Komplet ZELENBABINI DAROVI – u pretprodaji

Зеленбабини дарови ПРВИ ДЕО

Ивана Нешић

Зеленбабини дарови

Зеленбабини дарови ПРВИ ДЕО

Ивана Нешић

Зеленбабини дарови

1. глава

Мика

М

ико, дете, видим те! Остави тај хлеб!“, заорило би се кућом чим би се Мика приближио кухињи. Бранили су му и да улази у шпајз да не би крао кекс. Нису га слали у продавницу јер би успут начео све што је тамо пазарио. И то ако би уопште купио оно по шта су га послали, а не оно што му је срце тражило. Уколико вас Микина превелика љубав према храни не на­ веде на погрешан пут, и сами ћете већ закључити да је Мика био добар дечак. Поштовао је старије, пуштао је баку да га облачи онако како је желела, иако би тада изгледао као какав прерасли лутак из доба када је она још облачила лутке. Тамну косу уредно је чешљао на страну. Једини уступак царству шпилхозни и карираних кошуљица била је Микина обућа. Одмалена су његове пуначке ножице одбијале да проводе време у лакованим ципелама које је бака с љубављу бирала. Мика је скичао, викао, а када би га натерали да се обује и пође – клизао би се и падао на леђа. Бака је тешка срца одустала од ципела и дозволила Мики да носи изношене цокуле које су припадале његовом покојном деди. У почетку су му биле толико велике да је носио вунене ча­ рапе и лети и зими. Захваљујући чарапама, цокуле су му само мало ландарале. Када су му стопала нарасла, избацио је вунене

5

Зеленбабини дарови

чарапе, а цокуле су и даље мало ландарале. На крају су му ноге некако попуниле унутрашњост обуће, а сви су се зачудили на кога се изметнуло тако ногато дете. Мика се ништа није чудио – Мика је био срећан. Како је само волео своје цокуле! Оне су га односиле свуда: на места која је волео и познавао, а онда би га изненадиле и одвеле на неко сасвим ново и непознато место. Не знајући тајну његове чудесне обуће, људи су мислили да он само тумара. Ти исти људи питали су се и како дете које толико времена проводи у шетњи на свежем ваздуху може да остане толико дебело. Али они нису знали тајну његових џепова: у једном је крио фишек пун ратлука, а у другом књигу. Чим би се нашао изван погледа одраслих, Мика би засео у неку хладовину, извукао би књигу и ратлук, па би се препустио читању и жвакању. Као што је ратлук увек био мекан, мирисан и посут ситним шећером, тако су и књиге увек биле узбудљиве, с јунацима пред које је судбина постављала задатке којима је изгледало да нису дорасли, прелепе деве и чудотворне предмете. Мику деве нису нарочито занимале; када би уопште о њима размишљао, питао се зашто се јунаци замлаћују с девојчицама које су досадне и понашају се размажено, уместо да се мачују чаробним мачевима или пале ствари ватреним лоптама. Понекад би Мика пустио књигу да падне у траву и почео да изиграва хероја по ливади. „Хаи!“, пробо би замишљеним мачем кржљав жбун. „Сју!“, спалио би планину која се назирала на хоризонту својом ватреном лоптом далеког домета. Пушке, пиштоље и остало оружје новог доба није користио. Бака му је испричала како је оно криво што је дека нестао у великом рату, оном другом по реду, и оставио му цокуле. Де­ чак с тим није желео ништа да има. Микино омиљено место била је једна пољана на другом крају града. Планирано је да се на том месту сагради вишеспратница, па су готово сви станари кућица које су окруживале пољану подигли око својих дворишта високе ограде да их штите од

