Srpski jezik. Udžbenik za osmi razred osnovne škole

Креативна школа

Симеон Маринковић

СРПСКИ

Уџбеник за осми разред основне школе

ЈЕЗИК

8

СРПСКИ ЈЕЗИК ЗА ОСМИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ Аутор Рецензенти

др Симеон Маринковић проф. др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ, Београд Миодраг Сретеновић, професор српског језика и књижевности, ОШ Ј. Ј. Змај, Стопања мр Милорад Рикало, професор српског језика и књижевности

Уредник

Славица Марковић

Лектори

Виолета Бабић Мирјана Делић

Ликовни уредник

Душан Павлић

Илустровао Графичко обликовање Издавач

За издавача Штампа

Андреј Војковић Татјана Ваљаревић Креативни центар Градиштанска 8, Београд Тел./факс: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 мр Љиљана Маринковић Графостил, Крагујевац

Година штампе

2020

Тираж

3000

Copyright

© Креативни центар 2020 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:811.163.41(075.2) МАРИНКОВИЋ, Симеон, 1941 Српски језик 8 : за осми разред основне школе / Симеон Маринковић ; [илустровао Андреј Војковић]. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2020 (Крагујевац : Графостил). – 183 стр. : илустр. ; 26 cm. – (Креативна школа) Тираж 3.000. – Регистар.

ISBN 978-86-529-0891-2 COBISS.SR-ID 28274185

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника у оквиру уџбеничког комплета за српски језик у осмом разреду основне школе решењем број 650-02-00306/2020-07 од 23. 12. 2020. године.

Креативна школа

Симеон Маринковић

СРПСКИ

Уџбеник за осми разред основне школе

ЈЕЗИК

8

Водич Граматика Правопис Језичка култура

Процена нивоа задатака одређена на основу наставничког искуства:

1. основни ниво – задаци у којима ученик препознаје основне појмове и примењује знања у једноставним ситуацијама;

1. средњи ниво – задаци у којима ученик примењује стечена знања у сложенијим ситуацијама;

1. напредни ниво – задаци који од ученика захтевају способност уочавања, упоређивања и језичко стваралаштво.

Важно је знати Обрати пажњу

Занимљивости о речима и језику Значења речи Кључне речи

4

О речима и језику Онај који влада својим језиком више вреди од онога који осваја град. Соломон, јеврејски владар (960–935. п. н. е.)

•

Мелодијом и ритмом говора дубље се од свега продире у најскривеније кутке људске душе и њу говор најсилније обузима. Платон, хеленски филозоф (428–349. п. н. е.)

•

Ако је говор највећи дар којим су нас обдарили вишњи богови, зар онда има ишта вредније да се оплемењује и усавршава од тога дара. Марко Фабије Квинтилијан, римски теоретичар говорништва (око 100–30. п. н. е.)

•

Ако хоћеш да будеш мудар, научи паметно да питаш, пажљиво да слушаш, мирно да одговараш и да престанеш говорити кад немаш више шта да кажеш. Јохан Каспар Лаватер, швајцарски књижевник (1741–1801)

•

Реч може да сједињује људе, може да их разједињује, реч може да служи љубави, али може да служи непријатељству и мржњи; чувај се речи које разједињују људе или служе непријатељству и мржњи. Лав Николајевич Толстој, руски писац (1882–1945)

•

Опет сам забележио једну од оних дивних и ређих речи које нас изненаде и обрадују као необичан минерал или редак цвет поред пута. Неки дан је то била дангуба, а данас је реч: скрасити се, богата и многострука смислом и звуком, и лепа као и она прва. Иво Андрић, српски књижевник (1892–1975)

•

Неки људи не знају шта мисле док не чују шта говоре. Душко Радовић, српски књижевник (1922–1984)

