broj 4 septembar 2013 godina I
Ko je bio:
Jovan Sterija Popović Stari zanati:
Bombondžija Ponašanje u školi:
Polazak u prvi razred
broj 4, godina I septembar 2013 Projekat realizovan pod pokroviteljstvom opštine Vršac, u okviru javnih radova 2013.
Redakcija i tehnička obrada: agencija Marketing support Marijana Stanimirov urednica Nenada Hrnja tehnički koordinator Dragica Radić direktorka marketinga Jelena Milutinović saradnica Darko Stanimirov dizajner
Reč urednice: Dragi naši, Počelo je takmičenje za NAJ FRAJLICU ili FRAJERA. Neki vaši drugari su se već slikali, slali nam slike, tako da čete moći da glasate za njih. Ako i sami želite da budete na naslovnoj strani, slikajte se i pošaljite nam svoje slike. U ovom broju vam pomažemo da se upoznate sa ponašanjem pri polasku u školu, upoznajemo vas sa životom I radom Jovana Sterije Popovića, kucom, čija se rasa zove bišon, učimo vas kako da se odužite šumama na njihovom trudu, kako da zibe sačuvate i da ih održite zdravim... Uživajte!
Bonton: Pravila ponašanja Hobi: Napravi sam Ko je bio/bila: Jovan Sterija Popović Sačuvajmo prirodu: Šume
Knjige: Nesanica za dvoje Kućni ljubimci: Bišon Ponašanje u školi: Polazak u prvi razred Mozgalice: Vežbe za mozak
Zdravlje: Zdravi zubi Dečije pesme: Điha, điha Stari zanati: Bombondžija Moda: Obucite se za školu
Autori amateri: Bartol i Lina Engleski: Do you speak English? Anegdote: Dečiji biseri Rešenja: Rešenja mozgalica
BUDI
SA NASLOVNE STRANE Počelo je takmičenje za NAJ FRAJLICU i NAJ FRAJERA Prva frajlica je Nađa Bošković, ako mislite da je baš ona NAJ FRAJLICA, glasajte
OVDE fotografije: Frajlica tim
Bonton
-Kada nekoga pozdravljaš, izvadi ruke iz džepova. -Pomaži u kuci- (sredi svoju sobu, iznesi dubre, postavi sto...). -Nemoj da jedeš prstima, uvek koristi pribor za jelo. -Operi ruke uvek kada stigneš kuci.-Kada kašlješ, stavi ruku na usta. š Ne prelazi ulicu van pešackog prelaza.
Napravi sam
Vrednost poklona koji darujemo voljenoj osobi ne meri se novcem kojim smo ga platili, već ljubavlju i vremenom koji smo uneli u njega. Zato su omiljeni pokloni oni koje sami izradimo. Čak i kad imamo na umu nešto što želimo da kupimo za određenu osobu, dodatna sitnica koju sami napravimo može samo povećati ukupnu vrednost. Ponekad zavisi kakav nam poklon treba, u odnosu na to kome ga poklanjamo, ali mi imamo nekoliko saveta kako sami da napravite poklon nezavisno od toga kome ga poklanjate.
Kolačići – Za poklon su najpogodniji suvi i tvrdi kolačići u koje smo dodali omiljene sastojke osobe kojoj ih poklanjamo. Ili možda pak mogu biti kupljeni, već gotovi slatkiši koje ćete lepo upakovati. Evo nekoliko ideja… Uzmi parče celofana (veličina zavisi od količine kolača), stavi kolačiće na sredinu, pokupi ćoškove, podigni na gore i pokupi rukom sve zajedno. Uzmi ukrasnu traku i veži njome pokupljen celofan. Dodaj i malu čestitku na kojoj ćeš se potpisati i poželeti mu najlepše želje.
Jovan Sterija Popović
Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) je bio srpski književnik. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je samo biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića. Kad se oženio, Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Sterija je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. je živeo u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856.
Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I do VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike epske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa.
