Ивана судбинеНовчићНешић Зеленбабини дарови ТРЕЋИ ДЕО
Ивана Нешић Новчић судбине Зеленбабини дарови ТРЕЋИ ДЕО
1. Вашарглава 5 Пред Микиним очима све се вртело и окретало. Спустио је поглед на своје цокуле. А испод цокула – празнина. Тек негде далеко испод налазила се земља и људи мали као играчке. И они су страховито брзо промицали и нестајали.Читавсвет око њега је промицао и нестајао, вртео се и мењао – дечак је био на рингишпилу. Било је лепо летети кроз ваздух, бити тако високо и гледати далеко преко свих кућа, чак до шумовитих планина које су окружавале његов градић. „Јееее, како је било добро!“, притрчала му је Светлана кад су сишли. „Само други пут јаче да ме одбациш, знаш како ми је мало фалило да ухватим луче.“ Мика се сложио, али за други пут. Радило се о луткици окаченој на некакав канап који је висио близу рингишпила. Онај ко би током окретања успео да скине луткицу са канапа добио би наградну вожњу. То би било лепо и могао би свима да се хвали, што је још боље, само… Иако дечак није имао ништа против тога да помогне Светлани и заправо га је радовало руменило на њеном лицу и радост у очима, мало се бринуо јер је неко могао да помисли да му је она девојка. Једва се избавио од женидбе прошле године, сад му ово није требало. Зато су се договорили за други пут и кренули да потраже
Новчић судбине 6остале. Пронашли су Брацу и Перу, па су лоцирали и Дацу. Заједно су решили да виде чега још има на вашару. А било је свега. На пример, мало издвојено од гужве налазило се казанче пуно врелог уља, у које је један човек спуштао дугачке траке житког теста. Уље је цврчало око њих и оне би веома брзо надошле, поруменеле и окренуле се. Човек их је онда спретно вадио из уља некаквим дугачким иглама. Готове мекике! Деца, зајапурена од радости и ветра с рингишпила, гладно су узела свако по једну мекику, дугачку као подлактица, и слистила их онако вреле. Онда су обрисала масне руке о сукњу или панталоне, ко је већ шта имао, и кренула даље, приву чена нечим белим што је блистало на сунцу. Била су то дрвена колица пуна леда, у који су биле забодене стаклене флашице сока. Сок је био леден, лепо се видело по капима које су орошавале флашице. Након мекика искушење је било превелико, деца нису издржала па су узела по један. Ствар је у томе што није баш свака кућа имала замрзивач, а и тамо где га је било није се користио за лед већ само за замрзавање хране за зиму. Дакле – леда лети није било, сем на вашарима и сличним смотрама. Продавци сокова су га набављали из хладњача, које су биле као мале пећине ископане у земљи. Зими, када би се реке заледиле, исецане су санте леда које би потом чекале лето, вашар, сокове и жудне погледе деце. Како је свеже деловао лед на познолетњем сунцу. Како глатко и привлачно. Није ни чудо што су пожелели да га дотакну, па чак и лизну. Није чудо ни што их је продавац на то одјурио. Лед је ипак требало да му потраје. Даље, сточић који је блистао попут јувелирске радње, попут ранојесење Нове године, на коме су као драгуљи биле поређане разне посластице – прво шарена срца од теста са огледалцетом у средини. Мика је једном одломио и пробао ћошак лицидерског срца које је тата поклонио мами на првом састанку. Укус му уопште није пратио изглед, деловало је као шарено ништа. Према томе, срца су у старту отпала, барем за Мику. Онда шећерне лулице на црвено беле пруге. Па свилене бомбоне! Њих је иначе било и у бакалници, али ове су изгледале
Новчић судбине 7 много примамљивије. И на крају, лепе црвене ушећерене јабуке, које су мирисале на радост и бескрајно лето. Јабуке су имале две мане. Једна је била та што су одрасли тврдили да су пуне прашине и да их не треба јести, али одраслих сада није било у видокругу тако да је та мана потпуно занемарена. Друга мана је била та што се испод стакласте црвене коре најчешће крила поприлично кисела јабука. Али јабука је била далеко испод коре, а кора је била директно испред њих, тако да се друге мане нико није ни сетио. Узели су по једну стакласту посластицу и почели радосно да крцкају карамел разгледајући чега још има на вашару. Било је ту и земљаних лонаца, али они су им били сасвим незанимљиви, дрвених дасака и варјача, које нису биле ништа боље… Било је још и стоке на продају, па су се мало рас прављали да ли би коњ могао да се паркира испред зграде и шта би радио кад падне снег. Али пошто пара за коња свакако нису имали, брзо су се удаљили шутирајући прашину. На крају, могло се гађати у мету из ваздушне пушке. Три поготка у центар доносила су главну награду. А тог дана главна награда је била прелепа лутка – сребрнокоса вила у белој хаљини. Била је беспрекорна, сва блистава и раскошна и сасвим недостижна. Јер, све их је било помало страх од пушке. Мика се, на пример, одавно зарекао да више ништа неће имати с оружјем модерног доба. Светлани је мама рекла да тако може да се повреди око. Једино се високи пегави Браца усудио да уплати три пуцања. Два пута је промашио центар, а трећи пут омашио је целу мету. Ипак, чинило му се да је таман ухватио руку , али пошто више није имао пара остали су претресли џепове и скупили новац. Није дотекло ни за још једно гађање, ал’ су некако успели да се погоде с власником тезге. Браца је поново ставио ваздушну пушку на раме, дубоко удахнуо и задржао дах, како би прецизније гађао. Сви су задржали дах заједно с њим. Овога пута морало је да упали. Пушка је опалила. Зрно је погодило центар. Једино што је у питању била суседна мета, а не она у коју је гађао.
