Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 15/januar 2014.

www.leo.rs | 1

Svakom kupcu koji poruči knjigu preko sajta www.leo.rs poklanjamo blokčić i bukmarker začinjen ljubavlju

2|

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Danas, u godini Novoj, Dajemo časnu lavovsku reč Da ćemo marljivo pisati i raditi, Fotografisati i dizajnirati, Maštati i skenirati, Izdavati i objavljivati, I biti verni i iskreni drugovi, Koji drže datu reč.

Lavovska redakcija

Leo commerce na: Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Sadržaj: intervju – Siniša ubović..........................................................................4 Moć praštanja..............................................................................................8 Uspostavite ravnotežu....................................................................... 14 Moj tajni jednorog – Čarolija....................................................... 20 Zvezdani prah – magija pod sjajem mesečine ..................... 24 sven nurdkvist.......................................................................................... 30 mik....................................................................................................................... 32 SVETLO U NOĆI.............................................................................................. 38 EZOP I DIREKTORI.......................................................................................... 42

TAJNA TITOVOG KREVETA.......................................................................... 46 LAVOVSKA POSLASTICA OD AVOKADA............................................... 49 NI DANA BEZ TEBE........................................................................................ 50 BOLEST KAO GOVOR DUŠE....................................................................... 54 ČUVARI BIBLIOTEKE...................................................................................... 58 U SENCI SVETOG DRVETA.......................................................................... 66 TRINAEST RATNIKA....................................................................................... 72 BEZ GRANICE................................................................................................... 76 poezija biljane grbin............................................................................. 82

www.leo.rs | 3

4|

Nastavak…

EKSKLUZIVNI INTERVJU SA SINIŠOM UBOVIĆEM, LICENCIRANIM TRENEROM HYL PROGRAMA

Nesvakidašnji guru novog doba, Siniša Ubović, udovoljio je interesovanjima i znatiželji lavovske redakcije odgovorivši na još nekoliko fundamentalnih pitanja koje ćemo podeliti sa Vama, našim vernim čitaocima, u ovom prvom ovogodišnjem broju Leo - lavovskog časopisa.

www.leo.rs | 5

Kako si došao na ideju da doneseš učenja Lujze Hej na ove prostore? Čitajući Lujzinu knjigu “ Moć je u vama” imao sam utisak kao da se vraćam kući, kao da ponovo uspostavljam vezu sa onim delom svoje duše koji je godinama tražio da mu se vratim a ja nisam znao kako. Upravo ova knjiga me je potpuno izvrnula, raščlanila i pružila mi mnoge važne uvide o tome ko sam, ko sam bio i ko mogu biti.

Vratila mi je veru i podarila snagu da prevaziđem sve ono što mi se u životu nije dopadalo. Shvatio sam da u sebi zaista posedujem moć da “pomeram planine” i isto tako sam osetio neodoljivu želju da dobrobit koju sam od Lujzinog učenja doživeo na neki snažniji način podelim sa drugima. Nisam imao nikakav plan samo sam pratio svoje srce i uradio ono što sam osetio da je važno da uradim. Napisao sam pismo Lujzi Hej... tri mesece su prošla... i, iznenada od nje je stigao odgovor i poziv da dođem u Ameriku. I to je bio početak čudesnog puta na koji sam zakoračio. Od tada pratim svoje srce i postupam u skladu sa svojim osećanjima. Znam da me život voli i da sam uvek bezbedan.

Tokom poslednjeg boravka u Njujorku upoznao si vodeće svetske lidere iz oblasti samorazvoja, Vejn Dajera, Šeril Ričardson, Lujzu Hej… Ko je na tebe ostavio najlepši utisak i zašto?

Svakako da je najsnažniji utisak na mene ostavila upravo neverovatna Lujza Hej. Iako smo godinama u prepisci, u novembru 2013. smo se prvi put posle tri godine sreli. Provesti dva sata sa jednom od najvećih duhovnih učitelja današnjice jeste dar neprocenjive vrednosti.

Svaka reč koju je izgovorila odisala je dubokim mirom i istinitošću. I što je najzanimljivije, iako je to velika, sjajna i čudesna Lujza Hej, sve vreme sam imao osećaj kao da mi je sve to normalno i kao da je sasvim okej da sedim sa njom i da ćaskamo uz ručak. Upravo takav osećaj imate kada ste u prisustvu tako velikih ličnosti.To su osobe koje su lišene potrebe da ostave bilo kakav utisak i samim tim ni vi nemate potrebu da na bilo koji način fascinirate njih. Samo ste prisutni i samo ste ono što jeste. I sve je dobro. Znate i osećate da je sve dobro. Neopisiv osećaj mira, lakoće i ljubavi.

Biti u društvu svih tih velikih i divnih ljudi je predivan dar kojim me je život darivao i beskrajno sam zahvalan na tome.

Kakav je osećaj održati govor na engleskom jeziku pred salom punom stranaca?

Bio je to jedan neočekivan događaj i ujedno jedan od najuzbudljivijih i najznačajnijih trenutaka mog HYL puta. Otišao sam na trening koji je vodila još jedna osoba koja je za mene velika inspiracija, Šeril Ričardson.

6|

Prvi put sam je video u Lujzinom filmu “Možete izlečiti svoj život” i tad je ostavila tako snažan utisak na mene da sam osetio da ću se sigurno sresti sa njom. I to se i desilo što je još jedna potvrda koliko su naša osećanja, ustvari, naša duboka istina i zato je potrebno da ih osluškujemo i pratimo. Elem, bio sam kod nje na treningu za pisce i govornike i bio sam jedan od četvoro izabranih među 150 učesnika da spremim predavanje u trajanju do 7 minuta gde bih se predstavio i održao inspirativni govor. Tih 7 minuta mog prvog velikog govora na engleskom jeziku predstavlja ne samo jedan od najlepših trenutaka već je i podsetnik da nema kraja čudesima i da ništa nije nedostižno. Pratimo svoje srce, idimo svojim putem bez straha i dozvolimo sebi da budemo tamo gde nas život vodi.

Koji ti je omiljeni način opuštanja?

Volim tišinu, zelenilo i vodu. Divno je kada sam u mogućnosti da doživim ovo kao iskustvo 3 u 1 ali i jedna od ove tri stavke vraća mi energiju i dovodi u balans. Upravo dok ovo pišem sedim u planinskoj seoskoj kući nekoliko kilometera od centra Zlatibora, daleko od gužve, buke i euforije. Sedim za drvenim stolom, ispred mene je prozor kroz koji vidim borove a iz pozadine dopire zvuk pucketanja vatre. Savršen način za opuštanje. Šta za tebe predstavlja ljubav?

To je onaj neobjašnjivi treptaj duše koji kaže da je sve u najboljem redu i da je sve tako savršeno usklađeno.

Osećaj punoće, života i radosti. U svojoj prvoj knjizi PUT PROMENE opisao sam ljubav kao kosmički fenomen i kao polaznu tačku svega: “ Jedino ljubav ima moć da nadomesti sve praznine i da ispravi sve ono što traži da bude ispravljeno, jedino ljubav leči sve rane i unosi svetlost u svaki odnos, u svaku akciju i jedino ljubav jeste odgovor na svako pitanje.”

Koji je tvoj recept za život ispunjen ljubavlju?

Ukoliko tragamo za ljubavlju i očekujemo da nam se desi, verovatno ćemo često biti razočarani. Ljubav ne treba da dođe i da nam se dogodi. Ljubav je u nama. Da bismo zaista iskusili ljubav u svoj svojoj snazi i veličanstvenosti, potrebno je da skrenemo pogled sa drugih i da se zagledamo u sebe. Ljubav prema sebi je prvi stepenik na ovom putu. Kad vezu sa sobom obojimo ljubavlju, ta boja će se preliti i na sve ostale segmente našeg života i naših odnosa.

Da li lako prepoznaješ znakove sveprisutnog univerzuma?

Svakodnevno. Prepoznajem ih u svemu. Svaki dan je ispunjen tim potvrdama. Mislim da jedna knjiga ne bi

bila dovoljna da se u nju smeste iskustva i manifestacije koje su se desile i koje se i dalje dešavaju. Jedna od najsvežijih i veoma zanimljivih je vezana za pisanje poslednjeg poglavlja mog romana MOJA BABA ZEN BUDISTA u kom glavni lik Nikola Novaković dobija poziv da postane profesor na fakultetu, studentima prve godine. Dva dana nakon što sam tekst poslao na lekturu, i sam sam dobio istu ponudu. Pozvan sam da predajem stručni predmet studentima prve godine glume na jednoj umetničkoj akademiji.

Na koji način opraštaš ljudima koji su te povredili?

Oprostiti nije uvek lako ali je za naše zdravlje veoma korisno. Ono što pomaže u ovom, ne baš lakom, procesu jeste spoznaja da je to što se dogodilo stvar prošlosti i da je za nas veoma korisno da se tog tereta oslobodimo danas kako ga ne bismo nosili i dalje, u buduće trenutke naših života. Sve što ne oprostimo ostaje naš teret i naš bol. Mi ne praštamo da bismo nekog drugog oslobodili, mi praštamo kako bismo oslobodili sebe. Opraštajući mi ne odobravamo nečije loše ponašanje, mi jednostavno donosimo odluku da od ovog trenutka vodimo računa o sebi i svojoj budućnosti.

Opraštanje je čin ljubavi prema sebi!

Šta je po tebi suština i smisao života?

Pitao sam svog mlađeg sina šta je suština života. On mi je odgovorio: “Suština života je da se zabaviš”. I ja mu verujem. Verujem mu i znam da mi je zadatak da mu pomognem da se uvek seća ove istine. Deca nepogrešivo znaju. A to smo znali i svi mi nekada. Pa smo se malo udaljili od ove istine i počeli da igramo igru života po nekim drugačijim pravilima. Život je igra u kojoj uvek imamo mogućnost da se zabavimo i da učimo. Otkrivajući život u svoj svojoj veličanstvenosti mi upravo dajemo i sebi dozvolu da zasijamo svojim punim sjajem što i jeste smisao i svrha našeg postojanja.

Da li je moguće tiho preobraziti svet na bolje uspostavljanjem večne vrednosti istine, mira i ljubavi?

Verujem da su sva čuda moguća. Za početak počnimo da upravo te vrednosti: mir, istinu i ljubav uspostavljamo unutar sebe. Svaka promena, pa i ona najveća, polazi od svakog od nas pojedinačno. Da bi došlo do svetske promene , promenimo svoj unutrašnji svet. I posmatrajmo šta se dešava.

Slađana Perišić

www.leo.rs | 7

8|

Nastavak…

Dženis Bomon

Moć praštanja Zašto je dobro da oprostimo svom prijatelju, svom šefu, svojoj porodici i svima onima koji su vas povredili ili izneverili

Pronaći hrabrost i spremnost da oprostite nekome ko vas je povredio ili izdao može biti najteža stvar na svetu. Da li zaista možete da oprostite i onda kad vas nečija izdaja obori na kolena?

A ako možete, koji su sve izazovi i dobiti kad se neka nama bolna situacija oprosti i otpusti? I kakav je život kad se nađete na drugoj strani?

Praktična, topla, s obe noge čvrsto na zemlji, Dženis Bomon deli sa čitaocima svoje priče o povređenosti, kao i one drugih ljudi koji govore šta su učinili kad ih je neko povredio. Ove priče su iskrene, realne, ponekad smešne, ali uvek upečatljive.

Moć praštanja je knjiga koja je pravo blago za današnje vreme.

PONEKAD PRAŠTANJE NAĐE VAS Znam da vi sada mislite da neko kao ja, ko zabada nož pa ga još i okreće u rani, nema prava da piše o praštanju.

Ali bolje je da se time pozabavim ja nego neko ko nikada nije bio u iskušenju da uradi bilo šta drugo sem da okrene i drugi obraz. Ja sam bar u prilici da uporedim muke koje izaziva mržnja s olakšanjem koje nastupa onda kad je se oslobodite. Sada ću vam otkriti kako je ova knjiga nastala.

Nedavno sam bila s jednom prijateljicom na branču.

Inače, nju smatram svojim anđelom čuvarem. Da, ona to zaista i jeste – veoma dobro i pametno biće koje za vas uvek ima reči utehe i mudar savet koji može da vam dâ kad ste u nekoj kritičnoj situaciji, što je sa mnom, priznajem, čest slučaj. Ponekad prođe dosta vremena a da

se ne vidimo, ali ja znam da mi ona uvek šalje pozitivne misli i želi mi dobro. Čim smo sele, odmah sam počela oduševljeno da pričam o važnosti praštanja. Pošto ona radi u izdavaštvu, ubeđivala sam je da bi trebalo da nađe nekog da napiše nešto o toj temi jer bi takva knjiga mogla mnogim ljudima promeniti život. Njoj se dopao moj predlog. Međutim, kad sam se vratila kući, nešto se u meni pokrenulo. Odjednom sam postala kao opsednuta, želela sam da napišem tu knjigu. Imala sam potrebu da baš ja budem ta koja će je napisati, a sem toga, sklona dramljenju kao što već jesam, imala sam utisak da ću umreti od tuge ako ona angažuje nekog drugog da to uradi. Toliko sam želela da se upustim u to da sam joj odmah poslala mejl.

www.leo.rs | 9

Uskoro me je obavestila da je njena izdavačka kuća zainteresovana za tu ideju, ali da sve mora da se odloži dok se ona ne vrati s jednog od međunarodnih sajmova knjiga. Dok je bila odsutna, dogodio se jedan susret koji me je potpuno uverio da sam baš ja osoba koja bi trebalo da napiše knjigu. Od svih mogućih mesta na ovom svetu, to se desilo kada sam otišla na jedan lekarski pregled.

Morala sam da odem kod nekog specijaliste za kožne bolesti i setila sam se doktorke Adrijane Šajbner, specijaliste za lečenje promena na koži laserskim putem, koju nisam bila videla godinama, još od poslednjeg intervjua koji mi je dala kada je bila na vrhuncu slave i imala svoju ordinaciju na Beverli hilsu. U to vreme je imala širok krug pacijenata, počevši od najslavnijih ličnosti Holivuda pa sve do mladića i devojaka koji su želeli da izađu iz uličnih bandi u kojima su bili i da skinu tetovaže koje su označavale tu pripadnost.

Adrijana Šajbner je rođena u Čehoslovačkoj, odrasla je u Austriji, a slavu je stekla razvivši nove metode podmlađivanja kože, kao i zahvaljujući neverovatnim uspesima u korigovanju urođenih mana, ožiljaka i strija i uklanjanju tetovaža. Bila je vodeći stručnjak u toj oblasti i pozvana je da dođe u SAD i prenese drugim lekarima svoja iskustva i obuči ih. Doktor Arnold Klajn, čuveni dermatolog iz Holivuda, pozvao ju je da otvori ordinaciju u blizini njegove klinike na Beverli hilsu. Upoznao ju je sa stručnjacima za plastičnu i rekonstitutivnu hirurgiju i drugim lekarima-specijalistima. Uskoro joj je doktor Klajn slao i po desetak novih pacijenata dnevno i njena privatna praksa je cvetala.

Uspela je da se probije do samog vrha u svojoj izuzetno uskoj specijalnosti. U jednom novinskom članku nazvali su je laserskim guruom za filmske zvezde i spasiocem dece i adolescenata koji su rođeni s deformacijama ili imaju tetovaže kao znak pripadanja nekoj uličnoj bandi. Bila je ushićena i potpuno posvećena svom poslu. A onda se nekoliko godina kasnije desilo nešto nezamislivo. Ova mlada, vredna, talentovana i neverovatno uspešna lekarka doživela je užasan pad s pijedestala na kojem se našla zahvaljujući svom trudu i onda se činilo kao da je potpuno nestala s lica zemlje i tako je bilo sve do onog zimskog dana kad je meni zatrebao kožni lekar.

Neko mi je bio rekao da je ona ponovo počela da se bavi svojim poslom, nakon što je bila primorana da provede izvesno vreme daleko od sveta. Bilo mi je potrebno mnogo truda da dođem do njene tadašnje adrese.

Napokon sam uspela i zakazala sam pregled. Čim me je ugledala u čekaonici, zanemela je od iznenađenja. „Da li me se sećaš?“, upitala sam je. Radosno se osmehnula: „Napokon! Univerzumu je bilo potrebno dosta vremena da te dovede ovamo! Tražila sam te više od godinu dana.

Pošto nisam uspela da te nađem, bukvalno sam zamolila univerzum da te vrati u moj život. Ni sama ne znam zašto

10 |

sam imala taj neobjašnjiv poriv, ali ubrzo ćemo to otkriti.

Ubeđena sam da nije puka slučajnost to što si ti danas došla kod mene“.

KAD IZGUBIŠ SVE Adrijanu su prevarili finansijski stručnjaci koji je trebalo da se staraju o njenim interesima dok je ona usredsređena na svoj posao. Proneverili su sredstva koja im je bila poverila. Adrijana je izgubila sve: novac, ugled i mogućnost da zarađuje za život. Ostala je bez ičega, i čak je bila primorana da jedno vreme spava u svojim kolima.

Obim prevare je bio toliko spektakularan da je privukao pažnju svih medija na Adrijanin pad. To je bilo pogubno po nju. U gradu u kojem se samo pobednici slave ona je postala gubitnik nad gubitnicima. Bila sam veoma potresena kada sam svojevremeno čitala o njenom neverovatnom sunovratu.

U razgovoru smo stigle do moje omiljene teme – praštanja i pisanja knjige o tome. Adrijana se sva ozarila i počela da priča: Pa to je moja priča! Sve se vrti oko praštanja. Da sam znala kakvu ogromnu i neverovatnu dobrobit donosi iskreno i potpuno praštanje, davno bih to uradila. Sem toga, kada bi svako od nas shvatio šta sve dobija ako istinski oprosti svima koji su se ogrešili o njega, ma koliko da je to ogrešenje bilo veliko, ne bi čekao ni trena.

Ako bi samo deset posto ljudi zaista oprostilo nanete im nepravde, došlo bi do potpune transformacije sveta kakav poznajemo! Da li možeš da zamisliš svet u kojem su ljudi stvarno srećni i žive svoj život u potpunosti? Ja mogu, i mislim da to može da  se dogodi još sada, za našeg života, samo kada bi neko Kad bi svi mogao da objasni ljudima ljudi shvatili kako praštanje funkcioniše šta bi sve – a taj neko si, očigledno, ti.

Bio je to zaista nezaboravan trenutak, iako sam se odmah ozbiljno zapitala da li sam dorasla zadatku koji mi je Adrijana tako jasno predočila. Jedva sam dočekala da se moja prijateljica koja je trebalo da izda knjigu vrati s puta da bih s njom podelila ovo iskustvo. Čim sam potpisala ugovor, odlučila sam da započnem knjigu intervjuom s Adrijanom. Privukle su me krajnosti onoga što se njoj dogodilo –

dobili time što bi od srca oprostili onima koji su se o njih ogrešili, odmah bi to učinili bez obzira na veličinu ogrešenja.

to što je bila toliko neverovatno uspešna, a onda prevarena, opljačkana i osramoćena i to što je time izgubila toliko mnogo. Želela sam da opišem kako joj je njen čin praštanja onima koji su je dotle doveli omogućio da se uzdigne iz pepela i postane još bolja osoba nego što je bila. Započela sam razgovor pitanjem ko su ti ljudi koji su joj toliku naudili, a Adrijana je bila veoma iskrena i rekla mi je da je, zapravo, ona sama bila ta koja je sebi nanela najveću štetu.

U početku uopšte nisam bila svesna da je za sve odgovoran moj sveukupni način razmišljanja uskladišten duboko u mojoj podsvesti i da je to ono što je privuklo te ljude u moj život i oni su se onda ponašali u skladu s mojim najgorim strahovima i sumnjama. Niko mi nije učinio ništa što ja nisam dozvolila da mi bude učinjeno.

Svi mi nosimo u sebi gomilu zamisli i shvatanja još od ranog detinjstva. Ono što mi činimo s tim neverovatno velikim rezervoarom nagomilanih pozitivnih i negativnih misli određuje ono što će nam se događati u životu.

Duboko ukorenjeno shvatanje koje sam ja morala da prevaziđem bio je osećaj da sam stalno žrtva nečije prevare i izdaje. To je bilo ono što mi se dešavalo čitavog života. Oduvek sam duboko u sebi očekivala da će me ljudi izneveriti – i oni su to zaista i činili.

Samo sam je pogledala i rekla: „Auuu!“ Bila sam zapanjena, i to ne samo zbog onoga što je izgovorila već zato što su ove njene reči odjeknule duboko u meni. I ja sam na isti način doživljavala svet oko sebe.

Privukla sam svoju stolicu bliže Adrijani i zamolila je da nastavi.

Imam utisak da se naš um ponaša kao filmska kamera.

Mi sve svoje misli projektujemo u spoljašnji svet i zatim privlačimo sebi sve one glumce koji mogu da se uklope u naš scenario. Oni onda ulaze u film i čine sve one stvari za koje mi verujemo da su istinite. Pošto nismo svesni da naše misli određuju ono što će nam se dogoditi, mi mislimo da su drugi ljudi ti koji su zli i koji nas povređuju.

Međutim, istinski neprijatelj, i zapravo jedini neprijatelj, jeste onaj koji se nalazi unutar nas samih. Niko ne može da nam nešto učini ako mu mi to najpre ne dozvolimo, a dajući tu dozvolu, mi dajemo drugim ljudima moć nad svojim životom.

Prvi i najvažniji korak bio je da prihvatim odgovornost za svoj udeo u onome što mi se dogodilo. Odmah mi je postalo jasno koliku sam moć dala drugima, a naročito onima kojima sam dozvolila da od mene načine žrtvu. Čim sam to shvatila, osetila sam se snažnijom, imala sam više energije i počela sam bolje da spavam. Probudila bih se odmorna, a ne više osećajući se stalno kao da me

je pregazio tenk. I nisam se više zamarala, čak ni kada bih dugo radila.



Iskreno Lako je reći: Ja više ne želim da budem žrtva, ali je sapredavanje svim druga stvar da čovek Bogu i promeni način razmišljanja toliko potpuno da ni jedpraštanje nog jedinog trenutka ne nešto su što pomisli da bi išta moglo da ne može da krene naopako. Koliko samo žena odlučno tvrdi: Ne želim se odglumi. više da stupam u veze u kojima ću biti zlostavljana, a sledeća stvar koja im se desi jeste da privuku baš takvu vrstu muškaraca. Buda je jednom rekao: Najveće je čudo uspeti promeniti makar jednu jedinu misao u svojoj glavi.

NIKAD VIŠE ŽRTVA Adrijana je smatrala da pod hitno mora da preispita svoj način razmišljanja, i to onako kao da joj od toga zavisi život, što je, zapravo, i bilo tačno.

Mnogo sam želela da se promenim, više nego što davljenik žudi za slamkom spasa. Činilo mi se da je nemoguće da ću uspeti da se oslobodim svih starih obrazaca razmišljanja. Želela sam samo da mogu da pritiskom na neko dugme izbrišem sve. Onda mi je u pomoć priskočio Program od dvanaest koraka, grupa pravila za izlazak iz krize i oporavak od bolesti zavisnosti i drugih poremećaja ponašanja, a u mom slučaju bilo mi je lako da priznam da sam sama napravila haos od svog života.

Uz sve to Adrijana je imala nepokolebljivo poverenje u inteligenciju i dobronamernost univerzuma, pa je donela odluku da veruje toj nevidljivoj višoj sili i svim srcem joj je prepustila svoj život.

Tu nema pretvaranja. Kad je Bog u pitanju, ne važi ona izreka Pretvaraj se sve dok ne uspeš. Iskreno predavanje Bogu i praštanje nešto su što ne može da se odglumi.

Nemam ni trunke sumnje u to da su baš zbog te moje spremnosti da se potpuno prepustim višoj sili sve one misli koje su me dovele do krize počele polako, jedna po jedna, da nestaju.

Prvi i osnovni problem je bio moj stav prema novcu.

Tek tada sam shvatila da sam celog života o novcu mislila kao o nečem prljavom. On je za mene bio nekakav uljez koji se uvek nametao i stalno kvario ono što sam ja smatrala svetinjom. Moj jedini cilj u životu bio je da pomažem ljudima. Bez toga on nije imao nikakvu svrhu.

www.leo.rs | 11

Kad je imala četiri godine, dok je još živela u Čehoslovačkoj, Adrijana je dobila užasan osip po licu. On ju je toliko unakazio da su je ljudi izbegavali kao da je gubava.

Bolest je trajala tri godine, a rezultirala je time da je počela da oseća ljubav i saosećanje prema svima onima koji su imali neki fizički deformitet, pogotovu prema onima koji su imali probleme s licem i kožom, a posebno još ako se radilo o deci.

Već u ranom detinjstvu odlučila sam da ću postati lekar koji će lečiti bolesti kože i pomagati ljudima da se promene i da, umesto da budu očajni, postanu srećni.

Kerolin Mis, američki psiholog, intuitivac i mistik, za to koristi termin povređeni iscelitelj. Nisam ni pomišljala na nagradu za svoj rad. Zapravo, čak sam osećala odbojnost prema svemu što je imalo ikakve veze s novcem i smatrala sam da je privilegija biti u mogućnosti da nekom pomogneš.

Pošto sam imala toliku averziju prema novcu, prepustila sam vođenje svih poslova oko svoje uspešne ordinacije na Beverli hilsu jednom finansijskom stručnjaku i njegovom osoblju.

Taj finansijski stručnjak, koga ćemo ovde nazivati Pol, što, naravno, nije njegovo pravo ime, bio je upravo pušten na slobodu posle izdržavanja trogodišnje zatvorske kazne zbog prevare banaka u iznosu od nekoliko miliona dolara. Bio je toliko uverljiv dok je Adrijani objašnjavao šta mu se desilo i toliko iskren u svojoj tvrdnji da želi da promeni svoj život da mu je ona poverovala.

Adrijana je veoma pametna žena i prosto je neverovatno kako se oglušila o sve znake upozorenja i kako je Pol uspeo da, uprkos svojoj sumnjivoj prošlosti, šest godina proneverava sredstva s njenog računa a da ona ništa ne posumnja. Tek kada je svoju dokumentaciju odnela kod drugog knjigovođe, saznala je da ima problem.

Tek sada mi je jasno da su njegova porodica, nekoliko odabranih prijatelja i on, zajedno s mojim računovođom, bili u sprezi. Obično ljude koji su nam naneli neko zlo smatramo lošim, ali sada, posmatrano s ove distance, mogu da vidim i prihvatim i svoju odgovornost. Ja sam svojim načinom razmišljanja stvorila tu situaciju i sada mogu da shvatim zašto je Pol učinio ono što je učinio. On je veoma voleo svoju ženu i zarekao se da će se starati o njoj bez obzira na sve posledice. Bio je čak spreman da ponovo ode u zatvor. I ma kako ovo čudno zvučalo, njegovi motivi su bili ispravni. Nažalost, rezultat je bio da je time povredio mene i sve one kojima sam ja mogla da pomognem, ili sam tako bar mislila sve dok mu nisam oprostila u potpunosti.

12 |

Od neverovatnog uspeha u Los Anđelesu do pada na samo dno Čim je Adrijana stigla u SAD, postalo joj je jasno da ne može svako sebi priuštiti lasersku terapiju. Čak i u slučajevima kada je neki urođeni deformitet veoma smetao nekoj osobi, kompanije koje su se bavile zdravstvenim osiguranjem smatrale su da ta terapija, iako može nekome da promeni život nabolje, nije neophodna i da spada u kategoriju kozmetičkih intervencija. I naravno, odbijale su da pokrivaju troškove takvog lečenja. Sem toga, mnogi ljudi nisu imali nikakvo zdravstveno osiguranje, a većina njih su bila deca prema kojoj su druga deca bila veoma okrutna. Pošto je dobro znala kako to izgleda, Adrijana je odlučila da nekima od njih omogući besplatno lečenje putem fondacije Hrabra srca, koju je osnovala.

Posle velikih nereda koje su izazvale ulične bande u Los Anđelesu, Adrijana je postala svesna još jedne velike grupe Amerikanaca kojoj je bila potrebna njena pomoć: dece i mladih koji su se istetovirali da bi time pokazali svoju pripadnost određenoj bandi. Kada bi ti mladi ljudi poželeli da izađu iz bande i otpočnu normalan život, nisu to mogli sve dok se ne oslobode tetovaža. Adrijana je bila počela da prikuplja novac za otvaranje klinika u Los Anđelesu, Čikagu i Harlemu u kojima bi se uklanjale te tetovaže i da nije bilo finansijske prevare koju je doživela, uspela bi u tome.

Vrhunac je bio kada me je moj tadašnji knjigovođa obavestio da moram da proglasim stečaj. Ne postoji način da se opiše kako sam se osećala kad sam saznala da je ceo moj životni trud propao i da je moj san gotov. Ne samo da sam celo svoje detinjstvo provela sanjajući šta ću raditi kada odrastem već sam i svaki trenutak slobodnog vremena u srednjoj školi provela učeći da bih mogla da se upišem na medicinski fakultet. Za šest godina školovanja otišla sam samo na jednu žurku i provodila sam svaki letnji raspust radeći unapred domaće zadatke za narednu školsku godinu. Ovo ne pričam da bih se žalila, već da biste shvatili koliko rada mi je bilo potrebno da bih stigla na sam vrh u oblasti laserske terapije.

Moj život se sastojao od celodnevnog sedenja i posmatranja kože kroz lupu. Obožavam sâm proces lečenja – to je za mene kao da slikam ili crtam – ali je rad s pacijentima koji prolaze kroz period oporavka sasvim druga priča. Morala sam da se borim s njihovim strepnjama, koje bi postajale sve veće kako bi proces ozdravljenja odmicao. Naime, uvek bi svi izgledali mnogo gore pre nego što bi oporavak uznapredovao. Zamisli kako je to bilo kada se radilo o čuvenim filmskim zvezdama, koje bi nedeljama izgledale potpuno neprepoznatljivo. Smatrale bi da su im karijere uništene i ma kako im ja pažljivo i strpljivo opisivala sve faze oporavka, ne bi mi poverovale sve dok to ne bi same iskusile. Nalazile bi se u stalnom

stanju panike, a ja pod neprekidnom pretnjom da će me tužiti. Neke su čak pretile da će objaviti u novinama fotografije na kojima su izgledale najgore. Ponekad sam morala da sakupim svu svoju hrabrost da bih istrajala i da se molim Bogu da mi podari snagu da nastavim da radim.

Pol i njegova banda iskoristili su činjenicu da sam se bila potpuno predala svom poslu i da sam morala da brinem o pacijentima sve dok se ne bi oporavili. Sasvim slobodno su raspolagali mojim novcem. Sem toga, sve što sam radila, radila sam zbog pacijenata, a ne zbog novca i to im je dodatno olakšalo stvar.

Adrijanin zahtev za pokretanje stečajnog postupka odbijen je jer je neki propis bio prekršen, ali je do tada njen dotadašnji način života bio zauvek svršen. Tada je odlučila da okonča i sâm život. Čak je sasvim trezveno razradila plan kako da to učini. Onda ju je, dve nedelje pre dana određenog za samoubistvo, posetila jedna bivša pacijentkinja. Bila je vidno iznenađena Adrijaninim izgledom.

Rekla mi je: „Izgledaš užasno. Šta je to s tobom? Idi u našu kuću na Jamajci i povedi sina sa sobom. Potreban ti je odmor“. Osmehnula sam joj se i zahvalila, ali nisam prihvatila njenu ljubaznu ponudu. Već sam bila odlučila i želela sam da okončam noćnu moru u koju mi se život bio pretvorio. Nekoliko dana kasnije ponovo je došla, ali je tada bila odlučnija: „Sada je dosta! Odmah ću pozvati svog pomoćnika i iz ovih stopa idete na Jamajku“. Ta divna dama obavila je sve pripreme s toliko odlučnosti da sam pomislila da ju je sâm Bog poslao da me spreči da sebi oduzmem život. Smatrala sam da je to delo Božjih ruku.

Nisam mogla da prozborim ni reč dok se Adrijana spremala da mi ispriča nastavak. Bila sam potpuno opčinjena njenom pričom.

Pripreme za put odvijale su se toliko brzo da sam potpuno zaboravila na bočicu punu pilula kojima sam planirala da se ubijem. Još mi je bila u tašni. Dok sam se sa sinom Eronom odmarala na Jamajci u letnjikovcu jednog od najpoznatijih holivudskih producenata, pregledala sam njihovu knjigu gostiju. Bila je ispunjena imenima najčuvenijih ličnosti Holivuda. Misli su počele da mi se kovitlaju. U tom trenutku kada nisam imala čime da se bavim sem da razmišljam o tome kakvu sam zbrku napravila od svog života – kako me je Pol lukavo naveo da verujem – zurila sam u ta poznata imena i razmišljala kako ću ikada moći da ponovo izađem pred te ljude. Pitala sam se kako ću se suočiti sa svojim sinom i sa samom sobom i kako ću više ikada ikoga moći da pogledam u oči, a pogotovu svoje roditelje.

Mozak mi je radio punom parom. Mučile su me najstrašnije slike u kojima sam videla sebe potpuno izolo-

vanu od ostalih ljudi i one su mi izazivale fizički bol, dok mi je nivo adrenalina skakao do neba. Te slike su se brzo smenjivale i svaka je bila gora od prethodne. U mojoj glavi je besnela neverovatna oluja, toliko jaka i strašna da sam kao u bunilu posegla za tašnom i uzela dve pilule. Ništa se nije desilo, pa sam uzela još tri, a onda još pet, pa deset. Uz to sam popila dve velike čaše votke sa sokom od pomorandže koji sam bila dodala da bi mi votka bila malo ukusnija jer nikada ne pijem žestoka pića. Ali to piće je bilo toliko groznog ukusa i mirisa da sam svaki put morala da zapušim nos da ne bih povratila. Nastavila sam da pijem po pet do deset pilula uz po jedan gutljaj pića. Bilo mi je potrebno petnaest minuta da popijem sve pilule. Počela sam da osećam da se pomalo smirujem. Bilo je pravo olakšanje osetiti kako mi se tok misli makar donekle usporava.

Sat kasnije, oko jedanaest uveče, najzad sam osetila da sam pospana i otišla sam na spavanje. Probudila sam se posle dva sata i uspravila se u krevetu. Odjednom sam postala svesna da uopšte ne dišem. Pogledala sam prema bočici koja je stajala na stočiću pored kreveta. Bila sam popila osam ili devet hiljada miligrama petidina (u SAD je poznat pod nazivom demerol). To je doza koja bi ubila i konja i slona istovremeno. Sem toga, uzela sam i količinu votke dovoljnu da izazove trovanje alkoholom ili bar gubitak svesti.

Nalazila sam se u toj prekrasnoj vili na udaljenom kraju ostrva, a sva posluga je bila otišla svojim kućama. Nikog nije bilo, sem mog sedamnaestogodišnjeg sina, koji je spavao u susednoj sobi. Nisam imala kola, a telefon nije radio zbog oluje. Ali čak i kada bih uspela da stignem do bolnice, znala sam da je prekasno da mi ispumpaju želudac. Zato sam se u tom trenutku potpuno predala u Božje ruke.

I dalje nisam uopšte disala, a nisam uopšte ni imala potrebu za tim i shvatila sam šta znači kada se kaže da „čovek ne živi samo od hleba“. Nalazila sam se u jednoj duhovnoj dimenziji u kojoj ni telo ne postoji, a kamoli potreba za disanjem. U takvom stanju vazduh nije potreban. Duh je doslovce sve.

Bog me je spasao. S medicinske tačke gledišta bilo je to čudo. Celu noć sam presedela u krevetu potpuno budna i savršeno bistrog uma. Molila sam Boga da mi oprosti: „Bože, nisam imala nameru da to uradim, molim te, oprosti mi“. Tada sam shvatila da je duša ono što predstavlja suštinu svakog bića, a telo je samo beživotna ljuštura. Iako sam se nalazila u veoma ozbiljnoj situaciji, glasno sam se nasmejala zato što sam bila zaboravila na tu činjenicu. Svest o tome je ono što nas oslobađa, a ja sam to jednostavno bila potpuno potisnula iz uma.

Te noći mi je postalo jasno da je moguće da čovek bude potpuno i celim srcem u duhovnom svetu, a da ipak funkcioniše u fizičkom. Sve zavisi od toga gde verujemo da se nalazi ono što nam je najvrednije. Zahvaljujući ovom iskustvu, doživela sam duhovno buđenje.

Slađana Perišić

www.leo.rs | 13

14 |

Nastavak…

Dr Vejn V. Dajer

spostavite Uravnotežu 9 principa pomoću kojih ćete stvoriti navike po svojoj želji

U ovom inspirativnom delu, najprodavaniji autor i predavač Dr Vejn V. Dajer pokazuje vam kako da povratite ravnotežu u svom životu nudeći vam 9 principa uz pomoć kojih ćete dovesti u red svoje misli da biste mogli da budete u kontaktu sa svojim najvećim željama.

Zamislite skalu vage čiji se jedan kraj spustio do zemlje, a drugi – na kome se nalazi predmet vaše želje – kako je prkosno podignut. Ova skala predstavlja meru vaših misli. Da biste povratili ravnotežu koja je karakteristična za sve u našem univerzumu, moraćete da usvojite velike misli da bi se poklopile sa vašim željama.

Godišnja doba oslikavaju harmoniju života. Zima, na primer, prolazi a pupoljci se pojavljuju. Ova ravnoteža se javlja zbog potrebe da se drveće odmori, i zato jesen stiže na vreme i pomaže drveću da se pripremi za predstojeći period odmora. Ova knjiga vođena je idejom da smo mi svi značajan deo ovog kreativnog procesa i da u sebi nosimo sve ono što nam je potrebno da stvorimo sve što poželimo samo ako prepoznamo i ispravimo misli koje su izgubile svoju ravnotežu...

Mentalna energija koja ispunjenje snova čini nemogućim

zapeli samo traži od Univerzuma da vam pošalje još tog lepka da biste ostali prikovani.

Vaša želja da živite ispunjenim životom jedan je aspekt vaše duhovne energije. Da biste uspostavili ravnotežu u ovoj životnoj oblasti, morate da iskoristite energiju misli da biste uskladili svoje misli sa svojim željama.

Vaša mentalna energija privlači ono o čemu razmišljate.

Misli koje su okrenute frustraciji, frustraciju će i privući.

Ako kažete ili pomislite nešto poput ovoga: Ne mogu ništa da uradim; moj život se oteo kontroli, uhvaćen sam u zamku, to ćete i privući – otpor prema vašim najvećim željama! Svako razmišljanje o osujećenju predstavlja kartu za dodatno osujećenje. Svaka misao o tome da ste

Najvažnija alatka koja će vam pomoći da održite ravnotežu u svom životu jeste svest o tome da ste vi i samo vi odgovorni za neravnotežu između života o kojem sanjate i dnevnih navika koje tom snu isisavaju život. Možete se ponovo povezati sa svojom energijom i dati Univerzumu zadatak da vam pošalje priliku da popravite ovu neravnotežu. Kada uradite ovo, otkrićete da stvarni svet ima svoje granice, dok je vaša mašta bezgranična. Iz ove bezgranične mašte potiče seme stvarnosti koje zahteva da ga smestite u uravnoteženo okruženje.

www.leo.rs | 15

Uspostavljanje ravnoteže Cilj ovog principa jeste da stvorite ravnotežu između snova i navika. Najjednostavnije je da počnete tako što ćete reorganizovati svoj život koji kroji navika, a zatim ćete naučiti da promenite način razmišljanja kako biste postigli ravnotežu sa svojim snovima. Koji su, zapravo, vaši snovi? Šta to nosite u sebi što nikada neće nestati?