5

Граматика Језик као средство споразумевања Језик је настао услед човекове потребе да искаже своја осећања, мисли и сазнања о свету који га окружује. Језик је основни и најсавршенији начин на који се људи споразумевају. Људи се споразумевају и покретима тела (гестовима), изразима лица (мимиком), цртежима, светлосним сигналима и на друге начине. Две су основне функције језика: комуникативна и сазнајна. Комуникативна функција јесте у томе што нам језик омогућава споразумевање с другим љу­­ди­ма у свакодневном животу, у раду и стваралаштву. Сазнајна функција језика помаже нам да дођемо до нових сазнања и искустава. Све то развија наше мисаоне и емоционалне спо­собности и истовремено богати наш говор и језик. Језик и мишљење покрећу једно друго у људском развоју. Што је човек на вишем нивоу културног развоја, то му је језик савршенији.

Проналазак писма једно је од највећих достигнућа у развоју људске културе. Писмо је омогућило чување људског сазнања и његово преношење кроз време и простор.

Ова књига требало би да ти помогне: • да научиш правила српског књижевног језика; • да се боље споразумеваш с другима; • да учиш да речима развијаш поштовање, сарадњу, правичност и друге животне вредности.

Значење глагола писати, као и многих других речи, мењало се кроз векове. Кад данас кажемо писати, то за нас значи: бележити слова, записивати гласове или речи и сл. Раније, међутим, није било тако. Писати је у почетку значило цртати, шарати, сликати... Стари Словени, пре него што су добили прво писмо, цртама и зарезима су читали и гатали. Они су, дакле, цртајући записивали разне податке... Прадавно значење глагола писати ипак се задржало у неким речима и изразима. Ми и данас, на пример, кажемо: леп као уписан (тј. насликан), имамо и израз упис-лепотица, живописан, а у неким крајевима шарену овцу називају писка. Милан Шипка, Приче о речима

Кључне речи: комуникативна функција језика, сазнајна функција језика

6

Порекло српског језика Порекло српског језика води нас у далеку прошлост, до настанка првобитних језика којима се говорило у разним деловима наше планете. Те првобитне језике називамо прајезицима. Праиндоевропски језик један је од тих језика. Њиме су говорили народи који су живели на простору данашње источне Европе и западне Азије још пре 5.000 година, у трећем миленијуму пре нове ере. Тадашњи народи и племена селили су се у потрази за бољим животом, мењали места боравка, удаљавали се или приближавали једни другима, па се тако мењао и њихов језик. Из праиндоевропског језика настала је група индоевропских језика, као и групе других језика. Индоевропску групу језика чинили су: словенски, германски, романски, индијски и други језици (нпр. балтички, грчки, келтски, ирански итд.). Словени су најпре живели на простору између река Одре и Лабе на западу и Волге на истоку, од Балтика на северу до Карпата на југу. Језик којим су они говорили називамо прасловенским језиком. Да је прасловенски језик био заједнички језик свих словенских народа, сведоче нам многе речи које се и данас исто или врло слично изговарају у разним словенским језицима. Ево неких примера: отац, брат, сестра, жито, пшеница, овас, просо, тиква, диња, рало, срп, коса, трава, крава, коњ, овца, јабука, крушка, шљива, орах, липа итд. Реч глава на руском и украјинском каже сe голова, на белоруском галава, на чешком и словачком hlava итд. Поред тога што те речи упућују на заједничко порекло, оне сведоче и о сличном начину живота словенских народа у прошлости. Од II до VII века Словени се селе у три главна правца: на југ, исток и запад и тада се формирају три групе словенских језика: јужна, источна и западна. Прасловенски језик Источнословенска група

Западнословенска група

Јужнословенска група

руски

пољски

српски*

белоруски

чешки

словеначки

украјински

словачки

македонски

лужичкосрпски

бугарски

Групи јужнословенских језика припада и старословенски језик, који је престао да буде жив језик.

