Ja, Kozmo

Karli Sorosijak

Naslov originala Carlie Sorosiak I, COSMO Text Copyright © Carlie Sorosiak 2019, Illustration Copyright © Ben Mantle 2019 This translation of I, Cosmo is published by arrangement with Nosy Crow ® Limited Karli Sorosijak Ja, Kozmo Prvo izdanje © Kreativni centar, 2022 S engleskog prevela Ivana Nešić Ilustracija na koricama Ben Mentl Urednica Slavica Marković Lektura Mirjana Delić, Nevena Živić Priprema za štampu Tatjana Valjarević Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011 / 3088 446 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača Mr Ljiljana Marinković, direktorka Štampa Kaligraf Godina štampe 2022 Tiraž 2000 ISBN 978-86-529-1026-7

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.111(73)-93-31 СОРОСИЈАК, Карли Ja, Kozmo / Karli Sorosijak ; [s engleskog prevela Ivana Nešić]. – 1. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2022 (Beograd : Kaligraf ).

– 270 str. ; 20 cm Превод дела: I, Cosmo / Carlie Sorosiak.

– Тираж 2.000.

ISBN 978-86-529-1026-7 COBISS.SR-ID 56208905

Karli Sorosijak

Svim psima koje sam ikada volela, i koje još mnogo volim, naročito Ralfiju, Sali, Deni, Badiju, Fejt, Kloi, Meri Džejn i Oskaru K. S.

Kako razlučiti plesača od plesa?* V. B. Jejts

(* u prevodu Milovana Danojlića)

1 Ove godine sam kornjača. Ne želim da budem kornjača. „Podvio je rep“, primetio je Maks nakrivivši glavu. Njegovo divno lice postaje zabrinuto. „Možda mu je kapica pretesna?“ Nalazimo se na tremu, a čudna bundeva nam se osmehuje – ona koju je Maks izrezbario prošle nedelje, ispraznivši joj utrobu. Pojeo sam semenke iako mi je rekao: Ne, Kozmo, ne. Teško mi je da se zaustavim kad nešto miriše tako primamljivo i neobično.

Maksov otac, čije je ime Tata, namešta mi na leđima prsluk u obliku kornjače. „Ma jok, dobro mu je. Sviđa mu se! Samo ga pogledaj!“ Ovo je jedan od onih trenutaka – jedan od bezbroj takvih – kada poželim da mi jezik ne stoji 9

tako beskorisno u ustima. Inače bih rekao, savršenim ljudskim glasom, da su kornjače inferiorna bića koja ne znaju ni ulicu da pređu, a ja sam prešao mnoge ulice, bez povoca, sam samcijat. Ovaj kostim je sramotan!

Pošto ne znam šta drugo da uradim, polako se izvrnem na leđa, zabacivši noge uvis. Bol mi prostruja kičmom; nisam više tako mlad. Ali se nadam da će Maks razumeti skriveno značenje mog gesta. „Tata, stvarno mi se čini da mu se ne dopada.“ Tako je, Makse! Tako je! Češkajući krzno na bradi, Tata mi kaže: „Dobro de, može bez šešira, ali ćeš oklop morati da zadržiš.“ I tek tako, mala pobeda.

U tom trenutku Emalina ulete na trem. Sazdana je od energije. Prosto sija. „Kozmooooo!“ Njene malene ruke razbarušile su me po ušima, što me je podsetilo na to zašto sam uopšte kornjača – zato što je Emalina tako izabrala. Zato što će je to usrećiti. Odavno sam prihvatio da je to jedna od mojih uloga.

Maks potom uhvati Emalinu za ruku i zavrte je kao da plešu. Njen ljubičasti plašt superheroine zavijorio se od tog pokreta. Prošle nedelje sam pomagao Mami da napravi kostim: čuvao sam materijal, stražario pored njenih nogu, a ona bi 10

svaki čas podizala to što je uradila i pitala me: „Šta misliš, Kozmo?“ Čudesno je, odgovorio bih joj očima. Čudesno. „Zar ne bi trebalo da sačekamo Mamu?“, pita Maks. Bio je obučen u tamne boje, sa zakrpama na majici, i valjda je predstavljao kravu ili žirafu, iako mi se nije dopadalo da o njemu mislim na taj način. Žirafe su neviđeno glupa stvorenja, a Maks je veoma, veoma pametan. Govori tri jezika, pravi modele raketa i može da savije jezik u obliku deteline sa četiri lista. Čak može i da otvori teglu kikiriki-putera. Da mi je da vidim žirafu koja to zna.

