Crna ptica

Aleksandra Jovanović

Aleksandra Jovanović Crna ptica Prvo izdanje © Kreativni centar, 2020 Ilustracija na koricama Dobrosav Bob Živković Dizajn Dušan Pavlić Urednica Ljiljana Marinković Lektura Nevena Živić Priprema za štampu Predrag Bućić Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011/ 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača Mr Ljiljana Marinković, direktorka Štampa Kaligraf, Beograd Godina štampe 2020 Tiraž 1500 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 ЈОВАНОВИЋ, Александра, 1996 Crna ptica / Aleksandra Jovanović. – 1. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2020 ([Beograd] : Kaligraf ). – 142 str. ; 21 cm Tiraž 1.500.

ISBN 978-86-529-0815-8 COBISS.SR-ID 17858825

Aleksandra Jovanović

Mami, jer je rasterala sve duhove

RINGIŠPIL

Ž

elja primeti kako joj bela para izlazi na usta.

Strese se, mada nije hladno. Spustila se magla, čudna i pomalo strašna. Da može da pogađa, rekla bi da je na groblju. U poslednjih šest meseci, tamo je skoro svakog dana.

Magla se razilazi i spomenici postaju vidljivi. Korača polako, nogu pred nogu. Pod njom pucketa trulo lišće. Pogleda u svoje ruke. Umazane su zemljom. ‒ Tata?

Vetar mučno zavija. Učini joj se da čuje neki glas kako je doziva. Dečji. Brzo se osvrne. Iza nje je samo mrak. Nije sigurna šta traži, ali nastavlja napred, sad već brže. Iz izmaglice se odjednom pojavi nešto glomazno, metalno. Približi se, da bolje osmotri tu spravu.

Negde u daljini začuje se poznata nežna melodija. Violina. Srce joj brže zalupa i zamalo se saplete o koren drveta, izniklog niotkuda.

Odjednom, veliki ringišpil se pokrene, uz škripu od koje bole uši. Prvo polako, a onda sve brže i brže. Ne zna zašto, ali nešto je vuče napred. Opčinjeno posmatra

7

kretanje praznog ringišpila. Između metalnih šipki vidi tamno obličje. Zna da nije moguće, da to ne može da bude on, ta senka koja stoji iza ringišpila. Proba da vikne, pa još jednom, ali ne može da izgovori ni reč. Čovek iza ringišpila je mirno posmatra. Vetar postaje preteći, jači, i muzika prestaje. Neočekivano je obuzme strah. Zašto se senka ne pomera? ‒ Tata, jesi li to ti?

Ne može da je čuje. Baš u trenutku kad se odlučila da rizikuje i proba da obiđe taj tako neobičan ringišpil, začuje se pseći lavež, naizgled izdaleka. Njegov eho nastavlja da odzvanja. ‒ Željo.

Ovog puta je sigurna. To je dečji glas. ‒ Ne vidim te!

Oslušne, da utvrdi odakle glas dolazi. Ništa. Ringišpil se sada okreće munjevitom brzinom. Izgleda kao da bi svakog časa mogao da se otkine sa svog postolja i otkotrlja dalje. Misli kako bi bilo najbolje da pobegne, što pre. U svojim mislima već je na sigurnom, u svom krevetu, pokrivena preko glave ljubičastim jorganom.

Ovde, ne može da se pokrene. Noge kao da su joj ukopane u zemlju. Ona spusti glavu. Ispred njenih stopala leži beli hrizantemin cvet. Pas ponovo zaurla, sada sasvim blizu. Želja se konačno probudi.

8

DANAS NIJE DIVAN DAN

Ž

elja je glasno zevnula i pogledala na sat. Imala je još čitavih pet minuta. Bolje sad da ustane, jer zna da će se pet minuta lako pretvoriti u dvadeset, pa u pedeset. Najradije bi prespavala ceo dan. Ipak, ako uskoro ne začuje korake po sobi, mama će doći i videće gomilu stvari na stolici, zgužvane papire van kante, a možda čak i fleku od kečapa na zavesama. Zato je bolje da ne rizikuje. Pod je neprijatno zaškripao. U toj kući su se i pauci čuli.

