Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 30/mart 2016.

www.leo.rs | 1

OUTLET knjižara Outlet knjižara Riznica knjiga je prva knjižara u zemlji sa najpovoljnijim cenama i sa najvećim izborom knjiga. Očekuju Vas popusti od 20 do 70%.

Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

U prijatno klimatizovanom ambijentu, uslugom ljubaznih knjižara i velikim izborom knjiga biće udovoljeni najprefinjeniji čitalački ukusi.

Na više od 200 kvm očekuje Vas preko 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625 011/3752-626 011/3752-627 063/507-334

2|

www.leo.rs

4

Lujza L. Hej Ja to mogu

10

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić

Siniša Ubović Meditacija

16

Priprema i dizaјn: Leo commerce Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

dr Alberto Viloldo Ispravljanje prošlosti i isceljivanje budućnosti pomoću vraćanja odvojenih delova duše

22

dr Majkl Njutn Život između života

dr Vejn V. Dajer Do uspeha bez izgovora

28 34

OSHO Živeti po sopstvenim pravilima

Prijavite se za

Leo Newsletter

na: www.leo.rs

Leo commerce na:

40

Ajrin Torn NJUŠKALA – Tajna džepnog časovnika 2

44

Keti Kesidi Bombonjera za devojčice – Slatka Hani

www.leo.rs | 3

4|

LUJZA L. HEJ

JA TO MOGU U ovoj sažetoj knjizi, koja pak, nudi pregršt informacija – koju možete čitati u slobodno vreme – autor bestseler knjiga LUJZA L. HEJ pokazuje vam da vi „to možete“ – odnosno, da možete da promenite i unapredite bukvalno svaki aspekt svog života – tako što ćete razumeti i koristiti afirmacije na pravi način.

Moć afirmacija Danas je novi dan. Danas je dan kada ćete početi da stvarate život pun radosti koja Vas ispunjava. Danas je dan kada ćete početi da se oslobađate svih svojih ograničenja. Danas je dan kada ćete naučiti tajne života. Vi možete da promenite svoj život nabolje. Vi već nosite u sebi oruđe koje Vam je potrebno za to. To oruđe su Vaše misli i Vaša verovanja. Kroz ovu knjigu, naučiću vas kako da iskoristite to oruđe da biste poboljšali kvalitet života.

Onima koji nisu upoznati sa korisnim dejstvom pozitivnih afirmacija, želela bih da ispričam nešto o tome.

Afirmacija zapravo predstavlja sve ono što izgovorite ili pomislite. Veliki deo onoga što obično izgovorimo ili pomislimo je poprilično negativno i ne dovodi do realizacije pozitivnih iskustava. Moramo prvo da naučimo da razmišljamo i govorimo po uzoru na pozitivne modele ako želimo da promenimo sopstvene živote.

Afirmacija je ta koja otvara vrata. Ona je početna tačka na putu ka promeni. U suštini, Vi govorite podsvesnom umu: „Ja preuzimam odgovornost. Svestan sam da mogu da učinim nešto što će dovesti do promene.“ Kada kažem sprovesti afirmaciju, mislim na to da Vi svesno birate reči koje će Vam pomoći ili da eliminišete nešto iz sopstvenog života ili da stvorite nešto novo u svom životu.

Svaka misao koja se rodi u Vama i svaka reč koju izgovorite predstavlja afirmaciju. Čak i kada razgovarate sami sa sobom, kada dijalog vodite u sebi, to predstavlja niz

afirmacija. Afirmacije koristite u svakom trenutku, znali Vi to ili ne. Uz pomoć svake reči i misli Vi afirmišete i stvarate sopstvena životna iskustva.

Vaša verovanja su tek uobičajeni modeli razmišljanja koje ste usvojili kao dete. Većina tih modela Vam odgovara. Postoje, pak, verovanja koja mogu ograničiti Vašu sposobnost da ostvarite ono što želite. Može postojati velika razlika između onoga što želite i onoga što verujete da zaslužujete. Morate obratiti pažnju na svoje misli kako biste počeli da eliminišete one koje dovode do iskustava koja ne želite.

Molim vas da shvatite da svaki put kada se na nešto požalite, to predstavlja afirmaciju nečega što mislite da ne želite da imate u životu. Svaki put kada se naljutite, Vi potvrđujete da želite prisustvo besa u svom životu.

Svaki put kada imate osećaj da ste žrtva, Vi potvrđujete da želite i dalje da se osećate kao žrtva. Ako imate osećaj da Vam život ne pruža ono što želite, onda je sigurno da nikada nećete imati one sitnice koje život pruža drugima, odnosno, nećete ih imati sve dok ne promenite način na koji razmišljate i govorite.

Niste Vi loša osoba zato što razmišljate tako kako razmišljate. Vi samo nikada niste naučili kako da razmišljate i govorite. Ljudi širom sveta danas počinju da uviđaju da su naše misli te koje dovode do stvaranja iskustva. Vaši roditelji ovo verovatno nisu znali, tako da tome nisu ni mogli da Vas nauče. Naučili su Vas da na život gledate na način na koji su njihovi roditelji njih naučili. Niko, dakle,

www.leo.rs | 5

nije napravio grešku. Međutim, došlo je vreme da se svi probudimo i da počnemo svesno da stvaramo sopstvene živote na način koji nam odgovara i koji će nam pružiti podršku. Vi to možete. Ja to mogu. Svi mi to možemo – samo moramo da naučimo kako. Hajde onda to i da uradimo.

Kroz ovu knjigu, govoriću o afirmacijama uopšte, a onda ću se fokusirati na specifične oblasti života i pokazaću Vam kako da napravite pozitivne promene vezane za zdravlje, finansije, ljubavni život i tako dalje. Ovo je mala knjiga, jer kada jednom naučite da koristite afirmacije, moći ćete taj princip da primenite u svakoj situaciji.

Neki ljudi kažu da „afirmacije ne funkcionišu“ (što je afirmacija samo po sebi), a to u stvari znači da oni ne znaju kako pravilno da ih koriste. Oni mogu da izgovore: „Moje blagostanje se uvećava“, ali onda pomisle: „O, ovo je glupo, znam da neće uspeti.“ Šta mislite, koja afirmacija će nadjačati? Negativna, naravno, jer ona je deo dugotrajnog načina gledanja na život koji je prešao u naviku.

Neki ljudi će izgovoriti svoje afirmacije jednom dnevno, a onda će se ostatak vremena žaliti. Mnogo vremena će biti potrebno da afirmacija proradi ako se primenjuje na ovaj način. Afirmacije koje se odnose na jadikovanje uvek pobeđuju, jer ih ima više i obično su praćene jakim osećanjima.

Izgovaranje afirmacija, međutim, samo je deo procesa. Ono što radite tokom ostatka dana i noći je čak i važnije. Ako želite da Vaše afirmacije prorade brzo i da se stalno ispunjavaju, morate da im obezbedite atmosferu u kojoj će da se razvijaju. Afirmacije su poput semena zasađenog u zemlju. Neplodno tle – jadni usevi. Plodno tle – izdašni usevi. Što češće budete razmišljali na način zbog kog ćete se osećati dobro, brže će se afirmacije ostvarivati.

Razmišljajte pozitivno, eto toliko je jednostavno. I to jeste izvodljivo. Način razmišljanja koji izaberete, upravo sada, jeste baš to – izbor. Sada... danas... ovog trenutka...

Vi možete da izaberete da promenite način razmišljanja. Život Vam se neće preokrenuti preko noći, ali ako ste uporni i svakog dana stvarate misli zbog kojih se osećate dobro, zasigurno ćete načiniti pozitivne promene u svim oblastima svog života.

(Ovu tajnu otkrila mi je Ester Hiks/Abraham. Ester Hiks je motivacioni govornik koja razgovara sa grupom spiritualnih učitelja koji sebe nazivaju imenom Abraham.

Ako niste imali iskustvo sa učiteljem Abrahamom, za više informacija posetite veb stranu www.abraham-hicks. com. Po mom mišljenju, Abraham predstavlja neke od najboljih učitelja na planeti danas.) bbb Ja se svakog jutra probudim uz blagoslov i zahvalnost za divan život koji vodim i biram da razmišljam pozitivno

6|

bez obzira na sve ono što drugi rade. Ne, ja ne radim ovo u 100 posto slučajeva, ali sam došla do trenutka kada to sprovodim u 75 do 80 posto slučajeva i to je dovelo do velike razlike u tome koliko uživam u životu i u tome koliko dobrog ulazi u moj svakodnevni život.

Jedini trenutak kada zaista živite jeste sadašnji trenutak. To je jedini trenutak koji možete da kontrolišete. „Juče je istorija, sutra je misterija, danas je poklon i zato ga tako i zovemo1.“ Moja instruktorka joge, Morin Mek Ginis, ponavlja ovo na svakom treningu. Ako ne izaberete da se osećate dobro u ovom trenutku, kako onda možete da stvorite trenutke u budućnosti koji će biti ispunjeni obiljem i zabavom? bbb Kako se osećate u ovom trenutku? Osećate li se dobro? Osećate li se loše? Kakve emocije Vas trenutno okupiraju? Kakav osećaj Vas obuzima? Da li biste želeli da se osećate bolje? Onda se okrenite lepšim osećanjima ili mislima. Ako se osećate na bilo koji način loše – ako osećate tugu, mrzovolju, ogorčenje, uvređenost, bes, užasnutost, krivicu, depresiju, ljubomoru, potrebu da kritikujete i tako dalje – to znači da ste privremeno izgubili vezu sa morem dobrog iskustva koje je univerzum pripremio za vas. Nemojte trošiti svoje misli na optužbe.

Nijedna osoba, nijedno mesto ili stvar nemaju kontrolu nad Vašim osećanjima jer oni ne misle Vašim umom.

Isto tako Vi nemate kontrolu nad drugima; vidite, Vi ne možete da kontrolišete njihove misli. Niko ne može da kontroliše drugu osobu osim ako ona to dozvoli. Vi, dakle, želite da postanete svesni moći uma koju posedujete. Vi možete da preuzmete potpunu kontrolu nad sopstvenim mislima. To je jedino što može biti pod Vašom kontrolom. Ono što odaberete da mislite je ono što ćete dobiti od života. Ja sam izabrala da moje misli budu ispunjene radošću i uvažavanjem, a to možete i Vi. Kakve misli čine da se Vi osećate dobro? Misli o ljubavi, uvažavanju, zahvalnosti, radosnim iskustvima iz detinjstva? Misli u kojima se radujete što ste živi i misli kojima blagosiljate svoje telo ljubavlju? Da li istinski uživate u sadašnjem trenutku i da li ste uzbuđeni zbog sutrašnjeg dana? Ovakvim mislima pokazujete da volite sebe, a kada volite sebe, onda stvarate čuda. bbb Pređimo sada na afirmacije. Sprovoditi afirmacije znači da birate da stvarate određene misli koje će dovesti do pozitivnih rezultata u budućnosti. One stvaraju fokusnu tačku uz čiju pomoć ćete početi da menjate svoje misli.

Afirmativni iskazi idu izvan realnosti sadašnjeg trenutka ka stvaranju budućnosti kroz reči koje Vi koristite sada.

Kada napravite izbor i kažete: „Ja sam veoma uspešan“, moguće je da u datom trenutku imate nešto malo

novca u banci, ali ono što činite jeste da sejete seme za buduće uspehe. Svaki put kada ponovite ovaj iskaz, vi ponovo afirmišete seme koje ste zasadili u atmosferu svog uma. Zbog toga želite da to bude srećna atmosfera. Sve mnogo brže raste u plodnom, bogatom zemljištu.

Važno je da svoje afirmacije uvek izgovarate u sadašnjem vremenu, bez ikakvog sažimanja. (Iako koristim sažimanje u tekstu svojih knjiga, nikada ga ne koristim u afirmacijama, pošto ne želim da umanjim njihovu moć.)

Na primer, tipična afirmacija bi počela sa: „Imam...“, ili: „Ja sam...“ Ako kažete: „Ja ću...“, ili: „Imaću...“, onda Vaša misao ostaje u budućnosti. Univerzum shvata Vaše misli i reči bukvalno i daje Vam ono što kažete da želite. Uvek. To je još jedan razlog da očuvate srećnu mentalnu atmosferu. Lakše je misliti o pozitivnim afirmacijama kada se osećate dobro.

Pogledajte to iz ovog ugla: svaka misao koja se rodi u Vama se računa i prema tome nemojte da trošite svoje dragocene misli. Svaka pozitivna misao donosi nešto dobro u Vaš život. Svaka negativna misao odbija ono što je dobro; drži ga van Vašeg domašaja. Koliko puta Vam se desilo da zamalo dobijete nešto dobro i kao da Vam je neko to oteo u poslednjem trenutku? Ako možete da se prisetite u kakvom ste mentalnom stanju bili tada, dobili biste odgovor. Previše negativnih misli stvara barijeru za pozitivne afirmacije.

Ako kažete: „Ne želim više da budem bolestan“, to nije afirmacija koja vodi dobrom zdravlju. Morate jasno da kažete ono što zaista želite. „Sada prihvatam savršeno zdravstveno stanje.“ Kada kažete: „Mrzim ova kola“, to Vam neće doneti divna nova kola jer niste jasni. Čak i ako dođete do novih kola, verovatno ćete ih zamrzeti u kratkom roku, jer je to ono što ste potvrdili. Ako želite nova kola, onda recite nešto što bi moglo da zvuči ovako: „Postoje divna nova kola koja zadovoljavaju sve moje potrebe.“ Čućete neke ljude kako govore: „Život je sranje!“ To je užasna afirmacija. Možete li da zamislite kakva iskustva će Vam takva izjava doneti? Naravno, nije život taj koji je sranje, već Vaše misli. Zbog takve misli ćete se osećati užasno. A kada se osećate užasno, ništa dobro ne može Vam ući u život.

Nemojte da gubite vreme na raspravu o sopstvenim ograničenjima: loše veze, problemi, bolesti, siromaštvo i sve tako. Što više govorite o nekom problemu, on i dalje ostaje tu. Ne krivite druge za nešto što je naizgled pogrešno u Vašem životu – to je još jedan način gubljenja vremena. Zapamtite, Vama vladaju zakoni Vaše vlastite svesti, Vaših misli i načinom na koji razmišljate Vi privlačite određena iskustva.

Kada promenite način razmišljanja, i sve drugo u Vašem životu će se promeniti. Bićete zadivljeni i oduševljeni kada vidite da ljudi, mesta, stvari i okolnosti mogu da

se promene. Optuživanje je samo još jedan oblik negativne afirmacije, a Vi ne želite da trošite svoje dragocene misli na to. Umesto toga, naučite da negativne afirmacije pretvorite u pozitivne. Na primer: Mrzim svoje telo.

POSTAJE Volim i cenim svoje telo.

Nikada nemam dovoljno novca.

POSTAJE Pristižu mi velike količine novca.

Preterano sam debeo.

POSTAJE Cenim svoje telo i vodim računa o njemu.

Niko me ne voli.

POSTAJE Isijavam ljubavlju i život mi je ispunjen ljubavlju.

Nisam kreativan.

POSTAJE Otkrivam talente koje nisam ni znao da posedujem.

