Sve što (ni)sam želela by Kreativni centar

u diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Pančevu i radi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Objavila je više zbirki poezije, od kojih su neke prevedene i na strane jezike, a njeni radovi nalaze se u svim značajnijim antologijama savremenog srpskog pesništva, kao i u književnim časopisima i strip-izdanjima. U Kreativnom centru do sada su objavljene njene knjige Dar-mar mar (dve nagrade za najlepšu knjigu na Sajmu knjiga u Beogradu 2019) i Gospodin Oliver, prvi deo istoimenog serijala.

1. MUZIKA On: Brut, 2pac, Zift Ja: Alicia Keys, Billie Eilish, Arctic Monkeys 2. FILM On: Sumrak saga, 1 deo Ja: Zar nije romantično 3. SERIJA On: Štreberi Ja: Never Have I Ever 4. KNJIGA On: Najgora deca na svetu Ja: Leto kada sam naučila da letim

DRAGANA MLADENOVIĆ

Dragana Mladenović (1977)

Sedimo u dvorištu. Cepkamo papire na deset delova. Igramo igru poklapanja. Svako zapisuje svoje favorite. Dva sveta.

SVE ŠTO (NI)SAM ŽELELA

gradu je vanredna situacija i dvanaestogodišnja Nina se slučajno našla odvojena od roditelja u oronuloj kući svoje bake. Da sve bude još zanimljivije, tu je i sedmak Maks, njena tajna simpatija iz škole.

5. IGRICA On: Assassin’s Creed Ja: The Last of Us

Nula poklapanja!  

  

I had a dream I got everything I wanted But when I wake up, I see You with me Billie Eilish

4. april „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”, te rečenice sam setila kada sam jutros otvorila oči. Dok sam se umivala, pokušala sam da u mislima sumiram trenutnu situaciju. Pošto sam shvatila da ništa ne shvatam, rešila sam da sednem i sve zapišem. Koristim svesku za engleski, jer nemam na čemu drugom da pišem. Idemo redom.

Prvo

Imam 12 godina. Trenutno živim u poluraspadnutoj kući koja je nekada pripadala mojoj baki, i to – pazite sad – s Maksimom, sedmakom za kojim pola škole seče vene. Čekaj, hajdemo ponovo, nisam odlepila. Zovem se Nina Kovač i već tri dana živim s Maksom! Šta bih dala da to sad mogu da ispričam BFF Veri, ali je ona, kao i svi ljudi koje volim, negde. Ili nigde. Plače mi se. Drugo

Istina je. Dok sam duvala svećice u obliku brojeva 1 i 2, poželela sam: a) da me Maks konačno primeti, b) da se upoznamo i c) da se zbližimo. Međutim, kako to obično biva sa željama, i ova se ispunila samo delimično. Dakle: 12

a) Da, primetio me je, i to pošto se spotakao o moj ranac (spustila sam ga kraj sebe dok sam u agoniji otključavala bakinu kuću) i prosuo se svom dužinom. Mislim, ko me ne bi primetio pod takvim okolnostima? b) Da, upoznali smo se. „Ćao, ja sam Maks.” „Drago mi je, ja sam Nina.” Veoma uzbudljivo. c) Ne, nema šanse da se zbližimo. Treće

Sa mamom sam se poslednji put čula 1. aprila, onog odvratnog četvrtka kada je sve stalo. Rekla mi je da su dobro i da ne brinem za njih, već da gledam da se i sama što pre sklonim i sačuvam. „Imaš ključ od bakine kuće...” – izgovorila je pre kolapsa interneta i potpunog poremećaja mobilne telefonije. 13

Teško mi je da napišem koliko brinem za mamu, tatu i Iskru. Toliko mi nedostaju. Četvrto

Užasno sam gladna. Pojeli smo sav hleb i jogurt koje je Maks u četvrtak doneo iz pekare. Ostalo nam je nešto novca i danas ćemo morati da smislimo kako i gde da nabavimo klopu.

* Nisam to ovako zamišljala. Tačnije, maštala sam da će me Maks jednog dana pozvati da izađemo: nađemo se u parku, onda idemo do keja, držimo se za ruke, gledamo zalazak sunca kod mosta, posle meni bude hladno, pa me on ogrne onim svojim crnim „najki” duksom sa belim slovima i šapne mi da mu je prijatno sa mnom. 14

Ovaj Maks uopšte nije romantičan. Stalno šizi što smo ostali bez signala i bez interneta i onda pokušava da to reši tako što se penje na šupu, pa na drvo trešnje, pa još više ‒ na staru krušku. Pošto mu je ruka povređena, posle svih tih besmislenih vratolomija kuka kako ga mnogo boli i tripuje se da je ipak u pitanju prelom. Baš me nervira. S druge strane, vrlo mi je glupo da pred njim jedem, idem u toalet, balavim jastuk dok spavam, plačem za mamom, histerišem što moji nikako da se pojave... I da ne nabrajam dalje sve te moje neromantične ispade. Mislim da ni njemu nije baš prijatno da vreme provodi sa jednom šestakinjom. I to bar da je neka popularna devojčica, a ne ja. Sigurno će ga svi zezati kada se vratimo u školu. Ali, šta da mu radim? Nisam mu ja kriva što se sapleo baš o moj ranac.

