Ivan Antić - Tonus (2009) by genezip_files

Ivan Antić

TONUS ________________________

Senima mog prijatelja Duleta AntiÄ&#x2021;a

Loš šegrt

Ja bih se sasvim komotno osećao u ulozi lošeg šegrta, šegrta majstoru koji mi je, na primer, rođak ili je dužnik mog oca, pa zato mora da me trpi; i on, recimo, namešta crepove, nagnut do pojasa kroz kosi tavanski prozor. U početku, ja mu nešto kao pomažem, ali slučajno zabrljam, te me on – ne gunđajući, jer je navikao na moju nespretnost i naučio da me podnosi – pošalje unutra, natrag u mračnu prostoriju, i naredi da mu pridržavam merdevine kako bi se još više isturio vani. Revnosno pridržavam stube. Šakom, doduše pomalo se ustručavajući, ali ipak s nekom toplom nežnošću, stežem njegov članak u strahu da se ne preturi. Međutim, ubrzo mi to dosadi, te iznađem način da jednom nogom stojim na donjoj prečki merdevina, dok se drugom oslanjam o hoklicu. Tako, održavajući ravnotežu, uspevam da proturim glavu kroz prozor koji je odmah do ovog. Gledam, gledam i učim gledajući, jer sam se, istina, na samoj površini, možda osetio suvišnim, beskorisnim, te je počela kao da me grize savest. Posmatram ga kako se naginje i daje sve od sebe da posao uradi kako treba. Snažne je konstitucije on, nismo sačinjeni od iste supstance; znoji se, ja sam u majici, a on napolju duva jak vetar. Kaže mi da uđem unutra da se ne bih prehladio. Pogađa me njegova briga. Skoro očinska. Zadovoljan, ulazim unutra. Napolju sija neko bolesno-belo sunce, on se upinje iz petnih žila, a ja uživam opet pridržavajući merdevine; ali i to mi stanje ubrzo dosadi. Ugledah svoj lik u ogledalu na zidu sa desne strane. Počeh pažljivo da posmatram svaki delić svog lica. Maliciozno proučavam: nešto se promenilo, kao da više nisam isti. Zaboravivši na sve – na posao zbog kojeg sam ovde, na dužnost, na merdevine, na onog ko brine o meni podnoseći me – prilazim bliže ogledalu. Sečem žele rastojanja oštrim grumenom volje. Primećujem pore na koži lica, otkud one tu; mora da me ovaj ispucali vetar već produvao. Gledam se u oči izbliza, pogled ne skidam s njih. Čini se kao da ne trepćem, mada znam da je to iluzija, jer ne mogu videti sebe u trenutku kada žmurim; osim ako ne gvirim na jedno oko, ali onda to nije to. Čije su to oči, šta mi govore, zašto zelene, ima li zla u toj zelenoj. Čujem udarce njegove pesnice po crepu (tupo kao kroz vodu) koji treba da se uglavi; nisam tu, koža, crep, udarci, pore.

Odjednom, nešto se lomi, lupa, kotrlja, sve je dalje i dalje, niže i niže, kao niz krov, zvuk je iznad mene, a već je ispod. U trku, penjem se na hoklicu pod drugim prozorom, provirujem kroz surovo okno i vidim svog majstora kako pokušava da se uspne na laktove, dole, na ivici krova. Ipak, samo blenem. Kao da se odmotava film preda mnom: crep za koji se držao ostaje mu u ruci, drugom rukom hvata se za oluk, ovaj se otkačinje, odvaja sporo, limeno-trapavo, od krovne konstrukcije. Dok sam slušao taj pad, to padanje, primetio sam da su se tragovi dva mlazna aviona ukrstili. Na velikom plavom nebu jedno belo X. Neko je nekog prekrižio. Ali koga, mene ili njega. Nije me zvao da mu pomognem. Ni upomoć!!!, ništa, bilo šta; samo klepetanje crepova pod njegovom kotrljajućom masom. Ali kako je uspeo da se zadrži na ivici, da se suprotstavi zakonu inercije? Spretan je, snalažljiv bio; čak i onda kad je trebalo da umre zbog moje greške, smrt je odložio za nekoliko sekundi. Dobrim baratanjem svog tela. Nije me zvao. Sigurno je i u tom trenutku bio svestan da ne mogu učiniti ništa za njega, da mu ne mogu biti ni od kakve koristi. Ipak, čudno. Strah od smrti i sve to, hvatanje za slamku. Zoveš bilo kog, neko vapi iz tebe, možda život, krik star koliko i ameba. Ali bio je u pravu. Kako bih mu ja mogao pomoći. Kako bih ga mogao spasiti. Znao me je dobro, dobar je to čovek bio. Meni je, valjda, svejedno, mada znam da ću duboko patiti zbog ovog gubitka. Na neki čudan način, meni je uvek nekako svejedno, a tek naknadno žao, jer tuga dolazi sa zadrškom; patnja podseća na ništa koje smo osetili u trenu kada se sve to dešavalo, kada smo izgubili nešto drago. Valjda. Kako god, nedostajaće mi njegova lepa briga.

Ulepljen

Oni to ne shvataju, ne, oni jednostavno mogu bez toga. Ja moram da se rasplićem. Treba da prođe svega nekoliko dana da počnem da se osećam čudno, mada obično ne prepoznam trenutak kada sve to krene. A onda: skidam sloj po sloj. Skorilo se. Polako se oslobađam, laganim pokretima, kao kad odvajaš krastu s ranice. Ako si nervozan, još više se ulepiš – brzopletost čini svoje. Možda mi se nekada desilo da sam tako još više ulepljen seo da ne radim ništa, kao da ću se rasplesti sam od sebe. Sasvim sam siguran da tada, u stanju mirovanja, izmišljam nove prošlosti i naknadno shvatam zašto me je to zadesilo, zašto sam se uopšte ulepio. Za trenutak mi sve bude jasno, blesak, bistro i čisto, glatko i suvo, i korak bi da krene, odlučnost bi da dela, ustalo bi se sa stolice, činilo nešto sa sobom, ali onda se setiš, vratiš se u sebe i shvatiš da si još uvek ulepljen. Jednom sam tako pao sa stolice na kojoj sam sedeo. Naravno, ulepljen. Hteo sam da ustanem, cimnuo se nezgodno i sve čega se sećam je da sam sledećeg trenutka ležao na podu bespomoćan. Nisam mogao da se pomerim, a kamoli da ustanem, jednostavno nisam mogao. Kad su naišli, zatekli su me takvog. Mislili su da se pravim lud, da zbijam šalu s njima, ali uvidevši da je meni ipak najteže: pomogli su mi. Da, pomogli su mi. Hvala im. Ali njihov gest je bio prosto gest dobre volje, a ne želja, još manje potreba da se shvati sve to. Inače, ljudi se obično klone ulepljenog iz straha da se sami ne ulepe. Neznalice! Ulepljenost se ne prenosi (ali jeste zarazna!). Svako ko se ulepi, ulepi se nekako sam od sebe, ulepi se iznutra. Nema to nikakve veze sa takozvanim spoljnim svetom. Oni to nisu znali, ali rizikovali su. Hvala još jednom, no ipak, sve to meni ništa ne znači. Suviše dobro znam da se ulepljenom ne može pomoći. A i oni su, sigurno, (odmah) pohitali u kupatilo i, tiskajući se oko lavaboa, prali ruke otimajući se za sapun.

Smisao za humor

1. On bi se možda dobro osećao u ulozi nekog ko izaziva strah i trepet, nekog ko ima podanike koji puze i mole za milost, a on, uzvišenog držanja i istančanog ukusa, sav ohol, hladno prolazi pored gladi i smrti, okoštao u svojoj krutosti. Tada bi imao robinjice koje se uvek osećaju krivim i izvinjavaju se za svaku sitnicu, jer im škripi kost i trne srž od jeze kad tek neznatno povisi ton ili uputi bezazleno oštriji pogled. Ceo taj privatni pakao držao bi na uzici, imao moć o kojoj se može samo sanjati, bio velik na taj neprirodan način, samo kad moć ne bi podrazumevala ozbiljnost. Ne, on nije ozbiljan, nikada nije ni bio, a još manje želi biti. 2. Naime, on prosto ne može da izdrži a da se ne nasmeje kada vidi prebledelo lice, tj. kada vikne na nekoga a ovaj se preplaši na smrt. Taj zbunjeni izraz podanika, taj ižvrljani pogled, neodređen, tupav izraz lica izazvan naglom unutrašnjom presečenošću budi u njemu najprirodniji poriv za smehom. Verovatno se smeje svemu tome – nešto se prekine u njemu, štucne – zato što za trenutak uvidi apsurdnost te situacije, takvih situacija, besmislenost straha i bezrazložnost autoriteta. 3. On bi, dakle, da naredi, da preti i prolama, da ulije led u kosti, tečni azot u dušu, da se pri svemu tome čak smeje, ceri, zlurado kezi s odvratnim crvenim belezima svog poroka oko očiju, da se valja od smeha, rečju, da bude budala, a da mu se uprkos svem tom smehotresu nipošto ne desi da mu spadne kruna s glave.

Tako neka robinjica zabrlja nešto, napravi neku sitnu, bezveznu grešku i on se elementarno izdere na nju. Ona trne, kopni, suši se, sva u trzaju a ukopana, skamenjena, bleda, kleči, preklinje za milost, kaje se sva izdužena a skrušena. On je još za tren gleda ozbiljno – zamrznut pogled zaostao za svešću o svojoj nadmoći koja se polako zatamnjuje po ivicama – a onda mu se sve to učini umobolno smešnim, i grohot počinje da prolama. 4. Njegov smeh je takav da izaziva tektonske promene. Od njega pucaju stene, trese se sve, ali on se ne smeje kao zao kralj, nego kao običan prostak, gubeći pri tom svako dostojanstvo. Ipak, mora se priznati da on najviše uživa u tom gubitku, doživljava ga kao neku vrstu totalnog pražnjenja, teranja stvari do samog kraja, iživljavanja do granice u kojoj život postaje golo sredstvo i samim tim gubi svako značenje; time se sve ogoljuje, struže do nulte tačke postojanja, gde ne postoji ništa do poriva, koji, iako tek oslobođen, ipak pritajeno diše iz tame i taktizira kako će zahvatiti ceo organizam.