Tata je odgovorio: „Mama kasni. Ne želiš valjda da se razgrabe svi dobri slatkiši.“ Maks je rekao: „Samo mislim da…“ Ali Tata ga je prekinuo: „Ko zadnji – magarac“, iako niko nije nosio kostim magarca. Nakon nekoliko trenutaka, nas četvoro se otisnemo u plavičastu noć. Kuća nam je prizemna zgrada od cigle, s mnogo trave okolo i ljuljaškama koje još samo Emalina koristi. Papirni lampioni oivičavaju prilaz kući, osvetljavajući našu slepu ulicu.

Krzno na leđima mi se nakostreši.

Noć veštica je najgora noć u godini. Ako se ne slažete s tim, molim vas da odvojite trenutak i sagledate stvari iz mog ugla.

1. Većina slatkiša koji se dele za Noć veštica sadrži čokoladu. Za moju četvrtu Noć veštica pojeo 11

sam šest minijaturnih Heršijevih čokoladica i odmah su me odvezli u veterinarsku ambulantu, gde sam proveo sate s neverovatnim bolom u stomaku.

2. Mlada ljudska bića iskaču iz žbunja i viču: „Bu!“ To me zbunjuje. Jedan od mojih najboljih drugara je nemački kratkodlaki ptičar koji se zove Bu. 3. Klovnovi.

4. Zlatni retriveri, poput mene, isuviše su dostojanstveni da bi nosili kostime. Nisam sasvim protiv kišnih kabanica, ukoliko se nađem u situaciji koja to zahteva, ali negde mora da se povuče crta. Na primer, Mama mi je jednom kupila kostim mačke i još se nisam potpuno oporavio od te traume.

5. Bobtejl je na slobodi.

Dozvolite da razradim petu tačku. Nikada nisam voleo sukobe – čak ni kad sam bio štene. Ali bobtejl je izuzetak.

Pre pet Noći veštica, jedne večeri baš poput ove, Maks i ja smo prišli kući sa fasadom od bele šindre, na kraju ulice. Veliki zdepasti kombi radio je u mestu, pored sandučeta za poštu, a miris pečene piletine dopirao je kroz dva otvorena prozora. Odmah sam znao da imamo nove komšije – stare komšije su jele isključivo govedinu. Jeziva tišina spustila se na ulicu, tamni oblak zaklonio je 12

Mesec. A onda je iza ogromnog komšijskog hrasta odjednom iskočio bobtejl, toliko brzo da me je iznenadio. Imao je zlokobnu ružičastu baletsku suknjicu i vilinska krila, a sivo-belo krzno bilo mu je nakostrešeno.

Prva reakcija bilo mi je saosećanje – nismo li svi bili žrtve slične kostimirane sudbine? Krenuo sam da kaskam prema njemu u svom zečjem kostimu, s namerom da se naklonim i izrazim zajedničku patnju, i da mu nakon toga poželim dobrodošlicu u naš kraj prijateljskim njuškanjem zadnjice.

Ono što se sledeće dogodilo nije bilo prijateljski.

Za svojih trinaest godina nikada nisam video ništa slično.

Bobtejl je iskezio zube i zarežao na mene preteći… I kunem se da su mu oči zasvetlele crvenim sjajem.

Bio sam užasnut.

Nema mnogo toga što me zaista plaši: putovanje u gepeku pikapa, usisivač (zvuk, oštar miris, način na koji stvari nestaju u njemu) i kad god su Maks i Emalina u nevolji. Te noći, nakon što je sa spuštenim ušima i blistavim očnjacima pogledao u mene tim crvenim očima, dodao sam još jednu stavku na spisak.

Do tada sam se veoma ponosio time što znam ime svakog psa u kraju. Imena nešto znače: njima se predstavljamo svetu. Uzmite Kozmo za primer.