* Kao što sam napisala, jutros smo išli u potragu za hranom. Izlozi supermarketa „XL” bili su razbijeni i unutra je bilo baš mnogo sveta. 15

Svi su poput pomahnitalih zombija trpali robu u torbe i gledali da što pre pobegnu. Nikada ništa jezivije nisam videla. A sada sam bila primorana da im se pridružim. Verovatno ništa ne bih ni ponela da mi Maks nije viknuo: – Uzimaj sve što nam treba, ne zezaj, umrećemo od gladi! U opštem metežu uspela sam da pokupim gomilu mlečnih proizvoda, makarone, kupke, brašno, nekoliko čokolada, pastu za zube, čak

i jedan sok. Maks je ranac napunio mesom i mesnim preraÄ&#x2018;evinama. Kada smo se vratili, povadili smo sve na sto, najeli se, a zatim raspodelili zalihe tako da nam ĹĄto duĹže traju.

5. april Danas sam prvi put pomislila da bi ove moje zabeleške mogao da pročita neko ko će doći posle nas. U tom slučaju, vi, radoznale oči, treba da znate kako je uopšte došlo do toga da umesto s porodicom, dane provodim u staroj babinoj kući, i to u društvu najpopularnijeg frajera iz škole. Ovako. Od ranog jutra tog 1. aprila nešto nije bilo u redu. Iako se u mojoj porodici TV nikada ne uključuje pre 17 sati, mama i tata su tog jutra koncentrisano pratili vesti. – Kažu da je neki kompjuterski virus prešao na ljude i da se sada širi među stanovništvom. Meni to zvuči besmisleno – kratko mi je rekla majka dok sam se spremala za školu. 18

I u školi je bilo nekako čudno. Na časovima ništa nismo radili. U nastupu panike, Nemica nas je sve našpricala „asepsolom”. Svima su nam još bila sveža sećanja na glupu koronu. Na odmorima smo raspredali najstrašnije scenarije, ali nijedan nije bio toliko neočekivan poput onoga koji je usledio u zbilji. Pred kraj trećeg časa nastavnici su nam rekli da krenemo u školsko dvorište. Tamo nas je sačekao direktor, sav prebledeo od užasa. – Draga deco, molim vas da ne paničite. Slušajte, tokom prepodneva je došlo do širenja VIR virusa, te je vlast po hitnom postupku izolovala čitave delove grada. Verujem da ste čuli

da je to kompjuterski virus koji je prešao na ljude i nastavio da se širi, ali se to dešava mnogo brže nego što je iko mogao da pretpostavi. Već ima i prvih žrtava – u dvorištu je nastao žamor. – Tišina, molim vas! – nastavio je direktor. – Slušajte, neka naselja su pod karantinom i niko ne može ni da izađe ni da uđe. Žao mi je što vam to moram reći, ali mnogi od vas danas neće moći da se vrate kućama. Kako ne biste ostali na ulici, molim sve koji nemaju bolje rešenje da krenu ka Kasarni „Jug Bogdan” u predgrađu. Ne mogu vam obećati ne znam kakve uslove, nisam siguran ni da li tamo ima mesta za sve nas, ali to je jedino čime trenutno raspolažemo. Molim vas za razumevanje, nije nam ostalo mnogo vremena...

Naravno da smo se svi u istom momentu dohvatili mobilnih telefona. Tada sam se poslednji put čula s mamom. Iz škole smo krenuli peške. Svi đaci i nastavnici. Oko nas su kružila policijska i ambulantna kola. Pridružili su nam se i učenici iz drugih škola. Bilo nas je više od hiljadu. Teško mi je da prepričam taj trenutak, jednostavno, kada smo se približili centru grada, nastao je stampedo. Neki su, uprkos upozorenju, rešili da krenu kućama, drugi su trčali na drugu stranu. Opšte rasulo. Ja sam potrčala ka bakinoj kući. Dok sam otključavala, čula sam tresak. Osvrnula sam se i videla Maksa opruženog na trotoaru. – Jesi li dobro? – pitala sam ga. – Boli me – držao se za desnu ruku. – Valjda je nisam slomio? Videla sam da nam se brzo približava grupa starijih dečaka i devojčica, prepoznala sam i neke osmake iz naše škole. 21

