Edukapromo
нас ће турци лагумом дигнути.”
Ал’ беседи војвода пријезда:
„Мучи, љубо, муком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?”
потом дошла та недеља прва, и господа отишла у цркву, и божју су службу остајали;
кад господа изишла из цркве, тад беседи војвода пријезда:
„о војводе, моја десна крила, крила моја, с вама ћу летети, да ручамо, да се напијемо, да на граду врата отворимо,
да на турке јуриш учинимо, па што нама бог и срећа даде!”
па пријезда љубу дозиваше: „иди, љубо, у пивнице доње,
војводе.
кад то виде Јелица госпођа, та кондиром о камен удари,
па отрча у господске дворе:
„Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
пивница ти пуна јаничара:
папучама пију вино ладно,
а за моје здравље намењују,
а тебека жива сарањују,
сарањују, за душу ти пију.”
онда скочи војвода пријезда,
те на граду отвори капију,
па на турке јуриш учинише,
те се бише и секоше с турци,
госпођу привати за руку: „о Јелице, госпођо разумна,
или волиш са мном погинути, ил’ турчину бити љуба верна?”
Сузе рони Јелица госпођа:
„Волим с тобом часно погинути
нег’ љубити на срамоту турке;
нећу своју веру изгубити
и часнога крста погазити.”
Узеше се обоје за руке,
па одоше на беден Сталаћа,
па беседи Јелица госпођа:
„о пријезда, драги господару,
Морава нас вода одранила,
нек Морава вода и сарани!”
па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио, не освоји добра ниједнога.
Љуто куне турски цар Мемеде: „Град Сталаћу, да те бог убије!
сам три иљаде војске, а не водим него пет стотина.”
трагичан крај песме.
ПОДСЕТИ СЕ У песми читамо стихове:
војвода, њи шездесет, иљаде турака.
и досад смо се сретали са стилским средством
разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
пo Солуна не зна за Дојчина,
они мисле да је преминуо.
то се чудо надалеко чуло,
Чак далеко у земљу aрапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
право оде ка Солуну граду,
те он паде под Солуна града,
под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест илија, луда аџамија,
оно боја није ни виђело,
А камоли с киме учинило,
та ако би оно и изишло,
Ал’ му не да остарила мајка:
„не, илија, луда аџамијо!
тебе хоће Арап преварити,
те ће ми те луда погубити,
оставити саморану мајку.”
кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема
Да изиђе њему на мејдана,
на Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
фуруну љеба бијелога,
по товар вина црвенога,
јоште нељубљена.
Сав је Солун порез изредио, редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има, До имаде љубу вијерницу
и Јелицу, своју милу сеју;
оне јадне порез састављале,
Ал’ га нико да однесе нема, Јер га Арап приватити неће
Без Јелице, лијепе ђевојке.
оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе, рони сузе низ бијело лице, те је брату лице покапала;
тад се јадан Дојчин разабрао, па бесједи болани Дојчине: „Двори моји, огњем сагорели!
А каде ми брже прокапасте?
Да ми није умријети с миром.”
проговара Јелица ђевојка:
„о мој брате, болестан Дојчине!
нису твоји двори прокапали,
но су сузе Јелице сестрице.”
тад говори болестан Дојчине:
„Што је, селе, ако Бога знадеш!
Ал’ је вама љеба нестануло?
Али љеба, ал’ црвена вина?
Али злата, ал’ бијела платна,
немаш чиме на ђерђефу вести,
немаш чиме, ал’ немаш по чему?”
проговара Јелица ђевојка:
„о мој брате, болани Дојчине!
Доста имам љеба бијелога,
А још више вина црвенога;
Доста злата и бијела платна, имам чиме на ђерђефу вести, имам чиме, и имам по чему;
Дојчин, сцена из серијала
дошао Усо Арапине
под Солуна у поље широко, од Солуна иште заточника
Да изиђе њему на мејдана;
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана;
А кад виђе црни Арапине,
он удари порез на Солуна:
Све на двора по дебела овна, по фуруну љеба бијелога,
и по товар црвенике вина,
и по кондир жежене ракије,
и по двадест жутијех дуката,
и по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу;
Сав је Солун порез изредио, редак дође на твоје дворове:
ти не имаш брата никаквога,
Да саставља порез Арапину,
но смо јадне саме састављале,
и ми јесмо порез саставиле,
Ал’ га нико однијети нема,
Јер га Арап приватити неће
Без Јелице, баш твоје сестрице;
А чу ли, ме, болестан Дојчине,
Ја не могу љубит Арапина,
Чу ли брате, за живота твога.”
тадa рече болани Дојчине:
„Хеј, Солуне, огњем сагорео!
Ђе у тебе не има јунака,
Да изиђе Арапу на мејдан,
но ми не би умријети с миром.
па дозива љубу Анђелију:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел’ ми јоште у животу доро?”
проговара љуба Анђелија:
„Господару, болестан Дојчине!
Јесте тебе доро у животу, и добро сам угојила дора.” тад бесједи болани Дојчине:
моја вјерна љубо!
узми
кад је виђе перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
„Снахо моја, танка Анђелија!
Зар је мене побро преминуо, те ти водиш дора на продају?”
Ја говори дилбер Анђелија:
„Мој ђевере, налбантине перо!
није тебе побро преминуо, но је тебе побро поздравио
Да му кујеш вересијом дора,
Да он иде Арапу на мејдан;
кад се врати, да ти потков плати.”
проговара налбантине перо: „Анђелија, моја снахо мила!
Ја не кујем коње вересијом;
Да ми дадеш твоје оке чарне Да их љубим док се побро врати и док мене потковицу плати.”
Анђелија љута и проклета,
она плану, како ватра жива,
па одведе некована дора, те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине: „Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел’ ми побро дора потковао?”
писну Анђа, како љута гуја: „Господару, болани Дојчине!
Бог убио твога побратима!
он не кује коња вересијом,
но он иште моје очи црне,
Да их
Утегни ме, селе, од бедара,
од бедара до витих ребара,
Да се моје кости не размину,
не размину кости мимо кости.”
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
и износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
од бедара до витих ребара,
припасаше сабљу аламанку,
приведоше дора од мејдана,
турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
познаде га доро од мејдана,
па му оде силан поиграват.
окрену га Дојчин низ чаршију,
колико му силан подиграва,
из калдрме искаче камење.
Ал’ говоре солунски трговци:
„Вала Богу! Вала јединоме!
од како је Дојчин преминуо,
није бољи јунак проишао
кроз Солуна града бијелога,
ни бољега коња пројахао.”
оде Дојчин у поље широко
ка шатору црна Арапина.
кад га виђе црни Арапине,
од страха је на ноге скочио,
па говори црни Арапине:
„ој Дојчине, да те Бог убије!
Јоште ли си, море, у животу?
Ходи, јолдаш, да пијемо вино, А
Џаба тебе порез од Солуна.”
Ал’ говори болани Дојчине:
„изиђ’ курво, црни Арапине!
изађи ми на мејдан јуначки,
Да јуначки мејдан дијелимо,
А ласно је пити рујно вино
и љубити солунске ђевојке”
Вели њему црни Арапине:
„Богом брате, војвода Дојчине!
ти се прођи кавге и ђавола,
но одјаши да пијемо вино,
Џаба тебе порез од Солуна,
и џаба ти солунске ђевојке;
кунем ти се Богом истинијем,
Да ти овђе никад доћи нећу.”
кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије, он нагони дебела дорина,
на његова бијела шатора,
на копљу му шатор претурио.
кад да видиш чуда под шатором!
под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с’ Дојчин оканити неће,
он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
изиђоше у поље широко,
наљутише коње од мејдана.
проговара болестан Дојчине: „Удри курво, црни Арапине, Удри прије да ти жао није!”
Баци копље црни Арапине Да удари болесна Дојчина,
Ал’ се доро боју научио,
клече доро до зелене траве,
Високо га копље претурило,
те удара у земљицу црну,
пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
кад то виђе црни Арапине,
плећи даде бијежати стаде, право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
таман Арап на врата солунска,
А стиже га болани Дојчине,
па потеже копље убојито,
прикова га Солуну за врата,
па повади сабљу аламанку,
те Арапу одсијече главу,
па на сабљи главу дохитио,
Арапове очи извадио,
очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
па он оде тамо уз чаршију,
кад је био побратиму своме,
побратиму петру налбантину,
он дозивље свога побратима:
„изиђ’, побро, да ти потков платим,
Што си мене коња потковао,
потковао вересијом дора.”
проговара перо налбантине:
„побратиме, болани Дојчине!
нијесам ти дора потковао:
Ја се, брате, мало нашалио,
Анђелија љута и проклета,
она плану, како ватра жива,
па одведе некована дора.”
њему вели болесан Дојчине:
„изиђ’ амо да ти потков платим.”
он изиђе пред свога дућана, Ману сабљом болани Дојчине, налбантину одсијече главу,
па на сабљи главу дохитио, извадио очи налбантину, очи зави у јаглука танка, Главу баци на мермер-чаршију, право оде двору бијеломе, пред двором је дора одсједнуо,
па он сједе на меку ложницу,
па извади очи Арапове, те их баци својој милој сеји: „ето, селе, очи Арапове, нека знадеш да их љубит нећеш, Селе моја, за живота мога.”
па извади очи налбантове, те их даје љуби Анђелији: „нај ти, Анђо, очи налбантове, нека знадеш да их љубит нећеш, Љубо моја, за живота
blogspot.com/2017/ 06/061_28.html
Мили боже, чуда големога!
Јали грми, јал’ се земља тресе?
Ја се бије море о мраморје?
Ја се
бију на попина виле?
нити грми, нит се земља тресе,
ни се
бије море о мраморје,
ни се бију на попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
„не бојте се, браћо моја драга!
еда бог да каквагођ јунака,
који ће нас јунак избавити.”
А кад к њима радојица дође, сви у једно грло заплакаше,
радојицу љуто проклињаху:
„радојица, допаднуо мука!
и ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође!
тко ли ће нас јунак избавити?”
Вели њима Мали радојица:
„не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутро, кад данак осване,
ви дозов’те агу Бећир-агу,
па му каж’те да ј’ умро раде
не би ли ме ага закопао.”
кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
т’ убио, ага Бећир-ага!
доведе к нама радојицу?
„ев’, бога ми, ниј’ умро раде,
ниј’ умро, већ се ућутио:
налож’те му ватру на прсима, хоће ли се помакнути, курва.”
Ложе њему ватру на прсима, ал’ је раде срца јуначкога, ни се миче, ни помиче раде.
опет вели Бећирагиница:
„А, бога ми, ниј’ умро раде, ниј’ умро, већ се ућутио;
већ уват’те змију присојкињу, те турајте раду у њедарца, хоће ли се од ње уплашити,
неће ли се, курва, помакнути.”
Уватише змију присојкињу, па турају раду у њедарца,
ал’ је раде срца јуначкога,
ни се миче, ни се од ње плаши.
опет вели Бећирагиница: „А, бога ми, ниј’ умро раде, ниј’ умро, већ се ућутио;
већ узмите двадесет клинаца, удрите их под ноктове раду, хоће ли се помакнути, курва.”
и узеше двадесет клинаца ударају под ноктове раду, и ту раде тврда срца био, ни се миче, ни душицом дише.
опет вели Бећирагиница: „А, бога ми ниј’ умро раде, ниј’ умро, већ се ућутио; сакупите коло дјевојака,
гаће (од
сандала)
– димије,
(тур.)
сандала. кад је
Мали радојица, лијевијем оком погледује, деснијем се брком насмијава;
а кад вид’ла Хајкуна дјевојка,
она сними свилена јаглука, њиме покри рада по очима, а да друге не виде дјевојке;
па је своме баби говорила:
„Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте.”
онда вели Бећирагиница:
„Бре, немојте закопати курве,
већ га бац’те у дебело море,
те наран’те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом.”
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал’ је раде чудан пливач био,
далеко је раде отпливао,
па изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
„Јао, моји б’јели ситни зуби,
повад’те ми клинце из ноката!
и он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
опет неће да мирује раде:
кад је тавна ноћца постанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постоја мало код пенџера;
истом ага за вечеру сио, па с кадуном својом бесједио:
„Моја кадо, моја вјерна љубо,
има девет годин’ дана,
ј’ отишо
док јој пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила;
њој говори Мали радојица:
„нека знадеш, Бећирагинице,
да каква је мука од клинаца!”
па увати Хајкуну дјевојку:
„о Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања.”
нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
опет јој је раде говорио:
„о Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало за ашлука тражим;
далеко ми ј’ дому путовати, треба ми се путем понапити.”
отвори му сандук од тал’јера;
онда јој је раде бесједио:
„о Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине?
коња немам да с њима поткивам?”
отвори му сандук од дуката,
он на друштво дукате дијели.
па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију;
доведе је у бијелу цркву,
од Хајкуне гради Анђелију, па је узе за вјерну љубовцу.
Харамбаша
сâм крај песме. ИСТРАЖИ И
*** Анализирај почетак песме. какву улогу, по твом мишљењу, имају постављање питања, давање негативних одговора па позитивног одговора? које чулне утиске (визуелне, звучне) сугеришу почетни стихови? Шта се тиме наговештава?
*** одреди тему песме.
*** ко слави, а ко је разочаран радојичиним утамничењем? на који начин радојица охрабрује сужње (затворенике)? опиши његов план за избављење.
*** ко су љути противници Малог радојице? колико дуго траје њихово настојање
*** како је у песми описано мучење хајдука радојице?
цима на почетку, када се нашао у тамници?
*** објасни
I
III
IV Ја се бију на попина виле?
I нити грми, II нит се земља тресе, III ни се бије море о мраморје,
IV ни се бију на попина виле; неГАЦиЈА (оДБАЦиВАње
већ пуцају на Задру топови,
Ђевојка је своје очи клела:
„Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
ђе прођоше турци Лијевљани,
проведоше из горе хајдуке,
Вујадина са обадва сина.
на њима је чудно одијело:
на ономе старом Вујадину,
на њем бињиш од сувога злата,
у чем паше на диван излазе;
на Милићу Вујадиновићу,
још је на њем љепше одијело;
на Вулићу, брату Милићеву,
на глави му чекркли-челенка,
баш челенка од дванаест пера, свако перо од по литру злата.”
кад су били бијелу Лијевну, угледаше проклето Лијевно, ђе у њему бијели се кула.
тад говори стари Вујадине: „о синови, моји соколови,
видите ли проклето Лијевно, ђе у њему бијели се кула?
онђе ће нас бити и мучити:
пребијати и ноге и руке,
и вадити наше очи чарне.
о синови, моји соколови,
не будите срца удовичка,
но будите срца јуначкога;
не одајте друга ниједнога,
не одајте ви јатаке наше,
код којих смо зиме зимовали, зимовали, благо остављали;
не одајте крчмарице младе,
код којих смо рујно вино пили, рујно вино пили у потаји.”
ка дођоше у Лијевно равно,
метнуше их турци у тавницу; тавноваше три бијела дана,
док су турци вијећ’ вијећали
како ће их бити и мучити.
кад прођоше три бијела дана, изведоше старог Вујадина, пребише му и ноге и руке; кад стадоше вадит очи чарне, говоре му турци Лијевљани: „казуј, курво, стари Вујадине! казуј, курво, дружину осталу, и јатаке, куд сте доходили, доходили, зиме зимовали,
стигао да прежали своју телесност. Личи то на неко јуначко
Вино пију новак и радивој
а код Босне, код воде студене,
код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
кнез Богосав стаде бесједити:
„побратиме, Старина новаче,
кажи право, тако био здраво, са шта, брате, оде у хајдуке?
каква тебе оћера невоља
врат ломити, по гори ходити,
по хајдуци, по лошу занату,
а под старост, кад ти није вриме?”
Вели њему Старина новаче:
„побратиме, кнеже Богосаве,
кад ме питаш, право да ти кажем –
јест ми било за невољу љуту.
Ако мореш знати и памтити
кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,
аргатовах три године дана,
а ја вукох дрвље и камење све уз моја кола
и то бих јој, брате, опростио!
кад сагради Смедерева града,
онда стаде па и куле зида, позлаћује врата и пенџере, па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата –
то је, брате, по триста дуката!
ударих туре на дорату.
сам га лако ударио,
сам га с коња оборио, и
њему сам онда прилетио;
га још два и три пута
док сам њега с душом раставио. Ватих му се руком у џепове, код њег’ нађох до три кесе блага,
их пушти себи у њедарца; отпасах му сабљу од појаса, њем’ отпасах, а себи припасах; оставих му будак више главе, да чим ће га закопати турци,
његова дората, одох право гори романији. то гледају сви турски сватови, не шћедоше мене ни ћерати, ја не шћеше, ја ли не смједоше.
ево има четр’ест година, романију гору обикнуо, боље, брате, него моје дворе; јер ја чувам друма кроз планину, дочекујем Сарајлије младе, те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу, одијевам и себе и друштво; а кадар сам стићи и утећи и на страшну мјесту постајати –не бојим се никога до Бога!”
исењски и котарски ускоци били су, као и хајдуци, храбри борци. Ускакали су са
својих станишта копном и мо-
рем на турске територије, водили веће и мање бојеве и брзо
се повлачили с пленом, заробљеницима и рањеним дру -
говима. У томе је и битна ра-
злика између хајдука и ускока,
а у свему другом они су врло
слични: ускочка чета није се
разликовала од хајдучке ни по начину борбе ни по неписаним
законима понашања. Ускоци су
нападали изненада, у мањим групама, из бусије; живели су више од
Иво сенковић – историјска личност, сењски ускок и војвода, поглавар сењских
књигу пише ага од рибника,
па је шаље Сенковићу Ђурђу:
„о, јуначе, Сенковићу Ђурђу,
ја сам чуо и људи ми кажу
да си добар јунак од мејдана,
а и мене не куди дружина.
Ако с’ Ђурђу, јунак од мејдана,
од мејдана и од сабље бритке,
оди к мени под бела рибника,
од’ на мејдан, да се огледамо;
ако л’, Ђурђу, на мејдана нећеш,
преди мени гаће и кошуљу,
нек ја знадем да си ми покоран.”
Гледа књигу Сенковићу Ђурђе,
гледа књигу, а сузе пролива, ал’ га пита Сенковићу иво:
„родитељу, што сузе проливаш?
Досад су ти књиге долазиле
и кроз твоје руке пролазиле,
али ниси суза проливао.”
Ал’ беседи Ђурађ Сенковићу:
„Драго чедо, Сенковићу иво, јесу досад књиге долазиле,
овака нигда дошла није;
ако ли је кад и дошла ’вака,
а баба је онда млађи био,
се није од књига плашио.
ово ј’ књига аге од рибника,
ага мене на мејдан зазива.
Ја сам, сине, врло остарио, не могу се ни коња држати, камол’ терат по мејдану с турци;
а прести се нисам научио, турком прести
Сенковићу Ђурђу,
ал’ ми доћи нећеш;
јер си, сине, јако неразуман,
још ти нема ни шеснаест лета, а турчин је јунак од мејдана,
да му нема у крајини пара.
на њему је руво страховито, рисовина и самуровина,
а на коњу сама међедина,
бојно копље вуком покројено, само ћеш се рува поплашити,
а камоли кад подвикне турчин
и поцикне коњиц под турчином;
од стра’а ћеш пасти са коњица,
и своју ћеш изгубити главу, па што ћ’ тужан после тебе баба?
ко л’ ће бабу лебом доранити
– ко л’ по смрти стара саранити?”
Ал’ говори Сенковићу иво: „Што б’ се, бабо, рува поплашио?
Ја с’ не бојим ни жива курјака,
а камоли мртви кожетина;
ако може турчин подвикнути, и ја могу, бабо, подвикнути!
Већ дај мени тестир и благослов
да турчину на мејдан изиђем;
док је, бабо, твога чеда иве, нећеш турком ти прести кошуље.”
