Argus books online magazine #8 by ARGUS Books&Magazines

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Umesto Uvoda

Naslovna strana: Sajam knjiga. Ĺ tand Nove POETIKE i Argus Books&Magazines

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Broj 8. Novembar 2013. g.

Za Argus Books Online Magazine pišu

Lazar Janić, Sovjeta Grubešić, Miloš Živanović, Angelina Dimitrijević, Vjećeslav Berar, Slobodan Anić, Miloš Petronijević, Ljubiša Jovanović Katabazija, Marija Stajić, Dea Josifovski, Stevan Šarčević, Nenad Nesh Stanković, Andrea Baskin, Nik De Monte, Slavica Mršić Petrović, Biljana Grbin, Slobodanka Grljušić, Vladimir Zloch, Nenad Lasica, Predrag Lasica A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Lazar Janić

Kuća obrasla bršljanom

Blog: http://lazarjanic.blogspot.com/ Website: http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer Laki je stajao neko vreme zamišljen. Ko je ovaj dečak, ako nije Marko? U svakom slučaju, pomaže mu. Prošli put mu je pokazao frulu. Njen zvuk ga je prizvao. Sada mu je pokazao knjigu i lančić. To su novi tragovi u potrazi. Ali, šta to znači? Ovakav lančić još nije video. Treba da prati njegov trag do nove karike u odgonetanju zagonetke. I knjiga? Mnogo pitanja bez odgovora… Rekao mu je da čeka ovde. Dobro, čekaće… Okrenuo se prema stazi. Na stazi ispred njega, na desetak koračaja, stajao je Lazar! U ruci je držao lovačku pušku dvocevku i punio je patronama. Ali, Lazar, jer to jeste bio on, imao je ponovo dvadesetak godina! Da, bio je ponovo mlad. Okačio je pušku na rame i krenuo prema njemu. Kad je već stigao na korak od njega, Laki je shvatio da ga Lazar opet uopšte ne vidi. Išao je žustro, pravo na njega, i gledao kroz njega, prema potoku. Laki je zakoračio korak u stranu, da se ne sudare. Lazar je prišao potoku, skinuo pušku sa ramena, kleknuo i ostavio je pored sebe. Onda je zahvatio sa obe šake vode, i ispljuskao se po licu. Ostao je da kleči i gleda u vodu. Duboko je disao i izgledao zabrinut. Klečao je dugo pored vode, ne pomerajući se. Laki je već hteo da se okrene i vrati u kuću, kada se Lazar, verovatno čuvši nešto, odjednom okrenuo i pogledao pravo u njega. Imao je izmučen izraz, izgledao je kao da se oko nečega lomi. Laki je pomislio da ga je Lazar konačno primetio, ali, onda je video da on gleda, nekako, kroz njega! U nešto, iza njega što se nalazilo na stazi! Lazar je naglo ustao, dohvatio pušku i potrčao stazom. Laki više nije imao vremena da se skloni, i Lazar mu se primakao na korak, licem u lice i… Prošao kroz njega! Bio je to jeziv i neopisiv osećaj, u tom jednom deliću sekunde kad su se dva tela nalazila u istom pro-storu! Laki je, u tom trenutku osetio očevu svest, misli, očaj, ali i odlučnost! Lazar je pošao da ubije Marka! Tu njegovu misao je osetio! Stajao je paralizovan nekoliko trenutaka. Zatvorio je oči, naterao sebe da broji do pet, a onda se okrenuo i pošao za Lazarom. Sad je video da se vreme promenilo. Bilo je hladno i u šumi je padao mrak. Požurio je uzbrdo stazom, saplićući se. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Sustigao ga je na desetak koraka od izlaska iz šume. Lazar je stajao pored staze, iza drveta, i držao pušku ispred lica, cevi naslo¬njene na granu. Nije se pomerao, čekao je kao lovac na čeki! Laki je pogledao u pravcu u kome je Lazar nišanio. Na stazi, na samom ulasku u šumu, stajao je dečak, visok i mršav, jednom rukom se naslonio na drvo, a drugu stavio na grudi i široko otvorenih usta, pokušavao da uzme vazduh, brzim kratkim, plitkim udisajima! Marko je imao astmu, setio se Laki. Onda je Marko počeo da traži nešto po džepovima, i dalje pokušavajući da diše. Nije našao. Njegova pumpica, pomislio je Laki. Marko se polako rušio na blatnjavu stazu. Jednom rukom i dalje se držao za drvo, grebao noktima, pokušavajući da se uspravi. Moram mu pomoći, pomislio je Laki. Potrčao je prema Marku, i, stigavši, pokušao je da ga uhvati i podigne. Desna ruka mu je bez otpora prošla kroz Markovo telo, a leva, kojom je hteo da ga uhvatu za ruku oslonjenu na stablo, prošla je i kroz drvo, i on se smrzao od straha! Marko je bio stvaran, ali on, Laki, bio je duh! Okrenuo se prema Lazaru i povikao: „Pomozi mu! O, za ime boga, pomozi mu!“ Lazar je nepomično stajao u mraku. Sad je spustio pušku. Nije pucao, ali nije se ni pomerao. Laki je zavrištao: „To je ta tvoja tajna! To je ono što nisi hteo da napišeš u pismu!“ Onda je, posrćući, pošao prema njemu. Tada je video. Iako je bio mrak, video je Lazarevo lice, iskrivljeno u očaju. Lazar je plakao! Ali, video je još nešto! Lazar je odložio pušku, ali je u ruci držao Markovu pumpicu... A onda ga je čuo kako šapuće. Samo sedam reči ponavljao je u nedogled. Tupo, mehanički… Laki se stresao od iznenadne jeze, kad je, konačno, shvatio smisao tih reči! Lazar je šaptao: „Dao sam ti Marka, ostavi sad Ale-ksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu …!“ Učinilo mu se da se, iz daljine, negde iz šume, čuo histeričan ženski smeh… Ali, možda se to samo vetar igrao njegovim nervima!… …Kad se probudio glave oslonjene o ruke na stolu, pored dopola ispijenog satljika i čašice sa rakijom, u svojoj rodnoj kući, Laki je plakao… 15. Tako je upoznao Mariju Ranitijević. Sledećih nedelja nastavili su da se viđaju, najpre na njenoj grupnoj izložbi u Gradskoj kući. Pozivnicu je dobio nekoliko dana ranije, a na dan izložbe telefonom je proverila da li će doći. Nekako u isto vreme počeo je skoro svaku noć sanjati rodnu kuću. Nije tome pripisivao veliki značaj, osim čežnje da je vidi… Na izložbi je blistala! U tesnoj letnjoj haljini pas-telnih boja, kose vezane u punđu, iz koje je samo čuperak padao sa strane, blago našminkana, smejala se sve vreme Lakijevim šalama, pokazujući zube kao na reklami za zubnu pastu. Držala ga je blago ispod ruke dok su posmatrali izložene slike. Laki ih je, naravno, sve komentarisao na svoj A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ironično duhovit način. Usput ga je upoznala sa njenim poznanicima slikarima. Izložila je dve slike. „Bol“, sliku koju je pohvalio, i veliku sliku. Na liniji zlatnog preseka stajala je grupa plavičastih spodoba, amorfnih likova, naznačenih samo potezima četkice. Nebo je bilo tamni petrol, a čistina ispred njih tek naznatno svetlija… Laki nije bio poznavalac savremene umetnosti. Većinu izloženih apstraktnih slika, zbrku tehnika, boja, tema, smatrao je brljotinama! Marijine slike su mu, pomalo pristrasno, bile ubedljivo najbolje… Koktel su poslužili u belim plastičnim čašama. Laki je naleteo na male čaše sa vinjakom i odmah presuo dve u svoju čašu sa kolom. Sendviči su bili mali trouglasto isečeni hlebovi sa parčetom sira i šnitom čajne kobasice. Laki je pojeo količinu predviđenu za, najmanje, dvanaest ljudi! Mariji je bilo smešno. Posle izložbe odveo ju je na „Bermudski trougao“. Trougao kafana „Šumatovac“ – „Lipa“ – „Grgeč“, između Radio Beograda i PGP-a. Okupljalište novinara, književnika, javnih radnika, uglavnom, kulturne elite Beograda. „Bermudskim trouglom“ je prostor nazvan jer onaj ko u njega zađe, „izgubi“ se po ceo dan. Ušli su u „Šumatovac“. Laki je tu upoznao nekoliko književnika i novinara, Momu Kapora, Bogdana Tirnanića, i još neke dokazane boeme… Pozdravio je poznanike, ali je sa Marijom seo za poseban sto. Razgovarali su o utiscima sa izložbe, pa su prešli na ličnije teme… Laki je Mariji ispričao gotovo sve o sebi. Onda je Mariju upitao za njene roditelje. „Oca, nemam, nisam ga nikad ni imala, majka mi nikad nije rekla s kim me je začela… A majka….,“ tu je Marija malo zastala, „u stvari, nemam ni majku, ne znam šta se s njom desilo, bila je bolesna, lečila se u bolnici na psihijatriji, a onda nekud pobegla i nikad je nismo našli… odgajila me baka…“ „Žao mi je,“ rekao je Laki „nije trebalo da spo-minjem...“ „Ne, u redu je, želim da znaš sve o meni.“ Gledala ga je pomalo tužnim, ali prekrasnim očima. Nastavili su da se viđaju tokom leta, kada se to pretvorilo u ozbiljnu vezu. Osećao je da ga je ljubav ošinula sa milion volti… Jedinu senku na njihovu vezu bacao je podozrivi Magdin pogled svaki put kad bi navratio. Pokušavao je da je pridobije ljubaznošću. Jednom prilikom, sedeli su u baštici. Bilo je divno avgustovsko popodne, Laki i Marija su pričali o knjizi „Idiot“ Dostojevskog. Gospođa Magda je dremala, blago se ljuljkajući u stolici. Laki je upravo iznosio mišljenje o preteranoj naivnosti i dobroti kneza Miškina, zbog koje su ga svi smatrali idiotom; taman se upustio u analizu tananih društvenih odnosa u Rusiji devetnaestog veka, kad ga je Magda iznenada prekinula: „A, kažeš, slabo posećuješ majku u Lakićima?“ Malo se lecnuo, ali je odgovorio iskreno: „Pišem joj pisma, šaljem novac, ali nisam bio tamo od očeve sahrane…“ Nastupila je neprijatna tišina. Magda je zatvorila oči i nastavila je da se ljulja. Laki se okrenuo Mariji. Nemo se čudila. Osećala se neprijatno zbog bakine upadice. Laki je slegao ramenima, blago joj se nasmešivši i tek što htede da nastavi priču, kad Magda progovori ne otvarajući oči. „Bezdušno je staru majku ne posećivati, takva su današnja deca, nezahvalna!“ A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

„Ali, bako…,“ pokušala je da se umeša Marija. „Ćuti,“ presekla ju je Magda. „Ni ti nisi bolja!“ I nastavila je da drema. Lakiju je bilo neprijatno, ne zbog sebe. Svoju situaciju nije želeo da objašnjava. Bilo mu je žao Marije. Najbolje godine provodi uz nepokretnu baku. Oćutao je. Magda možda misli na sopstvenu ćerku, koja je otišla pre mnogo godina, i nikad se više nije javila. Prijatan razgovor se prekinuo. Laki je video da se Marija uzrujala. Još su nešto nategnuto razgovarali i ubrzo je otišao. Sve su nadoknadili dva dana kasnije, vodeći ljubav kod Lakija na galeriji. Uostalom, pomisli Laki mrseći Marijinu kosu dok je ležala gola pored njega, važno je da se nas dvoje razumemo. Magda je samo neželjen prtljag. Ipak, moraću sa matorom da budem ljubazan. Načas je pomislio na kneza Miškina, i učini mu se da je i sam Idiot. Krajem leta, kad je po ko zna koji put svratio do Marije, namerio je da odobrovolji Magdu učinivši joj uslugu. Naime, gospođa Magda je spominjala svoju želju da poseti neke prijatelje u unutrašnjosti, ali zbog bolesti, nije u stanju da putuje autobusom. Laki se ponudio da je odveze i vrati autom zajedno sa Marijom i gospođa Magda je prihvatila… Dogovorili su se da pođu za vikend, krajem sep-tembra… Pokazaće se da mu je to bila vrlo tragična odluka. 16. Dok je parkirao auto na prilaznom putu prema crkvi u Lakićima, telefon je dosegao signal, i u istom trenutku stigla je poruka o propuštenom pozivu. Poziv od Mila. Okrenuo ga je. „Pa, gde si ti, čoveče?“, pitao je Mile. „Nisam u gradu. Vratiću se, verovatno, večeras. Moram sa tobom da razgovaram o nečem važnom. Pozvaću te kad stignem, makar bilo i kasno. Molim te, budi budan…“ „Pa, znaš mene, ja ne ležem pre dva ujutru… O čemu hoćeš da razgovaramo?“ „Dugačka je to priča. Ali, da te zainteresujem, reći ću ti samo da sam pronašao kuću koju stalno sanjaš…“, zagonetno mu odgovori Laki. „…Dobro. Čekaću te. Ako nisam u stanu, biću u klubu u kojem radim,“ reče Mile. „Radiš li i večeras?“ „Ne, ubijam vreme. Društvo, ribe, znaš već…!“ „Dobro, Mishelin, vidimo se. Moram sad još nešto da uradim. Čuvaj se…!“ Laki prekide vezu. Nije hteo telefonom Milu da priča o svojim sumnjama da je na neki način uključen u prokletstvo Lakića. To je bila neverovatna priča i želeo je da pre toga nađe neki dokaz i da ga gleda u oči dok mu bude pričao. Sećao se kako ni on sam, sve do 1995. godine, iako je imao očevo pismo i čuo majčina upozorenja, nije ozbiljno shvatao celu priču. Ta njegova greška, pokazalo se, bila je fatalna, kada se, uprkos majčinim upozorenjima, vratio sa Marijom, u rodnu kuću, pre petnaest godina… Parohijska crkva u Lakićima bila je građevina, podignuta pre skoro vek i po, osnove u obliku krsta, fasade oljuštene zubom vremena. Pored crkve bila je stara kuća, u kojoj je živeo paroh sa porodicom. Nije bilo zvona, pa je pokucao na vrata. Nekoliko minuta kasnije otvorio mu je čovek od tridesetak godina, kratke kose i negovane brade, u mantiji. Znači, pomislio je Laki, NikodiA rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ije Stefanović, nije više među živima. „Dobar dan,“ počeo je Laki, „zovem se Aleksa Lakić i hteo bih da vas zamolim za pomoć. Želeo bih da rekonstruišem svoje porodično stablo, pa bi mi u tome pomoglo ako bi mi dozvolili uvid u knjige krštenih, venčanih i umrlih za ovu parohiju.“ „Dobar dan, ja sam Luka Jevremović, ovdašnji paroh,“ predstavio se čovek, pružajući Lakiju ruku. „…Kažete Lakić, hm, jedan vaš predak pre više od sto trideset godina zadužio je ovu parohiju. Bio je glavni donator izgradnje ove crkve. Aranđel Lakić, još uvek ima svoju stolicu u loži, na centralnom mestu… Nego, samo da uzmem klju¬čeve, otići ćemo do crkve da Vam pokažem knjige koje imamo.“ Na trenutak paroh se vratio u kuću, ali je odmah izašao držeći u ruci svežanj ključeva. Dok su išli prema ulazu u crkvu, Laki upita za starog paroha Nikodija Stefanovića. „Da, nije više na ovom svetu, upokojio se u leto 2000. godine. Imao je osamdeset dve godine, od kojih je više od pedeset proveo na službi u ovoj crkvi,“ pričao je Luka Jevremović. „Sad je sa svojom pastvom na nebesima, slobodno mogu reći, većom pastvom od one koja je ostala meni. Po zadnjem popisu, u Lakićima je ostalo manje od sto pedeset duša, uglavnom starih osoba. I previše ima napuš¬tenih kuća i imanja, a u ovima gde još gori vatra u ognjištu, nema mladih. Pobegli su u grad za boljim životom…“ U crkvi je vladao polumrak i prijatna hladovina. Paroh je poveo Lakija u malu prostoriju, desno od oltara, gde je držao knjige. Na¬meštaj su činili mali sto, dve stolice i orman sa spisima. „Odakle da počnemo? Ovde čuvamo knjige od osvećenja crkve, 1884. godine. Imali smo sreću, tri rata su prohujala, ali crkva nije dirnuta. Mnoge crkve po Srbiji imale su goru sudbinu. U njima je sva arhiva spaljena a često i one same. Mnogo crkava obnovljeno je u zadnjih dvadeset godina, ali knjige nisu mogle biti rekonstruisane…“ Laki je izvadio iz džepa presavijen papir, i raširio ga. Na njemu je bilo njegovo porodično stablo, počev od Aranđela Lakića, pa sve do njega. Sam ga je bio napravio pre petnaest godina, posle tragičnih događaja u majčinoj kući. „Ovo je moje porodično stablo kakvim sam ga skicirao na osnovu razgovora sa ljudima koji su poz-navali moje pretke. Međutim, imam razloga da sumnjam da ono nije potpuno, odnosno da postoji još neka grana na ovom stablu. Želeo bih da pokušam, uz pomoć vaših knjiga, da je pronađem i dodam, kako bih kompletirao stablo. Hm, kažete da imate knige od 1884. godine. Ko je vodio knjige ranije, pre izgradnje crkve?“ „Valjevska eparhija, ali, bojim se, da knjige nisu sačuvane, jer je eparhija u dva navrata bila spaljena…,“ reče paroh, razgledajući porodično stablo Lakića, koje mu je Laki pokazao. Potom je paroh Luka Jevremović otvorio orman i izvukao tri debele knjige tvrdih korica, požutelih od starosti. „Pošto danas nemam velikih obaveza, biće mi drago da pomognem u prelistavanju ovih knjiga… Počećemo od 1895. godine kada je kršten Milutin Lakić, tvoj pradeda. Ovo je knjiga u koju se upisuju krštenja. U ovoj drugoj upisivano je upokojenje, koliko vidim, isto ćemo početi od 1895. godine, tada je umro Aleksa Lakic, tvoj čukundeda… Sva venčanja u ovoj crkvi posle 1884. godine naći ćemo u ovoj trećoj knjizi… Ali, pošto vidim da ćemo na ovom poslu ostati dobrih par sati, najpre, da nam žena skuva po šoljicu kafe i da iznesem vino, da isperemo iz grla ovu prašinu sa starih knjižurina…“, nasmeja se paroh i izađe napolje. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Laki se udubio u listanje knjiga, pa nije čuo kada se paroh, malo kasnije, vratio sa kafom i vinom. Kad su nazdravili i otpili par gutljaja slatkog crnog vina i Luka se pridružio potrazi. „Moguće je da nećemo naći sve podatke o kršten-jima i smrti, neko možda nije kršten, ili je umro na dru-gom mestu,“ objašnjavao je paroh Luka Jevremović. „Crkvene knjige od drugog svetskog rata na¬ovamo nisu obavezne, važeće su matične knjige koje vode matičari u državnoj upravi. A to je za ovu opštinu u Valjevu…“ Toliko smrti, pomislio je Laki par sati kasnije, dok je prelistavao, valjda, desetu knjigu od početka potrage. Nisu našli ništa novo, poneki podatak bi prepravljao, npr. da je Milutinov sin Velizar pokopan 1929. godine, a ne dve godine ranije kako je mislio… Mrtvorođeno Milutinovo dete, koje je ubilo i svoju majku na porođaju, nije bilo kršteno. Nije bilo podatka ni o Jovanovoj smrti, jer je sahranjen u Beogradu… Ali, ničeg nije bilo što bi mu pokazalo da ima još nekog iz njegove loze! Već je hteo da se zahvali parohu i odustane, kad paroh Luka Jevremović, čitajući nešto iz knjige, promrmlja: „…Zanimljivo…!“ Pruži Lakiju knjigu iz koje je čitao. „Ovo bi mogao da bude neki trag!“ Bio je to izvod iz krštenja izvesne Eleonore Da-vidović, 15. septembra 1965. godine. Godina njenog rođenja je bila 1943. „Nije mi jasno,“ reče Laki parohu. „Ova devojka krštena je u ovoj crkvi u svojoj dvadesetdrugoj godini života. Nije to bilo neuobičajeno za ono vreme, mnogo ljudi nije dolazilo u crkvu i nikada nisu kršteni. Upisani su samo u matične knjige opštine gde su rođeni. Ova devojka je krštena u kasnijoj dobi života. Možda je želela, ili je trebalo da se venča u crkvi. E sad, mogla je to da uradi u bilo kojoj crkvi, ali je izabrala da se krsti baš ovde, u Lakićima, iako nije odavde...“ „I šta…?,“ pitao je Laki, ne shvatajući. „Pogledaj ime njenog oca!“ Paroh kucne prstom ispod imena u knjizi, smeškajući se. Nije mogao da poveruje svojim očima. Bilo je upi-sano …Jovan Lakić?! Da li bi to mogao biti Jovan Lakić, njegov deda-stric, koji je streljan u Beogradu 1943. godine? Ime njene majke je bilo …Gorica Davidović. Nosila je majčino prezime, prirodno, ako je rođena van¬bračno, posle smrti oca. Adresa stanovanja je bila... Gledao je podatak o adresi tupo, ne progovarajući ni jednu reč. Ta adresa mu je bila dobro poznata … zadnjih osamnaest godina! Jer, to je bila adresa zgrade u Beogradu u kojoj je imao klub i na kojoj je stanovao! I, što je sve objašnjavalo, bila je to i Milova adresa! 17. Luka Jevremović nije hteo ni da čuje Lakijeve razloge da ne ostane na ručku, koji je popadija Slavka Jevremović za njih dvojicu pripremila. Iako je Laki žurio da se vrati u Beograd, krčanje njegovih creva, a bilo je već četiri popodne, podsetilo ga je da ništa nije jeo još od juče u podne. Slavka je bila vredna domaćica, a uz to i dobra kuvarica, pa on zahvalno prionu na jelo. Kisela čorba, podvarak, mlad sir, i proš¬logodišnja dimnjena pršuta, tanko nasečena, praznik za prazan stomak. Luka je izneo još jednu litru istog onog vina, i oni zališe… Kad je Slavka iznela još i vruću gibanicu, Laki više nije mogao ni da zine, a kamoli da jede. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Pohvalio je domaćicu za kulinarske veštine, a na navaljivanje domaćina da proba i gibanicu, uzeo je parče, prelomio ga na dva dela i sa obe ruke prineo ih očima: „Jedite, oči, najedite se!“ rekao je, praćen veselim smehom Luke i Slavke. Luka je pričao o nameštenju u parohiji, o ljudima u Lakićima, o teškom i siromašnom životu. Nekako, usput, on pomenu i praznoverje, pravdajući to neobra-zovanošću i izolovanošću. U Lakiju se oglasi alarm, te ga upita: „Kakvo praznoverje? Veštice, vradžbine i duhovi?“ „Pa, mogu reći, sve zajedno… Ovde ima žena koje, kobajagi, skidaju čini…,“ odgovori Luka. „Da li poznaješ neke od tih, takozvanih, veštica?“ „Pa, hipotetički govoreći, veštice se kriju, tako da one nisu opšte poznate. Kad nekome u kući stoka ugine, ili suša prepolovi useve, taj obično ne ide kod veterinara, ili kopa bunare na njivama, nego za svoj gubitak okrivi samo njemu poznatu vešticu, i pomoć trazi od vračare koja otklanja čini. One, navodno, nisu veštice, nego beli magovi koji otklanjaju zle čini. Ja, naravno, u te stvari ne verujem!“ Laki se zamisli, pa oprezno upita: „Da li ti je poznata familija Simonović?“ Paroh ga ozbiljno pogleda. Nastade neprijatna tišina, i Laki požali što je pitao. Slavka se tiho izgubi iz sobe. „Simonovića nema ovde, u Lakićima,“ poče Luka. „Ima ih, koliko je meni poznato, tamo prema Loznici, u Nedeljicama i Brezjaku, nisu brojni, možda nekoliko kuća… Ali…,“ tu zastade, premišljajući se, ali odjednom, iznenada odlučivši, nastavi: „…Naslućujem zašto postavljaš ovo pitanje. Ime Simonovića je, na neki način, povezano sa tvojom porodicom, i to još od davnih vremena, još od Aranđela Lakića, i njegovog sina Alekse…“ Laki se u sebi zapita odakle Luki taj podatak i Luka to primeti. „Sad ti moram reći i ono što nisam hteo, jer vidim da se čudiš.“ „Poznat mi je jedan deo naše porodične istorije i ime Simonović igra u njoj veliku ulogu,“ reče Laki. Luka se zamisli, pa poče da priča. „Pitao si me za prethodnog sveštenika Nikodija Stefanovića. On je rukopoložen za paroha u ovoj crkvi, neposredno pred Drugi svetski rat, 1941. godine. Bio je to neobičan čovek, neću da kažem loš sveš¬tenik, taman posla, živeo je sa ovim narodom u teško vreme, najpre rat, pa onda komunisti, u svakom slučaju, teško vreme i za njega i za crkvu. Ali, bio je, tražim prave reči, čovek otvoren za neke stvari, koje nemaju veze sa verom. Eto, na primer, veštičarenje. Rekao bih da je verovao u postojanje takvih stvari…“ „Kako si to zaključio? Jesi li ga poznavao?“ pitao je Laki. Luka je ustao, otišao do ormana, i sa njega skinuo veliku kartonsku kutiju. Doneo ju je i stavio na sto. „Nikodije Stefanović,“ nastavio je Luka Jevremović, otvarajući kutiju, „napisao je knjigu od petstotina kucanih strana, pod nazivom ’Letopis Lakićke parohije’, koju sam pronašao na jednom skrovitom mestu u crkvi. Najpre sam mislio da je to pravi letopis. Opisuje vreme od izgradnje crkve. Kad sam je celu pročitao, bilo mi je jasno zašto je Nikodije ovu knjigu sakrio. Pored silnih, tačnih podataka o is-toriji crkve i ovog kraja, koji imaju istorijsku vrednost, ima i delova teksta, zbog kojih bi paroh Nikodije Stefanović bio, u najmanju ruku, raščinjen.“

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Luka je izvadio knjigu stavio pred sebe i poklopio rukama. Onda je pogledao Lakija. „Moraš mi obećati da ovu knjigu nećeš obe-lodanjivati. Daću ti je, jer ćeš u njoj naći neke tajne o svojoj familiji, koje ni u snu ne bi pretpostavio!“ Mnogo potcenjuješ moje snove, pomisli Laki, a glasno reče: „To mogu obećati!“ Luka mu je pružio knjigu, Laki je prihvati. „Što više o svemu razmišljam,“ nastavi tišim glasom paroh Luka Jevremović, „sve više mislim da je Nikodije Stefanović ovu knjigu upravo za tebe i na-pisao…“ 18. Na dan kada su krenuli u posetu Magdinim prijateljima, bila je strašna omorina. Spremala se dramatična promena vremena. Vrlo je loše spavao, imao neobične noćne more vezane za njegovu kuću. Kao da ga je nešto upozoravalo na opasnost. Ustao je sav slomljen, skoro bolestan, pa čak poželeo da se izvini i ne pođe na put. Ali nije. To bi pokvarilo sve što je postigao u odobrovoljavanju gos¬pođe Magde. Gospođa Magda je insistirala da krenu u dva popodne. Kod njenih prijatelja trebalo je da prenoće i da se vrate sledeći dan. Došao je u petnaest minuta pre dva pred njihovu kuću, u napetom i mračnom raspoloženju. Mislio je da će se oraspoložiti kad vidi Mariju, ali i Marija je bila ćutljiva, a gospođa Magda ozbiljna. To ga je još više dotuklo. Podigao je krov na autu i pomogao Magdi, unevši je sa kolica na sedište. Kolica je sklopio i ostavio u gepeku. Krenuli su autoputem prema Nišu, cilj im je bio neko selo u okolini Niša. Laki ga je prethodno pronašao na auto-karti i bio je siguran da će pogoditi put… Marija je sedela pored njega i ćutala, dok gospođa Magda od pozadi nije prestajala da priča. U početku joj je kulturno odgovarao, ali je posle nekog vremena prešao u nekakvu tupost. Samo je meha¬nički vozio, ne razmišljajući ni o čemu. Mnogo je puta narednih petnaest godina razmišljao šta li mu se tog dana desilo, pa je potpuno promašio put i nikada nije stigao do Magdinih prijatelja u okolini Niša. Nije mu bilo jasno ni kojim putevima je išao, pa je, iznenada, prepoznao da vozi pošljunčanim putem koji, izlazeći iz šume, vodi uzbrdo prema njegovoj kući!!! Tek sad je primetio da je napolju duvao olujni vetar, mračno nebo, i niske oblake nad njegovom kućom na brdu. Kao omađijan dovezao je auto pred kapiju. U tom trenutku, motor se sam ugasio. Pokušao je ponovo da ga upali, ali starter je samo zakrčao. Odjednom, vetar je utihnuo i nastupila je grobna tišina. Laki se okrenuo prema Mariji. Staklasto je zurila, ne pomerajući se. Onda se okrenuo prema Magdi. Gledala je pravo u njega mračnim i prodornim pogledom, učinilo mu se, punim mržnje. „Ne znam… šta se desilo…“ promucao je, „ali, ovo je moja kuća!“ „Pa, upoznaj nas onda sa porodicom!“ zapovedi Magda odlučno. Oseti da više ne kontroliše svoje pokrete! Video je sebe kako otvara vrata auta i izlazi. Otvorio je kapiju, okrenuo se i bez čuđenja gledao kako je Magda sama izašla iz auta, zakoračila odlučno i prošla pored njega, kroz kapiju u dvorište! Nisu joj trebala invalidska kolica, sa kojih ju je on podigao i smestio na zadnje sedište, tamo u Beogradu. (nastaviće se) A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Sovjeta Grubešić