Kakvo vas to unutrašnje svetlo vodi, pa makar bilo veličine iskre, u mislima i snovima? Šta god da je u pitanju, koliko god apsurdno to izgledalo drugima, ako želite da povratite ravnotežu između svojih snova i navika, morate načiniti promene u energiji koju ulažete u svoje snove.

Ako ste poremetili ravnotežu, to je prvenstveno zbog toga što velikodušno dozvolili navikama da odrede vaš život. Te navike, a samim tim i posledice, proizlaze iz energije koju ste uložili u njih.

U ranoj fazi uspostavljanja ravnoteže, treba da postanete svesni sledećeg: dobićete ono o čemu razmišljate, bilo da to želite ili ne. Posvetite se razmišljanju o onome što želite, umesto da razmišljate o tome da ostvarivanje sna izgleda nemoguće ili teško. Pronađite svojim snovima mesto na skali vage da biste mogli da ih vidite u svojoj mašti i da bi oni dobili energiju koju zaslužuju. Misli su mentalna energija; one su valuta koja vam je potrebna da biste privukli ono što želite. Morate naučiti da ne rasipate tu valutu na misli koje ne želite, iako se možda osećate primoranim da nastavite sa životnom rutinom. Vaše telo će možda nastaviti neko vreme da stoji u mestu na kojem je naučilo da bude, ali vaše misli u međuvremenu će se povezati sa vašim snovima. Cenjena spisateljica iz 19. veka Luiza Mej Alkot uobličila je ovu ideju na jedan hrabar i inspirativan način: Tamo daleko gde je sunce Nalazi se moja inspiracija.

Možda ne mogu da je dodirnem, Ali mogu da pogledam gore i vidim njenu lepotu, Verujem u nju i pokušam Da je pratim gde god da me povede...

Izbor da povratite nekakvu ravnotežu između svojih snova i navika izgleda moguće ako na umu imate stih gospođe Alkot „mogu da pogledam gore i vidim“ i „verujem u nju“. Ove reči oživljavaju energetsku vezu. Umesto da razmišljate o jednoj istoj stvari, što je bilo uobičajeno tokom čitavog vašeg života, treba da podignete pogled i vidite, a zatim i čvrsto verujete u ono što vidite. Kada počnete da razmišljate na ovaj način, Univerzum počinje da sarađuje sa vama i šalje vam tačno ono o čemu razmišljate i u šta verujete. To se ne događa uvek odmah, ali kada počnete da se povezujete sa svojim mislima, počeli ste sa uspostavljanjem ravnoteže.

16 |

Navika da razmišljate u skladu sa svojim snovima Oskar Vajld jednom prilikom je primetio da se „svi mi nalazimo u blatu, ali da neki od nas gledaju u zvezde“.

Ovo je savršen primer toga šta znači uspostaviti vezu između svoje vizije i razmišljanja tako da dođu u stanje ravnoteže sa onim zbog čega mislite da postojite.

Misao kao što je ova: Nameravam da stvorim mesto na kojem ću pomoći deci kojima je pomoć potrebna zapravo je poruka Univerzumu. Ako duboko osećate da ste došli na ovaj svet iz nekog određenog razloga, onda morate usmeriti energiju u pravcu ostvarivanja tog sna. Okolnosti u kojima se nalazite nisu ni od kakve važnosti. Vaša trenutna finansijska situacija nije važna kada se radi o ispunjenju ove svrhe. Prisustvo negativnih ljudi ne treba da vas ometa ili da vas dovede u situaciju da posumnjate u svoj poziv. Kada povratite ravnotežu sa svojim snom, tada ćete početi da učestvujete u kreiranju svog života.

Učestvovanje u kreiranju znači korišćenje energije iz nevidljivog polja duha. On savršeno usaglašava vaš ovozemaljski poziv sa čistom energijom stvaranja. Počinjete da imitirate ovo polje stvaranja i tako mu postajete nalik u sve većoj meri. Ovo znači da počinjete da razmišljate o sebi kao o biću ravnoteže koje privlači željene uslove da bi stvaralo. Razmišljanjem o ovoj moći vi je zapravo i dobijate. Čitajte ovu rečenicu dok god je ne zapamtite. Ne možete stvoriti mesto s kojeg ćete pomagati deci kojoj je to potrebno ako razmišljate o tome da je to nemoguće ostvariti. Čak i ako ste se našli u blatu, imate mogućnost da gledate u zvezde. Ovo znači da treba da razmišljate o zvezdanim visinama i oslobodite se težine onih misli koje vuku u blato. Vaša tačka ravnoteže je sigurnost koju potvrđujete rečima: Ja to znam, ja to želim, sve je krenulo svojim tokom, ništa ga ne može zaustaviti i ja nemam zbog čega da se brinem.

Ovo uspostavljanje veze potpuno će preokrenuti vaš svet. Univerzum je baziran na Zakonu privlačnosti. Uvidećete da je Univerzum počeo da sarađuje sa vama da biste privukli prave ljude, potrebna finansijska sredstva i naizgled usaglašene događaje kako biste svoje snove pretvorili u stvarnost, sada i ovde. Kada uspostavite ravnotežu sa svojim mislima da zaslužujete saradnju koju vam pruža svet Duha, postajete aktivno uključeni u njihovo ostvarivanje. Počećete da uživate u lakoći života koji pruža usklađenost sa kreativnom životnom energijom. Više nećete moći da sedite i žalite se ili da se osećate osujećeno. Sada ste puni energije! Zašto? Zato što ste uspostavili ravnotežu sa Izvorom stvaranja. I baš kao i on, i vi pristupate stvaranju tako što privlačite sve što vam je potrebno svojim mislima. Ovo neće uspeti ako se nalazite u stanju neravnoteže, ako se žalite, živite u strahu ili iščekivanju najgoreg.

Ista logika uspostavljanja reda radi uspostavljanja ravnoteže između vaše energije iz snova i svakodnevnih navika može se primeniti na sve što zamislite: pisanje i

produciranje sopstvenog muzičkog albuma, dresiranje konja, usvajanje deteta iz zemlje Trećeg sveta, vlasništvo nad vikendicom u unutrašnjosti, započinjanje posla koji vam je uvek izmicao, zarađivanje novca koji vam je potreban da biste isplatili dug, trčanje maratona... Samo kažite, i ako možete da sanjate o tome, možete to i da postignete. Doduše, samo ako povežete svoju unutrašnju kreativnu energiju – svoje misli – tako da se savršeno slažu sa vašim željama. Misli koje vas ohrabruju da svoje trenutne navike koje se ne slažu sa željama zamenite energijom sa kojom ste se povezali.

Niko to nije bolje rekao od Isusa iz Nazareta: „Veruj da će ti se dati, i biće ti dato.“ U čemu je svrha života ako se ne složimo sa takvom uravnoteženom mudrošću?

POGLAVLJE 2 U životu postoje važnije stvari od toga da ubrzate (Uspostavite ravnotežu između svoje želje da uživate u životu i potrebe da nešto postignete) „Jedan od simptoma nervnog sloma koji se bliži jeste kada čoveku posao postane neobično važan...“ – BERTRAND RASEL „Što se više približavate Bogu, on će vam davati manje ovozemljskih zadataka da ispunite...“ – RAMAKRIŠNA Ključna stvar u dovođenju želja u stanje ravnoteže da biste prihvatili svoju potrebu da nešto postignete, izvedete i zaradite za život jeste da shvatite da stres ne postoji; postoje samo ljudi čije su misli stresne. Zaista je toliko jednostavno. Kada promenite svoje shvatanje sveta, svet počinje da se menja.

Stres dolazi iznutra. Njime ne možete napuniti kontejner jer napestost nije fizički predmet ili objekat. Ne postoji neka stvar na koju možete da pokažete prstom i kažete: E to, to je stres! On prosto nema takvu formu. Pa ipak, 112 miliona Amerikanaca uzima lekove zbog simptoma povezanih sa stresom, koji uključuju umor, palpitaciju srca, probleme sa varenjem, dijareju, zatvor, nervozu, preterani unos hrane, svrab, grickanje noktiju, gubitak apetita, nesanicu, zabrinutost, iritiranost, napade panike, promene raspoloženja, rupe u sećanju, nedostatak koncentracije, čireve, opsesivno-kompulzivno ponašanje, osećaj uznemirenosti... spisak je bezmalo neiscrpan. I sve ovo izazvano je nečim što ne postoji u fizičkom svetu.

Ako ste po ovom meraču stresa poremetili ravnotežu, postajete jedan od miliona ljudi kojima su potrebni lekovi da bi se izborili sa navedenim simptomima. To znači da

često osećate gnev jer nikada istinski ne uživate u životu koji se svojski trudite da izgradite. Povremeno se možda osećate kao da provodite život trčeći po beskonačnoj trenažnoj traci. Ovozemaljske nagrade možda i postoje, ali u isto vreme imate osećaj kao da ne idete apsolutno nigde.

Ukoliko vam ovo zvuči poznato, to je znak da treba da počnete da preispitujete način na koji razmišljate o svom životu i poslu, i da počnete da se oslobađate simptoma stresa tako što ćete povratiti ravnotežu u svoj život. Uspostavljanje ravnoteže ne mora nužno da znači da treba da promenite svoje ponašanje. Uvek se možete okrenuti aktivnostima koje smanjuju stres, kao što su meditacija, fizičke vežbe, šetnje pored plaže, ili šta vam već odgovara. Međutim, ako nastavite da tražite od sebe da postignete više, da prestignete onog drugog, da pobedite po svaku cenu i idete brže jer mislite da samo tako možete da uhvatite korak, onda ćete garantovano privlačiti vibracije koje su iste kao i ovakav način razmišljanja o životu – čak i ako vežbate jogu i mantrate dok dubite na glavi svakoga dana!

Smanjenje stresa postiže se ponovnim uspostavljanjem reda Vi postajete ono o čemu razmišljate po ceo dan. Takođe postajete i ono kako mislite po ceo dan. Da biste izmerili težinu svojih misli, morate da razmišljate o pojmovima vibracije i energije. Pretpostavimo da imate visokofrekventnu želju da budete osoba koja ne pokazuje simptome stresa. Dodelićemo zatim ovoj misli vrednost 10 na skali od 1 do 10, gde misao sa najmanje energije, označena brojem 1 predstavlja nervni slom, a 10 predstavlja ovladavanje mirom i prosvetljenjem.

Sledeće na šta treba da obratite pažnju jesu misli koje podržavaju vašu želju da vodite miran život, bez stresa.

Misli kao što su: Preopterećen sam, Nikada nemam dovoljno vremena, Toliko ljudi želi da uradim nešto za njih da nemam vremena ni da razmišljam, Imam toliko posla da ne mogu da se izborim sa njim i Osećam toliki pritisak zbog svoje potrebe da zaradim novac da bih mogao da platim račune ne donose ravnotežu i spokoj. Ovakve misli donose energiju otpora, koja je u suprotnosti sa željom za smirenim postojanjem, bez stresa. Drugim rečima, one ne donose uspostavljanje ravnoteže. Vaša želja može da ima vrednost 10, ali vaša mentalna energija u ovom slučaju ima mnogo manju vrednost, možda 2 ili 3.

Jednostavna promena ponašanja neće vas dovesti do uspostavljanja ravnoteže. I dalje ćete privlačiti simptome stresa kada kažete ne drugim ljudima i njihovim zahtevima, a šaljete vibracije koje govore: Zaista bi trebalo da uradim ovo što traže od mene, ili Možda bih kasnije negde mogao da uklopim njihov zahtev. Možda ste se povukli iz prepunog i mahnitog rasporeda, ali ipak nastavljate da emitujete misli ispunjene strahom i nedostacima, tako da pokrećete Zakon privlačnosti, koji će vam to i doneti.

www.leo.rs | 17

Ako se stresne misli gomilaju na skali, Zakon privlačnosti će vam to i doneti. Zapamtite: mi postajemo ono o čemu razmišljamo! Ako razmišljate o oskudici, ili besu, ili strahu, pogodite šta će se desiti. To će vam Zakon privlačnosti i doneti! Čak i ako imate uravnotežen raspored koji vam dozvoljava više slobodnog vremena, čak i ako vam je notes ispunjen gomilom aktivnosti koje umanjuju stres, ako svoje misli ne usmerite ka uspehu koji ste sposobni da privučete, težina dominantnih misli prevagnuće na skali i izbaciti je iz ravnoteže. Vaš svakodnevni život ispašće iz ravnoteže i vi nećete uspeti da usvojite suštinu Gandijevog saveta da u životu postoje mnogo važnije stvari „od toga da ubrzate postojanje“.

Najvažnije je da naučite kako da uskladite ono što želite u životu sa mislima ili sa vibrirajućom energijom koju birate da biste privukli to želite.

Povežite se ponovo sa svojom Tačkom privlačenja: Umetnost postajanja Evo nekih meni omiljenih citata mog učitelja iz Indije, Nisargadata Maharadža:

Ništa ne treba da se radi. Samo budi.

Ne radi ništa. Budi.

Nemoj osvajati planine i sedeti u pećinama.

Čak ne kažem ni „budi ono što jesi“

Jer ni ne poznaješ sebe.

Samo budi.

Ovo je možda kontradiktorno u odnosu na sve čemu su vas učili i kako ste živeli do sada, ali razmislite malo o ovome. Ako vas je vaš skup ideja i pravila doveo dotle da budete jedan od 112 miliona onih koji koriste lekove da bi podneli nepostojeći stres, sigurno možete sebi da priuštite da razmislite o ovoj ideji. Kada počnete da primenjujete principe ponovnog povezivanja sa vibracijom koja se podudara sa vašom željom za mirnim, tihim životom, postaćete svesniji svojih misli. Vaše misli vas bukvalno određuju. A činjenica da čitate ove redove govori o tome da ste zainteresovani da postanete svesniji svojih misli.

Reči biti i postati ovde se koriste kao sinonimi. Da biste povratili osećaj ravnoteže između želje za mirom i želje da ispunite sve zahteve u životu, morate vežbati da postanete i budete vibracija koju priželjkujete.

– Biti smiren: Mir nije nešto što dođe nakon što usporite tempo života. Mir predstavlja vašu sposobnost da budete smireni i da unosite smirenost pri svakom susretu i u svakoj situaciji tokom trenutaka u životu kada

18 |

ste budni. Većina nas neprestano vodi mentalne čarke sa svima koje upozna. Biti smiren jeste unutrašnji stav koji možete da steknete samo kada naučite da ućutkate unutrašnje dijaloge koje neprestano vodite. Stanje smirenosti ne zavisi od toga kakva je vaša okolina. Retko ima veze sa tim šta ljudi koji vas okružuju misle o vama, šta kažu ili urade. Okruženje bez buke nije jedan od zahteva.

Poznata molitva svetog Franje to izražava bolje nego što bih ja mogao: „Učini me instrumentom tvojega mira.“ Drugim rečima, sveti Franja nije tražio od Boga da mu podari mir. On je tražio uputstva da bi postao bliži onome za šta je verovao da je njegov Izvor. Biti smiren nije isto što i tražiti mir.

Ovaj princip se ne zasniva na tome da se jednostavno okrenete umirujućim mislima kada ste napeti i nervozni. Moj predlog je da zamislite jednu kutiju koja se nalazi duboko u vama, iz koje izlaze sve vaše misli. Zamislite da se unutar te kutije, u središtu, nalazi plamen sveće. Morate se obavezati da ovaj plamen u centru kutije, koji drži na okupu sve vaše misli, neće ama baš nikada da zatreperi, čak i ako se budete suočavali sa najgorim stvarima. Ovo je vaša kutija mira i samo smirujuće misli mogu podstaći sveću da gori. Nije potrebno da menjate svoje misli, koliko je potrebno da naučite da budete energija mira koja obasjava put i privlači spokojne, harmonične misli i bića. Na ovaj način postaćete biće smirenosti.

Očigledno je da ovu unutrašnju kutiju nosite svuda sa sobom. Kada ljudi pokušaju da izvrše neki pritisak na vas, kada se osećate preopterećenim ili se nađete u situaciji koja u vama budi nemir i ratobornost, odmah upalite sveću mira i radite na održavanju njenog plamena. Eto šta znači biti smiren. Eto šta znači podsticati vibraciju koja se slaže sa vašom željom da budete smireno i prijateljski raspoloženo biće, a ne osoba koja pati od toga da ubrza život. Već ste videli rezultate ove ludorije i primećujete simptome stresa kod skoro svake osobe sa kojom se susrećete.

Kao biće mira, vi vršite veliki uticaj na ljude koji vas okružuju. Skoro je nemoguće biti pod stresom kada ste u društvu nekoga ko je izabrao da bude smiren. Smirenost je uzvišenija i brža energija – kada ste biće mira, samo vaše prisustvo dovoljno je da anulira nelagodnost i tenziju kod ljudi koji vas okružuju. Ovo stanje, zapravo, čini da feromoni merljive energije izlaze iz vas. Oni utiču na druge ljude, koji onda postaju smireniji a da nisu ni svesni da se ikakva promena odigrala. Tajna ovog principa za povratak ravnoteže u život jeste: budite mir i harmonija koju želite. To ne možete dobiti ni od koga i ni otkud.

Još niste spremni da prihvatite Nisargadatin dubokoumni savet da samo budete? Onda radite na tome da postanete to biće koje u sebi nosi svetlost mirnog plamena sveće.

Nenad Perišić

DR VEJN V. DAJER

Moj najbolji učitelj Iako ima divnu porodicu i uspešnu karijeru kao profesor na univerzitetu, Rajan Kilgor oduvek je osećao duboku ozlojeđenost i bes prema ocu koji ga je napustio odmah po rođenju. Kada su ta osećanja počela da utiču na njegov brak – kao i na odnos sa sinom – Rajan shvata da mora da se suoči sa nezalečenim ranama ako želi da krene dalje. Tokom akademske konferencije, on kreće u potragu za ocem Robertom. Na svom putu, Rajan upoznaje očeve prijatelje i poznanike, i istovremeno se priseća događaja iz detinjstva.

Knjiga Moj najbolji učitelj napisana je po motivima filma istog naslova i učenjima najprodavanijeg autora i govornika Dr. Vejna V. Dajera. To je nadahnjujuća priča o tome kako patnju i bol možemo da preobrazimo u oproštaj i ljubav, priča o poukama koje možemo da izvučemo dok se suočavamo sa najtežim izazovima.

www.leo.rs | 19

20 |

o l r ija a Č Lorin Foster oduvek je želela konja. Kad joj se porodica preselila na selo, konačno joj se ostvario san. Dobila je nežnog, sivog ponija po imenu Suton.

Zatim je pročitala knjigu o sivom konjiću koji se pretvara u snežnobelog jednoroga. Zapitala se da li bi Suton mogao biti čaroban konj. Možda...

Za Lorin Foster ovaj san postao je stvarnost. Danju jaše Sutona, običnog sivog konjića, ali čim padne noć i Lorin kaže čarobne reči, Suton se pretvara u jednoroga magičnih moći! Samo Lorin zna Sutonovu tajnu. Zajedno, njih dvoje upustiće se u mnoge avanture!

Uvod: Daleko u planinama oko okruglog kamenog stola svila se magla. Pored stola je stajao jednorog. Frknuo je, savio glavu i svojim zlatnim rogom dodirnuo sto.

Sto je zadrhtao, a već sledećeg trenutka zablistao je kao ogledalo.

Jednorog je promrmljao ime.

Pojavila se ljubičasta svetlost i magla se razišla.

Lik malog sivog ponija ogledao se na površini stola.

Prišao je i drugi jednorog. Zamišljeno je posmatrao sivog konjića: „Znači, još traži vlasnika da bi oslobodio svoje moći?“ Jednorog sa zlatnim rogom klimnuo je glavom: „Prethodni vlasnik nije bio dobar“.

Drugi jednorog zatresao je grivu. Odsjaj njegovog srebrnog roga blesnuo je u ogledalu. „Siguran sam da još ima ljudi dobrog srca. Moramo naći nekoga ko ima maštu i veruje u magiju...“

„Mislim da sam našao nekoga“, rekao je nežno prvi jednorog. „Gledaj. Evo je, dolazi!“ Prvo poglavlje „Gde da stavim ovu kutiju, mama?“, pitala je Lorin Foster dok je tumarala po kuhinji.

Njena mama klečala je na podu okružena kutijama: „Bilo gde, dušo“.

Lorin je prišla kuhinjskom stolu i spustila kutiju. Baš tada utrčao je Maks, njen mlađi brat. Za petama mu je bio Badi, štene bernardinca koje je napunilo deset nedelja.

Kučence se teturalo sve dok nije nabasalo na gomilu tek raspakovanih tanjira, koji su se s treskom razbili u paramparčad. „O, Badi“, uzdahnula je gospođa Foster. „Nije on kriv“, rekao je Maks. Potrčao je i zagrlio čupavo kučence: „Još nije naučio da se zaustavi“.

www.leo.rs | 21

Gospođa Foster se nasmejala. „Zašto ne izvedeš Badija u dvorište?“, predložila je. „Nauči ga da koči!“ Maks i Badi istrčali su napolje, u susret aprilskom popodnevnom suncu. „Pazi, Maks!“, viknula je mama iz hodnika.

Lorin se okrenula i videla da su Maks i Badi za dlaku izbegli nosače nameštaja. Gospodin Foster pokazivao je nosačima gde da istovare kamion za selidbe. „Šta treba da pomognem, tata?“, pitala je Lorin. „Samo malooo!“, tatin glas nadjačao je povik drugog nosača.

Lorin se sklonila u stranu da napravi prolaz čoveku koji je nosio kompjuter. Gospodin Foster је provukao prste kroz svoju gustu kovrdžavu kosu: „Možda bi bilo najbolje da raspakuješ stvari u svojoj sobi, dušo!“ Lorin još nije stigla ni da mu odgovori, a tata je već otrčao za nosačem: „Molim vas, pazite, to je lomljivo!“ Nasmešila se. Svidela joj se ideja da pobegne u svoju sobu.

Nije mogla da se navikne na pomisao da od sada živi na seoskom imanju. Dok je išla uz stepenice, razmišljala je o svojim najboljim drugaricama, koje su ostale u gradu – Karli i Ani. Pitala se da li se igraju konjića ili jedu picu.

Anina mama pravi je pica-majstor. Zapitala se da li sada pričaju o njoj.

Bila je usamljena. Došla je do kraja hodnika i otvorila drvena vrata sveže obojena u belo. Njena nova soba je mala, s kosim krovom. Kroz prozor dopiru zraci sunca.

Lorin je preskočila kutije i kofere i sela pored prozora.

Pogled joj je preleteo preko plavetnih planinskih venaca u daljini, ali pažnju joj je privuklo nešto mnogo bliže kući – mali obor i štala pored kuće.

Dok ih je posmatrala, nestalo je osećanje usamljenosti. Nije poznavala nikoga u selu, ali radovala se što će dobiti ponija! Čim su roditelji rekli Maksu i Lorin da se sele iz grada, odmah im je palo na pamet da će imati životinje. Gospodin Foster odlučio je da postane farmer – to je oduvek želeo. Pre nekoliko nedelja kupili su Badija, koji je već postao član porodice. Svi su ga voleli. Otkad je znala za sebe, Lorin je htela da ima ponija. Sutra će je mama odvesti da zajedno pogledaju konje.

Lorin je zamišljala svog budućeg konja. Koliko će biti visok? Koliko star? Možda će biti crn sa belim nogama, ili sjajnokestenjast, ili snežnobeo s talasastom grivom i dugim repom? Lorin se nasmešila. Da, takvog bi volela – divnog belog konja. „Loooriiin!“ Trgla se. Mama ju je zvala da siđe. „Raspakovala sam neke kolačiće. Zašto ne dođete Maks i ti da jedete?“ „Dobro“, odgovorila je Lorin. Sišla je u prizemlje da se pridruži ostalima.

22 |

Do kraja dana raspremila je svoje stvari i ova soba bivala joj je sve draža. U ormaru je bila njena odeća, na policama njene knjige i plišane igračke.

Gospođa Foster nežno je pomazila Lorin po glavi: „Vreme je za spavanje“.

Nije htela da ostane sama u sobi. Ovo joj je prva noć u novoj kući i osećala se pomalo nelagodno. „Mama, hoćeš li da mi pročitaš priču?“, pitala je iako već ima devet godina. Ipak, nije ovo obična noć.

Mama je razumela: „Naravno, dušo. Koju hoćeš?“ Pogledala je knjige na polici. „Mali poni“, odgovorila je Lorin i ušuškala se ispod jorgana. Mali poni joj je omiljena priča. Gospođa Foster je pisac. Napisala joj je tu priču kad je Lorin imala tri godine.

Glavni lik bio je konjić koji je obišao svet u potrazi za svojim domom. Kad je već izgubio svaku nadu, upoznao je devojčicu s kojom se sprijateljio. Od tada su postali nerazdvojni.

Mama je sela na krevet i otvorila knjigu. Kao i uvek, počela je od posvete. „Za Lorin, moju malu devojčicu“, rekla je nežno. „Nekada davno bio jedan mali konj koji nije imao dom...“ Lorin je zažmurila i osmehnula se kad je čula poznat topao ritam priče. Negde između prvog sna i jave po glavi su joj se motali planovi za sutrašnji dan. Ići će da izabere konja! Sutra uveče već ću imati konja, razmišljala je.

Drugo poglavlje Odmah posle doručka Lorin i njena mama otišle su na stočnu pijacu. Maks i Badi ostali su kod kuće s tatom.

Iako je padala kiša, parking je već bio pun. Prodavci su izveli konje. Čuli su se povici i pucketanje biča. Psi su se motali bez povodaca. Konjušari su trčali tamo-amo noseći sedla i četke za timarenje.

Lorin je bila veoma uzbuđena. „Kuda idemo?“, pitala je mamu.

Mama je pokazala na znak Stočna pijaca: „Tamo su konji. Licitacija je tek počela“.

Lorin je trčkarala za mamom da je ne izgubi u gužvi.

Došli su do velike arene. Konjušar je vodio divnog dorata ukrug. Sa strane je stajao čovek i uzvikivao cenu. Glas mu se dizao visoko iznad žamora: „Hiljadu i dvesta dolara!

Ima li ponuda većih od hiljadu i dvesta dolara?“ Žena pored Lorinine mame podigla je ruku. „Hiljadu i trista za gospođu s moje leve strane. Nudi li neko više od hiljadu i trista dolara?“ Lorin se okrenula prema mami: „Znači, ko ponudi najviše novca, dobija konja?“ Mama je klimnula glavom: „Aukcionar, to je onaj čika sa strane, podiže cenu sve dok više niko ne bude hteo da ponudi veću cenu“.

Ljiljana Pekeč

www.leo.rs www.leo.rs | 23

24 |

Devetogodišnja Lusi oduševljena je što se Alegra Grinvud doselila u komšiluk, i dve devojčice vrlo brzo postaju prijateljice. Ali, nakon što joj je Alegra rekla da je ’vila zvezdanog praha’, Lusi otkriva čitav svet magije koji prevazilazi njenu maštu...

POGLAVLjE Jedan Njuš-njuš. Zečić je promrdao brkove. Odskakutavši do busena deteline, počeo je brzo da je gricka dok je tamnim očima gledao oko sebe.

Devetogodišnja Lusi Evans čučnula je pored kaveza. „Zdravo, maleni“, rekla je nežno.

Lupetalo je podigao pogled. Videvši Lusi, doskakutao je do nje. Kada je došao do žice, pridigao se na zadnje noge. Lusi je prstom prošla kroz njegovo meko, kestenjasto braon krzno. „Jesu li ti se dopale šargarepe koje sam ti donela?“, upitala ga je.

Kao odgovor Lupetalo je primakao lice njenim prstima. Lusi se nasmešila kada je videla koliko ima poverenja u nju. Otkako je tata doneo Lupetala, zečić bi se unervozio kada bi drugi ljudi bili tu, osim u njenom prisustvu. Životinje inače vole njeno prisustvo – čak joj i divlje životinje ponekad dozvoljavaju da im priđe blizu.

Ustavši, Lusi je podigla rezu kaveza i pažljivo je uzela zeca u ruke. On se šćućurio na njenim grudima, a ona ga je poljubila u glavicu. Duga talasasta kosa, iste boje kao i Lupetalovo krzno, pala joj je preko lica. Oduvala

je pramen kose koji joj je padao preko očiju. „Doneću ti kasnije još neku poslasticu“, obećala mu je.

Lupetalo se blago promeškoljio i bacio je pogled na kavez. Lusi je shvatila: „U redu, razumem. Hoćeš da te vratim nazad kako bi mogao da nastaviš da skakućeš, zar ne?“ Lupetalo je mrdnuo njuškicom kao znak da se slaže.

Vratila ga je u kavez i posmatrala ga kako se užurbano vraća do deteline. Obuzelo ju je osećanje tuge. Kada bi samo Olivija bila tu da ga vidi. Ali Olivija, njena stara najbolja drugarica, koja je živela u kući pored, odselila se pre tri nedelje. Mnogo joj nedostaje. Njene dve sestre – dvanaestogodišnja Rejčel i trinaestogodišnja Houp – jedva da uopšte žele da se druže sa njom, a ona se oseća usamljeno bez najbolje drugarice. Naročito sada, u vreme uskršnjih praznika.

Možda se neko mojih godina useli u kuću pored, pomislila je Lusi gledajući u zid od cigle koji je razdvajao njenu kuću, kuću Jasmin, od kuće vrba, koja je bila pored. Kuća vrba je bila prazna otkako je Olivijina porodica otišla, ali sada je izgledalo kao da se neko konačno doselio u nju.

U poslednjih nekoliko dana mnogo je ljudi ulazilo u kuću i izlazilo iz nje – uglavnom su to bili ljudi koji organizuju selidbe i moleri i dekorateri.

www.leo.rs | 25

Lusi je uzdahnula. Nada se da su ljudi koji će se tu useliti fini.

Lupetalo je grickao detelinu. Ne želeći da ga uznemirava dok je tako srećan, Lusi je počela da se šeta, pokušavajući da smisli šta će raditi. Njeno dvorište, dugo i vijugavo, bilo je puno žbunja i visokih stabala pogodnih za penjanje i sakrivanje. Na kraju dvorišta nalazio se žuborav potok, a iza njega proplanci i šuma. Lusi je volela šumu. Olivija i ona igrale su se na obodu šume, izmišljajući igre u kojima su bile vile. Međutim, morale su da obećaju da neće zalaziti duboko u šumu. Ona je bila veoma stara i protezala se kilometrima. „Kad bi zalutala u šumi, nikada ne bismo mogli da te pronađemo“, često je govorila gospođa Evans, Lusina mama.

Lusi je gledala u pravcu šume. Visoka stabla kao da su joj se naklonila. Kako bi bilo kada bi ušla u šumu – duboko, duboko među stabla? Šta li bi tamo otkrila? „Zdravo!“ Lusi je poskočila i okrenula se.

Na svoje iznenađenje, videla je devojčicu kako je gleda preko zida. Imala je plavu kovrdžavu kosu srednje dužine i vragolaste plave oči, čiji je pogled pozivao na zabavu. „Da li ti živiš ovde?“, doviknula je.

Lusi je klimnula glavom. „Ko si ti?“, upitala je dok je prilazila zidu. „Ja sam Alegra“, odgovorila je devojčica. „Moja mama i ja smo se upravo doselile. Mogu li da dođem u tvoje dvorište?“ Ne sačekavši da joj Lusi odgovori, počela je da se penje na zid. Bila je mršava i malo sitnija od Lusi. „Kako se zoveš i koliko imaš godina?“, upitala je skočivši sa zida dok su joj plave lokne poskakivale na ramenima. „Lusi“, odgovorila je Lusi. „Imam devet godina“. „Baš kao ja“, reče Alegra uz osmeh. „Možemo da budemo drugarice“.

Njen osmeh je bio zarazan i Lusi je uhvatila sebe kako se smeje. „Baš ti je lepo dvorište“, reče Alegra gledajući radoznalo oko sebe. Činilo se kako nije ni najmanje stidljiva. „Volim kada je šuma tako blizu. A ti?“ Lusi je klimnula glavom: „Moje sestre kažu da je šuma dosadna, ali...“

nikome osim meni ne dozvoljava da ga uzme u ruke. Još je beba“. „Predivan je!“, uzdahnula je Alegra. Čučnula je pored žice: „Zdravo, Lupetalo“.

Lupetalo je podigao pogled i zagledao se u Alegru.

A onda, na Lusino veliko iznenađenje, doskakutao je i prislonio je njuškicu na žicu. Alegra ga je pomazila po nosiću, a on se izdigao na zadnje noge, kao da je pokušavao da joj se više približi.

Lusi je bila iznenađena: „Obično to radi samo kad ja dođem!“ Zagledala se u Alegru: „Stvarno se plaši ljudi“.

Alegra je slegnula ramenima: „Životinje me vole“. „I mene“, reče Lusi, iznenada osetivši uzbuđenje. „Čak i divlje životinje“. Osetila je talas nade. Izgledalo je kao da su Alegra i ona dosta slične. Možda će postati drugarice?

Možda čak i najbolje drugarice?

Alegra je ustala, plave oči su joj svetlucale, a Lusi je osetila da su pomislile na istu stvar. „Hoćeš li da vidiš moju sobu? Samo što je mama okrečila“. „U redu“, složila se Lusi radosno. „Hajdemo onda!“, reče Alegra trčeći prema zidu. „Mogle bismo da idemo okolo stazom“, reče Lusi dok je išla za njom.

Alegra joj se nasmešila vragolasto: „Dosadno! Zabavnije je kada se penješ!“ Lusi nikada pre nije probala da se popne uz zid. Bio je prilično visok, ali je bilo iznenađujuće lako popeti se na njega dok god bi se držao podalje od bele ruže puzavice i njenog trnja. Spustila se u dvorište obraslo visokom travom. Olivijini roditelji su podigli drvenu verandu pored kuće, na kojoj bi leti sedeli ispijajući piće. Neka žena je bila na verandi i istresala je pokrivač za krevet jarkih boja. Nosila je široku ljubičastu suknju u čiji porub su bila zašivena mala ogledala, koja su svetlucala na suncu.

Mlada i lepa, imala je istu plavu kovrdžavu kosu kao i Alegra, osim što je njena dopirala do polovine leđa i bila je sklonjena pozadi pomoću lila šala. „Zanti, ovo je Lusi“, reče joj Alegra. Onda se okrenula prema Lusi. „Lusi, ovo je moja mama, Zanti“.

Lusi nikada pre nije čula da neko svoju mamu zove po imenu. Bilo joj je malo čudno. „Zdravo“, reče ona stidljivo.

„Dosadna! Šuma nikako ne može da bude dosadna!“, uzviknula je Alegra zapanjeno. „Šuma je neverovatna i“, prestala je da govori. „Opa!“, rekla je gledajući u pravcu Lupetalovog kaveza. „Pa ti imaš zeca!“

„Lusi je došla da vidi moju sobu“, reče Alegra Zanti. „Imamo li neki keks? Umirem od gladi“.

„Da“, reče Lusi. „Zove se Lupetalo. Dobila sam ga pre nekoliko nedelja“.

„Da li uvek zoveš svoju mamu Zanti?“, upitala je Lusi dok je ulazila u kuću prateći Alegru. Svuda unaokolo su bile neraspakovane kutije i kese.

„Mogu li da ga vidim?“, upitala je odmah Alegra. „Obožavam zečeve!“ Lusi je klimnula glavom. „Prilično je nervozan“, upozorila je Alegru dok su zajedno išle ka kavezu. „Obično

26 |

„Mislim da ima nešto u kesi u kuhinji“, reče Zanti veselo. „Ako ga pronađeš, slobodno se posluži“.

Alegra je klimnula glavom dok je bunarila po kesi u kuhinji u potrazi za keksom: „Nikada je nisam zvala mama. To bi mi zvučalo stvarno uvrnuto“.

„A tata?“, upitala je Lusi radoznalo. „Kako njega oslovljavaš?“

„Onda bolje požuri nazad kući“, posavetovala ju je Zanti.

„Ja nemam tatu“, odgovori Alegra nudeći je keksom. „Mislim, imam“, nastavila je neobavezno, „ali ga nikada nisam upoznala. Ostavio je Zanti kada je saznao da je trudna“.

Lusi se osetila istinski posramljeno. „To je grozno“, promrmljala je ne znajući šta tačno da kaže.

Lusi nije želela da ide. Isuviše se dobro provodila.

Alegra je slegnula ramenima: „Ništa strašno“. Bacila je pakovanje keksa. „Hajde, idemo gore. Hoću da ti pokažem svoju sobu“.

Lusi je krenula za njom uz stepenice, a onda i u jednu od spavaćih soba. „Opa!“, uzviknula je. Zidovi su bili okrečeni u raznim nijansama lila, roze i plave boje. Bele lagane zavese bile su okačene na prozore, a na podu se nalazila čupava roze prostirka. Ali nije to ono što je najviše oduševilo Lusi. Bio je to plafon. Bio je tamnoplave boje, oslikan tako da izgleda kao zvezdano nebo. Lusi je gledala u njega u čudu. „Sviđa ti se?“, upitala je Alegra i prvi put otkako ju je Lusi upoznala zazvučala joj je pomalo stidljivo. „Divan je“, izustila je Lusi. Okrenula se i videla je kako je Alegri preko lica prešao izraz olakšanja. „Zanti ga je oslikala tako da izgleda potpuno isto kao što je izgledalo nebo u ponoć one večeri kada sam se rodila“, Alegra je pokazala u pravcu plafona. „Pogledaj, možeš da vidiš različite grupacije zvezda. To su sazvežđa. Svako sazvežđe je drugačijeg oblika. Ako pogledaš tačno iznad nas, možeš da vidiš oblik Velikog medveda i Malog medveda“. Prstom je pratila oblik u vazduhu: „A tamo možeš da vidiš Zmaja i Liru“.

Lusi je bila fascinirana. Oduvek je volela da gleda u nebo noću. „Ti znaš mnogo toga“, reče ona, impresionirana. „Zanti se stvarno razume u zvezde“, reče Alegra. „Ona me je naučila svemu što znam o njima. Neke zvezde imaju svoja imena. Vidiš li onu veliku?“, pokazala je u pravcu zvezde u levom delu sobe. Lusi je klimnula glavom. „Ona se zove Regulus. Pripada grupi od četiri kraljevske zvezde“. „Kraljevske zvezde? Šta one predstavljaju?“, upitala je Lusi znatiželjno dok je sedala na krevet. „To su četiri najsjajnije zvezde na nebu. U drevna vremena svaka od njih bi zasijala na početku novog godišnjeg doba i zato su nazvane kraljevskim zvezdama“, objasnila je Alegra. „Regulus je letnja zvezda. A ona zvezda tamo“, pokazala je u pravcu druge veoma velike zvezde, „to je Antares, jesenja zvezda. Postoje takođe i zimska i prolećna zvezda“.

Baš u tom trenutku Zanti je pokucala na vrata. „Lusi“, rekla je, „upravo sam čula tvoju mamu kako te doziva u dvorištu. Zna li ona da si ovde?“ Lusi je, posramljena, skočila sa kreveta: „Ne“.

„Možeš da se vratiš kasnije“, reče Zanti, koja kao da je osetila njeno oklevanje. „Mogla bi da prespavaš ovde“, reče Alegra. Bacila je pogled na Zanti: „To je u redu, zar ne, Zanti?“ „Naravno“, reče Zanti. „Ako vreme ostane lepo, možemo da večeramo na verandi“. „U redu“, reče Lusi oduševljeno. „Pitaću“.

Požurila je niz stepenice, veoma uzbuđena. Život je iznenada postao mnogo lepši!

