JI A U OD R P T E PR
Biblioteka RAZLIČAK Ilustracije Ivica Stevanović • Ana Petrović • Nikola Vitković • Dragana Radanović • Marica Kicušić • Igor Kekeljević • Manja Ćirić • Aleksandar Zolotić • Boris Kuzmanović • Dobrosav Bob Živković • Jelena Vasiljević • Milica Radenković Smiljanić • Maja Veselinović • Sonja Paunović Varga • Vane Kosturanov • Luka Tilinger • Marija Jevtić • Dušan Pavlić • Maša Avramović • Aleksa Jovanović • Gradimir Smuđa • Milenko Stevanović Grafičko oblikovanje i ilustracija na koricama Dušan Pavlić Urednik Milena Trutin Lektor Mirjana Delić Tehnički urednik Tatjana Valjarević Izdaje KREATIVNI CENTAR, Beograd, Gradištanska 8 • tel.: 011 / 30 88 446 е–mail: info@kreativnicentar.rs • www.kreativnicentar.rs Za izdavača mr Ljiljana Marinković, direktorka Štampa Publikum Tiraž 3000 Copyright©Kreativni centar 2021 ацији зација у публик CIP – Каталоги оград Бе је, би Ср иотека Народна библ 025.2) 749.1(02.053.2. сминка, 1960 tracije ПЕТРОВИЋ, Ја Petrović ; [ilus olica / Jasminka st ni centar, tiv ea Kr : d 100 lica ra og ić ... et al.]. – Be str. ; 21 cm. Ivica Stevanov ). – 94 str. : ilu m iku bl Pu : ad , Beograd]) ar nt 2021 (Beogr ce k / [Kreativni ča zli Ra ka te lio – (Bib Tiraž 3.000.
29-0903-2 ISBN 978-86-5 30843657 COBISS.SR-ID
R АZLIČAK
U ovoj knjizi prepliću se stvarno i nestvarno, baš kao i u detinjstvu.
Život bez stolice
Z
dravo, ja sam Beli Orao Vatrenog Srca. Do leteo sam na svet pre jedanaest zima. Majka me je najpre stavila na svoje grudi. Kada su nam se usaglasila srca, predala me je ocu. On me je spustio u sneg, da se povežem sa zemljom. Tako sam naučio da razlikujem toplo i hladno, zvuk i tišinu, blizu i daleko, ljubav i hrabrost. Tako sam dobio ime i tako živim. Greška je moj učitelj. Jezero mi je sestra, a vuk mi je brat. Pretke prepoznajem u lišću i zato im se klanjam. Poglavicu poštujem, ali njegove odluke preispitujem. Kada ustanem, zahvalim nebu na tome što sam se probudio. Kada sam gladan, upitam ribu da li mogu da je ulovim. Kada želim da se igram, na pravim sebi igračku. Kada sam nežan, berem bilje s majkom. Kada sam snažan, idem sa ocem u lov. Kada hoću da odredim vreme, pogledam u svoju senku. Kada mi je hladno, upalim vatru. Kada mi je vruće, jašem konja. Kada sam ljut, trčim. Kada sam mnogo ljut, mnogo trčim. Kada sam tužan, sednem na kamen i plačem. A kad se umorim od svojih misli, legnem na zemlju i gledam u nebo. Ne znam šta je to stolica. Sigurno mi ne treba jer je nikada nisam video. Nastavite na strani 83 ▷
✶ ilustracija: ANA PETROVIĆ
Stolice iz dečje književnosti
I
zvolite, sedite – Johana je pokazala Jovanu ru kom na stolicu.
On se udobno smestio i osmehom zahvalio Johani na gostoprimstvu. Pred njim se pružao predivan pogled na Ciriško jezero. – Pozvala sam vas na čaj jer sam želela lično da vas upoznam – Johana je pažljivo spustila poslužavnik na stočić koji se nalazio između Jovanove i njene stolice. Iz porcelanskih šolja dopirao je neodoljiv miris alpskih biljaka. – Vi ste lekar po zanimanju, zar ne? – Da, mada sam najpre završio prava. – Zanimljivo, moj suprug je bio advokat po struci. Izvolite, poslužite se. Ovde vam je šećer.