Новчић судбине 8 „Пу, намештаљка!“, бацио је Браца пушку. „Намерно је наме сте да вуче улево, само да не дају награде.“ „Па ако знаш да вуче улево зашто ниси исправио удесно?“, разложно је питала Светлана. „Ја сам исправио удесно, али сам превише исправио. Да имам још три метка сад бих тачно знао како треба да гађам. Је ли, да нема неко још који динар?“ Браца је био две године старији и подоста виши од осталих. Другим речима, био је ауторитет. Нико није ни сумњао да би из трећег пута заиста погодио мету у центар, међутим, пара више није било. Сунце је било високо, а време кад су им рекли да се врате кући далеко, па су се још мало промували, увидели да вашар није забаван кад си шворц и решили да ипак крену својим кућама. Али на самом излазу са вашара приметили су нешто што им је раније било промакло. Неки човек стајао је крај сточића на којем се налазила кутија. У кутији су биле наслагане разноразне коверте, а по њима се шетао један леп бели миш. „Шта је ово?“, прва је пришла Светлана. „Ајмо децо, миш бели срећу дели!“, човек је проговорио и деца су видела да испод бркова крије лепе беле зубе, плус један„Јесте,„Срећу?!“златан.мала, шта се чудиш! За банку ће миш Мика да изабере један коверат само за тебе.“ „Ха ха ха, миш Мика! Имамо и ми Мику! Ако ви нама дате динар – он ће извући коверат“, смејао се Браца. Мики не би право. Светлана је то приметила и брзо упитала: „Шта је унутра?“ „Ако имаш динар, открићеш“, рекао је човек. Девојчица, наравно, није имала ни пребијене паре, као уо сталом ни било ко други. Све су дали за Брацино пуцање у мету.„Немам. Доћи ћемо сутра“, обећала је јер је жарко желела да сазна шта се крије у ковертама.
Новчић судбине 9 „Али сутра Мика и ја нећемо бити овде. Је л’ тако, Мико?“, обратио се човек мишићу. „Де знам где ћу бити сутра! Диринчим овде по цео дан и нико ме ништа не пита“, одвратио је миш, али нико сем њего вог имењака га није разумео. „Ако немате паре, а ви се купите одавде! Немој још да ми оборите кутију“, казао је човек и деци није преостало ништа друго до да се покупе и напусте вашар. „Шта мислите, шта је било у тим ковертама?“, упитао је још увек озлојеђени Мика. „Може бити било шта. На пример, можеш извући 100 динара, или књигу, или оловно коњче, или папирић на којем пише као нека важна порука судбине, што је најглупље. Увек буде нешто као: Живот је кратак, младост још краћа, оно што прође никад се не враћа, рекао им је Браца, који је одлучио да му пар промашених хитаца неће нарушити ауторитет. „А како ли миш зна шта да извуче?“, замислио се Мика. „То је судбина“, тајанствено је рекао Пера. „Ма каква судбина, пука случајност“, умешала се Даца. „Није ни једно ни друго, него оне коверте с наградом оставе овако, а оне без награде намажу сланином и онда миш крене њих да грицка“, рекао је Браца гласом пуним самопоуздања. Ипак је он као најстарији знао највише о вашарима. И о свему осталом, наравно, али сада је на реду био вашар. „Измишљаш. Да је то истина коверат би био мастан од сла нине“, није се дао Мика. „Не измишљам, питај кога ‘оћеш.“ „Јесте, кô што ниси измислио да у Америци људи једном упо требе тањире па их одмах бацају, не перу“, рекао је Пера. „Нисам ни то измислио! Причала ми тетка кад је пролетос била.“„Или оно јуче што си причао, да се пре две године откачило седиште од рингишпила“, сетила се и Даца једног случаја. „Јесте, мајке ми, срећом па нико није погинуо, пошто је та жена упала у реку. Мада су је једва извадили јер су ланци од
