Др Оливера Радуловић • Др Јелена Журић
Др Оливера Радуловић
Јелена Журић
ЧИТAНКА 3 СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ
Ed
uk a
pr om
o
за трећи разред гимназија и средњих стручних школа
Др Оливера Радуловић • Др Јелена Журић ЧИТАНКА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ за трећи разред гимназија и средњих стручних школа Главни уредник Др Бошко Влаховић Одговорна уредница Др Наташа Филиповић
o
Предметна уредница Др Моња Јовић
Дизајн Иван Танић
uk a
Лектура и коректура Споменка Трипковић
pr om
Рецензенти Др Светлана Торњански Брашњовић, професорка српског језика и књижевности, Гимназија Исидора Секулић, Нови Сад Мср Наташа Распоповић, професорка српског језика и књижевности, Гимназија Врњачка Бања, Врњачка Бања Владимир Мичић, професор српског језика и књижевности, Гимназија Лесковац, Лесковац
Ed
Издавач Едука д.о.о., Београд Ул. Змаја од Ноћаја бр. 10/1 Тел./факс: 011 3287277; 3286 443; 2629 903 Сајт: www.eduka.rs; имејл: eduka@eduka.rs За издавача Др Бошко Влаховић, директор Штампа Цицеро, Београд Издање бр.: 1, Београд, 2021. година
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:821-82(075.3) ЧИТАНКА : српски језик и књижевност за трећи разред гимназија и средњих стручних школа / [приредиле] Оливера Радуловић, Јелена Журић. - Изд. бр. 1. - Београд : Eduka, 2021 (Београд : Цицеро). - 434 стр. : илустр. ; 27 cm Тираж 3.000. - Српска књижевност између два рата: стр. 431-432. - Регистар. ISBN 978-86-6013-544-7 1. Радуловић, Оливера, 1957- [приређивач, сакупљач] 2. Журић, Јелена, 1959- [приређивач, сакупљач] COBISS.SR-ID 44467465
Тираж: 3000
© Едука д.о.о. Београд
Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника Решењем број: 650-02-90/2021-03. Није дозвољено: репродуковање, дистрибуција, објављивање, прерада или друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму или поступку, укључујући и фотокопирање, штампање или чување у електронском облику. Наведене радње представљају кршење ауторских права.
Драги ученици,
pr om
o
Од уласка у средњу школу до данас путовали смо кроз дуга столећа стране и домаће књижевности – од Епа о Гилгамешу па скоро до краја XIX века. Могли смо да схватимо да се у књижевној уметности (као и у свакој уметности) чува душа човечанства: њена надања, озарења и клонућа у дугом уздизању и посртању кроз историју.
uk a
У овој читанци стигли смо до модерне, одакле ћемо кренути у XX век, кроз многе изме, до Другог светског рата. Tо је само неколико деценија: од краја XIX до половине XX века. Али – каквих деценија! Никада раније није ницало толико покрета и праваца готово истовремено, настајало толико манифеста и програма – и никада пре, као ни касније, писци нису у толикој мери експериментисали са формом, стилом и језиком. Између осталог, зато се може рећи како је то раздобље можда и најузбудљивије у целокупној историји књижевности.
Ed
У нади да ћете и даље осећати неизмерно задовољство у читању, истрајну радозналост и жељу да проникнете у тајне тумачења књижевних текстова, и да ће се у вама покренути стваралачки импулс – предајемо вам Читанку, срдачно – и с великим поверењем!
Ауторке
САДРЖАЈ
МОДЕРНА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Модерна у европској књижевности. . . . . . 9 Шарл Бодлер Читаоцу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 Везе. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 Артур Рембо Самогласници. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 Хенрик Ибзен Луткина кућа (одломак). . . . . . . . . . . . . . 31 Антон Павлович Чехов Ујка Вања (одломак). . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
uk a
pr om
Избор из лирике европске модерне (Рилке, Блок, Јејтс) Рајнер Марија Рилке Ја волим свога бића полутмину. . . . . . . 52 Мој живот није. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 Озбиљан час. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53 Сонети Орфеју (одломак) . . . . . . . . . . . 53 Александар Александрович Блок Дванаесторица (одломак). . . . . . . . . . . 56 Вилијам Батлер Јејтс Беле птице. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60 Други долазак. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Једрење у Византију. . . . . . . . . . . . . . . . 63 Осврт: Модерна у европској књижевности. . 65
Јован Скерлић О Коштани . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 Петар Кочић Мрачајски прото. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132 Исидора Секулић Круг. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 Сима Пандуровић Светковина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150 Потрес. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 Јован Скерлић, Једна књижевна зараза (одломци). . . . . . . . . . . . . . . . . . . .157 Владислав Петковић Dis Тамница. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158 Можда спава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 Нирвана. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 Јован Скерлић Лажни модернизам у српској књижевности (одломци) . . . . . . . . . . . . . 169 Милутин Бојић Плава гробница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 Милош Црњански, Хаџилук на Крф, до Плаве гробнице, Видо, острво смрти, Гробље Србије на Крфу (одломци) . . . . . . . 178 Дијалог књижевних епоха: Иван В. Лалић Плава гробница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179 Осврт: Модерна у српској књижевности. . . 184
o
Водич кроз читанку. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
Модерна у српској књижевности. . . . . . . 66
Ed
Богдан Поповић Предговор Антологији новије српске лирике (одломци) . . . . . . . . . . . . . . 69 Војислав Илић У позну јесен. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 Алекса Шантић Претпразничко вече. . . . . . . . . . . . . . . . . . 81. Вече на шкољу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Јован Дучић Сунцокрети. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Јабланови. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Човек говори Богу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Милан Ракић Искрена песма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 Јасика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 Борисав Станковић Нечиста крв (одломци). . . . . . . . . . . . . . 106 Коштана (одломци). . . . . . . . . . . . . . . . . 119
МЕЂУРАТНА КЊИЖЕВНОСТ. . . . . . 204 Европска књижевност у првим деценијама XX века. . . . . . . . . . . . . . . . . . 187 Томазо Маринети Манифест футуризма (одломак). . . . . . 187 Манифест футуризма у Русији. . . . . . . . . . 188 Андре Бретон Први манифест надреализма (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 Владимир Мајаковски Облак у панталонама (одломци). . . . . . 193 Избор из европске авангардне лирике (бен, тракл, аполинер, цветајева) Готфрид Бен Мала хризантема. . . . . . . . . . . . . . . . . 199 Човек и жена иду кроз бараку за рак. . 200 Георг Тракл Гродек. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 Избор из поезије Георга Тракла. . . 209
4 / Др Оливера Радуловић, др Јелена Журић
pr om
Пабло Неруда Каква беше Шпанија. . . . . . . . . . . . . . . . . 218 Очајничка песма.. . . . . . . . . . . . . . . . . 221 Рабиндранат Тагоре Градинар (избор). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222 Томас Ман Тонио Крегер (одломци) . . . . . . . . . . . . . . 226 Херман Хесе Демијан (одломци). . . . . . . . . . . . . . . . . . 234 Франц Кафка Процес (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244 Метаморфоза (одломак). . . . . . . . . . . . . 251 Дијалог књижевних епоха: Дино Буцати 7 спратова (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . 257 Џејмс Џојс Портрет уметника у младости (одломак). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267 Вирџинија Вулф Госпођа Даловеј (одломак). . . . . . . . . . . . 275 Луј Фердинанд Селин Путовање накрај ноћи (одломци). . . . . . 284
Надреализам и покрет социјалне литературе. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 316 Иво Андрић Ех Рonto (избор) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 318 Милош Црњански Лирика Итаке (избор). . . . . . . . . . . . . . . 323 Дневник о Чарнојевићу (одломци). . . . . . . 330 Сеобе (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 338 Душан Васиљев Човек пева после рата. . . . . . . . . . . . . . . . 347 Драгиша Васић Ресимић добошар (одломак). . . . . . . . . . . 351 Растко Петровић Људи говоре (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . 358 Тајна рођења. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 363 Момчило Настасијевић Запис о даровима моје рођаке Марије (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 366 Туга у камену . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 376 Раде Драинац Бандит или песник. . . . . . . . . . . . . . . . . . 380 Програм хипнизма (одломци) . . . . . . . . . 382
o
Гијом Аполинер Мост Мирабо. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210 Дописница. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 Месечина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 Калиграми (избор) . . . . . . . . . . . . . . . . 211 Марина Цветајева, Стихови моји, писани одавно. . . . . . . . . 213 Двоје. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214 Песме о Блоку: 1. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216
uk a
Избор из поезије надреализма (Вучо, Матић, Дединац, Давичо) Надреализам у српској књижевности. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 384 Чари аутоматизма или седам минута генијалности (одломак). . . . . 386 Александар Вучо Хумор Заспало (одломак). . . . . . . . . . . 388 Зарни влач. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 389 Душан Матић Годишња доба. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 392 Домаћи задатак. . . . . . . . . . . . . . . . . . 392 Мутан лов у бистрој води (одломак). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 392 Милан Дединац Јавна птица (одломак). . . . . . . . . . . . . 396 Оскар Давичо Хана (одломци). . . . . . . . . . . . . . . . . . . 400
Ed
Хрватска књижевност у међуратном периоду Тин Ујевић Свакидашња јадиковка. . . . . . . . . . . . . 294 Колајна (избор). . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297 Мирослав Крлежа Господа Глембајеви (одломак). . . . . . . . 299 Осврт: Европска књижевност у првим деценијама XX века. . . . . . . . 307 Српска књижевност између два рата. . . 309 Српска књижевна периодика у Првом светском рату . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 309 Крфски Забавник . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 309 Експресионизам. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 310 Станислав Винавер Манифест експресионистичке школе (одломци). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 311 Ми се чудно разумемо, Чувари света, Освестићу људе, Шекспир, Верлен, Пантологија новије српске пеленгирике (избор). . . . . . . . . . . . . . . 311
Десанка Максимовић Стрепња. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 406. На бури. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 407. Зелени витез . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 407 Путник треће класе. . . . . . . . . . . . . . . . . 408 Иво Андрић На Дрини ћуприја (одломак). . . . . . . . . . 411 Дијалог књижевних епоха: Орхан Памук Зовем се Црвено (одломак). . . . . . . . . . . . 424 Осврт: српска књижевност између два рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 431 Индекс појмова. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 433 садржај / 5
ВОДИЧ КРОЗ ЧИТАНКУ КЉУЧНЕ РЕЧИ
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ укратко представља живот и дело писца.
pr om
o
ПРЕ ЧИТАЊА наилазите на кратак текст који вас мисаоно, емотивно и сазнајно уводи у сложени процес упознавања са књижевним делом и, кад год је то потребно, подсећа на дело писца с којим сте се сусрели у ранијим разредима. РЕЧНИК непознатих и мање познатих речи, израза и имена налази се на маргини, у равни са текстом. Осим тога, где је то у духу тумачења дела, дата су и објашњења појединих симбола (ИЗ РЕЧНИКА СИМБОЛА).
uk a
РАЗГОВОР О ДЕЛУ садржи неколико најзначајнијих питања која прате прве утиске, доживљај и размишљања о прочитаном тексту.
Ed
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ састоји се из низа питања, од једноставнијих до сложених, која вас враћају књижевном тексту и упућују на аналитичко и синтетичко читање и тумачење. ИЗ РЕЧНИКА КЊИЖЕВНИХ ТЕРМИНА – објашњени су књижевнотеоријски појмови познати одраније и они са којима се први пут сусрећете (ПОДСЕТИ СЕ и УЧИМО НОВО). ПОЈМОВНИК + садржи појмове који нису део обавезног програма него су намењени оним ученицима који се посебно интересују за књижевност и уметност.
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИСИ представљају изводе из текстова писаца у којима они промишљају сопствену поетику (сврху и начин писања, посебне тежње и настојања у погледу форме, тема и мотива, стила и језика) или стваралаштво уопште.
6 / Др Оливера Радуловић, др Јелена Журић
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ изабрани су делови научних текстова (историје и теорије књижевности, есејистике и критике) који вам могу помоћи у разумевању и тумачењу књижевног дела. О ЈЕЗИКУ књижевног дела, посебно писаца код којих је то изразито специфично, увек треба говорити: не заборавите да је књижевност уметност речи – остварује се у језику. САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА показују део друштвеноисторијског и културног контекста у ком писац делује, и његово стваралаштво из угла савременика.
pr om
o
ЗАНИМЉИВОСТИ отварају још један прозор за упознавање аутора и његовог дела. ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК према својим жељама и могућностима: за индивидуални рад, рад у пару или у групи, интердисциплинарно и мултимедијално, научноистраживачки или стваралачки. ЛИТЕРАТУРА подразумева читање секундарних извора: критика и есеја, теорија и историја књижевности, речника.
uk a
СИНТЕЗА помаже да се у кратком осврту осветле најважније карактеристике књижевног стваралаштва одређеног аутора – његова поетика, односно основне карактеристике одређених књижевних периода (праваца и стилских формација).
Ed
ИНДЕКС ПОЈМОВА упућује на стране на којима се налазе објашњења најважнијих књижевних појмова. ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ састоје се из репродукција репрезентативних дела ликовне уметности (сликарска, вајарска), архитектуре, филма (фотографије, плакати), документаристичких фотографијa, као и фотографија писаца, насловних страна књижевних дела и часописа. QR КОДОВИ – линкови који ти омогућавају приступ изборним и додатним образовним садржајима (делима из изборног програма, литератури, каталозима изложби, музејима, филмовима, позоришним представама, радио и телевизијским емисијама из образовног програма). Водич кроз Читанку / 7
uk a
Шарл Бодлер Странац
pr om
o
МОДЕРНА
Ed
Кога највише волиш, загонетни човече, реци? Оца, мајку; сестру или брата? – Немам ни оца, ни мајке, ни сестре, ни брата. – Пријатеље? – Служите се речју чије ми је значење до данас остало непознато. – Отаџбину? – Не знам на којој је она географској ширини. – Лепоту? – Волео бих је да је богиња и бесмртница. – Злато? – Мрзим га као ви Бога. – Ех! Па шта волиш, необични странче? – Волим облаке... облаке што промичу... онамо... онамо... облаке чудесне! (Мале песме у прози, превео Борислав Радовић)
Клод Моне, Шетња, детаљ (1882)
МОДЕРНА У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Кључне речи: модерна, антипозитивизам, ларпурлартизам, парнасизам, симболизам, импресионизам.
Шарл Бодлер (1855)
Ed
uk a
pr om
o
Модерна је сложен појам који се односи на промене у уметности последње четвртине XIX века, као што је отклон младих стваралаца од реализма у уметности и позитивизма у филозофији. Под наведеним термином подразумева се све што је другачије од затеченог и постојећег; што је ново и модерно у идејама, у схватањима живота и у уметности. Представља уметност неоромантичарског карактера која се исказује у различитим покретима, школама и струјама. Термин модерна се јавио осамдесетих година XIX века у Немачкој. Модерна није јединствена као покрет већ је различито идејно и национално обележена: у Аустрији пропагира индивидуализам и уметност душе, у Француској има декадентно-симболистичко усмерење, а у северним земљама наглашен је психологизам и мистицизам. Песништво Шарла Бодлера, који сам себе назива модерним песником, представља прекретницу у развоју поетског стварања и зачетак симболизма и импресионизма. У европским књижевностима модерна траје до почетка Првог светског рата. Заједничке одлике поетике модерне јесу: заокупљеност унутарњим животом човека, духовно клонуће, индивидуализам, бежање од реалности, песимизам, интересовање за мистику и ирационалне садржаје. У знаку је култа форме уз пренаглашену употребу стилских средстава: уметници овог периода теже новинама које се уочавају у богатству изражајних форми и разноврсним стилским обележјима. Због сродности са романтизмом, модерна књижевност назива се у науци о књижевности и неоромантизам. Обнавља и развија кратке књижевне форме: лирску песму, кратку причу, једночинку и психолошку приповетку. Јавља се естетичка теорија под називом ларпурлартизам (потиче од француског из раза l’art pour l’art: уметност ради уметности), по којој је уметност независна од друштвеног живота и сама себи сврха. Изражава непристајање на материјалистичко и позитивистичко филозофско учење, уз захтев да се крене за оним што је скривено, загонетно, натчулно, искључиво духовне природе, стављајући тежиште на ин туицију, несвесно и индивидуално. Стога су представницима модерне била инспиративна филозофска учења Анрија Бергсона, Артура Шопенхауера, Фридриха Ничеа и појава Фјодора Достојевског у књижевности. Модерна у европској књижевности / 9
Песници парнасовци: Теофил Готје, Хозе Марија де Хередија, Теодор де Банвил и Леконт де Лил
утилитарност – практична корист: друштвенокорисна улога уметности. егзотичан – необичан, туђ, далек, стран.
o
Ed
uk a
Рафаело, Парнас, фреска (1511)
pr om
збиркa песама Савремени Парнас (1866)
Најизразитији правци или струје у књижевности и уметности мо дерне јесу парнасизам, симболизам и импресионизам. Парнасизам. Средином XIX века група француских песника (Теофил Готје, Хозе Марија де Хередија, Теодор де Банвил и Леконт де Лил) објавила је збирке песама под заједничким називом Савремени Парнас (1866, 1869. и 1876). Песници парнасовци (назив потиче из грчке митологије и означава брдо у Фокиди посвећено Аполону и музама) значај су придавали савршенству форме тежећи да изразе објективна осећања. Јављају се као реакција на песништво романтизма, као побуна против субјективности и друштвено ангажоване поезије. Парнасовци презиру гомилу и вулгарности, у уметности виде циљ постојања и могућност да побегну у узвишену стварност. Настављају и развијају тенденције уметности ради уметности и устају против утилитарности у поезији. Теофил Готје је у чувеној програмској песми Уметност, коју су прихватили парнасовци, тврдио да лепота песме зависи од форме чије савршенство мора бити тешко остварљиво. Привлачиле су их историја, митологија и егзотична природа. Парнасовци су избегавали личне исповести, поезију интимних осећања, имали су објективнији и хладнији однос према спољашњем свету него романтичари. Допринели су развоју стиха и усавршавању лирских облика, али су се враћали неким начелима поетике класицизма.
10 / Модерна у европској књижевности
Теофил Готје
Часопис Фигаро (1886)
Ed
uk a
pr om
o
Симболизам се као књижевна школа и стилски правац јавља од 1880, прво у Француској, потом у Русији, Немачкој и Енглеској, иако се симболистичке тенденције назиру још у романтизму. огледају се у негацији реализма и натурализма. Обухватио је све гране уметности, од музике до позоришта. Први знаци ове литерарне револуције јављају се у поезији декадената. Декаденција представља фазу књижевноуметничког развоја симболизма која се развија у земљама Европе при крају XIX века. Означава стање духовног клонућа, чамотиње и испољава се као боемија. Епитет декадент први је употребио Теофил Готје у предговору трећем издању Бодлеровог Цвећа зла. У манифесту симболизма 1886. Жан Мореас зачетником овог правца сматра Бодлера, а као његове настављаче помиње Рембоа и Малармеа. Сматрају да је поезија мистерија коју преко симбола треба одгонетати. Песништво декадената изражавало је узнемирену сензуалност и болешљиву тугу и манифестовало се у групи око Мореаса и часописа Уметнички и књижевни декадент. Своја осећања ови песници изражавају визијама и симболима јер је задатак песништва да сугерише, наговештава, очарава. Декаденти су створили нову духовну климу и припремили долазак симболизма, чија се новина огледа у крајње индивидуализованом стилу, необичном речнику и наглашеној лиричности. Речима треба учинити оно што је Вагнер учинио нотама – сматрали су теоретичари овог правца. Наглашавали су значај алузивности и сугестивности стихова који изражавају мелодију душе. Симболизам је увео слободни стих и ослободио версификацију строгих правила. Групу „уклетих песника” (Бодлер, Верлен, Рембо) чинили су теоретичари симболизма. Бодлер теоријом синестезије и универзалне аналогије захтева од уметника да открива дубинске аналогије које изражавају суштине. Верлен је својом песмом манифестом Поетика показао како се музика и реч спајају у звук обојен осећањима. Рембо се залагао за растројство чула које ће бележити неизрециво и тако наговестио појаву надреализма. Маларме је настојао да реч претвори у слику која изражава мисли и осећања. Инсистирао је на музици као суштини поезије. Душа постаје топос симболистичког писања. Књижевна критика је у симболизму видела револуцију модерне поезије.
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Жан Мореас МАНИФЕСТ СИМБОЛИЗМА (одломак) Непријатељи учења, декламација, лажне сензибилности, објективне дескрипције [...] захтевају да се идеја одене једном сензибилном формом која у најмању руку не би била себи циљ. Идеја,
са своје стране, не сме допустити да буде лишена раскошних скута спољних аналогија, јер основна особина симболистичке уметности је не дозволити да се доспе до сржи саме Идеје. Тако, у тој уметности, слике природе, акције људи, све конкретне појаве не манифестују се саме по себи, то су њихови чулни изгледи с циљем да представе њихову езотеричну везаност за првобитне идеје [...].
Модерна у европској књижевности / 11
И З
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
o
Денди (енгл. dandy – елегантан човек, кицош), уметник (најчешће писац) претенциозан у елеганцији, модерном одевању и понашању, истанчаног укуса и наглашених манира, мајстор бритке и духовите досетке, опседнут укупним утиском који оставља на околину. Појављује се најпре у Енглеској, а потом и у Француској почетком XIX века, као носилац моде дендизма, која се задржала до краја столећа. Дендији су веровали да је њихов изглед и понашање у ствари „симбол аристократске супериорности” духа (Бодлер), тј. да је довођење грађанских манира до савршености пут до особености којом показују да су изнад обичног човека. Дендизам није био само начин живота већ и чест књижевни мотив, нарочито у енглеском и француском романтизму (нпр. у делима Бајрона, а под његовим утицајем и Пушкина), али још и више у периоду декаденције и симболизма (Шарл Бодлер, Ж. К. Уисманс, Оскар Вајлд и др.). Крајем XIX века француски декаденти, под утицајем Ничеових идеја о неповредивости слободе јаке индивидуе, појму дендизам дају и ноту трагике спутане индивидуалности.
pr om
Дендизам (Градац, број 188–189–190, 2013)
Р Е Ч Н И К А
Ed
uk a
Декаденција (фр. décadence – опадање) – термин којим се најчешће описује губитак моралних стандарда у друштву, односно пропадање цивилизације или нижи уметнички квалитет, тј. период у уметности или књижевности који се у поређењу са претходном епохом види као опадање. [...] Иако је термин декаденција имао негативну конотацију, неколицина поборника естетицизма с краја XIX века с поносом себе назива декадентима (истичући аналогију са зрелом латинском уметношћу на крају римске цивилизације), те се декадентним означава покрет који је у највећем замаху у последње две деценије XIX века у Француској, сродан са парнасом и симболизмом. Покрет истиче независност уметности, егоцентризам, бизарност, превласт вештачког над природним, ларпурлартизам, незаинтересовану контемплацију над предметима, супериорност уметника наспрам остатка друштва (нарочито средње класе и буржоазије), потребу за сензационализмом, боемију, уживање наркотика („вештачки рајеви”), козметику, тзв. „нижа чула” (мирис и укус) итд. Поезија декаденције била је окупирана личним искуством, самоанализом, морбидношћу, перверзијом, егзотиком, абнормалним, осећајем да је једна цивилизација у опадању, монотонијом и разочараношћу на крају века, тј. естетиком „краја века” (фр. fin de siècle). [...] најпознатијим представником и родоначелником декаденције сматра се Шарл Бодлер. У предговору за треће издање (1868) Цвећа зла (1857), збирке која ће постати својеврсни манифест декадената, Теофил Готје први употребљава појам декаденција у покушају да опише нови сензибилитет. Le Décadent (1886–1889) био је часопис покрета, у ком су објављивали и многи симболисти.
Оноре Домије, Денди
(Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено) 12 / Модерна у европској књижевности
ЗАНИМЉИВОСТИ
Eпиграм који је новинар Лабријер објавио у листу Фигаро с намером да исмеје нову појаву у књижевности гласи: Декадент: С ин модернисте, Унук идеалисте, Нећак парнасоваца, У неку руку копиле реалиста, И сестрић у дванаестом колену старог романтичара.
pr om
o
* Један од најпознатијих декадената светске књижевности несумњиво је Дезесент, јунак Уисмансовог романа Насупрот (1884), који практично живи естетику декаденције – велича све што је вештачко, пати од сплина, одбацује љубав, ужива у Вагнеровим делима, чита Шопенхауера, трага за новим и што бизарнијим искуствима. Уисмансов роман утицао је на Оскара Вајлда, што се огледа у роману Портрет Доријана Греја (1891). (Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено)
* Одломак из Уисмансовог романа Насупрот
Роман Насупрот (1884) епиграм – кратка духовита песма обично са заједљивим, сатиричним призвуком.
Ed
uk a
Најзад, беше уредио и једну високу дворану, намењену за пријем својих снабдевача; они би ушли, поседали један до другог у високе црквене столове, а он би се онда попео на проповедаоницу и одржао беседу о дендизму, заклињући своје обућаре и кројаче да се најбезусловније придржавају његових папских посланица у погледу кроја, претећи им новчаним изопштењем ако се дословце не држе упутстава садржаних у његовим укорним писмима и булама. Тако је стекао глас особењака, који је потврђивао тиме што је носио одела од белог велура, златно оперважене прслуке, што је, уместо кравате, задевао киту пармских љубичица у изрез кошуље, приређивао књижевницима вечере које су имале великог одјека, нарочито једна међу њима, по узору на неку из XVIII века, коју је, да би прославио неку најбезначајнију неприлику, приредио у виду погребне гозбе. (Жорис-Карл Уисманс, Насупрот, превео Живојин Живојновић)
Модерна у европској књижевности / 13
Роман Насупрот (1966)
pr om
o
топос – опште, стално стилско место у књижевном делу. импресија – утисак.
Импресионизам (фр. impression – утисак) назив је стилске оријентације која се јавља у већини европских књижевности упоредо са симболизмом крајем XIX века. Термин је преузет из ликовне критике, где је означавао сликарску школу. Представници инсистирају на непосредном изношењу својих чулних утисака уз помоћ мноштва детаља, нијанси, стилских и језичких средстава. Импресионизам тежи прецизном изражавању детаља, обиљу боја, мириса и звукова. Од стилских фигура уметници користе синестезију, епитете, поређења. Свет је виђен у промени облика и осећања, отуда растресита композиција која је последица субјективне перспективе. Пишу се мале форме: лирска песма, прозна скица, краћа приповетка и једночинка. Иако сродни симболистима, представници импресионизма нису склони апстракцијама, већ изражавају чулне утиске, личне доживљаје и конкретне слике. Покрет импресионизам се прво јавио у француском сликарству последње четвртине XIX века (К. Моне, Е. Мане, К. Писаро, Е. Дега, О. Реноар): сликар излази из атељеа и слика природу, привлаче га промене и преображаји. Ремек-дела импресионизма у књижевности створио је Чехов. Главни представници импресионизма у Европи јесу Андре Жид и Марсел Пруст. ЗАНИМЉИВОСТИ
ИМПРЕСИОНИЗАМ У СЛИКАРСТВУ
Ed
uk a
Наз ив за сликарски правац везан је за изл ож бу непризнатих сликара 1874. године, у Паризу, на којој је поред тридесетак сли кара излагао и Клод Моне. Он је изложио своју слику под називом Импресија, рађање сунца. Новинар који је коментарисао изложбу назвао је те слике „импресионистичким”, а све уметнике који су излагали своја дела „импресионистима”.
Клод Моне, Рађање сунца – импресија, детаљ (1874)
14 / Модерна у европској књижевности
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
https://kupdf.net/download/ 268-asopis-gradac-dendizam_ 58d68981dc0d608308c346c0_pdf
pr om
o
Искажи своје утиске о Монеовој слици Рађање сунца – импресија. Који сликари и композитори стварају крајем XIX века? Подсети се наставних садржаја са часова историје о друштвеноисторијским приликама у Европи у последњим деценијама XIX века. Наведи најзначајнија научна и технолошка открића. Како је то утицало на квалитет живота и на развој градова? Из уводног текста о модерни издвој кључне карактеристике њених уметничких праваца и закључи шта је то ново и другачије што она доноси у односу на претходну епоху. Сачини појмовну мапу на основу овог текста. Организујте дебату у одељењу, са темом Утилитарност у уметности – да или не.
Прелистај часопис Градац посвећен дендизму и напиши приказ једног текста по сопственом избору. Дендизам (Градац, број 188–189–190, 2013)
СИНТЕЗА
МОДЕРНА У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
▶ уметничке тенденције крајем XIX века у европској књижевности и уметности;
uk a
▶ појам први пут употребљен осамдесетих година XIX века у Немачкој да означи нове програме младих, а касније се примењује на низ различитих покрета, школа и струјања; ▶ настаје као реакција на позитивизам, реализам и натурализам;
Ed
▶ под утицајем је идеалистичке и метафизичке филозофије (Шопенхауер, Ниче); ▶ преовлађују: индивидуалност, субјективност, емоционалност, ирационалност, песимистички доживљај света; ▶ обухвата неколико школа и стилских тенденција на прелазу века (фр. fin de siècle): парнасовску лирику, декаденцију, симболизам, импресионизам. Значајни представници модерне у европској књижевности: Шарл Бодлер, Артур Рембо, Пол Верлен, Стефан Маларме, Пол Валери, Александар Блок, Вилијам Батлер Јејтс, Оскар Вајлд, Рајнер Марија Рилке, Мигел де Унамуно, Уисманс, Антон Павлович Чехов, Хенрик Ибзен, Андре Жид, Марсел Пруст и други.
Модерна у европској књижевности / 15
Sesil Moris Baura, Nasleđe simbolizma; stvaralački eksperiment, prevod i predgovor Dušan Puvačić, Nolit, Beograd, 1970. Француски песници од Вијона до Аполинера, предговор и препеви Владете Р. Кошутића, Научна књига, Београд, 1979. Драгиша Живковић, Теорија књижевности са теоријом писмености, Драганић, Београд, 2001. Хуго Фридрих, Структура модерне лирике од средине 19. до средине 20. века, превео с немачког Томислав Бекић, Светови, Нови Сад, 2003. Milivoj Solar, Teorija književnosti, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1985. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Logos Art / Edicija, Beograd, 2010.
Шарл Бодлер Кључне речи: Цвеће зла, симболизам, универзална аналогија, синестезија, судбина песника, естетика ружног.
ЦВЕЋЕ ЗЛА* (избор)
Шарл Бодлер
o
Песничка збирка Цвеће зла сматра се не само најзначајнијим делом Шарла Бодлера него и најутицајнијом збирком песама у француској, али и готово у укупној европској и светској књижевности. Наслов збирке је песник тражио десетак година. Пошао је најпре од наслова Лезбијке, сасвим у духу романтичарске потребе да изазове скандал у буржоаском друштву; потом долази до решења Лимбови, који подсећа на Дантеову Божанствену комедију, а означио би „четврто путовање, после три Дантеова путовања у пакао, чистилиште и рај” (према речима критичара Албера Тибодеа). Коначни наслов песнику је предложио новинар Иполит Бабу. Збирка се под насловом Цвеће зла појавила 1857. године, а само два месеца касније су Бодлер и његов издавач били осуђени да плате новчану казну, уз обавезу да из збирке изоставе шест песама које су окарактерисане као неморалне. Друго издање појавило се 1861, без тих шест, али са двадесет пет нових песама. Бодлерова збирка веома је пажљиво компонована: први циклус, Сплин и идеал, контрастно поставља узлет и пад; други циклус, Париске слике, тематски испитује покушај бега и пружа доживљај лутања велеградом; трећи циклус, Вино, представља неуспели покушај да се посредством вештачких рајева доживи смирење; епилошки циклуси Побуна и Смрт – баве се последњом побуном „песника који тражи смирење у смрти као јединој могућности спаса. Цвијеће зла спаја различите квалитете живота и мишљења: необично постаје обично, а обично се издиже до изузетног, строиздање збирке Цвеће зла гост мишљења се повезује са машто- Прво (Les Fleurs du mal) са ауторовим витошћу” (Миливој Солар). белешкама из 1857.
Ed
uk a
Француски песник и критичар, утемељивач модерног песништва и узор модерне лирике, рођен је у Паризу. Представља родоначелника симболизма увођењем нове тематике, осећања и стила у поезију која се опире сентименталности. Био је уверен у неминовност свесног реаговања на људску представу о животу и свету. Бавио се књижевном и ликовном критиком и у оценама појединих савременика показао је способност саживљавања и непогрешивост критичког суда. Као теоретичар открио је да је романтизам унео нова осећања како у поезију тако и у сликарство. Бодлер је био наклоњен фантастици, што потврђује превођењем Фантастичних прича Едгара Алана Поа, под чијим утицајем доживљава дубок унутрашњи преображај. Песме почиње да објављује у угледним књижевним часописима. Године 1857. објавио је збирку од стотину песама под називом Цвеће зла. Другом издању ове збирке из 1861. додаће још двадесет и шест нових песама. Песничку књигу је посветио великом француском песнику Теофилу Готјеу, чијем се култу формалне лепоте дивио. Против Шарла Бодлера се водио судски спор због неморала (који је изгубио), поводом збирке Цвећа зла, у којој поетизује непесничке теме, као што су вештачки рајеви, зло, блуд... Написао је и збирку песама у прози Сплин Париза (Мале песме) објављену 1869, критике: Естетичке занимљивости и Романтична уметност (1868) и аутобиографска дела Ватромет и Срце моје огољено (1909).
pr om
(1821–1867)
(Из енциклопедије ЛАРУС)
* Дело из изборног програма.
16 / Модерна у европској књижевности
Песма „Читаоцу” први пут је објављена у Ревији два света, две године пре збирке, у којој ће се наћи као уводна песма. Пажљиво прочитај и упореди превод Бодлерове песме Димитрија Јовановића и препев ове исте песме песника и преводиоца Милована Данојлића. Прокоментариши и закључи у чему је разлика између ове две верзије Бодлерове песме на српском језику.
Читаоцу1
Глупост, грех, заблуда и шкртости мане обузму нам дух и тело киње силно; нашу љупку грижу хранимо обилно као што просјаци своју гамад хране.
Глупост, лудост, шкртост, пороци и мане Дух нам опседају и киње нам тела, Па гајимо грижњу због нечасних дела Као што просјаци своје вашке хране.
Упорно се греши, а подло се каје, за признање добра награда се бере; свак мисли да мрље бедна суза пере, па весело опет на каљав пут стаје.
Упорно грешимо, а кајање наше Подло је, и за њ још тражимо плату. Затим се поново ваљамо у блату Кô да ружне сузе срамоту опраше.
На јастуку зла нам дуго уљуљкава сотона Трисмегист дух наш занесени, па и наше воље метал драгоцени тај вешт алхемичар у зрак испарава.
Сатан Трисмегиста2 на узглављу врага Дух нам успављује, заводи и чара; Под вештим прстима тог алхемичара Челик наше воље топи се без трага.
Враг и држи конце што нас мичу јадне, одвратни нас предмет привлачи и мами, сваког дана корак силазимо сами без грозе пут пакла кроза тмине смрадне.
Свим нашим кретњама Ђаво даје маха!3 Привлаче нас ствари гнусне и најниже, Сваког дана Паклу за корак смо ближе, Кроз смрдљиву таму газимо без страха.
Кô сиромах блудник што цмаче, мрцвари у древне блуднице измучене груди, дочепамо узгред сласти тајне жуди, па их исцедимо као лимун стари.
Кô што бедни блудник и наказа стара Гризе проститутку дојки ниско палих, Хватамо у лету задовољства, па их Цедимо кô кашу из трулога нара.
Кô милион црви да кипти и пије, у мозгу нам банче чопори демона, а кад удахнемо, Смрт и плућа бо’на кȏ невидљив вал се с муклим јеком слије.
Милиони црвених глиста, чопор луди Демона вршља нам по мозгу усахлом Кô понорна река, са сваким удахом И Смрт нам се мукло улива у груди.
Силовање, отров, нож и сва зла дела ако красних слика сав још вез не даше на отрцан ђерђеф бедне судбе наше, – значи, није душа, авај, доста смела.
А отров и бодеж, насиље, зла дела Још не украсише отрцано платно Бедне нам судбине, и то само зато Што нам душа авај! није била смела.
Ed
uk a
pr om
o
Читаоцу
1 Програмска песма, срочена у духу средњовековних проповеди, где се хедонизам кајања укршта са софизмима нечисте савести. 2 Сатан Трисмегиста, највећи Сатана. Тако су Грци звали египатског бога Хермеса, односно Тота, мајстора алхемије и окултних вештина. 3 Ђаво не дâ да мирујемо, тера нас на зло.
Шарл Бодлер / 17
Но и од шакала, пантера помамних, скорпија, мајмуна, орлушина, змија, грдобе што пузи, пишти и завија, у гадном зверињцу порока нам срамних
Ал’ од чудовишта што вриште, стоока, Од куја, пантера, јакрепа, крагуја, Шакала, мајмуна и отровних гуја,4 У зверињаку одвратних порока,
Грђег гада има, гнуснијег сто пута! И мада не скаче, урла, нит ромори, у пустош би радо земљу да претвори и у једном зеву сав свет да прогута.
Има један опак и гадан сто пута! Премда смеран, ћутљив, затворен у соби Он би целу земљу да сруши и здроби И у једном зеву сав свет да прогута:
То је Чама. – Њене очи плачу саме, пушећи наргиле сања губилиште. Читачу, ти знаш то нежно чудовиште, – лицемере, ти, мој брате, налик на ме!
А то је Досада!5 Њене очи сјакте Од безвољних суза, док пуши наргилу; Читаоче, ти знаш ту наказу милу, Подли читаоче, – мој ближњи, – мој брате! Препевао Милован Данојлић
pr om
o
Превео Димитрије Јовановић
4 Представљање људских порока помоћу чудовишта било је уобичајено у готским катедралама и у поезији ренесансе. Поменуте животиње персонификују седам смртних грехова: охолост, тврдичлук, пожуду, гнев, лакомост, завист и лењост. Починитеље грехова, према хришћанском учењу, чека пакао. 5 Досада је једна од кључних речи Цвећа зла. Има широко значење: чама, брига, незадовољство, тескоба, мука, неспокојство, засићеност животом, дубока туга, безвољност, духовна отупелост. Досада је песниково божанство које сања да цео свет баци у понор.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Ed
uk a
Како на тебе делује песма „Читаоцу”? Која би реч најбоље илустровала твој читалачки доживљај? Шта је ново и зачуђујуће у њој? Како песник назива свог читаоца? „Читаоцу” је програмска песма. Какве поетичке ставове уочаваш у њој? Која осећања и расположења лирског субјекта запажаш у овој програмској песми?
Пре истраживачког рада на тексту прочитај одломке из Бодлерових нацрта за предговоре збирци Цвеће зла. Запази шта песник каже о француском друштву тога времена, а шта о својој поезији.
I
ПРЕДГОВОР (одломак)
Страница из збирке Цвеће зла с ауторовим белешкама (1857)
Француска пролази кроз фазу вулгарности. Париз, средиште и зрачење опште глупости. Упркос Молијеру и Беранжеу, нико не би помислио да ће Француска кренути тако брзо путем напретка. – Питање уметности, terrae incognitae. 18 / Модерна у европској књижевности
II
ПРЕДГОВОР ЦВЕЋУ (одломак)
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Првобитно сам имао намеру да одговорим на многобројне критике и, истовремено, да објасним нека веома једноставна питања која је модерна светлост потпуно бацила у засенак. Шта је поезија? Који је њен циљ? О разликовању Доброг и Лепог; о Лепоти у Злу; да ритам и слик одговарају у човеку бесмртним потребама монотоније, симетрије и изненађења; о прилагођавању стила предмету; о таштини и опасностима надахнућа, итд., итд.; али јутрос сам неопрезно прочитао неколико новина; изненада, равнодушност, тешка двадесет атмосфера, свалила се на мене, и ја сам стао пред ужасном непотребношћу да објашњавам било шта било коме. Они који знају, погађају шта мислим, а за оне који не могу или не желе да разумеју, гомилаћу објашњења узалуд.
Ed
uk a
Шта на основу делова из Бодлерових предговора закључујеш о његовом односу према времену и друштву у ком живи? Шта мислиш, због чега песник одустаје од тога да објашњава било шта било коме? Докажи да је Бодлер модеран песник који одбацује традиционалну идеју лепоте певајући о ружноћи, лажи и злу. Какав дијалог води лирски субјекат са читаоцем? Које му епитете приписује, какав став заузима према њему и зашто? Којим пороцима и манама је опседнут човек и како се брани од њих? Пронађи ефектно поређење на почетку песме које сведочи да лирски субјекат одбија да живи лицемерно. Како песник доживљава човека и његову егзистенцију? Упореди са доживљајем песника романтичара. Пронађи у песми апокалиптичке песничке слике пропасти света и доживљаја пакла. Присети се Дантеовог Пакла и одговори шта симболизују звери које песник среће у мрачној шуми. Доведи у везу са зверима које помиње Бодлер и протумачи симболику. Које речи су неочекивано написане великим словом у песми и зашто? Коју стилску фигуру препознајеш? Уочи њену функцију у песми. Пронађи најснажније песничке слике и уочи каква осећања наглашавају. Објасни песников доживљај свога читаоца. Протумачи навод из Бодлерових писама којим појашњава идеју песме „Читаоцу”: „Не могу да протумачим неке човекове поступке без претпоставке да се у то меша нека зла сила.” Истражи структуру Бодлерове песме: стих, строфу, риму. Шта запажаш кад доведеш у контекст ових сазнања поетику песника коју упознајеш из ове песме? Која звер прети да сруши свет порока и зла у ком човечанство пропада у пакао? Пронађи идеју у песми. Образложи како гледаш на тврдњу једног критичара: „Бодлер нам поручује да је човек подељена личност, у сукобу са собом који се најбоље очитава кроз однос песника и његовог читаоца.”
Шарл Бодлер / 19
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
o
(Радивоје Константиновић, „Коментари”, у: Шарл Бодлер, Поезија. Проза. Вештачки рајеви)
* Шарл Бодлер је родоначелник модерне поезије који је допринео промени виђења песника који више није пророк ни беседник већ друштвени изрод, проклет и одбачен због посвећености поезији. Пол Верлен, који је међу првима увидео песникову важност, тврди да је Бодлерова оригиналност у томе што оличава модерног човека склоног пороцима. Драж овога песништва је у томе што у поезију уноси баналност и прозаичност и томе даје песничку дејственост. [...] Нескладне песничке слике у овом песништву могу се разумети и као обрасци укрштања разнородних осећања, охрабрујући песнички приступ отуђењу, које је одлика модерног начина живота. (Џонатан Калер) * У најбољим Бодлеровим стиховима долази до сплитања телесног и духовног, од мешања узвишености, топлине и горчине, до веома ретког сједињавања воље и складности, и по томе се они јасно разликују од романтичарских и од парнасовских стихова. (Пол Валери) * Бесконачно у коначном, вечно и пролазно, традиција и савременост, страшљивост и смелост: све сами оксиморони. Неки у тој фигури виде битну врлину Бодлерове реторике. С правом. Али цео Бодлер – његово душевно устројство, понашање, естетика – јесте оксиморон. (Клод Пишоа)
Ed
uk a
Дендизам је, заправо, она црта која вуче Бодлера у понор: бежећи од осредњости, денди иде у једино могућем правцу када је небо недостижно. [...] Трагична усамљеност романтичног песника код Бодлера се претвара у један од постулата религије дендија: не мешати се са гомилом, остати издвојен из светине. Непредвидљиви денди реаговаће супротно од онога што се од њега очекује и трудиће се да се по свему разликује од своје околине у понашању, у облачењу. Бројна сведочанства Бодлерових савременика говоре нам о песниковом труду да буде савршени денди. [...] Бодлеров однос према природи постаје разумљивији тек када се посматра са више страна. Као песник и критичар, он сматра да је природа само складиште материјала од кога уметник гради свој сопствени свет. Стварање тог паралелног света је, то се подразумева, безбожни чин који уметник плаћа самоћом и проклетством. Међутим, парадоксално, у Бодлеровим пределима без вегетације, каменим градским пејзажима, па чак и у халуцинантним визијама затвора и понора, непрестано се осећа човеково присуство. Отуд се Бодлеров дендизам и култ антиприроде могу сагледати и као један безнадежни али тотални хуманизам.
Ова уводна песма може се сматрати неком врстом пролога песничке драме. То је драма подељеног и побеђеног човека који је хтео добро а изабрао је зло. У овом прологу, поред, ако тако можемо рећи, главног јунака, човека који је у сукобу са самим собом (heauton timorumenos – свој сопствени џелат), појављује се персонализована Чама. Досада, ту су и неизбежни пар Грех и Грижа и покретач марионета, Сатана. Песник користи облик нарочито драг ренесансним и барокним песницима, непосредно обраћање читаоцу, али то чини на необично сугестиван начин тражећи од читаоца саучесништво и више од тога: идентификацију. [...] И по другим одликама ова песма је Цвеће зла у малом: неочекивана, шокантна поређења, бројни теолошки изрази, а изнад свега оно неумитно кретање наниже, срљање у понор.
pr om
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
(Радивоје Константиновић, „Дендизам”, у: Шарл Бодлер, Поезија. Проза. Вештачки рајеви)
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Оксиморон (гр. okis – оштар; moros – луд, глуп) – реторичка фигура која подразумева спајање елемената супротног или веома различитог значења; најчешће у именичкој синтагми у којој атрибут противречи основном значењу именице: ведрино тмурна, перје оловно, болесно здравље (Шекспир, Ромео и Јулија). Употребљава се за описивање комплексних, ирационалних, готово неисказивих стања. Често је песничко средство (подсети се примера оксиморона у поезији Лазе 20 / Модерна у европској књижевности
Костића), јавља се и у књижевним насловима (нпр. Зимско љетовање Владана Деснице), у новинарском и разговорном стилу (нпр. јавна тајна, сироти богаташ и др.). Програмска песма – песма у којој аутор говори о својој поетици, о свом песничком стварању и/или схватању поезије (о свом „вјерују”), или песма у којој се та поетика огледа. Подсети се „Песме о песми” Јована Јовановића Змаја и песме „Међу јавом и мед сном” Лазе Костића.
ВЕЗЕ
pr om
o
Размисли о људској осетљивости на боје, мирисе и звуке и запитај се како ти доживљаваш те чулне утиске. Увиђаш ли некад њихову међусобну повезаност и сагласност? Објасни какав је твој доживљај природе: колико ти је она блиска, какву јој вредност приписујеш, налазиш ли у њој одређену симболику.
Природа је храм где мутне речи слећу
Са стубова живих понекад, а доле Кô кроз шуму иде човек кроз симболе Што га путем присним погледима срећу.
uk a
Кô одјеци дуги што даљем се своде У јединство мрачно и дубоко што је Огромно кô ноћ и као светлост, боје, Мириси и звуци разговоре воде.
Ed
Неки су мириси кô пут дечја свежи, Зелени кô поље, благи кô обое, – Други искварени, победнички, тежи
Што у бескрај шире простирање своје, Као амбра, мошус, тамјан, раскош њуха Који пева занос чула нам и духа. Препевао Иван В. Лалић
Гистав Моро, Мистични цвет (акварел) Моро је, као и Роден, Бодлера сматрао својим учитељем („Господ наш Бодлер”).
пут – људско тело са свим спољним физичким својствима. амбра – мирисна смола која се лучи из истоименог дрвета или се налази у цревима рибе уљештаре. мошус – маст јаког мириса, тамне боје, горког укуса; из жлезде на трбуху лучи је мужјак тибетанског мошуса (животиња сродна јелену). тамјан – смола која се употребљава за кађење при верским обредима. ИЗ РЕЧНИКА СИМБОЛА храм – фиг. важно место посвећено нечем узвишеном. шума – симболизује тајанствен простор; у многим традицијама означава природно светилиште.
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Зато што облик присиљава мисао, мисао избија снажније. Све приличи сонету: лакрдија, страст, сањарија, филозофско размишљање. У њему има лепоте метала и лепо углачаног минерала. Јесте ли приметили да део неба који примећујемо кроз прозорче, или између два димњака, две стене, или кроз свод у ходнику, даје дубљу представу о бескрају него велики призор, виђен с врха планине? (Из писма пријатељу А. Фресеу, 1860) Шарл Бодлер / 21
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
o
Издвој стихове из Бодлерове песме који нарочито покрећу твоја размишљања или ти доносе нова сазнања и протумачи их. Усредсреди се на осећања која лирски субјекат изражава. Уочи у којој су мери она лична, а колико им се приписује универзално значење. Шта запажаш? Објасни како ти разумеш сагласје звукова, мириса и боја – а како занос чула и духа. Усредсреди се на прву строфу. Какви су доживљаји лирског „ја” описани у песми? Како човек пролази кроз живот? Објасни значење стиха: „Мириси и звуци разговоре воде”. Којим мотивом песник поентира песму? Размисли и закључи какве везе слути лирски субјекат у природи. Сети се најважнијих одлика романтичарске поезије и потражи их у овој Бодлеровој песми. Могу ли се међу њима успоставити поетичке везе?
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Ed
uk a
pr om
У свом чувеном сонету „Везе” Бодлер идеју о сагласју сугерише представом видљивог света у чијој привидности откривамо језик и симболе скривене реалности. Пронађи и подвуци визуелне песничке слике (које се примају чулом вида) у овој програмској песми. Којим стилским средствима песник дочарава склад у природи? Пронађи у песми аудитивне (које се примају чулом слуха) и олфакторне (које се примају чулом мириса) песничке слике. Којим стилским средством песник повезује различите чулне представе?
Размисли и закључи коју идеју наведеним стилским поступком наглашава. Снагу израза песник црпи из метафоре природа је храм, која садржи идеју о светости природе. Преплићу се и стапају две визуелне слике: храма и шуме са живим стубовима у чијој се дубини чују нејасне речи. Размисли о симболичким значењима тих слика. Свест о дубоком и трајном јединству различитих облика појавности изражена је у „Везама”. Пронађи доказе у тексту да ова песма из збирке Цвеће зла изражава подударност Бодлерових поетских начела са целокупним системом његових песничких представа о свету.
О ЈЕЗИКУ
Има у речи, у слову, нечег светог, које нам забрањује да од ње правимо игру случаја. Руковати зналачки језиком, то је као нека врста евокаторске мађије. Тад боја говори, као глас дубок и треперав; споменици се тад дижу и стрче и одскачу над дубоким просторима; тад животиње и биљке, представљајући ружно и зло, артикулишу своје недвосмислене гримасе; мирис изазива одговарајуће мисли и спомене; страст жамори или риче својим језиком вечито истим.
Гистав Курбе, Портрет Шарла Бодлера (1848–1849) 22 / Модерна у европској књижевности
(Шарл Бодлер, О поезији)
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Симбол је стилска фигура која се заснива на пренесеном значењу речи. Дефинише се као реч која означава конкретан предмет који упућује на апстрактан појам. Симбол има најшире значење од свих стилских фигура. Треба разликовати сталне симболе (амблеме) – (као што су крст – симбол хришћанства, соко – симбол витештва, палма – симбол верности) – од уметничких симбола, који немају увек иста значења. Симбол је везан за песничку слику која делује снажно својом емоционалношћу и дубином значења. У поезији се често у поенти песме наговештава симболично значење предмета или појаве о којој је реч.
pr om
o
Сонет (итал. soneto – ситан звук, глас) – лирска песма настала у Италији у XIII веку. Италијански или Петраркин сонет састоји се од 14 стихова једанаестераца: два катрена (строфа од четири стиха) и два терцета (строфа од три стиха). У енглеској књижевности се развио посебан облик сонета од три катрена и једног дистиха, тзв. Шекспиров или елизабетански сонет, са распоредом рима: abab cdcd efef gg. Катрени служе набрајању сродних појава или изношењу супротности, које се затим у терцетима, сједињене у складу, концентришу и приводе ефектним завршецима.
uk a
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
афинитет – сродност, блискост, међусобна привлачност.
Ed
Универзална аналогија – мистичко тумачење феномена синестезије које је Бодлер узео као основу учења о истоветности начина на који је свет саздан као недељива целина. Човек спознаје свет кроз чулни доживљај и репродукује га снагом имагинације у уметност. Ово Бодлерово тумачење постаје једно од исходишта симболизма и модерне поезије до краја 40-их година XX века, по коме су све појаве на свету повезане недокучивим везама. Према Бодлеру, природа се у свом стварању руководи законом хемијских афинитета који се изражавају у свакој њеној творевини као склад делова према целини. У вези са овим појмом јесте и асоцијативност као одлика модерног песништва. Сагласје – између боја, звукова и мириса, као основних чинилаца опажајног света, влада склад, а природа нас обухвата као мистерија. Принцип сагласја који влада у природи одговара принципу који одређује односе међу човековим чулима. Синестезија – метафоричка замена појмова, означава чулни доживљај у којем се осети једног чула изражавају утисцима другог чула. Представља средство за нијансирање и онеобичавање доживљаја света. Шарл Бодлер / 23
Карлос Швабе, илустрација за насловну страну збирке Цвеће зла, 1900.
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +
Бодлер је први визионар, краљ песника, прави Бог. (Артур Рембо)
Естетика ружног – представља настојање да се узвишеним и лепим учини оно што је ружно. Реч је о поетизовању непесничких тема традиционалног песништва, препознатљивом у поетици Шарла Бодлера, као што су разврат, пијанство, уживање у вештачким рајевима, зло... Отуда и наслов песничке књиге Цвеће зла, који изражава овакав естетички став. Бодлер је писао да је настојао да извуче лепоту из зла, да покаже човекову величину усред беде и супротстави се злу величањем лепог.
o
(О Цвећу зла, Леконт де Лил)
Идеја о подударностима и сагласју, коју Бодлер преузима од Сведенборга (шведски филозоф и мистик који је у позној духовној фази имао визије другог света), има корене у библијском учењу о космичком складу и симетрији небеског и земаљског постојања. Бодлер идеју сагласја – као песнички идеал – супротставља уверењу о несавршености реалног света.
pr om
Љубавне патње, суровост и подлост света, горки јецаји безнађа, иронија и презир, све је то са снагом и умешношћу испреплетено у овом дантеовском кошмару, овде и онде прошараном светлуцањем кроз које дух узлеће ка идеалном спокоју и радости.
ЗАНИМЉИВОСТИ
uk a
Пишући о Вагнеровој музици, Бодлер цитира „Везе” као илустрацију става о сагласју различитих чулних импресија везаних недељивим тоталитетом света. Музика ће остати недостижан идеал песника симболиста који, следећи Бодлера, трагају за звуковном хармонијом у заумном језику који исказује неизрециво. * Бодлерови Вештачки рајеви су само делом написани на основу личног искуства: песник је био веома умерен у пићу (понекад је пио вино), хашиш је пробао у Клубу хашишоваца код пријатеља сликара, а опијум, заправо лауданум (опијум у алкохолном раствору), узимао је, по лекарском савету, како би ублажио несносни бол у стомаку. Вештачки рајеви су заправо у највећој мери резултат посматрања и литературе.
Ed
вештачки рајеви – уживање у наркотицима, од блажих стимулативних средстава као што је кафа или, опаснији, алкохол, или погубни хашиш и опијум.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Својом идејом о симболичком сагласју и имагинарној трансформацији реалног свијета, Бодлер је створио основе новог пјесничког говора и друкчијег умјетничког опредјељења, које ће француској поезији отворити неслућене перспективе и оставити неизбрисиве трагове у духовној оријентацији читаве модерне поезије. (Никола Ковач, Француска књижевност III/1)
Феликс Надар, Шарл Бодлер (карикатура, 1859)
Бодлер одбацује ону идеју љепоте која је надахњивала поезију романтизма, а која је црпла с традиционалног извора јединства тзв. највиших вриједности: доброте, истине, љепоте. Бодлер напротив пјева о ружноћи, лажи и злу. (Из Сувремене свјетске књижевности Миливоја Солара) 24 / Модерна у европској књижевности
Цртежи Шарла Бодлера
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
https://commons.wikimedia.org/ wiki/Category:Drawings_by_ Charles_Baudelaire
pr om
o
Погледај цртеже Шарла Бодлера. Налазиш ли у њима везу са Бодлеровим књижевним стваралаштвом? Образложи свој одговор. Прочитај Бодлерову збирку песама Цвеће зла, сачини избор песама које ти се највише допадају и образложи свој избор. Пронађи у збирци Цвеће зла песме са мотивом песникове заточености у баналном свету, издвој ону која је на тебе оставила најснажнији утисак и анализирај је. Напиши сонет у ком ћеш применити естетику ружног коју заговара Бодлер. Бодлер је био веома образован, писао је и критике и есеје посвећене култури и уметности, и преводио. Његови преводи дела Едгара Алана Поа, кога је сматрао духовним сродником, изузетно су вредни. Пронађи сродне мотиве у Поовим приповеткама и Бодлеровом песништву.
ШАРЛ БОДЛЕР (1821–1867)
СИНТЕЗА
Шарл Бодлер, Аутопортрет, акварел и графит, детаљ (1848)
Својом књигом песама Цвеће зла (1857) постао је претеча симболизма и модерне поезије.
uk a
Увео је „непесничку” тематику у поезију (зло, блуд, ружноћа, вештачки рајеви).
Ed
Постао заговорник естетизма у песништву тезом: Поезија нема други циљ до себе саму.
Лепоту проглашава врховним идеалом: она у песми извире из њене хармоније или из сагласја свих појединости, што изражава теоријом синестезије (спајањем чулних представа). Симбол је особити знак сваког певања; симболи су свуда око нас – „човек иде кроз шуму симбола”.
Опевао је ружну страну велеградског амбијента, са свим његовим пороцима, посебно сплин Париза, досаду и тескобу градске средине.
Шарл Бодлер / 25
Француски песници од Вијона до Аполинера, предговор и препеви Владете Р. Кошутића, Научна књига, Београд, 1979. Francuska književnost (od 1857. do 1933), knj. III/1, Svjetlost/Nolit, Sarajevo/Beograd, 1981. Milivoj Solar, Suvremena svjetska književnost, Školska knjiga, Zagreb, 1982. Šarl Bodler, Poezija. Proza. Veštački rajevi, izbor, pogovor i komentari Radivoje Konstantinović, IP Svetovi, Novi Sad, 1991. Хуго Фридрих, Структура модерне лирике од средине 19. до средине 20. века, превео с немачког Томислав Бекић, Светови, Нови Сад, 2003. Антологија новије француске лирике: од Бодлера до наших дана, приредио и превео Иван В. Лалић, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2005.
Артур Рембо Кључне речи: „Самогласници”, симболизам, синестезија, теорија обојеног звука, уклети песници.
o
САМОГЛАСНИЦИ
А црно, Е бело, И црвено, О плаво, У зелено: тајну постања вам чува: А, црни маљави корсет сјајних мува Над свирепим смрадом што круже зујаво. Заливи сенке; Е невиност леда, Теме шатре, бели краљи, цветни трепет. И, крв испљунута, кикот усне лепе Што бесна ил’ пјана кајању се преда;
uk a
(1854–1891) Француски песник, представник симболизма и претеча надреализма, припада групи уклетих песника. Рођен је у Шарлвилу. Прве песме је испевао у духу парнасизма. Био је револуционарног духа, као присталица Комуне написао је више бунтовничких стихова. Дружио се са Верленом, који је открио његов песнички таленат и много утицао на његову поезију. Највећи део песама написао је пре двадесете године, када је престао да пише спаливши збирку песама Сезона у паклу. Рембоова поетика плод је свесног напора да постигне поремећеност чула и дође до визије која би продрла у свет необичних слика тако да речи превазилазе основна значења. „Пијани брод” изражава побуну у складу са романтичарском традицијом и сан о уништењу друштва у коме капитализам понижава подјармљене народе. Песништво Арту ра Рембоа било је велика побуна против традиционалног певања и друштвених норми. Веровао је да је пронашао боју вокала (у песми „Самогласници”), да је „записивао тишине” и „бележио неизрециво”. У стихији живљења и у нереду духа проналазио је своје илуминације (светлуцања). Дела: Песме, Сезона у паклу, Илуминације.
pr om
Артур Рембо
У оквиру разматрања о синестезијама Рембоов сонет „Самогласници” доводи се у везу са Бодлеровим сонетом „Везе” и сматра се да оба, због своје програмске вредности, представљају темеље симболистичке школе. Прочитај Рембоову песму „Самогласници”, у којој се огледа његова теорија „обојеног звука”, и потруди се да је протумачиш.
У, кругови, зелен врв божанских мора. Спокој пашњакâ и крдâ, спокој бора Алхемије што на вредном челу знак је;
Ed
О, врховна Труба чији писак стран је. Анђела и звезда тишинске путање: – О Омега, Њеног Ока модри зрак је.
корсет – стезник, мидер. алхемија – трагање за добијањем вештачког злата; потиче из древних цивилизација, одакле се проширила и у Европи, све до XIX века; сматрала се краљевском вештином; осим природних наука, укључивала је и мистицизам и уметност.
Препевао Иван В. Лалић
Рембоов рукопис песме „Самогласници”
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Покушај да, према Рембоовој песми, опишеш боју, звук и слику сваког од самогласника. Упореди песниково виђење са својим доживљајем самогласника. Рембоов сонет изазвао је многа и различита тумачења. Шта мислиш зашто је то тако? 26 / Модерна у европској књижевности
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ У Алхемији речи (из књиге Сезона у паклу) Рембо је записао: „Историја једног од мојих лудила... Пронашао сам боју самогласника. А – црно, Е – бело, И – црвено, О – плаво, У – зелено. Одредио сам облик и гибање сваког сугласника и – путем несвесних ритмова – поласкао сам себи да сам пронашао песничку реч која ће кад-тад бити доступна свим чулима. Превод сам задржао за себе... Записивао сам тишине, ноћи, бележио неизрециво. Фиксирао вртоглавице.”
Артур Рембо „Самогласници" (на француском језику)
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
pr om
o
Уочи мотиве у композицији песме и анализирај их: од тајне постања, преко кајања и алхемије до анђела и звезда. Анализирај песничке слике за сваки самогласник и њихову боју и стилска средства којима су те слике постигнуте. Испитај риму, ритам и мелодију сонета у преводу песника Ивана В. Лалића. Истражи идејне и поетичке сличности између Бодлерове песме „Везе” и Рембоових „Самогласника” и образложи своја запажања. Послушај како Рембоови „Самогласници” звуче на француском језику. Уколико учиш француски језик, упореди их са преводом песника Ивана В. Лалића.
youtu.be/_XRr6_aJ1Ao
Ed
uk a
Песник је заиста крадљивац Писмо видовитог, тзв. песниково писмо упуватре. ћено пријатељу Полу Деменију, 15. маја 1871, У њему је цело човечанство, поред погледа на савремено француско печак и животињски свет; он ће сништво износи и захтеве за преображајем уметничког поступка. Најзначајнији ставови: својим проналасцима морати дати мирис, опипљивост, слух; ономе што доноси одаОно што човек који жели постати песник тле, ако је уобличено, он даје облик; ако је мора најпре изучити, јесте његова сопствена безоблично, он даје безобличност. и целовита свест; он истражује своју душу, Проналажењем језика; уосталом, пошто он је надзире, искушава је, спознаје. Чим је је свака реч појам, доћи ће време општег сазна, треба је неговати... језика!... То ће бити језик којим ће разговаКажем да треба бити видовит, учинити се рати душе, који ће сажимати све, мирисе, видовитим. боје, звуке, којим ће мисао качити мисао и Песник постаје видовит дугим, огромним повлачити је собом. и смишљеним растројством свих чула. Све (Из текста „Писмо видовитог”, у: Француски песници облике љубави, патње, лудости он тражи у од Вијона до Аполинера, предговор и препеви себи самом, кроз себе цеди све отрове, да од Владете Р. Кошутића) њих сачува само овејану суштину. [...]
Артур Рембо / 27
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Уклети песници – одредница коју је употребио Пол Верлен у истоименом есеју да би објаснио природу песника стваралаца симболизма (Т. Корбијер, А. Рембо и С. Маларме). Наглашава самосвојност њихових поетика, склоност екстремним животним искуствима и понашању које одудара од друштвених норми. Појам уклети песник синоним је за оне који пркосе друштву и живе изван њега и упркос њему. Темом песникове уклетости бавио се Шарл Бодлер у песми „Албатрос”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +
o
pr om
Рембоова карикатура на насловној страни часописа Данашњи мушкарци из 1888.
Херметична књижевност – у ширем значењу обухвата сва књижевна дела која одликују ниска комуникативност (херметичност у изразу и значењу), особена језичка структура која тежи загонетности, логичка и графичка неповезаност појединих реченица, као и занемаривање граматичких и формалних правила. У том смислу херметичном књижевношћу могу се сматрати нпр. парнасовска лирика, поетска остварења декадената и француског симболизма, те поједина дела Верхарена, Метерлинка, Аполинера, Жида, Пруста, Елиота, Јејтса и многих других. (Из Речника књижевних термина Тање Поповић)
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
Захтевајмо од песме оно што нам јасно казује. Стога, то што нам овај сонет казује просто је у суштини и, у исти мах, огромно: он нам казује свет, ништа мање но читав свет. Очигледно преурањено самољубље, али то самољубље не изненађује, јер потиче од дечака који је од романтичара научио да је песник врховни научник, видовњак који нам збори о Непознатом... Очевидно је да је песниково настојање да у песму унесе omnia visibilia et invisibilia: Рембо је тражио да у њој наведе највећи могућан број врсти појавâ. Тако кроз предмете, изабране да представе свет, разликујемо најразличитије одељке: а) неживотно, које се дели на подврсте, подразумевајући физичке појаве (пара, итд.), земљопис (ледник, заливи, море...), израђене предмете (копља, чадор, труба); б) животно, с подврстама: биљке (зова расцветана), звери (муве, итд.), људска бића (краљеви, мудра чела, итд.); в) психолошки свет (смех, гнев); г) морални свет (горд, кајање); д) свет „науке” (кругови, алхемија, мудар); ђ) метафизика (анђели, итд.). Сем тога, велика пажња је посвећена звуцима, бојама, самим покретима; затим је назначена извесна сређеност простора, где би се већ могла запазити опречност између затвореног простора кругова и вретенастог покрета копаља. Та разноликост, на први поглед збркана, одаје песникову жељу да изрази свеукупност онога што јесте. Тако посматрано, прави предмет песме није систем самогласника, ни обојен слух, већ Свет. (Жак Плесен)
Ed
omnia visibilia et invisibilia – све видљиво и невидљиво.
Пол Верлен, Артур Рембо (1872)
(Из текста „Самогласници”, у: Француски песници од Вијона до Аполинера, предговор и препеви Владете Р. Кошутића) 28 / Модерна у европској књижевности
Рембоова поезија је настала у сусрету пјесничке свијести са неизмјерношћу унутрашњег простора ријечи као израз потребе да се прекораче конвенционалне границе појавног свијета, да се продре у мрак несвјесних сукоба и хаотичне динамике свијета слика и фантазије покренутог откровитељским даром инспирације. Рембо ће чин стварања доживјети као истинско суочење са свијетом слика с ону страну искуства и стандардне логике реалног свијета. Идеја бјекства родила се из потребе за систематским растројством чула, за преображењем свијета ствари у свијет фикције. Рембо измишља боју за самогласнике, а његову звучну вриједност представља као слијед визуелних слика. Његов циљ при томе није ни да реалност претвори у систем симбола нити да је прикаже у уљепшаном виду: Рембо у свему гледа повод да у халуцинантним сликама представи своје снове као аутентичну визију стварности без лажних образина и конвенцијалних мјерила.
Једно од драгоцених сведочанстава о Рембоу оставио је његов професор Жорж Изамбар у књизи Рембо каквог сам познавао. Поводом једне од најчувенијих Рембоових песама, триптиха под насловом „Офелија”, Изамбар је написао: „Често ми је предавао тек настале, али увек с љубављу преписане и калиграфисане стихове које смо, на његов захтев, заједно рашчлањавали; то је почело песмом ’Офелија’, темом за латинске стихове коју је он обрадио и у француским стиховима.” Песник је тада имао тек нешто више од петнаест година.
o
(Никола Ковач, Француска књижевност III/1)
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
ЗАНИМЉИВОСТИ
pr om
Рембоово песничко стваралаштво трајало је непуне четири године, од 1870. до 1874. Сматран је чудом од детета, а Виктор Иго га је назвао „дете Шекспир”.
(Из књиге: Артур Рембо, Сабрана дела, превод, предговор и белешке Никола Бертолино) образина – маска.
uk a
* Рембо је, уз Лотреамона, најжешћи разбијач круга, захтевајући и у животу и уметности одбацивање сваке овешталости. Од примерног гимназијалца, спутаваног строгошћу мајке, младић се, дочепавши се Париза, претвара у рушитеља друштвених прописа, верског, моралног и политичког лицемерја, посебно презирући песничке старудије. Стога су га футуристи, па надреалисти прихватали као првог уништитеља наслеђа и сматрали путоказом према „ослобођеним речима”. Чудесни дечак, метеорски прелетевши небом песништва, оставио је заиста краткотрајан, али задивљујући траг. (Из текста „Рембо”, у: Француски песници од Вијона до Аполинера, предговор и препеви Владете Р. Кошутића)
Ed
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Прочитај Рембоову песму „Предосећај”, написану 1870. године, када је песнику било непуних шеснаест година. Потруди се да је протумачиш. Према својим интересовањима, можеш да је анализираш, илуструјеш, компонујеш, рецитујеш. ПРЕДОСЕЋАЈ У плав летњи сутон, кренућу на стазе, Хоћу, боцкан житом, да кроз ниску траву, У њеној свежини, моје ноге газе И да ветар купа моју голу главу.
Без мисли, без речи, позван од даљина, С душом, од љубави силне опијеном, На пут ћу да пођем, попут Циганина, Кроз Природу – срећан као с неком женом.
Март 1870.
Превео Никола Бертолино Артур Рембо / 29
Пабло Пикасо, Артур Рембо (1960)
Рембо је био уверен да поезија настаје из несвесних, ирационалних дубина бића. Зато је и себе, на самом почетку песничког пута, видео као пијани брод који носе таласи. Прочитај поему „Пијани брод” и анализирај је. Напиши есеј о Рембоовој поезији. (Можеш да је представиш и мултимедијално.) Погледај ТВ емисију из серијала Кругови поезије посвећену Артуру Рембоу. Обрати пажњу на то како Рембоове песме звуче на француском језику, међу њима и песма „Самогласници”. Анализирај емисију и напиши кратак приказ.
youtu.be/sLo2ZiWjj-Q
СИНТЕЗА
Суштина његове поетике изражена је у тежњи да се дође до растројства чула, које изражава ирационалну суштину модерне уметности.
Ed
uk a
Француски песници од Вијона до Аполинера, предговор и препеви Владете Р. Кошутића, Научна књига, Београд, 1979. Никола Ковач, „Велики писци: Рембо” у: Француска књижевност (од 1857. до 1933), књ. III/1, Свјетлост/Нолит, Сарајево/Београд, 1981. Artur Rembo, Sabrana dela, preveo i priredio Nikola Bertolino, Nolit – Jedinstvo, Beograd – Priština, 1991. Nikola Bertolino, Fenomen Rembo, Nolit, Beograd, 1991. Хуго Фридрих, Структура модерне лирике од средине 19. до средине 20. века, превео с немачког Томислав Бекић, Светови, Нови Сад, 2003. Антологија новије француске лирике: од Бодлера до наших дана, приредио и превео Иван В. Лалић, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2005.
(1854–1891)
pr om
Представник симболизма и претеча надреализма.
Артур Рембо
o
Кругови поезије – Артур Рембо
Веровао је да је песник видовит и да визије открива у својој поезији.
Доминантни мотиви његовог песништва јесу: хаос, бекство, побуна, обоготворење. Творац је теорије обојеног звука, по којој сваки самогласник има своју боју.
Био је критичар постојећег морала, религије и традиционалног певања. Анри Фантен-Латур, Угао стола (детаљ, 1872) У предњем плану, слева, седе Пол Верлен и Артур Рембо.
30 / Модерна у европској књижевности
Хенрик Ибзен* Кључне речи: Луткина кућа (или Нора), грађанска драма, антиромантичарска драма, реалистичка фаза, положај жене у друштву, унутрашњи сукоб, потрага за индивидуалношћу.
Хенрик Ибзен
(1828–1906) Норвешки драмски писац, потекао је из трговачке породице која је живела у Скиену у Норвешкој. Његов књижевни првенац Каталина, објављен под псеудонимом, велича револуционарни дух. Постаје најпре редитељ па управник у новоотвореном Народном позоришту у Бергену 1851. године, уз обавезу да сваке године напише један позоришни комад. После шест година прелази у Кристијанију (Осло), где је постао управник Норвешког позоришта. Напустио је Норвешку 1864. године и након двадесет и седам година проведених у Италији и Немачкој вратио се у земљу стекавши велики углед. Своје последње четири драме написао је у Норвешкој, а од 1900. године повлачи се из јавног живота због последица можданог удара. У његовом стваралаштву разликују се три фазе: период националног романтизма – Претенденти на престо, Бранд и Пер Гинт (најсложеније дело норвешке књижевности, уједно и последња драма коју је написао у стиху); критичко-реалистичка фаза – Стубови друштва (критика безочности грађанског друштва), Луткина кућа (критика положаја жене у друштву), Авети (проблем кривице и праштања) и Народни непријатељ (гушење истине која смета грађанском слоју) и, од средине осамдесетих година, последњих осам драма, које су психолошке и обележене елементима симболизма. У њима сукоб сна и стварности постаје неразрешив. У Дивљој патки излаз је у бекству у свет маште, у Росмерсхолму излаз је самоубиство. Сличан круг мотива повезује његове следеће драме: Госпођа с мора, Хеда Габлер, Градитељ Сулнес, Мали Ејолф, Јун Габријел Боркман и Кад се ми мртви пробудимо. У последњим драмама се враћа теми смисла уметничког позива увек изнова преиспитујући да ли је вредно жртвовати живот зарад уметности.
uk a
pr om
o
Ибзенова модерна грађанска драма Луткина кућа изведена је исте године када је и написана; премијера је одиграна у Краљевском позоришту у Копенхагену, крајем 1879, и одмах изазвала бурне реакције. Радња драме траје свега три дана (за Бадњи дан и Божић), подељена је на три чина, са минималним бројем ликова. Драмски сукоб проистиче из деловања главне јунакиње Норе, којим она искорачује из устаљеног поретка и улога наметнутих ондашњим социјалним и брачним статусом. Нора напушта пасивну позицију жене када три дана после очеве смрти тајно кривотвори његову меницу и задужује се код зеленаша. То чини како би обезбедила лечење своме мужу, без његовог знања и упркос томе што је одраније била свесна његовог жестоког противљења свакој врсти зајма и дуга. Прочитај одломак из трећег чина, у ком после жучне расправе због откривене Норине тајне стиже и писмо које је ослобађа бриге да ће се то обелоданити. Обрати пажњу на реплике које изговара њен муже пре и после приспећа поменутог писма и на његов однос према Нори. Покушај да већ на основу овог одломка уочиш како се у главној јунакињи уобличава и утврђује одлука да напусти и мужа и децу.
ЛУТКИНА КУЋА
Ed
ЛИЦА: адвокат Хелмер; Нора, његова супруга; доктор Ранк; госпођа Линде; правник Крогстад; троје мале Хелмерове деце; Ана-Марија, дадиља код Хелмерових; носач Радња се одвија у Хелмеровом стану. Трећи чин (одломак) ХЕЛМЕР: Нора! НОРА (викне): Ох! ХЕЛМЕР: Шта је ово? Знаш ли шта стоји у овоме писму? НОРА: Да, знам. Пусти ме да идем! Пусти ме да изађем! ХЕЛМЕР (задржава је): Куда ћеш? НОРА (покушава да се отргне): Немој ме спасавати, Торвалде! * Дело из изборног програма.
Хенрик Ибзен / 31
ХЕЛМЕР (затетура се уназад): Истина! Је ли истина то што он пише?
o
Ed
uk a
Ајлиф Петерсен, Хенрик Ибзен (1895)
pr om
Рукопис Хенрика Ибзена, Луткина кућа (1879)
Ужасно! Не, не, немогуће је да је то истина. НОРА: Истина је. Волела сам те више од свега. ХЕЛМЕР: О, немој ми сад долазити с тим глупавим изврдавањима. НОРА (приђе му један корак): Торвалде! ХЕЛМЕР: Ти, несрећнице – шта си то учинила! НОРА: Пусти ме да одем. Немој испаштати због мене. Немој то преузимати на себе. ХЕЛМЕР: Без икакве комедије. (Закључа врата предсобља.) Остаћеш овде и положити ми рачуне. Разумеш ли шта си учинила? Одговори ми! Разумеш ли? НОРА (гледа га не скрећући поглед и укочена лица каже): Да, сад почињем да схватам у потпуности. ХЕЛМЕР (хода тамо-амо): Ох, какво ужасно буђење. Свих тих осам година – она која је била моја радост и мој понос – једна варалица, једна лажљивица – горе, горе – једна преступница! О, та несхватљива гадост која се крије у свему томе! Фуј, фуј! НОРА (ћути и даље га гледа не скрећући поглед). ХЕЛМЕР (стане испред ње): Требало је да наслутим да ће се тако нешто десити. Требало је да то предвидим. Сви ти лакомислени принципи твога оца. – Ћути! Примила си у наследство све лакомислене принципе свога оца. Никаква религија, никакав морал, никакво осећање дужности. – О, како сам кажњен зато што сам му прогледао кроз прсте. Због тебе сам то учинио, а ти ме тако награђујеш. НОРА: Да, тако. ХЕЛМЕР: Сад си уништила читаву моју срећу. Проиграла си читаву моју будућност. О, ужасно је мислити на то. Ја сам у власти једног човека без савести; он може да ми учини шта год хоће, да захтева од мене шта год жели, да ми наређује и налаже како му падне на памет – а ја не смем ни да писнем. О како бедно морам да потонем на дно и пропаднем због једне лакомислене жене! НОРА: Када ме више не буде на овоме свету, бићеш слободан. ХЕЛМЕР: О, само без патетике. Такве фразе је и твој отац држао у рукаву. Шта би мени користило то да тебе нема на свету као што кажеш? Ни најмање ми не би помогло. Он ипак може да обелодани ствар; а ако он то учини, можда ће ме осумњичити да сам знао за твоје злочиначко дело. Можда ће људи помислити да сам ја стајао иза тебе – да сам те ја навео на то! А за све то треба да захвалим теби, теби, коју сам носио на рукама током целог нашег брака. Разумеш ли сад шта си ми учинила? НОРА (с хладним миром): Да. ХЕЛМЕР: То је тако невероватно да још увек не могу све да прихватим. Али морамо се потрудити да се нагодимо. Скини шал. Скини га, кажем ти! Морам наћи начина да га некако задовољим. Та ствар се мора заташкати по било коју цену. – А што се тиче нас, све мора да изгледа као да је међу нама као што је и било. Али, наравно, 32 / Модерна у европској књижевности
Ed
uk a
pr om
o
само за свет. Ти ћеш, дакле, остати овде у кући; то се подразумева. Али децу нећеш моћи да васпитаваш; не усуђујем се да их поверим теби. О, зар то морам да кажем оној коју сам толико волео и коју још увек... Но, то ће морати да прође. Од данас се не ради више о срећи; ради се само о томе да се спасу остаци, крхотине, кожа. (Чује се звоно на улазним вратима.) ХЕЛМЕР (тргне се): Шта је то? Тако касно. Зар ће се оно најгоре!... Зар ће он?... Сакриј се, Нора! Реци да си болесна. (Нора остаје непомична. Хелмер оде и отвори врата предсобља.) СОБАРИЦА (упола свучена на вратима предсобља): Стигло је једно писмо за госпођу. ХЕЛМЕР: Дај ми га. (Зграби писмо и затвори врата.) Да, од њега је. Нећеш га добити; хоћу сам да га прочитам. НОРА: Прочитај га. ХЕЛМЕР (крај лампе): Мислим да немам храбрости за то. Можда смо изгубљени и ти и ја. Не, морам то да сазнам. (Брзо распечати писмо; погледом прелети преко неколико редова; погледа један приложен папир; ускликне од радости.) Нора! НОРА (гледа га упитно). ХЕЛМЕР: Нора! – Не, морам то да прочитам још једанпут. – Да, да, тако је. Ја сам спасен! Нора, ја сам спасен! НОРА: А ја? ХЕЛМЕР: И ти, наравно; обоје смо спасени, и ти и ја. Види. Он ти враћа твоју обвезницу. Пише да му је жао и да се каје; да је једна срећна промена у његовом животу; о, није важно шта он пише. Ми смо спасени, Нора! Нико ти не може ништа учинити. О, Нора, Нора – не, прво треба уклонити са света све ове презрења достојне ствари. Да видим... (Баци један поглед на кривотворено име.) Не, не желим да видим; то за мене неће бити ништа друго до један сан. (Поцепа обвезницу и оба писма на комаде, баци их у пећ и гледа их док горе.) Ето, сада то више не постоји. – Он пише да си ти од Бадње вечери... О, мора да су то била три ужасна дана за тебе, Нора. НОРА: Тешко сам се борила током та три дана. ХЕЛМЕР: И патила и ниси налазила другог излаза до... Не, нећемо се присећати свега оног ружног. Само ћемо клицати и понављати: све је прошло, све је прошло! Слушај ме, Нора; изгледа да ти то не схваташ: све је прошло. Али шта... шта је то – тај укочени израз? О, јадна, мала Нора, разумем те; не усуђујеш се да поверујеш да сам ти опростио. Али јесам, Нора. Кунем ти се да сам ти све опростио. Знам да си све што си учинила, учинила из љубави према мени. НОРА: То је истина. ХЕЛМЕР: Ти си ме волела као што једна супруга треба да воли свога мужа. Једино ти је недостајало знање да би могла да процениш средства. Али зар верујеш да си ми мање драга зато што не умеш да делујеш самостално? Не, не; само се ти ослони на мене; ја ћу те Хенрик Ибзен / 33
o
Ed
uk a
pr om
Фотографија Франца Ханфстенгла, Хенрик Ибзен (1887)
саветовати; ја ћу те упућивати. Ја не бих био мушкарац кад те баш та женствена беспомоћност не би учинила двоструко привлачнијом у мојим очима. Немој се освртати на оне грубе речи које сам ти рекао у првом магновењу када ми је изгледало да ће се све морати срушити на мене. Опростио сам ти, Нора; кунем ти се да сам ти опростио. НОРА: Захваљујем ти за твој опроштај. (Излази кроз врата с десне стране.) ХЕЛМЕР: Не, остани! (Гледа у собу.) Шта радиш тамо у ниши? НОРА (изнутра): Остављам костим. ХЕЛМЕР (на отвореним вратима): Да, учини то; покушај да се смириш и опет нађеш равнотежу; ти, моја мала, преплашена птичице. Само се мирно одмарај; имам широка крила да те њима покријем. (Шета у близини врата.) О, како је наш дом миран и леп, Нора. Овде је твоје уточиште; овде ћу те чувати као прогоњеног голуба кога сам неозлеђеног успео да спасем из канџи јастреба; ја ћу сигурно успети да смирим твоје јадно, уздрхтало срце. То ће се средити мало-помало, Нора, веруј ми. Сутра ће ти све то изгледати сасвим другачије; убрзо ће све бити као и пре; нећу више морати да понављам да сам ти опростио; ти ћеш сама јасно осећати да сам то учинио. Како си само могла да помислиш да би ми пало на памет да те одбацим или макар само да ти пребацим нешто? О, Нора, ти не познајеш срце правог мушкарца. За једног мушкарца је тако неописиво слатко и пуно задовољства да зна да је опростио својој супрузи – да јој је од свег срца и искрено опростио. Јер она је тако некако двоструко постала његово власништво; он ју је тиме некако поново донео на свет; она је на неки начин постала и његова супруга и његово дете. Таква ћеш и ти бити за мене од данас, ти мало, неспретно и беспомоћно створење. Али немој се ничег бојати, Нора; само буди искрена према мени па ћу ја бити и твоја воља и твоја савест. – Шта је то? Нећеш у кревет? Ти си се преобукла? НОРА (у својој дневној хаљини): Да, Торвалде, сад сам се преобукла. ХЕЛМЕР: Али зашто сад, тако касно?... НОРА: Ноћас нећу спавати. ХЕЛМЕР: Али, драга Нора… НОРА (гледа на свој сат): Још није тако касно. Седи овде, Торвалде; нас двоје имамо о много чему да разговарамо. (Она седне за сто.) ХЕЛМЕР: Нора – шта је то? Тај укочени израз… НОРА: Седи. Потрајаће. Има много ствари о којима бих да поразговарамо. ХЕЛМЕР (седне за сто преко пута ње): Ти ме плашиш, Нора. А ја те не разумем. НОРА: Да, управо у томе и јесте ствар. Ти ме не разумеш. А ни ја никада нисам разумела тебе – до ове вечери. Не, немој ме прекидати. Само слушај оно што ја говорим. – Ово је обрачун, Торвалде. ХЕЛМЕР: Како то мислиш? 34 / Модерна у европској књижевности
НОРА (након краћег ћутања): Зар ти једна ствар не изгледа чудна, то
Плакат за филм Луткина кућа (1917)
Ed
uk a
pr om
o
што овако овде седимо? ХЕЛМЕР: Шта би то требало да значи? НОРА: Већ смо осам година у браку. Зар ти не пада на памет да је ово први пут да нас двоје, ти и ја, муж и жена, озбиљно разговарамо? ХЕЛМЕР: Да, озбиљно – шта мислиш тиме? НОРА: Осам пуних година – чак дуже – све од нашег упознавања, никада нисмо разменили ниједну озбиљну реч о озбиљним стварима. ХЕЛМЕР: Зар је требало да ти непрекидно и увек износим своје бриге у којима ми ионако не би могла помоћи? НОРА: Не говорим о бригама. Кажем да никада нисмо збиља заједно сели да нешто темељито расправимо. ХЕЛМЕР: Али, најдража Нора, зар би то било нешто за тебе? НОРА: Е, сад смо дошли до суштине. Ти ме никада ниси схватио. – Нанели сте ми неправду, Торвалде. Прво тата а онда ти. ХЕЛМЕР: Шта? Нас двојица — нас двојица који смо те волели више но ико други? НОРА (одмахује главом): Ви ме нисте никада волели. Само сте сматрали да је забавно бити заљубљен у мене. ХЕЛМЕР: Али, Нора, какве су то речи? НОРА: Да, тако је то, Торвалде. Када сам била код куће, код тате, он ми је износио сва своја мишљења и онда сам и ја имала иста та мишљења; а ако сам мислила нешто друго, то сам крила, јер му се то не би допало. Он ме је звао својом лутком од детета и играо се са мном као што сам се ја играла са својим луткама. Онда сам дошла теби у кућу... ХЕЛМЕР: Како се то изражаваш о нашем браку? НОРА (не осврћући се): Мислим, онда сам прешла из татиних руку у твоје. Ти си све средио по твоме укусу и ја сам стекла исти укус као што је твој; или сам се само правила да је тако; не знам тачно – мислим да је било и једног и другог, час једно, час друго. Кад сад посматрам све то, чини ми се да сам живела овде као сиромах – од данас до сутра. Живела сам од тога да забављам, тебе, Торвалде. Али ти си то тако хтео. Ти и тата сте ми нанели велику неправду. Ви сте криви што ја нисам ништа постала. ХЕЛМЕР: Нора, како си ти неразумна и незахвална! Зар ниси овде била срећна? НОРА: Не, нисам то никада била. Мислила сам да јесам, али нисам то никада била. ХЕЛМЕР: Ниси – ниси била срећна! НОРА: Не, само весела. А ти си увек био тако добар према мени. Али наш дом није никада био ништа друго до соба за игру. Овде сам била твоја жена-лутка као што сам код куће била татина лутка од детета. А деца, она су, опет, била моје лутке. Било ми је лепо кад би ме узео да се играш са мном као што је и деци било лепо када бих се ја играла са њима. То је био наш брак, Торвалде. Хенрик Ибзен / 35
Сцена из филма Луткина кућа (1917)
ХЕЛМЕР: Има нешто истинито у томе што кажеш – ма колико то било
uk a
pr om
o
претерано и пренапето. Али одсад ће бити другачије. Доба игре је прошло; сад долази доба васпитавања. НОРА: Чијег васпитавања? Васпитавања мене или деце? ХЕЛМЕР: И тебе и деце, моја љубљена Нора. НОРА: Ех, Торвалде, ти ниси човек који би ме могао васпитати да ти будем права супруга. ХЕЛМЕР: И то кажеш ти? НОРА: А ја – колико сам ја спремна да васпитавам децу? ХЕЛМЕР: Нора! НОРА: Зар ниси то сам рекао пре неколико тренутака – тај задатак се не би усудио да повериш мени. ХЕЛМЕР: У тренутку узбуђења! Како то можеш схватити озбиљно? НОРА: Да, то си веома тачно рекао. Ја нисам дорасла томе задатку. Има један други задатак који ја прво морам да решим. Морам се потрудити да васпитам саму себе. Ти ниси човек који ми у томе може помоћи. То морам сама да учиним. И зато те сада напуштам. ХЕЛМЕР (скочи): Шта си то рекла? НОРА: Морам да будем сасвим сама ако хоћу да будем начисто са собом и са свим стварима ван мене. Зато не могу више остати код тебе. ХЕЛМЕР: Нора, Нора! НОРА: Хоћу одмах да одем одавде. Кристина ће ме сигурно примити за ову ноћ... ХЕЛМЕР: Ти си полудела! Не смеш! Ја ти то забрањујем! НОРА: Нема сврхе да ми одсад ишта забрањујеш. Понећу са собом оно што ми припада. Од тебе не желим ништа ни сада ни касније. Превео Љубиша Рајић
РАЗГОВОР О ДРАМИ
Ed
Шта на основу одломка закључујеш о ликовима и о њиховом односу? Какав утисак су на тебе оставили? Опиши породичне односе о којима се у овом одломку сазнаје. Како се према Нори опходи њен муж? Како се отац према њој понашао? По чему је карактеристичан њен положај у породичном окружењу: отац – муж – деца. Чега она постаје свесна? Како сада види своју мајчинску улогу? Објасни Норину тврдњу да није била срећна у браку, него само весела. У чему се састоји разлика између та два стања? Шта се на основу Хелмерових грдњи и тепања упућених Нори сазнаје о његовом карактеру? Како он види улогу мушкарца у браку, у породици, а како улогу жене и мајке? Зашто он води рачуна о томе како ће се приказивати пред светом, у јавности? Чиме Нора образлаже своју одлуку да остави и мужа и децу? Објасни њену трансформацију. Наведи главне карактеристике Ибзеновог драмског поступка које се огледају у овом одломку. Чиме писац постиже драмску напетост? Како приказује обрт ситуације? Шта је специфично у Хелмеровим репликама? Како се унутарње стање главне јунакиње одражава у дијалозима? Објасни метафору у наслову Луткина кућа. 36 / Модерна у европској књижевности
► Прочитај Ибзенову драму у целини. Организујте се за групни рад према истраживачким задацима.
Трећа група: Размислите о Нориној тајни која је покретач радње, јер се драмска напетост постиже одлагањем обелодањивања истине да је она кривотворила меницу уношењем погрешног датума, узела зајам од Крогстада без дозволе мужа, а њему слагала да је новац добила од оца. Како се лутка односи према мушкарцима из окружења? Објасните зашто је то тако. Образложите однос Ибзенове протагонисткиње према низу преступа које је учинила. Чиме покушава да их оправда? Да ли треба оправдати или оптужити Нору што је из љубави према мужу начинила наведене прекршаје? Неки књижевни критичари говоре о Норином психолошком инфантилизму. Зашто је њен преступ потпуно неприхватљив за мужа? Каква је он личност? Како је Торвалд пресудио Нори и шта је њу највише погодило? Објасните двоструки обрт на завршетку драме, узимајући у обзир норме грађанског друштва и време радње у драми.
Ed
uk a
pr om
Прва група: Опишите прву сцену Ибзенове драме Луткина кућа у којој упознајемо главну јунакињу Нору и њеног брачног друга Торвалда. Како она изгледа и шта ради? Набројте предмете у њеном окружењу који служе метафоричкој карактеризацији протагонисткиње. Норин муж Торвалд Хелмер појављује се у истој сцени: објасните шта је он радио док је његова жена била у празничној куповини. Помоћу којих предмета се гради метафоричка карактеризација његовог лика (антагонисте)? Наведите речи којима се Торвалд обраћа Нори и објасни како на основу њих доживљаваш однос између супружника. Које Норине особине критикује Хелмер кроз шалу и зашто је прекорева? Јесу ли његове примедбе на месту? Да ли је расположење које влада у кући весело или туробно? Објасните зашто. Шта на основу Нориног понашања закључујете о њеним годинама? Пронађите фрагменте текста који потврђују несклад између психолошког и физичког изгледа јунакиње, њеног понашања и година, који крију њену несвакидашњост. Обратите пажњу на Торвалдово питање: „Да ли је слатка њушкица и данас нешто грицкала у граду?” Хелмеру је Нора драга, мала, распевана шева, притом и сумњива, и он тражи претећи прстом да га погледа право у очи када буде одговарала на његово питање. Шта је супруг забрањивао својој жени и због чега? Да ли је у питању свесно ограничавање слободе или игра међу супружницима у којој је Нори додељена улога детета? Опире ли се протагонисткиња таквом статусу у кући? Због чега се тако понаша? Хенрик Ибзен је писао о изградњи својих драмских ликова наглашавајући да, пре него што почне да пише, мора имати у глави изграђен карактер, речју продрети до последњег набора његове душе. Докажите овај аутопоетички став на примерима ликова из Луткине куће. Запазите противречности у Норином и Торвалдовом лику.
представљен је дијалог између Норе и Кристине Линде који нам изоштрава психолошки портрет прве и наглашава супротност између две жене, између два различита начина разумевања живота. Како доживљавате Норину судбину у поређењу са судбином њене пријатељице? Да ли је Нора била свесна своје неслободе и како се осећала у Кристинином друштву? Како се Нора односи према својој пријатељици из младости и саучествује ли у њеној несрећи? Образложите примерима и проналазећи одговоре у тексту. Усредсредите се на Торвалдове опоненте. Како се Норин муж испољава у свом окружењу? Какав је његов друштвени статус? Зашто му је до њега стало?
o
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Друга група: Обратите пажњу на остале ликове. На пример, у другој сцени Ибзенове драме,
Четврта група: Истражите симболику Божића и објасните на кога се она односи. Пажљиво прочитајте Норин завршни монолог и прокоментаришите га. Ко је кривац што је лутка била заточена у кући? Да ли је фигура лутке деградација или привилегија за жену као што је Нора? Истражите и друга симболичка значења у драми. Испитајте све импулсе којима се постепено гради пут Норине побуне – од лутке до антилутке. Објасните разлоге Норине побуне. Образложите тумачење Јосипа Лешића: „Норин одлазак није само и једино побуна људског духа против угроженог женског права, нису то само две савести и две врсте духовних закона, мушки и женски, већ Хенрик Ибзен / 37
pr om
Пета група: Подсетите се Толстојевог романа Ана Карењина. У чему се огледа сличност Ане и Норе? Које су разлике међу овим јунакињама? Упоредите друштвену сцену на којој се одвијају догађаји у Толстојевом роману и у Ибзеновој драми. Какав је социјални миље у тим делима? Колико он утиче на судбину жене? Усредсредите се на породичне проблеме Ибзенове јунакиње и покажите да имају своје корене у нормама (мало)грађанског друштва. Шта је изазвало Норин преображај и одлуку да остави породицу? Ибзенове су драме често биле тумачене на различите начине, а он је сам рекао да у свом стваралаштву поставља многа питања, но не даје одговоре. Која питања је поставио Ибзен у Луткиној кући?
сто година од настанка Луткине куће, остаје питање: да ли је могуће да је тако импресиван и свеобухватан драмски опус једног од највећих драматичара модерног реализма тек драга литерарна успомена, интересантна више за историју драмске књижевности, него живо и пулсирајуће сценско штиво, ефектан доказ специфичне драмске технике и постоје ли и за нас у овом тренутку, бар у оквирима једног новог и растерећеног читања, извори за нове импулсе, нове идеје. Једноставно речено: Да ли је Ибзен и наш савременик?” Покушајте да одговорите на то питање. Истражите заступљеност Ибзенових драма и њихову рецепцију у српском позоришту. Живи ли и данас Нора на позоришним сценама? Колико су питања које покреће Ибзенова драма и данас актуелна? (Нпр. улоге мушкарца и жене у браку и у друштву. Торвалд тврди да нико не жртвује своју част за онога кога воли, а Нора одговара да су то учиниле стотине, хиљаде жена.) Изложите своја разматрања у виду расправе.
o
је то и пораз једног схватања, да је могуће остварити властиту егоистичну срећу, изван живота, у удобним зидовима грађанског салона, изоловано и без обзира на друге.”
Шеста група: Пажљиво прочитајте одломак из студије Ибзенове драме коју је написао Јосип Лешић пре тридесетак година: „Данас,
Р Е Ч Н И К А
uk a
И З
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Ed
Драмско лице (лат. dramatis personae) – заједнички назив за све карактере приказане у комаду, односно у тексту намењеном за извођење на сцени, који су најчешће набројани (по редоследу појављивања) на почетку драмског текста или позоришног програма. Свако драмско лице, као и књижевни ликови других жанрова, подразумева одређен скуп особина, моралних начела, психолошких карактеристика, посебан говор, понашање, реакције, тако да поред аутора дела на главна обележја драмског лица у извођењу на сцени утичу и редитељ и глумац. Ликови драмских дела могу се поделити на протагонисте, антагонисте и споредна лица.
Карикатура Хенрик Ибзен (1901)
Драма у ужем смислу – врста драмског дела у коме се не приказују изузетни догађаји и узвишени ликови (као у класичној трагедији), нити тривијални (банални, прости) ликови у комичним ситуацијама (као у комедији) – него обични људи у својим свакодневним животним ситуацијама. Друштвена стварност тематизује се осветљавањем одређеног друштвеног проблема значајног за појединца или за друштво. Њен садржај се обично одређује као озбиљан иако може садржавати и елементе трагичног и комичног. 38 / Модерна у европској књижевности
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
У белешкама о модерној трагедији (1878) Ибзен говори о две врсте духовних закона, о две врсте савести, једна у мушкарцу, друга, сасвим другачија, у жени. Међу њима је латентно присутан неспоразум и неразумевање, јер се у свакодневном животу жена процењује по мушком закону, као да и није жена већ мушкарац. У искључиво мушком друштву са законима које су створили мушкарци и са правним системом који о женском понашању суди са мушког становишта, жена мајка је сасвим налик на жену неких инсеката која одлази и угине кад испуни своју дужност.
За време писања драме Луткина кућа, објављене 1879. године, Ибзен је написао: „Супруга у комаду завршава тако што нема појма шта је исправно, а шта погрешно. Жена не може да буде оно што јесте у модерном друштву, уз законе којe су донели мушкарци и уз тужиоце и судије који процењују женско понашање са мушког становишта.” И: „[...] она је кривотворила, и поноси се тиме, јер је то учинила из љубави према мужу, да би спасила његов живот. Али тај муж са својим преовлађујућим принципима о части ставља се на страну закона и на то гледа са мушког становишта.”
o
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
pr om
Ибзена је прихватила европска публика и критика као критичара постојећег друштва, његових обичаја, морала и навиком успостављених тобожњих светиња. Указивало се – и данас се указује – како је његова драма Луткина кућа, на пример, сва обузета критиком положаја жене у патријархалном друштву, критиком која се ту, као и у многим другим његовим драмама, проширује и продубљује до критике свих грађанских институција: обитељи, морала, права, па чак и друштвеног уређења и начина живота у целини. Ипак, Ибзенов социјални протест тек је делимично укорењен у идејно-тематском усмерењу реализма половине деветнаестог века. У темељу Ибзенове драматургије, наиме, није толико однос појединца према друштвеним институцијама колико је однос појединца према самом себи. То његову побуну приближава оном унутрашњем незадовољству и грчевитом отпору свакој конвенцији који смо опазили у почецима модерне поезије, а то му омогућује да обликује неку врсту грађанске трагедије. (Из књиге Сувремена свјетска књижевност Миливоја Солара, прилагођено)
Ed
Драма не иде дубље од уобичајеног механизма интриге; не раскида са поставкама романтичарске драме и њеним механичким објашњењима искуства; она само обезбеђује преокрет у романтичарском оквиру. Ово није нов позитиван драмски стандард; ово је просто антиромантичарски негатив у оквиру истог искуства. Негација је оправдана на моралним основама и драма је вредна као одбацивање ранијег морала. Луткина кућа је антиромантичарска драма, у смислу ограничене негације. (Из књиге Драма од Ибзена до Брехта Рејмонда Вилијамса) ЗАНИМЉИВОСТ Написана и објављена 1879. године, Луткина кућа је на самом почетку изазвала несвакидашње интересовање јавности (три издања за свега четири месеца), а кад је 1880. започело приказивање драме, најпре у Норвешкој и Немачкој, а затим и у осталим европским земљама, био је то, по писању Халвдана Кота, сензационални позоришни догађај, налик на експлозију бомбе. Публика и критика деле се оштро и жучно: pro и contra, мада су они који су сматрали да је Ибзен учинио грубу Хенрик Ибзен / 39
Глумица Бети Хенингс као Нора у Краљевском театру у Копенхагену 1879. или 1880.
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
Рад у пару: Поделите се у неколико парова у одељењу и изведите одабране делове дијалога из Ибзенове драме. Изаберите најбоље интерпретације ликова Норе и Торвалда. Послушајте радио-драму Нора. Размислите о томе да ли се променила ваша рецепција ове Ибзенове драме. Наведите одлике драмског извођења на радију. Погледајте британски филм Луткина кућа из 1973. и анализирајте га. Скицирајте у тезама и други завршетак Луткиној кући и образложите своје решење. Напиши састав бирајући неке од предложених тема: Како је Нора играла; Шта се после догодило са Нором; Живи ли Нора и у 21. веку или обради тему по сопственом избору.
Радио-драма Нора
uk a
youtu.be/cAAnrxtDd9A
Ed
СИНТЕЗА
Хенрик Ибзен, Луткина кућа (Нора), у: Изабране драме I, превео с норвешког Љубиша Рајић, Геопоетика, Београд, 2004. Рејмонд Вилијамс, Драма од Ибзена до Брехта, Нолит, Београд, 1979. Јосип Лешић, Ибзенове драме, „Веселин Маслеша”, Сарајево, 1986. Jован Христић, Студије о драми, Народна књига, Београд, 1986. Миливој Солар, Сувремена свјетска књижевност, Школска књига, Загреб, 1982.
o
Фотографија Густава Боргена, Хенрик Ибзен (1901)
уметничку грешку били и бројнији и грлатији, нападајући га отворено за неморал и перфидност, тврдећи чак да је Норин одлазак на крају драме изазвао бројне породичне несреће, јер је био неразумни позив на дезертирање, па је хиљаде жена узбуђено сањало само о томе како би што пре напустило своје домове. Негативна реакција дошла је и од стране неких водећих позоришних уметника тога времена. Позната немачка глумица Хедвига Ниман Рабе, иако је прижељкивала да тумачи Нору, одбила је да игра финалну сцену како је написана, патетично узвикујући да она никад не би могла напустити своју децу. Немачки позоришни продуценти и директори, осећајући да је Луткина кућа својеврсни комерцијални изазов и уносан посао, самовољно мењају крај комада, уводећи сретан завршетак и помирљиви расплет драме. Желећи да спречи варварски однос према тексту, а можда и поколебан, Ибзен одступа од првобитног трагичног финала, и пише додатну компромисну варијанту: у последњем тренутку, тако рећи пред сам Норин излазак, Хелмер отвара врата дечје собе, Нора застаје, посматра уснулу децу, а завеса пада. Ибзен ће ускоро дефинитивно одбацити накнадну варијанту, као што ће и побуњена Хедвига Ниман Рабе коначно пристати да игра праву Нору.
Хенрик Ибзен (1828–1906)
Хенрик Ибзен је норвешки драмски писац који је двадесет и седам година боравио у Италији и Немачкој, где је стекао књижевну славу. Драмско стваралаштво се дели у три фазе: национално-романтичарска, критичко-реалистичка и симболистичка. Луткина кућа је камерна, антиромантичарска драма. Редукован је број ликова, писана је у три чина, а траје свега три дана, изведена применом ретроспекције. Бави се проблемом положаја жене у грађанском друштву, критиком свих грађанских институција: породице, морала, права, па чак и друштвеног уређења и начина живота у целини. Елементи модерне драме препознатљиви су у замени спољашњих сукоба унутрашњим, у увођењу модерних тема и мотива као што су потрага за индивидуалношћу и немогућност комуникације.
40 / Модерна у европској књижевности
Антон Павлович Чехов Кључне речи: Ујка Вања, импресионистичка, лирско-психолошка драма, сугестивна недореченост, проблем неостварености и пропадања, систем Станиславски.
Ујка Вања је импресионистичка, лирско-психолошка драма која се бави
Антон Павлович Чехов
pr om
o
баналном свакодневицом живота у провинцији. Уместо динамичних збивања на којима класична драма и почива, Чехов уводи психолошка кретања, бележи унутрашње промене у јунацима. Драма је у човеку, а не у спољним манифестацијама – забележио је писац. Драма има четири чина, а ликови су: Серебрјаков, професор уметности у пензији; Јелена Андрејевна, његова друга жена, стара 27 година, изузетне лепоте; Соња, његова ћерка из првог брака; Марија Ва сиљевна, мајка прве Серебрјаковљеве жене, Соњина баба; Војницки или ујка Вања, Маријин син, а Соњин ујак; Астров, лекар; Телегин, спахија. Радња се догађа у унутрашњости Русије, на једном спахијском имању, у летњиковцу. Сценско време сведено је на кратко трајање: први чин почиње у три сата по подне, други у пола један после поноћи, трећи у један сат после подне наредног дана, а четврти истог дана увече.
Ујка Вања
uk a
(Одломак из II чина) Трпезарија у кући Серебрјакова. Ноћ. Чује се како у парку лупа стражар.
Јелена Андрејевна: Намучила сам се с њим. Једва се држим на но-
гама.
Војницки: Ви с њим, а ја сâм са собом. Већ трећа ноћ како не спавам. Јелена Андрејевна: Несрећа је у овој кући. Ваша мати не воли нико-
Ed
га осим својих брошура и професора; професор нервозан, мени не верује, вас се боји; Соња се срди на оца, срди се на мене и не говори са мном, ево, већ две недеље; ви не трпите мога мужа и отворено презирете своју мајку; ја нервозна, и данас сам двадесет пута заплакала... Несрећа је у овој кући. Војницки: Оставимо се филозофије. Јелена Андрејевна: Ви сте, Иване Петровичу, образован и паметан човек и свакако морате знати да свет не пропада од разбојника и пожара, већ од мржње, непријатељства, од свих тих ситних зађевица... Ви бисте морали не да гунђате, него да мирите све. Војницки: Најпре помирите мене са самим собом! Драга моја... (Сагиње се према њеној руци.) Јелена Андрејевна: Оставите! (Трза руку.) Идите! Војницки: Сад ће престати киша и у природи ће се све освежити и одахнути. Једино мене ова бура неће освежити. Дању и ноћу, као домаћи дух, гуши ме помисао да је мој живот неповратно пропао. Прошлости нема, она је глупо страћена ни у шта, а садашњост је Антон Павлович Чехов / 41
(1860–1904)
Руски новелиста, приповедач и драмски писац, родоначелник модерне драме, рођен је у Таганрогу. Завршио је студије медицине на Универзитету у Москви и радио као лекар у оближњим местима, под тешким околностима. Прво је писао хумористичке фељтоне (Шарене приче, 1886) с намером да разоноди, у којима је сликао малограђане без будућности и интелектуалце промашених живота. Потом се оријентисао на новеле и за седам година објавио је пет збирки прича. Идеал му је био да у краткој форми дочара исечак из баналне свакодневице са вером у човека, његове дужности и будућност науке. Успех његових драма, чији се тријумф поклапа са оснивањем Московског художественог театра, који су 1898. покренули Станиславски и Данченко, означава ново раздобље у развоју руске драме. За члана Академије наука изабран је 1900. Најпознатије драме Антона Павловича Чехова и данас се изводе широм света: Иванов (1887), Галеб (1896), Ујка Вања (1897), Три сестре (1901) и Вишњик (1904).
o
Ed
uk a
По Вашој жељи хитам да Вам одговорим на Ваше писмо у којем ми постављате питање у вези с последњом сценом Астрова и Јелене. Пишете ми да се Астров у тој сцени обраћа Јелени као страсно заљубљен човек, да се хвата за то осећање као дављеник за сламку. Али то је нетачно, сасвим нетачно! Јелена се допада Астрову, она га осваја својом лепотом, али он у последњем чину зна да од тога нема ништа, да Јелена за њега заувек нестаје – и он говори с њом у тој сцени истим оним тоном којим и о врућини у Африци, и љуби је просто зато што не зна шта би друго. Ако Астров отпочне ову сцену бурно, пропашће општа атмосфера четвртог чина – тихог и тромог... (30. септембар 1899)
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
страшна у својој бесмислености. Ето, то вам је мој живот, моја љубав: куд ћу с њима, шта ћу с њима? Моје осећање пропада узалуд, као сунчани зрак који продире у јаму, а и ја сâм пропадам. Јелена Андрејевна: Кад ми ви говорите о својој љубави, ја се некако збуним и не знам шта да кажем. Опростите, не могу ништа да вам кажем. (Хоће да иде.) Лаку ноћ! Војницки (препречивши јој пут): И кад бисте знали колико ја патим при самој помисли да ту поред мене, у овој истој кући, пропада други живот – ваш! Шта ви чекате? Каква проклета филозофија вама смета? Разумејте, разумејте... Јелена Андрејевна (пажљиво га гледа): Иване Петровичу, ви сте пијани! Војницки: Може бити, може бити... Јелена Андрејевна: Где је доктор? Војницки: Тамо је... преноћиће код мене. Може бити, може бити... Све може бити! Јелена Андрејевна: И данас сте пили? Зашто? Војницки: Па и то је живот. Не браните ми, не смете! Јелена Андрејевна: Раније нисте пили и нисте тако много говорили... Идите да спавате! Досадно ми је с вама. Војницки (сагиње се према њеној руци): Драга моја... бајна! Јелена Андрејевна (љутито): Оставите ме! То ми је, најзад, мрско. (Одлази.) Војницки (сам): Отишла је... (Пауза.) Пре десет година упознао сам је код покојне сестре. Тада је она имала седамнаест, а ја тридесет седам година. Зашто се тада нисам заљубио у њу и запросио је? Та било је тако могућно! И сад би била моја жена... Да... Сад би нас обоје пробудила непогода; она би се уплашила грмљавине, а ја бих је држао у свом загрљају и шапутао: „Не бој се, ја сам ту”. О, дивне мисли, како је пријатно, ја се чак смејем... али, боже мој, мисли се бркају у глави... Зашто сам остарео? Зашто ме она не разуме? Њена реторика, лени морал, глупе, лене мисли о пропасти света – све ми је то одвратно. (Пауза.) О, како сам се преварио! Ја сам обожавао тога професора, тога кукавног подагрика, радио сам за њега као во! Ја и Соња извлачили смо из овога имања последње сокове; ми смо као зеленаши продавали зејтин, пасуљ, сир, често нисмо честито јели да бисмо, грош по грош, копејку по копејку, скупили хиљаде и послали њему. Ја сам се поносио њиме и његовом ученошћу, живео сам, дисао за њега! Све што је он написао и изрекао, чинило ми се генијално... Боже, а сад? Сад је, ето, у пензији, и сад се тек види сва вредност његовог живота: после њега неће остати ниједна страница рада, он је сасвим непознат, он није ништа! Мехур од сапунице! А ја сам обманут... видим – глупо обманут... Улази Астров у црном капуту, без прсника и машне; он је поднапит; за њим Телегин са гитаром. Астров: Свирај! Телегин: Сви спавају! Астров: Свирај! Телегин тихо свира.
(Из књиге Рађање модерне књижевности. Драма, приредила Мирјана Миочиновић)
подагрик – онај који пати од костобоље у ногама.
42 / Модерна у европској књижевности
Астров (Војницкоме): Јеси ли сâм овде? Нема дама? (Подбочивши се, ла-
Ed
uk a
pr om
o
гано певуши.) „Тресе се кућа, тресе се пећ, где ли ће нам газда лећ...” А мене непогода пробудила. Добра кишица. Колико је то сати? Војницки: Враг би га знао. Астров: Као да сам чуо глас Јелене Андрејевне. Војницки: Сад је била овде. Астров: Дивна жена. (Загледа бочице на столу.) Лекови. Каквих све рецепата нема овде! И харковских, и московских, и тулских... Свим градовима је досадио својом подагром. Да ли је одиста болестан или се претвара? Војницки: Болестан је. Пауза. АСТРОВ: Што си тако тужан? Жалиш професора, ваљда? Војницки: Остави ме. Астров: Или си, можда, заљубљен у професорку? Војницки: Она је мој друг. Астров: Већ? Војницки: Шта значи то „већ”? Астров: Жена може да буде друг човеку овим редом: најпре пријатељ, затим милосница, а после и друг. Војницки: Одвратна филозофија. Астров: Шта?... Јест... Морам признати, постао сам неучтив. Видиш, ја сам и пијан. Обично се једанпут месечно овако напијем. Кад сам пијан, постајем неучтив и крајње дрзак. За мене је тада све ситница! Предузимам најтеже операције и вршим их одлично; цртам најшире планове будућности; и тада сâм себи не изгледам као особењак и верујем да доносим човечанству велику корист... велику! А у исто време имам свој властити филозофски систем, и тада ми се сви ви, браћо моја, чините као бубице, као микроби. (Телегину.) Обландо, свирај! Телегин: Драги пријатељу, за твоју љубав бих врло радо, али разумеј – у кући сви спавају. Астров: Свирај. Телегин тихо свира. Астров: Треба да пијемо. Хајдемо, чини ми се да је тамо остало још коњака. А кад сване, поћи ћемо мојој кући. ’Оћемо ли? Ја имам једног помоћника који никад не каже „хоћемо”, него „’оћемо”. Страшна лопужа. Дакле, ’оћемо ли? (Спазивши Соњу која улази.) Опростите, ја сам без машне. (Брзо одлази; Телегин иде за њим.) Соња: А ти си се, ујка Вања, опет напио с доктором. Здружили се сиви соколови. Он је увек такав, али зашто ти! То никако не доликује твојим годинама. Војницки: Године ту не играју улогу. Кад већ нема правога живота, нека се живи од привиђења. Ипак је и то боље него ништа. Соња: Сено нам је покошено, сваки дан пада киша, све ће иструлити, а ти се занимаш привиђењима. Сасвим си занемарио газдинство... Ја радим сама, сасвим сам малаксала... (Поплашено.) Ујко, ти плачеш! Војницки: Какав плач? Ничега нема... Којешта... Сад си ме погледала као твоја покојна мати. Душо моја!... (Жудно јој љуби руке и лице.) Антон Павлович Чехов / 43
Ed
uk a
pr om
o
Сестро моја... мила сестро моја... где ли си сада? Кад би она знала! Ах, кад би знала! Соња: Шта, ујко, шта кад би знала? Војницки: Тешко ми је, није ми добро... Ништа... Доцније... Ништа... Ја идем... (Одлази.) Соња (лупа у врата): Михаило Лавовичу! Ви не спавате? За тренутак! Астров (иза врата): Одмах! (Мало доцније улази: већ је у прснику и с машном.) Шта желите? Соња: Ви пијте колико хоћете ако вам се пије, али, молим вас, не дајте ујаку да пије. Њему шкоди. Астров: Добро. Нећемо више пити. (Пауза.) Овога часа одлазим. Решено и потписано. Док упрегну коње, свануће сасвим. Соња: Пада киша. Сачекајте до ујутро. Астров: Олуја пролази, само ће нас мало захватити. Идем. И молим вас, немојте ме више звати због вашег оца. Ја му кажем подагра, а он – реуматизам; ја га молим да легне, он седи. А данас уопште није говорио са мном. Соња: Размажен је. (Тражи по бифеу.) Хоћете ли да се прихватите? Астров: Па могу, дајте. Соња: Ја волим ноћу да мало презалогајим. Чини ми се да у бифеу има нешто. Кажу да је он у животу имао велик успех код жена, њега су даме и размазиле. Ево, узмите сира. (Обоје стоје крај бифеа и једу.) Астров: Ја данас нисам ништа јео, само сам пио. Ваш отац има тешку нарав. (Вади из бифеа боцу.) Могу ли? (Испија чашицу.) Овде нема никога и може се отворено говорити. Знате ли да се мени чини да у вашој кући не бих могао ни месец дана живети, угушио бих се у овом ваздуху... Ваш отац, који је сав утонуо у своју подагру и књиге, ујка Вања са својом чамотињом, ваша бака, најзад, ваша маћеха... Соња: Шта маћеха? Астров: У човека би требало да је све лепо: и лице, и одело, и душа, и мисли. Она је дивна, нема спора, али... ето, она само једе, спава, шета, заноси све нас својом лепотом – и ништа више. Она нема никакве дужности, за њу други раде... Је ли тако, а? А празан живот не може бити чист. (Пауза.) Уосталом, можда ја судим сувише строго. Ја сам незадовољан животом као и ваш ујка Вања, и обојица смо постали гунђала. Соња: И ви сте незадовољни животом? Астров: Живот уопште волим, али наш живот, паланачки, руски, оковани, не могу да поднесем и мрзим га из дубине душе. А што се тиче мога личног живога, тако ми бога, у њему нема апсолутно ничега доброг. Знате, кад човек иде по тамној ноћи кроз шуму, па ако у исто време у даљини светли ватра, он не осећа ни умор, ни таму, ни бодљикаве гранчице, које га шибају по лицу... Ја радим – ви то знате – као нико у срезу, судбина ме шиба без престанка, понекад неизмерно патим, али ја пред собом не видим светлости... Ја за себе ништа не очекујем, не волим људе... Одавно већ никога не волим. 44 / Модерна у европској књижевности
Соња: Никога? Астров: Никога. Некакву нежност осећам само према вашој старој да-
Ed
uk a
pr om
o
диљи – по навици. Сељаци су веома једнолики, непросвећени, живе у прљавштини, и са интелигенцијом се тешко могу сложити. Она замара. Сви они, наши добри познаници, плитко мисле, плитко осећају и не виде даље од свога носа – једном речју, глупи су. А они који су паметнији и истакнутији, хистерични су, нагризени анализом, рефлексијом... Они болују, завиде, болеснички клеветају, ударају човека с бока, гледају га испод ока и закључују: „А, то је психопат” или: „То је фразер!” А кад не знају какав натпис да залепе на моје чело, онда говоре: „То је особењак, особењак!” Ја волим шуму, то је особењаштво; не једем месо – то је, такође, особењаштво. Непосредних, чистих, слободних односа према природи и према људима нема... Нема и нема! (Хоће да пије.) Соња (брани му): Не, молим вас, преклињем вас, не пијте више. Астров: Зашто? Соња: Зато што то не доликује вама! Ви сте тако отмени, имате такав нежан глас... Штавише, ви сте, као нико од свих које познајем – лени. Зашто ви хоћете да будете налик на обичне људе који пију и играју карте? О, не чините то, молим вас! Ви увек говорите да људи не стварају, него руше оно што им је одозго дато. Зашто, зашто упропашћујете сами себе? Немојте, молим вас, заклињем вас. Астров (пружа јој руку): Више нећу пити. Соња: Дајте ми реч. Астров: Часна реч. Соња (снажно му стеже руку): Хвала вам. Астров: Свршено! Отрезнио сам се. Видите, ја сам већ сасвим трезан и остаћу такав до краја живота. (Гледа у сат.) Дакле, да наставимо. Кажем вам: моје је време већ прошло, за мене је касно... Остарео сам, нарадио се, искварио, осећања ми отупела, и чини ми се да се више не бих могао приљубити уз човека. Ја никога не волим и... нећу волети. Оно што ме још загрева, то је лепота. Према лепоти нисам равнодушан. Чини ми се, кад би, рецимо, Јелена Андрејевна хтела, могла би ми завртети памет за један дан... Али то није љубав, није оданост... (Покрива очи руком и стреса се.) Соња: Шта вам је? Астров: Онако. За време Великог поста умро ми је један болесник под хлороформом. Соња: То треба заборавити. (Пауза.) Реците ми, Михаило Лавовичу... Кад бих ја имала другарицу или млађу сестру, и кад бисте ви дознали да је она... но, рецимо, заљубљена у вас, како бисте се односили према томе? Астров (слежући раменима): Не знам. Вероватно, никако. Дао бих јој на знање да ја не могу да волим... да моја глава није тиме занесена. Било како било, време је да идем. Збогом, голубице, иначе нећемо до јутра свршити. (Стеже јој руку.) Проћи ћу кроз салон, ако допустите, јер се бојим да ме ваш ујак не задржи. (Одлази.) Антон Павлович Чехов / 45
хлороформ – наркотичко средство на бази хлора, без боје али јаког мириса.
Соња (сама): Он ми ништа није казао... Његова душа и срце још увек
uk a
pr om
o
Плакат за представу Ујка Вања (1899)
су скривени од мене, због чега се онда осећам тако срећном? (Смеје се задовољно.) Ја сам му рекла: ви сте отмени, племенити, имате тако нежан глас... Да ли је то било умесно? Глас му трепери, милује... ево, осећам га у ваздуху. Али кад сам му говорила о млађој сестри, није разумео... (Кршећи руке.) О, како је то страшно што нисам лепа! Како страшно! Ја знам да нисам лепа, знам, знам... Кад смо прошле недеље излазили из цркве, чула сам како говоре о мени, а једна жена је казала: „Она је добра, великодушна, али штета што нимало није лепа.” ... Ја нисам лепа. Улази Јелена Андрејевна. Јелена Андрејевна (отвара прозоре): Прошла је непогода. Како је диван ваздух! (Пауза.) Где је доктор? Соња: Отишао је. Пауза. Јелена Андрејевна: Софи! Соња: Молим. Јелена Андрејевна: Докле ћете ви дувати на мене? Ми једна другој нисмо учиниле никакво зло. Зашто бисмо онда биле непријатељи? Доста је било... Соња: Ја сам и сама хтела... (Грли је.) Доста је било љутње. Јелена Андрејевна: Врло добро. (Обе су узбуђене.) Соња: Је ли тата легао? Јелена Андрејевна: Није, седи у соби за примање... Не говоримо једна с другом недељама, а бог би знао зашто... (Спазивши отворен бифе.) Шта је то? Соња: Михаил Лавович је вечерао. Јелена Андрејевна: Има и вина... Дај да пијемо „брудершафт”. Соња: Хајде! Јелена Андрејевна: Из једне чашице... (Налива.) Овако је боље. Е, дакле – ти? Соња: Ти. (Пију и љубе се.) Ја сам одавно хтела да се помиримо, али ме је некако било срамота... (Плаче.) Јелена Андрејевна: Шта је, ти плачеш? Соња: Ништа, онако. Јелена Андрејевна: Е, доста, доста!... (Плаче.) Ето, и ја сам се расплакала... (Пауза.) Ти си љута на мене што сам се ја удала за твога оца тобож из рачуна... Ако верујеш у заклетву, ја ти се заклињем да сам се за њега удала из љубави. Ја сам се занела њиме као образованим и познатим човеком. То није била права љубав, искусна љубав, али мени се онда чинило да је права. Ја нисам крива. А ти си ме од дана нашег венчања почела да кажњаваш својим неповерљивим умним очима. Соња: Мир, мир! Заборавимо то. Јелена Андрејевна: Не треба гледати тако – теби то не стоји добро. Треба веровати свима, иначе се не може живети. Пауза.
Ed
„пити брудершафт” – пити пиће испреплетаних руку, као знак братимљења (фиг. побратимити се).
46 / Модерна у европској књижевности
Соња: Реци ми искрено, као пријатељ... јеси ли ти срећна? Јелена Андрејевна: Нисам. Соња: Знала сам то. Још једно питање. Реци ми отворено – ти би желе-
Ed
uk a
pr om
o
ла да имаш младога мужа? Јелена Андрејевна: Каква си ти то девојка? Разуме се, волела бих. (Смеје се.) Но, питај још нешто, питај... Соња: Теби се доктор свиђа? Јелена Андрејевна: Да, веома. Соња (смеје се): Је ли да имам глупо лице... а? Ето, он је отишао, а ја још непрестано чујем његов глас и кораке, а кад погледам у таман прозор – ја тамо видим његово лице. Допусти да све кажем... Али ја не могу да говорим тако гласно, срамота ме. Хајдемо у моју собу, тамо ћемо разговарати. Ја ти се чиним глупа? Признај... Реци ми нешто о њему... Јелена Андрејевна: А шта? Соња: Он је паметан. Он зна све, све може... Он и лечи и сади шуму. Јелена Андрејевна: Није ствар ни у шумама ни у медицини... Драга моја, разумеј, то је таленат! А ти знаш шта значи таленат? Смелост, слободна мисао, широки замах... Посади човек дрвце и већ замишља шта ће бити од тога дрвцета кроз хиљаду година, већ назире срећу човечанства. Такви су људи ретки, њих треба волети... Он пије, понекад је груб – али какво је то зло? Даровит човек у Русији не може бити чист. Помисли сама, какав је живот тога доктора! Непроходно блато по путевима, мраз, мећаве, велика растојања, људи груби, глупи, свуда око њега немаштина, болести, и при таквим условима ономе који ради и бори се из дана у дан тешко је да у четрдесетим годинама сачува чистоту и трезвеност... (Љуби је.) Ја ти од свег срца желим, ти заслужујеш срећу... (Устаје.) А ја сам несносно, епизодно створење... И у музици, и у кући свога мужа, у свим романима – свуда, једном речју, била сам само епизодно лице. Право да говоримо, Соња, ако се добро размисли, ја сам веома, веома несрећна! (Узбуђена хода по сцени.) Нема за мене среће на овом свету. Нема! Што се смејеш? Соња (смеје се, заклањајући лице): Ја сам тако срећна... срећна! Јелена Андрејевна: Хтела бих да свирам... Сад бих свирала ма шта. Соња: Свирај! (Грли је.) Не могу да спавам... Свирај! Јелена Андрејевна: Одмах. Твој отац не спава. Кад је болестан, музика га раздражује. Иди га питај! Ако допусти, свираћу. Иди. Соња: Одмах. (Одлази.) У парку лупа стражар. Јелена Андрејевна: Одавно нисам свирала. Свираћу и плакаћу, плакаћу као луда. (Кроз прозор.) Да ли ти то лупаш, Јефиме? Глас стражарев: Ја! Јелена Андрејевна: Не лупај, господин је болестан. Глас стражарев: Одмах ћу отићи! (Подвикује.) Еј, Жућка, Дечко! Жућка! (Пауза.) Соња (вративши се): Не може! Завеса Превео Кирил Тарановски Антон Павлович Чехов / 47
РАЗГОВОР О ДРАМИ Опиши свој доживљај током читања одломка. Издвој питања која су ти се притом јављала. Изнеси своја прва размишљања о ликовима, о њиховим односима и понашању. Где се одвија радња Ујка Вање? Обрати пажњу на амбијент и опиши га. Доведи у везу ентеријер са расположењем јунака. Пронађи недоречена места у тексту и дуге паузе у дијалогу. Размисли о значењу овог поступка. Како се понашају ликови? Шта је у њиховим реакцијама пренаглашено? Обрати пажњу на наслов драме. Ко је главни лик у Ујка Вањи? Постоји ли разлика у манифестацијама и статусу ликова? Размисли и закључи шта је у таквом поступку неуобичајено. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ (групни рад)
Ed
uk a
pr om
рва група: Анализирајте ликове на основу по П ступака, промишљања и односа према друштву, другим људима и појавама. Проучите односе међу ликовима којима управљају: љубав, мржња, љубомора, завист, осећање промашености и ме ђусобна нетрпељивост. Запазите и протумачите њихове карактерне особине. Обратите пажњу на симболику имена ликова и доведите их у везу са њиховим судбинама. Друга група: Промислите да ли су односи међу ликовима статични или динамични. Одговорите на питање: Да ли је већа разлика или сличност међу ликовима? Објасните следећу ауторову констатацију на примерима из текста: драма је у човеку, а не у спољним манифестацијама.
рећа група: Обратите пажњу на социјални Т статус ликова и поделите их према њему. Шта запажате? Ко доминира, а ко је представљен као жртва? Истражите какве су биле друштвене околности које приказује Чехов. Шта он критикује овом драмом? Четврта група: Пронађите лирска и дескриптивна места у тексту и поткрепите аргументима став да је Ујка Вања лирска драма. Обратите пажњу на функцију музике у тексту. Пронађите одлике импресионистичке драме у Ујка Вањи. Обратите пажњу на ток драмске радње, композицију, дијалог и епилог импресионистичке драме. Пета група: Истражите проблеме неостварених живота и узалудног трагања за лепотом. Подвуците у тексту монологе који осветљавају наведену проблематику. Које су идеје наглашене у епилогу Ујка Вање?
o
Прочитајте драму Ујка Вања у целости и поделите се на пет група, према истраживачким задацима.
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
Антон Павлович Чехов (1897)
Импресионистичка драма – одликује је фрагментарност описаних догађаја који се своде на исечке из живота, пажња је усмерена на сугестивну атмосферу људског трајања и особености средине. Описује живот грађанства уљуљканог нерадом и хедонизмом. Јунаци су уметници или осетљиве личности који дубоко преживљавају утиске из спољашње средине. Уместо радње у првом плану су доживљаји јунака и колорит окружења који приказује. Драмски сукоб није спољашњи већ унутрашњи, те је радња статична. Импресионистичка драма нема класичне етапе радње јер се ништа не догађа, па нема ни сукоба међу ликовима. Дијалог не изражава конфликт нити супротстављене позиције, не доводи до споразумевања лица, него изражава мисли појединаца и више подсећа на монолог. 48 / Модерна у европској књижевности
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Чехов је песник добра и лепоте... Уз сувопарног и хипохондричног старца пропада млада лепа жена у Ујка Вањи. У својој жртви идолу, том старом хипохондрику, пропадају племенити и талентовани ујка Вања и добра Соња. Узрок пропасти добра и лепоте могу бити и друштвене околности. Доктор Астров је човек моралне чистоте, воли све лепо, воли људе, воли природу која улепшава човеков живот. А око њега људи руше и секу. Тај лик умног и талентованог младог човека привлачног и меканог карактера изражава Чеховљеву заветну мисао – рад и стваралаштво стварају добро и лепоту. Талентован човек услед баналности и тривијалности не може бити чист. (Из књиге Руски класици Витомира Вулетића)
Ed
uk a
pr om
o
Привидно све остаје по старом, али под привидом се осећа да се све неповратно изменило и да су се тихо одиграле судбоносне ствари. Никада се више Соња неће понадати да ће је Астров заволети или да ће се бар удати за њега. Ујка Вања не само што неће више имати идеала већ ни смисла да живи. Астров више никад неће срести Јелену. И нису се изменили само њихови односи већ су се изменили и сами. И не само што нико не може почети нов живот већ се не може ни вра тити у стање са почетка првог чина! У овом тихом али суштинском мењању односа и људи и јесте особеност коју је Станиславски назвао подводним током. Ако на површини изгледа да се ништа драматично не збива – ништа више није као на почетку драмског казивања. [...] Етичко-филозофски план драме конституише низ питања: судбина, лепота, корелација лепоте и среће, чистоте, труда и концепције људске природе. Многа питања су везана за Соњин лик. Њена драма је тежа од неравноправности друштвених. Јер поробљени су се у историји ослобађали тираније. А ружна девојка је у сваком систему људских односа имала мање шанси на срећу од лепе! Чехов је конфронтира Јелени: лепоту душе – лепоти лица. Понашањем Астрова аутор је изразио неке мисли о људској личности: зашто лепота тела има такву власт над човеком; каква је наша морална вредност ако само због лепоте лица бирамо све горе, а одбацујемо боље само због ружног лица? Какве су могућности за мењање услова и стварање људске среће у оваквој датости човекове природе? Чехов је говорио: Ако пушка у првом чину виси на зиду, у следећем мора да опали. Овим је конституисан принцип свеопште функционалности и повезаности свих компонената драмског казивања. Тако и ствари постају средства израза. Типичан пример је географска карта у ујка Вањином кабинету. У ремарки се каже: На зиду карта Африке, очигледно је овде непотребна. Квалификатив непотребна највероватније има циљ да оствари преварено очекивање. Јер карта има смисао и у овој сцени и целом чину. Извесно је да Астров преживљава тежак тренутак. Пометња душевна се осећа у смењивању мотива разговора о Африци, Антон Павлович Чехов / 49
међутим, није почео да говори зато што му се случајно нашла пред очима. Он мора да напусти Соњин дом, где је топло и пријатно, где је био окружен љубављу. А напољу је хладна јесења ноћ и чека га ледени кутак нежење. После Јелениног одласка и разговора са Соњом у њему се умножава осећање усамљености, ледене пустоши око себе и у себи. И одједном је карта Африке измамила мисао о топлини и сунчаности. Афричка врелина се трансформише у знак вечне човекове чежње за нечим чега нема и што се неће остварити. (Милосав Бабовић, „Антон Павлович Чехов”, Руска књижевност 2)
o
(Из књиге Чехов, драмски писац Јована Христића)
pr om
Антон Павлович Чехов (1901)
И када гради своје драме од неколико међусобно испреплетених прича, он то чини и зато што на тај начин сваку од њих може да остави недовршену онолико колико се приче и у животу не довршавају. Крај Чеховљеве драме није ни коначна дефиниција, ни коначна пресуда; он је тајна која остаје да лебди у ваздуху док се светла у гледалишту пале...
ЗАНИМЉИВОСТ
Ed
uk a
Доња фотографија приказује сцену из првог чина представе Ујка Вања Художественог театра (Московског уметничког театра), 1899. Ликови, слева надесно: Телегин, Соња, Марија Војницки, Астров, Јелена, Војницки. Драма Ујка Вања објављена је 1899, а премијерно приказана под руководством Константина Станиславског, оснивача овог позоришта, глумца, редитеља и театролога (који је тумачио улогу Астрова). Чувени „систем Станиславски” по делу Систем (1936, Москва) и данас је незаобилазни уџбеник студената глуме у целом свету. У поднаслову књиге стоји: теорија глуме, а Станиславски истиче: оно о чему ја пишем у својој књизи не односи се на једну епоху и њене људе, већ на органску природу свих уметника свих националности и свих епоха. У основи, како би деловали што животније и убедљивије, глумци треба да користе емоционалну меморију – да се присете тренутака у којима су се осећали слично ликовима које тумаче. Осим тога, требало би да себи непрекидно постављају питања у вези са понашањем лика, али и циља представе у којој играју.
50 / Модерна у европској књижевности
Константин Станиславски
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Антон Павлович Чехов
pr om
СИНТЕЗА
Антон Павлович Чехов, Сабрана дела X, Галеб, Ујка Вања, Три сестре, Вишњик, превели Зоран Божовић и Кирил Тарановски, ИП Рад, Београд, 1974. Рађање модерне књижевности. Драма, приредила Мирјана Миочиновић, Нолит, Београд, 1975. Руска књижевност 2, уредник Мила Стојнић, Свјетлост, Сарајево; Нолит, Београд, 1978.
o
Припремите се за сценско извођење одабраних делова Ујка Вање. (Организујте аудицију за драматурга, лектора, костимографа, сценографа, суфлера, глумце...; упознајте се са „системом Станиславски” и потрудите се да глумачка интерпретација буде психолошки уверљива.) Погледај позоришну представу Ујка Вања. Ако си у могућности, погледај и представу Провиденца, рађену по мотивима Ујка Вање, у режији Егона Савина а по тексту Стевана Копривице, и упореди је са драмским текстом Антона Павловича Чехова. Изнеси запажања. Шта те више привлачи: читање драме или посматрање сценског извођења у позоришту? Напиши есеј на тему Лепотом против безнађа у „Ујка Вањи”.
(1860–1904)
uk a
Творац импресионистичке, лирско-психолошке драме. Сматрао је да је драма у човеку и у унутрашњим сукобима. Један од основних принципа Чеховљеве драматургије огледа се у његовој тврдњи: Ако пушка у првом чину виси на зиду, у следећем мора да опали. Овим је конституисан принцип свеопште функционалности и повезаности свих компонената драмског казивања. Тако и ствари постају средства израза.
Ed
Чеховљев драмски текст одликује се сугестивношћу и недореченошћу; дескриптиван је, фрагментаран, са пажљиво одабраним детаљима; драмски израз је и визуелан и аудитиван, а експресија снажна.
У Ујка Вањи Чехов се бави проблемом неостварених талената, лепоте која пропада, неуспелих бракова, тешког живота сељака. Сматрао је да се писац бори постављањем питања а не њиховим решавањем.
Антон Павлович Чехов / 51
Dr Milosav Babović, „Pripovetka i drama A. P. Čehova” (predgovor) u: Anton Pavlovič Čehov, Činovnikova smrt i druge pripovetke (A. P. Čehov, Sabrana dela, knjiga prva), Nolit, Beograd, 1981. Јован Христић, Чехов, драмски писац, Нолит, Београд, 1981. Витомир Вулетић, Руски класици, Нови Сад, 2010.
И З Б О Р И З Л И Р И К Е Е В Р О П С К Е М О Д Е Р Н Е ( Р илке , Б лок , Ј ејтс ) *
Рајнер Марија Рилке Кључне речи: Девинске елегије, Сонети Орфеју, мелодијско богатство, теме пролазности и смрти, од везаног до слободног стиха.
Пре читања размисли о тврдњи Песма је постојање, коју Рилке изриче у једном од својих сонета посвећених Орфеју.
ЈА ВОЛИМ СВОГА БИЋА ПОЛУТМИНУ
Из ње се точи у мене сазнање да имам доста простора пред собом за другога живота вечно ткање.
И каткад сам кô дрво, чије грање шуми негдашњем дечаку над гробом и чији корен простирку му плете – дрво што онај испуњава сан који је дечак у далеки дан изгубио у песми пуној сете.
uk a
Један од највећих немачких песника, рођен у Прагу. Читав живот подредио је и посветио писању, осим на немачком, и на француском језику. Често је путовао по Европи, али и по Северној Африци, и живео неко време у разним градовима: Минхену, Берлину, Паризу, Трсту... Путовао је у Русију и упознао се са Толстојем. Неко време је био добровољни секретар Огиста Родена, о чијем ће делу написати огледе који се и данас убрајају у најбоље текстове о овом чувеном вајару. Преводио је с француског (Бодлера и друге симболисте), енглеског и италијанског језика. Умро је у Швајцарској. Дела: Ране песме (1899), Приче о драгом богу (1900), Књига слика (1902, 1907), Часловац (1905), Тугованка о љубави и смрти корнета Кристофа Рилкеа, у прози (1906), Нове песме (1907), Реквијем (1909), роман Записи Малтеа Лауридса Бригеа (1910), Девинске елегије (1923), Сонети Орфеју (1923).
Ј
а волим свога бића полутмину што даје мојим чулима дубину; у њој се, као из писама старих, мој живот једном већ проживљен жари, у пребољену одмакнут даљину.
o
(1876–1926)
pr om
Рајнер Марија Рилке
Ed
МОЈ ЖИВОТ НИЈЕ
Мој живот није овај стрми час,
час кад овако журно стремим. Пред својим житним пољем ја сам клас, тек један глас сам само, и то глас што први сред мог многогласја неми. Између два сам звука дубок мук, који их трајном усклађењу гони: јер прети да надјача смрти звук — но тамнога их интервала лук мири Лепотом старом песма звони. * Изборни садржаји
52 / Модерна у европској књижевности
Емил Нолде, Мали сунцокрет
ОЗБИЉАН ЧАС
Ко сада плаче негде у свету,
ко без разлога плаче у свету, због мене плаче.
Ко сада иде негде по свету, ко без разлога иде по свету, к мени иде.
Ко се сад смеје негде у ноћи, ко се без разлога смеје у ноћи, мени се смеје.
Ко сад умире негде у свету, ко без разлога мре у свету, мене гледа.
СОНЕТИ ОРФЕЈУ (одломак)
Песма, по теби, није молбен тон, жудња за нечим што постићи могу; песма је постојање. Лако богу.
o pr om
III Бог може то. Ал’ како човек може кроз уску лиру да га прати сам? Његова коб је раздор. Где се гложе жеље, ту није Аполонов храм.
Огист Роден, Орфеј и Еуридика (1893)
uk a
Ал’ кад ми јесмо? И када ће он земљу и звезде твом бићу дати? Љубав ту мало значи, мада плах, младићу, глас ти мами – мораш знати
Ed
заборавити песму. Бити глув. Истинске песме друкчији је дах. Дах око ничег. Лахор у богу. Ћув. Препевао Бранимир Живојиновић
РАЗГОВОР О ПЕСМАМА Издвој песму која је на тебе оставила најснажнији утисак и опиши свој доживљај. Покушај да скицираш основне црте лирског субјекта у овим песмама: како он доживљава себе, каква је његова осећајност, чему тежи његова мисао. Повежи симболичко значење мита о Орфеју са Рилкеовом тврдњом Песма је постојање и образложи своја размишљања. Рајнер Марија Рилке / 53
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Нико вам не може дати савет и помоћ, нико. Помаже само једно једино средство: задубите се у себе. Истражите разлог који вас нагони на писање, испитајте да ли вам корење сеже до највеће дубине срца, признајте да бисте умрли ако не бисте могли писати. Најважније је ово: у најтишем часу ноћи упитајте се – морам ли да пишем? Ископајте одговор који долази из дубине срца. И ако буде потврдан, ако је одговор просто „морам да пишем”, онда преуредите свој живот према овој нужности; чак и најравнодушнији, најбезначајнији час вашег живота нека буде знак и сведочанство ове принуде... (Из Писма младом песнику)
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Прочитај у себи Рилкеове песме из нашег избора тако што ћеш оловком обележити своја прва запажања о мотивима, композицији, песничким сликама, емоционалном и идејном слоју. Искажи и образложи своја запажања. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
o
естетицизам – филоз. схватање по којем је лепо битан чинилац уметности и по којем уметност сама себи мора бити циљ. сензибилитет – осећајност, чулна осетљивост, осетљивост.
pr om
Модерзон-Бекер, Портрет Рајнера Марије Рилкеа (1906)
[...] тежња за идентификацијом са светом. То је, могло би се рећи, основни Рилкеов мотив и, безмало, једина и најдубља његова тема у свим фазама кроз које је прошао. [...] То може бити лелујава чежња за нечим неодређеним и неименованим општим, као у Раним песмама; може бити хрљење ка богу, симболу свејединства, као у Часловцу; може бити утонулост у слике и предмете; и може бити, најзад, представљено као чиљење у суштинском светском простору, у оним међупросторима између живота и смрти, садашњице и прошлости, у којима обитавају анђео и Орфеј. [...] Кад у својој поезији говори о песнику, Рилке га, у свим фазама, увек таквога види: као биће чији је задатак да изиђе из људске индивидуације и стопи се са целокупношћу постојања. (Из текста „Развој Рилкеовог схватања и поступка” Бранимира Живојиновића) *
Ed
uk a
Није припадао ниједној групи и није имао удела у савременим покретима. Није слушао критику, нити је веровао у њену вредност. Мењао је свој начин писања, али свака промена је следила неку промену у њему самом. [...] Он је репрезентативна појава свога доба јер је најважнији његов песник који се одао естетицизму као таквом. Он је био промишљен и некомпромисан естета. Лепо је било његов једини циљ; он га је тумачио у строгом смислу. По природи је снажно реаговао на појаве и идеје, и у тим реаговањима је проналазио грађу за своју поезију и песничку теорију. У потпуности је зависио од свога сензибилитета. За њега и од њега је живео. [...] Као да је по природи био предодређен да буде симболиста, али је своје енергије трошио на друге врсте поезије, док, на крају, није био приморан да се окрене симболизму који је сам створио. (Из књиге Наслеђе симболизма С. М. Бауре) ЗАНИМЉИВОСТИ
Рилке је годинама био секретар вајара Огиста Родена. У студији Огист Роденова илустрација у Бодлеровој књизи Цвеће зла. Издање из 1857. припадало је Полу Галимару, а Роден је илустрације радио крајем 1887. и почетком 1888. године.
Роден забележио је, између осталог, како се, осим Дантеовој, Роден дивио и Бодлеровој поезији и како је илустровао збирку Цвеће зла: Роден је, по жељи једног колекционара, пропратио цртежима примерак књиге Fleurs du mal. Ништа не казујемо тиме ако говоримо о веома дубоком разумевању Бодлерових стихова; покушавамо да изрекнемо нешто више кад 54 / Модерна у европској књижевности
се присећамо како те песме у својој самодовољности не допуштају никаква употпуњавања нити надометања: а то да ми ипак осећамо присуство употпуњавања и надометања, да осећамо како су се Роденове линије приљубиле уз Бодлерово дело, то је мерило за ову заносну лепоту тих исцртаних листова. (Из књиге Огист Роден Рајнера Марије Рилкеа)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Рајнер Марија Рилке, „Пантер” (на немачком)
Рајнер Марија Рилке (1876–1926)
Ed
СИНТЕЗА
uk a
pr om
o
Изабери једну од Рилкеових песама и научи је напамет. Образложи свој избор: чиме је песма привукла твоју пажњу, о чему она говори, који су ти стихови најупечатљивији, које асоцијације и размишљања изазива. Ако учиш немачки језик, научи да изражајно говориш једну Рилкеову песму у изворном облику, по свом избору. Послушај како на немачком језику звучи Рилкеова песма „Пантер” (Der Panther). Упореди песме из нашег избора и напиши шта им је заједничко. Издвој теме и мотиве, испитај композицију и ритамску организацију наведених песама. Истражи елементе Рилкеове поезије који су карактеристични за модерну и образложи своје закључке. Прочитај Рилкеове Изабране песме и напиши есеј о његовој поезији. Бранимир Живојиновић је један од наших најзначајнијих преводилаца. Уколико владаш немачким, упореди Рилкеове песме у преводу Б. Живојиновића са оригиналом. Покушај да самостално преведеш једну Рилкеову песму са немачког на српски језик.
После Хајнеа, најпопуларнији немачки песник. Девинске елегије и Сонети Орфеју, два велика циклуса настала у последњим годинама Рилкеовог живота, многи сматрају врхунцима његовог стваралаштва. Стварао под утицајима парнасовске и симболистичке поезије да би касније развио сопствену поетику: мелодијско богатство стихова, теме детињства, пролазности и смрти, кретање од субјективности ка предметности „која саму себе исказује”, слављење целокупности живота – водило је од везаног стиха потчињеног мелодији до бриге о суштини исказа и до различитих облика слободног стиха.
Рајнер Марија Рилке / 55
youtu.be/cRuWSRjioos
Rajner Marija Rilke, Izabrane pesme, izbor i prevod Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1986. Рајнер Марија Рилке, Писма младом песнику. Девинске елегије, превели Вера Стојић, Бранимир Живојиновић, Графос, Београд, 1981. Рајнер Марија Рилке, Чисто противречје – писма Лу Андреас Саломе, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, Београд, 2008. Рајнер Марија Рилке, Огист Роден, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, Београд, 2009. Sesil Moris Baura, Nasleđe simbolizma. Stvaralački eksperiment, prevod i predgovor Dušan Puvačić, Nolit, Beograd, 1970. Рајнер Марија Рилке (зборник предавања: Рашко Димитријевић, Бранимир Живојиновић, Владета Јеротић, Зоран Глушчевић, Виктор Жмегач, Зоран Константиновић), Коларчев народни универзитет, Београд, 1978.
Александар Блок Кључне речи: поема Дванаесторица, метафизика и револуција, симболизам и натурализам, лирика и иронија, слободни стих, вишеслојност језичког израза.
Пре читања размисли о могућем симболичком значењу наслова поеме. Током читања обрати пажњу на тематско-мотивско повезивање хришћанске традиције са револуционарним догађајима у Русији и на песничка средства која доминирају у Блоковој поеми.
(одломак) 1. Црна вечер. Бели снег. Ветар, ветар! Руши с ногу све. Ветар, ветар – Широм белог света!
Витла ветар Снежни прах. Леди све у исти мах. Клизи гадно Пешаку застаје дах, Пада, пада – тешко јадном!
uk a
Руски песник, најзначајнији представник руског симболизма. Рођен и одрастао у породици интелектуалаца и научника, и сам високообразован (Историјско-филолошки факултет Петербуршког универзитета) – Блок је, на чуђење и противљење многих својих савременика писаца, прихватио револуцију, а за време рата био у инжињеријским јединицама руске царске армије (1916–1917). Био је ожењен ћерком чувеног хемичара Мендељејева, Љубом Мендељејевом, и љубав према њој инспирисала га је за већину његових најбољих стихова. Умро је од болести срца, не добивши на време дозволу да изађе из земље и лечи се у иностранству. Значајна дела: Стихови о Прекрасној дами (1904), Случајна радост (1907), Земља у снегу (1908), Ноћни часови (1911), Песме (у три тома, 1916), Славујев врт (1918), Дванаесторица (1918), Јамби (1919), Седо јутро (1920), За границом прошлих дана (1920), Песме (у три тома, 1921).
ДВАНАЕСТОРИЦА
o
(1880–1921)
Ed
Од зграде до зграде Од канапа трака: На канапу – плакат: „У Уставотворну скупштину – све наде!” Старица се кида, горко плаче, Не зна шта те ствари значе, Чему плакат такав Што то платно носи? Шта би ту гаћа било за дечака, А сви су голи и боси... Старица је, најзад, промрзнута лица, Прегазила некако предубоки смет. – Ох, Мајко – Заштитнице! – Ох, сатрће бољшевици свет!
мантијаш – пејоративно (разг.), онај који носи мантију, свештеник, поп.
Буржуј с раскрснице У јаку завукô нос.
pr om
Александар Блок
Ветар шиба лице! Мраз пробија скроз! 56 / Модерна у европској књижевности
Ко је онај? – Коса бујна, Гле, вајка се једва чујно: – Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је – Слаткоречив... Гле, мантијаш како шета – Шмугнуо је иза смета... Друже попе, што си сетан, Ко пред пропаст света? Сећаш ли се да си знао Да се шеташ истрбушен, Док је с твог стомака сјао Крст на верне душе? Ено госпе с астраганом, Пажљиво је слуша друга: –Плакали смо непрестано... Оклизну се, Тресну – колико је дуга! Е – е! Дижи је што пре!
Ветар се љути И шали – факат. Задиже скуте, Пешаке коси,
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Хлеба! А шта тамо? Бежи само!
Црни се, црни се с неба.
Мржња, тужна мржња Из мојих груди се точи... Црна мржња, света мржња...
Ed
uk a
... Одлука на збору паде... ... Ту, из оне зграде... ... Помучисмо се – Па одлучисмо: Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет... Мање – не, макар се срушио свет... Ај’мо у кревет, бре... Вече позно. Свет се губи, Мукну приче. Цвокоћу зуби. А ветар фијуче грозно...
Несрећниче! Дођи амо – Да ме љубиш...
pr om
Кида, гужва и носи Огромни плакат: „У Уставотворну скупштину – све наде!” И речи доноси:
o
Казимир Маљевич, Црвена коњица (1928–1932)
О тези и антитези руског симболизма Блок је у познатом чланку „О савременом стању руског симболизма” (1910) између осталог написао: И синтеза: Мој закључак је следећи: пут ка подвигу, који тражи наша служба, пре свега је учеништво, самоудубљивање, усредсређеност погледа и духовна дијета. Морамо се поново учити од света и од оног детета што још живи у нашој спаљеној души.
Отвори, друже, Четворе очи!
Препевао Миодраг Сибиновић
РАЗГОВОР О ПОЕМИ Опиши свој доживљај почетка Блокове поеме. Издвој шта је у њој реалистички представљено. Наведи шта је контрастно постављено у овим стиховима и закључи какав је ефекат тиме постигнут. Наведи елементе којима Блок гради урбану слику Русије. Објасни какву улогу притом има полифонија гласова (људи из различитих сталежа). Александар Блок / 57
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Оригинална снага Блокове поеме, којој у том смислу у руској поезији ништа није слично, састоји се у стварању утиска величанствене, неразрешене дисонанце (несклада), као у савременој музици. На првом месту је – већ поменута дисонанца у самом тематском саставу – узлети у заносу, који су опијени поплавом бунтовне стихије [...] и безнадежна туга која превладава све полете осећања. (Виктор Жирмунски, „Поетика Александра Блока”, у: Од симболизма до акмеизма)
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Анализирај наративни слој наведеног одломка поеме: утврди место и време радње,
опиши ликове, њихове поступке, односе и атмосферу. Испитај којим средствима песник постиже драмску напетост и лирске тонове. Истражи од којих се мотива гради композиција и која су доминантна стилска средства. Образложи функционалну употребу разговорног језика. Објасни уметничку оправданост комбиновања стилова: књижевноуметничког (поетског) и разговорног.
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
o
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
pr om
Поема је обично дуже песничко дело; одликује је наративност (фабулативност: приповедање о одређеним догађајима), драматичност (постојање драмског сукоба) и лиричност (повишена емоционалност и рефлексивност). Може да садржи више певања. (Сети се одлика поеме Путовања Чајлда Харолда Џорџа Гордона Бајрона.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
uk a
Константин Сомов, Александар Блок (1907)
Слободни стих је стих који се слабљењем метричких веза супротставља традиционално регулисаном („везаном”, „метричком”) стиху; нема метра, ритам се мења од стиха до стиха; дакле, слободни стихови нису повезани римом, распоређени су слободно, без правила о броју слогова. У песмама испеваним слободним стихом слободан је и број стихова у строфи. Блок је један од првих руских песника који пишу слободним стихом.
Ed
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
У једној белешци пронађеној после његове смрти Блок је забележио да ни у једном раздобљу свога живота није био тако непрекидно надахнут као у јануару 1918. Плодови те инспирације показали су се у његовој најдужој и најважнијој песми, Дванаесторици, наводно написаној за једну ноћ, која је одмах била проглашена за ремек-дело, ноћима се рецитовала пред одушевљеним масама, и била преведена на многе језике. [...] Ритмови варирају од оштрих, бритких осмерачких двостиха до слободног стиха и стиха обликованог према песмама улица и фабрика. Језик је често разговоран, каткада жаргон, али изванредно мелодичан и снажан. Риме су често неправилне, чак и дисонантне [...] То је била Блокова визија руске револуције, његова представа о томе шта је она стварно значила.