5. On bi od figure strogog da postane budala, a da ga se podanici i dalje plaše, i tako i biva. Njegov smeh je ljigav, apsurdan, ali ipak ne izaziva samosvest i otpor kod robinjice, onaj pogled što otkriva isijavajuću mržnju potlačenog. Naprotiv, njegov smeh, njegov gromoglas plaši je još više, ukopava još dublje – utopija je antipsihologija. 6. No, ni to mu nije sasvim dovoljno. Njemu je u stvari potreban još jedan lik s kojim će se smejati svemu tome, smejati se pritvorno, domunđavajući se, kao 'gledaj sad ovo', namigujući, nalazeći jedan podanički pogled koji zbog svoje pomilovanosti u potpunosti opravdava sve njegovo kreveljenje. Taj lik je nešto nalik na dvorsku ludu, predložak i

podanik, apsolutna mimeza, krakat rep njegove podsvesti. I kad se on razdere na robinjicu i potom počne da se cereka – i luda se cereka imitativno. Uglavnom ga to zadovoljava. 7. Međutim, ponekad, kad mu sve to dosadi, on se izdere i ošine i ludu, i ova se isto onako ukopa. (Trenutak zaostale ozbiljnosti, pogled koji fiksira, i onda prasak: opet smeh i grohot.) Luda je prvo preplašena, ali ubrzo počinje i sama da se smeje svemu tome, celoj toj situaciji. Doduše, prvo stidljivo, ulagujući se, a potom sve glasnije i glasnije, oslobađajući se postepeno, da bi na kraju ona bila ta koja će kuražiti sve to cerekanje da što duže traje, izigravajući samu sebe, nalazeći čak nove, zanimljive momente. On se naslađuje ovim do tačke samoponištenja, ostajući i dalje moćan i velik.

Patuljak i striptizeta

Ja se pretvaram u patuljka sede brade u smešnom crvenom odelu i zalećem se sa jednog kraja stana na drugi, ubadajući pri tom negde na pola puta oštro koplje u brodski pod. Budući da sam veoma spretan i snalažljiv, kao i da posedujem određene atletske sposobnosti, uspevam da se u nekoliko veštih poteza uspnem na vrh koplja koje je čvrsto zabijeno u pod. Stojim na jednoj nozi tako da mi je druga nešto iza vertikalne ose koplja, dijagonalna ruka iza leđa radi održavanja ravnoteže, a druga ruka nešto ispred i, dlana otvorenog nagore, blago izdignuta u visini glave. Reklo bi se da je moja poza u neku ruku svečana, veličanstvena; na licu mi se zari osmeh. Čini se kao da očekujem ovacije, aplauz. Sa druge strane polako prilaziš ti. Ima nečeg mačkastog u tvom hodu, primičeš se lagano, šunjaš se; svakim tvojim korakom pali se po jedna neonska lampa. Sve što imaš na sebi jesu tanga gaćice. Prilaziš koplju i, kao gerla u noćnom baru, počinješ da izvodiš svoj ples. Vrtiš se oko koplja kao da je to šipka na podijumu kojim dobro vladaš. Pohotno me gledaš odozdo dok nežno tareš koplje o grudi. Stežeš ga između, spuštaš se u čučeći stav, ponovo podižeš, i tako opet. Oko ne može da se odluči da li da te gleda u oči, pri čemu u kadar hvata i koplje opkoljeno grudima, ili možda u guzove koji iskaču odostrag kada si dole, u čučećem stavu. Najednom, okrećeš se i protinješ ga među guzove. Praviš iste pokrete gore-dole. Sada već nemam dvojbe: obožavam tvoje guzove. U stavu si četvoronoške, treseš se sva sazdana od finog mesa. Vraćaš se u prvobitni položaj, skačeš uvis – iskusno se tvoji prsti hvataju za koplje; vrtiš se ukrug oko njega, spiralno, spuštajući se postepeno na zemlju. Sve vreme dok traje tvoja tačka ja – kao patuljak – stojim gore u smešnom odelu besprekorno održavajući ravnotežu. Moja snežna brada sa šiljkom pri dnu, sva nekako napućena i dostojanstvena, pretvara se u zamašnu, obilatu kaplju koja svakog časa samo što se ne otkine, ostavi me golobradog i slije se na tvoje grudi ili guzove, zavisno od tvog trenutnog položaja.

U meni se javlja bojazan da će sticajem loših okolnosti – mada se uzdam u to da nisam patuljak hude sreće – pasti na pod, pošto će se otkinuti baš u trenu kada napraviš neki nagao, nepredvidljiv pokret. I evo, masa otežale guste tečnosti mlečkaste boje izduljuje se, razvlači, samo što se nije otkinula. Da li ćeš je dočekati i primiti na grudi ili će besmisleno pasti dole, na pod. Biti puka lokva.

On odlazi

Spremao se da krene, primetila sam (krajičkom oka). Poželela sam da mu se zarijem u rame i da ga pitam još jednom, po ko zna koji put, samo drugim rečima i o drugoj stvari, ali u suštini o istom, da ga pitam, zapravo, šta on misli, da li je u redu to što sam, eto, odlučila da, u stvari, mislila da... ali nisam imala vremena ni da zamislim kako bih se zatrčala, odnosno, kako bih prvo skočila iz fotelje, a morala bih pre toga odložiti na stočić ovu svesku i olovku, i paziti pri tom da ne oborim šolju s čajem koja stoji tu, pored; nisam imala vremena za sve to, nemam ni sad, mislim da nikada neću ni imati, a i on je već otišao.

No dog no shit

Ne sporim da je to moguće, ali ipak nisam jedan od onih koji misle da je dovoljno da se nešto ponovi dva ili tri puta da bismo to smatrali pravilnošću, čak zakonitošću. Naime, kada odem kod nekog u posetu, i prvi i drugi put zateknem trulo voće u činiji na trpezarijskom stolu, verovaću da je posredi neka pravilnost, odnosno da domaćini ne brinu dovoljno o higijeni svog životnog prostora. Ipak, razlozi mogu biti posve drugačije prirode. Recimo da se desilo da su ukućani morali zbog nekog hitnog slučaja bukvalno istrčati iz stana i to na nekoliko dana, a da su se vratili tek pola sata pre mog dolaska. I tako oba puta. Povod tako hitnim odlascima može biti pad u komu, a zatim smrt bliskog rođaka iz provincije. Pretpostavimo, takođe, da je oba puta kanta za smeće bila prepuna, a da je napolju pljuštalo kao iz kabla, tako da – niti su mogli da bace trulo voće, niti da isprazne kantu. Što se pljuskova tiče, tako je ovde u ovo doba godine i to ne treba uopšte da vas buni; uostalom, ja sam parkirao auto odmah do ulaza u zgradu, te nisam mnogo pokisao, a oni bi morali da trče po ovom kijametu najmanje dvadeset metara do prvog kontejnera. I to oba puta u oba pravca. Ili, možda, bolji primer. Zamislite da vaš sused ima psa, neka se zove Osvald. (Oduvek sam želeo da imam psa koji se zove Osvald, no, nikada nisam imao uslove koji su neophodni da bih uopšte imao psa; eventualno dok sam bio dete zato što sam živeo u velikoj kući sa dvorištem, ali baka i deka nisu dozvolili da čuvamo psa zbog higijene. Doduše – a ovo potvrđuje ono što ovde želimo dokazati – oni su jednom davno čuvali psa. Problem je bio u tome što je taj pas uvek vršio nuždu ispred ulaznih vrata, tako da se deki dešavalo da izjutra, kada ispeglan i čist krene na posao, zagazi u pseći izmet. Skoro da sam siguran da su tog nesretnog psa uzeli za reprezentativan slučaj, u smislu 'svi psi vrše nuždu ispred ulaznih vrata svog gazde', ili nešto blaže, 'svaki sledeći pas koga bismo nabavili vršio bi nuždu ispred naših ulaznih vrata', ili još mekše, 'postoji mogućnost da će svaki sledeći pas koga bismo nabavili vršiti nuždu ispred naših ulaznih vrata'. Mora se priznati da sama mogućnost smrdi i lepi se za đon ukoliko u nju dobro ugazite.) Dakle, Osvalde, dragi moj uvek željeni psu, sada si pas

nečijih suseda u mojoj priči. Dešava se da stanar iz susednog stana pozvoni i zamoli da mu se pozajmi šećer jer mu je upravo nestao, a gosti tek što su stigli, i jedan od njih, sudija u penziji, pije kafu s šećerom, mada bi u tim godinama, po mom skromnom mišljenju, trebalo malo više da povede računa o svom zdravlju. Kao što znamo, postoje i zaslađivači za kafu za dijabetičare, a savetuje se čak i onima koji to nisu da ih koriste, budući da je to jedna od velikih opasnosti današnjeg doba. Zapravo, čuo sam da danas postoje neke četiri bele smrti, belo brašno, so, životinjska mast i, šta ono beše... sasvim sam siguran da je bilo četiri smrti... četiri bele smrti, četiri, kao što ima četiri jahača apokalipse, tako ima i... I tako bude jednom. Međutim, nedelju dana kasnije, poštar greškom ubaci pismo vašeg suseda u vaše sanduče i vi još istog dana, malo kasnije po podne, pošto već poznajete navike vašeg suseda, naime, kada se vrati s posla oko tri, voli prvo da se istušira (vaše i njegovo kupatilo su kao u ogledalu – a još je čudnije to što je i vaše i njegovo ogledalo na tom zajedničkom zidu, pa kada se, recimo, češljate, možda se u istom trenutku češlja i on; možda to činite čak i istim potezima, a da to nikada nećete saznati, ni vi, ni on, ni ja), potom ruča (čuje se zvek posuđa; ako je prozor otvoren, oseća se miris onoga što se kuva ili prži), pa prilegne uz uključen TV da odmara i, po pravilu, zaspi. Neverovatno je što je TV pojačan do maksimuma, a on uspe da zaspi. Pretpostavljam da on pojača TV baš zato da ne bi zadremao, ali dešava se upravo suprotno. U stvari, kako je sve to počelo? Pre par godina u jednom periodu imao je toliko posla da je akta donosio kući i radio do kasno u noć. U trenucima kada je već svaki pršljen vapio za mekotom dušeka, on bi prilegao na kauč i pojačao TV i opet zaspao, i tako je došlo do zamene stimulansa, tj. do zamene funkcije stimulansa. Naime, navikao je da spava uz pojačan TV i sada, bar po podne, ne može oka da sklopi ukoliko TV nije pojačan. Negde oko sedam, kada se naglo utiša TV, vi znate da je budan (međutim, baš tog dana nije spavao, već je pripremao večeru za svoje prijatelje koji će doći oko osam, a TV je bio pojačan da bi pratio prenos utakmice uprkos tome što je u kuhinji; utišao ga je, pak, kad je primetio da telefon zvoni, a javila mu se jedna od zvanica da mu se izvini što neće moći da dođe zbog prehlade; ona obično laže u ovakvim prilikama, no danas je zaista bolesna), odlazite do njega da mu predate zabludelu poštu, on vas poziva unutra i vi ponovo zatičete Osvaldov izmet, ovog puta na pločicama u kuhinji. Pošto se i prošli