Новчић судбине 10рингишпила јако тешки, плус су се ваљда закачили за нешто на дну и онда…“ „Еј, да сачекамо Мику!“, застала је Светлана. „Нека, одвезала ми се пертла, стижем вас.“ Мика је заиста неколико тренутака раније чучнуо и кренуо да петља нешто око цокуле, али није пертла била прави разлог зашто је успорио. Чим је видео да су његови другари замакли иза кривине, устао је и пошао на другу страну. На путу од вашара до њихове зграде налазило се одвајање које је водило право у Микину стару улицу. Иако је прошло скоро годину дана откако су се преселили, дечак се и даље редовно враћао да погледа оно што је остало од његове старе куће. Није се он надао да ће кућа икада више моћи да се поправи. Објаснили су му да је толико страдала у пожару да мирис гарежи не би било могуће никада извући, а и структурално кућа више није била стабилна. Деца Микиног узраста обично не знају шта структурално стабилна значи, али његови родитељи су били архитекте, а то је са собом носило и неке повластице. Не, није се надао да ће моћи да се врати. Није више чак ни патио што се преселио, барем не толико као раније. Једноставно би отишао тамо, сео на камен у дворишту и размишљао о животу, чудним догађајима и о томе зашто су се баш њему догодили. Колико дванаестогодишњака је знао који су могли да кажу да су се сусрели са алом, чумом, водењаком? Постоји ли ико ко попут њега уме да говори са животињама? А тек то што је здухач и бори се с ветровима?! Истина, у последње време је почео пажљивије да прати временску прогнозу и све што се тиче времена. У земљи је отворено неколико противградних станица које су се сада релативно успешно бориле с временским непогодама, што је значило и мање посла за здухаче. Још увек није решио како се осећа поводом свега тога, али није могао да не осећа ништа, размишљао је док је некаквим штапом чепркао по земљи. Тако је дубоко размишљао да није ни схватио по чему чепрка, све док није потпуно открио мали округао предмет, сјајан иако прљав.
Новчић судбине 11 ТоДинар!јебило таман довољно да му миш додели срећу у коверти. Мика ни за тренутак није оклевао. Обрисао је парицу о панталоне, очистио руком прљавштину која је на њима остала и појурио натраг на вашар. Сав засоптан бацио је пару човеку на„Евосто: ти динар, да видим шта ћу да добијем!“ „Сам си. Ниси хтео да делиш своју срећу са другарима?“, зачкиљио је човек у њега. „Не, ја сам… Нашао сам ово тек сад, у блату, ево још је пр љав.“„Мислиш да ти је судбина послала цео динар? Мени свејед но, паре су паре.“ Човек је смотао парицу у недра, па ћушнуо миша који је зло вољно промрдао њушком и упутио се преко коверата. Оњушио је један подебели, који је изгледао као да је у њему она књига за коју је Браца рекао да би ту могла да се нађе, а онда је пре шао преко једног малог ружичастог, на шта је Мика одахнуо. Када би само постојао начин да дошапне мишу да му пронађе нешто много лепо, а да га нико не чује. Мада, ко зна шта је мишу лепо, можда и боље да ћути. Глодар је одмеравао дечака. Дечак је без речи пратио сваки његовКовератпокрет.биизвучен.
12 2. глава Прст судбине Мика је жалосно погледао кроз прозор. Поглед из његове собе није био лош, видело се чак и даље него са рингишпила, али није то тô кад ти не звижди ветар око ушију. Сад мање више поглед, није му он био главна брига, него што и даље није могао да верује шта се десило са мишем. Ајде што му је извукао најмањи могући коверат, ајде што је од почетка било јасно да унутра није ништа специјално него обичан папирић, али зар је на папирићу морала да пише оваква глупост?! Помози ономе ко ти у наредним данима затражи помоћ, иначе неће ваљати. Питао је човека шта то уопште значи, на шта се овај заго нетно насмешио тако да му је онај златни зуб синуо, и рекао: „То је твоја судбина.“ Боље би му било да ми је погодио шта ће сутра бити за ручак, ово и сам знам. И тако свакоме помажем. Јуче сам понео бакалук баба Дивни до куће, а у уторак сам дао сви ма да препишу домаћи из математике , помислио је дечак и згужвао папирић. Пошто није имао канту за отпатке у соби, а бака га је грдила ако оставља смеће где стигне, кренуо је према тераси. Бака је седела у кујни с баба Гином и баба Росом. Радиле су исто што и сваког поподнева – пиле кафицу и гледале у шољу.
