Ne plašim se više

Симеон Маринковић Симеон

Симеон Маринковић Маринковић

А Л Ш П А Л И Ш Е П Н Е Н СЕНВЕИПШЛЕМА! ИШМ ИМ И В Е С СЕ ВШИШЕЕ! ! Илустрације Леа Ембели

Илустрације Леа Ембели

Илустрације Леа Ембели

НЕ ПЛАШИМ СЕ ВИШЕ!

■

■

■

прво издање

■

аутор Симеон Маринковић

уредник Славица Марковић

■

телефон: 011 / 30 88 446

■

■

■

■

лектор Mирјана Делић

издаје: Креативни центар, Градиштанска 8, Београд

e-mail: info@kreativnicentar.rs

за издавача Љиљана Маринковић ■

илустрације Леа Ембели

ликовни уредник Душан Павлић

■

припрема за штампу Татјана Ваљаревић ■

■

штампа Публикум

■

■

www.kreativnicentar.rs

тираж 1500

Copyright © Креативни центар 2021

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-1 МАРИНКОВИЋ, Симеон, 1941 Не плашим се више! / Симеон Маринковић ; илустрације Леа Ембели. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2021 ([Београд] : Публикум). – 23 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 1.500.

ISBN 978-86-529-0908-7 COBISS.SR-ID 31327497

■

година штампе 2021

Симеон Симеон Маринковић Симеон Маринковић Маринковић

ННЕЕППЛЛААШШИИММ А Л Ш П И Е Н И В Ш Е Е!М С

И В Ш Е Е С ! И В Ш Е Е С ! Илустрације Леа Ембели Илустрације Илустрације Леа Ембели Леа Ембели

Свако се уплаши нечег некада. Храбар је ко зна страх да савлад . а

Шума Миша се бојао зелене шуме. Шта ли га страшно тамо чека? Ту живе лисица, зец и корњача, можда и вук и зверка нека. Иако га је хватала језа, јака је била жеља да дозна какав се свет у шуми крије, кога ће у њој да упозна. Шума је мрачна, учини му се. Али убрзо све се видело: зелени свод, стабла и гране, понеки цветић, лишће увело.

4

Гле, гле, корњача! Грицка листиће! Кад виде Мишу, главу завуче. Кос негде кликну, онда полете, а зец истрча, гранчица пуче.

Не плашите се, шапуће Миша. Код вас сам дошао и сада знам: Хоћу да будем пријатељ свима и много желим да вас упознам.

Људи су опасни, тихо ће шума, ал’ теби, дечаче, верујемо. Хајде, слободно, слушај и гледај, ми те у своје друштво примамо.

5

Вода Не смем у воду, кроз плач ће Ана. Не знам да пливам, удавићу се! Хајде, слободно, моли је тата. Има медуза, ожарићу се! Онда се играј овде, на песку и боса гази по плиткој води. Направи нешто лепо од песка.

Tата се труди да јој угоди. Ана се убрзо заиграла, дворац с мостићем је направила, кофицом воду стално носила, сипала, вајала и месила.

6

Дрво Друга се деца на дрво пењу, ја не смем, никако то не могу, бојим се – пашћу, оклизнућу се и не знам где ћу ставити ногу. Витомир гледа шта други раде, љути се, не зна шта ће од муке, проба кô они, ал’ губи вољу, кô да му дрхте ноге и руке. Полако! Можеш, каже му тата, и за то ти је потребно знање, прво покушај где ти је лакше, а онда где је теже пењање.

8

Мостић На потоку је постављен мостић, једна обична греда. А када с моста погледа доле, Сари то страшно изгледа. Не смем да пређем, то је опасно, пашћу у поток сигурно! Сара сва дрхти, не жели напред, ка мосту гледа тмурно. Најлакше ти је да пређеш преко, послушај свога деду. Док држиш штап у једној руци, гледај право у греду.

10

Стрма стаза Са врха брда кад се погледа, стаза је врло стрма, спушта се готово право доле, а нигде ниједног грма. Не смем туда да сиђем, мама, немогуће је ово! Скотрљаћу се, каже Дуња, разбићу се и готово! Сачекај мало, вели јој мама, нисмо прве на стази! Овуда је неко пролазио, утабан путић гази!

12

Савиј се мало, један штап напред, укосо гази страном, кораци кратки, стрпљиво само, хајде полако за мном! Дуња је кренула с неверицом да може сићи доле, говорила је како је страшно и да је ноге боле. На крају стазе, у загрљају, суза је кренула сама. Дуња је само тихо шапнула: Волим што си ми мама…

13

Рецитовање Ја знам песмицу баш добро, мама, али када се тамо појавим, много је људи, сви ме гледају, бринем да грешку не направим. Ако погрешиш, то није страшно. Па дешава се, само настави. Честе су грешке на позорници, рецитуј даље, пех заборави. Ал’, мама, сада док чекам наступ, гледај ми руке, кô да се зноје! А моја уста, кô да су сува! Ти имаш трему – то познато је.

14

Грмљавина Плашим се кад много грми, деда, хоће ли да нас удари гром? Не бој се, многи не знају шта се дешава с облаком у трену том. У облаку се капљице роје, ватрена муња сукне одједном. Муња кад споји облак и земљу и јако пукне – то ти је гром. На овој згради стоји громобран, који нас добро од грома штити. Када смо овде, у овој згради тад се не треба грома плашити.

16

Мрак Увече кад бих легла да спавам, плашила сам се највише мрака, у соби ми је све било страшно, замишљала сам неког чудака. Мама је рекла да моје ствари, које остављам по соби свуда, кад нема светла и падне тама, у мраку личе на нека чуда. Замолила сам и родитеље да не затворе потпуно врата, да ипак мало светлости буде – сложили су се мама и тата.

24

Свако дете осећа стрепњу или страх у неким ситуацијама. Пењање на дрво, самостално

пливање, наступ на приредби, спавање у мраку, сусрети са животињама – одраслима не изгледају као велике препреке, али деци могу да буду несавладиве. Ове приче у стиху на свој су начин лековите јер помажу деци да упознају властита осећања и начине на које могу да овладају њима. Радост због успеха ојачаће самопоуздање код деце и охрабриће их за нове подухвате.