Приповедки

VLADIMIR NABOKOV

VOLŠEBNIK I DRUGE PRIČE

Izbor i predgovor

ZORAN PAUNOVIĆ

Naslov originala: Vladimir Nabokov: COLLECTED STORIES 1989.

PREDGOVOR

PARALELNI SVETOVI VLADIMIRA NABOKOVA

1.

Poslednjih dana maja 1940. godine, dok je s palube broda zurio u Atlantski okean, Vladimir Vladimirovič Nabokov verovatno nije ni slutio da se tu negde pod njim pruža ona nevidljiva granica iza koje značajan pisac postaje veliki pisac. Brod ga je, naime, nosio ne samo prema Menhetnu kao kapiji za ulazak u jednu od njegovih mnogobrojnih privremenih domovina već i prema engleskom jeziku kao novom književnom medijumu, u kome će ostvariti sve ono o čemu je na ruskom sanjao. Smrt Vladimira Sirina (pseudonim pod kojim je Nabokov pišući na ruskom stekao veliki ugled među piscima ruske postoktobarske emigracije u Evropi) označiće rađanje onog Vladimira Nabokova koji će umnogome uticati na tokove razvoja romana u drugoj polovini dvadesetog veka i koji će ostati upamćen kao, kako reče njegov veliki poštovalac i sledbenik Danilo Kiš, možda jedini pravi kosmopolitski pisac.

Nabokovljev kosmopolitizam, međutim, bio je kosmopolitizam sasvim posebne vrste: ne onaj u kome se čovek svuda oseća kao kod kuće, već onaj u kome se čitav svet, znani i neznani, doživljava kao tuđina. Čitav svet, a naročito ona njegova dimenzija koju neobazrivo i samouvereno nazivamo „stvarnost“. Pisac kome je život nepristojno mnogo puta ubedljivo pokazao da stvarnost najčešće nije onako stvarna

kako se to na prvi pogled čini, imao je mnogo razloga da zahteva da se ta reč, stvarnost dakle, piše isključivo pod znacima navoda. Nabokov je proživeo četiri života, a da zapravo nije proživeo nijedan. Prvi put se s podmuklom nestvarnošću stvarnosti suočio 1919. godine, kada je crveni barjak Oktobarske revolucije jednim zamahom zbrisao sve ono što je u prvih dvadeset godina života činilo njegov svet: licitarsku lepotu rodnog mu Sankt Peterburga (čiju tamniju stranu, kao pripadnik izuzetno bogate i ugledne porodice nije ni mogao poznavati), bajkovita leta i zime na porodičnim imanjima izvan grada, prvu ljubav kojoj je napisao na stotine pesama, i duga lutanja s mrežom za leptire s kojom je od malih nogu počeo da ganja ono za čime će kasnije nastaviti da traga u svojoj umetnosti: savršenu lepotu. U Rusiju se Vladimir Nabokov nikada više neće vratiti, pesme će pisati sve ređe, ali će za leptirima jurcati do kraja života. Živeće u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Americi, odbijajući da ma koje od svojih emigrantskih staništa prizna kao svoj dom - odviše je jak i uporan bio bol zbog gubitka onog prvog i jedinog. Zbog toga je, kada mu je planetarni uspeh Lolite krajem pedesetih konačno omogućio da bira gde će provesti život (njegova dotadašnja nomadska egzistencija bila je nametnuta izrazitom nesklonošću istorijskih okolnosti), odabrao je Švajcarsku, obećanu zemlju svih apatrida ovog sveta. Osećaj dislociranosti, bezdomnost, kao jedno od osnovnih obeležja stanja duha modernog čoveka, Nabokov je dodatno demonstrirao tako što je poslednjih dvadesetak godina života - umro je jula 1977. godine - sa suprugom Verom proživeo nastanjen u jednom hotelskom apartmanu u Montreu.

Te 1919. godine, dakle, Nabokov se priključio dugoj koloni pisacaemigranata, koja uzdignuta čela korača kroz dvadeseti vek: zadivljeni posmatrač razaznaće među tim senkama likove Džejmsa Džojsa i Tomasa Mana, Crnjanskog i Kiša, i mnoge druge koji su svojim delima obeležili stoleće u kome su živeli. Uzvišena, neretko ironična melanholija kojom su prožeta dela ovih raseljenih lica, bolest je koju nose još od kuće: sećanje na izgubljeni raj što će se kao vodeni žig nepogrešivo razaznavati u njihovoj umetnosti.

Nabokovljevi rajevi, međutim, nisu izgubljeni - oni su ukradeni, a to boli još jače. Otud u njegovim romanima toliko protagonista kojima su

domovina i ljubav oteti, silom ili na prevaru. Junaci njegovih ranih, ruskih romana - lepo je primetio jedan kritičar - prognani su iz Rusije; junaci potonjih, napisanih na engleskom jeziku, izgnanici su iz života.

Lav Ganjin u Nabokovljevom prvom romanu pati za svojom Mašenjkom, Kinbot u Bledoj vatri sanja otetu domovinu i učitava je u tuđu pesmu, ucveljeni Hambert u Loliti sluđen tumara kroz Ameriku i vlastitu prošlost mučen jednim jedinim pitanjem: ko je ukrao Dolores Hejz?

Odgovor na ovo, kao i na mnoga druga pitanja, metaforički i doslovno postavljena u Nabokovljevim romanima, ponekad sasvim neočekivano znaju da ponude neke od njegovih pripovedaka. Uvek pomalo u drugom planu, kao i kod svih velikih romansijera, te su priče neodvojivi deo celine jednog monumentalnog umetničkog sveta. Jedan od najboljih primera mnogostruke povezanosti različitih segmenata tog sveta svakako nudi pripovetka pod naslovom „Volšebnik".

2.

Davne 1959. godine, prilikom jednog od ne tako čestih pospremanja radnog stola Vladimira Nabokova, na volšeban je način iskrsnuo „Volšebnik“, kao varljiva potvrda Bulgakovljeve koliko uzvišene toliko, nažalost, i netačne tvrdnje da „rukopisi ne gore“.

Rukopisi, naime, jesu zapaljive tvorevine - izuzev ako nemaju anđela čuvara poput Vere Nabokov: legenda kaže, uostalom, da je njen hiroviti suprug u nekoliko navrata pokušavao da Bulgakovljevu tezu proveri i stranicama na kojima je bila ispisana Lolita, te da se svaki put između njega i vatre u pravi čas našla Vera. Pitanje je, ipak (ni Vera nije bila svemoćna), kako bi prilikom svog nenadanog uskrsnuća prošao „Volšebnik“, da nije uskrsnuo u tako pogodnom trenutku. Jer, te 1959. godine, tajfun Lolita već je uveliko harao Evropom i Sjedinjenim Državama: Nabokov stoga ne samo da je mogao da se sa srodnom, dvadesetak godina starijom pričom, suoči bez opasnosti da bi ta priča mogla uticati na oblikovanje povesti o grešnoj ljubavi Hamberta Hamberta; mogao je, bez zazora, i da svojim čitaocima ponudi na uvid lik Lolitine starije i, istini za volju, manje zavodljive, bezimene sestre. I

premda će „Volšebnik" ugledati svetlost dana tek 1986. godine, zlaćana senka Lolite ostaće da kao zla kob lebdi nad svakim čitanjem ove pripovetke. No, pre nego što, zavedeni mogućnostima poređenja sa Lolitom, olako presudimo „Volšebniku“, moramo se zapitati koliko je u istoriji svetske književnosti ljubavnih romana koji mogu izdržati poređenje sa pričom o Hambertu Hambertu i Dolores Hejz.

Takvih dela, naravno, ima - spisku koji čine, recimo, Orkanski visovi, Ana Karenjina i Majstor i Margarita, svaki će čitalac dodati još poneki naslov - ali ih svakako nema previše. To je činjenica koju moramo imati na umu prilikom susreta sa „Volšebnikom“, delom koje se može čitati na dva načina: kao preteča Lolite, zanimljiva prevashodno kao klica jednog remek-dela, ali i kao samosvojna prozna tvorevina koju ćemo doživeti kao potpuno nezavisan, ravnopravan deo Nabokovljevog proznog opusa.

Potonji od dva pomenuta načina čitanja svakako je pravedniji prema delu, ali je i onaj prvi, čini se, neizbežan. Naravno, uvek na štetu „Volšebnika". Sličnosti i podudarnosti između Lolite i „Volšebnika“ ima sasvim dovoljno za tu vrstu poređenja: dovoljno je spomenuti, na primer, godine starosti glavnih junaka (istina, bezimeni Volšebnik ima četrdeset, a Hambert trideset osam godina, ali je zato uzrast dveju nimfeta podudaran - obe imaju po dvanaest godina). Tu je, dalje, i gotovo istovetan plan dvojice protagonista da se preko braka s majkom domognu kćeri, kao i njihovo podjednako gađenje prema odraslim ženama. Obrazovanost i elokvencija Volšebnika i Hamberta takođe su na približno istom, visokom nivou - no upravo u toj sferi počinju da se naziru nedostaci „Volšebnika“ u poređenju sa Lolitom. Hambertu je, naime, omogućeno da sam ispriča svoju priču, i u tome je njegova najveća prednost, ali i njegov usud. Jer, pričajući tu priču pred „krilatim porotnicima", on silovitošću i neporecivom iskrenošću svoje strasti, kao i pesnički usijanom retorikom kojom tu strast dočarava čitaocu, uspeva ako ne da odbrani, onda makar da okaje svoj greh. Tim pre što kroz vlastitu pripovest još jednom intenzivno proživljava pogubnu aferu sa Lolitom, tako da na njenom kraju on jeste (kako bi to sam rekao) Hambert-od-greha-očišćeni, ali istovremeno i Hambert Skrhani - bez ljubavi, bez budućnosti, bez ičega osim utehe sadržane u završnim

rečima njegove ispovesti: „Ovo je jedina večnost koju ti i ja možemo deliti, Lolito moja.“ Takva večnost Volšebniku je brutalno uskraćena iz jednog osnovnog razloga: u svojoj tragediji on je „samo“ glavni junak, ne i pripovedač. Posmatrana spolja, njegova opsesija deluje istinski izopačeno i odbojno: tek na trenutke, u kratkim pripovedačkim izletima u svest junaka, u unutrašnjim monolozima naziremo proplamsaje hambertovske strasti koja ne zna za greh, niti za smrt. Od „Volšebnika“ do Lolite, dakle, promena pripovedačke perspektive presudno je doprinela da se jedna velikim delom mučna priča o bolesnoj žudnji pretvori u veličanstveni ljubavni roman.

Već i to što je predstavljala tako značajan korak ka Loliti, moglo bi biti dovoljan razlog da pripoveci „Volšebnik“ posvetimo punu pažnju. No ukoliko je budemo posmatrali isključivo iz takve perspektive, zanemarićemo mnoge autentične vrednosti ovog dela koje - složićemo se s njegovim autorom - odista predstavlja primer „lepo, precizno i lucidno napisanog proznog dela na ruskom jeziku“. Kad smo kod jezika, sasvim je moguće i to da je „Volšebnik“ poslednje Nabokovljevo delo napisano na ruskom: u vreme kada je 1939. godine dovršio „Volšebnika“, pisac je pripremajući se za novu emigrantsku destinaciju već imao napisan Stvarni život Sebastijana Najta, svoj prvi roman na engleskom jeziku. Po objavljivanju ovog romana 1941. godine, Nabokov će sva svoja dela pisati isključivo na engleskom.

Može biti, dakle, da u svojoj labudovoj pesmi na maternjem jeziku posebno kada se ta pesma uporedi sa Lolitom - labud pomalo distonira; može biti da je Vladimiru Vladimiroviču trebalo još petnaestak godina (Lolitu je počeo da piše 1950. godine) da bi pronašao pravu pripovedačku formu za jednu tako bizarnu povest, ali je činjenica da i „Volšebnik“ sadrži puno prepoznatljivih odlika jedinstvenog rukopisa Vladimira Nabokova.

Pre svega, reč je o jednoj od mnogih Nabokovljevih proznih studija poremećenog uma. Poremećena stanja svesti junaka i pripovedača upravo su tridesetih godina, sa romanima Očajanje i Stvarni život Sebastijana Najta, zauzela jedno od središnjih mesta u Nabokovljevoj

prozi, postavši tema koju će kasnije sa Lolitom, a naročito u romanu Bleda vatra, pisac apsolvirati na maestralan način. Najvažnija njegova pripovedačka dosetka u takvim romanima - posmatranje sveta očima poremećene osobe - i u „Volšebniku“, uprkos tome što tu preovladava manje-više tradicionalno pripovedanje u trećem licu, funkcioniše na izuzetno ubedljiv način. Čudnovata vizura Nabokovljevih pripovedača koji se odlikuju pomerenom percepcijom stvarnosti, uzbudljiva je i onda kada postane predvidljiva: tada, sa svešću čitaoca o tome da sukob objektivne realnosti sveta i subjektivne stvarnosti junaka svakog trenutka može dovesti do katastrofe, Nabokovljeve priče postaju napete poput najboljih trilera. Takav je slučaj i u „Volšebniku“: i u ovom delu se Vladimir Nabokov poigrava žanrovima, tražeći unutar naizgled potrošenih žanrovskih obrazaca nove modele pripovedanja. Stoga je „Volšebnik“ u isti mah i psihološka studija, i triler, ali i priča strave makar u onoj meri u kojoj je to i bajka o Crvenkapi, na koju nas Nabokov lajtmotivima u „Volšebniku“ nimalo slučajno podseća.

Neobičan žanrovski konglomerat, kao i drugde u Nabokovljevim boljim proznim delima, i u „Volšebniku“ se drži na okupu zahvaljujući sasvim osobenim vrlinama njegovog pisanja. Pre svega, Nabokov i ovde, uprkos ponešto skučenim mogućnostima odabranog modela pripovedanja, uspeva da u čitaocu probudi saosećanje ne samo prema žrtvi već i prema zločincu. Tminu Volšebnikove opsesivne usmerenosti ka jednom cilju povremeno razbijaju svetli trenuci istinske ljudskosti i pravih emocija, trenuci koji nas navode - kao u Hambertovom slučaju da u zločincu sagledamo žrtvu. Kukavni Volšebnik je upravo to: žrtva nesavladive strasti, vuk koji bi, kad bi za njega postojala mogućnost izbora, radije ostao baka i do kraja života savesno brinuo o Crvenkapi.

To bolno osećanje propuštene prilike da se odbrani i sačuva elementarna ljudskost, udruženo sa svešću o čovekovoj sposobnosti da iskoristi ma i najmanju mogućnost da u sebi probudi najzverskije porive, možda ponajviše doprinosi upečatljivosti utiska koji ostavlja ova pripovetka. „Volšebnik“, dakako, nije usamljen primer: među šezdesetak pripovedaka, koliko ih je Nabokov ukupno napisao, ima još dosta istinskih dragulja pripovedačke umetnosti.

3.

Nabokovljeve rane pripovetke, premda i u njima neretko otkrivamo nagoveštaje autorskog rukopisa koji će svojom osobenošću ubrzo početi da izmiče svakoj unapred nametnutoj kategorizaciji, ipak jasno ukazuju na njegove ruske korene. „Bahman“ se jezičkom i imaginativnom razigranošću suprotstavlja banalnoj stvarnosti na način na koji je to u svojoj prozi činio Nikolaj Gogolj, jedan od omiljenih Nabokovljevih pisaca. „Britva" je čehovljevski izoštrena i duhovita skica, po realističnosti detalja iz emigrantskog života sasvim bliska Nabokovljevom prvom romanu Mašenjka. „Skaska“ odlazi u sasvim suprotnu krajnost: dve godine pre no što će Bulgakov, pod radnim naslovom „Ðavo u Moskvi“, početi da piše Majstora i Margaritu, Nabokov ispisuje priču čiji bi naslov mogao biti „Ðavo u Berlinu“. Njen ciničan završetak odraz je bolnog rastajanja mladog pisca sa bajkovitom petrogradskom mladošću za koju je doskora tako naivno verovao da je jedina i večita stvarnost. Zbog toga će svoju stvarnost početi da u svojim delima stvara sam, u onom eteričnom međuprostoru između realizma i fantazije; zbog toga demoni koji će pohoditi taj svet više neće biti, kao u „Skaski“, pakosne babetine, već opasno zavodljivi, neodoljivi demoni nostalgije. U priči „Vodič po Berlinu“, Nabokov kaže: „... valja opisivati sve te uobičajene stvari, kako bi se odrazile u ogledalima budućih vremena, u kojima će naši potomci pronalaziti nežnost, atmosferu našeg načina života; tada sitnice postaju važne, dragocene...“. Svest o značaju i dragocenosti sitnica nije jedino što autora ove prozne minijature približava Džojsu, jednom od malobrojnih uzora prema čijem će delu i u potonjim decenijama Nabokov odmeravati domete vlastite umetnosti. „Vodič po Berlinu“ zbirka je naizgled nevažnih i nepovezanih, naturalističkih detalja koji naprečac, neznano kako izrastaju u simbole.

Takvom se alhemijom pretvaranja banalnog u uzvišeno u romanu Uliks bavio Džejms Džojs; njome će se do kraja svog spisateljskog i životnog veka baviti i Vladimir Nabokov.

Pripitomljeni i ozareni čarolijom pripovedanja, tuđi gradovi postaju manje tuđi, dok ironija života preoblikovana u umetničku ironiju

postaje manje bolna. Stoga se neretko čini da je Nabokov prema svojim junacima istovremeno i surov i saosećajan: od dinamike na takav način suprotstavljenih emocija u velikoj meri žive ne samo njegovi romani već i pripovetke. U priči „Oblak, jezero, kula“, svog bezimenog činovnika tako srodnog modernističkim anti-junacima Franca Kafke ili Tomasa Sternsa Eliota - Nabokov ispočetka nemilice šiba dokazima tvrdnje da je čitav svet tuđina, a svi ljudi stranci, i to stranci koji nas brutalno prisiljavaju da s njima pevamo, jedemo i spavamo, da mislimo iste misli i živimo isti život. „Kratkotrajne čari predela“ deluju kao slabašna nadoknada za bedu i tegobnost takve egzistencije - sve do epifanijskog trenutka oživljavanja vaskolike bajkovite prošlosti u naizgled sasvim običnom prizoru. Takav trenutak povratka u izgubljeni raj jedan je od karakterističnih toposa Nabokovljeve proze, bilo da je reč o romanima ili pripovetkama. U pripovetkama je, međutim, njegova kratkotrajnost jače istaknuta: život je - shvata ojađeni junak u priči „Oblak, jezero, kula“ - „putovanje po ustaljenoj maršruti“ u kome žudnja za izgubljenim rajem može postojati samo kao pokretačka energija zablude, bez prave mogućnosti konačnog ispunjenja.

Ulaskom u paralelni svet imaginacije i umetnosti, kao u priči „Poseta muzeju“, iluzija mogućnosti ostvarenja takve nostalgične žudnje postaje drsko uverljiva. U ovoj pripoveci, iskorak iz života pripovedač ostvaruje posezanjem za ostvarenjem tuđeg sna, da bi se na kraju ponovo sunovratio u vlastiti košmar. Nabokovljevo traganje za trajnim utočištem u nedodirljivim sferama čiste umetnosti - jedno od postojanih obeležja njegovog stvaralaštva - u pripovetkama iz tridesetih godina po pravilu se završava bolnim i ogorčenim povratkom u stvarnost. Tako je „Ruska lepotica“ briljantna, ali ozlojeđena mala povest o relativnosti svih ovozemaljskih blagodeti - o kojoj je, iz svoje emigrantske perspektive, Vladimir Nabokov svakako morao ponešto znati. U isti mah, međutim, to je i priča o uvredljivoj ništavnosti ljudskog života, ostvarena kroz naraciju prožetu nepokolebljivom svešću o tome da ona, priča, nije tek jadni i nedostojni surogat života - ona je život. Priča je, dakle, jedina večnost koju pripovedač i oni o kojima pripoveda mogu deliti, i to u svetovima koji su potpuno oslobođeni pritiska agresivne stvarnosti. Ova zbirka sadrži niz takvih večnosti, obimom kompaktnih, ali ništa manje

moćnih od onih u Nabokovljevim romanima. Čini se da je upravo taj sasvim osobeni estetizam Nabokovu pribavio ponajviše sledbenika, obezbedivši mu - u svetskim razmerama - status jednog od najuticajnijih proznih pisaca druge polovine dvadesetog veka. Reč je o estetizmu koji ne gaji iluzije o tome da se stvarnost može poistovetiti s umetnošću: Nabokovljev estetizam stvarnost odbacuje kao opaku izmišljotinu nedotupavnih despotskih umova. Tiraniji te stvarnosti i njenih gospodara moguće je suprotstaviti se smehom (kao u „Istrebljivanju tirana“), ali i suzama („Jednom davno, u Alepu“) nastalim u samosvojnom svetu priče i pripovedanja - ponekad, konačno, i umiranjem u tom svetu („Znamenja i simboli"). Iz takvog uverenja potiče bolna ali lekovita, cinična nostalgija Vladimira Nabokova, kakvu prepoznajemo u pripovetkama kao što su „Teški dim“, „Šoškar“, ili „Muzika“. Zaokupljeni stvaranjem vlastitih svetova, poput naratora u pripoveci „Admiralitetska igla“ ili fragmentu pod naslovom „Ultima Thule“ (u kome će upućeniji čitalac nazreti začetke dva značajna romana: U znaku nezakonito rođenih i Blede vatre), Nabokovljevi pripovedači najčešće ostaju nesvesni činjenice da se svet oko njih, objektivni svet koji su doskora smatrali svojim, još davno urušio i nestao u pepelu razvejanom kroz teški dim istorije. Ta vrsta slepila, međutim, nije prokletstvo, već blagoslov - ona daje nadu u mogućnost opstanka u paralelnom svetu umetnosti. Sve Nabokovljeve pripovetke prožete su proplamsajima te dragocene nade.

Ta nada, naravno, ne bi bila ni izbliza tako snažna da nije ostvarena kroz prepoznatljivu, neodoljivu retoriku i stil genija koji se više od svega gnušao istrošenih metafora, estete koji nije podnosio književnost s „porukom“, ali i plemenitog cinika koji je, po sopstvenim rečima, „odbacivao greh, šamarao glupost, ismevao vulgarne i okrutne, i pripisivao najveću moć nežnosti, darovitosti i ponosu“. Mimo svih književnoistorijskih, estetičkih, etičkih i ostalih aspekata značaja „Volšebnika" i ostalih pripovedaka u ovom izboru, susret sa takvim Vladimirom Nabokovom biće za čitaoca ove zbirke najveća nagrada.

Volšebnik i druge priče svakako nisu „jedina večnost“ koju Nabokov može deliti sa svojim čitaocem, ali jesu neponovljivi trenuci te večnosti trenuci koji nude dragocen i uzbudljiv čitalački doživljaj.

Zoran Paunović

VOLŠEBNIK I DRUGE PRIČE

VOLŠEBNIK

„Kako da izađem na kraj sa samim sobom“, razmišljao je, onda kada bi uopšte počinjao da razmišlja. „Ovo ne može biti razbludnost.

Prostačka pohota nije izbirljiva; ona nešto tananija podrazumeva mogućnost zasićenja. Pa šta ako sam imao pet ili šest normalnih veza kako je moguće uporediti njihovu bezličnu proizvoljnost s mojim ni sa čim uporedivim ognjem? Gde je odgovor? Sigurno je da nije skriven u aritmetici istočnjačkog razvratništva, gde je nežnost plena obrnuto proporcionalna njegovoj starosti. O ne, za mene nije bitan stupanj opštosti, već nešto što je sasvim odvojeno od opšteg, nešto što nije samo vrednije od toga već je neprocenjivo. Šta je onda to? Bolest, zločin? I da li je to moguće uskladiti sa svešću i stidom, sa osetljivošću i strahom, sa samokontrolom i osećajnošću? Jer ja ne mogu da podnesem čak ni pomisao na to da nekome nanesem bol ili da izazovem neizbrisivo zgražanje. Koješta - ja nisam napasnik. Granice kojima sam omeđio svoju žudnju, maske koje za nju smišljam onda kada, u stvarnom životu, čarolijom stvaram neki savršeno nevidljiv način za zadovoljavanje svoje strasti, imaju u sebi neku nesračunatu prefinjenost. Ja sam džeparoš, a ne provalnik. Premda, možda, na nekom okruglom ostrvu, uz svog malog ženskog Petka... (tu nije reč samo o bezbednosti već i o dopuštenju da čovek podivlja - ili je taj krug možda začaran, s jednom jedinom palmom u svom središtu?). „Svestan sam, racionalno, da je kajsija sa Eufrata štetna samo u konzerviranom stanju; da je greh neodvojiv od građanskih običaja; da svi oblici higijene imaju svoje hijene; svestan sam, štaviše, i toga da ta

ista racionalnost nije nesklona vulgarizovanju onoga što joj je inače nedostupno... Stoga sada odbacujem sve to i uzdižem se na jedan viši nivo. „Šta ako put do istinskog blaženstva zaista vodi kroz jednu tananu opnu, pre no što ima vremena da očvrsne, previše naraste, izgubi onaj miomiris i sjaj kroz koje se čovek probija do uzdrhtale zvezde tog blaženstva? Čak i unutar takvih međa ja čuvam svoju prefinjenu izbirljivost; mene ne privlači svaka učenica koja prođe, daleko od toga koliko ih samo čovek sreće, na ulici u kakvo sivo jutro, onih preterano krupnih, ili suvonjavih, ili onih okićenih bubuljicama, ili sa naočarima takve me zanimaju, kad je reč o ljubavi, ne više no što bi neko neprivlačno zaobljeno žensko stvorenje moglo zanimati nekog drugog.

Bilo kako bilo, nezavisno od ma kakvih posebnih osećaja, ja se po pravilu osećam lagodno, krajnje jednostavno; znam da bih bio savršeno mio otac u uobičajenom smislu te reči, i do dan-danas nisam u stanju da dokučim da li je to neka prirodna dopuna, ili možda kakvo demonsko nesaglasje. „Ovde prizivam u pomoć onaj zakon o stupnjevima koji sam odbacivao kad god je vređao moja osećanja: često sam pokušavao da uhvatim sebe na prelasku iz jedne vrste nežnosti u drugu, od obične ka osobenoj, i jako bih voleo da saznam da li se one međusobno isključuju, da li se moraju, na kraju krajeva, smatrati različitim vrstama, ili je jedna od njih samo redak oblik cvetanja one druge u valpurgijskoj noći moje mračne duše; jer, ukoliko one predstavljaju dve različite pojave, onda mora da postoje dve različite vrste lepote, i tu estetsko osećanje, pozvano na večeru, uz tresak seda između dve stolice (jer to je sudbina svakog dualizma). S druge strane, putovanje natrag, od osobenog ka običnom, izgleda mi lakše pojmljivo: ovo prvo se gubi, reklo bi se, onog časa kad se zadovolji, i to kao da navodi na zaključak da je zbir različitih osećaja zaista homogen, ukoliko se tu uopšte mogu primeniti aritmetička pravila. Čudna je to stvar, čudna - a najčudnije od svega, možda, jeste to što pod izgovorom da raspravljam o nečem izuzetnom, ja jednostavno tražim opravdanje za svoju krivicu.“ Tako su, manje ili više, vrludale njegove misli. Imao je tu sreću da

se bavio prefinjenim, preciznim i prilično unosnim poslom, koji je krepio njegov duh, zadovoljavao njegovo čulo dodira, hranio njegovo čulo vida živom usredsređenošću na crni somot. Bilo je tu i brojeva, i boja, i čitavih sistema kristala. Pokatkad bi njegova imaginacija mesecima ostajala okovana, a okovi bi tek povremeno zazveckali. Osim toga, pošto je, do svoje četrdesete godine, već dovoljno namučio sebe beskorisnim samožrtvovanjem, bio je naučio kako da obuzdava svoju čežnju i licemerno se pomirio s idejom da bi samo nekakav najsrećniji splet okolnosti, neki nepromišljen dar sudbine, mogao da stvori trenutni privid nemogućeg.

U sećanju je čuvao onih nekoliko trenutaka sa setnom zahvalnošću (oni mu, na kraju krajeva, behu poklonjeni) i setnom ironijom (on je, na kraju krajeva, nadmudrio život). Tako je u svojim srednjoškolskim danima pomagao mlađoj sestri jednog svog druga - pospanoj, beskrvnoj devojčici baršunastog pogleda i s dvema crnim kikicama - da savlada osnove geometrije, i nijednom se nije pripio uz nju, ali je i sama blizina njene vunene haljine bila dovoljna da linije na papiru zatrepere i rastope se, da učini da sve pređe u drugu dimenziju, i to u samo jednom napregnutom, nevidljivom i laganom pokretu - a posle toga, ponovo bi tu bila teška stolica, lampa, devojčica koja piše. Ostali njegovi srećni trenuci bili su podjednako kratki: poigravanje uvojkom kose palim preko oka u kožom tapaciranoj kancelariji gde je čekao da se sastane s ocem te devojčice (lupanje u njegovim grudima -„Kaži, jesi li golicljiva?“); ili ona druga, s ramenima boje đumbirnog hleba, koja mu je pokazivala, u jednom skrovitom uglu osunčanog dvorišta, kako jedna crna salata proždire zelenog zeca. Behu to milostivi, užurbani trenuci, razdvojeni godinama lutanja i potrage, a ipak je bio spreman da da sve za samo jedan od njih (posrednici, međutim, nisu bili poželjni).

Sećajući se tih istinskih retkosti, tih svojih malih ljubavnica koje čak nikada nisu ni primetile prisustvo zloduha, čudio se i tome što je na neki tajanstven način njihova kasnija sudbina njemu ostala potpuno nepoznata; a ipak, koliko ga je samo puta, na kakvom sparušenom travnjaku, u vulgarnom gradskom autobusu, na nekom pesku kraj mora, upotrebljivom samo kao hrana za peščani sat, izneverio loš, prenagljen izbor, koliko se puta sreća oglušila o njegove molbe, a radost za njegove

oči bila prekinuta ravnodušnim obrtom događaja.

Suvonjav, suvih usana, malo proćelav i vazda budnih očiju, sada je sedeo na klupi u gradskom parku. Jul je bio ukinuo oblake, a jedan minut kasnije on je stavio na glavu šešir, koji je do tog trenutka držao u svojim nežnoprstim belim rukama. Pauk zastaje, srce prestaje da kuca.

S njegove leve strane sedela je postarija brineta rumenog lica, u crnini; s desne strane jedna žena opuštene, zagasitoplave kose, predano je plela. Njegov pogled mehanički je pratio skakutanje dece u šarenoj izmaglici, a on je razmišljao o drugim stvarima - o svom trenutnom poslu, o privlačnom obliku svojih novih cipela - kad slučajno opazi, kraj svoje pete, poveći kovani novčić, delimično prekriven šljunkom. Saže se i podiže ga. Brkata žena s leve strane ne odgovori na njegovo sasvim prirodno pitanje; ona bezbojna zdesna reče: - Sačuvajte ga. U neparne dane, on donosi sreću.

- Zbog čega samo u neparne dane?

- Tako kažu u mom kraju, u.................

Ona spomenu ime grada u kome se on jednom prilikom divio kitnjastoj arhitekturi jedne malene crne crkve.

- O, mi živimo s druge strane reke. To brdo prepuno je bašti s povrćem, lepo je, nema ni prašine ni buke... „Glagoljiva neka žena“, pomisli on, „izgleda da ću morati da se pomerim.“ I u tom času podiže se zavesa.

U ljubičasto odevena dvanaestogodišnja (tu nikad nije grešio) devojčica hitro je i čvrsto koračala na koturaljkama koje se nisu koturale već su čangrljale po šljunku dok ih je ona podizala i spuštala japanski sitnim koracima, primičući se njegovoj klupi kroz nestalnu blagodet sunčevih zraka. Kasnije (dok su trajale posledice svega toga), činilo mu se da se na licu mesta, tog istog trenutka, nauživao u njoj od glave do pete: u živahnosti njenih riđih uvojaka (nedavno podšišanih); u sjaju njenih krupnih očiju koje su, pomalo praznjikavog pogleda, nekako podsećale na neprozirne ogrozde; u njenom razdraganom, srdačnom držanju; njenim ružičastim usnama, blago razmaknutim, tako da su se

dva krupna prednja zuba tek nazirala na ispupčenju donje usne; u letnjoj osenčenosti njenih golih ruku sa glatkim lisičjim dlačicama na podlakticama; u neupadljivoj nežnosti njenih još uvek uzanih, ali ne više sasvim ravnih prsa; u posebnom načinu pomeranja nabora na njenoj suknji; njihovoj gustini i blagim pregibima; u vitkosti i rumenilu njenih bezbrižnih nogu; grubim remenovima koturaljki.

Zastala je ispred njegove govorljive susetke koja se okrenula da bi pročeprkala po nečemu što se nalazilo s njene leve strane, a onda izvukla krišku hleba s komadom čokolade na njoj i dala je devojčici. Ova je, žustro žvaćući, slobodnom rukom otkopčala remenove i sa njima svu težinu čeličnih đonova i masivnih točkova. Potom se, vrativši se na zemlju među običan svet, uspravila, osetivši odmah sve blaženstvo bosih nogu, pošto u tom času nije osećala da na nogama ima cipele bez koturaljki, pa se udaljila, čas s oklevanjem, čas lakim koracima, sve dok konačno (možda stoga što je dokrajčila ono parče hleba) nije krenula punim korakom, mašući oslobođenim rukama, da bi se čas pojavljivala a čas nestajala, utapajući se u slično poigravanje svetlosti ispod ljubičastozelenog drveća.

- Vaša kći - primeti on nepromišljeno - već je velika devojka.

- A ne, mi nismo u srodstvu - reče pletilja. - Ja nemam dece, i nije mi žao zbog toga.

Ona stara žena u crnini zajeca, pa se podiže i ode. Pletilja je pogledala za njom i brzo nastavila da radi, da bi tek ovde-onde, hitrim pokretom, zastala da podesi rep svog vunenog fetusa. Da li je imalo smisla nastavljati razgovor?

Pločice na petama koturaljki svetlucale su podno klupe, a tamni remenovi netremice su ga gledali u lice. Taj pogled bio je pogled života.

Sada je njegovo očajanje postalo još dublje. Uz sva njegova još uvek živa negdanja očajanja, sada se pojavilo i novo, sasvim osobeno čudovište...

Ne, ne sme više tu da ostane. On dotače obod šešira („Doviđenja“, uzvratila je pletilja prijateljskim tonom), i udalji se preko trga. Uprkos njegovom nagonu samoodržanja nekakav tajni vetar neprestano ga je zanosio na jednu stranu, pa je njegova putanja, prvobitno zamišljena kao prava dijagonala, skrenula udesno, ka drveću. Premda je iz iskustva

znao da će još jedan pogled jednostavno pojačati njegovu beznadnu žudnju, on sasvim skrenu u šarenu senku, krišom tražeći pogledom među drugim bojama onu ljubičastu tačku.

Na asfaltnoj stazi vladala je zaglušujuća buka koturaljki. Uz ivičnjak se odvijala jedna privatna partija školica. A tu, čekajući svoj red, s jednom nogom ispruženom u stranu, s blistavim rukama prekrštenim na grudima, zamišljenom glavom malo pognutom, zračeći silovitom, kestenjastom vrelinom, gubeći, gubeći onaj sloj ljubičastog koji se pretvarao u pepeo pod njegovim strašnim, neopaženim pogledom...

Nikad još, međutim, sporedna rečenica u njegovom užasnom životu nije bila dopunjena glavnom, pa on produži stisnutih zuba, gušeći u sebi uzvike i jauke, i u prolazu se osmehnu tek prohodalom mališanu koji se provuče kroz njegove makazaste noge. „Odsutan osmeh“, pomisli on patetično. „No ipak, samo ljudska bića mogu biti odsutna duhom.“ U zoru je sanjivo odložio knjigu, kao sparušeno peraje mrtve ribe, i iznenada počeo da grdi samog sebe: zašto si, pitao je oštro, dozvolio sebi da potoneš u očajanje, zašto nisi pokušao da zapodeneš pravi razgovor, da se potom sprijateljiš s tom pletiljom, dobavljačem čokolade, guvernantom ili što god da je bila; onda je zamislio nekakvog žovijalnog gospodina (čiji su samo unutrašnji organi, na trenutak, podsećali na njegove vlastite) koji bi umeo da iskoristi takvu priliku - zahvaljujući upravo toj žovijalnosti - da tu nevaljalicu-jednu-malu posadi sebi na krilo. Znao je da nije preterano druželjubiv, ali je znao i to da je dovitljiv, uporan, i ume da se dodvori ljudima; ne jednom, u drugim oblastima života, bivao je primoran da brzo prilagodi svoj ton ili da se uporno nameće, pri čemu mu nije smetalo to što je njegova neposredna meta u najboljem slučaju bila tek posredno povezana s nekim njegovim daljim ciljem. Ali kad vas cilj zaslepljuje, guši, sažiže vam grlo, kad vam zdrav stid i bolestan kukavičluk preispituju svaki korak...

Dizala je graju zajedno s ostalima na asfaltnoj stazi, mahala opuštenim rukama poprilično nagnuta napred, samouvereno jurila.

Spretno se okrenula, pa joj suknja zaleprša i otkri jedno bedro. Zatim joj se odeća tako tesno pripi uz stražnjicu da se na njoj ocrta mala pukotina

dok je ona, uz jedva primetno podrhtavanje listova, lagano vozila unazad. Je li to pohota, to mučenje koje proživljava dok je guta očima, diveći se njenom rumenom licu, čvrstini i savršenstvu svakog njenog pokreta (posebno onda kada bi, pošto bi najpre zastala gotovo kao zaleđena, ponovo jurnula, hitro pokrećući isturena kolena)? Ili je to bio onaj jad kojim je uvek propraćena njegova beznadežna čežnja da iz lepote izvuče nešto, da je na tren zaustavi u pokretu, da s njom nešto učini - nije važno šta, samo kad bi nekako mogao da stupi u dodir, kad bi nekako, nije važno kako, mogao da utaži tu čežnju? Zašto da muči sebe takvim zagonetkama? Ona će ponovo ubrzati i nestati - a sutra će tuda projuriti neka druga, i tako će, u nizu nestanaka, proteći njegov život.

Ili možda neće? Ponovo je ugledao onu istu ženu kako plete na istoj klupi, pa je, shvativši da se nije učtivo osmehnuo već se iskezio i sevnuo kljovom ispod plavičaste usne, seo kraj nje. Njegova nelagoda i drhtanje ruku nisu dugo potrajali. Krenuo je razgovor, koji mu je i sam po sebi pružio neobično zadovoljstvo; pritisak na njegovim grudima popusti, i on bezmalo posta veseo. Ona se pojavi, klipsajući na koturaljkama, kao i prethodnog dana. Njene svetlosive oči načas se zadržaše na njemu, iako u tom trenutku nije govorio on već pletilja, i pošto ga je osmotrila, ona se nehajno okrete na drugu stranu. Sledećeg trenutka sedela je kraj njega, držeći se za ivicu klupe rumenim šakama oštrih zglobova, na kojima bi se pomerila čas neka vena, čas duboka jamica blizu zgloba šake, dok su joj opuštena ramena bila nepokretna, a širom otvorene oči sledile nečiju loptu koja se kotrljala preko šljunka.

Kao i prethodnog dana, njegova susetka, nagnuvši se preko njega, pruži devojčici sendvič, i ona poče da jede i da se lagano lupka po pomalo izgrebanim kolenima.

- ...to je, naravno, zdravije, a što je važnije od svega, naša škola je prvorazredna - govorio je izdaleka neki glas, u trenutku kada je on iznenada primetio da se s njegove leve strane ona glava s kestenjastim uvojcima tiho nagnula nad njegovu šaku.

- Izgubili ste kazaljke na satu - reče devojčica.

- Nisam - odgovori on, nakašljavši se - to je takav sat. To je raritet.

Ispruživši levu ruku (desnom je držala sendvič) ona ga uhvati za

zglob i zagleda se u prazan brojčanik bez središta, pod kojim su bile smeštene kazaljke, tako da su im se videli samo vršci, kao dve crne kapljice, među srebrnastim ciframa. U kosi joj je podrhtavao jedan uveli list, sasvim blizu njenog vrata iznad finog ispupčenja kičme - i on je u svom sledećem napadu nesanice uporno nastojao da odagna duh tog lista, hvatao ga i vukao, sa dva prsta, sa tri, potom i sa svih pet.

Sledećeg dana, i svih narednih dana, sedeo je na istom mestu, gde je amaterski, ali sasvim podnošljivo, izigravao usamljenog čudaka: uobičajeni sat, uobičajeno mesto. Dolazak devojčice, njeno disanje, njene noge, njena kosa, sve što je činila, bez obzira na to da li je češala gležanj i ostavljala na njemu bele tragove, ili je bacala jednu crnu lopticu visoko u vazduh, ili ga dodirivala golim laktom dok je sedela na klupi sve to (dok je on delovao kao da je sav zaokupljen prijatnim razgovorom) stvaralo je neizdržljiv osećaj krvnog, kožnog, vaskularnog zajedništva s njom, kao da je kakvo čudovište raspolućivalo i ispumpavalo sve sokove iz dubine njegovog bića koje se produžavalo u njeno kao pulsirajuća tačkasta linija, kao da je ta devojčica izrastala iz njega, kao da je ona, svakim svojim bezbrižnim pokretom, vukla i protresala svoje životodavno korenje usađeno u njegovu utrobu, tako da je, kad bi naglo promenila položaj ili otrčala nekud, on osećao trzaj, nasilno čupanje, trenutni gubitak ravnoteže: odjednom osećate da na leđima klizite kroz prašinu, udarajući potiljkom o tlo, i da će vam uskoro raščerečiti utrobu. A on je sve vreme mirno sedeo i slušao, smeškao se, klimao glavom, vukao nogavicu da bi oslobodio koleno, lako šarao po šljunku svojim štapom, i govorio, „Nije valjda?“ ili „Da, događa se to, znate...“, ali je razumevao reči svoje sagovornice samo onda kada devojčice nije bilo nigde u blizini. Iz tih detaljima prebogatih ćaskanja saznao je da između te žene i devojčicine majke, četrdesetdvogodišnje udovice, postoji prijateljstvo dugo pet godina (pokojni suprug te prijateljice spasao je čast njenog muža); da je prošlog proleća, posle duže bolesti, udovica bila podvrgnuta ozbiljnoj operaciji organa za varenje; da je, pošto je poodavno izgubila čitavu porodicu, hitro i čvrsto ščepala ljubaznu ponudu tog para da se devojčica preseli kod njih u njihovu provincijsku varoš; i da ju je sada ona dovela u posetu majci, pošto je suprug te govorljive dame morao u prestonicu kako bi obavio

nekakav dosadan posao, ali da će uskoro doći vreme da krenu kući - što pre to bolje, pošto je prisustvo devojčice samo smetalo udovici, koja je bila izuzetno čestita osoba, ali je vremenom postala malkice sebična.

- Recite, niste li spomenuli da ona rasprodaje nekakav nameštaj?

Ovo pitanje (kao i njegov nastavak) on je pripremio u toku noći, pa ga je prigušenim glasom isprobao u tišini koja je otkucavala; pošto je ubedio sebe da zvuči prirodno, sledećeg dana ga je ponovio svojoj novoj poznanici. Ova je odgovorila potvrdno i nedvosmisleno objasnila kako za udovicu neće biti loše da zaradi nešto para - njena medicinska nega bila je skupa, sa svim izgledima da se kao takva i produži, a njeni izvori prihoda bili su vrlo ograničeni; uporno je nastojala da plaća troškove izdržavanja svoje kćeri, ali je to činila prilično neredovno - a ni mi nismo bogati - rečju, smatralo se, očigledno, da je onaj dug časti već odužen.

- Zapravo - nastavi on ne čekajući ni trenutka - mislim da bi meni trebalo nekoliko komada nameštaja. Mislite li da bi bilo podesno i dolično ako bih ja... - Ostatak rečenice je bio zaboravio, ali ga je savršeno vešto improvizovao, pošto mu je sve bliskiji postajao izveštačeni stil tog još uvek ne sasvim razumljivog, mnogostrukog sna u koji se već bio tako neprimetno ali tako čvrsto upleo da, na primer, nije više znao šta je to pred njim, i kome pripada: deo njegove noge ili deo nekakvog oktopoda.

Ona je očito bila oduševljena, pa se ponudila da ga odvede tamo kad god on to poželi - udovičin stan, u kome su boravili i ona i njen muž, nije bio daleko, odmah tu s druge strane železničkog mosta.

I tako krenuše. Devojčica je hodala napred, snažno njišući jednu lanenu torbu na žici, i sve što je u vezi s njom već je, u njegovim očima, bilo postalo zastrašujuće i nesnosno blisko - pregib njenih uzanih leđa, gipkost dva okrugla mala mišića nešto niže, preciznost s kojom su se kvadrati na njenoj haljini (na onoj drugoj, smeđoj) zatezali kada bi podigla ruku, fino izvajani gležnjevi, prilično visoke potpetice. Možda je bila pomalo povučena, življa u pokretu nego u razgovoru, ni sramežljiva ni nametljiva, s dušom koja kao da je bila zagnjurena u nešto, ali u nešto vlažno i svetlucavo. Spolja providna ali u dubini neprozirna, sigurno voli slatkiše, i štenad, i bezazlene podvale filmskih žurnala. Takve toplokrvne, riđkaste devojčice otvorenih usana rano dobijaju

menstruaciju, i za njih je to tek nešto više od igre, kao čišćenje kuhinje u lutkinoj kući... A njeno detinjstvo nije bilo naročito srećno, detinjstvo polusiročeta: ljubaznost ove krute žene nije bila ni nalik na mlečnu čokoladu, više je ličila na onu gorku - dom u kome nije bilo maženja, strogi red, znaci zamora, usluga prijateljici koja je postala teret... A za sve to, za sjaj njenih obraza, dvanaest pari uzanih rebara, paperjaste dlačice duž leđa, njenu malenu dušu, taj pomalo promukli glas, koturaljke i taj sivkasti dan, za nepoznatu misao koja joj je upravo proletela kroz glavu kad je s mosta bacila pogled na nešto neznano... Za sve to on bi dao punu vreću rubina, punu kofu krvi, sve što bi od njega zatražili.

Ispred zgrade naiđoše na jednog neobrijanog čoveka s aktentašnom, bestidnog i bezbojnog poput supruge mu, pa njih četvoro bučno uđoše zajedno. Očekivao je da će zateći bolesnu, iscrpljenu ženu u fotelji, ali ga je dočekala visoka, bleda dama, širokih bokova, s jednim mladežom bez dlaka blizu nozdrve okruglastog nosa: jedno od onih lica koja čovek opisuje a da nije u stanju da kaže bilo šta o usnama ili očima zbog toga što bi svako njihovo spominjanje - čak i ovo - predstavljalo nenamerno suprotstavljanje njihovoj potpunoj neupadljivosti.

Pošto je shvatila da je reč o mogućem kupcu, žena ga je smesta uvela u trpezariju, i dok je lagano hodala malo nagnuta na stranu, objasnila je kako joj ne treba četvorosobni stan, pa će se te zime preseliti u dvosobni, i biće joj drago da se oslobodi ovog stola na razvlačenje, suvišnih stolica, one tamo sofe u salonu (onda kada obavi svoju dužnost kao ležaj na kome spavaju njeni prijatelji), jedne povelike vitrine i omanje komode. On reče kako bi voleo da vidi ovaj poslednji predmet, a taj se, kako se ispostavilo, nalazio u sobi devojčice, koju zatekoše kako se izležava na krevetu i zuri u tavanicu, dok su joj se kolena, skupljena i obgrljena ispruženim rukama, ravnomerno njihala.

- Silazi s kreveta! Kakav je to način? - Užurbano sakrivši nežnu kožu svog trbuha i majušni trougao zategnutih gaćica, ona se skotrlja s kreveta (oh, šta bih joj sve ja dozvolio! pomisli on).

On reče da će kupiti komodu - beše to smešno niska cena za mogućnost pristupa u taj dom - a verovatno i još nešto, ali je morao da se

odluči šta tačno. Ako njoj to neće smetati, ponovo bi navratio kroz koji dan, pa bi tada sve pokupio - evo, uzgred, i njegove posetnice.

Dok ga je pratila prema vratima, ona bez smeška (očigledno je da se retko smešila) ali sasvim srdačno spomenu da su joj prijateljica i kćerka već pričale o njemu i da je muž njene prijateljice čak pomalo ljubomoran.

- Svakako, svakako - rekao je spomenuti, isprativši ih u hodnik. Rado bih uvalio svoju bolju polovinu svakom ko bi hteo da je uzme.

- Bolje pripazi na svoje ponašanje - reče njegova supruga, pojaviviši se iz iste prostorije iz koje je i on izašao. - Jednog dana možda će ti biti žao!

- Pa, dobrodošli ste u svako doba - reče udovica. - Ja sam uvek kod kuće, a možda će vas zanimati i lampa ili zbirka lula - sve su to fine stvari; malo mi je žao da se s njima rastanem, ali takav je život. „Šta sada?“ pitao se on na putu kući. Do tog trenutka svirao je po sluhu, praktično bez razmišljanja, vođen slepom intuicijom, kao šahista koji prodire i vrši pritisak čim oseti nagoveštaj nesigurnosti ili nategnutosti u poziciji svog protivnika. Ali šta sada? „Prekosutra će odvesti moju dragu - to ukida svaku mogućnost neposredne koristi od mog poznanstva s njenom majkom... No ona će se vratiti, i možda ostati ovde zauvek, a do tada ću ja već biti rado viđen gost... Ali ako je toj ženi ostalo manje od godinu dana života (sudeći po nagoveštajima koji su mi dati), onda sve odlazi u propast... Moram da kažem kako meni ne izgleda tako oronulo, ali ako zaista padne u postelju i umre, onda će se kulise i uslovi za jednu vezu koja možda obećava radost raspasti u paramparčad, i tada će sve biti svršeno - kako bih je pronašao, s kakvim izgovorom?"

Ipak, instinktivno je osećao da valja nastaviti na isti način: bez preteranog razmišljanja, vršiti pritisak na slabiju stranu table.

I tako, sledećeg dana se zaputio u park noseći privlačnu kutiju zašećerenog kestenja i bombona kao oproštajni poklon za devojčicu.

Razum mu je govorio da je to glupavi kliše, da je ovo posebno opasan trenutak da nju izdvoji kao predmet neskrivene pažnje; čak i ako je to pažnja jednog čudaka, ne krije svoju prirodu, posebno zbog toga što je

do tog trenutka - sasvim ispravno - jedva obraćao pažnju na nju (bio je stari majstor za prikrivanje munja i gromova) - ni nalik na nekog od onih gnusnih starkelja koji sa sobom uvek nose slatkiše da njima mame curice - a ipak se upetljao s ovim poklonom, povevši se za tajnim impulsom koji je bio precizniji od razuma.

Proveo je na klupi čitav sat, ali njih nije bilo. Mora da su otišle dan ranije. I tada, premda još jedan susret s njom nikako ne bi olakšao to sasvim osobeno breme koje mu se nagomilalo tokom protekle nedelje, on oseti onaj razbuktali jad izneverenog ljubavnika.

I dalje se oglušujući o glas razuma koji mu je govorio da ponovo greši, on se stušti do udovičinog stana da kupi onu lampu. Primetivši da je nekako neobično zadihan, ona ga pozva da sedne i ponudi mu cigaretu. U potrazi za upaljačem, on naiđe na onu pravougaonu kutiju i reče, kao lik iz kakve knjige: - Možda će vam biti čudno, pošto se tako kratko poznajemo, ali ipak, dozvolite mi da vam poklonim ovu sitnicu - mali slatkiš, fini slatkiš, po mom mišljenju - prihvatite li ga, učinićete mi veliko zadovoljstvo.

Ona se prvi put osmehnu - očito je bila više polaskana nego iznenađena - i objasni da su njoj zabranjene sve životne poslastice, pa će ove predati svojoj kćeri.

- Oh, mislio sam da su već...

- Ne, sutra ujutro - reče udovica, igrajući se zlatnom trakom, ne bez izvesnog žaljenja. - Danas ju je moja prijateljica, koja je preterano mazi, odvela na izložbu pletenine. - Ona uzdahnu, a zatim oprezno, kao da je u pitanju nešto lomljivo, položi poklon na obližnji stočić, dok ju je njen izuzetno šarmantni gost ispitivao šta joj je dopušteno a šta ne, slušajući epsku pevaniju o njenoj bolesti, s posebnim osvrtom na podvrste i vrlo preciznim tumačenjem najnovijih anomalija u toj oblasti.

Prilikom treće posete (navratio je da je obavesti kako prevoznik može da dođe tek u petak) popio je s njom čaj i, pošto je došao red na njega, pričao joj je o sebi i svojoj čistoj, elegantnoj profesiji. Ispostavilo se da imaju zajedničkog poznanika, brata jednog advokata koji je umro

iste godine kad i njen muž. Objektivno i bez neiskrenog žaljenja pričala je o svom mužu, o kome je on već znao ponešto: čovek je bio bonvivan i stručnjak za knjigovodstvo; dobro se slagao sa svojom ženom, ali se trudio da što je manje moguće vremena provodi kod kuće.

U četvrtak je kupio sofu i dve stolice, a u subotu je svratio po nju pošto je pristala da s njim pođe u laganu šetnju parkom. Međutim, ona se osećala grozno, bila je u postelji s termoforom, pa je unjkavo porazgovarala s njim kroz vrata. Zamolio je turobnu babetinu koja se tu povremeno pojavljivala sa zadatkom da priprema hranu i neguje bolesnicu, da ga na taj-i-taj broj obavesti kako je bolesnica provela noć.

Na taj način prođe još nekoliko nedelja ispunjenih različitim zbivanjima, nedelja mrmljanja, istraživanja, ubeđivanja, upornog preoblikovanja nimalo neprobojne samoće te žene. Sada je stremio tačno određenom cilju, pošto je, još onda kada je uručio one slatkiše, namah shvatio put kojeg mu to naizgled sporednog odredišta ukazuje nešto što je izgledalo kao čudan prst bez nokta (urezan na jednoj drvenoj ogradi), i gde se zaista krije istinska, zaslepljujuća prilika. Taj put nije bio primamljiv ali je bio lako prohodan, a pogled na uobičajeno nedeljno pismo Majci, pisano još uvek nesigurnom, nespretno ispruženom rukom, koje s neobjašnjivim nemarom beše ostavljeno svima na vidiku, bio je dovoljan da odagna i poslednje sumnje.

Iz drugih izvora još ranije je saznao da ga je majka proverila, s ishodom koji je mogao samo da je zadovolji, pri čemu njegov račun u banci nije spadao među manje značajne stavke. Po tome kako mu je pokazala, govoreći pri tom svečano tihim glasom, stare, grube fotografije, u različitim manje ili više laskavim pozama, jedne mlade devojke u cipelama sa štiklama, okruglog, prijatnog lica, privlačnih punih grudi, unatrag začešljane kose (bilo je tu i slika s venčanja, a na svima njima bio je i mladoženja, sa srećno iznenađenim izrazom lica i nekako čudno poznato iskošenim očima), shvatio je da se ona krišom obraća izbledelom ogledalu prošlosti u potrazi za nečim što bi joj čak i sada moglo pomoći da privuče pažnju muškaraca; mora biti da je zaključila kako će oštro oko nekoga ko ima smisla za nijanse i odsjaje još uvek moći da razazna tragove njene negdanje privlačnosti (koju je ona,

uzgred, preuveličavala), tragove koji će postati još uočljiviji posle ovog okasnelog prikazivanja neveste. Šoljici čaja koju mu je sipala pridodala je finu nijansu intimnosti; izuzetno detaljne opise svojih različitih boljki uspela je da prožme takvom romantikom da se on jedva suzdržao da joj ne postavi neko grubo pitanje; a s vremena na vreme ona bi zastala, očito pogubljena u mislima, da bi onda, nekim zakasnelim pitanjem, uhvatila korak s njegovim obazrivim rečima.

Osećao je i sažaljenje i odbojnost, ali je, shvativši da se na takvim temeljima, osim u jednom sasvim specifičnom smislu, ne može graditi nikakva budućnost, istrajno nastavio sa svojim poslom, koji je i sam po sebi zahtevao takvu koncentraciju da se fizički aspekt ove žene rastvarao i nestajao (kada bi je slučajno sreo na ulici u nekom drugom kraju grada, ne bi je ni prepoznao) da bi njegovo mesto sasvim nasumično ispunio zvanični lik one apstraktne neveste s fotografija, koje su mu postale toliko poznate da su izgubile svaki smisao (tako je, na kraju krajeva, njena patetična računica ipak bila ispravna).

Posao je tekao glatko i kada je ona, jedne kišne, poznojesenje večeri saslušala - ravnodušno, bez i najmanjeg pokušaja da ponudi ikakav ženski savet - njegovo nejasno tuženje na čežnju što opseda neženju koji sa zavišću posmatra frak i tajnovitu auru tuđeg venčanja, pa nehotično pomišlja na samotni grob na kraju svog samotničkog puta, on zaključi kako je došlo vreme da pozove prevoznike. Odmah potom, međutim, uzdahnuo je i promenio temu, pa se dan kasnije ona silno zaprepastila kada je njihova tiha čajanka (nekoliko puta prilazio je prozoru, kao da duboko razmišlja o nečemu) bila prekinuta glasnom zvonjavom nosača nameštaja. Vratiše se tako svojoj kući dve stolice, sofa, lampa i komoda: na taj način, kada rešava neki matematički problem, čovek najpre odvaja određeni broj u stranu kako bi mogao da radi slobodnije, a zatim ga vraća u samo središte rešenja.

- Ne shvatate. To jedino znači da je imovina bračnih drugova zajednička svojina. Drugim rečima, nudim vam i ono što imam u rukavu i živog keca herc.

U međuvremenu, dva radnika koja su unela nameštaj bučno su se

muvala kraj njih, te se ona čedno povuče u susednu prostoriju.

- Znate šta? - reče ona. - Pođite kući i dobro se ispavajte.

On pokuša, uz kikot, da uzme njenu ruku u svoju, ali je ona povuče iza leđa, odlučno ponovivši da je sve to jedna velika besmislica.

- Dobro - odgovori on, izvukavši šaku sitniša da na dlanu pripremi napojnicu. - Dobro, idem, ali ako odlučite da prihvatite, molim vas javite mi, ako li ne, onda ne brinite - zanavek ću vas osloboditi svog prisustva.

- Sačekajte malo. Neka najpre oni odu. Baš birate neobične trenutke za ovakve razgovore.

- A sada da sednemo i razumno porazgovaramo o svemu - reče ona trenutak kasnije, pošto se tromo i blago spustila na tek vraćenu sofu (dok je on sedeo kraj nje okrenut profilom, s jednom nogom podavijenom, držeći uzicu cipele koja je virila). - Pre svega, prijatelju moj, kao što znate, ja sam bolesna, ozbiljno bolesna žena. Već nekoliko godina moj život odvija se pod neprestanom medicinskom negom.

Operacija koju sam imala dvadeset petog aprila umalo je, po svemu sudeći, bila poslednja - drugim rečima, sledeći put će me iz bolnice odneti na groblje. Ne, ne, nemojte da hukćete na moje reči.

Pretpostavimo čak da mogu da potrajem još koju godinu - šta bi to moglo da promeni? Osuđena sam da do sudnjeg dana preživljavam sve muke svoje paklene dijete, i sva moja pažnja usmerena je na moj stomak i moje nerve. Moja je ličnost beznadežno upropašćena. Pamtim vreme kad nisam prestajala da se smejem... Da, oduvek sam puno tražila od drugih, a sad puno tražim od svega - od konkretnih predmeta, od psa mojih suseda, od svakog trenutka svog postojanja koji me ne služi onako kako bih htela. Znate da sam sedam godina bila udata. Ne sećam se nikakve posebne sreće. Ja sam loša majka, ali sam se s tim pomirila, i znam da bi prisustvo jedne živahne devojčice samo ubrzalo moju smrt, dok u isto vreme osećam glupu, bolnu zavist prema njenim mišićavim nožicama, njenom rumenom licu, njenom zdravom varenju. Siromašna sam: polovina moje penzije odlazi na moju bolest, druga polovina na dugove. Čak i ako pretpostavimo da vi raspolažete odgovarajućim karakterom i osećajnošću... oh, rečju, različitim osobinama koje bi vas učinile podesnim suprugom za mene - vidite, naglašavam tu reč „mene“ -

kakav bi vam bio život s takvom suprugom? Ja možda jesam mlada duhom, i možda još uvek ne izgledam baš sasvim kao čudovište, ali zar vam ne bi dosadilo da se povazdan bakćete s jednom tako sitničavom osobom, i da joj nikada, nikada ne protivurečite, da poštujete njene navike i hirove, njen post i sva ostala pravila po kojima ona živi? A sve to zbog čega - da biste ostali, možda već kroz nekih šest meseci, udovac s tuđim detetom u rukama!

- Što me navodi na zaključak - reče on - da je moj predlog prihvaćen. - Tu on istrese na ruku, iz torbice od jelenske kože divan nebrušeni kamen koji je izgledao kao da je iznutra osvetljen ružičastim plamenom što je sjao kroz crvenkastoplave prelive.

Devojčica je stigla dva dana pre venčanja, užarenih obraza i u raskopčanom plavom kaputu na kome su krajevi pojasa landarali otraga, vunenim čarapama gotovo do kolena, i beretom na vlažnim uvojcima.

Da, da, vredelo je, ponavljao je u sebi držeći njenu hladnu crvenu šaku i krivio lice u osmeh na kevtanje njene neizbežne saputnice: „Ja sam ta koja vam je pronašla verenicu, ja sam vam je dovela, ja sam zaslužna za vašu verenicu!“ (i tu ona pokuša, manirom artiljerca koji okreće top, da zavrti nespretnu nevestu).

Vredelo je, jeste - bez obzira na to koliko će dugo morati da vuče ovo trapavo čudovište kroz močvarnu baruštinu braka; vredelo je čak i ako nadživi sva predviđanja; vredelo je jer će time njegovo prisustvo postati sasvim prirodno, a on sasvim zakoniti budući očuh.

