МОНОГРАФИЈА 70 ГОДИНА ПОЗОРИШТА БОШКО БУХА

САДРЖАЈ

TABLE OF CONTENTS

• Уводна реч директора Игора Бојовића • Уводна реч уметничког директора Милана Караџића

6

ИСТОРИЈА И СЕЋАЊА

8

7

• Милена Деполо: Мала-велика историја Позоришта „Бошко Буха“ 10 • Ана Јанковић: „Буха“ ни на небу ни на земљи – Вечна реконструкција једног театрa 40 • Михаило Тодоровић Кепа: Сведок и учесник од првог данa 50

РЕПЕРТОАР ЗА МАЛУ И ВЕЛИКУ ДЕЦУ 66 • Ана Јанковић: Јединствена репертоарска политика Позоришта „Бошко Буха“ – „Бухин“ тајни рецепт

68

СЦЕНА ЗА ДЕЦУ

72

• У потрази за модерном бајком (Бошко Трифуновић, Александар Поповић, Миодраг Станисављевић, Љубивоје Ршумовић, Ивана Димић, Стеван Копривица, Игор Бојовић, Милена Деполо) 74 • Милан Караџић: О бајкама у девет тачака 94 • Визуелни поход имагинације: разговори са Герославом Зарићем и Зором Мојсиловић 96 • Ана Јанковић: Музика и „Буха“ (Разговори с Александром Локнером, Срђаном Марковићем, Иреном Поповић, Небојшом Громилићем, Дамјаном Кецојевићем, Маријом Миленковић) 100

• Introduction by the Managing Director, Igor Bojović • Introduction by the Artistic Director, Milan Karadžić

HISTORY AND MEMORIES • Milena Depolo: Little Big History of Boško Buha Theatre • Ana Janković: „Buha“ Between the Earth and the Sky – An Everlasting History of a Theatre’s Reconstruction • Mihailo Todorović Kepa: Witness and Participant from Day One

REPERTORY FOR CHILDREN BIG AND SMALL

6 7

8 10 40 50

66

• Ana Janković: A Unique Programming Policy of Boško Buha Theatre – “Buha“’s Secret Recipe 68

CHILDREN’S STAGE • In Search of a Modern Fairy Tale (Boško Trifunović, Aleksandar Popović, Miodrag Stanisavljević, Ljubivoje Ršumović, Ivana Dimić, Stevan Koprivica, Igor Bojović, Milena Depolo) • Milan Karadžić: Nine Points on Fairy Tales • Imagination’s Visual Quest : interview with Geroslav Zarić and Zora Mojsilović

72

74 94 96

• Милена Деполо: Драмска педагогија – Деца у представама за децу (разговор са Ненадом Ненадовићем) • Чланови ансамбла Позоришта „Бошко Буха“: У основи свега је игра • Сузана Плавањац: Магија позоришта у оку детета • Милена Деполо: „Бухина“ Театарска интернационална београдска авантура • Диана Кржанић Тепавац: Допринос Позоришта „Бошко Буха“ у животу и раду Аситежа Србије

ВЕЧЕРЊА СЦЕНА • „Класни непријатељ“: Ударац у плексус (Писмо професора Владимира Јевтовића Мири Сантини) • Жанр, стил и потпуна слобода: разговор са Југом Радивојевићем • Ангажман у комедији: разговор са Татјаном Мандић Ригонат • Водвиљ, глас града: разговор са Даријаном Михајловићем

108 112 130 134 138

148 150 154 158 162

РЕКЛИ СУ О „БУХИ“

172

• Управници позоришта • Сарадници и други • Критика

174 178 186

• СПИСАК СВИХ ПРЕДСТАВА 212 • СПИСАК СВИХ ПРЕДСТАВА СЦЕНЕ ЛУТАКА 1951–1962 224 • ФЕСТИВАЛИ И НАГРАДЕ ОД ОСНИВАЊА ДО ДАНА ОБЈАВЉИВАЊА МОНОГРАФИЈЕ 226 • СПИСАК ИНТЕРНИХ НАГРАДА („Гита Предић Нушић“, Специјална награда, „Веља Ђорђевић“, Награда општефинансијског сектора) 228 • СПИСАК ЗАПОСЛЕНИХ 230 • РЕЧ УРЕДНИКА И БИОГРАФИЈЕ 232

• Ana Janković: Music and „Buha“ (Interview with Aleksandar Lokner, Srđan Marković, Irena Popović, Nebojša Gromilić, Damjan Kecojević, Marija Milenković) 100 • Milena Depolo: Drama Pedagogy – Children in Plays for Children (Interview with Nenad Nenadović) 108 • Boško Buha Theatre Ensemble Members: Playfulness is at the Core of Everything 112 • Suzana Plavanjac: Magic of Theatre in the Eye of a Child 130 • Milena Depolo: „Buha“’s International Belgrade Theatre Adventure (TIBA) 134 • Diana Kržanić Tepavac: Boško Buha Theatre’s Investment in the Life and Work of Assitej Serbia 138

EVENING STAGE

148

• “Class Enemy”: A Blow to the Plexus (Professor Vladimir Jevtović’s Letter to Mira Santini) 150 • Genre, Style and Utter Freedom: Interview with Jug Radivojević 154 • Social Engagement in Comedy: Interview with Tatjana Mandić Rigonat 158 • Vaudeville, the Voice of the City: Interview with Darijan Mihailović 162

A WORD ON “BUHA”

172

• Managing Directors • Collaborators and Others • Critics

174 178 186

• LIST OF ALL PRODUCTIONS 212 • LIST OF PUPPET THEATRE PRODUCTIONS 1951-1962 224 • LIST OF ALL FESTIVALS THE THEATRE TOOK PART IN AND RECEIVED AWARDS AT, FROM ITS ONSET TO THE DAY OF THE MONOGRAPH’S PUBLISHING 226 • LIST OF IN-HOUSE AWARDS (Gita Predić Nušić, Special Award, Velja Djordjević Award, General Financial Sector Award) 228 • LIST OF EMPLOYEES 230 • EDITORS’ NOTES AND BIOGRAPHIES 232

УВОДНА РЕЧ ДИРЕКТОРА

Игор Бојовић

Иако некад жуљамо попут камена у ципели, у Позоришту „Бошко Буха“ је не само узбудљиво већ и лепо. Сваки дан је нов и другачији. Нема потпунијег осећања до бити део ове јединствене породице и при томе водити бригу о сваком њеном члану. Срећан сам што сам овде, где сам одувек желео да будем. Посебно ме радује што заједно славимо овако значајан јубилеј – 70 година свог постојања. Тим поводом припремили смо вам и ову обимну књигу. Из искуства знам да се монографије ретко

6

читају, али верујте на реч, ова је другачија! Било да је листате пажљиво, или овлаш, сигуран сам да ћете наћи и открити нешто ново и узбудљиво, или неког новог а старог, као што смо и ми, док смо посвећено и с пуно љубави радили на њој. Прошлост и садашњост се овде спајају као у бајци! Можете је читати на било који начин, али сваки пут ће стара добра прича бити нова. Зато, враћајте јој се кад год пожелите и уживајте!

УВОДНА РЕЧ УМЕТНИЧКОГ ДИРЕКТОРА

Милан Караџић

Бајка је основа репертоара Позоришта „Бошко Буха“. Она је неопходан и важан пратилац одрастања, савезник у образовању и васпитавању деце. Она је и извор великог гледалачког задовољства и уживања у позоришној игри. Сценским бајкама Позоришта „Бошко Буха“ одувек се приступало амбициозно, увек смо настојали да достигнемо највише уметничке, професионалне и продукционе домете. Наша обавеза и дужност је спектакл на сцени. Добро написани комади, музика, кореографија, сцена, костим – наши сарадници су поставили високе стандарде и навикли публику да увек очекује најбоље. Поред стварања представа према бајкама, причама и романима светских класика, Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, Марка Твена, Чарлса Дикенса, увек смо радо сарађивали с домаћим драмским писцима – од Бошка Трифуновића, Александра Поповића и Миодрага Станисављевића, преко Љубивоја Ршумовића и Милована Витезовића, Стевана Копривице, Иване Димић,

Игора Бојовића и Милене Деполо, до најмлађих као што су Јелена Поповић и Маријана Арацки. Што се тиче Вечерње сцене, на бајке и класике за децу природно се надовезују дела која се налазе у средњошколској лектири, и домаћи и светски класици. На нашем репертоару често се налазе Нушић, Шекспир, ренесансне комедије... Осим тога, велике ансамбл комедије и водвиљи су нешто чему се окрећемо у последњих неколико сезона. И њима, наравно, приступамо амбициозно, правећи квалитетан мејнстрим у ком публика ужива. Наша велика снага је наш ансамбл. Увек смо били познати као „расадник талената“. Наше врсне и популарне глумице и глумце једнако воле да препознају и деца, гледајући наше бајке, и публика Вечерње сцене, док ужива у њиховој комичкој вештини. Лепо је бити део Позоришта „Бошко Буха“. И то може да буде свако ко је даровит, вредан, маштовит, и наравно – духовит. То су квалитети који су се у њему ценили свих седам деценија постојања.

7

ИСТОРИЈА И СЕЋАЊА

МАЛА-ВЕЛИКА ИСТОРИЈА ПОЗОРИШТА „БОШКО БУХА“:

Милена Деполо

• 1904/1905 Велики комедиограф Бранислав Нушић и учитељ Михаило Сретеновић оснивају прво дечје позориште – Мало позориште. Оно је било у правом смислу „дечје“ јер су све улоге играла искључиво деца (док позоришта у којима се професионални глумци обраћају деци правилно зовемо „позориште за децу“). Оснивачи су сами писали комаде, бавили се драмском педагогијом, израђивали сценографије и костиме, били суфлери, декоратери, благајници и разводници. Представе су се изводиле у Соколани код Саборне цркве, у салама ресторана „Коларац“ и „Таково“... Нажалост, због финансијских (не) прилика ово позориште је трајало само до 1907. године. Међутим, Нушићева ћерка Гита Предић Нушић била је једно од деце глумаца у том позоришту, што је имало пресудан утицај на догађаје који су уследили, и на крају резултирали оснивањем Позоришта „Бошко Буха“. „Као мала девојчица, када сам први пут ступила и заиграла на сцени, ја верујем да је срећа и осећај који сам, иако дете, тада осетила према позоришту, моја прва љубав... Пошла сам другим путем у живот, али прва љубав оставила је толико трага да је се нисам могла заувек одрећи. Мислила сам и мислила увек на позориште“, написала је Гита Предић Нушић у писму Позоришту „Бошко Буха“ 1954.

• 1937 Заиста, октобра 1937. године у Београду је настало Повлашћено позориште за децу и омладину Рода. Основала су га два брачна пара: Гита Предић Нушић и њен супруг Миливој Мима Предић, публициста и драмски писац, и глумица Софија Вукадиновић и њен супруг Живојин Вукадиновић, новинар и уредник „Политике“ између два рата, писац и преводилац. Иницијатива је потекла од тада већ тешко болесног Бранислава Нушића. Реч „повлашћено“ у називу значила је да је оно било ослобођено државне таксе на улазнице коју су друга позоришта имала обавезу да плаћају. Осим тога, оно није имало друге повластице и субвенције. Закупнину сала у којима је изводило представе (Народно позориште, Коларчев универзитет, Мањеж), ауторске и извођачке хонораре, израду декора и костима, техничко и помоћно особље, власници су плаћали из свог џепа или од прихода остварених од представа. Родино позориште разликовало се од ранијих театара који су се обраћали најмлађима по томе што су улоге деце играла деца, а за улоге одраслих ангажовани су професионални глумци. Деца су похађала часове глуме код Софије Вукадиновић, балета код Данице Живановић и хора код Ане Дорјан, а хонорари за играње били су им – мињони. За ликовну опрему представа био је задужен академски сликар и сценограф Народног позоришта Станислав Сташа Беложански. Управнице су биле, равноправно, Тетка Гита и Тетка Сојка, како су се деца обраћала Гити Предић Нушић и Софији Вукадиновић. Њих две су најчешће и режирале представе. Полазници и деца глумци Родиног позоришта касније су 10

успешни у различитим струкама, а неки од њих су постали признати уметници – Власта Велисављевић, Рената Улмански, Димитрије Ђурковић, Дубравка Перић, Михаило Фаркић, Катарина Обрадовић, Олга Спиридоновић, Петар Словенски и други.

• 1938 Прва премијера Родиног позоришта била је заказана за 19. јануар. Међутим, баш тог дана умро је Бранислав Нушић, па је премијера одиграна 23. јануара, у сали Коларчевог народног универзитета. Програм је био састављен од девет тачака: Пушин долазак на свет, Лекција у шуми, Илустроване песме од Чика Јове Змаја, Чешке народне игре, Живи стрип (Три прасета од чика Волта), Родина пошта, Вештица, Несрећна Кафина (по чика Јови), Мики и Мини међу играчкама. „Најзад су и београдски малишани добили своје позориште: Родино позориште. Пред радозналим дечјим очима оно је јуче дебитовало у препуној дворани Коларчеве задужбине. Пуна два сата деца су се забављала пратећи игру својих другова и другарица и старијих глумаца. Малишани на позорници изненадили су чак и велике својом сигурном и лепом игром“, писала је Радмила Бунушевац у „Политици“ 24. јануара.

• 1941 Гита Предић Нушић одбија сарадњу са окупаторском и Недићевом влашћу, и Родино позориште бива распуштено почетком јесени. Изведене су само две представе: 25. септембра на позорници Коларца одигран је балет „Свечаност у Севиљи“ Данице Живановић у првом, и „Пепељуга“ Живојина Вукадиновића у другом делу програма. Исти програм је изведен и на последњој Родиној представи, 5. октобра.

• 1944 У новембру, по ослобођењу Београда, Гита Предић Нушић и Софија Вукадиновић окупљају предратне чланове Роде. Међутим, иако су сачувани костими и декор Родиног позоришта, наставити с радом није било тако једноставно. Гита Предић Нушић се, користећи своје познато презиме, обраћа вишим инстанцама нове власти, не би ли добила одобрење за поновно покретање Родиног позоришта. Једини начин да се то оствари био је да оно потпадне под контролу УСАОС-а (Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије). Тако 20. децембра од Повереништва за просвету Србије стиже званична сагласност да УСАОС преузме Родино позориште, те да оно настави рад под новим именом – Пионирско позориште. Пионирско позориште добија и зграду у Крунској број 9. Иако није било грејања, нити је простор био уређен, то није сметало ни деци ни одраслима да редовно одржавају пробе. Драму су поново водиле Гита Предић Нушић и Софија Вукадиновић, балет Нада и Бранко Марковић, а музичким одсеком је руководила Лида Фрајт.

• 1945 8. јануара Пионирско позориште изводи прву представу – „Црвенкапу“ Јевгенија Чорног. Гита Предић Нушић наступала је у улози Баке, а Софија Вукадиновић у улози Маме. Пионирско позориште затим редовно игра на београдским позорницама. У априлу креће на турнеју по Бугарској. Међутим, по повратку с тог, како је у ондашњој штампи оцењено, врло успешног гостовања, Пионирско позориште убрзо је укинуто. У мају је званично прекинут његов рад. Одлука о његовом затварању објашњена је Гити Предић Нушић и Софији Вукадиновић на следећи начин: није педагошки исправно да се деца баве глумом и балетом, то је чак крајње штетно за њихов узраст, у позоришту су изложени опасности да стекну болесне амбиције и боље је да се посвете само учењу.

11

• 1950 На срећу, Гита Предић Нушић није одустајала од свог сна, па је 13. октобра 1950. издејствовала да пионирско културно-уметничко друштво „Бошко Буха“ прерасте у професионално позориште – Позориште „Бошко Буха“. Оно у почетку није имало стални професионални ансамбл већ је „позајмљивало“ глумце других кућа, најчешће из ансамбла Радио Београда. Наставило је модел рада Родиног позоришта, па се посебна пажња поклањала развијању дечјег стваралаштва кроз неколико секција – драмску, балетску, хорску и фолклорну – које су водили стално запослени стручњаци Куће. Педагог Вера Тобџић Вуцелић водила је рачуна о полазницима секција, али је и одржавала редовну комуникацију с публиком, покрећући преко школа различите анкете, чији су се резултати проучавали и класификовали у Педагошком одељењу Позоришта. Канцеларија и пробна сала биле су смештене у Основној школи „Његош“, декор на Топчидерској позорници, радионица под Калемегданом, а представе су се играле два или три пута недељно у Београдском драмском позоришту или на Коларчевом народном универзитету. Интересовање критике за позориште за децу још увек није постојало. Позориште „Бошко Буха“ у последњем делу члана 7 свог статута парафразира мисао Јохана Волфганга Гетеа: „Позориште ’Бошко Буха’ сматра да позоришна уметност намењена деци и омладини треба да буде неразлучиви део те младости, одговор на многа питања њене радозналости, могућности за откривање нових предела лепог, да је за младе само најбоље тек довољно добро.“

• 1951 1. јануара у 15 часова, у Београдском драмском позоришту, изведена је прва премијера Позоришта „Бошко Буха“, представа „Бели јелен“, коју је по мотивима Владимира Назора написао и режирао Радивоје Лола Ђукић.

• 1952 10. јануара Ђурђинка Марковић наслеђује на месту управнице Гиту Предић Нушић, која остаје запослена као уметнички директор до 1954. године. Ђурђинка Марковић дошла је на чело Позоришта „Бошко Буха“ као „непозоришни човек и ’лудачки’ се заљубила у театар. Од почетка је схватила да треба да правимо озбиљно позориште, а не да се бавимо дечјим секцијама“, изјавио је Србољуб Луле Станковић, тадашњи уметнички директор Позоришта „Бошко Буха“. Заиста, временом све више улога у представама преузимају професионални глумци, а драмска, хорска, балетска и фолклорна секција се постепено, једна по једна, гасе.

10. октобра Градско позориште лутака, смештено у Дому Јеврејске општине, припојено је Позоришту „Бошко Буха“, и тако оно добија још једну сцену: Сцену лутака. Представе те сцене биле су намењене најмлађој публици, и на њој су се изводили кратки комади, бајке и балети. Неке од успешнијих представа Сцене лутака су „Вила лутака“ Ј. Бајера, „Аладинова чаробна лампа“ Р. Ђукића, „Гуливер у земљи лутака“ Ј. Пера и Л. Спачила, „Кутија са играчкама“ К. Дебисија.

23. новембра почиње с радом прва вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“, названа Вече комедија. Одиграна је представа „Поп Ћира и Поп Спира“ Стевана Сремца у адаптацији и режији Владе Петрића. На тој сцени су се изводила дела класика: Нушића, Стерије, Кочића, Молијера...

• 1953 У априлу Градски народни одбор Београда доноси одлуку да се Позоришту „Бошко Буха“ додели сала у бившој Палати „Реуниона“, тадашњој Палати „Истра“ на Тргу републике.

26–27. јула Позориште „Бошко Буха“ први пут је наступило на Дубровачким летњим играма, с представом „Чин и Чен“ Шарлоте Шорпенинг у режији Предрага Динуловића.

12

• 1954 У фебруару Гита Предић Нушић добија од председника Јосипа Броза Тита Одликовање другог реда због заслуга на стварању нашег првог позоришта за децу. „Данашње дечје позориште, коме је Гита Предић уметнички руководилац, с правом тежи да се уврсти међу остала београдска позоришта. Његов ансамбл у коме гостују глумци осталих позоришних кућа извео је за три године двадесет и седам домаћих и три страна дела. Број његових посетилаца у ствари љубитеља огромно је порастао – од четрдесет четири хиљаде (1951) на сто тридесет хиљада. ’Колико се наше представе траже, могли бисмо да удвостручимо њихов број, само када бисмо имали где да их одржавамо. За сада још немамо своју кућу’ каже уз осмех пун оптимизма Гита Предић Нушић“, писале су „Београдске новине“ 4. јуна 1954. Гита Предић Нушић одлази у пензију недосањаног сна да Позориште „Бошко Буха“ добије своју зграду.

• 1955 1. јула одржана је премијера представе „Украдени принц и изгубљена принцеза“ Дена Тотера у режији Србољуба Станковића, тадашњег уметничког директора Куће. Са петсто четрдесет осам извођења, ово је најигранија представа Позоришта „Бошко Буха“.

27. фебруара представа „Три једночинке (Вештица, Лабудова песма, Просидба)“ Чехова означава почетак рада нове вечерње сцене – Омладинске сцене. На њој ће се изводити савремени комади намењени младима – „Сусрет“ Бенешове и „Ћорсокак“ Кингслија, „Сновиђења Симоне Машар“ Брехта у режији Бојана Ступице, „Плаво и цревно у дуги“ Валтера Бауера и „Концерт“ Питера Шефера у режији Арсенија Јовановића...

• 1956 Позориште „Бошко Буха“ усељава се у Палату „Истра“. Сви су били одушевљени што је Позориште добило матичну зграду, али нису ни сањали да ће она бити вишедеценијски извор проблема. Свечаном отварању 22. априла присуствовали су председник Савезне народне скупштине Моша Пијаде, члан Савезног извршног већа Пеко Дапчевић, представници Народног одбора среза Београд и многи јавни и културни радници. Том приликом изведена је прва представа у новој кући Позоришта, на Тргу републике, „Весели снови“ Сергеја Михалкова, инспирисана чувеном бајком Карла Гоција „Љубав за три поморанџе“, у режији Мирослава Беловића. Ова представа је била прекретница у начину интерпретације позоришта за децу, остварена савременим изражајним средствима са спојем ироније и поезије.

• 1957 Расписан је анонимни конкурс за драму за децу, на коме побеђује „Бајка о цару и пастиру“ Бошка Трифуновића. Представа урађена по овом комаду једна је од најуспешнијих у историји Позоришта „Бошко Буха“ – играна је пуне тридесет две године. Драма је преведена на десетак језика, и извођена на више од сто европских сцена.

• 1958 13. маја Позориште је, ван конкуренције, први пут наступило на Стеријином позорју у Новом Саду, с представом „Бајка о цару и пастиру“ Бошка Трифуновића у режији Мирослава Беловића. С истом представом Позориште први пут наступа на Фестивалу детета у Шибенику, одржаном од 19. до 27. јула.

14

• 1960 24. марта Позориште први пут наступа на Фестивалу малих сцена у Сарајеву, с представом „Сусрет“ Божене Бенешове у режији Бојана Ступице. Глумица Оља Грастић за улогу Вере Лукашове награђена је Златним ловоровим венцем.

29. јуна „Буха“ полази на десетодневно гостовање на Фестивалу детета (Festival Mondiale del Bambino) у Палерму. Представа „Бајка о цару и пастиру“ изведена је, с успехом, четири пута. После овог фестивала „Дизни“ је понудио писцу Бошку Трифуновићу да компанији прода права како би направили филмску верзију овог комада, што је он, према сопственом признању за „Борбу“ 1994, „лудоглаво“ одбио.

• 1962 27. марта почиње обележавање Светског дана позоришта читањем традиционалне поруке коју објављује Међународни позоришни институт (International Theatre Institute – ITI), а пише сваке године други признати светски уметник. Прва порука, коју је написао Жан Кокто, прочитана је после премијере представе „Плаво и црвено у дуги“ Валтера Бауера у режији Арсенија Јовановића. „Било би без сумње врло корисно да један факир дође да хипнотише публику у позоришту и да је убеди да је видела величанствену представу, али, авај, тај факир не постоји, и задатак је драмског писца да својим скромним средствима изазове колективну хипнозу и да на публику пренесе свој сан, јер спавање и сневање стављају неку врсту стваралачког генија на домашај свачије кесе. Позориште, подражавајући тај феномен, захтева од публике готово детињу прилагодљивост – јер најбоља публика је ипак публика позоришта лутака, а и наша би била таква кад би успела да изгуби свој охоли отпор и да буде у стању да довикне, на пример, Едипу: ’Не жени се Јокастом, она ти је мајка!’“, пише у својој поруци, између осталог, Жан Кокто.

30. септембра престаје да ради Сцена лутака. Савет за културу града Београда доноси одлуку о њеном припајању Београдском марионетском позоришту, па је ново позориште названо Београдско позориште лутака (данашње Мало позориште „Душко Радовић“).

8. маја Позориште „Бошко Буха“ учествује на Стеријином позорју у Новом Саду с представом „Биберче“ Љубише Ђокића у режији Мирослава Беловића. Беловић добија Награду листа „Дневник“ за режију, а Добрила Матић – Стеријину награду за улогу Царице. „Аплауз је уметнику исто што и младићу осмех његове вољене. Наша публика, деца, не уме да аплаудира. Тачније, још не уме. Остајемо тако ми, глумци у дечјем позоришту, исувише често без оне прве, непосредне награде за муку, за зној. Добронамеран, али необавештен посматрач, хитар на закључку, мислио би да смо несрећни јер нам питања остају без одговора, јер деламо и говоримо у простору без одјека. Али ми смо научили да чујемо неми ехо нашег гледалишта. Ми знамо да малишани аплаудирају убрзаним ритмом срца, влагом у очима, гримасом радости и туге. Наша вољена осмехује се само душом. Никад, кад добро играмо, не останемо ненаграђени том тихом, племенитијом и лепшом наградом. Знамо: као одраслим гледаоцима дланови, нашим гледаоцима још дуго после представе бриде њихова мала срца. И због тога смо срећни“, говорила је Добрила Матић.

• 1963 7. маја Позориште „Бошко Буха“ учествује на Стеријином позорју с представом „Капетан Џон Пиплфокс“ Душка Радовића у адаптацији и режији Мирослава Беловића. Беловић добија Стеријину награду за сценску адаптацију, а Божидар Стошић – Награду листа „Дневник“ за улогу Ланабоја.

14. септембра „Буха“, с истом представом, учествује на Бијеналу у Венецији (Festival Internacionale del Teatro di Prosa).

15

• 1964 Поводом стогодишњице рођења Бранислава Нушића, Позориште „Бошко Буха“ припремило је вишедневни програм. Ученици ОШ „Бранислав Нушић“ извели су приредбу „Нушић – чаробњак смеха“, студенти позоришних академија Београда, Загреба и Љубљане играли су Нушићеве једночинке, а 17. октобра одржана је премијера Нушићевих „Хајдука“ у режији Миленка Маричића. Осим тога, Позоришни музеј и Ђачки универзитет школе приредили су, у фоајеу Позоришта, четвородневну изложбу о животу и раду овог српског класика коју је отворила Гита Предић Нушић.

• 1965 19. априла Позориште има још један успешан наступ на Стеријином позорју, с представом „Грдило“ Љубише Ђокића у режији Миње Дедића. Слободан Колаковић добија Стеријину награду за насловну улогу Грдила, а Стеван Максић Награду редакције листа „Вечерње новости“ за улогу Голотрба. „Слободно се може рећи да је трећа представа Стеријиног позорја засад и најбоља. Гледалиште домаћина, Српског народног позоришта, било је препуно, а сви они који су хтели да виде ’Грдило’ Љубише Ђокића у извођењу чланова ’Бошка Бухе’ из Београда, нису испунили своју жељу. На повик: ’карту више’, мало ко се одазивао. Тако се десило да смо тек трећег дана Југословенских позоришних игара чули аплауз на отвореној сцени“, пише „Експрес“ 21. 4. 1965. Крајем априла Позориште „Бошко Буха“ одлази на петодневно гостовање у Праг, где изводи представе „Сусрет“ Б. Бенешове у режији Бојана Ступице, „Биберче“ Љубише Ђокића у режији Мирослава Беловића, и „Капетан Џон Пиплфокс“ Душка Радовића у виђењу Мирослава Беловића.

• 1966 14. новембра премијерно је изведена „Пепељуга“ Александра Поповића у режији Мирослава Беловића. То је прва у низу сценских бајки које је, по поруџбини Позоришта „Бошко Буха“, написао Александар Поповић. Уследиле су „Црвенкапа“ и „Снежана и седам патуљака“, обе у режији Љубомира Драшкића. „Покушао сам да направим поетску бајку... Модерна бајка је моја опсесија. У ’Пепељуги’ има много токова. Пишући, трудио сам се да представим јунакињу која има властити свет маште. У мојој бајци маћехине кћери гоне Пепељугу да уместо њих ради домаће задатке...“, рекао је Александар Поповић за „Вечерње новости“.

• 1969 Југословенско драмско позориште оснива своју нову сцену – Малу сцену – чије се представе изводе два пута недељно у Позоришту „Бошко Буха“. Прва премијера одржана је 24. јануара – комад „Усамљени“ мађарског писца Ференца Каринтија.

29. октобра „Буха“ други пут учествује на Бијеналу у Венецији (Festival Internacionale del Teatro per Ragazzi), поново с представом Мирослава Беловића, овог пута с „Пепељугом“ Александра Поповића.

• 1970 26. фебруара преминула је Маргита Гита Предић Нушић, у 76. години, у Београду. Осим што је основала Родино позориште, Пионирско позориште и Позориште „Бошко Буха“, Гита Предић Нушић је завршила студије примењених уметности у Паризу. Имала је приватну школу за декоративну уметност. Била је чланица многих женских удружења. За време окупације окушала се у угоститељству – отворила је кафану у Кнез Михаиловој улици. Такође, била је управитељ интерната прве Филмске школе

16

у Београду. Опробала се и као глумица у филму „Барба Жване“ Вјекослава Афрића. До смрти је била почасни председник савета Позоришта „Бошко Буха“. „Тетка Гита је носила у себи све оно што је носио њен отац. Око сваког позоришта које се стварало била је покретач, онај тихи помоћних за кога се често није ни знало, али који је уложио све своје снаге, јер је обожавала театар, као и њен отац, више од свих уметности. Њен предан, ненаметљив став био је често свима нама велика подршка“, изјавио је Бојан Ступица, а пренео сарајевски лист „Ослобођење“, 28. фебруара 1970.

18. октобра одржана је свечана премијера представе „Легенда о Бошку Бухи“ Мирослава Беловића и Стевана Пешића, у режији Беловића, којом Позориште „Бошко Буха“ обележава јубилеј – 20 година рада. Поред представника позоришта Београда, Загреба, Шибеника, Новог Сада и Љубљане, специјални гост прославе била је Зорица Јанићијевић, сестра Бошка Бухе, а прочитан је и телеграм његовог оца Радета Бухе. Тим поводом у Музеју позоришне уметности постављена је изложба, која је била отворена целе године.

21. октобра представом „Биберче“ отворена је ревија седам најгледанијих представа Куће, а као гости наступили су глумци ансамбла љубљанског Младинског гледалишча који су извели „Оливера Твиста“. Такође, одржан је програм „Двадесет година Позоришта ’Бошко Буха’“ на Трибини „Сусрети четвртком“ у Дому пионира Београда.

• 1971 20. маја, поводом двадесетогодишњице рада, ансамбл Позоришта „Бошко Буха“ од председника Тита добија Орден заслуге за народ са сребрним зрацима, „за нарочите заслуге у раду од значаја за развој позоришне уметности и за културно уздизање наших народа“, како пише „Политика“ 21. маја 1971. Орден је управници Ђурђинки Марковић уручио потпредседник Скупштине Београда Милан Вукос, у присуству многобројних званица међу којима је био и председник Српске академије наука и уметности Велибор Глигорић. Након смрти оснивачице и прве управнице „Бухе“, установљена је интерна награда Куће за уметничко достигнуће која носи њено име Гита Предић Нушић, као и фонд намењен за студијска путовања чланова Позоришта. Први добитник Награде био је Божидар Павићевић Лонга за улогу у представи „Рођак Гло, Капетан Снип“ Зорана Станојевића у режији Арсенија Јовановића.

1. септембра Позориште „Бошко Буха“ започиње сезону на фестивалу „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу, где је изведен „Вашар у Тополи“ Добрице Ерића у режији Мирослава Гајића. Током септембра представе се, због реновирања сале, играју у домовима културе, а пробе се одржавају у Дому пионира. Прва премијера после реновирања била је „Торта са пет спратова“ Добрице Ерића у режији Дејана Мијача, одржана 2. децембра.

• 1972 Позориште „Бошко Буха“, с представама „Ходл де Бодл“ Ада Греидануса у режији Миње Дедића и „Пепељуга“ Александра Поповића у режији Мирослава Беловића, одлази на турнеју по Холандији. Представе се играју у Арнхему, Амстердаму, Хагу, Шевенингену, Ајдховену.

• 1973 Након двадесет и једне године на месту управнице Позоришта „Бошко Буха“, Ђурђинка Марковић подноси оставку, коју је усвојио Савет позоришта. Вршилац дужности управника постаје Михаило Фаркић, члан глумачког ансамбла, 6. септембра 1973.

17

• 1974 29. новембра, на Дан Републике, Позориште „Бошко Буха“ је на отварању Спомен-дома бораца и омладине Југославије у Кумровцу извело представу „Прича о другу Титу“. „Тито се све вријеме слатко смијао и с пажњом пратио сваку ријеч, а неколико пута је и запљескао. На крају је топло честитао глумцима и сликао се са њима“, пише шест година касније загребачки „Вјесник“, у тексту „Љубитељ умјетности“, 26. фебруара 1980.

• 1975 1. фебруара Михаило Фаркић, глумац првак Позоришта „Бошко Буха“ и некадашњи члан Родиног позоришта, постаје управник „Бухе“.

11. фебруара, извођењем представе „Украдени принц и изгубљена принцеза“ у Барајеву, почиње акција гостовања београдских позоришта у приградским општинама у којима нема театра. Акција, организована у сарадњи с Културно-просветном заједницом, била је мотивисана сазнањем да, у том тренутку, свако друго дете из приградских општина није видело ниједну позоришну представу. У акцији су учествовали и Мало позориште, Позориште „Биберче“ и Позориште лутака „Пинокио“. Почетком јуна Позориште „Бошко Буха“ успешно гостује у Пловдиву и Софији, у Бугарској, где изводи представе „Полетарац“ Слободана Стојановића у режији Миње Дедића и „Украдени принц и изгубљена принцеза“ Дена Тотера у режији Србољуба Станковића. Позориште је добило Октобарску награду Скупштине општине Стари град за изузетне резултате постигнуте у унапређењу и развоју драмске уметности намењене најмлађим гледаоцима. Позориште „Бошко Буха“ обележава четврт века постојања; домаћин је првој Смотри југословенских позоришта за децу и омладину, која је отворена 15. новембра „Бухином“ представом „Царска се пориче“ Миодрага Станисављевића у режији Александра Ђорђевића. Учествовали су и Загребачко казалиште младих, Младинско гледалишче из Љубљане, Позориште младих из Сарајева, Дјечје позориште из Титограда, Детски театар из Скопља и Дечје позориште из Суботице. Управник Фаркић најављује гостовања у Загребу, Љубљани, Титограду, Сарајеву, као у учешће чланова Позоришта у раду Извршног комитета АССИТЕЈ-а.

• 1976 Од 17. до 30. септембра Позориште на турнеји по Совјетском Савезу изводи представе „Полетарац“ и „Вилингора пуна разговора“. Наступало је у Лењинграду и Москви, а било је ово прво гостовање неког југословенског позоришта на сцени Московског художественог академическог театра. Московски дневник „Совјетска култура“ оценио је да ће „Бухин“ наступ „оставити добар траг у срцима гледаоцима наше земље“, а оцену је пренела „Политика експрес“ 30. септембра 1976.

25. новембра председник Тито наградио је осморо запослених у позоришту ордењем за заслуге за народ. Награђени су управник Михаило Фаркић, глумци Слободан Колаковић, Бранко Вујовић, Вера Новаковић и Добрила Матић, затим секретар позоришта Дивна Анђелковић Крављанац, шеф рачуноводства Катарина Васић и шеф техничке службе Велимир Ђорђевић.

• 1978 У септембру Позориште расписује стални конкурс за савремени драмски текст. У жирију су били Душко Радовић, Миња Дедић, Предраг Перовић, Добрила Матић, Мира Сантини, Видоје Вујовић и Михаило Фаркић. Победио је комад „Видимо се на ћошку“ Петра Васића.

18

Прослава Дана Републике у Кумровцу 29.11.1974

Запослени Позоришта са Другом Титом и Јованком

Додела Oрдена заслуге за народ са сребрним зрацима 20.5.1971

• 1980 У знак сећања на дугогодишњег шефа технике Позоришта, установљена је Награда „Веља Ђорђевић“ за најуспешнијег члана технике Куће. Први добитник била је Мирјана Михајловић, власуљар. Први пут је додељена и награда за најуспешнијег радника општефинансијског сектора. Прва добитница била је Дивна Анђелковић, секретар драме.

• 1981 За поновно отварање Омладинске сцене наручена је од Јована Радуловића драматизација његовог романа „Голубњача“, али је накнадним преиспитивањем спољних делегата – чланова Програмског савета – утврђено да је текст неподобан, а нарочито за једно позориште за децу и омладину. Сличну судбину доживљава и комад „Три чекића, о српу да и не говоримо“ Деане Лесковар.

• 1982 21. јуна почела је с радом трећа Вечерња сцена (баш под тим називом), премијером представе „Источно од Карабурме“ Гордана Михића у режији Зорана Ратковића.

• 1984 На првом Међународном позоришном фестивалу у Монтреалу, одржаном од 1. до 10. јуна, Позориште „Бошко Буха“ учествовало је с „Плавим зецом“ Душка Радовића, Љубивоја Ршумовића, Мирослава Антића, Арсена Диклића и Миодрага Станисављевића, у режији Дејана Мијача, с музиком Војкана Борисављевића. Комад је изведен чак девет пута, у конкуренцији представа из 30 земаља.

• 1986 1. јуна песник Љубивоје Ршумовић постаје управник Позоришта „Бошко Буха“. „Многи ми изражавају саучешће што идем на директорско место. Биће, значи, проблема. А ја проблеме волим. Само нек није жабокречина. То је смрт, та устајалост коју многи воле. То немењање стања, то остајање по старом, то ’лако ћемо’... Позориште ’Бошко Буха’ има велики углед и част ми је да радим у том колективу. Трудићу се да и њима буде радост да раде са мном. А заједно ћемо настојати да Београду буде понос што има ’Бошка Буху’“, рекао је Ршумовић за „Новости“. Заиста, Ршумовића је одмах дочекао проблем. Након мањег пожара у згради, Противпожарна полиција доноси решење о забрани рада Позоришта, јер су седишта од рогозине лако запаљива.

• 1987 Почетком године, пред крај зимског распуста, Позориште је привремено затворено због проблема с грејањем.

10. октобра, премијером представе „Жива жеља“ Александра Поповића у режији Татјане Димитријевић, почиње с радом нова вечерња сцена – Сцена код Коња – названа по популарном месту окупљања млађих генерација Београђана, код споменика Кнезу Михаилу на Тргу републике. У медијима је дуго вођена дебата приличи ли овај назив сцени једне институције културе. Јован Ћирилов је тим поводом у својим „Позориштаријама“ 5. 3. 1988. написао да је можда истина да старијима више приличи да се окупљају код споменика кнезу, али да је за младе сасвим легитимно да се окупљају код Коња. Управник Љубивоје Ршумовић је за ТВ новости, 15. 1. 1988, изјавио да је то „сцена која није проблематична, само се бави проблемима младих, који у сукобу са грађанским моралом и хипокризијом истерују своју чисту истину на чистину“. Најрепрезентативније представе ове сцене су „Класни непријатељ“ Најџе20

ла Вилијамса у режији Александра Лукача, „Виђење Исуса Криста у касарни ВП 2057“ Ива Брешана у режији Милана Караџића, „Механички месец“ Павличића у режији Лукача. Памте се и два Шекспира у режији Јагоша Марковића – „Ромео и Јулија“ и „Сан летње ноћи“.

• 1988 У јануару је одржана акција „Хајде да се дружимо за зимски распуст“, у оквиру које су деца учествовала на ликовним радионицама и радионицама креативног писања.

22. јануара, због ниских личних доходака, запослени Позоришта отпочели су штрајк, обуставивиши играње представа до 26. тог месеца. Архитекта Марго Бељановска израдила је бесплатан идејни пројекат реконструкције зграде. Пројекат је подразумевао да Позориште има три улаза, ширу сцену, бољу акустику сале и магацин за смештање материјала. Реконструкција се, нажалост, није десила.

8. марта одржана је премијера представе „Класни непријатељ“ Најџела Вилијамса у режији Александра Лукача, у сарадњи с трупом „Плексус Борис Пилњак“. Спољни Програмски савет накратко је забранио извођење представе, међутим, уметници су се томе супротставили. „Позвали смо у помоћ колеге које су се радо одазвале, разгласили смо по граду и отворили генералне пробе и успели“, присећа се Мира Сантини, дугогодишњи драматург Позоришта „Бошко Буха“, у свом ауторском тексту „Из царства прича“ у „Театрону“ број 93 из 1995. Ансамбл наставља своју мисију – формирање сопственог проблемског позоришта за децу и омладину.

• 1989 У марту је при Позоришту основано Друштво за неговање лепог понашања.

11. марта, после отворене генералне пробе „Механичког месеца“ Снежане Гњидић по роману П. Павличића, у режији Александра Лукача, одржана је трибина о самоубиству код младих. Осим стваралаца представе, управника Љубивоја Ршумовића и уметничких руководилаца Сцене код Коња – Мире Сантини и Милана Караџића, у разговору су учествовали и Жарко Кораћ, Светлана Слапшак и Тамара Штајнер Поповић, као водитељка трибине.

• 1990 МУП-ове противпожарне инспекције поново забрањују Позоришту рад, условно на годину дана. „Политика“ пише 24. септембра да је Градски фонд за културу наменио 900.000.000.000 динара за реконструкцију која је требало да почне на пролеће 1991. Договорено је да се представе изводе у Дому пионира, биоскопу „Југославија“, на земунској сцени Народног позоришта. На броду „Сплит“ одржана је лицитација на којој су прикупљана средства за реконструкцију.

• 1991 24. октобра градоначелник Београда Милорад Унковић, након посете Позоришту, најављује почетак радова за 1992.

• 1992 Позориште је покушавало да, како год је могло, допринесе реконструкцији, иницирајући акцију „Спасимо позориште“ уз слоган Више игре, више духа, Позориште „Бошко Буха“.

21

10. јуна на конференцији за медије управник Љубивоје Ршумовић износи нове вести: Град Београд је закључио да се реконструкција не исплати, и донесена је одлука да се Позоришту изгради нова зграда на Славији, по пројекту арх. Грује Голијана. Планирано је да се радови заврше крајем 1994. године. Као могући инвеститор помиње се и тадашња контроверзна банкарка Дафина Милановић.

13. октобра објављен је оглас који је изазвао шок запослених Позоришта, али и јавности: Град Београд објавио је „усмено јавно надметање за куповину дела пословног објекта – зграде Позоришта ’Бошко Буха’“. Срећом, на интервенцију Управног одбора Позоришта, Извршни одбор Скупштине града Београда поништава овај оглас. Исељење Позоришта „Бошко Буха“ из Палате „Истра“ могло би се догодити најраније једну позоришну сезону пре усељења у нову зграду, саопштио је Управни одбор „Бухе“.

• 1993 12. фебруара у Котору одржан је састанак на коме је иницирано оснивање Југословенског фестивала позоришта за децу. Позориште „Бошко Буха“ посредно учествује у оснивању, преко свог управника Ршумовића и уметничког директора Караџића.

30. маја „Василиса Прекрасна“ Миодрага Станисављевића у режији Милана Караџића учествује на Стеријином позорју. Станисављевић добија Стеријину награду за текст, а Божана Јовановић Награду Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије за костиме у представи.

• 1994 Читаоци „Вечерњих новости“, за разлику од професионалних критичара који су одбили да се баве позориштем за децу, изабрали су „Бајку о цару и пастиру“ Бошка Трифуновића у режији Мирослава Беловића за једну од десет најбољих представа изведених од 1945. до 1994, објављено је у „Борби“ 14. маја. Сорош фондација нуди финансијску помоћ за обнову Позоришта „Бошко Буха“, али нуди и да половина Позоришта или оно читаво пређе у приватно власништво. Ни Град као оснивач, ни „Буха“ нису били спремни за овакву промену.

14. новембра управник Позоришта „Бошко Буха“ Љубивоје Ршумовић поднео је оставку, а вест о томе пренео је лист Удружења драмских уметника. „Ако неко после мог одласка буде хтео да уложи новац у ово позориште, онда је то цена коју хоћу да платим“, рекао је Ршумовић за „Борбу“ 15. новембра. Ршумовић је променио одлуку о оставци након чврстог обећања тадашњег градоначелника Небојше Човића и потпредседника градске владе Миленка Кашанина да ће адаптација „Бухе“ почети у најскорије време.

• 1995 30. маја „Мачор у чизмама“ Игора Бојовића у режији Милана Караџића учествује на Стеријином позорју. Игор Бојовић добија Стеријину награду за текст савремене комедије, Милан Караџић ванредну Стеријину награду за режију, Герослав Зарић за сценографију, а Божана Јовановић и Герослав Зарић су освојили награде Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије. Установљена је награда Позоришта „Бошко Буха“ за спољне сараднике. Први добитник био је редитељ Јагош Марковић.

22

Поводом 45 година Позоришта „Бошко Буха“, Музеј позоришне уметности Србије посветио је овом театру део часописа „Театрон“ број 93. Прилоге о „Бухи“ уредиле су драматург Куће Мира Сантини и Маша Јеремић.

• 1996 У марту почиње реконструкција Позоришта. Међутим, после завршене фазе рушења, нестаје новца и пројекат је заустављен. Ову сезону „Буха“ проводи гостујући у другим кућама под паролом Играмо у свим позориштима – пронађите нас!

31. маја „Царев заточник“ Миодрага Станисављевића у режији Милана Караџића учествује на Стеријином позорју. Караџић добија Стеријину награду за режију, Олга Одановић за улогу Бабе Полексије, а Александар Локнер за музику у представи.

• 1997 8. фебруара Извршни одбор синдиката Позоришта оснива „Тим спаса“ састављен од глумачког ансамбла и чланова технике. Руководећи се списком од седамнаест тачака, који је начинио тадашњи шеф технике Небојша Драгићевић, Тим покреће акцију уређивања Позоришта „Бошко Буха“. У помоћ су притекле и фирме „Беобанка“, „Дуга“, „Дорћол инжењеринг“, „Спектар“, „Алек-бо“. Тиму се у неколико прилика придружују и поједини глумци других београдских театара, али велика и драгоцена помоћ дошла је од публике – грађана Београда који су помоћ доносили у храни, новцу и материјалу. Прва представа одиграна у уређеној сали била је „Принц – аркадна авантура“ Небојше Ромчевића у режији Горчина Стојановића. „Ипак, према речима Љубивоја Ршумовића, ансамбл ’Бухе’ је само оспособио свој театар да би могле да се играју представе, што је далеко од праве и комплетне реконструкције, која се не може извести без помоћи Скупштине града и значајнијег спонзорисања“, пише „Борба“ 7. марта 1997.

• 1998 Решењем Противпожарне полиције од 13. јануара Позоришту „Бошко Буха“ се забрањује рад. После жалбе, дозвола за рад је продужена до 15. јуна. Градски секретаријат за културу обећао је да ће Град одобрити средства за обнављање постојећих и увођење нових инсталација и противпожарних уређаја.

20. фебруара Градски одбор синдиката културе сазива конференцију за медије због неиспуњавања договора постигнутих с градским властима две недеље раније: да се исплате заостали лични дохоци, да се повећа цена рада и да се прикупе средства за санацију Позоришта „Бошко Буха“ и Позоришта на Теразијама. Успех је био минималан. „Бухи“ је, ипак, поправљено грејање после седам година.

• 1999 Годину је обележило НАТО бомбардовање, када су сва позоришта, а међу њима и Позориште „Бошко Буха“, играла бесплатно своје представе у терминима између ваздушних опасности.

• 2000 У октобру Позориште „Бошко Буха“ обележава педесет година рада. Тим поводом у Музеју позоришне уметности организована је изложба; кустос Ирина Кикић Стојковић показала је „пуну меру саосећајности и покушала да скрене пажњу јавности на ситуацију установе која дуго и предано негује најмлађу позоришну публику“, пише Димитрије Стефановић у „Просветном прегледу“ 7. фебруара 2001.

23

• 2001 Наставља се с обележавањем пола века рада Позоришта. „Буха фест“ почео је 28. марта представом „Снежна Краљица“, а у наставку су играни „Оливер Твист“, „Успавана лепотица“, „Три мускетара“ и „Царев заточник“, али овог пута у вечерњим терминима, за одрасле, уз поруку: „Дођите да и ви видите шта ваша деца гледају у нашем позоришту.“ Поводом своје педесетогодишњице, Позориште је објавило, у шеснаест књига, шеснаест одабраних драма које су игране на његовој сцени. То су: „Бајка о цару и пастиру“ Бошка Трифуновића, „Биберче“ Љубише Ђокића, „Царев заточник“ и „Немушти језик“ Миодрага Станисављевића, „Торта са пет спратова“ Добрице Ерића, „Капетан Џон Пиплфокс2 Душка Радовића и Мирослава Беловића, „Пепељуга“ Александра Поповића, „Успавана лепотица“ и „У цара Тројана козје уши“ Љубивоја Ршумовића, „Мачор у чизмама“ и „Шаргор“ Игора Бојовића, „Небеска свирала“ Божидара Тимотијевића, „Мали Радојица и Краљевић Марко“ Стевана Копривице, „Бајка о Вуку и Србима“ и „Принц Растко – монах Сава“ Милована Витезовића и „Град са зечјим ушима“ Стевана Пешића. „Подсетимо да су у борби за освајање достојног места међу тзв. великим театрима позоришта за децу имала сараднике, у првом реду, у писцима. (…) Није случајно да управо они постављају, међу осталима, основе за другачију комуникацију у ’Бухи’, било да причају нове приче или изнова пишу старе бајке. (…) Драмско стваралаштво за децу најзад, ево, добија своју антологију, али антологију која није дефинитивна. Драж овог ’Бухиног’ подухвата у томе је што приступ антологији оставља отвореним. С једне стране, ових шеснаест књига стављају у корице тек део књижевног блага које се кроз године скупило под кровом ’Бухе’ и, као у излогу, показало на његовој сцени. С друге стране, ове књиге, веровати је, зачињу једну библиотеку која ће, и наредним својим свескама, потврђивати уметничку аутономност драмског стваралаштва, без обзира на то да ли је оно за децу или за одрасле“, писао је Феликс Пашић у „Нину“ 27. јуна 2002.

• 2002 27. јануара у Позоришту „Бошко Буха“ први пут је прослављена слава Свети Сава. Том приликом је обележено и 100. извођење представе „Принц Растко – монах Сава“ Милована Витезовића у режији Милана Караџића. У марту Културно-просветна заједница доделила је Позоришту „Бошко Буха“ Златни беочуг за трајни допринос култури града.

23. августа, после одласка Љубивоја Ршумовића у пензију, нови управник „Бухе“ постаје глумац Ненад Ненадовић, члан Позоришта од 1987. године. У време неуспелих покушаја да се поново отворе врата културне сарадње Србије и Хрватске, отказивања гостовања ХНК-а из Загреба у ЈДП-у, прашине која се око тога дигла, Позориште „Бошко Буха“ је, с представом „Књига о џунгли“ Александре Гловацки у режији Јагоша Марковића гостовало на фестивалу „Млијечни зуб“ у Загребу 23. октобра.

• 2003 24. марта 2003. године у Позоришту „Бошко Буха“ одржана је оснивачка скупштина АССИТЕЈ центра Србије и Црне Горе. Скупштини је председавала Донка Шпичек као најстарији члан АССИТЕЈ-а, и она остаје на том месту до краја свог живота. Међу оснивачима националног центра АССИТЕЈ-а испред Позоришта, поред Донке, Љубице Бељански Ристић и Наде Баша, потписују се још Љубивоје Ршумовић, Ненад Ненадовић, Милан Караџић, Стеван Копривица, те Снежана Анђелковић, Јована Караулић, Александар Милосављевић и Бранко Милићевић. Први уписани члан је Позориште „Бошко Буха“.

24

Прослава 60 година Позоришта 2010

Драга Ћирић Живановић, Дејан Луткић, Иван Јевтовић, Ивана Локнер, Боба Латиновић

10. ТИБА фестивал 2012

On-off La Baracca Testoni Ragazzi

Од 14. до 22. јуна одржан је први фестивал ТИБА (Театарска интернационална београдска авантура). Оснивач је Скупштина града Београда, а организатор Позориште „Бошко Буха“, из ког је и потекла идеја о неопходности постојања међународног фестивала позоришта за децу и младе. Селектор је, првих пет година, драмски писац Игор Бојовић.

28. септембра, премијером комада „Да л’ би било фино“, с песмама Јовице Тишме и музиком Љубе Нинковића, у режији Мирјане Ојданић и извођењу Боде Нинковића, покренут је Пројекат покретних представа (ППП). Идеја је била да се репертоар Позоришта обогати мобилним представама, које би лако могле да гостују у домовима културе у земљи, али и иностранству.

• 2004 Представа „Побуна лутака“ Клавдије Лукашевић у режији Марице Вулетић, некадашње чланице ансамбла Бухе, учествује на фестивалу „Neapolis International Festival of Kid's Theatre“ u Небулу, у Тунису. Био је то први прелазак Позоришта „Бошко Буха“ на афрички континент.

• 2005 15. јуна „Буха“ добија новог управника – позоришног редитеља Бошка Ђорђевића.

• 2006 21. јануара, премијером представе „Укроћена горопад“ у режији Милана Караџића, поново је успостављена Вечерња сцена. Прва сезона била је посвећена Шекспиру, затим је уследила сезона ренесансне комедије, па сезона адаптација филмских класика... Вечерња сцена траје, у континуитету, до данас.

• 2007 21. новембра одржана је презентација идејног решења пројекта адаптације Позоришта „Бошко Буха“. Архитекта Љубомир Здравковић и студио „Константа инжењеринг“ предвидели су пројектом, између осталог, мобилна седишта која би омогућавала четири могуће варијанте сцене. Иако је требало да радови почну 2008, сувишно је рећи да ни од ове санације није било ништа.

• 2008 Позориште „Бошко Буха“ наставља да остварује резултате вредне пажње –представа „Крчмарица Мирандолина“ 21. марта учествује на Данима комедије у Јагодини, где осваја рекордну оцену публике у историји Фестивала: 4,86. Андрија Милошевић и Катарина Жутић освајају статуете „Златни ћуран“ за најбоља глумачка остварења, Игор Дамјановић добија Награду „Вечерњих новости“ за најбољег младог глумца, а Александар Денић Награду за најбољу сценографију.

29. маја још једна представа Позоришта „Бошко Буха“ у режији Југа Радивојевића доживљава успех: „Инстант сексуално васпитање“ Ђорђа Милосављевића у његовој режији учествује на Стеријином позорју у Новом Саду, где осваја Стеријину награду за пројекат у целини. Позориште „Бошко Буха“ први пут учествује на Битеф Полифонији, с представама „Инстант сексуално васпитање“ и „Игра“ ауторке Саре Топсое Јенсен.

26

• 2010 На Светски дан позоришта, 27. марта, Позориште „Бошко Буха“ прикључује се акцији „Дан и ноћ у позоришту“ коју је иницирао Кокан Младеновић, а у којој је учествовало неколико београдских театара. Карте су се продавале по симболичној цени од 300 динара, а Позориште „Бошко Буха“ је играло своје представе у три термина: „Пипи Дугу Чарапу“ у 11, „Малу сирену“ у 17 часова и „Дечка који обећава“ у поноћ. „Овим почињемо рат за побољшање услова рада у позориштима, за позиционирање у култури, као и велики рат за позоришну публику“, истакао је Кокан Младеновић, тадашњи управник Атељеа 212 за „24 сата“ 25. марта.

13. октобра обележено је шест деценија рада Позоришта „Бошко Буха“. Тим поводом одржан је концерт песама из „Бухиних“ представа. Избор песама је направио Александар Локнер, аранжмане Слободан Марковић, а музику су изводили глумци „Бухе“, праћени бендом, дувачком секцијом и хором ОШ „Иво Андрић“. По једну своју песму извели су и Никола Чутурило и Момчило Бајагић Бајага. Концерт је директно преношен на Другом програму РТС-а и Дигиталном каналу културе и уметности.

• 2011 5. октобра Позориште „Бошко Буха“ наставља борбу за побољшање услова рада, тако што пробу представе „Својта“ Небојше Ромчевића одржава испред Секретаријата за културу, у Улици краљице Марије. Разлог за одржавање ове „пробе на отвореном“ било је велико закашњење средстава за реализацију представе. На проби су били Андрија Милошевић, Горан Јевтић, Милорад Мандић Манда и остали чланови поделе с редитељем Николом Завишићем. Обезбеђење је покушало да прекине пробу, али Секретаријат је тражио да се члановима „Бухе“ омогући да одрже овај миран протест.

• 2013 У марту представа „Игра“ добија награду „Златна звезда Београда“.

30. априла Влада Србије доноси одлуку да 60 установа културе добије статус установа од националног значаја, а међу њима је Позориште „Бошко Буха“. Међутим, тај статус је актуелан само до 12. фебруара 2016, када су посланици Скупштине Србије усвојили измене Закона о култури којима се укида постојање установа културе од националног значаја. „Година која је за нама остаће у свету домаћег театра упамћена као једна од најтежих у протеклим деценијама“, пише Бобан Јевтић у чланку „Ивица егзистенције“, у „Нину“ 26. децембра. У овој и оваквој години, у Позоришту „Бошко Буха“ одржана је 8. октобра премијера Нушићеве „Госпође министарке“ у режији Татјане Мандић Ригонат са Гораном Јевтићем у насловној улози. Представа је, на више места, проглашена догађајем те сезоне.

• 2014 11. фебруара управник Позоришта постаје Милорад Мандић Манда, глумац и члан Куће од 1987. У мају у целој Србији почињу велике поплаве, које остављају последице на ионако трошну зграду и инсталације Позоришта „Бошко Буха“. Играње представа у сали постаје крајње небезбедно и за публику и за глумце, и директор Позоришта Милорад Мандић одлучује да започне санацију зграде. Препознавши Мандину мисију, у помоћ му притичу многи спонзори, а архитекта Душан Тешић поклања Позоришту идејно решење за ентеријер. Када су радови започети, ансамбл „Бухе“ изводи представе на другим београдским сценама (Југословенско драмско позориште, Атеље 212, Београдско драмско позориште), а од децембра 2014, премијером представе „39 степеника“, стално је у УК „Вук Стефановић Караџић“.

27

„Буха“ иницира програм „Игралиште прихватилиште“, и на себе преузима обавезу да координише све институције, организације и индивидуалне извођаче који су своје програме изводили за децу смештену у прихватилиштима широм Београда. Главни координатор ове акције била је Љиљана Пиперин, уметнички секретар Позоришта „Бошко Буха“. Позориште је успоставило сарадњу са манифестацијом Ноћ музеја, када је отворило своја врата и свој простор „иза кулиса“ свим заинтересованим посетиоцима. Посетиоце је кроз Позориште спровела глумица Борка Томовић.

29. маја „Госпођа министарка“ Татјане Мандић Ригонат учествује на Стеријином позорју. Горан Јевтић добија Награду „Зоран Радмиловић“ за улогу Живке, а Немања Оливерић, за улогу Анке, Награду за младог глумца из Фонда Даре Чаленић. Током целе 2014. године представа има врло успешан фестивалски живот. Учествује на „Нушићевим данима“ у Смедереву, „Данима комедије“ у Јагодини, „Вршачкој позоришној јесени“ у Вршцу, затим на Свечаностима „Жанки у част“ у Раброву, те на фестивалима „Без превода“ у Ужицу и „Театар у једном дејству“ у Младеновцу. Представа је махом проглашавана за најбољу, а Горан Јевтић награђиван за најбољег глумца. „Госпођа министарка“ је учествовала и на „Пургаторијама“ у Тивту, Фестивалу малих сцена у Ријеци и „Данима сатире Фадила Хаџића“ у Загребу, где је Горан Јевтић награђен за најбољу женску улогу. Потписан меморандум о сарадњи с Факултетом драмских уметности у Београду. На тај начин је формализована дуготрајна сарадња ове две институције, а Позориште „Бошко Буха“ ставља на свој редовни репертоар представе, мастер радове студената ФДУ – „Мој живот, прича о Исидори Данкан“ Анке Гаћеше и „Мали принц“ Невене Ристић. Мандат Милорада Мандића обележио је велики прилив младих уметника, а постојали су и планови о поновном отварању места за „глумце стипендисте“.

• 2015 12. фебруара у Дому Војске одржана је аукција слика „Свим срцем“ у организацији Позоришта „Бошко Буха“ и Хемофарм фондације. Циљ аукције био је прикупљање средстава за реконструкцију „Бухе“. У програму је учествовао цео ансамбл Позоришта.

11. априла, поново у сарадњи с Хемофарм фондацијом, „Бухини“ глумци придружили су се деци на Дечјем маратону у Зоолошком врту у Београду. Бројни чланови и гости „Бухе“, предвођени Милорадом Мандићем, кренули су од Позоришта, Кнез Михаиловом улицом, до Зоолошког врта. На овај начин Позориште „Бошко Буха“ симболично је позвало своју публику на учешће у СМС акцији за прикупљање средстава за санацију.

7. јула, с представом „Сан летње ноћи“ у режији Ђурђе Тешић, „Буха“ први пут учествује на новооснованом фестивалу „Театар у тврђави“ у Смедереву. Дејан Дедић добија Награду „Млада нада“ за улогу Пука. На истом фестивалу Позориште 10. јула изводи „39 степеника“ Патрика Барлоуа у режији Владимира Алексића, која је проглашена за најбољу представу фестивала.

15. октобра Позориште „Бошко Буха“ је свој 65. рођендан обележило на сцени градилишту. Осим управника Милорада Мандића, запослених и ансамбла, овој необичној прослави су присуствовали и градски секретар за културу Владан Вукосављевић, као и градоначелник Синиша Мали, који је медијима изјавио да је реконструкција Позоришта „Бошко Буха“ приоритет за наредни период.

• 2016 15. јуна, током премијере обновљене представе „Петар Пан“ у којој је играо Капетана Куку, на сцени умире Милорад Мандић Манда. „Пишемо ове речи, али све време очекујемо да се он појави и да баци поглед да види како смо то срочили. Тешко је поверовати да се то неће догодити. Кажу да највећи умиру на сцени. Ми знамо да је 28

он био највећи. Никада нисмо могли да идемо у корак са њим, морали смо да трчимо. Он би за један дан урадио колико нико од нас не може да замисли, а сваког дана је долазио у ’Буху’ са онолико снова колико људи немају ни за цео живот. У његовом срцу је било толико жеља и љубави да оно ни само није могло да га испрати. Манда је заспао у костиму Капетана Куке, али ми знамо да је он био Петар Пан, вечити дечак који је много желео, много сањао и који је непрестано летео. Зато ипак и даље не верујемо да није више са нама, и обраћамо му се директно, јер знамо да може да нас чује: Мандо, хвала ти, волимо те и чуваћемо те! И чуваћемо наше позориште!“, гласило је саопштење Позоришта „Бошко Буха“ поводом смрти вољеног колеге и управника.

29. јуна Игор Бојовић, драмски писац и дугогодишњи управник Позоришта лутака „Пинокио“, постаје в. д. директора Позоришта „Бошко Буха“. Посао око реконструкције Позоришта преузима тадашња Агенција за инвестиције, данашњи Секретаријат за инвестиције Града Београда.

9. јула преминула је Донка Шпичек, дугогодишња оперативна директорка (1998–2007) и, како су је запослени звали, „добра вила“ Позоришта „Бошко Буха“.

16. децембра представа „39 степеника“ учествује на „Данима Зорана Радмиловића“ у Зајечару. Зорана Петров осваја Награду „Крстомир Петровић“ за визуелни идентитет, Горан Јевтић „Зоранов брк“, а представа осваја највишу оцену публике 4,88.

• 2016/2017 Одржан је низ састанака представника Позоришта „Бошко Буха“ и надлежних градских и државних институција како би се постигли договори и прибавиле све дозволе неопходне за наставак радова на адаптацији Куће. Реновиран је производно-магацински простор Позоришта „Бошко Буха“ у Дунавској улици, и обезбеђени су бројни алати и машине неопходни за његов рад.

• 2018 Започиње нови, четврти пројекат реконструкције Позоришта. У априлу су прибављене све дозволе за наставак адаптације, а компанија ЦИП изабрана је на конкурсу. Презентација пројекта ЦИП-а одржана је у Позоришту пред свим заинтересованим странама. Ипак, док је пројекат у изради, околности у вези с реконструкцијом се и даље мењају, али се борба Позоришта „Бошко Буха“ за кров над главом наставља.

24. марта „Флорентински шешир“ Ежена Лабиша у режији Даријана Михајловића учествује на Данима комедије у Јагодини и осваја чак седам награда: Награду „Мија Алексић“ за најбољу представу, Горан Јевтић и Дејан Луткић освајају статуете „Златни ћуран“ за своја глумачка остварења, Урош Јовичић добија Награду за младог глумца, Ивана Васић Награду за костим. Представа добија и Награду „Миодраг Петровић Чкаља“ за најсмешнију представу по оцени публике и оцену 4,8, као и Диплому листа „Политика“ за најсмешнију представу Фестивала. „Флорентински шешир“ је обишао и друге значајне фестивале у земљи: „Театар у једном дејству“ у Младеновцу, где је проглашен за најбољу представу, „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу, где је Горан Јевтић добио Специјалну награду, и „Вршачка позоришна јесен“ у Вршцу.

4. априла представа „Пепељуга“ Игора Бојовића у режији Иве Милошевић изведена је на фестивалу „Нај, нај, нај“ у Загребу. Катарина Гојковић награђена је за најбољу епизодну женску улогу, за ролу Маћехе.

29

• 2019 12. маја Позориште „Бошко Буха“ тријумфује на првом ФАС-у – Фестивалу АССИТЕЈ-а Србије. „Питам се, питам, колико сам битан“ Ерленда Луа у драматизацији Милене Деполо и режији Јане Маричић добија Награду стручног жирија, коју дели с представом „На вуковом трагу“ Позоришта младих Нови Сад, и Награду жирија педагога.

16. маја Игор Бојовић постаје директор Позоришта „Бошко Буха“.

• 2020

12. марта у Позоришту „Бошко Буха“ започет је рад на представи „Снежана и седам патуљака“ Љубивоја Ршумовића у режији Снежане Тришић. Пробе су прекинуте због пандемије вируса корона, чије ће избијање свакако обележити текућу годину, и у култури и у свим другим областима живота. Сва позоришта обуставила су рад, а своје представе су приказивала на својим званичним Јутјуб каналима. У тој акцији учествовало је и Позориште „Бошко Буха“, које је од 22. марта до 24. маја сваке недеље у 17 часова приказивало по једну представу за децу са свог репертоара.

9. априла Позориште „Бошко Буха“ је, с представом „Мала сирена“ Људмиле Разумовске у режији Милана Караџића, учествовало на ПИР-у – Првом интернет регионалном фестивалу театра за децу у организацији Градског позоришта из Подгорице.

13. октобра обележен је јубилеј – седамдесет година рада Позоришта „Бошко Буха“. Тим поводом објављена је Монографија коју је уређивала Милена Деполо и сарадњи са Аном Јанковић. Одржан је и свечани програм на ком су говорили Љубивоје Ршумовић, Милан Караџић, Ненад Ненадовић, Игор Бојовић, Милена Деполо и Ана Јанковић. Исте вечери, одиграна је премијера представе „Снежана и седам патуљака“ Љубивоја Ршумовића у режији Снежане Тришић.

• 2021 13. септембра преминуо је Михаило Тодоровић Кепа, инспицијент у пензији. Михаило Тодоровић је био везан за Позориште „Бошко Буха“ од његовог оснивања, прво као полазник драмске групе, а онда као инспицијент. На том месту провео је читав свој радни век. „Сви који раде у позоришту знају колико је важно имати доброг инспицијента, а ми у 'Бухи' знамо колико је важно имати једног Кепу.“, објављено је на друштвеним мрежама Позоришта.

22. септембра преминуо је Ненад Ненадовић, глумац-првак и некадашњи управник Позоришта. Ненад је био један од омиљених глумаца најмлађе, али и оне старије публике. Био је члан Позоришта „Бошко Буха“ од 1987. године. У својој матичној кући одиграо је на десетине улога. Читаву своју каријеру посветио је деци. Осим улога које је остварио у представама за најмлађе, био је врло успешан драмски педагог. У тексту су коришћене архиве Позоришта „Бошко Буха“ и Музеја позоришне уметности Србије, те публикације Позоришта „Бошко Буха“ издаване приликом ранијих јубилеја, књига „Родино позориште“ Зоре Вукадиновић (МПУС) и каталог Ирине Стојковић Кикић поводом изложбе „Позориште ’Бошко Буха’ (1950–2000)“ у Музеју позоришне уметности Србије.

30

Milena Depolo: Little Big History of Boško Buha Theatre (SUMMARY) History of Boško Buha Theatre presented as a timeline. It includes turning point events in the operation of the Theatre: events preceding the foundation that had, directly or indirectly, lead to it, followed by the foundation, transition to professional mode of operation, succession of managing directors, entering the main building in Republic Square, premieres of important productions that marked the artistic work of the Theatre, participation at the most important festivals, activities undertaken by the theatre officials in order for the necessary sanation of the Theatre building to take place, along with important events in society and culture that impacted the work of “Buha”. The text relies on the archives of Boško Buha Theatre and those of the Theatre Museum of Serbia, as well as Boško Buha Theatre publications published on the occasion of earlier jubilees, the book “Stork’s Theatre” by Zora Vukadinović (Theatre Museum of Serbia) and Irina Kikić Stojković’s catalogue for the exhibition “Boško Buha Theatre (1950-2000)” held at the Theatre Museum of Serbia.

31

50

TE

Бели Јелен 1951

Славко Думитров

Црвенкапа 1951

Мирјана Мирчић и Милица Спиридоновић

Снежана 1951

Чланови драмске секције Позоришта Бошко Буха

Пепељуга 1952

Соња Арадски и Михајло Мирковић

Поп Ћира и Поп Спира 1952

Љиљана Поповић, Нада Млађеновић, Живојин Мишчевић и Слободан Колаковић

Лажа и паралажа

1953

Слободан Колаковић, Добрила Матић, Михаило Фаркић

Биберче 1954

Драгољуб Петровић, Небојша Комадина, Слободан Колаковић

Украдени принц и изгубљена принцеза 1955

Живојин Мишчевић, Михаило Фаркић, Слободан Колаковић, Зорка Манојловић, Љубица Ђокић, Драган Петровић

Весели снови 1956

Небојша Комадина и Слободан Колаковић

Краљевић и просјак 1956

Михаило Тодоровић, Вера Новаковић, Нада Тадић, Душан Петровић, Дејан Ђуровић, Божидар Стошић, Оља Грастић, Михаило Фаркић, Добрила Матић, Зоран Бендерић

Три чаробна пса 1957

Слободан Слободановић, Милица Кораћ, Небојша Терзић, Снежана Шолајић

Бајка о цару и пастиру 1958

Стеван Максић и Михаило Фаркић

Дечак и виолина 1958

Станимир Аврамовић и Драган Петровић

Сусрет 1959

Оља Грастић и Љубица Ђокић

„БУХА“ НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ – ВЕЧНА РЕКОНСТРУКЦИЈА ЈЕДНОГ ТЕАТРА Ана Јанковић

Када великан српске драмске уметности Бранислав Нушић нешто пожели, та жеља мора упркос свему, кад-тад, да се испуни. Добронамерни читалац ових редова ово свакако мора да разуме. А Нушић је силно желео да Срби добију позориште за децу. Можда је необично многима из ове перспективе да је велики драмски писац и дипломата марио за овакве ствари. Али јесте марио, и тако свима нама оставио у аманет да његов сан заживи и преживи. Иако је отишао са овог света с не­ испуњеном жељом, његова ћерка Маргита Предић Нушић преузела је на себе први и најтежи корак да учини немогуће и испуни до краја очеву жељу. Живо се сећала с колико енергије и непоколебљиве упорности је њен отац правио дечји театар од сна до јаве, од најмањих корака 1904. године до већих који су убрзо постали и њени. Тако је од Малог позоришта преко оног Родиног, те Пионирског позоришта настало Позориште „Бошко Буха“ – прво професионално позориште за децу на овим просторима. Позориште „Бошко Буха“, као најстарије позориште за децу у бившој Југославији, било је и једно од првих пет професионалних театара у Београду, али и прво позориште за децу које је освојило Стеријину награду, а онда још много Стеријиних награда, Октобарску награду, Орден за народ, па још неколико истих тих ордена који су припали најзаслужнијим члановима ове куће, а да не говоримо о бројним другим наградама и признањима на фестивалима у земљи и свету током ових седам деценија постојања. Основано као професионално још 1950. године, Позориште улази у своју зграду тек 1956, али уместо да од тада почне „живот у 40

бајци“, почиње уклето бивствовање „ни на небу ни на земљи“ које траје до данашњег дана. Позориште за својих 70 година трајања није дочекало своју реконструкцију за коју се од самог почетка знало да је била неопходна, а упркос многим покушајима никад се нису стекли услови да се она у потпуности, ваљано, спроведе. Какво је то здање у коме наш репрезентативни театар за децу никад није успео да се скући? Ова зграда под именом Палата „Реуниона“ као највиши и урбанистички најнаметљивији објекат на Тргу подигнута је између два светска рата, за потребе тршћанског „Јадранског осигуравајућег друштва“. Зграда скоро један век мења власнике и кориснике, али и даље остаје препознатљиво здање на многим фотографијама с Трга републике. У Београду се првобитним концептом „Реунионе“ покушало увођење западног модела мултифункционалне грађевине као симбола тржишног капитализма, а којом се декларативно демократизује градски живот. Реализовани објекат изведен је у форми масивне вишефункционалне осмоспратнице – основе сличне ћириличном слову „Г“ – чије се две уличне фасаде секу под правим углом. Грађена од септембра 1929. до априла 1931. године, по пројекту Ивана Белића, девет деценија ова зграда доминира на Тргу. Упркос њеном значају, њеном занемаривању је допринело оспоравање ауторства пројектанту који је потписао планове, али и изостанак историографског дефинисања затеченог стилског плашта. Првобитно је између два светска рата била намењена угоститељству, становању, канцеларијском пословању, култури и забави. У њој су радили позориште, биоскоп „Ура-

нија“ и сала за игранке. Током Другог светског рата у Палати се налазило Окружно руководство за Београд и Србију, познато као „Принц Еуген“, заједно с другим седиштима окупационог апарата. По завршетку рата нове друштвене промене спроведене у СФРЈ – национализација, укидање приватног власништва, колективизација – утицале су и на статус Палате „Реунионе“, која је преименована у Палату „Истра“. Године 1954. указом који је потписао Моше Пијаде, у својству председника скупштине СФРЈ, извршена је адаптација позоришне сале за потребе Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Преломни тренутак и највеће признање од друштва и државе за једно позориште је свакако када добије своју зграду. Наравно да су се таквом тренутку бескрајно радовали сви те давне 1952. године, а нарочито Тетка Гита, како су је од милоште звали, као и Ђурђинка Марковић, која је убрзо постала управница „Бухе“. Сазнавши да ће поред статуса професионалног позоришта добити и зграду, на самом „Позоришном тргу“, преко пута Народног театра, њиховој срећи и радости није било краја. Гита Предић Нушић је на отварању 1956. године то формулисала овако: „Ми оснивачи првих дечјих позоришта нисмо смели ни да сањамо о томе да добијемо своју позоришну зграду. Тога се добро сећам, а ево, доживљавам данас и највише и најлепше што сам могла – отварање зграде Дечјег позоришта ’Бошко Буха’, сталног уметничког ансамбла са лепим именима глумаца и галеријом наших реномираних уметника – редитеља, сликара, књижевника и музичара – као сарадника.”1 Ђурђинка је додала на ово: „Као Тетка Гита мислили смо и сви ми. Наша нова, сопствена кућа, била је готова, створени су материјални услови за бржи и бољи развој Позоришта ’Бошко Буха’.”2 Мирослав Беловић је нагласио: „У тим раним годинама нисмо имали ни своје позорнице, ни сале за пробу, нисмо имали такорећи ништа, али смо кроз ’магични кристал’ слутили крај романа (...)

1956. прешли смо у нову салу на Тргу републике. Био је то велики догађај и пресудно је утицао на даљи развој ’Бошка Бухе’.”3 Иако је изгледало да је након овога само небо граница за Позориште, ствари се нису баш тако одвијале: већ тад је било јасно да је овај театар, што се уселио у необичну зграду још необичније прошлости и у облику слова Г, остао под клетвом виле Грдане, која изгледа није била позвана на славље. А упркос свему, што су околности биле теже, овај театар је био бољи и репрезентативнији. И тако до данашњег дана.

Први чин ове драме почиње пре усељења. Дворана Палате „Истра“ (доскорашње „Реунионе“) на Тргу републике додељена је Позоришту „Бошко Буха“ званично још 1953. године одлуком Градског народног одбора Београда. Предлог за прихватање ове одлуке заступао је народни одборник и познати позоришни радник Раша Плаовић. Ипак, ажурност реализације је затајила. Све до 1955. године није могло отпочети с адаптацијом зграде због потешкоћа око исељења неких просторија. У чланку из 1954. под називом „Дечје позориште Бошко Буха још нема салу“ наводи се: „Прошло је годину, и више од кад је позориште Бошко Буха добило дворану у палати Истра: И када је изгледало да ће позориште најзад добити стално место и да се неће потуцати од немила до недрага, искрсле су нове потешкоће. Требало је подесити салу јер је неподесна за позоришне представе. Бина је мала, гардеробе нема, фоајеа такође. А да би се сала адаптирала, потребно је иселити апотеку која се налази у истој згради, срушити и президати један део магацина и пословних просторија предузећа Просвета, иселити станаре из три стана (то би служило за гардеробу), у истој згради иселити једно предузеће итд. И ту је запело. Шта вреди што је градски одбор донео одлуку о додељивању сале?Позориште Бошко Буха плаћа 14. 000 месечне кирије за дворану која не може да се употреби. Проблем је изгледа нерешив.”4 И тако је Позориште грцало и борило се за свој простор, не могавши више да игра у туђим и неадекватним салама и просторима, док је „Просвети“, која разуме Позориште, било неприхватљиво да се одрекне својих просторија и магацина, а налазила се на делу површине коју би заузимала нова „Бухина“ сала од 300 м2. Како се проблем донекле решио 1954. године, почели су радови, у више наврата најављивани да ће бити завршени током 1955. Коначно је 1956. година планирана за отварање Позоришта „Бошко Буха“ у Палати „Истра“. „Сада се радови већ приводе крају и о Новој години театар за најмлађе и омладину како са глумцима тако и са луткама типа гињол отпочеће са свакодневним представама. Сала ће имати 350 места са плетеним наслоњачама, биће стрмога пода и најсавременије акустике. Некадашњи балкон дворане претвориће се у високи партер са неколико посебних места са стране. Обезбеђено је централно грејање и аутоматска вентилација. Позорница пак имаће најсавременије опремљен светлосни парк и технички сервис. Посебна ротациона бина имаће полупречник 3,5 метара, а ду41

бина позорнице износи 14 метара (...) Позориште ће имати све потребне просторије: хол, техничке просторије, магацине за сценографију, реквизитернице, радионице, гардеробе, и канцеларије у које се већ на међуспрату уселила управа позоришта. Радови се изводе према нацртима архитекте Белобрка, познатог по пројектима Југословенског драмског и других позоришних зграда у земљи. Он је и надзорни инжењер грађевинских радова у режији предузећа ’Рад’: За уређење позоришних просторија утрошиће се око 50 милиона динара.”5 Позориште „Бошко Буха“, које је до тада проводило време сналазећи се у малим и неподесним салама привлачећи гледаоце и освајајући њихове симпатије, уселило се напокон 1956. године. Публика би била изгубљена јурећи своје омиљено позориште по салама Београдског драмског, „Паласа“, „Коларца“, Лазаревићевој бр 1. У интервјуу у коме је Ђурђинка Марковић описивала како је тешко Позориште радило пуних пет година док није дошло до тренутка када ће се уселити под свој кров, тадашња управница каже: „Верујем да ћемо у нашој сали успети да однегујемо однос наше публике према сцени. До сада су се глумци просто борили са малим гледаоцима који су у немогућности да виде са својих места истрчавали до саме позорнице и само што нису и у комаду учествовали. Лепо уређена сала уливаће им више поштовања а сцена на којој ће моћи да се постигне неупоредиво већи уметнички ефекат већ самим тим деловаће позитивно.”6 И поред свега, било је покушаја да се право на овај простор Позоришту „Бошко Буха“ оспори. Одборник Анте Рашетовац критикује одлуку Градског одбора јер је на „недемократски начин припремљена и спроведена“, а уз њега је стао и одборник Магарашевић са ставом да је донета „једнострано, без консултовања друге заинтересоване стране и предложио да се цела ствар упути на разматрање и крајњу одлуку републичком извршном већу“.7 Ипак, отварање првог позоришта за децу у старој Југославији дочекано је 22. априла 1956. године! Председник Савета за културно-просветне установе Милић Бугарчић предао је просторије колективу. Свечаној академији поводом отварања театра за децу у Палати „Истра“ том приликом присуствовао је и Моше Пијаде, члан Савезног извршног већа Пеко Дапчевић, представници народног среза Београд и многобројни јавни и културни радници. Играна је представа „Весели снови“ Сергеја Михалкова (по бајци Карла Гоција 42

„Три поморанџе“), а режирао ју је Мирослав Беловић. Да ли су ово били само „весели снови“? Да ли је било превише наивно веровати да ће овакав репрезентативни театар за децу остваривати успехе радећи искључиво под својим кровом? Срећни и поносни што добијају матичну кућу, кров над главом наспрам свог старијег пандама Народног позоришта, нису ни сањали да ће ово постати „не баш тако весели усуд“ око којег ће генерације и генерације чланова ансамбла, правника и управника разбијати главе. Већ у првих двадесет година Позориште „Бошко Буха“ израсло је у право Национално позориште за децу. Развило је секције балета, хора, певања и глуме, као и сцену лутака. Гостовања, фестивали, ордење и признања, без изузетка све награде из старе Титове Југославије, за најбоље текстове, режије, глуму, сценографију, музику, били су свакодневица овог театра. Позориште је сарађивало с Факултетом драмских уметности и постало расадник глумачких звезда. Такође, Позориште од самог почетка, својим статутом и уметничким опредељењем, негује домаће ауторе, стварајући нове класике за децу од 7 до 77 година. „Буха“ се бори професионализмом, уметничким перфекционизмом и својом традицијом високих критеријума – да је само најбоље довољно добро за децу. Овај театар је однеговао генерације и генерације посебне „бухијанске“ публике, али и многе угледне позоришне ствараоце. У „Бухи“ су играла велика имена као што су: Миодраг Петровић Чкаља, Драган Николић, Предраг Мики Манојловић, Милутин Бутковић, Јелисавета Сека Саблић, Звонко Ференчић, Саша Маркус, Драгутин Добричанин, Божидар Стошић, Ташко Начић, Зоран Лонгиновић, Мића Татић и многи други… Режирали су: Бојан Ступица, Мирослав Беловић, Миња Дедић, Јосип Кулунџић, Љубомир Драшкић, Јован Динуловић, Марко Фотез, Арса Јовановић, Миленко Маричић, Паоло Мађели, Дејан Мијач, Џорџ Колин… Међутим, из данашње перспективе, у овом дому славних као да је, поменусмо, Грдана истеривала своју клетву (и даље се надамо не стогодишњу), деценију по деценију. По смрти Тетка Гите, Ђурђинка Марковић одлази с управничког места, те као да стаје „златни период ’Бухе’“ а духови из прошлости се враћају на сцену. Та сезона 1971/1972. почела је реновирањем сале, па су представе извођене махом по унутрашњости. У чланку „Бошко Буха почиње сезону ван свог простора пошто се матична дворана реновира“8 наводи се, између осталог, да ће ансамбл

Палата Истра 1971

Скица Позоришта 1981

целог септембра играти ван матичне куће, која се адаптира, тако да ће се представе приказивати по домовима културе, а глумци ће одржавати пробе у Дому пионира. Прва премијера у реновираној згради требало је да буде „Торта са пет спратова“. Ипак, ово реновирање, како ћемо временом сазнати, као ни сви каснији покушаји, није било задовољавајуће, те су многобројни проблеми остали да чекају „боља времена“. Под притиском разних потешкоћа с којима се ансамбл сусретао у свом раду, и у тешким финансијским околностима у земљи 1970-их година, као да није било места да се говори о кључном проблему овог позоришта – његовом простору. Михаило Фаркић, управник након Ђурђинке Марковић, за време свог мандата само једном је, у интервјуу који дао поводом 30. јубилеја, проговорио о овој теми: „У средњорочном плану, акценат стављамо на нову зграду. Наравно и не сањамо да би се то могло решити, али имамо у виду да је проблем, што кажу, сазрео. Наше позориште је у стамбеној згради, са врло лошим техничким могућностима. Чак и да нам се да две милијарде, у овим условима се ништа не може поправити. Данас је сценска техника веома важна за свако позориште, али за дечје нарочито. Наш гледалац треба да доживи све чари мађије, а тога је, нажалост, лишен. Кад се финансијске прилике друштва и наше побољшају, надам се да ћемо кренути на овај посао.”9 У тексту „Гледаоци без седишта“ из 1983. године можда је најбоље описано стање у коме се Кућа налазила у том периоду. Потреба за овим позориштем већа од силе ентропије довела је до вишка гледалаца а мањка седишта. За разлику од других театара, овај није могао да се пожали на такозвану кризу публике пошто је „интересовање младих посетилаца приметно па Позоришту рачуне кваре дотрајала седишта“. Од 323 места 220 требало је хитно поправити. Места која се не могу продати утицала су на позоришну касу. Ипак ниједан од четири СИЗ-а коме се Позориште тада обратило није помогао. „Они који су 50-их година у ову кућу улазили као деца, данас и сами родитељи, који доводе своје најмлађе у позориште често имају примедби на та ’злосрећна седишта’. Запосленима у овој установи није пријатно да слушају овакве жалбе и свакоме понаособ објашњавају да је ’свему крив – новац!’Људи из ’Телефонсервиса’ одбијају такође радове тј. оправке на дотрајалим инсталацијама, док Фаркић и даље гаји наду да ће се новац некако наћи како би био омогућен нормалан рад запосленима, а најмлађима уживање.”10 44

А онда 1986. управник постаје Љубивоје Ршумовић уз поклич: „Волим проблеме!“ Исте године, што је мало познато, пожар је захватио зграду. Будући да нису били решени имовинско-правни односи, Позориште није могло да добије било какву одштету од ЗОИЛ „Дунав“ за санирање оштећења изазваних поменутим пожаром. Након овог догађаја „противпожарци“ почели су да обилазе Позориште, јер је било сасвим јасно да је боравак у објекту ризичан, како због лакозапаљивих седишта од рогозине тако због већ тада проблематичних и дотрајалих инсталација. Већ наредне године Позориште је привремено затворено због проблема с грејањем. Како би бар мало олакшао рад овог театра за децу, Град 1988. даје зграду на коришћење без накнаде Позоришту „Бошко Буха“, у наредних 30 година. Уговором из 1988. Позориште постаје једини власник закупа. Међутим, Градска скупштина је само оснивач „Бухе“, али не и власник објекта, који је национализован. Овај поклон био је покушај да се ублажи тешка материјална ситуација и стање многих нерешивих проблема за Позориште. Колектив је већ три деценије провео у овој згради, која је за то време потпуно руинирана: просторије су нефункционалне, водоводна и електрична мрежа су дотрајале, итисони и столице у гледалишту су поцепани, позорница нефункционална за представе које би ансамбл желео да игра. Чланак из овог времена „Дуг пут до театра“ овако описује утисак градоначелника Александра Бакочевића током обиласка Позоришта: „Трећина седишта од трске нема наслон, тонски мајстор седећи у нечему налик на голубарник има једино тонску везу са бином а мајстор светла на другом делу зграде управља расветом из ко зна ког доба“11 а успут је сазнао да су кров и грејне инсталације последњи пут рађене 1936, седишта 1956. године. Поново је наглашено да се под хитно нешто мора урадити „овог лета“ и да се, осим помоћи Града у виду поклона коришћења зграде без накнаде, у Позоришту барем морају решити хитне ствари као што су гледалиште, светло, грејање и тонска кабина. Архитекта Марго Бељановски на позив колектива волонтерски је направила идејни пројекат темељне реконструкције Позоришта, што је подразумевало покретање разних „духова из прошлости“ попут измештања „Просвете“. Веома брзо долази до нових ограђивања од даљих радова. Као разлози помињу се прекомерни трошкови око реконструкције Народног позоришта и објашњења да неће бити новца за детаљну обнову, „али треба

већ на јесен направити пројекат и улепшати фасаду након чега ће предратна радионица лекова приватног апотекара Трајковића добити изглед позоришта“.12 Мрачне деведесете године прошлог века и опасности које прете овом театру за децу биће можда највише обележене том чудесном речи „реконструкција“. Барем у новинама. И наравно све чешћим обиласцима и мерама противпожарне комисије. Чланци „Како помоћи Бухи“, „Реконструкција Бошка Бухе“, „Скеле што пре“, „Шупа од сцене“ само су неки написи из штампе. У „Бухи“ је 1990. године поново у посети градоначелник, овај пут Милорад Унковић, с градским секретаром за културу, секретаром ГСИЗ културе, како би се уверили у катастрофално стање овог храма уметности за децу. Након што је констатовано да је срамота да у центру града ради руинирано позориште у коме је инспекција условно забранила рад, представљен је идејни пројекат Марго Бељановски из „Гоше“. Више пута је наглашено да кроз ово позориште годишње прође 100.000 деце и да за случај евентуалне хитне евакуације (с обзиром на инсталације, пре извесне но евентуалне) постоји само један узани пролаз од метар и шездесет центиметара иза лифта. Споразум с „Просветом“ донео би додатни простор – за мали клуб драмских уметника и радионицу и магацин декора – и отворио би се проходнији пролаз за публику. Међу проблемима су и плафон који прети да падне, кров који прокишњава, скучен простор за глумачке гардеробе, непостојање магацина за костиме, декоре. Свима је јасно да зграда није за позориште, поготово не за оно за децу. Ипак, иако је пројекат реконструкције направљен, остало је да се види да ли ће бити реализован, јер је то зависило од финансијских фондова за културу. Септембар те 1990, као и 40. јубилеј, Позориште дочекује с обећањем да ће коначно, након четири деценије, бити реновирано и да је Фонд за културу издвојио 900 милијарди за пројекат адаптације овог театра. Наредне 1991. нижу се оптимистични новински наслови попут: „Бољи дани за принцезе и але“, „За обнову позоришта Бошко Буха“, „Мајстори ће доћи“, који с радошћу најављују сезону великог спремања – осим за Атеље 212 и Позориште на Теразијама, планира се издвајање средстава за израду главног пројекта за реновирање „Бухе“ и конкурс за извођача истог. Уследили су многобројне акције и апели који би помогли реновирање првог позоришта за децу – можда је најпознатија лицитација на броду „Сплит“ чији

је комплетан приход, од добровољних прилога, грађевинског материјала и др. , намењен реконструкцији Позоришта. „Не зна се коме је теже, кројачима који раде у просторијама без прозора, запосленима у радионици за израду и монтажу декора који су смештени у старим Вермахтовим гаражама у Дунавској улици, глумцима на небезбедној сцени или посетиоцима на похабаним седиштима у окружењу бројних гајтана за струју. Већ смо три године пред реконструкцијом“13, описивала је тадашњу ситуацију оперативна директорка Мирјана Ојданић. Тадашњи градоначелник др Милорад Унковић, након поновне посете Позоришту, признаје да је највећа сметња у томе што – иако не треба заборавити финансије – треба раселити фирме из зграде на Тргу републике. Без тога адаптације не може бити јер пројекат реконструкције захтева извесна проширења, тако да се пре почетка било каквих радова питање расељења мора решити. „Требало би иселити три предузећа – Просвету, која у овој згради располаже са 115 м2, Градску посластичарницу, која користи подрумски простор величине педесетак квадрата и Југоинспект који ствара највеће муке јер има чак 500 квадратних метара.”14 Градоначелниково залагање обећавало је преуређени театар који би отворио врата својој публици у предвиђеном року, тј. 1. октобра 1993. године. Ово залагање било је нада да ће Београд у 21. век ући „са дечјим позориштем у ком царује машта и које ће не само традицијом већ и изгледом и новим представама у Европи моћи да се подичи.”15 У марту 1992. најављује се да се одустаје од зграде на Тргу републике. Нова „Буха“ градиће се на Славији. Ову одлуку донео је Управни одбор Скупштине града за реконструкцију и изградњу овог театра. Нова зграда, по пројекту архитекте Грује Голијанина, треба да буде завршена 1994. године. Као могући инвеститор помиње се све чешће Дафина Милановић. Идеја је била да „Буха“ прода свој простор на Тргу и тиме финансијски учествује у изградњи зграде наменски зидане за Позориште. А онда се, преко ноћи, појављује вест у новинама (а затим и „Буха“ прима позив) да је Позориште стављено на лицитацију, да се продаје, а да истовремено од зграде на Славији неће бити ништа. Такође, сазнаје се да је уговор о бесплатном праву „Бухе“ на зграду до 2018. године – неважећи. Лицитација је срећом заустављена брзим и правовременим деловањем управе Позоришта. Мира Сантини, тадашњи драматург позоришта, том приликом писала је Удружењу драмских умет45

ника обраћајући се Микију Манојловићу (који је одрастао у „Бухи“, ту почео своју каријеру, а његови родитељи као стални чланови ансамбла провели свој радни век) и Светлани Бојковић, која је била на челу УДУС-а, за помоћ: „Питај молим те у наше име Скупштину града, ко је власник овог позоришта и овог простора? (...) И сам знаш колико стандард једног позоришта опада док је оно у адаптацији. Провери, молим те у наше име, ко то жели наш простор у Палати Истра. Ми нисмо скоројевићи, не морамо овде остати, али сада кад неће бити изградње позоришта на Славији, шта ће бити са нама?“16Град отказује оглас за продају, али никаквог одговора или решења о судбини зграде није било. А онда је 1993. у јануару три пута поплављена „Бухина“ позорница. Након представе „Принц Растко – монах Сава“, одигране 27.1.1993, без било какве наде за реконструкцијом, управа Куће спушта завесу до даљег. Током 1994. године Слободан Накарада из Сорошеве фондације долази у посету Позоришту и даје донацију за седишта, да би убрзо уследила и понуда да се уђе у неку врсту приватизације Позоришта, тј. да компанија „СБМ холдинг“ купи зграду а да заузврат уложи део средстава за изградњу нове зграде на Славији. Таква приватизација ни Граду, који је оснивач „Бухе“, ни члановима није била прихватљиво решење. После безброј молби које је Позориште слало градској управи на тему свог проблема управник Љубивоје Ршумовић подноси оставку; у писму Скупштини града каже да је „догорело до ноката“, да је зграда пред „тоталним распадом“, и завршава: „Ако моја оставка помогне Позоришту, онда је то довољно.”17 Одмах се састају с њим градоначелник Небојша Човић, Миленко Кашанин и Ђорђе Милошевић у Скупштини града, што је требало да води ка даљим конкретним договорима, тако да је Ршумовић повукао оставку. И заиста, након законски спроведеног конкурса, у јулу 1995. године почиње нови покушај покретања реконструкције. Извођач радова је „Гоша пројметал“ а главни архитекта Бранислава Јовановић. Председник одбора за изградњу Позоришта Миленко Кашанин објавио је да ће трошкове реконструкције сносити Скупштина града. Позориште по ко зна који пут игра ван зграде, у Атељеу 212, Битеф театру, Дому синдиката, под слоганом који асоцира на „Бухине“ почетке, када их је публика тражила по граду: „Играмо у свим позориштима – пронађите нас.” Кашанин каже да су распетљани ситнији имовинско-правни проблеми, који су 46

заустављали многе покушаје реконструкције. Међутим, почео је спор с „Просветом“ који ће Позориште добити тек 19 година касније… После амбициозна четири месеца и још мукотрпних годину дана као датум окончања радова помиње се 1997. година. „Ми смо познати по томе да оно што обећамо, испунимо. Верујем да ће реконструкција бити завршена до краја 1997. године“18, изјавио је Кашанин медијима. Ипак, после завршне фазе рушења пројекат бива заустављен и изнова остављен на милост и немилост времену. Позориште које је више од десет година забављало публику под забраном противпожарне комисије и под притиском објашњивих и необјашњивих проблема, сада више није могло ни да се врати под свој кров, а решења није било. Премијера „Принц – аркадна авантура“ у режији Горчина Стојановића играна је на рушевинама октобра 1996, што је требало да скрене пажњу јавности о безизлазној ситуацији у којој се налази Позориште и о његовом неминовном пропадању уколико дуго не игра у матичној кући и не може да одржава и ствара свој репертоар. Године 1997. ансамбл, уморан од безизлазне ситуације, лутања по граду и губљења времена, уз мото „Више игре више духа“, узима ствар у своје руке. Запослени у „Бухи“ одлучују да сами оспособе своје позориште за игру и врате се кући. Такозвани „Тим спаса“, састављен од глумачког ансамбла и чланова технике, креће у радну акцију и своје разрушено позориште враћа у употребу у рекордном временском року. Руководе се списком од седамнаест тачака који је начинио тадашњи шеф технике Небојша Драгићевић. У овој акцији уређивања Позоришта учествују и сви људи добре воље, публика која је доносила помоћ у храни, новцу и материјалу и фирме као што су „Беобанка“, „Дуга“, „Дорћол инжењеринг“, „Спектар“, „Алек-бо“. Тим спаса завршава с радовима тачно по свом чврсто постављеном плану и оспособљава Позориште за премијеру представе „Принц – аркадна авантура“, 8. марта 1997, на сређеним даскама које живот значе. Љубивоје Ршумовић је након акције изјавио да је „ансамбл оспособио свој театар да би могле да се играју представе, што је далеко од праве и комплетне реконструкције, која се не може извести без помоћи Скупштине града и значајнијег спонзорисања“19. Већ наредне, 1998. године, Позориште добија решење противпожарне комисије у коме стоји да се забрањује делатност све док се не наставе радови на реконструкцији.

