Gusari s ledenog mora by Kreativni centar

Фрида Нилсон

Фрида Нилсон је написала популарне књиге о Хедвиги (објављене у Креативном центру), затим књигу Горила сила, која је номинована за Немачку награду за омладинску књижевност 2011. године, као и књигу Џегер Џегер, номиновану за Августову награду 2013. године, и награду Нордијског савета 2015. године. У роману Гусари с Леденог мора ствара хладан острвски свет насељен сиренама, белим вуковима и опасним гусарима.

Твоје сестре нема. Тако то бива са онима које одведе Белоглави. Они … више не постоје. Тог дана када је отео Сирину млађу сестру гусар Белоглави стекао је противника на ког није рачунао. Сири се одважила на нешто што нико други није смео – кренула је у потрагу за озлоглашеним гусаром и његовим тајанственим рудником дијаманата. Иако се плашила, напред ју је водило то што је знала да је њена млађа сестра Мики, тако сама у свету гусара, уплашена много више од ње.

Фрида Нилсон

9 788652 904228

– Белоглави је отео моју сестру! – наставила сам. – Морамо да испловимо за њима и вратимо је! Сви су ме погледали са стравом у очима. Нико није ништа рекао. Нико није повикао: да, идемо за бродом! Нико није отрчао да донесе своју пушку. – Морамо да пожуримо! – викала сам. – Плове према западу од Гвоздене јабуке! Сигурно су већ код Хриди фока! Нико се није померио. Скренули су поглед, гледали доле, почели да мрмљају нешто једни другима и убрзо је неко рекао: – Онај који крене за Снежним гавраном рачуна се као мртав.

Наслов оригинала Frida Nilsson, ISHAVSPIRATER Copyright © Frida Nilsson and Natur & Kultur, Stockholm 2015 Illustrations © Alexander Jansson and Natur & Kultur, Stockholm 2015 Published in agreement with Koja Agency За издање на српском језику © Креативни центар 2017 Kњига дванаеста прво издање Превод сa шведског Светлана Тот Уредник издања Анђелка Ружић Лектура Мирјана Делић Илустрацијe Aлександeр Јансон Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директор Штампа Графoстил Година штампе 2017 Тираж 1500 ISBN 978-86-529-0422-8

Издавање ове књиге помогао је Савет за културу Шведске

ВРЕМЕПЛОВ

Фрида Нилсон

Превела са шведског Светлана Тот

Фрида Нилсон

Гусари с Леденог мора

Посвећујем књигу дечацима с Тамног острва. Желим такође да се захвалим деди ових дечака, са очеве стране, зато што ме је свашта научио о дрвеним чамцима, као и њиховом деди с мајчине стране и присвојеном деди, који су написали оригинални текст Госпођице Округлице.

Мики

ва прича говори о мом путовању по Леденом мору. Било је то средином новембра, само што сам напу нила десет година, а китови су лежали и одмарали се у нашем заливу. Водене капљице лебделе су као облаци изнад њихових блиставих леђа, а на хоризонту је магла лежала данима, густа, и бела, и лепа. У Плавом заливу, где ја живим, зими може да буде толико хладно да се бродска једра смрзну у ваздуху. Јед ном сам пронашла птицу на земљи, био је то корморан. Пао је с неба када су му се крила укочила од зиме. Али није био мртав. Однела сам га кући, код мог тате, а он тако добро уме са животињама да смо после неколико дана могли поново да га пустимо да лети. Мој тата иначе уме са свим што долази из природе, а то се може видети по нечем необичном што виси на зиду у нашој кухињи. То је нешто што код других људи обично не виси на кухињским зидовима: део задњег пе раја морске сирене. Тај део уопште није велики, можда је као ћошак неке марамице, а има и мало крзна које је скоро ружичасто. Тата је ту сирену уловио мрежом јед ном кад је ишао да лови бакалара. Толико се уплашила да је почела да вришти и удара задњим перајима. Ваљ да је мислила да је неће пустити. Али ју је он наравно пустио. – Јер постоји одређена разлика између тога да ловиш бакаларе и морске сирене – рекао је. – Неке ствари се не раде. Тако ју је, када се мало смирила, пажљиво испетљао из мреже и пустио. Али мали део једног од задњих пера ја одвојио се и пао на палубу. И тај део је сада на дасци 7

