promuklo. „Ti dodiruj mene.“ Oči mi se šire kada počinje da skida odedu baš tu u hodniku. Nagi Rid sa nabreklim grudima i poput kamena čvrstim butinama i onom tankom linijom malja što mu se spuštaju prema pojasu trenerke? Ne. Ne. Ne! „Oblači to“, naređujem mu i bacam mu majicu u lice. „Nedu.“ Hvata je u vazduhu i baca je u stranu. A zatim me privlači sebi.

124

Svaki centimetar njegovog tela je čvrst. Svaki. Očekujem još jedno vrelo, mahnito ljubljenje kao što je bilo ono na Savaninom prilazu, ali me Rid iznenađuje. Njegov dodir je nežan dok prstima ovlaš prelazi preko mog obraza. Dah mu se usporava, a zatim prste nežno provlači kroz moju kosu, naginje mi glavu u savršen položaj za poljubac. To je najlepši naš poljubac. Lagan. Nežan. Ljubi me kao pero lakim usnama, oprezno dodiruje jezikom. Osedam kako drhti, ali ne znam da li je to zato što je nervozan ili uzbuđen ili i jedno i drugo. Vrištim na sebe da se pomerim, da ga odgurnem. Ako pozovem upomod, možda de prestati da me ljubi kao da sam najvažnija osoba na ovom svetu. Ali ne činim ništa od toga. Moje glupo telo stapa se s njegovim. Moje glupe usne razdvajaju se pod njegovima. Uzmi šta može da ti da, pa ga oteraj, šapude mi glasid u glavi. Iskoristi ga. Nije li to zgodan izgovor? Ali u izmaglici sve snažnije potrebe, popuštam malčice, a Rid to maksimalno koristi, podiže me i nosi u svoju sobu. Zatvara vrata nogom za nama i spušta me na madrac. „Nedostajala si mi“, šapude, a ja otvaram oči i vidim da me gleda pogledom sjajnim od snažnih osedanja. „Reci mi da sam ti nedostajao.“ Gutam reči pre nego što ih izgovorim. Razočaranje na njegovom licu brzo nestaje. „U redu je, ne moraš da mi kažeš. Možeš da mi pokažeš.“ Sklanja ruku iz moje kose, i spušta je između mojih nogu, i savija prste, a ja ne mogu da prestanem da njišem kukovima. Stenje od zadovoljstva na mojim usnama i trlja to vrelo mesto, tera me da ječim. Mrzim što i dalje ima mod nada mnom. Mrzim što više nemam kontrolu ni nad čim. Mrzim što sam ovde. Što moje mame nema. Što sam uopšte pala na Rida. Suze počinju da teku, klize do naših spojenih usana. „Da li plačeš?“ Rid se naglo odvaja od mene. Snažnije ga stežem, ne mogu da se tome oduprem. Kao da deo mene kaže da sam suviše u životu gubila pa bih baš i mogla da zadržim mrvice koje je Rid Rojal voljan da mi da. Ali ne mogu ni da prestanem da plačem. Suze mi teku, slivaju se niz lice suze gneva. Rid ih briše, ali one samo naviru. „Molim te, prestani da plačeš, lutko. Molim te“, preklinje me.

125

Pokušavam. Zadržavam dah, ali mi potisnute suze kidaju telo naletima drhtaja. „Završio sam. Nedu te više ni dotadi. Obedavam, Ela, ubijaš me.“ Privija moju glavu na svoje grudi i miluje mi kosu. Potrebno mi je duže nego što bih želela da priznam da se smirim, a Rid mi se sve vreme izvinjava i ponavlja svoje obedanje da de me ostaviti na miru. To je ono što želim, kažem sebi, ali njegovo obedanje da me više nede ni dotadi tera me da samo još jače plačem. Konačno sam dovoljno uspela da se priberem da ga odgurnem. „Žao mi je“, šapudem. Uzvrada mi pogled tužnim očima. Podižem se sa madraca i uzmičem od kreveta, uspevam da stvorim distancu među nama koja mi je toliko potrebna. U glavi mi je bistrije što se više udaljavam od Rida. „Moramo ostaviti jedno drugo na miru. Nismo dobri jedno za drugo.“ „Šta to znači?“ „Znaš ti šta to znači.“ Ustaje i stavlja ruke na kukove. Skredem pogled sa njegovog nagog tela i savršenog lica. Kada bi mogao preko nodi da poružni, to bi mi bilo od silne koristi. „Znači, nedeš imati ništa protiv ako se smuvam sa nekim drugim? Ako spustim usne na drugu devojku. Ako me ona bude dodirivala.“ Umalo da povratim na krem tepih u njegovoj sobi. Primoravam sebe da dišem na nos. I lažem. „Nedu.“ Osedam težinu njegovog pogleda, čini mi se čitavu večnost. Želim da skočim za njim i preklinjem ga da ostane, ali zarad sopstvenog opstanka, obaram glavu i ne pomeram se s mesta. „Hodeš“, kaže Rid tiho. „Patiš i guraš me od sebe, ali ja nedu odustati.“ Prilazi mi. Pripremam se. Ali me on samo ljubi u čelo, a zatim me ostavlja samu u njegovoj sobi. Njegove poslednje reči vise u vazduhu. Spuštam se na pod i privlačim kolena do grudi. Uznemirena sam što nije pokušao da vrši pritisak na mene. Znam da bih popustila. Ljuta sam što ne odustaje od mene. Ne, to nije tačno. Ljuta sam na sebe što osedam toplinu zbog njegove izjave da de me ponovo osvojiti ma šta ja rekla ili uradila.

126

POGLAVLJE 21 Vučem se u svoju sobu i uspevam da zaspim dva sata pre nego što se oglasio budilnik za ustajanje za školu. Pružam ruku ispod pokrivača i tražim telefon. Odlažem zvono i gledam na drugu stranu. Val je delimično spala sa kreveta, jednu nogu je izbacila ispod jorgana, a jedna ruka joj visi niz madrac. Drmusam joj rame. „Vreme je da se ustane, uspavana lepotice.“ „Ne. Ne želim“, bunca. „Škola počinje za…“ Mom sporom umu potreban je minut da izračuna vreme po početka nastave, „… sat i deset.“ „Onda me budi za dvadeset minuta.“ Primoravam sebe da ustanem iz postelje, uzmem bocu s vodom iz minifrižidera i ulazim u kupatilo. Nekoliko puta trepdem dok se moj odraz u ogledalu ne izoštri. Na mojoj koži nema tragova Ridovog dodira. Ni na mom vratu nema traga gde su me njegove usne ljubile. Nema spoljašnjeg dokaza moje slabosti. Prislanjam prst na donju usnu i pretvaram se da je Ridova. Val se pojavljuje iza mene, spašava me moje budalaste mašte. Modrica iznad njenog oka je baš ružna. „Znam da si sinod Ridu rekla da si se potukla, ali ako te je neko povredio, ubidu ga.“ Ne šalim se. „Onda deš morati da počneš od mene“, pokazuje čelo, „jer sam ovo zaradila kada sam glavom udarila Tamovu bivšu.“ Trzam se. „Možda da slededi put upotrebiš pivsku flašu? Ili još bolje, povedi mene sa sobom.“ Susredem njen pogled u ogledalu. „Nisi mi u školi spominjala rejv žurku. Zašto me nisi zvala da idem sa tobom? Čuvala bih ti leđa.“ „Nisam znala za žurku sve do kasno sinod. Dobila sam poruku od devojke koja ide na Džeferson – to je Tamov koledž – a ona mi je rekla da se kune da ga je videla. Nisam zastala ni da razmislim šta radim. Obukla sam se, povezla se s Džordan koja je krenula kod Gastonberga, a zatim se obrela u glupoj tuči sa nekom nepoznatom devojkom i to zbog Tama.“ „Učinilo mi se da si rekla da je to bila Tamova bivša devojka, ne neka nepoznata devojka. Da li ona pohađa njegov koledž?“ Val izgleda kao da ju je neko udario u stomak. „Ne. Mislim da me je varao godinama. Zato sam i rekla da mu je bivša.“

127

„O, ne.“ Grlim je, a ona mi se naslanja na grudi. „Tako sam glupa.“ Nisi jedina. Pročišdavam grlo. „Poljubila sam Rida sinod.“ „Zaista?“ U glasu kao da joj se čuje nada. „Aha. Spava ispred vrata moje sobe. To je malo bolesno, zar ne?“ Val se povlači pa joj vidim raširene oči. „Jeste, baš bolesno“, slaže se, ali mi ne zvuči ubedljivo. Naslanjam se na umivaonik. „Ne, ni je na mislim da je bolesno. Trebalo bi, ali mislim da je na neki čudan način… lepo što se toliko trudi da ponovo ne pobegnem da bukvalno spava na podu pred mojim vratima.“ Trljam čelo, postiđena svojom slabošdu. „Prebio je Skipa Henlija zbog tebe pre neki dan.“ Trepdem iznenađeno. „Molim?“ Val se meškolji, nelagodno joj je. „Nisam ti ništa rekla jer znam da ne voliš da razgovaraš o Ridu, ali… da. Udario je Skipija usred kantine zbog toga što te je vređao na času govorništva.“ Potresa me vihor osedanja. Radost. Zadovoljstvo, jer su oni odvratni komentari juče na času bili surovi. A zatim osedam krivicu jer sam… prokletstvo, gurala Rida od sebe sve vreme otkako sam se vratila, a on je u međuvremenu spavao pred mojim vratima i tukao se sa drugima za moju čast. Možda sam… Bože, da li zaslužuje još jednu šansu? „Mislila sam da deš se osedati bolje kada saznaš da je to uradio“, kaže Val i sleže ramenima. „Hej, bar te Rid nije varao, i ne trudi se da izbegne svaki kontakt sa tobom. Nije lažov kao Tam.“ Val mi steže ruku. „Imaš li viška četkicu za zube? Imam osedaj kao da mi je nešto umrlo u ustima.“ Saginjem se i preturam po ormaridu gde pronalazim košaru sa lepo upakovanim sapunima i hrpu novih četkica za zube. Pružam joj jednu, a zatim stavljam pastu na moju električnu četkicu. Dok Val pere zube i umiva se, vradam se u sobu i zurim u orman pun odede koju je Bruk odabrala za mene. Ali ne vidim ništa. Samo razmišljam o rečenici: Rid te nije prevario. Kada ju je Val izgovorila, prvi instinkt nije bio da to poreknem. Jer je to istina. Ne verujem više da me je prevario. Ne znam da li je dete njegovo. Ali… ako verujem da me nije prevario, onda bi trebalo da mu verujem i kada kaže da nije otac tog deteta.

128

A Val je u jednoj stvari u pravu – Rid nije lažov. Nikada me nije lagao kada smo bili zajedno. Toliko je otvoreno pričao o svojim namerama da ode iz grada nakon što završi srednju školu, o tome kako ne ume da održava vezu, kako uništava ljude oko sebe. I ne priča o devojkama niti o drugim klinačkim sranjima. Iznenada shvatam da on priča o svojim roditeljima. Očajnički ih je voleo, a oboje su ga izneverili. Njegova majka se ubila, ostavljajudi sinove da se nose sa gubitkom. Otac mu se davi u alkoholu i užasnim ženama. Da li je čudo što mi je Rid rekao da je seks samo seks? Što je pokušao da to upotrebi kao oružje? Što ga koristi da kazni i sebe i druge? On samo živi život kakvom su ga naučili njegovi slabi roditelji, ali nešto se lomi u njemu – ta borba me je i privukla. „Uslinavideš se“, primeduje Val kada je izašla iz kupatila. Kao krivac prelazim rukom preko lica i trčim do umivaonika da ispljunem pastu i isperem usta. Priznati Val da i dalje volim Rida je jedno, priznati joj da se bavim mišlju da mu oprostim sasvim je druga priča. A njen kraj ne znam. „Šta misliš, šta du danas zatedi u ormaridu?“ pitam je dok stajem pored nje ispred mog ormana. „Smede? Jučerašnju hranu? Upotrebljene tampone?“ Val pokazuje svoju modricu. „Šta demo sa ovim? Izgledam kao model sa postera za zlostavljane žene.“ „Mogu to da pokrijem. Radila sam to i ranije.“ Gleda me besno pa žurim da joj objasnim. „Nisam pokrivala ni mamine ni svoje modrice, ved modrice devojaka sa kojima sam radila.“ „Uh.“ „Znam.“ Okredem se od ormana. „Znaš šta? Mislim da du ponovo da propustim nastavu i odem u kupovinu. Šta ti misliš?“ Usne joj se polako šire u osmeh. „Mislim kako želim da pojedem veliku perecu punu kvasca i želim smrznuti jogurt za ručak.“ Sudaramo se pesnicama. „Hodemo li slagati da smo bolesne?“ „Ne. Samo nedemo otidi u školu. Idemo u tržni centar, ješdemo grozne stvari, istrošidemo kreditne kartice svojih staratelja do maksimuma. A zatim demo otidi na šminkanje u Sefom. Kasnije demo otidi na dok i toliko se najesti školjki da demo biti privlačne samo ribama.“ Široko joj se osmehujem. „Ja sam za.“ „Kako je bilo u kupovini?“

129

Okredem se na zvuk Brukinog glasa. Krenula sam da uzmem nešto za užinu, ali mi, kao i obično, njeno prisustvo ubija apetit. Sklanjam činiju kukuruzovog čipsa i pomeram se od radne površine. Bruk mi prilazi u cipelama sa štiklom od deset centimetara. Pitam se hode li nositi visoke potpetice i kada bude u osmom mesecu trudnode, hode li se gegati na visokim potpeticama sa ogromnim stomakom. Verovatno. Dovoljno je tašta da rizikuje da se saplete i padne, čak i trudna. Uh. Zašto uopšte razmišljam o Brukinoj trudnodi? Samo mi izaziva mučninu. „Dutiš? Zaista?“ Bruk se smeje dok ide prema frižideru. „Očekivala sam više od tebe, Ela.“ Kolutam očima njoj iza leda. „Kao da ti je stalo do toga kakav mi je bio dan. Štedim nam obema trud, da se ne upuštamo bespotrebno u razgovor koji nijedna od nas ne želi da vodi.“ Bruk uzima bokal pročišdene vode i sipa je sebi u čašu. „Zapravo, nestrpljivo sam čekala priliku da porazgovaram sa tobom.“ Aha. Kako da ne. „Kalum i ja smo razgovarali pre neko veče i mislili smo da bi bilo dobro kada biste ti i Dajna isplanirale zabavu za darivanje bebe.“ Kičma mi se koči. Da li se to ona šali? „Bila bi to lepa prilika da se vas dve bolje upoznate“, nastavlja Bruk. „Kalum se slaže.“ Kako da ne. Nema šanse da je to Kalumova zamisao. Onog dana kada me je odveo da upoznam Stivovu udovicu, obeznanio se od alkohola u kolima i preklinjao me da ne obradam pažnju ni na reč od onoga što Dajna O'Haloran kaže. Bruk me gleda i očekuje odgovor. „Šta misliš, mila?“ „Šta mislim?“, ponavljam sladunjavim tonom. „Mislim da bih volela da vidim rezultat testa očinstva pre nego što počnem da tradim vreme na organizaciju žurke za darivanje bebe.“ Steže nežnu vilicu. „Nije bilo potrebe za tim.“ „Ne, mislim da je bilo.“ Naslanjam se na pult, a zatim sležem ramenima. „Možda si i prevarila Kaluma i navela ga da pomisli kako je ovo dete Rojalovih, ali ja sam sumnjičava, mila.“ „O, jeste ovo dete nekog Rojala, nema sumnje. Ali da li si sigurna da želiš da znaš čiji DNK čini polovinu ove grudve ljubavi?“ Tapše sidušnu izbočinu i smeši mi se. Stežem šake u pesnice. Pogodila je živac i zna to. Ne smeš udariti trudnu ženu, kaže odlučan glas u mojoj glavi.

130

Gutam sve vedi bes i na silu opuštam šake. Bruk klima u znak odobravanja, kao da je uspela pomodu vudua da mi se uvuče u misli i zna koliko silno želim da je udarim. „Dakle, da se vratimo darivanju bebe“, kaže kao da se ova ružna scena nije desila. „Trebalo bi da razmisliš da pomogneš Dajni da sve isplanira. Nije zadovoljna tvojim ponašanjem prema njoj pre neko veče.“ „Ni reč joj nisam rekla.“ „Upravo tako.“ Bruk me gleda namršteno. „Dajna nije osoba koju želiš za neprijatelja, Ela.“ Sada se ja mrštim. „Šta to znači?“ „To znači da ona ne trpi nepristojnost, a tvoje ponašanje – i ponašanje momaka – ozbiljno ju je razbesnelo.“ Nije izgledala besno kada se kresala sa Kalumovim sinom u onom kupatilu, umalo da joj kažem. „Kada sam razgovarala sa njom narednog jutra, spomenula je i onu reč na O“, pevuši Bruk. Zevam. Opa. Dajna je rekla da sam ja… „Osporiti“, kaže Bruk kikodudi se zbog mog užasnutog izraza. Bledom zurim u nju. „Dajna je pretila da de osporiti Stivov testament“, pojašnjava mi. „Ako ako sprovede svoju pretnju, garantujem ti da de te razvlačiti po sudu godinama. Kada završi, nijedna od vas nede imati više novca – advokati de ga dobiti. Ved sam je savetovala da to ne čini, ali Dajna je oduvek bila tvrdoglava, a i strašno ju je uvredio način na koji si se ponela prema njoj.“ „Zašto je njoj uopšte stalo?“ Odmahujem glavom iznervirano. „Ne poznajem je, i nisam poznavala Stiva.“ Bruk pijucka vodu. „Budi sredna zbog toga. Budi sredna što nisi poznavala Stiva.“ Mrštim se. Ma koliko mrzela što se uvlačim u razgovor sa ovom đavolicom, ne mogu da poreknem da se u meni javi strašna radoznalost kada neko spomene mog biološkog oca. „Zašto?“ „Jer je uprkos onome što Kalum Rojal misli, Stiv bio užasan prijatelj.“ S obzirom na to da je njen izvor informacija verovatno bila Dajna, za koju sam ubeđena da se na demonskoj hijerarhijskoj lestvici nalazi za stepenik više od Bruk, ne verujem joj ni reč, ali se smešim i klimam jer je to najlakši način da se izvučem iz ove rasprave. „Ako ti tako kažeš.“

131

„To je istina. Imaš srede što je mrtav. Ne bih volela da vidim šta bi uradio nedužnoj, mladoj devojci kao što si ti.“ Na ove njene grubo izgovorene reči, toliko drugačije od njenog uobičajenog sladunjavog načina govora, ježe mi se dlačice na vratu. „Znam da je Dajna ljuta zbog testamenta, ali ja nisam imala ništa s tim.“ Bruk krivi usne u ružnu liniju. „Stiv bi novac ostavio i kornjači, ako bi na taj način uspeo da ga uskrati Daj ni. Ali to što je novac ostavio tebi, bio je šok za sve. Čak je i Kalum mislio da de novac dobiti njegovi sinovi.“ Na ove njene reči stajem. Da li se zato ne dopadam Gidionu? Jer misli da sam mu ukrala nasledstvo? „Oni ved imaju čitavo Kalumovo bogatstvo“, kažem. Bruk odmahuje glavom glumedi zaprepašdenje. „U ovom svetu novca nikad dosta. Zar to nisi do sada naučila?“ Spušta čašu na pult između nas. „Nije prekasno, Ela. Dajna i ja možemo da budemo tvoja porodica. Ne moraš ostati ovde sa ovim muškarcima. Oni su otrovni. Iskoristide te i povrediti.“ Gledam je u neverici. „Niko me nije povredio više od tebe. Ti pokušavaš da razoriš ovu porodicu, a ja ne razumem zašto. Koji je tvoj interes u ovoj igri? Šta imaš protiv njih?“ Uzdiše kao da sam glupavo dete. „Moj interes je preživljavanje i, bože moj, to sam i pokušala da te naučim. Trudila sam se i trudila da ti kažem da bežiš. Sve što sam radila kada si bila u blizini bilo je da bih tebi pomogla.“ Glas joj se menja, nije više sladak, ved oštar i čvrst. „Ali vidim da si ti kao i ostali. Zaslepljena blistavim osmesima Rojalovih pa ne vidiš svoj spas. Mama mi je rekla da ne možeš bacati bisere pred svinje.“ „A ja sam svinja zato što mislim da me Rojalovi nede uništiti?“ „Ne znaš ti ništa i sasvim si izgubljena u svojoj tinejdžerskoj požudi, što je tužno, ali“, sleže ramenima otmeno, „ja ne mogu da te opametim. Moradeš teške lekcije da naučiš sama.“ „Nisi stvorena za učitelja. A i verovatno bi trebalo da se usredsrediš na to da se staraš o sebi, jer kada dođu rezultati testa očinstva, nisam sigurna da de ti Kalumov novčanik i dalje biti dostupan.“ Uzimam činiju čipsa i kredem prema vratima. „A ti se pazi“, viče za mnom, „jer ti nedu pružiti rame za plakanje kada ti Rid slomi srce. Ili bi možda trebalo da pokušaš sa Gidionom. Iz pouzdanih izvora sam čula da je prava životinja u krevetu.“ Ne mogu da sakrijem zaprepašdenje na licu.

132

Bruk urla od smeha. „Kakvo si ti dete! Užas na tvom licu je presladak. Evo ti još jedan savet – ignoriši Rojalove. Loši su po tebe. Dozvoli Dajni i meni da ti pomognemo oko novca, i svi demo živeti sredno.“ „Pre bih verovala Ridu nego tebi.“ Ni najmanje je nije pogodio moj zajedljivi odgovor. Samo se široko nasmešila i nastavila kao da nisam ništa rekla. „Ako budeš mudra, možda deš mi biti deveruša na venčanju. Zar to ne bi bilo zabavno?“ Ha. Radije bih bosonoga prešla šesnaest kilometara dug put od čiste lave nego njoj bila deveruša. „Ne, hvala.“ Očima mi pali potiljak dok izlazim iz kuhinje i naledem pravo na nasmešeno Ridovo lice. „Znao sam da i dalje gajiš osedanja prema meni“, mrmlja. Želim da to poreknem, da mu kažem da umišlja, ali reči mi zamiru u grlu. Ne mogu da mu kažem ono što želi da čuje. Suviše sam… rovita zbog svega što mi se vrzma po glavi. Nisam spremna na ovaj razgovor sa njim. „Upravo si me branila“, nastavlja jer mu ne odgovaram. Odmahujem glavom. „Nisam branila tebe. Branila sam sebe.“

133

POGLAVLJE 22 RID Branila sam sebe. Dva dana nakon što je Ela izgovorila ove reči, ja i dalje ne mogu da prestanem da mislim na njih. I ne mogu da prestanem da mislim na onu nod u mojoj sobi. Na njene suze. Kako je tvrdila da nismo dobri jedno za drugo. U pravu je. Pa, delimično je u pravu. Ona je definitivno dobra za mene, ali kakve ona koristi od mene ima? Ponašao sam se prema njoj kao kreten kada je došla. Napadao sam se i ponašao se prema njoj kao da je govno, jer sam mrzeo što je moj otac doveo Stivovo kopile u našu kudu, a nije se trudio da obrati pažnju na svoju decu. Tati je očigledno bilo stalo do nje, pa smo moja brada i ja radili suprotno, izbegavali smo je. I da, promenio sam pesmu. Popustio sam pred privlačnošdu. Spuštao sam gard sve niže i niže dok potpuno nisam potpao pod njene čini. Ali čak i nakon što sam se zaljubio u nju, i dalje sam krio tajne. Odgurnuo sam je od sebe više nego jednom. Dozvolio joj da pobegne umesto da joj objasnim sve vezano za Bruk. Rekao sam Eli da du je ponovo osvojiti, ali šta ja zapravo radim da ostvarim svoje obedanje? Pesnicom sam raspalio Henlija po vilici zarad nje, ali šta zapravo imam da ponudim nekome kao što je ona? Savršeno dobro ume da vodi računa o sebi. Ali upravo je u tome problem, ona sama bije svoje bitke i bori se za sebe zato što… niko to nikada za nju nije činio. Danas de se to promeniti. „Zaista nedeš najpre da me odvezeš kudi?“, gunđa Vejd sa suvozačkog mesta mog rendž rovera. Gleda automobil na parkingu dok stajem ispred pekare Francuska pletenica. „Zašto?“ Pekara je bukvalno pet minuta od škole, a Vejdova kuda je dvadeset minuta u drugom smeru. „Nedu se zadržati ni pet minuta.“ „Neko me čeka kod kude.“ „Ko?“, pitam ga. „Rejčel.“ Smeši se glupavo. „I njena drugarica Dejna.“

134

Kikodem se. „Pretpostavljam da nije trebalo sinod da razlupaš svoj porše. Ali uradio si to, i sada si moja kurva dok ponovo ne dobiješ kola.“ Pokazuje mi srednji prst. „Kasnim na trojku zbog tebe, Rojalu. Nikada ti to nedu oprostiti.“ „Evo isplakah oči.“ Ostavljam ključeve u kolima i otvaram vrata. „Čekaj ovde. Nedu dugo.“ „Bolje bi ti bilo.“ Ulazim u pekaru i vidim da je iznenađujude prazna. Obično je u ovo doba prepuna, ali primedujem samo dvoje klinaca iz Astorovog parka, i tri starije dame za jednim stolom u uglu. Elina bivša šefica se mršti dok me gleda kako prilazim pultu. „Gospodine Rojal“, kaže učtivo. „Kako mogu da vam pomognem?“ Udišem osedajudi se pomalo nelagodno. „Došao sam da se izvinim.“ Podiže obrve. „Razumem. Bidu iskrena – ne delujete mi kao momak kome je značenje te reči poznato.“ „Verujte mi, umem da se izvinim.“ Žalosno joj se smešim. „Prilično sam siguran da su to jedine reči koje u poslednje vreme izgovaram.“ Na ovo mi nevoljno uzvrada osmeh. „Vidite, ja sam kriv što je Ela pobegla“, objašnjavam žurno. „Ne znam da li vam je rekla, ali ona i ja smo bili zajedno.“ Lusi klima glavom. „Nije mi rekla, ali sam znala da se sa nekim viđa. Nikada je nisam videla sredniju nego te poslednje nedelje pre nego što je otišla.“ Krivica me probada. Da, Ela je bila sredna. Dok nisam ja njenu sredu pretvorio u nešto ružno. Kao i uvek. „Zabrljao sam.“ Teram sebe da budem muško i pogledam Lusi u oči. „Ela nije bila bolesna. Pobegla je jer joj ja nisam ostavio mogudnost izbora. Ali kažem vam – užasno se loše oseda što vas je izneverila.“ „Da li te je ona poslala da mi to kažeš?“, pita me Lusi i ponovo se mršti. Potiskujem smeh. „Šalite se? Ubila bi me kada bi znala da sam ovde. Da li ste ikada upoznali ponosniju osobu od Ele Harper?“ Lusi stiska usne kao da potiskuje smeh. „Volela je ovaj posao“, kažem iskreno. „Niko u porodici, pa ni ja, nije želeo da ona radi. To je, uh, pitanje statusa.“ Ja sam kreten. Shvatam da smo mi, bogati, najgori ljudi. „Ali je ona ipak pronašla posao jer je takva. Ne voli da joj se udeljuje milostinja i ne voli da besposleno sedi čitav dan kao svi ostali u Astorovom parku. A i zaista ste joj se vi dopadali.“

135

„I ja sam volela što je došla da radi kod mene“, kaže Lusi nerado. „Ali. To ne menja činjenicu da me je ostavila na cedilu više od dve nedelje.“ „Ja sam kriv“, ponavljam. „Ozbiljno, ja preuzimam svu krivicu za ovo. I muka mi je zbog svega. Ne dopada mi što je mojom krivicom izgubila posao koji je toliko volela. Pa vas molim da razmislite da li biste je ponovo zaposlili. Molim vas.“ „Ved sam unajmila zamenu, Ride. Ne mogu da pladam dvoje ljudi.“ Osedam kako me obuzima razočaranje. „O, razumem.“ „Ali…“ Tek tako, osedam nalet nade. „Ali šta?“ „Kenet može da radi samo posle podne“, kaže Lusi i očigledno je da je zbog toga sredna. „Nisam mogla da pronađem nikoga ko bi popunio Elinu smenu u pola šest ujutro.“ Nasmešila se. „Malo je tinejdžera koji žele da ustaju u cik zore.“ „Ela želi“, kažem odmah. „Ona zaista ima veoma razvijenu radnu etiku. Znate to.“ Lusi izgleda zamišljeno. „Da, pretpostavljam da znam.“ Naslanjam se na pult obema rukama i gledam je pun nade. „Znači, pružidete joj još jednu priliku?“ Ne odgovara mi odmah. Zatim kaže: „Razmislidu.“ Pošto ne mogu da tražim više od nje, rukujem se s njom, zahvaljujem joj na vremenu koje je odvojila za mene i odlazim iz pekare sa osmehom na licu. Po prvi put od vesti o veridbi i trudnodi, u našoj kudi nema Bruk. Bruk i njena zla sledbenica, Dajna, idu u Pariz na dve nedelje da traže haljinu. Kada nam je tata saopštio vest, blizanci se naglas raduju. Naš otac ih strelja pogledom, a zatim kaže da demo večerati svi zajedno na terasi. Sležem ramenima i izlazim napolje, jer nemam problem sa zajedničkom večerom ako Bruk i Dajna nisu tu. Naša kudepaziteljka, Sandra, na sto na terasi postavljen za sedmoro spušta dve velike kaserole. „Odoh ja sada“, kaže Kalumu. „Ali sam ostavila dovoljno hrane u zamrzivaču da vam potraje do kraja vikenda.“ „O, Sendi, ne. Ponovo ideš na odmor?“ pita je Sojer preneraženo. „Ne bih to nazvala odmorom“, uzdiše. „Moja sestra se upravo porodila pa idem u San Francisko na nedelju dana da joj pomognem. Predviđam mnogo besanih nodi u svojoj bududnosti.“ „Uzmi slobodno koliko god ti je potrebno“, kaže tata toplo se smešedi. „Još jednu nedelju, ako želiš.“