Imam loš posao.

POSTAJE Sve vreme mi se pružaju divne prilike.

Ovo ne znači da treba da se zabrinete zbog svake misli koja se rodi u Vama. Kada počnete da uvodite promene i kada istinski budete obratili pažnju na svoje misli, zgrozićete se kada shvatite koliko ste negativnih misli gajili. Kada uhvatite sebe da razmišljate negativno, samo pomislite: To je stara misao; biram da više ne razmišljam na taj način. Onda što pre formulišite pozitivnu misao kojom ćete je zameniti. Zapamtite, želite da se osećate što je moguće bolje. Misli obojene gorčinom, prezirom, optužbama i krivicom čine da se osećate očajno. A to je navika koje želite da se oslobodite.

Još jedna prepreka za ostvarivanje pozitivnih afirmacija jeste osećanje da „niste dovoljno dobri“ – drugim rečima, imate osećaj da ne zaslužujete da Vam život bude ispunjen dobrim stvarima. Ako je to problem koji imate, onda biste mogli da počnete od čitanja poglavlja 8 – Samopoštovanje. Vidite koliko afirmacija u vezi sa samopoštovanjem možete da zapamtite, a onda ih često ponavljajte. To će Vam pomoći da promenite taj osećaj da ste „bezvredni“, koji možda nosite u sebi, u osećaj samopoštovanja. A onda posmatrajte kako će se Vaše pozitivne afirmacije materijalizovati.

Afirmacije su rešenje koje će zameniti bilo koji problem koji možda imate. Kad god naiđete na neki problem, samo ponavljajte: „Sve je dobro. Sve se odvija tako da mi sve bude dobro.

www.leo.rs | 7

Ester i d탑eri hiks

Potra탑ite na www.leo.rs 8|

Ester i d탑eri hiks

Potra탑ite na www.leo.rs www.leo.rs | 9

Siniša Ubović

MEDITACIJA e ik n t e č o p za

10 |

Siniša Ubović

MEDITACIJA e k i n t e č o p za Meditacija je, iako sve više prisutna, i dalje velika nepoznanica za mnoge. Pred vama je knjiga koja će vam upravo otkriti, rasvetliti i pojasniti ovu, svakako jednu od najmoćnijih tehnika za postizanje mira, stabilnosti i radosti. Siniša Ubović nam svojom prepoznatljivom lakoćom pisanja približava meditaciju i prenosi nam svoja znanja, spoznaje i iskustva koja su mu pomogla da praktikuje meditaciju na svakodnevnom nivou kao i da doživi neverovatan preobražaj u svom životu. Ukoliko želite da ovladate ovom sjajnom tehnikom a i dalje je smatrate čudnom, teškom ili nejasnom, ovo je knjiga koja će vam podariti mnoštvo korisnih odgovora nakon kojih će i vama meditacija biti jednostavna, dostupna i što je najvažnije, višestruko korisna.

Put u nepoznato Kada sam 2010. godine doneo programe Lujze Hej na prostore bivše Jugoslavije, nisam ni slutio koliko će upravo programi Heal Your Life postati jedna od najznačajnijih prekretnica na putu ličnog razvoja mnogih ljudi sa ovih prostora. Do sada sam se sreo, sad već mogu reći sa hiljadama učesnika, što na svojim predavanjima, što na konferencijama, radionicama i seminarima koje sam vodio po celom regionu. One promene koje se dese u toku ovih programa za mnoge su toliko značajne i svakodnevno sam zahvalan što imam priliku da srećem sve te divne ljude koji žele da pomere svoje granice, da otkriju snagu i moć unutar sebe, da probude svoje uspavane potencijale i da izađu iz okvira koji kažu da je život borba.

Mnoge sjajne tehnike sam podelio sa njima i potpuno je fascinantno koliko te neke sitne promene u svakodnevnoj rutini mogu da pomognu na putu našeg razvoja

i napretka. O mnogim tehnikama sam pisao i u svojim knjigama Put promene i 100% JA. Afirmacije, vizualizacije i meditacije su svakako osnovne i iz mog ličnog iskustva veoma efektne. Svakom ovom segmentu sam posvetio određeni prostor, međutim, i dalje su ovo tehnike koje iznova pobuđuju pažnju i interesovanje velike većine.

Uvek postoje dodatna pitanja, nedoumice, nejasnoće.

Gotovo na svakoj radionici ili predavanju barem jedna osoba postavi pitanje u vezi s nekom od ovih tehnika i uvek je to pitanje povezano sa sumnjom u ispravnost korišćenja ovog „alata“. To je i razlog i osnovni pokretač koji me je inspirisao da se ovim temama još dublje posvetim i da ih još više približim svima koji žele njima da ovladaju i uvrste ih u svoju svakodnevicu. Meditacija je možda jedna od najnejasnijih. Iako se sa ovim pojmom gotovo svakodnevno srećemo, i dalje je meditacija za mnoge nedokučiva, čudna, daleka, nepoznata, pa i uvrnuta. To

www.leo.rs | 11

je i razumljivo s obzirom na to da smo naučeni da svemu što nam je nepoznato dajemo određena obeležja i karakteristike bez obzira što veoma malo, a često gotovo ništa o tome ne znamo. Plašimo se novih ideja jer ne znamo šta može da se desi ako napustimo svoju sigurnu zonu.

Nekada prođe i život a da nismo sebi dali dozvolu da iskusimo nešto samo zato što smo strahu od nepoznatog prepustili da nas vodi. Setite se samo koliko puta ste sebe sputavali da učinite nešto drugačije. A nakon toga, kada ste ipak uprkos strahu smogli hrabrosti da se u to nešto nepoznato upustite, koliko vam je bilo žao što to niste učinili ranije. Voleo bih da vam knjiga o meditaciji koju za vas pišem približi ovu sjajnu tehniku na najbolji mogući način. Želim da znate da sam i sâm nekada bio potpuni skeptik po ovom pitanju. Sećam se da bih, kada čujem da neko meditira, mislio da mu nisu sve ovce na broju i da mora da s njim nije nešto kako treba. Imao sam gomilu predrasuda i bio sam od onih intelektualnih tipova koji sa podsmehom gledaju na sve i svašta, a najviše na ono o čemu ne znaju ništa. To bi verovatno potrajalo i dan-danas da mi se nije desilo sve što mi se desilo, a što me je navelo da potražim drugačiji odgovor i rešenje za svoje duboko nezadovoljstvo i osećaj besmisla. O svemu tome sam pisao u prethodnim knjigama, te smatram da nema potrebe da to i ovde činim. Osnovni cilj mi je da vam ovu moćnu tehniku što više približim kako biste od nje imali enormnu korist u svom životu.

Meditacija mnoge asocira na nešto dosadno i na gubljenje vremena, neki misle da moraju da se odreknu načina života kojim su do sada živeli da bi mogli da meditiraju, što im automatski deluje neprihvatljivo, nekima se meditacija čini teškom, neproduktivnom i suviše ezoteričnom. Sve su to samo zablude koje su nastale kao rezultat neznanja. Meditacija je zapravo veoma zanimljiva, prirodna, lako primenljiva, moćna, produktivna, senzualna, uzbudljiva i veoma jednostavna!

Važno je osvestiti istinu da je meditacija u stvari jedno potpuno prirodno stanje koje, ako se shvati i prihvati, može da našem životu podari potpuno novu, fantastičnu dimenziju. Kroz ovu knjigu upoznaću vas sa svim onim što bi moglo da vas zanima, počev od toga odakle meditacija potiče, kako je nastala, kako je primeniti u savremenom životu, koju korist donosi onome ko je praktikuje, pa sve do toga na koji način, kako, gde i koliko dugo meditirati. Upoznaću vas sa nekim osnovnim tehnikama koje će vam pomoći da smanjite stres, napetost i tenziju, kao i sa nekim jednostavnim fizičkim vežbama koje možete praktikovati a koje vam vrlo brzo mogu vratiti energiju, zdravlje i osećaj zadovoljstva. Voleo bih da na jednom mestu pokrijemo mnoge teme kako biste što manje lutali i kako bi, umesto konfuzije i zbunjenosti, na vašem putu napretka zavladale jasnoća i lakoća. Sve je to lako postići, naravno, samo ukoliko to zaista želimo i ukoliko smo u ovom trenutku spremni.

12 |

Svet i mi u njemu Živimo u vremenu koje možemo okarakterisati na razne načine. Neki će reći da je tempo života brz, za nekoga je osnovni utisak da nema dovoljno vremena, nekima smeta to što nikada nemaju mira. Mnogi imaju utisak da im život izmiče, da nemaju kontrolu nad događajima i da je život takav kakav jeste bez velikih šansi da se bilo šta u životu promeni. Tako je – kako je, česta je izjava onih koji smatraju sebe samo usputnim prolaznikom na svojoj životnoj stazi. Danas čovek stiče utisak da je samo slučajni šetač kog s vremena na vreme sreće na svom putu. Brzina života i zaglušujuća buka sredine u kojoj smo, kao i misli koje nam konstantno tutnje u glavi zbunjuju nas i sami sebi postajemo misterija, nedokučiva tajna, nepoznanica za koju nemamo ključ ili šifru da je spoznamo.

Sve prepreke na koje nailazimo vidimo kao zamke koje nam život postavlja ne bi li nas naučio pameti i ne bismo li konačno shvatili da smo samo nasumično izabrani igrači u igri kojom upravljaju neke nama nepoznate sile. Zbunjujemo sebe večitim preispitivanjem zašto nam se događaju stvari koje nam se ne dopadaju, tražeći krivicu u sebi i drugima i tako sebe još više gušimo u nemoći, ne shvatajući da sami sebi postavljamo sve te zamke i prepreke. Bežeći od svega što nam se ne dopada, mi ipak ne dolazimo sebi, već se udaljavamo od onoga što jesmo i sve smo dalje od svog bića. Životni krug u kom se vrtimo počinje da nas uvlači u sebe poput centrifuge s čijom snagom ne možemo da izađemo na kraj. Imamo utisak da nas život nemilice melje i troši a da nam ne ostavlja ni trenutak predaha. I kad na trenutak pomislimo da bi moglo da bude i bolje, odmah iza ugla čeka nova obaveza na koju treba da odgovorimo, novi problem koji deluje kao nerešiv, neka nova igra čija pravila ne stižemo da usvojimo jer se menjaju brzinom koju ne uspevamo da dostignemo. Čovekova potreba za smislom kao i traganje za srećom, međutim, nije nešto što karakteriše samo ovo vreme. Činjenica je da smo mnogo više od naših tela, kojima je potrebna hrana da bismo preživeli. Iako su tela nešto što je evidentno i okom vidljivo, mi smo bića koja su mnogo više od toga. Osim tela, tu su i um, duh i emocije. To je ono što čini osnovu svakog živog bića.

Ako nešto od ovih elemenata ne funkcioniše, čitav naš sistem iskače iz koloseka. Ako samo jedna komponenta ovog sistema nije u balansu, čitav sistem nije u balansu.

Ako nismo zadovoljni poslom koji radimo, počinjemo da razmišljamo zbog čega nam se sve to dešava, svaka naša negativna misao dobija na težini i ne znamo kako da je se oslobodimo, počinjemo da se osećamo loše, nemoćno, često ljuto, a kada ne znamo kako da se sa svim tim emocijama nosimo, one počinju da pronalaze način da se ispolje. Na ovu emotivnu neusklađenost

reaguje telo šaljući nam signale da je vreme da usporimo, da damo sebi trenutak predaha. Često ove signale ne slušamo, nastavljamo dalje pod istim pritiskom dok naše biće vapi da ga primetimo. Međutim, sve te vapaje svoje duše nismo u stanju da prepoznamo jer već dugo taj deo sebe ne posećujemo. Jureći kroz život, u konstantnoj buci koja dolazi sa svih strana, a ponajviše iz naših glava, utišali smo u sebi ovaj glas koji nikada nije prekinuo vezu sa nama. To je glas naše duše koji nikada zauvek ne može da bude ugušen. To je poziv koji treperi u nama i s radošću čeka da ga čujemo. To je ono znanje koje dolazi sa izvora našeg postanka. To je ono mesto na kom leže odgovori na sva naša pitanja. To je ona iskra univerzuma u nama koja, iako smo je zapostavili, ipak nikada nije odvojena od svoje šire perspektive. To je najvažniji poziv, koji nas podseća da je došao pravi trenutak da se vratimo sebi i da počnemo da živimo život na najbolji mogući način.

Treptaj bića Kako znamo da nam se naše biće obraća? Tako što nam na trenutak čitavo telo zatreperi kad pomislimo na nešto što možda samo za nas ima smisla. Tako što dobijemo ideju koja nas toliko preplavi milinom i ushićenjem.

Tako što bez nekog racionalnog objašnjenja osetimo kojim putem da krenemo kada stignemo na raskršće života. Svaki put kada sledimo ovaj osećaj, nepogrešivo smo na putu svoje sreće. Pa ipak, mnogo češće upravo ovaj osećaj zanemarimo – jer nije pravi trenutak, jer nije realno, jer nije u redu zbog drugih, jer to niko pre nas nije uradio, jer naši bliski misle da je to glupo, jer se plašimo da ćemo izgubiti ono što imamo... Istina je upravo suprotno. Svaki put kad zanemarimo taj treptaj našeg bića, gubimo ono najdragocenije što imamo, gubimo sebe.

A kad izgubimo sebe, onda i nije čudo što mnogo toga postaje besmisleno.

Zbog toga je u vašim rukama ova knjiga. Pišem je sa željom da vam približim znanje koje će vam pomoći da pronađete mir, radost i smisao. U ovoj knjizi približiću vam jedno od najmoćnijih sredstava na putu dostizanja lične sreće i zadovoljstva. Pred vama su stranice koje imaju za zadatak da vam pomognu da shvatite šta je to meditacija, koliki je njen značaj za savremenog čoveka, zbog čega je važno meditirati i na koji način je to najlakše da se izvede.

Hrana za dušu Boravak u tišini je ono što drugim rečima zovemo meditacija. Voleo bih da vam stranice koje su pred vama pomognu da shvatite da se radi o nečemu zaista jednostavnom. Mnogi danas od meditacije prave veliku filozofiju.

Mnogi koji dolaze na moja predavanja, radionice ili na individualni koučing smatraju da ne znaju da meditiraju

i da nisu sposobni za to. Većina misli da je meditacija namenjena nekim posebnim ljudima, superbićima neverovatnih duhovnih kapaciteta, koja su za to posebno nadarena. Iznenađenje nastupi kada im nakon neke kratke vežbe kroz koju ih provedem, a u kojoj su uživali, saopštim da su upravo iskusili jednu vođenu meditaciju. Tih nekoliko minuta provedenih u bliskom susretu sa svojim unutrašnjim bićem mnogi objašnjavaju kao jedno od najlepših iskustava koje su imali. Zašto? Zato što je za mnoge ovo prvi put da su se sreli sa jednom svojom širom perspektivom, sa onim uzvišenim delom svoga bića, sa onom svojom unutrašnjom lepotom i sa nekim drugim, mnogo dubljim znanjem i mudrošću. Mnogi kroz ovo iskustvo primete da su posle mnogo vremena bili istinski opušteni i neopterećeni svakodnevnim mislima o problemima s kojima su suočeni. Veoma je važno da shvatite važnost i dobrobit meditacije.