put to desilo, vi zaključujete da se to uvek dešava, to jest, da je kod vašeg suseda sasvim normalno da pas nuždi po kući. Odatle izvodite zaključak da pas nije lepo dresiran i/ili da vaš sused ima poremećaj sa receptorima čula mirisa. Ipak, stvar nije uopšte u tome. Osvald je pas sa lepim manirima, njegova dlaka je nežna i glatka. U poslednje vreme ima problem sa stolicom i, verujete, baš se muči, ima gliste u crevima, duž celog digestivnog trakta, tako da mu ne možete zameriti. A uzmite u obzir i to da je u pitanju pas sa slušnim aparatom, da je skoro sasvim ogluveo zbog pojačanog TV-a i da mu treba normalno društvo i malo pažnje, neko ko će ga pomilovati u prolazu, u hodniku zgrade ili u parku. No, ipak, vi ništa od toga ne znate i odlučujete da što ređe ulazite u taj stan zbog neurednosti i aljkavosti domaćina i njegovog psa. Neznanje se pretvara u gađenje, gađenje u prezir i vi postajete hladni, ne samo prema svom susedu i njegovom psu (koga trujete u svojim snovima), već i prema ostalim stanarima vaše zgrade s obzirom na to da ste čuli lavež pasa dok ste prolazili pored vrata još nekih od vaših suseda. Moj Osvalde, bolje bi ti bilo da si moj pas.

Truba u prostoru

Sanjam da sam u nekoj kući u nekoj priči. Jedna od onih velikih kuća sa starim nameštajem, persijskim tepisima i podom koji pucketa, kuća iz dečijih ili horor filmova. Penjem se na sprat uz duge stepenice. Na spratu ulazim u prostoriju bez nameštaja. Prostrana je. Svetlost mi dolazi direktno, u susret. Zidovi kao da su ovalni, kao da uopšte nema uglova. Prozori su veliki, napolju je oko jedanaest časova pre podne, svetao jesenji dan. Tu je jedan pisaći sto, takođe star. On je postavljen tako da onom ko sedi za njim svetlost dolazi s leđa. Prilazim stolu. Pohaban, potamneo parket oseća svaki moj korak. Zaustavljam se na oko metar od stola – odjednom čujem zvuk. Čujem čitavu jednu frazu odsviranu na sordiniranoj trubi. Traje možda takt, možda malo duže. Sinkopirana je. U pitanju je džez, da; ali neka od onih fraza koje se obično nalaze na potpuno neizvesnim mestima u improvizaciji; fraza koja, naravno, nema nikakve veze sa temom od koje se pošlo. U njoj je započet čitav jedan svet, ali samo začet i naglo prekinut. Međutim, čini se kao da zvuk ne dopire niotkuda. Nije mi jasno kako se to moglo desiti. Ne osvrćem se, niti pokušavam da shvatim šta bi moglo biti njegov izvor. Na neki čudan način, moje telo zna da izvor ne postoji jer se za vreme trajanja melodije zvuk oseća sveprisutnim, kao da se u svakom delu prostorije podjednako čuje, prožima svaki kubni milimetar istim intenzitetom. Pretpostavljam da sve to ima neke veze sa mestom na kome stojim. Vraćam se korak natrag, odstupam, a potom – kao iskušavajući da li je baš to uzrok neočekivane lepote – oprezno pružam korak i stajem na mesto na kome sam prvi put čuo frazu. Iznenađujuće, ali zaista se ponovo čuje. I to u celoj dužini, potpuno identično. Sada primećujem da je truba ozvučena tako da ima dosta reverba: svaki ton odzvanja i ostaje duže u prostoru, zavlačeći se u skrivene kutke, isijavajući tamo; tako blistava i neuhvatljiva da se čini kao da meandrira čitavim svetom. Meni je sve ovo čudno, ali ipak mnogo manje, i to od onog trena u kome shvatam da postoji mehanizam. Ne mogu reći da ja stvaram taj zvuk, da ga prouzrokujem stupanjem na izvesno polje u prostoru – mada je moguće da baš tu frazu pokreće moj identitet, a ne identitet nekog drugog. Ili: možda bi

neko drugi čuo frazu koja je na neki način upravo za njegovo postojanje vezana, melodiju koja univerzalnim jezikom govori nešto o njemu samom. Koliko god pokušavao da racionalizujem, sve mi to izmiče, ostaje tajnovito. Svejedno. Taj zvuk je čist i kristalan, sve se tako jasno i precizno čuje, i pobuđuje takvo uživanje i prijatnost u meni da ne mogu odoleti želji da se stalno iznova udaljavam i prilazim. To bih učinio još beskonačno mnogo puta, ali me u tome sprečava svest za koju se ispostavlja da predstavlja nužnost, nužnost priče da teče dalje. Potreban sam nekoj fabuli na nižem spratu, u prizemlju. Ne znam kako to znam, ali moram krenuti dole iz ovih stopa. No, ipak, presrećan sam što sam otkrio ovu prostoriju magličaste bele svetlosti i ovaj mehanizam neobične fraze na sordiniranoj trubi. Krećem polako ka stepenicama. Silazim sa dubokim uverenjem da ništa ne gubim, da će se ovaj zvuk trube naći, ako ne baš u ovoj, ono sigurno u nekoj drugoj priči.

Smola

Šampion je bio na podu. Napokon. Borio se do poslednjeg atoma snage. Sudija je počeo da odbrojava. Jedan. Gusta masa pljuvačke curila mu je niz levi obraz. Protivnik je likovao. Iz publike su se čuli glasovi navijača; niko više nije bio na njegovoj strani. Nedelju dana pre meča, ona ga je napustila. Mislio je da odustane od svega, ali. Dva. Svi mišići su mu bestežinski ležali na izgaženom ringu. Kroz tanak prorez očnog kapka i otekline blizu očne jabučice kao da je video figuru sudije koja se, iako nagnuta nad njim, izdužuje u beskraj. Tri. Nije više mogao da gleda u vis. Te noći, dok je bila u kupatilu, pronašao je ispod kreveta, njihovog bračnog kreveta, ostatke fotografija, izrezane, iscepane. To nije slutilo na dobro, ali, mislio je, najbolje je da sačeka još malo, još samo nedelju dana, kad prođe meč, sve će doći na svoje. Leva noga sama, kao po nekom automatizmu, pokušavala je da se uspravi, da se osloni na koleno, da koleno postane oslonac za istovetni poduhvat desne noge, što bi ga, sveukupno, možda dovelo do klečećeg položaja, kada bi, u neočekivanom talasu svesnosti koji bi ga zapljusnuo, razvučene slike napokon dobile smisao, poklopile se same sa sobom, povratile značenje, nadoknada, a iz klečećeg položaja bi se već lako – četiri – podigao, uspravio trup, oslanjajući se prvo na podlaktice, zatim na dlanove, bio u položaju četvoronoške. Ali ne. Još mu je prvi potez bio loše proračunat: levo koleno, čim se ponadalo da će postati stabilno, da će naći oslonac, a zatim postati isti, ne osećajući sebe usled opšte malaksalosti i otupelosti, zahvati kosinu u vazduhu naivno verujući da je to uspravnost, da je ugao prav, da ipak ne postoji dvojba oko svega toga – i skliznu. Pet. Ipak, u kobnoj noći prošaputao je njeno ime par puta, nežan zvuk zavibrirao je između čaršava, Suzana, tiho, jednom, zatim još jednom i još jednom, hodajući po površini jastuka, Suzana, Suzana. Čula ga je. Bila je okrenuta na drugu stranu, ka; gledala u noć, nije spavala, gledala u prazno tiho jecajući u sebi, gušeći zvuk da ne bi bila otkrivena, njena tajna, njen bol; okrenuta ka spolja, leđima ka njemu, od njega, doduše, kao i uvek. Njeno telo govorilo joj je poruku koju nije želela da čuje, koju je čula a nije prihvatala, godinama;