Овде су некада живели Стари Словени

Професор Ранко Бугарски у књизи Увод у општу лингвистику објашњава сличност и поре­ кло следећих речи у разним језицима: буквар, азбука, буквално (дословно). Буква у руском језику значи слово, book је на енглеском књига, а Buch на немачком такође значи књига. Све те речи у блиској су вези с називом за букву, врсту дрвета у више европских језика, зато што се у индоевропским језичким заједницама писало на буковој кори. * Према ставу Одбора за стандардизацију српског језика, Хрвати, Бошњаци и неки Црногорци овај језик називају хрватски, босански/бошњачки и црногорски.

Кључне речи: праиндоевропски језик, индоевропска група језика, прасловенски језик, источнословенски, западнословенски и јужнословенски језици, српски језик

7

Старословенски, први словенски књижевни језик, IX–XII век Док су се насељавали на Балканско полуострво, у периоду од V до VII века, Словени су били многобошци. Имали су свој језик, али нису имали писмо (азбуку). У то време у Римском и Византијском царству владајућа религија била је хришћанство, тако да су из Рима и Цариграда долазили мисионари који су међу Словенима ширили нову религију, настојећи да их покрсте. То су чинили тако што су проповедали хришћанство на латинском или грчком, језицима које Словени нису разумели. Да не би дошло до губљења сопственог, словенског идентитета, словенски кнез Растислав, владар Моравске – данашње југоисточне Чешке – затражио је од византијског цара Михаила III да му пошаље мисионаре који ће хришћанску веру ширити међу Словенима на њиховом, словенском језику. За мисионаре су одређени Ћирило и Методије, чувена солунска браћа, пошто су већ имали искуства у ранијим мисијама (арапској и хазарској). Њима је поверена та важна мисија не само зато што су били веома учени већ и зато што су још од детињства знали језик Словена који су живели у околини Солуна. Они су најпре саставили глагољицу (глагољати значи говорити), писмо за словенски језик. Затим су на словенски језик превели најзначајније богослужбене књиге с грчког. Тај словенски језик могли су разумети не само Словени из околине Солуна већ и остали Словени, јер су пре тога живели у заједници. Осим словенских речи, Ћирило и Методије су у тај језик уносили и грчке речи; уколико за одређени појам није постојала словенска, стварали су нове речи по узору на грчке и прилагођавали реченице грчкој реченичној конструкцији. Тако је настао први словенски књижевни језик, који се у науци о језику назива старословенским језиком. Добро припремљени за велику мисију, Ћирило и Методије 863. године долазе у Моравску, где писмености обучавају ученике који су им додељени, како би и они могли да преписују богослужбене текстове и проповедају хри­шћан­ску веру коју су Словени прихватили. Година 863. сматра се годином почетка словенске писмености на словенском књижевном језику.

Учени монах познат под именом Црноризац Храбар написао је крајем IX или почетком X века Слово о писменима, у којем говори о постанку словенске азбуке и словенске књижевности. Наводимо почетак његовог текста: Пређе Словени не имађаху књига него цртама и резама читаху и гатаху, будући да су били пагани. Крстивши се, римским и грчким писменима мучаху се писати словенску реч без правила. Али како се може писати добро грчким писменима (словенске речи): бог или живот…

8

Занимљиво је да су упркос многим невољама, изазваним прогонима од стране латинско-немачког свештенства, браћа Ћирило и Методије успела да од римског папе добију сагла­ сност да наставе са својом мисијом, односно проповедањем хришћанства на словенском језику. Тако је словенски језик постао, поред латинског и грчког, званични језик хришћанске цркве. После Ћирилове (869. г.) и Методијеве (885. г.) смрти, њихов рад настављају ученици, међу којима се истичу Климент и Наум Охридски. Крајем IX или почетком X века они стварају још једно писмо словенског језика и дају му назив ћирилица (у знак поштовања према Ћирилу). То писмо, које је с временом усавршавано, наше je садашње званично писмо.