13

Mama je jednom objasnila da Kozmo znači onaj koji pripada svemiru; onda je pokazala prema nebu i Maks je izvadio svoju dugu metalnu cev pomoću koje može da vidi zvezde izbliza. Tada sam se osetio važno, kao da sam deo nečeg većeg od mene samog. Mnogo mi je žao pasa koji se zovu Bubi, ili Kuki, ili Đura. Kako li hodaju uzdignutog repa? Kad je bobtejl u pitanju, izabrao sam da ga jednostavno zovem imenom rase. Izabrao sam da ne imenujem svoj strah.

Inače je bobtejl zarobljen iza drvene ograde, ali ga za svaku Noć veštica puste da pozdravi decu u kostimima.

A ja moram da se suočim s njim.

Emalina skakuće ispred nas, dok njene svetleće patike bacaju senke na trotoar. Kaskam pored Maksa, kome povodac labavo visi u ruci. Veče je sveže ali blago – ljudi vole da kažu da je to vreme za lagani džemper. Povetarac mi struji kroz krzno, donoseći čitav niz prekrasnih mirisa. Pita od jabuka! Veverice! Trulo lišće! Na trenutak sam zaboravio i na bobtejla i na moj sramotan kostim i dozvolio sebi da uživam u mirisima, vitlajući repom po vazduhu. Prislonim njušku uza zemlju, a onda odjednom – šta je ovo? Bombona u obliku zrna kukuruza! „Kozmo“, kaže Maks blago povlačeći povodac. „Ostavi to. Pokvarićeš stomak.“ 14

Ali me je miris bombone tako preplavio, kao i njena predivna simetrija na pločniku, da sam ponovo pokušao. Jezikom sam gotovo uspeo da je odlepim sa zemlje kad su me odvukli u drugom pravcu.

Maks je spustio pogled ka meni dok sam hvatao korak. „Žao mi je, Kozmo. Daću ti kolačić kad stignemo kući. Važi?“ Verovao sam da će Maks održati reč, pa sam pognuo glavu i sledio ga duž staze popločane ciglom, gde su na stepeništu sedele dve žene, obučene u crne haljine, sa šiljatim šeširima. Iza staklenih ulaznih vrata maltezer po imenu Cvrle gubio je glas kevćući. Imam ograničeno strpljenje za male rase. Ako je verovati Diskaveriju, koji redovno gledam dok su Maks i Emalina u školi, svi psi su potomci vukova. Ali posmatrajući Cvrleta koji mi jedva dopire do kolena, dovodim u pitanje tačnost tog istraživanja. „Ooooo“, guguče jedna od žena, spuštajući lizalicu u Emalininu plastičnu bundevu. „Šta mi to imamo ovde? Superheroinu i žirafu?“ Žirafa! Znao sam!

Maks zuri u stopala, a ja gurnem njušku u njegov dlan, kako bih ga podsetio da sam tu. Maks odbija da govori u prisustvu nekih ljudi i ja osećam kako mu prsti pulsiraju u ritmu srca. „Jao bože“, kaže druga žena kada me ugleda. „I kornjača! Kozmo, pa ti si kornjača! Dođi ovamo, 15

kuco, dođi.“ Potapšala se po krilu, kao da bi trebalo da skočim na njega. Očigledno nije čula za moj artritis. Poslednjih nekoliko godina zglobovi su počeli da me bole: žareće bolno mesto, koje ližem i ližem. Pa ipak, iz osećanja komšijske dužnosti, delimično sam je poslušao, iako mi se malčice činilo da me ismeva. Prsti joj mirišu na minijaturne kobasice koje Mama za praznike uvije u testo i stavi u rernu. Prošlog Božića sam pojeo sedam kada je Tata na trenutak sklonio pogled s poslužavnika. Još se sećam osećaja koji su kobasice izazvale klizeći mi niz grlo: onako tople, slane i oble. Bio je to četvrti najbolji dan u mom životu. „Je l’ vam mnogo dece dolazi ove godine?“, Tata pita žene, stavljajući ruke u džepove farmerki. „Gomila!“, odgovorila je ona koja me je češkala iza ušiju. „Bilo nam je mnogo duhova, nekoliko pirata, avokado… a noć je još mlada!“ Ovaj izraz mi se ne uklapa. Kako noć može da bude mlada?

Staro. Mlado. Obično mi godine starosti dobro idu. Emalina ima pet godina. Maks ima dvanaest.