POGLAVLjE Dva „Lusi, gde si bila?“, uzviknula je gđa Evans kada je Lusi utrčala u kuhinju. „Svuda sam te tražila“. „Bila sam u komšiluku“, rekla je Lusi dok su joj zelenosive oči svetlucale. „U kuću pored nas uselili su se novi stanari. Zanti je Alegrina mama. Alegra je devojčica i ima godina koliko i ja. Ona je...“ „Lusi!“, prekinula ju je mama. „Ne mogu da verujem da si otišla kod komšija a da mi se ne javiš. Ja čak ni ne poznajem te ljude“. „Ali stvarno su fine“, pobunila se Lusi. „Bez obzira, ne smeš nikada da odeš negde a da mi se ne javiš. Jesi li razumela?“, gđa Evans je zvučala ozbiljno. „Da, mama“, reče Lusi smireno.

Gđa Evans je delovala malo manje ljutito: „Samo sam se brinula, ljubavi“. „Žao mi je“, reče Lusi. Ugrizla se za usnu. Da li je sada trenutak da je pita? Mora. Ne može više da čeka. Reči su samo izletele iz nje: „Alegra me je pitala da prespavam kod nje večeras. Mogu li, molim te?“ „Da prespavaš?“, gđa Evans ju je gledala iznenađeno. „Pa tek ste se upoznale, a ja još nisam otišla da se predstavim“. „Pa?“, reče Lusi nestrpljivo. „Idi sada“, molećivo je gledala mamu. „Molim te, mama!“ Gđa Evans ju je gledala nekoliko trenutaka, a onda se predala. „U redu onda“, reče ona uz osmeh, pomalo uzbuđeno. „Vidim da mi nećeš dati mira dok to ne uradim“.

Zanti je otvorila vrata kuće vrba. „Zanti, ovo je moja mama“, reče Lusi uzbuđeno.

Zanti se nasmešila gđi Evans: „Dobar dan“. Ispružila je ruku. „Zanti Grinvud, a ovo je“, rekla je pokazujući na Alegru, koja je požurila do vrata, „moja ćerka, Alegra“. „Kerol Evans“, reče Lusina mama dok su se rukovale.

Lusi je primetila kako je njena mama odmerila suknju sa

www.leo.rs | 27

ogledalima i šal. Taj stil nije ni nalik ozbiljnoj odeći koju njena mama obično nosi. „Jeste li za čaj?“, upitala je Zanti.

Na Lusinu radost, njena mama se nasmešila: „Hvala.

To je lepo od Vas“.

Lusi je požurila uz stepenice. Videla je da njena mama nije baš bila sigurna šta da misli o novim komšinicama.

Ali nije je briga. Te večeri će prespavati kod Alegre, i to je ono što je najvažnije.

Sve nade koje je Lusi gajila da bi njena mama i Zanti mogle da postanu najbolje prijateljice brzo su pale u vodu. Dok su pile čaj, dve mame su bile ljubazne, ali bilo je očigledno da posle uvodnog upoznavanja i razgovora o selu imaju malo toga zajedničkog. Za početak, radile su potpuno različite poslove. Gđa Evans je predavala matematiku u srednjoj školi za devojčice, dok je Zanti bila refleksolog.

Veče je bilo predivno. Čim je Lusi spustila torbu u Alegrinu sobu, Alegra ju je odvukla dole u kuhinju.

„To u suštini znači da ja ljudima pomažem da se kroz masažu stopala i šaka reše problema koje imaju“, objasnila je Zanti. „Stopala i šake su kao mape našeg tela i radom na njima moguće je pročistiti kanale blokirane energije. Refleksologija se fokusira na to da pomogne telu da samo sebe izleči“.

Alegra se nasmešila: „Zanti takve stvari uopšte ne smetaju. Hajdemo. Vilinski kolači su laki, ali kladim se da nikada nisi pravila vilinsku limunadu!“

Lusi je bila fascinirana, ali je mogla da vidi da njenoj mami, koja je veoma praktična žena koja čvrsto stoji na zemlji, priča o refleksologiji zvuči pomalo čudno.

Razgovor je utihnuo i gđa Evans je ustala da krene: „Mnogo Vam hvala za čaj, Zanti, ali bolje da ja krenem. Hajdemo, Lusi“.

Lusi je ustala. Htela je da je pita da prespava kod Alegre. Hoće li joj mama to dopustiti? Dok su mame razgovarale, Alegra i ona su se došaptavale o tome koje su im omiljene životinje i Lusi je imala još veću želju da ostane.

Nije se, međutim, usuđivala da bilo šta pita u slučaju da je odgovor negativan.

Na njeno oduševljenje, Zanti je postavila pitanje umesto nje dok su išle ka vratima: „Alegra bi bila oduševljena ako bi Lusi mogla da prespava kod nas večeras. Da li je to u redu, Kerol?“ Lusi je videla da njena mama okleva, ali se nasmešila: „U redu je“. Lusi je osetila veliko olakšanje. „Kada da dođe?“ „Može li u šest?“, upitala je Zanti. „Tako mogu zajedno da piju čaj“.

Gđa Evans je klimnula glavom: „Dovešću onda Lusi u to vreme“. „I šta misliš o njima?“, Lusi je htela da zna dok su se vraćale kući. „Deluju baš fino“, reče gđa Evans oprezno. „Mada mi deluje da žive alternativnim načinom života. Nikada pre nisam upoznala nekoga ko je refleksolog i ne znam šta da mislim o tome što Alegra mamu zove po imenu. Pa opet, pretpostavljam da različiti ljudi žive različitim stilovima života“. Brzo je promenila temu: „U svakom slučaju, sigurna sam da ćeš se lepo provesti večeras. Zašto ne bi otišla da spakuješ pidžamu i četkicu za zube?“

28 |

„Hajde, idemo da pravimo vilinske kolače i limunadu!“ To je zvučalo kao nešto mnogo zabavno, ali Lusi se zabrinula. „Zar to neće smetati tvojoj mami?“, upitala je.

Njoj kod kuće nije bilo dozvoljeno da sprema hranu uveče. „Šta ako napravimo nered?“

Nije. Izgledalo je kao da se u nju stavlja od svega pomalo – Alegra je izvadila bokal isceđene limunade, u koju je dodala sok od zove, sok od crne ribizle, malo soka od brusnice, punu kašiku sladoleda od vanile, a onda je sve to promešala i sipala u dve čaše. Na kraju je sve to posula srebrnim zvezdicama od šećera. „Probaj. Ukusno je!“, rekla je.

Zaista je bilo ukusno. Pile su limunadu dok su ćaskale i pravile kolače. Nakon što su napravile kolače i oni se ohladili, premazale su ih debelim slojem roze glazure i posule onim šećernim zvezdicama. Izgledali su savršeno!

Posle toga su večerale sa Zanti na drvenoj verandi iza kuće. „Nadam se da ti ne smeta što je hrana vegetarijanska“, reče Zanti Lusi dok su postavljale jastučiće i stolnjak jarkih boja na pod verande. „Alegra i ja ne jedemo meso“. „U redu je“, reče Lusi ljubazno, ali je ipak bila malo zabrinuta. Ona baš i ne voli da jede neka neuobičajena jela. Šta ako joj se hrana ne svidi?

Nije bilo potrebe za brigom. Sve je bilo ukusno. Zanti je spremila pet različitih vegetarijanskih umaka i pored njih organski čips, štapiće od hleba, šargarepu i krastavac. Bio je tu i vruć hleb koji je upravo izašao iz rerne, sir i dosta putera. „Ovo je stvarno ukusno“, reče Lusi dok su sedele u turskom sedu na verandi, grickale hranu, kikotale se šalama i gledale sunce dok je zalazilo. Bilo je čudno što Zanti sedi sa njima na podu. Zbog toga je više delovala kao starija sestra ili drugarica, a ne kao mama.

Na kraju je Zanti nevoljno uzdahnula: „Pretpostavljam da bi bilo bolje da nastavim da se raspakujem. Poslužite se sladoledom“.

Alegra i Lusi su ustale i pomogle joj da raskloni tanjire.

Onda su sipale sladoled od jagode u dve činije i opet su izašle napolje. Sunce je nestalo iza horizonta i prve zvezde su počele da svetlucaju na mračnom nebu. „Pripadaju li one tri zvezde nekom sazvežđu?“, pokazala je Lusi u pravcu tri sjajne zvezde koje kao da su stajale u liniji.

Ljiljana Pekeč

www.leo.rs www.leo.rs | 29

SVEN NURDKVIST Sven Nurdkvist (1946) jedan je od najznačajnijih švedskih ilustratora i pisaca za decu. Iako je dobro crtao još kao tine jdžer, nekoliko umetničkih škola odbilo je da ga primi na dalje usavršavanje, pa je diplomirao arhitekturu. Ipak, nije prestajao da crta. Od 1983. godine, nakon što je nagrađen na jednom konkursu za dečju knjigu, potpuno se posvećuje pisanju i ilustrovanju knjiga za decu . Čiča Petson i mačak Findus su njegovi širom sveta poznati juna ci, a inspiraciju za prve njihove avanture Sven Nurdkvist pronašao je igrajući se sa svojim malim sinovima.

KAKO SE MALI FINDUS IZGUBIO Usamljenički život čiča Petsona, kome su jedino društvo bile njegove kokoške, potpuno se promenio kada mu je komšinica donela kutiju na kojoj je velikim slovima pisalo: “Findus, zeleni grašak”. U toj kutiji, umesto graška, nalazilo se jedno zelenooko mače.

Petsonovi dani postali su srećniji i veseliji, a onda se mače jednog dana izgubilo...

KOKODAKANJE U BAŠT

I

U selo u kome žive čiča Pe tson i mačak Findus stiglo je proleće. Vre me je da se poseje povrće i zasadi kro mpir, ali to ovoga puta ne ide glatko. Petso nu i Findusu dosta problema prave do sadne kokoške, komšijska svinja i nekolik o zalutalih krava zbog kojih ništa ne uspe vaju da urade. Ipak, Petson ne bi bio Petson kad ne bi smislio lukav plan kojim će rešiti ovu nezgodnu situaciju…

30 |

LOV NA LISICU Lisice nisu baš omiljeni gosti na seoskim imanjima, naročito tamo gde ima kokošaka. Jedna takva lisica ukrala je Gustavsonovu kokošku zbog čega je on rešio da joj dođe glave. Čiča Petsonu i mačku Findusu je bilo žao lisice, pa su smislili kako da je uplaše i oteraju, ali da joj spasu život. Ipak, i kod najboljih planova stvari mogu da krenu u sasvim neočekivanom pravcu…

TORTA OD PALAČINKI Ne možete ni da zamislite u kakvu se ludu avanturu pretvara pr ipremanje torte od palačinki kojom čiča Petson želi da ulepša rođendan svom m ačku Findusu.

Da bi napravio tu tortu, Pe tson mora da reši gomilu problema, a najviše teškoća zadaje mu jedan veliki i lju t bik. Ali Petson i Findus imaju plan za reš enje svakog problema...

www.leo.rs | 31

KRISTOFER ANDERSEN

Mik Burni život i ludi genij Mika Džegera

PREDGOVOR Kada je Džastin Timberlejk 2002. godine opisao svoj bolni raskid sa Britni Spirs u pesmi „Cry Me A River”, Lizi Džeger je pokazala autobiografski video-spot svome ocu. „Vidiš tu scenu?”, pitala je ona. „To se zaista dogodilo, tata.”

Mik Džeger je podsvesno znao da pravila primenjiva na druge pop zvezde ne moraju neophodno da se odnose na njega. „Kada bih ja u pesmama govorio o svom životu, direktno i bez zadrške”, rekao je Mik, „ljudi bi se isprepadali.”

Ovo je nevažno za milione obožavalaca, širom različitih generacija, kojima pojam „Džegerovo šepurenje” objašnjava šta znači biti istinski moderan i predvoditi trendove, ne samo pre pedeset godina kada je Mik prvi put kročio na scenu s grupom Rolingstouns već i danas.

U vreme kada Stounsi obeležavaju pola veka postojanja, savremeni izvođači kao Keša, Kanije Vest ili Black Eyed Peas odaju muzičku počast Džegeru, niko ubedljivije od pevača sastava Maroon 5 Adama Lavina i Kristine Agilere, koji su dodali svoje glasove nagomilanom krešendu muzičkih posveta u pesmi „Moves LikeJagger”. Prvi put izvedena u gledanom rijaliti programu TV mreže NBC „The Voice” juna 2011, „Moves Like Jagger” vinula se na prvo mesto top-liste. Pomoću video-spota sa štrkljastim, tetoviranim Lavinom, zavodljivom Agilerom i zadivljujućim arhivskim snimcima lakonogog Mika (istinske zvezde produkcije), „Moves Like Jagger” vladala je muzičkim pejzažima do kraja godine.

32 |

Je li on Džek Praskalica? Ulični borac? Ponoćna lutalica? Čovek od bogatstva i ukusa? Sve navedeno, ispostavilo se, i još mnogo, mnogo toga. Po svemu, Mik Džeger je posebna pojava, jedna od najvažnijih kulturnih figura našeg vremena. Šepureći se i trseći se, ponekad zlokobno, ali uvek opčinjujuće, on nas je kolektivno ščepao za vrat pre pola veka i, za razliku od mnogih talentovanih savremenika, nikada nas nije pustio.

Džeger je, po nekima, poslednji od titana rok muzike, mada ni taj opis ne govori sve. Proteklih pola stoleća - od burnih šezdesetih i hedonizmom ispunjenih sedamdesetih, preko unosnih osamdesetih i devedesetih koje su ukinule sva ograničenja, do oskudne 2012. - Mik je prodirao u pore kulturnog života kao malo ko.

Za posleratnu (bejbi bumers) i sve naredne generacije, Mik je ostao vašarsko ogledalo svake faze, prolazne mode, pokreta i trenda. Kada su The Beatles utrli put svojom pročišćenom varijantom mladalačke pobune, Stounsi su slavili prljavštinu, aljkavost, nedolično i drsko ponašanje. Kada su studenti izašli na ulice protestujući protiv rata u Vijetnamu, Mik im je obezbedio himne ispunjene besom.

Nijedna rok grupa nije oličavala suštinu „seksa, droge i rokenrola” psihodelične ere više od Stounsa. Kada su ovoj smeši dodata i okultna verovanja, Mik se nije omotao odorom nekakvog mistika već Luciferovim grimiznim plaštom.

Ostavivši za sobom ulogu muževnog uličnog borca, Mik je postao otelotvorenje dvopolnog stila, stavljajući maskaru i ruž za usne i istražujući sopstvenu biseksualnost. Ovo se, opet, neprimetno pretočilo u disko doba, kada je Mikovo koščato telo skliznulo u bele satenske kombinezone. On se kupao u šljokicama i izbacio dugu liniju hitova za igranje prepletenu s još dužim linijama kokaina.

Ni van scene Mik nije razočarao, vodeći do balčaka život izobilja, nadmene, sobom opsednute, naizgled nekontrolisane rok zvezde. Nezasiti mediji su do detalja opisivali javne drame i lične lomove, zajedno s bednim preterivanjima u Mikovom privatnom okruženju: raskošnim kućama i automobilima, privatnim avionima i jahtama, drogama, ženama... ponekad muškarcima. Ali naročito ženama.

Reganove „Samo reci ne” osamdesete donele su novu promenu Džegerovog kalupa. Sada je Mik postao porodičan čovek i odlučan protivnik drogiranja. „Zašto?”, pitao je on ozbiljnog lica, kao da se prethodnih trideset godina nikada nije dogodilo. „Ja nikada nisam zaista radio ništa od toga.”

Usput, Mik se koristio veštinama naučenim na Londonskom ekonomskom fakultetu kako bi pomogao svom bendu da zaradi milijarde i da svi članovi postanu nezamislivo bogati (u Mikovom slučaju to je bogatstvo od oko 400 miliona dolara). On je takođe dugo robovao snovima o pristupanju višim krugovima britanskog društva, a taj poduhvat s vremenom mu je doneo i titulu viteza.

Ispostavilo se da nisu samo Mikove usne veće od života. Sve što je radio, kako na sceni tako i van nje, činilo se većim, bržim, glasnijim. Kao pevač grupe Rolingstouns on je pevao, razmetao se, zavodio i šepurio se pred više ljudi nego iko u istoriji. Kada je 2010. napravljena lista deset najunosnijih koncertnih turneja svih vremena, Rolingstounsi su zauzeli prvu, treću, četvrtu, petu i devetu poziciju.

Zatim, naravno, tu su i ploče - zaprepašćujućih 250 miliona prodatih albuma - i godišnje ankete koje nikada ne propuste da proglase Stounse najvećom rokenrol grupom svih vremena, što, logično, znači da je Mik rok pevač broj jedan svih vremena.

Suštinski, čitavog svog života otkad je odrastao, ovaj glasni protivnik establišmenta uživao je u prijatnom društvu engleske aristokratije, što je samo jedna u zbunjujućem klupku protivrečnosti koje čine Džegerovu ličnost.

Mik je školarac iz engleskog predgrađa koji je buknuo na sceni pevajući bluz srca Amerike; sin nastavnika fizičkog koji je postao promoter nesputanog hedonizma; ulična bitanga s prefinjenim ukusom dostojnim pravog engleskog džentlmena; androgini površni eksperimentator biseksualne ljubavi sa bezgraničnim heteroseksual-

www.leo.rs | 33

nim apetitima; kraljevski vitez koji pedeset godina širom sveta uživa reputaciju počasnog buntovnika roka; legendarni zavodnik s najtrajnijim i najvažnijim međuljudskim odnosom sa čovekom koji tvrdi da ga uopšte ne razume - Kitom Ričardsom.

Dok Rolingstounsi proslavljaju svoju pedesetu godišnjicu, Džeger ostaje jedna od ličnosti o kojima se najviše piše, govori i nagađa na našoj planeti. Ipak, zadivljujuće, on je uspeo da odneguje onu jednu osobinu zajedničku svim istinskim ikonama - moćnu tajnovitost.

Na kraju, to je ta jedinstvena naelektrisana prirodna sila - to harizmatično stvorenje bi se vinulo među zvezde s grupom Rolingstouns ili bez nje - koja nastavlja da nas hipnotiše, uzbuđuje i očarava i posle pola veka. Skandali, novac, drama, muzika, slava, droge, seks i genijalnost sve ovo otelotvoreno je u čoveku čije samo ime definiše jednu epohu. Taj čovek je Džeger. Taj čovek je Mik. MIK Ja sam nešto najbolje što Engleska ima. Ja i kraljica.

Mik Džeger Dopustite mi da se predstavim. Ja sam čovek od bogatstva i ukusa.

Sympathy for the Devil On je pametan mali jebač. To mu priznajem.

Kit Ričards „Kaži im da to nabiju sebi u dupe” Bakingemska palata Petak, 12. decembar 2003.

Princ Čarls je namestio spletenu manžetnu svoje paradne uniforme kontraadmirala i nakašljao se prolazeći pogledom kroz spisak imena. Jedno ime je posebno tražio. „O”, reče princ, prsta zaustavljenog na polovini druge stranice. „Ser Majkl Džeger. Znači, ovaj put će se pojaviti, vidim.” „Da, gospodine”, odgovorio je lord komornik, zadužen da današnja počasna ceremonija protekne bez greške. „Ne verujem da bi to propustio.”

Mik je prema dodeli statusa viteza pokazivao stav koji se graničio s neozbiljnošću. Odlagao je datum najmanje deset puta, u najskorije vreme zaobišavši viteštvo samo dva dana ranije, 10. decembra. Tog dana za viteza je proglašen jedan od malobrojnih ljudi koji bi mogli da ga zasene - superzvezda ragbija, Džoni Vilko Vilkinson, koji je upravo doveo Englesku do pobede u Svetskom kupu, pa šezdesetogodišnji Mik nije imao nameru da se nadmeće

34 |

za mesto u centru pažnje javnosti s više nego dvostruko mlađim sportskim herojem.„To je zaista prilično teško poverovati”, rekao je princ od Velsa vrteći glavom. „Mik Džeger. Vitez. Jednostavno neverovatno.” Okrenuvši se šefu kraljičinog protokola, dodao je: „Moja majka to nije mogla da svari.”

Nije bilo neobično da Čarls zameni svoju majku na takvoj ceremoniji, posebno ako bi ona bila bolesna ili nekako drugačije sprečena. U ovom slučaju, kraljica je iznenadila svog sina, pa čak i najbliže saradnike, naprečac se odlučivši za operaciju levog kolena baš 12. decembra (ovaj zahvat je mogao biti izveden bilo kada preko godine i za njim nije postojala nikakva preka potreba).

Zaista, te iste nedelje, ona se pojavila čila i vesela na dočeku Vilkinsonu i njegovim saigračima u Bakingemskoj palati posle njihove pobedničke parade kroz ulice centra Londona. „Kraljica je ugledala ime Mika Džegera na tom spisku”, prisećao se kasnije jedan stariji dvoranin, „i nije bilo nikakve šanse da ona učestvuje u svemu tome. Jednostavno je uredila da bude na drugom mestu.”

Kraljica se, u stvari, lično usprotivila naporima premijera Tonija Blera da uključi Džegera u galeriju humanitaraca, naučnika, diplomata, umetnika, akademika, javnih službenika, sportista, poslovnih i sindikalnih vođa koji su dospevali na njenu listu počasti koje se dodeljuju dva puta godišnje. Velika većina dobijala je ordenje kao MBE (Member of the Most Excellent Order of British Empire), OBE (Officer of the Most Excellent Order of British Empire) ili možda CBE (Commander of the Most Excellent Order of British Empire). I do 2.500 ovakvih kraljevskih počasti dodeljivano je svake godine, a iako je dopuštenje monarha zvanično neophodno, kraljica retko posvećuje pažnju pojedinačnim slučajevima.

Viteški status je druga priča. Pored plemićke titule, to je najveća počast koju kraljica može da preda, pa je vrlo vodila računa o tim retkim ljudima predloženim za sera ili damu. Ipak, retko se događalo da se monarh usprotivi, čak i nezvanično, kad vlada sastavi svoj spisak laureata.

Džeger je predstavljao takav izuzetak. Nedugo pošto je 1997. zauzeo položaj premijera, Toni Bler je predložio Džegera za viteza. Neskriveni obožavalac rok muzike i samoproglašeni „majstor vazdušne gitare”, Bler je bio još mladi parlamentarac kada je upoznao Džegera na večeri kod lorda Mendelsona. „Toni je skupio hrabrost”, sećao se lord Mendelson, „i prišao Miku. Pogledavši ga pravo u oči, rekao je: ‘Samo sam želeo da vam kažem koliko ste mi oduvek značili.’ Toni je delovao sanjivo. Za trenutak sam pomislio da će mu zatražiti autogram.”

Nažalost, Blerov zahtev da se Mik Džeger proglasi za viteza odmah je naišao na oštro kraljičino protivljenje.

Narednih pet godina, Bler je uvek nanovo podnosio Džegerovo ime za titulu, da bi ga kraljica svaki put od-

bila jasno stavljajući do znanja kako veruje da on „nije pogodan”.

Džegerova profesija nije imala nikakve veze s tim. Kraljica je s velikim zadovoljstvom proglasila vitezovima druge pop zvezde, kao Pola Makartnija ili Eltona Džona. Ali Džeger je bio nešto drugo. Za razliku od većine ovenčanih počastima, činilo se da se on veoma retko posvećuje dobrotvornim ciljevima i pored stečenog ogromnog ličnog bogatstva. Nije ga ni blizu mogla smatrati ni rodoljubom.

Dok su druge britanske rok zvezde ostajale u Engleskoj i poprilično plaćale za tu povlasticu kroz prekomerne poreze na prihod, Džeger zvanično živi u inostranstvu i legalno izbegava dažbine još od početka sedamdesetih.

Povrh svega, njeno protivljenje bilo je zasnovano na dubokoj ličnoj antipatiji prema Džegeru i svemu što je on predstavljao još od šezdesetih. Više od bilo koga drugog, on je otelotvoravao hedonistički duh zvani „seks, droga i rokenrol” tog vremena. Njegova rana javna pojava - neuredan, nabusit, bestidan i odlučan protivnik establišmenta - bila je smišljena da uvredi. A koga više od žene koja je sedela na samom vrhu društvene piramide?

Kada je njegov privatni život u pitanju, Mik ima sedmoro dece sa četiri različite žene, ali svi znaju da je to samo vrh seksualnog brega veličine Everesta. Što se tiče droge, bila su tu hapšenja, dve presude, čak i kratak boravak u zatvoru. Jedno vreme činilo se da je Džeger prigrlio „tamnu stranu” pevajući pohvalu Satani u Sympathy for the Devil i angažujući „Anđele pakla”, prikladno nazvanu motociklističku bandu, kao obezbeđenje na zloglasnom festivalu u Altamontu u Kaliforniji - ova odluka dovela je do divljanja i krvavog ubistva.

Svakako nije pomoglo ni to što je Džeger godinama ismevao kraljevsku porodicu, a redovno je samu kraljicu nazivao - engleskom „vodećom vešticom”. Takođe, prešlo mu je u naviku da priziva opštu revoluciju. Bez traga ironije ili samosvesti, on je jednom zaista objavio da je „.. .anarhija tek maleni tračak nade. Ne bi trebalo da postoji privatno vlasništvo”.

Uz sve Džegerove poze i preterivanja, nešto mnogo ličnije bilo je u srži kraljičine ljutnje prema njemu: ostala je večno zabrinuta zbog čudno bliske i potencijalno eksplozivne veze koju je sa Džegerom imala njena pokojna mlađa sestra, princeza Margaret, čuvena po svom slobodnom duhu. Mnogo puta je kraljica bila primorana da interveniše kako bi zataškala jedno za drugim skandalozna otkrića vezana za Džegera i princezu Margaret (uključujući i jednu zabavu punu seksa i droge koja je mogla da sruši vladu, ako ne i monarhiju).

Jednako razdražujuća Njenom veličanstvu bila je i činjenica da je Mik, uprkos svojoj buntovničkoj pozi, imao nedvosmislene lične društvene ambicije. „Mik je oduvek želeo da bude jedan od njih”, kaže njegov prijatelj i dugogodišnji predstavnik za štampu Kit Oltam. „Od samog početka težio je aristokratiji. Vitez? On želi da bude princ!”

Da stvari budu gore, u kraljičinim očima, on je koristio njenu emotivno krhku sestru kako bi se penjao lestvicama društvene hijerarhije. „Kraljica je volela svoju sestru i brinula za nju. Džeger je bio prijatelj princeze Margaret preko četrdeset godina i sve to vreme kraljica je smatrala njegov uticaj veoma lošim.”

Tako je sada, samog jutra dana kada je bilo predviđeno da se Mik ovenča titulom viteza, kraljica tiho šmugnula u bolnicu Kralj Edvard VII. Kada se već našla tamo, doktori su odlučili da uklone i potencijalno kancerogene lezije s njenog lica. Operacija uklanjanja oštećene hrskavice iz vladarkinog kolena prošla je glatko, ali je zato zahvat na licu ostavio duboke ožiljke na licu kraljice, iznad i ispod levog oka i duž nosa. Kada je dva dana kasnije pomoću štapa ishramala iz bolnice, očevici su bili zapanjeni njenom pojavom. „Iznenada se učinilo”, napisao je izveštač lista Dejli mejl, „da je kraljica postala slabašna, ranjiva starica.”

Njoj to nije bilo važno. „Radije bih bila ovde”, rekla je jednom od prisutnih doktora, „nego da u Bakingemskoj palati izvesnu osobu proglašavam vitezom.”

U međuvremenu, na princa Čarlsa je palo da obavi čin. Godinama pre toga, za vreme dobrotvornog gala koncerta njegove fondacije, Čarls je izrazio nevericu da Džeger još uvek nije dospeo na kraljičinu listu. Ipak, kasnije je jednom saradniku priznao da ni izdaleka nije pomišljao na titulu viteza: „Možda CBE.” Princ Čarls je imao i lična razmimoilaženja s Džegerom. Princeza Dajana je bila posvećeni obožavalac Stounsa, a posebno Mika. Nedugo posle udaje za Čarlsa 1981, tada tek dvadesetogodišnja Dajana planirala je da pozove Džegera na čaj u palatu u Kensingtonu. Uprkos zauzetosti sopstvenom aferom s Kamilom Parker Bouls, Čarls je našao dovoljno vremena za ljubomoru.

Bio je vrlo svestan Džegerovog ugleda ženskaroša s posebno izraženim zanimanjem za vitke plavuše Dajaninih godina, pa je zahtevao da se sastanak s Mikom otkaže.

Usledila je žučna rasprava, ali je na kraju Dajana nevoljno pristala na kompromis koji joj je suprug ponudio: za utehu, princezi će biti dozvoljeno da u Kensingtonsku palatu pozove pop zvezdu koju je Čarls smatrao manje opasnom od Mika Džegera - tada srećno oženjenog, pomalo trbušastog i prerano oćelavelog Fila Kolinsa. Čarls je verovatno još više bio povređen nečim što je doživljavao kao Džegerov otvoren nedostatak manira. Na jednoj drugoj večeri u čast fondacije, ovaj put u dvorcu Vindzor, juna 1991. Mika su fotografisali kako drži jednu ruku u džepu dok se drugom rukuje s princom Čarlsom. Bilo je to grubo narušavanje kraljevskih običaja koje su narednog dana novine objavile kao „izuzetnu uvredu kraljevske porodice”. Bolno svesni svakog nipodaštavanja, kako stvarnog tako i izmišljenog, i kraljica i Čarls su zapamtili incident i fotografiju koju je prenela štampa širom sveta. „Čarls je bio zaista zgrožen”, ispričala

www.leo.rs | 35

je jednom Dajana o Džegerovom društvenom prekršaju „ruka u džepu”. „To je jedna od onih blesavih stvari koje oni nikada ne zaboravljaju.”

Jedan od onih čije mišljenje Miku najviše znači nije krio osećanja po pitanju kontroverze oko titule viteza.

Dve godine ranije, Džeger je pozvao Kita Ričardsa i saopštio mu vest. „Kite”, počeo je Mik, „moram ovo da ti kažem: Toni Bler je uporan u tome da prihvatim titulu viteza.” „Ma daj, čoveče”, prostenjao je Ričards. „To je jebena budalaština. Vitez? Šta će ti to koji kurac? To nisi ti, zar ne?

To nije ono što mi predstavljamo.” „Mislim, Pol ju je dobio, pa i Elton”, krotko je odgovorio Mik. „To nije nešto što se odbija, zar ne?”

Usledila je pauza. Nedugo pre toga Mik je otvorio Centar Mik Džeger u okviru gimnazije u rodnom Dartfordu. Pripremna ustanova za buduće đake u mestu gde je on krajem pedesetih imao ozbiljne nevolje jer mu je kosa bila preduga, a farmerke suviše tesne. Da li se Kitov stari prijatelj toliko promenio? Posle četrdeset godina borbe za rušenje konvencija, je li sada Mik žudeo za buržujskim ugledom? „Ti možeš da odbiješ šta god poželiš, druže”, odgovorio je Kit u neverici. „Reci im da to nabiju sebi u dupe.”

Crni bentli je prošao prolazom Berdkejdž, skrenuo do Bakingemske kapije, a pošto je uz pozdrav propušten kroz nju, zaustavio se ispred stepeništa ambasadorskog ulaza. Pripadnik osoblja palate poleteo je da otvori bliža vrata, ali prepoznatljiva gipka figura pojavila se sa suprotne strane i bez reči odskakutala preko crvenim tepihom pokrivenih stepenica u palatu.

Unutra, on je prošetao Velikim stepeništem u obliku potkovice da bi ga odveli do prijemne sobe u kojoj će sa svojom skupinom ovenčanih sačekati poziv. Da mu vreme prođe, Mik je razgledao dela Rembranta, Vermera, Van Dajka i Rubensa poredana na zidovima. Takođe, primetio je da se nekolicina njegovih kolega laureata odlučila za nacionalne nošnje: Škoti u kariranim kiltovima, budisti u narandžastim odorama, a nekoliko žena bilo je u svilenim sarijima jarkih boja. Bila je tu poneka vojna uniforma i pregršt frakova, ali velika većina muškaraca nosila je uobičajena crna odela. Većina prisutnih dama odlučila se za elegantne komplete ili koktel haljine, skoro sve uz modni dodatak stare britanske škole - šešir.

Na veliko olakšanje osoblja palate, Džeger je skinuo kožni mantil i dva metra dug crveni šal od kašmira, da bi otkrio odelo na pruge (mada s kožnim reverima) i kravatu. Manje oduševljeni bili su izborom obuće: jeftinim adidas patikama.

Sama dodela odigraće se u zasvođenoj zlatno-beloj balskoj dvorani koju je sagradila kraljica Viktorija 1854, verovatno najvećoj prostoriji u palati. Nekoliko stotina gostiju (svako od stotinu laureata imao je dozvolu da

36 |

povede troje), sedelo je s programima u krilu, nestrpljivo iščekujući da njihov prijatelj ili član porodice bude prozvan. Mik je pozvao svog oca, tada devedesetdvogodišnjeg Džoa, i dvoje dece: tridesettrogodišnju Karis i devetnaestogodišnju Elizabet. „Oni bi svi voleli da budu ovde”, rekao je Mik, „ali bili smo ograničeni na troje. Izbor su odredili starost i dostupnost.”

Tačno u jedanaest sati muzičari postavljeni na balkonu zasviraše, a pet pripadnika Kraljičine telesne garde (Queen’s Body Guard of the Yeomen of the Guard - elitna jedinica koju je 1485. osnovao Henri VII - poznatiji kao Beefeaters) umarširalo je do središnjeg prolaza u vrhu dvorane.

Onda je ušao princ Čarls praćen dvojicom oficira, Gurki, što je tradicija koju je 1876. otpočela kraljica Viktorija. Dok je orkestar svirao himnu „God Save the Queen”, Čarls je stajao u stavu mirno ispred dvostrukog trona na podijumu ispod ogromnog zasvođenog somotskog baldahina Durbar Shamiana, upotrebljenog kada je Džordž V krunisan za vladara Indije 1911. godine. „Molim vas da sednete”, rekao je Čarls okupljenima, a onda, sa svojim ađutantom u blizini da bi mu došapnuo detalje vezane za svakog od dobitnika, sačekao da lord komornik objavi prvog slavodobitnika.

Mik je nestrpljivo stajao u predvorju žvaćući gumu i zveckajući sitninom u džepu. Kada ga je jedan od kraljičinih pomoćnika (u ovom slučaju kontraadmiral Kraljevske mornarice) obavestio da treba da pristupi narednoj desetočlanoj grupi koja ulazi u balsku dvoranu, Mik se žurno otarasio žvake i stao u red iza jednog sveštenika i starijeg muškarca odlikovanog za doprinos u uzgajanju ovaca. Među svima koji su taj dan ovenčani, jedino je Džeger proglašen za viteza. „Ser Majkl Filip Džeger”, objavio je upravitelj kraljevskog doma viceadmiral Tom Blekbern, „za dostignuća na polju popularne muzike.”

Džeger je istupio smešeći se, dok je Čarlsov ađutant prinosio mač koji je pripadao kraljičinom ocu kralju Džordžu VI, dok je, kao vojvoda od Jorka, bio pukovnik Škotske garde. Drugi pomoćnik pohitao je da postavi tradicionalnu crveno- zlatnu, somotom presvučenu ceremonijalnu stolicu na njeno mesto. Zaustavivši se kako bi se naklonio pred Čarlsom, Mik je zakoračio i, hvatajući se desnom rukom za drvenu ogradu pored stolice, kleknuo ispred princa pognute glave. „Proglašavam vas”, rekao je Čarls dodirnuvši ga mačem lagano po levom, a potom desnom ramenu, „ser Majklom Džegerom.” S time je Mik skočio na noge, a Čarls predade mač jednom pomoćniku, dok je drugi prinosio somotsko jastuče. Na njemu je bio orden, svedočanstvo Mikovog novog statusa, koje je princ potom prikačio Džegeru na rever. Posle kratkog rukovanja i nekih prikladnih ljubaznosti, Mik je pao u blagi naklon i napravio pet dugih koraka unazad pre nego što će se okrenuti i otići.

!

O OV

N

Preuzmite Besplatno!

OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA! Aplikacije lavovskog časopisa – “začinjeno ljubavlju”!

NOVi broj!

www.leo.rs | 37

Amanda Kvik

Svetlo u noći

Misterija Volšebnog društva Dragi čitaoče,

Volšebno društvo se zasniva na tajnama. Neke od tih tajni su opasnije čak i od onih koje čuvaju potomci alhemičara Nikolasa Vintersa i njegovog opakog rivala Silvestera Džounsa.

Legenda o Magičnoj svetiljki postoji još od prvih dana društva. Nikolas Vinters i Silvester Džouns su u početku bili prijatelji, ali s vremenom su postali smrtni neprijatelji. Obojica su želeli isto - da pojačaju svoje psihičke talente. Silvester je odabrao put hemičara, upustivši se u zabranjene eksperimente sa neobičnim biljem. Naposletku je smućkao pogrešan rastvor koji muči društvo do današnjeg dana.

Nikolas je primenio praktičan pristup i skovao Magičnu svetiljku, napravu nepoznatih moći. Zračenje Svetiljke je izazvalo preokret u njegovom DNK, stvorivši genetsku kletvu sa usudom nasleđivanja po muškoj liniji.

Vintersova kletva se retko pojavljuje, ali kada se to dogodi, Volšebno društvo ima dobar razlog za zabrinutost.

Priča se da je Vinters, koji je nasledio Nikolasov genetski modifikovan talenat, predodređen da postane Kerber - što je sleng volšebnih za ludaka sa više smrtonosnih sposobnosti. Upravni odbor agencije Džouns&Džouns veruje da takav ljudski monstrum mora biti uhvaćen i ubijen što je pre moguće.

Za sledbenike Magične svetiljke postoji samo jedna šansa. Svaki mora da nađe artefakt koji emituje snosvetlosnu energiju, i ženu koja će zaustaviti opasne psihičke

38 |

promene izazvane kletvom.

U Trilogiji snosvetlosti upoznaćete tri muškarca - prošlost, sadašnjost i budućnost Magične svetiljke. U pitanju su hazardni, strastveni potomci Nikolasa Vintersa. Svaki će otkriti neku kobnu tajnu Svetiljke. Svaki će upoznati ženu koja ima moć da promeni njegovu sudbinu.

Na kraju, u dalekoj budućnosti, u svetu zvanom Harmonija, jedan od njih će razotkriti konačnu misteriju Svetiljke, tajnu Ponoćnog kristala. Sudbine porodica Džouns i Vinters vise o koncu.

Nadam se da ćete uživati u knjizi.

Iskreno vaša, Amanda Iz dnevnika Nikolasa Vintersa, 14. april 1694.

Neću poživeti dugo, ali ću se osvetiti, ako ne u ovoj generaciji, onda u nekom budućem vremenu i prostoru.

Sada sam siguran da su tri talenta zapečaćena krvlju i prenosiće se mojom lozom.

Svaki talenat je dragocen. I svaki ima moć.

Prvi talenat ispunjava um rastućim talasom nemira koji ne mogu odagnati ni beskrajni sati provedeni u laboratoriji, i ne mogu ga ublažiti jaki napici, niti mleko maka.

Drugi talenat prate mračni snovi i košmarne vizije.

Treći talenat je najjači i najopasniji. Ako se ključ pravilno ne okrene u bravi, ova poslednja psihička sposobnost biće smrtonosna, izazivajući prvo ludilo a potom smrt.