Avioni, pismo i nijanse Penjala se strmom cestom prema kući. Taj dio je bio vlažan od jesenje magle, ali nije bio klizav. Već napola istrulo lišće vjetar je naslagao u hrpe na krivini prema brdu. Kuća joj je izdaleka lijepo izgledala, no kada bi se približila, prozori na katu, zabrtvljeni daskama crnim od godina i nepogoda, odvraćali su pogled. Svjetiljka kod susjeda senzorski je najavljivala dolaske. Ulazila bi u prijatan ambijent.Soba topla, debeli tepih ugodan za bolne noge , a kapučino pripremljen samo za nju, krasno čokoladno mirisav, kremastoga izgleda, a i okusa.Prizor su joj upotpunjavale mnoge knjige i razne sitnice naslagane s ljubavlju na policu duž cijeloga zida. Kasnije, uzimala bi na dlan crveni trokrilac, poklonjen joj od dragog rođaka koji je dijelio njezinu strast prema maketama starih tipova aviona. Foker, albatros, spitfajer… brojala bi ih kao dragocjenosti. Razgovor bi počinjao kao i svake večeri: “Nije bilo pošte“. Prije dvadesetak dana kupili su novi sandučić.Lijep, metalni, s ovalom za časopise, reklame i slične pošiljke i crtežom trubice.Ubrzo potom stigla je zahvalnica:“Hvala Vam što imate sandučić za poštu.“. Zna se od koga. Kao da su vidjeli kako su im se računi valjali po blatu ili vjetrom odneseni završavali u nečijem vrtu, a razglednice sa nekog mora gdje su djeca ljetovala, pa u posljednji tren slali roditeljima srdačan pozdrav, ukrašavale tuđe pragove. Komunikacija sa rođacima i prijateljima, kao i kod svih u današnje moderno doba, odvijala se putem mobitela, skajpa i meilova. Za ne vjerovati je kako im je sa sandučićem pristigao nemir koga ranije nije bilo.Činilo se obavezom da u njemu svakoga dana bude“nečega“. Prvo joj je bilo smiješno, a potom i žalosno, kada je suprug počeo izvoditi jutarnji pohod na ulazna vrata zveckajući ključićima na privjesku sa bubamarom. Inače mu je bilo dosadno otkako ne radi. Donosila mu je knjige iz knjižnice, pažljivo birajući, No, nije bilo baš nekog izbora. U njihovim godinama činilo se da su sve valjane knjige pročitane. Uzdržavala se od modernizama, kada je on bio u pitanju, ali je znala da voli pročitati i nešto krimi, ali i nešto erotično. Neki dan se pribilježila za „50 nijansi sivog“ na opće zaprepaštenje prisutnih mladih ljudi. Dani su prolazili,“nijanse“ nisu stizale. Pošte nije bilo. Vrijeme računa je prošlo, nitko se nije ni reklamirao. Razmišljala je kako mu razbiti monotoniju poslijepodneva dok ona radi.Prisjećala se njihove strastvene zaljubljenosti, ljubljenja u haustorima i vođenja ljubavi na svakom mogućem i nemogućem mjestu. Zaluđenost jedno drugim je sasvim malo jenjala nakon trideset godina braka. I dalje su bili ljubomorni jedno na drugo. Ona mu se prijetila da će ga “ razbiti“ ako je prevari , a on ju je tada uzimao u krilo i šalio se :“ Kako bi djeca rekla kada bi nas sad vidjela. Fuj, matorci na gomili !“ Jedne noći dok je razmišljala o tom praznom poštanskom sandučiću, odluči mu napisati A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ljubavno pismo u njihovom nekadašnjem stilu i tako ljubavnom igrarijom osvježiti nadolazeće jesenje dane, koji nakon ljetnih sloboda pokraj rijeke, na plažama i promenadama , donose određenu prostornu skučenost. „Dragi Gospodine, prvi susret s Vama probudio je u meni veliku strast. Stajala sam iza Vas u minimarketu omamljena mirisom muškosti kakvu skoro nisam osjetila. Toplina mi je grijala cijelo skamenjeno tijelo. Nisam vjerovala da je to moguće. Kada ste se okrenuli i kada sam vidjela Vaše usne , znala sam da bih sve učinila za Vas. Pratila sam Vas nekoliko mjeseci misleći da je taj zanos bio samo trenutak , neki svečani dan poklonjen mi od nježnog sunčevog ljubičastog traka, ali nije. Voljela bih Vas sresti nasamo. Vi, dakako, ne znate tko sam ja, jer se nikada nisam otvoreno otkrila, ali ako kod Vas postoji želja da upoznate strastvenost jedne zaljubljene žene, zavežite crvenu trakicu na kapiju. Nakon toga ću pronaći mogućnost da Vam se javim i predložim mjesto susreta. Zauvijek Vaša neznanka.“ Tako je glasilo pismo. Stavila ga je u ružičastu kovertu, malo namirisala i uvečer kada se vratila kući ubacila u poštanski sandučić. Smijuljila se dok je kačila crvenu trakicu pokraj ključića, računajući da će on prepoznati njezin rukopis i uzvratiti joj istim strastvenim pismom, a ona poslije pristanka na „spoj“ smisliti mjesto susreta i otići u kupovinu nekih seksi stvarči-

ca. Te noći je slatko spavala, sve smijući se očekivala pisamce i trakicu za nju kada se bude vratila kući. Ujutro, kada se ustala privučena mirisom kapučina, prvo je prebrojala svoje aviončiće, pomilovala dlanom crveni trokrilac i sjela na omiljeno mjesto u naslonjaču, stavivši mu noge u krilo. „Nešto si lijepo sanjala „, pitao je ponukan nasmiješenošću , a ona ga je mazila po ruci pričajući kako za njih dvoje vrijeme polagano teče i kako ima osjećaj da su se jučer upoznali. Mislila je da će trakica biti uskoro zavezana oko kapije i da će njezinu nasmiješenost smijeniti njegova. Ali nije tako bilo. Stajao je na vratima crven u licu , namršten i ljutit.Otvoreno pismo visilo je u ruci niz butinu.“Bolje da OVO ne čitaš“, rekao je s knedlom u grlu. Slijedio je tajac. Očekivanje reakcije. Ruka sa pismom se sporo podizala u njezinom pravcu. Pritisnula je ukrasni jastučić na lice i drmala se cijelim tijelom, kako bi prigušila gromoglasni smijeh. U trenu se osvijestio :“To si ti, beštijo nijedna, pisala! Ja sam mislio da nas netko hoće posvađati!“, rekao je s olakšanjem. „Starimo, dušo, starimo! Priznali mi to ili ne, starimo !“ rekla je, zgužvala pismo i bacila ga u smeće. „Što si planirao danas raditi?“

VINOGRAD OD KRVI I LJUBAVI Skoro svake večeri, kada se sunčeva baklja smještala u postelju iza šumovitih humova, a nebo navlačilo zvjezdani pokrivač nad zemljom, penjao bih se na terasu tu negdje oko krova, zadovoljno ispijajući čašu vina i motreći sa ponosom redove mladoga vinograda što se spuštaše niz blagu strminu do jezera. Kamena kuća, u kojoj sam bivao, naslijeđena je od djeda i u nju je bila ugrađena ogromna ljubav prema baki. Još se vidio i osjećao taj plam u toplim zidovima ručno klesanog kamena, bijelim facetama dotegljenim negdje sa primorskog kamenoloma, solaru savršenog luka iznad konobe i skalama sa otvorima za murtikelu i ružmarin. Terasu je krasila puzavica, puna crvenih trubljica i zelenoga bogatoga lišća lozice. Tu je bila i lanterna, a umjesto Ravelova „Bolera“ slušao sam ljubavno dozivanje dva ćuka. Od oca sam naslijedio priličnu imovinu sa pristojnom rentom, koja je omogućavala skroman život, dok mi vinograd ne uzvrati rodom ljubav koju sam uložio u njegovo podizanje. Sjedio sam, sretan, i uživao u životu kakvog sam oduvijek priželjkivao. Moj djeda , visok sijed čovjek strogih moralnih načela , a istovremeno kreativan, luckast u smislu poimanja stvarnog i ostvarenog, držao je konje i volove u ovoj kamenitoj pustari usprkos proročanstvima ,dobrostivih ali i zlokobnih ljudi, o neminovnom krahu takvoga imanja. Za njega nije postojao poraz, ni kao imenica ni kao događaj. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

- Andare avanti, mio karo, ankora avanti. Non montare mai - govorio mi je obliven znojem dok je sa radnicima kopao bunare u mrtvoj zemlji. Djeda je dugo argatovao u Argentini, među Italijanima, i mnoge njihove riječi,običaji i pjesme prihvaćeni su iz njegove nutrine sasvim nesvjesno .Volio sam ga slušati kada je baki pod balustradom pjevao „Vento, porta mi vja kon te…“ ili tako nekako, a ona se sakrivala iza zavjese rumena lica poput tek isprošene djevojke. Pogledi njihovih očiju sve su kazivali. Sjećam se kako je zadjevala strukić murtikele u prsa umjesto parfema , a u pletenicu na vrhu glave uplitala crvenu svilenu maramu datu joj kao ljubavni zavjet od djeda prije odlaska u tuđinu. U škrinji od skupocjena drveta, dopremljenoj iz Venecije, čuvala je zlatnike i nakit poklonjen joj na dan vjenčanja. Prihvaćala je njegovu želju za samostalnošću i uskoro su kao prvi pioniri na zapadu krenuli na visoravan, bezvodno kamenito polje , da od njega naprave tera vitu, zemlju života vrijednu. Djedov plan se brzo ostvarivao, ali je baka u ovoj zabiti živjela kao dijete što tek uči hodati. Kada su proradili prvi bunari , sve se izmijenilo. Onda su došli konji, pa volovi, cvijeće, djeca, prekrasna kuća. Mada je imanje sličilo ranču, u kući se održavao gospodski red. U tinelu, primaćoj sobi, zastrtoj teškim damastnim zavjesama dominirao je skupocjeni namještaj, kristalne čaše i srebrene

kašičice, vezeni stoljnjaci i podlošci za glavu i ruke ispleteni svilenim koncem. Djeca su poslana na visoke škole i kada su se osamostalili u primorskim gradovima, počeli su pristizati unuci. Istina, nije se svima baš sviđalo provoditi ljeta kod djeda na visoravni ili jezeru, kamo je gonio volove za jako sušnih vremena, ali meni su to bili najdraži dani u životu.“ U tebi teku moji potoci, govorio mi je. Tera vita će biti tvoja.“ I ova zemlja, i kuća , i sva sjećanja, i ljubav, i krvne rijeke postale su moje. Dok sjedim na terasi i gledam nebo govorim sam sa sobom i sa djedom: „ Poklanjam ti, karo mio, zvijezdu koja ti se najviše sviđa. Samo te jedno molim, nemoj da je bušiš i tražiš zlato. Šetaj s bakom po zvjezdanoj prašini, i nekada mi dođi u snove. Ili mi daj znak da si tu kraj mene. Šapni mi u vjetru, onako, kao baki, otvori vrata, sruši čašu i nasmij se lišćem trubljice. Znati ću da si tu.“A onda se nasmijem u suzama .Školovan čovjek ne zapomaže za duhom dječaštva i ne traži djedovu ruku na ramenu. Kasno je. U daljini se nazire svjetlost. Vraćaju mi se sjećanja. Umjesto uzgoja konja i volova, odlučio sam zasaditi vinograd. Prvo sam doveo stručnjaka koji me je uvjerio da taj komad zemlje, što počinje pod humom a završava na jezeru između deset bunara , desecima godina obogaćivan balegom konja i volova, predstavlja savršen teren za uzgoj vinove loze. Klima je veoma pogodna , a za hladna vremena toplinu će čuvati hrpe kamenja što ih je djeda naslagao nakon klesanja faceta uz ivice imanja. Nisam se dao odmah nagovoriti. Mnogim ljudima se ovdje sadila ,rasla i sušila loza iz nepoznatog razloga. Šetao sam, promišljao , borio se sam sa sobom, sve dok mi jedne večeri u snatrenju na terasi , u naletu iznenadnog vjetra, na rame ne doletje niotkuda crvena svilena marama. Zavezah je za rupicu od dugmeta. Bio je to kraj mojoj mentalnoj iscrpljenosti. Tadašnjoj, da. Sada se borim sa drugom.U noći puna mjeseca, kao kroz san ali na javi, gledam kovitlac prašine u kome prepoznajem vrana konja sa jahačicom bijele bluze crvenih šlinganih rukava i razbarušene kose kako galopira u pjeni neobuzdanosti uz put kamenih međa do jezera. Galop toga konja širok je i snažan kao konjička regimenta. Nosi sa sobom svaki list, grančicu, drvo, sve živo i neživo uništava kopitama i širućom samrtnom maglinom oko sebe. Pri dnu puta, kao da je u traku mjesečine, sustiže ga bijelac , baca se na njega i jahačicu, hrvaju se, njište i grizu kao ranjeni konji na slikama slavnih bitaka. I nestaju, zajedno sa krvavim punim mjesecom. Do slijedećeg puta, kada se moja mora ponavlja, a vinograd u pjeni bijesova savija lišće i uvlači trsje. Dojmim, očekuje smrt. Kao i ja. Sanjam crne konje kako igraju ispred moje kuće. Grive im zamršene, a oči bijele. Iz njih pramenovi magle izlaze i u vijugavim paralelama presjecaju mjesečinu tvoreći križ na nebu. Budim se u znoju. Trčim bosonog i zovem djeda. Loza prašnjava, pogrbljena, tlo ispucalo unatoč bunarima i vodenom obilju. Dižem ruke u očajanju, a onda čujem u sebi…u tebi teku moji potoci.. Neko prokletstvo leži nad ovom zemljom. Netko ne dozvoljava nijednom korijenu oživjeti ovdje. Ukleta, jalova pustara! Meni je uspjelo duže nego djedu ili vlasniku zemlje prije njega održati vinograd. Ali, samo do sada. Pitam se , postoji li ispod te kosine od humova do jezera, put mrtvih što zadovoljštinu traže, a iznad nje put duhova što nad zemljom zaborav uništavaju. Prevrćem po sjećanju djedova kazivanja i prisjećam se balade o djevojci ubijenog mladića iz neke davne obiteljske osvete. Dva plemena, dvoje mladih, dvije mladosti nedoživljene u životu, dvije ljubavi čuvane u smrti. Zaključujem da su kosti mladića A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

negdje ispod moga vinograda i da vjerovatno neka loza korijenjem dira nekada voljene ruke ili grli ogoljela ramena. Suparnica djevojačke duše mora umrijeti, suština je ovih događanja, uvjeren sam. Tražio sam u djedovoj biblioteci spise koji bi potvrdili moju teoriju, ali ne nađoh ništa osim niza malih notesa uvezanih u brokatnu tkaninu i u njima zapise o ljepoti bake i djedovoj ljubavi, te nespretne crteže ponekog drveta, cvijeta i ćubaste ševe. Baka je dodavala ispresani cvijet i namirisanu maramicu sa zajedničkim inicijalima i datumom vjenčanja ili upoznavanja. Otvorio sam bocu vina ophrvan mislima i strahom od mogućeg i nemogućeg. Od stvarnih vidljivih neprilika čovjek se može obraniti, ali nadprirodne sile nisu prirodne sile da bi ih se svojim rukama ili glavom mogle odagnati. Prijalo mi je vino u koje je djeda dodavao papar i ružmarin , te sam s olakšanjem prihvatio noć u odlasku i nesvjesno zaspao za stolom . Usnio sam kako me netko vodi na tavan i iz skrovišta pod krovom vadi pušku. Daje mi je i govori: - Spara, il mio karo! Ubij nesreću! Probudio sam se s mišlju kakve sve mirakule sanjam . Dok , zbog glavobolje , tražim aspirin pada mi čaša sa stola na kameni patos. Poteče mi krv iz stopala i zaprepašten gledam kako poprima oblik konja. Otrijeznim se za tren. Nestade mamurluk. Zavio

sam nogu i krenuo drvenim škriputavim skalama na tavan . Ispod vijenca suhe murtikele pronašao sam spremište i pušku iz moga sna. Zamotana u voštano platno, srebrena cijev i zlatni okovi blješte pod tavanskim oknom. Spreman sam uhvatiti se u koštac sa nepoznatim silama. Strah me je i molim djeda da mi pomogne. Ne čujem ga, ali ga osjećam u sebi. - Ja sam potok tvojih potoka – ponavljam. Jeka u meni odgovara: “Ti si potok mojih potoka! Mi smo nabujala rijeka! Matica svih matica!” “Ne priznajem mijene kada nije vrijeme za njih. Ne dam moje zeleno za tvoje sivo, obraćam se nepoznatom, nevidljivom. Ne dam moje mokro za tvoje suho, ne dam moju pamet za tvoje ludilo, ne dam moj vinograd za tvoje ništavilo, ne dam život moje zemlje za tvoja mrtva sjećanja.Tvoja ljubav će trajati dok je svijeta u svakoj čestici svemira. I njegova. Osjećaš li da se i on bori protiv tvog strašnog zemaljskog pohoda? Okani ga se !“ Odgovora, naravno, nema. Čekam pun mjesec. Staložen sam. Čitam djedove pjesme iz male knjižice pisane crvenom tintom kićenim rukopisom. Konačno nalazim riječi pouke o djevojci u bijeloj bluzi, crvenih šlinganih rukava što jaši bijesnog konja po punom mjesecu: „Ne vjeruj joj ako ti poškropljena krvlju…“, piše crnim slovima i potom se rukopis prekida. Ali ja čujem u glavi: pucaj, mio karo, pucaj… Evo ga, griva nalik talasima morske trave. Čekam u zasjedi , natežem zlatni oroz i pucam u crnu izmaglicu praćenu topotom i bijelom, bijesnom pjenom. Konj se propinje, pretvara u krvavi oblak što kiši po vinogradu , škropi mu lišće i čokote, ispucala zemlja upija crvenu tekućinu. Nigdje raspletenih kosa, ni šlinganih rukava. Bjelca jede mjesečina kao crna udovica. Sve postaje mrak .Mjesec se crveni i nestaje .Sve se događa u bljesku vremena. Pipam put pred sobom i dolazim do vrata. Još čekam. Dugo. Nitko se ne vraća. Samo dva ćuka vode ljubav na daljinu. Drijemam na trošnoj stolici ispred kućnog praga smiren tišinom i mirisima divljeg bilja sa huma. U krilu mi djedova puška.Jutro mami svjetlost i toplinu. Budi me sasvim. Da li je proživljena noć bila san? Gledam vinograd i divim mu se. Zeleni redovi postrojeni poput vojnika na smotri. Kočoperni u novim uniformama. Rastežem se i želim šalicu vruće crne kave. Neka sjena mi zaklanja sunce. Iza kuće dolazi djevojka isprljana krvlju. U crnoj raspletenoj kosi, vlasi konjske grive. Pruža ruke i nešto moli. Možda vode. Kada si žednome odbio vodu? Ustajem se po čašu, kad začujem djedov strogi glas. Spara, dio mio! Spara! U trenu reagiram. Dok skače na mene pucam iz druge cijevi .Raspršuje se u maglicu i isparava na suncu. Crveni rukavi posljednji nestaju, kao da se hvataju života na sunčevim tracima. Vinograd nikada nije bio ljepši. Ove godine, vino je crne boje s primjesom crvene, kao da ga je netko miješao s krvlju.

Chaplin – Movies, Popcorn and Beer Radio A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Čudan oblak U danima prije ove kiše listopadne sjete vjetrom nanijete kapiju su zapetljale. Nad bravurama kovanih srca nadvio se čudan oblak nebesko drvo ili gljiva znamenja tražim utvare u krilu vrane kukavice sat da stane polomljeno ogledalce s likom lude i mudraca. Rekoše mi: Marsovci smrtonosne brodove sređuju, u pozadini bijelih tišina drveća se bojim i trulog voća što cijedi se do podzemnih podanaka. Tu na zemlji gori strah zviždač pokazivač vjetra nema u sjetama sjećanjima gospodarim neka jesu oni samo neka nisu naši il njihovi vremena nevera ljubavne trake istih neprijatelja. Čudno drvo na nebu Balkana nepomično, tajanstveno, ironično uspavanu prošlost budi ne razmiče granje ne propušta sunce čekam čekam snimam tanku plavu zraku iznad zapaljenog neba strahovanja nestala kad Kathy McClain mi reče: ...or a whale diving and his tale is ready to slap the water. Hvala ti, Kathy iz St Evala! Dobra Misliš, dobra sam sama mislim, nisam nutrene mi magle tajnu obljubljuju obuzdavanje žeđi nadahnuće čini crvenim štiklama kaldrmu razuzdavam mamac bacam ironično kukavički A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

lovim dugim koracima prikazujem manire tragovima mirisa govorim trubljama rata rascvjetavam elegantno viseću između neona crtu noći mokri golubovi sa nakinđurenih fasada tamu čuvaju suha duša prekrivena bijelim platnom sakriva veliko ništa. Dolazi netko surov i bijel Sjevernjak prijeti nebeskom stablu izraslom na mukama sagrađene zemlje sunčeve zrake zlatne iglice sa gospina oreala rasipaju kroz požutjelo lišće sjenu mrklu na trenutak svijetle sprženim, sivim prostranstvom jaše studen plimnim osvajačem niske trave i gusto drveće grad u daljini ne brani se mačem. Dolazi netko surov i bijel. Jablani pod brijegom ko mrtvi prsti duhove vrana grabe crni cvijet na grani žurno slika čovjek karirana ogrtača dugo luta ispod nagosti zadnjih dana jesen pri kraju debeli tepih tka u dnu stuba kraljevskim korakom odlazi k mrtvoj dragoj noseći suho cvijeće i boje vrtača. Dolazi netko surov i bijel. Jesen Čuj, hladni vjetar donosi jesen kroz moju kosu kidiše zima kasom bijelih konja nemiri putuju topotom gažene tračnice mozga vlakovi bučni snovi pokidani noći košmarne izgubljenu partiju šahovska kraljica kao metalni pijetao na istom dimnjaku danima tandrče slavi dan od jučer dolaze sutrašnji A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

današnji u fugama lete glasnom šutnjom sjene prizora u oku sve bljeđe na pragu list i perce cvrčak spas traži. Isti smo, društvo, lađe izgubljene u nebulama životnih putanja. Lady farba jazz Ispod neona kraj prozora oblačim lako skinut polako kombine crni plave boje u jednoj čizmi ritam u drugoj slow motion lady farba jazz crveni halteri zelene nijanse sivo ne odaju 24 tek je ni pola još nije zaigranost počela rubnost igre moguća ljubičasta kosa zvjezdice pali 25 u glavi ne prestaje farbanje treperenja neona podstiče ritam slow motion prati paletu boja blijedost kose svjetlo jutra čini jazz u džezvi talog crn crni se. Smiri se! Smiri se !Skote! (ne zamišljaj da si Veliki Gatsby) težinu tvoju ne može zamijenit svilena plahta ni tuđe tijelo. Žar ptice iz besrame neustajanja odletješe prije monsunskih kiša dok norveške šume spavaju vječno ostade kalup po mjeri okovanih čula. Smiri se !Skote! (ne zamišljaj da si Veliki Gatsby) iskušat ću strasti spremljene u vrijeme možda teško lagano mi bude.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Rapsodija Umrla sam davno na odru sam plava plavom mrtve riječi stoput razlistana knjiga mračna špilja nakrcana lovci za odbjeglom pameti kretnjama mačjim pod bratom Mjesecom u svemirskoj samoći kroče srce puno puta izgubljeno u tavanicu ucrtano dok ležim plava na plavom umrla davno oblak pjeva sanjala si dok živa hodala si vjetrom praćena niz rijeku plutajuće aveti put ti razmicale prah tražile vjenčićima mamile Bell bottom blues pjevale dok vapila si usamljena sam večeras i s Elvisom šetala prah moj dobiti će hridi vrhom morske pjene plavo u plavom rapsodija na platnu života odsvirana. Pismo bez adrese Jutros sam maglu lovila dok mi je Eric pjevao prekrasna si bila večeras htjedoh ubiti šerifa zbog bijelog pramenja ubice meka srca zbog reskog zvuka tramvaja i ulice drugog imena. Od rijeke je došetao vjetar sa pismom bez adrese noseći sjećanje na zimsku luku zadimljene šlepove i kompu u pohodu proljetnome. Kod starih kestenova u Parku kulture prikupih jedno po jedno slovo bodljikavih ljuski A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

krvave ruke od krvave magle marku na promenadi iscrtale dok stari rak samac pod mjesecom ne raširi sasvim mrežu na čiklu i dočeka dobrog znanca na biciklu. Da, jutros sam maglu lovila.

Magla Magla jutros objahala stabla obgrlila granje i grančice plačni list ljubomorno mre listopadu kraj je. Gusti pramen prikrada se kući lopov mami lopov zaluđuje drhtaj srca snenog izaziva oganj tjera iz postelja žena. Bose noge traže bijelo jedro mokrih ruku prozirnog cjelova uzdah usne istječe sa zorom škripe krila otvorenih škura. Boje zraka dan podižu lopov kradom vuče strune pod orahov smeđi panj vrana čuvar slikar bezdna trag ostavlja u vjeđama oka spokoj prste svija u poslednji pozdrav mazno klizi iluzije dodir. Listopadu kraj je. Studen Ti ili mjesec hladan san studeno tijelo U mojoj sobi mirišu dunje grožđa više nema Ptice se množe na žičanom peronu tišina tajni Atlase kretnji skriva suncokretov kret ka zemlji Suncu kraj je godine idu srpnja više nema Brodolomi grmljavinom krhak život lome Još lomniju ljubav ledom kuju. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Sovjeta Grubešić 26

Miloš Živanović

NEUKROĆENI GEPARD Dela Jozefa K. su decenijama bila sklonjena od pogleda javnosti. Kada je 1972, čovek za koga se sumnjalo da je i sam šurovao sa nacistima, Maks Brod, pokušao organizovati izložbu u čast pokojnog slikara, žene iz sinagoge su danima palile sveće ispred galerije. Odavanje pošte jednom nesumnjivom talentu je moralo sačekati bolja vremena. Trideset godina kasnije, Brod Junior, pritisnut porezima za imanje svoga oca, odlučio je okušati sreću. Isplatilo se... Slike mladih atleta, gimnastika predivnog Arijevskog uma, prodavale su se kao duše debelih Jevreja. Maks Brod Junior je blistao od sreće rukujući se sa svim tim kupcima koji su svoje identitete krili iza tamnih naočara, šalova preko lica i advokata koje su izlagali suncu zbog večne anemije prouzrokovane tamnim prostorima svojih života. Ono što je bilo najbolje čuvao je za kraj: sliku " Neukroćeni gepard ", simbol večne vere u nepobedivost Arijevskog duha. Jozef K. ju je završio u danu svoje smrti, pre nego što će ga odvratne savezničke svinje ubiti. Maks je gledao sliku koju je čuvao za poslednji dan izložbe, sliku zbog koje su mu oči bile pune suza, a vilica se tresla. Jozefov firer, Maksov i tatin, naš firer, bio je najlepši. Dostojanstvenog lika, kao i uvek, u fotelji, sa dlanovima koji se dodiruju tako nežno, a odlučno, zamišljen nad sudbinom sveta. Pored njegovih nogu sklupčao se gepard, pobeđen, ukroćen pred veličinom neukroćenog firera. Maks poče pružati ruku od grudi ka neobično osvetljenom, gotovo svetačkom, licu životinje i ponavljati: “ Zig hajl ”. Ne postoji osoba na ovom svetu koja bi mogla reagovati drugačije, mislio je... Porodični dugovi će biti isplaćeni ovom slikom... - Gospodine Brod - začuo je sekretaricu - dovela sam baku da vidi svoju sliku. Maks se okrenuo prema uljezima u ovom, svečanom trenutku. U kolicima je sedela smežurana starica od sigurno osamdeset i više godina. - O čemu pričate? čiju? Ova slika je deo mog nasleđa. Sekretarica se nasmeši: -Naravno, gospodine Brod. Baka Julija je samo poželela videti poslednje delo čoveka kog je volela. Ostaviću vas same. Starica mljacnu i pročisti grlo pre početka priče: - Berlin, 1945. Bila sam tako mlada i naivna da poverujem da su " štuke " iznad prozora našeg stana samo deo nebeske harmonije, kako je Joška umeo da kaže. Pogledajte gornji deo slike. To je firerova soba, ali to je bila boja našeg neba tih dana. Sećam se... Jozef, kakva budala je bio. Mislio je da će ga sve te slike spasiti od vođinog gneva. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Egoista... Dočarao je svoj svet u kojem ga ni majčini krici iz logora nisu mogli ubediti da je Jevrejin i da dolaze i po njega... I mene... Nedeljama me je ubeđivao da nisam Jevrejka. Siroti Jozef, rob jedne tako široke zablude... Maks, podigni me, dete. želim još jednom da vidim da li je uhvatio dobro pokrete tanga koji smo nagi igrali pred jutro u kome će doći po nas. Bila sam tako mlada - nasmešila se starica - naivna i gladna, ali puna vere u hleb njegove ljubavi i talenta. Nije me trebalo slikati u telu geparda... Sad bih bila bogata... Podigni me, dete. Maks je uspravio staricu.Očito je bulaznila, ali nije smeo dozvoliti da joj se nešto desi. Prodaja mora ići glatko. Julija je prišla dovoljno blizu platnu da u njemu proradi oprez. - Ne boj se, Maks. Nikad ti ne bih naudila nasmešila se starica. Izjutra, na dan Jozefove smrti, čitao mi je Vergilijeve stihove i pričao o padu imperija dok me je ljubio. Nikad me niko nije tako nežno ljubio... Hranio me je krupnim zrnima grožđa koje je nabavio tako što je poznaniku sa crne berze dao jednu sliku. Voleo me je, iako je bio gad. Ali je samo pričao dok me je slikao. Mnogo je pričao... Pesak iz sata na stočiću je curio, a on je umazan, bio je tako smotan, pričao i pričao...o odbrani krugova, o Akademiji, sećao se svega. želeo je da upamtim sve njegove reči. I upamtila sam mu.

Starica je prišla opasno blizu slici. - Maks, ti nisi upamtio svoju majku, zar ne? - Ne. Umrla je na porođaju. - Zaista? - staričine oči bljesnuše poput gepardovih očnjaka. - Jozef je završio sliku na koje zrno peska pre nego što će agenti Gestapoa doći po njega. I mene. Ćutao je pred njima, objašnjavajući se umazanim rukama. Sećam se da je rekao da mu je drago što mu je tvoj otac - starica posebno naglasi poslednje dve reči - Maks senior, ispunio želju i baš on došao po njega. Predao me je tvom ocu kao stoku. Maks me je zaključao u stanu zajedno sa ovom slikom. Gledala sam je satima nemo dok se nije vratio. Bez Jozefa. Starica pogleda u gepardove oči i pljunu ih decenijama skupljanom šlajmarom. - To sam došla da kažem Jozefu. I da mu kažem da mu je sin isti na njega. Maks je vrisnuo videvši sluzavi trag na slici. Sekretarica je došla po baka Juliju i pobegla sa njom od usplahirenih povika. - Zbogom, mali Jozefe. Nadam se da ćeš prodati sve što seća na njega. Kao i on što je prodao sve - čuo je Maks staričin glas kroz škripu odlazećih kolica. Uzeo je krpu i pritisnuo na sluzavi trag. Oči geparda su modrele i modrile. Bio je očajan. Dok nije video... Ispod prvobitne slike geparda širio se deo starije, strašnije slike. Maks je grozničavo uklanjao tragove boje gornjeg namaza celu noć. Na kraju se odmaknuo i klonuo glavom. Nije mogao da gleda u " Neukroćenog geparda ". Sa slike koja se skrivala ispod prvobitne vrištalo je munkovski izduženo lice, sa logoraškim telom, ispod čizme voljenog firera. Pored su gorele baklje u rukama sitno naslikane jevrejske stoke, paleći vatru koja se uvijala ka Hitleru, čineći da mu tlo pod čizmama gori, obasjavajući mu lice tako da je zaličio na đavola. Maks je znao šta mu valja činiti. Nadao se samo da niko nikad neće otkriti šta bi moglo biti ispod slika koje je već prodao. - Želeo si vatru, oče. Počivaj u vatri devetog kruga pakla - rekao je Maks paleći platno. Iz dimnjaka galerije je izbio gust klobuk dima. Smrad koji se širio gradom je podsećao na ljudski.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Angelina Dimitrijiveć

Kad u duši sve potamni Eo ipso. Močvara bez kraja i živi mulj,predeo pun nekog drugačijeg života. Prolaziti tuda bio je izazov hrabrosti i pretnja, za svakok putnika. Široki kameni put krivudao je u dno Karpata sa zapadne strane,kroz nenaseljene predele. Prolazili su tu ukraj ovog dela Dačije, nasutim kamenim putem : Rimljani, karavani i trgovci ... manje više svi oni koji su morali tuda da prođu. Uglavnom nije bila omiljena prolaznica... sa Juga na Sever, zbog sujeverja i komaraca. U tom močvarnom delu se nastanila spodoba ... Prelepo, dugonogo, crvenokoso, zelenooko , valda žensko biće. Bilo je to njeno carstvo. U njenoj duši bilo je sve tamno, kao načađavljena pećina,kao gavranovo perje... Došla je ko zna iz kojeg dela galaksije , a baš tu našla utočište ; gde tlo nije imalo tlo, nego glib bez dna. Gde su ostrva bila samo privid a bare ogromne. Skrivala je svoju tajnu duboko u sebi,bila je tajanstvena. Sad je vidiš... a, sad je ne vidiš... Oblačila se sa prirodom, mahovinu je prela u svoje haljine...u kosi je nosila od svake ptice po perce...cvrkutala i zviždala...sa vukovima arlaukala na pun mesec...a skoro nikad nije govorila... jedino što je otkrivlo njeno plemenito potomstvo je bila jedna narukvica koju je nosila iznad lakta, u obliku zmije. Zmijina glava je imala oči ,dva smaragda.Smaragdi su bleštavo otimali sunčevu svetlost i delovali kao da imaju život u sebi. Ispod naličja grivne je pisalo njeno ime... Ime je bilo pretnja. Njeno ime bilo je Occasus-solis. Zalazak sunca, kraj nečeka... kada je dan umirao do sutra... ona je rođena , prelepa devojčica je udahnula život, a majka rodilja se oprostila od ovog sveta, izdahnila , prešla na drugu stranu reke smrti i nastanila se tamo... tamo negde u drugoj galksiji gde duše žive. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Babice koje su bile prisutne u toj velikoj palati punoj bogatstva su ustanovile da mora da se zove baš tako: Occasus-solis Jer nosila sa sobom smrt. Usud ili sudbina, smrt njne majke je bila prva u nizu žrtava a njenim životom i plačom obeležena. Počinjena dadiljama i predrasudama postala je ponosan nosilac svoga imena. Svi koji su bili oko nje i voleli je umirali su. Pobegla je od njih i nastanila se baš tu, gde je niko nije poznavao ili voleo. Prerušena u jednu staricu,sa jednim karavanom koji je putovao ovim predelima, ona je našla za shodno i krenula na svoje putovanje...Putovanje životne sudbine. Jedne noći se odvojila od karavana, neprimetno zašla u močvaru... Stara suva vrba joj je pružala dom. Prostreveno seno od mirisnih trava joj je bila postelja. Prostrano udubljenje je delila sa sovom. Leti nikad nije palila vatru. Noću su joj se zenice širile poput mačke sve je videla kao i po danu. Šetala se po ovom močvarnom prostranstvu sa jednom lisicom. To joj je bio ljubimica...išle su u lov i znale šta žele, jer su želele isto, plen. Delile su sve. Poznavala je svaku travku, lekovitu a i onu otrovnu. Svega toga je bilo u izobilju u močvari. Sklonila se od same sebe. Hodala je bešumno, a ipak su je bubice u travi