58 / Модерна у европској књижевности
Више него иједан руски песник, више него иједан европски песник његовог времена, Блок даје утисак дословно надахнутог човека. Изванредну оригиналност његове поезије, њена бескрајна изненађења и запањујућу снагу, њену неисцрпну музику, чини се да му је дала нека сила изван њега и да мало шта дугује приљежном труду. Чак и повремене необичности, обрти речи или слике који изненађују својом чудноватошћу, подржавају тај утисак. [...] Његова поезија стоји захваљујући томе што је била верна његовим визијама и његовим осећањима. Она представља моћно сведочанство о природи која је дубоко осећала и јасно видела многе тајне срца и душе. Он је био потпуно веран својим мерилима, и његова поезија је увек поезија, способна да у слушаоцима оживи ону готово чујну музику коју је упознао кад се на њега спуштало надахнуће и кад је живео изван времена у пределу неизрециве радости.
Један од последњих рукописа Александра Блока (1921)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
uk a
Илуструј одломак из Блокове поеме. Прочитај у Политикином забавнику текст „Сан о Дивној Дами” посвећен Александру Блоку. Наведи имена песника који се у том тексту помињу. укратко изложи шта се у том тексту може сазнати о Блоковом животу и о његовој поезији. Анализирај контрастне и метафоричке слике у наведеном одломку поеме. Прочитај поему Дванаесторица и одабери тему за есеј: 1. Епски, лирски и драмски елементи у поеми Дванаесторица; 2. Симболистичке одлике Блокове поеме Дванаесторица; 3. Библијски мотиви у поеми Дванаесторица. 4. Историјски контекст у поеми Дванаесторица.
Ed
pr om
o
(С. М. Баура, „Александар Блок”, у: Наслеђе симболизма)
„Сан о Дивној Дами”, Политикин забавник
politikin-zabavnik.co.rs/pz/ tekstovi/san-o
Александар Блок (1880–1921)
Искуство симболиста проширио је уносећи у своју поезију тајанствено (мистично) искуство љубави и света (Стихови о Прекрасној дами), а касније доживљај и виђење револуције (Дванаесторица), слободни стих, вишеслојност језичког израза. Поезију је сматрао најузвишенијом снагом у животу, а налази је касније и у револуцији. У поеми Дванаесторица, песничком врхунцу, спаја свето и профано (световно), метафизику и револуцију, симболизам и натурализам, лирику и иронију. Александар Блок / 59
Sesil Moris Baura, Nasleđe simbolizma. Stvaralački eksperiment, prevod i predgovor Dušan Puvačić, Nolit, Beograd, 1970. Виктор Жирмунски, Од симболизма до акмеизма, превод и предговор Тања Поповић, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991. Антологија руске поезије XVII–XXI век, изабрао, приредио и пропратне текстове написао Александар Петров, Завод за уџбенике, Београд, 2011.
Вилијам Батлер Јејтс
Кључне речи: ирски национални препород, неоромантизам, симболизам, келтска традиција, хеленска и византијска култура.
У Јејтсовом животу и поезији веома је важна личност ирске револуционарке Мод Гон. Она га је инспирисала за више љубавних песама, међу којима је и песма „Беле птице”. Вилијам Батлер Јејтс (1865–1939)
БЕЛЕ ПТИЦЕ
pr om
o
Волео бих да смо, драга, беле птице изнад мора! Нас замара чак и блесак угашеног метеора; У срцима нашим звезда на обзорју сиње ноћи Буди, драга, бол и тугу који никад неће проћи.
Заморни су ти сневачи, љиљани и руже красне, Ах, не сањај, драга моја, метеор што брзо згасне, Нити блесак плаве звезде у вечерњој првој роси: Волео бих да смо птице које морска пена носи! Сним острвље данаанско1, наш завичај виловити Где нас Туга и Пролазност никад неће походити; Љиљан, ружа, и гнев и бол нестали би за час тили Када бисмо беле птице изнад морске пене били!
uk a
Ирски песник и драмски писац, добитник Нобелове награде за књижевност (1923), сматра се централном личношћу ирског националног препорода. Основао је 1904. године Ирско народно позориште (Abbey Theatre), где је једно време био и управник, Ирско књижевно друштво у Даблину и Лондону, организовао Ирски драмски покрет, био је члан Ирског сената и борио се за ирски језик, културу и традицију. У младости је имао талента за сликање и похађао је у Даблину школу у којој је предавао његов отац, сликар. Међутим, већ као студент почиње да објављује поезију, истовремено се ангажујући за ирски националистички покрет, за идеју слободне ирске државе. Креће се и у друштву које се интересовало за окултно и мистично, чему је остао веран до краја живота. До краја Првог светског рата прошао је и симболистичку и неоромантичарску фазу. Сматра се да је Јејтс своје најзначајније песме написао у периоду након Нобелове награде. Његова поезија је дубоко уроњена у келтску традицију, али се сматра и космополитском јер се везује и за хеленску и византијску културу, као што је повезана и са питањима савременог света. Значајна дела: поезија – Раскршћа (1889), Ружа (1893), Ветар у трсци (1899), Оисинова лутања (1899), Зелена кацига (1910), Одговорности (1914), Дивљи лабудови код Кула (1919), Острвце на језеру Инисфри, Кула (1928), Речи можда за музику и друге песме (1932); драме – Земља коју срце жели, Грофица Кетлин, Мачка и месец; есеји – Келтски сутон, Идеје добра и зла, Сањарења о детињству и младости; проза – Визија, Аутобиографија и др.
Препевао Милован Данојлић
Ed
Аркадиј Рилов, Плаво пространство, детаљ (1918)
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Какву представу у теби изазивају „беле птице изнад мора”? Опиши свој доживаљај те песничке слике. Укратко искажи о чему песма говори. Објасни како разумеш жељу лирског субјекта и његово обраћање вољеној. 1 Напомена преводиоца: „Сним острвље данаанско, наш завичај виловити” – то јест, вилинску земљу у којој су живела племена Туатха де Данаан, легендарни прастановници Ирске.
60 / Модерна у европској књижевности
ти цветови употребљени са позитивном или са негативном конотацијом? Истражи симболику ових цветова у Речнику симбола. Да ли они симболизују само љубав? Подсети се, уз то, и наставних садржаја са часова историје о љиљану као хералдичком симболу (многих земаља, али и чињенице да се налази на грбу моћног енглеског владара из четрнаестог века Едварда Трећег, чија се владавина повезује са Стогодишњим ратом и Ратом ружа). Познато је да је Мод Гон у самој Јејтсовој поезији очекивала песничко ангажовање посвећено ирским националним интересима. Колико на твоје разумевање песме „Беле птице” утиче сазнање да је песма инспирисана љубављу према овој ирској револуционарки? Јејтсову песму је препевао песник Милован Данојлић. Истражи мелодичност стихова у српском преводу, испитај риму и ритам песме.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Истражи у песми шта лирски субјекат наводи као оно што замара, што је заморно. Објасни како то разумеш. Објасни молбу упућену вољеној да не сања метеор што брзо згасне, / Нити блесак плаве звезде у вечерњој првој роси. У последњој строфи лирски субјекат открива садржај својих снова: сања вилинску земљу прастановника Ирске (острвље данаанско, завичај виловити). Каква је то одбрана од Туге и Пролазности? Шта би све нестало када би се остварила жеља лирског субјекта? Шта симболизују беле птице изнад мора? Обрати пажњу на стихове: Заморни су ти сневачи, љиљани и руже красне и Љиљан, ружа, и гнев и бол нестали би за час тили. Шта мислиш о разлозима песника да понавља мотиве љиљана и руже? Да ли су
Јејтс је „Други долазак” написао 1919, неколико месеци после Првог светског рата. Песма је тада изазвала бурне реакције, а до данас важи за једну од најбољих и највише цитираних Јејтсових песама.
uk a
ДРУГИ ДОЛАЗАК
Ed
Кружећ и кружећ у све ширем луку Соко не чује више соколара. Све се разлива; средиште попушта; Пуко безвлашће преплављује свет, Куља крвомутна плима, на све стране Обред невиности дави се у њој; Најбољи ни у шта не верују, док се Најгори надимају од жестине. Бесумње, на помолу је неко откровење; Бесумње, на помолу је Други Долазак. Други Долазак! Тек што реч изустих,
Spiritus Mundi – лат. израз који дословно значи „дух света” или „светски дух”; према Јејтсу, универзално памћење, извор инспирације и свих слика и симбола колективног несвесног.
А грдна слика из Spiritus Mundi Већ вид ми мути: у песку пустиње Лавље обличје са главом човека, И оком празним, кô сунце окрутним, Креће лене сапи, док свуда около Тетурају се сенке гневних птица. Опет паде тама; али ја сад знам: Двадесет векова тврдог сна Претвори у мòру шкрипа колевке; Но каква се то звер, свој час дочекав, Вуче к Витлејему, да се у њему роди? Превео Милован Данојлић
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Наведи шта ти је у овој песми разумљиво, а шта у њој не разумеш. Објасни шта, по твом мишљењу, означава наслов „Други долазак”. Издвој песничке слике које су на тебе најснажније деловале и објасни њихово значење. Вилијам Батлер Јејтс / 61
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Истражи у песми све стихове који представљају тврдње, или готово афоризме, о стању савременог света, двадесетовековне цивилизације. Издвој ону коју сматраш кључном и објасни њено значење. Истражи шта је у песми гротескно и узнемирујуће. Повежи те слике са
сликом Европе у време и непосредно по завршетку Првог светског рата. Протумачи наслов песме у односу на њен садржај. Чиме се у песми изневерава читалачко очекивање формирано насловом? Шта у хришћанском смислу значи други долазак? О каквој звери песник говори, како је повезује са Витлејемом? Објасни реторичко питање у поенти песме.
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
(Из есеја „Вилијам Батлер Јејтс” у књизи Наслеђе симболизма С. М. Бауре)
uk a
О односу између Јејтса и његових савременика, професор енглеске књижевности Зоран Пауновић у једном интервјуу каже: „Јејтсови савременици тражили су од њега да буде родољуб по мери свог времена – дакле, ватрени заговорник ирске независности, песник чији је најважнији задатак да паролашком, борбеном поезијом, дâ свој допринос борби за ту независност. Он сам је, с друге стране, своју отаџбину силно волео на безмало метафизички начин, нимало у складу с актуелним политичким потребама. Отуда су његове најбоље родољубиве песме оне у којима, не марећи за диктат времена, изражава управо такву љубав. Оне у којима је чинио уступке ’политички коректном’ патриотизму не спадају у његову врхунску поезију.”
pr om
o
Јејтс „прави разлику између две врсте симболизма, симболизма звука и симболизма идеја. Прва врста садржи емоционалне симболе: ’Сви звуци, све боје, сви облици, или због својих претходно одређених енергија или због дуге здружености изазивају неодољиве а ипак прецизне емоције, или, као што радије мислим, дозивају међу нас извесне растеловљене силе, чије стопе на нашим срцима зовемо емоцијама, а кад су звук, боја и облик у музичком односу, лепом узајамном односу, они постају такорећи један звук, једна боја, један облик, и изазивају емоцију која је створена од њихових посебних евокација, а ипак је једна емоција.’”
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Ed
Јејтс је имао своју визију о томе каква ће бити та нова поезија. Она ће бити обележена повратком имагинацији, стању између јаве и сна; она ће одбацити енергичне ритмове и тражити „трепераве, медитативне, органске ритмове”; обратиће велику пажњу на технику и користиће, уколико буду нужне, чак и нејасне и неграматичне облике, али мора имати „савршенство које измиче анализи, тананости које свакога дана имају ново значење”. Поезија треба да буде сведочанство о стању заноса, и уколико се жели да она буде истинско сведочанство, мора уложити бескрајан напор да своје дејство обезбеди правим ритмом и правим асоцијацијама; јер се иначе стање заноса прекида. [...] Али његов мистицизам је посебан. То није естетски занос, ни чиста визија, ни стваралачка екстаза, него веровање у силе иза видљивог света, силе које се дозивају из сна и заноса. За Јејтса поезија је општење са духовима, са невиђеним редом ствари, а песник је онај који управља тим кретањем из једног реда у други и проналази речи за те тајанствене поруке. (Из есеја „Вилијам Батлер Јејтс” у књизи Наслеђе симболизма С. М. Бауре) 62 / Модерна у европској књижевности
ЗАНИМЉИВОСТ У Аутобиографији Јејтс је забележио и реакцију на вест да је добио Нобелову награду: „Почетком новембра (1923) један новинар ме је позвао да ми покаже чланак у ком је писало да ће Нобелова награда највероватније припасти Томасу Ману, уваженом романописцу, или мени. Ја нисам ни знао да је Шведска академија икада чула за моје име. Онда је неких осам дана касније, између десет и једанаест сати увече, стигла телефонска порука ирског Тајмса да је заиста признање припало мени. Десет минута касније стигао је телеграм из Шведске амбасаде, а онда су почели да долазе новинари. Негде око пола дванаест, моја жена и ја смо остали сами. Претражили смо подрум за боцом вина, за коју се испоставило да је празна. Прославили смо уз кобасице.” ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
o
Научи да изражајно казујеш једну Јејтсову песму по сопственом избору. Прочитај песму „Једрење у Византију” у преводу и, уколико владаш енглеским језиком, у изворном облику. Потом изабери неки од предлога задатака.
Џон Батлер Јејтс (песников отац), Портрет младог В. Б. Јејтса (1900)
О песми „Једрење у Византију”, написаној 1931. године, Јејтс између осталог каже: „[...] Византион је био центар европске цивилизације и извор њене духовне филозофије, те ја симболизујем потрагу за духовним животом путовањем у тај град.”
Послушај интерпретацију песме „Други долазак” (на енглеском језику, уз српски превод).
https://youtu.be/IY2oIsA4c7k
Sailing to Byzantium
I Није ово земља за старце. Млади Једно другом у загрљају, на дрвећу птице – Тај род на умору – са својим песмама, Лососов слап, скушом богата мора – Риба, човек, птица, целог лета славе Све што је створено, рођено и што мре. Па занети чулном свирком превиде Споменике ума који не стари.
I
II Остарео човек је тричава ствар, Ритав капут на штапу, сем ако Душа не запљеска и не запоје све гласније За сваку риту смртне хаљине, Ал’ нема ни школе певања, постоји само Изучавање споменика сопствене величине. Стога преплових мора да дођем До светог града Византије.
II
Ed
uk a
Једрење у Византију
That is no country for old men. The young In one another’s arms, birds in the trees, — Those dying generations — at their song, The salmon-falls, the mackerel-crowded seas, Fish, flesh, or fowl, commend all summer long Whatever is begotten, born, and dies. Caught in that sensual music all neglect Monuments of unageing intellect. An aged man is but a paltry thing, A tattered coat upon a stick, unless Soul clap its hands and sing, and louder sing For every tatter in its mortal dress, Nor is there singing school but studying Monuments of its own magnificence; And therefore I have sailed the seas and come To the holy city of Byzantium.
Вилијам Батлер Јејтс / 63
III О, мудраци у божјем светом пламу Кô у златном мозаику на зиду, Дођите из светог плама, извијте се у спирали, Будите учитељи песме мојој души. Разорите ми срце; жељом болно, И за звер на умору везано, Оно не зна шта је; водите ме Некуда у лукавство вечности.
III
IV Кад једном ван природе будем, ја нећу Узети телесни облик ма које природне ствари, Већ онакав облик какав златари грчки Од кованог злата и златног емаља праве Да њима дремљивог цара одрже будним; Или ћу сести на златну грану да певам Господи и дамама Византије, О оном што је било, што бива ил’ што ће доћи.
IV
O sages standing in God’s holy fire As in the gold mosaic of a wall, Come from the holy fire, perne in a gyre, And be the singing-masters of my soul. Consume my heart away; sick with desire And fastened to a dying animal It knows not what it is; and gather me Into the artifice of eternity.
pr om
o
Once out of nature I shall never take My bodily form from any natural thing, But such a form as Grecian goldsmiths make Of hammered gold and gold enamelling To keep a drowsy Emperor awake; Or set upon a golden bough to sing To lords and ladies of Byzantium Of what is past, or passing, or to come.
Превела Милица Михајловић
Истражи основно осећање и најважније мисли у песми. Јејтс ту песму пише у позним животним годинама. Размисли о симболици златне птице у песми. Упореди са следећим исказом који се може наћи у литератури: „Златна птица [...] потиче из навода да је нешто слично постојало у царској палати у Византу, на златном дрвету; Јејтс је то искористио као симбол интелектуалне радости у контрасту са инстинктивном радошћу људског живота” (наведено из чланка С. Мацуре). Као и стихови других Јејтсових песама и стихови ове песме надахнули су многе уметнике. Чувени амерички писац Кормак Макарти узео је први стих песме за наслов свог романа Нема земље за старце, по ком је касније снимљен и филм (Џоела и Итана Коена, 2007). Уколико ти је то занимљиво, погледај филм и потражи друге примере.
Ed
uk a
емаљ – емајл; глеђ, глазура којом се улепшавају предмети од метала, глине и др.
СИНТЕЗА
Вилијам Батлер Јејтс, Изабране песме, превод Милован Данојлић, Орфеус, Нови Сад, 2011. Sesil Moris Baura, Nasleđe simbolizma. Stvaralački eksperiment, prevod i predgovor Dušan Puvačić, Nolit, Beograd, 1970. Сергеј Мацура, „Лик и пламен: Јејтсов вербални иконопис”, у: Језик, књижевност, значење: књижевна истраживања (зборник радова), Филозофски факултет, Ниш, 2016. В. Б. Јејтс, Визија, Службени гласник, Београд, 2011.
Вилијам Батлер Јејтс (1865–1939)
Ирски песник, прозни и драмски писац, добитник Нобелове награде за књижевност (1923), сматра се централном личношћу ирског националног препорода. До краја Првог светског рата прошао је и симболистичку и неоромантичарску фазу. Сматра се да је Јејтс своје најзначајније песме написао у периоду након Нобелове награде. Његова поезија је дубоко уроњена у келтску традицију, али се сматра и космополитском јер се везује и за хеленску и византијску културу, као што је повезана и са питањима савременог света.
64 / Модерна у европској књижевности
Осврт: Модерна у европској књижевности МОДЕРНА уметничке појаве крајем XIX и почетком XX века индустријализација, технолошки напредак, развој великих градова, материјализам, класни сукоби, колонијализам, позитивизам, изневеравање идеала
ПАРНАСИЗАМ
СИМБОЛИЗАМ песимизам декаденција дендизам досада (сплин) мистично и окултно индивидуализам
o
ИМПРЕСИОНИЗАМ
pr om
Клод Моне, Импресија, рађање сунца (1872)
КЊИЖЕВНОСТ
Клод Моне, Едуар Мане, Едгар Дега, Огист Реноар, Пол Сезан, Пол Гоген, Винсент ван Гог, Анри де Тулуз-Лотрек, Послушај Поподне једног фауна Клода Дебисија. Огист Роден и др.
uk a
ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
Шарл Бодлер, Артур Рембо, Рајнер Марија Рилке Хенрик Ибзен, Антон Павлович Чехов
МУЗИКА
Клод Дебиси, Морис Равел
Ed
Анри де Тулуз-Лотрек, плакат за Мулен Руж (1895)
ПРЕТЕЧА МОДЕРНЕ: ЕПОХА РОМАНТИЗМА
МОДЕРНА У КЊИЖЕВНОСТИ
Роденове илустрације у књизи Цвеће зла
ИДЕАЛНА ЛЕПОТА
https://youtu.be/bYyK922PsUw
ПОБУНА ПРОТИВ ПОЗИТИВИЗМА И РЕАЛИЗМА ЈЕЗИК ЗА НЕИЗРЕЦИВО ЕКСПЕРИМЕНТИ У ЈЕЗИКУ
ЈЕЗИК И МУЗИКА АЛХЕМИЈА РЕЧИ
ХЕРМЕТИЗАМ СИМБОЛИ
Осврт: модерна у европској књижевности / 65
МОДЕРНА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Кључне речи: од краја XIX века до Првог светског рата, заокрет према Европи, утицај француске књижевности, парнасизам, симболизам, естетизам, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Српски књижевни гласник, београдски стил.
o
pr om
Ed
uk a
сецесија (лат. secessio – одвајање) – уметнички правац с краја XIX и почетка XX века, настао као протест против конвенционалног академизма; јавља се под разним именима и у више земаља (бечка сецесија, арт нуво, југендстил и др.), најпре у ликовној уметности (најзначајнији представник је Густав Климт), а онда у архитектури, књижевности, и уопште у моди и стилу живота.
Назив модерна може се употребити за период у српској књижевности који следи после реализма а завршава се с Првим светским ратом. Српска модерна се јавља као покрет у контексту европске модерне, али има и низ специфичности будући да се у том раздобљу прожимају романтизам и реализам. Наша модерна значи заокрет према Европи и у њој се осећају утицаји декаденције, парнаса, симболизма, сецесије, психологизма. Јавља се под непосредним утицајем француске књижевности. Ови утицаји захватају критику, поезију и прозу. Преко парнасизма и симболизма наши ствараоци прихватају култ лепог, естетизам и идеју формалног савршенства. Богдан Поповић је истицао да песма мора да буде цела лепа и то је главни естетски императив ове епохе. Естетизам се изражава кроз аристократизам, одмереност, чежњу за лепим предметима. Јављају се идеје космополитизма, индивидуализам и песимизам. Књижевност се кретала између европејства и народног духа, између Богдана Поповића и Јована Скерлића. Поезија има превагу над прозом, али се може рећи да је српска модерна доба критике. У њеном формирању најважнију улогу имају три критичара, професора београдског универзитета: Љубомир Недић, Богдан Поповић и Јован Скерлић. Српска модерна представља проширивање видика, откриће унутрашњег света, ослобађање песничког израза и естетичких критеријума вредновања. Модерна у српској књижевности најављена је стваралаштвом Војислава Илића, јавља се крајем XIX и почетком XX века под утицајем француских парнасоваца и симболиста кроз складну везану форму, сликовну и музичку хармонију и аристократизам. Представници овог покрета у српској књижевности су Алекса Шантић, Јован Дучић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Сима Пандуровић, Милутин Бојић. Идеолози овога раздобља су Богдан Поповић и Јован Скерлић, који су се оглашавали у часопису Српски књижевни гласник (1901–1914). Модерна у српској књижевности има парнасовско-симболистичку форму са темама пролазности, бесмисла, скончања, немира, као и са национално-друштвеним темама. Дисове најбоље песме пуне слутње и наговештаја сна најближе су изворној модерној књижевности. Богдан Поповић је први теоретичар српске модерне који истиче естетски карактер и књижевну форму, а у стваралаштву Јована Дучића налази књижевни идеал по француском узору. Српска модерна је донела нове садржаје, нов израз и стил-
Богдан Поповић и Јован Скерлић
66 / Модерна у српској књижевности
ске узоре. Појава модерне значајна је због упознавања са европском књижевношћу, због временског приближавања европским токовима, због духовног, језичког и књижевног развитка. Водећи приповедачи у доба српске модерне – Бора Станковић, Петар Кочић и Иво Ћипико – названи су лирским реалистима. У раздобљу постреалистичке прозе јавља се још неколико приповедача који означавају потенцијални почетак наше модерне прозе: Милутин Ускоковић, Вељко Милићевић, Вељко Петровић и Исидора Секулић. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
pr om
o
Српска књижевност на прелазу из XIX у XX век нема покрета младих као што су га имале хрватска и словеначка књижевност, те зато ово раздобље, које се прекида избијањем Првог светског рата, на свом почетку изгледа више као наставак претходног раздобља него као почетак новог. С друге стране, српски писци тог доба окренути су претежно француској књижевности, док се хрватски и словеначки наслањају на немачку, одакле је дошао и сам назив модерна. Ипак, уза све разлике, ова епоха има много заједничког у свим југословенским књижевностима, те се и назив модерна, одомаћен у хрватској и словеначкој, у недостатку којега другог, све више прихвата и за српску књижевност од почетка XX века до Првог светског рата.
часопис Српски књижевни гласник (1901)
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
Антологија новије српске лирике
Ed
uk a
Очигледно је улога критичара прилично порасла. Историчари ће касније напомињати да је у време модерне постојала „хегемонија критике”. Али је управо та хегемонија била један од услова да се критичким превредновањем наслеђа успоставе одређени континуитети у књижевном развоју. Најпре ће Б. Поповић начинити изврсну Антологију новије српске лирике (1911). [...] Затим ће други уредник Гласника и најистакнутији критичар Јован Скерлић (1877–1914) написати Историју нове српске књижевности (1914). Он је према савременим критеријумима описао смењивање епоха, стилских формација и школа. Добијена слика показала је да се нова српска књижевност развијала на начин типичан за европске књижевности. [...] За књижевност је одувек било од посебног значаја оно што се у језику дешава. На почетку XX в. књижевни језик је стабилизован. Али су се извесни односи видно померили. Заснован на народним говорима који су добрим делом узети из усмене поезије и прозе, књижевни језик је у почетку више одговарао потребама руралне и традиционалне културе него урбане и модерне. Ваљало га је прилагођавати новим, више интелектуалним потребама, са сложенијим стилским диференцирањем. У томе је београдска средина почела да игра одлучујућу улогу. Ако је у почетку широко схваћена периферија језички утицала на културни центар, сада центар утиче на њу: подводи локалне разлике, које долазе Модерна у српској књижевности / 67
Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности
из покрајина, под општу стандардизацију и формира функционалне стилове. Тако се образује један посебан облик у коме се књижевни језик појављује, прилагођен потребама развијене урбано-интелектуалне средине: за њега се одомаћио назив београдски стил. (Новица Петковић, „Књижевност XX века. Модерна”)
pr om
o
београдски стил – природан, сугестиван, језгровит, прецизан језички израз интелектуалне (књижевне и научне) средине с краја XIX и почетка XX века, екавског изговора, који је битно утицао на развој српског књижевног језика.
Надежда Петровић, Дереглије на Сави (1907)
МОДЕРНА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
uk a
СИНТЕЗА
Ed
Зоран Гавриловић, Од Војислава до Диса, Нолит, Београд, 1958. Srpska moderna, priredio Zoran Gavrilović, Svjetlost, Sarajevo, 1960. Поезија од Војислава до Бојића, приредио Миодраг Павловић, Нолит, Београд, 1966. Драгиша Витошевић, Српско песништво, 1901–1914, раздобље, развој, обележја, I–II, „Вук Караџић”, Београд, 1975. Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, златно доба 1892–1918, СКЗ, Београд, 1986. Новица Петковић, Кратак преглед српске књижевности XX века, Књижевна реч, Београд, 1999. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
У српској књижевности означава књижевни период од краја XIX века до Првог светског рата, обележен окретањем према Европи, нарочито француским утицајима (парнасоваца и симболиста). Одликује га неговање култа лепог, естетизам, тежња формалном савршенству, као и индивидуализам и песимизам, поред космополитизма. Најутицајнији књижевни часопис: Српски књижевни гласник (у првој серији од 1901. до 1914. и у другој серији од 1920. до 1941. године). Најутицајнији књижевни критичари: Богдан Поповић (Антологија новије српске лирике, 1911) и Јован Скерлић Модерна у српској књижевности / 68 (Историја нове српске књижевности, 1914). Књижевност се кретала између супротних полова: европејства и народног духа, индивидуализма и национализма, песимизма и активистичког оптимизма. Развија се књижевни језик у складу са модерним потребама урбано-интелектуалне средине: настаје тзв. београдски стил.
68 / Модерна у српској књижевности
Богдан Поповић Кључне речи: Антологија новије српске лирике, естетички ставови, критичарска мерила, Српски књижевни гласник, васпитавање укуса.
ПРЕДГОВОР АНТОЛОГИЈИ НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ (одломци)
pr om
I
o
У девет поглавља Предговора својој Антологији Богдан Поповић је изложио и аргументовао критеријуме по којима је бирао песме. У следећим одломцима (из прва четири поглавља) означи делове у којима запажаш да Поповић исказује сопствене естетичке ставове и критичарска (вредносна) мерила.
Ed
uk a
Једно обележје ове „Антологије” према већини других у томе је што је она састављена, од почетка до краја, у циљу и по мерилима чисто естетичким. Без обзира на оно што би у новијој српској лирици било занимљиво за књижевног или културног историчара, уредник је бирао песме по њиховој лепоти. Оно што је карактеристично за неко доба ушло је у ову збирку само онда ако је у исто време било и лепо толико колико је карактеристично. Уредник је имао намеру да дâ тачно оно што наслов његове књиге обриче: – з б и р к у ц в е ћ а новије српске лирике. Уредник је, уз то, мерило по коме су песме биране држао врло високо, не силазећи испод једне одређене границе без врло велике невоље, а и тада само за једну малену разлику. Испод ове друге границе није силазио никада, ни из којег разлога. Тако се објашњава што неки песници бољега гласа нису никако ушли у ову збирку. [...] Тако од родољубивог песништва, које је у „омладинско” доба цветало као никад ни пре ни после тога, у збирци има једва трага; док су из данашњега доба, у коме родољубиво песништво као засебна врста и не постоји, у збирку унесене неколике прекрасне родољубиве песме Ракићеве и Ћурчинове. Оваквом поступању није потребно нарочитог оправдања; јасно је по себи да при састављању песничке антологије естетичка начела имају бар исто толико оправдања колико историјска и друга која. Али уредник хоће у прилог свом начину рада да наведе један нарочити разлог, који је њему одавна драг. По његову, нешто јеретичком мишљењу, песништво – песништво у с т и х у и с л и к у – мало је чудан занат, и извесно, у својој целини, цени се више но што заслужује. Не мислити по стварним асоцијацијама мисли, – рећи „зрак”, па хтети рећи „светлост”, и морати рећи „мрак”, – писати слогом у коме је тек сваки трећи или четврти стих написан због мисли, а по два, три на четири зато да би се „затурио траг” и оправдао слик, – и писати тако кроз дуги низ стихова, – и целога свога века, – посао је заиста необичан, и оправдан само у једном случају: онда кад је потпуБогдан Поповић / 69
обрицати – обећавати. збирка цвећа – основно значење грчке речи антологија (anthologia); Б. Поповић намерно за свој строги критичарски избор песама користи у Предговору превод речи из наслова („збирка цвећа новије српске лирике”), као што ће даље објашњавати шта подразумева под „новијим” итд.
јеретичко мишљење – фигуративно, Поповић истиче да се његово мишљење супротставља, да одступа од већ увреженог (од: јерес ж грч. 1. рлг. верско учење које се противи црквеним догмама, отпадништво. 2. фиг. идејно одступање од схватања неке идеологије). слик – рима.
o
Ed
uk a
(1864–1944) Критичар и естетичар, рођен у Београду. Завршио је Велику школу (1885) у Београду, где је исте године постао асистент. Боравио је у Паризу (1887– 1892) и после положеног испита за лиценцу на Сорбони постао професор на Великој школи, а 1905, после њеног прерастања у Универзитет, постао је универзитетски професор, потом и члан САНУ (1914), и почасни доктор Београдског универзитета (1929). Био је човек широке културе, полиглота, добро је знао грчки, латински, француски, немачки и енглески, а читао је на италијанском, шпанском, руском и бугарском. Преводио је с француског, немачког и енглеског. Творац је модерне српске књижевности – после Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и Светозара Марковића извршио је најснажнији утицај на српску књижевност и културу, коју је окренуо француском утицају. Врхунац свог деловања постигао је у доба Српског књижевног гласника, часописа чији је творац концепције био као власник и покретач. Имао је свестрану културу, истанчан укус и стил, касније назван београдским стилом. Допринео је европеизацији српске књижевности, а писци његовог времена развијали су се под утицајем његових естетских начела. Најзначајније му је дело Антологија новије српске лирике (1911). Под утицајем Александра Бена заступао је став да књижевност треба да пружа задовољство и негује естетска осећања, развија смисао за лепо и васпитава укус, а у духу идеје уметности ради уметности прихвата Бенову теорију реда по ред. Остала дела: Огледи из књижевности и уметности 1–2 (1914, 1927), Бомарше (1925), Чланци и предавања (1932), Огледи и чланци (1959).
pr om
Богдан Поповић
но успео, – кад, испавши сјајно за руком, све ситне „преваре” буду заборављене, и читалац, савладан и покорен последњим успехом, нема времена да запази колико у дну таквога посла има неприроднога и извештаченога. Кад међутим тако испадне, онда је уживање од савладане тешкоће и стварне лепоте ритма и слика утолико веће, и такво песништво даје задовољства равна највећим. Али, по горе реченом мишљењу, тако бива само у најређим случајевима. Не само да је књижевност преплављена „осредњим песницима”, – онима којима „и људи, и богови, и књижарски излози” одричу право на егзистенцију, – него ни богодани песници нису увек себи равни. Међу њиховим песмама, много чешће но што се мисли и што човек сме себи признати, има такође осредњих песама. [...] Право рећи, и нема добрих песника, но само добрих песама. Не закључује се на доброту песме по доброти песника, но на доброту песника по лепоти песама. „Добри” песници се тако називају само „по метонимији”, према већем броју и већој лепоти њихових песама. У сваком случају, естетика зна само за добре п е с м е. Прави пријатељи песништва, они који га највише воле и најбоље умеју да оцене, знају како је уморно, и скоро непријатно, први пут читати нечију збирку песама, онда када је човек још не познаје, кад још није начинио свој избор, онај који му при другом или трећем читању допушта да, прескачући слабије песме, иде само од најбољих најбољима. Пред најстрожом критиком, само антологије могу дати читаоцу добро песништво. Оне дају оне најсавршеније примерке о којима је горе била реч. Тек када се такве антологије упореде са обичним песничким збиркама, видеће се колико и у збиркама најбољих песника осредње песме сметају бољима; и тек тада ће се видети какво уживање може бити читати песништво, читајући збирку у којој су с в е песме врло високог реда, у којој после једне лепе песме човек не мора да чита пет слабијих, да плати задовољство које је од прве имао. Свака је песма лепа, свака је „драги камен”, и човек чита књигу са једним неисплативим осећањем сигурности, којим се удваја задовољство од сталног, неузнемиреног борављења на висинама. Ако је слободно навести као пример ову „Антологију” коју читалац има у рукама, уредник може за ово дати потврде из свог властитог и најновијег искуства. Иако је све песме које су ушле у ову „Антологију” читао по више пута, тако да су оне за њега одавно изгубиле драж новине; иако их је он сам бирао и уносио у „Антологију” тако да му је садржај „Антологије” исувише познат, – он је, читајући још једном готову књигу у рукопису, осетио то велико уживање о коме је горе реч, и налазио је у читању задовољства као да су му песме биле нове, и као да су биле лепше но дотада: – толико су оне у свом новом друштву биле добиле! И зато је – поред других разлога – ова „Антологија” састављена по обзирима чисто естетичким, а мерило за избор песама држано врло високо.
(Из Југословенског књижевног лексикона, прилагођено)
II
Под л и р с к о м песмом уредник је разумевао песму у којој преовлађује осећање, или га у њој довољно има да је разликује од чисто описних, дидактичних и приповедних песама, хладнијих, 70 / Модерна у српској књижевности
нижих у тону. Према томе, баладе, сатиричне, хумористичне, политичке и пригодне песме нису ушле у збирку. Тако су, да примера ради наведем неколико Змајевих песама, из „Антологије” испала његова „Три хајдука”; – „Билдунг”, „Видов-дану”, „Јутутунска народна химна”, – „Неким Цинцарима”; – „Песма Флориана Шпицбергера”; – „Песма једног најлојалнијег грађанина”; – оде „Чутури”, „Празној кеси”; – она врло духовита песма „Циганин хвали свога коња”; – и друге. Све те песме, ма колико да су занимљиве и, по другом мерилу, песме лепе, квариле би чисти и високи песнички тон који влада у целој овој „Антологији”. [...]
III
Матица хрватска – Антологија је прво изашла у Загребу (1911), а потом и у Београду (1912); Поповић на крају „Предговора” истиче: „Ово је књига прва у низу дела из српске књижевности која ће Матица хрватска годишње издавати, као што Српска књижевна задруга издаје од лане дела хрватских писаца.” Матица хрватска основана је 1842, а Матица српска, најстарија српска књижевна, културна и научна институција, 1826. – обе с тежњом очувања националног и културног идентитета. Сарадњу о којој Б. Поповић говори водила је идеја југословенства.
Ed
uk a
pr om
o
Под н о в и ј о м српском лириком – „модерном”, као што је стајало у позиву којим је „Матица хрватска” уредника почаствовала – уредник је разумео нашу лирику од Бранка Радичевића наовамо. Тај период наше лирике чини једну заокругљену, органску целину, коју не би било упутно цепати на делове. Остављајући „странпутичаре” на страну, од Радичевића до данашњих дана лирика показује изванредно правилан, управо типичан развој једне оригиналне лирске цвасти. Бранко Радичевић, са својим простим, „примитивним” песништвом, својим полународним полууметничким темама и дикцијом, почиње коло, наслањајући се на народно лирско песништво. Такав је почетак сваког оригиналног лирског песништва у историји књижевности. За њим се јављају песници с дубљим осећањем, јачим темпераментом, разноврснијим темама, и обликом преимућствено уметничким (Јакшић и Јовановић). За њиховим песништвом долази песништво у коме почиње преовлађивати м а ш т а, са дикцијом преимућствено живописном (Војислав Илић). За овим долази песништво с највишим уметничким обликом и углађеношћу, с дикцијом пуном и разгранатом, песништво преимућствено стилистичко, песништво виртуозно (Дучић, Шантић, Ракић). Најзад поколебаност, узнемиреност, иронија, сумња, песимизам (уз афирмацију живота), фамилијарност, нешто анархије, сувише отворене личне исповести, у стилу неправилном и мутном, често сплетеном, у облику разлабављеном: „сецесија” и декадентизам, али са клицама обнове у себи. То је, великим делом, долазак примитива у културну средину и међу високо културне тековине – н е о в а р в а р с т в о. Иста непрекидност и правилност развоја и у другим појединостима. Стих Радичевићев, строго правилан, најчешће кратак, без „опкорачења” или „преноса”, још близак музичким и плесачким ритмима народним, развија се постепено у широки, беседнички стих дванаестерац, – стих људи који су научили беседити обилато и разгранато. Уз то се јављају „преноси”; из полустиха у полустих, из стиха у стих, из китице у китицу. Међу правилне стихове почињу се мешати стихови неправилни, често п р о т и в н о г а рода у истој песми; док најзад ти преноси и то мешање разнородних стихова не постану правило. Тако се и слик из својих примитивних, понекад само асонујућих облика Богдан Поповић / 71
афирмација – постизање неког успеха или положаја у друштву; призна(ва)ње: добити афирмацију као писац, стећи међународну афирмацију. анархија – фиг. стихијност у остваривању нечега, одсуство организованости, дезорганизованост, потпуни неред, хаотичност и непоштовање икаквих правила. китица – строфа.
IV
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
Ed
uk a
„Антологија новије српске лирике” је посао прве врсте, чију вредност непосвећена публика можда неће осетити. Већи предговор који иде уз књигу је један од најважнијих докумената које ми имамо о нашој новој поезији. Уопште, то је дело у које је Богдан Поповић унео све своје најбоље и највише способности, и оно исто толико чини част српској критици колико и српској поезији.
„Мерила” по којима су песме одабиране, то су ова три: – п е с м а м о р а и м а т и е м о ц и ј е, м о р а б и т и ј а с н а, – и м о р а б и т и ц е л а л е п а. Та мерила – свак ће ласно видети – не обухватају све особине које чине лепу песму, и које претпостављам да су познате; но су главни услови постављени за ову прилику. Доиста, то су три правца у којима најчешће греше д о б р и песници (о којима је овде једино реч), – и наши и страни, али наши више но страни. Ко није имао прилике да подробније испитује састојке утисака које добијамо од песништва, тај ће тешко веровати како је сразмерно мали број песама које задовољавају те услове. Прва је дефиниција уметничког дела, да је е м о ц и о н а л н о. Оно уметничко дело које не буди емоцију није уметничко дело; оно које не буди лепу емоцију није високо уметничко дело. То исто вреди и о лирској песми, која је, наравно, такође уметничко дело. Песма која у нама не узбуди чисто, лепо осећање, није лепа лирска песма. Она може имати других добрих особина: мисли, оригиналности, стила, снаге; али ако није загрејана осећањем, она неће бити лепа песма највишега реда, – оно високо уметничко дело које, поред савршене обраде, има и ф и н и квалитет емоције, фини квалитет осећајнога тон а. У таквом случају мало ће јој помоћи и највећа вештина стила, и не могу је спасти ни реторска снага ни истинске стилистичке лепоте, а камоли стилистичке или версификаторске виртуозности. Такве песме остају увек хладне или напрегнуте, и многа мања и скромнија песмица имаће више поезије, и з а у з и м а у и с т и н и в и ш и р е д, но ти раскошни и сложени производи позне и хладне вештине. Хајнеова песмица: D u b i s t w i e e i n e B l u m e – једна је од његових најкраћих, технички најслабијих, најгоре сликованих, изразом најсиромашнијих, па чак и најмање еуфоничних песама; али је при свој тој својој „убогости” бескрајно лепа, племенита тоном и осећањем (и мишљу) изнад сваке хвале, дубоко осећајна, и у исто вре-
pr om
Слободан Јовановић и Богдан Поповић
o
развио у пун, редак, звучни слик наших последњих песника. Овај од своје стране почиње колебати се и лабавити. – Тако се, најзад, и низ страних утицаја такође почиње и завршује у овом периоду; прво утицај географски или етнографски најближих књижевности, песништва немачког и (нешто мало) мађарског; затим руског (В. Илић); затим француског (Дучић, Ракић); најзад енглеског (Св. Стефановић). [...] Уосталом, да је уредник под „модерном српском лириком” схватио само наше најновије песништво, са високим мерилом по коме су песме биране, збирка би испала сувише мала свешчица; била би, осим тога, сиромашнија не само бројем, но и разноврсношћу. У прилици у којој Срби први пут приказују своје песништво својим саплеменицима хрватским, било је нарочито потребно радити по начелу: дати што већи број што бољих представника. Антологија „модерне”, најновије лирике може се најзад такође саставити; али је природније да дође после збирке као што је ова, а не пре.
(Јован Скерлић, 1912)
Du bist wie eine Blume – Ти си као цвет.
72 / Модерна у српској књижевности
Антологија новије српске лирике из 1912. године
Ed
uk a
pr om
o
ме антички дискретна или уздржана; – тако да, кад не би било наивно одређивати такве „каноне”, она би се могла назвати типичним обрасцем лирске песме. О с е ћ а њ е пева лирске песме, оне најлепше; не машта, ни вештина. Да једно популарно мерило кажем: кад год при гласном читању песме не осетите да вам глас постаје мекши или топлији, – не извештачено размажен, или беседнички подигнут, н о м е к ш и и т о п л и ј и – песма коју читате није права лирска песма. – Овоме треба још додати да осећање, поред лепоте, треба да је достигло и известан виши степен и н т е н з и в н о с т и, без којега, и кад је „лепа”, остаје више пријатна, него право лепа. Други је услов, да песма буде ј а с н а; јасна у целини, с јасном основном мишљу, и јасна у својим деловима. Услов који изгледа да се по себи разуме, али овде мора бити нарочито поменут. Нејасност убија мисао као да је и нема, не да утиску ради кога је песма писана ни да се створи. Она је, осим тога, мучна и сама по себи, као вечита загонетка која се титра с читаоцем, и као знак песникове немоћи да се изрази; – особине, и једна и друга, антиестетичне у највишем степену. Најзад, јасност је не само негативна, но по својим последицама и позитивна естетичка особина првога реда: кад се буду свестраније испитали састојци утисака које добијамо од уметничких дела, видеће се да јасност к а о т а к в а доприноси позитивној лепоти дела; да од ње, врло великим делом, зависи једна од најкрупнијих особина сваког вишег уметничког дела – с н а г а. Наше најновије песништво од последњих десетину година, и код најбољих, често је нејасно. Има штавише песника који су некада писали јасно, а сада више не. Човек мора често да се домишља смислу њихових песама. Читаочев је принос понекад у истини толики да читалац постаје сарадник песников. Међутим, песме се за овакву антологију морају бирати по ономе што је дао песник сам, а не по оном што песник дâ у сарадњи са читаоцем. Најзад је трећи услов, да ц е л а песма треба да је лепа, или (тако је можда простије речено) да песма не сме имати погрешака. У њој не сме бити појединости које вређају: – слабих почетака, слабих свршетака, слабих стихова; у њој треба све да је на истој висини; – „песма треба да је округла и савршена као звезда”; – „песма треба да је лепа као лепа проза”; – „у доброј песми треба да је сваки стих добар”. Један је доказ овоме обратна истина да су најсавршенија уметничка дела таква благодарећи своме савршенству у појединостима; нема великог уметника чији стил није беспрекоран, потпуно коректан; па звао се тај уметник Гете, Бетовен, или Роден. Одсуство погрешака је битни услов исто као и присуство позитивних врлина. У естетици је савршен примерак нижега рода виши од несавршеног примерка вишега рода, и песма од три добре китице лепша но песма с две китице врло добре и једном слабом. Сасвим је свеједно где лежи погрешка: – у врло разноврсним наивностима мисли, или врло разноврсним наивностима облика; ако је само степен погрешке виши, песма је покварена. Понеки наши песници (нарочито Трећега доба) имају ретко ту стално одржану беспрекорност фактуре; Богдан Поповић / 73
o
сваки час, у иначе лепој песми, они клону, исклизну – у прозу, у апстрактне, непесничке, понекад простачке речи, у хладан тон, у нескладне, неистините појединости, у другу мисао; распу се у многоречивост, заплету у несигуран, мучан језик, у насилне инверсије, елипсе, „катахрезе”, у расточену, врло рогобатну, неправилну, с у в и ш е н а п р е д н у версификацију. Нека је овде наведен само један пример између многих, да покаже колико штете трпе творачке способности од те оскудице у однегованом и будном укусу. Уредник, иако се врло дуго ломио, по пет-шест пута решавао и одустајао од свога решења, није могао донети ниједну песму Милете Јакшића у којој би једна његова ситнија, али врло симпатична особина, била показана – његов дар запажања живописних конкретних појединости у пољу, у шуми, у селу. Овај трећи услов је камен спотицања и за песнике и за критичаре. С колико ће компетенције ови последњи оценити неку песму, зависиће увек од тога колико је њихов укус однегован и будан за п о ј е д и н а ч н у обраду уметничког дела, за савршенство уметничког дела у п о ј е д и н о с т и м а. О Ускрсу 1911. [...]
pr om
инверсија (инверзија) – лингв. обрнут, преметнут ред речи, односно главне и зависне реченице. елипса – изостављање једне речи или више речи које се подразумевају ради језгровитијег изражавања. катахреза – стилско средство из античке реторике које је означавало „метафору из нужде”; када се свесно користи, постаје оксиморон или синестезија, а ако је несвесно употребљена, сматра се стилском грешком („одликовао се свим могућим манама”). компетенција – знање, способност, стручност. фактура – ум. начин на који је нешто урађено, остварено; свеукупност техничких, уметничких и др. средстава којима се служи уметник.
РАЗГОВОР О ПРЕДГОВОРУ АНТОЛОГИЈИ НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ed
uk a
Прокоментариши Предговор Антологији новије српске лирике. Који су ти ставови Богдана Поповића прихватљиви? Да ли се са неким деловима текста не слажеш? Објасни своја уверења. Упореди поетику француског симболизма и естетичка схватања Богдана Поповића. Шта запажаш? Која естетичка мерила из Антологије одударају од поетике Бодлера и Рембоа?
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
По којим мерилима је састављена Антологија Богдана Поповића? Издвој реченице којима аутор одговара на постављено питање. Којом метафором Поповић означава свој избор песама? Зашто песме у Антологији „делују лепше” него када се читају посебно? Како Богдан Поповић дефинише лирску песму? Које песме су изостале из овог избора новије српске лирике? Изнеси своје мишљење о том поступку антологичара.
Шта је, према мишљењу Богдана Поповића, новија српска лирика? Ко је њен родоначелник? Који песници творе виртуозно песништво? Усредсреди се на четврти део предговора Антологији, који садржи општа естетичка мерила Богдана Поповића. Пронађи тај део предговора и препиши га у свеску уз додатно објашњење. Издвој естетичке критеријуме Богдана Поповића и размисли о томе да ли они и данас важе. Образложи своје ставове о том питању.
74 / Модерна у српској књижевности
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
У књижевности је видео велику библију човечанства, а у проучавању књижевних и уметничких творевина најбољи начин да се човек духовно уздигне, да профини и оплемени своја осећања, да одгаји свој укус. Захтевао је научну егзактност критике, залагао се да се уметност проучава као уметност, с естетичког становишта. Поповићева критика је увек аналитична, улази у појединости, али без довољног увида у целину. Теорију реда по ред, како је Поповић у свом чланку назвао свој књижевнокритички метод, налазимо у његовом најбољем огледу Алегорична сатирична прича, посвећеном анализи трију приповедака Радоја Домановића.
Прелистај Антологију новије српске лирике Богдана Поповића на Антологији српске књижевности.
antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
o
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Богдан Поповић, Антологија новије српске лирике, СКЗ, Београд, 2011. Јован Скерлић, Писци и књиге V, Просвета, Београд, 1964. Jugoslovenski književni leksikon, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Бојана Стојановић Пантовић, „Типологија и вредновање песничке традиције у антологијама српске поезије XX века”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, LVII, 2, 2009.
Богдан Поповић (1864–1944)
Врхунац деловања – у време излажења Српског књижевног гласника (1901–1914), часописа уређеног по француским узорима, чији је био власник и покретач.
Сматрао је да је проучавање књижевности и уметности најбољи начин васпитања укуса.
Српску књижевност с почетка XX века окреће према европској, односно, француској књижевности.
У Предговору Антологији новије српске лирике, која је сачињена према естетичким мерилима, обзнанио је три начела којима се руководио у свом избору: песма мора имати емоције, мора бити јасна и мора бити цела лепа.
Ed
СИНТЕЗА
uk a
pr om
Припреми се за час тако што ћеш код куће прочитати Антологију новије српске лирике Богдана Поповића. Обрати пажњу на најзаступљеније песнике. Пронађи песме које ти се највише свиђају и образложи свој избор. Прочитај студију Богдана Поповића О васпитању укуса и припреми се за дебату на тему: Треба ли о укусима расправљати? Обрати пажњу на то који су песници највише заступљени у Антологији. Примењује ли Поповић доследно теорију реда по ред? Замисли да си антологичар. Начини избор најлепших песама француског симболизма и састави антологију за коју ћеш написати предговор тако што ћеш објаснити по којим начелима је настао твој избор.
Богдан Поповић / 75
Војислав Илић Кључне речи: „У позну јесен”, „једини прави песник епохе реализма”, дескрипција, високи естетизам, симболизам, војиславизам.
Подсети се песама Војислава Илића које знаш одраније („Зимско јутро”, „Свети Сава”) и основних одлика његове поезије. Опиши један призор познојесењег дана и расположење које изазива у теби.
У позну јесен
o
Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља дô... Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисô коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом – А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажни ваља дô... С криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво.
uk a
Рођен је и умро у Београду. Због слабог здравља није се редовно школовао, али је образовање стицао читањем. Син песника Јована Илића, у чијој се кући окупљао сав књижевни Београд, уз браћу посвећену литератури (Милутина, Драгутина и Жарка) – Војислав Илић је темељно књижевно образовање стекао у породичном дому. Формирао се под утицајем руских романтичара, нарочито Пушкина, али и других европских (и античких) песника које је читао у руском и српском преводу. Са три за живота објављене књиге песама (1887, 1889, 1892) не само да је био „једини прави песник епохе реализма” него је отворио пут модерној српској поезији. Илићева поезија испречила се пред епигонским романтизмом, доносећи реалистичку дескрипцију и објективност, али и високи естетизам: преко обнове класицистичких естетских начела, ка бризи о форми, песничкој слици и стиху, поготову шеснаестерцу. Поред дескриптивних песама, песама са историјском и митолошком тематиком (из прошлости разних народа), родољубивих и сатиричних (достојних Бранка и Змаја) – у Илићевој поезији се, по високој вредности, посебно издвајају елегије и исповедне песме.
pr om
Војислав Илић (1860–1894)
Ed
1889.
76 / Модерна у српској књижевности
Сава Шумановић, Позна јесен (1934)
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Наведи најважније одлике познојесењег пејзажа приказаног у песми. Опиши атмосферу коју дочарава Илићева песма и расположење које у њој преовладава. Размисли о позицији лирског субјекта песме. Где се он налази? Коме се обраћа?
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
И З
uk a
pr om
o
Истражи мотиве у песми. Издвој именичке синтагме и забележи епитете. Које би боје највише одговарале илустрацији Илићевог пејзажа? Подвуци све глаголе у песми. Који глаголски облик преовлађује? Шта се његовом употребом постиже? Објасни улогу глагола кретања у песми. Издвој ономатопејске глаголе. Пронађи ономатопејску именицу. Опиши звучну (аудитивну) слику пејзажа у овој песми. Уочи стихове који се понављају у песми. Шта је песник постигао прстенастом (кружном, затвореном) композицијом песме? Одреди место лирског субјекта у приказаном свету песме. Подвуци речи које упућују на његово присуство и на субјективну перспективу. У којим се стиховима најснажније огледају његово суморно расположење и узнемирујуће слутње? Какву симболичку вредност има појава гаврана на почетку и на крају песме? Објасни како песник помоћу дескрипције дочарава унутарње стање лирског субјекта. Обрати пажњу на прву реч у песми (императив чуј) и на присвојни придев (пољане наше). Објасни како разумеш то обраћање на почетку песме. Какво дејство оно има на тебе као читаоца? Истражи версификацијске одлике песме. Одреди врсту стиха и риме, обележи цезуру и опкорачења. Уочи употребу полустиха и понављања у песми. Опиши ритам и мелодију песме.
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Ed
Дескрипција (лат. description – описивање, приказивање) – један од основних поступака у књижевности који подразумева представљање физичких, спољашњих карактеристика елемената фикционалног света. Функција дескрипције зависи од жанра, аутора и књижевног периода. [...] Премда се дескрипцијом приказује спољашњи свет, у лирици се од самих почетака изражава унутрашње расположење или осећање лирског субјекта, па је стога готово увек повезана са различитим поступцима стила и употребом многих фигура, попут метафоре, симбола, алегорије и сл. [...] Почев од романтизма и његовог песништва, дескрипција постаје средство помоћу којег се о обичним стварима може причати на необичан начин, те се управо захваљујући њој проналазе и предочавају скривене, на први поглед невидљиве особине предмета. Таква тенденција представљаће једну од најважнијих одлика читаве модерне лирике, од симболизма, преко авангарде, па све до наших дана. (Тања Поповић, „Дескрипција”, у: Речник књижевних термина) Војислав Илић / 77
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
o
„Новост о полуделом песнику”, „Два песника”, „Пријатељу”, „Мојој музи”, „Реалиста”, „Чудно доба”, „Један монолог младога Слепчевића”, „Из бележника”). Тематско-мотивски, Илић ће се кретати од песама које третирају различитост два песничка усмерења до оних које исповедају крајњу индивидуалност и усамљеност („Овидије”, „Данијел”, „Песник”, „Заробљен Прометеј српски”).То ће се, напослетку, испољити у изразитој субјективизацији песничког израза („Анђео туге”, „Досада, магла и тама...” „На слаба колена своја”, „Под покровом снежним природа почива”, „Запуштени источник”, „Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе”). Не само тематско-мотивски, лексички, версификаторски него и полемички – Илић је тиме започео нову епоху у српској поезији, опомињући је на (не само парнасо-симболистичку) стваралачку самосвест и самопромишљање.
pr om
Иако је његова поезија имала утицај песничке школе („војиславизам”), Илић није писао програмске песме, нити је експлицитно у својим текстовима исказивао поетичке и естетичке ставове. Илићеви имплицитни (ауто)поетички искази се, међутим, могу пратити од почетка до краја његовог стваралачког пута. Као најизраженији издвајају се они који се тичу улоге песника у друштву (политици, историји), сврхе уметности и судбине уметника, као и односа уметника према сопственом делу („Песник”, „Тибуло”, „Мраморни убица”, „Ниоба”, „Мојој музи”, „Химна векова”, „Елегија на развалинама куле Северове”, „Клеон и његов ученик”). Посебно се издвајају Илићеви стихови у којима се он полемички односи према песницима који, без дара, епигонски и извештачено истрајавају у писању друштвеноангажоване поезије – била она романтичарска или реалистичка („Оргије”, „Мојим пријатељима”,
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
Он није био ни класицист, ни романтичар, ни реалист, ни парнасовац, ни симболист, јер је био све то готово одједном за непуних петнаест година певања. (Милорад Павић, „Војислав Илић”, у: Поезија од Војислава до Бојића)
Ed
*** Иако се о елементима симболистичког певања у песништву Војислава Илића може говорити и пре појаве песме „Клеон и његов ученик” (1892), и то често на примерима његове дескриптивне лирике (песме „Грм” и др.), она се, због експлицитног навођења речи „симбол”, и готово теоријског излагања о томе, једног мислиоца пред младим песником – обично сматра најавом симболизма у српској поезији. А сâм се Илић упоређује са Бодлером: „Као што је још Иго ’понегде излазио из магле’, као што је Бодлер указивао на ’сагласности’ несродних појава око нас, и употребио значајну реч симбол [...] тако је и Војислав Илић на свој начин осетио проблем и изнео га употребивши термин први пут у српској поезији почетком 1892. године. Он је тачно осетио разлику и зашао у дилему реалност–објективни свет и његова условљеност личношћу песника, субјектом и његовим физичким и интелектуалним капацитетима. Он је и сам почео да трага за мутним подзначењима ствари, за невидљивим кореспондирањима непознатих појава, којима ми дајемо систем и печат наслућујући их” (Павић). У песми „Клеон и његов ученик”, Војислав
Јован Пешић, Спомен-биста Војиславу Илићу у Београду (1903)
78 / Модерна у српској књижевности
Илић успоставља дијалог између два песника – старијег и млађег, учитеља и ученика – и антитетички однос, који се не огледа у трвењу, већ у присном дијалогу стваралаца који себе не претпостављају стваралаштву. Песма почиње учениковим речима поштовања према учитељу, његовом озареношћу божанском природом и природом богова, и он први изговара реч „симбол”, везујући га за Флору, „нежни симбол младости и цвећа”. Клеон, као сваки добар учитељ, упућује га у тајну знања и у путеве сазна(ва)ња, водећи га од општег (већ утврђених симбола) ка посебном (индивидуалном трагању), и обрнуто – од унутарњег ка спољашњем:
ЗАНИМЉИВОСТ
Каква страшна мисô: све што видим, чујем, Сматрати за симбол, који друго значи: Нагонити разум да вечно тумачи, Те да кратки живот загонетком трујем.
Ed
uk a
Међутим, Клеон свог ученика упућује и у то да је истина несазнатљива („Јер Истина цела не даје се ником”), да је људски разум, у тавним вековима који се нижу у вечност, осуђен на то да по мраку лута, без одговора. Једино што је извесно јесте то да ће слутити вечно. Пред таквом извесношћу ученик је готово устукнуо – осећа да му је на том месту сахрањена слобода, да му се душа испунила страхом од те „мрачне” мисли:
Кад је млади Дучић отишао у Женеву и Париз, дошао је до открића које га је изненадило – да Илићева поезија није била неки балкански анахронизам, да је она најближа поезији која је донедавно била модерна по свим значајнијим европским центрима, поезији француских парнасоваца, „за које можда није никад ни знао”. Као таква она означава почетак нове епохе у историји српског песништва. Слично Мушицком у 20. и 30. годинама или Бранку у 50. и 60. Војислав је у 80. и 90. годинама био главни песнички учитељ, творац нове песничке школе. Војислављев начин певања, војиславизам, како се понекад назива, био је песнички манир, школа, која не само што је дала велик број епигона већ су кроз њу прошли најистакнутији песници с краја 19. и почетка 20. века: Милорад Митровић, Милета Јакшић, Алекса Шантић, Јован Дучић и др.
o
pr om
Клеон Све је само симбол што ти види око, Све што душу твоју и ведри и мрачи. Симбол је и земља, и небо високо, А суштина оно што он собом значи. Тавни вео ноћи или светлост Феба, Звук који се хори из празне даљине, Одсев је истине, којој наћи треба Правога имена, потпуне целине. Јер што поглед види спрам светлости сјајне, И све што се косне нашег будног слуха, То је спољни додир ове вечне тајне, И општење њено и људскога духа. Није главно, дакле, оно што ме гони Да плачем ил’ певам у часима лепим, Но суштина тога. [...]
Ученик томе супротставља сâм живот и свога учитеља позива да погледа доле – на људе, у рано јутро, где све врви и ври од неспутане животне енергије и где „све радошћу дише”. Тако се у Илићевој песми сусрећу, контрапунктирају, радосно осећање живота и потреба за дитирампском веселошћу тако блиска младости – и мудрост која открива да је све симбол, „одсев истине” што нагони човека да за њом трага, али и да је сама истина несазнатљива и да преостаје једино слутња (што нас одмах сећа на Диса: „Али слутим, а слутити још једино знам”). Тако се у Илићевој дијалошкој песми сусрећу дионизијски и аполонијски принцип – чулно радовање животу и мисао о његовом смислу и значењу. Војислав Илић / 79
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Послушај музичку интерпретацију песме „У позну јесен”.
Илуструј песму „У позну јесен”. Научи да изражајно казујеш Илићеву песму. Приликом казивања води рачуна о акцентима, обрати пажњу на паузе, опкорачења, на интонацију. Снимите у одељењу више интерпретација и анализирајте их. Послушајте како ова песма звучи у најбољим глумачким интерпретацијама и упоредите их са својом. Послушајте како песму „У позну јесен” музички интерпретира група Лутајућа срца, на албуму Стрепња из 1981. године. Процените колико музика одговара стиховима Војислава Илића. Покушајте и сами да је отпевате и одсвирате. Уколико се бавите музиком, компонујте је и изведите на сопствени начин. Мобилним телефоном сними своје кретање кроз изабрани пејзаж и доба године. Забележи карактеристичне звуке. Док ходаш, описуј оно што видиш. На основу снимљеног материјала направи кратак видео, песму или поетскопрозни текст.
СИНТЕЗА
Војислав Илић (1860–1894)
Син песника Јована Илића, у чијој су се кући у Београду окупљали најзначајнији српски књижевници, и брат Милутина, Драгутина и Жарка, који су такође били посвећени литератури. Формирао се под утицајем руских романтичара, нарочито Пушкина, али и других европских (и античких) песника које је читао у руском и српском преводу.
Ed
uk a
Војислав Илић, Изабрана дела, Српска књижевност у сто књига, књ. 40, Матица српска, Нови Сад; Српска књижевна задруга, Београд, 1971. Милорад Павић, Војислав Илић, његово време и дело, Замак културе, Врњачка Бања, 1972. Љубомир Недић, „Из новије српске лирике. Војислав”, у: Студије и критике Љубомира Недића, приредио др Иво Тартаља, Матица српска/ Институт за књижевност и уметност, Београд/Нови Сад,1977. Драгиша Живковић, Европски оквири српске књижевности III, Просвета, Београд, 1982. Павле Илић, „Војислав Илић и смиривање тона у српском модерном песништву”, у: Почеци развоја модерне српске лирике, Научни састанак слависта у Вукове дане, 24/2 Београд, 1995. Драгутин Огњановић, „Имплицитна поетика Војислава Илића”, у: Почеци развоја модерне српске лирике, Научни састанак слависта у Вукове дане, 24/2, Београд, 1995. Душан Иванић, Српски реализам, Матица српска, Нови Сад, 1996. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Sezam Book, Београд, 2013. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Logos Art, Beograd, 2010.
pr om
o
youtu.be/byPmjiacdTg
За петнаестак стваралачких година објавио је три књиге песама (1887, 1889. и 1892). Био је „једини прави песник епохе реализма”, али је отворио и пут модерној српској поезији. У Илићевој поезији има реалистичке дескрипције и објективности, али и високог естетизма: преко обнове класицистичких естетских начела, ка бризи о форми, песничкој слици и стиху, поготову шеснаестерцу. Поред дескриптивних песама, песама са историјском и митолошком тематиком (из прошлости разних народа), родољубивих и сатиричних (достојних Бранка и Змаја) – у Илићевој поезији се, по високој вредности, посебно издвајају елегије и исповедне песме. Под утицајем његове поезије настаје војиславизам, својеврсни начин певања, готово посебна књижевна школа. Утиче на песнике наше модерне, а данас се сматра и претечом симболизма у српској поезији.
80 / Модерна у српској књижевности
Алекса Шантић Кључне речи: „Претпразничко вече”, „Вече на шкољу”, индивидуално и колективно, љубав и родољубље, мостарски књижевни круг.
Размисли о значају празника у породичном дому и о атмосфери која притом влада и удуби се у осећања и размишљања лирског субјекта у песми „Претпразничко вече”. Алекса Шантић (1868–1924)
Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку.
pr om
Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
uk a
Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.
Песник мостарског књижевног круга који су чинили и Јован Дучић и Светозар Ћоровић, рођен у Мостару. Са њима организује просветно-књижевни и национални рад: оснива певачко друштво Гусле и покреће књижевни лист Зору (1896–1901). Развијао се под утицајем Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића. Након што је Богдан Поповић негативно оценио његову трећу збирку песама (1901) – изграђује се у оригиналног песника елегичних мотива и родољубивих тема, пише лирику непосредних осећања и спонтаног израза. Своје најбоље песме објавио је у збирци из 1908. године. Родољубива поезија коју је писао у доба балканских ратова (1912–1913) особена је по својој модерној експресивности. Писао је песме, драме и превео Лирски интермецо Хајнриха Хајнеа и Шилеровог Виљема Тела. Неговао је љубавну („Емина”, „Под бехаром”, „Не вјеруј”, „Прољеће”), елегичну („Претпразничко вече”, „Једна суза”), родољубиву („Моја отаџбина”, „Остајте овдје”, „Ми знамо судбу”), социјалну („Пред колибама”, „О класје моје”) и рефлексивну лирику („Вече на шкољу”). Дела: више збирки поезије под насловом Песме, неколико приповедака и драме Под маглом, Хасанагиница и Анђелија, Немања.
o
ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ
Ed
Негда у таке ноћи, када отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била кô врт један, Гдје је кô поток текла срећа кротка: Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост. Из иконостаса Сух бршљан вири. Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји. Сва окађена мирише нам соба. Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба. Под танким велом плавкастога дима У пећи ватра пламти пуним жаром, И сјајне пруге по ћилиму старом Весело баца и трепери њима.
кандило – мала стаклена посуда у којој гори жижак у уљу. Алекса Шантић / 81
Затим би отац, ведар кô сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно почô, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Кô символ среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже.
Мени је било кô да пјесме ове Сваки стих поста пун бехар у роси, Па трепти, сјаје, и мени по коси Просипа меке пахуљице нове...
У то би халка закуцала. – „Петар!” Ускликне отац – „Он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело – Отворите му!”... И ми сви, кô вјетар,
О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла сте давно! Пуста је соба... Моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко’...
Трчи и вратâ пријевор извуци. И стари сусјед, висок као бријег, Тресући с руха напанули снијег, Јавио би се с фењером у руци.
Кандило и сад пред иконом тиња, И сад је позно предбожићње доба; Ал’ глуха јама сад је моја соба, А ја лист свео под бјелином иња.
pr om
o
Уврх, на меку шиљту, отац сио, Пружио чибук, и дим се колута; Његова мисô надалеко лута, И поглед блуди сањив, благ и мио.
Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, И бришућ чело за здравље га пита.
Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени...
Сва новом срећом огране нам соба! На сваком лицу свето, сјајно нешто. Сучући брке, стари сусјед вјешто Почô би причу из далеког доба.
Но док ми мутни боли срце косе, Кô студен травку уврх крша гола, – Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ кô вилине косе.
И докле прозор хладна дрма цича, Ми сваку ријеч гутамо нијеми; Срца нам дршћу у радосној треми Све догод не би довршио чича.
Гле! Сад се редом расклапају саме Све књиге старе, снови чежње дуге – Мичу се, трепте једна покрај друге, И њихов шумор кô да пада на ме.
Ed
uk a
икона – слика Исуса Христоса, Богородице или свеца израђена на дрвеној или лименој подлози у византијскоправославној уметности; слика свеца чији се дан слави као крсно име. иконостас – 1. у православној цркви преграда између олтара и осталог простора са насликаним или причвршћеним иконама; 2. зидна полица, удубљење у зиду где се држе иконе у православним кућама. измирна – тропско дрво; мирисна смола овог тропског дрвета која се употребљава за кађење, смирна, тамјан. окадити – махањем кадионице изложити кађењу, диму запаљеног тамјана. лој – маст која се скупља у масном ткиву овце, козе или говечета која се користи у исхрани и у индустрији. шиљте – тур. вунени четвороугаони душечић за седење. чибук – тур. цев са лулом на једном крају која служи за пушење. халка – тур. алка, колут, карика, обруч; део је звекира на вратима.
82 / Модерна у српској књижевности
„Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију Што своје душе на зв’јездама грију, – Света смо жива породица теби!
Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.
Ми као роса на самотне биљке Падамо тихо на сва срца бона, И у ноћ хладну многих милиона Сносимо топле божије свјетиљке.
Неке бијеле као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све плаве, тек им грло руди, Као да кану кап зорине крви.
Ми здружујемо душе људи свије’! Мртве са живим вежу наше нити: И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије!
Неке ми пале ту на срце свело, Па крил’ма трепте и шуште кô свила; А једна лако, врхом свога крила, С цвркутом топлим додирну ми чело,
Пригрли ова јата благодатна! И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло кô кап сунца златна”...
pr om
И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем...
uk a
Кô да би хтјела збрисати сјен туге... И слушај! Редом запјеваше оне!... И гласи дршћу, тресу се, и звоне, Мили и сјајни кô лук младе дуге:
o
Сањам ли? Ил’ би ово јава била? Из растворених листова и страна Прхнуше лаке тице, кô са грана, И по соби ми свуд развише крила.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Опиши свој доживљај Шантићеве песме и изнеси прве утиске. Каква осећања изражава лирски субјекат? Препознај лирску врсту којој припада „Претпразничко вече”.
Ed
Усредсреди се на доминантан мотив у песми. Закључи који се најрадоснији празник у хришћанској традицији ишчекује у првом делу песме. Присети се и опиши сличне догађаје из круга своје породице. Уочи две композиционе целине у песми и означи их у тексту. Обрати пажњу на лирску наративност и дочарај прошле и садашње догађаје. Запази са каквим се осећањима евоцира прошлост. Пронађи хришћанске мотиве којима песник оживљава ентеријер. Како лирски субјекат чека празник у доба своје старости? Пронађи стихове да аргументујеш одговор. Шта доноси утеху лирском субјекту? Објасни функцију фантастичких мотива у завршном делу песме и њен програмски карактер. Пронађи стихове који носе поенту песме. Уочи елементе симболизма у песми.
Алекса Шантић / 83
(1910)
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ „Вече пред неки празник, ноћ када се нешто догађа у космичком календару, час предодређен за повлачење у себе, тренутак када ентеријер у коме се налазимо почиње да лебди, када нас повод којем је неки празник посвећен нагони на шира размишљања – као да је све то привилеговани оквир лирске песме. Шантићева песма припада широкој породици песама са сличним мотивом – међу њима много је оних народних, пригодних, свечарских, коледарских” (Миодраг Павловић).
И З
o
Миодраг Павловић је записао да је „Претпразничко вече” песма пуна драмског набоја. Пронађи драмска места у тексту. Проучи песму и пронађи обрт у догађајима које песма евоцира. Уочи сродност између Шантићеве елегије и обредних лирских песама. Шта песник дугује усменој традицији? Коју народну епску песму помиње сећајући се претпразничке идиле? Објасни зашто. Упореди Јакшићеву песму „На Липару” и „Претпразничко вече”. Уочи сличности и нагласи разлике. Повежи одговор са поетиком модерног песништва.
pr om
Подели песму на композиционе целине пратећи лирску наративност песме. Дочарај најупечатљивије слике из прве композиционе целине. Издвој стилска средства која помажу песниковој експресивности. Који су сугестивни ликови на сликама из прошлости? Издвој мотиве у песми и запази у каквом су односу мотивски низови везани за прошлост и мотиви који означавају тренутак у ком песма настаје. Којим је стилским средством то наглашено? Проучи одлике стиха, строфе, риме. Повежи дужину стиха са интонацијом песме и прокоментариши ефекат који је тиме постигнут.
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
uk a
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Ed
Елегија (тужбалица) – тужна лирска песма која потиче од обичајне песме тужбалице. Настала је у грчкој и римској књижевности и писана је у дистиху (строфи од два стиха). Певана је уз пратњу фруле. Чест мотив у елегијама јесте туговање за младошћу која пролази. Данас елегија означава песму у којој се изражава туга и чежња за нечим недостижним и пише се у различитим врстама стихова. Катрен је строфа од четири стиха. Једна је од најефектнијих, најчешће у три облика римовања: укрштени, обгрљени и парни. Комбинује се са другим строфама у сонету.
друга Шантићева збирка Пјесме објављена 1895. у Мостару
чувствена – осећајна.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Миодраг Павловић: Претпразничко вече Алексе Шантића Добро је позната и омиљена песма Претпразничко вече Алексе Шантића. Ретко кад је она бивала прескочена када се вршио избор најбољих песама наше поезије. Заиста, она је и носталгична и описна, чувствена и трагична, конкретна и визионарска. Међутим, поред свих чари којима плени, слути се да се у њој, у њеној дубини, нешто догађа. Песма евоцира праву старинску, патријархалну атмосферу, то је 84 / Модерна у српској књижевности
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Г. Шантић се развијао лагано и прошао кроз многе мене, али он сада излази с једном дефинитивном књигом, која чини част њему као песнику и Српској књижевној задрузи као издавачу. Та књига неће можда имати толико критичара као извесне збирке стихова које су циљале на „скандалски успех”, али ће имати читалаца, што не значи мало у ово доба кад се наша поезија, ван кругова оних који пишу, готово више и не чита. [...] У њима (Шантићевим песмама) купамо ми своју клонулу, охладнелу и укочену душу, оне краве са ње лед сумње, сувоће и подсмеха; и као да смо се напојили животворне воде на студенцу Вечите Младости, у нама се буди оно што је било заспало, и васкрсава оно што је било умрло, ми се верно враћамо самима себи, и постанемо бољи, светлији, чистији и јачи.
Ed
uk a
pr om
o
изванредна песма штимунга, песма конзервативног укуса и регресивних емоција. Но, у њој је патријархалност смештена у перспективу прошлости, она је, заправо, одсутна и при крају песме види се да се ради о самоћи, о самртној усамљености, из које се духовним узлетом извршава пречишћење и препород. Песма се пробија из оквира растужености, одбачености, до извора нових енергија и нових сазнања. У њој се нешто збива, она има драмску динамику, мада не и драмски облик. Та драмска динамика јесте динамика судбоносног догађаја, који је увучен у унутрашњост песникову, а по својој структури има карактер ритуала. Који су саставни делови тог догађаја, укратко, ако пратимо фабулу песме? 1) Песма се зове Претпразничко вече. „Сјутра је празник”, прве су речи у првом стиху. На другом месту, даље, стоји: „И сад је позно предбожићње доба”. Кандило, икона, пећ пуцкета – то је слика ентеријера. Напољу студен. 2) Песник је сам у соби, у глувој самоћи. Сећа се времена кад је био дете, у тој истој кући, где су била и друга деца, мати, отац. Отац пева народну песму о Страхињићу Бану. 3) После ових сећања – слути се да су сви они којих се песник сећа помрли – књиге почињу да се одазивају песниковој самоћи. Оне лебде по соби као вилинска бића и кажу песнику да су оне његова породица. 4) Песник је препорођен овим гласовима којима су се књиге њему обратиле, срећан је и дубоко узбуђен. Већ је констатована песникова сродност са духом усменог и народног певања. Код раног Шантића било је подражавања и пастиширања народне поезије, касније, он се опредељује за катрен и терцину, за европскије форме певања, али и тада остаје песник усменог схватања поезије, његов стих није густ, он се лако памти и лежеран је као говорна фраза. Тако су и његова тематика и његов осећајни свет често веома сродни оном осећајном свету који схватамо као хоризонт народног певача. Ако је сама тема претпразничке вечери блиска народном певачу, песник је развија самостално, и самосвојним путем следи свој унутарњи доживљај. На тај начин ће се одвојити од других аутора у чијим се песмама о празницима, нарочито о Новој години, говори пригодно, коментаришући непосредно прошле политичке догађаје или догодовштине из сопственог живота. Ова песма казује једно сасвим индивидуално искуство које у својим најдубљим слојевима постаје поново опште и општељудско. (Из књиге Поезија и култура)
Алекса Шантић / 85
(Из чланка „Алекса Шантић” Јована Скерлића — поводом издања Шантићевих песама 1911. године) пастиширање – опонашање неког стила; поступак цитирања и позајмљивања елемената из других текстова (врста интертекстуалности). интертекстуалност – особина текста заснована на његовој унутрашњој повезаности са другим текстовима.
Шантић је био човек свог тла и свога времена. Био је то без икакве намештености, снобизма, противуречности. Стварно, Шантић је правио свој саћ за себе и своје другове, који су га читали са љубављу и тумачили без оштрине. Уосталом, Шантић је правилно мислио: да је права несрећа за једног песника ако његове стихове читају и они који га лично не воле. Песма никада није лоша осим ако је лажна. А Шантић је веровао у своју песму зато што је знао да никад није слагао.
ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Иву Ћипику
Клече мршаве Главе Пред ликом Бога свог. Ишту. Ал’ тамо, Само Ћути распети Бог.
Ed
youtu.be/Ax4cw5HD7dc
И јеца звоно; – Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук.
uk a
Послушај како драмски уметник Воја Брајовић говори песму „Вече на шкољу”.
o
П
учина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак.
pr om
шкољ – мање острво, острвце.
Игњат Јоб, Приморски мотив (1921)
И сан све ближе Стиже. Прохладни пада мрак, Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. (1904)
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Изнеси прве утиске о песми. Усредсреди се на описану атмосферу. Каква осећања сугерише долазак вечери? Одреди главни мотив у песми. Шта мислиш зашто песник у наслову користи реч шкољ уместо речи острво? Какве асоцијације буди у теби? Уочи остале мотиве. Како су они повезани у Шантићевој песми? Обрати пажњу на песничке слике и опиши како их доживљаваш. Размисли и одговори на питање којим су стилским поступком наглашене. Усредсреди се на другу и трећу строфу. Шта можеш да закључиш о животу људи на острву? Подвуци стихове који доказују твоје мишљење. Потражи у Речнику симбола значење речи острво. Повежи са представом простора, доживљајем времена и композицијом песме. Упореди „Вече на шкољу” са Дучићевом песмом „Подне”. Уочи елементе симболизма у наведеним песмама. 86 / Модерна у српској књижевности
Читава та ритмичка структура веома импресивно преноси ритам тихог таласања мора пред залазак сунца. „Песма је кратка, звучно ванредно оркестрирана, с богатим асонанцама, алитерацијама и римама, у којој је доживљај уклетости сиромашних дат у вишезначним симболима” (Драгиша Живковић).
И З
Р Е Ч Н И К А
pr om
Уочи у Шантићевој песми три врсте песничких слика: визуелне, тактилне (слике засноване на чулу додира) и аудитивне (звучне) слике. Које боје доминирају на визуелним сликама уснуле пучине у тренутку кад пада мрак? Која тактилна слика прожима пејзаж? Обрати пажњу на звучне слике. Који гласови се понављају? Какво расположење сугеришу? Усредсреди се на прву строфу. Размисли какву стилску функцију има понављање вокала а („Пучина плава/спава”). Фонема р уноси промену на звучном плану у
стиховима: „Врх хриди црне/трне/ задњи румени зрак”. Коју стилску функцију има? Обрати пажњу на другу строфу. Шта се дешава на плану песничке слике? Каква се промена догађа на звучној слици („С уздахом туге / дуге / убоги моли пук”)? Који се гласови понављају у асонанци? Какву стилску функцију имају? Шта се чује у тишини сутона? Уочи функцију персонификације у овој строфи. Којим су стилским средствима наглашене звучне сензације? Усредсреди се на трећу строфу. Прокоментариши стих: „Клече мршаве главе”. Које стилско средство препознајеш и какви се ефекти његовом употребом постижу? Подвуци стих који сугерише безнађе живота на шкољу. Каква је Шантићева визија будућности народа који живи на острву? Уочи функцију понављања у последњој строфи. Упореди прву и последњу строфу и уочи разлику. Шта симболизује утонуће у сан на завршетку песме?
o
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
uk a
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Ed
Асонанца спада у звучне фигуре (фигуре дикције) јер путем аудитивних ефеката наглашава поједине речи. Термин се везује за латинску реч која значи складно звучати. Асонанца се постиже понављањем истих самогласника (вокала), који су изразито звучни гласови па она изазива угодан звук (еуфонија). Утиче на експресивност (изражајност) песничког језика. Алитерација спада у звучне фигуре (фигуре дикције) јер стилски ефекат постиже аудитивним средствима. Звучни ефекти у књижевном делу наглашавају значење речи и основно осећање. Алитерација је понављање истих сугласника или сугласничких група у стиховима или реченицама. Најчешће се јавља на почетку стихова или реченице. Честа је и у усменом и у ауторском стваралаштву. Обично је повезана са асонанцом. Синегдоха – подврста метонимије, којом се један појам или реч замењује другим појмом на основу њихове непосредне везе. Може се појавити у више облика, где се део појављује уместо целине (нпр. „Коњске ноге пољем одмакоше”), или обратно, целина уместо дела („Око ногу куном постављене”); једнина уместо множине (и обратно); јединка уместо врсте. Честа је и у свакодневном говору. Алекса Шантић / 87
Портрет Алексе Шантића у спомен-соби Музеја књижевности Херцеговине
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Сачини избор из Шантићеве љубавне лирике и образложи своје критеријуме. Пронађи на интернету глумачке интерпретације Шантићеве поезије и издвој ону која је на
o
тебе оставила најјачи утисак. Илуструј једну Шантићеву песму по свом избору или напиши причу по мотивима песме „Претпразничко вече”. Издвој из Шантићеве поезије стихове који се одликују изразитим акустичким вредностима и образложи којим је то стилским средствима постигнуто. Испитај ритамску организацију једне Шантићеве песме по свом избору и напиши текст о томе. Напиши есеј о Шантићу користећи једну од следећих тема: Социјална и родољубива тематика у Шантићевој поезији; Дескриптивно и наративно у Шантићевој поезији; Смисао и значај рефлексивних елемената у Шантићевој лирици.
pr om
Алекса Шантић (1868–1924)
СИНТЕЗА
uk a
Припадник мостарског књижевног круга (уз Јована Дучића и Светозара Ћоровића). Према Дучићевим речима, Шантић је завршио Змајев период у српској поезији. Ствара под утицајем народне поезије, али и ауторске (Илић, Змај, Јакшић). У поезији остварио преплет индивидуалних и колективних осећања: љубави и родољубља.
Ed
Алекса Шантић, Пјесме, Матица српска / Српска књижевна задруга, Нови Сад / Београд, 1971. Миодраг Павловић, Поезија и култура: огледи о српским песницима XIX и XX века, Нолит, Београд, 1974. Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, златно доба 1892–1918, СКЗ, Београд, 1986. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Logos Art/Edicija, Beograd, 2010.
„Претпразничко вече” је једна од најлепших елегија српског песништва прожета снажним породичним осећањима.
Песма „Вече на шкољу”, најбоља и најмодернија Шантићева песма, настала је после критике Богдана Поповића. Од тог времена Шантић се изграђује у оригиналног песника елегичних мотива и родољубивих тема, пише лирику непосредних осећања и спонтаног израза. Своје најбоље песме објавио је у збирци из 1908. године.
88 / Модерна у српској књижевности
Јован Дучић Кључне речи:
„Сунцокрети”, „Јабланови”, Човек говори Богу”, војиславовска, парнасо-симболистичка и постсимболистичка фаза, циклуси песама, сонети, теме Бога, љубави и смрти, једанаестерац и дванаестерац.
СУНЦОКРЕТИ
У тужном оку сунцокрета,
pr om
o
Сунцокрети су тема присутна у двема серијама слика мртве природе холандског сликара Винсента ван Гога. Иако тема сунцокрета није ретка у сликарству – једно су од малобројних уметничких дела у историји уметности која су готово постала синоним са именом уметника и његовом сликарском техником. Пре читања Дучићеве песме, упореди Ван Гогове и Коњовићеве сунцокрете и размисли о томе зашто их уметници бирају за тему својих дела.
Шуме у страху свом од мрака: „Бог је помало све што зâри; И светлости је једна зрака Мера и цена свију ствари!...
Те тужне очи сунцокрета У мом су срцу отворене – Али су сунца накрај света, И тихо слазе мрак и сене.
Све је што живи на дну тмине С проклетством немим на свет пало – Све што не гледа у висине, И није једном засијало!...”
Помреће ноћас широм врти, Двореди сјајних сунцокрета, Али ће бити у тој смрти Сва жарка сунца овог света.
Ed
uk a
Што немо прати неба блудње, Ту су све жеђи овог света, Сва неспокојства и све жудње.
С истока краљи, обучени У тешко злато, стоје плачни; И жреци сунца, наспрам сени Просјачки вапе у час мрачни.
Винсент ван Гог (1853–1890), Сунцокрети
ИЗ РЕЧНИКА СИМБОЛА Сунце – има вишеструку симболику, а код многих народа представља божанство. Древне културе верују да је бесмртно јер се јутром диже а увече силази у царство таме. Извор је светлости, топлоте и живота. Његови зраци представљају небеске или духовне утицаје које прима земља. Симболизује и васкрсење и бесмртност. сунцокрет – обично име хелиотропа довољно указује на његово соларно обележје, које не произилази само из његовог добро познатог тропизма, него и из зраколиког облика цвета. жрец – реч из старословенског и српскословенског језика, значи „свештеник”; овде употребљена као метафора сунцокрета („жреци сунца”).
Милан Коњовић Сунцокрети (1942) и Поље сунцокрета (1968) Јован Дучић / 89
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши свој доживљај песме „Сунцокрети”. Које асоцијације је у теби покренула? У каквом расположењу је лирски субјекат? Пронађи стихове којима ћеш поткрепити своје увиде. Објасни како разумеш поенту песме. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Истражи стилска изражајна средства у песми. Одгонетни симболичко значење тематског мотива. Служи ли се Дучић конвенционалном симболиком или овом симболу даје нова значења? Проучи симболичку вредност мотива сунцокрета. Шта све они означавају? Истражи строфу, стих, риму и ритам песме. Повежи ритмичко-метричке одлике песме са њеном идејом. Објасни стихове: „Те тужне очи сунцокрета / у мом су срцу отворене.” Какво је биће песник? Пронађи симбол који га означава. Лирски субјекат је опчињен лепотом света. За чим он чезне? Шта га плаши и растужује? Зашто сунцокрети надахњују уметнике? Покажи да Дучићева песма „Сунцокрети” садржи химничну интонацију. Како лирски субјекат доживљава Бога? На који начин се успоставља хармонија у природи? Чиме се смрт превазилази? Објасни стихове: „Бог је помало све што зари; / И светлости је једна зрака / Мера и цена свију ствари.” На основу ове дубоке мисаоности, закључи којој лирској врсти припада песма.
uk a
Јован Дучић (1871–1943) Песник, есејиста, путописац, књижевни критичар, дипломата. Рођен у Требињу, завршио трговачку школу у Мостару и учитељску школу у Сарајеву и Сомбору. Један је од оснивача и уредника мостарског часописа Зора. Преокрет у његовом животу настаје 1899. када је отишао на студије у Женеву, одакле је често путовао и у Париз. Од 1907. ради у дипломатској служби Србије у Цариграду, Софији, Атини и Југославије у Женеви, Каиру, Риму, Букурешту и Лисабону. Од 1941. боравио је у САД, где је и умро. Био је члан САНУ од 1924. године. Као присталица ларпурлартизма, залагао се за европеизацију српског песништва. Његове песме су најзаступљеније у Антологији новије српске лирике Богдана Поповића, што је својевремено била потврда песничког угледа и значаја његовог стваралаштва. Дучићева лирика је вршила снажан утицај стварајући бројне епигоне. [...] Прву збирку песама штампао је 1901. године под насловом Песме, у Мостару, затим су дошле и књиге песама 1908, 1911. и 1914. године. Писао је љубавну и елегичну поезију, рефлексивну, дескриптивну и родољубиву лирику и песме у прози (Плаве легенде). Позната му је и књига путописа под насловом Градови и химере (1930), који се убрајају у најлепша књижевна остварења код нас. Написао је и књиге есеја Благо цара Радована (у којој се говори о љубави, жени, младости, срећи, пријатељству, новцу...) и Јутра са Леутара. Бавио се и књижевном критиком: писао је о Бори Станковићу, Петру Кочићу, Алекси Шантићу, Милану Ракићу и Исидори Секулић. (Из Југословенског књижевног лексикона, прилагођено)
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Ed
Химна – врста свечане песме испеване у славу бога, хероја или победника. Настанак овог жанра везује се за античку књижевност. Инверзија – представља термин античке реторике за обртање уобичајеног реда реченица или речи због истицања. Инверзијом реченица мења интонацију и нијансу у значењу. Карактеристична је за поетско изражавање и лирску поезију.
О ЈЕЗИКУ
Нико у Дучићевој генерацији, у којој је било толико изврсних стилиста, није више култивисао језик од њега. Као сликар у бојама, као музичар у тоновима, Дучић је сензуално уживао у речима, у њиховом облику, у звуку. По лепоти речи, песме и путничка писма Дучићева превазилазе све што је у српској књижевности написано. (Из књиге есеја Судбине и људи Милана Кашанина) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
У његову раду могу се издвојити три главне фазе: прва, војиславовска, до одласка у Женеву, друга, парнасо-симболистичка, до Првог светског рата, и 90 / Модерна у српској књижевности
трећа, постсимболистичка. Покретачки принцип тог развоја била је тежња к савршенству, стваралачка самодисциплина, надилажење достигнутог, што се испољило у двоструком смислу, према већ објављеним песмама, којима се непрестано изнова враћао, мењао их, поправљао или сасвим одбацивао, и према новим песмама, у којима је настојао да буде не само занатски беспрекоран него и мисаоно што продубљенији, што језгровитији у изразу, да прошири раније видике и открије нове симболе. За разлику од већине наших песника, своју најбољу књигу објавио је на крају, а не на почетку своје песничке каријере. Слављен у раздобљу модерне као мајстор форме, одличан версификатор и поклоник западњачког духа, он је мисаоно и уметнички достигао врхунац у последњој збирци, Лирика (1943). (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
ЈАБЛАНОВИ
Зашто ноћас тако шуме јабланови,
pr om
o
Једна од најлепших Дучићевих песама, „Јабланови”, потиче из циклуса Сенке по води. Током читања обрати пажњу на средства којима су постигнута симболичка значења.
uk a
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме? Жути месец споро залази за хуме, Далеке и црне, кô слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, Кô олово мирну и сиву, у мраку. Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.
Ed
Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек. Земљом према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сам од своје сени.
Надежда Петровић, Пут кроз јелову шуму (1901)
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Шта мислиш – зашто песма почиње наглашавањем стања запитаности? Које речи се из питања понављају и двоструко наглашавају алитерацијом? Какав амбијент је дочаран у Дучићевој песми? Какву песму „певају” јабланови? Шта та песма изражава? Како се осећа лирски субјекат? Пронађи стихове који о томе говоре. Обрати пажњу на стилска средства. Чиме песник постиже сугестивност? Пронађи најупечатљивије песничке слике. Обрати пажњу на контрасте и паралелизме у „Јаблановима”. Јован Дучић / 91
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Истражи симболичко значење месеца у Речнику симбола (Гербран, Шевалије). Усредсреди се на реторичка питања којима песма почиње. Прочитај их наглас. Шта мислиш које речи треба нагласити и због чега? Образложи стилску и значењску улогу те песничке слике у композицији песме. Одгонетни значење тематског мотива. Упореди песму „Јабланови” са песмом „Сунцокрети”. Уочи сличности и разлике. Објасни шта повезује песме на мотивском и идејном плану. Може ли се рећи да је Дучић херметичан песник? Објасни свој став о томе.
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
pr om
o
Реторичко питање – термин античке реторике; означава питање на које се не очекује одговор и које се поставља ради постизања реторичког ефекта. Реч је о привидном питању које је заправо категоричка тврдња. Опкорачење (анжамбман) – термин из версификације који означава да се мисаона целина не завршава у једном стиху него се преноси у следећи, чиме се избегава монотоност; преношење речи или групе речи може бити и из строфе у строфу, чиме се постиже посебна динамика и ефекат природности. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
Ed
uk a
Дванаестерац (симетрични дванаестерац = александринац) – стих од дванаест слогова, са цезуром (одмором, паузом) после шестог слога („За-што но-ћас та-ко // шу-ме ја-бла-но-ви”). То је најзначајнији стих француске поезије (име носи по стиху којим је преведен популарни Роман о Александру, из XV века). Под француским утицајем јавио се у свим европским земљама, а у српској поезији неговали су га песници модерне: Дучић, Ракић, Пандуровић и Дис. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +
Циклус песама – у ауторској лирици: обично низ тематско-мотивски повезаних песама у оквиру једне збирке; песничка књига може имати више циклуса. Говорећи о Дучићевој потреби да, у стваралачкој самодисциплини, тежи ка савршенству и, заправо, целог живота пише само једну књигу поезије – непрекидно дотерујући своје стихове, Јован Деретић истиче: „Појединачне песме не појављују се у њој саме за себе, већ се сливају у циклусе с карактеристичним, тематским насловима, а циклуси се слажу у веће целине књиге, којих има четири: Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети и Плаве легенде. Четири књиге изгледају као четири певања једног спева или четири става јединствене песничке симфоније.” (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
92 / Модерна у српској књижевности
Бог је за човека вечита тајна. Он постоји на начин недоступан човековом уму, па се суочавањем са тајном божјег постојања човек редовно суочава с апоријама самога ума. Истовремено, због немоћи ума и ограничености сазнајног апарата човек просто чезне да осети, ако већ не може да сазна, близину и топлину оностраности.
апорија (грч. aporiа, тешкоћа, недоумица) – филоз. нерешив проблем који произлази из сукоба два противречна логичка суда.
Човек говори Богу Знам да си скривен у морима сјања,
pr om
Једино ти си што је протуречно – Кад си у срцу да ниси у свести... На ком се мосту икад могу срести Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!
o
Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања.
Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак – је ли то све једно? Ко печате ти чува неповредно, Ко твојим страшним границама ходи?
uk a
Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те.
Ed
Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе – јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје.
Фреска из Манастира Сопоћани (XIV век)
Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету! И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Прочитај више пута песму и размисли о њеном значењу. Да ли на Дучићеве стихове реагујеш више осећањима или размишљањима? Прокоментариши читалачки доживљај. Какав је став лирског субјекта о теми о којој пева? Имаш ли искуство читања духовног песништва? Уколико су ти религиозне песме познате, опиши доживљај таквог читања. Ако немаш такво искуство, пронађи неке песме о Богу у традицији српског песништва и прочитај их. Подсети се „Молитве заспалом Господу” Арсенија Чарнојевића и Венцловићевих стихова. Упореди традиционалан начин певања о Богу са Дучићевим. Шта запажаш? Да ли је Дучићево религиозно песништво ближе традицији или модерности? Образложи одговор. Јован Дучић / 93
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
o
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Спознаја самога себе не омогућује, међутим, јасну спознају оностраности. Бог непрестано остаје скривен а човек суочен с недоумицама и мукама. Песма Човек говори Богу (1938) излаже оно што човек има и што може Богу да каже; то су, дакако, све сама питања. Поетском субјекту је само једно јасно, то је да Бог постоји као пуна скривеност: у природи он се јавља кроз копрене светлости, а у души оглашава однекуд изнутра, из дубина, и то тако бива све од постања (Знам да си скривен у морима сјања, али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути. А у нама је твој глас од постања). Али то јављање изнутра недоступно је човековом сазнању јер оно изражава темељни парадокс Божје природе, његову суштинску противречност (Када си у срцу да ниси у свести) па су човек и Бог одвојени онтолошком провалијом која се не да премостити (На ком се мосту икад могу срести / свемоћ и немоћ, пролазно и вечно).
Ed
uk a
есхатологија – учење (обично религијско) о тзв. последњим стварима: смрти, бесмртности душе, смаку света, вечном блаженству, паклу итд.
Подвуци стихове у форми питања о природи везаности човековог духа за Бога – је ли то везаност блискости или везаност противљења? Пронађи поенту у песми „Човек говори Богу”. Какви би могли да буду одговори на питања лирског субјекта? Какав је тон у Дучићевој песми? Истражи одлике стиха, строфе, риме и ритма. Шта повезује песму „Човек говору Богу” са песмама „Сунцокрети” и „Јабланови”? Кроз које мене (фазе) Дучић пролази у свом рефлексивном и религиозном песништву?
pr om
Човеку једино преостају питања – сугерише нам лирски субјекат песме „Човек говори Богу”. Која су то питања што их човек упућује Богу а која питања Бог поставља човеку? Пронађи стихове који садрже питања човекове генезе и есхатологије и образложи их. Како разумеш запитаност у стиховима: „Ко печате ти чува неповредно, / Ко твојим страшним границама ходи”? Пронађи и објасни и стихове запитаности лирског субјекта о човековој природи која се показује у историји. Како се манифестује појединац на згаришту историје?
(Иван Негришорац, Лирска аура Јована Дучића)
Јован Дучић и Милан Ракић
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Одиста, само два творца у свемиру: Бог и песник. [...] Тајна песниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна божјег стварања. не зна се како је постало песничко дело као што се не зна како је постао космос. [...] Лиричар ће постати великим песником само онда кад буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота
и уметности: о Богу, о Љубави и о Смрти. [...] Лирика је највећи степен метафизике, лирски песник је филозоф који иде до крајње границе трансцендентног и општег. Зато кад филозофија достигне до свог врхунца, она постаје поезијом.
94 / Модерна у српској књижевности
(Из књиге Благо цара Радована)
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Дучићеве се песме знају напамет у прегрштима; оне су, што поезија највише може, ушле не само у наш унутрашњи, него и у наш свакидашњи живот. Сви смо спремни да примамо сведочанство морално из његовог сабраног дела. Јован Дучић је физички и духовно човек од радосног сведочанства. Здрав и снажан, усправан и храбар, даровите главе у својим идејама и сновима, дисциплиноване воље и смелости у објављеној речи. Има норвешка легенда, по којој, преци ма ког народа, у оном свету, седе окупљени, неми, разговарају само мислима, прате ток народног живота, и кад се деси нешто значајно, устају и учине поклон у дубокој тишини. Биће прилика за такав поклон наших предака кад изађу сабрана дела песника Јована Дучића.
pr om
o
Скромна раскош Дучићево песништво се испољава као специфична енергија целине. Реч је о песнику врло уједначеног дела, песнику са приличним бројем веома добрих, чак изузетних песама, али и песнику без великих, крунских остварења, оних која су у стању да једном синтетичком визијом осмисле разноврсне аспекте читавог поетског универзума. Отуда из српске традиције он делује на начин ближи деловању једног Змаја, Јакшића, Настасијевића, Попе, него што делује на начин Лазе Костића, Диса, Црњанског. То нас, истовремено, враћа увидима у важност песничког стандарда, важност јасног постављања доње границе вредности у односу на коју нема уступака. Има Дучић, дакако, бољих и лошијих песама, али је он, припремајући своја Сабрана дела, одлучном редакцијом сопственог опуса уклонио све оно што, по његовом осећању, доњу границу не превазилази. Такву врсту самокритичности мало ко је у српском песништву неговао, а у нашем веку она је одлучно уклоњена делатношћу авангарде, тј. њеним опредељењем за естетске процесе наместо довршености песничког дела. Отуда нам данас, у времену поставангарде и постмодернизма, актуелизација свести о песничком опусу, као релативно стабилном систему поетичких одлика и вредносних досега, поново може бити подстицајна и крајње драгоцена. (Драган Станић, Лирска аура Јована Дучића)
Ed
uk a
И З Р Е Ч Н И К А К Њ И Ж Е В Н И Х Т Е Р М И Н А Религиозно песништво – Најстарије религиозно песништво већином је анонимно, обредног или митолошког карактера. Многе песме и у стиху и у прози, највише лирске, садрже сачуване свете књиге разних религија: индијске Веде, персијска Авеста, египатска Књига мртвих, јеврејско-хришћанска Библија, муслимански Коран. Међу њима је несумњиво Библија најбогатија песмама. Треба ипак поменути да део библијске лирике (нпр. Соломонова „Песма над песмама”) у ствари не спада у религиозно песништво, него је само добила религиозно тумачење. И стари Грци су имали много обредних и митолошких дела и народних и уметничких, а и њихова трагедија и комедија настале су из религиозних обреда. Хришћанска ера у Европи донела је као нов квалитет личну религиозност, најуспелије изражену у лирици. Таква лична религиозна лирика настаје у раном средњем веку, у виду химне и побожне песме, која се у разним видовима и теолошким нијансама шири од Византије до Британије, а најбоље представнике има у Италији (Св. Фрањо Асишки). При крају средњег века Данте ствара своју Комедију, врхунац религиозног песништва, дело колико епско, толико и лирско и лично. У ренесанси религиозно песништво опада, да би доживело још једно, последње бујање у доба барока (17. век), подстакнуто дуготрајном борбом између католицизма и протестантизма. Иако је то доба богато епским покушајима, оно је много више вредности остварило у страсној, смелој метафоричној лирици Италије и Шпаније. Тада и код нас пишу Гундулић, Палмотић и други католички песници. После 18. века има религиозних песника, али нема религиозног песништва као шире категорије. Са преовладавањем научног погледа на свет постао је немогућ духовни став из којег је настало све раније религиозно песништво. Јован Дучић / 95
(Исидора Секулић, Поводом издања сабраних дела Јована Дучића)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
o
pr om
Миодраг Павловић, „Јован Дучић, данас”, Поезија од Војислава до Бојића, Београд, 1966. Милан Кашанин, Судбине и људи, 1968. Јован Дучић, I, Песме. О песницима, Матица српска/Српска књижевна задруга/Нови Сад, Београд, 1971. Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, Нови Сад, 1971. Исидора Секулић, „Поводом издања Сабраних дела Јована Дучића”, Домаћа књижевност 1, Нови Сад, 2002. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Драган Станић, Лирска аура Јована Дучића, Београд, 2009. Јован Дучић, Благо цара Радована. Јутра са Леутара, Октоих, Подгорица, 2011.
Научи једну Дучићеву песму напамет. напиши есеј на тему Само си лепота колико си тајна. Напиши сонет на једну од Дучићевих омиљених тема. Можеш да подражаваш његов манир певања или да се крећеш у оквиру сопственог стила. Проучи словенску митологију и древне представе о сунцу. Подсети се народних лирских обредних коледарских песама. Проучи обредне радње које их прате. Шта славе коледарске песме? Доведи у везу песничке слике из Дучићевих „Сунцокрета” са древним обредима. Уочи симболику. Поделите се за групни рад. Прочитајте и истражите савремене српске песнике који су стварали или стварају духовну поезију: Драган Јовановић Данилов, „Океан срце”; Даринка Јеврић, „Свечасни збор”; Љубомир Симовић, „Десет обраћања Богородици тројеручици”; Момчило Настасијевић, „Молитва” и друге. Нека свака група изабере по једну песму и анализира је.
Прочитај одломак из Дучићевог путописа насталог на Крфу у јесен 1911.
ГРАДОВИ И ХИМЕРЕ
uk a
ПИСМО СА ЈОНСКОГ МОРА* (одломак)
Многи људи имају на мору мисао о смрти непрестано у памети. То је
Ed
ваљда зато што неизмерност простора напомиње тужну ограниченост живота. Али они који су дететом гледали топло подневно море када веје маестрал, летње бело и непомично море што сјаји већма него звездани свод, нису могли бити меланхолици на његовој обали. Њих баш море, већма него ишта друго, уверава у бескрајност једне лепоте пред којом свака друга ишчезава. Ја мислим и да се мисао о Богу зачела пред великом пучином или усред пустиње, јер се само тамо могла стећи идеја о неизмерном и вечном. Зато људима рођеним поред мора пучина * Дело из изборног програма.
Коста Миличевић, Крф, детаљ (1916)
96 / Модерна у српској књижевности
Коста Миличевић, Предео Крфа, детаљ (1918)
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Ed
И З
uk a
pr om
o
изазива само бесну љубав за живот. Не знам може ли се бити песимист на мору, које се вечито креће и пева, као што се може бити очајан пред грубом и глухом непомичношћу брегова, и пред апатичним миром поља, и пред резигнираним фасадама великих градова. Треба ли мору да захвалим што никад нисам био скептик? Све велико што није било истином за мој дух, било је истином за моје срце. Тако је и Бог једна истина срца. Зато га неће ни убити разум јер га он није ни саздао; а мисао о Богу нестаће међу људима само кад људско срце падне ниско. Вера, то је чиста сентименталност; јер не постоји идеја о Богу него осећај о Богу, и машта о Богу. Жене су стога велики чувари вере, јер су сентименталне, јер имају срца и маште, и то је једна страна њихове величине. Деца одржавају религију говорећи прве молитве и склапајући ручице свако вече пред символом љубави и доброте, у оном узвишеном страху што долази од наслућивања, које је код њих јаче док су деца него кад постану људи. Ми религију примамо пре од мајке неголи од цркве или друштва. Поред оца и поред попа, сви би људи остали без вере. Бог је у срцу и у илузији. Народи су у свом детињству својевољни мученици вере зато јер се у детињству тад више осећа него мисли. Бог је у срцу а море је његова пластика. Глас Божји на водама је дубљи и страшнији него на ма којем другом делу земље. Како море, које је светло и огњено, може сећати неког на вечну таму загробног живота? И како оно које је у вечном покрету може евоцирати идеју о смрти, када је покрет једини израз живота? Како ова вечна музика и светлост може подсећати на апатију престанка? Откуд одиста то горко осећање код неких људи и у којем се не разазнају толике противуречности? А ја сам их познавао, међутим, толико који су, крај мора, имали часове највећег бола; поред мора им се јављала најсуровија слика њихове беде међу другима. Знам их који су бежали од мора као од неког кобног огледала, у коме се човек не може огледати а да се не ужасне од самог себе и своје судбине.
Васа Поморишац, Чежња (1918)
Т Е Р М И Н А
Путопис – документарни облик који описује догађаје, људе и утиске које је писац срео и доживео на неком путовању. Путопис је изразито отворена форма и у њему се могу наћи најразличитији типови дискурса, од историјског и есејистичког, до посве лирског и емотивног. Разноврсност се примећује и у жанровском погледу, па се путопис понекад пише у облику писама, дневника или мемоара, понекад је повезан са општеобразовном литературом (водичи, бедекери), а може се трансформисати и у романескну форму, па чак и у епско-лирску врсту (нпр. Бајронова Ходочашћа Чајлда Харолда). (Из Речника књижевних термина Тање Поповић)
О књижевно-научним врстама Оно што таква дела чини књижевним делима јесу оне одлике које су уопште својствене књижевности: приказивање личности и појава Јован Дучић / 97
Миливој Дејановић, Српски војник (1919)
o
(Из Теорије књижевности са теоријом писмености Драгише Живковића)
pr om
Јован Дучић, посланик Краљевине Југославије у Будимпешти (1932)
у конкретним сликама, емоционалност, тропичност и фигуративност језика, ритмичност реченице, шире мисаоно значење, а оно што их приближава науци јесте предмет приказивања: историјски, филозофски, социолошки, географски, етнографски итд. [...] Разлика између оваквих дела и приповедака и романа је у томе што приповедач и романсијер својом маштом стварају измишљене ликове и догађаје који су карактеристични за средину и живот који се у њиховим приповеткама и романима описују, док писац дневника, или путописа, или биографије итд. у самој стварности открива карактеристичне људе и догађаје, што га принуђује да своју машту што више ограничи и да само објективно тачно и верно записује оно што је видео. [...] Уколико су његови описи сликовитији, његова интересовања за људе хуманија, његов стил емоционалнији и субјективнији, утолико се његов путопис више приближава књижевном делу.
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
g Поделите се у неколико група и изаберите по један Дучићев путопис за анализу. Подсетите се какви путописи могу да буду по форми и садржини. Прочитајте шта је критичар Милан Кашанин рекао о Дучићевим путописима.
Ed
uk a
Од једног хибридног књижевног рода* који није ни песма ни прича – од путописа – Дучић је створио раскошну уметничку прозу. У његовим путописима нема ничег репортерског, никаквих сведочанстава о дневном животу, још мање има статистичких или географских података. Као у добро компонованим музичким делима, у њима се, с непогрешним пропорцијама, смењују сећања из прошлости и предели пред очима, праћени филозофијом историје и размишљањима о судбини народа и људи. [...] Страсно интересовање Дучићево за светску историју, које је у њега остало трајно од студентских дана, учини да он свој путопис каткад исувише оптерети материјом из историје или митологије. У оба писма из Грчке он се понаша тако као да у тој земљи после Александра Великог више нема људи, као да у њој не постоји ништа друго до њен пејзаж и њена прошлост, као да никада није било ни средњовековне Византије, ни садашње Грчке, него само старе Хеладе. Дучићева Грчка није толико из живота колико из маште и књига. У Градовима и химерама сјајни описи предела и васкрсавање прошлости тако неки пут занесу читаоца да он не примети или не цени доста пишчеве рефлексије и духовите напомене – посејане по свим страницама његове књиге – о човеку и животу, о љубави и о жени, о људској сујети и о забораву („Ако данас нема великих љубави, то је зато што нема великих самоћа”). Мисли су ненаметљиве, једноставне, бриљантно формулисане; у смени осмеха и горчине, оне каткад изненаде дубином („Све је велико и свето морало канда да људима буде наметнуто насиљем.” „Онај који све победи, најзад и све унизи”). [...] Сигурно, Дучићева путничка писма су ван времена, апстрактна, и то им одузима од живота. Али то им одузима и могућност да буду конвенционална или досадна. У доба баналног говорног језика у српској приповедачкој књижевности Градови и химере били су откриће, и остали највиши артистички домет српске прозе. књижевни род – Кашанин заправо мисли на књижевну врсту.
98 / Модерна у српској књижевности
Млади Милан Кашанин (1923)
Јован Дучић
pr om
СИНТЕЗА
o
Покажите на конкретним примерима из Дучићевих путописа колико они потврђују или оповргавају Кашанинова запажања. Издвојте песничке слике и повежите их са Дучићевом поезијом. Издвојте Дучићеве мисли које вам се допадају и објасните њихово значење. Издвојте примере песникове духовитости и објасните у чему се она састоји. Потражите у Дучићевим путописима везе које он успоставља између свог поднебља, националне историје, традиције и културе и поднебља које описује, као када у „Првом писму из Грчке”, описујући Херонејско поље, говори о личном доживљају Косова поља: „На Косову сам имао увек толику опсесију слуха да ми се чинило како чујем јасно све покличе војника, све усклике хероја, све јауке кукавица и злочинаца који у једном таквом боју попадају у истој гомили. Увек ми је изгледало да не бих могао проспавати ноћ на Косову не само од историјске туге, него од једне стварне галаме, вике, урнебеса људских и животињских гласова. Мени се чини и да на Херонеји нисам ништа видео, али да сам све чуо. Музика овог страшног и немог предела остаће ми у памћењу као неки изванредни лични доживљај.” Издвојте и друге аналогије које песник успоставља и резултате покажите у групној презентацији.
(1871–1943)
„Кнез српског песништва”, формирао се под утицајем француских песника парнасоваца и симболиста, тежио савршенству форме и израза („читавог живота писао једну књигу”).
uk a
Постоје три фазе у развоју његовог песништва: војиславовска (до одласка у Женеву), парнасо-симболистичка (до почетка Првог светског рата) и постсимболистичка.
Ed
Довео је до савршенства стил и језик у српској поезији. Песник је великих тема: пева о Богу, љубави и смрти. Највиши домет постигао је циклусима песама: Јутарње песме, Сунчане песме, Вечерње песме, Песме љубави и смрти. Песник је природе: у циклусу Јадрански сонети изражава на симболичан начин стања душе. Једна од најлепших Дучићевих рефлексивних песама, „Јабланови”, потиче из циклуса Сенке по води. Сонет му је омиљена песничка форма, а стихови – једанаестерац и дванаестерац. Јован Дучић у свом религиозном песништву тражећи Бога спознаје себе. Искуство трансценденције извор је наде да се у свету патње, јада и зла ипак може опстати. Књига путописа Градови и химере (1930) убраја се у најлепша књижевна остварења на српском језику. Песник у њима успоставља везу између свог поднебља, националне историје, традиције и културе и поднебља које описује. Јован Дучић / 99
Јован Дучић, Есеји. Путописи, МС/СКЗ, Нови Сад/Београд, 1971. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Logos Art / Edicija, Beograd. Dragiša Živković, Teorija književnosti sa teorijom pismenosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988. Милан Кашанин, „Јован Дучић” (предговор), у: Јован Дучић, Песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1968. Милан Кашанин, Сусрети и писма. Пронађене ствари. Мисли, Изабрана дела, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. Милан Кашанин, Судбине и људи: огледи о српским писцима, Изабрана дела, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
Милан Ракић Кључне речи: „Искрена песма”, „Јасика”, утицај парнасо-симболиста, интелектуална скепса и песимизам, усавршавање српског стиха – једанаестерац и дванаестерац.
Људи праштају све осим искрености (Матош). Размисли о томе у чему се огледа вредност људске искрености. Милан Ракић (1876–1938)
ИСКРЕНА ПЕСМА
O склопи усне, не говори, ћути,
О склопи усне, не мичи се, ћути! Остави мисли, нек се бујно роје, И реч нек твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.
И гледајући, врх заспалих њива, Како се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива, Да ја у теби волим себе сама,
Ћути, и пусти да сад жиле моје 3абрекћу новим заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје, Пред величанством природе! А по том,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале кô плима!
Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов, и надахнуће цело, Нечујно, тихо, потоне у таму
За тај тренутак живота и миља, Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља! Ал’ не волим те, не волим те, драга!
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако...
И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива.
pr om
o
Остави душу, нек спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева.
А ти ћеш, бедна жено, као вазда, Слушати радо ове речи лажне: И захвалићеш Богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне.
Ed
uk a
Песник и позоришни критичар, рођен у Београду. Потекао је из познате породице са богатом интелектуалном традицијом, у којој је стекао широко образовање. Гимназију је завршио у Београду, а студије правних наука у Паризу. Од 1904. до краја радног века био је у дипломатској служби: конзул у Приштини, а после Првог светског рата у југословенским посланствима у Копенхагену, Софији и Риму. Прве песме је објавио 1902. у Српском књижевном гласнику. Ракићеви први стихови представљали су дело зрелог и формираног ствараоца који песимистички гледа на свет. Иако је написао свега шездесетак песама, оставио је значајан траг у историји српске модерне поезије. Његово песништво је спиритуално, мисаоно, уздржано и прожето интелектуализмом. Поред рефлексивне, писао је родољубиву и љубавну лирику. Посветио је химне женској лепоти и љубави, која је тријумф живота. Родољубиве песме изражавају осећања модерног човека који жели да одужи дуг својој нацији. Ракићева лирика даје печат својој епохи, проширује видике српског песништва и надахњује га модерним духом. Дела: Песме (1903), Нове песме (1912), Песме (1924), Песме (и позоришне критике, 1936).
Клод Моне, Пејзаж (1873)
100 / Модерна у српској књижевности
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Изнеси своја прва запажања после читања „Искрене песме”. Размисли о њеном наслову. Подвуци стихове који рефлектују искреност лирског субјекта. Објасни расположење у ком се он налази. Усредсреди се на мотив ћутања. Колико пута лирски субјекат позива драгу на ћутање? Каква је комуникација између мушкарца и жене? Верујеш ли да жена више воли ласкање него истину? Образложи одговор. Пронађи мотив у другом делу песме који објашњава расположења и осећања лирског субјекта. Чега се он плаши? Упореди Ракићеву љубавну песму са љубавном лириком наших романтичара. Какву разлику примећујеш?
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
o
Прочитај аналитичке увиде Јована Деретића и потом их прокоментариши.
pr om
У тежњи за оним што је аутентично у животу, он одбацује сваку обману, сваку улепшавајућу слику. Без страха се суочава са смрћу, али се дубоко ужасава свега оног што окружује смрт, оне „глупе комедије смрти” коју праве људи. На сличан начин он одбацује сентименталност и реторику љубави, сва она заклињања у чистоту и трајност осећања. У љубави је истинит само тренутни занос, предавање страсти која је безмерна али краткотрајна, после чега долази засићеност и равнодушност. Љубав је у његовим песмама стављена под лупу хладног разума. Оне мање говоре о осећањима него што их демаскирају, али и кад се разгрну осећања, увек ће остати оно што је за Ракића најважније, чулна страст. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
Ed
uk a
Истражи стилске одлике песме. Обрати пажњу на фигуре понављања (паралелизме). Која је функција понављања везника и на почетку више стихова (анафоре)? Какву улогу има апострофа у песми? Објасни на који начин форма обраћања кулминира у стиху: „Ал’ не волим те, не волим те, драга!” Пронађи симболе којима је дочарана пролазност. Објасни у каквом су односу чулност лирског субјекта (ерос) и његова свест о пролазности. Проучи одлике стиха, строфе, риме. Доведи их у везу са размишљањима и осећањима лирског субјекта. Пронађи стихове који носе поенту песме. Подсети се Бодлерове збирке Цвеће зла тако што ћеш прочитати неколико љубавних песама. Упореди Бодлерове љубавне песме са Ракићевом „Искреном песмом”. Изнеси своја запажања о утицају творца модерног песништва на Ракићеву поетику.
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Што се тиче Дучића и мене, ми смо усавршили два српска стиха, једанаестерац и дванаестерац. Може нам се пребацити да смо српску књижевност свели свега на два стиха... Али, молим вас, једна виолина има свега четири жице! Наравно, да бисмо извукли све тонско, ритмичко и мелодијско богатство, треба бити виртуоз. [...]
За једног књижевника најзанимљивије је читати речнике. [...] Никад се неће довољно моћи подвући чињеница да сем инспирације постоји у поезији и – занат. (Бранимир Ћосић, „Милан Ракић”, Десет писаца – десет разговора)
Милан Ракић / 101
О ЈЕЗИКУ
О питању књижевног језика говорио је Ракић, теоријски и узгредно, као рецензент београдског позоришта. Он се ту обара на патетику, а још више на аљкавост и немарност извесних „ђенија”. Тражећи у језику строгу логичност и истину, он закључује: или ће у нашој поезији завладати писменост, или је неће бити! [...] По музичком трепету, по танчинама нових језичких проналазака, сазвучја, прелива, отишли су даље неки Ракићеви савременици, а поготову млађи песници. Ракићев језички идеал има у себи нешто од класицизма, он тежи пробраној тачности и потчињавању језика мисли. Наши неоромантичари, напротив, теже музичком дочаравању нових осећајних стања у којима логика може и да пада у засенак.
pr om
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
o
(Перо Слијепчевић, одломци из есеја о Милану Ракићу: Сабрани огледи, 1)
Милан Ракић као српски конзул у Приштини 1907.
ОПРИНОС МИЛАНА РАКИЋА РАЗВОЈУ Д МОДЕРНОГ СРПСКОГ СТИХА
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
Ed
uk a
Говорило се да је он песник више главом но срцем, да има више културе но талента. Али, шта мари ако у том сумарном уопштавању има и један део истине, и ако је код њега рефлексија одиста јача од осећања! [...] У наше интелектуално доба ми се не задовољавамо више само речју и ставом, и не трпимо глупост и незнање нигде, па ни у поезији. За нас је оваква поезија интелектуалне, или боље рећи интелектуализоване лепоте, у којој су велика човечанска осећања и високе и крепке мисли казивани са толико склада, укуса, и мере, на класичан начин, у добром смислу те речи.
Писати о поезији, то пре свега значи писати о стиху као о њеноме основном градивном елементу. Али се ни код којег нашег песника из времена модерне није толико писало о стиху као код Милана Ракића, а нешто мање и о стиху Јована Дучића. Дакле, код оба песника који су, управо у једанаестерцу и дванаестерцу, поставили основицу нашем модерном стиху, строфи и лирској песми као целини. Тешко је, разуме се, и данас, после стотину година, одредити који је удео у томе имао један а који онај други песник. Они су заправо у исти мах преуређивали језичку подлогу, усаглашавали синтаксу и њену интонацију са метром, ритмом и стиховном мелодијом. Оно што непосредно можемо пратити, то је њихов избор метра, али је много теже следити за финијим променама у језику, док се метар из стиха у стих узастопно остварује. Јер синтакса и интонација у стиху пре Дучића и Ракића нису исто што и синтакса и интонација у њиховим стиховима. Постоји, међутим, једна разлика која нам омогућује да између ова два песника начинимо извесно занимљиво разграничење. Познато је да се Јован Дучић брзо мењао. Он је, како би рекао један песник, у исти мах био исти а други. Тако је, на пример, после 1903. године напустио једанаестерац и осим кратких стихова, на које је прешао 1918. године, до краја је писао једино у дванаестерцу. Милан Ракић је, напротив, био песник који се није мењао. Дучић је био динамичан, а Ракић статичан. [...] Најбољи тумач његове поезије, Перо Слијепчевић, на једном месту о њему изричито каже: „Ни у једног нашег песника није линија развоја тако равна, управо без развоја, једнако висока од прве до последње песме.” Разумљиво је онда што је Милан Ракић све до „Опроштајне песме” подједнако писао у дванаестерцу (око 29 песама) и у једанаестерцу (око 28 песама). У том погледу он је од почетка па до краја остао типичан
(Из дела Писци и књиге Јована Скерлића)
102 / Модерна у српској књижевности
представник наше песничке модерне. Ако је, према томе, Дучић метар, а нарочито синтаксу и мелодију довео до извесног савршенства у дванаестерцу, онда се за Ракића може рећи да је то исто учинио и у дванаестерцу и у једанаестерцу. Извесна статичност, која се код њега готово непосредно осећа, навела је већину наших познатих критичара да о њему пишу као о парнасовском песнику. [...] Занимљиво је да је и сам Ракић у разговору с Бранимиром Ћосићем из 1928. године поменуо француске парнасовце као песнике које је волео да чита и који су му, према томе, могли дати извесног развојног подстицаја. (Новица Петковић у: Милан Ракић и модерно песништво, зборник радова, уредник Новица Петковић)
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
У Ракићеву песму се гледа као у мозаички поређан и свилено гладак шљунак преко којег тече чиста горска вода. Ракић песник стоји између два екстрема којима се спреже дефиниција песника, али стоји на једној покретној тачки, час ближе час даље од песника аристократске мисли, језика и облика, и естетске емоције; час ближе час даље песнику оног у човечанству вечитог трећег сталежа, који пева песме и ради вечне поезије и ради вечне револуције у животу.
o
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
(Исидора Секулић, „Ракић поет и његова поезија”)
uk a
pr om
Апострофа (грч. директно обраћање, одвраћање од публике) – од антике омиљено реторичко средство, често као уводна формула, које служи за обраћање одсутнима (божанствима, људима, предметима, појавама). Обично се јавља у облику питања, призивања или именовања, а некада обједињује више функција. Иронија (грч. претварање) представља духовито и подсмешљиво држање које значи супротно од онога што се речима изражава. Јавља се у више видова, од доброћудне шале до заједљивог сарказма. Иронија је често прикривено исмевање, изругивање при ком се говори нешто супротно од изреченог. Ироничан је онај који је подругљив, заједљив, склон иронији. Субјективна иронија, изражена код романтичара, представља мешавину самосажаљења и подсмеха самом себи. Иронија је, према Бодлеру, пресудан елемент стила и конструкције књижевног дела. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
Ed
Једанаестерац – стих од једанаест слогова, који је, поред дванаестерца, нарочито карактеристичан за Ракићеву поезију, па и за „Искрену песму”: „O скло-пи у-сне, // не го-во-ри, ћу-ти.” У предговору својој Антологији српске лирике 1900–1914, Леон Којен посебно истиче Ракићев допринос српском стиху: „Упркос тежини Дучићевог имена, млађи песници су радије следили Ракића, пишући равноправно трохејским дванаестерцем и јампским једанаестерцем, па чак и, као Пандуровић, дајући јасну предност овом другом. Но, независно од тих варијација, може се слободно рећи да је с Ракићевим Песмама успостављен ритмички канон српског песништва 1900–1914. Њега чине два главна метра, трохејски дванаестерац и јампски једанаестерац, чије се изражајне могућности све време истражују употребом ’средстава’ већ канонизованих код Ракића и Дучића (опкорачења, померање цезуре, мелодијско ’отварање’ строфе, метричка флексибилност); а уз ова два метра повремено се јављају и други (трохејски десетерац, краћи јамби, понеки дужи стих), али увек преображен на исти начин у односу на ранију, илићевску версификацију.” Милан Ракић / 103
Факсимил песме „Кондир”
Обрати пажњу на време када је испевана „Јасика”. О томе упечатљиво говори Јован Кршић у следећем одломку: „Песма ’Јасика’ доживљена у болесничкој соби санаторијума у Неју, у ствари је симбол песникова живота. Јасика трепери по неком неразумљивом, тамном нагону. Тај и такав нагон кретао је и песников живот; његово треперење он је осећао у себи [...]”
ЈАСИКА
И када живот мислим цео, Који је био што је сада, На моју душу кô црн вео Огромна, тешка сенка пада.
pr om
На оморини људи, звери, И биље, све се мртво чини. – Јасика једна тек трепери. Јасика танка у висини.
Трепери само, о јасико! Гледам те с чежњом и са тугом. На болове сам давно свикô, Са јадом живим као с другом.
o
Н
ад крововима небо сиво, А измаглица влажна лута И кô прозрачно меко ткиво Покрива правце мога пута.
Но кô паука што за мрежу Везују танки конци они, Дрхтаји твоји мене вежу За вечни живот од искони.
Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне струје носе.
И у дну тужне душе моје, Кô наговештај нове вере, Весело као лишће твоје, Нагони тамни затрепере...
uk a
Трепери само, о јасико! Тај тамни нагон што те креће Разумео још није нико, Разумети га нико неће.
Ed
Победник вечни, увек чио, Изван доброга и ван злога, Данас кô јуче што је био Јачи од смрти и од бога.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши свој доживљај Ракићеве песме „Јасика”. Шта је на тебе оставило најснажнији утисак? Каква је атмосфера присутна у песми? Илуструј то експресивним песничким сликама. Шта повезује трепераво дрво јасике и стање у ком се налази лирски субјекат? Сети се песме нашег песника романтичара у којој се он опрашта од живота. О којој песми и о ком песнику је реч? Уочи сродна расположења и слике из природе у Ракићевој песми „Јасика”. Обрати пажњу на разлике. Објасни шта надилази твоја очекивања у поенти ове Ракићеве опроштајне песме. 104 / Модерна у српској књижевности
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Истражи мотиве у песми и начини мотивску схему. Истражи стилска средства у песми „Јасика” и утврди која су најефектнија. Обрати пажњу на тематски симбол у песми. Пронађи стихове који се понављају, утврди шта наглашавају и протумачи их. Протумачи последњу строфу песме: „И у дну тужне душе моје, / Кô наговештај
нове вере, / Весело као лишће твоје, / Нагони тамни затрепере.” Објасни однос личног и универзалног: доживљај сопствене егзистенције и виталистички нагон. Испитај ритмичко-метричке одлике песме. Какав ритам има песма? Шта запажаш када је реч о стиху? Размисли и одговори како дужина стиха, употреба инверзије, цезуре, опкорачења и понављања делује на мелодију и ритам песме.
o
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
Научи напамет једну Ракићеву песму која ти се највише свиђа. Напиши есеј на тему Треперење тамних нагона у Ракићевој „Јасици”. Одговори на компаративну тему Утицај Бодлеровог љубавног песништва на Ракићеву лирику.
Милан Ракић
СИНТЕЗА
(1876–1938)
uk a
Од француских парнасоваца и симболиста учио је савршенство форме, прецизност израза и уметничку дисциплину.
Ed
Љубавно песништво му је блиско Бодлеровом јер одбацује сентиментализам и романтичарску реторику љубави. Унео је интелектуалну скепсу и песимизам у српску поезију и прожео је иронијом.
Усавршио је српски стих једанаестерац и дванаестерац.
Иде трагом песимистичког доживљаја постојања које у српско песништво уводи Јован Стерија Поповић у Даворју.
Милан Ракић / 105
Милан Ракић, Песме, Матица српска / СКЗ / Нови Сад / Београд, 1970. Перо Слијепчевић, одломци из есеја о Милану Ракићу: Сабрани огледи, 1, Београд, 1956. Јован Скерлић , Писци и књиге, Просвета, Београд, 1964. Исидора Секулић, „Ракић поет и његова поезија”, у: Поезија од Војислава до Бојића, приредио Миодраг Павловић, Нолит, Београд, 1966. Леон Којен, Студије о српском стиху, Сремски Карловци, Нови Сад, 1996. Леон Којен, Антологија српске лирике 1900–1914, Чигоја, Београд, 2001. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Милан Ракић и модерно песништво, Зборник радова, Поетичка истраживања, уредник Новица Петковић, Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, Београд, 2007. Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
Борисав Станковић Кључне речи:
У следећим одабраним одломцима концентриши своју пажњу на грађење лика главне јунакиње: најпре на приказивање врхунца њене несвакидашње лепоте и самосвести, а онда и на сцене у којима су дати разлози и околности присилне удаје, одакле се даље развија слика њеног суноврата.
Борисав Станковић (1876–1927)
НЕЧИСТА КРВ
o
(одломци)
С
pr om
IV офка је одувек, откако памти за себе, – знала за све. И као што је, никад ни за шта не питајући, осећала и разумевала све шта се око ње догађа, тако је исто знала и за себе, шта ће с њоме бити. Још дететом је била сигурна у какву ће се лепоту развити и како ће та њена лепота с дана у дан све више поражавати и задивљавати свет. Јер зна се да сада само она, само из њихне куће, једино још „ефенди Митина” кћи што може бити тако лепа, а ниједна друга. И не превари се. А као што је унапред предвиђала, та је њена толика лепота учини ако не гордијом, а оно срећнијом. И то не зато што је њоме мушкарце залуђивала и мучила него што је због ње и сама собом била задовољнија. Саму је себе више неговала, више волела, јер је знала да код ње неће бити она обична, свакидашња лепота, када се постане девојком, и која се састоји у бујности и набрекнутости снаге, него она друга, истинска, виша, јача, која се не рађа често, не вене брзо, све лепша и заноснија бива и од које се при ходу и покрету осећа мирис њен. [...] Али што је Софку највише узнемиравало, то је што, откада она почела да расте и већ се и развила у ову своју чувену лепоту, он, отац, све ређе долазио. А она је знала да је то све због ње. Као да се ње боји. Прође по читаво лето, јесен, зима, па се од њега ништа не би чуло, нити би каквог гласника послао. Доцније чак и по две и три године, а од њега ни гласа: ни где је, ни шта је. Мати да премре од страха. И то не што се бојала да ће сасвим остати сирота, готово без хлеба, иако се увелико почела да бори са сиротињом. Већ је почела и готово продала онај горњи део баште иза куће, који је гледао на улицу. И то наравно продала је „њиховом” Тонету, пошто су само њему смели да се повере; пошто само он не би причао и износио свету да је то његово, да је од њих сасвим купио, него ће, по обичају, причати како је узео тобож од њих под закуп. И то морао као толико да их моли док су му они допустили да ту подигне неке своје магазе.
Ed
uk a
Рођен је у Врању. Рано оставши без родитеља, Бора Станковић је одрастао уз очеву мајку, баба Злату, која му је преносила приче о старом Врању. Основну школу завршио је у родном месту и седам разреда гимназије, а осми у Нишу, потом и Правни факултет Велике школе у Београду. Кратко време боравио је у Паризу, захваљујући стипендији, која му је пре времена укинута, те се враћа у Србију, где је касније радио као чиновник, цариник и порезник. За време Првог светског рата био је заробљен и интерниран у Дервенту, али се уз помоћ пријатеља враћа у Београд 1916. Под окупацијом, да би прехранио породицу (жену и три кћери), пише за Београдске новине, због чега ће га многи касније критиковати. После завршетка рата па све до смрти радиће као чиновник у Уметничком одељењу Министарства просвете. Сматра се зачетником модерног романа у српској књижевности и сврстава се у ред најзначајнијих српских приповедача, романсијера и драмских писаца ХХ века, иако његово дело није обимно: збирке приповедака Из старог јеванђеља (1899), Божји људи (1902) и Стари дани (1902); драма Коштана (1902) и романи Нечиста крв (1910), Газда Младен и Певци (недовршен). Осим тога објавио је и књигу записа и репортажа о окупираном Београду Под окупацијом (1929).
Нечиста крв, Коштана, „песник Врања”, регионално и универзално, проблем човекове животне неостварености, „жал за младост”, песимизам, „живи говор”, лиричност, нелинеарна нарација, поетска дескрипција, доживљени говор.
106 / Модерна у српској књижевности
Ed
uk a
pr om
o
Дакле, та већ очигледна сиротиња није толико плашила матер колико тај очев све ређи и ређи долазак. Стрепила је да их, како је почео а знајући га какав је, напослетку сасвим не остави, и никада се више к њима не врати. И онда, не већ она – њено је прошло, она је била готова и спремна на све – него шта ће и куда од толике срамоте и покора њихна и већ оволико велика и толико чувена Софка? А Софка, гледајући сву ту муку и страх материн, више је њу жалила неголи себе. И она је са собом била одавно измирена. Још у почетку, кад је почела да осећа како јој се све више прса разапињу, пуне, како јој тело бива све заобљеније; када се од сваког изненадног додира, чак и од шума и бата нечијих корака голицаво трзала и слатко увијала, када јој се од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо к њој пришао, да се она од обамрлости не би могла макнути, још мање му се одупрети, одбранити од њега, – па већ тада, када је дакле било најгоре и најтеже, већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње као Софке „ефенди Митине”. И пошто је још у почетку била уверена да никада неће бити таквог који ће моћи да буде већи од ње, да би се она осећала сва срећна, што такав лепши и виши од ње и по своме пореклу и по својој лепоти, њену снагу и лепоту троши и расипа. Јер једино би такав могао к њој прићи; једино таквом би се она дала да је љуби. А пошто је с тим у почетку била измирена да никада таквога неће бити, онда је доцније све лакше то подносила. Чак је била и задовољна што је с тим начисто. Јер после тога није имало ништа што би је бунило, од чега би презала. За њу није било ни од каквог мушкарца опасности и зато је могла да буде сасвим слободна. Могла је, кад год хоће, да излази на капију и тамо стоји. Свакога мушкарца, младића, гледала би право у очи. Чак сама улицом, и по комшилуку, кад год је хтела, ишла је. Ни ноћу не би стрепила. И због те своје слободе, ниједној својој другарици није завидела што се, и млађа од ње, одавно удала, већ јој домаћин почео да се богати и она улазила у ред имућних жена, газдарица. Ништа и нико код ње није могао да изазове злобу и пакост. Јер, виша од свих и зато задовољна собом, особито том својом јединственом лепотом, она је равнодушно све то око себе посматрала. [...] И каогод што је тако слободно, откривено и јавно ишла, стајала на капији, тако је исто и горе, на прозорима горњег спрата, што су гледали на улицу и варош, не скривена него сасвим пресомићена и ослоњена гледала и са равнодушношћу све посматрала. Цео дан видела би се како преседи горе, на прозору, са подбоченим рукама о образе, који би јој се надмели и још више поруменели, са састављеним плећкама, са наднесеном целом горњом половином, њихајући се полако и осећајући драж у тој својој извијеној половини, у испупчености и раздвојености кукова, у додиру прса о перваз прозорски. [...] Х Овамо, код Софке, сутра, цео дан, било је тако добро. И Софка зато доцније целог живота није могла себи да опрости: како да она то не осети, Борисав Станковић / 107
Ed
uk a
pr om
o
и то она, Софка, која је одувек све знала, све унапред осећала, а сад, баш сад, кад се тицало њене главе, њеног живота, ту се превари! Али откуд је могла и знати? Знала је само да је кућа продата, да је синоћни гост купац. Отац, пошто се испавао, дигао се око ручка. Добро ручао, опет преспавао, и у мрак, у вече, чак сишао одозго овамо, к њима у кујну. Прегледао башту, двориште. Силазио је и у подрум. За њим ишла је мати, да би му била при руци, давала обавештења, кад што затреба. [...] Дубоко у ноћ, ваљда чак око пола ноћи, када је била већ лакосана, сећа се доцније, чула је одозго, кроз таваницу, како сигурно из очеве собе, једнако долази шум, чак и гласови, и неко дуго ходање. Онда, као никада дотле, материн доста јак глас, као неко одупирање, свађа, плач. Сутра, ујутру, мати јој се појави на степеницама са руком на челу, преко очију, а уста јој и цело лице било готово унакажено, толико искривљено од ужаса. И чим дође овамо у кујну, код Софке и Магде, само што би у стању да нареди: – Магдо, одведи Софку код теткиних. Она нека остане, а ти се врати. То је било доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађи црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије. Софку, чим то чу од матере, а добро је знала шта то значи, почеше те тепсије као неке велике крваве очи да прождиру и све око ње у колутове да се окреће. Пошто посрну, да јој се руке дотакоше пода, брзо се исправи и поче, устрашена, а никако не верујући све то, као у грозници, очима да тражи матер. Али, она је већ била отишла тамо, у собу, и наслоњена на прозор, тихо је, тихо плакала и грцала. Да ли од јада, бола, или од среће и радости што је и то дочекала, да ето своју Софку удаје? Јер то, да је слушкиња одведе и тамо остави, за удавачу зна се шта је: испрошена је, и за два, три дана склања се у комшилук, да би била поштеђена од навале света, запиткивања и честитања. Софка, осећајући како јој се од ужаса палци на ногама грче, па јој се тај грч, бол уз колена пење и пробада јој утробу, половину јој сече као нож, приђе матери. – Нано! Али мати, као бежећи, окренувши се од ње, све више је наслањала главу на прозор, и све више плакала. Кроз плач, поче Софку да моли да јој не прилази, не пита је, и распитује се: – Иди, иди, чедо! Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити. Знаш већ сада шта је. И бар ти ме, Софке, не мучи. Зашто, моје је и овако много. Ох! И опет се предаде, али једнако тихо, из страха, да онај горе не чује. Софки, мада јој се још све вртело: и соба, таванице, и испред ње она, мати јој, са тим прозором собним, на који се била наслонила, ипак, због тог материног плача, би лакше, што бар по њему виде да мати то не одобрава. Али никако не могући да у све то верује, не знајући шта да чини, чисто паде. – Па зашта, нано? Зашта?... – поче, а већ јој од беса сузе ударише. – Не знам, чедо! Не знам, не питај ме. Само то: свршено је. Ено, он тамо, горе: бесни! На очи не смем да му изађем. Ох, црна ја! 108 / Модерна у српској књижевности
слузити – сузити, лити сузе, плакати. пезевенк (мн. пезевенци) – покварењак, никоговић, сводник. ћопек (мн. ћопеци) – пас, будала (човек). басамак – степеник.
Ed
uk a
pr om
o
Софка се диже. И, осећајући такву снагу, такав бес, чак и мржњу према оцу, пође к њему. Особито беснела је због увреде: што, и ако је то хтео са њом, да је уда, што онда овако са њом да поступа, што овако брзо, одмах, као да је не може гледати. Али, да ли што је отац био одозго видео како се к њему пење, или што Магда, спремајући код њега у соби, заиста, каква је луда, са сузама и јецајући радила, и он те њене сузе видео, тек Софку пресече његов страшан глас и псовка према Магди: – Ти, немој ту да ми слузиш и слиниш! Гле ти пезевенци и ћопеци једни! И што је најгоре, Софка осети како се то: „пезевенци и ћопеци” односило на све њих овамо доле, а особито на њу, Софку. А глас му је био тако сув, стран; у њему ни топлине, треперења, тако да се Софка са по басамака брзо врати, још увређенија. После, чим Магда сиђе, немо, никоме се не јављајући, оде са њом код тетка Катиних. Чисто се спотицала грабећи да што пре оде, као да побегне од свега тога, а опет, опет никако још не могући у све то да верује. Знала је да они то и тако са њоме не могу да чине. Није она као свака: није дете, шипарица, да ништа не зна и не сме да зна, па тако, у трен, како они хоће, са њом да чине... Али, поред свега тога, најгоре, најтеже јој је било: како она да то не осети, ако не у почетку, а оно бар синоћ, – да тај гост није купац куће, већ, већ... И тада се поче сећати. Тек тада би јој јасно и оно његово запрепашћење кад је виде, а после онда оно нескидање ока са ње, притом вечити трепет пуних му уста и оно на махове, кад с оцем остане насамо, потврђивање: „Ја, што рекох, не порекох!” Дакле, он, још и не видевши је, пристао да је узме, а сад, кад је и видео, тим радије и срећније. Тетка, кад је виде, изненади се. Али Магда јој мимиком и са неколико турских речи каза све. Тетка од радости, среће, није знала шта ће. Али по Софкином лицу, по дрхтању, по посртању, и нарочито по врелини коју осети кад је Софка пољуби у руку, виде да треба што пре да је остави саму. Зато она брзо уђе у собу, и пошто тамо још брже размести и почисти, позва Софку, као тешећи је: – Оди, оди, Софкице. Седи, одмори се. Ништа није, и не бој ми се! И не могући да издржи, заједно са Магдом отрча Софкиној кући. Софка ничке паде на кревет и, поред свега, осети благодарност према тетки што, кад оде, Софка чу како је закључа. Бар је ослободи да не мора стрепити од нечијег доласка. Али је требала бар и капију да затвори, те да кроз њу доцније не види оно што је највише потресе и заболи; да не види одовуд из собе, са кревета, кроз прозор и кроз отворену капију спроћу ње, њихну капију и њину кућу и шта се све тамо ради. Особито када из њине куће поче сваки час да излази Магда. А Софка је знала да она то трчи по родбини и све позива. Ускоро, виде како из родбине, радосни, на глас да је он, ефенди Мита дошао а преплашени што их зове к себи, јер то није имао обичај, почеше да долазе сви, особито старији, тетини, стричеви, ујаци. Сваки час по која тетка, нарочито Ката, отуда излази и опет се враћа. Поче кућа онако Борисав Станковић / 109
шипарица – девојчурак, цуретак.
Ed
uk a
pr om
o
са отвореном капијом да се закрчује, пуни. Али опет све занемело, све са тајанственим и готово уплашеним изразом лица. Сигурно горе отац, саопштавајући им Софкину удају, у исто време наређује им да нико о томе не писне, да не би ко од комшилука и осталог света дознао, док се удаја не буде сасвим свршила. А сада, када им је то саопштио, могу да иду кућама, да се спремају, чисте стајаће хаљине и друго, да би били готови када их позове да дођу на свечаност. И то је Софку највише поражавало, убијало. Што тако са њоме да чине; и то са њоме, са којом су се доскора с толиким поштовањем и љубави опходили? А сада: као да она није ништа, и никада ништа ни била. Него, као да је увек била обична, као нека ствар. И то за кога је удају? Који је то? Шта је? Одакле је? И онда бол, туга, плач, јад, све већи и већи, поче да је хвата, те поче осећати како, онако ничке лежећи, чисто у несвест пада. По читав сат губи се, ништа не зна за себе. А затим тешко, дуго, једва се повраћа. Али што је дан већи бивао и више пролазио, а она једнако овамо сасвим усамљена била, са ужасом поче опажати како у тим њеним заносима, несвестицама, све више осећа – а од тога одмах би јој зуби зацвокотали – како јој све јасније долази тај, синоћњи тобожњи купац куће, а сада у ствари просилац. Као осећа већ себе у његову крилу и на себи она његова уста, што су синоћ онако пожудно дрхтала, и његове руке са оним нежним, кратким, одозго маљавим прстима. И због тога коса јој се поче дизати, и по челу свуда је хладан зној пробијати. Обезумљена од ужаса због тих слика, поче се дизати, и као бежећи из собе хуктати: – Боже! Боже! Али немајући куда, на друго које место, опет је ничке падала по кревету. И већ када сасвим дође ноћ, она најзад дознаде све. Тетка јој се врати отуда, а Софка је знала да ће сада, као што је ред и обичај, од ње дознати. И то неће баш из њених уста чути, него ће ова доћи са још којом женом, тетком или стрином, па ће оне, никако овамо код Софке и не улазећи, већ у кујни, спремајући вечеру, мало бољу (јер за Бога, ето имају гошћу, Софку), гласно се разговарати, да би из тога њихног разговора могла Софка све чути: и ко је младожења, одакле је, шта је, и све остало што треба. А тако заиста и би. Пошто откључаше кујну, упалише свећу, распалише огањ у кујни, спремајући вечеру, почеше да причају: – Одувек је то тако. Ето та и та пошла је још за горег. Ни у сну није га снила а камоли видела. Главно је да је добра кућа. Сада ето тај Софкин просилац, тај Марко, толико богат, да се готово не зна шта све има. Истина, одскора се доселио из Турске, али још тамо по граници држи ханове и продаје стоку турској војсци. Овде у вароши одскоро је са кућом у доњој махали... Али се Софка изненади кад још чу како, као правдајући се, почеше да причају: да, иако је младожења још мали, тек му је дванаест година, ипак би се свака сматрала за срећну што у тако богату кућу иде. Дакле, ни он је не узима за себе, није удовац, још мање без деце, већ ето за сина, који је готово још дете. Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и сву утробу избацити, јер тако поче да се надимље и од бола, неизмерна јада, да стење. Али се брзо трже. Изиђе у кујну. Када је на светлости од огњишта и свеће угледаше, тетка јој само промуца:
хан – зграда која служи као свратиште и преноћиште путника. махала – део града или села, градска четврт, заселак.
110 / Модерна у српској књижевности
шалваре – дуге и широке источњачке (женске) панталоне.
Ed
uk a
pr om
o
– Куда, Софкице? – Дај ми шал! Идем до куће, нешто сам заборавила. Једва је то могла да проговори, па и не дочека да се шалом, који јој тетка пренеражена пружи, сасвим заогрне, увије, него само набацивши га, увијајући више главу, да је ко не види, изиђе. Ни мрак, ни самоћа, ни мртво падање воде са чесме не узнемири је. Сада је већ она своја, није Софка девојка, Софкица, ефенди Митина, већ права жена, своја, ничија више. Од беса стискајући прса, да би од бола чисто јаукала, и дижући шалваре, да што брже и сигурније корача, брзо пређе сокак, чесму, и уђе у кућу. И горе, и доле, и свуда су гореле свеће. Као да никада ње није било, као да је она умрла, одавно је саранили и већ заборавили, тако је у кући било сада мирно, и осветљено. Магда испаде из кујне и чисто устукну испред Софке. Али Софка је, показујући горе на очеву собу, само упита: – Има ли кога? – Сам је. Софка се попе. Испред врата виде само његове поређане ципеле и већ поче да дрхти. Али силно отвори врата и уђе. Светлост се од свеће залелуја и готово што својим пламеном не опали косу очеву. Када је погледа, он, као да је неки стран дошао а не она, његова Софка, подиже се и само рече: – Ефенд’м! Али по њеној узбуђености и силини из очију познавши је и досетивши се зашта долази, смрачи се, а уста му већ почеше да играју. – Тато! – поче Софка, а то „тато” једва је изговарала, од толике горчине и увређености што он тако са њом ради. – Ја не могу и... нећу... И осећајући да ће изгубити сву кураж и бризнути у плач пред њим, доврши брзо: – Ја не могу и нећу за таквога да пођем! Само виде како се он подиже, са неким сувим подсмехом, онако у чарапама, приђе јој и свечано поче: – Софке, синко! Лепота и младост за време је. Што Софку готово пренерази, то је што у његову гласу зазвуча то као његово сопствено искуство, јад, горчина. Он је сам то тако некада мислио да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до сиромаштва; а да није тако мислио, не би њену матер узео, не би због тога оволико претрпео, оволико се намучио, потуцао и још, сада, када се смиловао и решио да се к њима кући понова врати, а оно, место благодарности, гле шта!... Софка ипак промуца: – Ја не могу! – Ни ја не могу. И одскочи од Софке, усправи се. Софка виде како му се по ћилиму прсти од ногу у чарапама грче, тресу. Да га као умилостиви, продужи Софка. – Срамота! Од другарица и света срамота ме, тато! – И мене је срамота!
ефенд’м! (ефендум) – господине мој!
кураж – храброст, одважност.
pr om
o
Једнако усправљајући се и већ од беса тресући се, и то не као пред Софком, већ као пред самим собом поче сав јад да излива: – Зар мене није срамота? Зар ја то хоћу, мило ми? Зар ја не знам колико је то што ја то морам? И то ја, ја! Ох! И разгневи се на неблагодарност Софкину, јер он се само за њену љубав вратио, да је добро удоми. А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да се љуби, са њиме да живи. Па, поред свега тога, ето још и она – „неће”, „не може”. А он може! Он може све то, а она не може! – И дрхтећи од беса, осећајући како му ноге у чарапама упадају у ћилим, те испод њега осећа тврдоћу даске, са рукама закопчаним остраг, са раздрљеним вратом, по коме се, истина сад обријаном али већ збрчканом, јабучица била испречила, и готово га гушила, не гледајући никако у Софку, продужи сам себи да говори: – И ја могу, а сви други не могу. Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то вас односило се на све њих, на њу, матер, цео свет). А не би вас било срамота да ја идем пред цркву, у амале, у Шарени хан, да тамо дочекујем турске трговце, моје познанике, пријатеље, који се некад за срећне сматрали када би’ им примио поздрав, руковао се са њима, а сада: да их проводим по чаршији, по пазару, да терџуманим и сеиз да им будем, да би ми платили ручак у хану и при поласку стрпали који грош у шаку, да од тога купим брашна, донесем вама, да би имали шта јести... То ли ви хоћете од мене? Никада га Софка не виде таквога. И што најстрашније би, то је што осети како је сада она, њена удаја, њен бол, јад, све отишло. А да је он, он сад ту, његова несрећа и црна судбина. Ходао је. Није могао да се надише. Прсти су му пуцали; глава његова, већ уска, стара, спарушкана и обријана, сва се тресла. Захуктан, није могао да се смири. И Софка осети да ово што је рекао, и што се збило између ње и њега, није свршено, није најгоре, да по овоме што никако не може да се смири, има нешто још горе да дође, јер, осветљен од оних свећа, које су већ накриво гореле, видело се како му појас и сва половина дрхти, тресе се, како га колена, бутне кости издају, њихају се. И како и он сам, осећајући да мора између ње и њега чак доћи и до тога, једнако притискује главу рукама, и јечи: – Ох! Ох! И као да би хтео да се смири, заустави, да избегне и спречи то. Али би и то. Брзо се окрете к њој, приближи, прстима је дохвати за главу, око ува и косе и сав треперећи и уздижући се на прсте и обзирући се око себе, да ово, што ће сад бити, можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно поче: – Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати? Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда. И ако то мислиш, онда – погледај тату!...
uk a
амал (хамал) – носач.
Ed
чаршија – тржиште, пијаца; пословни, трговачки део града; трговачки сталеж. пазар – место за трговину, трг, тржиште. терџуманити – тумачити, преводити, објашњавати. сеиз – коњушар. грош – новац разне вредности у различитим временима; новчић, ситан новац, пара, парица.
112 / Модерна у српској књижевности
ћеф – прохтев, воља, хир. колија – кратки горњи део одеће. минтан – дуги горњи део мушке одеће без рукава.
uk a
pr om
o
И разгрну пред њом минтане, колију. Софка, запрепашћујући се, виде како су само крајеви колије и минтана његових и то они узани поруби, који се при ходу лелујају и виде, како су само они били опшивени новом, скупоценом поставом, док остала леђа изнутра, цела постава, сва је била стара, масна; па чак негде и без поставе са поиспадалим памуком. А сам он, његова снага, прса, која су му сада била откривена, заударала су на зној, ханове, непресвлачење, неопраност, масноћу. Софка само поникну и готово паде до његових ногу. – Ох, тато, тато! Брзо изиђе, није знала каквог га је оставила, да ли онако напред раскопчаног и масног, или палог, на патосу. Бежећи, примети како јој мати прође поред ње, и оде к њему. По томе она виде да је ова све прислушкивала, и сада, бојећи се да му се није што десило, брзо отрча к њему. И заиста, тек што Софка сиђе низ степенице, и пође ка капији, чу се одозго престрашен материн глас: – Воде, Магдо! Воде брзо! Софка изиђе на отворену капију и пође тетки. Није била ни врела, нити осећала јад, бол, већ је била утучена и чисто скамењена. Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе. Вода је са чесме тешко падала. Свуда је било мирно и мраком притиснуто, нигде се није чуо ни лавеж паса, ни бат чијих корака. Једино горе, из њине куће и из оне његове, очеве, собе, једнако се светлост прозорска мењала. Час је тамнила, час сијала, сигурно од сенке материне, која је ишла по соби, можда намештала оца у постељу, поливала га водом, освешћавала.
РАЗГОВОР О РОМАНУ
Ed
На основу наведених одломака изнеси своја размишљања о роману Нечиста крв и издвој питања која ти се у вези са тим јављају. Опиши како су на тебе деловали простор и атмосфера описани у роману. Упореди стање и расположење главне јунакиње пре и после сазнања да је спремају за удају. Наведи своја очекивања у вези са расплетом романа (представи сопствени „хоризонт очекивања”). Објасни како разумеш јунакињин лик у светлу реченице из романа: „Софка је одувек, откако памти за себе, знала за све.” Шта, на основу одломака, закључујеш о њеном „знању”? Задржи се на опису јунакињиног сукоба са оцем. Образложи шта је у средишту тог сукоба и окарактериши осећања и понашање оца и његове кћери. Пронађи у тексту примере за лирско, епско и драмско казивање. Одреди улогу приповедача (наратора) – мења ли се његова позиција или је увек иста? Аргументуј свој одговор. Покушај да издвојиш најважније особености Станковићевог стила и да их поткрепиш примерима из текста.
Борисав Станковић / 113
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Пажљиво прочитај роман у целини. Води дневник читања, бележи све што је од значаја за аналитичко-синтетичку интерпретацију. Припреми се за групни рад.
Испитај удео еротског у компоновању сложеног лика главне јунакиње.
Прва група: Представи композицију романа. Одреди фабулу и сиже. Издвој тему и кључне мотиве. Испитај елементе лирског (поетског), епског и драмског у делу, дефиниши њихову позицију у структури романа и илуструј их примерима.
uk a
Трећа група: Одреди доминантне карактеристике лика главне јунакиње и осталих ликова. Истражи компоненте којима се гради њен лик: биолошке, социолошке, етичке, психолошке – и које утичу на приказане односе међу ликовима у роману.
