АБИСИНИЈА
У КРАГУЈЕВЦУ 1934-1964
Мало је Крагујевчана, нарочито млађих, који се уопште сећају да је пре 58 година постојало приградско насеље Абисинија, на месту где се данас налази фабрика аутомобила. Била је мала по броју кућа, а велика због плодних башта и њива у свом окружењу. Простирала се између Ждраљице, Лепенице, Грошничке реке и Белошевачког брда, а највећи земљопоседник је био Христивоје Милићевић. Међутим, после овог забележеног усменог предања о добијању назива Абисинија (Монографија: ''Абисинија крагујевачка Атлантида'', 2014, стр. 1) пронађени су новински чланци (5. јануар 2018) који документују како је насеље заиста добило име. ИСТОРИОГРАФИЈA КРАГУЈЕВАЧКОГ НАСЕЉА АБИСИНИЈА 1
2
обуће и њено остављање испред улазних врата. Ципеле су увек биле скупа роба и неретко су мештани ишли босоноги кроз насеље да би, чим се пређе железничка пруга, већ у првим двориштима, започео ритуал обувања ''за град'', уз обавезно прање стопала, или само чишћење блатњавих ципела уколико се у њима кренуло. За време летњег распуста ишло се на купање или у риболов на Лепеницу, Ждраљицу и Грошничку реку, а зими возиле скије од старих тараба, чији су врхови закривљени уз претходно прокувавање. Највећу радост за мештане је представљало одржавање прослава, приредби
Абисинске улице су биле блатњаве, без насуте чврсте подлоге, а свако двориште је имало малу башту, са обавезном ручном пумпом за воду или бунаром. Куће су биле веома скромне и поседовале су, обично, две просторије кухињу и спаваћу собу. Када није имало ништа друго за доручак, јело се млеко са удробљеним хлебом, а ужинала свињска маст намазана на хлеб, уз мало соли, алеве паприке или шећера. Што се хлеба тиче, најближа је била Живадинова пекара, код Шест топола. Онако свеж и мекан, мамио је гладна дечија уста и била је велика вероватноћа да ће бити ''грицкан'', на повратку до куће. Родитељи су се љутили ако је то било на средини векне уместо на крајевима, јер такав није могао да буде нуђен евентуалним гостима. А, гостопримство је исказивано и када се послуживала замена за кафу, чувена ''дивка''. Од маја до септембра деца су ишла босонога, а за одело се говорило да није битно какво је, само је важно да је ''чисто и закрпљено''. Они најмлађи вукли су за собом шерпе по прашњавим улицама, а нешто старији шутирали лопту направљену од поцепаних чарапа и крпа, или се играли ''рата''. Деца су васпитавана да слушају старије, да им се јављају на улици, а када их неко у гостима понуди храном или слаткишима, да им први одговор буде ''хвала, не могу, нисам гладан''! Такође се подразумевало да приликом уласка у туђу кућу обавезно следује изување
и игранки у Дому, како је називан објекат који је припадао Народном фронту, касније Социјалистичком савезу радног народа Југославије. Нарочито су остајале у сећању приредбе које су приређивали сами мештани или гостовања омладине из разних села. Програм се састојао из скечева и певања, а певач нашег детињства био је Цветко Лосић, који је мајсторски изводио македонске песме. Када би изашао на бину, затражио би столицу да седне, дубоко удахнуо и запевао омиљену Магдо мори, Магдалено. А, после приредбе, знало се ‒игранка уз свирку хармоникаша. Ако се славила Нова година, Осми март или какав државни празник, свака породица је доносила сто од своје куће, посуђе, торту и колаче, а за заједничко печено прасе сви су давали новчано учешће. Торте су биле велике, филоване зашећереним маргарином, пудингом, а користила се и мармелада. За одрасле су били обезбеђени вино, пиво и ракија, а деца су пила кабезу. Дружење и солидарност су биле главне одлике живота Абисинаца, на које су они били веома поносни. Сакупљао се добровољни прилог за куповину прве, праве, фудбалске лопте. Затим, купљене су јакне двојици дечака којима су очеви рано умрли, а тако је почетком шездесетих година набављен и први заједнички црно-бели телевизор, за редовне гледаоце у Дому. 3
дужине неколико стотина метара, од ушћа Ждраљице па низводно, до некадашње
испред великог железничког моста, поврће из Абисинског поља је превожено чамцима до градске пијаце. Становници су радили у ''Застави'' и другим фабрикама, али је било и баштована, столара, обућара, пинтера, рабаџија, сарача, фарбара, шофера, војних лица... Због изградње фабрике аутомобила, први део Абисиније је срушен 1959. а други 1964. године. Насеље је имало 44 куће (1947. год.), а тај број је значајније увећан пре изградње друге фазе фабрике. Памте се такође и чувене добровољне акције, када су омладинци из читаве ФНР Југославије започели копање темењс нове фабрике,
