PRIRUČNIK ZA POČETNIKE
Mart 2013.god. Niš ________________________________________________________________________
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Prvi sportski koraci Uvesti predškolsku decu u svet sporta na pravi način je obaveza roditelja, a kako to uraditi? Za to su naročito pogodne školice sporta u kojima deca kroz rad sa stručnjacima sa Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje uče osnovne sportske korake. Mališane treba motivisati da se uključe u neku sportsku aktivnost, ali to treba da bude njihov izbor, a ne neka vrsta roditeljske prisile. Kada je najbolje upisati decu u ovu vrstu školice? - Najbolje vreme da se počne sa vežbanjem jeste starosna dob deteta od četiri godine. U tom periodu se počinje sa elementarnim i štafetnim igrama, koje su najpribližnije dečjim igrama u slobodno vreme. Elementarni sportski rekviziti poput lopti, čunjeva i vijača se koriste u početku za najjednostavnije igre. Da bi se, kako ih dete vremenom savladava, njihova kompleksnost povećavala. U ovom uzrastu se razvija motorička sposobnost dece, tako da je od velike važnosti da se na to obrati posebna pažnja. Do sedme godine života, dete počinje da ispoljava interesovanja za pojedine sportove. Tada bi trebalo obratiti pažnju na talenat i, u dogovoru sa roditeljima, polako usmeravati dete na određeni sport. Koliko često je potrebno da deca vežbaju? - Preporuka je da se u ovom periodu dete bavi fizičkim aktivnostima dva do tri puta nedeljno, po sat vremena. Šta se postiže redovnim vežbanjem? - Veoma je važno da dete od ranog uzrasta počne da se bavi nekom fizičkom aktivnošću. U školici sporta ono kroz igru i druženje paralelno razvija i intelektualne i fizičke sposobnosti. Uz nesumnjivo poboljšanje fizičkog i zdravstvenog stanja, kod mališana se podstiče razvoj samopouzdanja i samopoštovanja. Ali i svest o postojanju drugih osoba oko njega, kao i postojanju pravila koja određuju interakciju između ljudi. Dokazano je da fizička aktivnost potpomaže i kod oslobađanja od napetosti i stresa i utiče na smanjenje pojave depresije, od koje mogu da obole čak i najmlađi.Redovnim vežbanjem se razvijaju motoričke sposobnosti -koordinacija pokreta, uspostavljanje ravnoteže, brzina reakcije... Ako se kod dece predškolskog uzrasta na vreme razvije navika da budu fizički aktivna, možemo očekivati da će tu naviku da zadrže i ubuduće.
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Što se tiče dečje gojaznosti, ima li pomoći u sportu? - Fizička aktivnost je potreba čoveka od rođenja pa sve do kasne starosti. Međutim, savremeni uslovi života i rada ograničavaju ovu čovekovu potrebu, usled čega dolazi do menjanja metabolizma i načina ishrane. Sve to za posledicu ima da deca u ranom uzrastu pate od preterane gojaznosti. Redovnim vežbanjem i korekcijom ishrane može da se očekuje smanjenje telesne težine. Da li je za dete preveliko opterećenje da pored redovne škole ima i dodatne obaveze? - Treba naglasiti da aktivnost deteta u školici sporta ne mora nužno da znači kako će ono da ostvari zavidnu sportsku karijeru. Bavljenje sportom, inače, nikada nije predstavljalo problem u ispunjavanju školskih obaveza. Veoma je važno da dete ima potpunu podršku roditelja - i kada su u pitanju usponi, ali i prilikom padova (u svemu čime se ono bavi). Nažalost, u periodu od prvog do četvrtog razreda osnovne škole malo dece ima priliku da se na časovima fizičkog vaspitanja ozbiljno posveti vežbanju, koje je veoma važno za njihov razvoj. Neadekvatni uslovi, mali broj školskih sala i nestručnost nastavnika su samo neki od razloga zbog kojih današnji mališani većinu slobodnog vremena provedu za računarom ili ispred televizora. Koliko su opravdane ambicije roditelja da se dete ozbiljno bavi sportom? - Iako žele najbolje svojoj deci, roditelji često greše kada ih od malena forsiraju da se bave određenim sportom i žele samo vrhunske rezultate. Dete mora samo da odluči čime će da se bavi, a u tome mogu da mu pomognu jedino školovani stručnjaci - eksperti za sport i pedagozi. Roditelji bi trebalo da usmere dete na sport generalno, ali ne i da požure sa njegovim opredeljivanjem za određeni sport. Veoma je mali broj onih koji osete sreću sportskih zvezda, ali je ta sreća neuporediva sa srećom mališana koji se bukvalno igra tenisera ili košarkaša tri puta nedeljno. Primarni motivi Iako zvuči kao kliše, sklanjanje deteta sa ulice, socijalizacija i zdravlje su primarni motivi zbog kojih bi svaki roditelj trebalo da uhvati svog mališu za ručicu i odvede ga u najbližu salu za trening. Iz svih navedenih razloga, neophodno je postojanje sportskih školica, u kojima će najmlađi moći da se uz stručni nadzor pravilno razvijaju u zdrave ljude.