Međutim, on još uvek nije znao kako da to iskoristi, delom zbog nedostatka iskustva, delom zbog toga što je iščekivao i nesamerljivo veću slobodu, ali pre svega zato što nikako nije uspevao da se nađe nasamo s devojčicom. Istina je da ju je, s majčinom dozvolom, jednom prilikom odveo do obližnjeg kafea, gde je sedeo, s obe ruke naslonjene na štap za šetnju, i posmatrao je kako se naginje i jede kajsijastu ivicu nekog listastog kolača, isturajući donju usnu da bi dohvatila lepljive mrvice. Pokušao je da je nasmeje, i ćaskao je s njom onako kako bi to činio s nekim običnim detetom, ali ga je bez prestanka ometala jedna nasrtljiva misao: da je ta prostorija praznija i sa više ušuškanih uglova,

mogao bi malo da je pomiluje, bez nekog posebnog izgovora i bez straha od tuđih pogleda (koji su mogli videti više no njena poverenja prepuna bezazlenost). Dok ju je pratio kući, i dok se stepeništem vukao za njom, mučio ga je ne samo osećaj propuštene prilike već i pomisao da sve dok bar jednom ne učini izvesne sasvim određene korake, neće moći da računa na ispunjenje obećanja koja mu je sudbina slala kroz njene bezazlene reči, prefinjene nijanse njene detinje razboritosti i njena ćutanja (kada bi njeni zubi, ispod usne koja sluša, nežno pritiskali onu koja je razmišljala), postepeno pojavljivanje jamica dok bi slušala stare šale koje su njoj izgledale kao nove, i njegovo intuitivno opažanje talasanja u njenim podzemnim vodama (bez kojih svakako ne bi imala takve oči). Pa šta ako će u budućnosti njegova sloboda delanja, njegova sloboda da čini i ponavlja određene stvari, uneti u sve jasnoću i sklad? U međuvremenu, sada, danas, štamparska greška žudnje izvrtala je smisao ljubavi. Ta tamna tačka predstavljala je onu vrstu prepreke koja se mora uništiti, zbrisati, što je moguće pre - nije važno uz kakvo nasilje nad blaženstvom - da bi to dete konačno shvatilo šalu a on bio nagrađen time što će se zajedno dobro nasmejati, time što će dobiti priliku da o njoj brine bez zadnjih misli, da spoji talas očinstva s talasom seksualne ljubavi.

Da, ta potajnost, strah od najmanje sumnje, žalbe ili bezazlenog razgovora („Znaš, mama, kad god u blizini nema nikoga, on počinje da me miluje“), potreba da bude na oprezu kako ne bi postao plen kakvog slučajnog lovca u ovim gusto naseljenim dolinama - to je ono što ga je sada mučilo, a što više neće postojati u slobodi njegovog vlastitog rezervata. Ali kada? kada? očajnički je razmišljao koračajući po svojim tihim, poznatim sobama.

Sledećeg jutra otpratio je svoju čudovišnu nevestu do neke kancelarije. Otuda je pošla lekaru, očito zato da bi postavila izvesna škakljiva pitanja, pošto je naložila svom mladoženji da ode u njen stan i kroz jedan sat je sačeka da zajedno ručaju. Njegovo noćno. očajanje potonu u zaborav. Znao je da i njena prijateljica (čiji suprug nije ni došao) takođe obavlja izvesne poslove, pa se pomisao da će devojčicu zateći samu kao kokain rastopila u njegovim preponama. Ali kada je

uleteo u stan zatekao ju je kako ćaska sa bedinerkom, okružena nekakvim crtežima. On uze neke novine (s datumom trideset drugim), i potom, nesposoban da razazna redove, dugo osta da sedi u već uređenom salonu, slušajući živahan razgovor u trenucima kada bi usisivač u susednoj sobi prestajao da urla, bacajući pogled na emajl svog časovnika dok je u mislima ubijao bedinerku i slao brodom leš na Borneo. Onda je začuo neki treći glas i prisetio se da je i stara spremačica takođe u kuhinji (učinilo mu se da je čuo kako su devojčicu poslali u bakalnicu). Zatim je usisivač prestao da šišti i bio isključen, jedan se prozor uz tresak zatvorio, a ulična buka je utihnula. Pričekao je još minut, a onda ustao i, pevušeći, hitrim očima počeo da istražuje sada već sasvim tihi stan.

Ne, nisu nju nikud poslali. Stajala je kraj prozora u svojoj sobi gledajući na ulicu, dlanova pritisnutih o staklo.

Okrenula se i brzo rekla zabacivši kosu, već spremna da saopšti ono što je videla: - Vidi - udes!

On se primicao sve bliže i bliže, osećajući potiljkom da su se vrata sama zatvorila, sve bliže malenom ispupčenju njene kičme, skutima kraj njenog pasa, romboidnim šarama na tkanini koju je mogao da oseti pod prstima i sa sedam stopa udaljenosti, ka čvrstim, svetloplavim venama iznad rubova njenih dokolenica, belini njenog vrata koji se presijavao od svetla što je dolazilo sa strane pored njenih smeđih uvojaka, koje je ona još jednom zabacila (sedam osmina navike, jedna mala osmina koketerije).

- Ah, udes... taksi udes... - promumla on, pretvarajući se da viri kroz prazan prozor povrh njene glave, ali je video samo paperje peruti na njenom svilenkastom temenu.

- Onaj crveni je kriv! - uzviknu ona samouvereno.

- A, crveni... Sredićemo mi tog crvenog - nastavi on nepovezano, a potom, stojeći iza nje, osećajući vrtoglavicu, ukidajući i poslednji pedalj te razdaljine koja se topila, prihvati njene šake odostrag i poče bezosećajno da ih tegli i vuče, pri čemu je ona samo blago okrenula tanani zglob svoje leve ruke, mehanički nastojeći da prstom pokaže krivca. - Čekaj - izusti on promuklo - pritisni laktove uz bokove da

vidimo mogu li... mogu li da te podignem. - Baš u tom času iz predsoblja se začu prasak a potom i preteće šuškanje mantila, te se on brzo i nespretno odmaknu od nje, nabivši ruke u džepove, nakašljavši se nekako kao da reži, i glasno reče: - Najzad! Mrtvi smo gladni... - I dok su sedali za sto, još uvek je u listovima osećao bolnu, osujećenu, tupu slabost.

Posle ručka neke dame svratiše na kafu, a kad se primaklo veče, kad je talas gostiju minuo a njena odana prijateljica diskretno otišla u bioskop, iscrpljena domaćica opružila se na sofi.

- Idi kući, mili - rekla je ne podižući očne kapke. - Sigurno imaš posla, verovatno nisi ništa spakovao, a ja bih da legnem, inače sutra neću biti sposobna ni za šta.

Uz kratak zvuk nalik na mukanje koji je trebalo da dočara nežnost, on je ovlaš poljubi u čelo, hladno kao komad sira, pa reče: - Uzgred, neprestano razmišljam o tome koliko mi je žao devojčice. Predlažem da je nakon svega zadržimo ovde. Zbog čega bi to jadniče moralo nastaviti da živi s tuđim ljudima? To je sasvim besmisleno sada kad ponovo ima porodicu. Dobro razmisli o tome, dušo.

- A ja ću je sutra ipak poslati njima - cvilela je ona slabašnim glasom, ne otvarajući oči.

- Molim te, pokušaj da shvatiš - nastavi on tiše, pošto je devojčica, koja je do tada u kuhinji dovršavala ručak, očito bila završila, i njen nežni sjaj osećao se negde tu u blizini. - Pokušaj da shvatiš o čemu je reč. Čak i ako ćemo im sve plaćati, čak i ako ćemo im plaćati više, zar misliš da će se ona tamo osećati iole prijatnije? Sumnjam. „Tamošnja škola je dobra“, reći ćeš mi - (ona je ćutala) - ali ovde ćemo pronaći i bolju, da sad ne spominjem to kako sam oduvek bio pristalica privatnog obučavanja kod kuće. Ali najvažnije je... shvataš, ljudi bi mogli da pomisle - a mali nagoveštaj nečeg takvog čula si već danas - kako uprkos izmenjenim okolnostima, odnosno sada kad od mene imaš svu moguću podršku i kada možemo da uzmemo veći stan i obezbedimo sebi potpunu privatnost, i tako dalje, majka i očuh i dalje zanemaruju dete.

Ona ne reče ništa.

- Naravno da možeš postupiti kako god želiš - reče on nervozno,

zaplašen njenim ćutanjem (otišao je predaleko!).

- Već sam ti rekla - otezala je ona s onom istom smešnom, mučeničkom nežnošću - da su meni najvažniji moj mir i tišina. Ako se to naruši ja ću umreti... Slušaj: čuješ kako vuče noge po podu ili udara u nešto - nije to bilo preglasno, je l’ da? - a ipak već i to je dovoljno da dobijem grčenje nerava i počnem da vidim tačke pred očima. A dete ne može da živi a da ne lupa unaokolo; čak i ako ima dvadeset pet soba, u svih dvadeset pet će biti bučno. Stoga ćeš morati da biraš između mene i nje.

- Ne, ne - nemoj ni da spominješ tako nešto! - uzviknu on panično zagrcnut. - Nema čak ni govora o biranju... Bože me oprosti! Bilo je to samo teoretsko razmatranje. Ti si u pravu. I to višestruko, pošto i ja, takođe, cenim mir i tišinu. Da! Ja želim da ostane ovako kako je, a zli jezici neka nastave da laprdaju. Ti si u pravu, dušo. Naravno, ne isključujem mogućnost da možda kasnije, sledećeg proleća... ako se ponovo sasvim oporaviš...

- Ja se nikada neću sasvim oporaviti - odgovori ona tiho, pa se podiže, i uz škripu okrete na stranu. Potom podboči obraz pesnicom pa zatresavši glavom i pogledavši ga iskosa, ponovi istu rečenicu.

Sledećeg dana, nakon građanske ceremonije i umereno svečane večere, devojčica je otišla pošto je prethodno dva puta, pred svima, dotakla njegov obrijani obraz svojim hladnim, spokojnim usnama: jednom uz čašu šampanjca da bi mu čestitala, a onda i kraj vrata, dok se opraštala. Posle toga on je doneo svoje kofere pa se dugo zadržao sređujući svoje stvari u nekadašnjoj njenoj sobi gde je, u najnižoj fioci, pronašao jednu njenu krpicu koja mu je otkrila mnogo više no ona dva ovlašna poljupca.

Sudeći po tonu kojim je ta osoba (shvatio je da o njoj ne može govoriti kao o ,,supruzi“) naglašavala kako je po pravilu prikladnije spavati u odvojenim sobama (nije se bunio) i kako je ona, uzgred, navikla da spava sama (ni tu nije ništa rekao), nije mogao izbeći zaključak da se te noći od njega očekuje da pripomogne pri prvom narušavanju te navike. Dok se tama postepeno zgušnjavala s one strane prozora, a on se osećao sve gluplje dok je sedeo kraj njene sofe u salonu

i bez reči uz svoju ukočenu vilicu stiskao ili pritiskao njenu zloslutno pokornu šaku, s plavičastim pegama na sjajnoj nadlanici, sve je jasnije zapažao da je kucnuo čas obračuna, da sada više ne može umaći od onoga što je, dakako, odavno predviđao, ali nije o tome previše razmišljao (kad za to dođe trenutak, nekako ću se izvući); sada je taj trenutak kucao na vrata i bilo je savršeno jasno da će on (mali Guliver) biti fizički nesposoban da se uhvati u koštac s tim širokim kostima, tim nebrojenim šupljinama, golemom somotskom površinom, bezobličnim gležnjevima, ogavno iskošenom glomaznom karlicom, da i ne spominjemo kisela isparenja njene usahle kože i još uvek neotkrivena čuda hirurgije... tu njegova mašta osta da visi na bodljikavoj žici.

Već za ručkom, pošto je najpre s očitom neodlučnošću odbila drugu čašu, a onda čini se počela da podleže iskušenju, on joj, za svaki slučaj, objasni kako je u trenucima zanosa podložan napadima različitih oštrih bolova. Tako je sada polako počeo da pušta njenu ruku, i pošto je prilično nevešto odglumio probadanje u slepoočnici, on reče da će malo izaći na vazduh. - Moraš da shvatiš - dodade, primetivši neobično usredsređen pogled (ili je to on zamišljao stvari?) njena dva oka i onog mladeža - moraš da shvatiš - sreća je za mene nešto sasvim novo... a tvoja blizina... ne, nikad se nisam usudio ni da sanjam da ću imati takvu suprugu...

- Samo nemoj dugo. Ja rano odlazim na spavanje, i ne volim da me bude - odgovori ona, raspustivši netom onduliranu kosu i kucnuvši noktom kažiprsta gornje dugme na njegovom prsluku; onda ga lako gurnu, i on shvati da taj poziv nije moguće odbiti.

Sada je tumarao po zastrašujuće pustoj novembarskoj noći, kroz maglu ulica koje su, još od doba velikog potopa, ostale zanavek vlažne. U nastojanju da skrene tok svojih misli, usredsredio se na svoje knjigovodstvo, svoje prizme, svoju profesiju, trudeći se da veštački uveća njen značaj u svom životu - a ona se bez prestanka rastapala u kašu, u grozničavu svežinu noći, agoniju talasastih svetala. Ipak, baš zato što je u tom trenutku mogućnost ma kakve sreće bila potpuno isključena, nešto drugo je iznenada postalo jasno. Uspeo je tačno da odmeri koliko je daleko zabrazdio, procenio je svu nepouzdanost i

nestvarnost svojih računica, sve to tiho ludilo, očiglednu promašenost te opsesije, koja je bila slobodna i istinska samo dok je bujala unutar granica uobrazilje, a koja se sada izmigoljila iz svog jedinog zakonitog oblika, da bi se latila (s patetičnom revnošću ludaka, bogalja, glupavog deteta - da, svakog trenutka zaradiće grdnju i batine!) zamisli i dela koja pripadaju isključivo oblasti zrelog, materijalnog života. A još uvek je mogao da se izvuče! Smesta pobeći, zatim toj osobi poslati u hitnji napisano pismo u kome će objasniti da je zajednički život za njega nemoguć (svaki razlog biće dovoljno dobar), da ga je samo neki iščašeni osećaj sažaljenja (proširiti) podstakao da joj pruži podršku, i da se sada, pošto je to ozakonio za vjeki vjekov (ovde biti malo određeniji), ponovo povlači u svoju bajkovitu tamu. „S druge strane“, produži on u sebi, pod utiskom da još uvek sledi onaj trezveni tok misli (i ne primećujući da se ono prognano bosonogo stvorenje vratilo na zadnja vrata), „kako bi sve postalo jednostavno kad bi draga mamica sutra umrla. Ali ne - ne žuri ona, zarila je zube u život i ne namerava da se preda, a šta će on dobiti ako ona oduži s umiranjem, tako da na njen pogreb dođe neka nemoj-da-me-diraš šesnaestogodišnjakinja ili dvadesetogodišnja neznanka? Kako bi sve postalo jednostavno“ (razmišljao je, zastavši, sasvim primereno, kraj osvetljenog izloga jedne apoteke), „kad bi pri ruci imao neki otrov.

Svakako mu ne bi trebalo mnogo, kad je za nju i šolja čokolade smrtonosna kao strihnin! Ali trovač ostavlja pepeo cigarete u liftu kojim je sišao... Osim toga, lekari će je sigurno otvoriti, iz čiste navike.“ I premda su razum i savest vodili međusobnu bitku (i sve vreme ga pomalo podbadali) ukazujući na to da u svakom slučaju, čak i kad bi pronašao otrov koji ne ostavlja tragove, on nije bio taj koji bi počinio ubistvo (osim, možda, ako bi otrov bio sasvim, sasvim neprimetan, a čak i tada - u krajnjem slučaju - sa jedinim ciljem da oslobodi muka ionako osuđenu suprugu, po svaku cenu), dopustio je da se teoretski razvije jedna nemoguća misao dok mu je odsutni pogled bludio po besprekorno upakovanim bočicama, modelu jetre, panoptikonu sapuna i predivnim koralno obojenim osmesima koje su jedna drugoj upućivale ženska i muška glava zagledane jedna u drugu. Potom je suzio pogled, nakašljao se, zastao još samo na trenutak, pa ušao u apoteku.

Kad se vratio kući, u stanu je bilo mračno - kroz svest mu sevnu nada da je ona možda već zaspala, ali, avaj, ispod vrata njene sobe videla se kao lenjirom precizno povučena, oštra crta svetlosti. „Šarlatani...“, pomisli on gadno se iscerivši. „Moraćemo da se vratimo prvobitnoj zamisli. Poželeću dragoj pokojnici laku noć i otići na spavanje.“ (A šta sutra? Šta prekosutra? Šta svih ostalih dana posle toga?)

No usred njegovog oproštajnog govora o migreni, kraj njenog raskošnog uzglavlja, stvari najednom, nenadano i spontano krenuše sasvim drugim tokom i biće posta bestelesno, tako da je, posle toga, sa zaprepašćenjem otkrio leš na čudesan način poražene titanske žene i zagledao se u svileni pojas koji je gotovo potpuno skrivao njen ožiljak.

U poslednje vreme osećala se prilično dobro (jedino što ju je još uvek mučilo bilo je podrigivanje), ali su se, u prvim danima njihovog braka, postepeno vratili bolovi koje je pamtila iz prethodne zime.

Pretpostavila je, ne sasvim nepoetično, da je onaj pasivni, mrzovoljni organ koji se, po svoj prilici, bio uspavao „kao stari pas“ u toplini neprekidnog tetošenja, sada postao ljubomoran na njeno srce, pridošlicu koju je neko „jedan jedini put pomazio“. Kako god bilo, provela je dobrih mesec dana u krevetu napregnuto osluškujući taj unutrašnji metež, to bojažljivo črčkanje i obazrivo grickanje; zatim se sve smirilo, pa je čak i ustala, prekopala pisma svog prvog muža, spalila neka od njih, razvrstala nekoliko izuzetno starih stvarčica - dečiji naprstak; mrežasti novčanik svoje majke; i još nešto, tanko, zlatno, tečno kao i samo vreme. Oko Božića ona se opet razbole, pa od predviđene posete njene kćeri ne bi ništa.

On beše besprekorno pažljiv. Utešno je mukao i prihvatao njena trapava milovanja s prikrivenom mržnjom kada bi, povremeno, pokušala da objasni kako nije ona već on (mali prst pokazivao je na njen stomak) krivac za njihovu noćnu razdvojenost, i sve to je zvučalo baš kao da je trudna (lažna trudnoća, trudnoća s vlastitom smrću). Vazda smiren, vazda uravnotežen, zadržao je onaj blagi ton kome se priklonio od samog početka, a ona je bila zahvalna na svemu - na starinskom kavaljerstvu s kojim se ophodio prema njoj, na učtivom obraćanju koje je po njenom mišljenju nežnosti dodavalo jednu uzvišenu dimenziju, na

tome kako je udovoljavao njenim hirovima, na novom radio-gramofonu, na njegovom poslušnom pristajanju da dva puta promene negovateljice unajmljene da o njoj brinu preko noći.

Zbog obavljanja sitnih zadataka, dopuštala bi mu da joj izmakne iz vida ne dalje od susedne sobe, dok su, kada bi izlazio poslom, unapred zajedno utvrđivali tačno trajanje njegovog odsustva, i, pošto njegov posao nije nametao utvrđeno radno vreme, svaki put je morao da se bori - veselo, ali stisnutih zuba - za svako zrnce vremena. U njemu se grčio nemoćni bes, pepeo uništenih zamisli gušio ga je, ali mu se smučilo nastojanje da ubrza njenu smrt; i sama nada u tako nešto postala je toliko vulgarna da mu je sada bilo milije da se zabavlja njenom antitezom: možda će se do leta ona oporaviti do te mere da će mu dozvoliti da na nekoliko dana odvede devojčicu na more. Ali kako da postavi temelj za tako nešto? U početku je zamišljao kako će biti lako da jednom prilikom, pod maskom službenog puta, skokne do one varoši s crnom crkvom i baštama koje se ogledaju u reci; ali kad je jednom spomenuo kako će, ako bude sreće, možda moći da poseti njenu kćer ako bude morao da otputuje do izvesnog odredišta (spomenuo je jedan obližnji grad), osetio je kako je neki nejasni, sićušni, gotovo nesvesni žar ljubomore namah oživeo njene do tog trenutka nepostojeće oči. Hitro je promenio temu, zadovoljivši se mišlju da je i ona očigledno brzo zaboravila onaj idiotski blesak intuicije, koji bi, dakako, bilo besmisleno paliti iznova.

Pravilnost toka njenog zdravstvenog stanja, činilo mu se, sadržala je u sebi i samu mehaniku njenog postojanja; ta pravilnost postala je pravilnost samog života. Što se njega samog tiče, primetio je da su njegov posao, preciznost njegovog oka i izbrušena prozirnost njegovih zaključaka počeli da trpe zbog beskrajnog titranja njegove duše između očajanja i nade, neprekidnog previranja nezadovoljenih žudnji, bolnog tereta njegove upakovane, u stranu odložene strasti - čitavog tog divljačnog, zagušljivog života, kojeg je on, i samo on, nametnuo samom sebi.

Ponekad bi u šetnji prošao pored devojčica u igri, i ponekad bi neka od ljupkijih privukla njegov pogled; no ono što je to oko opažalo

bio je ravnodušno glatki pokret usporenog filma, pa se i sam čudio kako je hladan i zaokupljen drugim stvarima, kako su jasno osećaji koji pritiču sa svih strana - seta, lakomost, nežnost, ludilo - sada usredsređeni na lik tog apsolutno jedinstvenog i nezamenljivog bića koje je znalo da protrči ovuda dok su se sunce i senka otimali o njenu haljinu. A ponekad, noću, kada bi sve utihnulo - radio-gramofon, voda u kupatilu, mekani beli koraci negovateljice, onaj beskrajno produženi zvuk (gori od svakog treska) s kojim je ona zatvarala vrata, obazrivo zveckanje kašičice, škljocanje ormarića sa lekovima, udaljeno, zagrobno jadikovanje te osobe - kada bi se sve potpuno umirilo, on bi opružen ležao i sećao se onog jednog i jedinog lika, obuhvatao svoju osmehnutu žrtvu sa svojih osam ruku koje bi se pretvarale u osam pipaka pripijenih uz svaki delić njene nagote, da bi se na kraju on sam rastvorio u neku crnu maglu i izgubio je u tom crnilu, a to crnilo obavijalo je sve, i nije bilo ništa drugo do crnilo noći u njegovoj samotnoj spavaćoj sobi.

Tog proleća, učinilo se da se bolest pogoršala; obavljeni su razgovori i ona bi preneta u bolnicu. Tamo, u predvečerje operacije, ona je sa njim porazgovarala dovoljno jasno, uprkos bolovima, o testamentu, advokatu, o tome šta treba da uradi ako ona sutra... Naterala ga je da se zakune dva puta - da, dva puta - kako će se prema devojčici ponašati kao da joj je pravi... I kako će se postarati da učini da ona ne zameri ništa svojoj pokojnoj majci. - Možda bi na kraju krajeva ipak trebalo da je dovedemo - reče on, glasnije no što je nameravao - šta ti misliš? - Ali ona je već bila završila s davanjem uputstava, pa je u agoniji bola čvrsto zatvorila oči; on još malo osta da stoji pokraj prozora, potom ispusti težak uzdah, poljubi žutu šaku na podavijenom čaršavu, pa izađe.

Rano sledećeg jutra pozvao ga je jedan od lekara iz bolnice, obavestivši ga da je operacija upravo okončana, da je očigledno potpuno uspela, nadmašivši sva očekivanja hirurga, ali je najbolje da do sutra ne bude nikakvih poseta. „Uspela, a? Potpuno, a?“ mrmljao je nepovezano, jureći iz sobe u sobu. „Zar to nije sjajno... Čestitajte nam - oporavićemo se, procvetaćemo... Šta se to ovde događa?" naglo je uzviknuo grlenim

glasom, usput tako zalupivši vrata toaleta da se kristal u trpezariji prestrašeno oglasio. „To ćemo tek da vidimo“, nastavi on među uspaničenim stolicama. „Da, gospodo... Pokazaću ja vama uspeh! Uspeh, uz peh.“ Rugao se načinu govora cmizdrave sudbine. „Sjajno, zar ne.

Nastavićemo da živimo i cvetamo, pa ćemo lepo i rano da udamo našu kćer - nema veze što je malčice krhka, pošto će mladoženja biti krepak momak, on će se oštro zariti u tu njenu krhkost... Ne, dosta mi je toga!

Već sam dovoljno ismejan! I ja imam svoje ja u svemu tome! Ja...“ - tada nenadano njegov pomahnitali gnev nalete na neočekivan plen.

On se sledi, prsti prestaše da mu se grče, oči se na tren okretoše naviše - i on se iz svoje kratke obnevidelosti povrati s osmehom.

Smesta je pribavio neophodna obaveštenja: najpogodniji ekspres polazi u 12.23, i stiže tačno u 4.00 popodne. Veza za povratak nije tako jednostavna... moraće da iznajmi automobil i smesta krene - do mraka ćemo već biti ovde, nas dvoje, potpuno sami, to malo stvorenje već će biti umorno i pospano, brzo se svuci, ja ću te uljuljkati u san - to je sve, samo malo prijatnog maženja, ko još želi da bude osuđen na težak rad (mada, uzgred, bolje i težak rad sada nego nekakva propalica u budućnosti)... nepomičnost, njene nage ključne kosti, mali kaiševi, dugmad na leđima, lisičasta svila između njenih lopatica, njeno sneno zevanje, njeno vrelo doručje, njene noge, nežnost - ne smem da izgubim glavu... mada, ima li šta prirodnije nego da dovedem kući svoju malu pastorku, pošto sam se konačno odlučio na to - majka joj je operisana, zar ne...? Normalno osećanje odgovornosti, normalna roditeljska revnost, a sem toga, zar me nije sama majka zamolila da se „staram o devojčici41? I dok se ona mirno odmara u bolnici, šta bi - da ponovimo šta bi moglo biti prirodnije nego da ovde, gde moja mila svakako ne može nikoga da uznemiri... Istovremeno, biće tu blizu, nikad se ne zna, čovek mora da bude spreman na sve... Uspešno, je l’ da? Tim bolje, narav im se popravlja prilikom oporavka, i ako gospođa odabere da i dalje bude ljuta, objasnićemo, objasnićemo, želeli smo najbolje, možda smo malkice zabrljali, priznajemo, ali sve s najboljom...

U radosnoj hitnji, promenio je čaršave na krevetu (u njenoj negdanjoj spavaćoj sobi); ovlaš pospremio; okupao se; otkazao jedan

poslovni sastanak; otkazao bedinerki; na brzinu pojeo nešto u svom „momačkom“ restoranu; kupio zalihu urmi, šunke, ražanog hleba, šlaga, muskat grožđa - da nije nešto zaboravio? - i, kada je stigao kući, raspao se u bezbroj komada i počeo da zamišlja kako će ona proći ovuda i sesti tamo, gipko se grleći iza leđa svojim tananim golim rukama, sva kovrdžava i tamna - i u tom trenutku javili su mu se iz bolnice i pozvali ga da konačno dođe; na putu do stanice nevoljno je zastao tu i saznao da one osobe više nema.

Isprva ga je spopao osećaj gnevnog razočaranja: to je značilo da mu je plan propao, da mu je ta noć sa svom svojom toplom, prijatnom bliskošću oteta, i da će ona, kad stigne pošto dobije telegram, prirodno, biti u društvu one veštice i veštičinog muža, i da će se njih dvoje smestiti ovde na dobrih nedelju dana. No već i sama priroda ove prve reakcije, silina tog kratkotrajnog naleta emocija, stvorila je vakuum, pošto je bilo nemoguće da srdžba zbog njene smrti (koja se ukazala kao privremena prepreka) odmah pređe u zahvalnost (zbog toka kojim je sudbina zapravo krenula). U međuvremenu, taj vakuum počeo je da se ispunjava onim prvobitnim, sivkasto ljudskim sadržajem. Dok je sedeo na klupi u bašti bolnice i polagano se pribirao, pripremajući se za različite delove procedure oko sahrane, u mislima se s primerenom tugom vratio onom što je upravo bio video svojim očima: glatkom čelu, poluprozirnim nozdrvama s perlastim mladežom s jedne strane, krstu od abonosa, i ostalom posmrtnom dekoru. Usput je s prezirom zaboravio na operaciju i počeo da razmišlja o tome kako je njoj divno bilo pod njegovim staranjem, kako joj je uzgred podario malo prave sreće da joj ozari poslednje dane tog vegetiranja, pa je otud sasvim prirodno počeo da mudroj Sudbini odaje priznanje na besprekornom ponašanju, a zatim osetio i prvi prekrasni ugrušak u svom krvotoku: usamljeni vuk pripremao se da natakne bakinu kapicu.

Očekivao ih je sledećeg dana u vreme ručka. Zvonce na vratima oglasilo se prema očekivanju, ali je prijateljica počivše osobe na pragu stajala sama (s ispruženim koščatim rukama, podmuklo je koristila jaku prehladu kao očigledan izraz saučešća); ni njen suprug ni „malo siroče“ nisu mogli da dođu zbog toga što ih je oboje oborio grip. Njegovo razočaranje ublažila je pomisao da je tako najbolje - zašto kvariti sve?

Prisustvo devojčice sred svih ovih pogrebnih zavrzlama bilo bi podjednako bolno kao njen dolazak prilikom venčanja, pa bi bilo mnogo pametnije da nastupajuće dane provede obavljajući pripreme za radikalan skok u potpunu bezbednost. Smetalo mu je jedino to što je žena rekla „oboje“ - spona bolesti (kao da je dvoje pacijenata delilo istu postelju), spona zaraze (možda je taj prostak, dok bi se za njom peo strmim stepeništem, voleo da je pipka po golim butinama).

Glumeći potpuni šok - što je jednostavnije od svega, znaju to i ubice - sedeo je kao zanemeli udovac, s opuštenim rukama većim od života, jedva mičući usne da bi odgovorio na njen savet da grč bola olakša suzama, pa ju je mutnim pogledom posmatrao dok je brisala nos (sve troje behu ujedinjeni prehladom - to je bilo bolje). Dok je odsutno ali pohlepno napadala šunku, govorila je stvari kao što su „bar se nije dugo mučila“ ili „hvala bogu da nije bila pri svesti“, sa zbrkanom pretpostavkom da su patnja i san prirodna ljudska sudbina, da crvi imaju ljubazna lišca, i da se u blaženoj stratosferi opruženo lebdi; on joj umalo nije odgovorio da je smrt, kao takva, oduvek bila i da će oduvek biti bestidni idiot, ali je blagovremeno shvatio da bi njegova tešiteljka zbog toga mogla neprijatno da posumnja u njegovu sposobnost da toj devojčici u pubertetu pruži religiozno i moralno obrazovanje.

Na sahrani je bilo vrlo malo ljudi (ali se neznano zašto pojavio nekakav prijatelj iz prošlih vremena, jedan zlatar, sa svojom suprugom), a kasnije, u kolima na putu kući, jedna punačka dama (koja je prisustvovala i onom farsičnom venčanju) rekla mu je, saosećajno ali sasvim odlučno (dok je njegova pognuta glava poskakivala prateći kretanje vozila), da sada, makar, nešto mora da se učini u vezi s neprihvatljivim položajem tog deteta (za to vreme prijatelji njegove pokojne supruge pretvarali su se da gledaju napolje na ulicu), te da će mu roditeljska briga svakako pružiti neophodnu utehu, a jedna treća žena (beskrajno daleka rođaka pokojnice) složila se s tim, rekavši, „A kako je ona slatka devojčica! Moraćete da motrite na nju kao soko - ona je već pokrupna za svoje godine, sačekajte još samo tri godine i momci će se za nju lepiti kao muve, neće biti kraja vašim brigama“, a za to vreme on se u sebi grohotom smejao i smejao, lebdeći na paperjastim posteljama sreće.

Dan ranije, kao odgovor na drugi telegram („Brinem za tvoje zdravlje poljubac“ - i taj poljubac ispisan na formularu za telegram bio je prvi pravi), stiže vest da nijedno od njih dvoje više nema groznicu, a zatim mu još uvek slinava prijateljica, pre no što je krenula kući, pokaza jednu kutijicu i zamoli ga da je sačuva za devojčicu (u njoj su bile neke majčine sitnice iz davne, svete prošlosti), da bi ga zatim zapitala šta sada da čine, i na koji način. Tek joj je tada, govoreći sasvim sporo i ravnodušno, s čestim prekidima, kao da sa svakim slogom savladava zanemelost od tuge, objavio šta će sada da učine, i na koji način: pošto joj se najpre zahvalio za godinu dana brige, obavestio ju je da će kroz tačno dve nedelje doći da preuzme svoju kćer (baš tu reč je upotrebio) te da je povede na jug, a onda možda u inostranstvo. „Da, to je pametno", odvrati ova s olakšanjem (ponešto umanjenim, ali samo zbog pomisli, nadajmo se, na to da je u poslednje vreme sasvim fino zarađivala od svog starateljstva). „Otputujte, odvratite misli - ništa ne blaži bol kao putovanje."

Bile su mu potrebne te dve nedelje da bi organizovao svoje poslove tako da bar godinu dana bude oslobođen razmišljanja o njima; posle će već videti šta će. Bio je primoran da rasproda neke predmete iz svoje zbirke. A dok se pakovao slučajno je u pisaćem stolu otkrio zatureni novčić koji je jednom ranijom prilikom pronašao (i za koji se, uzgred, ispostavilo da je falsifikat). On se zakikota: amajlija je već odradila svoje.

Kada se ukrcao u voz, prekosutrašnja adresa još uvek mu je izgledala kao obala u tropskoj izmaglici, rani simbol predstojeće anonimnosti. Jedino što je oprezno isplanirao bilo je to gde će provesti noć na putu ka svetlucavom jugu; smatrao je nepotrebnim da unapred određuje potonja boravišta. Mesto nije ni bilo važno - uvek će biti ukrašeno malenim nagim stopalom; odredište je bilo nematerijalno dogod je mogao s njom da umakne u azurnu prazninu. Telegrafski stubovi, kao vratovi violina, proletali su kraj njega uz grčevitu grlenu muziku. Kloparanje delova vagona ličilo je na pucketanje raširenih krila. Živećemo negde daleko, čas u brdima, čas kraj mora, negde gde je toplo kao u staklenoj bašti i gde će divlja nagota automatski postati nešto

sasvim obično, savršeno sami (bez slugu!), ni s kim se nećemo viđati, samo nas dvoje u večitoj dečijoj sobi, i tako će svakom preostalom osećaju stida biti zadat poslednji udarac. Biće veselja bez prestanka, šala, jutarnjih poljubaca, rvanja na zajedničkom krevetu, i postojaće samo jedan, zajednički veliki sunđer koji lije suze na četiri ramena, štrcajući od smeha između četiri noge.

Uživajući na prikupljenim zracima unutrašnjeg sunca, razmišljao je o divnom savezništvu između planiranja i čiste sreće, o rajskim otkrićima koja su je očekivala, o tome kako će zanimljive odlike svojstvene telima različitih polova, viđene izbliza, njoj izgledati čudnovato a ipak prirodno i blisko, dok će suptilne nijanse složene i prefinjene strasti za nju dugo ostati samo abeceda nevinih milovanja: zabavljaće se samo likovima iz knjiga (dobri džin, začarana šuma, vreća s blagom), i zanimljivim posledicama koje će uslediti kad igračku dodiruje na poznat, ali nikada dosadan način. Bio je ubeđen da će, dokle god to za nju bude novo i dogod se ona ne osvrne oko sebe, uz pomoć šaljivih naziva i šala koje svedoče o suštinski besciljnoj jednostavnosti tih neobičnih stvari, biti lako na vreme odvratiti pažnju jedne normalne devojčice sa poređenja, uopštavanja i pitanja koja bi moglo podstaći nešto što je ranije slučajno čula, ili neki san, ili prva menstruacija, da bi na taj način pripremio bezbolni prelaz iz sveta poluapstrakcija kojih je ona verovatno bila polusvesna (kao što je tačno objašnjenje zbog čega se susetkin stomak sam od sebe naduvava, ili šiparička naklonost prema njušci kakvog idola s matine predstava), da je odvrati od svega što je na bilo koji način povezano s ljubavlju odraslih, u svakodnevnu realnost prijatne zabave, dok bi se doličnost i moral, ne znajući ni šta se dešava, kao ni adresu, uzdržavali od poseta.

Uklanjanje mostova moglo bi predstavljati delotvoran sistem zaštite sve dok ne dođe vreme da snažna mlada grana iz rascvalog ponora sama stigne do prozora sobe. Ipak, baš zato što će tokom prve dve godine ili tu negde zarobljenica biti nesvesna povremeno nezdrave povezanosti između lutke u njenim rukama i lutkarevog dahtanja, između šljive u njenim ustima i ushićenja na dalekom drvetu, moraće da bude izuzetno oprezan, da joj ne dopušta da ikud ide sama, da često menja boravište (idealna bi bila mala vila sa zatvorenom baštom), da

oštrim okom motri i spreči sklapanje prijateljstva s drugom decom i onemogući priliku da počne da ćaska sa ženom iz bakalnice ili bedinerkom, jer ko zna kakav nestašni vilenjak može da poleti sa usana začarane nevinosti - i kakvo će čudovište neko neznan odneti u uhu da bi ga pregledao i o njemu raspravio s mudracima. A ipak, šta je to zbog čega bi se moglo prebaciti jednom volšebniku?

Znao je da će u njoj pronaći dovoljno čari pa neće biti primoran da joj prerano razbije čaroliju, niti da bilo šta u vezi s njom naglašava neprimereno očiglednim ispoljavanjem zanosa, ili da se preterano uporno probija u kakvu slepu uličicu dok obavlja svoju kaluđersku šetnju. Znao je da neće nasrnuti na njeno devičanstvo u onom najnapetijem i najružičastijem smislu te reči sve dok se njihovo milovanje ne uzdigne do određenog nevidljivog stepenika. Suzdržaće se sve do onog jutra kada će ona, kroz smeh, oslušnuti sebe samu da bi potom, onemela, zatražila da zajednički potraže tu skrivenu muzičku žicu.

Dok je zamišljao nastupajuće godine, nju je uvek video kao adolescentkinju - tako je nalagala njegova strast. Međutim, kada bi uhvatio sebe s tom pretpostavkom, sasvim lako je shvatio da će, premda se navodno proticanje vremena u ovom trenutku suprotstavlja tome, trajni temelj njegovih osećanja, postepeno narastanje užitaka koji smenjuju jedan drugi, obezbediti prirodna obnavljanja ugovora koji je sklopio sa srećom, a koji je uzimao u obzir, takođe, i prilagodljivost žive ljubavi. Naspram svetla te sreće, bez obzira na to koliko će godina ona navršiti -sedamnaest, dvadeset - njena sadašnja slika uvek će disati kroz njene metamorfoze, hraneći njihove poluprozirne slojeve iz unutrašnjeg vrela. A i sam taj proces dozvoliće mu, bez gubitaka ili umanjenja, da okusi svaki od neokaljanih oblika njenih preobražaja. Osim toga, ona i sama, kada se oblikuje i izduži u ženu, nikad više neće moći da odvoji, u svojoj svesti i sećanju, vlastiti razvoj od razvoja njihove ljubavi, svoja sećanja iz detinjstva od sećanja na muške nežnosti. Stoga će joj prošlost, sadašnjost i budućnost izgledati kao jedna svetlost čiji izvor zrači, kao i ona sama, iz njenog čismenog ljubavnika.

I tako će njih dvoje živeti - smejati se, čitati knjige, čuditi se

pozlaćenim svicima, razgovarati o cvećem obraslim zatvorskim zidovima koji opasuju svet, on će joj pričati priče a ona će slušati, njegova mala Kordelija, a obližnje će more disati na mesečini... I sasvim lagano, spočetka svom čulnošću svojih usana, potom ozbiljnije, svom njihovom težinom, sve dublje, samo na taj način - prvi put - u tvoje uspaljeno srce, tako, probijam se, tako, uranjam u njega, među njegove ivice koje se rastapaju...

Gospođa koja je sedela preko puta njega iznenada neznano zašto ustade i ode u drugi kupe; on baci pogled na prazni brojčanik svog ručnog sata - samo još malo - i već sledećeg trenutka peo se stazom kraj nekakvog belog zida okrunjenog zaslepljujućim komadima stakla, dok mu je nad glavom letelo mnoštvo lastavica.

Na tremu ga je sačekala prijateljica počivše osobe, i objasnila mu postojanje gomile pepela i nagorelih klada u uglu bašte činjenicom da je tamo prethodne noći izbio požar; vatrogasci su s mukom uspeli da ukrote razbesneli plamen, slomili su jedno mlado jabukovo stablo, i naravno, niko nije ni okom trenuo. Baš u tom času izašla je ona, u crnoj pletenoj haljini (po ovoj vrućini!) sa sjajnim kožnim remenom, i lančićem oko vrata, u dugim crnim čarapama, jadniče malo, i u tom prvom trenutku njemu se učini da nije baš onako ljupka kao ranije, da joj je nos postao prćastiji a noge se izdužile. Potišteno, hitro, ne osećajući ništa osim krajnje nežnosti prema njenoj žalosti, on joj stisnu rame i poljubi njenu mokru kosu.

- Moglo je sve da se zapali! - uzviknu ona, zaškiljivši i podigavši ružičasto svetlo lice sa senkama lišća na čelu, dok su joj u očima treperili tečno prozirni odrazi sunca i bašte. Čvrsto se držala za njegovu mišicu dok su ulazili u kuću iza domaćice koja je glasno govorila nešto - i spontanost je već bila isparila, on je već nespretno krivio vlastitu ruku (ili to beše njena?) - da bi potom, pred vratima salona, gde je odzvanjao monolog koji je išao ispred njih praćen zvukom otvaranja prozorskih kapaka, oslobodio ruku pa je, pretvarajući se da je odsutno miluje (a zapravo na trenutak potpuno zaokupljen valjanim, čvrstim dodirom koji je osećao i onu jamicu), potapša po bedru - kao da hoće da kaže teraj dalje, dete - i odmah potom

već je sedao, nalazio mesto za svoj štap za šetnju, palio cigaretu, tražio pepeljaru, odgovarao na neko pitanje, sve vreme ispunjen divljom razdraganošću.

Odbio je čaj, objasnivši da svakog časa treba da stigne automobil koji je poručio na stanici, da je njegov prtljag već u njemu (taj detalj, onako kako to biva u snovima, blesnu nekakvim dodatnim značenjem), i da „ti i ja krećemo na more“ - što je gotovo viknuo u pravcu devojčice koja, osvrnuvši se upola koraka, gotovo nalete na jednu stoličicu, ali odmah povrati svoju mladalačku ravnotežu, okrete se, i sede, prekrivši stoličicu raskriljenom suknjom.

- Šta? - upita ona, začešljavši kosu unatrag i bacivši iskosa pogled na domaćicu (ta stoličica već je jednom bila slomljena). On ponovi. Ona radosno podiže obrve - nije ni slutila nešto tako, danas.

- A ja sam se nadala - slaga domaćica - da ćete prenoćiti kod nas.

- O ne! - uzviknu devojčica, otklizavši ka njemu preko parketa, a onda neočekivano brzo produži: - Šta misliš, mogu li brzo naučiti da plivam? Jedna moja prijateljica kaže da se to može odmah, samo najpre moraš naučiti da se ne plašiš, a za to treba mesec dana... - No žena ju je već gurkala da krene i završi pakovanje, s Marijom, onih stvari koje su bile poslagane u levom delu ormana.

- Priznajem da vam ne zavidim - reče ona, predajući mu starateljstvo, kada je devojčica istrčala. - U poslednje vreme, posebno posle onog gripa, ona ima svakojake ispade i hirove; pre neki dan bila je gruba prema meni - to su nezgodne godine. Sve u svemu, mislim kako bi bilo dobro da unajmite neku mladu ženu da brine o njoj, a najesen, da joj pronađete neki valjan katolički pansion. Kao što vidite, majčina smrt je nije preterano potresla - naravno, možda ona to potiskuje u sebi, ko zna.

Naš zajednički život svršava se sa... Uzgred, još uvek vam dugujem... Ne, ne, neću ni da čujem za to, insistiram... O, on se vraća s posla tek oko sedam sati - biće vrlo razočaran... Takav je život, šta da se radi. Bar je pronašla mir na nebu, jadnica, a i vi izgledate bolje... Da nije bilo našeg susreta... Jednostavno ne vidim kako bih mogla da izdržavam nečije tuđe dete, a što se tiče sirotišta, ona vode pravo znate već gde. Zato ja uvek kažem - u životu se nikad ne zna. Sećate se onog dana, na klupi, sećate

se? Ni na pamet mi nije palo da bi ona mogla naći drugog muža, a ipak mi je moja ženska intuicija govorila da nešto u vama čezne baš za takvim pribežištem.

Jedan automobil pojavi se iza lišća. Ulazimo! Poznata crna kapa, kaput preko njene ruke, mali kofer, pomoć od crvenoruke Marije. Čekaj samo, videćeš šta ću ti sve kupiti... Odlučno je tražila da sedi pored vozača, pa je on morao da popusti, skrivajući svoj jad.

Ona žena, koju on nikad više neće videti, mahala im je u znak oproštaja granom jabukovog drveta. Marija je uterivala živinu. Krenuli smo, krenuli smo.

Sedeo je zavaljen, držeći štap - veoma vrednu stvar, antikvitet, s koralnom glavom - među kolenima, zureći kroz staklenu pregradu u beretu i čvrsta ramena. Vreme je bilo izuzetno toplo za jun mesec, bujica toplote nahrupila je kroz prozor, pa je on uskoro skinuo kravatu i otkopčao kragnu.

Posle sat vremena devojčica se okrenula ka njemu (pokazivala je na nešto kraj puta, ali, mada se okrenuo, zakasnio je da išta vidi - i ko zna zašto, bez logičke povezanosti, kroz glavu mu sinu da, na kraju krajeva, tu postoji starosna razlika od skoro trideset godina). U šest su zastali da bi pojeli sladoled, dok je glagoljivi šofer pio pivo za susednim stolom, razmenjujući različite misli sa svojom mušterijom.

Idemo dalje. Bacio je pogled na šumu koja se neprestano primicala u talasastim skokovima od brda do brda sve dok nije skliznula niz jednu padinu i preskočila put, da bi tu zastala i izgubila se u daljini. „Da napravimo pauzu ovde?“ zapitao se. „Mogli bismo malo da prošetamo, da posedimo na mahovini među pečurkama i leptirima...“ Ali nije mogao naterati sebe da zaustavi šofera: bilo je nečeg nepodnošljivog u pomisli da će jedan sumnjivi auto besposleno stajati na putu.

Ubrzo se smrklo, pa se neopazice uključiše farovi. Zastali su da večeraju u prvom restorančiću pored puta, filozof se ponovo razbaškario u blizini, i činilo se da više nego u šniclu i krokete od krompira na tanjiru svog poslodavca gleda u obris kose koja joj je zaklanjala lice i nežni obraz... Moja draga je umorna i uzbuđena od puta, obilnog obroka od mesa, kapljice vina. Ona besana noć s ružičastim

sjajem vatre u tami došla je po svoje, salveta joj klizi iz blagog ulegnuća suknje... A sada je sve ovo moje... Zapitao je da li imaju slobodnih soba ne, nemaju.

Uprkos sve očitijoj klonulosti, odlučno je odbila da svoje prednje sedište zameni za mesto u udobnim dubinama automobila, rekavši da će joj pozadi biti muka od vožnje. Konačno, konačno, svetla počeše da dozrevaju i pršte u vreloj, crnoj pustoši, te on smesta odabra jedan hotel i plati za to mučno putovanje, i tako s tim bi gotovo. Napola je spavala kad je ispuzala na pločnik, pa je ošamućeno zastala u plavičastoj, gotovo opipljivoj tmini, toplom mirisu paljevine, buci i tutnjavi dva, tri, četiri kamiona koji su koristili noćnu opustelost ulice da se zastrašujućom brzinom spuste s obližnje krivine, koja je krila jedan šištavi, teški, mukotrpni uspon.

Kratkonogi, glavati postariji čovek u raskopčanom prsluku, spor i lenj, nadugačko je i s pomirljivošću krivca objasnio da on samo zamenjuje vlasnika, inače svog najstarijeg sina, koji je morao da ode i pobrine se za neke porodične stvari - zatim je dugo tražio nešto u jednoj crnoj knjizi, pa objavio da nema praznu dvokrevetnu sobu (u gradu je sajam cveća, pa ima puno gostiju), ali da ima jednu s bračnim krevetom, „što mu dođe na isto, vi i vaša ćerka bićete još i više...“ - Dobro, dobro prekide ga putnik, dok je omamljeno dete samo stajalo po strani, treptalo i pokušavalo da svoj klonuli pogled usredsredi na mačku koja se neprestano udvajala.

Krenuše uz stepenice. Nosači su očito rano otišli na spavanje, ili su i oni bili odsutni. Jedan zgrbljeni patuljak stenjući je isprobavao ključ za ključem; jedna starica kovrdžave sede kose, u svetloplavoj pidžami, lica preplanulog do boje lešnika, pojavila se iz susednog toaleta bacivši zadivljen pogled na tu umornu, ljupku devojčicu s pokornim držanjem nežne žrtve, čija se tamna haljina isticala naspram oker boje zida na koji se naslonila lopaticama; razbarušena kosa bila joj je lako zabačena unatrag i lagano se njihala s jedne na drugu stranu, a očni kapci su joj se grčili kao da pokušava da rasplete svoje preterano duge trepavice. Hajde, otvarajte već jednom - razdraženo reče njen otac, proćelavi gospodin, takođe turista.

- Hoću li ovde da spavam? - upita devojčica ravnodušno, i kada je on, boreći se s prozorskim kapcima, čvrsto stežući njihove okaste proreze, odgovorio potvrdno, ona pogleda kapu koju je držala u ruci, pa je klonulo baci na široki krevet.

- Eto nas - reče on kada je onaj starac uvukao njihove kofere i otišao, tako da u sobi osta samo lupanje njegovog srca i daleka tutnjava noći. - E, sad je vreme za spavanje.

Teturajući se od pospanosti, ona nalete na ugao jedne fotelje, i tu je on, sedajući u tu istu fotelju, dohvati za bok i privuče sebi. Ona se uspravi, proteže se kao anđeo, na delić sekunde zateže svaki mišić, načini još jedan polukorak, i lagano mu se spusti na krilo. - Srce moje, mala moja devojčica - prozbori on u nekakvoj magli pomešanog sažaljenja, nežnosti i žudnje, opazivši njenu sanjivost, njenu omamljenost, njen umorni osmeh, dotakavši je kroz tamnu haljinu, napipavši, kroz tanku vunu, traku podvezice tog siročeta na njenoj goloj koži, pomislivši na to koliko je ona bespomoćna, sama, topla, uživajući u živoj težini njenih nogu koje su se lagano rastavile, a potom, uz jedva čujni šum tela, ponovo prekrstile nešto više nego ranije. Lagano je obavila snenu ruku, u udobnom malom rukavu, oko njegovog potiljka, obgrlivši ga kestenjastim miomirisom svoje nežne kose, ali onda joj ruka skliznu, i ona đonom sandale pospano gurnu torbu koja je stajala kraj fotelje. S druge strane prozora začu se pa utihnu neka tutnjava. Potom, u tišini, moglo se čuti zujanje komarca, koje neznano zašto načas probudi u njemu sećanje na nešto beskrajno daleko, kasne odlaske na spavanje u detinjstvu, lampu koja se rastapa, kosu njegove sestre, inače i njegove vršnjakinje, koja je umrla davno, davno. - Srce moje - ponovi on, a potom, odgurnuvši nosom uvojak koji mu je zasmetao, šćućurivši se, on okusi, gotovo bez pritiska, njen vreli svilenkasti vrat blizu hladne brade; a onda, prihvativši je za slepoočnice tako da su joj se oči izdužile i suzile, on stade da ljubi njene rastavljene usne, njene zube... Ona lagano obrisa usta zglobovima prstiju, glava joj klonu na njegovo rame, a između očnih kapaka blesnu joj uzani sjaj boje zalaska sunca, jer praktično već beše zaspala.

Začu se kucanje na vratima. On se silovito trže (užurbano

povukavši ruku s njenog kaiša, pri čemu pre toga nije uspeo da dokuči kako se raskopčava). - Ustaj, silazi - reče on, brzo je protresavši. Ona širom otvori bezizrazne oči i skliznu preko brdašca njegovog kolena. Uđite - reče on.

Onaj starac proviri unutra i objavi da gospodina čekaju u prizemlju, da neko iz policijske stanice želi da ga vidi.

- Policija? - upita on zgrčivši lice sa zaprepašćenjem. - Policija...? U redu je, možete ići - silazim odmah - dodade zatim ne ustajući. Pripalio je cigaretu, izduvao nos i pažljivo presavio maramicu, škiljeći kroz dim. Slušaj - reče pre nego što je izašao - torba ti je ovde. Otvoriću ti je pa ti uzmi šta ti treba, svuci se i lezi. Kupatilo je iza prvih vrata levo. „Zašto policija?“ - mislio je dok je silazio slabo osvetljenim stepeništem. „Šta li to hoće?“ - O čemu je reč? - oštro je upitao kada je stigao do hodnika kraj ulaza i ugledao jednog već nestrpljivog žandara, crnomanjastog džina s kretenastim očima i vilicom.

- Reč je o tome - usledio je spreman odgovor - da ćete očigledno morati da krenete sa mnom do policijske stanice - nije daleko.

- Blizu ili daleko - progovori putnik nakon trenutka ćutanja - prošla je ponoć, i ja sam se spremao da legnem. Štaviše, molim vas imajte na umu da je svaka dedukcija, posebno ako je tako dinamična, samo nerazumljiv povik za uho koje nije upoznato s dotadašnjim tokom misli, ili, da pojednostavim, ono što je logično shvata se kao nešto zoološko.

Osim toga, putnik koji je upravo i to prvi put prispeo u vaš gostoljubivi gradić radoznao je da sazna na osnovu čega ste - u pitanju je neki lokalni običaj, pretpostavljam - odabrali ponoć da uputite poziv, poziv koji je tim više neprihvatljiv zbog toga što nisam sam, već uza se imam jednu umornu devojčicu. Ne, čekajte, još nisam završio... Ko je ikad čuo za pravdu koja najpre prisilno primenjuje zakon, a onda iznosi razloge za njegovu primenu? Sačekajte nekakve optužbe, gospodo, sačekajte da se neko požali! Zasada, moj sused ne može da vidi kroz zid, a vozač nije u stanju da zaviri u moju dušu. Da zaključim - i to je možda najbitnije budite ljubazni pa pogledajte moja dokumenta.

Sada već sasvim zbunjen, klipan pogleda dokumenta, pribra se, pa

se okrete onom nesrećnom starcu. Ispostavilo se da ovaj ne samo da je pobrkao dva slična imena, već nije bio u stanju ni da objasni kada i kuda je otišla tražena skitnica.

- U redu, u redu - reče putnik pomirljivo, pošto je srdžbu zbog zadržavanja u potpunosti iskalio na svom brzopletom neprijatelju, i potpuno svestan svoje neranjivosti (hvala nebesima da nije sedela u zadnjem delu automobila; hvala nebesima da nisu išli da beru pečurke na junskom suncu - i, naravno, tome što su prozorski kapci bili čvrsto zatvoreni).

Stigavši u trku do stepeništa, on shvati da nije upamtio broj sobe, zastade oklevajući, ispljunu opušak cigarete... Sada ga je, međutim, nestrpljivost njegovih osećanja sprečavala da se vrati dole po obaveštenje, a osim toga to je bilo nepotrebno - sećao se rasporeda vrata u hodniku. Pronašao je prava vrata, obliznuo se, ščepao bravu, samo što nije...

Vrata behu zaključana; on oseti užasan sev bola negde u dnu stomaka. Ako se ona zaključala unutra, to je zato da bi on ostao napolju, što je značilo da nešto sumnja... Nije trebalo onako da je poljubi... Mora da ju je prestrašio, ili je možda nešto primetila... Ili je razlog bio gluplji i prostiji: naivno je zaključila kako je on otišao da spava u drugoj sobi, nije joj ni na pamet palo da će spavati u istoj sobi s jednim neznancem da, još uvek neznancem. I on pokuca, još uvek nedovoljno svestan koliko je zaista isprepadan i usplahiren.

Začuo je neki rezak ženski smeh, odvratni cijuk krevetskih opruga, a zatim i šljap-šljap bosih nogu. - Ko je to? - upita srdit muški glas... Pogrešna soba, a? E pa, sledeći put, molim vas, pronađite pravu sobu.

Ovde unutra neko naporno radi, ovde unutra neko pokušava da nečemu pouči jednu mladu osobu, i taj neko je sada prekinut... - U pozadini odjeknu još jedna provala smeha.

Vulgarna greška, ništa više. On produži hodnikom - i odjednom shvati da se nalazi na pogrešnom odmorištu. Vrati se po sopstvenom tragu, skrenu za ugao, zbunjeno pogleda ka nekakvom brojaču na zidu, ka lavabou ispod slavine koja je kapala, ka nečijim mrkim cipelama ispred jednih vrata, ponovo skrenu -stepenište je nestalo! Kad je

konačno našao jedno ispostavilo se da je to neko drugo: spustio se njime samo da bi se izgubio u nekim slabo osvetljenim skladištima u kojima behu poslagana drva, a iz uglova su neprestano provirivali čas ormar, čas usisivač, čas slomljena stolica, čas nekako zloslutno skelet kreveta.

Tiho je psovao, gubio kontrolu, iscrpljen ovim preprekama... Konačno stiže do jednih vrata, gurnu ih, udari glavom o niski dovratak, pa se saže i uđe u hodnik kraj ulaza, blizu jednog mutno osvetljenog kutka, gde je češkajući čekinje na obrazu onaj starac piljio u svoju crnu knjigu, dok je žandarm hrkao na klupi kraj njega - sasvim kao u stražarskoj sobi. Željenu informaciju dobio je za minut, ponešto produžen starčevim izvinjenjima.

Ušao je. Ušao je i pre svega ostalog, pre no što je pogledao bilo šta drugo, kradomice se sagnuo i dva puta okrenuo ključ u bravi. Potom spazi onu crnu čarapu s lastišem ispod umivaonika. Potom vide otvoren kofer u kome je već bio nastao mali nered, zatim kraj svog uha i napola izvučen karirani peškir. Onda ugleda haljinu i donji veš zgomilane na fotelji, kaiš, drugu čarapu. Tek tada se okrenuo ka ostrvu kreveta.

Ležala je nauznak opružena na netaknutom ćebetu, s levom rukom iza glave, u svom malom kućnom ogrtaču čiji se donji kraj beše otvorio nije mogla da pronađe spavaćicu - i, pod svetlošću crvenkastog abažura, kroz izmaglicu i teški vazduh u sobi, mogao je da vidi njen uski, udubljeni stomak između nevinih, isturenih kostiju bokova. S grmljavinom ravnom kanonadi topova jedan kamion pope se odnekud sa samog dna noći, staklo na mermernoj ploči noćnog stočića zazvecka, i čudno je bilo kako je njen volšebni san nenarušen minuo kraj svega toga.

Sutra ćemo, dakako, početi od početka s pažljivo promišljenim napredovanjem, ali ti sada spavaš, ti si odsutna, ne mešaj se s odraslima, ovako treba da bude, ovo je moja noć, ovo je moj posao. On se svuče, leže desno od zatočenice, gotovo neosetno je zaljulja, pa se skameni, oprezno zadržavajući dah. Tako. Konačno je kucnuo čas za kojim je izbezumljeno čeznuo punih četvrt stoleća, a ipak je bio nekako sputan, čak i rashlađen oblakom njegovog blaženstva. Plime i oseke njenog živahno obojenog kućnog ogrtača, pomešane s otkrovenjima njene lepote još uvek su mu titrale pred očima, zamršeno namreškane kao da

ih gleda kroz komadić stakla. Jednostavno nije uspevao da pronađe žižnu tačku sreće, nije znao gde da počne, šta sve sme da se dodirne, i na koji način, u carstvu njenog počinka, da bi se u ovom času do kraja nauživao. Tako. Za početak, s hirurškom obazrivošću, skinuo je sa svoje ruke stakleno oko vremena pa ga je, pruživši ruku preko njene glave odložio na noćni stočić između jedne svetlucave kapljice vode i prazne čaše.

Tako. Neprocenjivi original: usnula devojčica, ulje. Njeno lice u mekanom gnezdu uvojaka, ovde rasutih, tamo skupljenih na gomilu, s onim malenim pukotinama na njenim ispucalim usnama i onim naročitim naborom iznad ovlaš spojenih trepavica, imalo je crvenkastu, ružičastu nijansu na mestu gde je rumeni obraz - čiji je firentinski obris i sam za sebe predstavljao osmeh - malo provirivao. Spavaj, dragocena moja, ne slušaj me.

Pogled mu je (samosvesni pogled nekoga ko posmatra pogubljenje ili neku tačku u dnu ambisa) već puzao naniže duž njenog tela, a leva mu se ruka pokrenula - ali se tada trgao kao da se neko pomerio u sobi, na rubu njegovog vidnog polja, pošto nije odmah prepoznao odraz u ogledalu ormara (pruge njegove pidžame, koje su nestajale u senci, i mutni sjaj lakiranog drveta, i nešto crno ispod njenog ružičastog članka).

Pošto se konačno odlučio, on nežno pogladi njene duge, tek neznatno rastavljene, malkice lepljive noge, koje su naniže postajale hladnije i nešto grublje, a naviše bivale sve toplije. S mahnitim osećanjem trijumfa, on se priseti onih koturaljki, sunca, drveća kestenova, svega - dok ju je i dalje milovao vrhovima prstiju, drhteći i bacajući postrance poglede na zaobljeno ispupčenje sa netaknutom mekotom koja je, nezavisno ali s poznatom sličnošću, sadržala u sebi združeni odjek nečega od njenih usana i obraza. Nešto malo naviše, na poluprozirnom račvanju vene, jedan komarac radio je iz sve snage. On ga ljubomorno otera, nehotično doprinevši poodavno započetom padu jednog kraja ogrtača, i eto i njih, tih čudnih, nevidljivih malenih dojki, natečenih kao od dva čirića, zatim se razgoliti i tanani, još uvek detinji mišić, i kraj njega protegnuta, mlečnobela šupljina njenog doručja s pet ili šest razgranatih, svilenkasto-tamnih pruga, a tamo dole, isto koso,

tekao je zlatni potočić lančića (s krstom, verovatno, ili nekom amajlijom na kraju), a onda ponovo pamuk - rukav oko njene oštro zabačene ruke.

Protutnja još jedan kamion, od čijeg urlanja soba zadrhta. On prekide započeti pregled, nespretno se naže nad njom, nehotice je pritiskajući svojim pogledom, osećajući kako se pubescentni miris njene kože meša s mirisom riđe kose i prodire u njegovu krv kao bolna žudnja. Šta da radim s tobom, šta da...

Devojčica uzdahnu u snu, otvorivši čvrsto zatvoreni pupak kao da otvara oko, a onda lagano, uz gugutavo ječanje, ispusti uzdah, i to je bilo sve što joj je trebalo da bi skliznula u svoju pređašnju obamrlost. On pažljivo izvuče crnu kapu zgnječenu pod njenom petom, i ponovo se sledi, dok mu je u slepoočnicama tutnjalo, a bol njegove napetosti sve više navirao. Nije se usudio da poljubi one uglaste bradavice, one duge nožne prste sa žućkastim noktima. Oči su mu se uvek vraćale da bi se usredsredile na onu istu antilopsku pukotinu, koja nekako kao da je oživljavala pod njegovim prizmatičnim pogledom. I dalje nije znao šta da preduzme, u strahu da će nešto propustiti, da neće do kraja iskoristiti bajkovitu čvrstinu njenog sna.

Zagušljivi vazduh i njegovo uzbuđenje postajali su neizdržljivi. On blago olabavi pojas svoje pidžame, koji mu se beše urezao u stomak, a jedna tetiva zacvile u času kad su njegove usne gotovo bez dodira prešle preko one tačke gde joj se ispod rebra video beleg na koži... No bilo mu je neugodno i vruće, a njegova uzavrela krv zahtevala je nemoguće.