Ed
pr om
Истражи заступљеност и функцију облика казивања у делу: нарације, дескрипције, дијалога, доживљеног говора (слободног неуправног говора) и илуструј примерима из текста. Испитај позицију наратора у роману и специфичности његове тачке гледишта.
Пета група: Истражи особености мушких и женских ликова. Образложи специфичности којима писац приказује живот женских ликова – њихов интимни свет и њихову позицију у друштву. Упореди ликове које јунакиња оставља у породичном дому са ликовима које сусреће и уочава у кући младожење.
o
Друга група:
Четврта група: Истражи како је у роману представљен простор: колико је и како присутан у обликовању ликова и њихових односа. Обрати посебну пажњу на место мотива куће: истражи колико пута и којим поводима главна јунакиња напушта породичну кућу. Упореди њен доживљај градске, породичне куће и сеоске куће у коју ће удајом ступити.
И З
Шеста група: Издвој елементе натуралистичког, реалистичког и модерног, импресионистичког, психолошког поступка у роману и илуструј примерима. Образложи свој став о томе у којој је мери Нечиста крв натуралистички роман. Укажи на елементе по којима се одређује као модеран роман.
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Фабула – природан и логичан след догађаја; према руском формалисти Томашевском, фабула је низ узрочно-последично повезаних догађаја; то је окосница радње, хронолошки след догађаја у књижевном делу.
Сиже – начин организовања фабуле; уметничко приказивање догађаја у делу, које не подразумева хронологију; руски формалисти су сиже дефинисали као уметничку реализацију фабуле у којој редослед догађаја не мора да буде (а најчешће и није) сагласан са њиховом хронологијом. (Шкловски: „[...] фабула је само материјал за сижејно оформљавање.”) Нарација – приповедање о догађајима и ликовима у књижевном делу, изношење коментара и рефлексија. 114 / Модерна у српској књижевности
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Појмовник +
Поштанска марка с ликом Борисава Станковића
uk a
pr om
o
Хронотоп – термин којим се означава узајамна повезаност времена и простора у књижевном делу; дословни превод: времепростор. „Термин је разрадио Михаил Бахтин у студији Облици времена и хронотопа у роману (огледи из историјске поетике) и у науку о књижевности увео га је овим речима: ’Суштинску узајамну зависност временских и просторних односа онако како су они уметнички дати у књижевности зваћемо хронотоп (што у дословном преводу значи, ’времепростор’). Овај се термин употребљавао у егзактним природним наукама, а уведен је и заснован на подручју теорије релативности (Ајнштајнове). За нас нема значаја онај посебни смисао који му се даје у теорији релативности, и овамо – у науку о књижевности – преносимо га готово као метафору (готово, али не и сасвим); за нас је значајно то што он изражава неодвојивост простора од времена (време као четврту димензију простора)’.” (Из књиге Два српска романа Новице Петковића) Слободни неуправни говор – или „неправи управни говор” јесте пишчев поступак при којем (подразумевани) управни говор лика пише као неуправни, али тако да се граница између говора лика и говора наратора и њихових гледишта ипак разазнаје; види доживљени говор.
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
Ed
Не желим да упоређујем себе с Бором... али између нас има пуно сличности, и у животу и у литератури. Добро сам познавао Бору Станковића и лично... Нас двојица смо се виђали врло често од 1919. године наовамо. Био је сиромашно дете. Син малог занатлије. И његов отац је, изгледа, рано банкротирао због промене власти – код њега турске, код мене аустроугарске. И њему је умро отац, вероватно од исте болести – сушице. И њега су рођаци гајили и школовали – њега баба по оцу, мене тетка по мајци. И он је кадио очи по туђим књигама – он на књигама својих професора Симића и Продановића, ја на књигама својих суседа аустроугарских официра у Вишеграду и по излозима књижара у Сарајеву. И он из немаштине умало да није отишао на занат и прекинуо школовање. Места у којима смо провели своја детињства и добар део младости била су некад на граници, једно Турске, друго Аустро-Угарске... И у погледу студија ми смо имали сличности: желео је да студира књижевност, а свршио је права; ја сам студирао књижевност, а отишао у дипломате. Па и у погледу чиновничке каријере имали смо извесне сличности... И њега су врло рано прихватили и публика и критичари као нешто ново, дотле невиђено, необично... И по свом лику имали смо неке сличности. Први ми је скренуо пажњу на нашу тамну, „азијатску” пут, како је говорио источњачку, коју сам временом и сам приметио. И као писци, у погледу мотива и типова и стила, имали смо доста сличности; он то Борисав Станковић / 115
у целости није приметио, јер сам ја своја најважнија дела написао после његове смрти; али је често говорио о Вишеграду као да помиње своје Врање. Ми смо, по моме мишљењу, слични особито и по томе, да парафразирам неке наше заједничке тумаче и критичаре, што смо обојица регионалном мотиву дали свељудску боју и психологију. (Иво Андрић)
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
uk a
Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању
pr om
o
До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то ни натурализам, ни идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача оно што осећаји створе. [...] Мој начин рада је врло прост. Носим у глави до краја једну сцену и тек је онда бацим на хартију... Наравно да се исправке касније саме намећу. Али се дешава и ово: имам једну сцену готову, свршену. Почињем да је пишем и неочекивано испод те сцене појављује се једно друго решење, једно друго груписање, друга слика, која ми се никад до тог тренутка није представила пред духом. То ново решење буде толико јако, да одем за њим без размишљања. Тек ако после неколико дана успем да ту исписану сцену сведем на ону замишљену. Неки пут испадне да је то ненадано решење боље од оног замишљеног и онда га оставим [...] Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност, ако не покрене нека племенитија осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. (Из интервјуа са Бранимиром Ћосићем у књизи Десет писаца – десет разговора)
О ЈЕЗИКУ
Ed
Чак и мало пажљивије читање Нечисте крви довољно је за једно општије запажање о природи њене синтаксе. Будући да није имао довољно (школовањем стицане) контроле над њом, Станковић је реченицу по правилу склапао под појачаним притиском призора који се том реченицом описује, приповеда. Стога се њена граматичка конструкција у већем степену колеба, и колеба се тако да, рецимо, идући од почетка реченице ка њеноме крају запажамо како конгруенција прво узме један правац, да би га нешто касније изгубила заменивши га другим. Тако и настаје недовољно једнолична, што и значи недовољно граматички строга конгруенција. А то у начелу важи и за сва остала граматичка одступања. При томе се, наравно, у тумачењу текста са високом књижевном вредношћу каква је несумњиво Нечиста крв оба момента морају посматрати у њиховој функционалној зависности: с једне стране оно што је названо притиском приповеданог призора, с друге граматичка одступања.
Борисав Станковић, Приповетке, Матица српска / Српска књижевна задруга / Нови Сад / Београд, 1970. Јован Дучић, Моји сапутници, у: Сабрана дела Јована Дучића, књ. IV, Свјетлост, Сарајево, 1989. Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора, приредио и поговор написао Јован Пејчић, Народна библиотека Бор, Бор, 2002. Иво Андрић, О српским писцима, Просвета, Београд, 2014.
116 / Модерна у српској књижевности
Највећег удела у притиску који долази из приповеданог призора има тачка гледишта.Ту је, пре свега, тачка гледишта са које се призор у целини описује, и која је ауторова; она може бити, као што код Станковића често бива, преломљена у доживљају неког лика; затим долази тачка гледишта лика, или више ликова, што понекад води у врло сложене односе. Граматичка одступања, опет, не могу се посматрати само као грешке, него превасходно као стилогене синтаксичке фигуре (оне се у поетици понекад именују као песничка синтакса, а данас се у реторици именују и као метатакса). Спој једнога и другога, поменутог притиска и граматичких одступања, њихова узајамна зависност, то заправо и представља вид испољавања прикривене везе међу реченичним склоповима и склопом самога приповедног текста.
Роман Нечиста крв означава прекретницу у развоју српске романескне прозе и сматра се првим српским модерним романом. Бора Станковић га је најпре замислио као приповетку и објављивао је у нишком часопису Градина, све док то није прекинуо уредник јер писац није хтео да одустане од сцене која описује Софку и умоболног Ванку. Ипак, приповетка се до 1909. развила у роман, који је у наставцима излазио у Летопису Матице српске (1910) јер писац није успевао да нађе издавача. Одлучио је да роман објави сам, у чему му је помагао Антун Густав Матош, штампавши књижевни оглас у загребачком Савременику.
o
(Из књиге Два српска романа Новице Петковића)
ЗАНИМЉИВОСТИ
pr om
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +
Ed
uk a
Хоризонт очекивања – термин који је у теорију књижевности, односно у естетику рецепције, увео теоретичар Ханс Роберт Јаус „да би означио збир читаочевих уверења који му омогућава рецепцију датог дела. Овај збир (или систем) ’у случају сваког дела у историјском тренутку његовог појављивања одређен је претходним разумевањем жанра, формом и тематиком раније познатих дела, као и супротношћу поетског и практичног језика’. Процес рецепције заснива се на непрестаном потврђивању и проширивању хоризонта очекивања који као механизам представља основу књижевне еволуције.” (Из књиге Књижевне теорије XX века Ане Бужињске и Михала Павела Марковског) Дакле, у хоризонт очекивања читаоца при читању новог текста, према Јаусу, улазе она правила која он познаје из ранијих текстова, његова књижевна очекивања, али, у ширем хоризонту, и његово животно искуство.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Укратко, створена је књижевна варош, утопијска колико и стварна; својим се границама, унутарњим и спољњим, она подудара са простором по коме се ликови крећу и живе. Тај апстрактно замишљени простор, испресецан густом мрежом граница, заправо кореспондира с чињеницом да је Станковић, као ретко који наш писац, уобличио један тип или модел старе варошке културе, затворене колико и строге, са јасно градираном лествицом вредности. [...]
А оно што лик Софкин чини изузетним није, као што се најчешће мисли, чак ни њена ретка, изванредна лепота, чак ни њено раскошно а толико чулно тело, што ће све скупа нагло усахнути, ишчилети врло брзо после удаје. Наиме јесте то, али није само то. Изузетан је уз то положај који јој је Станковић дао у роману: не само што је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у приповедању изблиза опажа, него је и свест њена Борисав Станковић / 117
o
моћу којих саодређује понашање својих ликова. Тако би и сижејни паралелизам Софке и куће, који је Станковић веома вешто развио служећи се поступком лажне мотивације, био прилично празан кад се под њим не би налазиле тананије везе које утичу на јунакињино понашање. Кад се у роману неки лик чешће приказује на једном истом или сличном месту, или у једном истом или сличном положају, као што је то случај са Софком, и када се то при читању осећа, морамо се упитати да ту можда не постоји и извесна скривена веза. Заправо је један од положаја у коме главну јунакињу најдуже налазимо, у коме је Станковић са највише боја и динамике приказује и који, најзад, читаоцу више од других остаје у сећању кад склопи књигу, отприлике овакав: она налакћена стоји на прозору горњег спрата, леђима окренута унутра, лицем напоље. [...] Штавише, пажљиво читање показује да су кућни прозор и дворишна капија једине две границе са којих јунакиња, припадајући унутарњем, гледа на спољни свет. Изузмемо ли три помињана изласка, она све до одласка у нову, мужевљеву кућу, другачије на тај свет и не гледа. Додуше, то су такође две границе са којих је девојка у старој вароши на југу Србије, као што се зна, најчешће и могла гледати, али не тако искључиво као у Станковићевом роману. Избор стварносних појединости и њихово прекомерно појачавање заправо их и чине књижевнотворним. [...] Премда се споља даје, у ауторово име, опис се код Станковића окупља око субјективног доживљаја, са језгром у Софкиноме телу и са чулним утисцима који одражавају смештеност тела у конкретноме простору. По врсти и богатству оваквих опажаја ниједан се српски роман до међуратног периода не може мерити с Нечистом крви, а нема их много ни касније.
Ed
uk a
pr om
дигнута до равни на којој се роман као целина приповеда, доведена је у велику близину невидљивог аутора. Отуда и тело Софкино није дато само онако како би га спољње око видело, као тело-објекат, него опис често креће изнутра, из субјективнога телесног самоосећања. Оно у извесном смислу само себе приказује. Једнако активним чулима оно – као ниједно друго женско тело у ранијем српском роману – саздаје сопствену слику, повремено, и не тако ретко, рефлектовану у самосвести. Да свега тога нема, не би била могућа ни она већ гласовита Софкина удвајања, када се, понирући у своје тело и у исти мах га посматрајући као да је туђе, осећала „двогубом”. Удвајања настају као повремени прекиди, као осамостаљивање у самосвести рефлектоване слике тела насупрот самом телу које, са својим пренадраженим чулима, отима маха. Осим тога, потврду да је у структури романа Софкина (само)свест високо дигнута налазимо непосредно у чињеници да описи збивања у Нечистој крви врло често имају овакав почетак: „Софка је знала” или „Софка је (пред)осећала” или „Софка је слутила”, а онда овакав завршетак: „и не превари се” или „тако и би” или „и то се испуни”. Могло би се без претеривања казати да се радња развија, призори и описи се смењују тачно у два корака: прво Софкино предвиђање, па испуњење. И једино се преварила, није знала ни слутила да ју је отац уз присилну удају чак и продајом жртвовао. Али управо та грешка или незнање даје трагично осенчење њеном лику, што не би било могуће без сталнога истицања да јунакиња све предвиђа и све зна. [...] Што писац у сиже уноси, томе он у роману свакако даје на значају. Али чиме он сиже чини уверљивим, чиме му даје књижевну пуноћу и значењску дубину, то се налази на нижим равнима: то су оне ситније, теже ухватљиве појединости по-
118 / Модерна у српској књижевности
(Из књиге Два српска романа Новице Петковића)
За нешто више од једног века постојања Станковићева Коштана сврстала се у ред најчешће извођених драмских дела код нас. „Наша Кармен” је прешла пут од позорнице – фолклорног комада с певањем, опере, савремено режиране представе – до филма. Читајући одломке из Коштане, обележавај места у тексту која су по твом мишљењу изразито лирска, и она у којима налазиш елементе психолошке драме.
КОШТАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕСМАМА) (одломци)
pr om
o
ЛИЦА: ХАЏИ ТОМА; СТОЈАН, син му; АРСА, председник општине; МИТКА, брат Арсин; МАРКО, воденичар Томин; ПОЛИЦАЈА, старешина над пандурима; ПАНДУР; КМЕТ ЦИГАНСКИ; ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин; КУРТА, цигански пандур; КАТА, жена Хаџи-Томина; СТАНА, кћи Хаџи-Томина; ВАСКА, кћи Арсина; КОЦА, другарица њина; КОШТАНА, Циганка, певачица и играчица; САЛЧЕ, мати јој; Врањанци, Цигани, Циганке, пандури. Врање. Садашњост.
uk a
ТРЕЋИ ЧИН ДРУГА СЛИКА
Ed
Миткина кућа. – Башта испред куће. У прочељу лепа кућа на два спрата, са таваницама, уресима, балконом. Улази Митка вукући за собом Салче, Гркљана, Коштану и остале. МИТКА (раздрљен, распасан, окреће се и дозива остале свираче са
улице): Чалгиџије! Метери! Чочеци! Овамо, бре! (Долазе и остали.): Овамо, браћо моја слатка! (Коштани): Ти испред мене. КОШТАНА (се издваја и седа). МИТКА (осталим чочецима): Ви до њума, око њума. Али без дајре... једно до друго. ЧОЧЕЦИ се издвоје, седају око Коштане мало понизно. МИТКА (гледајући их): Такој! Мој брат катил, мој брат крвник, мој брат – никад срећу да не види. Једнако: „кући”... (показује на кућу) Ете с’г дом сам, кући! (Седа, вади и меће испред себе јатаган, фес, кесу, муштиклу) Де, бре... (Гркљану) Свири! Да свириш: како нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (Показује на кућу.) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Борисав Станковић / 119
хаџи – титула која се ставља испред имена хаџије; хаџија – онај који је ишао на хаџилук, ходочасник, поклоник Мухамедову или Христову гробу. кмет – сеоски главар, старешина, кнез. урес – украс. чалгиџија – свирач у чалгију, музикант. метер (мектер) – цигански назив за свирача; бубњар. чочек – плесач или плесачица који плешући изводе покрете трбухом. до њума – до ње. дајре (даире) – бубњић с прапорцима у који се уз певање и плес удара руком, тамбурин. катил – крвник, убојица. с’г – сад. јатаган – дуг савијен и оштар нож са великом дршком на два уха, који се носи за појасом. фес – црвена капа без обода, с кићанком. муштикла – једноставна направа у виду цевчице (од дрвета, ћилибара, слоноваче и др.) у чији се један крај ставља цигарета или цигара при пушењу. гу – њу, ју, је. ву – јој.
целивати – љубити. т’ј – тај. дерт – јад, туга, брига. мејана (механа) – кафана.
Ed
uk a
т’г – тад(а). искубати се – упропастити се, пропасти; искубати – ишчупати. раскоматити (се) – раскомадати, исцепати; распасти се. карасевдах – велика љубавна занесеност, љубавна меланхолија, тешка сета, страсна туга. убавиња – лепота, дивота, красота. серај – дворац турског султана. мартинка – врста дуге пушке. билачки – присвојни придев од: Билача – место Биљача у долини Прешевске Моравице. серај – сарај (одатле: Сарајево); палата, двор турских достојанственика; харем. шедрван – тур. шадрван, водоскок или чесма; обично са више лула, са базеном кружног или вишеугаоног облика, обично уз џамије и богатије куће. оро – коло. грнета – источњачка врста кларинета. с’с – са.
o
башча – башта. хат (ат) – коњ.
pr om
с’н – сан.
Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, „моју песму” да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА: Моју песму! ГРКЉАН (у чуду, питајући и остале погледом): Ама какву твоју песму, газдо? Ми никакву твоју песму не знамо. МИТКА : И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем и у с’н с’нујем. А песма је моја голема: Како мајка сина имала, чувала, ранила. Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син – болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. – Замирисале девојке!... Син полетеја. Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене... Коју девојку није погледаја, само њојне косе неје замрсија и уста целиваја. Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све ги целиваја, све вараја и – болан, болан бија. Болан од како се родија. – Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека – еве на ногу гинем. Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с’н да ме увати. А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а – болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас. Зашто, моје се је срце искубало, снага раскоматала, остарела... Жално, тешко да ми појете! КОШТАНА (са сажаљењем): Коју, газда Митке? МИТКА: Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах! Туј болест ја болујем (показује на себе). Еве остаре, а још се не наживе, још не напоја’ и не нацелива’... Још ми за лепотињу и убавињу срце гине и вене! Аха!... Пој, Коштана, како к’д се од Каракуле на Билачу, Прешево и Скопље удари. Ноћ летња. Шарпланина у небо штрчи, а испод њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје... Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев. Т’нко и високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из серај и башче, куде младе жене и девојке око шедрван и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма... И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани) И, Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с’с отворени очи у гроб ћу 120 / Модерна у српској књижевности
да легнем. Пој „Жал за младост”... За моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде, и брго остави. Пој и викај гу. Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу само још једанпут осетим, помиришем... Ах! (Пева): Да знајеш, моме, мори, да знајеш, Каква је жалба за младост, На порта би ме чекала, Од коња би ме скинула У собу би ме унела, У уста би ме љубила – – оф, аман, заман, младо девојче, Изгоре ми срце за тебе!...
брго – брзо.
порта – врата, капија (нарочито црквена).
аман – таман, баш, управо. заман – (у)залуд, забадава; исп. узаман. сниске – ниске. наковањ – железни подметач на који се ставља оно што се кује. тоцило – брус у облику точка који се окреће око своје осовине. черга – цигански шатор; круто ткано ћебе, поњава. истрцан – изношен, похабан (од гл. истрцати: ношењем похабати и искрзати, отрцати, излизати на појединим деловима). сватовац – свадбена песма уз чије се певање и свирање игра коло на крају свадбе. арњеви – кров сељачких кола од хасуре или платна. чалма – повез, марама омотана око феса, сарук, турбан. сокак – улица. тел – златан или сребрн чврст конац, жица за везење или проткивање. антерија – врста горње (мушке и женске) хаљине с дугачким рукавима. либаде – свилена или сомотска, баршунска горња одећа до струка, широких рукава, као део старе српске женске градске одеће. китајка – памучна или свилена тканина са утканим шарама, пореклом из Кине; хаљина од такве тканине.
o
[...]
pr om
ЧЕТВРТИ ЧИН
uk a
Циганска махала. Сниске ограђене кућице. Нигде зеленила већ свуда гола, утапкана земља, изгорео угаљ око наковања и тоцила, на моткама повешане черге, истрцани јоргани, прљаво рубље. Иза њих примећују се виногради кроз чију средину води широк, прав песковит друм. Из даљине чује се свирка сватовца. Доцније на друму почну да се назиру кола покривена арњевима и искићена пешкирима. Испред кола сватови, бањски Цигани у њиховим белим чалмама око главе и дугим колијама. Све се примиче тихо, са свирком сватовца. Испред колибе Коштанине кмет цигански и Ахмет.
Ed
Дотрчи Курта. КУРТА (радосно): Иду, иду, сватови! КМЕТ (уплашен, утишавајући га): Ћутите! (Курти) Курто, ти горе, на сокак и пази! (Курта одлази.) А ти, Ахмете (показујући на Коштанину кућицу), овде, пред вратима да си, и чувај је! [...] Из кућице излази Коштана. КОШТАНА: Ох! (С муком придржава се за врата.) Зар ја тамо? За Асана, у село, у Бању? Тамо? И ја његова, Асанова? (Бесно.) Зар он мој муж? Он? Ох! (Гризе руке. Поводи се. Спази кмета, бесно пође к њему.) Шта ћеш? Кога чекаш? Чекаш да ме однесу, воде? Чекаш да гледаш како ме носе? КМЕТ (уплашено): Не, Коштана, не чекам! Нећу да гледам. Него, не смем. Газда председник убиће мене ако тебе нема. Па зато сам овде. Морам да те чувам. Не смем да идем... КОШТАНА (бесно): Чуваш ме? (Стреса се.) Бојиш се да не бежим? (Пркосно.) Нећу! Ево, нећу! (Седа.) Ето, чувај ме. Нећу ја ништа. Све хоћу! Где су? Нека ме воде! Ево (показује на себе) и тел, и антерија, и либаде, и китајка... све је готово! И срце, и очи, и снага, све за Асана, за село, Бању! (Пркосно клонуло.) Тамо ћу ја! Борисав Станковић / 121
механџи – кафеџија.
(Кида се рукама.) Ох, тамо и очи да ископам, кожу да опарим, снагу да осушим. (Кида са себе одело, лице, косу.) [...] Долази Митка. МИТКА (пева): Механџи, море, механџи, Донеси вино, ракију, Да пијем, да се опијем, Дертови да си разбијем. МИТКА (кад види кола, сватове, свираче, руком их зауставља): Стој!
Стојте! ПОЛИЦАЈА (уплашено Митки): Не, газдо. Шта ћеш сад да радиш? МИТКА (зауставља): Стојте! Куде! ПОЛИЦАЈА (уплашено, понизно): Шта ћеш да радиш, газдо? Немој,
газдо! Пијан си!
Ed
uk a
ступнути – ступити, стати ногом, крочити.
– срце ми се искубало. Ништа нећу да чиним. (Показује на Коштану.) Дошја сам да гу дарујем. [...] КОШТАНА (истрчи, и изван себе од радости, раздрагано, прилази Митки): Ти? Хвала! Аман! Ох, газдо! Не дај ме, слатки газдо! Руку, ногу (љуби га у руке, сагиње се и грли му колена). МИТКА (зауставља је): Не! КОШТАНА (трудећи се да му ноге целива): Ако! Само ме ти не дај, па и земљу где ти ступнеш и то ћу да целивам. (Очајно.) Не дај ме, слатки газдо! Води ме тамо! МИТКА (гледа је погружено): Куде, Коштан? КОШТАНА (очајно шири руке напред): Тамо! Тамо! МИТКА (болно, погружено): И тамо земља и овде земља! КОШТАНА (изван себе од очајања, шири руке више себе, на све стране): Тамо! Тамо! МИТКА (показујући више себе, на небо): Зар горе? Горе је високо, а доле – тврдо! КОШТАНА (хвата се за главу): Ох!... МИТКА (из дна груди): То је, Коштана! Писано! Суђенице ти досудиле. (Показује на кола, сватове.) Ете, дошли ти, да те водив, да се венчаш. И, ће идеш, ће се венчаш. Свирке ће ти свирив, песне ће да ти појев. Сви ће да ти се радујев. Младожења ће те целива а ти ће плачеш! И прва ноћ плакање, друга ноћ плакање и цел век плакање... КОШТАНА (грца). МИТКА (наставља): И од работу руке ће ти испуцав, лице ће ти поцрни, очи ће ти се исушив... Ће просиш, па ће се раниш!... Срце ће да ти се искида... КОШТАНА (стреса се): Доста! Немој, газдо! МИТКА (заваљује се, горко): Тој је! Зар ја не знајем шта иде! Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје... Тој иде. Там ћу и ја! И, Коштан, к’д чујеш да сам умреја, слузу да не пустиш.
pr om
искубати (се) – ишчупати.
o
МИТКА (потеже јатаганом на полицају): Несам, бре, пијан! Него
работа – рад, посао, труд (обично физички, непосредни).
слуза – суза.
122 / Модерна у српској књижевности
батко – братко, брате. префрљити – претурити, поднети. паран-парче (парампарче) – мали део, комадић чега (најчешће разбијен). резилити – срамотити, брукати, ружити, кудити. бробињак – мрав (инсект); означава и нешто мало, нејако, незнатно.
Ed
uk a
pr om
o
Нико да ме не жали! Зашто, ја сам самога себе, за живот мој, живога ожалија и оплакаја. КОШТАНА (плаче). МИТКА (гануто, прилази јој): Немој да плачеш. Слуза не помага! (Клече до ње и диже јој уплакану главу.) Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје. Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија. (Показује на земљу.) Одавде, Коштан, по тамо – нема! И цел век тој је! Зар се ја не подавах, ја не држах? Аја! Мој брат, да ме је на паран-парче секаја, па опет, не бих му се подаја. Али пошто он моли и вика: или да га убијем, или да га више по механе не срамотим и не резилим – е с’с туј његову молбу – закла ме. Ја, Коштан, у мој живот још бробињка несам нагазија, а камоли на брата руку да дигнем. Брат је брат! Једно млеко смо сисали од нашу слатку мајчицу. И, боље ја, него он! Више у механу – не! Вино – не! Песна – не! Дом, уз огњиште! (Барата по појасу, тражећи кесу с новцем.) И, с’г Коштан, остај ми с’с здравје! Срећан ти пут! Путуј! И ја ћу да путујем! Дома ћу, кући... И, жив из њума нећем да изиђем. Мртвога ће ме изнесев... Аха, камо батка да ми те дарује. (Вади из кесе новаца.) Појављује се полицаја с пандурима. ПОЛИЦАЈА (понизно уплашено Митки): Газдо, хајде! МИТКА: Чекај, бре! ПОЛИЦАЈА: Ноћ иде. МИТКА: Твоја ће ноћ да с’мне, а моја не. Чекај! ПОЛИЦАЈА (са осталима се повлачи). МИТКА (диже Коштану, расвешћује је): Ајде, Коштан! Дигни се, расвести! Ајде, сватови те чекав, младожења те чека. Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден! (Диже а сузе му теку, капљу по рукама.) Ајде! Иди! КОШТАНА (подиже се уплакана): Куда? МИТКА : Зар мене питујеш куде ће идеш? Зар ја да ти казујем? Куде? Ех, куде ја, туј и ти. Ја у мој дом, ти у твој! Ти плачи, и ја ћу плачем... Тебе чека колиба, черге, кучики и просење; мене – кућа, огњиште, пепел, дим, жена засукана и с’с тесто умрљана. Приближују се кола, сватови. МИТКА (вади новац и даје јој, ређа по челу, лицу): Да те дарујем, да ти дам... Да ти дам беле паре за црни дни. А црни дни ти дођоше! (Показује на кола, сватове.) Ето ти ги! Свирив! Радујев ти се. (Бесно, свирачима) Свирите, бре! А с’г, ајде, остај ми с’с здравје! Збогом! И ћути, не тугуј, не плачи! (Погружено одлази.) ПОЛИЦАЈА (обрадован одласком Миткиним полети бесно ка Коштани): Пењи се, јер сада ћу камџијом парчад коже са леђа да ти кидам. (Пандурима) Уносите је у кола. КОШТАНА (бесно, гордо, одбија од себе полицају, пандуре): Сама ћу! (Полази колима.) Борисав Станковић / 123
здаден – саздан, створен (од: здати, здам сврш. песн. саздати, створити).
кучики – кучићи, пси.
камџија (канџија) – бич.
Утрчи Салче. САЛЧЕ (сва уплакана, усплахирена, грли и љуби Коштану): Чедо, чедо... Одведоше ми те! КОШТАНА (одгурне Салче): Ћути, стара. (Пење се у кола.) САЛЧЕ (остаје онесвешћена на земљи.) Коштану у колима, опкољену пандурима, сватовима и са свирком одводе друмом, који води ка Бањи и при чијем крају и сама се Бања назире пуна дима, магле и паре бањске. РАЗГОВОР О ДРАМИ
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Опиши свој доживљај ликова (и њихове судбине) представљених у наведеним одломцима. Процени и образложи улогу песама и поетског у драми. Постави питања у вези са елементима драмског сукоба и ликовима, и изнеси своја размишљања о томе. Имај у виду средину, владајући морал, специфичности карактера, њихових тежњи и надања, однос и став заједнице.
Истражи природу и врсте сукоба у драми (између ликова, и у њима самима). Протумачи централни мотив драме – „жал за младост”. Процени начин на који је он обрађен: који су ликови његови носиоци (протагонисти), шта их међусобно повезује, а шта им је супротстављено. Истражи елементе трагичког у Станковићевој драми и образложи универзална значења која уочаваш.
uk a
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
По завршетку обраде Станковићевих дела у школи, определи се за неке од начина на које ћеш самостално урадити задатак по свом избору.
Ed
Научи напамет одломак из Станковићеве прозе по сопственом избору. Илуструј лик или сцену из дела које је на тебе оставило најснажнији утисак и изабери карактеристичну реченицу за наслов.
Уради плакат позоришне представе или филма који за књижевни предложак (сценарио) имају једно од Станковићевих дела. Истражи друштвеноисторијске прилике старог Врања из времена о ком говори роман Нечиста крв и напиши текст о томе. (Можеш да се послужиш ПП презентацијом или неким другим обликом.)
У оквиру драмске секције или часа посвећеног драматизацији поставите на сцену дело или одломак из Станковићеве прозе по сопственом избору. Напиши есеј са једном од понуђених тема: • Жал за младост – трагедија младости у прози Боре Станковића; • Човек је само за жал и за муку здаден – регионално и универзално у Станковићевом третирању човекове судбине; • Елементи модернизма у прози Боре Станковића; • Поетско и еротско у прози Боре Станковића; • Позиција наратора у роману Нечиста крв; • О главним одликама Станковићевог језика и стила. Прочитај књигу Два српска романа Новице Петковића и прикажи је на часу. (Можеш да напишеш текст који ће бити резултат твог аналитичког читања.)
124 / Модерна у српској књижевности
БОРА СТАНКОВИЋ
СИНТЕЗА
(1876–1927)
„Песник Врања”, тематско-мотивски (друштвеноисторијски и културолошки) уроњен у регионално, у својој прози дубоко захватио у универзално приказивање човекових немира, људске патње и страдања услед животне неостварености.
pr om
o
Песимизам као крајњи исход промишљања животног смисла израња из реалистичког, социјално-психолошког и етичког приказивања средине, ликова и ситуација – а сугерисан је у упечатљиво изграђеним импресионистичким сликама и детаљима.
Јован Дучић, Моји сапутници, у: Јован Дучић и Милан Ракић, Песме, Народна књига, Београд, 1965. Исидора Секулић, „Боре Станковића вилајет”, у: Борисав Станковић, Стари дани. Божји људи, Сабрана дела Борисава Станковића, приредио Живорад Стојковић, књига прва, Просвета, Београд, 1970. Дело Боре Станковића у своме и данашњем времену, зборник радова, Међународни славистички центар, Београд, 1978. Димитрије Вученов, „Наратор у приповеткама Боре Станковића”, у књизи: Трагом епохе реализма. Студије и огледи о епохи, ствараоцима и историчарима, Багдала, Крушевац, 1981. Jovan Deretić, Srpski roman 1800–1950, Nolit, Beograd, 1981. Предраг Палавестра, „Расцеп у душама. Борисав Станковић”, у књизи: Историја модерне српске књижевности. Златно доба 1892–1918, СКЗ, Београд, 1986. Новица Петковић, Два српска романа, Народна књига, Београд, 1988. Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, приредио и поговор написао Јован Пејчић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. Бранимир Ћосић, „Бора Станковић”, у књизи: Десет писаца – десет разговора, приредио и поговор написао Јован Пејчић, Народна библиотека Бор, Бор, 2002. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Ана Бужињски и Михал Павел Марковски, Књижевне теорије XX века, Службени гласник, Београд, 2009.
Представљајући и чулну (еротску) страну човекове природе, поетским изразом и психолошким приступом усавршио поступак карактеризације и мотивације ликова у књижевном делу.
Ed
uk a
Приповедачки поступак засновао је на нелинеарној нарацији, поетској дескрипцији, заокрету од приповедања у трећем лицу ка доживљеном говору (слободном неуправном говору).
Језичкој правилности претпоставио „живи говор” – регионалну лексику и интонацију и ритам „говорене” реченице (синтаксу) јер се у његовој прози смењују тзв. спољашње и унутрашње приповедање (говор ликова прелива се у нараторово приповедање). Својом поетиком прозе отворио пут модерном српском приповедању, посебно роману.
Борисав Станковић / 125
Јован Скерлић Кључне речи: Јован Скерлић, историчар књижевности, књижевни критичар, друштвена ангажованост, „О Коштани”, импресионистичка критика.
О КОШТАНИ
К
o
Ed
uk a
Један од најзначајнијих српских књижевних историчара и критичара, рођен у Београду. био је уредник Српског књижевног гласника, професор на Универзитету у Београду, политичар и народни посланик. Формирао се под утицајем идеја и књижевних схватања Светозара Марковића, као и Богдана Поповића, који му је био професор на Великој школи, где је студирао француску књижевност и теорију литературе. Школовао се и у Лозани и Паризу, и докторирао дисертацијом Јавно мњење у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. Следбеник Поповићев у примени позитивистичког и научног метода (формалноестетичког) у књижевној критици, он се од њега и разликује опредељењем за биографски, социолошко-историјски и импресионистички приступ. Његово дело, по вредности и обиму, представља незаобилазну вредност у српској култури: студије и огледи о писцима Писци и књиге (I–IX), књижевноисторијске монографије Јаков Игњатовић (1901), Омладина и њена књижевност (1906), Српска књижевност у 18. веку (1909) и његово капитално дело Историја нове српске књижевности (1914).
pr om
ЈОВАН СКЕРЛИЋ (1877–1914)
ада се завеса подигла, појавио се буљук белих Врањанки. Шалваре су зашуштале, дукати зазвецкали, и запевало се Шано, душо Шано... Ја помислих да ћемо имати да гледамо нешто као Ђидо, Риђокоса, Потера, низ шарених „слика из народног живота”, са много песама и игара, и са обавезном свадбом на крају. Али, уколико се радња развијала, трагични карактер се све више испољавао: последњи чин, који се ипак свршава свадбом, мртвачки је тужан. За четири чина човеку остаје срце стегнуто, и није у стању да се насмеје. Да је Борисав Станковић следовао примеру добрих старих драматичара наших, он би свој комад, у живописном дијалекту своме, назвао Коштана или Жал за младост. Јер, сав драмат Станковићев јесте једна болна носталгија љубави, самртна песма младости која у гроб силази. Речи оних честитих и простих Врањанаца звоне као учења великих филозофа песимизма и налазе дубока одјека и у нашим далеко сложенијим и узнемиреним душама. Човек са нежношћу мора у томе да запази ону велику солидарност и једнакост којом бол сједињује и једначи све људе, па ма одакле они били, па ма колико они знали. Цела Коштана је тужна повест згажених срдаца и промашених живота. Сви ти људи много се веселе, али од њих нико није весео. Они много певају, али то су лабудске песме. У свакоме од њих одиграва се вечита трагедија, стара као свет: јединка која тражи сву љубав, сву срећу, потпун, интензиван, слободан живот; целина безлична, неумољива, која тражи да људи подреде оно што им је најдраже њеним незнаним, хладним рачунима. И то још целина која није, као наша, остала без веровања, поткопана критиком, без богова, и коју само спољна груба сила и интерес одржавају – но целина патријархална, тврда, непробојна, хладна, тешка као стена. И под тим социјалним жрвњем сви су строшени. Тома, човек домаћин, трговац, хаџија, који је представник тога старога деспотског, патријархалног морала, и он јечи што су му родитељи и обзири наметнули „стару, мртву, ледну, плачну”. Митко, весели Митко, само куне породицу која га закла и зароби. Стојана младост оставља раздерана срца; Коштана са клетвом полази за Асана и улази у живот. Сви, као једна душа, јецају: Беше моје! Цела је прича проста. Коштана је Циганка, певачица и играчица, она оличава буран, весео живот, плаху раздраганост младости. Она је 126 / Модерна у српској књижевности
Антологија српске књижевности
www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx
Прелистај Историју нове српске књижевности Јована Скерлића.
А ја имам црне очи, црне очи, русе косе, русе косе, бело лице, бело лице, алт’но чело, алт’но чело, медна уста...
uk a
pr om
o
једна од оних лепота од чијега блеска очи заслепе и које као блудећи огањ воде људе у пропаст. Поред свога заната, она је остала поштена у чаршијском смислу речи: још су њене косе незамршене, још јој је грло негрижено, и још јој нико није пио оне црне очи од којих се памет губи. Сем лепоте, сем царскога грла, како вели народна песма, сем оних чудних опојних песама, има она нечега вишег. Та млада Циганка има немирну, осетљиву, упечатљиву душу уметника, неодређену потребу нечега лепшег, заједницу душе са великим Све. Њене пламене очи дубоко се загледају у мрку кестенову шуму, у „ону голему, пусту, тамну гору”, и она осећа како „мирише гора”. За њу није прашљива мала циганска, са разваљеним кућама на којима су прозори залепљени хартијом, са мршавим псима који крај догореле ватре глођу кости. Она неће да јој се на камену живот суши и вене. Још мање је за њу студени живот домаћинске куће, да двори, да клечи, да старима ноге пере. Њој треба друго нешто: оно, вечито оно, које никада човек није достигао, нити ће икад достићи. „Ох – уздише она – а када ноћ падне, месечина дође, сан не хвата, око се рашири, снага разигра...” Тада, тада она мора да изиђе да великим очима својим гледа како је „ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу, пали...” Цело Врање за њоме лудује, и староме и младоме мозак је завртела. Када она запева:
алт’но чело – златно чело (чело окићено златним дукатима).
Ed
када она то запева, неки бес уђе у људе. Тада се удари пити; ниске дуката и ћилибарске муштикле зазвече на циганским тасовима, механџији се глава разбија, тавани се куршумима решетају, пандури се на мртво име пребијају. Оде ли „полицаја” да их умири, на њега ни главу да окрену; оде ли кмет, распаше се и он, заседне са њима, на саблазан пореским главама. Шта није председник чинио да стане на пут томе лудовању! Да их затвори? Али, то су Митко, Стојан, Риста, Зафир, Секула, па и саме хаџије, све његови рођаци, седе косе, трговци људи! Једном је био протерао Коштану у Турску, и севдалије мироваше док се дуван не среди и виногради не побраше, али о месницама пређоше границу, начинише лом по Турској, отеше је од Арнаута, и доведоше је на коњима, грувајући из пушака као да владику прате. Најзад, када Стојан сасвим помахнита за њом и заборави кућу, када Хаџи-Тома, који је пошао да сина од ње одвуче или да га убије, када и он памет изгуби, заседе са њом и доведе је својој кући – тада се Арса председник реши на одсудан корак. Он нареди циганском кмету, те Коштану, мртву од бола, силом удадоше за Асана, То је потка, али главни интерес комада јесте Митко, брат председников. Чудна природа био је Митко. „Луд се и родио”, вели његов
drive.google.com/file/d/1WOqH9q wVjndVLSkwtW8DM3cwy9Swvq4H/ view?usp=sharing
Јован Скерлић / 127
Корица књиге Борисава Станковића Коштана, 1921.
o pr om
Коштана и Митка, Позориште „Бора Станковић”, Врање
Ed
uk a
брат. Као младићу није му било равна до Скопја и Солуна; када је царским друмом ходио, све му се живо склањало испред пута. Напио се вина, напевао песама, наљубио жена, али брат га силом ожени, цео живот му огорча, и он од механе до механе носи свој неутољиви дерт. Осећа како студена старост долази, како тело слаби, док „душа још иска”. Жал је његов велики, „докле турски хат иде”; севдах његов је карасевдах; песма је његова жална и тешка. „Песна је моја голема. Како мајка сина имала, чувала, ранила, дан и ноћ само њега гледала... Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син – болан. Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. Замирисале девојке! Син полетеја. Све што искаја, све имаја... Хатови, пушке, сабље, жене... Коју девојку неје погледаја, само њојне косе неје замрсија и уста целиваја. Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све вараја, целиваја, и болан, болан бија. Болан откако се родија...” И он на ногама мре: „Земља ме пије, ноћ ме пије, месечина ме пије.” Песма његова, то је оно када је од Каракуле ударио на Прешево. „Шар-планина у небо штрчи, а под њума легнало пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, чешме, башче... Месечина греје...” Мартинка му преко крила: коњ Дорча иде ногу пред ногу; свирачи иду за њим, свирају му и певају. „А из сераји и башче куде младе жене и девојке око шедрван и на месечину оро играв и песне појев, грнета свири, дајре се чује и песна... не песна, глас само, и тој мек, пун глас... сладак глас, глас како прво девојачко миловање и целивање... такој сладак глас; на т’ј глас иде, с’с месечину се лени, трепери и како мелем на срце ми пада... Т’ј глас искам, Коштан, туј песну, тој време...” То је песма за младошћу која се више никада неће вратити, за коју ће жалан у 128 / Модерна у српској књижевности
гроб са отвореним очима да легне. „Пој жал за младост, и викај гу нека се врне.” Може бити најјаче место у целоме комаду, због кога се заборављају велики недостаци уосталом, јесте дијалог између Митка и Коштане у четвртом чину. Пандури су повели Коштану у Бању за Асана, и у тај мах долази Митко певајући:
Механџи, море, механџи, донеси вино, ракију, да пијем, да се опијем, дертови да си разбијем...
Ed
uk a
pr om
o
И Коштана му се баца пред ноге, вије се, преклиње га да је спасе, да је води одатле, тамо... Митко, коме се срце искубало, побеђен, сломљен, погружено јој вели: „И там земља, и овде земља!...” Тврда је земља: „Неје земља мајка да зажали. Земља је земља.” Што је суђено, суђено. Што суђенице, „на трећу вечер” досудиле, пред тиме се треба савити. Треба се покорити, јер се и он покорио, он који се целога века узаман отимао и борио. И овај полупијани Врањанац говори малој Циганки која се удаје у Бању речи скоро тако очајне и дубоке као што су Хамлетови савети Офелији: Иди, иди, сви су весели око тебе, „а ти ће плачеш. И прва ноћ – плакање, и друга ноћ – плакање; цел век плакање...” Црни дани долазе, руке ће јој да испуцају, лице да поцрни, очи да утрну. „Тој је! Ја ли га не зна што иде! Иде, Коштан, јесен, дом, кућа, брат мој, студ, м’гла, и гробје... Тој иде!...” Митко види шта њега чека, он јечи: беше моје, али неће да га жале, јер се сам целога живота ожалио. Сада, нема више вина, нема механа, нема песме, сада у дом, одакле ће га само мртва изнети! И он саветује Коштану: „Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек!... а човек је само за жал и муку здаден.” Онај који је ове речи говорио свршио је свој живот самоубиством, јер, као и Коштана, као и Тома, и Арса, он је одиста постојао. Чудна нека носталгична поезија загрева цело ово дело. То је она иста поезија што се налази у нашим народним песмама, нарочито босанским севдалинкама, које су и методичног Гетеа могле загрејати. У тој поезији има нечега меког, топлог, дубоког, болног; она изражава ону љубав која је јача од смрти и која се најзад изједначује са смрћу. Има ту нечега што долази од наше меке, женске, осетљиве расе словенске, она уздржана и скривена емоција људи који су много патили и који се сви у срце повлаче. Има и нечег сензуалног, плахог, што нам је остало од Турака. Ова је поезија заразна, ако се тако може рећи, она је опојна као какав источњачки мирис, она у дубинама срца изазива већ давно умукла осећања, онако као што су под ветровима еолске харфе изводиле тајанствене мелодије. Наши стари су ту поезију боље осећали но ми; наши дедови и очеви знали су шта је то севдах. Ми смо за то исувише малокрвни, суви и сложени. Они су могли да вену и да умиру од тих рана. Ми само још у песмама осећамо. Јован Скерлић / 129
Плакат за представу Коштана, 1911.
Ниједно књижевно дело наше не износи боље но Коштана ту особиту, заносну, фаталну љубав. И мало је дела која су у стању да оставе тако трајан и дубок утисак. Нема спора да је она пуна мана; строго узев, она није ни драма, радња је једноставна, трома, врло трома, рђаво повезана, али то су техничке мане, и то је ствар заната. Коштана је добро, истински уметничко дело, јер је пуно живота, јер се прелива њиме и неком дубоком, интимном, болном поезијом. Ја бих дао све регуларне драме Јована Суботића и Милорада Шапчанина за један онакав снажан и емотиван „комад живота” као што је четврти чин Коштане, која је једна од најлепших, најпоетичнијих и најдубљих песама целе наше књижевности. (Из књиге Писци и књиге V, Просвета, Београд, 1964) Плакат за позоришну представу Коштана из 1929.
o
РАЗГОВОР О СКЕРЛИЋЕВОЈ КРИТИЦИ
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
Опиши какво је дејство Скерлићеве критике на твој доживљај и разумевање драме: да ли се твој укупни доживљај појачао или умањио? Образложи свој одговор.
uk a
Издвој Скерлићева запажања и тврдње који су слични твојима и образложи их. Подвуци она места у тексту која су ти донела нека нова сазнања и образложи њихово значење. Анализирај Скерлићев текст: образложи у којој је мери његова критика импресионистичка и поткрепи аргументима. Издвој карактеристичне одлике Скерлићевог стила.
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Ed
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +
Јован Скерлић, „О Коштани“, у: Писци и књиге V, Просвета, Београд, 1964. Богдан Поповић, „Јован Скерлић као књижевни критичар”, y: Огледи о српској књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002.
Комад с певањем – врста драме из народног, најчешће сеоског или маловарошког (паланачког) живота, са фолклорно-идиличним, реалистичко-комичним, односно романтично-патриотским садржајем, у којој је реч подређена песми, а поетска или идејна порука – комичном или патетичном заплету. Код нас су познати комади с певањем Ђидо Јанка Веселиновића и Д. Брзака, Дорћолска посла Илије Станојевића и др. Импресионистичка критика – критика која је ближа књижевноуметничком него научном стилу јер негира могућност изрицања потпуно објективног и коначног суда о књижевном делу. Настала је у последњим деценијама XIX века, њен истакнути присталица био је Анатол Франс, а заснивала се на уверењу да у тумачењу дела треба полазити од утиска (импресије) који оно изазива.
130 / Модерна у српској књижевности
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
Нико није умео боље од Скерлића дати слику и утисак које дело оставља у читаоцу. Кад сте такву његову критику прочитали о Коштани или Божјим људима Борисава Станковића, ви сте дело знали као да сте га сами прочитали; цела живописна садржина дела, људи и догађаји, и средина, и осећања, цела боја дела, остајала је у вашем уображењу, осећању, и памћењу. Његове су критике те врсте безмало ненадмашне, и ја не знам бољих ни у једној књижевности. Такве су критике, међутим, у рукама људи какав је био он, у исто време најфинији судови, са нечим више, с позитивним уметничким творачким даром који писцу допушта да пробуди у читаоцу и утисак оцењене ствари. Ту тачну слику и тај тачни утисак, само се по себи разуме, може дати само онај који је и сам примио тачан утисак и о ствари правилно суди. [...] Скерлић је разумевао целу основну грађу књижевности, право високу и право дубоку, у њеној великој
ширини и разноликости, у обе њене основне манифестације, за које можемо задржати називе „аполински” и „диониски”. Он је осећао и висину и дубину, и страст и меру, и снагу и нежност, и трагедију и хумор, и оптимизам и песимизам, иако овај последњи (као што је имао и право) није одобравао као теорију живота. Он је разумевао и врлине и мане. Као што је осећао лепоте Шекспирове, тако је осећао и незрелост, извитопереност, позајмљени или полутански песимизам данашњих „социјалних” и назовиморалистичких писаца немачких и скандинавских. – Он је, осим тога, судио поуздано. То је други и последњи степен критичарског знања. Познато је да човек често зна неку ствар, али је још не зна довољно давно да би са сигурношћу дао свој суд. Он своје знање у дотичној ствари још није довољно пута огледао, проверио, и о њему се сам уверио. Кад стече то поуздање, тек се онда може рећи да је ствар право испекао. Скерлић је имао тај поуздани суд.
o
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
(Из есеја „Јован Скерлић као књижевни критичар” Богдана Поповића)
Напиши приказ или критику позоришне представе по свом избору.
uk a
СИНТЕЗА
ЈОВАН СКЕРЛИЋ (1877–1914)
Ed
Један од најзначајнијих српских историчара књижевности и књижевних критичара: за непуне две деценије рада дао је огроман допринос српској историографији и критици. Уз Богдана Поповића, свога професора, оснивач и уредник Српског књижевног гласника. Имао је велики утицај на српску књижевност почетком XX века, на њену рецепцију. У тумачењу књижевних дела био је више наклоњен прози него поезији, и у својим оценама и судовима веома оштар (често изразито субјективан) према писцима и њиховим делима која су у супротности са његовим филозофско-естетичким уверењима (критика Лазе Костића, Диса, Исидоре Секулић, Пандуровића). Рационалан, трезвен, друштвено ангажован, критиковао је одсуство напредних социјалних идеја и прогресивних тежњи, као и романтичарска расположења, мистику, песимизам и декадентство, смела померања у језику и стилу. Јован Скерлић / 131
Петар Кочић Кључне речи: „Мрачајски прото”, лирски реализам, социјална, психолошка и језичка карактеризација.
Пред тобом је једна од најзначајнијих Кочићевих приповедака, у којој је до изражаја дошла његова изванредна способност да уверљиво представља упечатљиве и снажне ликове.
МРАЧАЈСКИ ПРОТО
Сврстава се у најистакнутије српске приповедаче почетком XX века. Био је уредник часописа Отаџбина (1907–1908) и Развитак (1908), посланик у Босанском сабору, вођа опозиционе националне групе (заступник националних и социјалних интереса српског народа у Босни и Херцеговини). У више наврата је осуђиван и затваран због свог политичког рада. Пут га је водио од родних Стричића код Бањалуке, преко Сарајева и Београда (где завршава средњу школу пошто је протеран из сарајевске гимназије због политичких иступања), Беча (студије славистике), Скопља (наставничка служба), повратка у Босну – до, поново, Београда, где умире у психијатријској болници. У књижевности се јавио најпре поезијом, неке његове приповетке имају одлике поетске прозе, а прославио га је лик Давида Штрпца из политичко-сатиричне једночинке Јазавац пред судом – који се јавља већ у његовој првообјављеној приповеци „Туба”. Дела: С планине и испод планине I–III (1902, 1904, 1905), Јауци са Змијања (1910), сатирична приповетка Суданија (1912).
Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! – поче
o
Петар Кочић (1877–1916)
Ed
uk a
pr om
Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. – Не знаш ти још какав је то човјек, да Бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује. Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио, док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима. Сваку жену зове Ђурђијом. Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у коме се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. „Дијете, дијете, чувај се сељачкије’ Ђурђија, Христос и’ убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој шокачки!” – продере се и силно задрма косматом, подбулом главом кад му се парохијанин потужи на жену. Од давнина се не може с нашом кућом. Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина! Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши, па пô сата иде странпутицом. „Зар ја да идем путем куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!” Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом. У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј ’ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, украшће, небо га убило!” Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одмах на коња, па кући. Код себе не дâ ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа! Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао, не сјећају се да су га икад видјели. Много су га Турци мучили, и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким гвозденим букагијама под врелим сунцем уз разбукталу ватру. И данас се на то тужи и вели: „Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и ’ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!” Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио
нурија – парохија. куљав – који има велики трбух. букагије – окови за ноге. ’ала – аждаја, неман. размитити – размазити.
132 / Модерна у српској књижевности
тежак – сељак. сермија – иметак, благо, стока.
разор – бразда.
Ed
uk a
pr om
o
га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! – викну Стевица, и глас му као мало задрхта. Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа, иако је љето. Стевица се задихао и уморио од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија. Зрела, једра зрнца са уздрманих класова круне се и просипају по обући. Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу, из кога бије влажна, пријатна свјежина. – Бога ми, брате, мене лијепо страх! – трже се Стевица, кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом. – Што? – Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али... Што се више приближујемо, Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире. Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају. – Да ли је код куће? – прошаптах. – Ја мислим да јест – одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. – Хајде ти напријед! Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обје руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, суморно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с понеким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима. Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли. Наједанпут устаде и поче немирно горе и доле ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире. – Е, јадни и чемерни прото! – викну промукло. – Покрадоше те, отеше ти све... Ономе си псу јуче крстио дијете... Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј ’ришћанину, сунце га небеско сагорило! Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли. Петар Кочић / 133
кесер – врста чекића.
чемеран – горак, отрован, тужан.
pr om
o
крепати – угинути. „шјеме ти се умело” – „сјеме ти се затрло”, клетва у значењу: „дабогда остао без потомства”.
Изиђох иза стрехе, а за мном Стевица. – Помози Бог, оче прото! Он се трже и унезвијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа: – А ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?! – Помози Бог, оче прото! – Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?... А куд си ти пошô, Џибићу?! – писну, као да га нешто уједе за срце, кад угледа Стевицу иза мојих леђа. – Је ли те то послô куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепô? Ако није крепô, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино, Џибовино, шјеме ти се умело!... Ама, шта ћете ви, људи, од мене?! Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло пробијала је дрхтава узнемиреност. – Па онако смо се, оче прото, мало наврнули... – Ама како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?... Нећеш више ни залајати, Џибовина ти се меса на Божић најела! – загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза кућа. Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха. Пушка грмну, пас скикну! – Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пакô старом Џибукарди! О-о! Ама како су могли ући?! – чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. – Неко ми и звоно скинô с авлискије’ врата! – врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли. Конопац је био везан за кућни комјен. Залупаше повелика, крупна, јасна звона, са свију прозора, врата, и са чађавог, кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу. Остави авлијска врата и стаде отварати стаје мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне. Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем, који радосно зарза кад се врата отворише. – Магајце један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! – тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима. – Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! – раздера се и стаде љутито, злобно шкрипати зуб’ма. – Њега је прото опремио, да носи у пакô старом Џибукарди селам, ама максуз селам, што балије кажу! Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану. – Ама, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало кô и познајем – окрену се мени и наднесе руку над очи. – Ти си...? – Јесам, јесам, оче!
Ed
uk a
комјен – отвор на сеоским кућама којим одлази дим са огњишта, комин, димњак.
максуз (махсуз) селам – посебан поздрав, топли поздрав. балија – муслимански сељак, примитиван, прост човек; погрдни назив за Турке. диванана – трем пред кућом.
134 / Модерна у српској књижевности
o pr om
Јован Бијелић, Босански пејзаж, детаљ (1934)
Ed
uk a
– Е, па, ето, шједи, кад си дошô. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом?... Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Шједи и ти, Џибићу, кад те већ ђаво донио. Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!... Млого ме је – обрну се мени и пружи ми млин, пун несамљевене каве: – Самељи то, снажан си, видим, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Млого ме је, кажем ти – уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. – Млого ме је, кажем ти, Џибо – диже се и пође у собу. – Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и’! – чује се из собе. – Млого ме је, кажем ти, – настави, излазећи – Џибо облагивô и код владике и код овог швапског суда. Ама мрачајски прото, ако’ш, мало бенда и владику и овај суд... Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући; немој мислити да нема... Јеси ли самлио већ? – издера се на ме. – Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити. – Оче прото, ули-де и Стевици један филџан. – Јеси ли ти господар у ’вој кући, или је прото мрачајски?! – диже помамно главу и извјери се. – Пи ти каву, пи! Немој туј кô будала каква заврзивати... Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио кô неки господар у мојој рођеној кући. – Ама, није, оче прото, већ... – Шта није, шта?! Е, е,! – стаде се пакосно кесерити. – Да је ово отров, налио би’ му и десет вилџана, а не један – нек цркне пашче! ... Да је теби знати, колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!... Али се мрачајски прото једанпут страшно осветио старом, крепалом Џибукарди – шкрипну снажно зуб’ма, поврже филџан, па устаПетар Кочић / 135
бендати – марити, придавати значај.
филџан – шољица без дршке за црну кафу.
пањкати – опањкавати, клеветати.
вуруна – фуруна, пећ. сач – метални, керамички или земљани поклопац испод ког се на ватри спрема јело. тутунлук – цев кроз коју пролази дим дувана (тутуна).
Ed
uk a
испрема се – према себи.
o
снимити – скинути.
pr om
наџак – будак, млатило; део старинске бојне опреме, врста буздована који с једне стране има секирицу, а с друге дугачке уши или мали чекић. кубурлук – опрема за кубуру, стару врсту пушке. пенџер – прозор.
де и поче као махнит, у некаквом заносу, горе и доле ходати, млатајући рукама. – Почуј-де, момчићу! Отишô ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђvрђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом! Кикоћу, говоре и уговарају како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. О, небо вас убило! – врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају. Поврати се из дрхтавог, ватреног заноса, па настави: – Тргнем пушку из кубурлука: ’оћу ли пуцати, мислим се. Дуго сам премишљô, док ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније’ љутије’, црљеније’ паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет-шест лончића на вуруни, затворим је сачом а и тутунлук подобро зашушкам да дим не пролази. Јȁ кад се распали паприка, јȁ кад поче праштити, јȁ кад стаде Џибукарда с Ћурђијом играти и пјевати! „Отвори, по Богу брате!” – пишти Ђурђија кô змија у процијепу. „Отвори, оћорависмо! Помагајте, људи, поцркасмо!” – „Оче и у Христу брате, тако ти свете причести и часне трапезе, отвори!” – преклиње Џибукарда и таба по соби кô каравлашки међед. – „Отворићу, отворити, док се вјенчате, и док мени Џибукарда, ’нако испрема се опијело очата. Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!” – смијем се ја и раздраган ’одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу! Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг. – То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крепô је давно – додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву. – Па шта би са њима, оче прото? – Кад је паприка сагорела, отворио сам врата и избацио сам и’, онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључô кућу и легô спавати – рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигару. – И ти си како велиш, и како чујем, много трпио и патио? – Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету! – издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо. Вече се примиче. Сумрак се као крадом шири, а сунце лагано, бôно, величанствено бôно, за планинским врхунцима издише. На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама које се црвене као усијани челик. Из раздробљених, испреметаних, облачних комада, као из рапавих, планинских пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи. Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор. 136 / Модерна у српској књижевности
pr om
РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ
милодув (милодух) – мирисна лековита жбунаста биљка.
o
Сутон се све више смрачује, и као да лагано шушти, обавијајући све пода се у дрхтаво, нијемо, ледено ћутање. Све ћути и дрхће; све се спрема на миран, угодан починак, да у заносном, слатком, ћутању проведе кратку, влажну, миришљаву ноћ. Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље – све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи, дрхтави одјеци тешког, уморног, дневног живота. Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта: – Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!
uk a
Опиши шта те је посебно заинтересовало у овој Кочићевој приповеци. Наведи која су ти се питања јавила током читања и покушај да за њих нађеш могуће одговоре. Објасни како је на тебе деловао лик мрачајског проте. Покушај да наведеш његове главне особине и да их образложиш. Образложи које су, по твом мишљењу, вредности Кочићеве приповетке.
Корица књиге Споменица Петра Кочића, 1928.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Ed
Испитај облике казивања којима Кочић гради приповетку и образложи њихове специфичности. (Одреди функцију управног говора, монолога, на почетку приповетке; заступљеност и функцију монолога, дијалога, нарације и дескрипције.) Истражи којим средствима писац гради портрет главног јунака: у каквој су пропорцији његова предисторија коју приповеда нараторов сапутник, дескрипција екстеријера и атмосфере простора којим је главни јунак окружен, његово понашање и разговор који води са посетиоцима, те функцију чулних слика сутонског пејзажа на крају. Које симболичко значење може имати атрибут мрачајски уз овог јунака без имена и презимена? Објасни поенту приповетке.
Објасни фабулу и сиже приповетке; окарактериши њену композицију. Проучи тачке гледишта (наративне перспективе, позиције двојице наратора) и њихове функције, као и ритам приповедања. Образложи којим средствима писац постиже атмосферу напетости, неизвесности, а чиме осећање нелагодности и страха. Протумачи лик мрачајског проте – узимајући у обзир оно што га у приповеци карактерише из позиције нараторâ, из описа (и коментара) његовог понашања и говора. Размисли о могућим мотивима писца да прикаже лик мрачајског проте. Шта је у његовом лику, по твом мишљењу, вредно приповедања? Које су универзалне вредности Кочићеве приповетке? Образложи своје одговоре. Петар Кочић / 137
И З
Т Е Р М И Н А
o
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново Тачка гледишта (енгл. point of view) – угао виђења, становиште или перспектива из које приповедач прича – сагледава догађаје о којима приповеда. На основу односа приповедача према збивању, у теорији књижевности одређено је неколико основних врста перспектива у епским формама: а) перспектива свезнајућег приповедача, у којој приповедач стоји изван збивања, унапред зна шта ће се догодити, „чита” мисли и осећања ликова, са одређене дистанце објашњава и коментарише ликове и догађаје; б) перспектива првог лица, у којој је приповедач главни или споредни лик у делу, те у првом лицу извештава о збивањима у којима и сам учествује – што делује непосредно и уверљиво, али и ограничено доменом и карактером свести лика који приповеда; в) перспектива скривеног приповедача, где приповедач наоко нестаје као структурални елеменат дела који коментарише догађаје: догађаји се прате из перспективе ликова, кроз њихове поступке, разговоре и размишљања; г) перспектива тока свести, при чему се збивања приказују искључиво посредством свести или подсвести једног лика или више њих: спољашње збивање потиснуто је у корист приказивања унутарњег, психичког стања, што се огледа и у коришћењу одређених стилских поступака (унутрашњег монолога и доживљеног говора). О ЈЕЗИКУ
Петар Кочић је један од најоригиналнијих сувремених писаца српских. То је уметник који је планину описивао свежијим и јачим бојама но ико пре њега; то је борбен дух и оштар сатиричар каквог нема данас у српској књижевности. Од осталих српских писаца Кочић се одликује чистотом, течношћу и неусиљеношћу свога језика. Он данас пише језиком Његоша и Љубише, свежим, неисцрпним горштачким језиком, пуним снаге, полета и сликовитости, и у том погледу стоји над свима сувременим приповедачима српским.
uk a
О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!
К Њ И Ж Е В Н И Х
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Р Е Ч Н И К А
(Из Молитве Петра Кочића)
Ed
Пишчев коментар – коментар у књижевном делу који се дефинише као уплитање приповедача. Огледа се у приповедачевом коментарисању онога о чему приповеда (нпр. карактера јунака, поступака и догађаја) или у коментарисању самог чина приповедања и сопствене позиције. „(је) преврнуо у манију прогоњености” – овде у значењу: преокренуо, скренуо у манију прогоњености (глагол преврнути има и значење полудети). мартир – мученик, јунак вере; онај који је прогоњен и мучен због својих идеја; посебно се односи на ране хришћане који су страдали не одрекавши се своје вере.
Јован Скерлић
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Шта је мрачајски прото? мизантроп? лудак? Стари свештеник је бесумње преврнуо у манију прогоњености, али њега су у младости стварно гонили Турци, једном умало не набили на колац, а после заиста примицали уз разбукталу ватру и на сунцу. Сем тога, никакве вајде од свега што је трпео! Можда је све што прото говори и ради, манијачки гнев; а можда се од гордости прави безуман, над својим ужасним животом. [...] Тако је мрачајски прото најкохерентнији тип Кочићев, без једне пукотине у концепцији; без једне пукотине у причи из које се слово једно не би могло искинути; без лека у трагедији која је више дубока него лепа. Не доживевши ниједну правду, прото достиже у врсти лудила фигуру краља или мартира. (Из есеја „Петар Кочић” Исидоре Секулић) 138 / Модерна у српској књижевности
За Петра Кочића је језик потпуно једно са људима и земљом, свет и неповредљив као и они. Понекад човеку изгледа као да је и само Кочићево дело, цело-целцато, лежало негде у дубинама тога језика, а он га је ископао као кип, и изнео на светлост дана и пред поглед света. Кочић је добро знао (или боље: осећао) да говорити и писати чисто и правилно значи одупирати се и на тај начин непријатељу, пркосити му, давати доказ своје животне снаге; и обрнуто, да примати нове, наказне изразе службеног језика значи колико и признавати чињеницу своје потлачености и покорности, отварати пут ка пуној капитулацији. (Из есеја „Земља, људи и језик код Петра Кочића” Иве Андрића) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
o
Издвој један лик из Кочићевог дела и анализирај га. Напиши текст о Петру Кочићу, бирајући једну од следећих тема: Поетско у реалистичком поступку Петра Кочића; Необични ликови у делу Петра Кочића; Језик у делу Петра Кочића; Родољубље Петра Кочића између лирике и сатире. Прочитај Кочићев саборски говор „Језик у законским текстовима” и чланак „За српски језик”, истражи шта им је заједничко и образложи Кочићеве ставове о језику.
Јован Скерлић, „Петар Кочић“, у: Писци и књиге III, Београд, 1955. Јован Дучић, „Петар Кочић“, у: Моји сапутници (Сабрана дела IV), Сарајево, 1969. Исидора Секулић, Петар Кочић. Огледи, МС – СКЗ, Нови Сад – Београд, 1959, Српска књижевност у сто књига, књ. 67, 1971. Петар Кочић, Јауци са змијања, Матица српска / Нови Сад / Српска књижевна задруга / Београд, 1972. Иво Андрић, „Земља, људи и језик код Петра Кочића“, у: Петар Кочић, Јауци са змијања, Матица српска, Нови Сад, Српска књижевна задруга, Београд, 1972. Милан Шипка, Језик Петра Кочића, Институт за језик и књижевност у Сарајеву, Сарајево, 1987. Горан Максимовић, Свијет и прича Петра Кочића, Бања Лука, Бесједа, Београд, Ars Libri, 2005.
ПЕТАР КОЧИЋ
СИНТЕЗА
uk a
(1877–1916)
Приповедач Босанске Крајине, силне природе и живописних људи, потлачене отаџбине и сна о ослобођењу од туђинске власти. „Лирски реалиста”, близак импресионистима, творац босанске приповетке у којој сједињује поезију и прозу.
Ed
Народни посланик у босанском сабору, политички борац, родољуб револуционарних схватања, затваран од аустроугарске власти – исказао се и као оштар сатиричар, критичар монархије, окупационе власти, судске бирократије и бирократизације језика. Мрачајски прото сврстава се у ред најупечатљивијих Кочићевих ликова (уз Давида Штрпца, Симеуна Ђака, Рељу Кнежевића и друге). Без имена и презимена, означен придевом мрачајски, који поприма симболичко значење, осветљен је у исти мах и натуралистички и поетски. Представља врхунац Кочићевог умећа да психолошки уверљиво и уметнички убедљиво понире у трагику људске душе. Петар Кочић / 139
Породична гробница Петра Кочића у Алеји великана на Новом гробљу у Београду
Исидора Секулић Кључне речи: „Круг”, приповетка, прва приповедачка збирка, медитативна јунакиња, исповедни тон, лирске и филозофске рефлексије, модеран сензибилитет, песимизам.
o
КРУГ
Господин професор узима шестар, с неким нарочитим уживањем га раскречи, заврне клин што чвршће може да ниједна тачка не мрдне и не утекне, забоде шиљак у таблу, и шкрипи, шкрипи, шкрипи, а за шестаром остаје испупчени, надувени, досадни траг линије која једва чека сама у себе да утрчи, и сама у свој почетак да се сјури. А мени непријатно, осећам како се мало моје чело мршти. Изгубићу ону ситну белу тачкицу која је била прва и почела нешто ново, и почетак и свршетак биће једно, биће све равно и исто и једнако, празно и споља и изнутра. Лакше би ми било кад би клин развалио рупу у дрвету табле и исклизио мало наниже, и кад би креда одједаред обишла малу почетну тачкицу и почела око ње да пише веселу спиралу. Господин професор би се тада љутио, брисао и удешавао, али би на линији ипак остајале неке задебљалости и истањености, које би пркосно штрчале на глупо упарађеној најпокорнијој правилности, и показивале јасне знаке отимања, ослобођења и бекства. Касније, исти тај професор причао нам је о духу и слободи и прогресу човека који копа и преврће дубоко у земљи, и лети и влада високо над земљом. Заборавио је само да каже да тај дивни човек, и у дубини и у висини, удара главом и разбија се о периферију оног средишта коме је роб, и које га вуче и у границама својим држи. Толико и толико над земљом, и толико и толико под земљом, и ни корака даље. На самој ивици, човек мора да скрсти руке и да умре, и никада, никада не може онамо куд га душа и жеља и очи вуку. Лежала сам једаред тешко болесна, у ватри и заносу грознице. Привиђало ми се да нема ни таванице ни крова, и да из велике висине, брзо, и окрећући се око своје осовине, пада нека грдна светла метална лопта. Одједаред се зауставила, заглавила, застала, лебдећи
Ed
uk a
Рођена је у Мошорину. Писала је приповетке, романе, есеје, књижевну и уметничку критику, путописе, а бавила се и превођењем. Завршила је студије природних наука и филозофије. Дипломирала је на Вишем педагогијуму у Пешти и докторирала у Немачкој 1922. Говорила је седам језика, путовала је у Енглеску, Француску и Норвешку, јер је сматрала да се култура једног народа не може упознати ако се не познаје његов језик. Била је прва жена чланица САНУ (од 1950). Појавила се са књигом Сапутници 1913, у којој је изразила сложена психолошка стања модерног интелектуалца. Оставила је и сведочанство о путовањима у виду путописа – Писма из Норвешке (1914). После Првог светског рата објављује две књиге прозе: Из прошлости (1919) и Ђакон Богородичине цркве (1920). У главном приповедачком делу Кроника паланачког гробља (1940), чија ће се завршна верзија, из два дела, појавити тек пред њену смрт (1958), напушта хронолошко приповедање и приступа судбинама људи од њихових вечних станишта. Значајна је и збирка приповедака Записи о мом народу (1948). Писала је критике и есеје о многим писцима и делима, о култури уопште, о проблему језика и традиције, увек активна и бескомпромисна када су у питању уметничке вредности. Своје есеје у три књиге, под насловом Аналитички тренуци и теме, објавила је 1941. године. После рата објављује књигу о Његошу – Његошу књига дубоке оданости (1951), и Говор и језик – културна смотра народа (1956).
pr om
Исидора Секулић (1877–1958)
Приповетка „Круг” објављена је најпре у Српском књижевном гласнику, 1912. године, а потом у збирци Сапутници (1913), на чијем почетку стоји приповетка „Буре”, коју знаш из програма основне школе. Пре читања размисли о значењу појма круг. Које ти се асоцијације јављају на помен те речи?
140 / Модерна у српској књижевности
Ed
uk a
pr om
o
у ваздуху. Затим, у правцу једног меридијана, начинила се уска пукотина, а мене нешто подигло, и, као да сам перце, утиснуло ме кроз уску пукотину у лопту, и лопта се опет затворила. Како се затворила, да ли се стопила, склопила или скопчала, не знам, као што, поред све пажње и страха, нисам ни то могла да видим и да запамтим на коме су се месту сјединиле ивице отвора. Исто као и онај круг на школској табли. Ни почетка ни свршетка, ни уласка ни изласка. Сами од себе се привлаче, мешају, сједињују и слажу апсолутно исти молекули, апсолутно истог смисла, на апсолутно истим местима, под гвозденом вољом центрума који их држи. А унутра, у лопти, било је ужасно. Округла шупљина без иједног укрштаја, без иједног угла, без иједне истурене тачке на којој би мисао стала или се поглед задржао. На средини, неутврђена и необешена, гори нека јака светлост, и сваки комадић унутрашње површине лоптине осветљен је потпуно, једнако, блештаво, отужно, без нијанса сјаја, без сенчице, без цртице полусена или мрака. А по зидовима гмижу, клизе, падају, и опет се пузају и пентрају гомиле узверених, измучених, очајних људских прилика, у дугим болесничким кошуљама као и ја. Очи им уморне, закрвављене, неиспаване, удови мршави и суви, и неприродно склештени као да једнако четвороношке пузе. Прсти на рукама и ногама богаљасто згрчени, и дрхте од умора и нервне изнемоглости и беса јер на глатком металу нигде не могу да се укопају и тело да одрже. Нигде не могу да загребу, да раскину, да ишчупају, да разрију, да пробију, да прокопају или продеру зид лопте, и да се барем један од њих ослободи страшног робовања у округлој шупљини. Стале су очи и пене се уста тим јадницима у округлој тамници, која је, због лудачки досадних једноликих удаљења и праваца, тесна као орахова љуска и празна као мехур воде. А сваки од њих има сећање и свест да изван лопте постоји простор, бескрајан и безмеран, пун дугих вијугавих путева, пун углова, где се сукобљавају правци и тежње, тонови и осветљења, пун савијутака, где се ломе ветрови и увек има зиме, шушња и треска. Сваки има болно осећање да је изван лопте бескрај и слобода. Али не бескрај кривих линија које саме у себе пониру, и само зато немају краја што прогутају и прождеру свој почетак, него онај несагледљиви, неслутљиви бескрај са недокучивим одметницима – правцима и одбеглицама – тачкама, са једном језовитом слутњом о даљно далеким станицама, иза којих се наставља бескрај, бескрај, бескрај, и у њему пуно скривених тајни, тајни у тајнама, догађаја у догађајима, бића у бићима и клица у клицама. А у металној кугли је био ужас и очајање. Дахтање, зној и лудачки напор изгубљених људи. Свугде кров, свугде патос, свугде облина која плаши, свугде глатко и равно, нема кутића, нема тачке на коју не зија Исидора Секулић / 141
Ed
uk a
Писаћи прибор Исидоре Секулић
pr om
o
Легат Исидоре Секулић
она жижа из средине, и не можеш се сакрити, не можеш побећи, не можеш се стрмоглавити јер је свуд царство истог и једнаког удаљења. И свугде избечено блеште светла места метала, и нико не може даље да оде од другога, и кога год погледаш исто је што и ти, и у тој је помисли ужас, очај и лудило. И онај слева, и онај здесна, и онај који ти под ногама гмиже и зубима шкрипи, и онај који се сав унакажен од страха и мокар од зноја попео над твоју главу, сви без разлике, сви су апсолутно исто, на истом месту, на једнаком размаку од центрума који држи, вуче, влада… Оздравила сам и тај безумни сан је прошао. Остала је само мисао о томе како је и зашто је идеја круга извучена из сивога хаоса, и остало је болно уверење да нигде у природи, и нигде у животу човека нема много више слободе него у оном страшном привиђењу грозничавог болесника. Мрзим обожавање средишта, и страх ме је од робовања њему. И зато желим да дође неки страшан преврат, и у том преврату да се сатре инстинкт и идеја круга, и као последица тога да се растворе и распадну облици и могућности круга. Да ми је да се искорени то блесасто враћање у себе, и да не буде круга ни докле око допире, ни докле само сећање и фантазија допиру. Да ми је да у једном истом тренутку дочепам и рукама и зубима зауставим све што у кругу живи и што се у кругу врти, и дотле да задржим кружење и оптрчавање док се не изгуби сва глупа традиција вртоглавице око средишта, и сва глупа меморија о истом и једнаком удаљењу. И тада, уз радосни врисак, да пустим да се слободно распрште, и као туђинци једно мимо друго разлете ослобођене тачке бивших и покојних сфера. Да ми је да дигнем све ветрове и буре, и да их научим како ће разјурити и раздувати оне досадно упарађене хармоничне тачке, којима је, као клинцима, приковано све што би иначе по бескрају вијугало, што би увек недостижно било, што би увек збогом говорило. Туга ми је због те једне или због неколико тачака које вечност и бескрајност скраћују, које, у домашају равних наших мозгова, сапињу и спутавају одношаје флуида и атома. Оно што по недостижности и по тајанствености изгледа да је најближе божанству, и што би, као и божанство, требало увек себе да даје, и увек да је цело, то је стегнуто у кругове и лопте које једна једина изгубљена и померена тачка доводи до ништавности и расула. Дође ми жеља да се опет разболим, или да полудим, и да бар у грозници или у лудилу проживим и просањам фантазију да су из крви и сржи светова и атмосфера нестали мртви чворови центрума и жижа. Чворови који се не даду ни убити, ни запалити, ни прогонити, и због којих нема слободе у природи, па је зато нема ни у друштву ни у појединцу. Нема слободе јер су та средишта и хармоничне тачке неваљала места васељене. Те тачке лажу и варају да је кретање оно што је у 142 / Модерна у српској књижевности
Рукопис Писама из Норвешке
Ed
uk a
pr om
o
ствари идиотско стајање, и да је развиће оно што је само тромо и тупо враћање и понављање. А свугде је послушно враћање и ропско понављање, свугде одређује и побеђује центрум. Баците камен у море, и станите за тренут-два. Камен ће кроз густе уљане слојеве црне воде нагло тонути. Тај камен, који је само минут пре тога миловала ваша рука и грејала ваша крв, сишао је онамо куда ви не можете сићи, и нашао је места у свету који ваша чула не опажају и ваше срце не може волети. И место каквог симбола, пуног слутње и чежње, на површини морској јавило се неколико концентричних кругова, и нестало их је одмах пошто је кроз њихово средиште прошао сунцем угрејани шљунак који сунце више огрејати неће. Ударите руком о стакло, прснуће зраци око једне тачке. Пробијте метком главу, мозак ће шикнути у кругу око ране. Забодите нож у жилу, млазеви крви ће у једнаким размацима понети живот у смрт. Погледајте, кроз микроскоп, ћелије органа, видећете да се сав живот у круговима и у лоптама слаже и разлаже. Свугде је круг, и свугде одређује и побеђује центрум. Запрегните сву вољу и све добре и зле силе у центрифугу, узалудна ће бити свака револуција, и на крају крајева ће опет доћи власт сталне тачке и једнаког удаљења. Круг је одвратни симбол ропства и комике. Бити круг и бити у кругу значи бити баналан и смешан, бити увек код куће и бити увек при себи. И колико год генијалан и естетичан био дух закона кад је хтео да светови и створења и идеје буду кривине и конкаве, толико је исто дегенерисан и вулгарисан био тај дух кад је стезао слободне и ћудљиве кривуље у завршености које се у себе враћају. Још нема закона о слободи, још нема живота и службе без ропства. Понижено ми се чини небо, са тим филистарски одмереним путањама, са учтивим и буржоаским склањањем с пута, и са страхом и избегавањем ватре, боја, судара и катастрофа. Јупитер, Сатурн и звездани системи! Лопте, лопте, лопте! … Униформа и респект од еклиптике! Округли трабанти, округли прстени, трчање по округлом путу, играње у округлом колу, и све што виде и што сретају, све је круг, круг, круг, и свугде чуче оне црне тачке од којих се не може удаљити ни утећи. Све што је материја круг је, и све што није материја круг је. Бог је круг, магла је круг, живот је круг, организам је круг, друштво је круг. Па и ум, и машта човечја, увек неуверени, увек незадовољни, увек устремљени напред на стази нових истина и слобода, и њих савлада једнога дана сањиво искушење средишта, да још једаред окрену лице путевима које су оставили и прошли. Једнога седог, остарелог и предгробног дана учини им се очајно и тешко да сачекају смрт далеко од Исидора Секулић / 143
еклиптика – астрон. круг по коме се Сунце привидно креће по небеској сфери у току године.
Ed
uk a
запт – строга дисциплина, стега. скерцо – муз. инструментални ставак, унутар веће композиције (сонате и сл.), веселог и хумористичког садржаја.
pr om
o
циља, на каквом усамљеном, хладном, снегом завејаном месту, где око пободених барјака науке и лепоте урличу хијене и вуци и пролазе ветри и облаци. И ум и машта окрећу своје очи од будућности и траже своје старе стопе, и кад дође време да човеку отежа глава, погрбе се леђа и стану у земљу пропадати ноге, некадашњи револуционари у њему одавно већ труну у округлим кавезима старачке ироније и резигнације. Има још један круг, још један круг који ми дању душу стеже, а ноћу ме из сна буди. Круг који ће заробити чежњу моје чежње, слободу моје слободе! Ти си то, ти слободни путниче из слободних незнаних земаља и далеких прошлих и будућих времена, ти који столећа кријеш у очима и градове носиш у срцу! И у теби трули и гњили једно здраво место, и спрема се гнездо црној тачки што ће заробити лепи хаос и бесконачност твога бића. А у теби је, још доскора, живела једна слободна и дивна репатица пуна наглости и ћуди, и јурила по бескрају без осовина, жижа и средишта. У теби је био један силни талас, вечити талас од судара оног што је било и оног што ће бити. Ти си био једно немирно пророчко осећање времена, и једна нестална енергија, састављена из воље и бола, из великог смеја и великог плача. Сав неприпитомљен, и сав нехармоничан, ниси признавао свест која са једнога места и једнаком светлошћу светли, и ниси признавао запт који са једнога места и једним законом влада. Свест и запт су робовање, из свести и запта су дошле оне црне тачке у скерцу Девете и Валдштајн сонати, црне тачке у Мојсију и Христу. Ти ме зачуђено гледаш; и не знаш шта хоћу да кажем. Ти, Давиде, ти велики пагане с оне стране хришћанства и културе, ти, јуначе и борче недостижних мета, ти махнити човече са махнитим чежњама, зар ти не видиш да није више ведра и светла бесконачна бела мисао што ти је међу очима живела! Прошло је време кад су у тој мисли дрхтале све нијансе и пустог и смиреног живота, кад је у њој буктала ватра без дима, и кад се из ње ширила зараза од које су скапавала средишта и жиже. Пре тога, пре тога сам бележила сваки дан другу симфонију твојих црта и облика и другу симфонију твојих жеља и циљева и једнако те гледала како живиш у вечитој чежњи стварања, и у вечитом блаженству промене, и у вечитом тријумфу слободе и испуњавања. Часом си био исток а часом запад, часом си био ударање срца а часом мотив смрти. Па онда си био ветар који је све тице и облаке терао на југ, а затим си био бура која је сва дрвета повијала на север. И никад се ниси освртао за оним што је прошло, и ниси дизао оно што си оборио, и ниси облачио хаљине које си скинуо, да не би опет постао што си био. А сад ти је тешко да будеш изгубљен и залутао, и да одеш па да се више не вратиш. Тешко ти је да будеш ничији и сам, да живом енергијом 144 / Модерна у српској књижевности
Детаљ фотографије радног стола Исидоре Секулић
Ed
uk a
pr om
o
обараш хипнотисану и забленуту енергију чучања у средини, да будеш несвесно хуктање унапред и дивље бежање од враћања и понављања. Једно тужно вече ми је у памети. Седели смо поред отворених прозора и гледали у ведар простор и даљину. У нама су живели само нерви и слутње, и притискивала нас је нека општа слутња и бескрвност, и чудно нам је било како се руже још црвене. Мртве су биле на полицама моје књиге и свесно и у боловима је венуло цвеће, које иначе не слути смрт и без страха и отпора умире. Покушавали смо да разговарамо, али је оно главно увек западало међу речи, и ми смо најзад заћутали. Слушали смо како коњска копита звече по калдрми у округлој мелодији, и гледали како голубови круже око голубињака и димњака, и како пси трче у кругу за својом сенком на месечини. Ти си први прекинуо тишину, али си говорио на неки нов и необичан начин. Неке опрезности је било у твојим речима, неке послушности у твојим гестовима, неког стишавања у твојој жеђи, неког опадања у твојој мржњи. Нешто те је згазило и стегло и давило у теби пркос твоје крви. Те вечери ја сам много разумела и много изгубила. Тебе је једнога дана изненадио ласкави шум, и ти си разабрао да је то множина људи која иде за тобом и пева песму твојих мисли. И тада си први пут застао, и први пут си заповедио своме ћутању да говори, и први пут си пожелео да се вратиш и будеш тамо где си био. И од тога доба све чешће застајеш на једном истом месту јер ти се допада да светлиш, и од тога доба се стеже круг око тебе јер си пожелео да те људи воле. Затворио си у круг буну свог живота и белу мисао међу очима, и верујеш у круг среће у кругу. Не волиш више разобимљеност и скок у помрчину, враћаш се јер хоћеш да си међу људима, и над дубином свога ћутања дижеш мост од речи. Зар не видиш да си раздрљио своју светињу и пустио да се око ње скупи круг будала и злочинаца… Сув и незанимљив и мали је сада задатак за који живот хоћеш да дадеш, и неодређено је оно што на плећима носиш, и твоја борба је као битка лептира који опијен пада у круг својих мртвих другова, у чијем средишту је отров баналне георгине.
РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ Да ли су твоје асоцијације на реч круг позитивне или негативне? Колико је приповетка потврдила или оповргла твоја размишљања о кругу? Образложи свој одговор. На која те размишљања наводи приповетка? Објасни како разумеш обраћање другом лицу једнине. На кога би то могло да се односи?
Исидора Секулић / 145
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
арбитар – судија, пресудитељ; најмеродавнији стручњак у некој области (уметности и сл.).
pr om
o
Истражи у композицији приповетке како се постепено развија мотив круга: од субјективног сећања и интимног осећања које круг изазива на часу геометрије, повезан са емоционалним сећањем на дечју болест и грозницу, преко егзактних примера до социолошких, филозофских и метафизичких разматрања. Подвуци најзначајније тврдње. Издвој шта је по твом мишљењу кључно за доживљај круга у детињству и објасни на примерима. Шта се све из природе доводи у везу са кругом? Објасни како разумеш мисао: Све што је материја круг је, и све што није материја круг је. Бог је круг, магла је круг, живот је круг, организам је круг, друштво је круг. На који је начин човеков друштвени живот устројен законитостима круга? Шта представља периферију, а шта центар? Шта се поводом тога каже о човековом уму и машти? Објасни како разумеш обраћање: Ти, Давиде, ти велики пагане с оне стране хришћанства и културе, ти, јуначе и борче недостижних мета, ти махнити човече са махнитим чежњама, зар ти не видиш да није више ведра и светла бесконачна бела мисао што ти је међу очима живела! Подсети се историјских чињеница о цару Давиду, као и псалама Давидових из Библије и објасни значење алузије у приповеци. Шта се са Давидом десило када је из сфере песништва и мудрости прешао у поље владарске амбиције, бескрупулозности и моћи? Коме је упућена побуна медитативне јунакиње „Круга”? Шта она супротставља кругу? Објасни однос хаоса и круга како га она представља. Има ли места уметности у кругу? Објасни да ли је гледиште медитативне јунакиње песимистичко или оптимистичко.
Ed
У моменту драматичних историјских збивања по српску нацију, Јован Скерлић као неприкосновени арбитар тадашњег књижевног живота неће имати нимало разумевања за дубоко субјекатски говор у збирци прича Сапутници [...]. У читавом низу негативних оцена Сапутника, где Скерлић за Исидору каже да је „сасвим књишки писац” и пребацује јој одсуство ближег контакта са животом, односно књигу описује као „књижевну егзотику, симболизам идеја, атрофију осећања, парализу воље, нешто заморно и болешљиво”, пронаћи ће се, међутим, и похвални делови који ипак указују на један ниво књижевнокритичког поштења, констатујући да се у том тренутку „једна савршено непозната почетница јавља као потпуно изграђен писац који пише сасвим књижевним стилом”. И ма колико Скерлићеви захтеви за друштвеном ангажованошћу и националном функцијом литературе, па и Сапутника, данас позивали на полемику, његово препознавање Исидорине списатељске изграђености, али и „врло развијене ретке способности за интроспекцију” доживљавају се као потпуно тачни увиди једног аутентичног критичарског дара. У причи индикативног наслова „Круг”, наизменично се смењује дискурзивна критика центрираности са обеспокојавајућом ониричком и антиутопијском визијом људске условљености центрумом. Из ове ванредно сликовите катаклизмичке представе човекове спутаности избија 146 / Модерна у српској књижевности
Ed
uk a
pr om
o
права субјекатска драма и суштинска брига за будућност људске слободе, и то у значењу ослобођеног било какве патетике [...]. Бити у оквиру круга, односно у власти једног центра, бити предодређен тим, али и било којим другим центром значи бити ограничен унапред задатим. Штавише, идентитет није могуће изградити јер у таквој констелацији односа појам и смисао дистинкције ни не може постојати [...]. Контекст у коме субјект, јединка, неизбежно гравитира једном центру за Исидору представља „округлу тамницу” која је „тесна као орахова љуска и празна као мехур воде”. Ова изричитост и упорност у дисквалификовању центрираности своју заснованост има у прирођеној људској тежњи ка бескрају, ка метафизичком искуству и спознаји поништавањем свих граница. Исидорин модеран, антиципирајући сензибилитет доказује се и у овој причи са можда још већим набојем због смањене фигуративности и већег уплива рационалног и дискурзивног гласа који функционише као (ауто)поетички credo: „Мрзим обожавање средишта, и страх ме је од робовања њему. И зато желим да дође неки страшан преврат, и у том преврату да се сатре инстинкт и идеја круга, и као последица тога да се растворе и распадну облици и могућности круга. [...] Свугде је круг, и свугде одређује и побеђује центрум.” [...] Занимљиво је да Исидора наглашава и ту филистарску страну центрираности: „Круг је одвратан симбол ропства и комике. Бити круг и бити у кругу, значи бити баналан и смешан, бити увек код куће и бити увек при себи.” Овакво проширивање дефиниције круга и центра сугерише и схватање по којем центрираност у потпуности одудара од феномена уметности и смисла књижевности. Књижевност, као креативна помереност у односу на стварност, као искорак из света рационалног, као траг авантуре духа, као истраживање непознатог, у својој се суштини противи центрираном одређењу било које врсте. У том смислу и сама прича Круг својом жанровском децентрираношћу потврђује Исидорин отпор идеји центрума. Као што је постмодернизам „озваничио” хибридне жанрове, тако се и у Исидориним причама може уочити укидање жанровских конвенција. Поетичке и жанровске центрипеталне силе и код Исидоре слабе, те у Кругу препознајемо превазилажење граница и међусобно прожимање дискурса есеја и фикције са егзалтираном поетском апострофом. (Из чланка „Функција интертекстуалности и децентрализација субјекта у Бурету Исидоре Секулић” Ђорђа Деспића, прилагођено) О ЈЕЗИКУ
Где је људима завичај? Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Где год се проспе реч која се до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот. (Из есеја „Српски народни језик боље рећи говор” Исидоре Секулић) Исидора Секулић / 147
o
Исидора Секулић већ отада, од прве, не пише „стилом”, већ реченицом која је сва саздана од даха, слуха, темперамента. То је код ње борење са језиком, и то је живо стварање језика, а не само средство саопштавања. Она је проширила функције језика, дала му значења која произлазе из њега самог, из унутарње енергије оне суме особина и одлика матерње културе, која се у тај језик сабира, услојава. Отуда и настаје онај феномен језика Исидоре Секулић који је превазилажење, а не неговање „лепог писања”. Јер, што се виртуозности тиче, мало јој је ко од наших стилиста могао бити раван кад је хтела да се поведе за мелодијом фразе, да речи пусти низводно, да их гипко, лако продева кроз обле окуке регулисаног тока изражавања. Има страница и страница, не само у првој, у свакој њеној књизи, на којима читалац и не осећа реченицу, већ му се чини да текст пролази кроз њега као бруј, лахор, игра сенки.
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
pr om
(Из предговора „Књижевна служба Исидоре Секулић” Живорада Стојковића)
Споменик Исидори Секулић у Београду (фото Весна Анђић)
Ed
uk a
Оно што није примећивао или уважавао Скерлић, запажао је и, готово по начелу опсесивног контрастирања, истицао његов велики опонент Матош. У тексту с поетским насловом „Плес ријечи”, некој врсти утука на Скерлићеву негативну критику која ће остати као трајни ожиљак на Исидорином делу, овај велики присталица критичког импресионизма поводом Сапутника проницљиво закључује да „из књиге испада енглеско велико Ја, сасвим као у пјесмама модерних српских лирика с којима веже И. Секулић заједништво култа романтике, песимизма и патриотизма”. И потом додаје, с очевидном заједљивошћу у односу на скерлићевску одбојност спрам поменутог романтичко-песимистичко-патриотског заједништва: „Мада је др Скерлић модерној Србији забранио плакати, и И. Секулић је песимиста најцрње боје као какав Пандуровић или Дис, а најновији хисторијски догађаји – ако нам је већ до тога – оправдаше тај песимизам”. Али чак и у овој несумњивој наклоности најутицајније личности хрватског књижевног модернизма и великог поклоника београдске боемије с почетка прошлог века, у тој наклоности која се не либи да, у инат Скерлићу, Исидору Секулић стави у исти ред с Пандуровићем и Дисом, а затим и да је у досетци упореди с једном другом, тада славном Исидором, плесачицом Данкан, појављује се пукотина. Та пукотина отвара се – карактеристично – не око естетских, него око
генеричких, родовских одлика Исидориног стила. Веома је збуњен Матош, јер му се у први мах учинило да „За том тобожњом Исидором Секулић крије се јамачно мушкарац рафиноване женске осјећајности што нас мистификује женским псеудонимом”, али се накнадно ипак уверио у то да „ово је одиста женског лудог и паметног ћеретања”, па му стога преостаје једино да закључи да „У овој књизи је женски принцип доброте на кољенима пред врло бруталним начелом мушке снаге”. (Из књиге Облици модернизма Тихомира Брајовића)
* Никада у животу нисам доживео сусрет са таквом проницљивошћу ума и живошћу духа какву је имала Исидора у својој седамдесет осмој години, када сам је упознао. Нешто погурена, лако накренуте главе на једну страну, кретала се по собама хитро и нечујно као дух. Увек спремна на сваковрсне разговоре, орна да прича, нестрпљива да слуша; ако је сабеседник дуг у излагањима, почињала би нервозно да тапка ногама и нешто невидљиво кида рукама. Дивно ју је слушати. Било је музикалности у њеном нешто од старости пооштреном гласу, са таквом гамом, да сам помишљао, нека проговори сада кинески, разумећу све шта хоће да ми каже. Није знала за недовршене реченице, испрекидану мисао, нервозну риму. (Из књиге Посете, одломци Владете Јеротића)
148 / Модерна у српској књижевности
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/ rts-1/2634916/-oko-magazinisidora-sekulic---zena-koja-jepisala-muski.html радио-емисијa Код два бела голуба
o
Истражи на интернету емисије посвећене Исидори Секулић (на пример, Око магазин поводом 140 година од рођења Исидоре Секулић, из 2017, Агапе, у којој Владета Јеротић говори о Исидори Секулић и др.), изабери једну и укратко је прикажи. Послушај песму „Круг” Екатерине Велике и упореди је са приповетком Исидоре Секулић. Послушај радио-емисију Код два бела голуба Радио Београда посвећену Исидори Секулић. Прочитај збирку Сапутници, изабери једну приповетку за анализу и упореди је са приповетком „Круг”. Изабери једну мисао из приповетке „Круг” и напиши свој медитативни састав.
Око магазин поводом 140 година од рођења Исидоре Секулић
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
youtu.be/5qTld9T3Wf4
pr om
СИНТЕЗА
(1877–1958)
Прва жена чланица Српске академије наука и уметности, сврстава се у најобразованије жене свога доба.
uk a
Својим стваралаштвом обједињује три раздобља у српској књижевности: доба модерне (Сапутници, Писма из Норвешке), међуратно раздобље (Ђакон Богородичине цркве, Из прошлости, Кроника паланачког гробља I) и послератно време (Кроника паланачког гробља I и II, Записи о мом народу, Аналитички тренуци и Његошу књига дубоке оданости).
Ed
У њеној прози преовлађује психолошки приступ ликовима, склоност аналитичкој форми, у виду ауторског коментара или есеја. Како је међу првима приметио Матош, она пише „стилом микроскопа, критичког женског нервозног ока, који личи на плес ријечи. То је стил игре и повјесме, стил микроскопа и оштрог критичног нервозног женског ока, плес ријечи као женских мушица и каприса. Тим стилом ништа постаје нешто”. Написала је седамдесет есеја о животним темама, тридесетак посвећених уметности, стотинак о стваралаштву наших и седамдесетак о делима страних писаца, са истом виртуозношћу која је многе подсећала на компоновање музике. Исидора Секулић / 149
Исидора Секулић, Проза, избор и предговор Живорад Стојковић, МС / СКЗ, Нови Сад / Београд, 1971. Р. Петровић, Исидора Секулић, Изабрана дела, књига 1, Београд, 1964. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Зоран Глушчевић, Други о Исидори, Стилос, Нови Сад, 2004. Тихомир Брајовић, Облици модернизма, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2005. Владета Јеротић, Посете, одломци, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића, ИП Арс либри, Београд, 2007. Ђорђе Деспић, „Функција интертекстуалности и децентрализација субјекта у Бурету Исидоре Секулић”, у: Наслеђе, год. 4, бр. 7, 2007.
Сима Пандуровић Кључне речи: Посмртне почасти, интелектуални песимизам (утицај француских симболиста и немачке песимистичке филозофије), увођење новина и модерности у српски парнасизам.
o
СВЕТКОВИНА
Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, – нама, драга, знан, И светковасмо оцепљење то Од мука, сумње, времена и сто Рȃна, што крваве их вређао је свет, – Љубави наше плав и нежан цвет.
uk a
Пандуровић се и родио и школовао у Београду, где је завршио филозофију. Сврстава се у најобразованије ствараоце свога времена: био је песник, драматичар, естетичар, преводилац (Шекспира, Корнеја и Расина), покретач часописа (Покрет, Књижевна недеља, Мисао). И у животу и у стваралаштву пратиле су га недаће: за време Првог светског рата био је затворен у Ваљеву, потом и интерниран, а после Другог светског рата судио му је Суд части јер је објављивао и јавно иступао за време окупације, те је осуђен на пет година губитка српске националне части, али му је ипак 1953. године додељена пензија за књижевни рад; иако није оспорио Пандуровићев таленат, Скерлић је поводом његове прве збирке песама написао оштру критику под насловом „Једна књижевна зараза”, замерајући му деструкцију и песимизам. Иако је објавио само две збирке песама – Посмртне почасти (1908) и Дани и ноћи (1912), сврстава се у ред најзначајнијих песника модерне српске поезије ХХ века. Био је узор модернистима, и пре и после Првог светског рата – нарочито Иви Андрићу и Тину Ујевићу.
pr om
Сима Пандуровић (1883–1960)
Посмртне почасти, прва песничка збирка Симе Пандуровића, објављенe су у Мостару 1908. године. Књига садржи 38 песама, посвећена је глумици Народног позоришта Вели Нигриновој, а за мото је Пандуровић узео стихове француског симболисте Пола Верлена. У предговору са насловом „Белешка” на крају каже: „Наш је бол исувише дубок да бисмо могли не презирати друге; а наш живот исувише јадан да бисмо собом били задовољни.” Размисли о значењу речи светковина; наведи шта се обично светкује, прославља, у каквој атмосфери и расположењу.
Ed
И опет сила згрнуло се света У болнички нам мирисави врт; Посматра где се двоје драгих шета Срећно, и хвале онај живот крт Што остависмо. Далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли, Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли. У новом свету добро нам је сад, А свет о њему добро и не слути.
150 / Модерна у српској књижевности
Клод Моне, Предео код Живерна, детаљ
Јер ми смо давно, верна драга – је ли? – Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, – Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад љубави нам и рад среће своје.
У коме знанци, родбина остају, Невиност нашег не познаје света; Животно вино, срж недостају Њима, а глава њихова им смета. А наших срца један исти звук Бележи дражи и времена хук.
И гледају нас зато што идемо У кошуљама белим парком овим, Где болнички се мирис шири јак; Не знају дражи са животом новим – Љубави наше неумрле знак. ... Гле! очима им трепти роса немо...
Послушај како драмски уметник Предраг Ејдус говори песму „Светковина”.
youtu.be/ayvaZ8bMk9k
o
Сумња и љубав – најтежи нам јад – Минȏ и часе блажене не мути. Из прошлих дана љубав и знак њен – Спојеност срца – остала нам још; Наш живот овде светао је трен, Срдачан, кротак. Онај живот лош
pr om
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Опиши своју прву реакцију на сазнање шта се то, у песми, прославља. Објасни како разумеш основно осећање и расположење у песми. Образложи који би могли да буду разлози да се у песми прославља одвајање, „отцепљење” од тзв. „нормалног” живота.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Ed
uk a
Обрати пажњу на исповедни тон и лирску наративност Пандуровићеве песме: о чему она говори, шта исповеда и каквим тоном. Објасни шта се у песми, заправо, прославља. Истражи у песми однос који постоји између „новог света” (болничког, с оне стране ума) и света који су „двоје драгих” напустили („онај живот лош”). Чиме се одликује један, а чиме други? Размисли о томе која су то осећања за која се каже, у песми: „Због којих лепо са ума смо сишли”. Зашто је било неопходно „сићи с ума”? Испитај на који је начин у песми представљена опозиција између главе (рационалног, уређеног, здраворазумског) и срца (ирационалног, емоционалног) и наведи своја запажања. Протумачи значење стихова из последње строфе. Објасни како разумеш последњи стих: „... Гле! очима им трепти роса немо...” У каквој су вези тај метафорички исказ и стање „двојног” песничког субјекта? Образложи основни мотив у песми и одреди по чему је она љубавна. Наведи елементе рефлексивности. Има ли у њој ироније? Образложи свој одговор. Испитај главне одлике стиха, строфе, композиције песме и њену ритамску организацију. Опиши какву улогу имају интерпункција, цезуре и опкорачења у формирању њене мелодије. Покушај да наведеш елементе који ову песму чине репрезентативном за епоху модерне и да истражиш има ли нечег заједничког са Бодлеровом и Дисовом поезијом.
Сима Пандуровић / 151
О ЈЕЗИКУ
(Из књиге Есеји о српским песницима Миодрага Павловића) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Као песник развио се под утицајем Бодлера и француских симболиста. Познавао је и немачку песимистичку философију (посебно Шопенхауера), која је утицала како на његов песимизам тако и на његову склоност к рационалистичком начину мишљења. Одлике Пандуровићева песимизма јесу рационалност и интелектуалност, логика и јасноћа. „Демон мисаоности у овом особеном лиричару више је логичар него метафизичар”, приметила је И. Секулић. [...] Слично првом српском песнику рационалисти, Ј. С. Поповићу, и Пандуровић пева о благотворности лудила. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
Сигуран утисак који о песми „Светковина” имамо јесте да се у њој песнички и имагинативно, па и смислено, десио један пробој, да је у њој нека опна поетичности и поетских навика, пробијена. У њој се магма поетичног излила преко своје границе и запосела један нови залив. И у самој Пандуровићевој поезији то је редак тренутак и освојење: „Светковина” је једна оптимистична песма и једна лековита свечаност.
uk a
(Антун Густав Матош)
Код њега се естетски идеал ломи, песма се у складу са нихилистичком опуштеношћу не негује посебно, враћа се на природну, конверзациону дикцију. Не тражи се лепота речи, ни украси песничких слика, граматика се занемарује у спонтаности песничког казивања и у једној музици која је препуштена интуицији и случају.
o
Стас висок, тијело ломно, глава велика са красном, коврџавом црном косом, лијепим, пупчастим челом, наивним носем и дубоким, великим и црним очима. Са ДИС-ом се побратио, и сваки је од њих знао наизуст све побратимове пјесме. Тај ДИС (Петковић) можда је даровитији од Симе, али ради сиротиње и других неприлика није се могао наоружати културом, без које данас нема више поезије. [...] Србија, као све земље апсолутне индивидуалне слободе, врви оригиналима, и није чудо, што је тај даровити боемски оригинал (Влад) дис (лав) Петковић био Пандуровићу одштета, за баналну свакидашњост живота.
pr om
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
Ed
(Из Есеја о српским песницима Миодрага Павловића)
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Али, поред књижевних и уметничких појава те некњижевне и антиуметничке врсте, напори и тенденције да наша нова књижевност остане на висини чисте уметности били су такође видни. Јасно је да ће права уметничка дела бити увек она која имају свој уметнички индивидуалитет, а то ће бити у истини онда када се буду стварала без циљева наметнутих споља, без повођења за модом или за покретима других мотива и циљева, а не само уметничких. (Из текста „Један значај народне поезије”)
152 / Модерна у српској књижевности
Песма „Потрес” објављена је у збирци Посмртне почасти, у циклусу Тамне исповести.
ПОТРЕС Прошао ме страх од Бога давно,
Дах мирисни љубави и чежње, Бол с пролећа; поспале су тежње; Прошао ме страх од Бога давно. Мутне очи изнемогло гледе У хоризонт празан и оронô. Дух, са телом, материји клонô. Мутне очи изнемогло гледе.
Послушајте Римовање, емисију Радио Београда 2 посвећену поезији, у којој ћете чути како песник Сима Пандуровић говори своје стихове и како његове песме интерпретирају истакнути драмски уметници Раша Плаовић, Бранко Вујовић и Милан Кнежевић.
pr om
Моју стару рану од живота Видим, немар суверени лечи, – Моју нежност, немир, јад без речи, Моју стару рану од живота.
o
www.rts.rs/page/radio/ci/story/ 28/radio-beograd-2/3987354/ sima-pandurovic.html
Хигијена несећања вида Мој буновни сан и савест што ми Дух и тело немилосно ломи. Хигијена несећања вида.
uk a
Гледам да се свега мање сећам, Да не жалим ни прошлост, ни себе, Да се тихо што беше погребе; Гледам да се свега мање сећам.
Посмртне почасти, издање из 1922. године
Ed
Још савести ветар неки, уздах Мртвих – шта ли?– кроз мој живот прости Прође, каткад, кô језа кроз кости. Још савести ветар неки, уздах. Знак последњи грознице живота, Потресе ме, па ишчезне близу Срца. Видим малу парализу, – Знак последњи грознице живота.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши како је на тебе деловала Пандуровићева песма: њен ритам, мелодија и исповедни тон. Опиши стање и расположење лирског субјекта. Објасни како разумеш потрес о ком се у песми говори.
Сима Пандуровић / 153
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
o
Објасни како разумеш поенту песме. У чему се састоји знак последњи грознице живота? Испитај композицију песме и њену формалну организацију: врсту стиха, строфе, риме. Обрати пажњу на цезуру и опкорачења. Шта је у значењском смислу и на плану звучања постигнуто понављањем првог стиха на крају сваке строфе? „Мислити а бити оптимист, то је contradictio in adjecto”, каже Пандуровић, филозоф по образовању. Поводом Скерлићеве осуде Ракићевог погледа на свет, истиче како би „волео знати какво би друго гледиште на овоземаљски живот било могућно, ако човек мисли и ако није слеп”. „Мислити, значи бити свестан баналног, неизмењивог тока сваког живота и његова јадног краја”, сматра Пандуровић. Критика је Ракићу и Пандуровићу приписивала изразиту интелектуалност и рационалност и сматрају се „најдоследнијим песимистима нашег модерног песништва”. Једино у родољубивој поезији ових песника нема песимизма. Упореди поезију Симе Пандуровића са поезијом Милана Ракића. У чему видиш сличности, а у чему разлике?
pr om
Повежи оно што се у првој строфи наводи као прошло (страх од Бога, дах мирисни љубави и чежње, бол с пролећа) са исказом поспале су тежње. Објасни како разумеш тврдњу лирског субјекта да га је прошао страх од Бога. О каквом страху је ту реч? Зашто је за човека важно да тежи нечему? Шта се са њим дешава када нестану тежње? Какво стање лирског субјекта сугеришу епитети: мутне очи (које изнемогло гледају) и хоризонт празан и ороно (оронуо)? Како разумеш да је дух, са телом, материји клонô (клонуо)? Упореди стихове из трећег и четвртог катрена: Видим, немар суверени лечи и Хигијена несећања вида. Шта значи глагол видати? До каквог је сазнања дошао лирски субјекат? Од чега немар и несећање лече? У петом катрену исповеда: Гледам да се свега мање сећам. Образложи да ли је та одлука несећања свесна или несвесна. Усредсреди се на два последња катрена и њихово значење. Уочи какву улогу има опкорачење у њиховом повезивању. Како разумеш ветар савести и грозницу живота? О каквом је потресу реч? У каквој је вези са срцем?
uk a
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
.................................................. Појмовник+
Прстенаста строфа – строфа која почиње и завршава се истим стихом. Естетика – филозофија уметности. Под естетиком се обично подразумева грана филозофије чији је предмет уметност, лепо у природи и технички лепо, као и постојеће теорије о томе у историји мишљења. Као независна филозофска дисциплина развила се у XVIII веку. Филозофија уметности представља једну њену грану. Сам назив потиче од грчке речи која значи „осетљив”, „онај који примећује”. Естетика истражује суштину уметничког стварања, оно што је у њему вредно и лепо (уметнички лепо; постоји и „естетика ружног”) и доживљај уметничког дела. Нихилизам – појам потиче од латинске речи nihil, која значи „ништа”; у филозофији означава уверење да ништа у стварности не постоји или да се ништа не може поуздано спознати; у ширем смислу може означавати негирање уопште – друштвених, моралних и других вредности, закона, норми и принципа.
Ed
contradictio in adjecto/контрадикцио ин адјекто/лат. дословно: контрадикција (супротност) у придеву, тј. несклад у одређивању појма, придавање чему својстава супротних самој суштини појма који се одређује, нпр. честита варалица (уп. наше: округло па на ћоше).
154 / Модерна у српској књижевности
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Нушић, Дис и Пандуровић
Ed
uk a
pr om
o
У први мах се чини да тај стих: Хигијена несећања вида није друго до варијанта стиха: Видим, немар суверени лечи. Између тога двога разапела се даљина. Немар, то је једно неодређено психолошко стање, физички и душевни замор са испрекиданим резигнацијама. Сама реч немар непрецизна је логички и незадовољавајућа естетски. Несећање, међутим, дигао је Пандуровић до једне одређености чисто мисленог ранга. Не само да са несећањем није истоветан немар, него заборав није сродник и синоним несећању. У целој тој песми о несећању нема речи заборав! Рачун непогрешан! И ево се приближујемо капији. Заборав, то је дар божји човеку: кроз спавање и снивање, или кроз природно слабљење и брисање оних података у савести и мозгу који могу, и можда треба да се бришу. Несећање пак, то је човеков изум, његова метода, вештина да се живот живи са изостављањем битних делова у регистру онога што је било, и јесте, и остаје. Човек, велики такмац Богу, нашао је методу да сам себи дарује заборав. Гледам да се свега мање сећам. Емпирија природног заборављања замењује се истеорисаним умењем заборављања и његовим дејствима. У привидно свакидашњем изразу „гледам” крије се демонска теорија и пракса! Тим стихом казао нам је Пандуровић једно страховито откривење. То је једно дубоко признање, једна тамна исповест – песма је из циклуса Тамне исповести – о једном вештачком омађијавању савести наше која, по божјем закону, не би смела спавати ни заборављати. Тим сасвим простим речима одала се ту не само једна мисао, него поштење и човечност Пандуровићеве поезије истинâ. Разглашено песимистичка, горка и тобоже нехумана поезија Пандуровићева, од човечних је елемената као ретко која. Само не од уобичајено подвлачених човечних елемената. То је, рекли бисмо, једна одговорна лирика; скоро врста особите дидактичне лирике. Је ли истина, или није, да се савест наша тако радо мање сећа? И многих ствари све мање и мање, па још мање, чак тамо до несећања. Несећањем затрпавамо што у савести заправо не можемо да заборавимо. Та мисао и та истина потресне су од тачности и човечне општости. Ко несећање није неговао, и не негује стално! Од примитивца до интелектуалца, од деце до стараца, од развратника до аскета нема живота који би постојао без оне методе. Нема приче, романа, драме, који би могли обићи у животу човека, у његову грешењу и кајању, тај елемент. И сами песници у самој поезији служе се том методом: погружавају се у меланхолију целе природе, у меланхолију речи, звука и ритма, да се не би погрузили просто у себе, да би се што мање сећали шта је песми била права полазна тачка, и где јој је права капија. Пандуровић, наш Бодлер, и не само једаред у својој поезији, имао је храбрости и за јасну полазну тачку, и за јасну капију. И као што је метода несећања опште човечна, тако је опште човечно да ћутимо над својим несећањима и „гледањима”. Међутим,
Сима Пандуровић / 155
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• [...] кад су изишле Посмртне почасти, оне су постала једна од оних књига које отежаваху наше студентске џепове, и које су касније, кад се наш поглед изоштри и у многом промени, не бришу лако из душе и из сећања. А већ кад против тој књизи иступи свом дивном спремом и прирођеном вехемацијом књижевни ауторитет у особи Јована Скерлића да отклони њену „књижевну заразу” песимизма, ми најмлађи фанатички завољесмо ту књигу, коју нису схватили и којој су учинили криво. (Иво Андрић)
погружити се – згурити се, потиштити.
Memento mori /мементо мори/лат. – Сети се да ћеш умрети, тј. да је живот пролазан (из Библије). Et tu per eadem viam (лат.) – И ти на исти начин, тј. и ти ћеш тако.
безмало сав терет живота вуче и носи човек с помоћу несећања! Сву своју судбину од Бога, и од свога карактера. С том методом, између другог, човек живи не сећајући се никада смрти, то јест, своје смрти, иако је божји, па и психолошки закон: да сећањем на смрт оплемењавамо живот, савлађујемо себе у необузданости сваке врсте. Memento mori! ретко се то каже, а и кад се каже, кога живога се то тиче! Et tu per eadem viam! који су, и колико их је на број, који то себи кажу кад виде старост, болест, кретање погреба. Идемо за погребом, по правилу скоро таштим стварима обузети. Ретко ко разбија несећање да би заронио у савест и судбину. Не, ми не заборављамо да је то нечији погреб, али се притом не сећамо ни своје смрти, ни Бога. Пандуровић је ванредно кохерентно почео своју песму стихом: Прошао ме страх од Бога давно.
o
(Из есеја „Једна мисао у једној песми Симе Пандуровића” Исидоре Секулић)
pr om
uk a
трансцендентан – филоз. који прелази границе искуства и подручје човекове свести; који надилази човекова схватања, који је натприродан, несхватљив, неразумљив, фантастичан.
* Пандуровићев песимизам очевидно није апсолутан. Треба разликовати појмове песимизма који се могу односити или само на овоземаљски живот и на наше индивидуално искуство у њему или на живот уопште, на вечност и свемир. Апсолутан песимизам је само онај песимизам који се тиче свемира. Међутим, Пандуровић је песимист само у оквиру микрокозма, човековог живота на земљи, а не макрокозма; иначе, он баш као уметник, у својој тежњи за бољим и лепшим, заступа неку врсту трансцендентног оптимизма који по његовом мишљењу мора зрачити из сваког уметничког дела. Иначе, ако није тако, на овом свету не би ништа имало смисла и не би вредело заносити се лепотом, нити певати, ни мислити, ни живети уопште. (Из предговора Божидара Ковачевића у књизи: Сима Пандуровић, Песме)
Ed
* Ма колико интелектуалан, Пандуровић је прилично јасан песник, и због тога су га често сврставали у рационалне песнике, што би требало да значи да је он тип песника који пише главом, „прави” песму, а не ствара је у машти из осећања. [...] Облик Пандуровићевих песама је јасан, али порекло песничких слика често долази из дубоких осећања и далекосежних медијација. (Из књиге Ништитељи и свадбари Миодрага Павловића)
156 / Модерна у српској књижевности
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Научи да изражајно говориш једну Пандуровићеву песму, по сопственом избору.
Јован Скерлић, „Једна књижевна зараза” (обрада)
Напиши текст (прозни или поетски) чији ће главни мотив бити „потрес”. Напиши есеј о песимизму и естетици ружног у Пандуровићевој поезији.
drive.google.com/file/d/1ZiZEQpE26_ nytE3tg_qJiKyU9uOcvyO6/ view?usp=sharing
o
Прочитај изабране песме Симе Пандуровића и неопходну литературу и покушај да аналитичко-синтетички представиш модерна обележја његове поезије. Прочитај критику „Једна књижевна зараза” Јована Скерлића и укратко изложи његово виђење Пандуровићеве поезије.
pr om
СИМА ПАНДУРОВИЋ (1883–1960)
СИНТЕЗА
uk a
Не рачунајући каснија издања изабраних и сабраних песама, у којима има и нових стихова, Пандуровић је објавио две збирке поезије: Посмртне почасти (1908) и Дани и ноћи (1912). Врсни есејиста, објавио је Огледе из естетике (1920), Разговоре о књижевности (1927) и монографију Богдан Поповић (1931). Превео је Шекспирове драме и више дела француских писаца (Расина, Ростана, Молијера, Жида).
Ed
Један од најобразованијих људи свога доба, развијао се под утицајем Бодлера и француских симболиста, немачке песимистичке филозофије (посебно Шопенхауера); његов је песимизам интелектуалан, рационалан, логичан. Својом поезијом утицао на песнике и пре и после Првог светског рата (међу првима, на Андрића и Ујевића).
Формално, његова поезија има одлике српског парнасизма, али у тематско-мотивском погледу доноси новине и модерност.
Сима Пандуровић / 157
Иво Андрић, Оковани стихови/ Књижевни југ, Бранко Машић, Загреб, 1918. Јован Скерлић, Писци и књиге V, Просвета, Београд, 1964. Антун Густав Матош, Фељтони и есеји, Просвета, Београд, 1968. Сима Пандуровић, Песме, избор и предговор Божидар Ковачевић, Матица српска / Српска књижевна задруга / Нови Сад / Београд, 1969. Новица Петковић, Увод у проучавање Пандуровићеве поетике/Поетика Симе Пандуровића, Чигоја, Београд, 1977. Miodrag Pavlović, Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Исидора Секулић, Из домаћих књижевности II, Вук Караџић, Београд, 2005. Поетика Симе Пандуровића, Зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2005. Миливој Ненин, Српска песничка модерна, „Венцловић”, Нови Сад, 2006. Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
Владислав Петковић Dis Кључне речи: Утопљене душе, егзистенцијалистичко очајање и песимизам, бодлеровске теме, метафизички елементи, космичке визије, мелодичност стиха, врхунац српске парнасо-симболистичке поезије.
ПРОЛОГ
pr om
ТАМНИЦА
Tо је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда И са сузом мојом што несвесно сија И жали, кô тица оборена гнезда. То је онај живот, где сам пао и ја Са нимало знања и без моје воље, Непознат говору и невољи ружној. И ја плаках тада. Не беше ми боље. И остадох тако у колевци тужној Са нимало знања и без моје воље.
uk a
пролог, -а м [грч. prologos] први део античке драме који се приказивао пре појаве хора с циљем да слушаоце уведе у драмску радњу; први, уводни део чега, најава. визија, -ē ж [лат. visio, према videre] 1. псих. слика створена у машти као резултат халуцинације, без истинског упоришта у стварном свету, привиђење, утвара; 2. далекосежна замисао о предвидљивом и жељеном развоју догађаја или неког подухвата.
o
Песма „Тамница” пролошки отвара прву Дисову збирку песама Утопљене душе (1911). Размисли о основном и пренесеном значењу речи тамница; издвој њена симболичка значења.
И не знадох да ми крв струји и тече, И да носим облик што се мирно мења; И да носим облик, сан лепоте, вече И тишину благу кô дах откровења. И не знадох да ми крв струји и тече,
Ed
Све Дисове песме које овде наводимо узете су из књиге која представља критичко издање – најпотпуније издањe свега што је овај песник написао: Владислав Петковић Dis, Поезија, приредио Новица Петковић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. Критичко издање – најпотпуније научно издање текста; обавезно садржи стручно објављивање основног текста и критички апарат у којем су изложена начела приређивања и представљене остале варијанте истог текста.
И да беже звезде из мојих очију, Да се ствара небо и свод овај сада И простор, трајање за ред ствари свију, И да моја глава рађа сав свет јада, И да беже звезде из мојих очију. Ал’ бегају звезде; остављају боје Места и даљине и визију јаве; И сад тако живе као биће моје, Невино везане за сан моје главе. Ал’ бегају звезде, остављају боје.
158 / Модерна у српској књижевности
При бегању звезда земља је остала За ход мојих ногу и за живот речи: И тако је снага у мени постала, Снага која боли, снага која лечи. При бегању звезда земља је остала. И ту земљу данас познао сам и ја Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда, И са сузом мојом, што ми и сад сија И жали кô тица оборена гнезда. И ту земљу данас познао сам и ја.
Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава Кô једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава
Рођен је у Заблаћу код Чачка. Иако са само две за живота објављене збирке песама – Утопљене душе (1911) и Ми чекамо цара (1913), Дис се сврстава у најзначајније српске песнике XX века. И његов живот и његово стваралаштво трагично су обележени. Завршио је гимназију, али није успео да матурира. Био је ратни извештач при Врховној команди у Првом балканском рату (1912). Са српском војском је, у Првом светском рату, прешао Албанију. Утопио се у Јонском мору када је немачка подморница торпедовала италијански брод којим се он из Француске враћао на Крф. Најутицајнији критичар оног времена, Јован Скерлић, потпуно је одбацио његову поезију, карактеришући је као „болесну” и као „лажни модернизам”. Уређивао је часопис Књижевна недеља (1905) са пријатељем песником Симом Пандуровићем. После преласка Албаније и боравка на Крфу, у Француској је писао своју последњу збирку песама Недовршене песме, која је после рата објављена под насловом Сакупљене песме (1921).
o
Ed
uk a
И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина. И очију што их види моја снага.
pr om
Као стара тајна ја почех да живим, Закован за земљу што животу служи, Да окрећем очи даљинама сивим. Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим,
Владислав Петковић Dis (1880–1917)
Ђорђе Крстић, Анатом
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши најупечатљивије слике које су ти се наметнуле после читања песме: које појаве, које боје и какви звуци преовлађују у тим песничким сликама. Изнеси своја прва размишљања о теми и мотивима у овој песми. Објасни свој доживљај лирског субјекта, његовог „пада” у живот (ТАМНИЦА – „Tо је онај живот, где сам пао и ја”) и одређења живота као тамнице. Владислав Петковић Dis / 159
Порекло надимка ДИС Песник је од прве своје плате штампао посетницу на којој је писало: Dis. Иако има више претпоставки о значењу тог имена, то је, највероватније, била скраћеница, односно средњи део његовог имена ВлаДИСлав. Дуго је надимак исписиван искључиво латиницом, како га је и сам песник писао, а данас се штампа и ћириличним писмом.
Испитај како је у песми осликано постојање лирског субјекта, његов боравак на земљи. Шта чини његову јаву, а шта сан? Протумачи стихове: „При бегању звезда земља је остала / За ход мојих ногу и за живот речи: / И тако је снага у мени постала, / Снага која боли, снага која лечи”. Објасни у каквом су односу, према твом мишљењу, живот речи и снага. О каквој је снази реч? Истражи који се стихови у песми могу везати за општу људску егзистенцију, а који се посебно односе на личну (индивидуалну) песничку егзистенцију. Протумачи какво значење, у том контексту, имају искази „закован за земљу што животу служи” и „дух мој у свему како моћно спава / кô једина песма, једино откриће”.
Ed
uk a
pr om
Протумачи значење стиха „Tо је онај живот, где сам пао и ја”. Шта је сугерисано исказом „и ја”? Где се он још јавља у песми? Истражи како се и колико пута у песми експлицитно јавља лирски субјекат, лирско „ја”. Образложи којим је језичким средствима постигнута субјективизација израза. Испитај којим се метафорама и симболима дочарава субјективни доживљај рађања, живота, постојања (егзистенције). Истражи шта је томе контрастно супротстављено: шта симболички одређује опозицију постојање (егзистенција) – пре-постојање (преегзистенција). Које симболичко значење имају речи у следећем низу: невине даљине > пад > тамница? Истражи однос и симболику очију и звезда: прати како се ти мотиви понављају и развијају у песми. („С невиних даљина, са очима звезда” > „И да беже звезде из мојих очију” > „Ал’ бегају звезде; остављају боје” > „При бегању звезда земља је остала” > „И ту земљу данас познао сам и ја / Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда”; „Да окрећем очи даљинама сивим” > „Да осећам себе у погледу трава” > „И очију што их види моја снага, / Очију што зову као глас тишина”). Шта закључујеш?
Колико се пута у песми јавља исто поређење: „И жали, кô тица оборена гнезда” и шта се њиме сугерише?
o
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
И З
Р Е Ч Н И К А
Испитај улогу и значења поређења у песми. Истражи многа и разноврсна понављања у песми: понављање првог стиха на крају сваке строфе, понављање везника и и везника да и њихову функцију. Шта је тиме постигнуто? Проучи одлике стиха, строфе, риме. Објасни основну атмосферу у песми и њен баладични тон. Обрати пажњу на дужину стиха, цезуру, опкорачење, на ритам.
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Цезура (лат. caesura, сечење, обарање, према caedere, сећи) – ритмички одмор (пауза) у стиху од више стопа. Цезура дели стих обично на два дела (или на више њих). Пошто сваки део може имати једну или више акценатских целина, многи стихови се могу рашчланити тако да правилан распоред њихових делова омогућује релативно чврсту и правилну ритмичку организацију. 160 / Модерна у српској књижевности
Анафора – као врста лирског паралелизма, стилско средство које се остварује понављањем речи и исказа на почетку узастопних стихова и строфа („И да носим облик што се мирно мења; / И да носим облик, сан лепоте, вече”). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
Промене у поезији, међутим, у књижевности уопште, не иду саме: повезане су с променама у књижевном животу. Тако се и у Београду средином прве деценије прошлог века појавила једна још непризната, „подводна” или „подземна” песничка струја. Долазила је из књижевне периферије. Као што су и сами песници, међу којима су од већег значаја били Сима Пандуровић и Владислав Петковић Дис, у књижевни живот долазили из градске, кафанске и помало боемске периферије, насупрот стабилизованоме елитном, универзитетском и академском животу. С једне стране Скадарлија, с друге Кнез Михаилова улица. Опонирана су и гласила: наспрам Српског књижевног гласника кратко је излазила Књижевна недеља (1904−1905), коју су уређивали Пандуровић и Дис.
o
Квинта (петостих) – строфа која се састоји од пет стихова, где су облик и распоред риме променљиви. Бодлеровска рима има распоред ababa – што уочавамо и у Дисовој „Тамници”. Полисиндет (полисиндетон; грч. ’вишеструко везан’) – стилско средство чија је функција да појача и нагласи сваки члан у набрајању тако што испред сваког члана у низу стоји везник, најчешће и („И не знадох да ми крв струји и тече, / И да носим облик што се мирно мења; / И да носим облик, сан лепоте, вече / И тишину благу кô дах откровења. / И не знадох да ми крв струји и тече”).
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
pr om
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Ed
uk a
Његова главна, у извесном смислу програмска песма „Тамница”, штампана као ’пролог’ Утопљених душа, од песама других песника тога доба на исту или сличне теме разликује се по својим митским и метафизичким наговештајима. Она доноси, као што је приметио М. Павловић, читаву малу космогонију, сличну оној коју је Његош дао у Лучи микрокозма, али без њених религиозних импликација, сасвим лаичку, индивидуалну и лирску. Изграђена је на три основна Дисова симбола: тамници, звездама и очима, од којих друга два контрастирају првоме. Звезде припадају човековој преегзистенцији. Рођење је одвајање од звезда и почетак тамнице живота. Очи носе одсјај те магловите преегзистенције; оне су, уз то, испуњене лепотом ствари што нас окружују. Песник носи свет у својим очима као што себе осећа у „погледу трава и ноћи и вода”. У тим испреплетеним погледима проговара тајанство света и очитује се дубока повезаност и јединство свих бића. И љубав, као и звезде, налази се изван граница непосредног постојања. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
О ЈЕЗИКУ
Као што је познато, код нас се повремено и најзначајнијим писцима на почетку двадесетог века замера због лошег, некоректног језика. Недовољна језичка култура најпре је помињана код Борисава Станковића и Владислава Петковића Диса, па затим – што нам већ изгледа чудно – код Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића и Растка Петровића. А сви ти писци заправо су у већој мери одступали, хотимично или нехотично, свесно или несвесно, од правила нашег још недовољно стабилизованог књижевног језика. Али књижевни језик у књижевности, посебно у поезији, није исто што и књижевни језик модерне поезије која ослобађа нове „језичне могућности”, каВладислав Петковић Dis / 161
(Из књиге Огледи о српским песницима Новице Петковића)
o
Ed
uk a
Већина модерних песника оставила нам је, поред песама, своје мишљење о поезији. Неки од њих били су међу најбољим тумачима поезије. Као познати пример с почетка двадесетог века, из времена наше књижевне модерне, може се поменути Јован Дучић. Потпуно супротан пример, из истог периода, даје нам Владислав Петковић Дис. Ништа није сачувано што би нам сведочило о његовоме схватању поезије. Шта је о поезији мислио, својој или туђој, домаћој или страној, сасвим је неизвесно. Чак не знамо, како је неко већ приметио, ни шта је била његова лектира, на основу које би се поузданије могло судити о могућим „додирима”, „подстицајима” и „утицајима”. Од свега што нам је досад постало познато, изгледа да је само у једном писму пријатељу, извесном Д. И., ближе описао мучна депресивна стања у која је повремено падао, и после којих је „дао три најцрње ствари”, песме Оргије, Распадање и Погинули дом (последња је довршена тек 1916, за време ратног изгнанства у Паризу).
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
ко би рекао Станислав Винавер, и тиме уводи извесно „насиље над језиком” као својим медијумом. Насиље које су у књижевну теорију увели и на особит начин тумачили руски формалисти („насиље над материјалом”) отприлике у исто време, дакле у време учесталих књижевних промена, на почетку двадесетог века. Извесно насиље над језиком налазимо и у Дисовој поезији, само што би га пре требало назвати нехатом: као да се речи спајају и раздвајају у песниковом „нехату и немару”, ношене једноликим кретањем интонације, које песми даје музикалност. При томе се лексичка значења слободније (мимо узуса) повезују, па и искривљују и ми осећамо како од јаснога идемо ка мутном, семантички непрозирном. Кретање од јасног ка мутном није само наш утисак: налазимо га и у песниковом раду, у дотеривању песме. Што рад даље одмиче, значења су нејаснија, неодређенија. Навешћемо сада и један пример: трећи стих из четврте строфе Тамнице. У првој верзији песме која је до нас дошла у том се стиху набраја како се стварају „простор,”, „трајање” (’време’) и „ред ствари” (’поредак’), дакле: „простор, трајање и ред ствари свију”. Доцније, у доради, песник спаја „трајање” и „ред”, па се добија синтагма са замагљеним значењем: „трајање за ред ствари свију”. При томе су метрички услови остали исти, па нису могли утицати на промену, али зато јесте потреба да се поједностави и изравна интонација, у једноликом кретању из стиха у стих. Цео стих у првој верзији гласи: „И простор, трајање, и ред ствари свију.” А у другој: „И простор, трајање за ред ствари свију.” [...] Нарушавања језичка, а касније ћемо видети да она могу бити и (елементарна) граматичка, изгледа да нас воде у подручје које измиче нашем обичном искуству: значења постају неухватљива, а слике од обичних прелазе у неодгонетљиве. Још бољи пример од „сна лепоте” биле би оне очи о којима песник (resp. песнички субјект) на крају Тамнице каже да их „види моја снага”, вероватно или у значењу да их ’види моје тело’ или у значењу да их ’види моја сила, моћ’, а оба су подједнако незамислива. Могло би се помислити да ће слика постати јаснија ако је посматрамо у оба синтаксички повезана стиха:
(Из књиге Огледи о српским песницима Новице Петковића)
Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага
Али она сада изгледа још замршенија: осећати себе у погледу трава и у погледу очију које „види моја снага”! Ту мора престати сваки наш покушај да уведемо ред међу испреплетене чулне податке. И када би се из песме издвојиле све сличне слике, видело би се да оне не носе само оно мешање чулних података које називамо синестезијом, него се иде знатно даље: рекли бисмо да се помера сав чулни систем. Ово уношење нереда у чулну слику света код Диса изгледа спонтано, неконтролисано, као што изгледа неконтролисано и његово нарушавање језика. (Из књиге Огледи о српским песницима Новице Петковића) 162 / Модерна у српској књижевности
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+
Руски формалисти – представници руског формализма, једне од најважнијих књижевнотеоријских оријентација у XX веку, која се јавила у Русији 1915. и трајала до 1928. Једно од најзначајнијих питања којима су се бавили тиче се односа између песничког и прозног језика. Чувен је рад Виктора Шкловског О поезији и заумном језику, у ком он тврди да су „људима по-
требне речи и изван смисла”: заумност је појава карактеристична за поезију – „заумност се крије под маском неког значења... чак ни песници не разумеју садржај својих стихова”. Осим тога: „Песнички језик није само језик слика и звуци у стиху се не јављају само као елементи спољне благозвучности и не играју само улогу пратиоца смисла, већ имају самостални значај.” кантилена (лат. и итал. cantilena – песма, мелодија) – у средњовековној, француској и италијанској књижевности лирско-епска форма, која се певала уз пратњу неког музичког инструмента.
САН
МОЖДА СПАВА
uk a
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
pr om
o
Дисова збирка Утопљене душе почиње песмом „Тамница”, као прологом, а завршава се епилогом Сан – песмом „Можда спава”. Током читања обрати нарочиту пажњу на мелодију и ритам песме, коју је песник Миодраг Павловић назвао „ремек-делом музикалности – врхунцем Дисове кантилене”.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је песма била срећа моја сва. Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Ed
У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се креће у умрлу ноћ. У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Густав Климт, Испуњење, детаљ (1909)
Ја сад једва могу знати да имадох сан. И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звезде, неки стари дан, Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Али слутим, а слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме виде шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам.
Не сећам се ничег више, ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене, Ил’ те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних; Не сећам се ничег више, ни очију тих.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад И те очи, и ту љубав, и тај пут среће; Њене очи, њено лице, њено пролеће У сну видим, али не знам што не видим сад. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад: Владислав Петковић Dis / 163
Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота; Можда живи и доћи ће после овог сна. Можда спава са очима изван сваког зла.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас; Не знам место на ком живи или почива; Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; Можда спава, и гроб тужно негује јој стас. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас. РАЗГОВОР О ПЕСМИ
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Опиши како је на тебе деловала песма „Можда спава”. Наведи слике које су ти се, после првог читања, издвојиле. Објасни како доживљаваш сан и јаву лирског субјекта: која су им главна обележја, шта је у њиховом средишту. Сети се мотива мртве драге у романтичарској поезији. Може ли се тај мотив препознати и у песми „Можда спава”? Образложи свој одговор.
Ed
uk a
Издвој кључне речи песме. Размисли о значењу наслова песме. Где се поново у песми јављају речи из наслова? Каква је улога модалне речце можда? Размисли о односу који у песми заузимају песма и сан, на једној страни, а на другој – буђење и заборав. Какво је осећање сугерисано понављањем стиха „Заборавио сам јутрос песму једну ја” – ако му претходе стихови који истичу узалудност напора песничког субјекта да се сети песме, коју је „сву ноћ слушао”, за коју каже – „као да је песма била срећа моја сва”? Шта се то буђењем неповратно изгубило? Испитај у којим се строфама даље развија мотив буђења. У чему је садржана моћ буђења? Чиме је сугерисана неодређеност сећања и нестајање, удаљавање, чиљење садржаја сна? Истражи како је мотив очију присутан у песми: у којој се строфи јавља и како се даље развија. Испитај како се од неодређености („очи неке, небо нечије / Неко лице...”), као у присећању сна,
издваја сновидни лик драге („Можда спава са очима изван сваког зла”). У којим се стиховима јавља лик драге? О каквом је „виђењу” реч („и ја видим тад”)? Објасни чиме се одликује физички и духовни портрет драге. Издвој стихове у којима су сугерисана стања песничког субјекта – од заборава („заборавио сам”, „не сећам се”), преко слутње („слутим”) и незнања („не знам”), до претпостављања („можда”). Објасни шта се сугерише учесталим понављањем модалне речце можда на крају песме. Упореди мотив очију у песмама „Тамница” и „Можда спава”. Објасни симболику очију, аргументуј своје тврдње и поткрепи их примерима. Испитај одлике стиха, строфе, риме и понављања у песми. Истражи улогу цезуре, инверзије и опкорачења у ритмичко-мелодијској организацији песме. Уочи у којим се стиховима експлицитно јавља песнички субјекат („ја”) и објасни шта је тиме постигнуто.
164 / Модерна у српској књижевности
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+
Чланковити стих – строфа песме „Можда спава” одликује се чланковитим стихом; Дисов тринаестерац састоји се из два четворосложна и једног петосложног чланка (4 + 4 + 5); компонована је једноликим смењивањем стихова с јампским и трохејским завршетком, по схеми аbbаа: а (4 + 4 + 5) b b а а
o
Ја сад немам // своју драгу, // и њен не знам глас; Не знам место // на ком живи // или почива; Не знам зашто // њу и сан ми // јава покрива; Можда спава, // и гроб тужно // негује јој стас. Ја сад немам // своју драгу, // и њен не знам глас.
pr om
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Ed
uk a
У многим песмама Дис пева о давној, већ заборављеној љубави. Лик драге израња из прошлости и обасјава „овај живот груби”. У драга долази из тајанствењеговој најлепшој песми них предела сна. Ова песма испевана у баладичном тону, тешко ухватљива смисла, има у основи исту структуру као и „Тамница”. И у једној и у другој пре садашњег стања, у „Тамници” пре рођења а пре буђења, постоји неко друго стање које песник у нејасно носи у сећању: у првој песми то су звездане „невине даљине”, а у другој сан из чијих дубина као мелодија заборављене песме долази лик драге. Тај лик до краја остаје нејасан, етеричан, од њеног тела песник разазнаје само очи, док се све остало губи у измаглици сна. Лирској сугестији те неодређености доприноси и особена мелодија стиха, која је ову песму успореног ритма, у тринаестерцима учинила „ремек-делом Дисове кантилене” и једним од врхунских израза музикалности српског стиха. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
Густав Климт, Пољубац, детаљ (1908–1909)
Владислав Петковић Dis / 165
У циклусу Тишине, где су, између осталих, и песме „Слутња”, „Предграђе тишине”, „Песма без речи” и „Распадање” – централно место припада песми „Нирвана”. Размисли о значењу речи нирвана и о односу песме и њеног наслова.
ТИШИНЕ
НИРВАНА Ту су били умрли облаци, Мртво време с историјом дана, Ту су били погинули зраци: Сву селену притисну нирвана.
o
Нова гробља и векови стари; Прилазили к мени као жртви, Као боји пролазности ствари. Ноћас су ме походила мора, Сва усахла, без вала и пене, Мртав ветар дувао је с гора, Трудио се свемир да покрене.
И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака, без среће, без јада, Поглед мртав и празан дубоко.
Ноћас ме је походила срећа Мртвих душа, и сан мртве руже, Ноћас била сва мртва пролећа: И мириси мртви свуда круже.
И тај поглед, кô кам да је неки, Падао је на мене и снове, На будућност, на простор далеки, На идеје, и све мисли нове.
Ноћас љубав долазила к мени, Мртва љубав из свију времена, Заљубљени, смрћу загрљени Под пољупцем мртвих успомена.
Ноћас су ме походили мртви, Нова гробља и векови стари; Прилазили к мени као жртви, Као боји пролазности ствари.
Ed
uk a
Селена [грч. Selene] 1. митол. грчка богиња Месеца. (Сунчева сестра; свако вече купа се у океану, и влагу, у облику росе, просипа по земљи; под њеним погледом расту биљке, а мене су знаци за поједине пољопривредне радове.) Овде „селена” има значење: космос, васиона, васељена. нирвана [санскр. nirvana] 1. у будизму, блаженство које се постиже престанком свих жеља и страсти и утапањем индивидуалне душе у вечни дух. 2. у хиндуизму, сједињење душе са Брамом. 3. стање потпуног мира и ослобођења од патњи.
Ноћас су ме походили мртви,
pr om
Густав Климт, Трагедија, детаљ (1897)
И све што је постојало икад, Своју сенку све што имађаше, Све што више јавити се никад, Никад неће к мени дохођаше.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Објасни како су на тебе деловалe атмосфера и мелодија песме. Образложи како разумеш стање у ком се налази песнички субјекaт. Издвој стихове који су на тебе најснажније деловали и образложи свој избор. 166 / Модерна у српској књижевности Густав Климт, Смрт и живот, детаљ (1908–1916)
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
И З
Р Е Ч Н И К А
pr om
o
Упореди речничко објашњење појма нирвана и основно осећање песничког субјекта. Објасни шта запажаш. Које је време – доба дана, и глаголско време – употребљено у песми? Истражи кључне речи и издвој их поред сваке строфе. Шта запажаш? Које се речи понављају, и која од њих доминира? Анализирај попис свега што је „мртво” а прилази песничком субјекту, „походи” га. Размисли о томе шта је све из постојања, из егзистенције песничког субјекта, прешло у непостојање. Издвој строфу у којој се, према твом мишљењу, постиже кулминација, као у каквој апокалиптичкој визији. Образложи како разумеш то да нирвана има поглед. О каквом је погледу реч? Обрати пажњу на затворену композицију песме. О чему говори прва строфа односно њено понављање на крају? Анализирај стихове из поновљене строфе. Објасни како разумеш да је песнички субјект „жртва”, „боја пролазности ствари”. Испитај одлике стиха, строфе и ритма. Шта се постиже многим понављањима, анафором, анадиплозом? Упореди песму „Нирвана” са песмама „Тамница” и „Можда спава”. Могу ли се оне доживети као својеврсни триптих? Образложи своје размишљање.
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
youtu.be/eCKjhozrBdA
Ed
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
Анадиплоза [грч. anadiplōsis од anadiplóō удвајам] – стилска фигура, понављање последње речи реченице (или стиха) на почетку следеће реченице (или стиха). Сврстава се у фигуре дикције, или гласовне, односно звучне фигуре. (Упореди: „Све што више јавити се никад, / Никад неће к мени дохођаше.”)
Погледај ТВ емисију из серијала Кругови поезије посвећену Владиславу Петковићу Дису.
Сан без снова, утрнуће жеље, прелазак из бића у небиће – то су мотиви читавог круга песама, које по главној песми из те скупине, „Нирвана”, можемо назвати нирванистичким. У неким песмама то осећање повезано је са суморним јесењим сликама, које су постале стална тема српске поезије после Војислава, у другима оно извире из доживљаја протицања времена. [...] Мртве ствари остају заувек изгубљене и расуте у времену, јер у његову сећању нема више снаге да их поново састави у целовите слике. У песми „Нирвана” ишчезавају сви знаци живота. Песник се више не сећа онога што је било, него мртве ствари саме излазе преда њ, он је непомичан пред навалом небића, пред његовим погледом, који је „без облика, без среће, без јада / поглед мртав и празан дубоко”. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића) Владислав Петковић Dis / 167
Дис и Сима Пандуровић
Оно што се као удаљавање од парнасовског ларпурлартизма примећивало још код Војислава Илића, да би код Владислава Петковића Диса (1880−1917) добило значење трагичног поетског начела српског симболизма, помогло је да се песнички дух у модерној српској књижевности демократизује, да се приближи унутрашњем свету пробуђеног човека који је тријумф позитивизма капиталистичког и буржоаског света убрзо схватио као разочарање, дехуманизовано отуђење и безизлаз. Чиста слика, чија је оштрина тек на рубовима била помућена измаглицом поетског
импресионизма, поремећена је црним слутњама коначног нестанка, гашења и смрти. Криза стварности постала је криза позитивне свести и криза очекивања. Талас песимизма који је око границе и смене векова провалио у српску књижевност да би пре балканских ратова, што значи уочи појаве авангардног песничког нараштаја, био доведен до пуне артикулације симболистичке метафизике и поетског тајанства ирационалности, испунио је модерним смисловима и значењима прочишћени језик и усавршену форму новог српског песништва.
(Из Осам векова српске књижевности Предрага Палавестре)
o
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
Научи једну Дисову песму по свом избору. Изабери један Дисов стих или строфу, или наслов песме, за мото свог слободног састава. (Могу бити наслови: Тамница, Нирвана, Можда спава, Наши дани, или стихови: То је онај живот где сам пао и ја, Можда спава са очима изван сваког зла, Ноћас су ме походили..., Остала нам још прашина на хартији итд.) Напиши есеј о Дисовој поезији (О Дисовом модернизму; Песнички језик Владислава Петковића Диса; Светлост и тама у Дисовој поезији и сл.). Представи живот и дело Владислава Петковића Диса мултимедијално, по сопственом избору.
uk a
СИНТЕЗА
ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS (1880–1917)
збирка песама Утопљене душе састоји се из шест целина: Пролог, Кућа мрака, Умрли дани, Тишине, Недовршене речи и Сан.
Ed
Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, „Вук Караџић”, Београд, 1981. доноси поезију дубоког бола, егзистенцијалистичког Дисова поезија, зборник радова, ур. Новица Петковић, Институт за очајања и песимизма. књижевност и уметност, Београд, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 2002. Јован Деретић, Историја српске представља врхунац парнасо-симболистичке поезије. књижевности, Просвета, Београд, 2002. „Можда спава” – песма успореног ритма, у Владислав Петковић Dis, Поезија, тринаестерцима, „ремек-дело Дисове кантилене” и приредио Новица Петковић, један од врхунских израза музикалности српског стиха. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. у српску поезију уноси „бодлеровске” теме, Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Друштво за српски сновиђења, подсвесне слике, ирационалне представе; језик и књижевност Србије, по метафизичким елементима и космичким визијама Београд, 2004. надовезује се на поезију Његоша и Лазе Костића. Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне, Завод за отвара простор за модеран песнички израз и уџбенике и наставна средства, Београд, 2008. авангардне тенденције које ће у српској поезији Предраг Палавестра, „Осам векова доћи после Првог светског рата. српске књижевности”, www.rastko.rs/knjizevnost/ nauka_knjiz/palavestraosamvekova.html 168 / Модерна у српској књижевности
Јован Скерлић
Јован Скерлић „Лажни модернизам у српској књижевности”
Кључне речи: „Лажни модернизам у српској књижевности”, Утопљене душе, негативна критика.
Лажни модернизам у српској књижевности
pr om
(одломци)
https://drive.google.com/file/ d/1GUas9TavwHiocQKzQNc2hrh DucjC_ZxI/view?usp=sharing
o
Подсети се шта је Јован Скерлић у критици збирке Посмртне почасти Симе Пандуровића окарактерисао као „једну књижевну заразу”. Током читања критике упућене Дисовој књизи Утопљене душе означи у тексту места на којима се показује да је Скерлић доследан у својим ставовима.
uk a
Тако су изашле Утопљене душе, пpoграмна књига наше нове уметности. То je наша Модерна, што рекли Хрвати, то je хипер-модернизам y нашој поезији, то je последња реч књижевности, како ce то верује y извесним круговима врло младих и врло наивних људи. У сваком случају, књига je интересантна, и y пуној мери заслужује да ce о њој говори, ако не због тога што je књижевно дело, a оно свакако стога што je књижевни појав. И да je видимо изблиза!
Ed
* To је поезија Декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи „рају блата” и која тражи „ново y поквареном”. Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако Г. Петковић, са декадентима нашега времена, има лицемерство порока. Он je један од оних људи који су ce y доба романтизма називали „фаталним људима”, и које je y новије време Пол Верлен назвао „проклетим песницима”, a Бодлер „љубимцима пакла”, чије душе су гробља којих ce и месец плаши и по којима ce само дугачки црви вуку. Као и ти „злокобници”, Г. Петковић je Порок, Проклетство, Зло, Фаталност, Пакао, Кајин, Сотона. Поезија Г. Петковића има све карактеристичне црте које je Гијо клинички одредио код дегенерика, y целој „littérature des déséquilibrés”: „горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине”; разнородан израз сујете која je изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да ce истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари y читаве епопеје: вољење „мрачних и страшних слика”; потреба за средствима за раздраживање (оргије, полна љубав, и тако даље); „обсесија речи”, y свој духовној немоћи и y нереду идеја. [...] Јован Скерлић / 169
Утопљене душе (1911)
uk a
pr om
o
Јован Скерлић са родитељима и сестрама
Наши романтичари имали су за музу или белу Равијојлу Вилу, која гони облаке и натпева ce са јунацима y гори зеленој, или смерну Косовку Девојку која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством; код наших модерних, код Јована Дучића, муза je „бледо, тихо девојче што снева”; — муза Г. Петковића je „дивна блудница”, која je сву ноћ оргијала, и yјутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би ce могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене душе”. Поезија Г. Симе Пандуровића je, поред свег талента свога песника, саблазнила оним што je болесно и чудњачко y њој, али према Утопљеним душама она изгледа још чиста и разумна, y крајњем случају као једна delectatio morosa. Г. Пандуровић je само нагласио ту „поезију трулежи”; Г. Петковић je са њоме дотерао до краја. [...] Г. Петковић пева : „предео од сплина”, дан „покривен сплином”, „живот с тешким дахом”, „музику блуда”, „црвљиво доба”, „поднебље умрлих опела”, „раку од живота”, „костуре од живота”, „алеје мртвих”, „погледе трупина”, „игре мртвих”, „аветиња коло свуда”, „задах труо старог распадања”. To je поезија грозничавих снова и месечарства; то je атмосфера отровних и перверсних Цветова зла Бодлерових, језивих халуцинација Едгара Поа, и Danse macabre Сен-Санса, — ако не декорације из радњи за погребну спрему, поезија гробара који je читао књиге... [...] Г. Петковић оставља другима да буду ведри и јасни, он, као француски песник, вели себи: „нека све буде, за мене, тајна гледана кроз подрумски прозорчић”. Он je од оних који су схватили симболизам: да изражава све, јер не значи ништа. Он пева y стању буновна човека који ce није истрезнио. Он je у једном особитом стању:
Ed
Дремеж и сутон и дању и ноћу. Нама ce спава...
И када пева, то није оно што je осетио и видео, но што je сневао,
Јован Скерлић као свршени матурант
песму једну што сам сву ноћ слушао...
И према томе, природно je, не треба тражити од Г. Петковића да мисли и говори нашом обичном логиком, логиком људи код којих постоји разлика између стварности и сна, и који y јави не бунцају оно што им ce y сну причињавало. „Непосредно изражавање” y поезији, говорење онако како профани и филистри говоре и како сваки може да разуме, то je старинска мода! „Нова уметност”, која изражава оно што je несвесно и недокучљиво y човеку, која више воли сан но јаву, више инстинкт но разум, хотимично хоће да буде тамна, мутна, да говори онако како je непосвећени не могу разумети [...]. 170 / Модерна у српској књижевности
Јован Скерлић на студијама у Лозани
Ed
uk a
pr om
o
Поезија. Г. Владислава Петковића je поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка. [...] Бодлер и Верлен cy истински песници. [...] Бодлер, о коме су последњих година писане читаве психопатолошке студије, по сопственим речима „култивисао je своју хистерију са уживањем и ужасом”, поредио своју душу са гробницом, a своје срце са застртим добошом, на коме ce добују посмртни маршеви, и молио Бога да му да снагу и храброст да своје срце посматра „без одвратности”. И један и други били су добри песници зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали своју душу. Сама њихова поезија je никла на једном нарочитом тлу, као отровна гљива на трулежи старога стабла; она ce развила y једној нарочитој атмосфери умора и нервозе. [...] Само, декадентска поезија била je y моди y Француској пре више од двадесет година; још 1885. један од њихових естетичара отресао ce и појма и имена декадентства, школа ce преображавала, од деведесетих година нестајала, и данас ce сасвим изгубила. Најбољи међу најбољима судили су и осудили ту књижевну перверсију. [...] Код нас je та проблематична „нова уметност” дошла тек из треће руке: преко Хрвата, који су je упознали код Чеха, који су je опет од своје стране позајмили од вечитих имитатора и књижевних мајмуна немачких. Али код Г. Петковића позајмица je још даља. Он je некултивисан човек, који je мало читао, који мало зна, који ce није даље макао од Земуна, и мање но ико он je y стању да нам да нов израз модерне душе, која je тако сложена, и модерне уметности, која je y толикој мери интелектуална. Његово „цвеће зла” je одвећ кржљаво, и он нема чак ни доследности ни храбрости да до краја иде y том „укрцавању за Содому и за Гомору”. Поезија Г. Петковића јесте једна неука и груба имитација. Декадентство није никада била лепа ствар, али Г. Петковић je успео да га отера до крајњих граница апсурда, и да дâ његову грубу и простачку карикатуру. [...] Но поред тога карикатурног декадентства из четврте руке, има y поезији Г. Петковића и других туђих слојева. У овој модернистичкој књизи, која има претензија да je последња реч суптилизоване поезије душе и сна, има наше старинске романтике од пре педесет година. [...] Но, поред тога, код Г. Петковића има новијих, и сасвим нових утицаја. To су утицаји данашњих српских песника и стихотвораца. Пре свега, ту je Милан Ракић, који je мало писао, али који je врло јако утицао на најмлађи песнички нараштај наш. Г. Петковић je узео од Ракића неколико осећања: мрачан песимизам и осећање „опште, неминовне беде” и „опште гнусобе”, поезију чекића што бије о чамову даску мртвачког ковчега, „мрачне добре раке и вечитог мира”, став песника који пореди себе са гробном хумком на којој je цвеће, a под њом и y њој кости без пути и „очи гадом и Јован Скерлић / 171
Јован Скерлић (1899)
o
Ed
uk a
pr om
Надежда Петровић, Портрет Јована Скерлића (1907)
црвима пуне”. Но Г. Петковић и остали подражаваоци нису схватили и примили оно што je најбоље код Ракића: онај висок интелектуализам његове поезије, оно „силно задовољство осећати све”, што није свакоме дато, морални стоицизам којим он одговара на земаљске болове, ону кристалну јасност његовог изражавања, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које ce огледа y његовим последњим песмама. Они су, што je природно и неизбежно, примили форму његових стихова. [...] Затим, као што je раније речено, између Утопљених душа Г. Петковића и Посмртних почасти Г. Пандуровића има врло великих сличности, и y основном надахнућу, и y мотивима, и y осећањима, нарочито y фигурама и y речнику. Природно је претпоставити да je бољи међу њима двојицом, управо онај који je једино добар и који има талента, утицао на слабијег, на слабог, на онога без талента, чија сва поезија и иначе je једно велико и разнородно подражавање. Уверавају да je случај обратан: Г. Пандуровић, вели ce, угледао ce много на Г. Петковића. Тим гope пo Г. Петковића! У том случају на њега пада двострук грех: он је дао не само једну рђаву књигу, но je збунио једног песника од истинског талента и несумњиве вредности. [...] Овде-онде, шта више, нађе ce код Г. Петковића и по који добар стих. Само, то je онда када подражава. Иначе, његове, лично његове песничке способности су незнатне. [...] Таква je поезија Г. Петковића: књижевно глумачење, песничко верглаштво, имитације без духа, без укуса и, што je најгоре, без талента, — јер y поезији таленат све извињава и све спасава. Г. Владислав Петковић, то je Лаза Kocтић, који je, задоцнивши за читава пола века, залутао y Београд [...]. Оно због чега je требало, и то оволико и овако, писати о овој књизи, то je што y њој ваља видети један нарочити појав, што je она последњи и најгори израз једног књижевног покрета без смисла и без основице, што означава пароксизам и бедан крај наше „Декаденце”, која je готово пре умрла и но што ce родила. Ваљало je, ма и негативно, указати на ову књигу, јер она боље но ишта показује како je та самозвана „Модерна” једна стара и рђава ствар, и како значи не корак yнапред но корак yназад. Млади људи, „они који долазе”, који y својој необавештености и наивности склони су да y свему што je другаче виде ново и напредно, могу y овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има y том проблематичном модернизму и y тој похабаној „новој уметности”. И најзад, ваља ce зауставити на таквим књигама, јер оне ипак посредним путем нешто доказују, јер ипак имају извесних негативних заслуга. „Нове” и „модерне” књиге као што су Утопљене душе гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу: „Поезија, 172 / Модерна у српској књижевности
то je здравље”; оне нас упућују да ценимо искреност, природност, чистоту, веру, полет и духовни и душевни идеализам y поезији; оне нас мире са нашим старим и ранијим песницима, са Његошем, Змајем, Јакшићем и Војиславом Илићем, и уче нас да код њих верно волимо праву, живу и животворну поезију, поезију њиховога живота која je y исти мах и поезија нашега живота, увек младу и увек модерну општечовечанску поезију, — Поезију једном речју. (Из књиге Писци и књиге V Јована Скерлића) РАЗГОВОР О СКЕРЛИЋЕВОЈ КРИТИЦИ
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Упореди свој доживљај Дисове поезије са Скерлићевом критиком. Образложи своја запажања. Укратко наведи шта у својој критици Скерлић највише замера Дису. Искажи своја размишљања о Јовану Скерлићу као критичару.