čule i sklanjale se ispod njenih bosih nogu. Noću su svici žmirkali kada je ona zviždukala nešto... Sova bi huknula po koji put i odletele negde u nepoznati pravac... ostale su samo spodoba i lisica da gledaju zvezde dok ne bi zaspale... Budila ih je svežina zore. Prvi sunčevi zraci bi joj milovali lice, prelivali se preko njene razbarušene crvene kose kao preko nekog velikog gnezda, perca su lepršala ... Ona bi se leno protegla i sve njene raskošno građene delove tela, jedno po jedno je pružala prema suncu. Svesna sebe i svoje lepote, ogledala bi se u površini vode nekoliko sekundi... onda bi ljutitim pokretom ruke zamutila vodu... ljuta na sebe i tajnu koju je krila u sebi. Dani su prolazili, dani bez brige, puni sunca... tu i tamo je padala kiša ali njoj je to prijalo... Plesala bi i uživala u svakoj kapljici vode koja je padala iz prostranih nebeskih visina. Osetila je to kao pozdrav svoje domovine. Postojalo je jedno veliko drvo,stari hrast, jedino suvo mesto gde je rastao i bio je višlji od svih ostalih; tu se pela ponekad da osmotri kameni put. Napravila je od grana sebi osmotračnicu, jedno veliko gnezdo... nekad je tu i spavala kao u velikoj kolevci...Vetar ju je ljuljao, lišće je šuštalo uspavanku. A močvara se smešila i žmirkala na suncu. Nije tu prolazilo mnogo sveta.Veliki promet i nije bio jer su nekako svi izbegavali ovaj deo zemljine planete...možda baš zbog nje, Occasussolis strepnje ili kletve koju je nosila sa sobom ili tajne svojih greha, su se pročule kao neprozirna magla močvare koja nosi smrt. Ponekad je čula kolonu Rimskih vojnika, pritajila se i gledala dok ne bi prošli.Onda je sišla i gledala za njima... koračala uporedo sa njima u mislima, svesna svoje samoće. Opet bi ljutito mahnula rukom i sve svoje misli rasterala kao da su oblak dima. Znala je da se ti momci više neće vratiti jer ih je ona videla, možda zavolela. Smrt ih je čekala . Sudbina ili predrasuda ... ko zna? Otisnula bi se svojim malim splavom i motkom ka svom prenoćištu. Usput uzbrala neku malinu ili neku drugu bobicu... pokupila jaja iz nekoliko gnezda ali svuda po jedno... i bila presretna da je dan na izmaku... živela je dan u dan bez nekog cilja. Jednog dana, sve je bilo drugačije, šesti mesec, velike vrućine su skoro isušile močvaru. Malo dalje od njene suve vrbe, jedan dabar je napravio svoju tvrđavu i preko tih balvana koji su bili jedno pored drugog moglo se hodati. Neupućeni bi pomislili da je to neki most ili put. Tu ukraj tih balvana se čulo neko jaukanje... glas je bio ljudski. Neka visoka muška prilika je pokušavala da izvuče nogu uglavljenu u usek između dva balvana. Nije uspevao jer je sve dublje propadao u mulj , nije bilo šanse da se sam izbavi. Tog jutra se bila magla obavila oko močvare...’’ Taj je sigurno zalutao u močvari... u to vreme sve dok sunce nije rasteralo i polsednju kapljicu isparenja... i našao se tu u zamci.’’ Pomisli Occasussolaris. Pritajila se u visokoj travi, dobro ga osmotrila . Bio je to rimski vojnik. Šta on tu traži? Crvena kabanica se viorila na krajevima. Odavala je nekog posebno visoko odlikovanog vojnika. Skinuo je svoju kaciku i stavio je poed sebe, otkrio je svoje veoma markantno lice. Sunce je neumolno pržilo... Komarci su se pritajili ispod lišća koje je od toplote klonulo. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Occasus-solis je morla nešto da učini, da spase sebe ili da spase vojnika. Ako je vidi umreće!! Ako mu ne pomogne i onda će umreti !! Brza odluka ... i ruka joj je već bila na praćki... Tup udarac manjeg kamena je učino svoje. Vojnik je klonuo... dok ne dođe sebi, moraće da ga oslobodi...vrati na kameni put i nestane... Hitrim skokom, lako noga se našla kraj njega... jednom podužom motkom je odklonila deblo koje se prislonilo na vojnikovu nogu i pritiskalo zglob. Zglob je bio krvav, povreda je bila malo veća nego što je Occasussolis očekivala. Muškarac u najboljim godinama bio je vrlo visoke građe, višlji od nje. Sa velikim naporom je povukla telo na splav koji se nalazio tu u blizini... on je jeknuo i pao još u dublju nesvest. Njoj je to odgovaralo.Veoma tanka rečica je krivudala tuda . Reka Tisa je našla put kroz tu močvaru i jedva se primećivala, ko nije poznavao predeo nije mogao da je opazi. Kad ga je prebacila na debla splava, imala je malo više vremena da ga bolje pogleda, da malo odahne... Da previje rane... Dok je natapala mahovinu u tekuću rečnu vodu i brisala ranu na zglobu, stezala lekovite travke i grančicu oko zgloba sa dugačim nitima jedne lijane koje tu rasla i dala se fino upredati kao konopac. Krajem oka ga je gledala ... Ruke su mu bile snažne, na zglobu od desne ruke je nosio zlatnu

narukvicu, pričvšćenu sa jednom iglom kroz otvore kao male šarke na vratima. Ona izvuče tu iglu, narukvica se otvori u untrašnjem delu je bilo napisano njegovo ime . Ab-initio... Occasus-solis uspe samo da stavi tu desnicu sebi na srce, više je nije bilo. Njena duša je stala na ispovest. Ab-initio bio je njeno spasenje. Eo ipso Da mihi , ubi cosistom,et teram novebo. Arhimed ... Prepoznala sam ih skoro u jednom supermarketu, Occasus-solis i Abinitio . Bili su srećni i vodili su blizance sa sobom. A, kako sam ih prepoznala? Nju, po percetu u crvenoj kosi... Njega, jer je malo šepao na jednoj nozi...

BUMBAROV LET Zuuuummmm, zzzzz, bzzz….uh, gde mi je ta muvara, e sad si moj! Pljas… nova mustra na belom zidu. Od kako se nastanio novi sused ne mogu da se oslobodim bumbara… zzz… Kupio kuću,ogradio se zidovima. Napravio neki plastenik. Posejao svega i svačega. Ma sumnjam ja u taj njegov usev, ali šta ćeš, popnem se na moju kulu izvidnicu. Opet ne vidim ništa, pa neka mu bude. Kupio roj bumbara i pustio ih da mu biljke oprašuju. Napolju toplo ranomartovsko jutro, pootvarani prozori. Otvorio i komšija plastenik, ali nije pokupio bumbare… Zuuuuummm, zzzzz, bzzzzzz evo još jednog letača… raširio tamnoplava krila, pa pravi lupinge iznad fotelje u koju sam se smestila pored prozora i crtam… malam… ilustraciju za novi roman. Pljas… nov oblik na platnu u tri dimenzije. Jadno stvorenje… Dalo život, zarad ničega. Kupim sto grama kafe, pa pravac kod komšije… za bravu, kad ono zaključano. Čujem ga, šetka po avliji, zvižduće nešto… Kašljuca … ali ne reaguje ni na zvekir… Okret, pa kući. Nastavim da malam i opet zuuummm, zzz, bzzz i još jedno pljas. E, vala dosta! Dohvatim prvu putnu torbu natrpam stvarčice, sedam u kola i bela štrafta. Još ne znam ni kud sam pošla, stići ću već negde, samo dalje od ovog zujanja… pošast ili šta već je. Usput sretnem patrolna koA rgus Book s Onl i ne Magazi ne

la… .. hmm… može!!! Prva raskrsnica levo, pa levo, pa pravac kući. Ja sam staroooosedeooooc a on je nov. Nešto nije u redu u tom plasteniku, znam, neću ni da pretpostavljam. Nije nešto u redu ni sa tim komšijom, znam, neću ni to da prepostavljam!!! Nešto se mutno događa, užas … kriminal. Moram to da izvidim. Savijam u našu ulicu, usporila sam princezu samo se kotrlja do kapije. Tražim ključeve i otključavam… Savija još nekoliko limuzina uz veliku buku tirrrrraaaaaatiiiiiira i plavim svetlom. Ovo nije dobrooooo pomislim, i samo što sam tako nešto pomislila, staju pred komšijinu kuću. Petljam oko brave odugovlačeći, da vidim šta će se desiti. Iskaču službenici u uniformama naoružani do zuba. E, moram da se sklonim. Uvozim princezu u dvorište kapija se sama zatvara, hermetički, ni vazduh da prođe… Trč’ na izvidnicu… I taman vidim vode komšiju… Jadan komšija… jadna ja. Šta ću sad sa svim tim bumbarima? Prođe neko vreme, čujem da se komšija nastanio u zatvorsku ćeliju, a po komšiluku se priča da su mu plastenici puni indijske konoplje. Zato su, valjda, zakatančeni. Skockam se ja za posetu i ponesem poklon za komšiju. Na portirnici me pregledaju, pregledaju i moj paket… ne neću da ga vidim… hoću samo da predam iz kurtoazije nešto njegovo, da mu se nađe.

Dežurni pozove još nekolko uniformi, mora da se dogovore, jel’ može paket da uđe i da se preda naučniku doktoru profesoru magistru hemije Nedođeš Nenađašu ? To jest mom komšiji… ts’ sad znam i kako se zove. Može!!! Kako ne bi moglo? I paket ode u prave ruke. Znam da sam jako obradovala N.N. Jer samo jedinstvene stvari mogu da obraduju čoveka, kao što je on. Pri izlazu iz zgrade čula sam jedan vrlo diskretan urlik radosti iz ćelije. Slika će mu ukrasiti zid nad ležajem. Na njoj svi njegovi bumbari – u tri dimenzije. Samo da se zna, nisam ga ja prijavila, bilo je to iznenađenje za mene k’o i za njega. Briga mene za njegovu marihuanu… Nego me oni bumbari izludeše. Angelina Dimitrijević

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Вјећеслав Берар

У ритму Марангоне Сомнабулна фантазија

Те сновидне ноћи, умотане у плашт од кишних капљи које су добовале неку суморну каденцу, сновидне ноћи обасјане лунарним рефлектором, а затамљене кишоносним облацима, Анабела се нашла на неком омањем campo -у, једном од многобројних у том граду, не знајући како је ту доспела, загубљена као и сваки читалац понаособ, тражећи нит клупка за коју ће се ухватити, светионик на литерарној пучини, међутим, магија речи се увек крије између редова. На небеском своду облаци су плакали јер је Анабела била боса. Осврнула се око себе као чигра, осмотривши претеће пусту околину, док су је небеске сузе миловале. Као игла балон, пробо ју је снажан déjà vu, или то беше jamais vu, зависно од угла посматрања, углавном, најежила се. На самом рубу поноћног видика спазила је мистериозну прилику под кишобраном, окружену димном ауром. Наочити симулакрум. Нека читалац замисли, ношен лепетом књишких листова, неки уврнути concetto који верно одсликава ову атмосферу, јер шта су речи него тек обриси мисли, затамљене силуете на белом папирнатом пространству. Пришла је том незнанцу и упитала: -Где се налазим? Човек као да је пречуо питање, узврати јој: - Дођите под кишобран, мадам. Покиснућете. Анабела није обраћала пажњу на то да јој је хаљина, поприлично натопљена кишницом, постајала прозирна и почеше се назирати њене наге груди, величанствене као две минијатурне Брунелескијеве куполе, које по својој дивоти немају премца међу толиким узорима као што су Тицијанове: Венера са огледалом, Света и Профана љубав, Урбинска Венера, Успавана Венера (са Ђорђонеом), Магдалена Покајница, Данаја, Данаја са дадиљом, Дијана и Калисто, Отмица Европе, Венера која заслепљује Купидона; дама са Каравађових Седам дела милосрђа, Коређова Данаја, Рафаелове: Три Грације, Пекарка; Леонардова Леда и лабуд; Пјеро ди Козимове: Симонета Веспучи, Прокрида; Дијанин лов Доменикина, Рембрантова Витсавеја, Габријела ди Естре и једна од њених сестара школе Фонтенблоа, Ботичелијева Венера, Вазаријева Андромеда, Вазаријев Студио сликара, Флора од Бартоломеа Венета, Ева прима Пандора од Жана Кузена Оца, Нимфа од Јакопа Палме Старијег, Змија која искушава Еву Луке Кранаха Старијег, Седам доба жене од Ханса Балдунга Грина, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Тинторетова Данаја, Аталанта Гвида Ренија, Витсавеја од Ханса Мемлинга, Дирерова Ева, Рубенсове: Венера и Купидон, Алегорија о благодетима мира, Хелен Фурман, Челинијева Нимфа из Фонтенблоа, Флора Франческа Менција, Отмица Сабињанки и алегоријска Фиренца која тријумфује над Пизом од Ђамболоње, Венера Луке Кранаха, Аманатијева Богиња Изобиља, Алегорија Венере Ањола Бронцина, Габријел д’Естрес (Школа из Фонтанблоа), Девојка у купатилу од Ђованија Белинија, Грације Антонија Канове, Веронезијеве: Разочарење, Поштовање, Венера и Марс, Отмица Европе, Едукација Пана од Луке Сињорелија, Ван Ајкова Ева, Данаја Јана Госаерта...и тако даље у том стилу. Анабела се заклони под кишобран, закорачивши у маглу од дима која је својом мутношћу подсећала на њено тренутно стање свести, па понови питање: - Где се налазим? - Зар је битно? Иовако је све ово māyā. - Молим? - Фатаморгана. Илузија. - Очекујем другачији одговор. - Зар не препознајеш? Далеко од тога да је знала где се налази. Овај нестварни амбијент јој је, иако збуњујућ, на неки чудесан начин био

лагодан и драг, као да јој се завлачио под кожу, али се не може рећи да јој је био урезан у свест. Имајући то у виду, одговори: - Не. - Nota bene. Реалност је пародија снова, а чак и окорели реалиста када заспи прихвата романтичарски метод. Док је левом руком држао кишобран, у другој је имао шољу кафе која се пушила. Пружи је Анабели: - Послужи се. Прихвати шољу, испи трочетвртински гутљај ове складне мешавине Арабике и Робусте, која поче да надражује њена сензитивна чула и машту, па се мисли кренуше ројити, слободно као птице на небу, напарфемисане фантазијом коју могу нањушити само књишки мољци: coffea Arabica Linnaeus, две хиљаде метара надморске висине, тропска клима, стабла од шест метара, три године прогледавања из земље, цветање, брање, Бразил, мај, јун, јул, август, coffea Canephora Pierre ex Froehner, Африка, шест стотина метара надморске висине, мокри, суви метод, сунчање, грабљење, љуштење, пржење, две стотине степени Целзијуса, млевење, спој кофеинског јинга и јанга у јединствену целину...све јој је то пролетело кроз главу у једном forte espresso гутљају. Боса стопала су јој одавно осетила кишну неудобност са плочника, те се мрдну са једне ноге на другу и зачу звуке вишеструких звона, и спази да јој се променио тоналитет перцепције, па упита: - Шта се то чује? - Квинтет са кампанила: Maleficio, Trottiera, Mezza Terza, Nona и Marangona. - Марангона? - Античко звоно, једино преживело пад 1902. , звони у подне и у поноћ. Будући да је данас кратког памћења, као да је пала са неба и обрела се у овом пресеку времена и простора, није ни опазила да јој је на унутрашњој страни хаљине извезена мапа читавог града, са пришивеним звончићима на свим местима где се налазе звоници. Уместо тога, посматрала је прелепу Savinelli - Orient лулу која је око њих правила густ облак дима, такав да се од њега наоблачио и тај квадратни корак што је иначе кишобран ведрио. На лули се цаклио неки натпис угравиран златним краснописом на старогчком језику. - Шта то пише на лули? - "Лепота је у оку посматрача". Анабела је сада чешљала мислима тај дукокоси натпис са луле. О, како је утисак превртљив. Пробудила је асоцијацију на циркуска искривљена огледала, на те конкавне и конвексне метафоре. Анабелин манир је, иначе, да идеализује сваку честицу која јој приђе на дохват, боље рећи, на пушкомет имагинације. Господин са лулом започео је неки, на око, досадан монолог, који је Анабела са пола уха слушала: - Приватна естетика једе шта она хоће, заштићена бедемом субјективне глади. Лепота је лично схватање кривих и закривљених линија, одсјај парфема на мирисном огледалу коже, однос према уздаху...Не миришу све тишине исто. Примера ради: списатељ, као неки литерарни синеаст, прави фреску на свежем A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

малтеру неухватљиве маште, коју читалац конзумира, било за доручак, ручак, ужину, или вечеру, кроз свој каледиоскоп, творећи непоновљиви tutti frutti доживљај, чувши можда тишину у б молу...распредао је тако у недоглед. Анабели је овај разговор постајао бивати све чуднији, до те мере да је почела брижљивије ослушкивати језик којим зборе, јер јој је деловао магично милозвучан и певљив, а на тренутке стран. Као што није опазила унутрашњу страну хаљине, тако није била свесна ни писанија са спољашње стране њене хаљине: Те сновидне ноћи умотане у плашт од снежних пахуља које су падале успаваним adagio темпом, попут падобранаца у виду речи који се њишући приземљују у инвазији на вас, Анабела је ушушкана у своме кревету, галопирала непрегледном пољаном снова, где је трава зеленија, где је шећер слађи, где виолински кључ боље клизи у подмазаној нотној брави, где придеви лепше звуче, где цвеће мирише као есенције париских парфема, речју, где је све окупано неодољивим компаративом. Свесни бродић се отиснуо на пучину несвесног. Око врата јој је почивала амајлија од аметиста у облику кључа, за неку претпостављену

кључаоницу кроз коју покушавамо да завиримо широм склопљених очију. На ноћном сточићу је горела свећа, углављена у свећњак од црног афричког абоноса, којег су некад красили млечно бели цветови, а сад, на другом континенту он сам краси литерарни ентеријер једног романа, у облику ушате жене која ослушкује уводне акорде Рахмањиновог концерта бр.2 у ц молу, који се стидљиво назире однекуд упакован у пуцкетави целофан старог грамофона. Док је на зиду осенчена силуета пламена изводила заводљиву пируету, мачка снежно беле боје са меденим шарама је једним потезом шапе срушила са ноћног сточића клупко, које се почело одмотавати са упитним исходом, попут реке која тече кроз неку незнанију испреплетену суновратима и узношењима. Откотрљало се низ степенице, уз тријумфалну каденцу, у непознатом правцу. Да сте могли да баците поглед на огледало, у том одсечном staccato тренутку, видели бисте да на мачијој огрлици пише Андајира. Разговор је текао још неко време у истом маниру, али нема потребе замарати радозналог читаоца опширношћу. Идемо даље. Све ово је нашој јунакињи постајало исувише засићено мистеријом, али будући да је осећала да јој неки несвесно наметнути темпо, неки сомнабулни momentum не дозвољава да шири причу јер је била у неразумљивом, инертном цајтноту, чинило се да су ови догађаји режирани, дириговани нечијом невидљивом руком, а литерарни метроном убрзава откуцаје. Неко је обрнуо клепсидру наопачке, па пешчани водопад гомила зрнца, стога пређе на ствар: -Шта ја тражим овде? -Клупко. -Какво клупко? Уместо одговора, сасуо јој је у лице још једну енигматичну хрпу речи: -Када снежна лавина узме маха, она се непрекидно увећава купећи снег уз пут и постаје све снажнија, руши све пред собом крчећи пут, али исто тако као дивљач оставља траг за собом попут нити у неком везу која је посебне боје и тиме одређује дезен односно ток збивања и догађаје кроз које прође, нит водиља коју треба размрсити, а којом се баве Клото, Лахеза и Атропа, путоказ за излаз из лавиринта. Анабела није могла више да слуша овакве тајновите играрије, луцидне, али осликане sfumato техником, увлачећи је у успављујући штимунг. - Да не дангубимо. Којим путем? - Видиш ли ону мачку? - човек упери прстом у правцу мачке која је управо залазила иза угла брзим грациозним корачићима, такорећи allegro gracioso. Анабела је истог момента кренула хитрим корацима за том мачком, која је умела најсуптилније да преде и мјауче међу свим мачијим хоровима, боје најчистијег снега шараног топљеном карамелом, тиграсто ишараним репом у нијансама меда и млека, која је око врата носила кључ од Мурано стакла. Потрчавши, истовремено су почела звонити сва градска звона. Док је Анабела напуштала campo истовремено на другом крају, мимоилазећи се, у контра смеру се промаљала црна гондола A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

у свечаном voga alla veneta стилу са препознатљивим лименим прочељем, возећи три даме, свака носећи по један предмет: вретено, глобус и маказе. Са дистанце чинило се као да се креће на покретној траци будући да се канал не види из тог угла. Анабела је трагала. Имала је на уму клупко као светионик, не знајући ни што ни зашто. Крстарила је у crescendo стилу калдрмама на води које памте раскошну славу и бескрајна поглавља богате историје, прегрштом љупких мостова који наткриљују водене артерије красећи непоновљиве питорескне кулисе овог града који Анабела назива бајком на води. Овај град она доживљава као острво, намерно пренебрегавајући чињеницу да је средином деветнаестог столећа он пругом преиначен у половину острва. То је ради неке њене унутрашње естетике којој потчињава чак и општепризнату стварност. Губила се неким књижевним пространством које се не може ухватити ни за главу ни за реп. У једном моменту осети шушкање хартије у џепу па изненађено извади парче папира, искидано изгледа из дневника, на којем су краснописом стајали исписани следећи редови: Будим се у свом кревету под утиском сна који ми је заситио изгладнелу ноћ. Не могу да се отмем маштарском утиску дубоко урезаном на

пергаменту сновидне ноћи. Устајем и закорачујем према прозору некако предосећајући да ме тамо очекује изненађујући призор насупрот уобичајеној суморној слици која је полагала право непроменљивог предела који негује коров монотоније попут какве племените биљке у саксији. Напредујући ка прозору обузима ме спознаја, као у сну када сте свесни неке чињенице иако немате никакве информације о томе, да се заправо налазим на piano nobile и како ми се не причињава звук таласа који запљускују ово здање. Разгрћем са прозора драперије које играју улогу позоришних завеса, дижући се, отварају пред мојим очима сцену која ми одузима дах. Фантастична панорама Канала Гранде виђена баснословним каледиоскопом, том сновиђајном оптиком... Наставила је своју маршруту инспиративним лавиринтом узаних улица, дивећи се пинакотеци велелепних фасада које су искусно стварале романескну атмосферу. Куриозитет у вези са Анабелиним интересовањима је опседнутост градом на води који је својојм величанственошћу пробудио у њој неутаживу литерарну инсомнију, одликујући се фетишним аспирацијама књишког мољца који пасионирано гута најразноврснију литературу у виду енциклопедија, лексикона, речника, историјских књига, биографија, аутобиографија, хагиографија, путописа, водича, часописа, монографија, дневника, писама, преписки, записа, преписа, белешки, нотеса, бележница, копија, мемоара, анала, летописа, хроника, исповести, повести, препричавања, дијалога, дискурса, беседа, монолога, орација, коментара, анегдота, митова, легенди, предања, рукописа, фрагмената, атласа, карти, мапа, прича, приповетки, новела, романа, најразноврснијих белетристичких творевина, епова, поема, песмарица, збирки, канцонијера, шансонијера, пародија, комедија, трагедија, записа, брошура, манифеста, прогласа, памфлета, пастиша, фалсификата, имитација, пасквила, кодекса, законика, протокола, записника, сведочења, зборника, студија, есеја, полемика, трактата, библиографија, журнала, чланака, разних новинских записа, компилација, свитака, сановника, граматика, уџбеника, упутстава, рецепата, бревијара, албума, кајданки, либрета, листа, пописа, родослова, колажа, споменара, календара, земљописа, сваштара, пословица, изрека, бајки...и тако даље у недоглед, а наткровљено, више или мање, заједничком тематиком шармантне јадранске даме. Иначе, ренесансно свестране ерудиције, дубоко самовољна, аутодидактички темперована, Анабела је пунила своју библиофилску главу пробраним информацијама осећајући поражавајући анахронизам са временом у којем обитава. Анахорет сузног осмеха. Као што смо, чини ми се, већ установили, Анабела идеализује сваку честицу која јој приђе на дохват, боље рећи, пушкомет имагинације. Налик хартији што упија мастило, тако се њена подсвест натапала фактографским, естетским, топографским, сањарским и другим нитима ткајући мисаони палимсест где се преплићу трагови разноликих рукописа на истом месту чинећи илузију лавиринта у коме је сваки читалац понаособ загубљен и тражи нит клупка за коју ће се ухватити, тако да је Анабела где год би упутила поглед осећала понеку несвесну фусноту која би заискрила у њој. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Ума оштрог као Краљев Гамбит, душе кариране есенцијама племенитих врлина осликавао се chiaroscuro техником карактер девојке која рађа ову дескрипцију. Е, сад. Дискутабилна је уопште та ствар са читањем, са обзиром да је Александријска библиотека, највећа библиотека античког света, бивала уништена три пута, од стране три различита царства. Увиђамо да постоји опасност од ретероманије стога убрзавамо корак. После исцрпљујуће потраге коју не треба посматрати у временској равни јер је то у овом случају релативно, Анабела се коначно зауставља пред једном кућом, улази унутра и безуспешно покушава отворити врата. Вири кроз кључаоницу и види девојку склопљњних капака ушушкану у кревету. Из собе је допирао звук Рахмањиновог коцерта бр. 2 у ц молу као у целофан умотаног у пуцкетање старе плоче. Напушта кућу, те под својим грацилним ногама оставља још одређен број улица и мостова, пролази кроз једну малу calle , где доле све беше прекривено искиданим књишким листовима, то јој паде тешко као да босонога гази ужарена слова, затим недалеко на једном мосту угледа сумњиву персону како кида листове из књиге и баца у канал. Те две сцене јој дођоше као два књигољубива шамара.

На крају избија на велики трг. Успут јој један човек на препад пружа тацну на којој је угравирано carpe noctem, ословивши је: -Изволите, мадам. Узима са тацне хедонистичку посластицу која носи име чувеног сликарског мајстора из Урбина који беше познат по својим Мадонама. Гризе га. Усијава се од лецедерског сладострашћа, опажа поменуту мачку са заденутим ветроказом за репом, и будући да нема времена да лизне прст, креће за њом преко некадашњег тока канала Batario према чувеним стубовима са намером да прође између њих да види је ли чисте душе, да сазна хоће ли заспати или ће се пробудити. Истовремено је надлеће јато голубова на висини од неколико дебелих књига. Осећа да јој је уравнотежено заискрио септет чакри. Небо је облачно модре боје. Цела сцена се одиграва slow motion...да сте могли да јој завирите кришом под хаљину, остављајући на часак морал по страни, видели би сте на рубовима натпис: Лепота је у оку посматрача ...и управо у том моменту примећујем да моје Parker Sonnet перо пресушује, па речи постају све блеђе, а свећа се уфитиљила, догорева и капље на хартију...Надам се да ће остати још толико мастила д

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Slobodan Anić

Преображење Предмет свих тајних разговора, мисли, дневних сањарења и ноћних мора нас дечака пубертетлија из Горње мале, била је Лепосава, наша комшиница и углавном вршњакиња, од мене годину старија, а од мог другара Миће две године млађа, бивша свакодневна другарица у игри док смо били још само деца и док у игри нисмо почели да се одвајамо на мушке и женске. Не знам како се то догодило и ко је први почео да се одваја, дечаци или девојчице, само сам одједном приметио да нисмо више онако блиски као некада док смо се играли жмурке, пиљака и других игара које нису ни женске ни мушке. Изгледа, ипак, да смо ми дечаци први почели да се играмо неких ратничких игара које се девојчицама нису допадале, а оне су, опет, почеле да се играју неким крпицама, луткицама и тако неким стварчицама које нама нису изгледале ни мало опасне, па према томе ни занимљиве. Али, када су, улепшавајући тако своје луткице, временом почеле и саме да се улепшавају, ми стадосмо да их из прикрајка радознало, а кобајаги равнодушно посматрамо. Прво приметисмо да су им сукњице кратке, иако су раније често ишле и без њих, а ми томе нисмо придавали никакав значај. Вребали смо тренутак када ће се сагнути, или завртети око себе, скочити, када ће дунути ветар, па да им се сукњице подигну и да им видимо гаћице. После смо причали о томе која какве гаћице има. Нешто касније запазисмо да им се блузице, мајице, хаљинице, на грудима надимају. Наравно, знали смо шта је то, али смо тада већ одавно престали да се са њима дружимо онако као некада. Само једном сам осетио те израслине на себи, када сам девојчицама, док су се на пољани играле „између две ватре“, узео лопту, а Лепосава ме појурила, стигла и, отимајући ми лопту, прислонила се грудима на моја леђа. Осетивши њене полулопте на себи, заборавио сам на лопту око које смо се отимали, тако да ју је врло лако истргла из мојих руку и враћала се другарицама, док сам ја као ошамућен стојао и гледао за њом, још увек осећајући како ме њене округлине пеку на леђима. Целе наредне ноћи нисам могао да спавам непрестано призивајући у сећање тренутак када се наслонила на мене. Много раније, још док смо се играли жмурке, пиљака и школице, и док смо правили колаче и бомбе од блата, сва деца су знала да је Лепосава најлепша од девојчица. Тај суд нисмо донели сами већ смо то чули од наших старијих - ми о лепоти уопште нисмо ни размишљали. Знали смо да је Цаца најбржа, бржа од многих дечака, и да највише може да скочи, да Деса уме најлепше да нашара багремов лист зубима, да Боба најбоље игра пиљака и прича најстрашније приче, да Дујка уме најбоље да се сакрије кад играмо жмурке - то смо сами закључили - али, Лепосава је била најлепша јер смо то чули од маме и тате, бабе и деде, и, наравно, нимало нисмо у то сумњали. Као и старији и ми смо се дивили њеној мекој густој кестењастој коси и дебелим кикама, које су се саме A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

расплитале увијајући се у спиралу, њеним дубоким тамним очима, које су упијале туђе погледе као свемирске црне рупе, и пуним, рујним уснама, које су се тако топло смешиле откривајући низ ситних белих зуба - као кад после више тмурних магловитих јесењих дана изненада просија сунце. Али тек много, много касније, отприлике у време кад смо се отимали око лопте, почела је та њена лепота да делује и на чула и осећања нас дечака, изазивајући у нама лаку опијеност и испуњавајући наша маштања и снове и наше прве скривене дечачке разговоре. Сада знам, иако тада нисам томе придавао неки велики значај, да је Лепосава била највољеније дете у Горњој мали. Све нас волели су наши родитељи и због тога нас, с времена на време, мазили или тукли, како кад, али Лепосау су волели свачији родитељи. Моја мајка, кројачица, од остатака разних крпа правила је машнице мојој сестри и Лепосави другим девојчицама из комшилука само ако је посебно замоле. Мој отац ју је увек раздрагано дочекивао када би долазила код нас, шалио се с њом и диркао је, везивао јој руке у чвор, а она се радосно циликала подврискујући и грцајући од милине. Моја сестра је увек то са завишћу посматрала са стране, иако ни она није могла да се пожали да јој недостаје очева пажња. Кад би Лепосава била код нас, а

отац био беспослен, обавезно се изводила церемонија - отац је једном руком узимао сестру за руку, другом Лепосаву, док је мени наређивао да будем на кецу, па бисмо играли на мелодију песме: „Лепо, Лепо, Лепосава, лепо си се опасала и у коло ухватила до Милана Гружанина“. Мој отац није Гружанин, али јесте Милан, па је мени увек било непријатно док је он то певао, иако не бих знао да објасним порекло те своје нелагодности. Лепосава је била прва од девојчица која је престала да се дружи са нама дечацима. (Или смо ми можда почели њу да избегавамо?) Остале девојчице су нас такође напустиле, али ми се ипак чини да нису биле тако недодирљиве - Боби смо међу листове књига које је читала стављали коприву, користили смо сваку згодну прилику да Цаци подметнемо ногу или да Дујки сакријемо неку њену ствар, али Лепосаву нисмо дирали. Чинило се као да је избегавамо, међутим, потајно смо је сви помно посматрали и силно жудели за њеним друштвом. Док смо чували стоку крај Коњске, по косидби отаве, још пре заранака смо прекидали игре клиса или попића да бисмо потерали стадо узводно, ка великој ћуприји, јер је она тамо чувала. Тек кад би њено стадо подигло облак прашине на путу и ми бисмо кретали за њом. Некако постепено и неприметно прођоше нам дани детињства, али мени се чини да смо ми до тог сазнања дошли прилично нагло и изненада. Мене је то сазнање снашло када се Добрица, Лепосавин брат од стрица женио. Она је већ изашла из основне школе и по тадашњем сеоском обичају већ постала права велика девојка, удавача. Иако је била одличан ђак, њени је нису дали у средњу школу, јер, по мишљењу њеног деда Живадина, врло наочитог и бркатог старца, који је, откако памтим, носио кукљасти штап и сат на ланцу у џепу прслука - све школовне женске су курве, а његова унука је домаћинска кћи, па таква треба и да остане. Дођосмо, дакле, ми дечаци на свадбу, наоружани прангијама и чавуранима , „оружјем“ којем је једина сврха била да пуца и да прави буку, евентуално да поплаши старије жене („Ју, куку мен!'Шта је сад то?“). Мој најбољи друг, Мића, који је тада већ био ђак трећег рзреда средње школе, није се више занимао за наше „наоружање“, па сам ја, стидећи се од њега, јер он је за мене био узор, сакрио свој чавуран у копу шаше и намерно заборавио на њега јер сам и ја одлучио да ме то више не интресује, па се придружио Мићи у шетњи око кола и загледању девојчића. Знао сам да и он, ко и ја, чезне да својим очима пружи ужитак гледајући Лепосаву, али се она још увек није појављивала. У међувремену смо шетали са мојом школском другарицом Горданом која нам се сама придружила јер јој се Мића допадао и увек га је по мени поздрављала. Разговарајући тако са Гоцом, одједном и истовремено Мића и ја спазисмо у колу Лепосаву, удешену и намештену, искићену дукатима и њеним дивним кикама, које су јој допирале до врхова њених зашиљених сисића и за нас биле вредније од ниске дуката коју су јој натакарили око врта. „Девојка за удају“, помилисмо Мића и ја у исти мах, и узалуд је Гоца покушавала да са нама настави започети рзговор, ми смо били опчињени поскакивањем Лепиних дојкица испод танке блузице, а звека дуката била је само споредна пратња те замамне игре. Тада A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