Детаљи иза сцене 1990-2012

Играјући и у таквим околностима, „Буха“ улази у нови миленијум без великих промена и надања. У 2001. години Позориште добија мањи пакет од Града за преуређивање и сређивање. Донка Шпичек, оперативни директор Куће, наглашава да се „не ради о реновирању већ о нужном техничком одржавању“20. Ршумовић је у интервјуу „Није се с децом шалити“ можда најпрецизније осликао не баш репрезентативно стање овог уистину веома важног театра за наше друштво. Желећи да истакне значај „Бухе“ која школује будућу одраслу позоришну публику, истакао је везу између два театра на једном истом тргу: „Публика која не пропадне кроз седиште и која се не смрзне у нашем позоришту, та публика ће сигурно отићи у Народно позориште. А они који пропадну, тешко ће се одлучити да оду у национално позориште, него ће отићи у кафану, можда у неки кафић“.21 Управник Ненад Ненадовић 2003. у интервјуу поводом 53 године Позоришта „Бошко Буха“ изјавио је да ће „ускоро и сала добити ново рухо. Петнаест година бијемо битку да се адаптира позориште, али никада није било довољно пара. Сад имамо пројекте, чврста обећања. Адаптација ће трајати три месеца и ’Бошко Буха’ ће заблистати у октобру. На тој новој сцени ће бити изведена премијера ’Пинокија’ у режији Милана Караџића.”22 Међутим, нови покушај реконструкције следи тек четири године касније, 2007, за време мандата управника Бошка Ђорђевића. У оптицају су нова имена – архитекта Љубомир Здравковић предао је идејни пројекат реконструкције, а фирма је „Константа инжењеринг“. Уз безброј изјава и констатација да у Позориште није улагано већ више од пола века, те да није било ваљане реконструкције од почетка, најављује се да ће Градски секретаријат финансирати радове и да је груба процена трошкова пет милиона евра. Наравно, и сада, претећи иза кулиса, чује се исувише добро позната прича: „Очекујемо да, ако све буде ишло како треба, реконструкција почне следеће године...”23 Секретар за културу Даријан Михајловић и управник Бошко Ђорђевић нагласили су више пута у медијима током 2007. и 2008. да је један од предуслова за извођење реконструкције решење спора с фирмом „Југоинспект“, која одбија да се исели с првог спрата, као и још увек актуелни спор с „Просветом“. Иако су постојали позитивна енергија, воља и нада да ће имовинско-правни односи бити решени, те да ће се коначно шире схватити значај тога да деца добију веће и безбедно позориште, радови су опет заустављени. Спорови су добије48

ни, с „Југоинспектом“ 2012. а с „Просветом“ 2014. године, али су однели много драгоценог времена. Та 2014. година била је, могло би се рећи, преломна по много чему. Ансамбл је узнемирен – а нарочито Милорад Мандић Манда, који је био на сцени – када су се у току представе „Петар Пан“ запалиле инсталације, па су интервенисали ватрогасци. Манда се ангажовао и почео да тражи спонзоре како би се један по један проблем решавали. Исте године Манда долази на место управника и преузима иницијативу у борби за реконструкцију. Финансијска подршка и помоћ у техничкој роби многобројних донатора и спонзора, друштвено одговорних компанија – не изостаје. Архитекта Душан Тешић поклонио је идејно решење за ентеријер. То заједништво и жеља да се помогне даје Манди ветар у леђа да поведе Позориште до коначног решавања свих проблема. Након мајских поплава које су додатно угрозиле читаву државу – одлучује да се крене у потпуну реконструкцију. Убрзава процес како би радови што пре почели. Будући да су противпожарне мере захтевале да се прво уклоне проблематичне столице из гледалишта направљене од запаљивих материјала, да се стави противпожарна водена завеса, да се ураде нове инсталације и да се отвори директни противпожарни излаз на улицу, већ у лето 2014. скидају се седишта а у октобру „Буха“ почиње да гостује по другим кућама. Од пролећа 2015. Позориште „Бошко Буха“ игра у Театру „Вук“, где је и дан-данас. Јавна набавка пуштена је половином 2016. године после чега стиже допис од Града у коме се инсистира на новом пројекту, који ће Град платити три милиона динара. Инсистира се и на многобројним сагласностима. Седам дана касније, током извођења „Петра Пана“, који је изгледа био судбоносан и за Манду и за Позориште, управник умире на сцени… Након трагичне смрти Милорада Мандића на чело „Бухе“ долази драмски писац Игор Бојовић. Наставља се борба с ветрењачама. Нови (четврти пројекат) отпочеће 2018. године. Компанија ЦИП изабрана је на конкурсу као најбоља, а у априлу исте године прибављене су коначно и све дозволе. Но док се цртају, раде и проналазе бројна решења, околности се мењају. Тренутно смо у 2020, години великог „Бухиног“ јубилеја – пуни 70 година, и даље без крова над главом, и даље ни на небу ни на земљи. Али борба се наставља... Инвестиција у дечји дух и машту сигурно нема цену. Ово позориште је у најтежим условима увек радило беспрекорно, професионално и уметнич-

ки неустрашиво. Што су апсурдније и луђе биле околности, то је Позориште бивало ближе небеском. Правиле су се врхунске представе с најбољим драмским уметницима, који у „Бухи“ увек дишу као један. Померале су се границе, тако да је ова кућа била пример онога што треба да постане и остане класика не само за децу већ и за читаво друштво, за струку, за будућност театра, истовремено чувајући и стварајући национално културно благо. Како на почетку, тако и сада, седам деценија касније, ово позориште је, по Ршумовим речима, „освајало непогрешиво срца деце и награде одраслих“. Надајмо се да ипак нећемо чекати да прође сто Грданиних година већ да се ближи тренутак када ће се скинути чини и све доћи на своје место. Поред наде остаје и вера да је Позориште све ове године сачувала Нушићева љубав, али и љубав свих нас према сну због ког се овим послом бавимо. Позориште „Бошко Буха“ је сан који, желимо му, једног дана треба да добије свој темељ на земљи.

Ana Janković: „Buha“ Between the Earth and the Sky – An Everlasting History of a Theatre’s Reconstruction (SUMMARY) Part of the history of Boško Buha Theatre through the story of a “cursed building”, that the Theatre, founded in 1950, was granted, but only moved in in 1956, a building that until this very day (in spite of many people’s repeated efforts, labour and good will to help) hasn’t been adapted or renovated in a way that would finally provide the ensemble with a space for their professional work, a theatre that would be adequate and safe for children. In spite of the circumstances, the Theatre has been and remains not only the first, but also a pioneering and premiere children’s theatre in many regards, as well as one of the most significant Belgrade’s theatres in general.

The text uses archive material (newspaper articles, documents, photographs and interviews).

1 Разговор са Гитом Предић Нушић, „Дечје Позориште Бошко Буха, 1950–1956“, „Дечја књига“, Београд, 1956 2 Ђурђинка Марковић, „Тридесет пет година Позоришта ’Бошко Буха’ 1950–1985“, издавач Позориште „Бошко Буха“, Београд, 1985 3 Мирослав Беловић, „Тридесет пет година Позоришта ’Бошко Буха’ 1950–1985“, издавач Позориште „Бошко Буха“, Београд, 1985 4 Аноним., „Дечје позориште Бошко Буха још нема салу“, „Политика“, Београд, 25. 1. 1954 5 Аноним., „Отварање нове дворане позоришта Бошко Буха предвиђено за први јануар“, „Борба“, Београд, 23. 11.

1955 6 Љ. С., „Позоришна кућа најмлађих“, „Вечерње новости“, Београд, 20. 4. 1956 7 Аноним., „Критикован начин доношења одлуке о додељивању дворане Истра дечјем позоришту“, „Борба“, Београд, 1. 3. 1956 8 Аноним. , „Торта за почетак“, „Вечерње новости“, Београд, 2. 9. 1971 9 Д. Јаковљевић, „Два и по милиона гледалаца“, „Борба“, Београд, 19. 11. 1980 10 М. Петрић, „Гледаоци без седишта“, „Политика“, Београд, 19. 5. 1983 11 Љ. П., „Дуг пут до театра“, „Политика“, Београд, 29. 6. 1988 12 Исто 13 Ж. Ф. Савић, „Мајстори ће доћи“, „Политика експрес“, Београд, 13. 10. 1991 14 И. Станојевић, „Пара мало, жеље велике“, „Вечерње новости“, Београд, 28. 10. 1991 15 М. Н. „Сцена дечје маште“, „Политика“, Београд, 25. 10. 1991 16 С. Л. Вучковић, „Ко да више“, „Вечерње новости“, Београд, 15. 10. 1992 17 Ж. Ј., „Догорело до ноката“, „Борба“, Београд, 15. 11. 1994 18 Александра Миката, „Иза кулиса реконструкције Позоришта Бошко Буха“, „Борба“, Београд, 1. 10. 1996 19 А. Л. „Глумци дотерали позориште“, „Борба“, Београд, 7. 3. 1997 20 Весна Вукајловић, „Мајстори, мајстори у Бошку Бухи“, „Политика експрес“, Београд, 1. 8. 2001 21 З. И., „Није се с децом шалити“, „Вечерње новости“, Београд, 18. 4. 2001 22 О. Јаневски, „Ненад Ненадовић у улози професора и управника“, „Илустрована политика“, Београд, 22. 3. 2003 23 Аноним., „Идејно решење будућег позоришта Бошко Буха: Више квадрата за децу“, „Вечерње новости“, Београд, 22. 11. 2007 49

СВЕДОК И УЧЕСНИК ОД ПРВОГ ДАНА

Михаило Тодоровић Кепа

Рођен сам у Београду, на Црвеном крсту, 1939. године. Основну школу и гимназију завршио сам у Београду. Студирао на Економском факултету Универзитета у Београду. Моја прича с „Бухом“ је почела кад сам имао 11 година. На аудицију за школу глуме ме је одвео пар из клупе Момчило Шушњевић, садашњи архитекта. Обојица смо били одлични ученици. Он је већ био члан Културне групе београдских пионира „Бошко Буха“, дакле још пре него што је основано ово наше позориште. Био је првак међу децом глумцима, играо је чак Раку у „Госпођи министарки“ у Народном позоришту, кад је Живку играла Љубинка Бобић. (Пре њега је Раку играо Слободан Слободановић, касније глумац „Бухе“.) Положио сам аудицију у „Бухи“, коју је водила Бранка Веселиновић. Била је одржана мало пре оснивања Позоришта – у јуну, на крају школске године, а Позориште је основано у октобру. Тада је било смештено у школи „Његош“, преко пута енглеске амбасаде. Извео сам рецитацију, и био примљен. Играо сам већ у другој представи, „Снежана и седам патуљака“, у режији Момчила Милошевића. Био сам један од патуљака, Дура. Прва премијера била је „Бели јелен“, и ту је насловну улогу играо један мој вршњак. Драмску секцију су водили Бранка Веселиновић и Србољуб Луле Станковић. Учили смо основе глуме. Шта је мизансцен, кретање по сцени, било им је веома важно да нас науче да не гледамо у публику. Учили су нас да замишљамо неку тачку у даљини... Деца из „Бухине“ драмске секције су 50

била звезде у својим школама. Нисмо ишли на часове, добијали смо оправдања. Нисмо, додуше, били плаћени. На крају сваког месеца смо сакупљали карте из градског саобраћаја, па смо одлазили код шефице рачуноводства Каће, и онда нам је она исплаћивала новац. Као награду смо, уместо хонорара, на крају сезоне добијали плакете, књиге, рекете за пингпонг, а једне године су нам платили летовање у Пионирском граду. Одлазили смо и на гостовања, којих је било много. Отворили смо прве Дубровачке летње игре. Имам и фотографију са плаже, на Плочама. „Буха“ је прва наступала и у Бољшој театру, Позориште је било на веома великом гласу. Играли су велики глумци, и то врло радо. Редитељи су били врхунски. Они су створили „Бухин“ стил. Бојан Ступица, Мирослав Беловић, Арса Јовановић, Миња Дедић, Миленко Маричић, Паоло Мађели... Он је чак био и кандидат за управника. После мале матуре сам се уписао у Једанаесту гимназију. Много времена сам проводио у „Бухи“, играо сам у доста представа. Ма нисам само играо, ми смо ту буквално живели. Педесете године, после рата, биле су сиротињско време, нико код куће није имао телевизор, па смо се у „Бухи“ окупљали и гледали. Славиле су се и Нове године, били смо познати по лепој атмосфери, сви су волели да долазе. И тако сам почео да попуштам у школи. И бежао сам. Луле Станковић ме је за то стално опомињао. Он је био велики господин. Мој друг Рабрен и ја смо стално бежали у Зоолошки врт, јер тамо нисмо могли никога да сретнемо. Једном приликом директор Зоолошког врта Ме-

деница нас је ухватио: „Видим вас сваки дан како прескачете ограду. Знам да бежите из школе, али враћајте се одмах! Сад се поправљају оцене!“ И тако, моја генерација оде на факултет, а ја останем да понављам. И једино сам тада учио. И на првој години Економског факултета сам био добар студент. А онда ме је поново обузела „Буха“. „Буха“ је чудо... Ето, цео радни век сам провео ту као инспицијент. До данас. И сад некад играм у представама, рецимо у „Госпођи министарки“. Дођем да седнем са глумцима. А Платиша ме завитлава: „Шта ћеш ти с нама? Ми смо глумци, ти си статиста са задатком.“ Власта Велисављевић ме је бранио, али није вредело.

Управници Прва управница Позоришта је била Гита Предић Нушић, Тетка Гита, како смо је звали. Она је била ћерка Бранислава Нушића и велики борац да деца Београда добију своје позориште. Нушић је то покушавао чак у два наврата пре Другог светског рата, а Гита успела да оствари очеву и своју жељу. Није имала деце, отишла је са мужем Миливојем Предићем у дом за незбринуту децу. Договорили су се да усвоје прво дете које пође ка њима. Тако су усвојили Ивана. И он је у почетку играо у неким представама, а имао је и улогу у чувеном филму „Баш Челик“. Живели су у Шекспировој, преко пута Партизановог стадиона. Тетка Гита је била велики шерет, на оца. Када смо отишли да отворимо прве Дубровачке летње игре, смештали су нас, децу, по собама. И ја останем последњи. Питам – с ким ћу бити у соби. А Тетка Гита ме онако мангупски погледа и каже: „Како с ким, Кепо? Па са девојчицама!“ Хтео сам у земљу да пропаднем, да искочим из коже. После Тетка Гите долази другарица Ђурђинка Марковић, партијски кадар. Није имала образовање у култури, али је уз велике редитеље и глумце који су радили у „Бухи“ учила о позоришту, у које се заљубила. Родом је била из Србобрана, као и тадашњи градоначелник Београда, друг Ђурица Јојкић. Ја сам убеђен да је он помогао Ђурђинки да ми добијемо простор у Палати „Истра“. То је била и остала одлична локација, одмах код Народног позоришта, Народног музеја, Споменика кнезу Михаилу... Ђурђинка је била врло строга. У њено време није могло да се ради паралелно – глумци су морали да се определе да ли ће радити у позоришту или ће снимати фил-

мове. Тако је Драган Николић, који је био члан „Бухе“, отишао из Позоришта када је добио улогу у филму „Кад будем мртав и бео“. Тако је било и са Зораном Стојиљковићем, који је после био у Позоришту на Теразијама. Нисмо смели да пијемо алкохол. Пили смо кришом, из шољица за кафу. Кришом смо играли и преферанс у гардеробама. Била је велика драма кад је Ђурђинка Марковић одлазила. Она није отишла у пензију већ из револта, јер је била противник самоуправљања. Не у идеолошком смислу него зато што је сматрала да, уз све поштовање свих који раде у позоришту, не може глас неке спремачице да превагне кад се одлучује о уметничким стварима. О томе је желела да само уметници одлучују. И била је страшно разочарана. После одласка више није улазила у Позориште. Једном сам је срео на улици. Кад сам јој рекао да сам постао инспицијент, бринула се: „То је тежак посао, знаш како је било Мирјани Рајнер.“ Мирјана Рајнер је била инспицијент пре мене. После Ђурђинке на место управника долази Михаило Фаркић, првак Позоришта, а пре тога и члан Родиног позоришта. Становао је у Симиној улици. У време бомбардовања у Другом светском рату породице нису живеле на истој адреси, да би, ако бомба погоди кућу, бар неко остао жив. Неки оду у село, неки у други крај града. Тако су он и његов отац отишли на једну страну, а мајка и сестра остале у породичном стану у Симиној. И погинуле су тог 6. априла. Фаркић до краја живота није прошао том улицом. Био је управник у три мандата. Велики ентузијаста, такође строг. Обожавао је позориште. Фаркићу је позориште било живот. Он је, иначе, био и у првом ансамблу Југословенског драмског позоришта. Борио се за Позориште, за сарадњу са иностранством, за добар репертоар... Једино није успео да се избори за адаптацију која је још тада била потребна. Онда је дошао Љуба Ршумовић, велики песник. Увек је изгледао занесен, као да смишља неке стихове... Ни он, као ни Ђурђинка Марковић, није био човек из позоришта, али је имао одличне сараднике у Караџићу, глумцима... Он је водио „Буху“ пуна четири мандата. Уторком се код њега сакупљало друштво да играју шах. Долазим ја једног уторка на посао, и видим разне људе које не познајем. Гужва, није могло да се прође. А све песници, угледни људи. Препознам једног из моје гимназије, новинара Ранка Гузину и питам га шта 51

ће он у позоришту. Ранко каже: „Љуба ме је звао на шах.“ Било их је по петнаесторица, свако по шаховску таблу под пазух. После ме Љуба пита да ли ја играм шах, а ја кажем: „Знам да поређам фигуре, и то је то.“ Он само одмахне руком. Он је манијак за шах. После Љубе управник је био Ненад Ненадовић. Много је радио и није му било лако. Водио је Позориште, играо своје улоге, водио је школу глуме... Дошао је у Позориште са Марицом Вулетић, играли су код Мијача у „Све је добро што се добро сврши“. Кад је дошао, нису му биле потребне перике, још је имао косу... Био је звезда још као дете глумац, члан групе Бате Миладиновића. За време његовог мандата као управника ми је дошло време за пензију. Добио сам ручни часовник, врло необичан, више онако за децу. Али рекли су ми: „Ти си ионако као дете, шта се буниш.“ Бошко Ђорђевић је довео у ансамбл много младих глумаца, међу њима и моју љубимицу Борку Томовић. Имао је добре потезе, али у његово време престао сам да радим у Позоришту. Бошко ме је одвео на пиће и објаснио ми је да више нема услова да ме задржи на хонорару. Мени је било криво. Питао сам га да ли могу да водим неке од мојих представа. Изабрао сам једно три-четири представе и наставио да радим као гост. Нисам могао да одем из „Бухе“. Како да будем без „Бухе“, кад сам овде од оснивања. Манда ме је вратио, ја сам му захвалан. Мандина смрт на сцени ми је једна од тежих успомена. Сећам се тог тренутка кад је пао. У представи „Петар Пан“ глумио је Капетана Куку. Мислио сам да импровизује, али он није био од тих глумаца. Ни Душан Матејић, који је играо Смија, није схватио шта се дешава. А онда је Миљан суфлер викнуо: „Завеса, завеса!“ А сећам се да је био баш добро расположен тог дана. Пошто у „Вуку“ није било разгласа, ја јурим около да намолим глумце да се спремају и шминкају, трчим с једног краја на други. И Манда ме гледа. И каже: „Знаш шта, Кепо, ја ћу теби купити ролере.“ Зачикавао ме је. Купиће ми ролере, да могу да се возим иза сцене да позивам глумце. После његове смрти долази Игор Бојовић. Игор је мој друг. Мој пријатељ. Ми смо ту, равни, исте висине. Када ставим шешир, лети онај сламнати, увек ми тражи да га скинем да не бих био виши 52

од њега. Из Париза ми је послао неке безобразне разгледнице, наравно овде на Позориште, да сви виде. Он је одличан, писао је за „Буху“ много. „Мачора у чизмама“ је велемајсторски написао. Сада је четири године откад је дошао за директора.

Представе Најтежа представа за инспицијента је био Мађелијев „Хобит“. Сви су мислили да нећу преживети. Тада нисмо имали ни тонску кабину, ни кабину за светло. Тонац је био у канцеларији на крају ходника, и није могао да види сцену – није имао ни монитор. Имао је само слушалице, преко којих је био у комуникацији са мном. Није тада било ни ових савремених апарата са реглерима, имао је магнетофон точкаш са траком. И тако смо Оки, тонац, и ја функционисали. Морао је непогрешиво да реагује на мој знак – кад да пусти ефекат, кад да утиша, кад да бленда... Светло-мајстор се налазио изнад сцене. Могао је да види само средину, није могао ни просценијум ни хинтербину. А и ја сам, рецимо, морао да лежим на поду да бих све видео. Пробушио сам и рупицу на дасци од шперплоче иза суфлера да бих видео просценијум. Најтежа сцена је била она у којој је требало да се појави медвед Беорн. Био је од гуме, на надувавање, направило га је предузеће „Спорт“. И он је, дакле, лежао да просценијуму, ненадуван. Компресор је био у хинтербини. И ја треба декоратеру да дам знак када да га надува, а не видимо се. Онда су електричари инсталирали две лампице – црвену и зелену, и тако смо комуницирали. Када се надува, тај медвед је био преко два метра висок, импресиван. Насупрот те велике и спектакуларне представе сећам се и „Немуштог језика“ Петра Зеца. Гера, Герослав Зарић је направио фантастичну сценографију са минималним средствима. Све се базирало на огромном плашту с рупама, кроз које су излазили глумци. Предивна представа, били смо у Лиону у Француској на фестивалу. И на Вечерњој сцени се радило од почетка. Неколико пута се оснивала и гасила, а ова данашња траје најдуже у континуитету. Пошто је политика куће од оснивања била да се запошљавају само најбољи, школовани глумци са Академије, увек се улагао труд да се нађе добар репертоар за њих. Једна од представа којих се сећам је Кингслијев „Ћорсокак“, Бојан Ступица је режирао и био сценограф, он је предложио да радимо тај комад.

Посвета Гите Предић Нушић и Момчила Милошевића Михаилу Тодоровићу 1951

Михаило Тодоровић Кепа као члан драмске секције Позоришта 1951

Прича се догађа у време велике економске кризе у Америци, и по Њујорку се формирају банде малолетника и младих људи. Оља Грастић је играла проститутку, Боле Стошић и Милан Милошевић су играли те дечаке на погрешној страни закона. Бутковић је био архитекта, Вера Дедић његова девојка. И ја сам играо у тој представи. Тај комад би и данас требало ставити на репертоар. Имали смо и сцену лутака која је пребачена у Марионетско позориште. Луткари су ретко играли на драмској сцени, али глумци са драмске сцене јесу играли на оној луткарској. Момчило Животић Ћира је често гостовао код њих, био је добар луткар. Имао је тај дар.

Редитељи Миња Дедић је режирао највише представа, тек сад га је Милан Караџић претекао. Било је незамисливо да се закасни на пробу. Сећам се – Миња Дедић режира „Тома Сојера“ 1961, одлична је била представа. Оља Грастић је играла Беки Тачер, а Слободан Слободановић Тома Сојера. Ја сам статирао, имао сам само две реченице. И заборавио сам на пробу, не знам како ми се то десило. Миња је увек долазио на пробу са тридесетак оловака разних боја, једном плавом и једном црвеном рукавицом. Увек је последњи улазио у пробну салу. Сви су морали да уђу пре њега. И тада, он уђе, пита инспицијента да ли су сви ту, пита где сам ја. Они сви кажу: „Можемо без њега.“ Он каже: „Проба је завршена, хвала.“ Никакве везе није имало што смо се породично познавали. Ја добијем опомену. И даље имам то решење о казни. Било је на табли 15 дана. Ето, редитељ је отказао пробу због натуршчика који има две реченице. Мађели је такође био строг. Радило се до касно у ноћ. Имали смо пробу чак и 31. децембра. И ја га замолим да ме пусти раније, да се спремим за дочек Нове године. Међутим време пролази, 11 сати је већ било, а сви ћуте и раде, није смео нико да га пита да завршимо пробу. Обожавао је глумце. И они њега. Били су спремни на све. Рецимо, сви хобити су морали целу представу да играју на коленима! Али нико се није жалио. Додуше, све их је пре прве пробе питао да ли су спреми на то и били су. Беловић је био чудо од редитеља. Зачикавао ме је за Гордану Гаџић, да само гледам у њу, а не ми54

слим на штимунге. И он је био строг. Ко не пази и не ради и није сто посто присутан на пробама, није могао да буде у подели. Много сам га волео и он мене. Био је господин, образован, знао је све о позоришту. Био је руски ђак као и Дедић. Увек сам га чекао испред позоришта, тешко је ходао, па сам га уводио кроз гледалиште, да се не би пео степеницама. Дао ми је и свој штап за успомену, још га имам. Кад смо се сретали у граду, увек би ме питао да ли му чувам представе, јер је знао да само инспицијент може да сачува представу... Глумци хоће да импровизују, али нема свако тај таленат, па се редитељи љуте. Бода Нинковић је један од оних који то умеју. Глумци су за њега били светиња. Једном ме је покојни Миленко Заблаћански зачикавао током пробе, гађао ме нечим кад је Беловић отишао у тоалет. Ја га гађам неком ешарпом да му вратим, али нисам видео да је Беловић ушао. Колико се он наљутио! „То си сад урадио и више никад.“ Много је волео да глуми и да форшпилује, а тешко се пео уз она три-четири степеника на сцену. И Милан Караџић то воли да ради. Он је његов студент. Мијачу је прва представа у Београду била у „Бухи“. Добро се сећам његовог „Пута око света“. Покојни Манда је играо оног Црногорца, Буле Гонцић Јованчу, а Дуда Стојановић Мађарицу. То је било одлично. И он је био строг. Једном је Манда каснио на пробу. Мијач пита где је. Ја лажем: „Гужва је у саобраћају.“ Отказао је пробу. Као онда Миња због мене. Милан Караџић је највише режирао у „Бухи“, 41 представу. Од тога ја сам с њим радио 37, и једва сам остао жив. Ми се много волимо, и дружимо по кафанама, али када је проба, он то дружење искључи. И зна да буде много груб. Извиче се на мене, па ме пита: „Шта пијеш?“ Све је то да би резултат био добар, али то треба издржати. А инспицијент је увек крив за све. Али свака му част. Нема редитеља у Југославији да је толико предивних представа за децу направио. Јагош Марковић је правио одличне представе, а било је тренутака када је помишљао и да глуми... Сећам се, повреди се на проби Цвијановић, глумац. Игра Пука у „Сну летње ноћи“. Јагош, шта ће, не воли да се одлажу премијере, нема времена да тражи другог глумца, и одлучи у тренутку да он игра Пука. Узме он да проба једну сцену. Сви глумци ћуте. Он их пошаље у бифе. Ја сам остао

последњи, он ме пита шта мислим, а ја му кажем да би било добро да не игра. Не знам да ли је мене послушао, или себе, али је послушао. Добар редитељ, енергичан у раду. Али понекад уме да буде и плаховит. Једном ме је гађао микрофоном када смо радили „Ромеа и Јулију“. Тонац је одмах јаукнуо: „Јао, Кепо, 200 марака!“ Све је добро прошло. Није ме погодио наравно, а и микрофон је остао читав. Али тако је то у позоришту. Од млађих редитеља волим Даријана. С њим сам играо у „Два витеза из Вероне“. Он, редитељ је глумио, а глумац Шушљик је режирао. Југ је исто одличан и врло систематичан. Нисам видео да редитељ на првој проби има тако прецизан распоред до краја.

Глумци Свашта ми говоре и зачикавају ме, али ја их обожавам. Мало више волим женски део ансамбла. Од оснивања до данас остала је иста љубав глумаца према позоришту за децу. Иако сви воле и сањају да играју велики репертоар, увек су имали професионални однос према позоришту за децу, и нису га третирали као позориште нижег реда. Од Ташка Начића и Милутина Бутковића, Дуде Стојановић и Олге Одановић... Нико није имао презир. Када је Слободан Слободановић конкурисао за посао у „Бухи“, један колега га је зачикавао: „Чапац, зашто конкуришеш у ’Бухи’, хоћеш да играш филадендроне?“ Али не, он је то желео и до последњег дана је играо најпрофесионалније. Само петоро глумаца је дошло у „Буху“ са академије, а отишло у пензију из „Бухе“: Слободан Слободановић, Вера Дедић, Видоје Вујовић, Зорица Јовановић и Драгољуб Денда. Бојан Ступица и Мира Траиловић су звали Ољу Грастић да пређе у Атеље 212, али она није хтела. Остала је овде до пензије, била првакиња, не знам шта није играла. Била је чувена Беки Тачер у „Тому Сојеру“, па Проститутка у „Ћорсокаку“, код Ступице. Милан Милошевић је био диван глумац, звезда. Оља Грастић и он су били чувени глумачки пар. Он је трагично настрадао, никад није утврђено како. Боле Стошић је био првак овде. Не знам ко све није прошао кроз „Буху“. Чкаља, Мића Татић... Они су били међу првим глумцима који су гостовали у овом позоришту, док још није било професионалног ансамбла. Кад смо код Миће Татића, код нас је гостовала и чувена костимографкиња Вукица Николин. Дивне лутке је правила за нашу сцену лутака. Она је рецимо

направила и тог чувеног Мићиног Аћима после (Мића и Аћим, „На слово, на слово“). И Неда Арнерић је код нас први пут стала на сцену, довео ју је Арса Јовановић да замени Ољу Грастић у „Плаво и црвено у дуги“, дивној, поетичној представи. И данашњи глумци су одлични. Све их волим.

Летовања „Буха“ је једино позориште у Југославији које је имало своје летовалиште. Живојин Мишчевић, наш глумац, био је председник синдиката и он је био веома способан за те ствари. Његова и Србољуба Станковића Лулета била је идеја да „Буха“ има своје летовалиште. Прво смо летовали на Лопуду, у једној предратној вили, у шуми. Била је закупљена само за „Буху“. Смене су биле на по 15 дана. Ишли су наши чланови са породицама, а имали смо госте и из других београдских позоришта. То је била 1956. После смо једне године, 1958. били у вили владе Црне Горе, у заливу Лучице, иза Петровца на мору. Али најлепше је било на Отоку Живота у малом Стонском заливу, Живојин Мишчевић и Луле Станковић су нашли ту локацију. Острво се обилазило у неколико стотина корака. Ту је Океанографски институт из Сплита гајио змије и рептиле, била им је то нека истраживачка станица. Тамо смо летовали неколико година. Постојала је само једна вила, звали смо је Дедиње. И на обали је било пар објеката. Тетка Гита је тамо правила представе, летовали су и други београдски глумци. Сећам се да је био Ели Финци, тада управник ЈДП-а, један од највећих критичара. Миња Дедић је покушавао да га научи да игра преферанс, али није успео. На острву није било струје, користили смо агрегат на по два-три сата дневно. Није било ни воде, имали смо две огромне цистерне. После је Мишчевић успео да избоксује да уведемо струју, подводни кабл од села Ходиље на Пељешцу. Једне године сам тамо радио за шанком, мењао сам шанкерицу која се разболела. И једног поподнева дође Лека Ранковић са својом свитом, па смо морали да се померимо на другу страну острва. Пошто сам био за шанком, ја сам остао да им кувам кафе. Приђу ми из обезбеђења и траже да прво ја пробам кафу пре него што је они попију. Иако сам им рекао да не пијем кафу, морао сам да пробам. Иначе, то острво је било ексклузивно, мештани причају да је пре Другог светског рата кнез Павле тамо одлазио са својом свитом министара да се коцка. Поред је било мало острво, узгајалиште острига. Тамо су најбо55

ље остриге на свету. На то мало острво је стално долазио и Момо Капор. Углавном, Лека Ранковић и његова свита донели су острига са тог острва, то су биле корпе, кошаре пуне острига. Оне се једу пресне, али веома их је тешко отворити, тако да је ту био један човек који је само отварао остриге јер су за то потребне посебне вештине. Е можете мислити каква је ту гомила љуштура остала...

Михаило Тодоровић Кепа рођен је у Београду, на Црвеном крсту, 1939. године. Основну школу и гимназију завршио у Београду. Студирао на Економском факултету Универзитета у Београду. Цео радни век провео у Позоришту „Бошко Буха“ као инспицијент. Имао је 82 премијере, и 4.416 представа.

КЕПА БИРА...

Mihailo Todorović Kepa: Witness and Participant from Day One (SUMMARY)

ОМИЉЕНЕ ПРЕДСТАВЕ: Толкинов „Хобит“ Паола Мађелија, „Капетан Џон Пиплфокс“ Душка Радовића и Беловића, „Снежана и седам патуљака“ Ршумовића и Караџића, Кингслијев „Ћорсокак“ у режији Ступице, „Мачор у чизмама“ Бојовића и Караџића. ОМИЉЕНИ РЕДИТЕЉИ: Мирослав Беловић, Миња Дедић, Милан Караџић, Бојан Ступица, Даријан Михајловић, Југ Радивојевић, Тања Мандић Ригонат. КОЈЕ НАСЛОВЕ БИ ВОЛЕО ПОНОВО ДА ВИДИ НА СЦЕНИ „БУХЕ“: „Капетан Џон Пиплфокс“ и „Ћорсокак“.

56

Mihailo Todorović Kepa spent his entire life, professional and otherwise, at Boško Buha Theatre. He is a living witness of its operation, from the very foundation, when he was a child actor at the Theatre’s drama studio, until present, when he still works as stage manager. He tells a story of his second home, of important people who left their mark in it, and recounts anecdotes that speak of the great and important history of Boško Buha Theatre from a different, more immediate and personal angle.

On the author: Born in Belgrade’s Crveni Krst neighbourhood in 1939. Completed his primary and high school education in Belgrade. Studied at the Faculty of Economics of the University of Belgrade. He spent his entire professional life as stage manager at Boško Buha Theatre. He had 82 premieres and 4416 performances.

Прослава 10 година Позоришта 1960

Црвенкапа 1990

Михаило Тодоровић Кепа са екипом представе и редитељем Јагошем Марковићем

60

TE

Ћорсокак 1960

Момчило Животић, Слободан Слободановић, Зоран Бендерић, Стеван Максић, Борис Адрусевић, Милан Милошевић, Милутин Бутковић

Чин и Чен /Царево ново одело 1960

Оља Грастић, Михаило Фаркић, Добрила Матић

Доживљаји Тома Сојера 1961

Милица Кораћ, Стеван Максић, Слободан Колаковић, Божидар Павићевић Лонга, Иван Манојловић, Вера Дедић, Оливера Трајковић, Михаило Тодоровић, Слободан Вујановић, Станимир Аврамовић

Биберче 1961

Бранислав Крављанац и Оља Грастић

Плаво и црвено у дуги 1962

Неда Арнерић и Михаило Фаркић

Капетан Џон Пиплфокс 1962

Вера Дедић, Зорица Јовановић, Зорка Манојловић, Божидар Павићевић Лонга, Јелисавета Саблић, Нада Тадић

Грдило 1963

Милан Милошевић, Михаило Фаркић, Зоран Бендерић, Иван Манојловић, Слободан Слободановић

Хајдуци 1964

Сава Јовановић, Зоран Бендерић, Михаило Тодоровић, Слободан Слободановић, Милорад Антић, Зоран Ратковић, Михајло Мирковић, Стеван Максић, Бранко Вујовић

Ходл де Бодл /Два ведра воде 1965

Божидар Павићевић Лонга, Невенка Нововић, Слободан Колаковић, Вера Дедић, Слободан Слободановић, Сава Јовановић

Леонс и Лена 1966

Слободан Колаковић, Стеван Максић, Добрила Матић, Оља Грастић, Душан Голумбовски, Видоје Вујовић, Иван Манојловић

Пепељуга 1966

Нада Тадић, Бранко Вујовић, Добрила Матић, Слободан Колаковић, Зорица Јовановић, Божидар Стошић, Иван Манојловић, Јелисавета Саблић, Стеван Максић

Чаробњак из Оза 1967

Јелисавета Саблић

Жестоки

1968

Вера Дедић и Иван Костић

Пипи дуга чарапа 1969

Иван Костић, Оља Грастић, Зорица Јовановић

РЕПЕРТОАР ЗА МАЛУ И ВЕЛИКУ ДЕЦУ

„БУХИН“ ТАЈНИ РЕЦЕПТ – ЈЕДИНСТВЕНА РЕПЕРТОАРСКА ПОЛИТИКА Ана Јанковић

Постављајући темеље на којима ће расти завештање Бранислава Нушића и његове ћерке Маргите Предић Нушић и први театар за децу на овим просторима, Позориште „Бошко Буха“ својим статутом одређује императив према коме ће се ансамбл руководити у грађењу репертоара. Члан 7 гласи: „Позориште Бошко Буха сматра да позоришна уметност намењена деци и омладини треба да буде неразлучиви део те младости, одговор на многа питања њене радозналости, могућности за откривање нових предела лепог, да је за младе само најбоље тек довољно добро.“ До половине 20. века породично се могло ићи једино у Народно позориште, а онда се преко пута њега отворило Позориште „Бошко Буха“, које је од самог почетка било модерно позориште „са професионалним ансамблом и амбициозним репертоаром са представама од маште и стила са разуђеним стварањем за децу: од нових драмских текстова, луткарских, грангињолских, баснопевских до сложене, осебујне драматургије, од народних и уметничких бајки до савремених релевантних текстова; од миме и пантомиме, изразито поетске разбибриге до првих неусиљених велтаншаунга; од социјализације међусобног васпитања до несводљивих слогана што су их ту, на лицу места преузели од глумаца.“1 Овако је о „Бухи“ говорио пре 35 година Милосав Мирковић објашњавајући да је управо тај приступ без демагогије кројене за децу и уобичајеног дељења публике ово позориште уврстило у најбоље театре за децу Југославије и света. Данас, Позориште може да се похвали да се „ништа није променило“, осим што сада има иза себе 68

више од 300 премијерних наслова, који, баш као и некад, обухватају с истом амбицијом представе за децу, као и само „Бухи“ карактеристичну Омладинску, односно Вечерњу сцену. Неке представе игране су стотине пута, као „Украдени принц и изгубљена принцеза“ Дена Тотера (преко 500 извођења) или „Бајка о цару и пастиру“ Бошка Трифуновића (више од 400), те лирска игра за омладину од 14 до 70 година још из давне 1959. године „Сусрет“ (преко 100 извођења) или „проблематична“ представа на Сцени код Коња „Класни непријатељ“ (иако прогоњена од система, постаје прави хит са 58 извођења) до комада који су и данас на репертоару попут „Крчмарице Мирандолине“ (преко 160 извођења) или „Госпође министарке“ (више од 150) на Вечерњој сцени. Подједнако успешна у представама за све узрасте, „Буха“ је била и остала доследна свом јединственом репертоару на обе сцене – за децу и на вечерњој сцени. Јер одговор на многа питања младости и њене радозналости коју позоришна уметност може да понуди обухвата читав наш животни век. Маркетиншким позиционирањем репертоарске политике кроз најаву представе „Хобит“ и многих сличних њој, само се истицало оно што је Ђурђинка Марковић објаснила још на почетку као стратегију Позоришта: представе се морају „тако спремати да буду, уметничком паролом казане за децу од 7 до 77 година“.2 Бајка и класици за децу, као и комедија (такође класици) били су од почетка основа репертоарске политике. Овај мејнстрим репертоара формирао се док је Позориште још гостовало по разним салама (од 1950. до 1956). Са својих 48 премијера, тј. 735

представа Позориште је играло за 440.000 гледалаца, од којих су већина били деца узраста 7–14 година, па је самим тим репертоар и креиран за њих. Али у овом периоду већ је постојала и вечерња сцена, названа „Вече комедија“, која је прве кораке правила уз класике: Сремац („Поп Ћира и поп Спира“, 1952), Коста Трифковић („Школски надзорник“, 1952), Јован Стерија Поповић („Лажа и паралажа“, 1953), Бранислав Нушић („Кирија“, 1953), Молијер („Силом лекар“, 1954)... Настављајући традицију класике, која је често и лектира за младе, она под новим називом „Омладинска сцена“ 1955. године, с „Три једночинке“ Чехова и комадом „Лекција“ Богдана Јовановића, најављује нову репертоарску линију. Будући да Позориште 1956. године добија своју зграду, и салу за 150 гледалаца, за које може играти сваке вечери, неопходно је било проширење репертоара, тј. извођење више комада намењених омладини. „Омладинску сцену“ у новој згради отвара премијера „Шарене лопте“ Игора Торкара (1956). Идеја је била да се испуни „делимична празнина у континуитету позоришног васпитања“ која настаје када представе Позоришта „Бошко Буха“ престају да буду интересантне старијој деци која пак нису спремна за позориште за одрасле.3 Проблемски комади, попут драма „Жестоки“ Васка Ивановића и „Ћорсокак“ Сиднија Кингслија, били су потребни Београду, како је писала критика4, они би поред своје уметничке вредности могли и данас бити узбудљиви и актуелни. Позориште је крајем 1970-их, како би освежило репертоар, расписало и стални конкурс за савремени драмски текст.5 Овом акцијом настојало је да мотивише домаће ауторе да пишу за децу и омладину. Први пут се на „Бухиној“ сцени играју и монодраме. У једном од таласа обнављања омладинске, тј. вечерње сцене поручена је и драматизација „Голубњаче“ од Јована Радуловића. Мање је познато да су легендарне расправе на тему овог дела почеле у „Бухи“ око тога да ли је ово комад за позориште за децу и омладину.6 Омладинска, тј. вечерња сцена живела је и гасила се, а онда се 1988. године као Сцена код Коња коначно одвојила од сцене за децу. Прва званична премијера „код Коња“ била је „Жива жеља“ А. Поповића, 10. октобра 1987, а већ прогресивним „Класним непријатељем“ Позориште својим увек револуционарним духом уједињује Београд у немогућој мисији – публика и позоришна критика устају у одбрану представе коју Градски комитет Савеза комуниста Београда жели да забрани. Мо-

гло би се рећи да је, за неке спорно, име Сцена код Коња допринело превазилажењу имиџа позоришта које је само за децу, али је уједно истицало јединствен ангажован дух који је публику ове куће чинио „бухијанском“. Револуционарни дух „Бухе“ видео се и у проблемским комадима, али и смелим искорацима које је Позориште правило: „Медејина деца“ П. Лисандера и С. Остен, „Конрад – дете из конзерве“ К. Нестлингера, „Виђење Исуса Криста у касарни ВП 2057“ Ива Брешана, „Механички месец“ П. Павличића. Комади који неизоставно враћају свакодневицу младих на сцену (одмах пошто се и „Буха“ вратила својој сцени 1997. године) јесу представе „Клиње“ – „хард кор прича једне генерације“7 – а потом и „Фурка“ као својеврсни тинејџерски „трип о рату“ (у Босни). Две јединствене представе, које су свакако обележиле овај период биле су и: „Сан летње ноћи“ и „Ромео и Јулија“ Јагоша Марковића. Данашња „Вечерња сцена“ настала је под овим именом 2005. године. Класична и модерна, комерцијална и ангажована, враћа се својој традицији – игрању Шекспира8 и комедија (класика). Тако се у првој сезони, названој „Play Shakespeare“, играју комедије „Два витеза из Вероне“, „Укроћена горопад“, „Богојављенска ноћ“. Следи сезона ренесансне комедије: „Мандрагола“, „Крчмарица Мирандолина“, „Декамерон“. Раде се позоришне адаптације великих филмских хитова и комедије (ансамбл представе) према делима класика Нушића, Лабиша, Фоа, али и савремених писаца Мајкла Фрејна, Горана Марковића и др. Не престајући да се обраћа и младој публици јединственим проблемским комадима, као што су: „Господар мува“, „Инстант сексуално васпитање“, „Дечко који обећава“, „Игра у тами“, Позориште „Бошко Буха“ својим „вечерњим репертоаром“ стало је раме уз раме с највећим београдским театрима и изнедрило култне представе.

69

Сцена за децу и Вечерња сцена: Три репертоарске линије, две сцене, једна тајна Бајка је свакако главна репертоарска линија сцене за децу, док је комедија специфичност вечерње сцене. Ипак, веома вешто, бајке спремају дечју публику за озбиљне теме проблемских комада везаних за савремени живот младих, као и за ангажовану вечерњу сцену за одрасле. Али шта је јединствени чаробни рецепт све три линије (бајка, комедија, проблемски комади) и генерално репертоарске политике „Бухиних“ представа? Да свако дете „од 7 до 77“ већ седам деценија излази задовољно из Позоришта „Бошко Буха“? Заједничко бајци и комедији, тј. ономе што је у основи главне репертоарске линије обе сцене је „зона комфора“ у којој се успешно остварују анатомија бајке и комедије. Ова два вечна жанра играју на задовољство које нуди специфична позиција гледаоца да се на безбедан начин пролази животна лекција (или истина која уме понекад да буде „тешка“). С друге стране, бајка заоштравањем односа између добра и зла припрема младу публику и на не тако једноставна и нужна суочавања са животним темама које ће затећи на сцени у комадима који се баве увек специфичним савременим генерацијским проблемима. Наравно, било да је бајка или комедија у питању, то је тек полазиште за стварање „Бухине“ представе саздане и од разних других „заоштравања“: од разиграног до бритког хумора, које ово позориште посебно негује, од комерцијалног до ангажованог и уметничког, од комичних ситуација до ситуација у којима публика седи немо размишљајући да ли је време за смех или за кнедлу у грлу.9 Ако на то додамо састојак својствен „Бухи“: увек нов жар, ауторски уобличен савременим приступом доброг писца или драматурга, иронијским и стилским играњем у поставци најбољих редитеља, сценографа, костимографа и композитора – почињемо да назиремо тајни рецепт. Али пре него што откријемо рецепт до краја, задржимо се кратко на питању зашто бајка, и зашто комедија?

70

Бајка „Играмо бајке јер оне, као израз маште, развијају фантазију код свих оних који их слушају, читају и гледају, играмо их јер оне својом вечном темом – сукоб добра и зла – буде јаке емоције. Играмо их јер децу по некој природној констелацији односа, стављају на страну добра.“10 Давно је Ајнштајн рекао да ако желимо да нам деца буду интелигентна треба да им читамо бајке, а ако желимо да буду веома интелигентна, треба да им читамо још бајки. „Буха“, испитујући могућности бајке, верује да ово важи за децу свих узраста. Анкете које је ово позориште спровело с публиком 1950-их година показале су да је код деце бајка најомиљенији књижевно-сценски жанр.11 То долази свакако отуда што је у бајкама живот дат у симболима прикладним и доступним дечјем схватању животних појава, а диференцијација карактера извршена је у драстично јаким црно-белим тоновима, те тако оштро извучени ликови и односи међу њима могу да буду разумљиви деци најмлађег узраста.12 Бајке су због свега и лепог и ружног у себи трајни извор инспирације за децу и одрасле. Прича у симболима пружа могућност многих нивоа и слојева значења које сами можемо унети, као и то да ходајући путем једноставне приче, решавамо у суштини компликоване ствари. Можемо их решавати и драматуршки и животно. Бајка тако постаје простор у коме се дете сусреће с особинама које препознаје у себи и другима, да би се идентификацијом у сигурној атмосфери фикције научило како да се носи с амбивалентним у себи и у онима око себе. Бајке омогућавају да, у измишљеном контексту, застрашујуће буде лако савладано, и тако помажу деци да се носе са страхом, срџбом и тугом у „безбедном“ окружењу у односу на стварни свет и стварне ситуације. Захваљујући слојевитости сваке „Бухине“ бајке на сцени, оне су увек, што је иначе реткост – представе за целу породицу. Као и у животу у коме свако изабере бајку коју живи, иако иста може некад и да нас зароби, слично се може десити и с репертоаром. „Буха“ је већ на почетку постала а онда и заувек остала суверен у инсценацији бајки. У том смислу, свако ново писање бајке, свака нова режија, доносили су богатство и личном и колективном несвесном свих нас. Ипак, деценијама су се редитељи, драматурзи, глумци, па и управници, некад с мање а некад с више жара, борили са сталном реперто-

Бајкa о цару и пастиру 1958

Слободан Колаковић, Вера Дедић, Добрила Матић, Бранко Вујовић

Поштени провалник 2017

Виктор Савић, Борка Томовић, Александар Радојичић

арском дијалектиком: да ли је ова опредељеност за бајку вечна свежина позоришта или претеривање? И захваљујући томе што су је увек разумели као драгоцен терет који треба користити као вечити извор новог, „Буха“ је постала права фабрика маште. Позориште је поручивало од домаћих писаца драмске текстове, данас класике драмске књижевности за децу. Домаће и светске бајке писане су и режиране увек на нови и јединствен начин. До које мере су „Бухине“ представе, као и комади поручени за ову кућу постали сами по себи класици, говори у прилог чињеница да генерације и генерације више не знају да ли наратив којим успављују децу потиче из прашњаве књиге бајки или с дасака некадашње или садашње „Бухе“. Пишући и режирајући савремену верзију ове или оне бајке, или стварајући потпуно нову „народну бајку“, „Буха“ чини да, за публику, и децу те публике, а затим и за њихову децу, ово буде место на коме заувек желимо да растемо а да никада сасвим не одрастемо.

Комедија Слично је и с комедијом – и она помаже да са својим и туђим страховима, фрустрацијама и разним аномалијама „пливамо“ лакше, тј. да то не буде „погубно“, како пише Аристотел у својој „Поетици“. Јер комедија је „подражавање нижих карактера, али не у пуном обиму онога што је рђаво, него онога што је ружно, а смешно је само део тога. Јер смешна је нека грешка и ругоба која не доноси бола и није погубна. На пример: смешна маска, то је нешто ружно и наказно, али не боли“.13 Дакле, комедија такође, на себи својствен начин, пружа безбедно катарзично задовољство гледаоцу свих узраста. Али „Бухине“ инсценације разних жанровских подврста постају на такав начин ангажоване, чак субверзивне, да пружају задовољство и у чињеници да је већа стварност та на сцени него ова у којој живимо, и да је решење бити озбиљно неозбиљан и чувати дете (оно непослушно) у себи. Бајка и комедија нам нуде уточиште у још једној неизмерно пријатној извесности – срећном крају. Срећан крај значи повратак из поремећеног стања ствари, и доноси стабилнији поредак ствари. Или бар нови поредак. И бајка и комедија својим наративом уливају магијски подстрек срећног краја да у стварним ситуацијама покушамо да нађемо решење услед лудила (личног или оп72

штег) у коме живимо, али првенствено да нађемо уметничко решење: да се, као поезијом, искаже неизрециво… Дакле, класика и жанр уз слободу иронијског и ангажованог померања напред заштитни је знак овог позоришта. А шта може бити боље за такву игру од бајке и комедије, као непрегледних океана архетипова и стереотипова. Сагледавши представе главне репертоарске линије вечерње сцене – класичне комедије попут „Крчмарице Мирандолине“, „Флорентинског шешира“, „Мандраголе“, „Госпође министарке“, Шекспирових комедија и сл., које и данас можемо да гледамо у Позоришту „Бошко Буха“ – увиђамо да су у питању хитови који представљају стубове успеха овог театра за мале и велике. Овим класицима (било да су ренесансне комедије, водвиљи, или филмски хитови) и бајкама, с друге стране, заједничко је и то да се увек читају на савремен начин, који подразумева „бухијанску“ бритку иронију, или прецизно избрушену ангажованост која даје одговоре о времену у коме живимо и чак иде испред њега, све уз магију која нас тера на смех. А смех је лек. Тај фино брушен, здрав хумор води нас до врхова у којима уметност доминира над свим другим људским делатностима и због којих није изумрла, упркос свему. И за крај, још један, веома битан састојак без ког „Бухин“ рецепт не би успео. Позориште га је добро знало од почетка, а то је – јединствен, и за овакве подухвате специјално стваран, негован и надограђиван ансамбл, који од својих чланова прави звезде. „Бухин“ ансамбл оживљава све „чаробне састојке“ рецепта који се увек изнова пажљиво и прецизно склапају у препознатљиву и деликатну целину. Глумци ће стручној, али и широј јавности, с нескривеним задовољством демантовати својом игром да се „комерцијална“ и „висока уметничка“ вредност међусобно потиру. Створивши стабилне репертоарске линије Позориште „Бошко Буха“ је направило себи и простор за нова трагања. „Репертоарске авантуре“ – како их је звала Мира Сантини, дугогодишњи драматург овог театра – којих је било и којих ће још много бити у овој кући десиле су се и дешавају се зато што „Буха“ креира укус за предстојећа времена. Кроз деценије постојања те авантуре – бајке за одрасле, нова читања комедије дел арте и Шекспира, нови проблемски комади, па и позориште за бебе или плесни театар – од „Бухе“ су се очекивале и добијале, некада на сцени овог позоришта, некада кроз нове тенден-

ције које је „Буха“ преко фестивала ТИБА, својеврсног Битефа за децу, прва доносила на ове просторе. Данас, као и увек када се осврнемо у прошлост и добро промислимо, сваки искорак у непознато након „Бухе“ могао се сматрати новом класиком. Јер „Буха“ није само савремен и модеран чувар класичних вредности. „Буха“ је позориште које ствара данас оно што ће сутра постати класика.

Ana Janković: A Unique Programming Policy of Boško Buha Theatre – “Buha“’s Secret Recipe (SUMMARY) This text speaks of the features of main lines of programming policies that both Children’s Stage and Evening Stage share, as well as the overall recognisable and unique programming policies of Boško Buha Theatre, i.e. “Buha’s secret recipe”. The text reveals how Theatre, through the seven decades of its existence, and always in new and fresh ways, remains consistent with its statute and artistic postulates, but also with success both with critics and audiences.

1 Милосав Мирковић, „Тридесет пет година Позоришта ’Бошко Буха’ 1950–1985“, издавач Позориште „Бошко Буха“, Београд, 1985 2 Одломак интервјуа дугогодишњег управника Ђурђинке Марковић Радио Београду, Како је настало Позориште „Бошко Буха“, „Тридесет пет година Позоришта ’Бошко Буха’ 1950–1985“, издавач Позориште „Бошко Буха“, Београд, 1985 3 Аноним., „Нови услови омогућили су ’Бошку Бухи’ озбиљнији рад и веће подухвате“, Борба, Београд, 1956 4 Позориште „Бошко Буха“ 1950–1961, „Привредни преглед“, Београд, 1961 5 У првом жирију били су Душан Радовић, Миња Дедић, Предраг Перовић, Добрила Матић, Мира Сантини, Видоје Вујовић и Михаило Фаркић.

6 Ирина Стојковић Кикић, „Позориште ’Бошко Буха’ Београд (1950–2000)“, каталог изложбе, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 2000 7 Даријан Михајловић, „Клиње код Коња“, „Наша борба“, Београд, 1997.

8 Шекспир се до тада у „Бухи“ играо: 1969. „Ромео и Ђулијета“ (Колин Џорџ), 1984. „Све је добро што се добро сврши“ (Дејан Мијач) и обнова те представе 1988, затим 1991. „Сан летње ноћи“ (Јагош Марковић), и 1995. „Ромео и Јулија“ (Ј. Марковић).

9 Пример оваквих преокрета и набоја је рецимо сада већ култна „Госпођа министарка“ у режији Татјане Мандић Ригонат и с Гораном Јевтићем у главној улози. Били смо сведоци великих емотивних преокрета у животу ове представе и у публици и на сцени, па чак и иза сцене. Било је и смеха и суза, пауза услед збуњености, па чак и потпуног незнања „како реаговати“. Како време пролази, тако се стално заоштрава дијалектика стварности и ове представе, изнова мењајући њен контекст.

10 Ђурђинка Марковић, „Десет година позоришта“, Позориште „Бошко Буха“, Београд, 1961 11 Занимљиво је да је ова анкета спроведена (пре скоро седам деценија) баш поводом представе рађене према кинеским бајкама „Украдени принц“ и „Изгубљена принцеза“, а која је играна у потпуно стилизованом декору од завеса, и показала да такав, за наше просторе необичан амбијент није сметао деци да разумеју збивање на сцени, већ их је подстакао на активније маштање. Анкета је такође показала да деца необично воле сценски спектакл.

12 „Дечје позориште Бошко Буха“ и његова публика, „Дечје позориште Бошко Буха“, 1950–1956, „Дечја књига“, Београд, 1956 13 Аристотел, „О песничкој уметности“, с хеленског превео и објашњења у регистру имена додао др Милош Н. Ђурић, „Народна књига“, Београд, 1948 73

У ПОТРАЗИ ЗА МОДЕРНОМ БАЈКОМ

Увек долазим у 'Бошко Буха'. Све приче за нас су лепо пренете на позорницу. Исто као 'Пепељуга'. Много је лепша од оне у књизи.1

Дарко Буторајац, IV разред

Бошко Трифуновић: Игра у игри „Бајку о цару и пастиру“ започео сам као причу. У прози. Онда ме је обиље сценских елемената навело да је напишем као позоришни комад. Опет у прози. А њена лепршавост вукла је стиху. Њен ритам је просто тражио да се одрази ритмом стиха. Осећао сам да је то комедија, тако сам је и урадио. Да забави, да насмеје. Још више: да зарадује и освежи.2 Драма је написана као игра у игри. Све се догађа у пространој сељачкој кући, зими, на прелу, где сељаци одлуче да одиграју приче које причају годинама, те се костимирају, преоблаче и снабдевају вилама, котарицама, тепсијама, секирама, и где покоји излазећи из улоге, накрене балон с вином или шћапи уштипак. Бајка је далека претходница Брешановог „Хамлета у Мрдуши Доњој“, писана је као рустикална бурлеска, а не као дечји комад, само је Мирослав Беловић својим даровитим и проницљивим носом осетио да би да игра могла да се прилагоди деци, па је одсекао предигру и епилог и оставио чисту бајку. Као аутор, тек отпуштен робијаш с Голог отока, нисам се усудио да противречим, само ми је био стало да се комад игра што пре, док се не сазна за мене да сам „непријатељ“. Касније је уважени Беловић свога „Дунда Мароја“ 74

баш тако играо и радио, као драму у драми, али је „Бајка“ после његовог сечења постала модел, и највише позоришта тако ју је постављало.3 Цитираћу позоришне критичаре: „Дизнијевски мајсторски написано“, „Дивна представа и велика уметничка радост“, „Веома даровит драмски писац са изврсним инстинктом за сцену“, „Бајка за дечје уживање“, „заједно са децом и одрасли уживају“, „писац показује да и као педагог има пуно разумевања за дечју душу“... Чини ми се да је решење тајне у томе што моја бајка носи елементе исконске народне мудрости коју желе да чују подједнако и деца и одрасли. Кад сам писао „Бајку“,имао сам стално на уму моје сељаке из Тополе, њихово искуство, морал, начин резоновања и говора.4

Александар Поповић: Тешко је бити мали Постоји леп договор између Позоришта „Бошко Буха“ и мене да на сцени оживимо неке најпопуларније и најомиљеније бајке. Претходно је требало дати одговор на питање које су то најпопуларније и најомиљеније бајке, а затим да код њих нађем нешто што у њима није речено. А увек постоји нешто што је остало неречено. Тако сам се задржао на бајци о Црвенкапи и Вуку. У њој се говори, отприлике, о томе да је смисао живота у савлађивању зла. Било је мишљења да се у Црвенкапи води борба између добра и зла. Будући да ми знамо да Црвенкапа није страдала због своје доброте већ због зла које постоји независно од ње и којег ће увек бити – ја сам узео у разматрање ту равнотежу између добра и зла које равномерно постоји и у ловцу и у вуку и у другим личностима из бајке, и не само из бајке. Узео сам у обзир и то да сваком великом злу претходи неко мало зло, као што сваком великом добру, претходи неко мало добро. Хоћу да кажем да је ствар у поређењу, то јест да је неко мало зло мало само у односу на веће зло и да је то упозорење и за оне који чине добро, јер треба да знају да добру нема краја и да не треба да се задовољавају добром које су учинили или чине. „Црвенкапи“ нема краја, она се не завршава као што и не почиње. У причи има још један моменат на коме сам се зауставио. Деца се увек питају ко је вук, зашто је дошао, јер њему се узвраћа на исти начин на који је поступио. А средства треба разликовати. У нашој игри вуку нећемо ставити камење у стомак. Не постоји посебан језик којим се служе деца од оног којим се служе одрасли. С том разликом што је за децу можда потребан слободнији језик него за одрасле. Много је важније да деца осете него да разумеју. Имам искуства са децом. Она имају већу моћ да слике и речи надограђују игром и зато је мудрије и рекао бих здравије деци дати повод него закључке. Она имају способност комбиновања и неке своје логичке множине и једнине које немају везе са граматичким. Питање је шта је то што деца примају од једне представе, односно шта гледаоци уопште примају. Моје није да повлађујем већ да се борим против уобичајеног. Према томе, нисам обавезан да

се крећем у неким познатим оквирима. Обично се мисли да су деца мала, да је лепо бити дете, што обично значи да је лепо бити глуп. Али ја мислим да је тешко бити мали. Деца увек постављају питања: а шта је било после? А ниједан одрастао човек се не пита шта је било после његовог детињства. Под тим условом не вреди бити одрастао, то јест не вреди улагати сав тај труд да се постане „паметан“, то јест престане бити добар, односно глуп. Свако има своју Црвенкапу и свеједно је да ли она на глави има црвени поклопац од масти за ципеле или беретку која је у моди. Деца се везују за симболе. А разумљиво је што се води рачуна да ову нашу садашњу децу окружује један садашњи свет. Зато ту децу не би збунило, рецимо, ако се каже да је Црвенкапа пошла код баке и понела транзистор. То може да шокира нас одрасле. Или, тој деци би било сасвим разумљиво да Црвенкапа пита има ли места у тролејбусу, а да он одговори: „Нема места, а уосталом пала ми је и трола.“ Зависи до које мере има у томе поезије, а не одговара ли чињеницама. Дивно је што у причи има ловац. Јер бити ловац по мом мишљењу није нимало лепо занимање. Вук је страшан, али је исто тако страшан и ловац. Он се у нашој бајци појављује и пита: Има ли вука да га убијем? Одговарају му да нема вука. Онда пита: Има ли миша? Кажу му да нема миша, јер има мачка. Онда у очајању пита имали бар бубашваба. Нажалост, нема ни бубашваба јер има пиле које тамани бубашвабе. У причу сам унео и једну другарицу Црвенкапе која својом глупошћу учествује у злу (то је оно мало зло које претходи великом злу). Она јако воли да се облачи, а Црвенкапина мајка, која је по занимању шнајдерка, стално јој шије хаљине. Њу тата и мама јако воле и она има хаљине свих боја иако она уопште не разликује боје. Нисмо бајку баш прецизно лоцирали. Црвенкапа, на пример, иде кроз шуму људи што не мора да значи да не иде кроз праву шуму. Јер децу могу стабла да подсећају на живе људе. Остављено им је да маштају у оба правца. Наше је било да створимо правила за игру и да она буду врло широка. Не треба заборавити да представа коју деца имају о нама превазилази све оно што ми можемо да замислимо.5 75

76

Миодраг Станисављевић: Дечје чистилиште

Љубивоје Ршумовић: „Као за одрасле, само много боље“

Писање драмских текстова представља већи, прозрачнији и питкији део мог писања. Моји драмски текстови за децу чине ону видљиву половину „пловећег брега“ састављеног од свега што сам до сада написао. Што је баш тај део изнад „линије уронућа“ происходи из многих надличних и личних умешатељстава и замешатељстава. Можда је, напросто, у питању „специфична тежина“ тог дела. Поуздана је чињеница само то да није било оних још потребнијих, проверавајућих отеловљења плодова тог чина на сцени овог театра. Почео сам онако како се већина драмских писаца обраћа сцени за децу – обрадама, драматуршким приготовљењима штива која нису написана за сцену. За разлику од већине која и остаје на обрадама (остају, дакле, вечити шегрти) ја сам после једне обраде (звала се „Окасен и Николета“) прешао на ступањ калфе, а на овом ступњу се већ бавимо прерадама и дорадама.(Рад који припада овом занатском ступњу звао се „Василиса Прекрасна“.)Напокон, одлучих да пређем у следећи занатлијски раздел – ступањ инокосног мајстора, ступањ самосталне израде. (Пошто је фалсификат „мајсторског писма“ био подржан у овом периоду, написао сам комаде „Царска се пориче“, „Немушти језик“ и „И ми коња за трку имамо“.) Писање за дечју сцену (и не само писање) јесте својеврстан боравак у карантину. В. Х. Одн је писцима извесних простора препоручивао хотимичан одлазак у такву установу, а многи су, вољно или невољно (Данил Хармс, на пример), у том модусу провели највећи део свог живота. Наравно, симбол карантин садржи у себи многе наносе и светлих и тамних значења; ипак, од свих чистилишта најлепше је оно у коме седе деца. С друге стране, у карантину се дају радити (а изгледа да су му и прирођени) многи лепи послови. Покушај раскужења језика, покушај да се језику и даху једног племена да неки сјај није незанимљив и незамашан посао. Тај посао, вероватно, треба и почети у дечјем театру.6

Едуковани педагози се, можда, не би сложили са тврдњом да се „млади људи“ (тако је Конфучије називао децу!) најбоље васпитавају личним примером! Али педагози од праксе су то доживели, и знају. У породици су тај лични пример – родитељи, у забавишту – васпитачи, у школи – учитељи и наставници, у тзв. окружењу – одрасли, родбина, комшије, јавне личности које се појављују на телевизији, и најзад – глумци у позориштима за децу! Кренули смо у потрагу за бајком, јер је бајка огледало стварног живота, што подразумева игру, уметност, авантуру, радозналост, све прилагођено узрасту младих људи, том добу када се њихова личност формира. Требало је времена да бајка победи „суботу буботу“, магарећу клупу, татин каиш, мамин прут („а моје су само сузе“ каже Драган Росић, 10 год., у „Буквару дечјих права“), и може се рећи да предњачи у ововременој педагошкој доктрини! Дакле, шта и како – глумци у позориштима? Да се подсетимо једне анегдоте: долази млад глумац Станиславском, директору Московског художественог театра, и пита: – Маестро, позван сам да одглумим нешто за децу, за најмлађе, а немам искуства у томе. Како то да одрадим? – Као за одрасле! – одговори му Станиславски, па додаде: – Само много боље! Душко Радовић је волео да парафразира ову мисао великог совјетског позоришног редитеља и педагога, па је на новинарска питања како треба писати за децу одговарао: – Као за одрасле, само много боље! Бајке су, од Езопа па наовамо, смишљане да буду „много боље“. Измишљен је формат, одређена драматуршка структура текста, предложени профили актера, договорена победа добра над злом! Чак је, у великој мери, и језик бајке утврђен. Шта је онда остајало писцима, новим ауторима да ураде? Да тој древној грађевини удахну душу, да је хумором оплемене, да је, тако необичну, учине још необичнијом, савременом младом човеку занимљивијом. Да се позове у помоћ поезија, па да, раме

Чаробњак из Оза 1967

Стеван Максић, Божидар Стошић, Јелисавета Саблић

Чаробњак из Оза 2015

Урош Јовчић, Јована Стојиљковић, Александар Милковић, Зоран Цвијановић, Немања Оливерић

уз раме са музиком, осветли драмску хармонију бајке, уз помоћ редитељске визије. Хајде да се сетимо Карла Сандберга: „Ако класичне теме ставимо у колоквијални језик, онда је то просто џезирање класике. Треба да развијемо љубав за једноставне спонтане појаве, за свакодневни живот.“ А бајке су управо брушене свакодневним животом, вековима преношене од уста до уста, с колена на колено, уз читанке и успаванке. Тако се васпитавала младеж етичким и естетским порукама, тако се едуковала и позоришна публика, од малих ногу, јер: „Није битно шта гледаш, битно је шта видиш“ (Архимед), а то су млади људи, отворене маште, пре разумевали, и за цео живот чували. Бајке су магијски простор у коме је све могуће, осим онога што је немогуће. А то је – лишити је слободе да буде „много боља“. Као што „Оно што се може објаснити – није поезија“ (В. Б. Јејтс), тако оно што пропагира мржњу, примитивизам и нетолеранцију – није бајка! Много је скривених значења које бајке носе у себи, а која су предмет размишљања и одгонетања савремених театролога, књижевника и теоретичара књижевности. На једно новинарско питање о чему би написао бајку, Мирослав Антић је рекао „О срцу“. Незадовољан одговором, новинар је питао зашто баш о срцу? Мика је одговорио својим стиховима: „Срце се нема да се има, срце се има да се дели свима!“ Наравно да се може написати савремена бајка по поруџбини. Шекспир је бајку о Ромеу и Јулији написао по поруџбини. Срећом, успешно. Мада је побегао из оквира класичних бајки. Али написао је и много неуспешних, јер је сваког идућег четвртка морао имати нову премијеру у свом позоришту! Мање успешни писци од Шекспира данас узимају класични, познати формат бајке, па присвоје чак и наслов (познат, популаран!) и напишу „своје виђење“ приче. Не изоставе принцезу и принца, краљицу и краља, дакле и ликове из ранијих (туђих) бајки, а смисле само нове односе, и испричају своју бајку новим језиком. Да ли је то дозвољено? Да, под условом да је тај сурогат бајке донео нешто ново у значењу, у поставци, у језику! Савре78

мени писци тако покушавају да се такмиче са класичним ауторима, или чак са народом, ако узимају сиже из народне усмене баштине! Познат је успешан случај Моме Капора, који је за своју бајку „Онда“ узео сиже из народне приче, о двоје младих који су се заволели, венчали и били срећни. Али временом мужу су се почеле допадати друге девојке, и сваки пут кад би се њему допала друга девојка, његова жена би се смањила. Крај бајке: старац, са штапом, погурен, хода и гледа у земљу, покушава још једном да види своју драгану. Као што постоје општа места у литератури, тако постоје и опште теме. То неписано правило важи и за бајке. Млади људи гледају по неколико пута сваку бајку у позоришту, препознају у свакој опште место, али испричано новим језиком и новим духом, па можемо веровати да се у њиховој души догађа чудесно такмичење: које је значење лепше, чија је интерпретација успешнија, која је бајка боља? Кад помињемо такмичење, да поменемо и случај Ернеста Хемингвеја, који се опкладио да ће написати најкраћу причу на свету, од само шест речи! И написао је: „На продају. Ципелице за бебу. Неношене“!

Ивана Димић: Тумачење мита у основи драмске бајке Са бајкама је ствар унеколико компликована. Писац може да се односи према причи у бајци као неприкосновеној, а може да сматра да причу треба мењати и прилагођавати савременом тумачењу. У историји развоја драме постоји исти тај однос према драмској причи: од античке драме у којој је драмска прича (mythos) непомерива и унапред утврђена, до критичког односа према причи код Брехта или разарања приче код Бекета. Драмска прича као склоп догађаја који држи целу конструкцију драмске радње представља базични и најраспрострањенији облик драмског стваралаштва. Моја наклоност припада том, аристотеловском моделу писања, у ком облику КАКО односи превагу у односу на ШТА. Бајка има чврсту причу. Зна се тачно какав је склоп догађаја, ко су јунаци и како ће се све завршити. Јунг користи термин архетипова и колективног несвесног на који се Бруно Бетелхајм ослања у својој књизи „Значење бајки“. Он инсистира на непомеривости приче у бајци која у својој приповести носи тајно катарзично дејство и стога не сме да се ремети. Публика којој се бајка пре свих обраћа су деца, која прелазе пут од слушалаца, преко читалаца, до гледалаца бајки у позоришту, па стога позоришни писац има велику одговорност кад преузме улогу тумача бајки. Деца тачно знају о чему се у бајци ради кад дођу да је гледају. За њих се мења само перспектива приповедања бајке. Они се од слушалаца својих родитеља/старатеља и касније, у већем узрасту, читалаца претварају у гледаоце. Бајка у том тренутку престаје да буде глас који приповеда или речи у књизи са сликама. Тада бајка позоришном чаролијом оживљава, постаје тродимензионална. Јунаци постају живи и покретни у простору. Деца су налик на гледаоце античког театра који су знали напамет мит на основу којег је писао драме Есхил, Софокле или Еурипид. Основно питање које се постављало пред писца било је како ће обрадити постојећи мит (mythos/причу), а не шта ће трагедија испричати, јер је прича свим гледаоцима била позната. Тако је и с писцем драмске бајке. Његова слобода је спутана у оквир одређене приче коју свака бајка садржи, и ставља га у исту по-

зицију у коју мит ставља античког трагичара или метар у поезији ставља песника – захтева од њега дисциплиновање вештине писања. У бајкама увек постоје јунак, препрека и срећан крај. Пишчевој машти препуштен је развој приче, дијалог, смишљање и именовање епизодних ликова, обликовање јунаковог карактера. Писац ће бајку која је написана на једној до две странице претворити у драму од педесетак страна, дело аутентично и самосвојно. За то ће тражити инспирацију у свом унутрашњем свету, у савременом тренутку и свету око себе. Ако је позоришни драматург који воли глумце и глумачку уметност, тражиће инспирацију у оним глумцима којима намењује будуће улоге, у њиховим карактеристичним особинама и посебним даровима с једне стране, и у публици с друге (позоришта за децу праве наменски представе за децу одређеног узраста и о томе се у сваком сегменту стварања представе строго води рачуна). Примера ради, тако је у „Петру Пану“ настао читав епизодни заплет с Капетаном Куком и његовим гусаром Тобелијом. (Куку је играо Милорад Мандић, а Тобелија Јелена Тркуља. То је инспирисало писање низа љубавних и комичних дијалога и ситуација. Настала је споредна прича како гусар Тобелијо крије свој женски идентитет и заљубљеност у Капетана Куку.) Свака написана драмска бајка неминовно сведочи о тренутку у коме је настала, без обзира да ли писац разара причу постојеће бајке, измишља нову или ствара на основу утврђене бајке и остаје у задатим оквирима. Моја наклоност, да поновим, припада овом потоњем, класичном изазову. Волим да је истина увек иста, да јунака после свих перипетија чека срећан крај, волим једноставне риме, сонгове као позоришну интерпункцију... све ми се то свиђа и као писцу и као гледаоцу, јер негује и чува моје дечје осећање задивљености светом и животом. Што је гора стварност у којој живим и што је малигнији свет, тим ми је драгоценија та несаломива ентелехија бајке у којој добро побеђује зло.

79

Стеван Копривица: Бајковити огледи и бајковити исходи Постоје две фразе, тачне као и све фразе, и излизане као и све фразе када је у питању позориште за децу. Прва је да „децу не можете преварити“. Тачно је. Сви они празни ходови, премишљања и пренемагања којима смо склони у театру за одрасле и које називамо психологизирањем, контеплативним вертикалама, метафорама и знаковима, децу не интересују. Интересоваће их можда када одрасту, или ће се правити да их интересују да би испали паметни. Дакле, немојте их обмањивати „украсима“ и надтекстуалним и подтекстуалним нивоима. Деци (као и одраслима уосталом) дајте чврсту и занимљиву причу, пуну преокрета и интрига, раскошне ликове (који ту и тамо мало претерују), дајте им односе такве да могу да се опредељују (немојте се изненадити ако се определе за шармантног негативца), понудите им штиво које ће их забавити и поучити. Да, стари и непревазиђени Аристотел је тако одредио сврху позоришта: задатак позоришта је да забави и поучи. Да подучава кроз забаву, да забави кроз поуку. Позориште за децу има управо тај задатак. Позориште за одрасле неће никога ништа поучити, касно је. Ако деца галаме у позоришту, значи да им је досадно, да нисте успели да их заинтересујете, ни да их преварите. Узалуд су цоктања разводница и вика учитељица. Џаба. Нисте успели да их преварите. Наравно, то не значи да глумац може да се бекељи, глупира, истрчава преко рампе не би ли купио тренутак дечје пажње. Не. То није достојанствено ни професионално, то унижава и децу и позориште. Позориште за децу је добра прича, позориште за децу је питка фантазија, онеобичавање обичног, смех и покоја суза. Ту долазимо до друге фразе. „За децу се прави позориште исто као за одрасле, само што је теже.“ Тачно је. Сви елементи позоришног језика морају бити искоришћени у позоришту за децу, с тим што не можете рачунати да ће вам деца после премијере куртоазно честитати изведбу, ма и мислили најгоре о њој. Ако им се не допада – спаваће, чаврљати с другарима или ће повадити највеће непријатеље позоришта, мобилне телефоне, и потражити синтетичку забаву јер им нисте понудили машту већу од оне која је похрањена у мега80

гигабајтима. Одрасли у позоришту морају да трпе, деца не морају и неће. Било би добро када би то радила и када одрасту. Пошто имам искуство у писању за децу, стицано у Позоришту „Бошко Буха“, Малом позоришту „Душко Радовић“, Градском позоришту из Подгорице, а оно је произвело неке, кажу, добре представе, онда имам, овим поводом, право да говорим о начинима како смо, Милан Караџић, глумци, сценографи и костимографи, композитори и кореографи, правили те представе које су нашле своје место у историји савременог театра за децу. Наравно, то је лично искуство. Родоначелници нове литературе за децу, самим тим и театара, Душан Радовић, Љуба Ршумовић, Аца Поповић, па млађи посвећеник театра за велике-мале људе, али већ класик Игор Бојовић, имају своје поетике, фасцинантне и оригиналне приступе овој чаролији. Свако на свој начин. Али један именитељ им је заједнички: ослањање на драматургију бајке. Од Радовићевих Капетана Пиплфокса, Принцезе Нађе и Разбојника Кађе, преко Ршумовог Цара Тројана до Бојовићевих Баш Челика и Краља Вукашина, води поуздана вертикала бајковитог народног предања или литерарне бајке, свеједно. Тим алхемијским поступком руководио сам се када сам за „Буху“ писао први комад за „децу и младе“ – „Мали Радојица и Краљевић Марко“. Бајковитост је у томе што Радојица припада хајдучком циклусу, док су песме о Марку Краљевићу из преткосовског периода. Неколико векова је између њих, те не би могли да се сретну, ама баш никако. Осим у позоришној бајци. Ту време ништа не значи. И баш је добро што Марко има особине које су касније постале део карактера Марвелових јунака, што су му подухвати немогући и невероватни, а што је Радојица тек изашао из закаснеле адолесценције, има душу дечака а срце јунака. Њих двојица у тандему, проистекли из бајковите епике, закорачили су у нову позоришну бајку. Бајка прича немогуће и невероватне ствари, али то је тако забавно, а ова двојица архијунака учили су и нас и децу ономе што баш и није од њих очекивано – толеранцији, разумевању, опросту. Наравно, ничег не би било без Хајкуне Девојке. И шајке

Оливер Твист 1998

Ивана Локнер, Бранислав Платиша, Предраг Панић, Павле Пекић, Марија Миленковић

Оливер Твист 2018

Милош Влалукин, Данило Арнаутовић Теодора Ристовски

Игор Бојовић: (Ре)креативни свет детињства којом су отпловили у неки бољи свет, без омраза, подела, крви и освета. Таквог света нема нигде осим у бајкама. Такав бајковити исход потражили смо редитељ Караџић и ја и у нашој верзији Диминог ремек-дела авантуристичке литературе „Три мускетара“. Дима је све што се може написати на ту тему написао савршено. Али ми смо променили исходе, и од заклетих ројалиста без страха и мане направили јунаке који окрећу своје мачеве оштрицом надоле, свесни бесмислености рата и ратне жртве. Дима није имао прилику да се љути, а Д’Артањан и другови су ушли у бајку, што сигурно нису никада очекивали. Наводити друге бајковите огледе било би претенциозно и представљало би узурпацију простора. Има бајки са чудесима, али и без чудеса. Некад је чудесан и исход који у животу не можемо наћи. Али ваља покушати.

82

Када говоримо о позоришту за децу и младе, за мене је то игра асоцијација јер уметност је, како Виктор Иго каже, (ре)креативни свет детињства. Заправо, ми се увек враћамо свом детињству и све почиње одатле. Било шта да радимо, ми будимо дете у себи, и што више у томе успевамо, успешнији смо у писању комада. Потпуно исти ангажман имам кад пишем за децу и за одрасле. За мене је то једна велика креативна авантура и питање је само менталне снаге у тренутку када радим докле ћу добацити. Позориште за децу никад нисам доживљавао као инфантилно, како је својевремено стварано (част изузецима као што су Александар Поповић, Душко Радовић и Љубивоје Ршумовић). Већ с првим комадом, с „Петром Паном“, покушао сам да урадим нешто и креативно уносније, да га пишем као што се пише комад за одрасле, уз најозбиљнији приступ, да не третирам децу као нижа бића и не потцењујем њихову интелигенцију. Мислим да је ту основ свега, у начину писањa за децу. Деца су мали људи који врло добро знају када покушавате да их преварите, а када сте искрени у процесу стварања. Бајке нам нуде архетипске вредности које говоре о томе шта је добро, а шта зло, како се у животу и највеће зло добрoм може победити и на које начине је то могуће, да се ни највеће опасности не треба плашити, да се треба ухватити укоштац с проблемима и изборити се. Деца која гледају бајке подсвесно уче о животу. Бајка је у том смислу веома важна у васпитању и развоју сваког детета јер га учи како да превазиђе разне проблеме. Свака бајка има своју тему и своју идеју која је везана за различите проблеме у животу. Увек поштујем архетипске ситуације ради којих је бајка и настала. Оне су армирани стубови који држе и унапред дату причу и тему будућег драмског дела. Између њих има много простора за остављање ауторског печата, за поетско-филозофске нивое, нова ауторска учитавања која су увек у смеру дате теме и приче комада. Није случајно да у бајкама постоји тројство, да постоје три препреке до циља, да је свака препрека тежа и да се, на крају, победом над злом проживљава једна врста катарзе. Било је доста расправа о томе да ли су бајке сурове, као на пример „Ивица и Марица“, као неке које су писала браћа Грим.

Бруно Бетелхајм је дао најбољи одговор на то и за мене је његова књига „Значење бајки“ на ту тему исто што је Аристотелова „Поетика“ за драмског писца за одрасле. Бетелхајм је рекао да што је суровија прича, то је већа катарза када се зло победи и дете зато лакше учи да побеђује у животу. То је и теорија Ерика Берна, који каже да се до треће године живота формира животни сценарио свакога човека и то према бајкама које је слушао као дете. Свако дете бира бајку коју воли више од осталих и тражи да му се она све чешће понавља, и када у животу дође до тога да у својој околини има архетипске ситуације сличне као у бајци коју је слушао као дете, тај човек, у тим околностима, најбоље функционише. Моја животна прича је „Петар Пан“. Целог живота водим неке изгубљене дечаке кроз разне авантуре свуда по свету и стално се борим против неког, што сам старији све имагинарнијег, Капетана Куке који покушава да ме спречи у томе. Поред тематског одабира који је универзалан, и поред тога што је реч о бајкама које нису писане само за средњи век већ за сва времена, потребно је и добро познавање заната. А на Факултету драмских уметности у Београду и у Ројал корт театру у Лондону имао сам најбоље професоре на свету – Шекспира, Молијера, Брехта и друге. Готово увек сам унапред знао репертоарске и продукционе потребе позоришта, те глумце за које пишем. Није им лако да импровизују, што нарочито воле, јер имам такву психу да пишем у стиху. Када једном према свим тим захтевима склопите комад, он се, касније, игра у бројним позориштима. Тако је „Мачор у чизмама“ у „Бухи“ играо више од две деценије, „Баш Челик“ у Малом позоришту „Душко Радовић“ избројао је 850 извођења, луткарска верзија „Петра Пана“ је на репертоару „Пинокија“ од 1998. године, „Лепотица и звер“ је у Македонији у Театру за децу и младинце ушла у Гинисову књигу рекорда као најизвођенији текст. Захвалан сам свима који те представе негују, јер се у њима и глумачка подела у целости променила више пута. Било је ту много посла за све и верујем да ће тако бити и с „Пепељугом“, која се већ скоро четири године изводи у Позоришту „Бошко Буха“. Времена се, наравно, мењају, па тако и тематско-идејни круг текстова који се пишу за децу. Фе-

стивал ТИБА, који је организовало Позориште „Бошко Буха“ и чији сам селектор био годинама, доста је допринео томе да се репертоар позоришта за децу мења. Имали смо прилику да на том фестивалу, који је био Битеф за децу, видимо најбоља остварења из целе Европе. Гледали смо знатно другачије представе које су се бавиле савременом драмом, савременим животом, проблемима који прате одрастање, дакле темама које нису биле засноване само на бајкама. Било је ту разноликог репертоара, тематски и селекторски организованог по сезонама, од представа за бебе какве се данас с успехом изводе у Дечјем позоришту у Суботици, преко плесног театра па све до спектакла попут „Мале сирене“ из Ирске која се изводила с рониоцима на базену Ташмајдан, а која је тематски и идејно можда најближа оном што се, и тада, као и данас, радило и ради у Позоришту „Бошко Буха“. У Западној Европи постоји репертоарска линија тзв. позоришта за младе. Но код нас ће проћи још много времена да таква врста театра заживи. Нашем позоришту недостајe више такозваних „омладинских комада“. То би могли бити за почетак комади писани према школској лектири (који могу бити заступљени и у класичном позоришту за децу) док би комади за младе који се баве темама блиским том узрастубили нека врста алтернативе. Ми немамо (или имамо делимично, ад хок) ни једно ни друго. Имамо позориште за децу намењено узрасту до 12 година, а тинејџери већ иду у театар за одрасле... И коначно, сви моји комади се – срећно завршавају. Они који то, на неки начин, везују за Дизнија, дебело греше. Реч је о позоришним узорима које налазим најпре у Шекспировим делима, а потом и у поштовању Бетелхајма. Што су три невоље на које јунак наилази веће и страшније, то крај деци, као публици, треба да буде оптимистичнији учећи их, кроз такву радњу, да се и у животу касније могу изборити са свим проблемима који ће их неминовно задесити. И нешто сасвим лично – и сам сâм по природи оптимиста склон свакаквом бојевању с алама и бауцима, те су такви и комади које пишем, живим и уздишем.

83

Милена Деполо: Еманципација принцеза „Пепељугу“, „Црвенкапу“, „Ивицу и Марицу“ данас најчешће помињемо као бајке браће Грим, иако оне своје порекло воде из периода од пре неколико хиљада година, када се бајке нису записивале, већ су се преносиле усменим предањем, и самим тим се неминовно мењале у зависности од приповедача – његовог дара, погледа на свет, публике којој се обраћао… Тако смо стигли и до Јакоба и Вилхелма, браће Грим, који су их прилагодили публици свог времена. О великој љубави дечје читалачке публике према њиховим бајкама пише Лајман Франк Бауму предговору за своје најзначајније дело „Чаробњак из Оза“. Међутим, он пише и то да се те „старе бајке, које су служиле генерацијама, сада у библиотекама могу класификовати као историјске, јер је дошло време за неке нове чудесне приче у којима нема стереотипних духова, патуљака и вила“. Његова бајка написана је 1900. године, и данас се на репертоарима позоришта за децу налази раме уз раме са „старим“ бајкама, те данашњи драмски писци на њој, као и на оним браће Грим, интервенишу небили освојили нове генерације публике. Те интервенције се крећу од класичне драматизације до потпуне деконструкције, све одлуке су на аутору и питање су репертоарске политике позоришта, тренутка у коме адаптација настаје и публике за коју настаје. Џозеф Кембел, писац и предавач, провео је читав живот изучавајући светске религије, бајке, приче и митове. Тражећи заједничке чиниоце свих ових прича, Кембел је открио да постоји основни образац који се понавља, универзална прича о авантури одевена у плашт локалне културне средине и смештена у одређени временски период. Назвао га је „пут хероја“. Структура пута је једноставна: особа добије позив да пође на путовање, на путу наилази на искушења, среће учитеље, улази у битку, суочава се са својим највећим страхом и побеђује га. Свака од тих препрека, изазова и искушења, с којима се јунак мора носити, помаже му да развије таленте и вештине и да се ослободи страхова. Тако да, када дође време за кулминацију приче, односно када дође време за битку,јунак је спреман. Исто као што је писац драмске бајке спреман да се суочи с белим папиром када кон84

султује Кембела (ово свакако важи бар за потписницу ових редова). Најчешће употребљавана фраза када се говори о бајци је да она „учи децу о разлици између Добра и Зла“. Вероватно то није узалуд. Једно од најважнијих питања на која аутор мора себи да одговори приликом писања комада заснованог на бајци јесте – како види тај поларитет и ту вечиту борбу. Када одговори на то питање, основна филозофија комада је ту. Свет комада (или бар његов нацрт) постављен је. Третман Добра и Зла истовремено представља највећу разлику између старијих и модернијих верзија бајки и, по мом мишљењу, чини највећу вредност савремених верзија, и њихову предност у односу на старије. У старијим верзијама, како и Бруно Бетелхајм пише, ликови нису амбивалентни. Нису истовремено и добри и зли, какви смо у стварности. Једна сестра је пуна врлина и вредна, друге две су подле и лење. Један брат је паметан, а други је глуп. Принцеза је добра, а вештица зла. Међутим, не крије ли се Зло често иза насмејаног лица? У данашњем свету никад није довољно рано да се дете на то упозори. Такође, треба имати на уму да је, пре доласка у позориште, мали гледалацвероватно већ неколико пута чуо бајку коју ће гледати, па то позоришним ауторима омогућава веће нијансирање ова два пола. Међутим, то је и замка за писца комада заснованог на бајци, јер су негативни ликови увек атрактивнији за писање, а касније и глумцима за игру, па писац и глумац не смеју да дозволе скретање с основног пута. Да, вештица може бити духовита, али мора бити зла у основи. Опасна је баш зато што је духовита. Настојала сам да све „моје вештице“ буду баш такве. Као што се радују вештицама, глумци у позориштима за децу често стрепе да ће главни јунак, који припада свету Добра, бити много мање примамљив за игру. С друге стране, деца долазе у позориште спремна да се идентификују и да навијају за хероја. То пред ауторе комада ставља још већу одговорност, али и веће могућности. Зашто и Добро не би имало бар неки квар? Управо тако оснажујемо и нашег малог гледаоца, шаљући му поруку да може да буде победник упркос томе што није

Пепељуга 1966

Стеван Максић, Иван Манојловић, Добрила Матић, Јелисавета Саблић, Драган Николић, Божидар Стошић, Зорка Манојловић

Пепељуга 2016

Драга Ћирић Живановић, Борка Томовић, Катарина Гојковић, Урош Јовчић, Теодора Ристовски, Владан Дујовић

савршен. У својој борби против Зла, или на свом путу хероја, наш главни јунак одраста и сазрева, и поред неке зле вештице он побеђује и своје мане. На тај начин он је још храбрији и још је већи победник. Црвенкапа у мојој верзији победила је и Вука, али и сопствену размаженост. У многим старијим драмским бајкама принцезе су биле „трпни ликови“, свака је била „damselindistress“ која чека принца на белом коњу и тиме решава своје проблеме. У новијим драмским бајкама, па и у оним које као аутор потписујем, принцезе су се еманциповале. Оне узимају своје животе у своје руке. Као принцеза Талија из „Успаване лепотице“,која се на крају приче не удаје за Принца, већ с њим бежи у слободу, даље од дворских стега. Као Дороти из „Чаробњака из Оза“, која не чека великог и моћног Оза да јој објасни да Страшило, Лимени и Лав већ имају памет, срце и храброст, него то сама схвата. Као принцеза Нера која „свима инат тера“ из комада „Звездарски витез“ Маријане Арацки или ромска принцеза Киша из истоименог комада Јелене Поповић. Драмске ауторке су, свесно или несвесно, „пробудиле“ своје принцезе. На крају, још једно запажање око „тамног пола“ у нашим новијим представама. Некада је победа над Злом била коначна. У савременим адаптацијама често срећемо нешто измењен крај: Добро такође победи, али Зло не умире сасвим. Задржавајући малу резерву да ће се оно можда вратити, у неком другом облику, одлучила самда Доротина кућа не убије Злу вештицу са истока у „Чаробњаку из Оза“ већ да је само спљеска, а да Зла вештица са запада не нестане него подетињи и тако изгуби своју моћ. И зла Вила Сивила у „Успаваној лепотици“ обећава (прети) да ће се вратити у другој бајци. Чувена порука „Живели су срећно до краја живота“ променила се у „Живели су некада срећно, некада мање срећно, баш као и ви и ја“. Таква визија приближава бајку животу, а не одузима јој ништа од њеног света пуног чаролије, због ког и јесте толико привлачна и за публику и за ствараоце.