то се Ђурђу на ино не може;
свог му добра дору оседлао,
дору седла, испод гриве љуби: „Ао, доро, врло добро моје,
доста ли смо, доро, војевали, из турака робље изводили, од турака глава доносили; сад сам, доро, остарио врло, ја не могу више војевати, сад те шиљем с главом неразумном, са иваном, са јединим сином; ива ј’, доро, глава неразумна, чувај, доро,
па ивана лепо световао: „Ао, иво, моје чедо драго,
пођи, сине, пошо у добри час! тамо, сине, добре среће био, Бог те здраво и мирно носио, од душманске руке заклонио, грдне ране и руке душманске! и крепка ти десна рука била,
и оштра ти бритка сабља била, слободне ти очи на турчина!
кад ти дођеш под рибника бела, ти се немој поплашити, сине,
оштро гледај, а оштро беседи,
оштро агу на мејдан зазивај.
кад с турчином на мејдан изиђеш,
немој доре уздом забунити;
ја сам
дору боју научио,
вешт је дора боју и мејдану, дора ће те собом заклањати,
испод бритке сабље уклањати.”
А кад иван примио благослов, љуби бабу у скут и у руку,
и у земљу гди он чизмом стаје;
стару мајку целива у руку:
„простите ми, моји родитељи!”
па се ива коња приватио,
па на мејдан оде певајући;
родитељи осташе плачући.
кад је био на пољу рибничком,
угледа се један шатор бели;
пред шатором копља ударена,
а за копља коњи повезани;
под шатором ага од рибника,
седи ага, пије малвасију,
с њиме пију два пашина сина.
кад је дорат коње угледао,
завриштао дорат под иваном;
ал’ беседе два пашина сина:
„Господине, аго од рибника, ето старца Сенковића Ђурђа!
уватити; а у Ђурђа млого кажу блага, за њ ћу узет шест товара блага.”
У том ива пред шатора дође, божју помоћ турком називао:
„Божја помоћ, рибничани турци!”
Лепо турци помоћ приватише:
„Здрав, јуначе, Сенковићу иво!
које добро, Сенковићу иво,
које добро, што си до нас дошо?”
Ал’ беседи Сенковићу иво: „ко је овде ага од рибника,
нека мени на мејдан изиђе.
Агине ми књиге досадише, родитеља на мејдан зазива; родитељ је врло остарио, он не може на мејдан изићи, ја сам дошо за мог родитеља.”
Ал’ беседи ага од рибника: „Ман’ се, иво, врага и мејдана, још мејдана ни видио ниси, а камоли да си излазио; већ од’, иво, да пијемо вино.
Греота је тебе погубити, јер си теке на свет настануо;
већ се предај, Сенковићу иво, и без ране и без мртве главе.
А ево ти тврду веру дајем
да ти ништа учинити нећу: у твог бабе млого кажу блага, подај благо па откупи главу.” Ал’ беседи Сенковићу иво: „о, турчине,
калпак (тур.)
– кацига, шлем
играј коња, па удри на мене!” Ал’ беседи Сенковићу ива: „о, турчине, аго од рибника, ја сам мога заморио дору
из далеке земље путујући,
па не могу дору заиграти, већ ти оћу стати на белегу; играј вранца, па удри на мене,
с белеге се уклонити нећу,
јуначки ћу тебе дочекати.”
то турчину врло мило било,
па разигра вранца по мејдану,
па
потрже бојно копље оштро,
па повикну као змај планински:
„Држ’ се добро, Сенковићу иво,
немој рећи да је пријевара!”
на ивана јуриш учинио,
гледа копљем у срце јунака;
клече дорат у зелену траву,
иву копље високо надмаши,
не може му калпак оборити,
а камоли ранити јунака.
Ману сабљом Сенковићу ива,
аги копље до руке просече.
А кад види ага од рибника
да му ништа нема од мејдана,
даде плећа, стаде бијегати,
да утече у бела рибника.
За њим ива напусти дората;
колико се дорат уморио,
брзо дорат вранца састигао,
на сапи му главу наслонио,
аги кида ките на појасу.
Ал’ беседи ага од рибника:
„Боже мили, гди ћу погинути!
од јунака да би погинуо,
не би мени ни по јада било,
види
од рибника да ј’ ивана с коњем раставио,
врати вранца натраг на ивана: „Шта сад мислиш, Сенковићу иво, шта сад мислиш, чему ли се надаш?
С добрим сам те дором раставио;
већ предај се, Сенковићу иво, робом икад, а гробом никада!”
Цичи иван, ка и змија љута: „о турчине, аго од рибника,
жив се теби ја предати нећу.
Edukapromo
Ако си ме с коњем раставио, са сабљом ме раставио ниси;
ево сабље родитеља мога
која ј’ доста на мејдану била,
одсекла је доста турски глава,
бог је добар, и данас ће твоју.”
Цикну турчин ко и змија љута,
натерује вранца на ивана;
ал’ је иван јунак од мејдана,
не теде се с пута уклонити,
ни с’ турчину теде покорити,
већ јуначки чека на мејдану,
ману сабљом и десницом руком, добру вранцу главу одсекао.
паде вранац и притиште агу, насмеја се Сенковићу иво:
„Што сад мислиш, аго од рибника, што сад мислиш, чему ли се надаш?”
поче ага иву братимити: „Богом брате, Сенковићу иво,
немој мене данас погубити,
ишти блага колико ти драго.”
Ал’ беседи Сенковићу ива: „Волим твоју једну мртву главу
него благо цара честитога.”
Ману сабљом, одсече му главу,
метну главу у јанкесу пасу;
брже с аге поскида одело,
с аге скиде, на себе обуче.
Угледаше два пашина сина
гди погибе ага од рибника,
пак беседе два пашина сина:
„Да душмана жива не пустимо,
да ми нашег агу осветимо!”
Брзо турци коње уседоше,
па ивана брзо потераше;
бежи иван као горско звере,
док бог даде, у гору замаче.
ето турком невоље велике –
на коњма га терати не могу;
добре турци коње одседоше,
па за јелу коње повезаше,
пак пешице терају ивана.
Ал’ је
глава у ивана:
он је турком очи заварао,
докле њега протрчаше турци.
онда с’ иван коњма повратио,
па одреши два коња витеза,
једног јаше, а другога води;
кличе ива кроз луг попевати: „Фала, турци, два пашина сина, кој’ ми данас коње поклонисте!”
кад зачуше два пашина сина, брже трче на друм пред ивана али на друм не смеше изићи, већ из горе братише ивана: „Богом брате, Сенковићу иво, врати нама два коња витеза, даћемо ти шест стотин’ дуката.”
Ал’ беседи Сенковићу иво: „не будал’те, два пашина сина!
Волим ова два коња витеза
него благо од вашег рибника;
не могу вас кроз гору терати, не би вама коњи требовали;
ено вама вранца и дората,
који није на крајини било.”
оде иван двору певајући, осташ’ турци у гори плачући.
кад је иван близу двора био, угледа га стара мила мајка, па свог сина познати не може, јер је иван руво променио, променио руво и коњица; пак запишта као љута змија, проли сузе низ бијело лице, она трчи у дворове Ђурђу: „Јао, Ђурђу, драги господару, у зô час си иву оправио, оправио да т’ замени главу!
нам је
„Стани, курво, аго од рибника,
ласно ти је дете погубити,
коме нема ни шеснаест лета; ал’ од’, аго, те погуби старца!”
Ал’ беседи Сенковићу иво:
„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу!
нисам, бабо, ага од рибника, ја сам, бабо, твоје чедо ива.”
од жалости јунак и не чује,
он не чује што беседи ива,
већ салети своје чедо иву, салети га да одсече главу.
ето иви големе невоље,
оће јунак да изгуби главу,
да од кога, већ од бабе свога!
А кад види да ће погинути,
даде плећа, пак стаде бегати;
за њим Ђурађ пусти бедевију:
„Стани, аго, утећи ми нећеш!”
Брзо Ђурађ сустигао иву,
се види ива на невољи,
главу аге од рибника,
главу пред свог родитеља: „Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу,
ето т’ главе аге од рибника!”
кад је Ђурађ угледао главу,
баци мача у зелену траву;
пак он скочи с бедевије старе, под иваном коња приватио, своје чедо на руке привати;
пак ивана и грли и љуби:
„Вала, иво, моје чедо драго,
који с’ баби заменио главу, свој господи образ осветлао, свој господи и нашој крајини!
Ал’ што с’ турско руво облачио?
Мало бабо душу не огреши, мало тебе не погуби, сине!”
Али ива поче беседити:
„родитељу, Сенковићу Ђурђу,
по чем би се могао познати
да сам био тамо на мејдану
кад с господом у диван изиђем?
Господа ми не би веровала
да сам тамо био на мејдану, да оданде обележја немам.”
дорату протумачи
у песми мотиве карактеристичне за приказивање мегдана (двобоја): 1. изазов; 2. прихватање тог изазова упркос упозорењу или несигурности; 3. опремање и одлазак у непријатељски табор; 4. узајамно морално подбадање (подругивање, омаловажавање); 5. борба и победа; 6. награда или плен. *** Уочи два догађаја који нису у непосредној
са самим мегданом: 1. потеру (са два пашина сина) и 2. сукоб јунака са
теме) у односу на главни ток радње (у роману, драми, епу, епској песми и другим делима).
Благослов – у народној епској поезији има функцију откривања психолошких и етичких (моралних) односа између ликова (као у песми Урош и Мрњавчевићи, у којој цар Урош благосиља Марка краљевића). У
кадно турци котар поробише,
поараше дворе Јанковића,
заробише Смиљанић илију,
заробише Јанковић Стојана.
У илије млада оста љуба, млада љуба од петнаест дана; у Стојана млађа оста љуба, млађа љуба од недеље дана.
У Стамбол и одведоше турци,
поклонише цару честитоме.
тамо били за девет година
и десете за седам месеци,
тамо и је царе потурчио,
код себе им дворе саградио.
Ал’ беседи Смиљанић илија:
„ој Стојане, да мој мили брате,
сутра јесте петак, турски светац,
цар ће отић с турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
већ ти
кради кључе од ризница,
ја ћу красти кључе од арова,
пак да пуста блага награбимо,
да узмемо два добра коњица,
да бежимо у котаре равне,
да гледамо робље неробљено,
да љубимо лице нељубљено.”
и ту су се браћа послушала.