Karate - odbrana bez oružja Borba bez oružja Naziv ovog sporta potiče od reči karatedo, što na japanskom jeziku znači prazna ruka ili put prazne ruke. Reč je o staroj borilačkoj veštini, koja potiče iz Japana, a čije je osnovno učenje kako se odbraniti, zapravo - kako se boriti bez oružja. Po nekim teorijama, nastanak karatea se vezuje za stare borilačke veštine na ostrvu Okinava u devetnaestom veku, gde su se sa lokalnim pomešali japanski i kineski elementi odbrane. Posle Drugog svetskog rata, karate se proširio na Evropu i ostatak sveta, pa je ubrzo stigao i do nas. Po elementima, svrstavaju ga u takozvane tvrde stilove odbrane (suprotno «mekim», gde se svrstava i aikido) - jer koristi snagu napadača, u prvi plan stavlja fizičku kondiciju, brzinu i snagu napadnutog. Suština je da osoba nauči da se odbrani, nikako da napada.
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Tradicionalni i sportski karate Tradicionalni karate je najrasprostranjeniji u Japanu, odakle je potekao, a sportski karate je popularan u Evropi, pa tako i kod nas, ali i u ostalim zemljama sveta. Postoji još nekoliko vrsta karatea (go dju rju, kjokušinkai, okinava, fudokan, aširaha karatea i druge), a razlike u odnosu na sportski karate su na prvi pogled neprimetne. Odnosno, suština im je ista. U tradicionalnom karateu se, pre svega, stiče veština, nema takmičenja, dok u sportskom ima manje kontakata, a postoje i takmičenja u katama i borbama. Karate još uvek nije olimpijski sport, ali se u celom svetu održava veliki broj turnira, kupova, prvenstava. Kod nas, sportskim karateom dete može da počne da se bavi u takozvanim karate školicama. A prve kate - borbeni pokreti bez drugog takmičara, uče se godinu dana kasnije, jer u tom uzrastu deca mogu lako da zapamte pokrete. Prelazak u takmičarske grupe Iz karate škola, deca kasnije prelaze u takmičarske grupe. Sa borbama se do nedavno kretalo oko dvanaeste godine, a sada je ta granica spuštena. Ipak, na zvaničnim takmičenjima, u borbama nema mlađih od deset godina. Uostalom, za karate nikad nije kasno. U nekim klubovima, njime mogu da se rekreativno bave čak i mame i tate. Deca već od pete godine mogu početi sa treninzima, ali je idealan uzrast sedam ili osam godina, da bi godinu ili dve kasnije dete ušlo u sistem takmičenja. Kod nas ih ima od jeseni do početka leta, i to skoro svakog vikenda, osim za vreme zimskog raspusta. I deca tinejdžerskog uzrasta nisu «zakasnila» za početak bavljenja ovim sportom, čak ni za takmičenja, jer se senior postaje sa dvadeset i dve godine, znatno kasnije nego u većini sportova. Dve godine do ozbiljnijih pojaseva Mališani u ovom, kao i ostalim borilačkim sportovima i veštinama, polažu za pojaseve i time potvrđuju poznavanje pokreta i kata. U karate školicama se redom polaže za: beli, četiri meseca kasnije žuti, u istom razmaku i crveni, zatim zeleni pojas, do koga se stiže posle nešto dužeg perioda. Nakon toga, bavljenje ovim sportom postaje ozbiljnije, jer se preko plavog, do braon pojasa - stiže za godinu dana, a još više vremena je potrebno za crni, majstorski