A ja imam trinaest – osamdeset dve u ljudskim godinama. U našem kraju je samo jedan pas stariji od mene: žuti labrador po imenu Petar, koji se kreće pomoću točkića zavezanih za zadnji deo tela. Čuo sam neke glasine o postojanju pelena za 16

pse, o pilulama koje veštački produžavaju život.

Te mogućnosti me ne zanimaju. Ali takođe znam da, kao najstariji član porodice, moram biti tu za njih koliko god budem mogao i kako god budem mogao.

Dobro je što imam još mnogo života u sebi.

Udaljavamo se od stepenica dok se deca kikoću na ulici, a roditelji ih jure s baterijskim lampama.

Ponavljamo proces desetinama puta: prilazimo komšijama i molimo ih za hranu. Ovo mi je oduvek bilo zanimljivo. Kad ja molim ispod trpezarijskog stola, s nosem zaglavljenim između nečijih kolena, rezultati su različiti. Ponekad mi Maks doturi okrajak sendviča, pusti me da oližem sok od mesa s njegovog tanjira. Neki drugi put Tata me izgrdi: „Ne, napolje“, pa me prognaju u dnevnu sobu, gde samosažaljivo žvaćem igračku od konopca. Za ljude važe drugačija pravila.

Počeo sam da usporavam i da sve teže dišem kad – eto nas. Ispred bobtejlove kuće. Nakostrešio sam se.

Ali gde je taj demonski pas? Nisam mogao da ga vidim! Čak ni da ga nanjušim!

Maks odgovara na moje cviljenje. „Šta se dešava, Kozmo?“ Šta se dešava? Mora da je kostim žirafe loše uticao na njega. Valjda je očigledno: bobtejl nešto smera!

17

Emalina duboko udahne, pa ispusti sav vazduh odjednom: „Tata, umorna sam.“ Plašt joj se vuče po trotoaru, a po krajevima mu visi suvo lišće. „Hoćete li kući?“, pita je Tata. „Kantice su vam prilično pune.“ A bobtejl? Zašto se niko ne sekira zbog bobtejla?!

Maks kaže: „Ja sam za šta god da je i Emalina.

Imam dovoljno slatkiša za sigurno godinu dana.“ Šta je sad ovo? Njih troje okrenulo se da pođu kući. Ne! Ukopao sam se šapama u zemlju i odbio da se pomaknem. Ako bobtejl kuje neki plan, mora biti sprečen.

Maks mi je povukao povodac. „Kozmo, kreni, molim te!“ Ne. Tata je rekao: „Kozmo, idemo.“ Ne. Emalina mi je položila ruke na leđa. „Kozmooooo!“ Na kraju je Tata preuzeo povodac i povukao, sporo ali snažno, i na silu me odvojio od bobtejlove kuće, čiji su prozori u jesenjoj noći sijali ćilibarskom svetlošću. Čekajte. Čekajte! U poslednjoj sekundi sam podigao nogu i ispustio mlaz mokraće nasred njegovog dvorišta. Kao signal.

Kao upozorenje. Znam šta smeraš.

Otišao sam, napet ali poprilično zadovoljan.

Kad smo se vratili kući, dobio sam obećani kolačić, a Emalina i Maks su rasporedili slatkiše 18

po podu dnevne sobe: gomilica lizalica, gomilica čokolade, gomilica slatkiša koje niko ne voli. „Bljak“, kaže Emalina, bacajući kesicu suvog grožđa u stranu. Njene crne lokne letele su napred-nazad dok je odmahivala glavom. „Bljak, bljak, bljak.“ Osmatrao sam s moje pozicije na trosedu, na koji se ovih dana teško penjem. Ponekad bih uspeo tek nakon nekoliko pokušaja, nakon nekoliko sramnih spoticanja. Nekada davno nisam smeo na nameštaj, što nije imalo mnogo smisla. Zar moj pseći krevet nije napravljen od sličnih materijala?

Zašto sam smeo da ležim na jednom, a na drugom mi je bilo zabranjeno? Na kraju je Tata odustao od svoje borbe za trosed i jastučići su počeli da poprimaju oblik mog tela. Naučio sam da je upornost moćna stvar.

U pozadini je uključen TV. Crna mačka koja govori šepuri se ekranom. Zašto uvek mačke govore na TV-u?

U animiranom filmu Do neba pas govori, ali samo pomoću ogrlice koja prevodi pseći jezik.