Tada je, krenuvši malo-pomalo da baca čini, počeo da svojim čarobnim štapićem prelazi preko njenog tela, gotovo dotičući kožu, mučeći sebe njenom privlačnošću, njenom vidljivom blizinom, fantastičnim suočavanjem koje je omogućavao san ove nage devojčice koju je on premeravao, takoreći, začaranim metrom - sve dok se nije malo pomerila i okrenula lice na drugu stranu uz jedva čujno, sneno coktanje usnama. Ponovo se sve skameni i sada je, među njenim smeđim uvojcima, mogao da razazna grimizni rub njenog uha i dlan oslobođene šake, zaboravljene u njenom prethodnom položaju. Napred, napred. U usputnim proplamsajima svesti, kao da je na rubu zaborava, video je pred sobom kratke slučajne slike beznačajnih stvari - nekakav most

iznad zahuktalih železničkih vagona, mehurić vazduha u staklu nekog prozora, ulubljeni branik nekog automobila, neki drugi predmet, karirani peškir viđen negde ne tako davno - a u međuvremenu, lagano, zaustavljenog daha, lagano se primicao i tada, uskladivši sve svoje pokrete, on poče da usklađuje svoje telo prema njenom, isprobavajući kako se uklapa... Iznenada pod njegovim bokom popusti jedna opruga; desni mu lakat, uz suzdržan prasak, potraži oslonac; vid mu se zamagli od neke potajne usredsređenosti... On oseti plamen njenog skladno izvajanog bedra, oseti da više ne može da se obuzdava, da više ništa nije važno, i, kad je slast proključala između njegovih vunastih čuperaka i njenog boka, kako se radosno njegov život oslobodio i sveo na jednostavnost raja - i pošto je još uvek jedva imao vremena da pomisli, „Ne,. preklinjem te, ne uzimaj mi to!“, on vide da je ona sasvim budna i da izbezumljenim očima zuri u njegovu uspravljenu nagotu.

Na tren, u jednom prekidu sinkope, on vide kako je to njoj izgledalo: neka čudovišnost, neka užasna bolest - ili je već znala, ili je u pitanju bilo sve to skupa. Gledala je i vrištala, ali volšebnik nije čuo njeno vrištanje; bio je zaglušen vlastitim užasom, klečao, prikupljao nabore, hvatao pojas, pokušavao da ga zaustavi, da ga sakrije, borio se sa svojim iskošenim grčom koji je, neosetljiv kao udarci umesto muzike, neosetljivo izlivao rastopljeni vosak, i bilo je prekasno da ga zaustavi ili sakrije. Kako se ona skotrljala s kreveta, kako je sada vrištala, kako je lampa pobegla sa svojom crvenom kukuljicom, kakva je grmljavina doprla s druge strane prozora, potresavši, uništivši noć, razorivši sve, sve... - Smiri se, nije to ništa ružno, to je samo jedna igra, događa se to ponekad, samo se smiri - preklinjao je, sredovečan i znojav, pokrivajući se mantilom koji je usput spazio, drhteći ga je oblačio, ne uspevajući da pogodi rukav. Kao dete u nekoj filmskoj drami, ona se štitila svojim oštrim malenim laktom, otimala se iz njegovog stiska i još uvek suludo vikala, a neko je lupao u zid, zahtevajući u tom času nezamislivu tišinu.

Pokušala je da istrči iz sobe, nije mogla da otključa vrata, nije bilo nikoga i ničega za šta bi mogla da se uhvati, postajala je sve lakša, postajala klizava kao kakvo nahoče purpurnih bokova, s izobličenim detinjim licem, detence koje pretrčava od praga do kolevke pa onda puzi natrag od kolevke do stomaka burno usplahirene majke. - Smiriću ja

tebe! - vikao je (na onaj grč, na onu poslednju tačkastu kap, na ništavilo).

- Dobro, idem, pustiću te da... - Savladao je vrata, istrčao napolje, zaglušujuće ih zaključao za sobom, pa je, još uvek osluškujući, stežući ključ na dlanu, bosonog i s hladnom mrljom ispod mantila, zastao tu, počevši lagano da tone.

Ali iz obližnje sobe već su se pojavile dve starice u kućnim ogrtačima; jedna od njih, zdepasta, nalik na sedokosu crnkinju, u svetloplavom donjem delu pidžame, sa zadihanim, grčevitim govorom s nekog dalekog kontinenta, govorom koji je podsećao na društva za zaštitu životinja i ženske klubove - izdavala je naređenja (smesta, eroffnen, et tout-de-suite!) pa je, zarivši nokte u njegov dlan, spretno izbacila ključ na pod. Tokom nekoliko elastičnih sekundi on se rvao s njom, ali je svakako već sve bilo gotovo; sa svih strana promolile su se glave, negde je zvonilo zvono, iza jednih vrata neki melodičan glas kao da je dovršavao bajku pred spavanje (gospodin Belozubi u krevetu, nevaljala braća sa svojim malim crvenim puškama), starica je osvojila ključ, on je brzo ošinu po obrazu i potom, dok mu je čitavo telo zvonilo, strča niz lepljive stepenice. Ka njemu se hitro peo neki tamnokosi tip s kozjom bradicom, odeven samo u gaće; za njim je skackala neka žgoljava bludnica. On projuri pored njih. Nešto niže naiđe nekakav duh u tamnim cipelama, za njim se na krivim nogama peo onaj starac, a iza njega revnosni žandarm. Minu i pored njih. Ostavivši za sobom mnoštvo ruku usklađeno pruženih preko ograde u nekom uzbibanom gestu dozivanja, u pirueti je izleteo na ulicu, jer sve je bilo gotovo, i bilo je nužno, ma kakvom varkom, ma kakvim grčem, otarasiti se sada-većnepotrebnog, već-viđenog, idiotskog sveta, na čijoj je poslednjoj stranici stajala usamljena ulična svetiljka sa mačkom u senci u njenom podnožju.

Pošto je osećaj da su mu noge bose već počeo da tumači kao zaronjavanje u drugi element, izjurio je na pepeljasti trotoar, gonjen gromkim koracima svog srca koje je već zaostajalo. Njegova očajnička potreba za nekom bujicom, nekom provalijom, železničkom prugom nije važno čime, ali smesta - naterala ga je da se zaista poslednji put okrene topografiji svoje prošlosti. A kada je, ispred njega, cviljenje nekakve meljave doprlo odnekud iza grbe jedne bočne ulice, narastavši do svoje pune snage u času kada je savladalo uspon, ispunivši noć,

osvetlivši već padinu s dva okrugla žućkasta svetla, spremno da se sjuri naniže - tada, kao da pleše, kao da ga je talasić tog plesa doneo u središte pozornice, pod ovu sve veću, iscerenu, gromovitu masu, njegovog partnera u praskavom plesu, ovu tutnjavu gvozdenu stvar, ovaj trenutni film raspadanja - to je to, povuci me poda se, navali na moju krhkost putujem ispeglan, na svom spljoskanom licu - ej, ti me okrećeš, nemoj me rastrgnuti u komade - kidaš me, sad mi je dosta... Cikcak gimnastika munje, spektrogram delića sekunde u grmljavini - i film života se prekide.

Prevod s engleskog: Zoran Paunović

BAHMAN

Ne tako davno novinama je proletela vest da je u švajcarskom gradiću Marival, u prihvatilištu svete Angelike umro, od svih zaboravljen, slavni pijanist i kompozitor Bahman. Setio sam se tim povodom priče o ženi koja ga je volela, a koju mi je preneo menadžer Zak. Ovo je ta priča.

Gospođa Perova upoznala je Bahmana deset godina pre njegove smrti. U to vreme, zlatno, duboko, ludo treperenje njegove muzike već je zapisivano na vosak, a uživo je odzvanjao u najpoznatijim koncertnim dvoranama. I tako jedne večeri, jedne od onih jesenjih prozračnih večeri kad se čovek više boji starosti negoli smrti - Perova je od prijateljice dobila poruku: „Želela bih da ti pokažem Bahmana. Danas posle koncerta on će biti kod mene. Dođi.“ Savršeno jasno mogu da zamislim kako je obukla crnu, otvorenu haljinu, brzim pokretima naparfimisala vrat i ramena, uzela lepezu, štap s tirkiznom drškom i, pogledavši se u bezdan trostrukog ogledala, zamislila se i ostala zamišljena celim putem od svoje do prijateljičine kuće. Znala je da nije lepa, da je previše mršava i da je bledilo njene kože bolesno - ali ta starija žena s licem nesrećne bogorodice bila je privlačna upravo zbog onog čega se najviše stidela - bledoće usana i jedva primetnog hramanja, koje ju je prisiljavalo da uvek ide sa štapom. Njen muž, vatren i oštar poslovni čovek, bio je na putu. Gospodin Zak nije ga

lično poznavao.

Kad je Perova ušla u omanju, ljubičastim svetlom natopljenu sobu za primanje, gde je teško brodila od gosta do gosta njena prijateljica, debela i bučna dama s ametistnom dijademom - pažnju joj je odmah privukao visok, obrijan i lagano napuderisan gospodin koji je stajao naslonjen na istureni deo klavira i nešto pričao trima damama koju su mu prišle. Skuti njegovog fraka bili su od kvalitetne, veoma meke svilene podstave, a on je tokom razgovora svaki čas zabacivao tamnu, masnu kosu, šireći potom nozdrve bledog nosa, šarmantno kukastog. U celoj njegovoj figuri bilo je nečeg blagonaklonog, blistavog i neugodnog.

- Akustika je užasna! - govorio je trzajući ramenom - a publika je stalno prehlađena. Ne daj bože da neko zakašlje, odmah nekoliko ljudi prihvati i u... -Nasmešio se zabacujući kosu. - To je, znate, kao lajanje pasa noću u selu.

Perova je prišla, lagano, podupirući se štapom, i prozborila prvo što joj je palo na pamet: - Vi ste, gospodine Bahman, sigurno umorni posle koncerta?

On se naklonio, vrlo polaskan.

- Mala greška, madam. Moje prezime je Zak. Ja sam samo impresario našega maestra.

Sve tri dame su se nasmejale. Perova se zbunila i isto tako nasmejala. O Bahmanovoj čudesnoj svirci znala je samo po čuvenju, a sliku mu nije videla. U tom trenutku k njoj je dojurila domaćica, zagrlila je i tajanstveno, samo treptajem oka prema dubini sobe, šapnula: - To je on... pogledaj...

I tek tada je ugledala Bahmana. Stajao je po strani od ostalih gostiju, raskrečenih kratkih nogu u crnim džakastim pantalonama, i čitao novine približivši zgužvani list skroz do očiju i mičući usnama, kako to pri čitanju rade polupismeni. Bio je niskog rasta, ćelav, sa skromnim pramenom preko temena, u posuvraćenom uštirkanom okovratniku, za njega preširokom. Ne odvajajući se od novina, on je jednim prstom odsutno proverio onaj deo muškog odela što se kod krojača zove šlic i počeo da miče usnama još pažljivije. Imao je smešan

mali okrugli podbradak, sličan morskom ježu.

- Nemojte se čuditi - rekao je Zak. - On je u doslovnom smislu neznalica: čim dođe u goste, odmah uzima nešto da čita.

Bahman je odjednom osetio da ga svi gledaju. Polako se okrenuo i podigavši raščupane obrve čudesno i plaho se nasmešio, od čega su mu se celim licem proširile nežne bore.

Domaćica je požurila k njemu: - Monsieur Bachmann, dopustite da vam predstavim jednu vašu obožavateljku, gospođu Perovu.

On joj je pružio svoju mlitavu i vlažnu ruku: - Veoma mi je drago, veoma drago...

I ponovo se udubio u novine.

Perova se udaljila. Na jagodicama su joj se pojavile ružičaste mrlje.

Od veselog pokreta crne lepeze na kojoj su svetlucali stakleni biseri zalepršali su svetli uvojci na slepoočnicama. Zak mi je potom ispričao da je te prve večeri na njega ostavila utisak neobično temperamentne kako se izrazio - neobično rastrzane žene, premda je imala tako stroge usne i frizuru.

- Njih dvoje su se našli - izneo mi je sa uzdahom. - Bahman nije imao šta da kaže, skroz mu je stao mozak. I, što je glavno, pio je. Te večeri, kad su se sreli, morao sam da ga brzo, u letu, odvedem, jer je odjednom zatražio konjak, a nije to smeo, nije smeo. Molili smo ga: nemoj da piješ pet dana, samo pet dana, to jest pet koncerata, razumete... Angažman, Bahmane, drži se... Zamislite samo, čak je i neki pesnik u humorističkom listu spevao „U stopki“, i „Neustopki“.{1} Doslovce smo riknuli. I pri tom je mušičav, čudesan, prljav. Skroz nenormalan subjekt. Ali, svirao je...

I Zak je ćutke prevrnuo očima, tresući proređenom grivom.

Gledajući sa gospodinom Zakom album s novinskim isečcima, težak kao mrtvački sanduk, uverio sam se da je upravo tada, u dane prvih Bahmanovih susreta s Perovom, započela prava, svetska - ali tako kratka - slava tog neobičnog čoveka. Kada i gde su se on i Perova zbližili - niko ne zna. No, posle večeri kod prijateljice Perova je počela da

posećuje sve Bahmanove koncerte, ma u kom gradu se održavali. Uvek je sedela u prvom redu, uspravna, glatko začešljana, u crnoj haljini s izrezom. Neki su je nazivali hromom madonom.

Bahman je brzo izlazio na pozornicu, kao da se istrgao iz neprijateljskih ili jednostavno dosadnih ruku. Dojurio bi do klavira ne gledajući publiku i, nagnuvši se nad okruglu stolicu, počeo nežno da okreće drveni kolut sedišta, tražeći nekakvu matematičku tačku visine.

Pri tom je tiho gugutao, psujući stolicu na tri jezika. Baktao bi se tako dosta dugo. U Engleskoj je to razneživalo publiku, u Francuskoj zabavljalo, u Nemačkoj nerviralo. Kad je našao tačku, Bahman je lako i nežno udarao dlanom po stolici i seo, pipajući pedale potplatama starih lakovanih cipela. Zatim je uzimao oveću prljavu maramicu, detaljno njome obrisao ruke i pogledao lukavim i u isto vreme plahim osmehom prvi red. Na kraju je blago spuštao ruke na klavijaturu. Ali, odjednom je zatreperio patnički nerv ispod oka: coknuvši jezikom, sišao je sa stolice i ponovo se latio okretanja škripavog sedišta.

Zak misli da se Perova, posle prvog slušanja Bahmana, vratila kući i sela kraj prozora, uzdišući i smešeći se sve do zore. On tvrdi da Bahman nikad nije svirao tako dobro i tako ludo, i da je svaki put svirao sve bolje i sve luđe. S neuporedivom veštinom Bahman je skupljao i oslobađao glasove kontrapunkta, disonantnim akordima stvarao utisak čarobnih harmonija i u trostrukoj fugi sledio temu, igrajući se njome profinjeno i strasno kao mačka s mišem - pravio se da će je pustiti, a onda ju je, s lukavim osmehom nad dirkama, hvatao trijumfalnim udarcem ruku.

Zatim je, kad mu se u tom gradu angažman završio, kao i uvek, na nekoliko dana nestajao i odavao se piću.

Posetioci sumnjivih kafana što su otrovno plamtele u magli sumornog predgrađa, videli su nabijenog onižeg gospodina razbarušene ćele i očiju vlažnih i ružičastih poput gnojnih rana, koji je uvek stajao po strani, ali je rado častio svakoga ko bi mu se približio. Starac, klavirštimer, odavno propali čovek, nakon što je nekoliko puta pio s njim zaključio je da mu je to brat po zanatu, jer je Bahman u pijanom stanju lupkao prstom po stolu i visokim glasom uzimao vrlo precizno „la“.

Događalo se da ga je vešta prostitutka istaknutih jagodica odvodila k sebi. Događalo se da violinisti u kafani otme instrument, gazi ga i dobije zbog toga batine. Upoznao se s kartašima, mornarima i atletama koji su zaradili kilu, a i s cehom tihih, uglađenih lopova.

Po cele noći su ga Zak i Perova tražili. No, Zak ga je tražio samo onda kad ga je trebalo „prišrafiti“, tj. pripremiti za koncert. Nekad su ga nalazili, nekad se pak sam, ukočen, prljav i bez okovratnika, pojavljivao kod Perove; ona ga je ćutke i nežno stavljala u krevet i tek posle dva-tri dana telefonirala Zaku da je Bahman nađen.

Kod njega se spajala nekakva čudesna plašljivost sa bezobraštinom pokvarenog deteta. S Perovom skoro da i nije govorio. Ona ga je nagovarala, uzimala u ruke, on se izmicao, lupao je po prstima, piskutavo vrišteći kao da mu je i najmanji dodir pričinjavao razdražujući bol, a onda bi dugo plakao ispod pokrivača. Dolazio je Zak i govorio: valja putovati u London i Rim, i Bahmana su odvodili.

Tri godine je trajala njihova čudna veza. Kad su Bahmana, kojekako osveženog, davali publici, Perova je uvek sedela u prvom redu.

Prilikom dalekih putovanja oni su odsedali u susednim sobama. Za to vreme se Perova nekoliko puta videla s mužem. On je, naravno, znao, kao što su i svi znali, za njenu zanosnu strast, ali se nije uplitao, već je živeo svoj život.

- Bahman ju je mučio - stalno mi je ponavljao gospodin Zak. Neverovatno je kako ga je mogla voleti. Tajna ženskog srca! Video sam svojim očima kako je u jednoj kući, gde su zajedno bili, maestro na nju škrgutao zubima kao majmun, a znate li zašto? Htela je da mu popravi kravatu. Ali je zato u to vreme svirao genijalno. Tada je nastala i njegova simfonija u b-molu i nekoliko složenih fuga. Niko nije video kako ih je pisao. Najzanimljivija je takozvana Zlatna fuga. Čuli ste je? Tema joj je sasvim specifična. No, ja sam pričao o njegovim kapricima i sve izraženijem ludilu. Dakle, tako. Prošle su dve godine, kad jednom u Minhenu, gde je nastupao...

I Zak je prema kraju svoga pričanja sve tužnije i izraženije žmirkao. Ispalo je da je na noć dolaska u Minhen Bahman zbrisao iz hotela gde je, kao i obično, odseo sa Perovom. Za tri dana trebalo je da

se održi koncert, pa je Zak bio histerično zabrinut. Potraga nije davala rezultata. Zbilo se to u kasnu jesen, šibala je hladna kiša. Perova se prehladila i pala u krevet. Zak je s dvojicom agenata nastavio pretraživanje kafana.

Na dan koncerta telefonirali su iz policije da je Bahman pronađen.

Pokupili su ga noću na ulici i ostavili da se dobro ispava. Zak ga je ćutke odveo iz policijskog odseka u pozorište, predao ga tamo kao stvar svojim pomoćnicima, a sam je otišao u hotel po frak. Perovoj je kroz vrata rekao šta se dogodilo. Zatim se vratio u pozorište.

Bahman je, natukavši šešir do očiju, sedeo u garderobi i tužno lupkao prstom po stolu. Oko njega se nespokojno šaputalo. Za sat vremena publika je u ogromnoj dvorani počela da zauzima mesta.

Blistavi beli podijum s gipsanim ukrasima u obliku cevi orgulja sa strane i sjajni crni klavir s podignutim krilom, te jednostavna gljiva stolica, čekali su u svečanoj praznini čoveka vlažnih mekih ruku koji će odmah ispuniti uraganom zvukova i klavir i podijum i ogromnu dvoranu, gde su se poput bledih crva micala i sjajila ženska ramena i muške ćele. I Bahman je izjurio. Ne obraćajući pažnju na bučni pozdrav, koji se uzdigao poput čvrstog konusa i onda raspao na pojedinačna, sve slabija pljeskanja, počeo je okretati, sočno psujući, drveni kolut stolice, i, podigavši ga, seo za klavir. Kad je obrisao maramicom ruke, plašljivim osmehom je prešao preko prvog reda. Osmeh je odjednom nestao, i Bahman se namrštio. Maramica je pala na pod. Ponovo je pažljivo kliznuo očima preko lica; oči su mu zapele za prazno mesto na sredini reda. Tada je Bahman spustio poklopac, ustao, izašao napred na sam kraj podijuma i, prevrnuvši očima, podigao ruke poput balerine te napravio dva-tri neskladna koraka. Publika se ukočila. U dubini se probijao smeh. Bahman se zaustavio, nešto prozborio, što niko nije dobro čuo, a onda je širokim pokretom u obliku luka celoj dvorani pokazao šipak.

- Dogodilo se to tako iznenada - pričao mi je Zak - da jednostavno nisam stigao da priskočim u pomoć. Naleteo sam na njega kad je posle fige - umesto fuge -napuštao scenu. Pitao sam ga: kuda ćeš, Bahmane?

On je rekao nešto ružno i šmugnuo u garderobu.

Tada je Zak sam izašao na pozornicu i bio dočekan burom gneva i grohotnog smeha. Ispružio je dlan i, kad je nastala tišina, čvrsto obećao kako će se koncert održati. Kad se vratio u garderobu video je da Bahman, kao da se ništa nije dogodilo, sedi za stolom i mičući usnama čita program. Pogledavši prisutne i značajno trepnuvši, Zak je pojurio do telefona da pozove Perovu. Dugo se niko nije javljao, a onda je nešto kvrcnulo i začuo se njen slabašni glas.

- Smesta dođite - prozborio je Zak, kuckajući rukom po telefonskoj knjizi. - Bahman bez vas neće da svira. Strašan skandal! Publika počinje šta vam je? - da, da - kažem: neće. Halo! Ah, do đavola! Prekinulo se...

Perova je imala jaku groznicu. Doktor koji ju je toga dana dva puta posetio sumnjičavo je gledao živu što se visoko popela po crvenoj lestvici u vrelom staklenom stupcu. Kad je spustila telefonsku slušalicu aparat se nalazio kraj kreveta - ona se, verovatno radosno, nasmešila.

Počela se oblačiti drhteći i teturajući se. Neizdrživo ju je probadalo u prsima, ali kroz maglu i zujanje groznice zvala je radost. Meni se zbog ko zna kojih razloga čini da je pri navlačenju čarapa svila zapinjala za nokte njenih hladnih nogu. Kad se nekako počešljala i zaogrnula smeđu bundu, ona je, zveckajući štapom, izašla i naredila portiru da pozove taksi.

Blistao je crni asfalt. Ručica automobilskih vrata bila je hladna i vlažna.

Celim putem se verovatno zbunjeno i srećno smešila, a u slepoočnicama se buka motora i šištanje guma spajalo s vrelim zujanjem. Kad je došla do pozorišta, videla je kako se gomile ljudi, ljutito otvarajući u hodu kišobrane, izlivaju na ulicu. Skoro da su je oborili na tlo. Probila se. U garderobi je Zak hodao napred-nazad, hvatajući se čas za levi čas za desni obraz.

- Bio sam besan! - pričao mi je. - Dok sam se bavio oko telefona, maestro je pobegao. Rekao je da ide u klozet i nestao. Kad je Perova stigla napao sam je zašto nije sedela u pozorištu. Razumete li, ja sam skroz smetnuo s uma da je bolesna. Pitala je: „Tako, znači, on je sad kod kuće? Znači, mimoišli smo se?“ A ja sam bio besan i vikao sam: „Ma kakva, do đavola, kuća! On je u kafani. U kafani. U kafani!“ Zatim sam mahnuo rukom i otišao. Trebalo je spasavati blagajnika.

A Perova je, drhteći i smešeći se, otišla da potraži Bahmana. Znala

je otprilike gde ga treba potražiti i zapanjeni vozač ju je odveo u mračan, zastrašujući kvart. Kad je došla do ulice gde su, prema Zakovim rečima, dan ranije našli Bahmana, otpustila je taksistu i lupkajući štapom uputila se neravnim pločnikom, s kosim strujama crne kiše. Zavirivala je u sve kafane redom - eksplozije reske muzike su je zaglušivale, muškarci su se naglo okretali prema njoj - i razgledavala zadimljene, okrugle i raznobojne prostorije te ponovo izlazila u oštru noć. Uskoro joj se počelo činiti da ulazi neprestano u jednu te istu kafanu, i mučna klonulost zahvatila joj je ramena. Išla je hramajući i tiho mrmljajući, stisnuvši ozeblom rukom tirkiznu kvrgu. Policajac koji ju je neko vreme sledio prišao joj je profesionalno polaganim koracima i zatražio adresu: odlučno i blago odveo ju je do crnog landauera noćnog kočijaša. U smrdljivom i drndavom landaueru izgubila je svest, a kad je došla sebi vrata su bila otvorena i kočijaš u sjajnom, voštanom plaštu lagano ju je gurkao u rame krajem biča. Kasnije, kad se našla u toplom hodniku, obuzeo ju je osećaj potpune ravnodušnosti prema svemu. Gurnula je vrata svoje sobe i ušla. Bahman je bos, u noćnoj košulji, pod brdom kockastog pokrivača prebačenog preko ramena sedeo na njenom krevetu i bubnjajući s dva prsta po mermernoj ploči noćnog stočića hemijskom olovkom stavljao tačke na listić notnog papira. Bio je tako udubljen u to da nije ni čuo kad su se vrata otvorila. Perova je ispustila lagan, zapanjen jecaj. Bahman se prenuo. Prekrivač je skliznuo s njegovih leđa.

Mislim da je to bila jedina srećna noć u celom životu Perove.

Mislim da je to dvoje, ludi muzičar i umiruća žena, te noći našlo reči kakve nisu ni sanjali najveći pesnici sveta. Kad se sledećeg jutra ljutiti Zak pojavio u hotelu, našao je Bahmana kako zanosnim blagim osmehom gleda Perovu koja je ležala bez svesti pod kockastim pokrivačem popreko široke postelje. Ne zna se o čemu je razmišljao Bahman gledajući prijateljičino lice koje je gorelo i slušajući njeno grčevito disanje: verovatno je na svoj način razumevao nemir njenog tela, treperenje i žar bolesti, što mu nije padalo na pamet. Zak je pozvao doktora. Bahman ih je gledao isprva nepoverljivo, s plahim osmehom, a onda je zgrabio doktora za rame, potrčao, udario se po čelu i uzmuvao cvokoćući zubima. Ona je umrla istog dana ne dolazeći svesti. Tako izraz

sreće i nije sišao s njenog lica. Na noćnom stočiću Zak je našao zgužvani komad notnog papira, ali ljubičaste tačke muzike, rasute po njemu, niko nije mogao da razabere.

- Odmah sam ga odveo - pričao mi je Zak. - Bojao sam se dolaska muža, znate već. Jadni Bahman, bio je kao krpa, stalno je pokrivao uši.

Vrištao je kao da su ga škakljali: „Ne treba ton, ne treba ton!“ Iskreno govoreći, ne znam šta ga je tako potreslo: među nama govoreći, on nikada nije voleo tu nesrećnu ženu. Na kraju krajeva, ona ga je upropastila. Bahman je posle njene sahrane nestao bez traga. Danas ćete njegovo ime naći još samo u oglasima firmi koje proizvode pijanina, inače je zaboravljen. Tek posle šest godina sudbina nas je ponovo spojila. Na trenutak. Čekao sam voz na maloj stanici u Švajcarskoj. Bilo je, sećam se, prelepo veče. Nisam bio sam. Da, žena. Ali to je druga priča.

I tako, zamislite, vidim, skupila se omanja grupa ljudi, okruživši čoveka niskog rasta, u crnom kaputu i crnom šeširu. Gurao je novčić u otvor muzičkog automata i pri tom grčevito plakao. Gura, posluša malo muzike i plače. Onda se nešto pokvarilo.

Novčić se zaglavio. Počeo je da drma kutiju, još glasnije je zaplakao, a onda otišao. Odmah sam ga prepoznao, ali, shvatate, nisam bio sam nego s damom, okolo znatiželjni ljudi, bilo mi je neugodno da priđem i kažem: „Zdravo, Bahmane“.

Prevod s ruskog: Zoran Ðerić

VODIČ PO BERLINU

Jutros sam posetio zoološki vrt, a sada, s prijateljem, stalnim partnerom u pijančenju, ulazim u pivnicu: plava tabla, na kojoj je belim slovima ispisan natpis „Lavlja braga“, a sa strane namiguje portret lava koji drži pivsku kriglu, smešeći se; pričao sam prijatelju o cevima, tramvajima i ostalim važnim stvarima.

I CEVI Pored kuće u kojoj živim, uzduž pločnika, leži ogromna, crna cev; aršin dalje - druga, potom - treća, četvrta: gvozdena creva ulice, još uvek prazna, još nespuštena u zemljinu dubinu, pod asfalt. Prvih dana nakon što su ih s treskom svalili s kamiona, dečaci su trčali po njima, puzali četvoronoške kroz njihove oble tunele, ali kroz nedelju dana više se niko nije igrao - samo je padao sneg. I sada, kada u mutnoj polutami ranog jutra izlazim iz kuće, na svakoj crnoj cevi bele se ravne površine, a po unutrašnjem nagibu, kraj samog ždrela jedne od njih, pored koje, kao ovog puta, savijaju šine, odblesak još osvetljenog tramvaja ubira narandžaste varnice. Danas je na snežnom nanosu neko prstom ispisao „Otto“; pomislio sam da takvo ime, sa dva bela „o“ sa strane i parom tihih

suglasnika u sredini, savršeno pristaje tom snegu, njegovom nečujnom prekrivaču na toj cevi sa dva otvora i tajanstvenom dubinom.

II TRAMVAJ Tramvaj je pre dvadeset godina iščezao, s njim i konka{2}. Već osećam u njemu nešto preživelo, nekakvu staromodnu privlačnost. Sve je u njemu nezgrapno i labavo, i kada, pri zvučnom, brzom okretanju, spojka iskače iz sprovodnice, a kondukter ili čak jedan od putnika, nagnuvši se nad krmu vagona i gledajući uvis, povuče, prodrma uže, nastojeći da dovede spojnicu u neophodan položaj, uvek zamišljam kočijaša diližanse koji, sasvim je moguće, ispušta, ponekad, bič, pa naglo zaustavlja svoj četvoropreg i šalje u potragu za bičem momka u livreji sa dugim skutovima, koji, inače, sedi pored kočijaša i prodorno duva u rog, kada, tutnjeći po kaldrmi, diližansa jezdi kroz naselje.

Kondukter u tramvaju, koji izdaje karte, ima sasvim naročite ruke.

Dok tako žustro delaju, nalikuju rukama pijaniste, ali umesto da su bez kostiju, oznojene, s mekim noktima, kondukterove ruke su tako čvrste da, kad mu sipate u dlan sitninu, slučajno ga dotakavši, osetite njihovu grubost, suvu hrapavost, od koje 3 vam se koža ježi. Neobično spretne, usklađene ruke -ako zanemarimo njihovu neotesanost i debljinu prstiju.

Ljubopitljivo sam gledao kako, uzevši crnim, kvadratnim noktom kartu, buši je na dva mesta, kao pipka šakom po kožnom novčaniku, zagrebavši monete za kusur i istog trena zatvara novčanik, cimajući šnur ili udarcem palca otvarajući prozorčić na prednjim vratima kako bi podelio karte onima koji su stajali na platformi. Pri tom se vagon ljuljao, ljudi u hodniku pridržavali su se za viseće remene, pri svakom potresu pomerajući se - čas napred, čas nazad - ali on nije izgubio nijedan novčić, nijedan komadić otrgnut od rolne s kartama.

Zimsko je doba, na prednjim vratašcima visi zavesa od zelenog platna, prozori su potamneli od mraza, a na stanici, na kraju pločnika,

gomilaju se božićne jelke i zebu putnicima noge, a kondukterova ruka sve češće počiva u sivoj pletenoj rukavici. Na poslednjoj stanici prednji vagon se odvaja, premešta na druge šine, obilazi one koji su ostali vraćajući se iz pozadine - ima u tom nešto nalik na pokorno očekivanje ženke, kad drugi vagon čeka da se prvi, muški, bacajući uvis treskav plam, ponovo dokotrlja nazad i spoji. Sećam se kako su, pre osamnaest godina, u Peterburgu, isprezali konje, vodili ih oko trbušaste, modre konke.

Konka je iščezla, baš kao i tramvaj - kada jednom neki berlinski pisac, čudak, dvadesetih godina dvadeset prvog veka poželi da dočara naše vreme, moraće da zaviri u muzej tehnike iz prošlosti, kako bi našao stogodišnji tramvaj sa žutim vagonom, loše izrade, sa sedištima iskrivljenim od starosti - a u muzeju odeće, da potraži crni, sa blistavim pucadima, kondukterski mundir - kako bi upotpunio svoj opis bivših berlinskih ulica. Tada će sve biti vredno i punovažno - svaka sitnica: kondukterov novčanik i reklama iznad šaltera, neponovljivo tramvajsko drmusanje koje naši praunuci, možda, neće moći ni da zamisle: sve će biti oplemenjeno i opravdano starinom.

U tom smislu stvaralaštva valja opisivati sve te uobičajene stvari, kako bi se odrazile u ogledalima budućih vremena u kojima će naši potomci pronalaziti nežnost, atmosferu našeg načina života; tada sitnice postaju važne, dragocene, a odevanje najjednostavnijeg sakoa čini se kao prerušavanje za najotmeniju maskaradu.

III POSLOVI Evo kako su izgledali poslovi koje sam zapažao sa tramvajskog prozora.

Na raskrsnici, uzduž šina, raskopan asfalt; četiri radnika, naizmenično, tuku maljevima po označenim tačkama; prvi je udario, sledeći već spušta malj širokim tačnim pokretom; drugi malj je zagrmeo

i ponovo se podigao, zatim su se obrušili, jedan za drugim, treći i četvrti.

Slušao sam njihov lagani zvon, poput otkucavanja časovnika na tornju, četiri note koje su se ponavljale.

Mladolik, sav beo pekar, s kapom, promakao je na triciklu: ima nešto anđeosko u čoveku koji je posut brašnom. Zvecka furgon sa sanducima na krovu, u njima smaragdno svetlucaju uredno složene prazne flaše, sakupljene po krčmama. Tajanstveno su provezli na taljigama dugačku crnu tisu: ležala je pljoštimice, vrh joj je slabašno treperio, a koren sa zemljom, obmotan čvrstom rogozinom nalikovao je na ogromnu, žućkastomrku bombu.

Poštar je podmetnuo džak pod kobaltno poštansko sanduče, okačio ga odozgo i potajno, nevidljivo, šumeći sve brže, sanduče se praznilo, a poštar je zatvarao kvadratnu čeljust otežalog džaka.

Ali, moguće je da su lepše od svega mesnate, s ružičastim brazdama i vijugama, svinje natovarene na kamion, i čovek sa pregačom i kožnom kapuljačom sa dugim zatiljkom koji stavlja tešku svinju na leđa i, pogrbivši se, nosi je preko trotoara u rumenu radnju mesare.

IV EDEN U svakom velikom gradu postoji svojevrsni zemni raj koji je delo čoveka.

Ako nam crkve propovedaju o evanđelju, onda nas zoološki vrtovi podsećaju na uzvišene i prefinjene početke Starog zaveta. Žalim samo što je taj iskustveni raj sav iza rešetaka, ali istina je, da nema ograde lav bi požderao lane. Ipak je to, na kraju, raj - onoliko koliko je čovek sposoban da ga stvori. I nije slučaj namestio preko puta berlinskog Zoološkog vrta veliki hotel koji se zove baš tako: „Eden“.

Sada, zimi, kada su tropske zveri skrivene, preporučujem vam da posetite vodozemce, insekte i ribe. U polutamnim salama, redovi

osvetljenih vitrina sa strane, nalik na okanca kroz koja je kapetan Nemo gledao iz svoje podvodne lađe morska stvorenja koja su vijugala između razvalina Atlantide.

Iza tih vitrina, u bleštavim udubljenjima, klize, bukteći perajama providne ribe, diše morsko cveće, a na pesku leži živa, purpurna zvezda sa pet krakova. Eto, znači, odakle je uzet zloglasni amblem: sa samog dna okeana - iz tmine potopljenih Atlantiđana koji su odavno proživeli slutnje - oglede glupavih utopija - i sve to što sada uznemirava nas.

I, konačno, treba pogledati kako hrane kornjače. Te teške, drevne rožnate kupole, dovezene s Galapagoskih ostrva. Ispod pet pudova{3} teških kupola lagano (kao usporen snimak u kinematografu), s nekakvom staračkom opreznošću, isturaju se smežurane, pljosnate glave i po dve, ni za šta sposobne, kandže. I debelim, mlitavim jezikom, koji, zbog nečega, podseća na jezik mutavog kretena koji tromo povraća neku bezobraznu reč, kornjača, zagnjurivši u gomilu mokrog povrća, otkida prljave listove.

A ta kupola nad njom - ah, ta kupola - prastara, otrcana bronza bez sjaja, velelepno breme vremena...

V PIVNICA - To je vrlo slab vodič - mrko kaže moj drugar u piću. - Koga zanima kakvim ste se tramvajem vozili, kad ste išli u berlinski Akvarijum?

Pivnica u kojoj smo sedeli sastoji se od dve prostorije, jedne veće a druge manje. Nasred prve stoji bilijar, po ćoškovima je nekoliko stolova, naspram ulaznih vrata - šank, a iza njega, na policama, flaše. Na zidu, između dve prostorije, vise, kao papirna znamenja, novine i žurnali na kratkim drškama. U dubini je široki prolaz, u dnu se naslućuje skučena sobica sa zelenim otomanom kraj zida, ispod ogledala iz kog ispada

poluokrugli sto pokriven kariranom mušemom, stameno se uzdižući pored otomana. To je prostorijica namenjena sobarici. U njoj domaćinova supruga, velikogruda, uvela Nemica, hrani supom plavokoso dete.

- Nezanimljivo - tvrdi, setno zevajući, moj prijatelj. - Stvar nikako nije u tramvajima i u kornjačama. Čak ni uopšteno... Dosadno, jednom rečju. Dosadan, tuđ grad. I život je u njemu skup...

Iz našeg ugla, pokraj šanka, vrlo razgovetno uočljivi su - u dubini, u prolazu - otoman, ogledalo, sto. Gazdarica uzima sa stola posudu. Dete, nalaktivši se, pažljivo razgleda ilustrovani žurnal oslonjen na ručicu.

- Šta ste to tamo ugledali? - pita moj partner u pijančenju, i lagano, s uzdahom, okreće se škripeći stolicom.

Tamo, u dubini, dete je ostalo samo na otomanu. Odatle mu je vidljiva mala sala pivnice u kojoj sedimo - baršunasto ostrvce bilijara, koštana bela kugla koja se ne sme taknuti, metalni glanc šanka, dva gojazna šofera za jednim stočićem, i moj prijatelj i ja. Ono se priviklo na sve to, ne zbunjuje ga naša blizina - ali jedno znam: bez obzira šta mu se bude desilo u životu, ono će zauvek zapamtiti sliku koju je u detinjstvu gledalo svakodnevno iz svoje sobice, gde su ga hranili supom zapamtiće i bilijar, i večernjeg posetioca bez sakoa kome se beleo vrh lakta dok je bilijarskim takom ciljao kugle - i sivi dim cigara, i žamor glasova, i oca za šankom kako naliva iz slavine kriglu piva.

- Ne shvatam šta ste tamo videli - kaže moj prijaško, opet se okrenuvši ka meni.

Kako da mu objasnim da sam malopre gledao nešto što će, ubuduće, biti uspomena?

Prevod s ruskog: Zoran Ðerić

BRITVA

Nisu ga bez razloga u puku zvali: Britva. Lice mu je bilo bez anfasa.

Kad su ga se prisećali, poznanici su pamtili samo njegov profil, koji je bio izuzetan: nos oštar kao ugao tehničkog trougla, čvrst poput lokota; brada; umiljate trepavice, tipične za jogunaste i okrutne ljude. Prezivao se Ivanov.

Nadimak koji su mu dali bio je neobično vidovit. Često se dešavalo da čovek po prezimenu Štejn postane izvanredan minerolog. I kapetan Ivanov, dospevši, posle jednog epskog bekstva i više bljutavih stradanja, u Berlin, latio se upravo onog što je njegov davnašnji nadimak nagoveštavao - berberskog posla.

Služio je u nevelikoj ali čistoj berbernici, gde su, osim njega, šišala i brijala dva šegrta, ophodeći se prema „ruskom kapetanu“ s vedrim poštovanjem, a bio je tu i gazda, kiseli debeljko koji je sa srebrnim treskom okretao ručku kase - i malokrvna, providna manikirka koja je, pokazalo se, usahla od dodira sa bezbrojnim ljudskim prstima, koji su se spuštali po pet odjednom na baršunasto jastuče pored nje. Ivanov je dobro radio, jedina prepreka u napredovanju bilo je slabo znanje nemačkog jezika. Naime, brzo je shvatio kako treba postupati: staviti posle jedne fraze upitno „niht!:?“ a posle sledećeg upitno „vas?“, a zatim opet i tako dalje, naizmenično. Iako je naučio šišanje tek u Berlinu, njegova veština bila je zadivljujuća, jednaka veštini ruskih frizera koji, kao što je poznato, mnogo škljocaju makazama naprazno - i tako

škljocajući, naciljavši, odsecaju pramen, jedan za drugim, i opet brzo, brzo, skoro po inerciji, nastavljaju da škljocaju oštricama u vazduhu.

Kolege su ga uvažavale baš zbog tog kicoškog zveketa.

Makaze i britva, neosporno, hladna su oružja, a njihovo učestalo metalno treperenje godilo je ratničkoj duši Ivanova. Bio je zlopamtilo i dovoljno pametan da shvati kako je njegovu veliku, blagorodnu, velelepnu otadžbinu upropastio nekakav dokoni lakrdijaš, štosa radi, i to nije mogao da oprosti. U njegovoj duši, kao jako savijena opruga, savijala se, do nekog vremena, osveta.

Jednog prilično usijanog, plavičastog letnjeg jutra, obe Ivanovljeve kolege, koristeći to što u radno vreme mušterija skoro da i nema, izašle su na trenutak, dok je gazda, umirući od vrućine i odavno zrijuće želje ćutke odveo u zadnju sobu bledunjavu, na sve saglasnu manikirku.

Ivanov je, ostavši sam u svetloj berbernici, bacio pogled na novine i, zatim, zapalivši cigaretu izašao sav beo na prag i stao da posmatra prolaznike.

Mimo njega su promicali ljudi u pratnji svojih sivih senki koje su se lomile na krajevima pločnika i neustrašivo promicale ispod bleštavih automobilskih točkova, ostavljajući na vrelom asfaltu trakaste otiske nalik na šarene zmijske gajtane. Iznenada, pravo na belog Ivanova skrenuo je s trotoara nabijen, onizak gospodin u crnom odelu, polucilindru i sa crnom tašnom pod miškom. Ivanov, žmirkajući zbog sunca, skloni se u stranu propustivši ga u berbernicu.

Lik onog koji je ušao odrazio se u svim ogledalima istovremeno - u profilu, napola okrenut, zatim voštanom ćelom, s koje je podigao, da bi ga okačio na kuku, crni polucilindar. I kada se gospodin okrenuo licem prema ogledalu, koje je sijalo nad mramornim postoljem na kome su se presijavale zlataste i zelenkaste bočice, Ivanov je momentalno prepoznao to živahno, bucmasto lice s prodornim očima i debelom, urođenom bubuljicom na desnoj strani nosa.

Gospodin je ćutke seo pred ogledalo i, promrmljavši nešto, kucnuo tupim palcem po nečistom obrazu, što je značilo: brijanje. Ivanov, još uvek u nekakvoj magli iznenađenja, zamotao ga je u plahtu, umutio mlaku penu u porculanskoj šoljici i četkom počeo da maže gospodinove

obraze, okrugli podbradak, nausnicu; pažljivo je obišao urođenu bubuljicu, kažiprstom stao da otire penu - i sve je to radio mahinalno potresen što je ponovo sreo tog čoveka.

Sada se gospodinovo lice ukazalo u beloj, mlitavoj masi pene do očiju, a one su bile sitne, blistave poput treperavih točkića satnog mehanizma. Ivanov je otvorio britvu i kada je počeo da je oštri o remen, odjednom se otrgao od svoje iznenađenosti, osetivši da je taj čovek u njegovoj vlasti.

I nagnuvši se iznad voštane ćele, primakao je plavičastu oštricu britve obrazini od sapunice i sasvim tiho rekao: - Moje poštovanje, druže. Jeste li došli davno iz naših krajeva? Ne, molim vas da se ne podižete, jer vas mogu istog trenutka zaklati.

Blistavi točkići pokrenuli su se žustro, pogledali Ivanovljev oštar profil i zaustavili se.

Ivanov je tupim krajem britve skinuo višak pahuljaste pene i nastavio: - Ja vas vrlo dobro pamtim, druže... Oprostite, neprijatno mi je da izgovorim vaše prezime. Sećam se kako ste me saslušavali u Harkovu, pre šest godina. Pamtim vaš potpis, dragi moj... Ali, kao što vidite, ja sam živ.

I tada se desilo sledeće: oči su zaigrale i najednom se čvrsto zatvorile. Uplašeni gospodin je zažmurio, verujući, poput divljaka, da će kad zatvori oči postati nevidljiv.

Ivanov je nežno kretao britvu po šuštavom, hladnom obrazu.

- U istoj smo poziciji, druže. Shvatate li? Sklizne li britva, odjednom će biti mnogo krvi. Ovde kuca vratna arterija. Mnogo krvi. Čak previše.

Ali, ja želim da vam lice bude uljudno izbrijano. Osim toga, hoću da vam nešto ispričam.

Ivanov je pažljivo uhvatio sa dva prsta mesnati završetak njegovog nosa i počeo da izbrijava prostor nad usnom.

- Stvar je u tome, druže, da se ja svega sećam, dobro se sećam, a hoću da se i vi setite...

I tihim glasom Ivanov je počeo da priča, sporo brijući nepomično

lice zabačeno unazad. Ta priča mora da je bila vrlo strašna, pošto se pokatkad njegova ruka zaustavljala, a on se jako blizu saginjao ka gospodinu, koji je sedeo pod belom plahtom kao pod mrtvačkim pokrovom, kao mrtvac, opustivši izbuljene očne kapke.

- To je cela priča - uzdahnuo je Ivanov. - Šta vi mislite, da li je moguće nečim se iskupiti za sve to? S čim izravnati nesravnjene račune?

Imajte na umu: isti smo, apsolutno ravnopravni.

- Pokojnike uvek briju - nastavio je Ivanov, odozdo prema vrhu prelazeći oštricom po njegovom zategnutom vratu. - Briju i osuđenike na smrtnu kaznu. A sada ja brijem vas. Shvatate li šta uskoro sledi? Čovek je sedeo ne mrdajući, ne otvarajući oči. Sada je s njegovog lica sišla sapunska obrazina, tragovi pene ostali su samo na jagodicama i oko vrata. Ovo napregnuto, punačko lice, bez pogleda, bilo je tako bledo, da Ivanov pomisli: možda se paralizovao; ali kada je pljoštimice prislonio britvu na njegov obraz, čovek je zadrhtao celim telom. Oči i dalje nije otvarao.

Ivanov mu je hitro obrisao lice, zasuo ga puderom iz staklene bočice.

- Mislim da je dosta - rekao je spokojno. - Ja sam zadovoljan, možete ići.

S gadljivom užurbanošću strgao je plahtu s njegovih ramena. Čovek je ostao da sedi.

- Ustani, ludo! - viknuo je Ivanov i potegao ga za rukav. Ovaj je stajao ukipljen, s čvrsto zatvorenim očima, nasred prostorije. Ivanov mu je natakao polucilindar, gurnuo u ruku tašnu - i okrenuo ga prema vratima. Tek tada čovek se mrdnuo, njegovo lice sa sklopljenim očima promaklo je svim ogledalima; kao automat, prekoračio je prag vrata koja je Ivanov držao otvorena i, s tim mehaničkim kretnjama - stiskajući ispruženom, odrvenjenom rukom tašnu i gledajući na osunčani talog ulice kao što gleda grčke statue, razrogačenim očima - otišao je.

Prevod s ruskog: Zoran Ðerić

BAJKA

Uobrazilja, drhtaj, ushit maštarije... Ervin je to dobro znao. U tramvaju je sedeo uvek s desne strane -kako bi bio bliže trotoaru.

Svakodnevno, dva puta u danu, u tramvaju kojim je išao na posao i nazad, Ervin je gledao kroz prozor i sakupljao svoj harem.

Jedan pločnik je „obrađivao“ ujutro, kada se vozio na posao, a drugi - predveče, pri povratku. Prvo se jedan, a potom i drugi pločnik kupao u suncu, kao da je sunce takođe putovalo i vraćalo se. Treba imati u vidu da je samo jednom u životu Ervin prišao na ulici nekoj ženi - i ta žena ga je prekorila: „Kako vas nije sramota... Udaljite se!“ Od tada, on je izbegavao razgovor s njima. Zato je, odvojen od trotoara staklom, stiskajući uz bok crnu tašnu i ispruživši nogu sa zadignutom prugastom nogavicom pod suprotnu klupu - Ervin smelo, slobodno gledao žene koje su prolazile i naglo grizao usne: to je označavalo novu zarobljenicu; istog trena on je napuštao, a njegov brzi pogled, koji je skakao kao kazaljka kompasa, već je tragao za sledećom. One su bile daleko od njega, i zato njihovo nadmeno držanje nije ometalo njegovo naslađivanje izborom.

Ako bi se, pak, desilo da neka dražesna žena sedi naspram njega, on bi izvlačio nogu ispod klupe sa svim znacima dosade - nesvojstvenim, uostalom, njegovoj mladosti - i dalje se nije mogao osmeliti da pogleda toj ženi u lice; baš tu, u kostima čela, iznad obrva, gde mu je sevalo od bojažljivosti - kao da mu je saginjao glavu železni šlem, ne dajući mu da podigne oči; i kakvo je to bilo olakšanje kada se ona podizala i kretala ka

izlazu. Tada se, tobož rasejano, osvrtao, grabio pogledom njen ljupki zatiljak, svilenkaste listove - i priključivao je svome haremu. Ponovo se, pored prozora, slivao sunčani trotoar, i Ervin, ispruživši jednu nogu, vraćao staklu svoj tanki, bledi nos s primetnim ulegnućem na kraju, birao robinje - eto šta je uobrazilja, drhtaj, ushićenje mašte.

Jedne blage subotnje majske večeri Ervin je sedeo u otvorenom kafeu i, povremeno hvatajući sekutićima donju usnu, posmatrao večernje prolaznike. Nebo je bilo sasvim ružičasto, i u sumraku, nekim nezemaljskim plamenom, goreli su fenjeri, viseće reklame. Visoka postarija dama u tamnosivom kostimu, teško njišući kukovima, prošla je između stolića i ne našavši nijednog od njih slobodnog, položila je veliku ruku u sjajnoj crnoj rukavici na naslon prazne stolice nasuprot Ervinu.

- Da, izvolite - blago utonuvši rekao je Ervin. Takvih dama u godinama više se nije plašio.

Ona je ćutke sela, položila na sto svoju torbicu - pravougaonu, pre nalik na omanji crni koferčić, i naručila kafu s porcijom torte od jabuka.

Njen glas je bio dubok, promukao, ali prijatan.

Ogromno nebo naliveno ružičastim talogom tamnelo je, treperili su plamičci; rasplakao se, zbog propuštenog tramvaja i rajskog odraza u asfaltu. A prolazile su žene. „Rado bih ovu“ - grizao je usnu Ervin. I zatim, kroz nekoliko minuta: „Evo i ovu“.

- Pa to je moguće udesiti - izgovorila je dama, istim spokojnim, bezizražajnim glasom kojim se obraćala i lakejima.

Ervin se, od zaprepašćenja, pridigao. Dama ga je gledala pravo u lice, lagano skidajući i ponovo navlačeći rukavicu. Njene poluugašene oči, kao sjaj lažnih kamenova, blistale su ravnodušno i tvrdo; pod njima su, kao pečati, tamni podočnjaci; srozana rukavica ogolila je krupnu, smežuranu ruku s bademastim, napuklim, vrlo oštrim noktima.

- Ne čudite se - osmehnula se dama, i potom, s prigušenim zevom, dodala: - Stvar je u tome što sam ja - đavo.

Preplašeni Ervin prihvatio je to kao alegoriju, ali je dama, spustivši glas, nastavila:

- Bez razloga me zamišljaju u vidu muškarca, s rogovima i repom.

Ja sam se samo jednom pojavila u tom vidu i, zaista, ne znam čime je taj izgled zadobio tako dugotrajan uspeh. Ja se rađam tri puta u dva stoleća.

Poslednji put sam bila kralj u afričkoj provinciji. To je bio odmor od odgovornijih ovlašćenja. A sada sam gospođa Ot: tri puta sam bila udavana, navela sam na samoubistvo nekoliko mladih ljudi, naterala nepoznatog umetnika da falsifikuje vrednosti Vestminsterske opatije, podstrekivala čestitog domaćina... uostalom, neću se razmetati. Da nije tako, u ovom obličju bilo bi mi više nego dosadno...

Ervin je nešto promrmljao i posegao za kapom koja je bila pala pod sto.

- Ne, pričekajte - rekla je gospođa Ot, ubacujući u emajliranu muštiklu debelu cigaretu. - Pa ja vam nudim harem. A ako vi još uvek sumnjate u moju moć... Pogledajte, eno tamo, preko ulice prelazi gospodin s naočarima od kornjačevine. Sada će na njega naleteti tramvaj.

Ervin je, žmirkajući, pogledao na ulicu. Gospodin s naočarima, idući prema šinama, posegao je, u hodu, za maramicom, kako bi se u nju ušmrknuo - i u tom trenutku je blesnulo, tresnulo, provezlo se. Ljudi u kafeu su ahnuli, poskakali s mesta. Nekoliko ih je otrčalo niz ulicu.

Gospodin, sada već bez naočara, sedeo je na asfaltu. Pomogli su mu da ustane, on je tresao glavom, trljao dlanove, uplašeno se osvrtao.

- Rekla sam: naleteće, mogla sam reći: pregaziće ga - hladno je progovorila gospođa Ot. - U svakom slučaju, to je primer.

Ona je ispustila kroz nozdrve dva siva koluta dima i opet se zagledala pravo u Ervina.

- Vi ste mi se odmah dopali. Na jednoj strani -. bojažljivost... na drugoj - smela fantazija... Ovo je moje pretposlednje veče. Položaj starije žene prilično mi je dojadio. Posle toliko svakodnevnih čuda, najbolje je što pre se izgubiti iz života. U ponedeljak, u zoru, nameravam da se rodim negde drugde... I tako, dragi Ervine - nastavila je gospođa Ot prihvatajući se komadića torte od jabuka - rešila sam da se malo razonodim, sasvim bezazleno, i evo šta vam predlažem: sutra, od podneva do ponoći, možete označiti pogledom sve žene koje vam se

dopadnu, i tačno u ponoć sve ću ih sakupiti i staviti vam na potpuno raspolaganje. Kako vam se ovo čini?

Ervin je spustio pogled i tiho izustio: - Ako je istina, onda je to velika sreća...

- E pa, neka bude - rekla je gospođa Ot. - Ali, moram vam postaviti jedan uslov - nastavila je ona ližući krem sa kašičice. - Ne, nije to što vi mislite. Ja sam na vreme obezbedila očaravajuću dušu za svoje sledeće ovaploćenje. Vaša duša mi nije potrebna. A uslov je ovakav: broj vaših izabranica mora biti neparan. To je neizostavno. Inače vam ništa neću moći udesiti.

Ervin je prokašljao i skoro šapatom zapitao: - A... kako ću ja znati... Pa, na primer, obeležiću - šta će biti posle?

- Ništa - rekla je gospođa Ot. - Vaša osećanja, vaše želje - već su naredba. Uostalom, ako hoćete baš da znate kako je nagodba savršena, da sam saglasna s tim i takvim vašim izborom, svaki put ću vam dati znak: ta žena će vam se spontano osmehnuti, ili će se nekom rečju izdvojiti iz gomile - vi ćete već shvatiti.

- Da, još nešto - rekao je Ervin, vukući stopala ispod stola. - Gde će se, pak, to dogoditi? Moja soba je malena.

- O tome ne brinite - rekla je gospođa Ot i, škripnuvši miderom, ustala. - Vreme vam je da pođete kući. Ne bi bilo zgorega da se dobro ispavate. Ja ću vas odvesti.

U otvorenom taksiju, pri naletajućim strujama tamnog vetra, između zvezdanog neba i ozvezdanog asfalta, Ervin je osećao izuzetnu sreću. Gospođa Ot je sedela skroz desno, pod oštrim uglom prebacivši nogu preko noge, a u njenim očima, tvrdoblistajućim, odražavala su se noćna svetla grada.

Vetar je stao.

- Evo vašeg stana - rekla je ona, dotakavši Ervinov lakat. - Do viđenja. Šta čini mašta, posle krigle crnog, gustog piva probušenog munjom konjaka? Probudivši se sledećeg jutra, Ervin je tako i pomislio - da je bio

pijan, da je umislio razgovor s postarijom, nepoznatom damom u kafeu.

Ali, postepeno, setivši se svake sitnice sinoćnjeg susreta, shvatio je da jedna uobrazilja ne može sve to objasniti.

Izašao je na ulicu negde oko pola jedan. I zbog toga što je bila nedelja, i zbog toga što je oko barake na uglu lilavo bujao persijski jorgovan, Ervin je osećao primetnu lakoću, a gde je lakoća - tu je već zanos. Nasred skvera, u kvadratnim rupama, natrćivši svoje malene flanelske zadnjice, deca su vajala koješta u pesku. Treperilo je glatko lišće lipa, tamna srdašca njihovih sena poigravala su na šljunku, podizala su se nestvarna jata uz nogavice i suknje onih koji su šetali, bežala, rasipala po licima i leđima - i spuštala opet na zemlju, gde su, tek se micajući, očekivala sledećeg prolaznika skverom. Ervin je ugledao devojku u belom odelu koja je čučala i sa dva prsta čupkala debelo, runjavo štene sa smešnim bradavicama na stomaku. Nagnuvši glavu razgolitila je vrat -prevoj kičme, svetle malje, obla ramena razdeljena nežnim ulegnućima - i sunce je pronalazilo žarke zlataste pramenove u njenoj kestenjastoj kosi. Nastavljajući igru sa štenetom podigla se iz čučnja i, pogledavši naniže, prema njemu, lupila dlanovima - i kuče se prevrnulo na zemlji, otrčalo u stranu, mekano palo na bok. Ervin je seo na klupu i bacio brz, plašljiv i žudan pogled na njeno lice. Video ga je tako jasno, tako prodorno, s takvom savršenom percepcijom da mu, moguće je, ni duge godine bliskosti ne bi mogle otkriti ništa novo u tim crtama. Njene blede usne malčice su podrhtavale, skoro ponavljajući sve sićušne, meke pokrete šteneta, podrhtavale su njene trepavice - tako blistave da su izgledale kao tanki zraci njenih nemirnih očiju - ali, možda je lepši od svega bio zavijutak obraza - ovlašno u profilu - taj zavijutak, konačno, nikakvim rečima ne može se izraziti. Potrčala je, zatreperile su njene glatke noge, a za njom se zakotrljalo kuče, kao čupavo klupko.

Odjednom je Ervinu sinulo kakva mu je vlast data - i, zaustavivši disanje, očekivao je znak; u tom trenutku, devojka koja je trčala okrenula se i sevnula osmehom prema živom klupku koje je jedva pristizalo za njom. „Prva“, u mislima je rekao Ervin i podigao se s klupe.

Prošaravši po šljunku jarkožutim, skoro narandžastim cipelama, Ervin je prošao skver. Njegov pogled streljao je okolinu, ali, zbog nečeg,

devojka sa psetancetom ostavila je u njegovoj duši sunčano udubljenje, pa nije mogao pronaći žensko lice koje bi mu se dopalo. Ubrzo, međutim, ta sunčana pukotina izgubila se, i evo, kraj staklenog stuba s rasporedom reda vožnje tramvaja, Ervin je zapazio dve mlade dame - sudeći po sličnosti, sestre - koje su glasno raspredale o maršruti. Obe su bile mršave, u crnoj svili, ovlaš našminkane, s živim očima.

- Ti moraš sesti u taj broj, baš u taj - govorila je jedna. „Obe, molim“, brzo je zamolio Ervin.

- No, da, kako bih drukčije... - odgovorila je druga na sestrine reči.

Ervin je sišao sa pločnika, presekao trg. Znao je sva mesta gde su najraskošnije, najveće mogućnosti za susrete s lepoticama. „Tri“ brojao je u sebi. „Nepar. Zasad je, znači, sve u redu. I ako bi ovog trena bila ponoć...“ Ona je silazila stepenicama podzemnog prolaza, njišući u ruci tašnu. Za njom je išao, paleći cigaru, visoki gospodin, s modrim, od brijanja, obrazima i snažnim, kao peta, podbratkom. Dama je bila bez šešira, njena tamna kosa, dečački podšišana, padala je ravno na čelo. Na preklopu žaketa crvenela se velika veštačka ruža. Kada je prošla, Ervin je primetio, na vratima sleva, reklamni plakat - svetlobrki Turčin s fesom i krupna reč: „DA!“ - a pod njom sitnije: „Ja pušim samo ’Ružu Istoka’“.

Osetivši prijatnu svežinu, uputio se u jeftin restoran, seo u pozadini, kraj telefonskog aparata, posmatrajući one koji su obedovali.

Nijedna od prisutnih dama nije ga privlačila. „Možda, ona. Ne, okrenula se - stara je. Nikada se ne može suditi po leđima.“ Konobar je doneo obed. Telefonu je prišao muškarac s polucilindrom, pozvao broj i počeo uznemireno da viče, kao pas koji je naišao na trag zeca. Bludeći Ervinov pogled domileo je do šanka i tamo pronašao preduzimljivu devojku koja je stavljala na poslužavnik tek oprane pivske krigle. Kliznuo je pogledom po njenim obnaženim rukama, po bledom, rošavom, ali naročito ljupkom licu i pomislio: „Šta je - tu je - i nju“.

- Da! Da! Da! - uznemireno je lajao muškarac u telefonski aparat.

Ručavši, Ervin je otežao - odlučio je da malo odspava. Istinu

govoreći - narandžaste cipele bolno su ga žuljale. Bilo je sparno.

Ogromni, žarki oblaci izdizali su se belim kupolama i pritiskali međusobno. Narod se proredio na ulicama - zato se tako i osećalo da su kuće do kraja ispunjene dubokim hrkanjem, posle ručka. Ervin je seo u tramvaj.

Vagon se trgnuo i, tresući se, zakotrljao. Ervin, okrenuvši ka staklu svoj bezizražajni, orošeni nos, lovio je pogledom ženska lica koja su promicala. Dok je plaćao kartu, primetio je da levo od prolaza sedi, okrenuta njemu crnom, baršunastom kapom, dama u tankom kostimu s nacrtanim žutim cvetovima koji su se preplitali po ljubičastoj, poluprovidnoj pozadini kroz koju su se pomaljali svetli delovi struka - a otmeno držanje te dame pobudilo mu je želju da pogleda i njeno lice.