Новчић судбине 13 „Нешто ти се није отворила шоља, Роки“, говорила је његова бака одмахујући главом. „Једино ти овде видим неко слово З, ево као да га носи нека птица, то је добар глас од некога на„НаЗ.“ З, на З… Ко би то могао бити? Не могу никога да се сетим…“, преслишавала се баба Роса. „Ма то је тројка, није З“, умешала се баба Гина. „То значи добар глас за три дана или недеље или месеца.“ „То, Гино, кад ти будеш гледала“, рекла је бака, очигледно изнервирана што се она није сетила да би у питању могла бити и тројка.Затри месеца, недеље или чак и за три дана, баба Роса ће за боравити да је икакав глас требало да јој стигне, а он ће можда стићи а можда и не. Колико се Мика сећао, никад се ништа од тих гатања није обистинило. На пример, у шољи су свакога дана виделе неки пут, а откако се он родио баба Гина није напустила град, најдаље што је отишла било је до дома здравља. Мора да су и саме знале да је то глупо, али и даље би без даха слушале ону која је држала шољицу у руци и тумачила шаре и избочине у талогу од кафе. Мика је бацио папирић, па се вратио у своју собу и закључио да је читање судбине иста ствар, било да је у питању хороскоп или шоља или коверат који вам је извукао миш – само начин да се човек забави и прекрати време. Оставио је ствар на томе и решио да мало чита. Тата му је направио много лепу полицу за књиге и премда још није била попуњена, радовала га је помисао да ће једнога дана бити. Извукао је једну књигу са полице, кад одатле искочи нешто мало, страховито ружно, у ватреноцрвеним гаћама. „Коначно!“, повикао је маљутак. „Аааааа!“, повикао је дечак. А онда, нимало мирније: „Чекај, па ти ниси Завиша?! Шта се десило? Јеси ли ти остао кад су оно сви отишли на боље место?“ „Наравно да нисам Завиша, како си уопште могао то да помислиш? Па да, ми смо вама сви исти…“
Новчић судбине 14 „Чекај, седи! Како се зовеш, откуд ти овде? Да ти се није догодило нешто … непријатно?“ Дечак је овако опрезно испитивао маљутка из тог разлога што је овај, поред уобичајене грдобе којом се сваки маљутак дичио, био додатно унакажен тиме што му је био поломљен један рог. Дечак није био сигуран да ли је то добро или лоше. Њему је изгледало лоше, али се са маљуцима никад не зна јер мале наказе воле да изгледају што ружније. А можда је овај доживео неки напад. Ко зна шта му се догодило. „Само ме испитујеш, као да нисам тек стигао. Знаш ли ти за неки ред? Дај ми нешто да поједем, да се мало окрепим прво.“Мика је уздахнуо. Знао је колико су маљуци прождрљива створења. Ако сада оде и кришом узме мало ванил гранцли из кухиње, па га оптуже да их је појео, неће видети ништа слатко наредних недељу дана. Али решио је да буде добар домаћин и провукао се поред баба које су управо убадале жељу. Док се дечак окренуо да затвори врата, зачуло се једно хап и од тањира пуног ванил гранцли само се још једна мрвица котрљала по тањиру. Није да се ичему другом надао, али је ипак био разочаран што није стигао ни да окуси своје омиљене колаче. „А Микавода?“сезловољно присетио како је то кад ти маљуци уђу у живот, али ништа није казао већ је донео велику чашу воде. Зачуло се гуц и чаша остаде празна. Онда је сео и сачекао да маљутак почне. „Прво да ти се представим. Ја сам Пахук. Ми се јесмо срели, али се нисмо упознали како ваља јер је било пречих ствари. После смо отишли у други свет и … ето.“ „Е да, како вам је тамо? Надам се да је лепо.“ „Чудесно је“, казао је маљутак тоном који уопште није звучао као да је чудесно. „Хране кол’ко волиш, ништа не морамо да радимо по цео дан, нико нас не јури, ништа се не мења.“ „Мени то уопште не звучи лоше“, казао је дечак, коме су промене у животу већ биле дојадиле.