Ed
uk a
Истражи и подвуци у тексту Скерлићеве ставове о модерни, модернизму и декаденцији. Шта о поезији Бодлера и Верлена мисли овај критичар? Издвој тврдње које Скерлић износи о Дису као имитатору, подражаваоцу, неталентованом песнику и прокоментариши их. На који начин Скерлић доводи у везу Дисову поезију са нашим романтичарским песницима? Шта на основу помињања Лазе Костића закључујеш о Скерлићевом критичарском односу према овом песнику? У чему критичар види сличности и разлике између Пандуровића и Диса? Какав је однос Јована Скерлића према песимизму у поезији? Због чега доводи у везу Ракићеву и Дисову поезију? Шта највише цени код Ракића? Чиме Скерлић објашњава своју потребу за негативном критиком Дисове поезије? У чему види њену штетност? За какву се поезију залаже? Објасни естетичка уверења Јована Скерлића.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Неспоразум између Скерлића и Диса Изгледа ми да је Скерлић не само могао да схвати, већ и да је веома добро разумео Диса, али су разлози његове апсолутне негације лежали у другој равни, у идеологији, у општој филозофији Скерлићевој, у његовом дубоком уверењу да је књижевност позвана да ослушкује и исказује најдубље националне интересе. То је оно што називамо Јован Скерлић / 173
Спомен-биста у дворишту Господар Јовановог конака
(Из есеја Зорана Гавриловића „Дис – песник тишина и смрти” у књизи Записи о српским песницима) ЗАНИМЉИВОСТ
o
Јoван Скерлић, „Лажни модернизам у српској књижевности” – Сабрана дела, књ. 5, Београд, 1964. Зоран Гавриловић, Записи о српским песницима, Слово љубве, Београд, 1977.
историјском равни. Јер, да није тако, да Скерлић заиста није осетио праву, опојну лепоту Дисове поезије, откуда би настали његови чувени редови? Дис није био тако познат и популаран песник у то доба, према томе његов утицај је био мален и ограничен; Скерлић је једноставно могао да пређе преко појаве Утопљених душа, као да се у нашој поезији ништа није збило; али Скерлића − критичара, који је разумевао песништво Дисово, опоменуо је на опасност, која у том песништву лежи, Скерлић − идеолог.... Оно на чему ваља инсистирати то је да је неспоразум настао у тренутку кад је идеолошка раван надјачала естетичку.
Скерлићевом мишљењу су се убрзо супротставили Димитрије Митриновић, Светислав Стефановић, Станислав Винавер, Исидора Секулић, који су у Дису видели песника модерне поетике и новог сензибилитета, носиоца авангардних тенденција. Песници после Првог светског рата своје претече не виде у Дучићу и Ракићу, него у Дису и Пандуровићу. У архиву Радио Београда забележено је шта је Милош Црњански рекао о односу Скерлића и Богдана Поповића према Дису: „Дису се чак одбијала и љубав према својој земљи. Међутим, поред свих великих и лепих песама Дучићевих, ја памтим Диса и један стих којим почиње једна његова лепа родољубива песма: ’Израсли гробови сад се лепо виде / Кô далека брда кроз поднебља плава.’ То је прави песник. То је прави песник, то је прави родољуб. А то што он није имао леп капут, што је био офуцан, и што се удавио у оној несрећи, то је сасвим нешто друго. Оно како су се понашали према Дису, према Пандуровићу, то је било врло ружно.”
Ed
uk a
Христина и Владислав Петковић Дис
pr om
Шта се о Дису мислило после Скерлића
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Издвој критичарске ставове које Скерлић доследно износи у текстовима о Пандуровићевој и Дисовој поезији. Објасни његово схватање поезије и улоге песника у друштву. Организујте у одељењу дебату о књижевној критици и њеним утицајима. Размислите о томе шта подразумева позитивна (афирмативна), а шта негативна критика.
174 / Модерна у српској књижевности
Милутин Бојић Кључне речи: „Плава гробница”, гробница српских војника у Јонском мору 1916, парнасо-симболистички стих, химнични тон.
У својој најчувенијој песми, објављеној у збирци Песме бола и поноса (1917), Милутин Бојић је опевао један од најтужнијих догађаја наше историје: полагање тела неколико хиљада српских војника у „плаву гробницу” (Јонско море), 1916. године. Милутин Бојић
ПЛАВА ГРОБНИЦА
(1892–1917)
o
Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом.
pr om
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.
uk a
Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета.
Песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар – за кратко време свог књижевног деловања оставио је богат и разноврстан књижевни опус. Рођен у Београду, где је студирао филозофију, прошао је пут страдања српског народа у балканским ратовима и Првом светском рату и умро у Солуну, од туберкулозе. На почетку под парнасовским утицајем, развија се у модерног песника, са снажним индивидуалним изразом. Најчувенија му је песма „Плава гробница”, у којој је опевао сахрањивање српских војника у Јонском мору. Дела: песничка – Песме (1914), поема Каин (1915), Песме бола и поноса (1917); драмска – Краљева јесен (1913), Урошева женидба (1916).
То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна.
Ed
галија – лађа, брод. тресетница – врста маховине. мрц – мртвац.
Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута.
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави’те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Милутин Бојић / 175
епопеја – обиман епски спев о митолошким или историјским догађајима; јуначко страдање у борби карактеристично за неко историјско доба. корифеј – у старогрчкој трагедији, вођа хора; фиг. првак, славна личност.
Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ’ недра земље и небеског свода.
o
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно.
поприште – место збивања, догађаја.
pr om
Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива.
uk a
Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких.
Ed
Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!
Коста Миличевић, Острвца код Крфа (1913)
176 / Модерна у српској књижевности
Погледај документарни филм РТС-а Срби на Крфу.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Изрази свој доживљај Бојићеве песме. Објасни шта ти је нарочито потресно у њеним стиховима. Опиши атмосферу коју граде стихови. Обрати пажњу на ритам и мелодију. Објасни основно осећање и главну мисао песме.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Први светски рат насилно је пореметио ритам развоја српске књижевности. Многи писци страдали су у рату, међу њима и главни носиоци модерног уочи рата (Дис, Бојић, Ускоковић), други који су тек почињали заустављени су у свом развоју, трећи се због рата нису могли појавити на време. [...] Оживљавање књижевног живота почело је још у току рата. Српска ратна књижевност ствара се на свим местима где су се нашле веће скупине избеглица. Главно књижевно средиште био је Крф, на којем се једно време налази влада и врховна команда. Ту су у априлу 1916. обновљене званичне Српске новине, а следеће године као додатак новинама покренут је Забавник (обично се назива Крфским Забавником), главно књижевно гласило за последње две године у емиграцији. У њему су сарађивали не само српски него и хрватски и словеначки писци.
И З
uk a
pr om
o
Уочи стихове који се у песми понављају (рефрен) и објасни њихову функцију у песми. Објасни смисао обраћања (апострофе) лирског субјекта и ефекат који се тиме постиже. Издвој главне мотиве и упореди у какав су однос постављени кретање и мировање, живот и смрт (рађања и умирања), садашњост и будућност. Уочи у осмој строфи мотиве гробља и колевке и објасни њихово значење и улогу. Сети се на чије стихове, на чију песму, Бојић алудира (упућује). Која идеја повезује „Плаву гробницу” са песмом једног од наших најзначајнијих песника романтизма? Истражи стилске одлике песме и њене версификацијске особености.
youtu.be/-gMd758zbnY
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
Ed
Алузија – у књижевности првенствено обележава усмеравање читаочевих асоцијација у правцу другог књижевног дела. У новијој поезији постаје важан елеменат песничког изражавања. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
У седам година рада, од којих близу пет ратних година, прешао је Бојић ратним и смртним маршем пут од обичне, плотске поезије до највише, до молитвених ода народу своме благословеном и несрећном, народу који „смрћу живи”, чија је историја, зато, као зидање једне вечито недограђене цркве, где се свака генерација пење да свој крст дигне и углави нада све раније крстове. [...] Видети дубину и дно мора као азурни простор за стан мртвих, достојно је аутентичног песника. Песма та би могла ући у ма коју светску антологију. Није ни она без Бојићеве поносите самосвести; али самосвест је ту у замисли Милутин Бојић / 177
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
да се бол дигне до једне највише и најтише религиозне церемоније, до муклог опела над водом која је света зато што је гробље „поштене” деце, поштене деце једне дивне отаџбине. (Из есеја „Милутин Бојић” Исидоре Секулић)
Меланхолично размишљање о историјској трагици српског народа и горда увереност у његову националну величину у неким песмама прелази у химну будућој победи. Врхунац тог химничког расположења постигнут је у најпознатијој Бојићевој ратној песми „Плава гробница”, у којој се, сасвим у духу оптимистичке поруке Змајевих „Светлих гробова”, износи вера да ће синови наставити дело очева који су пали у борби и довести до коначне победе.
Милутин Бојић и Станислав Винавер
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Потруди се да изражајно говориш Бојићеву „Плаву гробницу”. Напиши стилску и језичку анализу „Плаве гробнице”. Прочитај избор из Бојићеве поезије и напиши есеј о овом песнику. Прочитај путописе Милоша Црњанског „Хаџилук на Крф, до Плаве гробнице”, „Видо, острво смрти” и „Гробље Србије на Крфу”. Обрати пажњу на то како Црњански, током путовања, успоставља везу са Бојићем. Напиши приказ Црњанскових путописа.
pr om
Послушај како драмски уметник Драган Николић говори Бојићеву „Плаву гробницу”.
o
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
youtu.be/Xdmr95cYbWg
uk a
Милош Црњански, „Хаџилук на Крф, до Плаве гробнице”, „Видо, острво смрти” и „Гробље Србије на Крфу” (обрада)
Милутин Бојић (1892–1917)
СИНТЕЗА
Ed
drive.google.com/file/ d/1HimtbNyBjRcC7HGWex7_W09UrdfphQf/view?usp=sharing
Исидора Секулић, Огледи и записи, књ. 74, Матица српска / Српска књижевна задруга / Нови Сад / Београд, 1971. Песници I, књ. 57, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1971. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
Песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар – за непуних седам година рада (од тога пет ратних) оставио је богат и разноврстан опус.
На почетку под парнасовским утицајем, развија се у модерног песника, са снажним индивидуалним изразом. Звучним парнасо-симболистичким стихом, у реторички подигнутом тону (химничном), испевао је „Плаву гробницу” – потресну песму о српским војницима и њиховој гробници у Јонском мору. 178 / Модерна у српској књижевности
Иван В. Лалић* Кључне речи: „Плава гробница”, химна, подтекст, неосимболизам, интертекстуалност.
Иван В. Лалић је 1992. године објавио књигу песама Писмо, која се данас сматра једном од најзначајнијих збирки српске књижевности у другој половини XX века. У њој је објављена и песма „Плава гробница”, која у подтекст ставља Бојићеву „Плаву гробницу”. Иван В. Лалић (1931–1996)
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Рођен је и умро у Београду. Српски песник, есејиста и преводилац, један је од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији. Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; приредио је Антологију новије француске лирике – од Бодлера до наших дана и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда). Аутор је радио-драме Мајстор Хануш, за коју је добио награду Југословенске радиодифузије. Значајна песничка дела: Бивши дечак (1955), Аргонаути и друге песме (1961), Време, ватре, вртови (1961), Страсна мера (1984), О делима љубави или Византија (1987), Писмо (1992), Четири канона (1996) и друга.
pr om
Газите тихим ходом! Опело неко шапћем у подне пуно срме Истопљене над водом.
o
Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме, Ту где на дну шкољке, како рече песник, Сан уморан хвата, лежи брат до брата, Леже златне сенке, знакови удесни једног давног, никад допеваног рата.
uk a
Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф са Сизифом грли? Док у подневној сумаглици чили Трајект што без журбе према копну хрли.
Ту где беспослени турист снима барке, Са сламним шеширом спуштеним на чело, Храм назирем, стваран испод летње варке Мора што трепери док шапћем опело, Шапћем га у себи, да не будем смешан У оку водича што рутински брбља О Наусикаји, сасвим неумешан У моје опело и худ удес Србља.
Ed
неосимболизам – термин који користе српски песници и критичари од 1957. године да означе нову струју у књижевности карактеристичну по инсистирању на коришћењу симбола, по новом односу према традицији српске књижевности и по отклону од реалистичке књижевности и ангажованог стваралаштва (песници Иван В. Лалић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Бранко Миљковић, Милован Данојлић и други; критичар Зоран Мишић).
Стојте, галије царске! И ви глисери бучни Возите с пола гаса. Мисао једну горку хоћу да разобручим, Макар у пола гласа. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода... Само да унуци у њиховој сенци Крваре због истог, недохватног плода. * Дијалог књижевних епоха
Иван В. Лалић / 179
И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја,
И проћи ће многа столећа, кô пена, Како рече песник у самртном зноју, У врућици рујној; ал’ велика смена, Коју сањао је, још гине у строју.
Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем оку путника певача; Док ми поглед клизи по плочи залива Са још свежом браздом промаклог тегљача.
Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим У омаглици дана. Пред невидљивим храмом отвара се и бриди Незацељена рана.
Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта Макар несвесно ода. Не смем да иштем више. А историја кошта: Крв ипак није вода.
Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера, Одломке безвезних разговора летњих, Провучем тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
Крф 1985 — Београд 1989. (9. VII 1989)
Коста Миличевић, Предео с Крфа, детаљ (1918)
uk a
pr om
o
Зато ту се Сизиф са Танталом грли Испод воде, мени свете, којом плута Пена од трајекта који копну хрли, Наранчина кора, мрља од мазута...
Ed
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Опиши своје утиске после читања песме. Искажи своја размишљања после читања Бојићеве и Лалићеве „Плаве гробнице”. Усредсреди се на „Плаву гробницу” Ивана В. Лалића и обрати пажњу на стања и расположења лирског субјекта. Упореди их са осећањима у Бојићевој песми. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ ► Поделите се у одељењу на две групе, од којих ће аналитичка пажња једне бити усмерена на Бојићеву, а друге на Лалићеву „Плаву гробницу”. Изврши мотивску, стилску и ритмичко-метричку анализу Лалићеве „Плаве гробнице”. Упореди је са одговарајућом анализом Бојићеве песме. Уочи сличности и разлике у структури Лалићеве песме и изведи закључке. Које Бојићеве стихове Лалић уноси у своју песму и шта таквим поступком наглашава? 180 / Модерна у српској књижевности
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Српска књижевна задруга – издавачка кућа основана 1892. године. Песник Јован Јовановић Змај израдио је амблем СКЗ, а био је и први њен потпредседник. Објављивана су дела из српске и стране књижевности, као и историјска и научно-популарна дела. У чувеном „плавом колу” СКЗ, као прва књига, објављена је аутобиографија Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића.
pr om
o
Интертекстуалност (лат. inter – међу) – особина текста заснована на његовој унутрашњој повезаности са другим текстовима. [...] У свеобухватној теорији текстуалних односа француског теоретичара Жерара Женета интертекстуалност се појављује само као један од типова тих односа. У његовој типологији интертекстуалност означава непосредно присуство једног текста у другом, као што је на пример случај са цитатом, плагијатом или алузијом. Цитатност (лат. citare – позвати, сазвати; напомињати, именовати) – појам којим се утврђује мера и начин навођења туђих текстова или одломака текстова учитаних у ново уметничко остварење. За разлику од широко схваћеног појма интертекстуалности, цитатност подразумева подударност значења између извора и цитираног текста. Цитатност може обухватати и другачије видове књижевног испољавања, односно не само дословно преношење реченичних или текстуалних одломака, већ и уметничко позивање на форме, жанрове, слике и поступке. [...] Подтекст – најчешће означава оно што стоји иза текста, односно оно што се не исказује непосредно, већ се наслућује накнадним читањем и тумачењем. У том смислу подтекст се може изједначити са алузијом или наговештајем. Подтекст се понекад користи и као термин који упућује на однос између два текста, при чему текст представља прераду или накнадно коментарисање подтекста. У овом значењу подтекст се подудара са прототекстом (текстом који постаје предмет угледања, преузимања или прераде), односно са хипотекстом.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
(Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено)
Ed
Кад је Иван В. Лалић, 1992. године, о стогодишњици Српске књижевне задруге, објавио књигу песама одреда антологијске вредности, Писмо, у њој се нашла и песма „Плава гробница” датирана овако: „Крф 1985 – Београд 1989.” Већ први стихови Лалићеве песме показују да он у подтекст ставља Бојићеву „Плаву гробницу”, пошто од ње преузима наслов, тему, композициону схему, па и читаве стихове, неке, наравно, уз одређене варијације: „Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме, / Газите тихим ходом!” Инверзија већ у првом стиху („моћне крме” уместо „крме моћне”) само је увод у нешто још значајније – у промену временског плана (код Бојића је „опело гордо” смештено „у доба језе ноћне”, док се код Лалића све одвија у знаку тријумфа светлости, „у подне пуно срме / Истопљене над водом”, само што је то подне везано за један свакодневни животни садржај – туристичко крстарење по мору,
за тренутке у којима се трага за овоземаљским задовољствима) и, што је још значајније, промену тачке гледишта са које се приказује Први светски рат и страдање српских ратника. Стално усмеравање читаочеве пажње на текст Бојићеве песме, било кроз дословно преузимање поједних стихова: „Ту где на дну шкољке, како рече песник”; „Сахрањени ту су некадашњи венци / И пролазна радост целог једног рода”, било кроз преузимање Бојићевих стихова уз незнатне варијације: „И проћи ће многа столећа, ко пена”, где је Бојићево „јер” замењено везником „и”. Понављајући два пута оно „како рече песник”, Иван В. Лалић и саму фигуру песника претвара у свог лирског јунака, на једној страни, док, на другој страни, он укључује и појединости које самог Бојића приказују као некога ко, у предсмртном часу, као неку врсту лирског завештања, пише своИван В. Лалић / 181
летњим”, стиже се до утиска да су најважнији смисаони тонови у Лалићевој песми сасвим другачије размештени у односу на песму Милутина Бојића. А да би то било видљиво, Бојићева песма је непрекидно морала да буде близу, одмах иза текста песме Ивана В. Лалића. (Из текста „Три песме и три песника” Радивоја Микића)
o
Ове двије пјесме могу се разумјети као дијалог двојице српских пјесника с почетка и с краја вијека, из двају преломних тренутака националне, али и свјетске историје. Лалић је своју пјесму скројио према Бојићевој; могло би се чак рећи да је Лалићева пјесма ритмички цитат Бојићеве. Обје имају по четрнаест строфа, од чега су четири – прва, шеста, десета и четрнаеста – у знаку псеудохексаметара, а осталих десет је испјевано у симетричним дванаестерцима, александринцима – у једном од омиљених стихова српске модерне. Бојићеви александринци су правилнији, док два Лалићева стиха, трећи у трећој и први у дванаестој строфи имају по слог мање. Распоред строфа у објема пјесмама је у знаку бројева три, четири и седам, што за Бојића није морало имати симболичко значење а за Лалића сигурно јесте. Синтезу бројева три и четири Лалић је разумјевао као космички симбол, као јединство небеског и земаљског. Лалић је изузетно захтјеван пјесник, његова поезија је у наговјештајима и није лака за тумачење. Она, уз то, рачуна с читаоцем широке културе који ће препознати подтекст пјесме и уочити њену дијалошку природу, њен дијалошки однос према другим текстовима. Лалићева „Плава гробница” је, дакле, противпјесма Бојићевој истинској химни и опелу. Лалићева пјесма готово да је опело историји. Без подтекста, међутим, без Бојићеве „Плаве гробнице”, тешко да би се Лалићево остварење честито разумјело. Сада је јаснија и она Лалићева релативно висока оцјена Бојићеве поезије, и похвале упућене Бојићу због односа према Библији и према Византији, а посебно због Бојићевог осјећања историје. Лалићев есеј о Бојићу и Лалићева „Плава гробница” такође се међусобно освјетљавају.
Ed
uk a
pr om
ју најпознатију песму: „Како рече песник у самртном зноју ,/ У врућици рујној”, прецизираће Лалић. Читавим низом текстуалних сигнала (а неки од њих су чисто морфолошки, тичу се формалних одлика песме) Иван В. Лалић је успоставио везу између своје и песме Милутина Бојића. [...] Отуда се може рећи да је и песма Ивана В. Лалића густо премрежена симболичким елементима, пошто се баш захваљујући тим елементима граде основни семантички тонови. Средишњу улогу имају они који су захваћени из поља грчке митологије (Сизиф, Тантал), али ту је и (мистичко-магијско) црно сунце повезано са „унутрашњим оком путника певача” (са светом његове имагинације, односно са способношћу те имагинације да емпиријске садржаје преводи на метафизички план) и чињеница да и Лалић воде Јонског мора као „храм назире(м)”, и то храм који је „стваран испод летње варке”, који је, другим речима, опониран ефемерности света свакодневице. А представу „летње варке” употпуњују и подаци о „беспосленим туристима” „са сламним шеширом спуштеним на чело” које занимају барке и оно што им водичи говоре о античкој култури и изван чијег видокруга остаје све што се указује „унутрашњем оку путника певача”, а води ка трагичном лицу српске историје. И Лалић своје певање по садржају и тону одређује као опело, као апотеозу ратницима које „повест која дуго траје... усијава до црнога сјаја”. Али, док је код Бојића „опело гордо”, оно је код Лалића добило другачији статус: „Шапћем га у себи, да не будем смешан / У оку водича што рутински брбља / О Наусикаји, сасвим неумешан / У моје опело и худ удес Србља”. Једном речи, оно што је болни садржај историје једног народа више није нешто што се може износити на светлост летњег поднева, већ је то нешто што се мора, у потаји, изводити само пред „унутрашње око путника певача”, око онога ко је свестан да историја није само оно што се види током поднева у водама Јонског мора, већ она подразумева оно што „дуго траје”, а може се означити као поље идеала и тежњи једног народа са трагичном историјом. А кад се још има у виду да „путник певач” морски простор, у свом доживљају, сакрализује, док други туристи тај исти простор испуњавају „шкљоцањем камера” и „безвезним разговорима
(Из текста „Иван В. Лалић и Милутин Бојић: ’Плава гробница’ с почетка и с краја 20. вијека” Јована Делића)
182 / Модерна у српској књижевности
ја, а затим, подстакнути оним што он види, бивају пропраћени својеврсним коментаром. Тај коментар у исти мах, депатетизује и поново патетизује Бојићеву песму. [...] Иако сагледава историју из једне сасвим друкчије перспективе, Лалићевој песми није својствено једносмерно обеснаживање (нити прављење инвентара њених заблуда): она је мукла и тамна исповест појединца који у свом памћењу чува једну од од најзначајнијих херојских поема свога народа и проверава је на месту њеног настанка. Сазнања до којих долази – и која су идентична његовом емоционалном доживљају – сложена су и противречна, крећу се од очајања због жртвовања целог једног поколења до тежње да прецима дошапне умирујућу поруку.
o
И једна и друга имају по 14 катрена. Прва, шеста, десета и четрнаеста строфа у обе песме грађене су смењивањем трохејских четрнаестераца и јампских седмераца. Осталих десет строфа испевано је у трохејском дванаестерцу. Обе песме су метрички саображене правилима српског постромантичарског стиха: Бојићева доследно, а Лалићева слободније, сходно песничком тренутку у коме је настала. Нова песма је испевана у првом лицу и у истом простору као и претходна, Бојићева. Глас њеног песничког субјекта је удвојен. Тачније, први стихови у строфама Лалићеве песме преузети су из Бојићеве, а наредни, углавном трећи и четврти, припадају новом гласу: прецизније, призвани старији, већ класични стихови постају унутрашњи шапат савременог песничког
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
(Из текста „Бојићева и Лалићева ’Плава гробница’” Александра Јовановића)
СИНТЕЗА
uk a
Научи да изражајно говориш стихове из Лалићеве „Плаве гробнице”. Илуструј песничке слике из Лалићеве песме. Прочитај истоимену песму Милосава Тешића и упореди је са песмама његових претходника.
Иван В. Лалић (1931–1996)
Ed
Српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији. „Плава гробница” – по много чему јединствено обраћање једног песника свом претходнику у српској поезији: она зајми не само наслов него и песничку организацију од знатно старије и познатије истоимене антологијске песме Милутина Бојића. „Лалићева ’Плава гробница’ је противпесма Бојићевој истинској химни и опелу. Лалићева пјесма готово је опело историји. Без подтекста, међутим, без Бојићеве ’Плаве гробнице’, тешко да би се Лалићево остварење честито разумјело.” Иван В. Лалић / 183
Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, Београд, 2007. Александар Јовановић, „Бојићева и Лалићева ’Плава гробница’”, Из српске књижевности, Зборник радова посвећен Мирославу Егерићу, Нови Сад, 2003. Радивоје Микић, „Три песме и три песника”, Нова Зора, 67, 2020. Светлана Шеатовић Димитријевић, „Лалићево море, од медитеранске чулности до старозаветног страха”, у: Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, Београд, 2007. Јован Делић, „Иван В. Лалић и Милутин Бојић: ’Плава гробница’ с почетка и с краја 20. вијека”, Наука и наша друштвена стварност, зборник радова са научног скупа, Бањалука, 2002.
Осврт: Модерна у СРПСКОЈ књижевности Српски књижевни гласник Водећи књижевни часопис, уређен по француским узорима (у првој серији од 1901. до 1914. и у другој серији од 1920. до 1941. године). • Оснивачи, уредници и најутицајнији књижевни критичари: Богдан Поповић (Антологија новије српске лирике, 1911) и Јован Скерлић (Историја нове српске књижевности, 1914). (1864–1944) професор универзитета, уредник и власник СКГ
Јован Скерлић
Војислав Илић
• „О Коштани”, импресионистичка критика • „Једна књижевна зараза” (1909) Иако је Симу Пандуровића сматрао једним од даровитијих српских песника млађе генерације, написао је негативну критику збирке Посмртне почасти (1908), карактеришући је као последицу „једне књижевне заразе”. • „Лажни модернизам у српској књижевности” (1911) – изразито негативна критика Дисове поезије.
pr om
(1877–1914) Значајни српски књижевни историчар и критичар, професор на Универзитету у Београду, политичар и народни посланик. Капитално дело Историја нове српске књижевности (1914) и Писци и књиге (сабране књижевне критике, девет књига).
Антологија новије српске лирике (1911) У „Предговору” Антологији новије српске лирике, сачињеној према естетским мерилима, обзнанио је три начела којима се руководио у свом избору: • песма мора имати емоције, • мора бити јасна и • мора бити цела лепа.
o
Богдан Поповић
„У позну јесен” • под утицајем његове поезије настаје војиславизам, својеврсна песничка школа; • сматра се претечом симболизма у српској поезији.
uk a
(1860–1894) „Једини прави песник епохе реализма”, отворио пут модерној српској поезији. Објавио је три књиге песама (1887, 1889, 1892).
Алекса Шантић
Ed
(1868–1924) Песник мостарског књижевног круга (уз Јована Дучић и Светозара Ћоровића).
„Претпразничко вече”, „Вече на шкољу” • песник елегичних мотива и родољубивих тема, лирике непосредних осећања и спонтаног израза; • најбоље песме објавио је у збирци из 1908. године.
Јован Дучић
„Сунцокрети”, „Јабланови”, „Човек говори Богу” • три фазе у развоју његовог песништва: војиславовска , парнасо-симболистичка (до почетка Првог светског рата) и постсимболистичка; • сонет је најчешћа песничка форма, а стихови – једанаестерац и дванаестерац; • песник великих тема (о Богу, љубави и смрти).
Милан Ракић
„Искрена песма”, „Јасика” • његово песништво је спиритуално, мисаоно, уздржано и прожето интелектуализмом; • поред рефлексивне, писао је родољубиву и љубавну лирику; • усавршио је српски стих једанаестерац и дванаестерац.
(1871–1943) Најзаступљенији песник у Антологији новије српске лирике Богдана Поповића. Песме (1901, 1908, 1911, 1914). (1876–1938) Унео је интелектуалну скепсу и песимизам у српску поезију и прожео је иронијом. Песме (1903), Нове песме (1912), Песме (1924).
184 / Модерна у српској књижевности
Нечиста крв (1910), Коштана (1905) • језичкој правилности претпоставио „живи говор” – регионалну лексику и интонацију и ритам „говорене” реченице; • приповедачки поступак засновао је на нелинеарној нарацији, поетској дескрипцији, заокрету од приповедања у трећем лицу ка доживљеном говору; • поетским изразом и психолошким приступом усавршио поступак карактеризације и мотивације ликова у књижевном делу.
Петар Кочић
„Мрачајски прото” • „лирски реалиста”, близак импресионистима, творац модерне приповетке у којој сједињује поезију и прозу; • оштар сатиричар, критичар монархије, окупационе власти, судске бирократије и бирократизације језика.
(1876–1927) Лирски реалиста, сматра се зачетником модерног романа у српској књижевности и сврстава се у ред најзначајнијих српских приповедача, романсијера и драмских писаца ХХ века.
Исидора Секулић
pr om
(1877–1916) Сврстава се у најистакнутије српске приповедаче почетком XX века. С планине и испод планине I–III (1902, 1904, 1905), Јауци са Змијања (1910). (1877–1958) Писала је приповетке, романе, есеје, књижевну и уметничку критику, путописе, а бавила се и превођењем; прва жена чланица САНУ.
Сима Пандуровић
o
Борисав Станковић
„Светковина”, „Потрес” • развијао се под утицајем Бодлера и француских симболиста, немачке песимистичке филозофије; • формално, његова поезија има одлике српског парнасизма, али у тематско-мотивском погледу доноси новине и модерност.
uk a
(1883–1960) Са само две збирке песама – Посмртне почасти (1908) и Дани и ноћи (1912), постао је узор модернистима, и пре и после Првог светског рата.
„Круг” (из прве приповедачке збирке Сапутници, 1913) • медитативна јунакиња, исповедни тон; • лирске и филозофске рефлексије; • модеран сензибилитет, песимизам.
„Тамница”, „Можда спава”, „Нирвана” • збирка песама Утопљене душе (1911) представља врхунац парнасо-симболичке поезије; • по метафизичким елементима и космичким визијама надовезује се на поезију Његоша и Лазе Костића.
Милутин Бојић
„Плава гробница” • на почетку под парнасовским утицајем, развија се у модерног песника, са снажним индивидуалним изразом; • звучним парнасо-симболистичким стихом, у реторички подигнутом тону (химничном), испевао је „Плаву гробницу”.
Ed
Владислав Петковић Dis (1880–1917) Отвара простор за модеран песнички израз и авангардне тенденције које ће у српској поезији доћи после Првог светског рата.
(1892–1917) Песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар – за непуних седам година рада оставио је богат и разноврстан опус. Збирка Песме бола и поноса (1917).
Модерна у српској књижевности / 185
pr om
o
МЕЂУРАТНА КЊИЖЕВНОСТ
Владимир Мајаковски ПА ИПАК
uk a
Улица се провалила кô нос сифилистика. Река – сладострашће, расплинута у слини. Одбацивши рубље до последњег листића, паркови се срамно стеру у јунској врућини.
Ed
Изађох на трг, крај осветљен густо паде ми на главу кô риђа перика. И плаше се људи – из мојих се уста копрцају ноге несвареног крика.
Али осудити ме неће и неће дићи грају кô пророку пред ноге ставиће до цвета цвет. Сви ти разваљених носева знају, ја њихов сам поет. Кô крчма плаши ме ваш страшни суд! Мене ће јединог кроз горуће здање проститутке понети кô светињу свуд и Богу показати као оправдање. И Бог ће над књигом мојом да пусти сузе! То нису речи, већ грчеви кô гомила збита! И небом потрчаће, под мишку их узев, знацима својим, задихан, да их чита. Препевао Бора Ћосић 186 / Међуратнa књижевност Паул Кле, Анђео силази, детаљ (1918)
ЕВРОПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ПРВИМ ДЕЦЕНИЈАМА XX ВЕКА Кључне речи: европска књижевност, авангарда, футуризам, експресионизам, кубизам, дадаизам, надреализам, манифести.
(одломак)
uk a
Томазо Маринети МАНИФЕСТ ФУТУРИЗМА
pr om
o
Период између Првог и Другог светског рата у Европи обележава низ уметничких покрета (у књижевности и ликовној уметности првенствено) за који се користи обједињујући термин авангарда. Авангарда (фр. avant-garde – претходница) тако представља назив којим се служимо у именовању посебног периода у историји књижевности (периодизацијски термин) – обележеног многим захтевима за уметничким променама. Ствараоци у Италији, Русији, Немачкој, Француској и другим земљама наступају са својим ставовима о уметности тако што их, најчешће, објављују у посебним програмима, прогласима и манифестима. Најважнији авангардни правци у европској књижевности јесу: футуризам, експресионизам, кубизам, дадаизам и надреализам. Надреализмом се, тридесетих година XX века, авангардни период завршава – потискује га покрет социјалне литературе, као својеврсна реакција на претходно раздобље и повратак обрасцима реалистичког књижевног поступка. Пред тобом су одломци из неколико манифеста авангардних покрета. Пажљиво их прочитај и уочи да ли постоје елементи који су им заједнички.
Ed
1. Ми желимо да опевамо љубав према опасности, енергију из навике и луду смелост. 2. Главни елементи наше поезије биће одважност, смелост и бунтовност. [...] 4. Ми изјављујемо да је сјај света обогаћен новом лепотом: лепотом брзине. Тркачки аутомобил, чија је каросерија натоварена великим цевима које наликују змијама експлозивног даха, аутомобил који завија, који изгледа као да трчи на картечима, лепши је од Нике из Самотраке. [...] 7. Једино у борби се налази лепота. Нема ремек-дела без агресивног момента. Песништво мора да је жесток налет на непознате снаге да би ове позвало да се опруже пред човеком. [...] 9. Хоћемо да славимо рат – ову једину хигијену света – милитаризам, патриотизам, разорни гест анархиста, лепе мисли које убијају и презрење жене. 10. Хоћемо да разоримо музеје, библиотеке, да се боримо против морализма, феминизма и свих кукавичлука који су опортунистички и имају за циљ корисност.
манифест – објава, проглас за јавност неког културног, политичког или другог покрета, удружења и сл. о свом дугорочном програму и начелима.
Европска књижевност у првим деценијама XX века / 187
Томазо Маринети
pr om
o
париски лист Фигаро, 1909.
Ђино Северини, Динамички хијероглифи Мистерије буфо (1912)
uk a
Томазо Маринети, Футуристичке речи у слободи (1919)
11. Певаћемо о људима које покреће рад, о задовољству, о бунту, о многобројним, многонијансираним пучинама револуција у модерним главним градовима; о ноћним вибрацијама арсенала и радилишта под њиховим жестоким електричним месецима; о прождрљивим железничким станицама пуним димних змија. [...] (У париском листу Фигаро, 1909; преузето из књиге Експресионизам Зорана Константиновића)
Ed
МАНИФЕСТ ФУТУРИЗМА У РУСИЈИ – објављен у зборнику Шамар друштвеном укусу у Москви 1912. године – колективни је манифест неколико уметника, међу којима су многи били и песници и сликари – као Владимир Мајаковски и Давид Бурљук.
зборник Шамар друштвеном укусу, 1912.
Наређујемо да се поштују права песника: 1. На увећавање речника у његовом обиму произвољним и непроизвољним речима (словоновшество). 2. На неограничену мржњу према постојећем језику. 3. С ужасом да отклањају од гордога чела свога венац петпарачке славе, који сте саплели од амамских метлица. 4. На громади речи „ми” да стоје усред мора звиждања и негодовања. И ако засад још и у нашим редовима остају прљави жигови „здравога смисла” и „доброг укуса”, на њима ипак трепере први пут светлости Нове Будуће Самосцене (Самосвојне) Речи. (Из књиге Модерни правци у књижевности Радована Вучковића) 188 / Међуратнa књижевност
Андре Бретон ПРВИ МАНИФЕСТ НАДРЕАЛИЗМА (одломци)
Андре Бретон, 1924.
uk a
pr om
o
НАДРЕАЛИЗАМ је чист п с и х и ч к и а у т о м а т и з а м којим се жели да изрази усмено, писано, било на који други начин, стално деловање мисли. Д и к т а т м и с л и у одсуству контроле коју би вршио разум, изван сваке естетске или моралне преокупације. [...] Надреализам се заснива на веровању у вишу реалност облика асоцијација занемарених од њега, у с в е м о ћ с н а, у незаинтересовану игру мисли. Он жели да уништи све остале психичке механизме и да их замени у разрешавању главних проблема живота. [...] Набавите себи прибор за писање, пошто сте се сместили на што погоднијем месту за усредсређивање свог духа у себи самом. Доведите себе у најпасивније стање, или стање пријемчивости, што више можете. Занемарите све геније, све таленте, и таленте свих осталих. Одлучно реците себи да је литература један од најжалоснијих путева који воде у свет. Пишите брзо да се не бисте зауставили и дошли у искушење да себе прочитавате. Прва реченица доћи ће сама од себе тим пре што у свакој секунди постоји нека реченица туђа нашој свесној мисли која само тражи да се екстериоризира. Доста је тешко изјаснити се шта ће бити са следећом реченицом: она је, без сумње, делимично везана за нашу свесну делатност и у исти мах и за другу, ако се усвоји чињеница да написана прва повлачи за собом минимум опажања. То мало треба да вас се тиче, уосталом; у томе лежи највећим делом занимљивост надреалистичке игре. Ипак остаје да се интерпункција без сумње противи апсолутном континуитету тока о којем је реч, мада изгледа да је она исто толико неопходна као и распоред чворова на жици која трепери, наставите колико вам се свиђа. Ослоните се на неисцрпни карактер шапата. (1924)
Ed
(Андре Бретон, из Три манифеста надреализма; превела Лела Матић)
Европска књижевност у првим деценијама XX века / 189
Виктор Браунер, Портрет Андреа Бретона (1934)
Макс Ернст, Састанак пријатеља (1922)
РАЗГОВОР О МАНИФЕСТИМА Опиши своју реакцију на ставове које исказују авангардни ствараоци у својим манифестима и изнеси своја размишљања о томе.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
И З
pr om
o
Уочи коме се и како обраћају манифести: у ком су лицу написани, каквим тоном, стилом. Образложи своја запажања. Издвој оне делове тих текстова који се, по твом мишљењу, супротстављају дотадашњем схватању уметности и захтевају нова правила. Прочитај кратак преглед авангардних покрета који следи. Истражи и уочи да ли постоји нешто што им је заједничко, а по чему се разликују.
Р Е Ч Н И К А
uk a
Кручоних, Д. Бурљук, Мајаковски, Н. Бурљук, Лившиц
Т Е Р М И Н А
Футуризам (лат. futurum – будуће, будућност) настаје у Италији и Русији. 1) У Италији представља књижевни уметнички и политички покрет заснован прогласом Футуристички манифест, који је у листу Фигаро, 1909, објавио Филипо Томазо Маринети, надахнут, у првом реду, модерним техничким достигнућима. Футуристи захтевају корениту обнову књижевности и уметности; њихов покрет је изразито антиинтелектуалистички и антикултурно настројен, устаје против свих постојећих институција; заговара рат, величајући борбу и опасност (по чему је близак фашизму). Залагањем за антилогичност и антиакадемизам приближава се идејама карактеристичним за дадаизам. 2) У Русији и СССР-у представља књижевни покрет (1910–1919) који име преузима од италијанског футуризма, али има своје специфичности: постоје две групе – прва група („егофутуристи”) наставља линију импресионистичке поезије, а друга представља почетак руске авангардне књижевности, у чему је нарочито важна појава „кубофутуриста” (Мајаковски, браћа Бурљук, Каменски, Хлебњиков, Кручоних и др.). Руски футуристи такође желе да стварају уметност нове, техничке цивилизације; стају на страну револуције. Од италијанских футуриста разликују се и по томе што не истичу урбаност већ начело варваризације уметности (Велимир Хлебњиков), и што их бунтовност приближава идејама револуције, друштвеног преврата (Владимир Мајаковски). Међутим, изнад свега истичу аутономију уметности, револуцију у уметничким облицима, посебно у лексици: траже нову семантику и лексику, уводе неологизме и вулгаризме у песнички језик (Мајаковски), стварају „заумни језик” (Кручоних, Хлебњиков), испитују могућности стиха, риме, ритма.
Ed
Насловна страна часописа Поезија, који је основао и уређивао Ф. Т. Маринети
К Њ И Ж Е В Н И Х
190 / Међуратнa књижевност
Василиј Кандински, насловна страна алманаха Плави јахач, 1912.
pr om
o
Експресионизам (лат. expressio – израз) настаје у Немачкој и представља основну струју од 1910. до 1925. Назив је преузет из историје уметности да означи супротност импресионизму у сликарству (у Немачкој групе Мост и Плави јахач – Кандински, Кле, Кокошка; у осталим земљама – П. Сезан, Ван Гог, Е. Мунк). Изразито урбана и радикална појава у избору тематике (град, болест, смрт, распадање, рат), расположења (страх, ужас, побуњеност, занос, сажаљење, љубав) и језичког израза, експресионистичког „крика” (Е. Штадлер: „Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар”). Извори надахнућа су од друштвених и политичких (рат, распад друштвеног и културног поретка), космичких и мистичких. Гасећи се, убрзо, прелази једним делом у дадаизам, а другим у надреализам. Књижевници чија се дела сврставају у експресионистичка: Е. Штадлер, Г. Бен, Г. Тракл, Ф. Верфел (песници); О. Кокошка, Б. Брехт (драмски писци); А. Деблин, Ф. Кафка, М. Брод, А. Цвајг (приповедачи и романописци). При томе треба имати у виду да неки од поменутих аутора само својим раним радовима припадају експресионизму (Брехт), а неки су ту само условно, по неким елементима (Кафка).
Ed
uk a
Кубизам (фр. le cube – коцка, куб) – правац у сликарству почетком XX века који прекида традицију имитативног представљања предмета на слици, утиче на мисаону оптику гледаоца; шири велики утицај на архитектуру, музику и књижевност. Сагледавање света из једног новог угла започео је Сезан, али су те принципе доследно развијали Брак и Пикасо. Инспирацију налазе у црначкој уметност, стилизацији геометријских облика. Теоретичар кубизма је Гијом Аполинер, који је први настале промене у сликарству назвао „кубистичким” и сам стварајући стихове у духу кубизма (Калиграми, „цртани стихови”). Извесни аспект организације књижевног простора који би се могао назвати „кубистичким” препознаје се у делима Вирџиније Вулф (Јаковљева соба), Марсела Пруста (У трагању за изгубљеним временом), Џемса Џојса (Уликс). Дадаизам (фр. dadaisme; реч dada на дечјем језику значи „дрвени коњић”) представља правац који настаје 1916. године у Њујорку и Цириху: покрет Дада, коме је име дао Тристан Цара, везан је за кабаре Волтер у Цириху, где је једна група дадаиста изводила своје егзибиционистичке наступе. Залагали су се за „уметност без папуча” (Тристан Цара), заправо антиуметност: „Ми смо против свих принципа, уметност је апотекарски продукт за будале. Све што је бесмисленије, утолико је боље... Дада неће ништа, ништа, ништа. Он ствара нешто само зато да би публика рекла: ми не разумемо ништа, ништа, ништа. Дадаисти сами не представљају ништа, ништа, ништа и, без сумње, они неће постићи ништа, ништа, ништа.” У Берлину настаје часопис Дада (1917), дадаистичко деловање се простире од Њујорка (предадаисти: Дишан, Пикабија) до Европска књижевност у првим деценијама XX века / 191
Жорж Брак и Пабло Пикасо
Погледај кратко предавање о дадаизму проф. Мишка Шуваковића.
youtu.be/N2nKQypmq2M
европских градова – кроз необичне и „ексцесне” изложбе, представе, бучне поетске наступе – дискредитујући постојећи друштвени (грађански) морал и заступајући, између осталих, антимилитаристичке ставове (Г. Грос у карикатурама; Т. Цара у антипесничким ругалицама). Око 1920. једним делом прелази у нови покрет – надреализам.
pr om
o
Надреализам (фр. surréalisme) настаје у послератној француској књижевности и једним делом се наставља на претходне интелектуалне и уметничке струје, посебно на дадаизам: побуна против традиције, устаљених обичаја, норми и навика. Међутим, надреализам има сопствени програм и наступа и конструктивно. Иако укида традицију, не пориче утицаје који из ње долазе (писци романа страве, немачки романтичари; Нервал, Рембо, Лотреамон, Аполинер). Почетак надреализма означава појава Бретоновог првог Манифеста надреализма, 1924. Покрет окупља и писце (Арагон, Елијар, Супо) и сликаре (Салвадор Дали). Издају часопис Littérature (Књижевност), а Бретон је објавио три манифеста и многе чланке у којима излаже главне концепције покрета. Основне тежње надреалиста крећу се ка изналажењу више, скривене стварности у којој се дух креће без надзора разума: у стању блиском сну, књижевни текст се обликује аутоматским писањем и слободним низањем асоцијација. (Из Речника књижевних термина, прилагођено)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Иако се разлике и супротности могу уочити не само међу новим покретима него и у њима самима, постоје и заједничке тежње које се могу сажети у два захтева: рушење старих структура и потреба за стварањем новог језика. Опозиције су најочигледније у неколико следећих захтева: техницизам и слављење нове, машинске цивилизације и њеног језика (футуризам) и инфантилизам, тежња ка примитивизму (дадаизам); рационално и конструктивно изграђивање структуре књижевног дела и стваралачког начела подсвесног, ирационалног, аутоматског принципа у настајању дела (надреализам); потреба за експериментисањем у књижевном делу, до неразумљивости и херметичности и жеља да се новим језиком обраћа маси и утиче на друштво (руска авангарда); изразита индивидуалност и подређивање колективу (футуризам, руска авангарда) и др. Покушај да самостално начиниш синтезу: направи појмовну мапу на којој ћеш приказати авангардне покрете у књижевности. Прочитај један од манифеста у целости и анализирај његове поставке. Изабери одређени уметнички правац и, на основу додатне литературе, прикажи га детаљније користећи се једним од облика представљања (рефератски, у виду расправе, мултимедијално и сл.).
Ed
uk a
Зоран Константиновић, Експресионизам, Обод, Цетиње, 1967. Andre Breton, Tri manifesta nadrealizma 1924, 1930, 1942. „Umesto pogovora”: Dušan Matić. „Prvi manifest nadrealizma 1924.” (Prevela Lela Matić), „Drugi manifest nadrealizma 1930.” (Preveo Nikola Trajković), „Treći manifest nadrealizma 1942.” (Preveo Nikola Trajković), Bagdala, Kruševac, 1979. Радован Вучковић (прир.), Модерни правци у књижевности, Просвета / Нолит / Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1984. Rečnik književnih termina, glavni i odgovorni urednik Dragiša Živković, Nolit, Beograd, 1985. Анри Беар, Мишел Карасу, Дада: историја једне субверзије, превела с француског Јелена Стакић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, Сремски Карловци, 1997. Адријан Марино, Поетика авангарде: авангардне естетске тенденције, с француског превеле Мира Вуковић и Вера Илијин, Народна књига, Београд, 1998. Peter Birger, Teorija avangarde, preveo s nemačkog Zoran Milutinović, Narodna knjiga, Beograd, 1998. Гиљермо де Торе, Историја авангардних књижевности, превела Нина Мариновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2001.
192 / Међуратнa књижевност
Владимир Мајаковски Кључне речи: Облак у панталонама, поема, оснивач руског футуризма, Шамар друштвеном укусу, нови песнички ритам и израз, степенасти стих, игре речи, неологизми, живи говор.
Подсети се одлика руског футуризма и особина поеме као књижевне врсте. Током читања обележи стихове који највише заокупљају твоју пажњу.
ОБЛАК У ПАНТАЛОНАМА (ТЕТРАПТИХ) (одломци)
Рођен је у месту Багдати у Грузији. Оснивач руског футуризма, сликар и песник, сценариста, редитељ и глумац, Мајаковски је с одушевљењем прихватио Октобарску револуцију и ставио се у њену службу. Веровао је да ће та, нова, поезија бити у функцији новог доба, револуционарног препорода човечанства. Писао је, истовремено, експерименталну и револуционарно ангажовану лирику. Године 1912. појављује се Шамар друштвеном укусу, у ком Мајаковски са другим уметницима (песницима и сликарима: Давидом Бурљуком, Велимиром Хлебњиковом, Александром Кручонихом) обзнањује књижевни и уметнички програм, манифест руског футуризма. У поезију уноси нов песнички ритам и израз, опирући се традиционалним конвенцијама: ствара нови, степенасти стих (у графичком смислу) и нарочито динамичан ритам; инсистира на необичним и смелим метафорама и хиперболама, на игри речи, на употреби неологизама (и властитих кованица), на живом говору и тзв. непесничким речима (жаргонизмима и вулгаризмима), на спајању озбиљних и тривијалних мотива. Уживао је велику популарност код читалаца, утицао на многе руске и европске песнике. Извршио је самоубиство 1930. године, иако се негативно изјаснио када је то пре њега урадио Јесењин. У опроштајној поруци назначио је животни проблем брачног троугла са Љиљом Брик и љубави према њој. Најзначајнија дела: поеме Облак у панталонама (1915), Флаута-кичма (1915), Леви марш (1918); сценско дело Мистерија буфо, драме Стеница (1928), Хладан туш (1929), аутобиграфија Ја лично (1928).
o
Теби, Љиљо
Пролог
М
pr om
Владимир Мајаковски (1893−1930)
исао вашу, што машта на омекшалом мозгу, кô лакеј на масној софи, од сала надут, дражићу дроњцима срца, окрвављеним грозно, сит наругавши се, безочан и љут.
uk a
Ја у души немам ниједне седе власи, ни старачке нежности нема у њој! Свет сам заглушио снагом свог гласа, двадесетдвогодишњак − идем, лепотан, свој.
Ed
Нежни! Ви љубав стављате на виолину. На таламбасе је мећете, грубе. А не можете кô ја изврнути своју кожурину, тако да још свуда све самих усана буде. Дођите у кафану да се научите − у хаљини од батиста права, пристојна чиновница анђеоске лиге. И која усне спокојно прелистава, кô куварица странице своје књиге. Ако хоћете, од меса бесан ћу да режим − и кô небо мењајући тонове − ако хоћете, бићу беспрекорно нежан, не човек, већ − облак у панталонама!
Владимир Мајаковски / 193
Не верујем да постоји цветна Ница! Опет се прослављају помоћу мене људи, упарложени као болница, и, кô пословица отрцане жене. [...] 1. Ви мислите, бунца маларија? То је било, било у Одеси. „Доћи ћу у четири” − рекла је Марија.
Опет и опет чекам, забивши лице у рошаво лице кише. И већ ме је попрскала дрека градске плиме, све више. Поноћ, са ножем ког пружа – дођавола с њим!− дошла је, заклала.
Ево и вече у ноћну страву бежи, вече децембарско с прозора у магли. У старачка леђа смеју се и ржу канделабри.
pr om
o
Осам. Девет. Десет.
И каква је – мала или велика? Одакле велика у таквом телу: мора да је малена, нека кротка љубав, што се у страну баца од аутомобилских сирена и воли звекет прапораца.
uk a
Мене више нико препознати не може: ја сам згрчена гомила жила. Шта таква гомила пожелети може? А много хоће таква гомила.
И као с пања глава сужња, дванаеста ура је пала. У окнима суморне кишне капи, кревељећи се, накрцале, кô урлањем уста да су разјапиле химере с париске катедрале. Проклета да си! И поцепа уста скоро крик. Зар ти је и то мало? [...]
И ја сам, огроман, на прозору савијен, растапам стакло челом од челика. Да ли је то љубав или није?
И осећам – „ја” за мене је мало. Неко се отима из утробе моје.
Ed
Ноћу и човек свој звек у нешто женско, меко, зажели да скрије.
3. Хеј! Господо! Љубитељи обесвећења, злочинстава, покоља, да ли сте најстрашније видели – лице моје када сам ја апсолутно спокојан?
Јер више није важно ни то што сам од бронзе, ни то што срце моје – од гвожђа хладног − бије.
194 / Међуратнa књижевност
Хало! Ко је? Мама? Вашег сина нешто дивно боли! Мама! Запаљено му је срце и вене! Реците сестрама, Људи и Ољи, он нема куда да се дене. [...] Марија! Марија! Марија!
o
Пусти ме, Марија! Не могу остати на улицама!
uk a
pr om
Нећеш?
Чекаш док упалих образа грубо, бљутав, и испробан на свему лошем, дођем и процедим безубо да сам ја данас „необично поштен”. Марија, видиш – ја се већ погурен сламам. [...]
Ed
Марија! Како у дебело ухо забости нежну реч? Птица живи од песме, пева гладна и звонка, а ја сам човек, Марија, прост, кога је сипљива ноћ искашљала на прљаву руку Пресње. Марија, хоћеш ли ме таквог? Пусти ме, Марија! Згрченим прстима давим гвоздено грло звонца. Марија! Владимир Мајаковски / 195
Владимир Мајаковски, Аутопортрет (1918)
Боли! Отвори своје двери! Видиш – забили су у очи из шешира чиоде. Пустила ме.
Свемогући, ти си измислио за сваког по две руке, и сваком си по главу дао ти − па зашто ниси измислио да се без муке може љубити, љубити, љубити?! Мишљах, божанство си, свемогуће, старо, а ти си недоучени, мајушни богић само. Видиш, ја се сагињем и из саре вадим каму.
pr om
Мала! Не бој се што на мом воловском врату седе као планине влажне жене од зноја губаве. Ја кроз живот вучем (и то је зато) милион огромних, чистих љубави и милион милиона малих љубави.
у желе облака мрешкавих замакати очи одебљале, а? Хајде да организујемо вртешку на дрвету познавања добра и зла! [...]
o
На улицама су звери. На врату прсти дављења што боде.
uk a
Не бој се да ћу се опет прилепити за хиљаду лица − „девојке Мајаковског” – у издајничко време мрака, та то је ипак династија царица крунисаних у срцу једног лудака. Марија, нећеш? Нећеш! Ха!
Ed
Значи − опет, док мрачно је све то, узећу срце, исплакано грозно да га носим, кô што у штенару псето носи своју шапу пресечену возом. [...]
Изаћи ћу прљав (од јендека, где проводих ноћи), примаћи ћу му се ближе, сагнућу се и на ухо му рећи: „Слушајте, господине Боже! Како вам не досади 196 / Међуратнa књижевност
Крилати ниткови! У рају да сте забијени! Гомила перјаша од страха ваља се! А тебе, што си тамјаном опијен, распорићу одавде до Аљаске! Пустите ме! Нећете ме зауставити! Лажем ли, у праву ли сам ја, али више не могу да будем спокојан. Гледајте, звезде су опет обезглавили и небо окрвавили од покоља! Ехеј! Небо! Скини капу! Ја долазим!” Глухо. Васиона спава, положивши шапу с крпељима звезда под огромно ухо. Препевао Бора Ћосић
РАЗГОВОР О ПОЕМИ Издвој стихове који су на тебе оставили нарочити утисак и објасни их. Покушај да опишеш лик лирског субјекта поеме. Каква су његова осећања, какве мисли и уверења? Укажи на стихове који, по твом мишљењу, поседују изразиту сликовитост и ритам.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Читао своје ствари Бурљуку. Рекао написао их мој пријатељ. Давид ме прекинуо. Одмерио ме од главе до пете, закевтао: „Сам си то написао! Ти си геније.” Ова грандиозна и незаслужена титула ме усхитила. Утонуо сам у поезију. Те вечери одједном сам постао песник.
И З
uk a
pr om
o
Поема Облак у панталонама састоји се из Пролога и четири певања, која, како је Мајаковски касније објаснио, представљају четири поклича: I „Доле ваша љубав”, II „Доле ваша уметност”, III „Доле ваш поредак”, IV „Доле ваша религија”. Истражи у којим је стиховима нарочито истакнута побуна и објасни их. Уочи мотиве у датим одломцима и објасни којим су стилским средствима постигнуте песничке слике. Анализирај лексику и објасни њену специфичност, функцију и ефекат који се њоме постиже. Усредсреди се на ритам поеме и истражи како је он постигнут (испитај природу стиха, строфе, опкорачење, инверзију). Првобитно је наслов поеме требало да гласи Тринаести апостол, али га је због цензуре Мајаковски променио (према анегдоти, узвикнуо је: „Ако хоћу, ја могу бити и облак у панталонама!”). Покушај да објасниш наслов и повежеш га са садржајем поеме.
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +
Ed
Тетраптих – уметничко дело (сликарско, књижевно) које се састоји из четири дела, целине. (Тако се диптих састоји из два, а триптих из три дела.) Степенасти стих – Мајаковски као снажно изражајно средство користи тзв. „степенасти” стих – тако што разбија традиционалну ритмичку структуру стиха и ствара редове „лествице”, што је нарочито погодовало реторичким потребама песника који се директно обраћа својој публици.
Мајаковски јавно говори своју поезију Послушај како Мајаковски говори своје стихове.
commons.wikimedia.org/wiki/ Category:Audio_files_of_poetry_ by_Vladimir_Mayakovsky
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Његов стваралачки дар лежао је у изванредно оригиналном осећању за речи. Имао је одличан слух, који му је омогућавао да ствара нове, сопствене хармоније и да пролази без традиционалних ритмова. Имао је оштро око за призоре из градског живота, одакле је црпао нове слике. [...] Владимир Мајаковски / 197
Илустрације за Мистерију буфо, Мајаковски (детаљ), 1919.
У зиму 1913–1914. футуристи су обишли низ руских градова и читали своја дела многобројним, иако не увек пријемчивим слушаоцима. [...] Импозантно висок, леп, звучна гласа, обдарен да спремно, иако грубо, одговара, он је био сјајан извођач на јавним скуповима. [...] Од почетка је располагао урођеном реториком, даром за снажан и необуздан говор. Сада је језик и метар прилагођавао захтевима рецитовања. Његов речник, као што је доликовало футуристи, био је експерименталан и необичан. Али он није писао „заумним” језиком као неке његове колеге. Његов језик се темељио на разговору, чак и на сленгу. То је била снажнија и изразитија верзија свакодневног говора. (С. М. Баура, „Футуризам Владимира Мајаковског”, у: Стваралачки експеримент) Владимир Мајаковски, Рулет
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
o
Направи плакат за поему Облак у панталонама. Потруди се да изражајно (као на јавном скупу) одрецитујеш део поеме по свом избору. Напиши есеј са темом Футуризам Владимира Мајаковског. Креативно осмисли и представи у одељењу поему Облак у панталонама у целини. Послушај радио-драму Виде Огњеновић Владимир Мајаковски – Ја лично.
pr om
Радио-драма Владимир Мајаковски – Ја лично Виде Огњеновић (Драмски програм Радио Београда)
Владимир Мајаковски
СИНТЕЗА
youtu.be/yruDrfMl368
(1893−1930)
Ed
uk a
Оснивач руског футуризма, сликар и песник, сценариста, редитељ и глумац – уживао је велику популарност у Русији и утицао на многе европске песнике.
Владимир Владимирович Мајаковски, Облак у панталонама, избор, превод и предговор Бора Ћосић, Просвета, Београд, 1968. Sesil Moris Baura, Nasleđe simbolizma. Stvaralački eksperiment, prevod i predgovor Dušan Puvačić, Nolit, Beograd, 1970. Aleksandar Flaker, Ruska avangarda, Liber, Globus, Zagreb, 1984. Антологија руске поезије XVII– XXI век, изабрао, приредио и пропратне текстове написао Александар Петров, Завод за уџбенике, Београд, 2011.
Године 1912. појављује се Шамар друштвеном укусу, у ком Мајаковски са другим уметницима (песницима и сликарима: Давидом Бурљуком, Виктором Хлебњиковом, Александром Кручонихом) обзнањује књижевни и уметнички програм, манифест руског футуризма. У поезију уноси нов песнички ритам и израз, опирући се традиционалним конвенцијама: ствара нови, степенасти стих (у графичком смислу) и нарочито динамичан ритам; инсистира на необичним и смелим метафорама и хиперболама, игри речи, употреби неологизама (и властитих кованица), живом говору и тзв. непесничким речима (жаргонизмима и вулгаризмима). Поема Облак у панталонама састоји се из Пролога и четири певања, која, како је Мајаковски касније објаснио, представљају четири поклича: I „Доле ваша љубав”, II „Доле ваша уметност”, III „Доле ваш поредак”, IV „Доле ваша религија” – чинећи тако тетраптих.
198 / Међуратнa књижевност
И збор из европске авангардне лирике (БЕН, ТРАКЛ, АПОЛИНЕР, ЦВЕТАЈЕВА)*
Готфрид Бен
Кључне речи: песничка збирка Мртвачница, рани експресионизам, естетика ружног, теме човекове пропадљивости и смрти, научна, медицинска лексика. Готфрид Бен (1886–1956) Немачки песник, прозни писац и есејиста, уз Георга Тракла сматра се зачетником и најзначајнијим песником експресионизма. По занимању лекар, који је радио и као патолог и серолог, војни лекар задужен за јавне куће (у Првом светском рату), у поезију уноси лично виђење и осећање човекове пропадљивости и смрти. Отуда проистиче његова естетика ружног – на призорима болница гради снажне, упечатљиве песничке слике језиком у који продире и медицинска лексика. На почетку присталица националсоцијалиста (1933), убрзо увиђа своју заблуду, да би се потом нашао и на нацистичкој листи забрањених писаца. По завршетку Другог светског рата савезничке власти стављају га на листу компромитованих писаца и забрањују му објављивање (до 1948). У првим збиркама уочљива је поразна слика човека и света, којој се као противтежа песнички супротставља чежња за животом далеким од савремене стварности. На Беново стваралачко формирање утицали су, у највећој мери, Ниче, Шпенглер, Јунг и Гете. Усамљен и скрајнут у време нацизма и Другог светског рата, пуну афирмацију доживљава у послератном периоду и, као и Тракл, тек тада својом поезијом утиче на многе немачке, па и европске песнике. Писао је и драме и прозу у којој је обједињавао приповедачки и есејистички израз. Значајна дела: поезија – Мртвачница (1912), Синови (1913), Месо (1917), Рушевине (1924), Статичне песме (1948); проза – Мозгови (1916), После нихилизма (1932), Роман фенотипа (1944), Птоломејац (1949) и друга. О свом схватању поезије писао је у књизи есеја Проблеми лирике (1951), а о себи у књизи Двоструки живот (1950).
МАЛА ХРИЗАНТЕМА
pr om
o
Готфрид Бен је о околностима у којима су настале његове прве песме и књига Мртвачница (1912) записао: „Кад сам писао Мртвачницу, с којом сам почео [...] било је вече, становао сам у северозападном делу Берлина и ишао у моабитској болници на курс сецирања. Био је то циклус од шест песама које су ми наишле све у исти час, набациле ми се, биле ту, пре тога није било ни помена о њима...”
Утопљеног разносача пива положили су на сто.
Ed
uk a
Неко му је међу зубе затакао светло-тамну љубичасту хризантему. Кад сам, започевши од груди, испод коже, дугачким ножем, исекао језик и непце, биће да сам је гурнуо, јер она склизну у мозак који је био у близини. Док су га зашивали, ставих му је у грудну дупљу међу шушке. Напиј се до миле воље у својој вази! Почивај у миру, мала хризантемо! Превео Слободан Глумац
Ловис Коринт, Хризантеме и руже у бокалу (1917)
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши свој доживљај Бенове песме. Искажи да ли те у њој нешто изненађује, одбија или привлачи и образложи свој одговор. Објасни како разумеш позицију лирског субјекта у песми и његов монолошки тон. О чему он говори? У чему се огледају, по твом мишљењу, сврха ове песме и њена вредност? * Дела из изборног програма.
Готфрид Бен / 199
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Познато је да је Готфрид Бен као млади лекар своје ране песме читао у једном подрумском кабареу у Берлину. Можеш ли да замислиш атмосферу и реакције слушалаца? Чиме је песник, по твом мишљењу, могао да привуче пажњу публике? О тим песмама је између осталог речено да су „непосредна реакција на Бенову професионалну делатност”, а „горчина тих песама је у њиховом реализму”. Истражи шта је реалистичко у песми „Мала хризантема”. Забележено је како је Бенова „збирчица” у јавности изазвала велико узбуђење: издавач „А. Р. Мајер каже да јавност никад није на књижевно дело реаговала тако експлозивно као на прве Бенове песме, а тадашња војна цензура је збирку забранила”; каснија нацистичка забрана објављивања односила се на рану експресионистичку Бенову лирику, која је сматрана „изопаченом уметношћу”. Искажи своје мишљење о томе. Објасни мотив мале хризантеме у песми у којој је у средишту пажње сецирање мртвог људског тела. Какву јој пажњу и осећања поклања лирски субјекат? У којим се то стиховима најјасније апострофира? Протумачи емоције лирског субјекта. Шта је у њима неочекивано? Упореди његов однос према човеку са односом према цвету. Објасни како разумеш тај контраст. У чему видиш поенту песме? Потруди се да протумачиш њено идејно значење.
uk a
Гебелсово Министарство пропаганде захтевало је да се избаци неколико песама из Бенове књиге објављене 1936. године, међу њима и ова. Како бележи преводилац Слободан Глумац, „то ’очишћено’ издање било је последња Бенова књига пре коначне забране објављивања”.
ЧОВЕК И ЖЕНА ИДУ КРОЗ БАРАКУ ЗА РАК
Човек:
У овом реду су распаднуте утробе, а у овоме распаднуте груди. Кревет крај кревета смрди. Сестре се смењују сваког сата.
Ed
Готфрид Бен, Мртвачница и друге песме (1924)
Приђи, мирно одигни овај покривач. Гледај, ова грудва масти и трулих сокова некад је ко зна коме била нешто велико, и звало се занос и завичај. Приђи, погледај овај ожиљак на грудима. Осећаш ли бројанице од меких чворова? Мирно опипај. Месо је меко и не боли.
200 / Међуратнa књижевност Георг Грос, Немачка, једна зимска бајка
Ова овде крвари као из тридесет телеса. Нема створења с оволико крви. Овој су још стигли да исеку дете из утробе раком нагризене. Пуштају их да спавају. Дању и ноћу. – Новима кажу: овде се оздрави од спавања. Само недељом, за посете, пусте их да се мало расане. Још само мало једу. Леђа су им сва у ранама. Видиш муве. Каткад сестра их пере. Кô што се перу клупе.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Георг Грос, Велики град (1917)
pr om
Превео Слободан Глумац
o
Већ навире њива уз сваку постељу. Месо се поравњава са земљом. Жар се гаси. Сок се спрема да потече. Земља зове.
Ed
uk a
Песма „Човек и жена иду кроз бараку за рак” сврстава се у најзначајније и најпознатије Бенове песме. Опиши како је она на тебе деловала. У књизи Експресионизам др Зоран Константиновић, говорећи о експресионистима, истиче како је „права похлепа спопала ове песнике да руке увуку што дубље у све ужасе и одвратности против којих се буни не само естетско осећање културног човека већ и сам инстинкт. А ипак, ако нас Г. Бен води у салу за анатомију, у породилиште или у бараку са болесницима који се распадају од рака, у питању није посматрач који само сакупља људска документа. Такав цинизам није сврха самом себи [...]”. Образложи мишљење о потреби песника да у поезији приказују призоре који код читалаца могу изазвати осећања грозе, језе, страха... У чему би се могла састојати сврха таквих песама? „Такве одвратне сцене једино имају за циљ да повисе бруталну агресивност и интензитет оваквих слика до осећања физичког гађења и мучнине код читаоца. Међутим, уколико читалац следи, као Данте Вергилија, песника кроз све поноре његовог сагледавања, овакво уметничко дело мора га у исто време потрести и физички и психички”, пише даље Константиновић у свом тексту. Шта је, по твом мишљењу, потресно у Беновој песми? Издвој стихове који су за тебе најпотреснији и објасни их. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
У поновном читању песме запази како она почиње. Ко говори у песми? Шта се закључује из наслова песме? Подвуци речи којима се човек обраћа жени. Како је он позива да изблиза погледа оно на шта јој указује? Означи места на којима тражи од ње да и опипа људе који болују од рака. Објасни којим песничким средствима Готфрид Бен постиже илузију да је сâм читалац пратилац човека који хода кроз бараку за рак. Анализирај како се призори граде од почетка према крају песме. У првој строфи читамо како се показује на редове кревета, на неку врсту класификовања болесника. Шта песник постиже тим општим планом, широким кадром болесничке собе са редовима кревета међу којима се крећу само сестре, које се смењују? Готфрид ГотфридБен Бен / 201
o
pr om
uk a
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Прочитај одломак из предавања „Проблеми лирике”, које је Готфрид Бен одржао на Универзитету у Марбургу, објављено у истоименој књизи есеја 1951. године. Као следеће, хтео бих да вам прикажем један процес непосредније него што је то уобичајено. То је процес који се одвија приликом настајања песме. Шта се дешава у писцу? Каквој ситуацији присуствујемо? Ситуација је следећа, аутор поседује: прво, нејасну стваралачку клицу, психичку материју; друго, речи које му се налазе под руком, којима располаже, којима може да барата, он такорећи познаје своје речи. Постоји, наиме, нешто што можемо назвати – поредак речи једног писца. Можда је он баш данас наишао на одређену реч која га заокупља, узбуђује, за коју мисли да је може употребити као лајтмотив. Треће, он поседује Аријаднину нит која ће га потпуно сигурно извести из ове биполарне напетости, јер – а сада долази оно загонетно – песма је већ завршена и пре него што је започета, писац само још не
Ed
У наредне две строфе пратилац се позива да приђе, да мирно одигне покривач, да мирно опипа оболело тело. Објасни како разумеш инструкцију исказану прилогом мирно. Уочи стихове у којима се болеснице именују као ова. С обзиром на то да се показном заменицом (ова, овој) упућује на некога или нешто што је најближе говорном лицу, јасно је да су описани призори у непосредној близини, у крупном плану. Шта је у тим призорима најпотресније? Обрати пажњу на наредне две строфе у којима се поново враћа на општи план и описује однос лекара и болничара према болесницима. Анализирај реченице и тон којим су исказане. Како се наводи стање болесника и начин поступања са њима? Објасни како разумеш поређење Кô што се перу клупе. Прочитај поново последњу строфу. У какав нас исказ уводи први стих: Већ навире њива уз сваку постељу. Анализирај по чему се поетски језик у последњој строфи разликује од језика карактеристичног за све претходне строфе. Објасни шта се њоме исказује. Објасни како разумеш последњи стих. Да ли је његово дејство умирујуће (утешитељско) или узнемирујуће (застрашујуће)? Образложи свој одговор. Критичар Михаел Хамбургер истиче витализам у Беновој поезији, који још јаче долази до израза у „нашироко слављеној песми” о човеку и жени који пролазе кроз бараку за рак: налази да у тој изузетној песми Бен покушава да „од физичког пропадања умакне ка ’надиндивидуалном’ органском, принципу живота”. Други критичар, Дитер Велерсхов, у књизи о Бену истиче: „Али баш ту неизбежно почиње онеобичавање. Човек појединац ишчезава, и опште збивање постаје видљиво: преображај органске материје у неорганску. [...] Бенов поглед као опчаран нетремице зури у чудну игру природе. Као непрестано тетурање између постојања и пролажења, као жесток, слеп процес без краја и сврхе, тако је он види, као хаотичну игру сила, неосетљиву и несвесну и узвишено равнодушну према свему индивидуалном. Пред њом је сваки појединац ништа.” Објасни како ти разумеш витализам о ком говори први критичар, а како онеобичавање које објашњава други критичар.
зна њен текст. Песма уопште не може другачије звучати него што звучи када је завршена. Врло се добро зна када је готова; то може, наравно, потрајати дуго, недељама, годинама, али све док не буде готова, нећете је испустити из руку. Увек ћете јој се наново враћати, носићете се с поједином речју, појединим стихом, издвојићете посебно другу строфу, посматраћете је, код треће ћете се упитати да ли је missing link између друге и четврте строфе, и тако ћете уз сву контролу, уз све самопосматрање, уз сву критику, интимно бити вођени кроз све строфе – школски случај слободе на узици нужности, о којој говори Шилер. Можете исто тако рећи: песма је као феничански брод о коме Хомер прича да без крманоша плови право у луку.
202 / Међуратнa књижевност
(Из књиге Готфрида Бена Проблем генија)
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Дитер Велерсхоф: „Бенов стил: сумарни преглед, изненађујуће сагледавање, виђење временски размакнутог; многобројне алузије; брза измена перспективе; асоцијативно развијање мисли; узбурканост предмета; уживање у далеким, куриозним детаљима; ефектне текстуалне монтаже лирике, језика новина, говорног језика, медитација и статистике, пародична црта свега тога – то је слободна, самовољна игра с елементима историјског света у распадању...” (Из предговора Слободана Глумца у књизи: Готфрид Бен, Изабране песме) О ЈЕЗИКУ
П рочитај шта је немачки песник Ханс Магнус Енсценсбергер у свом знаменитом Музеју модерне поезије записао о времену око 1910. године, у ком се и Готфрид Бен јавља својим експресионизмом:
„Цео један ланац поетских експлозија је око 1910. уздрмао књижевну јавност свих водећих земаља. Године 1908. појавила се прва збирка песама Езре Паунда, годину дана доцније стихови Вилијама Карлоса Вилијамса; такође 1909. објавио је Сен-Џон Перс Images à Crusoe, истовремено са Футуристичким манифестом. Године 1910. са часописима Штурм и Акцион изишао је на поприште у немачкој експресионизам, у Русији је Хлебњиков, у Александрији Кавафи штампао своје прве песме, 1912. следили су Гијом Аполинер, Готфрид Бен, Макс Жакоб и Владимир Мајаковски, годину дана доцније Ђузепе Унгарети и Борис Пастернак... отад модерна поезија није више ствар појединих писаца и дела што у времену стоје као нахочад – она је постала савремена.” Бенов удео у експресионистичком продору није мали; његове заслуге су у најмању руку тројаке: порицање стања ствари у буржоаском друштву у Берлину, у Немачкој, у Европи; порицање владајућег схватања лепоте; оповргавање језичких норми, језичког књижевног израза. Агресивност његове лирике лако је падала у очи; слабије је сагледаван ефекат те агресије.
uk a
pr om
o
Бен, медицинар, своју песничку каријеру и започиње песмама пуним медицинских израза; што даље, тај научни речник је све шири, обухвата све више научних области из којих Бен преузима речи да их „монтира” у песму. [...] У песму улазе и речи које нису за осетљиво уво у отменом салону; па типични берлински сленг; па читаве фразе на страним језицима, које су заправо цитати из (најчешће француске) лектире, и то каткад на кључним местима од којих почиње треперење, на којима се зачиње фасцинација. Не треба посебно ни помињати како је та поезија, окренута „јужним мотивима”, занесена архајским светом, препуна митолошких појмова и једва ухватљивих алузија из антике. [...] Хуго Фридрих управо и подозрева „код Сен-Џон Перса или код Бена намеру да речима довученим из што веће удаљености створе једну магију тона и слика високе лирске дражи”, да свој исказ учине загонетним, да тиме „дезоријентишу” читаоца, да, „удаљавајући” лирику од нормале спољног и унутрашњег света, искључе „нормална” осећања, учине читаоца способним да се подреди магији речи, фасцинацији песме.
АВРЕМЕНИЦИ, С ДУХ ВРЕМЕНА•
(Из предговора Слободана Глумца у књизи: Готфрид Бен, Изабране песме) ЗАНИМЉИВОСТ
Ed
Цвеће и цветање су за Бена, не само у поезији него и иначе, „у животу”, имали велики значај – о томе постоје бројна и занимљива сведочанства. Као неко ко је у младости око вежбао вршећи на стотине обдукција, ко је свој поглед изоштравао за свакојаку ругобу и гадост, деценијама се бавећи дерматовенеролошком праксом, Бен, кад жели да покаже како човек, насупрот ругоби и животној беди, ипак суштински може да буде подржан у свету, као и то за какве је он сâм инвестиције у том погледу способан, готово по правилу проговара о цвећу. Не само да лепоту цвасти дочарава у својим стиховима, спајајући зâреће слике са музичком чаролијом језика; јавља се цвеће и тамо где се, независно од песама, сопствено биће отвара у својој интими и истини, упркос поразу, тузи, јези, или се залаже за нешто с одушевљењем које зар ичим може бити оправдано. Цвеће треба у исти мах да буде израз одушевљења и његов извор. Оно храбри, води ка крајњој бољој граници света. Да ли, кад је виђено, доживљено, оно може да искупи угрожену и сатрвену егзистенцију? Зависи и од читаоца хоће ли га понеки стих, понеки исказ, понети у том правцу. (Из есеја „’Les fleurs’ Готфрида Бена” Драгана Стојановића) Готфрид Бен / 203
(Из предговора Слободана Глумца у књизи: Готфрид Бен, Изабране песме)
Послушај емисију „Сетна и провокативна поезија Готфрида Бена” из серијала Радио Београда Моја књига.
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Научи да изражајно говориш једну песму Готфрида Бена по сопственом избору. Послушај емисију Радио Београда из серијала Моја књига у којој о поезији Готфрида Бена говори песник Никола Живановић. Напиши кратак приказ. Прочитај и друге песме Готфрида Бена. Погледај слике и карикатуре Георга Гроса (1893–1959), немачког уметника, сликара и графичара, који је уочи Хитлеровог доласка на власт, 1932. године, емигрирао у Америку. Обрати пажњу на његову политичку и социјалну сатиру уперену на немачко милитаристичко и буржоаско друштво. Упореди слике Берлина из Бенових песама са призорима на Гросовим сликама. Издвој оно што сматраш да им је заједничко. Уколико владаш немачким језиком, послушај предавање Готфрида Бена Проблеми лирике (1951). Изложи у тезама о чему песник говори.
www.rts.rs/page/radio/sr/story/ 23/radio-beograd-1/3841581/ setna-i-provokativna-poezijagotfrida-bena.html
pr om
o
Погледај колекцију од 94 дела Георга Гроса.
youtu.be/oyvOI0WJrlM Готфрид Бен, Проблеми лирике / Gottfried Benn: Probleme der Lyrik (1951)
СИНТЕЗА
(1886–1956)
Збирка Мртвачница (1912) – рани експресионизам. Порицање стања ствари у буржоаском друштву у Берлину, у Немачкој, у Европи; порицање владајућег схватања лепоте; оповргавање језичких норми, језичког књижевног израза.
Ed
uk a
youtu.be/kDu4POOV5KA
ГОТФРИД БЕН
„Бенов стил: сумарни преглед, изненађујуће сагледавање, виђење временски размакнутог; многобројне алузије; брза измена перспективе; асоцијативно развијање мисли; узбурканост предмета; уживање у далеким, куриозним детаљима; ефектне текстуалне монтаже лирике, језика новина, говорног језика, медитација и статистике, пародична црта свега тога – то је слободна, самовољна игра с елементима историјског света у распадању...”
Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod i predgovor Slobodan Glumac, Nolit, Beograd, 1984. Готфрид Бен, Двоструки живот, превод Мира Литричин, Светови, Нови сад, 1991. Готфрид Бен, Проблем генија – изабрани есеји, превела Снежана Минић Вељовић, Удружење издавача и књижара Југославије, библиотека Трпезе, Београд, 1999. Зоран Константиновић, Експресионизам, Обод, Цетиње, 1967. Драган Стојановић, „’Les fleurs’ʼ Готфрида Бена” www.rastko.rs/rastko/ delo/13092 204 / Међуратнa књижевност
Готфрид Бен у лабораторији
Георг Тракл
Послушај како песма „Гродек” звучи на немачком језику.
Кључне речи: „ Гродек”, трауматично искуство Првог светског рата, рани експресионизам. youtu.be/h7Tv7rcKLEI
pr om
o
Међу најзначајнија поетска остварења Георга Тракла сврстава се песма „Гродек”, настала после трауматичног искуства са тешким рањеницима којима као санитетски интендант није могао да помогне после битке код Гродека, у првој години Великог рата. Након песникове смрти пронађена је у његовој заоставштини. Тракл је песник изузетне имагинације, иновативан у форми и изразу, творац стихова изразите језичке и мелодијско-ритамске сугестивности. Тумачи његове поезије истичу необичност и херметичност песничких слика, ониричност и гротескност призора и меланхоличну осећајност. Уколико учиш немачки језик, покушај да песму „Гродек” изражајно прочиташ на немачком и осетиш како она звучи у свом изворном облику и/или послушај одабране интерпретације.
ГРОДЕК
GRODEK
Am Abend tönen die herbstlichen Wälder
Von tödlichen Waffen, die goldnen Ebenen Und blauen Seen, darüber die Sonne обујима – обгрљује Düstrer hinrollt; umfängt die Nacht (обујмити – обгрлити) Sterbende Krieger, die wilde Klage Ihrer zerbrochenen Münder. Doch stille sammelt im Weidengrund Rotes Gewölk, darin ein zürnender Gott wohnt Das vergoßne Blut sich, mondne Kühle; Alle Straßen münden in schwarze Verwesung. Unter goldnem Gezweig der Nacht und Sternen Es schwankt der Schwester Schatten durch den schweigenden Hain, Zu grüßen die Geister der Helden, die blutenden Häupter; Und leise tönen im Rohr die dunkeln Flöten des Herbstes. O stolzere Trauer! ihr ehernen Altäre Die heiße Flamme des Geistes nährt heute ein gewaltiger Schmerz, Die ungebornen Enkel.
Ed
uk a
Увече брује јесење шуме од смртног оружја, златне равнице и језера плава, над којима сунце тмурно се котрља; обујима ноћ ратнике самртнике, дивљу жалопојку њихових смрвљених уста. Ал’ тихо се скупља у ниским ливадама црвен облак где јаростан борави бог, крв проливена, месечаста свежина; у црну трулеж сви путеви воде. Под златним грањем ноћи и звезда лелуја сестрина сенка кроз ћудљиви луг да поздрави сени јунака, крваве главе; и тихо брује у трсци тамне свирале јесени. О гордија туго! тучани олтари, ватру којом дух гори огроман данас храни бол, унуци нерођени. Превео Бранимир Живојиновић РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Један од најзначајнијих филозофа 20. века, и песников добротвор, Лудвиг Витгенштајн рекао је о Тракловим песмама: „Не разумем их, али ме њихов тон радује. То је тон генија.” Искажи како ти разумеш песму „Гродек”. О чему песма говори? Издвој оно што сматраш најзанимљивијим у песми и објасни свој утисак. Размисли о томе како би изгледало сликарско дело инспирисано овом Тракловом песмом. Које би боје у њему преовладавале? Георг Тракл / 205
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Издвој епитете у песми „Гродек” и опиши призоре који се њима дочаравају. Истражи карактеристике звукова који се јављају у песми и опиши аудитивне песничке слике. Упореди их са визуелним утисцима и закључи о њиховој повезаности. Анализирај слику у којој обујима ноћ / ратнике самртнике, дивљу жалопојку / њихових смрвљених уста. Анализирај композицију песме. Наведи статичке и динамичке мотиве. Упореди слике пејзажа са сликама људи.
ГЕОРГ ТРАКЛ (1887–1914)
Објасни како разумеш песничку слику у којој се јавља јаростан бог. Који се етички принцип њоме истиче?
pr om
o
Искажи како, по твом мишљењу, треба протумачити поенту песме. Шта би у том смислу значио последњи стих: унуци нерођени? Којим је осећањем прожета песма? Која идеја у њој доминира? Иако је настала из стварног искуства, има ли у њој универзалног значења? Образложи свој одговор. Испитај версификацијске одлике песме. Какав је ритам ове песме испеване слободним стихом? Опиши како ти она звучи на српском језику. Критичари песму „Гродек” тумаче као драматичну баладу, у којој виде утицај немачке романтичарске поезије, односно многе неоромантичарске елементе. Један од тих елемената је свакако атмосфера фантастичног и магичног, коју песник гради унутар спреге мотива природе и реалног људског света. Шта је, по твом мишљењу, романтичарско у овој Тракловој песми?
uk a
Аустријски песник рођен у Салцбургу, по образовању фармацеут, трагично окончава живот у првој години Великог рата, а његово значајно песничко дело праву рецепцију доживљава тек после Другог светског рата. Писао је поезију, поетску прозу и драме. Један је од најзначајнијих представника раног експресионизма. Поезију пише још у гимназијским данима, а као студент у Бечу учествује у авангардним уметничким струјањима. Његово песништво је на почетку под утицајем Бодлера, Рембоа, Ничеа, Хелдерлина, Достојевског, Рилкеа и Штефана Георга. Прву песму објављује 1908. године, а између 1910. и 1913. ментор му је критичар и издавач Лудвиг фон Фикер, главни уредник угледног часописа Пламеник (Der Brenner). Прву књигу, под насловом Песме, објављује 1913. године у Лајпцигу. Постаје близак експресионистичким уметничким и филозофским круговима (између осталих, Оскару Кокошки и Лудвигу Витгенштајну). Одмах по избијању Првог светског рата мобилисан је и, као санитетски интендант, послат на галицијски фронт. После битке код Гродека, остављен са тешким рањеницима и немоћан да им помогне, доживљава нервни слом. Почетком новембра 1914. умире у болници у Кракову, у 27. години, од превелике дозе кокаина. Његова друга књига, Себастијан у сну, која се по многоме сматра прекретничком, објављена је у јануару 1915. године.
Ed
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
онтологија – филозофска дисциплина која проучава биће, односно општа својства ствари и бића, суштину и структуру бивствујућег уопште.
Звуковни елементи никад нису дати у повишеној и екскламативној интонацији. У њима се рефлектује ритам унутрашњег и чулима недоступног, глас бића чија је манифестација тихост, како је приметио Витгенштајн, али је унутрашња динамика те тихости снажна и обухвата психички доживљај, онтолошку раван, значење симбола, осећајност и стилске фигуре. Ако бисмо потражили познат звуковни еквивалент који би одговарао Тракловој поезији, то би могло бити шуштање лишћа или капање воде, тј. пригушена звуковност. *** Најчешће га називају експресионистом, али нико од експресионистичких песника, какви су Лоц, Штадлер, Лихтенштајн, Ван Ходис, Волфенштајн, па ни Хајм, није толико померио границе човекове 206 / Међуратнa књижевност
духовне спознаје и искуства и уронио у онтолошко и трансцендентно и остварио песништво које превазилази стилске одреднице експресионистичке поетике. Истина, неки елементи естетике експресионизма (дисоцијативно низање слика, потрага за упориштем и завичајем, продор у онострано и визионарство, склоност ка ониричном и гротескном, специфичан колорит) срећу се и код Тракла, али у контексту једног дубљег митског плана и космичког значења.
трансцендентан – овде: филоз. који надилази човекова схватања, који је натприродан, несхватљив, фантастичан. ониричан – који је у вези са сновима, који се тиче снова.
(Из текста „Георг Тракл – митска објективност” Бојана Белића )
pr om
o
У тим црвеним облацима борави срдити бог рата из визије Георга Хајма. „Крв проливена” („ратници самртници” са „смрвљеним устима”) натопила је те облаке, као да су упили не само златило долина и плаветнило језерâ, него и свеколику патњу у свету. Слаба светлост још је видљива на небу – „златно грање ноћи и звезда” – али на свет испод неба спушта се мркла помрчина – „у црну трулеж сви путеви воде”. Ово није призор судара војски, него праисконског сукоба елемената и врсте која се некад звала врхунском славом Божјег стварања. Јасно је ком је суђено да изгуби. У свом поносу, решености и чулности, људска раса уништила је сопствену будућност („унуци нерођени”). Затиче себе остављену, поражену и крајње напуштену. (Герт Буленс, „Глас челика: јесен и зима 1914”, у: Европски песници и Први светски рат)
uk a
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
Ed
У путопису Писма из Париза (у делу Писмо из Беча) из 1921. године Милош Црњански говори о томе како је у једној бечкој књижари нашао антологију аустријско-немачке експресионистичке поезије, у којој је један од двојице најзаступљенијих песника био Георг Тракл.
Понео сам са изложбе штампара и књиговезаца, једино лепе, једну књигу велику, румену и жуту. На њој слова подражавају старогерманске руне, у футуристички разливеном, дантеовски обасјаном кругу сунаца. Наслов: Објављење. То је најмлађа лирика Аустрије. Нема више сумње, они ће се ускоро спојити са Немачком. Дотле, они су засебан део Германа. И код њих су романи, драме, тзв. литература, трговина као свуд. Само је лирика нова, човечанска, послератна. Године рођења тих песника су око – 94. У предговору они доносе речи Сиаресове: „Le désespoir est notre condition naturelle.”1 Па ипак, што даље, све је књига радоснија. Изгледа да се збиља по целом свету диже генерација оних ко-
В. Ешкићевић, Бекство Аустро-Мађара из Србије после пораза на Руднику и Сувобору, детаљ (1916)
ји су ратовали. Читам, полако, њине стихове, који остављају илустрације живота и одлазе у зрак, у брда, у вечне колутове. Место амбиција друштвених, самоћа, једна нова љубав за свемир и живот. Они то не лажу као господин „космичар” Демел, који је волео да руча са царем. Ово су они који су месецима лежали, закопани по шумама јесењим; који су ноћу, клецајући, пролазили крај пролећних река и постали занавек заљубљени и мирни. То не значи да певају о хризантемама. Идеје су им старе, зар не: „Спасење је само у једном, бити добар.” Њине речи су, каткад, тешке и хладне, без латинске чулности и боје; али овај је немачки језик неизрециво нов, гибак и сјајан, као, некад, њина позајмљена готика. Истина, томе их је научио Штефан Георге, ученик Француза, али је њихова најновија лирика, нажалост, верујте, далеко над најновијом француском, убијеном Аполинеровим каприсима. Особито два имена волео бих да забележим за нас: једно је Георг Тракл, а друго Франц Верфел. (Милош Црњански, Путописи I, Писма из Париза, „I Беч”)
1 „Очај је наше природно стање.”
Георг Тракл / 207
ЗАНИМЉИВОСТ
Т раклова поезија се често повезује са делима сликара експресиониста, поготову Франца Марка и Оскара Кокошке, са којим је песник био и пријатељ. Прочитај шта је у једном интервјуу Оскар Кокошка испричао о Траклу, и о томе како је песник дао наслов једној његовој слици.
pr om
o
Оскар Кокошка, у једном интервјуу описује како је 1913. радио на слици на којој је приказао себе и недавно обудовелу Алму Малер, како леже у крхотинама неког чамца, окружени олујним вртлогом таласа, као сећање на једну олују коју су тог лета доживели у напуљском заливу. Тих дана Георг му је правио друштво у атељеу и чак му помагао око неких детаља слике. Имао је обичај, сећао се сликар, да ћутке седи на бачви пива иза његових леђа, да би изненада проговорио громким гласом, говорио би тако без прекида, а затим би поново сатима ћутао. Кад је слика била скоро завршена, Тракл је инспирисан њоме, написао песму „Ноћ”(Die Nacht), у којој стоје стихови „Преко црнкастих литица / Сурвава се од смрти пијан / Ужарени вихор.” По томе је слика добила назив „Вихор”(„Windsbraut”), а данас се налази у Кунстмусеуму у Базелу. Неоправдано, слика је у уметничком свету познатија под називом „Невеста ветра”, јер је то буквални енглески превод немачке речи „Windsbraut”.
Ed
uk a
(Из текста „Георг Тракл – последње злато угаслих звезда” Љубише Коцића)
Оскар Кокошка, Невеста ветра (1914) 208 / Међуратнa књижевност
избор из поезије Георга Тракла
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Прочитај неколико песама Георга Тракла по свом избору и научи да их изражајно говориш. Напиши есеј о поезији Георга Тракла. Истражи о сликарству Франца Марка и Оскара Кокошке. Повежи експресионистичке мотиве и колорит у сликарству и поезији. Своје истраживање заокружи презентацијом користећи се знањем са часова информатике.
https://drive.google.com/ file/d/1QsAZUa2z3G0NY2IguZsDCT6RLCTuCV8/view?usp=sharing
Погледај слике Франца Марка и Оскара Кокошке.
ГЕОРГ ТРАКЛ
СИНТЕЗА
(1887–1914) www.wikiart.org/en/franz-marc www.wikiart.org/en/oskar-kokoschka
pr om
o
Аустријски песник, аутор свега двеју песничких збирки (Песме, 1913, и, постхумно објављене, Себастијан у сну, 1915), један је од најзначајнијих представника раног експресионизма. Писао је поезију, прозу и драме.
uk a
На његову поезију у време стваралачког формирања утицали су, између осталих, Достојевски и Ниче, Новалис, Хелдерлин и Рилке, Рембо и Бодлер. Тумачи Траклове поезије углавном су сагласни у томе да она носи јак печат немачког романтизма и француског симболизма, да надилази оквире експресионистичког песништва и да је нарочито инспиративно деловала на песнике после Другог светског рата, када је практично у правом светлу и откривена.
Ed
Тракл је песник изузетне имагинације, аутентичан у форми и изразу, творац стихова изразите језичке и мелодијско-ритамске сугестивности. Тумачи његове поезије истичу необичност и херметичност песничких слика, ониричност и гротескност призора и меланхоличну осећајност.
Франц Марк, Вукови (Балкански рат), детаљ (1913)
Георг Тракл / 209
Георг Тракл, Изабране песме, са немачког превео Бранимир Живојиновић, СКЗ, Београд, 1990. Георг Тракл, Земља сна, превео Бојан Белић, Службени гласник, Београд, 2014. Милош Црњански, Путописи I, Писма из Париза, „I Беч”, Задужбина Милоша Црњанског, L’age d’Homme, Бигз, СКЗ,1995. Srđan Bogosavljević, Ekspresionistička lirika, Svetovi, Novi Sad, 1998. Соња Веселиновић, „На острву апстракције – Милош Црњански и Георг Тракл”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, LIV/3, 2006. Др Бојана С. Стојановић Пантовић, „Георг Тракл и српски експресионизам”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига шездесет четврта, свеска 3, Матица српска, Нови Сад, 2016. Љубиша Коцић, „Георг Тракл – последње злато угаслих звезда”, Градина, број 78–79, Ниш, 2017. Бојан Белић, „Георг Тракл – митска објективност”, Градина, бр. 78–79, 2017. Герт Буленс, „Глас челика: јесен и зима 1914.”, Европски песници и Први светски рат, превела с енглеског Јелена Стакић, Карпос, Лозница, 2018.
Гијом Аполинер Кључне речи: „Мост Мирабо”, музикалност, Калиграми („цртани стихови”), слободни стих, претходник модернизма.
Аполинер је готово једини песник света заувек изгубљеног 1914. године који је био потпуно свестан какве му је радости и могућности живота тај свет нудио. (С. М. Баура)
Гијом Аполинер (1880–1918)
Испод моста Мирабо тече Сена
И љубав наша Зар је све успомена Патња увек радошћу беше испраћена Све носе дани осим мене
Љубав нам одлази с водом што мрмори Одлази љубав О животе спори А наша се нада разбуктава гори
Нек сат избија и ноћ крене Све носе дани осим мене
Нек сат избија и ноћ крене Све носе дани осим мене
Лицем у лице за руке се држећи Стојимо док испод Моста од руку пролазећи Вал тече уморан од погледа вечних
Протичу дани протичу времена Прошлост је мртва Љубав неоживљена Испод моста Мирабо тече Сена
Нек сат избија и ноћ крене Све носе дани осим мене
Нек сат избија и ноћ крене Све носе дани осим мене
Ed
uk a
Рођен у Риму као Вилхелм Аполинарис де Костровицки (од мајке Пољакиње и оца Италијана), живео је у Француској и писао на француском језику. Био је у средишту нових сликарских и песничких покрета – од кубизма до футуризма – поштовалац афричке и наивне уметности (посебно Русоа, познатог под именом Цариник), пријатељ Пикаса и Жарија, између осталих. Први је изговорио реч надреализам поводом мјузикла Парада Жана Коктоа и Ерика Сатија (1917), а његово дело сматра се претходницом целог модернизма. У Првом светском рату учествовао је као добровољац у артиљерији и, пошто је рањен у главу 1916, и два пута оперисан – умире две године касније од шпанске грознице. Значајна дела: збирке песама Алкохоли (1913) и Калиграми (1918); Тиресијине дојке, надреалистичка драма (1917).
o
Мост Мирабо
pr om
Мост Мирабо у Паризу, испод ког протиче Сена, саграђен је 1897. и носи име племића – револуционара („Херкула слободе”). Почетак Аполинерове песме која га је прославила (прва строфа и рефрен) урезан је на његовом стубу.
210 / Међуратнa књижевност
Дописница
Пишем ти док сав шатор спава
И летњи дан мре око мене Кô букет што се распрскава У небу пуном плаве сене Заслепљујућа једна салва Још не процвета а већ вене
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Сладуњави месец са уснама лудака
uk a
Препевао Никола Бертолино
pr om
И воћњаци и села похлепни су ноћас Док звезде блистају као хитре пчеле Светлоносним медом који капље с грана Јер ето све је слатко што пада са неба И сваки зрак месечев је кап меда А ја скривен схватам преслатку пустоловину У страху од стреле те пчеле Зорњаче Која ми ставља у руке варљиве зрак А месечев мед узима од руже ветрова
o
Месечина
Што се тиче интерпункције, нисам је укинуо зато што ми је изгледала непотребна, а она је то заиста, сâм ритам и пресек стихова значе праву интерпункцију, а друга је сувишна. Скоро сви моји стихови објављени су на основу саме скице. Стварам поглавито идући и певајући на Емил Нолде, Месечина две, три арије које су ми дошле саме по себи, и које је један од мојих пријатеља музичара чак забележио. Текућа интерпункција не би се никако могла применити на такве песме.
Ed
Калиграми су прелазна збирка, с мирнодопских на ратне стихове, значајни као корак даље у новом изразу. Сам наслов упућује само на један део књиге, на песме – цртеже, „лирске идеограме”, лепописе којима је Аполинер ласкао себи да и „он уме бити сликар”.[...] У калиграму који представља машну (кравату) пише: „Ову тесну машну коју носиш и која те краси о цивилизовани човече одвежи је желиш ли дисати.” [...] У калиграму „Часовник” десни руб часовника састављен од речи Лепота живота надмаша бол смрти као да је залеђина том животу, обележеном почетним часовима, од којих је већина састављена од једне речи – Моје срце, очи, дете, Агла, рука, Тирсис. (Владета Кошутић, Француски песници од Вијона до Аполинера)
Гијом Аполинер / 211
(У писму А. Мартиноу, 19. јула 1913)
РАЗГОВОР О ДЕЛУ Искажи свој доживљај Аполинерових стихова. Издвој песму која је на тебе оставила најјачи утисак и протумачи је. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
pr om
Симболисти су се заносили музиком јер она наговештава оне неопипљиве силе за које су веровали да постоје у идеалном свету; Аполинер је више волео видљиви свет како га виде сликари. [...] Његово осећање за вредност речи било је снажно као око сликара за боје и цртеж и, нимало не мешајући разнолику природу ове две уметности, желео је да поезији дâ не само већу чистоту, какву су по његовом мишљењу кубисти дали сликарству, него и ону „четврту димензију”, оно духовно или метафизичко својство, које је открио код Пикаса. (С. М. Баура, „Ред и пустоловина код Гијома Аполинера”, у: Наслеђе симболизма. Стваралачки експеримент)
uk a
Sesil Moris Baura, Nasleđe simbolizma. Stvaralački eksperiment, prevod i predgovor Dušan Puvačić, Nolit, Beograd, 1970. Гијом Аполинер, Ред и пустоловина, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974. Француски песници од Вијона до Аполинера, предговор и препеви Владете Р. Кошутића, Научна књига, Београд, 1979. Хуго Фридрих, Структура модерне лирике од средине 19. до средине 20. века, превео с немачког Томислав Бекић, Светови, Нови Сад, 2003.
o
Аполинер се одликовао способношћу да лако и спретно пише поезију, са урођеним даром да ствара мелодију – користећи све метре француске традиције, али и, најчешће, замењујући чувени александринац краћим стиховима или пишући слободним стихом. Опиши свој доживљај калиграма – „цртаних стихова”, које је Аполинер почео да пише с фронта, најпре својим љубавима и пријатељима, као дописнице. Испитај мотиве у Аполинеровим песмама из нашег избора, издвој главне теме и стилска средства. Истражи мотивску спрегу љубави, времена и пролазности у песми „Мост Мирабо”. Одреди улогу рефрена и његово место у значењу, ритамској организацији песме и њеној композицији.
Ed
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Научи да изражајно говориш једну Аполинерову песму по свом избору. Издвој једну Аполинерову песму и анализирај је. Напиши есеј о Аполинеру. Напиши свој калиграм.
СИНТЕЗА
Гијом Аполинер (1880–1918)
Први изговара реч надреализам (1917). Сматра се претходником целог авангардног покрета између два светска рата, теоретичарем сликарских и песничких покрета, од кубизма до футуризма. Стварао је лако, мелодијски богате и разнородне стихове изразите чулности и сликовитости. Своју љубав према ликовној уметности исказао је и у „цртаним стиховима” у збирци Калиграми – чија су највиша вредност песме писане слободним стихом. 212 / Међуратнa књижевност
Марина Цветајева Кључне речи: руска песникиња, модеран израз, акценат на звучању и ритму, песме као „страсни монолози”.
„Цветајева је не једном покушавала да искаже своје ’вјерују’, и од њених изјава могла би се извести њена поетика. Можда понекад противречна, можда понекад песнички занесена, али увек занимљива, и увек исказана с великом убедљивошћу и жаром” (Петар Вујичић).
Моим стихам, написанным так рано...
Стихови моји, писани одавно,
Моим стихам, написанным так рано,
Што се незвани, ко ђаволи врте У светилишту, где је сан и кâд, Стихови моји о младости и смрти, – Нечитани никад! –
Ворвавшимся, как маленькие черти, В святилище, где сон и фимиам, Моим стихам о юности и смерти, – Нечитанным стихам! –
Разбацани по прашним рафовима (Где нико није ни тражио вас!) Стихови моји, као скупа вина, Дочекаће свој час.
Разбросанным в пыли по магазинам (Где их никто не брал и не берет!), Моим стихам, как драгоценным винам, Настанет свой черед.
pr om
Ed
uk a
Још док и не знах да сам – поета, Что и не знала я, что я – поэт, Бризнули као вода над фонтаном, Сорвавшимся, как брызги из фонтана, Как искры из ракет, Искре ватромета,
1913.
Значајна руска песникиња која је писала и драме у стиху и есеје. Рођена у Москви, у породици интелектуалаца и уметника, још у детињству је научила неколико страних језика, много читала и почела да пише поезију. Због мајчине болести школовала се нередовно, у разним местима у Русији. Избачена је из једне гимназије због свог непокорног понашања. Ипак, завршила је гимназију, а у Паризу и универзитетски курс старофранцуске књижевности. У Москви се 1909. кретала међу књижевницима, у клубу симболиста, а годину дана касније већ је објавила своју прву збирку песама Вечерњи албум и тиме скренула пажњу познатих песника, што јој омогућује и боравак у чувеној „Кући песника” Максимилијана Волошинова на Криму, где ће упознати и свог будућег супруга. Животни пут водио ју је после Првог светског рата у емиграцију, када се 1922. придружила мужу, белогардејцу, најпре у Прагу, а потом и у Паризу, где су веома тешко живели. Године 1939. враћа се у Русију, где су јој мужа стрељали а ћерку послали на принудни рад. Живот, обележен трагичним догађајима, окончала је самоубиством 1941. године. Најважнији слој њене поезије јесте слој звучања, где се снажни уметнички ефекти постижу одступањима, несавршеностима, намерним ломовима (приписује јој се реченица: „Постоји у стиху нешто важније од смисла – његово звучање”). Значајна дела: збирке песама – Вечерњи албум (1910), Чаробна лампа (1912), Цар-девојка (1920), Стихови Блоку (1922), Одвајање (1922), После Русије (1928) и друге; драме – Метеж (1918), Фортуна (1918), Камени анђео (1919), Феникс (1919), Аријадна (1924), Федра (1927); есејистичка проза – Мој Пушкин, Епос и лирика савремене Русије, Мемоари, Повест о Соњечки и др.
o
Стихови моји, писани одавно...
МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (1892–1941)
Превела Олга Влатковић
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Објасни о чему говори песма Марине Цветајеве. Подсети се сличних песама наших романтичара (Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића). Какав се однос успоставља између песника и његовог дела? Издвој шта о својим стиховима говори лирски субјекат. Какво је песничко уверење исказано? Марина Цветајева / 213
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
ДВОЈЕ
o
Чега је свестан лирски субјекат у тренутку када песма настаје? Опиши песничку слику о томе како су стихови бризнули – која почиње у првој, а завршава се у другој строфи. Шта то говори о песничком надахнућу? Објасни како разумеш то да се стихови ко ђаволи врте / у светилишту, где је сан и кâд? Шта је у њима контрастно постављено? Подвуци стих у ком се истиче о чему говори поезија младог песничког субјекта. Објасни како разумеш (само)увереност песничког „ја”. Пронађи у песми потврду за тумачење преводиоца Петра Вујичића да су песме Цветајеве страсни монолози, пуни обрта, а да су најчешћи интерпункцијски знаци црта, узвичник и упитник. Како по твом мишљењу треба прочитати ову песму?
У свету где згрбљен И запењен свак је, Знам – тек један ми је Једнаке снаге.
uk a
У свету где толико Много се хоће, Знам – тек један ми је
Једнаке моћи. У свету где све зри У буђ и бршљан, Знам – само си ти Равносуштан Мени. Превео Данило Киш
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Ed
Наталија Гончарова, Аутопортрет (1907)
Прочитај песму још једном. Опиши како она на тебе делује. О чему, по твом мишљењу, говори лирски субјекат? Издвој основно осећање у песми.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Каква је слика света коју сугерише ова песма? Издвој епитете и употреби их да је прецизније опишеш. Уочи контрастну композицију прве две строфе. Из којих су делова оне састављене? Покушај да објасниш функцију контраста у њима. Подвуци у песми речи које се понављају. Истражи како понављања утичу на ритам и мелодију песме. Објасни како разумеш симболичко значење буђи и бршљана у песми. Објасни како разумеш значење придева равносуштан. То је очигледно кованица која припада језику Кишовог препева. Пронађи синоним у српском језику који би јој одговарао. Обрати пажњу на последњу реч у песми, као и на последње речи у стиховима. Размисли о присуству опкорачења и о поетском ефекту који се њиме постиже. Зашто је песникињи важно да графички, али и ритмички, истакне последње речи? 214 / Међуратнa књижевност
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Иако делује као веома снажан одзив лирског субјекта, иако је име песникиње која говори надасве гласно, иако су неки критичари назвали њену поезију „нервозним монологом”, иако је она максималистички лична, јер тако хоће и тако мора – звук овога говора је у основи дијалошки. Читава концепција ритмичке синтаксе, тока звучнога трајања, промена тоналитета, наизменичност гласова и висина – подразумевају одговор, образложење обратног, експлицирање супротног става. Такво схватање уметности, као постављања питања и давања одговора, нашло је еквивалент у звучном систему и општој песничкој формули Цветајеве.
Није напунила ни двадесет година, а већ је, у речима које су претходиле њеној трећој објављеној књизи песама, Из двеју књига (Москва, 1913), исписала читав песнички програм: Све је то било. Моје су песме дневник, моја поезија је – поезија властитих имена. Сви ћемо проћи. За педесет година, сви ћемо бити у земљи. Појавиће се нови ликови под вечитим небом. И имам вољу да свима који још живе довикнем: – Пишите, пишите што више! Учвршћујте сваки трен, сваки гест, сваки гест, сваки уздах! Али не само гест – него и облик руке која га је начинила; не само уздах – него и израз усана с којих је лако слетео. [...]
o
(Из поговора „Уз нову књигу изабране поезије Марине Цветајеве” Милице Николић у: Марина Цветајева, Хвала времену)
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
pr om
О ЈЕЗИКУ
Ed
uk a
Цветајева у поезији не описује. Опчињена је звуцима. Њена поезија, пуна ритма и мелодије, показује, за разлику од симболиста и акмеиста, нове изражајне могућности руског стиха. То је једна нова оркестрација, модерна у правом смислу речи. У своме стиху она до максимума користи многозначност и сазвучје, усклађујући етимологију са асонанцама и алитерацијама. Цветајева је створила прави култ речи, тражила нова значења у наслеђу народне поезије, и то како епске, тако и лирске, чак презрене частушке, у заумним слојевима враџбинâ и заговорâ, у грађанској романси. Затим у целокупном богатству променâ кроз које је руски језик пролазио у својим историјским фазама, од Слова о полку Игорову, преко песникâ XVIII века, до Пушкина и Блока. Била је велики поштовалац и познавалац немачке романтичарске поезије, велики поклоник Гетеа и Хелдерлина, а од својих савременика – Рилкеа. Читаве песничке циклусе посветила је стварању Пушкина, Блока, Ахматове, иако је по идејама била ближа Беломе, Мајаковском и Пастернаку. По бујици речи и динамици стиха, по револуционарности форме била је ближе Мајаковском. По тежњи да пише смирено и организовано – Пастернаку. А писала је ипак само као Марина Цветајева. Чак и непотписане, њене песме није тешко препознати. Њене су песме најчешће страсни, бујни монолози, писани немирним, неуједначеним стиховима, пуним чисто говорних обртâ, паузâ, прекидâ – све као у монологу страсног говорника. Стога је у њеном бележењу стихова један од наметљиво присутних знакова – црта, повлака. Али и ускличник, и упитник. Као у страсно писаној говорничкој прози. Била је склона писању великих песничких циклуса, поема, огледала се и у писању лирских драма у стиху. (Из поговора „Песничка и животна судбина Марине Цветајеве” Петра Вујичића, у: Марина Цветајева, Неовдашње вече) Марина Цветајева / 215
(Из поговора „Песничка и животна судбина Марине Цветајеве” Петра Вујичића, у: Марина Цветајева, Неовдашње вече)
акмеиста – припадник акмеизма, песничке струје у руској књижевности између 1912. и 1922. године, супротан симболизму, окренут реалном свету и јасном песничком изразу. частушка – врста народне руске песме, по правилу хумористичка и сатиричка, која се често изводи уз балалајку; потиче од руског глагола који значи „брзо говорити”.
ПЕСМЕ О БЛОКУ 1 Име је твоје – у руци птица, Име је твоје – на језику леда коцкица. Једно-једино мицање усана. Име је твоје – пет слова осама. Лоптица ухваћена у лету свом, У устима сребрног прапорца звон.
o
У есеју „Песник и време”, у ком помиње и Блока, о савременицима пише: „Грађанин је већином у стварима уметности савременик претходног поколења, тј. уметнички је сам себи отац, деда, прадеда. [...] Савременост: стална привременост. Ко ће од нас бити наш савременик? Ствар коју утврђује тек будућност и тачно само у прошлости. Савременик је увек мањина. [...] Треба бити савременик – стварати своје доба, а не изражавати га. Да, изражавати га, али не као огледало, већ као штит.”
За Блока су Марину Цветајеву везивали дубока духовна блискост и пријатељство. Посветила му је читав циклус песама, који је започела 1916, а завршила 1921, када је песник умро.
pr om
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
Камен бачен у рибњак, у зôву, Зајецаће тако како тебе зову. Ко ноћних копита штропот стрми Громко твоје име грми. И казаће нам га у слепе очи, зором, Звонко крцнули ороз.
uk a
Име је твоје – ах, не срочи! – Име је твоје – пољубац у очи, У нежну студен капака – усне. Име је твоје – пољубац у снег. Изворски, леден, плав гутљај густ. С именом твојим – сан је дубок, густ.
Наталија Гончарова, Аутопортрет, детаљ (1907)
Ed
16. април 1916.
Превео Данило Киш
ЗАНИМЉИВОСТИ
Марина Цветајева (1911. године, фотографија Максимилијана Волошина)
Занимање за поезију и трагични живот Марине Цветајеве уродило је, у њеној земљи, између осталог, многим телевизијским емисијама, документарним и играним филмовима, нарочито 90-их година прошлог века, а онда и од 2000. године до данас. Основани су музеји Цветајеве и њене породице у Москви и у другим местима у којима је боравила. Астрономкиње Кримске астрофизичке опсерваторије Људмила Карачкина и Људмила Журављова астероид који су откриле 14. октобра 1982. назвале су (3511) Tsvetaeva, у част песникињиног 90. рођендана. 216 / Међуратнa књижевност
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Уколико владаш руским језиком, научи да изражајно казујеш песму Марине Цветајеве у изворном облику. Упореди њено звучање са звучањем песме у српском преводу. Истражи колико књига Марине Цветајеве постоји у твојој школској библиотеци. Направи у одељењу малу изложбу и укратко их библиографски представи. Уколико владаш руским језиком, покушај да препеваш песму Стихови моји, писани одавно. Прочитај још песама Марине Цветајеве и издвој једну о којој ћеш написати краћи есеј. Марина Цветајева – 1919. и многе друге, Радио Београд
pr om
o
адатак за групни рад З Истражите најважније чињенице о животу песникиње. У договору са наставником, послушајте радио-драму Драмског програма Радио Београда Марина Цветајева – 1919. и многе друге, снимљену 1995. Анализирајте је и продискутујте о њеној сазнајној и естетској вредности. Уколико владате руским језиком, погледајте (на каналу Јутјуб) документарне емисије и филмове о Марини Цветајевој. Ако сте у прилици, на часовима додатне наставе, погледајте и анализирајте играни филм Огледала из 2013, у режији Марине Мигунове, који говори о песникињиним емигрантским годинама и о њеном животу по повратку у Совјетски Савез.
МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (1892–1941)
uk a
СИНТЕЗА
youtu.be/a2m4O70bxHE
Ed
Писала је поезију, лирске драме у стиху и есеје. Поезија, пуна ритма и мелодије, показује нове изражајне могућности руског стиха (нова оркестрација, модерна). Песме Цветајеве су најчешће страсни монолози, писани немирним, неуједначеним стиховима, пуним чисто говорних обрта, пауза, прекида. У бележењу стихова, у складу са звучањем,чести су црта, узвичник, упитник.
Марина Цветајева / 217
Марина Цветајева, Земаљска обележја, превели Данило Киш и Олга Влатковић, Просвета, Београд, 1973. Марина Цветајева, Неовдашње вече, избор и превод Петар Вујичић, Рад (Реч и мисао), Београд, 1977. Марина Цветајева, Хвала времену, приредила Милица Николић, превели Олга Влатковић... [и др.], КОВ, Вршац, 1997. Мила Стојнић, Руско-српска књижевна преплитања, Завет, Београд, 1994. Милица Николић, „Одговори Марине Цветајеве”, у: Руске поетске теме, Нолит, Београд, 1972. Антологија руске поезије XVII-XX век, прир. Александар Петров, Просвета, Београд, 1977. Пророк у сукњи – www.novosti.rs/ vesti/kultura.71.html:404248Marina-Cvetajeva---Prorok -u-suknji
Пабло Неруда* Кључне речи: најутицајнији чилеански песник, љубавна поезија, ангажована поезија.
o
КАКВА БЕШЕ ШПАНИЈА
Беше Шпанија затегнута и сува, добош
uk a
Чилеански песник, дипломата и политичар, добитник Нобелове награде за књижевност (1971), рођен је као Рикардо Елеазар Нефтали Рејес Басоалто у граду Парал. Свој књижевни псеудоним Неруда начинио је према имену чешког књижевника Јана Неруде. Већ у раној младости запажен је у књижевним круговима Сантјага, а до своје двадесет друге године објавио је чак пет књига песама, међу којима и песме у прози. Своју најпопуларнију књигу Двадесет љубавних песама и једна очајничка (1924) објављује у двадесетој години: у њој се огледају модернистички утицаји, али и снажна аутентичност младог песника и емоционални и чулни набој у доживљају света. У обимном делу Боравиште на Земљи (I: 1925–1931, II: 1931–1935. и III: 1935 –1945), писаном слободним стихом, видан је утицај надреализма. У време дипломатске службе у Мадриду, тридесетих година, са Федериком Гарсијом Лорком и другим младим песницима покреће часопис за поезију Зелени коњ (1936), а Шпански грађански рат уноси прекретницу у његову поезију. Поема Шпанија у срцу (1937) представља песнички одзив и израз његовог антифашистичког и комунистичког опредељења. Када је од Стаљина примио Награду за мир (1953) и посветио му стихове, многи су му то замерили. После Другог светског рата пише Општи спев о Чилеу (1950), Исконске оде (I–III, 1954–1957) и Књигу лутања (1958). Као члан Комунистичке партије после Другог светског рата пребегао је у Аргентину, а потом у Париз, био је близак Аљендеу, а током Пиночеовог пуча сумњичен и претресан, што је дало повода сумњи у то да је песник умро природном смрћу од срчаног удара. За собом је оставио и, до последњег дана писано, мемоарско дело Признајем да сам живео.
pr om
ПАБЛО НЕРУДА (1904–1973)
„Нерудино лично искуство у току рада у дипломатској служби и активног друштвеног политичког ангажовања у сопственој земљи допринело је померању тежишта његовог интересовања с лирске субјективности појединца ка судбини човека као историјског и друштвеног бића. Трагедија Шпанског грађанског рата, дубоко доживљена, претворила се у потресно сведочанство Шпанија у срцу (1937); општа европска ратна трагедија подстакла је чувену поему Стаљинград (1943). Тиме Неруда полази путевима ангажованог песништва, не устежући се да изговори тешку реч оптужбе, која је у то време често излазила из оквира поезије. Међутим, најбоље песме ангажованог Неруде делују као снажно сведочанство дубоко проживљене стварности, као израз непоколебљивог личног опредељења, као људска реч која није смела да ућути. [...] Песма је за њега свакодневни насушни хлеб, а не скупоцена посластица одабраних; она мора да живи кроз људску реч, која размиче хоризонте људске стварности; ако ту функцију не остварује, поезија је сувишна.”(Из предговора „Људска реч која не ћути” Кринке Видаковић у књизи Сунце у репу ветра)
дана, тмулога звука, равница и орлово гнездо, тишина ишибане непогоде.
Ed
Како до суза, свом својом душом волим тло твоје тврдо, твој јадни хлеб, твој народ јадни, како у сржи мог бића живи изгубљен цвет твојих села, згрчених и у времену непокретних и ледине твојих рудогорја, што се пружају на месечини кроз векове, што је прождрао један пусти бог. Све твоје творевине, твоја животињска самоћа здружена с твојим умом каменом спасеним, вађеним из тишине, твоје опоро вино, твоје слатко вино, твоје сурове и танане лозе.
* Из изборног програма.
218 / Међуратнa књижевност
Пабло Пикасо, Герника, детаљ (1937)
Сунчани камен, чист међу странама света, Шпанија прошарана крвљу и металом, модра и победничка пролетерка латица и граната, једина жива, снена и звучна. Превео Александар Нејгебауер
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Опиши слику Шпаније у овој песми. Објасни како разумеш снажна осећања лирског субјекта према земљи која није његова домовина. Чиме су она подстакнута? Наведи неке примере значајних социјалних и родољубивих песама српске књижевности. Какав је твој однос према таквој поезији? Издвој оно што сматраш вредним и образложи своје мишљење.
Чувени мурал Герника настао је за само тридесет пет дана, инспирисан трагичним догађајем грађанског рата, када је шпански градић Герника у бомбардовању готово сравњен са земљом. Гернику је Пикасо насликао за Шпански павиљон на Светској изложби у Паризу 1937.
Ed
uk a
Подсети се онога што са часова историје знаш о Шпанском грађанском рату и о борцима „шпанцима” који су хрлили из свих крајева света да се придруже шпанском народу у његовој борби за слободу. Размисли о томе зашто је Шпанија постала симбол отпора. Наведи идеале који су обележили то време. Издвој мотиве из природе којима се обликује слика шпанске земље и њеног народа. Анализирај обраћање лирског субјекта персонификованој Шпанији. Издвој мотиве и песничке слике кроз које се оживљавају прошлост и садашњост те земље. Прочитај песме Алексе Шантића „О, класје моје” и „Моја отаџбина” и упореди их са Нерудином песмом. Каква су осећања лирског субјекта према земљи о којој се пева у тим песмама? Чиме су она изазвана? Издвој стихове у којима се лирски субјекат јавља у првом лицу и објасни њихово значење. Поново прочитај песме „Србија” и „Србија – десет година после” Оскара Давича. Упореди персонификацију земље у „Србији” Оскара Давича са обраћањем Шпанији и с њеним виђењем у Нерудиној песми. Издвој оно што им је заједничко. Објасни како разумеш потребу писаца да пишу ангажована дела. Размисли о томе колико таква дела могу да утичу на промену друштвене стварности и образложи своја размишљања.
Пабло Неруда / 219
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Поводом збирке Двадесет љубавних песама и једна очајничка (1924) чувени аргентински писац Хулио Кортасар пише о томе како је она дочекана међу младим књижевницима:
„Мало је ко од нас био чуо за Пабла Неруду, тог песника који нас је одједном вратио нашем континенту, отргнуо од мутних теорија о европским љубавницима и музама и гурнуо у наручје блиске и опипљиве жене, да нам покаже како се љубав латиноамеричког песника може остварити и описати hic et nunc свакодневним речником, мирисом наших улица, једноставношћу човека који открива лепоту без декадентних пренемагања.” (Из предговора „Људска реч која не ћути” Кринке Видаковић у књизи Сунце у репу ветра)
И З
o
(Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено)
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Поводом добијања Нобелове награде, његова земљакиња Г. Мистрал изјавила је: „[...] требало ју је дати Паблу Неруди, он је наш највећи песник...” А тада је он био прешао тек пола свог стваралачког пута. Нобелову награду је Неруда и добио мало времена пре смрти [...]. Али ту исту награду није добио и Х. Л. Борхес, што спомињемо стога што су то два велика писца исте генерације који можда представљају два дијалектички опречна пола хиспаноамеричке књижевности. Неруда: песник, који је слободно пловио између лирике и епике, транспонујући елементарне чулне доживљаје природе, продирући у историју и друштво, ангажујући се. Борхес: затворен у својој вавилонској библиотеци, досежући до безваздушног простора књижевности, не излазећи из простора интелекта, користећи сумњу и иронију у потрази за парадоксалном истином. Док је Борхес књижевник без домовине, Неруда је постао симбол Хиспанске Америке и творац поезије која је право боравиште на земљи (поводом своје најчита-
Ed
(Из беседе „Ка величанственом граду” Пабла Неруде на додели Нобелове награде)
Т Е Р М И Н А
Социјална књижевност – у ширем смислу подразумева свако књижевно дело које за своју тему има друштво, односно дело које приказује савремену стварност са свим њеним друштвеним слојевима. По правилу је политички ангажована, наступа са становишта критике постојеће реалности и истовремено се залаже за радикалне промене. Прва остварења те врсте вежу се за другу половину XIX века, тачније за реализам и натурализам, који се и програмски залажу за реално описивање света који окружује човека. У ужем значењу појам социјална књижевност везује се за поетичке тенденције 30. година XX века у Европи, и за групу лево оријентисаних писаца који су кроз књижевно деловање покушавали да промене свет. [...] Једнако се реализује у прози, романима и новелама, али и у драми и поезији. Ангажована књижевност (фр. engagement – ангажованост) – термин марксистичке критике којим се указује на врсту књижевности чија је основна сврха критика и промена друштва, тј. неправедних социјалних односа. Активан став аутора изражава се пре свега кроз значење дела, односно кроз предмет приказивања, а мање кроз поступке и књижевну технику, односно кроз начин приказивања. Остварења ангажоване књижевности често тенденциозна и пристрасна, призивана су и постављана као књижевна норма у кризним историјским епохама, као и у поетикама које су их пратиле. Неку врсту ангажоване књижевности захтева још Аристофан у Жабама, а њено стварање постаје императив у социјалној критици из друге половине XIX века, а посебно у соцреализму XX столећа. У ангажовану књижевност шире узев могу се сврстати нека дела авангардне уметности [...].
uk a
Верујем да је поезија деловање, пролазно или трајно, у којем се као равноправни партнери јављају усамљеност и солидарност, осећање и чињење, близина самог себе, близина човечанства, и тајних манифестација природе. Осим тога, сматрам да је све ово садржано – човек и његова сенка, човек и његово понашање, човек и његова поезија – у све јачем осећању заједништва, у напору који ће увек окупљати стварност и снове у нама, јер управо тиме их поезија спаја и преплиће. Стога кажем да не знам, после толико година, да ли су лекције које сам научио прелазећи опасну реку, плешући око воловске лобање, купајући се у благотворној води са највиших врхова – не знам да ли су те лекције извирале из мене како би биле пренесене многим другима или је то све била порука коју су ми други слали као захтев или оптужбу. Не знам да ли сам то искусио или сам га створио, не знам да ли је то била истина или поезија, нешто пролазно или трајно, песме које сам искусио у том часу, искуства која сам касније преточио у стихове.
К Њ И Ж Е В Н И Х
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Р Е Ч Н И К А
220 / Међуратнa књижевност
није збирке он изјављује: Чудом које не схватам, ова узбуђена књига показала је пут среће многим створењима. Какву бољу судбину може очекивати песник за своје дело?).
Пабло Неруда, Очајничка песма
(Из предговора „Људска реч која не ћути” Кринке Видаковић у књизи Сунце у репу ветра) https://drive.google.com/file/d/1cj lBs95yaO663tqsjy53TSxeLXFZoiPO/ view?usp=sharing
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Живот (ни)је бајка – Пабло Неруда, песник, „Пловио сам ширећи радост!”
http://politikin-zabavnik.rs/clanci/ploviosam-shireci-radost
ПАБЛО НЕРУДА (1904–1973)
Ed
СИНТЕЗА
uk a
pr om
o
Научи да изражајно говориш једну песму Пабла Неруде по свом избору. Истражи на интернету глумачке интерпретације и изабери једну коју ћеш анализирати. Прочитај у Политикином забавнику текст о Паблу Неруди: Живот (ни)је бајка – Пабло Неруда, песник, „Пловио сам ширећи радост!” Напиши кратак приказ о томе колико је текст информативан, а колико подстицајан за читање Нерудиних песама и промишљања о његовој поезији. Погледај видео Romance and revolution: The poetry of Pablo Neruda и напиши сажетак. Истражи како се политички ангажман огледа у Нерудиној поезији и објасни на примеру једне песме по свом избору. Задатак за групни рад Поделите се за групни рад. Организујте на часу дебату са темом Може ли књижевност да промени свет. Своје аргументације поткрепите примерима и цитатима (на пример, Данило Киш каже: Ми певамо у пустињи, Андрић у чувеној беседи на додели Нобелове награде да – књижевност не служи ничему ако не служи човеку и човечности, а Шекспир – Нема на свету човека тако грубог да га музика не може оплеменити макар на трен).
Најславнији чилеански песник, добитник Нобелове награде за књижевност (1971). Рано се јавио у поезији, у почетку под утицајем хиспаноамеричких модерниста и француских симболиста, да би убрзо пронашао сопствени израз. Својом најпопуларнијом књигом Двадесет љубавних песама и једна очајничка (1924), као двадесетогодишњак, означава прекретницу у песничком изразу и постаје узор многим, касније значајним писцима, као што је Хулио Кортасар. У светској књижевности оставио је трага својом љубавном, али и ангажованом поезијом („Шпанија у срцу” и др.), која је настајала као одраз његовог активног политичког деловања и друштвеног ангажовања.
Пабло Неруда / 221
Romance and revolution: The poetry of Pablo Neruda – Ilan Stavans
youtu.be/sogJXiaBM8Q
Pablo Neruda, Sunce u repu vetra. Dvadeset ljubavnih pesama, preveo Radoje Tatić, Prosveta, Rad, Beograd, 2016. Pablo Neruda, Sunce u repu vetra, izbor i prevod Radoje Tatić, pogovor Krinka Vidaković, Rad, Beograd, 1976. Krinka Vidaković, „Ljudska reč koja ne ćuti”, pogovor u: Pablo Neruda, Sunce u repu vetra, izbor i prevod Radoje Tatić, Rad, Beograd, 1976. Пабло Неруда, Признајем да сам живео, мемоари, Бигз, Београд,1975. Пабло Неруда, „Ка величанственом граду”, у: Најлепше беседе књижевника нобеловаца, Евро, Београд, 2005. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Logos Art/Edicija, Beograd, 2010.
Рабиндранат Тагоре*
Тагор или Тагоре Презиме овог индијског песника код нас се појављује у облику Тагоре, под утицајем енглеске Кључне речи: Градинар, песма у прози, индијска традиција; мотиви природе, транскрипције бенгалског. човека, љубави, поезије и пролазности. Језички саветници препоручују облик Тагор.
Подсети се песме из Градинара, из програма за основну школу. Пре читања размисли о мотиву љубавне чежње у поезији.
Градинар (избор)
o
1.
pr om
Слуга: Сажали се на свог слугу, краљице!
Краљица: Свечаност је прошла и све су ме слуге оставиле. Шта ћеш
uk a
градинар – вртлар, баштован. градина – врт, башта. цветњак – врт, башта.
ти тако доцкан? Слуга: Пошто си друге отпустила, дошао је мој час. Дошао сам да те питам шта има твој последњи роб још да уради. Краљица: Шта можеш да очекујеш овако позно? Слуга: Учини ме градинаром свога цветњака. Краљица: Каква лудост! Слуга: Хоћу да напустим свој стари посао. Бaцићу мач и копље у прашину. Не шаљи ме више на далеке дворе; не крећи ме у нове победе. Учини ме градинаром твога цветњака. Краљица: Које би ти биле дужности? Слуга: Да те служим у доколици. Одржаваћу свежу траву на твом путу, којим јутром шећеш и где суморно цвеће при сваком твом кораку клицањем поздравља стопала твоја. Љуљаћу те на љуљашци у хладу саптапарне, кроз чије ће се лишће пробијати ран Месец да целива руб хаљина твојих. Пунићу ти мирисним уљем кандило крај постеље и чудним ћу ти сликама шарати подножје пастом од шафрана и сандала. Краљица: А каква ће ти бити награда? Слуга: Да смем држати твоје шачице мале као нежне лотосове пупољке, и преко чланака ногу твојих навлачити цветне ланце; да ти смем табане обојити црвеним соком ашоковог цвета и пољупцима отрти трун прашине, који на њима можда још оклева. Краљица: Слуго моја, твоја је молба услишена, бићеш градинар мога цветњака.
Ed
саптапарна – врста зимзеленог дрвета са Индијског полуострва. целивати – љубити. сандал – мирисно дрво источне Индије и Аустралије из кога се добија уље и црвена боја. шафран – биљка од чијих се цветова добија зачин и боја. ашок – врста цветног дрвета са Индијског полуострва.
Превео Давид Пијаде * Из изборног програма.
222 / Међуратнa књижевност
Рабиндранат Тагоре, Фигура која стоји
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши свој доживљај песме из Градинара. Каква осећања изражава лирски субјекат? Запази да песма има драмску структуру. Покушај да одговориш зашто је то тако. Како доживљаваш разговор краљице и слуге? Какав је однос између мушкарца и жене опеван у Тагориној песничкој књизи? Која је функција дијалога у Градинару? Упореди Тагорино љубавно песништво са Ракићевим, које је блиско изворном бодлеризму. Чији су ти стихови ближи и зашто? ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Рабиндранат Тагоре (1861–1941)
И З
uk a
pr om
o
Пронађи мотиве из природе у Тагориној песми и повежи их са мотивом краљичине лепоте. Како је осликана краљица и зашто се доживљава у природи? Уради стилистичку анализу песме. Која стилска средства доминирају? Подсети се народних лирских песама са мотивом девојачке лепоте. Којим је стилским средствима девојка најчешће украшена? Упореди песничке слике из српске усмене лирике са песничким сликама из Градинара. Присети се Песме над песмама, чији су главни мотиви лепота и љубав. Иако је реч о јеврејским свадбеним песмама, оне су се ипак нашле у Библији. Како се тумаче ове старозаветне песме и шта изражава љубав Соломона и Суламке? Пронађи алегоријско значење песме о краљици и слузи. Да ли је Тагора имао намеру да преноси религијске идеје или овом песмом изражава своју поетику? Образложи свој одговор.
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Ed
Песма над песмама је старозаветна поучна књига љубавних песама, која се приписује Соломону (964–924 г. п. н. е.). Књига се чита осмог дана празновања јеврејског празника Пасхе, који слави историјски догађај изласка јеврејског народа из Египта. Састоји се од педесетак песама сабраних у осам целина и заснива се на дијалогу заручника и заручнице. Жанровски гледано, то су љубавне песме са мотивима чежње и дивљења девојачкој и момачкој лепоти (цара, пастира). Алегоријски тумачено, говоре о љубави Бога и изабраног народа, Исуса Христа и цркве. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
Песма у прози – условни термин за кратки састав или прелазну уметничку форму између слободног, несиметричног стиха и прозе. Штампана као проза, песма у прози садржи елементе лирике: брижљиво планирани ритам, алитерацију, асонанцу, риму, говорне фигуре и слике које се понављају. Као посебан жанр, песма у прози се први пут јавља у Гаспару ноћи А. Бертранда (1836. год.). Бодлер је под утицајем овог дела написао Мале песме у прози. Рабиндранат Тагоре / 223
Велики индијски писац и филозоф, рођен је у Калкути. Студирао је књижевност у Лондону и рано објавио две збирке песама: Вечерње песме (1879) и Јутарње песме (1880). У наредним деценијама објављује више књига, међу којима је и најчувеније дело – Гради нар (1910) – збирка од 85 љубавних песама у прози. У тренуцима очаја, када гу би жену и сина, Тагоре интензивно пише и завршава књигу пес ам а за дец у Пол ум ес ец и Гитанџале (1910), избор из ре лигиозних певања, књигу која је 1912. године преведена на енглески језик. године 1913. добио је Нобелову награду. Током дугог стваралачког века написао је преко хиљаду поема, 24 драме, осам романа, осам томова приповедака, више од 2000 песама и велики број есеја. Тагоре је ства рао под утиц ајем индијске традиције: великих народних творевина као што су Махаб хар ат а и Рам ај ан а. Био је и педагог велике оригиналности и маште. Његова поезија одликује се једноставношћу емоција и лирским достојанством језика, есеји снагом и јасноћом мисли, а романи друштвеном свешћу. Главни циљ му је био повезивање источне и западне културе. Сам је преводио своју поезију на енглески језик.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
(Исидора Секулић, Поезија Рабиндраната Тагоре)
41.
Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи; али се
o
не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати. Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали. Олако узимам бол свој, страхујући да би то могла ти учинити.
Чезнем да ти кажем најверније речи које ти имам рећи; али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих. Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе што мислим. Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити. Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те; али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером. Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу. Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.
uk a
Сложене речи саме по себи нису поезија, тек ритам чини да буду то. Јер ритам је све, звук, светлост. Живот је вечни ритам живљења и умирања, оног што јесте и оног што није. Основна разлика између злата и живе јесте у ритму њихових атома. Ако тражите ружу у њеним круничним листићима и прашницима, нећете је наћи, него у њиховоме ритму, у ружином изгледу. И уметност је онај чаробни штапић који ритмом све оживи. У санскртском језику реч песник значи онај који види и чини да ми видимо. Ми учимо наше ученике да умеју ценити чисту слободу душе; ми их учимо да само чиста велика љубав према својим ближњима може дати ту слободу – највеће добро човечанства. Ми их учимо у свему поштовати и љубити лепоту у човека, у животињама, у заласку сунца, у звезданом небу и уопште у свему. Да, велику чисту лепоту. Она ће све што није лепо на нашем свету поништити и ми ћемо бити оно што морамо бити.
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
То што је у тим стиховима садржано, не може се наглас читати, ни рецитовати. То гране човеку пред унутрашњим очима, и само сија и ћути. Неки филозоф је рекао да ћутање индијско долази отуда што је индијска мисао толико чиста мисао да се не да саопштити. Упанишада то боље тумачи: „Пред блаженством од сазнања престаје сваки језик и свако мишљење.”
Чезнем да седим немо поред тебе; али се не усуђујем, јер би ми иначе срце искочило на уста. Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима. Грубо узимам свој бол, страхујући да би то могла ти учинити.
Ed
Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем; страхујући да би могла открити мој кукавичлук. Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво. Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж. Превео Давид Пијаде
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Каква осећања изражава лирски субјекат? Аргументуј свој одговор стиховима. Обрати пажњу на песничке слике, подвуци најупечатљивије и објасни њихову функцију у песми. Објасни шта је у песми контрастно постављено и какав је ефекат тиме постигнут.
224 / Међуратнa књижевност
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Истражи мотивску структуру песме. Образложи како су мотиви повезани. Уради стилистичку анализу и обрати пажњу на функцију стилских средстава. Истражи ритмичку структуру песме. Чиме се остварује еуфонија? Какву функцију имају лирски паралелизми? Упореди песму „Стрепња” Десанке Максимовић са овом Тагорином песмом. Уочи сличности и разлике. Занимљивости
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
o
Рабиндранат Тагоре је 14. октобра 1926. посетио Београд и одржао предавање, које је објављено у Српском књижевном гласнику под насловом „Значење уметности”. Тада се сусрео са песником Станиславом Винавером и разговарао о уметности. Лист Време је објавио тај разговор под називом „Песникова мисија у свету”, у ком Тагоре, између осталог, каже: „Песник треба да ствара лепе песме, то јест да налази лепе облике за наше мисли. Песник не мора имати моралну мисију. Али самим тим што ствара лепо, он помаже људима да буду бољи, и истину им чини примамљивом. Лепа је шума, лепа је звезда и цвет – исто су тако лепе и песме. Песник тежи савршенству у песми, у изразу, и тим самим ствара у људима тежњу за савршенством у свим областима. Има песника који су били носиоци великих мисија политичких и ослободилачких, али то су они чинили као људи многоструких талената, а не само песничких.”
Ed
uk a
Научи напамет Тагорине стихове по сопственом избору. Начини избор најомиљенијих песама из Градинара. Илуструј Тагорину збирку песама. Покушај да напишеш песму у прози у којој ћеш употребити контраст и метафору. Напиши есеј са темом Љубав ова између тебе и мене проста је као песма.
СИНТЕЗА
Исидора Секулић, „Поезија Рабиндраната Тагоре”, у: Из страних књижевности 2, Матица српска, Нови Сад, 1962. Tin Ujević, „Tagor: ovjenčani pjesnik Indije”, u: Tagore i svet, 1982. Herman Hese, „O Tagoru” , u: Tagore i svet, priredio Radoslav Josimović, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 1982. Ксенија Атанасијевић, „Лирско философирање Рабиндраната Тагоре”, Градинар, 2009. Svetozar Petrović, O indijskoj književnosti: izabrani tekstovi, Radmila Gikić Petrović, Zorica Hadžić, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011.
Рабиндранат Тагоре (1861–1941)
Рабиндранат Тагоре је највећи индијски песник XX века. Добио је Нобелову награду за књижевност 1913. године. Стварао је под утицајем индијске традиције, поезија му је јасна, једноставна, осећања лирског субјекта су непосредна и везана за природу.
Збирка од осамдесет и пет љубавних песама у прози Градинар садржи следеће мотиве: природа, човек, детињство, жена, љубав, поезија, пролазност. Смисао трајања је видео у лепоти и трагању за њом. Жену доживљава као део природе, па је зато најчешће уоквирује природом, а љубав описује као тријумф живота. Рабиндранат Тагоре / 225
Томас Ман Кључне речи: „Тонио Крегер”, приповетка, положај уметника у грађанском свету, смисао уметности, лајтмотив.
У приповедачком опусу Томаса Мана дужа приповетка „Тонио Крегер” заузима важно место. У њој су тематско-мотивски повезани проблеми одрастања, сазревања уметника и питања смисла бављења уметношћу, посебно књижевношћу. То су и питања којима се Томас Ман бавио у многим својим делима.
Тонио Крегер
o
(одломци)
Ed
uk a
pr om
А његовом сопственом кривицом то се дознало, да има свеску са стиховима које је сам написао и то му је много наудило, и код другова и код наставника. Сину конзула Крегера чинило се с једне стране глупо и вулгарно што му то замерају, и презирао је због тога и другове и наставнике; а ови су га уз то још и одбијали својом неуглађеношћу, и он је зачудо снажно прозирао њихове личне слабости. Но с друге стране је и он сам осећао да је то распуштено и у ствари неприлично писати стихове, и у извесној мери морао је давати за право свима онима који то сматрају чудноватим занимањем. Па ипак га то није могло нагнати да се окани стихова... А како је дома траћио време, у школи био спор и одсутан духом, и слабо стајао код наставника, стално је доносио кући најбедније оцене, а његов отац, дуг, брижљиво обучен господин замишљених модрих очију, који је свагда носио пољски цвет у рупици од капута, показивао је због тога много љутње и жалости. Но његовој мајци, његовој лепој црнокосој мајци која се звала Консуело и уопште била толико друкчија но остале госпође у вароши, јер ју је његов отац некада довео сасвим од доле са земљописне карте – његовој мајци је било баш сасвим свеједно какве су сведоџбе... Тонио је волео своју црномањасту и ватрену мајку која је тако дивно свирала у клавир и у мандолину, и било му је драго што њу не тишти његов сумњиви положај међу људима. Међутим, ипак је осећао да је очева љутња много достојанственија и уважења достојнија, и мада га је овај корио, сасвим се с њиме слагао у души, а налазио да је мајчина ведра равнодушност помало лабава. Понекад је мислио овако отприлике: Сасвим је доста што сам такав какав сам, што не могу и нећу да се променим, нехатан, упоран, и што увек обраћам пажњу на ствари на које иначе нико не мисли. Али онда је бар у реду да ме озбиљно укоре и казне, а не да прелазе преко тога пољупцима и свирком. Ми тек нисмо Цигани у зеленим
Томас Ман као дечак
226 / Међуратнa књижевност
Томас Ман (1875–1955) Немачки писац, добитник Нобелове награде за књижевност (1929) – писао је приповетке, романе, драме, есеје, а за собом је оставио и десетак аутобиографских списа. Отац му је био сенатор, а мајка из Рио де Жанеира (од оца Немца и мајке Бразилке, португалско-креолског порекла). Школа га није много интересовала, за разлику од музике, читања и писања, те ће прву приповетку објавити још као гимназијалац. У време Првог светског рата подржава немачку политику, због чега се сукобљава са братом Хајнрихом, такође писцем. Међутим, у време Хитлеровог успона држи антинацистички говор, који ће бити објављен под насловом „Апел разуму”. Жена му је била јеврејског порекла, те са њом једно време живи у Швајцарској, а потом у Америци. Од 1952. године поново живи у Швајцарској. Већ у првој збирци приповедака Мали господин Фридеман (1898) зачиње тему која се и касније провлачи у многим његовим делима – положај уметника у грађанском свету и његова усамљеност. Породични роман Буденброкови (1901), о либечкој грађанској породици, са доста аутобиографских елемената, донео му је и популарност (продат је у милион примерака) и књижевну славу. Највећи утицај на њега имали су Рихард Вагнер, Артур Шопенхауер и Фридрих Ниче. Осим великог броја значајних есеја и дужих приповедака (нпр. „Смрт у Венецији”) написао је и неколико великих романа: Чаробни брег (1924), Јосиф и његова браћа (тетралогија, 1933– 1943), Доктор Фаустус (1947), Исповести варалице Феликса Крула (1954) и др.
Ed
uk a
pr om
o
колима, ми смо пристојан свет, кућа конзула Крегера, породица Крегерових... А често би и овако размишљао: Зашто ли сам тако чудноват и у сукобу са свим и свачим, завађен с професорима, и туђ међу осталим дечацима? [...] Не спомињите „позив”, Лизавета Ивановна! Књижевност уопште није позив, већ проклетство – нека вам је знано. Кад почињемо да га осећамо, то проклетство? Рано, ужасно рано. У доба кад би с правом требало да живимо у складу са Богом и светом. Почињете да се осећате обележеним, осећате загонетну супротност између себе и оних других, оних себичних и ваљаних, све дубље и дубље зјапи онај понор ироније, неверовања, опозиције, сазнања, осећања, која вас дели од људи, и отад нема више споразумевања. Каква судбина! Све кад би срце и било још довољно живо, довољно испуњено љубављу да би осећало колико је то страшно! Ваша се самосвест распаљује, јер међу хиљадама ви осећате жиг на своме челу, обележје, и знате да га нико не може превидети. Познавао сам једног генијалног глумца који се као човек морао борити са болесном сметеношћу и непоузданошћу. Пренадражена свест о својој личности, скупа са немањем улоге, са одсуством приказивачког задатка, проузроковала је ту појаву код тог савршеног уметника а осиротелог човека… Помоћу мало оштријег ока ви ћете из читаве масе људи лако издвојити уметника, правог уметника, не онога чији је грађански позив уметност. Осећај да је одвојен и да не припада амо, да су га познали и да га посматрају, нешто уједно краљевско и снебивљиво јавља се на његовом лицу. Нешто слично се може видети на цртама неког владара који корача кроз светину у цивилу. Али ту не помаже цивил, Лизавета! Преобуците се, закрабуљите се, обуците се као аташе или гардијски потпоручник на одсуству: довољно је да отворите очи и да изговорите једну реч, и свак ће знати да ви нисте човек, но нешто туђе, и што отуђује и зачуђава, нешто друго… Али шта је уметник? Ни пред којим питањем није се показала упорнијом људска леност и тромост у сазнању но баш пред овим. „Тако што је дар”, смерно веле добри људи који стоје под утиском уметничког дела, и како, према њиховом доброћудном мишљењу, ведри и узвишени утисци неопходно морају потицати из ведрих и узвишених извора, то нико ни не подозрева да се ту ради о неком веома зло условљеном, до крајности сумњивом дару… Зна се да је лако увредити уметника – е, а зна се и то да те увредљивости обично нема у људи са мирном савешћу, у људи чија самосвест почива на солидној подлози… Видите, Лизавета Ивановна, ја у дну своје душе налазим – у духовну област пренесено – цело оно подозрење против типа уметника које је ма који од мојих честитих и исправних предака тамо горе у ускоме граду осећао према неком лакрдијашу или артисту-пустолову који би дошао у његов дом. Чујте следеће. Ја познајем једног банкара, оседелог једног пословног човека који има дар да пише новеле. У доколици он се користи тим даром, и Томас Ман / 227
o
pr om
uk a
Корицa књиге Тонио Крегер (1921)
радови су му понекад изврсни. Упркос – ја кажем „упркос” – овој сублимној способности, тај човек није беспрекоран; напротив, имао је да издржи тешку казну која га је, на изесно време, лишила слободе, и то из важних разлога. Штавише, он је тек у казненом заводу дошао до свести о свом дару, и његова казненичка искуства свагда су основни мотив у његовим производима. Отуда би се, са нешто дрскости, могао извести закључак да се човек мора одомаћити у некој врсти казненог завода да би постао песник. Но зар се не намеће сумња да су његови доживљаји на робији можда мање тесно срасли са кореном и изворима његова уметништва но оно што га је онамо довело? – Банкар који ствара новеле, то је реткост, зар не? Али банкар без криминалности, беспрекоран и солидан банкар који би стварао новеле, – тога уопште нема… Да, смејте се, а ја се ипак само упола шалим. Нема проблема, нема га на свету, који би био мучнији од проблема уметничког стварања и његовог човечанског утиска. Узмите најчудеснију творевину најтипскијег и стога и најмоћнијег уметника, узмите једно тако модерно и дубоко двосмислено дело као што је Тристан и Изолда, и посматрајте утисак који то дело изазива у неком младом и здравом човеку који осећа снажно нормално. Видећете да је издигнут у души, да је топло, поштено дирнут, можда чак подстакнут да сам „уметнички” ствара… Добри дилетант! У нама уметницима скоро друкчије изгледа но што он може да слути у свом „топлом срцу” и, „поштеном ентузијазму”. Гледао сам како жене и младићи обожавају уметнике и кличу им – а ја сам о њима знао… Стичемо стално најчудноватија искуства, односно порекла и пропратних појава и услова уметничког стварања … – На другима, Тонио Крегеру – извините – или не само на другима? Он је ћутао. Набрао је своје косе обрве, и звиждукао за се. – Молим вашу зделицу, Тонио. Није јак. И узмите још једну цигарету. Уосталом ви знате и сами да гледате ствари онако како се не мора на њих гледати… – То је одговор Хорацијев, драга Лизавета. „Ко тако посматра ствари, посматра их одвећ пажљиво”, зар не? – Ја велим да их исто тако пажљиво можемо посматрати и са неке друге стране, Тонио Крегеру. Ја сам само глупа женска глава која слика, и ако уопште имам шта да вам одговорим, ако ваш сопствени позив могу мало узети у заштиту пред вама, без сумње то није ништа ново што износим, само подсећање на оно што и ви сами врло добро знате… Како дакле: литература која чисти и посвећује, разорење страсти путем сазнања и путем речи, литература као пут ка разумевању ка праштању и ка љубави, спасоносна моћ говора, књижевни дух као најплеменитија појава целокупног људског духа, књижевник као савршени човек, као светац – ко би тако посматрао ствари, значи да их не би доста пажљиво посматрао? – Ви имате права да тако говорите, Лизавета, и то с обзиром на дело ваших песника, на обожавања достојну књижевност руску која
Ed
Илустрација из књиге Тонио Крегер (1921)
Томас Ман у младости
228 / Међуратнa књижевност
Томас Ман, Тонио Крегер (1958)
uk a
pr om
o
заправо приказује ону свету књижевност о којој говорите. Али ја нисам превидео ваше приговоре, они штавише спадају уз оно што ми данас испуњава дух… [...] – Ја сам на мети, Лизавета. Чујте ме. Ја волим живот – ово је исповест. Прихватите је, и сачувајте је – нисам то још никоме поверио. Рекли су, чак су и написали и дали у штампу, да ја мрзим живот, или да га се бојим, или да га презирем или да га се гнушам. ја сам то радо слушао, ласкало ми је; но при свем том, то је нетачно. Ја волим живот... Ви се смешите, Лизавета, и ја знам и зашто. Али ја вас преклињем, не сматрајте да је то литература, то што вам говорим! [...] Не, но живот онај који стоји као вечна супротница према духу и уметности – он нам се не приказује као визија крваве величине и дивље лепоте, не приказује се као оно што је необично нама који смо необични; област наше чежње, то је оно што је нормално, пристојно и милокрвно, то је живот у свој својој заводљивој баналности! Далеко је онај од уметника, моја драга, чије је крајње одушевљење упућено ономе што је рафиновано, ексцентрично и сотонско, који не зна чежњу за безазленим, једноставним и живим, за нешто мало пријатељства, оданости, својске искрености и човечанске среће – потајну чежњу која силно троши, чежњу за сластима обичности!... Један човечански друг! Хоћете ли ми веровати да би ме учинило гордим и срећним кад бих имао друга међу људима? Но досада сам имао другова само међу демонима, ђаволцима, дубоким чудацима и аветима занемелим од сазнања, то јест: међу литератима.