pojas. Dakle, od upisa u školu karatea, do prvih ozbiljnijih pojaseva, stiže se otprilike za dve godine. Mališani i stariji za pojase uče po precizno utvrđenom planu i programu Karate Saveza Srbije i polažu pred komisijom, u kojoj su predstavnici Saveza i treneri nekog drugog kluba, da bi se izbegla pristrasnost trenera. Ali, i oni najmlađi, koji su položili za žuti pojas, mogu da učestvuju na karate turnirima, na kojima se dele u grupe po boji pojasa, godištu ili na apsolutnom nivou, gde učestvuju svi. Postepeno povećanje broja treninga Najmlađi treniraju obično tri puta nedeljno, po sat vremena. U početku, uče da broje na japanskom do deset, da bi brojali pri pokretima. Najčešće počinju da uče prvo udarce rukom, a kasnije nogom, jer su oni komplikovaniji. Odmah dobijaju beli pojas kada, učeći osnove karatea, savladaju dva udarca i dva ili tri bloka. Nakon četiri meseca, kada polože za žuti pojas - ili im se uvodi četvrti trening, ili postojeća tri malo duže traju. Posle zelenog pojasa, treniraju duže, i to četiri puta sedmično. Kao i u ostalim sportovima, pred turnire i velika takmičenja su treninzi češći i duži, ali to deci nije naporno, jer su tada već starija i odgovornija.
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Od pozdrava do istezanja U karate školama, svaki trening počinje japanskim pozdravom. Trener im kaže: «Rei», a mališani odgovaraju: «Os». Sledi zagrevanje. U najmlađim grupama, deca kroz igrice rade na motorici: igraju se šuge, ledenog čike... a stariji mališani izvode klasične vežbe zagrevanja po grupama mišića. Zatim sledi razgibavanje, kao jedan od važnijih segmenata u karateu, i to posebno nogu i prepona - zbog najčešćih, nožnih udaraca. Sledećih pola sata je posvećeno samom karateu - učenju kata, pokreta, udaraca, poluga, s tim što taj deo treninga uoči takmičenja traje i duže, oko šezdeset minuta. Trening se završava obaveznim istezanjem. Kimono za prvo polaganje Od opreme, u prvih mesec-dva, dok još nisu odlučila hoće li da treniraju, deca na trening dolaze obučena u donji deo bilo kakve trenerke i majicu. Ako na podu nije tatami (specijalna gumirana podloga za borilačke sportove, po kojoj se vežba bos), onda imaju patike. Kimono se kupuje za prvo polaganje za pojas. Možete da ga naručite i preko kluba, ili da ga kupite u nekoj radnji sportske opreme. Mada, ne morate da kupujete najskuplji, biće odličan i onaj od hiljadu i po do dve i po hiljade dinara. Kada dete stasa za borbe, kupuje se i zaštitna oprema. Izbor prepustite detetu I o ovom, kao i o bilo kom drugom sportu, najbolje je da odluči samo dete. Ali, činjenica je da baviti se karateom nije skupo, bar ne u početku. Inače, u svim sportovima, dok takmičari ne postanu seniori, pripreme i putovanja finansiraju roditelji. Ako već birate, možda je bolje da izaberete sport koji će pored neospornog, više nego pozitivnog uticaja na fizički razvoj deteta, imati i elemente uključivanja u društvene zajednice vršnjaka, bolje rezultate u učenju, primereno ponašanje i razvijanje poželjnih interesovanja. Sve to pruža karate.