Преглед глагољице и старе ћирилице (Из књиге Миљка Ковачевића Савремена типографија) Кључне речи: старословенски језик, глагољица, ћирилица

9

Српскословенски књижевни језик, XII–XVIII век Старословенски језик био је српски књижевни језик од IX до XII века. У том периоду тај језик доживео је промене захваљујући томе што су настављачи рада Ћирила и Методија, преписујући богослужбене књиге, у њега уносили елементе свог народног језика (у изговор, облик речи, конструкцију реченице, као и нове речи). Тако настају разне рецензије (редакције) старословенског језика: српска, руска, бугарска и друге. Српска редакција названа је српскословенски језик. Тај књижевни језик био је у употреби од XII до прве половине XVIII века. Њиме су писана дела за потребе црквеног богослужења, али и дела световног карактера: разни уговори, повеље владара, даровнице, дела правне садржине, као и књижевна дела. Многа од њих представљају књижевне споменике културе српског народа. Међу њима посебно место заузимају: • Мирослављево јеванђеље (XII век) • Житије Светог Симеона (XII век) • Повеља бана Кулина (XII век) • Законик цара Душана (XIV век).

Мирослављево јеванђеље је препис делова Светог писма (Јеванђеља). Писано је српскословенским језиком на преко 350 страница пергамента. Посебну вредност представљају изванредни ликовни украси текста, минијатуре и иницијали (богато украшена почетна слова текстова). Слова је израдио монах Глигорије, док је име другог преписивача непознато, иако је он преписао највећи део текста црним мастилом и ћириличким писмом. Препис је настао по захтеву хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Данас се чува у Народном музеју у Београду. То је један од најстаријих и најлепши ћирилички споменик српске књижевности.

Насловна страна и почетак Мирослављевог јеванђеља. Оно почиње речима из Светог писма: У почетку беше реч. И реч беше у Бога. И Бог беше реч.

10

Житије Светог Симеона написао је син Стефана Немање Свети Сава, који је и зачетник наше средњoвековне књижевности. Поред других дела за потребе организовања монашког живота у ра­зним манастирима (Хиландару, Студеници и сл.), Свети Сава је, после смрти свог оца, чије је монашко име било Симеон, написао Житије Светог Симеона. Већ из текста тог житија види се да је Свети Сава био врстан књижевник, да је имао изграђен стил изражавања и да је његово приповедање било осећајно и сликовито. Повеља бана Кулина настала је 1198. године. Писана је на народном језику. Њом се босански бан обавезао на мир, пријатељство и трговачке односе с Дубровчанима. Дело је најстарији сачувани ћирилички рукопис босанских владара. Законик цара Душана написан је 1349. године. То је наш најстарији правни спис, којим су регулисана права и обавезе становника, властеле, сељака, положај цркве у држави, друштвено-економски односи итд. У тексту овог законика преовлађује народни језик. Наводимо две одредбе из Законика цара Душана које се односе на суђење (правду):

О правди Наредба царска: Ако цар напише писмо из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик и није по правди и по закону, како пише Закон, судије том писму да не верују, само да суде и врше по правди.

Све судије да суде по закону право како пише у Законику, а да не суде по страху од царства ми. Кључне речи: старословенски језик, српскословенски књижевни језик

11

Рускословенски језик, прва половина XVIII века Током турске владавине књижeвни рад код Срба одвијао се углавном по црквама и манастирима, на српскословенском језику. Због многобројних турских злочина над српским становништвом, после учешћа Срба на страни Аустрије у аустријско-турским ратовима, српско свештенство с народом, предвођено патријархом Арсенијем Чарнојевићем, кренуло је 1690. године у Велику сеобу. Срби су се населили у данашњој Војводини и јужној Мађарској. Аустријска власт покушавала је да наметне Србима католичанство, те су се Срби обратили православној Русији за помоћ. Русија је послала своје учитеље, књиге и верску литературу. У Сремским Карловцима отварале су се нове школе за образовање будућих свештеника и учитеља. Донесене књиге, као и сама настава, биле су на рускословенском језику, односно на руској редакцији старословенског језика. Славјанска школа отворена је 1726. године и радила је пет година. Њу је водио руски учитељ Максим Суворов. Латинска школа отворена је 1733. године и њу је водио Емануел Козачински. Тадашњи српски писци, међу којима се истичу Јован Рајић и Гаврил Стефановић Венцловић, писали су своја дела и на рускословенском, али и на народном српском језику. Рускословенски језик одржао се до данас у обредима српске православне цркве.