86

О ауторима: Бошко Трифуновић (1920–2004). Радио je у позориштима Приштине, Крагујевца, Савременог позоришта, Малог позоришта и Народног позоришта у Београду. Писао песме, радио-приче, телевизијске текстове, мемоарска дела, романе, драме. Aутор комада „Бајка о цару и пастиру“, другог најигранијег у историји Позоришта „Бошко Буха“. Александар Поповић (1929–1996). Један од најзначајнијих и најплоднијих српских драмских писаца. За своја драмска дела освојио је многобројне награде. По поруџбини Позоришта „Бошко Буха“ написао је трилогију драмских бајки: „Пепељуга“, „Црвенкапа“ и „Снежана и седам патуљака“. Миодраг Станисављевић (1941–2005), писац, песник, драматург, критичар, сатиричар, писац за децу. Први је магистрирао на Факултету драмских уметности у Београду, радом „Епика и драма“. Комади за децу су му са успехом извођени у Позоришту „Бошко Буха“. За комад „Василиса Прекрасна“ добио је Стеријину награду 1993. Љубивоје Ршумовић је један од најзначајнијих и најплоднијих писаца и песника за децу. Дела су му преведена на многе светске језике. Добитник више домаћих и интернационалних струковних награда. Дугогодишњи управник Позоришта „Бошко Буха“ (1986–2002). Ивана Димић, дипломирани драматург, аутор је бројних кратких прича, драма, драматизација и ТВ сценарија и романа „Арзамас“, за који је добила Нинову награду 2016. Преводи с енглеског и француског језика и ради као драматург у београдским позориштима. Била је драматург Позоришта „Бошко Буха“. Стеван Копривица је драмски писац, драматург, сценариста, професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду и Факултету драмских умјетности на Цетињу. Директор Градског позоришта у Подгорици. Аутор преко тридесет изведених позоришних комада, сценариста више филмова и ТВ серија. Радио као драматург у Позоришту „Бошко Буха“. Игор Бојовић је драмски писац, драматург и сценариста. Управник Позоришта „Бошко Буха“ у Бео-

граду. Аутор бројних драмских текстова, али пре свега важи за једног од најплоднијих и најистакнутијих домаћих драмских писаца за децу. За Позориште „Бошко Буха“ написао неколико комада, а за „Мачора у чизмама“ добио Стеријину награду 1995.

In Search of a Modern Fairy Tale (Boško Trifunović, Aleksandar Popović, Miodrag Stanisavljević, Ljubivoje Ršumović, Ivana Dimić, Stevan Koprivica, Igor Bojović, Milena Depolo) (SUMMARY) In the text “In Search of a Modern Fairy Tale”, the authors are writers, theatre professionals and dramaturgs who, in a segment of their creative work, tackled writing play based on fairy tales. What does adapting a fairy tale for theatre mean for a playwright? How much freedom is there in doing so?

Where does a writer seek inspiration when writing a fairy tale? Does every time require its own interpretation of fairy tales in accordance with new generations of spectators and artists? These and many other questions are at the core of the main programming direction of Boško Buha Theatre, with adaptations of fairy tales and classics at its foundation.

About the authors: Boško Trifunović (1920–2004), worked at theatres in Priština and Kragujevac, as well as Belgrade’s Contemporary Theatre, Little Theatre and National Theatre. He wrote poems, radio plays, television scripts, memoires, novels and plays. He is the author of the play “Fairy Tale of an Emperor and a Shepherd”, second longest running play in the history of Boško Buha Theatre.

Aleksandar Popović (1929–1996), one of the most significant and prolific Serbian playwrights. Laureate of numerous playwriting awards. Commissioned

by Boško Buha Theatre, he wrote a trilogy of dramatic fairy tales: “Cinderella”, “Little Red Riding Hood” and “Snow White and the Seven Dwarfs”.

Miodrag Stanisavljević (1941–2005) Writer, poet, dramaturg, critic, satirist and children’s writer. The first student to obtain MA degree at Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, with his thesis entitled “Epics and Drama”. His children’s plays were staged at Boško Buha Theatre with great success. For his play “Vasilisa the Beautiful” he received the Sterija Award in 1993.

Ljubivoje Ršumović is one of the most important and prolific children’s writers and poets. His works were translated into numerous languages. Laureate of a number of local and international professional awards.

Head of Boško Buha Theatre from 1986 to 2002.

Ivana Dimić, dramaturg, is the author of numerous short stories, plays, dramatisations and TV scripts, as well as the novel “Arzamas” for which she received the NIN Award in 2016. She translates from English and French, and works as dramaturg with various Belgrade theatres. She was a resident dramaturg at Boško Buha Theatre.

Stevan Koprivica is a playwright, dramaturg, script writer, lecturer at Faculty of Dramatic Arts in Belgrade and Faculty of Dramatic Arts in Cetinje. He is the head of the City Theatre in Podgorica. Author of over thirty staged theatre plays, and a number of film and television scripts. Worked as a dramaturg with Boško Buha Theatre.

Igor Bojović is a playwright, dramaturg and script writer. Head of Boško Buha Theatre in Belgrade.

Author of numerous plays, but primarily hailed as one of the most prolific and prominent children’s playwrights in Serbia. He wrote several plays for Boško Buha Theatre, and received the 1995 Sterija Award for his play “Tomcat in Boots”.

1 „Лепша од оне у књизи“, „Вечерње новости“, Београд, 1966 2 „Данас: Бајка о цару и пастиру“, „Дневник“, Нови Сад, 1958 3 „Бајка о (не)забораву“, „Борба“, Београд, 1994 4 „Прво дело изведено 200 пута“, „Политика“, Београд, 1969 5 Љ. Сабић, „Страшан вук, ал’ какав ловац?“, „Недељне новости“, Београд, 1968 6 „Дечје чистилиште“, Тридесет пет година позоришта „Бошко Буха“, 1950–1985, Позориште „Бошко Буха“, Београд, 1985 87

70

TE

Вашар у Тополи 1970

Вера Дедић, Вера Новаковић, Донка Игњатовић, Зорица Јовановић

Легенда о Бошку Бухи 1970

Сава Јовановић, Иван Костић, Предраг Мики Манојловић, Бранимир Замоло, Александар Горанић

Рођак Гло, капетан Снип 1971

Божидар Павићевић Лонга и Бранко Вујовић

Плави зец 1973

Добрила Матић и Јелица Теслић

Полетарац 1974

Вера Дедић, Јелица Теслић, Сава Јовановић, Оља Грастић, Зорица Јовановић

Прича о другу Титу 1974

Бранко Вујовић, Божидар Павићевић Лонга, Вера Новаковић, Предраг Панић

Аладинова чаробна лампа 1975

Јелица Теслић, Душан Петровић, Слободан Колаковић, Иван Манојловић, Стеван Максић, Оља Грастић, Вера Дедић, Предраг Панић, Зорка Манојловић

Вилингора пуна разговора 1976

Љиљана Драгутиновић

Волшебни магарац 1977

Срђан Дедић, Зорица Јовановић, Владо Керошевић

Долина сунцокрета 1979

Бранислав Платиша, Драгољуб Денда, Миленко Заблаћански

О БАЈКАМА У ДЕВЕТ ТАЧАКА

Милан Караџић

• Лични афинитет. Као клинац сам уживао у бајкама. Било је књига које сам читао јер ми је то била обавеза, а бајке су биле уживање. То уживање је остало и када сам постао редитељ. Радио сам и вечерње представе, у многим позориштима, на филму и телевизији, али ме је ово увек највише испуњавало, јер бајка даје невероватне могућности имагинације, и сценске, и музичке, и ликовне... Затим, бајка је препуна метафора. И тражи од нас да стварамо сценске метафоре, што је увек изазов. Бајка је и опора. Има елементе хорора, има саспенса, напетости... У савременим драмским комадима ствари су сведене и једноставне, у бајци је више игре и размаштавања.

• Прича. Најважнија је добро испричана прича. Ако су добро испричане, у причама препознајемо себе, своје врлине и мане, своје окружење, ситуације које су нам познате, проблеме, идентификујемо се. Велике приче у литератури, позоришту, стварају с публиком дубок и искрен однос, имају снагу да мењају своје читаоце и гледаоце. Уз помоћ прича разумемо, или покушавамо да разумемо свет око себе. А бајке су за мене баш такве приче.

• Спектакл. Поред јаке приче важан ми је визуелни утисак који оставља представа. Наше бајке су познате по раскошним сценографијама и костимима. Јака слика се урезује деци у памћење, увлачи их дубоко у свет који правимо. Ледени дворац Снежне Краљице, гусарски брод Капетана Куке, Лондонски мост у „Оливеру Твисту“. Онда 94

костими препуни детаља који чине ликове на сцени још истинитијим.

• Музика. Наше представе су често мјузикли, наравно у условима које имамо. Мјузикл је као форма привлачан публици. Музиком помало подмићујемо публику, а акцентујемо и важне ствари у представи. То је питање стила. И велике филмске бајке које су ми увек биле привлачне памте се по сонговима који некада и превазиђу оквире филмске музике. Једна од најзначајнијих верзија „Оливера Твиста“ је мјузикл. Тешку, сурову и мучну причу лакше прогуташ уз музику. Зато смо и нашег „Оливера“ радили с елементима мјузикла. Деца лепо и лако прате причу, а остало је све што је Дикенс дао. И „Мала Сирена“ Разумовске је била опора и тужна, сачуван је Андерсенов крај где се Мала Сирена претвара у морску пену. И ту смо велики простор дали музици Александра Локнера и кореографији Мојце Хорват, и тако лакше проговорили с децом и о смрти.

• Хумор. Иде уз бајку, њен је саставни део. То је опет мој афинитет, тај трагикомични кључ. Хумор не служи само да олакша него и да приближи сценска збивања животу. И најтеже животне ситуације имају хумора у себи, и то волим да тражим и у позоришту. Хумор нам значи и у овим тешким временима. Подразумева се да у таквим временима треба да будемо одговорни, али треба и да тражимо духовите тренутке, они лече. Хумор се често проналази у негативним ликовима. Њих мало и кажњавамо тиме што им се смејемо. Легендарни су ликови као Зли Патуљак у истоименој

представи, радо памтим и Злоћку Олге Одановић у „Успаваној лепотици“ Љубивоја Ршумовића. И сада имамо сјајне комичарке Катарину Марковић, Андријану Оливерић, које често играју такве ликове. Добри комичари су озбиљни комичари.

• Рад с глумцима. Ту се држим оне старе: „За

децу треба играти као за одрасле, само још боље.“ Деца су искренији гледаоци, више се упуштају у позоришни чин, „улазе у причу“, више верују, али више и сумњају. Замерили би сваки фалш и сваку лаж. Глумачка игра у бајкама увек мора да буде психолошки оправдана, реалистична, жестока, с пуним емотивним жаром, без обзира да ли су у питању позитивни или негативни ликови. Ни ти ликови нису увек црно-бели. Негативни, као и у животу, често имају шарма, а позитивни нису перфектни. Важна је и лакоћа у игри, шарм. Некада се инспиришемо цртаним филмом или стрипом.

Аутор је стални редитељ и уметнички директор Позоришта „Бошко Буха“. У матичној кући режирао је више од четрдесет представа, од којих су многе извођене по више стотина пута.

Milan Karadžić: Milan Karadžić: Nine Points on Fairy Tales (SUMMARY) Director Milan Karadžić writes about stage adaptations of fairy tales, on his preferences, music, visuality, working with actors and all important elements that constitute a theatre spectacle intended for children and families.

The author is resident director and artistic director of Boško Buha Theatre. He directed over forty plays at Boško Buha Theatre, many of which had several hundred performances.

• Деца на сцени. Постоје комади у којима су она неопходна, њихово присуство на сцени доприноси аутентичности, деца у публици се с њима лако идентификују. Наравно, све зависи од захтевности улоге, па се у случају да је она већа, опредељујемо за младе глумце и глумице. Најрадије и најчешће сарађујем са школом нашег глумца Ненада Ненадовића, а она је, захваљујући њему, практично при Позоришту.

• Спона с данашњим тренутком. Без обзира шта радим, да ли је то бајка или класик, да ли је за децу или није, увек тражим ту спону. Тражим је у истинитостима односа, проблема које третирамо... Избегавам насилну модернизацију, смештање приче у данашњи тренутак по сваку цену.

• Публика. Она нам је најважнија. Прво, наравно, размишљам о деци у публици. У „Бухи“ сам затекао представе великих редитеља као што су Мирослав Беловић, Паоло Мађели, Дејан Мијач, Миња Дедић, Муци Драшкић, Тимоти Бајфорд... То су биле одличне представе, амбициозне, поставиле су високе стандарде. Нису потцењивале децу. Осим тога, увек тежим да моје представе буду занимљиве и одраслима. Сећам се када је велики глумац Љуба Тадић гледао нашег „Царевог заточника“ на Стеријином позорју. После извођења ми је пришао и рекао да би много желео да игра краља у некој таквој представи. Ми правимо једну врсту породичног театра, представе у којима једнако уживају све генерације.

95

ВИЗУЕЛНИ ПОХОД ИМАГИНАЦИЈЕ

Разговори са Герославом Зарићем и Зором Мојсиловић

Ликовно мора да преовладава над значењским. Деца не слушају речи у смислу апстрактног повезивања у значењске синтагме. Појмовно долази после, превласт ликовног и музичког, покрета и дизајна важни су у представама за децу...1

И заиста, у позоришту за децу, у позоришту бајки, изузетно је значајан рад визуелних уметника – сценографа и костимографа. Бајке су штиво које су деца већ упознала слушањем или читањем и већ су, много пре доласка на представу, почела да стварају своје слике. Како изгледа мрачна шума? Како царски дворац, а како морске дубине? Како један гусарски брод? Да ли је принцеза увек у нежној хаљини од тила или, у двадесет првом веку, може да носи и патике? Колико је слика важна у позоришту за децу? Да ли деци треба пружити богат визуелни доживљај или је боље само дати наговештај, а остало препустити машти? Све су то дилеме са којима се суочавају и питања о којима размишљају сценографи и костимографи када раде у позоришту за децу. А у Позоришту „Бошко Буха“ увек су радили најбољи. Душан Ристић, Петар Пашић, Миленко Шербан, Милица Бабић, Мира Глишић, Тодор Лалицки, Божана Јовановић, Милена Јефтић Ничева, Герослав Зарић, Борис Максимовић, Зора Мојсиловић, Миодраг Табачки, Ангелина Атлагић, Лана Цвијановић, Весна Поповић, Драгица Лаушевић... Захваљујући њима, не само набројанима већ и осталима подједнако важним и драгим, простори „Бухине“ позорнице губили су границе.

96

Дејан Мијач

ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ

Сценографски потпис Герослава Зарића налази се на неким од најзначајнијих „Бухиних“ представа, а најплоднију сарадњу остварио је с Миланом Караџићем. Њихове заједничке представе „Мачор у чизмама“, „Снежна Kраљица“, „Царев заточник“, „Петар Пан“ и друге биле су дуговеке (неке су и даље на репертоару), радо игране и гледане. Разговор с Герославом Зарићем започели смо питањем – да ли постоји разлика у приступу сценографији у позоришту за децу и за одрасле? Можда ја то индивидуална ствар, али за мене су то два различита полазишта, без обзира што сценографија има исти задатак и улогу у позоришном чину. Код позоришта за децу се трудим да код њих пробудим машту, да их инспиришем да сами допричају причу, некад им нудећи бајковите, фантазмагоричне призоре, а некад само их усмеравајући у њиховом трагању за позоришном истином у коју поверују. То пре свега зависи од текста и од концепције за коју се одлучимо. У другом случају, за одраслу публику, сценографијом и ликовним средствима тумачим основну идеју драмског дела и редитељску идеју. Сценографија није место радње већ активни учесник у представи. Више се слу-

Царев заточник 1995

Сценографска скица Герославa Зарићa

Звездарски витез 2016

Костимографска скица Зоре Мојсиловић

жим симболима и метафорама него у првом случају. Ниједна варијанта нема предности. Само су специфичне и траже различите ангажмане. Ипак се више радујем раду на представама за децу јер има мање ограничења и даје више простора за маштање. За ледени двор „Снежне Kраљице“ аплаудирали су вам на само подизање завесе, за сценографије у „Бухи“ добијали сте Стеријине награде. Изгледа да вас је свет бајке посебно инспирисао. Да ли поетика бајке изискује специфичан визуелни израз на сцени? Да ли су чудесни светови бајке посебно захтевни када је сценографија у питању? Зар не почиње већина бајки: „Некада давно, иза седам гора и седам мора, у једној далекој земљи...“, па ти маштај. Рад на тим представама ме је враћао у чаробни свет детињства и чинио да током активног учешћа повремено губим представу о времену и простору. Некад је потребна магија, некад визуелне чаролије које код деце изазивају уздахе. Много пута сам измишљао мађионичарске трикове где су глумци левитирали, нестајали или се ниоткуда стварали на сцени, летели, претварали се у чудовишта или животиње. На малој „Бухиној“ сцени морао сам да дочарам чаробне екстеријере или раскошне дворане и слике су морале да се тренутно смењују без спуштања завесе. Да ли „Бухине“ бајке кроз своју сценографију имају препознатљив уметнички израз у односу на представе овог жанра у другим позориштима? Током низа година сценографије у „Бухиним“ представама учиниле су да тај стил остаје препознатљив и доноси позоришту награде на разним фестивалима. На Которском фестивалу позоришта за децу „Бухине“ инсценације, својом естетиком и визуелном атрактивношћу, редовно су односиле прве награде у свим сегментима представе. Тако је често било и на Суботичком фестивалу, а представе су улазиле и у такмичарске селекције Стеријиног позорја. Тако сам добио Стеријину награду за сценографију „Мачора у чизмама“. Сценографија у представама за децу, рекло би се, често захтева изузетне сценско-техничке услове? Како сте успевали да направите магију, када знамо да су ти услови у „Бухи“ скромни? Сетите се неког решења на које сте поносни, којим сте успели да превазиђете реална ограничења. Због својих специфичности, позоришта за децу, уз музичке театре, требало би да имају најбоље сценско-техничке услове. Нажалост није тако, па смо 98

често принуђени да на десет квадрата правимо дворске салоне или магичне екстеријерне призоре. Маштовите вртове или надреалне слике градимо на сценама пригодним за монодраме. Такве сцене обично располажу врло скромном сценском техником, па се све решава уз помоћ маште и нешто приручног алата. Упркос свему неке чаролије сам дочарао тако уверљиво да су ме на премијери питали да ли је то Позориште „Бошко Буха“ добило нову сцену и технику. Посебно се то види у представама „Хобит“ и „Снежна Kраљица“.

ЗОРА МОЈСИЛОВИЋ

Дечји костим захтева јасан и маштовити цртеж и раскошну боју. Он припада светлости, а кад је из света таме и она мора бити светлосна. Јер деца у тами не виде мрак, она таму насељавају звездама, ватром, живим бићима. То постићи је изузетно тешко. Ако сам икада то постигла, ја сам као костимограф срећна.2

Божана Јовановић Зора Мојсиловић, костимограф, значајна и радо виђена сарадница Kуће, на помен „Бухе“ прво се сети велике Божане Јовановић, с којом је „ушла у посао“. То је била озбиљна посвећеност, скоро фанатизам. Радила је много, и све подједнако посвећено, било да је за децу или за одрасле. Била је велики мајстор, ликовњак, с невероватним осећањем за боју, материјал... Заиста велики костимограф. С њом сам ушла у сва позоришта и радионице. Упознала сам све глумце, мајсторе. И они су били чаробњаци. Гиле, Мица, то време се више никад неће поновити. Мачак! Њега је бог погледао – уопште није био школован за то, а умео је невероватно да ваја. Да ли постоји разлика у приступу костимографа када ради за децу и када ради у „вечерњем позоришту“? То има исту тежину и исту вредност. Добијеш текст и уђеш у то, препустиш се. Ипак има и разлике. Кад радиш бајку и кад радиш за децу, осећаш се слободније, можеш више да се играш. Мислим да су и глумци када раде представе за децу отворенији и слободнији, што помаже и костимографу.

Какав визуелни израз изискује поетика бајке када су костими у питању? Да ли су чудесни светови бајке посебно захтевни у вези с костимом? Бајка свакако изискује посебан визуелни израз на сцени. Што луђе, што маштовитије, то боље. Имаш прилику да се потпуно ослободиш и да се играш. У сваком случају, највредније је бити аутентичан, не само када је костим у питању, у позоришту генерално. Само када искрено станемо пред публику, она то препознаје. Мирослав Беловић је дивно рекао: „Све истине позоришта за децу треба да се обједине у равни поезије.“ Ето, то је то. Како нам се чини, могуће је детектовати два генерална правца на тему визуелног аспекта представа за децу: један је да костимом треба пружити раскошан и богат визуелни доживљај, слику која ће оставити јак утисак. Други је да треба само сугерисати, означити ликове и оставити деци да их довршавају у својој машти, свако на свој начин. Који правац заступате? Не бих се опредељивала. И једно и друго може да буде добро. Правац зависи од приче, од редитељског концепта. Важна је суштина – ако ње нема, костим може да буде и најбољи на свету, али губи смисао. Некада је лепо нешто врло једноставно, а с друге стране, раскошни костими су такође сјајни. Нисам сигурна да дете „домаштава“ виђено само ако су костими једноставни – и раскошан костим свако дете види на свој начин. Међутим, сигурна сам да више не значи и боље. Чаролија неће бити мања ако је костим сведен. Ако се све склопи у добру целину, наравно. Принцеза може да носи и патике и шортс, довољан је пољубац који ће сви запамтити. Важна је магија, ако си добар мађионичар – магија ће доћи до сваког.

О САГОВОРНИЦИМА: Герослав Зарић је професор на Факултету примењених уметности, сценограф и сликар, сарађивао је с најистакнутијим редитељима бивше Југославије, радио у водећим позориштима и на телевизији. До сада је реализовао више од 200 позоришних сценографија. Зора Мојсиловић је ауторка костима за више од 80 позоришних представа и 15 играних филмова. Редовна је професорка на Факултету примењених уметности, на катедри за костим. Сарађивала је с водећим позориштима и редитељима свих генерација.

Imagination’s Visual Quest: interview with Geroslav Zarić and Zora Mojsilović (SUMMARY) With two important collaborators of Boško Buha Theatre, set designer Geroslav Zarić and costume designer Zora Mojsilović, we address the subject of visual aspect of staged fairy tales. Fairy tales are the subject matter children are already familiar with through listening or reading them, and long before coming to see the play they’d started creating their own imagery. For this reason, we ask our collocutors about their approach to the magic world of staged fairy tales. How important are images in children’s theatre? Should children be offered a rich visual experience or rather just hints and clues, with the rest being left to the imagination? This and other challenges they face and questions that set and costume designers consider when working in children’s theatre, are the subject of this chapter.

Geroslav Zarić is a lecturer at Faculty of Dramatic Arts, set designer and painter, who collaborated with the most prominent directors of former Yugoslavia, worked with leading theatres and on television. So far he has realised over 200 set designs in theatre.

Zora Mojsilović is a costume designer of over 80 theatre productions and 15 feature films. She is a lecturer at Faculty of Applied Arts, Costume Design Department. She collaborated with leading theatres and directors of all generations.

1 Разговор с Дејаном Мијачем о сарадњи с Позориштем „Бошко Буха“, објављен у „Театрону“ број 93, водиле су Маша Јеремић и Мира Сантини.

2 Божана Јовановић, „Костим припада светлости“, Тридесет пет година Позоришта „Бошко Буха“, 1950-1985, Позориште „Бошко Буха”, Београд, 1985 99

МУЗИКА И „БУХА“

Разговори са Александром Локнером, Срђаном Марковићем, Иреном Поповић, Небојшом Громилићем, Дамјаном Кецојевићем и Маријом Миленковић Уводник: Ана Јанковић

Написао сам доста музике за децу, а за „Бошка Буху“ пет малих „мјузикла“... Стварати за децу значи радовати се, бити спонтан, говорити само „праве ствари“, бити искрен као дете... А позориште за децу? Па то је кућа-чаролија. Оно што дете види и чује у њој остаје јој као снажан утисак за цео живот... Ту се покреће његова машта и емоције, тако почиње да упознаје живот... А музика у позоришту? Па то је она главна и најнепосреднија снага-покретач емоције и маште. Може ли се испричати нека бајка без музике? Може ли се доживети страх (позоришни, наравно) ако одређена радња није пропраћена музиком. А да не говоримо о музици која прати радосна збивања на сцени. Сетимо се Дизнијевих цртаних филмова... Које дете (да не говоримо о одраслима) није запамтило и зазвиждукало песмице из разних позоришних представа и филмова? Чак би се могло рећи да многи комади за децу и филмови дугују своју популарност музици. И после свега реченог закључак је недвосмислен: Мора се имати много талента и поштења да би се успешно комуницирало са децом. 1

Једна од мање познатих ствари када је реч о „Бухи“ је порекло јединственог односа овог позоришта према музици и елементима музичког театра (у већем сегменту репертоара). И дан-данас ти елементи се чувају и прилагођавају на „Бухи“ својствен начин. Породица Нушић имала је веома блиске односе с композиторима оног времена, а нарочито са Стеваном Мокрањцем, којем су, између осталог, помогли око његовог мелографског рада на Косову. У животу Гите Предић Нушић било је много музике и познанстава и с другим великим композиторима и диригентима оног времена као што су: Сташа Бинички, Исидор Бајић, Јосиф Маринковић, Даворин Јенко, Петар Коњовић. Нушићев ангажман на српској музичкој сцени био је пресудан, као и у Народном позоришту, где су комади с певањем били значајан део репертоара, уз оркестар, институцију диригента и композитора. Нушић, аутор либрета прве српске опере, заједно с нашим најугледнијим композиторима повео је ову сцену све до савременог мјузикла.3 100

Константин Бабић2 Богата музичко-сценска традиција и дух у коме је Гита васпитана остаје да живи на различите начине кроз „Буху“. Сасвим је природно што је прва опера за децу „Дечја соба“ настала још у Родином позоришту, претечи „Бухе“, по либрету Десанке Максимовић; компоновао ју је Миленко Живковић, а изведена је у Народном позоришту 1939. године. Још једна опера за децу „Деда и репа“ М. Јорданског у изведби „Бухе“ била је 1954. на Сцени лутака уз пратњу Хора Позоришта, солиста и живе музике. „Бухина“ Сцена лутака имала је и први балет за најмлађе на репертоару још 1954. године – луткарску балетску представу „Вила лутака“ Јозефа Бајера. Поменимо да је Сцена лутака у новој згради 1956. премијерно отворена управо луткарским балетом „Копелија“ Леа Делиба. Кореографију која је оживела лутке балерине потписала је Даница Живановић. Пре уласка у Палату „Истра“ у неким представама на сцени Драме као и на Сцени лутака учествовао је Хор београдског Позоришта „Бошко Буха“, који је одржао и неколико концерата по делима Милојевића, Тајчеви-

Вашар у Тополи 1970

Ансамбл представе

Дечко који обећава 2009

Бојана Ординачев, Милош Влалукин

ћа, Мокрањца, Маринковића, Моцарта, Шуберта и многих других.4 Такође, оркестар Дечјег позоришта „Бошко Буха“ је живом музиком, уз диригента Боривоја Илића, а касније Душана Митровића (баш као што је то била пракса у Народном позоришту), пратио све представе на сцени за децу до усељења у Палату „Истра“. Од тада више нема техничких могућности за извођење таквих наступа, али традиција живе музике која прати представу на сцени негује се до данас кад год је комад жанровски близак оваквој идеји (у виду мањег музичког састава музичара на сцени, или близу ње). Задржало се и певање сонгова, који су веома важан део „Бухиних“ представа, често су прави хитови, а нарочито се чува традиција балетских нумера, које посебан значај имају у јединственим драмским бајкама али и другим продукцијама овог театра. „Буху“ 1970-их година поново карактеришу и представе с богатом кореографијом и раскошном музиком, најчешће у извођењу живог оркестра. Представе сродне мјузиклу често су биле врло блиске концепту тоталног позоришта: „Вашар у Тополи“ Добрице Ерића, мјузикл „Окасен и Николета“ по старофранцуском лирском тексту, „Плави зец“ Д. Радовића, А. Диклића, Љ. Ршумовића, М. Антића, М. Станисављевића (комп. Војкан Борисављевић), „Полетарац“ С. Стојановића (комп. Константин Бабић), шумадијски мјузикл „Торта са пет спратова“ Д. Ерића (комп. Константин Бабић), „Вилингора пуна разговора“ Божидара Тимотијевића (комп. Константин Бабић), „Долина сунцокрета“ Д. Ерића (комп. К. Бабић). Традиција се наставља преко „Београдости“ Милована Витезовића у режији Дејана Мијача (комп. Зоран Симјановић), „Рокенрола за децу“ Љ. Ршумовића (комп. Влада Дивљан и Срђан Гојковић), „Молитве за малко среће“ најављиване као фолкопера Срђана Анђелића (комп. Миша Блам) 1989. године, па све до представа које у својим најавама често садрже и одредницу „рок спектакл“ као што су: „Дечко који обећава“ Небојше Пајкића, „Мала сирена“ Људмиле Разумовске 2009. године, или су са живим бендом на сцени – „Школа рокенрола“ Милене Деполо из 2011. и „Том Сојер и ђавоља посла“ из 2011. па обновљен 2016. по тексту Милице Пилетић (комп. Срђан Марковић). Многобројне „Бухине“ бајке, али и друге представе с репертоара данас, као некад, имају сонгове и балетске нумере, богате су покретом и игром. Од композитора и диригента Куће Душана Митровића, те Константина Бабића, Војислава Костића (уз 102

класичне композиторе као што су Морис Равел и Римски-Корсаков, али и саставе попут Елипси, Старих трачера, Леба и соли, Екатарине Велике, Идола, Пекиншке патке, Кристала, Бајаге и Инструктора, Ансамбла Ренесанс, бенда Крејзи Мисисипи...) до Љубе Нинковића. Александре и Кристине Ковач, Саше Локнера, Исидоре Жебељан, Ирене Поповић и Срђана Марковића, од кореографа Позоришта Данице Живановић, преко Соње Лапатанов, Ферида Карајице, Лидије Пилипенко, Мојце Хорват, до Дамјана Кецојевића, Небојше Громилића и Марије Миленковић настају музика и покрет који чувају посебан израз овог театра. Неки од њих нам откривају колико музика и покрет играју значајну улогу у позоришту за децу и какве захтеве бајка као сценски жанр ставља пред њих, посебно „Бухина бајка“, специјалитет куће.

АЛЕКСАНДАР ЛОКНЕР Година 1992. Ивана је добила позив од Милана Караџића да игра Василису у „Василиси Прекрасној“ и успела је некако да наговори Љубу Ршума и Милана да пробају са мном. Тако је почело. До тада имао сам само две или три самостално потписане музике за представу, али сам већ био релативно дуго у послу – додуше као шегрт, тј. извођач радова код Пеђе Вранешевића – у том тренутку једног од најзаступљенијих позоришних композитора. Пеђа је (време велике Југославије) добијао по три-четири посла месечно и дешавало се да ми буквално донесе нотни запис теме и исприча нешто о атмосфери догађаја, а ја бих даље завршавао музику за представу („Баал“ у ЈДП-у, „Маркиз де Сад“ итд.)... Али ово је за мене био сасвим нов изазов! Кришом сам одгледао све што се тих дана давало у „Бухи“... И чуо дивне радове Љубе Нинковића, Енца Лесића и Неше Милосављевића (Неша Галија) а у сећању су ми још увек биле представе на које су ме родитељи или школа водили. Бајка! Имао сам велику, почетничку срећу. Прва бајка коју сам добио да радим била је једно од ремек-дела Мише Станисављевића. „Василиса Прекрасна“ буквално се сама писала. Од првог стиха, прве песме – Крадице су пошле

у лово – па до самог краја сви сонгови су се сами искомпоновали. Стих је сам давао ритам, атмосфера се сама наметала и једна по једна песма биле су скројене... Милан је имао јасну идеју од почетка и мислим да је то и била идеја водиља бар наредних двадесетак година у „Бухином“ опусу. Правимо бајке за децу , али и за одрасле... Правимо занимљиве, едукативне представе за све који маштају, уживају, знају да се играју и препусте. „Василиса“ је била почетак, а онда је дошло време стварања „Бухиног“ стила и доминација истог у наредним годинама... Као што су глумци играли до даске своје улоге, тако је и цео ауторски тим представе за децу радио до даске – дајући понекад и више од сто одсто својих могућности. Од те 1992. године и „Василисе Прекрасне“, па преко „Алисе“, „Снежне Kраљице“, „Пепељуге“ (1 и 2), „Аркадне авантуре“ и да не набрајам, јасно изграђен „Бухин“ стил – врхунски текст, врхунски ауторски тим, смела, увек нова режија, музика која се памти, врхунски глумци, захтевна шминка, техника, светло, тон – постајао је и постао стандард у приповедању бајки код нас и у региону. Никад нећу заборавити кад ми је на том првом састанку у „Бухи“, при одласку, Љуба добацио: „Сале, види, знаш, да буду хитови... Ипак, добро је да деца запевају неки сонг и кад оду кући после представе...“ Бајка се наставља! Музика „Бухиних“ представа временом је добила неколико својих карактеристичних особина. У почетку песме су знале да буду краће (наравно, све зависи од композитора и договора с редитељем), у текстуалном смислу – наративне, да причају нешто што можда у дијалогу није довољно објашњено, али нису имале велике амбиције у плесном, играчком смислу. С појавом озбиљних кореографа (С. Лапатанов, М. Хорват, Н. Громилић итд.) и сонгови у „Бухиним“ представама су све више постајали комплексни играчко-певачки доживљаји. На пример, сцена шуме из „Мале сирене“ (Мојца Хорват) или „Петар Пан“ (гусари, изгубљени дечаци итд.) или „Киша“ (отварајући сонг). Полако али сигурно дошли смо до бајке мјузикла. Много пута и много сцена сам имао са свим управницима, кукајући што немамо рупу испод сцене па да доведемо бенд, јер са живом пратњом многе „Бухине“ бајке постале би мјузикл бајке, што би сигурно био нови велики квалитет!

СРЂАН МАРКОВИЋ Стваралаштво за децу је поље неслућених могућности у слободи и разигравању ауторовог креативног бића. Као императив, у првом плану је успостављање контакта са оним најмаштовитијим и најлуциднијим простором унутар нас, у коме смо спремни да, чисти и растерећени од хтења и морања, кренемо пут авантуре у непознато. Јер баш тамо негде, иза седам гора, чека нас наговештај истине, наслућен срцем детета. Малишани, а и они мало старији, публика су која не трпи мистификацију нити претерану интелектуализацију. Пред младим гледаоцем стојиш јасан и разоткривен. Нема концепта нити квазиуметничког нагваждања, постоји само потреба за разумевањем и препознавањем љубави и радости уложене у процес стварања. Уколико смо као аутори дозволили себи фантастичну потрагу за златним ћупом на крају дуге, успели смо да делујемо аутентично и уверљиво на младог човека у публици и да пређемо рампу. Компоновању музике за позориште за децу приступам веома одговорно, поштујући интелект и интуицију креативног и мислећег младог човека. Рад на бајци захтева да музика пуца од лепоте и разиграности. У занатском смислу, то је можда и најозбиљнији залогај за композитора. Тема која прати одређену ситуацију или ликове треба да је довољно упечатљива и „кечи“, док осталим музичким средствима (хармонија, динамика, оркестар итд.) правите тонске слике и градите тензију. Музика је изузетно важна за оснаживање и оживљавање драмског предлошка, помаже наративу да се расцвета и пренесе емоционално значење текста. Радећи на најразличитијим насловима имао сам најбољу могућу школу коју композитор може да замисли. Праву променаду кроз различите жанрове, стилски времеплов кроз који сам се као музичар и аутор калио. „Том Сојер и ђавоља посла“ у режији Јована Грујића, по тексту Милице Пилетић и мотивима романа Марка Твена, био је права хит представа, пуна глумачко-музичких интеракција, жива, органска, са бендом на сцени и сонговима који су били интегрални део представе. У духу досељеничке музике раног блуза и госпела, права ода пријатељству и одрастању. „Чаробњак из Оза“ Милене Деполо, по мотивима Ф. Л. Баума, у режи103

ји Сташе Копривице, духовита је и нежна прича о потрази за остварењем, тамо иза дуге. Вечита прича о зову бића које тражи да се реализује и тако реализовано интегрише у заједници пријатеља и породице. Сонгови одишу свежином и младалачким полетом, али и лирском сетом. Писани у соулфул кантри и ретро џез маниру, а на текстове сјајне Милене Деполо. „Плави зец“, поново Сташа Копривица и Милена Деполо. Представа рађена у духу слепстик комедије, брза, размаштана и у естетици блиска „Луни тјунс“ цртаним филмовима. Идеалан полигон за показивање музичке шареноликости. Од ватрених салса ритмова који прате ватрени плес воћкица из различитих делова света, преко шансоне писане на речи измишљеног језика звучно блиског француском, до хитичног рок-џајв сонга на легендарну песму Душка Радовића… Драго ми је што сам сарађивао с храбрим и паметним редитељима који стваралаштво за децу не сматрају за трећеразредну уметничку форму, већ схватају значај и одговорност коју сви заједно имамо у креирању и подстицању критичког мишљења код будућих великих људи. У тренутку у коме је информација девалвирала својом претераном доступношћу, у коме су чула престимулисана непотребним садржајем, дете је наизглед заборавило како у своју свакодневицу да дозове машту. Управо се у том разигравању и размрдавању успаваних потенцијала крије могућност оздрављења савременог стваралаштва уопште. На нама великима је да покушамо да поново поверујемо срцем и душом у сопствено стваралаштво, како би оно добило духовно и емоционално значење без кога праве игре нема. У едукацији, у формирању и форматирању некаквих бољих људи, боље сутрашњице, једино што можемо је да поново и сами поверујемо.

ИРЕНА ПОПОВИЋ Компоновати музику за бајку значи размаштати се у мноштву боја, звукова и ритмова. Када сте на таквом тлу, онда не постоје ограничења већ само један пут а то је пут срца. Осећања која сам имала

104

као дете трудим се да озвучим и решења се напросто сама намећу. Позориште за децу је одговорност. Васпитавамо будуће генерације да буду публика која зна да увек оцени шта је добро. Учимо децу правим вредностима и никада не спуштам поглед у под. То су армије добре енергије које морају имати здрав поглед у будућност. У представама које сам компоновала у „Бухи“ сонг је био средство којим смо неку емоцију или неку ситуацију хтели да подвучемо. У нашим сонговима се гуске и жабе шепуре и свађају у представи „Немушти језик“, Оливер Твист се окуражи и затражи још хране у име свих својих гладних другара, виле ђускају док дарују Успавану Лепотицу или се кроз ритмични сонг презентују Букавац и Баук. Музика је ту да подржи, обоји а понекад и утеши.

НЕБОЈША ГРОМИЛИЋ Сценски покрет и кореографија у позоришту за децу су подједнако важни као и говор. Говором тела (сценским покретом) дочаравамо и појачавамо визуални ефекат говора у представи. Заједничком игром једног или више учесника (кореографијом) приказујемо комплекснији облик сценског покрета који садржи различите стилове игре, акробатике и уопштено способност самог тела да исприча причу на један посебан и атрактиван начин. Приступ кореографији и сценском покрету се разликује у зависности о чему се ради и какви све ликови постоје у представи. Када размишљам о покрету и кореографији за дечју представу, поставим се у улогу детета које гледа представу. Треба пронаћи дете у себи, пустити га да машта и уз помоћ техничких елемената, стилова и креативних решења довести га до жељеног циља.

ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ Приступ кореографији и покрету у позоришту за децу је исти као у позоришту за одрасле, не правим разлику. Некада кореографија треба искључиво да забави и анимира публику, а некада она може и да се одмакне од пуке подршке тексту. Некада пак има своју аутономну причу и поуку. Мада су поједини глумци врло физички спремни, не јурим за тиме да задивим публику њиховом виртуозношћу. Врхунске кореографије се могу видети на другим местима. Глумци нуде другу врсту квалитета, и аутентичног тумачења тога што чине на сцени, тако да највише тежим да из њих извучем ту аутентичност, и то што они сами нуде. Због тога најчешће на пробама – слушам, гледам и моделирам оно што добијем од глумаца и ауторског тима. Често полазим од дечје игре, и њихове снажне вере у ту игру. Дете само себи задаје правила игре у која до краја верује. Тако се и ја трудим да задам неки вокабулар унутар представе и да задам деци код како да читају тај вокабулар, који може бити мање или више апстрактан, може бити и хиперреалан. Доста представа које сам радио су биле врло чврсто жанровски одређене. „Плави зец“ је био слепстик за децу. „Пипи Дуга Чарапа“ је била хип-хоп, и имала је у себи све што он носи – дух побуне револуције... Али чак и кад се зада жанровски оквир, то за мене и даље не значи ограничење, не значи да покрет не може да се размашта у необичном правцу. То само значи да треба да припада одређеној естетици покрета, али све што ће се унутар тога десити је ствар наше маште и игре.

експресији а кореографија – плесне деонице у комаду. Приповедање живим сликама. Не правим разлику између позоришта за одрасле и позоришта за децу. Дете је мали човек, не омаловажавам га и увек захтевам висок домет изведбе. Дечја свакодневица и приче су предмет мог занимања и оно што покреће њих, покреће и мене. Сценски покрет појачава интензитет слике, истиче лепоту и пластичност, утиче на атмосферу у комаду. Опредељујем се пре за алузију и симболе него за илустрацију. Пливачи на сувом могу се купати у машти. Дете је озбиљан и паметан гледалац. Позориште за децу је важно за позориште као што је сликовница важна за књижевност!!!

АЛЕКСАНДАР ЛОКНЕР, композитор, клавијатуриста, аранжер, аутор сценске и инструменталне музике и члан бенда „Бајага и инструктори“. Дугогодишњи сарадник Позоришта „Бошко Буха“, компоновао је музику за многе представе ове куће. Добитник Стеријине награде. СРЂАН МАРКОВИЋ, композитор, извођач и професор џез певања у Музичкој школи „Јосиф Маринковић“ у Вршцу, као и предавач музике у интернационалној школи „Прима“ у Београду. Бави се примењеном музиком као аутор и извођач. Компоновао је музику за тридесетак позоришних представа у земљи и иностранству. Вишегодишњи сарадник Позоришта „Бошко Буха“. ИРЕНА ПОПОВИЋ, композитор примењене музике, као и музике за филм. Компоновала је музику за бројне представе у Србији и Црној Гори. Вишегодишњи сарадник „Позоришта Бошко Буха“. Добитница Стеријине награде.

МАРИЈА МИЛЕНКОВИЋ Сценски покрет и кореографија реформишу позориште за децу, подстичу развој њихових културних потреба, обогаћују и надахњују гледање. Драматургији се придружује покрет, сценски говор постаје вишеструк а телесност још израженија. Сценски покрет је глума са акцентом на телесној

НЕБОЈША ГРОМИЛИЋ, стални члан балетског ансамбла Позоришта на Теразијама. Поставио више од 70 позоришних кореографија у Србији и иностранству. Аутор кореографија за телевизијске шоу-програме, концерте, филмове, серије, музичке и рекламне спотове.

105

ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ, глумац, стални члан ансамбла Малог позоришта „Душко Радовић“, његов некадашњи в. д. директор, и редитељ. Био предавач сценског покрета на Академији лепих уметности у Београду. Добитник бројних награда. Радио сценски покрет на многим представама за децу. МАРИЈА МИЛЕНКОВИЋ, позоришна и телевизијска глумица. Била је професор сценског покрета, сада је професор глуме на Факултету драмских уметности у Београду. Радила сценски покрет на многим позоришним представама. Дугогодишњи сарадник Позоришта „Бошко Буха“. Добитница Стеријине награде за сценски покрет на представи „Трпеле“ Милене Деполо и Слободана Скерлића.

Ana Janković: Music and „Buha“ (Interview with Aleksandar Lokner, Srđan Marković, Irena Popović, Nebojša Gromilić, Damjan Kecojević, Marija Milenković) (SUMMARY) The text “Music and Buha” reveals the history of stage music tradition of Boško Buha Theatre and its development through time. This tradition has its roots in the time when Gita Predić Nušić and her father Branislav Nušić lived and worked, but also the initial idea of “Buha” as a children’s National theatre. Technical limitations of the new building created what was to become the basis of a specific new “Buha stage music style” predominant in the majority of productions, and this tradition is, in different ways, preserved and present to this very day.

Interviews with contemporary composers and choreographers: Aleksandar Lokner, Srdjan Marković, Irena Popović, Nebojša Gromilić, Damjan Kecojević and Marija Milenković reveal a more comprehensive picture about how music and stage movement of a unique “Buha” production come to be.

ALEKSANDAR LOKNER, composer, keyboardist, arranger, author of stage and instrumental music and member of the band Bajaga i instruktori. He is a longstanding collaborator of Boško Buha Theatre, who composed music for numerous production of this theatre. Laureate of the Sterija Award.

SRDJAN MARKOVIĆ, composer, performer and instructor of jazz singing at Josif Marinković music school in Vršac, as well as music lecturer at “Prima” international school in Belgrade. He is an ap106

plied music author and performer. He composed music for over thirty theatre productions locally and internationally. Longstanding collaborator of Boško Buha Theatre.

IRENA POPOVIĆ, composer of applied music and film music. She composed music for numerous productions in Serbia and Montenegro. A longstanding collaborator of Boško Buha Theatre. Laureate of the Sterija Award.

NEBOJŠA GROMILIĆ, a full time member of ballet ensemble of Terazije Theatre in Belgrade. He is the author of over 70 theatre choreographies locally and internationally. Author of choreographies for television shows and series, concerts, films, music and advertising videos.

DAMJAN KECOJEVIĆ, actor, full time member of Little Theatre Duško Radović ensemble, its one time acting managing director and theatre director. He worked as stage movement lecturer at the Academy of Fine Arts in Belgrade. Laureate of multiple awards. Worked on stage movement in numerous children’s plays.

MARIJA MILENKOVIĆ, theatre and television actress. She worked as a stage movement lecturer, and is currently the acting instructor at Faculty of Dramatic Arts in Belgrade. She worked on stage movement on numerous theatre productions. A longstanding collaborator of Boško Buha Theatre.

Laureate of the Sterija Award for stage movement in the production of “Suffered” by Milena Depolo and Slobodan Skerlić.

1 Константин Бабић, „Музика у позоришту“, „Тридесет пет година Позоришта ’Бошко Буха’“ 1950–1985, издавач Позориште „Бошко Буха“, Београд, 1985 2 Константин Бабић био је српски композитор, професор и шеф катедре за музичку теорију на ФМУ у Београду, као и професор у средњој музичкој школи „Мокрањац“, члан међународног жирија за хорску композицију у италијанском граду Арецо. Аутор око сто солистичких, камерних, вокално-инструменталних и симфонијских дела и многобројних музичких критика.

3 Народни комади с певањем били су свакодневица српског театра друге половине 19. и почетком 20. века. То је била наша верзија немачког зингшпила (музичко-сценског облика који поред певаних нумера има и дијалоге) а касније ће се развити постепено у прву српску оперу. Био је то и наш закаснели али аутентични одговор на грађанску оперу западне Европе, а Нушић је у овом сегменту (као либретиста) одиграо веома битну улогу. Прво драмско дело са строго уметничком музиком без народских примеса било је „Љиљан и Оморика“, с музиком Станислава Биничког, изведено 1900. године, а убрзо затим, 1903. године, премијеру ће имати прва српска опера „На уранку“ (Нушић/Бинички). С композитором Исидором Бајићем Нушић је створио оперу „Кнез од Семберије“, изведену 1911. на сцени Опере на Булевару Жарка Савића (дворана каснијег биоскопа „Балкан“), а с Биничким исте године прави и сценску ревију „Пут око света“, коју је жанровски окарактерисао као „чудновате доживљаје Јованче Мицића у десет слика са певањем“ и којом је одушевљавао публику Народног позоришта, те је изведена рекордна 32 пута. Поменимо и савремени мјузикл „Мистер долар“ из 1932. године, као и друга Нушићева дела која настављају да инспиришу композиторе: „Аналфабета“, „Путовање“, „Власт“, „Дугме“ и „Мува“.

4 Ирина Стојковић Кикић, „Позориште ’Бошко Буха’ Београд (1950–2000)“, каталог изложбе, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 2000 107

ДРАМСКА ПЕДАГОГИЈА – ДЕЦА У ПРЕДСТАВАМА ЗА ДЕЦУ

Разговор са Ненадом Ненадовићем Уводник: Милена Деполо

„Боље бити добар позоришни гледалац него рђав глумац“, говорила је Софија Вукадиновић разочараној деци која нису била примљена у Родино позориште и њиховим мајкама које су у њима виделе звезде. „Постојала је аудиција, сваком детету смо давали да нешто одрецитује или нешто прочита. Највише сам волела децу која нису учествовала на светосавским представама јер су она најгоре рецитовала, мислим много ’певала’. Тако кад мајке кажу: ’Знате, моје дете је увек играло на школској приредби’, ја кажем: ’Добро, ја ћу посебно с њим радити.’ И стварно сам ту децу морала много да исправљам јер су учитељице обично говориле ако је реч срце (у песмици), да ставе руку на срце, а ако се помиње небо, да дигну руке горе. То ја нисам уопште трпела у глуми, деца су у Роди врло природно играла, не певајући…“1 Нушићево „Мало позориште“ с почетка 20. века било је дечје позориште – деца су играла све улоге у комадима, за шта их је припремао највећи српски комедиограф, уз суоснивача театра, учитеља Михаила Сретеновића. Родино позориште, које је покренула Гита Предић Нушић, представљало је прелаз између дечјег позоришта и позоришта за децу: већину улога и даље су играла деца, али су за одређене роле ангажовани професионални глумци. Коначно, на традицији Родиног позоришта, настаје Позориште (за децу) „Бошко Буха“, у коме се дечјој публици са сцене обраћају професионални глумци. Међутим, у годинама по оснивању уз професионалне извођаче, у својству чланова Позоришта „Бошко Буха“, било је и око стотину деце, подељене у секције – драмску, балетску, хорску и солистичку – које су водили стално запослени стручњаци позоришта. Рад с овом децом је у промотивној публикацији позоришта штампаној 1956. описан на следећи начин: „… рад на глумачком оспособљавању деце представља једно сасвим ново и недовољно испитано подручје. Искуства која су стечена у Позоришту ’Бошко Буха’ за првих пет година његовог рада су мала и када једног дана, употпуњена и сређена, буду 108

приступачна и другима, представљаће занимљив материјал не само за педагоге већ и за све оне који се интересују за комплекс питања позориште–дете. Користећи искуства страних педагога и позоришних стручњака, Позориште обраћа нарочиту пажњу раду на дикцији и импровизацијама у облику драмских игара. Тек се касније прелази на праве драмске текстове, а поједина, нарочито обдарена деца добијају и улоге у комадима са одраслим глумцима.“2 Ипак, после неколико сезона ангажовање деце глумаца је престало, а „Бухина“ школа глуме се угасила. Међутим, у последњој деценији поново се испоставило да је присуство деце глумаца често драгоцено у професионалним представама. О томе најбоље сведоче представе „Господар мува“, по роману Виљема Голдинга и драматизацији Татјане Илић у режији Ђурђе Тешић, „Пази вамо“ Милана Марковића у режији Бојане Лазић, „Школа рокенрола“ Милене Деполо у режији Бобана Скерлића, „Петар Пан“, по роману Џ. М. Берија и драматизацији Иване Димић у режији Милана Караџића, „Оливер Твист“, по роману Чарлса Дикенса и драматизацији Милене Деполо у режији Милана Караџића. За те инсценације ангажовани

Оливер Твист 2018

Данило Арнаутовић, Филип Шпановић, Страхиња Азарић, Вељко Тривуновић, Павле Гајић, Павле Орлић, Никола Радуловић, Милош Јевтовић, Катарина Гојковић, Марко Гверо

Петар Пан 2016

Павле Орлић

су полазници београдских школа глуме, а најтешња сарадња успостављена је са Школом глуме Снежане и Ненада Ненадовића, глумца првака Позоришта „Бошко Буха“. Питали смо Ненада Ненадовића да ли је данашњи рад с децом наставак традиције успостављене по оснивању Позоришта. Од самог настанка Позориште „Бошко Буха“ имало је културну, али и едукативну улогу у одрастању деце. Поред својих уметничких домета и приказивања представа, природно је било да има и разне секције које су васпитавале будуће уметнике, али и гледаоце. Наш рад с децом који траје преко двадесет година логичан је наставак таквог приступа најмлађима и таквог начина размишљања о театру. Симбиоза коју смо направили с „Бухом“ подједнако користи и деци и позоришту и немерљив је допринос њиховом правилном одрастању. Сматрате ли да учешће деце глумаца у професионалним продукцијама подиже квалитет тих продукција? У чему се то огледа? Учествовање деце у настанку и потом животу професионалних представа је вишеструко корисно како деци, тако и продукцијама јер оне добијају на аутентичности и квалитету, тако да уместо претварања младоликих глумаца у децу, што се у скоро свакој изведби препозна и помало руши илузију позоришног дела, имате могућност да децу глуме управо деца са свом својом неисквареношћу и природношћу која доприноси истинитости те представе.

110

школа нису стигли да им одговоре. Све у свему, позориште је најзабавнији лек за све могуће будуће проблеме. По чему се деца која пролазе неки вид драмског образовања разликују од својих вршњака? Та деца већ после првих контаката с оваквом врстом едукације почињу да се издвајају по другачијем гледању на изазове и проблеме које њихово одрастање са собом носи. Лакше решавају шкакљиве животне ситуације, а могу и да препознају потенцијални проблем и боље га реше од друге деце. Имају све предиспозиције да постану добри, пристојни и културни људи чиме год да се буду бавили. Када је неопходно да се улога детета повери професионалном глумцу који годинама и изгледом може да игра млађег од себе, а када је боље ту улогу дати детету глумцу? Мислим да је увек најбоље да свако игра улогу која му је блиска по годинама. Граница између професионалног глумца и детета највише зависи од тежине драмске радње и одлука је процене редитеља који има идеју као то дело треба да изгледа.

На који начин учешће у професионалним представама утиче на децу глумце, њихов психолошки и емотивни развој? Деци је сарадња с позоришним даскама врло корисна јер се на непосредан начин упознају с позориштем, али и свим привилегијама које таква интеракција на сцени доноси. Они кроз игру и претварањем да су неко други често решавају своје животне чворове, недоумице и проблеме а да при томе тога нису ни свесни.

Увек се наглашава да деца имају право на храну, кров над главом, на образовање... Али деца имају право и на културу (и то је нека врста глади). Да ли овим видом едукације, дакле кроз бављење театром (без обзира на даља професионална и животна опредељења деце) можемо (можда најсвеобухватније) да одговоримо и на њихову потребу за музиком, за сликом, за причом и за покретом? Бављење театром нуди деци широк спектар могућности за задовољавање њихових културних потреба. Ту се преплићу и музика и игра и прича и покрет и глас, и свако дете може на једном месту да проба себе у свакој од тих различитости. Ако му то чак и не одреди будуће професионално занимање, онда ће му сигурно помоћи у било ком другом послу и с великим задовољством ће се сећати тих дана проведених с осталим позоришним заљубљеницима.

Какве користи имају деца од бављења позориштем? Поред тога што се ослобађају треме, што се уче тимском раду, правилном говору, побољшању физичке активности и меморије, добијају и одговоре на нека важна питања на која можда родитељи и

Како деца глумци реагују на неуспех – када нису у првој подели, или када нису изабрани на кастингу? Да ли и такве ситуације доприносе њиховом сазревању? Реакција на неуспех умногоме зависи од предавача који се баве децом, јер ако то представимо

на прави начин, онда деца неће имати никаквих проблема и схватиће неуспех као део нашег посла и нешто на шта се треба навићи. У исто време суочавање с таквим ситуацијама доприноси њиховом сазревању, буђењу амбиције, вредновању рада и жељи да сваки следећи пут буду још бољи.

Milena Depolo: Drama Pedagogy – Children in Plays for Children (Interview with Nenad Nenadović) (SUMMARY)

Ненад Ненадовић је члан Позоришта „Бошко Буха“ од 1987. године, и власник Школе глуме од 1999. Био је управник Позоришта од 2002. до 2005. У матичној кући одиграо је низ значајних улога, а за оне у представама „Принц – аркадна авантура“ и „Три мускетара“ добио је Награду „Гита Предић Нушић“.

Nenad Nenadović has been a member of Boško Buha Theatre from the year 1987, and the owner of the Acting School since 1999. He was the head of Boško Buha Theatre from 2002 to 2005. He realised a series of notable performances at his theatre, and received the Gita Predić Nušić Award for those in plays “Prince – an Arcade Adventure” and “Three Musketeers”.

Through the interview with Nenad Nenadović, one of the leading actors of Boško Buha Theatre and the owner of Snežana and Nenad Nenadović Acting School, we discuss drama pedagogy, the benefits in store for children growing up involved in the art of theatre, but also about the truthfulness and authenticity of the plays performed by children-actors.

1 Зора Вукадиновић, Родино позориште, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1996. Софија Вукадиновић (1904–1986) је, уз Гиту Предић Нушић, Миливоја Предића и Живојина Вукадиновића, основала Родино позориште, где је водила глумачку секцију, режирала представе и играла у њима. Била је глумица Народног позоришта у Сарајеву, а затим и у НП у Београду. Памти се њена улога Коштане. Крај каријере, до пензионисања, провела је у Београдској комедији (прим. аут.).

2 Ирина Стојковић Кикић, „Позориште ’Бошко Буха’ Београд (1950–2000)“, каталог изложбе, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 2000 111

У ОСНОВИ СВЕГА ЈЕ ИГРА

Разговор са члановима ансамбла Позоришта

Глумци који раде у позоришту за децу тврде да не праве разлику између играња за децу и за одрасле. И, наравно, они су у праву што се тиче дара, воље, труда и професионалне етике које улажу у свој позив. Ипак, постоји неколико веома битних разлика између играња у представама за децу и глуме у комадима за одрасле. Пре свега, дечја публика на сасвим другачији начин реагује на позоришни доживљај. Друго, у позоришту за децу постоји дијапазон необичних улога и карактера с каквима се не сусрећу глумци који се својим радом не обраћају деци. Чланови ансамбла Позоришта „Бошко Буха“ издвајају такве карактере и говоре о специфичностима овог дела њиховог позива.

ИГРАТИ ДЕТЕ АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ: Велики је изазов играти дете. Дете мора да се поистовети с вама. Увек сам се водио тиме да будем што чистији и што искренији. Некако се с годинама упрљамо на разне начине и неискрени смо, и зато може доћи до претеривања, персифлаже, карикирања. Заправо, треба да се вратимо на оно због чега смо почели да се бавимо овим послом, а то су игра и искреност, наивност. Важно је да деца у нашој игри препознају своја питања, проблеме, животне загонетке, а то ћемо постићи ако тим животним загонеткама приступимо онако како би им деца приступила. Мислим да није битно подражавати дете – глас, покрет... Али ако их убедите да сте један од њих, вероваће вам. ДРАГОЉУБ ДЕНДА: И за мене је важније да их придобијем на сцени него да их имитирам. АЛЕКСАНДРА СИМИЋ: Ми глумци смо посматрачи стварности. Користимо и нека проживљена искуства и потиснута сећања... Дете се не игра карикирано, оно има свој карактер који му дајете, као кад облачите нешто слојевито. Деца су у својој искрености понекад наивна и рањива, али су исто тако и промућурна и неочекивано зрела. АНДРИЈАНА ОЛИВЕРИЋ: Емоције су код деце појачане, они јасно и гласно говоре шта осећају. Играла сам две потпуно различите девојчице – Пипи Дугу Чарапу и Беки Тачер. Пипи је мушкобањаста, другар, харамбаша, предводник и мали зврк. А Беки је женствена, прототип девојчице с машницама, размажена, уредна, фина, штреберка. Жели да учествује у авантури, а пази да јој се не испрља хаљина. Некада посматрам децу и „уграђујем“ оно што уочим у своје улоге. За креирање лика Зле Вештице са Запада из „Чаробњака из Оза“, када се претвори у дете, искористила сам реакције свог сина Угљеше. Деца увек добро реагују на ту сцену, вероватно препознају себе.

112

БОБА ЛАТИНОВИЋ: Често сам била у прилици да играм децу, и радовала сам се тим улогама. Девојчицу Герду у „Снежној Kраљици“ играла сам 15 година. Тачно је да постоји опасност од претеривања, персифлаже, али сам успевала успешно да заобиђем те замке размишљајући о карактеру лика, његовим акцијама и околностима у којима се налази, а не правећи дете споља, имитирајући покрете и кретање детета. Наравно да се покрети деце разликују од покрета одраслих, али то је нешто што би, по мом мишљењу, требало да дође изнутра. БОРКА ТОМОВИЋ: Моја најдража „деца“ су Аника из „Пипи Дуге Чарапе“ и Сека Пела из комада „Змај Јовини пангалози“. Већ сам била на крају двадесетих, а оне имају по 7-8 или 10 година. Било ми је потребно да се присетим како је бити девојчица, а инспирација су ми биле и девојчице из окружења и другарице из вртића и из основне школе. Играјући Сека Пелу, присећала сам се штреберки из свог одељења, покрета, постуре тела... Нема потребе мазити се и подмлађивати се, деца су пунокрвне особе са ставом, само што имају десет година. Код њих је занимљиво што показују једну доминантну емоцију у једном тренутку, и њихове емоције се муњевито смењују. То их чини узбудљивим за игру. ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: И ја видим нешто у томе, управо због фокуса. Код деце су расположења интензивна, али променљива, те је добро јако „држати“ једну емоцију док се не пређе на другу. Волим да посматрам децу, и приметила сам да су деца веома брза у промени расположења, до краја су у једном расположењу док брзином муње несвесно прелазе на друго расположење. То ми је код деце најузбудљивије, а долази из истинске разбуђености и жеље да се радознало открију живот и ситуације у њему. ДРАГОЉУБ ДЕНДА: Ипак, деца су увек комплексна, у животу и у позоришту. Иако је на сцени дете, а његов лик доминантно обојен једном емоцијом, ни глумац – његов протагониста – па ни гледаоци не могу се отети пориву да иза главног осећања не препознају и сијасет других… То је једноставно у људској природи. БРАНИСЛАВ ПЛАТИША: Одавно нисам играо дете! А у ствари, сад кад вратим сећања, увек треба полазити од детета! Сваки лик је био дете. И не израсте свако дете у доброг човека. Вероватно је да се најчешће и види у каквог човека се развија свако дете. И ту долазимо до основног принципа играња неког лика. Искреност. Деца су искрена. Без обзира да ли су у праву или не. Тако их треба и играти. Без задршке и без обзира на године. ВЛАДАН ДУОВИЋ: Никад нисам играо дете, а волео бих да јесам. Глума је игра, која се увек повезује с децом, тако да није обавезно да будеш дете да би се играо. КАТАРИНА МАРКОВИЋ: Тренутно играм дете у „Министарки“, и у „Снежној Kраљици“. Та два лика су слична, иако су дечак и девојчица. Обоје пркосе ауторитетима, не пристају да се повинују одлукама одраслих, бучни су, тачни и чисти у показивању емоција. Када играте дете, наивније и невиније можете да пролазите кроз све околности кроз које лик пролази. Деца нису лишена ни сарказма ни ироније, само што то из њих излази несвесно, импулсивно. Мала Разбојница и Рака су иронични и саркастични, јер прате себе и своје побуде, па некако неосетно долази до ироније и сарказма. МИЛОШ ВЛАЛУКИН: Играо сам Пура Моцу у „Змај Јовиним пангалозима“, Хаклбери Фина у „Тому Сојеру“ и Газираног Курта у „Питам се, питам, колико са битан“. Никад нисам посматрао и имитирао дете, већ ми је радост игре помагала да се дете пробуди у мени. Децу треба играти искрено да би се публика везала за јунаке, хероје или антихероје. ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Да, битно је да децу у публици третирамо као одрасле. Значи, играм као за одрасле и не играм „дечјим“ средствима него у своје име – са свим проблемима и авантурама једног детета у представи. Мислим да је замка играти пренаглашено и подражавати децу, управо зато што ми се чини да се деца тада не препуштају ономе што виде на сцени, да не верују.

113

НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ: Када одрастао човек игра дете, глумачки позив се остварује у свој својој пуноћи. Када размишљам о детету, размишљам о машти и колико је она широка била и колико је стега и оквира добила нашим одрастањем та машта. Почнеш онда полако да скидаш те рамове са себе, да отклањаш сва та упутства за живот, да не размишљаш о томе како би требало, шта ће други рећи и да ли ће се некоме допасти, него урадиш баш онако како ти волиш и, ето, дођеш до те магичне речи „волети“. Волети свог пса, волети пљување у даљ, волети своју Мери Ен, волети своје каубоје… То је слобода. Бити слободан, тако на сцени оживљава дечак по имену Том Сојер. ВИКТОР САВИЋ: Верујем да сва деца за себе мисле да су Том Сојер, па и ја. Ипак, ја сам у представи био Бен Харпер. Занимљиво ми је било да играм дете какво нисам био кад сам био клинац. Бен је везан за мајку, осетљив и размажен. Градећи га, извлачио сам из памћења сву такву децу с којом сам одрастао. Пипаво је играти дете, да га не упростиш, да се не бенавиш, да не буде карикатура, него да га стварно одбраниш. Обожавао сам да играм ову представу. Неке сцене су ми стално правиле кнедлу у грлу, као растанак од Тома и Хака, када Бен тражи да му врате његов барловац.

ДОБРИЦЕ ПРОТИВ ЗЛОЋА КАТАРИНА ГОЈКОВИЋ: Све улоге које ми глумци играмо у тако специфичном позоришту као што је позориште за децу, за мене су једнако инспиративне и занимљиве. Играти злоћу, добрицу, животињу, шумског патуљка или Сунце, посвећеном глумцу је подједнак изазов. Бојити те ликове комиком је увек добродошло. Улоге које играм у мојој „Бухи“ су посве различите, злоћа, добрица, риба гргеч, звезда, краљица, вештица... Маштам, радујем се и живим те ликове. Све су ми занимљиве и играм се храбро. ТЕОДОРА РИСТОВСКИ: И ја се радујем свакој улози. Волим да играм што различитије ликове. Позориште за децу омогућава велику слободу, креативност и машту. Наша професија захтева управо игру. Сваки лик има своје слојеве, своју проблематику, разлог зашто је баш он ту, а не у некој другој причи. Свако ко је у причи зао има разлог зашто је такав постао, као што и хероји често направе лоше одлуке из ових или оних разлога. Зато и јесу хероји јер су желели погрешно, па схватили шта је добро и потом стремили ка томе. Нико од нас није црн или бео, па ни ликови које тумачимо. БОБА ЛАТИНОВИЋ: На почетку каријере углавном сам играла добрице (девојчице, принцезе, добре виле...) и то сам и волела и било ми је забавно. Тачно је да су злоће некад слојевитије писане, чак и духовитије, али кад је тако, имате изазов да добрици управо ви дате слојевитост. Први пут сам пожелела да играм злоћу када сам доживела да мојој колегиници, која је у тој представи играла злоћу, на крају, током поклона, цела сала пуна деце виче: „Уаааааа!“ Мени је то било феноменално. Била је толико опасна и грозна у својој злоћи да су је деца тако и доживела. Учинило ме је пресрећном када сам играјући Краљицу у „Малој сирени“ добила своје прво „Уааа“. Сада подједнако уживам и у добрицама и у злоћама, битно ми је само да се смењују. ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Волим да играм и добрице и злоће. Добрице ме увек изнова умију својом чистотом, и реченице које оне изговарају нас глумце чине бољим људима у том тренутку. Волим да будем добрица на сцени, али и у животу. Што се играња злоће тиче, оне ме увек посебно надахњују, јер све те вештице имају и своје страхове, и апсурдности и мрачне пориве. Треба их наћи и оправдати и играти као да их не осуђујете, а деца ће сама проценити зашто је добро – добро, а зашто је зло ипак зло и шта у једној бајци вештица чини добрим људима. Играти добрицу или принцезу или нежну девојку великих снова оплемењује глумца, а играти чудну и злу вештицу бескрајно забавља. И дивно је кад принцеза победи вештицу, једино тако је смислено и једино тако добијемо наду да ће и у животу бити исто. И кад смо деца и кад смо одрасли.

114

БОЈАНА ОРДИНАЧЕВ: Када глумиш добрице, добијаш могућност да играш јунаке које си замишљао и којима си се дивио као дете, када си читао те бајке. Добијаш прилику да будеш оно о чему си маштао – да победиш зло, да ослободиш принцезу, да избавиш некога, да баш ти пољубиш Снежану... То су ствари уз које мора да се одраста, не могу да замислим ништа друго. И онда порастеш и имаш прилику да будеш тај херој. Принцеза из „Мачора у чизмама“ је најзанимљивија принцеза коју сам играла и коју ћу икада играти. На тој представи ми се дешавало да се „заслушам“ и заборавим шлагворт, пошто уживам у сцени коју играју колеге. Принцеза је била необична, весела, ђаволак, пуна живота. Најзанимљивија добрица, увек ћу је памтити. Када сам играла Снежну Краљицу, прва асоцијација од које се не може побећи код ње је хладноћа. Она живи у леду и њено срце је залеђено. Она је емотивно хладна. Начин на који влада је такав. Она је суздржана, без емоције, без сувишних покрета, у већини случајева без повишеног тона, толико је моћна да нема потребу да се тиме служи. Она је злоћа без хумора, док је, рецимо, Анталија из „Принцезе и жапца“ другачија – мали сплеткарош, неваљалица. Снежна Краљица је опасна по живот, а Анталија је комична злоћа – и смотана, и не баш паметна, имала је блесав и смешан костим, и ето деца су уживала да јој се ругају. Борка, која је играла Гертруду, и ја смо једва издржавале да се не смејемо када су нам деца добацивала, али смо биле срећне што смо им пренеле оно што је требало да им пренесемо. БОРКА ТОМОВИЋ: Моја прва улога у Позоришту „Бошко Буха“ била је добро позната добрица – Снежана. „Снежана и седам патуљака“ Љубивоја Ршумовића је један од најдивнијих текстова које сам имала прилику да тумачим. Што се тиче рада на улози, принцезе увек на почетку делују као да су досадне и једнодимензионалне, да су само прототип добра и ништа више. Међутим, Милан Караџић је покушао са мном да направи Снежану од крви и меса, са слабијим и јачим странама, да покаже њену доброту. У игрању принцеза је лепо што публика све време навија за вас. И када играм злоће, тражим у њима људску страну, и разлоге који су довели до тога да они постану такви. Злоће су изразитије, можда због тога што је детету потребно да има јаснију разлику између добра и зла. Злоће често имају неки пут који пређу, па се покају и сазру, схватимо да имају дубоке разлоге због којих су такви постали. И злоће треба разумети и оправдати. Оживети их, али не учинити допадљивим. Размислити да ли ти ликови можда имају неку добру страну, за коју деца могу да се вежу и навијају да и злоћа постане добра. ВЛАДАН ДУЈОВИЋ: У представи „Мачор у чизмама“ играо сам главног негативца, Дива Ле Гиша. Био сам висок скоро три метра, и имао сам страшну маску. Таквог изгледа су деца могла да се уплаше, али нису, јер сам смислио да је див заправо несрећан јер је ружан, и нико неће да се дружи с њим. Његов највећи проблем је био што је несрећно заљубљен у принцезу. Неузвраћена љубав је нешто што су деца врло добро разумела, и схватила да он у ствари много пати. НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ: Ако поједноставимо и сведемо ствар на основну поделу, у бајкама, причама за децу, као и у књижевности за одрасле постоје добри и лоши ликови. Добри ће победити, лоши ће пасти, то је обично тако. И гледаоци ће, ушушкани у својој столици у мраку, гледати ка сцени и „упирати прстом“ у њих и мислити „и треба да падне“. Али ја не, ја стајем у одбрану негативца, говорим у његово име и питам: „Зашто правдате себе, а мене оптужујете? Шта то вас чини добрим, а мене лошим? Сетите се својих топлих загрљаја, прича за лаку ноћ, сетите се игре, драгих пријатеља, вољених. Сетите се свог одрастања, а онда пробајте да замислите моје. Да ли мислите да смо почели са исте тачке? Да ли ја волим што сам такав каквог ме видите? Да ли имам избор? Да ли вам је имало чудно то што су неки од најзанимљивијих ликова које сте гледали управо били негативци? И коначно, да ли стварно мислите да би постојао Петар Пан да није било Капетана Куке? Да ли би Могли постао најхрабрији мали човек да није било Шир Кана? Да ли би Мала сирена икада заплесала да није било Морске вештице и да ли би Робину Худу икада пало на памет да узме од богатих и да сиромашнима да није било Шерифа од Нотингема? Једно ’хвала’ би било у реду што вас чинимо добрима.“ БРАНИСЛАВ ПЛАТИША: Уживао сам играјући злоћу. Вештица у „Злом патуљку“, у режији Тимотија Бајфорда, била је диван изазов. Више простора, више маште и највише уживања. Кад играш добрицу, они су некако ограничени у емоцијама и у експресији. Често је њихова линија праволинијска. Са злоћама можеш да се играш. Они на свом путу врло често скрећу и лево и десно!

115

ВИКТОР САВИЋ: Управо тако. Моја прва улога је био Принц у „Снежани и седам патуљака“. Једна од омиљених, али и најтежих улога. Не зато што ми је била прва него и зато што је стварно најтеже играти принчеве, добрице које не пролазе кроз промене, него су отелотворење добра од почетка до краја. То је тешко, поготово у младим годинама, иако се баш у тим годинама играју принчеви. ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Тачно је да на први поглед злоће имају више слојева од отете принцезе која у бајци рецимо има „трпну“ функцију, али постоји начин и да се принцеза која трпи игра узбудљиво. Ако се игра изнутра, богатим унутрашњим светом емоција, то допире до деце и нисте им досадни као мирна и добра принцеза. Јер ниједна принцеза заправо није мирна. Она је само добра, није мирна. Мислим да је у томе кључ. Ако се тако посматра, и добрица има много слојева, само их треба пронаћи. ВИКТОР САВИЋ: Принц Џон из „Робина Худа“ је другачији принц, принц антихерој. То је много пространије, занимљивије, чак и лакше, што значи да ми је још примамљивије играње добрих принчева, јер их је теже направити занимљивим. И Змај Огњан ми је драг лик. Уживао сам док сам га играо. Чак сам и певао у тој представи, што ми баш није омиљено. Морам да напоменем и да је Бода Нинковић поставио тог змаја – он га је сажвакао, а ја сам га прогутао. КАТАРИНА МАРКОВИЋ: Углавном сам у свом позоришту играла злоће. Те ликове су већ писци учинили шармантним у начину и избору средстава како долазе до својих победа, које их фурије гоне да тако реагују и чине неправде добрим ликовима. Врло су шармантни и смешни у неодустајању од својих циљева. КАТАРИНА ГОЈКОВИЋ: Тренутно играм три различите злоће. Када сам спремала улогу Пепељугине маћехе, хтела сам да буде апсолутно зло, без задршке. Помоћ редитељке Иве Милошевић је била непроцењива. Концепт белих лица, стилизованог покрета и стих. Велики изазов за мене. Тражила сам равнотежу у игри не само због тоталног опозита Пепељуги већ суштинског зла према свима и свему. Парадирање емоцијама, лаж, јасан циљ... Зло. Надам се да сам је добро одиграла, јер ме деца не препознају после представе. Госпођа Корни из „Оливера Твиста“ је другачије зло. Она је заправо један тужан лик. Вероватно је одрасла у сиротишту, па је постала управница, и на крају се у то сиротиште вратила као станар... Тужно. Њено зло произлази из преживљене несреће и она не зна други начин да опстане. Трудила сам се да комични ефекат дође заправо из онога што она јесте, а то је та дубока туга. Потреба да се као ствараоци насмејемо тим злим ликовима, мислим, долази из жеље да их боље разумемо. А то глумац мора да уради. Моја трећа злоћа је Саветник у „Коњићу Грбоњићу“. И то мушка улога, прва у каријери. Много волим тог безобразника. Он је један опасан човек, пун разних комплекса. Споља пуца од самопоуздања, а заправо је плашљивац. Први ће се сакрити кад дође до невоље. Нажалост, такве људе сам имала прилике да сретнем у животу, и заправо су ми били инспирација. АНДРИЈАНА ОЛИВЕРИЋ: Моје злоће су увек доста појачане, трудим се да буду и смешне поред тога што су страшне. Зато деца некад боље реагују на злоће, често су ми добацивали из публике да навијају за мене. Моја Баба Гвоздензуба у „Немуштом језику“ их увек радује, њен смех, грба, трчање. Вероватно их то подсећа на начин на који се они играју, па су им ти ликови блиски. Можда их мало смехом и кажњавају, односно радују се када злоће испадну смешне и глупе, а добрице паметније од њих. МИЛОШ ВЛАЛУКИН: Од зликоваца сам, до сада, играо само Сајкса, који је апсолутно зло без иједног зрнца добра. Остали зликовци у „Оливеру Твисту“ имају неку дозу хумора, Ненси је мелодрамски лик, мења се. Драго ми је што сам га играо. Посебан је доживљај последња сцена потере кроз Лондон, у којој Сајкс отима Оливера Твиста. Навијање из публике је увек бурно и гласно, а то што ме деца не воле, показује да смо урадили добар посао. НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ: Када ми је понуђено да играм Фејгина, прва реакција мог глумачког бића је била: бежи, не можеш ти то. Тај човек има преко 80 година, он је један од највећих ликова светске књижевности, он подводи децу, искоришћава их, какав он живот води, шта ја могу да знам о томе? Онда изнова и изнова читам Дикенса и дивим се њему, а себи уливам још већи страх. И док с једне стране тонем у тај 116

Пипи дуга чарапа 2009

Немања Оливерић, Андријана Оливерић, Борка Томовић

Успавана лепотица 2017

Катарина Марковић

страх, с друге стране се буди спознаја. Страх, то је то. Повео ме је, а да нисам ни био свестан. Ако тај страх осећам у мојим годинама, колики је он онда у деветој деценији живота. Ако се ближи крај твог пута, страх мора бити огроман. Дај онда овамо тај страх, сад си мој, окупићу око себе живот, децу и даћу им све што им треба за малу услугу, та цена није скупа јер они немају другу понуду, они су ја, они ми држе страх. И тако почиње Фејгин. Мораш да се оголиш, да се понизиш и чекаш на знак, није лако. Али када добијеш пропусницу за тај свет, са пуним правом можеш да кажеш: „Тако је са великима.“ АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ: Теже је промашити с добрицом, али из искуства знам да су злоће у представама за децу често занимљивије написане и нама одраслима чак и симпатичније од добрица. Ту је замка, деца не би требало да се поистовете са злоћом – он треба да схвати да је погрешио и да се промени или да доживи неке последице, што ће деци послати поруку да се треба увек определити за страну добра. То је пипаво, и ми глумци некада умемо да се заиграмо и направимо их симпатичнијима него што треба. Најбитније је да порука буде јасна, да се определе за добре ликове. БОБА ЛАТИНОВИЋ: Као и у животу, тако ни у позоришту није све црно-бело и глумци често имају потребу да „запрљају“ добрице и да „омекшају“ злоће, али с тим треба бити врло опрезан, поготово у свету бајки, тј. у позоришту за децу. Ако злоћу омекшавамо тако што јој у прошлости налазимо оправдање за лоше понашање, то деци може да буде знак да за своје лоше понашање увек могу да нађу оправдање, што није добро. Међутим, може и да их научи да неко ко ради лоше ствари не мора нужно да буде лош, тј. да му треба некад опростити и помоћи да се избори са својим проблемима и вратити га на страну добра. Иста је ситуација и с омекшавањем злоћа уз помоћ хумора или шарма. Некад је то неопходно (Тролови и Пауци у „Хобиту“, Змај и Вештица у „Василиси“, Вештица у „Успаваној лепотици“...), а понекад то треба избећи и јасно ставити до знања деци да у лошем и у злу нема шарма, нити оправдања (Индијанац у „Тому Сојеру“, Абн Асур у „Аладину“, Саветник у „Коњићу Грбоњићу“...). АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ: Важно је и ком је узрасту намењена представа. За старију децу је битно нијансирати, они више схватају, у додиру су с вршњацима, почињу да уче шта је добро, шта је лоше, и разумеју да није добро увек бело, а лоше црно. Морају да схвате суштину, а то је лакше ако приближите и негативне ликове њиховим искуствима из живота. ДРАГОЉУБ ДЕНДА: Некада је у свету класичних бајки све било црно-бело, добро се бори са злим и на крају тријумфује. Порука је послата, и она је позитивна. Савременији текстови отварају многа нова питања, дилеме и нуде бројне нијансе у којима се зло и добро прожимају на суптилне начине. То је питање актуелности и тренутка у коме живимо. Зато је, верујем, данас много атрактивније играти бајке него рецимо пре пола века. БОЈАНА ОРДИНАЧЕВ: За нас је највеће задовољство у нијансирању: да су злоће зле, али и смешне. Да добрице чине добра дела, али да нису смерне. Магија је у зачињавању. Не користимо само бибер и со, него мало и збуњујемо зачинима. Чоколада може да буде и мало љута. Глумцима су занимљиви моменти изневереног очекивања, а деци је то урнебесно. ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Наравно да се злоћа несвесно „омекшава“ и да је глумци играју шармантно и допадљиво. У томе не видим ништа лоше, напротив – мислим да је то једини начин да их деца виде безболно и да им буду смешне и апсурдне – да виде да тако никако не сме и не треба. Мислим да је добро да омекшавамо злоће, а да тражимо кварове у добрицама, само да бисмо бајку учинили узбудљивијом. Ако то радимо суптилно и неприметно, онда бајка неће личити на живот него на бајку. ТЕОДОРА РИСТОВСКИ: Наш посао је да играмо живот. Логика не може да буде побркана или измештена чак и кад су бајке у питању. Публика која долази да гледа неку причу, дошла је са одређеним сазнањем и мерилима из неког света у коме сви живимо. Да би могла да разуме то што гледа, мора да има компаративну вредност на сцени или платну са светом из кога долази. Уметност постоји да би описала свет на креативан начин, да би упозорила, да би вербализовала на други начин живот који може бити приказан 118

кроз различите жанрове. Ликови које играмо морају имати упориште у реалним људима било да говоримо о вештици, змају или ружи. КАТАРИНА МАРКОВИЋ: У „Успаваној лепотици“ играм Вилу Сивила која изгледа фантастично, због костима. Занимљива је у својим реакцијама, па деца некада и за њу навијају. Ако су негативци бруталнији према добрицама, онда деца јако негодују. Свакако су злоће чаролија за играње. Добро је учинити је симпатичном јер се пролонгира напетост између публике и извођача – деци треба више времена да одлуче за кога ће навијати, а онда, када једном одлуче, онда је то експлозија. АЛЕКСАНДРА СИМИЋ: Мислим да се деца поистовећују с херојима и храбрим протагонистима... Воле и слабе, али поштене јунаке и здушно навијају за њих... Понекад се осећам као на рок концерту, толико је живо и кува у гледалишту. А понекад је таква тишина, у којој се прожимамо у дивној заједничкој емоцији! АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ: Из мог искуства, по аплаузу, деца се већински одлучују за добрице, што је поента представа за децу.

ИГРАТИ ЖИВОТИЊЕ, ПРЕДМЕТЕ, АПСТРАКТНЕ ЛИКОВЕ, ПРИПОВЕДАЧЕ БОБА ЛАТИНОВИЋ: Посебан куриозитет рада у позоришту за децу је и могућност играња врло необичних улога, тј. разних предмета, животиња, апстрактних појава... Увек сам се радовала оваквим улогама, јер ту стварно можете да пустите машти на вољу. Често ти ликови имају разне људске особине и по свом понашању подсећају на људе, али ипак спадају у свет фантастике и то је чаробно. У „Бухи“ сам током ове 23 године имала прилике да играм Голума у „Хобиту“, Огледало Приповедача у „Снежани и седам патуљака“, Ветар у „Василиси Прекрасној“, Причу Приповедача у „Пепељузи“, добре виле, разне животиње, разне предмете. Један од најзанимљивијих процеса рада у том контексту у последње време је рад на представи „Коњић Грбоњић“, где је редитељски концепт такав да поред тога што глумице играју мушке улоге, и поред тога што играмо и небеска тела и разне животиње, играмо и сценографију у сценама, тј. кревете, ормаре, чамац, казане. ВИКТОР САВИЋ: У „Плавој птици“ смо готово сви играли такве ликове. То је био врло занимљив процес, управо због тих апстрактних ликова – Ватре, Воде, Хлеба, Пса, Мачке... Мој Пас је био плашљив, нетипичан. Када се играју такви ликови, много помажу шминка, костим и покрет, да зађеш и поверујеш у оно што правиш. БОРКА ТОМОВИЋ: Ја сам у тој представи играла Мачку. То је била дивна, бајковита, нежна представа. Пошли смо од идеје да та мачка не буде стереотипна – лукава, опасна животиња која гледа само себе... Тражили смо за чиме та мачка жуди, а то је било да постане пријатељ с Псом. Нисмо се одлучили за сензуалну и заводљиву мачку, него мачку која живи поред контејнера, која није грациозна и чиста, већ временом прегажена и уништена. Била ми драга баш таква. УРОШ ЈОВЧИЋ: А ја сам играо и куцу и мацу, био сам Тото у „Чаробњаку из Оза“ и Мачак у „Успаваној лепотици“. Тото нема текст, целу улогу играм кроз покрет, мимику, лавеж. Посматрао сам свог мопса Кафуа. Од њега сам „крао“ типичне покрете, чешкање, стресање, „запишкавање“ – обележавање околине. Посматрао сам какав лавеж користи у односу на емоцију. Посматрао сам и мачке, њихов ход, елеганцију. Оне чувају љубав за себе, а пси су отворенији. То све сам покушао да отелотворим. Стварно имамо прилику да играмо врло специфичне улоге, ми који радимо у позоришту за децу. Ликови животиња не могу, или могу ретко, да се нађу у комадима који нису за децу. Ипак, животиње су често инспирација за глумце. И на факултету смо их узимали као инспирацију. На пример, ако играмо препреден лик – посматрамо лисицу.

119

БРАНИСЛАВ ПЛАТИША: Све зависи како је улога написана. Мачор у чизмама је толико вишеслојан лик, да би свако од нас пожелео да је таква животиња. Звер у „Лепотици и звери“ је најближи Хамлету у драмској литератури за децу. МИЛОШ ВЛАЛУКИН: Играо сам Жапца, додуше жапца који се на крају претвори у принца. Посматрао сам животиње и њихове покрете, занимљиво их је играти... Играо сам и Меду у „Плавом зецу“, али то није био класичан медвед. Представа је била рађена по моделу Looney Tunes-а и цртаћа на којима смо одрастали, па је то више био „човеколики медвед“. ДРАГОЉУБ ДЕНДА: Играо сам животиње, апстрактне ликове, митска бића, предмете, односно неживе ствари, бивао сам и приповедач… Све су то улоге и ситуације у којима глумац изводи глумачки задатак. Све се може – чак и најневероватнија ствар на свету – ако верујеш, имаш таленат, вештину, мотивацију… ВЛАДАН ДУЈОВИЋ: У представи „Змај“ играо сам, веровали или не, чекић и наковањ. На глави је био велики наковањ а у руци велики чекић. Ударао сам чекићем о наковањ, и кроз одређени покрет, ход био сам наковањ који говори. То се многима врло допало, иако сам се на моменте осећао смешно. Мислио сам – да сам то урадио на пријемном, никад ме не би примили на Академију. КАТАРИНА МАРКОВИЋ: Дивно је и глумачки узбудљиво играти апстрактне ликове, пушташ се у то без икаквих ограничења. С редитељем осмишљаваш тај лик визуелно и дајеш му особине које желиш, јер не постоји калуп у који мораш да га уклопиш. Играла сам Ноћ у „Плавој птици“, и тај полигон за игру није имао никакве ограде... Та слобода доводи до магије на сцени, то сви глумци прижељкују. ЈЕЛЕНА ТРКУЉА: Играње апстрактних појава или животиња или приповедача је глумцима у позоришту за децу прилика да се забаве својим телесним инструментом. Дакле, како се играмо телом, тако ћемо приближити рецимо Ватру или Сунце. Деца дивно тумаче различита средства и рукописе играња, те их неће збунити када се њишете на сцени и представљате, рецимо, морске таласе. Апстрактне појаве се не смеју играти апстрактно. УРОШ ЈОВЧИЋ: Апстрактни ликови, Сунце, поветарац, бунар обично су помагачи главном лику. Углавном носе неко искуство и мудрост. Веома ми се допадају те апстрактне појаве. То за младог гледаоца може да значи: „Слушај искуство...“ ДРАГА ЋИРИЋ ЖИВАНОВИЋ: Месец у „Коњићу Грбоњићу“ играм на основу мојих доживљаја Месеца – његову одвојеност, самоћу, хладноћу, оданост сенци у којој живи. Тражим изнутра асоцијације унутрашњег живота тог бића или ствари. То се односи и на децу и вештице – зашто су такве. Где су им ране које покушавају да залече. Свако је специфичан у односу на околности и комад који се игра, и редитеља и жанр, наравно. Не покушавам да се допаднем... Покушавам да подржим конструкцију представе и да оправдам лик. БОЈАНА ОРДИНАЧЕВ: Апстрактни ликови могу да изгледају онако како ми желимо, имамо потпуну слободу... Отворим очи, и тражим асоцијације у свом окружењу. УРОШ ЈОВЧИЋ: Када играмо приповедаче, а играо сам их више пута, треба наћи начин да се деци привуче пажња. Треба оплеменити, оприродити текст, наћи неки гег, шармантан поступак, мењати ритам, тражити мистику... Ако им привучем пажњу, ћутаће и пратиће... Ако им падне пажња, трудим се да их придобијем. Глумац кроз искуство процењује како да деци буде занимљивији. Кад треба да направи паузу, кад да се смири, кад да реагује бурно, кад да пита децу, колико да чека одговор. Волим интеракцију с публиком, волим да гледам како реагују... Приповедач може да се определи за коју страну навија, јер и деца непогрешиво навијају за своје хероје.

120

Boško Buha Theatre Ensemble Members: Playfulness is at the Core of Everything (SUMMARY) There are several very important differences between performing in children’s plays and that in plays intended for grown ups. First of all, an audience composed of children reacts to a theatrical experience in a completely different manner. Secondly, children’s theatre involves a wide range of quite unusual parts and characters that actors who do not address children in their work seldom, if ever, encounter. Members of Boško Buha Theatre ensemble reflect on such characters and share their thoughts on them. How does a grown up person play a role of a child? Do they support them or defend them “from within”? Also, why are villains, as a rule, more attractive to play? What colours these actors use to paint their positive characters, so important as carriers of a play’s ideology? Also mentioned are the roles of animals, abstract phenomena and objects that members of Boško Buha Theatre ensemble consider an infinite source of inspiration in terms of their acting.

Towards the end of this round table of sorts, we conclude – playfulness is at the core of everything.

121

80

TE

Београдости 1980

Зорица Јовановић, Иван Костић, Злата Јаковљевић, Сава Јовановић, Предраг Панић

Пинокио 1980

Зорица Јовановић и Гордана Гаџић

Немушти језик 1981

Сава Јовановић

Стара продавница реткости 1982

Бранислав Платиша, Зорица Јовановић, Миленко Заблаћански, Сузана Петричевић

Хобит 1982

Зорица Јовановић, Мирко Ђерић, Злата Јаковљевић

Све је добро што се добро сврши 1984

Ненад Ненадовић, Миленко Заблаћански, Драгољуб Денда

Дивљи лабудови 1984

Драгољуб Денда, Зорица Јовановић, Драга Ћирић Живановић, Бранислав Платиша, Милорад Јекић

Све је добро што се добро сврши 1984

Марица Вулетић и Ненад Ненадовић

Школа за кловнове 1986

Предраг Панић

Зли патуљак 1986

Вјера Мујовић и Зорица Јовановић

Бајка о Вуку и Србима 1987

Предраг Панић, Предраг Бјелац

Конрад – дете из конзерве 1987

Вук Костић и Оља Грастић

Сумњиво лице 1988

Предраг Бјелац, Александар Горанић, Драгољуб Денда

Зелени птић 1988

Ненад Ненадовић и Александра Симић

Змај 1989

Драгољуб Денда, Марица Вулетић, Александар Горанић

Виђење Исуса Криста у касарни В.П. 2507 1988

Видоје Вујовић и Слободан Нинковић

МАГИЈА ПОЗОРИШТА У ОКУ ДЕТЕТА

Сузана Плавањац

У анкети коју сам спроводила поводом 60. рођендана Позоришта „Бошко Буха“ ученици су ми одговорили да иду у театар јер једино у позоришту деца могу да удишу исти ваздух као и њихови јунаци, да их позориште учи да разликују добро од зла, да је оно боље од телевизије, те да од посматрача прави учеснике. Значајна улога позоришта у образовању и васпитању деце је неоспорна чињеница – позориште је важан елемент дечјег васпитања. Историјски гледано, сарадња школе и позоришта почиње од покрета Ново васпитање, који у 19. веку заговара да су поједине дисциплине уметности, па и театар, важни елементи васпитног процеса, због чега су представе биле превасходно поучне и усмерене на постизање циљева васпитања. Позоришта за децу у већини европских земаља настала су до краја 19. века. Социолошки, овај покрет је заснован на промени начина на који су деца посматрана у породици – док се у 17. веку на дете гледа само као на потомство у смислу наставка лозе и очувања материјалног иметка породице, касније се дете јавља као центар афективног живота породице и брига о васпитању и образовању подмлатка постаје значајни део родитељстава. Теорија онтогенезе у пренаталном развоју, да дете пролази све етапе развоја живих организама, аналогијом је пренета и на културни развој, те се полази од митова и бајки и стиже до фолклорних и интелектуалних садржаја које треба нудити у позоришту за децу. И тај пут (вољно или интуитивно) прати репертоар „Бухе“. Истински, од свог настанка и у сваком свом облику, позориште је утицало на целокупно друштво, 130

па и на децу, на формирање карактера, на развој сензибилитета личности детета, на радост, тугу, страх, наду, бес, љубав, на активан став према животу, а уз то је подизало културни ниво друштва. У Позориште „Бошко Буха“ већ 27 година доводим ученике да у тами, гледајући представе, нешто доживе, преживе, да уживају, боре се за правду и љубав, да се боје, подстичу витеза, пастира, змаја или неког другог јунака. Све ове активности их трансформишу нијансу по нијансу, и подижу њихове естетске и моралне карактеристике, те трајно изграђују њихове погледе на свет. Већ сама најава да се иде у позориште изазива радост и узбуђење у школи. Припреме које обухватају упознавање с позоришним занимањима, причу о лепом понашању у театру, па и о томе како се треба обући, затим о писцу дела и о ликовима, стварају атмосферу у којој „пуцкета“ ишчекивање и у којој се и вожња аутобусом до позоришта доживљава као лет летећим ћилимом. Нестрпљење се усија у позоришном холу, када се у општој гунгули разгледају плакати, гледају ученици других школа и ишчекује тренутак уласка у салу. Чак и тада има простора да се узбуђење подигне на виши ниво, пошто се напрегнуто посматра завеса, чека њено подизање и први звук са сцене.