Фрида Нилсон

закуцаној на наш кухињски зид. Мики и ја смо залепиле каменчиће око њега. Мики је моја сестра. Због ње сам и отишла на Леде но море. Има и оних који не мисле да постоји разлика између лова на бакалара и морске сирене – или чак још нешто горе од тога. Ту где ја живим, ту су некада давно гусари пловили по мору. Стварно ружни и зли гусари. – Причај ми о Белоглавом – имала је Мики обичај да каже када бисмо увече легле на софу на развлачење, пре него што бисмо заспале. Тата је лежао у соби и толико хркао да смо имале осећај да се цела кућа тресе. – Онда нећеш моћи да заспиш – одговорила бих јој. – Пола ноћи ћеш да прележиш будна, и плакаћеш, и про будићеш ме. А онда сутра нећемо бити ни за шта. – Обећавам! – шапутала би. Прислонила би уста уз моје уво. – Обећавам да ћу заспати. Испричај, молим те, молим те, Сири. Онда бих јој ипак испричала причу, а сваки пут када бих Мики причала о Белоглавом почињала бих овако: – Има један човек који користи децу као да су живо тиње. А у том човеку, тамо где је другим људима душа, тамо је празно и хладно као у леденој пећини. – Он је најхладнији човек који постоји – рекла је Мики. Никад није могла да се суздржи од помагања у причању приче и заправо је знала све добро колико и ја. – Да, најхладнији човек ког можеш да замислиш – рекла сам. – Он је гусарски капетан, разумеш. Коса му је бела као снег и дуга, допире му све до струка, али је он носи завезану у пунђу, баш као што раде фине госпође. – Зашто? – Зато што не жели да му се коса смрзне и опадне. Кога Белоглави прими у своју службу да постане гусар, тај се обогати. Постане незамисливо богат, а знаш ли зашто? 8

Гусари с Леденог мора

Фрида Нилсон

– Зато што Белоглави допушта својој посади да задр жи цео плен. – Да. Злато, и сребро, и гвожђе, и свако крзно, и ков чег с благом, и друге вредне ствари, то гусари деле међу собом. Белоглави не жели ништа од тога. Једино што жели… – осетила сам дрхтај у стомаку, увек би се то де сило када бих дошла до овог дела приче. – Једино што он жели јесу деца. Мала мршава деца, што мања – то боље. И чим гусари ухвате такво једно мало дете, баце га у кабину за товар на броду. – Како тај брод изгледа? – Бео је и има три јарбола. На самом прамцу налази се дрвена глава гаврана са отвореним кљуном. Брод се у ствари зове Снежни гавран. – Али скоро сви кажу само Гавран. – Да, скоро сви кажу само Гавран. А на Гаврану они плове све до острва Белоглавог. – А где се оно налази? – Далеко на западу. Онолико колико можеш да одеш а да не дођеш до краја света и паднеш преко ивице. Мики, ваљда знаш да постоји место које се зове Једра? – Да – одговорила је Мики промукло. – А је л’ знаш какво је то место? – То је село. Једно велико село у којем имају камење на улицама и где гусари долазе да пију, и да се туку, и… – Да, па не знам баш да ли иду тамо да се туку. Али знам у сваком случају да Једра нису неко пријатно место и знам да се тамо окупља много лоших људи. Све могуће врсте морских битанги и пропалица. Оних који желе да зараде новац тако што га узимају од других. Али најго ри олош од свих, то су наравно они који тамо долазе да потраже Белоглавог и раде за њега. Свакако би острво Белоглавог морало да се налази ту негде око Једара. 10

Гусари с Леденог мора

– А шта буде с децом када дођу до његовог острва? Шта морају да раде? – Е да, Белоглави има један рудник – кажем. – Велики бездан у земљи. – А какав је то рудник? – пита Мики. – То нико не зна. Али прича се… – Прича се да је то рудник дијаманата! – Да. – И тамо, тамо има гомила дијаманата у земљи и неки су велики као јабуке – каже Мики. – Да, бар се тако прича. И прича се да има чувара, једну жену која чува сву децу и та жена… – Та жена је ћерка Белоглавог и извадила је све зубе и уместо њих ставила дијаманте. – Да. А Белоглави пије вино из чаше избрушене од је динственог комада дијаманта. Ваљда знаш колико један дијамант вреди, Мики? – Мхм. – За дијамант који није већи од зрна грашка могло би да се купи цело наше острво. – Али зашто … зашто мора да узима децу да раде тамо? – пита. – Зашто не узима одрасле? – То нико заправо не зна – одговорила сам. – Али за мисли само, Мики, да пузиш у мраку од јутра до вечери. Крвавих колена и с пијуком у руци. Деца у руднику не могу дуго да издрже. Или им се сломи кичма од свега што морају да носе или им страдају плућа од влаге. Или толико полуде од тог мрака да … да умру. Мики је прогутала кнедлу. – То је најгоре… – прошапутала је. – Да – шапнула сам и ја. – Да те украду гусари и одве ду у тај рудник. То је најгоре што може да се деси једном детету. 11

Фрида Нилсон

И баш ту сам имала обичај да завршим причу о Бе логлавом коју сам причала Мики. Тада, када смо лежале на софи, све је на неки начин било као бајка. Или као нешто што се дешава само дру гој јадној и несрећној деци. Наравно да смо се насмрт плашиле гусара, али ипак нисмо никад помислиле да бисмо једном и саме могле да их сретнемо. Не, никада ми ни на памет није пало да би Белоглави могао да за рије своје канџе у моју млађу сестру.

