Едиција ТРАНЗИТ књига 3 Јухана Тидел Сјај звезда на плафону Наслов оригинала
Johanna Thydell, I taket lyser stjärnorna Copyright © Johanna Thydell and Bokförlaget Natur och Kultur, Stockholm, 2003. За издање на српском језику © Креативни центар, 2009 Уредник Љиљана Маринковић Лектор Ивана Игњатовић Графичко обликовање Оливера Батајић Сретеновић Звезде нацртао Душан Павлић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www. kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа Aртпринт Тираж 3.000 ISBN 978-86-7781-700-8 Књига је објављена уз помоћ Swedish Arts Council
Јухана Тидел СЈАЈ ЗВЕЗДА НА ПЛАФОНУ
Едиција ТРАНЗИТ Младо створење које данас чита књигу носи ту књигу са собом у будућност – она га обликује, утиче на њега, оно учи из књиге, памти је, чува је у себи. То је нешто што се дешава само књигама за младе – и због тога су оне толико важне. Могло би се чак рећи – важније од књига за одрасле. Соња Хартнет, аустралијска списатељица и добитница награде Астрид Линдгрен за 2008. годину
Eдиција ТРАНЗИТ
Сјај звезда на плафону Јухана Тидел Са шведског превелe Сузана Живковић и Зорица Јанковић
Хвала Магнусу
Ако умреш, мама, урадићу самоубиство. Да. Урадићу самоубиство. Не, у ствари. Не каже се урадити самоубиство. Каже се извршити самоубиство и каже се одузети себи живот. Дакле. Ако умреш, мама, ја ћу себи одузети живот. Аутор песме: Јена Вилсон Предмет: шведски језик Одељење: 7/C
Мама има нешто да ти каже. Баш тако је то рекла, баш тим гласом. Гласом одраслих. Јена је стајала на прагу мамине спаваће собе и под руком држала плишаног Рагнара. У соби, на кревету, лежала је мама, упакована у пуфнасто ћебе. Изгледала је озбиљно. Мама има нешто да ти каже. Баш тако је то рекла и тада јој је Јена одговорила: Шта то?, или можда: Па реци!, или можда нешто друго, не сећа се тачно. Па било је то тако давно. Пре седам година, четири месеца и шеснаест дана. Даске на поду су закрцкале када се Јена, у својим Мики Маус чарапама, коначно усудила да ступи у собу. Опрезно се дошуњала до маминог кревета и села на његову меку ивицу. Мама је узела Јену за руку, а напољу је падао снег. Пахуље су се разбијале о прозорско окно. Јена се питала да ли их то боли. Јена, рекла је мама и ухватила Јенин поглед, који се помало губио у тој великој соби. Јена, слушаш ли ме? Јена је климала главом и мазила Рагнара јако, јако. Разумеш, Јена, наставила је мама, ја сам болесна. Дакле, није ми мука или нешто слично, као што је теби било за Ускрс, сећаш се? Нисам болесна на тај начин, већ више, мислим озбиљно сам болесна. Данас сам била код доктора и… Мама је чекала. Јена је чекала. Рагнар је чекао. А напољу су се пахуље разбијале. Јена, рекла је мама. Ја имам рак. Ја имам рак дојке.
ГЛАВА 1
„Чекај!“, каже Јена и махне руком. „Ево га! Чучни!“ Јена и Сусана стоје с бициклима иза једног великог жбуна. Наравно да схватају да то, по свој прилици, изгледа глупо, да сигурно изгледа сумњиво, али, и поред тога, стоје. Сусана чека да крену, а Јена чека нешто сасвим друго. Сусана се нагне преко гувернале бицикла. Наочаре јој спадну на врх носа. Изнервирано их подигне прстом. „Што си ти, Јена, напорна!“, зашишти и случајно лактом закачи звонце. Оно се чује сувише гласно. „Шшшшш!“, ућуткује је Јена и ћушне је. „Дај, буди мало неупадљива!“ „Неупадљива! Ти ово називаш неупадљивим?!“ Сусана фркне. Јена не одговара. Уместо тога, покушава да у свем том зеленилу прочепрка довољно велику рупу. Савијене гране под притиском зацвиле, а лишће љутито зашушти. Али ено. Ено га. Захарије, Захе, Захе, одељење 9/А, Захе, 22. страна школског годишњака, Захе који седи други слева. Захе црне косе, у дуксу с капуљачом и у излизаним фармеркама. Јенин Захе. Па сад. Јенин будући Захе. „Хоћемо ли већ једном кренути?“, зановета Сусана и цима гуверналу. Звонце поново зазвони. „Шшшшш!“, зашишти Јена. 9
Јухана Тидел