Kobni rizici prate treću i poslednju moć. Preživeli naslednici moje loze moraju naći Magičnu svetiljku i ženu

koja može da manipuliše energijom snosvetlosti. Samo ona ima moć da okrene ključ u bravi i otvori vrata ka poslednjem talentu. Samo ta žena može da zaustavi preobražaj koji je započet.

tensku draperiju krem boje koja je padala sa baldahina od kovanog gvožđa iznad kreveta. Na bledom svetlu su grimizne latice ruža, raštrkane po snežnobeloj posteljini, izgledale kao barice krvi.

Međutim, moćna žena ume da bude varljiva. Sada to znam, na moju veliku štetu.

Iz dnevnika Nikolasa Vintersa, 17. april 1697.

Adelejd je stajala šćućurena u mračnom, skučenom prostoru ormana, izoštrivši sva čula. Kroz prorez između vratašca mogla je da vidi uzani delić sobe.

Gotovo je. Moja poslednja i najveća kreacija, Ponoćni kristal - završen je. Postavio sam ga u Svetiljku, zajedno sa ostalim kristalima. Neverovatan kamen. Zatočio sam veliku silu u njemu, ali čak ni ja, koji sam skovao Svetiljku, ne mogu da se načudim svim njenim mogućnostima, niti znam kako se njeno svetlo oslobađa. To će otkriti jedan od mojih krvnih naslednika.

Ali u jedno sam siguran - onaj koji bude kontrolisao svetlost Ponoćnog kristala biće sredstvo moje osvete, jer sam u kamen ulio psihičku zapovest, jaču od svake magije ili vradžbine. Zračenje kristala nateraće čoveka da upotrebi moć Svetiljke za uništenje potomaka Silvestera Džounsa.

Osveta će biti moja.

Smit uđe u odaju, jedva pogledavši krevet, i odmah zaključa vrata. Šešir i crnu torbu je spustio na sto, poput lekara koji je došao u posetu pacijentu.

Prolog London, u sumrak vladavine kraljice Viktorije...

Adelejd Pajn je tek drugog dana shvatila da akademija Rousted nije ugledna škola za žensku siročad, već javna kuća. Ali prekasno. Ona je već bila prodata zastrašujućem klijentu, po imenu gospodin Smit.

Odaja za uživanje bila je u dubokoj senci, osvetljena samo jednom svećom. Treperavi plamen je otkrivao sa-

Uprkos strahu i divljem lupanju srca, Adelejdinu pažnju je zaokupilo nešto u vezi sa njegovom torbom. Iz nje je curilo sno- svetlo. Adelejd je verovala svojim čulima. Ogromna moćna struja zloslutne energije probijala se kroz štavljenu kožu, dozivajući je na hiljade različitih načina. Ali to nije bilo moguće.

Nije imala vremena da razmišlja o misteriji. Nalazila se u više nego lošim okolnostima. Njen plan, kakav-takav, zasnivao se na pretpostavci da će imati posla s jednim od uobičajenih klijenata gospođe Roser; pijanim i pohotnim gospodinom koji nije posedovao nikakav talenat. U protekla dva dana, Adelejd je shvatila da seksualna želja ima tendenciju da zaokupi mozak prosečnog gospodina i da tako, bar privremeno, eliminiše zdrav razum i snižava nivo inteligencije. Adelejd odluči da večeras iskoristi tu obzervaciju i pokuša beg.

Ali Smit zacelo nije bio običan klijent javne kuće. Adelejd sa užasom spazi energiju koja je izbijala iz njegovih snotragova. Takođe, Smitovi jarki, paranormalni otisci prstiju bili su po celoj torbi.

www.leo.rs | 39

Svako je ostavljao neki trag snosvetlosti na predmetima s kojima bi došao u dodir. Jednostavno su isijavali kroz kožu cipela i rukavica. Njen talenat joj je omogućavao da opaža tragove takve energije.

Snotragovi su obično bili bledi i zagasiti. Ali bilo je izuzetaka. Pojedinci u stanju jakih emocija ili uzbuđenja ostavljali su vrlo jasne, vrlo primetne tragove. Baš kao i osobe snažnih psihičkih sposobnosti. Gospodin Smit se uklapao u obe kategorije. Bio je seksualno uzbuđen i imao je moćan talenat. Vrlo opasna kombinacija.

misli. Nije mogla da se seti svih detalja, ali spominjala se jedna Svetiljka i jedno prokletstvo.

Smit spusti artefakt na sto pored sveće. Zatim hitro priđe krevetu. „Pređimo na posao”, promrmlja on. Glas mu je bio nestrpljiv i napet.

Strgnuo je satenski baldahin i nekoliko sekundi zurio u praznu postelju, vidno zatečen. Momentalni bes mu ukoči telo. On zgužva draperiju i okrenu se, pretražujući pogledom sobu.

Još više je uznemiravala činjenica da nešto ne valja u vezi sa obrascem njegove snosvetlosti. Vijugave, prelivajuće struje njegovih tragova i otisaka bile su nakazno zakrivljene.

„Glupačo. Gde si? Ne znam šta ti je Roserova rekla, ali nisam njena redovna mušterija. Nemam naviku da spavam sa kurvama i svakako večeras nisam došao da igram igre.”

Smit se okrenu prema ormanu. Slaba svetlost sveće blesnu na crnoj, svilenoj maski kojom je sakrivao gornju polovinu lica. Šta god da je nameravao da učini u ovoj sobi, bilo je zle prirode. Zato nije želeo da rizikuje da ga prepoznaju.

Glas mu je bio dubok i reptilski hladan. Reči su gmizale niz Adelejdinu kičmu. Istovremeno, temperatura u odaji kao da je pala za nekoliko stepeni. Ona poče da drhti, ne samo od straha, već od nove jeze u vazduhu.

Kretao se poput muškarca u punoj snazi. Bio je visok i vitak. Njegova odeća je izgledala skupoceno i držao se arogantno, poput čoveka odraslog u izobilju, naviknutog na privilegije visoke društvene klase.

Smit skinu svoje kožne rukavice i otkopča metalnu kopču na torbi u grozničavoj žurbi, koja bi mogla ukazati na seksualnu želju. Ali Adelejd još nije doživela to iskustvo u praksi. Gospođa Roser, upravnica bordela, obavestila ju je da će Smit biti njen prvi klijent. Tokom protekla dva dana nagledala se tragova džentlmena ostavljenih na stepeništu koji su pratili devojke u odaje za uživanje.

Znala je kako izgleda kada želja gori u muškarcu.

Ali ono što je videla u Smitovim tragovima bilo je drugačije. U njemu je pulsirala mračna glad koja nije imala nikakve veze sa seksualnim uzbuđenjem. Mračno, ultrajarko zračenje je ukazivalo na drugu vrstu strasti koja je večeras proždirala Smita, i to je bilo mučno za gledati.

Adelejd zadrža dah kada je Smit otvorio torbu i uvukao ruku. Nije znala šta da očekuje. Neke devojke su šaputavo pričale o bizarnim, izopačenim igrama kojima su se naslađivali neki klijenti.

Ali gospodin Smit iz svoje torbe nije izvadio ni bič, ni lanac, ni kožne okove. Začudo, bio je to artefakt u obliku vaze. Predmet je bio sačinjen od metala, koji je na svetlosti sveće sijao poput zlata. Uzdizao se nekih četrdesetak centimetara od teške osnove, šireći se na vrhu, čiji obod su krasili bezbojni kristali.

Talasi mračne moći, koji su šaputali iz artefakta, naježiše dlake na Adelejdinom vratu. Unutra kao da je bila zatočena oluja snosvetlosti. „Poput mašine”, zapanjeno pomisli ona, „uređaj napravljen da skuplja snosvetlost.”

Iako je govorila sebi da takva paranormalna sprava ne može da postoji, Adelejd se seti priče koju joj je pričao otac. Stara, volšebna legenda fantomski se prikra u njene

40 |

Prvo će proveriti ispod kreveta.

Tek što je to pomislila, Smit zgrabi sveću sa stola i sagnu se da gvirne ispod kreveta.

Znala je da će otvoriti orman čim shvati da je nema.

Bio je to jedini komad nameštaja u sobi, dovoljno veliki da se u njemu sakrije devojčica. „Prokletstvo!” Smit skoči na noge, tako brzo da sveća u njegovoj ruci zatrepta i umalo se ugasi. „Izlazi, gusko.

Obećavam da će trajati kratko. Veruj mi na reč. Nemam nameru da odugovlačim.”

Smit se umiri, zadržavši pogled na ormanu. „Misliš li da te neću naći? Praznoglava ženo.”

Sada je mogla da ga čuje kako diše. Više nije imala kud.

Vrata od ormana se naglo otvoriše. Svetlost sveće obasja tamu. Smitove oči su svetlucale između proreza crne maske. „Glupa kurvice.”

On je zgrabi za ruku i izvuče iz ormana. Njen dar se razbukta, jače nego pre godinu dana kada ga j e prvi put postala svesna. Rezultat je bio nepredvidiv. Reagovala je na fizički kontakt kao pogođena gromom. Šok je bio toliko jak da joj vrisak zastade u grlu.

Adelejd frenetično suzbi svoj talenat. Mrzela je kada je pipaju. Tada su joj se sva čula pojačavala. Iskustvo uvida u mračne ostatke tuđih snova bilo je užasno intimno i ekstremno uznemirujuće; pravi košmar.

Pre nego što je stigla da udahne, začu se ključ u bravi.

Vrata se naglo otvoriše i gospođa Roser uđe u odaju. Njena koščata pojava bila je mračna silueta pod sjajem zidne lampe sa zida hodnika. Adelejd sinu kako je nastalo ime koje su joj nadenule radnice bordela: Lešinarka. „Gospodine Smit, bojim se da je došlo do promene plana”, kaza Roserova. Njen glas je bio odlučan i nemilo-

srdan, kao i ostatak njenog bića. „Morate odmah napustiti prostorije.” „Šta to kog đavola trabunjate?”, brecnu se Smit, pojačavši stisak oko Adelejdine ruke. „Preskupo sam platio Kvintonu za ovu devojku.” „Upravo sam obaveštena da ustanova ima novog vlasnika”, reče Roserova. „Koliko sam shvatila, moj bivši poslodavac je preminuo. Srčani udar. Njegove poslove je preuzeo drugi. Ali nema razloga za brigu. Budite uvereni da će vam novac biti refundiran.” „Ne želim refundaciju”, uzvrati Smit. „Želim ovu devojku.” „Imate mnogo bolji izbor. Evo, dole imam dve koje su i mlađe i lepše. Još netaknute. Ova je već napunila petnaest. Sumnjam da ćete joj biti prvi.” „Zar mislite da me boli briga za devojčinu nevinost?”

Gospođa Roser je bila vidno zatečena. „Ali to ste platili.” „Glupačo. Zanima me nešto mnogo važnije. Pogodio sam se s tvojim poslodavcem i nameravam da se držim te pogodbe.” „Upravo vam rekoh, on više nije među živima. Imam drugog poslodavca.” „Poslovne afere šefa mafije me se ne tiču. Devojka je sada u mom vlasništvu. Večeras je vodim odavde kako bih uspešno izveo jedan eksperiment.” „Kakav eksperiment?” Gospođa Roser je bila zapanjena. „Nikad nisam čula za nešto takvo. Ovo je bordel, ne laboratorija. I samo u tom svojstvu možete dobiti devojku.” „Izgleda da ćemo ovo izvesti negde drugde”, kaza Smit, obraćajući se Adelejd. „Polazi.”

On je grubo povuče iz ormana. Adelejd posrnu i pade na pod. „Ustaj.” Smit pojača stisak oko njene ruke i diže je na noge. „Smesta odlazimo odavde. Ne boj se, ako se ispostavi da mi nisi od koristi, bićeš slobodna da se vratiš ovde.” „Nećete je nikuda odvesti.” Roserova posegnu za zvonom iza vrata. „Pozvaću čuvare.” „Nećete”, prosikta Smit. „Dosta mi je ovih gluposti.”

On izvuče kristal veličine pesnice iz džepa svog kaputa. Sijao je krvavocrvenim sjajem. Temperatura pade za još nekoliko stepeni. Adelejd oseti nevidljivu, ledenu energiju kako struji odajom.

Gospođa Roser otvori usta, ali ne zucnu ni reč, šireći ruke poput velike ptice koja se sprema da poleti. Glava joj pade unazad i silan grč uhvati telo. Sledećeg trena se stropoštala i ostala da leži na dovratku.

Adelejd je bila previše šokirana da bi progovorila. Lešinarka je bila mrtva. „Upravo tako”, reče Smit. „Ionako nikome neće nedostajati.”

U pravu je, pomisli Adelejd. Nebesa znaju da ni sama nije volela upravnicu bordela, ali videti nekog da tako mučno umre bilo je stravično iskustvo.

Sa zakašnjenjem je potpuno uzdrmao ovaj nemili događaj. Smit je uz pomoć svog talenta i kristala izvršio ovo ubistvo. Adelejd nije znala da je tako nešto moguće. „Šta si joj učinio?”, prošaputa ona. „Isto što ću učiniti i tebi ako mi se ne pokoriš.” Grimizni kristal je bio ugašen. „Prokletinja ne traje dugo”, promrmlja on i vrati stakleni kamen nazad u džep. „Hajde. Nemamo vremena za gubljenje. Moramo smesta odavde.”

Smit je odvuče do stola, gde je ostavio artefakt. Mogla je da oseti kako u njemu raste euforično uzbuđenje.

Upravo je ubio ženu i uživao je u tome - ne, naslađivao se.

Osetila je još nešto. Šta god da je Smit učinio sa kristalom, zahtevalo je veliku količinu energije. Duhovno čulo, kao i svi ostali aspekti ljudskog uma i tela, zahtevalo je vreme za oporavak nakon velikog pražnjenja. Smit će bez sumnje uskoro povratiti punu snagu svoje velike moći, ali u tom trenutku je bar donekle bio oslabljen. „S tobom ne idem nikuda”, brecnu se ona.

Nije se trudio da joj odgovori. Sledeće što je osetila bio je ledeni bol koji ju je preplavio poput talasa.

Adelejd uzdahnu, poguri se i pade na kolena pod težinom hladne agonije. Toliko o nadanju da je iscrpeo svu svoju psihičku snagu. „Dobro znaš šta sam učinio Roserovoj”, kaza Smit. „Iako sam u njenom slučaju upotrebio mnogo veću silu.

Ovolika hladnoća rastrojava čula i zaustavlja srce. Pazi kako se ponašaš, inače ćeš proći kao ona.”

Bol prestade, naglo kao što je i počeo, ostavljajući Adelejd bez daha i s vrtoglavicom. Sigurno je ovoga puta upotrebio poslednje ostatke svoje snage da bi je kaznio.

Morala je brzo da reaguje. Srećom, još uvek joj je stezao ruku. Bio je potreban fizički kontakt kako bi manipulisala tuđom energijom snosvetla.

Adelejd iznova posegnu za svojim psihičkim talentom, stisnuvši zube pred smrtonosnim osećajem, i fokusirajući svaki atom svoje energije na struje Smitovog snosvetla. Prethodne godine je povremeno upravljala talasnom dužinom košmara nekih ljudi, ali nikada pre nije pokušala ovo što je sada naumila.

Za trenutak, Smit kao da nije shvatao da je napadnut.

Piljio je u nju, usta otvorenih od neverice. Bes ga brzo obuze. „Šta to radiš?”, dreknu on. „Za to ćeš mi kasnije platiti, kurvo. Nateraću te da se smrzneš u sopstvenom paklu.

Prestani!”

Smit zamahnu rukom da je udari. Ali prekasno. Već je padao u duboki san. Telo mu se povijalo napred. U poslednjem trenutku on pokuša da se uhvati za ivicu stola, ali mu ruka sruši sveću, obarajući je na pod.

Fitilj se zakotrlja preko drvenih dasaka prema krevetu. Začu se zlokobni šum plamena koji liže rub satenske draperije.

www.leo.rs | 41

Dejvid Nunan

Ezop i direktori PREDGOVOR Došao sam na ideju za ovu knjigu dok sam čitao modernu verziju basne Cvrčak i mrav u jednom poslovnom putopisu. Smatrao sam da veoma dobro poznajem basne, uveren da su to prvenstveno kratke priče za decu pred spavanje. Ipak, nakon prvobitnog istraživanja, shvatio sam da većinu ne poznajem, jer je objavljeno više od dve stotine basni. Štaviše, Ezop ih je osmislio i prikupio kako bi podučavao odrasle, a ne decu, o ispravnom i razboritom ponašanju.

Radeći kao konsultant u firmama i u vladi već dvadeset pet godina, susreo sam se s raznim oblicima komunikacije među ljudima, kako dobrim tako i lošim. Učinilo mi se logičnim da se pozabavim basnama iz novog ugla, usredsređujući se na jednu ili više poslovnih pouka u svakoj priči.

Smatrao sam da bi bilo prirodno odmaknuti se od Ezopovih prvobitnih životnih pouka ka savremenim poslovnim lekcijama.

Zašto kombinovati poslovni svet i pouke? Većina nas veruje u Boga. Možemo li odvojiti svoja duhovna verovanja od ponašanja na poslu? Možemo li napustiti svoj moralni kodeks ponašanja po završetku sabata? Mi moramo da vodimo ispravan život. Ne možemo da koristimo određene pouke kod kuće, a druge na poslu.

Verujem da Ezopove priče igraju važnu ulogu u današnjem poslovnom svetu. Dovoljno je samo da uzmete novine ili slušate vesti i videćete koliko su se korporacije udaljile od moralnog načina poslovanja i efikasnog

42 |

rukovođenja. Koka-Kola je platila Burger kingu više od dvadeset miliona dolara, priznavši da je namestila rezultate degustacije svog najnovijeg hladnog pića. Soni pikčers prihvatio je da plati 326.000 dolara za poravnanje sudskog spora zbog lažnog reklamiranja u slučaju izmišljenog kritičara Dejvida Meninga i njegovih pozitivnih kritika Sonijevih filmova koje su navodno objavljene u časopisu Ridžfild pres u Konektikatu. Micubiši je povukao iz prodaje automobil, uz priznanje da je prikrio nedostatke, poput loših kočnica, pokvarenih kvačila i rezervoara, koji su često otpadali. Izdavačka kuća Kliring haus objavila je da je sklopila nagodbu od 18 miliona dolara kao deo dogovora o sprečavanju promovisanja navodno lažnih igara na sreću.

Firma Bridžston/Fajerston i kompanija automobila Ford suočile su se sa stotinama tužbi za nanošenje štete zbog nesreća u kojima su učestvovali automobili s gumama ford eksplorer ili fajerston vildernes. Dženeral motors dobio je odštetu od televizijske mreže NBC, koja je priznala da je u jednom delu emisije Dejtlajn inscenirala eksploziju kamiona kompanije Dženeral motors koristeći skriveni daljinski upravljač. Menadžeri u kompanijama Enron i Vorldkom optuženi su za proneveru investitorskog novca i obmanjivanje radnika, što je izazvalo dva najveća bankrota u istoriji američkog poslovanja. Siti grup, najveća banka u okviru Vorldkoma, prihvatila je da plati 2,65 milijardi dolara investitorima, što je druga najveća suma koju je jedna banka isplatila za izmirenje tužbe za proneveru. Korporacija Sendant i dalje se nalazi

na prvom mestu sa isplaćenih 2,85 milijardi dolara 2000. godine.

za podsećanje na lekcije kojima nas je učio Ezop gotovo šest stotina godina pre Hrista?

Tu se spisak ne završava. Američka avijacija zabranila je letelicama boing da učestvuju na tenderu za buduće raketne ugovore jer se saznalo da je ta kompanija ukrala dvadeset pet hiljada dokumenata od kompanije Lokhid Martin kada su se ta dva preduzeća nadmetala na tenderu 1998. godine. Boing su kasnije optužili da prenebregava federalni zakon o javnoj nabavci, kad je potpisan ugovor o izdavanju sto letelica boing 767 avijaciji. Prva banka, Američka banka, Alajans kepital, Džanus, Putnam investments i Strong mjučual fands optuženi su za kasno trgovanje ili tempiranje tržišta investicionih fondova na štetu zajedničkih akcionara.

To nisu novopečene kompanije koje su dospele u vesti, već renomirane i čuvene firme s milionima akcionara i, u većini slučajeva, s dugogodišnjim iskustvom u poslovanju. Šta je krenulo naopako? U pojedinim slučajevima to se desilo zbog nekoliko loših i neodgovornih radnika.

U ostalim, prevara i malverzacije predstavljaju svesnu korporativnu odluku koju su odobrili čelnici kompanije.

Radi ilustracije poslovnih lekcija o upravljanju, rukovodstvu, marketingu, prodaji, ljudskim resursima, otpuštanju, pripajanju, pregovorima i razvoju proizvoda okrenuo sam se stručnjacima, ljudima koji rade u privredi i vladi, kako živim tako i mrtvim, koji su kao dinamični lideri i menadžeri u svojim oblastima poslovanja i upravljanja ostvarili impresivan učinak. Sastavio sam listu najboljih poslovnih knjiga svih vremena koje su napisali ti stručnjaci ili su napisane o njima, shvativši da će biti podvrgnuta raspravi i da bi svaki pojedinac mogao da sastavi sopstveni spisak koji bi se razlikovao od mog.

Ipak, sastavio sam listu najboljih poslovnih knjiga vodeći se sledećim kriterijumima: najprodavanije knjige prema podacima Pablišers viklija, one koje je poslovni svet označio kao izuzetno značajne ili čak prekretničke, i one koje su poslovne škole i Biznis vik preporučili kao ključne za kompletiranje biblioteke. Skromno tvrdim da ovaj spisak nije nužno sveobuhvatan i da bi i druge knjige svakako mogle da se nađu na njemu.

Poslovni svet se mnogo promenio od Ezopovog vremena, ali ne i ljudi. Više nego ikad postoji potreba za jakim, etičkim rukovođenjem i efikasnim upravljanjem na svim nivoima u firmi. Više nego ikad kvalitetni ljudi moraju da potvrde da su integritet, iskrenost i dobrota ključni za opstanak kompanije isto koliko i siguran profit.

Ima li boljeg trenutka u ovom postenronovskom svetu

Do sada se pojavilo mnogo različitih verzija Ezopovih basni. Krenuo sam od Ezopovih basni (Votermil pres), objavljenih kao knjige za decu, i svaku od njih prilagodio poslovnom jeziku. Preuzeo sam detalje o Ezopovom životu iz dve knjige koje su se pojavile pre više od trista godina: Ezopov život M. Kloda Gaspara Baše de Mezerijaka, objavljen 1632. godine (u prevodu Džordža Fajlera

www.leo.rs | 43

Taunzenda iz 1882. godine), i Ezopov život Sera Rodžera le Estranža, objavljenu 1692. Postoji opšti konsenzus da savremeni stručnjaci nisu uspeli da daju značajniji doprinos podacima o Ezopovom životu koje su prikupili pisci iz sedamnaestog veka.

Objasniću vam jednu važnu stvar u vezi s basnama i istorijskim dobom u kome ih je Ezop prikupio. Stari Grci su slavili mnoge bogove. Verovali su da su dobronamerni prema ljudima i da ih mogu razljutiti samo nepoštovanje i drskost. U nekoliko basni koje sam uvrstio pominje se jedan ili više bogova iz starogrčkog panteona. Kada je rimska kultura došla u dodir s grčkom oko 500. godine pre nove ere, Rimljani su preuzeli većinu istih bogova, ali su ih nazvali drugačijim imenima. Tako je grčki bog Zevs postao Jupiter, Hermes je postao Merkur, Atena je postala Minerva i tako dalje. Koristio sam preuzeta rimska imena u nekoliko basni u kojima se pominju bogovi. Pavle iz Tarsa doneo je hrišćanstvo u Grčku oko 51. godine nove ere. Teodosije I, prvi hrišćanski vladar Rima, zabranio je sve paganske sekte 393. godine nove ere. Četiristo dvadeset šeste godine nove ere Teodosije II naredio je da se unište sva paganska svetilišta i hramovi. Devedeset osam odsto Grka danas su hrišćani koji pripadaju Grčkoj pravoslavnoj crkvi.

Povezao sam, takođe, priče iz sopstvenog iskustva u privatnoj delatnosti kako bih bolje ilustrovao poslovne lekcije. Svaka priča je istinita, ali sam izmenio imena pojedinih ljudi da bih zaštitio njihovu privatnost. *** Želim da zahvalim svima koji su me podržali, podstakli i savetovali dok sam radio na knjizi. Moji roditelji, Džon i Arlin Nunan, bili su mi uzori celog života. Kler, s kojom sam u braku već dvadeset osam godina, stalan je izvor moje snage i podrške. Deca su mi bila inspiracija na svakom koraku ovog puta: Kristin svojom strašću i kreativnošću, Džon svojim čvrstim moralnim načelima i Mark u svojoj težnji za izuzetnošću. Želim da zahvalim svojoj tetki Pašali Nunan, talentovanoj spisateljici, koja mi je pružila mnogo pravovremenih saveta i pomogla mi da korigujem tekst.

Posebno zahvaljujem Nilu O’Konoru, koji je podelio svoj ogromni talenat, budno pazeći na detalje i predloživši strukturni okvir knjige. Zahvaljujem i ostalim članovima porodice koji su mi pomogli na različite načine: Lioni i Dejvidu Marfiju, Barbari i Tomu Jostu, Bilu i Mardž Kešman, Čeril i Timu Kadihiju, Keren Marfi i Mišel Marfi.

Takođe moram da zahvalim i svom agentu Dejvidu Robiju, koji je od početka delio moj entuzijazam i potrudio se da ova knjiga dospe u prave ruke.

Posebno zahvaljujem Brajanu Hemptonu, mom uredniku u Nelson biznisu, zbog njegove pronicljivosti, strpljenja i vizije.

Ne smem da zaboravim ni mog dobrog prijatelja Roberta Kejna, koji me je neprestano podsticao na početku projekta i čiji duh nastavlja da živi u njegovoj divnoj ženi Morin. Na kraju, zahvaljujem Džonu Ripiju zbog začetka

44 |

ideje u okviru članka u časopisu Biznis travel egzekjutiv, kao i Dejvidu Gedisu, koji mi ga je prosledio, smatrajući da bi mogao da mi se dopadne. Bio je u pravu. Dopao mi se.

UVOD Ezopov život i basne Ezop (620–560(?) p. n. e.) rođen je kao rob najverovatnije u Trakiji, velikoj regiji Balkanskog poluostrva, koja je obuhvatala teritoriju današnje Grčke, Bugarske i Turske.

Robovi su obavljali naporne poslove, bili su rudari, zemljoradnici ili kućna posluga ukoliko su imali sreće. Rob je mogao da otkupi slobodu (takozvano oslobađanje roba) vrednim radom i lojalnim služenjem. Ezop, grbavac s govornom manom, imao je dvojicu gospodara tokom ropstva. Drugi vlasnik je prepoznao izuzetnu inteligenciju, dovitljivost i taktičnost svog sluge i pustio je Ezopa na slobodu. Oslobođeni robovi mogli su da obavljaju građanske poslove i da putuju, što je Ezop sa zadovoljstvom iskoristio. Njegova reputacija mudrog i plemenitog čoveka sve je više rasla. Mnogo je putovao da bi naučio što je više mogao, ali kako je postajao stariji, i da bi podelio svoju mudrost s ljudima iz drugih zemalja.

Ezopova reputacija znatno je porasla kada je stigao u Sardis, čuvenu prestonicu Lidije u Maloj Aziji (sadašnjoj Turskoj), kojom je vladao kralj Krez. Krez, čuven po izreci „bogat kao Krez”, stekao je ime kao posvećeni pokrovitelj učenja: dozvolio je Ezopu da razgovara s velikim mudracima toga doba, poput Solona i Talesa. Ezop nije isključivo iznosio svoje stavove pred njima već je toliko oduševio Kreza da mu je kralj naredio da se trajno nastani u Sardisu.

U tom periodu Ezop je počeo da prikuplja zbirku poučnih priča o ljudskim postupcima. Koristio je kratke priče da bi preneo univerzalne istine i lekcije o ispravnom životu.

Dao je životinjama ljudske osobine i postavio ih u različite konfliktne situacije. Pouke su često bile upozoravajuće.

Njegove basne su stekle veliku popularnost, s obzirom na to da su ih ljudi usmeno prenosili.

Zbog Ezopove oštroumnosti i taktičnosti, Krez ga je slao na različite diplomatske misije u gradove poput Atine i Korinta. Ezop je koristio basne kako bi smirio tenziju, ostvario konsenzus i olakšao upravljanje. Ezop je upravo na diplomatskoj misiji dočekao svoj kraj.

Krez je načinio jedan posebno darežljiv gest, poslao je Ezopa u Delfe, gde se nalazilo čuveno proročište i najuticajnije versko stecište stare Grčke, kako bi podelio veliku količinu zlatnika građanima. Međutim, kad je stigao tamo, Ezop je bio zgađen pohlepom i nezahvalnošću ljudi prema takvoj darežljivosti. Njegovi pokušaji da basnama ljudima ukaže na greške bili su bezuspešni. Na kraju, besan i razočaran u građane Delfa, Ezop je vratio zlatnike Krezu. Ljudi su se razgnevili kad su saznali šta je učinio. Ignorisali su njegov diplomatski položaj i reputaciju mudrog i poštenog čoveka i pogubili ga kao javnog zločinca bacivši ga niz liticu.

Ubrzo zatim Delfe su zadesile brojne katastrofe. Mnogi su verovali da je zla sudbina bila izazvana Ezopovim nepravednim ubistvom, pa je izraz „zaposednut Ezopovom krvlju” počeo da označava suđenu kaznu za loša dela prema drugima. Građani Delfa su se s vremenom iskupili za svoj zločin prema Ezopu. Čuveni grčki vajar Lisip ovekovečio ga je podigavši njegovu statuu u Atini.

Ezopove basne su se vekovima prenosile usmenim putem, otprilike do 300. godine pre nove ere, kada je atinski političar Demetrije Faler sakupio oko dve stotine u okviru Zbirke Ezopovih priča. Tri veka kasnije, drugi oslobođeni grčki rob po imenu Fedar preveo je na latinski zbirku priča, namenjenu široj publici. Oko 230. godine nove ere, grčki pesnik Valerije Babrije kombinovao je indijske basne s njihovim grčkim pandanima i objavio zbirku u grčkom stihu.

Babrijeva jednostavna i pitka zbirka je najčitanija kolekcija basni u modernoj svetskoj književnosti i pruža kontekst poslovnim pričama koje ćete upravo pročitati.

NAGRADE I PODSTICAJI „Nijedna osoba neće pokrenuti veliki posao ako želi sve da uradi sama ili da primi sve zasluge.” – Endru Karnegi (američki proizvođač čelika i filantrop, 1835–1919) „Uživaj i budi često okružen dobrim ljudima.” – Ezop PAS I ZEC Jednog dana, dok je brstio travu na proplanku, zec je ugledao lovca koga nikada ranije nije video kako obilazi kraj sa psom. „Sada moram da nadmudrim dva nova predatora”, pomisli zec, „a pošto je pas mnogo mlađi od mene, verovatno je i znatno brži. Da bih se uhvatio u koštac s njegovom brzinom, moraću da upoznam svaki kutak ovog predela.”

Zec je preduzeo inicijativu i uputio se na proplanak u vreme večere, znajući da lovac tada neće biti tu. Proučio je svaki skriveni kutak, svaki bršljan i put kroz svaki grm.

Nekoliko dana kasnije, pas je spazio zeca i pojurio ga.

Zec je bežao uz proplanak, kroz bršljane i grmlje i lako umakao. Iscrpljen i razočaran, pas se vratio lovcu.

Koze koje su prolazile videle su poteru i počele su da grde psa: „I ti si neki lovac! Trebalo bi da se stidiš, dopustio si mnogo manjem i starijem zecu da te nadmudri.” „Zaboravljate jednu stvar”, odvratio je pas. „Ja sam jurio za večerom, dok je zec spasavao sopstveni život.”

EZOPOVA POUKA: Inicijativa se rađa iz nužde.

PERSPEKTIVA: Mislite li da su pojedini ljudi, poput zeca iz basne, prirodno skloniji preduzimanju inicijative? Verujete li da radnici mogu da nauče da preduzmu inicijativu? Da li pretpostavljate da bi neki radnici mogli da preduzmu inicijativu, ali da se ne odlučuju na to jer smatraju da bi dodatni posao prošao nezapaženo? Kada

ste poslednji put preduzeli inicijativu na poslu a da to niko nije tražio od vas? Da li su vaši dodatni napori doneli rezultate? Da li su ljudi iz vaše organizacije prepoznali tu inicijativu? Da li vam je bilo važno da li će je drugi prepoznati ili ne? Da li biste ponovo to uradili?

Organizacije su pune inteligentnih, motivisanih i iskusnih ljudi kojima nedostaje inicijativa. Radio sam s mnogo talentovanih ljudi koji su bili spremni da urade sve što je potrebno za kompaniju dokle god im neko drugi govori šta treba da rade.

Inicijativa je iskra koja tinja u svakoj osobi. Ona ne čeka da joj neko drugi kaže šta da radi. To je unutrašnji nagon da proces, sistem ili proizvod budu bolji od prethodnog. Ljudi preduzimaju inicijativu kako bi napredovali: provode slobodno vreme u doškolovanju, stiču nova znanja o korporaciji u kojoj rade ili o delatnosti kojom se bave. Mnogi preduzimaju inicijativu ne znajući da li će njihov napor uroditi plodom ili koristiti nekome. Oni su podstaknuti mogućnošću za nove uspehe. Mnogi od njih su iznenađeni kada se ispostavi da je njihova inicijativa daleko uspešnija nego što je iko očekivao. U knjizi Kako postati zvezda na poslu Robert Keli objašnjava kako inicijativa pojedinca može dovesti do iznenadnog uspeha.

Ketlin Bets je deset godina pregledala račune korisnika zdravstvene pomoći u Masačusetsu. Međutim, 1991. godine deficit državnog budžeta od 460 miliona dolara pretio je da ugrozi ne samo njen posao već i poslove stotina državnih službenika, kao i razne programe za osobe s niskim primanjima. Guverner Vilijem Veld odbio je da poveća porez kako bi premostio taj jaz.

Tridesetosmogodišnja Bets skratila je radno vreme da bi provodila više vremena sa svojom decom, koja su imala devet i dve godine. Međutim, iako je radila samo tri dana u nedelji, to nije umanjilo njenu posvećenost poslu, niti njenu inicijativu. Tražeći način da unapredi sistem zdravstvene pomoći, Bets je kod kuće proučavala priručnike i uputstva ministarstva zdravlja i zdravstvenih službi. Noću bi satima pregledala suvoparna dokumenta u potrazi za zlatnom kokom.

Jednog dana otkrila je grešku u načinu na koji su državne i federalne agencije obračunavale bolničke troškove i primanja ljudi. A ishod? Program zdravstvene pomoći u Masačusetsu dobijao je daleko manju naknadu nego što mu pripada. Federalna vlada platila je dodatnih 489 miliona dolara kako bi ispravila problem. Zahvaljujući inicijativi jedne žene, otklonjen je ogromni državni deficit, spaseno je stotinu državnih poslova, uključujući i njen, i nastavljeno finansiranje programa za ljude s niskim primanjima.

Fascinirani guverner Veld doneo je zakon po kojem je Betsovoj dodelio nagradu od 10.000 dolara, što je čekalo i buduće državne službenike koji doprinesu produktivnosti vlade, tvrdeći da „najbolje ideje najčešće potiču od ljudi iz prvih borbenih redova”.

www.leo.rs | 45

ISIDORA BJELICA

Tajna

TITOVOG kreveta Hotel Pera palas Hotel Pera palas je delo francuskog arhitekte Aleksandra Valorija i njegova izgradnja je započela u maju 1892. godine. Hotel je otvoren u oktobru 1893. Njegovu izgradnju finansirala je Compagnie Internationale des Wagons-Lits et des Grands Express Europeéns za potrebe putnika koji su putovali iz Pariza za Istanbul.

1.

Ovo je priča o tajni Titovog kreveta u hotelu Pera palas... Raskošnog, glamuroznog hotela izgrađenog za putnike Orijent ekspresa, koji je s vremenom postao centar svetske špijunaže, ali i džet-seta...

Na Taksimu, u najlepšem delu Carigrada, odakle se vidi Plava džamija, nadomak bučne i prodavnicama bogate Ulice Ištikal, sagrađen još u pretprošlom veku, ovaj hotel na brdašcu Pera prava je riznica tajni.

Poznavaoci i biografi kraljeva, političara i svetskog džet-seta tvrde da nikada na jednom mestu nije spavalo toliko slavnih ljudi i da nigde, ali baš nigde na celom svetu nije zabeleženo toliko strasti, preljuba, izdajstava, zavera, izdaja, ali i početaka samih ljubavi. Stotinama godina pod raskošnim lusterima od murana, u krevetima od najtvrđeg hrasta i u njegovim mermernim kupatilima dešavale su se neverovatne stvari o kojima se samo šaputalo...

U njegovim krevetima spavale su skoro sve najvažnije ličnosti prošlog veka. Od samog turskog predsednika Ataturka, Džeki Kenedi, Hemingveja, Mate Hari, pa i skoro svi naši kraljevi Obrenovići, Karađorđevići, ali i

46 |

maršal Tito sa ženom mu Jovankom... Izgledalo je da će tajna hotela Pera palas biti sačuvana zauvek, dok se nije desila jedna sasvim neobična stvar.

2. .. .Kada nas je minibus doveo na Taksim, iz ogromnog autobusa izlazila je grupa engleskih bakica. Sve su bile frizirane i obučene kao Agata. Agata Kristi, naravno. To su takozvana tematska putovanja njenog fan-kluba iz Londona. Njih petnaestak obilazile su punktove gde je poznata spisateljica spavala, pisala, radila. Pera palas je bio neka vrsta hodočašća za njih. Tu je poznata spisateljica stanovala u neuglednoj sobi na četvrtom spratu, tu je našla inspiraciju za svoj roman Ubistvo u Orijent ekspresu, a tu je bila i spiritistička seansa kada su i medijum i prisutni propali kroz pod i kada je otkriven njen tajni dnevnik. dnevnik koji je toliko toga otkrio o Agati i njenoj pravoj ličnosti.

Bili smo umorni od kratkog, ali ne baš udobnog puta.

U rano proleće za Carigrad je počeo da leti jedan sasvim mali avion. Moja prijateljica stjuardesa mi je objasnila da je on i zdraviji i sigurniji od onih velikih, ali meni je ipak bilo zlo. Previše se ljuljao, a pritom je tako nepodnošljivo brujao da sam dobila glavobolju. Od moje filmske ekipe išli su samo glumci. Ostatak nas je po dogovoru čekao u samom Carigradu.

Vratila sam se u Carigrad prvi put posle više od dvadeset godina. Bila sam tu još kao devojčica. Moje slike Istanbula, Konstantinopolja ili Carigrada, kako su sve kroz vekove nazivali ovaj prelepi grad, bile su krhke i sasvim drugačije od onog što me dočekalo. Bio je tako promenjen, veći, magičniji...