136

Sandra frkde. „A-a, pa da se vratim i otkrijem da su ova dvojica“, pokazuje blizance, „pokušala ponovo da spale moju kuhinju.“ Zatim odlučnim glasom kaže: „Vidimo se sledede nedelje, Rojalovi.“ Tata se kikode dok punačka, tamnokosa žena izlazi na stražnja vrata. Iz kuhinje se čuju glasovi, a zatim Ela žurno izlazi kroz francuski prozor. „Izvinite što kasnim“, kaže zadihano. „Razgovarala sam telefonom.“ Seda pored Kaluma. „Nedeš verovati ko me je zvao!“ Tata joj se popustljivo smeši. A ja krijem osmeh jer ne želim da se odam. Ali prilično sam siguran da znam ko ju je zvao. „Lusi!“ Plave oči joj igraju od uzbuđenja. „Želi da mi pruži još jednu priliku u pekari. Možete li da verujete?“ „Stvarno?“, kažem bezizražajno. „To su sjajne vesti.“ Krajičkom oka primedujem da me Ist čudno gleda, ali ništa ne govori. „To su, svakako, vesti“, kaže tata nesrednim glasom. Ela se mršti. „Nisi sredan što sam ponovo dobila posao?“ „Nikada nisam ni želeo da imaš posao“, gunđa. „Voleo bih da svu pažnju posvetiš učenju.“ „Hodemo li ponovo da raspravljamo na ovu temu?“ Uzdiše glasno i uzima kašiku za posluživanje „Savršeno sam sposobna i da radim i da idem u školu. Ko želi lazanje?“ „Ja“, kažu blizanci uglas. Dok Ela svima sipa hranu, primedujem da moj otac i moja brada prate svaki moj pokret. Blizanci se smeše. Tata izgleda zadovoljno. Ali Ist deluje uznemireno. Zar mu nije milo što se Ela vratila? Poludeo je kada je pobegla, pa zar ne bi njeno prisustvo trebalo da ga usredi? „Zašto si tako tih, Iste?“, pita ga tata kada smo počeli da jedemo. Moj brat sleže ramenima. „Nemam šta da kažem.“ Blizanci se podrugljivo cere. „Otkad to?“ kaže Seb. Ponovo sleže ramenima. „Da li je sve u redu?“ navaljuje tata. „Aha. Sve je sjajno u mom svetu.“ Brine me ovo njegovo preterano naglašeno raspoloženje. Poznajem svog brata, znam da pati, a kada pati, onda je van kontrole. Nakon što je mama umrla, počeo je mnogo da pije. A zatim se je počeo da koristi oksikodon. Da se kocka. Da se tuče. I da serijski menja devojke. Gidion i ja smo uspeli da ga obuzdamo. Bacili smo pilule u WC šolju. Počeo sam više da se borim da bih mogao da pazim na njega kada je na dokovima. Mislio

137

sam da smo uspeli da ga dovedemo u red, ali je sada ponovo počeo da divlja, a mene ubija što to moram da gledam. Tata odustaje od Ista i okrede se Sojeru. „Nisam video Lorin u poslednje vreme. Da li ste raskinuli?“ „Ne, i dalje smo zajedno.“ To je sve što je Sojer voljan da podeli na tu temu, pa tata ponovo nalede na zid. „Ride? Istone?“, pita. „Kakvo napreduje sezona? Nadam se da du modi da dođem na utakmicu u petak. Ved sam rekao Doti da otkaže sve moje obaveze.“ Krijem iznenađenje. Tata je dolazio na sve naše utakmice kada je mama bila živa – sedeli su iza klupe sa rezervnim igračima zajedno i navijali kao manijaci – ali otkako je ona umrla, on nije nogom kročio na stadion. Kao da mu to više ništa nije značilo. Ili mu možda nikada nije ništa značilo, možda je mama njega dovlačila na utakmice. Ist je jednako nepoverljiv. „Koji je tvoj interes tu?“ Izraz na tatinom licu se menja. Mislim da je zaista povređen. „Nemam nikakav interes“, kaže kruto. „Prosto odavno nisam video svoje sinove kako igraju.“ Ist frkde. Za stolom vlada neprijatna tišina, sve dok Ela oprezno ne kaže: „Kalume“, počinje. „Možemo li da razgovaramo nakon večere?“ „Naravno. O čemu?“ Gleda u svoj tanjir. „Uh. O mom… nasledstvu. Želim nešto sa tobom da proverim.“ „Naravno“, kaže ponovo, a lice mu se razvedrava. Ostatak večere prolazi brzo. Blizanci su nakon večere otišli u sobu za razonodu da igraju igrice, a Ela i tata su otišli u njegovu radnu sobu. Ist i ja smo ostali da pospremimo sto. Obično bismo se trudili da učinimo sebi ovaj posao zanimljivijim zbijanjem šala i razgovorom o kojekakvim sranjima, ali Ist ne progovara ni reč dok stavljamo sudove u mašinu i guramo ostatke večere u frižider. Jebote. Nedostaje mi moj brat. Nismo pošteno razgovarali otkako se Ela vratila. Prokletstvo, jedva da smo razgovarali i pre toga. Ne dopada mi se to. Čini mi se da moj život nema ravnotežu kada smo Ist i ja na ratnoj nozi. Zatvara frižider i krede prema vratima, ali ga zaustavljam pre nego što je izašao iz kuhinje. „Iste“, kažem grubo. Polako se okrede. „Šta je?“ „Hodemo li mi ikada ponovo biti dobri?“

138

Ne znam da li mi se učinilo ili sam zaista video treptaj kajanja u njegovim očima. Ali nestao je pre nego što sam stigao pošteno i da ga primetim. „Moram da poduvam“, mrmlja. Poraženo povijam ramena kada se okrenuo da izađe. Ali ne odlazi. Progovara ne gledajudi me. „Ideš li?“ Žurim za njim i nadam se da se ne vidi koliko sam sredan. Ali, dođavola, ovo je prvi put posle mnogo vremena da me želi u blizini. Izlazimo iz kude na sporedna vrata i odlazimo do parkinga. „Kuda demo?“ pitam. „Nigde.“ Otvara stražnju stranicu pikapa, a zatim skače i seda u tovarni deo. Vadi malu limenku iz džepa, otvara je i izvlači uredno smotan džoint i upaljač. Nakon jednog trenutka, skačem pored njega. Pali džoint i uvlači dugačak dim, a zatim progovara kroz uvojke dima koji mu se izvijaju između usana. „Ti si sredio da Ela ponovo dobije posao.“ „Ko ti je to rekao?“ „Vejd.“ Pruža mi džoint. „Otišao sam kod njega nakon škole.“ „Mislio sam da ga čeka trojka.“ „Pretvorilo se u četvorku.“ Izbacujem oblak dima. „Stvarno? Mislio sam da si ovih dana zainteresovan samo za bivše devojke svoje brade.“ Sleže ramenima. „Niko nikada nije rekao da sam pametan.“ „Niko nikada nije rekao ni da si osvetoljubiv“, kažem tiho. „Kapiram. Ljut si na mene, i zato si smuvao Abi. Ali Savana? Znaš da je Gid nije preboleo.“ Ist ima toliko obraza da pokaže osedanje krivice. „Nisam razmišljao o Gidu kada sam se nabacivao Sav“, priznaje. „Zapravo, uopšte nisam razmišljao.“ Vradam mu džoint. „Hodeš li biti iskren i redi Gidu šta si uradio?“ Brat mi se grubo smeje. „Bidu iskren prema njemu kada on bude iskren prema meni.“ Šta li to znači? Na nastavljam se na ovaj komentar, jer nisam došao ovamo da popravljam Istov odnos sa Gidionom. Došao sam ovamo da popravim svoj odnos sa Istom. „Pogrešio sam“, kažem. Mršti čelo. „U vezi sa čim?“ „Svime.“ Uzimam džoint i povlačim dugačak dim od kog mi se vrti u glavi. Kada sam izbacio dim, nabrajam sve gluposti koje sam ove godine uradio. „Nije trebalo da se petljam sa Bruk. Nije trebalo da to krijem od tebe. Nije trebalo da to

139

krijem od Ele.“ Trava ne samo da mi briše paučinu u glavi, ved mi razvezuje i jezik „Ja sam kriv što je pobegla. Ja sam je oterao.“ „Aha. Jesi.“ „Žao mi je.“ Ne odgovara. „Znam da si se uplašio kada je otišla. Da te je to povredilo“, okredem se i posmatram njegov napet profil pa se i ja napinjem dok ga posmatram. „Da li je voliš?“, pitam ga promuklo. Okrede glavu prema meni. „Ne.“ „Jesi li siguran?“ „Ne volim je. Ne na način na koji je ti voliš.“ Opuštam se malčice. „Ali ti je stalo do nje.“ Naravno da mu je stalo. Svima nam je stalo, jer je ta devojka uletela u našu kudu kao vihor i svemu ponovo udahnula život. Donela je čelik i vatru. Naučila nas da se ponovo smejemo. Dala nam svrhu – najpre je to bilo da se ujedinimo protiv nje. Zatim smo svi stali uz nju. Štitili je. Voleli je. „Usredila me je.“ Bespomodno klimam glavom. „Znam.“ „A zatim je otišla. Ostavila nas je i nije se ni osvrnula. Kao…“ Kao mama, završavam umesto njega, i osedam strelu bola u grudima. „Nije važno“, mrmlja Ist. „Nije to ništa strašno, znaš? Sada se vratila pa je sve u redu.“ Laže. Vidim da se nasmrt plaši da bi Ela mogla da se spakuje i ponovo ode. I mene to plaši. Ela jedva da mi se obratila nakon one nodi kada smo se poljubili. Nodi kada je plakala. Toliko plakala da mi je to slomilo jebeno srce. Ne znam kako da popravim odnos sa njom. Ne znam kako da pomognem Istu. Niti Gidionu. Ali znam da ovde nije samo Ela u pitanju. Istonov strah od napuštanja je mnogo dublji od toga. „Mama se nede vratiti“, primoravam sebe da kažem. „Ne seri, Ride. Mrtva je, jebote.“ Iston počinje da se smeje, ali je to težak, neveseo smeh. „Ubio sam je.“ Hriste. „Koliko si džointa poduvao danas, mali bato? Jer pričaš budalaštine.“ Pogled mu je sumoran. „Ne, nikada nisam bio prisebniji.“ Još jedan smeh, ali obojica znamo da mu ništa ovde nije zabavno. „Mama bi bila sa nama da nije bilo mene.“ „To nije istina, Iste.“

140

„Jeste, istina je.“ Žurno uvlači dim. Izbacuje još jedan sivi oblak. „Uzela je oksikodon, čoveče. Njime se predozirala.“ Gledam ga oštro. „O čemu ti to, jebote, pričaš?“ „Pronašla je moju zalihu. Nekoliko dana pre nego što je umrla. Bila je u mojoj sobi i stavljala čist veš u orman a tablete su bile u fioci sa čarapama i ona ih je pronašla. Pitala me šta je to, uzela ih, i pretila da de me poslati na rehabilitaciju ako me ponovo uhvati sa tabletama koje se izdaju na recept. Mislio sam da ih je bacila u WC šolju, ali…“ Sleže ramenima. „Iste…“, zastajem. Da li on zaista u to veruje? Da li je verovao u to poslednje dve godine. Polako udišem. „Mama se nije predozirala oksikodonom.“ Mršti se. „Tata je rekao da jeste.“ „To je bila jedna od stvari koje je koristila. Video sam toksikološki izveštaj. Umrla je od kombinacije mora sranja. A čak i da je bio samo oksikodon, znaš da je lako mogla da dobije recept za njega.“ Otimam mu džoint iz mlitave ruke i duboko uvlačim dim. „A i obojica znamo da sam ja kriv. Rekao si to i sam – ja sam je ubio.“ „Rekao sam to da te povredim.“ „Upalilo je.“ Iston me gleda. „Zašto misliš da si ti?“ Stid mi se penje uz kičmu. „Osedao sam se kao da nisam dovoljan“, priznajem. „Znao sam da si se navukao na pilule. Znao sam da nešto nije u redu sa Gidom. Nod pre nego što je umrla, ona i tata su se svađali zbog moje tuče. Smetale su joj moje tuče. Meni su se suviše dopadale. Znala je to i mrzela ih. A ja sam… joj samo dodatno izazivao stres.“ „Nisi ti razlog što je umrla. Bila je ona sjebana davno pre toga.“ „Stvarno? Pa, nisi ni ti.“ Nekoliko trenutaka dutimo. Sada nam je nelagodno, i koža počinje da me svrbi. Rojalovi ne sede i ne razgovaraju o svojim osedanjima. Mi ih potiskujemo. Pretvaramo se da nas ništa ne dodiruje. Ist gasi džoint i pakuje opušak u metalnu kutijicu. „Idem unutra“, mrmlja. „Večeras du ranije na spavanje.“ Jedva je osam sati, ali ne pitam ga ništa. „Laku nod“, kažem. Zastaje pored vrata. „Želiš li sutra sa mnom na trening?“ Malo fali da se ugušim od iznenadnog naleta srede. Jebote, baš sam slinavac… nismo se nedeljama vozili zajedno. „Naravno. Vidimo se ujutro.“ Ulazi u kudu. Ostajem da sedim u njegovom kamionetu, ali su moja radost i osedanje olakšanja kratkog veka. Uvek sam znao kako da izgladim stvari sa Istom.

141

Očekujem da du i sa Elom izgladiti stvar. I sa blizancima. I Gidom. Moja brada se nikada ne ljute dugo, ma koliko maestralno da zajebem. Ali dok sam razgovarao sa Istom, setio sam se da od tate i dalje krijem jednu tajnu. Što je još gore, toliko sam se očajnički trudio da tu tajnu sakrijem da sam ga ohrabrio da u naš život vrati Bruk. Iznenada mi se bljuje i to nema nikakve veze sa osedanjima niti sa travom koju sam popušio. Bruk je ponovo u našim životima jer sam ja bio prevelika kukavica da priznam svoje greške. Zašto joj nisam rekao da odjebe? Pa šta ako kaže ljudima da sam ja otac njenog deteta? Jedan DNK test de biti dovoljan da njena priča nestane u oblaku dima. A ja sam se nagodio s njom. Nagovorio oca da se pomiri sa njom da ne bi saznao šta sam uradio. Da Ela to ne bi saznala. Ali Ela sada zna istinu. I… udišem duboko… možda je vreme da je i tata sazna.

142

POGLAVLJE 23 ELA Nakon besmislenog i frustrirajudeg razgovora sa Kalumom, odlazim ljutito na sprat i bacam se na krevet. Kalum je ljut što sam ponovo dobila posao i što želim da vratim nasledstvo. Dvadeset minuta mi je držao slovo o tome pre nego što sam ga prekinula pitanjem da li on to pokušava mene da kontroliše jer ne može da kontroliše svoje sinove. To je prošlo baš dobro. Ne vidim u čemu je problem. To je moje nasledstvo, zar ne? A ja ga ne želim. Dok god imam Stivov novac, ljudi kao što su Bruk i Dajna de uvek pokušavati da mi ga uzmu. Pa neka im. Zašto da marim? Žalim samu sebe čitav sat, a zatim konačno sedam da pošaljem poruku Val. Šta radiš? Roštilj sa porodicom. Užas. Džordan te maltretira? Ne, na spratu je, pakuje se. Ide u posetu baki (tatinoj mami). Šalju je tamo s vremena na vreme jer je matora veštica trulo bogata. Kako pričaju o njoj, rekla bih da je ona vreda kostiju puna smotanih stotki. Smejem se. Zvuči kao da bi mogla živeti večno. Verovatno. Mislim da joj je 80. Svi ti $$$ mi izazivaju nervozu. Imam osedaj da bi Rojalovi bili sredniji da ih nemaju. Sredo, niko nije sredan ako je siromašan. Razmišljam o ovome. Kada je mama bila živa, bila sam sredna. Da, imale smo problema i bilo je trenutaka kada su nam se činili nepremostivi, ali smo se često smejale. Ni u jednom trenutku nisam dovela u pitanje njenu ljubav prema meni, znala sam da me voli svim srcem. Upravo mi ta bezuslovna ljubav nedostaje. Čista, lepa, nepokolebljiva ljubav koju je gajila prema meni grejala me je nodu i danju mi punila prazan stomak. Ali ni novac nije garancija srede. Prave studije pokazuju da možeš kupiti sredu. U redu! Odustajem. Hajde da kupimo sredu mojim dolarima.

143

Pre neki dan smo bile sredne u kupovini. Ja sam za odlazak u tržni, ako si ti. Ali ne večeras. Večeras moram da patim. Zapravo, tetka me strelja pogledom. Moram da idem. Spuštam telefon na krevet i zurim u tavanicu. Pretpostavljam da novac u izvesnoj meri može da poboljša stvari. Možda sam svemu ovome pristupala na pogrešan način. Možda du modi Rojalovima da kupim sredu ako isplatim Bruk. Želi sigurnost u obliku Rojalovog bankovnog računa, zar ne? Šta ako bih mogla da je nateram da ode ako joj ponudim svoje nasledstvo? Kalum ga ne želi. Ja bih bez njega mogla da živim. Mislim…mislim da bi ovo mogla da bude dobra zamisao. Samo bih želela da imam sa kim da se posavetujem. Udaram prstima po prekrivaču. Postoji neko ko poznaje Bruk bolje od mene, a on sasvim slučajno živi u ovoj kudi. Ah. Da li je ovo izgovor da razgovaram sa Ridom? Možda. Potiskujem ovu misao i ustajem da ga pronađem. Ne ide mi to lako. Rojalovi su se raštrkali. Seb i Sojer su verovatno kod Loren. Istonova vrata su zaključana, a muzika u sobi je toliko glasna da ne čuje kako kucam. Ili možda čuje, ali me ignoriše. Dalje niz hodnik, virim u Ridovu sobu. Vrata su otvorena, ali njega nema. Lutam ogromnom kudom dok konačno ne čujem neku buku. Dopire iz teretane. Ritmični udarci me vode niz stepenice u podrum. Vrata su otvorena, i ja vidim Rida kako udara pesnicama veliku vredu. Znoj mu kaplje sa lica, a gornji deo tela sija od znoja. Uh, tako je zgodan. Kažem svojim hormonima da se smire i otvaram vrata. Odmah okrede glavu prema meni. „Hej“, kažem tiho. Hvata vredu i odmiče se, i briše lice zamotanom rukom. Oči su mu crvene, pa se pitam da mu lice nije vlažno još od nečega osim od znoja. „Šta ima?“, pita me a glas mu puca. Pretvara se da je žedan pa saginje glavu i uzima bocu s vodom. „Blizanaca nema. A Istonova vrata su zaključana.“ Klima glavom. „Blizanci su otišli kod Loren. Iston je…“ zastaje jer traži odgovarajudu reč. „Iston je…“, ponovo zastaje i odmahuje glavom. „Šta nije u redu?“, pitam ga. „Da li je dobro?“ „Bolje je nego što je bio pre nekoliko sati.“ „Da li si ti… dobro?“ Trenutak tišine. Zatim polako ponovo odmahuje glavom.

144

Uprkos zvonima za uzbunu u mojoj glavi, prilazim mu za korak. Ovo je loše. Sve moje zaštite su pale. Osedam kako mu se predajem. Privlači me svojim neodoljivim poljupcima i snagom i ranjivošdu koju je prestao da se trudi da sakrije od mene. „Šta se desilo?“ pitam. Vidim kako guta pljuvačku. „Pokušao sam…“, pročišdava grlo. „Pokušao sam da mu kažem.“ „Kome si šta pokušao da kažeš?“ „Tati. Otišao sam u njegovu radnu sobu, spreman da mu kažem šta sam uradio.“ „Šta si uradio?“, ponavljam glupo. „Bruk“, izbacuje. „Hteo sam da mu kažem za Bruk. Ali sam se uplašio. Stajao sam na njegovim vratima i nisam mogao da nateram sebe da pokucam. Zamišljao sam njegovo gađenje i razočaranje… pa sam pobegao. Okrenuo sam se i došao ovamo i sada udaram ovu vredu i pretvaram se da nisam kukavica i sebični šupak.“ Uzdah mi staje u grlu. „Ride.“ „Šta je bilo?“, mrmlja. „Znaš da je to istina. Zar to nije razlog što me mrziš? Zato što sam sebično govno?“ „Ne… mrzim te“, šapudem. Nešto mu je zaplamsalo u očima. Iznenađenje? Nada, možda? Zatim bledi, a smenjuje ga oblak tuge. „Rekla si da mi nikada nedeš oprostiti“, podseda me. „Šta ti nedu oprostiti?“ Usne izvijam u gorak osmeh. „Što si spavao sa nekim pre mene? Što si pokušao da me upozoriš?“ Nesigurno trlja usne. „Sve. Što ti nisam rekao za Bruk. Što nisam bio tu za tebe kada sam ti bio potreban. Što sam te iskoristio one nodi kada te je Danijel drogirao….“ „Te nodi sam znala šta radim“, prekidam ga. „Da sam u bilo kom trenutku rekla ne, ne bi me ni dotakao. Želela sam da se to desi, zato te molim da me ne teraš da se osedam loše pretvarajudi to u nešto što nije.“ Baca bocu u stranu i prilazi mi. „U redu. Ionako se ne kajem zbog te nodi. Za mnogo stvari sam ti dužan izvinjenje, ali te nedu lagati. To je bila jedna od najneverovatnijih nodi u mom životu.“ Podiže ruku da mi dotakne obraz. „A svaki dan bio je još bolji jer sam mogao da se radujem da du te grliti.“ Znam šta to znači, nakon što smo oboje spustili gard, stvarno je bilo… savršeno. Nikada pre nisam imala pravog momka, a svaki trenutak koji sam provela sa Ridom, ljubedi se sa njim, razgovarajudi, spavajudi pored njega, bio je nov i divan i uživala sam u njemu.

145

„Nedostaje mi mama“, kaže isprekidanim glasom. „Nisam ni znao koliko dok ti nisi došla. Mislim da si bila moje ogledalo. Gledao sam tebe, gledao koliko si jaka i shvatio da nemam ni gram čelika u sebi.“ „To nije istina. Ne ceniš sebe dovoljno.“ „Možda me ti ceniš previše?“ Ne mogu da se ne nasmejem. „Mislim da to neko vreme nije bio slučaj.“ Žalosno se smeši. „Dobro, tu si u pravu.“ Zatim mu se lice uozbiljilo. „Želim da ti pričam o svojoj mami. Jesi li raspoložena za to?“ Klimam polako. Nisam sigurna šta se dešava među nama sada, ali ma šta to bilo, čini mi se da je… ispravno. Nešto u vezi sa ovim momkom mi se oduvek činilo ispravno, čak i kada je bilo pogrešno, čak i kada sam se zaklinjala da nikada više nedu pasti na njega. „Pusti me da se istuširam.“ Pušta me. „Ne idi nigde“, mrmlja i povlači se. „Obedavaš?“ „Obedavam.“ Povlači se u kupatilo. Da smo to Val ili ja, tuširanje bi trajalo najmanje dvadeset minuta, ali Rid je bio gotov bukvalno za dva minuta. Izlazi iz kupatila još uvek vlažan od tuširanja, jedan je peškir obmotao oko struka, a drugi drži u ruci i trlja kratku kosu. Voda mu se zanimljivom putanjom spušta niz grudi, preko pločica stomaka, a zatim se gubi u frotiru oko struka. Peškir izgleda dobro pričvršden, ali sam prilično sigurna da bi spao kada bi ga malo jače povukao. „Tvoja soba ili moja?“ Podižem glavu. Smeši mi se, ali ne kaže više ni reč. Pametan momak. „Moja“, odgovaram. Pruža ruku. „Vodi me.“

146

POGLAVLJE 24 Rid na spratu ulazi u svoju sobu da se presvuče, a ja uzimam dva gazirana soka iz mini-frižidera i čekam ga. Pružam mu kolu kada se vratio, a on se smešta na krevet pored mene i okrede svoje krupno telo tako da bude okrenuto prema meni. „Znaš da je moj tata varao mamu?“ Oklevam. Ako je verovati Kalumu, on nikada nije ni dotakao drugu ženu dok je bio sa Marijom, ali njegovi sinovi iz nekog razloga odbijaju da mu poveruju. Rid vidi sumnju na mom licu. „Istina je. Spavao je s kim je stigao dok je obilazio svet sa čika Stivom koji je, uzgred, Dajnu varao od prvog dana.“ Gutam grudvu nezadovoljstva. Ne volim da čujem takve stvari o mom ocu, što je čudno jer ga nisam ni poznavala. „Ali Dajna nije marila. Udala se za čika Stiva zbog njegovog novca, to su svi znali. A i imala je ona komade sa strane. Ali mama je bila drugačija. Ona je marila.“ „Da li je imala dokaz da ju je Kalum varao?“, pitam oprezno. „Nikada ga nije bilo, i uvek je bio sa Stivom, tipom koji nije umeo da kitu drži u pantalonama.“ Trzam se. „To nije pravi dokaz, Ride. To je samo sumnja. Zašto si toliko siguran da je kriv?“ „Jer jeste“, nepopustljiv je Rid. Želim da se raspravljam dalje, ali mi ne pruža priliku. „Mama je bila u depresiji, i uzimala je mnogo pilula.“ „Čula sam da je došlo do neke greške sa receptom? I da je lekar završio u zatvoru ili tako nešto?“ „Nije bilo nikakve greške“, kaže ogorčeno. „Pila je lekove za depresiju i nesanicu, ali je počela sama da određuje dozu, da uzima više nego što je trebalo. A i mnogo je pila…“ Glas mu drhti. „Postajalo je sve gore, a tata nikada nije bio kod kude, pa smo mi morali da se brinemo o njoj.“ „Užasno je kada si bespomodan“, mrmljam setivši se kako sam ja morala da se brinem o mami kada je bila bolesna. U očima mu vidim blesak razumevanja kada je shvatio da tačno znam kako se oseda – kako je gledati kako nekoga koga voliš jede bolest koja je van kontrole, a ti znaš da ne možeš ništa da učiniš. „Aha. Najgora stvar na svetu.“ „Kako znaš da se to nije desilo slučajno?“, pitam.