Новчић судбине 15 „Јест’. Никоме сем мени не звучи лоше. Сви су постали лењи као вашке, по цео дан се кревеље пред огледалом, организују такмичења за најгаднијег маљутка, а ја … па ја не смем ни да сеМикапогледам.“сезаборавио и саосећајно климнуо главом. Да је он изгледао упола тако гадно као Пахук ни њему се не би милило да се огледа. А не би се могло рећи да је гајио неке илузије о свом изгледу или да је проводио много времена пред огледалом. Једино док се чешљао. И док је прао зубе. И док је проверавао да му не расту бркови (то му је остала навика откако су му запретили женидбом кад му порасту бркови). Окануо се размишљања о огледалима и брковима јер се сетио да је немогуће да ружноћа може бринути једног маљутка. Није знао шта је тачно у питању, а било му је непријатно да пита пошто је маљутак о томе говорио као о нечему што се подразумева. Ћутао је и проучавао маленог створа, све док није закључио да се, сем брадавице на очном капку и сломљеног рога, ни по чему не разликује од просечног маљутка. Брадавицу је брзо искључио као извор проблема, закљу чивши да она једном маљутку може бити само предност у животу, и опрезно се одлучио за рог. Онда је још опрезније формулисао питање: „Како се то уопште догодило?“ „За све је крив Завиша.“ „Он те је напао? Потукли сте се?“ „Не … него можда се сећаш кад је оно решио да побегне од нас и потражи срећу у људском свету?“ Мика је заколутао очима. Можда? Наравно да се сећао. Пу то вање на које је пошао са Завишом променило је у његовом животу много више од једног обичног рога. Стекао је и изгубио друга корњачу Пауна, научио немушти језик, упознао чукундеду, сазнао да поседује моћ да вије облаке и кроти ветрове и на крају завршио у глупој вишеспратници. Али није хтео о томе, па је само одговорио како се сећа. „Било је то тешко доба за све нас. Завладала је неслога. Ни смо могли да се договоримо око тога шта треба да се ради,
Новчић судбине 16грубе речи су изговорене, тешки предмети су бачени и ето, ја сам се нашао у средини свега тога. Ни крив ни дужан.“ „Тотални.„Малер.“ И замисли, нико ни да ми се извини, нико да ми надокнади. Чак су почели да ме зову Пахук Једнорог, као да сам некакав … некакав … коњ. Али нека их! Решио сам да узмем ствар у своје руке и да сâм надокнадим губитак. Месецима сам тражио начин да пређем из нашег света у овај ваш. На крају сам успео, не питај ме како. Али онда је требало пронаћи твоју кућу. Само сам једном био у њој, а и тада ме је Јародар водио. И кад сам је пронашао… Можеш само да замислиш како ми је било кад сам видео да је изгорела.“ „Теби?! Озбиљно?“ „Да, ужас један. Никакву представу нисам имао о томе где да те тражим. Чучао сам тамо у башти, данима сам јео неке шљиве што су се вукле по земљи и онда си ти наишао и сео на камен. Судбина ме је погледала! После сам те пратио довде и остало знаш.“ „Зашто ми се ниси обратио тамо?“ Маљутак га је погледао са изразом на лицу као да је смислио нешто много паметно. „Јес’, па да ми побегнеш да не могу више да те нађем.“ „Чек, чек, што бих бежао? Шта се овде дешава? Зашто си ти уопште дошао код мене?“ „Па да ми помогнеш, свашта, што бих иначе долазио?!“ „Ја?!“, пренеразио се дечак. „Ко ће други. Сви знају да је твоја судбина да помажеш ма љуцима.“„Нијеми то судбина. Ја сам одлучујем коме ћу и кад помоћи.“ „Да, па“, рекао је маљутак помирљиво, „сад треба да одлучиш да ми помогнеш да нађемо начин да ми рог поново израсте.“„Чекај, Пахуче, не разумем те. Кажеш да си унакажен јер ти је рог поломљен. Зар те то онда не чини ружнијим, а колико знам то се код вас маљутака врло цени?“
22 4. глава Размишљао сам нешто…“, започео је Мика са излагањем плана. „Ти не знаш, али ја имам право на једну жељу коју би ми испунио Змијски Цар. Решио сам да је искористим да бих теби помогао.“ „Може“, кратко је одговорио Пахук и наставио да глође пи лећу кост што му је остала од ручка. Мика се истог тренутка разочарао. Да је њему неко понудио да своју једину магичну жељу искористи да му врати рог, или било шта слично, он не би знао како да му се довољно захвали. Ко зна, можда чак не би ни прихватио. Добро, вероватно би прихватио ако му је много стало до нечега, али није у томе поента. Он то иовако није урадио из несебичних разлога. С оволико малера који су се догодили свима око њега за само један дан, Мика је врло брзо схватио да ће се, ако буде још чекао, ствари толико покварити да чак ни магична жеља више неће бити довољна да све поправи. Зато је одлучио да је унапред жртвује. Пожелеће да маљутку израсте нови рог, колико год мислио да је то небитна ствар, и вратиће се свом животу који таман што је почео да не буде баш без везе. Договорили су се да крену у Змијско царство рано ујутру и да се по подне врате. Сада ће то бити лако пошто је Мики пут до легла Змијског Цара био познат, а и Паун му је обећао да Једноставан план