Ed
Превела Аница Савић Ребац
РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ
Опиши како је Тонио Крегер представљен у дечачким данима. Шта њега мучи? Како доживљава школу? Каква су његова интересовања? Опиши родитеље Тонија Крегера. Какав је њихов однос према сину, шта од њега очекују? На коју страну би се он пре приклонио и због чега? Наведи о чему разговарају руска сликарка Лизавета Ивановна и Тонио Крегер. Протумачи њихове ставове о уметности и уметницима. Објасни како разумеш чежњу Тонија Крегера „за сластима обичности”. У каквој је то вези са његовим раним искуством у школским данима? Како ти доживљаваш уметнике? Образложи своје ставове о питањима која се јављају у наведеним одломцима. Томас Ман / 229
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
uk a
pr om
o
Задатак за групни рад. Прочитајте приповетку у целини и поделите се за рад у групама према истраживачким задацима. Прва група: Истражите у приповеци све што је у вези са породицом Тонија Крегера и са његовим школским данима. Покажите на примерима из текста које су главне карактеристике лика „уметника у младости”, представите његове чежње и размишљања. Друга група: Анализирајте ликове Ханса Ханзена и Ингеборг Холм. Истражите по чему се они разликују од Тонија Крегера и чиме га привлаче. Објасните какав свет они представљају. Опишите осећања и однос Тонија Крегера према њима до краја приповетке. Трећа група: Објасните однос Тонија Крегера према руској сликарки Лизавети Ивановној. Зашто се он баш њој исповеда и са њом разговара најотвореније о свом схватању уметности и уметника? Анализирајте и образложите њихове ставове. Четврта група: Објасните појам „грађанског света” како је представљен у приповеци. Који ликови представљају његово оличење? Због чега је Тонио Крегер издвојен и отуђен од тог света? Због чега ипак за њим чезне? Пета група: Опишите афирмацију Тонија Крегера као уметника. Шта се у његовом животу тиме променило? Анализирајте и покажите на примерима у тексту тврдњу Драгана Стојановића: „Да би – неузвраћена – љубав према онима који оживотворују свет грађанског и према том свету уопште постала ’читаво једно чедно блаженство’, Крегеру је потребан успех у уметничком стваралаштву, успех у животу као успех у уметничкој артикулацији живота, а њега је Манов јунак постигао. Карактеристичним преображајем статуса лајтмотивске формулације о ’чедном блаженству’ Ман на мајсторски начин наговештава да за Крегера та артикулација представља обештећење за остајање по страни од ’живота’, надокнаду која чини основ његовој сетној помирености.” Шеста група: Анализирајте композицију приповетке и истражите улогу лајтмотива у унутрашњој кохеренцији дела. Повежите са главном идејом дела.
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Ed
И З
Лајтмотив (нем. leiten – водити; лат. motus – кретња, ток) – 1. првобитно музички термин којим се означава поступак у операма Рихарда Вагнера и вагнеријанаца – основни мотив (тема) везан за одређени предмет, емоцију или лик који се провлачи кроз читаво дело и добија снажно асоцијативно значење. У књижевности се говори о лајтмотиву онда када се један слободан мотив, неуплетен у фабулу, често понавља у делу са сасвим одређеном функцијом. [...] лајтмотив као понављање одређене слике, догађаја, израза или поступка јесте техничко средство композиције које доприноси унутрашњој кохеренцији дела, а код модерних романописаца (Т. Мана, М. Пруста, В. Вулф, Џ. Џојса) лајтмотив доприноси метафоричном или симболичном значењу и дејству дела. [...] 2. Главна мисао или идеја водиља која се стално понавља. (Из Речника књижевних термина Тање Поповић)
230 / Међуратнa књижевност
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Осврћући се током живота више пута на „Тонија Крегера”, једну од својих најпознатијих приповедака, насталу између 1900. и 1902, а први пут објављену 1903, Томас Ман је у књизи Betrachtungen eines Unpolitischen (у лето 1916) забележио поред осталог и следеће: „Цео производ је био мешавина привидно хетерогених елемената: сете и критике, присности и скепсе, Шторма и Ничеа, штимунга и интелектуализма...”
uk a
pr om
o
Убрзо после Буденброкових излази збирка новела Тристан (1903), у којој се налази приповетка „Тонио Крегер”, можда најличније што је Ман написао и њему самом драго као ниједно друго дело. Тонио Крегер је песник кога мучи антиномија између живота и духа, „грађанин који је залутао у уметност... уметник са немирном савешћу”. „Ја стојим између два света”, каже он, „ни у једном нисам дома, и зато ми баш није лако.” Уместо да живи, он је осуђен да живот приказује; да би стварао, он мора да се лишава живота. Он осећа колико га уметност одваја од нормалних грађана и чезне за здравим животом обичних људи. „Ја волим живот”, говори овај грађанин уметник, „обичан живот, онај који стоји као вечна супротност према духу и уметности...; област наше чежње, то је оно што је нормално, пристојно и милокрвно, то је живот у свој својој заводљивој баналности.” Овде долази до изражаја унутрашњи расцеп Мановог бића, али без наде на усклађење. Можда је уметност издајство према животу, мисли Крегер, али његова, Тонијева, љубав према „живом и обичном” свакако није издајство према уметности. У овој борби грађанина са уметником, Тонио Крегер се не стиди своје љубави према „сластима обичности”: „Јер ако ишта може од литерате да начини песника”, каже он, „може то моја грађанска љубав према човечанском, живом и обичном. Из ње извире сва топлота, сва доброта, сав хумор...” Велика популарност ове обимне новеле не потиче само од младалачког лиризма којим одише, већ исто толико и од њених формалних особина. Овде је Ман први пут, како нам каже, умео да унесе у своје стварање музику као елемент који ствара стил и облик. Композиција је рађена као музичка тема, како је то касније, у већим размерама, учињено у Чаробном брегу, а језички лајтмотив, натуралистички, механички примењен у Буденброковима, овде је подигнут до музичког изражаја.
(Из студије „Парадоксални класик Томас Ман” у књизи Читање Достојевског и Томаса Мана Драгана Стојановића)
(Из текста „Томас Ман” Милоша Ђорђевића)
Ed
* Лик Тонија Крегера замишљен је, и доследно је књижевним поступком тако и мотивисан, као лик изопштеника из „грађанске сфере”, из које га још у раној младости одводи његова осетљива уметничка природа, обрекнута духу и сазнању, но за којом он ипак непрестано болно чезне, патећи са неузвраћене љубави према њеним еминентним представницима: Хансом Ханзеном и Ингеборг Холм. Поткрај приповетке ово двоје се претвара у типске фигуре које у разним обличјима, али у суштини на увек исти начин, репрезентују Крегеровом уметничком бићу блиско-далеки свет грађанског и „милине обичности” у том свету. [...] Разговор са Лизаветом Ивановном не оставља никакве сумње у то да је Тонио Крегер у потпуности свестан ове прозаичности и баналности. У томе се и састоји она „иронија усмерена на обе стране”, о којој Ман говори у вези са овом својом приповетком. [...] „Прочишћујуће, посвећујуће дејство литературе, разарање страсти помоћу сазнања и речи, литература као пут ка разумевању, праштању, љуТомас Ман / 231
Семјуел Џонсон Вулф, Томас Ман (1934)
o
бави, искупљујућа моћ језика, литерарни дух као најплеменитија појава људског духа уопште, литерата као савршени човек, као светац...” – у овим речима Лизавете Ивановне није тешко препознати готово као у неком резимеу, главне Шопенхауерове одреднице уметности. [...] Опирање „нихилизму” јаче је у Крегеру од презира што га доноси сазнање комике и беде света. Иако истиче своје недоумице, Манов јунак не спори сасвим Лизаветино слављење књижевности. Он и сам признаје вредност вела уметности, већ и због „моралне надмоћи над одвратним изумом бивствовања” коју доноси уметничко обликовање. Па ипак, његова жеља да се побегне од пустоши духовности везане за уметност и да се има жена каква је Ингеборг Холм и син какав је Ханс Ханзен, његова неуслишива љубав према животу која је једно исто са његовим грађанством, нису пуко преузимање трагичне супротстављености уметности и сазнања код Ничеа. Крегерова расцепљеност као грађанина заблуделог у уметност само је одсјај ове супротстављености; њено порекло је за читаоца у рецептивном хоризонту препознатљиво, али елегична обојеност „чедним блаженством” показује помак од извора. [...] То је могуће захваљујући релативизујућем дејству ироније (усмерене „на обе стране”), која подразумева увид и у крегеровску и у ханс-ханзеновску позицију у свету, али и увиђавност према обема, хуморно разумевање и за предности и за недостатке и једне и друге, извесну лирску, иронично-нежну симпатију према чежњи која те две позиције повезује.
pr om
Илустрација из књиге Тонио Крегер (1921)
(Из студије „Парадоксални класик Томас Ман” у књизи Читање Достојевског и Томаса Мана Драгана Стојановића)
uk a
ЗАНИМЉИВОСТИ
Ed
Поред приповетке „Тонио Крегер”, Аница Савић Ребац (1892–1953) превела је још две приповетке Томаса Мана: „Тристан” и „Смрт у Венецији”. Иако је била стручњак за класичне језике и грчку и римску књижевност, као и за енглеске романтичаре – преводила је и савремене ауторе, а са Томасом Маном била је и у преписци и о његовом делу написала више есеја. Аница Савић Ребац је, уз Исидору Секулић и Ксенију Атанасијевић, била најобразованија жена свога времена: песникиња, професорка на Универзитету у Београду, историчарка филозофије, есејисткиња, преводилац (са класичних језика, немачког и енглеског језика). * Двојицу немачких нобеловаца Томаса Мана и Хермана Хесеа повезивало је дубоко пријатељство, које потврђује и преписка вођена од 1910. до 1955. године (до Манове смрти). Иако се њихове личности и поетике разликују, веома су се узајамно поштовали у стваралаштву и подржавали. У тумачењу блискости уметника обично се наводи неколико чињеница из њихових биографија: однос према грађанском друштву, ненемачко порекло мајки (Манова је из Бразила, а Хесеова из Индије), али и непристајање на формално образовање – Томас Ман је радио у осигуравајућем друштву, а Хесе у антикварници – како би могли да се потпуно посвете писању.
Урош Предић, Портрет Анице Савић (1920)
Херман Хесе и Томас Ман
232 / Међуратнa књижевност
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
youtu.be/CTAJXJ_ptMY Инсерт из филма Тонио Крегер (1965)
youtu.be/2qMUbckNcqQ
o
pr om Томас Ман
СИНТЕЗА
(1875–1955)
Емисија Агапе: Томас Ман
youtu.be/6g6FXG7V6OQ
uk a
Немачки писац, добитник Нобелове награде за књижевност (1929) – писао је приповетке, романе, драме, есеје, а за собом је оставио и десетак аутобиографских списа.
У збирци Тристан (1903), у којој се налази и приповетка „Тонио Крегер”, проблематизује питање односа између уметности и живота и усамљености уметника.
Ed
Истражи биографске податке Томаса Мана и закључи колико је приповетка „Тонио Крегер” аутобиографски заснована. Погледај документарни филм о животу и делу Томаса Мана. Погледај инсерт из филма Тонио Крегер и упореди свој доживљај књижевног јунака са његовом филмском обрадом. Погледај емисију Агапе у којој професор Драган Стојановић, један од наших најзначајнијих тумача дела Томаса Мана, говори о овом писцу. Издвој оно што ти је у емисији најзанимљивије. Задатак за дебату Прочитајте „Смрт у Венецији” Томаса Мана и размислите о сличностима на мотивском и идејном плану између ових двеју приповедака. Истражите најважнија питања о уметности и уметницима која се у њима покрећу. Издвојте она за којa сматрате да су актуелна и данас и изложите своје ставове. Поткрепите их аргументима.
Погледај документарни филм Томас Ман, живот и дело (1992).
Највећи утицај на њега имали су Рихард Вагнер, Артур Шопенхауер и Фридрих Ниче. Осим великог броја значајних есеја и дужих приповедака (нпр. „Смрт у Венецији”) написао је и неколико великих романа: Буденброкови (1901), Чаробни брег (1924), Јосиф и његова браћа (тетралогија, 1933–1943), Доктор Фаустус (1947), Исповести варалице Феликса Крула (1954) и др.
Томас Ман / 233
Tomas Man, Pripovetke I, Matica srpska, Novi Sad, 1980. Dragan Stojanović, Čitanje Dostojevskog i Tomasa Mana, Nolit, Beograd, 1983. Miloš Đorđević, „Novele Tomasa Mana”,u: Tomas Man, Tonio Kreger; Smrt u Veneciji, Beograd, Rad, 1963. Miloš Đorđević, „Tomas Man”, у књизи: Nemačka književnost, knj. II, Svjetlost i dr., Sarajevo,1987. Herman Hese, Tomas Man, Prepiska, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad, 2002.
Херман Хесе* Кључне речи: Демијан, роман о образовању, пријатељство, развој личности, спознаја, добро и зло.
o
Ed
uk a
Рођен је у градићу Калв, покрајина Виртемберг. Строго васпитање у духу верске традиције и школовање у чувеном теолошком семинару у Маулброну изазивају бунт у младом Хесеу и тежњу да се ослободи утицаја религије. Бежи из школе и једно време ради као занатлија, затим као књижар, да би се коначно посветио писању. Први светски рат уноси немир у духовни живот пацифисте Хермана Хесеа, и он се јавно изјашњава против „крваве бесмислице”, а по завршетку рата напушта Немачку и настањује се у Монтањоли крај Лугана и 1921. постаје швајцарски држављанин. Објављивање првог значајнијег дела Петер Каменцинд (1904) уводи Хесеа у немачку књижевност, да би романом Демијан (1919) у њој заузео веома високо место. Повест о сазревању и уласку у живот, о „добру” и „злу”, о релативности свих ствари на свету, о подвојености личности (што ће Хесе тек развити у Степском вуку), о пролажењу кроз мучна сазнања да би се дошло до сопственог идентитета – испричана је са Хесеу својственим стилским мајсторством. Године 1922. објављена је Сидарта, свакако једна од најбољих и најпоетичнијих Хесеових приповедака, а објављивање романа Степски вук (1927), трагичне и искрене повести усамљеника, доноси аутору светску славу. Следи Нарцис и Златоусти (1930), да би Игра стаклених перли, написана у време Другог светског рата, крунисала животно дело Хермана Хесеа. Поред поменутих најзначајнијих романа, Хесе је писао приповетке и есеје (Фрањо Асишки, Захвалност Гетеу), а његова особена, изразито лирска поезија објављена је 1957. у седам томова. Херман Хесе је добио Нобелову награду за књижевност 1946. године. Умро је 1962. у Монтањоли.
pr om
Херман Хесе (1877–1962)
Хесе је роман Демијан (пуни наслов: Демијан, или историја једне младости) објавио 1919. године под псеудонимом Емил Синклер, као аутобиографски, први роман младог писца, и за њега добио књижевну награду, коју је после откривања ауторства вратио. Великим делом аутобиографски, послератни, одраз и личних Хесеових криза и преиспитивања – роман у исповедној форми (чији су делови увод и осам поглавља) тематизује проблеме одрастања и духовног сазревања протагонисте и наратора Емила Синклера. Пресудну улогу у његовом формирању од грађанске, религиозне породице у којој је одрастао преузима његов необични пријатељ Демијан у тренутку када му на потпуно неочекиван начин тумачи библијску причу о Каину и Авељу. Привучен тамним и недокучивим, главни јунак пролази кроз интензивна животна искуства (укључујући и ратно), далеко од ушушканости и уљуљканости породичног дома и родитељских назора, те спознаје Абраксаса, божанство знања или спознања. То је његов пут самообразовања и самоспознаје, обележен сумњама, преиспитивањима и трагањима, којим он долази до себе самог, до сопствене аутентичности. Хесе у Демијану концентрише елементе романа о образовању (одрастању), романа о уметнику, психолошког и филозофског романа, обухватајући теме односа између добра и зла, аполонијског и дионизијског принципа, ероса и танатоса – као сила које управљају човеком и обликују његов свет.
ДЕМИЈАН (одломци) II КАИН
Спас из мојих мука дошао је са потпуно неочекиване стране а истовремено с њим ушло је у мој живот нешто ново, што и дан-данас врши утицај на мене. У нашу латинску школу ступио је недавно један нов ђак. Он је био син неке имућне удовице, која се преселила у наш град; носио је око руке црну траку, у знак жалости. Ишао је у старији разред него ја, и био је старији више година. Убрзо је пао у очи и мени, и свима. Тај необични ђак изгледао је много старији него што је био, и ни на кога није остављао утисак једног дечка. Између нас, детињастих дерана, кретао се он, туђ и одрастао као *Дело из изборног програма.
234 / Међуратнa књижевност
Ed
uk a
pr om
o
човек, штавише као господин. Није био омиљен, није узимао удела у играма, а још мање у тучама, само се другима свидео његов самосвестан и одлучан став према учитељима. Звао се Макс Демијан. Једног дана се догоди, као што се у нашој школи с времена на време дешавало, да се услед неких разлога још неки други разред премести у нашу веома велику учионицу. То је био Демијанов разред. Ми мали имали смо старозаветну повест, а велики су морали да раде неки писмени задатак. Док су нама утуцавали у главу причу о Каину и Авељу, ја сам много гледао преко у Демијана, чије ме је лице чудно опчињавало, и видео сам то паметно, светло, необично чврсто лице како је нагнуто пажљиво и одуховљено над својим радом ни по чему није изгледао као ђак који пише задатак, него као истраживач који се бави својим властитим проблемима. Он ми, право говорећи, није био пријатан; напротив, осећао сам нешто против њега, био је за мене сувише надмоћан и хладан, био ми је по свом бићу сувише изазивачки поуздан, а очи су му имале израз одраслих – који деца никада не воле – мало тужан, с одсевима ругања. При свему том, морао сам једнако да га гледам, био ми он драг или непријатан, али тек што је једном погледао у мене, ја, уплашен, одвратих свој поглед од њега. Кад данас размишљам о томе како је он тада изгледао као ђак, могу да кажем: био је у сваком погледу друкчији него сви, имао је на себи белег потпуно својствен и личан, и стога је падао у очи – а у исти мах чинио је све само да не буде упадљив, носио се и понашао као какав прерушени краљевић који је међу сељачким дечацима, па се на сваки начин труди да изгледа раван њима. При повратку из школе ишао је за мном. Кад су се други разбегли, он ме сустиже и поздрави. И ово поздрављање, мада је при томе подржавао наш ђачки тон – било је тако учтиво и као код маторих. – Да пођемо донекле заједно? – запита он пријатељски. То ми је ласкало, и ја климнух главом. Тада му описах где станујем. – Ах, тамо – рече он осмехујући се. – Ту кућу већ познајем. Над вашом капијом је намештена нека чудна ствар, то је одмах побудило моју радозналост. У први мах нисам знао никако на шта мисли, и чудио сам се како он, изгледа, познаје нашу кућу боље него ја. Доиста се као завршни камен изнад капијиног свода налазила нека врста грба, али се овај у току времена излизао, а бивао је често и бојом премазиван; колико сам знао, с нама и са нашом породицом није имало никакве везе. – Ја о томе ништа не знам – изустих бојажљиво. – То је нека птица или нешто слично, мора да је врло старо. Та кућа, кажу, некад је припадала манастиру. – То може да буде – климну он главом. – Загледај је једном добро! Такве ствари су често сасвим занимљиве. Мислим да је то кобац. Ишли смо даље, ја сам био врло збуњен. Наједанпут се Демијан насмеја, као да му је нешто смешно пало на ум. Херман Хесе / 235
Прво издање романа Демијан (1919)
Ed
uk a
Кит Вон, Каин и Авељ, детаљ (1946)
pr om
o
Хуго Фогел, Каин убија Авеља (1922)
– Јест, присуствовао сам малопре вашем часу – рече он живо. – Прича о Каину, који је носио жиг на челу, је ли? Да ли ти се она свиђа? Не, ретко кад би ми се шта свидело од свега онога што смо морали учити. Али се нисам усуђивао да то кажем, чинило ми се као да неко одрастао говори са мном. Ја рекох да ми се прича веома свиђа. Демијан ме лупну по рамену. – Не треба, драги, да се преда мном пренемажеш. Али је прича доиста сасвим чудна, мислим да је много чуднија него већина других на које наилазимо у настави. Та, учитељ није много казао о томе, него само оно што је уобичајено о Богу и греху, и тако даље. Али ја верујем... Он прекиде, осмехну се и запита: – Али, да ли те то занима? – Да, мислим, дакле – настави он – да се та прича о Каину може сасвим друкчије да схвати. Већина ствари којима нас уче, извесно су сасвим истините и тачне, али се све могу посматрати и друкчије него што то чине учитељи, и оне, већином, онда имају много бољи смисао. Ма са тим Каином, на пример, и са знаком на његову челу не може човек бити сасвим задовољан, онако као што нам га објашњавају. Зар и ти то не увиђаш? Да неко у свађи убије свога брата, може се, наравно, десити и да се потом уплаши и постане малодушан, такође је могуће. Али да је он за свој кукавичлук одликован још посебно једним орденом, који га штити и свима другима улива страх, то је сасвим чудновато. – Наравно – рекох ја, с пробуђеном радозналошћу; ствар ме је почела јако привлачити. – Али, како да се та прича друкчије објасни? – Он ме лупну по рамену. – Сасвим просто! То што је већ постојало и чиме је започета ова прича, био је знак. Био је један човек који је имао нешто на лицу што је другима задавало страх. Они се нису усуђивали да га дирну, он им је уливао поштовање, он и његова деца. Али можда, или извесно, то није био неки истински знак на челу, као неки поштански жиг; тако што грубо дешава се ретко кад у животу. То је много пре било нешто једва приметно и неугодно, мало више духа и смелости у погледу него што су људи на то навикли. Тај човек је био моћан, од тога човека су се плашили. Он је имао знак. То се могло објаснити како год се хтело. А људи хоће увек оно што им одговара и што им повлађује. Плашили су се Каинове деце, и зато су ова имала знак. И тако су објашњавали знак не онако као што је био у ствари, као једну одлику, него сасвим супротно. Говорило се да су створења са тим знаком непријатна, а то су она у ствари и била. Људи срчани и од карактера јесу увек другим људима врло неугодни. То што је по земљи ходао род неустрашивих и непријатних, то је било врло незгодно, те се стога том роду приденуо један надимак и једна прича, да би му се осветили, да би се добило малчице накнаде за сав претрпљени страх. Разумеш ли? 236 / Међуратнa књижевност
Херман Хесе, Aутопортрет (1917)
Ed
uk a
pr om
o
– Да, то јест, онда по томе Каин није, уопште, био рђав? И сва прича у Библији не би у ствари била истинита? – Да и не. Тако старе, прастаре приче увек су истините, али нису увек тачно забележене и не тумаче их увек тачно. Укратко, ја мислим да је Каин био сила од човека, и само зато што су га се плашили, приденули су му ову причу. Та прича је била просто рекла-казала, нешто што људи блебећу ту и тамо, и била је утолико чиста истина што су Каин и његова деца носили доиста неку врсту знака, и били друкчији него већина људи. Био сам врло зачуђен. – Па ти онда верујеш да оно са уморством није нимало истинито? – запитах узбуђен. – О, да! То је свакако истинито. Јак је убио слабога. Да ли је то доиста био његов брат, у то се може сумњати. То није важно, на крају крајева, сви су људи браћа. Дакле, јак је убио слабога. Можда је то било неко јуначко дело, можда и није. Али, у сваком случају, други слаби били су сад премрли од страха, јадали су се веома, и кад би их запитали: А зашто га просто не убијете?, они не би рекли: Зато што смо кукавице – него би рекли: Не може се. Он има знак. Бог је ставио знак на њега! – Тако некако мора бити да је постала та превара. – Е, ја те задржавам. Збогом! Он скрену у Стару улицу, и остави ме самог, зачуђенијег него што сам икада био. Тек што је он отишао, све што је казао учини ми се сасвим невероватно! Каин племенит човек, Авељ кукавица! Каинов знак одликовање! Та то је бесмислено, та то је богохулно и безбожно. Па где је онда драги Бог? Зар није он примио Авељеву жртву, није ли он волео Авеља? – Не, глупост! – И наслућивао сам да је Демијан хтео са мном да тера шегу и да ме наведе на танак лед. Ма он је био ђаволски паметан створ, а умео је и да говори, али тако – не. При свем том, још никада нисам толико размишљао о некој библијској или другој којој причи. И већ одавно нисам Фрању Кромера заборавио тако потпуно, као те вечери. Код куће сам прочитао још једанпут ту причу, као што је стајала у Библији: била је кратка и јасна, и било је доиста безумно тражити ту неко особито, скривено значење. Онда би се сваки убица могао прогласити божјим љубимцем! Не, то је било бесмислено. Пријатан је био само начин на који је Демијан умео да каже такве ствари, тако лако и лепо, као да се све само по себи разуме, а уз то са онаквим очима! Нешто, наравно, није било у реду код мене самог; штавише, било је у великом нереду. Доскора сам живео у светлом и чистом свету, био сам сам нека врста Авеља, а сада сам утонуо тако дубоко у други, био сам толико пао и срозао се, а ипак, у суштини, није то богзна колико зависило од мене! А како је то управо било? Да, у мени сину сећање, које ми за тренутак готово одузе дах. Оне зле вечери када је започела моја садашња беда, десило се то с мојим оцем; Херман Хесе / 237
pr om
o
тада сам ја, не дуже од једног часа, одједанпут као прозрео и презрео њега и његов светао свет и мудрост! Јест, тада сам ја сâм, који сам био Каин и носио знак, уобразио како тај знак није срамота, како је он одликовање, и како ја, са својом злобом и својом несрећом, стојим више него мој отац, више него добри и побожни. Та мисао није била у мени јасно образована кад сам је тада проживео, али се то све ту садржавало; као да су у том часу букнула осећања, чудновате кретње, и оне су болеле, али су ме ипак испуњавале поносом. Присећајући се свега – како је чудно говорио Демијан о неустрашивом човеку и о кукавици! Како је чудно протумачио знак на Каинову челу! Како се при томе његово око, његово необично око као у одрасла човека, чудно сијало! Кроз главу ми нејасно пролете: Није ли он, тај Демијан, Ханс Штурценегер, Херман Хесе и сам нека врста Каина? Зашто га он брани ако не осећа да личи на са панама-шеширом (1912) њега? Зашто има ту моћ у погледу? Зашто говори тако подругљиво о другима, о плашљивцима, који су управо побожни и богоугодни? кладенац – студенац, зденац, Таквим мислима није било краја. Камен је пао у кладенац, а кладенац ограђени извор, бунар. је био моја млада душа. И за дуго, врло дуго време била је та ствар с Каином, с убиством и са знаком, тачка одакле су проистицали сви моји покушаји за сазнањем, сумњом и критиком.
uk a
* Већ идућег дана по моме кратком разговору с Демијаном, кад сам најзад био потпуно убеђен у своју поново задобијену слободу, и кад се нисам више плашио да ће се повратити пређашње стање, учинио сам оно што сам, тако често и чежњиво прижељкивао – исповедио сам се. Отишао сам својој мајци, показао сам јој касицу за штедњу, чија је брава била оштећена, и која је била напуњена тантузима уместо новцем – и испричао јој како сам, својом властитом кривицом, био дуго привезан за једног злог мучитеља. Она није схватила све, али је видела касицу, видела је мој измењени поглед, чула је мој измењени глас, осетила је да сам оздравио, да сам јој се вратио. И тада прославих у свечаном расположењу светковину свога поновног пријема, повратак блудног сина. Мати ме је привела к оцу, прича је поновљена, питања и узвици чуђења су се сустизали, родитељи су ме миловали по глави, и одахнули су због дуге потиштености. Све је било дивно, све је било као у причама, све се расплело у изванредном складу. У тај склад улетео сам сад с истинском страшћу. Нисам могао довољно да се наситим тога што поново имам свој мир и поверење својих родитеља; постао сам узоран дечко у своме домаћем кругу, играо се више но икад са својим сестрама, и при молитвама певао с њима, заједно с њима драге, старе песме, с осећањима особе избављене и преобраћене у праву веру. То сам чинио из свег срца, при томе није било лажи. Ипак, то није било у реду! И ту је тачка са које се једино може истински објаснити моја заборавност према Демијану. Њему је требало да се исповедим! Та исповест била би мање декоративна и дирљива, али би за мене била од веће користи. А сад сам се грозничаво ухватио свим корењем за свој
Ed
тантуз – жетон; лимена или картонска плочица која замењује новац (нпр. у коцкарници).
Херман Хесе, Aутопортрет (1919)
238 / Међуратнa књижевност
Ed
uk a
pr om
o
некадашњи рајски свет, вратио сам се дому и био милостиво примљен. А Демијан се није никако убрајао у тај свет, није пристајао уза њ. И он је био, друкчије него Кромер, али ипак – и он је био заводник, и он ме је везивао с другим, злочестим, рђавим светом, а за тај нисам сад хтео ни да чујем ни да знам. Сад нисам могао нити сам хтео да издам Авеља, нити да припомогнем величању Каина, сад кад сам управо сам постао опет Авељ. Тако су ствари биле споља повезане. Изнутра пак, изгледало је овако: био сам ослобођен из Кромерових и из ђавољих руку, али не својом властитом снагом и подухватом. Покушао сам да ходам по стазама света, а ове су за мене биле сувише клизаве. А сад, кад ме је додир једне пријатељске руке спасао, потрчао сам, не бацивши ни погледа у страну, натраг у мајчино крило и у скровитост брижљиво неговане, детиње безазлености. Правио сам се млађим, зависнијим, детињастијим но што сам у ствари био. Зависност према Кромеру морао сам заменити једном новом, јер се нисам усуђивао да идем сам. И тако сам изабрао, у свом заслепљеном срцу, зависност од оца и мајке, од старог, светлог света за који сам сад већ знао да није једини. Да то нисам учинио, морао бих се придржавати Демијана, и морао бих му се поверити. Што то нисам учинио, изгледало ми је тада као оправдано неповерење према његовим чудноватим мислима – у ствари, то није било ништа друго него страх. Јер би Демијан од мене затражио више него што су родитељи тражили, много више, он би покушавао да ме подстицањем и опомињањем, ругањем и иронијом начини самосталнијим. Ах, то данас знам: ништа на свету није човеку одвратније неголи да пође путем који га води ка њему самоме! При свему том, нисам могао, отприлике после пола године, да одолим искушењу, и при једној шетњи запитао сам свога оца шта је у ствари с тим што неки људи проглашавају Каина бољим него што је Авељ. Он је био веома зачуђен, и објаснио ми је како то схватање није ново. Оно се било појавило чак и у прахришћанско доба, и проповедано је по сектама, од којих се једна називала „каинитима”. Али, наравно, та безумна наука није ништа друго него покушај сатанин да разори нашу веру. Јер кад бисмо веровали у Каиново право и у Авељево неправо, из тога би произишло да се Бог преварио да, према томе Бог из Библије није прави и једини, него да је лажни. Доиста су каинити нешто слично и учили и проповедали: али је та јерес већ давно ишчезла из човечанства, и он се само чуди како је неки мој школски друг могао дознати нешто од тога. У сваком случају, опоменуо ме је озбиљно да се оканим тих мисли.
Акварели Хермана Хесеа каинити – припадници радикалне гностичке секте који су уздизали све који су се супротстављали Богу (Демијургу).
Превео Бранимир Живојиновић РАЗГОВОР О РОМАНУ На основу одломака опиши лик Емила Синклера. Шта га је привукло Максу Демијану? Како Емил доживљава Максово тумачење библијске приче о Каину и Авељу? Шта га у томе плаши? Опиши Емилову потребу за сигурношћу у породичном окриљу. Херман Хесе / 239
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ ► Прочитај роман у целини и потруди се да одговориш на истраживачке задатке. Приповедачки поступак Хермана Хесеа спроведен је на динамичан и за саму фабулу романа Демијан функционалан начин. Различити ликови са којима се наратор и главни лик овог романа Емил Синклер сусреће у различитим фазама свог живота имају на њега дубински утицај, служе као подстицаји и катализатори унутрашњих промена и сазревања.
Ed
uk a
pr om
o
Истражи процес индивидуације протагонисте тако што ћеш проучити његову личност у сигурности породице. Проучи болне епизоде вршњачког насиља и уцењивања Франца Кромера и њихов утицај на Емила Синклера и развој његове личности. Обрати пажњу на улогу Макса Демијана у развоју Емилове личности. Пропитај његов додир са магијом, понирање у унутрашњи свет протагонисте, у тамно, скривено и забрањено, са којим га упознаје Макс Демијан. Истражи буђење чула протагонисте уз помоћ Беатриче, и интелектуално сазревање ка којем га води Пистор. Какав човек постаје Емил и ко пресудно утиче на његово сазревање, осамостаљење и индивидуацију? Пажљиво прочитај причу о Каину и Авељу из прве Мојсијеве књиге. О чему она говори? Обрати пажњу на браћу Каина и Авеља и запази по чему се разликују. Зашто Бог различито реагује на жртву коју су браћа принела? Можеш ли да претпоставиш како су живели ратари а како сточари у време настанка приче? Има ли то везе са божјом реакцијом или је у питању нешто друго? Како Каин реагује на извесност да је Бог благонаклонији према Авељевој жртви? Која Каинова особина доводи до братоубиства? Покажи на тексту да је Бог знао шта ће се десити. Протумачи реченицу: „А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.” Шта Бог очекује од Каина и на шта га упозорава реченицом: „А кад не чиниш добро, грех је на вратима”? Испричај како замишљаш да се братоубиство десило и шта се касније догађа? Каинов одговор Богу на питање где му је брат означава побуну: „Не знам; зар сам ја чувар брата свог?” Који други грех старији брат чини? Како је Каин кажњен? Објасни чему служи знак који Бог ставља на Каиново чело? Како је старозаветна прича о Каину и Авељу реинтерпретирана у роману. Она говори о вечном антагонизму у свету између добра и зла. Како ову причу Демијан тумачи свом младом пријатељу и зашто заступа тезу да већина ствари које уче може различито да се тумачи? Шта је по Демијану парадоксално у старозаветној причи и какав је његов однос према Каину? Какве је особине имао Каин у Демијановој причи и како су људи реаговали на њега? Чему Демијан учи Синклера и како се два другара уклапају у старозаветну причу? Каин је у Демијановој причи постао херој и неустрашив човек кога су се сви бојали, а Авељ кукавица. Како старији пријатељ васпитава млађега и чему га учи? На који начин прича о братоубиству ослобађа Синклера страха од Фрање Кромера? Које се особине у Синклеру јављају? Како разумеш нараторову реченицу: ништа на свету није човеку одвратније неголи да пође путем који га води ка њему самоме? Демијан нас подсећа да се све може посматрати другачије од онога што се пише или казује. Кроз његов лик писац покреће и питање симболичког тумачења Библије кроз причу о Каину и Авељу, као и причу о разбојницима разапетим на Голготи. То је, опет, и симболизам сам по себи, који за резултат има размишљање својом главом над оним што нам је дато као готова (не)истина. Издвој идеје које сматраш најзначајнијим у роману и објасни их на примерима из текста.
240 / Међуратнa књижевност
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
o
Роман о образовању (билдунгсроман) – врста романа о васпитању у ком се духовни развој јунака приказује путем учења и животног искуства и прати од детињства до доба кад његова личност достигне одређено образовање и оспособи се да испуњава моралне захтеве према себи и друштву. Роман о образовању има неке заједничке црте и са педагошким романом, који на каквом практичном примеру развија одређену педагошку теорију. Од идеала једног доба и пишчевог односа према њима зависи идеал човека у поједином раздобљу. Претечом таквог романа сматра се Ксенофоново Образовање Кира (антички роман), али се као развијена врста појављује доцније, спојена са пустоловним романом, да би остала лишена чисто спољашњег збивања. [...] Образовање као пут ка свести о властитој уметничкој мисији представља, нпр., вид егзистенцијалног отуђења Џојсовог Портрета уметника у младости, а у Мановом Чаробном брегу јунак се образује на трагичким противречјима европске културе.
pr om
издање романа Демијан (1969)
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Ed
uk a
Хесеов роман Демијан је дело с тезом. То је видљиво не само из наглашених реплика код излагања приповедачке грађе, него и у структуралној организацији те грађе. Теза коју Хесе заступа дала би се укратко овако формулисати: пут из личних несугласја, из раздирућих поларитета у лично ја може се наћи само у поверљивом ослањању на исто ја, у превазилажењу његових дуалистичких слабости и признавању једног ујединитељног монистичког Све-ја, у ослањању на једну општу и потенцијалну суштину која је заједничка свим људима. Какав би иначе био смисао који добијамо из мота романа: „Та ја нисам хтео ништа друго него да покушам проживети оно што је само од себе хтело да изађе из мене. Зашто је то било тако много тешко?”, и његовог краја: „Превијање је болело. Све што се тада дешавало са мном, болело је. Али кад понекад нађем кључ и сиђем у себе самога, тамо где у мрачном огледалу дремају слике судбине, тада треба само да се нагнем над црно огледало, па да угледам слику која сада личи потпуно на Њега, мога пријатеља и Вођу.” Пут који индивидуа тражи у свету неспокоја јесте пут до самог себе: у себи је једино могуће наћи све оне симболичне и митске ослонце који су у једном тренутку били нужни пратиоци на трновитим стазама живота.
„Прави позив за свакога било је само једно: доћи до самога себе.” Психологија и мит су се у овом делу спојили и постали једно: дечакова чежња за хармонизацијом властите психичке стварности и ослобођењем неуротичких криза, после свих духовних метаморфоза и покушаја да се негде нађе могући ослонац, страсно се предала митизираној матери Еви. И то превладавање одиграло се у два интересантна обрта: психолошки немири и напони кристализовали су се и објективизирали у свеопштем миту, да би се овај затим некако поунутрашњио и етички признао као једино важеће дидактичко и усмеравајуће мерило у појединачном човеку. Филозоф Хесе, симболистички субјективист, пронашао је тако решење у које једини излаз из човекових унутрашњих криза види у признавању да су богови у нама. И уопште, овај Хесеов роман сав је у знаку синтезе. Демијан је аутобиографско и дубоко лично дело, али метафизичка и психолошка питања којима се Хесе овде бави постала су доминантна. И у стилском погледу Демијан значи синтезу Хесеових најдражих уметности музике и сликарства, њихов врели симбиотички загрљај у речима и изразу. (Из текста „Митска синтеза” Радована Вучковића) Херман Хесе / 241
o
(Из текста „Херман Хесе и магијски принцип толеранције” Зорана Глушчевића) САВРЕМЕНИЦИ (ДУХ ВРЕМЕНА)•
У свом есеју „Поглед на хаос 1921.” Хесе је извршио снажну анализу европског духа и културе. Он је закључио да је европска култура пред пропашћу. Он дефинише стање духовног и моралног распадања и хаоса као нужни облик из кога тек има да произађе нова културна структура, нови духовни облик. [...] Из овог новог става произашао је низ највећих Хесеових дела. Хесе се критички односи према европској духовној историји, руши устаљене принципе и доводи у сумњу освештане грађанске истине, открива тамне прастаре наслаге у људској психи показујући да оне имају психолошку премоћ над духовним профилом који је створила европска цивилизација и која је коначно запетљала савременог човека у неразмрсиве чворове психонеуротичких напетости. [...] Да би дошао до свога ја, Хесеов јунак мора да прође кроз мучна сазнања и открића, он има да одболује свој унутрашњи развитак у коме се показује сва снага дубљих, грађанским навикама и културом потиснутих нагона и импулса. Да би превазишао поделу људског бића на зло и добро, Хесе ствара, не без утицаја Ничеа, интегралну слику у којој се крајности потиру. Предност те синтезе састоји се у томе што она омогућује целовит развитак личности. [...] У сенци и атмосфери катастрофе грађанског духа (Први светски рат) Хесе је субјективном доживљају и кризама свога јунака дао митску тежину предстојећег светског сукоба, он је материјалну стварност збивања и кошмар растрзаности транспоновао на субјективни психолошки план и од свог јунака начинио субјект, субјективну душу читавог грађанства на судбинској прекретници европске цивилизације и духовне историје. (Из текста „Хесеов поглед у европски хаос” Зорана Глушчевића)
Ed
uk a
Кад је примио вест о Јунговој смрти, Хесе је рекао: Са Јунгом изгубио сам нешто ненадокнадиво. Па ипак, били су пријатељи на чудан начин који важи за необичне духове, постигли су висок степен духовног идентитета који су очували у активном стању и без физичког контакта. Јунг и Хесе су живели у Швајцарској, Јунг на Циришком а Хесе на Луганском језеру удаљени 160 километара. Нису се дружили у тренутку када су постигли највећу духовну блискост јер је пријатељство за њих значило присуство у истој духовној клими, једномишљење у стварима духа и заједништво у основној оријентацији. Волели су мит са истим пијететом очекујући од митске свести излаз из савремене духовне кризе. Били су људи духа опредељени за спиритуалну и магијску стварност. Видели су будућност човечанства у премошћавању разлика између Истока и Запада и узајамном духовном оплемењивању. Претерано развијене индивидуалности немају потребу за честом физичком блискошћу. Један је био лекар, егзактан научник и терапеут, а други песник, писац и духовни визионар. Обојица су били забринути за судбину човечанства. (Из текста „Херман Хесе и магијски принцип толеранције” Зорана Глушчевића)
Херман Хесе уводи у књижевност чудесну тему пријатељства на опојан и мистичан начин. У основном значењу пријатељство је за Хесеа пресудан чинилац личног развоја. Када се догоди помућење психо-емотивне перспективе, пријатељ ће сапатништвом олакшати бреме, биће сигурни анђео чувар док се не изврши преображај. Хесе не верује у крвне него само у духовне везе, кроз систем духовних односа врши се преображај личности. Гете је рекао да је човек најнезаштићенији док се изнутра преображава. Хесе верује у оне везе успостављене на основу слободне, узајамне, духовне комуникације, на основу магијске привлачности која делује између људи. Митологизација пријатељства има у њега сталан емотивни подстицај из негативног искуства са родитељском кућом.
pr om
ЗАНИМЉИВОСТ
242 / Међуратнa књижевност
Хесе случајно открива страст према сликању. Како пати од честих депресија, његов психијатар, пријатељ и ученик Јунг препоручује му да своје снове стави на платно и на основу створених слика покуша да разуме шта га мучи. Иако не успева да визуализује своје снове, Хесе открива љубав према бојама и терапију чини хобијем који га више никада не напушта.
Херман Хесе, Клингсорoв балкон, кућа Камузи, детаљ (1930)
o
Дуго лето Хермана Хесеа (Hermann Hese’s Long summer)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
Напиши есеј на тему Живот сваког човека је пут ка самоме себи, покушај једног пута, наговештавање једне стазе. Погледај документани филм Дуго лето Хермана Хесеа и напиши састав са темом Херман Хесе и његово доба. Истражи мултимедијалност (укључивање елемената музике и сликарства) у роману Демијан.
Погледај галерију слика Хермана Хесеа.
Херман Хесе
uk a
(1877–1962)
Немачки писац, песник и сликар, добитник Нобелове награде 1946. Стваралачки рад започео је као неоромантичарски песник, а сазрео је као прозни писац, стварајући лирске романе с фантазмагоричном атмосфером, у којима је приметан знатан утицај јунговске психоанализе, источњачке филозофије и религије (хиндуизма и будизма). Сам Хесе је у говору поводом Нобелове награде истакао и утицаје Шопенхауера и Ничеа.
Ed
СИНТЕЗА
youtu.be/5SJNVAlm9Gc
Демијан је образовни роман који је написан у психоаналитичком кључу, под очигледним утицајем Хесеових савременика, Фројда и Јунга. Демијан је аутобиографско и дубоко лично дело, али метафизичка и психолошка питања којима се Хесе овде бави постала су доминантна. И у стилском погледу Демијан значи синтезу Хесеових најдражих уметности, музике и сликарства. Херман Хесе / 243
www.artnet.com/artists/ hermann-hesse/
Herman Hese, Demijan/Roshalde, prevele Paulina Albala i Sonja Perović, Slovo ljubve, Beograd, 1983. Радомир Ивановић, „Духовно сродство, процеси стваралачке иницијације у делу Хермана Хесеа и Томаса Мана”, Златна греда, бр. 62, Нови Сад, 2006. Зоран Глушчевић, „Хесеов поглед у европски хаос”, у: Херман Хесе, Демијан, Просвета, Београд, 1964. Зоран Глушчевић, „Херман Хесе и магијски принцип толеранције”, у: Зоран Глушчевић, Херман Хесе: живот и дело, Београд, 1983. Радован Вучковић, „Митска синтеза”, Савременик, март, 1962.
Франц Кафка Кључне речи: Процес, Јозеф К., Прича о сељаку пред вратима закона, модеран роман, парабола, апсурд, парадокс, гротеска, недореченост, загонетност, егзистенцијална несигурност, лавиринт.
ПРОЦЕС (одломак)
П
„ ред законом стоји вратар. К овом вратару долази човек са села и моли да га уведе у закон. Али вратар му рече да га сада не може пустити унутра. Човек размишља па пита да ли ће касније смети да уђе. ’Могуће је’, вели му вратар, ’али сада не.’ Пошто су вратнице закона као и увек отворене, а вратар се склања у страну, човек се сагиње да кроз вратнице погледа унутра. Кад то опази вратар, насмеје се и каже: ’Ако те толико привлачи, а ти покушај да уђеш и поред моје забране. Али упамти: ја сам моћан, а ја сам само најнижи вратар. Но крај свих дворана редом стоје вратари, све један моћнији од другога. Чак ни ја не могу да поднесем изглед трећега.’ Човек са села није рачунао с таквим тешкоћама, закон треба да је увек и свима приступачан, мисли он, али кад погледа боље у вратара у крзненој кабаници, у његов велик шиљати нос, у његову дугу и ретку црну татарску браду, он ипак одлучи да је боље сачекати дозволу за улазак. Вратар му даје једну малу столицу и пушта га да седне са стране до вратница. Тамо он седи данима и годинама. Покушава безброј пута да га пусте унутра и досађује вратару својим молбама. Вратар га често подвргава малим саслушањима, испитује га о домовини и о много чему другом, но то су равнодушна питања каква постављају велика господа, а на крају му увек понавља да га још не може пустити унутра. Човек који се за пут снабдео многим стварима употребљава све, ма колико драгоцено било, да би подмитио вратара. Овај, додуше, све узима али притом каже: ’Ја узимам ово само зато да ти не би мислио да си што пропустио.’ У току много година човек скоро непрекидно посматра вратара. Заборавља на друге вратаре и чини му се да је овај први једина препрека за његов улазак у закон. Првих година гласно проклиње несрећни случај, а касније, кад остари, он само још гунђа. Постаје детињаст, и пошто је дугогодишњим проучавањем вратара упознао и буве на његовом крзненом оковратнику, моли он и буве да му помогну и придобију вратара. Најзад му и вид постаје слаб и он не зна да ли се стварно смркава око њега и л и
Ed
uk a
Немачки писац јеврејског порекла, рођен у Прагу као најстарије од шесторо деце. Породичне недаће, очев деспотизам и мајчина нервна растројеност оставили су дубок траг на писца растрзаног између дужности и стваралаштва. Завршио је студије права, по очевој жељи, и стекао звање доктора наука. За живота је мало објавио, док је главнину, против његове изричите жеље да се целокупна књижевна заоставштина спали, издао његов пријатељ Макс Брод. Кафка се формирао под утицајем Гетеа, Мана, Достојевског, Кјеркегора... Добро је познавао Библију, која утиче на његову стваралачку имагинацију. Био је велики интелектуалац и полиглота: знао је грчки и хебрејски, немачки, чешки, француски и италијански језик. Обимом невелико, жанровски разноврсно (приповетке, романи, дневници, писма и белешке), сугестивно и загонетно, његово дело измиче рационалном тумачењу. Насупрот неуобичајеним темама и догађајима стоји његов једноставан стил и језик, без емоција и коментара, који региструје неухватљиве садржаје. Прву књигу кратке прозе обја вио је 1913. године под насловом Посматрање, а потом и новелу „Преображај” (1915). Две годи не касније пише романе Процес, Америка и Замак. Збирку приповедака Сеоски лекар објављује 1919. После његове смрти, 1924. године, Макс Брод, његов прија тељ, објављује дела из рукописа: Процес, Америка, Замак, Писма Милени. Значајно људско и књижевно сведочење представљају његова писма из периода 1902– 1924, као и Дневници 1910–1924.
o
(1883–1924)
pr om
Франц Кафка
Кафкин Процес је један од најсложенијих романа који су написани у XX веку. Почиње необичним буђењем главног јунака, Јозефа К., када му се саопштава да је ухапшен. Роман се даље развија као његово безнадежно настојање да открије ко га је и због чега ухапсио. Трагичном завршетку романа претходи дуга расправа Јозефа К. са свештеником у катедрали, који му приповеда причу о сељаку пред вратима закона. Пажљиво је прочитај и размисли о њеним могућим значењима.
244 / Међуратнa књижевност
га само варају очи. Но сада у помрчини разазнаје блесак који неугасиво продире кроз врата закона. Не живи још дуго. Пред смрт се у његовој глави скупљају сва искуства читавог тог времена у једно питање које дотле још није поставио вратару. И он му маше, пошто више не може да исправи своје укрућено тело. Вратар мора да се нагне дубоко над њим, јер се разлика у расту знатно изменила на штету човека. ’А шта би још хтео да знаш? ’ – упита вратар – ’Ти си незајажљив.’ ’Кад сви теже закону’, рече човек, ’како је онда могуће да за све ове године нико није тражио улаз сем мене?’ Вратар увиђа да је човеку дошао крај и, да би га овај још чуо слухом који већ замире, продере се на њега: ’Овде нико други није могао добити приступ, јер је овај улаз био одређен само за тебе. А сада идем да га затворим.’
Ed
uk a
pr om
o
„Вратар је, дакле, преварио човека”, рече одмах К., кога беше занела та прича. „Не буди нагао”, рече свештеник, „и не примај непроверено туђе мишљење. Ја сам ти причу испричао онако како она гласи у спису. О варању се ту не спомиње ништа.” „Али то је јасно”, рече К., „и твоје прво тумачење било је сасвим тачно. Вратар му је учинио откровење тек онда када оно више није могло да помогне човеку.” „Није био раније питан”, рече свештеник, „и не заборави да је он био само вратар, а као такав он је извршио своју дужност.” „А зашто мислиш да је извршио своју дужност?”, упита К., „он је није извршио. Његова дужност била је можда у томе да отера све друге, али овог човека за кога је улаз био одређен морао је да пусти.” „Ти немаш довољно поштовања према спису и изврћеш причу”, рече свештеник. „Прича садржи у погледу уласка у закон две важне изјаве вратара, једну на почетку, а једну на крају. Једно место гласи: да му сада не може дозволити приступ, а друго: тај улаз одређен је само за тебе. Кад би између ове две изјаве постојала противречност, онда би ти био у праву и вратар би стварно преварио човека. Али противречности нема. Напротив, прва изјава, штавише, указује на ону другу. Могло би се чак рећи да је вратар превазишао своју дужност тиме што је човеку ставио у изглед каснију могућност уласка. У оно време је, како изгледа, његова дужност била да одбије човека, и одиста се многи коментатори тог списа чуде што је вратар уопште то напоменуо, јер је, судећи по свему, волео тачност и строго је обављао своју дужност. Кроз дуги низ година он не напушта своје место и затвара вратнице тек сасвим на крају. Он је врло свестан свог задатка јер каже: ’Ја сам моћан’, он је пун страхопоштовања према претпостављенима јер каже: ’Ја сам само најнижи вратар’, он није брбљив јер у току дугог низа година он, како се вели, поставља само равнодушна питања, он није подмитљив, јер он о поклону каже: ’Да га узимам зато да ти не би мислио да си шта пропустио’, када је у питању његова дужност, њега не може нико ганути ни озлоједити, јер се о човеку вели да је ’досадио вратару својим молбама’, најзад и његова спољашњост указује на педантан карактер – велики шиљати нос и дуга и ретка, црна татарска брада. Може ли се замислити савеснији вратар? Но у вратару су се стекле и друге карактерне особине, веома повољне за онога који тражи улаз. Оне објашњавају зашто је он напоменом о каснијој могуФранц Кафка / 245
Макс Вебер, Посета, детаљ (1919)
o
pr om
Ed
uk a
Насловна страна романа Процес (1925)
ћности и смео мало да превазиђе своју дужност. Наиме, не може се порећи да је он мало приглуп и у вези с тим помало уображен. Мада је оно што је рекао о својој моћи и о моћи осталих вратара и њиховом изгледу, који чак ни он не може да поднесе – кажем, мада је све то можда и тачно, ипак начин на који он то износи показује да је његово схватање помућено глупошћу и надменошћу. Коментатори кажу на то: Тачно схватање једне ствари и неразумевање исте ствари не искључују потпуно једно друго. Но, на сваки начин, мора се претпоставити да су глупост и надменост, па и кад су се оне сасвим безначајно испољавале, ипак неповољно утицале на чување улаза, оне су недостаци у вратаревом карактеру. Уз то изгледа да је вратар по природи љубазан човек и нипошто није увек службено лице. Одмах у почетку нашали се тиме што позива човека да уђе и поред постојеће изричите забране, а затим га не тера да иде већ му, како се тамо каже, даје столичицу и допушта му да седне са стране до врата. Стрпљење којим он кроз све те године подноси човеково мољакање, мала саслушања, примање дарова, господственост којом он допушта да човек крај њега гласно проклиње несрећан случај што је вратар постављен ту – све то показује да се у њему пробудило сажаљење. Не би сваки чувар тако поступио. И, најзад, на човеков знак он се још и дубоко сагиње над њим како би му дао прилику да постави последње питање. Само трунка нестрпљења – вратар зна да је све свршено – избија из његових речи ’ти си незајажљив’. Неки у овом тумачењу иду и даље, па сматрају да речи ’ти си незајажљив’ изражавају неку врсту искреног дивљења у коме, додуше, има и извесне снисходљивости. На сваки начин, вратарева фигура се овако друкчије уобличава него што ти мислиш.” „Ти причу знаш тачније него ја а и дуже времена”, рече К. Ћутали су за тренутак. Тада рече К.: „Ти, дакле, мислиш да човек није преварен?” „Не схвати ме криво”, рече свештеник, „ја ти само износим мишљења која о томе постоје, а ти се на њих не мораш толико обазирати. Спис је неизмењив, а мишљења су често само израз очајања због овога. О овоме постоји чак и једно мишљење према коме је баш вратар онај који је преварен.” „То мишљење води исувише далеко”, рече К. „Како се оно образлаже?” „Образложење је”, одговори свештеник, „у вратаревој приглупости. Кажу да он не познаје унутрашњост закона, већ само пут којим се он непрестано мора шеткати пред улазом. Схватања која он има о унутрашњости сматрају се детињастим, па се претпоставља да се он сам плаши оног због чега хоће да утера човеку страх у кости. Он се чак плаши више од оног човека, јер овај само хоће да уђе, чак и пошто је чуо о страшним вратарима тамо унутра, а вратар, међутим, неће да уђе или се бар о томе ништа не сазнаје. Неки, додуше, кажу да је он већ могао бити унутра, јер је једном примљен у службу закона, а то се може само унутра учинити. На ово би се дало одговорити да је он могао и гласом изнутра бити постављен за вратара и да, вероватно, није ни био унутра, бар не дубоко, пошто није могао да поднесе већ ни изглед трећег вратара. А сем тога, не спомиње се ни да је у току многих година испричао било шта о унутрашњости сем оне примедбе коју је учинио о вратарима. Можда му је то било и забрањено, али ни о тој забрани он ништа не каже. Из свега овога закључује се да он
Макс Вебер, Посета, детаљ (1919)
246 / Међуратнa књижевност
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Ако нас књига коју читамо не буди ударцем песнице по глави, зашто је онда читамо? Потребне су нам књиге што на нас делују попут несреће која нас јако боли, попут смрти драге особе коју смо волели више од себе, као да су нас одагнали у шуме, далеко од људи, као самоубиство; књига мора бити секира за замрзло море у нама. (Из Кафкиног писма пријатељу Оскару Полаку)
Ed
uk a
pr om
o
ништа не зна ни о изгледу ни о значају унутрашњости, те је у заблуди. Али он је у заблуди и у погледу човека са села, јер му је подређен а да то и не зна. Да он са човеком поступа као са подређеним лицем, види се из много чега, и ти се тога свакако још сећаш. Али да је он, у ствари, човеку подређен, произилази исто тако јасно из овог мишљења. Пре свега, слободан човек је изнад везаног човека. А, ето, онај човек стварно је слободан. Он може да оде куда хоће, забрањен му је само улаз у закон, и то од једног јединог човека, од вратара. Када он седа на столичицу покрај вратница и остаје тамо читавог живота, он то чини добровољно, у причи нема ни помена о неком насиљу. А, ето, вратар је службом везан за своје место. Он не сме никуда да се удаљи ван свог места, а по свему судећи ни да уђе унутра и када би то хтео. Поред тога, јесте да је он у служби закона али служи само том улазу па, дакле, и само човеку за кога је једино тај улаз и одређен. Ето и због тога му је он подређен. А вероватно је годинама читаво једно мужанско доба обављао у неку руку јалову службу, јер се каже да је дошао човек, дакле неко у мужанском добу, да је, дакле, вратар морао дуго чекати док није извршио своју дужност и све дотле док се прохтело том човеку, који је ипак дошао добровољно. Али и престанак службе условљен је крајем човековог живота и тако му, дакле, он остаје подређен до краја. И непрестано се истиче да вратар, изгледа, о свему томе ништа не зна. Но у томе не виде ничег чудног, јер по овоме мишљењу вратар је у још много тежој заблуди која се тиче његове службе. Наиме, он на крају говори о улазу и каже: „Идем сада да га затворим”, али на почетку се каже да су вратнице закона отворене као и увек, а ако су оне увек отворене, увек, то јест без обзира на то докле траје живот човека за кога су оне одређене, онда их ни вратар не може затворити. Мишљења се разилазе у томе да ли вратар изјавом да ће затворити вратнице хоће само да дâ одговор или да нагласи своју дужност, или да још у последњем тренутку изазове код човека кајање и ожалошћеност. Но многи се слажу у томе да он неће моћи да затвори вратнице. Они, штавише, верују да је он, бар на крају, и у свом знању испод оног човека, јер овај види блесак који избија из улаза у закон, док је вратар као такав приметио неку промену.” „Разлози су добри”, рече К., који је поједина места из свештениковог објашњења полугласно за себе понављао. „Разлози су добри, па зато и ја верујем да је вратар преварен. Но ја ипак нисам напустио своје раније мишљење, јер се оба мишљења делимично поклапају. Две су ствари – види ли вратар јасно или је преварен. Рекао сам да је човек преварен. Ако вратар јасно види, онда би се у то могло посумњати, али ако је вратар у заблуди, онда се његова заблуда мора пренети и на човека. Вратар онда није варалица, већ је толико приглуп да би га одмах требало најурити из службе. Мораш имати на уму да заблуда у којој се вратар налази њему ништа не шкоди а човеку хиљадоструко.” „Овде се сукобљаваш с опречним мишљењем”, рече свештеник. „Наиме, многи кажу да прича никоме не даје право да донесе суд о вратару. Ма како нам вратар изгледао, он је ипак слуга закона те припада њему, значи да је ван домашаја људског суда. А не сме се онда веровати ни у то да је вратар подређен човеку. Неупоредиво је виша ствар бити везан макар и само службом код Франц Кафка / 247
улаза у закон него слободно живети на свету. Човек тек долази закону, а вратар је већ тамо. Њега је закон поставио и сумњати у његово достојанство значило би сумњати у закон.” „Не слажем се с тим мишљењем”, рече К. вртећи главом, „јер када би се човек њему придружио, морао би сматрати да је истина све оно што вратар каже. А ти си и сам нашироко образложио да то није могуће.” „Не”, рече свештеник, „не мора се све сматрати као истина, довољно је да се сматра као потреба.” „Жалосно мишљење”, рече К. „Од лажи се гради поредак у свету.” Превела Вида Печник РАЗГОВОР О РОМАНУ
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Размисли и одговори да ли је овај текст надишао или изневерио твоја очекивања. Образложи одговор. Прокоментариши Причу о сељаку и закону. Објасни како је ти разумеш. Покажи да је реч о загонетној параболи. Протумачи алегорију у контексту приче о процесу који се води против главног јунака Јозефа К.
Ed
uk a
Гиљермо де Торе, писац Историје авангардне књижевности, сматра да дело Франца Кафке почива у срцу апсурда, а логика се зауставља над празнином невероватног. У Процесу, према налазима А. Камија, јединствено је граничење и претапање света свакодневице с натприродним светом; Кафка слика трагедију индивидуе чинећи апсурд логичним. Француски нобеловац налази да је привлачна моћ Кафкиних романа у њиховој недоречености. Поредећи Јозефа К. и свог јунака Мерсоа (у роману Странац), Ками констатује да у свету Кафкиних романа има наде, за разлику од апсурдног света у ком обитавају његови јунаци. После читања Кафкиног романа Процес осмислите групно истраживање. Прва група ће се бавити карактеризацијом јунака Јозефа К. и његовим манифестацијама. (Зашто јунаку није наведено пуно презиме?) Истраживаће његове монологе и дијалоге, однос према процесу (према себи) и према другима, те мотиве који га покрећу на акцију. Друга група ће истраживати доживљај простора у роману: одговорити на питање зашто доминира приказ ентеријера; проговорити о симболици суднице, вешернице, тавана, ормана. Указаће и на
248 / Међуратнa књижевност
карактеристична дескриптивна места и повезати са психолошким стањем јунака. Трећа група ће се бавити временом у роману и у вези с тим идејом понављања и симболиком круга. Повезаће пролог и епилог Процеса и одговорити на проблемско питање: Зашто Јозеф К. стално касни? Четврта група ће истраживати типологију романа. Одговориће на проблемско питање да ли је реч о реалистичком или о експресионистичком роману, користећи студију Виктора Жмегача Аспекти тумачења Кафкиних дела. Пета група ће тумачити Причу о сељаку и закону као алегорију о Јозефовом процесу. Истражиће се и могућност читања ове апсурдне параболе као имплицитно изложене Кафкине поетике. Шеста група ће се бавити проблемом кривице. После рада на тексту одговориће на питање шта је скривио Јозеф К., анализирајући његов живот и поступке. Пронаћи ће поступке парадокса и гротеске у делу. Анализираће како се јунак бори против имагинарне судске бирократије. Протумачиће епилог романа и последње речи Јозефа К. Нагласиће значај епилога романа и у њему потражити одговор на питање чија је рука пружена Јозефу К. у тренутку смрти.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
o
ухапсио, што је он то заправо крив и може ли се некако спасти од осуде. Његова смрт на крају романа ништа не објашњава ни њему самом, ни читаоцима; у крајње једноставно описаној стравичној сцени њега су заклала два анонимна службеника, који су, ваљда, морамо претпоставити, крвници непознатог суда, чије се пресуде никада не саопћавају. Том завршетку је претходила једна дуга расправа Јозефа К. са свећеником у некој катедрали, расправа која се само посредно, као неразјашњена алегорија, односи на ситуацију Јозефа К. Тумачења приче коју је свећеник испричао Јозефу ту се образлажу као могућности, од којих ниједна није права, као што се и сами поступци Јозефа К. одвијају као покушаји, од којих ниједан не успијева погодити прави пут до спознаје суда и до спаса од неминовне осуде.
pr om
Кафка је почетак почетака, пре свега по чињеници да најављује распадање традиционалних мотивационих система у модерном роману, а романескни лик фрагментарно представљен, само се одражава у предметном свету и губи реалне обрисе. Кафкин романескни свет одбацује традиционалну фабулу, ликове и нарацију, а збивање постаје само повод за осмишљавање дела. [...] Кафка се служи метафорама које се остварују у романескној збиљи, а фантастика његовог света прихвата се као нешто природно. [...] Јунаку се, као у бајци, супротставља нека неспозната сила, заплет је замишљен као деловање у кругу, а дело се своди на узалудно трагање за решењима. Јунаци његове прозе немају снаге за праву побуну, премда чине гестове револта; они су растрзани сумњом, осећањем страха и несигурности, као што је и свет подвојен, подељен и отуђен од актера ове прозе. Кафкин протагониста се бори тако што размишља, анализира и истражује, увек изнова, у свом мисаоном свету обликује стварност и, спознајући је, обољева, напокон, од кризе свакодневице. Описујући сукоб појединца и институције, писац се бави отуђењем човека.
(Из Сувремене свјетске књижевности Миливоја Солара)
Ed
uk a
Кафка је загонетност учинио начелом стваралаштва, у томе је он један од најдосљеднијих аутора свјетске књижевности. Због неких својих обележја Кафкини су текстови названи анти-бајкама. На исти начин можемо их назвати и анти-параболама, а неке и апсурдним баснама. (Оливера Радуловић, „Кривица негативног Међу заиста утемељене судове критике, треба, јунака”, у књизи: Речи са чистих усана) наиме, убројити спознају да Кафкина проза непрестано упућује на облике алегоријске традиРоман Процес почиње хапшењем. Главном ли- ције, али да темељна начела споменутих књижевку, Јозефу К., саопћено је једног јутра да је ухап- них врста њој више нису својствена. (Виктор Жмегач, „Аспекти тумачења Кафкиних шен, па се роман одвија као његово узалудно дијела”, у књизи Тежишта модернизма) настојање да сазна тко га је то, како или зашто Сцена из филма Процес по истоименом кафкином роману (1962)
У афоризмима из Кафкине оставштине налазе се карактеристични облици парадокса: „Прави пут иде преко ужета које није разапето у зраку, него непосредно над тлом. Чини се да је више удешено за то да се спотичемо о њега него да ходамо по њему.” – „Признање и лаж исто су. Да би човјек могао признати, лаже. То што човјек јест, не може изразити јер то управо он јест; саопћити може човјек само оно што он није, дакле лаже. Тек у збору могло би бити неке истине.” (Зденко Шкреб, „Парадокс”, у: Речник књижевних термина, прилагођено) Франц Кафка / 249
pr om
o
Кафкина Прича о сељаку и закону, или текст који постоји у два облика – као самостална прича објављена 1916, и уметак у роман Процес надграђен посебном врстом коментара. Свештеник који се јавио Јозефу К. у деветој глави романа, У катедрали, представио се као затворски капелан, означава ту причу као текст што припада уводним списима закона. Он се, пред заинтересованим јунаком романа, упушта у опсежна тумачења приче, позивајући се на њене коментаторе; да би нагласио како је спис неизмењив, што би било упућивање на самосталност његовог значења. [...] Симболика лавиринта у Причи о сељаку и закону рефлектује се на целину дела и открива као један од његових кључева. У лавиринту постоји правило: ослањајући се на своје представе, своју логику, сви греше (па стога нужно греши и читалац приче). Привидне су наше представе о животу, судови о вредностима, религије, идеологије и космогоније. Све је то ствар високо хијерархизованих, особених конструкција. Праве истине и аутентичног смисла, по Кафки, напросто нема. Једино што преостаје је лутање по лавиринту појмова и представа које смо сами изградили. Супстанца истинитости и стварности при томе нам измиче, и зато преостаје да се парафразира Кафкин закључак – чак је и то само привидно. (Из књиге Књижевност и нови мит Србе Игњатовића)
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +
Ed
uk a
Парабола – реч из грчког језика која значи „упоређивање”; то је најпре појам за песничку фигуру у античкој реторици. Појам се касније развио у значење књижевне врсте која помоћу кратке, измишљене и алегоријске приче доноси углавном морално-дидактички садржај. Њену унутрашњу структуру чини упоређивање некаквог животног збивања с неком истином коју аутор жели конкретно да представи. Јавља се и у стиху и у прози. За разлику од басне, која је садржајно везана за свакидашњи живот, парабола се креће у узвишенијим моралним сферама. С басном је повезана по томе што и једна и друга полазе од измишљеног и крећу према поучности, али док у басни делују животиње и биљке, у параболи наступају људи. Басна рачуна с разумом, парабола се окреће осећању. У првом је случају мисао јасна сама по себи, у другоме често захтева објашњење. Томе придоноси и стил, који је у параболи узвишен, озбиљан и пун реторичких средстава. Код Ф. Кафке појављује се загонетна парабола која се не завршава поуком него у њој долази до изражаја одређени парадокс. Тај се тип параболе не разрешава у једној мисли, већ остаје вишезначан и езотеричан (унутарњи, тајни), што одговара визионарном пишчевом погледу на стварност снова.
Плакат за филм Процес, 1962.
250 / Међуратнa књижевност
pr om
o
„Метаморфоза” (Преображај) једна је од најпознатијих Кафкиних приповедака. У њој је реч о трговцу Грегору Самси, који се једног јутра пробудио у телу џиновског инсекта. Приказано је како тече преображај који је само физички, док дух остаје непромењен, што води до низа парадоксалних ситуација. Протагониста преображен у инсекта не може да устане из кревета, брине што касни на посао и својим дугим боравком у соби узнемирава укућане, чија егзистенција зависи од његових прихода. Грегор Самса, до јуче омиљена личност, суочавајући се са члановима породице, доживљава шок јер их застрашује својим обличјем (као и изасланика с посла), изазива гнушање и постаје њихова срамота јер се преобразио у огавну бубетину која живи и храни се у прљавштини. Најдраматичније је описано психолошко стање протагонисте који доживљава ужас спознаје да се претворио у џиновског инсекта, а наставља да размишља као човек. Даље следе гротескне ситуације каснијег живота Грегора Самсе у породици која га се гади и запоставља, што води кобном исходу.
МЕТАМОРФОЗА (одломак)
Ed
uk a
Када се Грегор Самса пробудио једног јутра из немирних снова, приметио је да се у кревету претворио у огромну бубашвабу1. Лежао је на леђима тврдим као панцир и видео, када би мало подигао главу, свој подигнут, смеђ, укрућен и подељен стомак на чијем се врху једва још држао покривач који само што није склизнуо на под. Бројне, у односу на тело јадне и мршаве ножице, трепереле су му беспомоћно пред очима. Шта се са мном догодило, помисли. То није био само сан. Његова права правцата, само осетно мала, људска соба лежала је мирно, између четири добро позната зида. Изнад радног стола, на којем је била прострта распакована колекција различитих тканина – Самса је трговачки путник – висила је слика коју је недавно изрезао из неког илустрованог часописа и ставио је у леп позлаћени рам. Представљала је даму која, са шеширом и шалом од крзна, седи усправно и према гледаоцима диже тешки крзнени муф који јој сакрива целе подлактице. Грегор је затим усмерио поглед ка прозору, а од тмурног времена – чуло се како кишне капи ударају по прозорском лиму – постао је потпуно меланхоличан. Како би било да одспавам још мало и заборавим све лудорије, помисли, али то је било потпуно неизводљиво јер је био навикао да спава на десној страни и увек би се наново враћао у тај положај. Ма колико силовито да се бацао у десну страну, увек би се поново вратио у пређашњи положај на леђа. Покушао је ово сигурно сто пута, затворених очију да не би гледао 1 У преводу Јовице Аћина стоји: огавна бубетина.
Франц Кафка / 251
Франц Кафка, Преображај (прво издање)
ножице како му се копрцају, и одустао је тек онда када је у боку почео да осећа неки пригушени бол који до тада није примећивао. О Боже, помисли, какво сам напорно занимање изабрао! Из дана у дан на путу. Пословни стрес много је већи него у продавници или код куће а, осим тога, наметнута ми је и мука путовања, брига око хватања возова, нередовна, лоша исхрана и дружење с људима које је промењиво, никада не траје дуго и не постаје срдачно. Дођавола с тим! Осетио је благи свраб горе на стомаку; полако се на леђима гурао ближе узглављу како би могао боље да подигне главу; нашао је место које га је сврбело, осуто белим тачкицама за које није знао шта су, и хтео је да једном ногом опипа то место, али одмах ју је увукао јер је осетио да му, при додиру, ледени жмарци струје целим телом. Поново отпузи у свој пређашњи положај. То рано устајање, помисли, потпуно ме отупљује. Човек мора да се испава. Други путници живе као жене из харема. Када се, на пример, пре подне вратим у гостионицу да препишем добијене налоге, та господа тек седа да доручкује. Када бих ја то покушао код свог шефа, моментално бих добио отказ. Али ко зна, уосталом, зар не би то било одлично за мене? Када се не бих суздржавао због својих родитеља, већ бих одавно дао отказ, стао пред шефа и казао му шта све мислим из дна душе. Срушио би се с пулта! Па и јесте чудно да тај човек седа на пулт, па онда с висине разговара са запосленим који, уосталом, због шефове наглувости мора да приђе сасвим близу. Још нису све наде потонуле; ако икада будем имао сав новац који ми је потребан да платим дуг својих родитеља – можда ће то трајати пет до шест година – засигурно ћу то и урадити. Онда ћемо направити велики рез. Али за сада морам свакако да устанем јер мој воз полази у пет. И он погледа преко пута у будилник који је куцао на ормару. Господе Боже, помисли. Било је шест и тридесет а казаљке су мирно ишле напред, ускоро ће бити двадесет до седам. Да ли је могуће да будилник није зазвонио? Да ли је могуће да је преспавао ту звоњаву од које се тресе сав намештај? Засигурно није спавао мирно, али зато је спавао чврсто. А шта сада да ради? Следећи воз полази у седам сати; ако жели да стигне на тај воз, мора да пожури, а колекција још није ни спакована; приде, не осећа се посебно свеже и покретно. Чак и када би стигао на воз, не би могао да избегне шефово гласно пребацивање јер је послужитељ чекао код оног воза у пет сати и већ поднео извештај о његовом кашњењу. Тај послужитељ био је шефова подла креатура без кичме и разума. А када би јавио да је болестан? Ипак, то би било јако незгодно и сумњиво јер Грегор за својих пет година рада у служби није био болестан ни један једини пут. Без сумње, шеф би дошао с лекаром болничког осигурања, пребацивао би родитељима због лењости њиховог сина, а све приговоре подвукао позивајући се на лекара за којега, то се зна, постоје само потпуно здрави људи који избегавају рад. Уосталом, зар не би у овом случају био донекле у праву? Грегор се заиста, ако изузмемо поспаност која након дугог сна није оправдана, осећао добро толико да га је чак мучила и јака глад.
Ed
uk a
pr om
o
Цртежи Франца Кафке
252 / Међуратнa књижевност
ЗАНИМЉИВОСТ Код превођења „Преображаја” највећи изазов представља именица која означава бубу, неког инсекта. Владимир Набоков је посветио знатан део свог предавања о „Преображају” покушавајући да утврди о ком инсекту је реч. Иначе познат као одличан ентомолог (научна биолошка грана која се бави проучавањем инсеката), ипак није успео да понуди задовољавајућу одгонетку. Очигледно да ни сам Кафка није желео да инсект буде тачно идентификован. Каква је то буба? Према пишчевом опису то је инсект с многим ножицама, с јаким чељустима, слабовид, дугачак најмање један хват, јер кад се усправи, може чељустима да допре до кваке на вратима, свакако је у питању егзоскелетни инсект, неспособан да лети. То је буба прљавуша, огавна и нечиста, припадница гамади, коју је најбоље назвати чудовишна бубетина.
Ed
uk a
pr om
o
Када је у највећој брзини помислио на све то, а да није могао да се одлучи да устане – будилник је огласио да је двадесет минута до седам – неко је покуцао на врата поред узглавља кревета. „Грегоре”, зачуо се глас његове мајке. „Већ је двадесет до седам. Зар ниси планирао да отпутујеш?” Тај благи глас! Грегор се преплашио када је чуо глас којим је одговорио. Био је то, без сумње, његов пређашњи глас, али у њега се, као да допире однекуд одоздо, мешало некакво болно цијукање које није могло да се пригуши, а које је само у први мах допуштало речима да остану јасне, да би их у одзвањању толико разорило да ниси знао да ли си добро чуо. Грегор је желео да говори нашироко и да све објасни, али се у датим околностима ограничио на то да каже: „Да, да хвала, мајко, већ устајем.” Због дрвених врата промена у Грегоровом гласу споља се, по свој прилици, није приметила јер се мајка умирила тим објашњењем па се удаљила вукући ноге при ходу. Али овај кратки разговор упозорио је остале чланове породице да је Грегор, мимо сваког очекивања, још увек код куће и већ је на једна бочна врата покуцао и отац, тихо али песницом. „Грегоре, Грегоре”, викну, „па шта је било?” Након неколико тренутака, поново је опоменуо дубљим гласом: „Грегоре! Грегоре!” Иза других бочних врата тихо је јадиковала сестра: „Грегоре? Да ниси болестан? Да ли ти треба нешто?” Грегор је одговорио на обе стране: „Готов сам”, трудећи се да концентрисано изговара речи и убацује дуге паузе између појединих речи како би свом гласу одузео сваку упадљивост. И отац се, заиста, вратио да доручкује, али сестра је наставила да шапуће: „Грегоре, преклињем те, отвори.” Међутим, Грегор није ни помишљао на то да јој отвори, већ је сам са собом хвалио опрез који је стекао на путовањима па је и код куће увече закључавао сва врата. Превео Нилс Небе
РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ
Кафка је записао да књига мора бити секира којом разбијамо замрзло море у нама, треба да шокира читаоце. Повежи овај исказ са значењем прочитаног текста. Како је на тебе деловала Кафкина приповетка „Метаморфоза”? Образложи свој читалачки доживљај. Обрати пажњу на прву реченицу и докажи да је у њој заметак целе испричане повести. Како се зове такав поступак? Упореди га са почетком романа Процес. Објасни како разумеш алегоријски смисао приповетке. Која осећања протагонисте доводе до његове метаморфозе у бубу и како су изражена? Пронађи најгротескније сцене у приповеци и одговори на питање: Какав је однос Грегора Самсе према породици и његовом најближем окружењу, а какав њихов према њему? Франц Кафка / 253
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
pr om
o
Кафкина приповетка „Метаморфоза” обилује многим важним детаљима, симболима и, најзад, мноштвом алегоријских значења, међу којима се издваја симболика врата и броја три. Размисли о могућим значењима и покушај да приповетку протумачиш са психолошког, социолошког и филозофског аспекта аргументујући ставове реченицама из текста. Проучи однос Грегора Самсе према окружењу и пронађи одговор на питање које све појаве у друштву писац критикује. Кафка доводи у питање логику света, представљајући немогуће као да је могуће. Који стилски поступак писац притом користи? Владимир Набоков у есеју о Кафки пише: „Обрати пажњу на стил Франца Кафке. Јасност његових речи, тачна и строга интонација ствара изузетан контраст с кошмарним садржајем дела. Његово црно-бело писање није украшено никаквим поетским метафорама. Прозрачност његовог језика подвлачи невероватно богатство његове маште. Контраст и јединство, стил и садржај, манир и материјал спојени су у чврсту целину.” Слажеш ли се са наведеним коментаром Владимира Набокова који се односи на стил Франца Кафке у приповеци „Метаморфоза”? Образложи свој став. Пронађи делове текста који ће ти послужити као аргумент. Посматрај пажљиво метаморфозу протагонисте Кафкине приповетке. Та промена, поражавајућа и шокантна, ипак није толико необична колико се чини на први поглед. Пол Ландсберг, као добар тумач, примећује: „Заспавши у непознатој ситуацији, при буђењу неретко показујемо знаке изгубљености, осећај нереалног, и са трговцем се слично може дешавати често, имајући на уму његов начин живота, који руши сваки осећај непрекидности стварног. Осећај реалности зависи од непрекидности, од трајања.” Шта је фантастично, а шта реалистично у Кафкиној приповеци? Анализирај психологију Грегора Самсе, повежи са обличјем инсекта у ког се преобразио и објасни зашто му се то догодило. Како тумачиш то што се метаморфоза догодила баш у обличју огромне бубашвабе (или огавне бубетине, нечисте бубетине, зависно од превода)? О чему протагониста Кафкине приче размишља и шта на основу тога можеш да закључиш? Упореди Грегоров однос према члановима породице и њихов према њему пре и после преображаја. Прокоментариши регресију у њиховом односу и реакцију на смрт и објасни зашто до тога долази. Покушај да приповетку протумачиш у контексту Кафкиних Писама оцу у биографском кључу.
Ed
Постоји у приповеци Преображај, као и у већини Кафкиних радова, нешто ванвремено. С временом које се мења, мења се и наше читање. Али време читања Преображаја је стало. Потпуно је обеснажено. Како данас читамо Преображај, тако су га читали и пре сто година. Ондашње интерпретације су биле разнолике. И данас су такве. Лутамо док читамо Кафку. Напросто као да је свака интерпретација могућног значења приче само још једна замка у коју упадамо и ни са једном нисмо ништа ближе том делу. Ванвременост Кафкиног дела почива у његовој непротумачивости. [...] Кафкини главни ликови су нормална бића, али у ненормалним ситуацијама и међу ненормалним створењима. Владимир Набоков
је рекао да је Грегор човек прерушен у инсекта, али да су они који га окружују, заправо инсекти прерушени у људе. Морамо признати да је Преображај налик кошмару. Наводно приказује свет измишљен на папиру. Ипак, зашто нам је он тако препознатљив? Он нам је веома близак, јер он јесте наш свет с оне стране јаве и сна. Лажан је, али ништа од њега нема истинитије. Гротескан свет који оклева између трагике и комике. Можемо рећи да нам Преображај дочарава гротеску пишчевог и понекад нашег унутрашњег света, при чему је тај унутрашњи свет тек наличје спољашњег света.
254 / Међуратнa књижевност
(Франц Кафка, Преображај, из предговора преводиоца Јовице Аћина)
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Франц Кафкa, Мислилац (1913)
Ed
uk a
pr om
o
Гротеска (итал. grottesco од grotta – пећина) – означава свако уметничко остварење у којем се налази спој неспојивог. Стога се гротеска, која је по форми или композицији често фантастична, описује још и као оно што је чудно, настрано, необично, наказно. Због своје облиготворне повезаности са више стилских фигура, пре свих са алегоријом, метафором и хиперболом, гротеска се показује као вишеслојни феномен. Тако се у најширем смислу она одређује као поступак или уметничка техника која помоћу маште спаја оштро супротстављене особине предмета и ствара призоре каквих нема у стварном свету. Гротеска отуда може бити издвојена слика, сцена (нпр. фантастичне животиње или биљке, тј. њихов спој – као у ранохришћанском сликарству у пећинама, гротама, по којим је и изведено име), а уколико се прошири на цело уметничко дело – она прераста у засебни облик или жанр. [...] Тумачење гротеске које је повезује са апсурдним и сабласним може се применити на велики број аутора и стилова у историји књижевности (Бокачо, Рабле, Шекспир, Сервантес; По, Гогољ; Бодлер; Кафка, Џојс) и ликовној уметности (Бош, Бројгел, Гоја, Мунк, Дали). Парадокс (гр. parádoxos – против мишљења, неочекиван, невероватан) – у реторици, фигура којом се изражава нека мисао која је у себи противречна, супротна општеприхваћеном мишљењу или логици. Најчешће се јавља у облику противречног закључка који истовремено упућује на дубљи смисао, прикривен у уобичајеном начину мишљења (нпр. Сократова изрека: „Знам да ништа не знам.”). – Од оксиморона и ироније разликује се парадокс по томе што појмови у њему нису чисте супротности као у споменутим фигурама, него су само нескладни. Апсурд (лат. absurdum – немогуће, бесмислено) – филозофска доктрина заснована на уверењу да су основна обележја света ирационалност и бесмисленост, те да је људска потреба да у таквом свету пронађе ред осуђена на неуспех и да води непомирљивом сукобу између појединца и света. Апсурд као поглед на свет утицао је на појаву многих књижевних дела, која су догађаје или поступке јунака тумачили са таквог становишта. Из те тенденције развија се апсурдна књижевност – која, у ширем значењу, подразумева низ књижевних дела, махом драмских и прозних остварења, која изражавају идеју да је човекова егзистенција у основи бесмислена и да она може бити изражена само у делима која су сама по себи апсурдна. (Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено) Цртеж Франца Кафке
Франц Кафка / 255
Гинтер Андерс, Кафка за и против, Сарајево, 1955. Franc Kafka, Metamorfoza, preveo Nils Nebe, Arete, Beograd, 2018. Зоран Глушчевић, Студија о Францу Кафки, „Вук Караџић”, Београд, 1971. Слободан Грубачић, Процес Франца Кафке, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1983. Миливој Солар, Мит о авангарди, мит о декаденцији, Нолит, Београд, 1985. Виктор Жмегач, Тежишта модернизма, Загреб, 1986. Срба Игњатовић, Књижевност и нови мит, Братство-јединство, Нови Сад, 1988. Владета Јеротић, „Франц Кафка – крај или почетак”, у: Путовање у оба смера, Плато, Београд, 1992. Франц Кафка, Процес, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001. Franc Kafka, Preobražaj, prevod i predgovor Jovica Aćin, Bukefal, Beograd, 2015. Vladimir Nabokov, Eseji (Marsel Prust, Franc Kafka), prevela Tanja Bulatović, NNK international, 2006.
анимацијa садржаја приповетке „Преображај”
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Погледај филм Орсона Велса Процес, из 1962, снимљен по Кафкином роману, са Ентонијем Перкинсом у главној улози, и напиши кратак приказ. Прочитај студију Владете Јеротића из књиге Путовање у оба смера под насловом „Франц Кафка – крај или почетак” и упознај се са психоаналитичким приступом делу великог писца. После читања прикажи студију у одељењу, по тезама. Погледај анимацију садржаја приповетке „Преображај” и видео Због чега за нешто кажемо да је кафкијанско. Према својим интересовањима, можеш да илуструјеш Кафкину приповетку, или да урадиш стрип, снимиш анимирани или кратки играни филм. Размисли и о могућностима за позоришну представу.
youtu.be/KWeL_QqK1NA Због чега за нешто кажемо да је кафкијанско – Ноа Тавлин
youtu.be/wkPR4Rcf4ww
Франц Кафка (1883–1924)
pr om
o
СИНТЕЗА
Творац модерне прозе, савременик експресионизма, од кога се поетички дистанцирао. Учио се на традицији алегоријске књижевности, коју деформише и изобличава. Загонетност је учинио начелом стварања, а дело наменио интелектуалном читаоцу. Привлачна снага његовог Процеса управо је у његовој недоречености и загонетности.
uk a
Стилске особености његове прозе јесу једноставност и сажетост, изостају стилске експлозије и језички експерименти карактеристични за експресионисте. Иако користи поступке својствене објективном приповедању, нарушава традиционалне системе мотивације, а романескни лик, фрагментарно представљен, само се одражава у предметном свету и губи реалне обрисе.
Ed
Кафкино дело је загонетно, што одговара експресионистичкој максими: видети свет новим очима. Одбацује традиционалну фабулу, ликове и нарацију, а збивање постаје само повод за осмишљавање дела. У Кафкином тексту примећујемо парадоксалне поступке: мирноћа дикције је у супротности са необичним збивањима. Ликови су обезличени, делују гротескно и излазе из контекста дела које се чини недовршено; њихова егзистенција у знаку је препрека које треба да савладају, стога се простор у коме живе представља као лавиринт. Темељна фигура коју Кафка користи јесте парадокс, чиме се, обично, илуструје јунаков неспоразум са околином. У Кафкином делу присутна је метафоризација прозе. Ефекат који постиже јесте експресионистички шок, провокативни блесак. Кафкина дела су тумачена са различитих аспеката: психолошког, филозофског, социолошког, теолошког, биографског, и још увек се нису исцрпела њихова сложена значења. „Метаморфоза” (или „Преображај”) најпознатија је Кафкина приповетка, објављена 1915. године. Почиње поступком улажења у средиште збивања (in media res) и одвија се у наговештајима трагичног епилога. Има алегоријско значење и тематизује односе у породици и друштву дочаране поступцима гротеске и парадокса. У првом плану је психологија протагонисте Грегора Самсе, у ком доминирају осећања страха, ужаса, усамљености, отуђености и утамничености. Главни мотив претварање човека у инсекта је апсурдан, а приказ реалистичан, немогуће се представља као могуће па говоримо о поступку парадокса и ефектима гротеске које писац примењује. 256 / Међуратнa књижевност
Дино Буцати* Кључне речи: „Седам спратова”, приповетка, егзистенцијални страх, немоћ, апсурд.
Током читања приповетке обрати пажњу на то како писац одређену реалну (могућу) ситуацију онеобичава и тиме постиже вишезначност. Обележи у тексту места на којима запажаш како се ток приче креће између стварности и фантазије, логичности и алогичности, смисла и бесмисла (апсурда).
СЕДАМ СПРАТОВА
pr om
(одломци)
Италијански приповедач, романописац и новинар, рођен у угледној породици интелектуалаца. Одмалена склон цртању и писању, ипак се одриче жеље да студира књижевност и наставља породичну традицију завршивши правне науке, којима се никада није бавио. Од 1928. па до краја живота радио је као новинар у листу Коријере дела Сера. У време Другог светског рата био је ратни дописник и специјални извештач. Попут Милоша Црњанског, писао је многе новинске репортаже и путописе са изузетном литерарном вредношћу, и сматрао да је бављење новинарством корисно за писца и његов књижевни рад. Његов први роман Горштак Барнабо (1933) одмах је био запажен у књижевним круговима. Добитник је престижних књижевних награда у својој земљи, а светску славу донео му је роман Татарска пустиња (1940). Аутор је више збирки приповедака, од којих је најчувенија Продавница тајни, књига у коју је две године пред смрт уврстио своје највредније приповетке. Буцатијеву прозу многи њени тумачи пореде се Кафкиним делом – због мрачне и скучене атмосфере, унутарње тескобе, егзистенцијалне зебње и немоћи главних јунака, и апсурда. Дино Буцати је самосвојан ауторски глас, а поетика његове прозе, нарочито кратке приче, сврстава се у најзначајније појаве у светској књижевности XX века.
o
Из збирке Продавница тајни
Дино Буцати (1906–1972)
Ed
uk a
После једног дана путовања возом, Ђузепе Корте стигао је, једног мартовског јутра, у град у којем се налазило чувено лечилиште. Имао је малу температуру, али је ипак хтео да пешице превали пут између станице и болнице, носећи свој коферчић. Мада је имао само лагани почетни облик, Ђузепеу Кортеу су саветовали да се обрати овом славном санаторијуму, где се лечила само та једина болест. То је гарантовало изузетну стручност лекара и рационалнији и ефикаснији распоред постројења. Када га је угледао из даљине – препознао га је зато што је већ видео његову фотографију на рекламним проспектима. Ђузепе Корте стекао је повољан утисак. Бела грађевина са седам спратова била је избраздана правилним отворима који су јој давали изглед хотела. Свуда наоколо била је ограда од високог дрвећа. После кратког лекарског прегледа, у очекивању брижљивијег испитивања, Ђузепе Корте смештен је у једну веселу собу на седмом и последњем спрату. Намештај је био светао и чист, као и тапете, фотеље су биле од дрвета, јастуци пресвучени шареним тканинама. Прозор је гледао на једну од најлепших четврти града. Све је било мирно, гостољубиво и умирујуће. Ђузепе Корте је одмах легао и, пошто је упалио лампу изнад узглавља, почео је да чита књигу коју је понео са собом. После кратког времена ушла је болничарка и упитала да ли нешто жели. Ђузепе Корте није желео ништа, али му је било драго да почне да ћаска са младом девојком, тражећи информације о лечилишту. Тако је сазнао за чудну карактеристику те болнице. Болесници су били подељени по спратовима, зависно од тежине болести. Седми, то јест последњи спрат, био је за најлакше облике. Шести је био намењен болесницима чија болест није тешка, али се ипак није смела занемарити. На петом спрату лечили су се већ озбиљни случајеви * Дијалог књижевних епоха
Дино Буцати / 257
Ed
uk a
pr om
o
и тако даље, од спрата до спрата. На другом спрату били су веома тешки болесници. На првом они за које више није било наде. Овај јединствени систем, сем што је увелико убрзавао послугу, спречавао је да неки лакши болесник буде узнемирен близином неког колеге у агонији, и гарантовао је на сваком спрату хомогену атмосферу. С друге стране, лечење је тако могло бити савршено степеновано. Из тога је произилазило да су болесници били подељени у седам прогресивних каста. Сваки спрат је био као неки мали свет за себе, са својим посебним правилима, са својим специјалним традицијама. А пошто је сваки сектор био додељен другом лекару, створиле су се, мада минималне, ипак прецизне разлике у методама лечења, иако је генерални директор дао целом институту јединствени основни смер. Када је болничарка изашла, Ђузепе Корте, пошто му се учинило да је његова температура пала, пришао је прозору и погледао напоље не да би видео панораму града, иако је и то било ново за њега, него у нади да ће приметити кроз прозоре друге болеснике са нижих спратова. Структура грађевине са великим крилима, дозвољавала је такву врсту посматрања. Нарочито је Ђузепе Корте усредсредио своју пажњу на прозоре на првом спрату, који су се чинили веома удаљени, и који су се видели само искоса. Али није могао да види ништа занимљиво. Већином су били херметички затворени сивим помичним жалузинама. Корте је примето да је на један прозор поред његовог наслоњен неки човек. Њих двојица су се дуго гледали са све већом симпатијом, али нису знали како да прекину тишину. Најзад се Ђузепе Корте охрабрио и рекао: „И ви сте овде однедавно?” „О, не”, рекао је други, „овде сам већ два месеца...” Ћутао је неколико тренутака, а затим не знајући како да настави разговор, додао: „Гледам доле свога брата.” „Свог брата?” „Да”, објаснио је непознати. „Ушли смо овамо заједно, заиста чудан случај, али његова се болест погоршала, замислите, сад је већ на четвртом.” „Шта на четвртом?” „На четвртом спрату”, објаснио је човек, а те две речи је изговорио са таквим изразом сажаљења и ужаса да се Ђузепе Корте готово уплашио. „Зар су тако озбиљни на четвртом спрату?”, упитао је опрезно. „Ох, боже”, рекао је овај други лагано одмахујући главом, „нису још у тако очајном стању, али у сваком случају нема разлога радовању.” „Али онда”, питао је даље Корте, са шаљивом лакоћом, као неко ко говори о трагичним стварима које се не односе на њега, „онда, ако су већ на четвртом тако озбиљни случајеви, ко иде на први?” „Ох, на првом су они који баш умиру. Тамо лекари више немају посла. Тамо ради само свештеник. И наравно...” „Али, мало их је на првом спрату”, прекинуо је Ђузепе Корте, као да му је стало да добије потврду, „готово све собе доле су затворене.” „Има их мало, сада, али јутрос их је било прилично”, одговорио је непознати уз лагани осмех. „Тамо где су ролетне спуштене, неко је недавно
Ђорђо де Кирико, Буђење Аријадне, детаљ (1913)
258 / Међуратнa књижевност
Ђорђо де Кирико, Торањ (1913)
Ed
uk a
pr om
o
умро. Зар не видите, уосталом, да су на другим спратовима све ролетне отворене? Али, извините”, додао је, лагано се повлачећи, „чини ми се да постаје помало хладно. Враћам се у кревет. Са срећом, са срећом...” Човек је нестао и прозор се затворио енергично; затим се видело како се унутра упалило светло. Ђузепе Корте је још остао непокретан на прозору, гледајући нетремице у спуштене ролетне на првом спрату. Гледао је у њих с неком болесном упорношћу, трудећи се да замисли мрачне тајне тог ужасног првог спрата, где болеснике смештају да умру; и осетио је олакшање што је тако далеко од тога. За то време, над град су се спустиле прве сенке вечери. Један по један, хиљаду прозора санаторијума се осветљавало, издалека би се могло помислити да је то нека палата пуна весеља. Само на првом спрату, доле у дну провалије, десетине и десетине прозора остало је слепо и мрачно. […] Резултат општег лекарског прегледа разведрио је Ђузепеа Кортеа. Како је обично био склон да предвиђа најгоре, он се већ у свом срцу припремио на страшну дијагнозу и не би се изненадио да му је лекар рекао да треба да га пресели на нижи спрат. Температура није престајала, иако је његово опште стање остајало добро. Међутим, лекар му је упутио срдачне речи пуне охрабрења. Постојао је ту почетак болести – рекао је – али веома лагани облик; за две или три седмице по свој прилици све ће проћи. „Значи, остајем на седмом спрату?”, упитао је Ђузепе Корте стрепећи у том тренутку. „Па наравно!”, одговорио је лекар, пријатељски га тапшући по рамену. „А где сте мислили да ћете ићи, можда на четврти?”, упитао је смејући се, као да помиње најапсурднију могућу претпоставку. „Боље овако, боље овако”, рекао је Корте. „Знате шта? Када је човек болестан, увек замишља најгоре...” […] Прошло је око десет дана, када је Ђузепеу Кортеу дошао шеф болничара са седмог спрата. Хтео је да га замоли за чисто пријатељску услугу; сутрадан у болницу треба да дође једна госпођа са двоје деце; две собе су слободне, баш поред његове, али недостаје трећа. Да ли би господин Корте пристао да се пресели у другу собу, исти тако удобну? Ђузепе Корте, наравно, није правио никаве проблеме. Једна или друга соба, за њега је то било исто; штавише, можда ће имати нову и још лепшу болничарку. „Од срца вам захваљујем”, рекао је шеф болничара уз лаган наклон. „Од човека као што сте ви, признајем, не изненађује ме један тако љубазан, каваљерски гест. За један сат, ако немате ништа против, извршићемо селидбу. Иначе, треба сићи спрат ниже”, додао је тишим гласом, као да је реч о једном потпуно занемарљивом детаљу. „Нажалост, на овом спрату нема више слободних соба. Али, то је савим привремен смештај”, пожурио је да каже, видевши како се Корте, који је нагло устао, спремао да отвори уста и да се побуни. „Апсолутно привремен смештај. Чим остане слободна једна соба, а верујем да ће то бити за два-три дана, ви ћете моћи да се вратите горе.” Дино Буцати / 259
Ђорђо де Кирико, Страшне игре (1925)
Ed
uk a
pr om
o
„Признајем вам”, рекао је Ђузепе Корте, осмехујући се да би показао да он није дете, „признајем вам да ми се оваква селидба уопше не свиђа.” […] Једног дана му је речено да је генерални директор лечилишта, пошто се дуго саветовао са својим сарадницима, донео одлуку о промени у подели болесника. Степен сваког од њих – да се тако каже – спуштао се за пола поена. Под претпоставком да су на сваком спрату болесници били подељени, зависно од тежине болести, у две категорије (ову поделу су вршили њихови лекари, али искључиво за интерну употребу), тежа од ове две половине била је званично пресељена на нижи спрат. На пример, половина болесника са шестог спрата, они са нешто тежим облицима болести, требало је да пређе на пети; а мање лаки болесници са седмог да пређу на шести. Ова вест је причинила задовољство Ђузепеу Кортеу, јер у једном тако сложеном сељењу, његов повратак на седми спрат успеће много лакше. Међутим, када је болничарки поменуо ту своју наду, доживео је горко изненађење. Сазнао је да ће он бити пресељен, али не на седми спрат, него на спрат ниже. Из разлога које болничарка није умела да му објасни, њега су сврстали у „тежу” половину гостију шестог спрата, па је према томе морао да сиђе на пети. Пошто је прошло прво изненађење, Ђузепе Корте је побеснео. Викао је да га варају, да неће ни да чује за даље сељење наниже, да ће се вратити кући, да су права – права и да администрација болнице не може тако безобразно да занемарује дијагнозе лекара. Док је он још викао, стигао је лекар да га умири. Саветовао је Кортеу да се смири, ако не жели да му скочи температура, објаснио му је да је дошло до неспоразума, бар делимичног. Још једном је признао да би Ђузепе Корте био на правом месту да су га ставили на седми спрат, али је додао да он о његовом случају има нешто друкчију концепцију, мада потпуно личну. У суштини, његова је болест могла, у извесном смислу, разуме се, да се сматра и болешћу шестог степена, имајући на уму обимност манифестације болести. Он сам, међутим, никако није могао ни себи да објасни како то да је Корте сврстан у нижу половину шестог спрата. По свој прилици је секретар дирекције, који је управо тог јутра телефонирао, питајући га за тачан клинички положај Ђузепеа Кортеа, погрешио у преписивању. Или је можда дирекција намерно мало „погоршала” његов суд, пошто њега сматрају добрим стручњаком, али сувише попустљивим лекаром. Лекар је на крају саветовао Кортеу да се не узнемирава, да без побуне прихвати селидбу; најважнија је била болест, а не место на које би сместили болесника. А што се тиче лечења – додао је даље лекар – Ђузепе Корте никако не треба да се жали; лекар на спрату ниже сигурно има више искуства; он је готово догматично тврдио да се вештина лекара повећава, бар по веровању дирекције, што се силази ниже. Соба је исто тако удобна и елегантна. Поглед исто тако простран; тек од трећег спрата наниже панорама је пресечена високим дрвећем ограде.
Дино Буцати, Соба, детаљи (1968)
260 / Међуратнa књижевност
Ed
uk a
pr om
o
Ђузепе Корте, захваћен вечерњом температуром, слушао је ситничава оправдања са све већим замором. Најзад је примето да му недостаје снага, а нарочито жеља да даље реагује на ову неправедну селидбу. И, без даљих протеста, дозволио је да га спусте спрат ниже. […] Боравак на четвртом спрату значио је најмирнији период који је Ђузепе Корте провео после уласка у болницу. Лекар је читаве сате проводио ћаскајући о најразличитијим стварима.Ђузепе Корте је такође веома радо разговарао тражећи теме које би се односиле на његов свакодневни живот адвоката и светског човека. Он се трудио да убеди себе да и даље припада заједници здравих људи, да је још везан за свет послова, да се истински интересује за јавне ствари. Покушавао је, али није успевао. Без разлике, разговор се увек завршавао причом о његовој болести. Жеља за било каквим побољшањем постала је код Ђузепеа Кортеа права опсесија. Нажалост, гама-зраци, иако су успели да зауставе ширење екцема на кожи, нису га уклонили. Сваког дана Ђузепе Корте је о томе надугачко разговарао с лекаром и трудио се да се у тим разговорима покаже јаким, чак ироничним, али никада није успевао. „Кажите ми, докторе”, рекао је једног дана, „како тече деструктивни процес мојих ћелија?” „Ох, какве ружне речи”, прекорио га је шаљиво лекар. „Где ли сте то научили? То није добро, није добро нарочито за болесника! Никада више не желим тако нешто да чујем.” „У реду”, рекао је Корте, „али ипак ми нисте одговорили.” „Ох, одмах ћу вам одговорити”, рекао је доктор учтиво. „Деструктивни процес ћелија, да поновим ваш ужасни израз, у вашем случају је минималан, апсолутно минималан, али долазим у искушење да га назовем упорним.” „Упоран, да ли то значи хроничан?” „Немојте ме терати да кажем нешто што нисам рекао. Ја сам рекао само упоран. Уосталом, таква је већина случајева. У најлакшим случајевима често је потребно енергично и дуго лечење.” „Али, кажите ми, докторе, када ћу моћи да се надам побољшању?” „Када? Прогнозе у овим случајевима прилично су тешке... Али слушајте”, додао је после краћег размишљања, „видим да ви имате праву правцату манију да оздравите... Да ме није страх да ћу вас разљутити, знате ли шта бих вам саветовао?” „Само кажите, кажите, докторе...” „Па ево, објаснићу вам веома јасно. Кад бих ја разболевши се од ове болести, макар и у најблажој форми, доспео у овај санаторијум, који је можда најбољи на свету, сам бих тражио да ме пошаљу и то од првог дана, од првог дана, разумете ли, на један од најнижих спратова. Чак бих тражио да ме пошаљу на...” „На први?”, рекао је Корте уз усиљен осмех. Дино Буцати / 261
pr om
o
Дино Буцати, илустрација
„Ох, не! Не први, не!”, одговорио је иронично лекар. „То ипак не. Али на трећи, па чак и на други, то сигурно. На нижим спратовима лечење се обавља боље, то вам гарантујем, уређаји су комплетнији и снажнији, персонал је вештији. А ви свакако знате ко је душа ове болнице?” „Није ли то професор Дати?” „Да, професор Дати. Он је пронашао лечење које се овде примењује, он је пројектовао целу зграду. Дакле, он, мајстор, стоји, да тако кажемо, између првог и другог спрата. Одатле зрачи својом управљачком снагом. Али, а ја вам то гарантујем, његов утицај не иде даље од трећег спрата. Изнад тога, рекло би се да се сама његова наређења некако смањују, губе снагу, скрећу; срце болнице је доле и доле треба бити да би се добио најбољи третман.” „Али то значи”, рекао је Ђузепе Корте дрхтавим гласом, „значи ви ми саветујете...” „Додајмо још нешто”, наставио је мирно лекар, „додајмо да би у вашем посебном случају требало обраћати пажњу и на екцем. То је потпуно неважна ствар, слажем се, али прилично досадна, која би временом могла да вас депримира; а ви знате колико је за оздрављење важна ведрина духа. Примена зрака коју сам ја вршио успела је само напола. А зашто? Могуће је да је то случајно, али могуће је такође да овде зраци нису довољно интензивни. Е па, на трећем спрату, машине са зрацима много су снажније. Могућности да се ваш екцем излечи биле би много веће. Затим, кад излечење крене својим путем, најтежи корак је учињен. Кад почнете да се пењете горе, тешко је да се поново вратите. Када се ви заиста будете боље осећали, ништа вас неће спречити да се вратите овамо к нама, можда још више, зависно од ваших ’заслуга’ чак и на пети, на шести, чак и на седми, усудио бих се рећи...” „Али, да ли ви верујете да би то могло убрзати излечење?” „Али, у то не може бити сумње. Већ сам вам рекао шта бих ја урадио на вашем месту.” Овакве приче је лекар сваког дана понављао Ђузепеу Кортеу. Најзад је дошао тренутак када је болесник уморан од екцема и поред нагонског одбијања да сиђе, решио да послуша савет лекара и да се пресели на нижи спрат. […] После седам дана, једног поподнева око два, изненада је ушао главни са још три болничара, гурајући носила на точковима. „Јесмо ли спремни за премештај?”, упитао је тоном добродушног шаљивџије главни болничар. „Какав премештај?”, упитао је Ђузепе Корте с напором изговарајући речи, „какве су сад ово опет шале? Зар се они са трећег спрата не враћају тек за седам дана?” „Какав трећи спрат?”, рекао је главни болничар као да не разуме. „Ја сам добио наређење да вас поведем на први, погледајте”, и показао је неки штампани формулар за прелаз на доњи спрат, са потписом, ни мање ни више, самог професора Датија. Страх, паклени бес Ђузепеа Кортеа, експлодирали су тада у дугачке, бесне урлике који су одјекивали читавим одељењем. „Полако, полако,
Ed
uk a
Дино Буцати, Човек у снежној ноћи (1926)
Дино Буцати, Стари ауто (1968)
262 / Међуратнa књижевност
Дино Буцати потписује своје књиге у једној миланској књижари
Ed
uk a
pr om
o
молим вас”, преклињали су болничари, „има болесника којима није добро.” Али то није било довољно да га смири. Најзад је дотрчао лекар који је руководио одељењем, веома љубазна и добро васпитана особа. Обавестио се о чему је реч, погледао формулар, саслушао Кортеово објашњење. Затим се бесно обратио главном болничару, изјавивши да је то грешка, он није дао никакво наређење такве врсте, однедавно влада неподношљива збрка, све се крије од њега... Најзад, пошто је то све рекао свом потчињеном, обратио се, веома учтиво, болеснику, искрено се извињавајући. „Међутим, нажалост”, додао је лекар, „нажалост, професор Дати је баш пре један сат отишао на кратак одмор, вратиће се тек за два дана. Преко његових наређења не смемо прећи, веома ми је жао. Њему ће првоме бити жао, то вам гарантујем, таква грешка! Не схватам како се то могло десити!” Сада је већ нека жалосна дрхтавица обузела Ђузепеа Кортеа. Његова способност да се контролише потпуно је нестала. Као дете, потпуно се препустио ужасу. Његови јецаји одјекивали су, спори и очајни, целом собом. Стигао је тако, том страшном грешком, на последњу станицу. У одељење умирућих, он, који је, заправо, по тежини своје болести, а то су говорили и најстрожи лекари, имао право да буде на шестом, ако не и на седмом спрату! Ситуација је била толико смешна да је у неким тренуцима Ђузепе Корте готово осећао жељу да се необуздано смеје. Испружен на кревету, док је топло летње послеподне лагано пролазило над великим градом, он је кроз прозор гледао зеленило дрвећа и имао је утисак да је стигао у неки нестваран свет, створен од апсурдних зидова са стерилизованим плочицама, од ледених предворја смрти, од белих људских фигура без душе. Чак му је пало на памет да и дрвеће, које му се чинило да види кроз прозор, није право; у то се, штавише, на крају и увери, примећујући да се лишће уопште не покреће. Та мисао га је толико узнемирила, да је Корте звонцем позвао болничарку и замолио је да му дода наочари за кратковидост, које иначе у кревету није користио; тек тада је успео да се примири; уз помоћ сочива могао се уверити да је дрвеће ипак право и да се лишће, мада лагано, с времена на време љуља на ветру. Кад је болничарка изашла, прошло је четврт часа у потпуној тишини. Шест спратова, шест страшних зидова, иако због формалне грешке, сада је стајало изнад Ђузепеа Кортеа са неумољивом тежином. За колико година, да, сада је заиста требало мислити на године, за колико ће година он успети да се поново попне до ивице ове провалије? Али, како то да је соба изненада постала тако мрачна? Иако је било сред послеподнева. Уз последњи напор Ђузепе Корте, који је осетио како га паралише нека чудна обамрлост, погледао је на сат на ноћном сточићу, поред кревета. Било је три и тридесет. Окренуо је главу на другу страну и угледао како се покретне ролетне, слушајући неку тајанствену команду, лагано спуштају и препречују пут светлости. Дино Буцати / 263
РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ Kо је Ђузепе Корте? Опиши како је представљен на почетку: зашто долази у санаторијум, од чега болује. Како протиче његов први сусрет са лечилиштем, пацијентима и особљем? Каква се драма одвија у њему, а каква око њега на путу од седмог до првог спрата? Опиши своја очекивања у вези са завршетком приповетке. У ком су правцу ишла твоја размишљања поводом разрешења животне ситуације у којој се нашао њен главни јунак? Шта је у описаним догађајима у приповеци очекивано и природно, а шта излази из оквира реалног? Опиши простор у ком се одвија радња и атмосферу, а онда и осећања која она изазива. Која питања у теби покреће ова приповетка? ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Ed
uk a
pr om
o
Који мотив с почетка приповетке наговештава трагичан крај? Када се први пут јавља оно што је узнемирујуће? Објасни шта је у приповеци постигнуто силазном градацијом. Како је описан Ђузепе Корте? Шта се о њему сазнаје на основу његових поступака? Објасни како разумеш његове протесте и његово мирење са новонасталим околностима. Опиши расположење главног јунака, како се оно мења од почетка до краја. У којим се његовим поступцима огледа узнемиреност и зебња? Шта се дешава са његовом болешћу? Шта он чини како би помогао себи? Како замишљаш болницу у којој се главни јунак обрео? Шта се о њој зна на почетку приповетке? Опиши њену хијерархију. Ко је на њеном челу? Зашто се он никада не појављује? Како се особље понаша према главном јунаку? Шта је у њиховом понашању онеспокојавајуће? Опиши своје реакције на сваку промену ситуације главног јунака. Шта је стварно (могуће, остварљиво у реалном животу), а шта нестварно у овој приповеци? Како то да њен јунак, примљен у угледни санаторијум („славно лечилишта”) због лакше температуре, на крају умире? Шта је апсурдно у томе? Шта је симболично представљено субином Ђузепеа Кортеа? Како је представљен однос поједица и света у делу? Какав поредак Буцати представља описујући начин организације и рада болнице? Издвој главне идеје у Буцатијевој приповеци и објасни њихово значење. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Повезивање Кафке и Буцатија није неоправдано, постоји више аналогија у атмосфери и стилу. […] Паралела ипак остаје. Поред афинитета за ледене и стравичне атмосфере и измицања стварности, можда је најзанимљивија заједничка тачка чувена Кафкина прича „Метаморфоза”, у којој је натуралистички описан апсурд, по једној шеми која је честа на Буцатијевим страницама. Као аналогије, и разлике су велике и очигледне. Док је Кафка писац тоталне зебње стално прогоњених и оптужених пред неким тајанственим судом, Буцати је писац милосрђа и наде, љубави и искреног учешћа у животу и свим његовим манифестацијама. Док је Кафка затворен у своју чауру бола, у свој свет неизбежне патње, Буцати је отворен према разумевању ближњег.
Дино Буцати, илустрација за поему (1969)
(Из поговора „Магија свакидашњице” Цвијете Јакшић у књизи Продавница тајни Дина Буцатија) 264 / Међуратнa књижевност
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Ђорђо де Кирико, Мистерија и меланхолија улице (1914) Погледај видео-галерију Де Кирикових слика.
pr om
o
Готово несвесно, а ипак експлицитно, Дино Буцати је говорећи у својој репортажи Откриће Де Кирика (1968) о једном делу италијанског сликара, изразио саму суштину својих личних мисаоних и уметничких усмерења. На једној од Де Кирикових најславнијих слика (Мистерија и меланхолија улице), Буцати види трг као сваки други трг, девојчицу као сваку другу девојчицу, споменик, сенку споменика. Међутим, осећа како над том баналном стварношћу лебди некакав метафизички дрхтај самоће, предео месечарски зачаран, уклет, иза обичног крије се необично, магично, шифра која решава загонетку суштаственог. Тај сусрет конкретног и апстрактног, тај прелаз са рационалног на фантастично који Буцати запажа на Кириковој слици, уједно је и основно обележје свега што је сам написао. Тајна Де Кирика уједно је и Буцатијева тајна, коју он открива служећи се истим кључем. У свим литерарним остварењима Дино Буцати као полазну тачку узима чињеницу коју издваја из равнодушног тока времена, да би је потом надградио елементима фантазије који је осмишљавају. (Из предговора „Дино Буцати, писац апсурда” Југане Стојановић роману Једна љубав, прилагођено) О ЈЕЗИКУ
Ed
uk a
Његов стил је проблем, јер наизглед не представља никакав проблем; оригиналан је, јер не следи ниједан манир, а опет се не намеће својом оригиналношћу. Срођен с материјом нарације, подудара се с њеним током. Ако бисмо хтели да синтетизујемо стилистичку разноврсност Буцатијеве прозе, могли бисмо одредити два основна пола који утичу један на други; разговорносвакодневни и метафорички, богат поређењима, сликама. Понекад се та два облика испреплићу, понекад стоје у контрапункту према испричаним ситуацијама; метафора се може нагло појавити да би некој сасвим обичној слици дала ширу и оригиналнију перспективу, и обрнуто, хладан и објективан опис може функционално претходити отварању неке тајанствене димензије, која ће се без одударања уклопити у приповедачко ткиво. (Из поговора „Магија свакидашњице” Цвијете Јакшић у књизи Продавница тајни Дина Буцатија)
ЗАНИМЉИВОСТ
Дино Буцати је 1949. године извештавао за лист Коријере дела Сера (Corriere della Sera) са 32. Giro d’Italia, чувеног бициклистичког такмичења. Послушај у емисији Рефлексије Радио Београда 3 есеје Дина Буцатија „Сиротани временског лимита” и „Никада неће замрети легенда о бициклу”, који су објављени у књизи Дина Буцатија Giro d’Italia. Обрати пажњу на то како писац литерарно транспонује легендарне спортске чињенице. Књига се први пут појављује на српском језику, у преводу песника и књижевног преводиоца Дејана Илића. Дино Буцати / 265
youtu.be/y33fwSjKX6g Послушај есеје Дина Буцатија.
www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/ radio-beograd-3/2529454/dinobucati-i-giro-ditalia.html
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• По природи је био затворен и резервисан. Болно осетљив, интровертан, зазирао је од бучног друштва, није волео монденске скупове, интелектуалистичке параде. Јавни иступи нису одговарали његовој повученој, усамљеничкој природи. Стога ће до смрти остати аутономан стваралац, неће припадати ниједној школи, ниједном правцу. (Из предговора „Дино Буцати, писац апсурда” Југане Стојановић роману Једна љубав)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК На основу података из приповетке скицирај зграду са седам спратова и екстеријер у ком се она налази. Да ли она споља треба да изгледа обично или необично? Образложи свој одговор. (Подсети се и пансиона госпође Вокер у Балзаковом роману Чича Горио – у којем је доле најбоља, а горе најлошија друштвена позиција.) Упореди приповетке „Преображај” и „Седам спратова” и укажи на сличности и разлике у приповедању њихових аутора. Задатак за групни рад Послушајте радио-драму снимљену према Буцатијевој приповеци „Седам спратова”. Уочите елементе радијске драматизације: драмске дијалоге, музичке илустрације и звучне ефекте и постигнуту атмосферу и упоредите са својим доживљајем приповетке. Упоредите је са текстом приповетке и запазите шта је у драматизацији, због природе медија, морало да буде изостављено. Процените шта је у радијском извођењу специфично и шта је успешно остварено. Разговарајте о томе како би могла да изгледа ТВ адаптација приповетке.
pr om
o
Радио-драма „Седам спратова”
youtu.be/O7OJIMHGMdc
СИНТЕЗА
Дино Буцати (1906–1972)
Ed
uk a
Италијански приповедач, романописац и новинар. Од 1928. па до краја живота радио је као новинар у листу Коријере дела Сера. Попут Милоша Црњанског, писао је многе новинске репортаже и путописе са изузетном литерарном вредношћу, и сматрао да је бављење новинарством корисно за писца и његов књижевни рад.
Dino Bucati, Prodavnica tajni, prevela Cvijeta Jakšić, Laguna, Beograd, 2019. Cvijeta Jakšić, „Magija svakidašnjice”, u: Dino Bucati, Prodavnica tajni, prevela Cvijeta Jakšić, Laguna, Beograd, 2019. Југана Стојановић, „Дино Буцати, писац апсурда”, у: Дино Буцати, Једна љубав, превод и предговор Југана Стојановић, Нолит, Београд, 1987. Дејан Илић, „Гранично место Татарске пустиње”, у: Дино Буцати, Татарска пустиња, превод и поговор Дејан Илић, Лагуна, Београд, 2019.
Буцатијеву прозу многи њени тумачи пореде са Кафкиним делом – због мрачне и скучене атмосфере, унутарње тескобе, егзистенцијалне зебње и немоћи главних јунака, и апсурда. Дино Буцати је самосвојан ауторски глас, а поетика његове прозе, нарочито кратке приче, сврстава се у најзначајније појаве у светској књижевности XX века.
266 / Међуратнa књижевност
Џејмс Џојс* Кључне речи: Портрет уметника у младости, Стивен Дедалус, епифанија, роман о образовању, роман о уметнику, модеран роман.
Џејмс Џојс (1882–1941) ирски књижевник, један је од највећих иноватора романескне форме у светској књижевности. Рођен је у Ратгарду, близу Даблина. Васпитаван и образован у строгом католичком духу, он ће ипак свештеничком позиву, за који се неко време спремао, претпоставити пут уметности – који ће га из Даблина водити у друге европске градове (Трст, Париз, Цирих). У младости је одушевљен Хенриком Ибзеном – учи норвешки да би читао његова дела, и пише о њему још као студент (1899). (Једина драма, коју је објавио 1918, Избеглиштва, настала је под великим Ибзеновим утицајем.) Јавља се најпре поезијом (Камерна музика, 1907) и припада групи имажиниста, уз Паунда и Елиота. Уочи Првог светског рата објављује збирку прича Даблинци, а 1916. роман Портрет уметника у младости, у коме је главни јунак Стивен Дедалус, својеврсни алтер его писца, који ће постати и лик његовог чувеног романа Уликс (1922). Уликс се сматра ремек-делом светске књижевности: сложене структуре, експерименталан у форми и језику, исприповедан техником тока свести – извршио је пресудан утицај на развој модерног романа у XX веку. Финеганово бдење, најсложенији свој роман, на коме је радио годинама, објавио је 1939. Џојс је био полиглота (говорио је десетак језика), а његова дела, осим у структури, одликују и експерименталност и иновативност у језику (стварање нових речи, коришћење звуковних могућности језика и сл.).
uk a
pr om
o
Стивен Дедалус је главни јунак романа Портрет уметника у младости и један од трију ликова у чувеном Џојсовом роману Уликс. Његово име има симболички карактер: име упућује на првог хришћанског мученика, а презиме на Дедала, митског градитеља критског лавиринта, који својом умешношћу и лукавством успева да сина Икара и себе избави из заточеништва. У роману су сви догађаји дати преломљени кроз његову свест, која уобличава развој приче у пет поглавља. Стивеново интелектуално, морално и уметничко образовање читалац прати од његових најранијих сећања, преко свих стадијума школовања у Даблину (које се може довести у везу са страдањем првог хришћанског мученика), до коначне одлуке да напусти породицу, веру и отаџбину (Дедалово ослобођење). Пред тобом је одломак из четвртог поглавља – у којем коначно сазрева Стивенова одлука да изабере уметност, а не религију, за свој животни позив – заправо завршни део, где се његов избор „отеловљује” кроз визију која му се јавља у лику девојке птице на жалу Долимаунт. Ова слика га учвршћује у уверењу да је начинио правилан избор, јер у њему изазива епифанију (објаву), односно тренутак духовног откривања или тачку просветљења: он схвата „колико прижељкује ту моћ да писањем изазове исто осећање задовољства које има док размишља о девојчиној лепоти”.
ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У МЛАДОСТИ (одломак)
Ed
Послушно је стао кад су га зовнули и благим речима одговарао на њихова задиркивања. Како су безлични изгледали: Били без свог широког раскопчаног оковратника, Енис без свог пурпурног појаса са змијастом копчом, и Коноли без свог спортског капута са џеповима без капни! Болно је било видети их, болно као убод мача видети знаке младости због којих је њихова жалосна голотиња одбијала. Можда су у броју и галами нашли уточишта од тајног страха у својим душама. Али он, издвојен од њих, ћутке се присећао како и сам страхује пред тајном сопственог тела. – Stefanos Dedalos! Bous Stefanumenos! Bous Stefanoforos! Њихово задиркивање није му било ново и сада је ласкало његовој умереној гордој надмоћности. Сада, више него икад до тада, његово необично име чинило му се као пророчанство. Тако безвремен изгледао је сиви топли ваздух, тако етерично и безлично његово расположење, да су му сва времена била као једно. Малочас му се кроз * Дело из изборног програма.
Џејмс Џојс / 267
измаглицу која је обавијала град указала сабласт древног данског краљевства. Сада, при спомену митског изумитеља чинило му се да чује хуку тамних таласа и да види неку крилату прилику како лети изнад њих и како се полако уздиже у ваздуху. Шта је то значило? Је ли то била нека чудесна направа на првој страници неке средњовековне књиге пророчанстава и симбола, човек који попут сокола лети ка сунцу изнад мора, пророчанство о циљу чијем је постизању од рођења намењен и који је следио кроз магле детињства и дечаштва, симбол уметника који у својој радионици из мртве материје земље изнова кује једно ново недокучиво неуништиво створење које се може винути у небо? Срце му задрхта; дах му се убрза и неко разуздано одушевљење проже му удове као да се винуо високо ка сунцу. Срце му задрхта у екстази страха и његова душа прхну. Његова душа се винула високо у ваздух ван света, и то тело које је он знао очистило се у даху и ослободило несигурности и зрачило је и измешало се са елементом духа. Од екстазе лета очи му се озарише, помами му се дах и задрхташе и помамише се и озарише се његови удови које је шибао ветар. – Један! Два! Гледај! – Ох, Крајпс, давим се! – Један! Два! Три и скок! – Следећи! Следећи! – Један!... Ух! – Стефанофорос! Грло му је горело од жеље да гласно закликће, закликће као соко или орао у висинама, да продорно закликће вихорима о свом ослобођењу. То је био зов живота његовој души, не потмули одвратни глас света дужности и очајања, не нељудски глас који га је звао у једноличну службу олтару. Један тренутак разузданог лета ослободио га је и поклик тријумфа који су његове усне задржавале раздера му мозак. – Стефанофорос! Шта су они сада друго до покрови стргнути са тела смрти – страх у коме је тумарао данима и ноћима, неизвесност која га је опкољавала, стид који га је понижавао изнутра и споља – покрови, рухо гробнице? Његова душа се дигла из гроба дечаштва, збацила своје покрове. Да! Да! Да! Из слободе и моћи своје душе он ће, као велики изумитељ чије име носи, поносно стварати нешто живо, ново и узвишено и лепо, недокучиво, неуништиво. Нервозно скочи са стене јер више није могао да угаси пламен у својој крви. Осети како му образи пламте и како му грло подрхтава од песме. Ноге су му гореле од жудње да лутају до на крај света. Напред! Напред! Као да кликће његово срце. Вече ће се спустити над морем, ноћ пасти по долинама, зора затреперити пред луталицом и показати му чудна поља и брда и лица. Куда? Погледа према северу ка Хоуту. Море је опало испод црте морских алги на плиткој страни насипа и вода се већ брзо повлачила
Ed
uk a
pr om
o
Стивен Дедалус – пре овог имена, Џојс користи и име Стивен Дедал, и то двојако: њиме потписује неке од својих најранијих радова и нека писма и – као име јунака свог незавршеног романа Стивен херој, који је претходио роману Портрет уметника у младости.
Џејмс Џојс 1888. године
268 / Међуратнa књижевност
Прво издање романа Портрет уметника у младости (1916)
Ed
uk a
pr om
o
дуж обале поплављене за време плиме. Већ је један дугачки овални спруд песка лежао топао и сув усред таласића. Овде-онде су топла пешчана острвца сијала изнад плићака и око тих острваца и око дугачког спруда и међу плитким поточићима на обали биле су лако обучене прилике, које су гацале и риле песак. За неколико тренутака био је босоног, чарапе је гурнуо у џепове, а преко рамена је обесио платнене ципеле везане узицама које су се њихале; подигао је један шиљати, од соли изједени штап из морског наноса међу стењем, и спустио се низ стрмину насипа. На жалу био је један дугачки поточић и, док је полако узводно гацао, чудио се бескрајном наносу морских алги. Зелене као смарагд и црне и црвенкастосмеђе и маслинасте, кретале су се под површином, њихале се и окретале. Вода поточића била је тамна од бескрајног наноса и облаци који су високо пловили огледали су се у њој. Облаци су тихо пловили над њим и морска трава је тихо пловила под њим, а сиви топли ваздух био је миран и у његовим жилама певао је нови разуздани живот. Где ли је сада његово дечаштво? Где ли је душа која је узмицала пред својом судбином, да би осамљена сањала о срамоти својих рана и у својем дому гнусобе и обмана украшавала је као краљицу овешталим покровима и венцима који би од додира венули? Или где је он? Сам је. Предан забораву, срећан и близу разузданог срца живота. Сам и млад и својевољан, и разузданог срца, сам усред пустиње помамног ваздуха и сланих вода, и наноса морских шкољки, и морске траве, и сиве сунчеве светлости што се пробија кроз измаглицу, и весело одевених, лако обучених прилика деце и девојака, и гласова дечјих и девојачких у ваздуху. Једна девојка стајала је пред њим усред потока, сама и тиха, гледајући ка пучини. Чинило се као да се она чаролијом претворила у чудну и дивну морску птицу. Њене дуге, нежне наге ноге, витке као у ждрала и беле сем на месту где је један смарагднозелени трак морске траве стајао као белег на кожи. Њена бедра, обла, боје благе као слонова кост, била су обнажена готово до бокова, где су беле ресе њених гаћица биле као меко бело паперје. Њена сукња плава попут шкриљца била јој је смело заврнута за појас и страга је личила на реп голубице. Прса су јој била као птичја, нежна и мала, мала и нежна као груди какве голубице тамног перја. Али њена дуга плава коса била је девојачка: и девојачко је било и њено лице дирнуто чудом смртне лепоте. Била је сама и тиха, гледала је у пучину; и кад је осетила његово присуство и обожавање у његовим очима, окрену своје очи према њему, мирно подносећи његов поглед, без стида или разузданости. Дуго, дуго је подносила његов поглед, а онда је мирно спустила своје очи са његових и упрла их у поток, благо брчкајући својим стопалом по води. Први слаб шум благог таласања воде прекиде тишину, тих Џејмс Џојс / 269
https://soundcloud.com/kontrastizdava-tvo/dzejms-dzojs-cita-izfineganovog-bdenja https://soundcloud.com/kontrastizdava-tvo/dzejms-dzojs-cita-iz-uliksa
o
uk a
гримизно – пламено, јарко црвено, бакарно.
pr om
Послушај како Џ. Џојс чита одломке из својих романа Уликс и Финеганово бдење:
и слаб и шапутав, нечујан као звона сна; тамо-амо, амо-тамо; и по образима јој затрепери нежни пламичак. Боже небески! – закликта Стивенова душа, дајући одушка профаној радости. Нагло се окрену од ње и похита преко жала. Образи су му пламтели; тело му је горело; удови дрхтали. Ишао је све даље, и даље, и даље, и даље, далеко по песку, разуздано певао мору, кликтао поздрављајући долазак живота који је кликтао њему. Њена слика ушла је у његову душу заувек и ниједна реч није прекинула свето ћутање његове екстазе. Њене очи су га звале и душа му је заиграла од тог позива. Живети, грешити, падати, тријумфовати, изнова створити живот из живота! Пред њим се појавио разуздани анђео, анђео смртне младости и лепоте, посланик дивних дворова живота, да му у тренутку екстазе отвори врата свих путева греха и славе. Даље, и даље, и даље, и даље! Одједном застаде и у тишини чу своје срце. Докле је дошао? Колико ли је сати? Близу њега није било никакве људске прилике нити је до њега допирао било какав звук. Али плима тек што се није почела дизати и дан се већ гасио. Окрену се према копну и потрча ка жалу и, трчећи уз косу обале, не хајући за оштри шљунак, нађе једно песковито скровиште усред круга у траву зараслих пешчаних брежуљчића, па ту леже да би мир и тишина вечери смирили узбуну његове крви. Осетио је над собом пространу равнодушну куполу неба и мирна кретања небеских тела; и земљу под собом, Земљу која га је родила, узела га на своја недра. Склопио је очи у сањивој клонулости. Очни капци су му дрхтали као да су осећали бесконачна циклична кретања земље и њених сателита, дрхтали као да су осетили чудесну светлост неког новог света. Душа му је тонула у неки нови свет, чудесан, нејасан, неизвестан као под морем, свет којим су пролазиле неке магловите прилике и бића. Свет, треперење или цвет? Треперећи и дршћући, дршћући и откривајући се, светлост која је свитала, цвет који се отварао распростирали су се, бескрајно се понављајући, зарудевши гримизно, развивши се и избледевши у најблеђе ружичасто, лист за листом и талас светлости за таласом светлости, плавећи сва небеса својим нежним сјајем, и сваки сјај био је дубљи од другог. Кад се пробудио, већ се смркло и песак и сува трава његовог лежаја више нису пекли. Полако је устао и, сећајући се заноса у сну, уздахну због радости у њему. Попео се до врха пешчаног брежуљка и погледао око себе. Смркло се. Ивица младог месеца цепала је бледу пустињу хоризонта као ивица сребрног колута који се помаљао из сивог песка; и плима је брзо надолазила на копно и шапћући пригушено својим таласима, остављала на острвцима неколико последњих силуета у далеким локвама.
Ed
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Зашто да жалим за талентом? Ја га уопште немам. Ја пишем с тешкоћом, тако полако. Случај ме снабдева оним што ми је потребно. Ја сам човек који се стално спотиче док хода; ногом закачим нешто, сагнем се, и нађем управо оно што ми је потребно. 1938. (Џејмс Џојс, „О Улису и Финегановом бдењу”)
Превео Петар Ћурчија 270 / Међуратнa књижевност
РАЗГОВОР О РОМАНУ Издвој оно што је у одломку нарочито привукло твоју пажњу. Образложи своја запажања. Опиши како замишљаш Стивена Дедалуса и његов доживљај на жалу. Објасни како разумеш епифанију Стивена Дедалуса.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
У поновном читању одломка означи места у тексту која су ти се нарочито допала и образложи своја запажања. Окарактериши лик Стивена Дедалуса и своја запажања поткрепи примерима. Усредсреди се на стање и расположење главног јунака: опиши како се манифестује његова нарочита узбуђеност и истражи шта ју је изазвало. Проучи језичка и стилска средства којима је то дочарано у тексту и издвој најупечатљивије примере. Истражи технику приповедања овде употребљену и потруди се да објасниш у чему се састоји њена сугестивност. Наведи карактеристичне примере у којима је нарочито дошла до изражаја способност писца да уверљиво дочара како се у свести главног јунака преплићу спољашњи догађаји и његове најдубље и најосетљивије унутарње реакције; испитај како Стивен Дедалус доживљава стварност, а како најсуптилније покрете сопствене душе и срца. Проучи ефекат паралелног описивања природе, и њене динамике, и Стивеновог кретања – које се остварује на физичком и духовном плану. Издвој места у тексту на којима је то нарочито видљиво и изведи закључак.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
Протумачи значај и вредност епифаније уочљиве у овом одломку. Има ли она универзалну вредност? Образложи своје мишљење.
Ed
Портрет уметника, чудни и чудесни Bildungsroman, обележио је почетак нове епохе у историји европског романа. „Роман одрастања” у коме писац прати уметничко сазревање свог alter ega, Стивена Дедалуса, кроз процес ослобађања од стега породице, нације и вере, израстао је у Џојсов велики уметнички и животни манифест. Био је то и тренутак правог рађања Џејмса Џојса као једног од највећих иноватора на плану романескне форме. Преврат на плану књижевне технике Џојс је у овом делу остварио пре свега тиме што је мудро избегао замку експериментисања по сваку цену. „Техника тока свести”, у то време већ помодна новина којом су многи осредњи писци прикривали недостатак талента и идеја, у овом роману није сама себи сврха, већ је на бриљантан начин комбинована са традиционалним приповедачким поступцима. (Из текста „Уликс Џејмса Џојса – митска узвишеност тривијалног” Зорана Пауновића) Џејмс Џојс / 271
А. Николас Фарњоли и Мишел П. Гилеспи, Џејмс Џојс од А до Ж: основни појмови о животу и раду (одломак)
Владимир Набоков, један од највећих писаца XX века, високо је ценио Џојса, поготово роман Уликс: чак је нацртао и мапу која приказује кретање Леополда Блума и Стивена Дедалуса по Даблину 16. јуна 1904, а у својим Лекцијама о књижевности, између осталог каже: „Уживаћете у сјајним уметничким страницама које је тај човек исписао, то су једни од најбољих пасуса у целокупној књижевности; рецимо, када Блум донесе Моли доручак. Како предивно тај човек пише!”
Портрет уметника у младости прати живот уметника, Стивена ДЕДАЛУСА (у суштини истог лика који се појавио у Стивену хероју, са незнатном променом имена), од најранијег детињства, кроз основну и средњу школу, студије, све до вечери када напушта Ирску. Међутим, за разлику од Стивена хероја, овај роман избегава стеге натурализма, не покушавајући да дâ детаљан хронолошки приказ Стивеновог живота. Уместо тога, он представља епифанијске догађаје, и разбија радњу на независне епизоде. Приповедање прелази нагло с поглавља на поглавље, чак и са сцене на сцену, остављајући читаоцу да их повезује. Свеукупно приповедање је тематски повезано. Прича се бави све већим Стивеновим отуђењем од крутог друштвеног окружења које прети да угуши и ограничи машту младог уметника. Приповедање пажљиво прати његово прогресивно губљење вере у централне институције ирског католичког друштва: породицу, цркву и националистички покрет. У вешто уклопљеном редоследу поглавља, Стивен постепено схвата да је свака институција угњетавачка и инхибирајућа сила и због тога се са све већом одлучношћу окреће уметности. Критичари Портрет уметника у младости схватају као парадигматско модернистичко прозно дело које у потпуности одбацује раније уметничке конвенције и које успоставља оданост естетској визији као моралну вредност.
pr om
uk a
*** Самјуел Бекет је почео да се бави писањем тек пошто је упознао Џојса и његово дело (иако обојица Ирци, први пут су се срели на Џојсовом предавању у Паризу). Једно време му је био од непроцењиве помоћи: пошто је Џојсу озбиљно попуштао вид, Бекет је преписивао делове романа Финеганово бдење.
o
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
И З
Р Е Ч Н И К А
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+
Епифанија (објава, појављивање) – У вези с књижевношћу е. означава уметничко откровење 1. тренутак надахнућа уметникове свести у којем се низ ранијих искустава и увида кристалише на основу неког случајног опажања које их доводи у фокус смисла; 2. изражајно дејство неке књижевне појединости које просветљује смисао дела као целине. – У овом смислу Џојс је употребио термин е. да означи суштинске циљеве своје уметности; како каже Елман, „под е. Џојс није подразумевао објављивање божанства, указивање Христа Мудрацима, иако је то корисна метафора за схватање онога што је он имао на уму. Е. је изненадно ’откровење суштине ствари’; тренутак у коме нам изгледа да и ’душа најобичнијег предмета има неко зрачење’.” Е. је за Џојса „ненадана духовна манифестација, било у вулгарности говора или геста, или у некој незаборавној фази саме свести”, те стога „управо књижевници треба да бележе такве е. с крајњом брижљивошћу” (Stephen Hero). Спенсер истиче да је ова теорија „средишња за разумевање Џојса као уметника”, да се сва његова дела могу описати „као њене илустрације, интензивирања и проширења”; Левин говори о Даблинцима као чистим примерима е., а И. Хендри (I. Hendry) указује да е. није карактери-
Ed
Џејмс Џојс (1915)
К Њ И Ж Е В Н И Х
272 / Међуратнa књижевност
стична само за Џојса, него да „сваки писац доживљава осећање откровења кад посматра неки део света” са одређеног духовног растојања, кад му се тај део чини „бременит значењем које превазилази њега самога, а свака појединост његове физичке појаве релевантна”. Теорија е. обухвата, дакле, и све елементе учења о типичном и карактеристичном, али и као теорија сазнајне природе стваралачког процеса, и као теорија изражајног дејства неке уметничке појединости, она је превасходно варијанта теорије симболизма.
ЗАНИМЉИВОСТИ
(Светозар Кољевић, Љубиша Јеремић, „Епифанија” у: Речник књижевних термина, прилагођено)
pr om
o
Роман о уметнику – врста образовног романа, где се кроз развој главног јунака од детињства до зрелости приказује како он препознаје своју уметничку судбину и овладава уметничким позивом. За разлику од образовног романа, у којем сусрет са уметношћу означава само једну од етапа у развоју главног јунака, уметност у роману о уметнику представља крајњи исход и циљ јунаковог сазревања. [...] Неретко постаје аутобиографски (нпр. Портрет уметника у младости Џ. Џојса). (Из Речника књижевних термина Тање Поповић) О ЈЕЗИКУ
uk a
Но свакако највећи и најзначајнији залог за будућност Џојсове уметности представља генијално коришћење изражајних могућности језика. Енглески језик у Портрету уметника у младости није пуко средство за преношење или илустровање и декорисање пишчевих идеја и ставова; Џојсов енглески буквално живи и одраста заједно са главним јунаком – од муцавог детињег тепања на почетку до моћне тутњаве фанфара које на крају романа објављују ступање млађаног, тек освешћеног уметника у неизвесну, али неодољиву авантуру живота посвећеног уметности.
Ed
(Из поговора Зорана Пауновића, „Уликс Џејмса Џојса – митска узвишеност тривијалног”)
Џејмс Писац Џојс / 273
У књизи Џејмс Џојс и филм Никола Лоренцин је између осталог забележио и податак да је Џојс, уз подршку из Италије, у Даблину 1909. године отворио први ирски биоскоп – Кинематограф Волта. Сачуван је програм филмова за свечано отварање, а Џојс је сам припремио плакате и исписао наслове за прву пројекцију. *** Једна од најзначајнијих екранизација Џојсових дела припада америчком редитељу Џону Хјустону, који је 1987. године снимио антологијски филм Мртви, по истоименој приповеци из збирке Даблинци.
Прилог о Џојсу, „Свештеник уметности”
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
youtu.be/1I4_XBB3dOg Мртви, филм Џона Хјустона према истоименој Џојсовој приповеци.
uk a
youtu.be/Rkos62UPwVk
o
Послушај превод Џојсових песама (из циклуса Страна књижевност Трећег програма Радио Београда).
pr om
youtu.be/0QFSBntSeIY
► Прочитај роман Портрет уметника у младости. Анализирај лик главног јунака Стивена Дедалуса. Опиши његов уметнички сензибилитет. Образложи његов однос према свакој врсти ауторитета. Истражи главне карактеристике Џојсовог књижевног поступка. Објасни шта је писац постигао епизодичним представљањем живота свога јунака. На примерима из текста образложи због чега се ово Џојсово дело сврстава у романе о уметницима. ►П огледај прилог о Џојсу „Свештеник уметности”, у ком професор енглеске књижевности и преводилац Зоран Пауновић говори о овом великом писцу. Послушај и преводе Џојсових песама и напиши краћи текст о свом доживљају Џојсовог стваралаштва. ► Изабери тему: Моја епифанија, Шта бива са уметником у младости, Коме су или чему уметник и уметност верни или напиши састав у коме ћеш употребити чувене Дедалусове речи из Портрета: „Нећу служити ономе у шта више не верујем, звало се то мој дом, моја отаџбина, или моја црква” и образложити његову потребу да изабере изгнанство и самоћу, и покуша да се изрази „неким стилом живота или уметности што [...] слободније и што [...] потпуније...” Предлог задатака за додатни рад ►П рочитај збирку прича Даблинци и представи је у одељењу. Групни рад: прочитајте приповетку „Мртви”, анализирајте је, а потом организујте пројекцију истоименог филма Џона Хјустона и оцените вредност редитељевог виђења и уметничког транспоновања Џојсовог дела.
СИНТЕЗА
Ed
Роман, приредио Александар Петров, Нолит, Београд 1975. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Нолит, Београд 1985. Зоран Пауновић, „Уликс Џејмса Џојса – митска узвишеност тривијалног”, у: Џејмс Џојс, Уликс, превод, коментари и поговор Зоран Пауновић, Цид, Подгорица 2001. Џејмс Џојс, Портрет уметника у младости, превео Петар Ћурчија, Библиотека Новости, Београд 2004. А. Николас Фарњоли и Мишел П. Гилеспи, Џејмс Џојс од А до Ж: основни појмови о животу и раду, превела с енглеског Тамара Вељковић, Агора, Зрењанин 2006. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Logos Art/Edicija, Beograd 2010. Nikola Lorencin, Džejms Džojs i film, Filmski centar Srbije, Beograd, 2015.
ЏеЈмс Џојс (1882–1941)
Портрет уметника у младости je парадигматско модернистичко прозно дело: потпуно одбацује раније уметничке конвенције и успоставља оданост естетској визији као моралну вредност. Џојсов модеран роман доноси виђење образовања личности као пута ка свести о властитој уметничкој мисији и вид егзистенцијалног отуђења његовог јунака Стивена Дедалуса. Поезија: Камерна музика (1907) Драма: Избеглиштва (1918) Приповетке: Даблинци (1914) Романи: Портрет уметника у младости (1916), Уликс (1922), Финеганово бдење (1939)
274 / Међуратнa књижевност
Вирџинија Вулф* Кључне речи: Госпођа Даловеј, роман тока свести, унутрашњи монолог.
ВИРЏИНИЈА ВУЛФ (1882–1941) Вирџинија Вулф је ћерка Леслија Стивена, познатог литерате деветнаестог века. Рођена је 1882. у Лондону, а из страха од лудила и наговештаја великог страдања којим је претио Други светски рат, извршила је самоубиство 1941. Стекла је образовање у кући у којој се сретала са највећим писцима оног доба, Хардијем, Стивенсоном, Раскином и Мередитом. Писала је романе, критике и есеје. Њена књижевна каријера почиње после удаје, 1912. године, за Леонарда Вулфа, књижевника и политичара. Њих двоје су живели интензивним животом интелектуалаца, својеручно су 1917. године штампали своје три приче као издање штампарије Хогарт*. Доживели су велики књижевни успех. После тога су наставили да издају дела младих писаца који ће постати славни: Кетрин Менсфилд, Т. С. Елиота, Форстера, као и неке велике руске писце. Временом је њихов дом у Блумсберију, чувеном, универзитетском крају Лондона, постао стециште уметника и интелектуалаца између два рата. Иако су они били само скуп пријатеља и саговорника, њихов утицај у јавности био је толико јак да су названи блумсберијском групом. О томе је Форстер написао следеће: „Атмосфера њенога дома била је пуна свега што је најтананије и најзрелије у енглеској култури и књижевности – пуна богатства тридесет генерација, њиховог хумора, мисли и сјајног, неусиљеног живота.” Значајна дела: Путовање на пучину (1915), Госпођа Даловеј (1925), Ка светионику (1927), Таласи (1931), Године (1937), Између чинова (1941). Осим ових романа и још неких прозних дела написала је и три књиге изванредних есеја, међу којима је најчувенији аутопоетички „Сопствена соба”.
pr om
o
Међу делима Вирџиније Вулф роман Госпођа Даловеј (1925) заузима посебно место и сматра се једним од најбољих енглеских романа написаних у прошлом веку. Лик главне јунакиње Кларисе Даловеј, даме из високог друштва, јавља се и у претходним делима Вирџиније Вулф: као епизодни лик у роману Излет на пучину и у неколико кратких прича (у приповеци „Госпођа Даловеј у Улици Бонд” и другим, које се готово могу сматрати издвојеним деловима потоњег романа). У изузетном модернистичком роману чија се радња одвија једног јунског дана 1923. године Вирџинија Вулф доводи до савршенства технику тока свести – психолошки вешто преплићући унутрашње монологе главне јунакиње, узорне педесетдвогодишње домаћице и супруге која тога дана приређује забаву, али се и преиспитује, и хероја Првог светског рата Септимуса Ворена Смита, који пати од посттрауматског синдрома и који на дан смештања у душевну болницу извршава самоубиство. Послератни Лондон, питања љубави и брачног избора, пријатељства, осећања и саосећања, психичког здравља и болести, смисла живота и самоубиства – кључне су теме које Вирџинија Вулф овде преиспитује, служећи се контрастом и иронијом.
ГОСПОЂА ДАЛОВЕЈ
uk a
(одломак)
Осећала се врло млада и у исто време неизрециво стара. Кидала се за сваку ситницу, а истовремено била изван ствари и посматрала. Имала је стално осећање, док је гледала таксије, да је тамо далеко на пучини, и да је сама; одувек јој се чинило да је веома, веома опасно живети чак и један дан. Не што је мислила да је паметна или изнад просека. Није ни сама знала како пролази кроз живот са оно мало знања које им је дала фројлајн Данијелс. Ништа није знала; ниједан језик, ни историју, једва да је сад било шта читала, сем мемоара, и то у кревету. Па ипак ју је то потпуно обузимало; све то; такси који су пролазили. И не би рекла за Питера, не би рекла чак ни за саму себе, ја сам оваква, ја сам онаква. Њена једина обдареност је у томе што познаје људе готово по инстинкту, размишљала је настављајући шетњу. Ако бисте је ставили у собу с неким, извила би леђа као мачка или би прела. Девоншајр Хауз, Бат Хауз, кућу с ћубастим папагајем од порцелана, све је то одједном видела осветљено, и сетила се Силвије, Фреда, Сели Сетон – и гомиле других људи; играња по читаву ноћ, теретних кола како се тешко крећу ка пијаци, а она вози аутомобил кући кроз Парк. Сетила се како је једном бацила шилинг у језеро. Али свако се сећа. Оно што она воли ту је, сада,
Ed
* Дело из изборног програма.
Вирџинија Вулф / 275
Хогарт – „Хогарт прес” је данас једна од највећих енглеских издавачких кућа.
o
Ed
uk a
Рене Магрит, Љубавници (1928)
pr om
Прво издање романа Госпођа Даловеј (1925)
пред њом; дебела дама у таксију. Па шта мари онда, питала се, идући ка Улици Бонд, шта мари што она неизбежно мора престати да постоји: све се то мора наставити без ње. Да ли је то љути, или, зар није утешно веровати да смрт све окончава потпуно? Али да ипак на неки начин, ту, на лондонским улицама, на плими и осеци ствари, овде, тамо, она живи и даље, и Питер живи и даље, живе једно у другом, она као део дрвећа код куће, сигурна је у то; као део оне ружне куће, тамо, што се рони комад по комад; као део људи које никад није срела; као магла спуштена између људи које одлично познаје и који је дижу на својим гранама као што је виђала да дрвеће диже маглу, међутим се све тако надалеко простире, њен живот и она сама. Али шта је то сањала док је гледала Хачардов излог? Шта је покушавала да поново нађе? Какву слику беле зоре у пољу, док је из широм отворене књиге читала: Не бој се више врелине сунца ни бесних помама зиме. То позно доба људског искуства код свих њих, свих људи и жена, изазива извор суза. Сузе и тугу; храброст и издржљивост; савршено усправан и стоички став. Сетите се, на пример, жене којој се она највише диви, леди Бексборо, кад је отварала базар у добротворне сврхе. Ево: Излети и шале од Џорока, Насапуњени сунђер, Мемоари гђе Асквит и Лов на дивље звери у Нигерији, све широм отворене. Како је ту много књига, али ниједна не изгледа сасвим прикладна да је однесе Евлини Хвајтбред у санаторијум. Ниједна је не би могла забавити и учинити ову малу неописиво суву жену, кад Клариса буде ушла, бар за тренутак љубазном, пре но што започну свој уобичајени бесконачни разговор о невољама жена. Колико жели да људима буде мило кад она уђе, помисли Клариса, па скрете и пође назад према Улици Бонд, осећајући се нелагодно јер је глупо радити нешто под другим изговором. Много више би она желела да буде као Ричард, који поступа ради самог поступка, док она, размишљала је чекајући да пређе улицу, пола времена не поступа једноставно, не ради самог поступка, него да би нагнала људе да мисле ово или оно; зна она да је то потпуна бесмислица (у том тренутку саобраћајац подиже руку), јер тиме нико није никад био ни за секунд обманут. О, кад би могла да поново отпочне свој живот, мислила је пењући се на плочник, кад би бар могла друкчије да изгледа! Била би, пре свега, црномањаста као леди Бексборо, имала би тамну пут и дивне очи. Била би, као леди Бексборо, одмерена и достојанствена; прилично крупна; интересовала би се за политику као мушкарац; имала би летњиковац, била би веома уважена, веома искрена. Место тога она има фигуру танку као штап, смешно ситно лице и нос као кљун у птице. Истина је да има лепо држање, лепе руке и ноге, да се лепо облачи узимајући у обзир да мало троши. Али често то тело које носи (заустави се да погледа једну холандску слику), то тело, поред све своје тежине, изгледа као ништа – баш ништа. Имала је чудно осећање да је невидљива, неприметна, непозната; да није више удата; да нема деце, већ да једино постоји ова зачуђујућа и помало свечана шетња са осталим светом по Улици Бонд, само госпођа Даловеј, не више чак ни Клариса, само госпођа Ричарда Даловеј. Улица Бонд је одушеви; Улица 276 / Међуратнa књижевност
твид – мека вунена тканина за израду одела и капута.
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
О својој поетици она говори у неколико огледа о књижевности, од којих је најпознатији Модерна проза (1919). У њему указује на оно чему писци треба да теже у својим делима, а то је сам живот. Живот се може сагледати ако се обрати пажња на унутрашњи свет човека, ако човек погледа у себе. Ауторка сматра да је погрешно ако се писци баве спољашњим светом, тако да није добро уколико их занима тело, а не дух, јер је стваран живот у души. Вирџинија Вулф даје пример руских писаца (Толстој, Достојевски и Чехов) који пишу о стањима људске душе. Романескну грађу треба тражити у маленим, свакодневним опажајним искуствима, у милијардама утисака. Стога суштина није у причању већ у субјективном, асоцијативном слоју, ти свакодневни утисци у стању су да у човеку пробуде бескрај сазнања која му наједном понуде одговоре за којима је трагао читав живот. Стога су тренуци откровења неизбежан поступак спознаје у њеним романима.
Ed
uk a
pr om
o
Бонд рано ујутро у пролеће; њене заставе лепршају; па њене радње; ништа упадљиво; ништа блештаво; комад твида у радњи у којој је њен отац педесет година куповао своје одело; неколико бисера; лосос на комаду хлеба. То је све – рече она гледајући у продавницу риба. – То је све – понови, зауставивши се за тренутак пред излогом једне радње где сте пре рата могли купити готово савршене рукавице. А њен стари ујак Виљемс имао је обичај да каже да се дама познаје по ципелама и рукавицама. Издахнуо је једног јутра у својој постељи средином рата. Рекао је: „Доста ми је свега”. Рукавице и ципеле; имала је страст за рукавице, а њена рођена ћерка, њена Елизабета, ни трунке не мари за њих. Ни трунке, мислила је настављајући пут уз Улицу Бонд ка радњи где је набављала цвеће кад би приређивала пријем. Елизабета, збиља, више од свега мари за свог пса. Јутрос се цела кућа осећала на катран. Па ипак, боље јадни Гризи него госпођица Килман; боље неред и катран и све остало него седети затворен у загушљивој спаваћој соби са молитвеником у руци. Била је склона да каже: боље било шта друго. Али могла је то бити, као што је говорио Ричард, само једна од оних фаза кроз које пролазе све младе девојке. Можда је и заљубљена. Али зашто у госпођицу Килман? Са којом се, наравно, рђаво поступало; то се мора признати, а Ричард каже да је она врло способна, да има прави историјски дух. Тек, оне су нераздвојне, и Елизабета, њена рођена ћерка, иде на причест; нимало не мари како је обучена, ни како се понаша према људима који долазе на ручак; искуство јој је говорило да верски занос чини људе неосетљивим (то чине и принципи); тупи њихова осећања, јер госпођица Килман би све учинила за Русе, скапала од глади за Аустријанце, али у личном животу истински мучи људе, толико је неосетљива, онако обучена у свој зелени кишни капут. Из године у годину је носила тај капут; знојила се; никада није била у соби пет минута а да вас не присили да осетите њену надмоћ и вашу нижу вредност; колико је она сиромашна, а ви богати; како она живи у сиротињском крају града, без јастука, или постеље, или простирке, или било чега; цела њена душа је рђала од те неправде, која се зарила у њу, њеног отпуштања из школе за време рата – јадно, огорчено, несрећно створење! Јер човек није мрзео њу, већ појам о њој, појам који је, без сумње, обухватао собом много од онога што није била госпођица Килман; она је постала једна од оних утвара са којима се човек бори ноћу; једна од оних утвара, господарећих и тиранских, које нас јашу и сишу нам пола животне крви; јер, без сумње, кад би се друкчије бацила коцка, кад би црни били горе, а не бели, она би могла да воли госпођицу Килман, само не на овом свету. Не! Па ипак, заледило ју је комешање тог бруталног чудовишта у њој! То што чује како се ломе шибљике и осећа како се копита усађују у дубине те лишћем испреплетене шуме, њене душе; никада не бити сасвим задовољна или сасвим сигурна, јер у сваком тренутку се чудовиште може покренути, та мржња која нарочито после њене болести има снагу да је нагна да се осећа сва изгребена, рањена у кичму; задаје јој физички бол и чини да усред свег уживања у Вирџинија Вулф / 277
(Из текста „Стварање и идентитет” Марије Летић)
Превела Милица Михајловић
РАЗГОВОР О РОМАНУ
o
жаворњак – делфинијум, врста цвета који обликом подсећа на делфина.
pr om
Роџер Фрај, Портрет Вирџиније Вулф (1917)
лепоти, у пријатељству, у томе што се добро осећа, што је воле, што своју кућу уређује као дивно прибежиште, ипак задрхти, да се повије као да заиста постоји чудовиште које јој чупа корење, као да цела ратничка опрема душевног задовољства није ништа до самољубље! Та мржња! Бесмислица, бесмислица! – викала је у себи отварајући врата цвећара Малберија. Она уђе лака, висока, врло права, и одмах је поздрави буцмаста госпођица Пим, чије су руке увек биле црвене као да стоје у хладној води заједно са цвећем. Било је цвећа: жаворњака, слатког грашка, кита јоргована; каранфила, гомиле каранфила. Било је ружа, било је кринова. О, да – удисала је слатки мирис тог земаљског врта док је разговарала са госпођицом Пим, коју је раније задужила и која је због тога мислила да је Клариса добра, јер је била добра превише година; веома добра, али ове године се чини старија док окреће главу с једне стране на другу међу криновима и ружама и нагиње се полузатворених очију над бокоре јоргована, удишући после уличне буке тај слатки мирис, ту изванредну свежину.