gledala u tamu sa spoljne strane kreveta, prekrenuta, nikada nije mogla da zaspi okrenuta ka njemu. Suzana. Nikada je nije zvao drugačije do punim imenom. Voleo je ukus svakog sloga Su kako se luči i dobija punoću za u ustima dok je izgovara na. Ćutala je. Pravila se da spava. Šest. Znala je da je umoran, da se bori sa snom, meč koji sigurno gubi; došao sa treninga, umoran, kao i uvek, nikada vremena za nju, vreo tuš i stenovit san. Težak san pada mu na oči, Suz...a...na... poslednji trzaji i tada prestaje sve. Tišina nadvladava sve, tišina koja traje, nepodnošljiva tišina. Suzana skupi očne kapke, zažmuri u nameri da joj se pogled odmori od tame i praznine ulične svetiljke koja se vidi kroz prozor, donekle zaklonjena borom koji je volela, budući da bi, pre podne, kada bi radila u bašti, često zastajala tu, pored stabla, gledala u koru, poniranje, dodirivala je prstima, hrapavo, posmatrala dugo masivnu kaplju smole koju je lučilo drvo; gledala kroz nju kao kroz med, videla kako sve ostalo postaje žuto i istovremeno glatko spolja i lepljivo iznutra, žuto ako se gleda kroz tu kaplju smole; drvo koje plače suze koje ona, koje ona nikada, mislila je, neće isplakati. Međutim, zažmurivši, ona nesvesno stegnu sve mišiće oko očiju. Koža se zgužva i poteče vrela noćna suza, tražeći svoje malo, tanano korito kroz nabranu kožicu u uglu očiju. Suz..., Suz...a...na... Presečena iznutra njegovim glasom, odjednom, ohlađena strahom, ona se sva skupi, zgrči i stegnu, iznutra, stomak napet, učvoren. Umuknu. Uplašena da je nije čuo – ali on je već spavao. Njeno ime ostalo je negde između, zarobljeno, zapreteno, sada oslobođeno, iščilelo je. Čuje samo njegovo disanje, ukočena, samo sluh, spava, sigurno spava. Sačekaće još malo, a onda će učiniti to i biće joj lakše. Napokon. *** Negde iz daljine, krajičkom svesti, čuo je sudijino odbrojavanje, na neki čudan način sve vreme, to očekivanje da ustane; nekako je čuo i jedan i dva i taj ritam, čak je možda i video tu ispruženu ruku koja se spušta odlučno u pravilnim razmacima, i tri i četiri, crnu ruku, senku, pet, kao iskošen, bolan, napet ugaoni pogled odozdo na giljotinu koja gore svojom oštricom preti i sve je izvesno i sve je samo pitanje trenutka, šest, i nesrećan prvi pokušaj, kao otcepljena nožica insekta, otcepljena od trupa i života, sedam, koja pravi još

jedan trzaj, još jedan pokret, život besmisleno ostao u udu ukazuje na sebe, osam, kao da je to potrebno, kao da to nešto znači, devet, kao da sve već nije gotovo, deset. Napokon. Pljuvačka, sada već izlivena na ring, kohezivno je skupljala svu prašinu, sav osušen znoj unaokolo. Izgledala je vrlo gusto i kompaktno. Jedino se pod pobedničkim koracima, skokovima uz urlike basnoslovne količine endorfina blago tresla, bočno po masi, ne menjajući oblik, kao žele.

Na tren bar

Uronjen u svoj haos koprcam se batrgam u neizvesnosti dani lape noći bride sramljen potamnjen razlaktan otpadnut pljunut u vreme izobličeno reči koje proždiru druge reči koje bivaju proždrane od trećih reči i tako u nedogled sleda događaja sve se dešava u mnogo tokova sve se prepliće i ukršta ne mogu da pratim ne mogu da posmatram jer i sam se krećem u mnogo tokova komešam u utrobi razlabavljen otplivan uzduž i popreko odronjen izgnan iznuren od beskraja mogućih svetova šta god otisnut u sunovrat

zgažen neslućenom prisnošću sa nebićem spljošten otvoren a zatvoren sapet a slobodan mehanizmi koji se kvare stalno kvare popravljaju nadograđuju isijavaju svoje skrivene smislove i zvukove otkačenih osovina beživotna koža pređašnjeg krljušt minulog neizvesnost mogućeg kolapsa očekivanost nesputanosti možda to dolazi ili ne beba koja sluti pogledom bića u sebi da sam želeo da ne postoji otklonjen izbegavam da poverujem u istinitost tog pogleda mada slutim da je sve to moguće a zapravo verujem mada je sve to izmišljotina i nikakva fizička veza ne postoji samim tim ni naučno objašnjenje a ja ipak verujem u neki duh u neidentifikovano postojeće neodređeno-negde-između

koje prenosi poruke koje zna sve neproverljivo nedodirljivo nevidljivo kao da užasna ružna zver koju ne mogu videti sve to vidi skoro da joj krljušt i zapečene bore mogu nečim napipati u toj nedodir-nevidljivosti pogled koji mi govori bića koje još ne zna da priča ne volim te jer nisi želeo da postojim ona sve oseća mi se razumemo ona zna šta sam mislio u vreme kada je tek začeta ona mi to sad pokazuje neodređen stav prema meni krunski dokaz postojanja nečeg niti plače niti se smeje samo me gleda i proučava plašim se da se ne promene svi odnosi prema meni uvek nešto iza leđa bilo dobro bilo loše ali uvek iza leđa ono što ne vidiš konstituiše tvoj svet odnosa sa drugima

ne znam neizdržljivo treba da se okupam sredim napokon zapušten depresivan odvaljen i raspršen raskašan razvučen iskidan razlabavljen otegnut izvlažan otkud znam da li sve te reči išta znače pad volje usitnjen poluhomogen heterogeno homogen ne znam mira nema nigde umor i zamor raspršena energija umnožavanje perspektiva odvajanje delova ličnosti tokom dana ponovno prespajanje tokom sna izjutra ista stvar fragmentacija defragmentacija supstancijalizacija treba mi dodir s vodom da sperem sa sebe svu ovu gamad da se istrljam iznutra

da okupam utrobu bar malo da zamiriĹĄe na tren bar

Balast

Posle razgovora sa njim, meni treba nekoliko sati da skinem svu skramu koja se nahvata, zalepi, slepi za mene, makar pričao s njim vrlo kratko, svega nekih desetak minuta. U stvari, ako ćemo pravo, to i nije skrama. To je ljiga koja se vremenom stvrdnjava. Mora se imati na umu da je čovek hodajući ljigavac, mesto ruku ima pipke; mrzim da ga dodirujem kada se rukujemo, imam utisak da se najviše umažem tada – pri tom je još i razrok i ne baš srazmerne građe, nešto širi, šljampav u sopstvenoj koži, štrči sam iz sebe, nagomilava se na izvesnim mestima. Tokom razgovora sa njim, a on ne skida svoj mrsan, krajnje provincijalan osmeh s lica. Kao da me nevidljivim ručicama nalik dečijim, kržljavim, gađa lojanim grudvicama svoje ljige. I to se lepi za mene (koliko god u džepu držao ključku). Kada se već na meni oformi određena masa da može da se kaže da imam pojas ili tanku opnu ljige, membranicu, tada počinje ono najgore. Naime, onda počinje ljiga na meni da magnetski privlači njegovu ljigu, te se grudvice sa njega same odlepljuju, odranjaju i gravitiraju permanentno ka meni, usporeno kao na Mesecu. Sve bruji od tenzije tog kretanja, sve nuklearno zeleno. Čini mi se da bi posle razgovora sa njim od nekih pet sati – nadam se da se nikada neće desiti da se zateknem u takvoj situaciji, recimo, da moram negde da putujem njegovim kolima – da bih bio potpuno zatrpan tom ljigavštinom, toliko da bi mi se jedva videla glava (mada možda ne bih ni virio), verovatno jedva disao. Prokleto je to. Najgore što ti se zamagle oči dok pričaš s njim. Po tome sam, najpre, i počeo da osećam da se nešto dešava kada je on tu. Počnu da ti se naduvavaju kao neki jastučići oko očiju; tako da na kraju ispadne kao da gledaš kroz prilično skupljene kapke; žmirav, škiljiš, kao da sve tek nazireš; i smeškaš se tupavo, ni sam ne znaš zašto. Sav si ljigav i to je odvratno i gnusno-toplo, i jedva čekaš da ode, naravno, ali ne možeš ništa da preduzmeš jer ti se i misao umastila, te klizi jedna o drugu, klisne, ne može da dokona način kako da se izmigoljiš iz situacije. Blokiran. Ni makac.

Neke strelice

Gledao sam je dok govori. Imao sam osećaj da mi je levo oko propalo u očnu duplju i otišlo malkice nagore, a desno se samo blago spustilo. Dok je pričala, disala je brzo i isprekidano, sa puno zareza. A onda je naglo, bez ikakve najave, ućutala. Otišao sam da zakuvam kafu. Dok sam bio u kuhinji osetio sam kako se njeno ćutanje vrpolji po dnevnoj sobi, tišina koja se tiska sama sa sobom; kao da nesnosno brzo, tamo, iza mojih leđa, raste neko drvo, a ja čujem kako kora puca, potmulo škripi dok se rasteže. Kafu sam zakuvao i sipao u šoljice. Nosim ih polako; moja je u levoj, njena u desnoj ruci. Pucketa parket poda mnom. Ulazim u dnevnu sobu i lagano, zaobilazeći zamišljeno drvo, primičem se stočiću. Pažljivo spuštam njenu šoljicu na njen deo stola; pogledi nam se ne susreću, gleda u pod, izvoli, hvala. Potom spuštam svoju šoljicu na susedni kut stola i sedam u fotelju. Primećujem da vreme teče i kad nema reči i da bi tako neko mogao, ako mu se prohte, do smrti da ćuti. U tom trenutku metro prolazi ispod zgrade. Šoljice u tacnama počinju da zvekeću. Zvuk traje. Ne mogavši da izdrži novonastalu napetost, ona, zarez, njena glava rasprsnu se u preko trideset strelica koje lete u sasvim različitim pravcima. Šta sam mogao da učinim povodom toga.

Ko pre devojci

Ona upoznaje nekog nalik meni, nekog ko je pronicljiv bar kao ja, i on njoj kaže, u nameri da je impresionira, u stvari, pre svega zaintrigira, ne bi li je na taj način možda zaveo i naposletku od mene preoteo, dakle, on njoj mirnim i sigurnim tonom kaže: nekog si skoro upoznala i tvoj život se promenio u potpunosti. Tebi to, naravno, privlači pažnju, kako znaš?!, pitaš ga u čudu, a ja ti kažem sad da je taj lik – taj skot! – zao i da ga se kloniš; on se samo pravi da je pametan i interesantan, šupalj je veruj mi znam. To je samo ton, to nisu prave reči, sugestija a ne smisao, a inače, iz aviona se vidi da si srećno zaljubljena (u mene! u mene! u mene!); prelepa si, sijaš, mila moja, i nemoj sedeti na klupi u parku sa nepoznatim i samo naizgled interesantnim likovima. Ipak, skidam masku s lica i kažem: – Ja sam taj lik iz parka. Dodajem: – Nemoj da se ljutiš na mene. Samo sam želeo da te upoznam još jednom. (Mada, mislim se, ne još jednom, nego bih uvek i uvek da te upoznajem još jednom i još jednom, ali pošto to nije moguće, evo, ja sam skroman i pišem priču samo o tom jednom još jednom.) – Da me upoznaš još jednom?! – Da. – Nije tačno! – Molim? – Lažeš, barabo! Želeo si samo da me preotmeš od samog sebe. Isuviše ti je jednostavno ovako bez nečeg takvog, odveć nalik na ono što ti zoveš stvarnošću. – Pa dobro – kažem smičući ramenima, kao mireći se, istežući okamenele, skvrčene ruke u džepovima: – Ako je tako... onda... idi s njim. – Naravno da ću otići s njim. Neću dozvoliti nekom kao što si ti da mi komplikuje život.