Kao što je našem organizmu potrebna hrana da bismo imali snagu za sve one izazove koje na fizičkom nivou obavljamo, isto tako je i našoj duši potrebno da se nahrani.

A nema bolje hrane od one koja dolazi direktno sa izvora našeg bića. Meditacija predstavlja onaj „hleb naš nasušni“, ono bez čega naša duša ne može da dopre do nas, a isto tako ni mi ne možemo da dođemo do nje.

Meditacija je najsavršeniji kanal komunikacije između nas i Boga, univerzuma ili naše unutrašnje mudrosti.

Samo desetak ili petnaest minuta provedenih dnevno u ovom miru zameniće sate i sate rada, razmišljanja i napora. Uranjajući u ovu tišinu i malo-pomalo oslobađajući se otpora, dopuštamo sebi da čujemo poruke koje nam naša duša šalje, dolazimo u kontakt sa svojim unutrašnjim vođstvom, koje često od silne buke nismo u stanju da čujemo. Meditirajući, dobijamo neverovatne odgovore, do kojih bismo teško stigli jurcajući i trčeći kroz život. Podarite sebi ovih nekoliko minuta dnevno jer to je najbolji način da čujete istinske potrebe svog bića.

Dopustite intuiciji da vam šapne ono što zna, a uverićete se da sigurno zna najbolje.

Moj susret sa meditacijom Poslednjih nekoliko godina, koliko sam na putu svoje unutrašnje promene, meditacija je postala deo moje

www.leo.rs | 13

svakodnevne rutine. Meditacija mi je pomogla da na putu spoznavanja sebe i svojih potreba pronađem snagu i motivaciju. Kroz meditaciju sam uspeo da dođem do nekih delova svoga bića za koja sam mislio da ih ne posedujem. A često se baš na tim najnepoznatijim prostranstvima naše duše nalazi i naša najveća snaga, neslućeno blago koje nam pomaže da živimo u sreći, miru i harmoniji. Da povratimo balans u svakom aspektu onoga što jesmo. Da povratimo ravnotežu u naš um telo, duh i emocije.

Iako i sam spadam u red onih kojima je meditacija delovala čudno, uvrnuto, pa čak i kao nešto što izaziva strah, na moje opšte iznenađenje, shvatio sam da je to nešto veoma obično. Meditacija je bliska i prirodna apsolutno svakom čoveku a da toga najčešće nije ni svestan. U svojoj knjizi Put promene, kao i u knjizi 100% JA, pisao sam upravo o meditaciji i o njenom značaju u kratkim crtama, međutim, za sve ove godine koliko radim sa ljudima, kao i na predavanjima, radionicama i seminarima, upravo je pitanje meditacije nešto što se često postavlja. Iz svakog tog pitanja, ma kako ono bilo definisano, shvatio sam da je potrebno dodatno približiti meditaciju ljudima. I dalje je ona nepoznanica, i dalje mnogi pitaju kako da se izbore sa mislima koje naviru, i dalje se mnogi pitaju kako da znaju da li meditiraju na pravi način. Zbog toga i imam potrebu da sve što znam i sve što sam naučio objasnim jezikom koji će biti svima razumljiv. Da se odmah razumemo, nisam meditant koji je proveo godine u manastirima živeći sa onima koji prenose ova znanja. Sve ono što sam naučio vezano je za moj početni samostalni rad, a kasnije sam ova svoja znanja dopunjavao kroz kontakte sa ljudima koji ovo praktikuju u uslovima u kojima živi svaki savremen čovek, sa svim onim izazovima koje taj savremeni život nosi.

Imam ideju da onog trenutka kad za to dođe vreme odem i posetim neko od mesta gde se isključivo meditira, ali za sada sam više nego zadovoljan svim onim benefitima koje mi je meditacija donela u ovom obliku. Mojih pet godina gotovo svakodnevne meditacije (bilo je i dana kada sam za preskok nalazio sebi neke dobre izgovore), pomoglo mi je da se mnogo lakše i komotnije uskladim sa životnim tokom jer ne postoji ništa što tako brzo može da vrati mir kao što to može meditacija. I pored svega toga, moj moto je da sve što radim, radim sa lakoćom i u meri u kojoj mi to prija. Ne želim da sebi stvaram ni pritisak ni obavezu.

Sve što radim dobro je da bude rezultat moje želje i potrebe. Primetio sam da, ako nije u skladu sa tim, češće sam u situaciji da odlažem, odugovlačim ili uopšte to ne radim. Upravo ovakav pristup životu pruža mi mogućnost da u većini situacija nalazim zadovoljstvo i ispunjenje. A kad to izostane... e, onda meditacija odradi svoje!

14 |

I naravno, kako to obično u životu biva, na samom početku pisanja ove knjige desilo se nešto zanimljivo.

S obzirom na to da sam se na ovom svom novom putu u mnogo navrata uverio da se sve dešava sa određenim razlogom i da slučajnosti ne postoje, i ono što je usledilo desilo se sa razlogom. Samo nekoliko dana nakon početka rada na ovoj knjizi dobio sam jedan interesantan mejl u kom je bila najava za predavanje koje će jedan učitelj meditacije da održi narednog petka u Beogradu. Nakon toga, svako ko bude želeo da prođe kroz obuku imaće priliku da i to učini odmah tog vikenda. Moji termini u tom trenutku su bili apsolutno popunjeni i od svega ponuđenog mogao sam da dođem samo na jedan deo drugog dana ovog seminara, što naravno, nije imalo nikakvog smisla. Sve vreme sam iz nekog neobjašnjivog razloga imao neodoljivu potrebu da budem deo ovog programa, ali „realnost“ je bila drugačija. U petak uveče već mi je bila zakazana jedna važna promocija, a odložiti obaveze za vikend bila je nemoguća misija. Ono što sam učinio bila je jedna kratka meditacija, koju sam započeo izgovarajući jednu od meni najdražih afirmacija: „Spreman sam da saznam sve što mi je potrebno da znam.“ Umirio sam se, primirio i rešio da se oslobodim potrebe da sebe mučim mislima o tome šta bi bilo kad bi bilo. I za manje od 24 časa desilo se nešto fantastično. Obaveze koje su mi još od pre dva meseca bile ugovorene preko noći su se izbrisale sa mog spiska jer je predstavnica firme u kojoj je dogovoreno bilo da vodim korporativni trening pozvala i zamolila, silno se izvinjavajući, da ovaj događaj, ako je ikako moguće, pomerimo za naredni mesec, uz sve one standardne rečenice da to u njihovom slučaju nije uobičajeno, ali da su se desile neke nepredviđene okolnosti. Naravno da je moguće, viknuh u sebi sa potpunim oduševljenjem, a isto to izgovorih u slušalicu sa nešto manjom egzaltacijom. I kao što rekoh, s obzirom na to da ništa nije slučajno, termin koji su predložili kao alternativu prethodnom jedini je koji mi je za taj mesec bio slobodan, te se sve tako lepo posložilo, što bi rekla moja draga prijateljica Kristina Bulešić. I eto mene tog vikenda na seminaru meditacije koji mi je pružio potpuno nove uvide i otvorio nove horizonte, o čemu ću takođe da pišem u nastavku. Šta je meditacija Meditacija je prirodno stanje relaksacije koje uglavnom svi praktikujemo a da često toga nismo svesni.

Objašnjenje leži u činjenici koju sam u više navrata naglasio – da je meditacija jedan apsolutno prirodan proces. Kada doživite stres, vaša prirodna potreba je da uzmete vazduh, da udahnete, da se obnovite. Kada radimo nešto što iziskuje napor, disanje je ono što nam pomaže u tome.

Dr Robert Holden

Dar ljubavi Ve{tina davanja i primanja ljubavi

Potra탑ite na www.leo.rs www.leo.rs | 15

dr Alberto Viloldo

ISPRAVLJANJE PROŠLOSTI I ISCELJIVANJE BUDUĆNOSTI

POMOĆU VRAĆANJA ODVOJENIH

DELOVA DUŠE

16 |

dr Alberto Viloldo

Ispravljanje prošlosti i isceljivanje budućnosti pomoću vraćanja odvojenih delova duše U ovoj knjizi ćete otkriti da se vaša duša i vaše srce sastoje od po četiri odaje. U prvoj odaji nalaze se vaša uskladištena sećanja na povredu koja vas je odvratila od vaše sudbine; u drugoj odaji čuvate ograničavajuća uverenja i ugovore duše koje ste sklopili u vreme kada ste doživeli neki gubitak; u trećoj stičete milost i poverenje koji će vas učiniti ponovo celovitim; u četvrtoj se sećate svog poziva i misije koja je zapravo vaša sudbina koju treba da sledite u ovom životu.

Fizika sudbine Napustio sam svoju laboratoriju na univerzitetu da bih postao neko ko je stalno izgubljen u Amazoniji. Bujna vegetacija se ovde razvijala tri stotine miliona godina, stvarajući beskrajnu raznolikost lijana, paprati i drveća visokog kao zgrada od 20 spratova. Posekao sam juče nogu na nekoj odlomljenoj grani i već se na mestu posekotine stvorila nekakva zelenkasta sluz. Postajem hodajući biološki eksperiment. Sutra ću stići u selo u kojem živi don Ignacio. On je čuveni iscelitelj Laika, majstor putovanja s one strane smrti, čovek koga se u ovom području i plaše i vole ga. Ljudi govore da on može da prati vašu sudbinu onako kako drugi ljudi mogu da prate tragove jelena u šumi.

Postoji samo jedna životna forma na ovoj planeti. I ona ima smisao za humor. DNK istražuje sebe u obliku žabe, tapira, jaguara, čoveka, orhideje, ptice, pa čak i delfina ružičastih trbuha koji su uspeli da pređu 6.000 milja duž reke Amazon da bi postali slatkovodna riba. Da su šamani poznavali ovu dvostruku spiralu života, sasvim sigurno bi je nazvali „Bog“.

Iz Albertovog dnevnika

Mnoge urođeničke kulture na svetu dele uverenje da naše telo, kao i tela svih drugih živih bića, ima energetske centre poznate kao čakre – to su vrtlozi svetlosti koji se okreću i u kojima se energija prima, oslobađa i razmenjuje sa prirodom.

Postoji sedam čakri koje se pružaju duž naše kičme.

One imaju oblik levka čiji se širi otvor pruža 2, 3 centimetra iznad kože, a uži deo povezan je sa kičmenom moždinom. Kroz ove energetske centre dobijate svoje utiske o svetu, pa tako, recimo, osećate ljubav u svom srcu, seksualnost, strah i opasnost u stomaku, a uvide u čelu. Kroz čakre možete da prelazite iz područja materijalnog tela u područje svetlosti Duha.

Vaši energetski centri su okruženi svetlosnim energetskim poljem, odnosno aurom (o čemu će biti više govora u dvanaestom poglavlju). U svom normalnom, zdravom stanju, svaki od ovih energetskih centara vibrira u jednoj od sedam boja duge, dajući na taj način vašoj auri sjaj i blistavost.

Gubitak dela duše beleži se u vašim čakrama. Svaka od njih sadrži sva sećanja u vezi sa bolnim događajem koji vas

www.leo.rs | 17

drži vezanim za karmu, odnosno kob. Različite povrede utiču na različite čakre i kada je rad neke od njih poremećen tom povredom, ona gubi svoje vitalne resurse. Iz nje curi njeno esencijalno gorivo i ona postaje sivkasta i zatamnjena, tako da emocije koje su povezane sa tim energetskim centrom takođe postaju zaprljane, a bleštavilo vašeg svetlosnog energetskog polja zamračeno.

U narednim poglavljima naučićete kako možete ponovo da uspostavite normalan rad ovih vitalnih resursa u odgovarajućoj čakri tokom seanse vraćanja izgubljenih delova duše. Nakon putovanja, u kojem ćete otkriti svoju prvobitnu povredu koja je dovela do gubljenja dela duše, bićete u stanju da vratite esenciju energije tog dela duše u povređenu čakru. Čakre Sada ćemo se malo bolje upoznati sa svakim od ovih energetskih centara, počevši najpre od donjih čakri.

(Opisao sam detaljno sistem čakri u knjizi „Šaman, iscelitelj, mudrac“ (Shaman, Healer, Sage), tako da ću ovde dati samo kratak sažetak.)

Donje čakre 1. Prva, korenska čakra, koja se nalazi na dnu kičme, predstavlja prolaz ka Majci Zemlji i ženskosti. Kada dođe do gubitka duše u ovom prvom centru, možete da se osećate kao siroče. Počinjete da gubite poverenje u druge ljude i da tražite sigurnost u materijalnim stvarima.

Kada iscelite ovaj centar, sva osećanja nemaštine i nedostatka nestaju. (Mnoge od vaših priča iz prošlih života nalaze se u prvoj i drugoj čakri.)

2. Druga, sakralna čakra, nalazi se četiri prsta ispod pupka. Ona aktivira nadbubrežne žlezde i tu se nalaze strast, seksualnost i vaš rani osećaj sopstva. Ovde se nalazi i vaša reakcija „borba ili beg“ (odnosno stres), koja izaziva proizvodnju adrenalina, tako da možete da se suočite sa opasnošću od povećane budnosti i brzine. Kada dođe do gubitka duše u ovoj čakri, reakcija „borba ili beg“ ostaje neprestano uključena.

Tako je, recimo, moja klijetkinja Ejmi osećala posledice povišenog nivoa adrenalina više od pet decenija, sve otkako ju je kao dete, dok je vozila bicikl, udario automobil. Iako nije bila povređena u ovoj nezgodi, pamtila je da je bila bačena na zemlju i kako su se kola iznenada zaustavila kad se ona našla ispod njih. Kao posledica toga jedan deo Ejmi je ostao godinama „zaglavljen“ ispod tog automobila i plašio se da izađe napolje, nesposoban da se bori ili pobegne.

Kroz proces vraćanja odvojenih delova duše Ejmi je povratila svoj izgubljeni deo koji joj je pokazao kako da ponovo veruje da je svet bezbedno mesto. Naime, kada se isceli druga čakra, vi više ne živite u strahu i svet prestaje da bude preteće mesto.

18 |

3. Čakra solarnog pleksusa utiče na to kako sebe izražavate u ovom svetu. Kada je ovaj energetski centar zdrav, vi ostajete verni svojoj istinskoj prirodi. Međutim, kada ovde dođe do gubitka dela duše, postajete skloni tome da osećate tugu i stid, ili, suprotno tome, dolazi do jačanja ega. Više ne znate ko ste zaista. Kada iscelite gubitak dela duše u ovom centru, porodični i lični odnosi postaju stabilni, a vaš osećaj sebe jasan i definisan.

4. Srčana čakra nalazi se u centru grudnog koša i ovde vi dajete i primate ljubav. Kada dođe do gubitka duše u ovoj čakri, vi mešate istinsku ljubav sa zaljubljenošću; takođe možete da se zaljubite i u samog sebe. Međutim, kada se ovaj centar isceli, bićete u stanju da osećate nesebičnu ljubav i opraštanje.