Sacuvajmo šume š Ako ste ljubitelj prirode i životne sredine, verovatno ste već radili stvari koje pomažu prirodi da opstane i da se obnavlja. Šume pokrivaju gotovo trećinu površine Zemlje. Šume su dom za mnogobrojne vrste biljaka i životinja, pružaju ljudima širom sveta hranu, gorivo, lekove i mnoge druge stvari. Ali najvažnija stvar je da nam šume daju kiseonik i stara se za to da Zemlja ostaje pod podnošljivom temperaturom. Šta možemo da uradimo da vratimo šumama uslugu? Evo nekoliko jednostavnih načina kako da pomognete u spasavanju šuma. •
Pažljivo koristite papir
Možemo spasiti drveće tako što smanjimo količinu potrošnje papira. Napravite prostor za višekratnu upotrebu papira. Iskoristite i onaj papir koji je prazan na jednoj strani i reciklirajte ga. Koristite reciklirani papir za bojenje, crtanje, skiciranje i koristite platnene salvete. •
Igrajte se i stvarajte praznim kutijama
Istraživači mogu napraviti dvorac, utvrđeje, kućicu za psa, super heroja. Rolne od toalet papira mogu postati dvogledi i teleskopi. •
Pozajmite, delite i donirajte knjige
Knjige koje se štampaju u mnogo primeraka troše tone papira i mnogo je drveća posečeno zbog njih. Ukoliko Vas je zainteresovala neka knjiga, a vaš prijatelj je ima, nemojte kupovati novu već pozajmite i pročitajte. Iznajmljujte knjige iz biblioteke. •
Zasadite drvo
Sem što je lepo, takođe je korisno. Drvo pravi hladovinu u toplim letnjim danima, daje Vam kiseonik i prečišćava vazduh.
Uvod u priče o nesanici počinje sećanjem na događaj koji se zbio sredinom 18. veka u Drezdenu. Narušenog zdravlja, grof Kajzerling noću nije uspevao da namakne san na oči, ali je verovao da postoji muzika koja bi mogla da mu pomogne i odagna uznemirujuće misli. Da li je ona ličila na san, na život, ili na nešto treće, ukoliko za treće uopšte ima mesta? Više od dvesta pedeset godina kasnije, san je naučio junaka da se ne plaši spavanja, jer ga je naveo na srećnu pomisao da on možda i ne postoji. Lek za nesanicu slikar nalazi u putovanju, a arheolog u tome što drugima prepričava priče. Neobične pustolovine snenog slikara Slavka Krunića sada su pred budnim okom današnjeg, nesumnjivo umornog čitaoca. Zanimljivo je da su ove priče zabeležene rukom osobe koja pati od nesanice, ali uprkos tome beležnik je uveren da su snovi jednako uticajni kao i java. Stoga nagoveštava da ih je teško razlikovati od budnog stanja, baš kao što nije jednostavno zaključiti ko je „stvarna“ ličnost, a ko lik iz priče. Osam pripovedaka izabrano je ne slučajno, već zbog toga što je u numerologiji i matematici (oborena) osmica simbol beskonačnosti i večnog kretanja. Ovim snoviđajnim pripovetkama defiluju, između ostalih, tvorac violina Stradivari, kompozitor Đorđo Maineri, indijska boginja Sarasvati, lautista Edin Karamazov i beogradski novinar Velja Pavlović. Onaj kome to nije dovoljno ne ume budan sanjati, a ni usnuo putovati.
išon
Bišon je čupav, mali, beli pas koji voli da bude u društvu čoveka. Ima nezavisan duh, inteligentan je, odan, smeo i živahan. Ovaj šarmantni mali pas nije lajav. Sa njim je lako živeti jer je izuzetno veseo i samouveren. Lako ga je dresirati, uvek je spreman svima da udovolji kako bi zadobio ljubav i pažnju. Voli kada su ljudi oko njega srećni. Prirodno su druželjubivi i najsrećniji su kada su sa porodicom koja ih vodi svuda sa sobom. Odlično se slažu sa drugim psima, ostalim životinjama i decom. Veoma je znatiželjan i druželjubiv, posebno u odnosu sa decom.