Гвоздена јабука

ада ћу вам испричати о дану који смо провеле на Гвозденој јабуци. Тај дан никада нећу заборавити. Као пијавица се утиснуо у моје сећање и неће попусти ти док сам жива, знам то. Хтеле смо да беремо бобице, Мики и ја. Ујутру, када смо биле на вратима, тата је изгледао некако јадно. – Зашто не могу да пођем са вама? – питао је. На себи је имао само дуге гаће. – Немаш снаге – рекла сам. – Знаш то. Поједи доручак и видимо се на ручку. Тата је погледао у парче хлеба с путером на столу. Ставио је комад хладног, куваног бакалара на њега. – Нисам гладан – промрмљао је. – И не допада ми се да идете тако саме. Не ваља. – Не постоји други начин – одговорила сам и навукла капу преко ушију. – Па морамо нешто да једемо. Тада ме је погледао својим великим воденастим очима. – Само да нисам тако стар – рекао је. – Онда бих ве слао по мору по цео дан, веслао тако да се таласи запене и вратио вам се кући с бобицама, и јајима, и рибом да напуните стомаке. А ако бих срео битанге Белоглавог, од њиховог проклетог брода бих направио дрво за потпалу. Протрљао је очи песницом и обрисао неколико суза. – Немој да се бојиш – рекла сам. – Са Гвоздене јабуке је добар поглед. Ако видимо Гаврана, ускочићемо у ча мац и довеслати кући. Стижемо брзо. Мики је задрхтала од зиме. Тата је бацио поглед пре ма њој и заправо је вероватно пожелео да она остане код куће. Али наравно заједно смо дупло брже могле да скупимо бобице, тако да није ништа рекао. 13

Фрида Нилсон

Испружила сам руку и помазила га по образу. – Штапићу мој – рекла сам. – Не брини. Видећемо се брже него што мислиш. Звале смо тату Штапић иако је био тако велики и ви сок. То је само зато што је увек говорио како би се сломио као штап ако бисмо Мики и ја нестале из његовог живота. Гвоздена јабука је мало острво. Оно је сасвим наше, јер тако је то код нас, свака породица поседује неколико острва на којима може да лови и скупља плодове сло бодно а да се нико други не меша у то. Мики и ја смо од веслале до тамо у чамцу, море је било сиво и мирно тог дана. У ваздуху се осећала хладна влага која је штипала и цео свет као да је био осликан млеком. Новембарска магла полако се повлачила дубље у копно. – Хајде, испричај ми како су се мама и тата упозна ли – рекла је Мики, која је висила преко ивице чамца и гледала у воду. – Али причала сам ти то хиљаду пута – рекла сам. Окренула се. – Само још једном? – молила је. – Кад те молим, Сири? И онда сам јој испричала јер сам приметила да је била уплашена и да би било добро да јој скренем мисли. – Тата је испловио чамцем да баци мреже. Изненада се ветар претворио у олују и он је упао у воду. Није било никог да му помогне. Вода је била тако ледено хладна да би ускоро умро. Али онда је угледао хрид усред за пенушаних таласа. Отпливао је тамо што је брже могао. – Онда је могао да плива? – Да, то је било веома давно. Давно пре него што смо се ти и ја родиле и тада је био најјачи човек у целом селу. – Али није могао да се попне на стене? – Не, хрид је била сувише стрма. Тад је помислио да нема више наде, само што није пустио да га прогутају 14

Гусари с Леденог мора

таласи. Али онда се појавила мама. Живела је сама на тој хриди и баш је кренула на пецање. – Ножним прстима! – Мхм, ножним прстима. Увек је пецала ножним пр стима, рибе су толико гризле да не можеш ни да зами слиш. И одједном је нешто упецала! Тата ју је ухватио за мали прст. Мама га је извукла. Био је више него дупло старији од ње, али је остао на хриди седам година. Онда сам дошла ја и преселили су се у село. – А онда сам дошла ја. – То је било мало касније и била си спора. Требало ти је три дана и три ноћи да изађеш из стомака. Мики је убацила прст у воду. Рукав јакне се поквасио када су таласи налетели на руку. – Зашто је умрла? – Зато што се разболела. – Зато што сам ја дошла? – Не. Није због тога, него … умрла би у сваком случају. Можда то и није било баш тачно. Вероватно је мама умрла јер је Мики толико одуговлачила. Али нико ника да није причао о томе и нико није мање волео Мики због тога. И ако је неко био срећан зато што је Мики дошла, онда је то свакако била баш мама. Рекла је да је увек сјајно када добијете нешто за шта сте се стварно борили. Живела је само недељу дана после тога. Када смо се приближиле Гвозденој јабуци, око остр ва је лежао венац магле. Подигла сам главу. Није било говора о неком погледу на пучину. Овде је требало да будете задовољни ако сте могли да видите куда газите. Свака је имала своју корпу за бобице. Бобице бисерка су беле, прилично киселе и касно сазревају. Могу да се ставе у ћуп с водом и тако дуго да се чувају. Ако се наба ви и мед, од тога може да се направи добар џем. 15