Poreklo karatea O poreklu karatea nisu sačuvani pouzdani dokumenti pa je stoga teško doneti precizan sud o mestu i vremenu njegovog nastanka. Po nekim legendama njegova pojava je u uskoj vezi sa načinom života u budističkim samostanima drevne Indije, odakle je oko 500 godina pre naše ere prenet u središnji deo Azije u područje planinskoh masiva Tibeta. Na osnovu činjenica može se zaključiti da se karate razvijao na ogromnim prostorima Istoka i da nosi njegovo obeležje. Drevne kulture, religije i filozofije istočnjačkih naroda uticale su na karate, menjale ga i prilagođavale različitim potrebama. U XVII veku karate je iz Kine prenesen na ostrvo Okinava koje se nalazi južno od Japana u skupu ostrva Ruy Kyu. Među majstorima koji su doprineli da se karate – reč karate na japanskom jeziku znači prazna ruka - otrgne od zaborava i ponovo afirmiše kao jedan od najefikasnijih metoda borbe i odbrane posebno su cenjeni Masatoši Nakajama, M. Ouama u H. Nišijama. Međutim, najzaslužniji je Funakoši Gičin, koji se smatra prvim reformatorom i utemeljivačem modernog karatea. Funakoši je rođen 1868. godine na Okinavi. Prvi je osmislio sistematizaciju karate-tehnika i prvi je ukazao na principe i puteve prevođenja karate-veštine u karate-sport. Definisao je i sistematizovao hean kate i pinan kate na kojima je utemeljio svoju modernu interpretaciju karatea. Gičin Funakoši je umro 1957 godine u 88. godini života. Zapadni svet dobija priliku da bliže
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
upozna karate tek posle drugog svetskog rata. Godine 1952. karate je krenuo u svoju prvu mirnodopsku misiju po američkom tlu. Prvi ambasadori nove sportske discipline bili su japanski instruktori u američkim vojnim bazama. Nekoliko godina kasnije karate je stigao u Evropu i to prvo u Zapadnu Nemačku, Francusku i Španiju, a već 1963. pojavljuje se u Jugoslaviji. Neverovatnom brzinom niču aktivi, sekcije, klubovi, organizuju se seminari na svim nivoima. Nijedan sport ranije, a ni posle toga nije se tako brzo širio u nas kao što je to bio slučaj sa karate sportom. Godine 1970. primljen je u SOFK-u Jugoslavije kao ravnopravan sport. Po broju osvojenih medalja na evropskim i svetskim takmičenjima u odnosu na ostale sportove u državi karate se nalazi u gornjem delu tabele. Karate je posebno poznat kao udaračka borilačka veština koja koristi sve delove tela, posebno ruke, noge, laktove, kolena itd. Zbog specifičnosti i kvaliteta koji ga definiše i kao veštinu i kao sport, karate je veoma rado prihvaćen i od mlađih i od starijih sportista oba pola. Zbog svojih kvaliteta karate je afirmisan i kao jedan od važnijih sadržaja fizičkog vaspitanja u specijalnim jedinicama Vojske, Policije i programima kurseva sa posebnim namenama. Karate je fizička disciplina koja spada u 'tvrde' borilačke stilove i prikladan je za mlađe ljude koji pršte od energije i trebaju je naučiti usmeravati, disciplinovati. Karate razvija temeljne ljudske kvalitete kao što su disciplina, samokontrola, istrajnost, saradnja, kultura ponašanja u odnosu na sebe i druge. Stoga ima važnu ulogu u pravilnom razvoju mladih. Ali koristan je i za starije osobe, gde je naglasak ne na borilačkom aspektu nego na koordinaciji, razgibavanju, kondiciji i relaksaciji. Karate je poslednjih decenija stekao u svetu veliku popularnost. Njega vežbaju milioni vežbača. Razlozi ovako velike ekspanzije karatea nalaze se, kako u njegovim izvornim osobenostima i vrednostima (reč je o veštini koja je primenljiva u konkretnim situacijama i slučajevima ugrožavanja lične bezbednosti, odnosno disciplini kojom se usavršava čovekova ličnost i sl.), tako i u njegovom danas preovlađujućem usmerenju i transformisanju ka dinamičnom i uzbudljivom borilačkom sportu. Dakle, karate stalno i neodoljivo privlači nove i nove vežbače, bez obzira koji pomenuti aspekt karatea se stavlja u prvi plan (veština, sport, ili, pak rekreacija). Time se svakako pokazuju suvišnim i štetnim svi poznati nesporazumi između pristalica tradicionalnog karatea i modernog karatea, koji su dugo opterećivali organizacioni rad na uključenju karatea u porodicu olimpijskih sportova. Naravno, te dve koncepcije i različito profilisani pristupi karateu imaju (svaka za sebe) svoju već utemeljenu i proverenu argumentaciju, ali i niz zajedničkih dodirnih tačaka koje predstavljaju osnovu za usaglašavanje i saradnju, umesto nepotrebnog konfrontiranja.