Lesi, najpoznatiji pas s TV ekrana svih vremena, samo laje. Baš sam razmišljao o ovoj neravnopravnosti, kad se najednom čuo tresak dvorišnih vrata. Užasno glasno, namerno. A onda su se začuli glasovi.

Mama je režala u kuhinji: „Dejvide, je l’ moguće da si to uradio?!“ 19

„Šta?“, rekao je Tata. „Trebalo je da me čekaš! Rekla sam ti da ću raditi do kasno! Nisam ni videla decu u kostimima…“ „Još su u kostimima.“ „Mislila sam dok su u kraju i skupljaju slatkiše.

Trebalo je da pođem s vama, sećaš se? Ili ti je bilo zgodnije da jednostavno zaboraviš?“ „Nije fer. Zakasnila si.“ Mama je digla ruke. „Rekla sam ti da ću kasniti.

Zato sam te i zamolila da me sačekate!“ Ne dopada mi se način na koji razgovaraju. Prekorno sam ih pogledao s troseda. Zar ne vide da su Maks i Emalina srećni, da im njihovi glasovi to kvare? Emalina se sporo prevrnula na stranu i položila glavu na tepih, pravo ispred kesice sa suvim grožđem. Maks je privukao kolena na grudi. „Hajdemo…“, rekao je Tata. „Hajde samo da se slikamo, okej? To hoćeš, zar ne?“ „Šta ja hoću? Briga tebe šta ja hoću!“ Ali ipak smo se slikali, nas petoro zgurani ispred kamina, smešili smo se gledajući u kameru telefona. Nakon nekoliko trenutaka blic je blesnuo i Maks je brzo rekao: „Okej, mislim da ću sada otići u sobu.“ Mama ga je pogledala s nadom. „Nećeš još malo da ostaneš? Da gledamo Začarani grad?“ „Uh… Nešto sam umoran.“ 20

„Oh“, rekla je Mama. „U redu, okej. Laku noć, dušo.“ „Laku noć.“ Poljubio je Emalinu u čelo. „Laku noć, Em.“ Kao i svake večeri, pratim Maksa u njegovu sobu. Posteri zvezdanog neba gledaju nas sa zidova. Tu je i velika fotografija Gaja Blaforda, prvog Afroamerikanca u svemiru. Bio je član posade koja je učestvovala u četiri misije programa Spejs-šatl ranih osamdesetih. Znam to zbog toga što mi se Maks poverio; sanjao je da postane astronaut.

Legao sam na ivicu kreveta, sklupčan, s glavom na šapama. Obuzela me je nelagoda. Nešto nije valjalo. Čuo sam da psi mogu da osete uragane i cunamije kilometrima pre nego što dođu do obale. Ovo je bilo slično.

Maks je zatvorio vrata – i istog trenutka briznuo u plač.

Plakanje?

Maks retko plače. Jedino ako se ne računa ono kad je pao s bicikla, ili kad se okliznuo na ledu, ili…

Nemam vremena da mislim o tome. Jednostavno sam odreagovao – ustao sam što sam brže mogao i pojurio sam ka njemu dok se nije sklupčao na pod. Liznuo sam mu lice. Uši. Prste. Smestio sam glavu između njegovih ruku i oslonio njušku na njegovo rame. Obavio je drhtave ruke oko 21

mene i prošaputao mi pravo u uvo: „Nikada me ne ostavljaj, Kozmo. Nikada me ne ostavljaj, važi?“ Zašto bih ga ostavio? Zašto bih ikada ostavio Maksa?

Još malo jače sam ga gurnuo njuškom u znak odgovora.

Ostali smo tako dugo, dugo.

22

2

Rođen sam kao štene pre trinaest godina, u jednoj garaži u blizini Mirtl Biča u Južnoj Karolini.

Ne pamtim baš mnogo stvari iz tog ranog perioda života, osim kartonskih kutija ispod šapa i cviljenja mojih sestara, koje su me uvek odgurkivale od posude s hranom.

Takođe se sećam dana kada sam upoznao Mamu i Tatu. Tada su se još zvali Zora i Dejvid Voker.

Bilo je to jedno od onih bledoplavih jutara u rano proleće, a čovek koji nam je menjao kartonske kutije nagnuo se nad našu štenaru, pokazujući dugim prstom na moje prednje šape. „Vidite ovo ovde?

