U registraturi

“ELEMENTI GROTESKE , HUMORIZAM,

BIZARNOST, UVODE OVO DJELO U OBLAST

VISOKORAZVIJENOGA ROMANESKNOG STVARANJA NA IZMAKU REALIZMA KOJE SE U KNJIŽEVNOJ POVJESNICI KARAKTERIZIRA KAO

RASAP PARADIGME REALISTIČKOGA ROMANA .”

(A NTUN PAVEŠKOVIĆ)

A NTE KOVAČIĆ (. – .)      M G,       Z. www.mozaik-knjiga.hr

119,00 kn

K  ,  STEKLIŠKE  S ,       H. N        .

R U REGISTRATURI (.)   K      .

T      “V”     . O       .

ISBN 978-953-14-0452-5

A

n t e

Kovač

i ć

U REGISTRATURI

U registraturi presvlaka.indd 1

29.5.2009 12:24:35

urednica

Lidija zozoli

Izdavaè

MOZAIK KNJIGA d.o.o., Zagreb Za izdavaèa

ALEN BODOR ilustracija na naslovnici George W. Baldry (19. stoljeće)

Poljubac © Simon Carter Gallery, Woodbridge, Suffolk, UK / The Bridgeman Art Library

Sva prava pridržana. Ova je knjiga zaštićena autorskim pravima i ne smije se ni djelomično reproducirati, pohraniti u sustavu za reproduciranje ni prenositi u bilo kojem obliku i na bilo koji način bez pismenog dopuštenja autora i izdavača.

Ante KovaÄ?ić

U registraturi

I. dio

∑ Mir! Molim mir! ∑ zaori dubokim basom koštunjava, du­ gokraka ljudina, čađava obraza i zaprašene kose. To bijaše gos­ podin Registar. Njemu u glavi bili su poredani svi oni silni ak­ ti, što se vrstahu u velikoj, četverouglastoj sobi od poda pa do stropa. Njemu se trebalo prijaviti, uljudno pokloniti i ozbiljno umoliti, ako si htio porazgovoriti se s kime od njegove mno­ gobrojne čeljadi. ∑ Mir, velim! ∑ ponovi on grubo. ∑ Vi tamo mladići, netom što ste usklađeni, ćeretate i nadvikujete se kano da ste novovje­ ki filozofi ili, s dopuštenjem govoreći, hrvatski literati. Svakako nieste plod prokušane jurističke glave, jer se naduvate i hvasta­ te drzovitošću svojom. Bit će, da ste djeca kakova mlada starca, koji je netom otepao školski prah sa čakšira. ∑ Šta? Šta! Molimo, ne vrieđajte nas! Nikakove protekcije.

Mi smo svi jednaki! ∑ Vidiš ti njih, vidiš. Golušavci jedni, žutokljunovići, tepci! ∑ mrmljahu zgureni starci u latinštini, miešajući ju kajkavštinom. ∑ Što zgundate, zaprašeni filistri? Verbecijanci. Ionako vam nije više ovdje mjesta. Po pozitivnih zakonskih ustanovah vi bi već morali spaljeni biti poput trulih stabala, koja ne nose nika­ kova ploda! ∑ urlikaše sitan i grbav kicoš, koga je prekjučer re­ ferent poslao u registraturu. ∑ Skandalum! Skandalum! Nečemurna impertinencija! ∑ žva­ kahu krezubi starci, suzprežući svaku navalu strasti i konserva­ tivnom zlobom mjereći grbava kicoša. ∑ Prava si slika i prilika svojega vieka. Da niesi nakazan i dr­ zovit, kako si blekan, ne bi se niti znalo, da bivstvuješ u ovom starom i častnom domu!

6

ante Kovačić

∑ Sada je dosta, stari i novi viek! Jedni ne imaju što drugim manjka ∑ pa basta! Mir! ∑ opet će nješto tiše Registar, a to je značilo, da je objektivan. ∑ Prijavio mi se ∑ nastavi Registar hladnom prijatnošću ∑ i moli za rieč njeki čovo, koji jest i nije naš drug. Spada i ne spada među nas. Ali on je svakako častno biće već po rodite­ lju svom. Mnogi i ne opaziste ga. Koji ga pako znamo i vidi­ mo, držimo, da je niem i gluh. On nije nikada rieči proslovio među nama. Nije verbecijanac, nije ungerovac ili... kako se sve već ne zovu ti vaši cimeri, koji su vam vazda na jeziku, osobi­ to vam mlađim... ∑ Čujmo! Čujmo! Šta to gazda Registar danas zapliće i na­ vija, kano da je izašao iz sjednice berlinskih diplomata ∑ šapta­ še omladina. ∑ Da ∑ odahnu i puhnu u zrak Registar ∑ pita za rieč onaj čovo u crnom ruhu, što je dobro zaključan u stolu našega gos­ podina registratora, komu slava i čast naše čitave družine! ∑ Slava mu! Slava! Živio! Živio! ∑ orilo se dvoranom. ∑ Neka mu bude! Vičimo iz svega grla. Nas je doduše liepo poredao, ali nas je njekakovim debelim konopom stisnuo, da nam malone popucaše rebra. Ali ipak volimo ovako, nego kod referenta. Taj nas je razmetao po čitavom stolu. Živismo baš u razkalašenoj slobodi, ali prašina, muhe, bezimeni kukci, što izalažahu iz zida, već nam dosađivahu. Najgore pako bijaše, da je noću znao dopuzati njekakav fini, uljudni i lukavi lopov ∑ ∑ kako mrmljaše referent ∑ ∑ miš ∑ miš! Taj je stao najprije igrati s nama; ma baš ugodan svat, pa je cvilio, mila majko, kano gu­ sle kakova Paganinija. Al konačno ∑ ∑ brrr! Smuči se čovjeku, kada se sjeti: miš ∑ miš! Koli fin, pak ljudožder? O, majko moja, svoje fine, alabastarske zubiće zabadao u naša rebra, ruke, noge, glavu! I pilio i glodao, da je strahota! Jednomu drugu, čini se da će biti među nami, izjeo taj barbar iste možđane. Kada dođe referent, zapali najprije njekakovu dugačku i tanku smotku, a

U registraturi

7

pepeo stresuje u prašinu, što se je po nama slegla. Iznenada pade mu iz usta cigara, zamumlja, prokune: ≈O ti prokleti mameluk!

Hm, Hm! Što je tuj moglo biti?«... I referent je dugo mislio ra­ zglabajući spis, zatim pozvoni i dođe pisar: ≈Vidite ovu škulju u zapisniku?« ≈Miš!« zinu ponizno pisar. ≈No, tigar ne bijaše«, osmjehnu se referent. ≈Umetnite pred tu škulju: ‘Nije istina i poričem’«. I tako su bili umetnuti možđani, namjesto onih, što ih izjede krvolok. Ej, da kod ljudi mogu tako pomanjkale mož­ đane nadomjestiti kano naš referent, to bi istom bio izum! ∑ do­ vrši na dušak njeki debeljaković svoju pripoviedčicu, iza kako se slegoše: ≈živio i slava«; a podbradak mu se je tresao i micao još dugo nakon svršetka pripoviesti.

Registar mlacnu zadovoljno jezikom. ∑ No, takova šta ne će vam se lje u našem domu dogoditi. O, registrator namiriši već osam dana prije te ljudoždere, negoli se spreme na put, da pohode našu kuću. Jedanput se njih četvero ušuljalo u žakanjski vlak, kojim se slučajno vozio naš registrator.

On ih umah izmiriša, što nikomu ne bi na pamet palo. Kada se navečer razstajaše sa mnom, izvadi njekakovu škatulju iz dugač­ kog kaputa: ≈Evo, skuhao sam kašu mudrim gostom, ako nas po­ hode. Prisjesti će im.√ I on, bogami, nastavi i pite i kolača. Mi­ rišalo je to čudnovato. Ja bih sam bio založio, da mi stvorovi od slova i papira tovimo svoj trbuh, kako ti živući sisavci. I doista.