одједном схватих да више нисам дете, јер, ако је Лепа девојка за удају, па и ја сам момак, мајку му! Прошла је зима и дошло лето. Ја сам завршио основну школу. На коњским тркама у Луњевцу Гоца је најзад збарила Мићу, а њена најбоља дугарица Љиља, девојче које до тада скоро да нисам ни примећивао иако је ишла у исти разред са Гоцом и са мном, збарила је - мене. Током лета сазнасмо да се Рајко састаје са Цацом, Живан са Дујком, Драган са Десом. Гимназијалка Боба је и даље пиљила у књиге кроз дебела стакла својих наочара, а Лепосава није имала момка. Виђао сам је често и сусретао на путу до чаира, градине или винограда, али сам приметио да ме избегава са свим другим момчићима се опходила колико-толико присније него са мном. Када бисмо се срели на неком усамљеном месту, увек ми се чинила некако збуњена и уплашена, као затечена у крађи. Крајем лета сам напустио родно Церје и отишао у Паланку, где сам, по мишљењу мојих Церјана, заузимао врло висок положај - био сам ђак учитељске школе. Сваке суботе сам долазио кући и састајао се са Љиљом, а онда напрасно сазнам да се удала за Лацу, главног швалера из Милошевића краја, који је од ње старији седам-осам година. Нек јој је срећно. Лепосава још није имала момка. У Паланци сам упознао Сибину, девојку која ми је

у почетку изгледала врло слична Лепосави, па сам је позвао да иде са мном у биоскоп. Имала је очи срне, али јој коса није била сплетена у кике као Лепина, већ пуштена низ леђа. Кукови јој беху нешто преопширни, али сам намерно избегавао да на то обраћам пажњу. Једне мразовите вечери добро сам загрејао своју подстанарску собицу и сплео јој косу у кике. После сам их расплитао. Бејах прилично збуњен и невешт, али је зато Сибина, исто тако млада, али више стара него ја, знала све што треба. Другу рунду сам већ ја водио и намерно је одгађао јер сам хтео да се натенане наслађујем оним што је на њој било најлепше - њеним малим, топлим и као кадифа нежним сисицама. Мазио сам их као тек излегле пилиће, док је она горела као усијана пећ. После сам је испратио на станицу, а сутрадан сазнам да је побегла за возача аутобуса који је возио на линији за њено село. Оста и даље Лепосава да ми не да мира пред спавање ни санка пред зору. За време зимског распуста приређивали смо игранке у Дому културе у Церју. Изненадило ме кад сам приметио да ме Лепа уопште не избегава, и не само то - могу се похвалити да је мени поклонила највише пажње и да сам од свих момака ја највише времена провео с њом. Причали смо о свему и свачему, али ја њене приче скоро да уопште нисам слушао јер бејах обузет гледањем њених дубоких очију из којих нисам могао да се искобељам све до ујутру, и њених пуних сочних усана и белих зуба. Тада сам себи дозволио слободу да јој кажем да ћу јој одгристи леви зуб ако не буде добра, а она је увек била добра, и тај леви зуб, који се нимало није разликовао од десног и свих осталих, имао је само улогу посредника између нас и нашег наговештеног будућег поуљупца. Она се на то раздрагано смејала (да ли раздрагано?, питах се), а тај њен леви зуб постајао ми је све примамљивији. Нсумњиво да је Лепа била најлпша девојка Церју, ако не и у околини. „Девојка ки тресак“, како говораху Церјани, имала је само једну ману - није имала момка. Она беше једна од три девојке у Церју које нису имале „свог дечка“ - једна је била глува, друга је била широка као буре и дозлабога лења, а Лепа је била - лепа. Додуше, говоркало се да се састаје са ожењеним људима, али сам ја знао да су то пуке измишљотине намењене просцима из околних села - церјански момци се нису усуђивали да је просе у страху да их не одбије, али је ни други нису смели добити. Ја бејах у то време врло склон томе да је одмах запросим, али знао сам да ми моји не би то дозволили због школе, а ни она ни ја још нисмо били пунолетни. Виђали смо се и даље сваке недеље, стојали заједно, разговарали. Тих дана сам ишао занесен као месечар јер сам све више бивао убеђен да ме воли. Дође, најзад, летњи распуст. Виђали смо се и даље само случајно, на игранкама и пробама за приредбу коју смо спремали, на путу до чаира или градине, разговарали, али се још увек нисам усуђивао да јој закажем састанак. Прођоше жетва и вршидба, трла се конопља и дошло време бостана и прела. Мића који је завршио пољопривредну школу и већ се припремао за војску, и ја, били смо и даље најбољи другови. Још увек му је Гоца била девојка, али ја сам знао да он и сада потајно чезне за Лепом. А ко је не би волео онако заносну, вижљасту а облу, љуљоходну и вртоглаву. Ишли смо нас двојица на прела и по Церју и у суседна села. Обично смо прво ишли A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

на удаљенија прела, а за крај смо остављали Лепино и Гоцино прело. Када би се старији покупили на спавање, а забринуте мајке припретиле ћеркама да се не задржвају дуго „јер ујутру рано морамо да чупамо пасуљ“, ми бисмо се искрадали у мрак. Лепа се увек одвајала са мном. По селу су почеле да круже приче, а на прелима да нас спевају: „'Од' овамо, лепи Дане, овде ти је дивна Лепа.“ Ми смо још увек само шетали по месечини, разговарали и држали се за руке. Ништа се више нисам усуђивао да предузмем јер ми је и то било довољно за блаженство. Једне вечери, или јутра - било је већ прилично рано и звезде се проредиле улазећи у авлију приметио сам на месечини неку сподобу само у гаћама како стоји насред авлије. - А 'ди си ти? - упита ме отац. - Био сам на прелу одговорих. - Па зар до ово добо траје прело? Осетих у његовом гласу неку стрепњу и нелагодност. - После сам био са Мићом, причали смо слагах. - Немо' то више да ти се понавља, да ја целу ноћ мислим 'ди си ти и да л' ти се нешто десило! - Ма, бре, шта ти је!? Нисам ја више мали. - Ја сам ти рек'о! Од сад да будеш кући до једанај'с сати јер после тога закључавам капију!

Нисам ништа одговорио, само сам се попишао уз орах и отишао да легнем. Увече сам опет, после прела, био са Лепом. Грејала је месечина, ми смо шетали сокацима, држали се за руке и причали. Узгред сам јој испричао и како ме је отац синоћ дочекао. Она као да се уозбиљила, забринула. Затим је почела јаче да ми стиска руку, а касније осетих и њене груди на својој надлактици. Покушавао сам да то не примећујем, али сам већ искидано дисао. Кад дођосмо у сенку једне липе, одвуче ме уз тарабу, и, на моје велико изненађење, чврсто загрли. Пекле су ме њене дојке на прсима, а њена коса ми лахорала образ. Узе моју главу међу дланове, а час касније осетих њене усне на својима и пијанство ме обузе. Колико је то трајало не знам - мени се учинило као вечност, а ипак ми је било кратко. - Сутра у подне дођи у моју колибу! - брзо прошапта и отрча пречицом кући. Колибе у Церју су тада биле у чаирима, шљивицима или виноградима. Лепина колиба у Дреновцу беше у шљивику који је био и чаир , а поред винограда пружала се ограда од бодљикаве жице да стока не пролази. Колиба је, као и друге, имала оџаклију где се ложила ватра и остављале разне алатке, и собичак са лежајем од дасака преко којих се постављала сламарица. Није било потребе да се бојим доласка у Лепину колибу, нити да се кријем, јер је њихов бунар код колибе снабдевао водом све оне који би се неким послом затекли у Дреновцу. Требало је само да понесем крчаг као да сам дошао по воду. Кад сам наишао , Лепа је седела на клупи испред колибе и читала неку књигу. Касније сам видео да су то песме Десанке Максимовић. Зачудио сам се да она то чита и изненадило ме да је тако мало познајем, иако смо заједно одрасли. Наиђох поред ње, а она не дизаше главу. - Здраво, Лепа! - рекох тихо. - Здраво! - одговори и настави да чита. Захватио сам воду и сипао у крчаг. Она је и даље читала. Узео сам крчаг и пошао назад, а она није дизала главу. Наишао сам поред ње и стао, учинило ми се као да је мало затрептала, али главу није подигла. Беше ми нелагодно, да ли ме завитлава, у грлу ми се нешто скупи, а од надолазећег беса скоро да ми пођоше сузе. У два корака бејах крај ње, подигох крчаг и почех да изливам воду на њену главу и леђа. Цикнула је, скочила, и утрчала у колибу. Бацио сам крчаг у траву поред прага, не марећи да ли ће се разбити, и утрчао за њом. Стојала је одмах поред врата и зграбила ме чим сам ушао. Уплела се око мене као бршљан, помамно смо се љубили, одмах ту поред врата, прислоњени уза зид, заборављајући на све око себе. Да ли јој је блуза већ била откопчана, или сам је ја раскопчао, или се раскопчала сама, не знам, али јој једре дојке са крупним, ушиљеним брадавицама одједном покуљаше ка мојим рукама, уснама, зубима. Слатко је јечала, забачне главе, затворених очију, а онда нас из слатке опијености трже и укочи шкрипа вретена на бунару. На нашу срећу, то беше глува Мица и ми одахнусмо са олакшањем, насмејавши се весело. Те вечери нисмо ишли на прело. Отерали смо стоку кући, вечерали, па се поново искрали и вратили у колибу. Месец је пекао као никад дотле. Њене крупне брадавице нису могле да стану у моја уста. Премирали смо и губили једно у другом, она је слатко јечала и A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

стењала, стискала ме коленима и и стегнима да ми је понестајало даха. Зора је лагано брисала звезде, а ми смо лежали једно поред другог исцрпених страсти, а испуњени нежношћу. Њеном издуженом, витком а пуном телу, дивили смо се Месец и ја, нимало љубоморни један на другог, чак му бејах захвалан што ми осветљава тако величанствен призор. Њена расплетена и замршена коса миловала је моје усне док сам јој шапутао да сам у Паланци само на њу мислио, да сам само њу одувек волео и да не могу да замислим да бих могао волети неку другу. Узећемо се кад год она то жели, ако хоће и одмах, шта ће ми школа без ње. Она се помаче и загњури своју главу између мог врата и рамена, чвршће се привијајући уз мене. Мрсио сам јој косу и нежно љубио врат све док не приметих да она - плаче. - Лепа, шта ти је? Нежно јој одмакох главу и погледах у очи из којих су капале сузе. Грцала је. - Шта ти је? - нежно је и забринуто продрмах. - Знаш ли ко ме је први повалио на овом истом месту, пре четири године, уочи Преображења? Глас јој беше напукао и оштар као тестера. Запрепаштено сам је гледао, скамењен и укочен. Забога, пре четири године још је била дете, прође ми кроз главу. - Твој Милан! - хрипнула је, скочила и истрчала у ноћ, онако гола, ридајући.

Враћао сам се кући, прво скрхан и утучен, а затим бесан, стиснутих песница, решен да се тучем са оним ко ме буде дочекао у гаћама насред авлије. Дуго је времена требало да приметим да су ми образи мокри и слани и да ми рамена брекћу. Плакао сам, не знајући то. У авлији ме нико није чекао. Прескочио сам капију и замро на сену, на тавану штале. Сутрадан, на Преображење, био је вашар у Коларима. Док ми је тата-Милан давао паре за провод, гледао сам га као звер, али ипак опрезно, да он то не примети. Да ли је потребно да кажем да сам после тога избегавао сваки сусрет са Лепом, а и она са мном. На срећу, убрзо је почела школска година и ја сам отишао у Паланку. Школа и корзо су били препуни лепих девојака, али сам ја пролазио поред њих као овце поред бурјана јер ми Лепа није излазила из главе. Једне ноћи се у мени родио песник: после вишесатних настојања да заспим, устао сам и написао песму коју ћу јој сутра послати поштом. У акростиху су биле речи: ИПАК ТЕ ВОЛИМ! Следећи пут сам је видео једне недеље у новембру. Седела је у фијакеру, сва у белом, а поред ње наочит, зрео младић. Удала се у Михајловац, у једну од најбогатијих кућа. Кажу да је срећна.

NARUČENO SAMOUBISTVO Već je bio sumrak kada je zastao kraj niske ograde Ljubininog dvorišta. Iako je sa reke pirkao hladan povetarac, ona je bila samo u šorcu i majici, umivala se na česmi ispred kuće. Strahinja je stajao i posmatrao njenu kratku, tesnu majicu i duge, vitke, lepo zaobljene noge. To je zaista bio divan pizor i on požele da se ona umiva što duže, sat ili dva, bar dok se skroz ne smrkne, da bi on što duže napajao oči tom lepotom. Ali, Ljubina se uspravi, mahnu glavom i zabaci svoju dugu bujnu kosu, tako da Strahinja više nije mogao ostati neprimećen. - Ljupka! - pozva je on. Ona se okrenu i pogleda ga. Hladna, nepristupčna. - O, haj! - pozdravi ga suzdržano. - Dođi bliže da te pitam nešto! Pažljivo je osluškivo svoj glas i bio zadovoljan njegovom čvrstinom. Ona priđe. Gledala ga je hladno i nezainteresovano. Strahinja poćuta, pokušavajući da pronikne pogledom kroz te divne plave oči, sada tako hladne, da je makar malo poremeti, izbaci iz ravnoteže, ali nije išlo, ostala je mirna i pribrana. I hladna. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

I Strahinja postade hladan. Iako je znao da nastavak razgovora u ovakvoj atmosferi ne može dovesti do ishoda koji je on želeo, sada nije mogao odustati. Ipak, pokušao je blagim tonom. - Ljupka, šta sam ti skrivio? Na nju nije imao uticaja ni ton, ni samo njegovo pitanje. Odgovor je znao unapred. - Nisi ništa - odgovori ona. - Pa zašto me, onda, izbegavaš? Pitanje je bilo postavljeno prebrzo, nestrpljivo, ali, svejedno, odgovor bi bio isti. - Ne izbegavam te - reče Ljubina mirno, ravnodušno, kao da pričaju o vremenu. - Pa zašto te, onda, tako retko viđam? Češće viđam tvoje kučiće nego tebe. Ona ćuti. - Nekad, dok si me spopadala, nisam mogao da ostanem živ od tebe, a sada... - glas mu postade slab - sada ne mogu da živim bez tebe - izusti Strahinja i pokaja se, ali, bilo je kasno. Ljubina je bila mirna ko stena. - Pa to ti bar nije problem! Ako ne možeš da živiš, eno ti most pa skoči u reku! Ona će te sigurno prihvtiti, nikoga do sada nije odbila. Strahinja ju je zapanjeno gledao. Najgore od svega je bilo to što ni u njenom glasu, ni u njenom pogledu nije mogla da se nasluti ni trunčica zlobe, sve je to bilo izrečeno mirno, dobrodušno čak. - Vaša želja je za mene zapovest, kraljice - reče

Strhinja i teatralno se nakloni. Okrete se i pođe ka reci. Hodao je žustro i brzo i kada je stigao na most bio je sav okupan znojem. Pređe preko mosta i sede na panj na suprotnoj obali sa koga je, inače, vrlo često posmatrao Ljubinu kada je veslala uzvodno idući da proveri postavljene strukove i mreže. "Ček da zapalim jednu cigaretu", pomisli on. "Svako ima pravo na poslednju želju". Mirno je pušio, ne razmišljajući uopšte o onome što ga čeka. Navikao je poslednjih godina da Ljubini ispunjava sve želje, čak i one neizgovorene. Zašto, onda, ne bi i ovu? Pogotovo što više nije imao razloga da živi. Ona ga ne voli, to je očigledno. Ispušio je cigaretu i došao na most. Uhvatio se za ogradu i pogledao u reku koja je tekla mirno i ravnodušno, široka i trapava. Brr, strese se Strahinja pri pomisli kako je mokra, verovatno i hladna. Pažljivo se pope na ogradu mosta i pogleda dole. - Visoko, jebo te! - uplašeno reče sam sebi i strovali se nazad na most. "Šta ona misli? Zna da me od visine hvata vrtoglavica, zna da se bojim vode, a ovamo hoće da skačem sa mosta! Malo sutra! Ja to živ ne smem da uradim!" Vrati se do panja, sede i opet zapali cigaretu. Najednom mu sinu. "Živ ne smem da skočim, ali, kad budem mrtav onda mogu, šta može da mi fali!" Oduševio se ovom idejom. Hitnu kažiprstom nedopušenu cigaretu u reku i požuri kući po pištolj. *** Ljubina je stajala u dvorištu i, zapanjena sopstvenim rečima, zabrinuto posmatrala Strahinju koji je žurno hitao ka reci. "Vaša želja je za mene zapovest, kraljice", odjekivalo joj je u ušima. Iako je to bilo rečeno u šaljivo-ironičnom tonu, pa još uz teatralni naklon srednjovekovnih vitezova, Ljubina je znala da to uopšte ne mora da bude šala. Nikada nije bila sigurna kada se šali, a kada je ozbiljan. "Šta ako zaista skoči, blesavko jedan?" - mislila je Ljubina. "Kakav je brljiv, to će i da uradi!" Ušla je u kuću. Mama i tata su gledali televiziju, a iz kuhinje je nešto lepo mirisalo, sigurno mama peče krompire u rerni. Pokušala je da gleda televiziju. Na programu je bio film, neka srednjovekovna melodrama. "Vaša želja je za mene zapovest, kraljice srca moga!" - govorio je glavni junak svojoj izabranici, klečeći pred njom i obasipajući joj rukavicu poljupcima. "Oh, vi ste tako plemeniti, viteže" - rekla je ledi podižući ga iz klečećeg položaja, i, umesto rukavice, ponudi mu nešto mnogo sočnije. Ljubina isprva nije posvećivala mnogo pažnje filmu, jer nije videla početak, ali kada joj do svesti dopreše reči: „Vaša želja je za mene zapovest, kraljice...“, ona sva pretrnu. Oprezno je ustala, izašla u hdonik, uzela sa vešalice maminu kućnu haljinu i žurno sišla do reke. Odvezala je čamac i iz sve snage zaveslala prema mostu.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

*** Strahinja se vratio na most čvrsto stiskajući pištolj u džepu trenerke koju je u međuvremenu obukao jer je primetio da je malo prohladno. Bio je to, u stvari, revolver, Magnum 357 sa kratkom cevi. Ni sam ne zna zašto ga je kupio jer ga nikada nije nosio sa sobom, ali, evo, ponekad može i korisno da posluži. Sa neba je sijao pun, okrugao mesec, sve je bilo preplavljeno njegovim zracima. Reka se kupala u mesečini i zadovoljno se praćakala, kao riba, od jedne obale do druge. Jedna stara melodija, Moon River (Mesečeva reka), pojavi se u Strahinjinim mislima i nikako nije mogao da je se otarasi. „E, sad ćeš i ti još da mi smetaš!“ - pomisli on, i čvrsto rešen da ubije i Mesečevu reku zajedno sa sopstvnim sobom, pope se na ogradu mosta. Prisloni hladan čelik cevi sebi na slepoočnicu, polako povuče obarač do prvog kolenca i odjednom začu šljpkanje vesala. Iznenađeno pogleda niz reku i, naravno, pri svetlosti mesečine ugleda Ljubinu. Veslala je iz petnih žila i primicala se vrlo brzo. „Došla je da vidi kako umirem, kučka!“ - pomisli Strahinja ogorčeno. - Evo ti, na! - uzviknu glasno i baci se na nju revolverom kao kamenom. Ona ispusti vesla i podiže ruke da zaštiti lice. Čamac se zaljulja i ona pade u vodu. Ljupka! jeknu Strahinja bolno.

Zaboravio je da ga ona ne voli, zaboravio je da ona pliva kao riba i da joj nikakva opasnost ne preti, zaboravio je da se on boji visine i vode i da ne zna da pliva; bez razmišljanja je skočio naglavačke u reku da spase svoju ljubljenu. Ispod mosta je bio čamac, on lupi glavom u njega i ostade bez svesti. Osvestio se brzo jer je voda bila hladna. Nešto ga je vuklo za kosu prema obali. To ga neko spasava, dosetio se. „šta li je sa Ljubinom?“ pomisli i htede da se otrgne, ali onda primeti kućnu haljinu koju je imala na sebi. „Pa to me ona vuče!“ - iznenadi se i odluči da se još malo pretvara da je bez svesti. Kad je doplivala do obale, Ljubina ga poduhvati rukama ispod pazuha i izvuče ga na suvo. Zatim skide haljinu, iscedi je pa je prebaci preko njegovih grudi, a rukave provuče ipod njegovih ramena. Srećom, bila je jaka, pa ga sa lakoćom izvuče uz strmu obalu i položi na travu. Strahinja otvori oči u trenutku kada je izvukla haljinu ispod njega. Odlučio se. Za jedno veče beše izgubio i nju i sebe, sada više nije imao šta da izgubi. - Plivaš kao riba, a izgledaš kao sirena - reče joj i obuhvati je oko struka. Ako je i pokušala da se brani, on to nije primetio. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Dnevnik beskućnika

Miloš Petronijević

25. jun 2013. Stigao u Beograd. Vele da je u njemu 3 000 beskućnika. Sada imaju još jednoga. Ona aspida sigurno je već počela samu sebe da jede; da sikće po sobama. Budala misli da ću se vratiti. E – eve joj ga! Idem prvo da napunim flašu i da bar negde ova znojna muda malo plaknem. Uzmi iz korpe kraj česme taj nedojedeni sendvič što ga je bacio neko kome je bog više neko što mu treba dao. Ne skupljaj opuške po parku. Preko dva miliona njih je u ovoj prestonici i koliko ih još kroz nju prođe. Pogledaj samo tu gužvu i šta ih se nakotilo. Od njih deset da potražiš, cigaretu će ti bar jedan od njih dati. Ako da, potraži i neki dinar, jebeš zazor i stid. Sloboda i jeste to kada te boli kurac za sve. 14:40 Teškog li naroda, jebote. Pre ćeš im izbiti dva oko iz glave nego dva dinara iz džepa. „Idi pa zaradi, pizda ti materina!“ kažu. Pa ja da sam hteo da radim ne bih ni bio ovde. Jedva isprosjačio 83 dinara. Cigarete doduše daju, imam i rezervu. Ni hrana nije problem, samo ovde pored autobuske i parka iz korpica začas skupio parčiće za skoro celu pljeskavicu i nekoliko okrajaka kobasica. Iz piljarnice maznuo krastavac, iz druge papriku. Za spavanje mi je zasad dobra i ova klupa u parku. I laptop je u redu. (Šta je kurvi unaokolo po ćoškovima, bog te tvoj.) Ostalo mi je samo da se razbaškarim, da posmatram ovaj svet unaokolo i uživam u slobodi. 21:20 26. jun 2013. Jedva zaspao… Na klupi posle trećeg-četvrtog drveta neka budala trćila je jednu drugaricu pa su joj oči ispadale. „Uf, eh, oh, uf“, dahtala je. „Pa ti me rasturi!“ I butine joj belasahu pod neonkama, uzdignute ka nebu. Probudio se, loman. Smrzao se kao pička. Moraću da obiđem širu okolinu, a negde na prizemnijem kanapu suše neko ćebe. Pije mi se kafa, a i navikao sam čim ustanem da serem. Ono jeste da je ona guja bila zajebana, ali sam uvek šoljicu kafe zaticao kraj kreveta. I kenjao sam civilizacijski. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

5:45 Bar pastu za zube da sam poneo… I tablete za glavu, ubi me golo nebo noćas. Još se adaptiram. 10:05 U supermarketu stavio u korpu pakovanja kačkavalja i šunkarice; žiletom rasekao najlon. Šetao duž nedogleda polica s poslaganim materijalima za zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba; prazne najlone i ostatak kifle spustio u korpicu kraj zida. Kasirka mi za sapun tražila 63 dinara. Imao 46. „To nije dovoljno“, rekla je, kao majski cvet se smešeći. Slegao ramenima. Izašao. 14:55 Jedna dileja preko haube rasprostrla ribarsku kabanicu; sačekao da se s kofom po vodu udalji; obezbedio pokrivku. Pred hotelom Moskva neki za ostatak čovečanstva značajan događaj, koji li moj. Kralja Milanovom prošli blindirani, sa nevidljivima koji umesto nas za naše dobro misao svoju upotrebljavaju. Možda u ovom svetu u kojem su svi Neko i Nešto uspem da postanem Niko i Ništa. 17:30 Upoznao Gorana. Ima i žalosnijih slučajeva nego što sam ja. Slepca je Bog zajebao jer mu je dao sve a on je hteo još više. Kompanjoni mu udariše kajlu pri transakcijama oko jedne

propale firme. Tada je otkrio ljubav najbližih. Žena mu je otišla kod švalera, za kojeg do tada nije ni znao da postoji. Sin i kćerka, kojima je prepisao kuće, ne htedoše ih staviti pod hipoteku. Ostao je sam sa sobom. 19:35 27. jun 2013. Trgao se malopre i iskobeljao ispod kabanice. U drugome uglu Goran je buncao rešavajući i u snu neke teške nesuglasice sa samim sobom. Seo na prag stočnog vagona i zapalio cigaretu, zagledan u beskrajna nedokučiva svetla Beograda. 3:15 U niskoj sobici s razdrndanim krevetom iz bračnih snova i dvokrilnim šifonjerom, Goranova prijateljica skuvala nam kafu. Po ispucalim zidovima blistali su posteri sa zalascima sunca i romantikom držanja za ruku iz nekog drugog sveta. Žalila se na nekog kurajbera i pokazivala tragove od kaiša na ručnim zglobovima. Bližila se pedesetim, imala je tople prostrane pitome oči i dala nam je kutiju s preostalim cigaretama. 8:35 Mahnuo Goranu rukom i seo na klupu u parku. Povremeno ustanem da isprosim koji duvan, pa ponovo sednem i gledam da li će neko u korpu preko puta baciti kakav okrajak pa da se stuštim na njega. Sada bi mi u Knjaževcu Mirjana postavila tanjir, i sve bi mi dodavala, i pričala bi, pričala, pričala. Ili bi me sa stolice preko puta zaljubljenorazneženo gledala i gugutala „Pa jesi li mi dobro, dušo?“ 10:25 Malopre, policajac tražio da se legitimišem. – Pokaži ličnu kartu. – Nemam – rekoh. – Šta radiš ovde? Ko si? – Senka od čoveka – rekoh. – Ne radim ništa. Kaza da se ne zajebavam sa policijom i pozva stanicu. Zakonski, bio sam čist. Kao bedu koja remeti uljudnu pristojnost civilizovanih, udalji me s platoa ispred hotela Bristol. 16:20 Zasad vam ga eve na. Za ubuduće ćemo videti. 17:05 28. jun 2013 Počinjem izgleda da kandišem, mirišljavi me zaobilaze. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

10:50 Javnog kupatila u Beogradu nema, pošto su i Bog i gradski oci digli ruke od beskućnika, sirotinje i Cigana. Išao na Adu da se operem, stekao 736 dinara. Lujka je stavila novčanik ispod peškira na kojem je guzicu sunčala, pa otišla u vodu da je rashladi. Novčanik s dokumentima joj je ispod brisača plavog Juga AO 138. Poješću kao gospodin toplu jagnjeću čorbu na pijaci. 17:05 – Ostavi tu štrklju, slatkišu! Pogledaj šta je meso – udarala se brineta po drusnim butinama. – Spusti to krpče – odbrusi „štrkljava“. – I obuci gaćice. Pobiće nas kiselina iz te tvoje pizdurine. – Otpale ti dabogda te tvoje kozje sisice. Šta misliš da si manekenka neka?! – ne osta joj dužna brineta… – Da uđem, mače – uvijala se plavuša nad poluspuštenim prozorom Passata. – Nije ona krmača za takvog gospodina. Pusti me da te upoznam sa znanjem u pičkici kao dukat. Ja navijao za druslu, mušterija bila sklonija krhkijim oblinama. Brineta odvrluda niz pločnike… Možda će, ako joj se posreći ili ne posreći, svratiti i u neki kafić da u alkoholu sopstvene nade razgleda. Ostalo mi je za nekoliko rakija, i ja ću. 22:30

29. jun 2013. Stavio desnu nogu na branik Opela da vežem pertlu. Izuo patiku. Dok sam masirao prste i gulio znojavu štroku između njih i iznad pete, iz restorana izašla dvojica nabildovanih, kratkoošišanih. Veliki krst na teškom zlatnom lancu o vratu jednoga od njih sijao je svedočanstvom Tvorčeve mudrosti i milosti. – Pa zar si ovde našao vaške da mi trebiš – šutnuo mi je patiku na ulicu pomazanik s lancem. – Đubre strvinarsko! Okretao sam ranac s laptopom na stranu suprotnu od njih. – Ceo ste Beograd preplavili i zagadili, majku vam rahitičnu jebem – vrhom cipele pogodio me je dok sam polazio u samu bulju onaj drugi. Podigao patiku preko koje su prešla njihova kola. Ispravio odlepljenu petu. Pogledao u nebo. Ni On ni ljudi ne mogu mi više naneti udarac koji neću istrpeti. 11:50 1. jul 2013. Pozvali me na logorsku vatru kraj Save. Imali su i votku. Bio s njima dok je nismo popili. Tanja mi sedela u krilu da se od hladne zemlje malo ugreje. Imala je meke usne u poljupcu i blagi dodir ruke. Obgrlio joj ispod suknje kolena, nisam išao dalje. Vratio se na klupu u parku; ogrnuo kabanicom. Posmatrao sopstvena sećanja, kao kurjak što se u jazbinu povlači da rane oliže. I sećanje je sadašnjost. Nad Beogradom se ne vide zvezde. 1:05 Baterija na laptopu otkazuje. Serviseri mi bezdušno traže 50 evra. Nema cenjkanja, vele, i mi moramo da živimo; takav sam bio i ja, kada sam s životom bio u drugim odnosima. Setio se Mirjane, s kojom sam proživeo 30 godina, a koja me još čeka. 18:45 3. jul 2013. Kao putnika bez karte i antisocijalnog elementa, u nedođiji ispred Lapova, izbacili me iz voza. Sjebao se kroz neko šipražje dok nisam izašao na livade. Jedan dobri čovek poveze me traktorom i pokaza na autoput. „Ovolika neobrađena zemlja pusta, a vama dupe ne da mira“, kaza. Pozdravili smo se, i sa klupe ispod oraha dugo sam gledao za njim. 8:OO Iz voza Niš – Knjaževac opet me kao propalicu istresli, ali tek u Podvisu. Preostalih 6 km pešačio i razmišljao da li će me i Mirjana izbaciti. 17:50 Zabezeknula se od neverice; oduševila. Posle je plakala. Takva je ljubav. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

19:45

23:55

4. jul 2013. Čudesan mir, toplina kreveta, i njena kosa u mojoj. Setio se njenog prvog poljupca, pod kestenom, kraj Timoka. I svih alkoholisanih noći, i još koječega. I sveta, u kojem će se srce, ako ne prepukne, skameniti. Znao sam da je u pitanju samo privremena emocija i da ću opet otići.

11. jul 2013. Uobraženo stvorenje je čovek i veruje da mu sve pripada. Kao onaj petao, što kukuriče u zoru uveren da sunce izlazi da bi čulo njegov kukuriku, tako i čovek, pun sebe, živi verujući da je vaskoliki svet tek zarad njegovog ćefa i uživanja stvoren. I nemoćan je u toj zaslepljenosti svojoj, sve i da hoće ne može da bude drugačiji. Duboko u sebi, svaki od nas nosi i svest o svome savršenstvu, nepokolebljivo uverenje o neophodnosti svoga prisustva na zemlji i svome značaju.