Ed
uk a
Опиши свој читалачки доживљај романа Вирџиније Вулф Госпођа Даловеј. Шта је превазишло твоја очекивања када је у питању жанр романа? Какве боје доминирају у снажним сензацијама које околина буди у госпођи Даловеј? Пронађи у Речнику симбола (Шевалије/Гербрант) симболику боја које чине свет протагонисткиње. На чему се заснива снажна импресивност прочитаног текста? Покажи на тексту да се пејзажи у природи подударају са пејзажима душе госпође Даловеј. Подвуци делове текста који те асоцирају на технику филмске монтаже. Какви се утисци постижу применом овог поступка у књижевности? Покажи на тексту да је лиричан и да књижевница користи песничке поступке (на пример лајтмотив).
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Прочитај роман Госпођа Даловеј. Припреми се за час интерпретације романа Госпођа Даловеј тако што ћеш се упознати са биографијом Вирџиније Вулф и сагледати аутобиографски слој романа. Обрати пажњу на овај детаљ: још од малих ногу у Вирџинији Вулф је сазревала жеља за писањем, па тако веома рано почиње да пише писма и приче за децу и изграђује свој особен стил. У писму једној пријатељици које је написала као десетогодишњакиња тврди да жели да напише роман о човеку и жени које ће приказати како одрастају и сазревају бивајући све ближи једно другоме, а никада се не срећу. Пронађи рефлекс ове идеје у Госпођи Даловеј и размисли о томе који роман из светске књижевности има сличан сиже. Организујте се за рад у пару и проучите лик госпође Даловеј.
278 / Међуратнa књижевност
Задаци за истраживање
pr om
o
Проучите живот госпође Даловеј: шта ради и какве су јој навике, оно што ауторка зове спољашњи живот. Истражите унутрашњи живот јунакиње: о чему размишља и како се осећа. Удубите се у однос Кларисе и њеног мужа Ричарда Даловеја и проучите њихове ликове из различитих перспектива. Истражите однос Кларисе и Питера Волша и осветлите њихове различите углове гледања на живот (преко унутрашњих монолога). Обратите пажњу на животну причу Септимуса Ворена Смита и на њен епилог. Повежите његов лик са судбином госпође Даловеј. Истражите однос протагонисткиње романа и њене ћерке Елизабете, проучите њихов различит поглед на свет и реакцију госпође Кларисе. Укажите на сродности Септимуса и Кларисе и запазите симболику у чињеници да се младић убио пред сам пријем код Госпође Даловеј. Истражите делове текста који се односе на угледног психијатра сер Вилијема Бредшоа и запазите критику друштва изражену у његовом лику. Истражите односе госпођице Килман и Кларисе, покажите у тексту да су антиподи и проучите струјања њихових свести. Какво светло баца овај однос на госпођу Кларису? Протумачите симболику сцене с почетка романа у којој је протагонисткиња описана како се губи у лондонској вреви. „Имала је чудно осећање да је невидљива, неприметна и непозната, да није више удата, да нема деце, већ да једино постоји ова зачуђујућа и помало свечана шетња са осталим светом по Улици Бонд, само госпођа Даловеј.”
Ed
uk a
Лик Кларисе Даловеј је предмет полемика књижевних критичара који је доживљавају на различите начине: једни је сматрају површном, егоистичном особом, а други је доживљавају као веома осетљиву особу која само изгледа површно јер носи маску. Определи се за једну од две понуђене могућности. Данијел Шварц, књижевни критичар, сматра да Клариси треба више пажње и наклоности мужа и ћерке, коју не добија, па ту празнину попуњава пријемима, свакодневним активностима и успоменама и да је реч о неупотпуњеној личности која зато личи на површну особу. Изнеси свој став у вези са тврдњама Данијела Шварца. Намеће се питање да ли је Клариса срећна што води такав живот, што осцилира у осећањима између туге и радости, жеље за задржавањем рутине свакодневице и жеље за променом, између осећања смисла и бесмисла живота. У романима Вирџиније Вулф се као лајтмотив јавља потрага за изгубљеним драгоценостима. „Али зашто се одједном осетила тако очајно несрећна? Па као неко ко је у трави изгубио зрно бисера или дијамант, те веома пажљиво раздваја дуге влати, час на ову, час на ону страну и узалуд га тражи овде-онде, да га најзад опази међу корењем, тако је и она стала да претреса једну ствар за другом.” Објасни шта је изгубила протагонисткиња и како се то може повезати са трагичним исходом њеног живота. Проучи женско писмо Вирџиније Вулф, заправо специфичан стил и језик, и проблематику којом се бави. Прочитај њен есеј „Сопствена соба” и сажето изложи о чему се у њему говори. Упореди лик Норе из Ибзенове драме Луткина кућа са ликом госпође Кларисе Даловеј, запази сличности и нагласи разлике. Зашто би требало да читате Вирџинију Вулф Која је од две протагонисткиње аутентичнија и психолошки продубљенија? Повежи ликове и судбине Ане Карењине и госпође Даловеј и упореди њихове особине, проблеме и трагично окончане животе. Погледај на ТЕД-ЕД-у видео под насловом Зашто би требало да youtu.be/DcMLkce_BLg читате Вирџинију Вулф и укратко изложи своје мишљење о томе. Вирџинија Вулф / 279
И З
Роман тока свести (према енгл. stream – ток свести) – врста модерног романа, нарочито присутног у англоамeричкој књижевности (Џ. Џојс, В. Вулф, В.Фокнер), коме се могу, као типу монолошко-асоцијативне прозне структуре, приближити и нешто друкчији романи (М. Пруст, Р. Музил, Х. Брох). Издвојен, дефинише се према предмету, односно усредсређености писца на „ток свести” (којим се појмом, узетим из психологије В. Џејмса, и употпуњеним схватањима интуициониста [Бергсон] и психоаналитичара [Фројд и Јунг], жели да обележи схватање менталног живота као непрекинутог тока „тоталног искуства”), као и према поступцима уметничког комуницирања неартикулисаних процеса и стања свести, при чему се – унутрашњем монологу даје највећа важност. У најзначајнијем од ових романа, Џојсовом Уликсу (Ulysses), уклањање приповедача и стварање илузије непосредног тока свести фиктивног лица значило је отварање нових перспектива у романескном стварању. На једној страни, од читаоца се очекује да сам преузме тачку гледишта приповедача и да спаја тематски и фабуларно расуте податке о фиктивним лицима и збивањима у причу с каквим било значењем; на другој страни, писац, узимајући грађу често директно из живота и не тражећи нека у њој наговештена „објективна” значења, појављује се у чисто лингвистичкој равни и испитује, из различитих фиктивних перспектива, могућности поетског значења предочене стварности. Карактеристично је и коришћење јединства времена и места (један даблински дан у Уликсу): учвршћен у одређеној свести, читалац лута по времену, или у одређеном тренутку мења перспективе различитих свести. У роману тока свести коришћене су, и отежавају разумевање, различите технике: од оних смишљених по аналогији са филмском – монтажом и музичким лајтмотивом, до интерпункцијских и типографских особености, као и различита начела обједињавања хаотичне грађе; од формално сценских аранжмана, до природних или теоријских цикличних схема (годишња доба, плима и осека, историјски циклуси), митолошких или музичких структура.
Ed
uk a
(Из Дневника списатељице Вирџиније Вулф)
Т Е Р М И Н А
o
Али шта сад осећам у овом писању – ова књига, Сати, ако се тако зове? Човек мора писати на основу дубоких осећања, рекао је Достојевски. А да ли ја тако пишем? Или само стварам речима, волећи их? Не, мислим да није тако. У овој књизи имам скоро и превише идеја. Желим да представим живот и смрт, здравље и болест. Желим да критикујем друштвени систем, и да покажем како он функционише, при највишем интензитету.
К Њ И Ж Е В Н И Х
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Р Е Ч Н И К А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Џорџ Чарлс Бересфорд, Портрет Вирџиније Вулф (1902)
Унутрашњи монолог (фр. monologue interieur) – покушај књижевног изражавања подсвесних процеса, односно процеса људске свести у којима мисли и осећања нису рационално артикулисани, немају логичку, граматичку и хронолошку сређеност, те се приказују у формирању или ређају у слободним асоцијацијама. За разлику од доживљеног говора, унутрашњи монолог тече у првом лицу; али поред тога он није превасходно елемент спољашње форме, него и елеменат унутрашње форме: доминација субјективне свести над реалношћу не огледа се само у углу 280 / Међуратнa књижевност
Вирџинија Вулф, Аутопортрет (1910)
pr om
o
приповедања, него и у начину излагања који нема строго рационалну структуру. У овом је, најзад, и основна разлика између унутрашњег монолога и солилоквија, који такође одражава драму индивидуалне људске свести и подсвести, али који је претежно организован у разговетним и правилним граматичким и рационалним структурама.[...] Овај књижевни поступак у модерном роману обично уводи структуру субјективног психолошког времена, а искључује структуру механичке хронологије (време у књижевности), слика људско психичко постојање као непрекинут ток једне јединствене, али крајње изоловане индивидуалности. У исти мах унутрашњи монолог брише границе између перцепције и сећања, садашњости и прошлости, и приказује их као подједнако стварне и условне; као да ишчезавање ретроспективног приповедачког посредника између доживљаја протагонисте и света изражава пре свега осећање несазнатљивости и „несигурности света и живота” (В. Кајзер). Но тако прозне структуре откривају нове, неслућене могућности, ослобађају се конструктивног значења фабуле и карактеризације, граде неку самосвојну поетику сугестије, сложених алузија у којима се и најништавније појединости неког имагинарног савременог тренутка пројектују каткад у свет митова и легенди прошлости, те тако путем унутрашњег монолога оно што на први поглед може изгледати до ексцентричности особено открива неку своју дубљу људску универзалност. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
(Из Речника књижевних термина Драгише Живковића, прилагођено)
Ed
Основне карактеристике овог новог схватања књижевности налазимо и у Госпођи Даловеј Вирџиније Вулф. Радња се догађа једног јединог јунског дана у Лондону. Госпођа Даловеј је дама из високог друштва, прешла је педесету и мада је недавно боловала од срца, још је витка и ненаметљиво привлачна. Аутентична елеганција и истанчаност понашања чине је женом која привлачи туђе погледе. Увек је имала све, али никада није тражила, није хтела или није смела да тражи више од онога што дозвољавају правила цивилизованог живота. Не спада у врсту интелектуалаца, али је изразито сензибилна и инстинктивно интелигентна, има веома изражено осећање недовољности и недовршености. Зато, иако споља мирна, другује са једном празнином у души коју стално попуњава и затрпава сећањима. Планови и будућност готово не постоје за њу. Клариса Даловеј је личност која осваја својим топлим и тихим шармом. Једног јунског преподнева – одвија се танка нит приче – Клариса Даловеј излази у град да купи цвеће за свој пријем који ће се одржати исте вечери. Хода она тако улицама којима врви свет, док с времена на време и равномерно одзвања Биг Бен, симбол и опомена пролазности. Одједном један авион почиње да исписује Вирџинија Вулф / 281
o
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
pr om
Вирџинијa Вулф (1927)
слова неке рекламе, и све се главе као једна дижу увис. И тако настаје један од оних тренутака у коме живот индивидуе стукне у позадину и слије се у реку живота масе. Јер Вирџинија Вулф запажа и хоће да каже: не само да људска бића живе преко својих граница, у другим и са другим познатим лицима, већ и са неким непознатим бићима са којима укрсте погледе, или их годинама посматрају са прозора своје собе, или им се пак концентрични кругови живота мистично додирују. Клариса одлази у цвећарницу, затим кући, а увече је њен успели пријем, и то је све; односно, то је тек лаки оквир, а суштина је у непрестаном вибрирању свести и подсвести ове жене, у унутрашњој активности осталих личности које су све ухваћене у међусобне мреже, све испреплетене, све се узајамно осветљавају, све у ствари живе у тим узајамним и безбројним везама. Али Вирџинија Вулф није само психолог, она је и оштар и независни посматрач друштва. Немогуће је не уочити њену реску иронију и прекор упућен снобовском и комичном устројству високог енглеског друштва. (Из предговора Милице Михајловић роману Госпођа Даловеј)
Ed
uk a
Вирџинија Вулф је поодавно престала да буде наш савременик и давно је престала да важи за експериментатора, али су њене новине избориле себи место у литератури. Почела је да пише негде у првој деценији овога века када су многим будућим и великим писцима дотрајали оквири постали тесни за приказивање новога вида живота. Користећи се резултатима које су постигли Хенри Џејмс, Фројд и Бергсон, велики истраживачи на пољу филозофије, психологије и сазнања о људској свести и подсвести, три велика романсијера – Џејмс Џојс, Пруст и Дороти Ричардсон, независно једно од другог, окренули су леђа дотадашњим нормама и почели да пишу роман безмало из почетка. Преокрет није захватио само литературу, већ све уметности. Ови, тада млади, романсијери пошли су од следећег: основно у животу нису крупни догађаји, особене личности и узбудљиво смењивање разних збивања. До праве истине о животу може се доћи ако се ухвате најтананије реакције људске свести и подсвести, јер човечји дух никада не престаје да пулсира и стално је изложен киши безбројних атома живота. Ослушкивање ових тананих реакција заглушују помпезнe и
вештачкe архитектонскe заплетe и у мањој или већој мери типизиранe и предимензиониранe карактерe хероја. Нелогично је и неприродно да писац буде присутни или закулисни творац који суверено влада догађајима и личностима у свом делу. Хронологија је само случајан поредак различитих збивања, а не прави редослед догађаја. Зато су писци тог раздобља, а међу њима и Вирџинија Вулф, дошли до закључка да све: заплет, хронологију, узбудљива збивања, обрте и карактерологију у класичном смислу треба одбацити и уместо тога удубити се у слојеве људске психе, у односе човека са другим људима и свим што га окружује. [...] У њему је он потражио решење, дефиницију, поезију. Друго његово и подједнако важно оруђе је унутрашњи монолог, који му је пружио слободу да занесено и бескрајно пребира по људској свести и још дубље од ње. Зато се овај нови вид романа још зове и роман тока свести, а његови протагонисти – експериментатисти. И, најзад, за разлику од класичног романа у ком је писац био свемоћан, он се у модерном роману најчешће апсолутно изједначује са главним ликом или ликовима, до стапања с њима или брисања свога ја, или је потпуно одсутан.
282 / Међуратнa књижевност
(Из предговора роману Госпођа Даловеј Милице Михајловић)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Илуструј роман Госпођа Даловеј Вирџиније Вулф или направи пано на ком ћеш фотографијама представити ликове глумаца који би учествовали у филму у твојој режији. Напиши есеј са темом Судбина жене као тема у књижевности. Погледај филмску драму Сати по мотивима из живота и дела Вирџиније Вулф и напиши приказ. Истражи рецепцију романа Госпођа Даловеј у позоришту или на филму.
pr om
(1882–1941)
o
ВИРЏИНИЈА ВУЛФ
СИНТЕЗА
Вирџинија Вулф, Дневник списатељице, изводе из дневника приредио Ленард Вулф, превела Славица Стојановић, Феминистичка 94, Београд, 2002. Вида Е. Марковић, „Клариса Даловеј, подељена личност”, у: Дезинтеграција личности у енглеском роману 20. века, Нолит, Београд, 1972. Светозар Кољевић, „Све ужи мостови уметности – о импресионистичком роману Вирџиније Вулф”, у: Хирови романа, Свјетлост, Сарајево, 1988. Исидора Секулић, „Вирџинија Вулф”, у: Из страних књижевности, 11, „Вук Караџић”, Београд, 1977. Александра Лемасон, Вирџинија Вулф, превела Драгана Банковић, Clio, Београд, 2008. Марија Летић, Стварање идентитета, сумрак свијести у романима Вирџиније Вулф, Пале, 2017. Зоран Пауновић, Живот је негде другде. Прозор у двориште, Геопоетика издаваштво, Београд, 2017. Rečnik književnih termina (ur. Dragiša Živković), Nolit, Beograd, 1985.
Енглеска књижевница, родоначелница модерне књижевности и једна од твораца романа тока свести. Њен богат стваралачки опус чини: девет романа, више збирки кратких прича, више збирки књижевних огледа, пет томова дневника и шест томова писама и други текстови.
Ed
uk a
Њена проза је особена: нема фабуле, тема је унутрашњи свет јунака и његово мисаоно истраживање, изражено техником тока свести. Смена наратора и тачки гледишта одликује њен раскошан поетски израз са обиљем различитих утисака. Вирџинија Вулф говори о потреби приказивања самог живота кроз унутрашњи свет човека. Грађу за романе треба тражити у малим свакодневним доживљајима. Ауторка тражи одговор на питање у чему је смисао живота.
Роман Госпођа Даловеј настао је са намером да се кроз главни лик представе сви аспекти живота. Радња романа се одиграва у току једног дана у аристократској атмосфери и прати две наизглед различите приче: госпође Даловеј и младића Септимуса, које се слично завршавају.
Вирџинија Вулф / 283
Луј Фердинанд Селин Кључне речи: Путовање накрај ноћи, роман, критика рата, нихилизам, цинизам, ругање херојству, путовање.
Пред тобом су одломци из прва два поглавља Селиновог романа који се сматра једним од најзначајнијих у прошлом веку. Налик усменој исповести, живим и сугестивним језиком, писац тематизује поразно искуство Првог светског рата, путовања у колонијалну Африку и у Њујорк, а онда и повратак у послератну Француску...
Луј Фердинанд Селин (1894–1961)
o
ПУТОВАЊЕ НАКРАЈ НОЋИ
pr om
(одломци)
Елизабети Крејг
„Путовати, корисна је то ствар, то голица машту. Све остало је само разочарање и замор. Наше је путовање потпуно измишљено. У томе и јесте његова снага. Оно иде од живота до смрти. Људи, животиње, градови и ствари, све је измишљено. Ово је роман, само измишљена прича. Литре тако каже, а он никад не греши. А онда свако може да учини то исто. Довољно је да затвори очи. То је с оне стране живота.”
uk a
Селин је књижевни псеудоним француског лекара и писца Луја Фердинанда Детуша. Пре 1912. године школује се за трговца, а потом се добровољно пријављује за војну службу; 1914. унапређен у коњичког подофицира, на фронту је рањен у руку и задобио потрес мозга, чије ће га последице мучити до краја живота. После рата полаже матуру, а 1920. уписује се на медицину. Од 1925. до 1927. учествује у мисији Друштва народа (Секције за хигијену) и борави на Куби, у Америци и Канади, западној Африци и Европи. Роман Путовање накрај ноћи излази код Галимара 1932. и добија награду „Ренодо”. У време Шпанског грађанског рата (1936) постаје близак париским колаборационистичким круговима и објављује роман Смрт на кредит. Поводом руског превода тог романа путује у СССР и враћа се пун осуда према социјализму. У Дому француских радника у Берлину 1942. на митингу говори негативно и о нацистима и о комунистима („ствар избора између колере и куге”). На крају 1945, на захтев Француског посланства у Данској, приведен је и притворен, до 1947. Године 1950. је у Француској, у одсуству, осуђен на годину дана затвора, новчану глобу и губитак грађанских права. Годину дана касније амнестиран је. Својом прозом утицао је на многе писце, између осталих и на Гинтера Граса, Бекета, Сартра, Кеноа, Буковског и Керуака. Значајна дела: Путовање накрај ноћи (1932), Смрт на кредит (1936), Школа за лешеве (1938), Од замка до замка (1957), Север (1960) и друга.
Ed
*
Наш је живот путовање Кроз Ноћ и кроз студен зима, Ми тражимо пролаз к Небу Где једино мрака има. Песма швајцарских гардиста 1793.
* Тако је то почело. Ја ништа нисам казао. Ништа. Артур Ганат ме је повукао за језик. Артур, студент, и он студент медицине, другар. Нађемо се тако на Тргу Клиши. Има нешто да ми каже. Ја слушам. „Немој да стојимо напољу”, каже он. „Да уђемо!” Уђем ја с њим. Ето. „На овој ћемо се тераси обарити као јаје, ходи овамо!” И онда нам тек паде у очи да нема живе душе на улици, због припеке, ни кола нема, ничега. И кад је јака зима, опет нема никога; баш ми је он, колико се сећам, тим поводом рекао: „Парижани увек изгледају страшно запослени, а у ствари се шетају од јутра до мрака; доказ је што их, кад време није за шетњу, јер је сувише хладно и сувише топло, нигде нема, сви унутра пију кафу са шлагом или пиво. Тако је то. Век брзи284 / Међуратнa књижевност
Ed
uk a
pr om
o
не! – веле. А где то? Крупне промене, – причају. Како то? Ништа се, у ствари, није променило. И даље се сами себи диве и то је све. А ни то није ново. Само речи, па и оне се нису много промениле! Две-три ту и тамо, и то оне мале...” Поносни што смо изрекли ту корисну истину седимо, очарани, и гледамо жене у кафани. После је разговор скренуо на председника Поенкареа, који је баш тог поподнева отварао изложбу кучића, и онда, реч по реч, до Времена, које је о томе писало. „Ето, то ти је сила одиста, Време”, задиркивао ме је Артур Ганат тим поводом, „Нема му равна кад треба бранити француску расу!” „Баш брига француску расу, пошто она и не постоји”, одвраћам ја као из рукава да бих показао како сам обавештен. – И те како постоји! И каква лепа раса, упорно ће он – чак је то најлепша раса на свету, а рогоња је онај који је се одриче! – И навали да ме грди. Ја ћутим, разуме се. – Није истина. Раса, или оно што ти тако зовеш, то ти је само гомила бедника као ја, бувљивих промрзлих слепаца који су се овде насукали гоњени глађу, кугом, туморима и зимом, довукли се овамо, прегажени, са све четири стране света. Даље нису могли да оду због мора. То је, ето, Француска и то су Французи! – Бардами – он ће озбиљно и мало тужан – наши очеви нису били ништа гори од нас и не говори тако о њима! – У праву си, Артуре, нема шта, ту си у праву. Огорчени и послушни, силовани, покрадени, рашчеречени и увек будале, нису били гори од нас! Добро си рекао! Ништа не мењамо! Ни чарапе, ни господаре, ни мишљења, или их мењамо доцкан, кад више не вреди. Родили смо се верни и од тога цркавамо, такви смо! Узалудни војници, хероји за све и мајмуни који говоре, а речи им се муче, ми смо љубимци Краља Беде. Његови смо! Кад не слушамо, он притегне... Његови су нам прсти око врата, увек, не дају ти да зинеш, добро треба да пазиш ако хоћеш да имаш шта да поједеш... Он за ситницу дави... Какав је то живот?... – Постоји и љубав, Бардами! – Артуре, љубав је бесконачност доступна и пудлицама, а ја имам своје достојанство! – Де, и ти си ми неко! Анархиста си ти, ето шта си! Лукав момак, нема шта, видите и сами, а и врло напредан што се тиче мишљења. – Као што ти рече, дебели, ја сам анархист! А најбољи је доказ то што сам срочио некакву осветничку и социјалну молитву, сад ћеш да видиш шта је то: ЗЛАТНА КРИЛА, то је наслов! – И почех онда да рецитујем: Бог који броји минуте и паре, Бог очајни, путен и зловољан као свиња, Свиња златних крила, спремна да се било где изврне на леђа и трбух преда миловању, то је он, наш господар! Љубимо се. – То твоје делце се не држи пред животом, ја сам, што се мене тиче, за устаљени ред, а политику не марим. Уосталом, кад ми отаџбина буде тражила да за њу крв проливам, наћи ће ме сигурно, и нећу се нећкати, спреман да је пролијем. Луј Фердинанд Селин / 285
Прво издање романа Путовање накрај ноћи (1932) Луј Фердинанд Селин као војник (1914)
Ed
uk a
pr om
o
Ето шта ми је одговорио. Нисмо ни приметили да рат лично прилази нама двојици, а мени није глава била баш најбистрија. Ова кратка али жива дискусија ме је заморила. Осим тога, мало сам се и узбудио, јер ме је келнер назвао муфљузом због бакшиша. Најзад се ја и Артур помирисмо и то до краја. Били смо истог мишљења скоро у свему. – Истина је, у крајњој линији ти си у праву – сложих се ја помирљиво – али ето, сви смо се нашли на истој галији, весламо из све снаге, не можеш ми рећи да није тако! На ексерима седимо и опет све ми вучемо! А шта имамо од тога? Ништа! Само батине, невоље, лажи и којекакве покварењаклуке. Радимо! – веле они. А то ти је још и најсмрдљивија ствар, тај њихов рад! Ми смо доле у утроби брода, дахћемо, смрдимо, цеде нам се јаја и дабоме! А горе на палуби, у хладовини, седе газде и баш их брига, с лепим, ружичастим и намирисаним женама у крилу. И тако ти они ставе цилиндар на главу и заурлају на нас из све снаге: „Мрцине, рат је!” – тако веле. „Кренућемо на оне битанге из домовине бр. 2 и поразбијати им тинтаре! Хајде! Хитро! На броду имамо све што треба! Сложни сви! Деде, прво да чујемо да се све затресе: „Живела домовина бр. 1!” Да се издалека чује. Онај најгласнији добиће медаљу и проминцлу слатког Исуса! Богаму! А они који не буду хтели да цркну на мору, могу да цркну и на копну, тамо ти бива још много брже него овде!” – Баш тако! – одобри ми Артур. Одједном га је збиља лако убедити. Кад ето ти, баш испред кафане у којој смо седели, наиђе пук војске, а на челу му пуковник на коњу, изгледао је баш пристао и заиста кршан момак тај пуковник! Ја ти поскочих од одушевљења. – Одох да видим да ли је тако – довикнух Артуру и пођох да се јавим у војску и то трком. – Баш си ј...ветар, Фердинанде! – одврати ми Артур, увређен вероватно херојским угледом који сам стекао код свих оних који су нас гледали. Мало ме је насекирало што он то тако сматра, али ме то није зауставило. Ухватио сам корак. „Ту сам и ту ћу остати!”, рекох сам себи. – Видећемо већ, шмољо – стигох још да му довикнем пре но што замакох за угао с војницима иза пуковника и музике. Ето, баш је тако било. Онда смо дуго марширали. Мислиш нема више, кад оно опет улице и пуне цивила са женама, који су нас узвицима бодрили и бацали цвеће са балкона, испред железничких станица, препуних цркава. Колико је само било родољуба!... Падала је киша, те је било све мање, а после више уопште није било, бодрења, ни једног јединог узвика на друму. Значи, сад смо били сами? Један за другим? Музика је ућутала. „Једном речи”, помислио сам кад сам видео како ствари иду, „више нема завитлавања! Сад све опет с почетка.” Хтедох да одем. Али доцкан! Затворили су кришом врата за нама, цивилима. Упали смо у клопку, као пацови. * Кад се човек већ нађе унутра, е онда је заиста заглавио. Попели су нас на коње и пошто смо тако провели два месеца, опет нас вратише у пешаке. Можда зато што је оно било скупо. Најзад, једног јутра, пуковник је тражио свог коња, посилни му беше отишао с коњем, није се знало куда,
шмоља – пејоративно: слабић, неспособан човек.
Едуар Детај, Француски драгон, детаљ (1906)
286 / Међуратнa књижевност
Ed
uk a
pr om
o
вероватно на неко месташце где куршуми нису пролетали тако силно као насред пута, јер смо се најзад баш ту нашли, пуковник и ја, насред среде пута, ја сам држао деловодник у који је он уписивао наредбу. Далеко на путу, чак тамо докле једва оком досежеш, биле су две црне тачке, насред пута као и ми, само то су била два Немца врло запослена пуцањем већ добрих четврт часа. Он, наш пуковник, можда је и знао нашто су ти људи пуцали, можда су и Немци знали, али ја заиста нисам знао. Колико год сам пребирао по памети, нисам могао да пронађем шта сам се то замерио Немцима. Увек сам био врло љубазан и врло учтив према њима. Помало сам их и познавао, Немце, чак сам ишао и у њихову школу кад сам био мали, тамо у околини Хановера. Говорио сам и њихов језик. Беше то онда гомила дрекавих кретенчића, бледих и подмуклих очију као у вукова, одлазили смо после школе заједно да се хватамо с цурицама по околним шумарцима, а и гађали смо из пиштоља, које смо куповали за четири марке. Пили смо слатко вино. Али од тога па до овог сад пуцања у тинтару, и то чак а да нису прво пришли да нам то кажу, и то насред пута, е ту је било разлике, чак бих рекао читав понор. И те колике разлике. Рат ти је, у ствари, био све оно што не разумеш. То тако није могло даље да иде. Да се у тим људима није догодило нешто врло чудно? Нешто што ја никако нисам могао да осетим, ама баш никако. Мора да нисам на време приметио... Моја се осећања према њима уопште нису променила. Некако сам желео, упркос свему, да покушам да схватим њихову суровост, али сам још више желео, снажно, апсолутно, коначно, да одем одавде, толико да се све то одједном учинило као последица неке ужасне грешке. „Кад је већ тако, шта се ту може, сем да човек збрише”, помислих најзад... Изнад наших глава, на два милиметра, на милиметар можда од слепоочнице, треперили су један за другим они дуги челични конци које исцртавају куршуми у врелом летњем ваздуху, покушавајући да вас убију. Никад се нисам осетио тако излишан као међу тим зрнима и на светлости тога сунца. Огромно, свеопште завитлавање. Било ми је у том часу тек двадесет година. Опустели салаши у даљини, празне и отворене цркве, као да су сељаци из ових заселака отишли на обданицу, сви, на неко славље на другом крају среза и оставили нам на поверење све што имају: земљу, кола с рудама које штрче увис, своје њиве, забране, друм, дрвеће, чак и краве, пса на ланцу, све то! Да мирно радимо шта хоћемо док они нису ту. Рекло би се – лепо од њих. „Ипак, да нису негде на другом месту”, помислио сам, „да овде још има људи, не бисмо се сигурно овако бестидно понашали! Овако ружно! Не бисмо смели, пред њима!” Али није било више никог да нас види. Сами смо били, као младенци који пређу на свињарије чим оду гости. Мислио сам такође (чучећи иза дрвета) да бих баш волео овде да видим Деруледа, о коме су ми толико причали, да ми објасни шта он ради кад га удари зрно посредсреде. Они Немци, згурени крај пута, упорни и неуморни стрелци, гађали су лоше, само чинило се да имају метака напретек, вероватно пуне магацине. Рат, по свему судећи, није био завршен! Наш пуковник, што јест’ – јест’, показивао је запрепашћујућу храброст! Шеткао се самом средином пута, па уздуж и попреко кроз кишу зрна, просто као да чека пријатеља на Луј Фердинанд Селин / 287
Жак Тарди, илустрације за роман Путовање накрај ноћи (1988)
Ed
uk a
pr om
o
перону железничке станице, једино је био мало нестрпљив. А пре свега, одмах то да кажем, село никад нисам могао да видим, увек ми је изгледало тужно, с бескрајним блатом, кућама у којима нема људи и, путевима који не воде никуд. А кад се још и рат дода томе, заиста је неиздржљиво. Почео је и ветар, оштар, с обе стране јарка тополе су мешале шуштаве рафале лишћа с кратким сухим пуцњевима који су оданде долазили према нама. Ти непознати војници су нас стално промашивали, али тако опкољени хиљадама смрти мислили смо да смо у њих умотани. Нисам смео ни да се мрднем. Овај пуковник је, стварно, право чудовиште! Сада, у то сам био сигуран, тај створ гори од пса није могао ни да замисли да би могао да погине. Истовремено схватих да таквих јунака мора бити много у нашој војсци, а сигурно их има још толико и у војсци преко пута. Ко зна колико? Један, два, више милиона можда? У том часу ми се страх претвори у панику. С таквим створовима ова паклена будалаштина могла би да потраје бесконачно... Зашто би и престајали? Никад нисам јаче осетио неумитност осуде људи и ствари. „Зар сам ја једина кукавица на Земљиној кугли?”, помислих. Какав ужас!... Изгубљен између два милиона лудака, разбеснелих хероја, наоружаних до зуба? Оних под шлемом, и без шлема, оних без коња и на коњу, на мотоциклу, оних што урлају, оних у аутомобилима, оних што звижде, пуцају, прикрадају се, лете, пузе, копају, провлаче се, јашу стазама, пушкарају, затворени на Земљи као у каквој лудници, као да хоће све да униште: Немачку, Француску и континенте, све што дише, да униште, бешњи од паса, заљубљени у своје беснило (што се псима не дешава), сто хиљада пута бешњи од хиљаду паса и колико пута покваренији. Лепо нам се пише. Заиста, то сам сад схватио, упетљао сам се у апокалиптички крсташки рат. Човек је пред ужасом невинашце, као и пред уживањем. Зар сам могао и наслутити овај ужас кад сам кренуо с Трга Клиши? Ко је могао и да замисли, пре но што заиста уђе у рат, све то што крије гадна херојска и лења душа људи? А кад сам запао у ову масовну јурњаву ка општем убиству, ка ватри... Кренуло је то из дубина и, ето, букнуло је. Пуковник је и даље био миран, гледао сам га, стојећи на насипу примао је писамца од генерала и цепао их у ситне комадиће, пошто их је без журбе прочитао под кишом метака. Зар ни у једном није било наређења да се сместа прекине ова одвратна ствар? Зар му нико одозго није рекао да је у питању забуна? Ужасна грешка? Погрешно бачена карта? Да су се преварили? Да су хтели да изведу као бајаги маневре, а не убиства? Али ништа! „Наставите, пуковниче, на добром сте путу!” Ето шта му је вероватно писао генерал Де Антреј из дивизије, наш главни шеф, онај од кога је сваких пет минута примао писамце по војнику за везу, сваки пут све зеленијем и збуњенијем од страха. С таквим плашљивим момком бих се побратимио! Али ни за братимљење није било времена. Није, дакле, било грешке. Све ово што се овде радило, ово пуцање једних на друге, чак и насумце, све то није било забрањено! Спадало је то у оне ствари које можеш да радиш а да притом не зарадиш добру сучку. То су чак признавали, вероватно и подржавали, и озбиљни људи, као лутрију, веридбу, лов на коњима!... Молим лепо! Изненада сам сагледао рат у целини. Изгубио сам невиност. Треба бити скоро сам пред
сучка – суђење, пресуда.
288 / Међуратнa књижевност
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
За писање треба стил. А после може да се прича о киши и лепом времену, о љубави и мржњи, стил спасава све. Приче! Треба се само сагнути и покупити их, погледати на улицу... Али, писати! Пренети другом своју грозницу, своје цвикање, своју глад, љубав, бес... Пардон! Треба прво све то осетити, затим наћи себе, разумети себе, радити на својој драгоценој личности. То траје.
Ed
uk a
pr om
o
њим, као што сам се ја нашао у овом тренутку, да би га човек добро видео, гада, и спреда и с профила. Запалили су рат између нас и оних преко пута и сад се то разгорело! Као струја између два угљена елемента у лампи са Волтиним луком. А угљен није био ни близу догоревања! Све ће нас сатрти, и пуковника као и све остале, ма колико он изгледао мангуп, а његова лешина неће дати више печења од моје кад га струја, долазећи с оне стране, удари међу плећке. Има много начина да те осуде на смрт! Ех, шта бих дао у овом тренутку да се нађем негде у затвору, уместо овде, ја, будала! Да сам, на пример, кад је то било лако, предострожно негде нешто украо, док је за то још било времена. Ништа човек не мисли! Из затвора изађеш жив, а из рата не! Све остало су само речи. Да ми је само било још времена, али није га више било. Ничега више није било што би се дало украсти. Како би ми било лепо у неком тихом малом затвору, мислио сам, где куршуми не звижде! Никад не звижде! Знао сам један затвор, спреман, на сунцу, у топлом! Сањао сам о затвору у Сен-Жермену, тако близу шуме, познавао сам га добро, некад сам онуда често пролазио. Како се човек мења! Био сам дете, тада ме је затвор плашио. Још нисам познавао људе. Никад више нећу веровати у оно што они говоре, у оно што мисле. Људи и само људи се треба плашити, увек. Колико још треба да траје ово њихово лудило док се најзад не зауставе, исцрпљени? Чудовишта! Колико овакав напад може да траје? Месецима? Годинама? Колико? Можда док сви не изгину, сви лудаци? До последњег? И пошто су догађаји већ кренули очајним током, реших се да све ставим на коцку, да учиним и последњи, крајњи корак, да покушам, ја, сасвим сам, да зауставим рат! Бар у овом крају где сам се ја нашао. Пуковник се шеткао ту, на два корака, хтео сам да му се обратим. Никад досад то нисам чинио. Сад је био тренутак да се на то усудим. Дошли смо дотле да бих тешко могао ишта да изгубим. „Шта хоћете ?”, упитаће ме он, замишљао сам, врло изненађен мојом смелошћу да га узнемирим. Објаснићу му онда ствари онако како сам их ја видео. Видећемо шта он о томе мисли. Главно је објаснити се у животу. Двојици је то лакше него човеку самом. Управо сам хтео да учиним тај пресудни корак, кад, баш у том часу, стиже до нас трчећим кораком, преморен, разглављен, један коњаник-пешак (како се то онда говорило) са преврнутим шлемом у руци као Велизар, и дрхтећи, сав убрљан блатом, лица још зеленијег но у оног другог курира. Муцао је и изгледао као да се с невиђеним напором извукао, тај коњаник, из гроба, и да му је још од тога мука. Ни њему се, авети једној, изгледа није допадало ово пуцање. Да ли је и он предвиђао оно што и ја? – Шта је сад? – упита пуковник кратко, грубо, бесно, ошинув ову авет некаквим челичним погледом. Видевши тог одвратног коњаника тако непрописног изгледа и уз то избезумљеног, наш се пуковник озбиљно наљути. Страх није могао да смисли. Беше то очигледно шлем у руци, као полуцилиндер, заиста је то било неприлично у нашем јуришном пуку, пуку који је кретао у рат. Изгледало је као да овај коњаник-пешак покорно рату скида капу прилазећи му. Под презривим погледом тетурави гласник стаде мирно, с малим прстом на шаву панталона, као што је ред у таквом Луј Фердинанд Селин / 289
(Из интервјуа Андреу Париноу објављеном у La Parisienne 1953. године)
o
Ed
uk a
Онда се каже: Селинови романи, то је давеж, гњаважа, итд.; зато што није у матурантском стилу, општеприхваћеном стилу, стилу дневних новина, стилу универзитетских диплома. А то су стилови који се реално намећу, званично, и који опстају, и који ће опстати, ја ћу вам рећи зашто, мало-помало. Тај стил се састоји у томе да се на известан начин реченице принуде да искораче из свог уобичајеног значења, да изађу из свога лежишта, да тако кажем, да се изместе, и да се тако и сам читалац примора да премести своје поимање. Али, сасвим незнатно! Јер све то, ако га изведете грубо, то је гаф, прави гаф. То, значи, захтева много узмицања, сензибилитета; то је веома тешко остварити, зато што око тога треба обилазити. Око чега? Око емоција. [...] Ја нисам човек с поруком. Нисам човек од идеја. Ја сам човек стила.
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
случају. Тако укрућен клатио се у месту, зној му се сливао низ ремен под брадом, а вилице су му се толико тресле да је испуштао пригушене гласове као штене у сну. Није се могло разабрати да ли хоће нешто да каже или плаче. Наши Немци, чучећи на самом крају пута, баш су променили оружје. Сад су наставили са својим глупостима уз помоћ митраљеза, пуцкетало је као да се пале читаве кутије шибица, а свуд око нас летели су ројеви разбеснелих метака, љутих као зоље. Човек ипак успе да из уста испусти нешто разговетно. – Наредник Барус је погинуо, господине пуковниче – изговори у једном даху. – Па шта? – Погинуо је док је ишао по кола хлеба на путу за Л’ Трап, господине пуковниче! – Па шта? – Разнела га је граната! – Па шта, богаму! – Па то, господине пуковниче! – То је све? – Да, све, господине пуковниче. – А хлеб? – упита пуковник. И то је био крај дијалога, јер, сећам се добро, једва је стигао да каже: „А хлеб?” И то је било све. После тога ватра и бука уз то. Али бука какву човек никад не би могао ни да замисли. Толико нам је испунила очи, уши, нос, уста, све одједном, та бука, да сам се и сам претворио у ватру и буку. Али не, ватра је нестала, а бука је још дуго брујала у мојој глави, док су ми руке и ноге дрхтале као да ми их неко с леђа тресе те хоће да се откаче, а ето ипак су остале. У диму, који је још дуго штипао за очи, остао је оштар мирис барута и сумпора као да хоће да побије све стенице и буве на свету. Одмах потом сетио сам се наредника Баруса, који је био разнет, како нам то онај момак рече. Баш добро, помислио сам: „Једна велика мрцина мање у пуку!” Хтео је да ме изведе пред Ратни суд због једне конзерве. „Сваком свој рат”, рекох у себи. Ако се тако узме, треба признати да рат с времена на време као да нечему и послужи! Знао сам још тројицу-четворицу у пуку, све велика ђубрета, којима бих радо помогао да дођу до своје гранате као Барус. А пуковнику, ето њему нисам желео зло. Ипак, и он је погинуо. Прво га нисам видео. Зато што је био одбачен на насип, експлозија га је оборила на бок и одбацила у наручје оном коњанику-пешаку, гласнику, с којим је исто тако било готово. Загрлили су се сад, заувек, само у коњаника није било главе, остала је рупа изнад врата, пуна крви, која је крчкала и мућкала као слатко у шерпи. Пуковнику је био отворен трбух, лице искежено. Мора да га је заболело у часу кад га је распалило. Тим горе по њега! Да се склонио чим су зазвиждала прва зрна, то му се не би десило. Све је то месо ужасно крварило.
(Из снимљеног излагања „Говори вам Л. Ф. Селин”, превела са француског Ана Моралић)
Превела Иванка Павловић 290 / Међуратнa књижевност
ЗАНИМЉИВОСТ РАЗГОВОР О РОМАНУ
Зар је важна моја књига? Није то књижевност. Шта је онда? То је живот, живот такав какав је. Људска беда ме потреса, била она физичка или морална. Одувек је постојала... али се својевремено приносила Богу, било којем. Данас у свету живе милиони бедника, а њихово очајање више нема куд. Уосталом, наше је време – време беде без уметности, а то је јадно. Човек је го, лишен свега, чак и вере у себе... Сви се међусобно мрзе... Кад би знали да се воле!
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Опиши свој читалачки доживљај Селиновог романа Путовање накрај ноћи. Размисли о начину на који је приказан рат. Које теме Селин проблематизује у роману? Какав је утисак на тебе оставио лик главног јунака? Опиши како је представљен у првом, а како у другом одломку. О чему на почетку разговара са својим пријатељем? Образложи његов доживљај ратног бојишта. Шта је постигнуто тиме што је главни јунак истовремено и наратор? По чему је карактеристична његова визура? Каквим језиком говори? Издвој и објасни његова размишљања о Немцима, човеку, рату. Каквим тоном је писан Селинов роман? Шта на основу тога закључујеш о односу писца према теми? Наведи примере ироније, цинизма и поступка гротеске у наведеним одломцима. Упореди Селиново Путовање накрај ноћи са делима о рату која знаш одраније. Изведи закључке.
О ЈЕЗИКУ
uk a
Прочитај роман Путовање накрај ноћи. Определи се у договору са наставником за групни рад или за рад у пару и истражи елементе структуре романа: типологију, фабулу, композицију, ликове (приповедач, прича, лик), проблематику романа и идеје.
Ed
Осећање изравна следим речима, не остављам му времена да се заодене у фразе... Дограбим га се док је још у сировом, боље речено у сасвим поетском стању, јер Човекова суштина, упркос свему, јесте поезија. Разложност је оно што се учи – као што се учи говору, јер, беба пева, коњ галопира – кас је већ школован. А при свем том, све је у трику којим се говорни језик преноси у писани. Досетку сам открио ја, нико други. Све се своди на импресионизам. Преносити говорни језик у књижевност – није то стенографија. Ваља у реченице, у дужине стопа, утиснути извесно изобличење, смицалицу, тако да, док читате књигу, изгледа као да вам се говори на уво. То се постиже преиначењем сваке речи, да никад није баш сасвим она очекивана, једна мајушна ненадица. [...] Да би се на страници испољио учинак спонтанога говора, језик ваља сукати у свему, у ритму, у такту, у речима, а највећу чаровитост постиже нека врста поезије – утисак, опчињеност, захукталост – уз то ваља изабрати и властити предмет. Није све преносиво. Потребни су предмети „уживо” – отуда страховити ризици – да би се читале све тајне. (Из писма Милтону Хиндасу из Копенхагена 16. 4. 1947, превео Живојин Кара-Пешић)
Луј Фердинанд Селин / 291
* О роману Путовање накрај ноћи Селин пише издавачу: „[...] романсирано приповедање у прилично чудном облику за који не видим много примера у књижевности уопште... Пре је реч о некој врсти емотивне књижевне симфоније него о правом роману.” (Из текста „Селинова стратегија” Филипа Солерса)
(Из текста „Путовање од једног краја до другог” Бранка Кукића)
pr om
Од времена Бодлера француска књижевност није доживела јачи удар и разорнији прасак од онога који је произвео Селин, пре свега својим романом Путовање накрај ноћи (1932). Та књига није била прва која је говорила о људском понору – Цвеће зла је такође додирнуло људско дно тврдећи да је живот само сплин, отровна нада и омамљујући понор – али је Селин био толико уверљив говорећи о бесмислености људског живота да је неминовно било да ће створити нови стил. А стил је био Селинова опсесија. Сматрао је да је у савременој књижевности једино стил важан, а да је остало већ виђено: нових идеја нема, све је узалудно, за све је касно, све је пало, техника и медији су надвладали уметност, свет се вртоглавом брзином сурвава у
понор који је сам отворио („Човек је го, лишен свега, чак и вере у себе. То је моја књига”, профетски поручује Селин). Стил је оно што обележава епохе, он даје сјај једном времену. То је једино могуће трагање у уметности, последња потврда човека као креативног бића („Ја верујем да је документарна, па чак и психолошка улога романа окончана. И шта му онда преостаје? Остаје му стил” – Селин). Насупрот Селину, заступнику стила, читаоци и критика су у његовом делу управо открили нешто друго – да кроз њега струји, протиче, провлачи се, цури и цвили сами живот, како у својој свакодневној заокупљености преживљавањем и бесмислом, тако и у метафизичкој залуђености спасењем и смислом.
o
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
uk a
Ево једне чудесне књиге која по својој фактури, слободи, својој бахатој смелости, много више припада XVI него XX веку, за коју ће неки сматрати да револтира, да је неподношљива, грозна, али, која ће друге одушевити, и која иза привидно разбарушеног стила скрива дубоко познавање француског језика [...]. Наслов књиге Путовање накрај ноћи указује вам чему се он враћа: ноћ, то је оно најдубље у људском бићу, мочвара мутних нагона по којој, око страха, у општој жидини, гацају жабе, пуноглавци и водене змије најниже похоте, зависти, кривице, крађе и, најзад, убиства. Постоји код Раблеа један лик ове врсте путовања, односно, путање: то је Панургије, кукавица, разметљивац, развратник, преварант, који иде од једног до другог, цркава од страха за време олује, постаје дрзак када се разведри, кога сви грде, али који засмејава цео свет својим простаклуцима и цинизмом. Бардами из Путовања накрај ноћи неоспорно је Панургијев син [...]. Овај Бардами је фикција изведена из стварности која са аутором Селином-Детушом једину везу има преко његове имагинације. Поистоветити их једног с другим, као што то чине неки блесави критичари, исто је што и Шекспира поистоветити са Фалстафом или га сматрати лично одговорним за Магбетов злочин [...]. Не заборавимо да је ово, као и Пантагруел, књига чији је аутор лекар, и то лекар париских предграђа, где маршира и болује читава једна улична клиника, болесници из радионица, из ћумеза, фабрика, сливника. [...] Требало се ту искрцати, као што је учинио доктор Селин-Детуш, да би се појмило толико ужаса, очаја и самилости у исти мах. [...] Написана је сасвим посебним језиком којим се тороче по Паризу, привидно бећарским, а ученим по својој дубини [...].
Ed
жидина – аутор алудира на књигу француског нобеловца А. Жида Мочваре.
Пантагруел – роман Гаргантуа и Пантагруел, једног од најбољих француских писаца, Франсоа Раблеа, који је по занимању био лекар.
292 / Међуратнa књижевност
Ту у обиљу има латинских инверзија. Ту налазимо сложенице у грчком облику, збрку од синтаксе, искрени и заразни смех. У њему откривамо и необичне тананости које одушевљавају познаваоце. „Одвратан” тип, какав је Бардами, у себи носи свакакве узлете, лебдења, великодушне бриге којих мајстор-ђубретар не треба да се лиши, којих се нису лишавали ни Рабле, ни Сервантес, ни Свифт. (Из текста „Ево једне чудесне књиге” Леона Додеа)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
„Оклопник и вреће зла!” – Политикин забавник
СИНТЕЗА
pr om
o
Прочитај текст о Селину „Оклопник и вреће зла!” у Политикином забавнику и биографију писца изложи у краткој презентацији. Уколико владаш француским или енглеским језиком, погледај инсерт из интервјуа са Лујом Фердинандом Селином. Укратко изложи утиске о овом писцу. Напиши есеј са темом Слика света у Селиновом роману „Путовање накрај ноћи”. Илуструј најинтересантније хумористичке сцене из Селиновог романа или нацртај стрип према мотивима или према једној епизоди из Путовања накрај ноћи.
Луј Фердинанд Селин
politikin-zabavnik.rs/public/posts/ oklopnik-i-vrece-zla Инсерт из интервјуа са Лујом Фердинандом Селином
(1894–1961)
uk a
У роману Путовање накрај ноћи (1932) Селин је употребио грађу из сопственог животног искуства, кроз које пролази његов јунак, млади лекар Фердинанд Бардами.
Ed
Роман Путовање накрај ноћи тумачи називају„емотивном симфонијом”, према томе како га је сам писац окарактерисао. Сматра се делом које је пресудно утицалo на књижевност XX века. Доживљаји главног јунака проткани су његовим немилосрдним, луцидним коментарима. Језик романа је експресиван и сугестиван, у неколико слојева: говорни језик (арго и вулгаризми), али и поетски и интелектуалан.
youtu.be/wb_ZA_ZwRxA
Својом прозом Селин је утицао на многе писце, између осталих и на Гинтера Граса, Бекета, Сартра, Кеноа, Буковског и Керуака.
Луј Фердинанд Селин / 293
Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći, prevela Ivanka Pavlović, Nolit, Beograd, 1981. Француска књижевност, 1–3, у оквиру Едиције стране књижевности, Издавачко предузеће „Нолит”, Београд, 1976. Часопис Градац, тема броја 118/119: Селин. Приредили: Милојко Кнежевић и Бранко Кукић.
Х рватска
књижевност
између
два
рата
Тин Ујевић Кључне речи: „Свакидашња јадиковка”, Лелек себра, Колајна, интимна аутобиографија, осећајност, рефлексивност, склад, мелодичност.
Написана за време песниковог боравка у Паризу, „Свакидашња јадиковка” је први пут објављена у крфском Забавнику 1917. године. После тога је прештампана у књизи Лелек себра (Београд, 1920). Две Ујевићеве најбоље збирке песама Лелек себра и Колајна (Београд, 1926) штампане су екавицом, на ћирилици. Ујевићеве збирке су својеврсна интимна аутобиографија, сведочанство о поразном искуству човека који пева после рата.
pr om
Из збирке Лелек себра (1920)
СВАКИДАШЊА ЈАДИКОВКА
К
ако је тешко бити слаб, како је тешко бити сам, и бити стар, а бити млад!
uk a
Песник, есејиста, књижевни критичар, полемичар и преводилац – сврстава се у најзначајније хрватске и југословенске песнике између два светска рата. Рођен у Вргорцу, детињство је провео у Имотском и Макарској, гимназију завршио у Сплиту, филозофију студирао у Загребу и Београду, потом у Паризу. Од 1920. до 1929, с повременим прекидима, живео је у Београду; у Сарајеву од 1930. до 1937, а у Сплиту и Загребу од 1940. до смрти. Објавио је збирке поезије: Лелек себра (1920), Колајна (1926), Ауто на корзу (1932), Ојађено звоно (1933), Жедан камен на студенцу (1955), Руковет (1950); осим тога, објавио је дела Људи за столом (1938) и Скалпел каоса (1938, избор из већ објављених студија, есеја и чланака) и др. У његовом песничком стваралаштву осећа се утицај Шарла Бодлера, Волта Витмена и Антуна Густава Матоша. Преводио је, између осталих језика, са немачког, руског, француског и енглеског (посебно су чувени преводи Едгара Алана Поа, Верлена и Гија де Мопасана).
o
Аугустин Тин Ујевић (1891–1955)
И знај да Син твој путује долином света туробном по трњу и по камењу, од немила до недрага, и ноге су му крваве, и срце му је рањено.
И газити по цестама, и бити гажен у блату, без сјаја звезде на небу.
И кости су му уморне, и душа му је жалосна, и он је сам и запуштен.
Ed
И бити слаб, и немоћан, и сам без игде икога, и немиран, и очајан.
Без сјаја звезде удеса што сијаше над колевком са дугама и варкама. – О Боже, Боже, сети се свих обећања блиставих што си их мени задао. О Боже, Боже, сети се и љубави, и победе и ловора, и дарова. 294 / Међуратнa књижевност
Maрко Челебоновић, аутопортрет у атељеу, детаљ (1933)
И нема сестре ни брата, и нема оца ни мајке, и нема драге ни друга.
Па нек сам крес на брдима, па нек сам дах у пламену, кад нисам крик са кровова!
И нема нигде никога до игле драча у срцу и пламена на рукама.
О Боже, тек да доврши печално ово лутање под сводом који не чује.
И сам и самцат путује под затвореном плавети, пред замраченом пучином,
Јер мени треба моћна реч, јер мени треба одговор, и љубав, или света смрт.
и кому да се потужи? Та њега нико не слуша, ни браћа која лутају.
Горак је венац пелина, мрачан је калеж отрова, ја вапим жарки илинштак.
О Боже, жеже твоја реч и тесно јој је у грлу, и жељна је да завапи.
Јер ми је мучно бити слаб, јер ми је мучно бити сам (када бих могао бити јак,
Та беседа је ломача и дужан сам је викнути, или ћу главњом планути.
када бих могао бити драг), но мучно је, најмучније бити већ стар, а тако млад!
Послушај како песму „Свакидашња јадиковка” говори драмски уметник Фабијан Шоваговић.
youtu.be/W1yuQzyNICk
Ed
uk a
pr om
o
крес – паљење ватре (ритуално, стсл. слављење Сунца; веровало се да ватра има моћ очишћења од злих сила и да доноси прочишћење). главња – цепаница за ватру. калеж – пехар. илинштак – август.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Издвој из песме „Свакидашња јадиковка” стихове који по твом мишљењу остављају најснажнији утисак и образложи свој избор. Повежи наслов песме са њеним садржајем. Објасни експресивност епитета свакидашња уз именицу јадиковка: какву тежину добија песма када се наслову прикључи рефлексивно-емоционални набој њених стихова? Објасни модернистичке елементе у песми „Свакидашња јадиковка”. Тин Ујевић / 295
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Истражи значењски слој песме: о каквом искуству, о каквом доживљају стварности, о којим осећањима говори лирски субјекат? Усредсреди се на четвороделну структуру песме: уводни део и три обраћања Богу. Протумачи тон у ком је испевана „јадиковка” – готово „псаламска” песма, интимна исповест пострадања Сина који путује „долином света туробном / по трњу и по камењу”. Уочи алузију на Христову голготу и образложи њену семантичко-емоционалну функцију у песми. Испитај стих, строфу, ритамску организацију песме; образложи функцију полисиндетског повезивања стихова у „Свакидашњој јадиковци” (функцију везника и и јер), опкорачења, лирских паралелизама.
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
o
Stih ultramodernoga vremena biti će jedan sintetični i vrlo krepki primitivizam. Ukrasi će biti uklonjeni, a osovina poezije i proze biti će Ritam. Hvala Bogu, usudit ćemo se da uglavimo da je bogzna već kada umro simbolizam, taj simbolizam koji je bio parnasovski i u negaciji Parnasa. Otvorit ćemo jednu kuhinju rječnika u kojoj će se tačno ispitati ne samo značenje nego i puls, težina, boja, miris i svaka druga zagonetna osobina svake pojedine riječi. Dat ćemo mjesta i ponekim vratolomijama i bezobrazlucima (u vrlo učtivoj formi), a cilj će nam biti – bolujemo i bolovali smo već od 14 godina, upravo od prve škole – da, kroz akrobatiku, postanemo zdravi.
pr om
Протумачи идејни слој песме: откриј значењску позицију мотива усамљености, љубави, „беседе”, речи и њиховог повезивања са осталим мотивима. Прочитај песму „Мени без мене” из збирке Лелек себра и упореди је са песмом „Свакидашња јадиковка”.
МЕНИ БЕЗ МЕНЕ
uk a
Уре од смоле цуре бесмислено, суморни човек снатри бестелесно, сутонска страст се боји безимено, а љубав јеца, јеца беспредметно;
Ed
(Из есеја „Trenutak, vrijeme i vječnost u književnoj umjetnini” Тина Ујевића)
ура – час, сат (времена). снатрити – заносити се мислима, маштати, сањарити.
и све је данас празно бесконачно, а ветар дува, дува безутешно на голе душе које непрестано ишту и грле безнадно, бескрајно.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Онај исти тон који лежи у основи Ујевићевог готово псаламског Лелека себра провлачи се кроз цијелу његову поезију као вид горког и истовремено заносног бунта једне јаке и ојађене индивидуалности, усмјереног против свијета и поретка. (Из текста Зденка Лешића „Поезија као свијест о патњи. Јединство Ујевићеве визије свијета”) 296 / Међуратнa књижевност
Прочитај песму из збирке Колајна и упореди је са „Свакидашњом јадиковком”.
Из збирке Колајна (1926)
колајна – огрлица, ђердан.
XXXI
Шта ти вреди полет у властиту чуду, што ти вреди воља и вољење слепо? Срце бије, плуће дишу узалуду;
pr om
смрт је твоја љубав при свакоме кроку, смрт је у твом ићу, у твојему пићу, смрт је у твом даху, и у твојем боку, смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.
o
С раном у том срцу, тамну и дубоку, с тајном у том трудну и проклету бићу, са звездом на челу, са искром у оку гази стазом варке, мртви Ујевићу;
Албрехт Дирер, Меланхолија, детаљ (1514)
uk a
гле, без вајде љубиш све добро и лепо; као свели мирис у разбиту суду погиба у теби пêв што си га тепô.
Прелистај каталог изложбе Библиотеке Матице српске посвећене Тину Ујевићу.
www.bms.ns.ac.rs/izlozbe/ izlozba254.pdf
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
Ed
Засебан облик културе у доба модернизма стварала је боемија која се у српској књижевности учврстила крајем 19. века и деловањем с рубова грађанског друштва била носилац духовне, па и политичке опозиције свему ономе што је било саставни део грађанског реда и поретка [...] у београдској Скадарлији заједно са српским боемима увек седели, пили и писали књижевници из других крајева, нарочито из Хрватске. Духовно и стилско јединство књижевне боемије утицало је на југословенску националну оријентацију авангарде, за коју скучени и углађени грађански кругови нису имали ни добре воље ни разумевања. (Из књиге Историја модерне српске књижевности: златно доба 1892–1918. Предрага Палавестре)
* После објављивања збирке Лелек себра 1920. године, у Београду је доживео своју књижевну промоцију, уз неколико хвалоспевних критика. Након тога, свесрдно прихваћен од београдских писаца модерниста, активно се укључио у њихов круг и заједно с њима учествовао у конституисању нове послератне књижевности са центром у Београду. (Из књиге Тин Ујевић и Београд Недељка Јешића) Тин Ујевић / 297
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
o
pr om
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Организујте рецитовање Ујевићеве поезије у одељењу уз презентацију о његовом животу и раду. Истражи анегдоте о Ујевићу, посебно оне из његовог боемског живота проведеног у Београду, изабери најинтересантније, испричај их и прокоментариши. Напиши есеј о једној Ујевићевој песми, или збирци, по свом избору.
Аугустин Тин Ујевић (1891–1955)
Ed
СИНТЕЗА
(Из текста „Јединство концепције Лелека себра и Колајне Тина Ујевића”, у књизи Књижевне анализе Радована Вучковића)
uk a
Зденко Лешић, „Поезија као свијест о патњи. Јединство Ујевићеве визије свијета”, Летопис Матице српске, CXLII, 3, Нови Сад, 1966. Radovan Vučković, „Jedinstvo koncepcije Leleka sebra i Kolajne Tina Ujevića”, u: Književne analize, Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1972. Hrvatska književnost u evropskom kontekstu, uredili Aleksandar Flaker i Krunoslav Pranjić, Zagreb, 1978. Тин Ујевић, Ојађено звоно, избор из песништва, Слово љубве, Београд, 1981. Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности: златно доба 1892–1918, СКЗ, Београд, 1986. Ivo Frangeš, Povijest hrvatske književnosti, Zagreb – Ljubljana, 1987. Tihomir Brajović, Narcisov paradoks. Problem pesničke samosvesti i srpska lirika modernog doba (evropski i južnoslovenski kontekst), Službeni glasnik, Beograd, 2013.
Понављајући све идеје Лелека себра, Колајна их интегрише на једном још вишем нивоу. Та интеграциона снага у Колајни није само филозофско-идејне природе, већ и техничко-организационе и психолошко-садржајне. У психолошком погледу Лелек себра представља тренутак непосредне борбе за идеал, Колајна накнадно суочавање с њим и испитивање истих дилема у „објективнијој” форми која је настала у процесу накнадне објективизације и алегоризације у облику изграђене поеме, у којој се чувају и нити фиктивног романа. У Колајни је стога поетска атмосфера духовнија и чистија: дилема дух и тело је превладана и песнику је остало да се уметничким савршенством приближи идеалу коме се у претходној књизи приближавао сном о лепоти.
Песник, есејиста, књижевни критичар, фељтониста, полемичар и преводилац – сврстава се у најзначајније хрватске и југословенске песнике између два светска рата. У његовом песничком стваралаштву осећа се утицај Шарла Бодлера, Волта Витмена и Антуна Густава Матоша. Преводио је, између осталих језика, са немачког, руског, француског и енглеског (посебно су чувени преводи Едгара Алана Поа, Верлена и Гија де Мопасана). Изразито чулна, страсна и експресивна, Ујевићева поезија одликује се посебном осећајношћу и високом рефлексивношћу, која иде до мистичности. Песме су му у формалном и језичкостилском смислу изведене тако да делују изузетно складне и мелодичне, чиме су стекле велику популарност и међу читаоцима.
298 / Међуратнa књижевност
Мирослав Крлежа Кључне речи: Господа Глембајеви, драма, историјски и социо-психолошки проблем „глембајевштине”, психолошки експресионизам, богат опус.
Мирослав Крлежа (1893–1981) Један од тројице најзначајнијих експресиониста у међуратној југословенској књижевности (уз Андрића и Црњанског), чије ће дело обележити хрватску и југословенску књижевност XX века, рођен је у Загребу. Био је песник, приповедач, романсијер, драмски писац, есејиста, полемичар, академик. У међуратном периоду је веома активан и у издавању часописа (Пламен, Књижевна република, Данас, Печат). За собом је оставио један од највећих опуса у европској књижевности (преко 50 књига) свога времена. Најзначајнија дела: експресионистичке драме (Легенда, Заратустра и младић, Микеланђело Буонароти, Кристифор Колумбо, Маскерата, Адам и Ева), ратна лирика Пјесме I и II (1918), Пјесме III (1919), збирка новела Хрватски бог Марс (1922; потпуна и коначна варијанта 1933), Пјесме у тмини (1937), Новеле (1924), Хиљаду и једна смрт (1932), роман Повратак Филипа Латиновића (1932), Новеле (1937), збирка песама на кајкавском Баладе Петрице Керемпуха (1936), и романи На рубу памети (1938), Банкет у Блитви (1938, 1939, 1962) и Заставе (1967). Посебно је значајан његов драмски циклус о Глембајевима, имагинарној загребачкој породици у сумраку првих деценија XX века: Господа Глембајеви (1928), У агонији (1928), Леда (1931). Последња му је драма Аретеј (1963). Објавио је и књиге есеја Европа данас (1935) и Десет крвавих година (1938).
pr om
o
Тема Глембајевих се у Крлежином богатом опусу развија у неколико драмских и приповедних текстова: Господа Глембајеви, У агонији и Леда (драме) и једанаест прозних текстова који су целине за себе – формирајући тако читав циклус. У центру Крлежиног књижевног интересовања и ангажовања јесте историјски и социо-психолошки проблем „глембајевштине” – однарођеног, отуђеног, егоцентричног, декадентног, богатог и моћног друштвеног слоја. Пред тобом је сам почетак драме Господа Глембајеви: обрати пажњу на уводну атмосферу и њене протагонисте. Уочи одлике психолошког експресионизма.
GOSPODA GLEMBAJEVI Drama u tri čina (одломак)
LICA
Ed
uk a
Naci (Ignjat Jacques) Glembay, bankir, šef firme Glembay Ltd., pravi tajni savjetnik (šezdeset devet godina) Barunica Castelli Glembay, njegova druga legitimna supruga (četrdeset pet godina) Dr. phil. Leone Glembay, sin Ignjata i prve mu supruge rođene Basilides-Danielli (trideset osam godina) Sestra Angelika Glembay, dominikanka, udovica starijeg Glembajevog sina Ivana, rođena barunica Zygmuntowicz Beatrix (dvadeset devet godina) Titus Andronicus Fabriczy Glembay, kuzen bankira Glembaja, veliki župan u miru (šezdeset devet godina) Dr. iuris Puba Fabriczy Glembay, advokat, pravni savjetnik firme Glembay Ltd., njegov sin (dvadeset osam godina) Dr. med. Paul Altmann, liječnik (pedeset jedna godina) Dr. theol. et phil. Alojzije Silberbrandt, informator baruničina sina i njen ispovjednik (trideset devet godina) Oliver Glembay, sin barunice Castelli i bankira Glembaja (sedamnaest godina) Ulanski Oberleutnant von Ballocsanszky (dvadeset četiri godine) Kamerdiner. Sobarice. Gosti. Мирослав Крлежа / 299
Zbiva se jedne noći, kasnog ljeta, godinu dana prije Rata 1914–18. Prvi čin u noći između jedan i pola tri. Drugi čin između pola tri i pola četiri. Treći čin oko pet. ČIN PRVI
pr om
o
Crveni salon sa žutom brokatnom garniturom šezdesetih godina. U pozadini dvokrilna vrata, otvorena, s perspektivom na nekoliko otvorenih i rasvijetljenih soba. Lijevo terasa, odvojena od scene staklenim pomičnim vratima. Na terasi kaktusi, paome i slamnata garnitura s dva šaukelštula, a niz kamene stube silazi se u vrt. Vrata desno u blagovaonicu. Na zidovima crvenog salona oko petnaest portreta gospode Glembajevih. Marijaterezijanski, ampir i bidermajer. Dvije-tri glave su moderne kopije po fotografiji. Nekoliko modernističkih figura u pleinairu. Čitav je stan bogato rasvijetljen. Kasno je. Gosti odlaze iz blagovaonice desno i prolaze sobama u perspektivi pozadine, onda lijevo. Upravo kad se je zavjesa digla, prešao je preko scene jedan austrijski Feldmarschalleutnant sa suprugom generalicom. Iza generala jedna reumatična matrona, opirući se o štap, pognuta u križima od svog išijasa. Jedan pukovnik infanterijski s pukovnikovicom i jedan kavalerijski dragonski major bez dame. Živa, banalna i glasna konverzacija na odlasku, od koje se čuju samo pojedini uzvici, nerazgovijetne riječi i smijeh, sa mnogo njemačkog, agramerskog teksta: Küss’ die Hand, presvijetla! Ljubim ruke! Servus! Doviđenja, ekscelenc! Preporučujem se, moj naklon, auf Wiederseh’n, grüss dich Gott! Adieu! Sluga sam pokoran, illustrissime! Moj najdublji naklon, laku noć! Servus, grüss dich Gott! Poslije neznatne stanke izlazi jedna sjedokosa dama s marabu-ogrlicom u pratnji illustrissimusa Glembay Agramera, sa svojom četrnaestogodišnjom unukom, koju prate dva mladića. Barunica Castelli Glembay, supruga bankira, prati jednoga nepoznatog gospodina i damu. Na verandi smiju se mladi studenti i bakfiši, a kada izlazi grupa obitelji Agramer-Ballocsanszky, pretrči preko scene jedna osamnaestogodišnja djevojčica u bjelini, da na verandi stigne svoga brata. Na verandi između ostalih Oliver Castelli Glembay i ulanski Oberleutnant von Ballocsanszky. Svi oni bučno izlaze preko scene u grupi. Stari kamerdiner i dvije sobarice izlaze i ulaze u žurbi sa šalovima, zaboravljenim tašnama i repovima kuna i marabuima. Još odmah u početku čuo se iz pozadine klavir: „Geschichten aus dem Wienerwalde”, valcer od J. Straussa, ali je naglo prestao. Sva gospoda uglavnom u fraku, dame u večernjoj gali. Gdjegdje po koji banskosavjetnički salonrok. Oficiri svi u vafenroku, laku i Pejačević-hlačama. Kao jedan od posljednjih izlazi biskup, kratkovidan, sa zlatnim naočarima, opirući se o štap s drškom od slonove kosti, u reverendi od listera, s briljantnim krstom, biskupskom crvenom kapom i crvenim rukavicama, u pratnji svog ličnog tajnika, koji na pristojnu distancu od dva koraka nosi za biskupom njegov pusteni šešir i svileni ogrtač. Biskupa prati sam kućedomaćin Ignjat Glembay. Za ovoga kretanja, žamora gostiju, glazbe i smijeha, na sceni stoji Sestra Dominikanka Angelika, udovica Glembay, rođena barunica Zygmuntowicz Beatrix (dvadeset devet godina) i promatra portrete po zidovima. Ona je vitka, otmjena i dekorativna, bez jedne jedine kapi krvi u obrazima, s prekrasnim ljiljanskim prozirnim rukama,
Ed
uk a
paoma – палма. šaukelštul – столица. blagovaonicа – трпезарија. ampir – уметнички стил у Француској у доба Наполеона, одликују га обиље китњастих детаља и имитација римске уметности из доба царева. bidermajer – уметнички стил у земљама Средње Европе у првој половини XIX века, првенствено у изради намештаја, оличење једноставности и удобног грађанског живота. pleinair – сликање у природи, на отвореном (одликује се светлошћу). Feldmarschalleutnant – један од највиших чинова у аустроугарској војсци, подвојвода. matrona – удата угледна жена; жена у годинама, госпа. križа – крста, леђа. infanterijski – пешадијски; у војци: род инфантерија: пешадија, пешадијске трупе. dragonski – коњички. Servus – традиционални пријатељски поздрав (уоб. значење: „На услузи”); поздрав блиских особа истог друштвеног положаја. ekscelenc – екселенција, титула у ословљавању личности високог положаја или друштвеног ранга. marabu-ogrlicа – огрлица од перја птице марабу. agramerski – загребачки; Аграм је немачко име за град Загреб. Стога су Аграмери становници Загреба или, у пренесеном значењу, они који у понашању исказују типичне загребачке одлике. Аdieu! – Збогом! (поздрав) Küss’ die Hand (нем.) – Љубим руку. auf Wiederseh’n, grüss dich Gott! (нем.) – довиђења, збогом! illustrissim = илустрисимус – славни, пресветли, преузвишени. bakfiš – млада девојка, шипарица. kamerdiner – собни слуга, собар. vafenrok – кратак официрски капут. reverendа – дугачка, црна горња хаљина, мантија свештеника. tajnik – секретар, онај који води правне, административне послове. pusteni – од пуста, тканине од ваљане вуне или длаке.
300 / Међуратнa књижевност
koje koketno skriva u bogatim naborima svojih rukava. Uz nju Leone Glembay. Figura dekadentna, plješiva i prosjeda, sa gotovo potpuno bijelom rijetkom švedskom bradom, bez brkova. U fraku, s engleskom lulom u ustima. Igra ruku i živaca oko te lule abnormalno je intenzivna. LEONE: Mutno je sve to u nama, draga moja dobra Beatrice, nevjerojatno
Es gibt zwei Stämmе... (нем.) – „Постоје два стабла људске спознаје, која можда произлазе из једног заједничког, али нама непознатог коријена: чулност и разум. Првим од њих ствари примамо, а другим замишљамо!” Чулност и разум. achtundvierziger (нем.) – из. г. 1848.
Ed
uk a
pr om
o
mutno. „Es gibt zwei Stämme der menschlichen Erkenntnis, die vielleicht aus einer gemeinschaftlichen, aber uns unbekannten Wurzel entspringen, nämlich: Sinnlichkeit und Verstand, durch deren ersten Gegenstände gegeben, durch den zweiten gedacht werden!” Sinnlichkeit und Verstand, jasnije od toga nije ni jedan Kant mogao da odredi sve to mutno u nama! Da! À propos: Kant! Našao sam noćas na ormaru u svojoj sobi jedno dobro achtundvierziger izdanje Eulerove Mehanike! Taj Euler gledao je sa svojim diferencijalom svakako mnogo jasnije od Kanta! I to, molim lijepo: četrdeset godina ranije! Eulerova Mehanika izdana je prvi put u Sankt Petersburgu upravo sedamsto trideset i šeste! A Kritika je, ne varam li se, izdana negdje oko sedam stotina osamdeset i devete! (To je pad Bastille! Čudna igra prirode: La Grange je rođen iste godine kada i Eulerova Mehanika: trideset i šeste!) Da! Što sam htio da kažem? Ah da! Ono apsolutno, matematički kristalno, to je Euleru bilo jasnije četrdeset godina prije Kanta, i Euler je logičniji i konzekventniji: on je sve Nepoznato izrazio formulom! Ovo je bitno: matematika je, ako se govori simbolično, bliža Nepoznatome od govora ili od slike. Matematička formula može jasno da kaže ono što ne mogu ni govor ni slika, pa ni glazba, koja je još uvijek relativno najmatematičnija! Govor govoriti i govorom se izraziti, to je artizam, to je već problem umjetnički, a Kant je pisao, u stilu svoga vremena, krilato i uzvišeno švapski: „auf den Flügeln der Ideen”! On nije znao da nađe adekvatnu, preciznu materiju svome izrazu: u tome, upravo u tome, bio je Euler dosljedniji i veći! I ja, što više slikam, sve sam više uvjeren da je da Vinci potpuno u pravu: stvar se može precizno odrediti samo apstraktnom matematičkom koordinacijom. I, eto, to je moje unutarnje protuslovlje: mjesto da sam matematičar, ja slikam. S tim raskolom u sebi, što može čovjek postići više od diletantizma? ANGELIKA: Ja ne znam, Leone, molim te lijepo, nemoj se naći uvrijeđen, ja ne bih htjela da te uznemirim, ali ja se poslije sinoćnjeg našeg razgovora nisam nikako mogla oteti mislima (ja sam mislila gotovo čitavu noć o tebi), ja nikako nisam mogla da se otmem impresiji, da ti mnogo pretjeruješ u riječima! Ja se bojim, sve je to kozerija u tebi! Ti si neobično duhovit kozer, ti si u stanju radi jedne duhovite kombinacije upropastiti sve svoje dugogodišnje napore, sav iskreni intenzitet svojih napora, ti si u stanju kompromitirati se radi jedne duhovitosti! A ja sam mnogo šutjela za ovih sedam godina i meni je neobično strano misliti radi kozerije! „Der Unterschied einer deutlichen Vorstellung von einer undeutlichen ist bloss logisch, betrifft nicht den Inhalt!” A u stvarnu istinu može se ući samo srcem, Leone, samo srcem: logikom ili duhovitim riječima nikako! Jede Logik ist nur eine Scheinlogik, ein Blendwerk. LEONE: Preostaje nam dakle dominikanska qualitas occulta?
plješiv – плешив, ћелав.
Мирослав Крлежа / 301
„auf den Flügeln der Ideen”! (нем.) – „на крилима идéјâ”!
„Der Unterschied einer deutlichen Vorstellung von einer undeutlichen ist bloss logisch, betrifft nicht den Inhalt!” (нем.) – „Разлика између једне јасне и једне нејасне представе само је у логици, а не у садржају!” Jede Logik ist nur eine Scheinlogik, ein Blendwerk (нем.) – Свака је логика само привидна логика, опсена! qualitas occulta – тајни квалитет.
ANGELIKA: Da, qualitas occulta, ja se ne bojim te riječi! Ja sam otkad posto-
pr om
o
jim, gledala život u slikama: postoji u našem subjektu vani i unutra. Što se nalazi između toga? Nešto, kao što ti veliš, tamno i mutno: nervi, mozak, meso, nešto što se zove naš subjekt. Jedna tužna šupljina u našem takozvanom subjektu. A sve se to razvija u vremenu i u nečem nepoznatom, transcendentalnom. I ako ti misliš da je tvoje slikanje logično poniranje u to transcendentalno nešto izvan našega Ja, ti se varaš, Leone! Tu se razumom ne može ništa! Danas se to zove intuicija, a nekoć se zvalo qualitas occulta! Ja se ne bojim te riječi! LEONE: To sve miriše po dominikanskom sumporu, Beatrice! Ja dopuštam: u ovakvom veltanšaungu živjeti je jeftino. To su hiljadugodišnji propisani pogledi; ta je tvoja dominikanska kostimirana hijerarhija oklopljena: vi kao crkveni veltanšaung, vi ste diluvijalni mastodont u oklopu, vi živite u crkvenoj tvrđavi, u panceru jedne verbalne laži: qualitas occulta! A to, da ja ne bih bio na svojim platnima materijalist, to ja decidirano poričem! Ja se gibam po formama euklidovski, helenski! I danas, u vrijeme impresionističke palete, govoriti o posljednjim stvarima klečeći, u dominikanskom kostimu, sagnute glave, s krunicom u ruci, to je čista gotika! To je danas, u vrijeme bezbožnog simbolizma, u vrijeme infinitezimala, Beatrice, moglo bi se doista reći: pseudointeligentno... Angelika se blago, neprimjetno, no ipak prilično odlučno, promatrajući slike po zidovima, udaljuje od Leonea i od njegovih riječi, u šutnji.
Ed
uk a
veltanšaung – нем. поглед на свет. diluvijalni – који се односи на дилувиј, који је као у дилувију; дилувиј = дилувијум – геол. доба у развоју Земље када су се ледници топили и плавили земљу. mastodont – преисторијска животиња налик на слона, која је имала кљове у горњој и у доњој вилици; фигуративно, нешто што је претерано велико, неприкладно, нескладно и непримерено (времену или простору). euklidovski – еуклидски, који се заснива на начелима старогрчког математичара Еуклида (еуклидска геометрија – геометрија у којој је збир углова у троуглу у равни 180 степени). infinitezimala – бескрајно мала величина или количина.
302 / Међуратнa књижевност
Господа Глембајеви Словенског народног гледалишча у режији Ивице Буљана
LEONE (stane uz nju, mekano, vrlo toplo i intimno): Beatrice, jedino u što vje-
kvargl – врста деликатесног сира.
Das ist die reinste Vormärzromantik! (нем.) – То је најчистија четрдесетосмашка романтика!
Ed
uk a
pr om
o
rujem u ovoj glembajevskoj kući, to je tvoja visoka i iskrena inteligencija! Pa ipak, sve to u nama nije tako jednostavno kao veltanšaung kakve sluškinje! Za jednu je nepismenu sluškinju pitanje o bogu i posljednjim stvarima koordinacija tako jednostavna kao što su dekoracije jedne katoličke uskršnje slave. Uskršnje jutro, na bijelom stolnjaku farbana jaja i kuglof, uskršnja zvona i pjevana velika misa! ANGELIKA: Svi mi vrvimo u životu kao crvi u kvarglu. I nitko od nas ne vidi iznad zbivanja, Leone! Ukoliko živimo, živimo samo tako da se pokoravamo nekoj tihoj, nevidljivoj zakonitosti; u nama i oko nas sve je isto tako tamno kao u termitskom mravinjaku. Ja mislim da je ovo tvoje romantično uzdizanje nad okvire životne mogućnosti sterilno, a pomalo i staromodno. Das ist die reinste Vormärzromantik! A ako ti misliš da u veltanšaungu jedne nepismene sluškinje ne može biti više harmonije nego u tvom bezbožnom simbolizmu, ti se varaš! Ovo je „pseudointeligentna gotika” što ja govorim, možda, ali to što ti govoriš, to je kaos, to je nemir! LEONE: Ja sam te večeras gledao neprekidno, Beatrice, i ja ne znam, možda je to indiskretno, ali ja bih silno intenzivno htio da znam da li si ti doista tako spokojna, kako se čini, ili se to u mome nemiru samo pričinja – možda ja tu tvoju koncentraciju samo sanjam? ANGELIKA: Ja sam svakog dana sve manje nemirna. LEONE: Sedam je godina prošlo od Ivanove smrti. Beatrice, i ako si ti doista ovih sedam godina svakog dana sve manje nemirna, ti mora da si danas već nevjerojatno mirna. A ne boli te nikada? ANGELIKA: Pa i boli me! Ali se onda opet, kao što ti veliš – koncentriram, i bolje mi je! LEONE: Gledam te već drugi dan, drago dijete, i tu tvoju koncentraciju gledam, i nikako ne mogu da shvatim: gdje je to mirno u tebi? Gdje je ta točka u tebi o koju se opireš? ANGELIKA (odbije ga odlučno): Ne znam, Leone! Prelomivši tako razgovor, ona pođe spram svoga portreta što je prikazuje u žutoj brokatnoj večernjoj gali, s dubokim dekolteom i ogromnom lepezom od nojeva perja; tu stane i dugo gleda u svoju vlastitu prošlost. Iza scene se u taj tren oglasi klavir s Mondscheinsonatom i traje u kontinuitetu dalje od prvoga stavka sve do dolaska barunice Castelli-Glembay. Nakon stanke Angelika klone u jedan naslonjač, sklopi ruke kao na molitvu i šuti u unutarnjoj kontemplaciji. LEONE (promatrajući je, tiho i egzaltirano): Tvoje lice sjeća me jedne Holbeinove glave: mislim da sam je vidio u Baselu. Lice ovalno, lice jedne gracilne gejše, dječje, nasmijano, boja mliječna s prozirnim pastelnim preljevom! Oči holbeinske, inteligentne, svijetle, negdje duboko u jednoj transcendentalnoj nijansi sa jedva primjetljivim fosfornim svijetlom erotike. ANGELIKA: Leone, molim. LEONE: Ja govorim o Holbeinu, draga sestro Angeliko! O jednom starom baselskom Holbeinu, o kome mislim sedam godina! Ono lice bilo je nasmijano, upravo toliko da su se na jagodicama zaokružile dvije malene, diskretne jamičice kao dvije simetrične sjenke iznad pravilne dijanske usne, ruke Мирослав Крлежа / 303
Mondscheinsonata – Месечева соната (Лудвига ван Бетовена).
gejšа – у Јапану, професионална плесачица, певачица и забављачица на банкетима, пријемима и сличним местима.
o
second empire – Друго француско царство, назив за државу Наполеона III Бонапарте. liliput-suncobran – мали сунцобран, сунцобранчић.
ljiljanske, bijele, mirišljive, prsti engleski, fini, duguljasti Holbeinovi prsti, divna plavokrvna ruka kakvu je mogao da vidi samo jedan jedini Holbein! Angelika je bez riječi ustala i pošla spram terase sakrivši svoje ruke u rukave. Leone za njom. LEONE: Ja već sedam godina nosim ideju tvoga portreta, Beatrix! Najprije sam te vidio u crnini, ali sada te vidim u ovom dominikanskom kostimu, taj ti pristaje divno, kao kakvoj dvorskoj gospođi iz Trecenta! Ti si feudalna dama, i ja tebe ne vidim kao dominikanku nego kao feudalnu damu iz Trecenta: tako bi te trebalo naslikati! Kako vrijeme brzo prolazi i kako se kostimi nevjerojatno brzo mijenjaju na našim predstavama! U tom istom tvom dominikanskom kostimu gledale su gospođe turnire, slušale viteške pjevače, i ja ne bih htio da te povrijedim, Beatrice, ali ideja da bi se moglo još dogoditi da za sedam stotina godina budu crkveni ženski redovi kostimirani u second empireu, ta ideja govori kako je doista sve na svijetu relativno i prolazno: i naši kostimi i naše dominikanske koncentracije! Za sedam stotina godina mogu second-empire-kostimi biti isto tako konzervativni kao što su danas feudalni. A čitav se impresionizam rodio u sjeni onih preciznih i mondenih second-empire-kostima: posljednje krinoline, tokovi „à la Eugénie”, sa svilenim liliput-suncobranima u žarkim bojama.
pr om
Trecentо – италијански назив за XIV век.
Taj tihi flert Angeliki je stran i dalek a istodobno i bliz; ona s neprikrivenim interesom sluša te tople riječi njoj simpatičnog čovjeka koga nije vidjela već sedam godina, i pri tome promatra svoj vlastiti portret, sliku svoje mladosti. РАЗГОВОР О ДРАМИ
uk a
Опиши како је на тебе деловао сам почетак Крлежине драме. У какву те атмосферу уводе почетне дидаскалије, опис ентеријера и гостију? Који је слој друштва приказан? Запази уочи ког се важног догађаја одвија радња драме Господа Глембајеви. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Ed
Истражи места у тексту која, по твом очекивању, најављују драматичне догађаје и образложи своја предвиђања. Покушај да објасниш због чега Крлежини ликови користе немачки језик у конверзацији. Подсети се историјских чињеница у вези са временом у ком се одвија радња драме. Прочитај значење речи аграмерски – на основу првих страница драме покушај да одредиш шта се под тим подразумева. Окарактериши лик Леона Глембаја. Како доживљаваш његово уводно представљање у драми? Шта мислиш – зашто писац „отвара” драму дијалогом између преосетљивог уметника (сликара)
304 / Међуратнa књижевност
и младе жене, удовице његовог брата, која се закалуђерила? Шта се тиме наговештава? Како разумеш Леонеову тврдњу: „мутно је све то у нама”? Колико разумеш разговор између Леонеа и Ангелике? О којим темама они размишљају, да ли су њихови ставови сагласни? Опиши какво је њихово држање током дијалога. Усредсреди се на преокупације које пред Ангеликом износи Леоне Глембај. Објасни шта сазнајеш о његовом образовању, интересовањима, сликарским (уметничким, поетичким) ставовима и тежњама: образложи колико је његов лик одраз духа тога времена, у уметности (модернизма) поготово.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИСИ
ности”. У трострукој могућности коју та дихотомија отвара (афирмација, негација, синтеза), Крлежа се врло рано (јавно 1919, али интимно већ 1913) опредијелио за покушај такве синтезе која ће хрватском књижевнику и умјетнику омогућити да слиједи пут модерне умјетности (или: Умјетности) остајући истовремено вјеран свом тлу. Његов је теоретски став у том погледу остао недоречен – или, боље речено, апстрактан – али је његова књижевна пракса најбољи и трајни свједок тог покушаја.
o
(Из књиге Крлежа: кронологија живота и рада Станка Ласића)
pr om
У јесен 1926, када се Хегедушић налазио у Паризу, он се јавио писмом Крлежи и проговорио о теми која је била једна од главних тема Крлежина размишљања од самог почетка његова књижевног наступа. Она гласи: како слиједити продоре модерне умјетности а не бити имитатор? Како изразити језиком модерне умјетности „нашу стварност”? [...] Заправо, то је питање исто толико старо колико је стара и новија хрватска књижевност, јер се поетика хрватске књижевности развија унутар дихотомије „европског” и „народног”, „естетског” и „утилитарног”, „аутономног развоја” и „наше ствар-
Уместо аутопоетичких записа, прочитај једну Крлежину песму из модернистичког периода и одломак из писма које је Крлежа из Париза упутио свом пријатељу, сликару Крсти Хегедушићу. ЈЕСЕЊА САМОЋА
Мирослав Крлежа и Иво Андрић
Све хладније, све гадније, све леденије, самоћа празна, јесења, а бива све јесеније.
шкапулар = скапулар – сличица каквога свеца која се (међу католицима) носи око врата као амајлија, тако да виси на грудима (или две такве сличице, једна на грудима а друга на леђима).
uk a
Све више сам, све луђе сам, све туђе и све тужније, све тамније, све срамније, све бива ружније.
Ed
Дајте већ једном да се престане с тим додворавањем другим центрима. [...] Форма и начин израза нису главни фактори и апсолутни. Тако, да би за вољу њихову могли и смјели одбацити доживљај. Форма је средство, а код нашег модерног сликарства постаје садржајем и догмом. Кад би код нас били ти размјери и пропорције као овдје, онда би то била друга приповијест. А кад наши дечки, који овамо долазе, шкапуларима и Светим писмом у џепу почињу радити као Матис или ко други, онда је то смијешно и трагично. [...] Има овдје сјајних ствари да се види и част француској култури и прошлости, али може се остати независним и слободним... Али ја се тући од Париза не дам. ЗАНИМЉИВОСТИ
У књизи Глембајеви. Драме (Загреб, 1962) први пут је објављена и кратка „Надопуна првог чина Господе Глембајевих”, која садржајем долази испред првобитног почетка драме. У одломцима разговора Мирослав Крлежа / 305
Крлежа и његова жена Бела
гостију који одлазе, начињу се многе теме које ће се даље развијати у већ постојећем тексту. С више од 60 различитих сценских интерпретација, Господа Глембајеви су уз драму У агонији најизвођенији Крлежин текст. Погледај неко од извођења драме Господа Глембајеви и филм под насловом Глембајеви (1988) у режији Антуна Врдољака. Јосип Ваништа, Портрет Мирослава Крлеже у болничкој постељи (1981)
Прочитајте драму у целини, образујте групе и изаберите тему којом ћете се бавити, а потом се потрудите да креативно представите резултате својих истраживања. Прва група: Друштвеноисторијске прилике, духовна, културна и уметничка клима у Европи и на хрватском простору уочи Првог светског рата. Друга група: Крлежин циклус о Глембајевима и „глембајевштина”. Остале групе бавиће се анализом драме Господа Глембајеви на следећи начин: трећа група: Време, место и радња драме; композиција драме. четврта група: Лик Леона Глембаја (уз процену елемената натурализма и психолошког модернизма у његовом грађењу). пета група: Драмски сукоб (природа сукоба, протагонисти, драмски поступак). шеста група: Драма Господа Глембајеви као слика друштва, нарави и духа времена уочи Првог светског рата, идејни слој дела. седма група: Језичкостилске одлике драме Господа Глембајеви.
pr om
o
Филм Глембајеви (1988) Антуна Врдољака снимљен према Крлежиној прози и драми о Глембајевима.
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК (Истраживачки задаци за групни рад)
uk a
youtu.be/Wmox_Vajwuo
СИНТЕЗА
Ed
Мирјана Миочиновић, Есеји о драми, Београд, 1975. Branko Hećimović, 13 hrvatskih dramatičara. Od Vojnovića do Krležina doba, Znanje, Zagreb, 1976. Мирослав Крлежа, Глембајеви, уводна проза и драме, избор, редакција и коментар Мате Лончар, Изабрана дела Мирослава Крлеже у десет књига, Издавачко предузеће „Слобода”, Београд, 1977. Josip Lešić, Slika i zvuk u dramama Miroslava Krleže, Sarajevo, 1981. Stanko Lasić, Krleža: kronologija života i rada, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1982. Никола Милошевић, Андрић и Крлежа као антиподи, Београд, 1976. Тихомир Брајовић, Облици модернизма, Београд, 2005.
Мирослав Крлежа (1893–1981)
Један од тројице најзначајнијих експресиониста у међуратној југословенској књижевности (уз Андрића и Црњанског), чије ће дело обележити хрватску и југословенску књижевност XX века. Био је песник, приповедач, романсијер, драмски писац, есејиста, полемичар, академик. За собом је оставио један од највећих опуса у европској књижевности свога времена (преко 50 књига). Тема Глембајевих се у Крлежином богатом опусу развија у неколико драмских и приповедних текстова: Господа Глембајеви, У агонији и Леда (драме) и једанаест прозних текстова који су целине за себе – формирајући тако читав циклус. У центру Крлежиног књижевног интересовања и ангажовања јесте историјски и социо-психолошки проблем „глембајевштине” – отуђеног, егоцентричног, декадентног, богатог и моћног друштвеног слоја у првим деценијама XX века.
306 / Међуратнa књижевност
Осврт: ЕВРОПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ПРВИМ ДЕЦЕНИЈАМА XX ВЕКА Авангарда (фр. avant-garde – претходница) – периодизацијски термин за означавање уметничких покрета и праваца у књижевности и другим уметностима у првим деценијама XX века.
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ (1910–1925)
pr om
Берлински експресионистички магазин Штурм за књижевност и уметност (Der Sturm, Олуја)
o
Настаје у Немачкој као супротстављање импресионизму у сликарству (групе Мост и Плави јахач), симболизму и неоромантизму у књижевности. Е. Штадлер, Г. Бен, Г. Тракл, Ф. Верфел (песници); О. Кокошка, Б. Брехт (драмски писци); А. Деблин, Ф. Кафка, М. Брод, Ш. Цвајг (приповедачи и романописци).
ФУТУРИЗАМ У ИТАЛИЈИ
uk a
Футуристички манифест, у листу Фигаро, 1909, објавио Филипо Томазо Маринети
Ed
Корица колекције Манифести футуризма (1914)
ФУТУРИЗАМ У РУСИЈИ (1910–1919)
„кубофутуристи” (Мајаковски, браћа Бурљук, Каменски, Хлебњиков, Кручоних и др.).
Шамар друштвеном укусу (1912), манифест руског футуризма
Теоретичар кубизма – Гијом Аполинер (промене у сликарству назвао „кубистичким” и сам стварајући стихове у духу кубизма, Калиграме, „цртане стихове”). Извесни аспект организације књижевног простора који би се могао назвати „кубистичким” препознаје се у делима Вирџиније Вулф, Марсела Пруста (У трагању за изгубљеним временом), Џејмса Џојса.
Аполинеров калиграм (Ајфелов торањ)
Европска књижевност у првим деценијама XX века / 307
НАДРЕАЛИЗАМ
ДАДАИЗАМ Настаје 1916. године у Њујорку и Цириху. покрет Дада, коме је име дао Тристан Цара, везан је за Кабаре Волтер у Цириху, где је једна група дадаиста изводила своје егзибиционистичке наступе.
Настаје у послератној француској књижевности и једним делом се наставља на претходне интелектуалне и уметничке струје, посебно на дадаизам: побуна против традиције, устаљених обичаја, норми и навика.
Први светски рат (1914–1918)
Нарочити утицаји на уметност: Фридрих Ниче (1844–1900) Артур Шопенхауер (1788–1860) Сигмунд Фројд (1856–1936) Карл Густав Јунг (1875–1961)
Октобарска револуција (1917) Долазак Хитлера на власт (1933)
Ed
Шпански грађански рат (1936–1939)
КЊИЖЕВНОСТ
СЛИКАРСТВО
pr om
ФИЛОЗОФИЈА И ПСИХОЛОГИЈА
Европска и светска Владимир Мајаковски (1893−1930) Готфрид Бен (1886–1956) Георг Тракл (1887–1914) Гијом Аполинер (1880–1918) Марина Цветајева (1892–1941) Пабло Неруда (1904–1973) Рабиндранат Тагоре (1861–1941) Томас Ман (1875–1955) Херман Хесе (1877–1962) Франц Кафка (1883–1924) Дино Буцати (1906–1972) Џејмс Џојс (1882–1941) Вирџинија Вулф (1882–1941) Луј Фердинанд Селин (1894–1961) Хрватска – у склопу југословенске Тин Ујевић (1891–1955) Мирослав Крлежа (1893–1981)
uk a
ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈИ
Насловна страна магазина Надреализам Ивана Гола (1924)
o
У Берлину настаје часопис Дада (1917)
(2)
Експресионизам Василиј Кандински Георг Грос Оскар Кокошка Франц Марк Егон Шиле Едвард Мунк(1) Кубизам Жорж Брак(2) Пабло Пикасо Паул Кле Дадаизам Марсел Дишан Макс Ернст(3) Надреализам Ђорђо де Кирико Салвадор Дали Рене Магрит(4) Хуан Миро (и др.) Едвард Мунк, Крик (1893) Жорж Брак, Жена с гитаром (1913) (3) Макс Ернст, Писмо (1924), (4) Рене Магрит, Љубавници (1928) (1)
(3)
(1)
(2)
(4)
308 / Међуратнa књижевност
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА Кључне речи: српска књижевна ратна периодика, крфски Забавник, српска међуратна књижевност, експресионизам, Манифест експресионистичке школе, надреализам, покрет социјалне литературе.
СРПСКА КЊИЖЕВНА ПЕРИОДИКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
uk a
pr om
o
Подсети се историјских чињеница о Србији у Првом светском рату. Посебно обрати пажњу на крфски период. Тешке, трагичне ратне околности ипак нису зауставиле уметничко стварање, а на пољу књижевности значајну улогу одиграли су књижевни листови и часописи. Српска ратна периодика (1914–1918) броји више од сто листова и часописа, а чине је издања објављивана у Србији – до краја 1915. године, а у Грчкој (Крф, Солун и Бизерта) и у градовима широм света (Париз, Одеса, Москва и др.) од 1916. до 1918. године. Прочитај наредни текст о крфском Забавнику, једном од најзначајнијих српских књижевних часописа тога времена – који не само да је омогућио континуитет објављивања и књижевног и културног деловања него су на његовим страницама објављивани и текстови младих писаца чије ће модернистичко и авангардно стваралаштво обележити наредни, међуратни период у историји српске књижевности.
КРФСКИ ЗАБАВНИК
Прелистај: Први број крфског Забавника, 2. април 1917.
http://digitalizovanaizdanja. sluzbenenovine.rs/showPdf2Visitor. php?filename=1917/001/ded9ec97701e-48ca-866f-dbbdad87be58
Ed
Почетком пролећа друге године боравка српских избеглица на Крфу (2. априла 1917) почео је да излази књижевни додатак (подлистак) Српских новина, службеног дневника Краљевине Србије. До 15. октобра 1918, када је престао да излази, у њему је објављено преко 300 књижевних прилога, међу њима и 28 текстова преводне књижевности. Забавник покреће и уређује књижевни критичар Бранко Лазаревић (претходно, током 1916, уредник и Српских новина), по узору на Српски књижевни гласник, чији је сарадник био пре рата. У знак поштовања, назив Забавник преузима од истоименог књижевног додатака Давидовићевих Новина српских. Наша уметност је тамо где смо ми. Ми смо изгубили наше територије, али нисмо изгубили наше душе – пише Лазаревић, редовни аутор уводника у Забавнику. Најзаступљенији аутор је Јован Дучић (са својом родољубивом, љубавном и рефлексивном поезијом и поетском прозом), а следе и Милан Ракић и други афирмисани писци из предратног периода. Међутим, Забавник је отворен и за најмлађе писце, оне који ће бити међу најзначајнијим у књижевности између два рата, као што, у духу југословенске идеје, објављује и текстове хрватских и слове-
Живорад Настасијевић, Солун, детаљ (1918)
Српска књижевност између два рата / 309
Насловна страна првог броја крфског Забавника (1917)
начких писаца. Своје радове објављују Станислав Винавер, Растко Петровић, Светислав Стефановић, Тодор Манојловић и други, а Тин Ујевић се ту јавио својим најбољим песмама („Свакидашња јадиковка” и др.). Забавник је излазио на 32 стране, сваког 15. у месецу, и за две године објављено је 18 бројева.
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ
К
o
Подсети се главних карактеристика авангардних покрета у европској књижевности и спреми се да сазнаш чиме је обележен период између два светска рата у српској књижевности. Размисли о друштвено-историјским приликама тога времена; наведи догађаје који су га обележили. Прочитај одломак из Деретићеве Историје српске књижевности, подвуци у њему најзначајније податке.
uk a
pr om
њижевни покрет наговештен у последњим ратним годинама и одмах после ослобођења распламсао се свом силином 1920. и наредних је неколико година учинио једним од најбурнијих раздобља у историји српске књижевности, Sturm-und-Drang-ом наше модерне литературе. Жариште целокупна књижевног живота постао је поново Београд. Ту су се нашли не само писци који су дошли из емиграције, понајвише из Француске а неки и из других земаља, него српски писци из крајева који су до рата били под Аустроугарском, из Војводине, Босне и Херцеговине, Хрватске, као и многи хрватски писци, међу њима и истакнути песници Тин Ујевић и Густав Крклец. У књижевност је ушао нов нараштај писаца који се програмски опредељују за раскид с прошлошћу и традицијом. Они руше некадашње идоле, жигошу заблуде очева, са жестином одбацују систем вредности који су уочи рата кодификовали главни ауторитети српске књижевне мисли Јован Скерлић и Богдан Поповић, пркосно истичу оне вредности што су у том систему биле одбачене или запостављене. Они су наступали у многобројним али обично краткотрајним ревијама, од којих су најважније: Дан Милоша Црњанског (1919–1920), Прогрес Драгише Васића (1920), Зенит Љубомира Мицића (1921–1926), затим часописи Рада Драинца (Хипнос, Ново човечанство, Нова бразда и др.), часописи Велибора Глигорића (Нова светлост, Раскрсница и др.), часописи будућих надреалиста (Путеви, Сведочанства), часописи групе тзв. неоромантичара (Уметност, Вечност, Чаша воде и др.). Дужег века били су само обновљени Српски књижевни гласник (1920–1941) и Мисао (1919–1937). Први је окупљао писце традиционалне оријентације, али је објављивао и представнике модерниста. Други је био само кратко време на модернистичким позицијама.
Ed
Љубомир Мицић испред плаката Зенитове међународне изложбе
310 / Српска књижевност између два рата
Последњи број Зенита, 1926.
pr om
o
Тај покрет није био јединствен. У њему су се јавиле разне скупине писаца који су се опредељивали, често само декларативно, за разне модерне правце: експресионизам, футуризам, дадаизам, или су и сами покушавали да лансирају нове, домаће изме, суматраизам, хипнизам, зенитизам. Синтетички назив „послератни модернизам”, који је користила међуратна критика, није погодан због своје непрецизности. Данас изгледа да је најприхватљивији експресионизам као заједнички назив за све те струје. Тај назив јавио се истовремено са самим покретом, па се може рећи да је једно од самоименовања покрета. Часопис Прогрес, главни иницијатор послератног модернизма у Београду, био је експресионистички опредељен. У њему је Станислав Винавер објавио „Манифест експресионистичке школе”, у којем је у име младих изјавио: „Ми смо сви експресионисте”. На крају модернистичког периода, Марко Ристић у чланку Кроз новију српску књижевност (1929), сводећи резултате дотадашњег развоја, каже: „Српска послератна књижевност може се почети речју: експресионизам.” Све скупине у покрету младих 20-их година могу се с више или мање разлога подвести под тај назив. Изузетак су само надреалисти, који се као организован покрет јављају почетком 30-их година, али се њихова самосвојност међу модернистичким скупинама осећа још од 1922. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
uk a
Прочитај следеће одломке из „Манифеста експресионистичке школе” Станислава Винавера и припреми се за разговор.
Ed
Станислав Винавер Манифест експресионистичке школе (одломци) I. Ми смо сви експресионисте. Ми сви узимамо стварност за средство свога стварања. Нама је циљ: стварање, а не оно створено. Оно што је створено, створила је природа, по својој логици, под императивом своје психологије. Од природе ми тражимо не ту логику, и не ту, њену психологију. Узимамо и њих, покаткад, као једну игру нашега стварања. Од природе захтевамо, да нам дȃ елементе, оно што је од неког и она наследила, а можда и отела. Ми те елементе формирамо у спрегове мисли, у сплетове осећања, у спој светова, у динамичност духовнога бивања, које иде преко неке органске конкретности. Ми смо ствараоци, као што је и природа. [...] Импресионисти (чија смо ми обрнута могућност и изведена обратна консеквенција) хтели су да из природе ишчупају, кљештама своје личне једначине, ексере, са којима су уковани предмети. Импресионисти Српска књижевност између два рата / 311
Часопис Прогрес
су хтели, преко себе, да даду ону исту природу која је била око њих. И они су веровали да ће тако, преко два апсолута, – себе и природе, – постићи последњи апсолут израза, и пронаћи: шта држи материју и духове. Међутим два апсолута: наш лични и онај туђи око нас, доведени у један насилни, међусобни однос, нису умели да изразе ни духовну битност окруженог, ни суштину окружавајућега. [...] Ми, експресионисте, никога не исповедамо, да бисмо исповешћу сазнали његову тајну. Ми тајну постижемо, ако је она врх, на коме смо зажелели да се сунчамо. [...]
o
II. С једним треба бити начисто: са реализмом (односно и психологизмом). Прави реализам, у највећем броју случајева, јесте покушај, не да се ствари представе онакве, какве су, већ тако, да се роди убеђење, да су оне збиља такве. Сва снага реализма јесте у убеђењу, у убедљивости. Треба читаоце (гледаоце, осећаоце) убедити да је то стварност. Убедљивост се постиже на два начина: акцентом и избором теме. Тема се избира из саме дубине, са дна конкретности – да би се дала илузија: како је и оно, што се развија, конкретно. [...] Дакле и реалност је једна уметничка категорија. Помоћу уметности, нас убеде да је нешто реално, а нешто није. Реалност није у стварима, већ је реалност у дејству ствари на нас. Има уметности која нам ствара илузију реалности па ма све било варка, – а има уметности која нас држи у атмосфери иреалнога и ако је све, што се износи, стваран однос између бића. Реалност није ни у једном предмету, реалност јесте нешто што се, као неки украс, као нека језа или понос, унесе у ствари, да би оне на нас деловале. [...] Стварност је једно убеђење и ништа више, за уметника. [...] Визија је увек јача од саме стварности, уколико стварност уопште постоји за уметника. Уметник се користио детаљима стварности, за своје сврхе, јер није ни од кога другога могао добити материjал. [...] Чиста илузија и чиста стварност јесу на крају крајева последица уметности. [...] А ми, експресионисте, уносимо једну нову сумњу, страшнију, ако нам је до страха, или божанственију, ако нам је до ведре радости, а то је: у уметности ми не зависимо од категорије реалности, ми се ослобађамо и од реалности и од онога што њу одриче. Ми смо потпуно слободни, и зато смо ми, ако нам је до среће – сретнији, ако нам је до очајања – очајнији, од оних, који су били пре нас у уметности.
Ed
uk a
(1891–1955) Ерудита, књижевник и преводилац, ренесансни дух српске авангарде: математичар, шахиста, музичар, песник, приповедач, есејиста, хумориста, рођен је у Шапцу. Аутор је програмског есеја „Манифест експресионистичке школе” (1920) и стожерни дух српског модернизма. Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату као добровољац, један од 1300 српских каплара (поручник у Ђачком батаљону); прешао је Албанију, на Крфу уређивао Српске новине; као дипломата, од 1916. борави у Француској, Великој Британији и, за време револуције, у Петрограду; у Другом светском рату био је заробљеник логора Оснабрик; после ослобођења потпуно се посвећује књижевном раду и превођењу с енглеског, француског, немачког, руског, чешког и пољског језика. Јединствена је његова Пантологија новије српске пеленгирике (1920, 1922. и 1938), антологијске пародије, модернистички одговори на Поповићеву Антологију новије српске лирике – које сведоче о огромној ерудицији, префињеном хумору и иронији, и врхунском језичком умећу. Међу његове најзначајније есеје (актуелне и данас) сврставају се: Бергсоново учење о ритму, Проблеми нове естетике, Језичне могућности и др. Најзначајнија дела: Приче које су изгубиле равнотежу (1913), Мисли (1913), Варош злих волшебника (1920), Громобран свемира (1921), Чувари света (1926), Икаров лет (1937), Ратни другови (1939), Европска ноћ (1952), Језик наш насушни (1952), Заноси и пркоси Лазе Костића (1963).
pr om
Станислав Винавер
III. [...] Према томе – утанчана, егзалтована импресија прелази у: експресију. Дати мање, но што је пружила природа, значи такође наћи нов израз, значи бити нова природа. Кандински одбацује (на други начин но Хоксе, но Јапанци, а ипак сродним болом и грчем елиминација), – све оно, што доприноси, да дејство импресије буде обојено секундарношћу, случајношћу једињења и везе са нечим другим. Најчистија импресија постаје: експресија ... [...] IV. [...] Не чини револуцију онај ко само то зажели. Мора се знати: како да се почне са ослобођавањем речи, појмова, представа – од њихових 312 / Српска књижевност између два рата
стега и окова. Ми, експресионисте, почињемо ту револуцију, ми улазимо у хаос, у бескрајно ослобођење свега од свега.
Андрић, Крлежа, Црњански суматрaизам Милош Црњански космизам
pr om
o
V. [...] Експресионизам је револуционаран. Он тражи смисао у динамици или могућности динамике. Он полази од тога да је равнотежа поремећена. Огромне силе које су се држале у равнотежи почеле су се ослобађати. Има још једна могућност, донекле изведена код мистика, а то је: унети нову динамику, и нова образложења, нов ритам и нов ток, у стару стварност – уколико је то могуће. То значи, тумачити људе, овакве какви су пред нама, не оним што су и где су, већ нечим сасвим другим, нечим без непосредне везе са њима. Тумачити Христа цветом и таласом. Овим путем пошла је донекле модерна југословенска експресионистичка књижевност, у Крлежи, Црњанском и Андрићу. Црњански то зове суматраизмом. Ми живимо дакле, да би тице друкчије певале и биљке измениле негде начин растења – али не код нас. Дакле преокрета не мора бити код нас, већ на Суматри. Андрић види у свакидашњици неке „чини се” могућности, које од ње стварају поезију и филозофију, не преображујући је. Ти песници, унели су у стару васељену, нашу нову душу, и хоће да нас увере: да стара васељена има нову душу, и да се ништа не мора мењати – јер све има, јер све може имати нову душу, ако ми само захтемо.
Ранко Младеновић и Сибе Миличић
дадаизам
Драган Алексић
зенитизам
Љубомир Мицић
хипнизам
Раде Драинац
РАЗГОВОР О МАНИФЕСТУ ЕКСПРЕСИОНИСТИЧКЕ ШКОЛЕ
uk a
Изнеси своја прва запажања о карактеристикама уметника и о природи њихових уметничких настојања на којима Винавер посебно инсистира у „Манифесту експресионистичке школе”.
Станислав Винавер: Ми се чудно разумемо, Чувари света, Освестићу људе, Шекспир, Верлен, Пантологија новије српске пеленгирике (избор).
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Ed
Пронађи у тексту места на којима Винавер експлицитно помиње експресионизам и експресионисте. Запази шта посебно истиче у вези са новим покретом. Објасни од чега се дистанцирају уметници у чије име он говори. На основу наведених одломака издвој основне тезе које се у њима заступају. Које писце Винавер наводи као еспресионисте? Покушај да објасниш које су одлике њиховог експресионизма, према Винаверовом виђењу.
Српска књижевност између два рата / 313
https://drive.google.com/file/d/1ZWZ dgXZzHS5NLpIWCUkI7cnVYZnNqyMQ/ view?usp=sharing
Марк Стејбл, Експресионизам, детаљ (1913)
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
1913). Суштина тих младалачких текстова била је: рат против сваке врсте прагматизоване уметничке праксе, против утилитаризма, против робовања песничког чина налозима идеологије и тренутка, против естетизма а за аутономију и аутентичност певања и мишљења о поезији – за једну потпуно нову визију уметности, односно за модерну концепцију песништва. (Из текста „Винаверова одбрана песничког модернизма”, у: Српска књижевна авангарда (1902–1934), књижевноисторијски контекст Гојка Тешића)
o
* „Манифест експресионистичке школе”, иако у самом наслову има жанровску одредницу, није текст искључиво програмског карактера јер је, паралелно, и у функцији модела авангардистичке стваралачке праксе. Истовремено, овај текст је нека врста синтетичког приказа модернистичке праксе, односно покушај успостављања новог традицијског лука нове српске књижевности у контексту европске, или уже, југословенске културе.
uk a
pr om
Винавер је недвосмислено један од најдоследнијих стваралаца у српској књижевности који је бритко, разложно и без посустајања бранио и одбранио модерну поетску мисао а да та одбрана није прерасла у поетичку догму. Његова одбрана модерног песничког пројекта била је јединствена и по томе што се сводила превасходно на одбрану аутохтоности и аутентичности модерног поетског израза. [...] Тематске доминанте Винаверове полемичке акције зачеле су се још почетком друге деценије XX века. Односе се на две књижевне институције српске књижевности – Богдана Поповића и Јована Скерлића. Винавер је још као почетник у књижевности уочио битне компоненте тих двеју поетика које су у књижевности институционализоване и које су, у суштини, биле антимодернистички усмерене. Њихово методолошко исходиште засновано је на утилитаризму, прагматизму (нарочито Скерлићева мисао), традиционализму, естетизму, ларпурлартизму (случај Б. Поповића). Таквим критичким моделима Винавер се супротставио својим критичко-програмским текстовима и пародијама на страницама Штампе (1911–1912) и Пијемонта (1911–
(Из књиге Пркоси и заноси Станислава Винавера Гојка Тешића)
Ed
ЗАНИМЉИВОСТ
Громобран свемира Станислава Винавера у Библиотеци Албатрос (1921)
Библиотека „Албатрос”
Станислав Винавер и Тодор Манојловић покренули су 1921. године код „Свесловенске књижарнице” Библиотеку „Албатрос”, која је имала за циљ да објављује остварења свих модерних духова ондашњег времена који су у књижевност уносили не само свежину новог, већ и „искључивост” експерименталног (авангардног). [...] Истовремено, уредници су се определили и за „извлачење” из традиције остварења која су била на таласу новога ритма. [...] Био је то и покушај конституисања традиције новога духа и новога ритма (Бодлер, По, Витмен, Хофман, Макијавели, Флобер, Жид, Аполинер итд.). Библиотека „Албатрос” је у првој години излажења објавила три важне књиге модерне/авангардне српске књижевности двадесетих година: Дневник о Чарнојевићу Црњанског [...], Винаверов Громобран свемира и Бурлеска господина Перуна бога грома Растка Петровића. У
314 / Српска књижевност између два рата
овој библиотеци, нажалост, појавиле су се само још две књиге: Поове приче и роман Лунар Јосипа Кулунџића. Пета, у прогласу најављена књига Антологија Албатрос није се појавила. Требало је да њени аутори буду Станислав Винавер, Тодор Манојловић и Светислав Стефановић. [...] Није тешко претпоставити да би „Албатросова” Антологија на уводним страницама имала стихове Лазе Костића, Диса, потом избор из лирике Црњанског, Винавера, Т. Манојловића, Токина, Растка Петровића, Ујевића, Миличића, Андрића, Е. Младеновића итд. (Из књиге Пркоси и заноси Станислава Винавера Гојка Тешића)
Антологија Албатрос (1985) – приредио Гојко Тешић
СИНТЕЗА
pr om
o
Књижевни историчар Гојко Тешић, стручњак за српску авангардну књижевност, истраживао је о најављиваној а никад објављеној Антологији Албатрос и на крају је, према замислима несуђених аутора и њихових поетичких и естетичких текстова и уверења, реконструисао и објавио 1985. године у издавачкој кући „Филип Вишњић”, у оквиру Библиотеке „Нови Албатрос”. Антологија почиње Прологом – песмом „Спомен на Руварца” Лазе Костића, коју су Црњански и српски модернисти изузетно ценили. „Манифест експресионистичке школе” (1920)
Ed
uk a
Објављен је у Прогресу, дневном политичком гласилу (чији су уредници били и Драгиша Васић и Станислав Винавер). Објављивањем неколико програмских текстова/манифеста, Прогрес је подржао превратничку улогу нове српске, експресионистичке књижевности. „Манифест експресионистичке школе” (1920) – „није само манифест већ и синтетички приказ тадашње књижевне стварности”; садржи „сегменте прозног/ поетског казивања, потом разнолике типове критичког писма (преплитање музичке, ликовне и књижевне критике” (Гојко Тешић).
Српска књижевност између два рата / 315
Јован Делић, Српски надреализам и роман, СКЗ, Београд, 1980. Поезија надреализма у Београду 1924–1933. Читанка аутоматских текстова и надреалистичких песама, приредио Бранко Алексић, Рад, Београд, 1980. Међуратна српска књижевност, Зборник Института за књижевност и уметност, Београд, 1983. Гојко Тешић, Српска авангардна књижевност у полемичком контексту, Светови, Нови Сад, 1991. Јован Деретић, Пут српске књижевности, СКЗ, Београд, 1996. Бојана Стојановић Пантовић, Српски експресионизам, Матица српска, Нови Сад, 1998. Гојко Тешић, Пркоси и заноси Станислава Винавера, Просвета, Београд, 1998. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002.
НАДРЕАЛИЗАМ И ПОКРЕТ СОЦИЈАЛНЕ ЛИТЕРАТУРЕ Прочитај одломке о српској књижевности у ХХ веку, у којима Новица Петковић говори о стању у нашој књижевности између два рата:
pr om
o
алманах Немогуће (1930)
„Крајем 20-их година, када се у Европи авангардни покрети мењају или губе, српски надреалисти издају манифест Позиција надреализма (1930). У Београду се заправо већ од 1922. надреализам паралелно развија с истоименим Бретоновим покретом у Паризу. Марко Ристић (1902–1984) преузима улогу руководиоца и теоретичара. Полази се од Фројдовог открића да на прелазу из несвесног у свесни човеков живот постоји цензура која непожељне (забрањене) садржаје деформише у симболичке слике. Надреалисти те слике које потичу из снова и потајних жеља дају у својим текстовима као лабаво повезане, мутне, често и гротескне. Они, затим, одбацују канонизовану књижевност супротстављајући јој спонтану поезију која настаје у неспутаним асоцијацијама, техником аутоматског писања. Промене у књижевности повезују с друштвеним променама, с револуцијом, што их је 30-их година приближио марксистичкој идеологији. Њихова је снага пре у субверзији него у градњи књижевних облика.”
uk a
Надреализам се јавља као организовани књижевни покрет (1930–1932). Надреалисти покрећу многе публикације: алманах Немогуће (1930), Позиција надреализма (1931), Надреализам данас и овде (1931–1932) и др. Представници надреализма у српској књижевности: Марко Ристић, Оскар Давичо, Александар Вучо, Душан Матић, Милан Дединац и др. У овом периоду стварају и писци који су се нашли изван актуелних авангардних токова: фолклорни модернисти Момчило Настасијевић и Десимир Благојевић и припадници леве струје експресионизма („неоромантичари”: Ристо Ратковић, Десимир Благојевић, Јован Поповић, Раде Драинац и др.), који ће се 30-их година приближити покрету социјалне литературе.
Ed
Позиција надреализма (1931)
Надреализам данас и овде (1931)
„Од средине 30-их година међу српским писцима долази до јаче идеолошке поларизације на левицу и десницу. На левици се од књижевности поново захтева да служи одређеним друштвеним циљевима. Формира се покрет ’социјалне литературе’. Он није дао значајније писце. Али су ти писци утицали на књижевни живот уочи рата. У чисто књижевном погледу били су конзервативни. Обнављали су неке превазиђене обрасце. Па ипак, обнова традиционалне књижевности није њихова заслуга, јер она 30-их година није толико обнављана колико је, након гашења авангардних покрета, њено присуство постало уочљивије. И у време најбурнијих промена постојао је, потиснут али непрекинут, развој старих књижевних облика у лирици и роману.” 316 / Српска књижевност између два рата
Писци социјалне оријентације окупљају се око часописа Нова литература и издавачког предузећа Нолит (скраћеница од Нова литература), чији су оснивачи Веселин Маслеша, Павле Бихаљи и Отокар Кершовани. Алманах Књига другова (1929) Јована Поповића и Новака Симића представља зборник социјалне лирике младих српских и хрватских песника. Представници: Марко Ристић, Јован Поповић, Ђорђе Јовановић, Веселин Маслеша и др. После 1932. многи писци из групе надреалиста приступају покрету социјалне литературе (Давичо, Дединац, Вучо, Матић).
pr om
o
На наредним страницама Читанке имаћеш прилике да се детаљније упознаш са делима писаца који стварају у међуратном периоду: експресиониста, надреалиста, али и писаца који су се окретали социјалним темама у књижевности. Социјална литература, често називана и „пролетерска”, наставиће се током тридесетих година, да би четрдесетих прерасла у ратну књижевност, коју су махом стварали писци учесници у рату.
Новица Петковић, Књижевност XX века, Историја српске културе, Београд, 1994. Слободан Ж. Марковић, Српска књижевност између два светска рата, Друштво за српски језик и књижевност, Београд, 2004. Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008. Предраг Петровић, Авангардни роман без романа, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008. Гојко Тешић, Српска књижевна авангарда (1902–1934), књижевноисторијски контекст, Службени гласник, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009.
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
uk a
СИНТЕЗА
Књижевни и уметнички покрет; настаје као супротност импресионизму. Први модернистички талас: Милош Црњански (збирка песама Лирика Итаке, 1919; часопис Дан; „Објашњење Суматре”, 1920). Главни експресионистички часопис, Прогрес Драгише Васића, објављује Винаверов „Манифест експресионистичке школе” (1920). Други модернистички талас (око 1922) – Растко Петровић, Љубомир Мицић (часопис Зенит), Драган Алексић (дадаизам). Две фазе покрета: прва, преднадреалистичка (1922–1930) – прихватање надреалистичких уверења, али без имена надреализам (гласила Путеви, 1922–1924. и Сведочанства 1924–1925; друга, надреалистичка, 1930–1932. – организовање у књижевни покрет: први заједнички наступ надреалиста – алманах Немогуће, 1930. Представници: Марко Ристић, Оскар Давичо, Александар Вучо, Душан Матић, Милан Дединац и др.
Ed
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ
НАДРЕАЛИЗАМ
ПОКРЕТ СОЦИЈАЛНЕ ЛИТЕРАТУРЕ
Окупљају се око часописа Нова литература и издавачког предузећа Нолит. Алманах Књига другова (1929) Јована Поповића и Новака Симића – зборник социјалне лирике младих српских и хрватских песника. Представници: Марко Ристић, Јован Поповић, Ђорђе Јовановић, Веселин Маслеша и др. После 1932. многи писци из групе надреалиста приступају покрету социјалне литературе (Давичо, Дединац, Вучо, Матић). Српска књижевност између два рата / 317
Иво Андрић
Ех Рonto (избор)
Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдају ради ду-
ше и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади. *** О гдје је она мукла ријеч, тиха, неразумљива, добра ријеч, што свијетли у мраку као мали, мали огањ који се никад не гаси? Гдје је ријеч утјехе? Јуче и синоћ и јутрос још сам је знао, зашто се не јави сада у мени, сад кад ми је горко тешко, зашто не сине као далек огањ трептаве звијезде, као весели сјај ока? Како, како сам је могао заборавити?
uk a
Песник, приповедач, романсијер, есејиста, путописац, књижевни и уметнички критичар и преводилац. Рођен у месту Долац крај Травника, школовао се у Вишеграду и Сарајеву, а књижевност и историју студирао је у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, где је дипломирао 1919, а касније и докторирао, са темом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”. После Сарајевског атентата провео је готово годину дана у затворима Сплита, Шибеника и Марибора. Од 1921. до 1941. налази се у дипломатској служби – у конзулатима и посланствима Југославије – у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Изабран је за дописног члана САНУ 1926, а за редовног 1939. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Књижевни рад је почео у Босанској вили (1911) песмама, песмама у прози, књижевним и уметничким критикама, путописима и преводима. О тамничким данима потресно сведоче две књиге поетско-медитативне прозе Еx Ponto (1918) и Немири (1920). Прву приповетку, „Пут Алије Ђерзелеза”, објавио је 1920. године. Од засебних збирки приповедака издвајају се: три књиге под насловом Приповетке (1924, 1931, 1936), Нове приповетке (1948), Лица (1960) и постхумно објављена Кућа на осами (1976). После Другог светског рата (1945) објавио је три романа: На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица. Четврти Андрићев роман, Проклета авлија (1954), представља велику синтезу Андрићевог истраживања људских судбина. Андрић је оставио записе и путописе о Италији, Шпанији, Португалији, али и о лепотама наше земље. У студијама и есејима писао је о Вуку, Његошу, Матавуљу, Станковићу.
Књигу поетско-медитативне прозе Еx Ponto (1918) Андрић је писао у мариборском затвору пошто је, после сарајевског атентата, ухапшен као припадник Младе Босне. Наслов је преузет из Овидијевог чувеног дела Epistulae ex Ponto (Писма с Понта), које је несрећни римски песник писао из изгнанства и на чију судбину Андрић алудира.
o
Иво Андрић (1892–1975)
Кључне речи: Еx Ponto, поетско-медитативна проза, песма у прози.
pr om
Ed
*** Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази – богзна зашто – јутрос мојим сјећањем. Кога љуби сада она млада жена? Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима. Кога љуби сада она млада жена? Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу. То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапћући испрекидане ријечи о вјерности. Кога ли сада љуби она млада жена? ***
318 / Српска књижевност између два рата
Послушај радио-драму Ex Ponto Драмског програма Радио Београда.
youtu.be/HL4yo1g5kxg
uk a
pr om
o
Жене, ја не знам коме сте ви биле блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко ваших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце. Ту мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје. С чега се мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе? Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо – гле! – на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста. Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она, наизмјенце, или задаје бол или се претвара у горчину? Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад. *** Сва трагика мог садашњег живота се може стегнути у једну ријеч: самоћа. Мука и неплодност мог живота потичу од ове страховите изолације у којој се ледим и каменим и пропадам као напуштене куће у које нико не дира, али оне – баш зато јер нико у њима не станује –пропадају и руше се стално и полагано, као да их невидљива рука кида.
Ed
*** Руке ми често преко дана стају над послом и велики дио ноћи бдијем само да могу дуже мислити о Теби. Прије птица се будим, прије зоре дижем (а кроз све снове пролазиш Ти); у освит сам наслоњен на прозор као да Те чекам. Љепоту цијелог свијета крију у себи моје мисли. Неостварив сан је постао садржај мог живота. И тако живот пролази, али у часу смрти ја могу показати на своју чежњу као на једино велико, истинито и лијепо у свом животу. *** Сама чињеница: да живим, дарује ме мирном радошћу. Осјећам велику љубав за људе, за њина дјела, за срећу и несрећу, за гријех и страст и сав јад што из њих излази, за борбе и посртања, за заблуде и патње и жртве, за све што је човјеково на овој планети. Осјећам часовиту, али неизмјерну срећу да и ја пијем кап из непресушивог извора радости људске, да и ја начас понесем дијелак великог крста што га носи човјечанство. *** И што погледам, све је пјесма, и чега год се такнем, све је бол. Иво Андрић / 319
Сцена из филма Бранио сам младу Босну Срђана Кољевића (2014)
Епилог
o
Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетни дан, сине мој! – Шта си видио у љетни дан, сине мој? Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек. – Шта си видио, сине мој, у љетни дан? Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна. – Шта си видио, сине мој, у љетни дан? Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку. – Хоћеш да усниш, сине мој? Не, оче, идем да живим.
РАЗГОВОР О ПЕСМАМА У ПРОЗИ
pr om
Иво Андрић на почетку студија
Загреб, 1918.
Ed
uk a
Ex Ponto је књига песама у прози која представља лирску исповест збуњеног и застрашеног младог бића пред суровошћу света, и његов стваралачки одговор на патњу и самовање у тамничким данима. Изнеси своје утиске о прочитаном тексту: издвој једну од песама у прози која је највише побудила твоју пажњу и образложи свој избор. Издвој најлепша лирска места из Ex Pontа. Чиме песник побеђује страх и бол, како се бори против самоће – те „страховите изолације”? Лирски субјекат води замишљене дијалоге. Коме се он обраћа у својој самоћи? Уочи мотиве који доминирају у овим разговорима песника са собом. Шта Андрићеве лирске исповести чини вредним и животним? Чиме лирски субјекат придобија читаоце?
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
На основу анализе текста укажи на главне одлике песме у прози. Обрати пажњу на осећања, расположења, фрагментарност текста, на стилске одлике и језички израз. Аутор се у тексту бави речима. Која је реч изгубљена? Којим метафорама песник украшава ту спасоносну реч? Која реч поражава и раслабљује песника? Изведи закључке о значају стваралаштва за песника.
Пажљиво прочитај фрагменте и докажи да су Андрићеви поетско-медитативни записи дело експресионистичке оријентације. Проучи стил: обрати пажњу на реторичке фигуре, на интонацију текста, и потруди се да издвојиш језичкостилска средства којима је остварена снажна експресија. Анализирај „Епилог” и одреди значење и функцију ове песме у прози у односу на целу збирку. Пронађи реченицу која носи идеју ове Андрићеве песничке књиге и протумачи је.
320 / Српска књижевност између два рата
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се Епилог – термин везан за античку драму, где је означавао додатак који следи после расплета, насупрот прологу (предигри, првом делу драме, који се приказивао пре појаве хора ради упознавања гледалаца са драмском радњом); касније, у другим књижевним делима, необавезан додатак, завршетак, осврт на претходно изречено – где се обично износе последице описаних ситуација, догађаја, радње (= „шта је било после”). Фрагмент – реч из латинског језика која значи „одломак”; Андрићеви фрагменти настајали су као свестан и намеран уметнички чин заснован на записивању краћих текстова о различитим темама и разним поводима – што је он чинио од ране младости до краја живота. (Упореди: Знакови поред пута.) Иво Андрић, 1922.
o
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Ed
uk a
pr om
Ново вино „Beaujolais est arivée”; ново, младо вино је стигло – тако Французи најављују сезону точења „бужолеа”. Тако је Милош Црњански најавио, у завршној реченици свога приказа, свога огледа „Иво Андрић: Ex Ponto”, долазак Ива Андрића, односно његову пјесничку књигу Ex Ponto: „Андрић est arivée”, с јасном алузијом на француско ново вино. Андрић је, дакле, са својим првјенцем Ex Ponto, стигао као ново вино лирике. Данас је тај оглед Милоша Црњанског још занимљивији: Иво Андрић и Милош Црњански су врхунске националне књижевне величине, барем што се ХХ стољећа тиче, а 1919. године били су готово почетници, истина – са именом, али тек са првом књигом, односно са другом књигом у припреми. Оглед добија на књижевноисторијском значењу. Из њега се слути књижевна култура Црњанског, његов сензибилитет, његов однос према младом Иву Андрићу и према Андрићевој поезији, потреба за сагледавањем ствари у широком контексту, чак вишеконтекстуално: у југословенском, словенском, европском. Слуте се елементи Црњанскове поетике. Што је најважније, слути се идеја будуће пјесме Милоша Црњанског Етеризам, посвећене Иву Андрићу. Овај оглед је, дакле, почетак лирског дијалога Црњанског и Андрића који ће се наставити у стиховима, односно у пјесмама. Црњански ће испјевати Етеризам, а Иво Андрић пјесму чији ће наслов бити иницијали имена Милош Црњански: М. Ц. Као да су ова три текста, у својој међусобној повезаности, измицала пажњи критичара и тумача књижевности. А ни Црњански ни Андрић нијесу било ко, већ Нетко! То никако не значи да ови текстови нијесу појединачно помињани и разматрани, нарочито Црњансков текст о Андрићу, нешто мање пјесма Етеризам, а Андрићева пјесма најмање. Пишући о Андрићевом Ex Pontu, Црњански као да из реченице у реченицу прецизира свој однос према тој књизи и њеном писцу, а то значи и свој доживљај те књиге. То не умањује његове амбиције да у есеју оцрта „срж душе” пјесникове. Иза ове књиге – пише Црњански – остаје нешто горко; у њој су „боне, мутне речи писане у заточењу” којима је изражен бол, али бол који није бол роба. Пјесник се не осјећа робом; Иво Андрић / 321
Иво Андрић, истакнути дипломата
Иво Андрић на додели Нобелове награде
Иво Андрић у свом кабинету
Ed
uk a
О РЕЧИМА У речима, као у дрветима и биљкама и свему што је живо, кружи невидљив животни сок, и он је тај који их, као неко унутарње сунце, креће и окреће, даје им боју и облик, снагу и израз. А човек који пише, он само пажљиво прати и мање или више вешто, мање или више срећно искоришћује појединости те несхватљиве и неухватљиве игре. Тако речи живе, у ствари, двоструким животом: и саме за себе, као такве, и као изражајни знакови у склопу човекове мисли која тражи свој израз.
o
Андрић је од ране младости са собом увек носио бележницу у коју је записивао све што му је било занимљиво: од онога о чему је сам размишљао и што је запажао, преко неке мудре мисли, пословице, цитата на који је наишао током читања, до онога што је видео и чуо око себе, на улици, међу људима, што му је неко испричао. Једна од књига која је настала на тај начин јесу Знакови поред пута.
њега боли понижење. Он осјећа стид за своје ближње. Узник нема жељу да размрска решетке. Зато ово нијесу „националне епистоле” са Понта, већ је то интимна лирика бола. Пјесник је „фанатик бола”; „чини му се да ће њиме у рај”. Бол је свуда: куда год баци поглед или чега се год дотакне. Зато Црњански уопштава да је у нас мало пјесника који у својој поезији стоје на тако тврдом тлу – на тлу бола. Упркос толиком болу, ова књига је препуна доброте. У њој се осјећа малаксалост која се самом својом добротом тјеши. Пјесник изражава „страшну захвалност” за сваку свећицу и он у себи и својој доброти покушава да нађе мира. При томе га испуњава „бескрајни страх од греха”. Зато је за њега радост клечати пред добротом. Пјесникова туга није од једне врсте нити са једног извора. То је, прво, туга жртве: „жртвовасмо се верујући у Зору”. Зато Андрић, све и да хоће, и ма колико држао до „форме”, не може бити ларпурлартиста. Он је побуњена жртва, ухапшеник. Описујући „срж душе” пјесникове, Црњански непрестано инсистира на његовим иновацијама; на ономе што он као ново уноси у нашу поезију. То је тај нови сензибилитет; та нова осјећајност; то чврсто тле бола. „Нов тон” овој књизи даје и вјера у добро, и осјећање чистоте, и искреност из које извире нека нова туга. Његов vers је нов и претвара се и шири у „љубавна писма болу”. Тај је бол „замах голготе, младости, хамлетске понекад”, а никад и никако бол пониженога роба; то је „бол живота”. Црњански непрестано употребљава ријеч vers да би истакао специфичност Андрићевог ритма и „стиха”. Јер стих то није; то је поезија у прози. А није ни ритмичка проза, јер се осјећа у Андрићевој поезији чвршћа ритмичка организација. Црњански као ново у Андрића, у контексту наше умјетничке лирике, истиче Андрићев жал за мајком која пати за својим утамниченим јединцем. То је истовремено и наше, и ново. Наше, зато што тај матерински бол зна наша народна пјесма, коју Црњански, очито, високо цијени. Ново, јер тај бол мајке и сестре наша умјетничка лирика слабо познаје. Црњански, наравно, не заборавља Његоша ни сестру Батрићеву. Зато је ово Андрићево осјећање за мајку изванредно важно за српску лирику. И Црњанском блиско. Андрић је, дакле, иноватор пјесме о мајчином болу.
pr om
ЗАНИМЉИВОСТ
(Из Знакова поред пута Иве Андрића)
(Јован Делић, Милош Црњански и Иво Андрић у лирском дијалогу)
СИНТЕЗА
Иво Андрић (1892–1975)
Ex Ponto (1918) – збирка песама у прози у којој аутор сведочи своје страдање за време тамничких дана, а своје искуство самим насловом доводи у везу са Овидијем, римским песником, и епистолама насталим у његовом изгнанству. Дело је лирско по ритмичкој организацији реченице, по одсуству фабуле и актера, по наглашеној субјективизацији времена и света; експресионистичко јер се у њему истиче унутрашњи свет субјекта: изражава патња, зебња и страх од самоће и пролазности. Снажној експресији је саображен динамичан стил, богат реторичким фигурама (екскламација, реторичка питања, апострофа) и повишена патетична интонација. Субјективни тон исповедања подигнут је на ниво општег сазнања и универзалног искуства. 322 / Српска књижевност између два рата
Милош Црњански Кључне речи: Лирика Итаке, Дневник о Чарнојевићу, лирски роман, суматраизам, Сеобе, поетско-историјски роман.
Пре читања уводне песме „Пролог” из циклуса „Видовданске песме” у збирци Лирика Итаке (1919) прочитај „Коментар уз ’Пролог’”, који је уз остале коментаре објављен деценијама касније, у књизи Итака и коментари (1959). Милош Црњански (1893–1977)
ЛИРИКА ИТАКЕ
pr om
КОМЕНТАР УЗ „ПРОЛОГ”
Рођен је у Чонграду (Мађарска). Историју уметности и филозофију студирао је у Бечу (1913), а Филозофски факултет завршио у Београду (1919–1922). Радио је као професор гимназије у Панчеву и Београду, био је сарадник Политике и Времена, аташе посланства Југославије у Берлину, саветник за штампу у Риму, Лисабону и Лондону. После рата живео је и радио као публициста у Лондону. Вратио се у Београд 1965. године, где је и умро. Припада генерацији првих послератних српских модерниста (експресиониста). Његова песничка књига Лирика Итаке (1920), која је програмска, аутобиографска, протестна, била је важан датум у развоју српског песништва. Дневник о Чарнојевићу (1921), лирски роман о психолошком стању човека после рата, има за јунака суматраисту. Роман Сеобе инспирисан је положајем Срба у Аустроугарској и Мемоарима Симеона Пишчевића. Прва књига је изашла 1929, а друга 1962. Овај роман је велика историјска фреска XVIII века која говори о положају српског национа у Аустроугарској (из које су се селили) и у Русији (ка којој су хрлили). Мотив лутања и сеоба Црњански је обновио у Роману о Лондону (1971) кроз причу о судбини исељеника. Остала дела: поетична комедија Маска (1918), приповетке Приче о мушком (1920), путопис Љубав у Тоскани, (1930), поеме Сербиа, Стражилово и Ламент над Београдом (1962), жанровски тешко одредиво дело Код Хиперборејаца (1966) и др.
o
(избор)
Ed
uk a
Овај пролог био је написан, и штампан, уз прву збирку песникову, која је изишла у Београду, после Првог светског рата, под насловом Лирика Итаке. То је била антологија песникове ратне, родољубиве лирике и ушла је у штампу већ 1919. Издавач, књижар Цвијановић, међутим, толико се био препао буре коју су те песме биле изазвале, да је трипут одустајао од штампања. Тај пролог је био нека врста литерарног, па и политичког програма песниковог. [...] Песме које су ушле у збирку Лирика Итаке песник је писао, и штампао, за време Првог светског рата, са пуним својим потписом, у униформи аустријског војника, и официра. Његова намера, тим песмама, била је тада родољубива, политичка, анархична. Интенција, са штампањем тих песама данас, само је литерарна. Тројанске и микенске алузије у тим стиховима биле су хотимичне. Песник сматра, и данас, Одисеју за највећу поему човечанства, а ПОВРАТАК ИЗ РАТА за најтужнији доживљај човека. Иако његове песме далеко заостају за тим монументалним творевинама у стиховима, ТАЈ ОСЕЋАЈ је био њихова главна садржина. Сем тога и побуна војника, а све су револуције у то време биле само побуне војника. За време рата, ограниченом броју читалаца Савременика, у Загребу, те су песме остале само једна литерарна епизода. После рата, у Београду, оне су одјекнуле као бомба. Међутим, ЈЕЗИВО актуелне постале су тек у току овог прошлог рата, без икаквих песникових заслуга. У томе је била њихова тајанствена судбина. Наша родољубива поезија после Првог светског рата била је још, сва, у знаку помпезне, парнасовске поезије: Дучића, Ракића, Бојића, Јелића. Лирика Итаке није била таква. Дотле, због тога, песник је уживао велики углед у друштву. Нови песник, међутим, Милош Црњански / 323
оглашен је одмах за лепру, од стране критичара Српског књижевног гласника. Песник је зато пролазио улицама Београда омрзнут, као Арнаут кога терају из његовог фиса. Али је он, и тада, у знак пркоса, носио на глави бере баскијско. Испунио је своју судбину на улицама Београда.
море, и обале где лотос зре, и вратих се, блед, и сам. На Итаки и ја бих да убијам, ал’ кад се не сме, бар да запевам мало нове песме.
o
Jа видех Троју, и видех све,
У кући ми је пијанка, и блуд, а тужан је живот на свету, свуд – изузев оптимисте! Ја нисам певач проданих права, ни ласкало отмених крава. Ја певам тужнима: да туга од свега ослобођава.
Нисам патриотска трибина. Нит марим за славу Поетика. Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина, нити да будем народна дика. Судбина ми је стара, а стихови мало нови.
Ed
uk a
Милан Ћурчин (1880–1960) – песник, преводилац, књижевни критичар, публициста. Црњански га помиње у контексту значења исказаног у претходна два стиха, у којима се алудира на поетичке захтеве Богдана Поповића. У програмској песми „Пустите ме како ја хоћу” Ћурчин не само да негира принципе естетике Б. Поповића него се у њој налазе и „главне тачке авангардних песничких програма послератне лирике”. [...] Цео циклус књиге Песме (1902–1905) Милана Ћурчина, посвећен господину Богдану Поповићу, хумористичког је карактера. А хумор произлази [...] из настојања да се карикира одређени начин песничког писања, чија је суштина у претераној строгости и патетичној озбиљности, какав је у основи био парнасовско-симболистички манир Дучићев и његових епигона. (Из књиге Поезија српске авангарде Радована Вучковића)
ПРОЛОГ
pr om
На Итаки и ја бих да убијам – Црњански овим стихом алудира на садржај из Хомерове Одисеје у ком је описано како Одисеј уз помоћ сина Телемаха убија све просиоце своје жене Пенелопе, пошто их је затекао по повратку на своју Итаку после двадесетогодишњег одсуства (десет година ратовања под Тројом и десет година лутања у повратку кући). ослобођава – ослобађа.
Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919.
Статуа одисеја у музеју Ватикана 324 / Српска књижевност између два рата
ХИМНА
ГРОТЕСКА
Н
Зидајте храм
емамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв.
А на храм дижите црну сфингу народа мог. Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог.
Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв.
Ој. Она је наш страшан понос.
ЗДРАВИЦА
o
Зидајте храм бео кô манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.
pr om
Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце. Оста нам једино крв.
бео кô манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.
У храму над Милошем и Марком уоквир’те златом на олтару жарком печате плаве и румене, жуте и црне и шарене. Печате плаве и румене жуте и црне и шарене, љубичасте и зелене.
Још је весео народ један у крви, пепелу и праху.
Печате устава и права, закона и штатута, привилегија хиљаду пута, обећања и фермана, похвала са свих страна, народа мог: да види Бог.
Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај. Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај.
Зидајте храм бео кô манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.
Ed
у страху.
uk a
Здраво, свете бледи кô зимски дан
За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ниједан врат не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт!
Милош Црњански, саветник за штампу у Риму, особље југословенског посланства у Италији (1938) Милош Црњански / 325
ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ
СЕРЕНАТА
Насмешио се последњи пут.
Чуј, плаче Месец млад и жут.
Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт.
Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. Певаће Ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке твоје голе, но стисак грања руменог увенулог. А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли:
pr om
Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе мира, гроб.
Слушај ме, драга, последњи пут.
o
У прозору се сјаше као запети лук, као Месец у води, млад и жут, Риалто.
Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по његовом белом лицу без трага. Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му на груди.
uk a
Јер свему на свету беше утехе. Свим мислима, за све јунаке, и грехе. Али држећи му главу рукама обема, сузно, умирући, помисли, болно, да за очи невесте утехе нема.
Ed
Тада заплака у води звоно Светог Марка.
Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити.
Поткамиен, у Галицији, 1915.
ТРАГ
Желим:
да после снова не остане траг мој на твом телу.
Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ... путева засутих лишћем свелим са јабланова.
Милош Црњански (1898)
326 / Српска књижевност између два рата
ЕПИЛОГ
Моја је бајка:
да се у сну док се спава добра чине, и да ништа није јава. Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао. Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби.
што су критици вични, што ишту, ишту оптимизам, под папучом, ревматични?
Или нашим госпођама, што воле божићне приче, што се плаше рода над нама, и не трпе да просјак виче.
Београд, Браће Недића 29, 1920.
http://arhiva.unilib.rs/unilib/o_ nama/izlozbe/nacionalni-danknjige/K-337.pdf
Или ћу великим патриотама, што говоре само о сељаку, што не сме мирисат на балегу, него на месечину млаку? Или ћу тамо, где грде самоубице, и тврде: да је то париски утицај? Не, том је крај! На Итаки ће да се удари у сасвим друге жице. Свеједно да ли ја или ко други.
uk a
Благо као једно звоно да зазвони у даљини мишљу том сам те додирнô.
Да ли да певам професорима
Прво издање збирке песама Лирика Итаке из 1919.
o
Другу Иви Андрићу
pr om
ЕТЕРИЗАМ
1920.
Ed
РАЗГОВОР О ПЕСМАМА Прочитај неколико пута изабране песме из Лирике Итаке Милоша Црњанског. Објасни читалачки доживљај употребом једне речи. Образложи наслов мотивском утемељеношћу прве и једине збирке песама Милоша Црњанског. Обрати пажњу на „Пролог”: шта лирски субјекат везује за античког јунака Одисеја, а по чему се разликује од њега? Какав је његов повратак из рата? Усредсреди се на песме „Химна”, „Здравица” и „Гротеска”. Шта те изненађује у њима? Како се Црњански односи према слободарском наслеђу из прошлости? Објасни зашто је то тако и повежи са подацима из песникове биографије. Подсети се жанровског одређења химне и здравице, и упореди га са Црњансковим иронијским односом. Шта примећујеш? Објасни примену гротеске у истоименој песми. Каква је застава на храму песниковог народа и шта је њен симбол? Објасни своје запажање. Које традиционалне вредности лирски субјекат доводи у питање у песми? Како разумеш песничку слику храма и зашто је он празан? Објасни симболику месеца у поезији Милоша Црњанског. Где је лирски субјекат сместио Милоша и Марка? Одговор пронађи у тексту и објасни поенту песме. Усредсреди се на песму „Његош у Венецији” и опиши свој читалачки доживљај. Шта је зачудно у песми? Како се лирски јунак песме односи према песничкој традицији оличеној у Његошу? Упореди са његовим односом према националној прошлости. Шта чита умирући песник и како се зове његова муза? Објасни необичност ефектне песничке слике у последњој строфи песме. Милош Црњански / 327
Усредсреди се на љубавне песме „Серената” и „Траг”. Опиши какав су утисак на тебе оставиле. Упореди их са љубавним песмама ранијих песника и закључи каква је љубавна лирика Црњанског. Концентриши се на песму „Етеризам” и обрати пажњу на посвету. Истражи у песниковој биографији какви су односи били између Андрића и Црњанског у време њихових песничких почетака. Одговори зашто је песма добила тај наслов доводећи га у везу са песничким програмом Црњанског. Прочитај песму коју је Андрић посветио Црњанском и интерпретирај их у контексту. Упореди песме „Пролог” и „Епилог”. Повежи их са текстом коментара уз песму „Пролог”. Закључи колико стихови Црњанског одговарају његовим поетичким ставовима. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
►П рипреми се за истраживачки рад у пару на темељу изабраних песама из Лирике Итаке Милоша Црњанског. g Задатак за први пар: истражите мотивску структуру песама „Пролог” и „Епилог”; други пар: мотивска структура песама „Химна”, „Здравица” и „Гротеска”; трећи пар: мотивска структура песама „Његош у Венецији” и „Етеризам”, а четврти – мотивска структура песама „Серената” и „Траг”. g Пети, шести, седми и осми пар стилски анализира наведене песме по истом принципу, а девети, десети, једанаести и дванаести пар анализира ритмичко-метричке карактеристике наведених песама. У завршном делу часа (или двочаса) сумирају се и коментаришу резултати истраживања. Упоредите поетичка схватања Црњанског са естетичким захтевима Богдана Поповића. Издвојте и објасните експресионистичке одлике Лирике Итаке. (АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Ed
uk a
Оделили смо се од овог живота, јер смо нашли нов. Пишемо слободним стихом, што је последица наших садржаја! Тако се надамо доћи до оригиналних, а то значи и „расних”, израза. Нисмо одговорни за своје „ја!” Не постоје непроменљиве вредности! Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо чист облик екстазе. Непосредно! Покушавамо да изразимо променљиви ритам расположења, који су, давно пре нас, открили. Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвих. У форми то није богзна шта! Али, делимо ритам сунчаних дана, од вечерњих ритмова. Не мећемо све то у приправљене калупе. Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичких облика: облака, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се навикао на мењачки, новинарски, званични смисао речи. Давно је Бергсон оделио психолошко време од физичког. Зато је наша метрика лична, спиритуална, магловита, као мелодија. Покушавамо да нађемо ритам сваког расположења, у духу нашег језика,
чији је израз на ступњу фељтонских могућности! Стих је наш занесена играчица, па своје покрете чини у екстази. Своју екстазу претвара у голе покрете. У лирици то нешто вреди! Ослободили смо језик баналних окова и слушамо га како нам он сам, слободан, открива своје тајне. Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да „шуште звезде!” Ми, дабогме, одосмо даље! Можда те, формалне, новости мање занимају читаоца? О њима треба говорити други пут. Што се, пак, тиче наших, хипермодерних садржаја, ми их се не бојимо. За њима корача маса оних који су међу лешинама, под отровним гасовима, осетили и те како „хипермодерне” сензације. Па су изгубили радост, коју им ни породица не може вратити више. Они су осетили много штошта што се назива „болесним” у поезији. Ми изражавамо све што они још крију, што их мучи, али неизбежно сустиже. Тврдимо, фанатично, да постоје нове вредности, које поезија, одувек пре него живот, налази. (Из „Објашњења Суматре” Милоша Црњанског)
328 / Српска књижевност између два рата
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
pr om
o
Стваралац изузетне обдарености, мек, елегичан, сензуалан, мелодичан, превасходно лирик, модерни следбеник творца српске лирске песме Бранка Радичевића, Црњански је раскинуо с формализмом нашег парнаса и симболизма, одбацио национални и социјални утилитаризам и „све корисне, популарне, хигијенске дужности” које „људи без осећања за уметност” намећу поезији. Његова рана лирика израз је послератне духовне климе разочарања и клонућа, суморно, болно, цинично, дефетистичко певање повратника из рата, модерног Одисеја (Лирика Итаке, 1919). Младалачки изазовно песник се обрачунава с националним митовима, руга се слави средњег века, баца у блато дојучерашње идоле, а пева песме у славу пораза, вешала и смрти. Интимна му је лирика сва у знаку жене и женства. У њој се спајају љубавни доживљаји с наговештајима смрти, еротика с меланхолијом. [...] Лирска иматеријализација, наговештена у политичким и еротским песмама, доведена је до краја у песмама космичког круга. Све се „растапа”, видљиво прелази у невидљиво, биће у небиће (опет нирванистички комплекс, карактеристичан за српску поезију!), на крају остају само тајанствене везе међу стварима, које доводе у близину оно што је расуто у простору и успостављају нову присност између песника и света. То ново осећање песник назива суматраизмом (песма „Суматра” и програмско „Објашњење ’Суматре’”, обоје из 1920). У свет, опустошен, празан, без бога, оно уноси благост свеопште, космичке љубави. На врхунцу те одисеје, космичке и космополитске, јавља се поново чежња за завичајем. Три најдуже песме М. Црњанског, које се обично називају поемама, Стражилово (1921), Сербија (1926) и Ламент над Београдом (1962), од којих је прва његова најлепша лирска творевина, говоре о песниковом духовном повратку у завичај. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
Ed
Познато је да је Лирика Итаке Милоша Црњанског, иначе једина његова збирка песама, када се 1919. појавила, изазвала шире неспоразуме који су нешто дуже трајали. Неспоразуми су, у суштини, садржани већ у самој провокативној природи ране лирике Милоша Црњанског, па се уз мало цинизма може рећи да без испољених мана старе критике не би биле довољно видљиве ни врлине нове поезије. [...] Црњански мења место и улогу традиционалним песничким конвенцијама, нарочито жанровским. А кад се гледа споља, виде се померања у опису предметног, ванкњижевног света која рашчињавају ону општу слику стварности на коју смо навикли. Отуда у Лирици Итаке налазимо разнолике деформације, и песничке, и језичке, и стварносне. Извртање по супротности повезаних слика и значења с лица на наличје, чудновате оксиморонске структуре, обртање лествице вредности, пародијска помицања и карикатурална претеривања, чак до ругалачких изобличавања, све су то видови оспоравања и деструкције који су у разним покретима авангардне књижевности мање или више, краће или дуже, преотимали маха. Милош Црњански / 329
Прво издање Лирике Итаке Милоша Црњанског (1919)
Милош Црњански, Песме
https://drive.google.com/ file/d/1ADIAZ8Tzh2SyzFY_ E7JYPpvw8Mnu9s8f/ view?usp=sharing Послушај како Црњански говори своје стихове „Серената” и „Стражилово”.