кад освану петак, турски светац,
оде царе с турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
Стојан краде кључе од ризница,
а илија кључе од арова,
награбише небројена блага,
узеше два добра коњица,
у котаре равне.
су били близу до котара,
брате, двору бијеломе,
ја идем моме винограду,
коме ли је допао у руке.”
од’ илија двору бијеломе,
Стојан оде своме винограду;
нађе мајку Јанковић Стојане,
нађе мајку у свом винограду.
косу реже остарила мајка,
косу реже, па виноград веже,
а сузама лозицу залива, и спомиње свог Стојана сина:
„ој Стојане, јабуко од злата, мајка те је већ заборавила, снае Јеле заборавит нећу –
снао Јело, неношено злато!”
Божио је Јанковић Стојане:
„Божја помоћ, сиротицо стара!
Зар ти немаш никога млађега
да тебека виноград уради,
већ посрћеш стара и невољна?”
она њему боље одговара:
„жив ми и здрав, делијо незнана!
немам, рано, никога млађега,
до Стојана јединога сина;
њега једног заробише турци,
а и њега и илију мога,
Стојанова брата стричевића.
од илије млада оста љуба, млада љуба од петнаест дана; мог Стојана млађа оста љуба, млађа љуба од недеље дана. Моја снаша, адамско колено, чекала га за девет година
десете за седам месеци, данас ми се
је за девет година,
а јутрос га поче да развија;
долети јој сив-зелен соколе
од столице цара честитога,
па јој не да гњиздо да развија.”
том се свати ништа не сећају;
досети се љуба Стојанова,
отпусти се од ручна девера,
брзо оде на горње чардаке,
па дозива сеју Стојанову:
„Заовице, рођена сестрице,
ево т’ браца, господара мога!”
кад зачула сеја Стојанова,
она стрча доле низ чардаке;
трипут совру очима прегледа
док је брацу лице угледала;
а кад брацу лице угледала,
руке шире, у лице се љубе,
једно друго сузама умива
од радости и од жеље живе.
Ал’ говоре кићени сватови:
„Господару, Јанковић Стојане,
а шта ћемо ми за наше благо?
Ми смо млого истрошили блага
док смо твоју љубу испросили.”
Беседи им Јанковић Стојане:
„Стан’те, браћо, кићени сватови,
док се мало сестрице нагледим; ласно ћемо ми за ваше благо, ласно ћемо – ако јесмо људи.”
кад се Стојан сестрице нагледа,
лепо Стојан свате
„ој Стојане, јабуко од злата,
Снао Јело, неношено злато,
ко ће стару дочекати мајку,
ко пред мене стару ишетати?
ко ће стару запитати мајку:
’Јеси ли се уморила, мајко?’
кад зачула љуба Стојанова,
ишетала пред дворе бијеле;
прима мајку на господске руке,
и говори својој старој мајци:
„ти не кукај, моја стара мајко, тебе стару огрејало сунце: ево теби твог Стојана сина!”
кад угледа остарила мајка,
кад угледа свог Стојана сина,
мртва мајка на земљицу паде.
Лепо Стојан оправио мајку, како царски ваља и требује.
тужи због јада који ју је задесио. Шта је мајци најтеже? Зашто?
*** Стојан стиже на свадбу своје жене. по чему га она препознаје? на
у савременом животу. Чују ли се у твојој породици?
2011. године.
сам био дечак, нисам веровао у по -
словице и мудре изреке. Данас, када године све брже пролазе, увиђам
да сам погрешио. Знам
да су жалопојке типа „да
сам то раније знао, све
би било другачије” пот -
пуно непотребне, јер је
прошлост непроменљива, али ипак се понекад
шта сам све
као
магичну заштиту од лоших критика, злонамерних коментара колега и повремених презривих оцена неких читалаца. и а ко ми је требало доста
времена да се привикнем на идентификацију са
коњем, макар и добрим, оног тренутка када сам је
прихватио, све недаће са евентуалним негативним
критичким
ишчезле.
свакако треба ценити. (Дневни лист Политика, 2011)
1.
2.
3.
4.
5.
народне пословице
размисли
пословица:
• Добру човјеку све добро стоји.
• ко другоме јаму копа, сам у њу упада.
• У добру се не понеси, а у злу се не покуди.
• не реци зло да зло не чујеш.
• Лијепа ријеч гвоздена врата отвара.
• Чини добро, не кај се; чини зло, надај се.
• Језик горе посече него
ћемо ако јесмо људи.
народне изрекe
поред сваке народне изреке
кад на врби роди грожђе.
Дао би ти око из главе.
Лези, хлебу, да те једем.
куповати мачку у џаку.
пресипати из шупљег
вије; круну има, краљ није, сабљу има, војник није; оструге има, војник није?
етао)п(
Упиши поред наведене
решења.
једну изреку по сопственом избору.
речи лете, оно што је написано остаје.
истина побеђује.
Једна ласта не чини пролеће.
како будеш посејао, тако ћеш и пожњети.
Где је добро, тамо је домовина.
тежа су дела него речи.
кроз трње до звезда.
Сваки почетак је тежак.
не бацајте
војна у двору чекати.” „Цар-Мемеде, турски господару,
„О Хајкуна, срце
„О мој брате, болани Дојчине!
Доста имам љеба бијелога, А још више вина црвенога;
Доста злата и бијела платна, Имам чиме на ђерђефу вести, Имам чиме, и имам по чему;”
„Мени јесте без крила мојега као брату једном без другога!”
„Нијесам ти брата отровала, веће сам те с братом помирила.”
„пошљи мени до три добра твоја: прво добро
Мили боже, чуда големога! Јали
море о мраморје? Ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе, ни се
Пала
Питао
У ПРОСВЕТЉЕЊЕ
Појте му, Срби, песму
и утројте!
Рефрен
из Химне
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави.
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.
Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава
К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву, српску Славу
Пред престолом Творца.
Светом Сави Edukapromo
Да се српска сва срца
С тобом уједине, Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;
Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!
*** Која је српска национална химна? Када се изводе химне?
*** У корелацији са наставом историје
музичке културе истражи податке о пореклу химне, њеним карактеристикама у различитим епохама.
Истражи које су најчувеније, а које најлепше химне.
*** Да ли можеш да препознаш Марсељезу и Интернационалу? А Оду радости, коју је Лудвиг ван Бетовен компоновао на стихове песника Фридриха Шилера, као четврти део своје Девете симфоније? Чија је то химна
данас? Истражи у чему се састоји ра
злика између химне и оде. Потражи
на интернету нека од њихових извођења и изабери
српске кижевности. До Саве код
Срба су, судећи бар по ономе што се сачу
вало, само преписивани другде преведени
црквенословенски текстови. Тек су Сава и
круг око њега створили прве међу Србима
поникле литерарне саставе, оригиналне и
преведене. Од њега, дакле, почиње историја књижевног
долиници. Туд наљезе светитељу Саво,
„Помоз Боже” њему називао.
Чобанин му Бога прихватио,
И десници руци приступио.
Па му вели светитељу Саво:
„Кажи право, млади чобанине,
Како су ти овце и јагањци?
Како ли ти здравље и весеље?
Је л’ ти душа са Богом у миру?”
Чобанин му на то одговара: „О Бога ти, стари калуђере!
Када питаш, да ти право кажем,
Божјем чојку не смијем лагати:
Слабе су ми овце и јагањци, Слабо ми је здравље и весеље, С Богом ми је душа завађена.” А вели
лијепој Јаници, Да је хоћу узети за љубу. Повјерова лијепа ђевојка,
Па јој бијело ја обљубих лице,
Обљубио, па је оставио.
Други гријех, оче калуђере,
Убрах пруте за бијело стадо,
Из прута ме змија ударила,
Сад ми десна не помаже рука.”
Тад му вели светитељу Саво:
„Чобанине, мој по Богу сине!
Јеси много Богу згријешио,
Но ако ћеш мене послушати,
Три ћеш добра уједно имати!”
Чобанин му на то одговара:
„Слушаћу те, оче калуђере,
Тако више не допао муке И без л’јеве остануо руке.”
Тад му светац стаде бесједити:
сине, млади чобанине,
тужној удовици,
Удијели цркви, манастиру,
Ради здравља и вјечног спасења;
Удијели јаку и сираку;
Када проси, па да круну носи;
Поред поста петка и сриједе, И четворо пости у години,
Једноличних дванаест уторака.
Ради славе Светога Јована,
Који ће те Богу умилити!”
Када чобан доведе ђевојку, Светитељ га с њоме привјенчао
Па да видиш чуда изненада! Штапом удри по неђељне пруте,
Те их силом огањ сагорио,
Другом удри на сред поља равна
из поља вода ударила, Трећом удри по сакатој руци,
А чобану оздравила рука.
Кад година на измаку била, Јаница му жена роди сина. Ова пјесма на искупу друштва,
Сави!
САЗНАЈ ВИшЕ
одређеним емотивним набојем, често с елементима митског, историјско
повезује слушање с прецима. У српској традицији веома развијена, историјска
да влада, он хоће да служи
Богу и свом роду.
„Веру ћу да крепим, православље ширим
Кроз ту маглу сиву;
Темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
Али цркву живу.”
И та нам је вера спасавала оце
Од многе пропасти; Та ће иста вера – о
нам је хтео, њојзи нас повео. Одазвô се даљњем лелеку и вриску Па је загрлио будућност србинску.
Круну није хтео, није хтео славу,
кули манастирског утврђења
Пантелејмона, најстарији мо
нах те братије постриже му златну и дугу младалачку ко
су и одену га у монашко оде
ло […].
Сава је дао пример, први
пример, великог живота, по
свећеног духовним вредно
стима. Сава је створио сталеж
који је непролазно носио све
тиње државе и народа, бал
канском скромношћу и трпе
љивошћу која је неисцрпна.
Сава је зачетник просвете.
У његовој цркви, архитекту
ра, дрворез, сликарство, сит
на уметност али ванредна,
злата, сребра, ткања и
што иде и сада, Само га не видимо, А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су
Савиним
кога су још више побеснели, А ни до данас нису узмакнули.
Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена, а камење свезано.Edukapromo
Онда се сагнуо да дохвати камен, Али камење беше замрзнуто, Свезано за земљу студеним синџирима,
беше јака зима, Као и ове године, Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат, По продолима и јаругама
уопште.