Svetska Karate Federacija (World Karate Federation) priznaje ove stilove karatea: • • • •
Shōtōkan-ryū Shitō-ryū Gōjū-ryū Wadō-ryū
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
PRAKTIČNI ZNAČAJ KARATEA Karate se praktikuje kao umetnost (budo), kao sport, kao borbeni sport, ili kao trening samoodbrane. Karate je uglavnom budo i otuda je njegov moralni kodeks inspirisan moralnim kodeksom bushidoa. Čast i vernost su dva najvažnija principa. Ništa manje značajni nisu i pravednost, hrabrost, dobrota, ljubaznost, iskrenost, skromnost, a naročito samokontrola u svim prilikama. Ove vrednosti neophodne su za život u zajednici. One čine čovekov duhovni sklop, ali se, nažalost, u savremenom društvu često izgube. Tradicionalni Karate stavlja naglasak na samorazvoju (razvoju sebe) (budo). Savremeni japanski stil obuke naglašava psihološke elemente koje treba ugraditi u odgovarajući Kokoro (odnos) kao što su istrajnost, neustrašivost, vrline, veštine i liderstvo. Karate nudi: - zdraviji način života - bolju fizičku spremnost - povećanje samopouzdanja - postavljanje I dostizanje ciljeva - povećanje zrelosti - istrajnost u svemu - adaptaciju i afirmaciju u zajednici U svetu postoje tri vrste bavljenja karatea: - sportski karate - karate kao borilačka veština - karate kao rekreacija Karate kao sport je najrasprostranjeniji u svetu i na području Evrope. Koriste ga ljudi svih uzrasta, od dece od 5 godina do veterana do 40 godina. Na osnovu karatea kao sporta organizuju se takmičenja sportskog duha u koje ubrajamo: - državna (prvenstvo i kup jedne države kao i gradski turniri). - internacionalna (balkanski šampionat, evropski i svetski šampionat) Karate kao borilačka veština je najteži karate. Treba uvežbati duh, telo i snagu. Sve se to obavlja stalnim treninzima. Karate kao rekreaciju upražnjava većina ljudi koji telo drže sportski, zbog zdravlja, smirenosti, zadovoljstva i velike razgibanosti tela kao aerobik Svetska Karate Federacija (World Karate Federation - WKF) je najveća sportska organizacija karate-a i ona je priznata od strane Međunarodnog Olimpijskog Komiteta (MOK). WKF je razvila slična pravila koja regulišu sve stilove. Nacionalne WKF organizacije koordiniraju sa njihovim nacionalnih olimpijskim komitetima.
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Karate nema Olimpijski status. Na 117. zasedanju MOK-a (jul 2005), karate je dobio više od polovine glasova, ali ne i dvotrećinsku većinu koja je potrebna kako bi karate posto zvanični olimpijski sport. Takmičenje u okviru WKF-a ima dve discipline: sparing (Kumite) i forme (Kate). Takmičari se mogu deklarisati kao pojedinci ili kao deo tima. Procene za katē obavlja sudsko veće, dok sparing sudi glavni sudija, obično sa sudijama pomoćnicima na strani sparing borilištu (tatami). Sparing je obično podeljen po težini, starosti i polu. WKF prihvata samo jednu organizaciju po zemlji. Zemlji. Sportski karate stavlja naglasak na vežbe i takmičenja. Oružje (kobudо̄ ) je sastavni deo treninga u nekim stilovima. Šotokan je stil karatea (koji upražnjava i karate klub “Borac”), nastao pod uticajem različitih borilačkih veština, a stvorio ga je majstor Funakoši.