Sve se je smrklo. Mi smo dugo brbljali i brundali stari i mladi, te napokon stadosmo hrkati. I mene ljudski uhvati grčeviti driem: čitav dan me je premetao njekakav stari odvjetnik sa žutom ba­ rokom, neprestano slineći prste i mažući moje listove, da mi se je smučilo od vonja duhana, što je zaudarao iz sline. Da toga ne bijaše, ne bi me u snu bila uhvatila vragometna šćucavica i žgara­ vica, i ja ne bih vlastitima očima vidio onu divnu tragikomediju.

Snivah, da mi tura u grlo svoje slinave duhanske prste onaj stari odvjetnik i da me sili, da na dušak progutam njegovu žutu baroku... Skočim iz sna... Nuto, oblije me smrtan znoj a kosa

8

ante Kovačić

mi se naježi. Poznam ja iz starih vremena te morske pse. Dođo­ še dosta drzovito. Umah se sjetih, da su oni isti, što se dovezoše žakanjskim vlakom, jer bijahu u narodnom odielu s čikoši i fo­ koši, a brkova divnijih, negoli Hunjadi Janoš. ∑ Kerem alašom! ∑ viknu najstariji. Bio je njegdje strašan požderuh: jedva si mu mogao zamietiti sitne nožice izpod trbušine. ∑ A šta je to? ∑ stade si trti znoj i sukati debeli brk. ∑ Kako to miriši?

Milota! Tako se dočekivaju gosti!

To je u redu. Hrvati su ∑ Hrvati, badava! Oni stari vrie­d­ njakovići i poštenjakovići, kao što bijahu i prije osamsto godi­ na za pradjedova naših! Nuto, braćo, tu ćemo se naseliti. Zali­ he ima za epikurejske stomake naše i djece naše do dvadesetoga koljena! Pa da selimo u Ameriku? Kolika nesmotrenost od nje­ kih naših liberalaca! Ali, što se uzćeretah, kano da sam na bečkerečkoj obrtnoj skupštini? Tešik! Uh, to divno miriši. Niti bla­ gopokojnomu kralju Beli ne mirišahu tako hrvatske šljive, kada je za jednu granu podielio kmetovom plemstvo! Tešik, rođaci!

I oni se stadoše častiti jelom, što im ga skuha naš registra­ tor. Neprestano hodahu srkati vodu na zdjelicu, pripravljenu za pokojnoga registratorova Kastora. ∑ Baš se ljudski natrpasmo! ∑ uzdahne zadovoljno trbušati i baci prvi uvis svoj čikoš i fo­ koš, zasuče brkove te stade džipati i jujukati, da se je tresao čitav ovaj naš dom. Onda se uhvate i ostala trojica. Nije dugo trajao taj ples. Stali se valjati, grozno cviliti i cijukati, napokon grizti jedan drugoga. ∑ Pakleni zalogaj! ∑ hripao je u nesvjestici trbu­ šati, koga su nemilostivo drpali i grizli ostali, dočim ga grčevi tako stegoše, da su mu se brci sastali s repom. ∑ Čini mi se, da putujem na drugi sviet! Uh tako liepo ∑ pa tako brzo...! ∑ zavi­ ja on. Užasno se naduše sva četvorica i pocrkaše... Skuhao im kašu i poparu naš registrator! Od poslije ne pamtim šta slična.

Zato neka živi naš registrator! ∑ Živio! Živio! ∑ kliče stari dom.

U registraturi

9

Već dugo, što je mali, crnoruhi čovo skočio iz registratorova stola. On mirno stoji, zamišljeno se smije, složivši ruke na leđi­ ma te ravnodušno čeka, dok bude na njemu red. Kada je gaz­ da Registar dovršio svoju zanimivu pripoviest, nakašlja se čovo dva, tri put kano svi neizkusni govornici novajlije. ∑ A sada čujmo! ∑ mahnu Registar govorniku. ∑ Vi me slabo znate ili pravije ne znate. ∑ Njekakova demokratička natruha. Niti nas nije oslovio pleno titulo! ∑ mrmorila je straga stranka staraca. ∑ Čujmo, čujmo! ∑ klicahu mladi.

Govornik je doduše stao, ali ga dvostrani povici ni najma­ nje ne smetoše. ∑ Ne znate me ∑ nastavi on povišenim glasom ∑ ne spadam zapravo u vaš starodrevni dom. Da, ja niti niesam tamo u vaših redovih, na vaših častnih stolicah. Kada je tako, pravo da vam prije svega iskreno kažem: tko sam? Jest: tko sam? ∑ ∑ Vi netom pozdraviste toli srdačno našega registratora. A da je u vas orga­ nizma živih stvorova, ne dvojim, da ga ne bi poklonstvenom deputacijom i mazbatami uvjerili o svojem lojalnom mišljenju i čuvstvih privrženosti. ∑ Dakako! To se samo po sebi razumije. ∑ Znajte dakle, ja sam vam srce i duša našega registratora. Ja sam njegova slika i prilika. Ukratko: njegov sam životopis. On me je sam napisao. A nastavlja to dan za danom i zato je meni mjesto ovdje u njegovom stolu i pod ključem. Jeste li opazili danas? Nije on po običaju kod svog odlazka zapalio lulu i di­ meći odputovao ∑ ta ona dimi kano lokomotiva ∑ nego ju baci u kut, a na meni napisa: ≈svemu bit će kraj!« ∑ Tako je! ∑ uzdahnu lula. ∑ Danas dogodilo se, čemu ne ima pametara već dvadeset godina! ∑ A znate li ∑ nastavi krepkim glasom govornik ∑ što to zna­ či kod ljudi: ≈svemu je kraj!« Znači ono isto, kada nas raztoče miševi i crvi, ili kada nas uništi oganj.

10

ante Kovačić

∑ Znamo, znamo! Ne gudite tako didaktično i tako zorno! ∑ mrmljahu starci. ∑ Istina je! Ima nas nervoznih i slabih ∑ dometnuše mladi. ∑ Vidite ∑ uhvati opet rieč registratorov životopis ∑ ja, ko­ ji krijem u sebi sve tajne njegove, držim, da on više niti ne će među nas doći! ∑ A, a, a! Promjena vlade, a možda i sustava! No toga bi nam još trebalo! Takove novotarije drage volje poklanjamo ljudem i drugim, njim ravnim sisavcem! Na zdravlje!

Pojavljivala se tiša, pa sve jača halabuka. ∑ Upravo zato, jer tako držim ∑ nastavi životopis ∑ odkrit ću vam danas svoje tajne ili bolje životopis registratora. Ne bi ja toga činio, da me je on napisao onako, kako ste vi drugi pi­ sani. Pošto si je pako on izumio posebno pismo, koje samo on može odgonetavati i razumjeti ∑ ostao bi ja za vazda neodkri­ ven. Znam, da će me odatle umah izbaciti i da će me sramotno nestati: budi da u me kramari zamataju svoj pljesnivi sir i druge odurne ljudske stvari; budi da me žrtvuju svemogućemu Mo­ lochu: vatri. Iz života svoga roditelja registratora crpim odviše gorkih izkustva, a da si umišljam, kako će nakon njegova života koji učenjak razglobiti one bajne hieroglife, kojimi je registra­ tor izšarao moje tielo! ∑ Ah, učenjaka, učenjaka oslobodi nas Bože! Ljudi i drugi sisavci kako-tako; ali učenjaci ∑ ∑ to su njekakvi dvospolci, pre­ laz iz neorganičkoga k organičkomu životu...

Stao je tuliti iz akta ≈liečnički nalaz« o razčinjenom želudcu njekoga vegetarijanca. ∑ Kakav je to barbarski glas?! A rimsko pravo? A Gajeve Institucije? A Unger, a Stubenrauch, a Nippel!? Fui! Koja li bruka na civilizaciju! ∑ uzplamti njeki svježi alegat, da mu se nozdrve zapjeniše od gnjeva i bjesnoće...

Registar strignu obrvama i smiri se buka.

U registraturi

11

∑ Prije pako ∑ nastavi životopis ∑ negoli vam počnem odkri­ vati sama sebe, obećajte mi već radi časti registratora, da me ne ćete prekidati. ∑ Ne ćemo! Ne ćemo! Počnite samo, da čujemo! ∑ vikahu najjače oni, koji baš netom prekidahu govornika. ∑ Zato skrbim ja! ∑ zaori uvrieđeni Registar. ∑ Mir! Govor­ nika molim, da nastavi svoju poviest.

