Čudesno putovanje

Eдиција

прво издање

Уредник Анђелка Ружић Дизајн и илустрација на корицама Душан Павлић Илустрације Марина Веселиновић Лектор Мирјана Делић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 ВАСИЋ, Златко, 1973 Чудесно путовање / Златко Васић ; [илустрације Марина Веселиновић]. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2017 (Београд : Графостил). – 137 стр. : илустр. ; 21 cm. – (Едиција Причам ти причу) Тираж 1.500.

ISBN 978-86-529-0449-5 COBISS.SR-ID 239496204

Издаје Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа Графoстил Година штампе 2017 copyright © Креативни центар 2017 ISBN 978-86-529-0449-5 Тираж 1500

ИЛУСТРАЦИЈЕ

Марина Веселиновић

Када је Страхиња био мали, толико мали да је мо­гао да стане у мамин поглед, сваке вечери сам му при­чао једну једину причу: „Причу о три прасета“. Из ноћи у ноћ три прасета, која су се звала Мићо, Тићо и Кићо, и мој Страхиња, који се и даље звао Стра­хиња, скакали су по кревету, градећи чврсте ку­ће, или су се скривали под Јорган-планином, док је вук покушавао да одува звезде с неба. Сада, када је Страхиња пружио ноге преко ивице кревета у широки свет, одлучио сам да му признам да има још покоја прича која није толико ветровита да руши куће. Зато ову причу поклањам мом сину, али и свима ва­ма, драги сањари, који верујете у чудеса скривена иза седам мора и седам гора.

ПРИЧА КОJА НИJЕ БАJКА „Ово је заиста чудна прича“, рекао је једне вече­ ри Страхиња када сам му по четрнаести пут заредом испричао причу о три прасета. „Много је ту про­ма­је.“ „Али има и других прича“, покушао сам да се оп­ равдам. „Знаш ли причу о Палчићу, Биберчету, Пепељуги или о кози и њених седам јарића?“ „Знам. Већ ми је бака испричала све те друге приче, исто тако чудне. У њима вук поједе Црвенкапу и баку, а оне изађу из стомака и остану живе. Или тај немогући мачак који по цеo дан проведе у чизмама и не добије жуљеве. Како то, молићу лепо?“ „То је зато што су те приче бајке, а у бајкама је та­ко: све немогуће је потпуно могуће“, покушао сам да му објасним. „Испричај ми, молим те, онда једну причу која се не зове бајка, већ нешто што се заиста догодило.“ „Па, добро, мислим да знам такву причу. Она почиње једног летњег дана, давно, давно, још док је твој деда био мали као ти…“ 7

„Хтео си да кажеш велики као ја?“ „Извини, не знам шта ми је било. Дакле, када је твој деда био велики као ти, становао је на једном салашу. Знаш ли шта су салаши?“ „Наравно. То су оне куће у кукурузу и пшеници.“ „Тако је. Овај салаш се састојао од куће, штале и великог дворишта у којем је растао путељак са чудним именом. Звао се Путић.“ „Какав је био?“, постао је знатижељан Страхиња. „Мали, кривудав и веома трапав. По њему су газила деца, не примећујући га, а одрасле не треба ни помињати. Они од својих брига око себе иначе ништа не виде.“ „И шта је било после тога?“ „Е, управо то после је место где започиње авантура о којој говори ова прича. Једнога дана Путић је од­ лучио да види свет. Узео је штап за путовање, обуо удобне сандале, на главу ставио сламнати шешир и кренуо на пут. Али да кренемо од почетка, јер ћемо стићи на крај приче и пре него што је започнемо.“

8

ЛеТо

ГЛАВА ПРВА

НА САЛАШУ У дворишту малог војвођанског салаша живео је Путић. Био је то мали, неупадљив, кривудав и неспретан, тачније потпуно трапав путељак, који је волео да се сунча између саксија с мушкатлама. У току дана је по стотину пута претрчавао од куће до штале и од штале до куће. Прескакао је баштенско камење, заобилазио цвеће, провлачио се испод стабала јабука и стабала шљива, свађао се с врапцима или задивљено посматрао сламнате шешире које би на главу стављале госпође краве када би излазиле у шетњу. Био је веома срећан. Чинило му се да живот не може да буде бољи него што јесте. И био је у праву. Лето се церекало у крошњама во­ћа и у башти међу распеваним поврћем. Сва годишња доба салашу су давала извесну лепоту, али је лето ипак било посебно. Цео салаш је био окупан сунцем, а хладовина је лењо дремала испод дудова.