6

Зеленбабини дарови

погледа зидара и станара будуће зграде. Тиме су себи пре времена ускратили поглед на још празну пољаницу и Мика се ту осећао заштићеним. То је тако било откако су почела његова лутања и остаће тако ко зна до кад – због неких дозвола и осталог у шта се Мика нимало није разумео на пољаници никада ништа није сазидано. Дечак је волео градилишта јер су га подсећала на маму и тату. Њих двоје били су архитекти и путовали су широм земље како би подизали лепе и нове грађевине уместо старих које су нестале у великом рату. Мика је био поносан на то што су они стварали и увек се хвалио друговима чији су родитељи радили обичне послове. Оно што никоме од њих није признао било је то колико пати што их због њиховог посла виђа много ређе него што његови другари виђају своје родитеље. Волео је он и места предвиђена за градњу јер је у томе видео прилику да се његови родитељи прихвате тог посла и остану с њим бар док траје изградња. Зато се надао и да ће на маленој ливади бити подигнута највиша зграда на читавом свету, од сто спратова, и да ће његови родитељи остати на том задатку до пензије. У паузама између читања критичким оком премеравао је ливаду и замишљао велелепну творевину коју ће управо они ту подићи. У тим плановима једино га је мучило старо, прошупљено стабло дивље крушке под којим је најрадије лежао. Било би му жао да крушка страда како би уступила место конструкцији од метала и бетона. Стабло је било дебље него што крушке знају да буду. Мора да је много старо, помислио би дечак с времена на време. Нека чудесна сила уврнула га је некада давно тако да је кора дрвета спирално вијугала око дебла све до ретке крошње, суве с једне стране, а пуне лишћа и слатких плодова с друге. Иако искривљено, дрво дечаку никада није изгледало претеће, већ сасвим супротно – као да му још издалека жели добродошлицу. И по највећој припеци могао је да нађе хлада под тим дрветом, ако ништа друго – гурнуо би главу у шупљину при корену дебла и чинило би му се да је невидљив за читав свет.

7

Зеленбабини дарови ДРУГИ ДЕО

Ивана Нешић

Тајна немуштог језика

Зеленбабини дарови ДРУГИ ДЕО

Ивана Нешић

Тајна немуштог језика

1. глава

Генерална проба

Н

еколико мушица зујало је око лименог тањира са шљи­ вама које су већ мирисале на џем и алкохол, онако како мирише јесен. Пар црних очију посматрао је мушице, а онда је мала корњача којој су те очи припадале шкљоцнула зубима према једној од њих. Мушица је остала неповређена, али је одлучила да ће јој на неком другом месту бити безбед­ није, прелетела је леју зрелих паприка и изгубила се у златном поподневу. Мала корњача великог имена Паун испратила ју је погледом, а онда се поново окренула ка свом пријатељу Мики, који је, наднесен над природњачку енциклопедију, пропустио читаву драму с мушицом. Нешто је преписивао из ње у кожни нотес, пљуцкајући коштице од шљива у прашину, а када је то завршио, обратио се корњачи. „Значи договорили смо се. Кад ја кажем: Пауне, напред!, ти он­ да прођи кроз овај обруч. Разумеш?“, Мика је показао обруч, који је у ствари био пробушена цедиљка с које је пажљиво одстра­ нио мрежицу тако да је изгледала као прави обруч са дршком. „Онда ти ја кажем: Пауне, хоп! и ти се попнеш предњим но­ гама на конзерву. Да испробамо.“ Мика је рекао Пауне, напред! и Пауне, хоп! и Паун је успеш­ но савладао обе препреке.

5

Тајна немуштог језика

Увежбавали су тачку све док нису били потпуно задовољни. Паун је на Микине команде прошао кроз обруч, попео се на конзерву, подигао леву предњу ногу, па десну и поклонио се замишљеној публици. „Браво! Једва чекам да им покажемо шта знаш сутра на би­ ологији. Сто пута си бољи од Слинчеве џукеле што шени. И од Славишине птице која говори.“ Паун је увукао пола главе у оклоп, а репић му се жалосно обесио. „Де, немој да си тужан. Па она само понавља речи, не разуме стварно оно што говори. То није ништа у односу на тебе и оно што ти јеси.“ „Је л’ ти то опет разговараш с том корњачом? Гроздана, па он опет прича с корњачом, рекао сам ти да не треба тако дуго да га остављамо самог с твојом мајком!“, отац је мрко гледао дечака и његовог љубимца. „Остави дете на миру. Што да не прича, ја сам причала и с луткама кад сам била мала“, зачуо се глас из кухиње, где је мама с баком љуштила паприке за ајвар. „Па и ти си одрасла са својом мајком“, прогунђао је отац тако да га она не чује, савио недељне новине, тутнуо их под мишку и умарширао у кућу, препуштајући Мики своје омиљено место за столом испод старе дуње иза куће. Планирао је да га одјури одатле и да поподне проведе удубљен у светску политику из новина, али Микин разговор с корњачом и женино противљење да се згрози над тим тако су га наљутили да му се више није ни читало. Микини мама и тата тек што су окончали дугогодишње избивање од куће због посла и морало је да прође још времена да би се сви навикли на заједнички живот. Мика је схватио шта му се спремало и био је много срећан што није морао да напусти омиљено место за учење. Намигнуо је Пауну, то јест покушао је, али пошто није умео, затворио је накратко оба ока. Паун је успео да направи охрабрујући израз лица и као да су на тренутак на његовом оклопу затитрале све боје које људско око познаје.