Први лого Позоришта

И када се то деси, заплови се уз помоћ светла, музике, гласа и изгледа глумаца у свет маште и у светове који се не могу видети у видео-играма, на рачунарима, у светове недоступне свима који нису ушли у позориште. Четврти зид се разбија и живот са сцене улази у гледалиште, и гледалиште се пење на сцену својом вером у оно што се дешава док траје представа. У 60–90 минута сви се смрзавају уз Снежну Краљицу, сви лете као Петар Пан, јуре стазом од црвене цигле уз Дороти, навијају за Мачка, или стрепе шта ће се десити Оливеру Твисту. Неки нови-стари језик научили су уз „Змај Јовине пангалоге“, плакали су због Мале Сирене и њене несрећне љубави, схватили да је љубав у породици без цене уз Кишу, бојали се Индијанца и Тетке Поли у „Тому Сојеру“, открили митолошке ликове у „Царевом заточнику“. Сва та магија и чудо нестају већ с првим аплаузом на крају представе, када се реалност враћа, али у очима остају искре позоришта и мала срца се пуне. Представе у „Бухи“ руше четврти зид, али не на јефтин начин – провокацијом на вербалну или физичку реакцију – него провоцирајући мисао и емоцију. Ту је шанса да се школа настави на естетику позоришта, да се естетика и етика зачете током интензивног доживљавања представе искористе у дидактичком циљу – да се поред задовољавања емотивних и социјалних потреба деце развију и интелектуалне способности. Морална кичма и интегритет личности су заједнички циљ и уметности и образовања, и то је семе које треба да проклија у синергији театра и школе. „Буха“ представља бајке на начин који ваја мислећу особу, док школа настоји да је дисциплинује, што је понекад супротстављено, али постоје људи из оба табора који годинама доводећи децу у театар или играјући за њих премошћавају супротности и сарађују у једном циљу – да помогну у одрастању и разумевању данашњег света и подизању еманципованих младих – одговорних, емпатичних, вредних, еколошки свесних, енергичних, а у жељи да побољшају заједничко друштво и свет. Позориште има привилегију да отвори „незгодне“ теме данас често присутне у животу деце, теме које 132

им умногоме отежавају да разумеју свет. „Буха“ се спремно ухватила укоштац с њима и бавила се насиљем, дискриминацијом, распадом породице, другим формама породице, хипокризијом у породици и друштву, па чак и у политичком животу. Немерљива је корист коју смо добили у школи након гледања представа које су проблематизовале ове теме – „Магареће године“, „Киша“, „Господар мува“, али и „Госпођа министарка“, као и трибина после ових извођења или разговора у школи. Посебно благо које „Буха“ већ годинама износи пред очима и отвореним устима малих гледалаца су бајке – облаци магије, мистерије и фантазије – које данашњем информатички окованом детињству и школовању дају укус и мирис правог детињства. Ниједна победа или достигнути ниво видео-игре не успева да срце детета закуца тако снажно, да се озноје дланови пратећи борбу добра и зла, или да се затворе очи, али ипак жмирећи прати да ли ће Биберче победити аждају. Приче које започињу већ по повратку с представе показују да свако наставља да игра представу у себи, да развија лик или да га само имитира, цртежи и састави су сведочанства да доживљај уметности свако дете даље преживљава у себи и гради један нови свет и виђења света. У свету који се сваки дан мења потребно је од малих ногу бити спреман да све видиш и разумеш, да имаш став да ли је ново увек и добро. У свету у коме се креативност стално афирмише, али ретко подржава уколико није лукративно усмерена, креације које следе након посете позоришној представи су богатство, али оно које се не представља профитом. На крају, кад се уз бајке и драматизације школске лектире стигне до вечерње сцене, чекају нас Шекспир, Голдони, Лабиш, Голдинг и Нушић. Тамо стижу одабрани, чије очи и даље светле када се понуди одлазак на представу, они којима није тешко да у фебруару у суботње вече крену у позориште и да се враћају по мразу, они који прескоче тренинг да би гледали Гонџу или Кају (а тако их интимно зову). И ако само десети део генерације стигне до вечерње сцене, моја мисија је успела.

Сузана Плавањац двадесет седам година ради као педагог у ОШ „Јован Стерија Поповић“ на Новом Београду. Од почетка свог професионалног ангажовања континуирано реализује факултативне програме чији је циљ да школу блиско повежу с институцијама културе – посебно позориштима и музејима.

Suzana Plavanjac: Magic of Theatre in the Eye of a Child (SUMMARY) Through the example of collaboration of Boško Buha Theatre and Primary School Jovan Sterija Popović, the text “Magic of Theatre in the Eye of the Child” sheds light on the important subject of collaboration between theatre and schools, from the 19th century, when it all began through the New Upbringing movement, to present. Observing reactions of her pupils, the author notes that Boško Buha Theatre plays successfully communicate with children’s audience, provoking thought and emotion, and points out the opportunity for schools to draw from theatrical experience in the teaching process – developing children’s intellectual capacities along with meeting their emotional and social needs. The moral backbone and personality integrity are the goals arts and education share, which is the seed that needs to grow in synergy of theatre and school.

Suzana Plavanjac has worked as pedagogue at Jovan Sterija Popović primary school in New Belgrade for twenty seven years. From the very start of her professional engagement, she has continually realised facultative programmes with the goal of creating close connections between school and cultural institutions, particularly theatres and museums.

133

„БУХИНА“ ТЕАТАРСКА ИНТЕРНАЦИОНАЛНА БЕОГРАДСКА АВАНТУРА Милена Деполо

ТИБА фестивал покренут је 2003. године. Основала га је Скупштина града Београда, док је организатор било Позориште „Бошко Буха“, из кога је и потекла идеја о неопходности постојања интернационалног фестивала позоришта за децу и младе, и чијим је људским и финансијским ресурсима ова манифестација реализована. Пошто су се последице година изолације одразиле и на културни живот, замисао је била да се публици, али и театарским ствараоцима за децу и младе омогући увид у савремено светско позориште намењено том узрасту.

сни театар, и посебно важан сегмент – представе за тинејџере које се баве провокативним темама – смрћу, распадом породице, проблемима одрастања. Управо такве представе охрабриле су домаће ствараоце да у своја тематско-идејна интересовања уврсте ове, друштвено-ангажоване, проблемске представе. Гран-при припао је класичној руској причи у новој интерпретацији врхунских уметника – „Каштанки“ руског позоришта Ekatarinburg Youth Theatre, а Специјалну награду за нове тенденције добило је „Моје дуго путовање кући“ међународне трупе NIE (New International Encounter).

Од тада се сваког јуна у Београду окупљају уметници из Европе и света и размењују своја позоришна искуства. За селектора Фестивала изабран је драмски писац Игор Бојовић, а на првом ТИБА фестивалу установљене су и награде које се додељују сваке године. Гран-при прве Тибе интернационални жири доделио је „Хенрију V“ позоришта Мала сцена из Загреба, а Специјална награда за нове тенденције припала је Лутковном гледалишчу из Љубљане за представу „Папагено свира магичну фрулу“. Већ после првог Фестивала запажају се одређена тематско-идејна померања у нашим театрима за децу, што је несумњиво одговор домаћих стваралаца на стремљења у европском и светском репертоару која су виђена на Тиби.

Програм 3. ТИБА фестивала био је махом заснован на представама невербалног театра, у свету веома популарног, а код нас потпуно занемареног, и у позоришту за „одрасле“, а посебно за децу и младе. Такође, први пут код нас игра се и представа намењена публици узраста од једне до три године. Трупа NIE добитник је Гран-прија за представу „Корак до сећања“, у којој редитељ Алекс Бирн користи кловнове, песму, сторителинг, анимацију, хор и покрет. Специјалну награду за нове тенденције добиле су представе „Закрпенијада“ трупе Carre Blanc, и „Кики и Бозо“ Малог позоришта „Душко Радовић“.

Друга ТИБА је, по жељи селектора Игора Бојовића, публици пружила увид у различитост репертоарских политика на разним европским сценама, па смо гледали представе рађене по мотивима класичних бајки и митова, али и невербални пле134

Након три године постојања ТИБА је све значајнија на календару овдашњих, али и светских позоришних фестивала за децу и младе. Домаћа публика све чешће има прилику да се сретне с представама које разбијају четврти зид, на којима публика не седи на столицама, већ на јастуцима, на којима није више само неми посматрач него и

активан учесник… Четврта ТИБА је, између осталог, остала упамћена и по „Малој сирени“ ирске трупе Big Telly Theatre, која се одигравала у природном амбијенту Андерсенове бајке – у води. А пошто је ТИБА постала главно место сусрета за уметнике из целог света, на њој је потекла идеја и за српско-данску копродукцију, представу „Окамењени принц“ Марка ван дер Велдена, у Малом позоришту „Душко Радовић“, која је и добитник Гран-прија 4. Тибе. И Специјална награда за нове тенденције припала је домаћој представи – „Алиси“ Позоришта „Бошко Буха“; иста је добила и новоустановљену Награду за најбоље уметничко достигнуће, коју од 4. издања Фестивала додељује жири АССИТЕЈ-а, а поделила ју је с представом „Слон и крокодил“ данске трупе Corona la Balance. На 5. ТИБА фестивалу учествовале су трупе из целог света и то с представама потпуно различитих театарских праваца – од бајки до проблемског позоришта, доносећи идеју да трендови у позоришту нису важни – најважније је испричати праву причу на прави начин. Гран-при добила је трупа Consol Theater из Немачке за представу „Црвене, црвене ципеле“, Специјална награда за нове тенденције није додељена, а Награда за најбоље уметничко достигнуће отишла је Малом позоришту „Душко Радовић“ за „Малог принца“. Од 6. издања фестивала ТИБА има нове селекторе – Игор Бојовић је то место уступио редитељима Николи Завишићу, који је правио избор иностраних представа, и Сташи Копривици, задуженој за одабир домаћег програма. Публика је гледала чувене бугарске луткаре („Принцеза и змај“, Луткарско позориште Софиjа), затим представе које своју причу преносе користећи најсавременије дигиталне технологије („Јапанска башта“, Compagnie T.P.O. из Италије, „DRONTE etc.“, трупе Krepsko из Чешке), до класичног позоришта. Ипак, селектори су се сложили да је једини критеријум избора представа – озбиљан приступ бављењу позориштем за децу, који је, како је Сташа Копривица написала, постао права реткост. Гран-при и награду АССИТЕЈ-овог жирија добила је „Прича о породици“ Compagnie Rodisio из Италије, а Специјалну награду за нове тенденције „DRONTE etc.“ трупе Krepsko. И инострана и домаћа селекција на 7. ТИБА фестивалу биле су засноване на музичком и плесном позоришту, па је евидентно да је преовлађујући

тренд те сезоне у савременом театру за децу и младе био коришћење живе музике, плеса и покрета, па тек на крају – речи. Језик ових представа је универзалнији од вербалне комуникације, и самим тим много ближи млађим генерацијама. И награђена остварења припадају овом правцу – Гран-при и АССИТЕЈ-ову Награду за најзначајније уметничко достигнуће добиле су „Афричке бајке“ трупе Dschungel Wien из Аустрије, Специјалну награду „Књига лутања“ Малог позоришта „Душко Радовић“ из Београда, а АССИТЕЈ-ов жири је наградио и „Рапсодију за џинове“ Trickster Theatre-a из Швајцарске. Године. 2010, на 8. ТИБА фестивалу, сви су били окупљени око идеје да позориште и те како може бити активан учесник у креирању будућности земље у којој живимо, то јест мале и младе публике којој се обраћа. Поднаслов „Мале форме – велики садржаји“ сведочи управо о томе да су у театру довољни једна добра замисао и доста креативности да би се публици пренела јасна идеја о тренутку у коме она одраста. Представе на 8. Тиби нису биле технички захтевне и гломазне, у њима није било улепшавања стварности, и позивале су публику да се укључи у дијалог и учествује у размени искуства. И Тибин пратећи програм, који од ове године постаје веома битан сегмент Фестивала, подржавао је ту идеју. У организацији ТИБА фестивала, АССИТЕЈ-а Србије, Казалишног епицентра и British Council-a одржан је Интернационални форум драмских писаца „Драматургија у одрастању“, посвећен могућностима, пракси и техникама развоја драмског стваралаштва за децу и младе. А започета је још једна веома важна пракса – семинар у организацији АССИТЕЈ-а Србије „Друштвено одговорно позориште за децу и младе“ бавио се разменом искустава позоришних уметника и просветних радника, те разматрањем могућности за ближу и непосреднију сарадњу ове две институције, јер тек њиховом интеракцијом на прави начин се долази до заједничке циљне групе – деце и младих. Све три победничке представе биле су друштвено ангажоване – Гран-при добило је Мало позориште „Душко Радовић“ за „Буђење пролећа“, Специјалну награду – „У лабиринту сексуалности“ Поетског театра младих Јувента из Босне и Херцеговине, а жири АССИТЕЈ-а наградио је „Господара мува“ Позоришта „Бошко Буха“.

135

Девета ТИБА наставља сличне тематско-идејне тенденције, и „Минимални ЏИН“ је логични наставак „Малих форми – великих садржаја“. АССИТЕЈ-ов семинар посвећен сарадњи позоришта и школа, „Процес медијације између позоришта и школа“, због прошлогодишњег позитивног искуства акредитован је од стране Министарства просвете Републике Србије. Установљен је и циљ оваквих семинара, а то је да се њихова пракса устали и омогући позоришним и просветним радницима да проблемима својих ученика, односно публике прилазе на јединствен и добро и стручно осмишљен начин. Гран-при 9. Тибе жири је доделио двема представама – „Славуј и кинески цар“ Народног позоришта Кикинда, и „Приче са поморског путовања“ трупе NIE, која је овенчана и АССИТЕЈ-овом Наградом за најбоље уметничко достигнуће. Специјална награда за нове тенденције припала је изведби „У сенци Хамлета“ Дечјег културног центра из Београда. После десет година постојања ТИБА је постала етаблиран фестивал у домаћим размерама, али и у светским, на изненађење многих. На 10. издању Фестивала селекторка је Милена Деполо. Учествују трупе и позоришта из Израела, Немачке, Шведске, Шпаније, Италије, Словеније, Хрватске и Србије. Програм је обухватао представе за најразличитије циљне групе – од представа за бебе, као што су „Месечева река“ позоришта DA.TE. DANZA из Шпаније и „On-off“ La Baracca Testoni Ragazzi из Италије, до оних које су се обраћале тинејџерима – „Поводом Галеба“ Позоришта младих из Новог Сада и „Ромеа и Јулије“ Лутковног гледалишча из Љубљане. Поднаслов Фестивала био је „Шест дана за вундеркинде“, инспирисан главним јунаком представе „Мали Амадеус“ Луткарског позоришта Аgadit из Израела, а са жељом да, осим оних са сцене, посебно апострофира оне из публике, јер у квалитетном позоришту за децу које цени своју публику сваки мали гледалац постаје баш то – вундеркинд, и свако је важан. Ту су и пратећи програми које Фестивал спроводи у сарадњи са АССИТЕЈ-ом Србије. Десета ТИБА се просветним радницима обратила радионицом „Обогаћивање позоришног искуства“, коју је водила исландска редитељка и драмски педагог Вигдис Јакобсдотир. Чланица жирија Тибе Нтшиенг Мокгоро одржала је презентацију „Позоришне праксе и искуства у Јужној Африци“, а Диана Кржанић Тепавац, председница АССИТЕЈ-а Србије, осмислила је изложбу „Моћна путовања“ посвећену ТИБА фе136

стивалу, његовом десетогодишњем трајању. Аутори фотографија били су Вукица Микача, Ема Сзабо, Бранко Игњатовић и Ђорђе Томић. Гран-при је припао „Ромеу и Јулији“ Лутковног гледалишча из Љубљане, а добитнице Специјалне награде за нове тенденције биле су глумице представе „Пет дечака“ Малог позоришта „Душко Радовић“ – Душица Синобад, Маријана Вићентијевић Бадовинац, Дубравка Ковјанић, Јелена Илић и Ана Марковић; жири АССИТЕЈ-а Награду за најбоље уметничко достигнуће доделио је представи „On-off“ трупе La Baracca Testoni Ragazzi. И после деценије ТИБА фестивалу је, на жалост и неверицу многих, дошао крај. Свих десет година постојања ТИБА је функционисала као програм Позоришта „Бошко Буха“, а не као самостални фестивал. Како је годишњи буџет Позоришта смањиван из године у годину, смањиван је и буџет Фестивала, све док није постало немогуће одржати га на достојан начин, на шта су публика и стручна јавност биле навикле. Ипак, ТИБА је оставила важне трагове на које Позориште „Бошко Буха“, и сви они који су допринели овом фестивалу, може да буде поносно. Била је једини интернационални фестивал позоришта за децу и младе (подсећамо, Звездариште је регионални, а Фестивал у Суботици је фокусиран на луткарско позориште). Радила је на подизању свести о важности театра за децу и младе, које се најчешће сматра позориштем нижег реда. Омогућавала је сусрете позоришних професионалаца из разних земаља, што је давало простор за договарање копродукција и других облика сарадње, али је и пружала прилику да се домаћи уметници представе и промовишу у свету. На Тиби су учињени важни кораци за успостављање ближе сарадње између школа и позоришта, а то је један од горућих проблема када је реч о театру за децу и младе. Деца Београда могла су да упознају различите културе и језике, различите позоришне стилове, да буду грађани света. Међу иностраним трупама ТИБА је постала веома пожељна дестинација – сви с великим поносом истичу учешће или освајање награде у Србији. Захваљујући Тиби усавршавали су се и унапређивали и публика и позоришни ствараоци. На крају, лепо је поменути људе који су учествовали у овој авантури. Авантури не само зато што је ТИБА ту реч имала у свом имену већ зато што је то заиста била. Дакле, директори Фестивала били су директори Позоришта „Бошко Буха“ – прве две

године Ненад Ненадовић, а затим Бошко Ђорђевић. Извршни продуценти били су редом Јасмина Урошевић, Владимир Декић и Јована Савић, данашња директорка маркетинга „Бухе“. Првих шест година селектор је Игор Бојовић, данашњи директор Позоришта, затим редитељи Никола Завишић и Сташа Копривица и на последњем издању Фестивала Милена Деполо, „Бухин“ драматург. Односе с јавношћу водиле су Александра Шушљик, оперативна директорка, и Татјана Перовић, извршни продуцент и маркетинг менаџер Позоришта „Бошко Буха“. Шеф технике „Бухе“ Дејан Степић радио је исти посао на Тиби, а дизајнери Позоришта, најпре Дејан Митић а потом Дуња Галић, били су задужени за визуелни идентитет Фестивала. Осим тога, многи данас успешни организатори и продуценти прошли су кроз праксу на Тиби, а бројни млади уметници, драматурзи и редитељи „заразили“ су се управо на овом фестивалу позориштем за децу, и открили његове неограничене изражајне могућности.

Milena Depolo: „Buha“’s International Belgrade Theatre Adventure (TIBA) (SUMMARY) The text “TIBA – Buha’s Belgrade International Theatre Adventure” recapitulates the history of TIBA Festival, the only international festival of theatre for children and young people, organised by Boško Buha Theatre from 2003 through 2013. Along with reminiscences of each edition of the festival and competition programmes, the author revisits of the very important side programmes of the Festival, most notably seminars for school pedagogues organised by ASSITEJ Serbia. Moreover, she points out the significant achievements of this festival and influences still notable in local theatres for children and young people, such as raising awareness on the importance of theatre for children and young people, collaboration between local and international theatre professionals and furthering theatre professionals and audience.

137

ДОПРИНОС ПОЗОРИШТА „БОШКО БУХА“ У ЖИВОТУ И РАДУ АСИТЕЖА СРБИЈЕ

Диана Кржанић Тепавац

Велика међународна асоцијација Аситеж (АССИТЕЈ) подстиче и прати развој извођачке уметности за децу и младе. Њен српски огранак, Аситеж Србије, ради на афирмацији наших стваралаца на домаћој и интернационалној сцени. Као кровна организација, Аситеж Србије окупља институционална позоришта, фестивале, групе и појединце који професионално делују у овој области. Како је непрофитна волонтерска организација, Аситеж се у свом раду ослања на ресурсе својих чланова, театра који је спреман да јој буде домаћин, и појединаца који поред својих редовних послова у позоришту препознају вредности за које су спремни да одвоје време и уложе своје знање. Заузврат, позориште домаћин је истакнуто на листи чланова светске Аситеж асоцијације у преко сто земаља, што позоришту доноси престиж и велику видљивост ван земље. Појединци активни у организацији имају прилику да стекну изузетно искуство, прошире знања и хоризонт. Позориште „Бошко Буха“ је несумњиво представљало снажно упориште Аситежа и може с поносом да истакне значајан допринос раду ове организације у нашој земљи. У тексту који следи подсећамо на неколико тачака сарадње Позоришта „Бошко Буха“ и Аситежа Србије. Најпре, Оснивачка скупштина Аситежа Србије и Црне Горе одржана је у овој кући. Почетком двехиљадитих тадашња директорка Малог позоришта „Душко Радовић“ Ања Суша, после културног ембарга деведесетих, са својом сарадницом Јованом Караулић ради на поновном успостављању веза наших театара са светском заједницом. Као резултат тога поново 138

почиње с радом национални центар – Аситеж Србије и Црне Горе. Особа која је, испред Позоришта „Бошко Буха“, највише допринела да се ово догоди била је Донка Шпичек. Будући једна од ретких личности са ових простора која је познавала рад светског Аситежа још од првих година његовог постојања, Донка је била чврста у уверењу да је поновни почетак рада наше канцеларије неопходан. На њен позив, током јесени 2002, секретар „Бухе“ Нада Баша оперативно спроводи процес оснивања и регистрације организације, да би коначно 24. 3. 2003. била одржана Оснивачка скупштина АССИТЕЈ центра Србије и Црне Горе, којој је председавала Донка као најстарији члан Аситежа, и она остаје на том месту до краја живота 2016. године. Изабран је Извршни одбор и његова председница Ања Суша, в. д. директорка Љубица Бељански Ристић, те лице за заступање Нада Баша, која још неко време наставља да ради послове коресподенције с међународном Аситеж организацијом. Касније ће те послове преузети Јована Бундало, извршни продуцент „Бухе“, у функцији секретара Аситежа од 2012. до 2017. На првој редовној Скупштини примљени су и чланови Аситежа, а као први уписано је Позориште „Бошко Буха“. Друга важна тачка преплитања рада „Бухе“ и Аситежа Србије свакако је ТИБА фестивал, који је основао Град Београд, а организовало Позориште „Бошко Буха“. ТИБА је први фестивал позоришта за децу и младе из Србије с одредницом Аситеж фестивал, што му је донело место у годишњем календару међународно релевантних фестива-

Игра 2008

Ана Марковић, Иван Јевтовић, Марија Миленковић, Милена Николић, Нермин Ахметовић

Пази вамо 2010

Иван Јевтовић и Андријана Оливерић

ла те асоцијације, велику видљивост и препоруку да се посети. Године 2006, поред Гран-прија и Специјалне награде које додељује међународни жири ТИБА фестивала, Аситеж Србије установио је Награду за најбоље уметничко достигнуће о којој одлучује трочлани међународни жири именован од стране Извршног одбора организације. Осим тога, Аситеж Србије позива водеће уметнике из света као госте предаваче, водитеље радионица, учеснике панел-дискусија, на семинаре за педагоге и наставнике, креира различите догађаје попут велике изложбе фотографија представа које су учествовале на фестивалу, „Моћна путовања“, постављене у јавном простору у Кнез Михаиловој улици, поводом јубиларног 10. ТИБА фестивала. Тако удруженим деловањем Позоришта „Бошко Буха“ и Аситежа настаје динамичан, вишесмеран и разноврстан пратећи програм фестивала, а Београд привлачи велику пажњу домаћих и стваралаца из света и стиче из године у годину све више поштовалаца. Иако ни данас није сасвим јасно како се догодило да овај изузетно важан фестивал није добио потребну подршку и зашто није пронађено решење за његов опстанак, десет година Тибе пружиле су ипак фантастичне резултате: осим што је донела мноштво информација и изазова покренувши домаће ауторе на истраживања, побудила је интересовање позоришта и трупа из света за сарадњу с нашим театрима. Умрежавање је и самом домаћину, Позоришту „Бошко Буха“, донело неколико неуобичајених искорака из препознатљивог репертоара заснованог најчешће на бајкама и класицима. Поменућемо три представе остварене на иницијативу тадашњег директора „Бухе“ Бошка Ђорђевића; изведбе су донеле занимљива искуства свим учесницима, а „Буха“ је тако истражила нове извођачке форме и продукционе моделе до тада не тако често виђене у раду ове куће. Представа „Miracle – Чудо“, тројна сарадња „Бухе“, Театарске групе „Батида“ из Копенхагена и Градског позоришта из Истанбула, говори о уметности и машти као покретачима промена у беспрекорно уређеном краљевству пуном забрана. На сцени је деветоро глумаца из три земље, музику су компоновали дански композитори а режију је на основу синопсиса Сорена Валенте Овесена, оснивача и водитеља „Батиде“, потписала Ана Ђорђевић. После премијере 2009. представа је учествовала на Април фесту, најзначајнијем интернационалном 140

фестивалу позоришта за децу у Данској који организују Театерцентрум и АССИТЕЈ Данске. „Игра“ реномиране данске редитељке Саре Топсое Јенсен, кооснивача позоришта „Карт бланш“ (Carte Blanchе) из Виборга, била је прва интерактивна представа на једној институционалној сцени код нас. Настала је на искуству и са учесницима радионице коју је, на позив Љубице Бељански Ристић, Сара Топсое Јенсен одржала у оквиру Битеф полифоније 2007. Подељена у четири групе које воде професионални глумци, деца млађег основношколског узраста пролазе кроз игру структурирану драматургијом, и истовремено су и креатори и учесници у представи. Аситеж Србије предао је пројекат „Игра“ на Конкурс Секретаријата за образовање и дечју заштиту, на коме је добијена финансијска подршка за гостовање ове представе у приградским вртићима, где се испоставило да она природно функционише у простору у коме бораве деца, ван сцене. Оцењена као успешан модел сарадње међу институцијама културе, образовања и дечје заштите, представа је добила признање „Звезде Београда 2013“. Представа „Пази вамо“ по тексту Милана Марковића Матиса, у режији Бојане Лазић, у којој играју тинејџери узраста од 13 до 18 година, уз два професионална глумца – Ивана Јевтовића и Андријану Оливерић – изузетан је пример проблемског позоришта које за полазиште узима стваран догађај из 2008. године, познат као „крађа патика“. Иако у „Бухи“ нису ретке инсценације у којима играју деца глумци, у овој представи су управо они постављени у центар представе као њена покретачка снага. Трећа важна тачка сарадње „Бухе“ и Аститежа односи се на уступање канцеларијског простора Позоришта, на првом спрату Палате „Истра“, Аситежу Србије. Захваљујући гостопримству „Бухе“, Аситеж Србије је коначно могао да ради више и боље, и јесте. За само две године, од октобра 2012. до децембра 2014, из те канцеларије покренути су неки од најзначајнијих пројеката Аситежа: „Приче са малог одмора“ у сарадњи са „Креативним центром“ и „Аситеж представља“ у сарадњи са Француским институтом; одржане су две радионице светла и две промоције издања „Алманаха“, затим „Једнонедељна међународна радионица: Табу теме у позоришту за децу и младе“. Први пут смо могли да позовемо младе колеге

волонтере и укључимо их у све текуће пројекте... Данас, док Позориште „Бошко Буха“ чека да уђе у свој реновирани простор, Аситеж чува део својих штампаних материјала у једној од канцеларија Позоришта. И на крају, драматург Позоришта „Бошко Буха“ Милена Деполо веома је присутна и активна у раду Аситежа Србије, као чланица Извршног одбора у два мандата (од 2012) и актуелна потпредседница Аситежа. Милена кроз свој рад у Аситежу заступа драмско стваралаштво за децу и младе, борећи се за настанак нових драмских текстова који ће остати у наслеђе будућим поколењима. Она зна и шта је одговорност према великом наслеђу Позоришта „Бошко Буха“, увек вођеног идејом коју је, у својој поруци поводом Светског дана позоришта за децу и младе 2018, на позив Аситежа Србије, послао један од оснивача националног центра асоцијације, књижевник Љубивоје Ршумовић: „Зар није један од задатака позоришне игре, оне којој су циљна група млади људи, да те младе људе учини срећнима? Само од срећних младих људи расту срећни одрасли људи, од којих на крају постају срећни грађани срећне земље!“

Диана Кржанић Тепавац је глумица и драмски педагог, председница ИО Аситежа Србије од 2008, чланица Executive Committee ASSITEJ International у два мандата од 2011. до 2017.

Diana Kržanić Tepavac: Boško Buha Theatre’s Investment in the Life and Work of Assitej Serbia (SUMMARY) The text speaks of the fruitful collaboration between Boško Buha Theatre (also the very first member of ASSITEJ Serbia) and ASSITEJ Serbia, a roof organisation gathering institutions, organisations and individuals who address children and young people in their work. Along with leading individuals of this Theatre who were among the founding members of ASSITEJ, the fundamental points of this collaboration are: the work of Donka Špiček, as the chair person of the Assembly, collaboration on TIBA Festival, assistance in terms of resources the Theatre allowed Assitej, as a non-profit organisation, to utilise, but also individuals who recognised Assitej’s goals and its mission. In return, this collaboration helped Theatre become more visible within the global community and attain experience and knowledge that it further implemented in their work.

Diana Kržanić Tepavac is an actress and drama pedagogue, president of Executive Board of Assitej Serbia since 2008, a two-term member of Executive Committee of ASSITEJ International, from 2011 to 2017.

141

90

TE

Црвенкапа 1990

Александра Симић и Слободан Нинковић

Мали Радојица и Краљевић Марко 1990

Љубомир Тодоровић, Драган Вујић, Божидар Павићевић Лонга, Ненад Ненадовић, Милорад Мандић

Успавана лепотица 1990

Олга Одановић, Вјера Мујовић, Ненад Ненадовић

Сан летње ноћи 1991

Донка Игњатовић

Сан летње ноћи 1991

Душанка Стојановић, Мариса Вулетић и Предраг Бјелац

Ждралово перје 1991

Марица Вулетић и Драган Мићановић

Принц Растко – монах Сава 1992

Горан Шушљик, Нада Тадић, Вјера Мујовић, Горан Радаковић

Чаробњак из Оза 1993

Олга Одановић, Зорица Јовановић, Ивана Локнер

Царев заточник

1995

Ненад Ненадовић, Ана Софреновић, Драгољуб Денда

Снежна краљица 1997

Драга Ћирић Живановић

Три мускетара 1999

Горан Шушљик, Иван Јевтовић, Дејан Луткић, Владан Дујовић

У цара Тројана козје уши 1999

Боба Латиновић и Горан Шушљик

ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ какву познајемо данас, након много фаза кроз које је прошла од 1950. године мењајући и називе: „Вече комедије“, „Омладинска сцена“, „Сцена код Kоња“, званично 2005. делује под овим именом. Осим сталне потраге за комадима који се специфично обраћају младој публици и говоре о њеним свакодневним проблемима, Вечерња сцена је задржала и своју репертоарску политику и традицију неговања класика и првенствено ансамбл комедија, као и водвиља, који се показао као веома плодно тле за бритку оштрицу ангажованог духа који „Буха“ негује на свом репертоару. Класична и модерна, комерцијална и ангажована, Вечерња сцена се од 2005. године враћа игрању Шекспира и игрању комедија класика. Од сезоне „Play Shakespeare“, преко ренесансне комедије и адаптација великих филмских хитова поново се враћала ансамбл комедијама и делима класика: Нушића, Шекспира, Лабиша, али и Фоа, Мајкла Фрејна, Горана Марковића (који су већ класика), не престајући поред класичног репертоара да се обраћа и младој публици јединственим проблемским комадима.

Ћорсокак 1960

„КЛАСНИ НЕПРИЈАТЕЉ“: УДАРАЦ У ПЛЕКСУС Писмо професора Владимира Јевтовића Мири Сантини након генералне пробе „Класног непријатеља“

Позоришна трупа „Плексус Борис Пилњак“ (Александар Лукач, Драган Бјелогрлић, Милорад Мандић, Аница Добра, Бранка Пујић, Дарко Томовић, Горан Радаковић) оформљена је средином 1987. године, са циљем да својим члановима омогући директан и креативан ангажман у решавању генерацијских проблема, са места које им највише приличи – са сцене. Први такав креативни ангажман била је представа „Класни непријатељ“ Најџела Вилијамса у адаптацији и режији Александра Лукача играна на Сцени код Коња Позоришта „Бошко Буха“. Вилијамсов текст говори о групи средњошколаца која заузима школски WC, одакле у својеврсном ритуалу имитирања наставе прозивају проблеме који их оптерећују, суочавају се са њима на бунтован начин, отворено критикујући друштво. Александар Лукач је одлучно интервенисао на оригиналном тексту, транспонујући га у нашу средину. Његови ликови критикују оно што виде око себе, између осталог говорећи о Косову као рак-рани југословенске социјалистичке демократије. Управо те интервенције изазвале су ударац у „плексус“. Пред крај рада, спољни Програмски савет Позоришта почиње да износи сумње у идеолошку оправданост овакве поставке Вилијамсовог текста, те се премијерно извођење представе доводи у питање. Међутим, уметници не дозвољавају да представа буде забрањена. Разглашавају причу по граду, отварају генералне пробе на које позивају колеге, и мало-помало, представа ипак бива „пуштена у етар“. Драматург Позоришта „Бошко Буха“ Мира Сантини позвала је Владимира Јевтовића, професора са чије су класе потекли Драган Бјелогрлић, Милорад Ман152

дић, Бранка Пујић и Дарко Томовић, на једну од отворених генералних проба. Овде преносимо део његовог писма Мири Сантини. Прво, догодила се сјајна ствар: ПРЕПОЗНАВАЊЕ. Двоје апсолвената и четворо студената IV године глуме (поносим се: у мојој класи) препознало је свог редитеља и он њих. Ваше позориште је препознало једну групу која жели помоћу једног текста да формулише своје генерацијско НЕ, ономе што их боли, плаши, повезује и разбија. Драмска ситуација је затворена, околне прилике су јасне – нико их не узнемирава и никога не занимају: чак их и не ометају у њиховом „бунту“. Довољно су реални да остану у школском WC-у, и да не излазе у двориште и на улицу. Паметни су клинци. Зна се зашта је WC. Оно што их запрепашћује, то је равнодушност свих напољу према свему што они мисле, хоће, шта јесу и шта хоће да буду. Публика је на овој отвореној генералној проби јасно препознала о чему је та представа: то је апсурдни покушај да се скрене пажња околине на себе. То је узбудљив, искрен, болан, мучан, повремено гадан чин БУШЕЊА ЧИРА, да би све исцурело и да би се почело са оздрављењем ткива. Не смета ми што може неком да личи на повраћање јер њима је стварно ВЕЛИКА МУКА. Најзад, представу су препознали и сви они који такве ствари могу да допусте само у школском WC-у, али не смеју да нас узнемиравају са позоришне сцене. Која хипокризија! Друго, то је врло значајна представа јер је рађена на принципу групне енергије, односа унутар групе, што је много делотворнији и савременији

Класни непријатељ 1988

Дарко Томовић, Аница Добра, Бранка Пујић, Драган Бјелогрлић, Горан Радаковић

Класни непријатељ 1988

Драган Бјелогрлић, Милорад Мандић, Аница Добра, Дарко Томовић, Горан Радаковић, Бранка Пујић

принцип од комада са главним јунаком и епизодистима. Сви су на сцени све време и све треба да раде, нарочито изнутра – кад немају текст, максимално, кроз реакције, кроз поступке који нису продужетак речи, већ и „друге речи“. Сјајно је што су њих шесторо већ осетили моћ коју група има у односу на разједињене, егоистичне „извођаче позоришних радова“. (...) Треће, члан сам Савета Атељеа 212, Позоришног музеја и БИТЕФ-а. Друштво (или Соц. савез) ме, дакле, признаје као „подобног саветника“. Ништа у тој представи не постоји што вређа темељне вредности нашег друштва или што би утицало да Савет искористи своје законско право да не допусти да ова представа живи „КОД КОЊА“. Које то друштво треба заштитити од ове представе? Где седи то друштво? Колико ја могу да проценим „тренутак“, не бих „Зони А“ пружао аргументе за „стаљинизам“ у мом граду. Не бих понављао „Голубњачу“. Или је сада можда фер да ову представу, ако се забрани, позове Нови Сад, па да онда као новосадска гостује у београдском СКЦ-у? Зар чланови Савета могу да претпоставе да ће, уколико они донесу негативни суд, то зауставити ову представу и да се она више никад нигде неће играти? Или им је свеједно да ли ће се играти на неком другом месту само да то не буде ту, где су они одговорни. Четврто, драго ми је да су свих шесторо студената и појединачно остварили значајан корак у „улажење у позориште“. Нарочито ми је драго, поред сјајне Анице Добре која би се морала презивати Одлична, отварање Милорада Мандића. Најзад. Гледао сам га на тој истој сцени у представи о Вуку и питао се: Кад ће? И ево га сад – тај је ТУ. Знам шта мисли о међунационалним односима. Његова можда најуспешнија вежба на другој години је била монолог једног Албанца који се буни што не зна да поправи грејалицу, шетају га од сервиса до сервиса. Он је бранио тог Албанца. Бранити га од текста који изговара у овој представи значило би понављати причу о глумцу који игра Немца али је комуниста и био је партизан и није народни непријатељ. Његов час схватам као ослобађање од Великог страха (сви знамо да тај постоји) и апсурдни покушај да једним одговором објасни све своје проблеме – што му у правом драмском сукобу (ЗА и ПРОТИВ) Радаковић уверљиво доказује. Они се цепају надвоје-натроје јер не могу да одгонетну „шта се то догађа доле седам година“ и „ко 154

је за све ово крив“. Они су сатерани (генерацијски) у школски WC, а чак ни тамо, ето, не би смели да крикну и да признају да се плаше за себе, за своју будућност. Пето, све ово што им се већ догађа на самом почетку је добро. Ударац који их не обори ојачаће их. Нека осете како боле пацке, нарочито незаслужене. Нека осете хијерархију. Нашу „реалност“ и наш „тренутак“, и наше законе који се спроводе кад се друштво договори, али не мора. Нека што пре сазнају где су, шта их чека, и шта ће морати да предузму – ако буду хтели. Шесто, Позоришту „Бошко Буха“ свака част што је препознало своје нове клинце и што их је узело под своје. Тако ретко смо имали прилику да се сетимо зашто се то позориште тако зове. Претпостављам да садашњи управник Дечји Писац мисли да је у Андерсеновој бајци „Царево ново одело“ клинац који се једини усудио да каже „Краљ је го“ био у праву. Прво зато што се усудио, друго што је краљ стварно био го, и треће што деца смеју више него одрасли. (Замисли, када не би смели – која би то била деца.) Зато волим песму којом се завршава представа са рефреном (нежним): „То се само деца играју.“

“Class Enemy”: A Blow to the Plexus (Professor Vladimir Jevtović’s Letter to Mira Santini) (SUMMARY) An account of the production of “Class Enemy”

by Nigel Williams, directed by Aleksandar Lukač, that “Pleksus Boris Piljnjak” company performed on Boško Buha Theatre’s Scena kod Konja. Due to its provocative content, this production was nearly banned by the external Programming Council. The artists, however, managed to ensure its survival.

This text is actually a letter written by professor Vladimir Jevtović, whose class half of the cast hailed from, in which he writes about his impressions of the production, its power and its provocativeness and, above all, on why its survival is important. The letter is addressed to Mira Santini, Boško Buha Theatre’s dramaturg.

155

ЖАНР, СТИЛ И ПОТПУНА СЛОБОДА

Разговор са Југом Радивојевићем

Југ Радвојевић је 2004. дипломирао на сцени Позоришта „Бошко Буха“ представом „Виктор“ по мотивима Витраковог комада „Виктор или деца на власти“. Његов пут с „Бухом“ наставља се представом за децу, бајком „Голи краљ“, а затим с два ангажована комада за младе писца Ђорђа Милосављевића „Инстант сексуално васпитање“, о уласку младих у сексулани живот, и „Игра у тами“, о трговини људима. Југ је редитељ и две култне ансамбл комедије које обарају рекорде гледаности и успеха: „Иза кулиса“ Мајкла Фрејна и „Крчмарица Мирандолина“, која је доживела више од 160 извођења, и која је добила многобројне награде и рекордну оцену публике на фестивалу „Дани комедије“ у Јагодини. Може се рећи да је у сарадњи с Позориштем „Бошко Буха“ Југ Радивојевић успешно следио све сегменте његове репертоарске политике, и на Сцени за децу, и с проблемским театром, а с друге стране редитељ је култних ансамбл комедија које обарају све рекорде успеха и код публике и код критике. На Вечерњој сцени „Бухе“ режирали сте представе које оцртавају „вечиту дуалност“ наших репертоарских тежњи: с једне стране, то су ангажоване представе за младе, а с друге, то су ансамбл комедије што пуне сале. Шта, по вашем мишљењу, чини праву вечерњу сцену једног позоришта за децу? Управо тај спој. Најтеже је довести у позоришну дворану баш те генерације којима је вечерња сцена позоришта за децу и намењена. У том парадоксу и лежи концепт. „Намамити“ младу публику, направити садржај који ће их заинтригирати, забавити, узбудити, а онда им провући важан сегмент едукације који је за њих неопходан. У чему је тајна успеха „Мирандолине“? Многи је пореде са Атељеовим „Радованом“ или ЈДП-овом „Бубом у уху“. Да ли је то добро поређење? Тајна је у жанровско-стилском опредељењу. Такво читање Голдонија од стране целог ауторског тима омогућило је глумцима, пре свега Андрији Милошевићу, да стане раме уз раме са Зораном Радмиловићем и Николом Симићем. Управо су на 156

тај начин и Муци Драшкић и Љуша Ристић третирали своје антологијске представе. Чврст рам, дефинисана техника, а потпуна слобода у изражају четкицом. Сва позоришта се, у потрази за пуним салама, бар у неком тренутку рада, опредељују за комедије. Како то видите као уметник, како као гледалац, како као менаџер? Комедије нису гарант пуне сале. Публика се увек везује за добре представе без обзира на жанр. Више је фактора за успех и дуговечност представе. Свакако не само један. Напротив... Тек када се сви елементи поклопе, онда настаје представа која може трајати. Као уметник прошао сам кроз све жанрове са више или мање успеха. Као гледалац такође. Као менаџер сам ипак на најтежем задатку. С обзиром на то да ће 2021. година у Београдском драмском позоришту бити „Година комедије“, очигледно да ту ипак има нечега, да као менаџер можда и демантујем себе као уметника и гледаоца.

Инстант сексуално васпитање 2008

Калина Ковачевић, Виктор Савић, Горан Јевтић

Игра у тами 2010

Вук Костић, Владица Милосављевић, Виктор Савић

Иза кулиса 2012

Немања Оливерић, Андријана Оливерић,Горан Јевтић, Бојана Ординачев, Јелена Тркуља, Катарина Марковић

Крчмарица Мирандолина 2007

Катарина Жутић, Андрија Милошевић, Горан Јевтић, Игор Дамњановић

У стручним круговима влада уверење да у комедији превладава комерцијална вредност. Да ли је могуће помирити комерцијалне и уметничке вредности? Могуће је, наравно. Све је увек питање стила, укуса и мере. Доказ је и поменута „Мирандолина“. Толико година пред препуном салом, овенчана рекордом на Данима комедије када је у питању оцена публике, уз освојених неколико „Ћурана“ од стране стручног жирија. Имао сам слично искуство с још неким представама, а знам и за успехе других колега и позоришта која су успевала да створе ту алхемију – дуговечност, оцена публике и оцена критике. Доказано могуће. Као редитељ који је успешно сарађивао с Позориштем „Бошко Буха“, шта мислите да је заједнички именитељ успеха и препознатљиви елемент свих, или већине представа на Вечерњој сцени? Ансамбл.

Југ Радивојевић је позоришни редитељ и управник Београдског драмског позоришта. Своју дипломску представу „Виктор“ Р. Витрака режирао је управо у Позоришту „Бошко Буха“ а затим и „Голог краља“ Е. Шварца, „Крчмарицу Мирандолину“ К. Голдонија, „Инстант сексуално васпитање“ и „Игру у тами“ Ђ. Милосављевића, „Иза кулиса“ М. Фрејна. Поред „Бухе“, режирао је у више од 20 позоришта преко 100 представа и освојио бројне награде.

Genre, Style and Utter Freedom: Interview with Jug Radivojević (SUMMARY) As the director of the cult production of “The Innkeeper Woman” by Carlo Goldoni that he directed at Boško Buha Theatre, and other socially engaged plays for young audiences, as well as ensemble comedies played to full houses for years, Jug Radivojević discusses the characteristic alchemy of his productions at Buha, that never fail to be well received by the audience, achieve critics’ acclaim and longevity.

Jug Radivojević is a theatre director and managing director of Belgrade Drama Theatre. He directed his BA Degree production of “Victor” by Roger Vitrac at Boško Buha Theatre, which was followed by “The Emperor’s New Clothes” by Evgeny Schwartz, “The Innkeeper Woman” by Carlo Goldoni, “Instant Sex Education” and “Dance in the Dark” by Djordje Milosavljević and “Noises Off” by Michael Frayn. Along with those at “Buha”, he directed over 100 productions at over 20 theatres and received numerous awards.

159

АНГАЖМАН У КОМЕДИЈИ

Разговор са Татјаном Мандић Ригонат

Јединствен ангажман у класичним комедијама својствен Позоришту „Бошко Буха“ можда никада јаче и оштрије није остварио свој потенцијал као у Нушићевој „Госпођи министарки“ у режији Татјане Мандић Ригонат. Живку игра Горан Јевтић, предводећи овај, у целини мушки ансамбл представе, осим Катарине Марковић која игра дете Раку. Оваква подела која травестира сваки лик, цео комад, стварност у којој живимо донела је сасвим нова, готово сабласна значења Нушићу, остајући му опет у потпуности доследна. Обишавши све релевантне позоришне фестивале у земљи и региону, освојивши низ значајних награда, ова представа, која стално публику држи на клацкалици где се смејати, где плакати, а где занемети, постала је још један велики хит врхунског уметничког домета који се тражи и гледа уз овације, с више од 150 извођења. Како сте прочитали Нушићеву „Госпођу министарку“? Да ли се Нушићевим јунацима смејемо или их се плашимо? Две велике теме комедиографије Бранислава Нушића су власт и свет – друштвена средина, малограђанска средина. Ја сам хтео да насликам рђаве стране нашег друштва – каже Нушић. Време у којем живим позвало ме је да га мислим кроз Нушића, кроз његово љуто, духовито, човекољубиво комедиографско перо. Од „Народног посланика“, којег је написао у 19. години, до „Покојника“, његовог последњег драмског дела, он пред читаоце и публику ставља огледало које гогољевски поручује – не кривите мене ако вам је лице ружно. Нушић је писац који је био на робији, писац којег је црква анатемисала, критика оспоравала, а публика обожавала, и који је писао да зна само за један смех – онај који ублажава суровости живота. Нушић је „Министарку“ писао тридесетих година 20. века, у околностима развоја капитализма и класног друштва, између два светска рата, а знамо да су те године изнедриле и фашизам и нацизам. Од тренутка настанка па до данас његова шала у четири чина, „Госпођа министарка“, добила је нова значења, могуће перспективе чи160

тања обогаћеног искуствима историје и наше савремености. Његови ликови нису безазлени, и када им се смејем, ја их се и плашим. Одавно су се размилели свуда око нас, скројили друштво по сопственој мери, па се они данас нама смеју. Пред премијеру сам написала: „Волела бих да Нушић није мој савременик, да је по његовом свету пала космичка прашина, али данас његова актуелност боли и на нивоу реченице и ситуације, и хипертрофије његових ликова, друштвене дијагнозе. ’Госпођа министарка’ је позната као народна песма, као грчки мит за старе Грке, непресушна је инспирација ево скоро читав век за најбоље глумице које су је тумачиле, почев од чувене Жанке Стокић. ’Госпођу министарку’ сам тумачила изван дотадашњег канона у подели улога. Живану Поповић глуми Горан Јевтић. Све улоге у представи такође глуме мушкарци, све осим детета Раке, којег игра Катарина Марковић. Била сам убеђена да нико пре мене тако није режирао ’Госпођу министарку’, све док ме Власта Велисављевић, Ујка Васа у подели, није разуверио речима: ’Па била је таква министарка! Кад? Где? Па на Голом отоку.’“ Разлог за такву поделу крије се у теми коју представа фокусира, а то је тема травестије. Политичке

Госпођа министарка 2013

Горан Јевтић

Госпођа министарка 2013

Ансамбл представе

травестије. „Министарку“ сам режирала као политички водвиљ. Прерушавање је својство племените позоришне игре, која ствара смисао и трага за истинама о човеку, животу, друштву. Али игре прерушавања одлика су и политичког живота, део свакодневне матрице стварања пожељних имиџа на тржишту борбе за власт и моћ. Прерушавају се људи и идеје и то је жанр свакодневице. Зарад власти, која је велика страст, мењају се политички имиџи лако као хаљине. На спавање оду шовинисти па се пробуде као космополите: кажи шта треба, шта се носи, свећу бити само да будем власт. Властохлепље нема пол, оно је порок својствен и женама и мушкарцима. „Министарка“ је и архетип и комичка маска испод које се крије пандемонијум трагичких последица које одликују наш друштвени живот. Горан Јевтић је игра као проблем, као деформацију свести, безмерну жељу, жудњу за моћи, с невероватном лакоћом и надахнућем. Некада су у позоришту све улоге играли мушкарци, јер је било друштвено неприхватљиво да жене глуме. Та стара позоришна пракса данас је огледало за нове пуританце и малограђане којима је штошта неприхватљиво, и да мушкарци глуме жене и да жене глуме мушкарце. Таква подела у представи део је и стратегије деконструкције патријархалне парадигме. Живка Поповић није посрнула жена која је изгубила равнотежу на теразијама малограђанског живота, па спотакла честитог мужа. Оваквом поделом Живана Поповић је биће у свету занетом безумљем власти, и метафора средине у којој је то у таквим безмерним размерама могуће. Горан Јевтић, глумачко чудо раскошног талента, уметничке интелигенције, нежности и силине израза, хомо луденс позоришног универзума, моја је инспирација, позоришни сапутник кроз осам представа које сам поставила. У „Госпођи министарки“ раширио је крила свог божанског дара. Мушка подела отворила је могућност за нове изворе смеха, за игру која је трагала за оним подводним, дубоким субверзивним Нушићем, за стварањем гротескног позоришног огледала. У адаптацији дела није било никаквог дописивања текста. Скраћења да. Све реченице су Нушићеве, из драме и „Аутобиографије“. Рам за представу су стихови из песме Ј. Ј. Змаја „Српска политика“. Ми представом нисмо желели да уперимо прст у одређеног човека већ у проблем. Наши политичари не знају да су њихови карактери, циљеви, мотиви и страсти опевани давно. Да нису нови, него стари знанци из комедија и трагедија. Сцени у представи кад Живка качи лук ко бисере око врата, кади целу собу и укућане и себе не би 162

ли јој муж постао министар, гледа у карте и љуби Библију, пева „Боже правде“, публика се увек смеје, препознаје то мешање свега и свачега како би се постигао циљ. Смеју се све док Живка на крају представе не крикне: „Не дам власт. Не дам.“ „Министарка“ је врло контроверзна представа. Како то да мушкарци играју жене, питали су се позоришни пуританци. Ипак, када публика гледа ову представу, она као да се тиме и не бави. Прати причу и упија идеју представе... Контроверзан значи споран, дискутабилан. Представа је понела тај епитет пре него што је изведена претпремијерно, дакле на невиђено – ију, мушкарац да игра Живку, сачувај ме боже!!! Чак су неки помињали и да се Нушић због тога преврће у гробу. То није позоришно-уметничко размишљање већ малограђанско, оно које је Нушић исмевао. Уметнички мислити значи поставити питање – зашто Горан Јевтић игра Живку, зашто Немања Оливерић игра Анку, Урош Јовчић Дару итд. Зашто Катарина Марковић игра Раку? Зашто? Каква значења се крију у таквој стратегији поделе? Уметничко питање је наравно не само зашто већ и како! Али претпремијера и премијера потопиле су тај трачерски сензационалистички дискурс. Већ на претпремијери представа је експлодирала, снажно се повезала с публиком. Субверзивност политичког водвиља који смо направили крије се и у томе што публика после десетак минута мука и шока прихвати код представе, заборави – да мушкарци глуме жене, баш као што грађани заборављају шта је који политичар говорио. А то се могло постићи само врхунским глумачким трансформацијама. Па ми публици прикажемо у првим минутима представе како се Горан Јевтић маскира у жену, Немања Оливерић у Анку. Демонстрирамо тај чин. Провоцирамо очигледним, а онда игром заводимо гледаоце, публика се смеје, ужива, док их не доведемо до завршне сцене – суочења, спознаје, воље за моћи, губљење разума и болесна малограђанска средина исходиште имају у Хитлеру, планетарном или оном из нашег сокака. „Министарка“ је подједнако успешна и код публике и код стручне јавности. Дакле, могуће је помирити комерцијалне и уметничке вредности. У чему је тајна? Тајна је у љубави према позоришту, људима с којима га ствараш. А екипа Мушке министарке, како су представу прозвали, била је сјајна од прве пробе: жељна изазова, маштовита, духовита, посвећена. То се памти за цео живот. Радили смо у за-

вереничкој атмосфери. Тајна је и у ставу: никад не потцењуј публику, ради вођен максималистичким захтевима од себе и свих других, трагај за дубинским токовима драмског дела, ради само оно што осећаш као тему која те се тиче на свим нивоима као људско биће, као нешто важно, што желиш да поделиш са другима. „Министарка“ је довела тапкароше пред „Буху“, редове публике, о њој су писани текстови, критичари је проглашавали за најбољу представу у сезони и представу која је обележила сезону итд... Имала је изузетну, огромну медијску пажњу, гостовали смо на сценама Србије и ван ње. Први пут је „Буха“ учествовала на престижном међународном фестивалу у Ријеци. Одиграли смо је два пута у истом дану пред ријечком публиком, костиме сушили феном, сцена се клизала од глумачког зноја, буквално. У Загребу, Сарајеву, свуда где смо играли реакције су биле исте – стајаће вишеминутне овације. Славили смо јој и 150. извођење. Могла бих да напишем књигу о животу те представе. До тада, колекционар сам снимљених аплауза и фотографија.

естетички и тематски прогресивно место. Рад на представи „Успавана лепотица“, јединој коју сам режирала за децу и тинејџере, узвишено је позоришно и животно искуство. На претпремијери сам снажно осетила колико позориште има смисла! Ми утискујемо трагове у дечјој души. То је обавезујуће! То је прави испит и наше људскости и наше уметничке одговорности! Позориште је место иницијације у чудо живота и маште. Расправа о добру и злу почиње одмалена кроз свет бајки, а онда се та расправа наставља и „Госпођа министарка“ јесте логичан наставак естетског и етичког путовања започетог на сцени за децу, ако управа позоришта има храбрости и инвентивности да се упусти у дубинска преиспитивања времена у којем живимо, кроз релевантна дела класика и савремених писаца.

„Буха“ се Вечерњом сценом кроз своју историју репертоарским опредељењем, које је дефинисала у статуту, обраћала и младима. Коју поруку овој циљној групи шаље „Министарка“, иначе део школске лектире? Дете Рака у представи није тек једно мангупче, спадало, лево сметало. Он посматра шта се у породици дешава, гледа њену пропаст, лудило које кроз њу тутњи и разара је. Рака се буни. Кроз његову позицију у представи постављамо питање какав свет ми остављамо младима, у каквом свету живе, каква је будућност наше деце. Слобода је порука –отвореност духа да се класици читају нервом савремености, да се о стварности – сценској и животној мисли – постављају питања, између осталих и питање зашто је Нушић наш свевременик и савременик. Млади могу видети да владара нема без оних који пристају да им служе.

Татјана Мандић Ригонат је редитељка Народног позоришта у Београду. Ауторка драматизација, две збирке песама. На актуелним репертоарима у Београду, Нишу и Ријеци изводи се 10 њених представа.

Режирали сте и „Успавану лепотицу“. Често је кроз ових седамдесет година рада помињано да „Буха“ едукује младу публику да, кад одрасте, настави да одлази у позоришта за одрасле. Да ли је „Министарка“ логичан „продужетак“ наше сцене за децу на којој данас доминирају бајке? „Буха“ има две сцене. Сцену за децу репертоарски изузетно добро обликује. Да могу да утичем на репертоар, Вечерњу сцену бих обликовала по угледу на ЗКМ – Загребачко казалиште младих,

Social Engagement in Comedy: Interview with Tatjana Mandić Rigonat (SUMMARY) In the interview with the director of the cult production of “Madam Minister” by Branislav Nušić, in which all characters except for the child Raka are played by men, we discuss travesty in our everyday life and the new, ominous implications that such a cast and director’s concept brought to an otherwise frequently staged comedy by Nušić. We also discuss how the love of theatre and commitment yield results that reconcile artistic and commercial values of a production. We look into what this, radically interpreted, classic piece brings to young audiences who are frequent visitors of the Theatre’s Evening Stage, and we conclude that this production is a logical extension of the debate on good and evil that begins on Children’s Stage, where fairy tales prevail.

Tatjana Mandić Rigonat is a resident director with Belgrade’s National Theatre. She is the author of several dramatisations and two collections of poetry. Ten plays she directed are currently performed in Belgrade, Niš and Rijeka.

163

ВОДВИЉ, ГЛАС ГРАДА

Разговор са Даријаном Михајловићем

Даријан Михајловић је у Позоришту „Бошко Буха“ режирао успешне представе за децу, његова трупа „Торпедо“ је у копродукцији с „Бухом“ играла „Клиње“, по његовом тексту и у режији, и „Фурку“ Огнена Георгиевског у режији Ање Суше, два ангажована комада који су се тематски, идејно и формално обраћали младима. Ипак, највећи успех постигао је Лабишов „Флорентински шешир“ у његовој режији, освојивши седам од девет „Златних ћурана“ на фестивалу „Дани комедије“ у Јагодини, потврдивши да је Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ препознатљива по својим ангажованим заоштравањима када су у питању водвиљи и ансамбл комедије. Због тога с Даријаном разговарамо о тајнама везаним за овај феномен, о томе зашто је водвиљ врхунац редитељског и глумачког изазова, и разоткривамо овај жанр као гарант за хит представу врхунског уметничког домета када су у питању редитељи, ауторски тимови и ансамбл овог позоришта. Нема позоришта које се у потрази за публиком није определило за водвиљ. Зашто? Водвиљ као висококодирана форма потиче с краја 19. века, из периода када Француска има највећи економски замах. Везује се за развој јаког грађанског друштва и средње класе. Водвиљ као жанр представља сам врх позоришне уметности, јер је синтеза целокупне машинерије потребне како би се публика више од два сата држала на рубу својих седишта. Не постоји велики светски редитељ или глумац који се није опробао у овом жанру – од Орсона Велса, који је режирао „Флорентински шешир“ а и играо Нонакура у том комаду, до Џека Лемона или Лоренса Оливијеа. Водвиљ подразумева свеобухватни глумачки таленат, тако да само најдаровитији могу да издрже изазове овог жанра. Обичним језиком речено, не можете играти у водвиљу а да не знате да глумите, играте и певате, а онда да све то заједно радите толико брзо и вешто да публика не стиже да вас прати, већ само да се диви вашој вештини. Парафразираћу чувене речи Бојана Ступице којима је дефинисао позориште – публика долази у театар искључиво 164

да би се дивила нечијој вештини. Гледалац посматра глумца усхићен јер гледа нешто што сам никада не би знао. У водвиљу је то подигнуто на највиши ниво. Водвиљ је ултимативни изазов позоришног заната и тест којим се одређује његово познавање. Кажу да је водвиљ веома тежак жанр за редитеље? Да ли је, и ако јесте – зашто? Режија није ништа друго до повезивање планова у целину. Шта је у првом плану, шта у другом, како публици представљамо шта је важно, како усмеравамо пажњу. Водвиљ, за разлику од једног већ мртвог жанра, жанра „бодежа и огртача“, не може да се ослони на поетску узвишеност својих ликова, он не може, као у друштвено-ангажованом театру, да рачуна на постојећу сензибилност публике на одређене дневне теме, али може редитељу да пружи увид у људске емотивне и психолошке процесе, што режију одваја од осталих професија. Редитељ водвиља треба да буде не само познавалац позоришне машинерије већ и познавалац људске душе, у њеном архетипском значењу.

Флорентински шешир 2017

Александар Радојичић и Лена Богдановић

Флорентински шешир 2017

Теодора Ристовски, Урош Јовчић, Дејан Луткић, Вања Јовановић, Горан Јевтић, Милош Влалукин, Катарина Гојковић

Да ли у водвиљу има ангажмана? Где је он у „Флорентинском шеширу“? Друштвени ангажман у водвиљу је препознат већ у есејима Анрија Бергсона „О смеху“. Људска потреба за проналажењем интелектуалног задовољења у водвиљу на први поглед не постоји. Та порука никада није брутално провокативна, јер водвиљ у супротном не би био толико популаран жанр. Водвиљ зато има много ширу публику. Он никада није разговор истомишљеника гледе једне друштвене теме, он је радије разговор друштвених класа. Када се неки највећи филмски редитељи данашњице, популарно речено, „тестирају“ на водвиљ, види се да постулате овог жанра подједнако обожавају Бонг Џун Хо и Квентин Тарантино. Остаћете упамћени у историји Позоришта „Бошко Буха“ као редитељ чија је представа добила седам од девет награда на фестивалу „Дани комедије“ у Јагодини. Значи ли то да је могуће помирити комерцијалне и уметничке вредности? У сваком позоришном послу треба водити рачуна о мери укуса која је потребна да би нешто било привлачно публици, али и да бисмо се проверили пред струком. Када нека представа постане успешна у оба случаја, редитељ мора да захвали комплетној екипи која није дозволила да се било шта од прецизне машинерије, велике ансамбл представе, као што је „Флорентински шешир“, поквари, излиже или подразумева. У тим наградама сажети су управо садејство ансамбла и технике и велики позоришни подухват. Иако део струке тврди да у водвиљу превладавају само комерцијалне вредности које служе за подилажење публици, изгледа да Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ константно обара ову тезу? Изведба водвиља одавно је препозната као врхунски уметнички домет. Зато су се у њему опробала најзначајнија имена драмске уметности. Позориште „Бошко Буха“ има један од најбољих и најпрепознатљивијих ансамбала у Србији. Разлог више да се погледају представе које се играју на карту више. Такву посету прижељкује сваки театар, од оног Шекспировог, па до овог нашег, „Бухиног“. Данашња оштра и сатирична комедија изграђена је на наслеђу водвиља, и на тај начин показује како је старо увек ново. Провокативна и ангажована комедија је „сигуран“ простор за наше преиспитивање сваког друштвеног, као и личног

166

проблема. Шта је заједничко комедијама и водвиљима на „Бухиној“ Вечерњој сцени? Вратио бих се на појам вештине. Ретко који ансамбл у свету може да се похвали могућношћу да игра комаде од Молијера, преко Лабиша, до Булгакова. Током своје сада вишегодишње каријере у немачким театрима, запазио сам да ансамбл настоји да се докаже подједнако у „Мајстору и Маргарити“ и у „Иза кулиса“. Такви ансамбли састављени су од врхунских професионалаца способних да играју велика драмска дела у равни са славним комедиографским комадима. Не постоји више у модерном театру оштра подела на нижи и виши стил. Стил комедије је данас стил трагедије, а трагички, некада високи стил пред константним је изазовом да буде уверљив. Француско булеварско позориште настало је у Лондону, на Вест Енду, а у Америци на Бродвеју. Изродило је писце као што су Фејдо и Лабиш, који су, попут Нушића или Стерије код нас, и те како критички настројени према манама друштва, ангажовани, а да при томе смех никада не изостаје. Да ли је могуће да булеварско позориште, у које се сада убрајају неке „Бухине“ представе, буде и квалитетно? Булеварско позориште у суштини одређује начин финансирања театра. Београд не може да се пореди с метрополама по посети и цени карте која се постиже на Вест Енду, али квалитетом изведби може да се приближи ономе што се игра у великим светским градовима. „Флорентински шешир“ добио је и једну посебну критику, а то је било поређење са загребачком представом, насталом годину раније. Критика је приметила да се београдска представа игра у „другачијем озрачју“ или атмосфери, па је онда јасно да је најзначајнији елемент који је допринео успеху нашег „Шешира“ – атмосфера која влада у Позоришту „Бошко Буха“.

Даријан Михајловић је позоришни редитељ и ванредни професор на ФДУ у Београду. Осим „Флорентинског шешира“, у Позоришту „Бошко Буха“ режирао је представе „Лаку ноћ, децо“ Душка Радовића, „Киша“ Јелене Поповић, „Црвенкапа“ Милене Деполо и „Вртешка“ Артура Шницлера.

Vaudeville, the Voice of the City: Interview with Darijan Mihailović (SUMMARY) With director Darijan Mihajlović we discussed the phenomenon of vaudeville and its great success among audiences, through the prism of the play “The Italian Straw Hat” by Eugene Labiche that he directed. One of the reasons of the success of the play is certainly the talent, skill and commitment of the Boško Buha Theatre ensemble, claims the director.

Darijan Mihajlović is theatre director and part time lecturer at Faculty of Dramatic Arts in Belgrade.

Along with the play “The Italian Straw Hat”, at Boško Buha Theatre he directed “Good Night, Children” by Duško Radović, “Rain” by Jelena Popović, “Little Red Riding Hood” by Milena Depolo and “La Ronde” by Artur Schnitzler.

167

00

TE

Шаргор 2001

Боба Латиновић, Видоје Вујовић, Ненад Стојменовић

Књига о џунгли 2001

Вјера Мујовић, Марија Миленковић и ансамбл представе

Лепотица и звер 2002

Ивана Локнер, Маша Дакић, Боба Латиновић

Снежана и седам патуљака 2005

Борка Томовић и Олга Одановић

Богојављенска ноћ 2006

Анита Манчић и Милорад Мандић

Слуга двају господара

2007

Мики Дамјановић и Маринко Маџгаљ

Змајовини пангалози 2007

Игор Дамњановић, Борка Томовић, Марко Јањић, Милош Влалукин, Сања Поповић

Плава птица 2008

Игор Дамњановић, Јелена Петровић, Данијела Угреновић, Радован Вујовић, Александра Ширкић

Мала сирена 2009

Александра Томић, Сања Поповић, Јелена Тркуља, Данијела Штајнфелд, Андријана Оливерић, Теодора Ристовски

Дечко који обећава

2009

Драгољуб Денда, Неда Арнерић, Катарина Марковић, Дара Џокић, Милорад Мандић

РЕКЛИ СУ О „БУХИ”

УПРАВНИЦИ ПОЗОРИШТА „БОШКО БУХА“

МАРГИТА ПРЕДИЋ НУШИЋ

ЂУРЂИНКА МАРКОВИЋ

176

Сећам се и оснивања дечјег Позоришта „Бошко Буха“ 1950. године. И тај почетак је био смео, али овог пута није постојао онај најтежи проблем – материјално питање, јер је ту бригу сада на себе примила заједница. Наше је било само да створимо уметничку представу. Више није било питање колико ће се одраслих глумаца узети, није било сметњи да се узме и плати редитељ, да нацрте за декор и костиме израде реномирани сликари, да се набави сав потребан материјал. Ово позориште отишло је још један корак даље од Родиног позоришта. То је позориште за децу где претежно играју одрасли глумци, а само по потреби деца – дечје роле. Нама, његовим покретачима, остало је било око овог најмањег позоришног колектива окупити што више људи који ће му посветити своју пажњу; заинтересовати књижевнике да пишу за децу, музичаре да компонују, сликаре да сликају, редитеље и глумце да се што више посвете раду дечјег позоришта.

Поводом првих позоришних представа за децу у Београду, један наш истакнути позоришни критичар написао је: „Прихватити се тог посла, нимало лаког, без сумње велика је и одговорна дужност. Али сваки напор на том плану толико је вредан да се стоструко исплаћује. Јер довољно је само једном присуствовати било којој дечјој представи, па да један део чисте и узвишене дечје радости, у сусрету са лепотом сценске фикције, запљусне и нас. За правог уметника, који осећа одговорност, који осећа сваку своју реч, не може бити већег и свестранијег задовољства од оног које ће постићи деловањем на свест и машту бића која се, устрептала за све радости, тек уче да корачају кроз живот.“ Ми смо се прихватили тог посла, тешког и правог, и већ скоро две деценије исповедамо ми, уметници за децу: – да је позориште уметност и да под његовим кровом могу стварати само уметници; – да је позориште за младе исто што и позориште за одрасле;

– да не треба допустити никакве компромисе, већ чинити да први додир детета са позориштем буде тако сигуран и уверљив да га оно заволи и осети пуни респект према позоришној уметности; – да се према детету гледаоцу мора имати више обавеза него према формираном позоришном гледаоцу; – да се представе морају тако спремати да буду, уметничком паролом казане, „за децу од 7 до 77 година“; – да књижевни род који се зове дечја драма мора потећи из руку талентованих писаца; – да резултате рада у позоришту за младе морају пратити и оцењивати озбиљни позоришни критичари, који ће примењивати исти критеријум као када пишу о представама позоришта за одрасле без штетне сентименталне ноте, због деце и оних уметника који поштено стварају за млади свет. Пионирски рад редитеља наше куће (Мирослава Беловића, Миње Дедића, Бојана Ступице, Арсе Јовановића, Миленка Маричића, Љубомира Драшкића, Предрага Бајчетића) савладан је. За уметнички напор који су учинили у формирању физиономије нашег позоришта дугујемо им много. Они су свој уметнички реноме, високу професионалност и спремност подарили позоришту за младе. Разноврсност у њиховим поступцима, стиловима, методима, дала је драж и свежину нашим представама. Са њима заједно, млад, образован, полетан и амбициозан професионални глумачки ансамбл, расположен да уђе у непознато, неуходано и ново, да се одрекне великог задовољства да игра пред одраслом публиком, доказао је да је репертоар за децу подлога за најозбиљнија уметничка стварања. У почетку нестрпљив и помало неповерљив према свом компликованом уметничком задатку, глумачки ансамбл временом се сродио са својом публиком.

МИХАИЛО ФАРКИЋ

Наш највећи квалитет је да се иста публика после неколико година враћа у наше гледалиште као млади родитељи који доводе децу, и на властитом примеру васпитавају их као позоришне посетиоце. То је потпуни циклус. У Београду има око 260.000 деце до 16 година старости. Имамо недовољно слободних термина током седмице, јер представе махом откупљују школе. Млади, жељни позоришне уметности, због тога долазе у недељу, и од раног јутра стоје у реду за улазнице. Тужна лица и са сузама у очима враћају се кућама када сазнају да нема више места у гледалишту. Одлазе с надом да ће идуће недеље бити карата и за њих. Лепше је посматрати малишане кад дођу сами, без родитеља. Тада су потпуно опуштени и онда настаје оно што се зове представа у представи. Деца навијају тако да је то занимљивије од било које фудбалске утакмице. Од прве се определе за позитивног јунака, почну да разговарају с њим, и да му помажу, а онај негативни боље и да се не појављује на позорници. Њега грде, добацују му, траже да оде са сцене и само што га не избаце.

177

ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ

Ми никад нисмо желели да се спуштамо на дечји ниво, него да се на дечји ниво подигнемо. „Буха“ је традиција. У „Бухи“ су режирали најбољи, од Бојана Ступице до Милана Караџића. На позорници „Бухе“ је проходао Мики Манојловић, јер његови родитељи, глумци у „Бухи“, нису имали код кога да га оставе. „Буха“ је једино позориште за децу које је освајало Стеријине награде. И једино позориште за најмлађе које је једне године имало две представе међу најбољим, по гласању новинара и театролога. Били су то „Царев заточник“ Мише Станисављевића у режији Милана Караџића, и Шекспиров „Сан летње ноћи“ у режији Јагоша Марковића. „Бухина“ публика је најлепша. „Буха“ је зоолошки првак у скакању. Скачу и „Пуж“ и „Пинокио“ и „Душко“, али их „Буха“ надскаче. И када пецка – „Буху“ воле. Слабо се зна да је текст „Голубњаче“ наручило Позориште „Бошко Буха“. Не памти се да је цео културни, а посебно позоришни Београд стао у одбрану представе „Класни непријатељ“, коју је Градски комитет Савеза комуниста Београда хтео да забрани 1986. године! (...) „Буха“ се не такмичи са другима, такмичи се са собом. А све под слоганом: Више игре, више духа, Позориште „Бошко Буха“!

Савремена режија, модерна глума, ефектна музика, раскошни костими, богате слике – све је то примамљиво за децу, а ни њиховим родитељима није незанимљиво. Држати дечју пажњу није лако. Кад им је досадно, они почну да причају, изађу усред представе... Зато тврдим да за децу треба играти исто као за одрасле, само знатно боље… На репертоару је 17 наслова, у просеку 25 представа месечно, па имамо велик али сладак проблем како да одиграмо онолико колико се траже.

НЕНАД НЕНАДОВИЋ

БОШКО ЂОРЂЕВИЋ

178

Један велики европски уметник је рекао да култура мора да куца на врата. Дужност сваког уметника данас је да буде вешт маркетиншки агент, да приближи своју уметност публици. Шунд је прилично агресиван, а зашто се квалитетна уметност не би промовисала? Као што се мења и усавршава технологија, тако се и позориште мења. Нови редитељски приступи на директнији начин анимирају гледаоца и омогућавају му уметнички доживљај који не могу да пруже компјутери и интернет. И данас, утисак на децу оставља пре свега вешто испричана прича! То се од антике није променило. Средства су другачија, она се мешају и преплићу, али суштина је иста. Никакви ласери и остала чуда не могу да задиве децу уколико нема добре приче.

МИЛОРАД МАНДИЋ

ИГОР БОЈОВИЋ

Мој највећи задатак на месту управника је брига о овој породици која броји преко шездесет људи. Урадићу све да Београд и Србија добију сцену достојну репертоара за који смо једини задужени на овим просторима. Ми смо највећи ансамбл дечјег позоришта на Балкану. Репертоарски се бавимо васпитавањем, одрастањем, културним образовањем деце и припремом за одлазак у велике театре. Деца морају да знају шта је позориште, а наш задатак је да их научимо да прате представу, као и да им покажемо јасну разлику између добра и зла. У овим брзим временима родитељи имају све мање прилике да се баве децом на начин како се то некада радило. Па кад су и школе у питању, морам бити искрен, ни ту се не посвећује много пажње неким разговорима с децом на тему позоришта, шта је то позориште, како се понаша у позоришту и тако даље... Ми смо преузели ту обуку на себе, па их дочекујемо домаћински, покушавајући не само да им се представимо као њихови другари и пријатељи него и као неко ко је активан учесник у њиховом одрастању и неко ко, као њихов домаћин, има задатак да их упути у тајне и магије позоришта. Није ми жао, нити ће ми бити жао иједне потрошене секунде. Не осећам никакав страх, нити о томе размишљам. Када се посао заврши, он ће говорити више него било чија реч.

Позориште „Бошко Буха“ је одувек имало дух заједништва који га је чинио другачијим од осталих. Кад бирамо репертоар, размишљамо много о самим глумцима и о том заједничком театарском духу који поседују и квалитетима које имају. Морам да кажем да имамо ансамбл као ретко које позориште у Београду. Дух сложности и јединствености нас заиста чини другачијим од свих осталих. Александар Поповић ми је једном приликом рекао да је позоришни дух веома тешко у неку зграду уселити, а да га је врло лако одатле истерати, и да се после више никада не може вратити. Код нас се то не догађа, што је, сматрам, наш највећи успех. Истовремено Позориште „Бошко Буха“ је одувек било расадник младих талената, те скоро сви они који су почели у бајкама на нашим даскама успели су после да направе бајковите глумачке каријере, и да имају много успеха. Редитељи који су радили, глумци, сви нам се враћају с радошћу и задовољством. Они глумци који данас играју у другим позориштима или снимају доста на филму а били су барем на трен део ове бајке, кад се сете „Бухе“, увек им осмех заигра на лицу. То је зато што се сећају нечег лепог, а тога је било много код нас. И биће!

179

САРАДНИЦИ И ДРУГИ

Арсеније Јовановић Никада нисам правио разлику између позоришта за децу и позоришта за одрасле. То није био изграђен став, једноставно нисам умео да их разликујем. У мени се и дан-данас нешто успротиви када видим када неко, у животу, пред дететом почне да глуми. Пожелим да намигнем детету, да му шапнем: Хеј, пусти матору будалу! Често помишљам да су деца мудрија од одраслих и да далеко више знају. Догађа ми се то чак и са животињама, мада до њихове свести не могу да допрем, а до дечје, чини ми се, понекад могу, кад ме надахну. То повремено допирање до дечје свести сматрам значајном способношћу дубље комуникације између људи. Амбијент сваког позоришта, па и позориште за мале и врло мале људе – које тако уопштено називамо децом правећи непостојећу баријеру између малогодишњака и многогодишњака – намеће понешто што одређује редитељево понашање у неком другом правцу – али то скретање није суштинско или ако јесте, онда то јесте у најбољем смислу. Наравно, покушавам да говорим о себи. У време када сам радио представе у Позоришту „Бошко Буха“, била је жива, и активна, драга тетка Гита Предић Нушић, а на челу позоришта стајала је Ђурђинка Марковић, најзаслужнија за моја, и не само моја, честа гостовања тамо. Прва је давно умрла, друга живи у сенци позоришта, надам се у његовој топлој сенци, испуњена позориштем, као мало ко међу данашњим и најактивнијим посленицима. Ђурђинка Марковић имала је изузетно разумевање за нас госте редитеље. У том пријатељевању није било сенке, није било фрустрације ни у кризним ситуацијама. Таквих домаћина у позоришту одувек је било мало, а данас их вероватно уопште и нема, нити их може бити у времену тоталитарног недомаћинства. Мој црно-бели приказ је реалан, то је моје искуство, оно је у мени још сасвим живо.

Мирослав Беловић Свако моје враћање у Позориште „Бошко Буха“ је повратак блиставим и незаборавним пределима детињства и дечаштва. Када човек остари, чини му се да је по њему попадао дебели снег, а испод снега клијају пролећне песме. Чврсто и добро компоноване представе у „Бухи“ су дуговеке. Приказују се годинама, неке и деценијама, јер непрестано долази нова публика. Бајка је вечна свежина позоришта, а ваљано позориште за децу је предворје значајног театра за одрасле. Редитељ жели да кроз представу проговори својим гласом, да на ствари погледа властитим очима, одупре се разним шаблонима. Редитељ ослушкује себе, тражи своју исповест, свој начин рада с глумцима, свој рукопис у композицији представе. Том трагалачком процесу може много засметати склоност да се имитира мода, да се следи тренд. Формирање активне и оригиналне редитељске замисли увек је борба против конвенција око нас и у нама. Стварање представе је покушај да се савладају и сопствени шаблони и они које колпортери нуде као „последњи крик“.

180

Обликујући представу, редитељ никада не сме да заборави децу којој је она намењена, децу која много виде и осећају све дисхармоније у њој. У својој игри деца су изузетно надахнута и доследна. Критеријум из игре она преносе и у позориште. На крају, рекао бих да није ствар у томе је ли представа за децу грађена с много или мало речи, је ли иноваторска или традиционална. Ствар је пре свега у томе како је осмишљена и остварена, до које мере су се све редитељске интенције кроз феномен глуме (и других компонената представе) претвориле у конкретну и узбудљиву сценску целину.

Дејан Мијач Ко ради представе за децу има велику обавезу да рачуна на начин игре као инспирације. Важна је чак и стратегијска организација пробе као игре. С друге стране, ликовно мора да преовлађује над значењским. Деца не слушају речи у смислу апстрактног повезивања у значењске синтагме. Појмовно долази после, превласт ликовног и музичког, покрета и дизајна важни су у представама за децу... Али и за одрасле. А управо је зато добро да сви редитељи прођу кроз рад за децу јер могу битне ствари да науче. Све оно што се види у драстичном обиму у експериментима у некој мери налази се у позоришту за децу. Глумци у „Бухи“ су спремнији да раде, оријентисани су да употребе све што им је могућност, што у драмском позоришту често није случај. У „Бухи“ они стално крећу од нуле, улажу све, без питања да ли се ради о кореографији, певању. Друго, глумци су увек ту имали комплекс „немогућег простора“ у коме раде, па су желели да га надмаше на сваки начин, а то је могуће само игром. С једне стране је ђачка, пубертетска публика, они су најбољи гледаоци кад је представа добра, најгори кад почне да се распада јер напросто игноришу глупост. С друге стране је она мања публика, која није ровашена педагогијом, није прошла цепљење, стављања у калупе и има оно рудиментарно ка чему треба управити представу. Јер ако то не дирнете, ма како естетизована или цинична – представа не ваља, а свака представа, у било ком позоришту, мора да дирне у човеку – дете.

Донка Игњатовић Дошла сам после Академије у позориште за децу – Позориште „Бошко Буха“ – свесно, помирена да можда никада нећу играти Шекспира, ни Молијера, Чехова, ни Нушића, ни Брехта... али ћу зато играти за радозналу, бистру, отворену, спонтану и радосну публику. Слутила сам да се упуштам у племениту и одговорну мисију: уводити дете у зачарани свет уметности, упознавати га на самом прагу живота с новим, другачијим световима у којима ће се оно суочавати с непознатим, откривати себе у другима... Знала сам да је то важан колико и деликатан посао. Желела сам да га обављам с пуном пажњом, чиста срца, најбоље што могу. Кад сам схватила шта деци значи представа, кад сам видела њихова зајапурена лица, повишену температуру од узбуђења, кад сам чула њихов смех – загрцнут, кликтав, звонак – неупоредив можда једино с тишином кад остану отворених уста без даха, што се дешава ређе, а мени је драже – знала сам да сам на правом месту, али да ту нема шале и да се ваља потрудити и предати до краја. Није било лако и није ишло брзо, али је изазов био вредан заноса и труда.

Донка Шпичек Захваљујући њима („Сусретима четвртком“, прим. ур.) почела сам сарадњу с „Бухом“. Била сам неколико пута члан Савета позоришта. Тадашњи директор театра била је Ђурђинка Марковић, сјајна жена. Разумеле смо се, лепо сарађивале. Долазила је код мене на Сусрете. По завршетку, изађем сва узбуђена и усплахирено је питам како је било, јер врло сам поштовала њено мишљење, а она ме погледа па каже: „Што вам је леп тај брош.“ Тада сам научила да ономе ко је нешто урадио, извео, не треба одмах рећи ни добро ни лоше. Јер он је уложио себе, егзалтиран је... Треба малко да одстоји. Ђурђинка би приликом нашег следећег виђања врло темељно и прецизно одговорила на пре неког времена постављено питање, тј. анализирала и оно што ваља и оно што не ваља.

181

Упознала сам и све глумце, тесно сарађивала и са, како се то каже, „Бухином“ техником. Технички директор позоришта био је Веља Ђорђевић, диван човек. Баш ми је драго што, сад када га нема, позориште додељује награду с његовим именом. А тада, позовем телефоном: „Вељо треба ми ово, треба ми оно...“ А Веља све може, зна... Волим људе у позоришту и поштујем их. Мислим да је у њему свако важан, и глумац и спремачица, и декоратер и расветљивач... Оно је нежна и осетљива биљка, реалистичка бајка у којој су стварно сви битни. Мислим да се у овом позоришту свих ових година, бар ја тако осећам, негује тај лепи однос. Мислим да дечје позориште, да Позориште „Бошко Буха“ треба да негује бајку. Уколико децу не будемо учили да будни сањају и да следе своје снове, шта ће од њих бити? Треба и да се обрадују и да се заплачу због принца или принцезе, вештице, краља... Убеђују ме да ново време носи нове форме и нове теме, а ја мислим да оне, какве год да су, не искључују и не негирају бајку. У „Бухи“ сам упознала госпођу Гиту Предић Нушић, ћерку нашег чувеног писца. Била је то, и још увек је, огромна част. Упознала нас је Ђурђинка Марковић. Било је, благо речено, веома пријатно слушати је. Мислим да можда одатле и потиче моја снажна љубав према позоришту. Она је била изузетна особа која је умела да власт, државне властодршце, аргументима, тихим и топлим гласом, без много буке, убеди у шта треба, и објасни шта позориште треба да буде и шта му треба дати. И опет долазимо до тога шта значи права прича, разговор, аргументима поткрепљено искрено уверење. Морате веровати у нешто да бисте некога убедили. Ја сам кроз свој живот и рад веровала. И ма како у овом времену у ком живимо то деловало губитнички... они који верују су људи који покрећу свет. Да нисам веровала у све што сам радила, не бих ништа ни урадила.

Горан Шушљик Не пишем ово као сећање. Више као упутство за употребу. За оне који ће доћи. Била је тек почела зима. Ушуњах се кроз фоаје, тада мрачан и уз црне степенице, до бифеа. „Буха“ нема салон. „Свети Сава“, почетак деведесетих. Страх сам крио у студентском капуту. Потребно је увек мало среће, па онда тај неко који вас намирише, мене је Милан. Можда први пут кажем му: хвала. Али бити спреман то је све. Позориште је за мене и даље страст. И људи. Позориште је за мене и даље рад. Вера и рад. И много људи с којима делиш страст. Мораш бити спреман да оставиш барем два колена на том олтару. Болеће те заувек. Био сам принц, па опет принц, па опет, онда одједном, на срећу, вештица, на потпетицама, уњкава, код Јагоша. Умрех, никад срећнији, урличући као Меркуцио. Сад знам, све сам научио у „Бухи“ и све сам пробао. И летео. Да не падам, често и пресудно придржавао ме је Пане. Љутите се на управнике као на очеве, да бисте их волели. Мој је био прави. Ршум ми је дао и стан и храну. А песник. То је важно. Попио сам ту, у том бифеу довољно, да више не морам. Не касним на пробе више од десет минута од тада. Не сећам се ниједног дечјег лица. Надам се да се неко од њих мене присећа. Није то пресудно. Говорио сам Шекспира први пут њима, ту, између тог кратког просценијума и Кепе иза леђа. То ме је направило човеком, оваквим какав сам. И режирах први пут на том истом просценијуму, Шекспира. Са Кепом. Дакле све је ту, у „Бухи“, могуће. Ако сам негде у позоришту био срећан, то је било ту. И много пута несрећан, али тако је то. Живети у позоришту, то добих на дар. Оставити колико можеш заузврат.

Јагош Марковић Било је дивно (прва је била „Сан летње ноћи“, пре три деценије, имао сам 22 године)... Те представе још увек волим и тадашња „Буха“ је један од лепших делова мог позоришног бића и мог сећања... Учили смо и расли заједно и давали целог себе… сви. Хвала свима а најпре Ршуму, који нас је окупљао и држао. Били смо добар тим (од Олге и Боде, Неше, Дуде, Донке, Вујкета, Зоце, Горана, Сашке жуте, Дује, чаробног Манде, преко Милана, Донке, Зокија, Томе, Љиље, Мире, Дејана, Персе, тетка Мице и Станке, а како да не поменем Кепу и Слобу без којих ми није било рада, и диве театарске Љиљу Мркић Поповић и Божану Јовановић)… Шта је „Буха“ данас, стицајем околности не знам тачно, али верујем у дар тог одличног ансамбла и љубав свих запослених... јер дух места је увек исти. Надам се... Садашњој и будућој „Бухи“ желим од свег срца пуно успеха и честитам јубилеј сећајући се свих великана који су ту радили и поздрављајући надолазећу 182

младост. Искрено. До сусрета у новој дворани на старом месту, на Тргу републике (све друго би био пораз наше културе) позориште треба да (до тада) идејама и квалитетом онога на сцени подсећа јавност на сопствену неопходност и нужност нашег најважнијег позоришта. Најважнијег јер се у њему улази у дух будућности која нас чека и која ће неминовно доци. То су наша деца.

Љубица Бељански Ристић Увек изнова, отварајући сајт Позоришта „Бошко Буха“, да бих прочитала шта је на репертоару тог тренутка и нешто више о представи коју намеравам да гледам, отварам и испочетка читам уводни текст „О позоришту“, по ко зна који пут, с неким чудним осећањем утврђивања поштовања и дивљења. Замишљам ту 1950. годину и Гиту Предић Нушић и Ђурђинку Марковић како се договарају, како окупљају око себе уметнике и како се боре да би се основало и прорадило једно позориште намењено деци, позориште које треба да буде градско, професионално, репертоарско, квалитетно и атрактивно, са највиђенијим позоришним ствараоцима који ће стремити да своју младу публику „кроз изазване импресије забави, поучи и оплемени“. Размишљам о свим годинама које су следиле, о постојаности ове куће позоришне бајке, сценске поезије и чаролије, игре и авантуре, о том великом послу и одговорности да се нешто тако деси, да траје, без обзира на све турбуленције и промене, и да се развија не губећи ни снагу ни вредности које промовише. Да сам детињство провела у Београду, сигурно бих одрастала у Позоришту „Бошко Буха“, познавала му сваки кутак и гледала све представе, знала напамет све текстове, била бескрајно радознала и упијала све што на сцени или у бифеу раде и говоре сви ти необични позоришни људи, понекад и играла у великим представама и, наравно, правила своје поставке играјући се позоришта и организујући га у дворишту или у школи у свом разреду уз велико одушевљење учитељице која је увек имала спремну и добро увежбану ђачку позоришну дружину и тачке за приредбе… Али одрастање уз позориште није само привилегија детињства. И као што у једној лепој песми, којој више и не знам ко је аутор, песник поручује да расподелимо детињство на све године живота, ја сам у Позориште „Бошко Буха“ први пут ушла као одрасла, као гледалац или пратилац деце коју сам доводила на представе, а тек касније и као сарадник и неко ко не долази само као публика; долазак у позориште, чекање у холу да се отворе врата и уђе у салу, тражење места, опуштање у ишчекивању да представа почне… увек доживљавам с пуно емоција. Могла бих написати књигу о тим тренуцима, о том тако снажном и великом дечјем узбуђењу када се угасе сва светла и настане потпуни мрак, када жагор утихне и из тог тренутка потпуног мрака и тишине искоче дечји узвици, уздаси, питања, смех, па и понеки плач… И онда завеса почиње да се диже, светлост, музика… и представа почиње… Постајемо део фасцинације и хипнотичког деловања чуда које се зове позориште.

Љубомир Драшкић У „Бухи“ су радили најбољи наши редитељи – Беловић и Дедић на почетку, онда је дошао Ступица и направио Сусрет, који је по мом мишљењу био преокрет. Позориште је тако постало полигон за редитеље који су установили Гита Предић Нушић и Ђурђинка Марковић. Наиме, ако се за децу не ради најбоље – онда то постаје накарадно. Данас готово нема разлике у игри за децу и одрасле. Период, како га ја зовем, „глуме налик на тепање“ је прошао. Захваљујући својевремено Ђурђинки Марковић у „Буху“ је уведена таква дисциплина, можда мало престрога, да су се максимално поштовали рад, време, за разлику од других позоришта. У овој кући се све знало. Друго, она је имала страхопоштовање према редитељима – шта год да кажу – мора да се реализује. Зато је било веома пријатно и лако радити у „Бухи“, а није било ни проблема с новцем.

Паоло Мађели Драго, малено Позориште „Бошко Буха“, Можда (ајме!) твоја седишта више нису испуњена сламом, а твоје као за лутке малене собе не воде више до оног малог чудесног бифеа где си, драго моје, после проба, имало моћ да умножаваш хлеб и рибу (а 183

Богу хвала и алкохол). Кад мало боље размислим, никада ми није било јасно одакле су, до дубоко у ноћ, стизале све те божанствене ствари; можда су то била привиђења, али и то је у реду – ионако нико није успео да, на убедљив начин, објасни ману у пустињи. Драго моје, већ те одавно нисам видео, можда су чак покушали и да ти прошире сцену, ону твоју савршену минијатуру, твој трбух спреман да прихвати џиновске снове попут утробе која је прихватала све велике сневаче – од Јоне до Пинокија. Како су те променили, ако су те променили, ја не знам и не желим знати; у мом сећању остало си савршено и на срећу нико никада неће успети да те промени у мојој глави. Лоботомији, надам се, неће прибећи. (…) Пре свега, молим те да наставиш да штитиш и уливаш снагу и машту мојим глумцима (они нису остарили, и никада неће). Из пристојности не желим да их набрајам, било би глупо, ти их одлично познајеш. А онда, још једном ти понављам: не примам лоше вести. Враћам их пошиљаоцу. Подучи, стрпљењем које ти је својствено, младе глумце занату. Мази их, али немој да заборавиш ни да их доведеш у неприлику, натерај их да се понекад расплачу од беса; или се поздрави с њима, или им помози да одрасту свесни свог заната. Да, да, јер пре но што постану уметници, треба да буду савршене занатлије; а без патње, ти то барем добро знаш, ништа се не може научити. И молим те, избиј им из главе ону глупу идеју да је позориште за децу нека посебна врста позоришта, да у њему постоји проблем разумевања. Нас двоје знамо да то није истина. Научило си ме да је дечја фантазија много већа и слободнија од маште одраслих. Сада већ сви знају да, док се одрасли свим силама труде да униште овај свет, деца плове очију упртих у небо, или се провлаче кроз тајанствени тунел све док не пронађу центар наше Мајке земље и пролазе „кроз“ њу ако то желе. Ући кроз малену рупу на Јужном полу да би купили сладолед на Северном, а вратити се кући у влажном и топлом трбуху кита, за њих је авантура од двадесетак минута. А одраслима... Све у свему, драго моје, молим те да свим мојим младим и старим колегама (глумцима, режисерима, писцима) ствараш непремостиве тешкоће ако у твоју утробу уђу с оном сулудом идејом да је позориште за децу „неко другачије позориште“. Али зато дај снаге оним генијалцима за драматургију да на репертоар ставе, на пример, једног „Хамлета“, па ћеш видети како ће од тога испасти нешто много лепше од онога што твоје надмене колеге често раде у великим позориштима. Покушај, сигуран сам да ће и Вилијем због тога бити срећан. А твоје ће колеге умирати од зависти. Не повлађуј никада људима који немају храбрости да истражују, јер у позоришту су најопаснији они задовољни собом и репертоарима по устаљеним формулама. Знаш добро да сви који су престали да истражују немир у себи немају ништа да испричају ни другима. Молим те, раскринкај их, прогутај их. Заклони их својом завесом. Настави да од свога постојања правиш вечити празник, свестан да за тебе не постоје табуи, забрањене књиге, приче које се не могу испричати, да не постоје језици који се не могу артикулисати, књижевне врсте којима се не може прићи, нити неоствариви снови. Напротив – управо то је твој живот. У теби сам се увек осећао слободан и на томе ти захваљујем. И немој да заборавиш да снажно, снажно загрлиш све моје старе другаре с којима сам делио пустоловину, као и да искрено пољубиш све нове које нисам упознао. Шапни им нежно на ухо: „Ово је пољубац који вам шаље један од вас, један од оних који су делић свог живота оставили ту – унутра.“ И коначно, поносан сам што сам те познавао, што сам био гост твоје утробе, што сам радио у њој. Ти, тако младо, сада имаш нови задатак: да надживиш хроничну глупост политичара који управљају светом у ово јадно доба у коме је све фалсификат, кад је истину теже наћи но иглу у пласту сена. Преживи, драго моје, настави да идеш напред, али увек у супротном смеру од других. Настави и имај снаге и храбрости да схватиш да ћеш модерно наћи само ако успеш мирно да погледаш уназад, ако покушаш да допреш до суштине хуманости. Јер тебе и мене интересује хуманост, зар не? Све остало је мамац за глупаке. Поводом ове твоје годишњице шаљем ти искрене жеље да живиш бар још милион година. Каткад се сети и нас, онда када нас више не буде било, као што сам сигуран да се данас сећаш оних који су већ отишли. С љубављу, увек твој, Паоло Мађели 184

Мира Адања Полак Позориште „Бошко Буха“ је за мене увек било незаобилазан сегмент општег образовања … Децу учимо да иду у позориште. Ту не може да ради глумац без талента ... Једноставно га не приме. Ту се полаже испит: на свакој представи деца сурово пресуђују. Данас осведочено добри глумци имају у својим биографијама почетке на сцени „Бухе“ и припадност овом ансамблу као доказ квалитета и талента. Моја прва ТВ репортажа била је први наступ Неде Арнерић у овом позоришту, у представи „Плаво и црвено у дуги“. Сећам се завиривања иза сцене са Михаилом Тодоровићем Кепом, инспицијентом... То су они људи које не видимо на сцени, а без којих се не може. Једна од њих је и кројачица Радмила Томовић, чувена Мица, која проучи улогу како би и костим глумца имао заслужени наступ. И обућар Милић Игњатовић, који прави ципеле да глумац лако ходи и скакуће по сцени. Не заборављам радост када је моја прва унука Лара Полак учествовала, са четрдесеторо деце, у легендарној представи „Мајстори, мајстори“ Горана Марковића у режији Милана Караџића. Па онда слика – директор Позоришта Манда који стално држи отворена врата. Маестрално се игра и Позориште води заједно са глумцима. Велики празник и узбуђење пред сваку премијеру... Позориште „Бошко Буха“ је бедем у коме вам, ако вас пусте и ако умете, буде добро, лепо и топло око срца.