*** Истражи песничку форму наведених песама: стихове, строфу, риму. Које су песме писане слободним стихом? Проучи
Издвој
масе народа до
дна. О Краљевићу Марку, запа
зио је наш писац право, највише народ пева, о Св. Сави има највише поука и прича. Да је срп
ство, и кад није имало своју др
жаву, и кад му се под Турцима
рушила и црква, ипак сачувало, духовно, све атрибуте једне нације, то је једна од најдубљих
и најзначајнијих у нашој прошлости
(1841–1862), Српске
приповијетке (1821, 1853). Написао је прву граматику српског језика (1814) и Српски рјечник (1818, 1852).
(1847).
хришћанства
име не
славе; тај пред сваком кућом
скине капу и обично овако
почне: „Божја кућа и ваша!
Поздравио је отац (или брат)
да дођете довече на чашу ра
кије, да се разговоримо и да
мало ноћи поткратимо; што
буде свети Никола (или који
буде) донио, нећемо сакрити;
дођите, немојте да не дођете.”
Кад буде увече, онда неком
отиде домаћин, неком пошље
сина, неком најамнике (жене
увече слабо иду) или другога
кога из куће. Кад званице до
лазе свечарима у кућу, обично овако
састоји
од стихова и строфа), а садржи уну-
трашње елементе лирике: субјективност, осећајност, песничке слике, стилске изразе, ритам, мелодичност. Писали су је и
Као некакви сведоци било чега –
сместа се разгоне на све стране.
У поређењу с облацима
живот се чини утемељен,
и готово трајан и вечан.
У односу на облаке
чак и камен личи на брата,
на кога се можеш ослонити, док су они попут далеких и ветропирастих рођака.
Нека људи, ако хоће, постоје,
а после нека редом умиру, њих,
сваке строфе.
*** Запази како се смењују стихови и строфе
уЉуДнОст слеПИХ
Песник чита стихове слепима.
Није претпоставио да ће то бити тако тешко.
Дрхти му глас.
Дрхте му руке.
Осећа да је свака реченица
овом приликом стављена на пробу таме.
Да ће морати сама да се сналази,
без светлости и боја.
Опасна авантура
за звезде у његовим стиховима,
за зоре, дуге, облаке, неоне, Месец,
за рибе испод воде, до тог времена сребрне,
и за јастреба који тако тихо, тако високо лети небом.
Чита – јер је прекасно да не чита –
о дечаку у жутој јакни на зеленој ливади,
о црвеним, пребројивим крововима у долини,
о покретним бројевима на мајицама играча
и о незнанки међу одшкринутим вратима.
Хтео би да прећути – иако је то немогуће –
све свеце на стропу катедрале, опроштајни гест с прозора вагона,
стакло микроскопа и зрачак у прстену
и екране и огледала и албум с
Међутим, велика је уљудност слепих, велика је увиђавност и великодушност. Слушају, смешкају се и пљескају.
Отвори уста, али гласа и даље није било.
Хтела је каже: „Домар Рапа мисли да је
ово нешто најлепше што је икад у животу
направио. Сада је твоје. У њој су тигрови.
Толико смо причали о њима.”
То је хтела да каже. И још нешто.
Али била је нема.
И кад би неко издалека довољно јако пожелео да гледа кроз зидове, видео би: Једну девојчицу уроњену у сан, и другу
стварно или могуће?
*** О којим се проблемима говори у роману? Истражи их
елементе
реално), а шта фантастично (необично,
краљевству Јутутуту
Краљ трин’ести Балакаха
Обећао свом народу
Да ће дати јухахаха (устав).
Само нека буду верни,
Нек војују о свом круху,
Нека ћуте и нек жмуре,
Нек плаћају јухухуху (порез).
Послушни су Јутутунци, Плаћали су јухухуху,
Ћутали су, жмурили су,
Војевали о свом круху.
А пролећем свака года
Попне с’ на брег Балакаха,
Да повиче громогласно:
„Добићете јухахаха!”
У краља су јаке прси,
Грлат ли је Балакаха,
Кад повиче, брда с’ – се оре
Јухахаха, хаха, хаха!
Сви се гротом смејат’ стану, све се тресе брат до брата, А од смеха, тешка смеха, За трбух се и краљ хвата.
Све троје је доста смешно, Понајвише Балакаха, Кад озбиљно, милостиво, Проговори: Јухахаха!
Срећни су ти Јутутунци, Срећан ли је Балакаха,
Кад их тако развесели
Празна речца: Јухахаха!
Edukapromo
А шта им је тако смешно: Ил’ је смешан Балакаха?
су смешни Јутутунци?
РАзГОвАРАмО О... пЕсмИ
*** О којој земљи пева песник?
*** Шта се очекује од народа?
*** Које је основно обележје владара?
*** Шта им он годинама обећава?
*** Чему се смеју Јутутунци и каква је то врста смеха?
*** Наведи шта те је највише насмејало током читања.
ИстРАжИ И ПРОтуМАЧИ
*** Подвуци симболе који означавају поједине појмове
значење (Јутутута – Јутутунци, јухухуху, итд.).
*** Који је највиши законодавни акт земље? Зашто је
жно?
*** Које су одлике апсолутистичке владавине?
одазивао
године, и то само једанпут. Он је тада свечано
неким значајним појединостима. Али, то ми треба опростити. Мој
пријатељ
Малог Принца?
*** Који су докази о постојању Малог Принца поузданији? *** Подвуци кључну реченицу одломка. ИстРАжИ И ПРОтуМАЧИ Прочитај роман Мали Принц. Бележи
-
ћи роман Л. Верту, тј. „детету које
је некад била та
прави, непосредан увид у
суштину?
ком месту и у каквим окол
светло одозго које се не може увек препознати. У многим митологијама се тумаче као
покојници који су примљени на небо. Јевреји
љубазан/љубазна, саслушај другог
*** Причај о себи и својим интересовањима,
без хвалисања. *** Буди искрен/искрена када
Избегавај дволичност, то је ружна особина.
*** Подели с другима и тугу
замисли где?
У мојој глави.
Како у глави да буде коса?
Лепо У глави. То није мој чуперак плави, већ једне Сање из шестог „а”.
Па шта?
Видећеш шта – кад једног дана
И
Сад
по глави,
од дечака – правог јунака
направи туњавка и неспретњака.
Записано у среду
У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо ни знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.
Опет је среда.
Сад свима кажем
док лутам улицама сам: не, није она лепша ни дража од других
и тело.
Врте се.
Престижу.
Нешто траже.
Од њих се на усни дах ужари.
Ја не знам шта ћу,
а мама каже: још си ти балава за такве ствари.
Осећам: нешто у мени прска
као кад пупољак зенице шири.
Зашуми некаква златна трска
и неће под челом да се смири.
Ту облог уопште не помаже.
Душа се кикоће и крвари.
Нешто ме мучи,
а мама каже: још си балава за такве ствари.
Најмушкија песма
Онда ме закити презрело лето:
два грозда – као две топле значке.
Све ми у ребрима разапето.
Све окренуто наглавачке.
А све је ипак луђе и драже.
Срце би пространства да озари.
Плачем од среће,
а мама каже: још си ти балава за такве ствари.
Природо, чуј ме:
лагања нема!
Ти бујај – ја ћу од тебе више!
И нека широко у нама двема
огроман ружичаст ветар дише.
И лудуј, природо!
Зри наопако!
Само ми немир не поквари.
Волим те што си заиста тако
ко и ја балава за дивне ствари.
свет који ви можда немате, свет у коме су они највеће војсковође,
највеће поглавице,
највећи капетани бродова,
свет у коме виде оштро као кондори,
имају широка рамена
и пењу се на Хималаје
и путују у Аустралију.
Свет који се продужује до онамо.
И много даље од онамо.
Оставите ми на миру моје расејане дечаке,
само они могу сутра да нас одведу
у необично,
у немогуће,
ако изнесу из главе те своје чудне
Јер све на крају увене.
И кликери, ако ниси знао, увену као трешње.
Увену јака рамена и увену лепе игре.
Увене детињство као да никада није ни било.
Остају само главе пуне чаробних
хроника, Госпођица, Проклета авлија, неколико збирки
одједном постао чврст, јасан, безимен, осетан само по оном што вреди сам по себи. Све
има нарочито значење и вредност, и оно што чо-
век помисли, и оно што погледа, помирише или
окуси. Ситнице и случајни сусрети имају у та-
квим приликама често изглед значајних ствари
и великих доживљаја.
Брзо и задихано идем из улице у улицу, раз-
гледам излоге, споменике и зграде као да ћу моћи све понети у
никада нема. Па и киша
ретко. Кровови су равни,
прозори, само рупе, високо, готово под самим
сам ја ушла и мало прошла кроз њега прототип је
су без стакла. Али какви
(1912),
(1928),
(1912)
(1929),
(1940).
Ниси сам.
Прислонио си ухо
*** Које појаве се могу уочити после кише?
*** Како тумачиш рефрен „Ниси сам”?
*** Са чиме је човек у дубокој повезаности?
слику
ИстРАжИ И ПРОтуМАЧИ
*** Анализирај форму обраћања лирског
Истражи
песме.
*** Протумачи песничке слике и анализирај језичко-стилска средства којима су остварене. Ка којим су чулима усмерене различите сензације
слику?
*** Потруди се да издвојиш мисаони (рефлексивни) слој у
нашим фотељама, при
помисли да у исто време наш син Амир лута код куће полу-
мрачним собама као Хамлет у
Елсинору. Стидели смо се тако све до два сата после поноћи.
У два сата ујутро отворила су се врата и на прагу је стајала мала послушна
Сервет Погосијан, Дечак који спава (2002)
други су играли безвољно; Василиј Тучков је на искежену жабу заврљачио камен и сви су се смејали, сви
осим Еленског и Петра. Имениник *, згодни, весели Владимир, затражио је да се
играју палочке-стукалочке. Корфови су се придружили захтеву. Тања је скакутала на једној нози и пљескала рукама.
– Не, не децо, то не можемо – рекао је Еленски. – За пола сата идемо на пикник;
пут је дуг, а човек се лако прехлади кад је врућ
Молимо те, молимо те –
трчања.