Budući da je srčana čakra osa celog sistema čakri, kad god ne dobijem jasno tačan pravac na koje mesto je potrebno da se deo duše vrati, ja ga odvodim u srčanu čakru mog klijenta. Njena isceljujuća energija tada ide u onu čakru kojoj je najpotrebnija.

Gornje čakre Dok su donje čakre povezane sa zemljom, gornje čakre su povezane sa nebom i njih zemljine čakre podržavaju isto onako kao što visoke grane drveta podržava stablo.

5. Grlena čakra nalazi se u udubljenju na dnu vrata i predstavlja vaš ekstrasenzorni centar koji vam daje sposobnost da komunicirate bez reči. Kada ovde dođe do gubitka duše, skloni ste poremećajima spavanja, strahu od toga da govorite ili da vas ljudi čuju, poremećajima u vezi sa težinom i nesposobnošću da zaključite kada su ljudi neiskreni. Ako vam je peta čakra povređena, biće vam problem da budete uvek iskreni sa samim sobom.

Kada iscelite ovu čakru, možete da zakoračite u svoju ličnu moć i ponovo otkrijete svoj unutrašnji glas i komunicirate jasno i otvoreno.

6. Čakra „trećeg oka“ nalazi se na sredini čela. Ovde stičete saznanje da ste vi i Bog neodvojivi i kroz ovu čakru ste sposobni da izražavate božansko unutar sebe i da ga vidite i u drugima. Kad dođe do gubitka duše u ovom centru, postajete previše intelektualni i odvojeni od svojih osećanja. Međutim, kada ga iscelite, u stanju ste da osetite duhovnu istinu i više se ne osećate odvojenim od božanskog.

7. Krunska čakra nalazi se na vrhu glave i funkcioniše kao portal ka nebu na isti način kao što korenska čakra funkcioniše kao portal ka zemlji. Kada ovde dođe do gubitka duše, osećate ogromnu izolovanost, ali kada se ona isceli, u stanju ste da energetski putujete kroz prostor i vreme postajući jedno sa nebom i zemljom. (Tek kada iscelimo svih sedam čakri, možemo da pomognemo drugoj osobi da putuje i vrati svoje izgubljene delove duše.)

Dve dodatne čakre Dok u mnogim istočnjačkim tradicijama postoji pretpostavka da se sve čakre nalaze unutar našeg tela, Laike veruju da postoje i dve dodatne čakre koje se nalaze izvan našeg fizičkog tela.

8. Čakra duše lebdi iznad naše glave poput Sunca.

Ovu čakru možemo videti kao zlatni oreol iznad Hrista ili kao trake svetlosti koje okružuju Budu. Iz duše se pružaju svetlosne niti koje nas povezuju sa rekama i šumama i sa mestom u kojem smo rođeni i u kojem sada živimo. Te niti se pružaju i u našu ličnu istoriju i sudbinu. U narednim poglavljima naučićete kako da pratite ove energetske niti koje ja nazivam „vremenske linije“ da biste iscelili svoju prošlost i uticali na budućnost.

Laike su otkrile da je ova osma čakra arhitekta fizičkog tela. Kada umrete, osma čakra se širi i postaje svetlosna kugla koja obuhvata sve ostale čakre. Posle izvesnog perioda posvećenog pokajanju i pročišćavanju između dve inkarnacije, ona stvara novo telo kao što je to uvek i činila kroz mnogo života. Osma čakra bira vaše biološke roditelje i vaš dom i okolnosti u kojima ćete se roditi.

Kao što drvodelja može da napravi stolicu i kasnije je spali u svom ognjištu, ne osećajući gubitak zato što zna da može lako da napravi novu, isto tako ni osma čakra ne oseća gubitak zbog smrti tela – ona jednostavno stvara novo. Ako se desi da je u ovoj čakri uskladišten otisak gubitka duše, to je poput greške u nacrtu koja se ponovo reprodukuje sa svakom novom „stolicom“ (odnosno fizičkim telom). Ona će vas odvesti do toga da ponovo stvarate porodicu, životna dešavanja i odnose s drugim ljudima slične onima iz vašeg prethodnog života u pokušaju da iscelite ovu ranu.

9. Deveta, spiritualna čakra se nalazi iznad svetlosnog energetskog polja u središtu celokupnog stvaranja i ona je ono što je beskrajno. To je matriks celog kosmosa, sveprožimajuća svetlosna mreža koja prenosi energiju i informaciju od jednog dela univerzuma u drugi. Laike su u stanju da osete i povežu se sa ovom mrežom i oni koriste proces putovanja da bi „sanjajući stvarali svet“, učestvujući svesno u evoluciji života na Zemlji. Fokusiranjem svesti na devetu čakru u stanju smo da putujemo u prošlost da bismo iscelili svoje nekadašnje traume, kao i u budućnost da bismo otkrili svoju sudbinu.

Imajte na umu da ne možemo da pristupimo čakrama duše i Duha sve dok ne iscelimo svoje rane i povratimo svoje izgubljene delove duše u prvih sedam čakri. Tek tada prestajemo sebe da određujemo svojom istorijom i identifikujemo se samo s Duhom.

Bezvremeno „sada“ Za nas fizičare razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti je samo iluzija, doduše veoma uporna iluzija.

Albert Ajnštajn

Za većinu nas vreme se definiše časovnicima koji kucaju, kalendarima, našom prošlošću i našim budućim planovima. Verovatno ste vaspitavani tako da verujete da vreme „leti poput strele“, odnosno da ono neumitno teče od prošlosti ka sadašnjosti, poput lista koji pada u reku i onda plovi nizvodno. Psiholozi proučavaju naše detinjstvo da bi otkrili uzroke naše sadašnje patnje, a lekari posmatraju lične i porodične medicinske istorije da bi pronašli poreklo bolesti i sve to deluje logično ako posmatrate život kao da njime rukovodi zakon uzroka i posledica. Nauka je ovaj princip nazvala „kauzalnost“ i po njemu prošlost uvek zadire u sadašnjost i u nju unosi informacije.

Međutim, za Laike vreme se kreće u cik-cak između sutra i juče: ono je poput reke koja polako teče ka moru, a duboko ispod površine postoji struja koja se vraća nazad ka izvoru i teče napred ka beskonačnosti. Dok se većina ljudi zadovoljava time da samo pluta rečnim tokom, neki daroviti pojedinci uče kako da putuju duž ove „struje vremena“ da bi ispravili dešavanja koja su se odigrala u prošlosti i uticali na budućnost. Zaista je moguće da pogledate u budućnost tražeći odgovore na neko pitanje iz sadašnjosti i zahvaljujući sinhronicitetu i takozvanim „slučajnostima“ doći ćete do rešenja. Naime, i budućnost može da zadire u sadašnjost i unosi informaciju u nju – pod uslovom da je pozovete.

Naučićete kako da koristite proces putovanja da biste oslobodili sebe od linearnog vremena i zakona uzroka i posledica i da biste pozvali budućnost da vas vodi. Dok putujete, vreme staje – postoji samo „bezvremeno sada“, matriks stvaranja i danas više ne proističe iz juče. Putovanje vas odvodi izvan stiska vremena, u stanje u kojem se sve dešava istovremeno.

Pod rukovodstvom Laika naučio sam kako da koristim proces putovanja da bih ušao u bezvremeno sada i iscelio način na koji događaji iz moje prošlosti žive u meni.

Uz obučavanje i praksu, i vama će postati podjednako lako da izgradite svoj život na osnovu svoje sudbine kao što je bilo lako da to učinite onako kako ste bili do sada naučeni da činite – sastavljajući svoj život od slomljenih delića prošlosti donetih na današnji dan. Moći ćete da se krećete u moguće budućnosti i onda učvrstite u sadašnjosti onu budućnost koju želite.

Putovanje će vam omogućiti da se oslobodite zakona uzroka i posledica, odnosno karme. Moći ćete da živite svoj život s jednom nogom u području bezvremenog Duha, a s drugom u fizičkom svetu. Čineći to, otkrićete da oba ova područja imaju istu zajedničku tačku i da je razlika između prošlosti i budućnosti zaista samo iluzija.

Neprosuto mleko Vaša urođena sposobnost da doživljavate vreme kako se odvija simultano natrag i napred zamagljeno je

www.leo.rs | 19

činjenicom da niste, na primer, doživeli kako se prosuto mleko s poda vraća u čašu. Razlog za ovo je princip entropije, koji je stvoren na osnovu takozvanog „drugog zakona termodinamike“. Po ovom principu, nered, odnosno haos uvek se povećava s vremenom (nema potrebe da studirate na „Harvardu“ da biste ovo shvatili, dovoljno je da imate decu!). Ovo kretanje ka haosu je očigledno svugde oko nas – našoj kući je potrebna popravka, časovnike treba navijati – tako da je lako ići iz uređenog stanja mleka koje se nalazi u čaši do neuređenog stanja prosutog mleka na podu, odnosno iz prošlosti u budućnost, ali ne i u suprotnom smeru. Kretanje ka neredu čini se neizbežnim, a univerzum deluje kao da umire sporom hladnom smrću.

Međutim, živi sistemi prkose drugom zakonu termodinamike: život teži redu, lepoti i složenosti i užasava se haosa. Organele se okupljaju da bi formirale ćelije, koje se okupljaju da bi stvorile tkiva, koja se onda udružuju da bi postali organi, koji se zatim povezuju u ljudsko biće, orla i sva ostala živa bića. Dok se sve nežive stvari u univerzumu razgrađuju, život nastavlja da se gradi u lepe cvetove, hrastove i kitove.

Tokom godina koje sam proveo u učenju sa Laikama, iskusio sam kako nam proces putovanja omogućava da pristupimo područjima mozga koja nam pomažu da se oslobodimo „Drugog zakona termodinamike“. Fizičari za ovaj proces koriste termin „nelokalnost“.

Nelokalnost Kvantna fizika je pokazala da kada pošaljete dva fotona svetlosti u suprotnim pravcima, a onda uhvatite jednog od njih uz pomoć polarizatora, to momentalno utiče na drugi foton, što navodi na zaključak da ne postoji ni vremensko ni prostorno rastojanje između njih.

To je nelokalnost, odnosno sposobnost da se utiče na dešavanja kroz prostor i kroz vreme.

Nelokalnost ima dve karakteristike: 1) U ovom dešavanju ne postoji nikakva energija koja interveniše niti sila koja je potrebna da bi se to dogodilo – jedino što je neophodno je namera, odnosno želja da se to desi; 2) Ne postoje ni vreme ni rastojanje, odnosno ne postoji nikakva poruka koja putuje iz sadašnjosti u prošlost ili u budućnost. Sposobnost da se utiče na događaje ne smanjuje se tokom vremena niti u zavisnosti od razdaljine. Drugim rečima, ne postoji „sada“ naspram „onda“, već se sve dešava simultano.

Dokaz postojanja nelokalnosti na kvantnom nivou predstavlja skorašnje naučno otkriće, ali su Laike odavno shvatili da su udaljeni događaji međusobno povezani.

Za većinu ljudi najbliže iskustvo koje su imali u ovome desilo se zahvaljujući molitvi, koja je nešto što nam je svima dobro poznato (bez obzira da li se zaista molimo ili ne). Postoje barem 23 naučne studije u kojima je do-

20 |

kumentovano prikazana moć molitve u isceljivanju ljudi na daljinu. Ovo isto važi i za proučavanja sprovedena na biljkama. U jednom istraživanju otkriveno je da mungo pasulj brže klija kad se moli za njega. U ovom slučaju to ne može da bude objašnjeno psihologijom ili placebo efektom – ne možete da prevarite um pasulja i navedete ga da raste brže ili da se suprotstavi bolesti.

Mada shvatamo da molitva može da utiče na udaljena dešavanja i da dovede do isceljenja na daljinu, ostaje pitanje šta je sa našom moći da utičemo na događaje koji su se odigrali u prošlosti. Jedno istraživanje objavljeno u „Britanskom medicinskom časopisu“ razmatra rezultate eksperimenta ovakve retroaktivne molitve. Istraživači su zadali kompjuteru da razvrsta deset godina stare bolničke slučajeve 5.000 pacijenata koji su bolovali od neke krvne infekcije i podeli ih na dve nasumično odabrane grupe. Za jednu grupu su se ljudi molili, a za drugu nisu.

Istraživači su onda proverili slučajeve i otkrili da su oni pacijenti za koje su se ljudi u eksperimentu molili proveli mnogo manje vremena u bolnici i bili mnogo ređe podložni groznici, iako su se ljudi molili za njih 10 godina pošto su ovi pacijenti bili otpušteni iz bolnice. Ovi pacijenti su iskusili dobrobiti molitve zahvaljujući nelokalnoj prirodi vremena. Vreme molitve je zapravo bilo istovremeno sa vremenom bolesti zbog bezvremenog „sada“ u kojem se sve dešava istovremeno.

Nelokalnost takođe objašnjava da mnogi događaji koje svrstavamo u kategoriju „parapsiholoških“ predstavljaju zapravo prirodne fenomene. Tako, na primer, u jednom romanu iz 1898. godine pod naslovom „Uzaludnost“, koji je napisan 14 godina pre nego što je brod „Titanik“ isplovio, izmišljeni brod pod imenom „Titan“ opisan je s mnoštvom pojedinosti. Sličnosti između stvarnog i imaginarnog broda bile su izuzetno velike: oba broda su imala po dva jarbola i tri propelera i reklamirani su kao plovila koja ne mogu da potonu, ali ono što najviše izaziva jezu je da je svaki od njih mogao da primi po 3.000 putnika, a nije imao dovoljno čamaca za spasavanje i da su i jedan i drugi doživeli fatalni sudar sa santom leda u mesecu aprilu. Da li je ovo puka slučajnost ili je autor romana zašao u budućnost i video verovatnu sudbinu pravog „Titanika“?

Eksperimenti iz kvantne fizike su pokazali da bi univerzum mogao da bude povezan na način koji ne možemo ni da pojmimo i to na nivou koji uključuje i našu svest i nameru. Sve u univerzumu je međusobno povezano u svetlosnom matriksu koji ne poznaje ni rastojanje ni prošlost ni budućnost.

Proces putovanja predstavlja drevnu tehnologiju koja omogućava svesnu interakciju sa nevidljivom energijom čiji smo svi deo. Kroz tehniku putovanja naučio sam da mogu da odbacim svoje identifikovanje sa povređenim sopstvom i bolnim događajima iz prošlosti.

Barbara en Brenan

Potra탑ite na www.leo.rs www.leo.rs | 21

dr Majkl Njutn

Život između života

Hipnoterapija za duhovnu regresiju 22 |

DrdrMajkl Njutn Majkl Njutn

Život između života U ovoj knjizi dr Njutn otkriva po prvi put, korak po korak, svoju metodu duhovne regresije. Na osnovu svog bogatog iskustva i poznavanja duhovnog sveta, on rasvetljava i nudi nam odgovore na neka od večitih pitanja, kao što su: Ko smo mi?, Odakle smo došli? i Zašto smo ovde? Ova revolucionarna knjiga predstavlja vodič u hipnoterapiju za duhovnu regresiju i namenjena je kako profesionalnim hipnoterapeutima, tako i svim čitaocima koji su uživali u njegovim prethodnim knjigama o životu posle smrti.