I zavlada grobna tišina. *** Zapisci registratora, gospodina Ivana Kičmanovića razpredaju se ovako... *** Ah, kako li počinje moje školovanje!

Otac mi, nazivahu ga veselim Jožicom Kičmanovićem s na­ dimkom Zgubidan, nije poznavao niti pedagogičko-didaktič­ kih teorija, niti prakse. Seljak naš stare korjenike i zlatnih vre­ mena ne razumije se niti u čitanje, niti u pisanje. Pa stoga ne bude valjda nitko mogao zaključiti, da je moj otac čitao kakove moderne pedagoge. Ali kada sam u svom životu pročitao Ro­ usseauova Emila, držim, da je poput svih inih seljaka najviše u praksi provađao njegova načela, za koga je dakako toliko znao i mario, kano i Rousseau za moga otca Zgubidana.

Seljačka se naša kolibica sastoji polovinom od velike, če­ tverouglaste sobe sa ogromnom peći, na kojoj u cičoj zimi svi spavamo, a polovinom od pregrade za blago, perad i druge sit­ narije. Ne nalazi se u selu, nego na visokom samotnom bre­ žuljku, obraslu na istočnoj strani šumom i borovicom, a na za­ padnoj vinogradom. Tako su i druge seljačke kućarke raztepe­ ne naokolo.

Mi smo ipak obćili s timi našimi razpršenimi susjedi. Žene polazile si u pohode na razgovore, mužkarci na pilo, a djeca na

12

ante Kovačić

igranke. Nije smetala udaljenost ovakim dobrim susjedom i u međunarodnih stvarih: babe se vrlo često svađaju, a kadkad i počupaju, nadvikujući jedna drugu sa protivnih bregova ∑ ka­ no kokoši, kada zakokodaču svaka iz svoga dvorišta. Mužkarci sa dva briega srdito se pogledaše, zagroziše pjesnicami, pljunuše jedovito ili pokazivahu jedan drugomu ljutiti poput risova ta­ kozvane ≈fige«. A kada bi došlo do ultimatuma, spuštao se jedan i drugi sa svoga briega, derući se: ∑ Misliš, da se ja tebe bojim, da ti tvoga... ∑ pa ili se u dolu između takova dva briega uhva­ tiše u koštac, što je uostalom bivalo vrlo riedko i što je tada bilo također gorkim predmetom župnikove nedjeljne prodike; ili, dok stigoše u dolac, ohladnila je žestoka krv, pak se opet uzpi­ njali svaki na svoje brdo, mrmljajući ili vičući: ∑ Mislio si, go­ lišavče, smrdljiko, užgislamo, hlapimuho itd., da te se bojim!

He! he! he! Pokazao sam ti, da te se ni najmanje ne bojim, ti buhinja žuči!

U takovih seljačkih prieporih osobito se izticaše moj otac.

Nadimak Zgubidan postojao od pametara. Ali taj je nadimak momu otcu umah nagnao krv u glavu, a bjesnoću u srce. Inače je on vesela ljudina, ta bijaše seljački mužikaš na takozvanom ≈bajsu«. Daleko čitavom našom okolicom nije se u nijednoj kući svatbovalo, a da niesu podcikivale melankolične strune družbe moga otca uz dudanje njegova otrcanog i izrabljenog ≈bajsa«.

I premda ova umjetnička družba nije zaostajala iza napredne struje, dapače vazda bi iznenadila ≈slavnu svatbenu svitu« ko­ jom novom melodijom, prenesenom bogzna odkuda, najčešće sa Prekosutle od trubentaša, ipak je družba bila na glasu jedino radi krupnoga humora i debelih šala moga otca...

Ali tako obljubljen svatbeni veseljak znao je biti kruta svad­ ljivica u našem susjedstvu i jezičav poput kakove babe. Danas međaši, sjutra neznatan poljski kvar, ako se je primjerice do­ klatilo susjedovo krmče i razrovalo gnoj, ili čiji obiestan dječak bosonog progazio slog, na kom bijaše posijana salata: sve bi to

U registraturi

13

razpalilo moga otca i on je stao vikati, da mu se je trostrukom jekom odvraćalo sa susjednoga briega. Ti ovo, ti ono; ti tako­ vić, a on onaković ∑ dok se napokon nije čuo i kleti nadimak Zgubidan. ∑ Jesi, jesi Zgubidan, kako i tvoji stari bijahu! Da si čemu, ne bi ti kućerak visio poput odkinute gube na hrastu! ∑ I kada je doprlo ime Zgubidan do naše kuće, jednoglasno za­ brbotaše svi purani u dvorištu, kokoti zakukurikaše, kokoši se uzkokodakale, pa i ista mršava kravica stala tuliti. Pas Šarov, koji je mačke natjeravao oko plota, napustio mačke i stao zavijati, kano da na mjesec laje. Mi djeca uzvrpoljismo se: ≈Bit će zla«, dočim nas je majka, vazda tiha voda a radina kao crv, mirila opominjući blago: ∑ To vas se, djeco, ništa ne tiče! Japa ∑ tako ona nazivaše otca ∑ budu već sve uredili. Svađa i vika sa susjedi samo njim patri! ∑ Majka je poštivala otca (govorila mu ≈vi«), što je također zaudaralo po starih zlatnih vremenih.

Moj otac pograbi nevelik kolac s drvocjepa i poleti niz brdo. ∑ Dođi mi samo, dođi tate, uzurašu, cvildreto jedna! ∑ I susjed naš krene sa svoga brda. Zvali ga Kanonik. Čovjek malen, nabit, krupna kratka vrata i debele, jake glave. Ja također, kako god sam malen bio, iztrgoh se majci iz ruku i odskakah za otcem. Čitavo mi je tielo drhtalo, da mi sve zubići klopotahu. Srce je tuklo, malo da me nije zagušilo u grlu.

I doista sraziše se Zgubidan i Kanonik. Moj otac, čovjek suh, nasađen na dugačkih, tankih noguh, opuhnu baš ljudski malo­ ga Kanonika. ∑ Vidiš ti vraga! ∑ zatuli skoro plačno mali, a ja da prasnem u smieh od zloradosti, ali smieh mi zape u grlu, jer u trenutak svalio se moj otac potrbuške, kako je dug i širok, u obližnju lokvu, punu blata bez vode. Mali susjed spodbio mu noge i njekoliko put opalio ga šakom po leđih, da je po zraku škljocnulo kano od udarca prazne stupe. Ja izgubih pamet: sko­ čih u grm, da nađem, da iztrgnem nješto i da poletim na Kano­ nika. Dotle se moj otac osovio ter pognjuren i zaprljan uzeo put pod noge uz naše brdo... ∑ Gledaj, gledaj maloga jarčića Zgubi­

14

ante Kovačić

dana, i on bi se već tukao! ∑ zahohota porugljivo strašni susjed i da će na mene. A ja skok te bjež za otcem, što su me noge no­ sile... A kleti Kanonik potoptao nogama, kano da bježi za me­ nom, da me uhvati ∑ tako obično djecu plaše ∑ ≈drž’ ga, drž!« Ja skoro izgubih dah, ogledam se i opazim groznoga susjeda, ka­ ko migolji svojim brdom kući, dočim se je moj otac osviestio i junački obustavio na polovici našega briega, vičući i blatnima šakama prieteći: ∑ Pokazao sam ti, dobio si svoje! Alaj sam ga otpuhnuo, da se je patuljak valjao kano jež po travi! ∑ Hvastaj se, hvastaj se, Zgubidane! A pitaj svoje duge krakove, koliko se junačtvo u njih krije! Bježao, mila majko, ko da si mu mlinske kotače zavrtio u trbuhu! Ded broji svoje mastnice, Zgubidane!

Dođi k meni, dat ću ti zečje masti, da namažeš mastnice i ohra­ briš svoje zečje srce, Zgubidane! Ali da! namazao se blatom. Po njem prljaju race i guske, pa će i tebi hasniti! ∑ odvraćao susjed slavodobitno, koji je po svoj prilici pogađao pravu istinu.