Овај текст написан је рускословенским језиком. Испод је транскрипција тог текста, што значи да су речи преписане онако како су се изговарале, али савременом азбуком

Транскрипција Особљивују би и вјечнују похвалу заслужили оније који би труд и штаније своје приложили изискавати и списивати древности серпскаго народа, о чем досада на других језиках дјелано, а на нашем једва ли гдје у кога находит се. Свак тко год будет имао усердије к тому может толико списивати и соопштавати нам просто или с прилагањем и својих сверху тога примјечанији колико у којем инојезичном аутору или у серпских гдје год манускиптах најдет.

Кључне речи: рускословенски језик, Славјанска школа, Латинска школа

12

Славеносрпски језик, друга половина XVIII века Истовременом употребом народног и рускословенског језика настао је нови књижевни језик Срба, назван славеносрпски језик. Најпознатији књижевни споменик српске културе тог доба био је часопис Славеносрпски магазин, који је уредио Захарије Орфелин и штампао га у Венецији 1768. године. Орфелин је био свестрана личност: писац буквара, калиграф и бакрорезац, песник, преводилац, историограф. Познато је и његово дело о руском императору Петру Великом. И други писци писали су своја дела на славеносрпском језику. Најпознатији су: Јован Стeрија Поповић, Милован Видаковић, Павле Соларић, Сава Мркаљ, Сава Текелија и други. Највећи недостатак тог језика било је одсуство правила. Писци су писали онако како је ко сматрао да треба, односно по „правилима баба Смиљане“, како је о таквом писању говорио Вук Караџић.

Пример текста на славеносрпском језику (из Славеносрпског магазина Захарија Орфелина)

Доситеј Обрадовић и идеја о народном као књижевном језику У другој половини XVIII века српски просветитељ Доситеј Обрадовић, упознавши културу просвећених европских држава, истиче идеју о потреби писања на народном језику у делима Писмо љубезноме Харалампију и Живот и прикљученија. По његовом мишљењу учени људи ваља да на простом (народном) језику пишу јер језик има своју цену од ползе (користи) коју узрокује. Корист је Доситеј видео у просвећивању људи, а оно се могло остварити једино писањем књига језиком који многи разумеју, а не – као дотад – језиком који је разумео само мали број њих. Међутим, ни Доситејева дела нису била написана чистим народним језиком. Писао их је користећи многе рускословенске речи и изразе, јер је био школован у манастиру, а потом је дуго живео ван Србије. И поред тога, он је својим идејама наговестио борбу за то да народни језик постане књижевни. Наводимо одломак из Доситејеве песме Пјесна на инсурекцију Сербјанов (поводом устанка) посвећене Карађорђу и Првом српском устанку. Песма је транскрибована савременим писмом. Востани, Сербие! Востани, царице! И дај чадом твојим видет твоје лице! Обрати сердца их и очеса на се И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани, Сербие! Давно си заспала, У мраку лежала. Сада се пробуди И Сербље возбуди!

Кључне речи: славеносрпски језик, народни језик

13

1. Наведене језике поређај од најстаријег до најмлађег. српски, праиндоевропски, прасловенски 1.

2.

3.

2. Подвуци само називе словенских језика.

• руски, српски, грчки, пољски, мађарски, украјински, словачки, италијански, чешки

3. Повежи назив сваког језика с групом којој припада: • руски • српски • источнословенски • чешки • западнословенски • бугарски • јужнословенски • лужичкосрпски • белоруски • словачки

4. Како се назива прво словенско писмо? Ко је саставио то писмо и у ком веку?