Предраг Панић Од позоришта не можеш ништа да очекујеш, оно ти једино пружа шансу да даш, и то је његова вредност. Деца хоће да пристану на све, али не и све да прогутају. Њима је лако манипулисати, али онда боље да нису дошли у позориште. Ми у Бухи већ годинама не комуницирамо са децом у смислу питања и одговарања, а успевамо да им задржимо пажњу. Буха има свој језик, а бајка је чудо и то је кључ. Чак и кад ћуте – то је тренутак ишчекивања и за децу и за глумца. Не знаш каква ће реакција наступити, а публика је наше огледало. Волим да кажем како је ово колевка позоришта у Београду – у смислу оних који играју, али и оних за које играмо.

Мира Сантини Да ли је традиција терет? Сваки бухер (члан „Бухе“), исказано или не, сукобљава се и сусреће с овим питањем. Одговор је потврдан – јесте, драгоцен терет. Дуговеке представе, попут „Бајке о цару и пастиру“ и „Украденог принца и изгубљене принцезе“, осим сталне свежине у сусрету с новом публиком, младим члановима који су ускакали у поједине улоге значиле су најбољи могући улаз у професионални рад овог својеврсног позоришта дисциплине. Јасне фабуле, добро профилисани ликови и наглашени сукоби, маштовите перипетије и надахнуто разрешење – враћање у нормалу и поновно задобијање равнотеже, све је то било стилски читко и атрактивно изнето у редитељској и у сценској презентацији. Редитељска машта, а у „Бухи“ могу да раде само маштовити редитељи, омогућавала је увек да се познати шаблон и препозната шема изнесу новом енергијом и савременим ритмовима на нов начин.

Слободан Нинковић Публика у „Бухи“ најбоље покаже реакцијом шта ваља, а шта не. Ето, Змај у „Василиси Прекрасној“ по свим мерилима је негативан јунак који заслужује да буде извиждан. Али на крају добија велике симпатије, јер се сви сажале на њега. Глумци који нису имали прилику да играју за децу закинути су за велико искуство. „Буха“ би требало да направи уговор са Академијом да глумци друге или треће године имају обавезу, праксу да раде овде бар годину дана. Рад у „Бухи“ је сјајан за кондицију, тренинг, најбезболније се дође до сценског искуства, а овде лако прихватају младе људе, што је изузетно важно за самопоуздање.

185

Зорица Јовановић У Бухи се много ради, за младог глумца су то погодни услови. Кад сам дошла, одмах сам добила главну ролу са сјајним редитељем. У другим позориштима није тако, питање је да ли ћете уопште икада стићи до велике улоге. А ја, ето – тако изгледам, ситна сам, могла сам само девојчице да играм. Као мала увек сам била тужна, а овде ми се све вратило – и лепота, и радост у животу. У Бухи останете дуже дете. Привлачило ме и то што скачемо, играмо кловнове, а истовремено развијамо и све наше духовне могућности. Рад на улогама је увек озбиљан.

Александар Поповић Било ми је три године када су ме родитељи први пут одвели у позориште. То је било Родино позориште. Давало је своје представе у великој сали Коларчевог народног универзитета. Не сећам се шта сам гледао, али се сећам да сам био невероватно узбуђен и крајње потресен. Био је то преломни тренутак у моме малом животу. Од тога дана почео сам да живим на граници стварног и нестварног и то ми је живот чинило лепим, радосним и узбудљивим. Разуме се, од тад сам редовно тражио да ме родитељи воде у ово позориште. Тамо сам на сцени први пут видео Дубравку и Бојану Перић, Каћу Обрадовић, Иванку Драгутиновић и многе друге са којима сам се касније као уметницима сретао у животу. Ваљда је стицај околности хтео да после петнаестак година и сам кренем тим путем. Јасно, ја сам дечјем позоришту много дуговао за формирање своје личности, зато је сасвим разумљиво што сам у свом списатељском раду са особитим задовољством писао и за дечја позоришта, чак у осам наврата. За Позориште „Бошко Буха“, правог и часног наследника оног Родиног позоришта, написао сам „Пепељугу“, „Црвенкапу“ и „Снежану“, у ствари три најпопуларније бајке приредио сам деци за сцену онако како сам их ја доживео. Данас се сећам тога са задовољством, јер било је у том раду лепог дружења, много стваралачког поштења и правог уметничког става. Уз сву скромност не треба прећутати да је било и резултата. „Пепељуга“ у режији Мирослава Беловића доспела је чак на Венецијанско бијенале. Занимљиво је да је „Црвенкапу“ и „Снежану“ режирао данашњи управник Атељеа 212 Љубомир Драшкић, односно да је он уз режију мојих дела „Капе доле“ и „Друга врата лево“ тако био редитељ који је највише режирао дела која сам ја написао, чак и више од мог највећег позоришног саборца и пријатеља Небојше Комадине. Тако је било то.

Србољуб Луле Станковић Дете је једна велика тајна. Дете гледалац још већа. После скоро четрдесет година рада за децу у драмским и луткарским позориштима, и на телевизији, признајем да о детету гледаоцу знам отприлике исто онолико колико и на почетку. Уз то, не верујем ником да о дечјој публици зна нешто одиста суштински. Мислим, међутим, да сам сазнао нешто друго. Питања су погрешно усмерена, проблем је погрешно постављен. Не треба радити за дете у гледалишту. Уместо тога, ваља мислити о томе какав човек желимо да сутра постане то дете. Хоћемо ли да израсте у покорног, учтивог, углађеног и устајалог грађанина, памети једносмерне, духа сувог и везаног конвенцијама, спремног на компромисе, на пристајања, на свакодневно повијање кичме и подвијање репа? Или сневамо о слободном, усправном, маштовитом грађанину песнику, способном на непристанак, спремном да се не слаже, да мења и руши све што не ваља? Бирајмо репертоар, правимо и играјмо представе за тог сутрашњег непослушног грађанина, помозимо му да се оспособи да себи сагради свет какав жели! Деца ће такве представе сасвим сигурно волети. Дете гледалац, наиме, још је слободан човек, још није издресиран, још није спутан свим оним чему су нас одрасле школа, породица, друштво и „живот“ научили. Мислим да то значи – „Играти боље но за одрасле“.

186

Миња Дедић Да ли сте били на некој манифестацији за децу? На некој доброј? Видели сте – гледаоци и личности са позорнице су једно. Смеју се заједно, плачу заједно. Право позориште. И – враћају веру у ову неуништиву уметност, потребну, и те како потребну, свежу, спремну. Волим да радим у таквом позоришту.

Олга Одановић У „Бухи“ се много ради, а то је за младог глумца драгоцено. Кроз то позориште прошли су многи велики глумци. Деца су фантастична публика. Они једноставно траже пуну пажњу. Не желе да им буде досадно и то ти на свој начин дају до знања, као што ти показују да маестрално разумеју не само језик игре и симбола него и најозбиљније теме и питања. Али под једним условом – ако си искрен.

Оља Грастић Јелић Поклонила сам својих десет најлепших година деци која долазе у свој театар „Бошко Буха“. Деца су најбоља публика, па је стога за мене велика част кад чујем да ме воле. Из представе у представу време брзо тече. Као да је јуче било кад су се врата Академије затворила и кад ми је професор Јозо Лауренчић рекао: „Оливера, живот је театар, а публика у њему једини исправан судија за вредност глумца.“ Нисам драмска првакиња јер тога код нас нема. Час сам принцеза, час обична девојчица. Из главне улоге прелазим међу статисте. То ми допушта да се одморим од текста, али да ипак будем пред живахним очима најбољих критичара.

Јован Ћирилов Увек ми је било жао што сам био већ увелико одрастао када се Позориште „Бошко Буха“ нашло на својим врхунцима. Да сам се доцније родио, имао бих и ја позориште свога детињства. А није мала ствар имати тако добро позориште у својим успоменама. Иако дете није свесно свих разлога зашто је једно позориште добро – духовити репертоар, садржајна режија, ликовност у најбољим традицијама једне културе, образовани и даровити глумци – ипак у дечјој свести таложе се све те уједињене вредности као јединствена целина, која трајно остаје у искуству одраслог човека. А када је у питању Позориште „Бошко Буха“, управо је реч о таквом позоришту, о позоришту које је било добро замишљено, добро вођено, развијано, затим и вољено, зато и данас на добрим темељима, без оних великих криза које су доживљавала сва остала београдска позоришта ових неколико последњих деценија. (...) Нисам имао срећу, као што рекох на почетку, да у то позориште долазим као дете, родио сам се одвише рано; нити да у њега доводим своју децу, то већ игром случаја и своје биографије, али сам се често у „Бухи“ осећао као дете, радовао и навијао за његове јунаке на сцени, заједно са децом и родитељима Београда.

187

КРИТИКЕ И ПРЕС-КЛИПИНГ

„Занимљива представа за децу: ’Краљевић и просјак' у позоришту 'Бошко Буха'“ , Слободан Селенић, Борба, Београд, 4. новембар 1956 Једно од најпознатијих дела дечје литературе, „Краљевић и просјак“ Марка Твена, доживело је своју драматизацију у компетентним рукама совјетског позоришног радника Сергеја Михалкова, и у том облику дошло до сцене дечјег театра „Бошко Буха“. (...) Михаило Фаркић и Слободан Слободановић, носиоци насловних, подједнако важних улога, остварили су краљевића и просјака на начин који има највише привлачности за публику позоришта „Бошко Буха“. Постоји наиме латентна опасност да се у оваквим позориштима не игра за децу, већ према фикцији одраслих о томе како деца примају литерарну материју. Није мала похвала рећи да су ова два млада глумца одиграли своје јунаке, уз помоћ режије, са тачно дозираном наивношћу, инфантилношћу и драстичношћу експресије, која је потребна да би мала публика, ненавикла на суптилније нијансе, емотивно учествовала у сукобу и опредељивала своје симпатије за ову или ону личност.

„Казалиште за мале и велике: Гостовање београдског дечјег казалишта ‘Бошко Буха’“ , В. Мађаревић, Вјесник, Загреб, 30. децембар 1956 Четири представе и шест наступа београдског Дечјег казалишта „Бошко Буха“ не само да су биле радостан доживљај за мале казалишне игре него су и изненађујуће откриће за многе старије поштоваоце сценске умјетности. У њему не наступају дјеца или аматери омладинци, као у нашим пионирским казалиштима, него играју одрасли глумци, прави професионални умјетници, под руководством реномираних и искусних режисера. Заиста се може рећи да нам је то гостовање открило једно зрело казалиште – прави велики театар за малу и велику дјецу. (…)

„‘Краљ јелен’ на сцени ‘Бошка Бухе’“ , Слободан Селенић, Борба, Београд, 9. јун 1957 Бајку „Краљ јелен“ Карла Гоција у адаптацији Карла Вајлдмана и у преводу Наде Ћурчије Продановић, режирао је на сцени Позоришта „Бошко Буха“ Миња Дедић са много смисла за модерно у позоришном изразу, не заборављајући и не пренебрегавајући притом својеврсни начин поимања публике којој је представа намењена. Стилизација декора (Миња Дедић) и глуме ишла је у правцу пријатног симплифицирања детаља тачно до дечје психологије. (...) Из овог ансамбла тешко је издвојити боље и лошије. Готово без изузетка тумачи улога доследно и савесно су пратили јасно дефинисану редитељеву концепцију.

188

„За дечја уживања“ , Слободан Селенић, Борба, Београд, 29. јануар 1958 О дечјем позоришту „Бошко Буха“ пише се неправедно мало и ретко. Оно је – сведочи то између осталог и последња премијера у овом театру – уметнички колектив који је скромним, неприметним али упорним радом претежно младих и врло талентованих редитеља и глумаца створио дечје позориште постављено на озбиљне, принципијелно здраве и промишљене основе. (…) Деца уживају у представи „Бајка о цару и пастиру“ зато што пастир у свакој прилици надмудри царицу, цара и мудраца, уживају од првог тренутка зато што, захваљујући упадљивој карактеризацији поједностављеној у смислу карикатуре, врше поделу ликова и својих симпатија. Заједно с њима и одрасли уживају врло интензивно у нонсенсима савршено апсурдног Цара (одлично га игра Слободан Колаковић) који би комотно могао да нађе место у неком систему Луиса Керола, у умиљатости малог, поштеног и бистрог сељачета кога Милан Милошевић игра веома вешто, са много сценског шарма, у готово надреалистичком маниру Милутина Бутковића као мудраца и магарца (не зна се ко га игра) и ванредно пронађеним редитељским цакама које се смењују неочекивано брзо и често. Срећно пронађене коцке које позорници дају изглед једне велике дечје играчке сценографско је решење (Божана Јовановић) довољно конкретно за децу која још умеју да верују слици и речи, а играчка их подсећа да се ради о игри, представи, што их и навикава на њу. Говоримо на крају о самом делу, стихованој дечјој бајци Бошка Трифуновића, само због тога што је претходно требало рећи нешто о театру који је открио овог новог дечјег писца, иначе учитеља из Крагујевца. Његови стихови су глатки, риме се појављују природно и ненаметљиво, и драма тако има подједнако много сценског ритма и ритма у тексту. Са нестрпљењем очекујемо да видимо нова дела Бошка Трифуновића, будући да ово прво обећава много.

„Шармантна бајка: ‘Лепотица и звер’ Николаса Греја у режији Миње Дедића – представа која ће се допасти најмлађим гледаоцима“ , Ј. Максимовић, Вечерње новости, Београд, 8. октобар 1959

О дечјем позоришту „Бошко Буха“, чини нам се, неопростиво мало пишемо, иако овај колектив обавља и те како корисне послове око стварања и васпитавања будућег културног грађанина и позоришног љубитеља. Па, управо због овог неписања – нека нам буде опроштена егзалтација најновијим београдским позоришним резултатом – намењеним деци.... Позоришни комад Николаса Стјуарта Греја „Лепотица и звер“ оправдано је стекао леп углед у свету (за сцену погодних) бајки. (...) Начин на који је Миња Дедић (као гост) на сцени реализовао ову бајку заслужује вашу пажњу: то је збиља маштовито и бајковито рађена представа, са пуно мере и укуса, са лепо обрађеним текстом, са шармом и духом који је адекватан комаду.

„Кишобран за позоришне (не)прилике: ‘Ћорсокак’: Осуда једном друштву“ , Јован Максимовић, Вечерње новости, Београд, 7. април 1960 „Ћорсокак“ Сиднија Кингслија у режији Бојана Ступице на сцени Позоришта „Бошко Буха“ спада у боље представе које је ова београдска позоришна сезона избацила на своје сцене. Комад приказује живот беспризорника у Њујорку, децу коју је живот упутио споредним колосеком, у ћорсокак из ког тешко да ће бити излаза. Ту су још и гангстери, покоја проститутка и живот богаташа који се само наслућује... То је једна од најзанимљивијих Ступичиних режија у овој сезони и сигурно његова најбоља сценографија. Целокупни ансамбл „Бошка Бухе“ представља се као уметнички колектив способан да оствари значајне представе, прави и потпуни уметнички доживљај. Велика похвала целом ансамблу који је, уз Ступичину помоћ, узрастао до значајне београдске драмске представе.

189

„Импресивно и духовито: ‘Биберче’ Љубише Ђокића у режији Мирослава Беловића“ , Ели Финци, Политика, Београд, 23. октобар 1961 (...) У драмском развијању фабуле млади аутор је показао пуно разумевање сценских закона, и не мањи дар у респектовању дечје моћи схватања. У дијалошкој структури – нарочито у преломним ситуацијама – духовите, често сасвим иронично поентиране варнице давале су овој драмској бајци један сасвим модеран, маштовито персифлаторски карактер. Редитељ Мирослав Беловић показао је изоштрен слух за те ироничне елементе једне старинске бајке, и на њима је, развијајући их сценски са духом и маштом, изградио представу као целину. (...) Глумачки ансамбл овог позоришта свесрдно је прихватио редитељеве интенције, и ову бајку одиграо у полетном ритму и са модерним осећањем за иронично сенчење. (…)

„Маштом и иронијом: ‘Грдило’ Љубише Ђокића у режији Миње Дедића“ , Ели Финци, Политика, Београд, 18. јун 1963 Успех „Биберчета“, драмске бајке по мотивима из народне приче, охрабрио је његовог аутора, Љубишу Ђокића, и он је у кругу истих мотива настојао да нађе предмет за свој нови комад. Тако је настало „Грдило“, бајка у четири чина, у којој се стара прича наставља у новим околностима, али у истом кругу искуства и са истоветним пулсом духа и маште. (...) Редитељ Миња Дедић оживео је тај безазлени и колоритни свет, лаком и лежерном руком, у свој његовој свежини. У сочном и духовитом декору Владислава Лалицког, пред очима младих гледалаца из ничега је почео да се рађа један свет за себе, један свет из вилинских прича, један свет лепршавог духа и дирљиве маште, али који ипак има и своју људску целисходност. (...) Глумачка екипа дечјег Позоришта „Бошко Буха“ са полетом и лакоћом је извршила свој задатак: да и ликове и збивања који нису „од овога света“ прикаже као сасвим могућне, безазленој и безграничној дечјој машти сасвим присне, од његових жеља и снова откинуте.

„Ведро и забавно: ‘Два ведра воде’ Ада Греидануса у режији Миње Дедића“ , Ели Финци, Политика, 12. јануар 1965 Пред нама се раскрилила завеса и сцена нас је, изгледом који јој је дао Душан Ристић, одмах и право унела у чаробни свет дечије маште. За трен, као у неком грозничавом магновењу, побојао сам се да ме речи холандског писца Ада Греидануса опет не врате у стварност. Срећом, зебња није била оправдана. Сам писац нашао је у некој старој народној бајци, сасвим прикладну тему и погодио прави тон драмског казивања, тон ведрог хумора и разигране маште; редитељ Миња Дедић, прихватајући као у шали пишчев изазов на путовање у непознато, прикључио је ауторовој ведрини своје чило расположење и његову инвенцију надиграо својом сценском маштом. Глумци су наивно, али са потребном прецизношћу, дали свему конкретан израз. Осећао сам се на овој представи као да сам узео два часа одсуства из живота.

„Између Венере и Лолите: Питер Шефер: ‘Концерт’, режија Арса Јовановић“ , Мухарем Первић, Политика, Београд, 1. јун 1967 Шеферовим „Концертом“ у извођењу складног и добро увежбаног трија (Јелисавета Саблић, Божидар Стошић и Душан Голумбовски) вешто је и духовито дириговао редитељ Арса Јовановић. Благодарећи добро конципираним ликовима и њиховим међуодносима, Јовановић је широко отворио врата благотворном дејству хумора, љупкости и комике, у чему су га глумци са разумевањем следили, а особито Јелисавета Саблић као Дорина и Божидар Стошић као Боб. Редитељ се послужио и серијом музичких, светлосних и других сценских ефеката настојећи, осим тога, да Шеферовом „Концерту“ да и карактер општијег сукоба двеју културоносних и животних оријентација. Костими Љиљане Драговић и сценографија Зорана Ристића прикладни и у складу са интенцијама режије.

190

„Усхићени и деца и одрасли: Александар Поповић: ‘Црвенкапа’, режија Љубомир Драшкић; А. Кален: ‘Космичке авантуре Мајре Френсис’, режија А. Јовановић; ‘Вечни чар говора’, избор и режија Зоран Милосављевић“ , Мирко Милорадовић, Политика, Београд, 19. октобар 1968

(…) Ако је Александар Поповић произнео из прастаре „Црвенкапе“ један нови дух, од ситуирања Црвенкапине породице до неочекиваних обрта у развоју ликова (у чему је максимално аутентично решио преокрет у каћиперној и размаженој девојчици – чепи Иванки и у улози старијих, ловца Луке и Баке) – редитељ Драшкић био је довољно храбар да нам бајку саопшти у ритму бит-музике, и уз испомагање духовитим подсмевањем нашим наравима и актуелном тинејџерском велтаншаунгу (јер и такав егзистира, јер и такав треба обележити). (...) Музика Војислава Костића, кореографија Бориса Радака, музички ансамбл „Стари трачери“ и певачица Анђелка Јовановић учинили су заједно са Петром Пашићем (декор) и Миром Чохаџић (костими) да представа добије данашњу и прозрачну боју, али су – ипак – глумци урадили највише. На првом месту Оља Грастић Јелић (Црвенкапа), Божидар Павићевић Лонга (Вук), Зорица Јовановић Златић (Иванка) и Стеван Макић (ловац Лука). (…)

„Био је вашар, а на вашару... Добрица Ерић; ‘Вашар у Тополи’, премијера у позоришту ‘Бошко Буха’, редитељ Миодраг Гајић“ , Милутин Мишић, Борба, Београд, 16. април 1970

Пошто поседује једноставну лепоту поетског језика, динамичну сликовитост у опису радње, стања и ликова, као и ноту присног, непосредног хумора, ова поема има све услове да прерасте у надахнуту сценску игру, веселу комедију нарави. Велика заслуга што ова представа то у ствари и јесте припада редитељу Миодрагу Гајићу. Дугогодишњи рад са аматерима помогао је овом редитељу да лако и једноставно дође до неконвенционалних решења, ослободи глумце театралности и сплете у једноставно, али понесено и разиграно коло које носи ову сценску играрију (...) Скоро би било неправедно истицати било кога из глумачког ансамбла: сви су са истом страшћу и скоро детињом преданошћу учествовали у овој игри.

„Слатко а непреслађено: Добрица Ерић: ‘Торта од пет спратова’, режија Дејан Мијач“ , М. Милорадовић, Политика, Београд, 10. децембар 1971 (...) За несумњиви успех овог спектакла, који смо гледали у сали препуњеној деце, мале и најмање, најзаслужнији је редитељ Дејан Мијач, који је запалио целокупни ансамбл и направио једну од најдинамичнијих, најшаренијих представа протеклих сезона. Спектакл је збиља веома бучан и ритмички веома складан, распеван колико мелодијама Константина Бабића, толико и геговима из немих комедија, неодољивих за млађу публику. (...) Разиграну екипу глумаца предводила је у духовитости неуморна Добрила Матић. Јелица Теслић и Иван Костић играли су своју љубавну причу веома спонтано, без измотавања и имитација, без ачења. Лепе улоге направили су и Вера Дедић, Сава Јовановић, Слободан Слободановић и Божидар Павићевић Лонга, а у карикатури, веома успелој, предњачили су Стеван Максић и Иван Манојловић. Стилизовану и функционалну сценографију Петра Пашића бриљантно су распевали костими Божане Јовановић и игре које је спремио кореограф Бранко Марковић.

„Подвиг поезије, пламен театра: Из дечје поезије: ‘Плави зец’, адаптација и режија Дејан Мијач“ , Милосав Мирковић, Експрес, Београд, 1. март 1973 (…) Замишљена као разнобојни колаж изабраних песама за децу – Душка Радовића, Арсена Диклића, Мирослава Антића, Љубивоја Ршумовића и Миодрага Станисављевића, ова представа се несебично и спонтано претварала у дечји кабаре са чаробним нијансама дечјег пророчанства. (...) Узбудљивој афир191

мацији поезије за децу, без било којег наметања и подметања илустрације, редитељ Дејан Мијач је придружио оно превасходно поетско чуло петоро глумаца који су, као харлекини наших дана „запловили морима“ и венчали се са „плавим зечевима“. (…) Мангуплуке свеопштег детињства Добрила Матић тумачи лирском клаунеријом која није виђена на нашим сценама још од Скампола Љубинке Бобић, а Злата Јаковљевић, Вера Дедић, Зорица Јовановић, Ваља Скакун и Стеван Максић као детелина од пет чаробних листића, негују улогу песника у властитом детињству. Позоришту у славу пружили су костиме необичне лепоте и кроја, живописних детаља и дечурлијских жеља Божана Јовановић, затим играчку која личи на све покварене, а драге играчке – сценограф Тодор Лалицки, музику певљиву и распевану Војкан Борисављевић и игре међу „плавим китовима“ и „плавим зечевима“ Бранко Марковић. (...)

„Премијера ‘Сенке господина Випа’ у ‘Бошку Бухи’: Бајка над бајкама“ , Милосав Мирковић, Експрес, Београд, 12. април 1974 (...) Петоро глумаца и глумица, довољно запослени и стилски уиграни, надмашили су и своје глумачке „сенке“ – Бранко Вујовић је загонетног мајстора лаже и паралаже Тиронтела тумачио поетски одабраним „цакама“ и „провокацијама“ дајући значења која распламсавају и бајку и причу. У улози девојчице Мери, која улази у авантуру сенке да би се најзад заогрнула њеном двосмисленом лепотом, Ваља Скакун постигла је и веристичку убедљивост и непосредност расплета. Господина Випа дао је Михаило Фаркић дискретно у опису, отмено у игри. Комичарски дует Зорке Докнић и Стевана Максића успешно је навлачио и скидао маску.

„Стара прича у новом руху: Миша Станисављевић: ‘Царска се не пориче’, режија Александар Ђорђевић“ , Мухарем Первић, Политика, Београд, 19. новембар 1975 (...) Станисављевић и редитељ Ђорђевић као и глумци, особито се духовито подсмевају цару и његовој свити, док су, када је реч о ратарима мање расположени за шалу и игру. (...) Деца ће у овом духовитом комаду чути и многе врлетне и језиколомне речи. (...) Особито је цар Птрптрптислав (о да тешке речи...) Ивана Манојловића увек спреман да се поигра, да запева, зацвили, да једно каже, а друго да мисли, да обећа, а не изврши. (...) Живих и упућујућих боја, костими Божане Јовановић подстицали су оно што је у Станисављевићевом комаду и режији Александра Ђорђевића, најбоље: дух игре, изненађења, преокрета. Разбијајући једну врсту илузија и шаблона, ова представа и сама чара и очарава. Могу је гледати и стари и млади: зато, децо, водите родитеље у позориште!

„Вилингора пуна разговора“ , Дејан Пенчић Пољански, емисија Културни дневник, 11. мај 1976 Одлична представа у београдском Позоришту „Бошко Буха“, „Вилингора пуна разговора“. И као и сва добра остварења овог позоришта, а било их је прилично у последњих пар година, представа која је намењена деци, а коју би и одрасли неизоставно требало да виде. Песник Божидар Тимотијевић, како сам каже, посегнуо је у чудотворни и благоносни вилајет народног стваралаштва и чаробњаштва нашег језика, али се није, што се обично чини, задовољио техником сценарија – колажа, већ је осмислио једноставну и логичну причу која је окосница збивања и која доприноси да се и представа, а пре свега гледаочева пажња, не расплине. (...) Поштујући изговорену реч, дајући сваком глумцу шансу да искаже своју индивидуалност, Гајић је компоновао целину у којој се сви елементи складно допуњују, представу у којој се природно и хармонично смењују индивидуалне и изузетно ефектне масовне сцене, говорне и музичке нумере. (...)

Богдан Максимовић , емисија Отворени студио културе, 26. мај 1979 У Позоришту „Бошко Буха“ у уторак је први пут изведена представа „Хакимове приче из 1001 ноћи“ португалског писца Норберта Авиле, а у режији Мирослава Беловића. Ова представа је, несумњиво, већ самим својим садржајем занимљива младом посетиоцу театра. (...)

192

Редитељ Мирослав Беловић добро је проценио да је визуелни утисак у оваквој представи од изузетног значаја па је инсистирао на пиктуралности слика. У томе му је велику подршку пружила Божана Јовановић, која је за ову прилику креирала костиме и осмислила сценска решења. (...) Велики део заслуге припада младој глумици Дари Џокић чије је свако појављивање на сцени било прави мали празник глумачке уметности. Својим ванредним осећањем текста и простора, наглашеним смислом за игру и песму и, изнад свега, својим талентом, Дара Џокић је дословно доминирала сценом.

„Речи за тајне, рачи за бајке: Александар Поповић: ‘Афера Љиљак’ у режији Владимира Алексића (Круг 101) – Миодраг Станисављевић: ‘Немушти језик’ у режији Петра Зеца (Позориште ‘Бошко Буха’)“ , Јован Ћирилов, Политика, Београд, 29. октобар 1981 (…) Од алитерација тај текст звони, загонеткама зрачи, занимљивим зезалицама забавља, заумностима завитлава, једном речи освежава слух уморан од урбаних фраза, радује дух. Редитељ Петар Зец направио је представу нешто друкчију него уобичајене бајке „Бошка Бухе“. Било је више тековина модерног позоришта – физичких радњи у стварању флоре и фауне једне необичне шуме, коју је обукла Божана Јовановић у скромне материјале преображене њеном маштом. Уопште, био је то „Сан летње ноћи“ минус еротика, Линдзи Кемп мање декаденца одраслих. Има услова да се све то допадне и деци и њиховим верним пратиоцима – татама и мамама за дугих зимских поподнева.

„Обрт у ‘Бошку Бухи’: Чарлс Дикенс: ‘Стара продавница реткости’ (режија Милош Лазин)“ , Драган Клаић, Књижевне новине, Београд, 22. април 1982 Идеја да се омладинској популацији понуди сценска адаптација Дикенсове „Старе продавнице реткости“ показала се пробитачном, иако је могло бити сумње око тога да ли ће Дикенсов свет деловати архаично. Представа коју је режирао Милош Лазин по адаптацији Добривоја Илића, чврсто је укорењена у викторијанску епоху и Дикенсову прозу, а ипак поседује својства модерног сценског чина: својим амблематичним и често тајанственим призорима помера временске границе и сажима искуство одрастања и самоостваривања на начин који данашњем адолесценту може да делује блиско и разумљиво. (...) Од мане – стешњене позорнице „Бошка Бухе“ – Табачки је начинио врлину: сва поља дејства у сталној су вези, без јасних граница, притиснута решеткастом дрвеном таваницом, која омогућава да се тај свет сагледава и из птичје перспективе, са дистанце онога који му још у потпуности не припада. (...) Лазин и ансамбл показали су овом представом да је омладинска сцена „Бошка Бухе“ могућа колико и неопходна, да је могуће у пријатне просторе овог театра привући онај млади свет који се и иначе у вечерњим часовима скупља управо пред вратима позоришта, на тргу око Споменика.

Јован Христић , Књижевност бр. 3–4, јануар 1983 Целокупна сценска опрема, читао сам у програму представе „Хобит“ (Позориште БОШКО БУХА), израђена је у радионицама Позоришта „Бошко Буха“. Треба честитати тим радионицама, јер је сценска опрема била мајсторски израђена, и скоро нисам видео тако раскошну, са толико маште и укуса опремљену представу. Мислим пре свега на костиме Божане Јовановић. Када су се на сцени појавили џинови кроз чије царство треба да прођу патуљци што, предвиђени Хобитом Билбом Багинсом, крећу да освоје своје благо које им је змај Шмауг отео, запљескали смо и када се појавила огромна змијурина Голум што никако да се сва извине из једног отвора на поду позорнице: то су биле фигуре из најсмелијих и најмаштовитијих снова које нас застрашују и опчињују у исти мах, оваплоћене у стилизованим и духовитим костимима који би се надугачко могли описивати, али које треба видети. Ништа мање упечатљиви нису били ни страшни пауци са својим мрежама од конопаца, ни посребрени вилењак и позлаћени вилинкраљ, Беорн, човек-медвед,

193

патуљци у својим сликовитим ритама... Једном речи, представа је, заједно са једноставном, али исто тако упечатљивом сценографијом Герослава Зарића, била мала свечаност за око гледаоца.

„Ствар зрелости: В. Шекспир: ‘Све је добро што се добро сврши’, у режији Дејана Мијача“ , Драган Клаић, Политика, Београд, 26. март 1984

(...) Дејан Мијач је у својој представи у позоришту „Бошко Буха“ без устезања и потпуно стао на страну Јелене, а њен однос са Бертрамом предочио је као драму тинејџерског сазревања. Млади пар играју веома млади глумци, студенти друге године глуме, а делују свеже, занимљиво, у јасно оцртаним улогама. Ненад Ненадовић, убедљивији је као Бертрам док изврдава брак и кад се с нелагодом клони контакта са другим полом него у каснијим војничким и заводничким походима под зидинама Фиренце. Марица Вулетић је постојано достојанствена као Јелена, дискретна у својој истрајности, љупка у ситуацијама када присила и манипулација угрожавају дражесност њеног лика. Решена сигурним, духовитим потезима, играна као староставна бајка на ивици савременог света, ова ће представа пробуђене љубави и женског тријумфа привући, верујем, „усмерењаке“ оба пола.

„Мађија и уметности: Фридрих Карл Вехтер: ‘Школа за кловнове’ у режији Љубомира Драшкића“ , Ласло Вегел, Политика, Београд, 18. март 1986 Љубомир Драшкић је озбиљно схватио децу и поставио за њих ретко виђену, чаробну представу. Драма Фридриха Карла Вехтера (у преводу Ренате Улмански) предочавајући однос мајстора мађионичара и његових ученика, враголасто поставља и најкрупнија питања људског живљења. Љубомир Драшкић је изврсно осетио сваку нит приче, мајсторски је комбиновао ефекте и атмосфере, смањио литерарне димензије драме, створио мноштво богатих сценских симбола. „Школа за кловнове“ је узбудљива, мудра и забавна представа. Глумачки ансамбл је духовито и са лакоћом решавао најтеже задатке. Предраг Панић, Зорица Јовановић, Младен Андрејевић, Бранислав Платиша и Драган Вујић играли су у беспрекорној хармонији и величанственом ритму, до краја живо и свеже. Мађионичарске вештине је с глумцима увежбао Борис Александрович Брејев, и за то заслужује свако признање. Али ова атракција не може постигнути другу: сјајне костиме Љиљане Драговић, богате прецизним значењима.

„Без хипокризије: ‘Медејина деца’ Пера Лисандера и Сузане Остен у Позоришту ‘Бошко Буха’ у Београду“ , Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 30. новембар 1986 Један од најпознатијих позоришних експеримената код нас у новије време, изведен је средином новембра, у Позоришту Бошко Буха, далеко од очију шире јавности, која, по правилу, обраћа пажњу на истинске новости тек када оне уђу у моду, постану општеприхваћене. Претпрошле суботе, приказан је у том театру комад шведских писаца Пера Лисандера и Сузане Остен „Медејина деца“, који из основа доводи у питање наша устаљена, традицијом утврђена, естетска, етичка и педагошка уверења када је реч о позоришту за децу. Шведски аутори нарушавају ту регулу. Њихово дело је покушај стварања дечје трагедије, који ће децу суочити са „опасним темама“, с непријатним животним чињеницама, изазвати у њима просветљење, чак катарзу. (...) Захвални смо позоришту, и редитељу што су нас упознали са комадом какав је „Медејина деца“.

„Београдска верзија: ‘Класни непријатељ’ Најџела Вилијамса у Позоришту ‘Бошко Буха’“ , Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 27. март 1988 Једна амбициозна, драгоцена иницијатива Позоришта „Бошко Буха“ које настоји да на своје вечерње представе привуче младиће и девојке на изласку из адолесцентског доба, донела је први крупан резултат: у адаптацији и режији Александра Лукача, који је око себе окупио групу глумаца млађе генерације, с великим успехом је изведен комад Најџела Вилијамса „Класни непријатељ“, који смо до сада двапут

194

гледали у Београду када га је на БИТЕФ-у приказао прослављени Петер Штајн, а одмах затим извео и у СКЦ-у млади словеначки редитељ Вито Тауфер. Лукачева представа је узбудљивија и потреснија и од Штајнове и од Тауферове. (...) Јунаци те параболе, тек израсли из кратких панталона, у почетку с микимаусовским маскама на лицима, а на крају поистовећени са својим идолима из каубојских филмова, сукобљавају се с идеализованом представом о друштву да би убрзо открили праву истину и заједници којој припадају. (...) Притом с вештином искусних глумаца укрштају драмско с ироничним, кроз пародију показују шта је најпотресније у судбини јунака у чије су се коже на тренутка увукли. Одлична представа, једна од најбољих у текућој београдској позоришној сезони.

„Ђачко доба: Премијера у ‘Бошку Бухи’: ‘Ау што је школа згодна’ Љубивоја Ршумовића у режији Милана Караџића“ , Феликс Пашић, Вечерње новости, Београд, 25. фебруар 1989

Да је школа згодна, па још и сјајна, неће се сложити многи актуелни школарац, па богме и подоста оних који су је завршили. Згодна је, у сваком случају, представа коју приказују у „Бошку Бухи“, на премијери пред кошницом београдских малишана који о школи знају само из прича и, сада, из позоришне приче Љубивоја Ршумовића. (...) Пошто је тако, живела слобода! Дух представе, коју режира Милан Караџић, слободан је за све врсте ученичких марифетлука и безазлених зачикавања међу којима су, дакако, и она љубавна. (...) С мишљу како би то било кад би било или како је, може бити, негде и било, играју полетно и ведро: Марица Вулетић, Ненад Ненадовић, Дуда Стојановић, Драгољуб Денда, Драган Вујић, Милорад Мандић, Драга Ћирић Живановић, Донка Игњатовић, Нада Тадић, Мирко Ђерић и Иван Костић.

„По људској мери: ‘Сан летње ноћи’ Виљема Шекспира у Позоришту ‘Бошко Буха’“ , Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 28. јун 1991 Ни скучена сцена без већи техничких могућности, неподесна за развијање великих шекспировских спектакала, ни шаролика публика у којој су окупљени и деца, и студенти, и средовечни гледаоци, чија је рецепција оног што гледају дијаметрално супротна, нису спречили младог редитеља Јагоша Марковића да од комедија „Сан летње ноћи“ направи занимљиву, одличну представу. Напротив, пристајући да ради и под тим условима, он је још једном доказао да ограничења у позоришту, као у уметности уопште, могу пружити драгоцен подстицај ствараоцу који зна шта хоће и уме то да оствари. (...) У спарној ивањској ноћи, оно што налажу богови, спроводи у живот слуга чија је улога чак значајнија него код Шекспира. То је један необичан Пук (Зоран Цвијановић), сметењак чија моћ није натприродна, који је једино упућен у тајанствену моћ трава, који је трапав и смушен, толико сањив да увек нешто побрка у погреши, изневери налог свој послодавца. Он заправо не креира метафизичку чаролију, већ режира комичну бајку по људској мери, као месечар се уплиће у романсу два љубавна пара, Лисандера (Драган Мићановић) и Хермије (Душанка Стојановић), Деметра (Дарко Томовић) и Хелене (Олга Одановић). У тој бајци, којој комички полет дају и збрка у радњи, и вербална надметања, и ласцивни еротизам, и цитати из слепстик комедија, средишње место уз Пука заузима и група сликовитих мајстора, надриглумаца, међу којима се, у улози краља Пирама, особито истиче Вратило (Слободан Нинковић), који демистификује механизам позоришта изазивајући здрав, весео смех у гледалишту.

„‘Пут око света’: Писац: Бранислав Нушић Редитељ: Дејан Мијач Театар: ‘Бошко Буха’“ , Петар Волк, Илустрована политика, Београд, 12. децембар 1992 (...) Светислав Гонцић је млад глумац, али већ сасвим јасног, сигурног и одмереног осећања за све валере Нушићевих досетки, уме да створи атмосферу на сцени, одржава темпо, сјајно се прилагођава брзим променама ситуација, дисциплиновано гради портрет, реагује духовито на појединости па му све то даје непосредност и аутентичност. (...) Човека са ногом тумачио је са крајњом озбиљношћу Милорад Мандић. Шаблонизирани покрети његовог човека с ногом и анегдотске поштапалице сведени су на природни 195

Пут око света 1992

Милорад Мандић, Душанка Стојановић, Светислав Гонцић

оквир у којем су се најчешће огледали старији глумци. Особине које се приписују овом лику дате кроз интерпретацију младог и даровитог глумца садрже много више спонтаности, уверљивости, тако да се са Гонцићем допуњавао и надигравао. Јулишку су за себе дуго задржавале у позним годинама познате глумице. Управо због тих отужних присећања Душанка Стојановић делује као право освежење представљајући сасвим веродостојно младу собарицу која се несмотрено упушта у авантуре, али се прилагођава ситуацијама и са укусом пролази кроз све перипетије до срећног завршетка, испољавајући притом изразит дар за карактерну комику. Њих троје је заиста уживање гледати у познатим ситуацијама које Дејан Мијач стално држи на ивици стилизације и персифлаже (сцене међу црнцима, кинезима или у харему). (...)

„Прича о лепотици“ , Милутин Мишић, Борба, Београд, 8. април 1993 (...) Враћајући се поново скаски о Василиси Прекрасној, Миодраг Станисављевић демонстрира сигурнији драматуршки рукопис и лепршавије песничко надахнуће. А редитељ Милан Караџић разиграва га наоко непретенциозно, али неодољивим сценским шармом и лакоћом. И хумором. Управо тај лепршави хумор и разиграност, карактеристике су игре глумачког ансамбла који је са лакоћом, од прве до последње сцене, довео „Василису Прекрасну“. Горан Шушљик са улогом царевића Ивана демонстрира самосвојан сценски шарм, а Ивана Локнер подарује Василиси бајковиту лепоту. Неодољиви Слободан Нинковић чак и страшном Змају Огњану даје шармантно обешењачке боје, док Вештица Зорице Јовановић сличи некој мало враголастој бакици. Мачак Предрага Панића ћудљив је као и ово створење а Видоје Вујовић је прецизном стилизацијом оцртао необично Створење које једе корење. Ненад Ненадовић, Владан Дујовић, Александра Симић, Драга Ћирић, Оља Грастић и Драгољуб Денда, спретно су комплетирали прпошан темпо, хуморне несташлуке и песничка домишљања.

„Очаравајућа химна љубави: ‘Чаробњак из Оза’ у Позоришту ‘Бошко Буха’“ , Авдо Мујчиновић, Политика експрес, Београд, 18. октобар 1993 Александра Гловацки у своме делу инсистира, техником фрагментарне драматургије, што ће рећи да се нарација побеђује навођењем истакнутих узрока и последица или пак, испеваним сонговима, на четири тематска круга: љубави, пријатељству, солидарности и поверењу. (...) Јагош Марковић, редитељ, чини подвиг који не памтимо у нашој скорашњој позоришној пракси. Он бајку приказује на апсолутно празној сцени досежући онај високи захтев Питера Брука о празном простору као месту на коме се, коришћењем глумачких и редитељских атрибута, као и екстралитерарних елемената може „оживети“ један нови свет једнако уверљив као онај око нас. Користећи доследно тај најтежи театарски метод Марковић остварује бриљантну представу. (...) Бранка Катић, та млада глумица од каријере, приказује нам девојчицу Дороти, као типичну девојчицу модерног кова, дрску, довитљиву, али истовремено са неком непатвореном наивношћу и невиношћу. Страшило – Страја Зорице Јовановић припада групи незаборавних улога остварених у овом позоришту. Окосницу представе чини Олга Одановић као лимени дрвосеча – Гвозден: то је велелепна улога, такође за памћење, у којој Одановићева демонстрира баснослован дар који јој омогућава да свесним средствима постигне импресивност лика. Плашљивог Лава игра Слободан Нинковић изврсно, али то није, ипак, права слика глумачких могућности овог невероватног комичара. Горан Шушљик у сарадњи са редитељем обликовао је лик Опаке западне вештице на изненађујући начин: средствима кабареа. „Чаробњака из Оза“ беспрекорно су дизајнирали Божана Јовановић и Тихомир Мачковић.

„Très chic“ , Иван Меденица, Лудус, 5. новембар 1994 (...) „Мачор у чизмама“ писан је вишеслојно, тако да може да задовољи и захтеве дечје и захтеве одрасле публике. Цитати из Сирана де Бержерака, вербални („Пробошћу те на крају баладе“) и ситуациони (сцена под балконом принцезе Анастазије), ласцивне вербалне асоцијације („биберче које опече грло“), друштвене алузије (краљ који подноси оставку), као и tres chic употреба француског језика (језика ноблеса, како би рекла Стеријина Фема или Бојовићев Мачор Фјодор), сигурно нису намењени „нашим анђел-

197

чићима“ већ њиховим много мање анђеоским родитељима, који бајковитим темама претпостављају оне политичке или еротске природе. Као обично у дечјем позоришту, и у „Мачору у чизмама“ визуелни аспекти представе привлачили су највише пажње дечје публике. Ауторска екипа, предвођена редитељем Миланом Караџићем, створила је неколико изузетно успелих призора – од целокупне појаве и наступа Дива Ле Гиша, апсолутног љубимца дечје публике, преко атрактивних сцена краљевског бала, мачевања са дивом и плеса зачаране шуме до несумњиво најдуховитије и најшармантније сцене представе, сцене купања Принцезе Анастазије. (...)

„Песма мртвим љубавницима“ , Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 17. фебруар 1995 У представи Ромеа и Јулије, редитељ Јагош Марковић бескомпромисно следи своју визију шекспировског позоришта, оно што данас знамо о њему. (...) Укратко, он улогу сценографије, али и костима, своди на далек подстицај маште, препушта гледаоцу да у својој свести, подстакнут глумом, дефинитивно уобличи доживљај сценског простора. Глуму карактеришу стално кретање и наглашена мимика, али и убрзан жесток говор. Таква глума, пуна буке и беса, претвара представу у неку врсту симулације позоришног обрасца из елизабетанске епохе, у трку кроз простор и време, коју данашњи гледалац, чија је уобразиља унеколико лења, који је много мање склон да људске чинове и свет уопште доживљава симболички, једва успева да прати. Али онај ток представе који приказује драму младих љубавника, у коме се драматично суочавају љубавна страст, реализован је сасвим, друкчије, приближен је класичнијем схватању позоришта. Он има и психолошку уверљивост и поетску дубину. Тон му дају и добра редитељева визуелна мизансценска решења и двоје младих глумаца у главним улогама. То су Исидора Минић, у улози Јулије, и Драган Мићановић, који игра Ромеа. Та деца, очигледно, саздана су од најплеменитије глумачке ковине.

„Мењање мапе“ , Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 23. јун 1995 Једна представа, изведена пре десетак дана, умногоме је изменила мапу догађаја у Београду у текућој позоришној сезони, за часак пренела њихов епицентар у једно позориште за децу. То се догодило када је, у режији Милана Караџића, приказан комад Миодрага Станисављевића „Царев заточник“. Ту причу, за коју су мотиви позајмљени и из наших народих скаски, Милан Караџић је на сцени развио с много фантазије, лежерно и лепршаво, с осећањем за оно што је у њој сценично. Да би представу што више приближио захтевима канонске бајке, он је радњу сместио у чудесан сценски простор (Герослав Зарић) (...) Остале елементе, неопходне у бајци овог типа, он је у представу унео на различите начине: костимима (Божана Јовановић) додао догађајима неопходно фарсично и гротескно изобличење, док их је помоћу музике (Александар Локнер) бојио ведрином, једном готово ритмичном веселошћу. Тако је, напослетку, створио неку врсту тоталног театра за децу, у коме су дијалог, као и друга стандардна изражајна средства драмског позоришта, донекле потиснута у позадину, или бар суштински допуњена у складу са потребама, са сензибилитетом дечје публике. Иако су сви глумци у представи играли добро, ипак ваља издвојити неколико међу њима, пре свих Ану Софреновић (Принцеза), Олгу Одановић (Баба), Слободана Нинковића (Џин), Горана Шушљика (Луда) и Ивана Јевтовића (Јован). Дабоме, реч је у нијансама, или, можда, само о укусу. Одлична представа.

„Фројдов рецепт“ , Владимир Стаменковић, НИН, Београд, 13. новембар 1997 И до сада предузимљив и иновативан када је у питању рад у позоришту за децу, Милан Караџић је свом делу тог опуса додао још једну успелу представу, чији домашај умногоме превазилази оквире дечјег позоришта, која се обраћа и одраслој публици. Сви услови да се направи таква врста представе добијени су већ самом одлуком да се прикаже баш „Снежна краљица“. У овој представи јунаци су лепршави фигуративни ликови, или су детињски чиста бића, какви су Кај (Павле Пекић) и Герда (Боба Латиновић), или су до гротескних изобличена драмска лица, са негативним цртама међу којима спадају Краљ (Видоје Вујовић), Саветник (Предраг Панић) и Разбојница (Донка Иг198

њатовић). (...) Жива и драматична обојена драматичном музиком (Александар Локнер), проткана духовитим сонговима (Љубивоје Ршумовић), смештена у прелеп, меланхоличан, тајанствен северњачки пејзаж (Герослав Зарић), представа „Снежна краљица“ делује као сценска чаролија, која ће, вероватно, бити један од догађаја у текућој позоришној сезони у Београду.

„Љупки цинизам: Чарлс Дикенс: ‘Оливер Твист’, драматизација Џереми Брок, режија Небојша Брадић, Позориште ‘Бошко Буха’“ , Иван Меденица, Политика, Београд, 20. мај 1998

Настала у драматизацији Џеремија Брока и у режији Небојше Брадића, представа „Оливер Твист“ Позоришта Бошко Буха доследно и убедљиво прати ону грубу, саркастичну линију великог Дикенсовог романа, а свесно занемарује његов наглашено морализаторски тон. На овај начин, добија се она врста позоришта за децу, тренутно врло популарна у свету. У којој се педагошки ефекат изводи из сурове, циничне и крајње неидеализоване бајке стварности. (...) Велики глумачки ансамбл показао је завидну преданост, концентрисаност и физичку спретност, јер је већина глумаца тумачила неколико улога, а требало је испунити и „немилосрдне“ захтеве редитеља и аутора сценског покрета. (...)

„Љубав и охолост: Љубивоје Ршумовић: ‘У цара Тројана козје уши’, режија Милан Караџић, Позориште ‘Бошко Буха’“ , Иван Меденица, Политика, Београд, 11. фебруар 1999

(...) Сматра се да успешну формулу не треба мењати. Представа „У цара Тројана козје уши“ представља типичну, раскошну продукцију за децу и одрасле Позоришта „Бошко Буха“ и редитеља Милана Караџића. Бројни ауторски тим остварио је жељену сценску атрактивност, динамичност и ониричност (посебно се издваја сцена сусрета између малог берберина и заробљене принцезе). Посебан шарм представи даје дискретна локална, народска боја, која је постигнута кроз говор појединих ликова (аутор Љиљана Мркић Поповић) и одличну музику Исидоре Жебељан.

„Премијере: ‘Шаргор’, Писац: Игор Бојовић, Редитељ: Милан Караџић, Театар: Позориште ‘Бошко Буха’“ , Хаџи Петар Волк, Илустрована политика, Београд, 28. април 2001

У нашем тмурном позоришном свету има и лепих, охрабрујућих и узбудљивих тренутака: Позориште Бошко Буха приредило је своју рођенданску премијеру извођењем новог текста „Шаргор“, Игора Бојовића са редитељском поставком Милана Караџића и учешћем многих младих глумаца – пред којима је сасвим извесна сценска будућност. (...) Режија је успела да код свих тих различитих људи и жена подстакне радост игре и пуни унутрашњи доживљај, све је добило снагу која непрекидно врши утисак на гледалиште. (...)

„Прецизна режија“ , Ана Тасић, Политика, Београд, 8. јун 2006 „Богојављенска ноћ“ Бојане Лазић је, за сада, најдоследније реализована представа у серијалу „Play Shakespeare“. (...) Представа је у целини врло разиграна и прецизно режирана, са наглашеним карикатуралним особеностима већине ликова, који провоцирају својом израженом гротескношћу. Орсино Бориса Пинговића је скоро кемп обликован: у изражавању свог очаја због чињенице да је несрећно заљубљен у Оливију (Олга Одановић), глумац се пренаглашено дерња и кревељи, театрално пада на колена и бауља по поду, са букетом цвећа за појасом, чиме се гради битна дистанца према овом лику и његовој љубави. Анита Манчић је дозирано блентава и врло изражајна, у улози луде Феста, типичног шекспировског лика у смислу непомутљиве разборитости, као и Милорад Мандић Манда, који ефектно пластично ствара улогу насамареног Малволија. (...)

199

„Коректна забава: Циклус комедије дел арте на Вечерњој сцени позоришта ‘Бошшко Буха’: ‘Мирандолина’, ‘Мандрагола’ и ‘Декамерон’“ , Ана Тасић, Политика, Београд, 28. фебруар 2007 За разлику од прве две представе у циклусу комедије дел арте који се ове сезоне представља на Вечерњој сцени Позоришта „Бошко Буха“, Голдонијеву комедију „Мирандолина“ у режији Југа Радивојевића не дефинишу особености комедије дел арте – сценографска сведеност, употреба маски, наглашена физикалност у игри, већ реализам, у обликовању изгледа сцене, као и у концепцији ликова. Катарина Жутић успешно креира лик гостионичарке Мирандолине као самосвесне, јаке, сензуалне, повремено циничне жене, која својим врлинама гради утисак о апсолутној супериорности женског пола. Андрија Милошевић јасно игра мизогиничног Витеза од Рипафрате, на површини безосећајног, отреситог и врло прагматичног мушкарца, што је став изграђен на страху да не буде повређен. (...) Сташа Копривица је Макијавелијеву „Мандраголу“ режирала изузетно прецизно и разиграно, са маркантно постављеним ликовима. Виктор Савић одсечно и тачно игра Калимака, очајнички заљубљеног у Лукрецију, инфантилног али и луцидно манипулативног човека. Драгољуб Денда ствара лик Лукрецијиног супруга Нича, тужно изиграног рогоњу, наивно убеђеног да мудро процењује ситуацију због чега је још смешнији, гротескнији. Дејан Луткић специфично игра фра Тимотеа, врло пластично, као умишљеног, лажљивог и неуротичног глупака, што јасно отелотворује критику лицемерја представника институције цркве. (...) У представи „Декамерон“, у драматизацији и режији Ане Ђорђевић, пар племића ангажује два глумца да их забави у изолацији у коју их је одвела епидемија куге. Најзанимљивије сцене су оне у којима ови забављачи, Бергамино (Горан Јевтић) и Мартелино (Радован Вујовић) причају приче, играјући низ различитих ликова, веома театрално физички наглашено, сасвим у стилу комедије дел арте, што је све богат извор комике. (...) Све три представе из овог циклуса, свака на свој начин, коректно и доследно интерпретирају класике италијанске ренесансне књижевности, због чега је пројекат потпуно успешан, у едукативном, забављачком и извођачком смислу.

„Прашина у лице: Ђорђе Милосављевић ‘Инстант сексуално васпитање’, режија Југ Радивојевић, продукција Позориште ‘Бошко Буха’“ , Жељко Јовановић, Блиц, Београд, 22. март 2008

„Инстант сексуално васпитање“, представа намењена тинејџерима, подједнако је занимљива, ако не и занимљивија, одраслима. И то управо из едукативних разлога. (...) Идеје ауторског пара (Милосављевић, Радивојевић) који је својевремено у том правцу дао одличне резултате са крагујевачком представом „Гола Вера“, јесте да друштву (поново) успешно баци прашину сопственог зла у лице. Посматрамо ли даље ово остварење из угла реализације саме приче, уочавамо најпре њену сценску развијеност. Редитељ Радивојевић, наиме, представу размешта по целом простору сцене и гледалишта, мешајући публику и глумце, сценско и реално, чиме постиже ефекат непосредности. (...) Да не буде забуне, представа Позоришта „Бошко Буха“ постиже оно што један ангажовани театар оваквог типа данас треба да ради. И то се чини захваљујући пре свега двојици младих глумаца – Ивану Зекићу, Радовану Вујовићу, као и ветеранима Драгану Вујићу, Дејану Луткићу и бравури Горана Јевтића. Мора се још констатовати да представу прати занимљива Бајагина музика.

„‘Пипи Дуга Чарапа’ текст Милена Богавац, режија Бојана Лазић, Позориште Бошко Буха“ , Слободан Обрадовић, Yellow cab, Београд, јун 2009 (...) Редитељка Бојана Лазић успела је да прикаже ову причу с много сценске маште, естетски и визуелно чисто, у декору Зоране Петров који нас очас посла пребацује из трпезарије грађанског дома у двориште где се иза баштенског патуљка крије пролаз ка Пипиној вили или пут према плажи на којој ће се одиграти журка у славу детињства, а против спарушености света одраслих. Тај универзум апсурдне крутости и строгих правила дочарали су Милош Ђорђевић (Тата), Марина Воденичар (Мама) и Марко Гверо (Полицајац) шмирајући својски, немилосрдно и одлично. С друге стране, Немања Оливерић (Томи) и Борка 200

Томовић (Аника) носиоци су енергије која подсећа на време показивања прве непослушности. Праћена DJ Сокном (убачени лик који је објединио све Пипине чудне пријатеље из романа), од кога је Дамјан Кецојевић направио духовиту епизоду, Пипи Андријане Тасић симбол је чежње за детињством, једноставна и природна било да пева, игра или исказује суспрегнуту али снажну емоцију у сцени растанка са другарима којима је та нарогушена клинка заувек променила живот.

„Представа месеца: Позориште ‘Бошко Буха’, Небојша Пејкић: ‘Дечко који обећава’“ , Бобан Јевтић, Yellow cab, Београд, јун 2009 Недуго по свом појављивању 1981. године филм Милоша Радивојевића „Дечко који обећава“, постао је инстант класик, култни филм незаобилазан у било каквој анализи српске кинематографије, домаћег рока или, једноставно, епохе. Како ствари стоје, исто то може врло лако да се деси и са овом одличном представом. (...) Сведено и једноставно, прецизно и самоуверено, кроз низ кратких сцена са поентом, редитељ с лакоћом успоставља темпо представе и атмосферу која је на ивици да пређе у концертну. (...) Та енергија, полет и жестоки ентузијазам и те како су се осетили у сјајном ансамблу где су готово сви бриљирали (духовита Дара Џокић, харизматична Каћа Жутић, фантастична Неда Арнерић...) Ипак, изнад свега, ово је представа Милоша Влалукина, који нам својом потпуном преданошћу приближава све дилеме, несигурност и нервозну енергију једне несрећне генерације која је наивно мислила да је побуна довољна за промене. Узбудљива, паметна, забавна представа. Не пропустите ни под каквим изговором.

„Зна да кува, зна да плете: Душко Радовић ‘Плави зец’, сценарио и режија Сташа Копривица, продукција Позориште ‘Бошко Буха’“ , Жељко Јовановић, Блиц, Београд, 19. март 2010

(...) Оно што ову представу намењену младој публици чини занимљивом и лако прихватљивом јесте њена непосредност и спонтаност, лака комуникативност заснована на гегу, пантомимским решењима и игри сличној дечјој јурњави и безбрижном зачикавању. У том и таквом распореду ствари нарочито се добро снашао Павле Јеринић у улози ловца, који је успео да овог овејаног опасника преведе у симпатично спадало меког срца. Своје улоге коректно су одиграли и остали учесници представе, нарочито Милош Влалукин.

„Рат даљинском управљачу: Миодраг Станисављевић: ‘Василиса Прекрасна’, режија Милан Караџић, продукција Дечје позориште Бошко Буха“ , Жељко Јовановић, Блиц, 29. јануар 2011

У времену када су садржаји намењени деци гори од лошег Позориште „Боко Буха“ повлачи потез вредан пажње. Иако, наиме, приче о принцези и принцу, о храбрости и поштењу одавно нису у моди, иако се деци данас углавном нуде други садржаји оличени у јунацима далекоисточних култура, који, најблаже речено, мало суровије поимају свет, ово дечје позориште обнавља представу „Василиса Прекрасна“, посвећену тријумфу љубави. (...) Оно што представља додатну вредност овог остварења јесте и чињеница да Позориште „Бошко Буха“ овом обновом пружа шансу младим глумцима да у времену када је све мање прилика за то стану на сцену. Предводник ове генерације младих глумаца је Александар Радојичић у улози царевића Ивана, кога следе Иван Михаиловић и Миодраг Радоњић који срчано, без остатка и са пуно вере у моћ позоришта, бране своје јунаке и њихово право на наивност и заблуду. (...)

„Бунт против окошталости“ , Ана Тасић, Политика, Београд, 9. новембар 2011 (...) Извођачи у улогама тинејџера, који оснивају побуњенички школски бенд нису професионални глумци, већ су млади полазници београдских школа глуме, музике, певања. Тај њихов аматеризам избацује чисту, еруптивну енергију која има политичку релевантност, односно у потпуној је функцији идеја представе – подршке чистој слободи и протесту против канцерогеног друштвеног конформизма. Глумци који 201

играју представнике система, Борка Томовић (Директорка школе), Катарина Марковић (Водитељка), Драга Ћирић (Мама), Владан Дујовић (Свет) и други, са друге стране, изразито стилизовано наступају, извештачено наглашавајући њихову одвратну ригидност, дволичност, патолошку амбициозност. Костими Татјане Радишић привукли су пажњу својом неуобичајеном маштовитошћу и битно допринели уверљивом представљању ликова. „Школа рокенрола“ промовише идеју акције која је овом клинички мртвом друштву данас алармантно потребна. Она нас све позива да одлучно одбијемо да нас прогута систем, да се пробудимо из стања дугогодишње инерције и да променимо реалност.

„Патриотски вишебој и једна комедија: Препоручујемо: ‘Коштана’ у режији Андраша Урбана и ‘Госпођа министарка’ у режији Татјане Мандић Ригонат“ , Златко Паковић, Данас, 31. децембар 2013

(...) Преко пута Народног позоришта у Београду, на истом Тргу републике, у Позоришту „Бошко Буха“, у октобру је премијерно изведена Нушићева „Госпођа министарка“, у режији Татјане Мандић Ригонат, са Гораном Јевтићем у улози Живке, и та представа, увек препуног гледалишта, несумњиво је и најбољи репертоарски потез и убедљиво најбоља овогодишња представа у престоници – вехементно, пунокрвно, до последњег свог дамара комиком набрекло, пучко позориште које ни једног јединог тренутка не запада у вулгарност. (...) Живка Горана Јевтића сва је саткана из паланачке амбиције политичара, пословних људи, естрадних звезда и старлета да што пре поседују што више, а исказана је у јарком вашару лако препознатљивих њихових фраза, гестова и тикова. Моћ је, дакле, наркотик над наркотицима, и ништа друго у толикој мери не деформише перцепцију. Само неколико минута од почетка представе потребно је да би се потпуно заборавило на то да ову Живку министарку игра глумац, а не глумица, јер је питање о полу извођача овде превазиђено савршено испољеном вештином позоришне интеракције. Главом и брадом била је то Живка. Речју и делом, био је то Нушић.

„Умоболник, љубавник, песник: В. Шекспир: ‘Сан летње ноћи’, Буха на сцени ЈДП, редитељка Ђурђа Тешић“ , Драгана Бошковић, Вечерње новости, Београд, 8. новембар 2014

(...) Ако је намера управе „Бухе“ била да се публика привуче на њихову Вечерњу сцену (која, иако у адаптацији, живи пуним животом уз „Госпођу министарку“), подухват је, сасвим сигурно, успео. Широка циљна група, од тинејџера до најстаријих ће уживати у љубавном чарању Пука и Оберона, а Вратило би могао, у лику магарца, остати дуго упамћен и на еротским сајтовима. Укратко, представа је два сата и петнаест минута еклектике и лудовања, са системом и у границама театра. (...) Небојша Глоговац, један од тренутно најмоћнијих глумаца на српској сцени, имао је улогу која је била резервисана за Марлона Бранда у последњој фази његове глуме – да самом својом појавом (одлични костими Јелисавете Татић Чутурило) изазове одушевљење и донесе на сцену сновиђење, које ће се развити до екстрема. Глоговац је каваљерски пустио младе да буду у првом плану. Немања Оливерић, ове године овенчан и Стеријином наградом, глумац је од кога се много очекује, јер он много и може. Са мером, а крајње маштовито, одиграо је Вратила и као болесну амбицију, и као љубавника-магарца, духовито и гротескно. И, поново, Дејан Дедић! Његов Пук је нешто што ће се памтити и препричавати. Експресиван, необичан, другачији, владар сцене. Слепстик, пародија, реп, денс, карневал, мелодрама, музика (Владимир Пејковић) послужили су увек маштовитој Ђурђи Тешић да нас, на празној сцени (Зорана Петров), само уз помоћ шљокица и дима, почасти несвакидашњим доживљајем „Сна летње ноћи“.

202

„Мајсторски мајстори: ‘Мајстори, мајстори’ – текст Горана Марковића у режији Милана Караџића – премијера у Позоришту Бошко Буха – Вечерња сцена у Установи културе Вук Караџић, четвртак, 2. април 2015“ , Горан Цветковић, Радио Београд 2, 3. април 2015

Представа МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ је скоро директно пресликан филмски сценарио, сем што су уведена и деца – ученици који допуњују сценски колаж и праве забавну атмосферу на сцени још духовитијом и сценичнијом. Јер, у овој представи, редитеља Милана Караџића и глумаца Позоришта „Бошко Буха“, све је неодољиво смешно. (...) Сваки глумац на сцени имао је своје тачно одређено и одлично укомпоновано место, које је максимално испунио смехом, досеткама, глумачким бравурама... и тако је настала заиста МАЈСТОРСКА представа МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ. (...)

„Жуљеви, рузмарини и сламнати шешири: ‘Флорентински шешир’, Ежен Лабиш / Даријан Михајловић, Позориште Бошко Буха“ , Ана Тасић, Културни дневник, РТС 1, 19. децембар 2017

Успех сценског постављања водвиља мери се према редитељској и глумачкој спретности, као и комичким вредностима. Ова врста позоришта у основи нема упадљивије уметничке претензије, па ни значај. Његова основна функција је да забави публику. Имајући у виду ове критеријуме, може се рећи да је редитељ Даријан Михајловић Лабишов водвиљ углавном успешно сценски остварио. Представа је формално раскошна, визуелни и музички је спектакл који заводи публику снагом форме. Редитељ је игру водио театрално и оштро. Поједине сцене су решене у треш стилу, попут појаве месара Бопертуиа. Упадљива театралност у овој врсти позоришта је функционална зато што истиче чињеницу битности форме уместо садржаја. Треш се поиграва са формализмом, успоставља дистанцу кроз претераност. Костими Иване Васић су изузетно маштовити, богати и укусни. (...) У игри ансамбла се апсолутно издваја Горан Јевтић као цвећар Нонанкур који удаје своју ћерку. (...)

„Сексуалне фрустрације: Шницлер: ‘Вртешка’, редитељ Даријан Михајловић, Буха“ , Драгана Бошковић, Вечерње новости, 8. април 2019 Редитељ Даријан Михајловић је, међу одличним „Бухиним“ глумцима (и гостима), одабрао заиста најбоље за улоге у Шницлеровом „свингерају“. Међу њима је најупадљивији Милутин Милошевић, као трансвестит (Блудница), изузетно тачан у представљању женског (?) пола, без имало ироније, далеко од сваке карикатуре. Његова спонтаност на сцени је, већ у првој сцени, у којој му је партнер био Војник (одличан Урош Јовчић), трасирала игру, у којој се сваки следећи пар помучио да одигра, и одбрани, своје право на интиму, ма каква она била. Собарица (неодољива Јелена Тркуља) и Млади господин (Милан Колак, врло пријатно изненађење), Млада супруга (маркантна Лена Богдановић) и Муж (студиозни Горан Шушљик), Слатка мала (Теодора Ристовски) и Песник (Милош Влалукин), Глумица (Катарина Гојковић) и Гроф (Дејан Луткић) вртели су се, како мора, на вртешци „ниских страсти“, изазивајући грохотан смех у публици својом виртуозношћу и врло савременим средствима, да секс одиграју у „Бухи“... (...)

203

10

TE

Плави зец 2010

Милена Николић, Немања Оливерић

Петар Пан 2010

Милорад Мандић

Том Сојер и ђавоља посла 2011

Милош Влалукин, Немања Оливерић, Виктор Савић, Миљан Прљета

Иза кулиса 2012

Горан Јевтић, Јелена Тркуља, Немања Оливерић, Бојана Ординачев, Милош Влалукин

Киша 2014

Мина Ненадовић и балерине

У страху су велике очи 2014

Јелена Тркуља, Урош Јовчић, Маја Лукић, Матеја Ђукић, Немања Оливерић

Сан летње ноћи 2014

Дејан Дедић, Небојша Глоговац

Магареће године 2014

Иван Заблаћански, Зоран Цвијановић, Ђорђе Стојковић, Ива Стефановић, Матија Живковић, Андреј Шепетковски, Александар Ђурица, Михаило Глишовић Михајло Јовановић, Марко Грабеж, Никола Ранђеловић, Александар Ристоски

39 степеника 2014

Анастасиа Мандић, Андрија Милошевић, Виктор Савић, Горан Јевтић

Мајстори, мајстори

2015

Зоран Цвијановић, Андрија Милошевић, Александра Томић, Ненад Ненадовић, Милица Михајловић

Чаробњак из Оза 2015

Андријана Оливерић

Звездарски витез 2016

Александар Радојичић, Виктор Савић

Пепељуга 2016

Јелена Тркуља и балерине

Питам се, питам, колико сам битан 2018

Милош Влалукин, Теодора Ристовски, Стефан Бундало, Јелена Тркуља, Александар Милковић

Робин Худ 2018

Михаило Лаптошевић, Александар Вучковић, Катарина Гојковић

Оливер Твист 2018

Немања Оливерић и дечји ансамбл

Вртешка

2019

Милош Влалукин, Теодора Ристовски

Немушти језик 2019

Миона Марковић, Теодора Ристовски, Вукашин Јовановић, Бојана Стојковић

РЕПЕРТОАР ПОЗОРИШТА БОШКО БУХА (1951–2019) 1951 1. БЕЛИ ЈЕЛЕН

Аут.: Радивоје Лола Ђукић (по В. Назору), ред.: Радивоје Лола Ђукић, ас. ред.: Србољуб Станковић, муз.: Крешимир Барановић, сцен.: Сташа Беложански, кост.: Милица Бабић, кор.: Даница Живановић, дир.: Боривоје Илић, солисте и хор увежбао: Душан Митровић. Улоге: Миодраг Седлар (Чича Пролог), Владо Медар (Кнез Бодо), Срђан Калечак (Звонко), Милена Политео (Весна), Миленко Штрбац (Први Ловац), Јован Прескар (Други Ловац), Љуба Петровић (Деда Мартин), Бранко Војновић, Зоран Лангиновић, Света Павловић (Сељаци), Славко Думитров (Бели Јелен), Саша Маркус (Медвед Љумо), Радмила Седлачек (Медведица), Богдан Опсеница (Мече Буцо), Радмила Недељковић (Зец Сивко), Ђока Јелисић (Вук Овцодер), Љиљана Јовановић (Тета Лија), Вера Кадовић (Дивљи мачак Муњко), Милица Васиљевић (Орао Гвозденокљун), Наташа Доријан (Веверица Торокуша). Учествују чланови Симфонијског оркестра Радио Београда I. Премијера: 4. јануар 1951

2. СНЕЖАНА

Аут. и ред. Момчило Милошевић, муз.: Станојло Рајичић, сцен.: Сташа Беложански, кост.: Милица Бабић, кор.: Смиљa Мандукић, ас. ред.: Мирјана Самарџић. Улоге: Анка Врнабић (Бака), Слободан Алексијевић (Унук), Бранка Егић (Унука), Небојша Тиосављевић (Краљ), Милена Бошковић (Краљица), Јелка Вукадиновић (Снежана), Драгутин Добричанин (Ловац), Љиљана Поповић (Дворкиња), Зоран Лонгиновић (Дворска Луда), Михајло Никићевић (Витез), Милан Срдоч (Медвед, Сова), Бранка Биро (Зец), Душанка Радовић (Срна), Олга Вујић (Веверица), Јелена Бошњаковић, Драгица Кулпинчевић (Тице), Момчило Шушњевић (Мргуд), Бисерка Ибишбеговић (Малиша), Мирјана Лукић (Смешко), Михаило Тодоровић (Дура), Слободан Вујановић (Радиша), Мирјана Арсеновић (Страшко), Слободан Алексијевић (Плачко). Балет: Душанка Симић, Рајка Никић, Ангела Бошковац, Марија Живановић, Вања Краут, Зона Матеовић, Гордана Максимовић, Гордана Грбић, Олга Антић, Аница Џинчић, Марина Пачић, Јадрана Радић, Гордана Димковић, Снежана Тошовић, Душица Савовић. Премијера: 14. фебруар 1951

3. ВАШАР

Драмат.: Момчило Милошевић (текстови Љ. Ненадовића, Ј. Ј. Змаја и Ђ. Јакшића), ред.: Момчило Милошевић, сцен.: Сташа Беложански, кор.: Соња Дојчиновић, ас. ред.: Мирјана Самарџић. Улоге: Драгутин Добричанин (Циганин), Риста Ђорђевић (Станар), Анка Врбанић (Станарка), Матилда Шпилер (Самарџија), Иван Јонаш, Михајло Никићевић (Грађани), Зоран Лонгиновић (Колачар), Љубомир Петровић (Слепац), Владо Мердар / Небојша Тиосављевић (директор Циркуса), Бранка Биро / Вања Краут (Циркуска Играчица), Љуба Радовић (Лимунаџија), Никола Милић (Дуванџија), Бранко Војновић (Сељак), Невенка Дортић (Сељанка), Бошко Бошковић (Амиџа), Александар Влашки (Амиџин Син), Пера Дунђерски / Саша Маркус (Крчмар), Душан Лончаревић (Продавац Књига), Јелена Бошњаковић (Жена са Децом). Премијера: 28. март 1951

4. ВОЛШЕБНИ МАГАРАЦ

Аут.: Јован Стерија Поповић, ред.: Момчило Милошевић, сцен.: Сташа Беложански, кор.: Соња Дојчиновић, ас. ред.: Мирјана Самарџић. Улоге: Небојша Тиосављевић (Сретен), Ђурђица Дух (Станка), Смиља Пушибрк (Добринка), Олга Зечевић (Живана), Маријана Гиновић (Јела), Павле Столић (Милисав), Момчило Шушњевић (Милош), Љиљана Максимовић (Лепша), Александар Влашки (Марко). Премијера: 28. март 1951

5. ЦРВЕНКАПА

Аут.: Евгениј Шварц, ред.: Гита Предић и Љиљана Поповић, прев.: М. М. Пешић, муз.: Миленко Живковић и народни мотиви, сцен.: Јован Крижек, кост.: Борка Шубарановић, дир.: Бора Илић. Улоге: Мирјана Мирчић (Црвенкапа), Матилда Шпилар (Мајка), Милица Спиридоновић (Бака), Мића Татић (Шумар), Зоран Лонгиновић (Медвед), Драгутин Добричанин (Вук), Љиљана Поповић (Лисица), Наташа Дорјан (Зека), Вера Ђурђевић (Веверица), Зорка Марјановић (Прица). За клавиром: Олга Пајевић. Учествује Симфонијски оркестар Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Премијера: 17. мај 1951

6. МАЧАК У ЧИЗМАМА

Аут.: Војин М. Ђорђевић, ред.: колективна режија, сцен.: Ј. Крижек, кост.: С. Церај Церић, комп.: М. Рамбосек, дир.: Бора Илић. Улоге: Мића Татић (Мачак Марко), Иван Јонаш (Мргуд), Јосип Лешић (Срдан), Раде Млађеновић (Златко), Никола Милић (Бележник), Бошко Бошковић (Деда Павле), Милица Спиридоновић

214

(Бака), Драгутин Добричанин (Краљ), Соња Арадски (Принцеза), Милена Политео (Дворкиња), Зоран Лонгиновић, Саша Маркус (Разбојници), Михаило Фаркић / Павле Столић (Чобанин). Учествује Симфонијски оркестар Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Премијера: 16. децембар 1951

1952 7. ЈЕДАН ДАН СА ЧИКА ЈОВОМ

Драмат.: Марија Кулунџић (поезија Ј. Ј. Змаја), ред.: Бранка Веселиновић, муз.: Д. Митровић и З. Вауда, сцен.: Ј. Крижек и Д. Стокић, кор.: Ј. Вајс, кост.: М. Бабић, дир.: Д. Митровић. Улоге: Никола Милић (Чика Јова Змај), Слободан Алексијевић (Дете), Владимир Прита (Дете), Оливера Трајковић (Дете), Зоран Ђорђевић (Дете), Бисерка Ибишбеговић (Дете, Зекан), Љубица Врсајков (Бака), Капиталина Ерић (Редуша, Крава), Биљана Поповић (Унука), Гордана Радовић (Унука, Пиле), Софија Ђорђевић (Унука), Зоран Јеремић (Унук), Драгутин Добричанин (Јерекања), Мића Татић (Мура), Надежда Костић (Мачак), Предраг Пајевић (Мали Трговац), Вера Костић (Дете, Веверица), Божа Марјановић (Дете, Пиле), Лела Ђурђевић (Дете, Пиле), Љиљана Ђурђевић (Дете), Мира Попов (Маче), Бранка Веселиновић (Кока), Лепосава Бркић (Кума), Вера Магошевић (Кума), Милица Ненчић (Паче, Корњача), Светлана Цветковић (Паче, Патка), Севдаха Беговић (Паче, Зец), Верослава Илић (Птица, Паче), Милена Маринковић (Паче, Зец), Катарина Рајчић (Паче, Зец), Марија Парвић (Паче, Зец), Снежана Бокалић (Паче), Нада Бокалић (Паче, Медвед), Момчило Шушњевић (Непослушни дечко), Михаило Тодоровић (Његов куца), Јелица Поповић (Птица), Катарина Чернозубов (Жаба), Даница Грозданић (Зец), Нада Јовановић (Зец), Рудолф Шутеј (Меда), БраниславМилојевић (Мачак), Душица Тодосић (Зекан), Љиљана Замуровић (Зекан), Биљана Петровић (Зекан), Душица Вуковић (Веверица), Снежана Павловић (Зец), Мирослава Илинчић (Неваљало Паче, Жаба), Ангела Бошковац (Цица Маца, Патак Учитељ), Душица Симић (Рундов Бундов). Учествује Симфонијски оркестар Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Премијера: 3. фебруар 1952

8. ПЕПЕЉУГА

Аут.: Живојин Вукадиновић, ред.: Србољуб Станковић, сцен. и кост.: Аљоша Јосић, кор.: Јелена Вајс, дир.: Бора Илић, ас. ред.: Милан Оклобџија, муз.: по Моцарту. Улоге: С. Арадски (Пепељуга), М. Фаркић / М. Мирковић (Цар Светлан 333. ), И. Прегавац (Госпа Црвенперка), М. Шпилар (Злата), Љ. Поповић (Бисерка), М. Маршићанин, М. Политео (Бисеркине Кћери), Д. Добричанин (Тале, дворска будала), И. Јонаш (Први Херолд), З. Лонгиновић (Други Херолд), В. Краут (Вила), Н. Милић (Маршал Двора), В. Параносић (Паж), М. Шушњевић (Паж), С. Маркус (Гост на Балу), С. Павловић (Добошар), Л. Бркић, В. Ђурђевић, М. Попов (Девојчице), С. Думитров, М. Тодоровић, Р. Анђелковић (Дечаци). Балет: Д. Симић, В. Врбанац, Љ. Јовичић, В. Бојановска, В. Краут, Н. Алимпић, С. Цветковић, М. Ненчић, К. Рајичић, М. Илинчић, М. Павић, Д. Вуковић. Учествује Симфонијски оркестар Дечјег позоришта „Бошко Буха“. „Мајску песму“ Моцарта пева: Љ. Врсајков. Премијера: 16. март 1952

9. ВЕЛИКИ ЛОВ

Аут.: Душан Зега, ред.: колективна режија, дир.: Д. Митровић. Улоге: Момчило Шушњевић / Звонко Јовановић (Цицкош), Михаило Тодоровић (Мића), Слободан Стојадиновић (Ника), Радмило Анђелковић (Лале), Милорад Лончаревић (Моца), Сима Јаничијевић (Котарски Предстојник), Зоран Лонгиновић (Трива, пандур), Богдан Буљан (Миша, власник циркуса), Михајло Никићевић (Фран, дресер), Милан Срдоч (Пан Хавличек, вратар), Љиљана Поповић / Драгица Полавдер (Милка), Милена Политео (Јула), Иван Јонаш (Софроније, Цицкошев отац), Слободан Колаковић (Паја, Мићин отац), Живојин Мишчевић (Тоша, капелник), Михо Политео (Шумар), Небојша Терзић (Аћим, писар), Даница Поповић (Кловн). Балет: Зона Матејовић, Ангела Башковац, Гордана Грбић. Учествује Симфонијски оркестар Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Премијера: 13. новембар 1952

10. ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА **ВЕЧЕ КОМЕДИЈА

Драмат.: Влада Петрић (по С. Сремцу), ред.: Влада Петрић, сцен.: Јован Крижек, маске: Драгутин Добричанин, светл. еф.: Михајло Антонијевић, Антоније Јанковић. Улоге: Слободан Стојановић (Поп Ћира), Матилда Шпилар (Перса), Љиљана Поповић (Меланија), Драгутин Добричанин / Слободан Колаковић (Поп Спира), Нада Млађеновић (Сида), Милена Политео / Љубица Ђокић (Јула), Живојин Мишчевић (Петар Петровић), Михаило Фаркић (Шаца), Иван Јонаш (Аркадије), Драгица Полавдер (Ержа). Премијера: 23. новембар 1952

11. ШКОЛСКИ НАДЗОРНИК **ВЕЧЕ КОМЕДИЈА

Аут.: Коста Трифковић, ред.: Драгутин Добричанин, сцен.: Јован Крижек. Улоге: Слободан Колаковић (Школски Надзорник), Драгутин Добричанин (Петровић), Драгица Полавдер (Ката), Радмила Анђелковић (Савета), Михаило Фаркић (Станко), Зоран Лонгиновић (Писаревић). Премијера: 23. новембар 1952

1953 12. ПИНОКИО

Аут.: Драгутин Добричанин (по К. Колодију), ред.: Драгутин Добричанин, слик. рад.: Јован Крижек, кост.: Анђа Стевановић, Љубица Маринковић, Загорка Њежић, мачевање увежбао: Предраг Божиновић. Улоге: Мирјана Попов / Милан Белобрк (Пинокио), СтанкоБуханац (Ђепето), Иван Јонаш (Антонио), Живојин Мишчевић (Ноћни Чувар, Баштован), Млађа Веселиновић (Манђафоко), Мирјана Ђинић (Харлекин), Љиљана Киш (Харлекин Балерина), Верица Ђурђевић (Розаура), Миодраг Петровић (Волпони), Слободан Стојановић (Гацони), Слободан Колаковић (Кочијаш), Михаило Фаркић (Лучињоло), Небојша Терзић (Ромео), Матилда Шпилар (Вила), Милан Срдоч (Зрикавац), Љиљана Поповић, Драгица Полавдер (жене). Балет: Ангела Башковац, Даница Поповић, Гордана Грбић, Зона Матејовић. Учествује хор Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Премијера: 18. јануар 1953

13. ЧИН И ЧЕН (Царево ново одело)

Аут.: Шарлота Шорпенинг (по Андерсену), ред.: Предраг Динуловић, прев.: Млађа Веселиновић, муз.: Миховил Логар, сцен.: Јован Крижек, кост.: Мира Глишић, ас. ред.: Михо Политео, кор.: Ани Радиошевић, дир.: Душан Митровић. Улоге: Добрила Матић (Чин), Љубица Ђокић / Душанка Тиосављевић (Чен), Драгица Полавдер (Понг), Љиљана Поповић (Монг), Михаило Фаркић (Фах), Бранислав Митић (Лах), Милена Политео (Цин), Лелица Ђурђевић (Цин-цин), Живојин Мишчевић (Цар), Матилда Шпилар (Царица), Слободан Стојановић (Шен), Иван Јонаш, Милан Срдоч (Генерали), Зоран Лонгиновић (Први Грађанин), Бранислав Митић / Рајко Лаловић (Други Грађанин), Душан Поповић (Гласник), Ангела Башковац, Даница Поповић (Дворске даме), Гордана Грбић (Војник), Зона Матејовић (Кловн). Балет: Љиљана Киш, Александра Костић, Нада Ашковић. Премијера: 9. април 1953

14. ЛАЖА И ПАРАЛАЖА **ВЕЧЕ КОМЕДИЈА

Аут.: Јован Стерија Поповић, ред.: Србољуб Станковић, сцен.: Јован Крижек. Улоге: Бранивој Ђорђевић (Марко Вујић), Добрила Матић / Љубица Ђокић (Јелица), Живојин Мишчевић / Рајко Лаловић (Батић), Слободан Стојановић / Михаило Фаркић (Алекса), Слободан Колаковић (Мита), Драгица Полавдер (Марија). Премијера: 20. април 1953

15. ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ **ВЕЧЕ КОМЕДИЈА

Аут.: Петар Кочић, ред.: Влада Петрић. Улоге: Станко Буханац (Давид Штрбац), Никола Гашић (Судац), Зоран Лонгиновић (Писарчић), Слободан Стојановић (Доктор), Небојша Терзић (Жандар), Драгица Полавдер (Марија). Премијера: 6. јун 1953

16. КИРИЈА **ВЕЧЕ КОМЕДИЈА

Аут.: Бранислав Нушић, ред.: Србољуб Станковић. Улоге: Фран Новаковић / Милан Срдоч (Отац), Вера Новаковић (Мајка), Оливера Трајковић (Старија Кћи), Верица Бранковић / Мирјана Ђинђић (Млађа Кћи), Слободан Стојадиновић / Радмило Анђелковић (Старији Син), Драган Анђелковић (Млаћи Син), Михаило Фаркић (Извршитељ). Премијера: 6. јун 1953

1954 17. ЛЕПОТИЦА И ЗВЕР

Аут.: Николас Стјуарт Греј, ред.: Миња Дедић, прев.: Србољуб Станковић, муз.: Душан Митровић, кост.: Ружица Ненадовић, сцен.: Дориан Соколић. Улоге: Никола Гашић (Чаробњак Хоџ), Драгица Малић (Мики), Михаило Фаркић / Иван Јонаш (Принц), Слободан Стојановић (Клемент), Нада Млађеновић (Џесамина), Љиљана Поповић (Џонклина), Добрила Матић (Џејн). Премијера: 21. фебруар 1954

18. СИЛОМ ЛЕКАР **ВЕЧЕ КОМЕДИЈА

Аут.: Ж. Б. П. Молијер, ред.: Србољуб Станковић, сцен.: Јован Крижек, кор.: Даница Живановић, кост.: Милица Бабић Јовановић, комп.: Доменико Циполи и Ђиролама Фрескобалди, избор муз.: Душан Митровић, муз. аранжман: Војислав Симић, дир.: Душан Митровић. Улоге: Слободан Колаковић (Жеронт), Добрила Матић (Луцинда), Михаило Фаркић (Леандар), Драгутин Добричанин (Зганарел), Вера Новаковић (Марта), Миша Мирковић (Г. Роберт), Зоран Лонгиновић (Валер), Живојин Мишчевић (Ликас), Матилда Шпилар (Жаклина), Станко Буханац / Никола Гашић (Тибо), Бранислав Митић (Перон). Лица у пантомими: Даница Поповић (Зганарел), Јелена Главонић (Марта, Леандар), Никола Поповски (Ликас), Мери Орешчанин (Валер), Ђурђијана

Бојанић (Жеронт), Љиљана Поповић (Жаклина), Елвира Чаленић (Луцинда). Премијера: 8. април 1954

19. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ

Аут.: Љубиша Ђокић, ред.: Предраг Динуловић, сцен.: Дориан Соколић, кост.: Ружица Ненадовић, комп.: Драгутин Чолић, кор.: Даница Живановић, ас. ред.: Драгица Малић, дир.: Душан Митровић. Улоге: Слободан Колаковић (Тројан), Драгица Малић (Светлана), Љиљана Поповић (Верна), Звонко Ференчић (Одан), Милан Срдоч (Заразан), Зоран Лонгиновић (Чупа), Драгутин Добричанин (Греба), Живојин Мишчевић (Плаша), Матилда Шпилар / Нада Млађеновић (Вика), Миша Мирковић (Светлан), Михаило Фаркић (Вицко), Добрила Матић (Страшко), Снежана Шолајић (Чобанче), Бранко Митић (Старешина Страже), Борис Андрусевић (Секиран), Никола Гашић (Старчић), Борис Андрусевић (Добошар), Олга Марковић, Невенка Доричић (Жене), Душанка Тиосављевић (Дечко). Балет: Даница Чоповић, Јелена Главонић, Елвира Челенић, Никола Поповски и чланови балетске секције. Учествује оркестар Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Премијера: 19. мај 1954

20. КЕПЕЦ НОСОЊА

Аут.: Јозеф Штек, ред.: Србољуб Станковић, прев.: Миливој Предић, сцен.: Сташа Беложански, кост.: Милица Бабић Јовановић, муз.: Ридл – Хумпердинк, аранжман: Војислав Симић, дир.: Душан Митровић. Улоге: Снежана Шолајић (Мама), Небојша Комадина (Кнез од Гурмандије), Драгутин Добричанин (Кнез од Кркандије), Миша Мирковић (Управник Двора), Мирјана Попов (Паж), Слободан Стојановић (Паја, шеф кухиње), Бранислав Крављанац, Михаило Фаркић, Јелена Даскаловић, Кора Ајхер, Милутин Васовић, Милица Кораћ (Куварски помоћници), Слободан Колаковић (Стражар), Иван Јонаш (Панта), Добрила Матић (Ката), Нада Млађеновић, Љиљана Поповић, Драгица Малић, Даница Балугџић, Олга Јотић (Пиљарице), Матилда Шпилар (Вештица Травуљара), Мирјана Ђинић (Мими), Оливера Трајковић, Беба Бранковић (Девојчице), Бранка Јолић (Сељаче), Веселин Сеперовац (Певач). Учествује оркестар Дечјег позоришта „Бошко Буха“. Премијера: 21. октобар 1954

21. БИБЕРЧЕ

Аут.: Љубиша Ђокић, ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Мира Глишић, маске: Карло Булић, кор.: Тамара Полонска, комп.: Душан Митровић, ас. ред.: Иван Манојловић, мачевање поставио и увежбао: Константин Егер. Улоге: Иван Манојловић (Пролог), Оља Грастић Јелић (Биберче), Михаило Фаркић (Биберче као младић), Слободан Слободановић (Добриша), Божидар Стошић (Свадиша), Бранислав Крављанац (Стогодан), Добрила Матић (Царица), Вера Дедић (Дивна), Бранко Вујовић (Витез Страха), Стеван Максић (Принц Кукавички), Драгољуб Петровић (Звездан), Слободан Колаковић (Грдило), Живомир Јоковић (Туњо), Вера Новаковић (Мајка), Станимир Аврамовић, Божидар Павићевић Лонга, Живојин Мишчевић, Јован Антић (Племићи), Мирјана Вацић, Љубица Ђокић, Нада Тадић (Дворске даме), Зорка Докнић (Гувернанта). Премијера: 16. децембар 1954

1955 22. ТРИ ЈЕДНОЧИНКЕ (ВЕШТИЦА, ЛАБУДОВА ПЕСМА, ПРОСИДБА) **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: А. П. Чехов, ред.: Слободан Стојановић. Улоге: Бранислав Крављанац (Савелије Гикин), Добрила Матић (Раоса), Нада Млађеновић (Постиљон), Миша Мирковић (Његов помоћник), Борис Андрусевић (Светловидов), Иван Јонаш (Никита), Небојша Комадина (Чубуков), Слободан Колаковић, Матилда Шпилар / Љиљана Поповић (Наташа), Живојин Мишчевић (Ломов) Премијера: 27. фебруар 1955

23. ЛЕКЦИЈА **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Богдан Јовановић, ред.: Мирослав Миња Дедић, сцен. и кост.: Ђуро Термачић, избор муз.: Душан Митровић. Улоге: Небојша Комадина (Душан Хајдуковић), Михаило Фаркић (Момчило Мирчетић), Слободан Стојановић (Павле Ћукановић), БраниславКрављанац (Новица), Слободан Колаковић (Полицијски Агент). Премијера: 17. мај 1955

24. УКРАДЕНИ ПРИНЦ И ИЗГУБЉЕНА ПРИНЦЕЗА

Аут.: Ден Тотеро, ред.: Србољуб Станковић, прев.: Млађа Веселиновић, кост.: Мира Глишић, сцен.: Србољуб Станковић, муз.: Душан Митровић, кор.: Даница Живановић. Улоге: Бранко Вујовић (Приповедач), Слободан Слободановић (Декоратер), Вера Дедић (Лонг Фу), Добрила Матић (Винг Ли), Зорка Докнић (Синг Лу), Душан Петровић (Хај Ти), Вера Новаковић (Лај Му), Михаило Фаркић (Џој), Божидар Пајкић (Џелат), Иван Манојловић, Иван Ко-

стић (Војници), Слободан Колаковић (Лу Ху), Драган Петровић (Хај Лу), Нада Тадић (Ол Си), Оља Грастић Јелић / Зорица Јовановић (Ти Ви), Живојин Мишчевић (Писар), Видоје Вујовић, Јован Антић. Стеван Максић, Божидар Павићевић Лонга (Разбојници). Премијера: 1. јул 1955.