2:10 6. jul 2013. Zatvarao firmu, zanatlijsku. Otvorio je 2002., s namerom da postanem kapitalista i čovek. Nisam imao tu dušu. Obišao 18 šaltera. Iza stakla susretao dostojanstveno ozbiljne, koji znaju da čitaju i pišu. Svih 18 pripadnika javnih službi rekoše mi da se dugovanja moraju podmiriti. Takav je zakon. Pomislio na organizovanu zločinačku delatnost. 15:00 9. jul 2013. Prodao šta sam imao prodati, podelio s Mirjanom pare. Njoj dao više. Zbog te humanosti i pustih ideala ja sam ovako i najebao. 16:40 Lagodnost življenja je besmislena ako je samoj sebi svrha. I brige što od nje potiču. Život kojim bih živeo je otišao, ostao mi je samo ovaj. U njemu su svi putevi dobri, možda besciljni.

1:10 15. jul 2013. Na uličnoj terasi kafića u Nišu, kao platežno sposoban, naručio kafu. Dva menadžera, kanda li, preduzetnika li, poverljivo su za stolom iza mene razgovarali o ulaganju novca koji će sam sebe oploditi. Četvrtasti je spominjao 35 i 40 % i ljude koje treba podmazati, a kravatisani preporučivao nekog „stabilnog“ čoveka, „na mestu i od reči“, i uzdisao za vremenima kada se „preko noći“ od jedne pare moglo napraviti dve pa i tri. Često su se javljali na telefone, i vrata njihovih auta, kada su ustali i stupili na pločnik, otključala su se s melodijama obećavajućeg sveta. Dohvatio s tacne na njihovom stolu kocku ratluka. Pomislio na žene u Knjaževcu koje u trikotažama rade za pola kutije duvana na sat. Seo u voz za Beograd. 13:15 18. jul 2013. U Šilerovoj srušiše onoliku zgradurinu i slavodobitno stadoše na put kriminalu. Zli jezici vele da su tamo bili i neki nezgodni snimci, sa ljudima u državnoj službi, što staju na put besporetku. Deca koja rastu na ulici u prestonom gradu bave se džeparenjem i kupaju se kad padne kiša. Verovatno im gradski oci Beograda tu zgradu u Šilerovoj i ne renoviraše u Dom, opravdano strahujući da se ne organizuju i postanu još gori. 17:00 Naši najbolji sinovi – političari i tajkuni – kupili su po zemlji Srbiji sve što se kupiti moglo. Postali su lokomotiva razvoja, zatvorivši fabrike kao neperspektivnu delatnost, bacivši sitnuriji kao isplatu po koji evro u prašinu. Otvorili su i narodne kuhinje, humanitarno. Kultura je postala nevažna jer ideali nikuda ne vode. 17:55 Novac se okreće s papirima, u tome je inteligencija, vele, i onaj ko na mešalici 10 sati za 15 evra radi neće imati nikada ništa. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Moj narod se okreće kako televizija kaže pa ga i jebe kako gde ko stigne. 22:15 21. jul 2013. Pričao je o varošima srbijanskim i reče da nema nijedne gde banke nisu na najboljim lokacijama i da je to trenutno najperspektivnija proizvodna delatnost. „Tako je i sa Beogradom“, kaza. „On im je srce!“ Naum mu je bio da napravimo praćke, te da u gluvo doba poizdalje ispalimo po koji kamen na njih. Vremenom bi stvorili Organizaciju. Rekoh mu da sam ja samo društveno neprilagođen, i da sam individualista, i poželeo sam mu svaku sreću i uspeh u radu. 00:50 25. jul 2013. Posmatrao objekat skoro četiri sata, sve do ponoći, sokoleći se da ga opljačkam. Prethodno pratio vlasnika, patriotu iz 90-tih, odbornika SPS–a, direktora a potom i većinskog akcionara te firme, i još nekih, preduzetnika i demokratu, gradonačelnika DOS-a, poslanika SDS–a, pa pobornika evropskih integracija SNS-a. Promenio, valjda, osam stranaka, u Skupštini izbegava da se izjašnjava i disciplinovano glasa. Video mu i gospođu, još držeću, putujuću juvelirnicu. Svetla se nisu palila a na telefon se niko nije javljao. Uzverao se na susednu

garažu i prebacio na njihov zid. Držeći se rukama za šiljke na vrhu, već spustio noge, nameren da u dvorište skočim. Sa dve strane se začulo sviranje alki na lancu, zarežali tek kad su stigli do mene, jedva vratio muda na ogradu. Bauljao što brže ka garaži, praćen bliskim propinjanjem i iskeženim očnjacima dve džukele. Skočio na ulicu, pobegao. Ceo dan razmatrao neiskustvo i vežbao duboko disanje. Još učim zanat. 20:45 26. avgust 2013. Pre 27 dana odveli me na robiju, uhvaćen na delu pri krađi torbe na autobuskoj stanici, nisu mi verovali da sam samo vežbao, a jutros me pustili tri dana ranije, usled prenapregnutih kapaciteta. Uložio protest što pre vremena izlazim i rekao im da kao patriota hoću svoj dug državi da izmirim do kraja – mislili su da ih zajebavam i ponovo hteli da me biju. Popunjavajući mi karton, raspitivali se šta ću da radim i da li ću opet da kradem i sad kad sam video da se to ne isplati. Pomislih da im kažem da se kriminal isplati, sudeći po Skupštini Republike Srbije, i da smo prema ološu tamo prisutnom mi svi ostali lopovi ništa, ali sam oćutao. Ulica pred zatvorom imala je dva smera, mogao sam da idem levo ili desno, kako mi se ćefne. 15:20 Izgubljeno vreme se ne vraća i nema mrdanja. 23:55

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Ljubiša Jovanović

Sozercanje Anđela Namastira detinjeg i Sotonino vrelo Liturgija prva Tri su glave propale u oku A udovi raskomadani tupim Požnjevena deca pružaju ručice Od mojih se suza može reka napraviti Vratilo za obešene beše vrcavo Trčkarava sunašca migolje sluzavo Poprište telesno postojbinsko Od straha drhte stubovi mesnati Želja kulja iz dimnjaka Otpali prsti gamižu jedni preko drugih Gore vatre nečujnim Srušiće se mnoga naselja Ni danas se neće učiniti dobrim trenutkom Nastaće lopta vatrena Tu ćeš govoriti tuđim jezikom I ništa pod kapom nebeskom nećeš učiniti Govoriće i drugi I ništa neće svetije biti Grozomorni oklopi kuvaju stada Sve će se lepiti lepkom Rukavice su crvene Tih će minuta minuti mimohodom Ako se dogodi trešnjin list Ne sumnjaj u crvene rukavice I mislićeš Svi znaju čija je sestra ona Kriju kraj belih zidina U haljinama su grmovi opasani I ti i ja ćemo plakati od nemoći pred vojskom Brojaćemo nepobrojane Broj bogomolja će se uhiljadustostručiti Kad žalost moli dušu čovečiju za milost Što se kćer ne pominje A reka od tečnog kamena Obično je ovo leglo Nevidljivim kamičcima nedostaju priraslice

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Liturgija druga Smrskane i crvljive potragom danima Iznenadnim nestankom ka otvorenim vratima tuge Al’ obale ne mogu u sva sveta imena Zapisano fijukom gnusnim Sudovima slatkim, slatkokrvnim dijalektom Umočeno zvonarom kuca Što drže zaljubljene usne nadnaravnog Sitnim gavranima daruje carevo krstoljublje Čineći tepih udobnog žrtvenika Mastilom onog što će se dogoditi I jauknuće mnogo ustiju Ni zrnašca mnoga, sva pokolenja I kugla vatrena Razumeti svojevoljno Ni ti, ni bilo koje drugo biće Posebno obožavana ikona Od te ikone Čedomorstvenim kapalicama Noseći spratovi i sobe od pliša Ne zbog krvi Sahraniti poslednji grob Dogodiće se i trešnjin koren Ni u razlog tog crvenila Kao što ja mislim I čija je ljubavnica bila u poslednjim danima Greh kradljivca mnogobrojne zagonetke mrtvih Plamenom, ne zna se šta gori I molićemo se na kolenima Grliti preteče Ručicama i prstićima umnogoljuditi Tad ćeš znati da je otac milosti slab i na izdisaju To znati nećeš sve dok ne legneš Nije ovoznana vesela Nepriznato i usamljeno I peskovite plaže vreone

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Liturgija treća Svetovnog bogohulništva Marširaju korak smrtni Tuširana zadovoljstvom zverinjim Mnoštva jednosti Jarko videćeš ja Kletvom odbačenog međuprostora Liturgiju nesvesnih koji umorno Pevanja horskog noseći Maskama putnika dobronamernika Jakosti gorke, čineći tabane modrim U vreme koje dolazi Dok pustinjom bude zavijao Kupljenih i okupljenih svetovnih mnogoljuda I nastaće središte neokrnjeno Tu ćeš nevoljno govoriti Kad bude kapalo mleko sa krovova kuća sazidanih od najfinijeg Obnovljena, prisvojem i molitvama I od te iskrenosti Sedeći na najtežim tegovima U kojima će ležati mrtvi, rasporeni Ne zbog pehara Jer će smrt hodati zemljom Ako se rodi trešnjin cvet Kao što u Sunce i Mesec i Zvezde Da je napisano i izrečeno Ponoćnim liturgijama Za plaćanje majstora velikog Grmovi il’ haljine I ništa nam neće vredeti Svojski čemerno Šarenilom odela svakojakog Krenuo put zverinjeg legla da oskrnavi Posred legla u prizvuku A reka od tečnog kamena I mnoga će dečica kročiti Od tragova i utisaka močvarnih

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Liturgija poslednja Reda znanog Jecajući melodiju fugovanu ugarkom Zauvek natpisima grobnim Podsetnik Govornice Visoko Trepere Propoved sjedinjuju Trudove bolne Grkljane porodilje klane Brisačima adskim U strahu i svim nadanjima Huk prividni i plahta od vune Krepalih Nastalim okrnjenim okolišom Razumeti Materijala Iskrenim Najiskrenije ljubavne Od ovozemaljskih konkursa i nagrada Stomaci od crva koji se neće videti Crvene su sasvim Obličja umilnog Rodiće se pregršt trešanja Ne sumnjaš Budalaština, no to je privid budalaštine same Zvonjavom za pričešće Reda posebnog Il’ bašta njihova I ništa nam neće vredeti Lica garežnog Nigde uplakanog nikome Sina, i tebe i sina Činjenjem strašnim Nije onoznana, tužna I muška i ženska Čovečijih

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Marija Stajić

GLAD „Mračna je ova današnjica“, tiho je govorio svojoj de-vojci. „Sinoć sam osetio miris ugljenisanog ljudskog mesa u snu, a i tebe sam sanjao!“ Gledala je u njega pomalo uplašeno, ni posle toliko godina provedenih sa njim nije uspela da se navikne na mrak koji je nosio u sebi. „Znaš“, nastavio je da govori. „Kada si na ivici egzis-tencije, kada ti se najbolji drug predozira i umre, a par sati pre toga je pretukao skoro do smrti svog bolesnog oca zbog novca, kada ti majka stoji, sa stotinu gladnih ljudi obučenih u rite, u redu ispred narodne kuhinje, nije ni čudo što u snu osećaš miris ljudskog mesa. Sve je više prosjaka na ulicama. Ljudi sakate svoje telo da bi od imućnijih iskukali dinar-dva. Znaš onog malog, što sedi bos na trotoaru i zimi i leti, otac mu je isekao dva prsta na levoj ruci, kaže više će da zaradi sakat. Onu baku sa trećeg sprata pronašli su posle tri dana, kažu umrla od gladi. Pronašli je oni iz stana pored nje, osetili miris ucrvljalog mesa. Znam, svi ćemo umreti jednog dana, to je neminovno, ali me interesuje da li ćemo pre toga, zbog gladi pojesti svog sina jedinca ili oca na samrti. Mile je otišao u Ameriku pre dva dana… odleteo! Treba-lo bi i ti da odeš, da nastaviš školovanje. Lepa si, možda uspeš i u Holivudu, ko zna! Trebalo bi da odeš, ovde si u opasnosti. Razmišljao sam sinoć o tome kako bih te pojeo, kuvanu ili pečenu. Znaš, pre nego što se ucrvljaš. Mršava si… Plašiš se? Ne bi trebalo, bar ne još. Sonja je deblja, ali ne volim njen miris, ne sviđa mi se… mada možda kada bih dodao neki začin... I svinje jedemo, a one užasno smrde. Hajde idi… idi... Ubija me sve ovo! Glad vreba iza ćoška. Možda, kako je krenulo nećemo imati ništa da pojedemo od ljudi. Možda ćemo samo glodati kosti, kao psi, baš kao psi. Jači sam od tebe fizički, neminovno je da ću ja tebe pojesti .“ Naglo je ustao i krenuo ka vratima. Obukao je svoj crni mantil i bez reči izašao na ulicu, Anja je skočila i brzo zaključala vrata. Svakodnevno je slušala njegove priče o smrti, smrt mu je bila opsesija, ali nikada njoj nije pretio. Šta li ga je povredilo? Zapalila je cigaretu, stala pored prozora, pokušavajući da vidi na koju je stranu krenuo. Videvši odbljesak svetlosti u prozoru, okrenula se ka fo-telji i ugledala pištolj. Stresla se jer se u momentu setila njegovih reči: „Znaš, pištolj je za brzu smrt. Kada umi-rem, želim da patim. Želim da mi sve patnje i boli mog naroda, prolete kroz misli dok mi duša bude putovala u Pakao. Znaš da samoubice ne idu u Raj, ti si bar čitala Dantea!“ Setivši se tih njegovih reči, stresla se jer je shvatila kuda je krenuo. Znala je da je bilo prekasno. Kretala se po pravoj liniji u sobi, očekujući da će svakog trenutka ući u sobu. Nadala se da ipak nije otišao do reke. Prolazio je sat za satom. Sunce je već izašlo. Umorni, nenaspavani ljudi krenuli su na posao. Ulice su već bile prepune prosjaka. Ljudi su stajali u redu ispred narodne kuhinje. On se još uvek nije vratio. Oči su joj natekle od plakanja, telo je klonulo od umora, ali je i dalje stajala A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

pored prozora nadajući se da će ga ugledati na ulici. Za to vreme u centralnoj bolnici, mladi doktor je raz-govarao sa svojim osobljem. Okupili su se oko kreveta na kom je ležao mladić od tridesetak godina. Dovezli su ga noćas oko pola tri. Spasioci su na vreme izvukli nje-govo telo iz reke, na vreme kako su srećno izjavili za lo-kalnu televiziju. Pitali su se šta je tog mladog čoveka na-teralo na pomisao da sebi oduzme život. Svakodnevica je teška, nesnošljiva ponekad, ali se ljudi bore za svoje parče neba, za neki bolji život. Ubrzo je stigao i psihijatar.

Sredovečni čovek sa riđom kosom i brkovima. Tiho je zamolio kolege da se povuku jer je želeo nasamo da ostane sa mladićem. Kroz suze im je objasnio da mu je to sestrić. Pognutih glava i bez progovorene reči svi su napustili sobu. Kada je posle više od dva sata otvorio oči, prvo što je izgovorio ugledavši lice svog ujaka bilo je: „Znaš Mile nije otišao u Ameriku! Nije! Pojeo sam ga, pečenog. Smrdeo je, mnogo je smrdeo, onako kako smrde pečeni ugojeni pacovi, onako kako smrde izdajice i lažovi. I nju sam pojeo, ali ne na isti način! Ona je mršava, premr-šava, a nisam ja pas da glođem kosti!“ Ujak ga je gledao sa sažaljenjem i pozvao sestru. Mladić je nastavio svoju priču: „Za razliku od njega, ona je mirisala slatko. Voleo sam je, stvarno sam je voleo, zato je i nisam skuvao kao kokošku! Njoj sam pojeo dušu! Onako u slast, lagano, kao supu baka Vere!“ U tom trenutku u sobu su ušle Anja i medicinska se-stra. Anja je ostala kraj dovratka i gledala ga je. Videvši je, iz očiju mu je buknuo plamen, prosiktao je kroz zube, sa prepuno zlobe: „Kako ćeš dalje bez duše, kako ćeš dalje bez Mileta? Ko će te sada tešiti!“ Počeo je zlokob-no da se smeje, njegov smeh joj je zvučao kao da se sam Sotona smeje. Istrčala je na ulicu. Tada je sve shvatila. Trčala je prašnjavim ulicama, ni sama nije znala gde se uputila. Trčala je bez cilja, nije upravljala svojim telom. Osećala se kao da je bez duše ostala. Znala je da je ona kriva. Danima je sedela u tami svoje sobe, tražeći po ćoš-kovima ostatke svog života. Pokušavala je da sakupi ono malo što joj je od duše ostalo, ali nije uspevala. Gde god bi se okrenula, videla bi njegov lik i čula onaj zlokobni smeh i one reči: „Kako ćeš sada bez duše, kako ćeš sada bez Mileta!“ Po milioniti put je čitala članak iz novina, kako je lokalna policija u parku, pored reke otkrila leš mladića identifikovanog kao Mile S. Telo su pronašli prolaznici. U toku uviđaja svi su osećali nesnosan smrad koji ih je podsećao na smrad ucrvljalog mesa. Uzrok smrti još uvek nepoznat. On je svakodnevno govorio iste stvari, kako je Miletu pojeo telo, a Anji dušu. Kako su ljudi gladni, kako smo primorani da jedemo jedni druge da bi opstali. Svet je ništavan i sumoran, glad vreba iza svakog ćoška i svi smo u opasnosti. Glad sve napada.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

EROTOPOLIS

Dea Josifovski

Beograd Kao sanjar meljem sećanja, fantazije, strahove. Pišem jaka i slobodna. Stajem licem u lice nasuprot demonskim svetovima. Sveža sam, ne rasipam snagu i teram Priču napred. Ne mogu da verujem da i meni to polazi za rukom. Događaji su najfinije povezani. Ne postoji nedoumica. U poslednjoj odsanjanoj priči išla sam na venčanje, obučena neprimereno oskudno, sa-mo sa belim trakicama, koje su tek uspele da prekriju središnji deo bradavica na dojkama. Zbunjeno sam gledala u svoga izabranika, jer nisam shvatala smisao baš takve venčanice. – Zašto si me obukao u trake, pa idemo na venčanje? – upitah. On je samo rekao: – Želim da se venčam dignutog kurca! Bilo mi je smisleno i mi smo se venčali. ***

Bojim se tri stvari: kada duša treba da izađe iz tela, kada budem morala da stanem pred Boga, i kada se nad mnom bude proiznosila poslednja odluka na Dan suda. Pomišljajući o ovome, užasavam se, ustreptim. Blažena Sara

O, kako je teško započeti pisanje!Snatrim po papiru, skoro bez svesti, slova žedno ispijaju belinu, utrkujem se sa vremenom. A onda, odjednom, primetim da se priča otima, da gubim kontrolu nad njom. Namestim se kao da vozim formulu, guze čvrsto pripijem na stolicu, brzina misli se dramatično povećava, strah me je da ne izletim kroz prozor… Pišem za trpezarijskim stolom. Živim u mansardnom stanu, u kome su zidovi pod velikom kosinom i stalno nosim uboje po glavi. Pošto je sto uvučen ispod kosine, prilikom ustajanja sa stolice najčešće udarim glavom o zid. Sva sam u bolnim čvrgama. Pišem uz čašu crnog vina. Sa nervozom pišem, bez jačih emocija. I pušim, da, pušim mnogo, strasno, stalno. Priča je telo koje mora da se preznoji, da raširi sve pore, izbaci otrove i prodiše. Uspela priča opija, zavodi i stvara nesvesticu. Deo mene je obris priče. Deo ljudi koje sam upoznala i bila sa njima bliska, isto tako. U pisanju priča nema nikakve magije, to je organizam koji deluje skladno i svaki organ je na svom mestu. Homo-Geštalt! Podseća na rare biftek, krvav i mekan. Priča se guta u slast, sokovi cure po vilici, znoj praska po čelu… Da, čitala sam da su veliki pisci pisali svakodnevno, i to u gluvo vreme zore. U to demonsko, nulto vreme. A ja tada najčvršće spavam i svi pokušaji pisanja u četiri ujutro, kod mene su se završili ispijanjem kafa do povra-ćanja. Teši me Suzan Zontag da pisanje treba početi sutra, ako ne danas, i, otrovana kafom i marlborom, vratih se u krevet. Koliko je samo san privlačniji od ređanja slova po papiru. Na jedvite jade završim po neki rukopis, svakih par godina. Posle, oblizujem nakupljeni med uspeha, a us-peh je, pre svega, završiti započeto. Nakon toga, opet spavam, barem pola decenije, dok me

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

mučnina od nataloženih slika i rečenica, koje se motaju po umu, ne privede ponovo pred onaj isti stari, trpezarijski, sto. Bez bliskih bića, teško da bi se ikada pojavio moj lik, ispričan na papiru. Pišem, gotovo da bih te svoje bližnje umirila i nahranila osećanjem da i ja nešto vredno delam. Oni, ne znam baš pravi razlog, nekako veruju u mene. Prosto navijaju da ne prestanem. Oživljavaju sa svakom novom knjigom, a utonu u obamrlost onih go-dina kada mi ruka presuši. Zbog toga ću prvo pomenuti Silviju. Nezaobilazna je u mome životu. Naše poznanstvo seže duboko u prošlost, na početak studiranja književnosti. Ona je osoba koja razdvaja moje zamršene konce, i zemaljske, i nebeske. Kada postanem čardak između svetova, ona me postidi i osvesti. Napadne moj konformistički odnos prema vremenu, a juče mi je rekla: – Ako ne znaš kako da počneš priču, piši o tome kako se osećaš dok radiš, otvori se, otkoči pištolj, postani odgovorna! Da se ne zavaravamo, svaka zabeležena misao je sujetna i želi da postane večna. A tek zbrkane, ukoričene misli! Pršte od samoljublja! Da, to je mišolovka. Često sam upadala u nju, još mi zglobovi krvare. Biće, dakle, ljudi koji će poželeti da nauče srpski jezik, da bi moje tekstove čitali u originalu. Priznajem, za mene je to la petite mort!

Zbog takve ambicije, vredi pretrpeti sve! Bez imalo sažaljenja, odreći se svega što te sputava na toj stazi. Postati hrid o koju se odbijaju talasi… Ponovo napipavam kutiju cigareta, potom odlazim u WC. Mokrim. Kada pišem, često mokrim… Nakon desetak minuta, osetim grčeve u želucu. Otvara se velika rupa koja vapi za hranom. Hvata me glad. Moram smesta umiriti podivljali insulin, natrpati trbušnu vreći-cu. Najčešće se hranim jajima. Frižider mi je natrpan kartonskim paketima svežih, domaćih jaja. Skupljam ih na akcijama, u pola cene, i skladištim kao pred atomski rat. Spremam ih na način koji najviše volim kada sam nervozna. Dva-tri blago izmućkam, posolim i sručim u vrelo ulje. Pomešam tek ovlaš, malo protresem tiganj, i pazim da po vrhu ostanu sluzava, poluživa. Kada se izvuku na tanjir, pojavi se žućkasti odliv, kojeg, na kraju, pomažem hlebom. Glad je zadovoljena, smirena je histerija. Često me posete nekakve, snažno izražajne blic-slike koje samo fijuknu kao snajperski meci i očešu mi neokorteks – takve slike i misli gomilaju se dok kuvam ručak ili perem rublje. Omekšivači rublja me podsećaju na putovanja. Poslednji što sam ga koristila mirisao je na mediteranske borove šume. Ponekada me dovuku do detinjstva, do zavičaja. Mirisima pamtim prošlost. Snovi mi, katkad, snažno mirišu, toliko da ne želim da se probudim i zapišem snevano, jer bi miris ispario u noći. Tako sam najbolje od mene ostavila u snu. Pa ipak, pamtim san od pre nekoliko noći unazad. Beše to savršena priča. Ostala sam bez daha. Priča je imala čak i naslov: – Zašto se moram udati dovoljno brzo!? – Neverovatno! Svaka reč je bila na svom mestu, svaki znak inter-punkcije, likovi dovršeni, događaji smisleni. Priča je proticala snom poput žive vode. Kao, udajem se, a ven-čanje biva neobično, kao na početku priče. A onda, iznenada, reka sna stade da uvire u stvarnost. *** – Šta znači biti istrajan u ljubavi ? Sigurno nemaš predstavu o tome, jer istrajnost vežeš za neke druge uspehe. A, uspešno istrajavati u ljubavi, je posvećenost. Znaš, mače, ponekad pomislim da si mi ti upravo namet-nula ideju, da imam san koji ću biološki odsanjati. –Ti si luda – prošapta Silvija. – Pored toliko muškaraca, ti gubiš vreme. Priznaj makar, da li ti dosadi to čekanje bez ičega određenog, posumnjaš li da si u pravu. Da li ga vredi čekati? Na kraju, da li ti više uopšte tog čoveka poznaješ? Čitav svet se promeni u nekoliko godina, a ne jedan čovek. Hoćeš li da ti ludak jednoga dana pokuca na vrata i isprosi malo melema!? –mudruje dalje ona. – Možda si i u pravu. – rekoh. Ja to ne mogu da tvrdim, ne sada. – Nije mi se dalo raspravljati o životu, mom životu, što je Silvija skoro obožavala. – Silvija, zašto te moj život tako mutavo provocira? – umorno sam prevalila preko usta. – Otkuda to snažno zadovoljstvo da se baviš njime? Pokušavaš mi nametnuti osećanje da sam sama sebi nesreća. Da sam ludača sa iskrivljenom percepcijom – tvoje stvarnosti, dušo, ne moje. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Najviše što želim da mi isparite sa pričom o životu, koji nosim na još, priznaj, dobrodržećim nogama. Čime vas grebem, tebe, mamu, pola sveta… Imate obaveze preme meni, da me hranite, pojite, finansirate. Silvija, koji bolesni crv ti buši mozak, pa mi ne daš mira? Da li ti je moj život vibrator u nejebici? Ne trpim nemir koji mi donosiš. Silvija je uvređena i to me ne boli. Ona je svakodnevno uvređena sa moje strane, naročito kada odbijem upoznavanje sa nekim od njezinih prijatelja, uglavnom sveže razvedenih muškaraca. – To su muškarci u najboljim godinama, a tebi vre-me leti. – Hm, možda u tome i ima istine, ali to me uopšte ne uznemirava. Šta da radim sa vremenom koje mi leti i muškarcima u najboljim godinama kojima je sat verovatno stao početkom raznih rehabilitacija? Najčešće, od poslednjeg razvoda. Nikada se nisam ose-ćala podobno za tu vrstu muških mačora. *** – Silvija da li sam ti pričala o ručku sa Francom? – Bio je novopečeni razvedenko. Pozvao me je na nedeljni ručak u restoran Rot-bara. U mojoj samoći, Franc je zasijao kao svetlo na kraju tunela. Sa velikom pažnjom sam izabrala garderobu, namestila frizuru i stavila pet kapi Women's Lolita Lempicka. Farmerice su mi držale

podignute guze. Koračala sam prema Rot-Baru sa napaljenim samopouzdanjem. Očekivala sam promene u životu, i one bi trebalo da se zovu Franc. Muškarac moje generacije ili nešto slično, verovatno koju godinu stariji. Čekao me za stolom na terasi. Pridigao se i pošao mi koji korak u susret, lica boje sveže obarenog jastoga. Par kapljica znoja na njegovom licu i tri opuška u pepeljari. Jedino se još sećam belog porcelanskog osmeha, činio mi se vrlo idiotskim, kao sa plaža Majamija. Sela sam preko puta njega, nešto sam brbljala o događajima sa ratišta, a on je izbuljio oči, ne na mene, nego na moj život. Znao ga je odnekuda, pretpostavljam, iz ratnih reportaža. Htela sam da ga izružim: – Franc, plati kafe i idi kući, ne vodim ljubav sa muškarcima koji nose smešne strahove. Recesije, ali-mentacije, krize vlada, krize srednjih godina... Franc, ja volim ljubav od koje se dlake tresu, a ne onu od koje se smejem. – Malo si odlutala mislima, razumem. – Čula sam glas muškarca koji je drhtao naspram mene. Da, doslovno drhtao. Pepeo sa cigarete je padao od poskakivanja Francove ruke. Franc pokazuje izuzetno razumevanje prema meni. Strpljiv je i uporan. Odbila sam sve njegove pozive od pre, uvek sa lošim izgovorima. Ali, Franc nije odustajao. Prijatni gestovi sa njegove strane imali su mesečni ritam. Kao austrijski kulturni ataše u Beogradu, posedovao je ulaznice za sve priredbe, festivale, događaje. Naše poznanstvo se i upriličilo na konferenciji Strategije u promeni sveta. Ne znam kako sam tamo prispela, ali se sećam da po završetku nisam imala prevoz, a ni kišobran. Franc je priskočio, ne skrivajući simpatije za moje telo, duhovitost i polugermansko poreklo. Sigurno tri meseca od tada, Franc me namamljuje na zajednički izlazak. Odlučila sam da progutam mamac koji je zabacio. Autoportreti Šilea u Beogradu, to ne smem propustiti. Volim samotnjake, muškarce kojima ne treba društvo. Poželjni su mi sve dok čuvaju gnezdo vlastite samoće. Ne jure za razgovorima, društvom i statusom. Posmatram Franca, i već malo umorna od napora da mu moje društvo učinim što prijatnijim, prisećam se starca Regera iz Bernhardovih Starih majstora i njegove rezignacije nad spoljnim impulsima u kojima se traže rešenja pred nesnošljivošću života, pa bili oni i Umetnost. „Čime da nadomestim gubljenje ljubavi?“, razmišljam dok gledam u pravcu Francovog ramena, kao kroz nišan i zamišljam Nika, ispijajući espreso u gutljaju. Sve od njega mi je nedostajalo tog trenutka. Nje-gova opuštenost, njegove stisnute usne, stisnute oči, njegove kratke rečenice. Pomislila sam da li će ikada sesti na Francovo mesto, preko puta, za stolom u baru? Tu noć sam ležala u krevetu i očekivala da usnim. Bip, bip, čulo se sa đubretarskih kamiona. To je znak da je već zora. Psi ne laju, oni su u stanovima, sa uništenim prirodnim osećajem za vreme. Petlova nema. Znakovi buđenja u gradu su đubretari. Ležim kao da nemam telo, kao da je samo duša svesna i stoji na raspolaganju.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Lazar Janić – Stevan Šarčević

Argus Books Online Magazine Vam ekskluzivno predstavlja 10. poglavlje knjige „Sam, ispod šljive“. Za Aleksu Lakića ovo je poslednja avantura… Ali, da li će biti poslednja?