147

Duboko i polako udiše. „Rekla nam je – Gidu i meni – da nas voli, ali da ne može više. Da joj je strašno žao.“ Usne ružno grči. „Te reči ne znače ništa, zar ne?“ Sklapa oči zgađen samim sobom, kao da se seda koliko je puta on sam meni to rekao otkako sam se vratila u Bejvju. Marijin oproštaj je verovatno naneo više štete nego koristi. Da je umrla ne rekavši sinovima koliko ih voli i ne izrazivši žaljenje, možda bi Gidion i Rid mogli da ubede sebe da je slučajno uzela preveliku dozu lekova. Ovako su opteredeni krivicom da nisu bili dovoljno dobri, da nije vredelo zbog njih živeti. Marija je bila jednako loša kao i Kalum, shvatam. Jednako sebična. Jednako željna pažnje. Zar je čudno što njena deca imaju iste mane? „Mrzeo sam ga zbog onoga što joj je uradio. Svi smo ga mrzeli. A on je, šest meseci nakon što je umrla, počeo da dovodi Bruk. Želeo sam da ga ubijem zbog toga. Kao da je pljunuo na mamin grob.“ Drhtavo ispuštam vazduh, pitam se kako je Kalum mogao da bude toliko glup. Zar nije mogao da sačeka malo duže pre nego što je počeo da se razmede novom devojkom pred sinovima? „Bili su zajedno jednu godinu kada je Bruk počela da mi se nabacuje“, priznaje Rid. „Pogrešio sam. Znam da sam pogrešio. Ironično je što sam to radio da se osvetim tati, ali nikada nisam uspeo da nateram sebe da mu to priznam.“ „Zašto si one nodi samo sedeo i zašto nisi ništa rekao?“ izlede iz mene. „Zašto si me pustio da pomislim najgore?“ Podiže glavu da susretne moj pogled. „Bilo me je sramota. Znao sam da moram da ti kažem za Bruk, i plašio sam se da deš me mrzeti zbog toga. A i rekla mi je da je trudna. Znao sam da dete ne može da bude moje, ali sam se… zaledio. Nisam mogao da se pomerim. Bukvalno, pokušao sam ali nisam mogao. A onda sam popizdeo, toliko sam popizdeo na sebe, na nju, na tebe.“ Napinjem se. „Na mene?“ „Da, zato što si bila sve ono što sam želeo da mogu da budem.“ Glas mu postaje grublji. „Vidi, Rojalovi su poznati po svom novcu i izgledu. I to je otprilike to. Pucamo na prvi znak pritiska. Čim se tatina kompanija našla pred bankrotom, počeo je da spava unaokolo. Mama pije previše pilula, a zatim… umire. Ja…“, vidno guta pljuvačku, „ja sam bio ljut na tatu pa sam spavao sa njegovom devojkom.“ Stežem zube, ali ne govorim ni reč. „Čuo sam tresak vrata i osedao se kao da sam pušten iz zatvora. Potrčao sam za tobom. Čitave nodi sam te tražio.“

148

Ali ja sam ved bila otišla, sedela sam u busu, rešena da odem što je mogude dalje od Bejvuja. „Žao mi je.“ Uzima me za ruku i preplide prste sa mojima. „Žao mi je što sam te povredio. Žao mi je što ti nisam rekao istinu pre.“ Drhtavo ispuštam vazduh. „Ride?“ „Da?“ „Opraštam ti.“ Dah mu zastaje. „Zaista?“ Klimam glavom. Ruka kojom hvata moju bradu drhti. „Hvala.“ Palcem opisuje luk preko moje jagodice, briše suzu za koju nisam ni znala da mi se otela. Osedanja koja su mi stegla grlo otežavaju mi da izgovorim sledede reči. „Želim da zaboravim…“ Ljubi me pre nego što sam stigla da završim rečenicu. Tople usne se silovito spuštaju na moje, a ja instinktivno grlim njegova snažna ramena, privlačim ga bliže sebi. Dahom mi golica usne. „Nedostajalo mi je ovo. Nedostajala si mi ti“ Zatim me ponovo ljubi. Svuda. Usnama mi ovlaš dodiruje obraze, grlo, čak i sklopljene kapke. Nežno i polako istražuje moje telo, a ja u tome uživam. Jednu butinu zavlači između mojih nogu i pritiska ono mesto na kom osedam nepodnošljivu želju. „Ride“, šapudem, ali ne znam šta tražim. On zna. „Ne nodas.“ Stežem butine oko njegove noge. Njegovo telo podrhtava na mom, ječi. Zatim se pomera i leže pored mene, privlači moju glavu na svoje grudi. Prija mi što sam ponovo u njegovom naručju. I meni je to nedostajalo. Ali se plašim da ovaj trenutak srede nede potrajati, jer još uvek postoji mnogo prepreka u našim životima. „Ride?“ „Mmm?“ „Šta demo sa Bruk?“ „Ne znam.“ „Šta kažeš da joj dam svoje nasledstvo?“ Dah mu zastaje. „Tata ti to nikada ne bi dozvolio.“ „Znam.“ Spuštam ramena na madrac. „Pokušala sam da ga dam njemu. Bruk mi je rekla da je Kalum očekivao da Stivov deo pripadne Rojalovima.“

149

Rid me gleda. „Molim te, reci mi da je odbio.“ „Odbio je.“ „Dobro. Nije nam potreban taj novac. Tvoj je. Imamo ga mi dovoljno.“ „Bruk kaže da novca nikad dosta.“ „Bruk je gramziva kučka.“ Frustracija vri u meni. „Zašto se pomirio sa njom? Samo zato što je trudna? Nije da živimo u prošlom veku. Čak i Kalum zna da ne mora da se oženi ženom samo zato što joj je napravio dete.“ Rid postaje napet. Odmah podižem glavu. „Šta si uradio?“ pitam ga. „Sklopio sam dogovor sa njom“, priznaje. „Ona de da prestane da priča kako je dete moje – što je laž – a u zamenu du se ja založiti za nju kod tate.“ „O bože. To je bila užasna zamisao.“ „Znam. Budala sam, ali bio sam očajan. U tom trenutku bih pristao na sve.“ „Očigledno“, kažem mračno. Na trenutak dutimo. „Moramo da pronađemo način da je se otarasimo.“ Glas mu je tih i pretedi. „Ne mogu da dozvolim da ta žena živi u mojoj kudi. Ne želim da bude blizu tebe.“ Grizem usnu jer brinem da po Rida nede biti dobro ako istina izađe na videlo. Kalum ved misli da je bio suviše blag prema momcima, a ako sazna za Rida i Bruk, bide to samo još jedan znak da mora da zategne kajase. Možda se čak i slažem sa tim načinom razmišljanja. Rojalovima je potrebno malo discipline. Problem je što ne znam šta de Kalum odlučiti da uradi. Da li de ih poslati u vojnu školu? Ne mogu da zamislim da živim u ovom džinovskom muzeju bez momaka. Pretpostavljam da je i to malčice sebično. „Nemoj da uradiš nešto zbog čega deš se kasnije kajati“, upozoravam ga. Snažnije me grli. „Nedu ti dati obedanje koje ne mogu da održim. Znaš da bih uradio sve za tebe. Za nas.“ Migoljim se da budem bliže Ridu. Tek smo se pomirili, pa ne želim da se svađam. Ne večeras. Preplidem prste sa njegovim. „Da li si siguran da nikome ne smeta što sam dobila Stivovu polovinu kompanije?“ „Da, zašto?“ „Zato što me Gidion ne voli.“ „Zapravo, lutko, sve si pogrešno razumela. Gidion misli da ja nisam dovoljno dobar za tebe.“ Da li to muči Gidiona? Nikada nije bio zao prema meni, ali se drži na distanci. „Zašto tako misli?“, pitam sa strepnjom. „Gidov život trenutno nije sjajan. Ima… problema.“

150

Problema? Problem u vidu seksa sa udovicom mog tate? Pitam se da li Rid zna za to? „Kakvih problema?“ „Nije dobar psihički.“ Da, nisam sredna zbog ovoga. Duvam da sklonim pramen kose sa lica. „Mislim da moramo da prestanemo da tajimo stvari jedno pred drugim.“ Rid podiže slobodnu ruku. „Kunem ti se da bih ti rekao pojedinosti kada bih smeo. Ali to su Gidionovi problemi, a ne moji.“ Sedam. „Nema više tajni“, ponavljam, ovog puta odlučnije. „Želiš da počnem? Dobro, počedu.“ „Počedeš sa…“ „Iston i ja smo videli Gidiona i Dajnu kako se krešu“, prekidam ga. I on seda. „Ozbiljna si? I tek sada mi to kažeš?“ Posmatram mu lice. „Ne izgledaš iznenađeno.“ Ton mi postaje oštriji. „Zašto nisi iznenađen, Ride? Jesi li znao?“ Okleva. „Znao si“, optužujem ga. Rid sleže ramenima. Ljutito sklanjam kosu iz očiju. „Zašto je s Dajnom?“ pitam. „I zašto ne želi da ti i ja budemo zajedno? One nodi kada sam te uhvatila sa Bruk, Gidion je tražio da se vidi sa mnom – da li ti je to rekao? Zato sam i išla u tvoju sobu te nodi, da razgovaram sa tobom o tome.“ „Ne, nije mi rekao“, kaže Rid mrštedi se. „Šta ti je rekao?“ „Rekao mi je da se držim podalje od tebe. Rekao je da deš me povrediti, i da je ved previše ljudi povređeno. Šta je pod tim mislio?“ Ponovo sleže ramenima. „Ride“, upozoravam ga. „Kunem ti se, ako mi ne kažeš šta se dešava, nedemo se pomiriti. Ne mogu da podnesem još laži. Ozbiljna sam.“ Uzdiše. „Odmah nakon mamine smrti, Gidion i ja smo se ušunjali na neki dobrotvorni prijem na koji je tata trebalo da ide, ali nije otišao. Imao je suviše posla sa Stivom negde. Uništili smo se od alkohola.“ Gunđam iznervirano. „Kakve to veze ima sa svim ovim?“ „Želela si da znaš šta se dešava sa Gidom. Pričam ti.“ Rid me gleda namršteno. „Dajna je bila na tom prijemu.“ „O“, grizem usnu. Prokletstvo, možda ipak ne želim da znam sve pojedinosti. „Aha. Upucavala se Gidu ved neko vreme i uhvatila ga je dok je izlazio iz toaleta pa su se… uh, malo ljubili.“ „Riiiiiide“, kažem očajno. „Da li si tu došao na kresnudu tatinu devojku ideju?“

151

Izraz krivice na licu ga odaje. „Možda.“ Uzdiše. „Kako bilo, nakon toga nije želela da ostavi Gida na miru. Stalno ga je saterivala po doškovima i iznosila ljigave komentare kako voli sveže, mlade, sočne stvari.“ Ne mogu da sakrijem izraz gađenja. „To je odvratno.“ „Jeste. Želela je više. Ona je bila – jeste – ozbiljno opsednuta njime. Nakon tog prijema bestidno je pokušavala da ga zavede. Ispričao mi je mnoštvo bolesnih priča o tome, i veruj mi, ne želiš da ih čuješ. Ali on se zaljubio u Savanu i nije želeo ništa sa Stivovom sponzorušom. Pa je ona jedne nodi pozvala Gida da dođe, rekla da ima nešto da mu pokaže. Moj tata i Stiv su bili na putu, po običaju. Gid je otišao do penthausa“, zastaje. „Te nodi je došao kudi i rekao mi da je spavao sa Dajnom.“ „Bljak. Zašto?“ „Jer ga je ucenila“, kaže Rid ravnim glasom. „Da li ti to ozbiljno? Čime?“ „Fotografijama. Dokopala se Gidovog telefona. Pretpostavljam da ga je ostavio u kuhinji ili tako nešto kada je ona jednom prilikom bila u kudi. Dajna je njuškala i pronašla fotografije koje su Sav i Gid slali jedno drugom.“ „Eksplicitne fotografije?“ „Aha.“ „Pa?“, i dalje sam zbunjena. „Ljudi stalno jedni drugima šalju eksplicitne fotografije.“ „Ali to je kažnjivo. Dvoje klinaca iz Ralija je optuženo po sedam tačaka za dečju pornografiju kada su devojčini roditelji saznali da šalju jedno drugom eksplicitne poruke. Devojka je ostala bez pune stipendije za Univerzitet u Severnoj Karolini. Da je samo Gidovo dupe bilo u pitanju, verovatno bi rekao Dajni da se nosi dođavola, ali Dajna se zaklela da de uvudi Sav u sve to i da de čak fotografije pokazati čitavoj školi.“ Sada osedam još vedu mučninu. „Znači Dajna ga je ucenom uvukla u krevet?“ „Tako nekako. Sada ima ved više od godine. Raskinuo je sa Savanom, a ona je bila očajna.“ Razmišljam o Savani koja je tako kruta i čvrsta. Osmesi su joj oskudni, a reči oštre. Ako je iskreno volela Gidiona, onda bol koji trpi mora da je strašan. „To je užasno.“ Rid pravi grimasu. „Ubide me što sam ti sve ovo rekao.“ „Drago mi je što si mi rekao“, kažem strogo. „Jer sada možemo da osmislimo plan.“ „Kakav plan?“

152

„Kako da spasemo Gidiona od Dajne. Ne možemo dozvoliti da se ovo nastavi. Poludede.“ „Ponekad mi se čini da je ovo deo nekakvog plana koji su Bruk i Dajna osmislile. Kao da su se dogovorile da nas razdele međusobno i odlučile da de uništiti Rojalove, jednog po jednog. Pa i Stiva.“ Rid odmahuje glavom. „Zvuči ludo kada to izgovorim naglas.“ „Zaista misliš da su Bruk i Dajna sve ovo isplanirale?“ „Drugarice su. Mislim da je tata kresao Bruk pre nego što je mama umrla, ali ne znam ništa o njima. Stiv se jednog dana pojavio sa Dajnom, a ona je na ruci nosila prsten. Ali nije ga brak sa njom ni najmanje usporio.“ „Šta još znamo o Dajni? Šta misliš, gde čuva dokaze protiv Gida? Misliš li da ih je nekome pokazala?“ „Ne verujem, jer bi Gid, da ih je nekome pokazala, odavno bio uhapšen.“ „Ako bismo se dokopali tih fotografija, Dajna ne bi imala više ništa. Ne bi imala čime da ga drži.“ Ponovo razmišljam. „Kako da to saznamo? Da li je dovoljno glupa da ih drži u stanu? Dovoljno pametna da napravi kopije?“ „Ne znam. Ali možda si u pravu. Ako uspemo da pronađemo sve što ima protiv njega i otarasimo se toga, mogli bismo sve ovo da okončamo.“ „Ali šta demo sa Bruk?“ „Bruk“, ponavlja sa gađenjem. „Potreban nam je test očinstva. Ne razumem zašto tata ne želi da ga radi.“ „Ni ja.“ Grizem palac dok mi ga Rid ne izvadi iz usta. „Izgrišdeš prst nastaviš li da razmišljaš o tome. Možemo li da prestanemo da razgovaramo o Bruk i Dajni? Bar nakratko.“ „Zašto?“ Pogled mu se žari. „Jer postoje i bolji načini da provedemo ovo vreme.“ „Na primer…“ Pre nego što sam stigla da dovršim rečenicu, okrede me i spušta usne na moj vrat. „Ovo“, šapude. Glasno uvlačim vazduh. „O… dobro.“ Njegovi vesti prsti pronalaze golo parče kože iznad pojasa, i možda bi neka snažnija devojka uspela da potisne drhtaj, ali ja nikada nisam mogla da odolim Ridu. A sada mi se čini da i nema svrhe. Naročito pošto toliko uživam u njegovom dodiru. Sakriva lice u moj vrat i nastavlja da polako rukama prelazi preko mog struka, kao da mu je to sasvim dovoljno. I neko vreme je i meni to dovoljno. Dozvoljavam da nas tišina okruži i uživam u jednostavnom dodiru. U tom miru shvatam da je

153

ovo prvi put u mnogo, mnogo vremena da mogu da uživam na miru sa drugom osobom. „Da li mi zaista opraštaš?“, pita. Prelazim rukom preko njegove sjajne, tamne kose. Ponekad, dok gledam Rida i njegovo mišidavo telo i snažno lice, zaboravljam da ima srce krhko kao što je i moje. Ali momci ne bi trebalo da su osedajni, pa kriju svoja osedanja iza ozbiljnosti, grubosti, ili kretenskog ponašanja. „Zaista ti opraštam.“ „Iako sam kreten?“ „Jesi li završio sa kretenskim ponašanjem prema meni?“ Povlačim ga za kosu malo snažnije nego što je potrebno. Saginje glavu kao da kaže zaslužio sam to. „Završio sam sa tim davno. Nakon našeg prvog poljupca. Nisam ni pogledao drugu devojku otkako sam tebe sreo, Ela.“ „Dobro. I ako deš se prema meni ponašati kako dolikuje boginji i ako me nedeš varati, onda nemam ništa protiv tebe.“ „Umem da budem težak.“ Hode da kaže da voli suviše snažno i da se plaši da du ga ponovo napustiti – kao pre, kao što ga je mama napustila zauvek. „Da… ali si moj“, šapudem. Njegov smeh zvuči prigušeno kada pređe usnama preko moje ključne kosti, zasipajudi mi grudi nežnim poljupcima. Meka čipka mog brushaltera mi se iznenada čini gruba i neprijatna. Nemirno se meškoljim. Spušta se niže, grudi spušta na moj meki stomak, naslanja se na pulsiranje između mojih nogu. Stežem mu kosu prstima, nisam sigurna da li želim da ga povučem prema usnama, ili da ga gurnem niže. Ali Rid ima svoje planove. Podiže rub moje majice, vuče tkaninu isuviše polako. Nestrpljivo grabim porub i prebacujem ga preko glave. Smeši se. „Jesam li ti rekao koliko mi se dopada odeda u kojoj spavaš?“ „Udobna je“, kažem u svoju odbranu. „Mmmhmmm“, mrmlja, ali mu na licu ostaje samozadovoljan osmeh dok hvata porub svoje majice i svlači je. Zaboravljam dovitljiv komentar koji sam želela da mu dobacim i prelazim rukom preko njegovih grudi. Sklapa oči i drhti. Ruke mu vise niz telo, steže i opušta pesnice. Čeka mene? Dopada mi se ovo – što je na povocu dok ga ne oslobodim. „Dodirni me“, mrmljam. Otvara oči, a vrelina u njima me tera da glasno uvučem vazduh. Gura me na leda i napada donji deo moje trenerke za jogu kao da ga je lično uvredio. Podižem

154

kukove i guram spandeks niz noge, jer ni ja ne želim da se nešto nađe između nas. Želim da je čitav pritisnut uz mene. Pruža ruke iza mojih leđa i otkopčava mi brusthalter. Zatim me pokriva usnama, a čitavo moje telo počinje da drhti. Dok mi ljubi bradavice, uzdišem prigušeno, očajnički, i zarivam prste u njegova ramena. Prevarila sam se. Njegov dodir me ne umiruje. Tera me da podivljam, da gorim, da izgubim kontrolu više nego ikada. A što se on više spušta, to ja više gorim. „Ride“, ječim i zabacujem glavu. „Ššš“, kaže. „Pusti me.“ Šta da uradi? Da se spusti niže dok mi ramenima ne raširi noge još više nego što sam smatrala da je u redu? Dok mu se usne ne nađu baš tamo, a njegov jezik ne počne da radi neverovatne stvari tom pulsirajudem mestu? Da ga pustim da me dodiruje na način koji sam nekada smatrala neprijatnim i sramnim? Ječi od zadovoljstva dok ga puštam da me potpuno izbezumi. Izvijam leđa, grčim nožne prste i stežem čaršave dok moje telo preplavljuje nalet čistog zadovoljstva. Naposletku ustaje, a ja sva drhtim i borim se za vazduh. Leže na bok pored mene, a meni ne promiče napeta situacija u njegovim boksericama. Rid se ceri primetivši da zurim u njega. „Ignoriši to. Uskoro de se povudi.“ Približavam mu se. „Zašto bismo želeli da to ignorišemo?“ Čitav se napinje kada sam spustila ruku na njega. „Želeo sam da ovo vede posvetim tebi“, buni se, ali su mu oči vatrene dok zavlačim prste u njegove bokserice. „Pa, ja želim da bude posvedena nama“, šapudem. Tako mi lepo leži u ruci, a njegovi teški kapci i isprekidano disanje kažu mi da on uživa u svakom trenutku. „Ela…“ Gura kukove prema meni. „Jebote. Brže.“ Pogled na njegovo lice predstavlja za mene najuzbudljiviju stvar. Obrazi su mu rumeni, a pogled zamagljen, i dok ga ljubim, njegov jezik se preplide sa mojim dok oboje ne ostanemo bez daha. Ponovo osedam pulsiranje između nogu, a čini se da ga je i Rid osetio, jer me pronalazi prstima pa mahnito počinjemo da pokušavamo da izludimo jedno drugo. I uspevamo. Stežem ga snažnije, jer sam odlučila da ga povedem sa sobom ako potpuno izgubim kontrolu. Usne je spustio na moje i kredemo se u savršenom skladu dok se ne izgubim, ne ugušim u stanju blažene srede.

155

POGLAVLJE 25 „Jesi li video Rida?“ pita Kalum nekoga u hodniku. Zvuk njegovog glasa tako blizu mojih vrata tera me da se naglo uspravim. Ali teška ruka preko mojih grudi baca me nazad na madrac. „Verovatno je otišao na trening“, odgovara Iston. „Ha, rano je. Zar ne bi i ti trebalo da si na treningu?“ „Pokušavam da odem, ali me neko isleđuje i pokušava da iz mene izvuče gde mi je brat“, odgovara Iston drsko. Kalum gunđa ili se smeje ili duva kroz nos. Ne mogu da procenim. Hvatam Rida za rame i drmusam ga dok ne otvori oči. „Tvoj tata“, sikdem. Zatvara oči u odgovor i trlja obraz o moju ruku. Kalum ponovo progovara. „Zvali su me iz Frenklinovih automobila da mi kažu da je Rid dovezao automobil, ali njegov rover je napolju. Nema Elinog automobila. Nije valjda ponovo pobegla?“ U glasu mu se čuje napetost. Pitam se da li sam ga naljutila onim razgovorom o novcu. Ili misli da je on naljutio mene pa zato brine da sam možda pobegla. „Nije, Elin automobil je doživeo malu nezgodu sa medom, a nju je bilo stid da ti to prizna. Rid joj je pomogao da reši problem.“ „Nezgodu sa medom?“ „Aha, ne brini, tata“, kaže Iston, a zatim se njegovi koraci gube niz hodnik. Gledam na sat i shvatam da moram da se pokrenem ako želim da na vreme stignem u pekaru. Lusi mi je pružila još jednu priliku i nema šanse da je ponovo izneverim. Izvlačim se ispod Ridove posesivne ruke i shvatam da sam u donjem vešu. Nekako mi je nelagodnije da hodam oskudno odevena pred Ridom nego da skidam odedu pred gomilom neznanaca. Pronalazim majicu koju je odbacio priljubljenu uz ivicu kreveta i žurno je oblačim. Rid se okrede na leđa i stavlja ruke pod glavu. Sa napetim interesovanjem posmatra kako žurno obledem sobu dok se spremam. „Nisi morala zbog mene da se pokrivaš“, razvlači. „Nisam se pokrila zbog tebe. Ved zbog sebe.“ Smeje se, tihim, zavodljivim, promuklim glasom. „Još uvek si devica, gospođice Nevina.“

156

„Ne osedam se baš tako nevino“, mrmljam. „I ne izgledaš tako.“ Stajem pred široko ogledalo koje visi iznad mog stola. Kosa mi je divlje razbarušena. Izgleda kao da se u njoj nastanila porodica šumskih životinja. „O bože! Da li ovako izgleda kosa posle seksa?“ I da li to može tako da se kaže iako seksa nije bilo? Rid iza mene ustaje sa kreveta i izgleda suviše dobro za ovako rane jutarnje časove. Sklanja u stranu moju raščupanu kosu i spušta vreo poljubac na moj vrat. „Izgledaš prelepo i zanosno i ako ostanem ovde još malo, tvoja nevinost de biti na podu zajedno sa jučerašnjim gadicama.“ Zatim me pljuska rukom po dupetu i izlazi iz moje sobe samo u boksericama. Na svu sredu, ne dočekuju ga užasnuti Kalumovi uzvici. Kada je Rid otišao, umivam se, oblačim farmerke, patike i prilično nepristojnu majicu od crne čipke koju sam nosila na stanici za kamione na kojoj sam radila pre nego što je me Kalum pronašao. Rid prolazi pored moje sobe dok izlazim iz nje. Staje, odmerava me, a zatim podiže prst. „Stani.“ Ne stajem jer, kao što sam milion puta rekla Ridu, nisam pas. Pratim ga u njegovu sobu i zatičem ga kako kopa po ormanu. „Šta to radiš?“ „Tražim uniformu.“ Kolutam očima. „Petkom se ne nose uniforme.“ Petak je dan kada nam je dozvoljeno da nosimo odedu koju nam nije škola propisala, premda se čini da direktor Berindžer voli kada svi nose nešto čime pokazuju da podržavaju školski fudbalski tim na dan utakmice. „To ne znači da bi trebalo da nosiš nešto što de u školi izazvati nerede.“ Rid se pojavljuje sa belom košuljom sa sidušnim plavim kvadratima. „Pretpostavljam da ne želiš da obučeš moj dres, zar ne?“ Slažem grimasu. Nisam spremna da objavim svetu da sam ponovo sa Ridom Rojalom. Imam dovoljno sranja u školi sa kojima moram da se nosim i nisam sigurna kako de ovo komplikovati stvari. Rid uzdiše, ali se ne raspravlja. Puštam ga da mi obuče košulju, a zatim zamahujem viškom rukava prema njegovom licu. „Kako da nosim ovo?“ Vrti kažiprstom ukrug. „Uradi ono sa rukavima. Urolaj ih. Zar nije moderno nositi odedu svog momka sada?“ Na reč momak obuzima me osedaj toplije, ali ne mogu da dozvolim Ridu da vidi koliko lako može da izvrši uticaj na mene, jer de on to sve vreme koristiti

157

protiv mene. „To se odnosi na farmerke muškog kroja i dobro, ali samo ovaj put“, gunđam i sučem rukave da bih mogla da koristim ruke u pekari danas a da ne umažem manžetne Ridove košulje brašnom. Uzimamo nešto hrane iz kuhinje pre nego što izađemo napolje. „Šta želiš da radiš za vikend?“ pita me Rid kada smo krenuli prema pekari. „Ne želim da idem na žurku koju organizuje neko iz škole.“ Nabiram nos. „I trebalo bi da radimo nešto sa Val, jer je Tam kreten i ne želim da bude sama.“ „Ima u blizini jedna farma koja ima veliki lavirint i organizuje bacanje bundeve sa ramena, mogli bismo nju da posetimo.“ „Mi? Misliš ti i tvoja brada?“, pitam puna nade. „Da, svi mi. Mi demo iskaliti testosteron na bundevama, a onda ti i ja možemo da uđemo u lavirint da se ljubimo.“ „Zvučiš veoma samouvereno.“ Samozadovoljno se smeši. „Imam ogrebotine na leđima.“ „Nemaš!“, vičem a zatim uvlačim vazduh. „Imaš li?“ pitam tiho gledajudi svoje nokte. Rid se smeši, ali mudro menja temu. „Kako je Val?“ Zavlačim ruke pod butine. „Nije dobro. Nedostaje joj bivši momak.“ Volela bih da može da uvidi koliko joj je bolje bez nevernog Tama, ali ja nemam prava da delim savete o vezama. Mnogo je prijateljstava uništeno u garderobama striptiz klubova isticanjem očiglednih mana nečijeg momka. Iznenada mi nešto pada na pamet. Rid je godinu dana stariji od mene. Sledede godine du ja i dalje biti u Astorovom parku, ali njega nede biti. Jednom prilikom je rekao da želi da okean stoji između njega i Bejvjua. Sada znam zašto, ali mi pomisao da de biti tako daleko kida dušu. „Hodu li morati da brinem za tebe na koledžu?“ pitam nervozno. „Ne.“ Spušta ruku na moje koleno i utešno ga steže. „Valin momak želi da isproba mnoštvo različitih stvari, ali ja sam ved…“ zastaje i traži odgovarajudu reč. „Ne želim da kažem ništa loše o tvom tati, ali Stiv je imao sve žene ovog svega i nijedna ga nije usredila. Ne moram da spavam sa kim stignem da bih to znao.“ Njegove reči su, o bože, njegove redi su poput sunčeve svetlosti koja toplinom kupa svaku poru mog tela. Iznenada se molim da nisam pogrešila što sam pristala da mu pružim još jednu priliku. Mislim da nedu preživeti ako me ponovo povredi. Rid staje ispred pekare i naginje se i hvata me za potiljak. Pre nego što sam stigla da se pobunim, na moje usne spušta silovit, posesivan poljubac. „Vidimo se na parkingu“, reži mi na usnama.