Utvrđivanje klijentovog sistema uverenja Pre nego što zađemo u detalje hipnotičke metodologije prakse duhovne regresije, mislim da je potrebno da se razmotri koji je vaš pristup pitanjima u vezi sa životom posle smrti. Naime, kao duhovni regresoterapeut, imaćete klijente koji se, u trenutku kada prvi put stupe u kontakt sa vama, nalaze u stanju velike nesigurnosti u vezi sa svojim uverenjima. Način na koji ćete reagovati na njihova pitanja možda će biti ključan faktor u njihovom donošenju odluke da li da zakažu termin kod vas ili ne.

I mada je velika većina ljudi koji žele da im pomognete da pristupe svojim sećanjima duše načisto sa sobom po pitanju onoga u šta veruje, ipak ima i onih kod kojih postoji unutrašnji konflikt zbog njihovih religijskih učenja ili zbog nekih nedoumica koje se odnose na hipno-

tičke tehnike za dostizanje života između života ili su, možda, skeptični u vezi s tim da vam prepuste vođstvo pri svom mentalnom ulasku u duhovni svet.

Ja seansu započinjem tako što objašnjavam potencijalnom, ali nesigurnom klijentu da će imati korist od toga da uđe u hipnotičku regresiju otvorenog uma. Možda ću mu čak i reći da će, bez obzira na njegov sistem uverenja, njegovo nesvesno sećanje verovatno otkriti dom u duhovnom svetu koji će biti u skladu sa iskazima svih drugih ljudi koji su se podvrgli duhovnoj regresiji. Skeptici bi mogli da kažu da je ovakvo uveravanje zapravo stvaranje predrasuda kod klijenata. ali, ipak, pošto sam uradio na hiljade hipnotičkih seansi regresije u život između života, sada nemam nikakav problem da to kažem svojim nervoznim klijentima.

www.leo.rs | 23

Kad već govorimo o predrasudama, činjenica je da su moje knjige o životu posle života već dobro poznate širokoj javnosti. Ako mi neki potencijalni klijent spomene mogućnost da su na njega uticale knjige koje je pročitao, objasnim mu da sam, godinama pre nego što je moje istraživanje objavljeno, većini klijenata vrlo malo toga unapred govorio. Uostalom, i sami ćete otkriti da sve to nije ni važno. Kada klijent mentalno uđe u duhovni svet kroz duboku hipnozu, bez obzira na svoju ideologiju ili na ono što sam mu ja rekao, njegova priča biće slična svim drugim pričama klijenata koji su bili tamo pre njega.

Hipnoterapeuti života između života koje sam obučavao rekli su mi da su imali klijente koji nikada nisu čuli za mene i moje knjige i koji su, bez ikakvih prethodnih priprema, bili dosledni u svom izveštavanju o duhovnom svetu. Razlike su postojale u aktivnostima duše koje su videli jasno i onima koje su videli maglovito. Ne postoje dve potpuno identične seanse zbog toga što svaka duša poseduje svoj specifični energetski obrazac za vraćanje uskladištenih besmrtnih sećanja i svoju sopstvenu jedinstvenu istoriju.

Ako potencijalni klijent sumnja u metafizičku filozofiju zbog svog rigidnog sistema verovanja, to bi moglo da stvori unutrašnji konflikt kojim morate da se pozabavite odmah na samom početku. Ta osoba vas je kontaktirala zato što želi duhovne informacije o svom višem ja, ali je njene ideološke sumnje sprečavaju u tome. U takvim slučajevima često otkrivam da se u pozadini tog mentalnog konflikta nalazi nezadovoljstvo načinom na koji te osobe svesno posmatraju svet i svoj život. Ti ljudi su vas i kontaktirali zato što su došli do tačke kad su spremni da potraže odgovore novim pristupom. U toj situaciji, eklektički orijentisan terapeut može da predstavlja dobrog sagovornika za otvorene filozofske rasprave koje su refleksivne, informativne i podsticajne za potencijalnog klijenta.

Tako, na primer, u Sjedinjenim Državama u kojima prevladava hrišćansko društvo, neko može da vam kaže: „Želim da doživim Raj, ali se brinem da ću počiniti greh time što dolazim kod vas.“ Druga varijanta mogla bi da bude: „Mislim da postoji život posle života, ali da li čovek mora da veruje u reinkarnaciju da bi bio kandidat za duhovnu regresiju?“ Neki moji klijenti bili su iz kultura u kojima postoji čvrsto uverenje da je život unapred predodređen, što im daje malo kontrole u odnosu na svoju sudbinu. Neka druga društva otvorena su prema ideji reinkarnacije i sudbine, ali njihova uverenja uključuju postojanje ljutih bogova, zlih duhova i nepoželjnih astralnih područja posle smrti. Neki sistemi verovanja ne prihvataju ideju postojanja sopstva duše u duhovnom svetu između života. Naravno, ateistima i agnosticima teško je da prihvate postojanje više sile i velikog, opšteg plana univerzuma. Kao što sam već rekao, bez obzira na ideološke predrasude u njihovom svesnom umu, kada se ti ljudi nađu u nadsvesnom stanju hipnotič-

24 |

kog transa, imaće ista sećanja duše na život između života kao i svi ostali klijenti.

Umni ljudi s različitim sistemima verovanja kontaktiraće vas zato što traže smisao u svom životu. Traže neku drugu vrstu duhovnosti koja je dosledna i koja ima smisla za njih. Kada se izuzmu ekstremisti i njihova radikalna učenja, sve religije imaju odlične sisteme koji zagovaraju saosećanje, velikodušnost i ljubav. Međutim, one su istovremeno i ograničene vekovima institucionalnih dogmi koje ne odgovaraju današnjem načinu razmišljanja. Po mom mišljenju, najveće svetske religije previše su bezlične za mnoge ljude. U izvesnom smislu, one su izgubile veliki deo suštine individualnog duhovnog kontakta sa božanskim, koji je i doveo do njihovog stvaranja. Ljudi osećaju uznemirenost zbog takve njihove evolucije.

Istoričar Arnold Tojnbi rekao je da se, tokom istorije čovečanstva neprestano ponavlja jedan obrazac: kada neki sistem verovanja izgubi svoju privlačnost kao duhovni model za ljude, on se ili menja ili se odbacuje. Mi živimo u svetu koji doživljavamo kao haotičan. Postoje oni koji veruju da smo sami krivi za to, ali i oni drugi koji krive Izvor koji nas je stvorio, pa okreću leđa svakoj veri. Tokom godina u kojima sam obavljao privatnu praksu, bio sam svedok povećanja broja ljudi posvećenih traganju za novom duhovnom svesnošću, koja je individualna i jedinstvena za svakoga, bez postojanja posrednika koji žele da nametnu svoju volju i postave svoje kriterijume duhovnosti.

Svi smo mi skloni tome da budemo netolerantni prema ljudima koji ne razmišljaju isto kao mi. Za duhovnog regresoterapeuta, predrasude u odnosu na sopstvene istine su prirodne, ali to ne bi smelo da ometa vašu prijemčivost za ideje koje izražavaju vaši klijenti. Kao ŽIŽ terapeut, vi želite da pomognete svom klijentu da stekne razumevanje i spokoj u odnosu na svoj život, ne namećući mu svoje vrednosti. Sve što je klijentu potrebno da zna nalazi se u njegovom umu. Morate da mu omogućite, kad god je to moguće, da najpre prepozna, a onda i protumači svoja sećanja. Vaše razumevanje i pozitivna isceljujuća energija su od vitalnog značaja dok radite na otkrivanju klijentove unutrašnje vizije života duše. Na taj način pomažete i u usklađivanju vibracija klijentove energije duše sa ritmom njegovog ljudskog mozga.

Pokušavam da objasnim svojim klijentima, koji pripadaju različitim filozofskim sistemima i verovanjima, kako mi živimo u nesavršenom svetu da bismo naučili da cenimo savršenstvo. Pokušavamo da napredujemo uz pomoć svoje slobodne volje i promene. Potraga za unutrašnjom mudrošću od ključnog je značaja zato što, ako ne pronađemo svoje unutrašnje znanje izvan institucionalnih doktrina koje su drugi odavno razvili, ne možemo da pronađemo ni istinsku mudrost o tome kako da danas živimo svoj život na Zemlji.

Na današnje istine nadovezuju se više istine narednog pokolenja. Taj razvoj znanja i svesnosti o sebi nalazi

se u samoj srži izražavanja našeg identiteta. Mi duhovni regresoterapeuti koji koristimo moć hipnoze sada smo blagosloveni jer posedujemo nov medij terapeutske intervencije. Ako ste u stanju da pomognete ljudima da vide svetlost božanstva u sebi i ako im olakšate otkrivanje sebe, daćete istinski doprinos prosvetljenju ljudskog roda.

II DEO: PRIPREMA ZA DUHOVNU REGRESIJU Šta se zahteva od duhovnog regresoterapeuta Na jednoj od svojih radionica govorio sam o trudu koji je potrebno uložiti da bi se klijent odveo u život između života. Na prvoj pauzi, prišao mi je jedan hipnoterapeut i rekao: „Hvala vam na vašem vremenu, ali ja odlazim. Sada shvatam da je ovaj posao jednostavno pretežak za mene. Ja imam lepu, sređenu praksu. Zahtevi hipnotičkog vođenja tokom duhovne regresije nisu područje terapije za koje se osećam spremnim.“ Rekao sam tom iskrenom čoveku da je dobro što je te probleme prepoznao odmah, a ne kasnije.

Nema sumnje da su tri do četiri sata intenzivnog rada, tokom kojeg se žonglira sa nekoliko loptica istovremeno i bez odmora, vrlo zahtevna aktivnost. U suštini, morate da se istovremeno bavite interakcijom s klijentovom besmrtnom dušom i mentalnim procesima njegovog ljudskog mozga, a ta dva ega mogu da se nalaze u međusobnom konfliktu zbog smetnji u njihovoj integraciji. Hipnoterapeut života između života mora da se nosi s tom dvojnošću klijentovog uma, istovremeno vršeći prilagođavanja dugih faza duhovnih vizija da bi mu se omogućio prijatan prelazak u duhovni svet. Uz to, da biste uspeli, morate i da neprekidno pratite klijentovo mentalno putovanje kroz geografiju duhovnog sveta. To se naziva „mapiranje“.

Ciljeve, strahove, sliku o sebi i očekivanja vašeg klijenta određuju fizički, emocionalni i mentalni sklop njegovog tela. Na te elemente ličnosti utiče ono što ja nazivam „znakovima duše“ a to su uviđanje, intuicija i mašta. Dok vam vaš klijent u stanju hipnoze govori o svom duhovnom životu, on prenosi te informacije kroz svoje smrtno telo. To za njega može da bude zbunjujuće i teško. Dok se u umu klijenta odvija drama života posle života, na njegov transpersonalni pogled s druge strane utiče nivo do kojeg može da se suoči sa istinom o svom pravom ja.

Uz sve to, od vas će se tražiti i da se fokusirate na brojna prethodna karmička iskustva koja je vaš klijent imao u drugim telima, da bi bio u stanju da shvati obrasce uzroka i posledica koji utiču na njegov sadašnji život. Bavljenje ŽIŽ terapijom u velikoj meri će razviti vašu veštinu regresije u prošli život, s obzirom da se krećete iz života

u život, koristeći pri tom duhovni svet kao most. Od vas će se možda tražiti da koristite i permisivne i autoritativne tehnike hipnoze dok se krećete kroz klijentove prošle živote, iskustva duše i sadašnji život. Mnogo toga zavisi i od klijentove prijemčivosti za hipnozu, koja može da se razlikuje u prošlom životu i u duhovnom svetu.

Vaš posao kao duhovnog regresoterapeuta jeste da pomognete klijentu da upravlja svojim vizualizacijama omogućivši mu da stavi sve te informacije u fokus kako bi mogao da stekne istinsko shvatanje svoje duše i svoje životne svrhe i na taj način imao koristi od svoje seanse.

Posao ŽIŽ terapeuta može da bude naporan i zahteva veštinu i upornost. Naravno, ne treba stvarati lične odnose sa klijentima, ali samo emotivno hladan čovek ne saoseća sa svojim klijentom koji prolazi kroz teškoće dok spoznaje sve razloge zbog kojih se nalazi u sadašnjem telu, kao i sve ono što mu njegovi vodič i učitelji govore.

U ovom poslu, nijedan istinski motivisan i brižan hipnoterapeut ne može da ostane potpuno emotivno distanciran. Posle zahtevne seanse duhovne regresije obično se osećam krajnje iscrpljeno. Naporno planinarenje mi pomaže da razbistrim glavu.

Važnost obuke i iskustva Na moje radionice ŽIŽ obuke dolazi mešavina licenciranih terapeuta i hipnoterapeuta sa sertifikatom. Obično je potreban veliki broj časova obuke iz osnovne i napredne hipnoterapije, kao i nekoliko godina bavljenja privatnom praksom. Od velike je koristi posedovanje određenog predznanja o iskustvima iz prošlog života pre nego što se krene u zahtevan rad duhovnog regresoterapeuta. Nije neophodno da se ima licenca psihologa, psihoterapeuta ili savetnika da biste bili vešt hipnoterapeut. Međutim, kada se radi sa problematičnim klijentom, određeno predznanje o psihološkom savetovanju može da bude od neprocenjive važnosti.

U etičkom smislu, od terapeuta se očekuje da prepozna svoj nivo kompetentnosti i profesionalne kvalifikovanosti i da ne koristi procedure tretmana za koje nije obučen. Svim praktičarima duhovne regresije koji pomažu klijentima u traženju istine o sebi rekao bih da je utoliko bolje ukoliko imaju više akademskog obrazovanja i profesionalnog iskustva.

Pitanje samosvesti važno je za ŽIŽ terapeuta s obzirom da je ono direktno povezano sa njegovim uticajem na klijenta. Na vašu energiju utiču vaša intuicija, motivacija i integritet. Osećam duboko poštovanje prema taoističkoj filozofiji. Taoisti veruju da do nadahnuća dolazi kad se čovekov svesni um skloni s puta njegovoj urođenoj, nesvesnoj energiji. U izvesnom smislu, naš kosmički či (energija) ono je što unosi sklad i jasnoću u naše telo.

Izoštren unutrašnji fokus čini vas boljim terapeutom.

Najbolji regresoterapeuti poseduju nivo percepcije koji im omogućava da nešto spoznaju bez korišćenja

www.leo.rs | 25

svesnog razmišljanja. Ti terapeuti jednostavno osećaju stvari u odgovarajućem trenutku kada rade sa klijentima. Tokom ŽIŽ terapije moguće je da i terapeut i klijent dobiju pomoć od svojih duhovnih vodiča, i potrebno je da te trenutke prepoznaju, i to pogotovu u područjima donošenja izbora i rešavanja problema.