– Ali, draga... – Ne! Odlučila sam. – Ali, ko je on? – pitam je bled, prolamajući prestrašen. Ipak, prisećam se da sam to bio ja, samo s maskom. Radostan zbog svog otkrića i novonastale situacije, koja nadam se obećava, obraćam joj se okuražen, pokušavajući usput još da budem duhovit: – Hej!, znaš šta?, ja sam taj interesantan lik iz parka, zar se ne sećaš? Ha ha! Sećaš se, svakako! Malopre sam skinuo masku pred tobom. E, ne mogu da verujem do čega obična, sasvim banalna nesuglasica može da dovede u pravom životu!? Pročitaj priču još jednom, videćeš da stvari tako stoje. Hej, ja te volim! – Ne, ne voliš ti mene. Ne voliš ti ni mene ni sebe – odbrusi mi. – Ne voliš čak ni tu masku što je lepiš na lice. Ti voliš samo da menjaš maske jer te to zabavlja, a ipak te ni na šta ne obavezuje. Baš htedoh da ostanem bez teksta kad se pojavi treći lik, nonšalantno prođe bešumnim korakom između nas dvojice, zarez, pravo do nje, zarez, i sigurnim pokretom uze njenu ruku u svoju. Taj dodir je smiri, staloži, i ona poče lepše da diše. On je pogleda duboko u oči i kao da je upita hoćemo li, a ona isto tako nečujno odgovori hajdemo, kao da je sve već unapred utanačeno, ta nesvakidašnja prekrađa; i oni su otišli ostavljajući nas dvojicu u tom istom parku da hranimo glupe ptice i gazimo pseća govna, otišli iz tog istog parka držeći se za ruke, otišli držeći se za ruke u svet, u život, u sreću, draga, ha!, ipak sam uspeo da te preotmem od njega, ali ovoga puta ti to neću reći.

Prozor

Mnogi su neosetljivi prema prostitutkama, ja ne mogu tako. Kada je vidim, a uvek i one mene primete, to je čudno, kao da ih osetim iznutra, kao da osetim svu prazninu i izgubljenost, i sve to prikriveno lažnom lakoćom crvenog laka za nokte, razgolićenošću i vrckavim hodom. Evo danas sam, usred bela dana, kada sam se na stanici našla sa Jelenom – bila je tu i jedna prostitutka. Jelena, čim me je videla, prvo što je rekla, jedno iskolačeno „vidi ovu!“ Ja sam joj odmah rekla da sam sigurna da jeste. Hod. Jelena se složila. Stvarno je privlačila pažnju. Neka fluorescentna majičica, spuštena preko ramena, ali! sasvim spuštena preko brusa, tako da se vidi skoro ceo brus. Jaka šminka, crna duga kosa, suknja toliko kratka da vidiš sve. Ja ne mogu da ih prezirem. Prišla bih i pitala je da li bih mogla bilo šta, ali bilo, bilo šta da učinim da joj pomognem, ali znam da je to uzaludno. Posle smo ušle u prevoz, ona za nama. Osećam kako me posmatra kroz naočare za sunce. Ne mogu da podignem pogled, znam da me gleda. Ako i ne, primetiće da ja nju gledam, a ne želim to da oseti. Jelena je jednostavno otpisala, „kurva, sama je izabrala“, i počela da gleda kroz prozor, komentariše druge putnike. I prošli put mi se to desilo. Videla sam nekoliko njih u prolazu, dole, kod stanice. Lepo me gledaju u oči. Kao da me razumeju. Ne uspevam da odolim tom pogledu – gledam i ja njih – i na kraju: spuštam pogled. Kao da ja imam čega da se stidim, a ne one. Gledaju me kao da znaju sve o meni, kao da znaju gde sam prazna, kao da vide sve. Prišla bih da popričam sa njima, ali ne mogu. Strahujem da odveć dobro znaju kako sa mnom. Ja to ipak ne razumem. I ne mogu više ni da podnesem taj pogled. Da lišim kožu smisla?, da se izgubim u nadi da je tamo sloboda, da počem da trajem – samo me nemojte više gledati tako.

Širokougaono iznenađenje

Prenadražen, bludno ispupčen, neutol-žudno iskolačen pogled pornićara kroz špijunku; mutna beonjača jasnih očekivanja od stvarnosti: naručio si picu i sad sav nestrpljiv – do toaleta, češljaš se na brzaka, ispod pazuha otrov, grozničavo se pereš nad lavaboom sa malo sapuna i vode samo na tim mestima, prskaš jeftini dezodorans, kššš, da se brijem, ma nemam vremena, još jedan pogled u ogledalo, šmekerski je ovako – misliš da će ti picu doneti riba boli glava, koja će, naravno, da padne na neku tvoju foru, ili da te kresne samo zato što si sladak, a onda se smoriš kad ti picu donese debeljuškasti tip u šuškavoj trenerci, ding-dong, ćao, ćao, vaša pica, šuš-šuš, vaš račun toliko i toliko, izvoli, šuš-šuš, hvala, zdravo, dum, škljoc, samoća.

Misao o Ljudmili

Ljudmila je volela da plete mrežu oko sebe tako da se čini kao da će se sama uplesti u nju. Ona je ta koja je zatočenik svoje misli, svojih misli, u najgorem slučaju svog sistema, trebalo je da verujemo. Ne poseduje čovek ideju, već ideja poseduje čoveka, citirala bi Hegela, a nama bi se činilo da hoće reći: pokušamo li da ukrademo njene ideje, moraćemo prvo da ukrademo nju. Opet, ako njena misao nije ni njen posed, mislili smo, ona svakako ne može biti ni naš. Sve u vezi s Ljudmilom bilo je primamljivo. Nosila je purpur i maslinastozelene ešarpe; visoke potpetice i crvena kosa, zavela bi i najtrezveniji um. Ja sam njen posed!, ona me može ukrasti, prikrasti se, uvući se u mene!, svako od nas bi poželeo u sebi. Kako je prolazilo vreme, Ljudmila se sve više odražavala kroz ono što smo držali za svoje misli. Ja jesam taj koji će reći ovom mišlju da je ona samo moja, hrabrio se svako od nas, šumoreći te reči sebi u bradu kao kakvu molitvu. Ali i to je bilo njeno maslo! Lukavo je uopšte bilo što objavljuje ovu tajnu kroz sebe. Navodeći nas na pomisao da se time razoružava, mi smo se razoružali pred njom. I tada nas sve drži u šaci. Trijumfuje nad nama u punom sjaju. Sada, posle svega, budući da se društvo osulo, svako od nas otišao na svoju stranu, mogu mirne savesti reći da me misao o Ljudmili nikada nije napustila. Prokletstvo je ležalo u kobnom saznanju koje dugo sebi nisam smeo da priznam, saznanju da me ona i ne može napustiti. Bezuspešno sam pokušavao uteći toj istini. A onda bih se obreo u dobro poznatom začaranom krugu. Jer da bih uopšte mislio moram misliti nešto, a pošto ne mogu ostati bez misli, ni ono o čemu mislim me ne može napustiti, odnosno – Ljudmila. Mnoge noći probdeo sam premećući to po glavi, no stvar bi uvek zapinjala kod sledećeg: kakva je to čarobna veza između misli o Ljudmili i Ljudmile same!? Za trenutak bi zasijala ta iskra u mraku mojih nedoumica, obasjala paučinaste podrume neznanja; na tren bih osetio nešto slično ekstazi. Nažalost, svega nekoliko minuta bi bilo dovoljno da splasne to ishitreno oduševljenje i da najzad uvidim da nisam došao ni do

kakvog zaključka, već da se poda mnom otvorio još dublji ponor. A opet, kad god bih upregao svoj um u nameri da razmrsim ovaj složen problem, uvek bi mi se, kao po nekom automatizmu, postavljala sledeća zagonetka: da li je svaka misao, s obzirom na to da je misao o nečemu, samim tim što je misao, ujedno i predmet mišljenja. Tek tada ne bih znao šta ću sa sobom i ostalo bi mi samo da očajnički zavapim, Ljudmila, o, Ljudmila, šta si mi to učinila!? Ljudmila... Ljudmila..., to božanstveno ime nastavilo bi opsesivno da odzvanja u mojoj napaćenoj glavi i ja bih tek pred zoru, donekle uljuljkan ritmičnošću ova tri uzvišena sloga, odnekle omamljen nežnošću ovog paperjastog Lj, uspeo da utonem u san, kao da tamo neću uvek iznova pokušavati da dosanjam misao o njoj, misao o Ljudmili.