Kada se kapa nakrivila, kao crna lađa počela da se okreće - on je, po svom običaju, skrenuo pogled i tobož rasejano pogledao na dečaka koji je sedeo preko puta njega, na starca rumenih obraza koji je dremao u dubini - i dobivši, na taj način, tačku oslonca, opravdanje za dalje istraživanje - švrljajući, kako se kaže, pogledom - Ervin je, sve kao nemarno, premestio pogled na damu. To je bila gospođa Ot. Od vrućine, osula se ciglastim pegama po ocvalom licu, crne guste obrve mrdale su se iznad svetlih, strogih očiju, osmeh je podizao ugao stisnutih usana.

- Dobar dan - rekla je gospođa Ot svojim mekim, promuklim glasom. - Premestite se ovde. Tako. Sada možemo proćaskati. Kako vaši poslovi?

- Svega pet - smušeno je odgovorio Ervin.

- Izvanredno. Neparan broj. Ja bih vam posavetovala da na njemu i ostanete. A u ponoć... Da, ja vam izgleda još nisam sve rekla... U ponoć dođite u Hofmanovu ulicu - znate li gde je? Tu pronađite broj trinaest.

Omanja vila s voćnjakom. Tamo će vas čekati izabranice. Ja ću vas, pak, čekati u vratima, ali, razume se - dodala je ona s tankim osmehom - neću vam smetati... Adresu ćete zapamtiti?

- Još nešto - rekao je Ervin, skupivši hrabrost - molim da one budu u istim odelima i neka budu odmah vrlo vesele, vrlo umiljate...

- Pa, razume se - odgovorila je gospođa Ot. - Sve će biti upravo onako kako vi želite. Inače ne bi vredelo sve ovo započinjati, nije li tako?

A priznajte mi, mili Ervine, da ste me zamalo obeležili za svoj harem? Ah, ne, ne bojte se - ja to dobro znam... Prosto se šalim... Vi morate izaći?

Kući? Da, to je pravilno. Pet - broj neparan. Bolje ga se držati. Dakle, do ponoći.

Prestavši da zvera svud okolo, Ervin se vratio u svoj stan, izuo cipele i sa zadovoljnim uzdahom opružio po postelji. Probudio se predveče. Svetlost je, u dvorištu, bila ujednačena; nedaleko, sa komšijskog gramofona, dopirao je medeni tenor. „Prva - devojka s psetancetom“, počeo se prisećati Ervin, „ona je najprostija. Ovde sam, čini se, požurio. Ali, svejedno. Zatim - dve sestre kraj tramvajskog stuba. Vesele, našminkane. S njima će mi biti prijatno.

Zatim - četvrta - s ružom, koja liči na dečaka. To je sasvim dobro. I na kraju: devojka iz restorana. Takođe dosta dobro. Ali samo pet nedovoljno."

Izležavao se podmetnuvši ruke pod zatiljak, osluškivao gramofonski tenor. „Pet... Ne, to je nedovoljno. Ah, kakve sve još postoje...

Iznenađujuće...“ I Ervin odjednom nije mogao da se uzdrži. Na brzinu je doveo svoje odelo u red, zalizao kosu i, uznemireno, izašao na ulicu.

Do devet sati on je „ubrao“ još dve. Jednu je zapazio u kafeu: razgovarala je sa svojim saputnikom na nekom nepoznatom jeziku poljskom ili ruskom - a njene oči su bile zelenkaste, malčice razroke, nos tanak, grbav, mrštio se kad bi se ona smejala, vitke, elegantne noge bile su otkrivene do kolena. Dok je Ervin iskosa gledao, ona je u svoju šuštavu besedu ubacila nehotičnu nemačku frazu - i Ervin je shvatio da je to znak. Drugu ženu, sedmu po redu, sreo je kraj kineske kapije zabavnog parka. Imala je na sebi crvenu bluzu i zelenu suknju, njen goli vrat nadimao se od vesele cike. Dva prosta, obodrena mladića hvatala su je za bokove, a ona ih je laktovima odbijala od sebe.

- Dobro, slažem se! - uzviknula je ona na kraju.

U zabavnom parku raznobojnim plamenovima treperile su slojevite male svetiljke. Vagončić je s krikom jurio dole po krivudavom

žlebu, propadajući između iskrivljenih srednjovekovnih dekoracija i ronio u bezdan s istim iznurujućim uzvicima. U maloj šupi, na četiri biciklistička sica - točkova nije bilo, samo ramovi, pedale i volan - sedele su četiri žene u kratkim pantalonama i iz sve snage okretale golim nogama. Iznad njih je bio veliki brojčanik kojim su se kretale četiri strelice - crvena, plava, zelena, žuta - u početku su te strelice bile u tesnom, raznobojnom snopu, potom se jedna isturila napred, druga je progonila, treća je, na mahove, s velikim naporom, prestizala obe. Pored njih, stajao je čovek sa pištaljkom.

Ervin je bacio pogled na snažne, gole ženske noge, na gipka, povijena leđa, na raspaljena lica sa vrelim usnama, sa modro našminkanim trepavicama. Jedna od strelica već je napravila krug... još jedan impuls... još... „One, nesumnjivo, odlično plešu“, zagrizavši usnu, pomislio je Ervin. „Rado bih imao sve četiri.“ - U redu! - povikao je čovek s pištaljkom, a žene su se ispravile, pogledavši na brojčanik, na strelicu koja je prošla prva.

Ervin je popio pivo u šarenom paviljonu, pogledao na časovnik i lagano se uputio prema izlazu.

- Jedanaest časova i jedanaest žena. Vreme je da se zaustavim.

Zažmirkao je očima, zamišljajući predstojeću nasladu, i zadovoljno pomislio da je današnje rublje na njemu - čisto. „Moja gospođa Ot, očigledno, zavirivaće“ - osmehnuo se za sebe „ali, ne mari. Biće, kako kažu, zaprška...“ Išao je, zagledan u tlo ispod svojih nogu, tek ponekad podižući pogled kako bi proverio naziv ulice. Znao je da je Hofmanova ulica daleko, posle Kraljičine, ali preostalo je oko sat vremena tako da se nije mnogo žurio. Ponovo se, kao sinoć, nebo osulo zvezdama i blistao je asfalt kao vodena površina, održavajući, produžavajući, upijajući u sebe čarobne plamičke grada. Na uglu, gde je svetlost kinematografa polivala trotoar, Ervin je čuo kratak prasak nečijeg smeha i, podigavši oči, ugledao pored sebe visokog starca u smokingu i devojčicu koja je išla pored njega - devojčicu od četrnaest godina u tamnoj, svečanoj odeći, sa

velikim izrezom na grudima. Starca je ceo grad poznavao po portretima.

To je bio čuveni pesnik, onemoćali labud, koji je živeo usamljeno na periferiji. Kretao se s nekakvom teškom gracioznošću, kosa, boje ižvakane vate, padala mu je na uši, ispod mekanog šešira, titrao je plamen sred uštirkanog izreza na grudima, i sa dugačkog, koščatog nosa padala je senka na tanke usnice. Ervinov pogled, podrhtavši, prešao je na lice devojčice, sitno - kao da je bilo nešto tuđe na tom licu, tuđe su klizile odveć blistave oči - i ako je ona bila ne devojka, već, verovatno, unuka starčeva - moguće je pomisliti da su njene usne bile dodirnute karminom. Išla je, jedva zanoseći kukovima, tesno premeštajući noge, nešto glasno zapitavši svog saputnika - i Ervin ništa mudro nije mogao da zapovedi, ali je odmah osetio da je njegova tajanstvena magnovena želja najzad ispunjena.

- Pa svakako, svakako - ulagivački je odgovorio starac, naklanjajući se prema devojčici.

Prošli su. Zapahnuo ga je parfem. Ervin se osvrnuo, zatim produžio svoj put. „Ipak“, setio se iznenada, „dvanaest - paran broj. Treba još jedna i moram je pronaći do ponoći...“ Bilo mu je dosadno što mora još da traži - ali i prijatno što postoji još jedna mogućnost. „Putem ću je naći“, uspokojavao je sebe. „Bez sumnje, naći ću je... “ - Možda će ona biti najlepša od svih - naglas je rekao i stao pažljivo da bulji u treperavu tamu.

Ubrzo je osetio poznato, slatko stezanje, svežinu ispod lopatice.

Ispred njega se brzo i lagano kretala žena. Video je samo s leđa - ne bi mogao da objasni šta ga je to zapravo uznemirilo, zbog čega je s takvom mučnom gramzivošću poželeo da je progoni kako bi zavirio u njeno lice.

Moguće je, naravno, proizvoljnim rečima opisati njen način hodanja, micanja ramena, crte šeširića - a da li je baš tako? Nešto izvan vidljivih kontura, nekakav naročit vazduh, strujno komešanje - povuklo je Ervina.

Kretao se brzo, ali ipak nije mogao da je sustigne. U očima su promicali vlažni odblesci noći. Žena je išla ujednačeno laganim

koracima, njena crna kosa, dospevši u carstvo fenjera, odjednom se razmahala, i, mahnuvši, kliznula po zidu, prelomila se na ispustu i nestala na raskrsnici. „Bože, moram videti njeno lice“, uznemirio se Ervin, „a vreme leti.“ Ali je potom na vreme zaboravio. Opčinila ga je ta nepoznata, ćutljiva potera noćnim ulicama. Ubrzao je korak, sustigao, čak prestigao ženu, ali zbog plašljivosti nije smeo da se osvrne - samo je ponovo usporio korak, a onda ga je, svojim tempom, prestigla tako brzo da nije uspeo da je osmotri.

Opet je išao desetak koraka iza nje - i već je znao, bez obzira na to što joj nije video lice, da je ona najbolja njegova izabranica. Ulica je plamtela, prelivala se mrakom, opet plamtela, razlivala se blistava, crna površina trga, i opet je žena laganim udarcima potpetica stupala na pločnik - a Ervin za njom, izgubljen, bestelesan, opijen ognjenom maglom, noćnom svežinom, poterom...

Ponovo je sustigao i, opet, uplašen, nije odmah okrenuo glavu, i ona je prošla dalje, a on, odvojivši se od zida, zanet tragom, stiskajući kapu u levoj ruci, uznemireno se klatio napred.

Nije kretanje, nije njen izgled... Nešto drugo, očaravajuće i zapovedničko, nekakvo napeto strujanje vazduha oko nje - možda samo uobrazilja, drhtaj, ushit maštarije - a možda i to što menja jednim božanstvenim zamahom ceo ljudski život - Ervin ništa nije znao, samo je išao trotoarom, koji je postao takođe bestelesan u noćnoj svetlećoj tami, samo je gledao nju, koja je brzo, lagano i ujednačeno koračala ispred njega.

Odjednom su se stabla, prolećne lipe, uključila u poteru - ona su se kretala i šuškala, s boka, odozgo, posvuda; crna srdašca njihovih sena preplitala su se u podnožjima fenjera; njihov blagi, lepljivi zapah bodrio je, podsticao... Ervin se i treći put približio. Još korak... Još. Sad će je sustići. Bio je već sasvim blizu, kada se, neočekivano, žena zaustavila kraj kapije od livenog gvožđa i zvecnula svežnjem ključeva. U zaletu, Ervin samo što nije naleteo na nju. Okrenula mu je lice, i, pri svetlu fenjera, on je prepoznao onu koja se jutros, na sunčanom skveru, igrala sa psetancetom - i odmah se setio, odmah je shvatio svu njenu

privlačnost, toplinu, dragoceno blistanje.

Stajao je i gledao, stradalnički se osmehujući.

- Kako vas nije sramota... - kazala je ona tiho. -Udaljite se!

Kapija se otvorila i grohotno škripnula. Ervin je ostao sam ispod utišanih lipa. Stajao je neko vreme, zatim je stavio kapu i sporo krenuo.

Prešavši nekoliko koraka, ugledao je dva vatrena mehura - otvoreni automobil koji je stajao uz pločnik. Prišao je, potapšao po leđima nepomičnog šofera. - Kažite mi, koja je ovo ulica - ja sam se izgubio.

- Hofmanova - suvo je odgovorio šofer.

I tada je začuo poznat, mekan, promukli glas iz dubine automobila: - Zdravo, to sam ja.

Ervin, oslonjen dlanom o ivicu vrata, mlitavo je odgovorio: - Zdravo.

- Dosađujem se - rekao je glas. - Čekam, ovde, svog prijatelja.

Zajedno ćemo se otrovati u svitanje. A vi, kako ste?

- Paran - nasmešio se Ervin, vukući prst po prašini na vratima.

- Znam, znam - ravnodušno je odgovorila gospođa Ot. - Trinaesta je ispala prva. Da, niste uspeli da okončate započeto.

- Kakva šteta - rekao je Ervin.

- Kakva šteta - uzvratila je gospođa Ot. - Uostalom, svejedno - rekao je Ervin.

- Svejedno - potvrdila je ona i zevnula.

Ervin se poklonio, poljubio njenu veliku crnu rukavicu nabijenu sa pet razmaknutih prstiju i, zakašljavši se, okrenuo se prema mraku.

Koračao je teško, tištale su ga umorne noge, tlačila misao da je sutra ponedeljak i da će mu biti naporno da ustane.

Prevod s ruskog: Zoran Ðerić

POSETA MUZEJU

Pre nekoliko godina jedan moj pariski prijatelj - najobzirnije rečeno, čovek s nastranostima - kada je čuo kako se spremam da provedem dva-tri dana u blizini Montizera, zamolio me je da navratim u tamošnji muzej gde je, kako su mu rekli, izložen portret njegovog dede, rad slikara Leroa. Smeškajući se i šireći ruke, ispričao mi je dosta mutnu istoriju, koju sam, pravo da kažem, slušao jednim uhom, pošto ne volim kada me ljudi gnjave svojim ličnim problemima, ali uglavnom zato što sam svog prijatelja sumnjičio zbog upadanja u fantaziju.

Priča je bila približno takva da je posle dedine smrti, a umro je u svome petrogradskom domu za vreme japanskog rata, nameštaj njegovog pariskog stana prodat na aukciji, pri čemu je portret, posle dužeg lutanja, otkupio muzej grada u kome se rodio slikar Leroa. Moj prijatelj je hteo saznati da li se portret odista tamo nalazi, i ako je tako, da li bi ga mogao otkupiti i, ako je to moguće - po koju cenu. Kada ga upitah zašto sam ne stupi u kontakt s upravom muzeja, reče da je pisao tamo nekoliko puta, ali nije primio odgovor.

U sebi sam odlučio da neću ispuniti njegovu molbu: pozvaću se na bolest ili na promenu pravca putovanja. Na samu pomisao o posećivanju znamenitosti, bilo da je reč o muzejima ili starim zdanjima, hvata me muka, a povrh toga, molba čestitog osobenjaka izgledala mi je potpuno lišena smisla. Ispalo je ipak tako da me je, dok sam lutao praznim montizerskim ulicama u potrazi za prodavnicom pisaćeg materijala i

proklinjao krajnje dugi šiljak katedralskog tornja koji mi je izrastao pred očima na kraju svake ulice, zaustavio jak pljusak koji je izazvao šumno opadanje klenovog lišća: bio je, naime, oktobar, i lepo vreme na jugu Francuske doslovno je visilo na dlaci. Tražeći zaklon našao sam se na stepeništu muzeja.

Bila je to nevelika zgrada od raznobojnog kamenja, ukrašena stubovima, sa zlatnim natpisom nad freskama pročelja, a sa dveju strana bronzanih vrata stajala su dva kamena lava oslonjena na šape. Jedno krilo vrata bilo je otvoreno i unutra je izgledalo tamno u poređenju sa bleštavim tragovima kiše. Stajao sam neodlučno, ali i pored zaklona krovnog istupa stepenice su zasipali sve gušći mlazovi kiše. Videći da pljusak neće tako brzo prestati, u nedostatku boljeg rešenja - uđoh unutra. Čim sam stupio na gladak, zvučni kameni pod, u udaljenom uglu vestibila razleže se lupa hoklice i čuvar - oveštali ratni invalid s praznim rukavom - ustade da me pozdravi, odlažući novine i gledajući me povrh naočara. Uplativši franak i trudeći se da ne gledam na nekakve statue u holu (isto tako uslovne i beznačajne kao prva numera cirkuske predstave), uđoh u glavnu dvoranu.

Sve je bilo kao što treba: siva boja, uspavanost eksponata, obespredmećena predmetnost; vitrina s izlizanim komadima starog novca koji su ležali u plišanim udubljenjima, a na poklopcu vitrine stajale su dve sove - buljina i sova ušara - snabdevene potpisima koji u doslovnom prevodu s francuskog glase „veliki knez“ i „srednji knez“; u otvorenim grobnicama od prašnjavog kartona ležali su zaslužni primerci minerala; fotografija začuđenog gospodina šiljate brade uzdizala se nad zbirkom čudnih crnih kuglica različite veličine koje su zauzimale počasno mesto pod nagibom vitrine: mnogo su podsećale na zamrznuti izmet, i ja sam se nad njima nehotice zamislio, jer nikako nisam mogao da odgonetnem njihovu prirodu, sastav i namenu. Čuvar je filcanim koracima stupao za mnom, ostajući ipak na izvesnoj razdaljini, no sada mi je ipak prišao, držeći jednu ruku za leđima, a sablast druge u džepu, i sudeći po jabučici, najočiglednije je progutao pljuvačku.

- Šta je to? - upitah za kuglice.

- Nauka još ne zna - odbubnja on nesumnjivo nagruvanu frazu. Eksponate koje tu vidimo - nastavio je istim neprirodnim glasom - otkrio je 1895. godine gradski savetnik Luj Pradje, vitez Legije časti - i drhtavim prstom pokaza na fotografiju.

- Izvrsno - rekoh. Ali ko je i na osnovu čega zaključio da one zaslužuju mesto u muzeju?

- A sad obratite pažnju na ovu lobanju! - bodro viknu starac, najočiglednije nastojeći da promeni temu.

- Izvinjavam se, ali ipak bih želeo da saznam od čega su te kuglice prekinuh ga.

- Nauka... - poče on iznova, ali prekide i nezadovoljno pogleda svoje prste na koje se uhvatila prašina sa stakla.

Još sam razgledao kinesku vazu, koju je sigurno dovezao neki mornarički oficir, zatim nekoliko šupljikavih okamenotina; beličastog crva u mutnom spiritusu; crveno-zeleni plan Montizera iz XVIII veka; i tri zarđale alatke vezane crnim florom: lopatu, motiku i budak. „Za otkopavanje prošlosti", pomislih rasejano, ali ne obratih se ponovo čuvaru koji je lavirao između vitrina, bešumno i bojažljivo me prateći.

Iza prve dvorane sledila je druga, valjda poslednja, i tamo, na sredini, stajao je, kao prljava kada veliki sarkofag, a na zidovima su visile slike.

Odmah mi pade u oči muški portret smešten između dva ogavna predela (s kravama i štimungom), pa priđoh bliže i s povelikim čuđenjem prepoznah u njemu predmet čije mi je postojanje dotle izgledalo samo plod bujne mašte moga prijatelja. Loše naslikan uljani portret koji je predstavljao čoveka u redengotu, sa zaliscima i velikim pens-neom na šnuru, podsećao je na Ofenbaha, ali bez obzira na svu konvencionalnost izrade, odavao je neku daleku - kao udaljeni horizont - sličnost s crtama moga prijatelja. U uglu slike, na crnoj podlozi isticao se karminom kaligrafisan potpis „Leroa“ - nedarovit kao i čitavo delo.

Osetih za leđima kiselkast dah, okrenuh se i sretoh dobre čuvarove oči.

- Recite - upitah ga - ako bi neko, pretpostavimo, poželeo da otkupi ovu ili koju drugu sliku - kome bi trebalo da se obrati?

- Muzejsko blago je čast grada - odvrati starčić - a čast se ne prodaje. Žurno se saglasih s njim plašeći se njegove leporečivosti, ali ipak upitah za adresu kustosa muzeja. On pokuša da odvrati moju pažnju pričom o sarkofagu, ali pošto nisam popuštao, dade mi na kraju ime nekakvog Monsieur Godara, i objasni kako do njega da stignem.

Pravo da kažem, dopalo mi se što portret postoji. Veselo je prisustvovati ovaploćenju sna, makar i ne bio sopstveni. Odlučih da neodložno obavim posao, a kada se za nešto zapalim, niko nije kadar da me zaustavi. Živim, zvonkim korakom napustih muzejsku zgradu.

Pokazalo se da je kiša prestala, na nebu se raširilo plavetnilo, a žena u uprskanim čarapama vozi srebrnast bicikl; samo su se na okolnim visovima još dimili oblaci. Katedrala je ponovo pokušala da se poigra sa mnom žmurke, ali joj doskočih. Umalo se ne našavši pod gumama razjurenog crvenog autobusa nabijenog raspevanim mladićima, presekoh široki asfaltni kolnik i minut kasnije već sam zvonio pred vratnicama Monsieur Godara. Bio je to mršav, stariji čovek, s krutom ogrlicom, s krutim „grudima“ na košulji, sa biserom u čvoru kravate i s licem koje je veoma ličilo na njušku belog ruskog hrta - pa i više od toga, on se sasvim pseće obliznuo nalepljujući marku na koverat kada sam ušao u njegov omanji, ali bogato namešten kabinet, s malahitnom mastionicom na pisaćem stolu i čudno mi poznatom kineskom vazom na kaminu. Dve mačevalačke špade bile su ukrštene nad ogledalom u kome se odražavao potiljak njegove sede glave. Plavu floru tapeta prijatno je ukrašavalo nekoliko fotografija ratnog broda.

- Čime mogu da vas uslužim? - upita on, bacivši upravo zapečaćeno pismo u koš za smeće. Taj postupak učinio mi se neobičnim, ali ne nađoh za shodno da se u to mešam. Ukratko mu objasnih šta me k njemu dovodi, i čak navedoh krupan iznos s kojim je moj prijatelj bio spreman da se rastane, iako me je on, doduše, molio da ga ne navedem, nego da sačekam uslove muzeja.

- Sve je to vrlo prijatno - reče Monsieur Godar - samo se vi varate: takve slike nema u našem muzeju.

- Kako nema? - povikah. - Pa ja sam je maločas video! Gistav Leroa,

Portret ruskog dvoranina.

- Jedno Leroaovo platno kod nas zaista postoji - reče Monsieur Godar, prelistavši svesku uvezanu u voštano platno, i dugim crnim noktom zaustavivši se na nađenom retku. - Ali to nije portret nego seoski motiv: Povratak stada.

Ja ponovih da sam sliku svojim očima video pre pet minuta i da me nikakva sila neće naterati da u to posumnjam.

- Slažem se - reče Monsieur Godar - ali ni ja nisam lud. Ja sam već blizu dvadeset godina kustos ovdašnjeg muzeja i znam ovaj katalog napamet, kao Očenaš. Tu stoji Povratak stada, znači, stado se vraća, i ako je deda vašeg prijatelja predstavljen samo pod likom pastira, ne mogu dopustiti da njegov portret u nas postoji.

- Ima na sebi redengot - viknuh - kunem vam se da je u redengotu!

- A kako vam se uopšte - upita Monsieur Godar ulagivački - dopao naš muzej? Jeste li ocenili vrednost sarkofaga?

- Čujte - rekoh, a glas mi je već počeo lako podrhtavati - učinite mi uslugu: pođimo tamo odmah sada i dogovorimo se: ako portret visi tamo, vi ćete mi ga prodati.

- A ako ga nema? - zainteresova se Monsieur Godar.

- Tada ću ja vama platiti isti iznos.

- Lepo - složi se on. - Evo, uzmite olovku i crvenim, crvenim krajem napišite to što ste rekli.

Grozničavo ispunih njegov zahtev. Pročitavši moj potpis, on se požali na težak izgovor ruskih prezimena i dodade svoj potpis, pa brzo savi list i tutnu ga u džep prsluka.

- Idemo - reče on oslobađajući manžetnu.

Usput navrati u dućančić i kupi kesicu lepljivih karamela kojima po svaku cenu htede da me počasti, a kada odlučno zahvalih, pokuša da mi jedno dve tutne u šaku - ja je otrgnuh i karamele se skortljaše na pločnik.

On zastade da ih pokupi i ubrzo me stiže u kasu. Kada se približismo muzeju, ugledasmo da pred njim stoji crveni autobus - prazan.

- Aha - reče Monsieur Godar zadovoljno - vidim da danas imamo

mnogo posetilaca.

On skide šešir, i držeći ga pred sobom, važnim korakom stupi na stepenice.

U muzeju se dešavalo nešto loše. Stizali su divlji vriskovi, nepristojan smeh i možda čak buka bubetanja. Uđosmo u prvu dvoranu: tamo je starčić - čuvar upravo odgonio od vitrine dvojicu vrlo rumenih i razgoropađenih svetogrdnika s nekakvim prazničnim značkama u petljicama, koji su pokušavali da ispod stakla izvuku govanca gradskog savetnika. Ostali mladići iz istog sportskog kluba glasno su dobacivali šale: jedni na račun crva u spiritusu, drugi na račun lobanje. Jedan veseljak se oduševljavao rebrima kalorifera praveći se da ih smatra eksponatima; drugi je ciljao u sovu pesnicom i ispruženim prstom. Bilo ih je tu tridesetak, tako da se napravila i gužva i buka od skakanja i povika.

Monsieur Godar zatapša i ukaza na plakat s natpisom: „Posetioci muzeja moraju biti pristojno obučeni.“ Zatim, krčeći sebi put kroz gomilu, povede i mene u drugu dvoranu. Čitavo društvo nagnu odmah za nama. Pokazah Monsieur Godaru portret; on se ukoči pred njim, zatim isturi grudi, pa se lako povuče unatrag kao da uživa, i svojom ženskom potpeticom nagazi nekom na nogu.

- Raskošna slika - povika sasvim iskreno. - Šta ima, ne budimo sitničavi, vi ste bili u pravu, u katalogu se najočiglednije potkrala greška.

Govoreći to, on otuđenim prstima izvuče iz džepa naš ugovor i iscepka ga na sitne komadiće koji se prosuše u masivnu pljuvaonicu kao snežne pahulje.

- Ko je taj matori majmun? - upita za portret neko u štraftastom džemperu, a pošto je deda moga prijatelja portretiran sa zapaljenom cigarom u ruci, drugi šaljivdžija prinese slici cigaretu kao u želji da pripali.

- Onda ostaje samo da se dogovorimo o ceni - rekoh ja. - U svakom slučaju, pođimo odavde.

- Propustite nas, gospodo! - grmnu Monsieur Godar odgurujući radoznalce.

U dubini dvorane nalazio se izlaz koji prethodnog puta nisam primetio, pa se počesmo probijati prema njemu.

- Ja ništa ne mogu da odlučim - vikao je Monsieur Godar nadvikujući žagor. - Brzina odluke samo tada je dobra kada je potkrepljena zakonom. Moram se najpre posavetovati s gradonačelnikom, koji je upravo umro, a novi nije izabran. Sumnjam da ćete uspeti da otkupite portret, ali nezavisno od toga hoću da vam pokažem i ostala blaga našeg muzeja.

Nađosmo se u dosta prostranoj dvorani. Na dugom stolu počivale su pod staklom otvorene, debele, loše obrezane knjige sa žutim mrljama na debelim listovima. Duž zidova su stajale lutke vojnika u čizmama sa sarama koje su se pri vrhu širile.

- Dajte da prosudimo - povikah očajnički, pokušavajući da razigranog Monsieur Godara doguram do plišanog kanabeta u uglu. Ali sprečio me je čuvar. Razmahujući svojom jedinom rukom utrčao je za nama u dvoranu, praćen veselom ergelom mladih ljudi, od kojih je jedan natakao sebi na glavu bronzani šlem koji se prelivao u rembrantovskim bleskovima.

- Skinite, skinite to! - povika Monsieur Godar, i od nečijeg zamaha šlem s treskom spade obešenjaku s glave.

- Dalje - reče Mot1eig Godar vukući me za rukav, i upadosmo u odeljenje antičke skulpture.

Na trenutak sam se izgubio među golemim nogama mramornog kipa i dva puta sam optrčao oko divovskog kolena dok ne ugledah opet Monsieur Godara koji me je upravo tražio iza bele pete susedne titanke.

Odjednom neki čovek s polucilindrom na glavi, koji se očigledno bio na nju popeo, pade s velike visine na kameni pod. Njegov drug pokušavaše da ga podigne, ali obojica behu pijani i Monsieur Godar, mahnuvši na njih rukom, pojuri u narednu dvoranu gde su svetlele istočnjačke tkanine; po azurnim goblenima jurili su hrtovi, a luk i tobolac ležali su na tigrovoj koži.

Ali čudno, prostor i šarenilo podelovaše na mene toliko mutno i teško da se osetih izgubljenim; ne znam je li to došlo od stalno novih i

novih posetilaca što su prolazili pored mene, ili zbog toga što sam želeo da se što pre izvučem iz nepotrebno proširenog muzeja, kako bih slobodno, u tišini okončao s Monsieur Godarom poslovni razgovor, ali uhvatio me je neki nemir. U međuvremenu, prebacili smo se u još jednu dvoranu, koja je bila već sasvim golema, sudeći po tome što je u njoj bio smešten čitav kostur kita, nalik na trup fregate, a dalje su se otvarale stalno nove i nove dvorane, koso su bleštala platna širokih slika punih olujnih oblaka, a u njima su se kupala u modrim i ružičastim odeždama nežna božanstva religijske umetnosti. Odjednom se sve raspalo u naglom kloparanju maglovitih zastora, u akvarijumima su kružile prozračnim perajima ribe, a kada ustrčasmo uza stepenice, odozgo, sa galerije, ugledasmo dole gomilu sedih ljudi s kišobranima koji su razgledali gromadni model svemira.

Najzad, u nekoj sumornoj ali velelepnoj prostoriji namenjenoj istoriji parnih mašina uspeh da na trenutak zaustavim svoga bezbrižnog vodiča.

- Dosta! - povikah. - Ja odlazim. Porazgovaraćemo sutra...

Ali njega više nije bilo. Osvrnuh se i ugledah na palac od sebe visoke točkove oznojene lokomotive, i dugo sam pokušavao da između maketa železničkih stanica pronađem povratni put... Kako su čudno goreli ljubičasti signali u mraku, iza lepeze mokrih tračnica, kako se stezalo moje jadno srce!

Odjednom se opet sve promenilo: preda mnom se vukao beskrajno dug prolaz, gde je bilo mnoštvo kancelarijskih ormara i ljudi koji su neuhvatljivo žurili, a ja, skrenuvši naglo u stranu, nađoh se među hiljadama muzičkih instrumenata; zidovi ogledala odslikavali su dugi niz klavira, a na sredini je bio basen sa bronzanim Orfejem na pozelenelom kamenu. Na tome se ipak nije okončala tema vode, jer sam, bacivši se natrag, naišao na odeljenje fontana, potoka, veštačkih jezeraca, i teško je bilo koračati po njihovom krivudavom i klizavom rubu.

S vremena na vreme, čas s jedne čas s druge strane, kamene stepenice, koje su u meni budile čudan strah, oblivene vodom, odlazile su u maglovite provalije gde su se razlegali zvižduci, zveket posuđa,

kucanje pisaćih mašina, udari čekića i mnogi drugi zvuci, kao da su tamo dole bile ne zna se kakve dvorane koje su upravo zatvarali ili su ih tek uređivali. Posle sam zapao u mrak, gde sam naišao na nepoznat mi nameštaj, dok najzad nisam ugledao crvenu svetlost i dok nisam izišao na platformu koja je pucketala poda mnom; iza nje se odjednom pojavio svetao, ukusno namešten salon u stilu ampir, ali u njemu ni žive duše, ni žive duše... Obuzeo me je neopisiv strah, ali svaki put kada sam skretao i nastojao da se vratim hodnicima kojima sam već prošao, našao bih se na potpuno nepoznatom mestu: u oranžeriji s hortenzijama i razbijenim staklima kroz koja se crnela veštačka noć, ili u napuštenoj laboratoriji gde su se na stolu valjale prašnjave retorte. Najzad sam utrčao u neku sobu prepunu čiviluka na kojima su se nagomilavala čudovišna brda crnih astraganskih bundi; iz susedne prostorije kroz vrata dopre gromko tapšanje, ali kad gurnuh vrata, umesto pozorišne dvorane ukaza mi se blago sivilo - savršena imitacija magle, s potpuno ubedljivim mrljama uličnih svetiljki. Bilo je to više no ubedljivo! Krenuh tamo i odmah mi radosno, nepogrešivo osećanje realnosti najzad smeni čitavo ono nerealno đubre kroz koje sam dotle tumarao. Kamen pod mojim nogama bio je pravi pločnik posut čudno mirisavim slojem svežeg snega, na kome su retki pešaci već stigli da ostave svoje tragove. Spočetka mi se tišina i svežina snežne noći učiniše zapanjujuće poznate, behu mi prijatne posle mojih grozničavih lutanja. Poverljivo počeh pogađati kuda sam zapravo krenuo, i otkuda sneg, i kakve su to svetiljke što tako preuveličano ali maglovito svetle tu i tamo u mrklom mraku. Razgledah pažljivo i sagnuvši se čak dotakoh kamen ivičnjaka... a zatim pogledah na svoju šaku punu mokroga, zrnastog snega, kao da sam se nadao da ću u njoj pročitati rešenje zagonetke. Osetih koliko sam lako, koliko naivno obučen, ali jasna svest da sam iz muzejskog lavirinta izašao na slobodu još je bila tako sveža i jaka da u prva dva-tri minuta ne osetih ni čuđenje ni strah. Razgledajući bez žurbe dalje, podigoh oči na susedni dom - i odmah primetih železne stepenice sa istom takvom ogradom, koje vode u podrume pune snega. Srce mi ustrepta i s novim, nespokojnim ljubopitstvom pogledah na kolnik, na njegov beli pokrivač po kome su se vukle crne linije, na mrko nebo preko koga se izretka vukla čudna svetlost, i na masivnu ogradu u daljini: osećao sam da se iza ograde

zemlja spušta dole; u dubini je nešto škripalo i klokotalo, a dalje, iza mračne provalije vukao se lanac kosmatih svetala. Šušteći promočenim cipelama po snegu načinih nekoliko koraka, sve vreme se zagledajući u mračni blok doma na desnoj strani: samo u jednom prozoru tiho je svetlela lampa pod zelenim staklenim senilom. Drvena kapija je zaključana - a nešto dalje najočitije je bila žaluzina uspavane prodavnice... najzad pri svetlosti ulične svetiljke, čiji mi je oblik već odavno dovikivao svoju blagu vest, raščitah poslednja slova firme: „...inka sapog“ (...ravka čizama), ali ne, nije sneg zbrisao tvrdi znak na kraju reči. - Ne, odmah ću se probuditi - rekoh glasno, i tresući se, sa srcem koje je lupalo, okrenuh se, stupih nekoliko koraka i ponovo zastadoh - odnekud je stizao, udaljavajući se, mek, len i ujednačen topot kopita, a sneg je belom kapicom pokrio malo iskošen ivični stub, nerazgovetno se beleo na hrpi naslaganih drva iza ograde, i već sam neopozivo znao gde sam se našao. Avaj! Nije to bila Rusija mojih uspomena, nego stvarna, sadašnja Rusija - za mene zabranjena, beznadno ropska i meni beznadno svojska. Polusablast u lakom inostranom odelu stajala je na ravnodušnom snegu, u oktobarskoj noći, negde na Mojci ili Fontanci, a možda i nad Kružnim kanalom - i trebalo je nešto činiti, nekuda ići, bežati, očajnički braniti svoj slabački, nezakoniti život. Oh, koliko sam često to preživljavao u snovima! Ali ovo sada bila je stvarnost, stvarno je bilo sve - i vazduh, kao ispremešan s pahuljama snega, i još nezamrznut kanal, i ribnjak, i neponovljiv oblik tamnih ili žućkastih prozora. Iz magle je izronio, idući prema meni, čovek u šubari s tašnom pod miškom i bacio na mene začuđen pogled, a zatim se, prošavši me, još jednom osvrnuo. Sačekah da nestane i tada počeh veoma brzo da izvlačim iz džepova sve što sam u njima imao, da cepam i bacam u sneg, da ugazujem - papire, pismo od sestre iz Pariza, petsto franaka, maramicu, cigarete, ali da bih sa sebe potpuno zbacio čitavu emigrantsku navlaku, trebalo je zbaciti sa sebe i uništiti odeću, rublje, obuću, sve - ostati idealno nag, i mada sam se već ionako tresao od čežnje i hladnoće, učinih što sam mogao.

No, neka bude dosta. Neću pričati ni o tome kako su me uhapsili, ni o daljim svojim doživljajima. Dovoljno je reći kako me je stajalo neverovatno mnogo strpljenja i truda da ponovo otputujem u

inostranstvo, i kako sam se zakleo da nikad više neću primati da ispunjavam narudžbine tuđeg ludila.

Prevod s ruskog: Petar Vujičić

MUZIKA

Hodnik su preplavili kaputi oba pola, iz salona je dopirao brzi niz klavirskih nota. Viktorov odraz u ogledalu u hodniku ispravio je čvor na odrazu kravate. Naprežući se da dohvati, služavka je okačila njegov kaput, ali ovaj se oslobodio, povevši još dva sa sobom, pa je morala da krene iz početka.

Već hodajući na prstima, Viktor je stigao do salona, nakon čega je muzika smesta postala glasnija i muževnija. Za klavirom je sedeo Vulf, redak gost u ovoj kući. Ostali - sve ukupno nekih tridesetak ljudi - slušali su u najrazličitijim položajima, neki brade oslonjene o pesnicu, drugi duvajući dim cigarete ka tavanici, a nesigurno osvetljenje je njihovoj nepomičnosti davalo neku nejasnu slikovitost. Izdaleka, domaćica je rečitim osmehom ukazala Viktoru na jedno prazno mesto, malu fotelju sa naslonom u obliku perece, gotovo u senci koncertnog klavira.

Odgovorio je, gestom uzdržanosti, u redu je, u redu je, mogu da stojim; istog trena je, međutim, krenuo u naznačenom pravcu, oprezno seo i lagano prekrstio ruke. Izvođačeva žena, poluotvorenih usta, brzo trepćući, spremala se da okrene stranicu; sada ju je okrenula. Crna šuma uzlaznih nota, padina, praznina, potom jedna odvojena grupa malih uzletelih artista na trapezu. Vulf je imao duge, svetle trepavice; njegove gotovo prozirne oči bile su obojene nežnim grimizom; udarao je po dirkama sa neverovatnom brzinom i energijom, a u izlakiranim dubinama otvorenog poklopca klavira, dvojnice njegovih ruku bile su

zauzete sablasnom, komplikovanom, pa čak i pomalo lakrdijaškom mimikrijom.

Za Viktora se sva muzika koju nije poznavao - a sve što je poznavao bilo je desetak konvencionalnih melodija - mogla uporediti sa deklamovanjem kakvog razgovora na nekom nepoznatom jeziku: uzalud se trudite da odredite makar granice među rečima, sve vam izmiče i stapa se, pa zakasnelo uho počinje da se dosađuje. Viktor je pokušavao da se koncentriše na slušanje, ali uskoro je uhvatio sebe kako gleda Vulfove ruke i njihove avetinjske odraze. Kada bi zvuci prerasli u upornu grmljavinu, izvođačev vrat bi nabreknuo, njegovi rašireni prsti bi se zategli, i slabašno bi zastenjao. U jednom trenutku, žena ga je prestigla; zaustavio je stranicu trenutno je pljusnuvši otvorenim levim dlanom, potom ju je neverovatnom brzinom sam okrenuo, i već su obe ruke ponovo snažno mesile popustljivu klavijaturu. Viktor je detaljno proučio čoveka: oštar vrh nosa, istureni kapci, ožiljak od čira na vratu, kosa nalik na plavo paperje, široka ramena crnog sakoa. Na trenutak, Viktor je pokušao da ponovo obrati pažnju na muziku, ali jedva da se usredsredio na nju kada mu se pažnja razvodnila. Polako se okrenuo, vadeći tabakeru, i počeo da ispituje ostale goste. Među nepoznatim licima otkrio je i neka poznata - eno ga tamo prijatni, debeljuškasti Kočarovski - da mu klimnem glavom? Klimnuo je, ali prebacio je metu: bio je to jedan drugi poznanik, Šmakov, koji je prihvatio klimanje; čujem da odlazi iz Berlina u Pariz - moram ga pitati za to. Na jednom divanu je, između dve starije dame, korpulentna, crvenokosa Ana Samojlovna sedela napola zavaljena, zatvorenih očiju, dok je njen suprug, specijalista za grlo, sedeo lakta oslonjenog na naslon svoje stolice. Kakav to svetlucavi predmet prevrće po prstima slobodne ruke? Ah, da, cviker na čehovljevskoj vrpci. Nešto dalje, s jednim ramenom u senci, grbavi, bradati čovek, poznat kao ljubitelj muzike, usredsređeno je slušao, ispruženim kažiprstom podupirući slepoočnicu. Viktor nikad nije mogao da zapamti njegovo ime i patronim. Boris? Ne, nije to. Borisovič? Nije ni to. Još lica. Pitam se jesu li Haruzinovi ovde. Jesu, eno ih. Ne gledaju u mom pravcu. A u sledećem trenutku, odmah iza njih, Viktor ugleda svoju bivšu ženu.

Smesta je spustio pogled, mahinalno otresajući cigaretu da se

otarasi pepela koji nije još ni stigao da se formira. Negde iz dubine, srce mu se podiže poput pesnice, da zada aperkat, ustuknu, ponovo udari, a potom poče da brzo, nepravilno lupa, oponirajući muzici i gušeći je. Ne znajući kuda da gleda, brzim pogledom je odmerio pijanistu, ali nije čuo baš ništa: činilo se kao da Vulf udara po nemoj klavijaturi. Viktorove grudi su se tako stegle da je morao da se ispravi i duboko udahne; a onda, žurno se vraćajući izdaleka, boreći se za vazduh, muzika je ponovo oživela, a njegovo srce je opet zakucalo u pravilnom ritmu.

Rastali su se pre dve godine, u jednom drugom gradu, gde je more noću tutnjalo i gde su živeli otkad su se venčali. Još uvek spuštena pogleda, pokušao je da odagna grmljavinu i nalet prošlosti trivijalnim mislima: na primer, da ga je ona sigurno posmatrala pre nekoliko trenutaka dok je on, dugim, bešumnim, žurnim, krupnim koracima na prstima prošpartao po celoj sobi da dođe do svoje fotelje. Bilo je to kao da ga je neko zatekao neodevenog ili zaokupljenog nekom idiotskom radnjom; i, dok se sećao kako je u svojoj nevinosti skliznuo i potonuo pod njenim upornim pogledom (neprijateljskim? podrugljivim? radoznalim?), prekinuo se da bi razmotrio je li kojim slučajem njegova domaćica, ili ko drugi u sobi, svestan situacije, i kako je ona dospela ovamo, i da li je došla sama ili sa svojim novim mužem, i šta je njemu, Viktoru, činiti: da ostane ovako kako je ili da pogleda u njenom pravcu?

Ne, gledanje još uvek nije moguće; najpre mora da se privikne na njeno prisustvo u ovoj prostoriji koja je tako ogromna, a tako ograničava - jer muzika ih je ogradila i postala za njih neka vrsta zatvora, gde im je oboma suđeno da ostanu zatočeni sve dok pijanista ne prestane da gradi i održava svoje svodove zvuka. Šta je imao priliku da osmotri u onom kratkom pogledu prepoznavanja od maločas? Tako malo: njene odvraćene oči, njen bledi obraz, uvojak crne kose, i, kao kakav magloviti sporedni karakter, perle ili tako nešto oko njenog vrata. Tako malo! Pa ipak, ta nehajna skica, ta poludovršena slika već jeste bila njegova žena, i njena kratkotrajna mešavina bleska i sene već je tvorila jedinstveno biće koje je nosilo njeno ime.

Kako se davnim sve to činilo! Ludo se zaljubio u nju jedne sparne

večeri, pod besvesnim nebom, na terasi paviljona teniskog kluba, a mesec dana kasnije, njihove prve bračne noći, kiša je tako pljuštala da se ni more nije moglo čuti. Kakvo je to blaženstvo bilo. Blaženstvo - kakva vlažna, zapljuskujuća i prskava reč, tako živa, tako pitoma, reč koja se sasvim sama smeši i plače. A sledećeg jutra: ono blistavo lišće u bašti, ono gotovo bešumno more, ono malaksalo, mlečno, srebrno more.

Nešto se moralo učiniti sa njegovim opuškom. Okrenuo se, i srce mu je opet preskočilo. Neko se pomaknuo, gotovo sasvim mu zaklanjajući pogled na nju, i vadio maramicu belu poput smrti; no, ovog momenta će se neznančev lakat skloniti i ona će se ponovo pojaviti, da, za časak će se ponovo pojaviti. Ne, ne mogu da podnesem da je gledam.

Eno je jedna pepeljara na klaviru.

Prepreke tonova su i dalje bile jednako visoke i neprobojne.

Avetinjske ruke su u svojim izlakiranim dubinama nastavile da se izvijaju kao i do tada. „Bićemo srećni zauvek“ - kako je melodična ta fraza, kako svetlucava! Svuda je bila baršunasto meka, čeznuli ste da je uzmete u naručje onako kako se to čini sa ždrebetom savijenih nogu. Da je zagrlite i presavijete. A onda? Šta biste mogli učiniti da je potpuno posedujete? Volim tvoju jetru, tvoje bubrege, tvoja krvna zrnca. Ona bi uzvratila: „Ne budi odvratan“. Nisu živeli ni luksuzno ni bedno, i gotovo tokom cele godine su išli da plivaju u moru. Meduze, nasukane na šljunkovitu obalu, podrhtavale su na vetru. Krimske litice raspršeno su se blistale. Jednom su videli kako ribari odnose telo nekog utopljenika; njegova bosa stopala, koja su štrčala ispod ćebeta, delovala su iznenađeno. Uveče je obično pravila kakao.

Ponovo je pogledao. Sada je sedela spuštena pogleda, prekrštenih nogu, brade oslonjene na pesnicu: veoma je muzikalna, mora da Vulf svira neko poznato, predivno delo. „Nekoliko noći neću moći da spavam“, pomislio je Viktor dok je proučavao njen beli vrat i nežni nagib njenog kolena. Nosila je tanušnu crnu haljinu, njemu nepoznatu, a ogrlica joj se sijala pod svetlom. „Ne, neću moći da spavam, i moraću da prestanem da dolazim ovamo. Sve je bilo uzalud: dve godine naprezanja i borbe, gotovo da sam povratio spokoj - a sada opet moram početi iz početka, moram pokušati sve da zaboravim, sve što sam gotovo već bio

zaboravio, a povrh svega još i ovo veče.“ Odjednom mu se učini da ga ona potajno posmatra, te se okrenu.

Muzika se sigurno privodi kraju. Kada krenu oni, ovi burni, brektavi akordi, to obično znači da je kraj blizu. Još jedna zanimljiva reč, kraj... Rasparaj, ne izbegavaj. Grom koji para nebo, prašni oblaci neizbežne propasti. Kada je stiglo proleće, postala je neobično flegmatična. Kada je govorila, usne joj se gotovo nisu micale. Upitao bi je: „Šta ti je?“ „Ništa. Ništa posebno.“ Ponekad bi suženih očiju piljila u njega, zagonetna izraza. „Ama, šta ti je?“ „Ništa.“ U sumrak bi već bila kao mrtva. Ništa se nije moglo raditi s njom, jer, uprkos tome što je bila sitna, krhka žena, otežala bi i postala nepodatna, kao da je od kamena. „Hoćeš li mi konačno reći šta ti je?“ To je trajalo skoro mesec dana. A onda, jednog jutra - da, bilo je to jutro njenog rođendana - rekla je sasvim prosto, kao da se radi o nekoj sitnici: „Hajde da se razdvojimo na neko vreme. Ovako više ne možemo.“ Susedova kćerčica je upala u sobu da pokaže svoje mače (jedino preživelo iz legla koje su udavili). „Idi, idi, kasnije.“ Devojčica je otišla. Usledila je duga tišina. Posle izvesnog vremena, lagano, tiho, počeo je da joj uvrće zglobove na rukama - žudeo je da je svu polomi, da joj glasnim krckanjem iščaši svaki zglob. Počela je da plače. Onda je seo za sto i pretvarao se da čita novine. Izašla je u vrt, ali se ubrzo vratila. „Ne mogu više da tajim. Moram sve da ti kažem.“ I, nekako čudno zaprepašćena, kao da priča o nekoj drugoj ženi, i kao da je ona zaprepašćuje, i pozivajući i njega da joj se pridruži u zaprepašćenju, ispričala je, sve je ispričala. Muškarac o kome se radilo bio je krupan, skroman i uzdržan čovek; došao bi na partiju vista i voleo da priča o arteskim bunarima. Prvi put se desilo u parku, potom kod njega.

Sve ostalo je nekako maglovito. Hodao sam po plaži do sumraka.

Da, izgleda da se muzika zaista završava. Kada sam ga ošamario na keju, rekao je: „Ovo ćete skupo platiti“, podigao svoju kapu sa zemlje, i odšetao. Nisam se pozdravio s njom. Kako bi glupo bilo i pomisliti da je ubijem. Živi i dalje, živi. Živi kao što živiš sada; kao što sediš sada, tako sedi doveka. Hajde, pogledaj me, preklinjem te, molim te, molim te, pogledaj me. Sve ću ti oprostiti, a sve će i biti oprošteno - pa zašto onda da odlažemo? Pogledaj me, pogledaj me, upravi svoje oči, moje oči, moje

drage oči. Ne. Gotovo je.

Poslednji, kandžasti, nezgrapni akordi - još jedan, i ostalo je vazduha još samo za jedan, i, nakon ovog završnog akorda, čime je muzika, činilo se, u potpunosti predala svoju dušu, izvođač je naciljao i, precizno poput mačke, udario jednu jednostavnu, posve odvojenu malu zlatnu notu. Muzička prepreka se rastopila. Aplauz. Vulf je rekao: „Ovo jako dugo nisam svirao.“ Vulfova žena je rekla: „Moj muž, znate, jako dugo nije svirao ovo delo.“ Približavajući mu se, sabijajući ga, gurajući ga svojim trbuhom, specijalista za grlo je rekao Vulfu: „Veličanstveno! Uvek sam tvrdio da je to najbolje što je ikada napisao. Čini mi se da pred kraj modernizujete boju zvuka samo malo više nego što treba. Ne znam da li me razumete, ali, vidite...“ Viktor je gledao prema vratima. Tamo se jedna sitna crnokosa dama, bespomoćnog osmeha, opraštala od domaćice koja je, čudeći se, vikala: „Ni govora, sada ćemo svi da popijemo čaj, a onda ćemo čuti pevača/pevačicu.“ Ali ona se i dalje bespomoćno osmehivala i krenula ka vratima, i Viktor je shvatio da je muzika, koja je ranije delovala kao tesna tamnica gde su, rezonantnim zvucima prikovani jedno za drugo, bili prisiljeni da sede licem u lice na udaljenosti od nekih šest metara, zapravo bila neverovatno blaženstvo, čarobna staklena kupola koja ih je, njega i nju, zagrlila i zatočila, omogućila mu da udiše isti vazduh kao i ona; a sada je sve slomljeno i rasuto, ona nestaje kroz vrata, Vulf je zaklopio klavir, i volšebno zatočeništvo se više ne može povratiti.

Otišla je. Činilo se da niko ništa nije primetio. Pozdravio ga je čovek po imenu Bouk koji je blagim glasom rekao: - Posmatrao sam vas.

Kakva reakcija na muziku! Znate, izgledali ste kao da vam je tako dosadno da mi vas je bilo žao. Zar je moguće da ste tako potpuno ravnodušni prema njoj?

- Ma ne, nije mi bilo dosadno - trapavo je odgovorio Viktor. - Samo što, eto, nemam sluha, pa i nisam neki stručnjak. Uzgred, šta je to svirao?

- Šta god mislite da je - reče Bouk, zabrinutim šapatom potpunog autsajdera. - Molitvu device, ili Krojcerovu sonatu. Šta god vi mislite da je.

Prevod s engleskog: Bojana Vujin

ADMIRALITETSKA IGLA

Molim da me izvinite, draga gospođo, neuk sam i neposredan te odmah prelazim na stvar: ne budite u zabludi, ovo ni izbliza nije pismo jednog obožavatelja. Naprotiv, kao što ćete i sami ubrzo shvatiti, ovo je jedna prilično neobična epistola koja će, ko zna, možda poslužiti za nauk ne samo vama već i ostalim nepromišljenim spisateljicama. Hitam, najpre, da vam se predstavim, tako da bi moj lik mogao da se ukaže poput vodenog žiga; to je mnogo poštenije nego ćutanjem ohrabrivati pogrešne zaključke do kojih oko nehotice dolazi na osnovu kaligrafije ispisanih redova. Ne, uprkos mom prefinjenom rukopisu i mladalačkoj razbarušenosti mojih zareza, ja sam gojazan čovek srednjih godina; istini za volju, ne radi se o tromoj već o pikantnoj, žilavoj i živahnoj korpulenciji. Daleko je to od spuštenih kragni ugojenog miljenika dama, pesnika Apuhtina. Ali, ovo je dovoljno. Budući da ste pisac, već ste sakupili preostale deliće i sastavili me. Вопјоиr, Madame. A sada, da pređemo na stvar.

Pre neki dan, u jednoj ruskoj biblioteci koju je nepismena sudbina smestila u sumornu berlinsku uličicu, uzeo sam tri-četiri nova naslova, i među njima vaš roman Admiralitetska igla. Zgodan naslov - ako ni zbog čega drugog, onda zbog jampskog tetrametra, адмиралтейская igla, koja je, povrh toga, slavni puškinovski stih. Međutim, upravo ta doteranost naslova nije obećavala ništa dobro. A i inače sam oprezan kada su u pitanju knjige objavljene u zabačenim krajevima našeg iseljeništva kao što su Riga ili Reval. Ipak, kao što rekoh, uzeo sam vašu

knjigu.

Ah, draga moja gospođo, ah „gospodine“ Serž Solncev, kako je samo lako pogoditi da je to ime pseudonim, da pisac nije muškarac!

Svaka vaša rečenica se zakopčava nalevo. Vaša sklonost ka frazama kao što su „minula vremena“ ili „ušuškana frileusement u majčin šal“, neizbežna pojava epizodnog lika mlađeg mornaričkog oficira (direktno preuzetog iz imitacije Rata i mira) koji „r“ izgovara grleno, i konačno, fusnote sa prevodima francuskih klišea, sve to dovoljno ukazuje na vaše spisateljske sposobnosti. A sve to nije ni po muke.

Zamislite sledeće: pretpostavimo da sam nekada šetao kroz neki prelep predeo u kome žubore nemirne vode, a ladolež guši stubove opustelih ruševina, i onda, mnogo godina kasnije, u nekoj nepoznatoj kući, naiđem na fotografiju na kojoj vidim sebe kako se šepurim ispred očigledno lažnih kartonskih stubova, sa beličastom mrljom slapa u pozadini, a neko mi je mastilom docrtao brkove. Odakle se to stvorilo ovde? Sklanjajte taj užas! Zaglušujuća buka voda koje pamtim bila je stvarna, štaviše, mene tamo niko nije slikao.

Hoćete li da vam rastumačim parabolu? Da vam kažem kako sam isti osećaj, samo gadniji i gluplji imao dok sam čitao tvorevinu vaših veštih ruku, vašu užasnu Iglu. Dok sam kažiprstom kidao nerasečene strane, i pogledom jurio kroz redove, mogao sam samo da trepćem od zbunjenosti i šoka.

Da li želite da saznate šta se dogodilo? Drago mi je biti vam na usluzi. Dok ste vi, onako pozamašni, ležali u svojoj ležaljci i dopuštali da vam pero nemarno naliva reči (skoro uspela šala), vi ste, gospođo, napisali priču o mojoj prvoj ljubavi. Da, kakav šok, a s obzirom na to da sam ja takođe jedna pozamašna osoba, zaprepašćenje je propraćeno nedostatkom daha. Do sada i vi i ja dahćemo, jer ste, bez sumnje, i vi zbunjeni iznenadnom pojavom lika koji ste izmislili. Ne, to je bila omaška - prilozi su, priznajem, vaši, kao i nadev i sos, ali divljač nije vaša nego moja, sa mojom sačmom u krilima. Zapanjen sam - kako je i otkud meni nepoznata gospođa mogla da kidnapuje moju prošlost? Treba li da

priznam mogućnost da se poznajete sa Katjom - da ste čak bliske prijateljice - i da vam je ona izbrbljala čitavu stvar dok je provodila letnje .sutone pod baltičkim borovima sa vama, lakomom spasiteljicom?

Ali, kako ste se usudili, odakle vam uopšte hrabrost ne samo da iskoristite Katjinu priču već da je povrh svega tako nepopravljivo unakazite?

Od dana našeg poslednjeg susreta proteklo je šesnaest godina toliko godina ima nevesta, stari pas, a i Sovjetska Republika. Usput, hajde da notiramo prvu, ali ne i daleko najgoru od vaših bezbrojnih nehotičnih grešaka: Katja i ja nismo vršnjaci. Ja sam punio osamnaest a ona dvadeset godina. Oslanjajući se na oprobani metod, svukli ste svoju heroinu pred velikim ogledalom da biste opisali njenu puštenu kosu, pepeljastoplavu, neizostavno, njene mladalačke obline. Po vama, njene oči boje različka postajale bi, u trenucima tuge, ljubičaste - pravo botaničko čudo! Osenčili ste ih crnim okvirom trepavica koje su se, ako smem da dodam, činile duže prema spoljašnjim uglovima, dajući pri tom očima naročitu, mada prividnu zakošenost. Katjino držanje bilo je dostojanstveno, ali malo pognuto, a prilikom ulaska u neku prostoriju podizala bi ramena. Vi ste od nje načinili dostojanstvenu devojku s prizvukom kontraalta u glasu.

Pravo mučenje. Nosio sam se mišlju da popišem sve te vaše pogrešne likove i da ih kritički uporedim sa svojim nepogrešivim opservacijama, međutim, rezultat bi bio „grozomorna besmislica“ kako bi to prava Katja rekla, jer logos koji je meni dodeljen ne poseduje dovoljnu preciznost ni moć da se od vas razdvoji. Štaviše, i sam sam se zaglibio u lepljivu zamku vaših konvencionalnih opisa, tako da mi je ponestalo snage da oslobodim Katju vašeg pera. Bez obzira na sve, i ja ću se, poput Hamleta, sporiti, i na kraju spor dobiti.

Tema vašeg zamešateljstva jeste ljubav: jedna pomalo dekadentna ljubav sa Februarskom revolucijom kao pozadinom, ali ipak ljubav.

Katju ste prekrstili, dali joj ime Olga, a ja sam postao Leonid. U redu i dobro. Naš prvi susret u kući zajedničkog prijatelja na Badnje veče; naši sastanci na klizalištu Jusupov; njena soba sa tamnoplavim tapetama,

nameštaj od mahagonija, i jedini ukras u toj sobi, porcelanska balerina sa podignutom nogom - to je sve u redu, to je sve istinito. Samo što ste vi sve to uspeli da opoganite svojim nametljivim izmišljotinama. Dok seda na mesto u bioskopu „Parizijana“ na Nevskoj aveniji, Leonid, student Carskog liceja, odlaže rukavice u trorogi šešir, a nekoliko stranica potom već nosi civilno odelo: skida svoj polucilindar i čitalac se sreće sa elegantnim mladićem kose začešljane à l’anglaise tačno po sredini male, nalakirane glave, sa ljubičastom maramicom koja viri iz gornjeg džepa.

Istini za volju, sećam se da sam se oblačio kao filmski glumac Maks Linder, kao što se sećam i obilnih količina losiona „vezbetal“ koji mi hladi teme, i gospodina Pjera kako nišani i mehaničkim potezom češlja prebacuje moju kosu u luku, a potom, dok odsečnim pokretom skida čaršav dovikuje sredovečnom brkajliji: „Dečko! Počisti dlake“. Danas se sa ironijom sećam maramice u gornjem džepu i belih kamašni iz tih dana, dok se, s druge strane, nikako ne mirim s uspomenama na muke adolescentskog brijanja i „mekim, neprozirnim bledilom“ vašeg Leonida.

Vašoj savesti ostavljam njegove ljermontovljevske oči bez sjaja i aristokratski profil, jer je to danas nemoguće uočiti usled neočekivanog nagomilavanja masnog tkiva.

Dobri bože, sačuvaj me da se ne zaglibim u prozu ove gospođe pisca koju ne poznajem, i koju ne želim da upoznam, a koja je s neviđenom drskošću povredila tuđu prošlost! Kako se usuđujete da napišete: „Lepo božićno drvo sa chatoyant svetlima kao da je predskazivalo slavlje raskošno“? Vi ste to drvo ugasili svojim dahom, jer pridev koji se stavlja iza imenice samo zarad elegancije dovoljan je da uništi i najlepša sećanja. Pre nesreće, odnosno pre vaše knjige, jedno takvo moje prisećanje bilo je samo talasić, tračak svetla u Katjinim očima, trešnjasti odraz sjajne male kugle na njenom obrazu koja je visila tarući se o nakostrešene iglice dok se Katja pružala da ugasi svećicu čiji je plamen počeo da luduje. I šta mi je od svega toga ostalo? Ništa - samo mučni zadah književne paljevine.

Iz vaše verzije stiče se utisak da smo Katja i ja bili deo jedne vrste pomodnog sveta istančane kulture. Pogrešna vam je paralaksa, draga

gospođo. Taj milje više klase - pomodarskog društva, ako hoćete - kome je Katja pripadala, imao je, blago rečeno, naopak ukus. Čehov je smatran „impresionistom", stihoklepac nadvojvoda Konstantin istaknutim pesnikom, a najveći hrišćanin, Aleksandar Blok, zlim Jevrejinom koji piše futurističke sonete o umirućim labudovima i likeru boje jorgovana.

Rukom pisani albumi stihova, francuskih i engleskih, išli su ukrug, ne bez oštećenja, dok su imena pesnika neprimetno nestajala tako da su ti izlivi osećanja sasvim slučajno poprimili glamuroznu anonimnost: i uopšte, zabavno je uporediti njihovo krivudanje sa tajnim prepisivanjem buntovničkih stihova koje je praktikovano u nižim slojevima. Dobar pokazatelj toga koliko su nezasluženo ti muški i ženski monolozi o ljubavi smatrani za najmodernije primere strane lirike jeste činjenica da je omiljeno delo među njima bila jedna pesma sirotog Luja Bujea koji je pisao sredinom prošlog veka. Deklamujući njegove aleksandrince Katja se naslađivala kotrljajućim kadencama, a mene grdila zbog toga što sam stavio primedbu na jednu izuzetno zvučnu strofu u kojoj pesnik, pošto svoju strast uporedi sa gudalom, svoju dragu poredi sa gitarom.

A propo gitara, gospođo, vi ste napisali: „uveče bi se skupio mlad svet, a Olga bi sedala za sto i pevala raskošnim kontraaltom". Pa, dobro još jedna smrt, još jedna žrtva vaše raskošne proze. A opet, kako se samo s radošću sećam tada popularne tziganshcine zbog koje je Katja propevala, a ja počeo da sastavljam stihove! Vrlo dobro znam da to više nije bila autentična ciganska umetnost, poput one koja je očarala Puškina i, kasnije, Apolona Grigorijeva, već samo iscrpljena i ukleta muza na izdisaju; sve je doprinelo njenom propadanju: gramofon, rat i raznorazne tobož ciganske pesme. Blok je u jednom od svojih nastupa dalekovidosti, iz sasvim razumljivih razloga, zapisao sve ciganske pesme kojih je uspeo da se seti, kao da je žurio da spase makar nešto pre nego što bude prekasno.