***
је Петру то лош дан? ИстРАжИ И ПРОтуМАЧИ
Шта на основу Петровог понашања закључујеш о њему? Образложи шта ти о његовим особинама говори нараторова реченица с почетка приповетке: „Одрекао би се новог свифт бицикла – и додао понешто приде? – на пример челични лук, пиштољ и залиху каписли, само да може да се врати на породично имање, удаљено одавде десет врста, и тамо проведе летњи дан као и обично, у усамљеничким, лепим играма.”
*** Пронађи у тексту реченице које по твом
и расположење. Анализирај их и издвој кључне речи. Шта мислиш, шта је основни разлог његовог неуклапања?
*** Каква су Петрова
због прописаног реда ствари, ћудљивост, туга, уображеност, ненаметљивост,
усамљеност.
1.Вислава Шимборска, Облаци
2.Владимир Набоков, Лош дан
3.Јован Јовановић Змај, Јутутунска јухахаха
4.Јелена Ј. Димитријевић, Седам мора и три океана
5.Игор Коларов, Дванаесто море
6.Стеван Раичковић, После кише
7.Ефраим Кишон, Моје злато спава
8.Иво Андрић, Јелена, жена које
9. Стеван Раичковић,
10.Игор
чудно шуме. Скакавац је скочио са бусена на цвет,
Откинут реп гуштера је нови становник:
Нико сем тебе не зна да се умножио свет.
У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо ни знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.
У краљевству
Ја сам, признајем, роб природе.
Edukapromo
Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
ИстражИ И ПрОтумачИ
*** Опиши какав је општи утисак о стању у природи у
Како су мотиви из природе (подне, море и острво) конкретизовани у песми? Уочи временску и просторну димензију песничких слика:
• временски пејзаж: подне;
• просторни пејзаж: море, острво пуно чемпреса и борова.
*** Уочи епитете у другој строфи:
Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Објасни њихову улогу у обликовању песничке слике.
*** П ронађи и подвуци визуелне песничке слике.
Истражи улогу
књига), рукописе, фотографије и личне ствари.
Посебну драгоценост представљају његови скиценблокови – са преко 126 цртежа, скица, вињета и пројеката.
Песник је, наиме, желео да његов град, културно
оно чега се можете одрећи.
– Груж;
− Дубровник;
– Локрум.
Сликару нису довољни само стварни утисци, чулне импресије. Он досликава ствар-
ност. На првој страни три пута користи реч замишљам.
Издвој замишљене слике подстакнуте виђеним.
*** Која је најнеобичнија сликарева фантазија
*** Којим чулима песник осећа близину мора? Наброј карактеристичне детаље које сликар именује при сусрету с морем.
*** Размисли
скакавац), персонификацију, хиперболу, поређење, метафору. *** Пронађи мотиве који
Образложи како се имагинацијом преображава реални свет, како у њега
Мексико, кадар из старог каубојског филма, дивљи коњ, Том Кен; Индијанци (отровне стреле, Брзи
обзира колико
*** Куда приповедач позива оне који воле природу? У каквом расположењу креће у лов?
*** Нижу се слике природе грађене мноштвом
уочава. Подвуци најупечатљивије детаље.
*** Приповедач не уочава само оком. Он
ослушкује. У тексту подвуци звуке
које он бележи.
*** Наведи неке од боја које чине спектар у пролећно јутро.
*** Шта на крају слике јутарњег буђења
„покуља као река”?
*** Слика шуме у јесен грађена је ни -
зањем описа различитих чулних утисака. Призори су дочарани боја-
ма, мирисима, звуцима, визуелним
ефектима (детаљима). Осим што је
задивљено лепотом јесењег дана,
приповедачево срце задрхти
Црњански објавио у листу Време у јулу 1925. године. Милош Црњански је, истовремено са књижевним радом, годинама писао за многе листове и часописе чланке различите тематике и намене. За десетак година путовања
по Краљевини Југославији (од 1923. до 1933. године), али и изван ње, редовно је објављивао чланке у Политици и Времену, значајним листовима тога доба. Од
преко сто и педесет текстова, већина се може сврстати у репортаже, са израженим
елементима путописне прозе, писане
тај
наслонити уво на бандеру; но то није више никаква бандера, то је сад
бандеру) помислиће да је ту сад
уво на дрвену електричну
везену капицу, рухо које је носио само онда кад надзорник обилази
школу, или кад се деле награде. Уосталом,
цео разред је био некако необичан и свечан. Али највише сам се зачудио кад сам
у дну учионице, на клупама које су обич-
но биле празне, видео неке наше сељаке
како седе и ћуте као и ми, старог Хаузера с његовим тророгим шеширом, ранијег председника општине, бившег писмоношу и још
учинио тако велики. – Драги пријатељи – рече он
1.Колубара
2.
3.Ветрић
4.
у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Ево среске вароши, с дрвеним, кривим
кућицама, бескрајним тарабама, трговачким зиданим здањима, у којима нико не станује, са старинским мостом над дубоком јаругом...
Тек тада, када ме мало прође страх, видех да учитељ има на себи свој лепи зелени капут,
Газиместану, Симонида и Божур (1907), Јефимија
(1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Народ верује да је
српске, плав од турске крви (песникова напомена).
Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, раста, багрема, и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,
Над ливадама где трава мирише, У расцветаним гранама, сврх њива
Које су црне после бујне кише, Велика душа месечева снива.
Све мирно.
Протумачи атмосферу дочарану последњом строфом у којој доминира тишина (пе-
сник користи речи: мирно, тајац, ћути) и слика цр-
веног и плавог божура, изниклог „из многе крви”. Закључи у чему лирски субјекат налази лепоту.
*** Какву функцију имају мотиви биља у песми? Зашто је тежиште песме померено на божуре? Процени
како мотив месечине доприноси општој атмосфери овог (ноћног) пејзажа.
*** Проучи какви су стих, строфа и рима. Објасни улогу риме, пауза
тражиш овде?
Шта ће ти?
Рад сам ступити у дружину.
Иза грма појави се човек наоружан.
Ходи овамо. Приђи! – рече заповедајући.
Станко приђе.
Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. – Добро – рече.
Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас.
Лавеж се одазва.
Није много прошло, а двојица оружаних људи појавише се иза грмова. – Водите
Осећао је неки терет
на души и био тако осетљив, да га је све
вређало, па чак и хрка једног спавача иза
леђа његових. [...]
Уми се харамбаша, поумиваше се и хај-
дуци па, као у каквом дому, окретоше се сунчевом рођају те се помолише богу.
По молитви један хајдук принесе чутуру харамбаши. Он се прекрсти, напи се мало,
па пружи чутуру даље. Станко је стао уз један храст и посматрао све то.
– Ходи-де овамо! – зовну га харамбаша.
Он приђе.
– Ти рече да ти је име...? – Станко.
– Ја, ја... Станко! Па велиш, рад си да будеш хајдук?
– То ми је жеља! – рече Станко.
– А знаш ли ти
и одрешито.
рече
поуздано. Харамбаша
пањ недалеко од себе. – Деде! – рече. – Из места? – упита Станко.
– Јок, изатрке.
Станко се закаса. Кад дође до пања, као да крила доби. – Жестоко! – повикаше хајдуци, који то све
ражи. Поносит као соко, погледа
бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!
Станко узе своју шару, привуче је к себи, погледа у Заврзана.
суварак.
било занимљиво гледаоцима? ИстРаЖИ И пРОтУмачИ
*** Објасни чиме је Станко мотивисан за одлазак у хајдуке.
старешине открива њихове карактерне особине. Подвуци
***
дуждев; него кажи гдје ћемо се сјећи. – Не шали се, него кажи ко си! – викну Фурлан. – Знаћеш брзо који сам
и набило једно
не могу хрнут. Иза службе божје пође дужде с
Кањошем о десној, господом и с
пратњом у велику одају гдје се дужди круне и цари примају. Свод јој је позлатом извезен, ступови мра-
златном
нам бити вођа? Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже ни главу. Остаде до
краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу, намрштен, ћути, лупка
батином по земљи и – мисли. Кад се говор заврши, он, не мењајући
даље.
путу, па их обузе туга, јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст. Онај
изнемоглим, устрепталим
*** Образложи карактеристике
најцрњих година обреновићевског апсолутизма, између 1898. и 1903. Син сеоског учитеља
опозиционара, одгојен у духу народне поезије и Горског вијенца,
професор гим-
због политичких уверења прогањан, премештан и отпуштан с посла, Домановић је, уз ватрено слободољубље, носио огорчену мржњу на све видове тираније, која је надахнула његове најбоље политичке сатире. После пада апсолутизма (1903), незадовољан што се у земљи тако мало изменило, разочаран у властиту странку, одајући се све више неуредном боемском животу, он је покушао да и у новим приликама настави рад на политичкој сатири (издавао је политичко-сатирични лист Страдија), али без пређашњег успеха. Умро је усамљен, огорчен, сиромашан, у 35. години живота. Јован Деретић, Историја српске књижевности
Edukapromo
за разговор. Сутрадан Червјаков обуче нов мундир, подшиша се и пође Брижалову да се објасни. Ушавши у генералову собу за примање, он
угледа много молилаца, а међу молиоцима
и самог генерала, који је већ примио молбе.
Саслушавши неколицину, генерал управи поглед на Червјакова. – Синоћ у „Аркадији”, ако се ваше превасходство сећа – поче рапортирати чиновник – ја сам кинуо и... нехотице вас попрскао... Опрос... – Којешта... Важна ствар! Шта сте ви желели? –
су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља, која стално расте
гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. Идеш кући споро Улицама страха, и
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
на мртве алге тресетница пада, Лежи
наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета?
епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да
је од тифуса у концентрационом логору Берген-Белсен почетком
је у Франкфурту), изгубила га је 1941. Њен дневник, по ком је
на нашу некадашњу кућу, моје пријатељице и забаве у школи, управо ми је
личност то проживела, а не ја. Чини ми се, нас осморо у „Тајном скровишту” смо комадић плавог неба окружен тешким, црним облацима.
Мене су
у чијој
расла.
Десанка
Максимовић
дану.
Исте су године сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани,
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
до вечног боравишта.