Verujem da je moguće uvežbati se u prepoznavanju i analiziranju simbola koji ilustruju iskustva iz duhovnog sveta koja ne mogu da se definišu na materijalan, fizički način. Te metafore mogu da predstavljaju simbolični prikaz nečega sa Zemlje što ima veze sa vizualizovanim događajem iz duhovnog sveta. Iskreno govoreći, u nekim trenucima tokom seanse čini mi se da imam u izvesnoj meri telepatske sposobnosti. Ipak, to može da me ometa ako ne uspem da svesno blokiram ono o čemu razmišljam u najbitnijim trenucima rada s klijentom koji može da oseti moje misli.

Otkrio sam da mi svakodnevne meditacije i vežbe kontrolisanog disanja pomažu u ŽIŽ praksi. U jogi, reč prana označava životnu silu, odnosno energiju koja se manifestuje u svakom od nas kroz naše disanje. Kao duhovni regresoterapeut, povremeno tokom seanse manipulišem svojim disanjem, pokušavajući da na taj način dovedem svoj um u povišeno stanje svesti. Čak mogu da uđem i u samoizazvani blagi hipnotički trans da bih se više otvorio duhovnim silama koje osećam oko sebe.

Molim vas da imate na umu da prana nije ni samo dah niti kiseonik koji se koristi u disanju, već energija povezana sa dahom. To je veza sa energijom svih živih bića kao univerzalnom životnom silom. Radio sam na tome kako da naučim da pronađem energetske puteve koji su mi potrebni da bih pristupio umu klijenta dok tražim pomoć od mog i njegovog vodiča. Počinjem tako što otvaram svoj um i tražim da dobijem vođstvo. Na taj način pokušavam da primam informacije, a da ih pri tom ne šaljem. Svojim klijentima šaljem samo poruke sigurnosti i spokoja.

Najvažnije za dobrog terapeuta jeste da ume da sluša.

Druga važna stvar je da dopustite svom klijentu da prvi protumači svoje metaforičke simbole zasnovane na onome što je iskusio, pre nego što vi date svoje tumačenje.

Postoji delikatna ravnoteža između slušanja i postavljanja pitanja. Nije lako pokazati polaznicima kursa kako da osete kada treba da govore, a kada da ćute. U ŽIŽ terapiji, terapeut mora da nauči kada treba da blago pomogne klijentu da shvati svoju vizualizaciju, pošto je sam izvesno vreme analizirao ono što je video. Do toga se dolazi vežbanjem i praksom. Tokom te vežbe, vaša kreativnost može da vam omogući da postanete intuitivniji.

Vežbanje hipnoze za regresiju u život između života Otkako su objavljene moje knjige, mnogi praktičari hipnoze kontaktirali su me u vezi sa duhovnom regresijom.

Vlada mišljenje da je, ako je osoba u izvesnoj meri upozna-

26 |

ta sa regresijom u prošli život, jednostavan sledeći korak preći na regresiju u život između života. To nije tačno. Činjenica je da većina hipnoterapeuta koji se bave regresijom u prošle živote jednostavno prenose svoje klijente iz jednog prošlog života u sledeći. Neki od njih i dalje veruju da vreme između života predstavlja samo nebitno sivkasto čistilište. Ovo shvatanje se postepeno menja, a ja se pitam da li je ono nastalo na osnovu drevne „Tibetanske knjige mrtvih“, u kojoj piše da „vreme između reinkarnacija provedeno u bardou iznosi najviše sedam nedelja“.

U uvodnim delovima mojih knjiga objašnjavao sam da mi je bilo potrebno dosta vremena dok nisam naučio puteve kretanja u duhovni svet koji su se činili prirodnim većini mojih klijenata. Pošto je moj prvi klijent koji je pošao u život između života otvorio vrata, bilo mi je potrebno mnogo slučajeva koji su mapirali duhovni svet dok nisam počeo da se osećam prijatno u vezi sa procesom koji danas koristim. Ipak, posle hiljada slučajeva, jasno mi je da sam samo zagrebao po površini duhovnog sveta.

Svaki novi terapeut života između života otkriva svoj sopstveni stil. Sami ćete videti koja vam tehnika najviše odgovara za glatko prelaženje iz podsvesnog uma u duhovnu kuću nadsvesti kojom se dolazi do besmrtnih sećanja duše. Način na koji ćete uklopiti svoje novostečene ŽIŽ veštine u svoju praksu nešto je sa čim morate da sami eksperimentišete.

Dobijao sam telefonske pozive regresoterapeuta za prošle živote iz cele zemlje koji su me pitali: „Šta radim pogrešno? Zašto ne mogu da dovedem svoje klijente u stanje života između života?“ Moje prvo pitanje glasi: „Koliko traju vaše seanse sa klijentima?“ „Oh, znate“, odgovaraju mi, „uobičajenih 45 minuta do sat vremena.“ Ne ulazeći u pitanje metodologije, kažem im da je to jedan deo njihovog problema. Za rad kroz ŽIŽ terapiju potrebno je odvojiti tri do četiri sata. Neki mi tada kažu: „Kako očekujete da održim svoju normu broja klijenata ako radim samo sa jednom do dve osobe dnevno?“ Pokušavam tada da im ljubazno objasnim da možda ne bi trebalo da se bave duhovnom regresijom ako nisu spremni da odvoje jedan do dva dana nedeljno za ovu terapiju. To je dobar savet svima kako bi izbegli da sagore na poslu. A ipak, kao što kažem svojim studentima, moram da priznam da se ja nisam držao ovog saveta pre više godina kad sam postao opsednut snagom ove vrste terapije, tako da sam radio samo slučajeve života između života.

Neki ljudi koje sam obučio slede moj primer kao specijalisti za ŽIŽ i nadam se da će im nivo energije ostati visok.

Iskreno rečeno, taj posao je toliko zamoran da mislim da bi bilo suludo primati više od jednog ŽIŽ klijenta dnevno.

A šta je sa brojem seansi po klijentu? Pre nego što sam počeo da obučavam druge, dolazili su mi klijenti iz celog sveta i mogao sam da im posvetim samo po jedan dan. Ipak, postoji i mnogo bolji način.

dr Valerij sinjeljnjikov

Potra탑ite na www.leo.rs

28 |

DR VEJN V. DAJER

DO USPEHA – BEZ IZGOVORA! Na stranicama ove knjige koja vodi ka preobražaju, Dr Vejn V. Dajer otkriva kako da promenite obrasce razmišljanja koji su Vas sputavali da dosegnete najviše visine uspeha, sreće i zdravlja. Iako možda znate šta da mislite, istinsko menjanje navika u razmišljanju koje Vas prate još od detinjstva može da predstavlja pravi izazov.

DA, MOŽETE DA PROMENITE STARE NAVIKE Nisam je ljubio. Šaputao sam joj na usta.

– Čiko Marks (Odgovor supruzi kada ga je uhvatila da ljubi plesačicu.)

Izgovor je gori i užasniji od laži...

– Aleksandar Poup Postoji izreka koja kaže da je stare navike teško iskoreniti, što znači da je maltene nemoguće promeniti obrasce razmišljanja koje smo davno stvorili. Ipak, knjiga koju držite u rukama nastala je iz uverenja da se uvreženi načini razmišljanja i ponašanja mogu iskoreniti. Osim toga, najefikasniji način da odbacite misli stečene navikom jeste da radite na samom sistemu koji je doveo do njihovog stvaranja i koji ih održava.

Ovaj sistem sačinjen je od brojnih objašnjenja i odbrambenih izjava koje mogu da se sumiraju u jednoj reči: izgovori. Iz toga proizlazi da je naslov ove knjige zapravo nešto što ćete reći sebi i tom sistemu objašnjenja koji ste stvorili. Namera mi je da svi izgovori – nestanu!

Mogu li da unesem dramatične promene u svoj način života? Da li je moguće promeniti misli i ponašanje koji me sputavaju a koji su mi verni pratioci još otkad znam za sebe? Da li mogu da napravim zaokret i reprogramiram sebe iako nikada nisam znao za drugi način razmišljanja i ponašanja? Čitavog života sam depresivan (ili: tvrdoglav,

uplašen, nespretan, nesrećan, imam višak kilograma ili bilo koji drugi opis koji želite da ubacite). Da li je uopšte moguće i da li je praktično da uopšte razmišljam o odbacivanju starog, dobro poznatog načina življenja i da se otvorim mogućnosti stvaranja novog sebe?

Ova knjiga predstavlja moj odgovor na ta pitanja. Da, postoji način koji vam je dostupan, sada i ovde. Možete da odbacite bilo koju misao koja je neželjena, a davno stvorena, i koja je počela da vas definiše. Paradigma do uspeha – bez izgovora predstavlja moćan i jednostavan metod uklanjanja duboko ukorenjenih navika u razmišljanju koje vas sprečavaju da postanete osoba kakva želite da budete.

Moć vaših uverenja da vas drže u mestu je ogromna.

Te duboko ukorenjene ideje ponašaju se poput lanaca koji vas ograničavaju i ne daju vam da iskusite svoju jedinstvenu sudbinu. Vi posedujete sposobnost da popustite te lance, da učinite da rade za a ne protiv vas, i to do te mere da možete da promenite ono što ste smatrali da je naučno objašnjenje za ograničenja i osobine koje posedujete kao ljudsko biće. To se odnosi na stvari kao što su genetika, DNK ili uslovljavanje u ranom dobu koje vam je nametnuto još dok ste bili embrion, odojče i malo dete. Da, dobro ste pročitali. Vaša uverenja, svi oni energetski obrasci bez oblika koje ste usvojili kao sliku samog sebe, mogu dramatično da se promene i daju vam snage da pobedite nepoželjne karakteristike ili ono što smatrate da vam je, nažalost, suđeno.

Neumoljive nauke kao što su genetika, medicina, psihologija i sociologija mogu da učine da se osetite bespo-

www.leo.rs | 29

moćno u pogledu prevazilaženja „dokazanih“ činjenica za koje se kaže da određuju bukvalno sve što se odnosi na vas. „Ne mogu drugačije da razmišljam, ovakav sam oduvek. Takva mi je priroda i to ne može da se promeni.

To je jedini način koji znam. Na kraju krajeva, prihvataš ono što ti je dato i trudiš se da izvučeš ono najbolje“. Sve su ovo samo žalopojke onih koji biraju izgovore kako bi objasnili sve ono što im se dešava u životu. (Napomena: koristiću reč izgovori za ono što mnogi nazivaju uslovljeni načini postojanja.)

Svaka misao kojom sebe ograničavate a koju koristite kako biste objasnili zašto ne živite punim plućima – i zašto ne osećate da imate neku svrhu, da ste zadovoljni i da ste živi – nešto je što možete da promenite, bez obzira na to koliko dugo ste se držali nekog uverenja i bez obzira na to koliko je ono možda ukorenjeno u tradiciji, nauci ili životnom iskustvu. Čak i ako vam se čini da je u pitanju nepremostiva prepreka, ovakve misli možete da prevaziđete, a možete da počnete tako što ćete obratiti pažnju na to kako su vas sputavale. Onda možete da započnete rad na reprogramiranju, koje će vam omogućiti da živite bez izgovora, dan za danom, doživljavajući čudo jedno za drugim, stvarajući jedno po jedno novo uverenje.

Novi pogled na uverenja Da li ste nekada poželeli da promenite neki aspekt svoje ličnosti, ali je drugi deo vas insistirao na tome da je tako nešto nemoguće jer je vaš genetski program odgovoran za to kako razmišljate, šta osećate i kako se ponašate? Taj drugi deo vas veruje u biološki predodređene nesrećne gene, sramežljive gene, debele gene, gene za lošu sreću i druge nalik njima. Metodom slučajnog odabira, reći će vam, dobili ste komplet nesrećnih gena, zajedno s dobrim delom gena za dobijanje na telesnoj težini, ako su to oni aspekti koje želite da promenite kod sebe. Ovaj deo ličnosti želi da vam pomogne. Međutim, iako verovatno samo želi da vas zaštiti od razočaranja ili neuspeha, on vam ne dopušta da promenite život kojim upravljaju izgovori. Korišćenje genetike kao izgovora za to da ne učinite ništa povodom ličnih karakteristika koje vam se ne dopadaju postalo je popularno i očigledno prihvatljivo u današnjoj kulturi.

Dakle, koristeći pomenutu genetsku predispoziciju kao racionalno objašnjenje, život u stalnom ili bespotrebnom strahu može se objasniti time da imate preveliku količinu ćelija straha koje ste nasledili. I tako nastaje grozan izgovor. Nije ni čudo što onda jedan deo vas postaje ozlojeđen kada pokušate da budete hrabri, jer veruje u rečenicu Ne mogu da promenim svoje biološke predispozicije. Odatle se rađa osećaj bespomoćnosti kada hoćete kod sebe da promenite nešto što se toliko ukorenilo da vam se čini da je to ono što zapravo jeste. Ovo se naročito odnosi na crte ličnosti i osobine koje imate od kada znate za sebe. Da bi vam još dodatno potvrdio ideju da ste „oduvek takvi“, taj deo ličnosti koji vas ogra-

30 |

ničava još dodaje: ništa ne može da se uradi povodom toga; na kraju krajeva, ne mogu da promenim ono što mi je priroda dala.

Oprostite, ali zahvaljujući principima koje ću izneti u ovoj knjizi, to svakako možete da uradite!

 Naučnici koji se bave ćelijskom biologijom počinju da preispituju uverenje da ne možemo da promenimo biološke predispozicije. Čini se da ljudi poseduju sposobnost da promene, pa čak i preokrenu, neke od svojih genetskih zapisa. Otvorenost i znatiželja, zajedno sa željom da se odbace izgovori, predstavljaju preduslove za upoznavanje s dokazima koji se odnose na genetsku predispoziciju.

Jedan od pionira novog načina razumevanja DNK Brus Lipton, doktor nauka medicine, jeste ćelijski biolog, koji je predavao na medicinskom fakultetu, a zatim je dao otkaz kako bi se posvetio istraživačkom radu i predavanjima otvorenim za javnost. U svojoj revolucionarnoj knjizi pod nazivom Biologija verovanja Lipton kaže da geni ne upravljaju našim životom. On je kroz svoja istraživanja, zapravo, došao do zaključka da geni predstavljaju samo nacrt. Nevidljiva, neuobličena energija koja okružuje gene je arhitekta koji po nacrtu stvara misteriju koju nazivamo život. Navodeći na stotine rezultata istraživanja, zaključio je da nas stari medicinski model, po kome fizičke čestice predstavljaju osnovne građevinske blokove života, vodi u pogrešnom smeru; da je nepotpun i, u većini slučajeva, netačan. Proces lečenja bolesti, koji se uglavnom svodi isključivo na upotrebu lekova i operativnih zahvata, vapi za preispitivanjem.

Zaključci koje je izveo naveli su Liptona da dâ otkaz na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Viskonsinu jer je otkrio da je ono što je predavao (model po kome su fizičke čestice sila koja upravlja životom) netačno. Shvatio je da su ljudsko telo i univerzum mentalne i duhovne prirode. Postoji polje nevidljive energije, bez ikakvih fizičkih svojstava, koje stvara čestice koje nazivamo ćelijama i jedino to nevidljivo polje upravlja telesnim funkcijama.