Nožice su mu krive. Cenim da su sve njegove sestre psi za izložbu, ali njega ću vam dati upola cene.“ Zora je provirila. Imala je okruglu glavu punu crnih kovrdža, a oči su joj bile nežne. Mirisala je na nešto čemu tada još nisam znao ime, ali ću to 23

kasnije identifikovati kao sapun od ruzmarina i jabuke.

Liznuo sam joj dlan, napola da je pozdravim, napola da vidim kakvog je ukusa. „Tako je sladak“, protepala je. „Jesi li sigurna da ne želiš ženkicu?“, pitao je Dejvid. Pogledao sam ga po prvi put u životu i istog trenutka ga procenio kao mešanca koji je delom španijel, sa smeđim ravnim krznom na čelu.

Nisam znao sa čim je španijel bio ukršten, ali je u pitanju bila rasa čija se njuška sužava sa strane. „Sigurna sam“, rekla je Zora.

Tog dana smo zajedno otišli u njihovu kuću rančerskog stila u mirnom kraju Severne Karoline. Pošto sam tokom četvoročasovne vožnje dvaput povratio od čiste nervoze, Zora me je oprala u kadi toplom vodom i onim sapunom od ruzmarina. Šaputala mi je: Maleni Kozmo, sve je u redu.

I bilo je. Prva godina protekla je u znaku maženja sa Zorom, čiji je stomak svakog dana bio sve veći.

Naučio sam gomilu komandi i savladao razliku između tepiha i trave – konkretno, koje je od ta dva mesta pogodno za vršenje nužde.

Nije prošlo mnogo vremena i Maks je stigao.

Tri dana nakon Maksovog rođenja, Dejvid se spustio na pod dnevne sobe, tik pored mene, držeći Maksa u naručju. „Postao si stariji brat, Kozmo. Misliš li da si spreman za novu ulogu?“ 24

Da li sam bio?

Zbunjeno sam onjušio Maksovo majušno lice.

Možda sam malo naivno pretpostavio da se ljudi rađaju pokriveni krznom i da gube dlaku kako stare. Ali – osim nekoliko pramičaka na glavi – Maksova smeđa koža bila je glatka i gola.

Stariji brat. Postao sam svestan kolika je to odgovornost tek kada je Maks otvorio oči, koje su se caklile i bile pune nečega što mogu da opišem jedino kao divljenje. Bio je savršen. Istog trenutka sam ga zavoleo.

Da. Da, spreman sam.

Saopštio sam ovo kratkim ali značajnim: Av. Dejvid je sklonio jednu ruku s Maksa i pogladio kovrdžavo krzno na mom vratu, što nikada ranije nije radio. To sam protumačio kao sporazum između nas dvojice. Ja ću štititi Maksa, a Dejvid će me zauzvrat voleti. Bio je to trenutak u kojem smo postali porodica.

Postoji izraz koji sam naučio tokom narednih dvanaest godina. Kad se kaže kao pas, to najčešće znači uporno i s maksimalnim trudom. Ljudi obično misle na pseću tvrdoglavost – ono kad odbijemo da im vratimo igračku, kada nećemo da se maknemo s vrata jer pada kiša. Ali ovde se zapravo radi o načinu na koji mi volimo, čitavim srcem, bezuslovno.

Zakleo sam se da ću štititi Maksa – i svoju porodicu – kao pas, do kraja svog života.

25

3 Narednog jutra, posle Noći veštica, Maks se probudio rano. Čuo sam kako zbacuje pokrivač i šunja se do kupatila, a zatim vodu kako teče kroz cevi.

Dok sam bio mlad pas, voleo sam jutra. Ponašao sam se kao dete za Božić. Skočio bih na prvi zvuk pokreta, lizao usnula lica i lajao prema dvorišnim vratima: Napolje, napolje, napolje! Tata bi na kraju popustio uz gunđanje: „Dobro, Kozmo, dobro“, pa bismo štrapkali po vlažnoj travi, posmatrajući sunce kako se postrance pomalja iznad komšijskih kuća. Sada sam sporiji. Tog jutra su me čak i kosti bolele.

Pažljivo sam ustao istežući zadnje noge, a zatim napravio nekoliko opreznih koraka kako bih sišao sa svog plišanog dušeka, koji je Mama 26

ISBN 978-86-529-1026-7

9 788652 910267