Изненађује то што се досад није довољно запажала песникова амбивалентна и опсесивна везаност за хришћанске симболичке представе. Однос Црњанског према националним, видовданским симболима, није измицао пажњи, његов пак однос према религиозним симболима у Лирици Итаке зачудо јесте. А он је дубљи, води ка универзалним значењима, која нас приближавају и песниковом односу према природи. Поступак динамизације описа је код Црњанског чест. Штавише, с њим су усаглашене и неке особене језичке промене, нарочито у синтакси и интонацији. Динамизација описа, међутим, подстиче и пројекцију унутарњег доживљаја у природу, пројекцију једне типично лирске екстазе. (Из књиге Огледи о српским песницима Новице Петковића) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Прочитај у целини Лирику Итаке и научи да изражајно говориш стихове који су ти најдражи. Илуструј песму по избору из Лирике Итаке. Напиши есеј на тему Мој доживљај лирике Милоша Црњанског. Послушај драматизацију Лирике Итаке на Радио Београду (Драмски програм, Мелина Пота Кољевић, 2013) и напиши приказ. Послушај како Црњански говори о одређеним темама из књижевности. Напиши текст са темом Експресионизам Милоша Црњанског.
o
youtu.be/Lj7erJQTK1k
pr om
youtu.be/5tdyeyPrU4c Послушај како Милош Црњански говори о књижевним темама. (Из архиве Радио Београда)
youtu.be/9FuqohHYdm0
Ed
uk a
Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског објављен је 1921. године као прва књига у Библиотеци Албатрос. Станислав Винавер у више уредничких, рекламних и критичких текстова најављује роман и, између осталог, каже: „Јак лирски роман, у коме су опевани сви душевни судари пишчеве душе за време рата, судари једне савремене песничке душе из поколења Чарнојевића. Лирски написан, роман Црњанског представља собом новопронађену форму израза, одговара модерном укусу данашње књижевне публике. Роман је дирљиви дневник једне субјективне душе, и означава победу над објективним романом.”
Милош Црњански, Итака и коментари, Просвета, Београд, 1959. Милош Црњански, Лирика, Задужбина Милоша Црњанског/L’age d’Homme/ Бигз/СКЗ, 1993. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Друштво за српски језик и књижевност, Београд, 2004. Гојко Тешић, Српска књижевна авангарда, Институт за књижевност и уметност/ Службени гласник, Београд, 2009. Радован Вучковић, Поезија српске авангарде, ЈП Службени гласник, Београд, 2011.
ДНЕВНИК О ЧАРНОЈЕВИЋУ (одломци)
Ј есен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким
Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот? Оне крваве, црвене, топле шуме, непрегледне пољске шуме, како ме уморише. Војник сам; о, нико не зна, шта то значи. Али у овој бури, што је завртела мозак свету, мало је људи, који тако слатко и мирно живе као ја. Вучем се тако од града до града, и шетам се под 330 / Српска књижевност између два рата
Послушај радио-драму Дневник о Чарнојевићу (Драмски програм Радио Београда, драматизација и режија Радослава Миленковића, 2013)
youtu.be/W31zLvr-rKE
Касанова – Казанова: Ђакомо Казанова (1725–1798), италијански авантуриста и велики заводник, али и писац. Био је један од најобразованијих људи свога времена, а Црњански овде мисли на његово обимно мемоарско дело Прича о мом животу. „курсалон” – салон, дворана за забаву, обично у бањи, лечилишту, за бањске госте.
o
овим јесењим дрвећем руменим и жутим, које има на мене исто толико утицаја као на Хафиса вино. А затвор, и вежбе и касарна смрадна, вашљива и црна, тако ме мало дира. Ја сам заљубљен у воде ове, и дрвеће иза бедема, које се губи међу барама жутим и зеленим, крај којих је трава тако мека, опржена и топла. И волим свој живот чарју, коју сам осетио лане, кад сам се враћао из оних блатних, младих, пољачких шума, где су онолики остали подерани и крвави, са разлупаним челом. И пун успомена, ја их пишем поносно, као Касанова, за оне, који су горели у пожару живота, и који су сасвим разочарани. У мрачним ноћима, по малим кућицама и колебама, где се нађох на стражи са неколико момака, ја пишем много шта, чега се нерадо сећам. Било је јуна. Весео дан, Видовдан. Беч се расељавао у купатила. Сишао сам весео у нашу малу цркву, где се госпође тако дивно окрећу чим ко уђе. Попа је пртио јевангелије, окретао га, уносио га, износио га; госпође су тихо разговарале, а господа звекетала са новцима за тас.
pr om
После смо ишли у „курсалон”. Ту, где је некад мили Бранко кашљуцајући шетао, и сањао винограде по купама, купиле се даме обучене свечано, са великим, жутим ципелама. Па ипак било је свечано. Говорило се и говорило, а над нама, високо на слици, грлила се три гола младића, клечећи и љубећи тробојку. Био је весео дан, Видовдан. У вече су се изопијали, но то је код нас „од прадедова”. Разбили су прозоре, и многи су путовали. А топла ноћ, звездана ноћ, распаљена од једног лепог убиства, хорила се од граје и жагора веселе светине. Пред зору сам дошао кући, легао сам, да спавам; Видовдан је био прошао.
Ed
uk a
Сутрадан су лепе Босанке, испраћене од кршних далматинских ђака, путовале срећно са својим маторим мужевима. Одох и ја. У возу су сви грдили убицу. Једна госпа причала је, да је тај смешни, Видовдански јунак био „покварен” и да су сви гимназисти и све гимназисткиње у Сарајеву „покварени”. Мени су очи биле пуне суза. Ах, био сам тада још млад, ах, тако млад. Варадинске се ћуприје тресле од марша батаљона, а сва јулска ноћ беше светла од пијане песме закићених војника. Чули смо да су иза градских бедема стрељани неки учитељи. У цркви је владика славио верност ћесару, а по кућама се сакривале иконе и слике цара Душана. Само су ћурчије и опанчари ишли мирно са рукама у џепу по улици, пљуцкали и викали једно за другим. „Ацо”; слегали раменима: „еx, киленц, с нама је Енглеска”. Кад сам се попео у воз, ја сам у себи тихо понављао хладне, раскошне, латинске речи: „да сунце не сагледа никад већег града од Рима”, и облачио сам, и свлачио сам своје беле рукавице, које сам толико волео. После сам видео двориште пуно попова, људи и жена. О, како је то било смешно. Морали смо сви да забодемо нос у зид и да ћутимо. Тако сам стајао до у вече. Тада сам пао у несвест. Био сам врло нежан, млади господин. Милош Црњански / 331
ћесар – цар. киленц – блажа псовка из мађарског језика, узвик са значењем неверице, одрицања.
Spion – шпијун, ухода.
После су ме тукли. О, ни то није болело. Био сам навикао, да читам романе, па сам често мислио на Достојевскову „Каторгу”. После су ме опет ударали по лицу. Видели су по исправи да сам пошао у Рим, и викали су ми у лице: „Spion, Spion”. Један поп је лежао крај мене, уста му беху крвава, а сви зуби поломљени. После су узели једну младу госпођу са две девојчице. И било је бљутаво: како су је облетали. Али су и на њу викали: „Spion, Spion”, мада је она, сва бледа, грлила мале, смеђе главе своје дечице, и шапутала: „Мој муж није ађутант ’Штурм’, мој муж је мајор”. После су ме опет ударали, а ја сам тужно гледао унаоколо; препадох се, скидох беле рукавице и седох међу неке сенке у мрачном ходнику, што су страшно заударале, гурале ме и једнако шапутале: „јел’, еј дај мало дувана”.
Ed
uk a
pr om
o
Топови грувају. Неко слави рођендан. А како сам се родио ја? Отац ми беше певао песму и залепио банку тамбурашу на чело. По целу ноћ је по цичи, зими, на сред завејаног трга стојала гомила народа око ватре, и чекала да сване, да бира посланика. Кажу, сутрадан је морао оставити своју сребрном оковану пушку и пса, своје дебеле натароше, и отићи некуд далеко, на Тису. Кажу, тамо је пискарао цео дан, а ноћу банчио; пијаног су га на саоницама довозили кући. Тек после пет година родио сам се ја. И тада ме повише у једној корпи за рубље; а мати ми певаше по целу ноћ успаванке, најрадије ону из „Низа Бисера”, или су ми једнако причали о неким селима, што су горела, и о неким људима са црвеним фесовима, што су једнако
332 / Српска књижевност између два рата
Петар Добровић, Брескве у цвету (1917)
клали и убијали. Једно вече су ми причали: како се набада на колац. Кажу, много сам тада плакао. [...]
o
Болести су биле моји најлепши доживљаји. Облачили су ме у бело и метали ме у прозор; а људи су застајали и гледали ме. О, шта све нису чинили са мном. А и мајке се сећам само као кроза сан. Она је била млада и лепа удовица. О, и мени је много чега жао. Сећам се, седела ми је на постељи и певала ми песме у којима се једнако клало и убијало, а села су горела. О, колико сам због тога врискао. Сутрадан бих бежао од куће. Скривао сам се испод бедема, тамо међу зеленим барама, крај којих је трава била жута и густа. Лежао сам дуго крај њих и вадио жабе зелене, шарене, са руменим очима. Сећам се тих очију румених, жутих, тајанствених и како сами их дуго загледао. Оне су ми дрхтале на длану, а ја сам им, лежећи у трави, дуго, дуго гледао у очи румене и жуте. [...]
Ed
uk a
pr om
Батаљон се вукао целу ноћ кроз нека мокра поља и стрњике. Љуљале су се мале ватре од цигарета. Растајало се лагано. Десно и лево осећали смо, да се вуку кроз ноћ и поља, масе. Артиљерија је лупетала, звецкала и псовала. [...] Укопавали смо се у неком мокром кромпиру и дошла је најзад лепа, августска зора. Иза нас, из неке шумице певаше неко целе ноћи уз хармонику нешто тужно чешки. Било је тихо и немо у магли. Чак горе се румени облаци играли жмуре над нама. Полако је земља почела, да бива све руменија. Тада сину, севну као дивље лајање иза нас. Пуцали су неколико хвати над главама нашим. Неко опсова и паде у јарак. „Decken”, почеше довикивати и све се сахрањивало у ров. Вукла се слама, коју бог зна где нађоше, после се чуло жвакање и церекање из јаркова, а топови су над нама пресецали грозно. Поче дубоко и потмуло. Крај мене лежаше неки трговачки помоћник из Беле Цркве, добро дете Радуловић. Хоће „Durchbruch”, каже он. Ја ћутим и сагињем главу. Чујем иза мене оног, што већ месецима свако јутро чита Сан Мајке Божије, а ја опет сагнух главу и почех јести хлеб и посипати га шећером. Чујем како иза нас вичу код топова заповести и бројеве, и тихо и тешко кашљем, кашљем. Лево од нас видим, како у неком убогом сеоцету излазе људи на крај села. Ви... у... хуб... прва од Руса. „Иза нас” – чујем како неко шапуће. Онда тресну земља високо горе, а неки коњи почеше да трче са брега. Горе су облаци и даље играли жмуре и само се чуло: као да тешки, натоварени возови пузе по зраку. Руси засуше кромпир шрапнелом и опет ништа. Далеко иза брега грозно шију машинке. […] Трчимо лагано кроз село. Пред кућама стојаху прљаве жене и много, много одрпане, прљаве деце. Једно дуго трчаше крај нас и мољаше ме; али шта – не знам. Јеврејче лепо, црнпурасто. Код последњих кућа у једном шљивику треперило је лишће на киши танади. Улазили смо све дубље у ровове. Седе рањеници крвави, прљави, дрхте, хладно им је. Један мртвац потрбушке у локвама крви. Свукли су га свега голог. Милош Црњански / 333
Decken – војна наредба: у заклон, склањај се, покриј се. Durchbruch – пробој.
„Видите, јесам ли Вам казао: да трбух чувате”, каже ми пријатељ. У гудурама седе, леже, пуцају. На другом брежуљку, преко, у магли дима и земље, која се прашила и ковитлала виде се руске жице. Из једне рупе иронично ми виче неко мађарски и псује страшно гадно. Десно од нас излазе, као мрави, из ровова ројеви 33. пука и јуре у грозној дреци, викању и јаукању. Провлачимо се међу трновитим жицама. Неко нам немачки псује мајку и назива нас псима. Искочих. Сав зрак око мене дрхташе као да је био пун танади. Падох у неку раж. Земља се ковитлала и прскала преда мном увис. Ја трчим као луд. Сјурисмо се у неке баре. Неко паде крај мене у глиб и ја чух како шапуће: „Ето, то је Злота Липа”. У трави преда мном леже неке цокуле, десно од мене видим мртваце искежене, са ногама смешно згрченим и тврдим, чудно тврдим коленима. Горе пред нама скачу грдни Руси у жутој мантији; смешни су и гојни. Трче у шуму. Опет легосмо. Лево од нас горело је село страшним димом, који није могао да се дигне са земље. Трчимо опет. У шуми се грозно клало. Баш пред нама. Дотрчавали су људи задихани, страшни – хоће да беже. Ми се укопавасмо баш пред шумом. Лежим и дишем, дишем брзо; из носа ми лагано цури крв. Пи... у... фћ... застаје тане крај моје главе у земљи. Све је тако замршено. Пуцају са десна и са лева. Стискам образ на земљу и дишем, дишем. Тресем се од тог дисања.
pr om
o
Петар Добровић, Барањски виногради, детаљ (1915)
uk a
После се опет дизало и надирало у те густе шуме. Ја сам свуд спавао, али зоре су ме будиле. Али зоре, зоре су дивне. Шуме златне, младе, добре моје галицијске шуме. Лагано смо кроз шуме прилазили Подкамиену. У рововима руским беше пуно обојака и кошуља крвавих, искрханих пушака, мртваца – грозан дар-мар. Моји људи, који су још пре два-три дана певали, лежали су пред тим рововима са разлупаним челом. Људи вашљиви, неумивени, слабушни, жути, смрадни; неки још живи са блесавим погледом, издишући. Један међу нама спазио је брата где лежи међу њима, треснуо се и дрекао гадно. Батаљон је газио и трапао све даље кроз шуме...
Ed
РАЗГОВОР О РОМАНУ
Какав је утисак на тебе оставио лик главног јунака већ на основу наведеног одломка? Које се чињенице сазнају о њему? О којим догађајима из детињства говори наратор? Које су га приче ужасавале и нагониле на плач? Када се најлепше осећао? Главни јунак Петар Рајић приповеда о историјским догађајима: деловању аустријских власти после убиства Франца Фердинанда и о бојиштима у Првом светском рату. Како ти догађаји делују на сензибилну природу младића? Шта је карактеристично за јунаков доживљај природе? Који мотиви нарочито привлаче његову пажњу? Опиши доминантне слике и боје које се понављају. Наведи литерарне алузије које се налазе у наведеном одломку. Шта се из њих може закључити о главном јунаку? Опиши свој доживљај преклапања временских планова у овом одломку. Објасни асоцијативни принцип по ком су повезани догађаји у исповедању главног јунака. Који догађаји припадају прошлости, а који садашњости Петра Рајића? 334 / Српска књижевност између два рата
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ ► Задатак за групни рад. Организујте рад у групама према истраживачким задацима.
o
еста група: Истражите емоционалну и Ш рефлексивну везу коју јунак успоставља са природом. (Упоредите са одломком из есеја Црњанског о сликару Петру Добровићу, из 1920. године.) Објасните етеризам и суматраизам као доживљај света и смисла егзистенције. Поткрепите примерима из романа који то најбоље илуструју. Седма група: Посветите се жанровском одређењу романа. Истражите његове дневничке и романескне одлике. Образложите елементе по којима се овај роман сврстава у лирске (поетске) и авангардне романе. Осма група: Анализирајте језик и стил романа. Посебну пажњу обратите на синтаксу и интерпункцију. Истражите улогу инверзије у обликовању лирских исказа. Уочите визуелне и акустичке песничке слике и начин њиховог обликовања. Обратите пажњу на присуство боја (специфичности епитета), њихову улогу у дочаравању осећања и расположења главног јунака и симболичку функцију.
И З
uk a
pr om
рва група: Повежите све фрагменте у П роману који говоре о детињству главног јунака. Реконструишите најважније догађаје и закључите због чега им наратор придаје важност. Друга група: Анализирајте ратне призоре и нараторов говор о њима. Утврдите у чему се састоји његово ратно искуство. Установите основно осећање и расположење Петра Рајића. Трећа група: Истражите женске ликове у роману и односе које главни јунак са њима успоставља. Закључите о Рајићевом еротском и етеричном доживљају жене. Четврта група: Прибележите наслове књига и књижевних јунака који се помињу у роману и контекст у ком се јављају. Посебно се задржите на Дон Кихоту, Витезу Тужног Лика, и његовој симболичкој функцији у роману. Пета група: Анализирајте однос Петра Рајића и Чарнојевића. Одредите на који су начин ови ликови повезани. Покушајте да одговорите на питање ко је Чарнојевић.
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Ed
Дневник – као књижевно-научна врста, представља записе о догађајима који су се збили у току дана или у одређеном периоду, организоване у мање целине према датумима записивања који су дати у хронолошком редоследу. Дневник представља опис збивања у којима је аутор непосредно учествовао, што подразумева већу субјективност у приступу грађи, али и у њеном изношењу. С друге стране, дневник као форма обавезује аутора да догађаје приказује тачно и веродостојно. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
Суматраизам – песнички програм Милоша Црњанског, назван по индонезијском острву Суматра, који се у ширем смислу може сматрати подврстом експресионизма, односно једном од струја европске авангарде. Топоним Суматра, на који се песник тако често позива, по свој прилици потиче из Записа из Мртвог дома Ф. М. Достојевског, књиге коју је Црњански током Првог светског рата носио са собом. Следећи образац руског приповедача, он за време свог невољног војевања или заточеништва, пише белешке из којих касније настаје кратки роман Дневник Милош Црњански / 335
Милош Црњански, Аутопортрет
o
Ed
uk a
Пејсажи Добровићеви то су једна нова природа једног новог покољења. Природа једини Бог, и једина мајка постала је опет драга – на целом једном покољењу. Исповедамо велику радост шума, неоскрвњену лажју закона, бесмртност материје место бесмртности душе. И поље, и живот брда, милије нам је за уметничко дело него историја, него слава краљева и величање друштвених појава. Тајанствене сласти дрвећа у пролеће достојније су, него везе које спајају људе. У шумама међу крвавим лешинама, у вртлогу Светског рата, научили смо да презиремо законе, и људе, друштва, и гледајући срам и стид човеков, научили смо да безумно верујемо у шуме, поља, брда. И отуд ето расцветана једна бресква или трешња, ораница у којој ниче усев, или болесно једно дрво у јесен, сјаји у боји у каквој је досад очи гледале нису. [...] Не, за нас је све тамо у етиру, у шуми, у дрвећу. Није људски облик највиши облик, не, наш оптимизам је не ради душе него ради звезда, дрвећа и брда. Њин живот је што нас пуни надом, њин живот је важнији и њин облик сретнији од нашег.
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
о Чарнојевићу, где је изложена суматраистичка поетика. Суматраизам изражава целовит програм о песничком откривању универзалних веза између човека и природе, при чему оствро Суматра, како у истоименој песми тако и у Дневнику, симболизује „далеку непознату земљу”, некакав утопијски простор око којег се групишу симболичке [...] слике. Суматраизам јесте вера у скривене сагласности које, скупа узев, стварају један универзални, необјашњиви и једино помоћу песничких слика докучиви смислени поредак у природи и читавом космосу (Н. Петковић, Два српска романа, 1988). Оваква поставка јасно указује на утицаје Бодлерових слутњи о скривеним сагласјима и Бергсоновом схватању интуиције, па је самим тим блиска и идеји о универзалним аналогијама, помоћу којих се исказује нови просторни и временски доживљај света. Из свести о повезаности у природи проистичу благе суматраистичке визије, наглашена емотивност и поетска чежња за даљинама и смирајем, изражена кроз низ метафора, склопљених према космичком принципу. [...] Ту је и суматраистички лајтмотив мира, заборава и лирске утехе, што представља спасење вечности и у исти мах јесте антитеза осећањима узалудности, пролазности и нихилизма, која се јављају као непосредно искуство рата. Црњански је суматраизам као свој песнички, филозофски и животни став, најпотпуније изложио у манифесту „Објашњење Суматре” (Српски књижевни гласник, 1920). У овом програмском тексту он раскида са традицијом и устаљеним формама, истиче да модернисти „доносе немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу”. Црњански заговара слободни стих, који је најбољи израз нових садржаја и уједно захтева нове форме које исказују етеризам и космизам („пуштамо да на нашу форму утичу форме космичких облика”), нуде „чист облик екстазе” и омогућавају слободу ритма и језика („ослободили смо језик баналних окова и слушамо га како нам, слободан, открива своје тајне”). Иако песнички програм Црњанског делује аутентично и самоникло, он је ипак приметно ослоњен на немачки експресионизам, а делом и на руски футуризам, као што има заједничких духовних додира и са другим правцима авангарде, попут зенитизма (Љ. Мицић), хипнизма (Р. Драинац) или динамизма у српској и хрватској књижевности двадесетих година XX века.
(Из есеја Милоша Црњанског о сликама Петра Добровића)
(Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено)
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Својим првим романом Црњански на нов начин разрешава питање романескне форме заснивајући је жанровски и наративно управо на облику интимног дневника у коме усамљени и разочарани јунак, повратник из велике кланице рата који је обесмислио све дотадашње етичке вредности, преиспитује своју позицију у свету, налазећи у писању једину могућност да спозна и успостави свој нови, измењени идентитет. [...] Први роман Милоша Црњанског наговестио је низ далекосежних књижевних момената који ће пратити готово свако од његових касни336 / Српска књижевност између два рата
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Црњански је умео највише да изненади од свих поратних. Његова Лирика Итаке, иако језички неизрађена и сирова, фрапирала нас је слободом казивања ствари које се дотле у стиху нису смеле ни поменути. Изненађујуће и шокантно је деловала и његова приповедна проза [...] Једнога дана Црњански је одвео Сибета и мене у свој стан и прочитао нам неколико одломака из свог дела Дневник о Чарнојевићу, у рукопису. Осетили смо да је то дивна поетска проза какве до тада није било у нас. Нажалост, када је Дневник штампан, морао је бити знатно скраћен. Црњански је тада био отпутовао у Париз, па је посао око коректуре поверио мени. Ја сам при коректури пропустио многе штампарске грешке, па се Црњански озбиљно наљутио на мене, и скоро да смо се због тога били разишли.
Ed
uk a
pr om
o
јих прозних остварења – од теме сеоба, духовне и историјске миграције, невидљивих и судбоносних веза између људи и појава у свету, чежње за даљинама и лутањем, затим поступака лиризације прозе, удвајања приповедачевог гласа и самог романескног јунака те, коначно, питање мешања жанрова или својеврсне жанровске мимикрије. [...] Рат је урушио Рајићев идентитет и разорио све његове моралне вредности. Његово писање је покушај да успостави своје ново ја које би да се што више приближи идеалном ја – Чарнојевићу. Иако се у Рајићевим белешкама може пратити како он покушава да се поистовети са Чарнојевићем, од порекла и физичког изгледа до усвајања и понављања његових исказа које је чуо у сну, потпуно стапање те две димензије његовог бића, материјалног и суматраистичког, није могуће и зато је његов дневник израз„неподударања са самим собом”, односно жудње за оним другим бићем које препознаје у свом духу. „Као што је свет с ону страну огледала необичан модел обичног света”, примећује Јуриј Лотман, „тако је и двојник очуђени одраз књижевног јунака”. Та неидентичност која постоји између јунака и двојника, као очуђеног дела његовог бића, даје Рајићевим белешкама специфичну двогласност или удвојену перспективу. [...] Петар Рајић у свом дневнику сопствени живот модификује према књигама које је читао, од Казановиних Мемоара, Шекспировог Хамлета, Микеланђелових сонета и поезије Бранка Радичевића, до романа Достојевског, Флобера, Гетеа или Јакова Игњатовића и филозофских списа Фридриха Ничеа и Бергсона, да би текстуално конституисао своју сопствену фикционалну творевину и идеалног двојника – Чарнојевића. И као што аутобиографско ја из Црњанскових Коментара не можемо идентификовавати са дневничким ја Петра Рајића, јер онда не би ни било романа, тако се ни дневничко ја Петра Рајића не може до краја идентификовати са својим двојником Чарнојевићем, јер онда Рајић не би ни имао потребу да пише дневник као исказ неподударања са самим собом и израз жудње за оним другим бићем које препознаје у својој свести и које једино може да се текстуално отелотвори и артикулише. Приповедање у првом лицу у форми интимног, исповедног дневника главног јунака условило је лирску природу романа. Управо облици дневника и писама су „ефикасан начин да се директно прикаже јунаков сензибилитет и да му се дозволи да дејствује као лирски поглед на свет”. Већ први критичари довели су у везу облик интимног дневника са лирском природом овог романа. Како је приметио Винавер, то је „дирљиви дневник једне субјективне душе, и означава победу над објективним романом”, док Милан Дединац лирско доводи у везу са суматраистичким, јер је цео роман „израз једне безграничне интуитивне емоције и чежње свеопште носталгичне ка универзуму, ка непознатом далеком”. (Из књиге Авангардни роман без романа Предрага Петровића, прилагођено) Милош Црњански / 337
(Из интервјуа са Тодором Манојловићем „Сећање на књижевни Београд пре четири деценије” Недељка Јешића)
Иво Андрић, Меша Селимовић и Црњански
Послушај емисију Радио Београда 1 Моја књига у којој асистент на Филолошком факултету у Београду Бранко Вранеш говори о књизи Дневник о Чарнојевићу.
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Научи да изражајно говориш одломак из Дневника о Чарнојевићу по свом избору. Илуструј насловну страну романа према својој замисли. Анализирај елементе који Дневник о Чарнојевићу чине лирским романом. Издвој најзначајније мисли и укратко изложи у чему се састоји рефлексивна димензија романа. Одабери тему за свој есеј: Слика рата у роману „Дневник о Чарнојевићу”; Суматраистичке визије у роману „Дневник о Чарнојевићу”; Петар Рајић као Витез Тужног Лика; Позиција женских ликови у роману; Суматраистичка повезаност Петра Рајића и Чарнојевића (или самостално изабери тему). Упореди доживљај рата у роману Дневник о Чарнојевићу са поезијом немачког експресионизма. Подсети се записа Црњанског у Писмима из Париза (1921) о антологији аустријско-немачке експресионистичке поезије. Упореди роман Црњанског са Селиновим Путовањем накрај ноћи (доживљај рата) и Хесеовим Демијаном (Демијан и Чарнојевић).
Присети се одломка из романа Сеобе из програма за основну школу: колективног јунака, Славонско-подунавског полка (пука), који – живећи у Аустроугарској – гине ратујући за интересе империје, узвикујући име Марије Терезије, и лика Вука Исаковича, који ће – трагајући за „бескрајним плавим кругом” и звездом у њему – чезнути да своје сународнике поведе у Русију.
Ed
uk a
Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, Нолит, Београд, 1974. Милош Црњански, Есеји и чланци I (прир. Ж. Стојковић), Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. Gojko Tešić, Otkrovenje srpske avangarde, kontekstualna čitanja, Institut za književnost i umetnost/Čigoja štampa, Beograd, 2005. Предраг Петровић, Авангардни роман без романа, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008. Гојко Тешић, Српска књижевна авангарда, Институт за књижевност и уметност/ Службени гласник, Београд, 2009. Милош Црњански: поезија и коментари, прир. Драган Хамовић, Институт за књижевност и уметност, Београд/Нови Сад, 2014. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Logos Art/Edicija, Beograd, 2010.
pr om
o
https://www.rts.rs/page/radio/sr/ story/23/radio-beograd-1/2853891/ moja-knjiga.html
СЕОБЕ
(одломак)
ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН; ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО
И
сакович није био љубавник жене Александра Виртембершког. Она, у Београдском граду, уопште, и није имала љубавника. Видевши га лепо израслог, и младог, чешће, пред вратима свога мужа, приметила је ускоро како је задивљено, чежњиво и уплашено гледа. Гледа, као да је с неба сишла. Дође јој смешан и зато поче и она да га посматра, као што се посматра, из прикрајка, маче, кад му се баци клупче конаца. Мужу је рекла да га сматра дететом, мада је Исакович изгледао, у војничком оделу, непомичан, као цепаница од читавог хвата. Затим је почела да чешће пролази пред њим и да се осврће за својим сукњама, нашавши увек нешто, у његовој соби, да са њих брижљиво скида, пахуљицу, неку 338 / Српска књижевност између два рата
Роман Милоша Црњанског Сеобе из 1929. лорњон – увеличавајуће наочарско стакло само за једно око, монокл.
Ed
uk a
pr om
o
трунку, нешто другима невидљиво. Стајала је често код прозора, у његовом присуству, изнад бедемова, и разливених вода, и гледала у небеса вечерња, као анђео. Кутовима очију видела га је и тада, и посматрала, говорећи својим дамама и пратњи ма шта, безначајно. Показа му се узвишена и нетакнута. Мада је већ имала одраслог сина, хтела је да тај млади дивљак, из тог чудног народа, помисли да је она као девојка невина и недостижна. И успела је. Чим би он ујутру дошао на службу, она би, као случајно, прошла, без перике, са својом уковрџеном, кратком косом, црном као у ђаволице, разголићених груди, погледавши га, кроз лорњон, једним оком, тако да би он стао као укопан, да одмах затим побледи и разрогачи очи, загледан нетремице у њу. Кад би био позван да вечера при столу Принчевом, она га не би ни приметила, ни ословљавала, док би се он мучио да сакрије руке, јер су му подрхтавале. Тако се, тајно, догађало нешто међу њима, цело пролеће, прве године њеног боравка у Београду. Исаковича је неколико жена, а особито једна Францускиња, у Темишвару, из позоришне трупе, посветила у тајне свега оног што жене воле, па је добро знао шта би ваљало и сада чинити, али се беше уплашио. Чинило му се да је она сасвим друкчија него све друге, узвишена, дивна, надземаљска. Ниједан од његових другова на то није смео ни да помисли, мада и на Двору, као љубавници беху постали чувени. Видео је њене високе, свилене потпетице и чарапе, извезене златним цвећем, њена плећа и њена зрела колена чак, боје бресака, кад јој је помагао при јахању, али је говорио сам себи да све то није као у других жена и да би она умрла, кад би знала на шта он мисли. И остали Срби, који су имали част да каткад вечерају код њеног стола, мислили су тако. Коцкајући се, свако вече скоро, при њеном столу, био је срећан да може неприметно додирнути прсте њених бачених рукавица, или да превуче руком по њеном огртачу. Мада је, као и остали његови другови, морао да научи да игра и играо врло добро, она га никад није одабрала и он је већином морао да се клања, уз умилне звуке виола, каквој њеној баби, која га је обожавала. После тих вечери, и он и његови другови обично су приређивали пијанке до зоре, урлајући уз гусле, ван себе од речитости и снаге. Био се сасушио, тако, од љубави и жеље, болујући толико да и други почеше то да примећују. Вршећи службу беспрекорно, познат по храбрости, имао је, по нарочитој молби Принчевој, да му укроти и обучи неколико влашких коња. Тако је Вук Исакович, најмлађи у пуку, надобудни син најбољег трговца Принца Виртембершкога, за неколико месеци преболео ћутке све: и самоћу под њеном ложницом, слушајући њен ход, и пробдивене ноћи, седећи пред њеним вратима, видевши како јој слушкиње износе хаљине и доносе кошуљу, и заносан мирис траве и земље, ископане копитом, сутрадан, при јахању са Принцезом. Тајна њина бивала је све несноснија, јер она поче да му омогућује да је види скоро цело време док је на служби, а особито ноћу и ујутру, када је пролазила крај њега, још врела од сна и снажна од жуди, коју Милош Црњански / 339
ложница – спаваћа соба; простор за спавање.
uk a
pr om
o
је налазила неочекивано у својим сновима. У њима је ноћу настављала свој свакидањи живот, мада је знала да је само привремен, као и у Темишвару. Једног дана, павши скоро са коња, она се беше сва прислонила на њега, када јој притрча. Тада први пут усуди се, сав најежен, те је хотимице додирну. На мукама, при том неспретан и понизан, Исакович је тако проживео мал не пола године, као у паклу, скоро и не погледавши другу жену, сем те високе, ванредне, намирисане. Успаљен и избезумљен, дочекао је као глас с неба вест, у почетку јесени, да се припрема напад на Турке и да ће Принцеза путовати у Темишвар. Не усудивши се да учини ниједан покрет руком, да каже ниједну реч, да би јој признао, био је радостан да је се бар отараси и да му се већ једном скине с врата тај јад, који се сваки дан понављао. То му је била прва, права љубав, баш кад му и отац зажеле да га ожени. Ужаснут ипак, при помисли да је можда никад више неће видети, он је ширио зенице толико и гледао тако тужно у њу, да она поче губити осећај надмоћи, не знајући ни сама шта да ради са њим последњих дана. Знајући да скоро одлази, а виђајући га сваки дан, њој се све више чињаше да је претерала и да је нешто мало ипак требала дати. Била је уверена да је тај млади официр њенога мужа, кога је често замишљала као вођу разбојника у планини, смртно заљубљен у њу. Но прилике више није било, мада јој сад беше већ скоро жао. Зато је једног септембарског дана, у подне, када беше пошла мужу, који је баш исплаћивао неке Грке, вичући толико да се чуло кроз две дворане, видевши Исаковича, застала и вратила се да скине перику и растресе косу. Затим поново прође, крај бркатог официра на ходнику, који је поздрави оборивши пушку ка земљи. Када је затворила за собом врата, Исакович се трже. Код његовог отвореног прозора био се накупио рој мушица, а под прозором се зеленили бедеми. Бескрајна травуљина пружала се према Северу и трска, дуж воде, у којој се видело неколико убојних шајки, са великим зеленим једрима. У њиним сенкама је зевао по један топ. Као огромна мокра платна висила су и облачна небеса, над водама топлим. Играјући се малим, златним крстом, тако да је његове погледе привукла, у ружичасту и тамну долину својих груди, она га упита да ли су њена путничка кола, са младим графом Паташичем, који ће је пратити до Темишвара, већ стигла. Затим, пришавши му ближе и загледавши му се, први пут, дубоко, у очи, она га упита да ли ће доћи службом, у Темишвар, где је много удобније и пријатније, или у Беч, где ће она провести зиму, или у Виртемберг, где би му се захвалила за верну службу уз њенога мужа. Смешећи се при томе, изненада, тако раскалашно да се њему одсекоше ноге. Као случајно, она се наже затим над прозором, у провалију бедема и јарака. Као случајно, испаде јој тада ланчић из руку и она тихо врисну. Исакович јој услужно притрча, изгубивши дах, и она му рече да се слободно нагне над њом, не би ли приметио ланчић у трави. Ослушнула је при том да ли ко иде. Знала је да их од мужевљевог салона деле две дворане. Пошто је прозор био узан, он се немоћно и тешко, као неки оклопник у гвожђу, приби уза зид, да не би дошао у
Ed
шајка – дрвени ратни брод на весла (користио се на Дунаву).
340 / Српска књижевност између два рата
Ed
uk a
pr om
o
додир са њеним телом. Она, међутим, сагнута доле, заповеди му још једном да се нагне, ухвативши га за руку, која му беше хладна као у мртваца. Обрнула је мало своју главу, додирнувши га грудима, тако да осети његову близину, увидевши тек тада шта је имала и изгубила. Вук Исакович био је у том тренутку леп, својим грозничавим очима, боје старог злата, и својим помодрелим уснама, под гаравим, змијским, опуштеним брцима, који су за њу били нешто тако необично. Беше самртнички побледео и непомичнији него икад. Тог дана, она више и није излазила из својих одаја, јетка и сузна. Предвече чу да су кола стигла и да ће прекосутра путовати. Пробудивши се сутрадан, у топлом јутру, па видевши на авлији велика путничка кола, она се скоро разболе од срџбе. Сад кад је морала да иде, није јој се ишло и желела је да остане бар само толико да може једанпут да проведе са њим несметано један сат. У раскалашности на коју беше навикла, она осети како луди и како би радо остала и дуже, под тим јако плавим источним небом, које јој беше пре тако досадно, као и ти бедеми, блато и увек исте рибе на столу, увек исти разговори. Исакович беше тако друкчији него њен муж, па и сви други њени дотадањи љубавници, мрк, ћутљив, смерније и озбиљније душе, али и тела. Мучећи се тако до подне својим жељама, покуша усплахирено да га уврсти у своју пратњу, или у стражу, или да га премести у Темишвар, змијски се пренемажући пред старим официрима и мужем. Најпосле, пред подне, спусти руке и предаде се судбини, плачући дирљиво, док су је даме и слушкиње заливале водом, трљале, облачиле, припремале за сутрашњи пут, доносећи јој поруке од младога графа Паташича, о коме се говорило да је врло леп, а који је учтиво питао за наређење како има да путује, на коњу, или можда, правећи јој друштво, у колима? Најпосле, у подне, сетивши се оног што је јуче било, изгубивши памет, сва упаљена од чежње, сујете и ината, она уклони прво официра пред вратима Исаковичевим. Затим упаде у собу у којој је тога дана било много устајане прашине и у којој је Исакович прегледао једно седло принчево, купљено од Турака. Док је он потавнео, неиспаван, пренеражено устао, она му нареди да отвори прозор, са једним безобзирним осмехом. Пришавши му сасвим близу, она се наже, као и дан пре, над бедеме и воду, гледајући му при том право у очи, које беху мутне и упале. Питала га је да ли су војници нашли њен ланчић? Дан је био још топлији него јучерашњи, врућ, загушљив, облачан, на кишу. Запитавши га да ли сада види нешто доле, у трави, она се приближи сасвим. Била је обукла јахаће одело, од лаких, меких сукања, тако да осети, при додиру, његова колена и бутине. Неколико тренутака, у том положају, превијена над загушљиво мирисним и спарушеним пољанама и водама, у којима беху зреле биљке, она се стисну између тврдог зида и њега. Била је потпуна тишина. Нагињући се, као бајаги, да види доле, у трави, изгубљени накит, она се превијаше и најзад покри лице рукама, осетивши како се и он наже над њу и како дрхти. Припијајући се све више уз њега, осети и она како Милош Црњански / 341
Ed
uk a
улак – гласник на коњу.
pr om
o
је полако обузима миље и да подрхтава. У глави јој се вртело. И баш кад хтеде да се осврне, без душе, са устима полуотвореним, издишући, па да му нешто каже, она осети, како све то што јој чула распиње, расте у вис, као нешто бестелесно и толико красно, да хтеде задивљено да отвори очи и погледа шта је. Тешке главе од удисања ваздуха и трава, клону полако, у недоумици, стиснутих колена, ван себе, у несвестицу. Ето то је превртао у свом мозгу Вук Исакович, неколико година, сећајући се свега, по разним местима свог живота, на разне начине, док није заборавио. И ту жену, ето, које се сећао као и оног града над Дунавом, као и другова из старог, Подунавског полка, као и оне јесени, као и младости, неизмерним и непролазним дивљењем, мада је скоро тридесет година не беше видео, требао је да види сад, мада је није тражио. Чекала га је у једној малој варошици, куд се знало да ће војска проћи. Иђаше јој у посету, у тој несхватљиво блиској туђини, помислив више пута да се уклони, застајкујући и предосећајући и тај последњи ужас, који није могао да обиђе. Међутим је стизао пуку улак за улаком, носећи поздраве и позиве од Принца и Принцезе Матере, који су им путовали у сусрет. – Не бих Вас била познала, – говорила је најпосле, дочекавши их сјајно, Принцеза Мати Карла Евгенија Виртембершког, Вуку Исаковичу, док је он стајао пред њом, укрућен, надодољен својим плавим тракама, огромним, белим рукавицама што су му допирале до лаката, црвеним чакширама што су му висиле напред као кесе, натраг као џак – толико сте се променили и толико сте остарели. – Смешећи се збуњено, као да се осећаше нешто крив, Вук Исакович је био тим неспретнији што је у огледалу, пред којим је стајала, видео самога себе и што је, за њим, непомично, слушала њене речи читава група Срба, официра, који су дисали тако дубоко да се то чуло, и да је њин дах осећао на власима, у потиљку. Видевши у огледалу, великом као капија, зидове, као млеком опране, позлаћене; таваницу, пуну белих анђела и пастира, са задигнутим и приденутим сукњама, тако да им је за тренутак видео ружичаста колена; бакарне свећњаке, са искованим лишћем и малим анђелчићима, пуне безбројних свећа. Исакович, уплашен, видео је и њу, у огледалу, леђима окренут, пре него што јој погледа у лице. Била се обукла као млада девојка. Имала је на глави читав пласт косе, који је био повезан белом траком и висио позади као уврнут коњски реп. Обнажена рамена сијаху јој се, као сасушене кости на сунцу, са удубљењима наборане коже, пуним белог прашка. Леђа јој беху укочена и утегнута у оклоп од свиле, а струк тврд и округао, као стабло неке старе крушке, које је још само зато ту да би се на њега могле натаћи свилене сукње, широке и разапете као празан шатор, сав извезен цвећем и гранчицама, под којим нема ничег. Загледаном у ту наказу, њему се и другови у огледалу, непомични пред једним великим, дрвеним сатом, чија се шеталица клатила тамо-амо, жута и сјајна као Сунце, учинише као додоле. Под својим намазаним косама, повезана врата, широких, нових каишева од златног плетива 342 / Српска књижевност између два рата
клобук – врста шешира са великим ободом.
шепут – машна.
Ed
uk a
pr om
o
на раменима и чврсто стегнутим клобуком, на срцу. За тренутак беше изгубио свест, и није знао где је. Погледавши је затим запањен и са лица, виде да се сва обукла у ружичасте и беле чипке, са два реда огромних превеза на грудима и са рукавима, који су од лакта и сами били читаве сукње. У коси је имала велику перушку, причвршћену бисерима, а под брадицом широки, плави шепут. Под левим раменом беше натакла киту цвећа. Врат јој је био сав наборан, а на левој страни разголићених груди, видела јој се дуга, модра, танка, кривудава жила. Врло велике дојке сметаху јој, па их је била подавила и утегла, заједно са целим грудним кошем, тако да су добиле, иако плитак, али још допадљив облик. Махала је непрестано лепезом по којој беху ишаране тичице и јагањци, а у чијем је дршку био учвршћен мали сат. Прсти су јој били чворновати, а рука изукрштана дебелим жилама. Разрогаченим очима гледао је Вук Исакович све то, погледом упртим у њено остарело лице са збораним подваљком и висећом кожом под ушима, брадицом која беше врло мала и јабучицама црвеним које су се виделе под белим прашком, расутим по целом лицу, пуном црних, намештених младежа. Нос јој је био састављен од три округла комада, врха и одебљалих ноздрва, а обрве од две црте криве и опаке, офарбане. У њеним великим очима, једино, остаде још притајене, тамне лепоте, али су и оне биле упале у јаме од кожица, кесица, бора, белих крпица и свакојаке нечистоће. Гледајући га са подсмехом и она беше зачуђена његовим кривим ставом, отромбољеним устима и брцима и погледом уморним, а нарочито јој сметаше што се непрестано премештао с ноге на ногу. И њој се, као и другима, учини као неко одевено буре, шупље и празно. Мада је желела да буде љубазна, била је подругљива и презрива, приносећи руку под нос свим тим војницима, од којих је знала лично само Исаковича, најстаријег из Дунавског полка, који је служио њеном покојном мужу у Београдском граду. Док су јој остали прилазили, она је још неколико пута погледала њега, насмешена, са једним киселим изразом задовољства и чуђења. Неколико пута још, она га пажљиво одмери очима, од главе до пете, док је он приводио и представљао официре, збуњен, са једним ужасним осећањем празнине у себи, слушајући њен глас и тих смех, сав охлађен, леден до колена, а са крупним грашцима зноја на челу.
Сцена из филма Александра Саше Петровића Сеобе (1988)
РАЗГОВОР О РОМАНУ Опиши свој доживљај одломка из Сеоба који сведочи о неоствареној љубави Вука Исаковича. Kакве особине протагониста Сеоба испољава у односу према младој жени која се игра са њим? Шта симболизује однос између жене Александра Виртембершког и младог официра који је служио код њеног мужа? Може ли се довести у везу са статусом славонско-подунавског пука у аустријској војсци? Образложи своје мишљење. Обрати пажњу на други део одломка који показује јунаке тридесет година касније. Мења ли се њихов однос? Обрати пажњу на држање принцезе мајке. Шта запажаш? Милош Црњански / 343
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Роман Сеобе је слојевит и вишезначан. Поделите се у истраживачке групе да бисте открили његову дубину и проникнули у значења која нису доступна при првом читању и тумачењу.
o
етврта група бавиће се психологијом јунака Ч усмеравана књигом Новице Петковића Два српска романа и идејом непомирљивих супротности у ликовима, начинима карактеризације, њиховом унутрашњом динамиком и преображајима. Пета група ће истраживати доживљај простора у роману, симболику магле, кише, жуте боје, затвореног простора и декора ентеријера. Шеста група ће се бавити универзалним димензијама Сеоба, усмеравана наводом Николе Милошевића: „Све основне и споредне линије романа смисаоно зраче у правцу универзалних исказа, које изговара управо Вук Исакович, испољавајући у различитим психолошким стањима и расположењима дијаметрално супротне ставове.” Седма група бавиће се цикличном композицијом Сеоба. Запазиће да прво поглавље романа почиње Вуковим буђењем а последње поглавље завршава се Вуковим одласком у пределе сна. Одговориће на проблемско питање зашто је фабула романа омеђена сновима Вука Исаковича. Начин компоновања романа повезаће се са субјективним доживљајем времена у делу.
Ed
uk a
pr om
рва група бавиће се историјском димензијом П Сеоба. Тема Сеоба је историјска, грађу писац преузима из Мемоара Симеона Пишчевића, истичући да му није стало до костима и евокације прошлости, већ до људске судбине у њој. Одговориће на питање: Каква је историјска судбина српског национа у Аустроугарској? (По слободном избору, прочитаће Мемоаре Симеона Пишчевића и утврдити колики је њихов удео и утицај у структури романа.) Друга група испитаће тачност тврдње Јована Деретића у следећем цитату: „Роман Сеобе је модеран, пре свега, по одлици да руши међужанровске баријере и традиционалну фабулу поетски трансформише и мисаоно надграђује.” Бавиће се елементима модерности у делу. Трећа група бавиће се поетским одликама Сеоба, усмеравана налазима Новице Петковића: „Начело понављања, добро познато писцима библијских књига, део је поетске конструкције романа, једног од најбрижљивије компонованих у нашој књижевности, подсећа на рефрен или лајтмотив у песми.” Урадиће стилистичку анализу, указати на значај симбола и метафора за формирање значења дела. Препознаће и друге поступке карактеристичне за песништво Милоша Црњанског. Проналазиће одлике суматраизма у Сеобама.
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Ниједан српски писац није толико, тако дуго и тако експлицитно био заокупљен утопијским простором као Милош Црњански. На то се, у крајњем изводу, и своди његов рани песнички програм – суматраизам. И као што се на почетку песничка утопија пројектује у далека југоисточна острва Суматру и Цејлон, тако се на крају пројектује у далеку северну, митску Хипербореју. У Сеобама, међутим, утопијски се простор налази
– на шта је Црњанског и историјска грађа упућивала – у обећаној земљи Русији. На први поглед, Русија је само земља у коју Вук Исакович жели да се одсели. Међутим, Вук Исакович као главни јунак, који уз то својим особитим местом у композицији уоквирава судбине осталих ликова, сан о Русији проноси с једног на други крај романа као једини још преостали сан о могућем хронотопу среће (пројекција не само у простор него
344 / Српска књижевност између два рата
o
затвара и удваја свет романа. А бескрајни плави круг са звездом који се на оба поменута места привиђа Вуку Исаковичу између сна и јаве, вазносећи главног јунака слутњом о једном вишем свету, у исто време је и застрашујући круг који пред престрављеним Аранђелом Исаковичем искрсава заједно са угашеним Дафининим погледом, јер „боја њених очију беше се разлила и он је над њеним мртвим телом губио свест”. Тако је, дакле, бескрајни плави круг са звездом не само најпрозрачнија и најзаноснија песничка слика у Сеобама, него је и застрашујућа слика оностраног ништавила. Са те стране гледане, Сеобе су роман о човековој онтолошкој бачености у свет. Најбољи роман те врсте који ми имамо. (Из студије Два српска романа Новице Петковића)
Овај роман представља јединствену појаву у нашој литератури и култури. Упијајући и апсорбујући у себе, на један аскетски строг и пречишћен начин, ону непоновљиву поетску атмосферу која се јавља из додира рококоовске љупкости и модерног мисаоног немира, он је равномерно и непогрешиво остварујући јединство животног и историјског искуства, унутарњих садржаја и спољног израза, синтаксички и интерпункционо обуздавајући и заустављајући наративни ритам, сав испловио из густог, збијеног монолога; овај роман-монолог, у који се излила судбина читаве једне нације, достигао је поетски зенит доступан романсијерској техници и роману као уметничком средству.
Ed
uk a
pr om
и у време, јер то су на самом крају романа она „нова бића над времена и небеса ”). Већ на почетку, кад је тек у Печуј приспео, Вук Исакович замишља Русију као слику лакоће, спокојства и бескрајности; исто онако, дакле, као што и други јунаци Милоша Црњанског иконично замишљају срећу: „Русија му се чињаше као једна велика, непрегледна, зелена пољана, по којој ће јахати”. На крају романа Русија се у души Вука Исаковича, док у сан тоне, појављује заједно с наслућеним бескрајним плавим кругом, и звездом у њему: „И док му се, у души, као у бескрајном кругу, једнако понављаху мисли о одласку, о одласку некуд, у Русију, над којом се у очајању, изнемогао, после толико месеци тумарања, и патње био наднео, дотле му је, заспалом први пут опет код куће, у телу дрхтало, као нека звезда, последње зрно некадање младости.” [...] Завичај је код Милоша Црњанског уопште, и завичај је посебно у Сеобама, само пројекција утопијског простора који човек из туђине слути, из туђине му у сусрет иде. Али наћи се у њему, смирити се у њему, то нам није дато исто као што ни сенку своју не можемо претећи. Сан и варка, као она магновена Исаковичева епифанија кад му у високим Алпима плави небески сјај укочи очи. Стога у роману сенка и привид сустопице прате оно што се приказује као да се стварно догађа. Роман је, уосталом, на своме почетку и на свом крају композиционо уоквирен сном. Из сна главни јунак на почетку израња, да би на крају радње опет у њега уронио. У томе није тешко препознати књижевни поступак помоћу ког се у исти мах
(Из текста „Роман једног национа” Зорана Глушчевића)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Напиши називе поглавља у роману Сеобе као да су стихови песме, следећи пишчеву поетику. Пронађи међу сликама експресиониста оне које одговарају твојим представама после читања стихова Милоша Црњанског. Изабери најлепше дескриптивно место у роману и илуструј га или употреби као грађу за песму. Спреми се за дебату на тему Однос Милоша Црњанског према традицији у роману „Сеобе”. Представи мултимедијално ово ремек-дело Милоша Црњанског. Напиши аналитички састав на тему Породица на удару историјских збивања у „Сеобама”. Милош Црњански / 345
Милош Црњански
СИНТЕЗА
(1893–1977)
Средишња личност у београдском модернистичком кругу. Насилно мобилисан у аустроугарску војску, борио се на галицијском ратишту против Руса и то младалачко ратно искуство даће печат читавом његовом књижевном стварању.
Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског. Проблем универзалног исказа, СКЗ, Београд, 1970. Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, „Вук Караџић”, Београд, 1971. Књижевно дело Милоша Црњанског, зборник, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1972. Хатиџа Крњевић, „Поеме Милоша Црњанског”, зборник Милош Црњански, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1972. Зоран Глушчевић, „Роман једног национа”, Савремена проза, приредио М. Бандић, Нолит, Београд, 1973. Новица Петковић, Два српска романа, Народна књига, Београд, 1988. Петар Џаџић, Повлашћени простори Милоша Црњанског, Просвета, Београд, 1993.
o
Његова рана лирика израз је послератне духовне климе разочарања и клонућа, цинично, дефетистичко певање повратника из рата, модерног Одисеја, критичара националне и песничке традиције (Лирика Итаке, 1919).
pr om
Све се „растапа”, видљиво прелази у невидљиво, биће у небиће, на крају остају само тајанствене везе међу стварима, које доводе у близину оно што је расуто у простору и успостављају нову присност између песника и света. То ново осећање песник назива суматраизмом (песма „Суматра” и програмско „Објашњење ’Суматре’”, 1920).
Ed
uk a
Дневник о Чарнојевићу (1921) – први роман Милоша Црњанског; наговестио је суштинске одлике његове поетике – „од теме сеоба, духовне и историјске миграције, невидљивих и судбоносних веза између људи и појава у свету, чежње за даљинама и лутањем, затим поступака лиризације прозе, удвајања приповедачевог гласа и самог романескног јунака те, коначно, питање мешања жанрова или својеврсне жанровске мимикрије” (Предраг Петровић). Врхунац у развоју Црњанскога као прозног писца јесу Сеобе (1929). Тај поетско-историјски роман о судбини српског народа у XVIII веку лирском сугестијом слика, богатом метафориком израза и елегичном мелодијом чини се као велика поема у прози. После више од тридесет година појављује се роман, својеврсни наставак, у неколико пута опсежнијој Другој књизи Сеоба (1962), чија је тема сеоба дела српског народа из Аустрије у Русију средином XVIII века. Дело испуњава трагика промашености и узалудности свих жеља и надања и, истовремено, вера у бескрајне могућности самообнављања које доводе у питање чак и смрт.
346 / Српска књижевност између два рата
Душан Васиљев Кључне речи: „Човек пева после рата”, експресионистичка оријентација, мотив повратка из рата, антиратни протест.
Песма „Човек пева после рата” објављена је 1920, две године после песниковог ратног искуства на италијанском фронту. Душан Васиљев (1900–1924)
Ја сам газио у крви до колена,
pr om
и немам више снова. Сестра ми се продала и мајци су ми посекли седе косе. И ја у овом мутном мору блуда и кала не тражим плена: Ох, ја сам жељан зрака! И млека! И беле јутарње росе!
Песник, прозни и драмски писац експресионистичке оријентације. Рођен је у Великој Кикинди, која је тада припадала Аустроугарској, где је започео школовање. По завршетку учитељске школе у Темишвару,1918. године одлази на фронт у Пјави, одакле се враћа оболео од маларије и бронхитиса. После рата се у Београду уписује на Правни факултет, али је 1921. поново у војсци, а онда се, болестан, враћа кући. После краћег мирног периода болест на плућима се ипак погоршава и, не стигавши да се ваљано лечи, песник умире у Кикинди – не објавивши ниједну књигу песама. Прве стихове је објавио у часопису Мисао (1919), а касније и у Књижевном југу, Венцу, Савременику и другим. Највећи део његове књижевне заоставштине чува се у Народној библиотеци у Београду: за собом је оставио око 300 песама, двадесетак приповедака, четири драме и богату преписку. Постхумно је објављено: поезија – књиге Изабране песме (1932), Песме (1950), Човек пева после рата (1968), Изабране песме (1975) и друга издања различитих приређивача, међу којима су, углавном, песници (Велимир Живојиновић, Стеван Раичковић, Љубомир Симовић и др.); приповетке и драме – Испред прага (1986), Проза и драме (2018).
o
ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
uk a
Ја сам се смејао у крви до колена и нисам питао: зашто? Брата сам звао душманом клетим, и кликтао сам кад се у мраку напред хрли и онда лети к врагу и бог и човек и ров!
Ed
А данас мирно гледам како ми жељену жену Едвард Мунк, Крик, детаљ (1893) губави бакалин грли, и како ми се с главе разноси кров; – и немам воље – ил’ немам снаге – да му се светим. Ја сам до јуче покорно сагибô главу и бесно сам љубио срам. И до јуче нисам знао судбину своју праву – али је данас знам! Ох, та ја сам Човек! Човек! Није ми жао што сам газио у крви до колена и преживео црвене године Клања, ради овог светог Сазнања Душан Васиљев / 347
што ми је донело пропаст. И ја не тражим плена: ох, дајте мени још само шаку зрака и мало беле, јутарње росе – остало вам на част!
Послушај како драмски уметник Предраг Ејдус говори песму „Човек пева после рата”.
Објављена у часопису Мисао, у Београду, 1920.
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
youtu.be/gxpTzaaj9_I
pr om
o
Опиши како је на тебе деловала Васиљевљева песма. Издвој реч (или речи) коју, по твом мишљењу, треба нагласити приликом читања наслова песме „Човек пева после рата”. Образложи своју тврдњу. Објасни основно осећање и расположење које ти песма преноси.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
uk a
Ed
Биста Душана Васиљева у Кикинди
Пронађи у тексту стихове у којима лирски субјекат исповеда прошлост и стихове у којима говори о садашњости и обележи их. Објасни у каквом су односу прошлост и садашњост. Издвој стихове који: а) евоцирају ратне успомене, б) приказују искуство повратка из рата и в) говоре о актуелном стању лирског субјекта. Образложи како је протекло искуство одредило снове и жеље лирског субјекта. Објасни у каквој су значењској вези шака зрака, млеко и бела јутарња роса – и какве асоцијације те речи изазивају. Зашто је то једина чежња повратника из рата? Уочи које су речи у песми написане великим почетним словом, означи их и објасни које им се значење тиме приписује. Издвој главне мотиве и образложи којим стилским средствима песник гради песничке слике. Издвој из песме стих који представља „експресионистички крик” и објасни његово место и улогу у песми.
О ЈЕЗИКУ
Изабране песме Душана Васиљева у издању Српске књижевне задруге
Језик Васиљева изграђен је на опозицијама преносног алегоријско-симболичког говора (у коме има нечега и фантазмагоричног и халуцинаторског: увек нечега од говора у врхунском усијању, у грозници) и говора свакодневне емпиријске рационалности, лишеног сваког преноса. Ове опозиције преносног (и тамног) говора и говора без преноса (јасног) јесу, у основи, опозиције непојмљивог, у стварности која се распада, и жудње за поимањем (и самопоима348 / Српска књижевност између два рата
њем), која је овога песника жељног, пре свега, апсолутног Решења, упућивала „приватном” језику, у стилу дневничке исповести. (Из текста „Душан Васиљев” у књизи Биће и језик 8 Радомира Константиновића) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Васиљев је имао племениту склоност да естетско везује са моралним, да моли и воли људе, да теши и спасава, да држи светиљку која умирује и изводи из лутања. (Исидора Секулић)
У његoвим песмама осећа се један снажан поетски таленат, један уистину нов, чисто послератни тон, у форми која је била сасвим слободна, сасвим лична, али несумњиво уметничка и прикладна мотивима којима је дата.
pr om
o
Песимизам Душана Васиљева није ни бојом мрака ни укусом мистике изишао из Симе Пандуровића, Милана Ракића или из националне халуцинације — ретке лепоте Бојићеве. По материјалу и снази, по фрагментарности и благој клонулости, најближи је раном Милошу Црњанском и делимично Растку Петровићу. Он је невини надничар неиживљеног експресионизма и жудни путник који је доживео бродолом тек што се отиснуо на прво путовање. Неодољива потреба да говори људима и људству, да се братими са патницима целога света, да стреми у мутну али запожарену будућност, одређује га као песника отворенога срца, расуте љубави.
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
(Из књиге есеја Сви моји песници Милосава Мирковића)
(Сима Пандуровић)
Ed
uk a
* За разлику од Црњанског, Душан Васиљев је песник који пева већ после рата. Али он је, као Црњански, песник рата, и то рата као пораза. У својој најпознатијој песми, „Човек пева после рата”, мада не само у њој, Васиљев је означио свој песнички програм [...]. Његова поезија, као и Црњанскова, има два вида а његова песничка личност два лика: он је песник рата и песник облака, песник порицања и песник трагања за смислом живота. И његово порицање има космичке размере: пориче све, државу, друштво и бога [...]. Али и његово трагање за апсолутом је космичко. За њега домовина „то је љубав за облак што плови овуда” (Домовина); он под теретом меса / под бичем крви” сања да „достигне небеса” (Хоћу); одлази „поражен, скрушен, / у нова открића облака” (Открића). [...] Он продужује Црњанског из Видовданских песама и, у мањој мери, Црњанског из Нових сенки, али не и Црњанског „Суматре” и „Стражилова”. Мада се и у поезији Васиљева разазнају, као и у Црњансковој, две језичке усмерености, од којих једна тежи непосредности исказа и утиска, а друга метафоричкој згуснутости и посредности, Васиљев није постао, као Црњански, песник метафоричког и мелодијског рафинмана. Драма човековог пораза у његовој поезији се исказује језиком непосредне емоције, свесно се приближавајући емотивном говору и одричући се поетичности и литерарности. Душан Васиљев је модеран песник управо таквом песничком усмереношћу. У еволутивној смени он руши обрасце високог стила из претходне епохе и тражи нове изражајне могућности, откриДушан Васиљев / 349
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Васиљев је много читао – како сведоче његова писма и његови савременици – готово све што му је долазило до руку. Од писаца који су на њега понајвише утицали ту су и Ендре Ади, Мирослав Крлежа и, нарочито, Милош Црњански. Међутим, уз имена Ромена Ролана, Тагоре и Достојевског „једино је био у стању да напише: ’Моја три бога’.”
вајући их, и остварујући, пре свега, спајањем профаног градског говора и реторички обојеног говора беседника и профета. (Из књиге Поезија Црњанског и српско песништво Александра Петрова)
Детаљ с корице књиге Душан Васиљев: „Рубови сна/ Muchille viselor”, Банатски културни центар (2018) избор из поезије Душана Васиљева
* „Човек пева после рата” [...] може да се протумачи као песма/ манифест, као песма/документ о оној песничкој генерацији која је прошла кроз ратну апокалипсу [...] кроз пакао у коме су све људске вредности поништене, понижене, проказане, кроз разочарања, дакле кроз нихилизам/ништавило. Оно што је у песми транспарентно у песниковом казивању, налази се у домену исказа; смењује се прича о прошлом времену с констатацијама у садашњем времену [...]. Песма има градациону структуру, чему, уосталом, доприноси и смењивање прошлог и садашњег времена [...].
pr om
o
(Из књиге Српска књижевна авангарда Гојка Тешића) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
► Прочитај избор из поезије Душана Васиљева и изабери задатак: Илуструј или научи да изражајно говориш песму по свом избору. Истражи елементе експресионизма у поезији Душана Васиљева. Упореди је са поезијом европских песника тог периода (посебно Георга Тракла). Уочи песнички утицај Милоша Црњанског на поезију Душана Васиљева. Напиши есеј о поезији Душана Васиљева.
uk a
https://sr.wikisource.org/wiki/ Аутор:Душан_Васиљев
СИНТЕЗА
Ed
Изабране песме, избор и предговор „Сложеност поезије Душана Васиљева”, Љубомир Симовић, Рад, Београд, 1975. Милосав Мирковић, Сви моји песници, Нолит, Београд, 1973. Човек пева после рата, избор и предговор „Горко сјећање на покољ”, Јован Делић, „Веселин Маслеша”, Сарајево,1982. Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, Нолит, Београд, 1988. Гојко Тешић, Српска књижевна авангарда, Институт за књижевност и уметност/ Службени гласник, Београд, 2009. Radomir Konstantinović, Biće i jezik 8, Prosveta, Rad, Matica srpska; Beograd, Novi Sad, 1983. Душан Васиљев, песник рата, зборник радова, приређивач и уредник Јован Зивлак, МБМ плас, Нови Сад, 2015.
Душан Васиљев (1900–1924)
Песник, прозни и драмски писац експресионистичке оријентације, један од најталентованијих после Првог светског рата, објављивао је у књижевној периодици, али умире млад – не стигавши да доживи објављивање своје прве књиге. У поезији је уздигао мотив доживљаја стварности повратника из рата и, кроз изражавање његовог психолошког стања, антиратни протест и побуну против постојећег поретка у свету, религији, моралу – што је нарочито дошло до изражаја у његовој најчувенијој песми – „Човек пева после рата”.
350 / Српска књижевност између два рата
Драгиша Васић Кључне речи: „Ресимић добошар”, модернистичка приповетка, тематизација искуства Првог светског рата, антијунак.
Васића су увек привлачили убоги, потлачени, људи у немилости – записао је о свом пријатељу Младен Жујовић. Драгиша Васић (1885–1945)
РЕСИМИЋ ДОБОШАР* (одломак)
o
Маршовало се или крвавило и зато рапорт задуго није вршен, а то се
Приповедач, романсијер и есејиста, новинар (часопис Прогрес). Између два рата адвокат, академик и активни политичар (са Слободаном Јовановићем оснива Српски културни клуб). У балканским ратовима учествовао је као резервни пешадијски официр, а у Првом светском рату прошао је цео пут са српском војском до коначног ослобођења земље. У Другом светском рату приступио је четничком покрету Драже Михаиловића. Пред крај рата, одваја се од Драже Михаиловића, креће пут Словеније и гине у недовољно разјашњеним околностима. Васићево стваралаштво изразито је обележено ратним искуствима. Превасходно талентовани приповедач, Васић своје умеће модернистичког приповедања показује у неколико врхунских приповедака, као и у роману Црвене магле. Прву књигу, Карактер и менталитет једног поколења, објавио је 1919. Значајна дела: приповетке Утуљена кандила, роман Црвене магле (1922), Витло и друге приче (1924) и Пад с грађевине (1932). Књижевни историчар Гојко Тешић објавио је 1990. Сабране приче Драгише Васића.
Ed
uk a
pr om
уписивало у добре стране рата. Све до једнога јутра кад освану снег на заузетој некој турској вароши и кад пуковски дежурни, сав узрујан, дозва батаљонске и саопшти: да ће командант тачно у подне одржати рапорт код штаба пука, испред ућумата. Пред само подне, у дворишту велике зграде, десетак озеблих војника, у двоврсном строју, са снегом на брковима и обрвама, зарумењени и узнемирени, нестрпљиво су очекивали команданта, који је у топлој турској соби потписивао пошту. Најзад појави се командант, висок, намрштен, у тешким ратним чизмама и дугачком постављеном шињелу, па замишљено сиђе низ камене степенице и приђе узбуђеним људима, који се укочише по жустрој команди, као смрзнути. Па први војник поздрави га одсечно: – Господине пуковниче, на рапорту сам по заповести команданта другог батаљона, што сам пред скупљеним војницима казао: лако је команданту и официрима што имају коње, али је нама тешко што пешице гацамо по блату и води, те нам мокре ноге и обућа, а то сам... Командант, миран, замишљен, приђе другом војнику, коме се строго загледа у очи: – Господине пуковниче, ми смо одузели коња једном бугарашу... – Ви? А ко сте ви, мајчина вам? – Господине пуковниче,... ми смо прва чета... комора... на рапорту по заповести команданта четвртог баталијона, зато што сам одузео коња једном Бугарину, па сам га продао другом... сељаку. – Аха, аха! Затим трећи: – Господине пуковниче, на рапорту сам по наредби ађутанта пука, јер нисам извршио наређење старешине ордонанса, каплара Камарића. Командант као присећа се неког важнијег посла, расејано слуша војнике, и онда нервозно прелази на четвртог да би прекратио рапорт. Четврти промрмља нешто, па се збуни. * Делo из изборног програма.
Драгиша Васић / 351
ућумат – судница (тур). бугараш – бугарски војник.
o
uk a
бандијски – оно што припада бандисти, члану музичке банде, војног оркестра, музиканту.
pr om
копоран – војничка блуза.
– Јасније, брже говори, не брљави ваздан. – Господине пуковниче на рапорту сам... молим за три дана одсуства... брат ми погинô код Мерћеза, рођени брат... ми смо телефонисти... Онда пуцају шамари по озеблим образима тројице првих, и писари штаба беже с радозналим главама иза прозора. Командант шамара левом руком по десном образу, јер му је тако згодно. Онда застаје мало, са рукама на леђима, и гризе горњу усну, па после десном руком наставља да шамара по левом образу кад бурма зазвекне по зубима или закачи за дугме од нараменице; онда кратко наређује дежурном да претпостављени поднесу оптужне рапорте, а четвртом одговара да нема одсуства. И док изударани војници стоје непомични као крстаче, јако постиђени, са црвеним образима, и ошамућени гледају сваки у свом правцу, он прелази даље. На реду је пети. Раста малог, чупаве и улепљене косурине на огромној рохавој глави, кратких и кривих ногу, кроз које би се, кад стоји у ставу „мирно”, без муке провукао какав дебељко да се не очеше, толико је пространо О што га оне праве, у старом преправљеном копорану са масном, некад црвеном јаком и тесним подофицирским чакширама стално напред раскопчаним и без иједног дугмета, пред командантом је добошар, мутавко Секула Ресимић. Нож му виси о дугачком бандијском виску. Замуцкује и очајно се мучи у говору, кад му се лице грчи, криви, кад страшно запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева, испушта с муком, задахом белога лука и с пљувачком која прска, неколико речи, па се опет загрцне. Понекад, али то је ретко, испадне му да изгура целу реченицу без муцања. На рапорту је због безбројних грешака, као: пљачкао после борбе, провалио добош и у њему држао покрадену пилеж из непријатељских кућа, тукао каплара, задоцнио на маршу, коцкао се, изгубио маљицу и шаторско крило. Његов командир не зна шта ће с њим, пошто је исцрпио све казне своје надлежности. Он оштро поздравља команданта, па се нагиње унапред, мршти се, као бајаги позлило му баш тог тренутка, напиње се, пропиње на прсте и трепће. – Дроњо, шта клањаш? Не мрдај, дроњо! Он се крути, успија уснама, забацује рамена назад, и још се више мршти. – Зашто си на рапорту, блесане? И вуче га снажно за уво командант. – Го... го... гос... подине... пуковниче... а... а... а појма немам! Као ашов широка и тешка десна командантова шака пљашти по левом, необријаном Ресимићевом образу. – Деде, сети се, сети, дроњо дроњави! – М... М... мањ ако није што... што... што сам... тражио превод за му... му... музику. Па понова пљашти ашов и крв све више подилази под широке, подбуле образе, док дежурни чита листу његових грешака.
Ed
маљица – штап(ић) којим се удара у добош.
Драгиша Васић као српски официр
352 / Српска књижевност између два рата
Драгиша Васић (десно) на Солунском фронту
Ed
uk a
pr om
o
– Битанго, џукело, наказо! Исквари ми пук, наказо! Зашто си на рапорту, маму ти коцкарску? Говори зашто! – П... п... појма... п... п... пуковниче... И командант, разјарен до беснила, наређује да се добошар веже за дрво и стави под стражу. Само неколико тренутака доцније чврсто је привезан за мишице; али он, нагнут унапред, гологлав, црвен као вампир и унакажен, трза из све снаге да се одреши и дречи на сав глас: – Живио престолонаследник а... а... а... Ђорђе... Жалосно, браћо, везан српски војник. Мајко моја, да видиш... о... о... осветника Ко... Ко... Косова!... Зна он да није престолонаследник онај коме кличе, али то представља неку врсту бунта, за који му се ништа не сме, и зато у инат и неуморно наставља: – Живио престолонаследник а... а... а... Ђорђе! Па се командант појављује на прозору и наређује да се будала пусти, и прети да ће га лично убити у првој борби, а Ресимић се смешка докле га одвезују, намигује на војнике и сав црвен победнички одлази под свој шатор, узима преда се добош са оном страном што није пробушена, вади излизане карте из масног копорана, пљује прсте, чешља карте и дозива војнике што радознало извирују из својих шатора. – Радња почиње, ајде народе! мало а... а... ајнца, мало ф... ф... фарбла. Видесте ли како пеглам?... Плаћање у готову код б... б... банке Ресимић. Нема вересије, ајде народе! И војници, обзирући се опрезно према штабу, прилазе му, дреше прљаве кесе и крпетине док он лиже прсте да лакше подели карте, тискају се погурено испод шатора и око добоша, па се кикоћу, цере, дувају у смрзнуте песнице и сецују, а крупан снег пада те цврче пахуљице по ватрама, алачу оџе са џамија, док у даљини потмуло грме тешки топови, и зјапе под шатором раскопчане чакшире Ресимићеве. Излази пук из бивака, извлачи се у танку колону, па креће на марш кроз облак прашине и псовки и сунце упекло. – Ресимићу, еј Ресимићу, друже! Он застаје и жмирка за колоном. – Ено оста кујнско казанче: врати се, понеси га, бога ти. – Ресимићу, бато, подигни ту чутурицу, вере ти, изгуби, видиш, нека џукела. – Добошар, заборави ми само кочиће од великог шатора! И док пук, као огромна сура и светлуцава гусеница мили, гурећи се и растежући се прашњавим друмом, он се још вула сам по усмрделом биваку пуном растурене сламе и свакојаких отпадака, и тако увек нешто чепрка маљицом и тражи. Онда товари на леђа једну по једну од заборављених ствари, па накривљене шајкаче за којом су поређане цигарете што вире и с једном у зубима, кривуља тако за пуком, пурња кљакавим ногама и подиже прашину више него и сама пуковска сака са ћоравим у оба ока Цезаром, ислуженим артиљеријским рудним. А командант са ађутантом, на коњима, обично стану у страну, поред пута, и пропуштају Драгиша Васић / 353
ајнц, фарбл – врсте игара картама. сецати – стављати на коцку, играти на лутрију, кладити се на нешто. алачу оџе – мисли се на молитву хоџе (у којој се понавља реч Алах). бивак – војни логор, табор, седиште.
пурњати – димити, пушити. сака – буре у којем се развози вода. рудни – коњ који се преже уз руду.
Ed
uk a
јолпаз – јазавац. шоботати – тупо одјекивати под ударом. Квазимодо – ружан човек, ругоба, наказа, према лику главног јунака романа Богородичина црква у Паризу Виктора Игоа, звонара Квазимода.
o
комора – војна поворка натоварених кола, коња, аутомобила за снабдевање која прати војску на маршу. коморџија – војник који припада војној комори.
pr om
Васа Ешкићевић, скица за слику (1916)
пук да се увере о дисциплини на маршу. И кад прође и комора и санитет са попом, коме се, кад јаше, виде везене сељачке чарапе, и кад промакну сви дроњци пука, онда тек наилази Ресимић, па се претвара да не види команданта. – Ти опет последњи, мајку ти коцкарску? – Зашто мајку, го... го... г. – Шта го, го, м... м, џукело добошарска! Докле ћеш да штрчиш сам у целом пуку? – А... а... а нужну сам вршио... Па корбач пуца по добошу и натовареним стварима, и коморџије са зачеља окрећу се бојажљиво и подлачки смеше. После командант, у галопу, праћен ађутантом и ордонансима, одлази кроз прашину на чело пука. А чим наступи замор на маршу, онда запишти командант батаљона: – Ресимић, дај такт! Он почиње да се спрема: удешава товар, намешта добош, попушта каише да лакше дише и отпетљава маљице. Али то командант не види и понова пишти: – Шта чекаш, свињо добошарска?! Такт, јолпазе! А он отире прстом зној с чела, отреса га журно поред себе и брише о чакшире па отпочиње по добошу који шобоће: – Пррр... рапетане, пррр... рапетане... И уморни војници, после тога, маршују механички, лакше и ведрије... А тек што се стигло у нови бивак И људи појуре да се сваки о себи побрине, вичу Ресимића: – Еј ти, наказо, трчи, придржи коња командиру. – Квазимодо, види стиже ли комора. – Ресула, тркни за воду. Или: – Наложи ватру! Или: – Носи овај извештај у пук! Јер и ко би други него Секула. Он нити носи пушку, ни фишеклије, ни ашовче, он је комотан... Али њега то никад не љути. Он ради и кад га не терају на рад; он је такав, тражи, сам измишља посао и кад га нема. У јеку колеричне заразе, у Велесу, кад је сва дужност санитета била да сахрањује, он драговољно помаже болничарима. Узме дугачку чакљу и обично закачи за тур или за јаку па тако вуче и скупља модре и укочањене војничке лешине, разбацане око станице, поред пруге или на самој прузи и слаже их у дубоке кречане онако раширених руку и очајних погледа као да проклињу. После, за вечером, прича војницима како је цео пук он лично сахранио, а они се уклањају од њега да их не зарази. Тада, као драговољни гробар, Ресула је доживео велику, ретку и необичну част. Нашао, се био на станици онога часа кад је кнегиња Долгоруков стигла у Велес да и сама, као проста болничарка, улети у
Васа Ешкићевић, Српска коњица, детаљ (1917)
354 / Српска књижевност између два рата
борбу која је косила јуначке батаљоне. Командант места, са одређеним изасланством чекао је књегињу на перону пуном умирућих војника. Па кад воз стиже и она лако и грациозно сиђе, командант је поздрави са неколико изабраних речи захвалности и пружи велики букет пољског цвећа у знак топлих симпатија и благодарности ојађене војске и грађана. Тада књегиња прими букет, пољуби га својим малим руменим уснама, погледа око себе и кад примети кривоногог Секулу Ресимића, наслоњеног на чакљу, пружи му га, рекавши: – То теби припада, јуначе, не мени. Било је то, кажу, случајно, али чудно и сјајно погођено, и никад више грације и отмености и више неспретности и простоте није било сједињено у дирљивом...
Ја сам желео да прикажем рат, онакав какав је, са циљем да оно искуство које смо ми у њему добили послужи будућим генерацијама да би заволеле мир. Био сам у заблуди. Ви видите довољно примера у свету да се нико не може поучити туђим искуством. [...] Одмах после рата, када смо почели да пишемо, критика је убрзо гракнула „доста са ратом”. Морам да Вам признам да сам и ја био један од оних који је хтео још да пише о рату. Стали смо на пола пута. И ја сам био пресечен у том раду.
o
РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
pr om
На основу одломка, опиши лик Секуле Ресимића са што више детаља. Шта је у његовом лику трагично, а шта комично? Објасни какав је положај Ресимића добошара у војсци. Како се према њему односе старешине и војници? Наведи главне одлике приповедачког поступка Драгише Васића.
uk a
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
► Прочитај приповетку „Ресимић добошар”.
Ed
Издвој историјске догађаје који се тематизују у приповеци. Процени колико су уверљиво приказани. Анализирај како је представљена српска војска, њене старешине и војници. Издвој најупечатљивије ликове и наведи њихове главне особине. Опиши лик Ресимића добошара, водећи рачуна о његовим социјалним, психолошким, језичким аспектима. Покушај да одговориш на питање да ли је главни јунак такав дошао у војску да ратује, или га је ратовање начинило таквим. Истражи елементе књижевног поступка којим писац гради лик (анти)јунака Секуле Ресимића и образложи на примерима из текста. Објасни улогу гротеске у приказу ратних догађаја и главног јунака. Издвој модернистичке, експресионистичке одлике Васићевог приповедања. Објасни главне идеје приповетке. Објасни како се антиратни ставови огледају у овој приповеци. Упореди доживљај рата који је у њој приказан са призорима у другим делима српске и европске књижевности (нпр. Црњанског и Селина).
(Из разговора са Милошем Црњанским „Господин Драгиша Васић, књижевник, говори о свом књижевном раду” у часопису Идеје)
Драгиша Васић / 355
Приповетка „Ресимић добошар” у Сабраним приповеткама Драгише Васића на сајту Антологија српске књижевности:
www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx
И З
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Антијунак – или негативни јунак у књижевним делима (епу, роману или драми) јавља се као антипод јунаку, односно као носилац обележја супротних оним које јунака чине оличењем врлине и морала. За разлику од позитивног јунака, антијунака одликују негативна својства испољена кроз његово делање, преступе или грех, која обично имају важно место у радњи дела. Иако је антијунак суштински замишљен као носилац порока, неретко се дешава да његове мане и недостаци попримају позитивна обележја. Приказивање антијунака са саосећањем и разумевањем, што га уједно чини и пријемчивим типом јунака, проистиче понајвише из начина на који је представљен у књижевном делу.
o
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Две Васићеве приче, „У гостима” и „Ресимић добошар”, карактеристичне су и као два типа наративног израза у контексту модернистичке прозе. Прва је са поетички маркираним поднасловом „Човек пева после рата”, што упућује на Васиљевљеву песму „Човек пева после рата” и отвара феномен цитатности и интертекстуалних веза/ релација, те се на тај начин у модернизму суочавамо са још једном битном новином приповедне уметности. Иако је у неким деловима доминирајућа реалистичка прича, ипак се према конструкцији јасно уочава новина у обликовању реалистичке фабуле: сачињена је од пет по обиму различитих целина. [...] Чак и кад је прича саграђена према начелима реалистичке поетике (каква је „Ресимић добошар”), сликовитошћу у опису спољних манифестација и опису психологије јунака, Васић је показао мајсторство приповедања којим се многи у међуратном раздобљу не могу похвалити. [...] Модернистичка приповетка у 1922. години обележена је појавом књиге Утуљена кандила Драгише Васића, која је уз Приче о мушком Милоша Црњанског најцеловитија и једна од најзначајнијих прозних целина експресионистичке приповетке. Уз две већ поменуте приповетке, Васићеви „Реконвалесценти” су прича о драми људи који, у рату осакаћени и психички разорени, у затвореном простору болничке собе живим дијалогом описују апокалиптичне визије ратног клања, ужаса, уморстава... Свако у том паклу прича своју причу, а све заједно показују приповедачево мајсторство у обликовању наративних јединица у већу целину.
Ed
uk a
Заволео сам га био још тада а спријатељили смо се у повлачењу кроз Албанију, када ми је на маршу или увече, крај ватре, причао о Деветстотрећој, о опојном социјализму Туцовића и Душана Поповића, који га је једно време био привукао, о националном омладинском покрету који га је био занео и у коме је себе познао, о својој младој жени коју је са новорођеним дететом оставио у Србији, о свом тасту Стојану Рибарцу, кога је необично волео и редовно помињао, о Ресимићу добошару, а нарочито о проблему уједињења Српства које ће нам обезбедити срећу и процват. [...] Допао ми се био и у својим настраностима. Његовом кривицом остао сам без иједног снимка из Албаније и поред изврсног фотографског апарата који сам вукао, јер ми је у једном тренутку револта на беду која нас је окружавала, треснуо о камен моју кутију са плочама. То је било код Ороши, где су нам Арнаути пресекли одступницу, баш када је пуковски лекар, др Велимировић, сахрањивао брата, дечка од 12 година, а један тежак рањеник кога смо дотле вукли премећући га с коњске грбаче на војничка леђа, запомагао да га убијемо... – Ово треба заборавити, обрецивао се Драгиша, а Вама је до снимака... Чист садизам...
Р Е Ч Н И К А
pr om
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
(Из текста „Драгиша Васић” Младена Жујовића)
(Из књиге Откровење српске авангарде Гојка Тешића)
* Гротеска и бурлеска, рат као најпоразније искуство, снага и дубина људских нагона, склоност управном говору и социјално типичној речи, наглашена необичност, чак измештеност главних јунака, њихова преосетљивост и базична несналажљивост (депресија, нервоза, 356 / Српска књижевност између два рата
безнадност, гађење, страх, презир), хумор који је некада одбрана од трагичности и бесмислености света а некада тек сатирични ефекат, модернистичка прерада, парафраза или цитирање књижевне традиције, и тако даље – дају довољну препознатљивост и уметничку упечатљивост приповедању Драгише Васића. (Из књиге Модернистичко приповедање: српска и хрватска приповетка/новела 1918–1930. Михајла Пантића)
Радио-драма Ресимић добошар.
youtu.be/nt9x6FDIpSg ТВ драма Реконвалесценти.
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
youtu.be/t_tRuwYkjzk
pr om
o
Послушај радио-драму Ресимић добошар Драмског програма Радио Београда и напиши кратак приказ. Прочитај приповетку „Реконвалесценти” Драгише Васића. Погледај ТВ драму РТС-а снимљену 2006. према приповеци „Реконвалесценти”. Анализирај естетску вредност ТВ адаптације. Напиши есеј под насловом Антиратни ангажман у приповеткама Драгише Васића.
Драгиша Васић (1885–1945)
СИНТЕЗА
uk a
Утуљена кандила (уз Приче о мушком Милоша Црњанског), најцеловитија и једна од најзначајнијих прозних целина експресионистичке приповетке.
Ed
„Ресимић добошар” – иако делом настала у реалистичком стилу (тематизација искуства Првог светског рата), показује одлике модернистичког приповедања (гротеска, социо-психолошка и језичка карактеризација [анти]јунака, фрагментарност, експресивност).
Предавање Драгише Васића на Коларцу, око 1930. године Драгиша Васић / 357
Драгиша Васић, Сабране приповетке, Изабрана дела Драгише Васића, књ. 2, Просвета, Београд, 1990. Драгиша Васић, Црвене магле / Критичари о Драгиши Васићу, Изабрана дела Драгише Васића, књ. I, прир. Гојко Тешић, Просвета, Београд, 1990. Мило Ломпар, Модерна времена у прози Драгише Васића, „Филип Вишњић” Београд, 1996. Гојко Тешић, Откровење српске авангарде, контекстуална читања (књига прва), Институт за књижевност и уметност/ Чигоја штампа, Београд, 2005. Марко Недић, Стилска преплитања, Службени гласник, Београд, 2011. Михајло Пантић, „Приповетке Драгише Васића: човек прича после рата”, у: Модернистичко приповедање: српска и хрватска приповетка/новела 1918–1930, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.
Растко Петровић Кључне речи: Људи говоре, роман, елементи путописа, лирски и драмски елементи, дијалог као носилац уметничке структуре.
ЉУДИ ГОВОРЕ
o
(одломци)
Ову сам књигу написао за време једног путовања.
Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универсума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници прекопута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени а изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела. Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ја сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Кудикамо комплекснија, кудикамо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику.
uk a
Песник, приповедач, романсијер, есејиста, теоретичар модерне уметности и критичар, уз Милоша Црњанског, са ким дели искуство рата, дипломатије и емиграције – представља централну појаву српске авангарде. Потиче из угледне, интелектуалне београдске породице; његова старија сестра је сликарка Надежда Петровић, родоначелница модерног српског сликарства. Као ђак гимназије прешао је Албанију; с Крфа је отпловио у Француску, где је завршио гимназију и положио српску матуру. У Паризу је дипломирао право и упознао се са истакнутим авангардним уметницима. Будући у дипломатској служби, много је путовао, што је утицало на његов књижевни рад. Кад је почео Други светски рат, био је дипломатски службеник у Вашингтону, а после рата остаје у емиграцији, све до краја живота. Прве песме објавио је у крфском Забавнику (1917), а песнички врхунац остварује у збирци Откровење (1922). Путничко искуство дало је можда његове најзначајније књиге – путопис Африку (1930) и краћи путописни лирски роман Људи говоре (1931). Написао је још два романа: Бурлеска господина Перуна бога грома (1921) и Дан шести (1941, постхумно објављен 1960), једини наш модеран роман о преласку преко Албаније. Сврстава се у најбоље ликовне критичаре између два рата: писао је и о средњовековним фрескама и о француском кубизму и Пикасу, као и о нашим савременим ликовним уметницима.
pr om
Растко Петровић (1898–1949)
Подсети се одломака из путописа Африка, из програма за основну школу, и способности писца да визуелно и акустички дочара пределе и људе, да прикаже радост и неспутаност живљења. Пре читања размисли о вредности сусретања са људима, о лепоти људског разговора.
Београд 28. I 1931.
I
Ed
– Острво Веће или Мање, – упита огарављени човек, насмешен само за тренутак. – Има ли рибарских насеобина на оба? – О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа. – Могу ли вечерас прећи тамо? – Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете са њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. – То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање. – Ја вам саветујем да останете до сутра овде. Село је мало и сиромашно али ћете са гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове haza de huespedes и тамо ће вам удесити и за спавање. Међутим та је de huéspedes за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљења.
haza de huéspedes – гостинска кућа, пансион.
358 / Српска књижевност између два рата
Ликовно решење насловне стране књиге Људи говоре Растка Петровића (1931)
uk a
pr om
o
– За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво према томе не бих ни видео. – Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? – Пет. – Биће тачно кроз један сат овде. – Мислим да имам и сувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. – О, видећете је сигурно. – Онда ћу се пети овим уличицама? – Боље је да узмете овај пут са стране. Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле. Затим можете сићи било којим степеницама низ улице. Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом. – Добро вече. – Добро вече. Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Лепо ваше село. – Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. – Значи, није се могла ловити риба? – Не, није се могла ловити риба. [...]
Ed
Укућани се почеше лагано скупљати. Цео је свет хтео да зна шта читам и да ли долазим од Логорне или Панкорбе, тј. из Бургоса или Лериде, али ове две последње вароши из пажње не споменуше. Госпођа Марија, огромна и лепа жена, великих, црних очију, донесе сањиву Фереру на рукама; Изабела јој се држала за сукње. Њен муж, крчмар, био је човек мали, мршав, црвен и узбудљив. Он је у свом оделу изгледао као у опреми за гњурање; чакшире су му долазиле до испод мишица. Два младића, пријатних ликова и брижљиво одевена, запиташе ме да ли сам ловио птице као они по језеру и да ли сам видео капелицу на месту где се искрцао Сан Диего када је долазио на острво. – Дошао сам с друге стране скоро до замка и нисам наишао ни на какву грађевину. – Значи да сте били на корак-два од ње, али да вам је лишће заклонило. Виде се још трагови његових стопа на стени код обале. Не треба, разуме се, у њих веровати. – Зашто не. Ја верујем. Верујем у Бога и у чуда које врше светитељи кад је Бог с њима. – Али, ујна, – прекиде младић (значи тај је вереник!), – откуда траг ноге само тамо где се искрцао, а не и по целом острву и не на супротној обали одакле је дошао? Растко Петровић / 359
Цртежи Растка Петровића
pr om
o
Племе Банбаре
– Бог је хтео да остави знак о доласку светитељевом. – Зашто би Бог порицао физичке законе које је сам прописао! А физички закони наређују да се камен не угиба под човеком. – То је смешно и глупо, како младеж сада више не верује! – Треба јести, треба јести, драги моји, ја сам гладан, господин је гладан, ви сте гладни и зато се и препирете. – Изволите овде, господине. – Ако ми дозволите, ја бих овде, а ви изволите у чело. Иначе ћу се осећати као туђин. Имам девојку прекопута себе и два младића. Девојчице спавају по великој жени као по каквој косој постељи, не сметајући њеним покретима. Оне с времена на време отворе очи да би појеле штошта са својих тањира и опет тону у сан. Чак се и трзају у сањању. Ја не чујем цео разговор који се води око мене. Сасвим сам расејан. Мислим како су сви ови људи апсолутно симпатични и простосрдачни. Жена је можда одвише енергична, један од младића сувише пун себе, али девојка је права реткост. Сви се удварају верениковом другу: за будућност вереникову изгледа да он може бити од велике користи. [...]
Ed
Бобо-Џуласо
Крчмар скиде убрус који је имао везан око врата, обриса њим уста, и, спреман на разговор, одмаче се мало од стола. – Верујете ли ви, господине, да ће бити ускоро рата? – Са ким мислите да би се морало ратовати? – О, доста је отворити новине. У целом свету пишу о томе. Мислите ли да се то може избећи? – Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове, више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву. – Али има народа који би желели да уживају у миру своју културу и других, који немају културе, и који воле рат да би се забављали рушећи. – Сваки народ је у току времена и с муком прикупио ма и најмање благостање, ма и најсиромашније, и то је његова култура. Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује, јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт. – Откуда онда ратови? – То баш и кажем: рат не долази зато што га један народ воли а други не, што је један у праву а други не, или што је један некултуран а други не. Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђи. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде. Као што сваки човек пази да не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом. – Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира. – Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на
uk a
Село у Габону
Острво Горе и рт Дакара
Рабат
360 / Српска књижевност између два рата
Растко Петровић, Композиција, акварел (1921)
Растко Петровић, акварел (1922)
Ed
uk a
pr om
o
некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу један другога и мислећи да је то земља која му жели зла. – Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. – Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли. – Отаџбина је једна велика лепа ствар. – Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све. – Ви сте или новинар или песник, господине. – Можда; али ја не говорим ни као новинар, ни као песник. Цео свет овако мисли или осећа. Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно. Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје мишљење. Желим да променим разговор. – Мислим да ћу још који пут, ма једанпут, доћи код вас. Све је необично лепо. – Надамо се да ћете одржати реч. Тада ћемо имати осветљење. – И пилићи које Ферера очекује биће већ кокоши, – додаје шалећи се девојка. „Ти такође” мислим у себи, „бићеш мати, твоја јединствена вечерашња свежина биће само успомена. Нашто се онда враћати!” – Доћи ћу, сигурно ћу доћи. Мислите ли да ће ме дечко пробудити пре пет? – Хоће. Он ће вам сад однети и свеже воде. – Онда бих ја сад пошао на једну кратку шетњу кроз ноћ. Довиђења. – Довиђења. Пријатна шетња. Пред крчмом нема више никога и улица је сасвим пуста. Идем на мали моло, који је саграђен тиме што је између неколико пободених коља набацано камење. Гледам у апсолутну тамнину воде. Остајем тако десет или петнаест минута, када чујем јасан шум весала по језеру; затим чујем и гласове, неколико мушких гласова, али не чујем речи.[...] Растко Петровић / 361
Растко Петровић, ликовно решење насловне стране књиге Африка (1930)
Пре но што се врате у кућице, стотине још других пчела мешају се, укрштају, бацају у цветове. Сав простор изнад биља, као да је захваћен у њихов покрет, престаје бити за очи статичан. И цветови као да играју под летом пчела; као да једни дотрчавају под њих, да други у страху и ужасу беже. „Какав рад!”, мислим у себи. „Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну јединствену хомогеност. На крају рада пчелиног је мед који садржи у себи срж свих цветова а није чак ни скуп онога што су они, већ нешто ново и изванредно. То није ни овај ни онај цвет; то је мед; и особине су толико друкчије да то чак није ни мирис пре свега, већ укус. Доћи једнога дана на једно језеро као ово, приступити свему, свакоме, слушати све и гледати све и после, не то описати, већ из тога начинити нешто што ће имати своју боју, свој укус, свој тон, свој парфем, своју судбинску патетичност. Не, не, не мислим то, већ нешто што отприлике одговара тој идеји. У сваком случају, требало би написати нешто имитујући пчеле, нешто страховито савремено, а што ипак не би било: као пчеле!” Понова сам ухватио себе да бих желео да стварам ко зна шта и ко зна због чега. Треба ли да сам охол због тога или застиђен? Лежем на траву и одмах видим цело језеро под собом; свако рибарско сеоце као упола потопљен цвет. Између две травке, или између мојих прстију пред очима плове барке по води. Изгледа као да је довољно да упутим њима свој дах па да им помогнем да одмичу по тој површини, за шта је иначе нужан толики напор мајушних веслача. Или да их састављајући изненада прсте, заробим као инсекте. Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли, а све то друго, иако живот као и ја, остаје сићушно око мене до у бескрај. Међутим, све је игра и заблуда личности; перспективе се уређују око мене а ја нисам господар чак ни њих. Нисам господар ничега, ничега, чак ни себе. Примичем и размичем прсте и барке настављају да плове у једном неосетљивом азуру. Улазим у варошицу која је на врху брда, разгледам њене зидове што је опасују, шарене запреге волова који пролазе оним јединим двема улицама, и најзад кастел из ког се ишло кроз засвођену галерију у утврђење над самим језером. За време од неколико векова, Ескалона се тако борила са Сарагосом, Монт Паланкиносом итд. Силазим опет на језеро да узмем поштанску лађицу за Хуенту. На обали окупљени рибари између разапетих мрежа гледају у једног свог друга који на крају штапа држи обешеног даждевњака. – Шта се догодило? – Нашао даждевњака, па мисли да је змија. – Разуме се да је змија, – каже рибар. – Змија са ногама! Сутра ћеш наћи и рибу која има ноге. – Кажем ти да је змија. – Гледај како се ухватила за штап. Он јој је стрпао штап у уста и она загризла, па сад откако је дигао увис, не сме да попусти да не би треснула. – Шта ћеш чинити?
Ed
uk a
pr om
o
Африка, фотографије Растка Петровића
Растко Петровић са Александром дероком
362 / Српска књижевност између два рата
Растко Петровић, Тајна рођења
drive.google.com/file/ d/119X1ewb6rXpKrawZWj4P_ othIfjqVDHL/view?usp=sharing
РАЗГОВОР О РОМАНУ
pr om
o
– Шта се чини са змијом? Убићу је. – Али кад ти кажем да је то велики гуштер и да је користан. Пусти га да иде. – Хтела ме је ујести. – Е страховито си глуп. Гуштер хтео да га уједе! Поштанска лађица се одмиче од обале и ја више не разликујем њихове речи. Видим да је неко ударио по штапу, да се даждевњак сигурно надао у бекство и да су се сви за њим залетели. Затим остаде само плавило воде, неба, и иреалност обала. Онај што тера лађицу није се још ниједанпут окренуо, тако да могу замислити, ако ми је мило, да има лик чудовишта. Због тих људи који се до краја не осврну, детињство је пуно фабулозних бића. Покушавам да мислим. Хтео бих да смислим нешто пријатно и да из тога после испредам даље мисли, лагано, све до стизања. То се зове бити спреман на сањање. Међутим сам расејан; не започињем никако мисао. Истовремено осећам нелагодност што ћу врло брзо стићи, а овако погодан тренутак за сањање нећу имати све до сутра, или чак ни сутра. А после ћу морати на посао и све ће бити само стварност.
uk a
Издвој из прочитаних одломака део који те је највише заинтересовао и образложи свој избор. Наведи мотиве који су ти скренули пажњу већ после првог читања и прокоментариши њихов међусобни однос у тексту. Размисли о потреби за уводним обраћањем: зашто то некада писци чине?
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Ed
Повежи наслов романа Људи говоре са реченицом из уводног обраћања: „Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао.” Објасни какву вредност писац придаје људском сусретању и разговору. Шта га је највише привлачило током путовања? Како тумачиш да се у наслову романа није нашло име земље које би упућивало на простор којим се путовало? Истражи како и о чему наратор разговара с људима, какви су људи које среће и како се они односе према њему. Шта закључујеш о особинама наратора и о његовом доживљају простора у ком се налази? Издвој мотиве које налазиш у прочитаним одломцима и запиши их. Објасни на који су начин повезани у тексту. Покушај да образложиш шта је у њиховом компоновању путописног карактера, а шта припада романсијерском поступку. Анализирај портрете људи у тексту и образложи књижевни поступак којим су остварени. Одреди место дескрипције у тексту и њену функцију. Пронађи у тексту део где се помиње рат. Анализирај дијалог који се о томе води, представи ставове који се притом износе и протумачи их. Запази како се касније у тексту описује сцена с даждевњаком. Објасни да ли између тих делова постоји унутарња веза или не. Образложи свој одговор. Анализирај део у ком наратор говори о пчелама. На који начин он прелази у интроспекцију и говори о свом стваралаштву? Покушај да одредиш сензибилитет и поетичке ставове који се ту наговештавају. Растко Петровић / 363
О ЈЕЗИКУ
o
(Из књиге Авангардни роман без романа Предрага Петровића) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
На путописној основи остварена је и кратка лирска проза Људи говоре, по општем суду најцеловитије дело овог писца. У њој су дати разговори путопишчеви с људима које је сретао на једном свом путовању. У говору непознатих људи нема ничег необичног, он се састоји од једноставних, често конвенционалних речи којима се дају прве, равнодушне информације о себи и свом животу. Али из тих речи назиру се потресне људске драме, избијају на видело скривени људски односи, откривају се дубоке привлачности међу личностима за које ни оне саме нису знале. Путопис се претвара у причу о људима и њиховим судбинама.
uk a
Грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати или задрхтати. Тако живот у мојој песми није довољан, a без ње не би био цео: да би ова, иако интензивна као и остали покрети животни, могла га свег заменити. Живот носи уметност собом; да ако уметност исту окрњиш, неће ли и сам живот тиме бити окрњен! Можда се противуречим! Мене би било чак стид да се никако не противуречим: и ова проза је једна песма. * И кад велим себи да не остварујем велику уметност већ само велику екстазу, разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни вашим ни мојим појмовима о уметности, – али које су величанствене. Говорим тако баналне ствари с тако важним осмехом. Писати стихове на поду, клечећи, надвијен на хартију, налакћен на руку у којој се држи писаљка, тако да цело тело својим напором учествује у бележењу екстазе. Тиме би отпала сувишна фразирања и разводњавања такозвано – погрешно – лирска.
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Разлика у језику, односно говору није у роману једноставно занемарена или поништена, него потиснута у други план, апстрахована пред хуманистичким убеђењем да та, као ниједна друга разлика, не ограничава човекову добру вољу да се споразуме са другим, као што се и приче о људској срећи и несрећи не разликују без обзира на ком језику биле испричане. [...] Ономатопејска и асоцијативна игра речи у завршници романа може се одредити и као ноћни језик којим у приповедачевој/путниковој свести проговара величанствени и безмерни ноћни универзум у олуји. У уводној белешци аутор обзнањује да је говор у књизи претоварен „оним што је живот људи и универзума уопште”. Док су у прва два дела људи говорили о свом животу, у трећем, у коме се живот људи посматра као део свеопште трагичне и херојске борбе за опстанак која се у води у природи, и сама природа проговара.
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
Ed
Јасно је да је жанровско полазиште овог Растковог авангардног романескног експеримента путопис. Аутор то истиче већ на почетку своје уводне белешке – књигу је написао за време једног путовања, али одмах додаје да је основна претпоставка путописа изневерена – Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Винавер је први приметио да је путопис и фигура путника у основи целокупног Растковог књижевног дела. „Растко је себе осећао највише као путника”, вели Винавер „Тај му је симбол био најдражи. Путник једнако нешто открива. Путник никада није стигао, ни ишта усталио: после пута, опет предстоји – пут.” Путопис је, рекли бисмо, Растково жанровско полазиште. Он не само да је написао велики број путописа, него и песама у славу путника и путовања, од којих су неке изразито програмске [...] Преносећи документарну и аутобиографску заснованост своје приче из реалне Италије у чудну, иреалну Шпанију у којој дува непостојећи ветар, Растко модификује путописну топографију у романескно конструисани простор. У амбијенту који је ослобођен од свих путописних атрибута, детаљних описа грађевина, предела, знаменитости, те коначно
(Из есеја „Пробуђена свест” Растка Петровића)
364 / Српска књижевност између два рата
и од описа људи, разговори о људској срећи и несрећи добијају једну наглашену универзалну димензију, припадајући заправо сваком простору и сваком времену. Само у таквом простору, који својом једноставношћу и сведеношћу добија димензије исконског и архетипског предела, „просте и безначајне речи” могу добити снагу и истину онога што је „живот људи и универзума уопште”. (Из књиге Авангардни роман без романа Предрага Петровића) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Растко је причао (ту смо се возили већ неким старим камионом који је служио за пренос поште) како је све то изгледало, десетак година раније, кад је истим тим путем, тада само стазом, ишао пешке, промрзао и гладан, ту одмах мало даље где почињу „Котлови” и стаза се, ако је и ње свуда било, пење хиљаду метара на сам врх Чакора. Тада је, ваљда, у глави почео да пише, или већ и писао, своју велику Албанију – тако се прво звао роман после назван Дан шести.
pr om
o
Прочитај роман Људи говоре и представи га у одељењу. Истражи елементе путописа и романа у делу Људи говоре и образложи њихову повезаност. Напиши текст у ком ћеш анализирати драмске и лирске елементе у роману Људи говоре. Истражи језичке и стилске одлике романа Људи говоре. Посебно се посвети упоређивању дијалошких и монолошких делова романа. Анализирај специфичности језика у ноћној олуји на језеру. Издвој аутопоетичке исказе у роману и закључи какав је однос Растка Петровића према језику.
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА •
(Александар Дероко, А ондак је летијо јероплан над Београдом)
Растко Петровић (1898–1949)
uk a
СИНТЕЗА
Ed
Песник, приповедач, романсијер, есејиста, теоретичар модерне уметности и критичар, уз Милоша Црњанског, са ким дели искуство рата, дипломатије и емиграције – представља централну појаву српске авангарде. Његово књижевно дело сврстава се у најобимније и најразноврсније опусе у историји српске књижевности. Кратки роман Људи говоре (1931) једно је од најзначајнијих његових дела, у коме дијалог постаје носилац уметничке структуре: у првом плану су једноставни животни разговори становника малог рибарског насеља на језерском острву.
Први је међу српским писцима истраживао примитивне и егзотичне културе. Његово најобимније дело, Дан шести (1960), једини је модерни роман о повлачењу преко Албаније.
Растко Петровић / 365
Растко Петровић, Људи говоре, Завод за уџбенике, Београд, 2011. Предраг Петровић, Авангардни роман без романа. Поетика кратког романа српске авангарде, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008. Александар Дероко, А ондак је летијо јероплан над Београдом, Народна књига, Београд, 1983. Књижевно дело Растка Петровића, зборник радова, уредник Ђорђије Вуковић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1989. (Библиотека Посебна издања, књига X) Песник Растко Петровић, зборник радова, уредник Новица Петковић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1999. (Библиотека Поетичка истраживања, књ. 4)
Момчило Настасијевић Кључне речи:
o
Ed
uk a
Песник, приповедач, драмски писац – јединствен у српској књижевности по свом „фолклорном модернизму”, „матерњој мелодији” и „лирским круговима” – избрушеном језику, елиптичном изразу који делује херметично. Рођен је у Горњем Милановцу, у бројној и талентованој уметничкој породици: поред три сестре, имао је и три брата: Живорада (сликара), Светомира (композитора) и Славомира (писца). Школовао се у Горњем Милановцу, Чачку и Београду, где студира француски језик и књижевност. После рата сели се са породицом у Београд. Захваљујући стипендији, кратко време проводи у Паризу (1923). У Београду ће као гимназијски професор радити до краја живота, у истој школи у којој су професори били и Милош Црњански и Душан Матић. Прву песничку збирку Пет лирских кругова објављује тек 1932. Пре тога изашле су само: збирка приповедака Из тамног вилајета (1927) и драма Међулушко благо (1927). Убрзо после Настасијевићеве смрти његови пријатељи (приређивач је био Станислав Винавер) издају целокупна дела. Критичарска је оцена да је међу нашим модернистичким песницима једино Момчило Настасијевић завршио своје дело као јединствену целину: Пет лирских кругова (1932), потом Магновења и Одјеци (1938).
Настасијевићева приповетка „Запис о даровима моје рођаке Марије” сложена је творевина изграђена на мотиву дара. Прича има пролог, епилог и средњи, тј. главни део приче. Пролог и епилог су међусобно повезани; у њима приповедач представља своју судбину. Пролог би могао да се назове Клице мојих страдања, а епилог Моја страдања. Заједно они чине оквир у којем је садржана главна прича приповетке. А ту главну причу већ је сам приповедач поделио на три поглавља чији наслови гласе: Како на глас о Маријиној смрти одјурим и шта тамо затекнем; Бабино казивање о томе како је живела и умрла Марија и После бабиног казивања и моје крађе папучица. Прво и треће поглавље приповетке приповеда казивач у првом лицу. Његово казивање уоквирује средишњи део приповетке коју казује баба. Тако је „Запис о даровима” [...] прстенасто организована приповетка. Унутар прстена о клицама страдања и самом страдању приповедача (казивача) приче налази се прстен његових казивања о сусрету са бабом која је Марију одгојила и о њој се старала, најзад и прстен бабиног казивања о Марији. А унутар тога налази се и последњи прстен: део приче који обележава збивања откако се Марија погледала у огледалу до кад се огледало распрсло. У том последњем кругу, у самом језгру приповетке, спремала је Марија своје дарове. Приповетку, дакле, приповедају два приповедача: казивач приповетке и баба. Казивач приповетке, међутим, казује тек што је преживео страдање у лудој кући. Питање је, отуда, да ли му се може веровати. О бабином приповедању знамо само преко овог приповедача, дакле посредно. А такође посредно, знамо, кроз бабину причу, и о Марији. У првом плану дакле су саме приче и приповедања. А то је нешто што спада у подручје духовности а не у подручје реалности (Петар Милосављевић, Наратолошка истраживања).
pr om
Момчило Настасијевић (1894–1938)
„Запис о даровима моје рођаке Марије”, модернистичка приповетка, мотив дара, фолклорни елементи, симболичка значења; „Туга у камену”, циклус Магновења, збирка Пет лирских кругова, матерња мелодија, избрушен језик, елиптичан израз, архетипске слике, херметичност.
ЗАПИС О ДАРОВИМА МОЈЕ РОЂАКЕ МАРИЈЕ (одломци)
После оног што ми се непојмљиво догоди, хоћу по истини и докле се речју ухватити може, да запишем све како је било. Чиним ово не ради истицања себе (овде ми доле још мало боравка остаје), ни да спомен о себи оставим, него за олакшање души да не крене оптерећена тајном, коју немајући коме, хоћу овако немо записујући да поверим хартији. Стрепња ме да ли сам кадар обавити, те је у мени молитва да ми се подари моћ. Клица мог страдања заметну се пре него ја у матери. Поуздано не знам, али као да је овако текло: Откако памтим, увек ми на уму беше тугаљиво 366 / Српска књижевност између два рата
pr om
КАКО НА ГЛАС О СМРТИ МАРИЈЕ ОДЈУРИМ ТАМО И ШТА ЗАТЕКНЕМ
јабана – друго, туђе село, страна.
o
знање да негде постоји Марија, та моја рођака. Матере нам из исте утробе настале, завадише се занавек, кад дође време удаји: У истог момка загледаше се, он изабра млађу и наочитију. Моја будућа мајка, само да не гледа сестрину срећу, пође за првог с јабане што је запроси. Те током живота овамо до нас допре свега двапут глас о тој тетки: Кад роди женско дете (којом приликом моја мајка исказа ружне жеље о новорођенчету, што ће и доцније често понављати) и кад злим случајем паде на поледици и преломи се у кичми, од чега издахну. Моја мати дознав убледе и само промрмља: „Јесам ли казала!” Шта је то имало с њене стране значити, покајање или злурадост, недокучно ми остаде, јер више покојницу никад не помену. Али би уочи празника и на задушнице палила на нашем гробљу по свећу више. Једном се ослободих запитати је: „За кога то?” – „За туђе мртве, синко!”, каза ми расејано и не гледајући ме у очи, моја мати. Кад ме ово снађе, и њој одавна паљена је свећа за душу.
Ed
uk a
Бејах у то време замиловао и припремах се запросити милооку и несташлуком насмејану црнку. Знате вишњу кад дозрева, ето такву. Ни ње сад нема, па ме туга казивати више неголи морам. Нека се о њој ово само зна: Ножица у ње малена беше да видев је радост би ми увек у немир скренула. И баш уочи дана у који заказасмо веренички прстен и завет, дође ми порука из места ни пет сати пешице одавде: „Умрла ти је, вели, рођака Марија, уседела и осим једне бабе самотна девојка у кући, те ковчези дарова иза ње осташе. А ти, вели, пази и не полакоми се на пустолине. Јер их она ником не завешта, и јер не поживе нити умре као друге. И опет, вели, у памет се, момче!” Зашто се тога тренутка одлучих учинити насупрот и упркос поруци ни данас дању не умем себи разјаснити. Нити се узев у памет ни вереници јавив, потајно у журби спремим се и одем тамо. Тиме се поче везивати загонетни чвор мога страдања. Стигнем: Кућа на самом крају, од набоја и опала да се на убијеним местима показало блато. Ту и две три лишајиве шљиве спекле од нерађања, и бисерак поред плота накострешен, а гола лоза усукала се око врата. Пролазник туда окрене главу и убрза, а ја уђем: Капија зашкрипи као да залаје; онамо на шамлици баба плете рокаву чарапу; уз њу главоња мачор; и он запослен, преде. Баба, као да дуне у покварену свирку, пита ме шта тражим, и заустави прсте да не плету; а мачор, и он врчи. Видим, неради су ми, али ништа зато, и кажем се. Баба се измакне и мери ме, не би ли пронашла каквог било неслагања између мене и мојих речи. Па уверив се (не знам по чему) да сам збиља тај, ушуња се с мачорем у кућу, а ја седнем на њену шамлицу. Отворена су врата, те отуд бије воњ устајалости. Шта ми је те се без нужде мајем по овој тузи? Да ли збиља дођох да по праву наследника метнем руку на ово сиротиње? Ако не, чему ми ово? Питам се и питам, али одговора нема, нити ми се тражи. Уто ето и бабе, носи шољицу кафе да ме угости. Момчило Настасијевић / 367
Живорад Настасијевић, Портрет брата Момчила (1919)
o
Ed
uk a
цицвара – традиционално, кашасто јело од кукурузног брашна, млека, сира и кајмака.
pr om
арамија – турц. харамија, хајдук, лопов, разбојник.
Добро. Шта је ту је. Ја срчем, а она ми гунђа више главе: „Тако мени треба кад ја слудовах оставити пустолине, у кући, да туђе руке сад брљају по њеном, да ми се покојница отуд наљути! Еј, матора главо, вели, разлупати би те ваљало и на ђубре бацити!” „Не говориш право, дадо! Ја нисам девојка да ми њени дарови требају, ни арамија да их отимам, него дођох онако само. И знај, да сам у нужди а они златом везени и бисером кићени, туга би ме било дирнути!” „Питом си у души, синко, познајем, али ти не ваља посао што се у ово мешаш. Боље, иди кући, с миром!” Не померим се, а она само да ме не гледа очима и чим било да се забави, цело поподне вија комшијског петла и брани свог, неку пиргаву кукавицу. Али се петли смирајем сами разиђу легалима, а баба тамо-амо, па опет на мене: „Ево”, вели, „већ време да се вечера и леже, а ти се ни померио ниси! Какав си то, болан?” Ја слегнем раменима. Она немајући куд, уђе у кућу, подлаже ватру и готови ми цицвару. Осим одблесака с огњишта другог видела нема у кући: буде ми примамљиво и ушуњам се. Да ли се то игра пламења преноси, или је само од себе светлуцање и неко померање онамо у соби, или у косо прсло огледало одаје неко своје зрачење? Себе добро знам: Ван домашаја опипљивости не осетих да ми ишта би саопштено, а сад ево збуњиво ми је чулу од доселе непримљеног бивања. Некад за опкладу преседех ноћ на кафанском тавану, да ми се јави некакав Турчин у оковима, па ништа. Али овде је друкше: овде се заиста дешава нешто недокучно. Наизглед мирују ствари, али је у самим њима неко бивање, везало се за њих да траје докле и оне. Мори ме глад, али од првог залогаја не гадно да ми је (по баби и мачору ценећи, јело је укусно) већ нелепљиво за срце, као да је цицвара мелемом или тако нечим запржена. Отурим јело. Баби не буде право и гунђа. „Не могу, од неке туге не лепи ми се. Али ја ионако не дођох за твоју вечеру, но да ми о Марији казујеш како поживе и како умре; и ковчеге да ми поотвараш редом, и дарове развијеш њене; из тога хоћу да је сазнам умрлу. И мада ми се с људске стране за право даје, ево, кунем ти се младошћу, ни конца око прста нећу од њеног узети!” „Јаој, наопак ли си! Ни конца нећеш, а овамо би да јој по ковчезима брљаш! А не питаш, сме ли се то, кад она осетив близу смрт, рођеном руком закључа их!”
368 / Српска књижевност између два рата
Момчило Настасијевић, Горњи Милановац (1924)
рнути – ринути, похрлити, јурнути.
pr om
o
Ја побесним. Себе за блага знађах. Сад наједном, кадар учинити насиље, одгурнув бабу, рнем онамо у собу. Тамо загустило од ковчега, па је тамно и тескобно, да у ћошку једва остаде места за белим застрвен кревет. Ту и кандило прислужено. А преко пута виси огледало, с коса у косо прсио да у себе хвата целу собу и ломи је некако. Наизглед непомично је све, а ја као на ветру стабљика повијан будем тамо-амо; у огледалу погледав, не познам себе. Модро ми колута пред очима, тонем у неосећено пијанство. И, дотетурав, свалим се на кревет. Бабина рука спусти ми се рапаво на чело. „Ево, разболећеш се с тврде главе!” „Не мари, дадице! Гле, узглавље мирише ми на њену косу! Реци ми, дугокоса ли беше Марија?” „Толико да јој рука не досезаше чешљем до краја превући!” „А стаса и погледа каква ли?” „Каква се речју не помиње, а довека сања једном ли је виђена!” „А што јој се момка не нађе, но код лепоте и дарова уседе се девојка?” Мучно јој беше одговорити. И узбори се сирота, и трипут излажаше и враћаше се готова заустити. Напослетку преломи се. „Не могу више”, вели, „чини ми се из очију би ми прокапало, с прстију ми се отирало, из мене било задахом. Ево, слушај по реду: БАБИНО КАЗИВАЊЕ КАКО ЈЕ ЖИВЕЛА И УМРЛА МАРИЈА
измећарка – слушкиња, служавка.
Ed
uk a
Из матере прихватих је, на мојим рукама одрасте и омиле ми боље но своје. Рођене кћери у измећарке ми се растурише, јер она дража ми беше но под појасем да је ношах и у муци донех. А за мајчину, благо јој било на оном свету, немам шта лепо рећи! Чим се отараси мужа (од прејела прште као стакло), даде се у скитњу жена, па или буде или не буде код куће на конаку. Једном огледа довести драгана, неко змијоглаво момче, али се ја испречи на вратима: „Не дам, велим, да ваше прљање довати дете! Одлазите, лолајте се где и досад!” Те оду посрамљени. После и њу снађе: Скрши се на поледици. Једни кажу, сама; једни, није, но с њим ишла, па он потурив јој у свађи ногу, побеже. Ни на суду се не размрси. Зваше и мене, а ја се подбочим па им овако изговорим: „Часни суде, једном засваода нека ти је знано: у кући и пред чистотом оног детета никако прљање не почини се! А ван оног крова и плота шта ко закува, не знам и није ме брига!” Би то и прође. Дете остаде мени, и боље но рођена мајка прегох да га на нези одржим. Туђа корита знају колико се намучих, али ми се мука исплати. (Ово да утубиш с моје стране: Имаднеш ли само за кога, поднеси сваку муку, у миље ће ти се преобратити.) Тако и ја. Одрасте девојче и раскрупња се на замерак, дознаде свет за њу и окрете нашим сокаком пролазити. То ти је као оно с цветом: док пупи, слабо га ко види и зна, а кад се преконоћ у лепоти развије, онда појури све и свачија би рука да га узабере. Беше нам башта у јеку: сила се божура распламтело и каранфила размирисало, а она поваздан маје се око њих, да помислиш у дружби су некој, па најлепша међу њима да је она. А сокаком врзе се нежењено, каквих све Момчило Настасијевић / 369
на замерак – веома брзо, видљиво, приметно.
o
Ed
uk a
чекмеџе – фиока у којој се држи новац. калфа – помоћник мајстора у занатској радњи. сокак – улица. закавжити се – заметнути кавгу, посвађати се.
pr om
утетребити – понашати се као тетреб (мисли се на завођење, удварање ради привлачења пажње, задобијања љубави и наклоности).
очева синови, у стајаћем руху и мирисно, оклева не би ли разговор везало с њом. Она, у стиду ли, у поносу ли неком, ни главе да окрене, камоли Бога им прихвати, као да је она господског рода, а они последњи међу последњима. Који пут дође јој те се витка исправи, па погледа онамо, да сирото мушко сплете се, побрљави, не знадне ни нога где му стаје. Биваше поведем је да се прође: Идемо сокаком. Ја шака јада, она онака поред мене. Куда наиђемо, буде као празник. Све живо поврви на капију, или ако се напољу затекло, склони нам се с пута, сачека да прођемо. Знанци смо, а нити ја ни они сетимо се једно другог Бога назвати. И, ако можеш веровати, стари људи, унуци им се замомчили, збуне се кад је виде. А што је зеленог, утетреби, па куд се затекло, ту остане. Ја нити сам пристала радовати се, ни стрепњу са срца одагнати, и без прекида молим се у себи: Боже, подари да ово на добро изиђе! Огледала у кући, немађасмо. Док она једног дана: „Огледало”, вели, „да ми набавиш!” Ја узми окретати на шалу: „Бежи”, велим, „невољо, још ти само то треба, па да се проврцаш кô онамо неке! Да знаш, преварно је оно, на зло се девојка у себе загледа, па се чудо излеже!” Кад ли женско удари у плач и наопаке речи, да јој напослетку добавих, ено оно на зиду. С њиме и невољу унех у кућу: Видев се у огледалу каква је, окапа пред својим ликом. И диже главу девојка да се и сама либљах прићи јој. А по вароши покор: Забрљави мушко, па не зна шта чини. Син оцу обија чекмеџе, калфа поткрада газду, ортак ортака, па је пијанка, и лудовање, и разбијање, и лом овуда сокаком. Па једни одовуд, једни отуд сретну се и закавже, и друг другу крв пролива. Ко се млад а жењен затекао, тек надође му бес па до модрица жену испребија. У ћилиму је пренесу роду да се ту лечи сирота. Тако неки бесни потоварили се, воловима по леб на рогове набили, рузмарином се окитили, свираче воде, па цело чудо пред нашом капијом заустави се, па загалами: „Бабо, изводи девојку да свадбујемо, да лудујемо!” Па удри у поцикивање и пуцњаву. Ја од срамоте у шал главу завила, а она несрећница заценула се од смеја. По који превари се, ето га уфитиљен, дигао се камен да проси девојку. Ова моја остави га најпре да се начека и настрепи пред вратима. Онда га пусти да уђе и као оно учитељ ђаче, преслишава га и збуњује неким опакостима, да једва нађе врата и побегне поливен. То се после прокљуви и надовеже, и зли језици разнесу и бруји брука. И отпадише се невољни, и пре би закорачили у коју било срамоту неголи код нас у просидбу. Али на крају заплати несрећница: Беше ту комшијско момче, милокрвно и стидљиво, па му се отац, главни човек, опреми. „Тако и тако”, вели, а дрхти му глас. „Једино ми је и драже од очију, а кућу ми знаш и поштење и обиље, па ни девојци неће бити постидно вођење. А ја морам, отац сам, па би да ова засад невоља окрене на весеље свима. И да знаш, велика је мука те ово чиним!” Ја нити знам како да ћутим, ни шта да одговорим човеку. Кад, јаој, ето ти ње, као да је сам наопаки наговори, као смешка се, али погледом строга, да се човек препаде и једва састави запитати је: „Марија, би ли снаха да ми будеш?” Она тек изви врат и засмеје се несрећница, Боже, слатко ли. Он постоја мало, као рођеним ушима да не верује, па се тек окрете и оде, и посрће од јада, онакав човек. 370 / Српска књижевност између два рата
кутити – замишљено и непомично ћутати.
шоботав – мукли, туп.
киван – љут, бесан.
Ed
uk a
pr om
o
Сутрадан чујемо: нестало момка. Узалуд га чуваху и врата забравише родитељи, и слугу код капије поставише, искраде им се некако, и траже га. Пред вече нађу га рибари: обесио се о криву врбу доле низ реку. Три дана грожљиво ми беше видети девојку и проговорити с њом. А она, као тица кад оболи, прибила се ту и кути без леба и сна. Нити јој знам помоћи, ни гледати је такву, и мучим се у памети: Има ли начина да се после онога на коју било чистину избије? Док она у неко доба треће ноћи, дигла се и капље сузама по мени: „Хоћу”, вели, „да те питам нешто, али ми по души реци како је право, а не како је мени драго!” Шоботав јој глас, и препаднем се, и којечим станем је залагивати. А она: „Ништа то”, вели, „не помаже, него ми по души реци за ону несрећу ко је крив, ја или он или обоје заједно?” Као да ме неко научи, казах јој: „Мани се ти тога, девојко! Ти његову смрт не хтеде, ни он јадан мишљаше да ће пошав теби на њу набасати. А знање ко је крив старије је од нас, девојко, и бадава нам тражити га. Наше је да у трпљењу надамо се неком бољитку да отуд проклија! Друго ти не остаје до да се како било смириш!” И бајаги смири се, па је као оно јабука кад је уберу, зрела и мирише, али убрана, те ганутљива лепотом, јер из ње лапи мирисна душа. Нема више лудовања, нити је смем извести, јер све је уцвељено, а на њу кивно. Али је о хлебу главна брига, те и ја за послом сам и туђим коритом стално. Радим, а у глави ми свеједнако она, и знам, како је јутрос оставих, довече ћу је тако затећи, па ме јад велики и по памети замећу ми се све неке наопаке речи: „И та лепота”, велим, „не било је кад у тако страдање одведе! Шта је ругоба, да пљунеш на њих, па им лакше живети! А ето ова, видећи је, свак би јој позавидео, а кроз њено срце за ово недеља више чемера протече него томе за десет живота!” Трабуњам тако у памети, па ме наједном страх да не богохулим, и молитвом заташкавам: Прости ми, Боже, и помилуј слабу девојку да се снађе! А да видиш на коју чистину изби: Враћам се у очи Ивањдана и стрепим, јер кад пођох, окрупњалим очима погледа ме. Кад тамо, оно зрака с коса ударила у прозор па засветлело надалеко. Боже, шта ли је унутра? Далеко ми улазити, већ повирим и имам шта видети: Као од себе озарена седи ту и, смем ли веровати, везе. И на сваки бод уснама миче у шапат и осмех, и главом њиха у некој радости, да побојав се, сан је и одлетеће, притајим се не би ли дуже трајао. Уђем: Драго ми и тужно као на јутарњој кад онамо светли Богомајка, а ја јој на поклоњење ступам. И милозвучно ми каже: „Не бој се, у мени заплави небесно и свето ми је живети. Гле, три листића извезох зелено и плави цвет да се испуни долазак!” Ја претрнула мислим, посвети се или помери девојка, и целу ноћ предрхти крај ње. Она једнако везе и душевне речи говори, да свиснем од туге и радости, али ни појма није у мени шта оне казују. (Баба се дигне. Тражи нешто по мраку. Ето је, носи у руци папучице. Видев, тај час зарекнем се украсти их.) Ево, вели, толика јој ножица беше. Од првог веза још један препоче и папучице скроји „да их”, вели, „назујем кад се долазак испуни”. (Загледана у вез, баба се изгуби. Опрезно спустим руку на папучице. Она се тргне, побегне, крије их негде по кујни. Напрегнем сву силу слуха, до у тачност пратим је и сазнам где их сакри. Баба се врати.) Момчило Настасијевић / 371
Живорад Настасијевић, Ружа Мијатовић, детаљ (1927–1928)
pr om
o
Гледала сам луде: буду мутне, мрак и мемла из погледа им бије; а ова моја као другој страни да скрену. Седнем тако према њој (и да знаш, како се везу и оном смешењу предаде, више се не поврати) и заборавим се, и све јаче жедним гледати је. И, чини ми се, било видела или не, на њу однекуд стално пада зрака, или сама од себе светли, да, прости ме Боже, крај ње такве од цркве и светиње отпадих се. Који пут немирна буде као вода: Тичица долети на грану, она се тргне, ослушкује. Кажем јој: То тичица долете само! Она, у неком своме знању, заврти главом и као опоменута, журно прилегне раду. А, Боже, шта јој све под иглом не излази: Разаспу се цветићи, и окца су им трепетљива као да препочетак са звездица узе, кад су веселе у ведрини; или тица дуговрата где кљује злаћени грозд; или сам цвет, као божур, али моћнији, а листићи да су му пламенови неке ватре. Биваше, љубичице мирисно цветају, кад их започне вести, а зајесени и дрвеће оголева напољу, кад исто заврши. И чудо, јесењи воњ бије у собу, а њој све једнако миришу оне. Па ми још поручује: „Водицом”, вели, „да их залијеш, познајем, жедне су!” Ја, шта могу, изиђем, мајем се по авлији, бајаги заливам. Прођу тако године, и по ковчезима што јој за везове добављах, некако срачунам, осам их је протекло и у девету да залазимо, саме да нам ни туђа мачка у авлију не закорачује. Да ми она у потребама не омали, ја на сваки посао пристајем: Данас будем код мртваца да га окупам и за укоп опремим; сутра око породиље. Или се свадбује или даћа готови па сам и ја ту да помогнем. Или ко тешко заболује, па га ваља ноћу чувати, онда опет мене зову. Пазе ме и помажу, али Марију нико ни да помене. А кад што заустим о њој, праве се глуви и окрећу говор на друго. Кад, о великом посту, како подуну југ, оно ватруштина нека зареди, па не бира је ли старо или младо, но кога обузме, покоси га. По цели дан звона оглашују, лелече уцвељено, и жалост велика. Ја, да помогнем, зађи по тим домовима, али свуда зазру од мене и као по договору одбију ме и веле: „Иди с милим Богом!” Док не набасах на једну пијану и зграновну, и цикну жена: „Како ти”, вели, „смеш да се слуњаш по домовима и сокацима! Вештицу нашим лебом раниш, па нам се сад овако одужује! Пу! (пљуне ме) Да је поштења и реда”, вели, „катраном би је кују ваљало намазати и наочиглед свету запалити! Онаку младеж да помори! Онаку дечицу да подави! Пу, куја ли погана!” Ја се препадни и саму себе запитај: „Боже, истина ли је у речи ове зграновне?” Али ми ништа не каже да јесте, па узмем бранити девојку: „Помери се”, велим, „жено, у пијанству ти се језик на зло одреши да на њу онаку запалаца! И да знаш, оно ми је свето у кући, а чиме је ти бедиш, то тамо теби с језика капље из огрезле душе!” Кад ли се и друге, ту затекле, умешај и повичи: „Торњај се, погана бабо, ни ти ниси боља кад онаку браниш!” И да не побегох, у јарости би ме на комадиће искидале. Бежим, а оне, аспиде, пред очима ми једнако, и на глас им говорим: „Прње ли једне, осим то здраве одеће све је на вама труло и поцепано, па сте болештини угодне. Од вашег палацања Марију ни глава заболети неће, и да вам змијињи јед с језика на њу кане, миром би постао! А вашом ненавишћу, јер су вам кћери печурке од печурака, саме ћете се истребити! И ако ја одселе комад леба из ваше руке примила, тај час у камен да ми се преобрати! Амин, и амин, и амин!”
uk a
зазрети – од зазирати, плашљиво гледати, прибојавати се.
Ed
згранован – бесан суманут, помаман, луд.
аспида – змија отровница, гуја; овде фиг. зла и опака жена. ненавист – мржња, завист.
372 / Српска књижевност између два рата
Ed
uk a
pr om
o
Код куће оштро се у девојку загледам, не бих ли ма и трунке на њој уочила, па видев је чисту као икону, горко на неправду проплачем. „Што плачеш, дадо? Ако ли од злотвора, не бој се: вазда гледам змије довијугав сплећу нам се око капије, мисле брана су. А ја их у милости пустим, нека их, кад им је у томе сва драгост живљења. Али у тајности знај, објавиће зрака долазак, расплести се оне и у таму одвијугати!” „Девојко, по вароши зграновне и пијане вештицом те крсте, а мени лековита си као света вода. Ако ти је у моћи, реци да те умеднем бранити, шта је то у теби? Која моћ? Кога то у журби везући с далека изгледаш? И на благослов ли је или неко даље страдање, милосна?” Слудовах, јер вољној заустити не даде се, и избори се сирота, да грашке зноја избише по њој, и задихана прибеже везу: Бели цвет изви се сам самцит на стабљици, а око њега укотурена риђа змија. Онда, протнув задњи бод, урађене из ковчега повади, разастре их и сву драгу ноћ над њима пробди, уведрила као биљка на суши незаливена. Зора се указа, ја да јој помогнем скупити, она обема рукама одбија ме: боји се зар неке нечистоте с моје стране. Нити се сну даде приволети, но с виделом разапе ново платно. Иза тога зацрне: по вароши се и пси на мене наканише; у кући ни шака брашна; Марија ми узнемирена, потреба за везиво нестаде јој. Ја се дигнем па у прво село. Мисле у прошњи сам, па брже-боље хоће да ме дарују. „Немојте”, велим, „сестре, убога нисам да ме дарујете, но вичну сваком послу, метните ме где вам недостаје посленица, да ми ваш комад сладак буде.” Оне приме за Бога и запосле ме. Хитра им се свидех у гребенању и пређи, јер за троје отаљавах, и домови се отимаху о мене. Тако поваздан, а чим смирај, ја се дигнем па кући, нити се дам на конак задржати. Кад једно вече дојаха у трку из вароши домаћин код кога на раду бејах, громовит и одсечан човек, па ме онако с коња пита: „Рециде ми, бабо, ко ти је то на дому, те чим вече, а ти се трудиш до у варош стара? Која ти је невоља те ниједном не заноћи на селу, кад ни наши конаци нису за марву но за људе?” Оштро ме пита, па ни ћутати ни лагати. „Девојче ми”, велим, „у кући слабуњаво, па му као биљци неге треба.” Докле се он осече: „Ти ли си та вештичара! Хајде купи се док си читава, јер ако ми смркне, зло по тебе!” На дому Марија ми у тамно везе, разазнати се не да, гује ли су, акрепи, печурке ли, сказе ли неке погане; гдегде само као млаз бистрине пробије, или зрака видела, или бокорић травки. Везе, а на опрезу јој ухо: „Ено, шуште, до врата нам довијугаше, по крову нам никоше!” „А што их у вез мећеш, Марија?” „Да ме није гроза но љубав, дадо!” Јаој, кад ли је боље погледах: Издужена у снази, у лицу, а очи, Боже, те очи, док она цела чуви, оне све крупнијим бивају. Ту се у кут прибила. Оно смешење све јаче бије од ње да и мени самој буде, као први пут видим је, и препаднем се и побегнем. У треће село с ону страну брда побегнем. У зло доба тек запитам се: „Од чега и чему бежим? Они бар не видеше девојку, а злом бијени нужда им на коме било искалити се; али ја, као водом и хлебом крепљена њоме, зар и ја да прстом укажем на њу, да повичем: „Јесте, вештица је!” Јаој, којим ли покајањем да скрушим себе! Па нагрдив се у лицу и прашином посув Момчило Настасијевић / 373
гребенање – чешљање вуне или кудеље гребеном.
uk a
Илија Коларовић, биста Момчила Настасијевића
pr om
o
главу у стидно богорађење од прага до прага пођем. „Уделите”, велим, „сестре, Бога ради, јер има ко у светости није кадар себи леба набавити! А мене проклету батином дарујте, и псе пустите да ме поцепају!” Крсте се и чуде, даровану ме до капије отпрате. И намерим се на милооку младицу и каже ми: „Чега си”, вели, „најжељнија, то бих да ти дарујем!” Па се заплаче, и ја за њом. „Ето”, велим, „милости сам најжељнија, а ти ми је сузицом дарова, душице!” Она одскакута, мила веверица, па ето је, неки савијутак носи ми: „Мало платна да скројиш себи стара!” За благост њену одузе ми се реч, да очи у плаветнило упирем и молитвено мислим: „Боже, где ли си у висини, где у низини, којом речју да ти казујем хвалу! Ево, срамотом нагрђеној благост ми се указа! Душица ова, тобом научена, платно ми за Марију дарова! Благо мени, јер ми на дому с прага јавим: „Марија, платно ти донех даровано!” Обе руке пружи, дочепа га као хлеба ко је гладан, у некој грозници усцвокотала прионе вести. Боже, коју ли то грозу везе? Гљиве ли су, из које погани никоше? Очи ли, шта то из њих гледа! Црвено ужагреле очи с платна! Кријем се, али не помаже. Под земљу да се завучем и тамо, чини ми се, грозом би ме пробадале. Она ми маше руком, њој да прибегнем. И гле, уз милосну се смирим! И шапће ми: „У собу нам умилеше, ковчеге за сигурност закључах, успављујем их, заклопи очи ако те гроза!” Прибијам се уз њу, и заклопљених очију чујем у борењу је задихана, и брзо, брзо у стравичној тишини да се протиње игла. Неки се дремеж обара на мене и да заспим, кад наједном: фрас! Прште огледало, као да неко с коса у косо прутем ошину по њему. Обневиделу и глуву узме ме тумарање по кући. У свануће скине ми се тама и видим: Марија, ту где се затекла, сва оседела смирује се, нити јој вез из руку испаде, но га чврсто држи. И, Боже, заборавити не могу, чему онако бледа и разрогачена, чему се смешила истоветно као први пут кад се насмеши?
РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ
Ed
Изнеси своје утиске након читања приповетке Момчила Настасијевића. Упореди Настасијевићеву приповетку са народним бајкама и прокоментариши своје увиде. Упореди Настасијевићеву приповетку са неком фантастичном приповетком коју знаш одраније (нпр. Едгара Алана Поа) и пронађи сличности и разлике. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
► Поделите се у групе и истражите слојеве приповетке „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Прва група треба да трага за митским елементима приповетке и за значењима митских симбола (огледало, вез, дар, затворен ковчег). Друга група истражује фолклорни слој приче и трага за значењима фолклорних симбола (уклета лепота, урок, мачка, баба). Трећа група се бави библијским мотивима Настасијевићеве приповетке и трага за значењима библијских симбола (ишчекивање доласка, змија, огледало, жртвовање, тајна). ► Прикажите резултате својих истраживања у облику презентације, служећи се знањем са часова информатике и рачунарства. 374 / Српска књижевност између два рата
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Морфологија Настасијевићеве приповетке блиска је прагматици народне приче. Смисао тих прича јесте да се дефинишу критеријуми компетенције који припадају друштву у коме се причају. Вез се у причи јавља као запис, као архитекст, као рефлекс звездознанства. Маријини везови су украшени митским писмом, она поседује знања о скривеним стварима. У последњој сцени знање се додирује са мистеријом о кривици. Прави предмет приче јесте чин њеног приповедања. Растанак и одлазак аутора у свет припада емпиријско наративном дискурсу. Ликови у Настасијевићевим причама имају психолошку константу, а та је опседнутост приповедањем и слушањем приче. Нарација је равна животу. То су према Тодорову људи-приче. Долазак до човека-приче који је на путу означава крајњу тачку приповедног простора. Живорад Настасијевић, Мој брат Момчило (1927)
o
(Из текста „Прагматика наративних знања у приповеци Записи о даровима моје рођаке Марије Момчила Настасијевића” Миодрага Радовића)
Ed
uk a
pr om
* Као гест или чин у међуљудској комуникацији даривање обично има симболичко значење. Онај који дарује очекује да му се дар узврати. Примање дара значи и прихватање обавезе за узвраћање дара. Одбијање да се дар прими непријатељски jе гест према дародавцу. Даривање отуда има више функција: симболичку, психолошку, друштвену, економску. Дарована ствар може да поседује и магична својства. Најзагонетнији део приповетке чини прича о Маријиним даровима. Марија је девојка и природно је да она, као и друге сеоске девојке, спрема дарове, девојачки дарови спремају се за чин удаје. Део тих дарова девојка намењује будућем мужу, део својој и његовој родбини, део другима који учествују у свадбеном чину. Девојачки дарови имају своје адресате и намењени су њеном уклапању у нову средину, као и одржавању везе са старом. Од тога што је, у патријархалном друштву, и за дарове патријархалних девојака нормално, Марија је одступила. У бабиним казивањима не помиње се да је Марија уопште спремала дарове док је, евентуално, могла да мисли на удају. Она је дарове почела да везе тек када се, после смрти оног младића, повукла из света. Марија везе дарове, а њени дарови су без адресата, нису никоме намењени. Они, дакле, служе оспољавању њених унутрашњих расположења. Маријино оспољавање, отеловљење њеног духовног стања, проистекло је из извесног плавог цвета на стабљици са три зелена листа. Завршило се приказом погани којих се баба боји. Марија је, при томе, преко бабе, водила дијалог са светом, реаговала на спољни свет променама у својим везовима. Што је свет према њој и њеној дади био неправеднији и осорнији, утолико се више нашло ружног на њеним рукотворинама. Момчило Настасијевић, сматрао је и често истицао, да се у све тајне не може продрети. У нашој књижевности приповетка „Запис о даровимa моје рођаке Марије” остаће сигурно као изузетна творевина. Њена величина је засигурно у томе како је испричана: Настасијевићев језик и стил су у њој испољили своје најлепше врлине. Посебна вредност те приповетке је, међутим, што је дарове узела за своју основну тему. (Из књиге Наратолошка истраживања Петра Милосављевића) Момчило Настасијевић / 375
Владета Јеротић, „Момчило Настасијевић и његова прича Запис о даровима моје рођаке Марије, у књизи Дарови наших рођака, Београд, 1984. Петар Милосављевић, Наратолошка истраживања, Матица српска у Дубровнику – Београд, Мирослав – Београд, Логос – Грачаница, 2012. Миодраг Радовић, „Прагматика наративних знања у приповеци Записи о даровима моје рођаке Марије Момчила Настасијевића”, у: Зборник радова Типови приповједања у роману и приповијеци на српскохрватском језику у првој половини 20. вијека. Сарајево 1989. Тања Крагујевић, Митско у Настасијевићевом делу, Београд, 1976. Никола Милошевић, „Мелодија и мотивација”, у књизи Николе Милошевића Зиданица на песку, Београд, 1978.
Приповедачки рад Момчила Настасијевића је нарочито значајан по језичким и структурним иновацијама. Мистичке, фолклорне теме уметнички се остварују изразом који се заснива на народним причама и прози Б. Станковића, с елементима библијског стила и архаичне средњовековне лексике. Новине су и у наративној техници. Настасијевић обично приповеда посредством усменог казивача који сведочи о нечему о чему ни сам нема довољно знања, што је чуо од других, што се прича у народу.
Послушај радио-драму Драмског програма Радио Београда Дарови моје рођаке, према приповеци Момчила Настасијевића „Запис о даровима моје рођаке Марије”.
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
youtu.be/Z42_JzDmitA
pr om
o
Погледај филм снимљен по мотивима „Записа о даровима моје рођаке Марије” и напиши приказ филма/или напиши другачији епилог приповетке. Проучи свадбене обичаје даривања у оквиру патријархалне традиције и припреми презентацију. Упореди приповетку Момчила Настасијевића „Запис о даровима моје рођаке Марије” и причу о Фати Авдагиној из Андрићевог романа На Дрини ћуприја, уочи сличности и разлике.
uk a
Збирку песама Пет лирских кругова (1932), чији су наслови Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте и Речи у камену, допуњују још два, остала у рукопису: Магновења и Одјеци. Песма „Туга у камену” налази се у циклусу Магновења; као и друге песме у њему, има специфичну структуру: подељена је на одељке, који су означени бројевима. Читај их полако, пратећи ритам у који те песма уводи.
Ed
ТУГА У КАМЕНУ* 1 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза; а дýгê свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук. 2 И кренем, и родна коб све дубље ме корени.
Ж. Настасијевић, Мој брат Момчило (1927)
И крикнем, и у срце као нож рођени зарије се крик. * Делo из изборног програма.
376 / Српска књижевност између два рата
3 И крвљу ту па ту матером у круг. А свићем са зорама, а с вечери сетно нестаје ме за горама. 4 И немо из твари тугом објави се друг. И тугом зацвркуће тица и зазелени луг.
5 И секира кад љуто засече дуб;
7 Све зове, — остајем.
и јагњету вук, — кости кад млави зуб; немо све свему тугом верни остане друг.
Кореном у камену тузи затварам круг.
9 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза.
o
И благослов што гробу колевци проклетство неко, — одужити дуг.
И чудно, на рамену себи, светли свој сагледа лик.
pr om
6 Слобода робу, — одбегнем далеко, а све дубље ту.
8 Патнику из тиха срца то чудно пукне зоре цик.
А дýгê свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук.
uk a
РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Момчило Настасијевић, 1922.
Ed
Опиши свој доживљај „Туге у камену”. Чиме она најјаче на тебе делује: мелодијом и ритмом, значењем, лепотом исказа? Образложи свој одговор. Искажи шта ти је у вези са овом песмом необично или нејасно. Покушај да објасниш наслов песме „Туга у камену”.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Прочитај песму више пута. Покушај да издвојиш стихове који су носиоци основног осећања у песми. Потруди се да објасниш изворе основног осећања лирског субјекта. Објасни како разумеш значење стихова: „Кореном у камену / тузи затварам круг.” Уочи како је песма организована у стихове, строфе, поглавља одељена бројевима и изведи закључке. Издвој мотиве и протумачи њихову повезаност и распоред у композицији песме.
Уочи риму и испитај њену природу и правилност. Каква је ритамска организација песме? Какву улогу имају белине, паузе сугерисане бројевима, запетом, цртом...? Усредсреди се на језичкостилски израз: избор лексике (архаизама), употребу елипсе, инверзије, опкорачења. Објасни какав се ефекат постиже. Образложи цикличну композицију песме: каква је улога, у семантичко-емоционалном смислу, понављања прве строфе на крају песме?
Момчило Настасијевић / 377
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
o
Он се вратио фолклорном стиху и мелосу не да би их унео у своју песму, него да би у њима открио оно што је звао матерњом мелодијом. Више од других песника активирао је из језичког памћења старе слике и значења. Његова је лирика повремено херметична, али је зато и једна од најдубљих уопште у српској поезији. Има у њој и мистичког заноса и изворног религиозног надахнућа. (Из књиге Огледи о српским песницима Новице Петковића)
Он у нашем песништву тог доба, па и у нашем песништву уопште, стоји као усамљена и чудна песничка личност, чији је положај невероватно парадоксалан: Настасијевић је, на пример, употребљавао речи и интонације архаичније него традиционалисти, али је остао актуелнији, па и новији, него многи модернисти. Разлике између Настасијевића и његових савременика су многобројне. Најупадљивија је разлика у синтакси и лексици и, уопште, у схватању језика. Не мање је упадљива и разлика у структури стиха и песме. Што је још важније, Настасијевићево схватање егзистенције, пуно страха и очајања, стоји врло далеко од схватања наших тадашњих песника.
uk a
Мелодијске је природе сваки живи израз духа [...] Речи само оивиче у свести тај већ пренети трептај од духа духу. [...] Што се поезијом назива, тачно је средина између говора и музичке мелодије [...] Матерњом мелодијом називам ону звучну линију која, долазећи из најдубљих слојева духа, везује појмове у тајанствену целину живог израза. Афективне је природе (и математичка апстракција изражена, па садржи свој степен распеваности). Коренита је и колективна, и дан-дањи у разгранатости језика у наречја, и све до појединачног израза, делује спајајући. И чим се из веће дубине продре глас, тим му је и шири обим одјека. [...] Па опет још се није чула мелодија која би потицала из саме сржи духа, која би, тиме што је индивидуално најдубља, имала свој адекватан одјек кроз све народе и расе. Још музика није свеопшти језик осећања. И која је проглашена свеопштом, ипак је, као страни језик, треба унеколико учити слушањем. Мерило је за матерњу мелодију, погоди ли или не погоди од првог слушања.
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Композиција (лат. compositio – уређивање, сређивање) – начин на који се различити елементи књижевног дела (догађаји, ликови, ситуације, теме, мотиви) повезују у јединствену уметничку целину. У разматрању к. одувек се постављају две основне врсте питања: 1. редоследа и динамичности као основних аспеката организације грађе у књижевном делу; 2. технике саопштавања својствене одређеним књижевним родовима, односно природе и сврхе одређене врсте књижевног исказа. Прстенаста композиција – затворена, кружна композиција књижевног дела, карактеристична по томе што се исти елементи (реченице, стихови, мотиви) појављују на почетку и на крају. Најчешћа је у лирици, али се јавља и у епици и драми.
(Из Предговора збирци Пет лирских кругова, Љубомир Симовић)
Ed
Циклус „Магновења”, мотивски посматрано, представља синтезу свих претходних циклуса. Атмосфера ових песама највише одговара атмосфери коју носи циклус „Бдења”. Чини се да је свака од тринаест песама произашла из откровења до којег је песник у тренутку дошао („Награда”, „Порука”, „Храм”...). Централно место у овом циклусу припада песми „Туга у камену”, лирском кругу из девет целина, у којем се и у погледу мотивике, композиције, идеја и песничке реторике огледају Настасијевићеви лирски кругови. [...] Није он само трагао по скривеним, у великој мери заборављеним кутовима ризнице српског језика, већ је, ослањајући се на моћ језика да се увек изнова обнавља и чува, стварао нове речи по узору на постојеће. Одгонетање значења речи (архаизама и неологизама) није тако велика препрека у разумевању његовог језика, знатно већи отпор ствара синтакса – необични спојеви речи, нејасне синтагматске везе, инверзије, елиптирање делова реченице. [...] „Велики светски песник српског језика”, како је о њему писао Васко Попа, због херметичности израза био је и остао песник за посвећене, спремне да над његовим редовима одгонетају скривене смислове и ослушкују бруј родне мелодије.
(Из есеја „За матерњу мелодију” Момчила Настасијевића)
(Из предговора „Кружење тајне” Биљане Мичић у књизи Момчило Настасијевић) 378 / Српска књижевност између два рата
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Прочитај Настасијевићеву збирку. Научи Настасијевићеву песму по свом избору. Изабери неки стих Настасијевићев за мото песме коју ћеш написати. Издвој једну од следећих песникових реченица из есеја „За матерњу мелодију” за есеј који ћеш написати: Речи само оивиче у свести тај већ пренети трептај од духа духу; Још музика није свеопшти језик осећања; Што се поезијом назива, тачно је средина између говора и музичке мелодије.
Момчило Настасијевић (1894–1938)
o
СИНТЕЗА
Љубомир Симовић, „Белешке о поезији Момчила Настасијевића”, предговор збирци Пет лирских кругова, Слово љубве, Београд, 1980. Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, „Вук Караџић”, Београд, 1981. Момчило Настасијевић, Поезија, приредио Новица Петковић, Сабрана дела Момчила Настасијевића у редакцији Новице Петковића, књ. I и II, Дечје новине, СКЗ, Горњи Милановац, 1991. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Друштво за српски језик и књижевност, Београд, 2004. Биљана Мичић, „Кружење тајне”, предговор у: Момчило Настасијевић, прир. Биљана Мичић, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, књига 61, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2016. Седам лирских кругова Момчила Настасијевића (зборник радова), Институт за књижевност и уметност, Београд, 1994.
pr om
„Запис о даровима моје рођаке Марије” – приповетка која представља врхунац Настасијевићевог приповедачког умећа, значајна по језичким и структурним иновацијама: мистичка, фолклорна тема заснована на народним причама; новина у наративној техници и непоузданом наратору – усменом приповедачу који о ономе што приповеда нема довољно знања; елементи библијског стила, употреба архаичне лексике.
Ed
uk a
Песник, приповедач, драмски писац – јединствен у српској књижевности по свом „фолклорном модернизму”, „матерњој мелодији” и „лирским круговима” – избрушеном језику, елиптичном изразу који делује херметично.
Користио је могућности језичког памћења, из ког је црпео архетипске слике и значења. Иако често затворена у себе, мистична, религиозно надахнута, и у својој концизности некада тешко разумљива – Настасијевићева поезија плени својом мелодијом и дубином значења.
Збирку песама Пет лирских кругова (1932), чији су наслови Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте и Речи у камену, допуњују још два, остала у рукопису: Магновења и Одјеци. Књига је грађена по принципу концентричних кругова: сваки круг уписан је унутар већ постојећег. Однос међу круговима сличан је односу међу варијантама исте песме. Момчило Настасијевић / 379
Раде Драинац Кључне речи: „Бандит или песник”, бунтовна боемија, песник велеграда, часопис Хипнос, хипнизам.
Бандит или песник
pr om
Да ли ће ми будућност опростити за нејасне јероглифе по
девичанској хартији, За ово велико моје бандитско срце песника? Тхе! Па и ако ме осуди... ионако све сам изгубио... Заситим ли се поезије, убићу се! Грозно умрљаних очију од свирепе јаве. Часна реч! Из крвотока једног дана ионако пашће последња мутна кап кише, А онда? Верујте, тако на моме длану пише. Макар ме и убили у пристаништима као клептомана који краде крваве кошуље океанских Зора, Благословљена буди песмо моја благим отицањем лимфатичних жљезда! Ужасно је небо са мојих прозора... Или је још увек катастрофална ноћ збрисала све видике? Ето: пуних 27 година се давим у одвратном океану поезије: Да ли овако плаче локомотива на перону, Киша у саксофону, Птица у Салвадору?... И зору ту балканску за какво добро, закључану у куферу, носим човечанству? Кад би се бар јела моја поезија био бих најславнији кувар овог света! Овако... завијен у комад платна, носим од станице до станице
uk a
хијероглиф = јероглифи – 1. сликовно писмо старих Египћана; 2. фиг. тешко читљив рукопис.
o
На великом стаблу српске поезије, лирика Драинца се указује као чудесан плод, препун коштица. Тај плод има упадљиву боју, необичан облик, а и по укусу се разликује од осталих плодова. Иако није на највишим гранама, његово место је на таквој висини, да се лепо и јасно може понудити сваком оку које се загледа у ово стабло. (Стеван Раичковић)
Ed
клептоман – човек који пати од клептоманије; клептоманија је патолошки нагон за крађом.
Неисплакан бол вечитог детета. Па слаб сам кад падају кише; Самоубилачки се плашим самоће и себе; – Има у мени две морбидне дуге пруге најочајније туге! 380 / Српска књижевност између два рата
Зар не осећаш колико ме лирика разорила? Ах! Лажни принц од црвеног картона... Устрелићу скитничко срце своје презриве пијанице као зелени балон! РАЗГОВОР О ПЕСМИ
Раде Драинац (1899–1943) Песник, романсијер и есејиста (право име Радојко Јовановић), рођен је у Трбуњу 1899, a умро у Београду 1943. Прешавши са српском војском Албанију, остао је да се школује у Француској. Бавио се новинарством у међуратном периоду. Био је бујна лирска природа, бунтован и горак, боем који је презирао друштвене конвенције. Његова лирика варира у тоновима од осећајности до негаторства и цинизма. Представља најснажнију индивидуалност међуратне српске поезије. Дела: Модри смех (1920), Еротикон (1923), Воз одлази (1923), Лирске минијатуре (1926), Бандит или песник (1928), Шпански зид, роман (1930), Осврти, есеји (1938), Дах земље (1940).
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Изрази свој доживљај Драинчеве песме „Бандит или песник”. Пронађи основни мотив; уочи уводни, глобални и завршни мотив у песми. Удуби се у песму и опиши атмосферу која у њој влада. Какав је однос лирског субјекта према свету? Прокоментариши следећу тврдњу Радомира Константиновића: „Он је био мистификатор, опсенар, један песник – глумац, који је поезију схватао као глуму, а песника као глумца.” Какво је расположење лирског субјекта? Доведи га у везу са насловом песме која је и наслов Драинчеве песничке књиге и протумачи га.
uk a
„Песник Раде Драинац волео је јаку реч или, тачније, та јака реч волела је њега. Он није могао без ње, увек готов на егзалтацију: нема такве вике у читавој нашој поезији као што је ова вика Драинчеве поезије, тог банкета који је он непрестано приређивао, и на коме је изводио, са мајсторством великог жонглера, свој репертоар опсенарства. Ако за његову поезију може да се каже да је једно позориште, чији је дух настао у духу вашарске шатре, у коме се негују јака реч, моћна осећања, витриолска јака несрећа, онда је Драинац, чак и када је говорио о својим најличнијим стварима, био онај који позива, увек на исти начин” (Радомир Константиновић).