– Hvala – Jovan je klimnuo glavom i podigao poklopac. Izvadio je dve kockice i ubacio ih u šolju. – Posle gimnazije studirao sam prava u Pešti, a potom u Pragu i Beču. – Znači, otuda vaše odlično poznavanje mađar skog i nemačkog jezika. Znam da prevodite, a bavite se i pisanjem. – Da. Vidim da ste dosta upoznati s mojim radom – rekao je Jovan i prineo šolju ustima. – Nas dvoje imamo neke sličnosti, oboje pišemo za decu i oboje… – Johana je zastala upola rečenice. Promešala je čaj kašičicom i ostavila ga na poslužavniku da se još malo ohladi. – I oboje smo ostali bez svojih najmilijih – Jovan je završio započetu rečenicu svoje sagovornice. – Da, nažalost, meni su umrli muž i sin, a vama supruga i deca. Koliko ste imali dece?
✶ ilustracije: MAJA VESELINOVIĆ
– Petoro – rekao je Jovan i vratio šolju na po služavnik. Čaj je još bio vreo. – Moje znanje iz medicine ih nije spaslo. Bolest ih je sve odnela. – Razumem o čemu govorite. I sada ste se okre nuli pisanju, baš kao i ja – Johana je otpila ma li gutljaj. – Znate, te vaše pesme za decu veli čanstvene su. Tako me razvesele i nasmeju. Lekovite su poput nekog medikamenta. Vi ste književni doktor. Ah, s koliko mašte vi pevate o stolici! U jednoj pesmi pominjete skamiju u školi, a već u drugoj pesmi prevrnuta stolica postaje konj za igru. A tek oni vaši stihovi o stolici koja pomaže deci da budu u istoj ravni sa svojim roditeljima. Kada se na nju popnu deca, mogu da kažu jasno i glasno šta žele i šta ih muči. – Sigurno mislite na malu, gladnu Jucu – osmeh nuo se Jovan i kažiprstom pogladio levi brk. – Hvala vam za ove lepe reči. Naročito jer dolaze baš od vas, velike Johane Špiri, autorke čuvene knjige Hajdi. Švajcarska je danas poznata po zlatu, a jednog dana biće poznata po plemenitoj devojčici Hajdi, koja pršti od radosti i optimizma. Kakav je to briljantan lik! Dok pomaže drugima, ona se nikada ne umori, bez obzira na to da li se
radi o dedi, dečaku Petru ili slepoj baki. Draga moja Johana, vi ste prvi progovorili o deci sa invaliditetom. Klarina invalidska stolica jednog dana će ući u istoriju književnosti. Pazite dobro šta vam kažem! Utom je iz verande došao veliki beli pas i seo pored Jovanove stolice. On ga je pomazio po glavi i pas je legao uz njegove noge. – Ah, drago mi je što tako mislite! – Johana je na trenutak spustila pogled. Obrazi su joj se zarumeneli od tolikih pohvala. – Ja uvek govorim ono što osećam i mislim, ja sam pesnik, zar ste zaboravili? – Nisam zaboravila da ste pesnik, Jovane Jova noviću – nasmejala se Johana i dodala – Evo, pa mi se čak isto i zovemo. – Tačno. Johana je nemačka i ženska varijanta mog imena. Nisam to odmah primetio, pri znajem. Pitam se još koliko ćemo sličnosti pro naći pre nego što moj voz krene za Novi Sad. Ali molim vas, Johana, ubuduće me zovite Zmaj. Tako me oslovljavaju moji prijatelji. Johana i Jovan sedeli su na terasi zavaljeni u ple tene baštenske stolice i posmatrali labudove po je zeru. Pili su čaj i razgovarali sve dok zidni časovnik u verandi nije otkucao pet sati. Tada su se zagrlili, oprostili i rastali. Nastavite na strani 83 ▷
7
Stand up stolica
Z
dravo svima i hvala vam što ste došli! Za one koji me ne znaju, zovem se Karmela Rosa. Roditelji su me ostavili čim sam se rodila. Možda je i bolje tako jer bih danas verovatno bila razmažena tinejdžerka koja po ceo dan visi na dru štvenim mrežama i svađa se sa ukućanima. Pitam se šta li bi se sa mnom dogodilo da me je usvojila neka bogata porodica… To bi tek bila propast! Pret postavljam da bih bila mrtva umorna od premišlja nja – Da li da upišem ovu ili onu školu? Da li da studiram na ovom ili onom Univerzitetu? Da li da se zaposlim u porodičnoj firmi ili da pokrenem svoj biznis? Sve u svemu, odlično sam prošla. Prihvatila me je i odgojila Peruanka Marija Elena. Žena koja ima veliko srce, malu platu i dugačak jezik. Ona je konobarica u ovom kafiću i ona je zaslužna za ovaj moj nastup večeras. Hvala, Marija Elena!!