Dakle, pošto telo nije isključivo fizička mašina, svako od nas može da otkrije kako da kontroliše svoje zdravlje i da utiče na njega.

Ono što još više zapanjuje jeste Liptonovo mišljenje da naš lični sistem verovanja, uključujući i percepciju, može da nadjača genetsko nasleđe i ćelijski DNK. Moguće je uticati na neverovatno sitne čestice za koje verujemo da nam određuju život. To znači da, kada promenimo način razmišljanja i kada usvojimo nove načine opažanja, možemo zapravo da izmenimo svoj DNK. Drugim rečima, možete da utičete na svoju genetsku strukturu i da je promenite tako što ćete promeniti način

na koji gledate na sebe i na svoje mesto u ovoj veličanstvenoj misteriji zvanoj život. Vaša zapažanja mogu da promene vaš genetski sklop – vaša verovanja mogu da kontrolišu biološke predispozicije, a to i čine. Ovo možda zvuči radikalno, pa čak i nemoguće. Međutim, svest o ovom fenomenu će vam pomoći da kažete zbogom izgovorima koje ste nesvesno usvojili.

Preporučio bih vam da proučite knjigu Biologija verovanja. Ona će vas nadahnuti da postanete otvoreniji prema mogućnosti da vaša uverenja igraju mnogo veću ulogu nego što ste mislili u pogledu određivanja onoga što možete da učinite, što ćete preduzeti i koliko daleko u tome možete da idete. Sada ćemo se pozabaviti još jednim istraživanjem koje će vam pomoći da shvatite šta ste sve u stanju da postignete.

Placebo efekat Teško je poreći činjenicu da um kontroliše telo. Sigurno ste čuli da su zabeležene studije u kojima su kontrolnoj grupi davali pilule koje sadrže samo šećer umesto leka za, recimo, artritis i da se ispostavilo da su ove pilule imale dejstvo kao i pravi lek. Placebo efekat se očigledno javlja kao posledica verovanja u efikasnost pilule. Zamislite samo koliko je um moćan kada na isti način deluje i u svetu operativnih zahvata.

Studija sprovedena u okviru centra Medicinski fakultet „Bejlor“, objavljena 2002. g. u časopisu New England Journal of Medicine, bavila se procenom operativnih zahvata na pacijentima koji su patili od jakih, iscrpljujućih bolova u kolenu (Mouzli i drugi, 2002). Vođa studije dr Brus Mouzli „znao“ je da operativni zahvat pomaže pacijentima: „Svaki dobar hirurg zna da u hirurgiji ne postoji placebo efekat“. Mouzli je, međutim, pokušao da otkrije koji deo operativnog zahvata pomaže pacijentima da se osećaju bolje. Pacijenti koji su učestvovali u studiji bili su podeljeni u tri grupe. Pacijentima iz prve grupe Mouzli je uklonio oštećeni deo hrskavice kolena. Pacijentima iz druge grupe isprao je zglob kolena, uklanjajući tkivo za koje se smatra da izaziva upalu. Oba ova zahvata spadaju u standardne postupke u lečenju artritičnog kolena. Pacijenti iz treće grupe išli su na lažnu operaciju. Pacijent je dobio anesteziju, Mouzli je napravio tri standardna operativna reza, a zatim je govorio i ponašao se isto kao i prilikom prave operacije – čak je upotrebio i slanu vodu kako bi proizveo zvuk koji se čuje tokom procesa ispiranja kolena. Posle 40 minuta zašio je rezove, baš kao što bi učinio posle operacije.

Sve tri grupe imale su isti postoperativni oporavak, koji je uključivao i program vežbi.

Rezultati su bili zapanjujući. Kao što je i bilo očekivano, pacijenti koji su prošli pravi operativni zahvat napredovali su. Međutim, placebo grupa je pokazala napredak jednak onom koji je zabeležen kod prve dve grupe! Uprkos činjenici da se godišnje izvede 650 000 operativnih zahvata na kolenu usled artritisa, po ceni od

otprilike 5000 dolara po zahvatu, Mouzliju je jedna stvar bila jasna: „Moja hirurška veština ne pomaže pacijentima.

Sva korist od operativnog zahvata u lečenju artritičnog kolena potiče od placebo efekta“. Neverovatni rezultati su bili grafički prikazani u okviru televizijskih emisija. Na snimku se vide pacijenti iz placebo grupe kako hodaju i igraju košarku, ukratko – kako rade sve ono što nisu mogli pre „operacije“. Pacijenti iz placebo grupe su tek nakon dve godine saznali da su bili na lažnoj operaciji.

Jedan od pacijenata iz placebo grupe Tim Perez, koji je pre operacije morao da hoda sa štapom, danas može da igra košarku sa svojim unucima. Govoreći za Discovery Health Channel, on je sumirao temu ove knjige rečima: „Sve je moguće na ovom svetu ako usredsredite snagu uma na to. Znam da vaš um može da učini čuda“ (Lipton, Biologija verovanja).

Verujem da ovakvo istraživanje pruža motivišući dokaz koji potkrepljuje paradigmu do uspeha – bez izgovora.

Još jedan nedavno izveden postupak mogao bi u potpunosti da preokrene jedan stari medicinski model. Neki čovek je nesrećnim slučajem ostao bez vrha prsta, iznad najvišeg zgloba. Menjajući genetski zapis, medicinski tim uspeo je da za četiri nedelje uzgoji nov vrh prsta dužine oko 13 mm. Prsti su genetski programirani da zaustave širenje infekcije prilikom ovakvih povreda, te je tako medicinski tim odsečeni komad prsta zamenio matičnim ćelijama koje su programirane za rast prsta – a naknadno izrasli deo prsta sadržao je nokat, kutikulu i tkivo. DNK ovog čoveka preokrenut je uvođenjem novih instrukcija.

Brojne studije o dubokoj depresiji, srčanim oboljenjima, reumatoidnom artritisu, čirevima, pa čak i o raku, pokazale su da moć uma u savladavanju ovih bolesti nadjačava konvencionalnu medicinu, koja se bavi samim ćelijama ali ne i okolinom u kojoj se one nalaze. Nova biologija jasno govori da uverenja – od kojih su neka prisutna na svesnom nivou a neka na nesvesnom (ili su stvar navike) – određuju naše fizičko i mentalno zdravlje i utiču na naš nivo sreće i uspeha.

Autor Džejms Alen primećuje: „Mi ne privlačimo ono što želimo, već ono što jesmo“. Dugo sam razmišljao o ovome. Sve doskoro sam verovao da svakog od nas u priličnoj meri određuju složeno genetsko nasleđe i lanci DNK koje smo nasledili od roditelja i ostalih predaka. Međutim, promenio sam mišljenje. Moja nova lična filozofija je ta da je ono što jesam, pre svega, određeno onim u šta verujem – i da me to vodi da se svesno usredsredim na činjenicu da ograničenja ili karakteristike koje sam nasledio od svojih predaka nemaju konačnu reč. To je, za mene, dalo iznenađujuće značenje rečima Džejmsa Alena: menjajući svoja uverenja, ja menjam sebe. Kroz promenu sopstvenih uverenja uspeo sam da u svoj život privučem neke nove, čudesne trenutke, uključujući i podsticaj da napišem ovu knjigu i podelim s vama ova iskustva.

www.leo.rs | 31

Dok budete čitali ovu knjigu, imajte na umu sledeće: vi ste ono u šta verujete, a ne ono što ste dobili genetskim nasleđem. Ako ostanete usredsređeni na to da ste skup sopstvenih uverenja, tako ćete privući istu vrstu energije. Čitajući ovu knjigu, podsećajte sebe da privlačite ono od čega ste sačinjeni, a ne ono što želite. A ono od čega ste sačinjeni jesu uverenja koja imate, a ne ćelije. Kao što knjiga Biologija verovanja pokazuje, vaša mentalna aktivnost je dovoljno snažna da prevaziđe materijalne čestice, kao i uticaj ranog uslovljavanja i programiranja koji ste nesvesno usvajali tokom perioda sazrevanja.

Programiranje u ranom životnom dobu koje još opstaje Pored genetskog sklopa, drugi najzastupljeniji izgovor koji većina nas koristi kako bi opravdala nezadovoljstvo, loše zdravlje i nedostatak uspeha jeste uslovljavanje od strane porodice i kulture. S tim u vezi postoji jedna fascinantna oblast istraživanja poznata pod imenom mimetika, koja se bavi umom na sličan način na koji se genetika bavi telom. Kao što je gen osnovna jedinica genetike, tako je osnovna jedinica mimetike mim (rimuje se s tim). Međutim, za razliku od atoma ili elektrona, mim ne poseduje fizička svojstva. Kao što Ričard Brodi kaže u svojoj knjizi Virus uma (Virus of the Mind), mim je „misao, uverenje ili stav koji može da pređe iz našeg uma u um drugih ljudi i obratno“.

Ričard Dokins, biolog s Oksfordskog univerziteta koji je osmislio reč mim, opisuje ovaj proces u svojoj knjizi Sebični gen. Koliko ja shvatam, reč mimetika potiče od reči mimikrija, što znači posmatrati i oponašati. Ovo ponašanje se prenosi na druge i tako proces mimikrije istrajava. Suština je u sledećem: prenošenje ideje, stava ili uverenja drugima odvija se na nivou uma. Mim nećemo naći gledanjem kroz mikroskop – mimovi prelaze iz uma u um posredstvom stotina hiljada imitacija. Do uzrasta od šest ili sedam godina svako od nas programiran je od strane bezbrojnih mimova, koji se ponašaju nalik virusu.

Oni nisu nužno dobri ili loši; oni se, naprosto, s lakoćom šire populacijom.

Jednom kada vam uđe u um, mim može na suptilan način da vam utiče na ponašanje, a to i jeste ono što radi.

Ovo je jedan od načina na koji usvajate brojne izgovore koji vam ne daju da prevaziđete rutinu. Na primer: „Mimovi su me naterali da to učinim! Ne mogu ništa protiv toga! Nasledio sam ove ideje (uverenja, stavove), koji su se generacijama prenosili od uma do uma i ne mogu ništa da uradim u vezi s načinom na koji razmišljam. Ovi mimovi predstavljaju materijal od kog je moj um sačinjen, a ja ne mogu iz svog uma da izbacim viruse, koji se samo umnožavaju i šire. Te ideje (mimovi) postale su sastavni deo mene da ne mogu da se ’dezinfikujem’ i oslobodim od svih tih umnih virusa“. Svaki izgovor s kojim se budete sreli čitajući ovu knjigu zapravo predstavlja mim koji je u nekom trenutku našao plodno tlo u vašem umu.

32 |

Ričard Brodi se koristi rečju virus kako bi opisao ono što se događa u umu kroz mimikriju i imitaciju. Svrha virusa je da napravi što više sopstvenih kopija i da se proširi na što je više moguće domaćina. Slično tome, vi predstavljate domaćina za bezbrojne mimove; to su ukorenjene misli i ponašanja karakteristična za vašu ličnost.

Vi već godinama ponavljate i umnožavate ideje koje putuju od jednog do drugog uma, prenoseći te ideje i uverenja na druge ljude.

Mimovi teško odumiru jer smatrate da predstavljaju ono što ste vi sami. Osloboditi se mima je kao da pokušavate da odbacite neki od vitalnih organa, a to vam oduzima energiju. Mnoge mimove su vam, zapravo, usadili sami roditelji tokom ranog detinjstva – nije onda ni čudo što su s lakoćom prešli na vas s roditelja i baka i deka. Pošto se ideje nastane u umu nakon što su prešle iz umova drugih, one onda postaju vaša stvarnost, i to često za čitav život.

Meni je fascinantna činjenica da postoje nevidljivi mali elementi kojima sam dozvolio da mi se usade u um a koji utiču na to kako ja danas razmišljam i kako se ponašam. Pored toga, ja nastavljam da delujem pod uticajem tih virusa uma i prenosim ih na svoju decu... Postao sam prenosilac, ali ne svojom voljom.

Evo nekoliko primera virusa uma koji mi se neočekivano vraćaju u život...

Odgajali su me u duhu mentaliteta koji je vladao za vreme Velike depresije. Iako sam rođen 1940, pred kraj Velike depresije, moji roditelji i bake i deke živeli su tokom perioda ekonomske nestabilnosti i preneli su mi svoje ideje o nemaštini: nemoj bahato da trošiš; štedi za budućnost jer će biti samo gore; svuda vlada nestašica; rezerve hrane su na minimumu; ništa ne bacaj; pojedi sve iz tanjira; nemaš dovoljno novca... Ove ideje su nevidljivim putevima prenošene na mene dok sam odrastao na američkom srednjem zapadu tokom četrdesetih godina prošlog veka. Ja sam podražavao ili imitirao te ideje i dozvolio sam sebi da postanem instrument za prenošenje tih virusa uma. Oni su se razvijali u meni, ja sam ih prenosio gde god sam išao sve dok mi se nisu usadili duboko u um i postali sastavni deo svih mojih postupaka.

Iako sam sada već u sedmoj deceniji života, ovi mimovi opstaju i dan-danas i trude se i dalje da se umnože i šire. Oni donekle služe svrsi, mada nekada rade prekovremeno. Na primer, siromaštvo više ne predstavlja pretnju za svet u kome živim, ali sam ja tip osobe koja je pažljiva kada su u pitanju finansije. Umesto da nešto bacim, ja ću to radije sačuvati i iskoristiti ako je moguće.

Takve stavove poštujem i oni bez sumnje potiču još iz mog detinjstva tako što su kroz programiranje prešli u naviku mog podsvesnog uma. Ali da li zaista moram da idem za svojom decom i iz kante za đubre vadim istrošena pakovanja paste za zube kako bih iscedio količinu paste koja je dovoljna za još dve nedelje – ako sam zara-

dio dovoljno da mogu da kupim fabriku paste za zube?!

Evo još jednog virusa uma koji sam nedavno primetio. Mora da sam oponašao nečiju mrzovolju kada sam, kao najmlađi od trojice braće, hteo da bude po mome ili zato što sam kao dete prošao kroz brojne usvojiteljske porodice, jer se sećam da sam bio mrzvoljan (da sam se durio, pa čak i vikao) kada sam bio u svojim tridesetim i četrdesetim godinama. Nedavno sam bio sam u radnoj sobi i bio sam frustriran jer nisam mogao da pronađem nešto što mi je trebalo. Kako je moja frustracija rasla tako sam postajao sve iracionalniji: podizao sam glas, bunio sam se naglas (iako nikog nije bilo u okolini), psovao, besno hodao po kući – sve dok nisam postao toliko uznemiren da sam osetio stomačne probleme. To je trajalo minut ili dva, a onda sam se konačno smirio i pronašao knjigu koju sam smatrao krivcem za ovu dramu.