Đavolja posla

Ja sam Stefan, imam trideset pet godina, radim posao koji volim, oženjen sam ženom koju volim i imam dvoje divne dece. Jednom rečju, imam sve ono što nisam imao u detinjstvu, premda sam dete razvedenih roditelja. Imam sve to i presrećan sam, no ipak postoji jedna začkoljica koja mi godinama već ne da mira, urušava me i ne dopušta mi da se opustim i uživam u svemu što me okružuje. Znate, mi odemo na piknik, raspalimo roštilj, deca se igraju na travi, moja žena pevuši neku pesmicu s radija u kolima (zna sve reči, u školi su je zvali džuboks), priprema hranu, šalimo se, smejemo, priđe s leđa i poljubi me; onda sednemo da jedemo, gledam decu kako nevešto nabadaju paradajz iz žutog plastičnog tanjira i puno mi je srce; a onda pogledam nju i vidim kako ih i ona gleda s ljubavlju i tako, dok traje ručak, sve bude u najboljem redu. Tek kad završimo, kada su stomaci puni a tanjiri prazni – spuca me taj osećaj. Samo me naglo preseče i ta idilična slika odjednom ostane bez sadržaja. Na njoj su osmesi, na njoj su sreća i radost ostali da vise smeteno u vazduhu... A u meni, u mom stomaku raspad zbog misli koje se roje oko tog straha, žuč. Tada se ukočim i zagledam u daljinu, kao gledam u prirodu, zelenilo. – Dobro si? – pitala bi me obično, no u poslednje vreme me samo pogleda s blagim sažaljenjem kojim se gleda čovek koji ne ume da uživa u sreći, i sačeka da prođe. Mudra je, zato je i volim tako ludo. I osećaj zaista prođe. Trenutak kada prestaje je neopisiv. Kao kad te celog dana boli glava, a tek uveče odlučiš da popiješ lek, jer uskoro ćeš na spavanje, a tako ne bi mogao da zaspiš, i onda onaj delić sekunde kada shvatiš da te je pustilo, kad osetiš da si ponovo onaj stari, da možeš da se nasmeješ. Tako je i sa ovim, samo neuporedivo jače. To je osećaj kao da te je najzad pustilo nešto što te kandžama držalo (zato se i ukočim, zapravo ne smem da mrdnem), nešto što te ščepa i ne pušta dok mu je zabavno da gleda kako se mučiš iznutra, a zna da nećeš pustiti glasa; znaš da je tu negde, s leve ili desne strane, da se ceri toj slici, slici u koju je neko uložio ceo svoj život, a sada mu ti ne daš da uživa, stojiš mu na repu, a on te i ne vidi.

Biću otvoren: strah koji osećam je pomalo strah da ne budem Jov i to Jov sa sredine priče, da ne ostane sve na tome. Nesreća bi bila da bog nije nagradio Jova vrativši mu sve što mu je oduzeo. Moj trip je da sam Jov raščerupane kose, pocrnela koža napeta na kosti, presvisle žile, nad zgarištem, sve se dimi, i da ta slika traje večno. Odsustvo nade u smrt, kako kaže Kirkegor. To je ono što mene plaši – osećaj da će đavo svakog trenutka da se pojavi i razbuca sve. Vidite, moja žena i ja, mi imamo idealan brak. Sve od početka pa do sada je baš kao na filmu. Nikada ranije nisam verovao da će sve ići tako glatko, da ću upoznati nekog ko me razume, ko mi odgovara u potpunosti, kome ništa ne smeta kod mene; mislio sam da je to nemoguće, ali uistinu nikad nisam prestao da verujem u to. I čim sam je upoznao, znao sam da je ona ta. Godinama unatrag ljubav sličnu našoj – nežnost, dodiri, poljupci, sjaj u očima, dirljivo poverenje, predivan seks – viđam samo u holivudskim filmovima i to u prvih petnaestak minuta, a onda kreće pronevera, ubistvo ili, najčešće, preljuba. Mi smo u braku već deset godina i taj zaplet nikako da počne. Mi kao da ne možemo da se iskobeljamo iz tih prvih petnaest ušećerenih strana scenarija gde je prikazana sreća samo da bi je nešto narušilo. Osećaj da pravi život počinje na petnaestoj strani holivudskog scenarija, a da se to u mom životu još ne dešava, čini da se osećam nelagodno u sopstvenoj koži, nameće mi utisak da ne živim u realnom svetu i da će uskoro, pre ili kasnije, sve doći na svoje tako što će se pojaviti neka mrlja za koju još nisu izmislili izbeljivač. Ja neću činiti ništa da dođe do toga, to bi trebalo samo da se desi. Saobraćajna nesreća, rak dojke, šta god. Ali ipak, moje strpljenje je na granici, ja ovo više ne mogu da izdržim, ovo nije život, ovo je srećan život!! Nekako uspem da se smirim. I tek u poslednje vreme, u trenucima kada me sve to pusti, pogotovo uveče kad uspavamo naše anđele, počinjem da shvatam da još ima nade za mene. Treba samo jednom za svagda sebi da utuvim u glavu da je misao o đavolu đavo lično i da sam ja taj đavo koji sve to kvari misleći o đavolu koji će doći da mi oduzme sreću. Sve su to đavolja posla, ali ja ću prestati s tim, i reći đavolu: “Hej, đavole, idi dođavola. Nađi nekog drugog... đavola!”

Doticanje

U jednom trenu krenula sam u drugu sobu i razbila staklo na vratima tvojom rukom. Od kako si se vratio ja kao da više nisam ja. To više nisu moje ruke. To više nije dodir. U najboljem slučaju to je pipanje, opipavanje. Vidim krv kako se sliva s ruke na parket, ali znam da će se te ruke spasiti nekako same od sebe. Moje je da odem do lavaboa, a one će već učiniti ostalo. Odlazim u kuhinju, budući bliža od kupatila, i odvrćem slavinu na sudoperi. Gledam voda kako razgoni krv sa posekotine razlistavajući je suptilno. Za trenutak vidim beličastu potkožicu u prorezu kože; sklonim li ruke s mlaza, počinje da plavi krv razređena vodom. Ne osećam bol, ne osećam ništa. Pomislila sam da je to zbog alkohola, u poslednje vreme puno pijem, no ipak su to tvoje ruke, zbog tebe se sve ovo dešava. Odlazim u kupatilo, ne znam ni sama baš tačno zbog čega. Vidim ruke kako se pružaju ispred mene i, onako ranjave, krvave, posečene, dohvataju veliku kesu punu praška za pranje veša. Otvaraju je i uranjaju u nju. Uuuu... Ovo mora da boli, međutim: samo čujem u pozadini vodu iz kuhinje što teče pod jakim mlazom, nazalno šuškanje kabaste kese i šumorenje mehurića u njoj. Ruke se valjaju u kesi, premeću; jedna drugu zasipa praškom, utrljava. To mora vraški da peče! Ne mene, to su tvoje ruke, tebe neka peče. Uzeo si moje ruke da kažnjavaš sebe, ušao u moje prste sebi da činiš zlo, a sebe, svoje lepe ruke, svoje otmeno izdužene prste sačuvao si. Nikad nisam srela nekog ko obožava sebe na tako izopačen način. Zgadio bi mi se svaki put kada bih te zatekla kako sediš sam u sobi zavaljen u fotelju i samozadovoljno posmatraš svoje dlanove. Sediš tako s dlanovima podignutim ispred očiju i, sa smirenošću koja bi svakog izvela iz takta, proučavaš fini splet vena na nadlanici, uočavaš tanane prelaze nijansi između zelene i plave. Gledaš ih i diviš im se kao da ih vidiš prvi put u životu. Gadiš mi se. Sačuvao si belinu svojih lepih prstiju, a pogledaj mene. Prepreden skot, eto šta si ti. Nije trebalo da se vraćaš.

Primetila sam u poslednje vreme da drugačije sebe dodirujem dok se tuširam. Kad nanosim kupku na kožu kao da me neko drugi dodiruje. Pokret je nekako sporiji i intenzivnijeg pritiska, čulniji, a onda počinjem sebi da delujem kao neko drugi, kao objekat. Moje telo postaje fetiš samo sebi. A i: nešto me je više uzbuđivalo, nisam tačno znala šta – masturbiram češće nego inače. Bilo mi je sve to čudno, mada sam mislila da je zbog alkohola. Razbijanje stakla na vratima bio je dovoljno jasan način da mi staviš do znanja da više nisam svoja. Jer imati tuđe ruke znači više ne biti svoj. Moja volja, moja želja, namera da nešto uradim, postala je puki predlog koji tvoje ruke mogu da prihvate ili odbiju. Shvataš li šta mi radiš? Ti kažnjavaš sebe kažnjavajući mene (jer me voliš), ali, baš zato, ti si obična kukavica. Uvukao si mi se pod kožu da bih i ja malo patila s tobom; kroz osećanje nemoći i odsustvo bola. Uostalom, oduvek si voleo te složene, uvrnute igrice. Tačno znam šta bi mogao da učiniš – u stvari, sigurno ćeš to učiniti! Palo mi je na pamet kada sam pre neki dan naletela na tvoj pištolj u ladici. Posmatrala sam ga duže no obično. Pogled mi se zamutio pred tom prelepom crnom stvarčicom i pomislila sam – ne znam zašto – da hoćeš da se ubiješ, ali da nemaš hrabrosti da to učiniš. Tada sam samo pretpostavljala, sada je već sve tako jasno. Pozvonićeš na interfon. Dok se budeš penjao uz zgradišne stepenice ruke će izvaditi pištolj iz ladice, vratiti se u hodnik i uperiti ga pravo prema ulaznim vratima. Znajući da su, kao i obično, otključana, samo ćeš ih otvoriti i ući, sve kao po planu – mada ćeš možda poželeti da otreš cipele o otirač, da, zaboga, ne umreš blatnjavih đonova. Otvorićeš vrata, načiniti korak, dva, i kažiprst će povući obarač pošto je palac prethodno repetirao pištolj. Jedan, dva, tri, i ti padaš. Neću videti izraz tvog lica jer svetlo neće biti upaljeno u hodniku. To je jedino što želim. Nadam se da će mi tvoje ruke dopustiti da ispunim svoju želju, da pritisnem prokleti prekidač. Stvarno ne želim da vidim tvoj kukavički a samozadovoljan, kvazi-lucidan a bolesnički pogled, kao ha! zajebao sam vas sve! Pišem ovo da bi se saznala moja strana priče, kako je to zaista bilo. Obraćam se tebi zato što sam htela da ti kažem sve te stvari, pa čuo ih ili ne, svejedno. Hitam da

zabeležim sve ovo dok mi se ruke čine mojim više nego inače, mada nisam sasvim sigurna da je baš svaka reč moja; pišem brzo i nemam vremena da se vraćam i proveravam, suviše sam nervozna. Ali sada, dok pi šem, osećam kako se ruk e polako otuđuju, polako p restaju da me slušaju... Evo, pod rhtavaju, post aju nekak o hladne, drug a čije, jed vapiše m, možd a jeo vo posle d njam o ja reč... Pošto budeš upucala mene prislonićeš pištolj na slepoočnicu i ubiti i sebe.