Prosto je dirljivo gledati ga kako se sa puno osećaja igra sa malom decom. Bišon je takođe veoma posvećen i ima potrebu da uvek bude sa “porodicom”. Uprkos tome, možete ga ostaviti jedno određeno vreme samog u kući, mada ga na to treba navikavati od samog početka. On je tipičan pas pratilac. Životni vek mu se kreće od 16 do 18 godina. Jedna od zanimljivih karakteristika ove rase jeste da se ne linja mnogo, ali je takođe bitno znati da ih je zbog bele dlake neophodno češljati svakog dana kako bi se sprečio nastanak čvorova.
Polazak u prvi razred Polazak u prvi razred je veoma značajan događaj u detinjstvu i predstavlja veliku promenu i za roditelje i za dete. On podrazumeva spremnost deteta da prihvati nove obaveze, ali i spremnost roditelja da mu u tome pruži podršku na pravi način. Deci je potrebno neko vreme da se prilagode na novu sredinu, novi ritam života i obaveze i zato je veoma bitno da budu dobro pripremljena.
Potrebno je da školu od početka prihvatite kao mesto gde vas čekaju nova znanja i novi prijatelji. Možete par meseci da se spremite za ovaj događaj, razgovarajte sa roditeljima, pravite se sa drugarima da ste u učionici i tako se ponašajte, zadajte sebi neke zadatke i ispunjavajte ih da biste stekli radnu naviku. Evo šta vas sve čeka u školi: Sedećete u klupi sa jednim od svojih drugara. Moraćete da se koncentrišete i usresredite na aktivnosti koje se dešavaju na času. Veoma je važno da povedete računa o disciplini, ne smete vikati ili upadati drugima u reč, ne smete se šetati po učionici već sedeti na svome mestu i slušati. Nosite redovno knjige i sveske jer u suprotnom nećete moći da pratite nastavu. Moraćete da se nosite sa obavezama koje vas čekaju, radite domaće zadatke na vreme, učite redovno kako ne biste ostali iza svojih drugara i učili mnogo više za kraće vreme. Postepeno prilagodite ritam spavanja i obroka onom koji ćete imati kada krenete u školu. Potrudite se da pre škole usvojite pravilne higijenske navike, idite sami u toalet, perite ruke nakon toaleta i pre obroka. Izgradite samostalnost - naučite da se sami oblačite, vezujete pertle, obučete jaknu, sami pakujte potrebne knjige za naredni školski dan. Ako ćete sami ići u školu, potrudite se da uvežbate put do škole. Naučite da koristite ključ od kuće i odlučite kako ćete ga čuvati dok ste u školi. Trebalo bi da znate adresu na kojoj stanujete i brojeve telefona roditelja. Navikavajte se na duži rad u sedećem položaju, prelistavajte slikovnice, crtajte, bojite... Naučite da pravilno držite olovku, da koristite gumicu, rezač, makaze... Volite svoje drugare, poštujte ih i lepo se igrajte sa njima. Polazak u školu ne znači da je igri došao kraj, nego da se pomera u drugi plan. Budite ponosni što krećete u prvi razred.
Kako ćeš baciti teg od sto kila na ogledalo, a da ga ne razbiješ?
Rebus:
AN
Rebus:
P=K
RA
Ĺ ta je to Ä?ega ima dva puta u jednom trenutku, a samo jednom u jednom momentu?