Ed
Пронађи песничке слике у песми и одговори којим стилским средствима се постиже њихова експресивност. Проучи стих, строфу, риму и ритмичку организацију песме и изнеси своја запажања. Обрати пажњу на Драинчев језик и потврди тезу Радомира Константиновића да је реч о песнику снажне речи која изражава моћна осећања. Обрати пажњу на однос песника и поезије. Пронађи стихове у којима лирски субјекат изражава стваралачку сумњу. Упореди Драинчеву и Бодлерову поезију и уочи сличности. Које „непесничке теме” поетизује Раде Драинац? ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
У првом таласу нашег послератног модернизма он није присутан, песме које тада објављује сасвим су традиционалне, проистекле из предратног парнасо-симболизма (Модри смех, 1920). Али изненада, Раде Драинац / 381
егзалтација – усхићавање, занос, духовни полет. опсенарство – изазивање опсене; опсена – варка, обмана. витриол – 1. старији назив за топиве, растворне сулфате двовалентних тешких метала; 2. сумпорна киселина.
такорећи преко ноћи, тај закаснели следбеник Дучића и Ракића преобразио се у хипермодерног песника. Покренуо је часопис Хипнос (1922), у којем је, потакнут Мицићевим зенитизмом, прокламовао нов песнички правац, хипнизам, као нов, екстремни облик експресионистичког интуитизма. Касније, у тридесетим годинама, Драинац је, слично надреалистима, своје ставове покушао преобликовати у духу нових схватања. Тада се изјашњавао за „нови реализам” и настојао да се приближи напредном покрету и социјалним писцима. Представник боемије и анархоидног бунта у нашој поезији између два рата, Драинац је, уз то, песник града и „модерног градског пејзажа”. У десетак збирки, углавном мањег обима, изашлих у размаку од двадесет година, од 1920. до 1940, од којих су најзначајније Бандит или песник (1928), Банкет (1930) и Дух земље (1940), он са страшћу урања у матицу модерног живота и савременог света. Драинац је опседнут путовањима, чежњом за упознавањем далеких предела на земаљској кугли. Али он није био путник као Растко или Црњански, већ је говорио о измишљеним путовањима, „путовањима по географској карти”, на начин као да су стварна. Слично је с његовом опсесијом модерним градом. Град о коме он пева није Београд његова доба, није, по свој прилици, ниједан конкретан град него Град, какав је он замишљао. Главни јунак тога великог, мистификованог света био је он сам, Раде Драинац, „бандит или песник”, потомак песника луталице Вијона и блиски рођак Јесењина, „песник, апаш, профет [...], краљевски принц, вагабунда”.
Корица књиге Бандит или песник из 1928.
pr om
o
интуитивизам = интуиционизам – теорија која интуицију узима као најважнији извор сазнања, која је претпоставља свим другим спознајним функцијама.
uk a
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
Раде Драинац
Програм хипнизма
Ed
(одломци)
Хипнистички свет је сан у екстази, без догме, без веза: онако ка-
Часопис Хипнос, 1923.
ко људи индивидуално живе у себи самима. Хипнизам ствари не рашчлањује на атоме, да тиме ствара заробљавајуће системе (као што је случај са европском философијом), већ у хипнизму се живи на искуству преживљења ствари. Да, људи су се кроз векове трзали за слободом и на концу су се налазили у уписаним круговима. Сан екстазе их је једино од тога ослобађао. Али људи га нису разумели нити су били свесни тога: мислили су да је то утопија. Хипнизам је морао да дође, да ослободи људе од свега и да свет начини невидљивом етеричном варницом, да га на тај начин истински баци у вечност. Хипнизам је преживљавати, много крви давати медитацијама и живети од свега и у свему путем сна, који је најбескрајнији да открије, 382 / Српска књижевност између два рата
бар у привидним контурама, што, иначе, све друго заокружава – донекле – одређеним линијама. Хипнизам је директна илузија свега, душевних драма и метафизичких дубина. Хипнизам је – Сан екстазе, без кругова и опредељења. [...] Хипнисте остављају себе у звездама, у шумору грања, у ноћној светлости, у плаветнилу воде и мисле да то вечношћу са њима живи. А принципа не постоји. Форма се као сан оцрта. Речи су мизерна помоћ, иначе би хипнисте живели етеричношћу мисли и осећања. ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Послушај радио-драму Драинац – Бандит или песник (1989) Миодрага Ђукића (Драмски програм Радио Београда).
pr om
o
Истражи у литератури занимљивости из боемског живота Рада Драинца и покушај да напишеш причу у којој ће Раде Драинац бити главни јунак. Као инспирација може ти послужити и слушање радио-драме Драинац – Бандит или песник (1989) Миодрага Ђукића. Направи избор из Драинчевих песничких књига и сачини малу антологију његових песама. Напиши есеј на тему Глад ми је бескрајна а руке вечно празне. Упореди суматраизам Милоша Црњанског и хипнизам Рада Драинца. Образложи експресионистичке одлике поезије ова два песника.
youtu.be/Z2PKiEz9Qzg
Раде Драинац
СИНТЕЗА
uk a
(1899–1943)
Ed
Драинац је покренуо часопис Хипнос (1922) и прокламовао песнички правац хипнизам, као нов, екстремни облик експресионистичког интуитивизма.
Представник је бунтовне боемије између два рата, био је песник велеграда, опседнут путовањима и далеким пределима.
Најпознатија збирка песама је Бандит или песник (1928), у којој изражава осећање савременог живота и света.
Раде Драинац / 383
Бошко Новаковић, „Недосањана Хипнисландија Радета Драинца”, Летопис Матице српске, 137, 1961, 1, 387. Радомир Константиновић, Раде Драинац или похвала мистификацији, Песници II, Српска књижевност у сто књига, Нови Сад, Београд, 1965. Књижевност између два рата, друга књига, приредила Светлана Велмар Јанковић, Београд, 1966. Стеван Раичковић, „Драинац”, избор и предговор збирци Бандит или песник, Београд, 1974. Слободан Пауновић, Драинац – песник и боем, Партизанска књига, Београд, 1981. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Недељко Јешић, Циркус Драинац, Службени гласник, Београд, 2013.
Погледај емисије Образовно-научног програма РТС-а: Немогуће, уметност српских надреалиста: Mouvement dada
youtu.be/K8t93NYoCZM
Подсети се главних обележја европске и српске књижевности између два рата, а посебно чињеница о надреалистичком покрету у Француској и о његовим одликама. Пре упознавања са поетским делима српских надреалиста, прочитај неколико извода из књижевноисторијских текстова.
НАДРЕАЛИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Претече и утицаји Можда је Дединац, као ретко ко, указао на култ Рембоа који је владао међу младим песницима у српској поезији двадесетих година. У предговору уз књигу Од немила до недрага он је Рембоу дао посебно место, истичући га тако међу осталим узорима његовог нараштаја и видећи га као песничког џина из чије се „луде главе” „дижу, свуд шире у усхићењу рајска и паклена паганска сновиђења”. [...] цео један нараштај [...] пише у рембоовском стилу, без обзира на то да ли је тог песника стварно читао на француском или им је у уху одзвањао објављени превод „Пијаног брода” Растка Петровића. Рембоовски богата метафорика, чежња за непознатим, предавање химерама путовања, љубав према егзотичном, осећај „засужњености” у оквирима поратног цивилизацијског нереда [...] једном речју, модерна неоромантичарска лирика – доминира у певању најмлађег нараштаја неколико година до 1927. [...] Кад се говори о генези поезије у српском надреализму и типским ознакама надреалистичког текста, немогуће је заобићи Станислава Винавера. Наиме, још од предратних збирки Мјећа, Смрт тишине, Мисли, па до изаратних књига, особито Громобрана свемира и Женидбе Врапца Подунавца, Винавер је писао хибридне текстове, у којима су долазиле до изражаја особине које ће постати битна својства надреалистичке поезије: мешање поетског и прозног дискурса, провокације пародијом и хумором, принцип слободног асоцијативног ређања фрагмената у веће целине и облик „вилинске приче”, у којој се појављују фантастична бића и маштовито изграђени фантоми. [...] Изгледа да су поратни експресионизам и дадаизам у Винаверовом делу достигли највећи степен деструкције рационалног песничког принципа и критичну меру (и у вредносном смислу) дисоцијативности виђења, утисака, па и изражајних метода (лирске, епске и драмске) – све у тежњи да се предочи тоталитет хаотичности света и тражење излаза из њега, да се у структури текста осведочи метод хуморних деструкција, владавина случаја у композиционој организацији детаља и начин обједињавања свесног и подсвесног, сневаног и стварног.
Ed
uk a
youtu.be/ez3svw9mUY0
pr om
o
Немогуће, уметност српских надреалиста: Надреализам
И З Б ОР И З ПОЕ З И Ј Е НА Д РЕАЛИ З М А ( В У Ч О , М А Т И Ћ , Д Е Д И Н А Ц , Д А В И Ч О )*
(Из књиге Поезија српске авангарде Радована Вучковића) Часопис Путеви (1924)
* Дела из изборног програма.
384 / Српска књижевност између два рата
Обележја надреалистичке књижевности
Прелистај алманах Немогуће.
http://nadrealizam.rs/rs/izdanja/ izdanja-nadrealizam-l-impossible
pr om
o
Изразите новине су у аутоматском писању, продору психоанализе у стиховне творевине, ирационализам који још више поништава традиционални поетски текст; све остало је већ карактеристично за поетске текстове авангардног језгра: хуморна деструкција, симултанизам, филмска техника писања, пародирање традиције, разарање жанра, подсвесно и несвесно у сукобу са стварношћу итд. [...] Конституисање надреалистичког покрета алманахом Немогуће створен је један нови модел авангардног стваралаштва. Тематски оквир се шири (хумор, аутоматски текст, психоанализа и психопатологија, фројдизам и марксизам итд.), као и проблемски контекст. Књижевност се доводи у корелацију са другим видовима људског стваралаштва. Изразито негативан став према традицији постаје поетичка доминанта. Не само према класичним моделима уметности и културе, већ и према најближој, тзв. авангардистичкој традицији. (Из књиге Откровење српске авангарде Гојка Тешића)
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Алманах Немогуће (1930)
Ed
uk a
Надреализам је нашао одјека и у [..] Србији, трајући напоредо с француским нaдреализмом у делима М. Ристића […], А. Вуча, Д. Матића, М. Дединца, Ђ. Јовановића, О. Давича, Ђ. Костића, К. Поповића. Први текстови о надреализму и у надреалистичком духу објављени су у часописима Путеви (1922–1924) и Сведочанства (1924 –1925), а тада се успостављају и везе с француским надреалистима. Српски надреалисти издају 1930. алманах Немогуће, а 1931. М. Ристић и К. Поповић објављују свој Нацрт за једну феноменологију ирационалног, најзначајнији теоретски спис српског надреализма. Нацрт и неколико бројева новог надреалистичког часописа Надреализам данас и овде (1931–1932) означавају и крај надреалистичког покрета у Србији: највећи број српских надреалиста придружује се покрету „социјалне литературе”, а неки међу њима бивају хапшени већ крајем 1932. и током 1933. и осуђени на робију као комунисти. Представници надреализма у Србији дали су неколико значајних књижевних остварења и у току организованог трајања самог покрета (1928–1932), али и пре и после тог периода. На међународној изложби надреализма 1938. у Паризу учествовали су представници из 14 земаља, међу којима и југословенски. То је последња значајна манифестација пре Другог светског рата, која обележава ако не крај надреализма а оно крај његовог победничког периода. […] Ако није успео да промени изглед света, надреализам је променио изглед поезије. Иако се многа дела своде на просто низање слика међу којима се не може открити никаква веза, иако у њима често има мистификације и позе, својим интересовањем за подсвесно и ирационално, својом тежњом да преНадреализам у српској књижевности / 385
Ване Бор (Стеван Живадиновић), Манифест
вазиђе традиционалне оквире књижевности, надреализам је указао на могућности нових путева у тражењу поетског израза и поетског садржаја и извршио утицај на модерну поезију.
Прелистај Надреализам данас и овде, бр. 1 (1931).
(Из текста „Надреализам” у Речнику књижевних термина, ур. Драгиша Живковић) drive.google.com/file/d/1yKuTdl DzUUzibEdxCCWbTvtrPqIImZA4/ view?usp=sharing
Прочитај одломак из надреалистичког текста објављеног у алманаху Немогуће 1930. Обрати пажњу на напомену аутора о његовом настанку.
ЧАРИ АУТОМАТИЗМА ИЛИ СЕДАМ МИНУТА ГЕНИЈАЛНОСТИ (одломак)
uk a
Надреализам данас и овде, бр. 1 (1931)
pr om
o
Овде наводимо један пример колективног аутоматског писања у коме су учествовали Александар Вучо, Ване Живадиновић, Ђорђе Јовановић, Слободан Кушић, Душан Матић и Марко Ристић. Сваки од следећих шест параграфа представљао је један засебан лист хартије. Тих шест листова хартије кружили су истовремено од једног до другог, у правцу земљиног окретања око своје осовине, и на њима је сваки исписивао по неколико реди, обзирући се или не обзирући се шта је претходник писао. Тако, исписивање ових шест листова хартије траје, у ствари, као нормално и брзо исписивање једног листа хартије. Стога за овај „састав” предлажемо наслов: Чари аутоматизма или, просто напросто, Седам минута генијалности. Искористимо, дакле, овде прилику, да у исти мах дунемо неприкосновеност и изузетност песничког надахнућа, имунитет и непробојност индивидуалне мисли, с једне стране, и деликатност ретроспективних, психолошких обзира, и психологију уопште, с друге стране.
Ed
Пољуљани Запад обелодањен је својом сопственом слабошћу као језиви самртник пред руменим крилом Истока. То је боље но рум. И то мало крви која већ капље као сан сагорева на овим очима које упркос свих засићених успаванки климају својим пристанком, буде се или не, не добијају места
Марко Ристић, колаж Асамблаж (1939)
Ване Бор (Стеван Живадиновић), Илустрација за „Васпитање деце” (1931–1932) 386 / Српска књижевност између два рата
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Ване Бор, Прошла ноћ (1927)
o
у овој малој сенци онога што је већ будно, што пече топло. Војска за војском. Нико неће бити већи. Кости костију. Сви трбуси су празни. Али тебе ћу грлити и овога пута без престанка, без прекида. А нека се на Истоку роди из облака у облак као црвени плашт – једна застава смрти. Да, и она је личила на заставу и надам се да ће ових дана умрети! Да ли је то био један Сплит из последњег сна кога се сећам, да ли је то био сит, задригли, смирени бискуп. Уосталом... Завио сам се у ту крпу у коју сам претходно обрисао нос и чизме које никад више нећу обући, јер су ми кораци у њима два пута ништа у песку, три пута ништа у трави, хиљаду пута ништа у заливу где сам преспавао живот. Сад је време међутим да будем други: хоћу да кажем други пас. Како си дошао са тог леђења? Јер овде тек су живот и смрт спустили своје лепезе лено, одмерено, поред својих голих бутина где трећи пас чува крволоштва која су нам драга, драга као свака Марија. Гаврани, гаврани. Т Е Р М И Н А
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
Аутоматско писање – начин писања који покушава да укине контролу или цензуру свести тренутним записивањем несвесних садржаја.
Ed
uk a
Истражи одлике надреализма у ликовној уметности. Прелистај надреалистичке часописе и обрати пажњу на ликовне прилоге. Искажи своје утиске. g Задаци за групни рад. На часу ликовне културе анализирајте фотографије и колаже српских надреалиста. У договору са наставником, индивидуално, у пару или групно направите надреалистички колаж. Уколико се бавите фотографијом, окушајте се и у прављењу надреалистичке фотографије. Према упутствима надреалиста, напишите текст у духу аутоматског писања: а) исеците речи из новина, ставите их у шешир, а потом извлачите и слажите текст; б) узмите лист хартије и на њему, према договореном редоследу (подељени у групе), исписујте реченицу по реченицу не знајући шта је пре вас написано. По завршетку размените искуства и анализирајте радове.
СИНТЕЗА
Поезија надреализма у Београду 1924 –1933. Читанка аутоматских текстова и надреалистичких песама, приредио Бранко Алексић, Рад, Београд, 1980. Gojko Tešić, Otkrovenje srpske avangarde, Institut za književnost i umetnost/Čigoja štampa, Beograd, 2005. Радован Вучковић, Поезија српске авангарде, Службени гласник, Београд, 2011. Rečnik književnih termina (ur. Dragiša Živković), Institut za književnost i umetnost / Nolit, Beograd, 1985. Rečnik književnih termina (ur. Dragiša Živković), Nolit, Beograd, 1985.
НАДРЕАЛИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Надреализам у Србији траје напоредо с француским нaдреализмом у делима М. Ристића […], А. Вуча, Д. Матића, М. Дединца, Ђ. Јовановића, О. Давича, Ђ. Костића, К. Поповића. Први текстови о надреализму и у надреалистичком духу објављени су у часописима Путеви (1922–1924) и Сведочанства (1924 –1925), а тада се успостављају и везе с француским надреалистима. Српски надреалисти издају 1930. алманах Немогуће, а 1931. М. Ристић и К. Поповић објављују свој Нацрт за једну феноменологију ирационалног, најзначајнији теоретски спис српског надреализма. Нацрт и неколико бројева новог надреалистичког часописа Надреализам данас и овде (1931–1932) означавају и крај надреалистичког покрета у Србији. Надреализам у српској књижевности / 387
Александар Вучо Кључне речи: Хумор Заспало, „Зарни влач”, надреализам, експериментисање у језику, коауторство, хумор.
Читајући одломак из Вучове поеме, обрати пажњу на фрагментарност зачудних песничких слика и необичних спојева речи.
ХУМОР ЗАСПАЛО IV Сву ноћ је кроз уста улице Цурила спаваћа кафа Сву ноћ се у постељи немира Под обрвом крваве тамнице На пантерским рукама бабице Порађала трула жирафа
o
(одломак)
Једно је дете у воску Најнижег варошког рафа Глодало бачену коску
Душан Матић и Александар Вучо, Rognissol (1930)
Једно би дете могло (Када би само смело) Да закоље читаво село
Једно је дрво на друму Крвљу која из очију штрца Чувало ужасну шуму На ледено лењим минама На песници ледено лењих пожара
Сву ноћ сам под скутом станице Са плућима од беле хартије Чекао закуску срца...
Једно би дрво на друму Могло (када би хтело) Да запали читаву шуму
Ed
uk a
Песник, романсијер, надреалиста, један од најзначајнијих српских писаца за децу, рођен је у Београду. Са седамнаест година, као добровољац, са српском војском прешао је Албанију. Школовање је наставио у Француској, завршивши гимназију у Ници а правни факултет на Сорбони. Већ 1923. сарађује у часописима Путеви и Сведочанства, а до краја деценије објављује прва дела: поему Кров над прозором (1926), роман Корен вида (1928), Ако се још једном сетим или начела (1929). Учествује у оснивању београдске групе надреалиста и један је од оснивача и потписника манифеста, као и уредника алманаха Немогуће и часописа Надреализам данас и овде. Објављује и први сценарио за филм Љускари на прсима. На почетку стваралаштва пише поезију под утицајем Црњанског, али се од 1932, објављивањем трију поема, Неменикуће, Ћирило и Методије и Хумор Заспало, сврстава у најзначајније надреалистичке песнике. Књига Подвизи дружине Пет петлића (1933), намењена деци, представља ремек-дело испуњено ведрим хумором. Са пријатељем, песником Душаном Матићем коауторски је објавио поему Марија Ручара (1935) и роман Глуво доба (1940). Од 1934. до 1940. био је уредник часописа Наша стварност. Уочи и током рата више пута је хапшен, а провео је и пет месеци у логору на Бањици. После рата је уредник у више листова а посвећује се и филму као сценариста, филмски критичар и директор филмских кућа. Наставља да објављује романе, трилогије Распуст (1954), Мртве јавке (1957), Заслуге и Омаме (1973), И тако, даље Омаме (1976) и Омаме, крај (1980). Написао је и једну од најбољих књига у српској књижевности за децу – Мој отац трамвај вози (1945).
pr om
Александар Вучо (1897–1985)
РАЗГОВОР О ПЕСМИ Издвој из песме оно што ти је необично, зачуђујуће и оно што ти је занимљиво. Образложи своје утиске. Објасни чему доприноси одсуство интерпункције у песми. Издвој понављања и објасни њихову улогу у ритмичко-мелодијској организацији песме. Издвој мотиве у песми. Повежи слике времена (ноћи) и простора (града) и опиши атмосферу и основно осећање у песми. Обрати пажњу на паралелизам: једно дете – једно дрво. Каква се веза успоставља односом дете–село и дрво–шума? Покушај да проникнеш у смисао тих стихова и изложиш своје тумачење.
388 / Српска књижевност између два рата
Пред тобом су две песме под коауторским насловом „Зарни влач”: прву песму је написао Александар Вучо, а другу Душан Матић, и обе су најпре објављене у алманаху Немогуће. Касније је Вучо своју песму уврстио као последњу у циклусу Хумор Заспало, а Душан Матић је своју песму објавио у књизи Багдала.
Александар Вучо (1) и Душан Матић (2) (2)
ЗАРНИ ВЛАЧ реком кућујем зид и горки хлеблави јед црвавим хлеблави јед данаћу кад немам куд кроз ноћлави тупи влач језаћу кад немам шта кроз јатни травни плач
грлам те столно сан саноћњиво те речим аколим те овдујем или бескрајим никадни вид увековни мар оцилам своје титање или твојење ево твојујем или једним или скапало јадним кровујем над ти неиспрекидано веђам докујем пад или вече и докујем пролажење косам те косо и каоним косо косе сећања и севања и кончам кичменим зверим ломним зрим јерим псим каснујем срамом те срмим свим и такујем такујем и вечним својим својим те рамно и зорно загрезам горко зазор свудујем олујам лестедајим хуморим уснам уснивам навекни задир београдан или нигдан без гора и ондан осиан жаљен циглан пламен сам иглан корим кореним коленим пољно чекања каменим водоскити сад окомим околим јет и језгро заграњен муч раменим тако болно цео смешан свет пламним ипакања и нем неми вид копним и капним кап капка златосузих тамника и пакле пакла пакленим и маглим у крв тај гром слеђен у грцални зрцални бора и бола вир ја сан ја сен је сени јасан јасен јесени
pr om
o
(1)
знај како те јошујем вишујем тујем самујем титујем стид
uk a
знај како сам лешни летни рудни разбијни падни друг и јутрај перјај ево већује мрак голи се чудни страх и молни зелени ход ево евује дах и ледује горући брод
Ed
ја лешно жив ја лешно жив
Душан Матић и Александар Вучо, Урнебесни кликер (1930)
Алманах Немогуће (1930) Александар Вучо / 389
РАЗГОВОР О ПЕСМАМА (АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
pr om
o
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Иако је заједно с Матићем најизразитији пример коауторства у нашој литератури, Александар Вучо (1897–1985) као писац се веома разликује и од Матића и од других надреалиста. Јавио се у раним двадесетим годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на Црњанског. У доба надреалистичког покрета објавио је три поеме: Хумор Заспало (1930), Неменикуће (1932) и Ћирило и Методије (1932). У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума”, како је приметио песник. Поема Хумор Заспало врхунац је те поезије апсурда и алогичности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија” српске поезије. Грађена је на хуморно-бурлескним синтагматским спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у инат смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет.
Ed
uk a
Од 1929. до 1932. године Александар Вучо је под псеудонимом Аскерланд објављивао у Политикином додатку намењеном књижевности за децу своју поезију и прозу, између осталог и поеме Путовања и авантуре храброг Коче и Подвизи дружине „Пет петлића”. Подвизи су објављени и у засебној књизи, са илустрацијама (колажима) Душана Матића. Надреалисти су у поезији за децу видели могућности чистог хумора, језичке игре, отвореност за сновидно, чудесно, фантастично. За свог претечу сматрали су и Луиса Керола, поготову због Алисе у земљи чуда. О својој поезији за децу Александар Вучо каже: „Поезија коју сам написао за децу пружила је велику помоћ мојој поезији за одрасле, а и обрнуто. Обе су ме ослободиле предрасуда моралистичке и рационалистичке цензуре. Схватио сам да је начело поезије и начело детињства у суштини једно исто начело жеље. [...] Песник треба да охрабрује и подржава дете како би исплутао на површину живота као потпун човек, а не као точкић у механизму цивилизације. У веку смо стројева, атома и компјутера, у веку скучености људског говора. Говор нема довољно простора око себе. Потребно је стога вратити човеку оно што му је цивилизација отела. Убеђен сам да једино поезија може да спасе људски говор од потпуне смрти. Једино она може да човека сачува од покорности једном нечовечном ономатопејском говору.”
Опиши како је на тебе деловала игра речима у овим песмама. Прочитај неколико стихова наглас у различитом темпу: једне у спором, друге у брзом, и објасни разлику у доживљају. Уочи алитерацију и асонанцу и начин на који песници постижу акустичке ефекте. Опиши своје асоцијације на Вучове стихове. Поделите се за рад у паровима и договорите се ко ће анализирати Вучову, а ко Матићеву песму. Истражите о чему говори лирски субјекат. Подвуците глаголе у првом лицу једнине, објасните од којих су врста речи настали и покушајте да објасните њихово значење (понудите синониме, на пример). Истражите које су одлике игре речи, на чему су засноване, и опишите ефекте који се тиме постижу. Подвуците примере за асонанцу и алитерацију и објасните повезаност звучања и значења. На крају упоредите Вучову и Матићеву песму и закључите шта им је заједничко. Направите мали речник надреалистичких неологизама из ових двеју песама.
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
О ЈЕЗИКУ
Ослободивши се сваког смисла, песник је ослободио свој хумор до краја и дао достојну завршницу, идући збиља ad absurdum, својој замисли, начинивши тако од ’Зарног влача’ не само поему апсурда већ и поему о апсурду. [...] Његов поступак није заснован на смислу већ на не-смислу. Он не почива на аналогији, већ на потпуно слободном и неограниченом не-аналогном раду. Наравно, ту недостају елементарне аналошке одреднице, оне типске у односу на језичке врсте, јер 390 / Српска књижевност између два рата
иначе не бисмо били у могућности да разликујемо „намеру” изражавања, односно оне интенције без којих речи не би биле оформљене као речи. У Вучовим кованицама аналошки је конципирана флексија речи, њихов суфиксни део. Префиксни, коренски и онај који припада основи варирају у различитим слободама. (Из књиге Десет песама: Вучо, Матић, Дединац, Ристић, Давичо Милице Николић) ЗАНИМЉИВОСТ
Фото-монтажа Душана Матића – насловна страна издања Подвизи дружине „Пет петлића” Александра Вуча и Душана Матића (1933)
pr om
o
Поезија за децу Александра Вуча [...], која у целини произилази из надреалистичког схватања хумора као могућне и стварне поетске субверзије конвенционалне стварности и њеног норматизованог рационализма, омогућила је прави преокрет у модерној српској поезији за децу. Дечји писци какви су Душан Радовић, Милован Данојлић, Драган Лукић, Стеван Раичковић, Љубивоје Ршумовић и многи други, незамисливи су без поетског искуства које им је у својој поезији за децу сугерисао Александар Вучо. (Из текста „Неке поетичке одлике српског надреализма”, у књизи Стилска преплитања Марка Недића) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Ed
СИНТЕЗА
uk a
Користећи се знањем са часова информатике и рачунарства, направи краћу презентацију о животу и раду Александра Вуча. Направи колаж (или фото-колаж) за једну од Вучових песама по свом избору. Напиши надреалистичку песму у којој ће преовлађивати игра речи, асонанце и алитерације. Потруди се да у њој буде и твојих кованица. Можеш то да урадиш и коауторски – било тако да твој друг или другарица напише другу песму, или да само у изабраној техници илуструје твоје стихове.
Александар Вучо, Песме и поеме, Српска књижевна задруга, Београд, 1980. Ахмед Хромаџић, Дечји писци о себи, Младо поколење, Београд, 1968. Милица Николић, „Поезија апсурда – Хумор Заспало Александра Вуча; Неологистичка семантика ’Зарног влача’, у: Десет песама: Вучо, Матић, Дединац, Ристић, Давичо, ИП „Вук Караџић”, Београд, 1978. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд. 2002. Марко Недић, Стилска преплитања, Службени гласник, Београд, 2011.
Александар Вучо (1897–1985)
Песник, романсијер, сценариста; означио преокрет у модерној поезији за децу. Један је од оснивача београдске групе надреалиста, потписника манифеста, као и уредника алманаха Немогуће и часописа Надреализам данас и овде. У доба надреалистичког покрета објавио је три поеме: Хумор Заспало (1930), Неменикуће (1932) и Ћирило и Методије (1932). Са пријатељем, песником Душаном Матићем коауторски је објавио поему Марија Ручара (1935) и роман Глуво доба (1940). У поемама из надреалистичког периода „је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума”, како је приметио песник. Поема Хумор Заспало врхунац је те поезије апсурда и алогичности” (Деретић). Александар Вучо / 391
Душан Матић Кључне речи: поезија, надреалистичка фаза, антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам.
Прочитај избор песама из надреалистичког периода стваралаштва Душана Матића. Подсети се песме „Зарни влач” и упореди је са наведеним стиховима. Обрати пажњу на језик Матићевих песама.
ДОМАЋИ ЗАДАТАК
Пролеће У пролеће нешто пролеће.
Садашње време једнина множина 1. л. Волим 1. л. Волим 2. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим 3. л. Волим
Лето Лети све лети.
o
ГОДИШЊА ДОБА
Јесен У јесен све је сен.
Зима Зими нешто зими.
Ed
uk a
Песник, есејиста, романсијер, сценариста, преводилац, академик, рођен је у Ћуприји. Један је од оснивача београдске групе надреалиста, потписник манифеста и један од оснивача и уредника алманаха Немогуће. Као младић је прешао Албанију, да би се потом школовао у Француској. У Паризу је започео студије на Филозофском факултету, а завршио их у Београду. Био је сарадник авангардних часописа Зенит и Путеви. Књигу Положај надреализма у друштвеном процесу (1932) написао је са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем. Својом поезијом, прозом и колажима коауторски је стварао са Александром Вучом (песма „Зарни влач”, роман Глуво доба, поема Марија Ручара, колажи у поеми Подвизи дружине „Пет петлића”). На почетку Другог светског рата био је ухапшен и затворен у Бањичком логору. После рата ради као професор на Академији за позориште, филм и телевизију у Београду. Своју прву књигу објавио је тек у педесет четвртој години – збирку есеја Један вид француске књижевности (1952), а прву песничку књигу, Багдала, две године касније (1954). До краја живота писао је и објављивао поезију и есеје. Као и дуги надреалисти, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке. (Ј. Деретић) Остала значајна дела: Буђење материје (1959), Лажа и паралажа (1962), Прошлост дуго траје (1977), књиге есеја Анина балска хаљина (1956), На тапет дана (1963), Пропланак и ум (1969) и др.
pr om
Душан Матић (1898 –1980)
Пређашње несвршено једнина множина 1. л. Волим 1. л. Волим 2. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим 3. л. Волим Пређашње свршено једнина множина 1. л. Волим 1. л. Волим 2. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим 3. л. Волим Прошло време једнина множина 1. л. Волим 1. л. Волим 2. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим 3. л. Волим Будуће време једнина множина 1. л. Волим 1. л. Волим 2. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим 3. л. Волим
Душан Матић, Александар Вучо и Лола Вучо, Une atmosphère du printemps et de jeunesse (1930) 392 / Српска књижевност између два рата
Погодбени начин 1. л. Волим итд.
МУТАН ЛОВ У БИСТРОЈ ВОДИ
Послушај емисију Памтивек Радио Београда у којој говори Душан Матић.
(одломак)
https://www.rts.rs/page/radio/sr/ story/24/radio-beograd-2/3988078/ dusan-matic-.html
РАЗГОВОР О ПЕСМАМА
pr om
o
нека ноћ буде какву ви хоћете, али ја знам шта знам. лећи ћу у први кревет из којег ниче трава. Лећи ћу. има неко који је паметан и осетљив као ипак; он грозно јеца иза зида. Ипак. и око ове песме метална шума у којој се шетају моји пријатељи. Моји пријатељи. са руком око струка жена или пламена. Пламена или обмане. и они који никад не говоре крај овог стола. Унакажени. а са свих страна допире сањива вода коју додирују оне својим босим ногама, тајанственим као руке. Ногама. и на дну те воде затворила је очи она на коју никад не мислим. Не мислим. затворила је очи да ме боље види, да ме боље чува. Чува. јер она чува, она чува да све ипак не оде до врага. До врага. над овом песмом моја погнута глава, моја рањена моја смешна глава.
Ed
uk a
Издвој песму која је највише привукла твоју пажњу; опиши и објасни свој доживљај. Уочи игру речима у песми „Годишња доба”. На чему је она заснована? Подсети се знања из лексикологије о хомографима. Какав ефекат постиже песник обликујући стихове уз помоћ хомографа? Коју реч раздваја на слогове? Какво се значење тиме добија? Анализирај песму „Домаћи задатак”. Шта она говори о лирском субјекту? Подсети се односа који су надреалисти имали према дечјој имагинацији и говору (језику). Образложи досетку и хумор у овој песми. Песник Јован Христић подсећа на чињеницу како је уочено да Матићеве песме, у основи, имају мелодију наше лирске тужбалице. Подсети се српских народних тужбалица и њихове мелодије (и улоге припева). Уочи те особине у песми „Мутан лов у бистрој води” и образложи своја запажања. Објасни специфичности прaвописних решења у песми и улогу честих понављања. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Као и други надреалисти, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке. У првој фази обележја његове поезије јесу: антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам. Песник се не разрачунава само с одређеним видовима традиције него с поезијом као таквом, с песмом, с песничким језиком. Из таквог односа настале су његове најпознатије, „антипесме” – Годишња доба, Домаћи задатак, Зарни влач и др., у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке, изобличава речи. [...] Бескрај и бдење два су појма која често сусрећемо у Матићевим Душан Матић / 393
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
Поезија се [...] једина, макар у магновењу, као муњевита истина усуђује да каже, упркос свих очигледности, онај човеков тоталитет који стоји иза свега, и где више не постоји граница између оствареног и неоствареног, између стварног и могућног, па и немогућног: једина је поезија која се усуђује да решава онај тотални проблем човека и његове егзистенције, проблем који евоцира, не решава: у њеној бити није да замењује живот, већ само да га чини присутним. (Из књиге Анина балска хаљина Душана Матића)
песмама: у првом је садржано основно обележје бића а у другоме песников интелектуални став. Његове карактеристичне збирке јесу, уз Багдалу и Буђење материје (1959), с четири песме истог наслова, и Будна ноћ (1974). Матићеве песме одликују се не само интелектуалном зрелошћу, мисаоном дубином и дијалектичким ставом него и другим квалитетима: богатством слика, необичном метафориком, понесеном речитошћу, стилским изразом који је прецизан, духовит, асоцијативан. [...] У његовим есејима, обично малим по обиму, налазимо типичну француску лежерност, али и доста површности и необавезности, уместо теоријских уопштавања – у њима срећемо бритке сентенциозне формулације које се лако памте и погодне су за цитирање (нпр.: „Поезија је непрекидна свежина света”, „Роман је матура сваке литературе” и сл.). (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
o
* Наш надреалист Душан Матић има једну, додуше познију песму, која у наслову носи надреалистички поклич: „Сломи све речи”! И ниједан наш надреалист није колико Душан Матић тако помно и промишљено у дугоме свом песничкоме веку ломио речи и, знатно више, померао и разглабао устаљене поретке у говорноме низу. Као марљиви часовничар, Матић је стрпљиво расклапао и склапао речи, синтагме и реченице. Млади песник Матић, понесен авангардним идејама, аналитички разлаже језичку материју, своју уметничку грађу али у њој не налази и не активира оне информационе наслаге из којих се сва та материја и састоји. Навешћемо три колико позната, толико и изразита примера. У „Зарном влачу” увелико разграђује вековне фонемске низове и конструише нове, у „Домаћем задатку” демонстративно рубрицира песму на глаголска времена, лица и оба броја, а свуда ставља само један облик — волим (што нам је, као поступак, и из француске авангарде познато); у песми „Годишња доба” издваја, осамостаљује, односно по потреби домишља унутарњу или етимолошку форму речи. Ово су заправо добри и не сасвим ексклузивни примери за чисту и у суштини посувраћену поетску конструкцију, коју је поезија нашега века донела као новину. Посувраћена је она зато што је окренута самоме свом језичкоме медијуму, а чиста је зато што се без остатка своди на лични акт конструисања.
uk a
pr om
Душан Матић пред бистом Владислава Петковића Диса после доделе Дисове награде 1972.
Ed
Иво Андрић у шетњи Калемегданом. Поред њега су Милан Дединац и Душан Матић. У позадини су Синиша Пауновић, Десанка Максимовић и Александар Вучо. Повод: откривање споменика Бранку Радичевићу, 1957. године
Легат, спомен-соба Душана Матића у Ћуприји
(Из књиге Словенске пчеле у Грачаници Новице Петковића)
* Од првога свог дана овај песник није престајао да сведочи о немогућем као једино могућем животу. Свакако, то дозивање немогућег јесте надреалистичко оспоравање датог облика света, које ће памтити Рембоову мисао, као муњу бачену у сусрет модерноме духу, а не само модерној поезији: „Ми живимо у немогућем свету”, али немогућност Матићева има и једну другу основу, ону која је у његовоме прагматизму, са самих почетака његове духовне пустоловине [...]. Постојим, али могао сам и да не постојим. Није зато у смрти извор ужасавања за овај дух: већ је ужас од ове могућности нашег непостојања, оно „бело ћутање деце што се неће никад родити”, а што се продужава кроз нас, овом свешћу о нашој ненужности, овом неубеђеношћу у сопствену стварност, која чини сумњивим сваку нашу тврдњу и сваку нашу реченицу. (Из књиге Биће и језик 5 Радомира Константиновића) 394 / Српска књижевност између два рата
О ЈЕЗИКУ
Матићу је пошло за руком да створи песнички израз чија је основна врлина у виталној вези песничког језика са савременим говорним језиком. Као ни Растко Петровић пре њега, ни Матић се не устеже од обичне, наизглед сасвим непесничке речи, од свакодневне говорне фразе, од тога да као симбол употреби неки предмет из обичне употребе, већ излизан од руку које су га преметале. [...] Матић је [...] учинио да синтакса нашег језика постане инструмент поезије, да нам открије своју латентну музику. И када читамо његове песме, имамо понекад утисак да се сам језик извија у поезију, имамо утисак да присуствујемо не бриљантном песничком уобличавању језика, већ неком анонимном раду језика самог [...] (Из предговора Јована Христића књизи Битка око зида Душана Матића)
Душан Матић (1898 –1980)
Ed
СИНТЕЗА
uk a
pr om
o
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Послушај снимак са плоче Тајни пламен (из архиве Радио Београда), на којој је забележено како песник Душан Матић говори о себи, али и говори своје стихове, које интерпретирају и драмски уметници. О Матићу говоре и писци и критичари. Укратко опиши свој доживљај Матићеве поезије. Истражи који су писци прешли Албанију. Издвој међу онима који су тада били младићи надреалисте. Напиши информативни текст о томе и представи га у одељењу. Изабери један Матићев наслов („Годишња доба”, „Домаћи задатак”, „Мутан лов у бистрој води” или неки други) за своју песму, коју ћеш написати у надреалистичком стилу (аутоматског писања, користећи се игром речи и сл.). Ако желиш, можеш и да је илуструјеш фото-колажима.
Душан Матић и Александар Вучо, Реком кућујем зид (1930)
Песник, есејиста, романсијер, сценариста, преводилац, академик; један је од оснивача београдске групе надреалиста, потписник манифеста и један од оснивача и уредника алманаха Немогуће. Као и други надреалисти, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке. У надреалистичкој фази обележја његове поезије јесу: антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам. Песник се не разрачунава само с одређеним видовима традиције него с поезијом као таквом, с песмом, с песничким језиком. Из таквог односа настале су његове најпознатије, „антипесме” – „Годишња доба”, „Домаћи задатак”, „Зарни влач” и др., у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке, изобличава речи. Душан Матић / 395
Тајни пламен (из архиве Радио Београда)
youtu.be/axqxB10SS00
Душан Матић, Битка око зида (избор текстова), предговор Јован Христић, Матица српска/Српска књижевна задруга, Нови Сад/Београд, 1971. Душан Матић, Багдала, Нолит, Београд, 1965. Душан Матић, Анина балска хаљина, Српска књижевна задруга, Београд, 1956. Новица Петковић, Словенске пчеле у Грачаници: огледи и чланци о српској књижевности и култури, приредио Драган Хамовић, Завод за уџбенике, Београд, 2007. Леон Којен, Три жива песника: Растко Петровић, Милан Дединац, Душан Матић, Zepter Book World, Београд, 2020. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002.
Милан Дединац Кључне речи: Јавна птица, (анти)поема, интелектуална и космичка оријентација, Од немила до недрага.
Пред тобом је одломак из поеме Јавна птица (1926) Милана Дединца, која се због вредности песникових експериментисања у изразу и облику сматра једним од најзначајнијих надреалистичких текстова. Сам песник ју је одредио као антипоему.
Јавна птица
o
(одломак) I
П
ада на моје дане пада на моју тугу пре него Сунце сване на воду што се буди
Боже, како пролазе! Иду свежи и чисти Стисни, стисни то срце за душу што знала није
uk a
Песник („најизразитији лирик међу надреалистима”), есејиста, ликовни и позоришни критичар. Рођен је у Крагујевцу, у официрској породици, школовао се у Београду и Битољу, а у време Првог светског рата у колеџима у Француској. Матурирао је у Трећој мушкој гимназији у Београду. Своје прве песме објављује у двадесетој години (заједно са групом београдских модерниста Алфа) у специјалном броју загребачког часописа Критика. Исте године, са Марком Ристићем (својим вршњаком и пријатељем) и Душаном Тимотијевићем, покреће лист Путеви. Године 1924, постаје један од оснивача и сарадника часописа Сведочанства – што означава почетке надреалистичког покрета код нас. Потом поново борави у Паризу, али се враћа у Београд и завршава Филозофски факултет (упоредна књижевност и француски језик). До почетка Другог светског рата сарадник је и уредник у листу Политика. Од 1941. до 1943. заробљеник је у војничким логорима у Шлеској. После рата био је уредник културне рубрике у Политици, први уредник Књижевних новина (са Јованом Поповићем), уметнички директор а онда и управник Југословенског драмског позоришта. Готово целокупни свој песнички опус сабрао је у књизи Од немила до недрага (1957), за коју је добио Октобарску награду града Београда.
pr om
Милан Дединац (1902–1966)
ГЛЕДАЈ, ЕНО СЕ РАЂА!
Ed
... свуда се пале по граду, пуцају. Чекам прву звезду, чекам је – ње нема. Зацврчи стењак, ужари, писне у ноћ. Тако у огњен сутон, тако сваког смеха, стегнем лампу на срце да је загрејем – и чекам... упалити се неће Извори стали! О тај плач у граду, тај плач у соби да ли сам га чуо? НЕ! Мир мучења одједном модар под кожом ножем мили О први зрак на небу први зрак на води тако се пружа Дршћеш треперењем труле трске у бари Како је чекање мукло! Мирујеш у врту сâма, потпуно сама Где ти је младост је ли? 396 / Српска књижевност између два рата
Милан Дединац, илустрација из књиге Јавна птица
О, тај осмех у граду, тај осмех у соби откуд то? Блесни! Сини кроз чуда кроз просторе, кроз снове! Прасни у град!
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
О Јавној птици
О, тај блесак у оку, тај осмех у срцу Где сам то носио? ГДЕ?
Милан Дединац, илустрација из књиге Јавна птица
РАЗГОВОР О ОДЛОМКУ ИЗ ПОЕМЕ
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Опиши слике које су ти се јавиле током читања овог одломка. Објасни свој доживљај ових стихова. Покушај да образложиш шта ти је јасно а шта није у Дединчевим стиховима.
У књизи одабраних песама Од немила до недрага Милан Дединац се, са дистанце од три деценије, осврнуо и на своју надреалистичку антипоему, коју је својевремено био објавио у тиражу од само двеста примерака: „И жао ми је било што Јавну птицу, коју сам сȃм илустровао, надгледао док се слагала, штампала, коричила, што нисам могао сȃм и да је сложим, одштампам, па да узлетајући са моје руке понесе и све њене отиске. А радовало ме је опет, што једаред одштампана, није личила на књигу. Пре на све друго – на рекламну брошуру какве фабрике, можда фабрике мириса; на ноте неког ’шлагера’, чак на берзански извештај – само не на праву књигу, најмање на књижевно дело.”
Ed
uk a
Наведи кључне мотиве које уочаваш у овом одломку и закључи како су међусобно повезани. Истражи однос поетског и прозног. Упореди своја запажања са тврдњом Радомира Константиновића „Тамо где је Дединац аутентичан, где је на самоме врелу ове своје подељености, или овога свог интермедијства, стих је увек, изнутра, нападнут прозом, он је загрцнут, али је и проза једна латентна поезија, која не успева само да дође до свог непосредног изражаја. Тамо је и органско јединство стиха и прозе (у првом реду у Јавној птици): проза као оно што ломи и гуши стих, из њега самог, и стих који покушава да се отме из прозе свакодневно-рутинског (конвенционалног) општења, али из које се не отима, зароњен на њено тамно дно, и обухваћен њоме, загрљајем смртоносним, агоничним, као само биће које тражи овај стих тражећи себе.” Издвој оно што сматраш експерименталним у Дединчевим стиховима и образложи своје тврдње. Поема је честа форма у поезији надреалиста. Песник Јавну птицу одређује као антипоему. Покушај да објасниш то одређење Дединчевог дела. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Дединчева стваралачка искуства су модерна, и једно време везана за надреалистички покрет. Не усвојивши надреализам у потпуности, Дединац се никад од њега није потпуно ни оградио. На пространом Милан Дединац / 397
интермедијалност – однос између два медија или више медија. латентан – потајни, прикривен.
1. рана фаза, у знаку чисте, апсолутне лирике, закључно са Јавном птицом; 2. објективизација, која Дединца преко поеме Један човек на прозору води Песмама из дневника заробљеника број 60211; 3. интелектуална и космичка оријентација, у Песничким огледима са путовања по Црној Гори и у повести Мало воде на длану, последњем Дединчевом рукопису.
o
(Из предговора „Дело Милана Дединца” Свете Лукића)
У Објави поезије Марко Ристић указује на важност илустрација у Јавној птици и на њихову суштинску повезаност са поезијом. Специфичност ових илустрација тиче се њихове природе: „Јер, Јавна птица није као све традиционалне збирке и антологије песама илустрована вињетама и цртежима мање-више познатих уметника” – она први пут доноси, то истиче и Ристић, „халуцинантне фото-монтаже, три слике које потичу од истог аутора и које су настале по истом принципу као и поетске слике”. Илустрације у Јавној птици немају чврсту везу са текстом у смислу да се односе на тачно одређени део поеме и да имају илустративну или наративну функцију. Оне су за текст још чвршће везане тиме што су настале по истом принципу као и поетске слике и из истог поетског надахнућа; јер, како поетске, тако и визуелне слике у Јавној птици, шаљу исту поруку и део су исте поетике настајући као чиста креација духа једном изражена речима, а други пут сликом. У овој поеми Милан Дединац започиње процес истраживања односа текста и слике који ће развијати и у наредним збиркама.
uk a
Што певам то је зато, то је и због тога да би мој глас могао до некога да допре. Често ми се чинило да су песме, моје песме у ствари најчешће само пука дозивања. И да на крају када застану, заћуте, то је једино зато да би ослушнуле ехо. А онај ко је у стању да прихвати туђу песму, и сам је по нечему песник: ако не песник својих песама, оно последњи безимени неимар туђих. Он их нехотице мења, приближава себи да би их што присније усвојио. Активни читалац, он им даје боју своје повести, сенке својих снова и маштања. Уноси у мелодију свог крвотока: он их покреће ритмом свог дисања.
pr om
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
пољу Од немила до недрага Поезија (с великим почетним словом) за Дединца је као и за надреалисте начин како да се живи; она је превасходно морални чин. [...] Досадашњи интерпретатори с правом разликују три етапе Дединчевог песничког путовања, које се подударају са разграниченим тематско-изражајним круговима његове поезије:
Ed
(Из књиге Од немила до недрага Милана Дединца)
Јован Бијелић, Милан Дединац, детаљ (1926)
(Јелена Милинковић, из темата Један човек на прозору ослушкује јавну птицу)
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•
У том времену, херојском на свој начин, Марко Ристић је истакао оно што му се чинило необично важним: „Било је то доба у коме се и код нас нешто преобразило, неповратно изменило у свету поезије, то јест у свету непосредног односа човека и света”, јер је то било доба, како је доцније рекао Дединац, „једног великог духовног покрета који је захватио најсмелије, најборбеније и најдаровитије уметнике света, једног преврата који је, ангажујући целовитог човека, тежио крајњем циљу – да врати уметност животу и поезију правим изворима емоције”. (Из књиге Српска књижевна авангарда [1902–1934] – књижевноисторијски контекст Гојка Тешића) 398 / Српска књижевност између два рата
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Макс Ернст, Сова (Птица у кавезу), 1926.
o
Научи напамет један одломак из Јавне птице по свом избору. Образложи свој избор. Илуструј једну песму Милана Дединца по свом избору. Издвој стих/стихове из Јавне птице као мото и напиши свој „надреалистички” поетски/прозни текст. Прочитај књигу Од немила до недрага Милана Дединца и представи је у одељењу (индивидуално или групним радом). Прочитај Јавну птицу у целини и начини колаж као илустрацију. Образложи своју креацију. Напиши есеј о надреализму у српској књижевности.
Милан Дединац
СИНТЕЗА
pr om
(1902–1966)
uk a
Песник („најизразитији лирик међу надреалистима”), есејиста, ликовни и позоришни критичар. „Не усвојивши надреализам у потпуности, Дединац се никад од њега није потпуно ни оградио. На пространом пољу Од немила до недрага Поезија (с великим почетним словом) за Дединца је као и за надреалисте начин како да се живи; она је превасходно морални чин.”
Ed
Фазе у песничком развоју: 1. рана фаза, у знаку чисте, апсолутне лирике, закључно са Јавном птицом; 2. објективизација, преко поеме Један човек на прозору води Песмама из дневника заробљеника број 60211; 3. интелектуална и космичка оријентација, у Песничким огледима са путовања по Црној Гори и у повести Мало воде на длану, последњем Дединчевом рукопису. Готово целокупни свој песнички опус сабрао је у књизи Од немила до недрага (1957).
Милан Дединац / 399
Milan Dedinac, Od nemila do nedraga, Nolit, Beograd, 1957. Милан Дединац, Ноћ дужа од снова (избор текстова), Матица српска, Српска књижевна задруга; Нови Сад, Београд, 1972. Света Лукић, „Дело Милана Дединца”, у: Милан Дединац, Ноћ дужа од снова (избор текстова), Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1972. Radomir Konstantinović, „Milan Dedinac”, u Biće i jezik, knjiga 2, Prosveta, Rad, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 1983. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Гојко Тешић, Српска књижевна авангарда (1902–1934) – књижевноисторијски контекст, Институт за књижевност и уметност, Службени гласник, Београд, 2009. Temat Jedan čovek na prozoru osluškuje javnu pticu (ur. i autor Jelena Milinković), Agon, časopis za poeziju, broj 03, maj-jun 2009.
Оскар Давичо Кључне речи: Хана, поема, шеснаест песничких целина, чулна, асоцијативно и метафорички богата и смела поезија, језичко богатство, љубавни и социјални мотиви.
Подсети се Давичове песме „Србија”, из програма за основну школу – родољубиве и социјалне у тематско-мотивском смислу, екстатичног тона, смелих и необичних метафора и хипербола. Прочитај делове из поеме Хана – циклусно обједињених шеснаест песничких целина, обележених бројевима.
1.
Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану, кћер тужнога трговца, Јевреја удовца, крај гробља што је држо бакалницу и механу. Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета и сад сам слеп за вас, зрикави шатровци. Љубав је тако сама и тако пуна света. Љубав је светионик и спасени поморци.
uk a
Песник, романсијер, есејиста, публициста – у дугом стваралачком деловању прошао је неколико фаза: надреализам (коаутор програмског текста „Положај надреализма у друштвеном процесу”, 1931), покрет социјалне литературе (до 50-их година), повратак надреализму, послератни модернизам (постаје главни представник и уводи млађу генерацију модернистичке оријентације). Рођен је у Шапцу, студирао у Паризу, радио као професор у Шибенику, Београду и Бихаћу, а после Другог светског рата је новинар и професионални књижевник. Тридесетих година је хапшен и затваран због свог комунистичког опредељења и деловања; пред рат живи у Загребу, а 1941. ухапшен је у Сплиту и интерниран у Италију, одакле се, после бекства из логора, прикључује борцима Прве пролетерске бригаде. Најзначајнија дела: збирке песама: Анатомија (1929), Хана (1939, 1951), Зрењанин (1949), Вишња за зидом (1950), Човеков човек (1953), Настањене очи (1954), Флора (1955), Детињство (1958), Каирос (1959), Прочитани језик (1972), Тело телу (1975); романи Песма (1952), Бетон и свици (1956); есејистичке књиге Поезија и отпори, Ритуали умирања језика и др.
pr om
(одломци)
o
ХАНА
Оскар Давичо (1909–1989)
Ed
Од ње ми горе очи – жаруље сред руље, од ње зру море и мреже, рибе и риболовци, конопцем водопада пужу са њом јегуље и цвркућу зликовци ко врапци и основци. О, шта све нисам снио и шта све нисам био са ћоравим ћором у друштву Богословца. И оно што нисам пио, што нисам разбио, плаћо сам од свога детињастог новца. Но сад волим и кад волим, волим од неба до руке с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломце и надима стројеве, оживљује сандуке и кида решетке да челом рушим дворце, да тргам покровце, откивам летњиковце и небо с ког сам прстом тањир сунца скино, кад сам сунце и кости, гробара и ровца посло у крчму да пију девојачко вино. 400 / Српска књижевност између два рата
шатровац – мангуп, скитница, ситан лопов, џепарош.
2. Чим сам јој видео прса над вагом крај излога Између пресечене наранџе и сапуна заволех је што је најлепша, заволео сам је стога, што је сва била храњива, сва као уста пуна. Хана са зеницом од бибера, с прамењем од ваниље са прстима као свеће што у чираку горе… Ко не би волео те зачине, то лиснато обиље, тај димњак носа, та прса: бибаво море. Прво издање књиге Хана, 1951. бибаво – усталасано, узбуркано.
pr om
o
Ти не знаш њене усне што се свлаче; зубе што шкрипе, снег што врије ту хармонику с два реда дугмета од порцулана. Њен смех ме свог исцепа и смехом све зашије тај радосни бунар, та животиња Хана, кад ме пољуби устима врелим ко младо куче и љуља пољупцима без севера и смера, загрљаји њени у мени точе и изруче све што дивљак руча и матроз вечера.
матроз – морнар, бродар.
Ed
3.
uk a
Ти не знаш њен поглед прљав од угља што се пуши и гледа из пећи, Те капке што се дижу: споре завесе; око што сине: бели бадем ољуштен, њене зубе крилате, зубе од малих речи и језик шиљат и врео, тај језик помало распуштен.
Хано, барко моја, запловимо пут тропа у прашуме међ пуме, затигримо се у лета Нека љубав у сунце твог трбуха закопа моју снежну планину прстима сунцокрета. трирема – римски ратни брод са три реда весала.
Нек корак те ноге и руке, најежен завеслај триреме бес мора оседла поново и растави, искапи и прогутај, изабрана, време што се ко бели медвед међ зубима твојим крави, да из врча рујна, сва биљна, сва бујна шикнеш и освежиш једра изнемогла. О, биљко, ти светиљко, бурна и олујна, ти си ми дах пронашла и срцем помогла.
Детаљи слике Павла Васића из раздобља „Посвећеност сликарству” (1929–1941) Оскар Давичо / 401
4. Ноћ уморна од хода, змијања смелости не јури ветар, лептире шарене од пигмента; ноћу отварам длан од саме садашњости. На сваком прсту носим плач пет континената.
Много су волели моји жедни старци, и са дна ломача и с врха вешала. И кад би им усне разнели ударци, њихова су уста удар опраштала.
Ако сам дању једро и непрестана јара, ноћу сам уморно било, сустао сат у руци. Ако сам бела кошута и небо пуно превара, ноћу сам маче мало и флок савијен у луци.
Свога су се смеха, љубави либили, бежећи од сунца, ноћи и села. И пред сваком сенком у земљу се крили
Ја не чујем сунце, његов биљни савет, ја не слушам ветар, кишовите речи, више не знам шта ћу, кад ћу, где ћу лећи, шта сам кад устајем: јутро или авет.
pr om
Ако сам дању искра и папрат до грла сува, ноћу се из тог гнева по земљи крв пролева; ако сам село што дува на бога што Србију чува, у сну сам земља што сева и псује, плаче и пева.
16.
o
Носим жигове пошта, на телу профиле марке, на палцу јужне звезде, на средњем кише што лију на маломе барке што секу катаракте, на кажипрсту буну, на бурми Србију.
и имали мала и згрчена тела, па су сваку наду тужно промашили и све што су хтели вода је однела.
9.
Ed
uk a
Ја нисам од ића, од коленовића што без страха лежу, устају весели. Ја сам од оних црних никовића што су крв пљували и много волели.
флок – мало троугласто једро на прамцу једрењаче, косник. храчак – хракотина, испљувак.
Алге замршене, мрсили вас вали, с вама се играју рибе и остриге, а моје су косе замрсиле бриге и уздаси људи што су умирали. Очи изгребене сланим ноктом суза, каљугом поруге, тугом пепељуге, ја не видим више раскораке дуге од мрких храчака, беочуга уза. Како своју јаву, љубав вртоглаву гвожђу буре дати да је дну поврати? О, нећу у воду своју ватру слати низ главу у Саву, морем забораву.
РАЗГОВОР О ПОЕМИ Упореди свој доживљај Хане са својим доживљајем „Србије” Оскара Давича. Издвој оно што им је, по твом осећању заједничко. Изнеси утиске о исповедном тону и љубавној тематици наведених песама. Упореди присуство љубавних, интимних и социјалних мотива и окарактериши лик песничког субјекта. Наведи своја запажања о модернистичким елементима које запажаш после првог читања. 402 / Српска књижевност између два рата
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
pr om
o
Уочи мотиве од којих песник гради наведене песничке целине из поеме Хана и графички их прикажи (како се гранају и повезују). Усредсреди се на лирске јунаке: лирског субјекта, „од горких нигде никовића” и лирску јунакињу, „колонијалну Хану”. Образложи њихово социјално порекло. Истражи елементе од којих се гради лик лирске јунакиње: протумачи социјално-психолошку и емоционалну подлогу на којој настаје њен портрет. Образложи природу и функцију употребљених епитета. Уочи изразиту субјективизацију лирског „ја” и средства којима је то постигнуто – од првог почетног стиха „Ја, син мутнога ловца, и видра и овца” па надаље. Истражи и протумачи природу самоиспољавањa лирског субјекта, његов доживљај самог себе. Испитај присуство тропа (фигура речи), метафоре и метонимије, у наведеним одломцима поеме Хана, протумачи их и одреди њихову улогу у компоновању песничких слика; протумачи стилски ефекат хиперболизације на семантичко-емоционалном плану. Истражи особености лексике (удео разговорног језика, жаргона) и синтаксе; издвој елементе којима се изграђује слој звучности Давичових стихова (акустички ефекти). Уочи модернистичке одлике поеме Хана и закључи на који се начин оне спајају са социјалним темама и мотивима. Прочитај прву песму из циклуса Бродолом Оскара Давича, објављеног у трећем броју алманаха Трагови 1929. Анализирај надреалистичке одлике песме. 1
И З
Ed
uk a
Видом теку те главе јутарњих умора Шупље ми воде низ кичму умиру О трула струјања пешчаних сатова. Пашћу у реку као киша или ноћ На уснама немира нестаћу све влажнији А на дну ће се топити страсно Бели узбуркани креч Срце моје!
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
О како сам пусто усидрен На овој давно осушеној стази О што не гране Па макар и хајдук братски да разгнем Кожух од дима стада пролетњих! Бацај те усијане ракете за неког знак Сведока мами смрт од руке добре Све плодне женке звезда и одјека
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се
Метафора – стилско средство пренесеног значења (потиче од грчке речи која значи пренос); у песничком језику остварује се тако што се појмови и називи из једног подручја живота и света преносе у друга подручја, удаљена од свакодневне језичке праксе и фразеологије; употреба метафора – метафорика – представља кључну особину књижевноуметничког изражавања. (Упореди: стих у Давичовом циклусу Хана „Љубав је светионик и спасени поморци”, или синтагму: „очи – жаруље сред руље” и друге примере.) Метонимија – фигура из грчке античке реторике, чији назив значи замена имена; иако је неки теоретичари сматрају подврстом метафоре, њено је значење самостално: значење се не преноси по сличОскар Давичо / 403
o
pr om
Oскар Давичо, Dessin (1930)
ности него према одређеним стварним односима, логичкој вези, и то тако да ново значење готово сасвим истискује првобитно; као и метафора, доприноси интензитету, згуснутости и експресивности језичког израза. (Упореди: у Давичовим стиховима – „волим од неба до руке”, „а моје су косе замрсиле бриге и уздаси људи што су умирали”, – где се, у основи, налазе, и стапају са хиперболом и персонификацијом.) Хипербола – назив потиче из грчког језика, где значи претеривање; сврстава се у фигуре мисли и представља неку врсту поређења: преувеличава се да би се нагласио одређени емоционални однос према бићима, предметима, појавама и радњама. (Упореди: у Хани – „Ако сам дању искра и папрат до грла сува, / ноћу се из тог гнева по земљи крв пролева”, „Очи изгребене сланим ноктом суза”, где се повезује са метафоричким изразом, и друге примере.) Персонификација – назив фигуре потиче из латинског језика и представља кованицу од речи са значењем личност (особа) и чинити; теоретичари је одређују као врсту фигура речи (тропа), посебну врсту метафоре, у којој се стварима, природним појавама, апстрактним предметима, животињама или биљкама дају људске особине. (Упореди: у Хани – „Нека љубав у сунце твог трбуха закопа / моју снежну планину прстима сунцокрета”, где се повезује са метафором, метонимијом, хиперболом, и друге примере.)
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
uk a
У Давичовој љубавној лирици нема ни трага од сентименталности нити од метафизичких импликација својствених нашој поезији од романтизма до експресионизма. [...] Хана је врхунац те понесене и распеване поезије чула. [...] Новина књиге није само у амбијенту и љубавним протагонистима него и у раскошном богатству слика, у смелости асоцијација и у необичном звуковном распрскавању.
Ed
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
Антитрадиционалист по свом најдубљем душевном опредељењу, и као такав на ударцу свих који не могу, с њиме, истински да понове његов стих из Хане: Нек твоје буде све, дај мени суноврате, он је суновратник онолико колико је непомирен са чињеницама. [...] Све се овде пориче, и све је ту, код овог мајстора ванредно динамичне метафоричности, у питању, тако да је дух, којим зрачи најбитнија његова лирика, увек дух у питању, или дух што, од једног до другог коловрата, себе доводи у питање управо верношћу апсолутном животу. (Из текста Радомира Константиновића, „Оскар Давичо”, у књизи Биће и језик 2)
Оскар Давичо је песник љубави, страсти, слободе, борбе и смрти. Његов богати песнички опус показује велике осцилације – од ритмичне, мелодичне, еуфоничне поезије до наративних, реторичних и наглашено патетичних стихова; од римовног, везаног до слободног стиха који прелази у ритам прозе; од кратких лирских до дужих епско-лирских песама, све до епиграма, сентенци, поетских филозофема; од чисте поезије универзалних тема до транспарентних, паролашких стихова; од традиционалне форме до дезинтеграције формалних обележја песме. Некохерентност Давичовог поетског опуса навела је критичаре да у њему препознају начелно два раздобља – рану поезију коју обележавају, пре свега, поема „Детињство”, циклус „Хана” и збирка песама Вишња за зидом, и поезију насталу након поеме Човеков човек, коју обележавају експериментисање у форми и језику и велики број песничких збирки у којима је, по преовлађујућем суду критике, постепено замро аутентични поетски глас Оскара Давича. (Из предговора „У живом песку времена: откровења и лутања Оскара Давича” Биљане Мичић у: Оскар Давичо, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности)
404 / Српска књижевност између два рата
О ЈЕЗИКУ
Оскар Давичо, Суноврати, изабране песме, избор и предговор Раде Константиновић, Српска књижевност у сто књига, књ. 84, Матица српска – СКЗ, Нови Сад – Београд, 1963. Радомир Константиновић, „Оскар Давичо”, Биће и језик, књ. 2, Београд, 1983. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Песничка поетика Оскара Давича, Зборник радова, уредници Јован Делић и Драган Хамовић, Институт за књижевност и уметност, Библиотека шабачка, Београд – Шабац, 2013. Тихомир Брајовић, Нарцисов парадокс, Службени гласник, Београд, 2013. Биљана Мичић, „У живом песку времена: откровења и лутања Оскара Давича”, предговор у: Оскар Давичо, прир. Биљана Мичић, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, књига 65, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад 2017.
pr om
o
Прочитај почетак језичке анализе циклуса Хана коју је спровео један од наших најбољих познавалаца поезије и песничког језика – Александар Петров: Она ће понети шарм младалачке свежине и занесености, чаролије и враголије урбаног говора, јаркост песничке сликовитости, али ће бити устихована и уримована по класичним обрасцима. У првој строфи Хане указао сам на примере језичке инвентивности због које је Давичо заслужио оно високо место које му у српској поезији припада. Реч је о изванредно пронађеним сликама везаним и за лирско „ја” и за девојку која му је освојила срце. Песниково друго, или другостепено ауторско „ја”, описано је фигуративно као „и видра и овца” али и много сложенијим песничким поступком – као „син мутнога ловца”. Овде је израз ловити у мутном, или ловац у мутном, преображен у синтагму – мутан ловац. Овакав поступак могао би се назвати поступком онеобичавања на лексичкој равни. Ево како се може приказати „пут” до „мутнога ловца”: мутна вода – ловити у мутној води – ловити у мутном – ловац у мутном – мутан ловац. (Александар Петров, „Давичова поезија тридесетих и четрдесетих година 20. века”, у: Песничка поетика Оскара Давича, зборник радова) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Оскар Давичо (1909–1989)
Ed
СИНТЕЗА
uk a
Изабери једну песму и научи да је изражајно читаш или рецитујеш. Изабери једну песму и анализирај њену композицију, језичкостилска средства и версификацијске одлике. Прочитај дело у целини и напиши текст који ће бити резултат твог аналитичког читања.
Песник, романсијер, есејиста, публициста – у дугом стваралачком деловању прошао је неколико фаза: надреализам (коаутор програмског текста „Положај надреализма у друштвеном процесу”, 1931), покрет социјалне литературе (до 50-их година), повратак надреализму, послератни модернизам (постаје главни представник и уводи млађу генерацију модернистичке оријентације). Поема Хана (циклусно обједињених шеснаест песничких целина, обележених бројевима) врхунац је љубавне, изразито чулне, асоцијативно и метафорички богате и смеле Давичове поезије; састоји се од шеснаест песничких целина, циклусно обједињених, обележених бројевима. У њеном средишту је понесена исповест лирског јунака који долази са периферије („од горких нигде никовића”), заљубљеног у „колонијалну Хану”, бакалинову кћер. Чудесно сликовитим и звучним језиком песник сједињује љубавне и социјалне мотиве. Оскар Давичо / 405
Десанка Максимовић Кључне речи: интимистичка лирика, једноставност, разноврсност тема, префињена сензибилност, везаност за природу, љубавна лирика, узнемирена модернистичка осећајност, хуманизам, родољубље.
o
СТРЕПЊА
Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај дâ.
Не, немој ми прићи! Има више дражи ова слатка стрепња, чекање и стра’. Све је много лепше донде док се тражи, о чему се само тек по слутњи зна.
uk a
Рођена је у Рабровици код Ваљева. писала је песме, приповетке, романе, есеје, путописе и преводила; посебног трага оставила је у нашој књижевности за децу. Гимназију је завршила у Ваљеву, Филозофски факултет у Београду (1923). Боравила је у Паризу на усавршавању. Радила као гимназијска професорка у Београду. Члан је Сану од 1969. Припада традиционалним токовима српског песништва, неговала је чист и свеж и особен лирски израз. Прве збирке, Песме (1924), Врт детињства (1927) и Зелени витез (1930), запажене су по једноставности, лакоћи, фином сензибилитету, сликовитости и разноликости интонација. У доживљај устанка у Србији унела је нове теме и искуства, нашла додир са душом народа. Збирка Мирис земље (1955) значајна је као пресек њеног лирског стваралаштва. Песничка књига Тражим помиловање (1964) представља лирску дискусију са Душановим закоником. Збирка песама Немам више времена (1973) представља дело пуне мисаоне зрелости и стваралачког узрастања.
pr om
Десанка Максимовић (1898–1993)
Подсети се песама Десанке Максимовић из програма за основну школу (или оних које знаш по личном избору) и удуби се у песникињин лирски доживљај света. Издвој песме које нарочито волиш и испричај како их ти доживљаваш и тумачиш.
Ed
Не, немој ми прићи! Нашто то и чему? Издалека само све кô звезда сја; издалека само дивимо се свему. Не, нек ми не приђу ока твоја два!
Каталог изложбе Памтићу све поводом 115 година од рођења и 20 година од смрти Десанке Максимовић
https://drive.google.com/file/d/1nE zI2bGy3ULqtzdSj2raHiOKMZADr2OA/ view?usp=sharing
Милена Павловић Барили, Аутопортрет, минхенски период (1926–1931) 406 / Српска књижевност између два рата
НА БУРИ
Д
На пустом брегу он је сам као дете кад руке скрсти над болом неким први пут. Пусти ме да танки моји прсти мета буду бурама злим. Пусти ме, пусти, добра мајко, тако је потмуо и зао облак што витла над њим.
uk a
ЗЕЛЕНИ ВИТЕЗ
Видиш ли облак црн, огроман, злокобан брод над њим плови и смрт носи? О, мајко, иди ти га бар зови нека се склони у наш дом тај човек или бор што сву вечер стоји и гледа у наш бели скромни двор.
o
неко стоји. Пусти ме, мајко, да видим да ли је човек или бор. Пусти ме да видим ко то сву вечер гледа у наш бели, скромни двор. Пусти ме, мајко, неће ме уморити ход, брег је близу нашег дома. О, ја осећам да ми је род тај човек или бор што сву вечер близу грома стоји и гледа у наш двор.
pr om
Сву вечер на пустом брегу
раги, прошао је крај прозора витез зелени: по врту су остале његове зелене стопе. Сада по шумама ходе чежњиво јелени и бела се гнезда са четинара топе.
Ed
Као зелени мехури лебди у зраку жбуње, невидљива мириса роса обале мије. Ломе се горски брзаци као огњене муње, а долинске реке спавају као тропске змије.
Драги, ходи. Сјаћемо у сенци од пупољака као под невином светлошћу онога света. Мирисни дах даљина пићеш из мојих шака, видећеш у очима мојим осмех првога цвета. Драги, ходи, јер ко зна да ли ћемо бити своји у јесен: душа ми као уклета давно лута. У први зелени дан срце моје освоји, нек буде уза те и кад на мој спусти се кров јесења вечер жута. Десанка Максимовић / 407
Бета Вукановић, Магнолије, детаљ (око 1935)
ПУТНИК ТРЕЋЕ КЛАСЕ
Волим да путујем трећом класом на броду, возу и трамвају: ту људи сваком називају бога кад дођу и оду и суседу руку дају.
Ту се нико неће забезекнути ако што паметно кажем, а имам подеране рукаве, нико ми не вири у излизане потпетице, не мери ме од пете до главе. Погледај Пролећну песму Десанке Максимовић (песникиња говори своје стихове и прича о свом животу; Филмске новости, сценарио, режија и монтажа Наталија Аврамовић).
Ако се гласно насмејем у трећој класи, нико ме не сматра за неваспитана и луда. Ту су сви рођачки расположени и једнаки готово као на дан страшног суда.
pr om
У трећој класи седну крај мене жене сличне мојој мајци, преплашене и окорелих руку, и причају поверљиво свакоме своју бригу и муку.
Ту мирише понеко на ракију, на бели лук и чашу вина, понеко ми на ногу стане; али ту се путници не гледају са нечовечних висина: поштују се туђе сиромаштво и туђе ране.
o
Чист до прљавог, трезан до пијаног не либећи се ту седа; распитује сусед суседа куда иде и како се зове, и ко му је кум и деда.
Ту се одева свак како мора; много је ту старинског, убогог света; па ако у пролеће зимски огртач имам и ја, то никога не ужасава, нити коме смета.
Ed
uk a
РАЗГОВОР О ПЕСМАМА
youtu.be/4q8R2OB3bxw
Прокоментариши песме Десанке Максимовић из нашег избора. Постоји ли нека њена песма коју знаш и за коју мислиш да би требало да се нађе међу изабраним стиховима? Ако постоји, образложи њену вредност. Усредсреди се на песникињину љубавну поезију и изнеси своје утиске. Размисли и протумачи чиме њени стихови плене читаочеву пажњу и осећања. Упореди песме Десанке Максимовић са делима модерних песника. Одговори чији су ти стихови ближи и непосреднији и образложи своја запажања.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ (групни рад) ► Поделите се на групе које ће се формирати око истраживачких задатака. Прва група ће истраживати мотивску структуру изабраних песама Десанке Максимовић. Друга група ће истраживати стил, стилска средства и језик одабраних стихова. Трећа истраживачка група бавиће се проучавањем стиха, строфе, риме и ритма у песништву које се интерпретира. Завршни део часа биће у знаку синтезе сазнања до ког сте у истраживањима дошли. 408 / Српска књижевност између два рата
САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА •
o
струко поломљеног, а ипак увек сабраног у ванредно ритмичан склад. Увођењем мноштва тросложних речи, нарочито у сликовању – а тога има у ње више и конзеквентније спровођеног но у свих наших писаца – Десанка Максимовић је у овом правцу нарочито много постигла. Што она у том опуштању стега, које лако из слободног стиха може да одведе у прозу, није прекорачила ограде поезије, него је успела да се ослободи једнотоности а да не изгуби конац музике, то само сведочи о њеном поузданом уметничком осећању. То поуздано осећање, вођено ванредно дисциплинованим интелектом, који логично води ток, одабирући врло економично и врло пажљиво нужно вербално ткиво, то и даје ону равнотежу између емоционалног и интелектуалног коју смо подвукли у њеној поезији, и која урађа најбољим резултатима. (Велимир Живојиновић Massuka, 1930)
pr om
Ваља подвући стил Десанке Максимовић: њену реченицу, њен ритам, њен акценат, толико особен и личан, сасвим самосталан, а тако особено компонован из логичког и емоционалног говора. Већ у њему као да је цела Десанка Максимовић [...] Њен стих – у почетку врло правилан, мада никад оштар и одсечан – постаје касније све изломљенији, наоко све неправилнији и храпавији. Међутим, он постаје само лабавији, то јест неутегнутији. Али како је ношен ванредном музикалношћу, изврсним осећањем ритмичности и звучности, он тим лабављењем не постаје тромији, него постаје само гипкији, покретљивији и променљивији. Она је њиме успела да нађе ванредно адекватан израз за свој основни и најкарактеристичнији акорд, онај акорд у коме се све опречности мире увирући у израз благости и нежности. Музика њеног стиха има нечег од покрета воде, тако разноликог, тако многоИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Ed
uk a
Од свих жена које су у нашој литератури певале, Десанка Максимовић има најженскије стихове.То ће рећи да се она најискреније тумачи као жена, и само као жена, не паштећи се да своју женствену једноставност и бистрину компликује и помути икаквим универзалним проблемом. У њеној поезији, зацело, нема дубине, али зато је у њој онолико разноврсности и прелаза колико је могућно да их има само једна права, нефалсификована осетљивост. Ја не могу а да не подвучем једну ретку љубав за природу, која је основ свеколикој животној радости Десанке Максимовић. Њено поклоништво природи прелази границе обичног пантеизма, јер није условљено ничим интелектуалним: то је чиста, бистра, старинска, али румена осећајна усхићеност од зелених поља и плавих брегова, цветних ливада и тамних шума. Оно што даје нову драж тим усхићењима јесте уживљавање у детаљ, инсистирање на конкретном.
Фотографија Десанке Максимовић из гимназијских дана
(Из есеја Милана Богдановића, „Десанка Максимовић”)
Та патријархална женска плашљивост својствена је нарочито њеној љубавној лирици. Стрепња, Чежња, Предосећање, Опомена – то су неке од њених најзначајнијих љубавних песама, речите већ и по својим насловима. [...] Доживљај природе испуњава читаву поезију Д. Максимовић. Било о чему да пева, о љубави, завичају, нацији, о социјалним темама, она је увек у природи и с природом. Благи, идилични тонови, пасторални доживљај света, пролећне радости и свежине, апсолутна доминација зелене боје, свет пун склада, питомости и чистоте – то су неке одлике њене поезије природе. [...] Социјална поезија Д. Максимовић настала је као „њена сопствена реакција на живот”, социјалним темама она прилази више с морално-психолошке него с класне стране. Певала Десанка Максимовић / 409
Десанка Максимовић и Бранко Ћопић
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
pr om
o
Научите песму по свом избору и организујте у одељењу час рецитовања поезије Десанке Максимовић. Напиши есеј на тему Не остављај ме никад саму кад неко свира. Проучи географски положај Ваљева и сазнај више о Бранковини, која је зближила песникињу са природом. Укратко представи географске одлике и културно-историјски значај тог краја. Пронађи на интернету звучни запис стихова Десанке Максимовић које рецитује песникиња. Послушај их пажљиво и припреми се за разговор са темом Једноставност у песништву Десанке Максимовић као филозофија живљења. Анализирај присуство мотива љубави, природе, предосећања и нежности у поезији Десанке Максимовић и напиши текст у ком ћеш говорити о вези која постоји са усменом (народном) књижевношћу. Напиши песму по мотивима из Десанкиног стваралаштва. Можеш да подражаваш њен начин певања или да склопиш нову песму од сегмената песама Десанке Максимовић које ти се највише допадају.
Ed
СИНТЕЗА
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
uk a
Милан Богдановић, „Десанка Максимовић”, Српска књижевност између два рата, Нолит, Београд, 1966. Десанка Максимовић, Мирис земље, изабране песме, Просвета, Београд 1967. Десанка Максимовић, Песме, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1969. Савремена поезија, Српска књижевност у књижевној критици, приредио Света Лукић, Београд, 1973. Стеван Раичковић, предговор књизи Песме Десанке Максимовић, Нови Сад, Београд, 1974. Јован Деретић, Поетика српске књижевности, „Филип Вишњић”, Београд, 1997. Рецепција дела Десанке Максимовић, зборник радова, приредио Слободан Ж. Марковић, Београд, Задужбина „Десанка Максимовић”, 1998. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002.
је о својим земљацима, о сељацима и радницима, [...] о срдачности и спонтаности обичних људи, „путника треће класе”. У социјалним песмама има више него у осталим наративним елементима и конкретних збивања. Песнички је језик у функцији конкретизације социјалне појаве и средине, те је близак обичном, колоквијалном говору. Родољубиве песме Д. Максимовић настале су највише у вези с ратом. У њима доминира устаничка тема, опевана су два наша највећа устанка: први устанак 1804. и народни устанак 1941. [...] Иако садржи неколико песама од вредности, родољубива поезија Д. Максимовић у целини заостаје за другим њеним тематским подручјима.
Десанка Максимовић (1898–1993)
Десанка Максимовић је поред Исидоре Секулић најзначајнија српска књижевница, и најплоднија песникиња XX века. Прва књига песама Песме (1924) сврстала ју је у најизразитију представницу „женске лирике”, духовно сродне лирској народној поезији. Прве збирке, Песме (1924), Врт детињства (1927) и Зелени витез (1930), запажене су по једноставности, лакоћи, фином сензибилитету, сликовитости и разноликости интонација. Одлике њеног стваралаштва јесу једноставност, лакоћа, бистрина, разноврсност тема и прелива, префињена сензибилност, везаност за природу. Песникиња је окренута себи и свом унутарњем свету, негује интимистичку лирику која је у знаку промене расположења. Спој патријархалне женствености и нове, узнемирене модернистичке осећајности остварила је у љубавној лирици: „Стрепња”, „Чежња”, „Предосећање”, „Опомена”. Родољубиве песме су заокупљене устаничком тематиком и одликује их искрено човекољубље. 410 / Српска књижевност између два рата
Иво Андрић Кључне речи: На Дрини ћуприја, роман-хроника, традиционално и модерно.
Подсети се бајке са елементима предања Девојка бржа од коња и размисли о њеном пренесеном значењу. Присети се и ликова необичних, снажних и самосвојних жена у књижевности и промисли о томе због чега оне заокупљају ствараоце.
На Дрини ћуприја (одломак)
o
Н
VIII
uk a
pr om
ису само ратови, куге и сеобе тога времена ударили на овај мост и прекидали живот на капији. Било је и других, изузетних догађаја по којима се година у којој су се десили после и називала и дуго памтила. Лево и десно од капије, са обе стране, камена ограда моста одавно је углачана и нешто тамнија од осталих делова. Стотинама година сељаци ту спуштају терете кад хоће да се одморе, прелазећи мост, или се докони људи наслањају леђима и лактовима, у разговору, кад кога чекају, или кад усамљени и налакћени гледају воду у дубини под собом, како запењена и брза отиче, увек нова и увек иста. Али никад се није толико докона и љубопитљива света наслањало на ограду и гледало речну површину, као да је чита и одгонета, као последњих дана месеца августа те године. Вода је била замућена од кише иако је био тек крај лета. У вировима испод окана стварала се бела пена и окретала уокруг, заједно са иверјем, ситним гранчицама и труњем. Али докони и поднимљени касабалије са зида нису у ствари ни гледали ту реку коју познају одувек и која нема шта да им каже, него су на површини воде, као и у својим разговорима, тражили сами за себе објашњење и као неки видљив траг једног нејасног и тешког удеса који их је тих дана све изненадио и збунио. У то време десио се ту на капији један посве изузетан догађај, какав се не памти и какав се ваљда неће поновити док је моста и касабе на Дрини. Он је узбудио и потресао касабу и отишао и даље, у друга места и крајеве, као прича која хода по свету. То је у ствари прича о два вишеградска засеока, о Вељем Лугу и Незукама. Та два засеока леже на два супротна краја оног амфитеатра који мрка брда и зелени брежуљци сачињавају око касабе. Велика сеоска општина Стражиште, на североисточној страни долине, најближа је касаби. Њене куће, њиве и баште раштркане су преко неколико брежуљака и ужлебљене у дољама које те брежуљке деле. На благом превоју једне од тих главица лежи петнаестак кућа, утонулих у шљивике и одасвуд опкољених њивама. То је заселак Вељи Луг, мирно, лепо и богато турско насеље на узвисини. Заселак спада под сеоску општину Стражиште, али је ближи касаби него својој општини, јер се
Ed
Иво Андрић / 411
ЗАНИМЉИВОСТ МОСТ
У ствари, сваки мост представља један груб и још за земљу везани почетак човековог напора да оствари свој сан о савлађивању земљине теже, па затим о летењу, да би се тако овладало светом и да би човек заузео боље место на земљи коју гази и у васиони која га окружује. (Из Знакова поред пута Иве Андрића)
касаба – мања варош.
магаза – магазин, дућан.
Ed
uk a
pr om
o
џамли пенџер – стаклени прозор.
људи са Вељег Луга спуштају за пола сата до у чаршију, где држе магазе и послују као и остале касабалије. Између њих и правих касабалија и нема разлике, до можда у томе што су њихова имања трајнија и сигурнија, јер су на јакој, присојној земљи и нису водоплавна, а људи су скромнији и повученији, без варошких рђавих навика. Вељи Луг има добру земљу, здраву воду и леп свет. Ту живи грана вишеградских Османагића. Па иако су ови у касаби многобројнији и богатији, у народу се сматра да су они „спузли”, а да су прави Османагићи они на Вељем Лугу, где им је корен. То је леп сој људи, осетљивих и поносних на своје порекло. Њихова је она највећа кућа што се бели у страни, истурена испод саме главице, окренута ка југозападу, увек окречена, са кровом од поцрнеле шиндре и са четрнаест џамли пенџера. Та се кућа види надалеко, и она је прво што пада у очи путнику који се спушта друмом долазећи у Вишеград или који се обазре, излазећи из њега. Последњи зраци сунца које залази за лијештанском косом задржавају се и ломе увек на белом и блештавом лицу те куће. И касабалије су одавно навикле да са капије посматрају, предвече, како се сунчев залазак одбија на Османагића пенџерима, како се затим један по један гасе, и како често, кад већ сунце зађе и касаба остане у сенци, плане по један од тих пенџера последњим одблеском, залуталим између облака, и како сја још неколико тренутака као црвена, крупна звезда над угашеном касабом. Исто тако је познат и виђен у касаби домаћин те куће Авдага Османагић, срчан и плаховит човек у животу као и у пословима. Он има „магазу” у чаршији, једну ниску и сумрачну просторију у којој на даскама и плетеним љесама лежи разастрт кукуруз, суве шљиве или борове шишарке. Авдага ради само навелико, зато магаза и није отворена сваког дана, него пазарним даном редовно, а преко недеље већ према послу и потреби. У магази је увек један од Авдагиних синова, док он сам седи обично на клупи пред магазом. Ту разговара са муштеријама или са познаницима. Он је стасит и румен човек, али потпуно седе браде и бркова. Глас му је промукао и пригушен. Већ годинама га мучи тешка сипња – астма. И кад год се при говору узбуди и подигне глас, а то се код њега дешава често, загуши га одједном тежак кашаљ, набрекну му вратне жиле, поцрвени лице и очи се залију сузама, а у грудима шкрипи, шишти и одјекује, као олуја у брдима. Кад га тај наступ кашља прође, он се одмах прибере, удахне дубоко ваздух и настави разговор тамо где је стао, само неким измењеним, тањим гласом. У касаби и околини он је познат као човек оштре речи, широке руке и смела срца. Такав је у свему па и у трговини, иако често на своју штету. Он доста пута једном смелом речи обори или подигне цену шљиви или кукурузу, и кад то није у његову корист, само за инат некој сељачкој кукавици или неком трговцу драмосеру. Његова реч се уопште у чаршији слуша и прима, иако се зна да је често плаховит и личан у својим судовима. И кад Авдага сиђе са Вељег Луга и заседне пред магазу, он је ретко сâм, јер људи воле његов разговор и желе да чују његово мишљење. А он је отворен и жив, увек спреман да каже и брани оно што други сматрају да је боље прећутати. Његова задуха и они
Прво издање књиге На Дрини ћуприја, 1945.
412 / Српска књижевност између два рата
pr om
o
наступи тешког кашља прекидају сваки час његов говор, али га, зачудо, не кваре него га чине убедљивијим, и целом његовом начину изражавања дају неко тешко и болно достојанство коме није лако одолети. Авдага има пет одраслих и пожењених синова и јединицу кћер, која је последња и тек дорасла за удају. За ту његову кћер Фату зна се да је необично лепа, у свему на оца. Питањем њене удаје бави се касаба и помало цела околина. Одувек је код нас тако да по једна девојка у сваком нараштају уђе у причу и у песму својом лепотом, вредноћом и господарством. Она је онда за тих неколико година циљ свих жеља и недостижни узор; на њеном имену се пале маште, око њега се расипа одушевљење мушкараца и плете завист жена. То су та изузетна бића која природа издвоји и уздигне до опасних висина. Ова Авдагина кћи била је на оца не само ликом и изгледом него и бистрином и речитошћу. То су знали најбоље момци који су на свадбама и састанцима покушавали да је јевтиним ласкањима или смелим шалама придобију или збуне. Њена вештина у говору није била ништа мања од њене лепоте. Зато се у песми о Авдагиној Фати (о таквим изузетним створењима песме никну однекуд саме!) певало: Мудра ли си, лијепа ли си, Лијепа Фато Авдагина!
Ed
uk a
Тако се певало и говорило у касаби и око ње, али је било врло мало њих који су имали храбрости да запросе девојку са Вељег Луга. А кад су и они сви редом одбијени, око Фате се брзо створила празнина, онај круг дивљења, мржње и зависти, непризнаваних жеља и злурадог ишчекивања који редовно окружује створења са изузетним даровима и изузетном судбином. Такве личности о којима се пева и говори однесе брзо та њихова нарочита судбина, а иза њих уместо остварених живота остане да живи песма или прича. Често се дешава код нас овде да девојка која је на великом гласу остане управо због тога без просаца и „поусједне”, док се лако и брзо поудају девојке које јој нису ни по чему дорасле. Фати се то није десило, јер се за њу нашао просац који је имао и смелости да је зажели и вештине и истрајности да постигне циљ. У овом неправилном кругу који сачињава вишеградска котлина, тачно на противној страни од Вељег Луга налази се заселак Незуке. Изнад моста, непун сат хода уз воду, у самом оном склопу стрмих брегова из којих као из мрког зида избија Дрина у наглом заокрету, има уска повлака добре, родне земље на стеновитој обали реке.То је нанос од реке и стрмоглавих потока са Буткових Стијена. На њему су њиве и баште, а у страни стрме ливаде са танком травом, које се при врховима губе у врлетном камењару и мрком шипражју. Цео заселак је својина бегова Хамзића, који се презивају и Турковићи. На једној половини живе пет до шест кућа чивчија а на другој су куће бегова браће Хамзића са Мустајбегом Хамзићем на челу. Заселак је затурен и осојан, без сунца али и без ветра, богатији воћем и сеном него житом. Опкољен и притешњен са свих страна високим, стрмим брдима, већи део дана је у сенци, а увек у тишини, тако да се сваки дозив чобана и сваки јачи Иво Андрић / 413
чифчија – кмет, сељак.
Ed
uk a
pr om
o
покрет бронзе на говечету чују као гласна и многострука јека с брегова. До њега води свега један једини пут из Вишеграда. Кад човек пређе мост, излазећи из касабе, и напусти главни друм који скреће десно, низ реку, па се спусти до саме речне обале, наилази на уску камену стазу која иде улево од моста, пустом врлети, уз Дрину, поред саме воде, као бео поруб на мркој стрмини која се спушта у реку. Коњаник и пешак на том путу, посматрани одозго с моста, изгледају као да иду по уском брвну између воде и крша, а лик им се при ходу стално огледа у мирној зеленој реци. То је пут који води из касабе у Незуке, а из Незука нема даље пута, јер нит има куд да се иде ни кога да путује. Само изнад кућа, у стрмој страни, обраслој ретком шумом, усечене су две дубоке беле вододерине уз које се пужу чобани кад иду стоци у планину. – Ту је велика и бела кућа најстаријег Хамзића, Мустајбега. Она није ништа мања од Османагића куће на Вељем Лугу, али је за разлику од ње потпуно невидљива у оној низини и честару поред Дрине. Око ње, у полукругу, расте једанаест високих јабланова који својим шумом и покретом стално оживљавају тај са свих страна затворени и тешко приступни предео. Испод ње су, само нешто мање и скромније, куће остале двојице браће Хамзића. Сви Хамзићи имају много деце и сви су танки, високи, бледи у лицу, ћутљиви и повучени, али сложни и вредни на послу, навикли да цене и бране оно што је њихово. Исто као имућнији људи са Вељег Луга, и они имају у касаби своје магазе у које сносе све оно што привреде у Незукама. У свако доба године они и њихове чивчије врве и гамижу као мрави оном уском каменитом стазом поред Дрине; једни носе робу у варош а други се враћају по свршеном послу, са парама за појасом, у своје невидљиво село међу брдима. У Мустајбега Хамзића, у оној белој и великој кући која дочекује човека као пријатно изненађење на крају камените стазе која изгледа да не води никуд, имају четири кћери и син јединац, Наил. Тај Наилбег из Незука, беговски јединац, бацио је међу првима око на Фатиму из Вељег Луга. На некој свадби он се нагледао њене лепоте кроз одшкринута врата на која се као грозд вешала гомила занесених младића. Кад је идућег пута могао опет да је угледа, окружену другарицама, он јој је добацио у смелој шали: – Дабогда те Мустајбег из Незука невјестом звао! Фата се закикотала пригушено. – Ништа се немој смијати, – говорио је кроз уски отвор на вратима узбуђени младић, – и то ће чудо једног дана бити. – Хоће, кад Вељи Луг у Незуке сађе – одговорила је девојка са новим кикотом и једним поносним покретом тела који само такве жене и само у тим годинама имају и који је казивао више него и њене речи и њен смех. Тако од природе нарочито обдарена створења често изазивају судбину, смело и несмотрено. Тај њен одговор младом Хамзићу прочуо се и понављао од уста до уста, као и све остало што је радила и говорила. 414 / Српска књижевност између два рата
Ed
uk a
pr om
o
Хамзићи нису људи који се заустављају и обесхрабрују пред првом тешкоћом. Они ни друге, мање важне послове не свршавају непосредно и на јуриш, а камоли питање као што је ово. Покушај који су учинили преко неких рођака из касабе, није имао више успеха. Али тада је стари Мустајбег Хамзић узео ствар синовљеве женидбе у своје руке. Он је са Авдагом имао одувек заједничких послова. Због своје напрасне и горде природе Авдага је у последње време имао знатних губитака из којих су произлазиле обавезе којима је било тешко на време одговорити. Мустајбег га је у томе помогао и подржао како само добри чаршијски људи могу да подрже и помогну један другог у тешком тренутку: једноставно, природно, и без речи. По тим полумрачним и хладовитим магазама и на углачаним каменим седиштима испред њих не решавају се само питања новца и трговачке части него и читаве људске судбине. Шта је било између Авдаге Османагића и Мустајбега Хамзића, како је Мустајбег затражио Фату за свога јединца Наила и како му је преки и частољубиви Авдага „дао” девојку? То никад нико неће сазнати. Исто тако није се право знало како се ствар одиграла горе на Вељем Лугу, између оца и његове лепе кћери јединице. О неком отпору с њене стране није, наравно, могло бити речи. Један поглед пун болног изненађења и онај пркосни и само њој урођени покрет целог тела, а затим немо и глуво покоравање очевој вољи, како је свуда и одувек код нас било и бива. Као у сну, она је почела да проветрава, допуњује и слаже своју девојачку спрему. Ни из Незука није продрла ниједна реч у свет. Опрезни Хамзићи нису тражили да им људи у празним разговорима потврде њихов успех. Постигли су оно што су хтели и, као увек, били задовољни својим успехом. Није им било потребно ничије учешће у томе, исто као што никад нису тражили саучешћа у неуспесима и недаћама. Па ипак, свет је говорио о свему томе, много, опширно и безобзирно, као што свет увек говори. По целој касаби и око ње причало се како су Хамзићи постигли што су хтели: како је лепа, охола и мудра Авдагина кћи, за коју у целој Босни није било просца, надмудрена и укроћена; како ће ипак „Вељи Луг у Незуке саћи”, иако се Фата јавно зарекла да неће. Јер људи воле такве разговоре о паду и понижењу оних који се сувише високо издигну и полете. Месец дана је свет препричавао тај догађај и у разговорима испирао уста Фатиним будућим понижењем као слатком водицом. Месец дана су чињене припреме у Незукама и на Вељем Лугу. Месец дана је Фатима радила са другарицама, родицама и најмљеним женама на својој опреми. Девојке су певале. Певала је и она. Налазила је снаге и за то. И слушала је саму себе како пева, мислећи при том своју мисао. Јер са сваким бодом игле знала је (и казивала то сама себи) да ни она ни њен вез неће никада видети Незука. Она то није заборављала ни за тренутак. Само јој се тако у раду и песми чинило да је од Вељег Луга до Незука далеко и да је месец дана дуго време.То исто се дешавало ноћу. Ноћу, кад би под изговором да треба да посвршава још неке послове Иво Андрић / 415
uk a
pr om
o
демири – гвоздене шипке које чине решетку на прозору.
остајала сама, ноћу се пред њом отварао свет, богат, пун светлости и радосних промена, непрегледан. Ноћи су на Вељем Лугу топле а свеже. Звезде ниске и немирне, све повезане белим титравим сјајем. Стојећи поред прозора, Фатима гледа ту ноћ. У целом телу носи мирну снагу, разливену и слатку, и сваки део свога тела осећа одвојено, као засебан извор снаге и радости: ноге, кукове, руке, врат, а нарочито груди. Њене дојке, бујне и тешке а праве, додирују вршцима дрвени демир на прозору. И на том месту она осећа како цео брежуљак, са свим што је на њему, са кућом, зградама, њивама, дише, топло, дубоко, једномерно, и диже се и спушта заједно са светлим небом и ноћним пространством. Од тога дисања дрвени демир на прозору пада и расте, пада и расте, додирује вршке њених дојки и удаљује се негде далеко од њих, враћа се и додирује их поново, па се опет спушта и удаљује; и све тако, наизменце. Да, свет је велик, огроман је свет и дању, кад вишеградска долина трепти од жеге, и жита прострта по њој готово чујно зру, кад се бели касаба, просута око зелене реке а затворена правилном линијом моста и црним брдима. Али ноћу, тек ноћу, кад оживе и плану небеса, отвара се бескрајност и силна снага тога света у коме се жив човек губи и не може да се присети ни сама себе ни куда је пошао ни шта хоће ни шта треба да ради. Ту се само живи, истински, ведро и дуго; ту нема речи које тешко обавезују за цео живот, ни смртоносних обећања ни безизлазних положаја, са кратким роком који неумољиво тече и истиче, а са смрћу или срамотом као јединим излазом на крају. Да, ту није као у дневном животу, где оно што је једном речено остаје непорециво, а обећано неизбежно. Ту је све слободно, бескрајно, безимено и немо. Тада се негде одоздо, као издалека, зачује тежак, дубок и пригушен глас: – Ааах, кхкхкх! Ааах, кхкхкх! То се доле у алвату Авдага бори са ноћним наступима кашља. Не само да распознаје тај глас него и види оца јасно како седи и пуши, расањен и мучен кашљем. Види, чини јој се, његове крупне, смеђе очи, познате као драг предео, очи које потпуно личе на њене, само што су осенчене старошћу и заливене сузним, насмејаним сјајем, очи у којима је први пут угледала безизлазност своје судбине, оног дана када јој је речено да је обећана у Хамзиће и да треба да се спреми за месец дана. – Кха, кха, кха! Аах! Онај малопређашњи занос од лепоте ноћи и величине света нагло гасне. Онај раскошни дах са земље стаје. Девојчине дојке крутну у лаком грчу. Тону звезде и пространства. Само се судбина, њена судбина, безизлазна, прека, сутрашња, врши и испуњава, упоредо са временом које пролази, у тишини, непомичности и празнини која остаје иза свега. Мукло одјекује кашаљ из алвата. Да, и чује га и види, као да је ту пред њом. То је њен драги, моћни, јединствени бабо, са којим се осећа једно, нераздељиво, слатко једно, откако зна за себе. И сам тај његов тешки и потресни кашаљ осећа у
Ed
алват – приземље.
416 / Српска књижевност између два рата
мешћема – суд, судска зграда.
Ed
uk a
pr om
o
својим грудима. Истина, то су та уста која су казала да тамо где је она казала не. Али она је у свему једно са њим, па и у томе. И то његово да она осећа као своје (исто колико и своје не). И зато је њена судбина прека, необична, сутрашња, и зато она на њој не види излаза, а не може ни да га види, кад га нема. Једно зна. Због тога очевог да, које је веже исто као и оно њено не, мораће изаћи пред кадију са Мустајбеговим сином, јер је немогуће и помислити да Авдага Османагић не одржи реч. Али исто тако зна, и исто тако добро и посигурно, да после тога не може њена нога ступити у Незуке, јер онда опет не би она одржала своју реч. А то је, наравно, немогуће, јер и то је Османагића реч. Ту на тој мртвој тачки, између свога не и очевог да, између Вељег Луга и Незука, ту, на најбезизлазнијем месту треба тражити излаз. Ту је сад њена мисао. Не више у пространствима великог и богатог света, не чак ни на целом путу од Вељег Луга до Незука, него на том кратком и жалосном комадићу друма који води од мешћеме у којој ће је кадија привенчати за Мустајбегова сина, па до краја моста где се каменита стрмина спушта на уски пут којим се иде у Незуке и на који она, то поуздано зна, неће никад ногом ступити. Тај комадић пута прелетала је њена мисао без престанка, с једног краја на други, као што чунак лети кроз ткање. Од мешћеме, преко половине чаршије, па преко пијаца до краја моста, али отуд би се одмах враћала као од понора, преко моста, пијаца, кроз чаршију, до мешћеме. И све тако: напред-натраг, напред-натраг! Ту се ткала њена судбина. И та мисао која није ни могла да стане ни умела да нађе излаза, све се чешће заустављала на капији, на оној лепој и светлој софи од камена, на којој људи седе у разговорима и младићи певају, испод које хучи зелена, брза и дубока река. Па би онда, ужаснута од таквог излаза, летела као уклета поново са једног краја пута на други, да, не нашавши другог решења, стане поново на капији. И сваке ноћи њена се мисао све чешће заустављала на том месту, и све се дуже задржавала на њему. А сама помисао на тај дан кад ће стварно, а не овако у мислима, морати да пређе тај пут и да још пре краја моста нађе излаз, носила је у себи сву страхоту смрти и сав ужас живота у срамоти. Чинило јој се, овако немоћној и напуштеној, да би сама страхота те мисли морала да удаљи или бар одложи тај дан. Али дани су ишли, ни брзи ни спори него једномерни и суђени, и са њима је дошао и свадбени. Последњег четвртка у августу месецу (то је био тај суђени дан) дошли су Хамзићи на коњима по девојку. Под тешком новом фереџом, као под оклопом, Фата је посађена на коња и поведена у касабу. У исто време у авлији су товарени коњи са сандуцима девојачког руха. У мешћеми је пред кадијом обављено венчање. Тако је одржана реч којом је Авдага дао своју кћер за Мустајбегова сина. Затим је мала поворка кренула пут Незука, где је била спремљена свечана свадба. Прешли су половину чаршије и пијац, део онога пута без излаза који је Фата у мислима толико пута прешла. Било је тврдо, стварно и Иво Андрић / 417
чунак – овде: део разбоја (машине за ткање) којим се предиво провлачи кроз потку.
o
Ed
uk a
мулазим – поручник, командир полиције. муктар – старешина, кнез.
pr om
фереџа – тур. у муслиманској женској народној ношњи, дугачак огртач од црне или модре чохе, који се носио с тамном копреном преко лица.
обично, готово лакше него у мислима. Ни звезда ни пространства, ни очевог муклог кашља, ни жеље да време иде брже или спорије. Кад су наишли на мост, девојка осети још једном, као за летњих ноћи поред прозора, сваки део свога тела, снажно и одвојено, а нарочито груди у лаком грчу као у панциру. Стигли су до капије. Као што је радила много пута у мислима за прошлих ноћи, девојка се нагну и шапатом замоли најмлађег брата, који је јахао поред ње, да јој прикрати мало узенгије, јер сад долази онај стрми прелаз са моста на камени пут који води у Незуке. Застали су, најприје њих двоје па онда, мало подаље, остали свати на коњима. Ничег необичног није било у томе. То није ни први ни последњи пут да сватови застају на капији. Док је брат сјахао, заобишао коња и пребацио узду преко руке, девојка је притерала свога на сам крај моста, ступила десном ногом на камену ограду, винула се, као окрилатила, са седла, преко зида и полетела са висине у хучну реку под мостом. Брат који се устремио за њом и целим телом полегао по огради још је дотакнуо руком узвитлану фереџу, али је задржати није могао. Остали свати су поскакали с коња са најнеобичнијим узвицима и остали поред камене ограде у чудним положајима, као скамењени. Још истог дана предвече пала је киша, обилна и необично хладна за то доба године. Дрина је надошла и замутила се. Сутрадан је набујала жућкаста вода избацила Фатин леш у један плићак код Калате. Ту га је приметио један рибар и одмах отишао и пријавио ствар мулазима. Мало после стигао је мулазим са муктаром, рибаром и Салком Ћорканом. Јер без Ћоркана не бива ниједна оваква згода. Леш је лежао у меком, мокром песку. Таласи су га запљускивали и с времена на време потпуно преливали мутном водом. Нова фереџа од црне чоје, коју вода није успела да свуче, посувратила се и пребацила преко главе: тако је, помешана са дугом и густом косом, сачињавала засебну црну масу поред белог и бујног девојчиног тела са ког је бујица потргала и свукла танке свадбене хаљине. Намрштени, стегнутих вилица, Ћоркан и рибар су загазили у плићак, прихватили нагу девојку и опрезно и са снебивањем, као да је жива, извукли је из влажног песка у који је била почела да тоне, изнели на обалу и ту је одмах покрили њеном фереџом, мокром и пуном муља. Још истог дана дављеница је сахрањена на најближем турском гробљу, у стрмој страни, испод главице на којој се диже Вељи Луг. А предвече окупљали су се докони људи у механи око рибара и Ћоркана са оним нездравим и ружним љубопитством које је нарочито развијено код света чији је живот празан, лишен сваке лепоте и сиромашан узбуђењима и доживљајима. Частили су их ракијом и нудили дуваном, не би ли чули од њих неку појединост о лешу и укопу. Али ништа није помагало. Ни ракија није могла да им раздреши језик. Чак ни Ћоркан није ништа говорио. Пушио је без престанка и једним сјајним оком гледао за димом који је снажним дахом одбијао што даље од себе. Само би се њих двојица, Ћоркан и рибар, с времена на време погледали, по-
докон – беспослен.
418 / Српска књижевност између два рата
РАЗГОВОР О ПРИЧИ О ФАТИ АВДАГИНОЈ
o
дигли би своје чокање ћутке, обојица у исти мах као да се невидљиво куцају, и надушак испили. Тако се десила та необична и незапамћена ствар на капији. Вељи Луг није сишао у Незуке и Авдагина Фата се није удала у Хамзиће. Авдага Османагић није више силазио у касабу. Издахнуо је те исте зиме, загушен кашљем, не проговоривши никад ни с ким ниједне речи о јаду због кога је умирао. Идућег пролећа Мустајбег Хамзић је оженио сина другом девојком, из Бранковића. Свет је у касаби још неко време препричавао догађај па затим почео и да заборавља. Остала је само песма о девојци која лепотом и мудрошћу сја изнад свега, као да је непролазна.
uk a
pr om
Прокоментариши свој читалачки доживљај приче о Фати Авдагиној. Опиши каква су била твоја читалачка очекивања о току догађаја од почетка према крају приче. Да ли су твоја очекивања изневерена или потврђена? Образложи свој одговор. Наведи шта је изузетно у лику и карактеру Фате Авдагине. Обрати пажњу на њену метафоричку карактеризацију простором у ком живи. Објасни чиме је наговештена њена изузетна судбина. Наведи основне карактеристике Андрићевог приповедачког поступка које запажаш у прочитаном одломку.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Ed
Обрати пажњу на супротности између породица Хамзић и Османагић. Где живи Наил? Запази жанровске алузије на бајку и њене зачаране пределе и објасни их. Објасни због чега долази до двоструког сукоба у причи: отворене конфронтације између Фате и Наила, и скривеног, унутрашњег сукоба, између Фате и Авдаге. Противи ли се ћерка очевој одлуци или без речи тражи излаз из безизлазне ситуације? Објасни цитат: „Ту на тој мртвој тачки, између свога не и очевог да, између Вељег Луга и Незука, ту, на најбезизлазнијем месту треба тражити излаз”. Присети се народне песме „Хасанагиница” и размисли о узроцима страдања обеју јунакиња. Зашто је Фата скочила у Дрину? Сети се народне баладе са темом смрти на венчању. Упореди је са судбином Фате Авдагине и аргументуј своје закључке.
Објасни како хроничар романа На Дрини ћуприја описује девојчин скок са ограде моста. Размисли и објасни зашто се Фата Авдагина бацила са средине моста. Истражи овај мотив у нашем усменом песништву. Закључи зашто Мирјана Дрндарски у својој књизи Народна бајка у модерној књижевности Андрићево дело назива „прекинутом бајком”. Пронађи дескриптивна места у тексту где се Фата пореди са звездом. Упореди лик Софке из Нечисте крви Боре Станковића са Фатом Авдагином и њихов однос према очевима: уочи сличности и нагласи разлике у њиховим судбинама. Прокоментариши последњу реченицу осмог поглавља романа На Дрини ћуприја: „Остала је само песма о девојци која лепотом и мудрошћу сја изнад свега, као да је непролазна”. Чиме је Фата Авдагина победила своју судбину? Иво Андрић / 419
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
o
лично име, већ носе породично, мужевљево, односно очево име, а поседују херојску, митску снагу. Интертекстуално је повезана с баладом Хасанагиница, преко мотива смрти на својој свадби, као и са народном лирском митолошком песмом о девојачкој лепоти која је преображава у звезду Даницу (Сунце се дјевојком жени). Мотив смрти младе на свадби и идеја да се лепота не да поседовати, као и да доноси проклетство, повезује осмо поглавље Андрићевог романа и с баладом Женидба Милића Барјактара и предањем са елементима бајке Девојка бржа од коња јер представља аутору блиску тему којој се много пута враћао. Смрт младе на венчању је доминирајући мотив који отвара Андрићев текст према баладама, које су по својим жанровским одликама тајновите, мистичне и недоречене, а ненадани нестанак виле из приче, у тренутку када је стиже несуђени младожења, дâ се повезати с Фатиним скоком с ограде моста у моменту када је требало да буде преведена преко воде. Цело поглавље структурирано је попут приче која хода по свету: несвакидашњи, готово нестваран догађај одговара типологији бајке о изузетној девојци која пркосно одбија просце, што ствара око ње круг дивљења, зависти и мржње. Препознајемо морфологију бајке – јунакиња, најчешће царева кћер, организује надметање просаца да би се удала и одабрала најбољег. Конкретно, постоји интертекстуална веза с Девојком бржом од коња, која организује тркију да би одабрала младожењу а, у ствари, заварава просце. Фата, као девојка из бајке, поседује неке особине митских бића – вила: изузетне је лепоте, ташта на свој изглед и, изнад свега, слободољубива, везана за гору и воду.
Ed
uk a
pr om
Повест о Фати Авдагиној, исприповедана у осмом поглављу На Дрини ћуприје, представља праву ризницу народних предања, приповедака, песама и пословица – те је веома илустративан пример Андрићевог односа према народној књижевности. Присутне су жанровске реминисценције на усмену књижевност, али и теме, мотиви, сижејни сегменти и проблеми блиски имагинацији народних приповедача и певача. И још више, препознатљиви су фрагменти и елементи фабуле из конкретних дела: балада, лирских песама, бајки и предања. Све је прекривено велом мистерије, типовима и елементима фолклорне фантастике и прожето веровањима у митска бића, под чијим ударом су смртници изузетних врлина и нарочите лепоте. Отуда поглавље почиње нараторовом најавом изузетног догађаја који се дуго памти, као што се памте ратови, болести и сеобе, истиче се његова загонетност, егзистенцијална језа коју изазива, као и тајна коју једино вода зна. Знаковита је симболика зле воде у причи која нас води до митских наказа: водењака, демона воде, који су настали од првог утопљеног човека. Ово веровање је сачувано код свих словенских народа, а водени дух са карактеристичним изгледом црног човечуљка имао је хтонске одлике (Зечевић, 1981, 22–39). Читалац је подстакнут од наратора на одгонетање, читање воде, да би разумео нејасан и тежак удес који је све изненадио и збунио, што је својеврсна мистификација догађаја. Борба добра и зла води се у причи као у бајкама како на егзистенцијалном, тако и на психолошком плану. Повест о Фатином разапињању између сопствене одлуке и очеве жеље бави се питањем женског интегритета у патријархалној заједници, отпором према потчињавању, женама – човечицама које немају
(Оливера Радуловић, „Наративни облици у роману На Дрини ћуприја” Иве Андрића)
420 / Српска књижевност између два рата
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
pr om
o
Хроника – 1. Књижевни род византијске историографије, у коме се историја човечанства или сопственог народа посматра у светлу идеје о божанском провиђењу и сврховитој моралној законитости друштвених збивања. 2. У нашој књижевности најзначајнија је хроника Летопис попа Дукљанина, сачуван у преписима из XVI или XVII века, „први наш књижевни споменик у који је ушла савремена народна традиција о витешким делима и подвизима легендарних јунака и владалаца из најстаријег дела историје Срба и Хрвата” (Д. Павловић). 3. У новијој књижевности хроника може да означава неки роман с наглашеном историјском тематиком (нпр. Височка кроника И. Тавчара, те Андрићеви романи: Травничка хроника и „вишеградска хроника” На Дрини ћуприја). 4. У журнализму, рубрика која доноси вести и кратке белешке из одређене области (позоришна хроника, књижевна хроника итд.). ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ (теме за групни рад)
Ed
uk a
Прочитајте роман у целини и поделите се у групе према истраживачким задацима. Свака група изабраће један мото за своја истраживања. Прва група: Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја. Истраживање треба да се усмери на две велике теме, а то су историја и мит (легенда, предање, народна приповетка) у роману. У оквиру истраживања историјских догађаја, уже теме су: данак у крви, Мехмед-паша Соколовић и његова судбина, зидање моста као Мехмед-пашине задужбине, Први српски устанак, улазак Аустрије у Босну 1878. године, анексија Босне и Херцеговине 1908. године, одјеци балканских ратова 1912. и 1913. године и почетак Првог светског рата. Ученици који се определе за историјски приступ делу треба да сарађују са наставником историје, који ће их упутити у шири избор литературе са овом темом. Друга група: Народ лако измишља приче и брзо их шири, а стварност се чудно и нераздељиво меша и преплиће са причама. Истраживање мита, легенде и предања у роману даље се протеже у оквиру подтема: предање о црном Арапину који станује у средњем стубу моста; предање о Стоји и Остоји; предање о вили бродарици која је ометала градњу; легенда о Раду неимару, легенда о Радисављевом гробу и предање о стопама у камену. Припрема за
ово истраживање захтева сарадњу са наставником српског језика ради додатних сазнања о теми: Жртва и жртвовање у словенској митологији и хришћанском предању. Трећа група: У низу мена и брзом оцветавању људских нараштаја, он је остајао непромењен, као и вода која пролази испод њега [...]. Његов век је, иако смртан по себи, личио на вечност, јер му је крај био недогледан. Заједничко истраживање треба да буде везано за простор у роману, мост као позорницу догађаја и идеју трајности моста. Важно је уочити и означити дескриптивна места у тексту где се мост јавља као лајтмотив и проналазити симболичка значења, као што су: трајност, лепота, сврсисходност, хуманост. Треба протумачити судбине задужбинара и чувара задужбине. Анализа ликова, пропитивање поступака индивидуализације и типизације треба да буде усмерено, пре свега, на задужбинара Мехмед-пашу Соколовића и чувара задужбине Алихоџу. Четврта група: Наша судбина на земљи сва је у борби против квара, смрти и нестајања, и човек је дужан да истраје у тој борби и онда када је потпуно безизгледна. У истраживачком фокусу су и ликови који остварују архетип жртве, који су се издвојили из колектива неким подвигом, који су остварили вековни сан о лету изнад воде, који је метафора њихове посебности, као што су: Радисав, Фата, Ћоркан, Лотика. Иво Андрић / 421
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
рија, прича о мосту и хроника касабе, колективна судбина житеља града и мноштво индивидуалних повести, тако и у равни значења, између историјске, психолошке и метафизичке димензије дела. Склад и лепота линија моста, равнотежа и чврстина повезаности његових делова, пренесени су у вербално ткиво хронике и у новом медијуму стали су живети новом уметничком снагом. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)
o
Иво Андрић је изразити епичар. Он у ствари није ни романописац, ни приповедач, већ епски песник, рапсод који нам прича о нашој прошлости, о људима и судбинама са нашег тла, који имају значаја и за нас саме, али и за човека уопште. Ових дана један есејист назвао је Андрића дубоко и тачно – Хомером Балкана. И заправо та хомеровска црта његова причања, уздигнутог и развијеног на нивоу модерног сензибилитета, и чини суштинску полазну оријентацију за разумевање његовог дела. При томе ваља истаћи да тон и проседе тог епског причања подсећају у многим његовим приповеткама на источњачке приче из 1001 ноћи, чијег се причаоца, Шехерезаде – наш писац баш ових дана сетио у својој речи на свечаном банкету у Стокхолму поводом примања Нобелове награде.
Ed
uk a
pr om
Синтезу традиционалног и модерног остварио је у свом делу Иво Андрић (1892–1975), најзначајнији наш писац XX столећа. Он је почео уочи првог светског рата у духовној клими „друге модерне”, прошао кроз бурно раздобље послератног „модернизма” да би се најпотпуније потврдио у доба обновљеног реализма 30-их и 40-их година. Његове приповетке и романи у овом раздобљу представљају исто што поезија и романи М. Црњанског у претходном – највеће стваралачко достигнуће, којим се обележава цела епоха. Роман На Дрини ћуприја, Андрићево најпознатије дело, садржи хронику Вишеграда у распону од скоро четири века. У средишту свих збивања јесте велелепни камени мост, дело великог везира Мехмед-паше Соколовића. Он је најлепша и најистакнутија тачка у простору романа, средиште друштвеног и духовног живота града, центар његове имагинативне активности. Око њега су исплетене локалне приче и легенде, он се појављује као позорница или као невидљиви учесник у свим значајним догађајима у животу појединца и града. Као творевина људских руку, мост је симбол одолевања неумитној рушилачкој сили времена, једина сталност у промењивости и пролазности живота. На Дрини ћуприја спада у најскладније грађена дела наше књижевности. Равнотежа између делова и целине доведена је до савршенства. То се огледа како у равни збивања, у начину како је повезана општа и локална исто-
(Драгиша Живковић, Андрићев стил)
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Пронађи слику моста у Вишеграду који је изградио Мехмед-паша Соколовић. Сазнај биографске податке о овој изузетној историјској личности и напиши текст (причу, песму, есеј) у ком ћеш спојити слику моста и његовог градитеља. Припреми се за разговор о теми Велике задужбине и задужбинари у српској култури. Погледај снимак доделе Нобелове награде Иви Андрићу и послушај његову беседу. Начини мултимедијалну презентацију са темом Личност и дело Иве Андрића. Изабери поглавље из Андрићеве хронике које ти се највише допада, драматизуј га и постави на сцену. Напиши есеј са темом И што погледам, све је пјесма, и чега год се такнем, све је бол. Примени своје досадашње искуство читања Андрићевих дела и повежи заједничким идејама. 422 / Српска књижевност између два рата
Иво Андрић (1892–1975)
СИНТЕЗА
Прелистај каталог изложбе Како је тумачен Иво Андрић.
Превасходно приповедач и романсијер иако је свој књижевни живот почео писањем песама, Андрић је врхунски стваралац у српској књижевности XX века и једини писац који је добио Нобелову награду (1965).
Погледај како Иво Андрић чита одломак из романа На Дрини ћуприја (Архива ТВ Београд, 1962).
https://youtu.be/DhwvnRWeGYE
Ed
uk a
pr om
o
Роман На Дрини ћуприја, Андрићево најпознатије дело, садржи хронику Вишеграда у распону од скоро четири века. У средишту свих збивања јесте велелепни камени мост, дело великог везира Мехмед-паше Соколовића. Андрић слика живот различитих вера и нација на међи Истока и Запада. Компонован је од 24 поглавља (по узору на Хомерове епопеје), која представљају новеле уланчане лајтмотивом моста, његове лепоте и трајности. Мост се појављује као позорница или као невидљиви учесник у свим значајним догађајима у животу појединца и града и око њега су исплетена предања и историјски догађаји. Андрићев стил је спој традиционалног и модерног стваралачког искуства, и овде је доведен до савршенства: мирно и складно приповедање из реалистичког дискурса прелива се у модерно – од историјске димензије ка психолошкој и метафизичкој.
http://www.arhiva.unilib.rs/unilib/ o_nama/izlozbe/Andric/katalog.pdf
Иво Андрић / 423
Погледај емисију Андрић над Андрићевим текстом (поводом 125 година од рођења, РТС Културно-уметнички програм).
https://youtu.be/5Vt4_SQPOgA
Иво Тартаља, Приповедачева естетика: прилог познавању Андрићеве поетике, Нолит, Београд, 1979. Петар Џаџић, Митско у делу Иве Андрића (Храстова греда у каменој капији), Научна књига, Београд, 1992. Зборник о Андрићу, приредио Радован Вучковић, Српска књижевна задруга, Београд,1999. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002. Милослав Шутић, Златно јагње: у видокругу Андрићеве естетике, Чигоја штампа, Београд, 2007. Снежана С. Башчаревић, Легенде и симболи у Андрићевим романима, „Филип Вишњић”, Београд, 2008. Оливера Радуловић, „Наративни облици у роману На Дрини ћуприја Иве Андрића”, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик, Београд, 2009.
Орхан Памук* Кључне речи: Зовем се Црвено, роман, XVI век, источњачко и западњачко схватање уметности, судбина уметника, жанровска и идејна слојевитост, метафикција.
o
Ed
uk a
Турски прозни писац, романсијер, добитник Нобелове награде за књижевност (2006), рођен је у Истанбулу. У образложењу Нобеловог комитета, између осталог је наведено како је Памук „у потрази за меланхоличним духом свог родног града, открио нове симболе судара и прожимања разних култура”. Сврстава се у најзначајније писце данашњице, који истовремено задовољава високе критеријуме књижевне критике и привлачи интересовања читалаца широм света. Његови романи повезују историју и савременост, Исток и Запад, индивидуалне и породичне и колективне судбине, веома често у пажљивом и одмереном комбиновању више жанрова (детективски, историјски, љубавни и др.). У својој земљи је оптужен, а потом и ослобођен захваљујући реаговањима светске јавности, због изјаве о томе да је Турска одговорна за геноцид који је у време Првог светског рата извршен над Јерменима и Курдима. Памук је писац који улогу интелектуалца и ствараоца види и у ангажовању у политичком мишљењу и изјашњавању, али ван књижевног дела, које не треба да на тај начин буде повезано са актуелним политичким догађајима. Значајна дела: Џевдет-бег и његови синови, Бела тврђава, Зовем се Црвено, Истанбул, Снег, Црна књига, Музеј невиности и др.
pr om
Орхан Памук (1952)
Радња романа Зовем се Црвено (1998) смештена је у XVI век, у време владавине Мурата III, двадесет година после турског пораза у бици код Лепанта. Падишах Мурат III наручује свој портрет од најбољих истанбулских минијатуриста како би га послао на поклон венецијанском дужду. Портрет треба да, супротно традицији, насликају по угледу на франачке мајсторе, и да то ураде у строгој тајности, јер су врло снажне и активне фундаменталистичке снаге које чувају религијске традиционалне вредности и опиру се новинама, нарочито оним које долазе са Запада. Реч је о тајној мисији минијатуриста чија је дужност да својим илуминацијама у књизи дочарају величину, моћ и славу свог падишаха, приказујући његов лик са што више детаља. Невоља је у томе што се законитости исламске (турске) и „франачке” (западне) уметности оштро разликују: исламски сликари свет сликају као да га „гледају са минарета џамије”, а франачки – „као да га виде с прозора”. Осим тога, у исламском свету је богохулно сликање ликова са особеним знацима, недопустиво је исказивање сопственог стила, као и остављање потписа. У томе је садржана суштина сукоба у роману: раскол између двеју сликарских радионица покренуће многе страсти и довести до убиства. Међутим, у ту историјску слику старе цивилизације и атмосферу страха од смртних опасности у роману су укомпоновани и љубавна прича, и прича о уметницима и трактат о уметности, као и многа етичка, филозофска питања. Књижевни поступак одликује смењивање наратора, тако да свако прича причу из свог угла. У наредном одломку приповедач је Осман, припадник традиционалне школе исламске минијатуре. Његов антипод је Теча, убијени сликар који је настојао да испуни падишахов захтев, и његов се глас, с оне стране живота, чује на самом почетку романа.
штедро – несебично, широкогрудо.
ЗОВЕМ СЕ ЦРВЕНО (одломак)
Мајстор Осман, то сам ја
Знате оне задрте старце што остаре штедро посвећујући живот умет-
ности. Свакога ти коре. Буду високи, кошчати и мршави. Желе да оно парченце што им је од живота преостало буде опет исто као онај дуги део који је остао иза њих. Одмах прасну, жесте се, на све се жале. Све узде у својим рукама држе, сваког терају да диже руке од свега и свима је од њих свега преко главе. Не свиђа им се нико и ништа. Ја сам један од њих. * Дијалог књижевних епоха.
424 / Српска књижевност између два рата
челеби – господин, лепо васпитан човек. протомајстор – први, водећи стручњак. шегрт – онај који учи занат у мајсторској (занатској) радионици.
фалинка – мана, недостатак.
Ed
uk a
pr om
o
Нурулах Селим челеби, протомајстор с којим сам још као шеснаестогодишњи шегрт имао част да седим колено уз колено и да заједно илуструјемо у истој уметничкој радионици, био је такав кад му је било осамдесет лета (мада није био срдит као ја). Такав је био и последњи велики мајстор, Али Плавокоси, којег смо сахранили пре тридесет година (он пак није био витак и висок колико сам ја). Како знам да се сада и мени у леђа често заривају оне стреле покуде које су одапињане за тим легендарним мајсторима што су у та времена управљали уметничким радионицама, желим да знате да нека овештала лапрдања која о нама круже никакве праве подлоге немају. 1. Нама се ништа ново не свиђа зато што заиста и нема ничег новог што би нам се свидело. 2. Према већини људи ми се понашамо као према глупацима не зато што смо оштећени гневом, несрећом или каквом другом фалинком него зато што људи већма и јесу глупаци. (А ипак, кад бисмо се према њима боље опходили, ишло би нам у прилог као да смо финији и разборитији.) 3. То што, осим мојим минијатуристима, које сам још од њихових дана шегртовања страсно волео и васпитавао, великој већини ја заборављам и бркам имена и лица, није зато што сам излапео него отуда што су та имена и лица лишена боје и сјаја толико да их не вреди памтити. На сахрани Течиној, којем је због његових будалаштина Бог преурањено узео живот, потрудио сам се да заборавим на какве ме је муке покојник својевремено ставио присиливши ме да опонашам франачке мајсторе. А на повратку сам и ово помислио: божји дарови, слепило и смрт, ни од мене нису далеко. Наравно да ће се мене сећати онолико колико слике и књиге које сам илустровао буду увесељавале ваше око и колико у вашим срцима буду расцветавале цветове среће. Али желим да, након моје смрти, и ово буде знано: и даље има и те како много тога што ме поткрај живота, у мојој старости, нагна да се срећно осмехнем. На пример: 1. Деца. (Она дају сажетак правила читавог света.) 2. Пријатне успомене. (Лепи момци, жене, лепо сликање, пријатељство.) 3. Сусрет с чудима древних хератских мајстора. (Ономе који не зна, то се не да објаснити.) Најједноставније значење свега овога јесте следеће: у уметничкој радионици нашег падишаха, на чијем сам челу, више се не могу изводити чуда као некада. А видим да и ствари иду нагоре; све ће се исцрпсти и окончати се. С горчином осећам и да ми, иако смо читав свој век с љубављу овом послу посветили, веома ретко бивамо кадри да овде досегнемо красоте древних мајстора из Херата. Скромно прихватање тих чињеница олакшава живот. Скромност заправо и јесте једна тако широко цењена врлина у нашем свету, јер је она нешто што олакшава живот. Ето, с таквом сам скромношћу ја дотеривао једну слику из Сурнаме која описује свечаност поводом обрезивања нашег престолонаследниОрхан Памук / 425
древни хератски мајстори – мисли се на сликарску школу из Херата, у Авганистану, где је у XV веку цветао чувени персијски стил илуминације рукописа. падишах – владарска титула: владар, султан, цар. Сурнама – писана је и осликана поводом прославе обрезивања Мехмеда, сина Мурата III, 1582. у Цариграду.
Сурнаме: турска минијатура која приказује поворку испред султана на цариградском Хиподрому (1582)
o
Ed
uk a
сокак – улица.
ка, слику која приказује шта је све обрезаном дечаку на поклон донео беглербег Египта: рубинима, смарагдима и тиркизима украшену сабљу о ланцу од сасвим фино обрађеног и декорисаног злата, даривану на црвеној кадифи, и једног плаховитог, поноситог и од муње бржег, враголастог арапског коња, длаке сјајније и од сребра, са белим белегом на њушци, с ђемом и дизгинама с ланцем, израђеним од злата, са узенгијама украшеним бисерјем и кризолитом и са срмом опточеним седлом, прекривеним црвеним, златом извезеним и рубинима украшеним баршуном. Потезима четкицом, повлачио сам тамо-амо по слици, чију сам композицију ја био поставио, а затим шегртима, једном по једном, дао да на њој обоје коња, сабљу, принца и изасланике који су све то посматрали. Обојио сам љубичасто неке листове платана на Хиподрому. На дугмад на одећи изасланика татарског хана нанео сам жуто. И таман када сам дизгине коња премазивао с врло мало царске воде, неко је покуцао на врата. Престао сам. Гласоноша. Из палате ме је, сазнах, позивао царски ризничар. Очи су ме некако пријатно пекле. У џеп од кафтана ставих своју лупу и изађох с момком. Лепо ли је ходати улицама после веома дугог рада! Свет изгледа нов новцат и замршен, као да га је Бог јуче створио. Видех једног пса, био је изражајнији од свих слика паса. Видех једног коња, моји мајстори минијатуре смисленије коње цртају. На Хиподрому, спазих једно стабло платана; било је то оно дрво чије сам листове на слици малочас обојио у љубичасто. Изаћи на Хиподром и ходати по том тргу преко којег су прошле поворке чије илустровање већ две године надгледам личи на шетњу по нечему што је човек сам дао да се нацрта. Скрећемо у један сокак: да смо у франачкој слици, сада бисмо из слике и рама изашли; да смо у слици коју смо израдили по угледу на хератске мајсторе, стизали бисмо на место с којег нас види Бог; а да смо у кинеској слици, из слике уопште не бисмо изашли, јер се слике Кинеза бескрајно протежу до у унедоглед. Гласоноша ме пак није водио у стару Већницу у којој сам се састајао с хазнедарбашом да бисмо разговарали о зарадама које би требало исплатити, даровима које су за нашег падишаха припремали уметници, књигама, украшеним нојевим јајима, о томе да ли су минијатуристи здрави и спокојни, о набавци потребних боја, златних листића и другог материјала, о уобичајеним притужбама и молбама, о расположењу, вољи, задовољству и жељама нашег падишаха, прибежишта света, о неважним тричаријама, мојим очима, мојим лупама, пробадима у крстима, о хазнедарбашином поганом зету и његовој тиграстој мачки. Тихо уђосмо у приватни царски врт. Кроз дрвореде стабала тиших но што смо и ми били, сиђосмо к мору, грациозно као да чинимо злочин. Приближавам се Павиљону на обали, значи да ћу видети свог падишаха, он је сигурно тамо, говорио сам у себи кад скренусмо. Начинисмо још неких четири или пет корака и кроз лучна врата уђосмо у једну
pr om
беглербег – највиши чин у војсци, врховни командант. кадифа – квалитетна свилена тканина, сомот, плиш. ђем – гвоздени део на узди који коњ држи у устима. дизгине – узде, кајасе, помоћу којих се управља коњем. узенгије – стремен, део јахачке опреме са обе стране коња, у које јахач ставља стопала. кризолит – врста кристала, тамнозелене или зеленозлатне боје, ком се приписују чаробна својства. срма – сребрна жица која се користи у филигранским радовима. баршун – врста меке, свилене или вунене тканине. хан – монголска титула господара, владара. кафтан – дуги мушки огртач од чохе и без поставе (иранског порекла).
хазнедарбаша – благајник.
турска минијатура Сурнаме (1582)
426 / Српска књижевност између два рата
бостанџибаша – џелат, извршилац смртне казне, егзекутор.
Ed
uk a
pr om
o
камену грађевину иза зграде за чамце. Из пекаре султанске гарде допирао је мирис хлеба. Спазих гардисте у црвеним униформама. У једној просторији: хазнедарбаша и бостанџибаша. Анђео и ђаво! Бостанџибаша, који је у име нашег падишаха извршавао смртне казне, стављао на муке, испитивао, тукао, вадио очи и батинао, мени се крајње љубазно осмехивао. Као да ће ми неки слабашни другар с којим сам принуђен да делим собичак у некаквом хану испричати неку причу. Али хазнедарбаша је био тај који је почео да прича, а не бостанџибаша: „Ефендијо, султан је пре годину дана мени наредио да се, као део поклона за једну изасланичку делегацију, припреми књига за коју је захтевао да се држи у великој тајности”, рече стидљивим тоном. „А због те тајновитости, као што није мислио да је прикладно да се њено исписивање повери Локману, царском хроничару, тако није желео да уплиће ни тебе, чијем се умећу диви. Ценио је да сте ви у довољној мери заузети Сурнамом која описује престолонаследниково обрезивање.” Чим сам ушао у собу, истог сам тренутка ужаснуто био помислио да ме је неки подлац оклеветао и да је утицао на владара причајући те ова је слика богохулна, на оној вас извргава руглу, па само што нисам бачен на муке, без обзира на моје године. Сада су ми пак и од меда слађе деловале речи царског ризничара који се трудио да ме одобровољи због тога што је наш султан наручио био књигу од неког другог, уместо од мене. Саслушао сам причу о књизи коју сам и те како добро знао, а да ништа ново сазнао нисам. Знао сам и за сва она наглабања: наравно, и за Нусрет-хоџу из Ерзурума, и за трвења у уметничкој радионици. И тек да нешто питам, упитао сам нешто на шта сам знао одговор, упитао сам ко је припремао књигу. „Као што знате, ефенди Теча”, рече хазнедарбаша. Загледао ми се у очи и додао: „Јесте ли знали да није умро природном смрћу, да је убијен?” „Нисам знао”, рекох простодушно попут детета и заћутах. „Падишах се силно расрдио”, говорио је хазнедарбаша. Тупав ли је био тај сметењак звани ефенди Теча. Мајстори минијатуре о њему су говорили подругљиво, с подсмехом, јер му је жеља да ради нешто о чему мало зна, била већа него право знање, хир већи од памети. На сахрани ја заправо и јесам осетио да ту нису чиста посла. Како ли је убијен, да ми је било знати. Хазнедарбаша је описао. Ужасно. Господе, ти нас сачувај. Ко? „Падишах има једну заповест”, рече хазнедарбаша. „Захтева да, као и Сурнама, и ова књига што пре буде завршена…” „А има и другу заповест”, рече бостанџибаша. „Ако је тај одвратни убица у еснафу минијатуриста, захтева да тај бездушни иблис буде откривен. Њега ће, да другима буде наук, тако казнити да више никоме никада неће пасти на памет да подрива султанову књигу и убија његове минијатуристе.” На тренутак се бостанџибашино лице озарило од узбуђења као да зна каквом ће то страшном казном падишах казнити кривца. Орхан Памук / 427
турске минијатуре Сурнаме (1582)
иблис – ђаво, сатана.
РАЗГОВОР О РОМАНУ
(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
► Прочитајте роман Орхана Памука. Организујте се за групни рад према истраживачким задацима. 1. И стражите фабулу и сиже романа. Одредите место и време радње, као и време трајања радње у роману. 2. Издвојте главне и споредне ликове и објасните њихове односе. 3. У очите колико има наратора. Објасните чиме писац онеобичава књижевни поступак приповедања у роману. Објасните присуство и функцију монолога надстварних наратора. 4. П одсетите се како гласи мото романа, 19. стих суре „ал-Фатир”: „Нису исто слеп и који види.” Истражите мотив слепила и на примерима образложите његову идејну функцију. 5. О бјасните функцију мотива ђавола у роману; образложите сукоб између добра и зла, кривице и казне. 6. О пишите однос Истока и Запада и наведите питања у којима се та два света разилазе (нпр. фигуративно сликарство, перспектива, али и положај жена и уметника). Наведите у чему се састоји сукоб традиционалног и модерног, религијског и световног, индивидуалног и колективног. 7. О бјасните како функционише укрштање и комбиновање жанрова: историјског, детективског, љубавног, психолошког. Издвојте и странице романа које се односе на питања уметника и уметности. Испитајте улогу књижевног лика који се зове Орхан, као и сâм писац (што Орхан Памук иначе примењује у својим романима). 8. И здвојте симболичка и идејна значења и образложите их на примерима. Објасните метафоричко значење наслова романа.
Ed
uk a
Црвена боја у овој књизи представља тајну боје уопште. Учинио сам да она говори као што говоре дрвеће, животиње, ликови о истраженом значењу онога што видимо, последицама виђеног и чињеници да сваки човек ствари види друкчије. Ја сам желео да будем сликар и сада сам шест година посветио овом роману који говори о XVI веку о отоманском сликарству. У роману постоје две врсте исламских сликара. Заједничко им је да разумеју неизбежно уништење тог сликарства које ће бити замењено новим постренесансним, венецијанским. Ипак, постоји група која би да комбинује елементе те две врсте док друга то одбија, и тако је до данас.
pr om
o
Колико те је одломак заинтересовао за читање Памуковог романа у целини? Шта ти је у њему најзанимљивије? Шта на основу одломка сазнајемо о Осману? Опиши његов лик и илуструј примерима из текста. Опиши разлику коју Осман уочава између елемената своје минијатуре, представе пса, коња и платана, и њиховог изгледа у стварности. У чему се разликују франачка, хератска и кинеска слика? Шта на основу тога закључујеш о проблемима са којима се суочава уметник у Памуковом роману? Анализирај Османов разговор са благајником и џелатом. Шта је у њему узнемирујуће? Шта на основу одломка закључујеш о стилу Орхана Памука? Образложи на примерима из текста.
Орхан Памук
428 / Српска књижевност између два рата
И З
Р Е Ч Н И К А
К Њ И Ж Е В Н И Х
Т Е Р М И Н А
Метафикција (гр. meta – иза, изван; лат. fictio – измишљање) – приповедачки поступак којим се отворено указује на измишљену књижевну стварност и уједно коментаришу сви чиниоци стварања, од поступака, преко јунака и догађаја, па све до самог аутора. Метафикција је стога фикција која говори о фикцији; она се може појавити у свим прозним или стихованим наративним формама: роману, приповеци, епу, поеми. [...] Иако се пре свега везује за прозу постмодернизма (Борхес, Набоков, Барт, Бартелми, Калвино), метафикција је постојала и у делима ранијих епоха (нпр. у Сервантесовом Дон Кихоту итд.). (Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено)
Орхан Памук је у више наврата боравио у Србији. У оквиру програма „Гост САНУ”, у децембру 2016. године, Памук је одржао предавање у Свечаној сали ове институције. На питање новинара о његовом односу према Иви Андрићу, рекао је: – Велики сам поштовалац дела Иве Андрића, његови романи за мене представљају претече, пажљиво, храбро и детаљно виђење традиционалног живота Отоманске империје, али и наглашене модерности и појединачних слобода, са перспективом европске будућности. Андрић је показао да смо сви „направљени од истог материјала”, да су наше традиције, као и храна коју једемо, слични. Идеје Европе и традиције су у срцу и мог рада, са свим сличностима и разликама. Андрић је обраћао пажњу и на сукобе, на суровост прошлости, на угњетавање, што се и данас наставља.
o
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
ЗАНИМЉИВОСТ
Ed
uk a
pr om
Роман Зовем се Црвено није само плод инспирације и пишчеве генијалне имагинације, већ и вишегодишњих веома озбиљних студиозних припрема. Неколико година Памук је сакупљао податке из документарне грађе и рукописа, односно стручне литературе у вези са исламском уметношћу и историјом 16. века. Посебну пажњу посветио је цртежима и илустрацијама у старим књигама. Захваљујући томе су нека поглавља исламске културне историје и историје исламске уметности литерарно транспонована у занимљиву причу о изради величанствене слике, правог чуда над чудима. У романескно ткиво и заплет бриљантно су уклопљени есејистички и рефлексивни одломци о канонима и карактеристикама исламске и европске уметности, традиционалним исламским и франачким сликарским техникама, вези саме калиграфије и илустрације, сликарским стиловима, школама, „чудима светлости и сенке” [...], о минијатури, тој толико специфичној грани исламске уметности, минијатуристима и сликарима, природи уметничког стваралаштва и потреби појединца да се преда уметничком чину, узбуђењу и надахнућу уметника док ствара, односу уметности према друштву, религији, смрти. Поред тога, кроз сплет различитих прича и догађаја, Памук се бави и другим вечним темама – љубављу, лепотом, концепцијом света уопште, овоземаљским живљењем и смрћу. Кључна тачка у роману јесте минијатура. Роман Зовем се Црвено је својеврсна похвала минијатури, тој малој слици, прецизно урађеној у различитим техникама, која служи за украшавање оријенталних књига и илустровање суштине текстова у њима. (Из чланка „Анализа односа Истока и Запада у роману Зовем се Црвено Орхана Памука”, Катарине С. Рмуш, прилагођено)
* Јунаци овог романа разговарају међусобно, али истовремено су у дијалогу са читаоцем, баш као што су „личности на минијатура ма истовремено окренуте ка унутрашњости слике и ка оку које је Орхан Памук / 429
(Из текста „Бити писац и уметник значи рећи не” Марине Вулићевић, Политика, 19. 12. 2016)
г леда”. Због иновативности књижевног поступка, Ердаг Гокнар (Erdağ Göknar), преводилац овог романа на енглески језик и истраживач Памуковог књижевног рада, сматра да „Зовем се Црвено представља врхунац Памукових иновација у турској књижевној модерни”. Ино вације нису само примењене у наративном поступку, већ и у обра ди тема попут индивидуалног стила, посвећености и страдалништва уметника, разлика између источне и западне културе када је реч о сликарству, али и тема попут среће, љубави, страсти, злочина. У на ративном погледу, Зовем се Црвено је најраскошнији Памуков роман, у коме је до изражаја дошла не само лепота стила већ и дубоко позна вање исламске уметничке традиције.
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК
Савремени светски писци: Орхан Памук
o
(Из чланка „Наративне игре Орхана Памука” Мирјане Маринковић)
pr om
g Задатак за групни рад: Погледајте интервју са Орханом Памуком из ТВ серијала Савремени светски писци. Обратите пажњу на то шта је писац рекао о писању романа Зовем се Црвено: о историјској и аутобиографској грађи за роман, о његовој жанровској сложености, о сликарству и књижевности, о питању политичког ангажмана и смисла књижевног стварања. Изаберите теме које су вам најзанимљивије и разговарајте о њима. Издвојте оне које су погодне за дискутовање и организујте дебату.
youtu.be/SazIMATJreA
uk a
Истражи о исламским минијатурама и резултате истраживања представи у одељењу (у презентацији). Размисли о везама које се могу успоставити између Памуковог и Андрићевог дела. Напиши есеј о стваралаштву ова два нобеловца.
СИНТЕЗА
Ed
Orhan Pamuk, Zovem se Сrveno, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2006. Марјана Ћосовић, „Постмодернистички поступци у роману Зовем се Црвено Орхана Памука”, у: Philologia Mediana, Липар, број 52, 2011. Мирјана Маринковић, „Наративне игре Орхана Памука”, у: Култура, 2016. Катарина С. Рмуш, „Анализа односа Истока и Запада у роману Зовем се Црвено Орхана Памука” Тања Милутиновић, „Елементи детективског жанра у роману Орхана Памука Зовем се Црвено”, Кораци, св. 5/8, 2011.
ОРХАН ПАМУК (1952)
Турски прозни писац, романсијер, добитник Нобелове награде за књижевност (2006). Значајна дела: Џевдет-бег и његови синови, Бела тврђава,Зовем се Црвено, Истанбул, Снег, Црна књига, Музеј невиности и др. Зовем се Црвено (1998) – роман са историјском основицом, али жанровски слојевит (елементи љубавног, психолошког, детективског романа); то је истовремено и роман о уметницима и уметности, који разматра естетичка и етичка питања, садржи аутобиографске елементе и метафикцијски приповедачки поступак.
430 / Српска књижевност између два рата
Осврт: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА ЕКСПРЕСИОНИЗАМ
Први модернистички талас: Милош Црњански (збирка песама Лирика Итаке, 1919; часопис Дан; „Објашњење Суматре”, 1920). Главни експресионистички часопис, Прогрес Драгише Васића, објављује Винаверов „Манифест експресионистичке школе” (1920). Други модернистички талас (око 1922) – Растко Петровић, Љубомир Мицић (зенитизам, часопис Зенит), Драган Алексић (дадаизам). Станислав Винавер (1891–1955) „Манифест експресионистичке школе” (Прогрес, 1920) – „није само манифест већ и синтетички приказ тадашње књижевне стварности”; садржи „сегменте прозног/поетског казивања, потом разнолике типове критичког писма (преплитање музичке, ликовне и књижевне критике)” (Гојко Тешић).
pr om
o
Иво Андрић (1892–1975) Ex Ponto (1918) – збирка песама у прози; На Дрини ћуприја (1945) – роман, „вишеградска хроника” Милош Црњански (1893–1977) Збирка песама Лирика Итаке (1919); романи Дневник о Чарнојевићу (1921) и Сеобе (1929), суматраизам
uk a
Душан Васиљев (1900–1924) Песма „Човек пева после рата” (Мисао, 1920) Постхумно објављена збирка Изабране песме, СКЗ (1932)
Ed
Драгиша Васић (1885–1945) Приповетке „Ресимић добошар”, „Реконвалесценти” Збирка приповедака Утуљена кандила (1922)
Растко Петровић (1898–1949) Роман Људи говоре (1931) Момчило Настасијевић (1894–1938) Приповетка „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Пет лирских кругова (1932), У коначном издању збирка носи наслов Седам лирских кругова, а садржи циклусе: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци. Раде Драинац (1899–1943) Збирка песама Бандит или песник (1928) хипнизам Осврт: српска књижевност између два рата / 431
НАДРЕАЛИЗАМ Алманах Немогуће (1930), Надреализам данас и овде (1931–1932)
Две фазе покрета: прва, преднадреалистичка (1922–1930) п рихватање надреалистичких уверења, али без имена надреализам (гласила Путеви, 1922–1924. и Сведочанства 1924–1925; друга, надреалистичка (1930–1932) о рганизовање у књижевни покрет: први заједнички наступ надреалиста алманах Немогуће, 1930. Представници: Марко Ристић, Оскар Давичо, Александар Вучо, Душан Матић, Милан Дединац и др.
pr om
o
Александар Вучо (1897–1985) Поеме Хумор Заспало (1930), Неменикуће (1932), Ћирило и Методије (1932).
Душан Матић (1898 –1980) Надреалистичке песме: „Годишња доба”, „Домаћи задатак”, „Зарни влач”
uk a
Милан Дединац (1902–1966) Јавна птица (1922) – (анти)поема у стиху и прози
Ed
Оскар Давичо (1909–1989) Поема Хана (1939, 1951) – састоји се од циклусно обједињених шеснаест песничких целина, обележених бројевима.
Десанка Максимовић (1898–1993) Песме (1924), Врт детињства (1927), Зелени витез (1930)
РЕАЛИЗАМ И СОЦИЈАЛНА ЛИТЕРАТУРА
После 1932. многи писци из групе надреалиста приступају покрету социјалне литературе (Давичо, Дединац, Вучо, Матић). Окупљају се око часописа Нова литература и издавачког предузећа Нолит. Књижевност је окренута социјалним питањима, друштвено ангажована, враћа се реалистичком књижевном поступку и традиционалним формама.
432 / Српска књижевност између два рата
ИНДЕКС ПОЈМОВА*
Б
експресионизам у европ. књ. 187, 191, 199, 203, 204, 205, 206, 207, 209, 256, 299, 307 у срп. књ. 309, 310, 311, 313, 316, 317, 335, 336, 338, 349, 389, 404, 431 елегија 84, 88 елипса 74, 377 епиграм 13 епилог 48, 163, 248, 256, 279, 321, 366, 376 епифанија 267, 272, 345 епопеја 176 естетизам 25, 66, 68, 76, 80, 314 естетика 20, 70, 324, 358 декаденције 13 експресионизма 207 краја века 12 рецепције 117 ружног 16, 24, 25, 154, 199
дадаизам у европ. књ. 187, 191–192, 308 у срп. књ. 311, 313,, 317, 384, 431, дванаестерац 89, 92, 99, 100, 101, 102, 103, 105, 182, 183, 184 декаденција 11, 12, 13, 15, 65, 66, 173 денди 12, 20 дендизам 12, 13, 20, 65 дескрипција 77
интертекстуалност 85, 179, 181 иронија 24, 56, 59, 71, 103, 105, 151, 184, 220, 231, 232, 255, 282, 291, 312
Ј
једанаестерац 23, 89, 99, 100, 101, 102, 103, 105, 184 једночинка 9, 14
К
кантилена 163, 165, 168 катахреза 74 катрен 23, 84, 85, 183 квинта (петостих) 161 књижевно-научне врсте 97–98 комад с певањем 130 композиција 14, 230, 255, 378 прстенаста 77, 366, 378 кубизам 187, 191, 210, 212, 307, 358 кубофутуристи 190
o
Е
Ed
балада 71, 206, 419, 420 београдски стил 66, 68
Д
доживљени говор 106, 115, 138 драма 31, 38, 39, 41, 130 антиромантичарска 31, 40 импресионистичка 41, 48, 51 у ужем смислу 38 драматургија 39, 51
uk a
авангарда у евр. књ. 187, 192, 307 у срп. књ. 314 акмеиста 215 алегорија 249 александринац (в. дванаестерац) алитерација 87, 215, 223, 390, 391 алузија 146, 177, 181, 203, 204, 281, 296, 321, 323, 334, 419 анадиплоза 167 анафора 101, 161, 167 ангажована књижевност 10, 126, 131, 146, 179, 193, 218, 219, 220, 221, 432 анжамбман в. опкорачење антологија 69, 70, 73, 177, 312, 323, 398 апострофа 101, 103, 147, 177, 322 апсурд 171, 244, 248, 255, 257, 264, 265, 266, 390, 391 асонанца 87, 215, 223, 390, 391
pr om
А
З
зенитизам 311, 313, 336, 382, 431
И
импресионизам 9, 10, 14, 15, 65, 148, 168, 191, 291, 307, 317 импресионистичка критика 126, 130, 184 инверзија 74, 90, 105, 164, 197, 293, 335, 377, 378
Л
лајтмотив 202, 226, 230, 231, 278, 279, 280, 336, 344, 421, 423 ларпурлартизам 9, 12, 90, 168, 314
Љ
љубавна поезија 60, 81, 90, 100, 105, 184, 218, 221, 222, 223, 225, 309, 328, 404, 405, 406, 409, 410
М
манифест 187, 190, 274, 350 декадената 12 надреализма 189, 192, 316, 385, 391, 395 симболизма 11 футуризма 187, 188, 190, 198, 203, 307 метафикција 424, 429
* Црном бојом су истакнути бројеви страна на којима су објашњени књижевнотеоријски појмови.
Индекс појмова / 433
надреализам 11, 30, 187, 189, 192, 210, 212, 308, 309, 316, 317, 384–388, 392, 397, 399, 400, 405, 432 наратор 115, 125, 234, 283, 379, 420, 424 нихилизам 154, 232, 284, 293, 336, 350
О
оксиморон 20, 74, 255, 329 описивање (в. дескрипција) опкорачење 92, 103
П
С
сецесија 66, 71 сиже 114, 118, 420 симбол 11, 12, 23, 25, 29, 54, 61, 65, 78, 79, 91, 104, 161, 179, 182, 206, 220, 330, 364, 395, 422 симболизам 9, 10, 11, 12, 14, 15, 16, 23, 25, 26, 28, 30, 31, 54, 56, 57, 59, 60, 62, 65, 66, 76, 77, 78, 80, 146, 168, 170, 184, 209, 215, 273, 307, 329 синегдоха 87 синестезија 16, 23, 26, 74 слободни неуправни говор 115 солилоквиј 281 слободани стих 11, 56, 58, 59, 210, 212, 328, 336 сонет 21, 23, 26, 28, 52, 53, 84, 89, 92, 99, 184, 337 степенасти стих 193, 197, 198 структура 28, 242, 280 суматраизам 311, 223, 335–336, 344, 431
Ed
uk a
парабола 244, 249, 250 парадокс 94, 244, 249, 250, 255, 256 парнасизам 9, 10, 12, 15, 65, 66, 150, 157, 185 парнасо-симболизам 381 пародија 312, 314, 384 персонификација 403, 404 песма у прози 8, 90, 218, 222, 223, 318 пишчев коментар 138 подтекст 179, 181, 182, 183 поема 56, 57, 58, 59, 183, 193, 215, 218, 223, 298, 329, 346, 388, 390, 391, 392, 396–399, 402–405, 429, 432 позитивизам 9, 15, 65, 168 покрет социјалне литературе 187, 316, 317 полисиндет 161, 296 програмска песма 10, 21 пролог 20, 158, 161, 163, 321, 323, 366 прстенаста строфа 154
реализам 9, 15, 65 религиозно песништво 95 реторичко питање 62, 92 ретроспекција 40 рефрен 177, 210, 212, 344 рима 23, 69, 87, 161 родољубива поезија 62, 69, 76, 80, 81, 90, 100, 174, 184, 219, 309, 323, 400, 420 роман лирски 323, 330, 338 модерни 117, 185, 244, 267, 274, 281, 282 о образовању 234, 241, 243, 267, 273 о уметнику 273 тока свести 275, 280, 282, 283 романтизам 9, 10, 11, 12, 16, 31, 65, 66, 76, 77, 169, 209 руски формалисти 163
Т
тачка гледишта 117, 138 тетраптих 193, 197 топос 14 триптих 167, 197 тринаестерац 165 троп 403, 404
У
уклети песници 11, 26, 28 универзална аналогија 11, 16, 23, 336 унутрашњи монолог 138, 275, 279, 280, 281, 282 утилитарност 10, 15
Ф
o
Н
Р
фабула 114 фрагмент 320, 321 фрагментарно(ст) 48, 51, 249, 256, 349, 357, 388 футуризам 187, 190, 307, 311, 336
pr om
метафора 74, 77, 89, 115, 198, 249, 255, 272, 336, 400, 403, 404 метонимија 70, 87, 403, 404 модерна 9, 15, 65, 66, 67, 68 модернизам 148,154, 168, 169, 172, 184, 210, 297, 311, 356, 366, 379, 381, 400, 405, 422
434 / Индекс појмова
Х
херметична књижевност 28, 378, 379 херметичност 205, 209, 366 хипербола 400, 404 хипнизам 311, 313, 380, 382, 383, 431 хоризонт очекивања 113, 117, 232 хроника 318, 411, 421, 422, 431 хронотоп 115 хронолошки 114, 140, 272, 280, 335
Ц
цезура 92, 103, 160 циклус песама 16, 55, 89, 91, 92, 99, 153, 155, 166, 199, 215, 216,323, 324, 366, 376, 378, 389, 400 цитатност 181, 356
Ч
частушка 215 чланковити стих 165
uk a
Ed o
pr om
Белешкe