5. Како се назива друго словенско писмо? Ко су његови творци?

6. У ком документу пише: Све судије да суде по закону како пише у Законику, а да не суде по страху од царства им?

14

7. На које се ћириличке споменике српске културе односе искази у левој колони? Повежи их.

• Прво сачувано српско житије (написао га је Свети Сава)

• Мирослављево јеванђеље с краја XII века

• Најзначајнији сачувани српски рукопис писан ћирилицом и српскословенским књижевним језиком

• Законик цара Душана из 1349. године

• Најстарији српски споменик писан ћирилицом на народном језику

• Житије Светог Симеона из XII века

• Најзначајнији српски средњовековни правни документ писан ћирилицом

• Повеља бана Кулина с краја XII века

8. Заокружи слово испред тачних одговора. а) Прво писмо којим су писали Срби назива се глагољица. б) Ћирилицу су по угледу на грчко писмо саставили Ћирило и Методије. в) Први српски часопис био је Славеносрпски магазин. Објавио га је Захарије Орфелин на српскословенском језику 1768. године. г) Доситеј Обрадовић је говорио да учени људи ваља да на простом (народном) језику пишу.

9. Повежи књижевне језике из леве колоне с временом у којем су се употребљавали из десне колоне: старословенски језик славеносрпски језик српскословенски језик рускословенски језик

• • • •

• • • •

од XII до почетка XVIII века прва половина XVIII века од IX до XII века друга половина XVIII века

10. Која се година сматра годином почетка словенске писмености? То је година

.

15

Вукова реформа језика, писма и правописа Вук Стефановић Караџић (1787–1864) родио се у селу Тршићу код Лознице. Читање и писање учио је у манастиру Троноши. Кад је избио Први српски устанак, постао је писар код војводе Ћурчије, а онда и писар Совјета (прве српске владе) у Београду. Године 1809. похађао је Велику школу у Београду. После пада Србије 1813. прешао је у Беч. Ту се упознао са ученим Словенцем Јернејом Копитаром, под чијим ће утицајем започети обиман рад. Прву граматику српског језика – Писменицу сербскога језика – објавио је 1814. године, као и збирку народних песама Малу простонародну славеносербску пјеснарицу. Била је то прва штампана збирка српских народних песама. Следеће године објавио је другу збирку под називом Народна српска пјеснарица. Уз свесрдну помоћ и подршку Јернеја Копитара Вук је написао и 1818. г. објавио први речник српског језика, под називом Српски рјечник. Речник је имао око 26.000 речи. Уз речник штампао је и кратку Српску граматику. Речник је прво дело штампано ћирилицом коју је Вук сам реформисао и у којој је користио нова слова: Ђ, Ћ, Џ, Љ, Њ и Ј.

• За слово Ђ нацрт му је дао учени песник и калуђер Лукијан Мушицки.

• Слово Ј преузео је из латинице.

• Слова Ћ и Џ смислио је према старим ћирилским рукописима.