Da li da vam kažem koliko su nam značila ta promukla mrmljanja i tužbalice? treba li da vam otkrijem sliku dalekog, nepoznatog sveta gde se:

grane vrba nadvijene nad ribnjakom tužno njišu, gde, duboko u žbunu jorgovana, slavuj strasno jeca, i gde nad svim čulima caruje sećanje na izgubljenu ljubav, tog zlog vladara pseudociganske romantike? Katja i ja smo takođe želeli da se sećamo, ali još uvek nismo imali čega da se sećamo, simulirali smo vremensku distancu i u nju smestili našu trenutnu sreću. Sve što smo spazili pretvarali smo u uspomene iz naše još uvek nepostojeće prošlosti, time što smo posmatrali baštensku stazu, mesec, žalosne vrbe istim pogledom kojim bismo sada - potpuno svesni nepovratnog gubitka videli onaj stari natopljeni splav na ribnjaku, i onaj mesec iznad crne staje. Pretpostavljam da smo se zahvaljujući nekakvoj nejasnoj inspiraciji za neke stvari unapred pripremali, vežbali da se sećamo, zamišljali daleku prošlost i uvežbavali nostalgiju, tako da kada prošlost za nas konačno bude postojala, znamo kako da se ophodimo s njom, a ne da nestanemo pod njenim teretom.

Ali, šta se vas tiče sve ovo? Kada opisujete moj letnji boravak na porodičnom imanju kome ste nadenuli ime „Glinskoje“, gonite me u šumu i tamo me terate da pišem stihove koji „odišu mladošću i verom u život“. Sve to nije bilo baš tako. Dok su ostali igrali tenis (koristeći jednu jedinu crvenu lopticu i neke rekete marke „doerti“, teške i olabavljenih žica, nađene na tavanu) ili kriket po smešno visokoj travi sa maslačcima ispred svake kapije, Katja i ja bismo pošli u baštu iza kuhinje i tamo bismo se šćućureni naslađivali sa dve vrste jagoda - jarkocrvenim „viktorijama“ (садовая земляника) i ruskim baštenskim jagodama (клубника), ploda purpurne boje često obalavljenog žabljom sluzi; a tu je takođe bila i naša omiljena vrsta „ananas“, nedozrelog izgleda i čudesne slasti. Pognutih leđa, stenjući, kretali smo se kroz leje, i dok su nas kolena bolela utroba nam se punila crvenkastom težinom. Vrelo sunce je sijalo, i to sunce, i jagode, i Katjina haljina od svile sa tamnim mrljama ispod pazuha, i njen potamneli vrat - sve se to stapalo u osećaj nekakvog teškog užitka; kakvo je samo zadovoljstvo bilo da ne podižući

se, dok berem jagode, obgrlim Katjina topla ramena i čujem njen prigušeni smeh i halapljivo stenjanje i krckanje zglobova dok tumara dalje kroz lišće. Oprostite mi ako iz voćnjaka, nošen zaslepljujućim sjajem staklenika i lelujanjem dlakavih stabljika maka pokraj staza, odem pravo do klozeta, gde u stavu Rodenovog „Mislioca“, glave još uvek vruće od sunca, sastavljam svoje stihove. To je bilo turobno u svakom smislu te reči, ti stihovi; u njima je bilo usplahirenih slavuja iz ciganskih pesama i delići Bloka, beznadni odjeci Verlena: Souvenir, que me veux-tu? L’ automne... - iako je jesen još uvek bila daleko, moja je sreća klicala svojim čarobnim glasom negde u blizini, verovatno tamo, kraj kuglane, iza starog grma jorgovana, ispod koga je ležala hrpa kuhinjskih otpadaka, a unaokolo hodale kokoške. U večerima, na verandi, razjapljena usta gramofona, crvena kao postava šinjela nekog ruskog generala, izlivala bi nekontrolisanu cigansku strast; ili bi, na melodiju „Pod oblakom mesec se skriva“, jedan preteći glas imitirao Kajzera: „Dajte mi pero i držač da sastavim ultimatum, vreme je“. A na čistini u bašti odvijala se igra gorodki (gradića): Katjin otac, otkopčane kragne, s jednom nogom iskoračenom u mekoj kućnoj čizmi nanišanio bi štapom kao da puca iz puške, a onda bi snažno (ali neprecizno) zamahnuo prema „gradiću“ čunjeva dok je sunce na zalasku vrškom svojih poslednjih zraka blago dodirivalo palisad borovih stabala, ostavljajući na svakom plamenu traku. A kada konačno padne noć i kuća zaspi, Katja i ja bismo posmatrali tu mračnu kuću iz parka gde smo bili sklupčani na jednoj tvrdoj i hladnoj zaklonjenoj klupi dok nas kosti ne zabole, i sve to nam se činilo kao nešto što se jednom davno već dogodilo: obrisi kuće naspram bledozelenog neba, usnulo pomeranje lišća iznad dugih, slepih poljubaca.

U vašem elegantnom opisu, sa obiljem tačaka, tog leta, vi, naravno, ni trenutka ne zaboravljate - kao što smo mi to činili - da je od februara te godine narod bio „pod vlašću Privremene vlade“, i primoravate Katju i mene da pratimo revolucionarna dešavanja sa revnosnom zainteresovanošću, odnosno, da vodimo (na desetinama stranica) političke i mističke razgovore koje - uveravam vas - nikada nismo vodili.

Prvo, stideo bih se da govorim, sa pravedničkim patosom koji ste mi pozajmili, o sudbini Rusije, a drugo, Katja i ja smo bili suviše zaokupljeni

jedno drugim da bismo toliko pažnje obraćali na Revoluciju. Ne preostaje mi ništa drugo nego da ispričam kako je moj najupečatljiviji utisak po tom pitanju bio tek sitnica: jednog dana, u ulici Milion u Sankt Peterburgu, kamion pun veselih pobunjenika načinio je jedno nevešto ali precizno skretanje ne bi li namerno zgazio mačku koja je tuda prolazila, i koja je ostala da leži kao savršeno poravnata, pedantno ispeglana crna prostirka (jedino je rep još uvek bio mačiji - stajao je uspravno, i čini mi se da mu se vrh još uvek mrdao). Tada me je to pogodilo nekakvim svojim duboko okultnim značenjem, ali nakon toga sam imao priliku da vidim autobus, u idiličnom španskom selu, kako potpuno istim metodom sravnjuje jednu potpuno identičnu mačku, tako da me skrivena značenja više ne očaravaju. A vi, s druge strane, ne samo da ste preuveličali moj pesnički dar do neprepoznatljivosti već ste me povrh svega načinili prorokom, jer je jedino prorok u jesen 1917. mogao da govori o zelenoj masi Lenjinovog mrtvog mozga, ili o „unutrašnjoj“ emigraciji intelektualaca u sovjetskoj Rusiji.

Ne, te jeseni i zime mi smo pričali o drugim stvarima. Ja sam bio na mukama. Najužasnije stvari su se dešavale u našoj vezi. Vi dajete jednostavno objašnjenje: „Olga je počela da shvata kako je više senzualna nego strastvena, dok je s Leonidom bilo obrnuto. Njihova smela milovanja su je, razumljivo, opijala, ali duboko unutra postojao je jedan mali nedodirljivi deo“, i tako dalje, u istom vulgarnom, pretencioznom duhu. Šta vi znate o našoj ljubavi? Do sada sam namerno izbegavao otvorenu raspravu o tome; ali sada, kada se ne bih plašio da ću se zaraziti vašim stilom, sa još više detalja bih opisao i vatru i pritajenu melanholiju. Da, bilo je leto, i bilo je sveprisutno šuštanje lišća i vratolomna vožnja biciklima po zavojitim stazama u parku da bismo videli ko će biti prvi u trci iz različitih smerova do rond-rointa gde je crveni pesak bio prekriven zavojitim tragovima naših kao kamen tvrdih guma, i svaki živi, svakodnevni detalj tog poslednjeg ruskog leta vrištao je na nas od očaja, „Ja sam stvaran! Ja sam sada!“ Dogod je ova sunčana euforija uspela da opstane na površini, unutrašnja tuga naše ljubavi nije otišla dalje od predavanja nekoj nepostojećoj prošlosti. Ali kada smo se Katja i ja ponovo našli u Peterburgu, i kada je sneg već pao više nego jedanput, a drvene ploče trotoara bile prekrivene onim žućkastim slojem

- mešavinom snega i konjske balege - bez koga ja ne mogu da zamislim nijedan ruski grad, naišla je oluja i mi smo ostali sami u svojoj patnji.

I sada mogu da je vidim kako u crnom kaputu od fokine kože sa velikim, spljoštenim mufom i sivim čizmama ukrašenim krznom, tankim nogama kao na štulama hoda po veoma klizavom pločniku; ili kako u tamnoj haljini s visokim okovratnikom sedi na plavom divanu; razaznavao sam u kamenim noćima pod smrznutim nebom golubijesive boje od sjaja zvezda, nepomične i nepromenljive međaše moga puta uvek isti ogromni spomenici Peterburga, samotne građevine iz legendarnih vremena koje krase noćnu pustoš, napola leđima okrenute putniku kao i sve što je lepo: ne primećuju vas, zamišljene su i bezvoljne, misli su im negde drugde. Razgovarao bih sam sa sobom, opominjao sudbinu, Katju, zvezde, stubove ogromne, neme, zamišljene katedrale; a kada otpočne puškaranje u mračnim ulicama, padalo mi je na pamet, ne bez izvesnog osećaja zadovoljstva, da bi me mogao pronaći neki zalutali metak i da ću umreti baš tu, ležeći na zamrljanom snegu u elegantnoj bundi, nakrivljenog polucilindra, među rasutim novim zbirkama stihova Gumiljova ili Mandeljštama u mekom povezu bele boje koje sam ispustio i koje su jedva vidljive u snegu. Ili bih, tugujući i jecajući dok koračam, pokušavao da ubedim sebe kako sam ja bio taj koji je prestao da voli Katju i žurio da nabrojim sve njene laži kojih sam mogao da se setim, njenu samouverenost, praznoglavost, fino prikrivenu bubuljicu, izveštačeni grasseyement koji bi se javljao u govoru kada je bez potrebe prelazila na francuski, njenu nepovredivu slabost prema pesničićima plemićkog porekla, zlovoljan, tup pogled kada je po stoti put teram da mi kaže s kim je provela prethodno veče. I kada sve to sakupim i odmerim, s bolom ustanovim da je moja ljubav, opterećena kakva jeste svim tim đubretom, smeštena i da prebiva još dublje, i da je čak ni zaprežni konji čeličnih mišića ne bi mogli iščupati iz te močvare. I sledeće večeri bih opet, krčeći put kroz mornarske kontrole na uglovima (tražila su se dokumenta koja bi mi omogućila pristup makar do praga Katjine duše, a iza te tačke bila nemoćna), još jednom pošao da se zagledam u Katju koja bi se na prvu moju sažaljivu reč pretvarala u ogromnu, ukočenu lutku koja obara svoje ispupčene kapke i progovara jezikom porcelanske figure. I kada sam jedne nezaboravne noći zatražio

od nje konačan, najiskreniji odgovor, Katja jednostavno nije rekla ništa, nego je ostala da nepomično leži na kauču, a njene oči nalik ogledalima odražavale su plamen sveće koja je te noći istorijskih previranja zamenjivala električno osvetljenje, pa pošto sam do kraja odslušao njeno ćutanje, ustao sam i otišao. Tri dana kasnije, poslao sam slugu s porukom za nju u kojoj sam napisao da ću izvršiti samoubistvo ako je još jednom ne vidim. Tako smo se jednog veličanstvenog jutra, uz okruglo ružičasto sunce i škripu snega, sreli u Poštanskoj ulici; ćutke sam joj poljubio ruku, i onda smo četvrt sata, bez ijedne reči, ne narušavajući našu tišinu, šetali tamo i ovamo, dok je u blizini, na uglu Bulevara Konjičke garde, stajao čovek, prividno nezainteresovan, sasvim pristojnog izgleda, sa astraganskom kapom, i pušio. Dok smo tako u tišini šetali, prošao je dečačić vukući sanke pokrivene čojom sa izanđalim ivicama, i oluk je odjednom zazvonio i izbacio komad leda, a čovek na uglu je i dalje pušio; a onda, na istom onom mestu na kome smo se sreli, isto onako tiho sam joj poljubio ruku koja je zauvek skliznula nazad u muf.

Zbogom, moj bolu i moja strasti, Zbogom snovi moji, i moja nemoći, Stazom stare bašte, nas dvoje Više nikada nećemo poći.

Da, da: zbogom, kao što to kaže ciganska pesma. Uprkos svemu bila si lepa, nedostižno lepa, i tako ljupka da bih mogao da zaplačem, ignorišući tvoju kratkovidu dušu i trivijalnost tvog razmišljanja, i hiljadu drugih nevažnih izdaja; dok sam ja, sa svojim preambicioznim stihovima, teškim i nejasno organizovanim osećanjima, zadihanim i mucavim govorom, uprkos svoj svojoj ljubavi prema tebi, morao biti odbojan i žalostan. I nema potrebe da ti pričam kroz kakve sam muke posle toga prošao, kako sam izgledao i upijao snimak na kome ti, sa sjajem na usni i svetlom u kosi, gledaš pored mene. Katja, zbog čega si sada od svega napravila takvu zbrku?

Dobro, hajde da smireno i otvoreno porazgovaramo. Tužno šišti vazduh ispušten iz arogantnog gumenog debeljka koji se, jako naduvan,

ludirao na početku ovog pisma; a vi, draga moja, u stvari niste korpulentna spisateljica u svojoj romanesknoj mreži za ljuljanje nego ista stara Katja, sa istim Katjinim proračunatim nastupima, Katja uskih ramena, skromna, diskretno doterana dama koja je, iz luckaste koketerije, sastavila bezvrednu knjigu. Kad samo pomislim da nisi poštedela ni naš rastanak! Leonidovo pismo u kome on preti da će ubiti Olgu, i o kome ona razgovara sa svojim budućim mužem; taj budući muž, u ulozi tajnog agenta koji stoji na uglu ulice spreman da pritekne u pomoć u slučaju da Leonid izvuče revolver koji stiska u džepu kaputa dok vatreno moli Olgu da ne ode i svojim jecajima stalno prekida Olgine hladnokrvne reči: kakva ogavna, besmislena izmišljotina! I na kraju knjige ja se, po vama, pridružujem Beloj gardi i hvata me Crvena armija dok sam u izvidnici, i sa imenima dva izdajnika - Rusija, Olga - na usnama, umirem hrabro, pogođen metkom ispaljenim iz oružja jednog „kao Jevrejina crnog“ komesara. Koliko li sam te samo snažno voleo kad te i sada vidim onakvu kakva si bila pre šesnaest godina, dok pravim mučeničke pokrete da oslobodim našu prošlost iz njenog ponižavajućeg zatočeništva i sačuvam tvoj ugled od propasti i sramote tvog vlastitog pera! Ja zaista ne znam da li uspevam u tome. Moje pismo čudno udara po tim rimovanim epistolama koje si napamet mrmljala - sećaš se?

Možda se iznenadite kada vidite moj rukopis ali neću, kao Apuhtin da završim pozivom: More te ovde čeka, široko kao ljubav A ljubav široka kao more!

Neću, zato što, prvo i prvo, ovde nema mora, a drugo, nemam ni najmanju želju da te vidim. Jer, posle tvoje knjige, Katja, ja te se plašim.

Iskreno, radost i patnja nemaju smisla ako smo se radovali i patili samo da bi prošlost bila okaljana u romanu jedne dame. Slušaj - prestani da pišeš knjige! Pusti barem da ovaj pad posluži kao pouka. „Barem“, jer imam pravo da poželim da se zapanjiš od strave kada shvatiš gde si zgrešila. I znaš za čim još čeznem? Možda, možda (ovo je jedno veoma

malo i bolešljivo „možda“, ali posežem za njim i stoga ne potpisujem ovo pismo) - možda nakon svega, Katja, uprkos svemu, postoji mogućnost da ti nisi napisala ovo đubre, i da tvoj dvosmislen ali čaroban lik nije unakažen. U tom slučaju, molim vas, izvinite me, kolega Solncev.

Prevod s engleskog: Ivana Ðurić-Paunović

ŠOŠKAR

Sakupljaju se, dolaze, sa raznih strana pozvani predmeti, a poneki od njih, pored prostora, moraju savladati i vreme: ko li zadaje više briga, ovaj ili onaj nomad; recimo, mlada topola koja je rasla u blizini, ali je odavno posečena, ili izabrano dvorište koje postoji i danas, ali se nalazi daleko odavde? Molim vas, požurite.

Evo, već je došla ovalna topolica odevena u svoje tačkasto aprilsko zelenilo, i stala gde joj je naređeno: pored visokog zida od opeke koji je u komadu prenesen iz drugog grada. Preko puta izrasta kuća, velika, mračna, prljava, i, jedan za drugim, kao fioke, izranjaju neugledni balkoni.

Po dvorištu, tu i tamo, raspoređuju se: kanta, i ponovo kanta, laka senka lišća, nekakva urna i kameni krst, prislonjen uza zid. I mada je sve to samo skicirano i mada još mnogo šta treba dopuniti i doraditi, na jedan od balkončića već izlaze živi ljudi, braća Gustav i Anton, a u dvorište ulazi, vukući kolica natovarena koferom i gomilom knjiga, novi podstanar -Romantovski.

Kada se gleda iz dvorišta, posebno ako je sunčan dan i ako su prozori širom otvoreni, izgleda kao da su sobe nalivene gustim crnilom (i uvek, ma gde bila noć, jedan njen deo je unutra, a drugi napolju).

Romantovski osmotri crne prozore, dvojicu buljavih muškaraca koji su ga posmatrali s balkona i, podigavši kofer na rame i zateturavši se kao da ga je neko udario u potiljak, ufura u kuću. Na udaru sunca ostadoše

kolica s knjigama, kanta, druga kanta, treperava topolica i natpis ispisan katranom na zidu od opeke. Glasajte za spisak taj i taj. Verovatno su ga, pred izbore, ispisala braća.

Ovako ćemo urediti svet: svakako će biti znojav, svako će biti sit.

Biće posla, biće hleba, biće čista, topla, svetla...

(Romantovski se uselio u susednu sobu. Bila je gora od njihove. Ali on pod krevetom nađe gutapersku lutku: ovde je pre njega, sigurno, živeo neko porodičan.)

Međutim, bez obzira što se svet još nije konačno i u potpunosti materijalizovao, nego je, tu i tamo, još uvek čuvao nedosežne i neprikosnovene oblasti, braća su se osećala dobro i sigurno. Stariji, Gustav, bio je zaposlen u skladištu nameštaja; mlađi je privremeno bio bez posla, ali nije klonuo duhom. Sasvim ružičasto Gustavljevo lice, s dugim, kuštravim lanenim obrvama. Njegov, kao orman, široki grudni koš, i večni pulover od grube sive vune, i lastiši na zglobovima debelih ruku, kao da bi sve bilo u redu osim rukava. Antonovo lice nagrđeno boginjama, s tamnim brkovima podšišanim na trapez. Njegova crvena majica i žilava mršavost. Međutim, kad bi se obojica nalaktila na gvozdeno priručje balkona, zadnjice su im bile u dlaku iste - ogromne, svečarske, tesno zategnute na guzovima istim kariranim suknom.

Još jednom: svet će biti znojan i sit. Neradnicima, parazitima i muzikantima ulaz zabranjen. Dok god bije srce u grudima, mora se živeti, đavo da ga nosi. Gustav je tako već dve godine sakupljao novac da bi se oženio Anom, kupio bife, tepih.

Tri puta nedeljno, uveče, ona je dolazila: debela, gojne ruke, široka i pegava prekonosica, olovna senka ispod očiju, razmaknuti zubi, a jedan uz to i izbijen. Utroje su cevčili pivo. Ona je na zatiljak podizala obnažene ruke, pokazujući sjajno riđkasto paperje pod pazuhom, i, zabacivši glavu, toliko razjapljivala usta da se videlo celo nepce i grlena resica, slična trtici varene kokoške. Njen anatomski smeh bio je po meri obojici braće i oni su je usrdno golicali.

Danju, dok je brat bio na poslu, Anton je sedeo u prijateljskoj krčmi ili se valjao u maslačcima, po hladnoj i još uvek svetloj travi na obali kanala i sa zavišću nadzirao kako bučni momci utovaruju ugalj na

šlep, ili je tupo zurio uvis, u prazno plavo nebo koje ga je uspavljivalo.

Međutim, u sređenom životu braće nešto se iščašilo.

Još onoga dana kada je u dvorište dovukao kolica, Romantovski je u njima pobudio radoznalost i razdražio ih. Svojim nepogrešivim njuhom oni su nanjušili: ovaj nije kao ostali. Na prvi pogled, običan smrtnik ne bi primetio ništa posebno na Romantovskom, ali braća su opazila. Na primer, nije hodao kao ostali: pre svega, koračajući, malo se pridizao na gipkom đonu: korakne i uzleti, doista, u svakom koraku moglo se videti nešto neprosečno povrh svih prosečnih glava. Bio je, štono kažu, dugonja, bledolik, šiljastog nosa i strašno nemirnih očiju. Iz kratkih rukava dvorednog sakoa, s nekakvom nametljivom i nepotrebnom upadljivošću (eto, i mi, šta da radimo?), štrčale su duge šake ruku.

Odlazio je i dolazio u sumnjivo vreme. Već prvih dana, Anton ga je jedared video gde stoji pred uličnom knjižarskom tezgom i raspituje se za cene, ili je, čak, već bio obavio kupovinu, jer je knjižar vešto udario knjigom o knjigu - prašnjavice. - i zašao s njima za tezgu. Rasvetljene su i druge nastranosti: svetlost gori gotovo celu noć; nedruželjubiv.

Razleže se Antonov glas: - Ovaj kicoš je digao nos. Trebalo bi ga pobliže preslišati.

- Prodaću mu lulu - reče Gustav.

Maglovito poreklo lule. Jednom ju je donela Ana, ali braća su trošila samo cigare. Skupa, neupotrebljavana, s prstenom na ravnom kamišu. A uz nju - futrola od antilopa.

- Ko je? Šta trebate? - upita Romantovski kroz vrata.

- Susedi, susedi - odgovori Gustav basom.

I komšije uđoše, zverajući radoznalo oko sebe. Na stolu: ogrizak kobasice na papiru i kup koso složenih knjiga - jedna otvorena na slici: brodovlje s nebrojenim jedrima i, gore, u uglu, leteća beba s naduvenim obrazima.

- Pa, da se upoznamo - rekoše braća. - Živimo, može se reći, rame uz rame, a ipak nekako...

Na komodi špiritijera i dve pomorandže.

- Drago mi je što smo se upoznali - tiho reče Romantovski i,

prisevši na kraj postelje, naklonivši čelo s nabreklom žilom, poče da vezuje cipele.

- Odmorite se - reče s pretećom učtivošću Gustav - izgleda da smo u nedoba...

Na ovo nije odgovorio ništa, ništa; ali iznenada ustade, okrenu se prema prozoru, podiže prst i zamre.

Braća pogledaše: prozor ko prozor - oblak, vršak topole, zid sučelice.

- Zar ne vidite? - upita Romantovski.

Njih dvojica, jedan crven, drugi siv, priđoše prozoru, čak se promoliše, postavši jednaki. Ništa. I obojica iznenada osetiše: nešto ipak nije u redu - da, nije u redu! Okrenuše se. Romantovski je stajao pored komode u neprirodnoj pozi.

- Verovatno mi se učinilo - reče on, ne gledajući ih. - Kao da je proleteo. Jednom sam video kako je pao aeroplan.

- Dešava se - saglasi se Gustav. - A ni mi ne svratismo tek onako. Ne biste li možda kupili? Potpuno nova... Ima i futrolu...

- Futrolu? Ma nemojte. Ja, znate, retko pušim.

- Ovako ćete češće. Daćemo jevtino. Tri i po.

- Tri i po. Ma nemojte.

Okrenuo je lulu u rukama, ugrizavši se za donju usnu, razmišljajući nešto. Zenice nisu gledale lulu, već šarale levo-desno, kao svetionik.

Uto su braća počela da se nadimaju, rastu, ispunivši celu sobu, celu kuću, a zatim su prestali. U poređenju s njima, topolica više nije bila veća od drvca igračke napravljene od bojene vate, toliko nestabilne, na okruglom zelenom postolju. Kuća od prašnjavog kartona s liskunastim prozorima dosezala im je do kolena. Ogromni, zaudarajući pobednički na znoj i pivo, s glupim goveđim glasovima, s primitivnim čučavcem umesto mozga, izazivali su jezu ponižavajućeg straha. Ne znam što su se navrzli na mene. Molim vas, otkačite se, ne diram vas, ne dirajte ni vi mene - daću vam - samo me oslobodite.

- Ali, nemam kod sebe sitno - tiho reče Romantovski. - Evo, ako

možete da razmenite desetaka.

Razmeniše i odoše, cerekajući se. Gustav je proverio novčanicu prema svetlosti i spremio je u gvozdenu kasicu.

Komšiju jednako nisu ostavljali na miru. Jednostavno ih je iznerviralo što je, bez obzira na uspostavljeno poznanstvo, i dalje ostao nepristupačan. Izbegavao je susrete s njima, tako da ga je trebalo vrebati i loviti da bi mu se na trenutak pogledalo u neuhvatljive zenice. Otkrivši noćni život njegove lampe, Anton nije mogao da izdrži i, prišavši bosonog vratima, ispod kojih se, kao tanka nategnuta nit, probijala svetlost, on pokuca.

Ali, Romantovski se ne odazva.

- Spava, spava - reče Anton, lupajući dlanom u vrata.

Svetlost je ćutke virila kroz procep. Anton prodrma kvaku. Zlatna nit se odjednom prekinu.

Od tada su obojica, posebno Anton, zato što danju nije radio, počeli nadzirati susedovu nesanicu. Ali, protivnik je bio lukav i obdaren tananim sluhom. Ma koliko se nečujno približavali vratima, svetlost iza njih se odmah gasila, kao da je uopšte i nije bilo - i samo ako bi se veoma dugo, bez daha, stajalo u hladnom hodniku, postojala je mogućnost da se dočeka povratak tananog zračka. Tako nasedaju bube i padaju u zamku.

Praćenje je postalo veoma iscrpljujuće. I braća ga, konačno, zatekoše na stepeništu i priklještiše.

- Pretpostavimo da sam navikao da čitam noću. Šta se to vas tiče?

Pustite da prođem, molim vas.

Kad se okrenu, Gustav mu, štosa radi, baci šešir. Romantovski ga podignu bez reči.

Posle nekoliko dana, braća jedne večeri ulučiše priliku - on se vraćao iz nužnika i nije uspeo da šmugne u sobu - i opkoliše ga. Iako ih je bilo samo dvojica, ipak su uspeli da ga opkole i pozovu da svrati do njih.

- Ima pivca - reče Gustav, namignuvši.

Pokušavao je da ih odbije.

- Hajde, bre, šta sad tu, hajdemo! - povikaše braća, uhvatiše ga

ispod miške i povukoše za sobom. (Osećali su kako je mršav, tanke, nejake podlaktice, neizdrživo iskušenje - eh, kako bi ga bilo dobro zgromiti, ko dete zvečku - eh, kako je teško suzdržati se, da ga je bar malo onako usput, lagano prepipati...)

- Boli - reče Romantovski. - Pustite me, molim vas. Mogu i sam da hodam.

Pivce, velikousta Gustavova nevesta, teški zadah. Pokušavali su da napiju Romantovskog. Bez ovratka, s bronzanim dugmetom ispod velike nezaštićene jabučice, dugog bledog lica i treperavih trepavica, sedeo je na stolici u zamršenoj pozi, delimično usukan, a delimično iskrivljen, i kada je ustao, razmotao se kao spirala. Ipak su ga primorali da se ponovo uvrne i Ana mu, po savetu braće sede na kolena; posmatrajući iskosa otečeni ris njene noge u pretesnim cipelama, savladavao je potištenost kako je znao i umeo, ali nije smeo da se otarasi riđeg truta.

Na trenutak im se učinilo da je slomljen, da je njihov, i Gustav čak reče: - Eto, vidiš. Džaba si izbegavao naše društvo. Ispričaj de nam nešto.

Krivo nam je što sve nekako ćutiš. Šta to čitaš noću?

- Stare, vrlo stare priče - izgovori Romantovski takvim glasom da braći odjednom postade veoma dosadno. Čama beše grozna, davežna, ali hmelj ipak nije dozvoljavao oluji da provali, naprotiv, uspavljivao je. Ana skliznu s njegovih kolena i pospanom butinom zakači sto: prazne boce se zaljuljaše kao čunjevi i jedna pade. Braća su se klatila, krivila, zevala, gledajući gosta kroz sanjive suze. Trepereći i zračeći on se polako izvuče, a onda poče da se sužava i postepeno nestade.

Ovako dalje ne može. On poštenom svetu zagorčava život. Još se može desiti da na kraju meseca ode netaknut, ceo i da još gordo okrene nos. Kao da nije dovoljno što ne hoda i ne diše kao sav svet, a mi nikako da uvidimo razliku, da nađemo uvce za koje bi ga mogli potegnuti.

Mrsko je sve ono što se ne može opipati, odvagnuti, izbrojati.

Počela su sitna zlostavljanja. U ponedeljak im je pošlo za rukom da mu u posteljinu sipaju krompirovo brašno koje izaziva svrab i od koga

se, kako je poznato, noću može poludeti. U utorak su ga presreli na uglu - nosio je naramak knjiga - i tako majstorski uhvatili u makaze da su se knjige nepogrešivo sručile u unapred odabranu lokvu. U sredu su toaletnu dasku premazali stolarskim lepkom. A u četvrtak je bratska mašta presušila.

On je ćutao, ćutao. A u petak, sustigavši Antona svojim letećim korakom, Romantovski mu pred ulazom u kuću tutnu ilustrovane novine - možda biste hteli baciti pogled? Ova neočekivana ljubaznost zaprepastila je i još više razjarila braću.

Gustav je svojoj nevesti naložio da zadirkuje Romantovskog, kako bi imali razloga za tuču. I pre nego što šutneš loptu nogom, najpre je malo kao bajagi gurneš. I igrive životinje više vole pokretne igračke. I mada mu je Ana, verovatno, u velikoj meri bila odvratna - zbog njene mlečne kože posute steničavim pegama, zbog praznine njenih svetlih očiju i slinavih rtića desni između zuba - on je ipak našao snage da prikrije svoju gadljivost, bojeći se, po svoj prilici, da omalovažavanjem Ane razjari njenog ženika.

Pošto je ionako nedeljom odlazio u bioskop, on je u subotu povede sa sobom, nadajući se da će ih time otkačiti. Neprimetno, na priličnom odstojanju, obojica s novim kapama i u crvenim cipelama, braća potekoše za njim; i u tim sumnjivim ulicama, u tim prašnjavim sumracima, bilo je na stotine ljudi kao oni, ali samo jedan Romantovski.

U izduženoj sali već je treperila noć - mesečeva noć koja je samu sebe stvorila - kad braća, pognuta, krišom sedoše u zadnji red. Negde ispred njih osećalo se mučno-prijatno prisustvo Romantovskog. Na putu do bioskopa Ana nije uspela da izvuče ništa iz neprijatnog saputnika, mada i nije u potpunosti shvatala šta Gustav hoće od njega. Sam pogled na njegovu mršavu i setnu pojavu izazivao je zevanje. Međutim, u bioskopu je sasvim zaboravila na Romantovskog, priljubivši uz njega svoje ravnodušno rame. Utvare su razgovarale kao da govore iz lonca.

Baron je kvasio usne vinom i oprezno spuštao pehar, udarajući o sto kao da je ispustio đule.

A onda su hvatali barona. Ko bi u njemu prepoznao glavnog varalicu. Jurili su ga žestoko, besomučno. Automobil je jurio uz

zaglušujuće praskanje. U igračnici su se makljali bocama, stolicama, stolovima. Majka je uspavljivala čarobno detence.

Kada se sve završilo i kada Romantovski, spotaknuvši se, izađe na svežinu, u mrak, Ana uzviknu: - Ah, bilo je čudesno!

On se nakašlja i posle pauze procedi: - Ne treba preterivati. Sve je to u stvarnosti daleko dosadnije.

- Sam si dosadan - prigovori ona mrzovoljno, a zatim se tiho nasmeja, setivši se dražesnog detenceta.

Za njima, uvek na istom odstojanju, išla su braća. Obojica su bila mračna. Obojica su se pumpala mračnom energijom. Anton zloslutno reče: - To ipak, nije fazon, šetati s tuđom nevestom.

- Naročito subotom uveče - reče Gustav.

Prolaznik koji ih sustiže slučajno baci pogled na njihova lica i nehotice ubrza korak.

Noćni je vetar duž ograda valjao šuštavo smeće. Pusta i mračna mesta. Levo, iznad kanala, pogdegde su žmirkala svetla. Desno, nemarno ocrtane siluete kuća, okrenute leđima prema crnoj pustolini. Posle izvesnog vremena braća ubrzaše korak.

- Majka i sestra su mi na selu - govorila je Ana tiho i prilično prijatno za toplu noć. - Kad se udam, možda ću otići tamo, k njima. Moja sestra je prošlog leta...

Romantovski se iznenada osvrnu.

- Prošle godine je dobila na lutriji - produži Ana, osvrnuvši se takođe mahinalno.

Gustav glasno zazvižda. - Ah, pa to su oni! - povika Ana i radosno se zasmeja. - Ah-ah, kakvi su!

- Dobro veče, dobro veče - reče Gustav užurbanim isprekidanim glasom. - Šta radiš ovde, magarče, s mojom nevestom?

- Ne radim ništa, bili smo...

- Da, da - reče Anton i udari ga s oklevanjem u podrebricu.

- Ne tucite se, molim vas. Vi dobro znate...

- Pustite ga, momci - reče Ana sa smeškom.

- Treba ga naučiti pameti - reče Gustav žesteći se, a već je unapred nestrpljivo goreo od zadovoljstva što će mu i on, takođe, po primeru brata, namestiti pršljenove i prodrmati tu hrskavu kičmu.

- Između ostalog - brzajući poče Romantovski - jednom mi se desila smešna stvar - ali mu Gustav na to zašrafi u rebra, zašrafi svih pet prstiju svoje goleme pesnice; to je bilo toliko bolno, gotovo neopisivo. I Romantovski ustuknu, okliznu se, samo što ne pade, a pasti, značilo bi i poginuti.

- Neka se nosi - reče Ana. On se okrenu i, držeći se za slabinu, pođe napred, duž mračnih, šuštavih ograda. Braća potekoše za njim, gotovo mu gazeći pete. Kipteći, Gustav je režao, a to režanje se svakog časa moglo pretvoriti u skok.

Daleko ispred škiljilo je spasonosno svetlo - bila je to osvetljena ulica - i mada je, izgleda, goreo samo jedan fenjer, taj otvor u noći izgledao je kao čudesna iluminacija, kao srećan, blistavi kraj, pun spasonosnih ljudi. Znao je da će sve biti gotovo ako počne da beži, jer je bilo nemoguće pobeći; trebalo je ići mirno i pravo, tako će možda i doći do svetla, trebalo je ići ćutke, ne držeći ruke na vreloj slabini. Koračao je uzlećući po navici, tako da je izgledalo kao da to čini namerno, kako bi ih ismevao - još će, možda, i da poleti.

Anin glas: - Gustave, otkači ga. Posle se nećeš moći zaustaviti, i sam znaš - seti se šta se jednom desilo s kamenorescem...

- Zaveži, strvino, zna on šta treba! (Bio je to Antonov glas.)

Odavde do osvetljenog kraja, gde se već moglo razabrati i kestenovo lišće i, čini se, kolobran, a tamo, sleva, most, do tog zamrlog, molećivog svetla sada, sada više nije bilo tako daleko... Međutim, ipak ne treba bežati. I mada je znao da je to pogrešno, pogibeljno, on mimo volje iznenada polete, jeknu i jurnu napred.

Trčao je kao da se smeje u trku. Gustav ga dostignu u dva skoka.

Obojica padoše; u sumanutom makljanju i krkljancu izdvojio se jedan

osoben, tup zvuk, jednom, i još jednom - do drške - i Ana tada munjevito pobeže u mrak, držeći u ruci šešir.

Gustav ustade. Romantovski je ležao na zemlji, kašljao i govorio na poljskom. Sve se oburvalo.

- A sad magla - reče Gustav. - Mazno sam ga.

- Vadi - reče Anton. - Vadi ga iz njega.

- Već sam izvadio - reče Gustav. - Kako sam ga samo mazno!

Bežali su, ali ne prema svetlosti, već preko mračnih pustolina, a kada, zaobišavši groblje, izađoše u poprečnu ulicu, samo izmeniše poglede i produžiše običnim korakom.

Kod kuće su se odmah izvalili u krevet. Anton je sanjao da sedi u travi i da pored njega plovi šlep. Gustav nije sanjao ništa.

Policija je došla rano ujutru, izvršila pretres u sobi ubijenog i o koječemu se raspitivala kod Antona koji im se priključio. Gustav je ostao u postelji: sit, pospan, crven kao vestfalska šunka, kuštravih belih obrva.

Zatim je policija otišla i Anton se vratio u sobu. Bio je neobično raspoložen, gušio se od smeha, pravio čučnjeve i nečujno udarao pesnicom o dlan.

- Kakva smejurija! - reče. - Znaš šta je bio onaj? Šoškar! Šoškar je na njihovom značilo falsifikator. I Anton mu ispriča šta je sve uspeo da sazna: ispostavilo se da je bio član bande i da je tek nedavno izašao iz ćuze, a pre toga je štancovao lažnjake; verovatno ga je proburazio neko od saučesnika.

Gustav se takođe tresao od smeha, ali se onda iznenada izmenio u licu: - Zavuče nam i podvali varalica! - uzviknu on i go golcat pojuri prema ormanu u kome su čuvali kasicu.

- Ništa, uvalićemo je - reče Anton. - Ko ne zna, neće ni primetiti.

- Neće, kakva varalica - ponavljao je Gustav.

Jadni moj Romantovski! A ja ti, zajedno s njima, doista mislio da si nešto posebno. Mislio sam, priznajem, da si izvrstan pesnik koji zbog bede živi u tom mračnom kvartu. Mislio sam, sudeći po drugim znacima,

da svake noći doteruješ stihove ili neguješ misli koje ti naviru i slaviš čistu pobedu nad braćom. Jadni moj Romantovski! Sad je sve gotovo.

Sakupljeni predmeti opet se razilaze, avaj. Topolica bledi i, podigavši sidro, vraća se onamo odakle je bila uzeta. Topi se zid od opeke.

Balkončići se uvlače jedan za drugim i kuća se okreće i iščezava. Sve iščezava. Raspada se i sklad i smisao. Svet me ponovo mori svojom šarolikom prazninom.

Prevod s ruskog: Srđan Ðurđov Rašković

RUSKA LEPOTICA

Olga Aleksejevna, o kojoj će ovde biti reči, rođena je 1900. godine u bogatoj, bezbrižnoj plemićkoj porodici. Bledunjava devojčica u beloj mornarskoj bluzi, kestenjaste kose s razdeljkom sa strane i tako veselim očima da su je svi ljubili u njih, od detinjstva je važila za lepoticu: čistota profila, izraz skupljenih usana, svilenkastost kose koja joj je dosezala do pojasa - sve je, zaista, bilo očaravajuće.

To detinjstvo je prošlo bezbrižno, spokojno i veselo, kao što je kod nas od davnina bio običaj: zrak majurskog sunca na omotu Biblioteque Rose, klasična slana peterburških skverova. Upravo je zaliha ovakvih uspomena bila jedini miraz koji se zatekao kod nje po izlasku iz Rusije u proleće 1919. godine. Sve je u potpunosti odgovaralo vremenu: majka umrla od tifusa, brata streljali - gotove formule koje, dakako, ne vredi ni prepričavati - međutim, sve se to, ipak, desilo, desilo, i ne može drugačije da se kaže, a nema se rašta osvrtati.

Dakle, 1919. pred nama je već zrela gospođica, krupnog bledunjavog lica, naglašeno pravilnog, ali ipak veoma lepog; visokog rasta, nežnih grudi, uvek u crnom džemperu; šal belog vrata i engleska cigara u tankoprstoj ruci sa izraženom koščicom na zapešću.

Međutim, postojao je period u njenom životu - otprilike, pred kraj šesnaeste - kada, leti, u letovalištu pored imanja, nije bilo gimnazijalca koji zbog nje ne bi izašao na dvoboj, nije bilo studenta koji... Ukratko: izuzetna privlačnost koja bi, da je sve potrajalo još neko vreme, došla do

izražaja... urodila... Ali, kako od svega toga nije bilo ništa, sve je otišlo nekako uzaman: i cveće koje je bila lenja da stavi u vodu, i večernje šetnje čas s ovim, čas s onim, i ćorsokaci poljubaca.

Tečno je govorila francuski, izgovarajući „les gens“ (sluge), kao „žans“, i „aout (avgust), kao „au“; naivno prevodeći „grabuges“ (svađe) rečju „grabež“; upotrebljavajući neke starosvetske izreke koje su zadržale u upotrebi stare ruske porodice; ali je zato veoma uverljivo parlala, mada nikada nije bila u Francuskoj. Nad komodom u njenoj berlinskoj sobi visila je razglednica - Serovljev portret Cara - pribodena za zid pribadačom s glavićem od lažnog tirkiza. Mada je bila pobožna, dešavalo se da ju u crkvi spopadne kikotanje. Sa strašnom lakoćom, svojstvenom svim ruskim gospođicama njenog pokolenja, pisala je patriotske šaljive i svakojake druge pesme. Šest godina, odnosno do 1926, živela je u pansionu u Augsburgerštrase (kod sata), zajedno sa ocem, plećatim, obrvastim, žutobrkim, suvonogim starcem u tesnim pantalonama. Radio je u nekom dobrom preduzeću i uživao glas dobrog i čestitog čoveka; nije bio budala da se propije.

Olga Aleksejevna je stekla prilično poznanika, sve sama ruska mladež. Uobičajili su osobit, izopačen govor. „Idemo u bionju.“ „Juče smo išli na đusku.“ Počela je potraga za svakojakim dosetkama, pošalicama, oponašanjima oponašanja. „Nije šija, nego vrat.“ „Koga to nema, za kim to žalim...“ (ili - prigušenim glasom, s naprezanjem: „Gospodo oficiri...“).

Kod Zotovih, u toplim, zagrejanim sobama, ona je lenjo plesala fokstrot uz gramofon, njišući, ne bez otmenosti, duga bedra, držeći u opuštenoj ruci dopušenu cigaru i, kada bi pogledom uhvatila pepeljaru koja se vrtela uz muziku, bacala bi u nju opušak ne prekidajući igru.

Kako je zanosno, kako važno ponekad prinosila ustima pehar, nazdravljajući krišom nekom trećem, posmatrajući kroz trepavice onoga ko joj se poverio. Kako je volela da iz prikrajka, sedeći na divanu, raspreda s ovim ili onim o nečijim ljubavnim prilikama, o promenljivosti šansi i verovatnosti ljubavne izjave - i sve to u po reči; i kako su se, pri tom, saosećajno smešile njene bistre, širom otvorene oči, s neprimetnim pegicama na finoj modrikastoj koži ispod i oko njih... Međutim, u nju

samu niko se nije zaljubljivao; baš zato je i bio zapamćen neki prostak koji ju je spopadao na dobrotvornom balu, plačući na njenom obnaženom ramenu, i koga je sitni baron R. izazvao na dvoboj, ali je on odbio borbu. Uzgred, Olga Aleksejevna je reč „prostak“ upotrebljavala veoma često i raznim povodima: „Prostaci“, pevušila bi iz grudi lenjo i mazno, „Kakav prostak...“, „Zar nisu prostaci...“ Ali, eto, život je potamneo; nešto se završilo i oni su već ustali da krenu... Što tako brzo! Otac je umro; ona se preselila u drugu ulicu; prestala je da odlazi poznanicima; plela je kapice i davala jevtino časove francuskog jezika u nekom ženskom klubu; tako je dogurala do tridesete.

I danas je bila ona ista lepotica, s očaravajućom kosinom širom otvorenih očiju i onom neobičnom linijom usana, kao da se u njoj nalazi sva geometrija osmeha. Ali, kosa joj je izgubila sjaj, bila je nemarno podšišana, a i crnom kostimu već je prošla četvrta godina; ruke, sa sjajnim ali zapuštenim noktima, premrežene izraženim žilicama, već su drhtale od nervoze, od preteranog pušenja; o čarapama bolje da i ne govorimo.

I sada: kada je svilena postava tašne bila do te mere pocepana (u krajnjem slučaju uvek je postojala nada da se pronađe zatureni sitniš); sada: kada je bila toliko umorna; sada: kada je, obuvajući svoje jedine cipele, terala sebe da ne misli na njihove đonove, kao što je, ne mareći za čast, ulazila u prodavnicu duvana i zabranjivala sebi da razmišlja koliko je već bila dužna; sada: kada nije postojala ni najmanja nada za povratak u Rusiju, a mržnja se pretvorila u naviku i gotovo prestala biti greh; sada: kada je sunce zašlo za dimnjak - Olgu Aleksejevnu je ponekad mučilo izobilje nekih reklama, ispisanih Tantalovom slinom, i ona je zamišljala sebe bogatu, eno, u onoj tamo haljini, skiciranoj s tri-četiri drske linije, na onoj palubi, pod onom palmom, uz balustradu bele terase. Pa ipak joj je, i pored toga, štošta nedostajalo.

I, jednog dana, oborivši je zamalo s nogu, iz telefonske kabine, kao vihor, izjuri Vjeročka, njena prijateljica iz ranijih godina; bila je, kao i uvek, u žurbi, zatrpana paketima, s kosmatookim terijerom čiji je povodac dvaput obavila oko suknje. Navalila je na Olgu Aleksejevnu,

usrdno je moleći da dođe k njima na daču, govoreći da je to sudbina, da je baš sjajno što su se srele, zapitkujući je ima li mnogo obožavalaca, kako živi. - Ne, majčice, prošlo je to vreme - odgovarala je Olga Aleksejevna - a osim toga... - Preuveličala je jednu sitnicu i Vjeročka prasnu u smeh, spustivši pakete na zemlju. - Stvarno - reče s osmehom Olga Aleksejevna. Vjeročka ju je i dalje nagovarala, okrećući se u mestu, cimajući terijera. A onda Olga Aleksejevna unjkavo zatraži da joj Vjeročka pozajmi novac.

Vjeročka je bila majstor u spremanju najraznovrsnijih stvari, bilo da se radi o bovli, vizi ili svadbi. Sada se sa zanosom zauzela za sudbinu Olge Aleksejevne. - U tebi se probudila provodadžika - zadevao ju je muž, postariji Baltijac obrijane glave, s monoklom. I, jednog svetlog avgustovskog dana Olga Aleksejevna je doputovala; odmah su je preobukli u Vjeročkinu haljinu, promenili joj frizuru, šminku - ona se bezvoljno opirala, ali i popuštala; kako su samo praznično pucketale podne daske u veseloj dači, kako su se samo ljeskala viseća ogledalca za plašenje ptica u plodnom zelenom voćnjaku! U goste je na nedelju dana doputovao i neki Forsman, ruski Nemac, imućni udovac, sportsmen, autor knjiga o lovu. Već odavno je molio Vjeročku da mu nađe nevestu „pravu rusku lepotu“. Imao je krupan, masivan nos s tankom ružičastom venicom na orlovski zakrivljenom hrbatu. Bio je učtiv, ćutljiv, povremeno čak i mračan, ali je, istovremeno, nekako krišom, umeo da sklopi čvrsto prijateljstvo sa psom ili kakvim detetom. S njegovim dolaskom Olgu Aleksejevnu su spopale nekakve bubice; apatična i pakosna, sve je radila naopako - i sama je osećala da ne radi kako treba; a kada se razgovor poveo o bivšoj Rusiji (Vjeročka se trudila da je navede da blesne prošlošću), činilo joj se kako uopšte ne govori istinu i kako svi vide da ne govori istinu, i zato se uporno trudila da ne priča ono što je Vjeročka nastojala da izvuče iz nje - kako bi joj pružila šansu da se pokaže - i, uopšte, ni u čemu nije htela da učestvuje. Na verandi su igrali karte i zajednički šetali po šumi - međutim, Forsman je sve više razgovarao s Vjeročkinim mužem, prepričavajući s njim neke mladalačke obešenjakluke; obojica su se oblivali rumenilom od smeha i, zaostajući, valjali po mahovini. I dok su, kao i obično, uoči Forsmanovog odlaska igrali karte na verandi, Olga Aleksejevna je iznenada osetila da

je nešto nesnosno steže u grlu, ali je uspela da se suzdrži i, uz smeh, bez naročite žurbe, udalji od stola. Vjeročka je požurila za njom, ali joj ona ništa nije otkrila. Te noći je u niskoj sobi potamanila tuštu sanjivih muva i toliko prepušila da više nije mogla da se smiri; razdražena, obuzeta tugom, mrzeći sebe i sve, na kraju je izašla u voćnjak; zrikali su zrikavci, njihalo se granje, i jabuke su s vremena na vreme opadale s tupim udarom, i mesec je gimnasticirao na okrečenom zidu kokošinjca. Rano ujutro je ponovo izašla i sela na topli stepenik. U plavom ogrtaču za kupanje, Forsman je seo pored nje i, nakašljavši se, upitao je li saglasna da bude njegova supruga - upravo tako je rekao: „supruga". Kada su došli na doručak, Vjeročka, njen muž i njegova sestričina, potpuno nemo, svako u svom uglu, igrali su nepostojeće plesove; i Olga Aleksejevna umilno otegnu: „Gle, prostaka“, a sledećeg leta je umrla na porođaju. I to je sve. Odnosno, možda i postoji nekakav nastavak, ali meni nije poznat; i, u takvim slučajevima, umesto da gledam u pasulj, ja radije ponavljam reči veselog kralja iz moje omiljene bajke: Koja strela večno leti? - Strela koja pogodi cilj.

Prevod s ruskog: Srđan Ðurđov Rašković

TEŠKI DIM

Kada su se, gotovo u mahu, do samog Bajerišer placa, na ulici upalili viseći fenjeri, u neosvetljenoj sobi sve se neprimetno pomerilo s mesta pod uticajem ulične svetlosti - pre svega kopija čipke muslinskih zavesa. Ako se izuzme kratka pauza za večeru (kratka i sasvim nema, pošto su otac i sestra ponovo bili u svađi i čitali za stolom), on je već tri sata ležao na otomanu: dugačak, vitak mladić. S cvikerom koji se svetlucao u polumraku. Omamljen tegobnim, razvučenim osećanjem, koje je dobro poznavao, ležao je i snatrio kroz trepavice: i svaka vodoravna linija, prečka, senka prečke, pretvarala se u morski horizont ili borduru daleke obale. Tek što se oko naviklo na mehanizam ovih metamorfoza, one počeše da izviru same po sebi, kao da iza čudotvorčevih leđa, nasumice, i dalje oživljavaju kamenčići; i sada, čas na jednom, čas na drugom kraju sobnog kosmosa, nenadano se stvarala i produbljivala lažna perspektiva, grafička varka, zavodeći svojom providnošću i prazninom: recimo, površina voda i crna hrid, s majušnom siluetom araukarije.

Iz dubine susedne, gostinske sobe, koja je od njegove sobe bila odvojena dvokrilnim vratima (kroz mutno valovito staklo u talasima se razlivao žuti sjaj lampe, dok se niže, kao u dubokoj vodi, nazirao rasplinuto-tamni naslon stolice, koja je stavljena iz predostrožnosti, jer su se vrata otvarala naglo, sa treskom), povremeno se čuo nerazgovetan, škrt razgovor. Tamo je (verovatno na udaljenom otomanu) sedela sestra

sa svojim poznanikom i, sudeći po tajanstvenim pauzama koje su se, na kraju, završavale nakašljavanjem i nežno-upitnim smeškom, njih dvoje su se ljubili. Dopirali su još i glasovi s ulice: kao laki stub, izvijala se uvis automobilska buka, ovenčana sirenom sa raskršća, ili je, naprotiv, sve počinjalo sirenom, a onda prelazilo u brujanje u kome je, srazmerno, učestvovao i tresak vrata.

I, kao što kroz meduzu prolazi svetlost i svaki titraj voda, tako je i kroz njega prolazilo sve, i osećanje te tečnosti preobražavalo se u nešto nalik snoviđenju: ležao je opružen na otomanu i, dok ga je tok senki zanosio bočno, pratio je udaljene prolaznike i zamišljao da mu je pločnik tik pred očima, da ga posmatra do detalja, kao pseto, zatim je izranjao crtež golih grana na fontu još neugaslog neba, zatim red izloga: frizerska lutka, anatomski sitnija od dame herca; prodavnica ramova sa pejzažom vresova i neizbežna Inconnue de la Seine (toliko popularna u Berlinu) između brojnih portreta državnog glavešine; tragova lampi, u kojoj su sve lampe bile upaljene, tako da se i nehotice pitaš: koja od njih pripada radnji, koja nije za prodaju...

A onda je, ležeći kao mumija u mraku, primetio da situacija postaje nelagodna: sestra, verovatno, misli da on nije kod kuće. Međutim, bilo mu je neverovatno teško da se pomeri. Teško, jer je forma njegovog bića potpuno izgubila karakteristična obeležja i čvrste granice; njegova ruka je, na primer, mogla biti uličica iza kuće, a kičma - kičmoliki oblak preko celog neba sa zvezdanom hladovinom na istoku. Ni u prugastoj sobnoj tami, ni u zlatnom valovitošću osvetljenom noćnom moru, u koje se preobrazilo staklo vrata, nije nalazio pravi način da premeri i omeđi sebe; nalazio ga je samo onda kada bi osetljivim osetnim centrom naglo posuvraćenog jezika (koji se kao u bunilu bacio da proveri da li je sve u redu) napipao stranu mekoću goveđeg vlakna zaglavljenog između zuba, i uzgred pomislio: koliko li se već puta u toku dvadesetogodišnjeg života menjao taj nevidljivi, ali opipljivi položaj zuba, na koji se jezik privikavao, sve dok ne bi ispala plomba, ostavljajući za sobom ponor koji se s vremenom ponovo popunjavao.

Manje zbog otvorene tišine iza vrata, a više zbog želje da nađe nešto šiljato, kao pomoć usamljenom slepom radniku, on se, konačno,

protegnuo, pridigao i, upalivši lampu na stolu, sasvim povratio svoj telesni izgled. Posmatrao je i osećao sebe (cviker, crni brčići, nečista koža čela) s takvom odvratnošću, koju je osećao uvek kada se na trenutak vraćao sebi i u sebe iz mračne magle koja je predskazivala... šta? Kakvo će obličje konačno poprimiti ta mučna sila koja razdražuje dušu? Otkuda to, to što narasta u meni? Moj dan je bio isti kao uvek, univerzitet, biblioteka; međutim, po mokrom krovu krčmetine na rubu pustoline, kada je po očevom nalogu morao da ode do Osipovih, razvlačio se, otežao od sivila, debeli, razbludni dim iz dimnjaka, i nije hteo da se podigne, nije hteo da se odvoji od drage truleži - i baš tada se steglo u grudima, tada...

Na stolu se sijala sveska ukoričena u mušemu, a pored nje, na od mastila šarenom podmetaču od upijača, žilet za brijanje, sa zarđalom ivicom oko procepa. Pored toga, lampa je obasjavala i englesku čiodu.

On je podiže i, prateći unekoliko nervozna uputstva jezika, šiljkom iščeprka vlakno i proguta ga... bolje od bilo kog jela... Jezik se posle toga zadovoljno smiri.

Odjednom, provirujući sa spoljne strane, kroz valovito staklo vrata pojavi se ruka rusalke; zatim se krila nervozno otvoriše i u sobu banu čupava sestrina glava.

- Grišenjka - reče ona - molim te, budi anđeo, donesi od ćaleta cigaru. - Nije odgovorio ništa; i ona sasvim suzi jarke procepe dlakama obraslih očiju (videla je veoma slabo bez svojih rožanih naočara), pokušavajući da dokuči da li on spava.

- Donesi, Grišenjka - ponovi ona još molećivije - hajde, uradi to.

Neću da idem k njemu posle onog juče.

- Možda ni ja, takođe, neću - reče on.

- Požuri - nežno izgovori sestra. - A, Grišenjka?

- Dobro, pusti me - reče on na kraju i ona se rasplinu u staklu, spojivši pažljivo krila vrata.

On ponovo priđe osvetljenom stolu, nadajući se da je na njemu zaturio kutiju cigareta koju je jedared zaboravio prijatelj. Sjajna čioda se sada više nije videla, dok je sveska, ukoričena u mušemu, ležala u

drugom položaju, poluotvorena (kao što čovek menja položaj u snu).

Verovatno je između knjiga. Police su se nadnosile iznad samog stola i svetlost lampe je dopirala do poleđine knjiga. Tu je bilo svega, raznih petparačkih knjiga (uglavnom), udžbenika iz političke ekonomije (hteo sam nešto sasvim drugo, ali otac je insistirao na svome); bilo je i drugih knjiga, koje su svaka u svoje vreme umele da razgale dušu: Šator i Sestra moja - život, Veče kod Kler i Bal du comte d’Orgel, Lužinova odbrana i Dvanaest stolica, Hofman i Helderlin, Boratinski i stari ruski Bedeker. I on, po ko zna koji put, oseti nežni, tajanstveni podsticaj u duši i, zanemevši, poče da osluškuje - neće li se ponoviti? Duša je bila krajnje napeta, misli su se mračile; i, došavši sebi, nije odmah mogao da se seti zbog čega je stajao pored stola i izvlačio knjige. Belo-modra kartonska kutija, zaturena između Zombarta i Dostojevskog, bila je prazna. Očito se neće izvući. Postojala je, uostalom, još jedna mogućnost.

Vukući mlohavo i gotovo nečujno noge u starim noćnim papučama, spuštenih pantalona, prešao je iz svoje sobe u gostinsku i tamo napipao svetlo. Na stoliću ispod ogledala, pored kicoške bež kape gosta, stajalo je meko, izgužvano parče hartije u koju su bile umotane ruže. Prepipavao je očev kaput, gurajući prste u bezosećajni svet tuđeg džepa, ali nije pronašao te rezervne cigarete, iako se nadao da su tu, uzdajući se u tešku očevu predostrožnost. Ništa se nije moglo, trebalo je ići do njega...

Ali tada, tj. na nekom neodređenom mestu njegove somnambulne maršrute, on ponovo potonu u predele magle; ovog su puta ti obnovljeni poticaji u duši bili toliko snažni i, što je najvažnije, daleko jači od svih spoljnih poticaja; on ih nije odmah i sasvim prihvatio kao svoje, kao svoje granice i obličja, taj izgled malo pogrbljenog mladića bledog neobrijanog lica, crvenog uva, koje je nečujno promaklo ogledalom.

Dostignuvši sebe, on uđe u trpezariju.

Tu, za stolom, na koji je već davno usnula služavka servirala večernji čaj, sedeo je otac i jednim prstom češkao crnu prosedu bradu, dok je u drugoj, u stranu ispruženoj ruci, držao elastičnu naušnicu cvikera i proučavao veliki plan Berlina koji je bio poderan na pregibima.

Ovih dana je, na ruski način, došlo do žestoke rasprave između poznanika koji su se sporili oko toga koji je najkraći put od jedne do

druge berlinske ulice, mada niko od učesnika u sporu nikada nije bio u tom kraju; i sada, sudeći po začuđeno nezadovoljnom izrazu nagnutog očevog lica, s dve ružičaste osmice na obe strane nosa, ispostavilo se da on tada nije bio u pravu.

- Šta hoćeš? - upita on, podigavši pogled na sina (verovatno s potajnom nadom da će sesti, skinuti abaiju s čajnika, naliti sebi, njemu). Cigare? - nastavi on istim upitnim tonom, ulovivši pravac sinovljevog pogleda, koji mu je zašao iza leđa da bi dohvatio kutiju sa stola - stajala je pored njegovog pribora - međutim, otac je već prenosio kutiju s leve na desnu stranu, tako da je došlo do zabune.

- Je li otišao? - postavi on treće pitanje.

- Nije - reče sin, uzevši pregršt svilenkastih cigareta.

Još je, izlazeći iz trpezarije, primetio kako se otac, celim telom, okreće na stolici prema zidnom časovniku, s takvim izrazom lica kao da mu je on nešto rekao, a zatim se počeo vraćati nazad; međutim, uto su se vrata zatvorila i ja nisam mogao dogledati do kraja. Nisam dogledao do kraja, nije mi ni bilo do toga, ali i to, i morske dalji, i malo i toplo sestrino lice, i nerazgovetan šumor cele prozračne noći, sve je, očigledno, pomoglo stvaranju onoga što se sada, napokon, uobličilo. Neverovatno jasno kao da je dušu ozarila nečujna eksplozija, promaklo je buduće sećanje, sinula misao, da - upravo kao i sada - u sećanje ponekad navre način pokojne majke koja je pravila plačljivo lice i hvatala se za slepoočnice kada bi dolazilo do suviše glasnih svađa za stolom, da ću upravo tako, s neumoljivom žestinom, minuti kroz sećanje i uvređena ramena oca koji sedi pred pocepanom kartom, mračan, u toplom kućnom koporanu, obasut pepelom i peruti; i sve se to životvorno pomešalo s današnjim utiskom modrog dima koji se pripijao uz žuto lišće na mokrom krovu.

Između vrata, nevidljivi, požudni prsti oteše mu ono što je držao, i on je, eto, ponovo ležao na otomanu, ali pređašnjeg mučenja više nije bilo. Mamutski, živ, otezao se i savijao stih; na zavoju se prijatno i vatreno palila rima i tada, kao da se uz merdevine penješ sa svećom, poče, kao na zidu, da se ocrtava senka narednih stihova.

Pijani od italijanske muzike aliteracija, od želje za životom, od

nove sablazni starih reči - „hlad“, „breg“, „vihor“ - prazni, prolazni stihovi, koji će uvenuti čim se pojave novi, kao što su, jedan za drugim, uveli i svi prethodni, zabeleženi u crnu svesku; ali, svejedno; ja sada verujem zanosnim obećanjima još toplog stiha koji se još uvek okreće, lica modrog od suza, s dušom koja se kida od sreće, i ja znam da je ova sreća - najveća stvar na svetu.