Priznajem, odabrala sam ovaj hotel za snimanje da bih ga otkrila. Još pre pet godina moj otac je tu organizovao dečju šahovsku olimpijadu i potpuno me zarazio pričama o Pera palasu. O njegovim tajnama, glamuru, duhovima, liftu u zlatu sa malim crvenim plišanim sedištem... Gledala sam njegove snimke i sanjala da se učlanim u klub poznatih duša koje su tu provele svoje carigradske dane. Nekad najluksuzniji hotel Carigrada danas je bio više muzej glamura... Na drugoj strani Istanbula porasli su novi hoteli sa pet zvezdica, sagrađeni od stakla i mermera, ali nikada više neće biti ništa tako čarobno kao što je bio Pera palas... Čim sam ga ugledala, srce je počelo da mi lupa jače. Još na prvi dodir i pogled on prosto izgleda kao nešto živo. Da budem precizna, osećala sam se kao da ulazim u nešto ili nekog, a ne u hotel. Nismo urgirali ni tražili posebnu sobu. Na vratima svake sobe i apartmana stoji zlatna pločica na kojoj piše ime slavne ličnosti koja je tu spavala, stanovala ili boravila. Želela sam da spavam u sobi nekog od naših kraljeva ili u Titovoj, ali prosto to niste mogli da tražite unapred.

Osećala sam skoro sasvim laganu zavist prema mojim prijateljima Jasmini Mihajlović i Miloradu Paviću, koji su prošle godine dobili baš Titovu sobu.

Pera palas je skoro uvek bio pun i osoblje je prosto odbijalo da razgovara o tome da li možete dobiti sobu u kojoj su boravili Džeki, princ od Bruneje, Greta Garbo ili bilo ko drugi. To je bio neki viši metafizički rulet. Dođeš, i šta ti daju.

Mršavi liftboj nas je pogledao ispod oka i otvorio vrata zlatnog, baroknog lifta. Bio je obučen kao i liftboj pre 150 godina. Naši koferi išli su za nama. Sela sam na malu

plišanu crvenu stolicu i on me je zapanjeno pogledao.

Valjda to niko godinama nije uradio. Unutrašnjost lifta je sva bila u ogledalima. Pogledah se i videh kako se moj veliki škotski slamnati šešir i bež komplet odlično uklapaju u ambijent. Liftboj je oklevao da li da nešto pita, a onda je odustao. Gledao je u zlatni ključ koji se njihao u ruci mog supruga. Odmerio je moju seksi glumicu V. a onda se okrenuo tako naglo kao da će nas zaboraviti već na sledećem spratu. Ipak, u njegovim očima, u tom zelenom pogledu bilo je nešto vrlo čudno. Teško objašnjivo.

Moj glavni glumac N. to nije primećivao jer je bio zaklonjen velikim tamnim naočarima i apsolutno pospan. Naglo sam se okrenula i pogledala ga. Bilo je nešto sasvim zabrinjavajuće u tom mršavom liftboju, neka hladnoća i strah su izbijali iz njegovog držanja i pogleda.

Nije moguće da se okrećeš za liftbojem? - pitao je moj suprug, kome ništa nije moglo da promakne.

Da li si video? Tako je čudan. gleda tako uplašeno.

Ah, moja supruga već smišlja roman - rekao je odmahnuvši rukom, a onda dodao: - Kako da ne bude uplašen, ovde samo dolaze frikovi koji jure duhove.

Ah, pa vi ste u Titovoj sobi! - viknula je oduševljeno V. A mi u sobi Grete Garbo - povika moj glumac, koji tad prvi put otvori oči izistinski.

3.

Soba Josipa Broza Tita bila je mnogo skromnija od Ataturkove, a opet mnogo raskošnija od Agatine. što ćemo tek posle saznati. Nekada slobodan pogled ka Bosforu bio je unakažen izgradnjom ogromne zgrade koja je prosto prilepljena uz Pera palas. U prostranoj sobi bila su

www.leo.rs | 47

dva ogromna kreveta od punog drveta, prekrivena prelepim zelenim prekrivačima sa tamnocrvenim ljiljanima.

Stilski sto i fotelje i veoma neobičan ogroman ormar sa rezbarijom i ogledalima. Kupatilo je zaista bilo posebno.

I dalje je sve bilo onako kako je to izgledalo 1830, kada je hotel izgrađen i kada je to bilo čudo tehnike. Ogromna kada, prelepe plave pločice, bide i balkonče. Sredinom prošlog veka specijalno je restaurisana za predsednika Tita. Umesto prozora, tik desno od lavaboa bila su staklena vrata. Otvorila sam ih sa znatiželjom i zapanjena ugledala da je tu balkon koji vezuje Titovu sobu sa Hemingvejevom i da se mirno može išetati iz jedne u drugu. Prekoračih veliko kućište klima-uređaja i zabih lice u stakleni prozor Hemingvejeve sobe. Ugledah nekog muškarca u kasnim tridesetim koji je nervozno šetkao levo-desno i pričao mobilnim. Sama zapanjena svojim voajerizmom, vratih se nazad u Titovo kupatilo i odlučih da posle napornog puta odmorim telo u njegovoj kadi.

Jedino što je promenjeno u ovim, inače prezerviranim sobama, jeste da su ubačeni klima-uređaji i televizori.

Sve ostalo je kao što je bilo pre sto godina.

Istorija hotela Pera palas burna je i nesaglediva kao što je istorija i samog Carigrada. Ta mešavina boja, mirisa, tajni, strasti i slave u vazduhu ostavlja ovde poseban utisak na posetioca. Neki razmažen biznismen ili slavna ličnost mogu biti zapanjeni stidljivom zapuštenošću kojom hotel odiše, ali tako je to sa uspomenama. A Pera palas je danas više uspomena na glamur, sećanje na slavu. Nekad najlepši, najveći, najraskošniji, on je danas kutija tajni i priča. Sam lobi podseća na scenografiju iz nekog filma po Agatinom romanu. Ogromne kineske vaze, stilski nameštaj, teške zavese, ornamenti od zlata i porcelanski servis u kome se još služe čaj i kafa.

Posle banjanja, kratkog i efikasnog u poprilično ruiniranoj kadi, legla sam na Titov krevet, koji se nalazi bliže prozorima i ušuškala se, a onda otkrih da strašno škripi.

Prosto nepodnošljivo. Bio je toliko rasklimatan da se na njemu nije moglo spavati.

Pređoh na Jovankin dok je moj muž telefonirao našem agentu u Istanbulu da smo stigli i da pošalje termine za saradnike koje smo očekivali.

Moja glumica i glumac su ležali u sobi odlučni da tu noć ne izlaze. Pozvali su rum-servis i uživali. Moj suprug i ja odlučismo da prošetamo po Taksimu. Najviše sam volela taj dolazak u nepoznato, taj prvi izlazak na vazduh i tumaranje po gradu kome još ne znaš koordinate.

Krenuli smo uzbrdo pored jednog velikog vidikovca na kojem su Turci sedeli i gledali u daljinu. Prođosmo pored nekoliko radnjica, banaka, a ja onda po čistoj intuiciji putnika-manijaka skrenuh u pasaž. Tu je bilo bezbroj malih radnji, kafea i jedna neobična prodavnica sa zatamnjenim staklima. Priđoh bliže i ugledah prekrasan izlog sa šeširima. Bilo je tu svakakvih šešira - plavih, ljubičastih, crnih pa i belih. Od trske i štofa. Izgledali su kao

48 |

neka izložba ostavljenih šešira ledi Di. Ostadoh potpuno bez daha, grcajući u sopstvenom fetišizmu. Već sam u glavi prevrtala koliko bi mogli da koštaju i koji ću da kupim. Ali radnja je bila zatvorena, bez ikakvog obaveštenja kada bi mogla da se otvori. Potpuno izgubljenu i raspomamljenu, muž me odvede nadole i odjednom se nađosmo u najuzbudljivijoj ulici u Carigradu. U čarobnom Ištikalu, gde se prepliću luksuzni restorani, banke, kafići i prodavnice. Posred ulice koja vijuga čas gore, čas dole, nalaze se šine kojima svaka dva sata prođe tramvaj, star a obojen i restaurisan, baš onakav kakav je izgledao kada su te šine postavljene. Bez daha smo gledali izloge, začine, knjige i prepune kafanice. Uvek kada dođemo u neki grad, mi tu nađemo svoju kafanu i restoran. Onu koja kao da je pravljena za nas, u kojoj se osećamo kao domaći. Nasred Ištikala, na dva sprata, sa prelepim staklenim izlozima, nalazi se italijanski restoran u kome rade neverovatno zgodni konobari koji baš i liče na Italijane... Znam da zvuči glupo da je baš italijanski restoran bio naše carigradsko gnezdo, ali je tako. Bio je to najlepši restoran koji smo videli. Nije bio izvikan kao neki tipičan etno-turski restoran u kome je bilo deset puta više turista nego stolica, nije bio ni tako pust kao neka dva sumnjiva lokala sa konobarima mrkog pogleda. Bio je u drvetu i staklu, svetao i sa odličnim pogledom na ulicu.

Maj u Carigradu je bio topao i prijatan. Ličio je na leto.

Vazduh na Taksimu je bio skoro sladak i redak. Veseli ljudi u majicama i kratkim pantalonama šetkali su se goredole bučni i srećni. Kao da smo otišli na drugu planetu.

Naručismo pržene račiće, carigradski specijalitet, i neko italijansko crno vino. Kroz otvorene ogromne staklene prozore vetar je nosio žamor i kikot Ištikala. Poželeh da sam došla ovde turistički da uživam, gluvarim, šetam, kupujem. Nažalost, morala sam da radim. da snimam i to ni sami nismo znali kako će to sve ispasti. Da li će se srpska i turska ekipa uklopiti. Uvek nešto ometa idealni boravak. Bolest, rad, krađa, bar nemirna deca ili loše vreme i vetar. Uzgredno trovanje hranom ili lud komšija u hotelu. Buka ili smrad. Ako ne neka veća kataklizma i bomba, što se sve češće dešava. Srećnog boravka u inostranstvu nema, to će vam reći svaki iole pošteniji turista. Ali ljudi lažu o svojim putovanjima, kao što lažu o svojim ljubavima i zdravlju. Ljudi kriju koliko „ometača”, kako to kaže moja prijateljica Jasmina, kvari boravak jednom putniku.

Sedeli smo u tišini i gledali Ištikal kako prolazi pored nas.

Da li znaš ko je u Hemingvejevoj sobi? - pitao je moj suprug.

Neki muškarac, možda japi - odgovorila sam gutajući račića. Čudno - dodao je - u ovom hotelu retko odsedaju japiji.

Prste da poližeš

Lavovska poslastica od avokada

Potrebno: Kora 200 gr lešnika (krupno samlevenih) 5 urmi 1 kašičica meda 1kašičica otopljenog putera 5 smokvi 1 kašika kakaa Krem 2 srednja avokada 6 kašika meda 1/2 šolje soka od limete 1 vanil šećer 4 kašike otopljenog kokos putera narendana korica od jedne limete 1 dl ceđene pomorandže 2 koluta svežeg ananasa 4 urme Preliv 150 gr malina 100 gr aronije kašika želatina 4 kašike meda

Priprema kore U blender stavite lešnike, urme, med, puter, smokve i kakao. Potrebna je mekana mešavina koja se ne rasipa pod prstima. Rasporedite je u kalupe za mafine.

Priprema krema Izmiksajte u blenderu avokado, limetu, med. Dodajte otopljen puter, vanil šećer, koricu limete, sok od pomorandže, ananas i urme. Sve dobro sjedinite. Sipajte po kori i ostavite da se stegne u frižideru.

Priprema preliva Sipajte u blender maline, aroniju i med. Dodajte otopljen želatin. Prilikom služenja sipati preko poslastice.

Možete ukrastiti bobicama nara.

Jelena Čižmešija www.leo.rs | 49

Džesika Brokmoul

Ni dana bez tebe

Elspet Urbana, Ilinois, SAD 5. mart 1912.

Draga gospođo, Nadam se da mi nećete zameriti što vam pišem, ali to činim da bih izrazio svoje oduševljenje vašom knjigom Iz orlovog gnezda. Priznajem, nisam veliki ljubitelj poezije. Radije čitam knjige poput Haklberija Fina ili neke druge pune opasnosti i uzbudljivih avantura. Međutim, vaša poezija me je dotakla snažnije nego bilo šta drugo poslednjih godina.

Trenutno sam u bolnici, a vaša knjižica me je bodrila više od medicinskih sestara. Naročito više od jedne s brkovima kao što ih ima moj ujak Fil. Uglavnom dosađujem lekarima da me puste iz bolnice kako bih se vratio svojim zaverama. Eto, prošle nedelje sam obojio dekanovog konja u plavo i ponadao se da ću to isto ponoviti i s njegovim terijerom. Ali otkako imam vašu knjigu, pristao sam da ostanem u bolnici sve dok mi budu donosili onaj ukusni žele od narandže.

Većina vaših pesama govori o prevazilaženju strahova i uspinjanju na sledeći nivo. Kao što možete pretpostaviti, u bolnici me mnogo toga plaši (ponajviše ona maljava sestra kad se pojavi s toplomerom i iglama). Međutim, napisati pismo, nepozvan, jednoj književnici kao što ste vi - to je za mene najsmeliji čin.

50 |

Poslaću ga vašem izdavaču u London i iskreno se nadam da će jednom dospeti u vaše ruke. Ako ikada budem mogao da vam se odužim za ovu divnu, nadahnjujuću poeziju - tako što ću vam, na primer, obojiti konja u bilo koju boju - treba samo to da mi kažete.

S poštovanjem, vaš obožavalac, Dejvid Grejam Ostrvo Skaj 25. mart 1912.

Dragi gospodine Grejam, Trebalo je samo da vidite kakva je pometnja danas nastala u našoj poštici. Svi su se okupili da vide kako čitam pismo od „obožavaoca”, kako biste rekli vi Amerikanci. Verovatno su mislili da niko živ izvan našeg ostrva nije pročitao moje stihove. Teško je reći šta ih je više uzbudilo - činjenica da je neko izvan Skaja stvarno pročitao moju knjigu ili to što je taj neko Amerikanac. Za njih ste svi vi ili kauboji ili odmetnici. Niste li?

Lično, veoma sam iznenađena i istovremeno ushićena što su moji skromni stihovi odlepršali čak do Amerike.

Knjiga Iz orlovog gnezda tek je nedavno odštampana, pa me je tim više iznenadilo što je već uspela da preleti okean. Kako god da je stigla do vas, izuzetno mi je drago što ju je pročitao još neko osim mene.

Sa zahvalnošću, Elspet Dan

Urbana, Ilinois, SAD 10. april 1912.

Draga gospođice Dan, Teško je reći šta me je više usrećilo - saznanje da je vaša knjiga jedna od poslednjih ili to što sam uopšte dobio odgovor od tako cenjene pesnikinje. Vi ste, pretpostavljam, svakodnevno zauzeti smišljanjem nove metrike i pronalaženjem sinonima (divnih, iskričavih, očaravajućih sinonima), dok ja uglavnom provodim dane pljačkajući banke s Džesijem Džejmsom i ostalim odmetnicima i kaubojima.

Knjigu mi je poslao prijatelj iz Oksforda. Zaprepašćen sam što nisam uspeo da je pronađem ovde u Americi.

Nema je čak ni u biblioteci mog univerziteta. Sada kada znam da vam ovo nije prva knjiga, moraću zamoliti druga da mi pošalje ostale.

Takođe, veoma sam iznenađen što je moje pismo bilo prvo. Bio sam siguran da će biti samo jedno od mnogih, pa sam se stoga i potrudio da bude zanimljivije i duhovitije od ostalih. Pretpostavljam da su ostali čitaoci samo bili manje odvažni od mene (ili manje drski?). Puno pozdrava, Dejvid Grejam

smešno! To bi bilo isto kao kada bih ja rekla da nikad nisam čula za Urbanu u Ilinoisu.

Moje ostrvo leži uz severozapadnu obalu Škotske.

Netaknuto, pagansko, zeleno mesto takve lepote kakvu ne mogu nigde da zamislim na svetu. Šaljem vam crtež Pejnkorana, mesta gde živim. Na njemu se vidi moja kućica, smeštena između dva brežuljka, u samom zalivu. Moram ovo da naglasim: da bih vam ovo nacrtala, morala sam da odem pešice čak na drugu stranu zaliva, popnem se na brdo i pronađem parče zemlje na koje ću sesti a koje nije prekriveno vresom i ovčijim izmetom.

Očekujem da i vi učinite isto kada mi budete slali sliku Urbane. Čime se bavite? Predajete? Studirate? Zaista nemam predstavu o tome šta Amerikanci rade na univerzitetu.

Elspet Dan P.S. Inače, ja sam gospođa Dan. Urbana, Ilinois, SAD 17. jun 1912.

P.S. Gde se uopšte nalazi to vaše ostrvo?

Draga gospođo Dan (oprostite mi na drskosti!), Ostrvo Skaj 1. maj 1912.

Dragi gospodine Grejam, Ne znate gde se nalazi moje prelepo ostrvo? Baš

Crtate jednako lepo kao što pišete. Slika koju ste mi poslali zaista je prelepa. Ima li nešto što vi ne umete?

Pošto ja ne umem da crtam, šaljem vam nekoliko razglednica. Na jednoj je univerzitetska dvorana, a na dru-

www.leo.rs | 51

goj toranj na zgradi biblioteke. Nije loše, zar ne? Ilinois je potpuno različit od vašeg ostrva; ravan je kao tepsija. Čim kročim iz studentskog grada, pogled mi puca na kukuruzna polja koja se protežu u nedogled.

Inače, radim sve ono što i moje kolege studenti: učim, jedem previše slatkiša, maltretiram dekana i njegovog konja. Uskoro završavam prirodne nauke. Moj otac se nada da ću posle upisati medicinu i početi da radim s njim u ordinaciji. Međutim, ja nešto nisam siguran u to.

Za sada se samo trudim da završim poslednju godinu i pritom ostanem normalan!

Dejvid Grejam Ostrvo Skaj 11. juli 1912.

Gospodine Grejam, „Ima li nešto što vi ne umete?”, pitate. Pa eto, ne umem da plešem. Ni da štavim kožu. Ne umem ni da napravim bure niti da odapnem harpun. Osim toga, ne umem ni da kuvam. Možete li zamisliti da mi je pre neki dan zagorela supa?

Ali zato prilično dobro pevam, pucam iz puške i sviram trubu (to svi umeju, zar ne?) i amaterski se bavim geologijom. Mada, ni pod pretnjom smrću, ne bih umela da pripremim ukusnu pečenu jagnjetinu, pravim božanstveni božićni puding.

Oprostite mi na iskrenosti, ali volela bih da znam zašto trošite vreme (i svoj zdrav razum) na studiranje nečeg što ne volite? Da sam, kojim slučajem, imala mogućnost da studiram, ne bih potrošila ni sekund na nešto što me ne zanima.

Pretpostavljam da bih provodila vreme čitajući poeziju, pošto je to najbolji način za prekraćivanje vremena.

Međutim, nakon tolikih godina pisanja, teško da bi me sada profesori mogli nečemu naučiti.

Znam da uopšte nije ženstveno zanimanje, ali ja bih najradije studirala geologiju. Moj stariji brat Finli stalno je na vodi i donosi mi divno kamenje. Ne mogu a da se ne zapitam kako je postalo tako glatko i kako je uopšte završilo na obalama Zapadnih ostrva.

Eto, sad znate moje tajne želje! Trebalo bi, kao u bajci o Rampelstilskinu, da vam zauzvrat uzmem prvorođeno dete! Ili da se zadovoljim time što ćete mi poveriti poneku svoju tajnu. Da ne studirate prirodne nauke, šta biste drugo odabrali? Šta biste najviše voleli da radite u životu? Elspet Urbana, Ilinois, SAD 12. avgust 1912.

to da niste zbrisali s tog vašeg ostrva i otišli na koledž?

Da živim na nekom geološki interesantnijem mestu nego što je središnji Ilinois, možda bih se i sam opredelio za tu oblast. Oduvek sam želeo da studiram američku književnost - Tvena, Irvinga i ostale pisce - ali moj otac nije hteo da plaća da bih proveo četiri godine „čitajući priče”. Šta bih najviše voleo da radim u životu? Šta je moja najveća ljubav? Pitanje je jasno i lako, ali plašim se da nisam spreman * Rampelstilskin - zli patuljak iz Grimove bajke koji je uzimao ljudima decu. (Prim. prev.) da vam pružim odgovor. Mislim da ćete ipak morati da mi uzmete prvorođeno dete. Dejvid Ostrvo Skaj 1. septembar 1912.

Gospodine Grejam, E, sad ste mi baš zagolicali maštu! Šta li je to što ste oduvek želeli da postanete? Kapetan broda? Akrobata u cirkusu? Putujući prodavac parfema? Jednostavno, morate mi reći ili ću nastaviti da mudrujem i smišljam odgovore. Uostalom, ja sam pesnikinja i živim u okruženju u kom ljudi veruju u vile i duhove. Upozoravam vas, mašta mi je prilično bujna.

Pitali ste me zašto nisam otišla na koledž. Moraću prvo nešto da vam priznam. Znate, uopšte mi nije prijatno. Pre nego što vam kažem, moraću duboko da udahnem.

Znate, ja nikad nisam odlazila sa Skaja. Zaista, ceo život sam ovde. Razlog tome je... to što se užasno plašim plovidbe. Ne umem da plivam i strašno se plašim vode.

Znam da ste sad verovatno pali sa stolice od smeha.

Neko ko živi na ostrvu plaši se vode? Eto, sad znate da postoji i takva osoba. Sve i da znam da postoji najčarobniji fakultet na kopnu, to me ne bi nateralo da kročim na brod. A htela sam. Stvarno jesam! Htela sam da se prijavim za stipendiju. Jednom sam se čak bila spakovala.

Finli i ja smo hteli zajedno da odemo. Ali kad sam ugledala onaj trajekt... predomislila sam se. Prosto ne verujem da gvozdeni brodovi mogu da plove. Ni cela flaša viskija ne bi me ubedila u suprotno.

Eto, otkrila sam vam svoje dve najveće tajne. Onu o smešnoj ljubavi prema geologiji i onu o još smešnijem strahu od vode i plovidbe. Sad kad sam vam se poverila, pretpostavljam da ćete i vi to lakše učiniti. Meni možete verovati, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što nemam kome (osim ovcama) da odam vašu tajnu.

Elspet

Dragi Rampelstilskine , Ako me naučite da sviram trubu, naučiću vas da plešete! Uopšte ne mislim da je geologija neženstvena. Kako

52 |

P.S. Molim vas, nemojte me više oslovljavati s „gospođo Dan”.

2.

Edinburg

Margaret

15. jun 1940.

Škotsko granično područje Utorak,

Margaret,

4. jun 1940.

Najdraža majko, Otišla je još jedna grupa! Kunem se, u celom Edinburgu nije ostalo nijedno dete koje nismo uspeli da sklonimo na selo od ovih bombi. Ovo troje je bolje od ostalih; bar umeju sami da obrišu noseve. Čim smestim ovu grupu, idem u kratku posetu gospođi Sanderlend u Pibls, obećala sam joj. Ima li vesti od Pola? Voli te i ljubi, Margaret Edinburg 8. jun 1940.

Margaret, Previše se trošiš; tek si stigla iz Aberdinšira! Većina devojaka ostaje na jednom mestu, motajući zavoje, radeći na brodogradilištima ili nešto drugo, šta već devojke danas rade. Ali ti moraš da jurcaš po celoj Škotskoj i da, kao u bajci o čarobnom frulašu, spasavaš svu tu jadnu decu.

Znaju li oni da još ne umeš da razlikuješ sever od juga? I da do nedavno ni sama nisi umela da obrišeš nos?

Da sam samo znala da ću te zadržati kod kuće činijom Majkijevih kolačića, odavno bih ih kupila, bilo nestašice šećera ili ne!

Još uvek ništa od Pola. Ali rat je, pošte ne rade. Nešto se ne sećam da si ranije bila toliko zabrinuta za njega. Zar ti on nije samo drug s kojim se dopisuješ? Majka Pibls Ponedeljak, 17. jun 1940.

Majko, Da, još sam u Piblsu. Vozovi su u haosu, a mala Eni Sanderland ne prestaje da me moljaka da je strpam u kofer i ponesem sa sobom u Edinburg. Kad joj zapretim da ću joj zalepiti stopala za pod, ona me preklinje joj ispričam još jednu priču. Znaš je, to je ona mala, krupnih smeđih očiju. Zaista joj je teško odoleti. Znam da joj nedostaje mama, ali porodica kod koje su odseli Eni i dečaci zaista je divna. Preneću gospođi Sanderland lepe vesti.

12. jun 1940.

Možda je trebalo ranije da ti kažem da mi Pol nije samo drug. Bar on tako ne misli. Kaže da je zaljubljen u mene. Rekla sam mu da je meni to smešno. Mi smo samo prijatelji. Štaviše, najbolji prijatelji. Sećaš se kako smo zajedno tumarali po planinama i pentrali se po stenama, a zatim bismo seli na travu i podelili sendvič. Prijateljstvo da, ali ne i ljubav. Nisam ti ranije ovo spominjala, jer sam bila sigurna da ćeš mi se smejati. Zaista smešno od njega, zar ne?

Draga majko,

Stižem kući sutra ili prekosutra, pa makar morala da pešačim iz Piblsa. Voli te i ljubi, Margaret

Ne, draga, još nema vesti od Pola. Ali, treba verovati.

Ako od tog mladića možemo išta očekivati, onda je to pismo. Pisaće. A posle prvog pisma, stići će ih još stotinak. Čuvaj se, Voli te tvoja majka I dalje škotsko granično područje Sreda,

Ako moja najbolja prijateljica može da leti po Evropi s Kraljevskom avijacijom, zašto onda ja ne bih jurcala po Škotskoj?

Još nema vesti od njega, zar ne? Svi pričaju da RAF nije učestvovao u bici kod Dankerka. Pol mi je rekao da će se brzo vratiti, ali od tada nije napisao ni slovceta. Gde bi drugo mogao otići? Ili mu je nestalo poštanskih markica ili se još nije vratio iz Francuske.

Ipak, trudim se da ostanem mirna. Ova dečica su ionako previše isprepadana jer su ih odvojili od majki, pa ne želim dodatno da ih uznemiravam.

Ujutru idem u Pibls, a odande u Edinburg. Pobrini se da me čekaju čaj i kolačići iz Majkijeve pekare! Ne bude li tako, neću sići s voza, već ću produžiti do Invernesa...

Ljubi te i voli, Margaret

TELEGRAFSKA SLUŽBA 18.06.40 PLIMUT MARGARET DAN EDINBURG MEJZI NE BRINI DOBRO SAM STOP IMAM KRATAK DOPUST U PLIMUTU STOP MISLIM NA TEBE STOP POL Majko! Javio se!

Videla sam telegram na stolu i nisam mogla dočekati da se vratiš kući iz crkve. Uplašila sam se da će mi pobeći voz, pa sam brže-bolje zamotala sve kolačiće i ponela ih sa sobom. Znam da će im se Pol obradovati. Nadam se da mi nećeš zameriti. Moj kofer i ja žurimo ka stanici Vejverli.

Pisaću ti čim stignem. Javio se. Margaret

www.leo.rs | 53

Ridiger Dalke

BOLEST KAO GOVOR DUŠE Značenje i tumačenje Uvod Deset godina nakon prvog izdanja knjige Bolest kao put došlo je vreme za nastavak i proširenje tema opisanih u toj knjizi. Činjenica da je taj koncept odmah naišao na veliki odziv - u početku pre svega kod zainteresovanih laika, a u međuvremenu sve više u stručnim medicinskim krugovima - mogla bi biti znak narastajuće potrebe za razumevanjem i pristupom bolesti koji ponovo sjedinjuje formu i sadržinu, telo i dušu.

Iz reakcija pacijenata, učesnika seminara i čitalaca govorila je potreba za daljim tumačenjima, naročito onih slika bolesti koje nisu pomenute u prvoj knjizi. Ta tumačenja sada ovde imamo u proširenom obliku. U skladu s mnogim savetima, težište nije na količini slika bolesti.

Mnogo više one su predstavljene tako da oni koji su njima pogođeni prepoznaju usmerenje za dalji rad.

Jedna od pouka iz prve knjige jeste da se preglednije predstave međukoraci iz kojih proizilaze tumačenja, kao i da se usredsredi na takozvano „vertikalno razmišljanje”, koje je u osnovi celog ovog pristupa. Od pomoći su takođe bili saveti da se slika bolesti ne osvetli samo na osnovu nekih naročito upečatljivih uvida, nego da se zaokruži s različitih strana.

54 |

Tumačenjem mnogih pojedinačnih simptoma i nalaza jedne te iste slike možda se ide nauštrb uživanja u knjizi onih koji njima nisu pogođeni, ali je dalji rad onih koji su pogođeni plodonosniji i s više rezultata. Kao rezultat te spoznaje u međuvremenu su nastala i džepna izdanja serije Lečenje, koja veoma detaljno prikazuju velike tematike kao što su problemi kardiovaskularne prirode i problemi s varenjem i težinom, tako da su mogući i dublja analiza sopstvenih slika bolesti, i učenje tumačenja. One su pomenute u registru simptoma u dodatku ovoj knjizi, kao i (kliničke) slike bolesti iz prve knjige. Cilj sačinjavanja sveobuhvatnog registra bio je da se na jednom mestu obuhvate sva tumačenja koja dosad postoje o toj temi.

Da bi se bolje rasvetlilo okruženje svake slike bolesti odustalo se od podele prema medicinskim krugovima funkcionisanja, u prilog sheme „od glave do pete”. Naposletku, teme raka i problema u starosti su izuzetak i njima je dato mesto na početku, odnosno na kraju. Tako je moguće da slikama bolesti prethodi iscrpan uvod ne samo u simbolici obolelog organa, nego i pomenutog područja.

U praktičnom psihoterapeutskom radu s ovim konceptom, u mnogim tačkama nastala su proširenja, a u

drugim korekcije. Tako smo u prvom tomu kod predloga za razrešenje delimično napustili načelo homeopatskog postupka, npr. kada se pacijentu s niskim krvnim pritiskom savetuje da se suprotstavi i da pokaže snagu. I u ovom slučaju poenta je zapravo u tome da se prvo povinuje direktnom zahtevu simptoma, dakle da se nauči prihvatanju slabosti i da vežba prepuštanje i smernost.

Put ka suprotnosti može, naravno, da vodi samo preko ispunjenja direktnog zadatka. Iz prepuštanja i smernosti vremenom narasta snaga, ali ona nije primaran cilj.

Da bi se ova osnovna teza pojasnila, homeopatskoj ideji posvećen je poseban odeljak. Pored osnovnog koncepta „bolest čini čoveka iskrenim”, u ovom tomu uvek je uzet u obzir i ostvareni oblik slike bolesti u skladu s načelom „bolest ukazuje na zadatak”. Pitanja u nastavku svakog poglavlja imaju za cilj kako neostvarenu, tako i ostvarenu oblast.

Poglavlje Uvod u filozofiju tumačenja slika bolesti samo je rezime osnovnih teorijskih pretpostavki. Posebna pažnja pritom je posvećena onim tačkama koje su prema našem iskustvu često dovodile do nesporazuma. Zbog izbegavanja ponavljanja, opšti deo u knjizi Bolest kao put pretpostavka je ovom delu. Takođe se i uvod u ovom novom tomu, na koji su delom uticale reakcije na pret-

hodni, naslanja na prvu knjigu. Bitne teme kao što su: „polaritet i jedinstvo”, „dobro i zlo” i „senke” - biće samo dotaknute da bi se time dobio prostor za koncepte koji se na njih nadovezuju, kao što su koncepti polja razvoja i rituala.

Velike tematike kao što su srce, bubreg i jetra, koje su obrađene ili u prvom tomu ili u džepnim izdanjima serije Lečenje, ne ponavljaju se; umesto toga u dodatku se upućuje na odgovarajuća mesta u tekstu. Ako su slike bolesti, koje se pominju u tekstu, na nekom drugom mestu podrobnije obrađene, na to je upućeno zvezdicom (*).

Tako označene slike bolesti mogu se naći preko stranica navedenih u registru.

Svakako je bilo neophodno da se celokupna tema raka u pogledu najčešćeg oboljenja od raka kod žena raka dojke* - još jednom obradi i bitno proširi. Poglavlje o raku, koje je prvobitno pogodovalo kao završetak prve knjige Bolest kao put, pokazalo se u svojoj završnoj izjavi za mnoge pacijent(kinj)e kao nešto što se može pogrešno shvatiti, jer je prevelik naglasak bio na drugom koraku koji treba naučiti - na ljubavi - a bila je zapostavljena borba kao neophodan prvi korak.

Najzad mi ostaje da sa žaljenjem konstatujem da se Torvald Detlefsen, koji je odlučujuće uticao na ovaj po-

www.leo.rs | 55

stupak, tako neopozivo povukao iz javnosti da nisam mogao da ga nagovorim da nastavimo zajednički započet posao.

PRVI DEO

UVOD U FILOZOFIJU ZNAČENJA I TUMAČENJA SLIKA BOLESTI 1. Tumačenje i vrednovanje Naslov Bolest kao put doveo je do priličnog broja nesporazuma, a pritom je zamišljen doslovno i bez vrednovanja. Bolest je put kojim se može ići i on nije sam po sebi ni dobar ni loš. Samo i isključivo od pacijenta zavisi šta će on s tim uraditi. Imao sam priliku da s nizom pacijenata doživim kako su svesno išli tim putem i retroaktivno mogli da zaključe da su „gojaznost”, „infarkt” ili čak „rak” postali velika prilika. Kada je reč o Svetoj Terezi Avilskoj, danas se mora pretpostaviti da ju je upravo infarkt doveo na njen kasniji put. Od Hildegarde Bingenske naučili smo koliko su tesno bile povezane njena migrena i njene vizije. Očigledno je da su te dve izuzetne žene prihvatile poruke svojih slika bolesti i odlično ih pretočile u svom životu. Upravo to je suština knjige Bolest kao put - da se od sopstvenih simptoma uči i da se na njima raste.

Zloupotreba tumačenja bolesti za vrednovanje drugih ljudi predstavlja nesporazum na više načina. Ezoterija nema ama baš ništa zajedničko s raspodelom krivice, iako - kako je iscrpno predstavljeno u prvom tomu - polazi od toga da je svaki čovek u osnovi kriv jer je odvojen od Jedinstva. Postojanje krivice nije pitanje malih ili velikih grešaka u svakodnevnom životu, nego je to suštinsko pitanje. Ljudska prakrivica je u napuštanju rajskog jedinstva. Život na ovom svetu punom protivrečnosti nužno je pun grešaka i služi da se ponovo nađe put do Jedinstva. Tako svaka greška i svaka slika bolesti pojašnjava elemente koji nedostaju do savršenstva, i tako nastaje prilika za razvoj.

Zloupotrebiti tumačenja bolesti za vrednovanje drugih ljudi nesporazum je s više aspekata. Kada je u pitanju raspodela krivice, ne postoji nikakav povod za to jer prakrivica je već odavno raspodeljena i njoj zbog toga nije potrebno nikakvo učešće čoveka. Isto tako bi se pacijentima moglo čestitati na njihovoj bolesti zbog mogućnosti za razvoj i učenje koje ona sa sobom nosi. Takozvane „primitivne zajednice” u tom pogledu prednjače u odnosu na nas jer simptome bolesti ocenjuju kao uplitanje sudbine u svoj život i to voljno prihvataju kao izazov. U mnogim plemenima čovek koji treba da postane šaman priželjkuje da oboli od inicijacijske bolesti, koja ga sama po sebi može

56 |

uvesti u nova područja iskustva. Ta misao ponekad se prati tako dosledno da vidar sme da se bavi samo onim slikama bolesti koje je dušom i telom sam proživeo. Ako vidar sebe shvata kao duševnog vodiča kroz unutrašnje svetove, takav stav je obavezan jer, najzad, turistički vodič treba da je prethodno upoznao zemlju kroz koju vodi.

Takvo razmišljanje kod nas postoji još samo u tragovima. Tako se u reči sudbina prepoznaje „poslato zdravlje”.

Treba misliti i na dokazivanja lekovitih sredstava kod homeopata. Tu se lekar dobrovoljno prepušta iskustvenom polju bolesti da bi upoznao obrazac svog homeopatskog sredstva. Naposletku, od psihoterapeuta s pravom očekujemo da je temeljno Uvod u filozofiju značenja i tumačenja slika bolesti 21 proputovao svoje i kolektivne predele duše i da zna kuda prati svoje pacijente.

Nema nikakvog smisla prebacivati čoveku osnovnu činjenicu postojanja bolesti, koja sve nas povezuje, u teškom vremenu učenja s odgovarajućim prilikama za rast. To nikako nema veze s konceptom Bolesti kao puta, nego pre s potrebom da se neko maltretira.

Ko od svog kažiprsta načini oružje i „ukazujući” okrivi drugoga za njegovu bolest, ili po tom osnovu osuđuje sam sebe, otkriva nam, između ostalog, da je pogrešno shvatio ceo pristup. Zloupotrebom tumačenja u smislu bacanja krivice - „Imaš tvrdu stolicu jer si tvrdica!”

- on pokazuje da ne spoznaje karakter senke u svakom simptomu bolesti. Pacijent po definiciji nije svestan senke. Neko ko je na takav način okrivljen ionako neće moći da prihvati tumačenje. Da zna da je sebičan ne bi bilo ni najmanjeg razloga za zatvor. Optuživati uz pomoć senke nije dobro. Naprotiv: kada je u pitanju ta najteža tema našeg postojanja, neophodno je naročito obazrivo ophođenje. Pacijentu je potrebna sva njegova snaga i dovoljno prostora od strane njegovog okruženja da sopstvenim, malim koracima otkrije svoj odnos prema temi koju izražava slika bolesti. Pritom je vrednovanje onoliko sputavajuće koliko tumačenje ima smisla.

Ko sebe na ovaj način okrivljuje takođe ne spoznaje prilike za rast koje pruža bolest. Prodiranje u sliku bolesti do ravni duše ne menja ništa ni u pogledu osnovne krivice, ni kod konkretnih činjenica postojećeg problema. Time se takođe ne postaje ni bolji ni lošiji čovek, nego naposletku onaj koji zna i koji je svestan vlastite odgovornosti. Ako se ignorišu to znanje i odgovornost koja s njim ide podruku, malo toga se menja. Sve ostaje po starom. Ako čovek, nasuprot tome, preuzme odgovornost za vlastitu sudbinu, bolest postaje prilika i omogućava mu da da odgovor na putokaze sopstvene strukture.

„Ova knjiga je više nego spektakularna. Zabavna je, podsticajna, divna i duboka.“ – Kristijan Nortrop, doktor medicine, autor bestselera Žensko telo, ženska mudrost

PEM GRAUT

Devet uradi sam energetskih eksperimenata koji dokazuju da vaše misli kreiraju vašu realnost www.leo.rs www.leo.rs | 57

Glen Kuper

ČUVARI BIBLIOTEKE Prolog OSTRVO VAJT, 1775 Drži svetiljku bez pomeranja”, reče starac devojci.

Vetar je zavijao i mesečinom obasjani oblaci kao da su se kretali preko neba brzinom broda sa tri katarke na buri. More, koje je bilo u blizini, beše glasno i uzburkano.

Posmatrali su kako dvojica radnika nalivenih rumom kopaju rupu u tvrdoj zemlji zamrznutoj januarskom hladnoćom. „Jesi li sigurna da je ovo pravo mesto?”

Devojka je rekla da jeste, ali starac je po izrazu njenog lica mogao da zaključi da nije sigurna u to.

Privio je ogrtač uz grlo i rekao: „Ako nije, sutra ću te vratiti u baronovu kuću i više nećeš čuti za mene.”

Zacvokotala je zubima.

Jedan od radnika je pokušao da bude od pomoći, mada su mu reči bile nerazgovetne od pića koje im je starac dao. „Ima jedna legenda o ovom mestu, kneže. Još otkad sam bio dečak Ne bih se iznenadio da ima istine u onom što cura kaže.”