Kada opet nastade mir, mene je zaokupila neopisiva drese­ lost i stid. Nikako si ne mogoh protumačiti, zašto je moj otac onako bježao pred susjedom.U takovom razmišljavanju nije mi niti na um palo, da pitam sama sebe: zašto sam i ja bježao! Ali, kako je ugodno bježati i pobjeći pred jačim dušmaninom! No, moj otac, koji bijaše za mene najjači, najmudriji, najhitriji, naj­ bogatiji od svih ljudi ∑ ovako sva dječica misle o svojih rodite­ ljih ∑ što ga je snašlo, da se je dao u bieg pred onim patuljastim Kanonikom? Oh, da li se je on doista oćutio slabijim od njega...

I ta misao me raztuži i duboko zarije u srce. Onda me je zaoku­ pio stid: pobjegoh u šumu, tako se izplakah i zaspah.

Ona je svađa davno jur minula. Moj otac i mali susjed izmiriše se u seoskoj krčmi, izljubiše se i stisnuše si desnice. Otac se je smijao svome biegu, a susjed Kanonik, kako ga je otac opalio kolčinom...

No, ja niesam mogao zaboraviti patuljasta susjeda i njegovu rugalicu: ≈Mali jarčić ∑ Zgubidan, i on bi se već tukao!...« Pamtim još dobro. Zavladala silna studen u naših bregovih.

Snieg visok, da je milota. Otac mi je načinio male saonice i ja

U registraturi

15

se po našem briegu sanjkam bos, jedva u košulji od krutog ko­ nopljenog platna. Noge mi crljene ko skrljet a ruke i obraz mo­ dre. No, što je sve to prema sanjkam i sniegu! A bilo je u kući kruha i sira i mlieka. Majka bi kadšto umiesila pogaču, dočim nam djeci otac dodavaše vina, da ne obolimo od nazebina i na grlu! Moja braća bijahu manja od mene, najmlađa djevojčica tek je tepala. Svi oni proboraviše ciču zimu na ogromnoj peći, koja bijaše dan i noć topla. Otac je često izbivao po svatbah sa svo­ jim veselim ≈bajsom«. Njekoga dana snađe me želja, da ljutom zimom i uzkim utrenikom odem do susjeda Kanonika. Tamo bijaše djece ko u ciganskom logoru sve jedno drugomu do uha.

Oni veliki bijahu lukavi i hrabri: ≈Ej biti će belaja!« uzveselih se ja. Svoje saonice na leđa i ja bos s jednog brda na drugo. U su­ sjeda stariji se krste od čuda, kako sam mogao doći tako daleko bos. A dječarci i djevojčice hvataju za moje saonice: ∑ Sanjkati, sanjkati! ∑ Pak jedni pograbiše čizme od svojih starijih, a drugi, videći mene bosa, usmjeliše se i oni golima nožicama u snieg.

Osvojilo njih pet-šest moje saonice, pak smuc niz brdo, da je sve žviždilo i pucalo. Ja, gospodar saonica, pljesnuh radostan ru­ kama i poletim bos za saonicama. Lete one, najednom zapnu o njekakav greben u sniegu, izvališe se, a djeca pofrkala u dubok snieg, kano da si orahe pobacao. Eto silne vriske i cike, a ja u smieh. Ali mali moji susjedi stadoše užasno drečati u dubokom sniegu. Kanonik poleti iz kuće. Njegovo lice bijaše onakovo, kano i onda, kadno se je pohrvao s mojim ocem. ∑ Ti si sve­ mu kriv, Zgubidanoviću! ∑ zaprašti ljut, uhvati me iza zatiljka za košulju konopljaču i baci u najdublji snieg. Meni bijaše kano psetancu, kada jadnika pljusnu u sredinu jaruge. Stadoh lamati rukama, ko da plivam. Ali snieg je visoko nad mojom glavom. ∑ Zraka! Zraka! ∑ Ja baš ne vikah tako, no mislim, da sam piju­ kao, nego niesam čuo niti sama sebe, niti čiji drugi ljudski glas.

Malo odahnuh i odmorih se, zatim napeh svu snagu i poma­ knem se u sniegu dok izpod nogu osjetih nješto tvrda. Noga­

16

ante Kovačić

ma napipljem tvrdinu, zaskočim uvis ter oćutih, da mi je glava nad sniegom. Ja makni i mahni lievo, pa desno, dok se težkom mukom ne izmotah iz utrobe sniežnoga zapuha. Pogledam ob­ zorjem, a Kanonik nosi i vodi svoju sitnu družinu, koja je još cvilila od studeni i prepasti, što ju malo obrlatio snieg. Daleko pod briegom ugledam svoje saonice, natovarim ih na leđa, ter sav mokar, cvokoćući zubima, pobrah se na naše brdo. Spravim saonice pa se mokar zavučem na peć među braću, ne priobćiv nikomu svojih ljutih nezgoda. Mati, koja je prela kod prozor­ čića, primietila je samo: Ej, ti si vragolane njegdje ljudski pro­ mjerio snieg. Ta sav si mokar ko miš. ∑ Uto mi braća pritiskahu na mokro, studeno i pomodrilo lice i ruke svoje tople ručice i gladčahu mi mokre vlasi. A moja sitna glava razbijala se mišlju: ≈Kako li je okrutan čovjek taj naš susjed Kanonik. Bacio me u snieg, pa me pustio onako: dočim je sve svoje zamusance izko­ pao iz njega. A što bi bilo, da se sam ne izmotah iz zapuhice, da se smrzoh, da ostah u sniegu?... Da mi samo nije nazdravio: Zgubidanoviću! Kako se je on mogao izmiriti s mojim otcem? itd.« No, ja sam mučao i nikomu ne kazah ništa...

Otac je došao kasno u noć sa svatbe i sve nas probudio. Do­ turao mesa i kolača, a mi se liepo i veselo gostismo. Meni valjda bijahu najslađi izvrstni svatbeni zalogaji; ali ipak vazda mišljah na našega okrutnoga susjeda, toga maloga Kanonika... Treći, četvrti dan obolih. Stislo me u grlu, žarilo me u prsih, plamtilo u gla­ vi, a sievalo u očima te neprestano njekakove crvene, modre i zelene iskrice titrale preda mnom... Sjećam se, da je mati težko uzdisala, brišući suze... da su mala braća često me spominjala, a najmanja sestrica tepala: ∑ Ivica bjatac bubin... ∑ Sjećam se, da je otac bio smrknut... da je iz ljekarne, čitav dan hoda udaljene, donesao njekakovu mast i kolačiće, te sve bacio kroz prozor... ∑ S otimi ludorijami bi ga utukao... ∑ Pa se doteturala seoska vračara, opipala me svega. Valjalo mi na dušak jako udihavat u njezin šiljasti nos. A ona je donesla njekakovih ljutih trava. To

U registraturi

17

se kuhalo, varilo i miešalo. Zatim su me kupali, a baba mazala, natirala i previjala, da mi kosti od muke škripahu... Konačno sjećam se, da sam ustao, ali niesam mogao hodati... I to je mi­ nulo. A kada prvi put izađoh na zrak: voće je svuda cvalo, bre­ govi se zelenili, a iz šumice navalio miomiris. Braća nabrala silu Božju bielih jaglaca, a najviše snašala mi ih u krilo mala sestrica, podcikujući: ∑ Hvaja Boju i Maki Božoj, bjatac Ivica zdjav!... ∑ Ipak nije u tom razdoblju prošao nijedan dan, a da se ne sjetih našega susjeda Kanonika.