6

Тајна немуштог језика

То вас можда и не чуди уколико већ познајете ту малу кор­ њачу. У том случају биће вам лако и да разумете зашто се расту­ жио на помен птице која говори и како је Мика тако лако успео да га истренира да изводи трикове. Ако га пак не познајете, онда постоји нешто што морате да сазнате о њему: Мика је поуздано знао да га Паун разуме пошто су се за време лета које је управо измицало њих двојица сусрели у једној ствар­ ности стварнијој од ове наше, у којој људска бића и животиње могу да разговарају. Тада је дечак сазнао да животиње могу да разумеју људска бића увек, само што се обично не одлучују да то и покажу. На том путу упознали су страшну старицу Зелен­ бабу и рогатог и репатог створа маљутка Завишу, који је након свих авантура с Миком повео своје маљутке далеко, на једно боље место. Паун је из те пустоловине донео нешто сасвим посебно и достојно његовог имена: чудесан оклоп, блистав и шарен, који као да у себи садржи све боје које око познаје и могућност да то шаренило сакрије неугледним сивилом оклопа шумске корњаче. Када су се вратили, Мика више није могао да разуме Пауна и обојица су били мало тужни због тога, али су ипак одлучили да корњача остане, у својству кућног љубимца. Дечак се сећао како му је Паун испричао да жели да види света, да доживи авантуре које не би доживео милећи по шуми до краја својих дана. Паун је могао пажљивије да бира оно што жели, јер је опасно кад се неопрезно изречене жеље остваре. Мика је управо пошао у пети разред. Након свега што је пре­ живео тог лета чинило му се да ће са свачим моћи да изађе на крај, али је ипак имао много проблема. На пример, није могао да запамти како му се који наставник зове. Наставници пак нису ни покушавали: деца су носила плаве униформе и вероватно су им међусобно много личила. Нису се ни претварали да маре за њих онако као учитељица: на питања су одговарали преко воље и били су веома строги. Наставница српског терала их је да пишу саставе пенкалом, што Мики никако није полазило за

7

Тајна немуштог језика

руком, мастило му је цурило, папир се бушио и не једном је проплакао изнад свеске, потпуно разочаран, јер је веровао да су његове муке с рукописом биле завршене у тренутку кад је учитељица одустала од покушаја да тај рукопис доведе у ред. Наставник физичког терао их је да бацају медицинку удаљ, при чему је Микина понекад завршавала толико близу дечаку да би се срамно докотрљала назад и ударила га у ноге. Наставник географије већ је међу претходним генерацијама био озлогла­ шен зато што је под изговором практичне наставе терао ђаке да чупају траву и да је носе у његово двориште. Живео је у кући која је била тик уз школу и у дворишту је чувао гуске, које су у сласт јеле ту траву. Мика уопште није волео гуске још од сусрета с гусаном тог лета у поштаревом дворишту. Једина светла тачка у тмурном школском животу били су ча­ сови биологије. Наставница биологије била је мала жена, не­ обично кратких руку и ногу. Зато се у ходу смешно гегала, на начин који је све остављао у уверењу да је она добра и блага особа. И зачудо, то је било потпуно тачно. Кад год би јој се неко обраћао, слушала би га лица нагужваног осмехом. Није могла да поднесе да неко због ње пати, па би кад год неко не зна њен предмет, претпоставила да га неки опасни проблеми спречавају да научи и давала све од себе да открије узрок тих проблема. При томе је постављала неугодна лична питања и износила своје претпоставке, које би испитаника посрамиле прилично ако би били насамо, а потпуно ако би у близини било још некога. Та метода је давала изванредне резултате. Сви су се толико плашили да не дођу под лупу Амебе – како су је међу собом звали – да су биологију увек знали најбоље. Уз све то, она је Мики била и разредна, па су часови, на за­ довољство свих ђака, трајали кратко. Почетак часа Амеба би користила за то да провери изостанке и остала текућа питања, а током последњих пет минута часа ђаци су могли да представе неку своју биљку или љубимца или било какав пројекат. Ове не­ деље био је Микин ред. Он је планирао да одељењу представи Пауна, Невероватног Дресираног Рептила. Надао се да ће Паун