✶ ilustracije: MAŠA AVRAMOVIĆ
Siromaštvo zaista ima mnogo prednosti. Evo mog primera! Ne gubim vreme u kilometarskim redo vima u Diznilendu, ili, što je još važnije, niko me neće kidnapovati zbog ucene. Garderobu kupujem isključivo u second hand prodavnicama, pa se ne brinem ako nešto isflekam ili greškom ofarbam u mašini za veš. Bicikl ne moram da vezujem, a nad mobilnim ne moram da se tresem jer ovi stari mo deli nikome nisu potrebni. Zahvaljujući siromaštvu, slobodna sam kao ptica na grani. I Buda bi mi pozavideo, a kamoli Marisol iz mog odeljenja. Kada je čula da će mi škola platiti ekskurziju, rekla je: „Nije fer! Siromašni uvek bolje prođu od nas koji imamo pare“. Šest meseci kasnije ta ista Marisol poslala mi je poruku: „Ako si sama za Novu godinu, obavezno mi se javi. Pravim veliku žurku, potrebne su mi stolice na zajam. Ostavi ih ispred mojih vrata. Hvala unapred“. Ova poruka me je naterala na razmišljanje. Pa nisam ja gora od Marisol! Kao prvo, mogu valjda da radim sa svojim stolicama šta ja hoću, a kao drugo, ne mora ona da mi se podsmeva! Umem i ja da pravim fazone na svoj račun! Hvala vam, vam ljudi! Nije bilo toliko strašno koliko sam mislila da će biti. Vidimo se! Nastavite na strani 83 ▷
Zanimljivosti o stolicama
S
tolice se pojavljuju još pre 5000 godina, o čemu svedoče brojni arheološki nalazi, crteži na kamenim reljefima i vazama. Koristili su ih drevni Egipćani, stari Grci i Rimljani, kao i Kine zi i Asteci. Do XVII veka stolice su bile privilegija bogatih porodica. Ljudi iz naroda sedeli su na ka menju i drvenim klupama. U obična domaćinstva stolice ulaze s pojavom Industrijske revolucije u XVIII veku.
Stolica za ljuljanje je američki izum XVIII veka. U po četku se koristila u dvorištu za odmor ili u bolnicama za smirivanje pacijenata. S vremenom se počela upo trebljavati i u domovima za dojenje beba ili dremanje starih ljudi. Danas stolice za ljuljanje imaju značajno mesto u industriji nameštaja u celom svetu. Posto je priče da je njen izumitelj bio političar, naučnik i pisac Bendžamin Frenklin, ali istoričari odbijaju ove tvrdnje. Ono što se sigurno zna jeste da je američki predsednik Džon Kenedi često sedeo u stolici za lju ljanje kako bi ublažio bolove u leđima.