158

Ne čeka moj odgovor ved odlazi žurno na trening. Dođe mi da samu sebe udarim po glavi zbog toga što mi se dopada kada se ponaša kao pedinski čovek, ali ne mogu da skinem osmeh sa lica dok ulazim u pekaru. Jutro žurno prolazi. Mislila sam da de se otegnuti dok sam čeznula za Ridom i jedva čekala da ga vidim, ali puna sam energije. Možda se to dešava svima nakon skoro-pa-seksa. Pitam se kako du se osedati nakon prave stvari. Kao super junak? Kao da mogu da preskočim visoke zgrade iz mesta i jednom rukom uhvatim avione koji se obrušavaju s neba? Činjenica da sam u ormaridu pronašla par prljavih gadica ni najmanje mi ne smeta. Dobro, moradu početi da nosim gumene rukavice kud god da pođem, ali sada mi raspoloženje ne mogu pokvariti čak ni moji mučitelji u Astorovom parku. „Jesi li se sinod kresnula?“, pita me Val kada smo sele da ručamo. Da li mi nešto piše na čelu? „Zašto? Šta vidiš?“ „Na licu ti je onaj bolestan, sredan izraz kakav imaju ljudi koji dobijaju redovno i pošteno.“ Zgađeno se bacila na naslon stolice. „Nisam se kresnula sinod“, kažem joj. „Ali si nešto uradila.“ Pažljivo me posmatra, kao da na mom licu može da vidi tragove Ridovih prostiju. „S njim?“ Pokazuje glavom prema kasi gde Rid plada ručak. Mora da me je izraz lica odao jer počinje da ječi. „Jesi. Pomirila si se s njim. Zašto?“ Osedam trnce niz kičmu. Val nije od onih što zameraju i sude, ali sada joj se na licu jasno vidi neodobravanje. „Šta, da me nedeš sada izbrisati sa liste prijatelja?“ pitam je sarkastično. Izraz na licu joj smesta smekšava. „Ne! Naravno da nedu. Ali ne razumem. Rekla si da ne možeš da mu oprostiš.“ „Izgleda da sam se prevarila.“, uzdišem. „Volim ga, Val. Možda sam zbog toga najgluplja devojka na planeti, ali zaista želim da pokušam sa njim. I… nedostaje mi.“ Frustrirano duva. „I meni nedostaje Tam. Pogledaj samo kakvo sam glupo sranje uradila pre neko veče, i zbog čega? Ne možemo da se mirimo sa kretenima jer nikada nedemo modi da živimo same.“ „Znam i veruj mi, da sam na tvom mestu, i ja bih kolutala očima.“ Grickam ugao usne. Ne mogu da joj otkrijem Ridove probleme, jer je to njegova lična stvar, ali želim da Val razume. Pritiska me jer joj je stalo do mene, što zaista cenim. „Šta je u pitanju? Da li zaista ume dobro da puzi?“

159

Zašto sam oprostila Ridu? Ne zato što mi je ispričao tužnu priču i zato što se pored njega osedam dobro, jer to nisu razlozi da se bude sa nekim ko se prema jednoj devojci ponašao onako kako se Rid ponašao prema meni. Moja veza sa njim je… složena. Čak ni ja uglavnom ne mogu da je shvatim. Samo znam da ga kapiram na dubljem nivou, da razumem njegov gubitak. Da njegova sreda budi moju. Da mi je njegova borba da pronađe smisao u ovom ludom svetu poznata koliko i moja koža. Pažljivo pokušavam da objasnim ovo Val. „Pomirila sam se s njim jer ne znam postoji li neko koga bolje razumem i ko mene kapira na isti takav način. Ne znaš to, ali dve nedelje nakon što sam stigla, doživela sam nervni slom i počela da udaram Rida u njegovom automobilu.“ Usne joj se trzaju. „Ozbiljno?“ Drago mi je što vidim da se smeši. Valino prijateljstvo mi je strašno važno ovih dana. „Ozbiljno. Jednom rukom me je držao na distanci, a drugom vozio kudi. A čak i kada je govorio da me mrzi, svakog dana me je vozio u školu. Ne znam kako da to objasnim, ali osedam da smo isti. Ponekad sam sva plačljiva i osetljiva zbog hormona, a ponekad je on kreten, ali napravljeni smo od istih komadida kosti i mesa i sjebanih osedanja.“ „Jesi li pokušala da budeš sa drugim tipom?“ „Nisam. A čak i da jesam, ne bi uspelo. Ne bi bio… Rid.“ Uzdiše, ali je to njen način da prihvati moje objašnjenje. „Nedu se pretvarati da razumem, ali sam nakon one večeri odlučila da du da tražim drugog.“ „Možda želiš da sačekaš da ti modrice izblede. Kako si njih objasnila porodici?“ „Rekla sam da sam naletela na vrata. To je delimično i istina, samo što su vrata bila lice druge devojke.“ „Hodemo li večeras na utakmicu?“ Čeprka po činiji sa kinoom i povrdem. „Ne znam. Mislim da sam završila sa momcima iz Astorovog parka.“ „A šta kažeš na onog macana što sedi pored Istona?“ pitam je. Gleda preko mog ramena. „Lijam Hanter?“ „Izgleda… opasno.“ „I jeste opasan. I verovatno pri vrhu spiska momaka koje bi trebalo izbegavati. On je kao Tam. Siromašan momak, koji je strašno nezadovoljan i koji želi da se probije. Iskoristio bi me kao papirnu maramicu, a zatim odbacio.“ Otvara bocu sa vodom. „Meni je potreban bogat momak jer se oni ne vezuju za ljude, samo za stvari. Ako se on ne veže za mene, nedu ni ja za njega.“

160

Pokušavam da joj kažem da to tako ne funkcioniše, da možeš da se zaljubiš u nekoga ko ne može da te podnese. Pogledaj samo mene i Rida. Zaljubila sam se u njega dok me je terao od sebe i ponašao se prema meni užasno. I nastavila da ga volim uprkos tome što sam saznala neke prilično gadne stvari o njemu. Ali Val me ne čuje. Izgubljena je u svom bolu i to je jedini glas koji sada čuje. „Ako želiš da iskoristiš nekog bogatog momka, ja sam tvoj čovek.“ Okredemo se i vidimo Vejda kako prilazi našem stolu. Val ga ledeno odmerava. Vidim da joj se dopada ono što vidi, ali to i nije neko iznenađenje. Vejd je zgodan. „Ako odlučim da te koristim, moradeš da apstiniraš od drugih devojaka.“ „Kako to misliš?“, pita je iskreno zbunjen. Vernost mu je očigledno stran pojam. „Hode da kaže da nedeš smeti da zastraniš iz tog vašeg odnosa prijatelja sa povlasticama dok koristite jedno drugo“, objašnjavam mu. Mršti se. „Ali…“ Val ga prekida. „Zaboravi, Vejde. Uradila bih ti stvari koje bi te načisto rasturile, a nakon toga ti više nikada ne bi mogao da uživaš, jer bi sve druge devojke poredio sa mnom i to na njihovu štetu.“ Zeva u čudu. Smešim se, jer prvi put vidim da je neko uspeo da nadigra Vejda. „Zna ona ponešto“, potvrđujem premda nemam pojma o čemu ona to priča. „Znaš ponešto“, kaže promuklo. Val klima glavom. „Znam.“ Vejd se smesta spušta na koleno. „O, mila gospo. Molim te dozvoli mi da uronim svoj ud u tvoju pedinu slasti i odvedem te na vrhunce poznate samo besmrtnicima.“ Val ustaje i uzima poslužavnik. „Ako tako zamišljaš lascivne razgovore, onda imaš još mnogo da učiš. Pođi sa mnom.“ Odlazi. Vejd se okrede prema meni i sa dečačkim zadovoljstvom mi tiho kaže „lascivni razgovori“. Sležem ramenima i podižem ruke, a on trči za Val. Bukvalno se daje u trk. „Želim li da znam o čemu se tu radi?“, pita me Rid spuštajudi poslužavnik pored mog. „Mislim da ne želiš. Iskreno, nisam sigurna da bih umela da ti objasnim kada bi me nešto i pitao.“

161

POGLAVLJE 26 Čini se da svi na stadionu poznaju Kaluma Rojala. Ili se bar trude da izgleda kao da ga poznaju. Ljudi na tribinama ustaju i mašu mu. Neki ga zaustavljaju u dnu tribina pre nego što stignemo do slobodnih sedišta. Sa nekima se rukuje. Više od jedne osobe komentariše njegov gubitak, što smatram nepristojnim. Kalumova supruga je umrla pre dve godine. Zašto uopšte potežu tu temu? Ali Kalum se smeši i zahvaljuje im što misle na njega i njegovu porodicu. Potrebno nam je pola sata da se popnemo na tribine i pronađemo mesta u delu u kom sede roditelji. „Jesi li sigurna da ne želiš da sediš sa drugaricama?“ Pokazuje rukom središnji deo tribina na kom se smenjuju plava i zlatna boja. Čkilji. „Dole su sve devojke koje nose dresove.“ Ramena pod Ridovim dresom mi se trzaju. Nisam ga nosila u školu, na Ridovu veliku žalost, ali ga nosim sada. Mislila sam da de ljudi, zbog toga što sedim pored Kaluma, pomisliti kako ovim gestom bodrim Rojalove. Kalum nosi Istonov dres i lepo ga popunjava. Ja izgledam kao da plivam u svom. „Ne, dobro mi je i ovde. Moramo sačuvati mesto za Val“, podsedam ga. Ali čak i da Val ne dolazi, radije bih sedela što je mogude dalje od svojih „drugarica“. Smatram da su učenici Pripremne škole Astorov park gomila kretena. Pre neki dan mi je neko zaglavio ormarid pa nisam mogla da ga otvorim i kasnila sam na čas. Na svu sredu, profesor je prihvatio moje objašnjenje. Ove nedelje mi je nestao donji veš na času fizičkog pa sam ostatak dana bila bez njega. Pogrešila sam i rekla ovo Ridu, a on me je odvukao u učionicu za vežbanje instrumenata „da se sam uveri“. Zbog toga sam kasnila na biologiju, a Iston, koji ide sa mnom na biologiju, odmah je shvatio zašto kasnim i nemilosrdno me je zadirkivao. „Jesi li igrao fudbal u srednjoj školi, Kalume?“, pitam ga dok posmatramo kako se tim zagreva čudnim podizanjem nogu u savršenom skladu. „Aha. Bio sam hvatač.“ Smejuljim se. Fudbalski termini su tako dvosmisleni. Kalum mi namiguje kao da tačno zna o čemu razmišljam. „A tvoj tata je igrao na poziciji na kojoj igra Rid. Na defanzivnom kraju.“ „Jesi li znao da je moja mama imala šesnaest godina kada je upoznala Stiva?“ Pre neki dan sam razmišljala o razlici u godinama među njima i bila sam blago užasnuta. Kalum je u srednjim četrdesetim godinama, a ako su on i Stiv zajedno

162

išli u školu, to bi značilo da su istih godina. Mama je imala sedamnaest godina kada je mene rodila. Šesnaest kada je ostala trudna. Pa pretpostavljam da je Stiv bio švalerčina još u to vreme. Ali mi ipak nije drago što je mrtav. „Nisam o tome nikada razmišljao, ali u pravu si.“ Kalum me gleda nelagodno. „Devojke koje se motaju po jeftinim barovima su… teško je proceniti koliko godina imaju.“ Kolutam očima. „Kalume, ja sam sa petnaest godina plesala u striptiz barovima. Znam da je teško proceniti. Prosto mi je razlika u godinama pala na pamet, ništa drugo.“ „Stiv nikada ne bi iskoristio neku ženu. Nije bio taj tip.“ „Nikada nisam ni rekla da jeste. Mama nikada nijednu ružnu reč nije rekla za donora sperme iz koje sam nastala.“ Kalum prvi grimasu. „Voleo bih da si imala prilike da ga upoznaš. Bio je dobar čovek.“ Pucketa prstima. „Trebalo bi da posetimo neke naše stare prijatelje iz mornaričkih foka. Čoveka upoznaš tek kada prespavaš sa njim u jami u pustinji nekoliko dana.“ „To zvuči baš gadno“, nabiram nos. „Hvala, ali mislim da je za mene odlazak u šoping, prijatelju.“ Smeje se. „Pošteno. O, evo je Valeri.“ Ustaje i poziva Val da nam se pridruži. Ona se smeši i seda pored mene. „Hej, devojko, šta ima?“ „O dobro, došla si da me spaseš Kalumovih istinitih ratnih priča.“ Kada me je Val belo pogledala, Kalum joj objašnjava. „Rekao sam Eli da bi trebalo da upozna moje i Stivove drugove iz vojničkih dana.“ „Ah. Jednom sam srela Stiva. Jesam li ti to ikada rekla?“ „Ne, kada?“, pitam radoznalo. „Bilo je to na jesenjoj školskoj igranki, prošle godine.“ Naginje se da bi pogledala Kaluma. „Sečate se? Doveli ste momke helikopterom?“ Zevam u čudu. „Zaista? Helikopterom?“ Kalum se smeje. „Zaboravio sam. Tako je. Testirali smo novi prototip pa je Stiv želeo da ga provoza. Pokupili smo momke i njihove pratilje i provozali ih uz obalu sat vremena pre nego što smo sleteli na školski travnjak. Berindžer umalo nije doživeo infarkt zbog toga. Morao sam da dam školi donaciju za projekat pejzažne arhitekture.“ Široko se osmehuje. „Vredelo je.“ „Pih. Nije ni čudo što se devojke lome da budu sa Rojalovima.“ „Ela“, kaže Kalum glumedi da je povređen, „moji sinovi su slika i prilika muževne vitalnosti. Žene privlači njihov karakter, a ne njihov novčanik.“ „Samo ti sebe teši.“

163

Neko je uhvatio Kaluma pre nego što je stigao da odgovori. Naginje se prema toj osobi, a Val me gura laktom. „Znači li ovo da su svi ponovo sredni u palati Rojalovih?“ „Ne znam. Čini se da se slažemo?“ „Ovo je prvi put od Marijine smrti da Kalum Rojal dolazi na utakmicu svojih sinova“, kaže značajno. „Nemogude je da sam jedina koja je to primetila. Svi vas gledaju pomalo drugačije.“ „Na koji način?“, posmatram masu, ali ako se izuzmu pogledi koje mi inače upuduju, nisam sigurna da se bilo šta promenilo. „Baš ste opušteni kada ste zajedno. Očigledno je da mu se dopadaš, ali ne na onaj odvratan način koji se opisuje u tračevima. Ali ti se smeješ, a on je pričljiv. Prosto je to drugačije. Kalum je veoma značajan, i mnogim odraslima je stalo do njegovog mišljenja.“ „Ili žele da imaju pristup njegovom bankovnom računu.“ Sleže ramenima. „Možda de ti to pomodi u školi. Kada bi roditelji ovih kretena znali da njihova deca maltretiraju štidenicu Kaluma Rojala, mnogi bi ostali bez džeparca.“ „Ved polako jenjava“, priznajem. „Najgore što mi se desilo ove nedelje bio je nestanak mog donjeg veša.“ „Da, čujem da ti je to baš predstavljalo problem.“ Koluta očima. „Možda bi trebalo da krivca za taj konkretan prestup tražiš na drugom mestu.“ Smešim se. „Rid ne mora da mi krade odedu da bi imao izgovor da me dodirne.“ „Odvratna si“, kaže sa očiglednom naklonošdu. „Ali si ti i dalje nešto najbolje što sam dovela u krevet“, uveravam je. „Kako stoje stvari sa Hirom?“ „Ne znam. Zgodan je on i tako to, ali me ne loži.“ „A Vejd?“ Val je rekla da su danas pobegli sa četvrtog časa i ludirali se u ostavi sa zalihama, ali mi nije rekla ništa više od toga. „On je suviše iskusan. Sve što on kaže je potpuno neozbiljno. Ne znam šta bi uradio kada bi mu neka devojka rekla da ga voli. To bi mu mogla biti najgora nodna mora. Kao što bi tebi i meni najgora nodna mora bila gomila paukova u ustima“, na ove njene reči sam zadrhtala, „njemu je najgora nodna mora kada bi more devojaka ustalo i reklo mu, Vejde, volim te. Vremeje za ozbiljnu vezu. Kladim se da se nakon takvog sna budi okupan znojem.“ „Mnogo si razmišljala o ovome.“ „Bolje i to nego da razmišljam o Tamu.“

164

„Istina.“ Svi prisutni ustaju kada bend zasvira nacionalnu himnu zbog čega prekidamo razgovor. Kalum, s moje leve strane, ustaje i staje u stav mirno. Pretpostavljam da je teško iskoreniti stare navike. Val stoji sa moje desne strane. Moj čovek je na terenu. A na leđima mi je na pozajmljenom dresu ispisana reč Rojal. Nikada se pre nisam osedala ovako prihvadeno. Čudno je to i divno i ja ne mogu da izbrišem osmeh sa lica. Domadi tim je zbrisao protivnika, a kad se utakmica završila, svi pričaju samo o nadmetanju za titulu koje samo što nije počelo. Dok smo izlazili sa stadiona, Kalum staje dva reda pre završetka tribina i pruža ruku da po ramenu potapše niskog, mršavog čoveka. „Kako si, Mark?“, kaže Kalum učtivo. Napetost mi obuzima ramena zbog Kalumovog iznenadnog hladnog pozdrava. „Možeš li da mi posvetiš trenutak? Želim da porazgovaram sa tobom.“ Nije to molba, ved naređenje. Svi su to shvatili, jer kao jedan ustaju da oslobode prolaz Marku. „To je moj teča“, sikde mi Val na uvo. Nikada nisam upoznala Džordanine roditelje, ali Kalum me ne predstavlja. Pruža ruku, gotovo kao da želi da me zaštiti i primorava Marka da stane ispred nas. Mark staje na kraju reda, ali ga nešto na Kalumovom licu tera da se žurno okrene i spusti se stepenicama do podnožja tribina. „Šta se dešava?“ pitam tiho jednom stranom usta. Val me zbunjeno gleda. Pošto mi Kalum nije rekao da.se gubim, pratim ga, a Val prati mene. „To je dovoljno“, kaže Kalum kada smo se našli na šest metara od tribina. „O čemu je reč, Rojalu?“ Kalum pruža ruku iza leđa i uspeva da me uhvati za ručni zglob i ne osvrnuvši se. Vuče me preda se. „Mislim da nisi upoznao moju novu štidenicu. Elu Harper. Ona je Stivova kderka.“ Gospodinu Karingtonu se krv povlači sa lica, ali mi pruža ruku. Zbunjeno se rukujem sa njim. „Milo mi što sam te upoznao, Ela.“ „I meni, gospodine. Val mi je prijateljica.“ Vučem je prema sebi kao što je mene Kalum povukao preda se. Val mu slabaško maše. „Zdravo, tečo.“ „Zdravo, Val.“ „To je lepo, zar ne?“ kaže Kalum, „što su moja i tvoja štidenica drugarice.“ Val uvlači ruku u moju.

165

„Ela je veoma važna mojoj porodici i drago mi je što ju je zajednica Astorovog parka prihvatila raširenih ruku. Silno bi me uznemirilo kada bih čuo da se neko prema njoj ponaša neprimereno na bilo koji način. Siguran sam da ti to ne bi dozvolio, zar ne, Mark?“ „Naravno da ne bih.“ „Tvoja kderka je prilično popularna u Astorovom parku, zar ne?“ Kalumov glas je smiren i blag kao da razgovara o vremenskim prilikama, ali nešto u njegovim rečima tera Marka da prebledi. „Džordan ima mnogo prijatelja.“ „Dobro. Znam da se trudi da bude srdačna prema Eli kao što du se ja truditi da budem srdačan prema tvojoj porodici.“ Mark pročišdava grlo. „Ne sumnjam da je Ela savršena dopuna krugu prijatelja moje kderke.“ „Ni ja, Karingtone. Ni ja. Možeš sada da potražiš svoju porodicu.“ Kalum Marku pogledom daje do znanja da je završio i okrede se prema meni. „Devojke, idite da pronađete momke, a ja du redi Durandu da doveze automobil.“ „Naravno“, zamuckujem, ali dok ga gledam kako se udaljava, obuzima me želja da saznam koliko tačno zna, pa ispuštam Valinu ruku i trčim za njim. „Kalume, čekaj.“ Čeka me. „Izvoli?“ „Zašto si to uradio?“ Gleda me nestrpljivo. „Nisam među prvima koji saznaju šta se dešava. To sam prepuštao Mariji, ali uvek sve naposletku shvatim. Tako da znam da tvog automobila nema ved nedelju dana jer ga je neko okupao medom i znam da se Rid i Ist bore vikendima i znam da ne nosiš ovo zarad školskog duha.“ Hvata ivicu Ridovog dresa, zatim ispušta tkaninu i smeši mi se jednom stranom usana, okrede me prema terenu. „Idi pronađi momke, mila, a ja du vas otpratiti kudi. Nemoj kasniti i drži se brade.“ Zastaje i uzdiše. „Pa, pretpostavljam da ti nisu brada, zar ne?“ Bože, nadam se da nisu. Um mi se uskomešan dok se vradam do Val. „Da li je to Kalum upravo zapretio tedi Marku?“ pita me zbunjeno. „Mislim da jeste.“ „Jesi li mu rekla šta se desilo sa kolima?“ Odmahujem glavom. „Nisam. Bilo me je suviše sramota. Rid ga je odvezao na čišdenje. Tek danas je stigao.“ „Kalum definitivno nešto zna.“ „Očigledno. Ali zar misliš da de razgovor sa tvojim tečom nešto konkretno promeniti?“

166

„Naravno. Teča Mark bi mogao da Džordan ukine finansije. Ako oseti da je ona nekim svojim postupkom ugrozila njegov posao? Dobro bi je nagazio.“ „Hmm. Videdemo.“ Nisam potpuno uverena. Val mi steže ruku. „Pretpostavljam da deš sada posle fizičkog morati sama da gubiš svoj donji veš.“ Plazim jezik prema njoj. „Ko kaže da ga nosim?“ „Molim vas, recite mi da dete se poljubiti“, prekida nas Iston. Široko nam se osmehuje. „Ako se i poljubimo, nedemo se ljubiti da bismo tebi udovoljile“, odgovaram. „O, nije me briga. Samo želim da gledam. Ako je mogude na nekom mirnije mestu sa boljim osvetljenjem i manje odede.“ „Moraš imati osamnaest godina da bi mogao da gledaš tu predstavu“, zadirkuje ga Val. „Onda znam šta želim za rođendan. U aprilu je. Počni da planiraš. Sklon sam kostimima seksi sobarica.“ „Nod veštica je prošla, brate“, kaže Rid prilazedi nam. Sagnuo se i ljubi me u obraz. „Kakvi su nam planovi?“ Iston nestrpljivo trese nogom. „Ma šta da odlučite, budite brzi. Umoran sam od stajanja.“ Rid i ja se zabrinuto gledamo. „Tek što si završio utakmicu“, podsedam ga. „Upravo tako. Pun sam ostataka adrenalina koje moram da istrošim. Omiljeni poroci su mi seks, alkohol i pilule. Vas dvoje ste mi uzjahali na grbaču što se tiče alkohola i pilula tako da mi ostaje samo seks.“ Značajno gleda Val. Smeje se i podiže ruku. „Nisam dobrovoljac. Mislim da moje siroto telo ne bi podnelo silu koju ti moraš da istreseš. Ali hajde da ti pronađemo nekoga. Ja du biti tvoj duhovni vodič između stenovitih obala srednjoškolskog muvanja.“ „Polažem svoje krhko telo u tvoje ruke.“ Iston grli Val oko ramena. „Vas dvoje se sami snađite“, dobacuje prek ramena. Podižem obrvu. „Ostatak adrenalina?“ Rid mi namiguje. „Ima u tome istine.“ „Nisam raspoložena ni za kakvu žurku.“ Vragolast osmeh mu se širi preko lica. „Stvarno? Imam nekoliko ideja kako bismo mogli da proslavimo pobedu. Želiš li da ih čuješ?“ Uzvradam mu osmeh. „Mislim da želim.“

167

POGLAVLJE 27 RID Vodim Elu na plažu. Kod naše kude mi se uvek dopadalo to što je toliko blizu okeana. Plaža nije velika – to je pojas peska ne duži od petnaest metara i širok tri metra pre nego što plima proguta pesak sa jedne strane, dok stenovita litica sa jedne strane pravi prirodni zid koji vodi od travnjaka iza kude do obale. Ali je i dalje naša – tiha, mirna i, što je najvažnije, izolovana. Spuštam teško vuneno debe, bacam na njega još jedno debe, a zatim spuštam ostatak zaliha. „Sedi dok ne podložim vatru.“ Skida cipele a zatim seda na debe. Primedujem tamno nalakirane nokte na nogama pre nego što su nestali ispod njenih nogu. Uvek pored stena ima mnogo naplavljenog drveta, pa očas posla uspevam da podložim vatru, dovoljnu da nam obezbedi malo svetlosti i topline. Ne želim da mi se devojka prehladi. „Neobično je seksi posmatrati te kako ložiš vatru“, komentariše dok tražim najbolje komade drveta. Okredem se i smešim joj se. „Vesti tipovi su poput pornida za žene. Dopada ti se što umem svašta da radim.“ „Da sam pedinska žena, definitivno bih te odvukla u svoj brlog“, slaže se. „Znači tako je bilo? Muškarci su ložili vatru, a onda bi došle žene i opalile tipa po glavi najboljom granom iz gomile i iskoristile ga?“ „Aha, ali smo im dozvolile da pišu priče jer je njihovom krhkom egu bio potreban podstrek.“ Bacam još jednu granu na vatru da nam bude toplo, a zatim joj se pridružujem na debetu. Prebacuje debe preko mojih nogu kada sam se pružio pored nje. Neko vreme posmatramo vatru kako poigrava i slušamo pucketanje drveta dok puca na vrelini. Ima nekog jednostavnog zadovoljstva u našoj blizini. Okean je ogroman, nebo beskrajno, a Ela i ja smo zajedno. Konačno. Stopala je spustila pored mojih butina. Ja sam prebacio ruku preko njenih leđa i šaku držim na njenom lepom dupetu. Voleo bih da nosi školsku uniformu da zavučem ruku pod suknju i pronađem samo golu kožu i vrelinu i mekodu. „Hvala ti što si se postarao da ponovo dobijem posao“, kaže naposletku.

168

„Zašto misliš da sam ja nešto uradio?“ Gleda me prodorno. „Ko je to drugi mogao da bude?“ Smešim se postiđeno. „Iskreno to mislim, Ride. Hvala.“ Povlačim nestašnu ruku i stavljam je pod glavu. Ako želi da razgovara, razgovarademo. Mislim, kita de mi se ugušiti u farmerkama, ali vredede ako du je time zadržati. „To je najmanje što sam mogao da uradim. Ja sam kriv što si izgubila posao.“ „Nisi zapravo, ali sam ti zahvalna na trudu.“ Žurno prelazi rukom preko moje butine. Sklapam oči. Ovaj dodir je trebalo da me ohrabri, siguran sam, ali da je završio još koji centimetar ulevo, osetio bih barem malo olakšanje. Nekoliko puta neprimetno duboko udišem. „U školi više nije tako loše kao što je bilo. Da li si i tu ti umešao prste?“ pita me. Prešla je rukom nagore i sada prstom bočno prati šav rukava moje košulje. Da li ona to namerno pokušava da me izludi? Okredem glavu da je pogledam, ali ona gleda u vodu. Okredem se na leđa i pokušavam da se usredsredim na Velika kola, a ne na činjenicu da bih želeo da zavuče prste pod moju košulju i pređe njima preko mojih trbušnjaka. „Ne dovoljno“, priznajem. „Razgovarao sam sa Vejdom i nekim drugim momcima. Rekao im da želim da čujem da li se nešto dešava, ali oboje znamo da Džordan stoji iza tih sranja. Da je u pitanju tip, odveo bih ga na parking i udarao ga po licu dok ne bi počeo da sere sopstvene zube.“ „To je baš lepa slika.“ Frkdem. „Da li bi radije da ga odvedem u tržni centar i tražim da nam naprave narukvice prijateljstva?“ „Ne znam. Da li nasilje bilo šta rešava? Znaš, udario si Danijela a ja sam ga ponizila, ali on je i dalje tu. Čak ne izgleda ni… postiđeno.“ Prst je spustila niže, sada prati rub moje košulje. „To je gluma“, kažem joj. „Ume dobro da se pretvara da je sve u redu, ali izbacili su ga iz lakros tima, a i ne vredi mu da se kandiduje za predsednika učenika sledede godine.“ Mrštim se. „I dalje nije dovoljno.“ „Ali je početak.“ Ela mi miluje ruku, a taj nedužni dodir pali vatru pod mojom kožom koja je vrelija od one na pesku na metar i po od nas. „Kada smo ved kod Džordan, tvoj tata je večeras na utakmici pretio njenom tati.“ „Zaista?“ ne mogu da sakrijem iznenađenje.