1956 25. ВЕСЕЛИ СНОВИ

Аут.: Сергеј Михалков (по К. Гоцију), ред.: Мирослав Беловић, прев.: Влада Вукмировић, сцен.: Миомир Денић, сликар костима: Мира Глишић, сликар маски: Карло Булић, муз.: Душан Митровић, кор.: Даница Живановић, ас. ред.: Михаило Фаркић. Улоге: Слободан Слободановић (Андра, гимназијалац), Вера Дедић (Љуба), Олга Милошевић (Љуба, Тартаља), Љубица Ђокић / Душанка Тиосављевић (Клава), Живојин Мишчевић (Деда), Иван Манојловић (Доктор, Финале), Милутин Мирковић (Силвио, краљ херц), Добрила Матић (Тартаља), Небојша Комадина (Панталоне), Драган Петровић (Бригела), Нада Млађеновић (Клариче), Вера Новаковић (Моргана), Бранислав Крављанац (Универ), Слободан Колаковић (Дворска Луда), Кора Ајхер (Шестица, Радост), Љиљана Поповић (Седмица), Јелена Даскаловић (Двојка Пик), Борис Андрусевић (Старешина Страже, Пас Кец), Милан Стојановић (Доктор Блеф). Балет: Бранислав Урошевић, Даница Балубџић, Јелена Милошевић, Олга Јотић, Елвира Бошчак, Оливера Трајковић, Мирјана Рашковић, Кора Ајхер, Љиљана Поповић. Премијера: 22. април 1956

26. ШАРЕНА ЛОПТА **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Игор Торкар, ред.: Предраг Динуловић, сцен.: Нина Шишова, кост.: Мара Трифуновић Финци, муз.: симфоније Л. ван Бетовена, муз. монтажа: Душан Митровић. Улоге: Михаило Фаркић (Санди Лавренчић), Добрила Матић / Љиљана Поповић (Галина Шанц), Иван Манојловић (Лоренц Петковшек Ренц), Живојин Мишчевић (Цене Садар), Слободан Колаковић (Глас). Премијера: 25. април 1956

27. КРАЉЕВИЋ И ПРОСЈАК

Аут.: Сергеј Михалков (по Марку Твену), ред.: Мирослав Беловић, прев.: Олга Маринковић и Борис Андрусевић, сцен.: Миомир Денић, кост. и маске: Лела Станојевић, ас. ред.: Небојша Комадина, сцене мачевања поставио и увежбао: Константин Егер, избор муз. из Перселових дела: Душан Митровић. Улоге: Слободан Слободановић (Том Кент), Слободан Колаковић (Џон Кент), Михаило Фаркић (Едуард), Вера Дедић (Лејди Џејн), Небојша Комадина (Лорд Хертфорд), Бранислав Крављанац (Лорд Канцелар), Бранко Вујовић (Лорд Сентџон), Станимир Аврамовић (Лорд Благајник), Иван Манојловић (Хептон Мајлз), Кораљка Ајхер (Сомотски Паж), Љубица Ђокић (Свилени Паж), Зорка Докнић (Девојка у Крчми), Милутин Мирковић (Шериф), Живојин Мишчевић (Стражар), Драган Петровић (Оштрач), Миша Мирковић (Крпач), Матилда Шпилар (Продавачица Рибе), Нада Млађеновић (Продавачица Ђеврека), Живомир Јоковић (Дик), Небојша Терзић (Док), Борис Андрусевић (Тејлор), Добрила Матић (Мали Просјак), Драгица Малић Фелба (Мала Просјакиња), Срђан Клечак, Иван Предић (Гардисти). Премијера: 20. октобар 1956

30. ОСТРВО С БЛАГОМ

Аут.: Леон Шансерел (по Роберту Луису Стивенсону), ред.: Мирослав Дедић, прев.: С. Станковић, сцен.: Влада Маренић, муз.: Душан Митровић, сликар костима: Лела Станојевић, ас. ред.: Живојин Мишчевић. Улоге: Борис Андрусевић (Морепловац), Милан Милошевић (Џим Хокинс), Вера Новаковић (Гђа Хокинс), Живомир Јоковић (Били Боунс), Момчило Животић (Црни пас, Џорџ Мери), Живојин Мишчевић (Доктор Лајвси), Слободан Колаковић (Пју, Израил Хендс), Милутин Бутковић (Џон Тилони), Иван Манојловић (Редрат), Мирослав Хлушичка (Џојс), Небојша Комадина (Џон Силвер), Бранко Вујовић (Капетан Смолет), Михаило Фаркић (Дик), Станимир Аврамовић (Андерсен), Драган Петровић (Морган), Миша Мирковић (О’Брајен), Небојша Терзић (Абрахам Греј), Бранислав Крављанац (Бен Ган). Премијера: 13. новембар 1957

1958 31. БАЈКА О ЦАРУ И ПАСТИРУ

Аут.: Бошко Трифуновић, ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Божана Јовановић, кост.: Ана Петров, муз.: Срђан Барић, маске: Карло Булић, лект.: Нада Андрејић, ас. ред.: Михаило Фаркић. Улоге: Слободан Колаковић (Цар), Добрила Матић (Царица), Вера Дедић (Принцеза), Бранко Вујовић (Мудрац), Божидар Павићевић Лонга / Душан Петровић (Први брат), Иван Манојловић (Други брат), Михаило Фаркић (Трећи брат), Стеван Максић (Маго), Вера Новаковић (Баба Вила), Видоје Вујовић, Божидар Стошић (Чобани), Драгољуб Петровић, Живојин Мишчевић (Стражари), Јован Антић, Слободан Слободановић, Драган Петровић, Божидар Пајкић (Људи из народа), Зорка Докнић, Нада Тадић, Зорица Јовановић, Љиљана Радосављевић (Жене из народа). Премијера: 28. јануар 1958

32. ДЕЧАК И ВИОЛИНА

Аут.: Мирослав Беловић и Јован Ћирилов, ред.: Мирослав Беловић, сцен. и кост.: Мира Глишић, маске: Карло Булић, муз.: Војислав Симић, кор.: Сима Лакетић, ас. ред.: Живомир Јоковић. Улоге: Добрила Матић (Дечак Миша), Јелена Даскаловић (Тина Виолина), Станимир Аврамовић (Жика трговац), Зорка Докнић (Мамица, Мамица Сомица), Љубица Ђокић (Синчић, Сомче Веља), Борис Андрусевић (Ватрогасац), Живомир Јоковић (Васа контрабас), Слободан Колаковић (Мика хармоника), Момчило Животић (Тоша добош), Лепојка Недић (Марфа харфа), Кора Ајхер (Дара гитара), Бранко Вујовић (Љуба труба), Драган Петровић (Таса класа), Југослав Пантић (Морнар), Милутин Бутковић (Тата сом), Вера Дедић (Сомче Зеља), Михаило Фаркић, Иван Манојловић (Рибари), Небојша Терзић (Станко чупавко), Живојин Мишчевић (Дизач терета), Небојша Комадина (Браун Калун), Вера Новаковић (Мица Пушкарица), Бранислав Крављанац (Дарко Музикус), Душанка Тиосављевић (Продавац новина), Мирјана Ђинић / Оливера Трајковић (Девојчица са таблом). Премијера: 9. мај 1958

33. ГАВРАН

1957

Аут.: Карло Гоци, адапт. и ред.: Србољуб Станковић, сцен.: Миомир Денић, кост: Милица Бабић Јовановић, маске: Карло Булић, муз.: Душан Митровић. Улоге: Бранко Вујовић / Слободан Колаковић (Милон, краљ Фратромбоза), Михаило Фаркић (Џенаро), Небојша Комадина (Панталоне), Иван Манојловић (Тартаља), Драган Петровић (Леандро), Милутин Бутковић (Труфалдино), Слободан Слободановић (Бригела), Ташко Начић (Норандо), Добрила Матић (Армила), Вера Новаковић (Смералдина). Премијера: 26. децембар 1958

28. ТРИ ЧАРОБНА ПСА

1959

Аут.: Николас Стјуарт Греј (по Андерсену), ред.: Србољуб Станковић, сцен. и кост.: Душан Ристић, избор муз.: Душан Митровић. Улоге: Слободан Слободановић (Петар), Зорка Докнић (Вештица Момет), Љубица Ђокић (Страшљивко), Вера Дедић (Кукавко), Небојша Терзић (Бели пас), Снежана Шолајић (Црно-бели пас), Милица Кораћ (Црни пас), Милутин Мирковић (Тајанствено лице, Тамничар), Живомир Јоковић (Курт), Драгица Фелба (Гизела), Драган Петровић (Војвода Елдред), Живојин Мишчевић (Лорд Бартрем), Матилда Шпилар (Грофица Хелга), Бранко Вујовић (Краљ), Нада Млађеновић (Краљица), Јелена Даскаловић (Петров паж), Станимир Аврамовић (Тамничар). Премијера: 14. фебруар 1957

29. КРАЉ ЈЕЛЕН

Аут.: Карло Гоци, адапт.: Карл Вајлдман, ред. и сцен.: Мирослав Миња Дедић, кост. и маске: Лела Станојевић, муз.: Душан Митровић, ас. ред.: Живојин Мишчевић, мађионичарске трикове поставио и увежбао: Слободан Јовановић. Улоге: Небојша Терзић(Чиголоти), Слободан Колаковић (Бригела), Добрила Матић (Смералдина), Бранко Вујовић (Труфалдино), Небојша Комадина (Тартаља), Нађа Млађеновић (Клариса), Михаило Фаркић (Леандер), Живомир Јоковић (Панталоне), Драгица Фелба (Анђела), Драган Петровић (Дерамо), Иван Манојловић, Иван Предић (Стражари), Станимар Аврамовић, Миша Мирковић (Сељаци), Борис Андрусевић (Певач), Живојин Мишчевић (Дурандарте). Премијера: 7. јун 1957

34. СУСРЕТ **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Б. Бенешева, адапт.: Е. Ф. Буријан, ред.: Бојан Ступица, прев.: Анка Радошевић, сцен.: Бојан Ступица, муз.: Драгутин Савин, ас. ред.: Миша Мирковић. Улоге: Оља Грастић Јелић (Вера Лукашова), Вера Новаковић (Гђа Лукашова), Бранко Вујовић (Господин Лаб), Душан Голумбовски (Жарко), Вера Дедић (Цица). Премијера: 20. јануар 1959

35. АКАДЕМИЈА МЛАДОСТИ **РЕВИЈАЛНИ ПРОГРАМ

ред.: Предраг Динуловић, муз. сар.: Душан Митровић, ас. ред.: Михаило Фаркић. Учествовали: Борис Андрусевић, Оља Грастић, Зорка Докнић, Момчило Животић, Слободан Колаковић, Небојша Комадина, Бранислав Крављанац, Иван Манојловић, Добрила Матић, Миша Мирковић, Вера Новаковић, Драгољуб Петровић, Слободан Слободановић, Михаило Фаркић. Премијера: 4. јун 1959

36. ЛЕПОТИЦА И ЗВЕР

Аут.: Николас Стјуарт Греј, ред.: Мирослав Дедић, сцен.: М. Дедић и З. Дојчиновић, кост. и маске: Вукосава Николин, муз.: Душан Митровић, ас. ред.: Миша Мирковић. Улоге: Милутин Бутковић (Чаробњак Хоџ), Вера Дедић (Мики), Михаило Фаркић (Принц),

Слободан Колаковић (Г. Клемент), Љубица Ђокић / Зорка Докнић (Џесамина), Кора Ајхер (Џонкина), Оља Грастић (Џејн). Премијера: 7. октобар 1959

1960 37. БЕГУНЦИ

Аут.: Мирослав Беловић и Јован Ћирилов, ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Мића Поповић, кост: Вера Божичковић Поповић, маске: Карло Булић, муз.: Марко Жигон, кор.: Сима Лакетић, дир.: Душан Митровић, ас. ред.: Иван Манојловић. Улоге: Вера Дедић (Црвена), Љубица Ђокић (Плава), Оља Грастић (Жута), Небојша Комадина (Ја-Па-Ја), Слободан Колаковић (Тон-По-Тон), Слободан Слободановић (Војкан), Добрила Матић (Жутокљун велики, Господарица плаве шпиље), Ташко Начић (Жути слуга), Живојин Мишчевић (Ехо-Хо), Зорка Докнић (Плава девојка за све), Стеван Максић (Ујка Црвенко). Премијера: 19. јануар 1960

38. ЋОРСОКАК **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Сидни Кингсли, ред. , сцен. и кост.: Бојан Ступица, прев.: Млађа Веселиновић, маске: Карло Булић, избор муз.: Душан Митровић, ас. ред.: Живомир Јоковић, лект.: Бранивој Ђорђевић. Улоге: Милутин Бутковић (Гимти), Момчило Животић (Туберанко), Милан Милошевић (Томи), Слободан Слободановић (Дипи), Борис Андрусевић (Анђело), Стеван Максић (Пљуцко), Ташко Начић (Вратар), Зорка Докнић (Стара Гђа), Бранислав Крављанац (Стари Господин), Божидар Труц (Шофер), Михаило Фаркић (Мартин), Живомир Јоковић(Хенк), Душан Загорац (Филип Грисвалд), Љубица Ђокић (Гувернанта), Зоран Бендерић (Милти), Добрила Матић (Дајана), Небојша Комадина (Господин Грисвалд), Вера Дедић (Кеј), Драган Петровић (Џек Хилтон), Слободан Вујановић, Михаило Тодоровић (Дечаци), Вера Новаковић (Гђа Мартин), Слободан Колаковић (Малиган), Оља Грастић (Френси), Иван Манојловић, Живојин Мишчевић, Станимир Аврамовић, Стојан Стојаковић (Полицајци), Сава Јовановић (Лекар), Лепојка Недић (Жена), Славко Вујисић (Младић), Михајло Радовић (Морнар), Велибор Игњатовић (Фотограф). Премијера: 26. април 1960

39. ЛАЖА И ПАРАЛАЖА **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Јован Стерија Поповић, ред.: Србољуб Станковић, сцен.: Вукосава Николин, кост: Милица Бабић. Улоге: Стеван Максић (Марко Вујић), Добрила Матић (Јелица), Иван Манојловић (Батић), Михаило Фаркић (Алекса), Слободан Колаковић (Мита), Вера Дедић (Марија). Премијера: 16. јун 1960

40. ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО (ЧИН И ЧЕН)

Аут.: Шарлота Шорпенинг (по Андерсену), ред.: Предраг Динуловић, прев.: Млађа Веселиновић, сцен.: Влада Маренић, кост.: Мира Чохаџић, муз.: Миховил Логар, кор.: Ирена Киш Оцокољић. ас. ред.: Станимир Аврамовић. Улоге: Добрила Матић (Чин), Оља Грастић (Чен), ЗоркаДокнић (Понг), Небојша Комадина (Линг), Момчило Животић (Фах), Бранко Вујовић (Монг), Бранислав Крављанац (Лах), Станимир Аврамовић (Чанг), Вера Новаковић (Цин), Ана Милићевић (Цин-цин), Михаило Фаркић (Цар), Вера Дедић (Царица), Слободан Колаковић (Шен министар), Милутин Бутковић (Генерал), Иван Манојловић, Стеван Максић (Грађани), Ташко Начић (Гласник), Оливера Трајковић, Божица Рукавина (Војници), Александар Веселиновић (Певач). Премијера: 16. новембар 1960

41. ТРИ ЧАРОБНА ПСА (обнова)

Аут.: Николас Стјуарт Греј (по Андерсену), ред. и прев.: Србољуб Станковић, сцен.: С. Станковић и З. Дојчиновић, кост.: Душан Ристић, избор 0муз.: Душан Митровић. Улоге: Слободан Слободановић (Петар), Зорка Докнић (Вештица Мамет), Бранко Вујовић (Краљ), Драган Петровић (Војвода Елдред), Живојин Мишчевић (Лорд Барлрем), Живомир Јоковић (Крчмар), Љубица Ђокић / Оља Грастић (Принцеза Гизела), Добрила Матић (Краљица), Милутин Бутковић, Станимир Аврамовић (Војници), Оливера Трајковић (Црни пас, Бели пас, Црно-бели пас) Премијера: 17. децембар 1960

1961 42. ДОЖИВЉАЈИ ТОМА СОЈЕРА

Драмат.: Јован Максимовић (по Марку Твену), ред.: Мирослав Дедић, сцен.: Зоран Дојчиновић, кост. и маске: Вукосава Николин, избор муз.: Душан Митровић, ас. ред.: Станимир Аврамовић. Улоге: Слободан Слободановић (Том Сојер), Бошко Стошић (Хаклбери Фин), Јован Антић (Бен Роџерс), Слободан Вујановић (Џо Харпер), Стеван Максић (Алфред Темпл), Оља Грастић Јелић (Беки Тачер), Вера Дедић (Еми Лоренс), Зорка Докнић (Тетка Пола), Станимир Аврамовић (Црнац Џим), Вера Новаковић (Удовица Даглас), Љубица Ђокић (Гђа Харпер), Слободан Колаковић

(Учитељ), Бранислав Крављанац (Маф Потер), Драган Петровић (Индијанац Џо), Иван Манојловић (Судија Тачер), Живомир Јоковић (Шериф), Михаило Фаркић (Адвокат), Живојин Мишчевић (Одрпанац), Божидар Павићевић Лонга (Велшанин), Михаило Радовић (Доктор Робинсон), Михаило Тодоровић (Дечак), Оливера Трајковић (Девојчица). Премијера: 13. април 1961

43. РЕВОЛУЦИЈО! **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Адапт.: Арсен Диклић и Драган Лукић, ред.: Предраг Динуловић, сцен.: Владислав Лалицки, кост.: Вукица Николин, избор муз.: Душан Митровић, пом. ред.: Михаило Фаркић. Улоге: Станимир Аврамовић, Кора Ајхер, Борис Андрусевић, Милутин Бутковић, Бранко Вујовић, Оља Грастић, Вера Дедић, Зорка Докнић, Живомир Јоковић, Слободан Колаковић, Небојша Комадина, Бранислав Крављанац, Стеван Максић, Иван Манојловић, Добрила Матић, Живојин Мишчевић, Олга Милошевић, Ташко Начић, Лепојка Недић, Вера Новаковић, Драгољуб Петровић, Душанка Радовић, Слободан Слободановић и Божидар Труц. Премијера: 5. јун 1961

44. БИБЕРЧЕ

Аут.: Љубиша Ђокић, ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Мира Глишић, маске: Карло Булић, комп.: Душан Митровић, кор.: Тамара Полонска, ас. ред.: Иван Манојловић, мачевање поставио и увежбао: Константин Егер. Улоге: Иван Манојловић (Пролог), Оља Грастић Јелић (Биберче), Михаило Фаркић (Биберче као младић), Слободан Слободановић (Добриша), Божидар Стошић (Свадиша), Видоје Вујовић (Стогодан), Добрила Матић (Царица), Вера Дедић (Дивна), Бранко Вујовић (Витез Страха), Стеван Максић (Принц Кукавички), Драгољуб Петровић (Звездан), Слободан Колаковић (Грдило), Душан Петровић (Туњо), Вера Новаковић (Мајка), Јован Антић, Божидар Павићевић Лонга, Живојин Мишчевић, Сава Јовановић (Племићи), Зорица Златић, Донка Игњатовић, Нада Тадић (Дворске даме), Зорка Докнић (Гувернанта). Премијера: 21. октобар 1961

1962 45. ДОЖИВЉАЈИ ХАКЛБЕРИ ФИНА

Драмат.: Мирослав Дедић (по Марку Твену), ред.: Мирослав Дедић, сцен.: Зоран Дојчиновић, кост. и маске: Вукосава Николин, избор муз.: Душан Митровић, лект.: Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Станимир Аврамовић. Улоге: Божидар Стошић (Хаклбери Фин), Слободан Слободановић (Том Сојер), Божидар Павићевић Лонга (Џим), Живојин Мишчевић (Хаков отац), Вера Новаковић (Удовица Даглас), Зорка Докнић (Тетка Сали), Иван Манојловић (Теча Сајлез), Стеван Максић (Алфред Темпл), Слободан Вујановић (Џо Харпер), Миша Мирковић (Бен Роџерс), Михаило Тодоровић (Томица Бернс), Живомир Јоковић (Краљ), Слободан Колаковић (Војвода), Нада Тадић (Јудита Лофтез), Љубица Ђокић (Гђа Дермел), Станимир Аврамовић (Доктор, Дечак), Јован Антић (Црнац), Милица Кораћ (Црнкиња служавка), Оливера Трајковић (Матилда служавка), Бранислав Крављанац (Маф Потер), Михаило Фаркић (Адвокат), Драгољуб Петровић (Човек из села). Премијера: 14. фебруар 1962

46. ПЛАВО И ЦРВЕНО У ДУГИ **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Валтер Бауер, ред.: Арсеније Јовановић, прев.: Рашко Димитријевић, сцен. и кост.: Душан Ристић, муз.: Душан Митровић, лект.: Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Душан Стефановић. Улоге: Бранко Вујовић (Приповедач), Михаило Фаркић (Сиенбо), Оља Грастић Јелић (Јингтаи), Вера Дедић (Гђа Гуо), Нада Тадић (Меј Линг), Иван Манојловић (Чувар), Драгољуб Петровић (Слуга). Премијера: 27. март 1962

47. ЦАРЕВ СЛАВУЈ

Драмат.: Франтишек Павличек (по Андерсену), ред.: Мирослав Дедић, прев.: Србољуб Станковић, сцен.: Зоран Дојчиновић, кост. и маске: Вукосава Николин, муз.: Душан Митровић, лект.: Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Миша Мирковић. Улоге: Оља Грастић Јелић (Цар), Живомир Јоковић (Први мандарин), Иван Манојловић (Управитељ двора), Божидар Стошић (Дворски диригент), Стеван Максић (Трпезник), Драгољуб Петровић (Рибар), Миша Мирковић (Посланик), Мирјана Вацић (Дворска дама), Вера Дедић (Мала куварица). Премијера: 24. јун 1962

215

48. КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС

Аут.: Душан Радовић, адапт. и ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Мира Глишић, муз.: Душан Митровић, маске: Карло Булић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Миша Мирковић, мачевање поставио: Константин Егер. Улоге: Слободан Колаковић (Капетан Џон Пиплфокс), Бранко Вујовић (Капетан Фокс Џонсон), Божидар Павићевић Лонга (Секира), Слободан Слободановић (Коновал), Живојин Мишчевић (Арчибалд), Михаило Фаркић (Лепи Смит), Стеван Максић (Корњача), Божидар Стошић (Ланабој), Душан Петровић (Сајленс), Сава Јовановић (Роберт Смајл), Драган Петровић (Теодор Рум), Јован Антић (Оливер Тимди), Иван Манојловић (Велики пират), Видоје Вујовић (Начелник Адмиралитета), Добрила Матић (Пећина, Брзоговорећа жена), Оља Грастић Јелић (Чудовиште, Брзоговорећа жена), Зорка Докнић, Вера Дедић, Нада Тадић, Донка Игњатовић (Брзоговореће жене). Премијера: 13. децембар 1962

1963 49. СНОВИЂЕЊА СИМОНЕ МАШАР **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Бертолт Брехт, ред. , сцен. , кост. и маске: Бојан Ступица, прев.: Бруно Беговић, избор муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Михаило Фаркић. Улоге: Иван Манојловић (Филип Саве), Слободан Колаковић (Оноре Фетен), Бранко Вујовић (Анри Супо), Вера Новаковић (Марија Супо), Оља Грастић Јелић (Симона Машар), Слободан Слободановић (Морис), Миша Мирковић (Робер), Божидар Павићевић Лонга (Жорж), Стеван Максић (Чича Гистав), Вера Дедић (Тереза), Зорка Докнић (Гђа Машар), Станимир Аврамовић (Господин Машар), Драган Петровић (Пуковник), Живојин Мишчевић (Наредник), Живомир Јоковић (Немачки капетан), Божидар Стошић (Анђео), Божидар Пајкић (Немачки наредник), Јован Антић (Избеглица), Мирјана Вацић (Жена са дететом), Нада Тадић, Мирјана Ђинић (Часне сестре). Премијера: 14. март 1963

50. ГРДИЛО

Аут.: Љубиша Ђокић, ред.: Мирослав Дедић, сцен.: Владислав Лалицки, кост.: Вукосава Николин, муз.: Душан Митровић, кор.: Даница Живановић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Михаило Фаркић, мачевање поставио: Константин Егер. Улоге: Иван Манојловић (Кукавички), Јован Антић (Страх), Михаило Фаркић (Биберче), Слободан Слободановић (Добриша), Божидар Стошић (Свадиша), Стеван Максић (Голотрб), Божидар Павићевић Лонга / Сава Јовановић (Кесорез), Вера Дедић (Дивна), Драгољуб Петровић (Звездан), Живојин Мишчевић (Стогодан), Слободан Колаковић (Грдило), Видоје Вујовић (Стражар), Оља Грастић Јелић / Зорица Јовановић (Галама), Јелисавета Саблић (Добрина), Душан Петровић (Туњо), Донка Игњатовић, Љиљана Радосављевић, Божидар Пајкић, Душан Марунић (Дворјани). Премијера: 16. јун 1963

51. АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА

Аут.: Луис Карол, драмат.: Хилтон Коулз, ред.: Арсеније Јовановић, сцен. и кост.: Душан Ристић, муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Михаило Фаркић. Улоге: Оља Грастић Јелић (Алиса), Бранко Вујовић (Бели зец), Сава Јовановић (Миш, Луди шеширџија), Станимир Аврамовић (Патка, Петица Срце), Драгољуб Петровић (Голуб Додо, Седмица Срце), Слободан Колаковић (Папагај, Краљ Срце), Зорица Јовановић (Орлић), Иван Манојловић (Гусеница, Ожалошћена корњача), Дејан Ђуровић (Жаба лакеј, Пуб Срце), Нада Тадић (Војвоткиња), Милан Милошевић (Смешна мачка, Змај), Стеван Максић (Куварица), Слободан Слободановић (Зец Мартић), Миша Мирковић (Хрчак), Добрила Матић (Краљица Срце), Зоран Бендерић (Двојка Срце), Божидар Пајкић (Поротник). Премијера: 25. децембар 1963

1964 52. ОЛИВЕР ТВИСТ

Аут.: Чарлс Дикенс, драмат.: Бранислав Крављанац, ред.: Бојан Ступица и колектив, кост. и маске: Мира Чохаџић, избор муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Милан Милошевић (Оливер Твист), Сава Јовановић (Фејгин), Бранко Вујовић (Сајкс), Миша Мирков (Тоби Крекит), Слободан Слободановић (Врдалама), Зоран Бендерић (Чарли Бејтс), Добрила Матић (Ненси), Михаило Фаркић (Монкс), Иван Манојловић (Браунло), Нада Тадић (Гђа Бедвин), Слободан Колаковић (Грмвиг), Вера Новаковић (Гђа Мејли), Невенка Нововић (Роуз), Драган Петровић (Доктор Лосберн), Дејан Ђуровић (Џајлс), Вера Дедић (Собарица Гђе Мејли), Оља Грастић Јелић (Куварица Гђе Мејли), Стеван Максић (Бамбл), Зорка Докнић (Гђа Бамбл), Станимир Аврамовић (Ноје Клејпол), Михаило Тодоровић (Дик, дечак). Премијера: 1. март 1964

53. АМБРОЗИО УНИШТАВА ВРЕМЕ

Аут.: Артур Фоке, ред.: Арсеније Јовановић, прев.: Бруно Бего-

216

вић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Божана Јовановић, кор.: Даница Живановић, избор муз.: Душан Митровић, ас. ред.: Михаило Фаркић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Сава Јовановић (Амброзио), Душан Петровић (Спацино), Бранко Вујовић (Реголо), Добрила Матић (Падрона), Оља Грастић Јелић (Фантеска). Премијера: 16. мај 1964

54. ХАЈДУЦИ

Аут.: Бранислав Нушић, драмат.: Слободан Новаковић, ред.: Миленко Маричић, сцен.: Петар Пашић, кост. и маске: Мира Чохаџић, муз.: Војислав Костић, скица за пројекцију: Михаило Добрић, ас. ред.: Михаило Фаркић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Зоран Ратковић (Брана), Јован Антић (Чеда Брба), Слободан Слободановић (Миле Врабац), Сава Јовановић (Сима Глуваћ), Стеван Максић (Мита Трта), Видоје Вујовић (Стамболић), Михаило Фаркић (Живко), Оља Грастић Јелић / Зорица Златић (Перса), Бранко Вујовић (Професор), Иван Манојловић (Школски доктор) , Вера Новаковић (Госпа Мара), Зорка Докнић (Госпа Ната), Добрила Матић (Госпа Сојка), Драгољуб Петровић (Газда Таса), Живојин Мишчевић (Газда Арса), Душан Петровић (Мајстор Пера), Слободан Колаковић (Сељак). Премијера: 14. октобар 1964

1965 55. ХОДЛ ДЕ БОДЛ (ДВА ВЕДРА ВОДЕ)

Аут.: Ад Греиданус, ред.: Мирослав Дедић, прев.: Млађа Веселиновић, сцен. и кост.: Душан Ристић, муз.: Душан Митровић, дир.: Душан Митровић, пантомимске сцене: Драгослав Јанковић Макс, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Донка Игњатовић (Сандра), Вера Дедић (Симплина), Сава Јовановић (Дофило), Слободан Слободановић (Алфонсо Златокесић), Слободан Колаковић (Јорис), Божидар Павићевић Лонга (Ходл де Бодл). Премијера: 10. јануар 1965

56. МАЛИ ПРИНЦ

Аут.: Антоан де Сент Егзипери, адапт. и ред.: Арсеније Јовановић, сцен.: Мића Поповић, кост. и маске: Мира Глишић, избор муз.: Душан Митровић, ас. ред.: Михаило Фаркић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Бранко Вујовић (Приповедач), Оља Грастић Јелић (Мали Принц), Милан Милошевић (Пилот), Невенка Нововић (Ружа), Иван Манојловић (Краљ, Скретничар), Сава Јовановић (Уображенко, Трговац), Александар Груден (Пијаница, Цвет), Зоран Стојиљковић (Послован Човек), Драган Петровић (Змија), Вера Новаковић (Лисица). Премијера: 25. јануар 1965

57. ХАЈДЕМО МЕРИФРЕД, ХАЈДЕМО ПЛУФТЕ

Аут.: Марија Клара Маћадо, ред.: Арсеније Јовановић, прев.: Слободан Лазић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Божана Јовановић, муз.: Душан Митровић, дир.: Душан Митровић, кор.: Милан Момчиловић, сликарски радови на костимима: Деса Томић Ђуровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Михаило Фаркић. Улоге: Божидар Павићевић Лонга (Себастијан), Слободан Слободановић (Јулијан), Сава Јовановић (Јован), Иван Манојловић (Утвара), Добрила Матић (Плуфт), Бранко Вујовић (Герундије), Слободан Колаковић (Паунова нога), Оља Грастић Јелић (Мерифед). Премијера: 30. јун 1965

58. ТРИ МУСКЕТАРА

Аут.: Александар Дима, драмат.: С. Радзински, ред.: Мирослав Дедић, прев.: Јелисавета Кушић, текст песама: Љубиша Ђокић, сцен. и кост.: Душан Ристић, муз. и дир.: Душан Митровић, мачевање поставио: Константин Егер, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Миша Мирковић. Улоге: Божидар Стошић (Д’Артањан), Сава Јовановић (Атос), Слободан Слободановић (Портос), Иван Манојловић (Арамис), Стеван Максић (Луј XIII), Добрила Матић (Краљица Ана Аустријска), Божидар Павићевић Лонга (Ришеље), Видоје Вујовић (Де Рошфор), Драгољуб Петровић (Капетан де Тревил), Душан Петровић (Кастерак), Слободан Колаковић (Планше), Јован Антић (Бонасије), Вера Дедић (Констанција Бонасије), Нада Тадић (Леди Винтер), Вера Новаковић (Кети), Михаило Фаркић (Де Жисак), Божидар Пајкић (Чувар, Слуга), Живојин Мишчевић (Гроф де Вард), Зорка Докнић (Онорина). Премијера: 27. децембар 1965

1966 59. ЛЕОНС И ЛЕНА **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Георг Бихнер, ред.: Предраг Бајчетић, прев.: Велимир Живојиновић, сцен. и кост.: Владислав Лалицки, комп. и дир.: Душан Митровић, кор.: Милан Момчиловић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, лутке: Вукосава Николин, ас. ред.: Видоје Вујовић. Улоге: Слободан Колаковић (Петар, краљ државе Попо), Душан Голумбовски (Леонс, његов син), Оља Грастић Јелић (Лена, кнегињица државе Пипи), Бранко Вујовић (Валерио), Добрила Матић (Гувернанта), Јелисавета Саблић (Розета), Стеван Максић

(Председник дворског већа, Други полицајац), Сава Јовановић (Први собар, Први полицајац, Први слуга, Учитељ), Иван Манојловић (Дворски васпитач, Други слуга, Начелник, Дворски пастор), Видоје Вујовић (Други собар, Церемонијал). Премијера 21. март 1966

60. ВИТЕЗ СТРАХА

Аут.: Љубиша Ђокић, ред.: Мирослав Дедић, сцен.: Владислав Лалицки, кост.: Вукосава Николин, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: Нада Андрејић. Улоге: Јован Антић (Витез Страха), Слободан Колаковић (Грдило), Драгољуб Петровић (Пазиглав), Сава Јовановић (Владан), Оља Грастић Јелић (Марина), Добрила Матић (Царица), Михаило Фаркић (Биберче), Вера Дедић (Дивна), Драгослав Николић (Добриша), Јелисавета Саблић (Добрина), Стеван Максић (Голотрб), Божидар Павићевић Лонга (Кесорез), Душан Петровић (Туњо), Зорка Докнић (Дадиља), Иван Манојловић (Кукавички принц). Премијера: 20. јун 1966

61. ПЕПЕЉУГА

Аут.: Александар Поповић, ред.: Мирослав Беловић, сцен., кост. и маске: Петар Пашић, муз.: Миодраг Илић Бели, дир.: Душан Митровић, кор.: Ирена Киш, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Гордана Бошков. Улоге: Зорица Јовановић (Пепељуга), Оља Грастић Јелић (Пепина), Донка Игњатовић (Роза), Добрила Матић (Маћеха), Слободан Колаковић (Отац), Вера Дедић (Маркиза Лиза), Божидар Стошић (Принц), Иван Манојловић (Цар), Стеван Максић (Ађутант), Бранко Вујовић (Генерал), Зорка Докнић (Грофица Крофница), Вера Новаковић (Виконтеса Теса до Небеса), Слободан Слободановић (Кицош). Премијера: 14. новембар 1966

1967 62. ЧАРОБЊАК ИЗ ОЗА

Драмат.: Елизабет Фулер Чепмен (по Л. Ф. Бауму), ред.: Мирослав Дедић, прев.: Млађа Веселиновић, сцен. и кост.: Душан Ристић, избор муз.: Душан Митровић, кор.: Даница Живановић, пантомимске сцене поставио: Драгослав Јанковић Макс, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Бранка Богданов. Улоге: Оља Грастић Јелић (Дороти), Зорица Јовановић Златић (Вештица са Севера), Живојин Мишчевић (Први Жвакач), Душан Петровић (Други Жвакач), Драгољуб Петровић (Трећи Жвакач), Божидар Стошић (Страшило), Бранко Вујовић (Лимени Шумар), Стеван Максић (Лав), Михаило Фаркић (Стражар на Капији), Добрила Матић (Вештица са Запада), Вера Дедић (Чаробњак из Оза), Вера Новаковић (Добра Глинда). Балет: Љиљана Дуковић, Љиљана Јанковић, Весна Николић, Весна Стефановић, Зорица Стаменковић, Срђана Суботић. Премијера: 18. април 1967

63. КОНЦЕРТ **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Питер Шефер, ред.: Арсеније Јовановић, сцен.: Зоран Ристић, сар. сцен.: Деметар Ристић, кост.: Биљана Драговић, избор муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Душан Голумбоски (Тед), Божидар Стошић (Боб), Јелисавета Саблић (Дорина). Премијера: 29. мај 1967

64. МАТЕМАТИЧКИ РАТ

Аут.: Велимир Лукић, ред.: Мирослав Дедић, сцен.: Предраг Нешковић, кост.: Љиљана Жегарац муз.: Душан Митровић лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић, игру кловнова поставио: Божидар Стошић. Улоге: Живојин Мишчевић, Душан Петровић (Приповедачи), Слободан Слободановић (Краљ Алгебрус), Вера Дедић (Принцеза Светлана), Иван Манојловић (Књигождер), Драгољуб Петровић (Топузић), Иван Костић (Миша), Стеван Максић (Паж), Сава Јовановић (Хидрогенко). Премијера: 2. јун 1967

1968 65. ТРИ ДЕБЕЉКА

Аут.: Јуриј Олеша, драмат.: Михаил Горјунов, ред.: Мирослав Дедић, ред. сцена с луткама: Србољуб Станковић, сцен. и кост.: Предраг Нешковић, комп. и дир.: Душан Митровић, лутке: Милана Мандић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Бранка Богданов, акробатске сцене поставио: Ервин Јурман. Улоге: Драгољуб Петровић (Пушкар Просперо), Божидар Павићевић Лонга (Акробата Тибул), Оља Грастић Јелић (Суок), Божидар Стошић (Гаспар Арнери), Вера Новаковић (Теткица Ганимед), Живојин Мишчевић (Продавац ваздушних балона), Слободан Колаковић (Први Дебељко), Слободан Слободановић (Други Дебељко), Јован Антић (Трећи дебељко), Добрила Стојнић (Тути), Бранко Вујовић (Генерал Бонавентура), Михаило Фаркић (Јендватрис, Учитељ играња), Иван Костић (Гардиста који се смеје), Душан Петровић (Гардиста који се не смеје). Премијера: 14. фебруар 1968

66. ЖЕСТОКИ **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Васко Ивановић, ред.: Љубомир Драшкић, сцен.: Небојша Деља, кост.: Мира Чохаџић, муз.: Војислав Костић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, консултанти за кафанске песме: Ташко Начић, Данило Стојковић. Улоге: Оља Грастић Јелић (Хроничар), Сава Јовановић (Жика), Видоје Вујовић (Аранђел), Иван Костић (Ганга), Михаило Фаркић (Смоле Џован), Божидар Стошић (Жестоки), Божидар Павићевић Лонга (Херој), Иван Манојловић (Непознати), Нада Тадић (Мајка), Јован Антић (Сима), Душан Петровић (Продавац срећки), Вера Дедић (Лепотица), Зорица Златић (Јеца Кликер), Стеван Максић (Главоња), Драгољуб Петровић (Странац). Хармоника: Бранко Перишић. У представи учествују и чланови Џудо клуба „Студент“ Београд. Премијера: 11. април 1968

67. КОСМИЧКЕ АВАНТУРЕ МАЈРЕ ФРЕНСИС

Аут.: Ален Кален, прев., адапт. и ред.: Арсеније Јовановић, сцен.: Зоран Ристић и Димитрије Ристић, кост.: Милица Александров, муз.: Душан Митровић, кор.: Милан Момчиловић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић, израда маски: Вукосава Николин Николић, муз. изводи ВИС ЕЛИПСЕ. Део музике изводи се на инструменту дрндафон који је пројековао арх. Предраг Ристић. Улоге: Видоје Вујовић (Пчелиша), Оља Грастић Јелић (Мајра Френсис), Зорка Докнић (Пчеледар I), Душан Петровић (Пчеледар II), Јелица Теслић (Принцеза Пчелиза), Иван Костић (Славиша Властољубац), Зорица Јовановић Златић (Пчелојник I), Сава Јовановић (Пчелојник II), Вера Новаковић (Хеба), Нада Тадић (Велика Принчипчелеза), Иван Манојловић (Кантоносац), Бранко Вујовић (Зољга Грозни), Стеван Максић (Шиљак Црни), Драган Петровић (Орнит Страшни), Слободан Колаковић (Звркодлак), Добрила Матић (Мрежуља Паучинка), Весна Николић, Весна Стефановић, Срђана Суботић, Љиљана Јанковић, Љиљана Дуковић, Зорица Стаменковић (Народ Пчеловњака, Звркодлаци, Дуваљкарачи, Штапкароши). Премијера: 9. октобар 1968

68. ЦРВЕНКАПА

Аут.: Александар Поповић, ред.: Љубомир Драшкић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Мира Чохаџић, комп.: Војислав Костић, кор.: Борис Радак, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Оља Грастић Јелић (Црвенкапа), Зорица Јовановић Златић (Иванка), Зорка Докнић (Мама Црвенкапина), Вера Новаковић (Баба Црвенкапина), Стеван Максић (Ловац Лука), Божидар Павићевић Лонга (Вук), Весна Николић, Весна Стефановић, Гордана Поповић, Зорица Стаменковић, Љиљана Дуковић, Љубица Јовановић, Љиљана Ерић, Срђана Суботић, Љиљана Јанковић, Светлана Поповић (Шума). Музику изводи ансамбл СТАРИ ТРАЧЕРИ: Братислав Годел, Владимир Витас, Владимир Миливојевић, Зоран Јовановић, Предраг Ивановић. Премијера: 16. октобар 1968

69. ПРИВРЕМЕНИ РАСТАНЦИ **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Зоран Поповић, ред.: Мирослав Дедић, комп.: Војислав Воки Костић, дир.: Душан Митровић, сцен. и кост.: Душан Ристић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Цвеће: Љуба Дамјановић. Улоге: Добрила Матић (Жервеза), Слободан Слободановић (Луфтер), Божидар Стошић (Климент), Нада Тадић (Кармела), Оља Грастић Јелић (Кики), Божидар Павићевић Лонга (Капетан), Душан Петровић (Поручник Монс), Слободан Колаковић (Жак), Стеван Максић (Поштар). Премијера: 18. децембар 1968

1969 70. ЦЕЦИЛИЈА ОД ЦИНБЕРИЈЕ

Аут.: Мирјана Стефановић, ред.: Бранка Богданов Јовановић, сцен.: Петар Пашић, кост. и маске: Милена Ничева, избор муз.: Душан Митровић, кор.: Ирена Киш, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Оља Грастић Јелић (Цецилија од Цимберије, принцеза), Зорка Докнић (Фамагуста), Добрила Матић (Калопера), Нада Тадић (Амалија), Донка Игњатовић (Газинела), Видоје Вујовић (Каменко), Стеван Максић (Костарика), Слободан Колаковић (Корнелије), Михаило Фаркић (Жан Клод Даљински), Вера Дедић (Сунчица), Бранко Вујовић (Џорџ Џинџер Швили), Зорица Јовановић Златић (Фанфанија) Премијера: 14. април 1969

71. РОМЕО И ЂУЛИЈЕТА **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Колин Џорџ, прев.: Арса Јовановић, сцен. и кост.: Петар Пашић, муз.: Ансамбл O’ Haras’ Playboys, ас. ред.: Бранка Богданов Јовановић, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: Нада Андрејић, мачевање: Константин Егер. Улоге: Драгољуб Петровић (Ескало), Михаило Фаркић (Парис), Иван Манојловић (Монтеги), Божидар Павићевић Лонга (Капулети), Јован Антић (Рођак Капулетијевих), Видоје Вујовић (Ромео), Бранко Вујовић (Меркуцио, Отац Јован), Иван Костић (Бенволио), Сава Јовановић (Тибалд, Абрахам, слуга), Слободан Колаковић (Ла-

врентије, фрањевац), Јован Антић / Живојин Мишчевић (Самсон, слуга), Стеван Максић (Грегори, слуга), Живојин Мишчевић (Слуга Капулетијев, Музичар), Слободан Слободановић (Петар, слуга), Душан Петровић (Абрахам, слуга, Музичар), Вера Новаковић (Гђа Монтеги), Нада Тадић (Гђа Капулети), Оља Грастић Јелић (Ђулијета), Добрила Матић (Дадиља), Зорица Јовановић Златић (Слуга Парисов, Жена), Донка Игњатовић (Жена). Премијера: 20. мај 1969

72. СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА

Аут.: Александар Поповић, ред.: Љубомир Драшкић, сцен.: Петар Пашић, кост: Милена Ничева, избор муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, кор.: Милан Момчиловић. Улоге: Оља Грастић Јелић (Снежана), Нада Тадић (Маћеха Снежанина), Бранко Вујовић (Токи-Воки), Божидар Павићевић Лонга (Принц Енесу), Јован Антић (Ловац на аутограме), Стеван Максић (Жером), Сава Јовановић (Жорж), Слободан Слободановић (Жакоб), Душан Петровић (Жерар), Видоје Вујовић (Жан), Михаило Фаркић (Жак), Иван Костић (Жил), Иван Манојловић (Спикер телевизије). Балет: Весна Стефановић, Весна Николић, Гордана Поповић, Срђана Суботић, Љиљана Дуковић, Љубица Јовановић. Премијера: 8. октобар 1969

73. ПИПИ ДУГАЧКА ЧАРАПА

Аут.: Астрид Линдгрен, драмат.: Драгован Јовановић, ред.: Дејан Мијач, сцен.: Петар Пашић, кост: Божана Јовановић, избор муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, игра и сценске кретње: Милан Момчиловић, израда лутака: Вукосава Николин Николић, мађионичарске вештине: инж. Александар Тодоровић. Улоге: Иван Костић (Томи), Зорица Јовановић (Ани), Оља Грастић Јелић (Пипи), Сава Јовановић (Вили), Стеван Максић (Бенкт), Донка Игњатовић (Она), Бранко Вујовић (Први полицајац), Душан Петровић (Други полицајац), Вера Дедић (Рита), Вера Новаковић (Ема), Добрила Матић (Ели), Нада Тадић (Роза), Слободан Колаковић (Чарли), Видоје Вујовић (Блум). Премијера: 18. децембар 1969

1970 74. ВАШАР У ТОПОЛИ

Аут.: Добрица Ерић, адапт. и ред.: Миодраг Гајић, сцен.: Лазар Вујаклија, кост.: Мара Финци, комп.: Константин Бабић, дир.: Душан Митровић, кор.: Бранко Марковић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Сава Јовановић (Враголан), Добрила Матић (Баба Дара), Слободан Колаковић (Деда Дића), Јован Антић (Браба из Брзана), Божидар Павићевић Лонга (Ика), Стеван Максић (Крчмар), Иван Костић (Дечак Жика), Зорка Докнић (Жикина мама), Драгољуб Петровић (Жикин тата), Зорица Јовановић (Цила, Циганчица), Вера Новаковић (Стрина, Стара циганка, Сељанка), Вера Дедић (Певачица, Циганчић, Сељанка), Донка Игњатовић (Крчмарица, Циганчић, Сељанка), Видоје Вујовић (Мика бубњар, Цига са „транге-франге“), Душан Петровић (Мечкар), Михаило Фаркић (Даса, Продавац накита, Дечак), Иван Манојловић (Чича Стева, Продавац лимунаде), Живојин Мишчевић (Сељак, Атлета), Александар Горанић (Фотограф, Дечак, Циганчић), Божидар Пајкић (Стари Циганин), Бранко Перишић (Цига хармоникаш), Божидар Бакрач (Цига трубач), Срђана Суботић (Цингачић тарабукаш), Љубица Јовановић (Акробата, Циганка играчица), Ивица Шувачки (Мечка), Милан Мијалковић (Смели момак у вашарској тучи). Играчи: Весна Ивановић, Зорица Вујовић, Љиљана Дуковић, Љиљана Јанковић, Весна Стефановић, Бранислав Јекић. Премијера: 13. април 1970

75. ЛИМУНАДА ЏО

Аут.: Јиржи Брдечка, ред.: Соја Јовановић, прев.: Милан Чолић, песме: Душан Радовић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Божана Јовановић, комп.: Миодраг Илић Бели, кор.: Даница Живановић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, мађионичарске вештине: Александар Тодоровић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Слободан Колаковић (Даг), Сава Јовановић (Гримпо), Добрила Матић (Торнадо Лу), Божидар Павићевић Лонга (Хорације), Душан Петровић (Абе Хонеси), Иван Манојловић (Дакота Кид), Донка Игњатовић (Винифред), Бранко Вујовић (Лимунада Џо), Александар Горанић (Бармен), Драгољуб Петровић (Мексико Кид), Стеван Максић (Буфало Бил), Зоран Ерић (Клавириста), Божидар Пајкић, Милан Мијалковић, Лазар Бошњак, Вањка Бркић, Радомир Станојевић Божидар Шутић, Владан Мијалковић, Небојша Станојевић (Каубоји). Премијера: 15. јун 1970

76. ЛЕГЕНДА О БОШКУ БУХИ

Аут.: Мирослав Беловић и Стеван Пешић, ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Божана Јовановић, кост. и маске животиња: Вукосава Николин Николић, муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Бане Замоло (Бошко), Мики Манојловић (Сирогојно), Божидар Павићевић Лонга (Вук, Немачки војник), Иван Костић (Мића), Александар Горанић (Јовица), Сава Јовановић (Зека), Зорка Докнић (Прва жена), Вера Новаковић (Лисица, Друга жена), Добрила Матић (Јовицина мајка), Нада Тадић (Сељанка, Трећа жена), Донка Игњатовић (Докторка Саша, Слепа девојка), Оља Грастић Јелић (Друга девојка, Смиљка), Зорица Јовановић (Овца), Стеван Максић (Сељак са прасетом), Драгољуб Петро-

вић (Медвед, Други партизан, Први грађанин), Живојин Мишчевић (Први сељак, Други грађанин), Слободан Слободановић (Трећи грађанин, Петао), Душан Петровић (Први партизан, Четврти грађанин), Видоје Вујовић (Други сељак, Пети грађанин), Слободан Колаковић (Воденичар, Комесар), Иван Манојловић (Младен), Бранко Вујовић (Људска нога, Станко), Јован Антић (Иван), Михаило Фаркић (Месец са секиром, Сликар), Вера Дедић (Птица, Прва девојка), Ненад Мићовић (Хармоникаш). Масовне сцене: Божидар Пајкић, Наташа Љумовић, Ивица Шувачки, Војислав Чобански, Слободан Мијалковић, Владан Мијалковић, Душан Поповић, Вањка Бркић. Премијера: 18. октобар 1970

1971 77. ДОЖИВЉАЈИ ТОМА СОЈЕРА

Аут.: Марк Твен, драмат.: Јован Максимовић, ред.: Мирослав Дедић, сцен.: Зоран Дојчиновић, кост. и маске: Вукосава Николин Николић, избор муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Слободан Слободановић. Улоге: Иван Костић (Том Сојер), Божидар Стошић / Александар Горанић (Хаклбери Фин), Видоје Вујовић (Бен Роџерс), Војислав Чобански (Џо Харпер), Сава Јовановић (Алфред Темпл), Зорица Јовановић (Беки Тачер), Јелица Теслић (Еми Лоренц), Зорка Докнић (Тетка Пола), Милан Мијалковић (Црнац Џим), Вера Новаковић (Удовица Даглас), Нада Тадић (Госпођа Харпер), Душан Петровић (Учитељ), Јован Антић (Маф Потер), Драгољуб Петровић (Индијанац Џо), Иван Манојловић (Судија Тачер), Слободан Колаковић (Шериф), Михаило Фаркић (Адвокат), Живојин Мишчевић (Одрпанац), Душан Рељић (Доктор Робинсон). Премијера: 4. април 1971

78. РОЂАК ГЛО, КАПЕТАН СНИП

Аут.: Зоран Станојевић, ред.: Арсеније Јовановић, сцен.: Тодор Лалицки, кост: Флорика Малуреану, избор муз.: Душан Митровић. Улоге: Добрила Матић (Гло), Бранко Вујовић (Памтиша), Божидар Павићевић Лонга (Капетан Снип), Бранко Вујовић (Пфаф). Премијера: 13. јун 1971

79. ТОРТА СА ПЕТ СПРАТОВА

Аут.: Добрица Ерић, ред.: Дејан Мијач, комп.: Константин Бабић, сцен.: Петар Пашић, кост: Божана Јовановић, кор.: Бранко Маринковић, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Иван Костић (Сима), Слободан Слободановић (Марко), Добрила Матић (Јела), Јелица Теслић (Мира), Сава Јовановић (Лука), Нада Тадић (Сојка), Вера Дедић (Ната), Донка Игњатовић (Зора), Милена Павићевић (Цица), Божидар Павићевић Лонга (Браца), Душан Петровић (Крста), Стеван Максић (Рача), Иван Манојловић (Миљко), Вера Новаковић (Дана), Зорка Докнић (Мица), Зорица Јовановић (Кока), Мирко Ђерић (Чичак), Александар Горанић (Зричак), Видоје Вујовић (Пиљак), Михаило Фаркић (Шиљак), Божидар Пајкић (Паја). Балет: Бранислав Јекић, Весна Стефановић, Зорица Вујовић, Љубица Јовановић, Љиљана Јанковић, Љиљана Дуковић. Премијера: 2. децембар 1971

80. НЕВИДЉИВА ПТИЦА

Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Арсеније Јовановић, комп.: Александар Кораћ, сцен.: (по идеји А. Јовановића) арх. Миодраг Мирић, кост: Дивна Поповић Шошанић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Нада Тадић, Јелица Теслић, Божидар Павићевић Лонга, Бранко Вујовић, Сава Јовановић, Иван Манојловић. Музичка група САН: Александар Илић, Александар Славиковић, Драгослав Јовановић, Предраг Јовичић, Бранислав Грујић. Премијера: 25. децембар 1971

1972 81. ОКАСЕН И НИКОЛЕТА

Аут.: Миодраг Станисављевић (према делу анонимног фр. песника), ред.: Владимир Путник, прев.: Марија Икономова и Миодраг Станисављевић, сцен. и кост.: Душан Ристић, муз. и муз. поставка: Душан Митровић, кор.: Бранко Марковић ас. ред.: ИванКостић. Чланови оркестра: Зоран Милетић (виолина), Иван Стипчић (флаута), Бранислав Грујичић (удараљке), Небојша Пузић (гитара), Михајло Гроздановић (клавир). Улоге: Бане Замоло (Окасен), Зорица Јовановић (Николета), Видоје Вујовић (Гроф Гарен од Биокура, Картагински краљ, Војник, Пастир, Дворјанин), Вера Дедић (Грофица од Биокура, Краљица Торлор, Пастирица, Дворска дама), Сава Јовановић (Витез Округлог стола, Гроф Бугар од Валенције, Говедар, Стражар Торлора, Хроми Барон), Иван Костић (Витез Округлог стола, Војник грофа од Валенције, Пастир највичнији говору, Краљ Торлор, Дворјанин), Мирко Ђерић (Виконт, Војник грофа од Валенције, Гласник, Пастир, Једнооки Гусар, Племић), Милена Павићевић (Амор, Пастирица, Заповедница војске, Играчица). Премијера: 31. март 1972

82. ГОЛИ КРАЉ

Аут.: Евгениј Шварц, ред.: Велимир Митровић, сцен.: Душан Ристић, кост.: Данка Павловић, муз. сар.: Душан Митровић, прев.: Борјана Б. Продановић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Сава Јовановић (Хенрих), Иван Костић (Христијан), Вера Дедић (Хенри-

јета), Божидар Павићевић Лонга (Голи Краљ), Живојин Мишчевић (Краљ отац, официр), Бранко Вујовић (Први министар), Слободан Колаковић (Министар нежних осећања), Михаило Фаркић (Управитељ двора), Слободан Слободановић (Дворски песник), Драган Петровић (Дворски научник, Генерал), Душан Петровић (Дворска будала), Иван Манојловић (Гувернанта, Кројач), Мирко Ђерић (Ађутант, Чистач обуће), Стеван Максић (Председник општине, Кувар), Нада Тадић (Прва дама), Јелица Теслић Донка Игњатовић, Зорица Јовановић, Милена Павићевић (Госпође на двору, дворске даме). Премијера: 26. јун 1972.

83. ВАСИЛИСА ПРЕКРАСНА

Аут.: Миодраг Станисављевић, ред.: Бранко Вујовић и Иван Костић, сцен.: Миомир Денић, кост: Божана Јовановић, избор муз.: Душан Митровић, кор.: Милан Момчиловић. Улоге: Иван Манојловић (Цар), Слободан Колаковић (Јегор), Слободан Слободановић (Василије), Видоје Вујовић (Иван), Нада Тадић (Меланија), Донка Игњатовић (Анфиса), Јелица Теслић (Василиса), Вера Новаковић (Вештица), Мирко Ђерић (Шумски дух), Сава Јовановић (Црни мачак), Драган Петровић (Змај), Бранко Вујовић (Храст, глас). Премијера: 14. октобар 1972

84. 5 х 5 х 5 (ПЛАВИ ЗЕЦ) (новогодишња представа)

Аут.: Душан Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Мирослав Антић и Миодраг Станисављевић, адапт. и ред.: Дејан Мијач. Премијера: децембар 1972

1973 85. ПЛАВИ ЗЕЦ

Аут.: Душан Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Мирослав Антић и Миодраг Станисављевић, адапт. и ред.: Дејан Мијач, муз.: Војкан Борисављевић. Улоге: Добрила Матић, Јелица Телић, Вера Дедић, Зорица Јовановић, Ваља Скакун, Стеван Максић. Оркестар: Антон Остругнај (труба), Петар Поповић (тромбон), Александар Икономовић (гитара), Небојша Игњатовић (бас гитара), Никола Јегер (удараљке), Михаило Гроздановић (клавир). Премијера: 27. фебруар 1973

86. ПУТ ОКО СВЕТА ЗА 80 ДАНА

1974 90. ПОЛЕТАРАЦ

Адапт.: Слободан Стојановић, ред.: Мирослав Дедић, комп.: Константин Бабић, сцен.: Владислав Лалицки, кост: Емилија Ковачевић, кор.: Бранко Марковић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Живојин Мишчевић, мађионичарске вештине: Дезидар Реповић. Улоге: Вера Дедић, Зорица Јовановић, Добрила Матић, Јелица Теслић, Сава Јовановић, Слободан Колаковић, Иван Манојловић, Слободан Слободановић. Оркестар: Васа Павловић, Антон Остругнај (труба), Милош Герић, Никола Кувалић (кларинет), Михајло Гроздановић, Љиљана Радмановић (клавир), Александар Икономовић, Дејан Јевтић (гитара), Небојша Игњатовић, Драгослав Станковић (бас гитара), Живан Савић (удараљке), Душан Митровић (дир.). Премијера: 30. март 1974

91. СЕНКА ГОСПОДИНА ВИПА

Аут.: Ад Греиданус, прев.: Мађа Веселиновић, ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Петар Пашић и Александар Николић, кост.: Божана Јовановић, комп.: Војкан Борисављевић, кор.: Бранко Марковић, пом. ред.: Иван Костић, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Ваља Скакун Томчањи (Мери), Бранко Вујовић (Тирентело), Михаило Фаркић (Господин Вип), Предраг Панић (Сенка), Стеван Максић (Собар), Зорка Докнић (Куварица), Љиљана Булатовић (Сенка девојчице). Премијера: 10. април 1974

92. ПРИЧА О ДРУГУ ТИТУ

Аут.: Милоје Поповић и Звонко Штаубрингер, адапт. и ред.: Светозар Рапајић, сцен.: Александар Николић, кост.: Ана Несторовић, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Бранко Вујовић, Предраг Панић, Мирко Ђерић, Донка Игњатовић, Иван Костић, Вера Новаковић, Божидар Павићевић Лонга, Ваља Скакун Томчањи, Нада Тадић. Премијера: 28. мај 1974

93. ЧАСНА РЕЧ ДЕДА МРАЗА (новогодишња представа)

Аут.: Жил Верн, адапт.: Павел Кохоут, ред.: Небојша Комадина, сцен.: Владислав Лалицки, кост.: Биљана Драговић, комп.: Војислав Симић, кор.: Бранко Марковић, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић, муз. изводи ансамбл „Стари трачери“. Улоге: Бранко Вујовић (Филеас Фог), Слободан Слободановић (Жан Паспарту), Добрила Матић (Детектив Фикс), Иван Манојловић (Г. Фленеган, Сер Франсне Кроматри, Пуковник Стемп, В. Проктор), Слободан Колаковић (Г. Ралф, Стари Индус, Браман, Капетан Рангуна, Џон Банзби, Капетан Генерала Гранта, Црнац, Ендрју Спиди), Стеван Максић (Г. Саливан, Конзул у Суецу, Конзул у Бомбају, Конзул у Калкути, Конзул у Хонгконгу, Конзул у Сан Франциску), Душан Петровић (Г. Стјуарт, Кондуктер Грент Индиан Реилвеја, Кондуктер Централ Пацифика, Возовођа, Ложач), Видоје Вујовић (Слуга, Лопов Џемс Странд, Судија, Капетан тврђаве, Чиновник БНАРМСП Компаније), Предраг Панић (Млађи Индус, судски стражар, Крманош, Келнер, Сијукс, Наредник, Цариник, 200 америчких војника), Бора Ненић (Двојник Жана Паспартуа), Сеад Османчевић (Двојник Филеаса Фога). Премијера: 18. јун 1973

Аут.: Душан Радовић, ред.: Мирослав Дедић. Премијера: 27. 21. децембар 1974

87. КРАЉЕВИЋ И ПРОСЈАК

95. ТРИ ЧАРОБНА ПСА

Аут.: Марк Твен, драмат.: Мира Сантини и Мирослав Дедић, ред.: Мирослав Дедић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Емилија Ковачевић, комп.: Душан Митровић, лутке направила: Вукица Николин Николић, вођење лутака увежбала: Олга Милошевић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Видоје Вујовић, Александар Горанић, Вера Дедић, Донка Игњатовић, Злата Јаковљевић, Сава Јовановић, Слободан Колаковић, Зорка Манојловић, Иван Манојловић, Живојин Мишчевић, Предраг Панић, Драгољуб Петровић, Ваља Скакун Томчањи, Јелица Теслић. Премијера: 26. октобар 1973

88. ГРАД СА ЗЕЧЈИМ УШИМА

Аут.: Стеван Пешић, ред.: Дејан Мијач, сцен.: Петар Пашић, кост.: Божана Јовановић, избор муз.: Душан Митровић, кор.: Бранко Марковић, мађионичарске вештине: Дезидар Реповић, маска и лутке: Вукица Николин Николић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Божидар Павићевић Лонга (Зец Радовић), Иван Костић (Петар), Ваља Скакун Томчањи (Аница), Добрила Матић (Тетка Сара), Зорица Јовановић (Тетка Розалија), Слободан Слободановић (Судија), Сава Јовановић (Професор), Иван Манојловић (Полицајац), Злата Јаковљевић (Гђа са корпом шаргарепе), Донка Игњатовић (Гђа са корпом купуса), Бранко Вујовић (Генерал). Премијера: 11. децембар 1973

89. НАЈЛЕПШИ МРАК НА СВЕТУ (новогодишња представа)

Адапт.: Мира Сантини и Миодраг Станисављевић (фрагменти из представа), ред.: Мирослав Дедић. Премијера: 22. децембар 1973

1975 94. АЛАДИНОВА ЧАРОБНА ЛАМПА

Аут.: Николас Стјуарт Греј, прев.: Србољуб Станковић, ред.: Паоло Мађели, сцен.: Петар Пашић и Александар Николић, кост.: Надежда Перовић, комп.: Војислав Костић, муз. сар.: Душан Митровић пом. ред.: Звонимир Јовчић, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Предраг Панић (Аладин), Зорка Докнић (Аладинова мајка), Душан Петровић (Хасан), Јелица Теслић (Јусуф), Слободан Колаковић (Абн Асур), Стеван Максић (Дух из лампе), Оља Грастић Јелић (Принцеза Бедр ел Бадур), Вера Дедић (Зулејка), Иван Манојловић (Калиф). Премијера: 8. април 1975

Аут.: Николас Стјуарт Греј, ред.: Србољуб Станковић, прев.: Србољуб Станковић, сцен.: Петар Пашић и Александар Николић, кост.: Мира Чохаџић, муз.: Душан Митровић, пом. ред.: Душан Петровић, лект.: др Бранивоје Ђорђевић. Улоге: Видоје Вујовић (Пјетро), Оља Грастић Јелић (Вештица Барбара), Сава Јовановић (Кнез), Иван Костић (Војвода), Душан Петровић (Кондотијере де ла Грапа), Драгољуб Петровић (Уго), Зорица Јовановић (Анђела), Нада Тадић (Кнегиња), Мирко Ђерић (Старији стражар), Александар Горанић (Млађи стражар), Весна Арсенијевић (Паж), Бора Ненић (Бели пас), Љиљана Булатовић (Црно-бели пас), Мирјана Стефановић (Црни пас). Премијера: 24. мај 1975

96. ЦАРСКА СЕ ПОРИЧЕ

Аут.: Миодраг Станисављевић, ред.: Александар Ђорђевић, сцен.: Петар Пашић и Александар Николић, кост.: Божана Јовановић, муз.: Душан Митровић, кор.: Бранко Марковић, маске животиња: Вукица Николин, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Душан Петровић. Улоге: Иван Манојловић (Цар Птрптрптислав), Јелица Теслић (Принцеза Јевдокија), Сава Јовановић (Царева луда), Нада Тадић (Дворска дама), Слободан Колаковић (Џин), Александар Горанић (Бан Чекркчеленковић), Драган Петровић (Јанко од Тулумине), Живојин Мишчевић (Војвода Узенги-Бенгић), Зорка Докнић (Баба Полексија), Предраг Панић (Јован), Слободан Слободановић (Митар Пјевац), Видоје Вујовић (Станипанислав), Стеван Максић (Телал), Душан Петровић (Најстарији паметар), Мирко Ђерић (Продавац пића). Премијера: 13. новембар 1975

217

97. УНУЦИ ДЕДА МРАЗА (новогодишња представа)

Аут.: Милован Витезовић, ред.: Србољуб Станковић. Премијера: 20. децембар 1975.

1976 98. ВИЛИНГОРА ПУНА РАЗГОВОРА

Аут.: Божидар Тимотијевић, ред.: Миодраг Гајић, муз.: Константин Бабић, сцен. и кост.: Александар Јовановић Бириљ, муз. вођство: Душан Митровић, кор.: Драгомир Вуковић, кореп. и: Вера Новаковић и Михајло Гроздановић, лект.: Љиљана Мркић. Улоге: Иван Манојловић (Ћоса, Вук, Рајица), Слободан Слободановић (Миљан), Срђан Дедић (Царева луда), Ваља Скакун Томчањи (Јелена), Славица Ђорђевић (Вила Равијојла), Злата Јаковљевић (Вила Нагоркиња), Вера Дедић (Вила Језеркиња), Сава Јовановић (Ђаво), Добрила Матић (Баба Селена), Нада Тадић (Живадинка), Душан Вујиновић (Добрица), Драгољуб Петровић (Грујица), Душан Петровић (Новица), Стеван Максић (Вујица), Оља Грастић Јелић (Љубинка), Донка Игњатовић (Будимка), Зорица Јовановић (Веселинка), Борис Маћешић (Љутица), Предраг Панић (Радојица), Александар Горанић (Живојица). Премијера: 8. мај 1976

99. ДИВНО ЧУДО

Колаж, адап. и ред.: др Бранивој Ђорђевић, кост: Божана Јовановић, сцен.: Љубомир Дамјановић, сцен. покр.: Д. Јанковић Макс, игре: Стеван Жунац, муз. сар.: Душан Митровић, лутке: Вукица Николин Николић. Улоге: Добрила Матић, Јелица Теслић, Иван Манојловић, Донка Игњатовић, Зорица Јовановић, Предраг Панић, Соња Кнежевић, Дара Џокић, Владо Керошевић, Даница Максимовић, Јадранка Селец, Бранислав Лечић. Премијера: 22. новембар 1976

107. БАЈКА О ЦАРУ И ПАСТИРУ (обнова)

Аут.: Бошко Трифуновић, ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Божана Јовановић, кост: Ана Петров, муз.: Срђан Барић, маске: Карло Булић, лект.: Нада Андрејић, ас. ред.: Михаило Фаркић. Улоге: Слободан Колаковић (Цар), Добрила Матић (Царица), Вера Дедић (Принцеза), Мирко Ђерић (Мудрац), Душан Петровић (Први брат), Александар Горанић(Други брат, Човек из народа)), Михаило Фаркић (Трећи брат), Стеван Максић (Маго), Вера Новаковић (Баба Вила), Видоје Вујовић, Иван Костић (Чобани), Драгољуб Петровић, Живојин Мишчевић (Стражари), Предраг Панић (Џелат), Јован Антић, Слободан Слободановић, Драган Петровић, Божидар Пајкић (Људи из народа), Зорка Докнић, Нада Тадић, Зорица Јовановић, Донка Игњатовић (Жене из народа). Премијера: 5. март 1978

108. МАЧАК У ЧИЗМАМА

Аут.: Божидар Тимотијевић, ред.: Љубомир Драшкић. Премијера: 20. децембар 1976

Аут.: Николас Стјуарт Греј, ред.: Оливер Викторовић, прев.: Млађа Веселиновић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Божана Јовановић, избор муз.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Александар Горанић. Улоге: Зорица Јовановић (Денди, Принцеза Изабела), Јелица Теслић (Денди, Принцеза Изабела), Видоје Вујовић (Обућар Крпа), Злата Јаковљевић (Жанета), Донка Игњатовић (Лавена), Предраг Панић (Жерар), Оља Грастић Јелић (Мачак Тибалд), Слободан Слободановић (Џин Огар), Иван Манојловић (Саветник), Александар Горанић (Генерал Дигори), Душан Петровић (Краљ). Премијера: 23. мај 1978

1977

109. НОВОГОДИШЊА БАЈКА

100. НАЈВЕЋА КРАЂА НА СВЕТУ (новогодишња представа)

101. ВОЛШЕБНИ МАГАРАЦ

Аут.: Ерих Вос, ред.: Мирослав Дедић, прев.: Млађа Веселиновић, сар. ред. за покр.: Јованка Бјеговић, сар. ред. за музику: Душан Митровић, сцен. и кост.: Владислав Лалицки, ас. ред.: Драгослав Тодоровић, стихове за певање прилагодио: Милован Витезовић. Улоге: Видоје Вујовић (Чика Рака), Зорица Јовановић (Цветко), Срђан Дедић (Пера), Владо Керошевић (Кера), Дара Џокић (Цица), Соња Кнежевић (Мица). Премијера: 8. март 1977

102. КРОКОДОКОДИЛ (монодрама)

Аут.: Душан Радовић, адапт.: Мира Сантини, ред.: Михајло Тошић, сцен.: Зоран Дојчиновић, кост.: Милена Ничева. Игра: Зорица Јовановић. Премијера: 19. мај 1977

103. МИДА ТРОЈАНОВИЋ

Аут.: Зоран Поповић, ред. исцен.: Арсеније Јовановић, кост.: Милена Јефтић Ничева, сцен. сар.: Новица Коцић, муз. сар.: Душан Митровић, ас. ред.: Предраг Панић. Улоге: Сава Јовановић (Мида Тројановић), Зорица Јовановић (Мима), Стеван Максић (Јован Бахус), Мирко Ђерић (Миша Мишић), Предраг Панић (Александар Мацић). Премијера: 8. јун 1977

104. НИШТА БЕЗ КОЊА

Аут.: Стеван Пешић, ред.: Паоло Мађели, сцен.: Петар Паишић, кост.: Надежда Перовић, комп.: Ивана Стефановић, креатор маски: Вукосава Николин Николић, кор.: Јованка Бјегојевић, дир.: Душан Митровић, ас. ред.: Предраг Панић. Улоге: Добрила Матић (Гђа Бард), Зорица Јовановић (Мери), Мирко Ђерић (Кољ Вили), Предраг Панић (Том), Иван Манојловић (Цар), Сава Јовановић (Господин Мани), Душан Митровић (Клавириста), Александар Горанић (Коњ Зеленко) Премијера: 6. децембар 1977

105. КАКО ПОСТАТИ ДЕДА МРАЗ (новогодишња представа) Аут.: Мира Сантини, ред.: Паоло Мађели. Премијера: 23. децембар 1977

1978 106. ТОРТА СА ПЕТ СПРАТОВА (обнова) 218

Аут.: Добрица Ерић, ред.: Дејан Мијач, муз.: Константин Бабић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Божана Јовановић, кор.: Бранка Марковић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, муз. вођство: Душан Митровић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Иван Костић (Сима), Слободан Слободановић (Марко), Добрила Матић (Јела), Јелица Теслић (Мира), Сава Јовановић (Лука), Нада Тадић (Сојка), Вера Дедић (Ната), Донка Игњатовић (Зора), Злата Јаковљевић (Цица), Видоје Вујовић (Браца), Душан Петровић (Крста), Стеван Максић (Рача), Иван Манојловић (Миљко), Вера Новаковић (Дана), Зорка Докнић (Мица), Зорица Јовановић (Кока), Мирко Ђерић (Чичак), Александар Горанић (Зричак), Видоје Вујовић (Пиљак), Предраг Панић (Шиљак), Божидар Пајкић (Паја). Премијера: 12. фебруар 1978

Аут.: Миодраг Станисављевић, адапт.: Мира Сантини, ред.: Мирослав Дедић. Премијера: 22. децембар 1978

1979 110. ДОЛИНА СУНЦОКРЕТА

Аут.: Добрица Ерић, ред.: Миодраг Гајић, комп.: Константин Бабић, дир.: Душан Митровић, кор.: Бранко Марковић, сцен.: Владислав Лалицки, кост.: Александар Јовановић Бириљ, лект.: др Бранивој Ђорђевић, вокални инструктор: Љубица Врсајков Сивчев, кореп.: Вера Новаковић, ас. ред.: Предраг Панић. Улоге: Драгољуб Денда (Доле), Миленко Заблећански (Толе), Бранислав Платиша (Оле), Добрила Матић, Слободан Слободановић, Злата Јаковљевић, Сава Јовановић (Приповедачи), Иван Костић (Сима Жгољац), Александар Горанић (Жика Животић), Зорица Јовановић (Девојка, Цвиле Бобошка, Смајо), Гојко Балетић (Мија Грдосија, Мате из Пуле), Видоје Вујовић (Шаљивчина, Мома са Кома), Мирко Ђерић (Брат, Регрут с дуњом, Љупче из Стругче), Предраг Панић (Момак, Војник спроводник, Јожа Велможа), Драгољуб Петровић (Сељак, Војник спроводник, Капетан Воја), Душан Петровић (Тоша писмоноша, водник), Стеван Максић (Деда, Кувар), Иван Манојловић (Отац, Мајор), Живојин Мишчевић (Сељак, Официр), Дара Џокић (Девојка, Зорица болничарка), Донка Игњатовић (Девојка, Перка кантинерка), Зорка Докнић (Мајка), Нада Тадић (Сестра), Вера Дедић (Девојка), Јелена Мрђа, Јованка Мрђа, Јасмина Ћирковић, Гордана Матановић, Мирјана Алтман, Маја Дејак (Девојке), Драган Ђорђевић, Богољуб Стојковић, Ђура Крагујевић, Александар Матановић, Драган Николић, Мирослав Шваб (Момци). Премијера: 6. март 1979

111. СВЕ ПРИЧЕ ЛИЧЕ

Аут.: Миодраг Станисављевић, адапт.: Мира Сантини, ред.: Мирослав Дедић, ликовна опрема: Вукосава Николин Николић, муз.: Душан Митровић. Улоге: Зорка Докнић, Нада Тадић, Зорица Јовановић, Соња Кнежевић, Слободан Колаковић, Живојин Мишчевић, Александар Горанић, Драгољуб Денда, Душан Митровић. Премијера: 3. април 1979

112. ХАКИМОВЕ ПРИЧЕ

Аут.: Норберто Авила, ред.: Мирослав Беловић, прев.: Сања Асановић, сцен. и кост.: Дивна Јовановић, кор.: Бранко: Марковић, муз.: Римски-Корсаков, Равел (Владарка пагоде), лект.: Љиљана Мркић, ас. ред.: Иван Костић, муз. сар.: Душан Митровић. Улоге: Драгољуб Денда (Хаким), Иван Костић (Таиб), Видоје Вујовић (Идрис), Иван Манојловић (Калиф), Предраг Панић (Ахмет), Сава Јовановић (Чин-Чанг), Стеван Максић (Велики везир), Соња Кне-

жевић (Фатима), Слободан Слободановић (Маруф), Дара Џокић (Зубаида), Владо Керошевић (Алија). Премијера: 22. мај 1979

113. ВИДИМО СЕ НА ЋОШКУ **ОМЛАДИНСКА СЦЕНА

Аут.: Петар Васић, ред.: Зоран Ратковић, сцен.: Тодор Лалицки, кост.: Божана Јовановић, комп.: Војислав Костић, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, пом. ред.: Иван Костић. Пева: Квартет Предрага Ивановића. Улоге: Драгољуб Денда (Маки Топузовић), Бранислав Платиша (Рико Шипета), Иван Манојловић (Ђорђе Грубор), Предраг Панић (Арежина), Александар Горанић (Бојанић), Иван Костић (Влашки), Донка Игњатовић (Газдарица), Злата Јаковљевић (Комшиница), Душан Петровић (Столар), Стеван Максић (Харолд Власки), Душан Митровић (кореп. ), Видоје Вујовић (директор школе), Добрила Матић (Љусја Бељајева), Нада Тадић (Професорка књижевности), Дара Џокић (Брца), Соња Кнежевић (Беба). Премијера: 22. новембар 1979

114. ДЕДА МРАЗ И ЊЕГОВ БЛАБЛАВИЗОР

Аут.: Божидар Тимотијевић, ред.: Србољуб Станковић. Премијера: 22. децембар 1979

1980 115. БЕОГРАДОСТИ

Аут.: Милован Витезовић, ред.: Дејан Мијач, драм.: Мира Сантини, комп.: Зоран Симјановић, дизајн: Душан Петричић, кор.: Петар Слај, дир.: Душан Митровић, ас. ред.: Иван Костић, снимци Београда: Иво Етеровић. Улоге: Добрила Матић, Зорица Јовановић, Злата Јаковљевић, Јелица Теслић, Слободан Слободановић, Сава Јовановић, Иван Костић, Предраг Панић. Премијера: 11. септембар 1980

116. ПИНОКИО

Аут.: Карло Колоди, адапт.: Рафаело Лавања, прев. и драм.: Мира Сантини, стихови: Милован Витезовић, ред.: Паоло Мађели, комп.: Зоран Симјановић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Божана Јовановић, кор.: Лидија Пилипенко, сцен. покр.: Драгослав Јанковић, маске: Вукица Николин Николић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Предраг Панић. Улоге: Зорица Јовановић (Пинокио), Гордана Гаџић (Коломбина, Мала вила, Жена са крчагом), Предраг Панић (Арлекин), Љиљана Међеши (Пулчинела), Бранислав Платиша (Пулчинела, Лучињоло), Видоје Вујовић (Ђепето, Човек са мрежом) Добрила Матић (Лисица), Сава Јовановић (Мачак), Вера Дедић (Зрикавац, Коралина), Мирко Ђерић (Мајстор Трешња, Доктор Гавран, Пепе Напа), Слободан Колаковић (Манђафуоко, Доктор Сова), Драгољуб Денда (Лучињоло), Александар Горанић (Жандарм, Крчмар, Пјеро), Славољуб Фишековић (директор циркуса, Панталоне), Слободан Слободановић (Старетинар, Препродавац, Баштован). Премијера: 4. октобар 1980

117. МОЦАРТ И КОМПАНИЈА (новогодишња представа) Аут.: Стеван Пешић, ред.: Србољуб Станковић. Премијера: 20. децембар 1980

1981 118. СНЕЖНА КРАЉИЦА

Аут.: Х. К. Андерсен, адапт.: Слободан Новаковић, ред.: Оливер Викторовић, сцен.: Душан Ристић, кост.: Зорана Јовановић, избор муз.: Душан Митровић, кор.: Јованка Бјегојевић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Бранислав Платиша. Улоге: Нада Тадић (Бака, Баба-риба), Бранислав Платиша (Кај, Краљевић), Драга Ћирић (Герда, Мала сирена), Злата Јаковљевић (Снежана краљица, Морска вештица), Донка Игњатовић (Чаробница, Врана, Стара разбојница, Лапонка), Зорица Јовановић (Сирена, Цвет, Мала разбојница), Гордана Гаџић (Сирена, Цвет, Јеленко, Голубица), Александар Горанић (Гавран, Дворанин, Медвед, ) Мирко Ђерић (Кнежевић, Дворанин, Голуб, Медвед). Премијера: 2. март 1981

119. АНА ВОЛИ МИЛОВАНА

Аут.: Владимир Андрић, ред.: Зоран Ратковић, сцен.: Тодор Лалицки, кост.: Божана Јовановић, сонгови: Војислав Костић, муз.: Леб и сол, Идоли, Пекиншка патка, Занфир, муз. сар.: Душан Митровић, кор.: Петар Слај, лект.: др Бранивој Ђорђевић, пом. ред.: Александар Горанић. Улоге: Предраг Панић (Зуца), Драга Ћирић (Лела), Бранислав Платиша / Милорад Јекић (Батица), Зорица Јовановић (Цеца), Миленко Заблећански (Прћа), Гордана Гаџић (Ана), Славољуб Фишековић (Трле) Премијера: 9. јун 1981

120. НЕМУШТИ ЈЕЗИК

Аут.: Миодраг Станисављевић, ред.: Петар Зец, сцен.: Герослав

Зарић, кост.: Божана Јовановић, фонографија: Петар Зец, Петар Луковић, Славко Томасовић, муз. сар.: Душан Митровић, сцен. покр.: Ивица Клеменц, лект.: Љиљана Мркић. Улоге: Миленко Заблећански / Драгољуб Денда (Гашо), Драга Ћирић (Змијска принцеза), Сава Јовановић / Иван Костић (Змијски цар), Злата Јаковљевић (Врачара), Предраг Панић (Руга, Гвоздензуба, Баук), Александар Горанић / Иван Костић (Букавац), Гордана Гаџић (Гуска, Трава, Птица, Оса), Мирко Ђерић (Прба жаба, Трава, Птић, Гавран, Голуб, Гусан, Срцопуц, Учена жаба), Славољуб Фишековић (Коњ, Птић), Миодраг Јекић (Пас, Птић, Трава, Ветар). Премијера: 22. октобар 1981

121. НОВОГОДИШЊА ЦРВЕНКАПА (новогодишња представа) Аут.: Стеван Пешић, ред.: Србољуб Станковић. Премијера: 19. децембар 1981

1982 122. КАД СЕ ЗАЉУБИШ Аут.: Мирослав Антић. Улоге: Александар Горанић. Премијера: 1. март 1982

123. СТАРА ПРОДАВНИЦА РЕТКОСТИ

Аут.: Чарлс Дикенс, драмат.: Добривоје Илић, ред.: Милош Лазин, сцен. и кост.: Миодраг Табачки, сцен. покр.: Ферид Карајица, кретор лутака: Зоран Дојчиновић (гињол), Рајко Ковачевић, Марина Ковачевић (велике лутке), сцен. муз.: Душан Митровић, драм.: Лада Мартинац, маскер: Гордана Поповић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, пом. ред.: Иван Костић. Улоге: Предраг Панић (Самсон Брас), Славољуб Фишековић (Денијел Квилп), Сава Јовановић (Том Кодлин), Михаило Плескоњић (Кристофер, Кит Наблз), Слободан Колаковић (Лађар), Александар Горанић (Исак Лист), Драгољуб Денда (Ложач), Бранко Видаковић (Господин Мортон), Видоје Вујовић (Томас Отвеј), Иван Костић (Господин самац), Милорад Јекић (Том Скот), Тихомир Станић (Ричард Свивелер), Ферид Карајица (Фредерик Трент), Мирко Ђерић (Шорт Тротерс Харис), Слободан Слободановић (Џо Џоул), Стеван Максић (Џорџ), Сузана Петричевић (Барбара), Нада Тадић (Сали Брас), Гордана Гаџић (Гђа Квилп), Зорица Јовановић (Маркиза), Јелица Теслић (Гђа Симонс), Добрила Матић (Гђа Џарли), Злата Јаковиљевић (Гђа Џорџ), Драга Ћирић (Нели Трент). Премијера: 19. март 1982

124. ИСТОЧНО ОД КАРАБУРМЕ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Гордан Михић, ред.: Зоран Ратковић, сцен.: Тодор Лалицки, кост.: Љиљана Драговић, комп.: Војислав Костић, муз. сар.: Душан Митровић, ас. ред.: Александар Горанић. Улоге: Видоје Вујовић (Алекса), Драгољуб Денда (Драгослав), Предраг Панић (Коста-Пиги), Бранислав Платиша (Борко), Милорад Јекић (Војче), Гордана Гаџић (Чарна), Александар Горанић (Бургер), Мирко Ђерић (Видра), Славољуб Фишековић (Шеф кварта), Иван Костић (Агент, Полицајац у цивилу). Премијера: 21. јун 1982

125. ХОБИТ

Аут.: Џ. Р. Р. Толкин, адапт.: Добривоје Илић, ред.: Паоло Мађели, драм: Мира Сантини, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Божана Јовановић, комп.: Душан Митровић, сцен. покр.: Ферид Карајица, вај. радови: Мирољуб Стаменковић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Драга Ћирић Живановић (Билбо Багинс), Предраг Панић (Гандалф), Зорица Јовановић (Торин Храсноштит), Добрила Матић / Оља Грастић Јелић (Голум), Драган Вујић (Балин), Милорад Јекић (Галоин), Марица Вулетић (Џин Том, Ори), Драгољуб Денда (Џин Берт, Бифор), Стеван Максић (Џин Виљем), Злата Јаковљевић (Вилењак, Елронд, Нори), Иван Костић (Беорн), Вера Дедић (Паук, Кили), Јелица Теслић (Паук, Фили), Донка Игњатовић (Паук, Оин), Гордана Гаџић (Вилинкраљ, Дори), Мирко Ђерић (Змај Шмауг, Двалин), Александар Горнић (Стрелац, Бард, Бомбур), Ана Савковић (Бофор). Премијера: 11. новембар 1982

126. НОВОГОДИШЊА КОМЕНДИЈА (новогодишња представа)

Адапт.: Мира Сантини (по Ј. Ј. Змају), ред.: Ивана Вујић. Премијера: 23. децембар 1982

1983 127. СЕРЕНАДА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Славомир Мрожек, ред.: Петар Зец, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Лео Кулаш, сцен. покр.: Момчило Боројевић, фонографи-

ја: Славко Томасовић, Петар Луковић, Петар Зец, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: Радован Кнежевић ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Предраг Панић (Лисац), Драгољуб Денда (Петао), Драга Ћирић (Плава), Гордана Гаџић (Смеђа), Оливера Јежина (Риђа). Премијера: 5. март 1983

128. ЛЕПОТИЦА И ЗВЕР

Аут.: Франтишек Хрубин, ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Миодраг Табачки, кост.: Божана Јовановић, комп.: Душан Митровић, кор.: Лидија Пилипенко, лект.: Радован Кнежевић, асред.: Бранислав Платиша, Предраг Пурић. Улоге: Бранко Видаковић (Звер), Гордана Гаџић (Лепотица), Драга Ћирић (Габина), Зорица Јовановић (Малина), Слободан Слободановић (Отац), Миленко Заблећански (Двојник звери, Први судент), Видоје Вујовић (Филипан), Драгољуб Денда (Филипон, Други студент), Бранислав Платиша (Филипон, Други студент). Премијера: 26. октобар 1983

129. ЛЕПЕ РЕЧИ ЗА 84. (новогодишња представа) Аут.: Душан Радовић, ред.: Арсеније Јовановић. Премијера: 23. децембар 1983

1984 130. СВЕ ЈЕ ДОБРО ШТО СЕ ДОБРО СВРШИ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Дејан Мијач, прев.: Велимир ЖивојиновићМасука, драм: Мира Сантини, сцен. и кост.: Владислав Лалицки, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Видоје Вујовић (Краљ француски), Стеван Максић (Војвода флорентински), Ненад Ненадовић (Бертрам), Мића Татић / Слободан Слободановић (Лафе, властелин), Предраг Панић (Парол, Бертрамов пратилац), Драгољуб Денда (Први племић француски), Миленко Заблећански (Други племић француски), Славољуб Фишековић (Министар француског краља), Александар Горанић (Настојник код грофице од Русијона), Иван Костић (Лаваш, луда), Бранислав Платиша (Војник у флорентинском табору), Милорад Јекић (Дворанин француски), Добрила Матић (Грофица од Русијона), Марица Вулетић (Јелена), Зорка Докнић (Удовица флорентинска), Драга Ћирић (Дијана, удовичина кћи). Премијера: 19. март 1984

131. ЛИЛИКА

Аут.: Драгослав Михаиловић, самостална продукција: Зорица Јовановић, драм.: Мира Сантини, дизајн: Миленко Михајловић. Улоге: Зорица Јовановић. Премијера: 28. март 1984

132. ДИВЉИ ЛАБУДОВИ

Аут.: Сара Лидман и Фред Хјелм (по Андерсену), ред.: Мира Ерцег, драм: Мира Сантини, сцен.: Марина Чутурило, кост.: Љерка Калчић, комп.: Алфонс Новацки, кор.: Љиљана Дуловић, муз. сар.: Душан Митровић, Предраг Панић, лект.: Радован Кнежевић, сар. луткар: Душанка Анђелковић, ас. ред.: Миленко Заблећански. Улоге: Предраг Панић (Приповедач и Инкогнитус), Злата Јаковљевић / Јелица Теслић (Приповедачица и Инкогнита), Миленко Заблећански (Ел Суењо и Краљ), Драгољуб Денда (Ланселот), Бранислав Платиша (Ел Фуего), Милорад Јекић / Мирко Ђерић (Флоренсио), Зорица Јовановић (Чико), Драга Ћирић (Есперанса), Александар Горанић (Први саветодавац, Први дворанин), Славољуб Фишековић (Други саветодавац, Други дворанин), Лора Орловић, Ана Савковић, Невена Тадић, Александра Поповић, Светлана Стојаков, Биљана Милановић (Дворске даме – шума), Зоран Насковски, Владимир Цвејић, Милан Нинковић, Мирослав Бошњак (Дворани – шума). Премијера: 5. октобар 1984

133. ДОБРОДОШЛИ У ГОДИНУ НОВУ (новогодишња представа) Аут.: Милован Витезовић, ред.: Дејан Мијач. Премијера: 21. децембар 1984

1985 134. ВРЕМЕ ЈЕ ДА ОТКРИЈЕТЕ МОМО

Аут.: Михаел Енде, драмат.: Фита Хубер, ред.: Никола Јевтић, прев.: Дринка Гојковић, драм: Мира Сантини, сцен.: Милица Ејдус, кост.: Милена Јефтић Ничева Костић, сцен. покр.: Ферид Карајица, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Александар Горанић, коришћена муз.: А. Фоленвајдера и Вангелиса. Улоге: Ана Милакара (Момо), Предраг Панић (Ђиђи), Милорад Јекић (Бепо), Младен Андрејевић (Мајстор хора), Добрила Матић (Касиопеја), Гордана Гаџић (Лилијана), Драга Ћирић / Зорица Јовановић (Лутка Виви, Сива, Менаџерка), Александар Горанић (Нино), Драгољуб Денда (Вођа Сивих, Господин), Бранислав Платиша (Никола рад-

ник, Полицајац), Мирко Ђерић (Фризер Фузи, Сиви НМ422), Стеван Макисић (Сиви BLW553), Слободан Слободановић (Сиви XYO384). Премијера: 15. март 1985

Милорад Јекић (Петроније, Шићарџија), Мирко Ђерић (Слепац Милутин). Премијера: 9. март 1987

135. БАН СТРАХ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

143. КОНРАД – ДЕТЕ ИЗ КОНЗЕРВЕ

Аут.: Владимир Ђурић Ђура, ред.: Александар Гавриловић, сцен.: Жељко Зорица, кост.: Лана Цвијановић, комп.: Горан Појатић, маска: Миљенко Секулић. Улоге: Младен Андрејевић (Бан Страх), Драгољуб Денда (Црни комесар), Драга Ћирић / Соња Кнежевић (Семела), Мирко Ђерић (Стари вук), Зоран Цвијановић / Предраг Панић (Играч), Гордана Гаџић (Ирис), Зорица Јовановић (Жак лудак, Сањар), Милорад Јекић (Војник, Првосвештеник), Бранислав Платиша (Др Ван, Војник), Миленко Заблећански (Вуковић), Миодраг Гајић (Мали Вуковић, Сањар, Војник), Драган Вујић (Мартин Вуковић, Војник), Милорад Мајсторовић (Грубор, Војник, Сањар). Премијера: 4. новембар 1985

136. ШКОЉКА И БЕЛУТАК

Аут.: Гроздана Олујић, море и животиње: Милена Ничева, муз. Ж-М. Жара одабрао: Душан Митровић, сцен. покр.: Мирјана Гусић. Улоге: Донка Игњатовић. Премијера: 5. децембар 1985

137. ВАТРЕНА ПТИЦА (новогодишња представа) Аут. иред.: Предраг Панић. Премијера: 21. децембар 1985

Аут.: Кристина Нестлингер, ред.: Зоран Ратковић, сцен.: Петар Пашић, кост.: Лана Цвијановић, комп.: Војислав Костић, прев.: Вера Радуловић, ас. ред.: Драган Вујић. Улоге: Вук Костић (Конрад), Оља Грастић (Берти Батролети), Видоје Вујовић (Егон), Ненад Ненадовић (директор фабрике), Милорад Јекић (Мали светлоплави), Драган Вујић (Високи светлоплави), Стеван Максић (Поштар), Марица Вулетић (Жена). Премијера: 7. мај 1987

144. ЖИВА ЖЕЉА **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Александар Поповић, ред.: Татјана Димитријевић, сцен. и кост.: Снежана Шарац, комп.: Владимир Милићевић. Улоге: Александра Симић (Шарлота), Марица Вулетић (Милица), Оља Грастић (Драгица), Божидар Павићевић Лонга (Добривоје), Злата Јаковљевић (Слободанка), Ненад Ненадовић (Горан), Драгољуб Денда (Слободан). Премијера: 10. октобар 1987

145. МУЗИЧКЕ САНКЕ (новогодишња представа) Премијера: 24. децембар 1987

1986

1988

138. ШКОЛА ЗА КЛОВНОВЕ

146. СУМЊИВО ЛИЦЕ **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Ф. К. Вехтер, ред.: Љубомир Драшкић, прев.: Рената Улмански, консултант за циркуске вештине: Борис Александрович Брејев, кост.: Љиљана Драговић, избор муз.: Душан Митровић, ликовно решење: Александар Луковић, ас. ред.: Јелица Теслић. Улоге: Предраг Панић (Др Зин), Зорица Јовановић (Карафункл), Младен Андрејевић / Ненад Ненадовић (Квасте), Бранислав Платиша (Визл), Драган Вујић (Шмалц). Премијера: 20. фебруар 1986

139. ЗЛИ ПАТУЉАК

Аут.: Хал Џ. Тод (по бајци браће Грим), ред.: Тимоти Џон Бајфорд, прев.: Млађа Веселиновић, сцен.: Милица Ејдус, кост.: Емилија Ковачевић, сонг и избор муз.: Душан Митровић, лект.: Радован Кнежевић, ас. ред.: Славољуб Фишековић. Улоге: Бранислав Платиша (Вештица Ванда), Слободан Нинковић (Вештица Хејзл), Зорица Јовановић (Зли патуљак), Александра Симић (Принцеза Петунија), Милорад Јекић (Први војник), Љубомир Тодоровић (Други војник), Ненад Ненадовић (Принц Сесил), Александар Горанић (Млинар), Добрила Матић / Оља Грастић (Млинарица), Марица Вулетић / Душанка Стојановић (Серена, њихова кћи), Александар Симић (Боби, њихов син), Драган Вујић (Председник владе), Мирко Ђерић (Краљ Гомар Похлепни), Злата Јаковљевић (Краљица Помпас Горда), Донка Игњатовић (Дадиља). Премијера: 7. мај 1986

140. МЕДЕЈИНА ДЕЦА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Пер Лисандер и Сузан Остен, ред.: Милош Лазин, прев.: Златко Красни, драм: Владислав Мијић, сцен.: Јурај Фабри, кост.: Ангелина Атлагић, комп.: Енцо Лесић, лект.: др Милорад Дешић. Улоге: Весна Станојевић (Мала Медеја), Александар Гајин (Мали Јасон), Биљана Машић (Медеја), Младен Андрејевић (Јасон), Драга Ћирић Живановић (Дадиља). Премијера: 8. новембар 1986

141. СРЕЋНА НОВА СЕСТРА (новогодишња представа) Аут.: Божо Шибалић, ред.: Егон Савин. Премијера: 21. децембар 1986

1987 142. БАЈКА О ВУКУ И СРБИМА

Аут.: Милован Витезовић, ред.: Милан Караџић, сцен.: Снежана Петровић, кост.: Ангелина Атлагић, комп.: Енцо Лесић, сцен. покр.: Ивица Клеменц, муз. сар.: Душан Митровић и Мирјана Лазаревић, лект.: Љубивоје Ршумовић. Улоге: Ненад Ненадовић (Вук), Марица Вулетић (Ружа, Куга), Олга Одановић (Јегда), Предраг Панић (Стефан Караџић), Александар Симић (Михаило), Божидар Павићевић Лонга (Јефто Чортић), Слободан Нинковић (Ђорђе Ћурчија, Баш Челик), Милорад Мандић (Милош Стојићевић, Милош Војиновић), Видоје Вујовић (Старац Томо, Усуд), Нада Тадић (Баба Кондија), Драгољуб Денда (Алибег), Бранислав Платиша (Сеидин-ага), Вера Дедић (Милица), Злата Јаковљевић (Видосава), Донка Игњатовић (Јована), Драган Вујић (Тодор, Шићарџија), Младен Огњановић (Притвара, Шићарџија),

Аут.: Бранислав Нушић, ред.: Милан Караџић, драм: Саша Радојевић, сцен.: Снежана Петровић, кост.: Ангелина Атлагић, комп.: Љубомир Нинковић, сцен. покр.: Ивица Клеменц, лект.: Радован Кнежевић. Улоге: Слободан Нинковић (Јеротије), Злата Јаковљевић / Донка Игњатовић (Анђа), Марица Вулетић (Марица), Предраг Панић (Вића), Драгољуб Денда (Жика), Божидар Павићевић Лонга (Милисав), Пеђа Бјелац (Јоса пандур), Милорад Мандић (Ђока), Драган Вујић (Алекса Жуњић), Александар Горанић (Газда Миладин), Ненад Ненадовић (Рака), Јелица Теслић (Гувернанта), Олга Одановић (Собарица). Премијера: 14. јануар 1988