Мисли су им биле пуне
истих бројки и по свескама у школској торби
бесмислено лежало безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго,
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану, умрла је јуначком смрћу
чета ђака у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
доба које су претходиле страдању. Шта им је у ђачком животу
било заједничко пре стрељања?
*** Објасни трагичност призора у ко-
јем чета ђака, држећи се за руке,
гине у истом дану.
*** Каква је улога рефрена у песми?
*** К оја је реч замењена у послед-
њем рефрену? Какав је став лирског субјекта исказан том проме-
ном речи?
*** Објасни како разумеш наслов песме. Упореди приказивање прошлости (свакидашњег живота) и садашњости у
пред мојом бившом школом, Првом женском гимназијом, одакле сам почетком рата пензионисањем уклоњена. У садашњој Улици Лоле Рибара, недалеко од моје куће, зауставио ме непознат, стар човек, пре сељак него грађанин, и рекао усплахирено, без икаква увода или поздрава: „Знате ли
http://www.politika.rs/
scc/clanak/5986/
Tema-nedelje/Dali-se-ponosimoantifasizmom/ Kako-sampreziveostreljanje-1
http://www.politika.rs/ scc/clanak/5988/
Tema-nedelje/Dali-se-ponosimoantifasizmom/ Kako-sampreziveostreljanje-2
Идеш
Идем, идем – тешко мали растави вилице. – Је ли студено? – Да – једва
1
2
1.
2.
3.
4.
5
6
7
мртве алге тресетница пада, / Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, /
Прометеји наде, апостоли јада.
Чини ми се, нас осморо у „Тајном
скровишту” смо комадић плавог неба
окружен тешким, црним облацима.
Дошавши несвесно кући, не скидајући
мундир, леже на диван и... умре.
Гегају тако на штакама, док тек
погледаше, а вође нема пред њима.
Звижде
да он нама не
може бити род? Шта ћеш код
њега, да му переш судове? По-
гледај какве су ти руке, кука-
вицо, канда си најгора паорен-
тина... Нек најми слушкиње
ако је рад имати послуге, а не
да му ти диринџиш.
ЕВИЦА: Он ме нигда није терао
радити, али ја сама имам вољу.
ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је
и он имао то лудило у глави
да ради, па да ради. Нити ма-
ри какве се хаљине носе нити
како се господа унтерондлују.
Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш
као ступа, без мидера и неутегнута.
ЕВИЦА: Ја не могу мидер да тр -
пим, кад се заптијем у њему.
ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане (
видиш, а теби је тешко.
ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укочена, не могу
да прихватим.
ФЕМА: И не треба, зато ти стоје
се.). Ја
ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице.
ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се)
у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента?
пединтере повикати да те чак на сокак истерају?
ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта ви говорите, мајсторице.
ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи.
ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери?
ФЕМА: Драги мој, оно није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа.
ВАСИЛИЈЕ: Забога, где сам ја?
ФЕМА: Ти си кућу помео, драги
ВАСИЛИЈЕ: Та ја
ФЕМА:
ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали Евицу?
ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је грубијанство. Јокан,
хер, вирфте грубијана хинауз.
ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице,
ћемо хаљине
ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице...
ФЕМА
га пусти.) Ух! Усмрадила сам руку! (дува у руку, па је после брише марамом.) Сад је морам три дана прати, док је опет у ноблес
доведем.
ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас.
ФЕМА (Полети на њега, па се опет тргне.): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати.
ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати.
ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они
си стала, те га не тураш из собе.
ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа.
дирају. (
)
ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Хоћеш да се љубиш с њиме? (Василију) Напоље се вуци!
ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе?
ФЕМА (пође, па се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам. Али чекај, безобразник! (узме лепезу, па га почне с њом гурати.) Напоље из моје
куће!
ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч.
ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио ми лепезу.
ЕВИЦА: Ах!
ФЕМА: А шта ти ту уздишеш? Паорентино, повела си се
а) експозиција (увод);
б) заплет; в) кулминација;
г) преокрет (обрт, перипетија);
д) расплет.
афишу (обавештење,
• режисера;
• сценографа;
• костимографа.
МИЛОЈЕ
МИЛОЈЕ:
МИЛОЈЕ: Знаш, пре, док сам живео у унутрашњости,
кад
седе у чекаоници, то су све људи без власти. И
гледам те људе: улазе и излазе од министра, гледам их и мислим се нешто: боже мој, да је мени судбина доделила власт, сад би’ ја седео тамо и
примао ове људе.
АРСА: Право да ти кажем, пријатељу, немаш ти шта
на судбину да се пожалиш. Истина, провео си цео век за тезгом, и то тамо, у паланци, али, брате, ето дошао си сад да старост проживиш у Бео-
граду. Па ето и кћер си срећно удао за министра.
МИЛОЈЕ (заусти нешто да каже.).
АРСА: Хоћеш да кажеш: није онда био министар. Па није, ал’ ето, видиш, био си срећне руке, постао је министар.
МИЛОЈЕ: Не жалим се ја на судбину. Хвала богу на свему, не жалим се ја.
АРСА: Па лепа је власт;
пребацујем ти, ал’ ниси школован и ето, то ти смета.
МИЛОЈЕ: Па не мислим ја ваљда
али тако,
као и ти за тезгу. Не
тамо
чекаоницу, па гледаш у министрова врата кроз која једни улазе, а други излазе, а теби тек сене кроз памет: „Боже, кад би’ ја нешто био тамо!”...
МИЛОЈЕ: Ти си левокрилни.
АРСА: Јесте, рецимо, левокрилни. И шта ја хоћу од власти? То, брате, да је искористим.
МИЛОЈЕ: Ама како? Како се може искористити?
АРСА: Може, него. Зар ти, богати, ниси никад музô краве?
МИЛОЈЕ: Нисам, али сам гледао.
АРСА: Е, а ја сам музô.
филхармоније,
помузем две и по хиљаде.
МИЛОЈЕ: А зна ли он то?
АРСА: Који он?
МИЛОЈЕ: Па господин Светозар?
АРСА: Ах, таман
једанпут то ваше куц, куц, куц!
МИЦА: Па да оставим, зашто не. Ја нисам ни дошла да причам господин-Този оно што је било. Било па прошло, а да гледамо сад од чега живимо. Јер знате како је, свако у животу носи своју невољу...
АРСА: Краће, краће!
МИЦА: Па кад хоћете баш краће, ја ћу вам и краће казати. Боже мој, како се вре-
мена мењају; знам пре кад сам вам проводаџирала, па вам причам о девојци и хвалим је, а ви ме увек терате да вам што дуже говорим, а сад опет што краће.
МИНИСТАР: Имате ли ви штогод да ме замолите?
МИЦА: Па имам, дабогме!
МИНИСТАР (врло суво): Молбе, дакле, не примам код куће. Извол’те у
МИЦА (запрепасти се
МИНИСТАР (куму): И ви би хтели што?
КУМ: Ја ништа, драги куме. Хтео сам само да
положај.
КУМА: Само толико.
МИНИСТАР: Хвала! (Хоће да пође.)
КУМ: И хтео сам да те замолим, куме, да ме примиш у
МИНИСТАР: Па није потребно да се трудите, па ето већ сте ми честитали.
КУМ: Хтео бих том приликом и да ти скренем пажњу на једну ствар
твог угледа.
КУМА: А што је главно, куме,
МИНИСТАР: Извол’те дакле, господин-Саво, у канцеларију. (Окрене им леђа и пође.
Лепосава и Мара прате га до врата, а Милоје се опет дубоко клања. На вратима он ће се задржавати тренутак-два, праштајући се с Лепосавом.)
КУМ (куми): Чу
XIV
МИЛОЈЕ (пошто сви оду): Виде ли?
АРСА: Шта?
МИЛОЈЕ: Њега.
АРСА: Тозу?
МИЛОЈЕ: Њега јест, виде ли шта је власт?
АРСА: Видех, ал’ само нешто не разумем. Гледам те па не разумем, пријатељу, шта ти би, те се ти онолико клањаш твоме рођеном зету?
МИЛОЈЕ: Не клањам се ја зету; шта имам зету да се клањам! Али, власт је, брате! И мислиш ти да ја хоћу да се клањам? Не, брате, него тако, кад наиђе власт, а мене нешто штрецне, и сама ми се леђа превију. Нећеш ми веровати, али, богами, сама ми се леђа
МИЛОЈЕ: Ама... АРСА: Попни се,
то с висине говорити. ’Ајде, ’ајде, попни се на сто.
МИЛОЈЕ: Ама немој, побогу човече!
АРСА: Све ово досад ти не вреди без овог, јер то је, видиш министарска висина; треба да видиш како се с те висине гледа.
МИЛОЈЕ: Не треба ми, што ће ми то?
АРСА: Попни се кад ти кажем. Није то ништа, само закорачи, ако хоћеш правилно да схватиш. ’Ајде, ’ајде!...
МИЛОЈЕ: О брате!... (Пење се вртећи главом.)
АРСА: Е, пријатељу, шта видиш сад?
МИЛОЈЕ: Не видим ништа.
АРСА: Тачно, тачно! Власт с те висине не види ништа.
видиш ли народ, односно мене?
МИЛОЈЕ: Видим те онако испод ока, и, право да ти кажем, изгледаш ми мали.
АРСА: И то овако кад усправно стојим, а кад
што ти кажем, жацне у кичму, па се погрбим? (Сагне се.) Погледај!
МИЛОЈЕ: Изгледаш ми још мањи!
АРСА (усправи се и стане уз њега.): А ја, видиш, кад погледам тебе,
јер је не виде.
МИЛОЈЕ:
КАЊОШ: Имам један разлог тамо дома, а
тога Фурлана?
племе није мало за јунаштво, а тамо, дома, оћу да докажем томе мојему племену
КАЊОШ: Па што онда нећеш?
ФУРЛАН: Тако нешто.
КАЊОШ:
ФУРЛАН: Ја сам Фурлан. (Кањош гледа у
ФУРЛАН: Јеси
махне руком.)
КАЊОШ: Онда сам ја Дужд!
ФУРЛАН: Нијеси, него његов плаћеник, што је још
хоћеш да си му заточник...
КАЊОШ:
ФУРЛАН: Јесам.