Новчић судбине 23 ће све три капије увек бити отворене за њега. Заправо, сада када се већ унапред опростио од своје жеље, осетио је ра досно узбуђење. Поново ће видети Пауна, чудесну корњачу! Присетиће се својих старих авантура, испричаће му како сада живи и шта се све променило. Надао се да је Паун срећан у Змијском царству. Рачунао је да јесте, јер је био сигуран да би у супротном мали сналажљиви рептил умакао и јавио му се. Ујутру је спаковао четврт хлеба и теглицу меда. Онда се сетио да води и маљутка, па је ипак узео цео хлеб и теглу меда. Сетио се и да му је бака за почетак школске године купила мајицу са крагном и џепићем на грудима. Кад ју је обукао испоставило се да му маљутак таман стаје у џепић. Све је било како треба, па су се тако потпуно опремљени отиснули у поход. „Причај ми шта раде сви тамо. Како ми је Завиша?“, питао је маљутка не би ли скратили време док су ишли кроз шуму. „Ма пусти, не може да се живи од њега. Откако смо се одселили, по цео дан само иде наоколо и дерња се како је искључиво ОН заслужан за све и да ОН није потражио бољи живот сви бисмо још увек јели корење и спавали на хладној земљи и како сад треба у свему њега да слушамо.“ „То баш звучи као Завиша.“ „Аха. А Јародар … то нам је краљ, сећаш се можда … не воли кад се тако прича, пошто звучи као да ће Завиша пожелети да буде краљ уместо њега, и онда страховитих проблема имамо с њима двојицом.“ „Е свашта! Дакле, све вам је потаман, а ви и даље налазите разлоге за „Нормално.свађу.“Шта бисмо друго радили кад не морамо ништа даДокрадимо?“једечак размишљао о овом одговору, већ су зашли дубоко под земљу и стигли до прве страже. Капија од трња деловала је таман онолико непробојно и језиво као што је се и сећао, једино што је сада, чим се приближио, зашкрипала и раскрилила се. Захвалио јој се, осећајући се некако глупо што прича са капијом, и прошао даље.
Новчић судбине 24 „Леле, ово је баш опасно изгледало“, рекао је маљутак са страхопоштовањем које је његов род ретко исказивао. „Ма да. Чекај док видиш следе…“, прекинуо се Мика у пола речи. Пред њима је блистала нова препрека, сребрнаста и паучинаста, танана и прекрасна. Иако је дечак знао да је то само лукавство којим се задржавају неопрезни путници, није могао да одоли, пожелео је да седне и да је вечно посматра. Тек када се и ова ограда раскрилила и сјај као да је мало згаснуо, сетио се којим путем иде и зашто је ту. „Што нисмо остали још мало? Ја никада нисам видео нешто онако лепо, чак ни у нашем новом свету нема оваквих дивота“, очарано је прошапутао Пахук. „Да смо остали само тренутак дуже опчинила би нас и никада више не бисмо могли да одемо одатле. Мораћу мало да попричам с Пауном, да му кажем да није довољно само то што су врата отворена за мене. Замало да се заборавим …“ „Паун? То је она корњача? Сећам га се из Завишиних прича. Какве он везe има с…“ Маљутак није завршио мисао већ се преплашено завукао у Микин џеп. Пред њима је била трећа ограда, жива и вијугава, начињена од самих змија. „Где си ме ово довео? Глава ми је ипак дража од рога, знаш“, цијукнуо је преплашено. Већина маљутака се змија плашила више него ичега на свету. „Немај бриге“, одговорио му је дечак, па се онда гласније обратио капији. „Добар дан, ето мене!“ „Поново?“, капија је одвратила хиљадама сиктавих гла сова. „Нама сссссе ретко ко враћћћћа. Но, прођи ако же лишшшшшшш.“Иоградаодживих змија се раствори да направи пут за Мику. Док су пролазили, дечаку није било свеједно, али знао је да му неће наудити. С друге стране, Пахуково малено срце је тако ударало да га је чак и дечак осећао. „Немој се плашити. Овде смо међу пријатељима“, покушао је да га охрабри.