Priča-samoubica

Mislimo, besmisleno je ostati u ovome. Voda nam je već doprla do kolena i šta, gde ćemo sad. Nivo vodostaja neumoljivo raste i za tili čas će biti preko glave. Moramo da menjamo priču. Ok, sada se nalazimo na vrhu zgrade. Važno je odmah napomenuti da smo odlučili da izvršimo kolektivno samoubistvo. Sporazumeli smo se oko toga da život nije vredan življenja, popili boga oca gore na ploči, duvali, izgrlili se svako sa svakim još po jednom, pa još nekoliko puta; neki od nas su se gušili u suzama, drugi tiho jecali, što je bilo još jezivije, a neki su bili odvažni i držali smrt za prolaznu stvar nakon koje nema ničeg. Najednom smo svi prestali s tim manje ili više nemuževnim držanjem i krenuli istovremeno, kao po dogovoru, ka ivici zgrade. Razmatrali smo mi ranije i druge mogućnosti, neke od njih i probali, ali ipak smo došli do zaključka da je zajednički skok sa zgrade jedna sjajna ideja. Svakom od nas se razvukao kretenski osmeh. Pred očima nam je prostrujala slika kako skačemo svi, letimo, jupi!, kakav osećaj, celo društvo, no sada, dok stojimo tu, na ivici, nismo tako veseli. U trenutku shvatamo: moramo opet da menjamo priču. Ako se ubijemo kako, odnosno ko će nastaviti pripovedanje. Ali hajde da skočimo, da osetimo to, pa ćemo se usred skoka, kada vidimo kako nam se munjevitom brzinom približava betonska smrt ili smrt tihog travnjaka u parkiću ispred zgrade, e, tad da promenimo priču. Skačemo. Jupi!!! Kako je dobro!!! Čoveče!!! Aaaaaaaa!!!. E sada smo u kafani, pijemo pošto smo hteli da se ubijemo, za dlaku, ali izvukosmo se. Mora se priznati da nema svako petlju da učini tako nešto. Ljudi sa obližnjih stolova pitaju se, prilaze nam i pitaju nas šta slavimo, da li je to nečiji rođendan, ili je možda

neko diplomirao, dobio ćerku i sl., a mi kažemo – naravno, i drugi se vesele, pevaju, ali smo mi najglasniji zbog čega i privlačimo toliko pažnje – kažemo da se veselimo budući da smo hteli da se ubijemo. Ljudi nam uglavnom čestitaju. Nazdravljamo s njima. Kažu, ipak treba imati hrabrosti za tako nešto, ne može to baš svako. Mi se svakako slažemo i još bučnije pevamo razgaljeni sad. Svako od nas raste kao kvasac od samoljublja. Pridružuju nam se drugi, prilaze sa svih strana, pevaju i oni. Cela kafana je na nogama, stižu nam besplatne ture. Nekoliko njih se izdvaja iz gomile, jedna grupica, možda pet, šest njih. Kako smo se pogledali mi smo se prepoznali – tako to ide sa samoubicama, imaju za druge nevidljiv oreol i jedva primetan vraški titraj oko očiju. Otkrivaju nam da su i oni razmišljali da se ubiju, ali da su džabe naprezali svoje vijuge svake srede od osam do deset u prostorijama kulturno-umetničkog društva: nisu mogli da se doviju kako da se ubiju, koji način da izaberu, i onda su odlučili da žive, s obrazloženjem – a to je ono glavno! – da je pristanak da živiš pošto si već bio rešio da se ubiješ, a onda odustao zato što nisi znao kako (ne zato što nisi smeo, to je kukavičluk najgore vrste!), u stvari, nov oblik samoubistva. Zaintrigirala nas je dijalektičnost njihova zaključka. Zadivila čak! Razmenjujući poglede među sobom, u čijim ukrštajima su se susretale iste misli, ono što nam je svima odmah palo na pamet čuvši ovako izvanredno rešenje, odvažismo se, zapravo, smogosmo snage – jer smo se osetili malim i postiđenim – da ih pitamo da li bismo mogli i mi (možda) da živimo s istim ubeđenjem, ubeđenjem da je sam život samoubistvo ukoliko si prošao kroz one dve faze. Ipak je to njihova ideja, njihova životna filozofija. Budući da su bili ljudi široke duše i velikog srca, još pod gasom, pristali su ne sluteći koliko nam čine. Mi smo svi do jednog jednodušno uzdahnuli s olakšanjem… inače, bismo iznova morali da smišljamo nešto, a posle opet kad zagusti da menjamo priču i tako ad infinitum. No, pričajući s njima, komentarišući u pohvalnom tonu njihovu opciju, zapazili smo izvesni nedostatak filozofičnosti u njihovim argumentima, što nas je nemalo iznenadilo. Oni, zapravo?!, uopšte nisu shvatali metafizičke dimenzije svog rešenja. Ono je za njih bilo praktične prirode. Pošto ne znamo kako da se ubijemo, mi ćemo se vratiti životu i živeti ga sa istim ubeđenjima koja su nas navela da ga se lišimo. Mi smo, pak, pokušali da im ukažemo na inventivnost i originalnost njihovog rešenja, ali oni nisu hteli ni da čuju za metafiziku. S druge strane, ni mi nismo bili kadri da sad glumimo filozofe kad je naše rešenje bilo glupo, emotivističko u savremenom smislu reči.

Ono je proisteklo iz one nesvesne svakodnevne životne filozofije savremenog čoveka da treba uživati u životu jer je život jedan (ma koliko priča promenio, dodajemo) i da treba da pratiš svoj osećaj i da ništa nije slučajno i da misliš pozitivno i da slušaš svoje telo i tako to. Sve što smo mi uradili (mada su to samo najinteligentniji među nama shvatili) jeste radikalizacija tog životnog stava: mi smo hteli da uživamo u svom samoubistvu; i ono je deo života i to, kao poslednji, kruna svega onoga što si bio i što si predstavljao kako za sebe tako i za društvo. Čak i kada se ovako prikaže, što je – ruku na srce – naknadna intelektualizacija pukog oduševljenja koje smo osetili u trenutku, naša koncepcija pada u vodu pred njihovom. Kako zbog toga što se mi nismo ubili već promenili priču, a oni se ubijaju svakog časa, tako i zbog toga što njihovo rešenje, iako nastalo iz pragmatičkih razloga, ima metafizičku dubinu, dok naše nema jasnu ni pragmatičku ni metafizičku dimenziju: ono je prosto bilo, kao što rekosmo, oduševljenje jednom modernom, odveć modernom, čak bljutavo modernom idejom. Ipak, sada moramo promeniti priču da bismo nastavili da živimo ubijajući se, ne izvršavajući samoubistvo, već aktivno čekajući smrt, jer ako se priča nastavi nije isključeno da bismo ušli u neku drugu, a tamo opet došli na ideju da se ubijemo na neki, koliko god naizgled nov, a ono ipak u osnovi tradicionalan način, s obzirom na to da su nam dopustili da.

Tok

Ne uspevam da zaustavim taj tok, te događaje koji besomučno kuljaju iz stvarnosti. Nije da ne mogu da ih predvidim – godinama se već vežbam u tome i mogu reći da sam prilično uznapredovala – nego kada dođe taj tren, trenutak kad nešto treba da uradim, onemoćam; volja sva raskašana, osećaj kao da nešto pokušavaš da uhvatiš rukom, ali više je nemaš: to je fantomski ud! Često sam razmišljala o tome. Sve to pomalo liči na osećaj (skoro sam sigurna da je tako) kada narkoman posle izlaska sa lečenja ponovo uzme svoju rajsku supstancu. Tada se sve nekako namešta, nekako sve samo od sebe. Događaji se nižu jedan za drugim, munjevitom brzinom: sretneš ovog, sretneš onog, onaj ti duguje pare, sada ima da ti vrati, tačno znaš, onda odete tamo, kad tamo onaj treći i cela ekipa, niste se dugo videli. I ti tako glatko i neosetno (kao kad se u snu menja scenografija) prelaziš iz jednog događaja u drugi, i sve vodi ka tome. U prvom trenutku ne želiš sebi da priznaš, ništa, sklanjaš pogled sa toga, skrećeš, ali ipak znaš da će na kraju spoljašnja stvarnost biti toliko sugestivna da će te prosto primorati; priželjkuješ to, čak računaš na to iz potaje; vrši neki čudan pritisak, tlak – na tebe – da priznaš da je to to, da ćeš ti sad to uraditi, nema druge, nametnulo se, samo od sebe, no to ipak nisu misli, ako i jesu, onda su tek polusvesne polumisli, budući da još uvek, iako sad ideš ka tome, to jest, ne mehanički i nesvesno, ono još uvek ne ideš svesno, ne stremiš; spolja gledano, izgleda drugačije, skoro kao da sve to činiš voljno; no, tebe nešto u stvari vuče, ti se predaješ tome i, pak, skrivajući od sebe sopstveni pristanak, sve do onog trenutka, jebi ga, jebi gatrenutka, prvog trenutka shvatanja šta se zapravo desilo, trena nakon najviše tačke na grafikonu, nakon uzimanja, jebi ga: uradio sam to ponovo. Dobro poznajem tu mikrosekundu narkomana, iako nikada nisam probala bilo šta. U redu, analogija je malo gruba, nismo baš (oni i ja) u istoj situaciji, ali ono što je slično je to – to da kliziš niz ravan inače neshvatljivog nagiba – taj spasonosni zagrušak u vremenu, taj tok iz koga bih da se izdvojim mišlju, pa odlukom, i na kraju, eventualno,

činom, da kažem nešto, uradim, i onda ništa. Matica me odveć jako povuče natrag i ja se utopim u bujicu tog opšteg toka, gde sve beslovesno ide napred, a ja tačno vidim kako se taj tok rađa i odvija. Pred počinak