Setila se sinoćnjeg sna. Bio je tu zastrašujući ringišpil na groblju i glas koji je doziva. Čvrsto je zažmurila, u pokušaju da se seti, ali sve je već bledelo na svetlosti dana. Uzdahnula je i zaključila da verovatno i nije važno. Danas je imala većih problema.

Obula je prevelike, olinjale papuče i izašla iz sobe.

Silazeći niz stepenice, tromo je cimala gelender. Nekad je to radila kao baš mala, pa je naglo prestala. Ipak, navika se vratila. ‒ Tata, čekaj!

Stajao je na dnu stepeništa i osmehivao se. Želja

9

polete ka njemu, tako da su stepenice strašno zaškripale. Zastane pri dnu stepeništa i pruži ruke. ‒ Hoćeš da te nosim, je li?

On je popne na ramena. Zajedno paradiraju kućom.

Mogla je da čuje sopstveni smeh kako joj odzvanja u glavi. Pre koliko godina je to bilo? Nije bitno, nije bitno, ponavljala je u sebi. Kroz prozor se videlo sivo nebo. Čak ni danas nije moglo da ogreje. Nije da joj je stalo, mada, bilo bi lepo da ponekad vidi sunce. Mogla je da oseti vetar napolju. Stresla se na pomisao o dugom, blatnjavom putu do škole.

Na televiziji je neka žena u roze kompletu pričala kakvo će vreme da bude. Pojačala je zvuk iako je već znala. Oblačno, kiša, još oblaka. Stomak joj je žestoko zakrčao. Ispred nje, na tanjiru, ležale su dve kriške premazane ajvarom i pored njih tri parčeta sira. Pažljivo je stavila sir na kriške, pa brzo zagrizla. Slušala je šta žena najavljuje za druge gradove i čekala da spomene njen. Mali grad, u koji niko ne dolazi. Klatila je nogama ispod stola i jedna papuča joj odlete. Naslepo je pipala nogom da je pronađe. ‒ Srećan rođendan!

Njena mama Nataša bučno je poljubi u obraz. Želja je nervozno žvakala. A juče se toliko trudila da zaboravi šta je sutra. Sutra je stiglo i sad nema koristi da se pretvara. Njen dvanaesti rođendan. Pre godinu dana, da ju je neko pitao, rekla bi da jedva čeka. Ali, to je bilo tada. Pre nesreće.

10

Obrisala je rukavom ajvar s brade. Htela je da se osmehne, onako iskreno, ali nije mogla da se natera.

Pažljivo je posmatrala mamu kako se žurno sprema za posao. Na stolu je ležala njena velika kožna torba. Setila se kako je nekada davno volela da istrese sav njen sadržaj na tepih i da se igra maminim papirima, šminkom i ostalim zabavnim stvarima.

Mama joj je žustro podvila rukave bluze. Sve što je njena mama radila bilo je žustro i brzo. Žena u roze kompletu je i dalje pričala o vremenu. „Čini se da zima dolazi ranije. Građane očekuje snežno vreme. Moguća susnežica u jutarnjim…” Žena zaneme. Mama je spustila daljinski na sto. ‒ Treba da se čujemo.

Pokušala je da ženi s televizije pročita sa usana šta govori. Učini joj se da je rekla „torta”. ‒ Koliko dece dolazi večeras? Čvrsto je zažmurila. Nije htela da čuje ovo pitanje.

Mada, znala je da joj nema druge. Mora da se pretvara. ‒ Ne znam. Ne puno. ‒ Pa saznaj. Neću da spremim malo, pa da budete gladni.

Setila se kiflica i sendviča na jednom od rođendana. Uvek bi izneli te kiflice. To je bilo neko roditeljsko pravilo. E pa, kod nje neće biti toga. Neće biti ničega. ‒ Ili da hrana propadne. ‒ Nije bitno, to za hranu. I ne slavi mi se.

Mama je stisla usne. To nije bio dobar znak. Nije htela ništa da kaže, ali Želja je znala šta mama misli.