Фрида Нилсон

Постојао је разлог због којег је сакупљање бобица на Гвозденој јабуци било тешко, а тај разлог су биле кито ве коке. Лети нису биле тако опасне, тада смо могле да скупљамо јаја која су легле и да их једемо, јер су се пе тлови држали других вода. Али у касну јесен петлови су се враћали и, док си рекао кекс, јаја су у себи имала пи лиће, јер бебе китових кока долазе усред страшно хладне зиме. И када у јајима има пилића, коке као да полуде ако приђете близу гнездима. Познајем чак и једног чо века у Плавом заливу којем су одгризле уво јер китове коке имају јаке назубљене кљунове који су тако снажни да могу да жваћу камен. Оне и једу камење да би биле тешке и могле дубоко да зароне и улове рибу. Китове коке су велике и морају много да једу, једна кока има најмање петнаест кила. Перје им је густо и пегавоцрно, а на џиновским ногама имају и канџе и пловне кожице. Ако хоћете да избегнете да вас искљуца таква једна кока, важно је да не покажете да се плашите, а Мики је била прилично лоша у томе. Имала је само седам го дина, па то ваљда и није било тако чудно. Али сам ја вероватно била мало престрога према њој. Након што смо тог дана цело преподне тражиле бобице и сакупиле само неколико шака, рекла сам јој да оде на другу стра ну острва и погледа шта тамо може да се нађе. Погледала ме је својим сивим очима. Испало јој је прилично много предњих зуба, а у доњој вилици се про молио нов зуб као ивица мале санте леда. – Зар не можеш да кренеш и ти? – питала је. – Не бих да идем тако далеко сама. – Како си детињаста – рекла сам. – Па то уопште није далеко. Окренула се и зашкиљила према каменитом остр ву. Сада је почело и да дува и ветар се увукао у њену 16

Гусари с Леденог мора

густу црну косу. Изгледала је као да је хтела поново да закука. – Да нећеш можда да те неко држи за руку и кад иза ђеш у пољски WC? – упитала сам. – Иди сад, треба јед ном и кући да стигнемо! Прогутала је кнедлу и, иако се видело да не жели, откаскала је даље преко стена. Носила је зимске чизме. И ја сам их носила када сам имала седам година. После неког времена угледала сам неколико белих тачкица у шипражју и одјурила тамо. Да, ту је било пре пуно бобица! Брала сам и брала, тако да се гомила у корпи убрзо удвостручила. Додиривала сам бобице, пу штала их да ми клизе кроз прсте. Било је нечег дивног у вези с бобицама у корпи, у сваком случају тек када су почеле да се накупљају. Тада, сасвим изненада, зачуо се врисак са друге стра не острва. Прво сам уздахнула јер сам била сигурна да то Мики претерује у паници због китових кока. Али онда као да ми се у стомаку завезао неки чвор јер више није вриштала, а имала је обичај то да ради. Све што се чуло био је ветар. Подигла сам корпу са земље и кренула у њеном правцу. – Мики? – дозивала сам. Без одговора. Тада сам потрчала. Знала сам да те ки тове коке имају јаке кљунове и нисам хтела да се вратим кући у Плави залив са сестром без ушију. – Мики?! – поново сам покушала да је дозовем, још гласније. Када није одговорила ни тад, појурила сам и претрчала стене што сам брже могла. Када сам стигла на другу страну, није било никог. Није било трага ни од ње, а ни од китових кока. Ветар је рас терао маглу. Само што нисам повикала трећи пут, а онда сам изненада угледала нешто. Чамац. У њему су била че 17