Prevod s ruskog: Srđan Ðurđov Rašković

OBLAK, JEZERO, KULA

Jedan od mojih predstavnika, skromni neženja blage naravi, odličan radnik, jednom je na dobrotvornom balu koji su priredili ruski emigranti dobio na lutriji putovanje radi razonode. Iako je berlinsko leto bilo puno kiša (već drugu nedelju bilo je vlažno, hladno, tako da je bilo prosto uvredljivo gledati na sve što je ozelenelo, i samo su vrapci bili neumorni), on nije imao volje nikuda da putuje, ali u Izletničkom uredu, gde je pokušao da proda svoju kartu, rekoše mu da je za tako nešto potrebna posebna dozvola od ministarstva saobraćaja, a kada je i tamo pošao, pokaza se da će najpre morati da napiše kod beležnika složenu molbu na zvaničnom formularu, a povrh toga da policiji preda takozvanu Izjavu da se neće udaljavati iz grada tokom leta. Pokazalo se i to da će troškovi izneti trećinu vrednosti karte, to jest upravo onaj iznos koji je mogao očekivati posle nekoliko meseci čekanja.

Pošto je neko vreme uzdisao, rešio je da putuje. Pozajmio je od poznanika aluminijumsku flašu, obnovio potplate, kupio opasač i flanelsku košulju slobodnog kroja - jednu od onih koje s najvećim nestrpljenjem čekaju pranje da bi se skupile. Košulja je, uostalom, bila preširoka za toga onižeg, dragog čoveka, uvek valjano podšišanog, pametnih i dobrih očiju. Ne mogu u ovom trenutku da se setim njegovog imena. Čini se da se zvao Vasilij Ivanovič.

Loše je spavao pred polazak na put. Zašto? Ne samo zato što je morao ustati nenaviknuto rano, pa je morao poneti u san lišce časovnika

koji je kucao na noćnom stočiću, nego uglavnom zato što je pre polaska na put, ne zna se zašto, uvrteo da će mu to putovanje, na koje ga je prisilila slučajna sudbina u dekoltovanoj haljini, putovanje na koje je tako nerado pristao - možda doneti divnu, potresnu sreću, po nečem sličnu njegovom detinjstvu i uzbuđenju kakva su u njemu pobuđivala najbolja ostvarenja ruskog pesništva, kao i s nekim večernjim vidokrugom koji je jednom video u snu, s tom istom tuđom ženom koju je on već osmu godinu beznadno voleo - ali ovo je trebalo da bude još punije i bitnije od svega toga. A osim toga, smatrao je da svaki pravi dobar život treba da bude usmeren prema nečem, prema nekom.

Jutro je bilo tmurno ali toplo, sparno, s unutrašnjim suncem, i bilo je sasvim prijatno tresti se u tramvaju do daleke železničke stanice gde je označeno zbirno mesto; bio je to, nažalost, izlet u kome je učestvovalo nekoliko osoba. Ko će ispasti ta nestvarna bića, kakvima nam uvek izgledaju oni koje još ne poznajemo? Ugledao ih je pored blagajne broj šest u sedam ujutro, kao što je bilo ukazano u uputstvu dodatom uz kartu (svi su već čekali, naš junak je ipak zakasnio tri minuta).

Odmah mu je pao u oči plavi dugonja u tirolskom odelu, osunčan do boje petlovske kreste, s ogromnim, zlatastonarandžastim dlakavim kolenima i nosom koji kao da je bio lakiran. Bio je to vodič koga je odredilo Društvo, i čim se novodošavši priključio grupi (koju su činile četiri žene i isto toliko muškaraca), on ju je poveo u pravcu voza skrivenog u dubini stanice; vodič je u hodu sa zastrašujućom lakoćom nosio na leđima svoj golemi ranac i snažno lupkao potkovanim cipelama.

Svi posedaše u praznom vagonu - naravno, trećeg razreda - a Vasilij Ivanovič je seo po strani, tutnuo u usta pastilu s ukusom nane i odmah otvorio neveliku zbirčicu Tjutčeva, čijih je pesama odavno hteo da se priseti („Mi smo ispljuvak. Rečena je laž“ - i divne pesme s rumenim klicanjem); ali zamoliše ga da odloži knjigu i priključi se grupi.

Postariji poštanski službenik s naočarima, čija su lobanja, brada i gornja usna bile pokrivene sivom čekinjom, kao da je posebno radi ovog izleta ostrigao neobično bujne i tvrde dlake, odmah je saopštio kako je bio u Rusiji i kako malčice zna ruski - na primer, pacaluj - a prisećajući se bančenja u Caricinu tako je namignuo da mu je njegova debela žena

odmerila u vazduhu simboličnu, snažnu pljusku.

Društvo je počelo oživljavati. Četiri radnika iste građevinske firme - čovek srednjih godina Šulc, drugi, mlađi, isto Šulc, i dve živahne devojke golemih usta i širokih zadnjica - počeli su se nadmetati u pričanju masnih šala. Pomalo smešna riđa udovica u sportskoj suknji takođe je ponešto znala o Rusiji (plaže u Rigi). Bio je tu i mlad, smeđ čovek mutna pogleda i s nečim skliskim, odbojnim u izgledu i držanju, koji se zvao Šram, i koji je s vremena na vreme nastojao da razgovor skrene na ove ili one privlačnosti ekskurzije, i koji je prvi počeo da podstiče oduševljavanje; bio je to, kako se kasnije pokazalo, čovek koga je Izletničko društvo dodelilo da bude zabavljač grupe.

Lokomotiva je, brzo radeći laktovima, jurila kroz četinarsku šumu, a zatim - s olakšanjem - izlazila među njive, i Vasilij Ivanovič, koji je jedva maglovito slutio svu besmislicu i stravu svoje situacije i sigurno nastojao da sebe ubedi kako mu je vrlo prijatno, kradom se naslađivao kratkotrajnim čarima predela kroz koje je voz prolazio. I odista: kako je sve to privlačno, kakvu milinu stiče svet kada se navije i kada kruži kao vrteška! Šta se sve čoveku ne otkriva! Vrelo sunce penjalo se prema rubu prozora i odjednom je oblilo bleskom žutu klupu. Loše ispeglana senka voza bezumno brzo je jurila duž travnatog nasipa, na kojem se cveće slivalo u šarene linije. Rampa: čeka biciklist, oslanjajući se jednom nogom na zemlju. Drveta su se pojavljivala u grupama ili zasebno, ravnodušno i skladno se okretala, pokazujući najnoviju modu. Sinja vlažnost jaruge. Sećanje na ljubav zaodenutu livadom. Paperjasti oblačci nalik na nebeske hrtove.

Vasilij Ivanovič i ja uvek smo se čudili toj za dušu strašnoj anonimnosti svih delova predela, nemogućnosti da se ikada sazna kuda vodi neka tamo staza - a gle, kakva je tamo primamljiva šikara! Dešavalo se da se na dalekoj padini ili na šumskom proplanku pojavi i kao da na trenutak zamre, poput vazduha zadržanog u grudima, mesto toliko očaravajuće - poljanica, terasa - koje tako savršeno izražava nežnu, blagonamernu lepotu, da ti se čini - kada bi mogao da zaustaviš voz i pođeš tamo zanavek, tebi, ljubavi moja... ali hiljade bukovih stabala već besno promiču vrteći se u sunčanom ključanju, i izgubio si u nepažnji još

jednu nadu.

Kada bi se voz zadržao na stanicama, Vasilij Ivanovič je pogledom lovio povezanost nekih sasvim beznačajnih predmeta - mrlju na peronu, višnjevu košticu, opušak - ponavljajući sebi da nikad u životu neće zaboraviti te tri, na takav a ne na neki drugi način razmeštene sitnice, te šare koje u tom trenutku on vidi do besmrtnosti jasno; ili još, zagledajući se u grupicu dece koja čekaju voz, on se svim silama starao da odgonetne među njima makar jednu neobičnu sudbinu - u obliku violine, krune, propelera ili lire - i toliko bi naprezao pogled da bi se grupica seoskih đačića preistočivala kao na starom snimku, obnovljenom posle više godina s belim krstićem nad glavom poslednjeg dečaka s desne strane: junak u detinjstvu.

Ali kroz prozor se moglo gledati samo kradom. Svim učesnicima izleta Društvo je razdalo notne listove pesama s rečima: Pustu strepnju ti odbaci, uzmi brzo putni štap, s dobrim ljudima koračaj, nek svi znaju da si mlad.

Po humkama rodne zemlje s dobrim ljud’ma ukorak, stupaj smelo i bez strepnje, pusti sumnje, budi jak.

Kilometre premeravaj mi-re-do i do-re-mi, pa sa suncem i sa vetrom s dobrim ljud ’ma stupaj ti.

To je trebalo pevati u horu. Vasilij Ivanovič, koji ne samo što nije umeo da peva, nego je jedva bio kadar i da izgovara nemačke reči, okoristio se zaglušujućom drekom slivenih glasova da bi samo otvarao

usta i lako se njihao u taktu, kako bi izgledalo da i on peva - ali na sporazumni znak lukavog Šrama vodič odjednom utiša čitavo društvo i sumnjičavo se zagledavši u Vasilija Ivanoviča naredi mu da zapeva solo.

Vasilij Ivanovič pročisti grlo, stidljivo poče, a posle kraćeg usamljenog mučenja prihvatiše pesmu svi, a on više ne smede da samo prividno peva.

On je na put poneo omiljeni krastavac iz ruske prodavnice, veknu hleba i tri jajeta. Kad nastade veče i kada je nisko crveno sunce potpuno ušlo u prljavi, razljuljani i sopstvenom lupom zaglušeni vagon, učesnike izleta zamoliše da izlože svoje namirnice da se podele na jednake delove - i njima je svima to bilo lako, utoliko pre što su svi, osim Vasilija Ivanoviča, bili poneli jedno isto. Krastavac je izazvao opšti smeh, i kao nešto nejestivo bačen je kroz prozor. A pošto je sam uneo nedovoljan prilog u opštu trpezu, Vasilij Ivanovič je dobio smanjenu porciju kobasice.

Terali su ga da s njima igra karata, drmusali su ga, ispitivali, proveravali može li da pokaže na mapi trasu izleta - rečju, svi su se njime bavili, najpre dobrodušno, a zatim s pretnjom koja se uvećavala onako kako se bližila noć. Obe devojke nosile su ime Greta; riđokosa udovica ličila je na samog vodiča-petla; Šram, Šulc, drugi Šulc, poštanski službenik i njegova žena - svi su se oni postepeno slivali, srastali, stvarajući jedno skupno, meko, mnogoruko stvorenje od koga se nije moglo pobeći. Ono je navaljivalo na njega sa svih strana. Dok najzad na nekoj stanici ne iziđoše iz voza. Već je bio pao mrak, iako je na zapadu još stajao veoma izdužen, veoma crven oblak, a daleko nad prugom, kroz spori dim iz lokomotive, gorela je kao treperava zvezda svetiljka, i u mraku su pevali zrikavci, i odnekud je dopirao miris jasmina i sena, ljubavi moja.

Noćili su u iskrivljenoj krčmi. Matora stenica je jeziva, ali postoji izvesna gracija u svilenkastom kretanju šećernog čikinjaša. Poštanskog službenika razdvojili su od žene, koja je imala da spava s udovicom, i dodelili su ga za noć Vasiliju Ivanoviču. Dva kreveta ispunjavala su čitavu sobu. Odozgo perina, odozdo noćna posuda. Činovnik je rekao da se njemu nešto ne spava, pa je počeo da priča o svojim ruskim

doživljajima - malo podrobnije nego u vozu. Bio je on nametljivo i pedantno čudovište u dugim gaćama, sa sedefastim noktima na prljavim nogama i sa grudima obraslim medveđim krznom. Noćna leptirica letela je pod tavanicom, sudarajući se sa svojom senkom.

- U Caricinu - govorio je činovnik - sada postoje tri škole: nemačka, češka i kineska. Tako barem tvrdi moj zet koji je tamo putovao da montira traktore.

Sledećeg dana od ranog jutra do pet po podne dizali su prašinu drumom koji je leno prelazio s humke na humku, a zatim su se povezli zelenim putem kroz gustu četinarsku šumu. Vasiliju Ivanoviču, koji je imao najmanje prtljaga, dali su da nosi pod rukom veliki okrugli hleb.

Kako te ja mrzim, naš svagdanji! Pa ipak, njegove bistre, iskusne oči zapažale su što treba. Na podlozi crnih četinara vertikalno je visila suva iglica na nevidljivoj paučini.

Ponovo su ujurili u voz, i mali vagon bez kupea ponovo se pokazao praznim. Drugi Šulc poče Vasilija Ivanoviča učiti da svira na mandolini.

Mnogo je bilo smeha. Kad im je to dosadilo, izmislili su divnu zabavu kojom je upravljao Šram: žene bi legle na izabrane klupe pod kojima bi se ranije posakrivali muškarci, i ako bi ispod ove ili one klupe provirila crvena ušata glava ili velika šaka s prstima složenim za štipanje (što je izazivalo vrisku), on i ona imali bi otada da čine par. Vasilij Ivanovič tri puta se uvlačio u mrski mu mrak, i tri puta se pokazivalo da na klupi pod kojom je ležao nema nikog. Svi se složiše da je izgubio, i nateraše ga da pojede opušak.

Noć su proveli u nekakvoj šupi na slamaricama, a rano ujutro nastavili su put pešice. Jele, jaruge, penušave rečice. Od žege, od pesama koje je stalno trebalo pevati na sav glas, Vasilij Ivanovič je toliko oslabio da je na podnevnom počinku odmah zaspao i probudio se tek kada su saputnici počeli na njemu ubijati tobožnje obade. A posle još jednog časa hoda odjednom mu se otkrila upravo ona sreća o kojoj je sanjao.

Bilo je to čisto, plavo jezero s neobičnim izrazom vode. Na sredini jezera u vodi se u potpunosti odslikavao veliki oblak. Na drugoj strani,

na brežuljku pokrivenom zelenim drvećem (a zelenilo je utoliko poetičnije ukoliko je tamnije), uzdizala se pravo iz daktila u daktil stara crna kula. U srednjoj Evropi takvih predela ima, naravno, mnogo, ali ovaj je, po nesretanoj povezanosti tih triju elemenata, po svome osmehu i nekoj tajanstvenoj nevinosti - ljubavi moja, poslušna moja! - bio nešto tako jedinstveno, dobro poznato, odavno obećano, prenosio je gledaocu toliko razumevanje da je Vasilij Ivanovič čak prineo ruku srcu, kao da je hteo proveriti je li na svome mestu da bi ga dao.

Nešto dalje odatle Šram je kljucao vazduh vodičkim planinskim štapom pokazujući nešto nevažno izletnicima koji su se na travi razmestili u krugu, u pozama poznatim s amaterskih fotografija, a vodič je sedeo na panju, leđima prema jezeru, i zalagao se jelom. Vasilij Ivanovič je, krijući se iza sopstvenih leđa, krenuo obalom i naišao na gostionu, gde ga je, pribijajući se trbuhom uza zemlju, pozdravilo mlado pašče, otkrivajući sve zube i usrdno bijući repom. Ušao je zajedno sa psetom u kuću - pegavu jednospratnicu, čiji mu je prozorčić namigivao ispod crepnoga kapka - i pronašao vlasnika, stasitog starca koji je na nejasan način podsećao na ratnog invalida, i na nemačkom se izražavao tako nevešto, s mekim pevušenjem, da je Vasilij Ivanovič prešao na ruski, ali ovaj ga je slušao kao kroz san i nastavio je da govori na jeziku svoje porodice.

Na spratu je bila sobica za goste.

- Znate, iznajmiću je do kraja svoga života - izjavio je Vasilij Ivanovič čim je prekoračio prag. Sama sobica ničim se nije izdvajala.

Naprotiv, bila je to najobičnija sobica, s crvenim podom, sa belim zidovima izmalanim kamilicama, i s nevelikim ogledalom do polovine prevučenim žutilom odslikanih cvetova... ali kroz prozor se razgovetno videlo jezero s oblakom i kulom, u nepomičnom i savršenom skladu. Ne rasuđujući, ne upuštajući se premišljanjima ni u šta nego se potpuno predajući nagonu čija se istina izražavala u dotle mu nepoznatoj privlačnoj snazi, Vasilij Ivanovič je u jednom trenu shvatio da će mu tu, u toj sobici iz koje se otvarao pogled što mu je svojom lepotom prosto terao suze na oči, najzad nekako život poteći onako kako je oduvek želeo. Kako će zapravo poteći, i šta će se zapravo tu desiti, on dabogme

nije znao, ali sve oko njega pružalo mu je potporu, obećanje i utehu, tako da nije podlegalo sumnji da se on tu mora nastaniti. Brzo je u mislima razmotio šta da učini kako se u Berlin više ne bi ni vraćao, kako da pismeno naruči da mu pošalju njegov skromni imetak - knjige, sivo odelo, njenu fotografiju. Sve je izlazilo tako jednostavno! Kao predstavnik moje firme dovoljno je zarađivao za skromni ruski život.

- Prijatelji - viknuo je dotrčavši ponovo na poljanu pored jezera. Prijatelji moji, zbogom! Zanavek ostajem u onoj kući tamo. Dalje vas ne mogu pratiti. Ne putujem dalje. Nikud ne putujem. Zbogom!

- Kako to mislite? čudnim glasom progovori vodič, načinivši kraću pauzu, tokom koje se s lica Vasilija Ivanoviča polako gubio osmeh, dok su oni što su sedeli na travi počeli ustajati na noge i meriti ga kamenim pogledima.

- A zašto? - promuca Vasilij Ivanovič. - Ja sam ovde odlučio...

- Tišina! - prodra se snažno poštanski službenik. - Opameti se, ti pijana svinjo!

- Pričekajte, gospodo - reče vodič - trenutak samo - i oblizavši usne obrati se Vasiliju Ivanoviču. - Vi mora da ste se zaista opili - reče mirno ili ste poludeli. Vi ste s nama na izletničkom putovanju. Sutra se, po ustaljenoj maršruti - pogledajte na svoju kartu - vraćamo u Berlin. Ne može biti ni govora o tome da iko od nas - u ovom slučaju vi - odbije da nastavi zajednički put. Mi smo danas pevali jednu pesmu - setite se šta se u njoj kaže. Sada dosta! Spremajte se, deco, krećemo dalje!

- Čeka nas pivo u Evaldu - umiljato reče Šram. - Pet časova vozom. Šetnje. Lovački paviljon. Rudnici uglja. Mnoštvo zanimljivosti.

- Ja ću se žaliti - zavapi Vasilij Ivanovič. - Vratite mi moju torbu.

Imam prava da ostanem gde hoću. Ta ovo je nekakav poziv na pogubljenje - reče, uzviknuvši kada su ga ščepali ispod ruku.

- Ako treba, mi ćemo vas nositi - rekao je vodič - ali teško da bi vam to bilo prijatno. Ja odgovaram za svakoga od vas, i svakoga od vas dostaviću natrag, živog ili mrtvog.

Vučen šumskom stazom kao u košmarnoj bajci, stegnut i savijen, Vasilij Ivanovič nije mogao ni da se osvrne, i samo je osećao kako se iza

njegovih leđa, drobljena drvećem, svetlost udaljava i najzad nestaje; oko njega se pasivno crni šuma. Čim su seli u vagon i čim je voz krenuo, počeli su ga tući - tukli su ga dugo i domišljato. Tako su smislili, između ostalog, da mu vadičepom buše dlan, zatim stopalo. Poštanski činovnik, koji je boravio u Rusiji, načinio je od štapa i opasača bič kojim je počeo poslovati vešto kao đavo. Junačina! Ostali muškarci više su se uzdali u svoje metalne potpetice, a žene su se zadovoljavale štipanjem i šamaranjem. Svi su se divno zabavljali.

Posle povratka u Berlin Vasilij Ivanovič me je posetio. Mnogo se promenio. Tiho je seo, spustio ruke na kolena. Pričao. Stalno je ponavljao kako je prisiljen da napusti posao, molio da ga ne zadržavam, jer više ne može, više nema snage da i dalje bude čovek. Dozvolio sam mu da ode, razume se.

Prevod s ruskog: Petar Vujičić

ISTREBLJIVANJE TIRANA

Njegova moć i slava rasli su u mojoj mašti zajedno sa težinom kazne koju sam želeo da mu namenim. Tako sam u početku mogao da se zadovoljim i njegovim porazom na izborima, opadanjem oduševljenja javnosti. Kasnije sam već poželeo kaznu zatvora; još kasnije, da bude prognan na neko daleko ravno ostrvo, sa jednom jedinom palmom koja nas, kao crna zvezdica u knjizi, upućuje da u dnu potražimo pakao samoće, srama, i bespomoćnosti. Sada, konačno, jedino što bi me moglo zadovoljiti jeste njegova smrt.

Kao na grafikonima koji vizuelno prikazuju njegov uspon, pokazujući porast broja njegovih pristalica postepenim povećanjem sićušne siluete koja postaje sve veća, da bi na kraju postala ogromna, moja mržnja prema njemu, s rukama sklopljenim poput njegovih na slici, preteći je rasla u prostoru koji je predstavljao moju dušu, sve dok ga nije gotovo potpuno ispunila, ostavivši mi samo uzani rub iskrivljenog zraka svetlosti (nalik više na koronu ludila, nego na oreol mučeništva); a slutim da predstoji potpuno pomračenje.

Prvi njegovi portreti, u novinama i izlozima i na plakatima - koji su takođe rasli u našoj suzama i krvlju obilato zalivanoj domovini - izgledali su nekako zamagljeno; bilo je to u vreme kada još uvek nisam bio sasvim siguran da će konačni ishod moje mržnje biti smrt. Nešto ljudsko, nekakva mogućnost njegovog neuspeha, kraha, bolesti, sam bog zna šta, uz slabašno treperenje izbijalo je iz nekih njegovih fotografija, u

haotičnoj raznolikosti još uvek neustaljenih poza i u nesigurnom pogledu očiju koje još uvek nisu pronašle svoj istorijski izraz. Malopomalo, međutim, njegov lik očvrsnu: obrazi i jagodice na zvaničnim portretima behu premazani božanskim sjajem, maslinovim uljem sveopšte naklonosti; postalo je nemoguće zamisliti taj nos kako se izduvava, ili taj prst kako se zavlači iza usne da bi iščačkao komadić hrane zaostao iza trulog sekutića. Oglednu raznolikost smenila je kanonizovana jednoličnost, koja je uspostavila danas svima poznati, okamenjeni i sasvim lišen sjaja pogled tih ni inteligentnih, ni surovih, a ipak nekako nepodnošljivo sablasnih očiju. Utvrđena je, takođe, i njegova čvrsta mesnata brada, bronzana vilica, kao i jedna crta koja je već postala zajedničko vlasništvo svih karikaturista sveta, pošto gotovo automatski stvara privid sličnosti - debela bora preko čitavog čela debeli talog misli, naravno, pre nego ožiljak od razmišljanja. Moram da verujem kako je njegovo lice premazivano svim mogućim vrstama balsama, inače ne bih umeo da objasnim sebi njegovu metaliziranost, pošto je u vreme kada sam ga ja poznavao to lice bilo bolešljivo, posuto mrljama i loše izbrijano, tako da se kada bi okrenuo glavu moglo čuti struganje čekinja o njegovu prljavu uštirkanu kragnu. A naočari - šta se dogodilo s naočarima koje je u mladosti nosio?

2 Ne samo da me politika nikada nije privlačila već jedva da sam ikada pročitao neki uvodni komentar u novinama, ili bar kratak izveštaj sa nekog partijskog kongresa. Sociološki problemi me nikada nisu zanimali, a ni dan-danas nisam u stanju da zamislim sebe kako učestvujem u nekoj zaveri ili sedim u dimom ispunjenoj prostoriji među politički zagriženim, dramatično ozbiljnim ljudima, i razmatram borbene metode u svetlu aktuelnih događanja. Za dobrobit čovečanstva ne dajem ni pet para, a ne samo da ne verujem kako je svaka većina automatski u pravu, već sam sklon da preispitam pitanje da li je ispravno boriti se za uspostavljanje stanja u kome su bukvalno svi polusiti i poluobrazovani.

Znam, dalje, i to da je moja otadžbina, trenutno porobljena njegovom

čizmom, sudbinski predodređena da prođe kroz mnoge druge potrese, nezavisne od bilo kakvih poteza ovog tiranina. Uprkos svemu tome, treba ga ubiti.

3 U vreme kada su bogovi običavali da uzimaju zemaljsko obličje i kada su se, odeveni u ljubičaste odore, neupadljivo ali moćno stupajući na mišićavim nogama u sandalama još uvek neuprljanim prašinom pojavili pred težacima u polju ili planinskim pastirima, njihova božanska priroda nije time bila ni najmanje narušena; naprotiv, ona privlačnost ljudskog koja je zračila iz njih, nudila je najrečitiju potvrdu njihove natprirodne suštine. Ali kada se jedan ograničen, grub, oskudno obrazovan čovek - na prvi pogled trećerazredni fanatik, a zapravo svinjoliki, brutalni i mračni prostak pun bolesnih ambicija - kada se neko takav odene u božansko ruho, tada prosto osećate želju da se izvinite bogovima. Nema toga ko bi me mogao ubediti da on u stvari nema ništa s tim, i da je ono što ga je uzdiglo do prestola od gvožđa i betona i što ga sada na njemu održava, zapravo neumoljiva evolucija mračnih, zooloških zoorlandijskih ideja, koje su porobile maštu moje otadžbine.

Ideja predstavlja samo dršku sekire; čoveku je ostavljeno da načini sečivo - i da je upotrebi.

A opet, dozvolite da ponovim, ja ne umem da određujem šta je dobro, a šta loše za jednu državu, niti da odgovorim na pitanje zbog čega sa nje kaplje krv kao sa guske voda. U svima i u svemu što postoji, mene zanima samo jedan čovek. To je moja muka, moja opsesija, a u isti mah nešto što mi na izvestan način pripada, što je povereno isključivo mom sudu. Još od mojih mladih godina - a mlad više nisam - zlo u ljudima pogađalo me je kao nešto gadno i nepodnošljivo do te mere da guši i prosto vapi da bez odlaganja bude ismejano i uništeno, dok sam, s druge strane, dobro u ljudima jedva i primećivao, pošto sam ga oduvek doživljavao kao nešto normalno, neizbežno, nešto podrazumevano i neotuđivo, kao što na primer činjenica da je čovek živ podrazumeva kako ume da diše. S vremenom se u meni razvio izuzetno prefinjen njuh

za zlo, dok se moj stav prema dobru donekle izmenio, pošto sam shvatio da je njegova uobičajenost, koja je bila osnovni uzrok moje ravnodušnosti prema njemu, zapravo toliko neuobičajena da nikako nisam mogao biti siguran da bi mi, ukoliko iskrsne potreba, bilo pri ruci.

Zbog toga sam oduvek živeo tegobnim, usamljeničkim životom, u oskudici, po sirotinjskim izbama; a ipak sam neprekidno imao neki nejasan osećaj da je moj pravi dom odmah iza ugla, i da ću moći da u njega stupim čim svršim sa hiljadama imaginarnih problema koji su moj život pretvarali u haos. Bože dragi, kako sam se gnušao tupavih pravougaonih umova, kako sam nepravedan znao da budem prema dobrom čoveku u kome bih uočio izvesnu komičnu crtu, kao što je škrtost ili poštovanje prema bogatima! A sada, eto, pred sobom nemam neki blagi rastvor zla kakav se može pronaći u bilo kom čoveku, već najjači koncentrat nerazblaženog zla, u ogromnom sudu, napunjenom do vrha i zapečaćenom.

4 On je moju divljim cvećem obraslu domovinu pretvorio u veliki povrtnjak u kome su posebnom pažnjom obasipani repa, kupus i cvekla; na taj način su sve strasti naroda bile svedene na strast prema debelom povrću u dobroj zemlji. Povrtnjak odmah pokraj fabrike, uz neizbežni zvuk lokomotive koja manevriše negde u pozadini; beznadno, tupo nebo gradske periferije, i sve slike koje mašta dovodi u vezu s takvim prizorom: ograda, zarđala konzerva u travuljini, krhotine stakla, pogan, crna eksplozija zujanja muva uznemirenih stopalom - to je trenutna slika moje domovine. Slika potpunog očaja, ali ovde je očaj na ceni, a parolu koju je on jednom prilikom izbacio (i to pravo na smetlište gluposti) jedna polovina naše zemlje mora biti pokrivena sadnicama, a druga asfaltom -budale ponavljaju kao vrhunski izraz čovekove sreće. Nekako bi mu se i moglo oprostiti kada bi nas kljukao jadnim poukama koje je nekada davno požnjeo čitajući dela najbanalnijih sofista, ali on nas tovi isključivo plevom tih istina, a način mišljenja koji se od nas traži zasnovan je ne jednostavno na lažnoj mudrosti, već na njenim

krhotinama i otpacima. Što se mene tiče, međutim, suština problema i nije u tome, pošto je sasvim jasno da čak i kada bi ideja čiji smo robovi bila plod velikog nadahnuća, nešto izuzetno, okrepljujuće vlažno i suncem obasjano skroz-naskroz, robovanje bi i dalje ostalo robovanje, pošto nam je ideja bila nametnuta. Ne, stvar je u tome što sam sa usponom njegove moći ja počinjao da primećujem kako su građanske obaveze, upozorenja, ograničenja, dekreti i svi ostali oblici nametnutog nam pritiska, počinjali sve više i više da liče na njega samog, otkrivajući nedvosmisleno jasnu vezu sa izvesnim crtama njegovog karaktera i detaljima iz njegove prošlosti, tako da se na osnovu tih upozorenja i dekreta mogla rekonstruisati njegova ličnost, onako kao što se prema sačuvanim pipcima može rekonstruisati izgled hobotnice - ona njegova ličnost koju je osim mene poznavao mali broj ljudi. Drugim rečima, sve oko njega počelo je da poprima njegov izgled. Zakonodavstvo je počelo da pokazuje komičnu sličnost sa njegovim načinom hoda i gestovima.

Kod piljara su se pojavile ogromne količine krastavaca, koje je on u svojoj mladosti tako halapljivo konzumirao. U školski program sada je uključeno i rvanje slobodnim stilom, koje je on pre dvadeset pet godina, u retkim trenucima hladne opuštenosti, upražnjavao na podu s mojim bratom. Novinski članci, romani udvoričkih pisaca prihvatili su onaj isprekidani stil, onu navodnu lapidarnost (suštinski besmislenu, budući da svaka novoskovana fraza ponavlja u drugom tonalitetu onu večito jednu te istu zvaničnu, svima poznatu istinu), onu silovitost jezika udruženu sa slabošću misli, i sva ostala njemu svojstvena stilska prenemaganja. Ubrzo stekoh utisak da on, onakav kakvim sam ga ja pamtio, prodire svuda, zagađujući svojim prisustvom način razmišljanja i svakodnevni život svakog pojedinca, tako da su njegova osrednjost, njegova nezanimljivost, njegovo sivilo, postali sama srž života moje domovine. I konačno, zakon koji je on ustanovio - neprikosnovena moć većine, neprekidno podnošenje žrtava idolu većine - izgubio je svaki sociološki smisao, pošto je on ta većina.

5

Bio je drug moga brata Grigorija, koji se odlikovao grozničavom, poetičnom strašću prema ekstremnim oblicima organizovanog društva (oblicima koji su odavno pretili našem u to vreme blagom uređenju) u poslednjim godinama života: utopio se u dvadeset trećoj, dok se jedne letnje večeri kupao u širokoj, previše širokoj reci, tako da kada se danas sećam svoga brata, prvo što mi se javlja u svesti jeste svetlucava površina vode, jovom obraslo ostrvce (do koga on nikada nije stigao, ali u drhtavoj izmaglici mog sećanja on večno pliva ka njemu), i jedan crni oblak koji prelazi preko drugog oblaka, žućkastog i pokrivenog gustim paperjem - sve što je od oluje nedeljnog jutra ostalo na tirkiznom nebu nedeljne večeri, na kome će svakog trenutka sinuti zvezda, na kome zvezda nikada više neće biti. U to vreme bio sam toliko zaokupljen istorijom slikarstva i svojom disertacijom o njenim pećinskim prapočecima, da nisam mogao češće da se bavim grupom mladih ljudi koja je privukla mog brata; zapravo, koliko se sećam, nije ni postojala neka jasno određena grupa, već jednostavno nekoliko slučajno okupljenih mladića, po mnogo čemu međusobno različitih, ali, u tom trenutku, labavo povezanih zajedničkom sklonošću ka buntovničkim avanturama. Sadašnjost, međutim, oduvek vrši tako izopačen uticaj na sećanje da ja sada mimo svoje volje izdvajam njega na toj neprepoznatljivoj pozadini, nagrađujući njega (ni bliskijeg, a ni najbučnijeg među Grigorijevim drugovima) onom mračnom, strogo usredsređenom voljom, duboko svesnom svoje sumorne suštine koja na kraju nedarovitu osobu pretvara u čudovište predodređeno da trijumfuje.

Sećam ga se kako čeka mog brata u mračnoj trpezariji našeg ubogog provincijskog doma; zaseo je na prvu stolicu koja mu je pala u oči i odmah počeo da čita zgužvane novine koje je izvukao iz džepa sakoa, a njegovo lice, napola skriveno nizom čaša boje dima, poprimilo je gadljiv i plačevan izraz, kao da je naišao na kakav gnusan članak.

Sećam se da su njegove aljkavo zašnirane gradske cipele večito bile prljave, kao da je upravo prepešačio nekoliko kilometara kolskim drumom, sred livada koje nije ni primetio. Njegova kratko ošišana kosa završavala se čekinjastim klinom na čelu (tada još ništa nije nagoveštavalo njegovu današnju carsku ćelavost). Nokti mu na krupnim,

vlažnim rukama behu toliko izgriženi da je bilo prosto bolno gledati čvrste jastučiće na vrhovima njegovih odvratnih prstiju. Odisao je nekakvim jarećim smradom. Bio je bez prebijene pare, i nimalo izbirljiv u pogledu mesta za spavanje.

Kada se pojavio moj brat (a Grigorije u mojim uspomenama uvek kasni, ulazi zadihan, kao da mu se strašno žurilo da živi ali je svejedno stizao prekasno - pa mu se tako i desilo da život na kraju produži bez njega), on ga pozdravi bez smeška, naglo ustavši i pruživši ruku uz nekakav čudan trzaj, neko čudno povlačenje lakta; činilo se da će njegova ruka, ukoliko je čovek ne ščepa na vreme, odskočiti unazad uz škljocaj, kao da je vezana oprugom, i vratiti se u pričvršćenu manžetnu.

Ako bi ušao neko od članova naše porodice, on bi samo mrzovoljno klimnuo glavom, ali se zato demonstrativno rukovao sa kuvaricom koja, zatečena, nije imala vremena da pre rukovanja obriše dlan, pa bi to činila naknadno, kao da se radi o ponovnom izvođenju iste scene. Moja majka umrla je nedugo pre nego što je on počeo da svraća u naš dom, a stav mog oca prema njemu bio je podjednako odsutan kao prema svemu i svakom drugom - prema nama, prema životnim nedaćama, prema prisustvu rundavih pasa lutalica kojima je Grigorije pružao utočište, i čak, čini se, i prema njegovim pacijentima. S druge strane, dve moje postarije tetke bile su otvoreno podozrive prema „ekscentriku“ (ako je iko ikada bio sušta suprotnost ekscentriku, bio je to on), no takve su, u stvari, bile i prema ostalim Grigorijevim drugovima.

Sada, dvadeset pet godina kasnije, često imam priliku da čujem njegov glas, njegovu životinjsku riku gromoglasno emitovanu preko radija; sećam se, međutim, da je u ono vreme govorio tiho, čak nekako promuklo, šušketavo. Samo je ona njegova čuvena zadihanost, zasoptanost na kraju rečenice tada već postojala, jeste, postojala je. Dok bi stajao, pognute glave i opuštenih ruku, pred mojim bratom, koji ga je pozdravljao srdačnim usklicima, uporno nastojeći da dohvati makar njegov lakat, ili njegovo koščato rame, izgledao je neobično kratkonog, zahvaljujući, verovatno, dužini sakoa, koji mu je dopirao do sredine bokova; i nije se moglo zaključiti da li je razlog njegovog tako žalostivog držanja u stidljivoj potištenosti ili u prikupljanju snage pre saopštavanja nekakve tragične poruke. Kasnije će mi se učiniti da ju je konačno

saopštio i svršio s tim, kada je, one užasne letnje večeri stigao s reke, noseći nešto što je izgledalo kao gomila odeće, a radilo se samo o Grigorijevoj košulji i pamučnim pantalonama; sada, međutim, mislim da se poruka koja kao da je večito pretila da će provaliti iz njega uopšte i nije ticala tog događaja, već prigušene najave njegove vlastite čudovišne budućnosti.

Ponekad, kroz poluotvorena vrata, slušao bih njegov bolesno isprekidan glas u razgovoru s mojim bratom; ili je sedeo za čajnim stolom, lomeći perecu, dok su se njegove oči sovuljage sklanjale od svetlosti kerozinske lampe. Imao je čudan i neprijatan običaj da pre no što proguta gutljaj ispere usta mlekom, a dok je grizao perecu oprezno je krivio usta; zubi su mu bili loši, pa je, da bi kratkim daškom hladnoće prevario oštar bol ogoljenog nerva, bez prestanka usisavao vazduh, uz zvižduk u uglu usana. Jednom prilikom mu je, sećam se, moj otac dao komadić vate natopljen sa nekoliko tamnomrkih kapi opijuma i, bezrazložno se kikoćući, preporučio mu da poseti zubara. „Celina je jača od delova“, odgovorio je ovaj osorno i grubo, „ergo, ja ću nadjačati svoje zube.“ Više, međutim, nisam siguran da li sam te krute reči čuo lično, ili su mi ih drugi preneli kao jednu od „ekscentrikovih" izjava; samo, kao što sam već rekao, on nije bio ni po čemu poseban, jer kako je moguće poverovati da je životinjska vera u vlastitu mutnu zvezdu vodilju nešto neobično i retko? No, verovali ili ne, on je osvajao ljude svojom osrednjošću, onako kako to drugi čine talentom.

6 Ponekad je njegova urođena turobnost bila prekidana napadima gnusne, agresivne razdraganosti, i tada bih začuo njegov smeh, oštar i neočekivan kao mjauk nekakve mačke na čiju baršunastu tišinu čovek toliko svikne da njeno noćno oglašavanje doživljava kao nešto bezumno, demonsko. Uz takvu ciku, pridružio bi se svojim drugovima u igrama i odmeravanju snage; ispostavilo se da su mu ruke bile slabašne, ali noge kao od čelika. Jednom prilikom mu je neki obesni dečak stavio u džep žabu, na šta je on, bojeći se da je uhvati prstima, počeo da cepa sa sebe

otežali sako, pa je u takvom stanju, tamnocrvenog lica, razbarušen, samo sa prsnikom preko poderane potkošulje, postao plen jedne opake grbave devojke čije su plave oči i gusta pletenica mnoge privlačili do te mere da su joj rado praštali sličnost sa crnim šahovskim skakačem.

S njegovim ljubavnim sklonostima i načinom udvaranja upoznat sam upravo zahvaljujući toj devojci - sada, nažalost, mrtvoj, poput većine onih koji su ga u mladosti dobro poznavali (kao da mu je smrt, uklanjajući mu s puta opasne svedoke njegove prošlosti, bila saveznik).

On je toj živahnoj grbavuši pisao ili didaktičnim tonom, ili sa izletima naučno-popularnog karaktera - u istoriju (koju je poznavao preko političkih pamfleta), ili se neodređeno i plačevno žalio na neku drugu ženu (takođe, pretpostavljam, sa nekim fizičkim nedostatkom), čiji mi je identitet ostao nepoznat, a s kojom je neko vreme delio postelju i sto u najmračnijem delu grada. Dao bih danas mnogo toga da mogu da pronađem i ispitam tu anonimnu osobu, ali je i ona, nema nikakve sumnje, bezopasno mrtva.

Neobičnu odluku njegovih poslanica predstavljala je njihova gnusna raspričanost: nejasno je spominjao spletke tajanstvenih neprijatelja; nadugačko je polemisao s jednim stihoklepcem čije je sočinjenije pročitao u nekakvom kalendaru - o, kad bi samo bilo moguće vaskrsnuti te dragocene stranice iz školske sveske, ispunjene njegovim sitnim, kratkovidim rukopisom! Ali avaj, ne sećam se ni jedne jedine fraze iz njih (tada me to i nije previše zanimalo, iako sam slušao i smejao se), a vidim tek veoma nejasno, u dubinama sećanja, mašnu na toj pletenici, tananu ključnu kost, i hitru, tamnu ruku sa narukvicom od granata, kako gužva njegova pisma; nazirem, isto tako, i gugutavi ton podmuklog ženskog smeha.

7 Razlika između snova o preuređenju sveta i snova o tome kako biste ga sami preuredili po vlastitom nahođenju, duboka je i sudbinska; ipak, niko od njegovih drugova, uključujući tu i mog brata, očigledno nije pravio nikakvu razliku između njihove apstraktne pobune i njegove

nemilosrdne žudnje za moći. Nekih mesec dana nakon smrti moga brata on je nestao, prenoseći svoju aktivnost u severne provincije (grupa moga brata se osula i raspala i, koliko ja znam, niko od njenih pripadnika nije počeo da se ozbiljno bavi politikom), pa se uskoro proneo glas da je ono što se tako radi, i po ciljevima i po metodama, izraslo u nešto potpuno suprotno svemu što se govorilo, mislilo, i u šta su polagane nade u onoj prvobitnoj družini mladića. Kada se prisećam njegovog tadašnjeg izgleda, ne mogu da shvatim kako niko nije primetio onu dugu, uglastu senku izdaje koju je svuda vukao za sobom, zavlačio njene krajeve ispod nameštaja kad god bi negde seo, i puštao da se na neobičan način prepliće sa senkom ograda na stepeništu niz koje su ga ispraćali uz svetlost kerozinske lampe. Ili se to za njim pružala senka ove naše crne današnjice?

Ne znam da li su ga voleli, ali su u svakom slučaju moj brat i ostali grešili videći u njegovoj mrzovolji odraz intenzivne duhovne snage.

Okrutnost njegovih ideja izgledala je kao prirodna posledica nepoznatih muka kroz koje je prošao; a čitava njegova odbojna ljuštura nagoveštavala je, po njima, čistu svetlu unutrašnjost. Mogu priznati i to da se čak i meni jednom prilikom učinilo kako je i on u stanju da oseti samilost; i tek sam kasnije otkrio pravu suštinu te pojave. Ljubitelji jevtinih paradoksa davno su uočili sentimentalnost dželata; i zaista, pločnik ispred mesarskih radnji večito je mokar.

8 U prvim danima posle tragedije on je redovno svraćao, a nekoliko puta i prenoćio kod nas. Ta smrt u njemu nije izazvala nikakve uočljive znake bola. Ponašao se sasvim uobičajeno, što nas ni najmanje nije vređalo, pošto je upravo ojađenost bila njegovo prirodno stanje; i kao i obično, seo bi u neki ugao, čitao nešto nezanimljivo i ponašao se, ukratko, kao što se u kući koju je zadesila velika nesreća ponašaju ljudi koji nisu među najbližima, ali ni potpuni tuđinci. Sada je, štaviše, njegovo neprekidno prisustvo i sumorno ćutanje moglo da prođe kao kruto iskazivanje saučešća - shvatate, saučešća snažnog i uzdržanog čoveka,

neupadljivog, ali večno prisutnog - pravi stub saosećanja - o kome kasnije saznajete da je i sam bio ozbiljno bolestan u vreme kada je provodio besane noći sedeći na stolici, među od suza oslepelim ukućanima. U njegovom slučaju, međutim, sve je to bila stravična obmana: ako ga je u to vreme nešto i privlačilo našem domu, bilo je to zbog toga što nigde nije disao tako prirodno kao u turobnoj atmosferi očajanja, kada je sto prekriven prljavim posuđem, i kada čak i nepušači traže cigarete. Živo se sećam kako sam se s njim uputio da obavim jedan od onih bolno nejasnih sitnih poslova kojima smrt (koja u sebi uvek nosi i nešto birokratsko) pokušava da preživele zaokupi što je duže moguće.

Verovatno mi je neko rekao: „Evo, on će poći s tobom“; i on je pošao, diskretno se nakašljavši. Upravo tom prilikom (šetali smo ulicom bez kuća, prekrivenom prašinom, ostacima ograda i gomilama starudije) učinio sam nešto što me, kad god se toga setim, kao električni udar nepodnošljivog stida prožme od glave do pete: podstaknut bogzna kakvim osećanjem - možda ne toliko zahvalnošću koliko saučešćem prema tuđem saučešću - u nastupu uznemirenosti i u zao čas probuđenih osećanja, u hodu sam ga uhvatio za ruku i stegao je (od čega smo obojica malo posrnuli). Sve je to potrajalo samo jedan tren, a ipak, i da sam ga tada zagrlio i pritisnuo usne na njegove grozomorne zlataste čekinje, ne bih se u ovom času mučnije osećao. Sada, dvadeset pet godina kasnije, razmišljam: nas dvojica smo išli sami kroz pust kraj, a ja sam u džepu imao Grigorijev napunjeni revolver koji, ne sećam se zbog čega, još nisam bio uspeo da sakrijem; mogao sam savršeno lako da ga se rešim pucnjem iz neposredne blizine, i tada ne bi bilo ničega od svega ovoga što danas postoji - ni praznika pod kišom, ni grandioznih svečanosti na kojima milioni mojih sugrađana marširaju s lopatama, motikama i grabuljama na ropskim ramenima; ni zvučnika koji zaglušujuće glasno umnožavaju jedan te isti neizbežni glas; ni tajnog oplakivanja pokojnika u svakoj drugoj porodici, ni pažljivo probranih mučenja, ni umne otupelosti, ni divovskih portreta - ničega. O, kad bi samo bilo moguće zariti nokte u prošlost, ščepati propuštenu priliku za kosu i izvući je natrag u sadašnjost, vaskrsnuti onu prašnjavu ulicu, pustoš, onu težinu u mom zadnjem džepu, mladića koji hoda pored mene!

9 Slab sam i debeo, kao kraljević Hamlet. Šta ja mogu da učinim?

Između mene, skromnog nastavnika crtanja u provincijskoj gimnaziji, i njega, koji sedi iza bezbrojnih čeličnih i hrastovih vrata u nepoznatoj sobi glavnog prestoničkog zatvora, zbog njega pretvorenog u zamak (jer taj tiranin sebe naziva „zarobljenikom volje naroda koji ga je izabrao“), stoji nezamislivo velika razdaljina. Jedna osoba mi je pričala, pošto smo se prethodno zaključali u podrumu, o svojoj daljoj rođaci, staroj udovici koja je uspela da odgaji četrdeset kilograma tešku repu, i time zaslužila da bude primljena kod njegovog veličanstva. Vodili su je bezbrojnim hodnicima, neprestano su se pred njom i za njom otključavala i zaključavala vrata, sve dok se nije obrela u beloj, jarko osvetljenoj dvorani u kojoj se sav nameštaj sastojao od dve pozlaćene stolice. Tu su joj rekli da stane i sačeka. Nakon izvesnog vremena, začula je mnoštvo koraka s druge strane vrata i tada, uz naklone pune poštovanja, propuštajući jedan drugoga, uđe pet-šest njegovih telohranitelja.

Prestravljenim očima, tražila je njega među njima; njihove oči nisu bile uperene u nju, već negde iznad njene glave; tada, okrenuvši se, žena opazi da je iza nje, kroz druga, za nju do tada nevidljiva vrata, već ušao on glavom i da, pošto se zaustavio i spustio ruku na naslon jedne od one dve stolice, uobičajeno ohrabrujućim pogledom posmatra zvaničnog gosta. Potom je seo i predložio joj da vlastitim rečima opiše svoj slavni podvig (tu jedan od poslužitelja unese i spusti na drugu stolicu glinenu kopiju njenog povrtarskog dostignuća, te u deset nezaboravnih minuta ona ispripoveda kako je posadila repu; kako je vukla i vukla ne mogavši da je iščupa iz zemlje, iako joj se pričinilo da njen pokojni muž vuče zajedno s njom; kako je najpre morala da pozove sina, potom nećaka, pa čak i dvojicu vatrogasaca koji su se odmarali na senjaku; i kako su konačno, prionuvši u parovima, iščupali čudovište. On je očigledno bio očaran njenom živom pripovešću: „Pa to je prava poezija“, reče, obrativši se svojoj sviti. „Evo nekoga od koga treba da uče drugovi pesnici." Zatim, osorno naredivši da se kopija izlije u bronzi, on ode. Ja, međutim, ne gajim repu, pa ne mogu da se probijem do njega, a i kada bi mi to pošlo za rukom, kako bih svoje kao zenicu oka čuvano oružje uneo

u njegov brlog?

On se povremeno pojavljuje pred narodom, i mada nikome nije dopušteno da mu priđe i svako mora da drži težak jarbol dodeljene mu zastave kako bi ruke bile zauzete, i nad svakim bdi stražar ogromnih razmera (o tajnim agentima da i ne govorimo), neka spretna i odlučna osoba mogla bi imati sreće da pronađe procep, onaj prozirni trenutak, majušnu pukotinu sudbine kroz koju bi mogla da pohrli napred. U svojoj mašti sam razmotrio, jedno po jedno, sve vrste sredstava za uništenje, od klasičnog bodeža do plebejskog dinamita, no sve je bilo uzaludno, pa je sasvim razumljivo što često sanjam kako mnogo puta zaredom povlačim obarač oružja koje mi se raspada u ruci, dok meci nemoćno kaplju iz cevi ili se kao bezopasna zrna pasulja odbijaju o grudi mog iscerenog dušmanina, dok on spokojno počinje da mi lomi rebra.

10 Juče sam pozvao u goste nekoliko ljudi koji se međusobno nisu poznavali, ali ljudi povezanih zajedničkim svetim zadatkom koji ih je do te mere preobrazio da se među njima mogla uočiti neka neobjašnjiva sličnost, onakva kakva se pojavljuje, na primer, među starijim masonima. Behu to ljudi različitih profesija - krojač, maser, lekar, berberin, pekar - ali su se svi ponašali na isti dostojanstven način, sa identičnom škrtošću u gestovima. Nije ni čudo! Jedan mu je šio odeću, a to znači da je premeravao njegovo telo, mršavo ali širokih bokova, sa čudnim, ženskim bedrima i okruglom stražnjicom; da ga je sa puno poštovanja hvatao ispod miške i zajedno s njim gledao u ogledalo oivičeno pozlaćenom puzavicom; drugi i treći stigli su čak i dalje od toga: oni su ga videli golog, stiskali mu mišiće i osluškivali srce, po čijim će otkucajima, kako je rečeno, uskoro biti podešeni naši satovi, pa će tako njegov puls, u najdoslovnijem smislu reči, postati osnovna jedinica vremena; četvrti ga je brijao, šušketavim potezima, po obrazima i niz vrat, koristeći sečivo čija me je oštrica neodoljivo mamila; peti i poslednji pekao mu je hleb, stavljajući, idiot, rukovođen isključivo navikom, u njegovo omiljeno pecivo suvo grožđe umesto arsenika. Želeo

sam da dodirnem te ljude, te da bar na taj način uzmem udela u njihovim tajanstvenim obredima, njihovim demonskim manipulacijama; činilo mi se da su im ruke natopljene njegovim mirisom, pa je posredstvom tih ljudi i on, takođe, prisutan. Sve je na toj zabavi bilo veoma prijatno, veoma uglađeno. Razgovarali smo o stvarima koje nemaju veze s njim, i znao sam kako bi se, da sam spomenuo njegovo ime, u očima svakog od njih zacaklila ista sveštenička uznemirenost. A kada sam iznenada postao svestan da je na meni odelo koje je skrojio moj sused zdesna, da jedem pecivo onog preko puta, zalivano naročitom vrstom mineralne vode prepisane od strane mog suseda sleva, preplavio me je stravičan, po svojoj mnogoznačnosti snu sličan osećaj, od koga sam se istog trenutka probudio - u svojoj sirotinjskoj sobi, sa sirotinjskim mesecom u golom prozoru.

Zahvalan sam noći čak i za jedan ovakav san: u poslednje vreme muči me nesanica. To je kao da me njegovi agenti unapred pripremaju na najpopularniji oblik mučenja današnjih kriminalaca. Pišem ,današnjih“, zbog toga što se, otkako je on stupio na vlast, pojavio jedan, moglo bi se reći potpuno nov soj političkih kriminalaca (oni drugi, prestupnici, zapravo više i ne postoje, pošto i najsitnija krađa narasta do veličine pronevere, koja se, sa svoje strane, smatra za pokušaj podrivanja režima), izuzetno krhkih stvorenja, prozirne kože i buljavih svetlih očiju. To je redak i visoko cenjen soj, kao mladi okapi ili najmanja vrsta lemura. Love ih strasno, opsesivno, i ulov svakog novog primerka pozdravljen je aplauzom javnosti, iako lov u stvari nije naročito težak niti opasan, budući da su sasvim pitome, te čudne, prozirne zverke. Šapatom se pronosi glas da mu nije mrsko da s vremena na vreme i lično poseti sobu za mučenje, ali u tom verovatno nema istine: upravnik pošte ne raznosi pisma, niti je nužno da ministar mornarice bude izuzetan plivač. Mene inače odbija onaj familijarni, ogovarački ton kojim o njemu govore blago zlonamerni, i koji skreće u jednu naročitu vrstu primitivne šale, kao što je, nekada davno, prost svet izmišljao priče o đavolu, odevajući svoj sujeverni strah u ruho lakrdijaškog humora.

Vulgarne, na brzinu prilagođene anegdote (koje vode poreklo od, recimo, keltskih prauzora), ili tajne informacije iz „obično poverljivog izvora" (o tome, na primer, ko je u milosti, a ko nije) večito zaudaraju na

sobe za poslugu. Ima, međutim, i gorih primera: kada moj prijatelj N., čiji su roditelji pogubljeni samo tri godine ranije (da i ne govorimo o gnusnom proganjanju kome je sam N. bio izložen), zaključi, po povratku sa jedne zvanične proslave na kojoj ga je i čuo i video, „Znaš, ipak, uprkos svemu, ima u tom čoveku neke snage“, dođe mi da ga raspalim po gubici.

11 U pismima iz svojih „godina sumraka“, jedan veliki strani pisac govori o tome kako ga sada sve ostavlja hladnim, razočaranim, ravnodušnim, sve osim jedne stvari: onog poletnog, romantičarskog ushićenja koje oseća pri pomisli na to koliko su jadne bile godine njegove mladosti u poređenju sa raskošnom ispunjenošću njegovog kasnijeg života, i snežnobelim sjajem njegovog vrhunca, koji je sada dosegao. Ta prvobitna beznačajnost, ta polusenka poezije i bola koja mladog umetnika povezuje sa milionima sličnih beznačajnih ljudskih bića, sada ga privlači, i ispunjava uzbuđenjem i zahvalnošću zahvalnošću sudbini, talentu - i njegovoj vlastitoj želji za stvaranjem.

Posete mestima na kojima je nekada živeo u oskudici i ponovni sastanci sa vršnjacima, postarijim, ni po čemu izuzetnim ljudima, za njega poseduju tako složen očaravajući kvalitet, da bi detaljnim proučavanjem tih osećanja mogao da se zabavlja i u dokolici predstojećeg zagrobnog života svoje duše.

I tako, kada pokušavam da zamislim šta naš jadni vladar oseća pri susretu sa svojom prošlošću, ja sasvim jasno shvatam, prvo, da je pravo ljudsko biće - pesnik, i drugo, da je on, naš vladar, otelotvorenje negacije pesnika. Međutim, strana štampa, posebno oni listovi koji se nazivaju „večernjim" i koji znaju kako se lako fantastična priča pretvara u fantastičan tiraž, vole da naglašavaju onu legendarnost njegove sudbine, vodeći mase svojih čitalaca u ogromnu crnu kuću u kojoj je rođen, i gde do dan-danas navodno živi slična sirotinja, koja neprestano prostire veš (sirotinja večito nešto pere); objavljuju i sam bog zna kako dobijenu fotografiju njegove roditeljice (otac nepoznat), zdepaste žene širokog

nosa, sa šiškama, koja je radila u pivnici pored gradske kapije. Ostalo je tako malo svedoka njegovog dečaštva i mladosti, a i ti koji su još uvek tu odgovaraju tako obazrivo (avaj, mene niko ništa nije pitao) da je novinaru potrebna velika darovitost u izmišljanju kako bi bio u stanju da stvori portret današnjeg vladara kao dečaka koji se ističe u ratnim igrama, ili kao mladića koji čita knjige sve do prvih petlova. Njegovi demagoški uspesi protumačeni su kao elementarna sila sudbine - i, razumljivo, velika pažnja se poklanja onom tmurnom zimskom danu kada su, nakon što je bio izabran u parlament, on i njegova banda zauzeli parlament (posle čega je vojska, uz nemoćno blejanje, smesta prešla na njegovu stranu).

Ne baš pravi mit, ali ipak mit (što se te nijanse tiče, novinar se nije prevario), mit koji predstavlja zatvoreni krug i samostalnu celinu, spreman da započne svoj vlastiti, izolovani život, i mit koji je već sada nemoguće zameniti pravom istinom, iako je njegov glavni junak još uvek živ; nemoguće zbog toga što je on, jedini koji bi mogao da zna istinu, neupotrebljiv kao svedok, i to ne zbog toga što je pristrasan ili sklon lažima, već zato što se, poput odbeglog roba, „ne seća“! O da, seća se on svojih starih neprijatelja, kao i dve-tri pročitane knjige, i kako ga je gazda istukao kada je pao sa drvljanika i zgnječio dva pileta; to će reći, nekakav grubi mehanizam pamćenja zaista funkcioniše u njemu, ali kada bi mu bogovi predložili da iz vlastitih uspomena stvori sebe samog, s tim da stvorenom liku bude darovana besmrtnost, rezultat bi bio nekakav musavi embrion, nedonošče, slepi i gluvi patuljak, ni na koji način sposoban za besmrtnost.

Kada bi on posetio kuću u kojoj je živeo kao siromah, nikakav drhtaj ne bi uznemirio njegovu kožu - čak ni titraj zlurade taštine. Ali ja jesam posetio njegovo nekadašnje prebivalište. Ne onu višenamensku građevinu u kojoj je navodno rođen i u kojoj je sada muzej posvećen njemu (stari plakati, zastava umazana blatom iz slivnika - i na počasnom mestu, pod staklenim zvonom, jedno dugme: sve što se dalo sačuvati iz njegove škrte mladosti), već one odurne nameštene sobe u kojima je proveo nekoliko meseci u vreme kada je bio blizak s mojim bratom.

Bivši vlasnik je odavno umro, evidencija stanara nije vođena, tako da više nema nikakvih tragova njegovog nekadašnjeg boravka. A pomisao

da sam jedini na svetu (jer on je ovo svoje prebivalište zaboravio - ta, bilo ih je toliko) koji zna za to, ispunila me je nekim posebnim zadovoljstvom, kao da sam, dotičući taj mrtvi nameštaj i gledajući kroz prozor u susedni krov, osetio da u ruci držim ključ njegovog života.

12 Upravo sam ispratio još jednog gosta: jednog poprilično ofucanog starčića, koji je očigledno bio silno uzbuđen: njegove šake, zategnute kože i sjajnih nadlanica, drhtale su, jedna bajata staračka suza ovlažila je ružičasti obod njegovih očnih kapaka, a bledi niz nenamernih grimasa, od glupavog osmeha do iskrivljenog grča bola, prešao je preko njegovog lica. Perom koje sam mu ja pozajmio preleteo je na komadu papira preko ispisanih cifara koje su označavale znamenitu godinu, dan i mesec: datum - od pre skoro pola stoleća - vladarevog rođenja.

Zaustavio je pogled na meni, podigavši pero, kao da se ne usuđuje da nastavi, ili jednostavno glumeći oklevanje kako bi istakao mali trik koji se pripremao da izvede. Odgovorio sam ohrabrujućim i nestrpljivim klimanjem glave, na šta je on ispisao još jedan datum, devet meseci raniji od onog prvog, dva puta ga podvukao, rastavio usne kao da će prasnuti u trijumfalan smeh, ali je umesto toga iznenada pokrio lice rukama. „Hajde, pređite na stvar“, rekoh, prodrmavši rame tog ravnodušnog glumca. On brzo dođe k sebi, pročeprka po džepu i pruži mi debelu, krutu fotografiju koja je s godinama poprimila neprozirno mlečnu nijansu. Na njoj je bio krupan mlad čovek u vojničkoj uniformi; njegova šiljata kapa ležala je na stolici, na čiji je naslon, nekako usiljeno ležerno, on položio ruku, dok se iza njega mogla razaznati konvencionalna pozadina sačinjena od balustrade i jedne vaze. Uz pomoć crta lica mog gosta i neosenčenog, pljosnatog vojnikovog lica (ukrašenog tankim brkovima i jež frizurom, zbog koje se čelo činilo nižim) nema mnogo sličnosti, ali su uprkos tome vojnik i on bili jedna te ista osoba. Njemu je na snimku bilo oko dvadeset godina, sam snimak imao je oko pedeset, i nije bilo teško ispuniti taj interval banalnom pričom o jednom od onih trećerazrednih života, čiji se pečat čita (sa nesavladivim osećanjem

nadmoći, ponekad neopravdanim) na licima starih pokućara, posetilaca javnih parkova, i ogorčenih invalida u uniformama iz bivših ratova.

Taman htedoh da ga podstaknem da ispriča kako je to živeti s takvom tajnom, kako je uspevao da nosi breme tog čudovišnog očinstva gledajući i slušajući svog sveprisutnog potomka - no tada primetih da se kroz njegovo telo nazire zapetljana i besmislena šara tapeta; ispružih ruke ne bih li zadržao gosta, ali starčić se rasplinu, drhteći od hladnoće iščezavanja.

A ipak, on postoji, taj otac (ili je donedavno postojao), i voleo bih da ga sudbina nije nagradila spasonosnim nepoznavanjem identiteta žene koja je jednom, nakratko, bila njegova suložnica, i sam bog zna kakav to jad bludi među nama, ne usuđujući se da prozbori, jad koji je možda još teži zbog toga što taj nesrećnik i nije sasvim siguran u svoje očinstvo, jer cura je bila od onih slobodnijih, pa stoga možda na svetu ima nekoliko takvih kao što je on, koji neumorno preračunavaju datume, tumarajući kroz pakao bezbrojnih cifara i slabašnog sećanja, podlo snevajući kako bi iz tmine prošlosti izvukli i neku korist, strahujući od kazne po kratkom postupku (za omašku, ili svetogrđe, za previše odvratnu istinu), osećajući u dubini duše ponos (na kraju krajeva, on je Vođa), raspamećeni između nagađanja i pretpostavke - užasno, užasno!

13 Vreme prolazi, i u međuvremenu sam se sav zapetljao u divlja, nepodnošljiva maštanja. To me istinski zaprepašćuje, pošto znam da sam nemali broj puta umeo da postupim odlučno, čak i odvažno, a ni najmanje me ne plaše pogubne posledice koje bi pokušaj ubistva po mene mogao imati; naprotiv, iako uopšte nemam jasnu ideju o tome kako će se sam čin odigrati, ja sasvim jasno nazirem pometnju koja će uslediti odmah zatim - ljudski vihor koji me grabi, lutkastu krutost mojih pokreta među ostrašćenim rukama, zvuk paranja odeće, zaslepljujuće crvenilo udarca, i konačno (ako iz te pometnje izađem živ) gvozdeni stisak tamničara, zatvor, preki sud, sobu za mučenje, gubilište, sve to uz grmljavinu moje moćne sreće. Ne očekujem da će se moji sugrađani

odmah osetiti oslobođenim: dopuštam čak i mogućnost da će po čistoj inerciji režim postati i suroviji. U meni nema ni traga od građanskog heroja koji umire za svoj narod. Ja umirem samo za sebe, za svoj vlastiti svet dobra i istine - za dobro i istinu koji su sada izopačeni i silovani u meni i van mene, a ako su nekom drugom dragoceni koliko i meni, tim bolje; ako nije tako, ako su mojoj otadžbini potrebni ljudi drugačijeg kova, onda se mirim sa činjenicom da sam nepotreban, ali ću svoj zadatak ipak izvršiti.