– Hajde, požuri! – pomogla sam Maksu da se pridigne i konačno uspela da otključam. Pustila sam ranjenika da uđe, potom ubacila svoj i njegov ranac u hodnik i zaključala vrata. Čuli smo ih kako prolaze pored kuće i nastavljaju dalje. Pretpostavljam da su krenuli u potragu za nekim napuštenim imanjem. Da sam ih pustila, kladim se da bi me posle dva dana izbacili iz vlastite kuće. Stajala sam oslonjena o zid, pokušavajući da se saberem. Idemo: jedan, dva i... tri. Otvaram oči. Nije san. Maks je. ‒ Gde smo? – pita me, držeći povređenu ruku. – Ne brini – osetila sam se kao velika i ponosno rekla: – Ovo je moja kuća.

* Moja kuća zapravo nije moja, nego tatina. Pre toga je bila baka Lepina. Nalazi se u Ulici 7. jula 7, skraćeno je zovem boing 777. Moji roditelji je zovu plac i godinama unazad planiraju da tu naprave raj sa visećim saksijama, ljuljaškama, velikim travnjakom... 22

Jedne godine kada nismo imali novca da otputujemo na more, svaki dan smo dolazili u dvorište, iznosili smeće i unosili cveće, tako da je dvorište sada najuređeniji deo bakine kuće. Sama kuća nije baš reprezentativna. Prva soba je neka vrsta magacina. Prostor u koji smo godinama unazad odlagali sve što nam je smetalo u stanu: od igračaka, preko starih električnih uređaja, rashodovanog nameštaja i ležajeva, do garderobe koja nam je omalila ili ostarila i knjiga za koje više nije bilo mesta na policama u stanu. U drugoj sobi su stvari koje su ostale od bake: glomazni krevet, nekakvi ormani i stolice za koje tata tvrdi da će biti tip-top kada ih bude obnovio. U kuhinji se nalaze: starinska sudopera, malo sudova, prljavi električni šporet „iskra”

i frižider „obodin”, kome ispadaju vrata (crtica: mama i tata su umrli od smeha kada sam odvalila da je dobro što imamo devojčicu, pošto bi se dečak sigurno zvao Obodin). U kupatilu su šolja, lavabo, mali bojler i mesto za tuširanje s crevom bez „slušalice”. Ako se izuzme šupa od dasaka u dvorištu, to je sve.

* Kada sam otvorila vrata prve sobe, zapahnuo nas je ustajali vazduh. – Čoveče, kakva rupa – prokomentarisao je Maks. Oćutala sam i sprovela ga kroz obe sobe i kuhinju, sve do izlaza u dvorište. Seli smo na klupicu. Predložila sam mu da pogledamo ruku. Uspeo je da pomeri šaku i sve prste, tako da smo se složili da verovatno nije prelom. – Dobro – rekao je Maks. – Idem ja onda. Ustala sam da ga ispratim: – Imaš li ideju kuda ćeš? – Ne baš, ali krenuću, pa možda negde i stignem. 24

– U redu. Ako nemaš gde, možeš ovde da se vratiš. Ja ću da sačekam roditelje da me pokupe, pa verovatno idemo dalje. – Okej. Nego, nismo se ni upoznali. Ja sam Maks. – Drago mi je, ja sam Nina. – Ništa onda, vidimo se. – Ćao! Zaključala sam ulazna vrata i potom se vratila na klupu. Pokušala sam da obuzdam misli i emocije koje su me obuzele. Virus, sama, Maks, škola, Vera... Nakon pola sata, neko je pokucao. Pomislila sam da su došli mama, tata i Iskra i radosno krenula ka ulazu. – Ko je? – povikala sam, pošto me je presekla misao da bi to mogao da bude neki ludak, pljačkaš ili šta ti ja znam. – Maks ovde, Nina. – Makse? – odškrinula sam vrata. – U gradu je totalni haos. Ne mogu ni da priđem svojoj kući. Izgleda da ipak nemam kuda da odem. – Zar nisi rekao da je ovo rupa? 25

– Dvorište nije tako loše – promrmljao je, valjda u znak izvinjenja.

* Već prvog dana smo se suočili s nekoliko neprijatnih pitanja.

Dragana Mladenović SVE ŠTO (NI)SAM ŽELELA © Kreativni centar, 2020 Prvo izdanje Dizajn i ilustracije Dušan Pavlić Urednica Ljiljana Marinković Lektura Nevena Živić Priprema za štampu Vesna Pijanović Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača Mr Ljiljana Marinković, direktorka Štampa Publikum Godina štampe 2020 Tiraž 2.000 ISBN 978-86-529-0823-3