U XIX veku Nemac Mihael Tonet, inspirisan tehni kom u proizvodnji buradi i čamaca, napravio je sto licu od bukovog drveta. Pomoću vrele vodene pare i specijalnih alata bukovinu je savijao u željene forme. Na isti način proizvodio je i druge delove nameštaja: stolove, krevete, čiviluke, kolevke, police itd. Ipak, najpoznatija je tonet stolica br. 14, koja se proizvodi i danas. Smatra se sinonimom za kvalitet. U posled njih 150 godina najprodavanija je stolica na svetu.
Biolog Čarls Darvin poznat je kao osnivač moderne teorije evolucije, ali takođe je zaslužan za posto janje kancelarijske stolice. U želji da se što brže kreće po radnoj sobi, na svoju stolicu je namontirao točkove. Bilo je to u XIX veku.
Stolica na kojoj je sedela spisateljica Džoana Rouling dok je pisala prve knjige o čarobnjaku Hariju Poteru prodata je na aukciji u Njujorku za 394 000 dolara. U drami Henri VI, u trećem delu, Šekspir je tri puta pomenuo stolice. Bauhaus je pokret u umetnosti, dizajnu i arhitek turi u XX veku. Stolice dizajnirane u ovom stilu su praktične, lagane i jednostavne, u potpunosti prilagođene potrebama savremenog čoveka. U njihovoj izradi korišćeni su: čelik, šper, plastika i drugi dostupni materijali. Zbog lake proizvodnje i pristojne cene ove stolice su se pojavile u mnogim domovima. Izraz svađa oko fotelje znači borba oko direktor skog mesta u firmi, odnosno svađa oko vlasti u politici. Foteljaši su oni koji se bore za fotelje, tj. za vlast. U Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu odr žana je izložba Stolice – vekovi trajanja (od 6. no vembra 2016. do 31. januara 2017. godine). Autor ka izložbe Marija Bujić osmislila je sa saradnicima atraktivnu postavku o kraljici enterijera – stolici.
13
Stvarno
Stolice iz dečje književnosti Jovan Jovanović Zmaj (1833–1904) jedan je od najznačajnijih srpskih pesnika. Bio je veoma voljen, naročito među decom koja su ga iz milošte zvala Čika Jova Zmaj. Osnovnu školu završa va u Novom Sadu, a srednju u Bratislavi. Po očevoj želji stu dira prava u Pešti, Pragu i Beču, a po svojoj želji završava medicinu u Pešti. Po red lekarske prakse, bavio se književnim radom i prevođenjem. Pokrenuo je nekoliko časopisa (dečji Neven, satirični Zmaj i dr.). Za Jovanovića je od posebnog značaja bila Majska skupština održana 3. maja 1848. godine, te je ovaj datum dodavao po red svog potpisa. Jednom prilikom je zaboravio da stavi tačku pored broja tri i tako je stekao nadimak Змај. Sa suprugom Ružom imao je petoro dece, ali su svi prerano umrli. Poznat je po zbirkama pe sama Đulići i Đulići uveoci. Pisao je raznovrsne pesme – ljubavne, lirske, satirične, političke… Ipak, ostao je najzapamćeniji po stihovima za najmla đe. Pačja škola, Materina maza, Ala je lep ovaj svet, Mali konjanik, Žaba čita novine, Napomena materi samo su neki od čuvenih naslova Čika Jove Zmaja. Po njemu su nazvane škole, biblioteke, na grade, ulice… U Novom Sadu u Zmaj Jovinoj broj 26 nalazi se Međunarodni centar književnosti za decu Zmajeve dečje igre. Johana Špiri (1827–1901) bila je švajcarska knji ževnica. Napisala je veliki broj knjiga za decu i od
rasle, ipak svetsku slavu stekla je romanom Hajdi. Prošlo je više od sto godina, a vesela, razigrana i dobronamerna devojčica Hajdi pleni čitaoce svo jim karakterom i postupcima. Ona i njen prijatelj Petar zajedničkim snagama pomažu devojčici Klari da prohoda. Knjiga Hajdi prevedena je na više od pedeset jezika i prodata u oko pedeset miliona pri meraka. Priča je prikazana u filmovima, serijama, stripovima, pozorišnim predstavama i mjuziklima. Japanci su uradili crtani film, a Švajcarci su snimili savremenu verziju romana. Kod nas se roman Hajdi prvi put pojavljuje 1943. godine. Johana Špiri odrasla je u porodici s još petoro dece. Otac joj je bio lekar, majka pesnikinja. Detinjstvo je provela u podnožju Alpa u smehu i radosti. Udala se za uglednog advokata. Imali su jednog sina, kome su pružili kvalitetno obrazovanje. Nažalost, sin je umro 3. maja 1884. godine. Iste godine Johana je izgubila i supruga. Tugu i usamljenost lečila je putovanjem i pisanjem. Johana Špiri promenila je tok dečje knji ževnosti. Pisala je za decu i za one koji vole decu.