8

Тајна немуштог језика

задивити све у одељењу, а онда ће он, као тренер, иступити и покупити заслуге. Још му се никад нико из школе није дивио и одлучио је да је време да се то промени. Осим тога, није волео да чува тајне, а тајна о чудесној Пауновој природи била је толика да се свакога дана једва суздржавао да је некоме не исприча. Биће му мало лакше, мислио је, ако открије свету један њен део, онај део о томе да је Паун бољи од обичне корњаче. Не мора да каже никоме колико бољи. Удахнуо је дубоко, очију пуних снова о успеху и слави, и спустио поглед на корњачу, која је сматрала да су за тај дан завршили, па је прешла на борбу с меканом шљивом. „Да провежбамо ми то ипак још једном. Пауне, напред!“

9

Зеленбабини дарови ТРЕЋИ ДЕО

Ивана Нешић

Новчић судбине

Зеленбабини дарови ТРЕЋИ ДЕО

Ивана Нешић

Новчић судбине

1. глава

Вашар

П

ред Микиним очима све се вртело и окретало. Спустио је поглед на своје цокуле. А испод цокула – празнина. Тек негде далеко испод налазила се земља и људи мали као играчке. И они су страховито брзо промицали и нестајали. Читав свет око њега је промицао и нестајао, вртео се и мењао – дечак је био на рингишпилу. Било је лепо летети кроз ваздух, бити тако високо и гледати далеко преко свих кућа, чак до шумовитих планина које су окружавале његов градић. „Ух, ала је било добро!“, притрчала му је Светлана кад су сишли. „Само други пут јаче да ме одбациш, знаш како ми је мало фалило да ухватим луче.“ Мика се сложио, али за други пут. Радило се о луткици окаченој на некакав канап који је висио близу рингишпила. Онај ко би током окретања успео да скине луткицу са канапа добио би наградну вожњу. То би било лепо и могао би свима да се хвали, што је још боље, само… Иако дечак није имао ништа против тога да помогне Светлани и заправо га је радовало руменило на њеном лицу и радост у очима, мало се бринуо јер је неко могао да помисли да му је она девојка. Једва се избавио од женидбе прошле године, сад му ово није требало. Зато су се договорили за други пут и кренули да