Starac odgovori: „Ako je tako, zašto ti i tvoji zemljaci sa ostrva niste to istražili?” „Plašili smo se”, odgovorio je drugi radnik. „Ovde je nekad bio manastir. Ima priča o duhovima monaha sa kapuljačama koji se pojavljuju oko ponoći, što će reći najverovatnije baš u ovo vreme. Treba biti glup da dođeš ovamo.”

58 |

„Pa zašto ste onda pristali da dođete noćas ovamo sa nama?” „Niko do sada nije ponudio da nam plati za to, zar ne?”, rekao je prvi radnik. „Ali, ako ima nečega tamo dole, onda ste prokleto sigurno prepušteni sami sebi.”

Starac je pogledao visoke merdevine koje su ljudi doneli do ovog mesta. Sumnjao je da bi uspeo sa svojom nogom bolnom od gihta da se spusti niz njih, ali je takođe sumnjao i da će uopšte išta pronaći. U tom slučaju, u gostionici u Fišbornu čekao ga je udoban krevet.

Zemlja izbačena lopatom već se pretvorila u gomilu. „Vi niste iz ovih krajeva?”, reče drugi radnik. „Ne, ja sam iz prekomorskih krajeva, iz Filadelfije.” „O, stvarno?”, upita čovek. „Kada počne rat, na kojoj ćete onda biti strani?”

Starac uzdahnu. „Ja ne želim rat. Nadam se da neće biti krvoprolića, ali, ako budem morao da biram stranu, onda ću je i birati.” Čovek je bio uporan. „Ako niste za kralja, onda više neću kopati za vas.”

Zveket metala na kamenu svima im je privukao pažnju i omogućio starcu da izbegne odgovor. „Je li taj velik?”, upitao je drugi kopač.

Grebanje lopate pokazalo je da je kamen krupan. „Otkopajte ga”, rekao je starac. „Da vidimo ima li ivicu.”

Posle nekoliko minuta zaključili su da su iskopali prilično veliki ravan kamen postavljen na drugi kamen.

„Podvuci lopatu ispod njega, čoveče!”, podsticao je starac. „Vidi da li možeš da ga pomeriš.”

„Pretpostavljam da ćemo morati da siđemo dole, zar ne?”, rekao je. „Donesite merdevine.”

Devojka je prišla bliže s podignutom svetiljkom, zasipajući komad krečnjaka svetlošću i senkama. Starac je video kako čvrsto sklapa oči.

Ali radnici su već bili udaljeni nekoliko metara i nastavljali su da se povlače.

Da li se to ona moli?

Kamen je izdignut nekoliko centimetara uvis i devojci je rečeno da bliže prinese svetlo. Ivica kamena je naizgled ležala na masivnoj gredi. Ispod nje je bila potpuna tama. „Bože svemogući!”, uzviknuo je jedan od radnika. „Ovo je napravljeno ljudskom rukom.” „Nastavite da ga podižete!”, naredio je starac. „Ali nemojte pustiti da upadne unutra. Odgurajte ga u stranu.”

Uradili su tako i ukazao se otvor dovoljno širok da u njega uđe čovek. „Abigejl”, rekao je starac. „Lezi na stomak i spusti svetiljku u rupu. Reci mi da li nešto vidiš.”

Bez oklevanja uradila je kao što se od nje tražilo, ali kopači su počeli da uzmiču. Starac ih je opsovao, ali nije moga da vidi kuda idu, pošto je morao da drži devojku za nožne članke radi bezbednosti. „Možeš li nešto da vidiš, dete?”

„Kuda idete?”, povikao je starac kroz hujanje vetra. „Kao što sam rekao, prepušteni ste sami sebi, kneže”, glasio je odgovor. „Nismo bili ovde večeras i nećemo se vraćati. Ovo mesto je ukleto. Trebalo je da vas odbijemo bez razmišljanja.” „Šta je sa novcem?”

Glas je sada dopirao iz daljine. „Zadržite ga.” „Pa, sami smo, mlada damo”, uzdahnuo je starac. „Hoćemo li istražiti ovu tvoju biblioteku?”

Da su merdevine bile samo malo kraće, njihovi planovi bili bi osujećeni. Čovek je prvo poslao devojku dole, pošto je mislio da će ona biti dovoljno spretna da silazi i drži obe svetiljke.

Kada je njena glava nestala u rupi, starac je uhvatio kraj merdevina.

Slani vetar je silovito naletao na njegovo lice i šibao ga.

Da li je neka viša sila ljuta zbog njihovog upada?

„Tamo su knjige!”, povikala je ona. „Mnogo njih. Dole je biblioteka, baš kao što sam i rekla da će biti!”

Starac je potisnuo svoje bojazni, okrenuo se leđima prema rupi i svojom gihtoznom nogom napipao gornju prečagu merdevina.

Ustala je. Pod svetlošću lampe starac je video da joj se niz lice slivaju suze olakšanja.

A zatim je Bendžamin Frenklin napravio svoj prvi korak dole u biblioteku u Vektisu.

www.leo.rs | 59

1.

Panama Siti, Florida, 2026 Hrkanje, tiho i treperavo, bilo je prvo što je Vil Pajper čuo kada se probudio. Na trenutak je mislio da je neko pokrenuo motore, pošto je potmuli zvuk koji je dopirao iz gostinske kabine neodređeno podsećao na grubu tutnjavu dvostrukog brodskog motora krusejder 454 kada je u praznom hodu. Ti prastari motori bili su iritirajući zaostatak prošlih vremena oko kojih je stalno trebalo petljati i čačkati kako bi se naterali da rade ono što bi trebalo da rade.

Baš kao ja, uvek je govorio Vil. Zagledao se u plafon od tikovine u glavnoj kabini, pre nego što je razmakao zavese i spustio prozor. Nepomična bleštava magla bila je tipična za januar. Uskoro će se raspršiti pod suncem. Ako je vremenska prognoza bila tačna, danas će temperatura narasti do 21. stepena.

Nije loše, s obzirom na to da bi u Vašingtonu trebalo da padne još dodatnih deset centimetara snega. Pomislio je na svoj jutarnji zadatak, prilično jednostavan izazov, da ubedi Filipa da pođe sa njim u lov na tune u zalivu.

Njegov jastuk je bio topao. Nensin je bio hladan i neizgužvan. Podvukao ga je ispod vrata i sklopio oči. Filipovo hrkanje neće prestati do jedanaest sati, ali sve i da je prestalo, znao je da sam neće više moći nimalo da zaspi.

U šezdeset četvrtoj godini izgubio je onaj crni san bez snova kakav je imao u mladosti i, iako mu je to mnogo nedostajalo, bilo mu je drago što je bar u potpunosti očuvao svoju kosu i svoju potenciju.

Mladi Filip je, sa druge strane, bio dobro podešena mašina za spavanje, pravi ferari na dušeku. Nije mu trebalo mnogo da zaspi, a bio je potreban nadljudski napor da se razbudi, razmicanje zavesa, drmusanje za rame, ubeđivanje, miris slanine. A ako je Vil išta naučio od prošle nedelje, bilo je to da će se njih dvojica posvađati pre nego što se krupno stopalo njegovog sina spusti s kreveta na pod.

Brodić se sa promenom plime blago njihao i zatezao užad kojom je bio vezan. Svež vetar ga je umirio kao i uvek. Ali iznenada se dvostruki motor jahte na susednom vezu bučno pokrenuo. Raspoloženje mu se pokvarilo i srdito se ponovo podvukao pod jorgan. Ovde u dnevnoj ponudi očigledno nije bilo mira i tišine.

Zatim se prisetio da je njegov komšija otputovao iz grada. Ko se to, dođavola, igrao sa Benovom barkom?

Izjurio je na palubu da to proveri.

Njegova odeća nije se mnogo menjala iz dana u dan kupaće gaće sa majicom kratkih rukava ili bez nje, danas bez nje. Na palubi se počešao po maljavim grudima kao neki veliki primat, što je i bio, i začkiljio dok su mu se oči prilagođavale dnevnoj svetlosti. Koža mu je bila preplanula i bronzane boje, uz smešnu liniju beline od struka do butina. Izgledalo je da je još uvek u dobroj fizičkoj

60 |

formi, sa prilično ravnim stomakom i krupnim, snažnim ramenima. Iako godinama nije trčao niti vežbao, bio je stalno zauzet održavanjem stare barke na površini, i u tome verovatno i jeste bila stvar, ali nije znao da li je sa tim neke veze imala i genetika. Njegov matori je umro mnogo pre svoje šezdesete godine.

Nova regal jahta Bena Patersona radila je u leru, ali za kormilom nije bilo nikoga, a užad je još uvek bila privezana.

Vil je krenuo na levu stranu svoje barke, nagnuo se preko ograde i doviknuo: „Hej tamo!”

Dve plavokose glave i mnogo gole kože pojavilo se iz regalovog salona. On brzo poravna svoju sedu kosu, koristeći prste kao češalj. „Zdravo!”, doviknula mu je u pozdrav jedna od plavuša. Imale su po tridesetak godina, procenio je on, u najboljim godina. Brzo su se predstavile. Jedna je bila Benova sestra, Mardži iz Kejp Koda, a druga, Megan, bila je njena najbolja prijateljica. Megan je bila veoma zgodna. „Kako se ti zoveš?”, upitala je Megan. „Ja sam Vil. Isplovljavate, devojke?” „Naravno”, odgovorila je Megan. „Ne možemo više da trpimo zimu. Ben je pravo srce što nas je pustio da dođemo ovamo i poslužimo se jahtom na nedelju dana.

Treba da uživaš u životu dok on traje, to svi kažu. Hoćeš sa nama?” „Voleo bih, ali ne mogu. Moj sin još spava.” „Koliko mu je godina?” „Malo više od petnaest.” „Divno životno doba.” „Misliš?”, upitao je Vil. „Ja bih rekao da ste vas dve u divnom životnom dobu.”

Megan mu je zapretila prstom, opšteprihvaćenim znakom da je nevaljao momak. „Hej, izgledaš mi poznato.

Sigurna sam da sam negde videla tvoju sliku.”

On slegnu ramenima. Nije hteo da nastavi priču u tom pravcu, ali, pre nego što je mogao da promeni temu, ona je već držala mobilni telefon u ruci.

Usmerila ga je prema njemu i telefon se osvetlio od slika koje je upoređivala sa njim na ekranu. „O, moj bože, Mardži! To je Vil Pajper! Onaj Vil Pajper!

Momak iz biblioteke!” „Priznajem da jesam”, složio se on. „Šta će se dogoditi sledećeg februara?”, upitala je Megan, kao da on nikada pre nije čuo to pitanje. „Žestoko ću nadrljati. Treba li vam pomoć da isplovite?”

Filip je sedeo u kuhinji ukočen kao zombi, buljeći u svoj mobilni telefon. Vil nije mogao da ne vidi lica njegovih beslovesnih prijatelja koja su se pojavljivala u trodimenzionalnoj slici sa ekrana, šaleći se međusobno

nerazumljivim mrežnim žargonom. Engleski jezik je i zvanično nestao bestraga. Zatim je prepoznao podsmešljivo i usko lice Filipovog najboljeg prijatelja, Endija, i razaznao reč „zadatak”.

Dočekavši zastoj u razgovoru, Vil se ubacio: „Imate neki zadatak?”

Filip je isključio zvuk na uređaju i zagrizao svoj tost. „Esej.” „Kakvu vrstu eseja?” „Jednostavno esej.” „Kada ćeš da ga uradiš?” „Skoro je dovršen. Nemoj da se sekiraš.”

Vil je zagunđao u znak odobravanja. „Danas će biti lep dan. Voleo bih da kreneš sa mnom.” „Na pecanje?” „Hm-hm.” „Ne, hvala.” „Zašto ne?” „Ja ne ubijam bezopasna stvorenja.” „Hvataćemo ih i puštati.” „Ja ne povređujem bezopasna stvorenja.” Zakačio je sebi usnu savijenim kažiprstom i oponašao izraz mučnog bola. „Gospode, File.” „Nalazim se sa nekim prijateljima.” „Kojim prijateljima?” „Samo neke devojke.” „Nisam znao da poznaješ ovdašnju decu.” „Sada znaš.”

Uz te reči, Fil je ponovo uključio zvuk na svom mobilnom telefonu i isključio svog oca iz razgovora.

Devojke, pomislio je Vil. Kakav otac, takav sin.

Kasnije tog jutra kada je Fil odlunjao, Vil se pobrinuo da se odšeta do kapetanije, kako bi ga špijunirao. Sa prozora je video žuti kabriolet koji se dovezao i tri lepe devojke koje su došle po njegovog jedinog potomka.

Klinac je bio pomalo nezgrapan, ali je bio zgodan momak, sa krupnim kostima kao kod njegovog oca, visok za petnaestogodišnjaka, sa kuštravom žutom kosom. Na svu sreću, visinu je nasledio od oca. Nensi je bila niska - dok ne bi pobesnela. Onda je Vil pored nje izgledao kao patuljak. U zadnje vreme je doživeo od nje dovoljno udaraca iz daljine da bi se osećao srazmerno malim.

Vil je uzeo olovku sa prijemnog šaltera i uz instinkt sadašnjeg oca i bivšeg agenta FBI-a brzo zapisao broj tablica kabrioleta. Nikad se ne zna, jednostavno se nikada ne zna.

Ponovo se vratio na svoj Moć volje, pogledao prazan dok svog suseda, pa uzdahnuo. Trebao je da ode sa damama.

Dan koji mu je predstojao delovao mu je predugo. Pošto je

pecanje otpalo kao mogućnost, šta onda? Stalno je odlagao popravku sistema za hlađenje u svom brodiću. Oklevajući je zaključio da je danas dan da se pomuči oko toga.

Nekoliko sati kasnije, čuo je regal kako se vraća. Radosno je ostavio svoj alat, obrisao ruke krpom i izašao na prijatno topao popodnevni vazduh. Shvatio je da će dame imati problema da uvezu jahtu u dok unazad, i nije pogrešio. Posle dva neuspela pokušaja u kojima je Mardži promašila stub za vezivanje na keju, sam se javio da se popne na jahtu i uparkira je umesto njih. Savršeno ju je približio vezu i dobacio konopac u dve ruke pocrvenele od celodnevne izloženosti suncu. „Naš vitez u blistavom oklopu”, rekla je Megan. „Hoćeš piće?” „Čekaj da uzmem košulju.”

Kada se popeo na Moć volje, iz ormara je izvadio majicu sa okovratnikom i počeo da priča sam sa sobom, nesvestan ironije u svom malom govoru s obzirom na ime barke. „Imaj malo proklete samokontrole, Vile, za ime božje. Pokušaj da ne ispadneš potpuna budala, važi? Možeš li to da uradiš? Šta misliš?”

Kada je progurao glavu kroz okovratnik, zatekao je sebe kako zuri u Nensinu sliku sa FBI-eve svečanosti polaganja zakletve u Vašingtonu na kojoj je ona unapređena u pomoćnika izvršnog direktora za ogranak za kibernetski kriminal. Tog dana je izgledala dobro, veoma srećno. On je skoro upropastio čitavu stvar, ponašajući se jadno i kukajući kako će morati da žive u Vašingtonu.

Prevazišli su to, postigli nagodbu. Sada, ako ne bude vodio računa, sve će upropastiti.

Vil se udobno smestio u stolicu na palubi regala i otpio pivo. Vodio je računa koliko dnevno pije i još je bilo rano, ali osećao je da ima pravo da malo uživa. Ako se izuzme njen kratki dolazak u Panama Siti kada je tu provela sva tri slobodna dana za Božić, nije video Nensi skoro dva meseca. A Filipov prisilni raspust iz škole koji je provodio sa tatom nije baš bio bogzna kako zabavan.

Suncem opaljene dame imale su pun frižider, bogatu zakusku i bezgraničnu volju za čavrljanje. Uzletele su se oko njega, a naročito mu je Megan stalno donosila pivo i podsticala mu ego: njegov brodić je super, ima sjajan ten, zaista je u sjajnoj formi (za čoveka njegovih godina), prva je slavna ličnost koju je ikada upoznala iz prve ruke. „Pa, kada si nabavio barku?” „Pre oko petnaest godina. Zamenio sam autobus za nju.” „Autobus?” „Duga je to priča”, odgovorio je Vil. Prihvatila je taj odgovor i nastavila dalje. „Došao si ovde na duže?” „Koliko god duže mogu.” „Nadam se duže od trinaest meseci”, rekla je Megan. „I ja se nadam.”

www.leo.rs | 61

Prošlo je sat vremena i Mardži je zadremala od sunca i piva. Megan je upitala da li želi da im se pridruži za večerom. Vil je poslao poruku svom sinu i brzo dobio odgovor. Filip je bio zauzet na drugom mestu. „Prihvatam.” „Pustiću je da spava”, rekla je Megan. „Spremiću špagete. Znaš li kako se koristi Benov šporet?”

Dole ispod palube jahta se prijatno ljuljala na popodnevnom vetru. Vil je odvrnuo ventil za gas, pa upalio gorionik i udobno se smestio na sofu, dok je Megan seckala hranu i kuvala. Opčinjeno je zurio u pripijenu tkaninu kupaćeg kostima koja je pokrivala njenu čvrstu zadnjicu.

Tragajući za začinima, našla je flašu škotskog viskija u jednom od kredenaca. „Obožavam ovu stvar”, zadovoljno je rekla. „Moram da se podsetim da kupimo drugu flašu umesto ove pre nego što odemo.”

On je znao koju vrstu viskija Ben voli. Bio je to džoni voker blek, njegov najbolji prijatelj i najgori neprijatelj. „I ja sam raspoložen za to.” „Popio si tri piva!”

Klimnuo je glavom. „Ti si IH, je li tako?”

Iza Horizonta. „Da, iza Horizonta sam.” „Pretpostavljam da sam u ovom trenutku i ja”, rekla je. „Ipak, da li bi mogao da me pogledaš?” „Veruj mi, nemam pristup bazi podataka.” „Pretpostavljam da nikada i ne bih htela stvarno da znam.” „Shvatam te.” „Ali strašno je pomisliti da će se sve završiti za nekih 400 dana, ili koliko god već - znaš da ljudi imaju brojače dana na svojim monitorima! Svet je potpuno opsednut i istraumiran zbog toga.” „Ja ne razmišljam mnogo o tome”, rekao je Vil. „Jednostavno živim.” „Da, ali imaš sina.” Pružio je čašu da mu je dopuni. „To, mlada damo, i jeste najteži deo priče. Uz to imam i ćerku, koja je verovatno starija od tebe, iz prethodnog braka.”

„Raspoložen sam za viski.”

„A unučad?”

„Alkohol je alkohol.”

„Jedno. Lora ima sina, Nika. Veoma dobro dete.”

„O, ne, nije.”

„Dakle, ti zaista misliš da dolazi kraj sveta?”

„Šta je najgore što se može dogoditi? Nećemo dopustiti da padneš u vodu. Osim toga, ja sam medicinska sestra. Mogu da se pobrinem za bilo šta.” „Mogla bi da pozove moja žena.” „Za to služi govorna pošta, medeni.”

U prvom obilnom gutljaju bilo je osećaja sličnog povratku kući. Ukus je bio taman i nijansiran, pobudio je čula njegovog nepca i zagolicao mu grlo. Koju sekundu kasnije osetio ga je u glavi kao nalet zatupljujućeg zadovoljstva. Zdravo, Džoni, pomislio je, gde si bio u zadnje vreme, druškane?

Dok je ona kuvala, ispio je jednu čašu i počeo da pije drugu.

Dok se sos krčkao, ona mu se pridružila na sofi, nasula sebi drugu čašu i uozbiljila se. „Svesna sam da se prema tome uglavnom odnosim na šaljiv način, ali sam zapravo prestravljena. Šta će se zaista desiti 9. februara 2027?” „Nemam nikakve specijalne uvide”, odgovorio je. „Nije baš da sam upućen u sve informacije.” „Da, ali zahvaljujući tebi, uopšte i znamo za ovo! Žao mi je što te gnjavim sa ovim, ali ne mogu da verujem da zaista sedim ovde sa Vilom Pajperom! Kasnije ću biti veoma ljuta na sebe, ako ovo ne iskoristim.” „Nisam uključen u priču već duže od petnaest godina.

I ne samo da nisam uključen već sam za vladupersona nongrata.” Otpio je još jedan dobar gutljaj pića. „Da nisam imao keca u rukavu, siguran sam da bi me izbacili još pre petnaest godina.”

62 |

„Iz baze podataka.”

„Da, ne, možda, možda ne, verovatno, verovatno ne.

Zavisi kog dana me to upitaš.” „Danas?”

Navlažio je ustima prst i podigao ga prema vetru. „Danas? Da, pečeni smo.” „Pa zašto si onda raspoložen za viski?”

Mahnuo je svojom čašom. „Mislio sam da smo već ustanovili da sam ispao iz igre.” „Mislila sam uopšte. Većina ljudi koje poznajem prepuštaju se svim srcem jelu, piću i uživanju.” „Da sam samo ja u pitanju, verovatno bih bio hedonista svetske klase. Nensi - moja žene - ne bi to trpela.

Postoje određene stvari koje su gore od smrti. Ne bi želela da je vidiš besnu.”

Megan se na to zakikotala. „Gde je ona?” „U Vašingtonu. Dobila je važno mesto u FBI-u. Moj sin živi tamo sa njom.” „Razvedeni ste?” „Ne. Mrzi da me gleda kako lenčarim oko naše kuće u Virdžiniji. Organizovali smo stvari ovako. Ja sam odavde, uvek mi se sviđalo ovde. Za nekih godinu dana kada se približimo Horizontu, videćemo gde ćemo se smestiti.”

“Znao je šta se događa, ali je nevino upitao: „Šta sve ovo treba da znači?” „Ukus mog sosa je bolji kada se dugo krčka.” „Ja volim dobar crveni sos.” „Onda dođi u moju ležaljku ili mrežu, ili kako god već nazivaš krevet na brodu.”

„Mardži je ovde.” „Ona ima stvarno čvrst san.” Spustila je njegovu krupnu šaku na svoje grudi. „Mislim da bi trebalo malo da se zabavimo, zar i ti ne misliš tako? Želim te odmah.”

Mučio se da odgovori. Nije više mogao jasno da razmišlja, a njene grudi su bile divne i meke na dodir. „Ti si neka vrsta đavolice u bikiniju, zar ne?”

Primakla mu se bliže i poljubila ga u usta.

Posle pola minuta on se izmakao i rekao: „Znaš, mislim da ću morati da odbijem tvoj neverovatno ljubazan poziv.” „Zbog tvoje žene?”

Klimnuo je glavom. „Dao sam obećanje. Njoj. Sebi.” „Da, ali zar ti nisam privlačna?” Prešla mu je rukom preko krila.

U glavi mu se vrtelo. „Svakako jesi.” „Dolazi kraj sveta. Zar ne bi trebalo jednostavno da uživamo?”

Divio se njenim nogama. „To je opšteprihvaćeno gledište. Ali...” Duboko je udahnuo, a kada je ispustio vazduh, nešto se dogodilo.

Osećao je kao da vazduh ne izlazi iz njegovih pluća nego da se u njima taloži, pritiskajući mu grudi. Pokušao je da ustane, ali nije mogao. „Jesi li dobro?”, upitala je ona. „Ja... “ Pritisak ga je savladao i borio se za vazduh. Uši mu je ispunio zvuk kao da negde vrlo blizu prolazi voz. Bio je u gadnim situacijama u životu, učestvovao je u vatrenim obračunima sa ljudima koji su nameravali da ga ubiju, ali nikada nije osetio ovu vrstu panike koja ga je sada obuzimala.

Bio je nejasno svestan Meganinih prstiju na vratnoj arteriji i glasa koji mu je iz velike daljine govorio: „Moj bože, mislim da si dobio srčani udar.”

Nebo koje se videlo kroz prozor brodskog salona još uvek je bilo plavo, ali se zamračivalo. Nije hteo da prestane gledati u njega, ali ga je izgubio iz vida kada se sručio na pod.

Ja sam iza Horizonta, pomislio je. Ne bi trebalo da umrem danas.

2. Šta meni znači 9. februar 2027 Računajući od današnjeg dana, preostalo je još 394 dana do „Velikog dana”, „Horizonta”, „Poslednjeg dana škole”, kako ga mnoga deca nazivaju. Svi se pitaju šta će se dogoditi i ljudi lude u različitim razmerama. Da li će nas asteroid veličine Rod ajlanda razneti i okončati naše postojanje? Da li će nas progutati crna rupa? Hi će nas spaliti Sunčevi gama zraci? Ili će 10. februar biti jednostavno dan kao i svaki drugi?

Ni ja se ne razlikujem od svih ostalih koji razmišljaju o sudbini ljudske rase osim po jednoj stvari. Moj otac je Vil Pajper, čovek koji je svetu rekao za 9. februar 2027.

Malo mi je teško da dovršim ovaj esej, jer je moj tata stvarno bolestan. Preživeo je srčani udar i u bolnici je.

Znam da je on iza Horizonta, ali to ne znači da će biti dobro. Niko ne zna da li će ponovo prohodati i progovoriti, niti da li će moći da reaguje na nas. Priključen je na aparat za veštačko disanje na intenzivnoj nezi. Daju mu neki novi lek i videćemo da li će mu to pomoći. Ali znam da bi, da je pri svesti, navaljivao na mene da predam ovaj esej na vreme, pa je to ono što ću i uraditi.

Nisam se bio ni rodio kada se sve ovo odigralo 2009. i 2010. godine. Saznao sam za sve to i ulogu koju je moj otac imao u tome, kada sam, čini mi se, imao dvanaest godina. Napisao je knjigu koju, priznajem, nikada nisam pročitao. Umesto toga sam gledao film „Biblioteka mrtvih”. Film je bio prilično dobar, ali bilo je čudno gledati glumce kako igraju tvog oca i majku. Moja majka je uvek govorila kako bi volela da je lepa kao glumica koja ju je igrala, ali otac nikada nije bio zainteresovan da govori o tome. Rekao je da je film glup i pun netačnosti, i da bi voleo da nikada nije dopustio njegovo snimanje. Istina je da je on neko ko nikada nije želeo da bude izložen pogledima javnosti.

Godine 2009. moj otac je bio agent FBI-a u Njujorku.

Radio je na slučaju u koji je bio umešan neko koga su zvali Ubica Sudnjeg dana. Jedan čovek iz Nevade slao je pisma ljudima u gradu Njujorku, otkrivajući im dan kada će umreti, i njih devetoro umrli su tačno na predviđeni datum. Niko nije mogao da shvati šta se dešava pošto nije bilo ničega što bi međusobno povezivalo žrtve, a sva „ubistva” su bila potpuno različita. Moj tata je bio agent koji je vodio slučaj, a moja mama - tada još nije bila moja mama - bila je agent- pripravnik. Bili su u istom timu i pretpostavljam kako bi se moglo reći da su još uvek u njemu.

Ništa nije imalo nikakvog smisla i stalno su iznova nailazili na probijene rokove. Ali mama i tata su bili stvarno pametni i shvatili su da pisma stižu od kompjuterskog stručnjaka po imenu Mark Šeklton, koji je radio u tajnoj vladinoj laboratoriji u Zoni 51 u Nevadi. I ne samo to nego je moj otac zaista poznavao tog čoveka iz vremena kada su bili brucoši i cimeri na koledžu. U to vreme, 2009, svi su mislili da je Zona 51 neka vrsta fabrike tajnog oružja ili možda mesto na kome se proučavaju NLO-i.

Ispostavilo se da je prava istina još neverovatnija.

Zona 51, kao što sada svi znaju, tajno je skrovište biblioteke iz Vektisa. Godine 777, sedmog dana sedmog meseca, u Engleskoj je rođena beba koja je bila sedmi sin sedmog sina u mestu Vektis (koje se sada zove Ostrvo Vajt). Dečak je izrastao u neku vrstu supertalentovanog idiota, koji je bio obuzet ispisivanjem spiskova rođenja i smrti ljudi iz celog sveta, ljudi koje nikada nije sreo. Neki

www.leo.rs | 63

monasi iz opatije uzeli su ga kod sebe i shvatili da je ono što on može da uradi čudesno. Osnovali su tajni red da se brine o njemu i pronašli žene koje će rađati njegovu decu i decu njegove dece. Tokom vekova hiljade ovakvih nadarenih idiota stvorili su ogromnu podzemnu biblioteku, sa preko 700 000 knjiga, sa datumima rođenja i smrti svih ljudi koji će živeti do 9. februara 2027.

Niko ne zna kako su to uradili. Neki kažu da su oni sigurno imali neku vrstu mentalne povezanosti sa svemirom ili Bogom. Pretpostavljam da to nikada nećemo znati. Ali nešto se dogodilo u 13. veku. Iznenada, dok su radili na svojim pergamentima za 9. februar 2027, prestali su da ispisuju imena. Zatim su se svi ubili.

Posle toga monasi su zapečatili biblioteku i niko nije znao za njeno postojanje, sve dok je britanski arheolozi nisu pronašli 1947. godine. Vinston Čerčil je ustupio biblioteku Amerikancima, koji su shvatili da bi ona mogla da bude veoma vredna. Vlada SAD je osnovala Zonu 51 da u nju smesti biblioteku i utrošila je mnogo vremena i novca razmišljajući kako da iskoriste podatke za političke i vojne svrhe. Na primer, ako znate da će pedeset hiljada ljudi sa pakistanskim imenima umreti jednog određenog dana možete da izvedete neko ozbiljno planiranje američkog odgovora na taj krizni događaj. Pedeset godina niko izvan vlade nije znao za biblioteku, sve dok je moj tata nije otkrio.

Mark Šeklton je imao sopstvene zamisli šta da radi sa podacima. On je hteo da zaradi novac pomoću toga i izmislio je Ubicu Sudnjeg dana kao deo svog plana. Moj tata je otkrio istinu o postojanju biblioteke i sprečio je Šekltona u njegovim namerama. Došao je u posed kopije dokumenta sa podacima svim rođenjima i smrtima u Sjedinjenim Državama tokom 2027. godine. Ako vaša smrt nije bila zabeležena u bazi podataka, smatralo se da ste IH, Iza Horizonta. On je proverio za sebe, mamu i mene i neke od naših rođaka. Svi mi smo bili IH. Sakrio je bazu podataka u Los Anđelesu radi mera sigurnosti.

Neko vreme je moj tata čuvao tajnu o Zoni 51 zbog sporazuma koji je sklopio sa vladom. Ne verujem da je bio srećan zbog toga, ali je hteo da zaštiti mene i ostatak porodice - ja sam rođen 2010 - a osim toga je uvek verovao da bi, kada bi ljudi znali datum svoje smrti, to moglo da im napravi ozbiljnu pometnju u svesti i stvori lošu situaciju. On i ja nikada nismo razgovarali o tome, ali se u filmu njegov lik istinski muči oko odluke da nastavi da ćuti. Mislim da je taj deo bio tačan. Ali dok sam ja bio tek samo beba, javili su mu se neki ljudi koji su ranije radili u Zoni 51. Oni su bili pripadnici grupe koja se nazivala Klub 2027 i pokušavali su da shvate šta će se dogoditi te 2027. godine.

Jedna knjiga iz Biblioteke iz Vektisa, sa datumom iz 1527, pojavila se u aukcijskoj kući u Londonu. Želeli su da im moj tata pomogne da se domognu te knjige. Bila je to jedina knjiga koja je nedostajala iz biblioteke u Zoni 51

64 |

mislili su da u njoj mogu postojati neki odgovori u vezi sa 2027. Bili su u pravu. Unutra je bio skriven sonet koji je napisao Vilijam Šekspir kada je bio veoma mlad. Moj tata je otišao u Englesku i u staroj kući zvanoj Kantvel Hol pratio je nagoveštaje iz soneta i saznao za sve to o smaku sveta i genijalnim idiotima koji su svi počinili samoubistvo. Takođe je saznao da je znanje iz biblioteke u Vektisu imalo uticaja na neke slavne istorijske ličnosti poput Žana Kalvina i Nostradamusa, da i ne pominjemo Vilijama Šekspira.

Postojali su ljudi iz obezbeđenja u Zoni 51, vladini agenti zvani čuvari koji su poslati da zaustave mog tatu, i bili su blizu toga. Pokušali su da otruju celu našu porodicu ugljen-monoksidom. Ja sam skoro umro, ali oni su ubili mog dedu i baku, koje nikada nisam upoznao.

Mama i ja smo počeli da se krijemo, a tata je otišao u Los Anđeles da ponovo uzme skrivenu bazu podataka. Čuvari su ga ranili i stigao je do kuće vođe Kluba 2027. u Las Vegasu. Tamo su ga zarobili, ali ga je moja mama spasla, što je bilo super.

Tata je dao bazu podataka mužu moje polusestre, Gregu, koji je bio novinar u „Vašington postu” pošto je posle dugog razmišljanja o tome zaključio da ljudi imaju pravo da znaju ono što zna vlada. Greg je objavio senzacionalan članak o postojanju biblioteke, a moj tata je bez svoje volje postao slavna ličnost. Mama je nastavila da radi u FBI-u. Ona je još uvek tamo.

Baza podataka nikada nije objavljena. Vlada je tužila novine i slučaj je prebačen Vrhovnom sudu. Tako ljudi nikada nisu saznali svoje lične podatke, ali su svi znali za 9. februar 2027.

Zanimljivo, ali nikada nisam provodio mnogo vremena razmišljajući o 9. februaru, mislim zaista razmišljajući, dok se tata nije razboleo. Niko meni blizak otkad sam dovoljno odrastao da razumem stvari nikada nije umro, čak ni ozbiljno razboleo. Bilo je potrebno da moj tata doživi srčani udar da bi se to promenilo. Sada shvatam koliko je život krhak i kako može da nestane za tili čas.

Sada sam uplašen šta će se njemu dogoditi i, priznajem to, uplašen sam šta će se dogoditi meni, mojoj mami, mojim prijateljima i svima na svetu.

Nemam nikakve odgovore. Možda jesam sin Vila Pajpera, ali isto tako nemam pojma kao i bilo ko pored mene šta će nam se dogoditi. Ali evo šta ja mislim.

Moramo učiniti da svaki od tih 394 dana bude vredan.

Trebalo bi da budemo izuzetno dobri jedni prema drugima, pokušati da ne budemo kreteni, pokušati da se mnogo osmehujemo, i pokušati da se ne žalimo i ne kukamo zbog svega, i da ne budemo potpuno deprimirani. Trebalo bi da iskoristimo svaki dan do kraja i da uživamo.

To razumem tako da možemo imati 394 sjajna dana ili 394 grozna dana pred sobom. Ja bih odabrao one sjajne.

Mislim da bi i Vil Pajper odabrao isto.

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs www.leo.rs | 65

Vadi Retner

U senci svetog drveta Jedan Rat nije ušao u svet mog detinjstva s tutnjavom raketa i bombi, već s koracima mog oca, kada je prošao kroz predsoblje, minuvši pored moje sobe na putu ka svojoj. Čula sam kako su se vrata, uz slabašan škljocaj, otvorila i zatvorila. Skliznuh s postelje, pazeći da ne probudim Radanu, usnulu u svom krevecu, i iskradoh se iz sobe.

Prislonih uvo na vrata i oslušnuh. „Jesi li dobro?” Mama je zvučala zabrinuto.

Svakodnevno u praskozorje tata je odlazio u samotnu šetnju, a oko sat kasnije, kada bi se vratio, donosio je sa sobom prizore i zvukove iz grada, od kojih su nastajale pesme koje mi je naglas čitao. Tog jutra, međutim, činilo se da se vratio čim je kročio napolje jer tek što je bilo svanulo i noći je još trebalo da se rasprši. Tišina je pratila svaki njegov korak poput ostataka sna dugo nakon buđenja. Zamišljala sam ga kako sada leži pored mame, žmuri i sluša njen glas, utehu koju mu pruža usred buke njegovih vlastitih misli. „Šta je bilo?” „Ništa, draga”, rekao je tata. „Šta se dogodilo?”, nije odustajala.

Uzdahnuo je, duboko i dugo, pa konačno kazao: „Ulice su pune ljudi, Ana. Beskućnika, gladnih, očajnih...”

Zastao je, a krevet je zaškripao, i ja ga zamislih kako se okreće licem prema njoj, dok im obrazi počivaju na istom dugačkom jastuku, kao što sam ih često viđala. „Jad i beda...”

66 |

„Kakve god da su grozote tamo napolju”, nežno ga prekinu mama, „znam da ćeš nas ti zaštititi.”

Muk. Zamislih njene usne privijene na njegove. Obli me rumen. „Eto!”, viknu ona, a glas joj ponovo poprimi onu svoju bezbrižnu zvonkost. Onda do mene dopre zvuk otvaranja žaluzina, nalik puštanju drvenih ptica kad naglo prhnu. „Sunce sija!”, oduševila se, i tim laganim rečima oterala jutarnju težinu, izbacila ono „ništa” na vrata kao mačku lutalicu koja se kandžama uzverala tati na rame.

Na pročelje kuće pao je zrak svetlosti i prosuo se s balkona u otvoreno predsoblje. Zamislih ga kao božanski ćilim koji je s nebesa bacio neki lakomisleni tevoda - anđeo. Potrčah k njemu, koraka nesputanih metalnom protezom i u cipelama koje sam obično nosila da ispravim hramanje na desnu nogu.

Napolju se sunce uzdizalo kroz raskošne zelene krošnje dvorišta. Zevalo je i rastezalo se poput kakvog detinjeg božanstva koje kroz lišće i granje protura svoje mnoge duge ruke. Bio je april, kraj sušne sezone, i bilo je samo pitanje vremena kada će stići monsun i doneti kiše i olakšanje od jare i vlage. U međuvremenu je u celoj kući bilo vruće i zagušljivo kao u balonu. Koža mi je bila sva klizava od znoja. Ipak, bližila se Nova godina, i nakon sveg onog čekanja i predomišljanja konačno ćemo je proslaviti! „Ustajte, ustajte, ustajte!”, dopiralo je dovikivanje iz kuhinjskog paviljona. Bila je to Om Bao, čiji je glas svojom punoćom odgovarao njenoj pozamašnoj prilici, koja je podsećala na prepunjen juteni džak pirinča.

„Diži te lenje glave!”, nezaustavljivo je kokodakala. „Brzo, brzo, brzo!...”

vima polako padnu niz leđa. Leptirića koja se licka. Stih iz jedne tatine pesme. Trepnuh. Ona nestade.

Optrčah balkon do bočne strane kuće i ugledah je kako se klati napred-nazad između donje kuće za žene i kuhinjskog paviljona, dok joj sandale brzo klepeću po tlu. „Umijte se, operite zube!”, naređivala je pljeskajući rukama i gonila kolonu bunovnih sluškinja ka glinenim bačvama koje su stajale duž zida ispred kuhinjskog paviljona. „O-ej, o-ej, o-ej, sunce je ustalo pa nek ustanu i vaše guzice!” Šljepnula je jednu devojku po dupetu. „Propustićete poslednji urlik Tigra i prvi skok Zeca!”

Pohitah u ostavu za metle iza kuće, gde sam prethodnog dana sakrila protezu i cipele, tobože sam ih zaturila kako ne bih morala da ih trpim po ovoj omorini. Mora da je mama posumnjala, pošto je kazala: Onda sutra. Moraš staviti protezu i obuti cipele čim ustaneš. Sigurna sam da ćeš ih dotad pronaći. Izvukoh ih iz ostave, privezah protezu što sam brže mogla i nazuh cipele, od kojih je desna bila neznatno viša od leve da bi mi noge bile jednake dužine.