Moj život je odveć zaokupljen i natopljen mržnjom da bi mogao biti i najmanje prijatan, pa se ne bojim crne mučnine i samrtne agonije, tim pre što naslućujem i izvesno blaženstvo, određeni nivo natprirodnog postojanja o kome nisu sanjali ni varvari, ni savremeni sledbenici starih religija. Dakle, um mi je bistar, a ruke slobodne - a ipak ne znam, ne znam kako da ga ubijem.

Ponekad mislim da je to zbog toga što je ubistvo, namera da nekog ubijete, na kraju krajeva nepodnošljivo banalna, a mašta, razmatrajući metode ubistva i tipove oružja, obavlja ponižavajući posao, čija se lažnost to bolje oseća, što je pravednija sila koja čoveka podstiče. Ili, možda ne bih bio u stanju da ga ubijem zbog gadljivosti, kao što neki ljudi, iako osećaju snažnu odbojnost prema svemu što gamiže, nisu u stanju čak ni da zgnječe stopalom baštenskog crva, jer bi im se činilo kao da gaze prašinom uprljane krajeve vlastitih unutrašnjih organa. No, ma kakvo objašnjenje neodlučnosti uspevao da izmozgam, bilo bi glupo da od samog sebe skrivam činjenicu da ga moram uništiti. O Hamlete, o zaneseni klipane!

14 On je upravo održao govor povodom svečanog puštanja u rad nove, višespratne staklene bašte, pa se usput dotakao i ravnopravnosti ljudi i ravnopravnosti klasova žita u polju, koristeći latinski ili kvazilatinski jezik zarad poetičnosti, arista, aristifer, i čak „aristirati“ (sa značenjem ,,klasati“) - ne znam koji ga je to poljoprivredni znalac posavetovao da prihvati takav sumnjiv metod, ali zato sada shvatam

zbog čega stihovi u časopisima odnedavno sadrže i ovakve izraze: Kako je samo uman veterinar Koji laktantnu kravu tretira.

Puna dva sata je taj ogromni glas grmeo našim gradom, kuljajući sa različitom silinom s ovog ili onog prozora, tako da ako šetate ulicom (što se, uzgred, smatra opasnom nepristojnošću - sedi i slušaj) imate utisak da vas prati, obrušavajući se s krovova uz tresak, migoljeći se na sve četiri između vaših nogu, i puzeći naviše da bi vas kljucao u glavu, kokodačući, gačući, kao kakva karikatura ljudskog govora, i ne postoji mesto gde biste se mogli sakriti od tog glasa, a isto to se događa u svakom gradu i selu moje s uspehom zaglušene domovine. Očigledno niko osim mene nije zapazio jednu zanimljivu osobinu njegovog mahnitog oratorstva, onu pauzu koju pravi posle neke posebno efektne rečenice, slično pijancu koji stoji nasred ulice, u onoj pijancima svojstvenoj nezavisnoj ali nezadovoljnoj samoći, i dok bljuje delove nekog psovačkog monologa, prenaglašeno gnevnog, strastvenog i samouverenog, ali sa nedovoljno jasnim smislom i ciljem, često zastaje da prikupi snagu, razmišlja o narednom delu, pušta da se ono što je rekao slegne; potom, pošto je sačekao da pauza istekne, ponavlja od reči do reči ono što je upravo izbljuvao, ali glasom koji nagoveštava da je smislio neki novi argument, još jednu novu i apsolutno neoborivu ideju.

Kada se Vođa konačno ispraznio, a bezlični, beskarakterni trubači odsvirali himnu naše poljoprivrede, ne samo da nisam osetio olakšanje već me je, naprotiv, obuzelo osećanje bola i gubitka: dok je govorio, mogao sam bar da motrim na njega, da znam gde je i šta radi; sada se ponovo rasplinuo u vazduhu, koji istina udišem, ali koji nema opipljivu središnju tačku.

Mogu da shvatim one žene sjajne kose iz naših planinskih plemena koje, kada ih napusti ljubavnik, svakog jutra svojim tamnim prstima istrajno pritiskaju tirkiznu glavu čiode, bodući pupak glinene figurice koja predstavlja begunca. Mnogo sam puta u poslednje vreme prizivao svu snagu svog uma u nastojanju da u datom trenutku zamislim tok njegovih briga i misli, da tako udvostručim ritam njegovog postojanja, ne

bih li ga naterao da popusti i stropošta se kao viseći most čije se njihanje poklopilo sa ritmom marša odreda vojnika koji ga prelazi. Vojnici će takođe nastradati - baš kao i ja, pošto ću izgubiti razum istog trenutka kada pronađem ritam, dok on pada mrtav u svom dalekom zamku; međutim, bez obzira na način tiranoubistva, ja neću preživeti. Kada se ujutro probudim, negde oko pola devet, pokušavam da sebi dočaram njegovo buđenje: on ustaje ni rano ni kasno, u sasvim prosečno vreme, baš kao što i samog sebe naziva - čak i zvanično, čini mi se - „prosečnim čovekom“. U devet sati i on i ja skromno doručkujemo po čašu mleka i zemičku, i onda, ako toga dana nemam obaveza u školi, nastavljam da proganjam njegove misli. On čita nekoliko dnevnih listova, i ja ih čitam s njim, u potrazi za nečim što bi moglo da mu privuče pažnju, iako znam da je on još prethodne večeri bio upoznat sa sadržajem mojih jutarnjih novina, sa udarnim člancima, rezimeima i vestima iz zemlje, tako da mu ovo čitanje ne može dati neki poseban povod za vladarska razmišljanja.

Zatim mu dolaze saradnici sa izveštajima i pitanjima. Zajedno sa njim, saznajem kako toga dana ide železnički saobraćaj, kako se znoji teška industrija i koliko su kilograma po hektaru zimski usevi dali ove godine.

Pošto razmotri nekoliko molbi za pomilovanje i označi ih neizbežnim odbijanjem, znakom „H“ - simbolom nepismenosti njegovog srca - on odlazi u svoju uobičajenu šetnju pred ručak: kao kod mnogih ne preterano bistrih ljudi, lišenih mašte, šetnja je njegova omiljena fizička aktivnost; on šeta po bašti okruženoj zidovima, nekadašnjem prostranom zatvorskom krugu. Upoznat sam i s jelovnikom njegovog skromnog ručka, posle koga predahnem zajedno s njim i razmišljam o planovima kako da njegova vlast nastavi da cveta, ili o novim merama za gušenje reakcije. Poslepodne pregledamo neku novu građevinu, tvrđavu, forum ili neki drugi pokazatelj uspeha vlasti, a onda zajedno odobravamo izum novog tipa ventilatora. Večeru, obično gala događaj uz učešće raznih zvaničnika, ja preskačem, ali zato do noći moje misli udvostručuju svoju snagu, i tada izdajem naređenja urednicima novina, primam izveštaje sa večernjih sastanaka, pa zatim, sam u svojoj sve mračnijoj sobi, gestikuliram, i još bezumnije se nadam da će bar jedna moja misao uhvatiti korak sa nekom od njegovih - i tada će, znam, most pući, kao žica na violini. Prati me, međutim, zla sreća, poznata

strastvenim kockarima, prava karta nikada ne dolazi, iako sam nesumnjivo uspostavio neku tajnu vezu s njim, pošto oko jedanaest sati, kada on odlazi na spavanje, ja čitavim svojim bićem osećam klonulost, prazninu, slabljenje, i neko melanholično olakšanje. On odmah zaspi, on zaspi, i pošto ga na njegovom zatvorskom ležaju ni jedna jedina misao ne uznemirava pred san, ja sam takođe rasterećen, i samo povremeno, bez ikakve nade u uspeh, pokušavam da sklapam njegove snove, kombinujući fragmente njegove prošlosti sa utiscima iz sadašnjosti; možda, međutim, on uopšte i ne sanja, pa se uzalud trudim, i nikada, nikada noć neće biti razderana ropcem kraljevske smrti, koja bi istoriju primorala da zaključi: „Diktator je umro u snu“.

15 Kako da ga se oslobodim? Ja to više ne mogu da trpim. Sve je puno njega, sve što sam voleo ukaljano je, sve je počelo da liči na njega, postalo njegov odraz u ogledalu, a u crtama lica prolaznika i očima mojih jadnih učenika, još jasnije i još beznadežnije ukazuje se njegov lik.

Ne samo da se plakati, koje im davati moram da ih kopiraju u boji, svode isključivo na prikazivanje njegove ličnosti, već mi čak i prosta bela kocka koju zadajem za crtanje mlađim razredima izgleda kao njegov portret - možda njegov najuspeliji portret. O, kockasto čudovište, kako da te uništim?

16 I onda iznenada shvatih da postoji način! Bilo je to jednog ledenog, nepokretnog jutra sa bledoružičastim nebom i grudvama leda zaglavljenim u čeljustima odvodnih cevi; svuda je vladala neka zloslutna tišina: kroz jedan sat grad će se probuditi, i to kako! Toga dana slavio se njegov pedeseti rođendan, i ljudi su, na onom snegu crni kao muzičke note, već polagano počeli da mile ulicama, da bi se na vreme okupili na mestima gde će biti raspoređeni u različite grupe, u zavisnosti od

profesije kojom se bave. Po cenu da ostanem bez svoje jadne plate, ja se nisam pripremao da se pridružim nijednoj slavljeničkoj povorci; imao sam na umu nešto drugo, nešto malo važnije. Stojeći kraj prozora, osluškivao sam prve udaljene fanfare i viku spikera koji su na raskrsnicama dozivali preko radija, i tešio se mišlju da ja, i samo ja, mogu sve to da prekinem. Da, rešenje je bilo nađeno: ubistvo tiranina sada je izgledalo nešto tako jednostavno i brzo, da sam ga mogao izvršiti ne napuštajući svoju sobu. Jedina oružja kojima sam za tu priliku raspolagao bili su stari, ali veoma dobro očuvani revolver, ili kuka iznad prozora, na koju se nekada verovatno oslanjala šipka za držanje zavese.

Ovo drugo je bilo čak i bolje, pošto sam pomalo sumnjao u efikasnost dvadeset pet godina starog metka.

Ubijajući sebe, ubio bih i njega, pošto je on sav bio u meni, podgojen silinom moje mržnje. Zajedno s njim, ubio bih i svet koji je on stvorio, svu glupost, kukavičluk i okrutnost tog sveta koji je, zajedno s njim izrastao u meni, proterujući, sve do poslednjeg suncem obasjanog predela, do poslednje uspomene iz detinjstva, sva blaga koja sam bio uspeo da sakupim. Svestan svoje snage, sada sam se naslađivao njome, bez žurbe se pripremajući za samouništenje, prebirajući po svojim stvarima, pregledajući ove zapise. I tada, naglo, neverovatno izoštravanje svih čula koje me je bilo obuzelo, prošlo je kroz neobičnu, skoro alhemijsku metamorfozu. Praznovanje se širilo pod mojim prozorom, sunce je plave snežne nanose pretvaralo u svetlucavi prekrivač, a iznad dalekih krovova praskala je nova vrsta vatrometa (koju je nedavno izmislio jedan genije iz naroda) čije su boje blistale čak i na dnevnoj svetlosti. Sveopšte slavlje: Vladarev kao dragi kamen svetao lik pirotehnički je svetleo na nebesima; vesele boje povorke krivudale su preko snežnog pokrivača reke; predivni kartonski simboli blagostanja otadžbine; parole, raznoliko i elegantno smišljene, dizale su se i spuštale nad glavama ljudi u maršu; živahna primitivna muzika; orgija zastava; zadovoljna lica mladih seljaka i narodne nošnje krupnih seoskih devojaka - sve to je u meni pokrenulo grimizni talas nežnosti, i ja postadoh svestan svog greha pred našim velikim i milostivim Gospodarem. Zar nije on čovek koji je nađubrio naša polja, koji je naredio da se obuju siromašni, čovek kome treba da budemo zahvalni za

svaku sekundu našeg građanskog postojanja? Suze pokajanja, vrele, dobre suze, navreše mi iz očiju, kapljući na prozorski okvir, dok sam razmišljao o tome kako sam odbacivao Gospodarevu dobrotu, kako sam slepo poricao lepotu onoga što je on stvorio, društvenog poretka, načina života, divnih novih ograda ispod orahovih stabala, kako sam smišljao da dignem ruku na samog sebe, usuđujući se, na taj način, da ugrozim život jednog od njegovih podanika! Praznovanje se, kao što rekoh, širilo; ja sam stajao na prozoru, sav natopljen suzama i zgrčen od smeha, slušajući stihove našeg najznamenitijeg pesnika koje je na radiju recitovao sočni glas nekog glumca, prepun baritonskih modulacija: A sećate li se, građani mili, kako nam je zemlja venula bez oca?

Tako bez hmelja, i kad žeđ nas mori, niti ima piva, nit se pesma ori.

Ni krompira, zamislite, tada bilo nije, nije bilo tada repe, niti cvekle.

Tako je i pesma, što nam sada cveta, bila mrtvo seme slova alfabeta.

Utabanom stazom hodali smo, i jeli smo samo Gorke Gljive, sve dok jednom moćni udar nije uzdrmao vrata istorije!

Sve dok jednom, u tunici beloj, u blaženi i ozaren čas, sa osmehom božanstvenim svojim, Vladar nije kročio pred nas!

Da, „ozaren“, da, „gorke gljive“, da, „božanstvenim“, sve je tačno. Ja, sićušan, ja, slepi prosjak koji je danas progledao, padam na kolena i

kajem se pred tobom. Pogubi me - ili ne, bolje pomiluj me, jer pogubljenje je tvoje pomilovanje, a tvoje pomilovanje - pogubljenje, koje bolnom, blagotvornom svetlošću obasjava svekoliku grešnost moju. Ti si naš ponos, naša slava, naša zastava! O, veličanstveni, nežni dive, ti koji budno i s puno ljubavi motriš na nas, kunem se da ću ti od danas služiti, kunem se da ću biti isti kao svi tvoji vaspitanici, kunem se da ću bez ostatka biti tvoj, i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje.

17 Smeh mi je, zapravo, i doneo spas. Pošto sam prošao kroz sve stadijume mržnje i očajanja, dosegao sam one visine sa kojih se kao na dlanu vidi smešno. Tutnjava vaskolikog veselja izlečila me je, kao onog gospodina u dečijoj priči, „koji se oslobodio čira u grlu dok je gledao smešne ludorije jedne pudlice“. Čitajući ponovo ove svoje zapise, vidim da sam ga, u nastojanju da ga učinim strašnim, samo učinio smešnim, i na taj način ga uništio - stari, oprobani metod. Mada sam izuzetno skroman u ocenjivanju vrednosti ovog svog zbrkanog sočinjenija, nešto mi ipak govori da ono nije napisano običnim perom. Daleko od bilo kakvih književnih ambicija, a ipak prepun reči kovanih godinama u mojoj gnevom ispunjenoj tišini, rekao sam ono što sam imao iskreno i sa puno osećanja, tamo gde bi neko drugi upotrebio veštinu i inventivnost. Ovo je inkantacija, oslobađanje od nečistih sila, tako da od sada pa nadalje svaki čovek može da se oslobodi ropstva. Ja verujem u čuda. Verujem da će na neki način, meni nepoznat, ovi zapisi dospeti u ruke drugih ljudi, ne sutra niti prekosutra, već u neko daleko vreme kada svet bude imao na raspolaganju koji dan dokolice za arheološka iskopavanja, pre no što bude ophrvan novim brigama, ništa manje zabavnim od ovih sadašnjih. I, ko zna - možda sam u pravu što ne odbacujem pomisao da bi se moglo dogoditi da moj slučajni trud postane besmrtan, da postane saputnik vekova, ponekad progonjen, ponekad veličan, često opasan, a večno koristan. Dok ću ja, „sen bez kostiju“, un fantôme sans os, biti zadovoljan ukoliko plod mojih besanih noći bude dugo služio kao neka vrsta tajnog leka protiv budućih tirana, tigrastih čudovišta, umno ograničenih

mučitelja čoveka.

Prevod s engleskog: Zoran Paunović

„JEDNOM DAVNO, U ALEPU...“

Dragi V., Između ostalog, evo da ti javim da sam konačno ovde, u zemlji do koje su doveli toliki zalasci sunca. Jedan od prvih ljudi koje sam sreo bio je naš stari dobri Gleb Aleksandrovič Geko - sumorno je prelazio aveniju Kolumbus u potrazi za petit café du coin koji nijedan od nas trojice nikada više neće posetiti. On kao da misli da si, na neki način, izdao našu nacionalnu književnost, i tvoju mi je adresu dao onako neodobravajuće odmahujući sedom glavom - kao da ne zaslužuješ tu čast da ti se javim.

Imam za tebe jednu priču. To me je podsetilo - hoću reći, to što sam ovo ovako sročio podsetilo me je - na dane kada smo pisali svoje prve stihove, koji su kuljali i imali onu toplinu vimena, i kada je sve živo ruža, barica, osvetljeni prozor - kada je sve živo uzvikivalo: „Ja sam stih!“ Da, ovo je najkorisniji univerzum. Igramo se i umiremo u rimama. A zvonke duše ruskih glagola daju značenje mahnitoj gestikulaciji drveća ili nekakvim odbačenim novinama koje lete pa potom zastajkuju, i ponovo trepere, uz osujećeno lepršanje i trzaje bez krila duž beskrajnog, vetrom brisanog keja. Ali sada nisam pesnik. Obraćam ti se kao ona ushitljiva dama kod Čehova koja je umirala od želje da se o njoj piše.

Oženio sam se, čekaj da vidim, otprilike mesec dana nakon što si otišao iz Francuske, a nekoliko nedelja pre nego što su krotki Nemci ututnjali u Pariz. Iako mogu da pružim materijalne dokaze da sam se venčao, sada sam sasvim siguran da moja supruga nikada nije postojala.

Možda si iz nekih drugih izvora čuo njeno ime, ali to nije važno: to je ime iluzije. Stoga, u stanju sam da o njoj govorim onako nepristrasno kao što bih pričao o liku iz neke pripovetke (tačnije, iz neke od tvojih pripovedaka).

Bila je to ljubav na prvi dodir umesto na prvi pogled, jer sam je nekoliko puta sreo pre nego što sam iskusio bilo kakvo posebno osećanje; međutim, jedne noći, dok sam je pratio kući, nešto čudno što je rekla nateralo me je da se presamitim od smeha i da je ovlaš poljubim u kosu - a svi mi, naravno, znamo za onu zaslepljujuću eksploziju do koje dolazi kada jednostavno podignemo malu lutku sa poda brižljivo napuštene kuće: vojnik o kojem se radi ne čuje ništa; za njega je to samo jedno ekstatično bezvučno i bezgranično širenje onoga što je, za njegovog života, bila sićušna tačka svetla u mračnom središtu njegovog bića. I zaista, razlog što o smrti mislimo kao o božanskoj stvari leži u tome što je vidljivi nebeski svod, posebno noću (iznad našeg zamračenog Pariza sa usukanim lukovima njegovog bulevara Ekselman i neprekidnog planinskog žuborenja napuštenih nužnika), najdostatniji i sveprisutni simbol te ogromne tihe eksplozije.

Međutim, nikako ne mogu da je razaznam. Ona ostaje nejasna poput moje najbolje pesme - one koju si tako jezivo ismejao u Литературние записки. Kada želim da je zamislim, moram da se mentalno uhvatim za sićušan smeđi mladež na njenoj paperjastoj podlaktici, kao što se čovek usredsređuje na znak interpunkcije u nečitkoj rečenici. Možda bih, da je upotrebljavala veliku količinu šminke ili da ju je češće koristila, danas sebi predočavao njeno lice, ili barem one nežne poprečne useke na suvim, vrelim usnama namazanim karminom; ali ne uspevam, ne uspevam - iako još i sada ponekad osećam njihov neuhvatljivi dodir u igri ćorave bake koju izvode moja čula, u toj jecajućoj vrsti sna u kojem se ona i ja nespretno držimo jedno za drugo u srceparajućoj izmaglici - a ja ne mogu da vidim boju njenih očiju od bezizražajnog sjaja navirućih suza u kojima se utapaju njene dužice.

Bila je dosta mlađa od mene - ne toliko mlađa koliko je to bila Natali divnih golih ramena i dugih naušnica u odnosu na crnpurastog Puškina; ipak, margina je bila dovoljno prostrana za onu vrstu

retrospektivnog romantizma čije zadovoljstvo leži u tome što imitira sudbinu jedinstvenog genija (sve do ljubomore, sve do prljavštine, sve do uboda koji se oseti kada se njene bademaste oči okrenu ka njenom plavom Kasiju, iza lepeze od paunovog perja) čak i ako se njegovi stihovi ne mogu imitirati. Premda, moji su joj se sviđali, i jedva da bi zevnula, dok je ona druga to činila svaki put kada bi dužina pesme njenog supruga premašila dužinu soneta. Ako je i ostala fantom za mene, možda sam i ja bio fantom za nju; pretpostavljam da ju je privukla isključivo nejasnost moje poezije; potom je iscepala rupu u svom velu i ugledala lice neznanca koje je bilo nemoguće voleti.

Kao što ti je poznato, već neko vreme sam nameravao da se povedem za primerom tvog sretnog bega. Pričala mi je o nekom njenom ujaku koji živi, kako je rekla, u Njujorku: podučavao je studente jahanju na nekom južnjačkom koledžu i naposletku se oženio nekom bogatom Amerikankom; imali su kćerkicu koja se rodila gluva. Rekla je da je njihovu adresu još davno izgubila, ali se ona nekoliko dana kasnije volšebno pojavila, te smo napisali potresno pismo na koje nikada nismo dobili odgovor. To i nije bilo od naročite važnosti, jer sam već bio dobio postojano jemstvo od profesora Lomčenka iz Čikaga; ali u vreme kada je invazija počela ništa drugo nije bilo urađeno po pitanju prikupljanja neophodnih papira, a i predvideo sam da će, ako ostanemo u Parizu, nekakav moj usrdni zemljak pre ili kasnije zainteresovanoj strani pokazati razne odlomke u nekoj od mojih knjiga u kojima tvrdim da je, sa svim svojim silnim sramnim gresima, Nemačka i dalje osuđena na to da zauvek ostane meta podsmeha sveta.

I tako smo pošli na naš katastrofalni medeni mesec. Smoždeni i istruckani usred apokaliptičnog egzodusa, čekajući vozove kojih nije bilo u redu vožnje a koji su išli ka nepoznatim odredištima, koračajući kroz ustajale krajolike apstraktnih gradova, živeći u stalnom sutonu fizičke iscrpljenosti, bežali smo; i što smo dalje bežali, to je jasnije postajalo da je ono što nas tera napred bilo nešto više od opasane budale u čizmama sa asortimanom smeća na različit pogon - čiji je on samo simbol bio, nešto monstruozno i neopipljivo, bezvremena i bezlična masa vajkadašnjeg užasa koji mi se iz prošlosti vraća čak i ovde, u zelenom vakuumu Central parka.

O, ona je to podnosila dovoljno hrabro - s nekom vrstom omamljene veselosti. Međutim, jednom je, sasvim iznenada, počela da jeca u saosećajnom vagonu voza. „Pas“, rekla je, „pas kojeg smo ostavili.

Ne mogu da zaboravim jadnog psa.“ Iskrenost njene tuge me je zaprepastila, budući da nikada nismo imali psa. „Znam“, rekla je, „ali pokušala sam da zamislim da smo stvarno kupili onog setera. I zamisli samo, on bi sada cvileo iza zaključanih vrata.“ Nikada nije ni bilo reči o kupovini nekog setera.

Takođe ne bih želeo da zaboravim izvestan deo druma i prizor jedne izbegličke porodice (dve žene, jedno dete) čiji je stari otac, ili deda, umro na putu. Nebo je bilo haos crnih oblaka i oblaka boje mesa, sunce se jezivo, iznenada pomaljalo iza zakrabuljenog brežuljka, a mrtvac je ležao na leđima ispod usahlog platana. Štapom i golim rukama žene su pokušavale da iskopaju grob pored puta, ali zemlja je bila i suviše tvrda; odustale su i sedele su jedna uz drugu, među anemičnim bulkama, malo dalje od leša i njegove uspravljene brade. Međutim, mali dečak je i dalje grebao i strugao i cimao sve dok nije prevrnuo neki ravan kamen i zaboravio razlog svojih uzvišenih naprezanja, sklupčao se na boku, mršavog, izražajnog vrata koji je pokazivao sve pršljenove dželatu, i iznenađeno i oduševljeno stao da posmatra hiljade i hiljade sićušnih smeđih mrava kako se komešaju, krivudaju, raštrkavaju, idu ka sigurnim mestima u planinama Gar, Od, Drom, Var i Donji Pirineji - nas dvoje smo se zaustavili samo u Pou. Španija se pokazala kao suviše teška i odlučili smo da krenemo dalje, ka Nici. U mestu zvanom Fožer (desetominutno zaustavljanje) izvukao sam se iz voza da kupim nešto za jelo. Kada sam se nekoliko minuta kasnije vratio, voz beše otišao, a neuredni starac odgovoran za užasnu prazninu sa kojom sam se suočio (dok se ugljena prašina presijavala na vrelini između golih ravnodušnih tračnica i jednog parčeta narandžine kore) surovo mi reče da, u svakom slučaju, nisam ni imao prava da silazim.

U nekom boljem svetu bi otkrili gde mi je žena i rekli bi mi šta da radim (kod mene su bile obe karte i veći deo novca); ovako, moja grozomorna borba s telefonom pokazala se kao jalova, tako da sam

odbacio čitav niz piskutavih glasova koji su lajali na mene iz daljine, poslao dva ili tri telegrama koji verovatno tek sada putuju, i kasno uveče se ukrcao na sledeći lokalni voz za Monpelije, što je bilo najdalje dokle će njen voz dospeti. Budući da je tamo nisam pronašao, morao sam da biram između dve mogućnosti: da nastavim, jer se ona mogla ukrcati na voz za Marselj koji mi je upravo bio pobegao, ili da se vratim, jer se ona možda vratila u Fožer. Sada ne mogu da se setim koja me je pometenost zaključivanja dovela do Marselja i Nice.

Osim rutinskog postupka slanja pogrešnih podataka u nekoliko neverovatnih mesta, policija nije učinila ništa da mi pomogne; jedan je čovek urlao na mene jer sam bio dosadan; drugi je odbacio moja raspitivanja tako što je posumnjao u verodostojnost mog venčanog lista jer je pečatiran sa strane za koju je on tvrdio da je pogrešna; treći, debeli commissarie vodnjikavih smeđih očiju, priznao je da u slobodno vreme piše poeziju. Među brojnim Rusima naseljenim ili ostavljenim na cedilu u Nici potražio sam razne poznanike. Čuo sam među njima one koji su imali jevrejske krvi kako pričaju o svojim srodnicima osuđenim na propast, natrpanim u vozove određene za pakao; i moja sopstvena muka, u poređenju s tim, beše poprimila ništavnu notu šaljivosti dok sam sedeo u nekom pretrpanom kafeu sa mlečnoplavim morem ispred sebe i šupljim žamorom iza, koji je pričao i prepričavao priču o masakru i užasu, i o sivom raju preko okeana, i o ćudima i bubicama surovih konzula.

Nedelju dana po mom dolasku neki lenj policajac u civilu dođe do mene i odvede me niz krivudavu i smrdljivu ulicu do kuće sa crnim flekama po sebi, na kojoj se od prljavštine i vremena reč motel beše gotovo izbrisala; tamo je, kako je rekao, pronađena moja žena. Devojka koju mi je pokazao bila mi je, naravno, potpuno nepoznata, ali moj prijatelj Holms je i dalje neko vreme pokušavao da nas natera da priznamo kako smo venčani, dok je njen povučeni mišićavi drugar iz kreveta stajao pored i slušao, golih ruku prekrštenih na prugastim grudima.

Kada sam naposletku uspeo da se oslobodim ovih ljudi i kada sam odlutao natrag u svoj kraj, slučajno sam prošao pored zbijenog reda u

kojem su ljudi čekali ispred prodavnice hrane; i tamo se, na samom kraju, nalazila moja žena, istežući se na vrhovima prstiju da vidi šta se to tačno prodaje. Mislim da je prva stvar koju mi je rekla bila kako se nada da su u pitanju narandže.

Njena se priča činila pomalo maglovitom, premda savršeno banalnom. Bila se vratila u Fožer i otišla pravo u Komesarijat umesto da se raspita na stanici, gde sam joj ostavio poruku. Jedna grupa izbeglica joj je predložila da im se pridruži; noć je provela u prodavnici bicikala u kojoj bicikala nije bilo, na podu, zajedno sa tri postarije žene koje su, kako je rekla, ležale kao tri panja u nizu. Sledećeg dana je shvatila da nema dovoljno novca da stigne do Nice. Naposletku je pozajmila nešto para od jedne od žena-panjeva. Međutim, ušla je u pogrešan voz, i putovala do nekog grada čijeg imena nije mogla da se seti. U Nicu je stigla pre dva dana i pronašla neke prijatelje u Ruskoj crkvi. Oni su joj rekli da sam i ja tu negde, da je tražim, i da ću se sasvim sigurno uskoro pojaviti.

Nešto kasnije, dok sam sedeo na rubu jedine stolice u stanu na mansardi i držao je obgrljenu oko vitkih mladih bedara (ona je češljala svoju meku kosu, zabacujući glavu pri svakom potezu četke), njen neodređeni osmeh se sasvim iznenada promeni u čudno podrhtavanje i ona mi položi jednu ruku na rame, zureći naniže u mene kao da sam odraz u bari koji je primetila po prvi put. „Lagala sam te, dragi“, rekla je. „Ua 1§ipš. Nekoliko sam noći provela u Monpelijeu sa jednim grubijanom od čoveka kojeg sam upoznala u vozu. Uopšte to nisam želela. Prodavao je losione za kosu.“ Vreme, mesto, muke. Njena lepeza, rukavice, maska. Tu noć, i mnoge druge, proveo sam izvlačeći to iz nje, malo-pomalo, ali nikada ne uspevši da izvučem sve. Bio sam u nekakvoj neobičnoj zabludi kako prvo moram da saznam sve detalje, da rekonstruišem svaki minut, i tek potom odlučim da li to mogu da podnesem. Međutim, granica željenog znanja bila je nedostižna, a nisam nikada ni uspeo da predvidim ni približnu tačku nakon koje bih mogao da zamišljam da sam zasićen, jer je, naravno, imenilac svakog razlomka znanja bio potencijalno beskonačan koliko i broj intervala između samih razlomaka.

O, prvi put je bila suviše umorna da bi marila, a sledeći put nije marila jer je bila ubeđena da sam je napustio; i očigledno da je smatrala kako bi ta objašnjenja trebalo da budu neka vrsta utešne nagrade za mene, umesto gluposti i agonije, što su zapravo bila. I tako je to trajalo eonima - ona bi se svaki čas slomila, ali potom ponovo pribrala, odgovarajući na moja nedolična pitanja šapatom bez daha ili pokušavajući, uz sažaljiv osmeh, da izvrda u polusigurnost nebitnih komentara, a ja sam škrgutao i stiskao zube sve dok mi vilica gotovo ne puče od bola, gorućeg bola koji se na neki način činio boljim od tupog, brujećeg bola skrušenog trpljenja.

I pazi, u intervalima ovog ispitivanja pokušavali smo da od nevoljnih vlasti dobijemo izvesne papire na osnovu kojih ćemo, zatim, imati zakonsko pravo da se prijavimo za neku treću vrstu papira koji će poslužiti kao odskočna daska ka dozvoli koja onome ko je poseduje omogućava da se prijavi za još neke druge papire koji bi mu mogli, a možda i ne, pružiti način da otkrije kako i zašto se sve to desilo. Jer čak i ako bih mogao da zamislim prokleti prizor koji se stalno ponavljao, nisam uspevao da povežem njegove oštrougle groteskne senke sa nejasnim udovima moje supruge dok se tresla i zveketala i raspadala pod mojim nasilnim stiskom.

Dakle, ništa nam nije bilo preostalo sem da mučimo jedno drugo, da satima i satima čekamo u Prefekturi, ispunjavajući formulare, savetujući se sa prijateljima koji već behu okušali najskrivenije unutrašnje organe svih viza, da molimo sekretare i ponovo ispunjavamo formulare, s tim ishodom što se njen energični i spretni trgovački putnik stopio u odurnu mešavinu sa režećim službenicima pacovskih brkova, napola istrulelim gomilama zastarelih dosijea, teškim mirisom ljubičastog mastila, mita gurnutih pod gangrenozni papir za upijanje, debelim muvama koje su golicale oznojene vratove svojim brzim, hladnim mekim nožicama, svežim nezgrapnim konkavnim fotografijama tvojih šest neljudskih dvojnika, tragičnim očima i strpljivom ljubaznošću podnosilaca molbi rođenih u Slucku, Starodubu ili Bobrujsku, dimnjacima i koturima Svete inkvizicije, užasnim osmehom ćelavog čoveka s naočarima, kojem je rečeno kako njegov pasoš ne mogu da pronađu.

Priznajem da sam jedne večeri, nakon naročito gnusnog dana, klonuo na kamenu klupu plačući i proklinjući ovaj lažni svet u kojem lepljive ruke konzula i commissairesa žongliraju milionima života.

Primetio sam da je ona takođe plakala, a zatim joj rekoh da sada ionako ništa zapravo ne bi bilo važno, samo da nije uradila ono što je uradila. „Mislićeš da sam luda“, reče ona sa silovitošću zbog koje, za trenutak, gotovo da sam postao stvarna osoba za nju, „ali nisam - kunem ti se da nisam. Možda živim nekoliko života odjednom. Možda sam htela da te iskušam. Možda je ova klupa san, a mi smo u Saratovu ili na nekoj zvezdi.“ Bilo bi zamorno sitničavo nabrajati različite faze kroz koje sam prošao pre nego što sam naposletku prihvatio prvu verziju njenog odlaganja. Nisam razgovarao sa njom i mnogo sam vremena provodio sam. Ona bi zasvetlucala i izbledela, i ponovo se pojavila sa nekom sitnicom za koju je mislila da će mi značiti - šakom trešanja, tri dragocene cigarete, ili nečim sličnim - odnoseći se prema meni sa mirnom, nemom blagošću medicinske sestre koja užurbano obilazi osornog rekonvalescenta. Prestao sam da posećujem većinu naših zajedničkih prijatelja jer su sasvim prestali da ih zanimaju moji problemi s pasošem i kao da su postali neodređeno neprijateljski nastrojeni.

Napisao sam nekoliko pesama. Popio sam sve vino koje sam mogao da nabavim. Jednog dana sam je priljubio uz svoje jecajuće grudi i otišli smo na nedelju dana u Kabul i ležali na okruglim ružičastim kamenčićima na uskoj plaži. Čudno je, ali što su sretniji bili naši novi odnosi to sam snažnije osećao nekakvu protivstruju gorke tuge, ali sam stalno govorio sebi da je to sastavna osobina svakog pravog raja.

U međuvremenu, desio se pomak u promenljivom obrascu naših sudbina i naposletku izronih iz mračne i zagušljive kancelarije sa dve jedre visas de sortie koje sam držao u drhtavim rukama. U njih je bio, baš kako treba, ubrizgan serum SAD-a, i odjurio sam u Marselj i uspeo da kupim karte za prvi sledeći brod. Vratio sam se i tabanajući ustrčao uz stepenice. Ugledao sam ružu u čaši na stolu - šećernu ružičastu boju njene očigledne lepote, parazitske mehuriće vazduha koji su prianjali uz njenu dršku. Njene dve rezervne haljine behu nestale, njen češalj beše

nestao, njen karirani kaput beše nestao, a takođe i svetlo-ljubičasta traka za kosu sa svetloljubičastom mašnom koja je predstavljala njen šešir.

Nije bilo nikakve poruke prikačene uz jastuk, niti uopšte bilo čega u sobi što bi me prosvetlilo, jer ruža je, naravno, bila ono što francuski pesnici zovu une cheville.

Otišao sam do Veretenikovih, koji ništa nisu mogli da mi kažu; do Helmanovih, koji su odbili da mi bilo šta kažu; i do Elaginih, koji nisu bili sigurni da li da mi kažu ili ne. Naposletku starica - a znaš kakva je Ana Vladimirovna u odsudnim trenucima - zatraži svoj štap sa vrhom od gume, teško ali energično podiže svoje pozamašno telo iz omiljene naslonjače, i povede me u vrt. Tamo me je obavestila da je, budući dvaput starija od mene, imala pravo da mi kaže kako sam siledžija i prostak.

Moraš da zamisliš taj prizor: majušni pošljunčani vrt sa plavim ćupom iz Hiljadu i jedne noći i usamljenim čempresom; napukla terasa na kojoj je dremao staričin otac sa ćebetom na kolenima kada se povukao sa pozicije guvernera Novgoroda da bi poslednjih nekoliko večeri proveo u Nici; bledozeleno nebo; dašak vanile u sve mračnijem sutonu; cvrčci sa onim metalnim, treperavim zvukom postavljenim na dve oktave iznad srednjeg C; i Ana Vladimirovna, čiji su viseći prevoji obraza podrhtavali kad mi je u lice tresnula majčinsku ali ipak nezasluženu uvredu.

Tokom nekoliko nedelja koje su prethodile tome, dragi moj V., svaki put kada bi sama posetila one tri ili četiri porodice koje smo oboje znali, moja avetinjska žena je punila željne uši svih tih ljubaznih ljudi neverovatnom pričom - naime: kako se ludo zaljubila u mladog Francuza koji je mogao da joj pruži dom sa tornjevima i ime sa grbom; kako me je molila da joj dam razvod a ja sam odbio; kako sam, štaviše, rekao kako ću radije ubiti i nju i sebe nego da sam otplovim za Njujork; kako je rekla da se njen otac u sličnoj situaciji poneo kao gospodin; kako sam ja odgovorio da ne dajem ni pet para na njenog cocu de père.

Postojale su gomile drugih neverovatnih detalja sličnih tome međutim, svi su se oni slagali jedan uz drugi na tako neverovatan način da nije ni bilo čudo što me je starica naterala da se zakunem kako neću

juriti ljubavnike sa optočenim pištoljem. Oni behu otišli, rekla je, u jedan zamak u Lozer. Pitao sam je da li je ikada videla tog čoveka. Nije, ali je videla njegovu sliku. Dok sam se spremao da pođem, Ana Vladimirovna, koja se bila malo opustila i čak mi pružila svojih pet prstiju da ih poljubim, iznenada ponovo planu, udari o šljunak svojim štapom i reče dubokim, snažnim glasom: „Ali jednu stvar ti nikada neću oprostiti njenog psa, tu jadnu životinju koju si obesio sopstvenim rukama pre nego što ste otišli iz Pariza.“ Da li se dokoni bogati gospodin pretvorio u trgovačkog putnika, ili je ta metamorfoza tekla u obrnutom smeru, ili se uopšte nije radilo ni o jednom od njih dvojice, nego o nekom neznanom Rusu koji joj se udvarao pre našeg braka - sve je to bilo u potpunosti nebitno. Ona je otišla. To je bio kraj. Bio bih budala da sam ponovo započeo onu noćnu moru od traganja i čekanja. Četvrtog jutra duge i sumorne plovidbe, na palubi sam sreo dostojanstvenog i uštogljenog ali prijatnog starog doktora sa kojim sam igrao šah u Parizu. Pitao me je da li mojoj ženi nepodnošljivo smeta nemirno more. Odgovorio sam mu da putujem sam, nakon čega je izgledao krajnje zatečeno i potom rekao kako ju je video nekoliko dana pre nego što se ukrcao, naime u Marselju, kako šeta po keju, prilično besciljno, učinilo mu se. Rekla je da ću joj se uskoro pridružiti sa torbama i kartama.

Ovo je, verujem, poenta čitave priče - mada, ako je napišeš, bolje da on ne bude doktor, jer je toga bilo i suviše. Tog trenutka sam iznenada sasvim pouzdano znao da ona uopšte nikada nije ni postojala.

Reći ću ti još nešto. Kada sam stigao, požurio sam da zadovoljim izvesnu morbidnu radoznalost; otišao sam na adresu koju mi je jednom bila dala; pokazalo se da je to anonimni prolaz između dve poslovne zgrade; potražio sam u imeniku ime njenog ujaka; nije ga bilo; raspitao sam se okolo, i Geko, koji sve zna, obavestio me je da taj čovek i njegova za konjički sport zainteresovana žena zaista postoje, ali da su se odselili u San Francisko nakon što je njihova mala gluva devojčica umrla.

Ako posmatram prošlost grafički, vidim našu osakaćenu romansu okruženu dubokom dolinom magle između litica dve stvarne, činjenične

planine; život je ranije bio stvaran, život će od sada ponovo biti stvaran, nadam se. Mada, ne sutra. Možda prekosutra. Od tebe se, sretni smrtniče, sa tvojom divnom porodicom (kako je Ines? kako su blizanci?) i tvojim raznovrsnim radom (kako su lišaji?) teško može očekivati da rastumačiš moju nesreću kroz ljudsko saosećanje, ali možda možeš da, za mene, razjasniš stvari kroz prizmu svoje umetnosti.

Ali ipak, kakva šteta. Bestraga s tvojom umetnošću, ja sam nepodnošljivo sretan.

Ona i dalje korača tamo-amo na mestu gde su smeđe mreže rasprostrte da se osuše na vrelim kamenim pločama, a šarena svetlost vode poigrava na jednoj strani ukotvljenog ribarskog brodića. Negde sam, nekako, strašno pogrešio. Sićušni bledi delovi smrvljenih ribljih krljušti tu i tamo blistaju u smeđim okcima mreže. Ako ne budem pazio, sve bi se to moglo okončati u Alepu. Poštedi me, V.: ako bi ovo uzeo za naslov, opteretio bi priču nepodnošljivim nametanjem značenja.

Prevod s engleskog: Nina Ivanović

ZNACI I ZNAMENJA

1 Po četvrti put za isto toliko godina suočili su se sa problemom šta odneti za rođendan mladiću neizlečivo poremećenog uma. On nije imao nikakvih želja. Za njega su predmeti koje je stvorila ljudska ruka bili ili osinjaci zla, ispunjeni opakim dešavanjima koja je samo on mogao da uoči, ili glomazne naprave, od kojih nije bilo nikakve koristi u njegovom zamišljenom svetu. Pošto su odbacili oveći broj stvari koje bi mogle da ga uvrede ili uplaše (na primer, bilo kakav pribor bio je strogo zabranjen), njegovi roditelji su odabrali slatku i bezazlenu sitnicu: korpu sa deset različitih voćnih želea u deset teglica.

Kada se on rodio, oni su već dugo bili u braku: prošlo je celih dvadeset godina i sada su bili poprilično stari. Njena žućkastosmeđa osedela kosa bila je nemarno očešljana. Nosila je jeftine crne haljine. Za razliku od drugih žena njene dobi (kao što je gospođa Sol, njihova prva komšinica, čije je lice sve bilo ružičasto i bledoljubičasto od šminke i čiji je šešir bio pravi buket poljskog cveća), ona je svetlosti prolećnih dana, koja razotkriva sve mane, izlagala svoje ogoljeno bledo lice. Njen suprug, koji je tamo, u njihovoj staroj zemlji, bio prilično uspešan poslovan čovek, sada je u potpunosti zavisio od svog brata Isaka, koji je postao pravi Amerikanac, ima tome skoro četrdeset godina. Retko su ga viđali i zvali su ga „Knez“.

Tog petka sve je pošlo naopako. Voz u podzemnoj železnici je između dve stanice ostao bez napajanja i četvrt sata čovek je mogao da čuje samo skrušene otkucaje svog srca i šuškanje novina. Autobus na koji je trebalo da presednu čekali su čitavu večnost; a kada je došao, bio je pun brbljivih srednjoškolaca. Dok su išli smeđom stazom koja vodi do sanatorijuma, pljuštala je kiša. Tamo su ponovo čekali; i umesto da njihov dečak uđe u sobu vukući noge, kao i obično (taj jadničak lica prekrivenog bubuljicama, loše obrijan, zlovoljan i zbunjen), najzad se pojavila jedna sestra koju su znali, i koju nisu voleli, i objasnila im živahno kako je on opet pokušao da oduzme sebi život. Sa njim je sve u redu, rekla je, ali bi ga poseta možda uznemirila. U toj ustanovi je bilo tako bedno malo zaposlenih, a stvari su lako mogle da se zature ili pomešaju, pa su odlučili da svoj poklon ne ostave na prijavnici već da mu ga donesu kada dođu sledeći put.

Sačekala je da njen suprug otvori kišobran i potom ga uhvatila podruku. On je neprestano pokušavao da pročisti grlo na onaj posebno glasan način, što je činio kada je bio uzrujan. Stigli su do nadstrešnice na autobuskoj stanici s druge strane ulice i on je sklopio kišobran. Nekoliko metara odatle, pod krošnjom koja se njihala i sa koje je kapala voda, sićušan polumrtav kržljavi ptić bespomoćno se koprcao u barici.

Tokom duge vožnje do stanice podzemne železnice ona i muž nisu razmenili nijednu reč; a svaki put kada bi bacila pogled na njegove staračke šake (nabreklih vena, kože prekrivene smeđim pegama) kako se trzaju položene na dršku kišobrana, osetila bi kako joj naviru suze.

Dok je gledala naokolo pokušavajući da veže misli za nešto, doživela je jednu vrstu blagog iznenađenja, spoj samilosti i čuđenja, kada je spazila da jedna od saputnica, devojka tamne kose i prljavocrvenih noktiju na nogama, plače na ramenu jedne starije žene. Na koga li joj to liči ta žena?

Liči na Rebeku Borisovnu, čija se kći udala za jednog od Solovejčika - u Minsku, pre mnogo godina.

Poslednji put kada je njihov sin pokušao da oduzme sebi život, njegov je metod, kako je to lekar rekao, bio remek-delo domišljatosti; uspeo bi u tome, da jedan ljubomorni pacijent nije pomislio kako on to uči da leti - i zaustavio ga. A on je, zapravo, samo želeo da probuši rupu u

svom svetu i pobegne.

Sistem njegovih manija bio je tema jednog opširnog rada u naučnom mesečniku, ali su ga ona i njen suprug mnogo pre toga i sami odgonetnuli. „Referentna manija“, tako je to nazvao Herman Brink. U tim veoma retkim slučajevima pacijent umišlja da je sve što se dešava oko njega na neki prikriven način vezano za njegovu ličnost i njegovo postojanje. On iz te zavere isključuje stvarne ljude - jer smatra da je on sam mnogo inteligentniji od drugih. Prirodne pojave prate ga kud god da pođe. Oblaci na razrogačenom nebu jedni drugima, pomoću usporenih znakova, prenose neverovatno podrobne podatke o njemu. Noću o njegovim najskrivenijim mislima raspravlja tamno drveće, šaljući granama tajne signale. Obluci, mrlje, ili prozraci sunčeve svetlosti stvaraju šare koje na neki užasan način predstavljaju poruke koje on mora da presretne. Sve je nekakva šifra, a on je tema svačega. Neke od uhoda, poput staklenih površina ili mirnih jezeraca, ravnodušni su posmatrači; druge uhode, poput kaputa u izlozima radnji, pristrasni su svedoci, srca ispunjenih žudnjom za linčom; druge, pak, uhode (voda koja teče, oluje), histerične su do ludila, imaju iskrivljeno mišljenje o njemu i na groteskan način izvrću njegove postupke. On uvek mora da bude na oprezu i da svaki minut i svaki delić života posveti odgonetanju tog treperenja. Sam vazduh koji on izdiše obeležava se i arhivira. Kamo te sreće da je zanimanje koje on izaziva ograničeno na njegovo neposredno okruženje - ali, avaj, nije tako! Sa povećanjem razdaljine lavine mahnitih kleveta postaju sve gromkije i rečitije. Sene njegovih krvnih zrnaca, uvećane milion puta, preleću preko ogromnih ravnica; a u daljini, velike planine neizdržive čvrstoće i visine sažimaju jezikom granita i ječanja jelki konačnu istinu njegovog bića.

2 Kada su izašli iz bučne i zagušljive podzemne železnice, poslednji ostaci dana mešali su se sa svetlošću ulične rasvete. Htela je da kupi ribu za večeru, pa mu je predala korpu sa teglicama želea, rekavši mu da ode kući. On se uspeo do trećeg sprata i tada se setio da joj je ranije u toku

dana dao ključeve. Ćutke je seo na stepenište i ćutke ustao kada je desetak minuta kasnije ona došla, penjući se uz stepenice s mukom, osmehujući se slabašno, vrteći glavom u znak osude svoje ludosti. Ušli su u svoj dvosobni stan i on smesta ode pred ogledalo. Palčevima razvlačeći uglove svojih usana, što je propratio strašnom grimasom nalik na neku masku, izvadio je novu nepopravljivo neprijatnu zubnu protezu i prekinuo duge niti pljuvačke kojima je bio vezan za nju. Čitao je svoje novine na ruskom jeziku dok je ona postavljala sto. Čitajući i dalje, jeo je bledunjavu hranu za koju mu nisu bili potrebni zubi. Umela je da prepozna kako je raspoložen, pa je i ona ćutala.

Kada je otišao u krevet, ona je ostala u dnevnoj sobi sa špilom pohabanih karata i starim albumima. S druge strane uzanog dvorišta, gde je u tami kiša dobovala po nekim olupanim kantama za pepeo, prozori su bili blago osvetljeni, a kroz jedan od njih mogao se videti čovek u crnim pantalonama kako podignutih golih laktova leži nauznak na neurednom krevetu. Navukla je zastor i uzela da pregleda fotografije.

Kada je bio odojče, izgledao je preneraženije od većine odojčadi. Iz žleba u albumu ispade slika nemačke pomoćnice koja je radila kod njih u Lajpcigu i njenog zadriglog verenika. Minsk, revolucija, Lajpcig, Berlin, Lajpcig, naherena kuća na loše fokusiranoj fotografiji. Četvorogodišnjak, u parku: potišteno, stidljivo, nabranog čela, skreće pogled od vesele veverice, kao i od bilo kog neznanca. Tetka Roza, usplahirena, koščata, krupnooka stara dama, koja je živela u ustreptalom svetu loših vesti, bankrotstava, železničkih nesreća, kanceroznih izraslina - sve dok je Nemci nisu ubili, zajedno sa svim onim ljudima za koje je brinula. Šestogodišnjak - tada je crtao čudesne ptice sa ljudskim rukama i nogama i patio od nesanice kao da je odrastao. Njegov rođak, sada čuveni šahista. Opet on, ima oko osam godina, već ga je teško razumeti, plaši se tapeta u hodniku, plaši se neke slike u knjizi na kojoj se vidi samo jedan idiličan predeo sa stenjem na obronku i starim kolskim točkom koji visi sa grane drveta bez lišća. Desetogodišnjak: te godine su napustili Evropu. Stid, jad, ponižavajuće teškoće, ružna, zla, zaostala deca sa kojom je bio u toj specijalnoj školi. A onda je u njegovom životu nastupilo ono doba, koje se podudarilo s dugim oporavkom od upale

pluća, kada su te male fobije, koje su njegovi roditelji uporno smatrali neobičnim sklonostima izuzetno darovitog deteta, zapravo prerasle u čvrsto klupko logično povezanih iluzija, usled čega je postao potpuno, neshvatljiv za normalan um.

Prihvatila je to, kao i još mnogo toga - jer, najzad, život se zaista i svodi na prihvatanje gubitka jedne radosti za drugom, a u njenom slučaju to čak i nisu bile radosti - tek puke mogućnosti poboljšanja.

Mislila je o beskrajnim talasima bola koje su, zbog ovog ili onog razloga, ona i njen muž morali da podnesu; o nevidljivim divovima koji su pozleđivali njenog dečaka na neki nezamisliv način; o neprocenjivoj količini nežnosti koja postoji na ovom svetu; o sudbini te nežnosti, koja ili bude skrhana, ili protraćena, ili se pretvori u ludilo; o zanemarenoj deci koja tiho pevuše za sebe po prljavim ćoškovima; o divnom korovu koji ne može da se sakrije od ratara i mora bespomoćno da gleda kako njegova majmunska pogrbljena senka ostavlja za sobom osakaćene cvetove, dok se strašna tama približava.

3 Bila je prošla ponoć kada je iz dnevne sobe čula svog muža kako stenje; a on se istog trena dotetura, noseći preko pidžame stari kaput sa kragnom od astragana, koji je mnogo više voleo od svog lepog plavog bademantila.

- Ne mogu da spavam - uzviknuo je.

- Zašto - upita ona - zašto ne možeš da spavaš? Bio si baš umoran.

- Ne mogu da spavam jer umirem - rekao je i legao na kauč.

- Boli te stomak? Da pozovem doktora Solova?

- Neću doktore, neću doktore - prostenjao je -nek idu do đavola ti doktori! Moramo odmah da ga izvučemo odande. Inače ćemo mi biti odgovorni. Odgovorni! - ponovio je i bacio se u sedeći položaj, spustivši obe noge na pod, lupkajući stegnutom šakom po čelu.

- U redu - rekla je tiho - dovešćemo ga kući sutra ujutro.

- Popio bih čaja - rekao je njen muž i otišao u kupatilo.

Sagnuvši se s teškoćom, pokupila je karte i fotografiju-dve koje su skliznule s kauča na pod: pub srce, devetka pik, kec pik. Elza i njen gnusni dragan.

Vratio se razdragan, rekavši glasno: - Sve sam smislio. Njemu ćemo dati spavaću sobu. Svako od nas će provesti deo noći kraj njega, a drugi deo na ovom kauču. Naizmenično.

Lekar će dolaziti da ga poseti bar dva puta nedeljno. Nebitno je šta će Knez reći. Ionako neće imati šta da prigovori jer će ovako ispasti jeftinije.

Zazvonio je telefon. Bilo je to neuobičajeno doba da telefon zazvoni. Papuča mu spade s leve noge i on poseže za njom petom i palcem dok je stajao nasred sobe i detinjasto, bezubo zurio u svoju ženu.

Pošto je bolje znao engleski, on je odgovarao na pozive.

- Mogu li da dobijem Čarlija? - reče neka devojka bezličnim glasićem.

- Koji vam broj treba? Ne. Ovo nije taj broj.

Spustio je nežno slušalicu. Ona rukom poseže ka svom starom umornom srcu.

- Uplašila sam se - reče ona.

On se brzo osmehnu i smesta uzbuđeno nastavi svoj monolog. Otići će po njega čim svane dan. Noževe će morati da drže u zaključanoj fioci. Čak i u najgorem izdanju, on nije bio opasan za druge ljude.

Telefon zazvoni drugi put. Isti bezbojan, nestrpljiv glas mlade osobe tražio je Čarlija.

- Dobili ste pogrešan broj. Da vam ja kažem šta vi to radite: vi okrećete slovo O umesto nule.

Seli su da popiju neočekivani slavljenički ponoćni čaj. Rođendanski poklon je stajao na stolu. Srkao je čaj glasno; lice mu je bilo ushićeno; svaki čas zavrteo bi podignutu šolju da bi se šećer bolje istopio. Vena s one strane njegove ćelave glave gde je imao veliki mladež bila je upadljivo nabrekla, a iako se obrijao tog jutra, na bradi su mu izbile srebrnkaste dlačice. Dok mu je sipala još jednu šolju čaja, stavio je naočare i sa zadovoljstvom pregledao sjajne žute, zelene, crvene teglice.

Vlažnim usnama je nespretno čitao rečite natpise na nalepnicama: kajsija, grožđe, šljiva, dunja. Stigao je do divlje jabuke, kada je telefon ponovo zazvonio.

Prevod s engleskog: Zorica Ðergović-Joksimović

ULTIMA THULE{4}

Sećaš li se kada smo doručkovali (uzimali hranu), nekako dve godine pre tvoje smrti? Ako je, naravno, sećanje kadro da živi gole glave.

Ekstatične misli: pokušajmo da dočaramo najnoviju zbirku pisama.

Bezrukom bogalju: stežem vam vašu (tri tačke). Pokojniku: sablasno vaš.

Ali pustimo te puste vinjete okajavanja krivice. Ako se ti ne sećaš, ja pamtim umesto tebe i sećanje na tebe može bar gramatički nadoknaditi tvoje pamćenje, te ukrasa radi mogu dopustiti da posle tvoje smrti ja i svet možemo postojati samo zahvaljujući tome što se ti sveta i mene sećaš. Sad ti se javljam evo kojim povodom. Sad ti se javljam evo kojom pobudom. Sad ti se javljam samo zato da popričamo o Falteru. Kakve li kobi! Kakve li tajne! Kakav rukopis! Kad mi dosadi uveravanje samog sebe da je slabouman ili da je quack (kako si po uzoru na Engleze nazivala šarlatane), tad u njemu vidim čoveka koji je... koji je... jer ga ne ubi bomba istine što se u njemu rasprsnu... ušao među bogove! - i kako li su ništavni pred njim svi vidovnjaci minulih vremena: prašina što se diže za stadom u suton, san u snu (kad sanjaš da si se probudio), prvi učenici u našem hermetički zatvorenom obrazovnom zavodu: on je sav izvan nas, u javi - evo naduvanog golubijeg grla zmije što me začarava. Sećaš li se, jednom prilikom smo doručkovali u njegovom vlastitom hotelu, na raskošnoj terasastoj italijanskoj granici, gde se asfalt beskrajno umnožava glicinijama i vazduh odiše gumom i rajem? Adam Falter bio je tada još naš, pa ako još ništa u njemu nije nagovestilo - kako to reći? reći ću: prosvetljenje - zato sve njegova snažna građa (ne hrskavice,

nego ključni ležajevi, sudarna sapetost telesnih kretnji, tačnost, orlujska hladnoća) sada, posle svega, objašnjava zašto je ostao u životu: imalo se to iz čega iščitati.

O, moja draga, koliko li te je bilo u osmehu s onog žala - i nikad više, i grizem ruke da ne uzdrhtim, i evo ne mogu, skotrljavam se niza stranu, plačem kočeći, na b i na u, i sve je to ponižavajuća fizička bedastoća: vruće treptanje, osećaj gušenja, prljav rupčić, grčevito izmešano sa suzama, zevanje - ah, ne mogu bez tebe... i useknuvši se, gutnuvši slinu, iznova počinjem dokazivati stolici, hvatajući je, lupajući po njoj da bez tebe ne mogu. Čuješ li me? Banalni anketni upitnik na koji se ne odazivaju duhovi - ali kako rado umesto njih odgovaraju istosmrtnici naši; znam! (bubnem i ostanem živ) evo dajte da vam velim... Mila tvoja glava, potočić slepoočnice, nezaboravna sivost oka uškiljena na poljubac, tih izraz ušiju kad bi podigla kosu - kako da se pomirim s nestankom, s tom rupom u životu kuda se sada sve urušava, klizi, sav moj život, mokar šljunak, predmeti, navike... i kakva me grobna ograda može omesti da se tiho i sito ne srušim u taj ponor. Vrtodušica.

Sećaš se kako sam odmah posle tvoje smrti istrčao iz sanatorijuma i nije to bio korak, već neko pocupkivanje, čak drmež (pričepivši ne prst, nego život), sam samcit na onom vijugavom putu između neobično ljušturavih borova i bodljikavih štitova agava, u zelenom oklopljenom svetu što je tiho uvlačio noge da se ne zarazi od mene. O da, sve je unaokolo bojažljivo i pažljivo ćutalo i tek kad bih pogledao u nešto, to bi se nešto, lecnuvši se, otpočelo usiljeno micati ili šumeti ili zujati, tobože me ne primećujući. „Ravnodušna priroda“ - kakve li besmislice! Neprestano otuđenje, to bi bilo tačnije.

Jadnog li mene. Bila je tako mila. I pridržavajući se iznutra za tebe, za dugmence, naše detešce je pošlo za tobom. Ali, moj bedni gospodine, ne pravi se ženi stomak kad ima sušicu grla. Nehotični prevod s francuskog na paklenski. Umrla si u šestom mesecu i odnela sa sobom preostale, ne otplativši tako do kraja dug. A kako li sam želeo, poverio se udovac pocrvenelog nosa zidovima, imati od nje detešce. Etes vous tout à fait certain, docteur, que la science ne connaît pas de ces cas exepcionnels où l'enfant naît dans la tombe? ?{5} I usnuo sam san: kao da je doktor od belog luka (možda Falter, možda Aleksandar Vasiljevič)

neobično rado odgovorio kako toga, dakako, ima i takve (što se posmrtno rode) zovemo trupčićima.

Ti mi se pak otad nijednom nisi prisnula. Cenzura te valjda ne propušta ili se sama kloniš tih tamničkih sastanaka sa mnom. Ispočetka sam se praznoverno, ponižavajuće, notorna neznalica, bojao tog sitnog škripanja koje uvek ispušta soba u noćne sate, ali koje se sad poput strašnog bleska odražavalo u meni, ubrzavajući beg uskokodakalog niskokrilog srca. Ali još gora su bila noćna iščekivanja kad bih ležao i trsio se da ne mislim kako mi iznebuha možeš odgovoriti kucanjem ako na to pomislim, no to je značilo tek nadodavanje zagrada, vitičastih iza okruglih (mislio sam na to kako se trudim da ne mislim), pa je strah posred toga rastao i rastao. Ah, kako je užasan bio taj sasušeni kucaj nokta iz daske stola i kako li samo nije nalikovao intonaciji tvoje duše, tvog života. Vulgarnog li duha s navikama detlića, ili bestelesnog li vragolana, bezočne li sablasti što se služi mojom nagom tugom. Danju pak, naprotiv, bio sam hrabar, izazivao sam te na kakvo mu drago iskazivanje susretljivosti dok bih sedeo na oblucima plaže gde si nekad opružala svoje zlatne noge - i kao i onda zahuktalo je naletao talas, ali budući da nije imao šta da dojavi, rušeći se skrušeno se izvinjavao.

Obluci, poput kukavičjih jaja, komadić crepa u obliku revolverskog šaržera, krhotina stakla boje topaza, nešto nalik na kićanku od likovih vlakana, sasvim suvo, moje suze, mikroskopsko zrnce ogrličjeg bisera, prazna kutija šibica sa žutobradim mornarom usred pojasa za spasavanje, kamen sličan Pompejčevom stopalu, nečija kost ili lopatica, limenka od petroleja, krhotina granatnog stakla, orahova ljuska, zarđali detalj neodređene namene, porculanski oval i negde zacelo moraju biti ostali delovi njegove bivše celine, te sam zamišljao večnu muku, robijaški zadatak koji bi poslužio kao najbolja kazna ljudima poput mene, što su se za života predaleko zatrčavali u mislima, a sastojao bi se u tome: da se nađu i skupe svi ti delovi kako bi se ponovo sastavila posudica za umak ili zdela za supu - pogrbljena potucanja po maglovitom priobalju, pa ako se baš đavolski posreći, možda već prvog, a ne trilionitog jutra, posuda će biti potpuno obnovljena - i evo ga, tog najtegobnijeg pitanja uspeha, sreće na lutriji - one jedine srećke bez koje možda nema dobrobiti u večnosti.