5

Новчић судбине

потраже остале. Пронашли су Брацу и Перу, па су лоцирали и Дацу. Заједно су решили да виде чега још има на вашару. А било је свега. На пример, мало издвојено од гужве налазило се казанче пуно врелог уља, у које је један човек спуштао дугачке траке житког теста. Уље је цврчало око њих и оне би веома брзо надошле, поруменеле и окренуле се. Човек их је онда спретно вадио из уља некаквим дугачким иглама. Готове мекике! Деца, зајапурена од радости и ветра с рингишпила, гладно су узела свако по једну мекику, дугачку као подлактица, и слистила их онако вреле. Онда су обрисала масне руке о сукњу или панталоне, ко је већ шта имао, и кренула даље, привучена нечим белим што је блистало на сунцу. Била су то дрвена колица пуна леда, у који су биле забодене стаклене флашице сока. Сок је био леден, лепо се видело по капима које су орошавале флашице. Након мекика искушење је било превелико, деца нису издржала па су узела по један. Ствар је у томе што није баш свака кућа имала замрзивач, а и тамо где га је било није се користио за лед већ само за замрзавање хране за зиму. Дакле – леда лети није било, сем на вашарима и сличним смотрама. Продавци сокова су га набављали из хладњача, које су биле као мале пећине ископане у земљи. Зими, када би се реке заледиле, исецане су санте леда које би потом чекале лето, вашар, сокове и жудне погледе деце. Како је свеже деловао лед на познолетњем сунцу. Како глатко и привлачно. Није ни чудо што су пожелели да га дотакну, па чак и лизну. Није чудо ни што их је продавац на то одјурио. Лед је ипак требало да му потраје. Даље, сточић који је блистао попут јувелирске радње, попут ранојесење нове године, на коме су као драгуљи биле поређане разне посластице – прво шарена срца од теста са огледалцетом у средини. Мика је једном одломио и пробао ћошак лицидерског срца које је тата поклонио мами на првом састанку. Укус му уопште није пратио изглед, деловало је као шарено ништа. Према томе, срца су у старту отпала, барем за Мику. Онда шећерне лулице на црвено-беле пруге. Па свилене бомбоне! Њих је иначе било и у бакалници, али ове су изгледале

6

Новчић судбине

много примамљивије. И на крају, лепе црвене ушећерене јабуке, које су мирисале на радост и бескрајно лето. Јабуке су имале две мане. Једна је била та што су одрасли тврдили да су пуне прашине и да их не треба јести, али одраслих сада није било у видокругу тако да је та мана потпуно занемарена. Друга мана је била та што се испод стакласте црвене коре најчешће крила поприлично кисела јабука. Али јабука је била далеко испод коре, а кора је била директно испред њих, тако да се друге мане нико није ни сетио. Узели су по једну стакласту посластицу и почели радосно да крцкају карамел разгледајући чега још има на вашару. Било је ту и земљаних лонаца, али они су им били сасвим незанимљиви, дрвених дасака и варјача, које нису биле ништа боље… Било је још и стоке на продају, па су се мало расправљали да ли би коњ могао да се паркира испред зграде и шта би радио кад падне снег. Али пошто пара за коња свакако нису имали, брзо су се удаљили шутирајући прашину. На крају, могло се гађати у мету из ваздушне пушке. Три поготка у центар доносила су главну награду. А тог дана главна награда је била прелепа лутка – сребрнокоса вила у белој хаљини. Била је беспрекорна, сва блистава и раскошна и сасвим недостижна. Јер, све их је било помало страх од пушке. Мика се, на пример, одавно зарекао да више ништа неће имати с оружјем модерног доба. Светлани је мама рекла да тако може да се повреди око. Једино се високи пегави Браца усудио да уплати три пуцања. Два пута је промашио центар, а трећи пут омашио је целу мету. Ипак, чинило му се да је таман ухватио руку, али пошто више није имао пара остали су претресли џепове и скупили новац. Није дотекло ни за још једно гађање, ал’ су некако успели да се погоде с власником тезге. Браца је поново ставио ваздушну пушку на раме, дубоко удахнуо и задржао дах, како би прецизније гађао. Сви су задржали дах заједно с њим. Овога пута морало је да упали. Пушка је опалила. Зрно је погодило центар. Једино што је у питању била суседна мета, а не она у коју је гађао.