Фрида Нилсон

творица мушкараца и … ту је била и Мики! Завезали су јој парче тканине преко уста, а један од њих чврсто ју је држао за руку. Чамац се све више удаљавао од Гвоздене ја буке. Корпа ми је испала из руке и бобице су се разлетеле свуда. Хтела сам поново да викнем, али сам онда угледала још један брод, много већи. Због њега су ми речи застале у грлу. Можда су се уплашиле да изађу. Можда су знале какво је то неизмерно зло лежало у разбуђеном мору. Три јарбола су била права као стреле. Труп је био бео и округао као јаје. Једро се све живахније вијорило на ветру, а сасвим напред на прамцу била је ружна глава гаврана са отво реним кљуном, направљена од дрвета. Био је то Снежни гавран Белоглавог. Онај којег смо се сви плашили. Онај о којем су људи у Плавом заливу толико пута причали јед ни другима да бисте помислили као је то све само обична бајка. Ех, да је Снежни гавран стварно био само бајка. Видела сам људе на палуби, неки су спустили лестви це мушкарцима у чамцу. Прво су подигли Мики, а од мах потом су се и они попели. Чамац су привезали за крму. Ветрови су почели све снажније да дувају преко Гвоздене јабуке, а посада је полако окренула брод и по ставила курс према хоризонту. Ускоро ће нестати. Када ми је то стварно постало јасно, глас ми се вратио. – МИКИ! НЕ ПЛАШИ СЕ! Али је Мики већ била под палубом. Неколико мушка раца се окренуло и угледало мене. Довикнули су нешто оном који је стајао за кормилом. Вероватно су га питали да ли да се врате и покупе и мене. Али је тај за корми лом оклевао неко време, па одмахнуо главом и окренуо се према мору. Питала сам се да ли тамо негде стоји и Белоглави и гледа ме. Или седи у својој кабини и мисли на све силне дијаманте које ће његов нови улов да му изнесе из подземља. 18

Корморан који се вратио

икада нисам трчала тако брзо као тог дана, као да су чизме једва додиривале тло. Не плаши се, то је једино на шта сам могла да мислим. Не плаши се, Мики, довешћу помоћ. Када мушкарци и жене у селу чују шта се догодило, отићи ће по своје пушке, сви до једног, и испловиће да те врате кући. Корпа је остала на Гвозденој јабуци када сам уско чила у чамац и почела да веслам. Ветар је дувао у мене, али као да се сав ужас излио у руке и помогао да потег нем, чамац је летео преко воде. А ипак сам имала осећај да веслање траје читаву вечност. Ужасну, ледену вечност од које ме је пекло у стомаку. Најзад сам се приближила луци. Један теретњак је стигао пре неколико дана, а код рибарског мола лежала је гомила мањих бродова, од којих су сви били плитки, са једним јарболом и неофарбани. Тако су изгледали ри барски бродови у Плавом заливу. Ту је било много људи, поправљали су јарболе или катраном премазивали труп брода. Неки су крпили једра, а неки стизали са уловом. Неки су се смејали нечему смешном, а неки псовали клупко ужади. Сву да су стајали погрбљени мушкарци и жене у сивој одећи. Тамо је седео и Олав и чистио бакалара. Он је био та тин пријатељ, често су заједно пецали. Један галеб је ста јао нешто даље и гледао у рибље коже и крљушти крај његових ногу. Привезала сам чамац и појурила уз мол, а Олав је подигао нож у знак поздрава. – Изгледа да ти се жури – рекао је и осмехнуо се. – Је л’ те то повијô неки рак? 19

Фрида Нилсон

– Морам кући – то је једино што сам успела да исце дим из себе кад сам протрчала поред њега. – Тата… – Твој тата је овде! – довикнуо је за мном. Окренула сам се. Олав је ножем показивао иза себе. – Бори се с неком мрежом. Да, тата је седео тамо, леђима окренут зиду шупе, по кушавајући да закрпи мрежу. Био је укочен и прсти га нису слушали, конопац се инатио. – Тата! – викнула сам. Тата је подигао поглед. Изгледао је срећно, тако је увек било када би угледао мене или Мики, говорио је да смо ми као два светионика која осветљавају сву таму око њега, колико год да је црна. Али када је приметио да плачем, осмех му је нестао с лица. – Шта је било? – питао је. Појурила сам му у загрљај. – Одвели су је! Тата, ја сам крива! Погледао ме је. Велике воденасте очи немирно су се кретале. – О чему говориш? Где је Мики? Неколико мушкараца и жена који су били око нас престали су да раде. Стајали су и кришом бацали поглед према нама, а Олав се приближио. Ја сам само плакала и плакала, а речи су ми биле потпуно неразговетне: – Биле смо на Гвозденој јабуци … рекла сам јој да оде на другу страну острва и тамо … тамо је био чамац. Одвели су је … одвели су је са собом на брод… Ох! Тата није ништа рекао. Погледао ме је као мало дете, као да говорим језиком који он не разуме. Тада је Олав, који је стајао с напола очишћеним бакаларом у руци, питао: – Ко ју је одвео, Сири? Какав је то био брод? Подигла сам глас да би сви могли да чују: 20