Захе разговара с неким момцима из одељења. То су Тобе, Нике и Онај Чије Име Јена Увек Заборави. Смеју се. Јена одмах препознаје Захеов смех. Она би Захеов смех препознала међу смехом хиљаду људи. Међу смехом стотину хиљада. „Ја сада идем“, каже Сусана. Кроз рупу у жбуњу (која можда и није баш тако неупадљива, али Јену за то заболе) Јена види да се дечаци нечему гласно смеју. Нике потапше Захеа по леђима, онда се искезе један другом, а Захеов осмех је најлепши од свих, сунце га обасјава, од чега та црна коса блиста, он као да цео сија, човече, како је сладак, један, два, три, дечаци скоче на бицикле. Тобе, Нике и Онај Чије Име Јена Увек Заборави одлазе у једном правцу, Захе у другом. У Јенином правцу. „Сад“, каже Јена. „Сад идемо.“ „Неее! Опет ћемо да га пратимо?!“, кука Сусана. „Колико година ти имаш?!“ „Ајде. Ионако иде у нашем правцу.“ „Молим? Хоћеш да кажеш да ћеш му се баш данас коначно јавити?“ „Можда.“ „Да, баш ти верујем.“ „И шта хоћеш тиме да кажеш? Ти си стално негативна, песимисто један! Идемо, рекла сам!“ Јена скочи на бицикл и љутито шутне стопицу. Сусана јој стави руку на раме. „Само хоћу да кажем да живите у истом улазу ко зна откад“, каже. „Типа forever. И до сада никад нисте разговарали. Зашто би се то сад одједном променило?“ „Идемо, рекла сам.“ Јена је љута, нервира је Сусана, која се разбацује речима без размишљања. Не размишљајући о томе колико боле. 10
Сјај звезда на плафону
Сусана уздахне и одмахне главом, и Јена уздахне и одмахне главом, па почну да окрећу педале, брзо, брзо, али не сувише брзо, иначе би се превише приближиле Захеу црне косе. А он не сме да их види. Иако је Јенина највећа жеља на целом свету то да је Захе стварно види, не, у ствари, скоро највећа, не сме да је види у погрешној ситуацији. То је, једноставно, тако. Када се каже да неко има добре комшије, може се помислити да их је тај испробао. Али, у ствари, само једног комшију Јена жели да испроба. Захеа. С трећег спрата, оног што живи преко пута бабе са псом. Само зато што Сусана вози бицикл тако споро Јена успева да пропусти прилику, коју, заправо, увек пропушта. Прилику да се упозна са Захеом на месту за паркирање бицикала. Наиме, она је замишљала како ће једном пред зграду да стигну у исто време, можда накратко и да возе заједно, можда да изаберу исто место за бицикл, можда да се сударе бициклима, или не баш да се сударе, али да се макар мало додирну точковима. Можда би се мало насмејали. И почели да разговарају. Али само зато што Сусана вози толико споро, када је Јена ушла у двориште, улазна врата гутају Захеа. И још једна прилика пропада. „Срање“, каже Јена нечему и покушава да бар угура бицикл поред Захеовог. Не иде. Нема места. Јер ту стоји бицикл који Јена мрзи највише од свих. Бицикл који припада Улис. И Улис и Јена живе у истом улазу forever. Ишле су заједно у ниже разреде, ишле су заједно у средње разреде и сада ће, упркос Јениним чврсто стегнутим песницама, морати заједно да пропате и у вишим разредима. 7/С. 11
Јухана Тидел
7 / дебилни С. Улис, коју Јена мрзи највише од свих, забавља се с дечком који се зове Хенке. Он иде у девети разред и возика се наоколо са Улис на свом мопеду. Он њој увек даје своју кацигу и Јена мисли да је то добро јер је с њом Улис бар мало ружна. А Хенке набије качкет на своју црвену косу. Улис и Хенке се забављају три недеље. Пре тога Улис се забављала с Калеом. А пре Калеа с Лукасом. А пре њега с Патриком. И са Џонијем. И с Филипом. Сви дечаци воле Улис. Улис Фуксис! Да, сви као да су хипнотисани њеном фарбаном плавом косом, предугачким трепавицама и бледим, напудерисаним лицем. Обожавају то што њени нокти увек шљаште, што се увек купа у парфему, увек носи тесне мајице које се припијају уз тело. Чак обожавају и ону глупу рупу међу њеним предњим зубима. Јена мисли да је рупа ружна, а и била би ружна – само да се не налази ту где јесте. На Улис. А на Улис ништа није ружно. И Јена мрзи Улис. Пре него што је пошла у стан, Јена поприлично јако шутне њен бицикл. „Има ли кога?!“, викнула је Јена кад је ушла у ходник, у којем се осећао јак мирис лука. „Овамо“, одговара мама из кухиње. Тада се зачује снажан тресак. Нешто је пало. „Мама!“, викне Јена и у ципелама улети у кухињу. Али Јена не затиче оно чега се толико плашила. Затиче маму, која, знојава и задихана, покушава да се сагне да би дохватила једну своју штаку. Само то. Само једна штака. Ништа више. 12