26 5. глава Пауне, ево ме!“, повикао је издалека, али се док је прилазио сетио да то није баш културно, па кад је стигао најпре се поклонио пред Змијским Царем и Гујицом, својом бившом вереницом а садашњом Пауновом женом. „Ваша височанства, надам се да вас налазим у добром здрављу.“ „Него шта, делијо, ми за друго и не знамо“, забоботао је Змијски Цар својом гласином. Гујица се благо наклонила. Мика се не по први пут запитао како јој малена златна круница не спадне с глатке главе. „Мико!“, Паун је читав педаљ поскочио, развејавши све дечакове страхове. „Не знаш како ми је драго што те видим, све смо се решавали да ти дођемо у посету, па никако да то урадимо.“Дечак га је боље осмотрио. Деловао му је некако одраслије и озбиљније. Можда се заиста променио, а можда му је дозу достојанства давао златан обруч који му је сада блистао на челу. Ипак је он био муж принцезе Гујице и зет Змијског Цара. Зато је Мика почео мало опрезније: „Па јесте, далек је пут. Ево и ја се све решавам а никако, али сад сам просто морао.“ „Ако си! Драго нам је што си нас се тако ужелео“, Паунов оклоп светлуцао је топлим бојама. Змијски Цар, поново
Новчић судбине 27 „Не. Мислим, јесам вас се ужелео, али морао сам да дођем највише због тога што је овај овде Пахук затражио помоћ од мене“, ту Мика извади маљутка из џепа. Гујица се извила према створењцу. Помно га је испитивала погледом, готово га дотакавши носом. Маљутак се одузео од страха.„Шта је ово?“, упитала је на крају. „Па како га не препознајеш?! Мали попут палца, са јарећим ногама, рогатом главом и црвеним гаћама. То је маљутак, то лико сам ти причао о њима“, казао је Паун. „Пахук, вама на услузи“, потрудио се маљутак да звучи галантно иако су му ноге још увек дрхтале од страха. Није само један маљутак страдао од ливадских змија у стара времена.„Извињавам се, врло неуљудно од мене што вас одмах нисам представио. Пахуче, ово су велики Змијски Цар, његова кћер Гујица и корњача Паун, мој велики пријатељ, друг у бројним пустоловинама и слободно могу да кажем – најхрабрија корњача коју сам икад упознао.“ На то цар и Гујица наклонише главе, а Паун испружи предњу ножицу и наклони се док му се оклоп отмено пресијавао. „А ово је маљутак Пахук.“ На те речи Пахук мало почучну, јер није био сигуран шта треба да се ради кад те представљају отменом друштву. „Мислим да ће најбоље бити да одмах објасним зашто смо дошли“, наставио је Мика. „Наиме, Пахуков рог је, као што видите, сломљен. Иако им рогови заиста ничему не служе, ме ђу маљуцима се безрогост изгледа сматра страшним недостатком. Он је дошао да тражи помоћ од мене, а онда сам ја решио да жртвујем своју жељу да би он могао да се врати кући са оба рога. Ето! Змијски Царе, жеља ми је да овом овде маљутку Пахуку израсте нови рог, исти као што је био.“ „Аха, врло племенито. Неће моћи“, одвратио је цар кратко. „Шта?! Али зашто?! Па то је моја жеља, могу да је искористим како се мени свиђа, зар не?“
Новчић судбине 28 „Да, наравно, али ја то никако не могу да изведем. Немам утицај на раст рогова код других створења. На шта би то личило!“„Али… Он мора да добије тај рог и да се врати кући!“, панично је повикао дечак. Помисао да ће маљутак остати била му је неподношљива, не зато што је имао нешто против њега, односно не само због тога, већ због малера који су се дешавали откад се појавио. „Па нисам рекао да ти нећу помоћи, превише си нам драг. Само морам прво да размислим. И чини ми се да имаш среће. Лето је и све моје змије и змијчићи су се размилели по белом свету. Послаћу гласнике да се распитају о маљутачком рогу. Ако решење за тај проблем игде постоји, моје ће га змијице пронаћи. Знаш, оне умеју да буду врло убедљиве када желе.“ На последње речи су се сви сем Гујице стресли, али су оћу тали. Мика је нешто размишљао, па се опет огласио: „А колико ће времена требати тим гласницима? Ја морам да се вратим кући до вечере.“ „Слободно останите, има овде шта да се једе.“ „Ма није то, него бака да се не секира.“ „Мада бисмо могли нешто да презалогајимо, што да не“, огласио се маљутак, а Мику је жив срам појео. Колико год да је гладан, он никада не би затражио да једе у туђој кући, тако су га „Хајдеваспитали.овако“,предложио је Змијски Цар, „послужите се макар мало, не могу вас пустити да одете празних стомака, па се вратите кући. Чим будемо сазнали има ли лека за Пахуков рог, неко ће вас већ пронаћи.“ Змијски цар је климнуо главом према змијицама, које су дотад мирно лежале у близини. Разне ђаконије, воће и свежа вода почеше да пристижу. Паун је пажљиво посматрао шта се дешава и у једном тренутку вратио змијицу са једном поклопљеном посудом. Да су знали да је у тој посуди било много више ногу него очију, Мика и Пахук би му били веома захвални.