КАЊОШ: Ма бјежи!
около, па од-
ФУРЛАН: Добро, дођи сјутра на оно острво. Видиш оно тамо! Чекаћу
бити. Ноћу се не ваља, нити се види...
КАЊОШ: Нећу но таман сад!
ФУРЛАН: Види ти злице скакавице! Види тића
се он окрвио!
КАЊОШ: Ма прекини ту! Коме се ти то ругаш! Нијеси ти
(нпр. дерачина
ЛИЦА: Edukapromo
МИЛЕ ПИЛЕ, УОБРАЖЕНА САЊА,
ВЛАЈА НАУЧНИК, МИЋА ПОНАВЉАЧ, ЧИЧИЦА, МИЛИЦИОНЕР,
КОНДУКТЕР, ЧУВАР, МАЧКА,
НОВИНАР, ПУТНИК, СУДИЈА,
ВЕТАР, ДАМА,
СТАРАЦ, СЕЉАК, ДЕЦА.
њено пева.)
ЧУВАР: Хватао сам у животу
Сто лопова овог
сасвим непознатих.
Бржи сам од самог тигра, Окретан сам као
сам се уморио.
(На „судску сцену”
се игра око Чувара.
ВЕТАР: Златибор.
СУДИЈА: Оптужени, прочитаћу вам неколико
(Чита из прве пријаве.)
„Поштовани друже Судија!
Ветар ми је пре два дана
Поплашио веш са сунца,
И разбио плави бокал
Добијен од драгог чике, Плави бокал, успомену, Сав од чешке керамике.” ... Пише Мира из предграђа,
Колонија крај фабрике, Број 2/а, звоно не ради! (Путник и деца вире иза
ДЕЦА: Тако је!!!
СУДИЈА: Тишина!
децо?
(крештаво):
СУДИЈА (вришти): Тишина! Путниче, седи тамо!
познајем одавно. Где год се некоме суди, он шаље своју тужбу надајући се да ће добити нешто пара... Он је професионална тужибаба!
СУДИЈА: Тишина! Сад нека уђу они који су највише оштећени.
устрептала, улази „дама” у
људи Око млека посвађају,
сира или миша. Али, када речи ломе,
МАЧКА: Ја.
ЧУВАР: А шта сањаш?
МАЧКА: Два-три миша.
ЧУВАР: А ниси сањала да по мени Пада киша?
МАЧКА: Нисам. Не волим кишу.
СУДИЈА: Следећи! (улази живахан, нервозан старац; држи кишобран, који је сав искривљен, поцепан...)
СТАРАЦ: Часни суде, је л’ ово кишобран? Погледајте, молим вас!
СУДИЈА: Јесте.
СТАРАЦ: Је л’ поломљен и покидан?
СУДИЈА: Јесте.
СТАРАЦ: И не вреди ни пô паре?
СУДИЈА: Не.
СТАРАЦ: Питајте ме да ли сам љут!
СУДИЈА: Питам вас?
СТАРАЦ: Дрхтим као врбов прут!
ПУТНИК: Господине судија. Ја познајем
рушење, ломљење, обарање. Он је дете-Ветар... Нема бољег Ветра на свету!
СТАРАЦ: Види њега, како прича
Као да сам измислио?
Где си, Ветре, прошлог петка
У осамнаест сати био?
ВЕТАР: Трчао сам изнад поља, Тамо, негде у Африци.
СТАРАЦ: У Африци? У Африци?!
А да ниси прошлог петка
Био код нас у улици?
(Наглавачке улази млађи човек. Такве људе, у „неким” крајевима, још увек нази-
вају сељацима.)
СЕЉАК: Дакле, прошлог петка сам ја...
СУДИЈА: Седи тамо! Како то улазиш!
СЕЉАК: Видео сам га... СУДИЈА: Ни речи!
ЧУВАР (тужно): Шта се ово са мном збива?
СЕЉАК: Овако, хтео бих вам рећи,
Овај је ветар – магарећи.
Намерно нећу да пазим,
Кад се изразим.
Часни суде, ви добро знате,
Да ми сељаци немамо плате.
Ви радите, па после два-три
Свако од вас кући оде,
А ми, дакле, сељаци
Зависимо од природе.
И овако мала деца знају,
На чега се деле природе:
На разне светлости, на ваздухове
Ветрове и на воде.
Значи, ако даље делимо воде,
Онда имамо ону што пада – киша.
Ону што тече – Нишава покрај Ниша.
Ону што расте, полако, натенане,
Може да се види – из сваке
СЕЉАК: Дакле, молим вас, извините,
Немојте да се љутите.
Ја вас изузетно поштујем
И изнад свега ценим.
Признајем, одмах признајем,
Мало сам дужи био.
Дошао сам, овако, да се жалим, Јер је Ветар поново
Моје страшило оборио.
И, као што се деле воде,
се деле и све ’тице:
ходалице и летилице.
ходалице спадају: ћурке,
петлови, паткови,
у летилице: чавке и орлови.
Али, ја знам и где су – слетели:
С
Да ми све живо поједу!
Зато сам свратио, да рекнем
Ветру реч-две.
Слушај, Ветре: сад те упозоравам
и последњи пут молим,
Немој да се качиш о моју њиву!
Лепо ти говорим!
Јер, витлаћу те док сам жив.
Немој после, дакле,
Да ти ђаво буде крив.
Ово нека ти је последње било,
Да си рушио моје страшило!
Кад мени падне поноћ на очи,
И кад ми живац нагло скочи...
У ДИЈА : Напоље! Напоље! Е, овај је
стварно чудо од човека! Одавно нисам
видео овако досадно створење.
СЕЉАК (отрчи): Довиђења! Довиђења! (улазе Влаја Научник и уображена Сања.
Носе змаја. Чувар се клања Судији, представљајући их.)
ЧУВАР: Стигла је одбрана, поштовани суде.
ВЛАЈА НАУЧНИК: У име деце
(Мачка се пробудила. Тегли се.)
МАЧКА: Када ће овај циркус да се заврши. Нисам окречила шупу, нисам спремила
зимницу, нисам унела пећ... Ех, а читала сам, писао је један
ВЕТАР:
МИЋА ПОНАВЉАЧ: Сетио сам се: нека лети Мачка! Зашто да не? Летели су пси, мишеви... Нека сад полети и прва Мачка.
МАЧКА: У! Много си паметан! Нек лети твоја луда глава!
ДЕЦА: Нека лети!!!
МАЧКА: Кад боље размислим, није то лош предлог. Шта ћу ја овде? Деца ме витлају, керови ме вуку за реп, мишеви ми се смеју иза леђа? Храна
Довиђења! Довиђења!
1.
2.
3.
4.
5. Подне
6. Власт
7. Шума
8.
1.
гранама, сврх њива Које су црне после бујне кише, Велика душа месечева снива.
2. У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
3.
1.
Нека га ђаво носи. Написаћу му писмо,
нећу ићи. Богами, нећу ићи!”
Не могу да погледам!... – Зашто?!
ЛИРИкА ЕПИкА дРАмА
Описна (дескриптивна)
Родољубива (патриотска)
Мисаона (рефлексивна)
Љубавна песма
Елегија
Сатирична песма
Социјална песма
Химна
Песма у прози
Дитирамб
ЕПСкО-ЛИРСкЕ ВРСТЕ
Поема
Еп, спев
Ауторска бајка
Ауторска басна
Приповетка
Новела Роман
Трагедија Комедија
►
►
►
►
►
►
►
чИТАјмО И ПИшИмО
МОЈА ОМИЉЕНА КЊИГА
Унеси у дневник читања.
Послужи се подсетником.
Наведи име писца.
Наведи наслов књиге.
Наведи разлоге због којих ти се допала (са што више података, примера, образложења).
Запиши кратак критички осврт.
Изнеси властито мишљење (шта књига мора да садржи да би теби
била занимљива).
► Пре писања задатака размисли о теми (шта се њом тражи).
► Пиши задатак на основу плана.
► Сачињен план пажљиво погледај.
►
► Не прелази линију
► Пиши читко, писаним словима.
► Води рачуна да ти реченице буду јасне.
► Обележавај стране, ако не пишеш у свесци.
► Означавај нови пасус увлачењем првог реда
► Поштуј знаке интерпункције.
(99)
античког периода и, дословце преведено са латинског језика, означава говорење о
слабијим. (34, 36)
ДВАНАЕСТЕРАЦ – стих
. (15)
АПОСТРОФА
бићима. (217)
АСОНАНЦА – стилско средство које се остварује
понављањем истих самогласника у низу речи
или у целом стиху. (99)
АУТОБИОГРАФИЈА – књижевно-научна врста у
којој аутор описује свој живот. (160)
АУТОРСКА ЛИРИКА – писана (уметничка) лирика, обележена индивидуалношћу песника који ју је створио. (268)
АФОРИЗАМ – кратка прозна књижевноуметничка врста коју чини сажето исказана мудра
(268)
ДНЕВНИК – књижевно-научна
увод (експозиција), заплет (почетак сукоба), кулминација (врхунац сукоба), преокрет и расплет (крај). Драма се дели на
казује. (268)
ЕПИСТОЛАРНА ФОРМА – дело у облику писама. (165)
ЕПИТЕТ – реч која се додаје
туђина, неправде и силе. Вук Краџић
епску поезију поделио на песме најстаријих, средњих и новијих времена. (16)
ЕСЕЈ – књижевно-научни спис са лирским и логичким особинама; њиме се исказује став о неком књижевном, научном, моралном или друштвеном проблему. (153)
ЕТАПЕ У РАЗВОЈУ ДРАМСКЕ РАДЊЕ – увод (екпозиција), заплет, кулминација (врхунац), преокрет (перипетија) и расплет. (238)
ж
ЖИТИЈЕ – биографија светаца, владара и црквених поглавара у средњем веку. (68)
з
ЗАГОНЕТКЕ – нарочито смишљена питања која захтевају одговор – одгонетку. То су веште,
средство које потиче из античке реторике и изворно означава окретање, преметање; њиме се означава обртање уобичајеног реда речи или делова реченице, чиме аутор жели да истакне реч или део реченице, односно да постигне одређену интонацију, скрене пажњу и изазове посебан ефекат.