Zdravi Zubi
Kada se slikate, svi kažu “Ptičica! Nasmej se!” To i uradite, otvorite usta i pokažete zube. Kada vidite sliku, primetićete da srećna osoba gleda u vas. Što su vam zubi zdraviji, to srećnije izgledate. Zašto je to tako? To je zato što su nam zubi izuzetno važni. Ako se brinete o zubima, oni će se brinuti o vama i vašem zdravlju. Jaki, zdravi zubi pomoći će vam da sažvaćete zdravu hranu koja će Vam omogućiti da porastete zdravo. Pomoći će vam da govorite jasno i da izgledate savršeno. Zašto je važno da imamo zdrave zube? Kako briga o zubima može da nam pomogne u svim tim stvarima? Briga o zubima sprečava da se bakterije zalepe za vaše zube. Kada jedete, bakterije polude za šećerom na zubima, kao mravi na pikniku.Bakterija provaljuje u kiselinu koja izjeda zubnu gleđ, što izaziva rupe i šupljine u zubima. Bakterija može izazvati zapaljenje desni i one mogu oteći i zacrveneti se što je propraćeno jakim i oštrim bolom, hrana će se teško žvakati i neće vam biti do smejanja. Evo par saveta koji će vam pomoći da zube održite lepim i zdravim: Obavezno perite zube ujutru, uveče i posle svakog jela. Perite jezik zato što se na njemu skuplja i zadržava najveći broj bakterija. Koristite tečnost za ispiranje usta i konac za čišćenje zuba po potrebi.
Pesme koje smo zaboravili Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra 1833. u uglednoj građanskoj porodici. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“).
Điha, điha Jovan Jovanović Zmaj Điha, điha, četir’ noge, sve četiri krute! Điha, điha, mi idemo na daleke pute! Sedlo mi je od marame, uzda od kanapa, a bič mi je od očina prebijena štapa. Rago jedna, baš si lena, zar te nije sram! Al’ kad nećeš ti da skačeš, ja ću cupkat sam.. http://www.youtube.com/watch?v=Vw58wT0a1jY
Bombondžija Uvek smo se divili raznim oblicima i savršenim ukusima onih raznobojnih bombona i slatkiša. Iako danas sve to prave fabričke mašine, nekada se sve to ručno pravilo, a specijalisti za to bile su čuvene bombondžije. Bombondžija je, dakle, zanatlija koji proizvodi (pravi) i prodaje pretežno bombone. Bombone su se najčešće pravile od šećera sa dodacima raznih boja i ekstrakta za ukus. Najpoznatije su šećerne bombone, zelene (ljute) bombone i „svilene bombone“. Ali, od istog tog materijala takođe su se pravile i „luše“ to jest „lizalice“. Bombondžije su svoje slatkiše prodavale u svojim prodavnicama zvanim „Bombondžijska radnja“, ili za vreme vašara, pijačnog dana ili sabora.
Tada bi bombondžije izlazile iz radnji i na pokretnim tezgama, u korpama ili na kolicima, prodavali svoje poslastice. Nekada bi odlazili i u okolna mesta, prateći vašare. Pored bombona proizvodili su i: šečerne table, ratluk, karamele i još neke vrste slatkiša. Danas ove slatkiše u originalnom obliku možemo videti takođe na vašarima ili ponekim specijalizovanim prodavnicama. Zanimljivost: Verovali ili ne, danas u Beogradu postoji samo još jedna bombondžijska radnja. Bombondžinica „Bošiljčić“ jedina je preostala zanatska radnja ovog tipa. Nastala je davne 1936.godine i zadržala autentičan izgled kao i kvalitet svojih proizvoda. Vlasnike ove prodavnice, možemo slobodno nazvati poslednjim bombondžijama u Beogradu.
, Obucite se za skolu Šta obući za školu? Nekada je odgovor na ovo pitanje bio vrlo jednostavan – đačka kecelja je bila obavezna uniforma za sve učenike osnovnih škola. Tamno plavi mantili, na koje su devojčice često dodavale bele kragne, bio je zaštita da se garderoba ne isprlja tokom školskih aktivnosti. Takođe, dečaci i devojčice obučeni u školske uniforme manje se razlikuju među sobom, odnosno, ne vidi se čija je garderoba skupa i firmirana, a čija ne. Ipak, đačke kecelje se više ne nose, pa je pred tobom pitanje, šta obući kada kreneš u školu...