I dođe jesen... Ja opet zdrav i veseo i puni me bregovi bi­ jahu. Svaku pticu poznavah u šumici kraj kuće; sa svakim sta­ blom razgovarah. A zavidio sam i glogu i trnju i kupinju i oštra­ cu borovice, kada bi se sjetio našega patuljastoga susjeda... Eh, da sam trn, kako bi ga u potaji gdje u travi dočekao i zabio se u golu petu njegove noge! Oh, da sam kupina ili glog, kako bi se uhvatio za njegove tvrde ruke i ogrebao ih, da bi mi sve vo­ da zalievala usta od milinja! Oh, da sam oštrac borovice, kako bi pogladio i opržio njegov tupi nos i njegove zagasite obraze! I kada sam na dugačkom užetu vukao našu staru, dobru kravicu Plavku, koli sam zaviđao njezinom poldrugom okresanom rogu i njezinom dugačkom repu! Ah, kako bi trknuo u rebra našega susjeda Kanonika, da sam Plavka! Eh, kako bi ga švignuo preko lica s ovim metlastim repom!

Njeke nedjelje prvih jesenskih dana plandovah s malima svo­ jima kolicama po našem i susjedovom briegu. Kolovozni pute­ ljak spuštao se niz brdo na jednom i drugom briegu, a na onom susjeda Kanonika vodio liepo mimo lokve, koja je dielila naš brieg od susjedova, i u koju se je moj otac izvalio, kad mu je naš susjed spodbio noge kod one svađe...

Ja sam liepo tuda vozikao svoju malu braću, ili sam zauzdao rudo na kolicah poput konja te krmilareći s njim, sam se vozih na kolicima, koja su letila niz brdo. U tome uvještih se upravo do majstorije.

18

ante Kovačić

Rečene nedjelje čeprkao čitav čopor raca i gusaka po dubo­ kom i crnom blatu one lokve, a nješto malo vode, što je staja­ la nad blatom, pretvoriše baš u gnjusnu kaljužinu... Moja braća sjedila na briegu, a ja mimo bare vozah čas njih, čas sebe sama.

Kad eto odnjekuda našega susjeda Kanonika i moga otca. Susjed bijaše veseo i zadovoljan, a tubasti nos crvenio mu se na garavom licu kao makov cviet sred zelene pšenice. Bio je od pete do gla­ ve u bielom, finom svečanom ruhu. Visoke čižme, novi okrugli na lievo uho zavrnuti šešir i modri nacifrani prsluk podavaše mu lik staroga seoskoga kicoša... Moj otac oborio glavu, zamišljen i turoban, te bi kadkad izpod oka pogledavao mene. ∑ Što si mi se tako nasmundurio, moj Jožica, kano da su ti strune na ≈bajsu« popucale? ∑ reče susjed ocu, koji je sjeo na ze­ leni brieg, ali nije gledao moje krmilarenje sa kolicama. ∑ Bit će fratar, bit će škriban, pop, oficir, frajt, kaprol! He, he? Znat će, što mi ne znamo, niti naši pređi: čitati i pisati! Da­ nas su vremena takova. Došao antikrist na sviet! Do danas su kokošja jaja izvaljivala samo piliće; od danas se iz njih izvaljuju oroslani! Velim ti, oroslani! Naša djeca treba da su pametnija od nas: valja im znati čitati i pisati! Tako zapovieda antikrist! Hm, nieste vi mene slušali... Kada su nam onoga adrapovca školnika, golišava prtena bjelonju, švraku u kaputu, naslali ovamo i obje­ sili o vrat, reko sam ja: ≈Potjerajmo ga vilami i motikami! pa se ne će lje nijednome više račiti u naše brdine nositi antikrstovo evangjelje: čitanje i pisanje! Čitaj i piši ti vragu i njegovoj ma­ teri, a ne mi seljaci! Zar ne imamo dosta gospode za te čarolije?

Pa šta ćemo s gospodom, kad budemo mi svi znali čitati i pisa­ ti? Ako bi tikve same rasle i rodile zar bi mi trebali orati, kopati i gnojiti! He? A gospode treba da bude: tako bar prodikuje naš župnik!« A čim si me ti počastio? Bolje, da si zadudao u svoj oguljeni bajs: ≈Ti si stara zvekanska kvrga ∑ glava, moj Kanoni­ če! Hoće nam se baš tamnice i vucarenja po sudovih! Poslao ga zakon, a zakon je od Boga!« mudrovao si ti i uza te ostali. Na,

U registraturi

19

sad ga imaš! Upisali moja dva i tvoga Ivicu! Sada pripni na svoj stari bajs kravicu Plavku, neka ju na pašu po međaših on vuče mjesto Ivice. A Ivica će biti gospodin. Samo žuri, da mu kupiš tursku lulu, da se u njoj izvali, a kroz kamiš noge pruži! He! Uzčavrljao se susjed Kanonik, pušući u zrak, dočim mu ru­ mene nosnice zlobno titrale na mene, kano da će opet: ≈Ej, Zgubidane...« Moj otac je mukom mučao te je pustio, da susjed po miloj volji mudruje. Otcu bijaše jasno, da susjedovo zvrndanje podži­ že židovski ≈špiro«, koji se je također dotepao s antikrstom... ∑ Ej, deder sinko Ivica, golube moj ∑ ta sjutra bit ćeš gospo­ din! Ta već te vidim, kako čitaš pravicu a pišeš krivicu za seljač­ ku kravicu... Deder amo svoja kolica, povezi der mene niz to naše staro brdo po tom liepom našem putu, koga ne sagradiše ni pismoznanci, ni kaputaši!

Ovako se domislio naš susjed Kanonik. ∑ Vas da vozim, susjede? Ta vi ste pretežki, satrt ćete mi kola! ∑ Ne ću golube, ne! Samo ti povezi!

Moj otac kano da ništa ne čuje, pa se niti ne mieša u našu prepirku.

Ja pogledam niz brdo, pogledam baru i čopor raca i gusaka u njezinoj kaljuži. Ko munja mune mi misao... ≈Ah trn! Ah, glog!

Ah, kupina... i moj otac, kako je dug i širok, u toj bari ... i ja u dubokom sniegu mokar ko miš... Vidiš, vidiš!... ‘Zgubidani...’« I svrnuh oči na svoja kolica i promjerih izpod oka okrutnoga susjeda, maloga Kanonika... ∑ Da vidimo! Ali ne krivite mene, susjede, ako slomite kola; ako se što dogodi... vi ste težki, susjede... ∑ Gle ga, kako već mudruje! Još niesi apostol antikrstov... još...

I on se natovari na moja kolica, u kojih je nješto škrinulo... ∑ Povuci...

On je nerazumljivo mrmljao, a ja sam naslućivao, da je to mrmljanje glasilo: ≈Zgubidane!«

20

ante Kovačić

I ja povukoh niz brdo. Kola poletiše... ∑ Tako, tako apostole, he! ∑ vikao susjed Kanonik.

Mjesto mimo bare, ja krenuh kolima prema bari... Odma­ koh se hitro... Svega toga nije mogao opaziti pripiti naš susjed, koji se je kočio kano kakav grčki junak, kada se vozi na olim­ pijske igre... Što bi trenuo... pljusk! ...i kola i naš dobri susjed, mali Ka­ nonik štropoštaše se u kaljuži i u duboko blato lokve, koja je dielila naš brieg od susjedova i koja bijaše zajedničko kupalište naše i njegove plivaće peradi...

Guske i race iznenađene stadoše užasno kreštiti i krilima pr­ hati... Niti onda ne bijahu tako zatečene, kada slavnim Rimlja­ nom spasiše Kapitolij... Uplašene jedne, gačući, prše iz bare k obali, a druge, drečeći dižu se u zrak... Kakova je to avet pala iz zraka u njihov posjed? Je li zmaj? Je li kakova ogromna žaba?

Kano da pitaju jedna drugu u svom sikćećem sanskritu...

Moj otac, prije tmuran i zamišljen, sada se je uhvatio obima rukama za trbuh od silnoga smieha... ∑ To je antikrstovo maslo, susjede! Sam on mogao te je na­ dahnuti, da tako star i velik junac, ideš se voziti na djetinjih ko­ licah niz to strmo brdo! O! O! O...

Ja hitro skočih na naš brieg, ne pitajući više za kolica, ter na­ slađujući se sa svoje majstorije a tobože zdvojno podvikujući: ∑ U pomoć, u pomoć! Ja niesam ništa kriv! Ja sam rekao susjedu, da je pretežak za moja kolica... ∑ Pa i niesi i ne možeš ti biti kriv! ∑ utješi me otac, daveći se od silnoga smieha. ∑ No te masti i te kihavice! Ne boj se, Ivica, ne će se naš su­ sjed u blatu utopiti... ne... Ha... ha... ha!...