147. ТО КАД УВАТИ НЕ ПУШТА **СЦЕНА КОД КОЊА

151. СВЕ ЈЕ ДОБРО ШТО СЕ ДОБРО СВРШИ (обнова) **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Дејан Мијач, прев.: Велимир Живојиновић Масука, драм: Мира Сантини, сцен. и кост.: Владислав Лалицки, муз. сар.: Душан Митровић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Иван Костић. Улоге: Видоје Вујовић (Краљ француски), Стеван Максић (Војвода флорентински), Ненад Ненадовић (Бертрам), Мића Татић / Слободан Слободановић (Лафе, властелин), Предраг Панић (Парол, Бертрамов патилац), Драгољуб Денда (Први племић француски), Миленко Заблећански (Други племић француски), Славољуб Фишековић (Министар француског краља), Александар Горанић (Настојник код грофице од Русијона), Иван Костић (Лаваш, луда), Бранислав Платиша (Војник у флорентинском табору), Милорад Јекић (Дворанин француски), Добрила Матић (Грофица од Русијона), Марица Вулетић (Јелена), Зорка Докнић (Удовица флорентинска), Драга Ћирић (Дијана, удовичина кћи). Премијера: 6. октобар 1988

152. ВИЂЕЊЕ ИСУСА КРИСТАУ КАСАРНИ ВП 2057 **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Иво Брешан, ред.: Милан Караџић, драм: Стеван Копривица, сцен.: Снежана Петровић, кост.: Ангелина Атлагић, комп.: Енцо Лесић, сцен. покр.: Ивица Клеменц, лект.: Радован Кнежевић, ас. ред.: Предраг Панић. Улоге: Видоје Вујовић (Пуковник Пилић), Бранимир Брстина (Мајор Кајферовић), Предраг Панић (Капетан Ристић), Слободан Нинковић (Водник Шкарић), Александар Горанић (Андреј, Словенац, десетар), Драгољуб Денда (Суљо, Босанац), Раде Марковић (Шимун, Далматинац), Милорад Мандић (Батистиновић, свећеник), Дејан Матић (Тадија, Црногорац), Небојша Љубишић (Томча, Македонац), Драган Јовановић (Јованче, Шумадинац), Ненад Ненадовић (Матек, Загорац), Душан Премовић (Филипи, професор), Горан Радаковић (Кефаил, Циганин), Владан Дујовић (Зебедићи, Албанац), Милорад Јекић (Исус Крист), Драга Ћирић Живановић / Александра Симић (Марија), Донка Игњатовић (Магдалена). Премијера: 20. новембар 1988

153. НОВОГОДИШЊА РЕВИЈА ЗА ДЕЦУ И РАДОЗНАЛЕ и ПУТУЈУЋА НОВОГОДИШЊА РЕВИЈА (новогодишња представа) Аут.: Љубивоје Ршумовић ред.: Милан Караџић Премијере: 23. и 24. децембар 1988

Аут.: Миодраг Караџић, ред.: Милан Караџић, дизајн: Ангелина Атлагић, комп.: Бора Ђорђевић. Улоге: Петар Божовић (Новица), Стела Ћетковић (Иконија). Премијера: 27. фебруар 1988

1989

148. КЛАСНИ НЕПРИЈАТЕЉ **СЦЕНА КОД КОЊА У сарадњи с трупом „Плексус Борис Пилњак“

Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Милан Караџић, избор сцен.: Милан Караџић, избор кост.: Ангелина Атлагић. муз.: Група РУЖ. Улоге: Марица Вулетић (Марица), Ненад Ненадовић (Неша), Душанка Стојановић (Дуда), Драгољуб Денда (Драгољуб), Драган Вујић (Вујке), Слободан Нинковић (Бода), Милорад Мандић (Манда), Драга Ћирић Живановић (Драга), Донка Игњатовић (Другарица Донка), Нада Тадић (Другарица Нада), Мирко Ђерић (Друг Мирко), Иван Костић (Домар Ивица), Томислав Маги (Мађионичар). Премијера: 18. фебруар 1989

Аут.: Најџел Вилијамс, адапт. и ред.: Александар Лукач, кост.: Ангелина Атлагић, сцен.: Снежана Петровић, муз.: Маргита Стефановић, муз. изводе: Маги, Бојан и Жика. Улоге: Аница Добра (Анђео), Бранка Пујић (Месечина), Драган Бјелогрлић (Цепач), Горан Радаковић (Срба), Дарко Томовић (Зуба), Милорад Мандић (Животиња). Премијера: 8. март 1988

149. ЗЕЛЕНИ ПТИЋ

Аут.: Карло Гоци, адапт. и ред.: Љубомир Драшкић, проф. комедије дел арте: Борис А. Брејев, сцен.: Петар Пашић и Невенка Видак, кост.: Љиљана Драговић, комп.: Војислав Костић, ликовна обрада кост.: Предраг Ђапић, ас. ред.: Јелица Теслић. Улоге: Драган Вујић (Тартаља), Олга Одановић (Тартаљона), Александра Симић (Нинета), Ненад Ненадовић (Ренцо), Марица Вулетић (Барбарина), Драга Ћирић Живановић (Помпеја), Младен Огњановић (Калмон), Горан Радаковић (Бригела), Слободан Нинковић (Труфалдино), Донка Игњатовић (Есмералда), Предраг Панић (Панталоне), Оливера Јежина (Зелени птић), Јелица Теслић (Серпентина), Бранислав Платиша (Капело), Зорица Јовановић (Чиколоти). Премијера: 17. март 1988

150. КАД ЈЕ БИО МРАК

Аут.: Душан Радовић, драмат.: Милош Кречковић и Александар Костић, ред.: Александар Гавриловић, комп.: Љубомир и Слободан Нинковић, сцен.: Снежана Петровић, кост.: Ангелина Атлагић, сцен. покр.: Бранко Бурзић. Улоге: Милорад Мандић (Јоја), Душанка Стојановић (Најлепша девојка, Дактилографкиња, Вила, Девојчица, Глас), Драган Вујић (Ујка, Тип, Први, Душко, Глас), Слободан Нинковић (Доктор за проблеме, Буразер, Неко, Карамустафа, Други, Заре, Глас). Премијера: 8. септембар 1988

154. АУ ШТО ЈЕ ШКОЛА ЗГОДНА

155. МЕХАНИЧКИ МЕСЕЦ **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Павао Павличић, адапт. и драм: Снежана Гњидић, ред.: Александар Лукач, сцен.: Снежана Петровић, кост.: Ангелина Атлагић, комп.: Ивица Пенчић, сцен. покр.: Ививца Клеменц. Улоге: Горан Радаковић (Горан), Гордана Гаџић (Ева), Предраг Панић (Марко), Борис Комненић (Владимир), Божидар Павичевић Лонга (Старац), Марица Вулетић (Јана), Љубомир Тодоровић (Логичар), Пеђа Бјелац (Бранко), Владан Дујовић (Ваки), Ненад Ненадовић (Пеђа), Лора Орловић (Петра), Вјера Мујовић (Лора), Јелица Теслић (Стрмечка), Драгољуб Денда (Колак), Вера Дедић (Станка). Премијера: 23. март 1989

156. МОЛИТВА ЗА МАЛКО СРЕЋЕ (дипломска представа Ленке Удовички) **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Срђан Анђелић, ред.: Ленка Удовички, сцен. и кост.: Дејан Пантелић, аранжм. и муз.: Миша Блам, лект.: др Бранивој Ђорђевић. Улоге: Олга Одановић (Радмила), Борис Комненић (Хранислав), Феђа Стојановић (Гастарбајтер), Небојша Љубишић (Бане), Виолета Крокер (Сузана), Драган Вујић (Оскар), Слободан Нинковић (Матичар), Милорад Јекић (Милиционер). Играју ученице Балетске школе „Лујо Давичо“. Фрулаш: Слободан Никитовић. Премијера: 19. септембар 1989

219

157. ЗМАЈ

Аут.: Евгениј Шварц, ред.: Ненад Бојић, прев.: Мира Лалић, сцен.: Душан Бирса, кост.: Ангелина Атлагић, комп.: Предраг Вранешевић, кор.: Љиљана Дуловић, лект.: Радован Кнежевић. Улоге: Александар Горанић (Змај први), Бранислав Зеремски (Змај други), Милутин Бутковић (Змај трећи), Љубомир Тодоровић (Ланцелот), Иван Костић (Шарлмањ), Марица Вулетић (Елза), Енвер Петровци (Градоначелник), Драгољуб Денда (Хенрих), Драган Вујић (Мачак), Слободан Нинковић (Магарац), Слободан Ћустић (Први ткач), Ненад Ненадовић (Други ткач) Бранислав Платиша (Шеширџија), Зорица Јовановић (Мајстор музичких инструмената), Владан Дујовић (Ковач), Лора Орловић, Бојана Ковачевић, Драга Ћирић Живановић (Елзине другарице), Мирко Ђерић, Оља Грастић, Злата Јаковљевић, Живојин Мишчевић (грађани), Обрад Кнежевић / Милош Павловић (Дечак), Милорад Мандић (ТамничарЛакеј), Јелица Теслић (Писарка), Томислав Маги (Разносач). Премијера: 27. септембар 1989

158. ВАДИСРЦЕ **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Борис Вијан, адапт.: Душана Николић, ред.: Дијана Милошевић, сцен.: Марина Чутурило, кост.: Борис Чакширан, комп.: Наташа Богојевић, кор. и сцен. покр.: Соња Лапатанов, сар. психолог: Марија Милић, сцен. еф.: Томислав Маги, вок. инстр.: Љубица Врсајков. Улоге: Предраг Панић (Жакмор), Олга Одановић (Клементина), Слободан Бештић (Анжел), Драга Ћирић Живановић (Слава), Бранислав Платиша (Ситроен), Ненад Ненадовић (Ноел), Љубимир Тодоровић (Жоел), Драгољуб Денда (Ковач, Телал, Човек из народа), Душанка Стојановић (Белодупа, Бланша, Девојка са бокалом), Пеђа Бјелац (Црквењак, Дух дрвета), Иван Костић (Старац, Пастув, Човек из народа), Зорица Јовановић (Старица, Коза, Жена из народа). Премијера: 3. децембар 1989

159. РОКЕНРОЛ ЗА ДЕЦУ (новогодишња представа)

Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Милан Караџић, муз.: Влада Дивљан, Срђан Гојковић Гиле. Улоге: Слободан Нинковић, Милорад Мандић, Бојана Ковачевић, Драга Ћирић Живановић, Ненад Ненадовић, Драган Вујић, Лора Орловић, Донка Игњатовић, Оља Грастић, Горан Радаковић, Злата Јаковљевић, Пеђа Бјелац, Мирко Ђерић, Влада Дивљан, Срђан Гојковић Гиле, Томислав Маги. Премијера: 21. децембар 1989

1990 160. МАЛИ РАДОЈИЦА И КРАЉЕВИЋ МАРКО

Аут.: Стеван Копривица, ред.: Милан Караџић, кост.: Божана Јовановић, сцен.: Герослав Зарић, комп.: Енцо Лесић, кор.: Весна Милановић, сцен. борбе: Милован Гађански, лект.: Радован Кнежевић, ас. ред.: Слободан Нинковић. Улоге: Милорад Мандић (Мали Радојица), Слободан Нинковић (Краљевић Марко), Пеђа Бјелац (Мрђан), Драга Ћирић Живановић (Јања), Бранислав Платиша (Ди Фрађиле), Драгољуб Денда (Скотов), Предраг Панић (Муса Кесеџија), Божидар Павичевић Лонга (Бећир-ага), Нада Тадић (Бећирагиница), Бојана Ковачевић (Хајкуна), Александра Симић (Вила), Драган Вујић, Љубимир Тодоровић, Ненад Ненадовић (Турци, Аскери), Милорад Јекић (Стражар), Томислав Маги (Џелат), Небојша Јукић, Слободан Поповић, Дејан Степић (момци, раја). Балет: Снежана Могић, Гордана Пејовић, Снежана Плавшић, Сандра Петровић, Љубинка Шарчевић, Маријана Даниловић. Премијера: 17. март 1990

161. МАЛА ШКОЛА РОКЕНРОЛА

Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Милан Караџић. Улоге: Љуба Тодоровић, Јелица Теслић, Вера Дедић, Александар Горанић, Александра Симић. Премијера: 11. април 1990

162. ЦРВЕНКАПА

Аут.: Александар Поповић, ред.: Јагош Марковић, сцен.: Тодор Лалицки, кост.: Божана Јовановић, комп.: Љубомир и Слободан Нинковић, лект.: др Бранивој Ђорђевић, ас. ред.: Слободан Нинковић. Улоге: Александра Симић (Црвенкапа), Душанка Стојановић (Иванка), Олга Одановић (Мајка Црвенкапина), Донка Игњатовић (Баба Црвенкапина), Драган Вујић (Ловац Лука), Слободан Нинковић (Вук). Премијера: 9. септембар 1990

163. УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА

Аут. и лект.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Милан Караџић, драм: Мира Сантини, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Божана Јовановић, комп.: Љубомир Нинковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Слободан Нинковић (Леутиста), Бранислав Платиша (Стефан, краљ), Злата Јаковљевић (Ана, краљица), Драгољуб Денда (Амброзије, краљ), Оља Грастић (Биљана, добра вила), Јелица Теслић (Живана, добра вила), Донка Игњатовић (Срећка, добра вила), Олга Одановић (Злоћка, зла вила), Арион Аслани / Иван Леви (Принц дечак), Ненад Ненадовић (Принц Филип), Вјера Трифунова Мујовић (Принцеза Ружица), Зорица Јовановић (Кока, дворска лу-

220

дача), Предраг Панић (Гавра), Александар Горанић (Церемонијал мајстор), Милорад Јекић (Стражар). Премијера: 16. новембар 1990

164. МА ШТА МИ РЕЧЕ

Аут.: Љубивоје Ршумовић, адапт. , ред. и избор сцен.: Мирјана Ојданић, кор.: Соња Лапатанов, муз.: Љубомир и Слободан Бода Нинковић, избор кост.: Божана Јовановић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Марица Вулетић Наумовић, Пеђа Бјелац, Душица Стефановић Махле, Горан Радаковић, Драгољуб Денда. Премијера: 19. децембар 1990

165. ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Аут.: Љубивоје Ршумовић, адапт.: Милош Кречковић, ред.: Милан Караџић, комп.: Љубомир и Слободан Бода Нинковић, кор.: Соња Лапатанов, дизајн: Божана Јовановић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Видоје Вујовић, Драга Ћирић Живановић, Олга Одановић, Драган Вујић, Мирко Ђерић, Предраг Панић, Нада Тадић, Вера Дедић, Душанка Стојановић, Иван Костић. Премијера: 21. децембар 1990

1991 166. САН ЛЕТЊЕ НОЋИ **СЦЕНА КОД КОЊА

171. ПУТ ОКО СВЕТА **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Бранислав Нушић, ред.: Дејан Мијач, драм: Мира Сантини, сцен. и комп.: Пеђа Вранешевић, кост.: Ангелина Атлагић, кор.: Соња Вукићевић, аут. сонгова: Љубивоје Ршумовић, лект.: Радован Кнежевић. Улоге: Светислав Гонцић (Јованча), Душанка Стојановић (Јулишка), Милорад Мандић (Човек с ногом), Олга Одановић (Перса), Видоје Вујовић (Тома, Детектив, Комесар, Вуксан, Во-Ки), Драгољуб Денда (Земличка, Спасоје, Брица, Емин), Предраг Панић (Мика, Јанићије, Теодор, Њоњци, Мохарем), Ненад Ненадовић (Сима, Први члан, Фрид, Илија, Бен-Саид, Сима Мута), Горан Радаковић (Професор), Александар Горанић (Шеф станице, Кондуктер, Србин, Морнар, Председник одбора), Бранислав Платиша (Пера Крка, Сава, Була, Риста, И-Ли-Ја), Љубимир Тодоровић (Глумац, Други члан, Јанг-Ци, Монах), Зорица Јовановић (Савета, Жена, Феминисткиња, Црнкиња, Ла-Ло, Назалија), Зоран Френц (Наче, Црнац). Премијера: 11. новембар 1992

172. МЕЊАЛИЦА 1993. (новогодишња представа) Адапт. и ред.: Мирјана Ојданић. Премијера: 20. децембар 1992

1993

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Јагош Марковић, прев.: Велимир Живојиновић Масука, сцен.: Борис Максимовић, кост.: Божана Јовановић, кор.: Соња Лапатанов, избор муз.: Жорж Грујић, лект.: др Љиљана Мркић Поповић, креатор маски: Вукица Николин, сцен. еф.: Томислав Маги. Улоге: Пеђа Бјелац (Тезеј), Драгољуб Денда (Егеј), Драган Мићановић (Лисандер), Дарко Томовић (Деметар), Иван Костић (Филострат), Драган Вујић (Дуња тесар, Пролог), Александар Горанић (Душица столар, Лав), Слободан Нинковић (Вратило, Пирам), Владан Дујовић (Фрула крпач мехова, Тизба), Ненад Ненадовић (Њушка котлокрпа, Зид), Марица Вулетић Наумовић (Хиполита), Душанка Стојановић (Хермија), Олга Одановић (Хелена), Предраг Панић (Оберон), Донка Игњатовић (Титанија), Зоран Цвијановић (Пук), Александра Симић (Грашков цвет, вила), Жорж Грујић (свирач). Балет: Снежана Плавшић, Сандра Петровић, Љубинка Шарчевић, Маријана Даниловић. Премијера: 4. мај 1991

Аут.: Миодраг Станисављевић, ред.: Милан Караџић, кост.: Божана Јовановић, сцен.: Борис Максимовић, маска: Тихомир Мачковић, комп.: Александар Локнер, кор.: Соња Лапатанов, лект.: Љубивоје Ршумовић, сцен. еф.: Томислав Маги. Улоге: Горан Шушљик (Иван Царевић), Ивана Локнер (Василиса Прекрасна), Слободан Нинковић (Змај Огњан), Ненад Ненадовић (Игор), Владан Дујовић (Василије), Драгољуб Денда (Цар, Храст), Драга Ћирић Живановић / Марица Вулетић (Анфиса), Александра Симић (Меланија), Оља Грастић (Баба Марта), Видоје Вујовић (Створење које једе корење), Зорица Јовановић (Вештица), Предраг Панић (Мачак), Иван Костић (Ветар Развигорац), Мирко Ђерић (Ветар Развигорац), Јулија Ранковић (Паж). Премијера: 19. март 1993

167. ЖДРАЛОВО ПЕРЈЕ

174. ЧАРОБЊАК ИЗ ОЗА

Аут. и ред.: Мирослав Беловић, сцен.: Борис Максимовић, кост.: Божана Јовановић, комп.: Војкан Борисављевић, кор.: Соња Лапатанов, лект.: Радмила Видак, креатор маски: Вукица Николин, сцен. еф.: Томислав Маги, сценске борбе: Гордан Врандечић, ас. ред.: Ана Миљанић, Душан Петровић и Кокан Младеновић. Улоге: Видоје Вујовић (Отомо), Оља Грастић (Зуки), Марица Вулетић Наумовић (О-Цуру), Драган Мићановић (Тахимото), Драгољуб Денда (Гонта), Слободан Колаковић (Туџивара), Драга Ћирић Живановић (Тајкен), Бранислав Платиша (Шугавара), Милорад Јекић, Гордан Врандечић (слуге), Аријон Аслани (Харомити), Александра Симић (Кијевара), Иван Леви (Шамицу), Небојша Јукић (Музичар). Премијера: 13. октобар 1991

168. НИЈЕ НОВА ГОДИНА МАЧКА У ЏАКУ (новогодишња представа) Адапт.: Добривоје Илић, ред.: Јагош Марковић. Премијера: 21. децембар 1991

169. ДАН ДЕЧЈИХ ЖЕЉА (новогодишња представа) Адапт. и ред.: Мирјана Ојданић. Премијера: 22. децембар 1991

1992 170. ПРИНЦ РАСТКО – МОНАХ САВА

Аут.: Милован Витезовић, ред.: Милан Караџић, драм: Мира Сантини, сцен.: Борис Максимовић, кост.: Божана Јовановић, комп.: Ненад Милосављевић, лект.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. покр.: Ивица Клеменц, сцен. еф.: Томислав Маги. Улоге: Горан Шушљик (Растко), Предраг Панић (Велики жупан Немања), Нада Тадић (Жена Немањина Ана), Ненад Ненадовић (Дукљански кнез Вукан), Драга Ћирић Живановић (Каталена), Горан Радаковић (Стефан), Александар Горанић (Кнез Мирослав), Марица Вулетић Наумовић (Принцеза Јевдокија), Видоје Вујовић (Учитељ, Прота), Слободан Нинковић (Фридрих Барбароса), Љубимир Тодоровић (Гроф Бертолд, Велможа Јован), Драгољуб Денда (Челник Војин), Мирко Ђерић (Пастир, Ћелави, Игуман), Иван Костић (Трговац, Отац), Милорад Јекић (Просјак, Син, Калуђер), Михаило Тодоровић (Стојмир), Вера Дедић (Жена), Бранислав Платиша (Калуђер Рус), Слободан Поповић (Дворанин, Калуђер), Небојша Јукић (Протојереј), Дејан Степић Александар Марић (Војници). Премијера: 8. фебруар 1992

173. ВАСИЛИСА ПРЕКРАСНА

Аут.: Френк Баум, адапт.: Александра Гловацки, ред.: Јагош Марковић, дизајн: Божана Јовановић, Тихомир Мачковић, комп.: Љубомир и Слободан Нинковић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. покр.: Соња Лапатанов, ас. ред.: Равијојла Рава Лешић спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Бранка Катић (Дороти), Зорица Јовановић (Страшило), Олга Одановић (Лимени дрвосеча), Слободан Нинковић (Лав), Донка Игњатовић (Добра чаробница са севера), Маја Новељић (Добра чаробница са југа, Креатурица, Стражар), Горан Шушљик (Опака западна вештица), Иван Костић (Креатурица, Стражар), Љубомир Нинковић (специјална улога). Премијера: 9. октобар 1993

175. САН И СЛАВА ЗЛАТНОГ ЛАВА – БОРЦА ЗА ДЕЧЈА ПРАВА (новогодишња представа) Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Милан Караџић. Премијера: 20. децембар 1993

1994 176. АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА

Аут.: Луис Керол, адапт.: Владимир Ђурић Ђура, ред.: Алиса Стојановић, драм: Гордана Гонцић, сцен.: Дарко Недељковић, кост.: Зора Мојсиловић, комп.: Драгољуб Ђуричић, Александар Локнер, сцен. покр. и кор.: Соња Дивац. спец. еф.: Тихомир Мачковић. Улоге: Данусија Атаљанц (Алиса), Милорад Мандић (Бели зец, Мартовски кунић, Луис Керол), Владан Дујовић (Миш, Шеширџија Грифон), Драгољуб Денда (Додо, Лажна корњача, Кезало), Марица Вулетић (Куварица, Краљица), Александар Горанић (Краљ), Александра Симић (Антипат, Војвоткиња, Гусеница), Вјера Труфунова Мујовић (Карта, Јастог, Папагај, Пух), Ивана Локнер (Карта, Јастог, Орлић, Били). Премијера: 31. март 1994

177. ВИКТОР (дипломска представа Југа Радивојевића) **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Роже Витрак, адапт. и ред.: Југ Радивојевић, сцен. и кост.: Борис Чакширан, комп.: Татјана Милошевић, сцен. покр.: Ивица Клеменц, лект.: Радован Кнежевић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Филип Гајић (Виктор), Владан Гајовић (Шаро), Даница Максимовић (Емилија), Татјана Тодоровић (Лили), Ана Радивојевић (Естер), Миодраг Поповић Деба (Антоније), Срна Ланго (Тереза), Јелена Тинска (Ида Мортмар). Премијера: 3. мај 1994

178. МАЧОР У ЧИЗМАМА

Аут.: Игор Бојовић, ред.: Милан Караџић, кор. и сцен. покр.: Соња Лапатанов, кост.: Божана Јовановић, сцен.: Герослав Зарић, маске: Тихомир Мачковић, комп.: Љубомир Нинковић, лект.: др Љиљана Мркић Поповић, проф. мачевања: Станислав Живковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Ненад Ненадовић (Мсје Жак), Предраг Панић (Млинар Жил, Мачор Фјодор), Иван Томић (Петит), Дејан Луткић (Жерар), Горан Шушљик (Тодор), Владан Дујовић (Див Ле Гиш), Вјера Труфунова Мујовић (Принцеза Анастазија), Јелица Теслић (Виконтеса Агнеса), Александар Горанић (Краљ Луј Заборавни), Драгољуб Денда (Генерал Ле Бре). Балет: Маријана Даниловић, Нада Марковић, Драгана Милетић, Љубинка Шарчевић, Александра Шчербак. Премијера: 17. октобар 1994

179. ПРИНЦЕС ЖУРКА – ХАОС БАЈКА (новогодишња представа) Адапт.: Марина Миливојевић, ред.: Милан Караџић. Премијера: 20. децембар 1994

1995 180. РОМЕО И ЈУЛИЈА **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Јагош Марковић, прев.: Сима Пандуровић и Живојин Симић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, комп.: Ивана Стефановић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Божана Јовановић ас. ред.: Равијојла Рава Лешић. Улоге: Драган Мићановић (Ромео), Исидора Минић (Јулија), Видоје Вујовић (Кнез), Иван Јевтовић (Парис), Предраг Панић (Монтаги), Борис Комненић (Капулет), Горан Шушљик (Меркуцио), Ненад Ненадовић (Бенволио), Александар Срећковић (Тибалт), Јанош Тот (Поп), Дејан Луткић (Валтазар), Александар Горанић (Петар), Драга Ћирић Живановић (Монтегијева), Олга Одановић (Капулетова), Донка Игњатовић (Дадиља), Зорица Јовановић, Ивана Локнер (Свирачице). Премијера: 3. фебруар 1995

181. ЦАРЕВ ЗАТОЧНИК

Аут.: Миодраг Станисављевић, ред.: Милан Караџић, драм: Мира Сантини, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Божана Јовановић, комп.: Александар Локнер, кор.: Соња Лапатанов, маске: Тихомир Мачковић, сцен. борбе: Ивица Клеменц, помоћни ред.: Иван Костић, ас. ред.: Ивана Ђилас, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Драгољуб Денда (Цар Птрптрптислав), Ана Софреновић (Принцеза Јевдокија), Горан Шушљик (Царева луда), Александар Симић (Дворска дама), Слободан Нинковић / Милорад Мандић (Џин), Дејан Луткић (Бан Чекркчеленковић), Мирко Ђерић (Јанко од Тулумине, Сељак), Бранислав Платиша (Војвода Узенги-бенгић), Олга Одановић (Баба Полексија), Иван Јевтовић (Јован), Ненад Ненадовић (Митар Пјевац), Владан Дујовић (Станипанислав), Иван Костић (Најстарији паметар), Милорад Јекић, Слободан Поповић (Паметари), Александра Шчербак / Ивана Локнер (Магарац Њако). Балет: Љубинка Шарчевић, Маријана Даниловић, Ана Бата, Наталија Бата, Нада Марковић, Драгана Милетић. Премијера: 15. мај 1995

1996 182. ПЕПЕЉУГА

Аут.: Живојин Вукадиновић, ред.: Милан Караџић, кор.: Соња Лапатанов, муз.: Александар Локнер, кост.: Зора Поповић, сцен.: Зора Поповић и Тихомир Мачковић, маска: Тихомир Мачковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Дејан Луткић (Цар), Александар Горанић (Маршал), Александра Шчербак (Стражар), Иван Томић (Стражар), Иван Јевтовић (Тале, дворска луда), Иван Костић (Гост на двору), Зорица Јовановић (Добошар), Олга Одановић (Госпа Црвенперка), Драга Ћирић Живановић (Злата), Александара Симић (Бисерка), Ивана Локнер (Пепељуга), Донка Игњатовић (Вила). Балет: Љубинка Шарчевић, Маријана Даниловић, Тијана Вујић, Ана Бата, Наталија Бата. Премијера: 21. јануар 1996

183. ПРИНЦ – АРКАДНА АВАНТУРА

Аут.: Небојша Ромчевић, ред.: Горчин Стојановић, сцен.: Тодор Лалицки, кост.: Љиљана Петровић, комп.: Александар Локнер, сцен. покр.: Соња Лапатанов, маске: Тихомир Мачковић. Улоге: Горан Шушљик (Принц), Иван Јевтовић (Лопов), Мара Радуловић (Принцеза), Милорад Мандић (Џафар), Предраг Панић (Дон Отело), Иван Томић (Принчев двојник, Утеривач дугова), Дејан Луткић (Двојник лопова, Утеривач дугова), ВладанДујовић (Тамничар, Ло Пан, Буонаноте Силос, Снежанин принц), Ненад Ненадовић (Леон, Стилист, ТВ Водитељ, Патуљак Љутко, Инспектор) , Донка Игњатовић (Дебела кључарка, Прва добра вила, Комшиница са виклерима), Ивана Локнер (Мали Кинез, Друга добра вила, Обожаватељка принца), Александар Горанић (Бонавентура, Шеф протокола), Олга Одановић (Марија Антоанета, Зла вештица, Грдана), Александра

Симић (Снежана), Тихомир Мачковић (Луј XVI, Краљ из бајке), Перса Вељовић (У потрази за прашком). Балет: Ана Бата, Наталија Бата, Тијана Вујић, Маријана Даниловић, Нада Марковић, Драгана Милетић, Љубинка Шарчевић. Александра Шчербак. Премијера: 24. октобар 1996

1999

1997

Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Милан Караџић, драм.: Мира Сантини, Ивана Димић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Бојана Никитовић, комп.: Исидора Жебељан, сцен. покр.: Ферид Карајица, маске и анимација: Тихомир Мачковић, маске Кошаве и Хереније: Вукосава Николин Николић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, ас. ред.: Бошко Ђорђевић. Улоге: Милутин Мима Караџић (Цар Тројан), Дејан Луткић (Свирцијус), Горан Шушљик (Вучихна), Наташа Шолак (Фелисија), Павле Пекић (Феликс), Предраг Панић (Огрк), Марко Живић (Првоје, Роган, Змајевић), Милорад Дамјановић (Другоје, Карпа, Змајевић), Боба Латиновић (Злата, Латина, Змајевић), Олга Одановић (Кошава), Слободан Нинковић (глас Змаја Бабакаја), Мина Лазаревић (Пентесилеја, амазонска краљица), Марија Миленковић (Висна, њена гласница), Драгољуб Денда (Грозоморије), Александар Горанић (Децибал), Донка Игњатовић (Херенија). Балет: Љубинка Шарчевић, Тијана Вујић, Ивана Томић, Тања Дамјановски. Премијера: 8. фебруар 1999

184. КЛИЊЕ **СЦЕНА КОД КОЊА У сарадњи с трупом „Торпедо“

Аут.: Ернест Санчез Абули, адапт. и ред.: Даријан Михајловић, сцен.: Мартин Ердеш, кост.: Јелена Проковић, музичка група: AD HOC (Владимир Маринковић, Бранислав Протић, Марко Грубић, Даријан Михајловић), лутк. радови: Тихомир Мачковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Иван Јевтовић (Шејн), Дејан Луткић (Гирица Милосављевић), Небојша Илић (Боле), Наташа Марковић (Маша), Иван Томић (Рипли), Бојан Жировић (Син), Видоје Вујовић (Профа), Милош Самолов (Стојковић). Премијера: 13. мај1997

185. ФУРКА **СЦЕНА КОД КОЊА У сарадњи с трупом „Торпедо“

Аут.: Огнен Георгиевски, ред.: Ања Суша, прев.: Нада Тонић, сцен.: Александар Вељановић, кост.: Јелена Николић, муз.: КРИСТАЛИ. Улоге: Иван Јевтовић, Иван Томић, Дејан Луткић, Бојан Ивић, Бранислав Платиша, Милена Павловић, Наташа Марковић. Премијера: 5. октобар 1997

186. СНЕЖНА КРАЉИЦА

Аут.: Евгениј Шварц, ред.: Милан Караџић, драм: Мира Сантини, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Божана Јовановић, кор. и сцен. покр.: Соња Лапатанов, комп.: Александар Локнер, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, аут. сонгова: Љубивоје Ршумовић, лутк. радови: Тихомир Мачковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Слободанка Боба Латиновић / Мина Лазаревић (Герда), Павле Пекић (Кај), Оља Грастић (Бакица), Иван Јевтовић (Приповедач), Драга Ћирић Живановић (Снежна краљица), Ненад Ненадовић (Гавран), Марија Миленковић (Гавранка), Дејан Луткић (Принц, Северни јелен), Ивана Локнер (Принцеза), Донка Игњатовић (Разбојница), Вјера Трифунова Мујовић (Мала разбојница), Мирко Ђерић, Дејан Степић, Александар Марић (Разбојници). Балет: Маријана Даниловић, Нада Марковић, Драгана Милетић, Љубинка Шарчевић. Премијера: 6. новембар 1997

187. ЈЕДИНИ НА СВЕТУ (новогодишња представа)

Аут.: Душан Радовић, Љубивоје Ршумовић, Дејан Алексић, Игор Бојовић, ред.: Александра Ковачевић. Премијера: 20. децембар 1997

1998 188. ТАЈНА ПЛАВОГ ЗЕЦА

Аут.: Љубивоје Ршумовић, стихови: Душан Радовић, Љубивоје Ршумовић, Дејан Алексић, Игор Бојовић, ред.: Александра Ковачевић, комп.: Александар Локнер, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Љиљана Петровић, кор.: Ферид Карајица. Улоге: Дејан Луткић (Ловац), Павле Пекић (Вук, Глас редитеља), Никола Булатовић (Плави зец), Мирко Ђерић (Списатељ), Ивана Локнер (Лајза Минели), Радмила Томовић (Мерилин Монро), Марија Миленковић (Чарли Чаплин). Премијера: 8. март 1998

189. ОЛИВЕР ТВИСТ

Аут.: Чарлс Дикенс, драмат.: Џереми Брок, прев.: Наташа Мојсиловић, ред.: Небојша Брадић, драм: Ивана Димић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Бојана Никитовић, комп.: Исидора Жебељан, кор. и сцен. покр.: Соња Лапатанов, лект.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Павле Пекић (Оливер Твист), Предраг Панић (Фејгин, Џајлс), Иван Јевтовић (Соубери, Сајкс), Бранислав Платиша (Фенг, Барни, Гримвиг, Доктор), Дејан Луткић (Ноје, Монкс, Помоћник), Драгољуб Денда (Бамбл, Портир, Надзорник), Ненад Ненадовић (Лимкинз, Врдалама), Владан Дујовић (Браунло), Александар Горанић (Доктор Лузберн, Сведок), Катарина Жутић (Ненси), Драга Ћирић Живановић (Гђа Корнеј), Боба Латиновић / Радмила Томовић (Роуз, Млада жена, Прва сестра) , Ивана Локнер (Шарлота, Калауз Лоти), Донка Игњатовић (Гђа Бридлз, Прва жена), Вјера Трифунова Мујовић (Гђа Соубери, Тоби Крекит), Марија Миленковић (Леди Сток Џобер, Чарли Бејтс), Јелица Милосављевић Теслић (Гђа Мејлај, Друга жена, Друга сестра). Премијера: 14. мај 1998190. 99 КЛОВНОВА (новогодишња представа) Аут.: Мирјана Ојданић, ред.: Ферид Карајица. Премијера: 19. децембар 1998

191. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ

192. ТРИ МУСКЕТАРА

Аут.: Александар Дима, драмат.: Стеван Копривица, ред.: Милан Караџић, кост.: Божана Јовановић, сцен.: Герослав Зарић, комп.: Исидора Жебељан, кор. и сцен. покр.: Соња Лапатанов, сцен. борбе: Станислав Живковић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, маске: Тихомир Мачковић. Улоге: Горан Шушљик / Иван Томић (Д’Артањан), Дејан Луткић (Атос), Владан Дујовић (Портос), Иван Јевтовић (Арамис), Слободан Нинковић (Планше), Боба Латиновић (Констанца Бонасје, Церемонијал мајстор), Љубинка Кларић (Миледи), Вјера Мујовић (Краљица Ана од Аустрије, Краљица Француске), Предраг Панић (Ришеље), Милорад Мандић / Војин Ћетковић (Лорд Бакингем), Ненад Ненадовић (Луј XIII), Драгољуб Денда (Тревил), Видоје Вујовић (Д’Артањан Отац), Бранислав Платиша (Рошфор), Тихомир Мачковић (Жисак), Александар Горанић (Господин Бонасје), Зорица Јовановић (Гђа Дестен), Милорад Дамјановић / Саша Тасић (Фултон), Мирко Ђерић (Крчмар), Олга Одановић / Марија Миленковић (Крчмарица), Милорад Јекић (Церемонијал мајстор). Балет: Тијана Вујић, Ивана Томић, Нада Марковић, Марта Ераковић, Дафина Петровић, Ана БатаМускетари: Бојан Серафимовић, Павле Петровић, Саша Тасић, Срђан Радивојевић, Радомир Драгојловић, Урош Урошев. Премијера: 4. новембар 1999

193. ИЛИ – ИЛИ

Аут. иред.: Мирјана Ојданић, комп.: Љубомир Нинковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Слободан Нинковић. Премијера: 27. новембар 1999

2000 194. КЛИНЧ ** СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Алексеј Слаповски, прев.: Новица Антић, ред. и сцен.: Горчин Стојановић, кост.: Јелисавета Татић. Улоге: Борис Комненић (Професор), Бојана Маљевић (Девојка), Даница Максимовић (Мајка), Небојша Илић (Син), Ненад Јездић (Бубњар). Премијера: 13. 3. 2000

195. КАД ПОРАСТЕШ БИЋЕШ ЈА

Аут.: Стеван Копривица, ред.: Ана Ђорђевић, сцен.: Ана Ђорђевић, Ивана Васић, кост.: Ивана Васић, комп.: Иван Бркљачић, кор.: Соња Лапатанов, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Вања Ејдус (Водитељка), Марија Миленковић (Кева 1, Кева 2, Лапонка Цветински), Павле Пекић (Ћале 1, Ћале 2, Тугомир Слинић), Милорад Дамјановић (Милоје), Владислава Ђорђевић (Драгана), Иван Видосављевић (Клипан), Марко Живић (Добри дух, Буботак Макијавера, Убавка Цветић), Боба Латиновић (Вила, Дергемиза Убавић), Борка Поповић (Девојчица), Петра Петрић, Драгана Видосављевић (Балерине). Премијера: 5. децембар 2000

196. ИЗБОР ЗА III МИЛЕНИЈУМ (новогодишња представа) Аут. иред.: Мирјана Ојданић. Премијера: 21. децембар 2000

2001 197. ШАРГОР

Аут.: Игор Бојовић, ред.: Милан Караџић, драм: Мира Сантини кост.: Божана Јовановић, сцен.: Герослав Зарић, комп.: Љубомир Нинковић, сцен. покр.: Соња Лапатанов, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, спец. еф.: Томислав Маги, ас. ред.: Ана Томовић. Улоге: Горан Јевтић (Наод), Марија Миленковић (Јела), Дејан Луткић (Шаргор), Александар Горанић (Павао), Милорад Јекић (Дамјан), Радивоје Буквић (Перун), Мирко Ђерић (Јаков), Иван Костић (Отац Перунов), Јелица Милосављевић Те-

слић (Загорка), Драга Ћирић Живановић (Мина), Боба Латиновић (Мара), Иван Јевтовић (Милеш), Видоје Вујовић (Старац Симеон), Олга Одановић (Анђелија), Ненад Стојменовић (Илија), Драгољуб Денда (Мирчета), Бранислав Платиша (Пурен), Јована Милачић (Девојчица). Балет: Ана Бата, Тијана Вујић, Нина Здравковић, Бојана Кесић, Дафина Перовић, Биљана Пајовић. Премијера: 9. април 2001

198. ЛАКУ НОЋ, ДЕЦО

Аут.: Душан Радовић, драмат.: Милош Кречковић, ред.: Даријан Михајловић, сцен.: Кристина Игњатовић, кост.: Јелена Николић, комп.: Марко Грубић. Улоге: Марија Миленковић, Дејан Луткић, Иван Јевтовић, Иван Томић. Премијера: 24. децембар 2001

2002 199. ТИ МЕ, ЖИВИКА, ЗАБОРАВИ **Дипломска представа Горана Јевтића

Аут.: Милица Новковић; ред.: Предраг Штрбац. Улоге: Горан Јевтић. Премијера: 15. 2. 2002

200. КЊИГА О ЏУНГЛИ

Аут.: Александра Гловацки (по Радјарду Киплингу), ред.: Јагош Марковић, кор. и сцен. покр.: Лидија Пилипенко, сцен. сликар: Борис Максимовић, кост.: Лана Цвијановић, комп.: Љубомир Нинковић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, ас. ред.: Слободан Поповић. Коришћени делови: MISSA CRIOLLA Ariela Ramireza у извођењу АКУД „Б. Крсмановић“. Улоге: Вјера Мујовић (Могли), Александар Срећковић Кубура (Багира), Маринко Маџгаљ (Балу), Дејан Луткић (Каа), Иван Јевтовић (Шир Кан), Олга Одановић (Сова), Ненад Ненадовић (Рама), Марија Миленковић (Ракша), Ивана Фотез (Сивобрат), Мила Манојловић (Оштрозуб), Зорица Јовановић, Лако Николић, Милан Калинић, Милорад Дамјановић, Ивана Локнер (Мајмуни, Вукови), Павле Пекић (Табаки), Урош Степић, Јана Ненадовић, Мина Ненадовић (Деца вукови), Александар Марић (Вук). Премијера: 13. април 2002

201. ДВА ВИТЕЗА ИЗ ВЕРОНЕ **СЦЕНА КОД КОЊА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Горан Шушљик, прев.: Живојин Симић, Трифун Ђукић, драм: Милена Деполо, кост. и сцен. покр.: Соња Вукићевић, комп.: Ирина Дечермић, сцен. гов.: Петар Краљ, видео-материјал: Слободан Поповић. Улоге: Ненад Стојменовић (Валентин), Игор Ђорђевић (Протеј), Соња Колачарић (Јулија), Катарина Радивојевић (Силвија), Марија Вицковић (Луцета), Милорад Дамјановић (Турио), Марко Живић (Спид), Радивоје Буквић (Ланс), Даријан Михајловић (Војвода). Премијера: 12. мај 2002

202. ДА Л’ БИ БИЛО ФИНО?

Аут. и аут. сонгова: Јовица Тишма, ред., сценарио и инсценација: Мирјана Ојданић, комп.: Љубомир Нинковић, кор.: Влада Логунов. Улоге: Слободан Бода Нинковић, Мила Миловановић, Јовица Тишма. Премијера: 28. септембар 2002

203. ЛЕПОТИЦА И ЗВЕР

Аут.: Стеван Копривица, ред.: Милан Караџић, драм: Мира Сантини, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Божана Јовановић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. покр.: Соња Лапатанов, избор муз.: Милан Караџић, Соња Лапатанов, израда маски: Тихомир Мачковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Маша Дакић (Емануела), Дејан Луткић (Звер), Драгољуб Денда (Кристофер Белмон), Ивана Локнер (Доминик), Боба Латиновић (Барбара), Иван Јевтовић (Анри Бекам), Горан Јевтић (Волпоне), Бранислав Платиша (Лупус), Марија Миленковић (Галина), Иван Видосављевић (Тациус Едикт), Милорад Дамјановић (Карлос Барбадос). Премијера: 20. октобар 2002

204. ПРИНЦЕЗИН ОСМЕХ

Аут. иред.: Мирјана Ојданић, комп.: Корнелије Ковач, аут. сонгова: Мирјана Ђурђевић и Мирјана Ојданић, сцен. покр.: Марица Вулетић, ликовни дизајн: Наташа Николајевић, израда маски и лутака: Тихомир Мачковић, кост. одабрани из креације Божане Јованивић, декор одабран из креације Бориса Максимовића. Улоге: Драгољуб Денда (Приповедач, Јоџиро, Јамамото), Злата Нуманагић Токин (Хатицуга, Дон Родриго), Бранислав Платиша (Кендо Таеквондо, Сер Сајмон Смит, Миљенко Мргодић), Ивана Локнер (Омаке, Мицури Матахари, Сељанка), Александар Горанић (Дворски ПР, Кабуки Торбаки), Марко Марковић (Дворски портпарол), Слободан Поповић (Стражар). Премијера: 7. децембар 2002

2003 205. ХОБИТ

Аут.: Џ. Р. Р. Толкин, ред. и драмат.: Кокан Младеновић, кост.: Драгица Павловић, сцен.: Борис Максимовић, комп.: Зоран Христић, сцен. покр.: Бојана Младеновић, сцен. борбе: Славољуб Плавшић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Иван Томић (Билбо Багинс), Предраг Панић (Гандалф), Драгољуб Денда (Торин Храстоштит), Милош Самолов (Балин), Милорад Дамјановић (Кили), Бора Ненић (Двалин), Предраг Дамњановић (Дори), Немања Радомировић (Нори), Дејан Луткић (Виљем, Варга, Пленоједач Пакокол, Шмауг), Иван Јевтовић (Берт, Велики баук, Пакук, Орао, Краљ неба), Радивоје Буквић (Том, Пакул, Стрелац Бард, Баук), Марија Миленковић (Баукол, Вилинкраљица), Боба Латиновић (Голум, Господарица града, Вилењак), Нермин Ахметовић (Баук, Орлин, Вилељак, Грађанин), Иван Видосављевић (Варгал, Баук, Вилењак), Никола Крнета (Баргуд, Вилељак, Грађанин, Баук), Владимир Пауновић (Баргил, Вилењак, Грађанин, Баук). Премијера: 11. мај 2003

206. ЧАРОБНА ЈЕ СТВАР ПРАВИТИ ДАР МАР

Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Јагош Марковић. Улоге: Ивана Локнер, Ненад Ненадовић, Снежана Ненадовић, Христина Поповић, Марко Јањић. Премијера: 21. мај 2003

207. ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ

Аут. иред.: Ана Ђорђевић, сцен.: Весна Поповић, кост.: Ивана Васић, комп.: Иван Бркљчић. Улоге: Александар Горанић (Отац), Павле Пекић (Предраг), Марко Живић (Гвозден), Горан Јевтић (Ненад), Ивана Јовановић (Принцеза), Андреј Шепетковски (Аждаја). Премијера: 21. септембар 2003

208. ПИНОКИО

Аут.: К. Колоди, драмат.: Ли Хол, прев.: Марија Стојановић, ред.: Милан Караџић, драм.: Ивана Димић, кост.: Божана Јовановић, дизајн маске и реквизите: Тихомир Мачковић, Владимир Радовановић, сцен.: Герослав Зарић, комп.: Зоран Ерић, муз. сар.: Божидар Обрадиновић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. покр.: Марија Миленковић, спец. еф.: Томислав Маги, ас. ред.: Станислава Копривица. Улоге: Предраг Панић (Ђепето), Бранислав Платиша (Мајстор Трешњић, Конобар), Драгољуб Денда (Зец смрти, Учитељ, Полицајац, Луткар Ватродер), Радован Вујовић (Пинокио), Андрија Милошевић (Лисац), Софија Јуричан (Мачка), Милорад Дамјановић (Панталоне, Гавран, Дечак), Нада Мацанковић (Птица, Девојчица, Вила), Никола Ракочевић (Цврчак, Фитиљко), Јаков Јевтовић (Арлекино, Сова, Магарац). Премијера: 3. новембар 2003

209. (С)НЕЖНА БАЈКА (новогодишња представа) Аут.: Ивана Димић, ред.: Мирјана Ојданић. Премијера: 20. децембар 2003

2004 210. НА СЛОВО НА СЛОВО

Аут.: Душко Радовић, адапт.: Јелена Мијовић, ред.: Алиса Стојановић, муз.: Ђорђе Пантелић, Борис Миливојевић, кост.: Зора Мојсиловић, сцен.: Саша Ивановић, дизајн маске и реквизите: Тихомор Мачковић, Владимир Радовановић, сцен. еф.: Томислав Маги. Улоге: Феђа Стојановић (Мића), Маша Дакић (Аћим), Владан Дујовић (Паја), Драгољуб Денда (Остоја), Зорица Јовановић (Страшило), Софија Јуричан (Продавачица, Слика), Радивоје Буквић (Продавац), Иван Томић (Тата Галафока), Драга Ћирић Живановић (Мама Галафока, Коза), Марко Јањић (Капетан), Јаков Јевтовић (Дете Галафока), Предраг Дамњановић (Каубој). Премијера: 26. фебруар 2004

211. ГОЛИ КРАЉ

Аут.: Евгениј Шварц, адапт. иред.: Југ Радивојевић, прев.: Борјана Б. Продановић, сцен.: Дејан Пантелић, кост.: Ангелина Атлагић, комп. првог царства: Корнелије Ковач, комп. другог царства: Александра Ковач, сцен. покр.: Ферид Карајица, лект.: Радован Кнежевић. Улоге: Милан Калинић (Хенрих), Иван Јевтовић (Христијан), Калина Ковачевић (Принцеза), Боба Латиновић (Кнегиња, Прва дама), Снежана Ненадовић (Грофица, Друга дама), Мирјана Ђурђевић (Бароница, Трећа дама), Бранислав Платиша (Краљ отац), Зорица Јовановић (Министар нежних осећања), Ненад Ненадовић (Председник општине), Дејан Луткић (Научник), Игор Дамњановић (Први министар), Јаков Јевтовић (Ађутант), Ивана Локнер (Гувернанта), Драган Вујић (Краљ), Марко Марковић (Жандар, Свиња, Кнегиња), Нермин Ахметовић (Жандар, Свиња, Грофица), Рајко Јовичић (Жандар, Свиња, Бароница). Премијера: 27. март 2004

221

212. ПОБУНА ЛУТАКА

Аут.: Клавдија Лукашевић, ред. и сцен. покр.: Марица Вулетић Наумовић, сцен. и кост.: Милена Јевтић Ничева Костић, кор.: Владимир Логунов, избор муз.: Слободан Наумовић, Марица Вулетић Наумовић. Улоге: Даница Тодоровић (Дадиља Дада), Мила Манојловић (Луна), Предраг Дамњановић (лука), Вања Капетановић / Марко Марковић (Екшнмен), Ана Сакић (Барби), Снежана Ненадовић / Боба Латиновић (Хермиона), Рајко Јовичић (Хари Потер), Нермин Ахметовић (Спајдермен), Мира Ђурђевић (Беба), Зорица Јовановић (Лутка без главе), Драгољуб Денда (Патуљак Буца), Донка Игњатовић (Патуљчица Цуца), Александара Ширкић (Миља), Лако Николић (Миле). Премијера: 3. октобар 2004

213. ХОГАР СТРАШНИ И ДЕДА МРАЗ (новогодишња представа)

Аут.: Мирјана Ђурђевић, ред.: Мирјана Ојданић, комп.: Невена Глушица, сцен.: Жак Кукић, кост.: Жана Глушица, кор.: Владимир Логунов, видео-ефекти: Слободан Поповић. Улоге: Драгољуб Денда, Бранислав Платиша, Марица Вулетић Наумовић, Дејана Миладиновић, Милица Гутовић, Игор Дамњановић, Сузана Лукић, Даница Радуловић, Небојша Загорац, Иван Иванов, Мирко Ђерић. Премијера: 17. децембар 2004

2005 214. СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА

Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Милан Караџић, драм: Ивана Димић, кост.: Божана Јовановић, сцен.: Герослав Зарић, комп.: Александар Локнер, сцен. покр.: Соња Лапатанов, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. еф.: Томислав Маги, дизајн маске, сцене и реквизите: Владимир Радовановић. Улоге: Мила Манојловић (Огледало), Олга Одановић (Краљица), Борка Томовић (Снежана), Драгољуб Денда (Бунар жеља), Виктор Савић (Принц), Ненад Ненадовић (Ловац), Бора Ненић (Мудриша), Александра Ширкић (Драгиша), Зорица Јовановић (Љутиша), Мира Ђурђевић (Стидиша), Ивана Локнер (Спавиша), Јаков Јевтовић (Глупиша), Нермин Ахметовић (Плачиша), Дејан Степић (Шото Кан). Премјера: 21. фебруар 2005

215. ENGLISH БУКВАР

Аут.: Драгослав Андрић, ред.: Ненад Гвозденовић, сцен. и кост.: Марија Јевтић, комп.: Катарина Миленковић, сцен. покр.: Иван Јевтовић, дизајн светла: Војкан Гостиљац. Улоге: Александра Ширкић (Ана), Александра Симић (Успавана лепотица), Даница Тодоровић (Снежна краљица), Валентина Велков (Пепељуга), Бојана Тушуп (Црвенкапа), Бранислав Платиша (Ноћни чувар), Милорад Дамјановић (Принц), Миљан Давидовић (Зли див), Иван Јевтовић (Пинокио), Нермин Ахметовић (Бане), Рајко Јовичић (Риста), Милорад Јекић (Отац), Славиша Чуровић (Шатрок Холмс). Премијера: 17. октобар 2005

216. ФАЗОНИ И ФОРЕ (новогодишња представа)

Аут.: Љубивоје Ршумовић и Вук Ршумовић, ред.: Ана Томовић и Вукашин Никитовић, сцен.: Соња Јовановић, кост.: Стефан Савковић, сцен. покр.: Марија Миленковић, комп.: Милан Вранешевић и Марко Николић, дизајн светла: Војкан Гостиљац. Улоге: Борка Томовић, Виктор Савић, Михаило Лаптошевић, Марија Ћеранић, Милан Вранешевић, Мирјана Ђурђевић, Марко Николић, Никола Крнета, Милана Вранешевић, Ана Симић, Вукашин Никитовић, Бранислав Платиша. Премијера: 17. децембар 2005

2006 217. УКРОЋЕНА ГОРОПАД **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Милан Караџић, прев.: Живојин Савић и Сима Пандуровић, драм: Ивана Димић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Јелисавета Татић Чутурило, комп.: Никола Чутурило, сцен. покр.: Марија Миленковић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Ненад Ненадовић / Бора Ненић (Батиста), Александар Горанић (Вићенцо), Виктор Савић (Лућенцо), Андрија Милошевић (Петручио), Драгољуб Денда (Гремио), Дејан Луткић (Хортенсио), Катарина Радивојевић (Катарина), Бојана Ординачев (Бјанка), Милорад Дамјановић (Транио), Милош Самолов / Владан Милић (Биондело), Предраг Дамњановић (Карцио), Мира Ђурђевић (Грумио), Даница Анастасијева (Удовица), Биљана Пајовић (Дадиља), Ана Димитријевић, Марина Здравковић (Слушкиње), Вања Капетановић, Нермин Ахметовић, Марко Гверо, Дејан Степић (Слуге и народ). Премијера: 21. јануар 2006

218. АЛИСА

Аут.: Луис Керол, ред.: Марија Миленковић, драм: Ивана Димић, сцен.: Марија Калабић, кост.: Јелена Стокућа, комп.: Божидар Обрадиновић, дизајн светла: Војкан Гостиљац. Улоге: Милена

222

Николић (Алиса), Марија Миленковић (Мачка, Краљица, Гусеница, Карта) , Ана Драгићевић (Војвоткиња, Море, Гусеница, Лептир, Карта), Иван Јевтовић (Луди шеширџија, Море, Гусеница, Куварица, Карта), Радован Вујовић (Зец, Море, Гусеница, Куварица, Карта), Немања Оливерић (Пацов, Море, Гусеница, Карта). Премијера 27. фебруар 2006

219. ДВА ВИТЕЗА ИЗ ВЕРОНЕ (обнова) **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Горан Шушљик. Премијера: 17. март 2006

220. ТРИ ПРАСЕТА

Аут.: Татјана Илић (по мотивима приче браће Грим), ред.: Марко Манојловић, кост.: Ивана Васић, сцен.: Аљоша Спајић, комп.: Владимир Пејковић. Улоге: Марко Јањић (Боки), Бојан Лазаров (Божа), Милош Ђуричић (Боле), Ана Марковић (Буца), Маша Дакић (Вук). Премијера: 9. април 2006

221. ОТЕЛО **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Јован Грујић, прев.: Сима Пандуровић и Живојин Симић, драм: Ивана Димић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Момирка Баиловић, избор муз.: Јован Грујић, сцен. покр.: Иван Јевтовић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Милош Кодемо. Улоге: Драгољуб Денда (Дужд), Бранислав Платиша (Брабанцио), Иван Јевтовић (Отело), Дејан Луткић (Касио), Андреј Шепетковски (Јаго), Предраг Дамњановић (Родриго), Марко Гверо (Монтано), Борка Томовић (Дездемона), Александра Ширкић (Емилија), Анђела Стаменковић (Бјанка), Стефан Бузуровић, Никола Јоксимовић, Матјаж Коман, Милан Вејновић (Војници, Племићи, Гласници). Премијера: 9. мај 2006

222. БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Бојана Лазић, прев.: Милован Данојлић, драм: Ивана Димић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Маја Мирковић, комп.: Ирена Поповић, сцен. покр.: Дамјан Кецојевић, дизајн светла: Војкан Гостиљац. Улоге: Борис Пинговић (Орсино), Олга Одановић (Оливија), Сена Ђоровић (Виола), Михаило Лађевац (Себастијан), Срђан Ивановић (Тобија Подриглија), Милош Ђорђевић (Андрија Маларија), Милорад Мандић Манда (Малволио), Катарина Марковић (Марија), Марко Гверо (Антонио), Нермин Ахметовић (Валентин), Анита Манчић (Фест). Премијера: 25. мај 2006

223. ПЕПЕЉУГА

Аут.: Игор Бојовић, ред.: Милан Караџић, драм: Ивана Димић, кост.: Јелисавета Татић Чутурило, сцен.: Марија Калабић, комп.: Александар Локнер, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. покр.: Марија Миленковић. Улоге: Јелена Петровић (Пепељуга), Жарко Степанов (Принц), Горица Поповић (Маћеха), Марина Воденичар (Анабела), Катарина Марковић (Жизела), Драга Ћирић Живановић (Дух мајке), Бора Ненић (Краљ), Владан Дујовић (Ађутант), Дејан Луткић (Луда), Ивана Николић, Ивана Вукчевић, Маја Лучић, Ана Драгићевић (Девојке на балу). Премијера: 29. октобар 2006

224. ДЕКАМЕРОН **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Ђовани Бокачо, драмат. иред.: Ана Ђорђевић, прев.: Драган Мраовић, сцен.: Весна Штрбац, кост.: Драгица Павловић Лаушевић, комп.: Дарко Рундек, муз. сар.: Оливера Грачанин, сцен. гов.: Радован Кнежевић, сцен. покр.: Марија Миленковић, дизајн светла: Срђан Цветковић, дизајн маске и реквизите: Владимир Радовановић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Горан Јевтић (Бергамино), Радован Вујовић (Мартелино), Милош Ђорђевић (Николућо), Бојана Тушуп (Изабела), Јана Милић (Филипа). Премијера: 13. новембар 2006

225. КО ЈЕ СМЕСТИО ДЕДА МРАЗУ (новогодишња представа) Аут.: Вук Ршумовић, ред.: Ана Томовић. Премијера: 16. децембар 2006

2007 226. МАНДРАГОЛА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Николо Макијавели, ред.: Сташа Копривица, прев.: Вера Бакотић Мијушковић, драм: Милена Деполо, сцен.: Тања Марчетић, кост.: Момирка Баиловић, комп.: Дејан Пејовић, дизајн светла: Срђан Јовановић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн маске и реквизите: Владимир Радовановић. Улоге: Виктор Са-

вић (Калимако), Радован Вујовић (Лигурио), Дејан Луткић (Фра Тимотео), Драгољуб Денда (Месер Нича), Даница Максимовић (Сострата), Катарина Марковић (Лукреција), Јаков Јевтовић (Сиро). Премијера: 8. фебруар 2007

227. КРЧМАРИЦА МИРАНДОЛИНА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Карло Голдони, ред.: Југ Радивојевић, прев.: Богобој Руцовић, драм: Ивана Димић, сцен.: Александар Денић, кост.: Јелена Стокућа, комп.: Кристина Ковач, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. покр.: Марија Миленковић, дизајн светла: Срђан Цветковић, дизајн ликовне обраде и реквизите: Владимир Радовановић. Улоге: Андрија Милошевић (Витез од Рипафрате), Иван Јевтовић (Маркиз од Форлипополија), Ненад Ненадовић (Конте од Албафиорите), Катарина Жутић (Марандолина), Ана Здравковић (Ортензија), Маријана Мићић (Дејанира), Милан Васић (Фабрицио), Игор Дамњановић (Витезов слуга) Премијера: 25. фебруар 2007

228. СЛУГА ДВАЈУ ГОСПОДАРА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Карло Голдони, ред.: Катарина Вражалић, прев.: Анђелко Штимац, сцен.: Тања Марчетић, кост.: Снежана Ковачевић, комп.: Дарко Рундек, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. покр.: Ферид Карајица, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Маринко Маџгаљ (Труфалдино), Катарина Марковић (Беатриче), Милорад Дамјановић (Флориндо), Бранислав Зеремски / Ненад Ненадовић (Пандолфо), Предраг Панић (Ломбарди), Боба Латиновић (Бладнина), Виктор Савић (Силвио), Мила Манојловић (Розаура), Александар Горанић (Тебалдо), Нермин Ахметовић, Никола Јоксимовић (Послужитељи). Премијера: 22. октобар 2007

229. ЗМАЈОВИНИ ПАНГАЛОЗИ

Аут.: Ивана Димић, ред.: Бобан Скерлић, кост.: Лана Цвијановић, сцен.: Горан Јоксимовић, комп.: Милица Параносић, кор.: Мојца Хорват, дизајн светла: Срђан Цветковић, дизајн маске и реквизите: Владимир Радовановић, видео-анимација: Славица Данић. Улоге: Бранислав Лечић (Учитељ Рајица), Милош Влалукин (Пура Моца), Марко Јањић (Луди Тола), Игор Дамњановић (Лењи Гаша), Лако Николић (Лаза материна маза), Борка Томовић (Сека Пела), Сања Поповић (Неспремна Ана), Марко Гверо (Фамулус Маринко). Премијера: 4. новембар 2007

230. АЛАДИНОВА ЧАРОБНА ЛАМПА

Аут.: Николас Стјуарт Греј, ред.: Милан Караџић, прев.: Србољуб Станковић, адапт. и аут. завршног сонга: Милена Деполо, кост.: Драгица Лаушевић, сцен.: Борис Максимовић, комп.: Љубомир Нинковић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, сцен. покр.: Марија Миленковић, дизајн светла: Срђан Цветковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Виктор Савић (Аладин), Александра Симић (Аладинова мајка), Игор Дамњановић (Јусуф), Никола Крнета (Хасан), Иван Јевтовић (Абн Асур), Дејан Луткић (Дух из лампе), Мирка Васиљевић (Принцеза Бедр Ел Бадур), Боба Латиновић (Зулејка), Драгољуб Денда (Калиф). Премијера: 10. новембар 2007

231. ДЕДА МРАЗОВ БАЈКОДРОМ (новогодишња представа)

Аут.: Стеван Копривица, Милена Деполо, ред.: Бошко Ђорђевић. Премијера: 15. децембар 2007

2008 232. БАРОН НА ДРВЕТУ

Аут.: Итало Калвино, адапт. иред.: Стефан Саблић, сцен.: Дарко Недељковић, кост.: Зора Мојсиловић, комп.: Ненад Вјештица, сцен. покр.: Марија Миленковић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Марко Јањић (Козимо), Дејана Миладиновић (Батиста), Бојан Кривокапић, Павле Јеринић, Милан Вучковић, Милош Пјевач, Тања Петровић (Разбојници), Александар Горанић (Отац Фошлафер), Александра Симић (Мајка Корадина), Драгољуб Денда (Отац Арминио), Катарина Марковић (Виола), Немања Оливерић (Калвино). Премијера: 4. март 2008

233. ИНСТАНТ СЕКСУАЛНО ВАСПИТАЊЕ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Ђорђе Милосављевић, ред.: Југ Радивојевић, драм: Милена Деполо, сцен.: Александар Денић, кост.: Јелена Стокућа, комп.: Момчило Бајагић Бајага, сцен. покр.: Марија Миленковић, сцен. гов.: Радован Кнежевић, дизајн светла: Срђан Цветковић, дизајн звука: Александар Локнер. Улоге: Иван Зекић (Војке), РадованВујовић (Чева), Данијела Штајнфелд (Дача), Борка Томовић (Жак), Драган Вујић Вујке (Александар Предић), Дејан Луткић (Станко), Горан Јевтић (Пиле), Калина Ковачевић (Зага), Милош

Тимотијевић (Фики), Виктор Савић (Шуга). Премијера: 16. март 2008

234. ПРОЈЕКАТ ИГРА Копродукција са трупом Carte Blanche

Аут. концепта и ред.: Sara Topsoe Jensen, Carte Blanchе, кост.: Тина Букумировић, сцен.: Тамара Миленковић. Улоге: Милена Николић, Марија Миленковић, Ана Марковић, Нермин Ахметовић, Иван Јевтовић. Премијера: 24. септембар 2008

235. ПРИНЦЕЗА И ЖАБАЦ

Аут.: Игор Бојовић, ред.: Ива Милошевић, сцен.: Горчин Стојановић, кост.: Борис Чакширан, комп.: Владимир Пејковић, кор.: Ирена Шаровић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Зорица Јовановић (Дада), Драгољуб Денда (Краљ Сањар), Драга Ћирић Живановић (Краљица мајка), Јелена Петровић (Мирела), Борка Томовић (Гертруда), Бојана Ординачев (Анталија), Милош Влалукин (Принц Жабац), Владан Дујовић (Краљ Жабац), Иван Локнер (Краљица Жаба), Нермин Ахметовић, Ана Стојановић, Јелена Ангеловски, Каћа Тодоровић, Иван Пантовић, Бранислав Јевтић (Жабе). Премијера: 7. октобар 2008

236. ПЛАВА ПТИЦА

Аут.: Морис Метерлинк, адапт. и ред.: Никита Миливојевић, драм: Милена Деполо, тотал дизајн: Енки Билал, сцен.: Борис Максимовић, кост.: Јелена Стокућа, комп.: Владимир Петричевић, кор.: Ферид Карајица, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Војкан Гостиљац. Улоге: Радован Вујовић (Тилтил), Јелена Петровић (Митил), Александра Симић (Мајка, Бака), Владан Дујовић (Отац, Деда), Данијела Угреновић (Вила, Сусетка), Виктор Савић (Пас), Борка Томовић (Мачка), Миљан Прљета (Време), Игор Дамњановић (Вода), Александра Поповић (Ватра), Драгољуб Денда (Хлеб), Катарина Марковић (Ноћ). Глумци луткари: Љиљана Живић, Јован Поповић, Зоран Тодоровић. Премијера: 26. новембар 2008

237. TOTALLY SPIES – ТОТАЛНИ МРАЗ (новогодишња представа) Аут.: Маја Пелевић, ред.: Ксенија Крнајски. Премијера: 20. децембар 2008

2009 238. MIRACLE

Копродукција за данском трупом Батида и Градским позориштем из Истанбула. Аут.: Сорен Овесен, ред.: Ана Ђорђевић, Марија Миленковић, драм. и ум. сав.: Сорен Овесен, дир. пројекта: Петер Јанковић, кост.: Снежана Вељковић, сцен.: Аника Нилсон, сцен. покр.: Марија Миленковић, комп.: Lene Pernille Christiansen, Kiresten Juul Sorensen. Улоге: Марија Миленковић, Милена Николић, Yonca Inal Eflimezbas, Марко Николић, Владан Милић, Мила Манојловић, Lene Pernille Christiansen, Kiresten Juul Sorensen. Премијера: 5. фебруар 2009

239. МАЛА СИРЕНА

Аут.: Људмила Разумовска, ред.: Милан Караџић, прев.: Југослава Миљковић Катић, драм: Ивана Димић, кор.: Мојца Хорват, комп.: Александар Локнер, кост.: Ангелина Атлагић, сцен.: Борис Максимовић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Данијела Штајфелд (Мала Сирена), Зорица Јовановић (Бака), Катарина Марковић (Морска Вештица, Принцеза), Немања Оливерић (Осмоног Осја, Шумски Дух), Владан Дујовић (Војни Министар), Виктор Савић (Министар „Глас народа“), Андрија Милошевић (Краљ), Боба Латиновић (Краљица), Александар Радојичић (Принц), Сања Поповић, Јелена Тркуља, Теодора Живановић, Александра Томић (Сирене, Птице), Андријана Тасић (Сирена, Птица, Најада), Ивана Јовановић (Сирена, Птица, Дријада), Катарина Илић (Сирена, Бесмртна Душа). Премијера: 1. март 2009

240. ПИПИ ДУГА ЧАРАПА

Аут.: Милена Богавац (по мотивима романа Астрид Линдгрен), ред.: Бојана Лазић, сцен.: Зорана Петров, кост.: Маја Мирковић, комп.: Владимир Пејковић, кор.: Дамјан Кецојевић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Андријана Тасић (Пипи), Немања Оливерић (Томи), Борка Томовић (Аника), Марина Воденичар (Мама), Милош Ђорђевић (Тата), Маријана Мићић (Учитељица), Марко Гверо (Полицајац), Иван Јевтовић / Дамјан Кецојевић (ДЈ Сокна). Премијера: 26. април 2009

241. ДЕЧКО КОЈИ ОБЕЋАВА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Небојша Пајкић, ред.: Жанко Томић, драм: Нинослав Шћепановић, сцен.: Александар Денић, кост.: Јелена Стокућа, муз. и аранжаман: Душан Петровић Шане, дизајн светла: Срђан

Цветковић. Улоге: Милош Влалукин (Слободан), Ненад Ненадовић (Професор), Катарина Марковић (Маша), Бојана Ординачев (Клавис), Милорад Мандић Манда (Отац), Дара Џокић (Мајка), Неда Арнерић (Аленка), Драгољуб Денда (Јагош), Ана Марковић (Љубица), Катарина Жутић (Пит), Немања Аћимовић (Бубњар), Ивана Локнер (Матичарка), Драган Стокић (Пацијент, Тренер, Навијач, Перформер). Премијера: 21. мај 2009

242. JUST TO WIND YOU Копродукција са Carré Blanc Cie Michèle Dhallu, Dionysos scène conventionnée de Cahors

Кор: Michèle Dhallu, комп: Marc Callas, кост.: Јелена Стокућа, сцен.: Xavier Laroyenne. Играчи: Déborah Coustols-Chatelard, Jonathan Foussadier, Matthieu Gaudeau, Mael Tebibi, Милан Манић, Миона Петровић, Јелена Стојиљковић. Премијера: 8. октобар 2009 (Espace d’Albert, Nerac, France)

243. ГОСПОДАР МУВА

Аут.: Татјана Илић (по мотивима романа В. Голдинга), ред.: Ђурђа Тешић, сцен. и кост.: Игор Васиљев, комп.: Владимир Пејковић, сцен. покр.: Срђан Пантелић, ас. ред.: Мила Манојловић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Андрија Младеновић (Раша), Димитрије Шкорић / Лазар Милошевић (Димитрије), Борис Јагер(Ђорђе), Давид Ибровић (Реља), Предраг Васић / Урош Марковић (Сима), Ненад Ненадовић / Иван Јевтовић (Отац). Премијера: 1. новембар 2009

244. НЕ ЗНАМ ШТА ЈЕ СЕКС, АЛИ ПИТАЊЕ ЈЕ ОДГОВОР **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Небојша Ромчевић, ред.: Катарина Вражалић, драм: Ивана Димић, сцен.: Младен Хрвановић, кост.: Сандра Јевтовић Бугарин, комп.: Ђорђе Миљеновић Sky Wikluh, дизајн звука: Војин Ристивојевић, дизајн светла: Срђан Цветковић, продуцент: Невенка Гојковић. Улоге: Андрија Милошевић (Хари), Иван Јевтовић (Еди), Катарина Марковић (Френчи), Маријана Мићић (Барбара), Боба Латиновић (Ени), Анастасиа Мандић (Луси), Борка Томовић (Куки), Виктор Савић / Жељко Максимовић (Тони), Немања Оливерић (Дени), Милорад Дамјановић (Кен), Бојана Ординачев / Анђела Стаменковић (Барби), Бранислав Платиша (Фабер), Михаило Лаптошевић (Пери). Премијера: 1. децембар 2009

245. СРЕЋНИ САТ (новогодишња представа) Аут.: Мирјана Ојданић, ред.: Ненад Гвозденовић. Премијера: 20. децембар 2009

2010 246. ИГРА У ТАМИ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Ђорђе Милосављевић, ред.: Југ Радивојевић, сцен.: Александар Денић, кост.: Јелена Стокућа, комп.: Стрибор Кустурица, кор.: Петар Пјер Рајковић, сцен. гов.: Радован Кнежевић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Тамара Драгичевић (Аска), Виктор Савић (Вук), Вук Костић (Обрад), Владица Милосављевић (Живана), Ненад Ненадовић (Шоле), Борка Томовић (Рада), Игор Дамњановић (Фадиљ), Миодраг Радоњић (Луиђи), Срђан Малетић (Агим). Премијера: 20. фебруар 2010

247. ПЛАВИ ЗЕЦ

Аут.: Милена Деполо, Сташа Копривица, ред.: Сташа Копривица, драм. и аут. сонгова: Милена Деполо, сцен.: Игор Васиљев, кост.: Игор Васиљев, Оља Марковић, комп.: Срђан Марковић, сцен. покр.: Дамјан Кецојевић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Катарина Илић (Плави зец), Павле Јеринић (Ловац), Немања Оливерић (Боле), Милена Николић (Маша), Милош Влалукин (Моћни меда), Марко Илић (Нека веверица). Премијера: 14. март 2010

248. ПЕТАР ПАН

Аут.: Ивана Димић (по роману Џ. М. Барија), ред.: Милан Караџић, кор.: Мојца Хорват, комп.: Александар Локнер, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Јелена Стокућа, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Радован Вујовић / Иван Михаиловић (Петар Пан), Вишња Сретеновић (Звончица), Ивана Локнер (Гђа Дарлинг), Ненад Ненадовић (Господин Дарлинг), Александра Ања Алач (Венди), Лука Павловић / Михајло Милидраговић (Џон), Лука Мијатовић / Јован Негић (Мајкл), Милорад Мандић (Капетан Кука), Данијел Корша (Сми), Анка Гаћеша (Тобелијо), Бојана Грабовац (Тигрица Лили), Здравко Димитријевић, Душан Божић, Иван Чолић, Немања Михајловић, Новак Радуловић, Немања Симић, Зоран Митровић (Гусари), Предраг Васић, Огњен Страњина, Михајло Милидраговић, Урош Скала,

Јован Негић, Алекса Ђођевић, Никола Ристић, Никола Тодоровић, Марко Андрејевић, Итан Буђа, Дејан Степић (Крокодил). Премијера: 11. април 2010

249. ПАЗИ ВАМО **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Милан Марковић, ред.: Бојана Лазић, ас. ред. и драм. педагог: Мила Манојловић, сцен.: Зорана Петров, кост.: Јелена Петровић, кор. и сцен. покр.: Дамјан Кецојевић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Позоришне радионце на тему дискриминације: In Stage Organization (Јелена Јовановић, Јована Винчић, Милица Мићић, Невена Бороја). Улоге: Давид Ибровић (Марко), Исидора Симијоновић )Ивана), Иван Јевтовић (Ђоле), Андријана Тасић (Сузи), Данило Бракочевић (Деки), Јована Стојиљковић (Маша), Иван Ђурић / Зоран Митровић (Матори), Соња Јаничић (Главна фенсерка), Емилија Терзић, Милица Врзић, Тијана Максимовић, Сара Драгићевић, Сузана Марић (Фенсерке), Бојан Живковић, Ахмед Јусуфспахић, Андрија Младеновић (навијачи). Премијера: 9. децембар 2010

2011 250. ВАСИЛИСА ПРЕКРАСНА

Аут.: Миодраг Станисављевић, ред.: Милан Караџић, ас. ред.: Боба Латиновић, кост.: Божана Јовановић, сцен.: Борис Максимовић, комп.: Александар Локнер, кор.: Соња Лапатанов, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Александар Радојичић (Иван Царевић), Борка Томовић (Василиса Прекрасна), Виктор Савић (Змај Огњан), Иван Михаиловић (Игор), Миодраг Радоњић (Василије), Драгољуб Денда (Цар, Храст), Бојана Ординачев (Амфиса), Катарина Марковић (Меланија), Александра Симић (Баба Марта), Горан Јевтић (Створење које једе корење), Андријана Тасић (Вештица), Немања Оливерић (Мачак), Драга Ћирић (Ветар Развигорац), Боба Латиновић (Ветар Развигорац). Премијера: 22. јануар 2011

251. ПРОСИДБЕ (дипломска представа глумаца) ** ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: А. П. Чехов, ред.: Немања Савковић, кост. и сцен.: Ана Радојичић, избор музике: Немања Савковић.Улоге: Вишња Сретеновић, Александар Радојичић, Никола Јовановић. Премијера: 26. фебруар 2011

252. ТОМ СОЈЕР И ЂАВОЉА ПОСЛА

Аут.: Милица Пилетић (према роману Марка Твена „Доживљаји Тома Сојера“), ред.: Јован Грујић, сцен.: Јања Ваљаревић, кост.: Момирка Баиловић, комп.: Срђан Марковић, кор. и сцен. покр.: Бојана Мишић, аут. сонгова: Дејан Ђоновић и Милица Пилетић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Немања Оливерић (Том Сојер), Александра Симић (Тетка Поли), Милош Влалукин (Хаклбери Фин), Виктор Савић (Бен Харпер), Иван Михаиловић (Бен Харпер), Боба Латиновић (Еми Мекблабр Харпер), Андријана Тасић (Беки Тачер), Бранислав Платиша (Судија Тачер), Миљан Прљета (Шериф Гај Клевер), Иван Јевтовић (Индијанац Џо), Драгољуб Денда (Маф Потер), Владан Дујовић (Боб Танер), Борка Томовић (Блади Мери), Ненад Ненадовић (Новинар). Бенд „Крејзи Мисисипи“: Ана Ђокић Брусић (виолина), Милош Николић (труба, удараљке), Бранко Тријић (гитара, удараљке), Срђан Марковић (клавир, вокал), Бранко Марковић (контрабас), Бојана Стаменов, Сашка Јанковић (вокал). Премијера: 13. март 2011

253. НИЈЕ СТРАНАЦ МАЈКЕ МИ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА Копродукција са Чарнијем Ђерићем

Концепт, ред. и сцен. покр.: Чарни Ђерић, драм: Бојан Ђорђев, комп.: Божидар Обрадиновић, кост.: Адријана Симовић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Милош Тимотијевић, Милош Ђорђевић, Мила Манојловић, Боба Латиновић, Нермин Ахметовић, Немања Оливерић, Александар Марковић. Премијера: 7. октобар 2011

254. ШКОЛА РОКЕНРОЛА

Аут.: Милена Деполо (по мотивима филма „Школа рока“), ред.: Бобан Скерлић, сцен.: Александар Станковић, кост.: Татјана Радишић, кор. и сцен. покр.: Дамјан Кецојевић, ас. ред. и драм. педагог: Мила Манојловић, муз. продуцент и комп.: Владимир Граић, кореп.: Иван Мирковић Бамби, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Борис Миливојевић (Џони), Борка Томовић (директорка), Катарина Марковић / Александра Томић (Водитељка), Драга Ћирић (Мама), Ненад Ненадовић / Владан Дујовић (Света), Софија Петковић / Тијана Максимовић (Ана), Зоја Васић / Јана Милосављевић (Ђурђа), Немања Михајловић / Александар Кецман (Марко), Страхиња Божић / Никола Величковић (Урош), Јана Баљак / Анђела Јанковић

(Сања), Немања Станковић / Димитрије Шкорић (Неша), Андрија Младеновић / Лука Павловић (Милош), Драга Тонтић / Ана Нинковић (Ивана), Јана Манчић / Миа Јовановић (Јована), Миона Марковић / Ива Мишовић (Марија), Данило Бракочевић (Дежурни), Горан Јевтић (Довла), Бранислав Платиша (Марков тата). Премијера: 5. новембар 2011

261. НОВА НОВА ГОДИНА

255. СВОЈТА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

262. ТРИ ЧЕКИЋА (О СРПУ И ДА НЕ ГОВОРИМО) **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА Копродукција са Културним центром Инђија

Аут.: Небојша Ромчевић, ред.: Никола Завишић, сцен.: Јања Ваљаревић, кост.: Суна Кажић, муз.: Земља грува, Милош Влалукин, дизајн светла: Никола Завишић, Срђан Цветковић, ас. ред.: Сара Андрејевић. Улоге: Милорад Мандић Манда (Гага), Милош Влалукин (Џони Кеш), Анастасиа Мандић (Биља), Александра Симић (Каћа), Катарина Марковић (Ана), Горан Јевтић (Саша), Андрија Милошевић (Млађа), Немања Оливерић (Маки), Андријана Тасић (Ранка), Виктор Савић (Ика), Боба Латиновић (Драга), Нада Мацанковић / Борка Томовић (Кума), Бојана Ординачев (Деверуша). Премијера: 20. новембар 2011

256. НОВОГОДИШЊА ПЕСМАРИЦА (новогодишња представа) Аут.: Милена Деполо, ред.: Бошко Ђорђевић. Премијера: 17. децембар 2011

2012 257. ПОСЛЕДЊИ ЗМАЈ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Бојана Бабић (по мотивима народне епске песме „Царица Милица и Змај од Јастрепца“), ред.: Милан Караџић, драм.: Милена Деполо, сцен.: Игор Васиљев, кост.: Ивана Васић, комп.: Срђан Марковић, кор. и сцен. покр.: Бојана Мишић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Александар Радојичић / Петар Бенчина (Змај од Јастрепца), Андријана Тасић (Царица Милица), Дејан Луткић (Цар Лазар), Ненад Ненадовић (Југ Богдан), Катарина Марковић (Јелена), Јелена Тркуља (Омаја), Матеја Поповић (Војин Југовић), Никола Ранђеловић (Бошко Југовић), Димитрије Јовановић (Стефан Лазаревић). Премијера: 12. април 2012

258. ИЗА КУЛИСА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Мајкл Фрејн, ред.: Југ Радивојевић, драм. и прев.: Ивана Димић, сцен.: Јања Ваљаревић, кост.: Адријана Симовић, сцен. покр.: Игор Дамњановић, избор муз.: Војкан Ристивојевић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Андрија Милошевић (Далас Лојд), Андријана Тасић (Попи), Ненад Ненадовић (Тим), Катарина Марковић (Доти, Клакет), Горан Јевтић (Гари, Роџер), Бојана Ординачев (Брук, Вики), Јелена Тркуља (Белинда, Флавија), Немања Оливерић (Фредерик, Филип, Шеик), Милош Влалукин (Селсдон, Провалник). Премијера: 9. мај 2012

259. ЦАРЕВ ЗАТОЧНИК

Аут.: Миодраг Станисављевић, ред.: Милан Караџић, драм: Милена Деполо, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Божана Јовановић, комп.: Александар Локнер, кор.: Небојша Громилић, обнова костима: Студио за дизајн Конструкт, Ивана Васић и Ивана Шешлија. Улоге: Владан Дујовић (Цар Птрптрптислав), Маја Лукић (Прицеза Јевдокија), Дејан Луткић (Царева луда), Ивана Локнер (Дворска дама), Александар Радојичић (Џин), Јелена Тркуља (Баба Полексија), Урош Јовчић (Јован), Марко Мак Пантелић (Митар Пјевац, ратар), Милош Влалукин (Станипанислав), Нина Здравковић (Магарац Њако), Михаило Тодоровић (Паметар), Слободан Поповић (Паметар). Балет: Јелена Давидовић, Марија Михаиловић, Наташа Ненадић, Марина Пирнат, Тамара Милосављевић, Ана Бата, Сунчица Симић. Премијера: 11. новембар 2012

260. СНЕЖНА КРАЉИЦА

Aут.: Евгениј Шварц, ред.: Милан Караџић, драм: Милена Деполо, прев.: др Зоран Божовић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Божана Јовановић, кор. и сцен. покр.: Соња Лапатанов, обнова кор.: Небојша Громилић, комп.: Александар Локнер, аут. сонгова: Љубивоје Ршумовић, лутк. и вај. радови: Тихомир Мачковић, спец. еф.: Томислав Маги. Улоге: Маја Лукић / Бојана Грабовац (Герда), Александар Радојичић (Кај), Драга Ћирић (Бакица), Урош Јовчић (Приповедач), Бојана Ординачев (Снежна краљица), Виктор Савић (Саветник), Бранислав Платиша (Краљ), Жарко Степанов (Принц, Северни јелен), Јелена Тркуља (Принцеза), Ивана Локнер (Разбојница), Катарина Марковић (Мала разбојница), Милош Влалукин (Први разбојник), Дејан Степић (Разбојник), Александар Марић (Разбојник). Балет: Нина Здравковић, Наташа Ненадић, Марија Михаиловић, Сунчица Симић, Ана Бата, Јелена Давидовић. Премијера: 11. децембар 2012

Аут.: Милена Деполо, ред.: Бошко Ђорђевић. Премијера: 22. децембар 2012

2013

Аут.: Деана Лесковар, ред.: Јован Грујић, драм. и аут. песме „Ти и ја“: Милена Деполо, сцен.: Љерка Хрибар, кост.: Момирка Баиловић, комп.: Срђан Марковић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Петар Бенчина (Бајра), Јелена Тркуља (Алка), Александар Милковић (Малеш), Урош Јовчић (Уски), Сања Ковачевић (Каћа), Соња Младенов (Милеса), Петар Милићевић (Стаљин), Данило Миловановић / Никола Бошковић (Греца), Александра Симић (Тетка Драга), Драгољуб Денда (Милесин отац), Бранислав Платиша (Стаљинов отац), Борка Томовић (Разредна). Премијера: 25. мај 2013

263. ГОСПОЂА МИНИСТАРКА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Бранислав Нушић, адапт. и ред.: Татјана Мандић Ригонат, сцен. простор: Татјана Мандић Ригонат и Бранко Цвијић, кост.: Ивана Васић и Ивана Шешлија Студио КОНСТРУКТ, комп.: Драшако Аџић, сцен. покр.: Анђелија Тодоровић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Горан Јевтић (Живка), Михаило Тодоровић (Сима Поповић), Милош Влалукин (Чеда Урошевић, зет), Урош Јовчић (Дара, кћи), Катарина Марковић (Рака, синчић), Немања Оливерић (Анка, служавка), Саша Симовић / Растко Вујисић (Пера писар), Виктор Савић (Др Нинковић), Ненад Ненадовић (Риста Тодоровић, почасни конзул Никарагуе), Властимир Велисављевић (Ујка Васа), Драгољуб Денда (Тетка Савка), Бранислав Платиша (Тетка Даца), Александар Радојичић (Соја распуштеница), Александар Горанић (Теча Јаков), Небојша Рако (Миле), Дарко Ивић (Јова поп-Арсин), Стефан Ковачевић (Сава Мишић), Срђа Бјелогрлић (Пера Калинић), Марко Јањић (Госпа Ната, бивша министарка), Ален Алидини, Миљан Миљановић (Жандарми). Премијера: 8. октобар 2013

2014 264. КИША

Аут.: Јелена Поповић, ред.: Даријан Михајловић, сцен.: МАДА Студио, кост.: Студио КОНСТРУКТ (Ивана Васић и Ивана Шешлија), комп. и аранжер: Александар Локнер, сонг „Погледај је како спава“: Ана Бочек, кор.: Небојша Громилић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Мина Ненадовић / Маја Јовановић (Киша), Вељко Кнежевић / Данило Миловановић (Тома), Андријана Оливерић (Гања), Милорад Мандић Манда (Мануш), Јелена Тркуља (Томина мама), Владан Дујовић (Томин тата), Боба Латиновић (Дада), Дејан Луткић (Неспретни столар), Горан Баланчевић (Лутак Чађа, анимација). Балет: Ивана Бербер, Марија Андрић, Ивана Брајовић, Јелена Давидовић, Маја Краговић, Александра Тодоровић, Урош Петронијевић, Немања Наумовски, Марија Михаиловић, Драгиша Драча, Наташа Ненадић. Премијера: 9. фебруар 2014

265. У СТРАХУ СУ ВЕЛИКЕ ОЧИ

Аут.: Милена Деполо, ред.: Милан Караџић, кост. , сцен. , креатор маски: Јелена Стокућа, комп.: Ирена Поповић, кор.: Бојана Мишић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Александар Радојичић / Немања Оливерић (Ђура), Јелена Тркуља / Невена Ристић (Пава), Маја Лукић (Јања), Урош Јовчић (Завиша), Матеја Ђукић / Урош Најкић (Јова). Премијера: 15. март 2014

266. МАЛИ ПРИНЦ (у сарадњи са ФДУ)

Аут.: Антоан де Сент Егзипери, драмат., сцен., и сцен. пок.: Невена Ристић, кост.: Јелена Стокућа, комп.: Александар Локнер. Улоге: Невена Ристић (Девојчица), Душан Матејић (Мали Принц). Плесачи: Recognise crew. Трио на свили: Христина Шормаз, Јелена Димитријевић, Сања Радуловић. Премијера: 26. март 2014

267. МОЈ ЖИВОТ – ИСИДОРА ДАНКАН (у сарадњи са ФДУ) ** ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Драмат.: Јелена Палигорић, ред. икор.: Анка Гаћеш, ментор: Драган Петровић, комп.: Александар Локнер, кост.: Јелена Стокућа. Улоге: Анка Гаћеша (Исидора Данкан), Иван Михаиловић (Гордон Крег), Стојан Ђорђевић (Јесењин), Немања Стаматовић (Ромео), Страхиња Блажић (Млади Аргентинац). Премијера: 9. мај 2014

223

268. САН ЛЕТЊЕ НОЋИ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Вилијем Шекспир, ред.: Ђурђа Тешић, прев.: Велимир Живојиновић, драм.: Милена Деполо, сцен.: Зорана Петров, кост.: Јелисавета Татић Чутурило, комп.: Владимир Пејковић, сцен. покр.: Дамјан Кецојевић и глумци представе, кор.: Небојша Громилић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, ас. ред.: Југ Ђорђевић. Улоге: Небојша Глоговац (Оберон), Андријана Оливерић (Титанија), Дејан Дедић (Пук), Немања Оливерић (Вратило, Пирам), Иван Михаиловић (Лисандер), Урош Јовчић (Деметар), Јована Стојиљковић (Хермија), Јелисавета Караџић (Хелена), Дејан Луткић (Тезеј), Драга Ћирић (Хиполита), Бранислав Платиша (Дуња тесар, Пролог), Владан Дујовић (Фрула крпач мехова, Тизба), Владимир Тешовић (Душица столар, Лав), Стефан Бундало (Њушка котлокрпа, Зид), Александар Милковић (Гладница кројач, Месечина), Бора Ненић (Егеј), Теодора Ристовски (Грашков цвет, вила). Балет: Јелена Давидовић, Лидија Новаковић, Марија Андрић, Марија Михаиловић, Милена Рашуо, Наташа Ненадић, Теодора Бошковић, Нина Здравковић. Премијера: 6. новембар 2014

269. МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ

Аут.: Бранко Ћопић, драмат.: Милица Константиновић, ред.: Марко Манојловић, кост.: Лана Цвијановић, сцен.: Весна Поповић, комп.: Владимир Пејковић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Зоран Цвијановић (Бранко Ћопић, старији), Иван Заблећански (Бранко Ћопић, млађи), Марко Грабеж (Дуле Дабић), Ива Стефановић (Зора Кутић), Александар Ђурица (Јово Скандал), Андреј Шепетковски (Перфект), Михајло Јовановић (Хамид Рус), Ђорђе Стојковић (Крсто Бува), Никола Ранђеловић (Станко Мандић), Александар Ристоски (Ранко Мандић), Матија Живковић (Смрдоња), Михаило Глишовић (Баја Бајазит), Срђан Ивановић (Сав тај простор). Премијера: 23. новембар 2014

270. 39 СТЕПЕНИКА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Патрик Барлоу, прев. иред.: Владимир Алексић, сцен.: Зорана Петров, кост.: Јелена Стокућа, муз. и ефекти: Војин Ристивојевић, сцен. покр.: Дамјан Кецојевић, аут. видео-прилога: Душан Јововић. Улоге: Виктор Савић (Ричард Ханеј), Анастасиа Мандић (Анабела Шмит, Памела, Маргарета), Горан Јевтић (Комичар 1), Андрија Милошевић (Комичар 2). Премијера: 12. децембар 2014

271. ЦРВЕНКАПА (новогодишња представа) Аут.: Милена Деполо, ред.: Даријан Михајловић. Премијера: 16. децембар 2014

2015 272. МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Горан Марковић, ред.: Милан Караџић, драм.: Милена Деполо, комп.: Ирена Поповић сцен.: Борис Максимовић кост.: Драгица Лаушевић кор.: Небојша Громилић. Улоге: Милица Михајловић (Директорка), Урош Јовчић (Мирослав), Небојша Илић (Богдан, заменик директора), Борка Томовић (Гоца, наставница енглеског језика), Немања Оливерић (Ђорђе, наставник српског језика), Боба Латиновић (Дуња, наставница математике), Александра Томић / Андријана Оливерић (Христина, наставница биологије), Андрија Милошевић (Сава, наставник ОТО-а), Александар Радојичић (Шиља, наставник физичког), Зоран Цвијановић (Ћира, наставник уметности), Јелена Тркуља (Сервирка I), Катарина Марковић (Сервирка II), Милош Самолов (Столе, домар) Ненад Ненадовић (Вуксан, шеф рачуноводства) Ања Мит (Боса, дактилографкиња), Владан Дујовић (Коле), Милорад Мандић (Милоје), Нада Секулић (Кева, спремачица у школи), Милош Влалукин (Кевин син), Бојана Ординачев (Кевина снаха). Школски бенд и хор: Констатинос Партос, Марко Кизић, Милан Васиљевић, Милош Кланшчек, Никола Ристић, Огњен Мићовић, Огњен Орешковић, Павле Ерић, Павле Павићевић, Алекса Божић, Андреј Руковски, Борис Падорев, Лазар Петровић, Лука Мијатовић, Урош Најкић, Михајло Гајић, Вељко Кнежевић, Ана Танасковић, Анастасија Биговић, Анђела Хајдук Вељковић, Миа Павловић, Мина Ненадовић, Софија Драгој, Тамара Ременски, Теодора Вујновић, Јелена Косара, Катарина Чупић, Миа Ђурић, Снежана Новчић, Таша Агатуновић, Тамара Томашевић, Лара Полак. Премијера: 2. април 2015

273. ЦРВЕНКАПА

Аут.: Милена Деполо, ред.: Даријан Михајловић, кост. исцен.: Миодраг Табачки, комп.: Александар Локнер, кор.: Небојша Громилић, композиција „Ловац“: Ана Бочек. Улоге: Јелисавета Караџић (Црвенкапа), Александар Радојичић (Вук), Лена Богдановић (Мама), Анастасиа Мандић (Бака), Иван Михаиловић (Ловац), Ненад Ненадовић (Дрво), Александра Томић (Маријета, Жута шумењакиња), Сара Јовановић (Плави шумењак), Невена Божовић (Розе шумењак), Александра Јанковић (Зелена шумењакиња). Балет: Игор Грабовица, Ивана Дубовац, Лидија Новаковић, Мирела Божић Јовановић, Драгиша Драча, Марко Мићић. Премијера: 27. април 2015

224

274. КРАЉ КОМЕДИЈЕ **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Пол Д. Цимерман, ред.: Ана Томовић, прев.: Оливера Миленковић, драм: Милена Деполо, сцен.: Љерка Хрибар, кост.: Момирка Баиловић, комп. и аут. аранжмана: Срђан Марковић. Улоге: Милош Ђорђевић (Руперт Папкин), Борис Комненић (Џери Ленгфорд), Борка Томовић (Марша), Дубравка Мијатовић (Рита), Јелена Тркуља (Ме, Долорес, Кети Лонг, Пијана матора бескућница), Немања Оливерић (Сидни, Гост у Ритином бару, Каубој, Рецепционар, Господин Вирц, Џоно, Камерман, Инспектор Патен, Тони Рендал), Срђан Марковић (Пијаниста и певач), Небојша Рако / Саша Симовић (Обезбеђење, Господин Гангеми, Асистент у студију). Премијера: 12. септембар 2015