10

Стари Млин је, попут момчића, засукао ногавице панталона и загазио у поток до колена, прскајући свакога ко му се приближи. Испод стрехе штале младе ласте су вежбале свој први лет без падобрана, а мирис меда из кошница испуњавао је двориште. Са свих страна је зујало, крекетало, цвркутало и певало. И поред тога што је био окружен жамором, Путић је био помало усамљен. Деца са салаша узимала су га здраво за готово и, осим што би га повремено пре­трчала, углавном су се играла на Путу од Цига­ ла који је водио од куће до капије. А одрасли су, по навици, само журно корачали његовом дужином ка­да су имали посла у штали. А и тада, заокупљени бри­гама које имају одрасли, нису били ни причљиви ни занимљиви. Једнога дана је, пратећи разигране лептире, стигао до тарабе којом је салаш био ограђен. Кроз размак између летава некаква црвена светлост гледала је у двориште. Путић је радознало провирио кроз ограду и призор који је угледао одузео му је дах. Пред њим се простирао нов и чаробан свет: поља, река и планине у даљини. Сунце је залазило иза шу­ ме и све је било окупано златним сјајем. Док је тако задивљено посматрао чаробан призор, до њега долепршаше гласови из крошње старе 11

крушке која је живела поред тарабе. Две брбљиве чавке седеле су на грани и разговарале. „… А тек да видиш море, драга моја. Ја сам ономад, када сам била у посети стрини, чије гнездо има божанствен поглед на океан, толико поцрнела да су ми завиделе и рођаке из Африке. Две недеље ми се удварао један албатрос, капетан прекоокеанског брода шпанске краљевске морнарице, који је био у белом морнарском оделу с плавом марамом око врата. После тога је морао да исплови, али ме није заборавио. И дан-данас ми стигне понеко љубавно писмо“, хвалила се прва чавка. „Не знам за море, слатка моја, али планина и те како има својих чари. Свеж ваздух, шума на све стране, а дечица толико огладне од игре да једу три пута више. Прошле године су за недељу дана нарасла чак четири пера у висину и једно двадесет у ши­рину“, одговорила јој је друга чавка. „Ех, драга моја, прекрасан је тај далеки свет“, рекла је прва чавка.

12

„Прекрасан, слатка моја. Прекрасан“, додала је друга. Путић је слушао отворених уста. Погледао је дво­ риште и учинило му се да се одједном толико сма­ њило да ни ноге не би могао више да испружи у ње­ му. Путић је растао, то нико не спори, али су му очи и даље биле веће од ногу. Постао је жељан нечега ширег и дужег од дворишта, нечега где би могао да се пружи и више него што је дуг. Обузео га је чудан осећај, тај осећај се зове жеља за авантуром. А права авантура је лежала иза ограде. Тамо је становао величанствени Господин Свет кога је он силно желео да упозна. Чавке нису помињале храброст, а њему храброст до тада није требала и није ни знао шта је то. Он је желео да види свет и тада му је то било једино важно и сасвим довољно. Тако се десило да је у тренутку када је био неописиво срећан започео авантуру о којој није ни сањао. А у њој ће отпутовати и видети све оно што лежи изван дворишта. И први пут, али не и последњи, осетио је како га неиздрживо сврбе табани.

13

ГЛАВА ДРУГА

ПУТ ПОД НОГЕ Већ следећег јутра Путић је у мали кофер спако­ вао два сендвича са сланином, флашу сока од бундеве, топли зимски капут, вунену капу, шал, рукавице, жуте гумене чизме и црвени кишобран. На ноге је обуо кожне сандале, на главу ставио сламнати ше­ шир, узео штап за путовање и кренуо према капи­ји. Хтео је да се искраде јер није волео опраштања. Претходне вечери је одлучио да свима који живе на салашу редовно шаље разгледнице издалека и честитке за Ускрс. Да се зна да је постао путник. На прстима је, преко травњака, кренуо према капији. Трудио се да се креће нечујно, али ишуњати се са имања није било лако. „Куда се то млади господин упутио?“, зачуло се иза његових леђа. Путић се окренуо. Пут од Цигала стајао је иза ње­га прекрстивши руке на грудима и мрко га гледајући.