Stao je go pred ogledalo. Scena nalik na neku od mnogih iz američkih filmova koje je gledao kao dečak, kao da se može razgovarati sa sobom samo pred ogledalom. Kad se skinu sve maske, ko ostaje, ti ili ja. Ili: neko te duboko iz mene posmatra. Ali ključno je kako te postmatra. Ja vidim i to kako. Takođe, primetan je i način tog posmatranja, naravno. Polazeći u kupatilo, poneo je flašu vode, ali se morao, naknadno, vratiti po čašu, samo da bi se moglo reći ’čaša vode’. Ušavši u kadu, još je bio pometen, u onom stanju. Sav usporen. Sve rastegnuto, rasplinut. Čučao dugo dok ga je polivala voda, prelazila preko, i nije prolazilo. Mrzelo ga je da otpočne sapunjanje. Pod slapom, pokušaj spiranja. A onda se odjednom prikrala senzacija šampona, zapravo, halucinacija mirisa sapunice – što ga je, setivši ga detinjstva, oraspoložilo – te se uze sapunjati kao pod dejstvom nekog novog poleta, razoružavajuće iznenadnog. Pitao se šta li ga je pa toliko razgalilo, sve to s detinjstvom, šta, kad i nije bilo baš neko detinjstvo. Mada u datoj situaciji, mogao je samo žaliti što je kao dete imao usne, jer ga je baka, u kadi tokom kupanja, obavezno sapunjala i preko lica, zažmurenog, namrštenog, do krajnje facijalne smežuranosti, čak zgusnosti, što je očito mrzeo. Posmatrao je sad pramenove rastvorenog i raspenjenog šampona kako se rastaču i otežu, izdužuju i spiralno viju oko odvoda pokrivenog belom plastičnom mrežicom. Na slavini je zapazio, pak, oko prebacivača, naslage bele boje, zapečene, skoro urezane, kamenac. Posle kupanja obično bi pio vodu; zaboravio je sad na čašu. Kod drugog gutljaja, opazio je sebe u ogledalu, iskosa, sa podignutom flašom i, ne skrećući pogled, nastavio da pije tako, osetivši mali rizik da bi se, možda, mogao zagrcnuti, saplevši se u nizu gutljaja usled tog očuđujućeg paralelizma. Prijala mu je ta tanana napetost, shvatio ju je kao izazov. Dodatno se koncentrisao. Vodu je pio isključivo pre pranja zuba, budući da bi mu ukus paste za zube uvek smetao da oseti vodu u njenoj tobožnjoj bezukusnosti. Brijaće se sutra. Uputio se spavaćoj sobi. Ljudi se na kraju krajeva razlikuju i po tome da li stave ćebe do sebe ili tek preko jorgana. Ako ćemo tako.

Bočno

U utorak ujutru uhvatio je sebe gde opet misli o tome i prvi put se nakon nekoliko meseci, koliko ga opsedaju te i takve ideje, rasplakao shvativši da misli koje potajno imamo o bližnjima treba da zamišljamo kako ih stvarno izgovaramo, naglas, njima, ljudima koje volimo i poštujemo, onima s kojima živimo: u lice. Prvo je počeo nasumično u sebi da se izvinjava već imajući na umu čitav protekli period koji mu je hrupio iz pamćenja, izvinjava za sve, nastavljajući ubrzo naglas – a onda je to prešlo u polučasovno grčevito ridanje uz tumaranje po stanu, jecanje i hod tamo-amo, da bi se tek nakon toga osetio iščišćenog srca, ali sasvim bez misli, u stanju neke moždane iznurenosti, nekakve ispošćenosti nerava, osećaj isključivo vezan za slepoočnice i pobočne delove lobanje gde kao da pulsira. Seo je u kut dvoseda na kome je ležao već uvaljan svetlonarandžasti jastuk i zagledao se u izbledeli limun-žut zid, preko puta. Te misli krenule su da se roje negde u februaru. Otac je otišao od kuće na dve nedelje kod svoje majke u N. S., bio je uzeo godišnji odmor. Majka je bila tu, ali je po ceo dan nešto petljala sama sa sobom, čitajući sve te knjige koje je ponekad donosila u kutijama, vukla se po kući, brat bio gotovo uvek kod devojke (mada bi i ona ponekad svratila). Već tad je znao da to nije dobro. Jedini razlog zašto je sebi prećutkivao sve to jeste neko nesvesno uverenje da je na tragu da – možda – otkrije nešto novo o osobi koju je tako malo poznavao uprkos elementarnoj upućenosti unutar porodice tokom celog života, na koju ne treba previše, kako je mislio, polagati. Primećivao je kako se ocu nove bore javljaju na licu, kako neobično brzo stari, kako mu brada sve brže i brže raste, stvari koje se ne primećuju lako kod ljudi sa kojima se stalno opšti. Do paklene ideje došao je jednog dana kada se vraćao sa neuspelog razgovora za posao. Budući da je morao otići čak u prigradsko naselje u kome nikada ranije nije bio, u oba smera promenio je dvaput liniju gradskog prevoza, sve ni zbog čega. Nije bilo prvi

put da će doći kući u tom raspoloženju. Vraćajući se dugačkom, pravolinijskom deonicom puta kojom se autobus kretao prilično sporo i ravnomerno tako da se sticao utisak da se uopšte ne kreće, tridesetogodišnji Jovan Petronijević pružao je pogled daleko u kosinu preko njiva tek prvim snegom pokrivenih. Ponekad bi mu misli bile tako oštre da bi mu se zasuzile oči. Zažmurio bi na tren, no kad god bi otvorio oči shvatio bi da je stvarnost srazmerno bezazlena u odnosu na njegove misli. Ta hronična mukotrpnost; tenzija. Ipak, dopuštao je da se taj tok ulije u skrovite kutke, prećutao ga samom sebi, skrenuo unutrašnji pogled na drugu stranu praveći se da ta misao nikada nije prošarala njime. U trenucima kada je bio svesniji celog tog procesa, naređivao bi sebi da prećuti to, zadrži za sebe, iznutra duplo sakrije, da se ni u svom svetu ne drži toga; jednostavno da podigne zid između sebe i onog što mrzi – unutar tih granica da živi kako želi da živi. Za njega bi to bilo dovoljno – govorio bi sebi u ohrabrujućem optimizmu samopregora koji skoro da je upalio – to da je intimno mesto na kome se sve misli rađaju na nekom drugom mestu od onog gde se mrzi. Dok je sedeo tog utorka na dvosedu, stigla mu je poruka; nije mu se žurilo da je pročita, telefon je bio u drugoj sobi. Ipak, bio je zahvalan što ga je nešto trglo iz mrtvila, omelo u tom tupom gledanju. Posle nekoliko minuta krenuo je u drugu sobu da vidi ko mu piše, ali nešto ga je setilo da je tren pre toga, još dok je blenuo onako izgubljeno u žućkasti zid, osetio da bi mu možda kafa sad prijala, te su se misli splele, okrenula jedna drugoj leđa i on je nasumično skrenuo ka kuhinji, no čim je sipao vodu u kuvalo potpuno je zaboravio na telefon. Tu pred pultom, dok je čekao da voda provri, još uvek unezverenog pogleda, opet se rasplakao. Došlo je neočekivano. Kao da se tu unutra potmulo razvijao jedan nemi krešendo neprimetnog bola, metastazirao tiho, nespoznato, i onda, odjednom, probivši zvučni zid bukvalno buknuo van u plač, prevalivši prag tolerancije, raskrastao se u jecaj, preko otupelosti i ćutnje u bujicu nepatvorenih izvinjenja. Jecao je. Izvinjavao se, u kidanjima pročišćavao, istiskivao iz sebe, izvini, oče, izvini, za svaku ružnu pomisao, da bi smirivši se na nekoliko trenutaka opet sve to grunulo samo u višem registru, sad na opštijem, ne samo ličnom planu. Obraćao se i dalje svom dragom ocu, ali sada sav kao da je spoznao poslednju istinu sveta, zamišljajući, verovatno, da se tom starijem poluusnulom čoveku unosi u lice, u tom neočekivanom, bar hipotetičkom ludilu bliskosti, razularen potrebom da podeli to s njim, da se nekako

usaglase, da ga otac potapša po ramenu i smiri potvrđujući, da, tako je, nažalost, ali da, tako je; urlikao te reči kao u neverici nad njima, nad tom činjenicom, čeznući za zagrljajem u toj životnoj istini, urličući kao lud: Oče, ima zla! Oče, ima zla, ima zla u svetu!

Duh u staklu

Kada sam izašao iz zgrade, ispred mene su prošla dva čoveka, jedan za drugim, noseći pod pazuhom dugačko, tj. oboreno visoko prozorsko staklo, prihvatajući ga odozdo šakom preko iskrivljenog parčeta mekog kartona, grubo iscepanog, pa dva-triput presavijenog, radi zaštite ruku od mogućih posekotina. Budući da su stakla bila malo naherena – tako su gornje ivice umetnuli pod pazuhe – u njima se koso ogledala zgrada sve do vrha, promicali su prozori dok su ljudi hodali, i nebo nad krovovima, sve u tihoj talasavoj izduženosti; bio je vedar i sunčan dan, sa tek po kojim oblakom, sve to u odblesku. U trenutku sam osetio da sam ja to staklo – kako je lepo biti tako jasan i gladak, reflektovati tako čisto svet oko sebe. Otišao sam s tim staklom, istekao, izašao iz sebe, odmaglio u njemu, utekao sebi. Sledeće što sam zamislio je da se staklo izlomilo, ali tada, u toj slici, nisam više osećao kao da sam u njemu, da sam izlomljen i sam, da ležim u komadićima razbacan po asfaltu, sasvim oštrih ivica, nepravilnih, uglavnom trouglastih delova različite veličine, opasnih na dodir; no nisam osećao ni kao da sam ostao da visim u vazduhu, nevezan, kao da sam, recimo, izašao iz stakla u trenutku lomljenja, pa ne znajući kud skočio očajnički u zagrljaj praznom prostoru nad opštom pometnjom, ponorom razbijenosti, zgrčen, sav drhturav, škrgutav u njegovim rukama; čak ni da sam se vratio u samog sebe – ne, sećanje je zamenilo takve rasplete ovog staklenog događaja, sećanje na to kako je lepo biti staklo, staklo koje stolari nose kroz metež grada tokom prelepog, malko prohladnog, svežeg, majskog dana, zadržavanje tog osećaja – ponovno bivanje u njemu.