I doista, naš susjed Kanonik pomolio najprije ruke, onda glavu, a onda polovicu tiela... Sjećam ga se dobro: bio je sličan onim mučenikom, koje okrutnik Neron omaza smolom prije, negoli ih dade mjesto bakalja upaliti... Guske i race sada još jače

U registraturi

21

drečahu a sa drečanjem i gakanjem miešahu se kletve i gromko kihanje Kanonika... Purani brbotahu po obližih bregovih, dje­ ca napustiše igranke, žene prekinuše nedjeljno ćeretanje, te se sletiše oko našega susjeda...

Nitko ne bijaše tako sam sobom zadovoljan i tako široke vo­ lje, košto ≈mali jarčić ∑ Zgubidanović«, naime ja. ∑ Nitko se nije toliko smijao, kako stari Zgubidan, naime moj otac. Nitko nije tako zlovoljno tulio i tako kukavno jecao i proklinjao, kako naš okrutni susjed, mali Kanonik. Nitko nije tolike nadimke izhi­ trio, kako to babe kod nedjeljne dokolice. I nikada niesu per­ nate brbljavke, naime race i guske, tako uzrujano drečale i ga­ kale, kako to bijaše te jesenske nedjelje... Šilo za ognjilo! Ja sam sada onako ponosno skakao i veselio se ovome danu, kako sam se onda zavukao u šumicu i plakao od stida, kada sam zajedno s otcem bježao pred našim malim, strašnim susjedom. *** I ovim radostnim i slavnim danom moga djetinjstva počelo je moje školovanje! ∑ Ivice, sjutra te vodim u školu. Niesu mi te htjeli odpustiti! ∑ reče otac navečer i obrati se k majci. ∑ Doro, imali li diete čistu rubeninu? Čizmica, razumieva se, za sada ne treba: još je tako reći ljeto, premda su jur svanuli prvi jesenski dani. ∑ Ima rubeninu, ima! ∑ uzdahne majka. ∑ Pa kako to, škola?

Pa zašto nam ga ne pustiše gospoda? Što njemu treba škole? ∑ Što ćeš? Tako ti je u novom svietu. Znaš, niesam ni ja ta­ mo šutio. Rekoh im svoju baš odrješito: ≈Evo, kakove su to nove pravice? Prije bijaše otac gospodar svomu djetetu na život i smrt. A danas? Tek je počelo razpoznavati roditelje, već če­ ka učitelj sa šibom, da ga predaš u njegove ruke. Kada je ondje potratilo njekoliko godina, jedva mu pahulje nikoše izpod no­ sa, a već ga traže gospoda u vojsku. Odanle ti dođe na vrat, na

22

ante Kovačić

muku i tegobu. Ništa mu nije za pravo: naučio se kleti, da je strahota. Ne miriši mu motika ni plug. Samo se naduva, povlači po krčmah i junači u tučnjah!« ≈Muči ti, Jožina«, župnik će na to. ≈Ti si muzikaš, pa razumiješ više od ostalih? A nije li ti dra­ go, da znaš više od ostalih? Ha? Reci.« ≈E, to je istina!« zavrtim ja glavom i pogrebem se smeteno iza uha. ≈A čitati i pisati?« na­ stavi župnik, ≈nije li to mnogo više od muzike i bajsa?« ≈Danas su, dragane moj, težka vremena. Svaki dan ima nas više, zemlja nam je manja, a nam je sve tjesnije na njoj!« ≈Sve su to gospodski računi!« prekine župnika naš susjed mali Kanonik. ≈A mi ne ćemo, da nam se djeca pogospode. Aj, jok! Čast svoj gospodi! Ali mi im poklanjamo gospodstvo. Djeca mi ne budu ni kuhana ni pečena po školah. Kruh ne bude rasao od prolievanja tinte, već od gnoja. Mi ne živemo od šaranja pera po papiru, nego ti valja ljudski huknuti u šake, pak zadrieti plugom i motikom u tvrdu kost zemaljsku. Šta bi nam bila zemlja pre­ uzka i pretiesna? Ta vi, gospodine župniče, svake stare godine čitate, da nas je više umrlo, negoli ih se je rodilo. Vam gospodo čast, ali vam je zemlja svaki dan tjesnija i uža, jer izmišljate no­ ve fabulije i zato vas ima svaki dan više!...« ∑ I da nije pandur zaprietio jezičavomu Kanoniku, on bi tri dana gospodu vjetrio i češljao slieva i sdesna. Oni ga slušahu, ali niesu mogli odgovoriti; nego se pogledaše, osmjehnuše i jedan drugom nješto ≈zaštrubenkaše«, što mi, dakako, niesmo razumili. ∑ E, pa tako! ∑ mahnu otac rukom po zraku ∑ i to će biti Božja volja, a ne antikristova, kako mudruje naš susjed. Upisali Ivicu, pa neka ide. Sjutra ga opremi. Ja ću ponesti učitelju bocu stare šljivovice, purana ∑ a ti pripravi koju deseticu jaja i koji sirac!

Bit će mekša školnikova šiba, a i slova budu podatnija...

Završio moj otac. A ja dugo niesam mogao usnuti. Nepre­ stano vrzlo mi se pred očima: naš susjed, kako se vozi na mo­ jih kolicah i onaj pljuskac u blato! Pa razgovor susjeda s otcem. Škola! Školnik! Puran... šljivovica, mekša šiba ∑ pa slova!...

U registraturi

23

Drugoga dana opremismo se na put. Bilo je do škole čitav sat hoda. Meni se je to prvo putovanje pričinilo doista dalekim i tegotnim. Školska zgrada stajaše u dolini pokraj glavnoga druma. Vla­ stelinstvo ju poklonilo obćini za školu. Prije stanovaše u njoj lu­ gar, a konakovahu ondje i vlastelinski činovnici, kada poslovahu u tom kraju. Okolo škole nanizale se jošte njeke kuće, kano du­ ćan sitne trgovine Židova Moesera, krčma Jakova Čuturića itd.

Kada se primicasmo školskoj zgradi, otac me uhvati za ruku, a skinuvši oba svoje šešire već na stubama, koje njekako drhta­ hu pod nama, stupismo u kućni hodnik. Tuj začujemo šuštanje i gibanje na obližna vrata, ter krupan mužkarački glas. ∑ Ovdje je škola! ∑ šaptnu mi otac. ∑ Čuješ li učitelja? Šu­ štanje? To su školska djeca.

Otac si pogladi vlasi a i meni potegne hrapavom rukom pre­ ko glave dva-tri puta, nakašlja se i pokuca na vrata... Ja još nie­ sam znao, što je kucanje i čemu to biva. Vrata se otvore, žamor i težak zrak udari nam u obraz. Djeca mi se pričinila poput pčeli­ njeg roja... Ustaše i zaromoriše onim čudnovatim jednoglasjem: ∑ Hvaljen Isus! ∑ Nikada jošte ne vidih toliko djece na okupu.

Obuze me njeko tajinstveno čeznuće i njeko drhtavo veselje, pomiešano iznenađenjem i novošću... Pred nas stupi, zatvoriv pčelinjak, hoću reći školu za sobom, visok, koštunjav, nješto smrknut i otegnut gospodin, u dugačkom iztrošenom kaputu i silnih brkova, koji mu padahu na prsa. Sada je mnogo jače za­ žagrilo i zažamorilo u pčelinjaku... Učitelj se hitro obrne, zaviri u školu: ∑ Mir! ∑ i opet zatvori za sobom. ∑ A, toli rano! Toli rano! Liepo, Jožica. Pa ovo je tvoj mali? ∑ i učitelj me pogladi po glavi i stisnu obraze svojim gladkim palcem i kažiprstom. Ali nije na mene toliko gledao, koliko na punu torbu, koja se je najsigurnije i njekako drzko bubrila na otčevih leđih, dočim je puran poput indijanskoga bramina mir­ no driemao pod otčevim pazuhom.