169

Klima glavom. „Rekao je nešto u fazonu kako ne bi želeo da mi se nešto loše desi pa da to onda utiče na njihov poslovni odnos.“ „Bravo za matorog. Nisam ni znao da to nosi u sebi. Nisam čak ni znao da zna šta se dešava u školi.“ „Mislim da zna više nego što pokazuje. Nagovestio mi je da zna za tebe i mene.“ Smešim se. „Kako to?“ „Rekao je da to što nosim tvoj dres možda nešto znači.“ Koristim njenu kosu kao izgovor da je dotaknem, sklanjam neposlušne pramenove iza njenog uva. „Znam šta to meni znači. Želiš li da mi kažeš šta tebi znači?“ Hvata me za zglob i spušta usne na moj dlan. Kao da je na njega stavila žig. Svoj žig. Želim da sklopim pesnicu oko njega i sačuvam ga. „To znači da sve one druge devojke moraju da se povuku. Moj si.“ Podiže sjajne oči prema mojima. „Na tebe je red.“ Ponovo, moram da udahnem. Ovog puta jer mi je srce u grlu. „Meni to znači da drugi momci moraju da odstupe. Moja si.“ Odustajem od strpljivosti i dovlačim je sebi u krilo. „Želim da rešim sve tvoje probleme. Želim da oteram Džordan. Želim da izbrišem Bruk iz naših života. Želim da sve bude savršeno i sjajno i prelepo za tebe.“ „Otkad si ti takav romantik?“, zadirkuje me. „Otkad sam tebe sreo.“ O. Čoveče. Da me neko od prijatelja sada čuje, dali bi se u pretragu države ne bi li pronašli moja muda negde. Ali nije me briga. Iskreno mislim svaku reč. Ela rukama obuhvata moju glavu. „Pa, ne želim to“, šapude, usne su joj nekoliko centimetara udaljene do mojih.“ „Učinidu sve. Reci mi šta želiš.“ „Tebe. Samo tebe. Oduvek sam želela tebe.“ Ljubi me. Nežno prislanja usne uz moje, pečati obedanje koje mi je dala. Da je moja i da je to oduvek bila. Još i pre nego što smo se sreli, bila je moja a ja sam bio njen. Suviše dugo sam se borio protiv toga, ali sada se predajem. Sada sam potpuno njen. Uzvradam joj poljubac, obaram je na debe i osedam njeno telo uz moje čitavom dužinom. U početku je to sasvim nedužan dodir. Ne skidam dres sa nje i ne zavlačim ruku u njene pantalone, premda umirem od želje da to uradim. Ljubimo se, dok ne počne nemirno da se meškolji poda mnom.

170

Širi noge, a ja se smeštam između njih, prislanjam svoju čvrstinu uz njenu toplu mekodu. Sklanja ruke sa moje glave i hvata rub moje košulje, jednom rukom je hvatam i skidam. „Nede ti biti hladno?“ pita me, napola u šali, napola ozbiljno. „Mislim da mi ne bi bilo hladno ni kada bi sneg počeo da pada.“ Hvatam je za ruku i prislanjam je na svoje grudi. „Gorim.“ Hvata mi grudi prstima, pažljivo istražuje. Znam da nema iskustva, ali nikada nisam bio ovako napaljen, ovako blizu ivici. Čak ni prvi put. Mogao bih da sklonim njenu ruku i okončam ovo pod izgovorom da mi je samokontrola krhka poput šapata, ali želim da me dodiruje. Podižem se iznad nje, oslanjam se na laktove, i puštam je da istražuje. Broji mi rebra prstima. Rukama meri moje grudi, a ja se, poput pedinskog čoveka, ponosim time što sam mnogo krupniji od nje. Prelazi dlanovima preko mojih ramena i širi prste na mojim leđima. Drhtim iznad nje, poput divlje životinje spremne da jurne na njen znak. Jebote. Ova devojka me rastura. Pridržava se za mene da se podigne i jezikom lizne pomahnitali puis na mom vratu. Za mene je to previše. Okredem se i spuštam se na leđa, grudi mi se talasaju kao da sam trčao maraton. „Šta nije u redu?“, pita me ugnezdivši se pored mene. Preplidem prste sa njenima. „Pričaj mi. Pomozi mi da se smirim.“ „Jesi li siguran da ne želiš da ti pomognem na neki drugi način?“ Na ove njene reči se smešim. „Kasnije. Sada želim da ležim ovde i uživam što sam pored tebe.“ „Da li je uvek ovako?“ „Kako?“ Na trenutak duti, a zatim kaže: „Kao da de mi srce pudi.“ „Zvuči kao da te ubijam.“ „Ponekad imam takav osedaj. Ponekad… ponekad me osedanja koja izazivaš u meni plaše.“ Snažnije joj stežem ruku. „I ja se tako osedam, i ne, nikada pre se nisam tako osedao.“ „Čak ni sa Abi?“ Vidim da se kaje što je postavila ovo pitanje – da joj se omaklo pre nego što je stigla da ga zaustavi. Naginjem glavu u stranu da bih mogao da je pogledam u lice. „Čak ni sa Abi. Zaista želiš da razgovaraš o njoj?“

171

„Ne neki način.“ Slaže grimasu. „Ali ne moramo.“ Privlačim je bliže tako da nema ni trunke prostora između nas. Ne volim da sa njom pričam o Abi. Ne zato što gajim osedanja prema Abi, ved zato što nisam prema njoj gajio dovoljno snažna osedanja pa zbog toga osedam krivicu. „Počeo sam sa njom da se viđam nakon što je mama umrla“, priznajem. „Nikada pre toga nisam imao stalnu devojku. Samo bih se povremeno s nekim smuvao. Nisam bio kao Ist, ali sam se s vremena na vreme zabavljao, nevinost sam izgubio sa učenicom četvrte godine kada sam imao petnaest godina. Nakon što je mama umrla, bio sam pomalo… lud u glavi. Mnogo se gadnih stvari dešavalo tu…“ Zastajem i žalosno kažem: „Još uvek se dešava, pretpostavljam, ali je Abi naišla i podsetila me na mamu. Mislio sam da du se pored nje osedati kao da se mama vratila.“ „Da li je delovalo?“ „Neko vreme, a onda… Nije mi mama toliko mnogo nedostajala. Mislim, i dalje mi je nedostajala, ali Abi nije neko ko bi mogao da mi zadrži pažnju na duže vreme. Bila je suviše tiha. Suviše… pasivna, rekao bih.“ Bilo mi je nasmrt dosadno pored nje, ali to zvuči grubo, pa ne želim da Ela ponovo pomisli da sam kreten. „Raskinuo sam sa njom oko Božida. Shvataš da u jesen nema dobre prilike da se sa nekim raskine? To je ludo. Gid je uvek govorio da ne možeš raskinuti sa devojkom pre zimske igranke i da nije dobro raskinuti pre praznika. Ali sam to ipak uradio, jer odlaganje nijednom od nas nije moglo doneti ništa dobro. Nije bila sredna. Nastavila je da mi dolazi čak i nakon što sam sve okončao, a što je ona više dolazila, to sam se ja više kajao što sam uopšte i počeo da se viđam sa njom.“ Ela trlja obraz o moje rame. „Zašto sada zvučiš kao da te muči krivica?“ „Jer me muči“, gunđam. „Pa, ne bi trebalo. Nisi ti odgovoran za nju. Ako si bio pošten prema njoj, ako joj nisi dao obedanja koja nisi imao nameru da održiš, ona sama mora da se nosi sa svojim povređenim osedanjima.“ „Jedino sam tebi dao obedanja“, kažem osorno. „Obedaj mi nešto sada.“ „Bilo šta.“ „Obedaj mi da deš uvek biti iskren prema meni. Ako se ikada pokaješ što si sa mnom, reci mi.“ Okredem je na leđa i hvatam joj ruke i podižem ih iznad njene glave. „Mogu jedno da ti obedam – nikada se nedu pokajati ni zbog sekunde koju sam proveo sa tobom.“

172

Ponovo je ljubim da udutkam svako neslaganje. Nije to bilo obedanje koje je tražila, ali je jedino koje mogu da joj dam, jer mi ona nikada nede dosaditi. Odvajam usne od njenih, ljubim joj vilicu, glatku liniju vrata. Nema pojma koliko je lepa, i kako se svakom tipu na pogled na njenu zlatnu kosu i vatrene plave oči i vitko telo diže kita kada prolazi hodnikom. Nema pojma jer nije nalik drugim devojkama u Astorovom parku. Nije tašta ni sebična ni uobražena. Ona je prosto… Ela. „Ti u mom dresu večeras bila si nešto najzanosnije što sam ikada video“, kažem joj promuklo na uvo pre nego što joj gricnem resicu. „Stvarno?“ „O, da.“ Njeni prsti sve gladnije i zahtevnije poigravaju preko moje kože. Guram butinu između njenih nogu, a ona se trlja o mene. „Želim da se brinem o tebi“, njišem se na njoj. „Dozvoli mi to.“ „Ovde? Sada?“ Kaže šokirano, ali zaintrigirano. „Nema nikoga kilometrima unaokolo.“ Podižem njen dres i majicu dok joj potpuno ne otkrijem mlečnu kožu. Polako jezikom opisujem krug oko njene stegnute bradavice, a ona se izvija prema meni, ne zadovoljava je moje zadirkivanje. Kikodem se i uzimam je u usta. Jezikom se poigravam sa vrhom, a ona glasno uvlači vazduh. Uplide ruke u moju kosu i privlači me sebi. Kao da mi je potrebno ohrabrenje. Može da nadođe plima, da udari uragan, ali ja je ne puštam. Zavlačim se pod debe i svlačim joj farmerke. „Prelepa si, lutko. Savršena.“ A zatim pronalazim pametniji zadatak za svoja usta nego što je ispaljivanje reči koje ni približno nisu dovoljno dobre da je opišu. Ukopava petu u pesak. Steže mi ramena prstima dok je ljubim i poigravam se njenim slatkim mestom dok ne izgubi razum i ne pomahnita. Kita mi je toliko napeta da me boli, ali nije me briga. Kada sam sa Elom, uvek je ona na prvom mestu. Strašno se ložim kada je ona na ivici vrhunca. Drhti i trese se i ponavlja moje ime. Podižem se i grlim je čvrsto dok joj se podivljalo srce ne smiri. Koristim ovo vreme da kažem svom telu da se smiri. Sve me boli, ali potiskivanje sopstvene potrebe je lako kada je moja devojka blažena u mom naručju. „Postaje hladno. Hodeš da uđemo?“, pita me pospano. Ne, zapravo. Želeo bih da ostanem sa njom do slededeg milenijuma. Nevoljno se povlačim. „Naravno.“ Pomažem joj da se zakopča i sredi, ljubim je hiljadu puta. Zatim umotavam debad, prebacujem ih preko ramena i hvatam je za ruku.

173

„Ride.“ „Da?“ „Nedostaješ mi nodu.“ U grudima mi se razliva toplina. Pre nego što je otišla, spavao sam u njenom krevetu skoro svake nodi. Nisam mogao da je se zasitim. Stežem joj ruku i suviše često pre nego što joj odgovorim: „I meni to nedostaje.“ „Hodeš li ponovo spavati sa mnom?“ „Da.“ To je samo jedna reč, ali je odgovor na sve što ona traži od mene.

174

POGLAVLJE 28 „Izgledaš odvratno“, kaže mi Iston u ponedeljak ujutro dok čekamo da Ela dođe u školu iz pekare. Brišem lice nadlanicom. „Molim? Zar imam sirup na licu?“ Nakon treninga otišli smo u kantinu gde sam smazao desetak palačinki. „Ne, to je zbog keza, druže. Izgledaš sredno.“ „Kretenčino.“ Pružam ruku da ga razigrano uhvatim za potiljak, ali se on vesto izmiče. Primedujemo Elu u isto vreme, a Ist joj pritrčava i pretvara se da se krije iza nje. „Spasi me, sestrice. Veliki bata me bije.“ „Ride, pronađi nekog sebi ravnog“, dovikuje. Na trenutak je samo posmatram, sve zasebne delove njenog tela koji mi se dopadaju, od prelepog osmeha do konjskog repa koji se njiše dok hoda. Obična školska uniforma – plisirana suknja, bela košulja i plavi sako kakav svi nose – na njoj izgleda zavodljivo kao sam đavo. Verovatno zato što ja zamišljam šta je pod njima. „U pravu si. Ist je malčice zakržljao. Moradu da budem nežan prema njemu.“ Kada se približila, pružam ruku i privlačim je sebi. Dovoljno blizu da osetim naramenice njenog ranca na grudima. Saginjem se i ljubim je dugo i snažno dok Ist iza nas ne počne da se nakašljava. Odvaja se od mene, a ja vidim da su joj usne poprimile savršenu ružičastu nijansu. Želim da pobegnem iz škole, da je strpam u kola, i nateram njeno telo da čitavo poprimi tu boju. „Hej, dečače. Želiš li slatkiš?“, pita sa vragolastim osmehom. „Naravno“, smesta odgovaram. „Gde je kombi? Spreman sam da dozvolim da me kidnapuju.“ Osvrdem se oko sebe. „Nije u kombiju, ved ovde“, okrede se i drmusa ranac. Na samom vrhu ranca pronalazim malu belu kutiju. „Tu je krofna za svakog od vas“, kaže i vadi je. Iston se baca na kutiju i ved je pola krofne pojeo pre nego što je meni pružio ostatak. Podiže dva palca. Gutam svoju užinu i primedujem blizance kako sa Loren idu preko travnjaka. Klimaju mi glavom nakon što sam im mahnuo. „Imam jednu i za tebe, Loren“, kaže joj Ela kada su nam prišli. Loren saginje glavu i stidljivo se smeši. „Hvala.“

175

„Nema na čemu.“ Ela se naslanja na mene dok uništavam ostatak krofne. „Kako je bilo na treningu?“ „Dobro. Svi su strašno uzbuđeni zbog državnog prvenstva. Prošle godine smo ispali u polufinalu. Neki tip iz Pripremne škole Sent Fransis je onesvestio Vejda pa mu lekari nisu dozvolili da se vrati u utakmicu. Njegova zamena ne bi umela da pogodi metu ni da mu je neko prislonio pištolj na čelo.“ Ela frkde. „Izgleda da ti nije stalo da pobediš, a?“ „Ne, ni najmanje.“ Smešim se. Oboje znamo da se, između ostalog, ložim i na pobede. Pažnju nam privlače povici kod stepenica na ulazu u školu. Skuplja oči. „Šta se dešava?“ „Verovatno nešto u vezi sa finalom sezone. Bide toga dosta u narednih nekoliko nedelja. Pripremi se“, upozorava je Iston. Ela neubedljivo kaže ju-hu. Još demo mi od nje napraviti navijača. „Dobra stvar u vezi sa te četiri nedelje finala sezone jeste što ne moraš da nosiš uniformu“, kaže joj Loren. „Bide tu plavi dani. Zlatni dani, dani ludih šešira.“ „Dani pidžama.“ Iston podiže i spušta obrve. Pridružuju nam se Vejd i Hanter. „Zbog čega se ceriš?“ pita Vejd Ista. „Zbog dana pidžama.“ „Omiljenom jebenom danu u godini.“ Vej i Ist jedan drugom bacaju pet. „Sedaš li se Ešli M?“ kaže moj brat. „Nosila je ružičastu…“ „Bebi-dol haljinu“, dovršava Vejd. „Sedam se. Mesec dana nakon toga mi se kita dizala svaki put kada bih video ružičastu boju.“ Okrede se prema Eli i pita je: „Šta deš ti obudi?“ „Kaubojsku suknju do zemlje i bapske gade“, kaže ona očajno. „A ti? Pretpostavljam da vi momci trčite unaokolo u boksericama?“ Vejd je sasvim za tu ideju. „Čoveče, kada bi to bilo dozvoljeno, bio bih nag čitav dan. Slobodno karanje čitav dan. To je moj san.“ Pre nego što smo Ist i ja stigli da se našalimo kako ne želimo na času da gledamo Vejdove klikere i kobasicu, dreka i žamor sa ulaza škole postaju sve glasniji. Hanter, Vejdov uvek prisutni ali večito nemi pratilac odlazi da ispita šta se dešava. Pratimo ga jer uskoro počinje nastava. Buka nije nužno neuobičajena, ali učenici stoje okupljeni u pet kružnih redova. Samo fudbal privlači ovoliku masu. A čak i tada je vedini klinaca to samo izgovor da bi se okupili i družili.

176

Razmenjujem oprezan pogled sa Istom i Vejdom. Čak i Hanter kapira da nešto ovde ne štima. Kao jedan, počinjemo da se probijamo napred. Ela drži ruku na mojim leđima, a ja je hvatam za zglob. Ne želim da je izgubim. Imam osedaj da ovo nije ni dobro ni ispravno. A prizor koji zatičemo je loš da lošiji biti ne može. Za grubu ciglu fasade glavnog ulaza zalepljena je gotovo naga devojka. Glavu je pognula, ali čak i iz daljine vidim da joj je deo kose na potiljku ošišan. Ruke i noge su joj raširene i čini se da je samo lepljiva traka drži. Mnogo lepljive trake. Pruža se preko njenog tela iznad grudi i duž butina, naglašavajudi delove koje pokrivaju samo njene gadice i brusthalter. Želudac mi se prevrde. „Bože. Šta fali ovim ljudima?“ viče Ela. Pre nego što sam stigao da trepnem, juri pored mene ispušta ranac i istovremeno skida sako. Devojka je previsoko da bi je Ela sasvim pokrila, ali ona ipak pokušava. Stižem do Ele u isto vreme kada i Hanter, pa počinjemo da kidamo traku dok Ela drži sako da sakrije devojku. Vidim kako Hanter vadi nož iz čizme. Počinje da seče traku, a ja je odlepljujem. Trake je toliko da nam je potrebno pet minuta da spustimo devojku. Ist mi pruža jaknu, a ja pokušavam da je prebacim devojci preko ramena. Otima se, plače toliko jako da se plašim da de povratiti. Ili se onesvestiti. Ela uzima jaknu od mene. „U redu je. Evo. Obuci ovo“, teši je. „Kako se zoveš? Možeš li mi redi koji je broj tvog ormarida za fizičko? Imaš li neku odedu tamo?“ Devojka ne može – ili ne želi – da joj odgovori. Nastavlja da jeca. Zaprepašdeno stežem šake u pesnice. Dođe mi da nekoga ubijem. Jedan od blizanaca kaže. „Imam nešto odede u kolima. Čekajte.“ Još nekoliko jakni dolede do nas, pa su sada i Ela i devojka potpuno pokrivene jaknama. „Loren, dođi ovamo“, zapoveda joj Ela. Loren žuri do nje i spušta se u čučanj. Ela pažljivo prebacuje povređenu devojku Loren u naručje. Kada ju je prebacila, ustaje i strelja pogledom okupljene učenike. „Ko je ovo uradio?“ reži na okupljene. „Neko je nešto video. Ko je ovo uradio?“ Niko ne odgovara. „Kunem vam se bogom, ako neko smesta ne progovori, sve du vas smatrati odgovornim!“

177

„Saznadu ja, Ela“, mrmlja Vejd. „Mogu sve da saznam.“ „Džordan je“, kažem ravnim glasom. „Ovo zaudara na nju.“ „Jeste to bila Džordan“; kaže devojka jecajudi. „Ona je…“ Glas joj je suviše slab da bih razaznao šta govori. Ela se saginje do njenih usana i napeto sluša. Kada se uspravila, u očima joj se vidi gnev. Ovog puta se ja obradam okupljenima. „Džordan Karington. Gde je?“ „Unutra“, viče neko. Jedan drugi glas dobacuje. „Otišla je prema svom ormaridu.“ Ela ne čeka ni sekunde više. Okrede se na peti i otvara vrata. Iston i ja u stopu je pratimo, a blizanci ostaju pored Loren. Kada smo stigli u hodnik u kom su ormaridi učenika četvrte godine, Ela počinje da trči. Zastaje kada primeti Džordan kako se kikode sa pastelnima, i pravi selfije ispred niza ormarida. Džordan polako spušta telefon kada vidi Elu da joj prilazi. „Kuda žuriš, princezo? Ne možeš ni sekunde bez kite nekog Rojalovog?“ Ela ne odgovara. Ved munjevito pruža ruku, hvata Džordan za kosu i baca je na ormarid. Telefon joj izlede iz ruke. Pastelne se povlače. Gastonberg stiže iza ugla kada je čuo Džordanin vrisak, ali ja kezim zube i on nestaje. Kukavica. Ela nije završila. Laktom udara Džordan u nos. Tras! Krv počinje da šiklja. Iston se trza. „Prokletstvo, to mora da je bolelo.“ „Ne sumnjam.“ Džordan se otima Eli iz stiska uz krik, ali Ela otresa ruku i ja vidim da je platila ceh za beg. Gomila tamnih vlasi visi Eli između prstiju. Tako je. To je moja devojka. Džordan izbacuje kandže i baca se i grebe noktima Elino lice. Iston krede da joj pomogne, ali ga ja zadržavam. „Drži ona situaciju pod kontrolom“, mrmljam. I ja želim da pomognem, ali znam da je ovo Elina bitka. Ako pobedi Džordan – ne, kada je pobedi – niko u školi nede više ni taknuti Elu. Niko nede redi nijednu ružnu reč za nju. Svi de je se plašiti. I ja joj to želim. Bide joj to potrebno kada ja sledede godine odem. Ela se baca napred, starija devojka se povlači, saplide se i gubi ravnotežu. Ela skače na nju, opkoračuje je. Hvata Džordanine ruke i drži ih iznad njene glave. „Šta je uradila?“ pita Ela. „Pogrešno te je pogledala? Nosila je pogrešnu modnu marku? Šta?“ „Postoji“, izbacuje Džordan i pokušava da se otme iz Elinog stiska. „Skidaj se sa mene, ti prokleta kravo!“ Ela me gleda. „Imaš li parče užeta?“ Lice joj je krvavo – nešto je Džordanina krv, nešto Elina.

178

Nikada nije izgledala zanosnije. „Nemam. Uzmi moju košulju.“ Skidam je i pružam njoj. Nesigurno gleda tkaninu pa mene. „Mogu li da ti pomognem?“, pitam je nežno. Klima glavom, a ja umotavam košulju u dugačko uže i vezujem Džordan zglobove. „Šta radiš? Prestani! Ovo je napad!“ viče Džordan i baca se sa strane na stranu. „Skidaj ovo smede sa mene!“ Jedna od pastelnih prilazi, ja joj odmahujem glavom, a Iston pretedi krede prema njima. Brzo gube odlučnost i odustaju od slabašnog pokušaja otpora. Ela proverava čvorove. „Umem da vežem čvor. Odrastao sam na onoj jahti“, podsedam je. „Pusti me, kučko!“, vrišti Džordan. „Moj tata de toliko brzo srediti da te uhapse da de ti se zavrteti u glavi.“ „Dobro.“ Ela krede prema izlazu i vuče Džordan za sobom. „Radujem se izjavi koju de dati trista učenika kada budu opisivali šta su jutros zatekli ispred škole.“ „Šta je to tebe briga? Tebe sam ostavila na miru baš kao što je to tvoj jebač zahtevao.“ Džordan cima tkaninu, ali Ela ne popušta stisak. „Briga me je zato što si privilegovana, razmažena bogata devojka koja misli da može da se smeši jednom stranom usana, a bljuje otrov drugom. Nisi nedodirljiva. Danas deš se suočiti sa posledicama svog užasnog ponašanja.“ Ela neumoljivo maršira prema ulaznim vratima, i vuče Džordan za sobom. Mi ih sledimo. „Ne mogu da verujem da dete joj dozvoliti da ovo uradi!“ Džordan se okrede kao da smo Ist i ja zainteresovani da je spasemo. „Ona nije ništa. Ona je smede.“ „Ne obradaj im se“, naređuje joj Ela. „Ne postojiš za njih.“ Moj brat se smeši kao budala. „Obožavam ovu žensku“, kaže tiho. I ja. Ela osvetnik je neverovatna. Boride se svim silama za ono što želi. Ključ je ostati ono što ona želi. Jer deš gutati prašinu za njom ako zaključi da nisi vredan truda. Nekoliko profesora proviruje iz učionica, ali se žurno povlače nazad kada vide nas. Osoblje zna ko je glavni u ovom zoološkom vrtu, a to nisu oni. Više od jednog učenika je isposlovalo otkaz profesorima zbog toga što su smatrali da su im naneli nepravdu. „Šta sada?“ breca se Džordan. „Svima deš pokazati da si jača od mene? Pa šta?“

179

Na ulaznim vratima stajem sa jedne strane, a Iston sa druge. Otvaramo vrata uz tresak, a ovaj oštar zvuk privlači pažnju mase. Ela izvlači Džordan napolje i staje. Lepljiva traka još uvek visi sa zida poput neke sramotne zastave. Ela skida parče i lepi ga Džordan preko usta. „Ne želim da više slušam kako mlataraš jezikom“, kaže Ela. Šok na Džordaninom licu je urnebesan, ali gubim vedrinu čim mi pogled padne na zlostavljanu devojku koja još uvek leži Loren u naručju. Ela izvodi Džordan na vrh stepeništa. Dvorištem odjekuje kolektivni uzdah zaprepašdenja. Devojka koja je bila zalepljena za ulaz sedi ispod brda jakni, Loren je grli, a još nekoliko devojaka je došlo da je teši. Blizanci, zajedno sa Vejdom, Hanterom i polovinom fudbalskog tima stoji na stepenicama, pitaju se sa kim bi trebalo da se potuku, frustrirani što nemaju konkretnu metu. Saosedam sa njima stoprocentno, ali kao što sam rekao Istu, ovo je Elina predstava i boridu se sa kim god je potrebno da bih joj omogudio da je završi onako kako ona to želi. „Pogledaj je.“ Ela pušta improvizovano uže i ponovo hvata Džordan za kosu. Slobodnom rukom skida lepljivu traku sa Džordaninih usta. „U lice joj reci zašto je zaslužila ono što si joj uradila. Objasni to svima nama.“ „Nisam dužna tebi da polažem račune“, odgovara Džordan, ali glas joj nije snažan kao što je bio unutra. „Reci nam zašto da te ne skinemo u veš i ne zalepimo te za vrata“, reži Ela. „Reci nam.“ „Pomislila je da flertujem sa Skotom“, kaže devojka u suzama. „Ali nisam. Saplela sam se, a on me je pridržao i ja sam mu zahvalila. To je bilo to.“ „To je to?“ Ela se sa nevericom okrede prema Džordan. „Ponizila si ovu sirotu devojku jer si mislila da flertuje sa tvojim momkom poganog jezika?“ Drmusa Džordan u žestokom besu. „To je to?“ Džordan pokušava da se oslobodi Elinog stiska, ali je ona ne pušta. Mislim da de pre nastupiti apokalipsa nego što de ona popustiti stisak. Okrede se, primorava Džordan da se suoči sa ostalim učenicima. Eline ruke drhte od napora i ja vidim da nema u njoj još mnogo snage. Mora da nije bilo lako vudi hodnikom Džordan koja se opirala, i pored toga što smo Ist i ja išli za njom. „Nede izdržati“, mrmlja Iston. „Hode.“ Prilazim joj i stajem iza nje. Može da se nasloni na mene ako želi. Ovde sam da je podržim. A pored sebe osedam prisustvo svoje brade. Svi je podržavamo.