14

„Само сам хтео да провирим на другу страну“, тихо проговори Путић. „Зар ти је већ постало тесно на салашу кад мораш да се протежеш и провирујеш ван сваке мере?“ „Салаш је леп, али ме нешто голица и не да ми ми­ра“, био је искрен Путић. „Знатижеља је опасна ствар, момче. Очас посла те превари и поведе далеко од куће. А када се освестиш, не можеш више да се вратиш.“ Путић је тужно спустио главу. Па, зар је авантура тако кратко трајала… Све те чаробне ствари које су га чекале постале су недостиже и он их никада неће видети. Једна суза му се скотрљала низ нос и он гласно шмрцну. Много се трудио да не заплаче. Пут од Цигала га је гледао испод ока. Иако је био строг и своју дужност стражара вршио савесно, он је имао меко срце. Путић га је подсетио на време када је био млад и на небројене авантуре које је проживео све док није пронашао дом на салашу. Зато је погледао лево и десно и заверенички му шапнуо: „Хајде, момче, провири.“ Путић није могао да верује својим ушима. Лице му се озарило. Вероватно би и загрлио старца, само да га се није толико бојао. Почео је да скакуће с ноге на ногу и певуши: 15

„Хвала! Хвала! Хвала!“ „Брзо, да те неко не види“, пожуривао га је Пут од Цигала. „Нараво, наравно. Ево, одмах“, спетљао се Путић. Обрисао је очи, поправио шешир и кренуо према капији. „Само не заборави где ти је кућа. Немој да ти очи буду дуже од носа“, мрмљао је старац пропуштајући га да прође. „Неће, неће! Само да провирим и ето ме назад“, рекао је Путић, иако није био сигуран да ли је то истина. Капија је била отворена и Путић је промолио нос гледајући лево и десно. Затим је прекорачио праг и изашао из дворишта. „Напољу сам. Закорачио сам у авантуру“, помислио је.

16

ГЛАВА ТРЕЋА

ЦАР НА РЕЦИ Неко време је стајао размишљајући о томе на коју страну да крене. Лево од њега, на поветарцу, плесао је шумарак, а десно је млади поток, журећи, поскакивао преко камења. „Како одабрати страну када је све необично и но­ во?“, питао се наш путник. Није ни сањао да је свет толико тајанствен. Плашио се да би увредио шуму или поток ако их не би посетио. А он је био лепо васпитан и није желео ни­кога да увреди. Чинило му се да неће успети да ода­бере страну на којој би започео путовање. И зато је замишљено стајао, наслоњен на стуб од капије, по­кушавајући да пронађе решење. У неко доба један од оних лептира с којима је претходног дана био у игри долетео је преко тарабе и слетео му на нос. Путић га је погледао и схватио да му поглед додирује врх носа. Сетио се 17

савета Пута од Цигала – да му очи не буду дуже од носа. „То је то“, рекао је. „Пратићу свој нос.“ А нос је показивао у правцу ливаде на којој су расле хиљаде разнобојних цветова. Ливада је била толико велика да су у даљини облаци на њој одмарали уморне ноге. Путић је трчао ливадом преврћући се, прескачући жбунове чичка, миришући беле раде и гурајући свој љубопитиви нос у сваки цвет. Затим би кијао када би га цветни прах заголицао по носу и смејао се раздрагано. Био је срећан и први пут ни­је мислио на своје двориште и место за сунчање из­међу саксија с мушкатлама. Када је стигао на крај ливаде, потрчао је у сусрет об­ла­цима, желећи да му се придруже у игри. Али уплашени, уображени облаци само одмахнуше својим чупавим главама, прескочише га и одскакуташе пре­ма небу. „Какве чудне овце“, чешкао се Путић по глави док их је испраћао погледом. Када су се облаци подигли, Путић је испред себе угледао нову ливаду, иза које се налазила још једна, па још једна, па још… Докле год је поглед досезао, ливаде су се држале за руке. „У трк!“, повикао је путник и појурио кроз море траве.