7

Новчић судбине

„Пу, намештаљка!“, бацио је Браца пушку. „Намерно је наместе да вуче улево, само да не дају награде.“ „Па ако знаш да вуче улево зашто ниси исправио удесно?“, разложно је питала Светлана. „Ја сам исправио удесно, али сам превише исправио. Да имам још три метка сад бих тачно знао како треба да гађам. Је ли, да нема неко још који динар?“ Браца је био две године старији и подоста виши од осталих. Другим речима, био је ауторитет. Нико није ни сумњао да би из трећег пута заиста погодио мету у центар, међутим, пара више није било. Сунце је било високо, а време кад су им рекли да се врате кући далеко, па су се још мало промували, увидели да вашар није забаван кад си шворц и решили да ипак крену својим кућама. Али на самом излазу са вашара приметили су нешто што им је раније било промакло. Неки човек стајао је крај сточића на којем се налазила кутија. У кутији су биле наслагане разноразне коверте, а по њима се шетао један леп бели миш. „Шта је ово?“, прва је пришла Светлана. „Ајмо децо, миш бели срећу дели!“, човек је проговорио и деца су видела да испод бркова крије лепе беле зубе, плус један златан. „Срећу?!“ „Јесте, мала, шта се чудиш! За банку ће миш Мика да изабере један коверат само за тебе.“ „Ха-ха-ха, миш Мика! Имамо и ми Мику! Ако ви нама дате динар – он ће извући коверат“, смејао се Браца. Мики не би право. Светлана је то приметила и брзо упитала: „Шта је унутра?“ „Ако имаш динар, открићеш“, рекао је човек. Девојчица, наравно, није имала ни пребијене паре, као уосталом ни било ко други. Све су дали за Брацино пуцање у мету. „Немам. Доћи ћемо сутра“, обећала је јер је жарко желела да сазна шта се крије у ковертама.

8

Новчић судбине

„Али сутра Мика и ја нећемо бити овде. Је л’ тако, Мико?“, обратио се човек мишићу. „Де знам где ћу бити сутра! Диринчим овде по цео дан и нико ме ништа не пита“, одвратио је миш, али нико сем његовог имењака га није разумео. „Ако немате паре, а ви се купите одавде! Немој још да ми оборите кутију“, казао је човек и деци није преостало ништа друго до да се покупе и напусте вашар. „Шта мислите, шта је било у тим ковертама?“, упитао је још увек озлојеђени Мика. „Може бити било шта. На пример, можеш извући 100 динара, или књигу, или оловно коњче, или папирић на којем пише као нека важна порука судбине, што је најглупље. Увек буде нешто као: Живот је кратак, младост још краћа, оно што прође никад се не враћа“, рекао им је Браца, који је одлучио да му пар промашених хитаца неће нарушити ауторитет. „А како ли миш зна шта да извуче?“, замислио се Мика. „То је судбина“, тајанствено је рекао Пера. „Ма каква судбина, пука случајност“, умешала се Даца. „Није ни једно ни друго, него оне коверте с наградом оставе овако, а оне без награде намажу сланином и онда миш крене њих да грицка“, рекао је Браца гласом пуним самопоуздања. Ипак је он као најстарији знао највише о вашарима. И о свему осталом, наравно, али сада је на реду био вашар. „Измишљаш. Да је то истина коверат би био мастан од сланине“, није се дао Мика. „Не измишљам, питај кога ‘оћеш.“ „Јесте, кô што ниси измислио да у Америци људи једном употребе тањире па их одмах бацају, не перу“, рекао је Пера. „Нисам ни то измислио! Причала ми тетка кад је пролетос била.“ „Или оно јуче што си причао, да се пре две године откачило седиште од рингишпила“, сетила се и Даца једног случаја. „Јесте, мајке ми, срећом па нико није погинуо, пошто је та жена упала у реку. Мада су је једва извадили јер су ланци од