• Слова Љ и Њ добио је спајањем слова Л и Н с полугласом Ь. Идеју му је дао његов претходник у реформисању ћирилице Саво Мркаљ. Мркаљ је пре Вука предлагао реформу ћирилице, тако што је од 48 слова одбацио 20. Предлог је наишао на отпор цркве, али је помогао будућем Вуковом раду. Вук је ћириличку азбуку свео на 30 слова, поштујући гласовно (фонолошко) начело да један глас треба да буде обележен само једним знаком (словом, графемом). Вукова ћирилица, коју још зову и вуковица, нема ниједан двојни знак (као што је то, на пример, случај у латиници са словима lj, nj, dž), па је зато сматрају савршеним писмом. Усвојио је и проповедао правило Пиши као што говориш и читај као што је написано. Књижевни језик за који се залагао био је заснован на народном говору његовог родног краја. Критиковао је тадашње романописце (нарочито Милована Видаковића) који су писали народу неразумљивим славеносрпским језиком. Вукова реформа наишла је на велики отпор, нарочито међу свештенством и неким књижевницима. Многи су га нападали, а његове књиге чак и забрањивали. Али Вук је наставио с радом. Прикупљао је народне умотворине и објавио Српске народне приповјетке, још четири књиге песама под називом Српске народне пјесме, као и Српске народне пословице. Пуних десет година водио је полемику са угледним песником, преводиоцем, доктором права и оснивачем Матице српске Јованом Хаџићем, који је, као и многи други, сматрао да језик свињара и говедара, односно народни језик, није довољно добар за писање значајних научних и уметничких дела, већ да га треба обогатити речима из славеносрпског језика. Та полемика, вођена у Новинама сербским, а позната као Утук на утук, окончана је тек 1847. године. Тада су објављена четири дела која су показала да је народни језик довољно добар да се на њему могу писати врхунска књижевна дела, научне расправе и објављивати добри преводи. Та дела била су: • Нови завјет (који је превео сам Вук) • Горски вијенац Петра Петровића Његоша • Песме Бранка Радичевића и • Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића. Вуков рад веома су ценили велики европски књижевници и учени људи, а о нашим народним песмама с посебним одушевљењем писали су европски писци романтичари: Гете, Пушкин, Јакоб Грим и Виктор Иго.

16

Развој српског књижевног језика, у чијој је основи био народни језик, више се није могао зауставити. Српски и хрватски интелектуалци одлучили су да развију заједнички књижевни језик и 1850. године долази до Бечког договора. За основу заједничког књижевног језика узети су источнохерцеговачки и шумадијско-војвођански дијалекат. Договор су потписали представници Срба и Хрвата. Вукова реформа српског језика и правописа званично је прихваћена тек 1868. године, четири године после Вукове смрти. Вук је умро 1864. године у Бечу, а његов је прах донет у Београд и сахрањен у порти Саборне цркве, где је сахрањен и Доситеј Обрадовић. Вуков рад наставио је његов млади сарадник Ђуро Даничић, који му је помагао и у изради другог издања Српског рјечника из 1852, у којем је било преко 46 000 речи. Он је превео Стари завјет, написао Малу српску граматику, Речник из књижевних старина и многа друга дела.

Стара азбука; уоквирена слова су она која је Вук избацио

Вукова азбука; уоквирена слова су она која је унео Вук

Кључне речи: Писменица, Пјеснарица, Српски рјечник, Српска граматика, Српске народне пјесме, Српске народне приповјетке, Нови завјет, Горски вијенац, Песме Бранка Радичевића, Рат за српски језик и правопис

17

1. Наведи име аутора који је пре Вука Караџића предлагао да се ћириличка азбука поједностави (са

на

слова) и да има онолико слова колико има гласова.

Име аутора је:

2. Наведи име ученог Словенца који је много помогао Вуку Караџићу у његовом изузетно обимном раду.

3. Шта је све Вук реформисао? Заокружи слова испред тачних одговора. а) азбуку б) правопис в) књижевни језик г) дијалекте д) српскословенски језик

4. Српски рјечник Вук је први пут издао језике:

године. Речи је превео на следеће

и

. На изради тог речника помагао

му је

.

5. Друго проширено издање Српског рјечника Вук је објавио

. године. Вуков сарадник на

изради тог речника био је млад српски научник

.

6. Прва књига писана новом ћирилицом коју је Вук усавршио била је: а) Писменица сербскога језика из 1814. године б) Мала простонародна славеносербска пјеснарица из 1814. године

г) Српске народне приповјетке из 1821. године Заокружи слово испред тачног одговора.

7.

У наведеном низу заокружи слова која је Вук унео у реформисану ћирилицу. Т

18

Ј

Љ

Г

Њ

Ђ

Ћ

М

Џ

9 788652 908912

в) Српски рјечник из 1818. године