Poreklo i nastanak stila Funakoši je trenirao oba stila karatea popularna na Okinavi u to vreme: Šorei-riu i Šorin-riu. Posle višegodišnjeg izučavanja oba stila, majstor Funakoši je došao do novog shvatanja borilačkih veština, i jednostavniji stil je stvoren, koji je kombinovao ideale Šoreia i Šorina. Kombinovao je i modifokovao stilove, i stvorio svoj, iako mu nikad nije dao ime, uvek ga jednostavno nazivao "karate". Majstor Funakoši Gičin je izneo Dvadeset učenja karatea koja čine osnovu veštine. U ovih dvadeset principa, koji su pod velikim uticajem Bušidoa i Zena, leži filozofija Šotokana. - Karate počinje i završava poštovanjem - Ne postoji prvi napad u karateu - Karate pomaže ispravnom - Poznaj sebe pre nego što poznaš druge - Duh pre tehnike - Oslobodi um - Nesreće se dešavaju iz nepažnje - Karate se ne trenira samo u dođou - Nikad nećeš prestati da učiš karate - Sve u životu je deo karatea otkri novu istinu - Karate je kao kipuća voda. Da bi ključala plamen mora biti jak - Ne misli da moraš pobediti. Misli kako ne izgubiti - Neka tvoj odgovor bude u skladu sa protivnikom - Vodi bitku prirodnom strategijom - Zamisli da su ti šake i stopala mačevi - Izađi kroz vrata i suoči se sa 10 000 neprijatelja
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
- Prvo ovladaj niskim, a zatim prirodnim stavovima - Katu uvek vežbaj korektno, borba je druga stvar - Nikad ne zaboravljaj svoje vrline i mane, ograničenja tela i relativni kvalitet svojih tehnika - Stalno usavršavaj svoj um Pored ovoga, Dođo kun je takođe veoma važan: - Jedan. Traži perfekciju karaktera - Jedan. Budi odan - Jedan. Teži savršenstvu - Jedan. Poštuj druge -Jedan. Kloni se nasilnog ponašanja Prefiks Jedan (različito prevođen kao jedan ili prvi) koristi se da označi da su svi principi podjednako važni. Funakoši je takođe napisao i glavni cilj Karate-doa:
"Krajnji cilj karatea ne leži u pobedi niti porazu, već u savršenstvu njegovih vežbača." Danas, Šotokan je jedan od najpopularnijih stilova širom sveta (koji upražnjava i karate klub “Borac”).
Karakteristike Trening je obično podeljen u tri sekcije: kihon ili "osnovne tehnike", kumite ili "sparing, borba", i kata (forma ili obrazac pokreta).
Kihon To efikasnost u ujedinjenu tehniku ili kombinacije tehnika grupe karatista. Kihon može biti u vidu tehnika u manjim grupama ili u parovima. Šotokan tehnike u kihonu i kati karakterišu duboki, dugi stavovi koji pružaju stabilnost, snažne pokrete i takođe pomažu ojačavanju nogu. Snaga i moć se često prikazuju umesto sporih, tečnijih pokreta.
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Kumite Kumite tehnike odražavaju ove stavove i pokrete na nižim nivoima, dok na višim postaju slobodnije i fleksibilnije. Veruje se da je Funakoši smatrao da su tradicionalne borilačke veštine (kao sumo, džijudžicu i kendžucu) suviše fokusirane na borbu, pa je stavio naglasak na zdravlje, disanje, oslobađanje energije, otvoreni um i kontrolu tela. U karate-u se sparing naziva Kumite ( 組手 :くみて). To bukvalno znači "sastanak ruku." Kumite se praktikuje i kao sport i kao trening samoodbrana. Nivoi fizičkog kontakta tokom sparinga se značajno razlikuju. Ful kontakt karate ima nekoliko varijanti. Knockdown karate (kao što je Kyokushin) koristi punu moć tehnike da bi protivnika oborio na zemlju. U Kik boks varijantama (na primer K-1), željena pobeda je nokautom. Sparing u oklopu (Bogu Kumite) omogućava punu snagu sa određenom sigurnošću. Sport Kumite u mnogim međunarodnom takmičenju pod Svetskom Karate Federacijom je baziran na lakom kontaktu ili polukontaktu i poeni se dodeljuju od strane sudija. U dogovorenom Kumite-u (Yakusoku), dva učesnika vrše niz tehnika gde je jedan napadač, dok se drugi brani. Forma se završava sa jednom razarajućom tehnikom (Hito Tsuki). U