11

Pričale su već o tome. Mama misli da treba da slavi rođendan, da se raduje i da ugasi sve svećice. Samo što nije razumela da se njoj ne slavi bez tate. I niko ne može da je natera. ‒ Obavezno ponesi kišobran. Jesi li čula? Kiša će.

Evo, već kreće.

Nekoliko kapi se zalepilo za prozor. Mama je opet poljubi u obraz, ne toliko glasno kao prvi put. ‒ ’Ajde, živni malo.

Bučnim koracima je izašla iz sobe. Želja je jasno čula otvaranje i zatvaranje vrata. Sažvakala je poslednji zalogaj, pa obrisala usta rukavom od bluze.

Na njenom prošlom rođendanu sve je bilo potpuno drugačije. Mnogo dece, smeha, velika voćna torta, tata je svirao violinu i pričao strašne priče. Sva deca su se uplašila osim nje. Mama je iskakala iz svakog ugla sa fotoaparatom. ‒ Nataša, pusti decu da se zabavljaju. ‒ Samo još jednu, samo još jednu.

Ali sad je mama lažno srećna i stalno užurbana. Ne, neće da joj se pridruži.

Njeno razmišljanje prekinulo je brundanje starog miksera u kuhinji. Kao da to nije bilo dovoljno, njena tetka Marija je pevala. Nije da je loše pevala, ali radije je ne bi slušala uopšte. Ni gledala, ako baš mora da prizna.

S kuhinjskog prozora mogle su lepo da se vide gole grane drveta. Marijina ruka je energično mešala pati-

12

španj u vangli. Sva se bila zajapurila, a mokra kosa joj se lepila za lice. Možda su bile rođene sestre, ali mama i tetka uopšte nisu ličile. Mama je bila starija, mršava, bleda, i imala je tamnu kosu, skoro crnu; tetka je bila okrugla, plavokosa i, prema Željinom mišljenju, isuviše oštra. Mama je volela da kaže kako je lepo što Marija govori sve što misli, ali ne uvek i svuda. Slagala se s mamom. Tetka je retko obraćala pažnju na svoje reči, da li su teške i da li bole, samo ih je sipala dok ne presuše. ‒ Nemoj tu da mi se šunjaš. ‒ A šta to pevaš? ‒ Nešto što smo pevali u horu. Znaš da sam bila solista?

Naravno da je znala. Tetka se uvek hvalila svojim talentom za pevanje. ‒ Niko nije mogao da izvuče viši ton od mene. Čak ni tvoja mama. A trudila se.

Nije bilo svrhe da se raspravlja s tetkom i da joj objašnjava zašto joj danas nije do njenog pevanja. Umočila je prst u patišpanj, ali ga je odmah povukla. Tetka ju je lupila po ruci. Jauknula je, da pokaže negodovanje. ‒ A, ne. Ima da čekaš veče. ‒ Ne treba mi torta, samo da znaš. ‒ Da ne kasniš u školu možda? Želja je namerno polako sipala vodu u čašu i još sporije pila. Krajičkom oka gledala je u sudoperu i gomilu neopranih sudova, naslaganih jedan preko drugog. Pitala se da li će ih tetka oprati, ili će ipak taj posao da prepusti mami.

13

‒ ’Ajde, ’ajde, nemoj da mi smetaš. Beži.

Nije joj bilo jasno zašto je tetka još uvek tu. Došla je posle nesreće, „da im se nađe”, i sada nikako da ode.

Možda bi mogla da je ubedi kako duh opseda kuću.

To bi je prepalo.

Nasmejala se na pomisao kako tetka vrišteći beži iz kuće. Ipak, nije smela previše da se nada.

Glomazna ulazna vrata zatvorila su se uz tresak.

Ispružila je ruku ispred sebe i nekoliko kapi ju je pokvasilo. Okrenula je glavu ka vratima. Kroz staklo je gotovo mogao da se vidi stalak za kišobrane. Ma ne pada toliko! Stavila je kapuljaču i krenula ka crnoj kapiji. ‒ Požuri!