SAM, ispod šljive ODLOMAK IZ ROMANA

10. UZBUNA U ODELJENJU, PA I ŠIRE (Besmrtnici baš i nisu željni buđenja negde u divljini, pored logorske vatre)

Belland, 2311. godine. „Ima dana kad je bolje ne ustajati iz kreveta“, pomisli Žan Luj Batista kad mu sekretarica javi da je Ždanov upravo krenuo iz Moskolhoza. Zlovoljan je Žan danas. Otpade mu i popodnevna partija tenisa. Šta, do đavola, rade ti likovi iz spoljnjih poslova kad on mora da rešava sporove oko interesnih sfera? Nije li mu preko glave već i tog odmetnutog agenta? Mogla je komunjara da se javi i preko komsata, ali, eto, i danas se politika vodi kao i vekovima ranije. Pa zar ti majmuni iz Zakavkaške unije misle da je Oktobarska revolucija njihov zabran? A i ovi naši iz Pollandskog odseka su uprskali stvar. Jesu li zaboravili da Zakavkažani imaju sistem za detekciju vršljanja po vremenskoj niti? Zar je trebalo dvadesetorici agenata da sprže umove kako bi to otkrili? Što li armija nije reagovala? I sad Ždanov dolazi da me upozori da se Belland ne petlja u njihovu prošlost! Nije nego! Ali, Ždanov je samo glasnik, a ja... „Do đavola, šta sam onda ja?“, pomisli na kraju od-meravajući sekretaricu. Plava lepojkica, ambiciozna i podatna. Ne nosi veš, suknjica na njoj je sasvim komotna. Samo da je imao malo više vremena, sad bi je povalio, ovde povrh pisaćeg stola. To bi mu done A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

lo olakšanje, kao i svaki put. Šteta samo što nema vremena za opuštanje. Aleksa Lakić samo što nije stigao. Niko nema taj potencijal. Najbolje od najboljeg. Odmahnu rukom i cura izađe vrckajući guzom. Zašto li se prihvatio ovog posla? Mogao je kao Džon po cele dane da se petlja po cvetnoj bašti i bavi se slikanjem i poezijom, ili kao Mario, eksperimentisati sa opijatima i dopelgengerima. Nasmeja se zamišljajući Mariovu nafiksanu, raspomamljenu njušku i njegovu gojaznu telesinu okruženu najlepšim golišavim Bellandskim dopelgengerima. Još dok mu se ta misao oblikovala, Žan Luj je znao i odgovor. Bilo bi mu dosadno. Nje-govi prijatelji su vodili prazne i besmislene živote i niko ih neće zapamtiti. Zar ih domoroci nisu nazivali besmrtnicima? Znao je on; samo jedan je način da sebe učiniš besmrtnim. Da učiniš nešto što će od-zvanjati kroz vekove. Pređe preko arhivera dlanom i potraži identitet odmetnutog agenta. Podaci se poja-više i Žan Luj pomisli da je to opasna osoba. Vrlo opasna osoba. Iako je sve znao, prelete još jednom podatke. Nikad nisi dovoljno pripremljen, pomislio je. Identifikacija: kolonijalni Super Klon - A.N.A. (Klasa A, Namena – Armija) Poreklo tkiva: lokalna Loza – Simonović. Osobine: povećana otpornost, super senzibilna, infiltrator, telepata. Aktivacija: 22. maj 2298. Namena: obaveštajne operacije, Zakavkaška unija. Specijalnost: infiltracija, prikupljanje informacija, atentati. Odlikovana, medaljom sloge i ljubavi 2302. za posebne zasluge u širenju demokratije. Demobilisana 16. marta 2303. Razlog: fatalna greška pri dejstvu. Zbog ratnih zasluga aktivirana u MDO 17. juna 2303. Prekvalifikacija i školovanje dovršeni 01. decembra 2307. Istaknuta u misijama korekcije istorije. Polje delo-vanja: Balkan. Tokom 2309. pokazuje znake neuravnoteženosti. 17. avgusta iste godine uklonjena iz aktivnih operacija. Odbija podvrgavanje preprogramiranju. Nadzorni sistemi gube operativca A.N.A. Simo-nović 12. novembra 2309. Pretpostavljeni uzrok: operativno uklanjanje im-planata. Ponovo pokrete arhiver i fiksira ga na pojmu „La-kić, Aleksa, Junior“. Podaci zasvetlucaše: „Puno ime: Aleksa Lakić, odrednica: Junior – Rođen 22. decembra 2012. Preminuo 15. septembra 2100. Školovan na prestižnim evropskim univerzitetima, doktorirao fiziku i psihologiju. Utemeljitelj međudimenzionalnih putovanja. Prvi poznati telepata, empatičke sposobnosti natprosečne. Zbog izuzetnih zasluga za izgradnju Republike počasno uvršten među Besmrtnike. Otac: Aleksa Lakić, nadimak: Laki. Majka Marija Lakić, devojačko prezime: Ranitijević.“ Mehanički je prelazio preko opštepoznatih stvari i gotovo je zatvorio arhiver kad u dnu ekrana stade da žmiga: „Database link“.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Žan Luj otvori još jedan prozor i uzdrhta. Pomisli za trenutak da je loše memo-risao, ali ono što se pojavilo bilo je nedvosmisleno. Greške nije bilo. Kad je je proverio podatke od-metnutog agenta obli ga hladan znoj. Porodica Ranitijević je u bliskom srodstvu sa Simonovićevima! Jebena genetska veza! Okrenu se komsatu i pritisnu crveni, nikad ranije upotrebljeni taster. Zašto se ovo baš njemu dešava, dođavola! Zacvile iritantna el-ektronska uzbuna i na ekranu se pojavi službenica ozbiljna lika. „Kakva je anomalija u pitanju, gospodine Batis-ta?“, upita ga ravnim, službenim tonom. „Ukrštanje superiornih gena, po mom znanju do sad neunešenih u registar!“ Lice joj se uozbilji, a prsti zaigraše po kontrolnoj tabli. „Trenutak“, reče i komsat potamne. Tren kas¬nije ekran zatitra i pojavi se nasmešeno lice. Hans! Nije ni znao da je toliko visoko pozicioniran. „Žan Luj, očekivao sam tvoj poziv“, reče hladno, kao da im deca nisu nerazdvojni prijatelji, „jeste li pronašli uređaj?“ „Ne, ali sam ubrzao postupak. Nešto drugo je u pi-tanju. Loze Simonović i Lakić su ukrštene. Aleksa Lakić Junior je potomak tog ukrštanja.“ Hansovo lice se trglo kao od udarca. „Siđi sa komsata i digni štitove, odmah!“, viknu. „Prelazimo na mentalni kontakt, šaljem poziv Vi-sokom Savetu.“ „Šta se de...“, zausti Žan Luj, ali ekran je već po-tamneo. U glavi oseti komešanje i vrtoglavica samo što ga ne obori na patos. Višestruko povezivanje na subnivou! Nije spreman, ne još! Prekasno, sastanak je počeo. Svi znate šta se desilo. Imamo odmetnutog agenta. Dok se privikava na subnivo, pritiska taster ispod naslona stolice. Zidovi zatreptaše od elektroničkog pražnjenja. Nikad dosad nije podigao empatičke zidove. Danas je izgleda dan kad će mnoge stvari ura-diti po prvi put. Zar to još nije rešeno? odjeknu prigušeno u mis-lima. Govor misli je obično kristalno jasan, ali sad je prigušen, kao da šapuću. Žan Luja prođoše žmarci. Na putu smo da uradimo najbolje. Policija je dobila instrukcije da eliminiše klona, odgovori. To nije dovoljno. Mala je terenac, neće lako izaći na kraj s njom. Moraš je usporiti. Šta se dešava na vremenskoj niti? Agent je tamo. Jedan od Juniorovih klonova, isti koji je izvršio operativni zadatak na meti Slobodan Mi-lošević. Ali, nešto drugo je problem... Šta? Ima nešto što sam upravo primetio. Nije mi jasno kako to niko nije uočio, sve vreme se nalazi u javno dostupnim bazama podataka... Ne igraj se našim strpljenjem. O čemu je reč? Loze Simonović i Lakić su ukrštene. Aleksa Lakić Junior je potomak tog ukrštanja. Nastade muk, ili nešto najbliže muku u govoru mislima. Telepata u njemu nije registrovao poruke ali empata jeste. Preneraženost, iznenađenje, strah.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Odmetnuti agent je kombinacija Omega i A klase?! proširi se neumitni zaključak umovima Visokog Saveta. Neopoziva naredba je stigla momentalno: Zaustavite to divljanje po dimenzijama! Odmah! i odjeknula je poput pucnja biča. Šta ako stvarnost više nije ista kao pre nedelju dana? Ova poruka je bila prigušenija, ali i mračnija. Kako to misliš? odvrati prvi avatar. Neko vrlo moćan, pomisli Žan Luj. Udareno je na dve najvažnije loze. Ako je to uticalo na vreme – prostor, onda smo na paralelnoj niti, a da toga nismo ni svesni. Naša stvarnost je jednostavno... drugačija. Još uvek imamo kontrolu, i moramo je zadržati! Tačno. Kontroloru, preusmeri agenta! Uputi ga samo u ono, što mu je u ovom trenutku potrebno da završi misiju! Sad imamo dva prioriteta. Prvi je i najvažniji, obezbediti nepovredivost direktnih predaka Juniora. Drugi je Magdalena Ranitijević.

Junior ima savršenu odbranu i odbegli agent se neće usuditi da ga direktno napadne. Spržilo bi je u deliću sekunde! Zato će napasti njegove pretke! Još uvek imamo netaknuta sva tri prstena odbrane. Kučka je tek zagrebala po prvom! Znamo kad smo napadnuti: 1960. i 1945. godine. Ali, ona ne može da nanišani. Sad joj nedostaje oprema, nije sve mogla izneti. Adapter može da je odvede u prošlost, ali je nedovoljan. Može promašiti vreme i za čitave vekove. Sad će lutati. Naš agent je u prednosti. On može nišaniti vreme u sekund koji poželi. Osim toga on je esencija Omega klase. Nijedan klon A klase nema šansi da ga nadjača na vremenskoj osi. Daj mu nove instrukcije. Završavamo. Zidovi neće dugo izdržati. Samo nam još fale agenti Zakavkažlja na vremenskoj niti. U redu. Kontroloru, imaš instrukcije. Gledaj da uradiš to kako treba. Ne želimo da se probudimo kraj logorske vatre u nekoj divljini, zar ne? Naravno... Uradiću sve što treba. Mahinalno je spustio empatičke štitove. Najed-nom je postao svestan da mu ruke drhte. Izmenjena stvarnost? Zaista, ta odmetnica nije radila fine kali-bracije prošlosti kao što se to praktikovalo, nego je izvodila divlje i nekontrolisane udare čije posledice niko ne može da predvidi kao... Kao Junior, do đavola! Stomak mu se zgrčio kad je shvatio da nikad niko ne bi znao da se stvarnost izmenila da Junior, nekada davno, u holo zapisu svoje diverzije, nije ostavio i zapis njegove stvarnosti! Ako je stvarnost izmenjena, izmenjeni su i oni i sećanja i svi istorijski zapisi! Niko toga ne bi bio svestan, stvarnost koju žive bila bi jedna, a ona u kojoj su prethodno bili, preselila bi se na susednu nit! Potegao je dugi gutljaj direktno iz flaše i prijatna toplina razli mu se utrobom. To ga je donekle smirilo. Potražio je na arhiveru izveštaje o udarcima kojima je započeo haos. Izveštaj o anomaliji broj: 8548696478. Datum: 2311/09/13. Izvršioc: nepoznat / Pretpostavka: A.N.A. Simo-nović. Meta: Marko Lakić. Opis: neočekivani udar po superiornoj lozi. – Na-silna smrt Marka Lakića. Lokalno vreme: 1960/09/28. Ocena: došlo je do nepovratne promene prostor--vremena. Izveštaj o anomaliji broj: 7730994337. Datum: 2311/09/13. Izvršioc: nepoznat / Pretpostavka: A.N.A. Simo-nović Mete: Milutin Lakić, Gavrilo Lakić. Opis: neočekivani udar po superiornoj lozi – Na-silna smrt Milutina i Gavrila Lakića. Lokalno vreme: 1945/07/26. „Pošaljite mi tog agenta“, obrati se sekretarici, ovog puta glasom, preko interfona. Mentalne komu-nikacije mu je za neko vreme bilo preko glave. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Vrata su se bešumno otvorila i u prostoriju je ušao mladić, centralna ličnost malopređašnjeg sastanka. Srednje visine, dobre građe, u standardnom odelu od vikoplasta. Crnokos, talasaste kose koja se kovrdža po čelu, savršeno lepog lica, pravilnog nosa i radoznalih, prodorno zelenih očiju. Juniorov superklon. Najbolji agent MDO, Aleksa Lakić… „Sedite, Aleksa… Popićemo prvo po jedan pravi konjak, da se opustimo…“ Pružio je ruku ka stolu, i iz kristalnog servisa natočio u dve visoke čašice zlatnožutu tečnost. „Prihvatiću, ako nije nepristojno od mene da pijem sa jednim besmrtnikom… “, nasmejao se Aleksa i seo za sto nasuprot njega. „Zapravo, Aleksa, svi smo mi ljudi, i ne možete ni zamisliti, koliko smo, u stvari, slični…“ Dodao je čašicu u obliku lale agentu podučivši ga da je malo zagreje dlanovima, pa nastavi: „Vi ste bili agent koji je pre dve godine obavio posao sa Slobodanom Miloševićem? Obavešten sam, uspešno. Čestitam!“ „Pa, mogu reći da je bilo prilično lako. Prodao sam mu lepu priču o krasnoj budućnosti. Mislim da sam ga imao već na početku, kad sam mu pokazao sopstveni poraz na izborima! Čovek je želeo da bude doživotni predsednik, a ja sam mu pokazao kako će to da postigne!“ „Zato vi i jeste naš najbolji agent, imate nevino lice, a prodoran pristup metama… Ali, dosta je

slavopojki, imamo ozbiljan problem na vremenskoj niti, a koji je, verujem, kao stvoren za vas!“ Besmrtnik je iskapio svoju čašicu konjaka i pogle-dao agenta u oči. „Preći ću pravo na stvar. Vi ste već dobili in-strukcije za misiju, ali ću vam dodati još neke. Znate da imamo odbeglog agenta i neovlašćeno mešeta-renje po vremo-prostoru.“ Aleksa Lakić je klimnuo potvrdno i Žan Luj nastavi: „Prioriteti su već postavljeni, ja bih još samo podvukao da ćete započeti od trenutka T minus šest godina, kad je Aleksa Lakić, vaš prvi imenjak, imao petnaest godina. Za ovu metu odobreno vam je mešanje nivoa 10, dakle maksimalan upliv u minimalnim vremenskim intervalima!“ „Ali… mešanje tog inteziteta može dovesti do pucanja mete…?“ Aleksa Lakić se nemalo iznenadi instrukcijom. „Već ukalkulisano. To je činjenica koja se već dogodila. Prioritet nam nije Aleksa Lakić iz 1874. godine, nego Aleksa Lakić Junior, rodjen 2012. godine. Prvi Aleksa Lakić je 1895. godine promenio istoriju, ubivši Magdalenu Simonović zbog neuzvraćene ljubavi. Verujem da za to već znate. Nemate ovlašćenje da sprečavate sam čin ubistva.“ „Ali, zašto ga ne bi ostavili na miru?“ „Zato što je takvo mešanje neophodno zbog viših interesa Republike. To su interesi o kojima ne znate ništa i nemate potrebu znati!“ Viši interesi, pomisli Aleksa Lakić. Ovi besmrtnici su ponekad tako arogantni! I nije se pokajao, zna on da mu misli čitaju kao na dlanu, ali dade sebi oduška iako će svaku odluku poslodavaca disciplinovano sprovesti u delo. Besmrtnik je podigao glavu i nasmejao se. „Sviđate mi se, Aleksa. Volim što ste direktni…“ zatim spusti glas: „Za odbeglog agenta ćemo se mi pobrinuti, vi samo sledite zadate parametre. Vaša prednost je nenadoknadiva. Nije iznela celokupnu opremu i nema načina da je se dočepa. Sam adapter, koji poseduje, vodiće je skokovito po vremenskoj osi, nedostaje joj kontroler trenutka, pa će se gubiti.“ „Ali, to znači da ni mi ne možemo locirati gde se tačno u vremenu nalazi.“ „Lociraćemo je ovde fizički. Mere su već preduzete.“ Aleksa Lakić je dohvatio svoju čašicu sa konjakom i izručio sadržaj u grlo. „Ako je to sve, ne bih da gubim ni časka.“ „Još samo jedna stvar… Ni u kom slučaju nemojte ugroziti Magdalenu Ranitijević. To vam je strogo za-branjeno!“ „Znam, viši interesi,“ nasmejao se Aleksa Lakić. Kad je izašao u hodnik, na lice Alekse Lakića navukla se senka. Jer on je znao ko je odbegli agent! Prisetio se zaprepašćenja kad je, neposredno pre sastanka sa direktorom letimično pregledao in-strukcije. Kad su ga ponovo pokosile te prkosne oči boje žada, kao kad ih je prvi put video! Zelena pros-transtva koja je bezuspešno tražio puna tri meseca po licima slučajnih prolaznika na Bellandskim ulicama i u sumnjivim lokalima na obodima grada…

Lazar Janić Stevan Šarčević

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Stevan Šarčević

KAURINOVA KLETVA NAPAD Taiko bubnjari, sve Japanac do Japanca u tradicionalnim odeždama, mahnito su skakali po ogromnoj, jarko ofarbanoj pozornici, oivičenoj isprepletanim zmajskim telima i blještećim ideogramima. Od laganog početka, preko sve jačeg i odlučnijeg ritma, udaranje je postajalo frenetično. Izvijali su se i skakutali lupajući u instrumente koji su pri svakoj promeni ritma postajali sve veći i sve glasniji. Istovetnom čarolijom njihove odežde su neprestano menjale boje, od jarkocrvene do drečavo žute. Najednom jedan od njih načini salto unazad, nastavljajući ga jednim od onih usporenih letova iz omiljenih mu kung-fu filmova, dok se samurajska odeća na njemu pretapala u tananu ninđucu maskaru, gubeći tople boje i prelivajući se u totalni mrak. Najzad ostadoše samo oči što mu se unose u lice i ruke koje zamahuju k njemu dvema katanama, u koje su se najednom pretvorile bubnjarske palice što ih je držao u šakama. Onda izbezumljene zenice stadoše da titraju i bljeskaju pretvarajući se u treperenje niza monitora i blinkanje signalnih lampica na kontrolnoj konzoli. Naglo se trgao i zakačio nešto osećajući hladno razlivanje po butini. Zaspao je! Pogled na sat mu reče da je šest i dvadeset osam. Vreme kada svi spavaju. Još pola sata do kraja smene. Spustio je pogled i tamna mrlja mu dade do znanja da je po belim pantalonama razlio nepopijenu kafu i stade da ga obuzima mrzovolja. Najednom shvati da bubnjanje nije prestalo. Bože, neko lupa na ulaznim vratima! Ako Brankica ili neko od ulizica začuje buku i dospe u hol pre njega, nadrapao ga je. Pretrčao je pogledom po monitorima. Nigde nikoga. Pogled na pokazivač infracrvenih senzora nije ništa govorio osim jedne jedine tople mrlje pred samim vratima. Kako ono beše... Aha... Prebacio je sistem kamera na prikaz ulaznih vrata. Posetilac u nevreme. Kome se toliko prijebalo da ne može da iščeka veče? Sve drolje spavaju, nijedna se neće obradovati buđenju u ranu zoru. Stresao se pri pomisli na poslednju scenu sna. Moraće da se odvikne od gledanja karate filmova, previše utiču na njega. Najzad se slika monitora izoštrila i ukaza se slika nestrpljivog ranoranioca. Dete, klinka... Kratka kosa, muški podšišana, tetovirana... I vraški željna dokazivanja. Prizor ga je oraspoložio. Možda neće biti tako loš dan. Plavuša, verovatno prirodna. Drečavo nakarminisane usne, svetlo smeđe oči uokvirene sa previše krejona... Do grla zakopčana u barem za broj premalu motorbiciklističku jaknu. Na njoj prekratka suknjica ispod koje se nazire bleda koža, pa čipkasti kraj svilenih čarapa, a preko njih pletene helanke od polovine butina prema dole. Od kolena noge obuA rgus Book s Onl i ne Magazi ne

vene u nezgrapne čizme visokih sara i još viših potpetica. Seksi odeća, ne preterano prilagođena ciči zimi na kojoj se nalazila. Dobro za njega, klinka hoće posao. Ne zna šta je čeka. Nagledao se tih balavica koje dolaze misleći da će uz malo tucanja zarađivati dovoljno da izdržavaju svoje bezvredne porodice po izbegličkim naseljima. Srećom, klinka slađanog smeška od uveta do uveta, tananog tela i ovalnog lica bila je baš onakva kakve Branka najviše voli. Karijeru će započeti u njenom krevetu, što nikako neće biti lepo iskustvo. Ali, on je bio prezadovoljan što je pred vratima baš takva curica. To će obradovati gazdaricu i verovatno će ga nagraditi bogatim bonusom. Potom će sačekati najveću gužvu, izvešće balavicu u gomilu da upozna radno mesto. Počeće da je šamara, cepaće odeću sa vižljastog tela i mlatiće je kamdžijom na zadovoljstvo okupljene publike. Onda će pred radoznalim narodom dohvatiti išibano telo u nezasite ruke, milovaće je dok cura ne podivlja i zavlačiće prste u svaki otvor na mlađanom telu. Zatim će na vrat devojčice staviti pseću ogrlicu koja će joj zadugo biti jedina odeća. Naučiće da hoda četvoronoške na Brankinom povocu i da baulja kroz večernje gužve u lokalu. Navićiće se da glođe kosti koje joj budu bacane dok gospodarica obeduje. Ponekad devojke bivaju puštene da rade svoj posao, ali dobro je znao da ova devojčica neće biti te sreće. Suviše je bila po Brankičinom ukusu. Ne, to

će telo biti šibano i paljeno, dojke će joj biti probijane, jezik će joj biti umoran od gospodaričinog zadovoljstva. Sretan zbog nenadane nagrade što sledi, požurio je da otvori vrata i pogled mu se susrete sa srneće tužnim pogledom rane posetiteljke. Bile su predivne, toliko duboke da nije primetio munjeviti pokret ruke. Osetio je čudan dodir na grlu, a onda je počelo da mu ponestaje vazduha. Što se više borio, sve je bilo teže udahnuti i nešto toplo mu se slivalo niz grudi. Noge ga izdadoše i poslednje što je video bile su previsoke, zlaćanim metalom potkovane potpetice. Nije mogao znati da se mnogo žestoko pripremljenih ljudi nalazi naokolo. Bio je tu i Đorđević, sakriven u jednoj od obližnjih ruina. Pažljivo je posmatrao događaje, gubeći se u razmišljanjima koja nikako nisu bila primerena situaciji. Kako je moguće da sve do tad nije primetio koliko je Milena lepa žena? Zar je bilo potrebno da se preruši u kurvu da bi shvatio da se radi o retkom primerku rasne lepotice? Sasvim drugačija od Jasmine, sitna, okretna i bledunjava, ali ništa manje ekstravagantna, samo na drugačiji način. Izigravanje dečkića je zavaravalo pogled, pa je tek sada, videvši je ženstveno odevenu i našminkanu poput šiparice, počeo da shvata Mileninu izuzetnost. Virio je između dve gomile šuta u pravcu ulaza u bordel i video je tanano telo gde se izvija dok bljesak širokog sečiva para vazduh i otvara protivnikov grkljan. Odbio je šarene vojne krpice, pancir i čizme. Jedino što je pristao da postavi preko otrcane odeće bila je tanana mrežica deflektora. Klinci su dugo izučavali Brankino obezbeđenje i znali su za toplotne senzore. Znali su i da je obezbeđenje najnemarnije između četiri i sedam sati ujutro i da je to jedino vreme kada postoji mogućnost da ne paze na skrivene kamere koje osmatraju područje podaleko izvan jazbine. Zauzeti skrovišta, nositi deflektore, navesti stražara da otvori vrata... To je uglavnom bilo sve što su isplanirali. Sve ostalo će biti pitanje sreće i brzine. Osim deflektora, iz zaliha u podrumima uzeo je samo još jednu stvar, jugoslovenski puškomitraljez, zaostao još iz ratova za Veliku državu. Teško i nezgrapno oružje. Nije znao zašto je baš to odabrao. Jednostavno, ruka se ispružila i dohvatila ga je, uprkos obilju modernog i ubojitijeg oružja. Na sopstveno, ne baš malo čuđenje, nije osećao težinu i sa lakoćom ga je nosio upotrebljavajući samo jednu ruku. Ni dok je iskakao iz zaklona i munjevito jurnuo ka vratima nije osećao da mu smeta, kao da je i to oružje bilo neki novi, nesviknuti deo tela. Onda se najednom našao na čelu dvadesetoro balavaca u centru opustele odaje, kao da predvodi roj muva preko kristalne pepeljare. Blistavo oribano i obasjano hladnim neonskim svetlom, nije podsećalo na uzavreli prostor koji je pamtio. Onda, nešto kao bockanje iznad desne obrve. Ruka sa oružjem stade da se podiže, onako sama za sebe. Pre nego što je skrenuo začuđeni pogled za samovoljnom rukom začuo je otvaranje vrata i osetio da prst samostalno povlači obarač. Kad je najzad pogled uspeo da obuhvati zaprepaštenog brkonju u košulji i gaćama, sa puškom u rukama, kako uleće nazad u sobu iz koje je i izašao, dok se ispred njega rasprskavaju iznutrice, već je osećao slično žiganje, ovoga puta negde oko leve slepoočnice. Ruka je naglo počela da zakreće i menja ugao, a zatim se prst ponovo zgrčio oko obarača masivnog oružja. Urlik iz tog pravca je jasno govorio da telo zna šta radi, iako on to nije razumevao. Zatim je nejasni svrabež počeo da dolazi sa svih strana i dok je on sa čuđenjem posmatrao dečurliju koja se baca u zaklon i otvara rafalnu paljbu na sve strane, osetio je usred nejasnog peckanja snažno žarenje iznad desnog uveta. Ma, je li to njega ujela A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

osa? Otkud osa na ovakvom mestu? Nezavisno od misli, ruka je pratila svaki nejasni signal, sejući smrt oko sebe. Milena je dospela do stepeništa izvlačeći i drugu mačetu ispod jakne kada je odjeknuo prvi zaglušujući pucanj. Sa zebnjom se okrenula bojeći se da je neko od njenih momaka mrtav, ali umesto toga ugleda Đorđa, uspravnog poput boga, gde ogromnim oružjem vitla kao da u ruci ima pištolj. Nije koristio rafalnu paljbu, svaki pucanj je bio pojedinačan i ubojito precizan. Okidao je u brzim serijama, svaki put zadajući smrtonosnu ranu čuvarima koji su se pojavljivali na najnemogućijim mestima. Njeni momci, isti oni na koje je donedavno bila ponosna, ležali su na patosu besciljno rasipajući municiju i smrtonosna pojava je među njima bila toliko upečatljiva da se stresla. A onda je ugledala grupu Brankičinih siledžija pred sobom i zaletela se prema njima. Đorđe je već znao da nema ni najmanje potrebe za nišanjenjem. Jednostavno je osećao mete toliko nepogrešivo da ga je to ispunjavalo strahom. Nijedno tane nije pogodilo neku od nesretnih devojaka koje su panično pretrčavale preko terasa, Za razliku od toga, dugi rafali njegovih saboraca nisu pravili nikakvu razliku između zbunjenog obezbeđenja i unezverenih balavica, koseći i jedne i druge poput zrele pšenice. Najednom, snažan udarac u rame gotovo ga je izbacio iz ravnoteže. Ali to nije bio udarac u rame ruke koja je držala oružje. Ona se

neprestano pomerala i okidala. Mada pometen, nije mogao, a da se ne divi jedinom svom savezniku koji je, uprkos smrtonosnom rezultatu, mogao da se pohvali da nije ubio niti jednu od nesretnih klinki. Milena! Kao kovitlac je letela među unezverenim i teško naoružanim čuvarima, mašući blještavim sečivima gracioznošću mačke…velike, krvožedne mačke. Svaki pokret bio je praćen prskanjem krvi i padanjem odsecanih udova, svaki pomeraj imao je ubistvenu svrhu. Osećao je da će je videti još mnogo puta u životu, ali nikada više ovako divlju, lepu i raspomamljenu. Bila je kao demon osvete, sekla je mačetama, prateći samo njoj poznati ritam, samim čudom se provlačeći kroz kišu kuršuma kojom su je izbezumljeni protivnici zasipali. Prelepa u svojoj furioznosti, gotovo kao balerina u seriji vrtoglavih pirueta, neprijatelje je ispunjavala stravom mnogo više od sveg oružja koje ih je odozdo zasipalo smrtonosnom olovnom bujicom. Pred tom neuhvatljivom aveti Brankini silosi stadoše naglo da se povlače, a zatim bezglavo da se rasipaju po budžacima otužnog bordela. Klinci oko Đorđa poskakaše i poleteše uz stepenice obilazeći Milenu koja se lagano zaustavljala kao da se budi iz nedokučivog transa. Ni ona ni Đorđe nisu pratili svoje ljude koji su pucali po sobicama završavajući krvavi posao. Jednostavno su stajali, osluškujući zvuke pokolja, gledajući se kao da prvi put vide jedno drugo. Da su toga trenutka bili negde drugde možda bi Jasmina izbledela iz Đorđevog srca. Da nisu bili na mestu odakle je krenuo Đorđev užas i Milenini besovi, možda bi imali vremena da zagrle jedno drugo, prepuste se trenutku i postanu sretni. Možda bi se poljubili, možda zapevali neku staru pesmu... Da je sve bilo drugačije. Ali život ne funkcioniše tako i oni nisu bili na egzotičnoj plaži, nego u epicentru krvavog obračuna i trenutak kasnije čarolija se rasplinula. Lagano, Đorđe se uspeo do uspravljene krvave boginje. Nije govorila odlagavši strašno oružje, već se sagla i sa jednog obezglavljenog leša strgla košulju. Zatim ju je iscepala u trake i njom je svom saborcu previla glavu i rame. Ruke joj behu tople i nežne, toliko ugodne i prijatne da je delovalo bizarno da su samo trenutak ranije oko sebe sejale smrt. Zajedno potom, krenuše bez reči da prolaze iz sobe u sobu po kojima su njihovi momci već uveliko pljačkali sve što je imalo ikakvu vrednost. Skoro u svakoj od tih sobica ležalo je poneko izrešetano telo, ili su plakale preplašene devojke kojima niko nije poklanjao ikakvu pažnju. Bilo je nejasno zašto ne odlaze kad nema nikoga ko bi im to zabranio, ali nisu nijednom rečju pokušali da ih pokrenu. U jednoj od tih sobica, ispred koje je u lokvi sopstvene krvi ležalo telo one plavuše lisičijega lica koju je Đorđe jako dobro upamtio još od prve posete odvratnom mestu, odevena u raskošnu satensku spavaćicu i izvaljena na ogromnom krevetu sa baldahinom, ležala je Brankica. Savršenstvo je kvarila velika krvava mrlja na stomaku. Posmatrala ih je sa mržnjom, ni ne pokušavajući da zaustavi krvarenje. Bilo je teško odrediti da li ju je pogodio neki zalutali metak, ili je, pak, neki besom zaslepljeni klinac, uprkos naređenjima, odlučio da se obračuna sa užasnom ženom. Pod je bio zastrt bogatim, rukom tkanim tepisima, a zidovi prepuni skupocenih slika, uglavnom erotskog sadržaja. Na divno izrezbarenom noćnom ormariću, kraj porcelanskog noćnog svetla u obliku nage žene nalazili su se čaša vode, peškir i tanani korbač poput onih kakve koriste džokeji. Na krstu pričvršćenom na zid kraj samog uzglavlja bila je čeličnim okovima razapeta prelepa devojčica, ošišana do glave i A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

detaljno depilirana. Uporno se bleskasto smeškala u Brankičinom pravcu, očito nesvesna da je ova smrtno ranjena. Telo joj je bilo zbrka ožiljaka i svežih rana, sasvim sigurno zadatih i nečim oštrijim od biča. Vosak joj je bio razliven svuda po obrijanoj glavi oko ostataka dogorele sveće na temenu, a klitoris joj je neskladno visio opterećen elegantnom utegom. Nije delovalo da primećuje njihovo prisustvo, preokupirana divljenjem prema svojoj boginji, koja je prosiktala: - Ti... Ti…prokleto dosadno njuškalo. Jesi li sada sretan? Hoće li te usrećiti moje kurve i zalihe Plavog groma? Proklet bio, Proklet bio... Grčeviti kašalj protresao joj je telo i krv joj grunu na usta. Đorđe ju je posmatrao ravnodušno. - Nikada nisam tražio Plavi grom - rekao je to kao nepobitnu činjenicu. Branka podiže glavu i uputi mu otrovni pogled. Gušeći se ne uspe sakriti znatiželju. - Šta si onda, dođavola, tražio? - iako izrečeno u besu, pitanje je zvučalo iskreno. - Ženu. Ženu koju ste ovde nazivali Ružom istoka. - Na Đorđevo zaprepaštenje Brankicu kao da je ta informacija razveselila. Najed-

nom je počela da se smeje i smeh je svakim trenom postajao sve jači, sve dok nije postao bolni grohot. - Ruža istoka! Ruža istoka koju svi traže! Anastazija, popovi, vojska... Sada i ti! Nećete je naći, ja je tražim već dva meseca. Nestala je negde u lagumima Novog Beograda. Pobegla je od mene, prva i poslednja kojoj je to pošlo za rukom! - Gušila se u sopstvenoj krvi, ali nije delovalo da laže. Crkva i vojska. Imao je pretpostavke o tome zašto bi je oni tražili, ali kome je još mogla nedostajati? Ko je treća osoba o kojoj Branka govori? - Anastazija? Ko je Anastazija? - U stvari nije očekivao odgovor, izrekao je ovo poslednje kao pitanje samome sebi. Pa ipak, dobio je odgovor. Branka je poslednjim dahom u zluradom delirijumu zaurlala: - Ona... Ona će ti doći glave, ti, ubilački gade! Ona... Potraži je... Bećar salaš... To je bilo poslednje što je izgovorila u životu. Telo joj se naglo stade trzati, potom se umirila. Mržnje ni posle smrti nije nestalo iz širom otvorenih staklastih očiju. Klinka na krstu poče da jeca i Milena ju je oslobodila okova. Nastavila je da rida bacivši se na Brankino telo. Kada su se zadnji put osvrnuli napuštajući prostoriju, devojčica je i dalje celivala noge mrtve gospodarice. Milenini momci su do vrata navukli gomilu sanduka i kutija i polagano je sva roba bila odvlačena nekim samo njima znanim putevima. Na razdragane izveštaje Milena nije obraćala mnogo pažnje, ali je ipak izdala par oštrih naređenja, a zatim tužno osmotrila šest uredno poređanih leševa. Klinci nisu ostavljali svoje mrtve za sobom. Iako se Đorđe protivio, nije uspeo da se iščupa iz ruku najstarijeg člana Mileninog klana. Dograbio ga je čim su stigli u sigurno podzemlje Merkatora. Ogrebotina na glavi nije bila opasna, ali metak iz ramena se morao izvaditi. Matori je bio neka vrsta porodičnog lekara i prihvativši ga kao člana zajednice, jednostavno nije hteo ni da čuje za njegove pridike. Proveo je dva dana leškareći pored dvojice brbljivih klinaca. Matori mu je oteo svu odeću i nije mu dozvoljavao ni da mrdne, posebno posle otkrića da je metak koji mu je zakačio glavu u njoj oštetio i nekakav elektronski sklop. Nije tu bilo prisile, čiča je bio dobronameran, i najzad Đorđe je, ne želevši da ga uvredi, pristao da mu to izvadi iz glave. Uostalom, potraga je delovala završenom. Jasmina je najverovatnije već odavno mrtva, onako naivna kakvom ju je bog stvorio. Pustoš je bila prepuna zveri u ljudskom obliku i milosti u tom svetu nije bilo. Milena je ponovo navukla na sebe dečački izgled i gotovo je neprestano bila kraj njega. Obično ga je zabavljala neobaveznim ćeretanjem i često se smejala bez ikakvog vidljivog razloga. Krajem prvog dana naglo se uozbiljila. Bila je vrlo tiha kada se oglasila, možda prvi put u životu nesigurno i frapantno ženstveno. - Kaži mi... Misliš li možda... Ne... Kaži, jesam li ja lepa? - Začuđeno je pogleda. - Da, lepa si. Jedna od najlepših žena koju sam ikada video. - To je i mislio. - A ta žena... Ruža istoka. Da li je ona lepša od mene? - Drhtala je. - Jasmina. Njeno ime je Jasmina. Ona je vrlo lepa žena. Drugačija... Toliko različita ne samo od tebe, nego i od svih žena koje sam ikada video, da je to ponekad nestvarno. Da li je lepša od tebe? Ne verujem. Egzotičnija, Raskošnija... Nikako ne i lepša. Ti si prelepa žena, Milena... - Voliš li je? - Naglo je podigla pogled. Oči su joj bile vlažne i zakrvavljene. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

- Ona je mnogo više od ljubavi. Ona je moj usud. Gledao ju je u oči. - Zato me nisi hteo? - Glas joj se utišao do šapata. - Zato. - Jedno vreme je sedela nepokretno, a onda je naglo skočila da bi brzo napustila sobicu. Momci kraj njih su spavali dubokim snom, a on do jutra nije ni oka sklopio. Kada se pojavila u ranu zoru, bila je razdragana i vesela i morao je da se divi toj hrabrosti. Krajem drugog dana Doca, kako su starog svi nazivali, morao je priznati da još nikada nije video nekoga kome povrede tako brzo zaceljuju. Zaista, rana na ramenu jedva da se nazirala, pretvorivši se u sveži ožiljak, a povreda glave je tek pomalo svrbela. Milena mu je donela odeću, ali ne njegovu, za koju je uporno tvrdila da su je spalili, već crne pantalone, vojne čizme, tamnu rolku i šofersku kožnu jaknu iste nevesele boje. - Žalimo li mi to nekoga? pokušao je da se našali. - Naravno. Jednu pokojnu ljubav – Istresla je stvari iz neke kutije na sto. - Ovo si imao u džepovima. Četkica za zube. Listić tableta. Načeto pakovanje ljutih bombona. Sve što je u bolnici strpao u džepove. I jedna posetnica. Podigao ju je. Pukovnik Velimir Atanacković. Mehanizovani korpus. Adresa, telefon, mejl. Duboko se zamislio. Mnogo kasnije te noći, Milena mu se ponovo ušunjala u krevet. Ovoga puta nije bila odbijena. Nažalost, ni Jasmina nije bila zaboravljena.