Bez obzira nosiš li garderobu nekog poznatog proizvođača ili ne, najvažnije je da je ono što obučeš čisto i ispeglano. Ni jedan deo odeće neće na tebi izgledati lepo, ako je prljav, izgužvan i neuredan. Osim što tvoja odeća treba da bude uredna, ona mora da bude i udobna, da u školi možeš da se nesmetano krećeš i obavljaš svoje zadatke. Takođe, izaberi boje i materijale koji se ne prljaju lako, jer ćeš biti u velikom problemu ako na času likovnog imaš belu majicu. Važno je i da je tvoja garderoba napravljena od prirodnih materijala, kao što su pamuk i lan, u kojima koža nesmetano diše. I ne zaboravi – škola nije mesto za šorceve, majice na bretele i sličnu odeću, tako da tako nešto ne treba oblačiti kada ideš u školu.
Bartol i Lina Hej, ja sam Bartol!
Koji Bartol? Kakvo je to pitanje sad??? Nije moguće da niste čuli za mene, malog psića koji voli Linu. A ko je Lina, pitate me. Lina je ljud, mislim. Dok sam bio mala beba psić, mislio sam da je i Lina psić. Najozbiljnije vam velim! Imala je rasčupani rep navrh glave i bijele čarape na nogama, a i moj rep je rasčupan i imam bijele šapice! „To mi je sigurno sestra!“ - ponosno sam mislio. A kako smo se igrali! I lovice i skrivača, i pjevali smo… no, dobro, Lina je pjevala, a ja sam lajao! I tako jednog sunčanog dana, igramo se nas dvoje na dvorištu, kad ulicom prolazi jedan pas. Pristojno mu poželim dobar dan, on se nasmije i veli mi: „O, ti si novi stanovnik naše ulice. Zdravo! Ja sam Medo, tvoj susjed.“ „Zdravo, ja sam Bartol.“ „Bartol?“ - začudi se Medo. „Kakvo je to ime za jednog psa. Čudno,čudno! U ovoj ulici psi se zovu Bobi, Campi, Reks, a ti... Bartol? Hm… A reci mi, Bartole, tko ti je dao to smiješno ime?“ „Moje ime nije smiješno!!! Da znaš! To je prekrasno ime i najljepše i najpseće i najmoje iiiiii, dala mi ga je Lina, eto ti!“
A Medo se nasmije: ¨Ha, ha, Bartole, baš se znaš ljutiti! A tko je Lina? Tvoja gospodarica?“ „Moja, tko? Gop-so-da-ri-ca?“ - upitam. „Gospodarica! Stvarno si još beba, Bartole,ništa ne znaš!“ - Medo će meni. „Lina je Lina i ona je moja sestra, a ti imaj svoju gopsodaricu ako hoćeš!“ - odbrusim mu ja. „Dobro, dobro...“ - Medo će pomirljivo. „Prvo da upoznam tvoju sestru, a onda ću ti objasniniti tko je i što je gospodarica. Može?“ „Naravno da može“ - pomislim ja sretno – „sad će taj Medo upoznati moju sestru, najljepšu i najbolju!“ Brzo otrčim niz puteljak ,veselo mašući repom i glasno lajući. I evo Line, juri na biciklu i pjeva iz sveg glasa: “Milo moje, milo mamino i tatino i Bartolovo…“ „O, ti si novi stanovnik naše ulice. Zdravo! Ja sam Medo, tvoj susjed.“ „Zdravo, ja sam Bartol.“