Гусари с Леденог мора

Фрида Нилсон

– Снежни гавран! У року од само неколико секунди свако људско биће у тој луци занемело је. – Белоглави је отео моју сестру! – наставила сам. – Морамо да испловимо за њима и вратимо је! Сви су ме погледали са стравом у очима. Нико није ништа рекао. Нико није повикао: да, идемо за бродом! Нико није отрчао да донесе своју пушку. – Морамо да пожуримо! – викала сам. – Плове пре ма западу од Гвоздене јабуке! Сигурно су већ код Хриди фока! Нико се није померио. Скренули су поглед, гледали доле, почели да мрмљају нешто једни другима и ускоро је неко рекао: – Онај ко крене за Снежним гавраном рачуна се као мртав. – Да, брод има шеснаест топова и посаду која радо пуца на оне који се превише приближе – добацио је неко други. – Нема тог човека који може да победи Белоглавог! Олав је на моје раме спустио руку која се осећала на рибу. – Сири – рекао је и погледао ме својим тужним очи ма. – Твоје сестре нема. Тако то бива са онима које одве де Белоглави. Они … више не постоје. Тада се неко усправио. Оронуо као стари, покварени, избледели чамац, стиснутих песница. Мој тата. – Ја ћу кренути за њом! – рекао је. Глас му је дрхтао од беса и храбрости. – Не бојим се. Морски црв није већи само зато што кормилари бродом. Има ли још неко ко би се усудио? Али нико није ништа рекао. Неколико мушкараца је одмахнуло главом. 22

Гусари с Леденог мора

– Матора луда – прошапутао је неко. – Ђаво ме однео ако не умре од старости пре него што Белоглави стигне да га погуби. Тата се правио да не чује. Подигао је главу високо, гурнуо запетљану мрежу испод мишке и отишао. Кре нула сам за њим. У нашем селу колибе се уздижу по стенама. Напра вљене су од балвана, али и од дрвеног наноса јер је на нашем острву велика несташица дрвета. – Тата, је л’ стварно мислиш да ћеш моћи? – питала сам док смо се вукли кући. Мало је шепао још од једне несреће када су он и неколико других рибара мередовом хватали морског папагаја. Тада се оклизнуо на стрмим стенама и пао с висине од неколико метара. – Можда јесам стар – рекао је. – Али не престајем због тога да будем отац – заронио је лице у шаке. – Малена. Знаш колико се она увек плаши. Не могу ни да зами слим како јој је сад. Испустио је шиштави звук кроз нос и изгледао одлучно. – Сутра у шест ујутру Поларна звезда испловљава. То је последњи брод који напушта Плави залив пре зиме и пристаје и у Једрима. Пријавићу се да будем члан посаде. Најежила сам се. Једра. То је оно језиво место о ко јем сам толико пута причала Мики. Тамо се пробисвети, олош и гусари гнезде као велике њорке на стеновитом острву. Тамо је тата хтео да иде. – То је најбоље што могу да урадим ако желим да про нађем Мики и вратим је – рекао је шепајући уз сеоску улицу. – Идемо сада кући да се спакујем. Увече је све било спремно пред вратима. Врећа с то плом одећом, неколико рибљих крокета у папиру, пушка и татине зимске чизме. Размишљао је о свему неко вре ме, а онда климнуо главом. 23

Фрида Нилсон

– Е тако. Идем да одспавам неколико сати. Пробуди ћеш ме кад буде време, је л’ тако? Климнула сам главом. Ујутру сам увек прва устајала, будила ме је угашена ватра у кухињи и хладноћа која се шуњала да ме угризе за нос. Након што бих жарачем ископала жар и убацила неколико нових комада дрвета, обично бих одлазила у собу да продрмам тату да дође себи, а то није увек било тако лако. Мислим да би био у стању да спава по цео дан испод крзна, само кад би то могао. Отишао је укоченим, неравномерним корацима до кревета и откопчао трегере. Док је тако седео на ивици кревета, видела сам колико је заправо био мршав и слаб. Као штапић – сив, сув и танак. Ако би неко хтео да га сломи, требало је само да га додирне. – Плачеш ли? – питао је. – Шта ако се не вратиш? – рекла сам и обрисала обра зе. – Шта ако ти… Ако ја останем сама овде? Погледао је у своја стопала грицкајући доњу усну, а онда је рекао: – Сећаш ли се птице коју си нашла на земљи једне зиме? Оне којој су се крила заледила? Климнула сам главом. – Знаш ли да сам је видео после тога? Да је била овде? – Не! – рекла сам и села поред њега на кревет. – Када? – Дође понекад и покуца на прозор кљуном. Углав ном да се јави. Обично јој дам комад рибе. Нема ту ни шта посебно, али оно што хоћу да кажем јесте … оно што чинимо оставља траг. Лепе ствари остављају леп траг … а лоше ствари остављају лош траг. Ако не бих пошао за Мики, онда не бих могао ни да живим. Траг у мени би ме сувише болео. Погледао ме је у очи. 24