180

Eli drhte ruke. Kolena je ukrutila da se ne sruši, ali joj je glas jasan i snažan. „Svi imate toliko mnogo, a umesto da to cenite, ponašate se pogano jedni prema drugima. Vaše igrice su odvratne. Vaše dutanje odbojno. Svi ste vi bedne, beskičmene kukavice. Možda vam niko nije rekao koliko ste ništavni zbog toga. Možda ste svi toliko otupeli od novca kojim raspolažete da ne vidite koliko je ovo užasno. Ali strašno je. I gore od toga. Ako budem morala da ovde idem u školu dok ne diplomiram, ovo sranje mora prestati. Ako budem morala, dodi du po svakog od vas i zalepiti vas za zid škole.“ „Ti i koja vojska?“, viče neki ne preterano mudar magarac iz mase. Iston i ja skačemo ispred Ele, ali ja guram brata iza sebe i kažem mu: ,Ja du ovo rešiti.“ Masa se razilazi, a magarac dugačkog jezika ostaje da stoji sasvim sam. Zamahujem i udaram ga pesnicom u vilicu, a on pada kao kamen. Dođavola, kako je to dobar osedaj. Zatim se smešim masi i pitam: „Ko je slededi?“ Dok se svi okredu i kukavički dute, brišem ruke i vradam se svojoj devojci i bradi. Vejd mi dobacuje rezervnu košulju, koju žurno oblačim. „Ovo poslednje je bio sjajan detalj“, mrmlja Ela. „Hvala. Čuvao sam se za pravu priliku.“ Uzimam njenu povređenu ruku u svoju. „Porodica koja se bori zajedno, ostaje zajedno.“ „Da li je to moto Rojalovih? Mislila sam da je nešto drugo.“ Adrenalin se povukao i sada osedam kako drhti. Privijam je uza se, naslanjam njenu glavu pod svoju bradu, rukama je čitavu obavijam. „Možda je i bio, pre nego što si ti došla, ali mislim da je sada ovakav.“ „Nije to loš moto.“ Zajedljivo se osvrde oko sebe, posmatra masu koja se raštrkala, ostatke trake na stepenicama i kapi krvi na krečnjaku. „Dakle. Da li nam je ovo prvi sastanak?“ „Nema šanse. Naš prvi sastanak je bio…“ Dutim. Šta je bio naš prvi sastanak? „Nisi me nijednom izveo, beno.“ Udara me – ili pokušava. U ovom trenutku je to više nalik na kljucanje ptice s obzirom na to da su joj ruke slabe kao meduze. „Prokletstvo. Mislim da si u pravu.“ „Nemoj se gristi zbog toga. Nikada pre nisam bila na sastanku. Da li ljudi to uopšte još rade?“ Smešim se jer konačno mogu da učinim nešto za nju. „O, lutko, imaš ti mnogo da učiš.“

181

Nije potrebno da prođe mnogo vremena pa da vesti o jutrošnjim dešavanjima stignu do direktora. Jedva da sam spustio dupe u stolicu na prvom času, kada me profesor obaveštava da me direktor Berindžer zove da dođem u kancelariju. Kada sam stigao tamo, otkrio sam da su sa časa izvukli i Elu i Džordan, i da su pozvali sve roditelje. Sranje. Ovo nede biti dobro. Kancelarija je krcata. Ela i ja sedimo sa jedne strane sa mojim ocem. Džordan kamenog lica sedi pored mene, pa mogu da osetim kako treperi od besa i straha. Džordanina žrtva, učenica prve godine Rouz Alin, sedi na drugom kraju prostorije. Njena mama nije prestajala da se žali kako zbog ovoga propušta važan sastanak. Konačno u kancelariju ulazi Berindžer i uz tresak zatvara vrata. Kada se Ela trgla, i tata i ja smo pružili ruku da je umirimo – on joj je spustio ruku na rame, ja na koleno. Pogledi nam se sredu, i po prvi put u njegovim očima vidim odobravanje. Ma šta da Berindžer odluči da uradi, tati to nede biti važno. Njemu je važno da sam se zauzeo za porodicu, da nisam sebični kreten kakvim se najčešde predstavljam. Berindžer pročišdava grlo pa se svi okredemo prema njemu. U odelu od hiljadu dolara savršeno bi se uklopio u upravni odbor tatine kompanije. Lenjo se pitam da li je to ručno krojeno odelo kupio novcem koji mu je tata dao nakon što sam prebio Danijela i šta de kupiti od mita koji de strpati u džep nakon današnjeg sastanka. „Nasilje nikada nije rešenje“, počinje. „Civilizovano društvo počinje i završava živom raspravom, a ne obračunom pesnicama.“ „Mislio sam da poslovica kaže da je naoružano društvo, učtivo društvo“, ubacuje se tata suvo. Ela podiže ruke do usta da prikrije osmeh. Berindžer nas strelja pogledom. „Počinjem da shvatam zašto je Rojalovima toliko teško da se lepo slažu sa svojim školskim drugovima.“ „Samo malo“, Ela se uvređeno ispravlja. „Niko od Rojalovih nije nikoga zalepio za zid.“ „Pa, nije ove godine“, mrmljam. Tata me duška preko potiljka, a Ela me prekorno gleda. „Šta je bilo? Misliš da se kreteni dovode u red samo zato što im tako naložim?“ kažem tiho. „Gospodine Rojal, ako biste mi posvetili pažnju“, zalaja Berindžer pre nego što je Ela stigla da odgovori. Pružam noge i prebacujem ruku preko naslona Eline stolice. „Izvinite“, odgovaram bez imalo kajanja. „Upravo sam objašnjavao Eli kako Astorov park ne

182

toleriše stvari kao što je lepljenje polunagih učenika prve godine za fasadu škole. Ima neku čudnu zamisao da je stanje bolje u državnim školama.“ „Kalume, moradeš imati snažniji autoritet nad svojim sinom“, naređuje Berindžer. Tata ne želi da ga sluša. „Ne bih bio ovde da škola poštuje svoja pravila.“ „Slažem se. Prekinuli ste sklapanje sedmocifrenog posla na tržištu nekretninama jer niste kadri da izađete na kraj sa ovom decom“, javlja se Rouzina majka. „Zašto vas pladamo?“ Ela i ja se veselo gledamo dok Berindžerovo lice obliva jarko rumenilo. „Ovo nisu tinejdžeri. Ovo su divlje životinje. Pogledajte samo u koliko je tuča Rid učestvovao.“ „Nedu se izvinjavati što sam se zauzeo za svoju porodicu“, kažem smorenim glasom. „Učinidu sve što je potrebno da svi moji budu bezbedni.“ Čak je i Mark, Džordanin tata, nestrpljiv. „Teško da demo išta postidi vređanjem. Očigledno je da je došlo do nesuglasica među učenicima koje su oni sami rešili.“ „Nesuglasica?“, viče Ela razjareno. „Ovo nije nesuglasica! Ovo je…“ „Zove se odrastanje, Ela“, prekida je Džordan. „I ja ti predlažem da to uradiš. I molim te, nemoj ni pokušati da mi kažeš da se ne bi okomila na devojku koja bi pogledala tvog momka.“ „Ne bih je zalepila“, odgovara joj Ela. „Samo bi joj nabila glavu u ormarid? To je mnogo bolje?“ breca se Džordan. „Ne trudi se da nas porediš. Mi nismo slične.“ „Tu si u pravu! Ti si iz kanala…“ „Džordan!“ viče Mark. „Dosta je bilo.“ Oprezno gleda u tatu koji mršti do malopre bezizražajno lice. Mark pritiska ruke na kderkina ramena, kao da želi da je zadrži u stolici, ili možda da je podseti ko je glavni. „Svima nam je žao što se u školi desio incident koji ne priliči kudnom redu Pripremne škole Astorov park. Karingtonovi su voljni da se svima oduže.“ Berindžer duva i uzdiše i iznosi gomilu sranja kako smatra da bi svi trebalo da budemo kažnjeni, ali kako mu se niko nije pridružio, on samo frkde. „Možete da idete.“ „Konačno“, kaže Rouzina mama. Izlede napolje i ne pogledavši svoju kderku. Nakon krade tišine, Ela prilazi Rouz i nežno joj spušta ruku na rame. „Hajde, Rouz. Otpratidu te do tvog ormarida.“ Rouz joj se slabašno osmehuje, ali krede za njom. „Štidenica te je svakako promenila“, kaže Mark Karington kruto. Tata i ja se ponosno gledamo.

183

„Nadam se“, odgovaram, premda se Karington verovatno obratio tati. Ustajem i sležem ramenima prema Džordaninom tati. „Ona je najbolje što se Rojalovima desilo u mnogo vremena.“

184

POGLAVLJE 29 ELA „Ovo mesto je preterano“, kažem Ridu siktavim glasom u četvrtak uveče. Insistirao je da me izvede večeras, ali kada je rekao „večera“, nisam očekivala tako ekstravagantan restoran. Moja crna haljina je suviše obična u poređenju sa koktel haljinama koje vidim oko sebe. „Nisam primereno odevena.“ Snažnije mi steže ruku i praktično me vuče do hostese. „Izgledaš opako“, samo kaže, a zatim u crno odevenoj hostesi kaže da imamo rezervaciju – na ime Rojal, sto za dvoje. Vodi nas pored izolovanih stolova koji su skriveni iza ogromnih saksija široke paprati. U sredini prostorije nalazi se fontana koja u luku izbacuje mlazeve vode, a iza šanka se vidi nešto nalik na vodopad. Ovo je najotmeniji restoran u kom sam u životu bila. Rid mi pridržava stolicu, a zatim seda preko puta mene za ušuškanim malim stolom. Prilazi nam konobar sa dva u kožu uvezana menija i vinskom kartom, ali mu Rid odmahuje rukom. „Vodu“, kaže konobaru, a ja sam mu zahvalna na tome jer mrzim vino. Ima odvratan ukus. Otvaram meni i ostajem zbunjena jer ne vidim cene. Sranje. To nikada nije dobar znak. To znači da ovde sve košta više od školarine za koledž prosečnih ljudi. „Trebalo je da odemo u onaj lokal na pristaništu koji služi morske plodove“, gunđam. „Na prvi sastanak? Nikako.“ Iznenada se kajem što sam se uopšte požalila da nikada nismo bili na prvom sastanku. Trebalo je da znam da de Rid preterati. Ovaj čovek nikad ništa ne radi polovično. „Zašto ti je toliko važno da mi prirediš pravi prvi sastanak?“, pitam ga i uzdišem. „Zato imaš baš usrana sedanja na mene pa bih da ih zamenim dobrim sedanjima“, kaže jednostavno, a ja se topim sa voskom koji klizi niz strane tankih belih sveda u sredini našeg stola. Konobar se vrada sa vodom, a mi preskačemo predjelo i poručujemo glavno jelo, a zatim se na trenutak samo gledamo. Na neki način mi je izlazak sa Ridom

185

Rojalom potpuno nerealan. Kada sam rekla Val kakvi su nam planovi za večeras, zadirkivala me je kako sve radim naopako. Pretpostavljam da bi prvi sastanak trebalo da dođe pre sveg onog ludiranja, ali hej, moj život nikada nije tradicionalan, pa što započeti sa tim sada? „Jesi li čula neke vesti o Rouz?“, pita me. Odmahujem glavom. Sirota Rouz se nije vradala u školu otkad ju je Džordan mučila i ponizila. „Ne, niko mi se i ne obrada osim Val. Mislim da me se plaše.“ „Ako ih pitaš, neko de ti ved izneti sve pojedinosti.“ „Želim da je pozovem, ali možda ona samo želi da zaboravi da Astorov park postoji.“ „Mislim da bi trebalo da je pozoveš“, ohrabruje me Rid. „Čini mi se kao da uvek vodimo neku veliku bitku“, kažem sumorno. „Kao u fazonu, da, ljudi su prestali da se ponašaju kao psihopate u školi, ali sve ostalo je i dalje pravi haos.“ Na čelu mu se pojavljuje brazda. „Mi nismo haos.“ „Ne ti i ja“, slažem se. „Ali. „Ali šta?“ Duboko udišem. „Bruk i Dajna se vradaju sledede nedelje.“ Izraz na licu mu se smračuje. „Zaista želiš da upropastiš naš prvi sastanak razgovorom o njih dve?“ „Morademo naposletku da razgovaramo o njima“, kažem mu. „Šta demo da radimo u vezi sa njima? Dajna ucenjuje Gidiona. Bruk de se udati za tvog tatu i rodice mu dete.“ Poraženo grizem donju usnu. „Mislim da one nikuda ne idu, Ride.“ „Naterademo ih da odu“, kaže grubo. „Kako?“ „Ne… nemam pojma.“ Grizem usnu snažnije. „Nemam rešenje za Dajnu, ali mislim da imam ideju kako da se rešimo Bruk.“ Gleda me sumnjičavo. „Kakvu ideju?“ „Sedaš li se onog dana kada si nas čuo kako razgovaramo u kuhinji? Pitala sam je šta joj je krajnji cilj, šta ona zapravo hode, a njen odgovor je bio da želi novac.“ Naginjem se prema njemu. „To je sve što je oduvek želela – novac. Hajde da joj damo novac.“ „Veruj mi, pokušao sam. Nudio sam joj novac“, kaže zgađeno. „Ona želi sve, Ela. Sav imetak Rojalovih.“ „A šta je sa imetkom O'Haloranovih?“ Oštro uvlači vazduh. Zatim skuplja oči. „I ne pomišljaj na to, lutko.“

186

„Zašto da ne?“, raspravljam se. „Ved sam ti rekla, ne želim Stivov novac. Ne želim četvrtinu Atlantske avijacije.“ „Želiš da je prepustiš Brufc?“ kaže u neverici. „Govorimo o stotinama miliona dolara.“ U pravu je – to je sumanuto velika suma novca. Ali nasledstvo koje mi je Stiv ostavio nikada mi nije delovalo stvarno. Papirologija se još uvek obraduje, i postoji još mnoštvo pravnih prepreka koje moram da prevaziđem, tako da nedu smatrati sebe bogatom dok mi neko ne uruči ček sa svim tim silnim nulama. Ne želim da budem bogata. Sve što sam oduvek želela bio je normalan život koji nije podrazumevao skidanje pred neznancima. „Ako demo je se na taj način rešiti, nije me briga što de ona dobiti novac“, odgovaram. „Pa, mene je briga. Stiv je taj novac ostavio tebi, ne Bruk.“ Neumoljiv izraz na njegovom licu mi govori da se ne raspravljam s njim. „Nedeš joj dati ni centa, Ela. Ozbiljno ti kažem. Ja du sve srediti, u redu?“ „Kako?“ ponovo ga izazivam. A on ponovo izgleda frustrirano. „Ved du nekako smisliti. Do tada, ne želim da bilo šta uradiš a da najpre ne porazgovaraš sa mnom, u redu?“ „U redu“, pristajem. Pruža ruku i preplide prste sa mojima. „Nedemo o ovome više razgovarati“, kaže odlučno. „Hajde da dovršimo obrok i pretvaramo se, bar na jedno veče, da Bruk Dejvidson ne postoji. Kako ti to zvuči?“ Stežem mu ruku. „Sjajno.“ I to i radimo… čitavih deset minuta. Moj raniji strah da demo uvek voditi neku bitku naposletku se pokazao kao predskazanje – baš kada nam je konobar doneo čokoladnu mus tortu koju smo rešili da podelimo, pored našeg stola prolazi jedna poznata prilika. Rid je oborio glavu jer viljuškom napada parče čokoladne torte, ali oštro podiže pogled čim sam prosiktala: „Danijel je ovde.“ Okredemo se prema stolu do kog hostesa prati Danijela Delakorta i njegovu pratilju. Ne prepoznajem devojku sa kojom je, ali mi izgleda baš mlado. Možda je učenica prve godine? „Sada je krenuo da pljačka i kolevke?“, mrmlja Rid. „Poznaješ devojku?“ „Kasidi Vinston. Mlađa sestra jednog od mojih saigrača.“ Stiska usne. „Ima petnaest godina.“

187

Izjeda me briga. Ima samo petnaest godina… a izašla je na večeru sa ljigavcem koji voli da drogira devojke. Još jednom krišom gledam na drugi kraj prostorije. Danijel i Kasidi su seli, a ona ga gleda kao da joj je skinuo mesec i zvezde. Obrazi su joj rumeni, zbog čega izgleda još mlađe. „Zašto izlazi sa učenicama prve godine?“ guram tanjir sa desertom prema Ridu. Iznenada sam potpuno izgubila apetit. A izgleda da je i on, jer ne uzima više ni zalogaj. „Jer nijedna devojka sa naše godina nede više ni da ga pogleda“, kaže Rid sumorno. „Sve starije devojke u Astorovom parku znaju šta je tebi uradio. A nakon žurke kod Vordingtonovih, Savana se postarala da svi saznaju da je istu stvar uradio i njenoj rođaki.“ „Misliš li da Kasidi to zna?“ Rid žurno odmahuje glavom. „Ne bi bila ovde sa njim da zna. I mislim da svojima nije rekla s kim izlazi večeras jer bi mu, veruj mi, Čak razbio njušku da zna da se kreten namerio na njegovu sestru.“ Vradam pogled na lepu učenicu prve godine. Kikode se zbog nečega što je Danijel rekao. Zatim podiže čašu i uzima mali gutljaj, a u meni se javlja iskra straha. „Šta ako joj je ved nešto sipao u pide?“ šapudem Ridu, a puis mi ubrzava. „Mislim da nije dovoljno glup da drogira devojku na ovakvom jednom mestu“, uverava me Rid. „Ne, nije glup… ali je očajan.“ Srce mi još snažnije udara. „Devojke sa trede i četvrte godine nede ništa da imaju sa njim, a sada je pozvao učenicu prve godine da izađe sa njim. Definitivno je očajan.“ Naglo svlačim ubrus sa krila i stavljam ga na sto. „Neko mora da je upozori. Idem da porazgovaram sa njom.“ „Ne…“ „Ride…“ „…ja du“, završava. Trepčem iznenađeno. „Zaista deš im pridi?“ Ved je odgurnuo stolicu. „Naravno. Nedu mu dozvoliti da još nekog povredi, lutko.“ Ustaje. „Čekaj me ovde. Ja du se za ovo pobrinuti.“ Žurno ustajem. „Ha. Idem sa tobom. Znam kako ti umeš da se pobrineš za stvari, i nema šanse da ti dozvolim da napraviš scenu u otmenom restoranu.“ „Ko kaže da du napraviti scenu?“ buni se. „Moram li da te podsetim šta se desilo u školi u ponedeljak?“

188

„Moram li da te podsetim ko je sve započeo time što je uhvatio Džordan za kosu i počeo da je vuče za sobom?“ Tu je u pravu. Smešimo se jedno drugom, ali dobro raspoloženje nestaje čim smo se zajedno okrenuli i krenuli na drugi kraj prostorije. Danijelovo lice se smrklo čim nas je ugledao. Kasidi nam sedi okrenuta leđima, ali žestok pogled njenog pratioca tera je da se trgne i nešto uplašeno promrmlja. „Veče“, razvlači Rid. „Šta hodeš, Rojalu?“, gunđa Danijel. „Samo sam želeo da porazgovaram nakratko sa tvojom pratiljom.“ „Sa mnom?“, ciči Kasidi i okrede smeđu kosu prema Ridu. „Kasidi, zar ne?“, kaže. „Ja sam Rid. Tvoj brat i ja zajedno igramo fudbal.“ Učenica prve godine izgleda kao da de se onesvestiti jer joj Rid zna ime. Danijel primeduje izraz oduševljenja na njenom licu i krivi usne u ružan kez. „Aha“, kaže ona zadihano. „Znam ko si. Idem na sve Čakove utakmice.“ Rid klima glavom. „Lepo. Drago mi je što gajiš takvu odanost prema školi.“ „Ne bih da budem nepristojan“, kaže Danijel ledeno, „ali mi smo na sastanku.“ „Ne bih da budem nepristojan“, ponavlja Rid gledajudi Kasidi plavim očima, „ali tvoj pratilac je silovatelj, Kas.“ Ona glasno uvlači vazduh. „M-molim?“ „Rojalu!“ reži Danijel. Rid ga ignoriše. „Znam da lepo izgleda u tom odelu od hiljadu dolara“, kaže on Kasidi, „ali ovaj tip je pravi manijak.“ Dve crvene mrlje joj se šire obrazima. Gleda Danijela, pa Rida. „Ne razumem.“ Ja joj se obradam tihim glasom. „Meni je dao ekstazi na jednoj žurki. I silovao bi me da moj momak“, pokazujem Rida, „nije došao na vreme da ga u tome spreči.“ Kasidi guta pljuvačku nekoliko puta. „O bože.“ „Mi demo te odvesti kudi“, kaže Rid nežno. „Želiš li da te odvezemo kudi?“ Ona ponovo gleda u Danijela čije je čitavo lice sada crveno poput cvekle. Steže pesnice na platnenom stolnjaku, a ja sam sigurna da mu malo fali pa da se baci na Rida. „Suviše si dobra za njega“, kažem joj. „Molim te, dozvoli nam da te odvedemo kudi.“ Kasidi na trenutak duti. Samo sedi i gleda Danijela.

189

I drugi ljudi nas sada gledaju, skredu radoznale poglede prema nama premda niko od nas nije podigao glas. Naposletku Kasidi struže stolicom i ustaje. „Volela bih da me povezete kudi“, šapude i čedno gladi stražnji deo cvetne haljine. „Kasidi“, sikde Danijel očigledno postiđen. „Koji ti je đavo?“ I ne gleda ga. Nemo staje pored mene pa nas troje kredemo napolje. Kada smo zastali da bi Rid pružio tri novčanice od sto dolara hostesi, ja činim grešku i gledam u Danijela. I dalje sedi za stolom, krut poput kipa, i steže usne. Ne izgleda više postiđeno, ved razjareno. Pogledi nam se ne susredu, jer ne gleda u mene. Zuri u Rida sa takvim neskrivenim besom da osedam kako mi se trnci penju kičmom. Gutam pljuvačku, odvajam pogled od njega i pratim Rida i Kasidi napolje.

190

POGLAVLJE 30 „Dosadno mi je. Zabavite me.“ Rid i ja se zadihano razdvajamo kada Iston upada u moju sobu bez kucanja. Sjajno. Baš mi je milo što sam tražila od Kaluma da onesposobi skener na mojim vratima. Rid me je ubedio da nema smisla da i dalje stoji tu sada kada smo se pomirili, podsedajudi me da ne može nodu da se ušunja u sobu ako ne može da prođe kroz vrata. Ali pretpostavljam da smo oboje zaboravili da Iston ne ume da kuca. „Napolje“, gunđa Rid iz kreveta. „Zašto? Šta radite…“ Iston staje kada primeti našu izgužvanu odedu i isprepletene noge. Smeši se. „Ups. Da li ste se vi to ljubili?“ Besno ga gledam. Ljubili smo se i bilo je sjajno i ljuta sam na njega što nas je prekinuo. „Moja greška.“ Zastaje na trenutak. „Trojka?“ Rid baca na njega jastuk, koji Iston lako hvata. „O bože. Oladi, brate. Šalio sam se.“ „Zauzeti smo“, kažem Istonu. „Odlazi.“ „I šta da radim? Subota je vede i nema nijedne žurke. Dosadno mi je“, kaže Iston tugaljivo. Rid koluta očima. „Skoro je ponod. Šta kažeš na to da odeš na spavanje.“ „Ne. To nije zabavno.“ Iston izvlači telefon iz džepa. „Nema veze. Šaljem poruku Kaningamu. Siguran sam da de se večeras održati borba ili dve.“ Rid rasplide noge od mojih i seda. „Nedeš idi tamo sam. Uvek vodimo nekoga sa sobom, sedaš li se?“ „U redu, onda pođi sa mnom. Voliš da se boriš. Hajde da se borimo.“ Ne promiče mi sjaj uzbuđenja u Ridovim očima, ali nestaje čim je video da ga gledam. Uzdišem i sedam i ja. „Ako želiš da ideš, idi“, kažem mu. „Vidiš, Ride?“ nagovara ga Iston. „Tvoja mala seka i opasno zgodna devojka ti je upravo dala dozvolu da nekoga premlatiš. Hajdemo.“ Rid se ne pomera. Posmatra moje lice. „Zaista ti ne smeta što se borim?“ Oklevam. Njegove slobodne aktivnosti me ne oduševljavaju, ali kada sam ga onda jednom prilikom pratila na dok, nisam videla ništa što bih smatrala strašnim ili opasnim. Tu se okupljala gomila srednjoškolaca i studenata koji mlate jedni

191

druge zabave radi, i klade se na ishod. A i videla sam Rida na delu. Smrtonosan je kada je to potrebno. „Slobodno se obeznani“, odgovaram mu. Zatim mu se smešim jednom stranom usana. „Ne, čekaj, obeznani nekog drugog. Želim da se vratiš kudi jednako lep kao što si otišao.“ Iston glasno oponaša zvuk povradanja. Rid se samo smeje. „Želiš li da pođeš sa nama? Verovatno se nedemo dugo zadržati. To sranje se obično završi pre dva.“ Razmišljam. Sutra je nedelja tako da, tehnički, možemo da spavamo koliko god želimo. „Naravno. Idem.“ „Medeno. Možeš da držiš novac koji zaradimo u brusthalteru.“ Iston podiže i spušta obrve zbog čega mu Rid baca u glavu još jedan jastuk. „Sve što Ela nosi ispod odede – pa i brusthalter – tebe se ne tiče“, kaže Rid bratu. Iston nedužno trepde. „Čoveče, želiš li da te podsetim ko ju je prvi poljubio?“ Rid reži, a ja ga hvatam za ruku pre nego što se baci na Istona. „Čuvaj se za dokove“, korim ga. „U redu.“ Bocka prstom vazduh ispred Istona. „Ali ako čujem još jedan perverzan komentar, uvlačim te u ring.“ „Ne mogu ništa da ti obedam“, kaže Iston dok izlazimo kroz vrata. Vožnja do dokova ne traje dugo, ali kada smo stigli, vidimo da je mnoštvo automobila ved parkirano blizu ograde koja brani pristup brodogradilištu. Rid i Iston preskaču ogradu sa lakodom, a ja tek iz drugog puta uspevam da se prebacim preko ograde. Ne preterano graciozno padam Ridu u naručje, a on me štipka za dupe pre nego što me je spustio na zemlju. „Jesi li poslao poruku Kaningamu?“ pita Istona. „Aha, iz kola. Dodson je ovde.“ Ridu oči sijaju. „Lepo. Ima opaku levicu.“ „Prava lepota“, slaže se Iston. „I ne najavljuje udarac. Samo te strefi niotkuda. Junački si podneo taj udarac kada si se poslednji put borio s njim.“ „Bolelo je jebeno“, priznaje Rid, ali se smeši dok to govori. Kolutam očima. Njih dvojica praktično skakudu od oduševljenja zbog tog Dodsona i njegove muževne borilačke veštine. Dok idemo prema pustom brodogradilištu, prolazimo pored silnih redova brodskih kontejnera. U daljini čujem nejasne povike, a buka postaje sve glasnija i glasnija kako se približavamo mestu akcije. Momci koji dolaze na ove borbe i ne pokušavaju da sakriju svoje prisustvo. Nemam pojma kako im polazi za rukom da

192

sakriju jednu takvu nezakonitu aktivnost na mestu koje je očigledno privatno vlasništvo. Kažem ovo Ridu, a on sleže ramenima i kaže: „Potpladujemo upravnika dokova.“ Naravno. Otkako sam se doselila kod Rojalovih, naučila sam da je sve mogude ako se ponudi prava cena. Kada smo stigli do mase bučnih momaka koji su bili goli do pojasa, Rid i Iston ne trače vreme pa i sami skidaju majice. Kao i obično, dah mi zastaje od pogleda na Ridove gole grudi. Ima mišide na mestima na kojima nisam ni znala da je mogude imati mišide. „Iste!“, neko viče, i prilazi nam oznojeni momak obrijane glave. „Učestvuješ?“ „Dabome.“ Iston mu pruža svežanj krutih novčanica od sto dolara. To je dovoljno velik svežanj da me natera da se okrenem prema Ridu i šapnem mu na uvo: „Koliko ove stvari koštaju?“ „Pet stotki za borbu, plus sve aktivne opklade.“ Bože. Ne mogu da verujem da bi neko potrošio toliko novca samo da bi nekoga pretukao. Ali možda je to neka muška stvar, jer su sva lica koja vidim obasjana nekakvim životinjskim uzbuđenjem. Ipak, to ne sprečava Rida da promrmlja: „Drži se jednog od nas u svakom trenutku, razumeš?“ Ne žali se. U narednih sat vremena jedan od Rojalovih se ne odvaja od mene. Iston se bori dva puta, jednom je pobedio, drugi put izgubio. Rid je pobedio u jednoj tuči u kojoj je učestvovao, ali ne pre nego što mu je ogromni protivnik – jedan i jedini Dodson – pocepao usnu aperkatom koji me je naterao da glasno udahnem vazduh. Ali moj momak se samo smeši dok staje pored mene, nimalo potresen zbog toga što mu se krv sliva niz bradu. „Ti si životinja“, kažem optužujudim tonom. „To ti se dopada“, odgovara, a zatim me ljubi – sa sve jezikom – i to je toliko dubok, opojan poljubac, da ne marim što mogu da osetim krv na njegovim usnama. „Spremni za pokret?“ Iston maše svežnjem novčanica dvostruko vedim od onog sa kojim smo se pojavili. „Nisam siguran da želim da izazivam sredu više.“ Rid podiže obrve. „Prestaješ dok si u prednosti? Da li je to…“ glumi zaprepašdenje, „… kontrola impulsa?“ Iston sleže ramenima. „O, vidi ti to, Ela, mali bata odrasta.“

193

Smejem se kada mu Iston pokaže srednji prst. „Hajde“, kažem momcima. „Hajdemo kudi. Sada sam ved pomalo umorna.“ Ponovo oblače majice, rukuju se sa nekoliko prijatelja, a zatim nas troje kredemo u pravcu iz kog smo i došli, a Iston ide iza mene i Rida. Rid prinosi usne mom uvu: „Nisi zaista umorna, zar ne? Jer sam isplanirao šta demo da radimo kada stignemo kudi.“ Naginjem glavu i smešim mu se. „Šta si isplanirao?“ „Svašta nevaljalo.“ „Čuo sam vas“, hvata nas Iston s leđa. Otima mi se još jedan osmeh. „Zar ti niko nikada nije rekao da nije pristojno prisluš…“ Pre nego što sam završila, između dva brodska kontejnera izlede prilika pokrivena kapuljačom. Rid okrede glavu u stranu. „Koji je ovo. Ni on ne stiže da dovrši rečenicu. Sve se desilo toliko brzo da jedva da sam imala vremena da registrujem šta se dešava. Tip sa kapuljačom je prosiktao neke reči koje rie mogu da razaznam. Vidim treptaj srebra i munjevit pokret. Jedne sekunde Rid stoji pored mene – a ved u slededoj leži na hladnoj zemlji i ja vidim samo krv. Čitavo telo mi se grči. Pluda mi gore za vazduhom. Čujem kako neko vrišti i mislim da bih to možda mogla da budem ja, osedam kako me neko iznenada povlači u stranu, i čujem zvuk koraka na asfaltu. Iston juri za tipom sa kapuljačom. A Rid… Rid leži na zemlji, steže desnu stranu obema rukama. „O bože!“ vrištim i ponovo se bacam na njega. Ruke su mu crvene i lepljive i dođe mi da povratim kada shvatim da mu između prstiju curi krv. Sklanjam njegove ruke i instinktivno pritiskam ranu. Glas mi je slabašan i promukao dok dozivam pomod. Čujem nove korake. Povike. Metež. Ali čitav moj svet se sada vrti oko Rida. Lice mu je gotovo potpuno belo, a kapci mu brzo podrhtavaju. „Pvide“, kažem gušedi se. „Ne sklapaj oči, dušo.“ Ne znam zašto sam mu to rekla, ali uplašeni, uspaničeni deo mene misli da on nikada nede ponovo otvoriti oči ako ih sada sklopi. Preko ramena izdajem još jedno naređenje: „Dođavola, neka neko pozove hitnu!“ Neko naglo staje pored nas. To je Iston, pada na kolena i brzo obema rukama pritiska moje. „Ride“, kaže sumorno, „jesi li dobro, brate?“