Stevan Šarčević:"Kaurinova kletva" iliti Legenda o ID-u Zamislite staklenu kuglu kako u laganim zamasima plovi oko Plave planete i prikuplja podsvjesne grozote svih živućih bića, pa ih onda dijeli "po zasluzi" herojima razigranih ljudskih drama praćenih erotikom, ljepotom, slabostima i zagonetkama. Osjetiti ćete se bespomoćno sa okusom meda ili žuči u ustima, ali s nepodijeljenom pažnjom u slasti čitanja romana koji sve to nosi u sebi. "Kaurinova kletva", prvi samostalni roman Stevana Šarčevića, ne prikazuje stvarnost, čak ni ono što bi stvarnost mogla biti, ali , kao i u svim njegovim djelima... bilo pričama ili pjesmama... probuđeni prednji režanj mozga govori vam da je u temelju svih tih grozomornosti i nastranosti... uvijek i jedino ljubav s velikim LJ. Ritam romana zavarava, od laganog gotovo uspavljujućeg početka do dijelova grube fantastike i pojačavanja tempa čitanja u isčekivanju finala ,koga čitatelj neće dobiti na pladnju. Mora proći sve tamne i svijetle točke romana upijajući beznadežnost,mučnost te radost, čulnost i snagu , da bi na kraju zavolio likove kao izdvojena brdašca u ravnici s kojih se vidi velikodušnost životnih prostranstava u daljini. N.S.Grubešić A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Nenad Nesh Stanković

NAJVEĆA TAJNA BOBIJA FIŠERA REČ U POČETKU Prošlo je mnogo godina od događaja opisanih u knjizi ko-ja je pred vama. Možda će se neko zapitati zašto je baš sada moje sećanje otisnuto na papir. Zar je trebalo u vremena ova otvarati to davno zatvoreno poglavlje? Za mene i moje razumevanje sveta i života postoji samo jedno objašnjenje. Ono ne leži u sferi racionalnosti. Da je to tako, knjiga bi nastala mnogo ranije, u trenucima kada je sa svih strana sveta bilo veoma mnogo konkretnih, novčano avansira-nih ponuda da se tako nešto desi. Uz takva laskava iskušenja išao je i status vredan izazova. Takođe, sa poslovnog aspekta svakako bi bilo mnogo svrsishodnije da se ovaj spis pojavio za Fišerova života, ili možda u danima posle njegove smrti. Sas-vim sam siguran da bi se ove reči jasnije videle, te da bi lakše poletele ka medijskoj pažnji sa dlana dnevne aktuelnosti. Danas, kada je pisanje demokratizovano do apsurda i ka-da hiperprodukcija „jede“ posebnosti u svim segmentima naših života, ima li baš ovaj rukopis priliku za zapaženost? Na svu sreću, moje srce mistično upravlja umom, zabranjujući mu tu kalkulaciju i proračunatost. Ništa se pre vremena desiti ne može. Nagrađeni slobodom volje, njenom neprikosnovenošću, ipak se krećemo sta-zama koje su baš za nas određene, i na koje nas je, ponekad nežna, ponekad surova, ne da bi kaznila i bol nanela, već naučila, neizmerne ljubavi puna ruka uputila. Svojim putem hodeći kroz različite krajolike, ravnice pi-tome, gore nepristupačne, šume preteće, promenjivim vre-menskim prilikama, vreli dani, kiše koje olujni vetrovi nose, snežne vejavice i smetove, dođoh do trenutka koji me je čekao. Zato me baš sada, sa ovom pričom eto pred vama. Ono što mi morate verovati na reč, jer su osporavanja već ukalkuli-sana u rezultat, jeste to da je sve između ovih korica opisano upravo onako kako se zapravo desilo. Da bi potkrepili činjenicu, na kraju kada se sve sabere i oduzme, neće biti ni štete, ni koristi ni za koga. Jer istina je sama sebi dovoljna. Nisam želeo privilegiju pozivanja na određene izvore, lite-raturu, novinske članke, jer sam verodostojnost izborio prili-kom da glavnog junaka ove knjige i istorijski okvir dešavanja gledam iz neposredne blizine. Stoga je jedini, ali poput tornada snažan motiv koji sam sve vreme nosio u svom srcu bio upravo da stečeno saznanje i spoznaju, ma koliko to gordo ili prozaično zvučalo, kroz ovo svedočenje podelim sa svima onima koji bi želeli da A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

zaista upoznaju najvećeg šahistu svih vremena, kao i njegovu naj-brižljivije čuvanu tajnu. Zato ovo nije knjiga šahovske teorije i prakse, već spis o čoveku koji ju je tako nadahnuto i brilijantno stvarao u svome vremenu, za sva potonja vremena. Naravno da uvažavam mogućnosti drugačijeg viđenja, uglova posmatranja ili de-skripcija Fišerove ličnosti. Ali, ovo što vas ovde čeka bio je Bobi Fišer u svojim pedesetim, dvadeset godina posle Rejkjavika, i skoro dvadeset godina pre odlaska na sever, na kome sunce za najveće zalazi. Želeo bih da naglasim da Fišerovi stavovi, mišljenja i kva-lifikacije koje ovde prenosim, a tiču se pojedinaca, pojava i dešavanja, jesu isključivi izdanak njegove percepcije, te plod tog i takvog kompleksnog duha. Ona su jasno odvojena od mojih opservacija koje pokušavaju da ih opišu i objasne, bez namere da podrže ili negiraju. Moram reći da je poseban iza-zov za mene bila deskripcija Fišerovog silovitog antisemitizma. Pisati o njegovoj ličnosti a ne uhvatiti se u koštac sa ovom deli-katnom i bolnom temom značilo bi bekstvo od istine. Tokom kasnijih vremena, onih o kojima ja u ovoj knjizi ne svedočim, Bobijeva retorika, kojom je ispoljavao ovaj mračni deo svoga uma, postaće još jača i agresivnija i prevazići će pred vama naznačene opise. Takođe, termini: šampion, nepobeđeni prvak sveta, itd., koji se odnose na glavnog aktera ove priče,

upotrebljavani su više zbog stilske sinonimske raznovrsnosti, nego kao vred-nosni sudovi. Izvinjavam se svima onima koji u poglavljima koja su pred nama nisu pomenuti, a svojom ulogom i značajem u opisanim događajima su to svakako zaslužili. Nadam se da će to biti opravdano činjenicom da će knjiga koja je upravo u rukopisu, a koja će sadržajno i tekstualno pratiti ovu, biti posvećena njima, vremenskom okviru devedesetih i burnim vanšahovskim deša-vanjima. Ako u spisu ima nekih faktografskih grešaka vezanih za šah kao igru, ili detalja u kontradikciji, to je samo zato što ih ni-sam želeo naknadno menjati, kako autentičnost onoga što sam direktno čuo kroz Bobijev glas, tako i onoga što sam ne-posredno čulima dodirnuo, te iskustveno zadržao u svome umu, ne bi pri naknadnim sagledavanjima bila oskrnavljena. Jer tako je bilo. I onda neka tako bude. I neka tako ostane.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Andrea Baskin

TAMA I OSVETA Lutkareva igra Probudio se u podzemnom carstvu. Zaključio je da mu je dosadno. Toliko dugo se nije igrao, a nosio je vatreni po-riv u krvi. Ponovo je sve jednolično – tišina i mrak. Period rutinskih dešavanja trajao je dovoljno. Upao je u kolo-tečinu. Dani su postali prazni kao glave njegove „dece“. Pokušao je da promeni nešto, ali bezuspešno. Bila mu je potrebna nova igra. Zanesenost igrama je došla do razmera kada se mogla nazvati opsednutošću. Glavna strast mu je bila da manipuliše ljudima. Eh, kako su naivna smrtna stvorenja. Zadovoljavala ga je brzina kojom je savladao veštinu po kojoj je dobio najnoviji nadimak – Lutkar. Žeđ za novim izazovima pojačavala se iz dana u dan. Ovaj put je moralo da bude originalno. Najsurovije moguće. Vreme je da postavi rekord. Da napakosti žrtvi. Pokvari joj život. Uništi nadu. Stvori nove igrače. Oseti moć kontrole. To je uzbudljivo, adrenalin od kog postaješ zavisan. Obukao je omiljeno karirano odelo i stavio šešir iden-tičnih šara. Crnobelo. Um mu se svodio samo na dve kraj-nosti. Sive nijanse su bile van postojanja i nisu se računale kao mogućnost. Nakezio se jezivoj prilici u ogledalu. Sat je glasno otkucao ponoć. Prišao je stolu sporim koracima. Pokreti su mu bili graciozniji od ženskih, a opet, zračio je preteći. I pored toga što je živeo sam, uvek je sve bilo zaklju-čano – opsesivna želja za kontrolom. Ključeve je nosio oko vrata. Okrenuvši odgovarajući dva puta u ključaonici, iz poslednje fioke pažljivo je izvukao staklenu šahovsku tablu. „Igra može da počne!“, izjavio je nepostojećem protiv-niku. Pomerio je belog pešaka dva polja napred. *** Sporo, gotovo mehanički, kružila je palcem po glat-koj površini medaljona. Radila bi to svaki put kada je bila uzrujana ili je duže razmišljala. Jedna od nesvesnih navi-ka koju čovek pokupi u životu, zajedno sa određenim uzrečicama. Glasni otkucaji sata odzvanjali su kao eho u praz-nom stanu. Samoća i mir pre putovanja bili su deo rituala. Još samo nekoliko minuta. Iscrpni trening za kondiciju i prijatna kupka poka-zivali su rezultate. Umor ju je polako savladavao. Zvono sata se oglasilo. Jedan... dva... tri... ujednačeno i mono-tono... šest... sedam... osam... mehanizam je škljocao... devet... deset... jedanaest... dvanaest... Ostavila je nakit i uzela prazan rokovnik. Na koricama je napisala: „LONDON“ velikim, štampanim slovima. *** Sve misli su joj se usmerile ka jednoj – ekspedicija. Oprema je stajala pored vrata, spremna kao i uvek. Zabeležila je još neke podatke i spakovala rokovnik. Po svemu sudeći, ovoga puta nema potrebe da učestvuju u iskopavanju. Dobili su obaveštenje da su poslovi pri kraju, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

međutim, postojala je potreba za ekipom stručnjaka koja bi na licu mesta utvrdila vrednost i autentičnost predmeta. Čovek bi zaključio da nema razloga za brigu, ipak, znaci zabrinutosti su joj se tih dana često pojavljivali na licu. Došla je u iskušenje da razmisli o odluci koju je donela. Da se predomisli i odus-tane od putovanja. Informacije su bile nepotpune i uznemiravajuće. Nije bila naviknuta na nemaran rad. Perfekcionizam joj nije dozvoljavao da dođe do takve aljkavosti kada su u pitanju bili projekti koje je predvodila. Haos koji se deša-vao u poslednje vreme joj je smetao. Nerado se oslanjala na druge ljude ili upuštala u avanture u kojima nije imala potpunu kontrolu nad situacijom. Kako je samo pristala na angažman koji je započet tako nekonvencionalno? Pre nedelju dana iznenada je pozvana na javno predavanje profesora koji je pokrenuo akciju oko projekta. Padala je kiša. Mrzela je kišu. Auto je uspela da upali tek iz četvrtog pokušaja, tako da je već u startu bila iznervirana. Pitala se o čemu će biti predavanje. Pozivi te vrste nisu bila česta pojava u poslu arheologa. Obično se to rešavalo oči u oči sa vođom ekipe, ako su uopšte pris-tajali da obavljaju posao za drugu osobu. Pitanje koje joj je prvo palo na pamet bilo je: Zašto je na predavanju želeo baš njen tim? Preporuka? Slava? Oni, međutim, nisu bili jedini. U amfiteatru se okupilo

pedesetak ljudi. Većinu je poznavala iz viđenja i pitala se čemu ovolika gužva. Tačno u dogovoreno vreme u prostoriju je ušao sredovečni čovek. U dva broja većem sakou, nije delo-vao kao neko koga bi ljudi shvatili ozbiljno. Uglađeni brkovi i naočare na vrhu orlovskog nosa nisu odavali utisak previsoke inteligencije. Pored njega je stajao nešto niži mladić, prodornih plavih očiju. Neprestano se premeštajući sa jedne noge na drugu, uporno je poku-šavao da sakrije očiglednu nervozu. – Dobar dan, dame i gospodo! – veselo im se obratio stariji. Mladić je prišao projektoru, iščekujući signal pro-fesora. Devojka pored nje se meškoljila na stolici i ona joj se osmehne. – Kao da smo na faksu – tiho joj dobaci, na šta ova klimne glavom uzvrativši osmeh. Činilo joj se da se i ostali osećaju kao studenti. Čuo se tihi žamor u prednjim redovima. Radoznalo su čekali da se nešto dogodi. Projektor je bio spreman i na zidu se pojavila foto-grafija dvorca. – Ne znam da li ste ikada čuli za ovo mesto, ali za „vlasnike“ pretpostavljam da jeste. O njima ću da vam pričam podrobnije u toku demonstracije. Oni su sekun-darni faktor u priči, jer se vaš zadatak odnosi na deo građevine koji se nalazi ispod dvorca, tačnije rečeno katakombe. Projektor je škljocnuo, a slika na zidu je prikazala stepenište koje je vodilo u mrak. – Usled vremenskih neprilika, ulaz je u potpunosti zatrpan. Zbog toga su katakombe zaboravljene. Pre nekoliko meseci pojavili su se, međutim, dokumenti koji su mi probudili interesovanje. Naime, verovanja svedoče da se upravo ispod ovog dvorca krije biblioteka Katarine i Maksimilijana van Santoferusa. Na pomen ovih imena, sva došaptavanja i meško-ljenja su najednom prestala. – Znao sam da vam njihova imena ne mogu biti strana – nasmejao se. – Iako gotovo niko ne zna kako izgledaju, svi su čuli za njih i njihovu posvećenost saku-pljanju knjiga. Samim tim smo došli do razloga vašeg prisustva na ovom predavanju. Ono što je meni od važnosti jeste da njihova biblioteka sadrži veliki broj unikatnih knjiga. Navodno se tu nalaze i dela koja su smatrana zauvek izgubljenim. Za čovečanstvo bi otkriće makar jednog dokumenta bilo od neopisive važnosti. Nadam se da ste svesni da preuzimanje odgovornosti za ovakav poduhvat zahteva najbolje među vama. Aleksandra je obožavala teške zadatke. Živela je za njih. Potreba za hranjenjem ega, pomešana sa takmičarskim duhom. Znala je da će da pristane na poduhvat. Makar samo kako bi još jednom dokazala drugima i sebi da može da ostvari sve što naumi. Šansa. Ultimativni izazov. Veliki broj arheologa je odustao nakon predavanja, ali Aleksandra je prišla profesoru i rekla da može da računa na nju. Oduševio se. Radosno joj je objasnio kako će sve slike, zajedno sa ostalim informacijama koje poseduje, da joj pošalje na kućnu adresu što je pre moguće.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Nik De Monte

Šapat suza Ulične svetiljke su još neko vreme prkosile maglovitom jesenjem jutru i izlazećem suncu, a onda zažmurile i sakrile svoje žute staklene oči do sledeće večeri, kada će opet pojuriti tamu, terajući je da se sakrije iza opustelih krošnji starog drveća. Gradić u predgrađu Toronta, još je spavao nevinim snom. Tu i tamo, poneki automobil već je hitao prema centru, žureći da se što pre utopi u svakodnevnu vrevu velegrada, kao da mu je dosadio mir i spokoj provincije. Prvo su se probudile ptice, otresle rosu sa krila i žučnom prepirkom najavile rađanje zubatog sunca, a onda su se i domaće mačke tromo uputile ka svojim gazdaricama, umorne od neprespavane noći pune jurnjave po tamnim krovovima prizemnih kućica, poređanih sa obe strane glavne ulice. I upravo u jednoj od tih kuća, obojenoj jarko-žutom bojom, sa stubovima i nadstrešnicom na ulaznim vratima i popločanom stazom, koja se isticala na besprekorno uređenom vrtu sa engleskom travom, stanovala je dvadesetšestogodišnja devojka, po imenu Kejt. Svi su govorili da je prava lepotica, mada ona sebe nije tako doživljavala. Znala je da je privlačna sa tim bledim tenom koji joj je davao aristokratski izgled, plavim očima i bujnom smeđom kosom, ali više je želela da je prepoznaju po intelektu kojim se nenametljivo isticala u društvu. Diplomirala je na prestižnom koledžu, na odseku za novinarstvo, i već dve godine radila u lokalnom časopisu kao novinar. Talenat i ljubav prema žurnalistici nasledila je od oca, jednog od osnivača tog lista, pa je bilo sasvim normalno da krene očevim putem. Kada je napunila dvadeset godina, ubedila je roditelje da je vreme da se osamostali. Iako su bili neodlučni, ipak su popustili svojoj jedinici. „To je normalno“, ubeđivala je majka oca, „mladi danas brže sazrevaju, pametniji su a i lakše će proći kroz život. Ustalom, Kejt je pametna i zna da vodi računa o sebi.“ Ocu nije bilo pravo da se njegova ljubimica odvoji od njega, ali znao je da je žena u pravu. Prodali su porodično imanje u Kenori, gradiću severozapadno od Toronta na granici sa Minesotom, odakle su se i doselili, i ćerki kupili malu kuću na svega deset minuta hoda od njih. Kejtinom oduševljenju nije bilo kraja. Sa uživanjem ju je preuredila po svom ukusu, što joj nije bilo teško obzirom na solidna primanja. U tome joj je pomogla njena prijateljica iz detinjstva, Meri, koja nije štedela komplimente i oduševljenje. Bila je niža i nešto starija od Kejt, punijeg stasa i prosečne lepote, plemenitog srca i tople duše. Svetlo -smeđa kosa do ramena, koja se pri krajevima blago uvijala u bezbrižne detinje lokne i blago zarumenjeni obrazi

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

dodatno su isticali svu nevinost njene pojave. „Blago tebi, sada imaš gde da dovodiš muškarce“, često je Meri zadirkivala Kejt, znajući pri tom da njena prijateljica, sem površnih flertova još nije doživela pravu ljubav. Doduše, muvao se oko nje izvesni Bob, simpatičan momak, koji je završavao studije upravo kada je Kejt započinjala, ali Kejt kao da nije previše marila za njega. Ipak, vremenom su postali dobri prijatelji i često izlazili zajedno. Samo mesec dana, pošto se Kejt odvojila od roditelja, otac je doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Dok se vraćao kasnije nego obično sa posla, jedan vozač je izgubivši kontrolu nad vozilom direktno udario u njegov automobil. Povrede koje je zadobio bile su smrtonosne, izdahnuo je na licu mesta. To su bili najteži trenuci u životu mlade devojke. Odjednom je ostala bez njegove podrške, bez oslonca u životu. Uz to, majka nikako nije mogla da ga preboli. Povukla se u sebe, retko je izlazila a i vidno je smršala. Otišla je pre vremena u penziju i posao učiteljice prepustila nekom mlađem. Vremenom je pala u postelju i Kejt se ozbiljno brinula za njeno zdravlje. Htela je da se preseli kod nje, ali majka je to odlučno odbila. „Ti moraš da živiš svoj život“, ponavljala joj je. Upornost nije pomogla i jedino što je Kejt mogla, bilo je da angažuje neku devojku koja bi se starala o njoj. Po preporuci su našli

mladu studentkinju medicine koja se rado prihvatila posla. Ipak, Kejt je i dalje bila zabrinuta i svakog dana bi pre posla navraćala da obiđe majku, pre nego što bi devojka stigla. Naravno, dolazila je obavezno i u povratku s posla. Nije ni bilo čudno da u srcu mlade devojke nije bilo mesta za ljubav. Rastrzana između brige i posla, ipak je nekako uspevala da u društvu bude vedra i nasmejana. Samo je Meri znala kako se oseća njena prijateljica. Koristila je svaki trenutak da je oraspoloži a i Bob joj je pri tome svesrdno pomagao. Ipak, kada bi uveče došla umorna kući, osećala je potrebu da s nekim podeli trenutke samoće i opuštanja, radost života i ljubavi. * Na spratu kuće preko puta, jedna zavesa se nečujno spustila. Dva čoveka su posmatrala kako devojka izlazi iz kuće, seda u kola i nestaje niz ulicu. Prošlo je već mesec dana od kako su dežurali od jutra do mraka, prateći svaki njen korak. Znali su napamet sve o njoj: kuda ide, s kim se druži, šta jede, kada ide na spavanje i tako redom. Stariji je počeo da sprema opremu. Bili su tu kamera, oprema za prisluškivanje, monitor i magnetoskop. „Danas završavamo ovaj dečji posao. Ne znam zašto li su angažovali nas, kad je to mogao da radi i neki početnik“, gunđao je mrzovoljno. „Devojka je čista kao suza, nikakav agent KGB-a ni špijun strane zemlje, kako se verovatno neko nadao. Ali važno je da smo odradili još jedan posao i da se vraćamo na malo ozbiljnije zadatke“, mrmljao je ljutito. Mlađi nije komentarisao, već se posvetio pakovanju preostale opreme. Njemu je svaki zadatak bio isti. Nije bilo na njemu da bira, niti da o tome odlučuje. Voleo je svoj posao i trudio se da ga obavlja što profesionalnije. „Samo da završimo izveštaj, a onda nešto novo“, radovao se unapred. Uživao je prateći ljude, ulazeći u njihove intime, otkrivajući njihove navike i slabosti. Vrhunska oprema im je to dozvoljavala, a uz to sve je rađeno legalno, po nalogu obaveštajne službe. Većina operacija je bila tajna i pažljivo isplanirana, što je celoj misiji davalo posebnu draž i značaj. „Je l’ gotovo?“, upitao je stariji, još jednom pogledavši po sobi. Sve je bilo onako kako su zatekli pre mesec dana. U tome je i bila njihova superiornost, bili su profesionalci. Časove i časove su provodili u specijalnoj školi za obaveštajce, fotografski snimali svaki detalj i vežbali pamćenje. Sada je to već postalo rutina. Podigli su teške torbe sa opremom i polako se uputili ka izlazu. Obučeni u široke radničke kombinezone ličili su na dva umorna vodoinstalatera pa ni pažljiv posmatrač nije mogao otkriti bilo šta neobično u njihovoj pojavi. Kombi ih je čekao dve ulice dalje i oni neprimetno zamakoše za ugao i izgubiše se u daljini. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Slavica Mršić Petrović

Visoki hrastovi PROGLAS I PROMIŠLJANJA Sredoje i ja smo bez glasa pošli za mladićem u tamnozelenom odelu. Uspela sam da uočim da smo prošli istim onim hodnikom, koji je vodio do sobe u kojoj sam provela nešto manje od sat vremena. Uočila sam da duž hodnika ima više zelenih tapaciranih vrata, koja su krila veći broj prostorija. Pred jednim takvim, poluotškrinutim vratima smo zastali, Mitar se pomerio u stranu i rukom nas uputio u sadržaj prostorije. Prvo što sam primetila u dugoj i uskoj sobi u koju nas je uveo bio je dugi, drveni sto sa po četiri, drvene stolice sa svake strane. Zidovi su bili beli, sa dugim prozorskim staklima, ukrašeni raznobrojnim vitražima. Dve stolice su bile zauzete. Za stolom je sedela punija devojka crvene, poluduge kose, u zelenoj majici kratkih rukava, preko koje su bili tregeri od teksas-platna. Pored nje, na samom kraju stola, sedeo je proćelavi momak duguljastog lica. I on je bio u zelenom, u zelenoj majici kratkih rukava i bledim farmerkama. Mitar je povukao stolicu koja je bila preko puta momka i pogledom mi pokazao da sednem, što sam bez pitanja i učinila. Sredoju je pogledom pokazao na mesto kraj mene, na šta je ovaj uz uzdah seo, prethodno izvukavši stolicu. Mitar je uputio i jedan pogled u mom pravcu. Tada sam po prvi put osetila u njegovom izrazu neku specifičnost o kojoj tada nije bilo vremena za razmišljanje. Pogledala sam u pravcu momka i devojke koji su sedeli sa druge strane stola i, uočivši da njihove poglede neću uspeti da usmerim ka sebi, pogledala sam u Sredoja. - Ćuti, ovde se ne sme pričati! - prošapnuo je jedva čujno, sebi u bradu. Shvatila sam da on o ovoj situaciji zna više od mene i ćuteći sam prihvatila njegovu sugestiju. Zidovi prostorije bili su bezlično beli, tako da su i ljudi koji su se nalazili u njoj postajali belo bezlični. Delovalo je kao da ta prostorija i nije namenjena za ono što je predstavljala. Znala sam da ću Sredoju morati da postavim još par pitanja... Samo nisam znala da li će tog dana biti vremena za tu vrstu konverzacije. Ručak je protekao u tišini. Momak sličan Dušanu i Mitru, u tamnozelenom odelu, donosio je hranu i u tišini iznosio posuđe. Poslednji moj pogled pre rastanka bio je usmeren na Sredojev ručni časovnik. Bilo je tačno 16 časova. Otprativši me do moje sobe, moj pratilac Mitar rekao mi je da će po mene doći za sat vremena. Ta čudna igra sa vremenom mogla je biti tema mojih promišljanja u osami, ali tada sam se setila zelenog papira koji je bio u džepu mojih pantalona. Setila sam se i Starčeve napomene da su to "originalne teze" nekog tamo Dragutina, koje je nudio potencijalnim članovima. "Teze" koje je trebalo da ja proširim, jer je osnovna zamerka eventualnih članova bila njihova sažetost. Sada sam papir odvila i pogledala njegov sadržaj. Na zelenoj pozadini, laserskim štampačem su bile odštampane, u boji narandže, sledeće reči:

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

CILJEVI I IDEJE: - Slediti ideju Dragutina i u tajnosti je postvarivati: Infiltracija predstavnika srpskog naroda u sve relevantne svetske organizacije - Sve za srpstvo i Dragutina: biti Srbin obavezuje - Samo Dragutin zna šta je dobro i čemu teži srpski rod: povratak izvornim idealima jednakosti u različitosti - Ko je Dragutin i koja je Njegova istorijska uloga, znaju samo odabrani: lider i oslobodilac srpskog naroda - Slušati Dragutinove reči znači slušati volju srpskog naroda: ON pretvara reči u dela - Dragutin je najtajnija tajna organizacije i kao takav oglašava se u tajnosti kada je potrebno - ''Dragutinovi Visoki Hrastovi'' su prenosioci njegovih poruka - Samo odabrani su u stanju da razumeju Dragutinove ideje - BUDITE TO VI" Kada sam ovo pročitala, bilo mi je donekle jasno zašto "viđeniji pripadnici srpskog društva" nisu želeli da budu deo Organizacije. “Teze” su bile pomalo smešne i veoma nejasne. Očigledno ih je sastavljao neko ko je svoju stvarnu nameru želeo da prikrije do te mere, da je sve što bi bio u stanju da saopšti, bilo pod okriljem te nametnute tajnovitosti. Nisam imala pojma kako bih uopšte mogla da razradim ove “teze”. Nadala sam se da ću doznati više o njihovom nastanku i sastavljaču u nekom novom susretu sa starcem, koji bi mi, , kao eventualno