Гусари с Леденог мора

– Пустио сам тебе и Мики да се трошите радећи много више него што би требало. Тога се стидим, сваког дана. И нисам глуп да не разумем како ће се ово путовање завршити, скоро ми је седамдесет година. Али морам да пођем. Помазио ме је по образу. А онда је легао да спава, обучен. Разумела сам шта је све то значило. Знао је да се неће извући. Али одлучио је да свакако оде радије него да остане код куће с грижом савести. А да ли је мислио на мене? Да ли је мислио на моју савест и траг који би остао у мени? Ја сам рекла Мики да оде на други крај острва. Молила ме је да иде са мном, али сам је изгрдила. А сада је тата због тога требало да оде и погине. У тренутку кад сам донела одлуку имала сам осећај као да лежим читаву вечност и размишљам. Ватра у ог њишту само што се није угасила. Тихо као миш пришу њала сам се и убацила четири-пет гранчица. А онда сам обукла јакну и навукла зимске чизме, биле су баш као оне које сам имала када ми је било седам година. Као оне које је Мики сада носила. Не плаши се, Мики, помислила сам. Долазим по тебе. Испразнила сам татину одећу из вреће и убацила свој дебели џемпер с крагном и два пара чарапа. А онда сам пребацила врећу преко рамена и отворила врата. Нарав но да сам знала да су ми шансе да савладам Белоглавог бар једнако мале као и другима. Али у сваком случају нисам имала намеру да умрем тамо на Леденом мору.

Поларна звезда

едан мали кит у сну је упловио у нашу луку. Леђа су му светлуцала на месечини. У Плавом заливу нико не лови китове јер то доноси несрећу. Зато су китови мирно могли да се окупљају испред наше луке сваке године када падне температура. Лежали би тамо не колико недеља, а онда би отпливали на југ у воде које су топлије и које се налазе толико далеко да нико кога познајем није био тамо. Поларна звезда с Додатног острва јесте брод са два јарбола. Теретни брод који стално иде истом трасом, укруг, укруг, опет и изнова. Од Додатног острва до Пла вог залива, од Плавог залива до Вучјих острва, од Вучјих острва до Једара и од Једара назад до Додатног острва. Сада је ишла на последње путовање пре зиме. Док сам се пела лелујавим бродским мостићем, није се видело много чланова посаде. Два морнара су уноси ла неку бурад на брод, а једна мачка је седела и мотрила на њих с мола. Спазио ме је један високи мушкарац упалих образа и строгог изгледа. – А где си ти то пошла? – питао је приближавајући се жустрим корацима. Имао је капут с крзном и сјајном дугмади, а у ушима дебеле златне алке. – Укрцавам се – рекла сам. – Идем до Једара. – Је л’ да? – рекао је мушкарац испитивачког погле да. – А имаш и пара да платиш пут, ако сам добро ра зумео? – Не, радићу за пут – рекла сам јер је тако тата рекао да ће урадити. – Обављаћу послове на броду. Морнари су се окренули и нацерили.

Гусари с Леденог мора

– Ма шта кажеш! – насмејао се мушкарац. – Да, баш си то лепо смислила. Али нажалост немамо никакве користи од некога ко једва досеже до ограде палубе. А и уосталом, шта ћеш у Једрима, то и није место за ба лавце? – Тражим Белоглавог – одговорила сам. – Одвео је моју сестру и намера ми је да је вратим. Мушкарац је истог тренутка пребледео, очи су му се заокруглиле и побелеле. Она два морнара су престала да се цере. – Б-Белоглавог? – упитао је мушкарац промуклим гласом. – Јеси ли потпуно…? Заћутао је и погледао према мрачном хоризонту, као да је помислио да ће се Снежни гавран појавити тутње ћи. Прогутао је кнедлу. А онда је одмахнуо главом: – Иди одавде. Нема користи од тебе на Леденом мору. – Може мени да буде од користи – рекао је неко гром ким гласом. Строги се окренуо. Иза њега је стајао велики мушкарац широких рамена, риђе густе браде и дебелог стомака. Строги је подигао обрву. – Тако? – рекао је. – Како, ако смем да питам, Фре дриче? Тај што се очигледно звао Фредрик погледао ме је. – Је л’ умеш да љуштиш белу репу? – питао је. – Да – одговорила сам. – Умеш ли да черупаш птице? – Да. – Чистиш рибу? – Да. – Куваш грашак? – Да. – Вадиш хлебне црве? 27