Tih prolećnih dana uzak pojas šljunka prirodan je i prazan, ali obalskom ulicom iznad mene kretali su se šetači, i mislim da je bar neko morao reći, pogledavajući u moje lopatice: eno slikara Sineusova, kom je pre neki dan umrla žena. I sigurno bih tako prosedeo večno, čeprkajući po morskom otpadu, gledajući spoticanje pene, patvorenu čednost dugačkih serijskih oblačaka duž obzorja i tamnoljubičastu podlokalost u hladnom morskom modrozelenilu da me zaista neko s pločnika nije prepoznao.

Ali (zaplićući se u pokidanoj svili stila) vraćam se Falteru. Kako si se upravo prisetila, jednom smo se zaputili onamo, puzeći onog prevrućeg dana kao dva mrava po vrpci cvetne košare, jer me je vuklo da vidim svoga nekadašnjeg kućnog učitelja, kod koga se podučavanje svodilo na duhovito raspravljanje s Krajevičem, a isticao se gipkošću i urednošću, velikim belim nosem i lakiranim razdeljkom; tim ravnim puteljkom kasnije je i krenuo prema trgovačkoj sreći, a otac mu, Ilja Falter, beše tek glavni kuvar kod Menara, kuvar naš Ilja, trut nad trutovima. Anđele moj, anđele moj, možda se i sve ono naše zemaljsko tebi sad čini kao kalambur, poput „tečne senke i večnosti“ (sećaš li se?), a pravi smisao svega postojećeg, te fraze koja para uši, očišćene od čudnih, snovidnih, maskirnih tumačenja, sad zvuči tako čisto i slatko da ti je, anđele, smešno kako smo to mi mogli san da shvatamo ozbiljno (ta ja i ti smo, uostalom, naslućivali zašto se sve raspadne što kradom takneš: reči, životna pravila, sastavi, osobnosti - tako da, vidiš, mislim da je smeh nekakav izgubljen u svetu slučajni majmunčić istine).

I eto, ugledah ga posle dvadesetogodišnje otprilike pauze, te se pokazalo da sam ispravno postupio kad sam, približavajući se hotelu, obrazlagao sve njegove klasične ukrase - kedar, eukaliptus, banana, terakotno tenisko igralište, asfaltna auto-utrina za tratinom - kao ceremonijal srećne sudbine, kao simbol onih dopuna koje sad zahteva negdašnji Falterov lik. Tokom godina naše razdvojenosti, sasvim neprimetnih za nas obojicu, on se od siromašnog suvonjavog studenta živih kao noć očiju, s lepim ulevo nagnutim rukopisom, premetnuo u dostojanstvenog, prilično debelog gospodina, sačuvavši pri tom i živahnost i lepotu čvrstih ruku, jedino što ga nikad ne bih prepoznao s leđa, jer se umesto debele glatke, ovalno podšišane kose videla usred

crnih vlasi smeđa od preplanulosti ćela gotovo jezuitskog izgleda. U svilenoj košulji boje parene repe, s kariranom kravatom, u širokim namežuranim pantalonama i pegavim mokasinama pričinjavao mi se poput maske, ali veliki nos ostao je isti i njime je nepogrešivo osetio tanani miris prošlosti kad sam ga, prišavši, mlatnuo po mišićavom ramenu i zadao mu moju zagonetku. Stajala si neznatno postrance skupivši gole gležnjeve na kockastim potpeticama i suzdržano, s vragolastim zanimanjem, osmatrajući nameštaj golemoga praznogu taj čas hola, hipopotamsku kožu naslonjača, bar uzdržanog stila, engleske časopise na staklenom stočiću, naglašeno priproste freske što na zlaćanoj podlozi prikazuju bronzane cure kržljavih grudi od kojih je jedna, s uporednim viticama stilizovanih pletenica spuštenih niz obraze, ko zna zašto klečala na kolenu. Zar smo mogli pomisliti da će gospodar sve te divote jednom prestati na njoj da napaja pogled? Anđele moj... U prvi mah, uzevši moje ruke u svoje, stežući ih, mršteći se i zagledavajući još hoće li mu to uspeti -ali najzad je uspelo, u blesku je sinula prošlost i glasno me je oslovio po imenu. Poljubio ti je ruku ne naginjući glavu i dobrodušno se ustrčao naslađujući se očigledno time što sam ga ja, čovek iz prošlosti, zatekao sad u punom sjaju onoga života koji je sam stvorio snagom svoje vajarske volje, poseo nas je na terasu, naručio koktele i doručak, upoznao nas sa svojim zetom, inteligentnim čovekom u tamnom građanskom odelu što je neobično odudaralo od egzotične Falterove kočopernosti. Ispismo piće, doručkovasmo, porazgovarasmo o prošlosti kao o teškom bolesniku, pošlo mi je za rukom da dovedem u ravnotežu nož na dršci viljuške, ti si pomilovala prekrasno nervozno pseto koje se očigledno bojalo gospodara - te se posle minuta ćutnje, usled kog je Falter odjednom razgovetno izgovorio „da“ kao da zaključuje konzilijum, rastadosmo obećavši to što ni on ni ja nismo nameravali da ispunimo.

Ti nisi našla ništa zanimljivo u njemu, zar ne? I zaista, kako li je samo iznuren taj tip koji je u svojoj bezbojnoj mladosti izdržavao oca pijanca podučavanjem, a zatim je polako, tvrdoglavo i čilo stvarao blagostanje, jer je pored ne previše unosnog hotela, vešto trgovao vinom. Ali kako sam naknadno shvatio, nisi imala pravo kad si tvrdila da je to banalno, da od takvih energičnih miljenika sreće uvek bazdi po

znoju. Ne, sad ja ludo zavidim temeljnoj crti bivšeg Faltera, tačnosti i čvrstini njegove „voljne supstancije“, kako se, sećaš li se, u sasvim drugom povodu voleo da izražava siroti Adolf. Bilo da je sedeo u rovu ili u kancelariji, bilo da je žurio na voz, ustajao još u mrak svitanja u nenaloženoj sobi, uspostavljao poslovne veze, bilo da je maltretirao čoveka prijateljstvom ili mržnjom, on ne samo da je vladao svim svojim sposobnostima, ne samo da je uvek živeo sa nategnutim okidačem već je uvek bio siguran da će današnji, sutrašnji i ceo niz postupnih ciljeva nesumnjivo dosegnuti, i pri tom je radio štedljivo jer nije pucao visoko, poznavajući granicu svojih mogućnosti. Njegova glavna zasluga pred sobom je što je svesno zaobilazio sopstvene talente uzdajući se u one osrednje, opšteprihvaćene, a sam je imao neobične, u neku ruku primamljive sposobnosti koje bi neko neoprezniji nastojao praktično da primeni. Možda se samo u prvoj mladosti još nije uvek znao savladati, pa bi pobrkao rutinsko instruiranje gimnazijalca u rutinskom predmetu s neobično prefinjenim očitovanjima matematičke misli, koje su me u mojoj kućnoj učionici ispunjavale srsima poezije kad bi, žureći se, on odlazio. Sa zavišću pomišljam da bi mi on, kad bih imao njegovu jačinu živaca, elastičnost duše, usredotočenost volje, sad poverio srž natčovečanskog otkrića do kojeg je nedavno došao, naime, ne bi se plašio da će me njegovo saopštenje smožditi; ja bih pak sa svoje strane bio dovoljno uporan kako bih ga primorao da mi sve u tančine ispripoveda.

Odozgo s ulice piskutavo i taktično neko me je pozvao, ali budući da je od našeg doručka s Falterom prošlo više od godinu dana, nisam odmah prepoznao u čoveku koji je bacio senku na moje kamenje, njegovog krotkog zeta. Iz nesvesne uljudnosti popeh se k njemu na pločnik gde mi on izrazi svoje saučešće: slučajno je, veli, zavirio u moj pansion gde mu dobri ljudi ne samo rekoše za tvoju smrt nego mu i pokazaše moju spodobu nasred puste plaže - spodobu koja je tu već svojevrsna znamenitost (zastideo sam se načas što je grba moje gorke tuge vidljiva sa svih hotelskih terasa).

- Upoznasmo se kod Adama Iljiča - rekao je pokazujući korenove sekutića i zaposedajući svoje mesto u mojoj mlitavoj savesti. Mora da sam ga nešto upitao o Falteru.

- Pa zar vi ne znate? - začudilo se blebetalo, i tada sam doznao celu istoriju.

Nekako prošle jeseni Falter je krenuo poslom u jedan od najvinorodnijih primorskih gradića i, kao uvek, odseo je u tihom malom hotelu čiji je vlasnik bio njegov stari dužnik. Treba pažljivo predočiti taj hotel smešten pod kosmatim pazuhom brda obraslog mimozama, i nedovršenu ulicu s pola tuceta omanjih zidanih letnjikovaca, gde su pevali radio-aparati u skučenom ljudskom prostoru između Mlečnog puta i usnulih oleandara, i pustare gradilišta gde su kovali svoj noćni cink cvrčci, i otvoren Falterov prozor na drugom spratu. Provevši higijensko veče u omanjem ženskom zavodu na Bulevaru prisnosti, odlično raspoložen, bistre glave i s osećajem lakoće u slabinama vratio se oko jedanaest sati u hotel i odmah popeo u svoju sobu. Zapepeljeno zvezdama čelo noći, bezumno tih njegov izraz, treperavo rojenje svetiljki u starom gradu, golicav matematički problem zbog kojeg se lani dopisivao s jednim švedskim naučnikom, suv i sladak miris koji se smestio bez misli i obaveze ovde-onde u jamama mraka, metafizički ukus uspešno kupljenog i preprodanog vina, pre nekoliko dana primljena vest iz daleke, nimalo primamljive zemlje o smrti rođene sestre, čiji je lik odavno uvenuo u pamćenju - sve to, tako mi se čini, plutalo je u Falterovoj svesti dok je išao ulicom i zatim se uspinjao stepeništem u svoju sobu, pa iako zasebno te misli i ti utisci nipošto ne behu ni po čemu novi ili izuzetni za onog nosatog, ne baš najobičnijeg, ali površnog čoveka (jer se u svojoj ljudskoj suštini svi delimo na profesionalce i amatere - a Falter je, kao i ja, pripadao amaterima), u svom zbiru možda stvoriše najpovoljniju atmosferu za katastrofalan, kao glavni dobitak, monstruozno slučajan, apsolutno nenaslućen iz kolotečine njegovog uma, nadživotni grom što ga je pogodio te noći u tom hotelu.

Prošlo je oko pola sata od trenutka njegovog povratka, kad li je zbirni san nevelike bele zgrade, što se jedva leluja u krepu razapetom protiv komaraca i u cvetovima puzavica, bio - malo je reći poremećen razdrt, rascepljen, razmrskan glasovima, nezaboravnim za one koji su ih čuli, draga moja, ti zvuci, ti užasni zvuci. To nije bilo svinjsko skičanje slabića dok ga zlikovci užurbano usmrćuju u jendeku, ni urlanje

ranjenog vojnika dok ga poživinčeni hirurg kojekako oslobađa pregoleme noge, bili su gori, mnogo gori... pa ako je moguće naći poređenje, govorio je kasnije top monsieur Paon, hôtelier{6}, onda su, verovatno, najviše nalikovali na grcave, skoro slavodobitne krike porodilje u teškim beskonačnim trudovima, ali porodilje sa muškim glasom i s divom u utrobi. Bilo je teško da se razabere kakva je nota preovladavala u tom orkanu što je razdirao ljudski grkljan - bol, ili strah, ili truba ludila, ili pak, što je i najtačnije, izraz neznanog čuvstva, i ono je pridavalo urliku koji naviraše iz Falterove sobe nešto zbog čega su slušaoci padali u paničnu želju da to smesta prekinu. Mladenci u najbližoj postelji zastadoše, paralelno razrogačivši oči i zatomivši dah, Holanđanin iz prizemlja bezobzirno istrča u vrt gde se već nalazila nadstojnica i belasalo osamnaest sobarica (samo dve umnožene ustrčanošću). Vlasnik hotela, ne gubeći, prema njegovim rečima, prisutnost duha, pojurio je gore i uverio se da su vrata, iza kojih nije prestajao uragan krikova, tako snažan da je protiv njega teško bilo koračati, zaključana iznutra i da se ne otvaraju ni na kucanje ni na reč.

Urlikanjem je Falter (jer se moglo domisliti da urla upravo on - njegov prozor beše mračan, a nepodnošljivi zvuci koji su izlazili odatle bili su bez ikakvog znaka posebnosti) dopirao daleko preko kućne granice, pa su se u okolnom mraku okupljali susedi, jedan je gad držao u ruci pet karata, sve samih aduta. Sad je već bilo sasvim neshvatljivo kako su ičije glasnice mogle izdržati... po tvrdnjama jednih Falter je vikao nekih četvrt sata, drugih, verovatno pouzdanijih, pet-šest minuta uzastopce.

Odjednom (dok je vlasnik hotela rešavao pitanje da li da zajedničkim snagama razvali vrata, da spolja prisloni merdevine ili pozove policiju) krici, dosegavši vrhunac muke, užasa, zapanjenosti i onog što se nikako nije dalo opisati, pretvoriše se u nekakvu smesu jauka i prestadoše.

Zavlada takva tišina da su se u prvi tren svi okupljeni samo došaptavali.

Za svaki slučaj, vlasnik hotela ponovo pokuca na vrata, iza kojih se začuše uzdasi, nesigurni koraci, zatim čeprkanje po ključaonici nekog ko kao da ne zna da se služi ključem... Slaba mekušna šaka pljusne nekoliko puta iznutra. Onda vlasnik hotela učini nešto što je, doduše, mogao mnogo pre da učini: potraži drugi odgovarajući ključ i otključa vrata.

- Svetla - tiho izusti Falter u mraku. Pomislivši isprva da je ovaj

razbio svetiljku za vreme napada, vlasnik mahinalno okrenu prekidač... ali se svetlost poslušno proli, i Falter, žmirkajući, s bolnim čuđenjem preleti pogledom od ruke koja je dala svetlost do prosjale staklene kruške, baš kao da prvi put vidi kako se to radi. Čudna, odbojna promena dogodila se u celoj njegovoj spoljašnjosti: izgledao je kao da mu je izvađen skelet. Znojavo i nekako podbulo lice s otromboljenom usnom i ružičastim očima izražavalo je ne samo tup umor nego i olakšanje, životinjsko olakšanje posle čudovišnog poroda.

Do pasa razodeven, samo u donjem delu pidžame, stajao je oborene glave i trljao dlanom jedne ruke nadlakticu druge. Na prirodna pitanja vlasnika hotela i njegovih gostiju nije odgovorio ništa, samo je naduvao obraze, odgurnuo nekolicinu koji su mu stajali na putu i, izašavši iz sobe, počeo obilato da mokri neposredno po stepeništu. Zatim je legao u krevet i zaspao.

Ujutru je vlasnik hotela javio telefonom njegovoj sestri da je Falter poludeo, pa ga sanjivog, tromog odvezoše kući. Njihov kućni lekar odmah je pretpostavio kap, pa mu je propisao određeno lečenje. Ali Falter se nije oporavio. Doduše, posle nekog vremena počeo se kretati bez tuđe pomoći, pa čak ponekad i zviždukati, glasno govoriti nepristojnosti i navaljivati na hranu koju mu je lekar zabranio. Promena je ipak ostala. Beše to čovek koji kao da je izgubio sve: poštovanje života, bilo kakav interes za novac i poslove, uobičajene ili osvećene čulne tradicije, životne navike, pristojno vladanje, baš sve. Ne beše bezopasno bilo kuda ga puštati samog, jer bi s površnom, brzo zaboravljenom, ali uvredljivom za druge radoznalošću zapodevao razgovor sa slučajnim prolaznicima, propitkivao ih o poreklu ožiljka na tuđem licu ili o tačnom smislu reči koje bi čuo u razgovoru što nije bio njemu namenjen. U prolazu bi dograbio s tezge pomorandžu i jeo bi je s korom, ravnodušnim poluosmehom odgovarajući na brzalicu prodavačice kad bi ga sustigla. Umorivši se ili se snuždivši, sedao bi kao Turčin na pločnik trudeći se da iz besposlice uhvati u šaku žensku štiklu kao muvu. U jednom razdoblju prisvojio je nekoliko šešira, pet filcanih i dva panamska, što ih je pažljivo skupljao po kafeima, pa je bilo neugodnosti s policijom.

Za njegovo stanje počeo je da se zanima poznati italijanski psihijatar koji je posećivao nekog gosta u Falterovom hotelu. Beše to još dobro držeći gospodin koji se bavio, kako je sam rado objašnjavao, „dinamikom duše“, i koji je u objavljenim radovima, vrlo popularnim ne samo u stručnim krugovima, dokazivao da se sva psihička oboljenja daju protumačiti podsvesnim sećanjem na nevolje pacijentovih predaka, te da kad bolesnik pati, recimo, od megalomanije, tada radi njegovog izlečenja valja samo ustanoviti ko je od njegovih predaka bio opsednut neostvarivim vlastoljubljem i onda objasniti praunuku da mu je čukundeda umro i našao pokoj duši, premda se kod komplikovanih slučajeva moralo pribeći maltene scenskom uprizorenju u kostimima iz tog vremena, gde se prikazivala određena vrsta smrti dotičnog pretka koga je imao da glumi pacijent. Te žive slike tako su bile ušle u modu da je profesor bio prisiljen da objasni narodu u štampi kakva je opasnost njihovog izvođenja izvan njegove neposredne kontrole.

Detaljno ispitavši Falterovu sestru, Italijan je utvrdio da Falteri ne znaju za svoje pretke, njihovom se ocu, doduše, događalo da se napije kao majčica zemlja, ali budući da je prema teoriji „bolest odraz samo davne prošlosti“, kao što je, recimo, narodni ep sublimacija samo pradavnih stvari, pojedinosti mu o Falteru-père nisu bile potrebne.

Ponudio je ipak da se pokuša pozabaviti bolesnikom u nadi da će pametno probranim pitanjima iz njega samoga izvući objašnjenje njegovog stanja, posle čega će se preci sami izlučiti iz zbira; da je takvo objašnjenje postojalo, potvrda beše u tome što bi bližnjima, kad god bi uspeli da prodru u Falterovu ćutnju, on kratko i otresajući ih se nagoveštavao nešto sasvim natprirodno, što je bio iskusio one nepojmljive noći.

Jednom se Italijan usamio sa Falterom u njegovoj sobi i, kako je bio iskusan poznavalac ljudskih duša, s koštanim naočarima i maramicom u džepu kaputa, očigledno je iscedio iz njega iscrpan odgovor o uzroku njegovih noćnih jauka. Valjda nije išlo bez hipnoze, jer je Falter posle uveravao isleditelja da se bio izlanuo protiv volje i da mu nije bilo dobro. Štaviše, dodao je da bi svejedno, pre ili posle, napravio taj ogled, ali da ga sigurno nikad neće ponoviti. Bilo kako bilo, siroti autor „Heroike

ludosti“ postao je žrtva Falterove meduze. Budući da se prisni sastanak lekara i pacijenta neprirodno odužio, Falterova sestra, koja je vezla svoj sivi šal na terasi i koja već neko vreme nije čula ganutljiv, samodopadan ili izveštačeno-udvorički tenorčić što je spočetka nejasno dopirao do nje iz pritvorenog prozorčića, uspela se k bratu zatekavši ga kako s dosadnom znatiželjom razgleda reklamni prospekt sa slikama planinskog sanatorijuma koji mu je, zacelo, doneo lekar, dok je sam lekar, skliznuvši napola s naslonjača na tepih, s delovima rublja između prsluka i pantalona, ležao raskrečenih omanjih nogu i zabačenog bledokafenog lica, pogođen, kako se kasnije ispostavilo, srčanim udarom. Na uviđaju, okružen policijskim vlastima, Falter je odgovarao rasejano i kratko: kad su mu na kraju krajeva ta zanovetala dodijala, objasnio je da je, slučajno odgonetnuvši „zagonetku sveta“, popustio pred prepredenim nukanjem, pa ju je poverio radoznalom sagovorniku koji je od zapanjenosti odapeo. Novine se uhvatiše za taj slučaj, podobro ga iskitivši, pa je Falterova osoba, prerušena u tibetanskog mudraca, danima hranila neprobirljive dnevne novosti.

Ali, kako znaš, ja tih dana novine nisam čitao: ti si tad umirala.

Sada pak, saslušavši podrobnu priču o Falteru, osetih neku naročito jaku i pomalo kao stidljivu želju.

Ti, naravno, razumeš. U onom stanju, u kojem sam bio, ljudi bez uobrazilje, naime, lišeni njezine potpore i dometa, obraćaju se čarobnjacima sa reklama, hiromantima zamaskiranim turbanima, koji se između magijskih poslova bave švercom otrova za pacove ili ružičaste gume, debelim tamnoputim gatarama - ali posebno spiritistima koji krivotvore još nepoznatu energiju u mlečne crte duhova i bedasto opredmećene njihove nastupe. Ali meni je uobrazilja data i zato imam dve mogućnosti: prva od njih je moj posao, moje slikarstvo, uteha moga slikarstva; druga se sastojala u tome da iznebuha poverujem kako je neko prilično običan, uprkos „pti pak“ vične pameti, pa čak i vulgaran čovek, poput Faltera, zaista saznao nešto do čega se nijedan prorok, nijedan čarobnjak nije uspeo dovinuti.

Moj slikarski rad? Sećaš se, zar ne, onog neobičnog Šveđanina, ili Danca, ili Islanđanina, đavo će ga znati, jednom rečju, onog

narandžastog preplanulog plavokosog dugonje s trepavicama starog konja koji mi se predstavio kao „poznati pisac“ i naručio, uz honorar, čemu si se obradovala (više nisi ustajala iz kreveta i nisi mogla da govoriš, ali si mi pisala obojenom pisaljkom na đačkoj pločici smešne poruke, poput one da najviše u životu voliš „pesme, poljsko cveće i strani novac“), naručio je od mene, kažem, seriju ilustracija za poemu „Ultima thule“, koju je, na svom maternjem jeziku, upravo bio napisao. O tome da se u detalje upoznam s njegovim rukopisom nije, naravno, moglo biti ni govora, jer mu je francuski, kojim smo se mukotrpno sporazumevali, bio poznat pretežno po čuvenju, pa mi prevesti svoje simbole nije mogao.

Uspeo sam nekako da shvatim da mu je glavni junak neki severnjački kralj, nesrećan i u sebe zatvoren; da se u njegovoj državi, u morskim maglama, na turobnom i udaljenom ostrvu, događaju neke političke intrige, ubistva, previranja, sivi konj, izgubivši jahača, juri u magli po vresku... Moj ga je prvi blanc et noir{7} zadovoljio, pa smo se dogovorili za teme ostalih crteža. Budući da se nije pojavio nedelju dana, kako je bio obećao, nazvao sam njegov hotel i saznao da je otputovao u Ameriku.

Sakrio sam od tebe, tada, nestanak poslodavca, ali crtanje nisam nastavio, pa i ti si već bila toliko slaba da mi nije bilo stalo do mog zlatnog pera i čipkastog tuša. Ali kad si umrla, kad uranci i kasne večeri postadoše sasvim nepodnošljivi, s jadnom bolećivom marljivošću, svest o tome izazivala mi je suze, bacio sam se na posao po koji, bilo mi je jasno, niko neće doći, ali baš zato mi se činio primeren - njegova sablasna opredmećenost, besciljnost i beskorisnost, odvodila me je u sličnu oblast onoj u kojoj za me boraviš ti, moj sablasni cilju, moje drago, moje predrago zemaljsko ostvarenje po koje niko nigde nikad neće doći; a budući da mi je sve odvraćalo pažnju podmećući mi boju prolaznosti umesto grafičke čipke večnosti, mučeći me tvojim tragovima na plaži, kamenjem na plaži, tvojom modrom senkom na strahovitoj sunčanoj plaži, odlučio sam da se vratim u Pariz kako bih ozbiljno prionuo na posao. „Ultima Thule“, ostrvo što se rodilo u pustom i ugaslom moru mog tugovanja za tobom, sad me privlačilo kao kakav zavičaj mojih nepodmitljivih misli.

Međutim, pre nego što napustim jug, morao sam neizostavno da

vidim Faltera. Bila je to druga pomoć koju sam bio sebi zamislio. Uspelo mi je da se uverim kako on ipak nije tek ludak, kako ne samo da veruje u otkriće do kojeg je došao nego je baš to otkriće uzrok njegovog ludila, a ne obrnuto. Doznah da se preselio jesenas u naš kraj. Doznah takođe da mu je zdravlje loše, da je u njemu utrnuo životni žar ostavivši telo bez nadzora i bez podstreka, da će po svoj prilici uskoro umreti. Doznah, najzad, i to mi je bilo izuzetno važno, da je u poslednje vreme, uprkos posustalosti, postao neobično razgovorljiv, pa danima časti posetioce - a svraćaju mu, nažalost, drukčiji znatiželjnici od mene - čangrizavim spram mehanike ljudske misli, čudno vijugavim i bez ikakva sadržaja, ali po ritmu i bodljama gotovo sokratovskim razgovorima.

I evo pojaviše se, naime, onaj isti zet u svom neizostavnocrnom odelcu, njegova supruga (stasita ćutljiva žena koja je telesnom čvrstinom i razgovetnošću podsećala na pređašnji bratov lik i sad mora da mu je služila kao životni prekor, kao granična poučna sličica), te sam Falter... s izgledom koji me je porazio, iako sam na promenu bio spreman. Kako da to izrazim? Po zetovom opisu Falteru kao da su izvadili skelet; meni je ipak izgledao malo drukčije: kao da mu je izvađena duša, ali se zato u njemu udesetostručio duh. Želim time da kažem kako je samo jedan pogled na Faltera dovoljan pa da se shvati da ljudske osećaje, što se gaje u zemaljskoj svakodnevici, od njega nećeš dočekati, da voleti bilo koga, sažaljevati, čak i samog sebe, biti naklonjen tuđoj duši i saosećati s njom kad je prilika, po mogućnosti i navici činiti dobro, pa makar i po sopstvenoj meri - od svega toga se Falter sasvim odučio, kao što se odučio od pozdravljanja ili korišćenja maramice. I uza sve to nije ostavljao utisak umobolnika - o ne, baš naprotiv! - u njegovim čudno podbulim crtama, u neugodno sitom pogledu, čak u pljosnatim nogama obuvenim ne više u moderne cipele nego u jeftine provansalske špagerice, osećala se nekakva usredotočena snaga i tu snagu nije bila briga za mlohavost i očiglednu smrtnost tela kojim je s gadljivošću upravljala.

U ličnom odnosu prema meni sad više nije bio onakav kao pri našem kratkom poslednjem susretu, nego onakav kakvog sam ga pamtio po časovima podučavanja iz mladosti. Ne sumnjam da je bio savršeno svestan kako je u kalendarskom smislu otad prošlo skoro četvrt veka, pa

ipak se, kao da je zajedno s dušom izgubio i osećaj za vreme (bez kog duša ne može da živi) ne toliko na rečima, koliko u procenjivanju svih postupaka, ponašao prema meni baš kao da je sve to bilo juče - pa ipak ni najmanje simpatije prema meni, nikakve srdačnosti, ničega, ni trunčice.

Posadili su ga u naslonjač, i on se čudno izvalio u njemu, kao što se namesti šimpanza kad na zapovest čuvara oponaša sibarita. Njegova sestra se prihvatila veza i tokom razgovora nije nijednom podigla glavu sede podšišane kose. Njen muž je izvukao iz džepa dvoje novina, lokalne i marseljske, pa i on zanemeo. Tek kad je Falter, zapazivši tvoju veliku fotografiju, što je slučajno bila baš u nivou njegovog pogleda, upitao gde si, zet je, ne podižući oči s novina, neprirodno glasno, kao što se govori sa gluvima, izustio: - Pa vrlo dobro znate da je umrla.

- Ah, da - potvrdio je Falter s neljudskom nemarnošću pa, okrenuvši se ka meni, dodao: - Šta ćemo, laka joj bila zemljica - tako, valjda, priliči govoriti u društvu?

Zatim se među nama zapodeo ovakav razgovor; zabeležio sam ga po sećanju, ali po svoj prilici tačno: - Želeo sam da vas vidim, Falteru - rekao sam (oslovljavajući ga, zapravo, po pravilima ruske uljudnosti imenom i patronimom, ali pri transpoziciji njegov vanvremenski lik ne podnosi tu ljudsku vezanost za određenu zemlju i krvnu prošlost) - želeo sam da vas vidim i da porazgovaramo otvoreno. Da li bi vam bilo nezgodno da zamolite svoje kako bi nas ostavili nasamo...

- Njih kao i da nema - otkrivalački je primetio Falter.

- Pod otvorenošću - nastavio sam - smatram obostranu mogućnost postavljanja kakvih mu drago pitanja i spremnost da se na njih odgovori.

Ali budući da ću pitanja postavljati ja, a odgovore očekujem od vas, od vas zavisi da li mi garantujete iskrenost; moje garancije vam nisu potrebne.

- Na direktno pitanje odgovoriću direktno -rekao je Falter.

- U takvom slučaju, dozvolite mi direktno u čelo. Zamolićemo vaše

najbliže da se na trenutak udalje i vi ćete mi od reči do reči ponoviti ono što ste rekli italijanskom lekaru.

- Eto ti ga - procedio je Falter.

- Ne možete mi to odbiti. Prvo, od vaše izjave neću umreti garantujem; neka vas ne brine moj izmožden, loš izgled, imam dovoljno snage. Drugo, obećavam da ću vašu izjavu zadržati za sebe, čak ću se, ako hoćete, ustreliti odmah posle toga kad mi je odate. Vidite, slažem se da moja brbljivost može biti neugodnija od moje smrti. Pa, onda, pristajete li?

- Odlučno sam protiv - odgovorio je Falter i uklonio sa obližnjeg stočića knjigu koja mu je smetala da se nalakti.

- Kako bismo ipak nekako nastavili razgovor, preći ću preko vašeg neslaganja. Počnimo od jajeta. Znači, Falteru, vama se otkrila suština stvari.

- I tačka posle toga - dodao je Falter.

- Slažem se: nećete mi je reći; ipak izvlačim dva važna zaključka: stvari imaju suštinu koja se može razotkriti ljudskom umu.

Falter se osmehnuo: - Samo ne zovite to zaključcima, signore. To su tako - usputne stanice. Logična rasuđivanja vrlo su prikladna na malim udaljenostima kao misaone saobraćajnice, ali zemaljska okruglost, avaj, odražava se i u logici: uz idealno usmeren sled misli vratićete se na polazište... sa svešću o genijalnoj jednostavnosti, s prekrasnim osećajem da ste obujmili istinu dok ste, zapravo, obujmili tek samog sebe. Zbog čega onda i polaziti na put? Zadovoljite se ovim stavom - otkrila vam se suština stvari - u kojoj ste, uostalom, već napravili grešku; objasniti vam je ne mogu, jer bi i najmanji nagoveštaj objašnjenja bio već tračak svetla. Uz nepomičnost stava greška je neprimetna. Ali sve što vi zovete zaključkom već vam podmeće zamku: razvitak se kobno premeće u smotak.

- Dobro, zadovoljiću se, zasad, time. Sad mi dozvolite jedno pitanje.

Hipotezu, koja padne na pamet učenom, on proverava opisom i ogledom, tj. mimikrijom istine i njenom pantomimom. Njena verodostojnost zarazna je za druge i hipoteza se prihvata kao pravo

objašnjenje neke pojave sve dok joj neko ne pronađe pogrešku. Ne varam li se, sva nauka se sastoji od takvih misli u nemilosti ili u ostavci: a svaka se od njih kočoperila visokim činom; preostala im je slava ili penzija. U vašem slučaju, Falteru, pretpostavljam da je u pitanju drukčiji postupak pronalaženja i provere. Možemo li ga zvati - prosvetljenje?

- Nikako - rekao je Falter.

- Stanite. Ne zanima me sada toliko način otkrića koliko vaša osvedočenost u istinitost pronalaska. Drugim rečima, ili vi vladate postupkom da proverite otkriće, ili je svest o istini prisutna u njemu.

- Vidite li - odvratio je Falter - u Indokini lutrijske brojeve izvlači majmun. Ispalo je da sam taj majmun ja. Druga slika: u zemlji čestitih ljudi uz obalu je bio privezan čamac koji nikom nije pripadao; ali to niko nije znao; njegova tobožnja pripadnost nekome činila ga je nevidljivim za sve. Slučajno sam u njega seo. Ali, možda će biti jednostavnije ako kažem da sam u trenutku zaigranosti, koji nije obavezno matematički matematika, moram vas upozoriti, samo je večna igra preskakanja preko sopstvene glave uz svoju sopstvenu umnoženost - samo kombinovao različite misli, i tako došao do prave kombinacije, pa se rasprsnuo, kao Bertgold Švarc. Preživeo sam; možda bi preživeo i drugi na mom mestu.

Ali posle onog što se dogodilo mom vrlom lekaru, nemam ni najmanje želje da se ponovo nosim sa policijom.

- Zagrejavate se, Falteru. Ali vratimo se na glavno: šta vam dokazuje da je to istina? Majmun nema ništa sa žrebom.

- Istine, senke istina - reče Falter - na svetu ih je tako malo - bar što se tiče njihovih vrsta, a ne pojedinačnih, razume se - a te koje su opipljive, čas su tako uboge a čas tako zagađene da... kako da kažem... efekat od spoznavanja istine, trenutni odjek celog bića - pojava malo znana, premalo proučavana. Možda još donekle kod dece... kada se dete budi ili dolazi sebi posle šarlaha... električna iskra stvarnosti, relativne, naravno, stvarnosti, druge nemate. Uzmite bilo koji truizam, odnosno leš relativne istine. Pokušajte sad da proniknete u fizički osećaj koji u vama oživljavaju reči: crno je tamnije od smeđeg, ili led je hladan. Vaša misao je lenja da bi se podigla, kao kad bi isti učitelj sto puta u toku jednog časa ulazio i izlazio iz vašeg razreda. Kao dete sam jednom, po ciči zimi,

liznuo bleštavu bravu na kapidžiku. Pustimo fizički bol ili ponos zbog ličnog otkrića, ako je ono nešto prijatno - nije to prava reakcija na istinu.

Vidite, premalo je poznat taj osećaj, pa nije moguće pronaći pravu reč...

Svi živci odjednom jeknu „da“ - tako nekako. Otklonimo i čuđenje, kao tek nenaviklost na prihvatanje predmeta istine, ne nje same. Ako mi kažete da je taj i taj lopov, smesta ću predočiti sebi sve one pojedinosti kojih sam se nagledao; ipak će ostati čuđenje da je čovek koga sam smatrao za poštenog zapravo prevarant, ali istina se već neprimetno uvukla, pa i moje čuđenje istovremeno poprima obrnut lik (kako sam očiglednog varalicu mogao da smatram poštenim); drugim rečima, osetilna tačka istine nalazi se baš na pola puta između prvog i drugog čuđenja.

- U redu. Sve to je dovoljno jasno.

- Čuđenje pak, dovedeno do zaprepašćujućih, nezamislivih dimenzija - nastavio je Falter - može da zaboli nepodnošljivo, pa ipak se ne može uporediti sa udarcem istine. I to više nikad nećeš „upiti“. Nije me ubila slučajno - jednako slučajno kao što je i grunula u mene.

Sumnjam da bi se uz takvu silinu osećaja moglo misliti o njegovoj proveri. Ali post factum takva je provera moguća, iako meni lično njen mehanizam nije bio neophodan. Zamislite bilo koju prolaznu istinu, recimo, da su dva ugla jednaka trećem, međusobno jednaka; može li se iz te tvrdnje zaključiti da je led vruć, ili da u Kanadi ima kamenja?

Drukčije govoreći, data istinica ne sadrži nikakve druge nadređene istinice, a pogotovo ne one koje bi pripadale drugim slojevima i nivoima znanja ili mišljenja. Šta biste rekli o istini koja u sebi krije objašnjenje i dokaz svih mogućih spekulativnih potvrđivanja? Može se verovati u poeziju poljskog cvetića, ili u moć novca, ali ni jedno ni drugo neće predodrediti veru u homeopatiju ili nužnost istrebljivanja antilopa na ostrvcima Viktorijinih jezera; saznavši to što sam saznao - ako se to i može nazvati saznanjem - dobio sam ključ za sva vrata i kutijice celog sveta, samo zašto mi je on potreban, kad svaka pomisao o njegovoj primenjenoj vrednosti već sama po sebi otvara seriju poklopaca. Ja mogu da sumnjam u svoju fizičku sposobnost da do kraja osmislim sve posledice svog otkrića, naime, kako sam daleko ostavio za sobom sve što se smatra ludilom - ali nikako ne mogu da sumnjam u to da mi se, kako

ste se ono izrazili, „otkrila suština stvari“. Vode, molim vas.

- Evo vam voda. Recite mi, Falteru, da li sam vas dobro razumeo?

Jeste li vi od sada kandidat za sveznalicu? Oprostite, ne osećam to.

Dopuštam da znate nešto glavno, ali u vašim rečima nema konkretnih znakova apsolutne mudrosti.

- Štedim snagu - rekao je Falter. - Nisam ni tvrdio da sada znam sve - na primer, arapski jezik, ili koliko puta ste se u životu obrijali, ili ko je slagao redove eno u onim novinama koje čita moj budalasti zet. To isto može da kaže svako zavirivši u enciklopediju, zar ne, međutim enciklopedija, tačan naslov koji sam saznao (evo, uostalom, nudim vam prikladniji termin: ja poznajem naslov stvari), zaista je sveobuhvatna - i eto gde je razlika između mene i najobaveštenijeg čoveka. Vidite li, saznao sam - i tu vas dovodim do samog ruba tajanstvenog ponora, dame, ne osvrćite se, saznao sam jednu veoma prostu stvar koja se odnosi na svet. Sama po sebi je tako jasna, tako zabavno jasna, da se jedino mojoj nesrećnoj ljudskoj prirodi mogla učiniti monstruoznom.

Kada budem rekao „podudara se“, onda ću pod tim podudaranjem podrazumevati nešto beskrajno daleko od svih podudarnosti koje su vam poznate, baš kao što i sama priroda mog otkrića nema ništa zajedničko s prirodom fizičkih ili fizioloških pretpostavki: dakle, ono glavno u meni, što se podudara sa glavnim u svetu, ne podleže telesnom trepetu koji me tako razbio. Zajedno s tim moguće prepoznavanje svih stvari, koje proističe iz poznavanja glavne, nema na raspolaganju meni dovoljno pouzdan aparat. Snagom volje privikavam sebe da ne izlazim iz kaveza, držim se pravila vašeg mišljenja, kao da se ništa nije dogodilo, tj. postupam kao siromah koji je dobio milion, a nastavio da živi u podrumu, jer zna da će i najmanjim popuštanjem pred raskoši upropastiti svoju jetru.

- Ali vi posedujete blago, Falteru - to je ono mučno. Pustimo raspredanja o vašem odnosu prema njemu i popričajmo o njemu samom.

Ponavljam, vaše odbijanje da mi dopustite da osmotrim vašu meduzu primio sam na znanje, a osim toga, spreman sam da ne donosim očigledne zaključke jer kako vi dajete naslutiti, svako zaključivanje zaključava misao u sebi. Predlažem drukčiju metodu pitanja i odgovora:

neću vas pitati od čega se sastoji vaše blago, a vi nećete odati njegovu tajnu ako mi kažete da li ono leži na istoku, ima li u njemu barem jedan topaz, da li je ikoji čovek došao u njegovo susedstvo. Ako odgovorite na bilo koje od mojih pitanja potvrdno ili odrično, dajem reč ne samo da ću odustati od tog postupka s postupnim potezanjem istorodnih pitanja nego ću sasvim prekinuti razgovor.

- Teoretski, vi me uvlačite u grubu klopku - rekao je Falter, zatresavši se lagano, kao kad bi se nasmejao. - U praksi, pak, to je klopka samo onda ako ste mi kadri postaviti bar jedno pitanje na koje bih mogao da odgovorim jednostavnim da ili ne. Takvih šansi je veoma malo. Stoga, ako vam je mila prazna igra - izvolite, raspalite.

Porazmislio sam i rekao: - Dozvolite mi, Falteru, da započnem kao što počinje tradicionalni turista, od razgledanja stare crkve koja mu je poznata sa fotografija.

Dozvolite mi da vas upitam: postoji li Bog? - Hladno - rekao je Falter.

Nisam shvatio i zapitao sam ponovo.

- Ostavite to - obrecnuo se Falter. - Rekao sam „hladno", kao što se govori u igri kad treba naći skriveni predmet. Ako tražite pod stolicom ili pod senkom stolice, a predmet tamo ne može biti, jer je naprosto na drugom mestu, onda pitanje o postojanju stolice ili senke stolice nije ni u kakvoj vezi sa igrom. Reći pak da, možda, stolica i postoji, ali predmet nije tamo, isto je što i reći da je, možda, predmet baš tamo, ali stolice nema, vi, naime, opet upadate u omiljeni za ljudsku misao krug.

- Ali složićete se, Falteru, da, ako govorite kako ono što tražimo nije ni u kakvom dodiru sa pojmom Boga, već traženo ima po vašoj terminologiji „naslovnu“ vrednost, onda to znači da pojam o Bogu nije naslovni pojam, a ako je tako, nema ni naslovne potrebe za tim pojmom, pa ako nema potrebe za Bogom, tada ni Boga nema.

- Znači, niste razumeli moje reči o saodnosu između mogućeg mesta i nemogućnosti pronalaženja predmeta na njemu. Dobro, izraziću se jasnije. Time što ste spomenuli navedeni pojam, samog sebe ste stavili u položaj tajne, kao kad bi se sakrio onaj ko traži. Time, pak, što

ustrajavate na svom pitanju, vi ne samo da skrivate nego i verujete da, deleći s predmetom svojstvo „skrivenosti“, njega približavate sebi. Kako vam mogu odgovoriti ima li Boga ako se, možda, radi o grašku ili o kornerskim zastavicama? Na krivom mestu i pogrešno tražite, cher monsieur, to je sve što vam mogu odgovoriti. A ako se vama čini da se iz tog odgovora može izvući i najmanji zaključak o nepotpunosti ili o potrebi Boga, onda se to događa baš zato što na krivom mestu i pogrešno tražite. A niste li obećali da nećete misliti logično?

- Sad ću i ja vas uhvatiti, Falteru. Da vidimo kako ćete uspeti da izbegnete potvrdan odgovor. Dakle, ne može se tražiti naslov sveta u hijeroglifima božanstva?

- Oprostite - odgovorio je Falter. - Posredstvom kitnjastog stila i gramatičkog trika vi jednostavno šminkate i na očekivano negiranje stavljate željeno potvrđivanje. Ja sada samo negiram. Odričem svrhovitost traženja istine u oblasti opšteprihvaćene teologije - a radi sprečavanja prekomernog rada vaše misli, bez oklevanja dodajem da moj epitet vodi u slepu ulicu. Ne krećite za njim. Prekinuću razgovor zbog nedostatka sagovornika ako uzviknete: „Aha, postoji druga istina!“ jer to će značiti da ste se tako dobro sakrili da ste izgubili sebe.

- Dobro. Poverovaću vam. Pretpostavimo da teologija zamućuje pitanje. Je li tako, Falteru?

- Gospodarica je poslala sto rubalja - rekao je Falter.

- U redu, ostavimo i taj neispravan put. Premda biste mi mogli objasniti zašto je baš on neispravan (jer tu ima nečega čudnog, neulovljivog, što vas ljuti), pa bi mi tad bilo jasno zašto ne želite da odgovorite.

- Mogao bih - rekao je Falter - ali to ni po čemu ne bi odudaralo od razotkrivanja suštine, odnosno, upravo onoga što iz mene nećete izvući.

- Ponavljate se, Falteru. Zar ćete se izmotavati ako vas, recimo, upitam može li se računati na zagrobni život?

- To vas baš jako interesuje?

- Jednako kao i vas, Falteru. Što god vi znali o smrti, obojica smo smrtni.

- Kao prvo - rekao je Falter - obratite pažnju na sledeću zanimljivu zamku: svaki čovek je smrtan; vi ste (i ja sam) čovek; dakle, vi možda i niste smrtni. Zašto? Zato što odabrani čovek samim tim prestaje biti svaki. Uza sve to, nas dvojica smo ipak smrtni, ali ja sam drukčije smrtan od vas.

- Ne tuckajte po potiljku moju jadnu logiku, već mi odgovorite jedno: ima li ičega nalik na postojanje ličnosti iza groba, ili se sve završava idealnom tamom?

- Bon - rekao je Falter, po navici Rusa u Francuskoj. - Vi želite da znate hoće li večno gospodin Sineusov prebivati u udobnosti gospodina Sineusova, ili će pak sve odjednom nestati? To su dve misli, zar ne?

Neprestana svetlost i crna besmislica. Štaviše, uprkos razlici metafizičkih boja, one su međusobno neobično slične. Pri tom se kreću paralelno.

Kreću se čak jako brzo. Živela kladionica! Haj-aj-aj, pogledajte kroz durbin, one vam se utrkuju i jako biste hteli da znate koja će prva dotrčati do stuba istine, ali time što tražite od mene odgovor, da ili ne, za bilo koju od njih, vi želite da ja jednu u punom trku ščepam za šiju - a šija je beštijama skliska - ali kad bih za vas jednu od njih i uspeo da zaustavim, samo bih prekinuo trku ili bi dotrčala do kraja druga, ona koju nisam uhvatio, što ne bi vodilo dobru zbog osujećivanja suparništva. Ako pak upitate koja od njih dve trči brže, onda ću vam odgovoriti pitanjem: šta je brže -velika želja ili veliki strah?

- Mislim, podjednako.

- Tu smo, dakle. Pogledajte šta se zbiva u razumu ljudske jedinke bilo da se nikako ne da izraziti to što vas čeka, naime nas, posle smrti, i tada se potpuno gašenje svesti odbacuje - a baš je to prihvatljivo za vašu uobrazilju - svako od nas je iskusio posvemašnji mrak dubokog sna; bilo da je, naprotiv, smrt moguće zamisliti i onda, naravno, razum ne odabira večan život, odnosno, nešto samo po sebi nepoznato, ni sa čim zemaljskim nesaglasno, nego ono najverovatnije -poznatu tamu. Jer kako zaista može čovek koji ima poverenja u svoj razum dopustiti, recimo, da neki notorni pijanac koji je umro u tvrdom snu od nekog slučajnog spoljnog uzroka, odnosno koji se slučajno lišio onoga što zapravo više nije ni posedovao, kako to da on ponovo stiče sposobnost

razmišljanja i osećanja samo zahvaljujući nastavljanju, učvršćivanju i usavršavanju njegovog promašenog stanja? Stoga kad biste me pitali samo jedno - da li mi je na ljudski način poznato ono što nailazi posle smrti, kad biste, naime, pokušali da sprečite osuđenu na besmislenost trku dve suprotne, ali u stvari jednake pretpostavke, iz mog biste negiranja morali zaključiti da vaš život ne može da se završi nepostojanjem, a iz mog potvrđivanja izvukli biste suprotan zaključak. I u jednom i u drugom slučaju, kao što vidite, ostali biste tačno u onom položaju u kojem ste bili uvek, jer bi vam suvo „ne“ dokazalo da nisam više od vas upućen u ovaj predmet, a vlažno „da“ bi vas navelo na prihvatanje postojanja međunarodnih nebesa, u koje vaš um ne može da sumnja.

- Vi jednostavno izvrdavate direktan odgovor, ali dozvolite mi ipak da primetim kako mi u razgovoru o smrti ne odgovarate: hladno.

- Evo vi ponovo - uzdahnuo je Falter. - Pa upravo sam vam tumačio da svaki zaključak prati zakrivljenu putanju mišljenja. On je sa zemaljskog gledišta tačan, dok ostajete u okvirima zemaljskih vrednosti, ali kad pokušate da odete dalje, onda greška raste proporcionalno prevaljenom putu. Štaviše: vaš će um prihvatiti svaki moj odgovor isključivo s njegove primenjene strane, jer vi drukčije nego u slici sopstvenog krsta smrt ne možete da zamislite, a to će opet tako izopačiti smisao mog odgovora da će se on time pretvoriti u laž. Vladajmo se dolično u transcendentnom. Verujem da naslućujete kako tu ima jedna kvaka u samoj formulaciji pitanja, kvaka što je, usput budi rečeno, strašnija nego i sam strah od smrti. A kod vas je on očigledno izuzetno jak, zar ne?

- Da, Falteru. Užas koji osećam pri pomisli na svoje buduće stanje besvesti, ravan je samo odvratnosti pred zamišljenim truljenjem moga tela.

- Dobro rečeno. Verovatno su tu i drugi simptomi te proširene bolesti pod kapom nebeskom? Mukli ubod u srce, odjednom usred noći poput grabežljivog skoka divlje zveri između odomaćenih čuvstava i pripitomljenih misli: i ja ću jednom... Istina, to vam se dešava? Mržnja prema svetu koji će nastaviti da živi bez vas... Korenito osećanje da je

sve u svetu beznačajno i privid u poređenju sa vašom smrtnom mukom, a onda, dakle, i s vašim životom, jer kažete vi sebi: život i jest smrtna muka... Da, da, sasvim mi je jasna bolest od koje vi svi patite u većoj ili manjoj meri i mogu reći samo jedno - ne shvatam kako ljudi mogu da žive u takvim uslovima.

- Onda, Falteru, čini se da smo naš razgovor priveli kraju. Proizlazi kako je, kad bih vam priznao da u trenucima sreće, ushićenja, nagosti duše, odjednom osetim da iza groba nepostojanja nema; da se u zaključanoj sobi, iz koje ispod vrata struji hladnoća, sprema kao u detinjstvu, mnogooki sjaj, piramida uteha; da je život, domovina, proleće, žubor vrela ili dragi glas - da je sve to samo zbrkani uvod, a glavno tek dolazi, proizlazi kako je, ako tako osećam, moguće živeti, moguće živeti - recite mi da je moguće i više vas ništa neću pitati.

- U tom slučaju - rekao je Falter, ponovo se zatresavši - ja još manje razumem. Preskočite uvod - i stvar je uređena!

- Un bon moument, Falteru, kažite mi vašu tajnu.

- Šta je to, hvatate na prepad? Kakvi ste vi. Ne, o tome ne može biti ni govora. U početku... Da, u početku mi se činilo da bi se moglo pokušati... poveriti se. Odrastao čovek, ako baš nije takav bik kao ja, ne može izdržati. Dobro, mislio sam, ne bi li se mogao vaspitati nov naraštaj upućenih, naime, ne bismo li se okrenuli deci. Kako vidite, nisam otprve pobedio zarazu ovdašnje dijalektike. Ali šta bismo, zaista, dobili? Prvo, teško da je uopšte moguće obavezati decu zavetom ćutnje tako da ni jedno jedino od njih sanjarskom rečju ne izvrši ubistvo. Drugo, čim se dete razvije, to što mu je prethodno bilo povereno i što je preuzeto zdravo za gotovo spavalo u uglovima svesti, trgnuće se i probuditi s tragičnim posledicama. Ako moja tajna i ne mora uvek da dotuče sapiensa, nijedan mladić neće, svakako, ostati od nje pošteđen. Jer ima li koga među nama ko ne poznaje onu životnu dob kad svašta i koješta zvezdano nebo u Jesentukima, knjiga pročitana u klozetu, lične slutnje o svetu, slatki užas solipsizma - i tako dovodi mlado ljudsko biće do raspomamljenosti svih oseta. U krvnike mi se ne mili da idem, neprijateljsku vojsku potući preko megafona nisam naumio... jednom rečju, nemam se kome poveriti.

- Postavio sam vam dva pitanja, Falteru, i oba puta ste mi dokazali da je nemoguće dati odgovor. Mislim da bi bilo beskorisno pitati vas još o čemu drugom, recimo, o granicama svemira ili o nastanku života. Vi biste mi ponudili, pretpostavljam, da se zadovoljim šarenim trenutkom provedenim na nekoj drugorazrednoj planeti pod nekim drugorazrednim suncem ili biste opet sve sveli na zagonetku: da li je polilogična sama reč „polilogično".

- Verovatno - potvrdio je Falter i otegnuto zevnuo.

Njegov zet mu tiho izvadi iz prsluka sat i razmeni poglede sa suprugom.

- Evo šta je čudno, Falteru. Kako se to u vama spaja nadljudsko znanje o suštini s okretnošću mitingaškog sofiste koji baš ništa ne zna?

Priznajte, ovo vaše svojeglavo izbegavanje odgovora samo je suptilno šegačenje.

- Pa šta, to je moja jedina odbrana - rekao je Falter skrenuvši pogled na sestru koja je spretnom kretnjom izvlačila dug siv svileni šal iz rukava kaputa koji joj je već pridržavao muž. - Inače, znate to, vi biste iz mene izvukli... Uostalom - nastavio je uvlačeći u rukav pogrešnu, a zatim pravu ruku i uklanjajući se ujedno uslužnom gurkanju svojih pomoćnika - uostalom, ako sam malo pred vama i podigao rep, mogu vas utešiti: u svem tom mlaćenju prazne slame nehotično sam se izlanuo - samo dve do tri reči, ali u njima je sevnuo tračak istine - ali vi to srećom niste zapazili.

Odvedoše ga, i time je okončan naš dijalog u koji kao da je đavo umešao prste. Falter ne samo da mi ništa nije rekao već me nije pustio ni blizu, pa je, valjda, i njegova poslednja reč bila izgovorena kao izrugivanje, kao i sve ostale. Sutradan mi je dosadan glas njegovog zeta javio telefonom da je Falterova cena sto franaka za jednu posetu; upitao sam zašto mi to nisu na vreme rekli, na šta je on spremno odgovorio da će me u slučaju ponovljenog poziva dva razgovora koštati samo sto pedeset. Kupovina istine, pa makar i uz popust, nije me ispunila oduševljenjem, pa sam, isplativši svoj nepredviđeni dug, sebe primorao da ne mislim više na Faltera. Ali juče... da, juče, primio sam pisamce od njega - iz bolnice: razgovetno piše da će u utorak umreti, te da mi se na

rastanku usuđuje saopštiti da - onda slede dva retka brižljivo i kao na podsmeh zamrljana. Odgovorio sam da zahvaljujem na pažnji i da mu želim zanimljive zagrobne doživljaje i prijatan boravak u večnosti.

Ali sve me to približava tebi, moj anđele. Za svaki slučaj držim otvorene prozore i vrata života, iako osećam da se nećeš spustiti na nivo starinskih sablasti. Najstrašnija pomisao je da, otkako sjajiš u meni, moram da čuvam svoj život. Moje smrtno ustrojstvo možda je jedini zalog tvog idealnog postojanja: kad umrem, i ono će skončati. Jao, osuđen sam da se s osiromašenom strašću služim zemaljskom prirodom kako bih samom sebi dorekao tebe i kako bih se zatim oslonio samo na svoje tri tačke...

Pariz, 1939.

S ruskog preveo: Zoran Ðerić

BIBLIOGRAFSKE NAPOMENE

1. VOLŠEBNIK (Volšebnik). Pripovetka je napisana na ruskom jeziku u jesen 1939. godine u Parizu. Prvi put je objavljena 1986. godine, i to u prevodu na engleski jezik (The Enchanter), koji je sačinio Dmitrij Nabokov. Prevod u ovoj zbirci sačinjen je prema tom izdanju.

2. BAHMAN (Bachmann). Nastala u Berlinu, oktobra 1924. godine, pripovetka je objavljena u tamošnjem ruskom emigrantskom listu Руль, a potom u zbirkama Čorbov povratak (Возвращение Чорба), 1930. godine u Berlinu, te Istrebljivanje tirana (Tyrants Destroyed) u Njujorku, 1975. godine. Prevodi ostalih pripovedaka iz zbirke Istrebljivanje tirana takođe su delo Dmitrija Nabokova, u saradnji sa autorom.

3. VODIČ PO BERLINU (Путеводитель по Берлину). Pripovetka je prvi put objavljena decembra 1924. godine u listu Руль, a potom i u zbirci Čorbov povratak. Prevod Dmitrija Nabokova (u saradnji sa autorom) na engleski jezik objavljen je pod naslovom A Guide to Berlin u zbirci Detalji zalaska sunca (Details of a Sunset) u Njujorku, 1976. godine.

4. BRITVA (Britva). Ova pripovetka prvi put je objavljena u listu Руль ,februara 1926. godine.

5. BAJKA (Skaska) je prvi put objavljena u listu Руль, juna 1926. godine, a zatim u knjizi Čorbov povratak. Prevod Dmitrija Nabokova na engleski jezik objavljen je pod naslovom A Nursery Tale u zbirci Istrebljivanje tirana (Tyrants Destroyed ).

6. POSETA MUZEJU (Посещение музея). Pripovetka je objavljena 1939. godine u Parizu, u ruskom emigrantskom časopisu Современные записки, a zatim i u zbirci Proleće u Fijalti (Весна в Фиальте) u Njujorku 1959. godine. Engleski prevod (The Visit of the Museum) objavljen je u zbirci Ruska lepotica (A Russian Веаиtу) 1973. godine u Njujorku. Sačinio ga je, kao i prevode svih ostalih pripovedaka u ovoj zbirci, Dmitrij Nabokov, u saradnji sa autorom.

7. MUZIKA (Музыка). Napisana početkom 1932. godine u Berlinu, pripovetka je objavljena marta 1932. godine u Parizu, u ruskom emigrantskom dnevnom listu Последние новости, a zatim u zbirci Špijun (Соглядатап), objavljenoj 1938. godine u Parizu. Engleski prevod, pod naslovom Music, objavljen je u zbirci Istrebljivanje tirana.

8. ADMIRALITETSKA IGLA (Адмиралтейская игла). Pripovetka je napisana maja 1933. godine u Berlinu. Objavljena je juna iste godine u listu Последние новости, a potom i u zbirci Proleće u Fijalti. Prevod na engleski (The Admiralty Spire) objavljen je u zbirci Istrebljivanje tirana.

9. ŠOŠKAR (Королек). Nastala u Berlinu, u leto 1933. godine, pripovetka je objavljena jula iste godine u listu Последние новости, a kasnije i u zbirci Proleće u Fijalti. Prevod na engleski, pod naslovom The Leonardo, objavljen je u zbirci Ruska lepotica.

10. RUSKA LEPOTICA (Красавица). Pripovetka je prvi put objavljena u listu Последние новости, 1938. godine u Parizu, a zatim i u zbirci Špijun, te konačno, u prevodu na engleski (A Russian Веаиtу), u zbirci Ruska lepotica.

11. TEŠKI DIM (Тяжелый дим). Pripovetka je prvi put objavljena u listu Последние новости, marta 1935. godine, a zatim u zbirci Proleće u Fijalti. Prevod na engleski (Torpid Smoke) objavljen je u zbirci Ruska lepotica. Autorov prevod na engleski objavljen je u zbirci Nabokovljevo tuce (Nabokov's Dozen), 1958. godine u Njujorku.

12. OBLAK, JEZERO, KULA (Облако, озеро, башня). Pripovetka je prvi put objavljena u ruskom emigrantskom časopisu Современные записки, 1937. godine u Parizu, a zatim i u zbirkama Špijun i Proleće u Fijalti. Autorov prevod na engleski (Cloud, Castle, Lake) objavljen je u zbirci Nabokovljevo tuce (Nabokov's Dozen).

13. ISTREBLJIVANJE TIRANA (Истребление тиранов). Nastala u Francuskoj 1938. godine, pripovetka je prvi put objavljena u časopisu Русские записки, avgusta iste godine, a zatim u zbirci Proleće u Fijalti.

Prevod na engleski (Tyrants Destroyed) objavljen je u istoimenoj zbirci.

14. „JEDNOM DAVNO, U ALEPU...“ („That in Aleppo Once...“).

Napisana na engleskom jeziku, 1943. godine u Bostonu, pripovetka je prvi put objavljena iste godine u časopisu Atlantic Monthly, a zatim u zbirci Nabokovljevo tuce.

15. ZNACI I ZNAMENJA (Sings and Symbols). Pripovetka je napisana na engleskom jeziku, 1948. godine u Bostonu. Prvi put je objavljena u časopisu New Yorker, a potom i u zbirci Nabokovljevo tuce.

16. ULTIMA THULE. Kao prvo poglavlje nikada dovršenog romana, fragment je objavljen 1942. godine u ruskom emigrantskom časopisu Новый журнал, a kasnije i u zbirci Ruska lepotica.

BELEŠKA O PISCU

Rusko-američki pisac Vladimir Nabokov rođen je 1899. godine u Petrogradu, današnjem Sankt Peterburgu, u Rusiji, u poznatoj porodici.

Posle Oktobarske revolucije, 1919. godine s porodicom odlazi u emigraciju, najpre u Englesku, gde studira u Kembridžu, a zatim, 1923, dolazi u Berlin, tadašnji centar ruske političke emigracije u Nemačkoj.

Pod pseudonimom V. Sirin, u Berlinu objavljuje svoje prve priče, pesme i romane. U Parizu živi od 1937. do 1940, kada odlazi u Sjedinjene Američke Države. Više od deset godina predavao je rusku književnost na američkim univerzitetima. U Americi je nastavio da piše prozu prelazeći sa ruskog na engleski jezik. Od 1960. godine živeo je u Evropi, u švajcarskom gradu Montreu, u kojem je i umro 1977. godine. Širom sveta Nabokov je postao poznat nakon objavljivanja romana Lolita 1955. godine. Pored Lolite, objavio je i sledeće romane: Lužinova odbrana, Kralj, dama, pub, Očajanje, Poziv na pogubljenje, Dar, Smeh u tami, Stvarni život Sebastijana Najta, U znaku nezakonito rođenih, Bleda vatra, Ada, Pnin, Prozirne stvari. Takođe je objavio nekoliko pripovedačkih zbirki, autobiografsku prozu Pričajte, uspomene, kao i niz eseja o ruskim piscima.

Vladimir Nabokov danas se smatra piscem koji je u drugoj polovini XX veka, zajedno sa Horheom Luisom Borhesom, najviše doprineo daljem razvoju prozne umetnosti u svetu.

{1}

U originalu, na ruskom jeziku, igra reči: stopka - šank, neustopki - odšteta za kršenje ugovora, penali. Doslovno, naslovi ovih pesama mogli bi se prevesti kao „Za šankom“, i „Penali“ (prim. prev.). {2}

Konka (grčki) - školjka; apsida; udubina u obliku polukupole, svoda; ovde polukružne građevine tramvajskih čekaonica, karakterističnih oblika, nadsvođene polukupolom (prim. prev.). {3}

Pud (ruski pud, latinski pondus) - težina; nekadašnja ruska jedinica za merenje težine (16,3805 kg). {4} Poslednji predeo (lat). {5} Da li ste potpuno sigurni, doktore, da nauka ne zna za takav izuzetan slučaj, kada se dete rađa u grobu? (fr.) {6} Gospodin Paon, vlasnik hotela (fr.). {7} Belo i crno (fr.).