Tigar i Zec su bili lunarne godine; jedna se završavala, druga je počinjala. Kmerska Nova godina uvek se proslavlja u aprilu, a te 1975. godine padala je sedamnaestog u mesecu - za nekoliko dana. U našoj kući pripreme za sve budističke praznike i baštenske zabave koje su se priređivale u vreme proslave obično su počinjale dobrano unapred. Te godine, zbog borbi, tata nije želeo da slavimo. Nova godina je vreme pročišćenja, podsetio nas je, vreme obnove. A sve dok se u unutrašnjosti vode borbe koje nagone izbeglice na naše gradske ulice, bilo bi pogrešno da išta proslavljamo. Na svu sreću, mama se s tim nije slagala. Ako postoji vreme za slavlje, usprotivila se, to je sada. Novogodišnja zabava će oterati sve što je loše i doneti sve što je dobro.

Okrenuh se i načas ugledah mamu kako stoji u uglu balkona odmah ispred svoje sobe i podiže kosu da rashladi zatiljak. Pustila je da joj vitice u paučinastim sloje-

„Rami, šašavo dete!”, dozivao me glas dok sam kloparala pored napola otvorenih vrata balkona svoje sobe.

Bila je to Mlečna Majka, moja dadilja. „Da si se istog trena vratila unutra!”

Sledih se očekujući da će izaći i cimnuti me nazad u sobu, ali ona to ne učini. Nastavih putovanje kružeći oko balkona koji se obmotavao oko kuće. Gde je? Gde je mama? Protrčala sam pored sobe svojih roditelja.Vrata balkona sa žaluzinama bila su širom otvorena i ja ugledah tatu kako sada sedi kraj jednog prozora na svojoj stolici od trske, s beležnicom i nalivperom u ruci, oborenog pogleda, usredsređen, nepristupačan za okruženje.

Bog koji lirski raste iz tišine... Još jedan stih iz jedne druge tatine pesme, za koji sam oduvek mislila da ga savršeno opisuje. Kada je tata pisao, ni zemljotres nije mogao da ga omete. U tom trenutku zacelo me nije primećivao.

Ni traga od mame. Pretražih pogledom stepenište, pa se zagledah preko ograde na balkonu u otvoren prolaz

www.leo.rs | 67

u vrt s citrusnim voćem. Nije je bilo nigde na vidiku. Sve vreme sam ja to i podozrevala - mama je avet! Duh koji ulebdi u kuću i izlebdi iz nje. Svitac koji sija i svetluca; čas je tu, čas ga nema. A sada je samo isparila! Zrup! Upravo tako. „Čuješ li me, Rami?”

Katkada bih poželela da Mlečna Majka naprosto nestane. Ali, za razliku od mame, ona je povazdan bila u blizini, neprestano bdela nada mnom, poput nekog od onih gekona koji su se penjali po zidovima, i uporno ponavljala: Tiker, tiker! Osećala sam je, čula je iz svakog kutka kuće. „Čuješ li, vraćaj se!”, prodra se, remeteći jutarnji mir.

Oštro skrenuh udesno, protrčah dugačkim predsobljem kroz sredinu kuće i naposletku se obreh na istom onom mestu na prednjem balkonu odakle sam i krenula. I dalje ni traga od mame. Igra se žmurke, pomislih, dahćući i hukćući na zapari. Nije lako igrati se žmurke s duhom.

Pras!, oglasi se eksplozija u daljini. Meni srce zalupa malo brže. „Gde si ti, šašavo dete?”, opet se oglasi Mlečna Majka.

Napravih se da je ne čujem i položih bradu na izrezbarenu ogradu balkona. Maleni bledoružičasti leptir, s krilima nežnim kao latice bugenvilije, polete iz bašte i slete na ogradu nedaleko od mog lica. Umirih se. Dahtao je kao da je malaksao od svog dugog leta, otvarao i zatvarao krila, poput para lepeza kojima tera jutarnju žegu. Mama? U jednom svom pojavnom obliku? Ne, bilo je to ono na šta je i ličilo - beba leptir. Tako osetljiv da se činilo da je tek izašao iz čaure. Možda traži majku, pomislih, kao što ja tražim svoju. „Ne brini”, prošaptah. „Tu je negde.” Pomerih ruku da ga pomazim, da ga utešim, ali na moj dodir on odlete.

U dvorištu se nešto uskomešalo. Zagledah se dole i videh Starog Momka kako izlazi da zalije vrtove. Hodao je kao sena; njegovi koraci nisu proizvodili nikakav zvuk.

Uzeo je crevo i punio ribnjak s lokvanjima dok se voda nije prelila preko oboda. Isprskao je gardenije i orhideje.

Poškropio jasmin. Potkresao sijamske ruže i sakupio njihove crvene plamenolike cvetove u kitu, uvezao je parčetom loze, ostavio sa strane i nastavio s poslom. Oko njega su obigravali leptiri svih boja, kao da je on deblo drveta, a njegov slamnati šešir divovski žuti cvet. Među njima se odjednom pojavi Om Bao, umiljata i smerna, držeći se ponajmanje kao ona naša sredovečna kuvarica, već kao devojka u cvetu mladosti. Stari Momak odlomi jednu stabljiku s crvenim cvetovima plumerije, dotače je njome po obrazu, i pruži joj. „Odgovori mi!”, zagrme Mlečna Majka.

Om Bao pohita da se udalji. Stari Momak podiže pogled, ugleda me i pocrvene. Ali odmah se snašao, skinuo šešir i, savivši se u struku, poklonio mi jedan sampea, naklon spojenih dlanova ispred lica kao lotos, uobičajen kambodžanski pozdrav. Poklonio se jer je bio sluga a ja njegova gospodarica, premda je bio vrlo star a ja, kako

68 |

je Mlečna Majka govorila, „tek navršila sedam godinica”.

Uzvratih na sampea Starog Momka i, ne mogavši da se uzdržim, takođe se naklonih. On mi dobaci svoj krezavi kez, možda sluteći da će njegova tajna biti u sigurnim rukama.

Neko je dolazio. Stari Momak se okrenu prema koracima.

Mama!

Išla je ka njemu, staložena koraka, bez žurbe. Duga što klizi kroz polje cveća... - ponovo mi kroz glavu proleprša jedan stih. Iako nisam bila pesnik, bila sam pesnikova ćerka i neretko sam posmatrala svet kroz očeve reči. „Dobro jutro, moja gospo”, reče Stari Momak, oborenog pogleda, držeći šešir na grudima.

Ona mu uzvrati pozdrav i, gledajući u lotose, reče: „Strašno je vruće i sada su se opet zatvorili.” Uzdahnula je. Lotosi su bili njeno omiljeno cveće, i mada su bili cveće za bogove, mama je uvek tražila da se svakog jutra prinesu i njoj. „Nadala sam se da ću imati bar jedan otvoreni cvet.” „I imaćete, moja gospo”, uveravao ju je Stari Momak. „Odsekao sam nekoliko pre zore i stavio ih u ledenu vodu da bi latice ostale otvorene. Doneću vazu u vašu sobu kada Njegova visost završi s komponovanjem.” „Uvek mogu da se oslonim na tebe.” Ozareno mu se osmehnula. „Uz to, hoćeš li da mi napraviš jednu kitu od zatvorenih pupoljaka da je odnesem u hram?” „Kako želite, moja gospo.” „Hvala ti.”

Stari Momak se ponovo pokloni, držeći oboren pogled dok ona nije prolebdela pored njega. Popela se uz stepenice, desnom rukom pritiskajući rub svog svilenog sampota da bi joj koraci bili sitni i umereni. Na vrhu je zastala i nasmešila mi se. „Odlično, pronašla si protezu i cipele!” „Vežbala sam da polako hodam u njima!”

Ona se nasmeja. „Jelda?” „Želim da jednog dana hodam kao ti!”

Mamino lice se ukoči. Doklizila je do mene i, sagnuvši se do moje visine, rekla: „Ne zanima me kako hodaš, dušice.”„Ne zanima te?”

Nije me najviše bolelo ni to što me je proteza štipala, ni to što su me cipele žuljale, pa čak ni ono što bih videla kada bih se pogledala u ogledalo. Tuga bi se pojavila u maminim očima kad god pomenem svoju nogu. Zato sam je retko i pominjala. „Ne, ne zanima me... Zahvalna sam što uopšte možeš da hodaš.”

Osmehnula se, i sjaj u oku joj se vrati.

Stajala sam mirno i nisam disala, plašeći se da ne iščezne budem li udahnula. Ona se opet sagnu i poljubi me u teme, a kosa joj se prosu po meni kao monsunska kiša.

Okušah sreću i udahnuh njen miris - tu tajnovitost što je

nosila sobom kao parfem. „Drago mi je što neko uživa u ovom zagušljivom vazduhu”, reče smejući se, kao da je moje čudaštvo za nju ista takva zagonetka kao njena ljupkost za mene. Trepnuh. Ona odlebde čitavim svojim bićem, prozirnim poput sunčeve svetlosti.

Poezija je takva, govorio je tata. Može ti doći u udahu vazduha, i ponovo nestati u tren oka, a isprva ćeš imati samo

Momka. Za razliku od njih, moji tevode nisu nimalo ličili na mene, već su bili dražesni kao dvorski igrači, u najfinijoj svili i s dijademama čiji su šiljci dosezali sve do neba.

Mlečna Majka me nije slušala; uvo joj je bilo podešeno na jedan drukčiji zvuk. Pras! Ponovo, podrhtavanje od eksplozije. Naprezala se da čuje, glave nakrenute u pravcu larme. Eksplozije su se pogoršavale. Pras, pras, pras!, oglasi se sada niz njih, isto kao što sam čula u toku noći.

liniju što ti vrluda kroz misli nalik repu dečjeg zmaja nesputanu razumom ili rimom.

Okrenuvši se ka meni, Mlečna Majka reče: „Dušice, mislim da ne treba da polažeš previše nade u to da će tevode doći ove godine.”

Zatim, govorio j e, sledi ostalo - zmaj, sama priča. Čitavo biće. „O-ej, o-ej, o-ej, nema ni trena za gubljenje!”, zavergla Om Bao odozdo. „Treba obrisati i navoštiti pod, istresti i osunčati tepihe, srediti porcelan, izglancati srebro, ispeglati i namirisati svilu. O-ej, o-ej, o-ej, ima mnogo posla, ima mnogo posla!”

Pokrenuše se grane banjana na sredini dvorišta i lišće zatreperi. Neke grane su bile toliko dugačke da su dosezale do samog balkona, a senke njihovog lišća pokrivale su mi telo kao svilene zakrpe. Zavrteh se ukrug, raširenih ruku, mrmljajući za sebe bajalicu, prizivajući tevoda: „Mršavko, Bucko...” „A šta ti to radiš?”

Okrenuh se. U dovratku je bila Mlečna Majka s Radanom na kuku. Radana se izmigolji na pod i smesta stade da topće po senkama svojim dežmekastim nožicama, dok su na grivnama na njenim gležnjevima zveckali zvončići prošarani dijamantima. Bilo je uobičajeno da kambodžansku decu krasi skup nakit, a moja veoma obožavana, tek prohodala sestra bila je okićena izrazito neumereno, platinastom ogrlicom i alkicama koje su joj se slagale s grivnama na gležnjevima.

Ovo nije dete, pomislih. Ona je noćni bazar!

Dok se ona gegala unaokolo, zamišljala sam da ima dečju paralizu i da ćopa isto kao ja. Znala sam da ne treba to da joj želim, ali ponekad nisam mogla da se obuzdam. Uprkos njenom prtljanju i bebećem izgledu, već se videlo da će Radana, kad poraste, biti ista mama. „Eeej!”, zaciča ona, načas ugledavši mamu kako pluta kroz jedan dovratak i, pre no što je Mlečna Majka stigla da je zaustavi, ona potrča kroz predsoblje, zveckajući i dozivajući: „Mam-mam-mam... “ Mlečna Majka mi se ponovo okrenu i opet upita, očigledno najeđena: „Šta ti to radiš?” „Prizivam tevode”, kazah joj, cereći se od uva do uva.

„Zašto da ne?”

Duboko je udahnula, kao da se sprema da objasni, ali onda reče: „Jesi li se već umila?” „Nisam - ali upravo sam htela!”

Ona me ošinu pogledom i, klimnuvši glavom u pravcu paviljona za kupanje, nestrpljivo reče: „Idi onda.” „Ali... “ „Bez rasprave. Porodici će se na doručku pridružiti baka kraljica, a ti, bubice moja, ne smeš da zakasniš.” „O, ne, baka kraljica! Zašto mi ranije nisi rekla?” „Htela sam, ali si neprekidno bežala.” „Ali nisam znala! Trebalo je da mi kažeš!” „E pa zato sam zvala i zvala - da ti kažem.” Uzdahnula je, ozlojeđena. „Dosta si dangubila. Idi. Spremi se. Potrudi se da izgledaš i da se ponašaš kao princeza koja jesi.”

Zakoračila sam, pa se okrenula. „Mlečna Majko?” „Molim?” „Da li ti veruješ u tevode?”

Nije mi odmah odgovorila, samo je stajala i gledala me. Na kraju je kazala: „U šta čovek da veruje, ako ne u tevode?”

Siđoh niz stepenice na ulazu. Samo mi je to bilo potrebno da čujem. Ostalo je bilo lako prokljuviti. Oni su nešto što mogu da vidim i dodirnem - lotosi koji otvaraju latice, paukovi koji na tankim granama pletu malene srebrnkaste viseće ležaljke, puževi golaći što klize kroz zalivenu zelenu travu... „Rami.” Podigavši pogled, ugledah Mlečnu Majku kako se naginje preko ograde balkona. „Zašto još gubiš vreme?”

Stavih jednu nogu pred drugu, neznatno ljuljajući kukovima. „Vežbam hod.”

„Prizivaš ih?”

„Za šta - za takmičenje kišnih glista?”

„Da, volela bih da ih sretnem ove godine.”

„Da budem dama - kao mama!”

Razume se, sa tevodama se niko nikada nije sretao.

Oni su bili duhovi i, kao što je to slučaj sa svim utvarnim pojavama, živeli su samo u našoj mašti. Tevode Mlečne Majke - bar kako mi ih je ona opisivala - zvučali su sumnjivo i poznato. Sa imenima kao što su Mršavko, Bucko i Crni, činilo mi se da ona opisuje sebe, Om Bao i Starog

Odlomih s obližnjeg žbuna grančicu s cvetovima jasmina i zadenuh je za uvo, zamišljajući da sam lepa kao mama.

Niotkuda iskrsnu Radana i stade pred mene. Zaguguta, skamenivši se na sekundu-dve, a zatim, kao da zaključi da nimalo ne ličim na mamu, odskakuta. Gde si?, začuh mamu kako peva. Uhvatiću te... Radana vrisnu. Igrale su se žmurke.

www.leo.rs | 69

Ja sam imala dečju paralizu kad mi je bilo godinu dana i nisam prohodala do treće godine. Bila sam sigurna da se mama i ja nismo igrale žmurke kad sam bila mala.

Odozgo, Mlečna Majka ispusti ogorčeni uzdah: „Pobogu, dosta hvatanja zjala!”

Kasnije tog jutra, u mnoštvu jarko obojene svile koja je maltene zasenjivala okolne ptice i leptire, okupili smo se u trpezarijskom paviljonu, otvorenoj kući od tikovine s podom od tvrdog drveta i krovom po ugledu na pagode, koja je stajala na sredini dvorišta među voćkama i cvetnim drvećem. Mama se ponovo bila preobrazila, ovoga puta iz leptira u baštu. Čitavo njeno biće pupelo je cvetovima.

Presvukla se u belu čipkanu bluzu i safirnoplavu pamuong suknju, prošaranu belim cvetićima. Pramenovi njene kose nisu više bili pušteni, već zategnuti u šinjonu uvezanom kolutom jasmina. Na zatiljku, na jednom jedinom svilenom koncu, visio joj je cvet magnolije, tanak kao detinji mali prst; kada se pomerala da bi se doterala ili dohvatila ovo ili ono, cvet se klizao i valjao, gladak kao slonovača na njenoj koži.

Pored nje, sa svojom metalnom protezom, u nezgrapnim cipelama i izgužvanoj plavoj haljini, osećala sam se glomazno i ukočeno, poput krojačke lutke na čeličnom stalku na brzinu omotane tkaninom. Kao da to već nije bilo dovoljno ponižavajuće, želudac nije hteo da prestane da mi krči. Koliko ćemo još morati da čekamo?

Napokon se na balkonu pojavila baka kraljica „Zdehja”, kako smo je zvali na kmerskom - naslanjajući se svom težinom na tatinu ruku. Polako je silazila niz stepenice, a mi svi pohrlismo da je pozdravimo, kleknuvši jedni iza drugih po rangu, pognutih glava, dlanova spojenih ispred grudi, tarući se po bradi vrhovima prstiju. Zastala je blizu podnožja a mi, jedno po jedno, otperjasmo napred i dodirnusmo joj čelom stopala. Zatim je ispratismo u trpezarijski paviljon i zauzesmo svoja mesta.

Pred nama se nalazilo obilje hrane - kaša od lotosovih semenki zaslađena palminim šećerom, lepljivi pirinač s pečenim susamom i rendanim kokosom, goveđa supa s rezancima posuta lišćem korijandera i zvezdicama anisa, kajgana s pečurkama i parčad bageta - ponešto da ujutro ugodi svačijem ukusu. Na sredini stola stajao je srebrni poslužavnik s plodovima manga i papaje, koje je Stari Momak nabrao s drveća iza naše kuće, i plodovima rambutana i mangostina, koje je Om Bao donela s pijace, na kojoj je bila rano toga jutra. Doručak je uvek bio preraskošan događaj kada bi baka kraljica odlučila da nam se pridruži. Ona je bila visoka princeza, na šta su me svi neprestano podsećali da bih zapamtila kako da se ponašam u blizini rođene bake.

Sačekala sam da baka kraljica uzme prvi zalogaj pre no što sam podigla poklopac sa svoje činije supe; kada sam to uradila, para se digla kao stotinu prstiju koji su mi zagolicali nos. Kolebljivo prinesoh usnama kašiku vrele supe. „Pazi”, reče mama, koja je sedela naspram mene za stolom, dok je razmotavala salvetu i stavljala je sebi u krilo. „Nemoj da opečeš jezik.” Nasmešila se.

70 |

Zurila sam u nju, opčinjena. Možda sam ipak videla jednog novogodišnjeg tevodu. „Mislila sam da posle doručka odem u hram u Tul Tumpongu”, kaza. „Moja sestra će poslati svog vozača.

Ići ću s njom, da bi naša kola bila slobodna ako poželiš da okušaš sreću i izađeš.” Obraćala se tati.

Ali on je čitao novine, glave blago nakrivljene u stranu. U svojoj uobičajenoj neupadljivoj odeći - smeđim pantalo- nama na obmotavanje i svetlosmeđoj ahar košulji - tata je bio isto toliko ozbiljan koliko je mama blistala. Posegnuo je za šoljom pred sobom i počeo da pijucka vrelu kafu pomešanu s kondenzovanim mlekom. Već je bio zaboravio na ostatak svog doručka dok se udubljivao u vesti. Nije ni čuo mamu.

Ona uzdahnu, zanemarivši to, rešena da joj ništa ne pokvari raspoloženje.

Za jednim krajem stola, Teta iznese: „Prijaće ti da malo izađeš.” Teta je bila tatina starija sestra - polusestra, u stvari, iz prvog braka bake kraljice, kada je ova bila udata za jednog princa iz porodice Norodom. Nije se zbilja zvala „Teta”, ali sam ja, po svoj prilici, kad sam bila mala, počela da je prepoznajem kao svoju „tetu”. Ime se zadržalo i sada su je svi tako zvali, čak i baka kraljica, koja je trenutno gospodarila suprotnim krajem stola, blažena pod zaštitom starosti i izlapelosti. Bila sam stekla uverenje da je baku kraljicu, otud što je visoka princeza - Pri Ang Mehas Ksatri - teže shvatiti nego tevode. Kao „kraljica” koja je vladala ovom porodicom, svakako je uglavnom bila van domašaja. „Ne bi trebalo da se zadržim”, reče mama. „Vratiću se čim se pomolim. Čini mi se da nije u redu da uđemo u novu godinu a da se prethodno ne pomolimo.”

Teta klimnu glavom. „Zabava je odlična zamisao, Ana.” Osvrnu se oko sebe, naoko zadovoljna početkom dana, primetivši da se obavljaju pripreme za proslavu koja je trebalo da se održi na dan Nove godine.

U kuhinjskom paviljonu, Om Bao već beše počela da kuva na pari prvu turu tradicionalnih novogodišnjih num ansoma, kolača od lepljivog pirinča umotanog u listove banane. Njih ćemo narednih dana deliti prijateljima i komšijama kako svaka tura bude gotova. Na balkonu glavne kuće, sluškinje su radile četvoronoške, voštile pod i ograde. Kapale su pčelinji vosak s upaljenih sveća i utrljavale ga u tikovinu. Ispod njih, Stari Momak je meo tlo. Već beše obrisao kućicu za duhove, tako da je ona sada stajala i caklila se na svom zlatnom postolju pod banjanom kao maleni budistički hram. Njegove stubiće i šiljak na krovu krasilo je nekoliko dugih strukova jasmina, a ispred ulaza, u glinenom vrču ispunjenom sirovim zrnevljem pirinča, stajala su tri mirišljava štapića, prinesena trima stubovima zaštite - precima, tevodama i duhovima čuvarima. Svi su bili tu, bdeli nad nama, štitili nas od zla.

Nemamo čega da se plašimo, vazda je govorila Mlečna Majka. Dokle god ostanemo unutar ovih zidova, rat nam ne može ništa.

DR VEJN V. DAJER

Promena preusmerite život od ambicije ka smislu Knjiga Promena govori o tome zašto i kako da ambiciju zamenimo smislom. Takva promena čini da onaj osećaj otuđenosti nestane, razjašnjava duhovne veze koje postoje među nama i uključuje prelazak iz jutra, kojim rukovodi ego, u popodne života, gde se sve odvija pod uticajem smisla.

Dok razmišljamo o tome da napustimo jutro života, u kom ego ima ulogu glavnokomandujućeg, i zakoračimo u popodne (i veče), gde smisao zamenjuje ambiciju, možemo da se suočimo s neočekivanim pojavama koje su sastavni deo novog pravca u kom smo krenuli. Može se reći da ćemo, prema univerzalnom zakonu, iskusiti nekakvu vrstu pada. Međutim, ti padovi ili najniže tačke daju nam energiju koja nam je potrebna da se udaljimo od ega i krenemo ka životu koji ima svrhu.

Promena ne označava gubitak poleta - ona je znak da postoji nešto novo što nas pokreće. Time se obavezujemo da ćemo živeti životom u kom ćemo da iskusimo smisao i da se osetimo korisnima, umesto da živimo životom obeleženim beskonačnim zahtevima i lažnim obećanjima koje su glavna karakteristika ega.

Kao što dr Vejn V. Dajer rečito objašnjava u svojoj knjizi, svako od nas ima mogućnost izbora da svoj život preusmeri sa ambicije na smisao... i tako privede kraju povratak ka Izvoru koji nas je stvorio.

www.leo.rs | 71

Majkl Skot i Kolet Fridman

TRINAEST RATNIKA Posle bitke, ostale su samo njihove uspomene.

Sećali su se sveta kakav je bio: nov svet, sirov svet, njihov svet. U kome su bili gospodari svih stvorenja. Gde je ljudska rasa bila samo stoka: koju je trebalo okupiti u krdo, poklati i pojesti.

Sećali su se ukusa ljudi... i bio je sladak. Tako sladak.

Ali njihove uspomene bile su umrljane gorčinom: uspomene na dečaka koji nije bio dečak, koji ih je proterao.

Oborio ih. Zatočio ih u Drugosvet.

Zato su demoni napravili plan. Prošla su stoleća u njegovoj pripremi, a još jedno stoleće je prošlo dok su čekali najpogodnijeg kandidata za njegovo sprovođenje. Bili su strpljivi, pošto nisu merili vreme ljudskim merilima, a nagrada je bila zaista ogromna. Plan je bio jednostavan: sakupiti Svetinje da bi se otključala kapija između svetova.

Bio im je potreban samo odgovarajući zastupnik: čovek sa željom za apsolutnim znanjem i spreman da uradi bilo šta kako bi dostigao taj cilj.

I oni su čekali.

Nedelja, 25. oktobar Žena je umrla.

Imala je šezdeset šest godina, bila dobrog zdravlja, aktivna, nije pušila i retko je pila. Jednostavno je otišla na spavanje i više se nije probudila. Njena porodica i prijatelji su tugovali, organizovana je sahrana, naručeno cveće, zakazana pogrebna služba.

72 |

Vajola Džilijan je bila ushićena.

Nikada nije upoznala tu ženu, čak nije znala ni da postoji dok nije čula za njenu smrt. Ali bilo joj je drago što je umrla. Vajola je bila nejasno postiđena zbog tog osećanja, ali bila je dovoljno sebična da ne bude previše postiđena. Uostalom, smrt te žene pružala joj je jednu neverovatnu priliku. A prilika, kako je sebe stalno podsećala, ne nailazi previše često, a kada naiđe, moraš je prigrabiti obema rukama. Ovo je bila njena prilika. Ova smeđokosa devojka bujnog poprsja sa očima kao kod Elizabet Tejlor provela je poslednjih nekoliko nedelja kao članica glumačke postave u repriznoj predstavi Oliver! pozorišta „Drari Lejn”. Žena koja je umrla bila je majka glavne glumice, a sada su producenti obavestili Vajolu da će glumiti Nensi sledeće večeri.

Mlada žena je istog trena počela da se saživljava sa Nensi, ali tek pošto je dovela svog publicistu-skoro-dečka u stanje velike uzbune, kako bi bila sigurna da će u publici na njenom debiju biti dovoljno predstavnika štampe. Ovo je bila njena prilika, i bila je rešena da je iskoristi do kraja.

Vajola Džilijan je oduvek želela da bude zvezda.

Nedeljom bi obično uspela da ispije nekoliko pića sa drugim devojkama iz glumačke postave, ali sada je želela da bude potpuno odmorna za njen pravi zvezdani nastup na Vest endu. Vajola je znala istoriju sveg pozorišta: svaka velika zvezda je otkrivena slučajno. A znala je, duboko u svom sebičnom srcu, da je ona velika zvezda.

Maštala je da će je otkriti. Imala je talenat, izgled i ambiciju. I želela je da se pomeri sa pozornice i počne glumiti u filmovima. Već je igrala male uloge u britanskim sapunicama Istenders i Ulica Koronejšn, ali bila je umorna od toga da uvek bude u drugom planu, ili čak u petom i šestom planu, i plašila se da postaje tipska glumica. Imala je skoro dvadeset četiri godine; nije joj preostalo mnogo vremena. Neka ostali piju cele noći u „Kju baru”, ona ide kući na spavanje.

Bila je divna jesenja noć, bez oblaka i blaga, kada je rano izašla iz bara i odlučila da otpešači do svog stana u Sohou, u blizini bara.

Nije prešla više od dvesta metara kada je osetila kako joj se ježi koža na vratu. Nastupala je celog svog života, a svaki scenski umetnik je iskusio taj osećaj, obično kada bi se neko iz publike usredsredio na njega.

Vajola je znala da je neko posmatra.

U pola dvanaest uveče, londonske ulice bile su pune ljudi koji su izašli da piju u nedeljnoj noći. Vajola privuče svoju tašnu blizu grudima i ubrza korak, brzo hodajući niz Aveniju Šaftsberi. U poslednje vreme se odigrao niz nasilnih uličnih krađa, a ona nije nameravala da postane žrtva jedne od njih. Njen stan je bio udaljen manje od deset minuta hoda. Nastavila je da se osvrće iza sebe iza svakog ugla, ali nije nikoga videla, iako je i dalje osećala jezu na vratu. Vajola je požurila uz Ulicu Din, gde je bilo manje gužve, i već je napola trčala pre nego što je stigla do skoro pustog Karlajl plejsa.

Tek kada je stigla u sigurnost svoje zgrade i zatvorila vrata za sobom, Vajola se opustila. Napomenula je sebi da kaže svom psihologu za sve jače napade anksioznosti koje je doživljavala. Za jednu glumicu, vodila je prilično jednostavan život, a mogućnost da neko poput nje ikada bude povređen bila je praktično ništavna. Smejala se svom glupom strahu dok je pevušila jednu od Nensinih pesama. Stojeći u hodniku, proverila je dnevnu poštu, bacivši nekoliko neplaćenih računa i zadržavši ulaznicu za Arheološki muzej, koji je nedavno otvoren u Ulici Ridžent.

Misli joj skrenuše na daleko praktičnija pitanja dok je razmišljala da li će moći da ubedi glavnu garderoberku da zameni Nensinu crvenu haljinu kako bi malo više pokazala dekolte i naglasila svoje dve najbolje odlike.

Kada je krenula uz stepenice, čula je prigušen krik u stanu C1. Stanu gospođe Klej.

Nije bilo uobičajeno da se neko meša u tuđa posla, pogotovo kada je ta druga osoba sedamdesetogodišnjakinja koja se stalno žalila kako Vajola stvara previše buke, pa je nastavila da se penje uz stepenište. Zatim se začuo prigušen zveket slomljenog stakla. Vajola je zastala, a zatim krenula nazad niz stepenice: nešto nije bilo u redu.

Stojeći pred staričinim vratima, prislonila je lice na hladnu drvenu ploču, sklapajući oči i osluškujući. Ali jedini zvuk koji je mogla da čuje iznutra bilo je slabo krkljanje, poput teškog disanja.

Tiho je pokucala, svesna činjenice da ne želi da probudi ostale komšije. Kada nije dobila odgovor, pritisnula

www.leo.rs | 73

je dugme električnog zvonca. Na drugoj strani vrata začula se Uvertira 1812 od Čajkovskog. Na trenutak je pomislila da bi to što čuje moglo da bude zvonce pre nego što je shvatila da je to verovatno muzika sa radio-stanice sa klasičnom muzikom, jedine stanice koju je gospođa Klej slušala - obično veoma rano ujutro.

I dalje nije bilo odgovora.

Ponovo je pozvonila i shvatila da je muzika neprirodno glasna. Nikada nije čula nikakav zvuk iz stana stare žene ovako kasno uveče. Vajola se iznenada upitala da li je gospođa Klej doživela srčani udar. Odavala je utisak zdrave i izuzetno čile osobe za svoje godine. „Zdrav seoski vazduh”, rekla je jednom Vajoli prekorevajući je što puši, što je bila navika koju je stekla u školi glume. „Kada sam bila devojka, živela sam na selu. Taj vazduh te održava u dobrom stanju celoga života.”

Vajola ponovo pozvoni, pritiskajući plastično dugme toliko jako da joj je vrh prsta pobeleo. Možda gospođa Klej nije mogla da je čuje zbog sada već nepodnošljivo glasne muzike. Kada nije dobila odgovor, Vajola zaviri u svoju prostranu torbu i izvadi privezak sa ključevima. Starica joj je dala ključ od stana „za hitan slučaj” pre nekoliko meseci.

Pretražujući kroz gomilu ključeva, najzad je pronašla onaj pravi, a zatim ga gurnula u bravu i otvorila vrata.

Vonj ju je zapahnuo čim je zakoračila u stan: prodoran metalan miris, grub i neprijatan, izmešan sa smradom fekalija. Vajola se presamiti, a utroba joj se podizala, dok je pritiskala ruku na usta posežući za prekidačem za svetlo.

Pritisnula je prekidač, ali se ništa nije dogodilo. Ostavivši vrata otvorena da bi unutra dopirala prigušena svetlost iz uskog hodnika zgrade, ona krenu napred... i shvati da tepih ispod njenih nogu ispušta pljuskav zvuk, lepljiv i mokar od tečnosti koja je bila previše viskozna da bi bila voda. Na čemu je to stajala? Zaključila je da ne želi da zna; šta god to bilo, opraće se. Bar se nadala. „Gospođo Klej... Gospođo Klej?”, povikala je da bi nadglasala Uvertiru. „Beatris? Ja sam, Vajola Džilijan. Da li je sve u redu?”

Nije bilo odgovora.

Starica je verovatno mrtva, doživela je srčani napad ili nešto slično, i sada će Vajola morati da pozove hitnu pomoć i verovatno će provesti celu noć u bolnici. Ujutro neće ličiti ni na šta.

Vajola otvori vrata dnevne sobe. I zaustavi se. Smrad je ovde bio jači, i zadah urina je opeče po očima. Pod svetlom koje je dopiralo izvana, mogla je da vidi da je soba ruinirana. I dalje se čula predivna muzika, što je predstavljalo podrugljiv kontrast skrnavljenju oko nje. Svaki komad nameštaja bio je prevrnut, nasloni za ruke na stolici za sedenje kraj kamina bili su otkinuti, naslon ružičaste sofe sa cvetnim dezenom bio je prelomljen nadvoje, a materijal kojim su bili napunjeni visio je iz rasečenih sedišta u dugim trakama, ispražnjene fioke su bile izvučene iz ormara, slike strgnute sa zidova, a njihovi okviri izobličeni kao da ih

74 |

je neko savijao. Starinsko viktorijansko ogledalo ležalo je na podu, a iz pukotine na sredini staklene ploče zrakasto su se širile naprsline poput paukove mreže, kao da je neko nagazio na nju. Obimna zbirka staklenih figurica gospođe Klej sada je bila ugažena u tepih.

Provala.

Vajola je duboko disala, trudeći se da ostane mirna.

Provalnici su upali u stan. Ali gde je gospođa Klej? Pronalazeći sebi prolaz između razorenog nameštaja, dok joj se staklo drobilo pod nogama, molila se da starica nije bila ovde kada se ovo desilo; a ipak je instinktivno znala da je bila. Beatris Klej je retko uveče izlazila iz svog stana. „Previše je opasno”, govorila je.

Zapela je za knjige kada je gurnula vrata spavaće sobe, otvorivši ih dovoljno da udari po prekidaču za svetlo, ali ponovo se ništa nije dogodilo. U slabom sjaju svetla iz hodnika zgrade mogla je videti da je i ova soba rasturena i da je na krevetu visoko nagomilana tamna odeća i pokrivači. „Beatris? To sam ja, Vajola.”

Gomila odeće na krevetu se pokrenu i pomeri, i ona začu plitko disanje. Vajola pojuri preko sobe i vide gornji deo ženine glave. Dograbivši prvi pokrivač, ona ga trgnu prema sebi, i on joj ostade u ruci, topao i toliko mokar da je iz njega kapalo. Žena na krevetu se grčila. Kopilad su je verovatno vezala. Vajola posegnu za drugim pokrivačem kada vrata spavaće sobe zaškripaše i otvoriše se ka unutra, propuštajući svetlost do kreveta.

Grlo Beatris Klej je bilo presečeno, ali ne pre nego što joj je telo užasno unakaženo. Ali uprkos zastrašujućim ranama, još je bila živa, očiju i usta razjapljenih u bezglasnoj agoniji, i disala je uz krkljanje i škripanje.

Mladoj ženi krik zastade u dnu grla.

Senka se spusti preko kreveta.

Bolesna od straha, Vajola se okrenu da se suoči sa oblikom koji je ispunio otvor vrata. Svetlost je padala na nagu kožu. Videla je da je to visok, mišićav muškarac, ali pošto je svetlost dopirala iza njegovih leđa, crte lica su mu bile u senci. Podigao je levu ruku, i svetlost odblesnu sa tečnosti koja je curila niz koplje u njegovoj ruci. Čovek zakorači u sobu, i sada je mogla da oseti njegov zadah: žestok i mošusan, zadah na meso, znoj i svežu krv. „Molim te...”, šapnu ona.

Crna svetlost je poigravala na oštrici oružja. „Pogledaj Koplje Bolnog Udarca.” Zatim poče da na odvratan način izvodi nepodnošljivu imitaciju Uvertire 1812 svojim smrtonosnim oružjem, a kad Uvertira dostiže svoj klimakterični završetak, njegovo rame se spusti i obrnu i svetlost polete ka njoj.

Nije bilo bola.

Vajola oseti naglu hladnoću ispod grudi, a zatim toplotu koja je potekla napolje da je obuhvati. Tečnost joj je curila preko stomaka. Pokušala je da govori, ali nije

mogla da pronađe dovoljno daha da uobliči reči. Bila je svesna da u sobi sada ima svetlosti, hladni plavi i zeleni plamenovi su svetlucali, uvijajući se oko šiljka koplja oblikovanog kao list.

Probodena je - bože mili, probodena je.

Obrisi vatre što su se uvijali oko drške koplja podigoše se da obasjaju kožu ruke koja je držala oružje. Padajući na kolena, sa obe ruke pritisnute na razjapljenu ranu u svojim grudima, primetila je da je čovek uznemirujuće zgodan i visok.

Tako visok.

Visok, mračan i zgodan.

Vajola je pokušala da se usredsredi, pitajući se da li je oči varaju ili bol koji se pojavio zamućuje njeno rasuđivanje.

Koplje se podiže, dok izuvijani plamenovi hladne vatre zapljuskuju glavu njenog napadača, obasjavajući mu lice. Kada je videla njegove oči, žena shvati da neće igrati Nensi u sutrašnjoj predstavi.

Vajola Džilijan nikada neće biti zvezda.

Ponedeljak, 26. oktobar „Još jedna”, reče Džudit Voker svom mačku Frenklinu dok je otvarala konzervu tunjevine. Uprkos tome što je svog prugastog mačka spasla našavši ga iza kante za smeće, on je bio veliki kritičar hrane i mrštio se na sve drugo osim konzervirane ribe. Džudit pokuša da dobije neku utehu od svoje voljene mačke, ali životinja je bila previše zauzeta jelom.

Još jedna smrt, a ovo je bila ona od koje je strepela.

Džudit je upoznala Beu Klej pre sedamdeset godina, kada su bile devojčice, i decenijama su ostale u čvrstom prijateljstvu.

Džudit je otputovala vozom do Londona baš prošlog meseca, i njih dve su se našle da popiju čaj pre švrljanja po Nacionalnoj galeriji, pri čemu su se ponašale kao dve zakikotane tinejdžerke. Njihov odnos je bio bliži nego između dve sestre. Ostale su bliske i za vreme trajanja svojih brakova i razvoda, podižući decu i unuke, i kroz neugodnosti približavanja starosti. Prepiska je počela da se odvija putem elektronske pošte, i nastavile su redovno da pišu jedna drugoj, tako se još više zbližavajući nego da su živele u susednim stanovima.

Džudit je upoznala Beu u Velsu kada su obe bile devojčice, zajedno su evakuisane tokom Drugog svetskog rata, i formirale su trajno prijateljstvo. Kad god bi Džudit mislila o svojoj prijateljici, setila bi se prelepe male devojčice sa crnim očima i isto takvom kosom, toliko gustom da je svetlucala i pucketala od elektriciteta svaki put kada bi je češljala.

Jadna Bea. Bilo je toliko bola, toliko gubitka u njenom životu. Sahranila je tri muža i nadživela svoje jedino dete.

Imala je unuku koja je živela u Njujorku i koju nikada nije videla, i bila je usamljena.

U sedamdeset četvrtoj godini, većina ljudi je usamljena.

Bea kao da je uvek izvlačila kraću slamku. Preživela je godine gladi i recesije, a onda, kada su vrednosti nekretnina munjevito narasle a ona najzad dobila šansu da zaista zaradi malo novca, predugo je čekala da proda kuću, kockajući se s pretpostavkom da će cene nastaviti da rastu. Kada je sledeća recesija žestoko udarila a cene blago pale, bila je primorana da se preseli u mali stan u zgradi u kojoj su živeli prvenstveno studenti i umetnici nekoliko decenija mlađi od nje. U svom poslednjem imejlu pisala je o mogućoj selidbi iz Londona, podizanju svoje skromne ušteđevine i provođenju života u staračkom domu gore u Kotsvoldsu.