„Bartol?“ - začudi se Medo. „Kakvo je to ime za jednog psa. Čudno,čudno! U ovoj ulici psi se zovu Bobi, Campi, Reks, a ti... Bartol? Hm… A reci mi, Bartole, tko ti je dao to smiješno ime?“ „Moje ime nije smiješno!!! Da znaš! To je prekrasno ime i najljepše i najpseće i najmoje iiiiii, dala mi ga je Lina, eto ti!“ A Medo se nasmije: ¨Ha, ha, Bartole, baš se znaš ljutiti! A tko je Lina? Tvoja gospodarica?“ „Moja, tko? Gop-so-da-ri-ca?“ - upitam. „Gospodarica! Stvarno si još beba, Bartole,ništa ne znaš!“ - Medo će meni. „Lina je Lina i ona je moja sestra, a ti imaj svoju gopsodaricu ako hoćeš!“ - odbrusim mu ja. „Dobro, dobro...“ - Medo će pomirljivo. „Prvo da upoznam tvoju sestru, a onda ću ti objasniniti tko je i što je gospodarica. Može?“ „Naravno da može“ - pomislim ja sretno – „sad će taj Medo upoznati moju sestru, najljepšu i najbolju!“ Brzo otrčim niz puteljak ,veselo mašući repom i glasno lajući. I evo Line, juri na biciklu i pjeva iz sveg glasa: “Milo moje, milo mamino i tatino i Bartolovo…“ „O, Bartole, tu si“ - zacvrkuće. Pruža ručicu i pogladi me po njušci. A ja ispod oka gledam da li Medo vidi kako se moja sestre i ja igramo. Gleda, ali čudno me gleda, I pita me:„A gdje ti je sestra?“
„Medo, Medo… tebi trebaju naočale! To mi je sestra,Lina!“ - odgovaram važno. A Medo se baca na tlo i smije se da su mu suze navrle na oči. „A molim te lijepo, čemu se se smiješ? Bezobraznik jedan!“ - bijesnim ja. „TO ti je sestra??? TO? Ti si pas, a ona je ljudsko mladunče!“ - odgovara Medo između napadaj smijeha. „Lina je ljud? A ja sam pas?“ - pitam sav u čudu. „Da, Bartole, ti si pas, a Lina je djevojčica.“ - važno odgovara Medo. Pognuo sam glavu i tužno zacvilo. A Medo će, vidjevši moju tugu: „Ne plači, Bartole, ako želiš, ja ću ti biti prijatelj, eto, susjedi smo, možemo se svaki dan igrati, zakapati kosti, juriti za poštarom…“ Podignem uho znatiželjno. Lijepo zvuče te igre makar ni jednu još nisam igrao… A onda osjetim dvije ručice oko svojeg vrata i topli dah na njušci. Moja Lina me grli! Sreća me ispuni cijelog. „Medo!“ - uzviknem sretno. „Nema veze što je Lina ljud! Ona je moja i ja sam njen!!!“ I počnem veselo lajati i skakati po dvorištu, kao lud! A Medo pogleda mene, pa pogleda Linu i mudro prozbori: „Ako je tako, onda je Lina tvoja gospodarica!“ A ja i dalje jurim dvorištem i lajem iz sveg glasa: „Lina je moja gopsodarica, Lina je moja gopsodarica...“ Toliko sam skakao da sam se umorio. Ali prije nego sam zaspao na Lininom krilu, pogledao sam gdje je Medo i iz sveg glasa zavikao: „Medooooooooooo, hoću ti biti prijatelj, ali, sutra, sutra ćemo se igrati, sad spavammmmmmmmmmmmm...“ Jadranka B. Gregorinčić, Varaždin Zbog tehničkih problema, ponovljena je prica iz prethodnog broja. Izvinjavamo se na neprijatnostima autorki teksta
Do you spea Šargarepa – Carrot Kupus – Cabbage Paradajz – Tomato Krastavac – Cucumber
ak English?
Anegdote Čemu služi deda? Deda služi da te voli. On je star i njega treba razumeti.
Šta je država? To je neki grad. Ne znam dalje.
Šta je efikasnost? Kad uzmeš račun, kasa kuca.
Šta je lakomost? Možda kad farbaš most.
Šta je ljubomora? Kad neko nekoga voli, a on ljubomoran – hoće i on.
Šta je kajsija? Kajsija je kao jabuka sa tepihom.
Kako ćeš baciti teg od sto kila na ogledalo, a da ga ne razbiješ? Rešenje: Možeš ga baciti i ovako i onako, ali razbiti ga ne možeš nikako.
Rebus:
Rešenje: Zarezan
AN
Rebus:
P=K Rešenje: Lektira
RA
Šta je to čega ima dva puta u jednom trenutku, a samo jednom u jednom momentu? Rešenje: Slovo T