slobodnom sparingu (Jiyu kumite), dva učesnika imaju slobodan izbor tehnika. Dozvoljeni nivo tehnike i kontakta se prvenstveno određuje na osnovu stila, organizacije, ali može biti modifikovan prema starosti, polu i rangu učesnika. U zavisnosti od stila, obaranja, čišćenja a u nekim retkim slučajevima čak i vremenski ograničeni grapling u parteru mogu biti dozvoljeni. Slobodan sparing se izvodi u označenom ili zatvorenom prostoru. Ograničen je vremenski (2 do 3 minuta). Vreme može trajati bez prekida (Iri Kume) ili može biti zaustavljeno na znak sudije. U kumite-u sa lakim kontaktom ili polu kontaktom, poeni se dodeljuju na osnovu nekoliko kriterijuma: dobra forma, sportski stav, energična primena, svest/zanshin, dobar tajming i ispravna distanca. U ful kontakt Kumite-u, poeni se baziraju na osnovu rezultata udaraca, češće nego na formalnom izgledu tehnike koja je dovela do pobede. Prvi nivo kumitea za početnike je 'kihon kumite'. Ima dva tipa. Prvi tip je 'džodan' (visoki nivo), gde će oni na kraju izvesti visoki oi-zuki. Partner mora onda reagovati tako što će iskoračiti nazad i izvesti age-uke kako bi blokirao napad. Drugi tip kihon kumitea je 'čudan' (srednji nivo). Razlika je u tome što oi-zuki u čudan nivou koristi napadač, a onaj koji se brani koristi soto-uke blok. Sledeći nivo kumite treninga jeste 'sanbon kumite' (sparing u tri koraka). Kao što mu i ime govori izvodi se u tri koraka. Isti je kao i kihon kumite samo se umesto pet izvodi u tri koraka. Na srednjem nivou (obično iznad 5. kjua), od karateke se očekuje da nauči 'ipon kumite' (sparing iz jednog koraka). Iako se sastoji iz samo jednog koraka mnogo je napredniji jer omogućava raznovrsnije napade i blokove.
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Sledeći nivo kumitea je 'džiju ipon kumite' (sparing iz jednog koraka u slobodno stilu) Gotovo je isti kao i ipon kumite ali zahteva da karateka bude u pokretu. Obično, zadnji element sparinga koji se uvodi jeste džiju kumite (slobodni sparing) gde učesnici mogu slobodno da koriste bilo koju karate tehniku ili kombinaciju napada, a protivnik je slobodan da izbegava, blokira ili napada po slobodnoj volji. . . Dodatni metod treninga koji se obično uvodi za više nivoe jeste kaišu ipon kumite. Počinje isto kao i džiju ipon kumite; jedan karateka imenuje napad koji namerava da izvede, napada, a njegov protivnik blokira i uzvraća kontrom.
Kata Kata ( 型:かた ) doslovno znači "oblik" ili "model". Kata je formalizovan niz pokreta koji predstavljaju različite položaje napada i odbrane. Ovi položaji su zasnovani na idealizovanoj borbi. Neki kate koriste niske i široke stavove. Ova praksa razvija snagu nogu, korektan stav i gracioznost. Energični pokreti ruku povećavaju kardiovaskularni fitnes gornjeg dela tela i snagu. Kata se razlikuju u broju i teškoći pokreta. Duže kate zahtevaju da karateka nauči više složenih pokreta. Obuka i ispravna sabranost vode ka stvarnom razumevanju borbenih principa. Fizičke rutine su logičan način za čuvanje ove vrste znanja. Potezi imaju više različitih tumačenja i primene. Zato što je stvarna upotrebljivost za samoodbranu tako fleksibilna da nema definitivno ispravnog načina tumačenja kate. Zato su samo visoki praktikanti kvalifikovani da sude za adekvatnu formu za svoj stil. Neki od kriterijuma za procenu kvaliteta performansi su: ispravan početak i kraj posebno, svežina i glatkoću, ispravna brzina i snaga, samopouzdanje i znanje primene. Da bi se postigao određeni rang karatista mora da pokaže specifične kate koje taj rang zahteva. Obično se koristi Japanska terminologija za ocene ili rangove.
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
VEZIVANJE POJASA
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš
Priručnik za početnike
Karate klub “Borac” Niš