275. ЧАРОБЊАК ИЗ ОЗА

Аут.: Милена Деполо (по мотивима романа Ф. Л. Баума), ред.: Сташа Копривица, сцен.: Борис Максимовић, кост.: Магдалена Клашња, комп.: Срђан Марковић, сцен. покр.: Дамјан Кецојевић. Улоге: Јована Стојиљковић (Дороти), Урош Јовчић (Тото), Александар Милковић (Страшило), Зоран Цвијановић (Лимени), Стефан Бундало (Лав), Борис Миливојевић (Оз, велики и моћни), Андријана Оливерић (Западна вештица), Александра Симић (Источна вештица), Катарина Марковић (Северна вештица), Јелена Тркуља (Јужна вештица), Ивана Локнер (Тетка Ем), Никола Малбаша, Немања Стаматовић (Жвакачи, Крилати мајмуни, Стражари, Журкачи). Премијера: 9. новембар 2015

281. ПЕТАР ПАН (обнова представе)

Аут.: Ивана Димић (по роману Џ. М. Барија), ред.: Милан Караџић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Јелена Стокућа, кор.: Мојца Хорват, Небојша Громилић, комп.: Александар Локнер. Улоге: Никола Малбаша (Петар Пан), Јелисавета Караџић (Звончица), Ивана Локнер (Госпођа Дарлинг), Ненад Ненадовић (Господин Дарлинг), Нина Нешковић (Венди), Данило Миловановић / Никола Бошковић (Џон), Павле Орлић / Павле Гајић (Мајкл), Дејан Луткић (Капетан Кука), Душан Матејић (Сми), Јелена Тркуља (Тобелијо), Анђела Јовановић (Тигрица Лили), Лука Мијатовић, Никола Ристић, Теодор Вучковац, Алекса Ђорђевић, Данијел Генџић, Павле Павићевић, Алекса Божић, Урош Најкић, Немања Лукић (Гусари), Огњен Мићовић, Страхиња Марсенић, Александар Чупковић, Матеја Ђукић, Страхиња Азарић, Михајло Ежденци, Филип Шпановић, Стеван Топаловић, Никола Радуловић, Игњат Ђорђевић, Урош Путник (Изгубљени дечаци), Мина Ненадовић, Милица Лазић, Анђела Петковић, Ксенија Аврамовић, Исидора Милић, Ива Јовановић, Тања Станковић (Индијанке), Дамјан Радовић (Крокодил). Премијера: 15. децембар 2016

2017 282. АЛАДИНОВА ЧАРОБНА ЛАМПА

Аут.: Војислав Савић, ред.: Никола Завишић, сцен.: Мираш Вуксановић, кост.: Суна Кажић, комп.: Горан Симоноски, дизајн светла: Никола Завишић. Улоге: Александар Ђурица (Гост), Анастасиа Мандић (Собарица), Милорад Мандић (Незнанац). Премијера: 20. новембар 2015

Аут.: Н. С. Греј, ред.: Милан Караџић, прев.: Србољуб Станковић, драм. и аут. завршног сонга: Милена Деполо, кост.: Драгица Лаушевић, сцен.: Борис Максимовић, видео: Игор Марковић, комп.: Љубомир Нинковић, сцен. покр.: Марија Миленковић. Улоге: Славен Дошло (Аладин), Александра Симић (Аладинова мајка), Данило Лончаревић (Хасан), Ђорђе Стојковић (Јусуф), Александар Радојичић (Абн Асур), Горан Јевтић (Дух), Оливера Бацић (Принцеза Бедр ел Бадур), Боба Латиновић (Зулејка), Бранислав Платиша (Калиф). Премијера: 25. фебруар 2017

2016

283. УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА

276. ЕГЗЕКУТОР **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

277. ЗВЕЗДАРСКИ ВИТЕЗ

Аут.: Маријана Арацки, ред.: Ђурђа Тешић, сцен.: Герослав Зарић, кост.: Зора Мојсиловић, комп.: Александар Локнер, кор. и сцен. покр.: Дамјан Кецојевић, сарадник сцен.: Вања Канингтон. Улоге: Александар Радојичић (Витез Звездан), Јелена Тркуља (Принцеза Нера), Стефан Бундало (Краљ Грдан), Виктор Савић (Влада Балада), Ђорђе Стојковић (Гвотден), Боба Латиновић (Данина), Александар Милковић (Вештица Огњенка), Владимир Тешовић (Слуга). Премијера: 20. март 2016

278. ТОМ СОЈЕР И ЂАВОЉА ПОСЛА (обнова представе)

Аут.: Милица Пилетић (по роману Марка Твена), ред.: Јован Грујић, сцен.: Јања Ваљаревић, кост.: Момирка Баиловић, комп.: Срђан Марковић, кор. и сцен. покр.: Бојана Мишић и Небојша Громилић, аут. сонгова: Дејан Ђоновић, Милица Пилетић. Улоге: Душан Матејић (Том Сојер), Александра Симић (Тетка Поли), Немања Стаматовић (Хаклбери Фин), Александар Милковић (Бен Харпер), Боба Латиновић (Еми Мекблабр Харпер, Ива Стефановић (Беки Тачер), Бранислав Платиша (Судија Тачер), Милош Влалукин (Шериф Гај Клевр), Дејан Луткић (Индијанац Џо), Бора Ненић (Маф Потер), Владан Дујовић (Боб Танер), Борка Томовић (Блади Мери), Ненад Ненадовић (Новинар). Бенд „Крејзи Мисисипи“: Ана Ђокић Брусић (виолина), Владимир Јовановић (труба, удараљке), Вук Мирашевић (гитара, удараљке), Срђан Марковић (клавир, вокал), Бранко Марковић (контрабас), Бојана Стаменов / Сашка Јанковић (вокал). Премијера: 20. април 2016

279. ДАН ОДЛУКЕ

Аут.: Кит Редин, ред.: Марко Манојловић, драм.: Милена Деполо, прев.: Мила Манојловић, комп.: Владимир Пејковић, сцен.: Весна Поповић, кост.: Драгица Лаушевић. Улоге: Марко Грабеж (Бил), Зоран Цвијановић (Карл), Катарина Гојковић (Мејм), Андријана Оливерић (Лора), Немања Оливерић (Томи, Венди, Стефан), Ненад Ненадовић (Г. Конел, Г. Кабот, Г. Кувер, Г. Кленси), Катарина Марковић (Хелен), Александар Милковић (Еван), Владан Дујовић (Телер), Драга Ћирић (Конобарица). Премијера: 28. октобар 2016

280. ПЕПЕЉУГА

Аут.: Игор Бојовић, ред.: Ива Милошевић, сцен.: Горчин Стојановић, кост.: Борис Чакширан, комп.: Владимир Пејковић, кор.: Борис Чакширан, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Јелена Тркуља (Пепељуга, Урош Јовчић (Принц), Катарина Гојковић (Зла маћеха), Теодора Ристовски (Прва полусестра), Борка Томовић (Друга полусестра), Боба Латиновић (Нараторка, Добра вила), Драга Ћирић (Тетка Јага), Владан Дујовић (Краљ). Балет: Наташа Шмелц, Тамара Пјевић, Јана Миленковић, Мина Контић. Премијера: 19. новембар 2016

Аут.: Милена Деполо, ред.: Татјана Мандић Ригонат, сцен. и кост.: Ивана Васић, комп.: Ирена Драговић Поповић, кор.: Анђелија Тодоровић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Сања Марковић (Талија), Александар Ристоски (Нестор), Катарина Марковић (Вила Сивила), Вања Милачић (Вила Добрила), Александра Симић (Вила Мастила), Ивана Локнер (Вила Безбацила), Бојана Ординачев (Вила Стила), Јелена Живковић (Вила Мила), Урош Јовчић (Мачак), Ненад Ненадовић (Краљ), Боба Латиновић (Краљица), Милош Влалукин (Краљ суседни), Катарина Гојковић (Краљица суседна), Александар Кецман (Батлер), Драга Ћирић (Дадиља). Премијера: 20. мај 2017

284. ПОШТЕНИ ПРОВАЛНИК **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Дарио Фо, ред.: Милан Караџић, прев. и драм.: Милена Деполо, сцен.: Борис Максимовић, кост.: Драгица Лаушевић, комп.: Саша Милошевић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Александар Радојичић (Провалник), Катарина Марковић (Провалникова жена), Виктор Савић (Човек), Борка Томовић (Жена), Александра Томић / Теодора Ристовски (Ана), Немања Оливерић (Антонио), Специјални гост (Други провалник). Премијера: 13. октобар 2017

285. ФЛОРЕНТИНСКИ ШЕШИР **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Ежен Лабиш, адапт. и ред.: Даријан Михајловић, прев.: Иванка Павловић, комп.: Александар Локнер, сцен.: Аљоша Спајић, кост.: Ивана Васић, кор.: Небојша Громилић. Улоге: Дејан Луткић (Фадинар), Горан Јевтић (Нонанкур), Зоран Цвијановић (Бопертуи), Владан Дујовић (Везине), Драгољуб Денда (Тардиво), Урош Јовчић (Бобен), Александар Радојичић (Емил Таверније), Ненад Ненадовић (Феликс), Милош Влалукин (Ахил де Розалба, сват), Теодора Ристовски (Елен), Лена Богдановић (Анаис, гошћа), Катарина Гојковић (Бароница де Шампињи, сват), Јелена Тркуља (Клара модискиња), Ивана Локнер (Виржини), Саша Нићифоровић (Каплар, сват, гост), Вања Јовановић (сват, гошћа), Митра Младеновић (сват, гошћа), Ђорђе Крећа (сват, гост), Мина Ненадовић (сват), Вељко Кнежевић (сват). Музичари: Лука Лопичић (хармоника), Никола Тавић (клавир). Премијера: 10. децембар 2017

2018 286. ПИТАМ СЕ, ПИТАМ КОЛИКО САМ БИТАН

Аут.: Ерленд Лу, драмат.: Милена Деполо, ред.: Јана Маричић, сцен.: Вељко Стојановић, кост.: Снежана Вељковић, комп.: Божидар Обрадиновић, сцен. покр.: Маја Калафатић, сцен. гов.: Дијана Маројевић. Улоге: Стефан Бундало (Курт), Александар Милковић (Буд), Милош Влалукин (Приповедач 1), Теодора Ристовски (Приповедач 2), Јелена Тркуља (Приповедач 3). Премијера: 1. април 2018

287. РОБИН ХУД

Аут.: Слободан Обрадовић (по мотивима романа Гилберта, Диме и Финмора), ред.: Вељко Мићуновић, сцен.: Весна Поповић, кост.: Мариа Марковић Милојев, комп.: Ирена Поповић, кор.: Небојша Громилић. Улоге: Александар Вучковић (Робин Худ), Јелена Тркуља (Маријана), Немања Оливерић (Шериф од Нотингема), Виктор Савић (Принц Џон), Катарина Гојковић (Дадиља), Драга Ћирић (Краљица), Михаило Лаптошевић (Мали Џон), Бранислав Платиша / Марко Гверо (Калуђер Так), Марко Јањић (Краљ Ричард), Ненад Ненадовић (Робинов отац), Михаило Перишић (Вил Први), Михајло Јовановић (Вил Други). Премијера: 7. октобар 2018

288. ОЛИВЕР ТВИСТ

Аут.: Чарлс Дикенс, драмат.: Милена Деполо, ред.: Милан Караџић, сцен.: Борис Максимовић, кост.: Драгица Лаушевић комп.: Ирена Поповић, кор.: Небојша Громилић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић, дизајн светла: Срђан Цветковић. Улоге: Павле Орлић / Данило Арнаутовић (Оливер Твист), Урош Јовчић (Приповедач Врдалама), Немања Оливерић (Фејгин), Реља Васић / Никола Брун (Врдалама), Теодора Ристовски (Ненси), Милош Влалукин (Сајкс), Ненад Ненадовић (Браунло), Ива Пејовић / Дуња Станковић (Роуз), Марко Гверо (Бамбл), Катарина Гојковић (Госпођа Корни), Амар Ћоровић (Монкс), Бранислав Платиша / Бора Ненић (Соубери, Џајлс, Продавац књига), Александра Симић (Госпођа Соубери, Госпођа Бедвин), Драгољуб Денда (Гримвиг), Александар Кецман (Боби), Александар Чупковић / Алекса Божић (Ноа), Милена Дракулић / Ленка Лисјак (Шарлота), Нађа Кнежевић, Андријана Јевремовић, Милош Јевтовић, Никола Радуловић, Страхиња Азарић, Никола Милановић, Филип Шпановић, Немања Павловић, Игњат Ђорђевић, Вељко Тривуновић, Павле Гајић, Тијана Чучковић, Ива Јосески, Тара Бабић, Љиљана Словић (Деца из сиротињског дома, Деца из Фејгинове банде, грађани). Премијера: 22. октобар 2018

2019 289. ВРТЕШКА **ВЕЧЕРЊА СЦЕНА

Аут.: Артур Шницлер, ред. и видео-арт: Даријан Михајловић, прев.: Боривој Герзић, сцен.: Весна Поповић, кост.: Лана Цвијановић, комп.: Александар Локнер, додатна муз.: Ана Крстајић, сцен. покр.: Мирко Кнежевић. Улоге: Милутин Милошевић (Блудница), Урош Јовчић (Војник), Јелена Тркуља (Собарица), Милан Колак (Млади господин), Лена Богдановић (Млада супруга), Горан Шушљик (Муж), Теодора Ристовски (Слатка мала), Милош Влалукин (Песник), Катарина Гојковић (Глумица), Дејан Луткић (Гроф). Премијера: 1. април 2019

290. КОЊИЋ ГРБОЊИЋ

Аут.: Браћа Плесњаков, ред.: Ива Милошевић, прев.: Даница Илић, сцен.: Горчин Стојановић, кост.: Борис Чакширан, комп.: Владимир Пејковић, сцен. покр.: Ирена Шаровић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Јоаким Тасић (Иван), Милица Сужњевић (Коњић Грбоњић), Владан Дујовић (Цар, Кит), Катарина Гојковић (Саветник, Сељак, Звезда, Гргеч), Драга Живановић (Старац, Градоначелник, Трговац, Месец), Боба Латиновић (Данило, Трговац, Звезда, Харинга), Ивана Локнер (Гаврило, Звезда, Делфин), Александра Симић (Кобила, Трговац, Сунце, Делфин), Јелена Тркуља (Цар Девојка, Сељак, Бунар). Премијера: 13. октобар 2019

291. НЕМУШТИ ЈЕЗИК

Аут.: Миодраг Станисављевић, ред.: Милан Караџић, драм: Милена Деполо, сцен.: Борис Максимовић, кост.: Зора Мојсиловић, комп.: Ирена Поповић, сцен. покр.: Марта Бјелица, кор.: Небојша Громилић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић. Улоге: Вукашин Јовановић (Бедни Гашо), Теодора Ристовски (Змијски цар, Пас, Вилењак), Андријана Оливерић (Гвоздензуба, Гусан), Катарина Марковић (Врачара, Срцопуц), Срна Ђенадић (Принцеза, Гуска, Руга, Жаба, Птић, Травка), Миона Марковић (Змијска принцеза, Букавац, Руга, Гуска, Жаба, Птић, Травка) , Бојана Стојковић (Баук, Гуска, Жаба, Руга, Птић, Травка), Оливера Бацић (Гуска, Жаба, Птица, Руга, Травка, Коњ). Премијера: 14. децембар 2019

2020 292. СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА

Аут.: Љубивоје Ршумовић, ред.: Снежана Тришић, драм.: Ана Јанковић, сцен.: Љубица Петровић, кост.: Милица Грбић Комазец, комп.: Срђан Марковић, сцен. покр.: Марија Миленковић, сцен. гов.: др Љиљана Мркић Поповић Улоге: Марта Богосављевић (Снежана), Ненад Ненадовић (Огледало), Андријана Оливерић (Грдана), Александар Кецман (Принц, Жабац), Милош Влалукин (Ловац), Марко Павловић (Мудриша), Драган Петровић (Драгиша), Никола Штрбац (Љутиша), Никола Воштинић (Стидиша), Лука Грбић (Глупиша), Теодор Винчић (Плачиша), Реља Јанковић (Спавиша) Премијера: 13. октобар 2020

2021 293. МАЧОР У ЧИЗМАМА

Аут.: Игор Бојовић, ред.: Југ Радивојевић, сцен.: Југ Радивојевић, кост.: Татјана Радишић, комп.: Момчило Бајагић Бајага и Александар Локнер, кор.: Милица Церовић, сцен. покр. и ас. ред.: Игор Дамњановић, сцен. гов.: Радован Кнежевић Улоге: Александар Радојичић (Млинар Жил, Мачор Фјодор), Ненад Ненадовић (Петит), Милош Влалукин (Жерар), Урош Јовчић (Тодор), Горан Јевтић (Мсје Жак), Виктор Савић (Генерал Ле Бре), Зоран Цвијановић (Краљ Луј Заборавни), Катарина Марковић (Виконтеса Агнеса), Борка Томовић (Принцеза Анастазија), Игор Дамњановић (Див Ле Гиш) Премијера: 16. мај 2021

294. ХАЈДИ

Аут.: Јохана Шпири, драмат.: Милена Деполо, ред.: Ђурђа Тешић, сцен.: Исидора Спасић, кост.: Зора Мојсиловић, комп.: Владимир Пејковић, сцен. покр.: Дамјан Кецојевић Улоге: Миа Јовановић (Хајди), Милица Сужњевић (Клара, Сељанка, Ехо, Белка, Снешка, Приповедач), Урош Јовчић (Петар, Црквењак, Ехо, Сељак, Приповедач), Немања Оливерић (Деда, Себастијан, Ехо, Сељак, Приповедач), Јелена Тркуља (Петрова бака, Госпођица Ротенмајер, Мркуша, Ехо, Сељанка, Приповедач), Боба Латиновић/Катарина Гојковић (Тетка Дета, Кларина бака, Ехо, Сељанка, Чешљугар, Приповедач), Бранислав Платиша (Свештеник, Господин Сеземан, Турчин, Ехо, Сељак, Приповедач) Премијера: 19. јун 2021

ЛЕГЕНДА аут. – аутор, лект. – лектор, прев. – превод, ред. – редитељ, драм. – драматург, драмат. – драматизација, сцен. – сценограф, кост. – костимограф, комп. – композитор, кореп. – корепетитор, дир. – диригент, кор. – кореограф, ас. – асистент, пом. – помоћник, адапт. – адаптација, муз. сар. – музички сарадник, сар. сцен. – сарадник сценографа, светл. еф. – светлосни ефекти, слик. рад. – сликарски радови, сцен. покр. – сценски покрет, сар. – сарадник, проф. – професор

225

РЕПЕРТОАР ПОЗОРИШТА БОШКО БУХА (1951–1962 )1 СЦЕНА ЛУТАКА 1. ЗА СЛОБОДУ

Аут.: Мирослав Томић, ред.: Момчило Милошевић, декор: Јован Крижек, лутке: Луција Бончов Вебер, кост.: Стана Церај Церић. Улоге: I ДЕО ОГАЊ ОСВЕТНИКА: Михајло Никићевић (Мула Јусуф), Сава Живанчевић (Мехмед-ага), Борис Андрусевић (Мус-ага, Хасан Бимбаша), Чедомир Журавица (Аганлија), Небојша Тиосављевић (Кучук Алија), Душан Лончаревић (Дервиш-ага), Милан Срдоч (Старац Фочо), Михајло Никићевић (Црни Ђорђе), Небојша Тиосављевић (Илија Бирчанин). II ДЕО ПОД ЗАСТАВОМ СЛОБОДЕ: Милена Бошковић (Мати), Небојша Тиосављевић (Јова, њен син), Милан Срдоч (Деда), Душан Лончаревић (Сусед), Душанка Радовић (Сусетка), Драгица Кулпинчевић, Олга Марковић, Невенка Доричић (Малиша). Премијера: 22. новембар 1951

2. ШИЉА И ЋИРА

Аут.: Михаил Пилер, ред: Момчило Милошевић, декор: Јован Крижек, лутке: Луција Банчов Вебер, кост.: Стана Церај Церић. Улоге: Бранка Биро, Душанка Радовић, Јелка Бошњаковић (Шиља), Олга Вујић, Олга Марковић, Невенка Добричић (Ћира), Милан Срдоч, Борис Андрусевић (Краљ) Љубица Радовић, Бранка Биро, Јелка Бошњаковић, Душанка Радовић (Принцеза), Небојша Тиосављевић, Чедомир Журавица (Дух, Крчмар), Олга Вујић, Олга Мирковић, Невенка Добричић (Куварица) Милена Бошковић, Драгица Кулпинчевић (Вештица и Ђаво), Риста Ђорђевић, Душан Лончаревић (Чувар дворца). Премијера: 19. март 1952

3. САН МАЛЕ ЗВЕЗДАНЕ

Аут.: Душан Лончаревић, ред.: Д. Живановић, муз.: Едвард Григ, кор.: Даница Живановић, декор: Јован Крижек, лутке: Луција Банчов Вебер, кост.: Стана Церај Церић. Улоге: Милан Срдоч (Звездана), Михајло Никићевић (Чобанин Зоран, Злорад господар), Небојша Терзић, Душанка Тиосављевић (Зечићи), Олга Марковић, Невенка Доричић (Лептири), Олга Вујић, Милена Бошковић (Печурке), Олга Вујић, Невенка Доричић, Олга Марковић, Милена Бошковић (Чобанке), Милена Бошковић (чита текст). Премијера: 1. јун 1952

4. ЗЛАТНА РИБИЦА

Аут.: Јосип Кулунџић (по Пушкину), ред.: Предраг Динуловић, декор и кост.: Нина Хајдин, муз.: Душан Митровић. Улоге: Милан Срдоч, Михајло Никићевић (Деда), Милена Бошковић (Баба), Невенка Добричић (Нева, њихова унука), Олга Марковић (Марин, тесар), Небојша Терзић (Благајник), Михајло Никићевић, Бранислав Митић (Судија), Душанка Тиосављевић (Ђиво, његов син), Драгомир Ђокић (Тамничар), Небојша Терзић, Бранислав Митић (Маринови другови), Рајко Лаловић, Драгомир Ђокић (Слуге). Премијера: 21. децембар 1952

5. МАЧАК ТОША

Аут.: Јован Алексић (по причи Бранка Ћопића), ред.: Радивоје Лола Ђукић, ас. ред.: Србољуб Станковић, муз.: Коста Михајловић, сцен.: Јован Крижек, кор.: Даница Живановић, кост. и маске: Сава Рајковић. Улоге: Небојша Терзић (Мачак Тоша), Милан Срдоч (Клемпа, пас), Михајло Никићевић (Чича Триша, млинар), Бранислав Митић (Винко, крчмар), Драгомир Ђокић (Скитница), Олга Вујић (Сељанка), Небојша Терзић (Директор циркуса), Олга Марковић (Циганка, власница мечке), Бранислав Митић (Мечка), Милена Бошковић (Власница белог миша), Небојша Терзић (Власник вртешке), Невенка Доричић (Зец), Душанка Тиосављевић (Пољски миш), Олга Вујић (Бели миш), (Продавци и купци на вашару). Балет у II чину (по музици Штрауса и Валдтојфела) игра циганке: Олга Митровић, игра пајаца и играчице: Олга Вујић и Невенка Доричић. Клавирска пратња: Мира Јакшић, флаута: Владимир Пајевић, труба: Јосип Петраш, фагот: Иван Болфан. Премијера: 22. фебруар 1953

6. ПАЈАЦИ-ЈУНАЦИ

Аут.: Михајло Никићевић, ред.: Радивоје Лола Ђукић, декор: Јован Крижек, кост.: Ерих Декер, лутке: Ерих Декер, муз.: Душан Митровић. Улоге: Душанка Тиосављевић (Шиља, пајац-јунак), Олга Вујић (Ћира, пајац-јунак), Невенка Доричић (Спира, пајац-јунак), Борис Андрусевић (I Разбојник), Михајло Никићевић (II Разбојник), Бранко Митић (Краљ), Олга Марковић (Принцеза), Небојша Тиосављевић (Саветник), Милена Бошковић (Дворска луда), Ангелина Станковић (Официр), (Војници, Дворјани, Играчи, Певачи). Премијера: 22. новембар 1953

7. ВИЛА ЛУТАКА (балет у два чина од Јозефа Бајера)

Аут.: Србољуб Станковић, кор.: Даница Живановић, декор: Јован Крижек, кост. и лутке: М. Глишић. Улоге: М. Никићевић (Продавац), Б. Андрусевић (Поштар), О. Вујић (Собарица), Д. Тиосављевић (Девојчица), Б. Стојановић, З. Ференчић (Сељанчићи), Б. Митић (Купац), М. Томашевић, В. Христић (Његова деца). Лутке: А. Росић (Добошар), О. Вујић (Зечићи), Н. Доричић, Б. Андрусевић (Тиролци), О. Марковић (Беба), Н. Доричић (Црнац, Кинескиња, Вила лутака), О. Марковић (Шпањолка, Халекин), О. Вујић, Н. Доричић (Пјеро и Пјерета), О. Марковић, Н. Доричић (Клизачице), О. Вујић, О. Марковић (Менует), М. Никићевић, Н. Доричић, О. Марковић (Кинеска игра), Н. Доричић, М. Никићевић, О. Марковић, Б. Митић, А. Росић, О. Вујић (Снежне пахуљице). За клавиром: Г. Поповић. Текст чита: И. Јонаш. Премијера: 17. јануар 1954

8. ДЕДА И РЕПА (дечја опера од М. Јорданског)

Аут.: О. Висоцкаја, ред.: Србољуб Станковић, прев.: М. Алечковић, декор, кост. и лутке: Е. Декер, звучни еф.: Б. Андрусевић. Улоге: Б. Митић (Деда), А. Росић (Бака),О. Вујић (Унука), Б. Андрусевић (Куца), О. Марковић (Маца), Н. Доричић (Миш). Солисти и хор Дечјег позоришта Увежбали: М. Поповић и Д. Митровић. За клавиром: Г. Поповић. Премијера: 17. јануар 1954

9. АЛАДИНОВА ЧАРОБНА ЛАМПА

Аут.: Радивоје Лола Ђукић, ред.: Србољуб Станковић, кор.: Даница Живановић, ас. ред.: Милена Бошковић, муз.: Душан Митровић, декор, кост. и лутке: Ерих Декер, спец. еф.: Павле Михајловић и Радомир Анђелковић. Улоге: Душанка Тиосављевић (Аладин), Звонко Ференчић (Магребљанин – Чаробњак), Бранислав Митић (Султан), Олга Марковић (Бадрул-Будур, султанова кћер), Борис Андрусевић (Везир, Читач), Невенка Доричић (Ахмет, друг Аладинов), Бора Стојановић (Лампин дух, Прстенов дух), Воја Христић (Заповедник страже), Олга Вујић (Слушкиња), Милена Бошковић (Глас Шехерезаде, Глас свезнајућег камена), Ангелина Станковић, Невенка Доричић (Играчице). Премијера: 6. мај 1954

9. ЧАРОБНИ ШЕШИР

Аут.: Роберт Адолф Штемпле, ред.: Душан Владисављевић, к. г., муз.: Душан Митровић, декор: Јован Крижек, лутке: Ерих Декер, пом. ред.: Милена Бошковић. Улоге: Душанка Тиосављевић (Ђокица), Бора Стојановић (Председник општине Будалинци), Невенка Доричић (Ружица, његова кћер), Бранко Митић (Жарко Батина, пандур), Борис Андрусевић, Звонко Ференчић, к.г. (Краставац, опасан чаробњак), Олга Милошевић (Тетка Перса), Бора Стојановић (Управник позоришта). Остали ликови: Жаба, миш, лептир, крокодил. Премијера: 4. јули 1954

10. КНЕГИЊИЦА НА ЗРНУ ГРАШКА

Аут.: Роберт Биркнес (по Андерсену), ред.: Душан Владисављевић, к. г., муз.: Душан Митровић, декор и лутке: Ерих Декер, пом. ред.: Милена Бошковић. Улоге: Кора Ајхер (Кнегињица), Олга Милошевић (Њен брат), Душанка Тиосављевић (Краљевић), Звонко Ференчић, к. г. (Доктор који све лечи), Бранко Митић (Слуга, који све ради наопако), Невенка Доричић (Дворска дама, коју све боли), Бора Стојановић (Краљ), Даница Бојанић (Краљица). Премијера: 18. новембар 1954

11. ТЕЛЕНЦЕ МУРКО

Аут.: Франце Бевк, ред.: Милан Срдоч, Слободан Стојановић, Драгутин Добричанин, прев.: Мајда Мијовић, декор и лутке: Ерих Декер, Вукосава Николин, муз.: Војислав Симић. Улоге: СЕЉАЧЕ И ВУК: Душанка Тиосављевић, Даница Бојанић (Сељаче), Борис Андрусевић (Вук), Кора Ајхер (Лисица), Бранко Митић (Ловац); ТРБУЦ И РАЗБОЈНИК: Звонко Ференчић, к. г.( Трбуц), Невенка Доричић (Тетка Циција), Борис Андрусевић (Разбојник), Бранко Митић (Жандарм), Олга Милошевић (Пас Буц), Кора Ајхер (Коза Белка); ТЕЛЕНЦЕ МУРКО: Душанка Тиосављевић (Теленце), Милена Бошковић (Тета Лија), Борис Андрусевић (Чика Вуја), Олга Милошевић (Зека). Премијера: 20. јануар 1955

12. КЕКЕЦ

Аут.: Јосип Вандот, драмат.: Војмил Рабадан, ред.: Србољуб Станковић, декор и лутке: Ерих Декер, песме: Марјан Козина, дир.: Душан Митровић. Улоге: Душанка Тиосављевић, Кора Ајхер (Кекец), Невенка Доричић (Тинка, његова сестрица), Милена Бошковић, Даница Бојанић (Њихова мајка), Олга Милошевић (Мена, сироче ), Борис Андрусевић (Беданец), Звонко Ференчић, к. г. (Кособрин),Бранко Митић (Пастир Мишњек). Премијера: 30. април 1955

13. ЗЕКА НАДУВЕНКО

Аут.: Сергеј Михалков, ред.: Србољуб Станковић, прев.: Бранислав Крављанац и Б. Андрусевић, декор и лутке: Ерих Декер. Улоге: Борис Андрусевић (Ловац Шепртља, Сури вук), Небојша Терзић (Зека Надувенко), Кора Ајхер (Зечица), Зоран Стојиљковић (Стари зец), Милена Бошковић (Стара зечица, Риђа лисица), Душанка Тиосављевић (Први зечић, Други зечић), Олга Милошевић (Трећи зечић). Премијера: 26. фебруар 1956

14. КОПЕЛИЈА (балет лутака)

Аут.: Лео Делиб, кор.: Даница Живановић, сцен.: Миомир Денић, нацрт лутака и кост.: Мира Глишић, лутке: Љубица Банчов Вебер, инструментација: Срђан Барић, текст: Љубиша Ђокић. Улоге: Елвира Бошчак (Копелија), Бранко Митић, Звонко Ференчић, к. г. (Копелијус), Олга Милошевић (Сванилда), Небојша Терзић (Франц), Душанка Тиосављевић (Супарница), Зоран Стојиљковић (Бележник), Милена Бошковић (Његова жена), Кора Ајхер (Сељанчица), Борис Андрусевић (Победа), Даница Балубџић (Црнац), Предраг Грујић (Пајац). Премијера: 6. мај 1956

15. АЛАДИНОВА ЧАРОБНА ЛАМПА

Аут.: Радивоје Лола Ђукић, ред.: Србољуб Станковић, декор и лутке: Ерих Декер, муз.: Душан Митровић, игру поставила и увежбала: Олга Милошевић. Улоге: Милена Бошковић (Глас Шехерезаде, Заповедник страже), Борис Андрусевић (Читач, Прстенов дух, Лампин дух), Небојша Терзић (Магребљанин, чаробњак), Душанка Тиосављевић (Аладин), Олга Милошевић (Ахмет, његов друг, Слушкиња), Момчило Животић (Велики везир), Бранко Митић (Султан), Кора Ајхер (Бадрул-Будур, његова кћер), Н. Терзић, Б. Андрусевић, О. Милошевић (Играчице). Премијера: 16. јануар 1956

16. КУЋИЦА МЕДЕЊАК

Аут.: Мирослав Стехлик, прев. и ред.: Мирослав Беловић, к. г., сцен.: Миомир Денић, лутке и кост.: Карло Булић, муз.: Душан Митровић, ас. ред.: Небојша Терзић, кор.: Даница Живановић, идејна скица за завесу: Евгенија Ребезов. Улоге: Небојша Терзић (Кум Новак), Олга Милошевић (Кума Кадлечкова), Јелена Даскаловић (Гонзик, јеленче), Душанка Тиосављевић (Јењик), Кора Ајхер (Марженка), Момчило Животић (Лисац), Небојша Терзић (Деда), Милена Бошковић (Баба), Борис Андрусевић (Јазавац), Југослав Пантић (Шумар). Остали ликови: Зечеви, сова Мудрица, ноћни цвет, печурке и голуб писмоноша. Премијера: 28. април 1957

17. БАЈКА О СЛОВИМА

Аут.: Оскар Данијел Бачек, ред.: Србољуб Станковић, прев.: Влада Вукмировић, декор и лутке: Вукосава Николин, муз.: Душан Митровић, ас. реж.: Небојша Терзић, инсп.: Благородна Милићевић. Улоге: Олга Милошевић (Плишан, меца), Душанка Тиосављевић (Скок, мајмунче), Кора Ајхер (Марица, девојчица, Маричина лутка), Небојша Терзић (Слово А), Момчило Животић (Слово И), Борис Андрусевић (Слово О), Милена Бошковић (Баба). Премијера: 7. јул 1957

18. ИЗГУБЉЕНА СВИРАЛА

Аут.: Јован Алексић, ред.: Србољуб Станковић, декор и лутке: Вукосава Николин, муз.: Срђан Барић. Улоге: Небојша Терзић (Свирач), Борис Андрусевић (Медгег), Милена Бошковић (Зец Прикан), Мирослав Хлушичка (Дечко), Кора Ајхер (Марица), Момчило Животић (Пас, Мајстор), Душанка Тиосављевић (Мајмун), Олга Милошевић (Медвед). Премијера: 13. децембар 1957

21. КУТИЈА СА ИГРАЧКАМА

Аут.: Клод Дебиси, ред. и кор.: Даница Живановић, декор: Миомир Денић, лутке: Вукосава Николин, ас. кор.: Олга Милошевић, муз. редактор: Душан Митровић, текст: Бранислав Крављанац, инсп.: Благородна Ковачев. Улоге (лутке): Олга Милошевић (Луткица), Борис Андрусевић (Војник), Кора Ајхер (Полишинел), Душанка Тиосављевић (Пјеро), Милена Бошковић (Харлекин), Лепојка Недић (I Девојка), Божидар Труц (II Девојка), остале лутке (црнац, полицајац, добошар, капетан, пастир, гушчарица, војници, тобџија, деца, слон, жирафа, лав, гуске, јагањци).

22.У ЦАРСТВУ БАЈКИ (МОЈА МАЈКА ГУШЧАРИЦА) Морис Равел

Улоге: Кора Ајхер (Принцеза Флорина), Божидар Труц (Старица), Лепојка Недић, Кора Ајхер, Душанка Тиосављевић (Лепотица), Борис Андрусевић, Олга Милошевић (Принц), Борис Андрусевић (Змај), Душанка Тиосављевић, Кора Ајхер (Змајева принцеза). Остали ликови: Дворјани, кинези и кинескиње. Текст чита: Милутин Бутковић. Премијера: 1. децембар 1959

23. ПИНОКИО

Аут.: Е. Борисова (по бајци А. Н. Толстоја), ред.: Живомир Јоковић, прев.: Живомир Јоковић, декор: Миомир Денић, лутке, кост. и маске: Вукосава Николин, муз.: Душан Митровић, сцене мачевања поставио: проф. Константин Егер, инсп.: Благородна Ковачев. Улоге: Милутин Бутковић (Чика Карло), Драган Петровић (Карабас-Барабас), Живојин Мишчевић (Краљ), Станимир Аврамовић (Заповедник страже), Борис Андрусевић (Први стражар), Божидар Труц (Други стражар), Лепојка Недић (Лисица Алиса), Момчило Животић (Мачак Базилио). Лутке: Душанка Тиосављевић (Пинокио), Божидар Труц (Артемон), Олга Милошевић (Малвина, Жабе), Милена Бошковић (Пјеро), Борис Андрусевић (Акробати), Кора Ајхер (Малецка), Лепојка Недић (Миш), Божидар Труц, Милена Бошковић (Корњача). Премијера: 2. март 1960

24. ПРИНЦ И МЕДВЕД

Аут.: Марија Хроњикова – ЧАРОБЊАК МАФРАКАН, аут.: Милан Новак – НЕСТАШНО ПАЧЕ, аут.: О. Герњетова, ред.: Живомир Јоковић, прев.: Живомир Јоковић, лутке: Вукосава Николин, муз.: Душан Митровић, декор: Ж. Јоковић и Владимир Петровић, инсп.: Благородна Ковачев. Улоге: Кора Ајхер, Борис Андрусевић, Милена Бошковић, Олга Милошевић, Лепојка Недић, Душанка Радовић и Божидар Труц. У улози девојчице: Душанка Радовић. Премијера: 20. децембар 1960

25. ГУЛИВЕР У ЗЕМЉИ ЛУТАКА

Аут.: Јозеф Пер и Лео Спачил, ред.: Живомир Јоковић, прев.: Борислав Мркшић, лутке: Вукосава Николин, муз.: Срђан Барић, декор: Вукосава Николин и Живомир Јоковић, ас. ред.: Олга Милошевић, лект.: Бранивој Ђорђевић, инсп.: Душан Рељић. Улоге: Душанка Радовић (Аница), Станислав Терзин (Перица), Божидар Труц (Гуливер, човек из гледалишта). Лутке: Олга Милошевић (Беба), Душанка Радовић (Добри лутак), Милена Бошковић (Зли лутак), Вера Петковић (Доктор), Вера Петковић (Алик, пас). Премијера: 17. децембар 1961

19. ГУЛИВЕР У ЗЕМЉИ ЛУТАКА

Аут.: Јозеф Пер и Лео Спачил, ред.: Живомир Јоковић, прев.: Борислав Мркшић, лутке: Вукосава Николин, декор: Вукосава Николин и Живомир Јоковић, муз.: Срђан Барић, ас. ред.: Олга Милошевић, лект.: Бранивој Ђорђевић, инсп.: Душан Рељић. Улоге: Душанка Радовић (Аница), Станислав Терзин (Перица), Божидар Труц (Гуливер, човек из гледалишта). Лутке: Олга Милошевић (Беба), Душанка Радовић (Добри лутак), Милена Бошковић (Зли лутак), Вера Петковић (Доктор, пас Алик). Премијера: 4. октобар 1958

20. УРА ЗА СУНЦЕ И КИШУ

Аут.: Хеп Фан Делфт, ред.: Србољуб Станковић, прев.: Вера Брзић, лутке и декор: Вукосава Николин, избор муз.: Душан Митровић, ас. ред.: Кора Ајхер, инсп.: Благородна Ковачев. Улоге и лутке: Хуберт, Отмена Дама, Трговац, Краљ, Чича време. Улоге тумаче: Кора Ајхер, Борис Андрусевић, Милена Бошковић, Стеван Максић, Олга Милошевић, Лепојка Недић, Душанка Тиосављевић. Премијера: 12. април 1959

ЛЕГЕНДА аут. – аутор, лект. – лектор, прев. – превод, ред. – редитељ, драм. – драматург, драмат. – драматизација, сцен. – сценограф, кост. – костимограф, комп. – композитор, кореп. – корепетитор, дир. – диригент, кор. – кореограф, ас. – асистент, пом. – помоћник, адапт. – адаптација, муз. сар. – музички сарадник, сар. сцен. – сарадник сценографа, светл. еф. – светлосни ефекти, слик. рад. – сликарски радови, сцен. покр. – сценски покрет, сар. – сарадник, проф. – професор

1 Још од 1951. године на репертоару Позоришта „Бошко Буха“ постојале су луткарске представе, али званичним припајањем Градског позоришта лутака, које је било смештено у Дому Јеврејске општине, оно добија још једну сцену – Сцену лутака 10. 1. 1952. године. Године 1962. Савез за културу доноси одлуку о припајању „Бухине“ Сцене лутака Београдском марионетском позоришту, па тако настаје – Београдско позориште лутака (данашње Мало позориште „Душко Радовић“).

226

Сцена лутака: Изгубљена свирала 1957

Сцена лутака: Гуливер у земљи лутака 1958

УЧЕШЋЕ ПОЗОРИШТА „БОШКО БУХА“ НА ФЕСТИВАЛИМА У СРБИЈИ СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ, НОВИ САД 1958. Бајка о цару и пастиру (ван конкуренције) 1962. Биберче Мирослав Беловић – Награда листа „Дневник“ за режију Добрила Матић – Стеријина награда за улогу Царице 1963. Капетан Џон Пиплфокс Мирослав Беловић – Стеријина награда за сценску адаптацију Божидар Стошић – Награда листа „Дневник“ за улогу Ланабоја 1965. Грдило Слободан Колаковић – Стеријина награда за улогу Грдила Стеван Максић – Награда редакције листа „Вечерње новости“ за улогу Голотрба 1974. Плави зец (ван конкуренције) 1993. Василиса Прекрасна Миодраг Станисављевић – Стеријина награда за текст савремене комедије Божана Јовановић – Награда Удружења уметника примењених уметности и дизајнера Србије 1995. Мачор у чизмама Игор Бојовић – Стеријина награда за текст савремене комедије Милан Караџић – Ванредна Стеријина награда за режију Герослав Зарић – Стеријина награда за сценографско остварење Божана Јовановић – Награда Удружења уметника примењених уметности и дизајнера Србије Герослав Зарић – Награда Удружења уметника примењених уметности и дизајнера Србије 1996. Царев заточник Милан Караџић – Стеријина награда за режију Олга Одановић – Стеријина награда за улогу Бабе Полексије Александар Локнер – Стеријина награда за музику 2008. Инстант сексуално васпитање Специјална Стеријина награда за пројекат у целини 2011. Пази вамо (ван конкуренције) 2014. Госпођа министарка Горан Јевтић – Награда „Зоран Радмиловић“ за улогу Живке Немања Оливерић – Награда за најбољег младог глумца из Фонда Даре Чаленић за улогу Анке

XI СУСРЕТ ВОЈВОЂАНСКИХ ПОЗОРИШТА, СОМБОР 1961. Доживљаји Тома Сојера (као гости)

ФЕСТИВАЛ „МЕРМЕР И ЗВУЦИ“, АРАНЂЕЛОВАЦ 1971. Вашар у Тополи 1973. Плави зец 2013. Госпођа министарка Награда за најбољу представу 2016. 39 степеника 2018. Флорентински шешир Горан Јевтић – Специјална награда за улогу Нонакура

ЗМАЈЕВЕ ИГРЕ, НОВИ САД 1965. Сусрет 1966. Ходл де Бодл 1967. Чаробњак из Оза 1968. Пепељуга 1969. Цецилија од Семберије 1970. Вашар у Тополи 1971. Легенда о Бошку Бухи 1972. Невидљива птица 1973. Плави зец 1974. Полетарац

МАЈСКЕ ИГРЕ, БЕЧЕЈ 1960. Краљевић и просјак

МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ, НЕГОТИН 1972. Торта са пет спратова

БРАНКОВО КОЛО, СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ 1972. Невидљива птица 1974. Прича о другу Титу

ВУКОВ САБОР, ЛОЗНИЦА 1974. Прича о другу Титу

ДАНИ КОМЕДИЈЕ, ЈАГОДИНА 1974. Полетарац (ван конкуренције) 1992. Сан летње ноћи Олга Одановић – Награда „Ошишаног јежа“ за улогу Хелене 1993. Пут око света 2005. Голи краљ Ангелина Атлагић – Награда за најбољу костимографију Зорица Јовановић – Статуета „Ћуран“ за најбоље глумачко остварење, улога Министра нежних осећања 2008. Крчмарица Мирандолина Андрија Милошевић – Статуета „Ћуран“ за најбоље глумачко остварење, улога Витеза од Рипафрате Катарина Жутић – Статуета „Ћуран“ за најбоље глумачко остварење, улога Мирандолине Игор Дамњановић – Награда за најбољег младог глумца коју додељују „Вечерње новости“, улога Витезовог слуге Александар Денић – Награда за најбољу сценографију Награда публике, оцена 4,86 – рекордна у историји Фестивала 2011. Не знам шта је секс, али питање је одговор Анастасиа Мандић – Награда „Никола Милић“ за најбољу епизодну улогу, улога Луси Катарина Марковић – Награда за најбољу младу глумицу, улога Френчи 2012. Својта Виктор Савић – Награда за најбољег младог глумца, улога Ике 2014. Госпођа министарка Награда „Мија Алексић“ за најбољу представу Статуета „Јованча Мицић“, награда публике за најсмешнију представу и оцена 4,77 Горан Јевтић – Статуета „Ћуран“ за најбоље глумачко остварење, улога Живке 2018. Флорентински шешир Награда „Мија Алексић“ за најбољу представу Горан Јевтић – Статуета „Ћуран“ за најбоље глумачко остварење, улога Нонанкура Дејан Луткић – Статуета „Ћуран“ за најбоље глумачко остварење, улога Фадинара Урош Јовчић – Награда за најбољег младог глумца Ивана Васић – Награда за костим Награда „Миодраг Петровић Чкаља“ за најсмешнију представу по оцени публике и оцена 4,8 Диплома листа „Политика“ за најсмешнију представу фестивала

ВРШАЧКА ПОЗОРИШНА ЈЕСЕН, ВРШАЦ 1993. Сан летње ноћи Награда за најбољу представу Драган Мићановић – Награда за улогу Лисандра 1995. Ромео и Јулија Исидора Минић – Награда за најбољу младу глумицу, улога Јулије Драган Мићановић – Награда за најбољег младог глумца, улога Ромеа 1998. Оливер Твист Павле Пекић – Награда за најбољег младог глумца, улога Оливера 2002. Књига о џунгли 2014. Госпођа министарка Горан Јевтић – Награда за најбољег глумца 2018. Флорентински шешир

ЈОАКИМФЕСТ, КРАГУЈЕВАЦ 2010. Игра у тами Радован Кнежевић – Јоакимова награда за сценски говор

ПОЗОРИШНЕ СВЕЧАНОСТИ „ЖАНКИ У ЧАСТ“, РАБРОВО 2012. Крчмарица Мирандолина 2013. Својта 2014. Госпођа министарка Горан Јевтић – Плакета „Жанка Стокић“ за глумачко остварење

СЛОБОДАРСКЕ СВЕЧАНОСТИ (ДО 1996) / ТЕАТАР У ЈЕДНОМ ДЕЈСТВУ, МЛАДЕНОВАЦ 1986. Београдости 1995. Ромео и Јулија Јагош Марковић – Статуета Свечаности за најбољу режију Исидора Минић – Статуета Свечаности за најбољу глумицу Драган Мићановић – Статуета Свечаности за најбољег глумца 2014. Госпођа министарка 2018. Флорентински шешир Награда за најбољу представу фестивала

НУШИЋЕВИ ДАНИ, СМЕДЕРЕВО 1988. Сумњиво лице 1993. Пут око света

228

2003. Ти ме, Живка, заборави 2014. Госпођа министарка Нушићева награда за представу у целини и оцена публике 4,83 Горан Јевтић – Награда „Милосав Буца Мирковић“ 2016. Мајстори, мајстори Милица Михаиловић – Глумица вечери, улога Директорке школе Највиша оцена публике 4,69

ГЛУМАЧКЕ СВЕЧАНОСТИ „МИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ“, ПОЖАРЕВАЦ 2015. 39 степеника Андрија Милошевић – Глумац вечери по оцени публике Анастасиа Мандић – Награда стручног жирија 2016. Мајстори, мајстори Милица Михаиловић – Глумица вечери по оцени стручног жирија, улога Директорке школе Зоран Цвијановић – Глумац вечери по оцени стручног жирија, улога Ћире, наставника уметности

ФЕСТИВАЛ МОНОДРАМЕ И ПАНТОМИМЕ, ЗЕМУН 2000. Или, или 2015. Мој живот, прича о Исидори Данкан

ТЕАТАР У ТВРЂАВИ, СМЕДЕРЕВО 2015. Сан летње ноћи Дејан Дедић – Награда „Млада нада“, улога Пука 2015. 39 степеника Награда за најбољу представу Фестивала 2016. Магареће године Марко Грабеж – Признање за улогу Дулета Дабића Матија Живковић – Награда „Млада нада“ за улогу Смрдоње 2016. Иза кулиса

ДАНИ „ЗОРАНА РАДМИЛОВИЋА“, ЗАЈЕЧАР 2016. 39 степеника Зорана Петров – Награда „Крстомир Миловановић“ за визуелни идентитет Горан Јевтић – Награда „Зоранов брк“ Највиша оцена публике 4,88

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ – ФЕСТИВАЛ „БЕЗ ПРЕВОДА“, УЖИЦЕ 1996. Царев заточник Иван Јевтовић – Награда за најбољу епизоду Миодраг Станисављевић – Специјално признање за текст 1998. Снежна краљица Герослав Зарић – Награда „Ардалион“ за најбољу сценографију Божана Јовановић – Награда „Ардалион“ за најбољу костимографију 2014. Госпођа министарка Горан Јевтић – Награда „Ардалион“ за најбољу женску улогу

ФЕСТИВАЛ ЕКОЛОШКОГ ПОЗОРИШТА, БАЧКА ПАЛАНКА 1998. Тајна плавог зеца Љубивоје Ршумовић – Награда за најбољи текст Ивана Локнер – Награда за најбољу улогу Александар Локнер – Награда за најбољу музику Награда за најбољу представу

БОРИНИ ПОЗОРИШНИ ДАНИ, ВРАЊЕ 2007. Крчмарица Мирандолина Катарина Жутић – Награда за глуму за улогу Мирандолине

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПОЗОРИШТА ЗА ДЕЦУ, СУБОТИЦА 1997. Царев заточник Горан Шушљик – Награда за најбољу улогу Александар Локнер – Награда за најбољу музику Герослав Зарић – Награда за најбољу сценографију 2004. Пинокио 2005. Голи краљ Калина Ковачевић – Награда за најбоље глумачко-аниматорско остварење за улогу Хенријете

ПОЗОРИШТЕ ЗВЕЗДАРИШТЕ 2003. Чаробњак из Оза Божана Јовановић – Награда за костимографију Браћа Нинковић – Награда за музику 2004. Црвенкапа 2005. Чардак ни на небу ни на земљи Горан Јевтић – Награда за најбољу улогу Гран-при Фестивала 2006. Алиса Јелена Стокућа – Награда за костимографију 2007. Три прасета 2008. Змај Јовини пангалози Бранислав Лечић – Награда за најбољу улогу, улога Учитеља Рајице Награда дечјег жирија 2009. Мала сирена Немања Оливерић – Награда за најбољу улогу, улога Осмонога Осје Боба Латиновић – Награда за најбољу улогу, улога Краљице Награда дечјег жирија 2012. Том Сојер и ђавоља посла Гран-при Фестивала Друга награда дечјег жирија 2013. Царев заточник Урош Јовчић – Награда за најбољег младог глумца, улога Јована Награда дечјег жирија, публике, и волонтерског тима 2015. У сраху су велике очи Јелена Тркуља – Награда за најбољу улогу, улога Паве Друга награда дечјег жирија 2016. Чаробњак из Оза Магдалена Клашња – Награда за најбољу костимографију 2017. Пепељуга 2017. Успавана лепотица 2018. Питам се, питам, колико сам битан Гран-при Фестивала Милена Деполо – Награда за драматизацију Награда дечјег жирија 2019. Оливер Твист Награда дечјег жирија

ТИБА 2003. Хобит 2004. Пинокио 2005. Побуна лутака 2006. Алиса Специјална награда за нове тенденције 2007. Голи краљ 2008. Змај Јовини пангалози 2009. Мала сирена 2009. Miracle 2010. Господар мува Награда за изузетно уметничко достигнуће жирија АССИТЕЈ-а Србије 2011. Том Сојер и ђавоља посла 2011. Пази вамо 2012. Царево ново одело (перформанс на отварању Фестивала)

БИТЕФ ПОЛИФОНИЈА 2008. Инстант сексуално васпитање 2008. Игра 2011. Пази вамо

ФЕСТИЋ 2000. Три мускетара Исидора Жебељан – Награда за најбољу музику Божана Јовановић – Награда за најбољу костимографију Милан Караџић – Награда за најбољу режију Стеван Копривица – Награда за најбољи текст Иван Томић – Награда за најбољу улогу, улога Д’Артањана 2002. Књига о џунгли Борис Максимовић – Награда за најбољу сценографију Љубомир Нинковић – Награда за најбољу музику Александар Срећковић – Награда за најбољу улогу, улога Багире Павле Пекић – Награда за епизодну улогу, улога Табаки шакала 2003. Чардак ни на небу ни на земљи Награда за представу у целини Ана Ђорђевић – Награда за најбољи текст Андреј Шепетковски – Награда за најбољу улогу, улога Аждаје Марко Живић – Награда за најбољу улогу, улога Гвоздена Горан Јевтић – Награда за најбољу улогу, улога Ненада Павле Пекић – Награда за најбољу улогу, улога Предрага Срђан Цветковић – Специјална награда за дизајн светла 2004. На слово на слово 2005. Побуна лутака 2006. Три прасета 2007. Пепељуга Дејан Луткић – Награда за најбољу улогу, улога Луде Горица Поповић – Награда за најбољу улогу, улога Маћеха 2008. Змај Јовини пангалози Ивана Димић – Награда за текст драме

ФАС – ФЕСТИВАЛ АССИТЕЈ-А СРБИЈА 2019. Питам се, питам, колико сам битан Награда за најбољу представу по оцени стручног жирија Награда за најбољу представу по оцени жирија педагога

ЗИМСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ ЗА ДЕЦУ, АЛЕКСИНАЦ 2020. Питам се, питам, колико сам битан Јелена Тркуља – Награда за најбољу глумицу фестивала, за више улога у представи

УЧЕШЋЕ ПОЗОРИШТА „БОШКО БУХА“ НА ПОЗОРИШНИМ ФЕСТИВАЛИМА У РЕГИОНУ ФЕСТИВАЛ ДЈЕТЕТА, ШИБЕНИК 1958. Бајка о цару и пастиру 1960. Украдени принц и изгубљена принцеза 1963. Доживљаји Тома Сојера 1966. Ходл де Бодл 1972. Невидљива птица 1973. Торта са пет спратова 1974. Плави зец 1975. Прича о другу Титу и Сенка господина Випа 1976. Царска се пориче 1977. Вилингора пуна разговора 1979. Волшебни магарац и Крокодокодил 1982. Немушти језик 1983. Серенада и Немушти језик 1986. Школа за кловнове 1988. Зелени птић 1989. Кад је био мрак 1990. Рокенрол за децу

ФЕСТИВАЛ МАЛИХ И ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИХ СЦЕНА ЈУГОСЛАВИЈЕ, САРАЈЕВО 1960. Сусрет Оља Грастић – Златни ловоров венац за улогу Вере Лукашове 1961. Ћорсокак 1985. Хобит

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ФЕСТИВАЛ ПОЗОРИШТА ЗА ДЈЕЦУ, КОТОР 1993. Успавана лепотица Гран-при 1994. Чаробњак из Оза Божана Јовановић – Награда за најбољи костим Јагош Марковић – Награда за најбољу режију Горан Шушљик – Награда за најбољу мушку улогу, лик Опаке западне вештица 1995. Царев заточник Милан Караџић – Награда за најбољу режију Олга Одановић – Награда за најбољу женску улогу, лик Бабе Полексије Награда града Котора за најбоље извођење представе Награде дечјег жирија за најбољу представу 1996. Мачор у чизмама Милан Караџић – Награда за најбољу режију Герослав Зарић – Награда за најбољу сценографију Предраг Панић – Награда за најбољу мушку улогу, лик Мачора Соња Лапатанов – Специјална награда за кореографски рад и значајан допринос успеху представе Тихомир Мачковић – Похвала за маске 1997. Василиса Прекрасна Божана Јовановић – Награда за најбољи костим Соња Лапатанов – Награда за најбољу кореографију 1998. Снежна краљица Милан Караџић – Награда за најбољу режију Герослав Зарић – Награда за најбољу сценографију Соња Лапатанов – Награда за кореографију и сценски покрет Александар Локнер – Награда за оригиналну музику 1999. У Цара Тројана козје уши Љубивоје Ршумовић – Награда за најбољи текст Милан Караџић – Награда за најбољу режију

Горан Шушљик – Награда за најбољег глумца, лик Вучихне Герослав Зарић – Награда за најбољу сценографију Бојана Никитовић – Награда за најбољи костим Ферид Карајица – Награда за најбољи сценски покрет Награда за најбољу представу у целини Награда дечјег жирија 2000. Три мускетара Исидора Жебељан – Награда за најбољу музику Герослав Зарић – Награда за најбољу сценографију Божана Јовановић – Награда за најбољи костим Ненад Ненадовић – Награда за најбољу улогу, лик Краља Луја XIII Слободан Нинковић – Награда за најбољу улогу, лик Планшеа 2001. Шаргор Герослав Зарић – Награда за најбољу сценографију Љубомир Нинковић – Награда за најбољу музику Соња Лапатанов – Награда за најбољу кореографију Горан Јевтић – Награда за најбољу мушку улогу, лик Наода Награда дечјег жирија 2002. Књига о џунгли Гран-при фестивала Дејан Луткић – Награда за глуму, лик змије Каа Лидија Пилипенко – Награда за најбољу кореографију и сценски покрет Награда дечјег жирија 2004. Пинокио Милан Караџић – Награда за најбољу режију Радован Вујовић – Награда за најбоље глумачко остварење, лик Пинокија Божана Јовановић – Награда за најбољи костим Награда дечјег жирија 2005. Голи краљ Ангелина Атлагић – Награда за најбољу костимографију Зорица Јовановић – Награда за глуму, лик Министра нежних осећања 2005. Побуна лутака (ван конкуренције) 2006. Три прасета Татјана Илић – Награда за најбољи текст Марко Јањић – Награда за најбољу мушку улогу, лик Бокија 2007. Укроћена горопад (ван конкуренције) 2008. Аладинова чаробна лампа 2011. Том Сојер и ђавоља посла 2012. Школа рокенрола 2018. Пепељуга 2019. Питам се, питам, колико сам битан Стефан Бундало и Александар Милковић – Награда за најбољу изведбу – партнерски однос Милена Деполо – Награда за најбољи ауторски рад – за драматургију

ФЕСТИВАЛ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ АЛТЕРНАТИВНОГ ТЕАТРА, ТИТОГРАД 1989. Класни непријатељ

ДУБРОВАЧКЕ ЉЕТЊЕ ИГРЕ, ДУБРОВНИК 1953. Чин и Чен 1956. Украдени принц и изгубљена принцеза

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПОЗОРИШТА ЗА ДЈЕЦУ, БАЊА ЛУКА 2002. Књига о џунгли 2004. Голи краљ Зорица Јовановић – Награда за улогу Министра нежних осећања Драган Вујић – Награда за улогу Голог краља Дејан Луткић – Награда за улогу Научника Гран-при фестивала Награда дечјег жирија 2005. Снежана и седам патуљака 2006. Алиса Милена Николић – Награда за улогу Алисе

ГРАД ТЕАТАР, БУДВА 1995. Царев заточник 1995. Ромео и Јулија 1998. Оливер Твист 2006. Укроћена горопад

МЕДИТЕРАНСКЕ ПОЗОРИШНЕ СВЕЧАНОСТИ „ПУРГАТОРИЈЕ“, ТИВАТ 2006. Укроћена горопад 2007. Мандрагола 2007. Крчмарица Мирандолина 2009. Богојављенска ноћ 2010. Игра у тами 2011. Том Сојер и ђавоља посла

2011. Василиса Прекрасна 2012. Иза кулиса 2014. Госпођа министарка

ФЕСТИВАЛ „ЗЛАТА ПАЛИЧИЦА“, ЉУБЉАНА 2002. Лепотица и звер

ФЕСТИВАЛ „МЛИЈЕЧНИ ЗУБ“, ЗАГРЕБ 2002. Књига о џунгли

ФЕСТИВАЛ МАЛИХ СЦЕНА, РИЈЕКА 2014. Госпођа министарка Ивана Васић и Ивана Шешлија – Награда за костим

ДАНИ САТИРЕ ФАДИЛА ХАЏИЋА, ЗАГРЕБ 2014. Госпођа министарка Горан Јевтић – Награда за најбољу женску улогу

НАЈ, НАЈ, НАЈ ФЕСТИВАЛ, ЗАГРЕБ 2008. Алиса 2012. Господар мува 2018. Пепељуга Катарина Гојковић – Награда „Жар птица“ за најбољу споредну женску улогу

БАРСКИ ЉЕТОПИС, БАР

THE CAIRO INTERNATIONAL FESTIVAL OF EXPERIMENTAL AND CONTEPORARY THEATRE – CIFET, КАИРО, ЕГИПАТ 2005. Побуна лутака 2006. Алиса

FESTIVAL LITTLE LADIES, LITTLE GENTLEMEN, АНКАРА, ТУРСКА 2006. Побуна лутака 2009. Miracle

ART EXPO, СОЛУН, ГРЧКА 2006. Алиса

АПРИЛ ФЕСТИВАЛ, КОПЕНХАГЕН, ДАНСКА 2009. Miracle

INTERNATIONAL CHILDREN’S FESTIVAL, ИСТАНБУЛ, ТУРСКА 2009. Miracle 2009. Алиса 2010. Плави зец

ФЕСТИВАЛ 100, 1.000, 1.000.000 ПРИЧА, БУКУРЕШТ, РУМУНИЈА 2010. Плави зец

2019. Питам се, питам, колико сам битан

УЧЕШЋЕ ПОЗОРИШТА „БОШКО БУХА“ НА ФЕСТИВАЛИМА У ИНОСТРАНСТВУ FESTIVAL MONDIALE DEL BAMBINO, ПАЛЕРМО, ИТАЛИЈА 1960. Бајка о цару и пастиру

FESTIVAL INTERNACIONALE DEL TEATRO DI PROSA, ВЕНЕЦИЈА, ИТАЛИЈА 1963. Капетан Џон Пиплфокс

FESTIVAL INTERNACIONALE DEL TEATRO PER RAGAZZI, ВЕНЕЦИЈА, ИТАЛИЈА 1969. Пепељуга

СВЕТСКИ ФЕСТИВАЛ ПОЗОРИШТА ЗА ДЕЦУ, ЛИОН, ФРАНЦУСКА 1983. Немушти језик

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ СПЕКТАКЛА ЗА ДЕЦУ, МОНТРЕАЛ, КАНАДА 1984. Плави зец

NEAPOLIS INTERNATIONAL FESTIVAL OF KID’S THEATRE, НЕБУЛ, ТУНИС 2004. Побуна лутака

229

ДОБИТНИЦИ ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ ГИТА ПРЕДИЋ НУШИЋ

гли (по Радјарду Киплингу) Александре Гловацки у режији Јагоша Марковића, и улогу Звери у представи Лепотица и звер Стевана Копривица у режији Милана Караџића

1971: Божидар Павићевић Лонга за улогу Капетана Снипа у представи Рођак Гло, Капетан Снип Зорана Станојевића у режији Арсенија Јовановића

2004: Зорица Јовановић за улогу Министра нежних осећања у представи Голи краљ Евгенија Шварца у режији Југа Радивојевића

1972: Добрила Матић за улогу Јеле у представи Торта са пет спратова Добрице Ерића у режији Дејана Мијача 1973: Бранко Вујовић за улогу Филеаса Фога у представи Пут око света за 80 дана (по Жилу Верну) Павела Кохоута у режији Небојше Комадине 1980: Зорица Јовановић за улогу Пинокија у представи Пинокио (по Карлу Колодију) Рафаела Лавање у режији Паола Мађелија

2005: Боба Латиновић за улогу Огледала у представи Снежана и седам патуљака Љубивоја Ршумовића у режији Милана Караџића 2006: Милорад Мандић Манда за улогу Малволија у представи Богојављенска ноћ Вилијема Шекспира у режији Бојане Лазић 2007: Горан Јевтић за улогу Пилета у представи Инстант сексуално васпитање Ђорђа Милосављевића у режији Југа Радивојевића

1981: Предраг Панић за улоге Руге, Гвоздензубе и Баука у представи Немушти језик Миодрага Станисављевића у режији Петра Зеца

2008: Владан Дујовић за улогу Краља у представи Принцеза и жабац Игора Бојовића у режији Иве Милошевића, Оца и Деде у представи Плава птица Мориса Метерлинка у режији Никите Миливојевића, и Војног министра у представи Мала сирена Људмиле Разумовске у режији Милана Караџића

1982: Видоје Вујовић за улогу Алексе у представи Источно од Карабурме Гордана Михића у режији Зорана Ратковића

2009: Виктор Савић за улогу Вука у представи Игра у тами Ђорђа Милосављевића у режији Југа Радивојевића

1983: Гордана Гаџић за улогу Лепотице у представи Лепотица и звер Франтишека Хрубина у режији Мирослава Беловића Душан Митровић за музику у представи Лепотица и звер Франтишека Хрубина у режији Мирослава Беловића

2010: Андријана Тасић за улоге Сузи у представи Пази вамо Милана Марковића у режији Бојане Лазић, Вештице Веце у представи Василиса прекрасна Миодрага Станисављевића у режији Милана Караџића, и Беки Тачер у представи Том Сојер и ђавоља посла (по Марку Твену) Милице Пилетић у режији Јована Грујића

1984: Драга Ћирић Живановић за улогу Есперансе у представи Дивљи лабудови (по Х. К. Андерсену) Саре Лидман и Фреда Хјолма у режији Мире Ерцег 1985: Младен Андрејевић за улогу Бана Страха у представи Бан Страх Владимира Ђурића у режији Александра Гавриловића 1986: Слободан Слободановић за целокупно стваралаштво у Позоришту 1987: Нада Тадић за улогу Баба Кондије у представи Бајка о Вуку и Србима Милована Витезовића у режији Милана Караџића 1988: Слободан Нинковић за улогу Јеротија у представи Сумњиво лице Бранислава Нушића у режији Милана Караџића 1989: Драгољуб Денда за улогу Хенриха у представи Змај Евгенија Шварца у режији Ненада Бојића 1990: Предраг Панић за улогу Гавре у представи Успавана лепотица Љубивоја Ршумовића у режији Милана Караџића 1991: Олга Одановић за улогу Хелене у представи Сан летње ноћи Вилијема Шекспира у режији Јагоша Марковића 1992: Душанка Стојановић за улогу Јулишке у представи Пут око света Бранислава Нушића у режији Дејана Мијача Милорад Мандић Манда за улогу Човека са ногом у представи Пут око света Бранислава Нушића у режији Дејана Мијача 1993: Горан Шушљик за улогу Ивана Царевића у представи Василиса прекрасна Миодрага Станисављевића у режији Милана Караџића 1994: Предраг Панић за улогу Мачка Фјодора у представи Мачор у чизмама Игора Бојовића у режији Милана Караџића 1995: Донка Игњатовић за улогу Дадиље у представи Ромео и Јулија Вилијема Шекспира у режији Јагоша Марковића 1996: Ненад Ненадовић за улоге Леона, Стилисте, ТВ Водитеља, Патуљка Љутка, Инспектора у представи Принц – аркадна авантура Небојше Ромчевића у режији Горчина Стојановића 1997: Милан Караџић за режију представе Снежна краљица Евгенија Шварца 1998: Иван Јевтовић за улоге Соуберија и Сајкса у представи Оливер Твист Чарлса Дикенса у режији Небојше Брадића 1999: Ненад Ненадовић за улогу Луја XIII у представи Три мускетара (по А. Дими) Стевана Копривице у режији Милана Караџића 2000: Божана Јовановић, костимограф, за целокупно стваралаштво у Позоришту Герослав Зарић, сценограф, за целокупно стваралаштво у Позоришту 2001: Марија Миленковић за улогу Јеле у представи Шаргор Игора Бојовића у режији Милана Караџића 2002: Дејан Луткић за улогу Змије Каа у представи Књига о џун-

230

2003: Драгољуб Денда за улогу Торина Храстоштита у представи Хобит Џ. Р. Р. Толкина у адаптацији и режији Кокана Младеновића

ДОБИТНИЦИ ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ ВЕЉА ЂОРЂЕВИЋ ЗА ЧЛАНОВЕ ТЕХНИЧКОГ СЕКТОРА

ДОБИТНИЦИ ГОДИШЊИХ НАГРАДА ЧЛАНОВИМА ОПШТЕФИНАНСИЈСКОГ СЕКТОРА

1980: Мирјана Михајловић, власуљар

1980: Дивна Анђелковић, секретар драме

1981: Томислав Крсмановић, Душан Вучић, Михајло Флок, Душан Ћертић – електричари

1981: Надица Николић, благајник-ликвидатор

1982: Оломир Стајић, тон мајстор 1983: Бошко Петровић, столар Аранђел Марковић, декоратер 1984: Вероника Митровић, власуљар Драгутин Шоповић, реквизитер 1986: Радмила Томовић, кројач стилских костима 1987: Милинковић Селимир, транспортер 1988: Милан Рачић и Зоран Удовчић – декоратери 1989: Михајло Флок, електричар 1990: Станојка Инђић, главни гардеробер

1982: Слободанка Вујичић, материјални књиговођа 1983: Милош Прелић, шеф пропаганде 1984 : Надица Николић, благајник-ликвидатор 1985: Катица Крсмановић, финансијски књиговођа 1986: Стојанка Роксандић, портир-телефониста 1987: Смиљка Николић, портир-телефониста 1988: Перса Вељовић, Слободанка Лукић, Милица Рендулић, Душица Тодоровић – спремачице 1989: Катица Крсмановић, финансијски књиговођа Стева Вукелић, материјални књиговођа

1991: Томислав Крсмановић, главни расветљивач

1990: Ивана Дедић, Маријана Радовановић – референти продаје и пропаганде

1992: Драган Копчалић, самостални бравар

1991: Слободанка Вујичић, благајник-ликвидатор

1993: Драгиша Спасојевић, кројач стилских костима

1992: Нада Баша, секретар Позоришта

1994: Томислав Крсмановић, главни расветљивач

1993: Анка Алијевић, дактилограф-магационер

1995: Зоран Удовчић, тон мајстор

1994: Смиљка Николић, курир

ДОБИТНИЦИ СПЕЦИЈАЛНЕ НАГРАДЕ ПОЗОРИШТА „БОШКО БУХА“

1996: Весна Грбић, главни шминкер власуљар Марица Дацић, шминкер власуљар

1995: Слободанка Вујичић, благајник-ликвидатор

1995: Јагош Марковић за режију представе Ромео и Јулија Вилијема Шекспира

1999: Раденко Стевановић, самостални столар

2011: Горан Јевтић за улогу Саше у представи Својта Небојше Ромчевића у режији Николе Завишића, и улоге Роџера и Гарија у представи Иза кулиса Мајкла Фрејна у режији Југа Радивојевића 2012: Јелена Тркуља за улогу Алке у представи Три чекића – о српу да и не говоримо Деане Лесковар у режији Јована Грујића, и Бабе Полексије у представи Царев заточник Миодрага Станисављевића у режији Милана Караџића

2000: Предраг Панић, првак драме, за изузетан стваралачки допринос раду Позоришта Тихомир Мачковић, члан драме, за изузетан стваралачки допринос раду Позоришта Михаило Тодоровић, инспицијент, за изузетан стваралачки допринос раду Позоришта

1997: Дејан Степић, мајстор позорнице Миломир Рачић, Ђорђе Димовски, Александар Марић, Рајко Атанасковић, Дејан Бабић Зоран Мишић – декоратери 1998: Весна Грбић, главни шминкер власуљар Марица Дацић, шминкер власуљар

2000: Зоран Удовчић, тон мајстор Радмила Томовић и Драгиша Спасојевић – кројачи стилских костима (у пензији): Специјална награда Томислав Крсмановић, мајстор светла (у пензији): Специјална награда 2001: Станка Панић, кројачица

2006: Андрија Милошевић за изузетна глумачка остварења за улогу Петручија у представи Укроћена горопад Вилијема Шекспира у режији Милана Караџића, и Витеза од Рипафрате у представи Крчмарица Мирандолина Карла Голдонија у режији Југа Радивојевића

2002: Дејан Степић, бине мајстор Александар Марић, Дејан Бабић, Миломир Рачић, Ђорђе Димовски – декоратери

2007: Југ Радивојевић за редитељска остварења у представама Крчмарица Мирандолина и Инстант сексуално васпитање Михаило Тодоровић, инспицијент, за професионалан рад и верност Позоришту

2004: Дејан Степић, мајстор позорнице

2008: Александар Локнер, композитор, за музику у представи Мала сирена у режији Милана Караџића Љиљана Пиперин, уметнички секретар, за одговоран, професионалан рад и верност Позоришту Виктор Савић за улоге Пса у представи Плава птица у режији Никите Миливојевића и Министра – глас народа у представи Мала сирена у режији Милана Караџића 2010: Срђан Марковић, композитор, за музику у представи Том Сојер и ђавоља посла (по Марку Твену) Милице Пилетић у режији Јована Грујића

2003: Васо Лукић, позоришни бравар

2005: Милић Игњатовић, креатор уникатне стилске обуће 2006: Срђан Цветковић, мајстор светла 2007: Александар Марић, декоратер 2008: Верица Павловић и Љиљана Рогач – гардероберке 2009: Александар Марић, главни декоратер Милош Удовчић, тонац Небојша Драгићевић, технички директор: Специјална награда 2010: Ненад Савић, декоратер 2011: Ален Алидини, главни реквизитер 2012: Бобан Крсмановић, техничар светла

1996: Анђелка Гардашевић, шеф рачуноводства 1997: Душица Удовчић, портир-телефониста 1998: Нада Баша, секретар Позоришта Смиљка Николић, курир 1999: Слободанка Вујичић, благајник-ликвидатор 2000: Бранка Пантелић, билетар 2001: Оливера Медић, Верица Павловић, Душица Тодоровић – портири Перса Вељовић, спремачица 2002: Нада Баша, секретар Позоришта 2003: Анка Влајковић, позоришни дактилограф 2004: Лидија Стојановић, секретарица директора 2005: Дејан Митић, дизајнер 2006: Бранка Пантелић, билетар 2009: Нада Баша, секретар Позоришта 2010: Јована Савић, организатор службе маркетинга Лидија Стојановић, секретарица маркетинга 2011: Тања Перовић, менаџер за продају и маркетинг Сања Ковачевић, сарадник у рачуноводству Позоришта 2012: Душица Удовчић, портир-телефониста

Мачор у чизмама 1994

Горан Шушљик и Предраг Панић

Крчмарица Мирандолина 2007

Андрија Милошевић, Катарина Жутић

ЗАПОСЛЕНИ ПОЗОРИШТА БОШКО БУХА (1950-2020) УПРАВНИЦИ Гита Предић Нушић, оснивач Ђурђинка Марковић Михаило Фаркић Љубивоје Ршумовић Ненад Ненадовић Бошко Ђорђевић Милорад Мандић Игор Бојовић

ЧЛАНОВИ АНСАМБЛА Станимир Аврамовић Младен Андрејевић Борис Андрусевић Јован Антић Зоран Бендерић Бранислава Биро Предраг Бјелац Даница Бојанић Милутин Бутковић Мирјана Вацић Бранко Видаковић Милош Влалукин Бранко Вујић Драган Вујић Олга Вујић Душан Вујновић Бранко Вујовић Видоје Вујовић Радован Вујовић Марица Вулетић Гордана Гаџић Никола Гашић Катарина Гојковић Александар Горанић Оливера Грастић Александар Груден Вера Дедић Драгољуб Денда Драгутин Добричанин Владан Дујовић Петар Дунђерски Мирко Ђерић Љубица Ђокић Риста Ђорђевић Дејан Ђуровић Миленко Заблaћански Момчило Животић Чедомир Журавица Донка Игњатовић Злата Јаковљевић Иван Јанош Горан Јевтић Иван Јевтовић Милорад Јекић Зорица Јовановић Златић Сава Јовановић Смиља Јовановић Урош Јовчић Живомир Јоковић Владо Керошевић Соња Кнежевић Слободан Колаковић Небојша Комадина Иван Костић Бранислав Крављанац Драгица Кулпинчевић Слободанка Латиновић Ивана Локнер Зоран Лонгиновић Душан Лончаревић Дејан Луткић Стеван Максић Милорад Мандић Зорка Манојловић Иван Манојловић Драгица Марић Катарина Марковић Добрила Матић Марија Миленковић Миодраг Милићевић Андрија Милошевић Милан Милошевић

232

Милутин Мирковић Михајло Мирковић Бранислав Митић Живојин Мишчевић Нада Млађеновић Вјера Мујовић Ташко Начић Ненад Ненадовић Драган Николић Слободан Нинковић Вера Новаковић Невенка Нововић Младен Огњановић Олга Одановић Андријана Оливерић Немања Оливерић Бојана Ординачев Божидар Павићевић Вељко Пајић Предраг Панић Драгољуб Петровић Душан Петровић Бранислав Платиша Милена Политео Љиљана Поповић Горан Радаковић Александар Радојичић Теодора Ристовски Јелисавета Саблић Виктор Савић Александра Симић Ваља Скакун Слободан Слободановић Мирјана Смиљанић Милан Срдоч Ангелина Станковић Боривоје Стојановић Душанка Стојановић Слободан Стојановић Зоран Стојиљковић Божидар Стошић Нада Тадић Небојша Терзић Јелица Теслић Небојша Тиосављевић Љубимир Тодоровић Борка Томовић Јелена Тркуља Драга Ћирић Живановић Михаило Фаркић Славољуб Фишековић Зоран Цвијановић Дара Џокић Матилда Шпилар Горан Шушљик

ЧЛАНОВИ АНСАМБЛА СЦЕНЕ ЛУТАКА Кораљка Ајхер-Узелац Бошко Бошковић Јелена Бошковић Милена Бошковић Невенка Доричић Олга Милошевић Лепосава Недић Михајло Никићевић Вера Петковић Душанка Радовић Љубинка Радовић Небојша Терзић Станислав Терзин Божидар Труц Мирослав Хлушичка

УМЕТНИЧКИ ДИРЕКТОРИ, РЕДИТЕЉИ Надежда Ђорђевић Милан Караџић Србољуб Станковић

ДРАМАТУРЗИ Милена Деполо Ивана Димић Стеван Копривица Мира Сантини

ПЕДАГОЗИ

МАРКЕТИНГ

Вера Вуцелић Тобџић Милица Поповић

Јована Бундало Ивана Дедић Марија Јеличић Наташа Карановић Милан Ковачевић Георгије Момчиловић Марија Павловић Татјана Перовић Милош Прелић Маријана Радовановић Мила Рубежић Сања Топић

ЧЛАНОВИ БАЛЕТА Даница Балубџић Јелена Главоњић Гордана Грбић Даница Живановић, кореограф балета Олга Јотић Јелена Милошевић Никола Поповски Бранислав Урошевић Елвира Чаленић Бошчак

КОРЕПЕТИТОРИ Милева Зечевић Милица Калајџић Благородна Ковачев Јулија Кримнус Душан Митровић Надежда Мосусов Ружица Ранковић

АСИСТЕНТ РЕДИТЕЉА Михо Политео

УМЕТНИЧКИ СЕКРЕТАРИ Дивна Анђелковић Љиљана Пиперин Љиљана Чутурило

ИНСПИЦИЈЕНТИ Небојша Мишчевић Стојан Николић Мирјана Рајнер Емилија Рафајловић Михаило Тодоровић Мирјана Самарџић Мирјана Спиридоновић

СУФЛЕРИ ИНСПИЦИЈЕНТИ Ана Бата Гордан Врандечић Жељко Јаћић Миљан Миљановић Слободан Поповић Душан Рељић

СУФЛЕРИ Милан Оклобџија Ксенија Рајевски Ана Јовановић Иванка Ивеља Рајко Лаловић Радмила Седлачек

ОПЕРАТИВНИ ДИРЕКТОРИ Иван Костић Мирјана Ојданић – Драгаш Донка Шпичек Александра Шушљик

САВЕТНИК УПРАВНИКА Драга Митровић

ПРАВНА СЛУЖБА Нада Баша Петар Бељић Хана Гашић-Монтиљо Милосава Јанковић Слађана Киковић Светозар Стијеповић

ГРАФИЧКИ ДИЗАЈНЕРИ Филип Анђић Дуња Галић Дејан Митић

РАЧУНОВОДСТВО Емилија Благојевић Катарина Васић Иванка Вујин Слободанка Вујичић Анђелка Гардашевић Ангелина Јовановић Сања Ковачевић Марија Кожељ Катица Крсмановић Мирослава Марковић Даница Милутиновић Драгица Мишић Катица Неранџић Бранислава Николајевић Нада Николић Александар Обрадовић Љубиша Радић Драгослав Радосављевић Савовић Вера Роксанда Стојадиновић Љубица Трбојевић Србољуб Чутурило

СЕКРЕТАРИЦЕ Тамара Милосављевић Лидија Стојановић

АДМИНИСТРАЦИЈА Драгица Алексић Мирослав Арсовски Светлана Благојевић Анка Влајковић Бранислава Дивљаковић Борка Здравковић Вера Зорнић Невенка Марић Драгица Раков – Анђелковић Душанка Ракочевић Бранка Тадић

ПОРТИРИ ТЕЛЕФОНИСТИ Светислав Бабић Милица Вукасовић Надежда Вукасовић Вера Ђерковић Андреј Живковић Стојан Јеркић Урош Ковач Бранислав Кривокућа Младен Лозановић Оливера Медић Гордана Млинаревић Миливоје Пиперин Здравко Родић Стојанка Роксандић Фатима Салиховић Душица Удовчић Божо Шарац

БИЛЕТАРИ Јелена Вујановић Светлана Гогић Никола Дајић Мирјана Дакчаговић

Славица Колунџија Славица Крстић Бранка Пантелић Лидија Пунишић Вемија Спасојевић Видосава Цветковић Десанка Цветковић Тијана Михаиловић

КУРИРИ Петар Бабић Јелисавета Митровић Смиљка Николић

ЕКОНОМИ НАБАВЉАЧИ Станоје Васић Стево Вукелић Снежана Јакшић Розалија Кири Александар Ковачевић Петар Лазар Мирослав Милић Војислав Новаковић Владислава Црнојакић Клајн

ТЕХНИЧКИ ДИРЕКТОРИ Бојан Величковић Миломир Димитријевић Небојша Драгићевић Велимир Ђорђевић Душан Јововић

МАЈСТОРИ ПОЗОРНИЦЕ Александар Марић Дејан Степић

ТОНЦИ Даворин Витез Алојзије Кожељ Велимир Милошевић Бранислав Ристић Оломир Стајић Зоран Удовчић Милош Удовчић

РАСВЕТА Михајло Антонијевић Борислав Арсенијевић Миомир Батазић Стеван Бујташ Саша Булаја Душан Вулић Александар Дашљенковић Александар Илић Видоје Костић Бобан Крсмановић Томислав Крсмановић Стојадин Мијалковић Коста Мијатовић Павле Михајловић Славко Рахман Никола Савић Дејан Стевановић Жика Стефановић Владимир Томић Игор Томовић Душан Ћертић Предраг Ћирковић Сретен Узелац Михајло Флок Срђан Цветковић Владимир Чавић Ђорђе Шишаковић Вјекослав Штанбук

УМЕТНИЧКИ САРАДНИК ЗА СПЕЦИЈАЛНЕ ЕФЕКТЕ Томислав Маги

КРОЈАЧИ

РЕКВИЗИТЕРИ

Витомир Вељковић Мирољуб Ђорђевић Љубица Маринковић Стеван Наумовић Загорка Њежић Станка Панић Ида Сидељенко Драгиша Спасојевић Татјана Стајић Драгиња Стефановић Радмила Томовић Борка Шубарановић

Драган Алексић Ален Алидини Ђорђе Димовски Марко Ђуричић Срђан Малетић Стојан Филиповић Драгутин Шоповић

ОБУЋАР Милић Игњатовић

ГАРДЕРОБЕРИ Станојка Инђић Јелка Косић Мила Митровић Љубица Мишић Војка Новаковић Снежана Радојичић Биљана Рогач Љиљана Рогач Анка Стојковић Миланка Султановић Душан Тепић Даница Шакић

МАСКЕРИ, ВАЈАРИ, СЛИКАРИ, КАШИРЕРИ Луција Банчев – Вебер Мирјана Јанковић Тихомир Мачковић Вукосава Николин Владислав Петровић Владимир Радовановић

ШМИНКЕРИ ВЛАСУЉАРИ Весна Грбић Марица Дацић Ирена Клаусницер Вероника Митровић Мирјана Михајловић Татјана Радетић Аленка Ратковић Јагодина Станковић

ДЕКОРАТЕРИ Радомир Анђелковић Дејан Апостоловић Рајко Атанасковић Дејан Бабић Радослав Богдановић Милорад Вукотић Лазар Ђурић Антоније Јанковић Предраг Јанковић Душан Јовановић Сава Јосић Славко Лепојевић Аранђел Марковић Слободан Марковић Здравко Медић Миланче Милешевић Лазар Миљановић Никола Миљановић Зоран Мишић Миленко Павловић Добривоје Пантић Лука Поповић Дамјан Радовић Никац Радовић Марко Ранчић Миломир Рачић Ненад Савић Иван Соклер Слободан Стаматов Немања Станић Зоран Стевановић

СТОЛАРИ Илија Даниловић Никола Ђукић Бошко Петровић Драгољуб Поповић Раденко Стевановић

БРАВАРИ Саша Богдановић Драгољуб Копчалић Васо Лукић

Душан Вујатовић Љубинка Вучковић Ивана Илић Мира Јакшић Радивоје Јанковић Марија Јовановић Катица Коровљев Станоје Лукић Љубица Милосављевић Милан Мишић Стојан Младеновић Маргита Москаљ Милина Славковић Лепосава Спасовски Младен Суботички Снежана Танацковић Стеван Чолаковић НАПОМЕНА: Управници Позоришта „Бошко Буха“ наведени су по хронолошком реду, док су сви остали запослени наведени према азбучном реду. У колони насловљеној „Остали“ наведени су они чије радно место није било могуће утврдити у расположивим документима. Запослени који су у тренутку објављивања Монографије у радном односу, посебно су истакнути.

ТРАНСПОРТЕРИ Мирослав Анђелић Жељко Главина Миладин Дадић Исмаил Демир Саво Жерајић Милан Илић Миша Јаблан Селимир Милинковић Живота Петровић Љубиша Петровић Дејан Рајковић Радован Рачић Александар Ристановић Миливоје Смиљанић Слободан Филиповић

ВАТРОГАСЦИ Живко Аксић Ђуро Анкуцић Златко Букумирић Радослав Вуканић Милорад Галетић Драгољуб Ђаконовић Предраг Ђурашковић Стојан Николић Сава Поповић Радосав Ристовић Милош Савић

ХИГИЈЕНИЧАРИ Анита Алексић Перса Вељовић Стеванија Даниловић Персида Дугошија Анита Живковић Љубица Жунић Ангелина Илић Јованка Качук Букра Куртиш Слободанка Лукић Геновева Матковић Станојка Марковић Емилија Надрљански Вукосава Николић Видосава Перњак Душица Петровић Милица Рендулић Бранка Ружић Живка Спасојевић Теодора Стаменковић Љубица Стефановић Бора Уреновић Живка Цветковић Душанка Шаиновић

ОСТАЛИ Драгиња Анкић Олга Арсенов Живорад Атанацковић Михаљина Бичков Даница Бурсаћ Стеван Винковић

233

ХВАЛА

Хвала онима који су, пре седамдесет година, започели причу о Бухи. Хвала свима који су је наставили. Хвала им за њихов таленат, посвећеност, труд и љубав. Хвала им за узор, за задатак који су нам (п)оставили. Хвала им за све успехе, поготке у центар, хвала им за све грешке које су направили, да на њима учимо. Многе и многи од њих стали су у ову Монографију (просто је немогуће да стану баш сви, и то је наш велики жал). Спојили смо у њој садашњост и прошлост да бисмо показали како се идеја о овом позоришту прво пажљиво осмислила, а затим чувала и неговала кроз време. „У тим раним годинама нисмо имали ни своје позорнице, ни сале за пробу, нисмо имали такорећи ништа, али смо кроз ’магични кристал’ слутили крај романа”, говорио је Мирослав Беловић. Кроз историју, али и савремене стручне текстове, изакулисне и животне приче, мале и велике исповести некадашњих и данашњих „Бухера“ (израз украден од Мире Сантини), причамо вам причу о овом великом театру. Хвала свима који су нам омогућили да уронимо у значајну историју Позоришта Бошко Буха. Свим запосленима у кући, који су уложили време и знање, који су разумели колико је велика одговорност према овој грађи.

234

Хвала за све податке, провере, поновне провере, и поновне провере (и поновне...) како бисмо били сигурни да је оно што остављамо новим генерацијама права ствар. Хвала свима који су се одазвали позиву да буду аутори текстова и наши саговорници – сви заједно смо испричали ову причу. Хвала Музеју позоришне уметности Србије и Ирини Стојковић Кикић што чувају велику грађу о нашем Позоришту и што су нам уступили своју стручност. Хвала им што су били савезници на овом путу. Хвала Фондацији „Бранислав Нушић“ за непроценљиве податке о Тетка Гити, чији сан сви заједно данас сањамо. Надамо смо се да смо и ми овом Монографијом бар мало допринели да неке будуће генерације имају одакле да наставе причу о „Бухи“. На крају, хвала свим будућим читаоцима ове Монографије, а хвала и онима који ће је само прелистати, и макар на тренутак постати део Позоришта „Бошко Буха“. Дошли смо, тако, сви заједно до још једног срећног краја који ће бити нечији нови почетак. Милена Деполо и Ана Јанковић

БИОГРАФИЈЕ УРЕДНИКА

Милена Деполо и Ана Јанковић

Милена Деполо је од сезоне 2006/2007 драматург Позоришта „Бошко Буха“ за које је написала неколико комада заснованих на бајкама. Ради и у другим позориштима, као и на телевизији. Потпредседница je удружења АССИТЕЈ Србије. Била је селектор последњег издања ТИБА фестивала. Добитница неколико струковних награда.

Milena Depolo is resident dramaturg with Boško Buha Theatre since the season 2006/2007 for which she wrote several plays based on fairy tales. She also works as a dramaturg with other theatres, as well as on television. She is the vice president of ASSITEJ Serbia. Worked as the selector of the final edition of the TIBA Festival. Laureate of several professional awards.

Ана Јанковић је драматург и магистар наука драмских уметности из области филма и медија. Аутор је позоришних и радио драма, ТВ сценарија, критичар и теоретичар. Сарађивала је с позориштима за децу у земљи и у САД, где је као аутор учествовала у радионицама и на трибинама с децом глумцима и децом публиком. Такође, стоји иза многих међународно признатих и награђиваних друштвено одговорних едукативних кампања и пројеката за децу.

Ana Janković is a dramaturg, holding Magister Degree in dramatic arts in the fields of film and media. She is the author of theatre and radio plays and television scripts, as well as a critic and a theorist.

She collaborated with children’s theatres locally and in the USA, where she, as an author, took part in workshops and panel discussions with children actors and audience members. Also, she is an author of multiple internationally recognised and award winning socially responsible education campaigns and projects for children.

235

УРЕДНИЦИ Милена Деполо Ана Јанковић ЛЕКТОР Александра Јакшић ПРЕВОД НА ЕНГЛЕСКИ Марија Стојановић ДИЗАЈН Филип Анђић ПРЕЛОМ И ПРИПРЕМА ЗА ШТАМПУ Иван Гошњак КООРДИНАТОР Јована Бундало САГОВОРНИЦИ Милан Караџић, Михаило Тодоровић, Љубивоје Ршумовић, Ивана Димић, Стеван Копривица, Игор Бојовић, Герослав Зарић, Зора Мојсиловић, Александар Локнер, Срђан Марковић, Ирена Поповић, Небојша Громилић, Дамјан Кецојевић, Марија Миленковић, Ненад Ненадовић, Александар Радојичић, Александра Симић, Андријана Оливерић, Боба Латиновић, Бојана Ординачев, Борка Томовић, Бранислав Платиша, Драга Ћирић Живановић, Драгољуб Денда, Јелена Тркуља, Катарина Гојковић, Катарина Марковић, Милош Влалукин, Немања Оливерић, Теодора Ристовски, Урош Јовчић, Виктор Савић, Владан Дујовић, Сузана Плавањац, Диана Кржанић Тепавац, Југ Радивојевић, Татјана Мандић Ригонат, Даријан Михајловић, Јагош Марковић, Мира Адања Полак РАЗГОВОРЕ ВОДИЛЕ Милена Деполо и Ана Јанковић

САГОВОРНИЦИ У РАНИЈИМ ПУБЛИКАЦИЈАМА Бошко Трифуновић, Александар Поповић, Миодраг Станисављевић, Дејан Мијач, Божана Јовановић, Константин Бабић, Софија Вукадиновић, Мира Сантини, Владимир Јевтовић, Гита Предић Нушић, Ђурђинка Марковић, Михаило Фаркић, Бошко Ђорђевић, Милорад Мандић, Арсеније Јовановић, Мирослав Беловић, Донка Игњатовић, Донка Шпичек, Горан Шушљик, Љубица Бељански Ристић, Љубомир Драшкић, Паоло Мађели, Предраг Панић, Слободан Никовић, Зорица Јовановић, Србољуб Луле Станковић, Миња Дедић, Олга Одановић, Оља Грастић Јелић, Јован Ћирилов САРАДНИЦИ Нада Баша, Анка Влајковић, Миломир Димитријевић, Татјана Перовић, Љиљана Пиперин, Мила Рубежић, Лидија Стојановић, Михаило Тодоровић, Александра Шушљик ФОТОГРАФИЈЕ Архива Позоришта „Бошко Буха“ (Срђа Мирковић, Вукица Микача, Јелена Јованов, Владимир Јабланов) Архива Музеја позоришне уметности Србије Архива Фондације „Бранислав Нушић“ Архива “Борбе“ Приватна архива Слободана Колаковића донирана МПУС-у Приватна архива породице Фаркић ИЗДАВАЧ Позориште „Бошко Буха“, Београд, Трг Републике 3 тел: 011 2632 855 011 2632 866 e-mail: marketing@buha.rs www.buha.rs ЗА ИЗДАВАЧА Игор Бојовић ШТАПМА Публикум, Београд ГОДИНА ШТАМПЕ 2020 ТИРАЖ 500

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 792(497.11)"1950/2020"(082) 792.071.1/.072(497.11)"19/20":929(047.53) ПОЗОРИШТЕ Бошко Буха : 70 година / [уредници Милена Деполо, Ана Јанковић] ; [разговоре водиле Милена Деполо и Ана Јанковић] ; [превод на енглески Марија Стојановић]. - Београд : Позориште "Бошко Буха", 2020 (Београд : Публикум). - 233 стр. : илустр. ; 28 cm Део текстa упоредо на срп. и енгл. језику. - Текст штампан двостубачно. - Тираж 500. - Стр. 6: Уводна реч директора / Игор Бојовић. - Стр. 7: Уводна реч уметничког директора / Милан Караџић. - Биографије уредника: стр. 233. - Напомене и библиографске референце уз текст.

ISBN 978-86-83779-08-6 a) Позориште "Бошко Буха" (1950-2020) - Зборници b) Позоришни уметници - Србија - 20в-21в - Интервјуи COBISS.SR-ID 20939785