Džudit se šalila kako će joj se možda i ona pridružiti.

Postajalo joj je sve teže da se kreće po svojoj seoskoj kući na sprat sa kukom ukočenim od artritisa, a u staračkim domovima su prostorije uglavnom bile na jednom nivou. U jednoj od nedavnih razmena imejlova, šalile su se kako će na kraju postati strašni dvojac iz doma, i kako će izazivati haos svojim podjednako tvrdoglavim naravima. I jedna pored druge bi proživele ostatak svojih dana u mirnoj lepoti severa: živeći životom bez komplikacija, ispunjenim čitanjem, igranjem karata i uživanjem u prefinjenom jednostavnom spokoju.

Starica sede, iznenada nadvladana emocijama. „Sada je prekasno”, žalila se Džudit Frenklinu, koji je došetao iz kuhinje i skočio na prozorsku dasku da se tamo opruži, ne obraćajući pažnju na nju. Ona se sumorno osmehnu: kada umre, volela bi da u sledećem životu bude mačka i jednostavno po ceo dan jede i spava. Skoro nevoljno, Džudit uze Gardijan i ponovo pročita članak. O krvavoj smrti starice, koji je zauzimao pola stupca na trećoj stranici.

Ubijene penzionerka i milosrdna samarićanka Policija u Londonu istražuje surovo ubistvo Beatris Klej (74) i njene komšinice Vajole Džilijan (23), koja joj je pritekla u pomoć. Policijski istražitelji veruju da je gospođa Klej, inače udovica, zatekla u kasnim satima u svom stanu na prvom spratu provalnike, koji su je vezali za krevet i zapušili joj usta jastučnicom. Gospođa Klej je umrla od gušenja. Policija pretpostavlja da je gospođica Džilijan, koja je živela u stanu na spratu iznad staričinog, čula buku i došla da vidi šta se dešava. U borbi sa jednim od provalnika, gospođica Džilijan je nasmrt izbodena.

Džudit skide naočare i spusti ih na novine. Protrljala je koren nosa. Šta u izveštaju nije rečeno? Šta je namerno izostavljeno?

Iz torbice za pribor za pletenje izvukla je tek naoštrene makaze i pažljivo isekla članak iz novina. Kasnije će ga dodati drugima u fascikli. Broj smrtovnica je rastao.

Bea Klej je bila peta koja je umrla. Četvrta u poslednja dva meseca. Ili, u najmanju ruku, peta za koju je ona znala. Ako je ubistvo starice u Londonu zauzimalo manje od osam redaka u novinama, onda bi smrt - nesrećnim slučajem ili na drugi način - neke penzionerke verovatno prošla neopaženo kod većine ljudi.

www.leo.rs | 75

Ken Vilber

Bez granice U predgovoru milenijumskom izdanju Bez granice Vilber je napisao: „Ljudska bića uistinu raspolažu čudesnim spektrom svesti, veličanstvenom dugom neobičnih mogućnosti i sposobnosti, a ovi potencijali zaista se kreću od materije do tela do uma do duše do duha. Pojedinci mogu da rastu i razvijaju se u čitavom tom spektru, doživljavajući neposredno svaki od ovih “nivoa” ili duginih “boja”, što se okončava neposrednim iskustvom samog duha.

Bez granice je jednostavan i uz to razumljiv vodič za sve vrste psihologija i terapija iz zapadnih i istočnih izvora, od psihoanalize i egzistencijalizma do tantre i zena. Svako poglavlje uključuje posebnu vežbu osmišljenu da pomogne čitaocu da razume prirodu i praksu određenih terapija. Ken Vilber nam predstavlja lako razumljivu mapu ljudske svesti koju tumači različitim teorijama. U ovo izdanje je uključen i novi predgovor knjizi.

Ken Vilber je jedan od najčitanijih i najuticajnijih američkih filozofa našeg vremena. Spada među rodonačelnike transpersonalne psihologije koja obuhvata takve mislioce kao što su Čarls Tart, Fritjof Kapra, Danijel Goleman, Stanislav Grof..

Uvod: Ko sam ja?

IZNENADA, BEZ IKAKVOG UPOZORENJA, bilo gde i bilo kad, bez očiglednog razloga, to se može dogoditi: “Najednom se nađoh obavijen vatreno crvenim oblakom. U magnovenju pomislih na vatru, na veliki požar koji je možda buknuo u tom velikom gradu; zatim sam spoznao da je vatra u meni. Neposredno potom obuzelo me je osećanje po­bed­ničkog zanosa, nemerljive radosti kome se pridružilo, ili mu je neposredno sledilo, prosvetljenje uma koje je ne­moguće opi­sati. Između ostalog, ne samo da sam po­ve­rovao, nego sam i uvideo da univerzum nije sačinjen od nežive tvari nego na­protiv, od živog Prisustva. Postao sam u sebi svestan ve­čnog života. To nije bilo ubeđenje da mi sleduje večni život, nego svest da posedujem večni život. Video sam da su svi ljudi besmrtni; da je, bez ikakve sumnje, kosmičko ustrojstvo ta­kvo da sve stvari deluju združeno za dobrobit svih i svega. Da je osnovno načelo ovoga sveta, svih svetova, ono što nazivamo ljubav, i da je, najposle, blagostanje svih nas i svega postojećeg apsolutna izvesnost. “ (R.M. Bak)

76 |

Kakvo veličanstveno iskustvo! Zacelo bismo načinili ozbiljnu grešku ako bismo požurili da zaključimo kako takvo iskustvo mora biti halucinacija ili posledica umne poremećenosti, jer, kao što se vidi iz njegovog krajnjeg ishoda, ono nema ničeg zajedničkog sa raz­di­rućom patnjom i bolom psihotičnih vizija.

“Prašina i kamenje ulice behu dragoceni poput zlata, a kapije su izgledale kao završeci sveta. Zeleni listovi, kada sam ih ugledao kroz jednu od kapija, zaneli su me i ushitili... Dečaci i devojčice koji su skakutali po ulici i igrali se, behu poput pokretnih dragulja. Nije mi izgledalo da su rođeni i da mo­raju umreti. Sve stvari bile su večne, na svom pravom mestu. U svetlosti dana večnost je postala očigledna... “ (Trahern) Vilijam Džejms, pionir američke psihologije, stalno je naglašavao kako je “naša normalna budna svest samo jedna od vrsta svesnosti, dok oko nje, odeljeni tankim koprenama, leže potencijalni oblici potpuno drugačije svesnosti”. Izgleda kao da je naša svakodnevna svest samo beznačajno ostrvo, čije obale neprekidno zapljuskuju talasi bezmernog oke­a­­na ne­slućene i neznane svesnosti, sve dok ga, sasvim spontano, ne preplave sazna-

njem o ogromnom novom području, jednom potpuno neistraženom, ali i te k­ ako stvarnom svetu.

“A onda su usledili trenuci tako snažnog ushićenja, kao da je čitava vaseljena zastala, zaprepašćena neizrecivom lepotom događaja. Sam u čitavoj beskonačnoj vasioni!

Sve­ljubeći, Sa­vršeni... U istom divnom trenutku koji bi se mogao opisati kao vrhunsko blaženstvo, dogodilo se prosve­tlje­nje. Preda mnom je poigravala živa unutrašnja vizija komešanja atoma i mo­lekula, od kojih se, čini se, svemir sastoji - ne znam da li su bili materijalni ili duhovni - dok je kosmos (u svom neprekidnom večnom životu) prelazio iz jednog u drugi poredak. Kakva radost me je obuzela kada sam opazio da se taj lanac nigde ne prekida - da nijedna karika ne izostaje - sve je na svom mestu i u svom vremenu.

Svetovi, sistemi, sve se mešalo u skladnoj celini. “ Ono što najviše očarava u ovako zadivljujućem i prosvetljujućem iskustvu - nešto čemu ćemo posvetiti punu pažnju - je to što pojedinac doživljava, bez tračka sumnje, da je u osnovi jedno sa čitavom va­seljenom, sa svim njenim svetovima, uzvišenim i običnim, svetim i profanim. Osećaj identiteta širi se preko uskih granica uma i tela da bi obuhvatio svekoliki univerzum. Upravo stoga

R.M. Buk na­ziva ovo stanje svesti “kosmička svest”. Muslimani to nazivaju “vr­hovni identitet” - vrhovni, jer se radi o istovetnosti sa Svim. Mi ćemo ga uglavnom nazivati “jedinstvena svest” - ljubavni zagrljaj sa univerzumom kao celinom.

“Ulice su bile moje, kao i hram, i ljudi oko mene. Nebesa su bila moja, a tako i sunce, mesec i zvezde, i svi svetovi, a ja jedini posmatrač i uživalac u prizoru. Nesvestan grubih po­seda, ograničenja i razdora; ali svi ti posedi i podele behu moji, sva blaga i njihovi vlasnici.

I tako, mada nekada bejah zaglušen grdnom bukom i naviknut na prljave izume ovog sveta, sada moram da zaboravim sve i ponovo postanem kao dete, koje sme da kroči u božije carstvo. “ (Trahern) Ovakvo iskustvo vrhovnog identiteta je tako rasprostra­nje­no da je, zajedno sa učenjima koja nastoje da ga objasne, zaslužilo i naziv “perenijalna filozofija”.

Postoji mnoštvo dokaza da se ovaj tip is­kustva ili znanja nalazi u središtu svih velikih religija, hinduizma, budizma, ta­o­izma, hrišćanstva, islama i judaizma - tako da se oprav­dano može govoriti o “transcendentnom jedinstvu religija” i ne­narušivom skladu prais­kon­ske istine.

www.leo.rs | 77

Cilj ove knjige je da pokaže kako je ova vrsta svesnosti, jedinstvena svest ili vrhovni identitet, prirodno stanje svih osećajnih bića, iako mi uporno nastojimo da ograničimo naš svet, okrećući se od svoje istinske prirode da bi prigrlili ograničenja. Naša prvobitno čista i nepodeljena svest tako deluje na više različitih ravni, sa različitim identitetima i ograničenjima. Ove različite ravni su u stvari različiti načini na koje možemo odgovoriti i odgo­varamo na pitanje: “Ko sam ja?”

“Ko sam ja?” Pitanje koje je verovatno mučilo čovečanstvo još od samog osvita civilizacije i koje je do dana-današnjeg ostalo najteže od svih ljudskih pitanja. Ponuđeni odgovori kretali su se od svetih do profanih, od složenih do jednostavnih, od naučnih do roman­tičnih, od političkih do individualnih. Ali, umesto da ispitujemo mnoštvo odgovora na ovo pitanje, hajde da bacimo pogled na veoma poseban, suštinski proces koji se zbiva kada se osoba zapita, i potom pokuša da odgovori na pitanja, “Ko sam ja”, “Šta je moje istinsko sopstvo?”, “Koji je moj osnovni identitet?”

Kada vas neko upita, “Ko si ti? “ i vi pokušate da mu pružite razuman, iskren i manje više opširan odgovor, šta, u stvari, vi činite? Šta se odvija u vašoj glavi dok se time bavite? U prvom redu vi opisujete sebe u meri u kojoj ste sami sebi poznati, a u taj opis ulazi većina važnih činjenica, i dobrih i loših, vrednih i bezvrednih, na­učnih i poetičnih, filozofskih i religioznih, koje ste usvojili kao bitne za vaš identitet. Možete, na primer, pomisliti: “Ja sam jedinstvena osoba, biće obdareno određenim sposobnostima; ja sam mio, drag, ali po­nekad i grub, ljubazan, ali ponekad i namrgođen; ja sam otac i advokat, ja uživam u ribolovu i igranju basketa...” I tako se nastavlja lista vaših osećanja i misli.

Ipak, u pozadini čitavog postupka uspostavljanja identiteta odvija se jedna, reklo bi se još bitnija radnja. Kada odgovarate na pitanje, “Ko sam ja?”, u stvari se događa nešto veoma jednostavno. Kada opisujete, objašnjavate ili čak iznutra doživljavate svoje “ja”, vi zapravo crtate, svesno ili nesvesno, mentalnu liniju ili granicu oko svog polja iskustva, pa sve ono što je unutar te granice doživljavate kao “ja” ili ga tako nazivate, dok sve što je izvan nje doživljavate kao “ne-ja”. Vaš identitet, drugim rečima, u potpunosti zavisi od toga gde ćete povući tu graničnu liniju.

Vi ste ljudsko biće, a ne stolica, i to vam je poznato zato što svesno ili nesvesno povlačite liniju razgraničenja između ljudi i stolica, i shodno tome ste u stanju da prepoznate svoj identitet kao ljudski. Možda ste uz to i veoma visok čovek, za razliku od nekog ko je nižeg rasta, ali vi na taj način povlačite mentalnu granicu između visokog i niskog, i tako poistovećujete sebe sa “visokim”. Dolazite do sa­znanja “ja sam ovo, a ne ono” opisujući liniju razgraničenja između “ovoga” i “onoga” i tako prepoznajete svoju istovetnost sa “ovim”, odnosno neistovetnost sa “onim”.

Prema tome, kada kažete “ja”, vi povlačite liniju razgraničenja između onoga što jeste i onoga što niste. Kada

78 |

odgovarate na pitanje “Ko sam ja?”, vi jednostavno opisujete ono što je unutar te granice. Takozvana kriza identiteta javlja se onda kada ne možete da odlučite kako ili gde da povučete liniju. Ukratko, pitanje “Ko si ti?” u stvari znači “Gde postavljaš granicu?”

Svi odgovori na pitanje, “Ko sam ja?”, nepogrešivo proizlaze iz osnovnog postupka povlačenja linije razgraničenja između sopstva i ne-sopstva. Kada se glavne granične linije jednom iscrtaju, odgovori na to pitanje mogu dobiti veoma složenu dimenziju - naučnu, te­o­ lošku, ekonomsku - ili mogu ostati na veoma prostom i nerazvijenom stupnju. Ali, bilo koji mogući odgovor zavisi od prvog po­vlačenja granične linije.

Najzanimljivija stvar u vezi s granicom jeste da se ona može menjati i da do toga veoma često dolazi. Ona se može ponovo povući. U izvesnom smislu, osoba može načiniti novu mapu svoje duše i u njoj pronaći područja za koje nikad nije slutila da postoje, da su uopšte dostupna ili poželjna. Kao što smo videli, do najkorenitije promene mape, odnosno prekrajanja granica dolazi prilikom is­ kustva vrhovnog identiteta, jer tada osoba proširuje granice svog identiteta do te mere da u njega uključuje čitav univerzum. Čak možemo reći da se ovde granice sasvim gube, jer kada je osoba poistovećena sa “skladnom celinom”, više ne postoji spoljašnje i unutrašnje, te tako nema ni gde da se povuče linija razgraničenja.

U ovoj knjizi ponovo ćemo se vraćati na pitanje bezgranične svesti poznate kao vrhovni identitet; međutim, na ovoj tački bilo bi korisno istražiti neke druge, poznatije načine opisivanja granica duše. Raz­ličitih tipova granica ima koliko i pojedinaca koji ih povlače, ali svi oni se mogu podvesti pod nekoliko lako prepoznatljivih vrsta.

Najčešća granična linija koju ljudi povlače ili prihvataju kao pravovaljanu jeste granica kože koja okružuje celokupan organizam. Iz­gleda da je to je opšte prihvaćena linija razgraničenja između ja i ne-ja. Sve što je unutar kože je u izvesnom smislu “ja”, dok je sve izvan te granice “ne-ja”. Ponešto izvan granice kože može biti “mo­je”, ali to nisam “ja”. Na primer, ja prepoznajem “moj” auto, “moj” posao, “moju” kuću, “moju” porodicu, ali oni nisu definitivno”ja”, barem ne tako neposredno kao što su stvari unutar moje kože “ja”. Prema tome, granica kože je opšte prihvaćena granica između ja i ne-ja.

Neko će možda pomisliti kako je granica kože tako očigledna, do te mere stvarna i uvrežena da za čoveka nije moguća nijedna druga granica, izuzev možda, u retkim slučajevima, jedinstvene svesti s jedne, i beznadežne psihoze s druge strane. Ali, u stvari postoji još jedan krajnje uobičajen vid dobro utvrđene linije raz­gra­ničenja koju povlači veliki broj ljudi. Jer, iako većina ljudi prepoznaje i bez oklevanja prihvata kožu kao granicu između ja i ne-ja, ona povlači još jednu, za njih čak i značajniju granicu unutar samog organizma.

Ako vam linija razgraničenja unutar organizma izgleda neobično, dopustite mi da vam postavim pitanje: “Da

li osećate da ste telo, ili da imate telo?” Većina ljudi doživljava da ima telo, da ga poseduje kao što poseduje auto, kuću ili neki drugi predmet. Pod takvim ok­olno­ stima, izgleda da telo nije toliko “ja”, koliko “moje”, a ono što je “moje”, po definiciji, počiva izvan granice postavljene između ja i ne-ja. Osoba se najčvršće i najprisnije poistovećuje sa jednim površinskim delom sveukupnog organizma, a taj deo, za koji ona oseća da je njeno pravo sopstvo, poznat je kao um, psiha, ego, ličnost.

Biološki gledano, nema ni najmanje osnova za razjedinjenost ili duboki razdor između uma i tela, psihe i some, ega i mesa, ali na psihološkom planu ona je opšte prisutna. U stvari, razdor između tela i uma je neizbežan pratilac zapadne civilizacije. Uočite da sam čak i ovde, gde se radi o studiji celokupnog ljudskog ponašanja, morao da pribegnem izrazu “psihologija”. A sama ta reč je odraz predrasude da je ljudsko biće u osnovi um, a ne telo. Čak i Franjo Asiški je nazivao svoje telo “jadnim bratom-magarcem”, a većina nas zaista oseća kako na neki način jaše na telu, kao što se jaše na magarcu.

Ova linija razgraničenja između uma i tela zacelo je veoma čudnovata jer ni u kom slučaju nije prisutna prilikom rođenja. Ali, čim čovek malo sazri, i krene da povlači i utvrđuje granicu između ja i ne-ja, on na telo počinje da gleda sa pomešanim osećanjima. Da li da ga podvede pod ja, ili da ga posmatra kao stranu teritoriju? Gde da povuče liniju?

S jedne strane, telo je izvor mnogih životnih zadovoljstava, telesnim čulima možemo pri­miti vrhunske doživljaje - zanos erotske ljubavi, ukus izvrsne hrane, lepotu sun­čevog zalaska. Ali sa druge strane, telo je stanište čitavog spektra bolnih tegoba, iscrpljujućih bolesti, pa i patnji prouzrokovanih ra­kom. Za dete je telo jedini izvor zadovoljstva, a ujedno i prvi izvor bola i sukoba sa roditeljima. Povrh svega, činjenica da telo proizvodi otpadne materije, iz razloga koji detetu nisu jasni, neprekidni je izvor roditeljske panike i nervoze.

Mokrenje u krevet, kakenje, curenje nosa - kakva galama ni oko čega! I sve to u vezi sa tim telom. Gde povući liniju kasnije će postati teško pitanje.

Ali, kada osoba dostigne punu zrelost, ona se uglavnom već rastala od jadnog magarećeg brata. Kada se granica između ja i ne-ja na kraju povuče, brat magarac se definitivno nađe s druge strane ograde. Telo postaje tuđa zemlja, strano skoro (ali nikad sasvim) kao i sam spoljašnji svet. Povučena je granica između uma i tela, i osoba je nepogrešivo poistovećena sa ovim prvim. Štaviše, ona oseća kako živi u svojoj glavi, nalik na nekakvog patuljka u lobanji, izdajući naredbe i uputstva svom telu, kojima se ono može, ali ne mora povinovati.

Ukratko, ono što osoba oseća kao svoj identitet ne okružuje neposredno organizam kao celinu, već samo deo tog organizma, naime, ego. To znači da se ona poistovećuje sa manje ili više tačnom mentalnom slikom-o-sebi, skupa sa intelektualnim i emocionalnim pro­ce­sima povezanim sa tom slikom. Pošto neće da se konkretno poistoveti sa čitavim organizmom, najviše što će dopustiti jeste slika

ili predstava o čitavom organizmu. Tako će osećati da je “ego”, a da njeno telo samo trčkara pod njom. Ovde, dakle, vidimo još jedan od osnovnih tipova granične linije, gde je identitet osobe prvenstveno vezan za ego, za sliku-o-sebi.

Kao što možemo videti, ja/ne-ja granica može biti prilično ela­stična. Stoga ne iznenađuje što se unutar ega ili uma - u ovom trenutku koristim ove termine u veoma širokom smislu - može javiti još jedna vrsta granične linije. Iz različitih razloga, o kojima ćemo raspravljati kasnije, osoba može da odbije da prizna kako su neki od aspekata njene sopstvene psihe - njeni. Rečeno psihološkim žargonom, ona ih otuđuje, potiskuje, otcepljuje ili ih projektuje u spoljašnji svet. Po­enta je u tome što ona time sužava svoju ja/ne-ja granicu na samo neke delove svojih egoističnih težnji. Ovu suženu sliku o sebi zvaćemo persona, a njeno značenje postaće mnogo jasnije u kasnijem izlaganju. Ali, pošto se osoba poistovećuje samo sa površinskim delovima svoje psihe (sa personom), ona ostatak svoje psihe doživljava kao “ne-sopstvo”, stranu zemlju, nešto tuđe, što u njoj izaziva zazor. Osoba ponovo iscrtava mapu svoje duše da bi porekla i pokušala da odstrani iz svesti neželjene delove sebe (ove neželjene delove nazivamo “senka”). U manjem ili većem obimu, osoba postaje “bez-umna”. Ovo, sasvim očigledno, predstavlja još jedan od osnovnih i opštih tipova granice.

U ovoj tački nećemo nastojati da odredimo koja od navedenih mapa je “ispravna”, “tačna”, odnosno “istinita”.

Mi naprosto pri­mećujemo, na jedan nepristrasan način, da postoji nekoliko glavnih tipova ja/ne-ja graničnih linija. A, kako ovoj temi pristupamo bez procenjivanja, možemo spomenuti još jednu vrstu granične linije koja danas izaziva mnogo pažnje, a to je ona koja je povezana sa takozvanim transpersonalnim fenomenima.

“Transpersonalan” je pojam koji označava neki proces koji se događa, odvija u pojedincu a koji, u izvesnom smislu, seže iznad individualnog. Najjednostavniji primer za ovo jeste vančulna percepcija. Parapsiholozi prepoznaju nekoliko oblika vančulne percepcije: telepatiju, jasno­vi­ đenje, prekogniciju, i retrokogniciju. Ovde takođe možemo uvrstiti i vantelesna iskustva, iskustva transperso­nal­ nog selfa ili svedoka, vrhunska iskustva, itd. Zajedničko za ova­kva do­ga­đanja jeste širenje ja/ne-ja granice preko granice kože. Mada su transpersonalna iskustva unekoliko slična iskustvu jedinstvene sve­sti, ove dve vrste iskustava ne treba mešati. Kod iskustva jedinstvene svesti ono sa čime se osoba poistovećuje je Sve, što u sebi sve sadrži. Kod transpersonalnih iskustava, identitet osobe se ne proširuje do spajanja sa Celinom, ali se širi, ili u najmanju ruku produžava izvan granice kože. Osoba se, doduše, ne poistovećuje sa Svim, ali njen identitet nije više vezan samo za njen organizam. Šta god bi se moglo pomisliti o transpersonalnim is­kustvima (o mnogima od njih ćemo raspravljati opširnije u knjizi), na raspolaganju imamo obilje dokaza da barem neki od njihovih oblika zaista postoje. Prema tome, mo­žemo sa sigurnošću za-

www.leo.rs | 79

ključiti kako ovi fenomeni predstavljaju još jednu vrstu graničnih linija našeg ja.

Poenta ove rasprave o ja/ne-ja granicama jeste da ne postoji samo jedan, nego mnoštvo nivoa identiteta kojima indivudua raspolaže. Ovi nivoi identiteta nisu samo teorijski postulati već opažljive realnosti - možete se i sami uveriti da postoje u vama. Što se tiče ovih različitih nivoa, ta poznata, a ipak krajnje tajnovita pojava, koju nazivamo svesnost, bezmalo je nalik na spektar, na nešto poput duge, sačinjene od brojnih slojeva, odnosno nivoa identiteta. Zapazite da smo ukratko opisali pet vrsta ili nivoa identiteta. Postoje, naravno, i varijacije ovih pet glavnih nivoa, a oni se mogu dalje deliti, ali se ipak čini da ovih pet nivoa predstavljaju osnovne vidove ljudske svesnosti.

Hajde da uzmemo osnovne nivoe identiteta i dovedemo ih u red. Ovakvo spektralno uređenje predstavljeno je na slici 1. koja po­kazuje ja/ne-ja liniju razgraničenja i glavne nivoe identiteta koje smo spomenuli. Svaki određeni nivo proizlazi iz određenih “mesta” sa kojih ljudi mogu povući granicu i povlače je. Zapazite kako raz­ graničavajuća linija počinje da se prekida pri dnu spektra (sl. 1), u području koje nazivamo transpersonalnim, a na nivou jedinstvene svesti sasvim nestaje, jer na tom krajnjem nivou ja i ne-ja postaju “skladna celina”.

Očigledno je da svaki sledeći nivo spektra predstavlja neku vrstu sužavanja ili ograničavanja onoga što osoba oseća kao svoje “sopstvo”, svoj identitet, svoj odgovor na pitanje “Ko si ti?” U osnovi spektra, osoba oseća da je jedno sa univerzumom, da njeno istinsko sopstvo nije samo njen organizam već celokupna kreacija. Na sle­dećem nivou spektra (ili “krećući se spektrom naviše”), osoba oseća da nije jedno sa Svim, već je pre jedno sa organizmom u celini. Njen osećaj identiteta se pomera i sužava od univerzuma kao celine na jedan njegov aspekt, to jest, na njen sopstveni organizam. Na sle­dećem nivou, njen identitet se ponovo sužava, ona se sada uglavnom poistovećuje sa svojim umom ili egom, što je samo aspekt njenog celokupnog organizma. I, na poslednjem nivou spektra, ona čak mo­že da suzi svoj identitet samo na um, otuđujući i po­tiskujući svoju senku, odnosno neželjene delove psihe. Ona se poistovećuje samo sa jednim delom svoje psihe, delom koji nazivamo persona.

Dakle, od univerzuma do aspekta univerzuma nazvanog “organizam”; od organizma do aspekta organizma zvanog “ego”; od ega do aspekta ega zvanog “persona” - to su neke od glavnih traka spektra svesti. Sa svakim sledećim nivoom spektra, ima sve više i više vidova univerzuma koje osoba doživljava kao spoljašnje u odnosu na sopstvo. Tako, na nivou celokupnog organizma, okolina izgleda kao nešto što je izvan, stra­no, spoljašnje i kao ne-ja. Ali na nivou persone, ne samo okruženje osobe, već i njeno telo i vidovi njene vlastite psihe deluju spoljašnje, strano, kao ne-ja.

Različiti nivoi spektra prikazuju razlike ne samo u osećaju sopstva, što je važno samo po sebi, nego i u onim karakteristikama koje su neposredno ili posredno pove-

80 |

zane sa osećajem sopstva. Razmislite, na pri­mer, o uobičajenom problemu “unutrašnjeg konflikta”. Oči­gle­dno je da, pošto postoje različiti nivoi sopstva, postoje i raz­ličiti nivoi unutrašnjeg konflikta. Razlog je to što je na svakom nivou spektra linija razgraničenja osobe povučena na dru­gačiji način. Ali, granična linija, kao što bi to neki vojni stručnjak rekao, jeste takođe i potencijalna borbena linija, jer linija razgraničenja deli teritorije dva su­protstavljena i potencijalno zaraćena tabora. Tako će, na primer, neka osoba na nivou celokupnog organizma, nalaziti mogućeg neprijatelja u svojoj okolini - pošto joj se ona čini stranom, spoljašnjom, i stoga pretećom po njen život i blagostanje. Ali, osoba na nivou ega nalazi da nije samo okolina neprijateljska teritorija, već je to i njeno sopstveno telo, te je stoga priroda njenih nemira i konflikata dra­matično različita. Ona je pomerila graničnu liniju svog sopstva, te tako pomerila i borbenu liniju svojih konflikata i ličnih ratova. Otuda je i njeno telo prešlo na stranu neprijatelja.

Ova borbena linija može postati veoma izražena na nivou persone, jer ovde osoba povlači graničnu liniju između delova sopstvene psihe, pa sada imamo borbenu liniju između osobe kao persone i njenog okruženja i njenog tela i delova njenog sopstvenog uma.

Poenta je u tome da, kada osoba povlači granice svoje duše, u njoj istovremeno otpočinje duševna borba.

Granice nečijeg identiteta određuju koje aspekte treba shvatiti kao “ne-ja”. Prema tome, na svakom nivou spektra, različiti aspekti sveta pojavljuju se kao ne-ja, kao tuđi i strani. Svaki pojedini nivo doživljava različite procese u univerzumu kao sebi strane. I zbog toga što, kao što je Frojd jednom primetio, svaki stranac izgleda kao neprijatelj, svaki nivo je zaokupljen različitim konfliktima sa različitim neprijateljima. Upam­tite, svaka linija razgraničenja je ujedno i borbena linija - a neprijatelj je na svakom nivou drugačiji. Psihološkim žargonom rečeno, različiti “simptomi” potiču sa različitih nivoa. Činjenica da različiti nivoi spektra poseduju različite karakteristike, simptome i potencijale, dovodi nas do jedne od najzanimljivijih tačaka ovog izlaganja. Danas smo svedoci neverovatnog širenja i rasta interesovanja za sve vrste škola i tehnika koje se bave različitim aspektima svesti. Ljudi se okupljaju oko psiho­te­rapije, jungovske analize, misticizma, psihosinteze, zena, transakcione analize, rolfinga, hinduizma, bioenergetike, psihoanalize, joge i geštalta. Ono što ove škole imaju zajedničko, na ovaj ili onaj način, jeste da sve pokušavaju da izazovu promene u ljudskoj svesti. Međutim, tu svaka sličnost prestaje.

Osoba koja je iskreno zainteresovana da uveća znanje o sebi suočena je sa do te mere zbunjujućim mnoštvom psiholoških i religioznih sistema da teško može da odluči gde da započne, kome da pokloni poverenje. Čak i ako pažljivo izuči sve glavne škole psihologije i religije verovatno će posle toga biti isto toliko zbunjena kao što je bila na početku, jer različite škole, u celini uzevši, jedna drugoj definitivno protivureče. Na primer, u zen budizmu se sled-

beniku preporučuje da zaboravi, prozre ili prevaziđe sopstveni ego; ali u psihoanalizi, osoba se podstiče da osnaži, učvrsti i dobro utvrdi sopstveni ego. Ko je u pravu? Ovo je zaista ozbiljno pitanje, kako za zainteresovanog početnika tako i za profesionalnog te­rapeuta. Tako mnogo različitih i sukobljenih škola, a sve imaju za cilj da ista osoba dođe do razumevanja sebe. Imaju li, zaista?

To jest, da li sve ciljaju prema istom nivou svesti? Ili će pre biti da se ovi različiti pristupi u stvari odnose na različite nivoe sopstva? Možda ovi različiti pristupi, daleko od toga da su u konfliktu ili kontradiktorni, zapravo reflektuju veoma stvarne razlike među raz­ličitim nivoima spektra svesti? Možda su svi ovi različiti pristupi manje ili više ispravni u odnosu na osnovni nivo koji zastupaju?

Ako je ovo istina, to nam dopušta da u znatnoj meri zavedemo red i koherentnost u ovo inače izluđujuće zamršeno polje. Time bi postalo jasno da sve te različite škole psihologije i religije nisu međusobno kontradiktorne u svom pristupu individui i njenim pro­blemima, već su pre komplementarne u svome pristupu različitim nivoima individue. Sa ovim ra­zumevanjem, široko polje psihologije i religije deli se na pet ili šest vodećih grupa, sa kojima je već moguće nositi se, pri čemu postaje jasno da svaka od njih uglavnom cilja samo na jedan od osnovnih pojaseva spektra.

Prema tome, da damo samo nekoliko veoma kratkih i uopštenih primera, cilj psihoanalize i većine pravaca konvencionalne psiho­terapije jeste lečenje dubokog razdora između svesnih i nesvesnih delova psihe kako bi osoba stupila u dodir sa “celim svojim umom”. Ove terapije imaju za cilj da ponovo ujedine personu i senku i stvore jak i zdrav ego, odnosno jednu ispravnu i prihvatljivu sliku o sebi. Drugim rečima, sve one su orijentisane na nivo ega. One nastoje da pomognu poje­din­cu koji živi kao persona da ponovo iscrta mapu sopstva, sada kao ego.

Još dublje od ovoga, cilj većine takozvanih humanističkih te­rapija je ukidanje razdora između ega i tela, ponovno ujedinjavanje psihe i some kako bi se organizam ispoljio u celosti. Zato se humanistička psihologija - nazvana Trećom Silom (druge dve glavne sile u psihologiji su psihoanaliza i bihejviorizam) - takođe naziva pokret za ljudske potencijale. Širenjem čo­vekovog identiteta preko granica uma ili ega do svekupnog orga­niz­ma-kao-celine, ogro­mni potencijali čitavog organizma se oslobađaju i stavljaju se čoveku na raspolaganje.

Zalazeći još dublje, nalazimo da je cilj disciplina kao što su zen budizam ili vedanta hinduizam, zaceljenje razdora između sveukupnog organizma i okoline da bi se otkrio krajnji identitet, naime, vrhunsko poistovećenje sa celokupnim univerzumom. Dru­gim re­čima, ove discipline teže nivou jedinstvene svesti. Ali, ne sme­mo zaboraviti da između nivoa jedinstvene svesti i nivoa sveu­ku­pnog organizma počivaju transperso­nal­ni pojasevi spektra. Te­ra­pije koje se bave ovim nivoom duboko su zaokupljene onim procesima u čoveku koji su zapravo “nadindividualni” ili

“kolektivni” ili “transpersonalni”. Neke od njih pozivaju se na “transpersonalno sopstvo”, i mada ovo transpersonalno sopstvo nije isto što i Sve (to bi bila jedinstvena svest), ono ipak prevazilazi granice individualnog organizma. Među terapijama koje ciljaju na ovaj nivo su psi­hosinteza, jungovska analiza, raznorazne uvodne vežbe joge, te­hnike transcendentalne meditacije, i tako dalje.

Sve ovo je, naravno, veoma pojednostavljena verzija stvari, ali ona ipak objašnjava opšti način na koji se većina glavnih škola psihologije, psihoterapije i religije obraća različitim osnovnim ni­voima spektra. Neke od ovih korespondenci prikazane su na slici 2, gde su imena osnovnih “terapijskih” škola navedena uz nivo spektra prema kome u osnovi ciljaju. Ovo valja napomenuti zbog toga što se, kao i kod svakog spektra, ovi nivoi donekle prepliću, i zato nije moguće u potpunosti razlučiti nivoe ili terapije koje se na njih odnose. Dalje, kada “klasifikujem” neku terapiju prema nivou spektra na kome deluje, to se odnosi na najdublji nivo koji ta terapija prepoznaje, eksplicitno ili implicitno.

Uopšteno govoreći, vide­ćete da terapija bilo kog od datih nivoa prepoznaje i prihvata kao mo­gućnost postojanje svih nivoa iznad svog, ali poriče postojanje onih ispod nje.

Kako se osoba (laik ili terapeut) bude upoznavala sa spektrom - njegovim različitim nivoima sa različitim potencijalima i pro­blemima - biće sve sposobnija da pravilno orijentiše sebe i svog klijenta na putovanju čiji je cilj lični razvoj i razumevanje sebe. Moći će spremnije da prepozna sa kojih nivoa trenutni problemi ili konflikti izviru, i tako za bilo koji konflikt primeni odgovarajući “terapijski” postupak koji odgovara tom nivou. Takođe će moći da prepozna sa kojim potencijalima i nivoima želi da stupi u dodir, kao i koji postupci su najprikladniji da ubrzaju njen razvoj.

Razvoj u osnovi znači uvećavanje i širenje čovekovih vidika, njegovih granica, prema spolja i u dubinu njegove unutrašnjosti. Ali, to je upravo definicija silaska niz spektar.

(Ili “uspinjanja” njime, u zavisnosti od toga koji ugao vam se više sviđa. U ovoj knjizi koristiću reč “silazak” iz prostog razloga što više odgovara slici 1). Kada neko siđe na niži nivo spektra on ujedno prekraja mapu svoje duše i razmiče svoje granice. Rast je preraspodela; izmeštanje granica; ponovno crtanje mape; prepoznavanje dubljih i obuhvatnijih nivoa sopstva, i otuda obogaćivanje sebe.

U sledeća tri poglavlja istražićemo neke aspekte krajnje misterije zvane jedinstvena svest, osećajući svoj put do nje, obilazeći oko nje; probijajući se do nje, samo zato da bi se ona neočekivano došunjala do nas. Pored toga što ćemo steći neku vrstu osećaja za jedinstvenu svest, ovo istraživanje će nas snabdeti mnogim oruđima neophodnim za razumevanje čitavog polja onoga što danas naziva­­mo “transpersonalna psihologija”, “noetika”, ili “istraživanje sve­sti”. Istražićemo svet onakav kakav jeste, bez međa i granica; sadašnji trenutak kakav jeste, ne­ omeđen prošlošću i budućnošću; i svest onakvu kakva jeste, neomeđena spo­lja­šnjim i unutrašnjim granicama.

Nastaviće se...

www.leo.rs | 81

Molim anđele Da li znaš da sam te volela, više od same sebe, više od moje potrebe da budem sa tobom, a sada imam samo noći provedene u sećanju na tebe, i na moju ljubav prema tebi.

Ako budem ponovo volela, želim da to ne bude više od tebe, više od sebe, želim da mi se izbrišeš iz sećanja, kao da nikada nisi ni postojao, da se izbrišu tvoje reči, tvoji otisci.

Kao da te nikada nisam volela, osećala i želela,

Kako da te zadržim

molim anđele da te sklone što dalje od mene, da te nikada više ne mogu pronaći.

Znam šta ti treba noćas, malo pažnje, utehe i snova.

Znam kako da te zadržim budnim, jer na putu ne stoji ništa više što nas veže, i vodi u visine.

Pevaću ti moje pesme, jer znam da ti to baš treba noćas.

Kada odem i kad prođe vreme, kada izblede uspomene naše, seti se mene, i ja ću doći, paziću na tebe, dok ponovo ne dođe naše vreme.

82 |

Živeći u zaboravu Zatvoreni prozori, po nas ce doći vozovi, ja imam svoja polja, nemam ništa da ti kažem, želim da pobegnem.

Početak putovanja,

Vozovi prolaze

okrećeš se, pokušavam da ne mislim previše,

Vozovi prolaze,

zaboravi.

tamo, ovamo, oni prolaze.

Voz ide sve dalje, kao nekad ti i ja u njemu,

Čujem ih kroz snove,

i ničega više nema,

i želim da prestane taj zvuk.

na starom mestu.

Pogledam na časovnik, i zapažam da te još nema.

Ostao si sam, sve se zna,

Nema te pored mene,

voz će jednom proći i kroz naš grad,

gde si onda?

sećanja će se vratiti,

Gde možeš da budeš?

čuvaj ih za kraj.

Osim pored mene.

Napolju je izmaglica, hladno je, ne želim da izađem, želim da te sačekam.

Budna sam, ponovo čujem vozove.

Prolaze, baš kao i naša ljubav.

Biljana Grbin

www.leo.rs | 83

84 |