194

„Šta misliš, jebote?“, gunđa Rid. Glas mu je dovoljno šištav da mi utrostruči osedaj panike. „Upravo me je neko ubo nožem.“ „Hitna stiže“, kaže muški glas. Okredem se i vidim tipa obrijane glave kako se nadvija nad nama. Dodson nas posmatra zabrinutim pogledom. Usredsređujem se na Rida i ponovo osedam mučninu. Upravo ga je neko ubo nožem. Ko bi, dođavola, želeo tako nešto da mu uradi? „Kopile je pobeglo“, kaže Iston. „Preskočio je ogradu pre nego što sam stigao da ga sprečim.“ „Nema veze“, šišti Rid ponovo. „Čuo si šta je rekao, zar ne?“ Iston klima. „Šta je rekao?“, pitam sve vreme se trudedi da ne povratim od pogleda na Ridovu krv na asfaltu. Iston podiže pogled s brata i susrede moj. „Rekao je: Danijel Delator t ti šalje pozdrave.“

195

POGLAVLJE 31 „Kako je Rid Rojal?“, pitam po hiljaditi put. Sestra prolazi pored mene kao da me nije čula. Želim da vičem: „Znam da me čuješ, kučko“, ali mislim da time ne bih dobila odgovor koji želim. Iston sedi na drugom kraju prostorije od mene. Užaren je kao vulkan i spreman da eksplodira, i takav je otkako je sustigao tipa koji je nožem ubo Rida u stomak. Želi da ubije Danijela, i samo ga strah za Ridov život drži zalepljenog za stolicu. To i činjenica da je policija stigla brže nego što smo očekivali. Preklinjala sam Istona da me ne ostavlja, jer me je strah gadno bio stegao. Šta ako je u tami čekao drugi nož namenjen Istonu? Ne mogu da verujem je onaj manijak platio nekoga da povredi Rida. „Jedini razlog zašto nisam Danijela pretvorio u donora organa jeste to što bi me Rid ubio čim bi izašao iz bolnice kada bi saznao da sam te ostavio samu.“ Grickam nokat na palcu. „Ne znam, Istone. Danijel je lud. Mogao bi ga pobediti u borbi, ali šta onda? On radi stvari koje nama ne bi ni pale na pamet. Unajmio je nekoga da nožem napadne Rida? Šta bi bilo da je nož pogodio neki vitalan organ ili krvni sud? Pravo je čudo što je živ.“ „Onda demo mi uraditi nešto gore“, kaže Iston i ozbiljno to misli. „A onda de tebe i Rida poslati u zatvor zbog napada?“ Frkde. „Niko ni zbog čega nede idi u zatvor. Ovo je između nas.“ „Zar ne možeš da kažeš policiji šta si čuo?“ „Napadač je odavno nestao.“ Iston odmahuje glavom. „A i Rid bi želeo da se sam za to postara. Da ne meša policiju.“ Otvaram usta da se pobunim, ali nemam dobar odgovor. Nisam prijavila kada me je Danijel povredio, a vidi sad šta se desilo. Vreba druge devojke i unajmljuje razbojnike da povrede ljude koje volim. Kalum ulede kroz vrata i prekida moj tok misli. „Šta znate?“, pita nas. „Ništa. Nede ništa da nam kažu!“, cvilim. „Golo govno nede da nam kažu, čoveče“, slaže se Iston. Kalum kratko klima glavom. „Čekajte ovde“, naređuje bespotrebno. Nikada se nisam toliko obradovala što vidim Kaluma. I premda mu je domadinstvo u haosu, jasno je da ga ljudi slušaju. Izlazi iz čekaonice i odlazi da protrese neke starešine i sazna šta se, kog đavola, dešava sa Ridom.

196

Vrada se nepunih pet minuta kasnije. „Rid je na operaciji. Čini se da de biti dobro. Operišu kako bi proverili da li je povređen neki vitalni organ, ali rana je plida nego što se na prvi pogled čini. Rana je uredna i čista. Ima oštedenja tkiva i mišida, ali to de s vremenom zaceliti.“ Provlači ruku kroz kosu. „Čista rana od noža. Slušajte me samo, šta ja to govorim?“ Strelja pogledom Istona. „Ne mogu da verujem da ste poveli Elu na dok ako je tako opasno dole.“ Iston bledi. „Nikada pre nije bilo opasno. Samo gomila bitangi, kao što sam ja, koji žele da se kockaju i mlate jedan drugog do besvesti. Poznajemo sve momke tamo. Oružje nije dozvoljeno. Ovo se desilo kada smo odlazili.“ „Da li je to istina, Ela?“, pita me Kalum. Mahnito klimam glavom. „Istina je. Nikada nisam osetila da sam u nekoj opasnosti, a ima tu i klinaca iz Astorovog parka, ali i iz drugih pripremnih škola. Nikada nisam videla pištolje ili nešto slično.“ „Hodete da kažete da se desilo nasumično?“ Po neverici na njegovom licu, jasno je da on uopšte ne misli da je ovo bio nasumični napad. Iston trlja rukom usta. „Ne, ne kažemo to.“ „Ela?“ „Bio je to Danijel“, kažem sitnim glasom. „A ja sam kriva.“ „Kako? Jesi li ti držala nož?“ Grizem obe usne da ne zaplačem. Ne želim sada da se slomim, premda se osedam kao da sam na ivici gadnog emocionalnog sloma. „Nisam prijavila Danijela. Trebalo je, ali nisam želela da se uplidem u haos. Moja prošlost nije lepa i bojala sam se svedočenja i sranja u školi… toga mi je bilo dosta.“ I mislila sam da sam jača, ali očigledno nisam. Postiđeno saginjem glavu. „O, mila.“ Kalum mi prilazi da me zagrli. „Nisi ti kriva. Čak i da si prijavila Danijela, on bi i dalje bio na slobodi. Ne ide se u zatvor zato što je neko prijavio stvar policiji. Mora da prođe čitav sudski proces.“ Povlačim se od njega nimalo ubeđena njegovim rečima. Iston pročišdava grlo. „Nisi ti kriva, Ela. Trebalo je da ga ja naučim pameti.“ Kalum odmahuje glavom. „Ja sam uvek za pesnicu ulice ako de od toga biti koristi, ali ne vidim da de batine rešiti ovaj problem. To što je unajmio siledžiju da nožem napadne mog sina prevazilazi ponašanje prosečnog nasilnika. Koji centimetar ulevo i…“, glas mu se gubi, ali moj mozak popunjava praznine. Koji centimetar ulevo i pripremali bismo sahranu. A možda je Kalum u pravu kada kaže da bi do napada na Rida svakako došlo i da sam prijavila Danijela, ali mi dutanje o tome više ne prija.

197

Ne mogu da odvučena Danijela niz stepenice škole i ponizim ga pred svima i tako da nateram da prestane da radi to što radi. Jednom sam to pokušala. A Rid ga je ved prebio. Danijel nede stati sam od sebe. Neko mora da ga zaustavi. „Šta ako bih prijavila šta se desilo?“ pitam. „Večeras?“, pita me Kalum. Iston se mršti, ali ga ja ignorišem. „Ne, pre neko veče. Kada me je drogirao. Mislim, kasno je da se testiram i tako to, ali bilo je još ljudi u sobi te večeri. Neki tip po imenu Hju. Dve devojke iz Saut Ista. Znaju da me je Danijel drogirao. Kalum se povlači da bi mogao da me pogleda u lice. Vidim da je zabrinut. „Nedu te lagati, mila. Ovakve stvari su strašno ruže za žrtve, a i desilo se to prilično davno. Nema šanse da ti uzmemo uzorke krvi. Ako prisutni ne budu mogli – ili hteli – da svedoče, bide tvoja reč protiv njegove.“ Znam to i zato nisam htela slučaj da prijavim ni tada. Prijavljivanje mi se činilo kao velika gnjavaža koja nikada ne daje dobre rezultate, pogotovo za osobu koja je povređena. Ali koja je alternativa? Da dutim da bi Danijel mogao da nastavi da pronalazi žrtve? „Možda. Ali nije samo mene povredio. Možda de se i druge devojke javiti, ako ja pokrenem stvar.“ „Dobro. Mi demo te podržati, naravno.“ Kaže trezveno, kao da ne može da zamisli nikakav drugi način. Kao što bi učinila i moja mama da je živa. „Imamo novca. Unajmidemo tim za odnose sa javnošdu i najbolje advokate. Oni de čeprkati po Danijelovoj prošlosti dok ne pronađu i tajne njegovih predaka.“ Sprema se da kaže još nešto, ali otvaraju se vrata čekaonice i na njima se pojavljuje lekar. Nema krvi na njegovom hirurškom odelu i ne izgleda tužno. Ispuštam uzdah olakšanja. Ne znam zašto. Valjda zato što bi, da ima mnogo krvi na sebi, to značilo da je operacija loše prošla i Ridov život bi ostavio fleke na pamuku. „Gospodine Rojal?“ kaže dok prilazi. „Ja sam doktor Sing. Vaš sin je dobro. Nož nije povredio nijedan važan organ. Rana je u najvedoj meri bila površna. Ima rane na dlanovima jer je uhvatio oštricu rukama, ali de one zaceliti u narednih deset do petnaest dana. Trebalo bi da izbegava svaku energičniju aktivnost.“ Iston pored mene frkde, a Kalum ga strelja pogledom. Meni obrazi rumene. „Ali ako Rajderi nastave da pobeđuju“, dodaje lekar, „bide spreman za finale sezone.“ „Mora da se šalite u vezi s tim!“, izlede mi.

198

Ovog puta me svi namršteno gledaju. Doktor Sing skida naočare i briše ih o košulju. „Naravno da se ne šalim. Ne bismo želeli da jedan od naših najboljih odbrambenih igrača bude onesposobljen za šampionat.“ Doktor Sing me gleda kao da sam luda. Podižem ruke i odlazim ljutito dok Kalum i doktor pričaju o tome kakve izglede Rajderi bez Rida imaju da pobede u prvoj eliminacionoj utakmici finala sezone. „Istone, nedeš dozvoliti bratu da ponovo igra, zar ne?“ sikdem. „Lekar je rekao da može. A i misliš li da ja mogu da utičem na ono što Rid radi?“ „Svi ste ludi. Rid bi trebalo da bude kod kude, u krevetu!“ Koluta očima. „Čula si šta je lekar rekao. Površinska rana. Za dve nedelje de ved modi da ustane.“ „Odustajem. Ovo je smešno.“ Kalum nam prilazi. „Spremni da krenemo kudi?“ „Zar ne mogu da sačekam da vidim Rida?“, bunim se. „Ne, u privatnoj je sobi, ali u njoj nema kreveta za tebe. Ni za tebe“, kaže Istonu. „Oboje idete sa mnom kudi da mi budete na oku. Rid spava i ne mora da brine za Vas dvoje.“ „Ali…“ „Ne.“ Kalum ne popušta. „A ti, Istone, nedeš idi kod Delakorta, niti deš uraditi nešto slično.“ „U redu“, kaže nadureno. „Želim da idem u policijsku stanicu da prijavim Danijela“, objavljujem. Moram to da uradim večeras pre nego što izgubim hrabrost, i sredna sam što je Kalum pored mene kada ved Rid nije, da mi ulije hrabrost. „Najpre idemo tamo“, slaže se Kalum i vodi nas napolje do limuzine. „Sve de biti u redu. Durande.“ Durand kratko klima glavom i seda na vozačko mesto. Kada je automobil krenuo, Kalum okrede broj i spušta telefon na koleno licem nagore i uključuje spikerfon. Nakon tredeg zvona se javlja omamljeni glas. „Kalume Rojalu? Jedan sat je posle ponodi!“ „Sudijo Delakort. Kako ste?“ pita ga učtivo. „Da li se nešto desilo? Prilično je kasno.“ Glas Danijelovog oca je prigušen, kao da je još u krevetu.

199

„Znam da je kasno. Ovo je poziv iz čiste kurtoazije. Kredem u policijsku stanicu sa mojom štidenicom i mojim sinom. Vaš sin, Danijel je – kako da to kažem – jebeni zločinački kreten i postarademo se da dobro robija.“ Dočekuje nas zaprepašdena tišina. Iston prigušuje smeh rukom. „Ne znam o čemu pričate“, kaže Delakort naposletku. „Mogude je to“, prihvata Kalum. „Ponekad roditelji ne drže decu na oku. I ja sam kriv za taj konkretan prestup. Dobra vest je da imam tim izvanrednih privatnih istražitelja. Kao što znate, s obzirom na to da radimo za vladu, moramo biti veoma oprezni u vezi sa tim koga zapošljavamo. Moj tim je veoma vešt u pronalaženju tajni koje bi mogle da utiču na viđenje poštenja i iskrenosti date osobe. Siguran sam da, ukoliko Danijel nema nikakvih tajni…“, pravi dramsku pauzu i to pali, jer mi se dlačice na vratu podižu kao da meni preti, „… i ukoliko ih vi nemate, nemate razloga za brigu. Laku nod vam želim, vaša milosti.“ „Čekajte, čekajte, ne prekidajte.“ Čuje se šuštanje. „Samo malo.“ Zatvaraju se vrata a glas mu je sada glasniji, budniji. „Šta predlažete?“ Kalum duti. Delakortu se to ne dopada. Uspaničeno ga moli: „Mora da ste voljni da na nešto pristanete, inače me ne biste zvali. Recite mi vaše zahteve.“ Kalum i dalje ne odgovara. Kada je slededi put progovorio, Delakort gotovo dahde. „Posladu Danijela negde. Pozvali su ga da pohađa Najtsbridž školu u Londonu. Nagovarao sam ga da pređe tamo, ali on nije bio rad da napusti svoje drugove.“ O, sjajno. Znači sada de silovati i napadati noževima i u Londonu? Otvaram usta, ali Kalum podiže ruku i odmahuje glavom. Naslanjam se na sedište i pokušavam da prizovem strpljenje. „Pokušajte ponovo“, kaže jednostavno. „Šta želite?“ „Želim da Danijel prizna svoje greške i popravi svoje ponašanje u bududnosti. Ne verujem nužno da na tu promenu može da ga podstakne zatvorska kazna. Za nekih pet sati de vam se na vratima pojaviti dvojica pomorskih oficira. Potpisadete saglasnost koja de im omoguditi da vašeg sedamnaestogodišnjeg sina povedu sa sobom. Danijel de zatim pohađati vojnu akademiju koja ima za zadatak da ispravi ponašanje problematičnih mladida kakav je on. Ukoliko prođe program obuke, vratidemo vam ga. Ako ga ne prođe, ubacidemo ga u avionske turbine u fabrici.“ Kalum se smeje nakon što je prekinuo vezu, ali ja, iskreno, nisam sigurna da se šali.

200

Znam da su mi oči velike kao tanjiri, i ne mogu da ga ne pitam. „Uh. Hodeš li zaista ubiti Danijela?“ „Sunce ti, tata, to je bilo opako.“ „Hvala, sine“, kaže Kalum smejuljedi se značajno. „Još imam muda uprkos onome što vi mislite. I, Ela, ne, nedu ubiti Danijela. Vojska ume da spase klince. Takođe može da loše klince pretvori u mnogo gore. Ako moji prijatelju budu smatrali da mu nema spasa, onda postoje i druge opcije. Ali ni o jednoj nedu da raspravljam sa vama.“ U redu. Kada smo stigli kudi, Iston trči uz stepenice da obavesti blizance, a Kalum nestaje u svojoj radnoj sobi da pozove Gidiona i obavesti ga šta se desilo. Stojim u predsoblju, sedam se prve nodi kada sam kročila u ovu kudu. Bilo je kasno, gotovo jednako kao nodas. Momci su stajali uz ogradu na spratu podeljenog stepeništa i izgledali nesredno i negostoljubivo. Plašila sam ih se. A sada? Sada se plašim za njih. Kalum se menja. Njegovi postupci nodas i u poslednjih nekoliko nedelja pokazuju da se mnogo više zanima za svoje sinove sada nego u vreme kada sam došla. Ali poništide sve to ako se oženi Bruk. Sinovi mu nikada nede u potpunosti verovati dokle god je sa tom užasnom ženom. Zašto on to ne uviđa? Da je Kalum pametan, poslao bi i Bruk sa Danijelom na tu posebnu vojnu akademiju. Ali iz nekog razloga je on užasno slep kada je Bruk u pitanju. Grizem unutrašnju stranu obraza. Šta kada bi Kalum znao istinu? Kada bi znao za Rida i Bruk… da li bi i dalje želeo da se oženi njom? Postoji samo jedan način da se to sazna… Da je Rid ovde, ne bi želeo da pođem za Kalumom u njegovu radnu sobu, ali donela sam odluku. Znam da de biti besan kada otkrije šta sam uradila, ali neko mora da dopre do njegovog oca i, nažalost, mislim da taj neko moram biti ja. Tiho kucam. „Kalume, Ela je.“ „Uđi“, stiže osoran odgovor. Ulazim u njegovu radnu sobu. Veoma je muževna, sa tamnom oplatom od trešnjinog drveta na zidovima, kožnim nameštajem boje burgunca, i tamnozelenim draperijama na prozorima. Kalum, naravno, drži čašu u ruci. Ali ne sudim mu. Ako postoje dešavanja koja opravdavaju želju za pidem, onda su to ova nodašnja. „Hvala što si rešio problem sa Danijelom“, kažem mu.

201

„Obedao sam ti kada sam te doveo da du za tebe učiniti sve. To podrazumeva i zaštitu od ljudi kao što je Delakort. Trebalo je odavno da ga pošaljem u vojnu školu.“ „Zaista sam ti zahvalna.“ Lutam pored redova knjiga. U sredini police sa knjigama nalazi se još jedan Marijina fotografija. „Marija je bila prelepa.“ Oklevam, a zatim dodajem: „Momcima zaista nedostaje.“ Vrti pide u čaši nekoliko puta pre nego što odgovara. „Nismo isti otkad nas je napustila.“ Duboko udišem, znam da du dati sebi mnogo slobode. „Kalume… što se tiče Bruk…“, žurno izbacujem vazduh. „Ovo je dvadeset prvi vek. Ne moraš da se oženim devojkom samo zato što je trudna.“ Otima mu se oštar smeh. „Da, moram. Vidiš…“ „Šta?“ Toliko sam frustrirana da želim da pojurim prema njemu i izbijem mu glupu čašu iz ruke. „Šta mi ne govoriš?“ Posmatra me preko ruba čaše. „Prokletstvo, Kalume. Hodeš li, molim te, razgovarati sa mom?“ Gotovo čitav minut prolazi pre nego što je teško izdahnuo, kao da mu se duša kida. „Sedi, Ela.“ Noge mi toliko podrhtavaju da se ne raspravljam. Sedam u fotelju preko puta njegove i čekam da mi makar malo razjasni ovaj užasnu, neodoljivu potrebu za Bruk. „Bruk se pojavila u savršenom trenutku u mom životu“, priznaje. „Bio sam zaglibio u žalost, i njeno sam telo koristio da zaboravim. A zatim je… prosto bilo jednostavnije da nastavim da je koristim.“ Kroz svaku reč protkano je kajanje. „Nije je bilo briga što spavam sa drugima. Zapravo me je u tome i ohrabrivala. Izašli bismo, a ona mi je pokazivala žene u kojima je smatrala da bih uživao. Ali je u nekom trenutku poželela više nego što sam mogao da joj dam. Nikada više nedu pronadi drugu Mariju. Bruk u meni ne budi ništa osim požude.“ Gledam ga u neverici. „Onda je se oslobodi. Svakako možeš da budeš otac tom detetu.“ Dođavola, Bruk bi prodala dete za odgovarajudu cenu. Kalum nastavlja kao da nisam tu. „Možda du modi da je kontrolišem kada mi postane žena. Mogu je vezati predbračnim ugovorom. Ne želi da živi u Bejvjuu. Želi da živi u nekom vedem mestu. U Parizu, Milanu, Los Anđelesu, negde gde de modi da se susrede sa glumcima, modelima, sportistima. Ako bih mogao da je odvojim od svojih sinova, vredelo bi.“ „Ne odvajaš je od svojih sinova. Guraš im je pod nos!“ Zašto ovaj čovek ne može da se urazumi?

202

„Mi demo biti na zapadnoj obali. Ili u inostranstvu. Momci de biti ovde sami dok ne završe srednju školu. Trudidu se svim silama da je odvojim od njih. Naročito od Rida.“ Mrštim se. „Kako to misliš?“ Njegove sledede reči lede mi krv. „Dete je najverovatnije njegovo, Ela.“ Sredna sam što sedim. Da ne sedim, prevrnula bih se. Došla sam ovamo da mu kažem za Bruk i Rida, ali on, čovek koga sam smatrala potpuno nesvesnim onoga šta se dešava, ved zna da je njegov sin spavao sa njegovom devojkom? Mora da mi se nešto vidi na licu jer su mu plave oči iznenada postale oštre. „Znala si“, kaže zamišljeno. Drhtavo klimam glavom. Potreban mi je trenutak da dođem do glasa. „Ti si znao?“ Neveseo smeh mu se otima sa usana. „Kada mi je Bruk rekla da je trudna, rekao sam joj isto što i ti meni. Da može da rodi dete, a da du ga ja izdržavati. Tada mi je rekla da je spavala sa Ridom i da bi dete moglo biti njegovo.“ Mučnima mi steže grlo. „K-kada je rekla da se to desilo? Ona i Rid… ?“ Rid mi se zakleo da nije dotakao Bruk otkako je mene poljubio, ali nikada mi nije tačno rekao kada su bili zajedno. A ja nisam bila dovoljno hrabra ili glupa da tražim pojedinosti. Kalum ispija ostatak pida i ustaje da naspe sebi još jedno. „Rekao bih da je to bilo pre nego što si ti došla. Znam Rida. Ne bi tebe ni dotakao da je i dalje bio sa Bruk.“ Ruka mi polede prema grlu. „Znaš za nas?“ „Nisam ja potpuno slep, Ela, a vas dvoje baš i niste naročito pažljivi. Mislio sam… da je to dobro za vas oboje. Da je dobro da Rid bude sa nekim svojih godina, a da ti imaš nekoga posebnog u svom životu. Nisam znao pre nego što si pobegla“, priznaje. „Ali sam kasnije shvatio.“ „Zašto ranije nisi shvatio šta Bruk smera? Zašto nisi zaštitio svog sina od nje?“ Na moj optužujudi ton, oči mu se mute od besa. „Sada ga štitim? Misliš da želim da moj sin bude vezan za nju do kraja života? Bolje da ja podižem dete kao svoje i da pustim Rida da živi život kakav zaslužuje.“ „Nema šanse da je njegovo, Kalume. Poslednji put je sa njom bio pre šest meseci, a ona nije u šestom mesecu trudnode.“ Ukoliko me Rid nije lagao u vezi sa tim šta se desilo u njegovoj sobi prošlog meseca…

203

Ali ne. Ne. Odbijam u to da poverujem. Pružila sam mu još jednu šansu jer mu verujem. Ako kaže da je nije dotakao te nodi, onda je nije dotakao. Kalu me gleda kao da sam dete, budalasto, glupo dete. „Mora biti njegovo, Ela.“ „Kako znaš da nije tvoje?“, pitam ga. Tužno se smeši. „Pre petnaest godina sam izvršio vazektomiju.“ S mukom gutam. „O.“ „Marija je očajnički želela devojčicu“, priznaje Kalum. „Pokušavali smo, ali joj je lekar nakon blizanaca rekao da ne sme više da rada. Da bi je nova trudnoda mogla ubiti. Odbila je da to prihvati pa sam… otišao na vazektomiju i nisam joj to ni rekao.“ Odmahuje žalosno glavom. „Ne mogu biti otac Brukinom detetu, ali mogu da preuzmem odgovornost za to dete. Ako Rid bude uvučen u to, zauvek de biti vezan za Bruk, krivicom i kajanjem i odgovornošdu. Nedu to dozvoliti. Moj sin me možda mrzi dovoljno da pokuša da zavede moju devojku, ali ja njega volim dovoljno da ga poštedim života provedenog u bedi i kajanju.“ „Koliko je trudna?“, pitam ga. „Tri i po meseca.“ Stežem šake u pesnice frustrirano, želim da nekako doprem do Kalumovog mozga i kažem mu da su pretpostavke do kojih je došao pogrešne. „Verujem Ridu kada kaže da je nije dotakao u poslednjih šest meseci.“ Kalum me samo gleda. „Verujem mu“, insistiram. „I volela bih da mu i ti poveruješ. To što ti ne bi varao Mariju, i što Rid ne bi varao mene, ne znači da de Bruk biti jednako obzirna.“ „Bruk suviše želi da bude Rojalova da bi toliko rizikovala. Uhvatio sam je jednom prilikom kako baca kontraceptivne pilule.“ Trljam lice rukama, jer je on očigledno doneo odluku. „Možeš verovati u šta želiš, ali grešiš.“ Ustajem poraženo povijenih ramena. Na vratima stajem i pokušavam još jednom. „Rid želi da zatražiš test očinstva. On bi naterao Bruk da to uradi da može.“ Kalum izgleda zaprepašdeno. „On bi pristao na test i rizikovao da zvanično bude proglašen za oca?“ „Ne, on bi pristao na test da bi istina izašla na videlo.“ Susredem njegov pogled. „Bruk te laže. Dete nije Ridovo, i ako makar malo veruješ svom sinu, nateradeš Bruk da se povuče i počisti ovaj haos.“ Kredem napolje, a Kalum podiže ruku. „Čekaj.“ Mrštim se i posmatram kako uzima telefon i okrede broj. Onaj koga je pozvao odmah podiže slušalicu.