Идол свих дечака је био Љубиша Милићевић. Нико као он није умео да голим рукама хвата рибе, ракове, змије белоушке, жабе и да гњури по ''чкаљама'' урушених обала Лепенице. Ловио је птице на ''лајм'' и умео да имитира њихову песму. Није пропуштао прилику да обавести омладинце да ће ''сутра у четири сата ујутро'' укључити домски телевизор, како би заинтересовани могли да гледају директне преносе мечева популарног боксера Касијуса Клеја. Љубиша нас је, такође, научио да играмо и одбојку, којаје тада била веома редак спорт. Надалеко је био чувен и ''специјалиста'' за масирање стомака и намештање желуца, познат по надимку ‒ Цвеле. Своје услуге није наплаћивао, већ је свако давао колико је мислио да треба. Осим тога, мало се зна да је 1958. године набујала Лепеница однела дрвени мост на улазу у Абисинију и да је војска неколико дана превозила становнике чамцем, са једне обале на другу. А, још пре Другог светског рата, нешто ниже од тог места где је срушен мост, Лепеница је била пловна за мале чамце. На делу реке,
челичне бране
априла 1960. године. У жељи да побегну од сиромаштва, тридесет три становника Абисиније је завршило факултет или вишу школу, а међу њима има три доктора наука и два магистра. И најзад, после толико година, нема Абисинца који не носи у живом сећању и понекад не сања своју Абисинију! У мојим сновима све је ту: дрвени мост преко Лепенице, прашњаве улице, дворишта, бунари, баште… Прозори су затворени и завесе спуштене. Становници су негде сакривени и ја их слутим; не чује се лавеж паса, оглашавање домаћих животиња, цвркут птица… Ипак, у неком тренутку схватам да је то само ‒ сећање. Ако би насељу приписивали људске особине, Абисинија је била поносна, имала је своју душу, непоновљивост… Такву ћемо је заувек памтити. 4
биологија
Туцаковић, фак. организ. наука
Гордана Јанковић (рођ. Илић), економски
Краљевић,
СПИСАК АБИСИНАЦА КОЈИ СУ ЗАВРШИЛИ ФАКУЛТЕТ ИЛИ ВИШУ ШКОЛУ 1. Сава Милојевић, др физике 2. Милан Илић, др економије 3. Светлана Милошевић-Златановић, др биологије 4. Видоје Каличанин, мр машинства 5. Драган Милојевић, мр медицине 6. Драгољуб Новаковић, потпуковник 7. Миодраг Каличанин, архитектонски факултет 8. Босиљка Динић (рођ. Новичић), филолошки 9. Ружа Аћимовић (рођ. Туцаковић),
10. Милун
11.
12. Марко
грађевински 13. Милутин Петровић, математички 14. Милорад Вуловић, висока индустријско педагошка школа 15. Рада Савић (рођ. Веселиновић), економски 16. Владимир Илић-Шере, економски 17. Слободан Лазић, економски 18. Верица Вукићевић (рођ. Јовановић), економски 19. Славиша Лазић, машински 20. Снежана Милошевић, економски 21. Тома Киш, државни институт фискултуре 22. Милан Ђоковић, виша политичка 23. Драгослав Милојевић-Моша, виша криминалистичка 24. Милорад Лазаревић-Келе, виша техничка 25. Вера Веселиновић, виша финансијска 26. Лазар Киш, I степен машинског факултета 27. Вера Ђурђевић (рођ. Киш), виша школа за васпитаче 28. Мирољуб Милановић, виша техничка 29. Оливера Митровић (рођ. Нешковић), виша педагошка 5
фудбалер ФК Шумадија и ФК Раднички, Видоје Каличанин, асистент на Машинском факултету, директор „Заставине“ Алатнице, Владимир Илић Шере, директор Регионалног центра Пореске управе у Крагујевцу, Слободан Лазић, директор продаје „Застава камиони“, секретар за привреду у Градској управи, Босиљка Динић (рођ. Новичић), директор сектора послова са становништвом у „Аутобанци“, главни и одговорни уредник листа „Црвена застава“, Мирко Глишић, текстописац и композитор песама, Драгица Војиновић, учесница светског првенства у рукомету 1973, Оливера Митровић (рођ. Нешковић), дир. школе за осн. образовање одраслих „Вук Караџић“, Славиша Лазић, директор набавке „Застава оружје“, и други.
Најстарији доступан писани документ, који је општина Белошевац издала Јелени Каличанин 1954, у коме се помиње насеље Абисинија (Историјски архив Шумадије Крагујевац)
30. Бисерка Милошевић, I степен машинског факултета 31. Јасмина Девеџић (рођ. Петровић), I степен природно математ. фак. 32. Драгица Војиновић, хемија 33. Оливера Јововић, машински 34. Марија Младеновска (рођ. Љубисављевић), виша педагошка 35. Горан Љубисављевић, виша туристичка Абисинија је остала у сећању и по својим становницима, од којих су познатији: Милан Ђоковић, председник општине Крагујевац 1967 1972, републички секретар СИЗ здравства и социјалног осигурања, Сава Милојевић, професор на ПМФ-у, Милан Илић, професор на Економском факултету, Светлана Милошевић-Златановић, професор на ПМФ-у, Драгослав Милојевић-Моша, начелник ДБ,
6
ДОКУМЕНТА
7
8ФОТОГРАФИЈЕ
9
10 И КАДА СЕ ЛЕПШЕ ОБУКУ, СТАНОВНИЦИ АБИСИНИЈЕ СУ ВОЛЕЛИ ДА ИДУ БОСОНОГИ
11
12
13 Првотимци у одбојкашком тиму „ Абисинац“, око 1964. Љубиша, Цветко, „Зелени“ и Радослав Госе (стоје) Ика и Бане Потокар (први ред) ОДБОЈКА У АБИСИНИЈИ
МОЈ ОТАЦ АТАНАСИЈЕ ЛАЗИЋ-ТАСА, радник Војно-техничког завода и II светски рат Путна дозвола за повратак из Марибора на Дан победе 15. маја 1945 14
15 РЕКРЕАТИВНО БАВЉЕЊЕ ФУДБАЛОМ У АБИСИНИЈИ Слева надесно: Божа, Живота, Љубиша, Жика, (?), (?), Лазар, Милош, Цветко, Мића, Моша, Тома и Таса снимак око 1958.
16 СУСРЕТ АБИСИНАЦА, 6. септембар 2014.
17
ДОПРИНОС КУЛТУРИ СЕЋАЊА