24

ante Kovačić

∑ Pa kako ti je ime, mali klapane, učeniče moj? ∑ podrma me učitelj za leđa. ∑ Ivica, Ivica, gospodine učitelju ∑ odvrati otac te povuče torbu sa leđa napried. ∑ Neka on sam kaže svoje ime! ∑ opazi učitelj, strignuvši opet očima na otčevu torbu i na podriemanoga purana. ∑ Neka on sam kaže, da mu čujem glas... ∑ No hajde, hajde! Reci! ∑ ponuka me otac.

A ja, uprvši postojano svoje oči u učitelja zagudim: ∑ Zovem se Ivica Kičmanović! ∑ Uto otac otvori torbu. ∑ ∑ ∑ Evo, nješto, gospodine učitelju, za slova, za šibu, za tintu i za pera... ∑ Vidiš ti muzikaša Jožicu, vidiš! Kano da polazi sa svatbe... ∑ smijaše se učitelj, razširiv velika usta, pokazujući jake biele zube i potreptavajući blagodušno otca po leđima. ∑ Ajdmo, amo, Jožice, ajdmo! Takova ptica, pak ta svatbena oprema ne spada u školu! ∑ i učitelj nam pokaže svoju sobu, u koju ponizno uniđosmo. ∑ Pepuško! ∑ kliknu učitelj svojoj gospođi ∑ izprazni der tor­ bu ovoga poštovanoga kuma!

Nato se izpravi iza stola mala, šiljata ženčica, veoma oštra vida i dugačkog nosića, te njekako neblagovoljno pristupi u blizinu otca, koji je vadio iz torbine utrobe šljivovicu, sir i maslac, do­ čim se je puran prodramio i stao lepetati krilima po sobi, digavši silnu prašinu s poda...

Ja se dosjetih, da pomognem gospođi učiteljici nositi stvari u kuhinju. Tu je ona pozdravila purana: ∑ fi! Ali zaudaraš. Sir. Fi! Ali je to zamlackano. Maslac. Fi! Čemu to naliči? Ha! Šta ćemo: mužeki pa mužeki ∑ i ostanu mužeki! Kad je šljivovi­ cu otvorila, potegla je zdravo dva-tri put: ∑ aha! To je nješto!

No... no... ∑ Zatim se okrene k meni: ∑ A kako se ti mali zo­ veš? ∑ Ivica... ∑ odvratim. Ona nato izvadi iz pretinca križku njekakovog sladkog kolača. A ja ga stadoh velikom pobožnošću gutati i prste lizati...

U registraturi

25

Vrativši se u sobu nađem učitelja, gdje omata nješto u papir. ∑ Gle, gle! Kako je taj mali sigurno momče! ∑ začudi se uči­ telj, kada sam došao iz kuhinje u sobu. ∑ Ali ukrotit će ga već šiba! ∑ doda otac. ∑ Nije za dobre momke šiba, dragoviću moj! ∑ mrmljaše učitelj. ∑ Tako! ∑ dovrši on ∑ evo ti početnice. Tu je tvoje ime na­ pisano. Evo ti tablice i kamečka, pa sjutra sa ostalimi filozofi ta­ mo iz vaših bregova liepo u školu!

I sada je otac spravljao u torbu prve početke buduće moje mudrosti. ∑ Ah, bilo samo zdravo i sretno! Neka je i tako, kada je već suđeno! ∑ uzdahnu on.

S križkom sira i nješto kruha u torbici gegasmo mi dan na dan u seosku pučku školu. Iz kuće našega susjeda, maloga Ka­ nonika, polazili sa mnom Miho i Pero. Miho bijaše prava slika i prilika svoga otca. Malen, jak, otresit i crnomanjast dječarac, težko je učio a još manje znao. Pero je bio bjelokos kano janje, a slabušan i mekan poput kanarinca. On je lakše učio od svoga brata Mihe, ali bijaše mlake, nemarne naravi. Kada ga učitelj oš­ trim glasom pita: ∑ Zašto, Pero, danas opet ne znaš lekcije? ∑ On ni najmanje zabunjen, hladno kao da iz njega diše led, odgovara: ∑ Niesam učio. ∑ A zašto niesi učio, majčin sine? ∑ Nije mi se htjelo. ∑ Kako ti se nije htjelo? ∑ Tako! Sanjao sam, da su došli anđeli po mene, da me odvedu u daleku, veliku, bezkrajnu liva­ du punu zelenila i cvieća. Sladko me cjelivaju i grle, te mi šapću, da mi ne treba ništa učiti... Meni je toli ugodno, ugodno bilo...

Ja o tom mislim, često mi srce drhće, pred očima tamni i nješto kano da će me onaj hip zadušiti... Biva: da me njetko polagano nadigava i vuče uvis... ko da ću polećeti... Tako to... Ne mogu, ne ću učiti... ∑ Sada bi učiteljev krupni glas omekšao, da je bio kano i Perin. ∑ Sjedi, sjedi, Perica moj! ∑ On ga pogladi: ∑ Ti ćeš već drugi put naučiti. ∑ A Perici se zarumeniše jagodice na slabašnih, bielih obrazićih. Očice bi nepomično upirao u sliku

26

ante Kovačić

razpetoga Isusa na stieni i kano da su mu jedva vidljive kapljice suza zaiskrile u zjenicah... Svi smo volili Pericu. Sažalno, sveto, duboko njeko čuvstvo obuzimalo je duše naše. A ja u takovih zgodah vazda tajno i kradom otirah suze...

Miho nije obično znao lekcije ili je tako težko odgovarao i zapinjao, da je učitelj iz njega vukao rieči kano duboko zabite čavle iz tvrda drva... ∑ Slabo, slabo, Mišo moj! ∑ uzmahuje uči­ telj glavom... ∑ Slabo... ∑ Ja sam učio dugo, glava me još i sada boli... ∑ odvraća Miho okorjelo i sporo, a oči su mu neprestan­ ce uprte u zemlju. Brata Pere nije volio. Često bi ga gurnuo, bocnuo podmuklo. Ovaj mu se krotko ugibaše te ga kadkada mirno opominjaše: ∑ Miha, zašto si takav... ∑ S nami se nije ni­ kada niti Miho niti Pero upuštao u kakove igre. Miho povukao preda se knjigu ili tablicu, pa neprestance u to bulji, ne obzirući se na nikoga. Jao si ga onomu, tko ga dirne. On bi poletio za njim poput risa, zagrebao ga noktima, udario ga šakom ili no­ gom, dapače u nuždi i ugrizao. Jedanput njega tako zadubljena njetko bocnu od njih petorice, što stajahu u hrpi blizu njega.

Miho se obori na njih zabuniv se malo: koji ga je to od njih ta­ knuo? Ali se snađe u isti tren ter svu petoricu izmlati: njekoga palcem sunu, njekoga uštipnu, njekoga nogom gurnu, njekoga laktom tresnu, tako da svi dosta dobiše... I mi se bojasmo malo­ ga nabitoga Miše, ali i stanovito strahopočitanje ovlađivalo nas prema njemu... U susjedstvu na naših brdih nadjenuše mu: ≈bit će pravi mali Kanonik...« Pero je uviek sanjario i zanosio se u njeki, nam nepoznati sviet. Često mu u takovom sanjarenju zatreptiše ustne mišice na smiešak. No, hitro se izpravi i poozbilji. Dirne li ga tko, on se blago ogleda, nasmieši i makne dalje sa svoga mjesta, kano da će reći: ≈Izvoli brate, ako ti je tiesno, ili ako sam ti na putu...« Ja sam vrlo napredovao u čitanju, pisanju i računanju. Bi­ jah najbolji učenik, čega, dakako, sam niesam znao. Bilo mi je nedokučivo, kako da moji drugovi ovoga ili onoga ne shvaća­ ju. Pogotovo žalih svoje susjede Mihu i Peru. Narivavah im se

U registraturi

27

tamo na naših brdih putem u školu i u samoj školi, da im pro­ tumačim, izpravim i udesim ovo ili ono. Bio je u mene nje­ što suviše okretan jezik: ∑ Miho, jedna stvar ima se tako, druga onako. Ta, kako ne bi toga shvatio? ∑ A Miho zastenja: ∑ Pu­ sti, što me umaraš svojim dugačkim jezikom. Pravi muzikaš, ko što ti je i otac! Ja bolje shvaćam i znam, negoli ti. Ali ne mogu klopotati i mljeti. Tko će tebe nadjezičiti! Ko žrvanj vazda šu­ miš i lomaćeš! Pusti me! Nitko te nije molio, da razlažeš i ovdje se stiplješ o svemu i svačemu, što tobože nije meni i Peri jasno i razumljivo...