Luka je stajao ispod velikog žutog kišobrana. Sigurno je to kišobran njegove mame. Pomislila je kako je baš smešan s tim plavim štitnicima za uši i žutim kišobranom. Po običaju, počela je da vuče noge. Bila je to njihova igra. Kad god bi joj rekao da ide brže, kretala se kao puž. Čizma joj se nakon par koraka zaglavila u blatu. ‒ Željo, ozbiljan sam. Neću da me opet upišu zbog tebe. ‒ Evo! Uzela je grančicu sa zemlje i njome pokušala da očisti blato sa đona, ali nije joj baš išlo. Iza nje se širio stari orah, s čije je najdeblje grane visila mokra ljuljaška. Koliko se dugo nije ljuljala na njoj? U Željinoj

14

glavi radilo se o godinama, iako je verovatno prošlo samo par meseci. U stvari, šest meseci. ‒ Ne moraš više da me čekaš ako to mrziš.

Pogledao ju je kao da je izgovorila strašnu stvar.

Njegove plave oči naglo su se raširile i delovalo je kao da će se rasplakati. Umesto toga, samo je kažiprstom namestio naočare. Nije mogla da izdrži. Glasno se nasmejala. ‒ Šalim se, Luka. Moraš uvek da me čekaš. ‒ Samo požuri.

Ipak, videla je da su mu usta iskrivljena u osmeh.

Dvorišna kapija zatvorila se uz škripu. Luka ju je čvrsto zagrlio, toliko da je mogla da oseti miris njegove šuškave jakne. ‒ Srećan rođendan!

Pa, mogla je ovo da očekuje. Nikada nije zaboravljao važne datume.

Luka se široko osmehnuo, na šta se Želja namrštila. Taj osmeh je značio nešto i ona bi se sad najradije vratila unutra i uvukla u krevet.

Bili su vrlo bliski, neko bi rekao ‒ najbolji prijatelji.

Počelo je saznanjem da su njihove mame zajedno bile u porodilištu. On je bio nešto stariji, svega par dana, i uvek joj je to nabijao na nos. Ove godine nije otišla na njegovu proslavu, uz izgovor da je boli stomak. A oboje su znali da je razlog to što nije prošlo dovoljno vremena. Nije joj zamerio i nije morala ništa da mu kaže. Uvek su se razumevali, najviše kada bi ćutali.

Zbog toga su pobeđivali u pantomimama.

15

Luka ju je trgnuo iz misli blagim gurkanjem. ‒ Pa pogledaj!

U njegovoj otvorenoj ruci bila je pletena crvena narukvica, slična onoj protiv je da to bake ‒ Kakva je touroka. ptica,Čula tata? nose, da se zaštite od crne magije. Verovala je u kleTata osmehnuo. tve, u ljude koji žele zlo se drugima, ali ne i da će je par‒ Mala crna ptica je htela če konca zaštititi. Ipak, a to je moraladadadotakne prizna, narukvicanebo. je bilaAli divna. niko nije verovao da je to ‒ Lepa je. moguće.

Ostale ptice vazduh su joj kroz se smejale, Luka je ponosno ispustio nozdrve.jer Kao da je porastao dva. tako visoko. nijedna centimetar ptica nijeililetela ‒ Daj da je stavim.

Aliti mala ptica ih nije poslušala.

Pružila mu je ruku. ‒ Ne mrdaj. ‒ I? Je l’ uspela? ‒ Pa golicaš‒me.

A šta ti misliš, Željo?

Jedva se suzdržala se ne nasmeje.

Obrisala je nos Uzeo je da violinu i zasvirao. rukavom od jakne. ‒ E, stvarno će da nas upiše.

Radila je to skoro svakog dana. Kasnila je, a posle kukala kao da je Luka kriv zbog toga. A Luka se nikad nije žalio. Ponekad bi on bio taj koji je sporije hodao, čak i po kiši. Kao da hoće da put što duže traje. A put kojim su išli nije bio prav. Najpre je išla duga, blatnjava ulica, pa most, pa promaja ulica, nazvana tako po vetru koji je duvao uvek i dolazio niotkuda. Onda, dvorište napuštene fabrike, pa velika raskrsnica i na kraju brdo. Želja je u mislima prešla put odavno, a nije se odmakla od kapije. Naravno, prvo što treba da prođu jeste groblje, malo dalje od njene kuće. Tačnije, šeststo

16

9 788652 908158