9

Новчић судбине

рингишпила јако тешки, плус су се ваљда закачили за нешто на дну и онда…“ „Еј, да сачекамо Мику!“, застала је Светлана. „Нека, одвезала ми се пертла, стижем вас.“ Мика је заиста неколико тренутака раније чучнуо и кренуо да петља нешто око цокуле, али није пертла била прави разлог зашто је успорио. Чим је видео да су његови другари замакли иза кривине, устао је и пошао на другу страну. На путу од вашара до њихове зграде налазило се одвајање које је водило право у Микину стару улицу. Иако је прошло скоро годину дана откако су се преселили, дечак се и даље редовно враћао да погледа оно што је остало од његове старе куће. Није се он надао да ће кућа икада више моћи да се поправи. Објаснили су му да је толико страдала у пожару да мирис гарежи не би било могуће никада извући, а и структурално кућа више није била стабилна. Деца Микиног узраста обично не знају шта структурално стабилна значи, али његови родитељи су били архитекте, а то је са собом носило и неке повластице. Не, није се надао да ће моћи да се врати. Није више чак ни патио што се преселио, барем не толико као раније. Једноставно би отишао тамо, сео на камен у дворишту и размишљао о животу, чудним догађајима и о томе зашто су се баш њему догодили. Колико дванаестогодишњака је знао који су могли да кажу да су се сусрели са алом, чумом, водењаком? Постоји ли ико ко попут њега уме да говори са животињама? А тек то што је здухач и бори се с ветровима?! Истина, у последње време је почео пажљивије да прати временску прогнозу и све што се тиче времена. У земљи је отворено неколико противградних станица које су се сада релативно успешно бориле с временским непогодама, што је значило и мање посла за здухаче. Још увек није решио како се осећа поводом свега тога, али није могао да не осећа ништа, размишљао је док је некаквим штапом чепркао по земљи. Тако је дубоко размишљао да није ни схватио по чему чепрка, све док није потпуно открио мали округао предмет, сјајан иако прљав.

10

Новчић судбине

Динар! То је било таман довољно да му миш додели срећу у коверти. Мика ни за тренутак није оклевао. Обрисао је парицу о панталоне, очистио руком прљавштину која је на њима остала и појурио натраг на вашар. Сав засоптан бацио је пару човеку на сто: „Ево ти динар, да видим шта ћу да добијем!“ „Сам си. Ниси хтео да делиш своју срећу са другарима?“, зачкиљио је човек у њега. „Не, ја сам… Нашао сам ово тек сад, у блату, ево још је прљав.“ „Мислиш да ти је судбина послала цео динар? Мени свеједно, паре су паре.“ Човек је смотао парицу у недра, па ћушнуо миша који је зловољно промрдао њушком и упутио се преко коверата. Оњушио је један подебели, који је изгледао као да је у њему она књига за коју је Браца рекао да би ту могла да се нађе, а онда је прешао преко једног малог ружичастог, на шта је Мика одахнуо. Када би само постојао начин да дошапне мишу да му пронађе нешто много лепо, а да га нико не чује. Мада, ко зна шта је мишу лепо, можда и боље да ћути. Глодар је одмеравао дечака. Дечак је без речи пратио сваки његов покрет. Коверат би извучен.

11

Зеленбабини дарови ПРВИ ДЕО

Ивана Нешић

Роман Зеленбабини дарови уврштен је у лектиру за пети разред основне школе.

Ивана Нешић

Ивана Нешић, историчарка уметности и списатељица, рођена је у Ћуприји 1981. године, а данас живи и ради у Београду. Дела су јој инспирисана причама које је слушала у детињству, балканском митологијом, лепотом и уметношћу. Написала је трилогију која обухвата романе Зеленбабини дарови (Награда Невен за најбољу дечју књигу у 2013. години, Плакета 12. Међународног сајма књига Трг од књиге у Херцег Новом за најбољу дечју књигу), Тајна немуштог језика и Новчић судбине, као и књигу Мисија: Музеј.

Зеленбабини дарови

Зеленбабини дарови Ивана Нешић, историчарка уметности и списатељица, рођена је у Ћуприји 1981. године, а данас живи и ради у Београду. Дела су јој инспирисана причама које је слушала у детињству, балканском митологијом, лепотом и уметношћу. Написала је трилогију која обухвата романе Зеленбабини дарови (Награда Невен за најбољу дечју књигу у 2013. години, Плакета 12. Међународног сајма књига Трг од књиге у Херцег Новом за најбољу дечју књигу), Тајна немуштог језика (Награда Змајевих дечјих игара Раде Обреновић за најбољи роман за децу и младе у 2014. години) и Новчић судбине, као и књигу Мисија: Музеј. Роман Зеленбабини дарови уврштен је у лектиру за пети разред основне школе.

2

Зеленбабини дарови ДРУГИ ДЕО

Ивана Нешић

3

Тајна немуштог језика Награда Невен за најбољу дечју књигу у 2013. години

Ивана Нешић Тајна немуштог језика

1

Плакета 12. Међународног сајма књига Трг од књиге у Херцег Новом за најбољу дечју књигу