29 6. глава Час пливања У којој мери човек може да се понаша нормално док чека да му чопор змија донесе вест о томе како помоћи једном чудесном бићу да излечи сломљени рог? Да ли се каже чопор змија или јато змија? Како прокријумчарити огромну количину хране маљутку у бекству, а да вас нико не отера на дијету? Била су то само нека од питања која су тих дана мучила Мику. Остала су махом била у вези са школом. Мада, поштено говорећи, од све школе дечака је и даље највише мучило физичко. У школу је управо дошао млади наставник физичког васпитања, који се пред свима зарекао да неће себи дозволити да ради са млакоњама већ да ће до краја године направити од њих чету јунака спремних за сваку акцију. Нико у начелу није имао ништа против тога, све док није почео да их тера да трче око школе док им он штопује време, да раде чучњеве, скачу као жабе преко школског дворишта, чак да раде и згибове, што је можда било превише амбициозно. Поред нових начина мучења нису изостали ни стари, на челу са козлићем и бацањем медицинке. Мика је у свему томе био апсолутно најгори и могао је да чује (или је барем живо замишљао да чује) како му се сви смејуље иза леђа. Болела га је неправда јер је знао да је у целој школи управо он тај који је најспремнији за сваку акцију, што је и
Новчић судбине 30доказао у више наврата. Једино што нико од деце није био присутан да то види, а он никоме није смео да исприча. Зато, за разлику од свих осталих, није био одушевљен кад их је једног јутра на првом часу уместо разредне биологичарке дочекао наставник физичког. „Е, овако. Ја сам се са вашом разредном договорио… Сви знају да је у здравом телу здрав дух, па и то да ви морате бити физички спремни. Зато ми је ваша разредна дала овај дан да га проведемо заједно…“ „Тишина!„Урааааа!“Да га проведемо на реци…“ „Смирите„УРАААААА!!!“се,да сад не бисте остали у школи! Па кад будете научили колика је дијагонала рукометног гола, онда ћемо даље даОворазговарамо.“јеималозадовољавајућег ефекта па је наставник, као што му и звање каже, наставио: „Дакле … да га проведемо на реци, где ћу вас учити да пли вате. Још је довољно топло.“ Разреду се ова идеја веома допала. Мика је гајио извесне резерве, али дан је био врло топао и помисао на освежење у води натерала га је да заборави на њих. Ускоро су сви чучали на речној обали. Било је то једно стварно згодно место, као рукавац у коме је вода била мирна, плитка и мало топлија – идеално место за наставу пливања. Наставник је већ био до појаса у реци и демонстрирао им како треба да изгледа безбедан улазак у воду. „Дакле, најпре поквасите ноге. Онда једну руку, а за њом и другу. Испљускајте се по стомаку и леђима и то је то, рекли смо да нећете више да будете млакоње! Сада када сте навикли организам на температуру воде можете запливати. Пливати се може на неколико начина.“ „Жабљи“, наставник је савио ноге и руке под смешним углом и завеслао кроз воду. Кретао се прилично брзо и ђацима се овај стил веома допао.
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41 93 31 НЕШИЋ, Ивана, 1981 Зеленбабини дарови. Део 3, Новчић судбине / Ивана Нешић ; [илустровао Добросав Боб Живковић]. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2022 (Београд : Caligraph). – 126 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 2.000 ISBN 978 86 529 1057 1 COBISS.SR ID 69006089ПрвоиздањеНаписала Ивана Нешић Илустровао Добросав Боб Живковић Дизајнирао Душан Павлић Уредник Анђелка Ружић Лектор Бранка Тарбук Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Тел./факс: (011) 3088 446 e mail:www.kreativnicentar.rsinfo@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Калиграф, Београд Тираж 2000 Година штампе 2022 Ивана Нешић Новчић судбине Зеленбабини дарови ТРЕЋИ ДЕО
„Помози ономе ко ти у наредним данима затражи помоћ, иначе неће ваљати“, писало је у поруци коју је Мики доделила судбина у облику белог миша. Да би се спасао, требало је само да поправи један сломљени рог, а онда се испоставило да ће морати и да заустави један рат и да стигне до краја света. Хоће ли успети да коначно узме судбину у своје руке? Чудесна прича о магијским бићима, људском свету и њиховом спајању и раздвајању. Маштовито, забавно, страшно и смешно истовремено. Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић9788652 910571