Фрида Нилсон

Одуговлачила сам са одговором јер су хлебни црви, ма, заправо сви могући црви на целом свету нешто нај грозније. Али сам онда ипак климнула главом. – Да. Фредрик се окренуо оном строгом: – Ето како, ако питаш мене. Може да ми затреба по моћник у кабини. Али пошто је тамо тако проклето ску чено, треба ми неко мали. Ово дугменце је савршено. Строги је стегнуо песнице. – Ко је овде капетан, ти или ја? – питао је. Фредрик се насмешио и рекао: – Јеси ли се уплашио, Морски Вуче? То питање је мушкарца, који се очигледно звао Морски Вук, разбеснело, али у сваком случају није имао одговор. – Ма! – фркнуо је. – Кад бих само могао да схватим одакле ти те твоје глупе идеје. Потом је отишао. А Фредрик ми је показао да пођем за њим. Наставила сам уз бродски мостић носећи врећу и ускоро сам била на броду. Стајала сам на палуби и гледала према Плавом за ливу док смо дизали сидро. Наше мало, успавано село које никада нисам напустила, осим када сам бацала мреже, тражила јаја или брала бобице… Сада је тре бало да отпутујем скроз до тог удаљеног места и срет нем… Не, нисам могла да размишљам о томе у шта сам се упустила јер ме је превише плашило. Уместо тога, ми слила сам на тату. Можда се баш у овом тренутку пробу дио и приметио да се успавао. Пожурио је да устане из кревета и онда је видео да нема ни мене, ни пртљага. И онда је схватио. Осетио је такво очајање да… Не, нисам могла ни да размишљам о томе. А нисам ни морала јер ми је Фредрик довикнуо: 28

Гусари с Леденог мора

– Е тако, Дугменце! Онда ти и ја идемо у кабину. Ју тарњи оброк треба да је спреман за један сат. Бродску кухињу су звали кабином. И баш као што је Фредрик рекао, тамо је било скучено. Да, било је право чудо што смо обоје стали. Ту је била једна огромна шер па која је висила на ланцу изнад озиданог огњишта, а на дну рупе био је посустали жар који само што се није уга сио. Фредрик је убацио дрва у рупу. Ускоро се жар зарио у суво дрво, а он је захватио позамашну количину воде и пресуо је у шерпу – а онда сам ја пробала да наспем огромну количину јечмене каше у ту исту шерпу. – Е тако – рекао је Фредрик и сео на хоклицу. – Тако се кува каша за посаду брода. А онда је настала тишина. Фредрик није ништа го ворио, само је гледао у пламен који је играо и потом зевнуо. – Кхм – рекла сам после неког времена. – Овај … Мор ски Вук…? Фредрик је приковао своје плаве очи за моје. – Да? – Мислиш ли да је веома љут? Што сам овде, хоћу рећи? Фредрик се осмехнуо и подигао ноге на ивицу огњи шта у којем је била ватра. По његовим чизмама се ви дело да је имао обичај то да ради, кожа је била чађава и влажна. – Гусари су нешто најгоре што постоји за оне који управљају теретним бродом – рекао је. – Не би требало да рачунаш да ћеш стећи много пријатеља овде на броду. Нисам одговорила, осетила сам како ми се стомак везује у чвор. Па проћи ће ужасно много дана пре него што стигнемо у Једра. Замислите да треба да идем около све време и да ме сваки човек на броду мрзи. 29

Фрида Нилсон

Фредрик је вероватно схватио о чему размишљам јер се поново осмехнуо и рекао: – Али имаш бар једног, у сваком случају. Тако је то. Пружио ми је своју велику шаку, а ја сам се осетила помало будаласто када смо се руковали као што одрасли имају обичај да раде, али сам истовремено била и срећ на. Нешто ми је говорило да је Фредрик најбоља особа за пријатеља на Поларној звезди.

Морски папагај за вечеру

редрик је био од оних којима се нико не супротста вља, ни капетан ни морнари. Био је један од оних који су били најдуже на броду. Имао је преко сто три десет кила, био је два метра висок, с брадом до груди. Много ми се допадао. Био је тако добар и забаван, увек се бринуо о томе да не добијем превише посла и стално ме је питао да ли желим да се одморим. Нисам морала ни да чистим хлебне црве. – Додатно ће их заситити – рекао је Фредрик и однео морнарима хлеб са црвима. Имала сам обичај да седим и гледам те мале љигавце који су вирили из векни хлеба. Како се увијају и изврћу своје мале слепе репове тамо -овамо. Сваки пут када бих видела како остали једу тај хлеб као да би ми се накратко зацрнило пред очима. Фредрик је имао пушку. Испричао је како би се могло десити да упуца морског папагаја с палубе. Да, јер би се понекад морски папагаји сместили на платформу да од море крила, а Фредрик би онда отрчао по своју пушку – и ако би имао среће, погодио би једног који би пао мртав на палубу, уз једно дивно мало – думп. Месо морског папагаја стварно је било укусно, то смо мислили и он и ја. Да, то су ваљда сви мислили. Иначе, било је онако како је Фредрик и рекао – да ме, осим њега, нико заправо није желео на броду. То је привлачило несрећу, говорило се међу посадом и зато су били безобразни према мени. Једног дана, само што смо завршили с прањем судова после ручка и имали још доста времена пре него што је требало да почнемо с вечером, Фредрик је одлучио да оде и провери своју пушку – очисти цев и тако то – а 31

Фрида Нилсон

9 788652 904228