204

„Doti“, kaže u mikrofon. „Kada ujutro stigneš u kancelariju, zakaži gospođici Dejvidson pregled u Ginekološkoj ordinaciji Bejvju u petak u devet ujutro i pošalji kola po nju.“ Osmeh mi se širi preko lica. Možda sam uspela da doprem do njega. Kalum spušta slušalicu i umorno me gleda. Zatim uzduše i kaže: „Đavolski se nadam da si u pravu u vezi sa ovim, Ela.“

205

POGLAVLJE 32 RID Otkako sam se vratio iz bolnice, Ela odbija da se odvoji od mene. Što je potpuno nepotrebno. Analgetici uglavnom dobro obavljaju posao. Dokle god se ne kredem, najgoru neprijatnost stvara mi red konaca koji me malčice svrbe. Lekari su mi rekli da ne češem konce, da ih ne bih pokidao, pa se trudim da pažnju usredsredim na Sojera i Sebastijana koji dobacuju jedan drugom Loren kao da je lopta. Nije baš prijatno vede za plivanje, ali naš bazen se greje, a i Loren ima blizance da je greju. Ela i ja ležimo sklupčani na ležaljci, a Iston kuca poruke na telefonu u ležaljci pored nas. „Vejd pita hodeš li imati kul ožiljak“, kaže Ist odsutno. Ela glasno gunđa. „Reci Vejdu da prestane da razmišlja o glupim sranjima i da bude zahvalan što mu je najbolji drug živ.“ Kikodem se. „Citiradu te, sestrice.“ Ist nešto kuca, čeka, pa počinje da se smeje. „Vejd pita da li tako vičeš na Rida kada se trpate.“ „Imaš li emotikona koji pokazuje srednji prst?“ pita medeno. „Ako imaš, pošalji mu ga.“ Provlačim prste kroz njenu meku kosu, uživam u dodiru njenog tela na svom. Nikada nede znati koliko sam se jebeno uplašio prošle nodi – ne za sebe, ved za nju. Kada je onaj tip sa kapuljačom iskočio iz senki prva misao mi je bila da moram da zaštitim svoju devojku. I ne sedam se da mi se nož zario u stomak. Samo se sedam da sam odgurnuo Elu u stranu i bacio se ispred nje. Bože. Šta da je Danijel poslao nekoga na nju umesto na mene? Šta da je ozbiljno povređena? „Ride?“ mrmlja zabrinuto. „Mmmm?“ „Iznenada si postao strašno napet. Da li si dobro?“ Smesta seda. „Želiš li još jedan analgetik?“ „Dobro sam. Samo sam razmišljao o Delakortu i o tome kakav je on psihopata.“

206

„Istina“, kaže Ist mračno. „Nadam se da de ubiti boga u njemu u onom vojnom zatvoru.“ Ela uzdiše. „Nije to zatvor. To je akademija za problematične mlade ljude.“ „Problematične mlade ljude?“, frkde Ist. „Taj šupak nije samo problematičan, on je više od toga. Unajmio je nekoga da ubije mog brata.“ „Zaista misliš da je tip sa kapuljačom želeo da ubije. Rida? Šta ako se vrati i pokuša ponovo?“ Zvuči ozbiljno uznemireno sada, a ja streljam pogledom Istona. „Niko nije pokušavao da me ubije“, uveravam je. „Jer bi me, da je to hteo, isekao po vratu.“ Čitavo telo joj potresa drhtaj. „O bože, Ride! Zašto govoriš takve stvari?“ „Izvini. To je bilo glupo.“ Ponovo je privlačim sebi. „Hajde da više ne razgovaramo o tome. Danijel je otišao. I dao je policiji ime tipa sa kapuljačom pa de ga oni očas posla pronadi, u redu?“ „U redu“, kaže, ali ne zvuči ubeđeno. Prodorni vrisak iz bazena tera nas da okrenemo glave prema plidaku gde Seb pokušava da razveže Lorenin bikini. „Sebastijane Rojalu! Da se nisi usudio!“ Ali zagrcnula se od smeha pokušavajudi da se udalji od mog mlađeg brata. Sojer joj prilazi s leđa i podiže je u naručje i ponovo počinje dobacivanje njome kao da je lopta. Ist se naginje prema meni i spušta glas. „Šta misliš, kako to funkcioniše?“ Ela se mršt. „Kako to misliš?“ „Loren i blizanci. Misliš li da je to dva na jedan ili jedan po jedan?“ „Zaista ne želim da znam“, kaže Ela iskreno. Ni ja. Nikada nisam pitao Seba i Sojera da mi objasne svoju vezu. Loren je Sojerova devojka u očima spoljašnjeg svega, ali nemam pojma šta se dešava iza zatvorenih vrata. Čujemo korake iza nas i ja se ponovo sav napinjem kada vidim da se naš otac pojavio pored bazena. „Ride. Kako si?“ „Sve je u redu“, odgovaram i ne gledajudi ga. Spušta se neprijatna tišina. Ne mogu da ga pogledam u oči otkako mi je Ela rekla da je razgovarala s njim. Bila je postiđena i nervozna kada je došla u bolnicu jutros i priznanje je pokuljalo iz nje dok sam sedeo i pokušavao da svarim i osedanje krivice i zaprepašdenje u jednakom omeru. Moj tata zna za Bruk. I mene. Ela kaže da zna ved nedeljama – i nije mi ni reč rekao. Pretpostavljam da je to način Rojalovih. Izbegavanje teških sranja. Ne pričaj o svojim osedanjima. Deo mene mu je na tome zahvalan. Ne znam kako du

207

reagovati ako tata pokrene to pitanje. Još uvek to nije učinio, ali mi je Ela rekla za test očinstva koji je zakazao, pa de pre ili kasnije morati nešto da kaže, zar ne? Bide to neprijatan razgovor. I želim da ga odložim što je duže mogude. Tata pročišdava grlo. „Hodete li brzo završiti?“ Gleda u bazen pa u ležaljke. „Mislio sam da izađemo svi na večeru. Avion je natankiran i spreman.“ „Avion?“ Lorenine oči u plidaku postaju vede od tanjira. „Kuda idemo?“ Kalum joj se smeši. „U Vašington, Okrug Kolumbija. Mislio sam da bi bilo lepo da se počastimo.“ Okrede se Eli. „Jesi li ikada bila u Vašingtonu?“ Odmahuje glavom. Čujem kako Loren u bazenu siktavim glasom pita blizance: „Ko još leti u drugu državu na večeru?“ „Rojalovi“, tiho joj kaže Sojer. „Mislim da nisam raspoložen“ priznajem. Glas mi je nabusit, ne volim da otkrivam slabost, ali analgetici popuštaju. Pomisao na ustajanje i letenje ni najmanje me ne privlači. „Ali idite vi. Nije mi problem da ostanem.“ „Ostadu i ja“, kaže Ela smesta. Dotičem je po kolenu, ne promiče mi kako je tata pogledom ispratio moj pokret. „Ne, idi sa njima“, kažem osorno. „Ne odvajaš se od mene od sedam sati jutros. Potrebna ti je promena sredine.“ Ne izgleda sredno. „Ne ostavljam te samog.“ „Ah, bide on dobro“, kaže Ist. Ved skače sa stolice, što me ne čudi. Primetio sam da ved počinje da ludi zatvoren u kudi. Iston nije stvoren da sedi i ne radi ništa. „Idi“, kažem Eli. „Dopašde ti se Vašington, veruj mi.“ „Hajde, seko, videdemo Vašingtonski spomenik iz vazduha“, ubeđuje je Iston. „Izgleda kao velika kita.“ „Istone“, kori ga Kalum. Naposletku uspevamo da je nagovorimo, pa su se svi raštrkali da se spreme za večeru. Prebacujem se sa ležaljke na kauč u sobi za razonodu gde me Ela pronalazi dvadeset minuta kasnije. „Jesi li siguran da je u redu da ostaneš sam?“ Neodlučno grize usnu. Podižem daljinski. „Dobro sam, lutko. Pogledadu utakmicu i odremati ili tako nešto. Prilazi i nežno me ljubi u usta. „Obedavaš da deš me zvati ako ti bilo šta bude potrebno? Nateradu Kaluma da nas smesta vrati.“ „Obedavam“, odgovaram uglavnom da joj udovoljim. Nakon još jednog poljupca odlazi. Čujem korake i glasove u predsoblju, a zatim buka zamire i kuda postaje tiha kao grobnica.

208

Protežem se na kauču i usredsređujem na ekran i gledam kako Karolina postiže tačdaun za tačdaunom pored nesposobne odbrane Nju Orleansa. Ma koliko da volim da posmatram svoj tim kako pobeđuje, to je samo još jedan podsetnik da du propustiti najmanje dve eliminacione utakmice sa Rajderima i to me baca u bedak. Uzdišem i isključujem TV, ali moj telefon zvoni pre nego što sklopim oči. Bruk je. Sranje. Pošto znam da de mi poslati more poruka, javljam se i kažem: „Šta hodeš?“ „Upravo sam se vratila iz Pariza. Možemo li da razgovaramo?“ Zvuči mi neobično smireno, što me tera da smesta podignem gard. „Mislio sam da se vradaš tek sledede nedelje.“ „Vratila sam se ranije. Tuži me.“ Da, definitivno je uzdrmana. Sedam oprezno. „Ne zanima me ništa što ti imaš da kažeš. Zato idi smaraj nekog drugog.“ „Čekaj! Ne spuštaj slušalicu.“ Njen drhtavi uzdah odjekuje preko linije. „Spremna sam na dogovor.“ Ukrudujem ramena. „Šta ti to, kog đavola, znači?“ „Samo dođi da razgovaramo“, preklinje me Bruk. „Ti i ja, Ride. Nemoj da povedeš Elu niti nekog od svoje brade.“ Kikodem se. „Ako je ovo pokušaj da me zavedeš…“ „Nedu da te zavedem, kretenu mali!“ Još jednom drhtavo uzdiše, kao da pokušava da se smiri. „Želim da se nagodimo. Zato ti predlažem da, ukoliko nisi promenio mišljenje u vezi sa tim da želiš da me se otarasiš, dovučeš dupe ovamo.“ Postajem sve nepoverljiviji. Očigledno nešto smera, igra još jednu igru koju ja ne želim da igram. Ali… ako postoji i najmanja šansa da je sada ozbiljna, mogu li ovo da ignorišem? Oklevam nekoliko sekundi pre nego što odgovorim. „Stižem za dvadeset minuta.“

209

POGLAVLJE 33 ELA Večera u Vašingtonu jeste zabavna, ali sredna sam i osedam olakšanje kada je avion sleteo na privatnu pistu. Nedostajao mi je Rid, i ne dopada mi se što je čitave nodi bio sam i što je trpeo bolove. „Želiš li da pogledaš neki film sa mnom i Ridom?“, pitam Istona dok izlazimo iz limuzine. Izgleda kao da se sprema da pristane, ali mu u tom trenutku zuji telefon. Jedan pogled na ekran dovoljan je da odmahne glavom. „Vejd me zove da dođem kod njega. Ima prijateljicu kojoj je potrebna publika.“ Kalum ubrzava korak da ne bi čuo sinovljeve planove. A ja? Nemam izbora. „Čuvaj se“, kažem Istonu. Podižem se na vrhove prstiju i ljubim ga u obraz. On meni mrsi kosu. „Uvek. Ja ga uvek umotam.“ Viče za svojim tatom: „Baš kao što su me učili.“ Ne mogu da procenim na nejasnoj svetlosti, ali mi se čini da mu je Kalum pokazao srednji prst ne okrenuvši se. „I ti se čuvaj“, zadirkuje me Iston. „Nikada se ne zna da li de Rid pokušati da te uhvati na bebu.“ Grčim lice, a on se trza. „Izvini, ja i moja velika usta.“ „Ne, u redu je. A i uradide test očinstva pa demo za nekoliko dana znati ko je otac đavoljeg okota, zar ne? Ili za nedelju dana.“ Iston okleva. „Sigurna si da nije Rid?“ „Kune se da nije njegovo.“ „Znači da je dete tatino?“ Sada je na mene red da oklevam. Volela bih da ne čuvam ove tajne. Ne znam zašto Kalum ne kaže sinovima za vazektomiju. „Nije, mislim da nije ni njegovo.“ Iston glasno izdiše. „Dobro. Imamo u kudi mesta samo za još jednog Rojala, a to si ti.“ Zatim me ljubi u čelo i trči prema svom kamionetu. U kudi su se blizanci deli sam bog zna gde. U Kalumovoj radnoj sobi gori svetio. Hodnik koji vodi na sprat do moje sobe – i Ridove – osvetljen je mekim svetlom, a tihi uspon stepenicama sablasno me podseda na onu nod kada sam zatekla Bruk i Rida zajedno. Na vrhu stepeništa stajem i gledam niz hodnik, a srce počinje da mi bije malo brže.

210

Podsedam sebe da stvari nisu onakve kakvima sam ih smatrala prošlog puta i da nema razloga da u Ridovoj sobi bude bilo ko osim njega. Ipak, srce mi bije strašno brzo, a dlanovi su mi vlažni od znoja dok idem prema vratima njegove sobe. „Ride?“, zovem ga. „U kupatilu sam“, čujem prigušeni odgovor. Ispuštam uzdah olakšanja i okredem kvaku. Soba je prazna, ali svetlost se prosipa kroz odškrinuta vrata njegovog kupatila. Guram glavu unutra i glasno uvlačim vazduh na pogled na njega. Skinuo je zavoj, a u umivaoniku leže krvavi tupferi gaze. „O bože! šta se desilo?“ „Pokidao sam konce. Samo menjam zavoj.“ Baca zavoj sa ružičastom flekom u korpu za smede i stavlja čist, beo zavoj na ranu. „Pomodi deš mi da ga zalepim?“ Pored njega sam u trenu, mrštim se dok uzimam rolnu medicinske lepljive trake sa umivaonika. „Kako se ovo desilo? Jesi li se mnogo kretao?“ „Ne, zapravo.“ Skupljam oči i streljam ga pogledom. To nije bilo poricanje; ved izbegavanje. „Lažovčino.“ „Dobro, kretao sam se malo“, priznaje. „Nije to ništa strašno.“ Plave oči su mu teške i tamne. Da li je bio u prizemlju i udarao vredu? Da li se još grize zbog Bruk? Dok kidam parče trake, gledam u njegove zglobove, ali mi ne izgledaju oguljeno. „Znala sam da je trebalo da ostanem s tobom“, gunđam. „Potrebna sam ti. Šta si radio dok me nije bilo? Dizao tegove?“ Umesto da mi odgovori, on se saginje i ljubi me, snažno i kratko. Odmiče se i kaže: „Kunem ti se da nije ništa strašno. Pružio sam ruku da nešto uzmem, osetio kako mi se konci kidaju i evo me.“ Pudim usne. „Nešto mi ne govoriš. Mislila sam da nedemo imati tajni jedno pred drugim.“ „Hajde da se ne svađamo, lutko.“ Hvata me za zglobove i izvlači me iz kupatila i vuče me do kreveta. „Ozbiljno ti kažem da nije bilo ništa. Uzeo sam analgetik i sada se osedam lepo i omamljeno.“ Smeši mi se jednom stranom usana, ali mu osmeh ne seže do očiju. Ali bar me gleda. Gledam ga u oči i tražim u njima odgovor i primedujem napetost oko usana koju pripisujem bolu. Ma šta da se večeras desilo, može da čeka sutra. Mora u krevet.

211

„Ne volim kada te nešto boli“, priznajem dok se smeštamo na njegovom krevetu. „Znam, ali ti se kunem da ne boli tako strašno.“ „Trebalo je da se odmaraš“ Lepim mu traku na kožu, gotovo ne marim što se trza. „Vidiš, boli te.“ „Znam, lutko. Dobio sam nož u stomak, sedaš se?“ Hvata me za ruke i privlači me čvrsto sebi. Grudi mu se podižu i spuštaju u ravnomernom ritmu. Mogu sve da mi uzmu – kola, avione, večere u baš otmenim restoranima – ali ne mogu da podnesem da izgubim Rida. Strepnja mi vri u stomaku dok na površinu izbija pravi razlog mog nemira. „Ja sam kriva što su te napali.“ Obara usne. „Nisi. Nemoj to da govoriš.“ „Istina je. Danijel te ne bi napao da nije bilo mene.“ Odsutno milujem čvrste površine njegovih grudnih mišida, spuštam ruku niz plitku dolinu između njegovih rebara, zahvalna što nije teže povređen.“ „Sranje. Ja sam ga prebio, a zatim rekao devojci koju je izveo na večeru da je on silovatelj. Na mene je besan.“ „Pretpostavljam.“ Ne verujem u to, ali znam da nedu pobediti u ovoj raspravi. „Samo mi je drago što je otišao.“ „Tata se postarao za njega. Ne brini.“ Rid prelazi rukama preko mojih leđa. „Kako je bilo na večeri?“ „Dobro. Veoma otmeno. Meni je bio pun stvari koje nisam umela da izgovorim. Foiegras. Norveški jastog. Nori.“ Smeši se. „Šta si poručila?“ „Jastoga. Bio je ukusan.“ A ukusan je bio i norveški jastog koji je, kako sam saznala, samo malo manji. Preskočila ssmfoie gras (pačju jetru) i nori (algu), jer su mi zvučale odvratno kada su mi ih opisivali. „Drago mi je što si se lepo provela.“ Njegove ruke usporavaju, utešno milovanje se pretvara u nešto… senzualnije. Pokušavam da se odmaknem, postiđena činjenicom da me toliko lako može uzbuditi. Ne mogu da ga iskoristim kada je u ovakvom stanju. Ne kada je povređen. „Nedostajao si mi“, priznajem. Još jednom me žurno ljubi. „I ti si meni nedostajala.“ „Slededi put ideš sa mnom. Očigledno je da te čovek ne sme ostaviti samog.“

212

Duboko udiše, a zatim me privlači sebi. „Dogovoreno. Slededi put kada tata odluči da leti negde, idemo zajedno.“ „Znaš da to zvuči ludo, zar ne?“ „Koji deo?“ „Onaj kada se leti.“ Ljubim ga u rame. „Lepo je kada smo zajedno.“ „Koliko lepo?“ Jedina svetlost u sobu dopire kroz odškrinuta vrata kupatila. Baca zanimljive senke na Ridovo telo. Prelazim nosem uz njegov vrat, mirišem sapun i šampon. „Najlepše.“ „Lutko…“, pročišdava grlo. „Prestani sa tim.“ „Sa čim?“ Gleda me, a ja mu zbunjeno uzvradam pogled. „Prestani da mi dodiruješ grudi. Da me njuškaš“, kaže promuklo. „Teraš me na loše misli.“ Podižu mi se uglovi usana. „Loše misli?“ „Nevaljale misli“, ispravlja se. Širim osmeh. Bilo da to kaže zato što je to istina ili zato što želi da mi skrene pažnju, ili iz jednog i iz drugog razloga, deluje. Saginjem se i prebacujem kosu koja nam pada preko lica poput zavese i prislanjam usne na njegove. Prelazi jezikom preko moje donje usne, nemo traži dozvolu da uđe. Razdvajam usne a on to koristi u punoj meri i produbljuje poljubac. „Ne bi trebalo da ovo radimo“, mrmljam mu na usnama. „Povređen si.“ Povlači se uz osmeh. „Onda mi pomozi da se osedam bolje.“ „Da li je to izazov?“ Smeje se kada vratim usne na njegove. Ovog puta moj jezik muči njega, proždire njegove usne dok ne zaboravi kako da diše. A moja ruka se ponovo pokrede, spušta mu se niz grudi do pojasa. Zavlači mu se ispod bokserica i pronalazi dokaz poboljšanja njegovog zdravstvenog stanja – vreo i čvrst i debeo dokaz. Izvija se i ječi, a ja podižem pogled. „Jesi li dobro?“ „Šta te boli?“, pitam koketno. Volim da vidim Rida ovakvog – potpuno rastopljenog u mojim rukama. „Svaki delid. Ozbiljno ti kažem, povređen sam po čitavom telu. Naročito ovde.“ Dodiruje prepone. „Moradeš da me poljubiš da prođe.“ „Želiš da to poljubim?“ kažem glumedi da sam zgrožena i uvređena. „O, da. Želim da me poljubiš onako sa otvorenim ustima i jezikom baš tu… pod uslovom, naravno, da želiš.“ U poslednjim rečima se čuje nesigurnost.

213

Prikrivam osmeh i spuštam se niže dok se ne nađem na kolenima između njegovih nogu. Žurno rukama svlači šorts i potpuno se otkriva. Jednom rukom se pridržava i gleda me sa iščekivanjem i nadom u očima. „Siroče“, mrmljam i prelazim prstom preko njegove nadlanice. Saginjem glavu, a on pruža ruke da mi skloni kosu s lica. Čim sam sklopila usne oko njega, sikde od zadovoljstva. „O, sranje, da.“ Glas mu odaje agoniju i ma kakav bol da sada oseda, ja sam ga prouzrokovala. Divno je to modno osedanje. Drhtave ruke ponovo zavlači u moju kosu. „Lutko… Ela…“, zastaje mu reč u grlu, a zatim više ne koristi reči, ved zvuke. Promuklo jecanje, drhtave uzdahe i isprekidane molbe. Povlači mi kosu dovoljno snažno pa ga puštam da ga pogledam u lice sada izmenjeno požudom… a možda čak i ljubavlju. Ponovo se spuštam, uvlačim ga u usta što više mogu. Velik je i težak, ali me njegova težina na jeziku i usnama više pali nego što sam mislila da je mogude. Pod sobom osedam njegov očaj i požudu. Preplavljuje me opojni osedaj modi. Ako sada stanem, verovatno bih mogla da nateram Rida da mi obeda sve što poželim. Alija ne želim ništa. Samo njega. A spoznaja koliko on želi mene dovodi me do ludila od požude. Rukama, jezikom i usnama dovodim ga do ivice. „Prestani… svršidu“, ječi i slabašno me vuče za kosu. Obavijam usne oko njega. Želim da svrši. Želim da izgubi kontrolu. Udvostručujem napore, sisam ga i ližem dok mu se veliko telo ne napne i ne eksplodira. Kada mu se telo konačno opustilo, privlači me sebi da legnem pored njega. „Ride?“, šapudem. „Da?“ Glas mu je poput šljunka. „Ja te, ah, volim.“ „I ja… volim tebe.“ Gnjuri lice u moj vrat. „Ne znaš koliko. Ja…“ Psuje tiho. „Znaš da bih sve učinio za tebe, zar ne? Da bih učinio apsolutno sve da te zaštitim.“ Toplina mi se širi stomakom. „Zaista?“ „Baš sve“, ponavlja grubo a zatim me ljubi dok oboje ponovo ne ostanemo bez daha.

214

POGLAVLJE 34 Ekran na mom telefonu kaže da je dva ujutro, ali ne čuje se alarm, bar ne u mojoj sobi. Ali negde u kudi čuje se uporna zvonjava. Gledam da vidim da li se Rid probudio, ali on leži preko dve tredine madraca, mrtav za svet oko sebe. Navlačim jastuk preko glave i ponovo sklapam oči, ali zvonjava ne prestaje. Ne samo to, ved sada čujem i korake u hodniku i glasne udarce na vratima. Rid seda, tamna kosa mu je razbarušena, a izraz na licu sanjiv. „Šta kog đavola…“ Iz predsoblja čujemo ljutiti glas. „Samo jedan prokleti minut.“ Zvuči kao Kalumov glas, ali je teško razaznati šta govori. „Rekao sam da du ga ja dovesti.“ O, sranje. Rid i ja skačemo iz kreveta. Jedna je stvar što Kalum zna za nas, ali nede biti oduševljen da nas vidi da spavamo u istom krevetu. Farmerke sam navukla do polovine butina, a Rid je počeo da navlači majicu kada buka staje pred vratima moje sobe. Oboje se ukopavamo u mesto na Kalumov ljutiti povik. „To je soba moje sedamnaestogodišnje štidenice i nedete udi unutra dok se ona ne obuče!“ Nedete udi? „Ko je tamo?“, šapatom pitam Rida. Gleda me zbunjeno raširenih očiju. „Ela“, reži Kalum iz hodnika, „imamo društvo. Želim da se obučeš i da sideš u prizemlje što je pre mogude.“ Čistim grlo. „Aha, dobro. Silazim.“ Trzam se kada shvatim da moj glas dopire iz Ridove sobe. Kalum okleva, a zatim kaže: „Probudi Rida i povedi ga sa sobom.“ Neprijatno. Žurno navlačim farmerke i uzimam džemper sa komode. Ridu se ne žuri. „Lutko, u redu je. Još si devica. Redi du to tati.“ Dotrčavam i stavljam mu ruku preko usta. „O bože. Nedeš. Nedemo o ovome razgovarati sa Kalumom. Nikada.“ Rid koluta očima dok sklanja moju ruku sa svojih usta. „Ne brini. On de samo vikati na nas.“ „Zašto nas budi usred nodi da bi to uradio?“ pitam. „Tako je dramatičnije. Modi de da nam dokaže kako moramo da budemo pažljivi i takva sranja.“ Trza se kada ga povučem prema vratima.

215

Smesta mu puštam ruku. „Da li te boli?“ Polako zamahuje rukom, proverava ranu. „Malo boli. Bidu dobar za nekoliko dana, ne brini.“ Sada ja njega zgađeno gledam. „Nisam na to ni pomislila. Uradio si nešto dok smo bili na večeri, zar ne?“ Sleže ramenima. „Ništa važno. Rekao sam ti, pokidao sam nekoliko šavova, ali nije to ništa strašno.“ Kalum nas čeka na odmorištu iz kog se račvaju naše i njegovo krilo kude pre nego što se stepenište spusti u prizemlje. Ima na sebi pantalone i ukoso zakopčanu belu košulju. „Tata“, kaže Rid oprezno. „Šta se dešava?“ Divlji pogled njegovo oca gleda čas njega, čas mene. „Gde si bio nodas?“ Otima mu se nesiguran dah. „Ne, nemoj mi redi. Što manje znam to bolje.“ Rid krede prema njemu. „Šta se, jebote, dešava?“ Kalum provlači obe ruke kroz kosu. „Policija je stigla. Žele da razgovaraju sa tobom o tome gde si bio večeras. Ne govori ništa dok Grir ne stigne.“ Prepoznajem ime Grir kao jedno od imena ispisanih zlatnim slovima na vratima advokatske kancelarije u kojoj su čitali Stivov testament. „Da li je ovo u vezi sa Danijelom? Da li su uhvatili tipa sa kapuljačom?“ izledem. Tišina. Najduža moguda tišina, koja mi ostavlja dovoljno prostora da zamislim najstrašniji, najjeziviji scenario. Ali ništa od onoga što sam zamislila nije ni blizu panici koja me obuzima kada Kalum konačno odgovori. „Bruk je mrtva…“ Šta? „… a Rid je osoba za koju je policija u ovom trenutku zainteresovana u pogledu njenog ubistva“, uspeva da procedi. Pogled je prikovao za Ridovo lice, koje je potpuno prebledelo. O bože. Instinktivno spuštam pogled na Ridov bok gde mu se zavoj verovatno i u ovom trenutku natapa krvlju. Zatim vradam pogled na Kaluma i otvaram i zatvaram usta, pa ih ponovo otvaram i ponovo zatvaram. „Kako se ovo desilo?“ „Kretao sam se malo… Nije to ništa strašno.“ Čim mi se ova misao javila, želim da ošamarim samu sebe što sam uopšte tako nešto i pomislila. Ne. Nema šanse. Ma koliko da je mrzi, Rid nikada ne bi… ne bi nikada…

216

Zar ne? Znaš da bih sve učinio za tebe… Da bih učinio apsolutno sve da te zaštitim. „Gospodine Rojal“, čuje se glas iz podnožja stepenica. Umoran čovek u izgužvanom odelu spušta ruku na ogradu stepeništa, i zakoračuje na prvi stepenik. „Nalog je potpisan. Vaš sin de morati da pođe sa nama.“ „Ko je potpisao to sranje?“ pita Kalum dok juri niz stepenice. Muškarac podiže parče papira. „Sudija Delakort.“ Dok mu Kalum otima papir iz ruke, muškarac juri uz stepenice a prate ga dvojica policajaca koje nisam ranije primetila. Jedan od njih hvata nemog Rida i okrede ga i gura na ogradu stepeništa. „Nema potrebe za tim“, Kalum se vrada uz stepenice. „Podi de dobrovoljno.“ „Izvinite, gospodine Rojal. Standardna procedura“, objašnjava muškarac, ali izgleda strašno zadovoljno što to radi. „Ne govori ni reč“, nalaže Kalum sinu. „Ni reč.“ Ridove oči gore dok me gleda. Volim te. Volim i ja tebe. Učinidu sve. Moramo da pronađemo način da je se otarasimo. Želim da izbrisem Bruk iz naših života. Volim te. „Volim i ja tebe“, šapudem dok ga policija odvodi. Licem mu prelede divlji pogled, ali ne govori ni reč – a ja ne znam da li je to zato što se plaši da nešto kaže ili samo sluša uputstvo svog tate. Čitavo telo počinje da mi se trese. Kalum me grli. „Idi gore, obuj se, pa demo otidi u policijsku stanicu.“ „Momci“, kažem slabašno. „Trebalo bi i ostale da obavestimo.“ Vidim da želi da kaže ne, ali to je pogrešna odluka. „Moramo da pokažemo Ridu da ga podržavamo kao porodica. Želede da pođu.“ Kalum naposletku klima glavom. „Idi po njih.“ Okredem se i trčim niz hodnik, kucam na Istonova vrata, a zatim i na vrata sobe blizanaca. „Budite se, momci!“, vičem. „Budite se.“ Ponovo se oglašava zvono na ulaznim vratima. Jurim nazad misledi iz nekog razloga kako je to Rid došao da mi kaže da je sve ovo neslana šala. Glupo iznenađenje. Preuranjena prvoaprilska šala.

217

Kalum prvi stiže do vrata, otvara ih brzim pokretom. Izlazi napolje, a zatim se, sekund kasnije, ukopava u mestu. Staje toliko naglo da naledem na njegova iznenada kruta leđa. „O, bože mili“, kaže tiho. Nemam pojma zašto je stao. Ne vidim ništa od njegovih širokih ramena. Dok Kalum stoji kao kip, virim iza njegovog krupnog tela i zabrinuto trepdem. U dnu stepenica od krečnjaka stoji jedan muškarac. Masna plava kosa pada mu do ramena. Brada mu guta gotovo čitavo lice. Kaki pantalone i polo majica vise sa njegovog mršavog tela, kao da su mu dva broja vedi. Izgleda mi neobično poznato, ali sam prilično sigurna da ga nikada pre u životu nisam videla. Susredem njegov pogled. Oči su mu svetloplave, uokvirene tamno-plavim trepavicama. Srce mi brže kuca, jer sada počinjem da se preispitujem. Mislim da ga poznajem. Mislim da je to… „Stive?“ uzvikuje Kalum.

218