18

„У трк“, тако је назвао нову игру у којој је јурио пре­ко ливаде плашећи птице и ситну дивљач. Фаза­ ни, голубови и препелице хитро су полетали, а зе­ че­ви и мишеви су као без главе јурили према својим јазбинама. Они нису ни приближно били срећни због узнемиравања, али је Путић био тек момак и њему је игра и даље била најважнија од свега. Када се сунце упутило према западу, он је већ иза себе оставио три ливаде и неколико пашњака на којима су пасле овце, прошао је кроз врбак и сти­гао на обалу реке. Ноге су га болеле од игре, па је одлучио да се мало одмори. Лежао је испод дугокосе врбе, грицкао гранчицу, бацао каменчиће у во­ду и размишљао о томе где би преспавао, када с ре­ке до њега допре весела песма. Иза окуке прво се по­јавио кљун чамца, а затим и рибар који је веслао и певао: Широком реком – хеј!

– љуља се малени чун. У њему рибар стар, он је на реци цар. Том тихом реком – хеј!

– таласи носе му престо.

19

Чамац је његов трон, весло од злата жезло. Љуља се, љуља чун, у њему рибар стар. Хеј! – и поново: – хеј!

– он је на реци цар! „Добар дан Вам желим, весели господине“, рече Путић, који је устао и изашао испод врбине сенке када се чамац приближио, а песма утихнула.

20

„О, добар дан! Добар дан, младићу! Какво те добро доводи у моје царство?“, поздрави га рибар. „Опростите, господине, нисам знао да сте цар“, ре­че Путић. „Цар, него како. Река је моје царство и, док сам на њој, ја сам свакако цар. Овај чамац је мој престо, а капа круна.“ Рибар се наклонио скидајући капу. „Драго ми је што сам Вас упознао, уважени царе“, наклонио се и Путић. „Свакако да ти је драго“, насмејао се рибар. „Мо­ је име је Алас, а сада ми реци ко си ти и који те је до­бри талас донео на ову обалу.“ „Моје име је Путић. Долазим са места између саксија и идем да пронађем једног господина који се зове Свет.“ „Па то је лепо и врло храбро“, похвали га Алас. „Али га данас нећеш пронаћи. Скоро ће мрак и прст пред оком се неће видети, а стазе поред реке се у сумрак сакрију испод купина. Сачекај да уловим ве­черу, па можеш да преноћиш у мојој колиби.“ „Хвала, Ваше царско величанство. Радо пристајем“, обрадова се Путић. Алас се отиснуо према средини реке и почео да забацује мреже. Мрак је брзо падао и на небу су се 21

упалиле звезде. Врбе су прале косу у сребрној води, а хор жаба је у оближњој бари имао певачку пробу. Иза Путића, који је седео на топлом камену, ветар је шушкао у трсци намештајући свој удобни пољски кревет. Мирис који је долазио с воде био је опојан и много година касније, кад год би помислио на Аласа, Путић би осетито мирис далеке реке. После неког времена видео је како се чамац приближава обали. то после је место где започиње Е, управо „Вечерас оћекојој нам аласка прича вечеру“, прича. Једнога ова заменити говори авантура рекао Алас. „Забацивао уместо ри­ Узео видии,свет. дамреже је одлучиосам данајеПутић бе,јеуловио само звезде, али ми и оне измакле сандале, обуосуудобне путовање, штап за кроз ставио сламнати шешир и кренуо главу окца.“ на крупна од почетка, кренемо даторба Али на пут. „Ништа зато. Моја није мрежа, а у њој се приче и пре на крај ћемо стићи јер сласни од­марају сендивичи са сланином“, одговорио је Путић.него што је започнемо. „Онда, шта чекамо?! Ускачи у чамац да јурнемо према мојој палачи на ту вечеру достојну једног царства.“ „Више волим да ми је тло под ногама“, рече Путић. „Ја ћу обалом, хитајући, пратити чамац.“ „Онда хитај!“, рече Алас и завесла. Љуљушкали су се добар час, рибар у чамцу, а Путић по кривој обали, док не стигоше пред мало пристаниште иза којег се налазила рибарска коли-

И шта је било после тога?

9 788652 904495

22