Сјај звезда на плафону
Мама се осмехне Јени, а образи су јој румени од мириса лука и топлоте од кувања. Јена одахне. „Мислила сам“, почне и климне према поду. „Да си … опет.“ Мамин осмех на тренутак избледи. „А не, овде се више неће падати“, каже. „Хоћеш ли да ми помогнеш?“ Јена приђе и подигне штаку. Ручка је још увек топла, од чега се Јена стресе, али мама вешто узима штаку. „Ти седи“, каже Јена и скида шерпе са шпорета. Ставља их на сто. Мама прави гримасе док се трапаво спушта на столицу. „Је ли данас дан бола?“, пажљиво пита Јена и седне преко пута. Мама клима главом и отпија гутљај воде. Јена не жели више да пита, не жели више да чује, скреће поглед. Жустро сипа шпагете у тањир и све их потапа кечапом. „И како је било данас у школи?“, пита мама и виљушком преврће салату. Више не једе тако много. „По обичају“, одговара Јена. „По обичају? Зар је већ стигло да буде по обичају у новој школи?“ Јена клима главом, жваће, прска по белом столњаку и стварно мисли да је срање то што је пошла у више разреде. Стварно. Срање. Ништа се није променило. „Јеси ли упознала нове другаре?“, наставља мама. „Имам Сусану.“ „Да, то знам. Мислим, још неке? Можда је добро имати разне другаре, Јена, а не бити с једном истом особом све време.“ Јена погледа маму и не може да не побесни. Мама је као девојка била Популарна. Јена зна. Бака стално гњави о Ливиним дивљим тинејџерским година13
Јухана Тидел
ма, о хиљадама њених обожавалаца, о томе како ноћу никада није била код куће. И сама Јена се у то уверила копајући по старим албумима из мамине прошлости. Ту је видела маму препланулу и витку на плажи, маму са цвећем око врата на матури, маму с њеним првим дечком Ласеом, маму усред хиљаду другарица које се зову Гулан, Лаила, Кикан, Викан, Гитан, маму с другим дечком Рогером, маму како плеше на столу на некој журки, маму с трећим дечком Бјерном, са четвртим Ингемаром, с петим Ролфом. Ласе, Рогер, Бјерн, Ингемар, Ролф. Јена их све зна. Важно је сачувати, говори увек мама и вади фотоапарат што чешће може. Важно је сећати се и сачувати. Јена није сигурна да ли се слаже с тим. Није сигурна у то да сад постоји нешто што је вредно чувања. Јена није Популарна, није Улис Фуксис. С друге стране, не малтретирају је, сигурно не онако као Моронку Малин. Јена је негде на средини. „Имам Сусану“, понавља Јена. „То је довољно.“ Мама климне главом и више ништа не говори. Али Јена зна да она размишља, а то је још горе. „Уосталом“, каже Јена како би преуредила мамине мисли, „донела сам један папир који треба да попуниш.“ „Је ли?“, одговори мама. „Какав папир?“ „Па, Брита, наша нова разредна, већ гњави да морамо да скупљамо паре за екскурзију у деветом. Знам да до тада има још много, али она каже да морамо да почнемо да штедимо на време, тако да ускоро правимо журку за родитеље и за нас. Улаз се плаћа. И зато морамо да предамо нешто као изјаву о заинтересованости. И да заокружимо да ли неко долази или не.“ Мама се накашље. Из грла јој излази непријатан звук. Јену заболи стомак. „А кад је журка?“, пита мама. 14
Сјај звезда на плафону
„За три недеље. Тако нешто.“ „Да, видиш … то је баш у време кад … па зависи од тога како ћу се осећати … како ћу се осећати после…“ И Јена капира о чему говори. Али не жели да чује, смучило јој се да слуша. „Знам“, прекине је и жваће брже. „… терапије“, наставља мама. „Знам“, понавља Јена и љутито погледа маму, која поглед крије иза коцака леда у чаши. Терапија. Због које се мама, кад се врати кући из болнице, осећа усрано и само спава. Због које бака долази како би држала ствари под контролом, помагала мами и жалила се на Јену. Због које се Јена затвара у своју собу, жмури и гласно пушта Кент. Јена то мрзи. Проклета Факинг Терапија. Док гута последњи залогај, Јена одлучује да заокружи оба одговора. За сваки случај.
15
ISBN 978-86-7781-700-8
9 788677 817008