Tako Miho. A Pero?

On niti je odklanjao, niti primao moje pomaganje u naucih.

Prečesto nije pazio, što ja i o čemu govorim, te mi se je čini­ lo, kano da on nije niti prisutan. Drugi put bi me njekim ne­ opisivim smieškom pogledao, kano da pita: ≈A? Zar si ti zbilja ovdje? Čudno, čudno! Braco, zar još niesi uvidio, da te doista ovdje ne treba!?« ∑ I učitelj je koji put obima njima prikričao: ∑ Evo vam susjeda Ivice! Zašto, kada učite, ne upitate njega. Ta on je dobar, ko dobar dan: on će vam doista rado pokazati to i ono... ∑ Tuj se stala rađati u Mihe njeka podmukla zloba... Ka­ da se vraćasmo kući, on ne bi ni rieči govorio, dapače ugibaše mi se: putem iznenada klucne mu nješto u glavu: ∑ Pero, Pero, ajde amo! ∑ I oni srnuše u grmlje, pa nabirahu divlje gljive, tr­ gahu ravne, liepe šibe ili se drugim čim zabatrljaše, samo da se mene rieše... I njihov otac, mali Kanonik, njekako je dokučio moju premoć nad svojimi sinovi. On me nije baš nikada volio.

Sada se pako uvjerih, da me prezire ili mrzi... Jednom dođem na njihov brieg, te sam Mihi po starom običaju dokazivao, zašto njegova zadaća ne valja i što joj manjka. Otac mu se u prikrajku podbočio, žvaleći i prevrćući po ustima kamiš od lule... ∑ A što ti to, muzikaški Zgubidane, njemu prodikaš? Miho, poberi svoje stvari i pusti toga blandravca. Znam ja, da si ti pa­ metniji od Zgubidana! Pa tebi napokon ni ne treba tih ludorija!

28

ante Kovačić

Gospodarstvo, gospodarstvo ∑ a u nas i imadeš, hvala Bogu, či­ me gospodariti. Ovoj glisti, dakako, treba da se tim bavi: ta on će jašiti na potrtom bajsu poput svoga otca Zgubidana: jer nema niti poštenoga lopara u svojoj kući... ali mi?... ∑ Prestanite vi, susjede, prestanite! ∑ planem ja. ∑ Zašto vi mene psujete i grdite kao Turčin! Što sam ja zla učinio time, da Mihi i Peri kazujem, čega oni ne shvaćaju. I učitelj nam reče tako ∑ ta nije li to samo dobro djelo!? ∑ Iš, iš! Vrabac od tuđega plota ∑ iš! Šta ja trebam tvoje i tvo­ ga učitelja nauke? Tvoj ga otac miti punima torbama ∑ i one dišu iz učitelja ljubavlju i odlikovanjem za tebe! Neka ga miti, ne ću lje ja za njegovu antikrstovu nauku! Ja je ne trebam, ne trebaju je niti moji sinovi! ∑ Iš, iš! Nosi mi se, Zgubidane!

Tresao se na me zloguki susjed, uhvativši dugačku šibu i do­ segavši me njom preko uha i leđa.

Njeka tajna groznica i stid obuze me. Ja se pobrah. Srce mi bijaše ojađeno, a duša slomljena. Ali nikomu ništa ne kazah o to­ me, kako me je susjed šibom izćerao od svojih sinova. Odbih se od njih kao rosa od cvieta: ne drugovasmo, ne polažasmo zajed­ no budi u školu, budi iz škole. Ni ja, ni oni ne kazivahu niko­ mu razloga... Samo bi se Pero meni kadšto blago podsmjehnuo, kano da će reći: ≈Tako ti je... pa što ćemo... tako ti je!« Nije dugo postojalo, a nenadani obrat u mom životu razsta­ vio me od naših bregova, od otčinske potleušice, od susjeda, od ubavoga seljačkog života... *** Pripovjedač stane, obrativši se na slušaoce, te zamoli odmor. ∑ Odmora, odmora! ∑ vikahu starci ∑ odviše je: sve na dušak pripoviedati, a kamoli pamtiti! ∑ Odmora i počinka, dakako! ∑ zievahu mladi. ∑ Mi ćemo io­ nako pozaspati od zanimivosti djetinskoga doba poštovanoga gos­ podina registratora! Ha, ha ha! ∑ zažagori smieh mlađe generacije.

U registraturi

29

∑ Kakova je opet to struja u našoj literaturi? O djetinjstvu toliko zanovietati? Grozna lodorija!

Protegnuo se njeki lieni dugonja, zadovoljan sam sa sobom: kolika li mudrost evo poteče iz njegovih usta. ∑ Ne struja. Škola, brate! U literaturi jesu škole! ∑ izpravi ga ironično siputljiv glasić njekoga plemenitoga debeljka, vazda sladka lica i suznih očiju, koji bi običavao svakoga izpravljati u govoru te svemu prigovarati. ∑ Škola, da. Tako se pravo zove ∑ uhvati rieč njeki slabušan, plavokos mladić vrlo staračkog obličja, tarući si naočale i nagla­ sujući stanovite rieči planinskim naglaskom. Pa onda stade ra­ zglabati gledom na filologiju, kako je postala rieč škola. Najprije zaokruži sve prašne kutove staroga svieta, ne zaboravivši daka­ ko na sanskrit, dapače ni na stanovite koriene skitskih plemena.

Onda je vrlo točno razglobio sve ≈grčke škole« na svih poljanah ≈kulture«. Aristotela i Platona najviše je spominjao. Taknu se Rimljana, ali bojazljivo i nježno, natuknuv nješto o Ciceronu i Seneki, dodavajući ≈ne svoje mnienje, ali ga on sasvim svega usvaja«: da su Rimljani uobće kopija Grka, a njihovo pravo sa­ mo indeks grčkoga mišljenja, grčke filozofije i grčkoga izkustva.

Na ovom mjestu porodila se živahna prepirka.

Onaj dugonja stao silno vikati i bečati za Rimljane, kano da mu je Papinian djed, a Ulpian otac... ∑ Kako vi to mislite o Rimljanih? Molim vas, to nipošto ne stoji. Ja poričem, gospodine moj, da to stoji! Vi biste trebali ma­ lo više znati, kad možete tako smjelo uztvrditi, da su Rimljani bili kopija Grka! Gospodine moj, ja ∑ ja vas uvjeravam, da to nije istina! Ja vas uvjeravam, vi ćete valjda meni vjerovati, ja to bolje znam, gospodine moj!

Dugonja je razmahao sva četiri kraka, mislim noge i ruke, poput vjetrenjače, a njegov jezik bijaše prazan vjetar, koji je kretao vjetrenjačom.

Plavušac ga uztrpljivo slušaše, pogledavajući na njega preko naočala kano da traži, odkuda li to mrtvopuhalo šumi. I premda

“ELEMENTI GROTESKE , HUMORIZAM,

BIZARNOST, UVODE OVO DJELO U OBLAST

VISOKORAZVIJENOGA ROMANESKNOG STVARANJA NA IZMAKU REALIZMA KOJE SE U KNJIŽEVNOJ POVJESNICI KARAKTERIZIRA KAO

RASAP PARADIGME REALISTIČKOGA ROMANA .”

(A NTUN PAVEŠKOVIĆ)

A NTE KOVAČIĆ (. – .)      M G,       Z. www.mozaik-knjiga.hr

119,00 kn

K  ,  STEKLIŠKE  S ,       H. N        .

R U REGISTRATURI (.)   K      .

T      “V”     . O       .

ISBN 978-953-14-0452-5

A

n t e

Kovač

i ć

U REGISTRATURI

U registraturi presvlaka.indd 1

29.5.2009 12:24:35