"odabranoj'', poverio tajnu Dragutinovog postojanja. Sve je zaličilo na farsu i to sa priličnom dozom neukusa i kiča, ali u datoj situaciji sve što sam mogla je da prihvatim svoju ulogu u priči i pokušam da sebi pojasnim i samu situaciju i aktere ove priče. Za to sam morala da sačekam novih sat vremena u narandžastoj sobi... Tih dugih sat vremena, koje je moglo da ponovo u meni aktivira onaj uspavani splin. Čak i neka razmišljanja o neumitnosti kraja, svim ovozemaljskim tugama... Ponovo se probudio bodlerovski pesnik u meni: "Sve propada sve se menja, ponor se otvara, leka nema dok pseto drema, ko sada da spava... zelena je visoka trava, ko ne želi da se žali shvati da je u sali zelenih, narandžastih zavesa..." - začulo se kucanje na vratima. "Dragutinov Visoki Hrast" - pomislila sam i oterala pesmu od sebe. Kad je Mitar zakoračio u sobu, pogledao me je prodorno u oči i opet sam uočila da su one u sebi krile neke svetlosti koje se pale samo u prisustvu nekoga ko tu svetlost uočava. ''Kako je nekada lako oterati splin''pomislila sam, dok je izgovarao reči upućene meni: - Pođite za mnom. Mogla sam samo da ga poslušam i bezpogovorno krenem za njim. Ponovo do one sobe sa policama knjiga. Kad smo ušli, u njoj su se već nalazili starac, Dušan i Sredoje, koji je delio moju rezigniranost. Bar mi se tako učinilo kada sam ga pogledala. Njegove oči su bile mutne, dok su mu usne odavale umor. Ništa nismo rekli jedno drugom, samo sam stala pored njega i pozicionirala se, usmerivši svu svoju pažnju ka starcu, koji je sedeo na onoj jedinoj stolici u prostoriji. - Nadam se da ste se odmorili i da ste spremni za posao! - izgovorio je u jednom dahu starac, obraćajući se Sredoju i meni. Mi smo zbunjeno oćutali. Setila sam se opaske da pitanja smeju da se postavljaju samo sa Starčevim odobrenjem i nesvesno sam podigla dva prsta. Starac se osmehnuo i rekao u mom pravcu: - Izvolite, pitajte! Nakašljala sam se i, odmerivši reči, tiho progovorila: - Ja sam u nekim dilema, pa Vas molim da mi kažete nešto više o Dragutinu i ''Dragutinovim Visokim Hrastovima''. Starac me je odmerio i odvratio: - Mislim da sam ranije bio jasan: ko je Dragutin i kako je Organizacija istorijski delovala – TAJNA je. Samo ću naglasiti da biste se iznenadili kada biste saznali ko je On, ali to nećete nikad saznati... “Dragutinovi Visoki Hrastovi“ su članovi Njegove organizacije, grupa od dvadesetak kurira, da ih tako nazovem, koji nose Proglas i usmeni nalog. Oni su jedini znali kako Dragutin izgleda i ko je On. Ja ću, kad obnovim Pokret, malo promeniti sve to, ali otom-potom. U stvari, ideja mi je da svi članovi, oni aktivni, upoznaju Dragutinovog nastavljača u jednom momentu. Da, postoji i Dragutinov nastavljač, a to nisam ja! Jasno? - tu je zastao i učinilo mi se da je blago pocrveneo. Čula sam Sredojev uzdah, nakon kojeg je Mitar pošao ka njemu. Starac ga je, jednim pokretom ruke, vratio na njegovo stražarsko mesto. - Dragutin, On je osnivač, sve što ću vam reći je samo ovo: da je rođen 31.12.1900... Najvažnija godina u njegovom životu je 1933., te godine osniva Organizaciju, piše Proglas koji je originalno bio razrada osnovnih Njegovih ideja, na osam strana.... To je izgubljeno, kao što sam ranije rekao... Vi treba da razradite Njegove ideje koje sam ja upamti... Dakle, razumeli smo se? Naravno, pisaćete u prvom licu, u muškom rodu, i ono što je veoma važno: ne zaboravite da pišete ''1933. godine'' pogledom je upitno podigao obrve. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Starac je ustao i iz fioke izvukao laptop. Pozvao me je rukom, na šta sam se našla kraj njega. - Ovde ćete ispisivati sve potrebno, pod folderom TAJNA, fajl - PROGLAS. Imate pet dana za to! Je li sve jasno? - upitno me je pogledao, na šta sam samo nemo klimnula glavom. Pomislila sam da je Starac Sredoju poverio teži zadatak, jer je rok za njegov rad bio deset dana. Zbog toga sam osetila blago olakšanje. Starac je to uočio u mom izrazu i ponovo se, dubokim glasom, obratio oboma: - Ti, Sredoje, uskoro ćeš u ovoj prostoriji dobiti radni sto sa svim potrebnim materijalima i raditi svoj posao. Molim te da gospođici... - pogledao je u mene obraćajući se Sredoju: - ... ne govoriš ništa o svom poslu. Zato što je važniji od njenog! Starac je ustao i ubrzo sa Mitrom izašao iz sobe. Mitar se ubrzo vratio, noseći drvenu stolicu za mene, koju je postavio preko puta one visoke barokne. Za njim je išao Dušan, noseći u rukama omanji drveni sto, koji je postavio nedaleko od velikog stola, u desni ugao sobe. Potom je ušao Mitar i uneo stolicu, pa za njim ponovo Dušan, noseći veliku crnu torbu, iz koje je počeo da izvlači staklene posude, pijete, cevčice i flašice. Mitar je izašao, ostavljajući nas sa Dušanom, koji je stajao u pozi stražara. Seli smo, svako na svoje mesto, jedno preko puta drugog: ja za sto preko puta barokne stolice, a Sredoje za uneti

sto sa gomilom aparature koju mu je "stražar" uneo. - Ti to treba da stvoriš neku tajnu smešu za spas srpstva? - pokušala sam da se našalim. SredojeXjeXsamoXprošapnuo: - Nešto još gore... - Tišina! - povikao je Dušan i oboje smo pognuli glave i počeli da radimo na svojim zadacima. Tada mi se učinilo da je moj posao teži od Sredojevog, mada bih, kad bih ga pogledala i uočavala kapljice znoja na njegovom čelu, pomišljala da i nije tako. Tih prvih radnih sati radila sam na Proglasu i uspela da obradim samo prvu tezu. S obzirom na to da je trebalo da brojne nedorečenosti (u osam tačaka) pretočim u nešto razumljivo, činilo mi se da čak i ja imam svoje limite, kao i to da je ovaj posao na momente postajao besmislen. Sebe sam tešila da je svaki početak težak i da ću sutra uspeti da obradim više tema, ali sutra je još bilo daleko... Završila sam prvu tezu. Sredoja nisam smela ništa da pitam, ali sam videla da samo ispisuje neke formule na papirima koje su mu dali i da ima još vremena do eksperimenta za koje su mu hemijska pomagala bila doneta. Ali, to je bio tek prvi dan. Učinilo mi se da već pada veče, kada je Dušan povikao: - Dosta za danas, ustanite, idete na večeru. Ustali smo i nemo zatražili od Dušana neki znak da smemo međusobno da komuniciramo, on je klimnuo glavom i rekao: - Ma, pričajte o svemu, osim o onome što radite za Starca, jer ni ja ne smem da čujem neke stvari. Osmehnuo se i poveo nas kroz dugi hodnik. Usput je Sredoje započeo neobaveznu konverzaciju: - Kada mi je Starac sinoć predočio da će dovesti pisca da radi sa mnom, prvo nisam ni mogao da pretpostavim da se mi znamo... iz viđenja... i da će iskoristiti moju potrebu da vidim ženu, a na tome sam insistirao... Da nemaš sat? Pogledala sam ga zbunjeno: - Ne, nikad ga ne nosim... - Meni je moj uzeo jedan glavati posle ručka, valjda stari jedini upravlja vremenom ovde. Ušli smo u trpezariju, ona devojka i mladić su sedeli na istom mestu. Ovom prilikom su bili i identično obučeni: zelene košulje kratkih rukava i zelene pantalone. Sa devojčine desne strane sedeo je još jedan smeđokosi momak sa paž frizurom, dugog uskog nosa, sa fensi-bradicom, punih usana. On nije bio u zelenom, već je na sebi imao sivu majicu i teget farmerke. Podigla sam pogled i kraj lustera videla beli papir na kom je crnim flomasterom pisalo: "OVDE SE ĆUTI!" Setila sam se da me Sredoje na to uputio ranije tog dana. Ali tada nisam uočila natpis. Ućutala sam i iskoristila tišinu da posmatram troje ljudi koji su nemo, sa pogledima usmerenim prema stolu, sedeli preko puta mene. Osim promene odeće, mladić i devojka, koji su za vreme ručka sedeli na istim mestima, nisu pokazivali nikakvu promenu. Pridošlica sa fensi-bradom delovao je odsutno i, dok smo svi polako uzimali ponuđenu hranu, njegovi tanjiri su ostali puni. Pomislila sam da nije gladan ili ne želi da jede. Kada je momak koji je donosio hranu doneo svakom od nas po veliki voćni kolač, mladić u sivoj majici se trgnuo i nervozno rukama počeo da trpa komadiće kolača u usta. Tada sam prvi put uočila njegov nervozni pogled kojim je prelazio preko prisutnih, ali i zidova prostorije. Nisam smela ništa da kažem. Uostalom, tu su reči i bile A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

zabranjene. Kada je momak u tamnozelenom odelu odneo poslednje tanjire sa ostacima naših obroka, začuli su se koraci. Mitar se pojavio u prostoriji, prišao mi i dotakao po desnom ramenu. Rukom je pokazao natpis pored lustera i rukom mi dao znak da pođem za njim. Ustala sam, ostavljajući svoje društvo i pošla. Kada smo izašli iz prostorije rekao je tiho: - Ideš na spavanje. Nehajno je prešao na "ti". Njegov šapat je dodirnuo moje tanane osete. Samo na trenutak... Ponovo sam se našla u narandžastoj sobi. Mitar je par trenutaka gledao u mene i prilazeći jednom zidu, rekao mi: - Ovde imaš peškire i sve što ti treba. Povukao je ekserčić koji ja nisam ni videla i otvorio plakar koji je bio očigledno kamufliran. Videla sam na tri daske poređane peškire narandžaste boje, novo, upakovano donje rublje u istoj boji i neke zelene majice i pantalone. Time mi je pojašnjena boja odeće onog momka i devojke, koji su se, od vremena ručka presvukli. Pomislila sam da ćemo svi, danas prisutni u trpezariji, sutra najverovatnije biti identično obučeni. To me je malo uplašilo, ali sam ipak uzela narandžasti peškir, raspakovala donje rublje i pripremila ga, kao i zelenu košulju i pantalone, za sutra. Svoju odeću sam ostavila po strani. Slučajno sam podigla jastuk i pod njim našla žutu spavaćicu. I ona je bila upakovana. Žuto

za promenu... Posle tuširanja, obukla sam spavaćicu i legla na jastuk svežeg mirisa limuna i brzo utonula u san. Moram da priznam da su snovi u naranžasto-žuto-zelenom vrlo prijatni. Setila sam se i svog dvoseda i fotelja u sličnom dezenu. Shvatila sam to kao slučajnost kojoj ne treba pojašnjenje. Sanjala sam ogromnu, široku livadu na kojoj je umesto cveća nicalo obilje narandži i limunova, koje nisam želela da uberem. Pred buđenje, na livadi u daljini sam ugledala neko visoko stablo pod kojim je stajao nedefinisani lik u tamnozelenom odelu. Probudila sam se sa pogledom u tamni zid, ne znajući koliko je sati.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Biljana Grbin

Pesma od hiljadu reči Želim ti reći hiljadu reči odjednom, to ne bi moglo stati u jednu pesmu, možda u pismo? Ili u moj podsetnik za dan. Poslala bih misli da lete dok ne stignu do tvoje adrese, kao laste što prate proleće, io bi bila radost što predhodi letnjem danu, poslala bih sve u jednom dahu. Maštala o susretu koji bi nas spojio, i uveselio svaki dan što sledi, radovala se što ti mogu svakog dana reći tih hiljadu reči, što ne mogu da stanu u ovu pesmu.

Moje zvezde Svako ima svoje zvezde, ja imam moje. one su uvek blizu mene, a čine se daleke na nebu. Tu su da obasjaju put, da čuvaju ideje, da čuvaju dobar dan, tu su za mene. Mnoštvo njih, u duginim bojama, prepletene na nebu, Igraju se.

Ime Imena ima raznih, sva su lepa, ja imam za tebe samo jedno, a to ime ti neću reći. Čuvaću ga kao tajnu, svako ima neku svoju, a ja imam ime tvoje, Koje neću izgovoriti sada. Možda neću nikada, čuvaću ga. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

to će biti samo moje, Nećeš ni znati da imaš najlepše ime na svetu.

Savršenstvo nesavršenog Mostovi koji spajaju. Svetlucavi mostovi koji spajaju izgubljene ljude u vremenu. Vreme koje prolazi i koje treba ispuniti. Ispuniti željama i snovima. Snovima od šarenih perli nanizanim u nepravilnom nizu. Nizu koji može lako da se sruši. I sagradi ponovo.

Bolji svet Mi. Mi smo ti koji stvaramo istoriju, stvaramo novo doba. Doba harmonije. Doba muzike za tebe i mene, doba dobrih ideja i melodija, svetlucavih čarolija kroz večnost. Novih planeta. Novih izražavanja. Novi veseli ljudi, stvaraju novi svet, bolji svet, svet samo za tebe i mene!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Slobodanka Grljušić

Pisati, pisati i opet pisati Odušak koji sebi dopuštam iznjedri pjesmu Lakoća življenja postaje opipljiva. Dodiruje me na bezbroj načina sve što me okružuje bilježim osjećaj i podastirem Vama vjerujući da prepoznati sebe u meni znači dijeliti radost se tako umnožava a bol umanjuje za pola

U njenom snu bjelina U njenom snu jato ptica zimom zaleđeno zarobljeni pokret u bijelom ledeni mir u njezin san skliznuo proplanak snježni san bjelinom miruje ona u njemu dok je bjelinom tišinom dan ne probudi

Kroz moju sobu prolazi cesta Nisu dovoljne stisnute trepavice bijelo svjetlo prodire posred noći tu je tik do mene odlučno da zadivi i zavede mene običnu ono neobično zašto li opet drhtim bjelina miriše ja udišem mrtvo cvijeće težinom neživog pritišće bisere a oni bliješte posred sobe vijuga neobično bijela cesta

Nebriga Nikad ne pitaš kako sam boli i ne boli jednačim osjećaj opraštam

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

strah te veže i priteže nemuštim te drži pitanje bi zasjeklo i raspolovilo tijelo – more teškim omeđeno pa bi se pokrenulo od mene tebi i reklo bi ti kako sam

Kad prisile me na muk Prozori zastrti svilenom šutnjom oku mi otet dan sapet mi jezik i ruke u kutku mirnom skrila sam dušu nek je ne nađe jalovo što sputava strast neka je imam kad me opet prisile na muk

Noć i dan U lijevom oku joj sunce bijeli dan nije došla na vrijeme nije desno joj oko zasuzilo noć crna u zjeni

Kad me nema Kad me nema cvili u meni sjećanje izdržavam opstajem na rubu stvarnog samotnu me obeshrabruje nema me za malo prkosno korakom unazad od opasnog se pomaknem

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Vladimir Zloch

Leto i vreme Vreme, za sva pokolenja. Toplo nam dolazi leto, sakupi snage i nađi vremena, za odmor i plivanje, vreme za pesmu i igranje. Za poljupce i milovanje, za folklor i običaje. Vreme vatrometa i izleta, roštilja i kleveta. Nađi vreme za vajanje, za bajke i pisanje, za priče i slikanje. Za gnev i razumevanje, za ljubav i opraštanje. Nađite čas za sve to, kad nam, eto, dolazi leto.

Morska pučina Često sam šetao kraj pučine mora, slušao galebova glas, dok su vetri slutili na jugo i buru, ja sam uz more i vetar, ispijao poslednju čašu, viskija u žuru. Flaša je prazna, nad morem tiho je zalazilo sunce. Svod je bio plav, još tranzistor se čuje, poslednji gost kraj obale stoji, i sprema se da otputuje. Dolazi polako veče, Ti nisi došla, a samo Tebe sam čekao. Misliti nisam prestao, što nisi došla? nisam shvatao. Ostadoh sam, u tihoj noći, sa morskim žalom, tad sam plakao.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Nenad Lasica

Kad umrem iznad mene bice nebo Kisa se slivala niz moj vrat,kao reka iz napukle stene...nisam osecao nista...ni hladnocu ni vetar koji je rusio grad...a on je bio prazan , prepun utvara ..ulice su kao zmije bile svuda oko mene , kao da su htele da se izgubim i da se vise nikada ne vratim njoj.. ,bez znakova bez plana razbacane i strme..vodile su me negde gde mi se nije islo...citav zivot mi se srusio kad mi je rekla istinu u lice...da me ne voli vise..da je srela nekoga koji ce je pratiti na putu kroz snove..da taj neko zna vise da pokaze od mene...rekla je,nemoj biti kao ostali samo idi i ne vracaj se..znam da si drugaciji da sa tobom mogu normalno.. da se rastanem...ljubav se rasplinula ,vise te ne dozivljavam kao nekog bliskog,previse smo se udaljili od izvora...pored tebe pijem iz case pune praznine..cutao sam i gutao njenu pricu a usna mi je igrala... oci su mi postale kisne ali ona je bila slepa za moju bol....poslednjih dana ljubila me je bez topline,bila je daleko u mislima sa nekim meni nepoznatim...a onda sam ih video na istim ulicama istog grada..kako mi dusu kidaju..gledao sam a njih dvoje su se prepustili stihiji..nije ih bilo briga za ljude koji su stajali kao ja,sa strane i gubili se u njihovoj strasti ...ne mogu vise da te lazem...hvala ti za ono sto smo imali ali ja moram dalje...gledao sam u nju a nisam video nista..pogled mi je nestajao iza nje...kad umrem iznad mene bice nebo..sada ne trebam nikoga..hocu u tisinu hocu daleko da pobegnem u juce u jedan dan koji me je delio od ove nesrece...kad sam bio njen..da razmislim malo, da saberem misli da pokusam da ispravim na bolje...gde sam to pogresio...juce sam bio ziv a danas sam mrtav ulica se blizila svom kraju..video sam krst na ulasku u groblje...nebo iznad se mracilo..munje su se pruzale po njemu kao njene ruke nekad po mom telu..spremala se oluja..tu sam mrtvima zelim da podelim postelju..mrtvi ne mogu da te povrede...da ti kazu ono sto ne zelis da cujes..tu na tom od Boga zaboravljenom mestu naci cu lek za moju dusu ..zato mrtve , duse napustaju ......da vise ni jedna pogresna ljubav u njihovim srcima ne moze da ostavi trag..ne osecaju nista kao ni ja...ljubav je velika varka a ja sam predugo ziveo slep nisam video ono sto su mi drugi pricali..nisam zeleo da vidim...ponekad su oci nepotrebne...ja sam je voleo iskreno..ali tesko je kad je iznad tebe nebo..poput ovoga...kad je hladnoca u njenim venama...i kad dodje vreme da shvatis da je samoca nesto sto moze da ti prija

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Предраг Ласица

УСПОКОЈАВАЊЕ ЧОВЕЧАНСТВА Nedelja, 01. Februar 2009 Vreme 00:16. Највећи свјетски извозник нафте-Саудијска Арабија, тј њезино министарство нафте, недавно је у ОПЕЦ-овом гласнику објавило вијест да је највеће свијетско нафтоносно поље Агхwар у саудијској пустињи почело избацивати милијун барела воде на дан. Резерве природног гаса у великом налазишту у Каспијском мору су нестале. Остале су огромне рупе у земљиној кори. Азербејџан поседује 140 хиљада барела нафте дневно која се од Супсе па даље превози танкерима. Данас су нашли те танкере на сухом. Вода је нестала. резерви природног гаса у бившем Совјетском Савезу Процјенама натних компанија (Схелл,Теxацо,ЕНИ,БП,Петробрас на 300 година.. „Одједном нема“. Агхwар је претходних година толико избушен да се од бушотина (јалових и нафтоносних) не види више тло. Кад је количина исцрпљеног флудиа почела падати, у бушотине се почела утискивати водена пара . Сад кад више нема нафте, бушотине су почеле избацивати накупљени кондензат. Почело је од Саудијске АРАБИЈЕ. Урушила се.. Није важно да ли разумете. То више уопште више није важно. Од вађења нафте и гаса настали су тактонски поремећаји. Ја говорим да ти боже ненастањено станиш да ствараш и размеђујеш не мудро, презрено већ непредвидиво. Очекивани спасилац људи више Зеус (римски Јупитер),син Крона и Реје највиси је бог,врховни господар богова и људи саље на Земљу кису,снијег и вјетра ,сакупља облаке,баца муње и гласно грми у висинама. Благослов и напредак, смрт и један од богова који има име.. Сам бог остао је без имена јер име је то неизрециво. Једна од могућих катастрофа се сматрала ерупције Етне да долази из резоервора лаве дугог око 30 км и дубоког 4 км,из резервоара сместеног испод планине.. О господе грешити је дар који нам дарујеш лишавајући нас надолазећег. Науцници су били у праву за црне рупе али нису дошле из свемира. Десило се непојмљиво. Земља се почела урушивати у себе јер гас и нафта више нису подупирали земљину кору.. Узмите картонску кутију са балоном у њој. На кутију ставите циглу и она се не урусава у кутију. Извадите балон па покушајте поново? У тренутку је нестало милијоне људи. 2017 године прије било које прогнозиране уништавајуће силе. Нестају они који су се молили и они који нису. Они који верују и они који не. Скашен, сит, убог и учен, подучен, школован и нешколован. Звери,природа,кисеоник, библија и крст. Нестаје и само пророчанство. Човек је створио несвесно огроман резервоар дубине преко 1800 километара празног простора. Гомила масе је оптеретила земљину A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

кору, и земаљски капилар је пукао , повукао у гротло целе континенте. „Планетарни мождани удар“. Капиларна пукотина направила је дуж расада огроман ожиљак који су Насини астронаути ужаснуто посматрали из своје металне капсуле коју ће збрисати огроман ударни вал који ће уследети. Огромни плави покемон је отворио вилицу а оно што се урушавало личило је на звериње зубе. Расад се пунио незамисливом тежином ледене „дубинске и површинске воде“ .И сјединио са ужареном масом земљина језгра. Птица до до , једина птица која не лети , сада је полетела, У праску галактичког бојлера коме су заказали вулкански вентили . Земља је нестала. Разарајуће силе поништиле су звук који је 37 милиона година удаљен од земље сведочећи о јачини. Умиру сатови и њини малени зупчаници коју желе да се окрећу, умиру шуме, језера и траве , распарчано је билон деце и отргнуто од у прах претворених мајки. Наде и очекивања, стремљења и срдитост. Нестају они који су у праву и они који нису, мудраци ,вилењаци и песници. Миленијемо скупљања кемијских елемената помешано је једном варјачом тисовине лишено опроста и хришћанских веровања, слично екстремним понижењима од којих човек подивља као роман Борислава Пекића „ беснило.“ Нико није привилегован, поштеђен у тој суровости, неприпремљености родила се нова звезда из тог голема бљеска успокојавања човечанства. Помјерено бјесно сунце са дивљим праменовима ватре би одбачено у таму иза Драковог лука. Крикови светла и лудила а нит крика нит лудила. Зенит, тачка изнад небеске свере вертикално изнад посматрача више није имала име. Хоризонт је постао опште бесмисло а небо тек ковитлац боја од водоника и хелијума. Млечни пут дом сунчевог система се скупио у детонацији. Галаксија ме носила као материју са које су отпадали атоми који су се поништавали. Не знам који сам облик преузео , нисам имао име јер име није имало дефиницију. 17:59 година 2017. Пробудио ме је земљотрес који је створила моја мајка полушавајући да ме пробуди.. Позивао сам у помоћ несвесно вриштећи, сан ми је био кома, која ме је распачавала и расчовековала. Гурнуо сам је у страху и она је пала преко стаклена стола. Земаљски глобус са стола се разбио о лаштени паркет. Комадићи глобуса су се дробили о лак паркете и отишли испод врата у светлост која је избивала испод њих као зенит-Чинило ми се да сам анђео који од горе посматра рађање сунца чија светлост обгрли полутку. Зграбио сам даљински и упалио телевизор, слошен, уверен, побеђен са надом мањом од проживљеног . Лед лампица ме ужасну у бљеску и сједини слику са високим напоном који је пошао у екран Спикерка је нешто успаничено махала рукама, помислио сам да су вести за глухе. Појачај, „појачај“ помислио сам. Вест прасну у мене као вјетар који напољу отрга очеве панталоне. Објава да је највеће свијетско нафтоносно поље Агхwар у саудијској пустињи почело избацивати милијун барела воде...Управо јављају да је нестало тла изнад.. Пребацујем канале помахнито Управо јављају да су танкери на сувом ЦНН.НБЦ-расад дјели лопту која топи становништво, штета се процењује на.. Еуро спорт преноси уживо окомит тенис где се тенисери котрљају ка публици која вришти. Скаy/ Чини се да смо у лифту ..Земља се помјера..Мајка ме A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

гледа у том трену поздрављајући се самном немо, не желећи да зна, немајући времена за било што...Свеопште посрнуће емоција. Рађао сам се и умирао , тако непрестано.лишен боли, привилегија и наде, жељан мог југа, рђавих трепни жељан рађања више но живљења и молитве да оставимо планет на миру бар док се не спакујемо за пут. Заклет у љубав према жени, у добро човека, и непроцењливост деце са вером у човечанство које стрјеми ка непознаницама које може уследити када непозната раса прими сигнал и пође к планету која светли 400 пута више од месеца а зове се земља. Наш драгуљ који морамо сачувати.И вјеровати..Да ћу једног дана постати писац чија ће те дјела читати по стубиштима и незграпним терасама,или можда поред неке рјеке која вам буди сећања која узгоне осмех на ваше лице. Писац претворен у статуу или неки облик слова на бронзи нису моја стремљења,јер живот треба прочитати ,тумачити га својим оком непроцењљиво Суморне теме не множе мој карактер. Писати дивно тек ме треба учинити оним што јесам.Истетовирајте нешто на комадићу папира или пјеска и судите.Сунце после крајње исцрпљености најзад стаде и осветли плавичасто небеско тело које пркоси ројевима звезда, ватрене заставе опет завијорише али то није земља већ наш нови свет који чека да га нађемо.Окружен десетинама душа тај планет чека семе живота. Тишина је као галактички чобан дотјерала озон. Кроз тај неразумљиви шаблон стварања пружа нам се шанса да кроз десетлећа поново докажемо безименим творитељима да човечанство не умире никад. Људски род познаје патњу из које се изнова рађа. Бол нам је наслеђе а вечност недокучива..

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

100

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

101

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

102

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

103

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

104

Nove Knjige

Marija Stajić CRVENA SOBA priče

Nik De Monte ŠAPAT SUZA roman

Zoran Užarević ŽICA roman

Izdavač Nova POETIKA Argus Books&Magazines

Da l i s te se i kada zagledali u mesec i pitali s e š ta li se nalazi sa druge strane? Da li ste i ka da gledali u nebo i pi-tali se šta to gleda u va s i z ta me i za zvezda? Da li va s je ikada pri vl ačilo ono što se nalazi tamo negde i s pod površine? Da li ste i kada pokušali da s ebe pogledate u potiljak? Ako jeste, ne bri nite s e. U l judskoj je prirodi da istražuje i želi da dohvati neuhvatljivo. Ljudska ci vi l izacija je samo zbog ra doznalosti dos tigla s ve ovo. Od kada je s tao na dve noge, čoveka je radoznalost vodila preko gra ni ca mogućeg. Tako smo zapalili prvu va tru i ta ko s mo odleteli na Mesec. Uvek je to bi o neko ko s e zapitao šta bi se desilo a ko bi s e prekoračila ta privi dna granica mogućeg.

Prkos eći tmurni m obl a ci ma ra ta , ti ho i nečujno rodi l a s e l jubav i zmedju ka na ds ke novi na rke i s rps kog pol i ca jca na l i ni ji ra zdva ja nja Srbi je i Kos ova . Žrvtvujući ži vot u grotl u albanskih pobunjenika, s pozna l a je s na gu s voje l juba vi .

Roma nsirano iskustvo iz bolnice za lečenje za vi snosti.

Roma ntična, uzbudljiva i napeta priča koja či ta oca os ta vlja bez daha, sa elementima intri ge i s mi ca l i ca pojedi na ca koji ne prezaju s redstva ra di s ti ca nja ma teri ja l ni h kori s ti .

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

105

Dea Josifovski EROTOPOLIS erotski roman

Nenad Nesh Stanković NAJVEĆA TAJNA BOBIJA FIŠERA roman

Izdavač Nova POETIKA Argus Books&Magazines

Izdavač Nova POETIKA

Erots ki roman, ali i savremena socijalnol jubavna drama... Kniga koja "uvlači" či ta oca unutra... Milomir Bata Cvetković

Andrea Baskin TAMA I OSVETA Lutkareva igra roman Izdavač Nova POETIKA

Argus Books&Magazines

Ovo je pri l ika da se lično upoznate s a Robertom Džejmsom Fišerom, onakvim kakav je za i sta bio. Otkrijte najveću tajnu š a hovskog genija i čoveka koji je obeležio jednu epohu

U os novi SF roman, u kome autorka koketi ra sa drugim žanrovima... Dinamična pri ča a utorke koja već i ma svoju či ta tel jsku publiku...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

106

Stevan Šarčević KAURINOVA KLETVA roman

Slobodan Anić Osluškivač snova

Izdavač Nova POETIKA Argus Books&Magazines

Za mislite staklenu kuglu kako u laganim za ma sima plovi oko Plave planete i pri kuplja podsvjesne grozote svi h živućih bi ća , pa ih onda dijeli "po zasluzi" herojima ra zigranih l judskih drama praćenih eroti kom, ljepotom, slabostima i za gonetka ma . Osjetiti ćete se bespomoćno s a okus om meda ili žuči u ustima, a li s nepodijeljenom pažnjom u slasti čitanja roma na koji sve to nosi u sebi. "Ka urinova kl etva", prvi samostalni roman Stevana Ša rčevi ća, ne prikazuje stvarnost, čak ni ono š to bi stvarnost mogla biti, ali , ka o i u s vi m njegovim djelima... bilo pričama ili pjes mama... probuđeni prednji režanj mozga govori va m da je u temelju s vih ti h grozomornosti i nastranosti... uvi jek i jedino l jubav s velikim LJ. Ritam romana zavara va , od laganog gotovo uspavljujućeg početka do dijelova grube fantastike i poja čavanja tempa čitanja u isčekivanju fina l a ,koga či tatelj neće dobiti na pladnju.Mora proći s ve ta mne i svi jetle točke roma na upijajući beznadežnost,mučnost te ra dost, čulnost i snagu , da bi na kraju za vol io likove kao i zdvojena brdašca u ra vni ci s kojih se vi di velikodušnost ži votni h prostranstava u daljini.

Na pisana i objavljena sred užasa tra nzicije i europeizacije Srbije, knjiga „Osluškivač s nova “ predstavl ja neokrnjenu oazu nevinos ti i bezazlenosti. Pri povest nas u vi du kra tki h priča, ritmom „Ča robnjaka iz Oza“, vodi kroz čudesni s vet, čas s anjan, čas real a n. Događanja su vi đena kroz vi zuru Pri ncez - Ice, devojčice dorasle do trećeg ra zreda osnovne škole, a pripovedanje je topl o i nenametljivo, što svakoj priči pona osob daje poseban š mek. Na trenutke a tmosfera podseća na legendarne „Bel eške jedne Ane“ Mome Ka pora. Pa opet, za razliku od Ka pora, koji s e bavi urba nim temama, Slobodan Anić, a utor „Os l uškivača snova“, pozornicu događaja vrl o vi s preno i zmešta u seoski a mbijent, š to ovu knjigu čini a ntitezom vladavi ni profi ta i s uštu s uprotnost s vakom vi du mondijalističkog i urbanog.

roman

Lazar Janić – Stevan Šarčević Sam, ispod šljive roman Izdavač Nova POETIKA Argus Books&Magazines

Godi na je 2311. Područje današnje Evrope je drža va zadovoljnih s tanovnika ogromnih gra dova. Blagostanje cveta u Republici, jednoj i jedinoj. Jedna republika - jedan na rod! Ostatak planete je u kolapsu. Ameri čka dominacija je prošlost. Rusija i veći deo Azije su u Zakavkaskoj uniji, Ki na s e povukla unutar s vojih gra nica i podigla ka ra ntin prema ostatku planete. U Afri ci i Južnoj Americi umire se od gladi. Dobrovol jno zatvoreno u megapolise, s tanovni š tvo Republike nema mnogo saznanja o bi l o čemu što se napolju dešava. Negde na gra ni cama se vode nekakvi ratovi, o kojima s e uglavnom zna preko herojskih saga na ma s medijima, ali to i m je zanimljivo kol iko i lanjski sneg. Postoji puna zapos l enost i slobodan izbor zanimanja. Pos l ove koje niko ne želi obavljaju roboti i dol pengengeri, beslovesna klonirana čovekolika bića upravljana sistemima iz gra dova. Pl ate zaposlenih s u vi še no dovol jne za luksuzan život, a oni koji vi še vol e da s e izležavaju s nabdeveni su sasvim l epim a panažama. Savršen plan, savrš en da n, s ve je isuviše savršeno!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

107

Argus Books Online Magazine broj 8. НОВЕМБАР 2013.

Izdaje Nova POETIKA Argus Books&Magazines Novi Beograd Reklama Cela stranica din

2000

½ stranice din

1500

¼ stranice din

1000

Glavni i odgovorni urednik Lazar Janić Redakcija Stevan Šarčević Milica Joksimović Milomir Bata Cvetković Telefon redakcije 0616080806 E-mail argusbooksmagazines@gmail.com Website http://lazarjanic.wix.com/argu sbooksmagazines Facebook https://www.facebook.com/Ar gusBooksMagazines Twitter https://twitter.com/ARGUSBo oksMag ISBN 978-86-6317

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

108

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

109

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

110

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

111

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

112

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

113

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

114

Argus Books&Magazines https://www.facebook.com/ArgusBooksMagazines https://www.facebook.com/groups/ArgusBooksMagazines/ https://twitter.com/ARGUSBooksMag http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

115

Argus Books Online Magazine broj 9 A r g u s B o o k s2014. O n l i n e M agod gazine izaÄ&#x2021;i Ä&#x2021;e u januaru

116