Horor stolica Horor priče nam daju pri liku da istražimo ono čega se bojimo, da osvetlimo ne gativne emocije i da o njima razgovaramo, a ne da ih zakopa vamo duboko u sebi. Horor priče nas uče kako da se nosimo sa stvarnim svetom jer život nije uvek ni lak ni jednostavan. Strašne scene u priči često
postaju smešne, pa tako i strašne situacije u živo tu mogu se razrešiti na vrlo duhovit i neočekivan način. Osim toga, sasvim je u redu plašiti se.
Stolica bez lica Živimo u vreme velikih migracija. Ljudi napuštaju svoje domove u potrazi za boljim obrazovanjem i poslom, u želji da se spoje sa članovima porodice, a najviše je onih koji beže od progona, nasilja ili rata. Ta putovanja su često nelegalna i bez dokumenata. Ti ljudi preskaču bodljikave žice, ukr cavaju se u male brodove ili se kriju po mračnim mestima. Često su izloženi vređanju i zlostavljanju. Ljudi u pokretu ponekad rizikuju svoje živote, ali to je obično jedini način da pobegnu od ratnih su koba. Jednu trećinu izbeglica i migranata koji su došli u Evropu čine deca. Najveći broj dece koja su poslednjih godina stigla u Srbiju dolaze iz Avgani stana. Svoj dom su napustili zbog oružanih sukoba i teškog siromaštva. Unicef nastoji da pruži pomoć deci u pokretu u svakoj fazi njihovog putovanja pozivajući vlade da zaštite njihova prava.
Stolica i krevet Stolica je deo nameštaja koji služi za sedenje. Krevet je deo nameštaja koji služi za sedenje, le žanje i spavanje.
Ispod stolice se obično nalaze papuče, a ispod kreveta monstrumi, aveti, veštice, babaroge i sva moguća i nemoguća stra šna bića, a ponekad zaluta i neka čarapa.
Filmska stolica Finska je poznata u svetu po izuzetnim bibliote kama i školama. Finci veruju da svako zaslužuje slobodan pristup znanju, te su bibliotečke usluge i školovanje besplatni. Država mnogo ulaže u obra zovanje. Samo najbolji studenti mogu konkurisa ti za učitelje i nastavnike. Zato nije čudo što su Finci jedni od najpismenijih naroda na svetu. Oni vole knjige i rado posećuju biblioteke. Biblioteke u Finskoj predstavljaju nacionalni simbol. Toliko su važne u javnom životu da čim neki stranac dobije dozvolu za boravak, uručuje mu se i članska karta biblioteke. Finsko društvo veoma poštuje različi tost, te sprovodi zakon o jednakosti svih ljudi u svim oblastima života. Putem temeljne i dugotraj ne edukacije država uklanja predrasude i negativne stavove o osobama sa smetnjama u razvoju i sa in validitetom. Pored toga, svi objekti u Finskoj odav no se grade po najboljim arhitektonskim rešenjima koja odgovaraju specifičnim zahtevima osoba sa invaliditetom. To je zemlja u kojoj se inkluzivno obrazovanje nalazi u samom svetskom vrhu. Nil Gejmen rođen je 1960. godine u Engleskoj. Smatra se jednim od najpopularnijih pisaca da našnjice. Autor je knjiga za decu i odrasle. Piše uglavnom fantastiku, ali i stripove, grafičke nove 17