Zašto sam prepričao ovu budalastu scenu kada se uzme u obzir da želim da me ljudi vide kao racionalnog duhovnog učitelja? Zato što oslikava poentu koju iznosim u ovom uvodnom poglavlju. Moguće je da sam još kao embrion, beba i mali dečak video ovakvo ponašanje i da sam ga oponašao – postao sam zaražen mimom koji se umnožio i prešao iz uma nekog rođaka ili prijatelja u moj um. I danas, nekih 60 godina kasnije, mogao bih da imam izgovor za svoje ponašanje, koje je toliko iracionalno da bih se postideo zbog toga što sam se ponašao kao dete i što sam doveo sebe dotle da se osećam loše. Izgovor mi je tu, nadohvat ruke: Oduvek burno reagujem na frustraciju; to je deo mene. Ne mogu a da ne hodam besno po kući i svaljujem krivicu na ko zna šta, da ne izgovorim poneku blažu psovku i da se ne osećam bespomoćno zato što ne mogu da tolerišem frustraciju. Mogućnosti pronalaženja izgovora za ovakvo ponašanje su beskonačne, ali potrebno je da sebi postavim pitanje da li zaista želim da nastavim da se ponašam na način zbog koga se na kraju osećam loše.

 Baš kao i ja, i vi oponašate na hiljade misli i postupaka koje ste usvojili kroz kontakt s ljudima tokom svog detinjstva. Kada vam virusi služe, pravo je zadovoljstvo posmatrati ih i izražavati nemu zahvalnost. Međutim, kada počnu da vam kvare život, da vas sprečavaju da ostvarite svoje želje, to znači da je došlo vreme da počnete da ih se oslobađate. Suština je da ti virusi uma, mimovi, danas mogu da rade protiv vas na bezbroj načina, ali to je nešto što možete da promenite. (Odmah ću dodati da sam, kako sam postao svestan toga da naginjem korišćenju starih, ne baš razboritih i ne baš praktičnih, reakcija na frustraciju i kako sam poželeo da reprogramiram svoje misli koje me dugo prate, počeo da primećujem ta infantilna iskušenja i da biram zdraviji pristup. A pored toga, lakše nalazim one stvari koje su na zbunjujući način nestajale.)

Mišljenja da ćete zauvek biti siromašni, nesrećni, gojazni ili premršavi; da ćete uvek biti zavisni od nečega; da nikada nećete privući svoju srodnu dušu; da ćete stalno padati u vatru; da niste talentovani za muziku, umetnost ili sport; da ćete uvek biti stidljivi jer ste takvi otkad znate za sebe – sva su izgovori. Nakon što to shvatite, moći ćete da ih se oslobodite. S druge strane, ako na njih gledate kao na ukorenjene crte ličnosti i ako vam je prešlo u naviku da mislite kako tu ništa ne može da se promeni, svaki put kada vam se čini da život ne želi da sarađuje, simbolično ćete početi da sisate palac i da plačete. Verujte mi, ipak, da će vam primenjivanje paradigme do uspeha – bez izgovora doneti nadahnuće i ispuniti vas.

Korišćenjem novog obrasca razmišljanja poboljšaćete sopstveni život i privući ćete ono što zaista jeste. U isto vreme radićete na stvaranju novog i boljeg načina života za ljude u svom okruženju, koji su nesvesne žrtve virusa izgovora.

Još od rođenja ste velika zvezda mimetike, koja podražava uverenja i ponašanje ne samo članova porodice već i svih onih koji čine društvenu strukturu. Uticaji koji potiču iz religioznih učenja, etničke kulture, televizijskog programa i reklama i njima sličnih, postali su sastavni deo uma koji se oslanja na naviku. Nije na meni da preispitam na koje ste sve načine usvojili verovanja koja imate, jer je to nešto što samo vi možete da učinite. Ovu knjigu sam napisao kako bih vam pomogao da postanete svesni koje sve izgovore koristite za to što se ponašate na način koji vam ne dozvoljava da ostvarite sreću i uspeh koji želite, koji su praćeni dobrim zdravljem. Slažem se s rimskim imperatorom Markom Aurelijem, koji je bio poznat kao fantastičan vođa i duhovno svesno biće a koji je rekao sledeće: „Život čovekov je onakav kakvim ga oblikuju njegove misli“.

Vaše ponašanje podstaknuto je vašim obrascem razmišljanja, odnosno svojim mislima istinski možete da unapredite ili uništite sopstveni život. Dok su neke od njih prisutne na svesnom nivou i lako ih je uočiti, druge su duboko ukorenjene na nesvenom nivou. Ja, međutim, tu drugu prirodu, koja je nastala kao posledica programiranja i koja dela maltene po automatizmu, nazivam um koji se oslanja na naviku.

Po mom mišljenju, nesvesno se odnosi na nešto što je ispod nivoa kreativne svesti, nešto misteriozno što se ne može spoznati. Pošto ova knjiga teži ka tome da pokaže da sve ono što koristimo kako bismo objasnili način razmišljanja i ponašanja kojim sebe kočimo jesu samo izgovori, čini mi se da upotrebom reči nesvesno samo naglašavamo sledeće izjave: Ne mogu ništa protiv toga, ne mogu da razgovaram o tome i svakako to ne mogu da promenim. Na kraju krajeva, to je zato što to leži ispod nivoa svesnosti, na kome se odvija život.

Meni je teško da se bavim onim delom sebe koji nije deo svesnog života.

www.leo.rs | 33

ŽIVETI PO SOPSTVENIM PRAVILIMA Šta je prava pobuna?

34 |

Suština življenja

ŽIVETI PO SOPSTVENIM PRAVILIMA Decenijama nakon pobuna šezdesetih godina XX veka nova generacija ponovo izaziva i buni se protiv zastarelih struktura i vrednosti. Njihova kritika usmerena je na političke i ekonomske sisteme i njihove mane. Međutim, ova generacija ima priliku i odgovornost da pospeši razvoj ljudske slobode. Knjiga Živeti po sopstvenim pravilima podržaće tu novu generaciju u širenju svog shvatanja slobode i u stvaranju novih sistema za čovečanstvo.

1

Oproštaj sa prošlošću .

Buntovnik prošlosti jednostavno kaže zbogom.

To je neprekidan proces, stoga biti buntovnik podrazumeva da ste konstantno u buntu – jer će svaki trenutak postati prošlost, svaki dan postaće deo prošlosti. Ne možete reći da je prošlost već na groblju, jer se neprestano krećete kroz ono što će se već u sledećem trenutku pretvoriti u novu prošlost.

Buntovnik stoga mora da savlada novu veštinu: veštinu umiranja uz svaki trenutak koji prođe, da bi mogao da živi slobodno u novom trenutku koji dođe.

Šta je istinska pobuna? I u čemu je razlika između akcije i reakcije buntovnog ljudskog bića?

Prvo treba razjasniti razliku između pobune i revolucije.

Revolucija je organizovana težnja da se društvo silom promeni. Problem je u tome što se društvo ne može promeniti upotrebom sile, odnosno nasiljem, jer je to nasilje upravo žila kucavica ovog i ovakvog društva. Zbog toga su sve dosadašnje revolucije bile neuspešne i ne postoji šansa da ijedna ikada bude.

Pobuna je individualna i nenasilna, odnosno miroljubiva. Ona se rađa iz ljubavi. Nije usmerena protiv nečega, već za nešto. S druge strane, revolucija je rušilačke, a ne konstruktivne prirode, usmerena je protiv nečega, a ne za nešto. Ona je toliko obuzeta suprotstavljanjem da zaboravlja zbog čega je uopšte i nastao čitav ovaj haos.

Ona je gnev. A gnev ne može da stvori bolje društvo.

Bunt nije usmeren protiv društva, već je usmeren ka stvaranju novog čoveka, novog čovečanstva.

Revolucija je borba protiv prošlosti.

Pobuna je meditacija za budućnost.

Pobuna proizlazi iz ljubavi, tišine, razumevanja, saosećanja – svih osobina koje osobu čine uzvišenom. Revolucija se zasniva na osobinama koje od čoveka prave životinju. S obzirom na to da je pobuna pojedinačne prirode, ona ne stvara nikakve veće sukobe i borbu. Društvo se ne oseća ugroženo zato što je pojedinac drugačiji od ostalih, ali čak i zasebni takvi pojedinci koji meditiraju, vole i nadaju se novom svitanju mogu da stvore mogućnost

www.leo.rs | 35

da nastane novo društvo. I samo njihovo prisustvo često je dovoljno da dođe do preobražaja drugih. Ne može se desiti da njihova ljubav zakaže – ljubav je uvek delotvorna. Njihovo razumevanje, inteligencija i saosećanje predodređeni su na neminovni uspeh.

Istinsku pobunu niko još nije ni pokušao da izvede.

Revolucija deluje kao bolji izbor, jer vam je protiv tako velikog društva potrebna velika organizacija. A onog trenutka kada se organizujete, postajete isti kao društvo protiv kojeg se borite. Postajete samo njegov odraz u ogledalu. Kada stojite ispred ogledala, figura koju vidite u njemu je vaša figura, iako se nalazi naspram vas. Dakle, suprotstavljenost ne podrazumeva nužno i različitost.

Staro društvo koristi nasilje, revolucionari takođe koriste nasilje. Staro društvo porobljava ljude, i revolucionari isto to čine. Staro društvo oslanja se na uverenja, revolucionari se takođe oslanjaju na uverenja. Uopšte nije bitno da li je u pitanju vera u Bibliju ili u Kapital.

Veoma je važno zapamtiti sledeće: ako revolucionari žele da pobede, moraju da budu nasilniji, lukaviji, pametniji, politički veštiji, okrutniji od starog društva, inače neće pobediti. Dakle, u ime revolucije izbijaju još veće nasilje i okrutnost, veće nasilje i okrutnost odnose pobedu, revolucionari s vremenom zahtevaju sve više pokornosti, sve više ropstva. Sve dosadašnje revolucije tako su se odvijale. Nijedna nije izuzetak.

Pobuna je duhovni fenomen.

Ona nije usmerena protiv društva kao takvog, ona je jednostavno inteligencija koja ukazuje da je ovo konkretno društvo mrtvo, da je nesposobno da rodi novo ljudsko biće, da je istrošeno i pohabano, da će uskoro biti na samoj granici kompletnog samoubistva. Potrebno mu je saosećanje, nije mu potreban gnev.

Buntovnik može da učini samo jedno. On se neće organizovati, jer čim se organizuješ, odmah počinješ da slediš iste obrasce ponašanja koje sledi i društvo kojem se suprotstavljaš, odmah si primoran da slediš iste obrasce, da koristiš isti jezik, da gradiš iste društvene strukture koje staro društvo primenjuje već dugo.

Postoji drevna kineska poslovica: imati lošeg prijatelja nije toliko loše kao imati lošeg neprijatelja. Zvuči čudno, ali u njoj se krije velika mudrost – ako imaš neprijatelja, u borbi protiv njega pre ili kasnije moraćeš da koristiš njegove taktike i strategije, nema drugog načina. Ako želiš da ga pobediš, moraš biti daleko ispred njega u njegovim metodama. Zato uvek kažem: prijatelje možeš da biraš bez previše razmišljanja, ali neprijatelje moraš da biraš veoma promišljeno i oprezno, jer će ti oni promeniti karakter.

Buntovnik nema neprijatelja. On samo ima viziju da je starom poretku došao kraj. I nema potrebe boriti se protiv takvog poretka, on već sam umire. Borba protiv njega samo bi mu udahnula život. Treba ga prosto igno-

36 |

risati. Već je na izdisaju, umreće sam od sebe. Nemojte mu ubrizgavati energiju suprotstavljajući mu se.

Buntovnik može da učini samo jedno: može da se preobrazi u novog čoveka, može da postane otelotvorenje sopstvene vizije. To je jedini mogući dokaz da njegova vizija nije puki san. Buntovnik je taj koji svoju viziju mora da pretvori u stvarnost. Želim da svi vi budete buntovnici.

Zato ne verujem u organizaciju. Ne želim da budete još samo jedna religija, još samo jedna ideologija u nizu, jer bi to bilo ponavljanje starih obrazaca ponašanja. Možete biti zajedno bez ikakvog uslovljavanja, bez ikakvih stega, samo iz čistog prijateljstva. Umesto nadređene ideologije koja vam vlada životima, tu bi bila samo čista ljubav – jer biste bili na istom putu, putu otkrivanja sopstvenog bića, stazi koja vodi ka odgovoru na pitanje da li se vizija novog ljudskog bića može ostvariti ili ne. Možete se međusobno pomagati, podržavati i ohrabrivati.

Postoje trenuci kada su podrška i ohrabrenje neophodni jer promena – i to potpuna promena – uopšte nije lak posao. Um će mnogo puta poželeti da se vrati svojim starim obrascima razmišljanja, starim navikama.

Baš zato je potrebna komuna, baš tu leži njena osnovna svrha. Ona nije alternativni oblik društva, nije još jedna organizacija u nizu. Ona je nešto sasvim novo i drugačije.

Predstavlja ljubavlju prožeto zajedništvo saputnika koji streme ka sopstvenom preobražaju. A kada pet hiljada ljudi zajedno radi na sebi, stvara se atmosfera ogromne podrške i ohrabrenja – tada si siguran da nisi sam. I ako se pet hiljada ljudi trudi i pokušava, definitivno postoji nada. U takvom okruženju možeš videti ljude iznad sebe, možeš videti i ljude ispod sebe – možeš ih videti na svakoj prečagi merdevina. Taj prizor ti sasvim jasno poručuje da i druga ljudska bića, baš poput tebe, krče sebi put ka potpunom preobražaju. S vremenom taj napredak počinješ da doživljavaš kao lični izazov – izazov da ne budeš kukavica i slabić koji će da popusti i vrati se starim navikama. U takvom okruženju ne možeš da se vratiš starim navikama jer te pet hiljada ljudi posmatra, i to veoma optimistično. Polažu velike nade u tebe, vide da osvit nove zore nije daleko.

Da, sada je veoma mračno, ali ako želiš da pronađeš svetlost, ne smeš da ideš unazad. Da bi pronašao svetlost, moraš da ideš napred. Što je noć mračnija, to je svitanje bliže, a nekolicina je već uspela da dočeka jutro.

Možeš im videti odsjaj sunca u očima, možeš videti kako se otvaraju pupoljci njihovih bića. Možeš da osetiš miris koji se sve više širi oko njih. Dakle, da bi i tebi svanulo, treba ti samo još malo strpljenja, samo još malo hrabrosti.

Pobuna je ipak, pre svega, individualne prirode. Buntovnici mogu živeti zajedno, mogu da stvore atmosferu, ambijent, „čistu zemlju“ gde će buđenje biti olakšano, ali oni nisu organizovani, nisu vezani ni za jedno uverenje.

Oni su uvek slobodni pojedinci, svojevoljno su izabrali da se pridruže tim tragačima za svitanjem.

Pitate me koja je razlika između akcije i reakcije iz ugla buntovnika. Buntovnik nema reakciju, on ima samo akciju. Revolucionar ima samo reakciju, nema nikakvu akciju. Ova razlika veoma je bitna.

Pre nekoliko dana primio sam pismo od starice koja je predsednica Američkog udruženja ateista. Ona mora da je najstariji ateista na čitavom svetu, jer sam poznavao čoveka iz Indije po imenu Gora koji joj je bio sledbenik, a i sam je bio veoma star. Ona je u mnogim državama osnivala udruženja ateista. Kada je čula da sam u nekoj televizijskoj emisiji rekao da bog ne postoji bila je neizmerno srećna. Napisala mi je pismo u kojem je, između ostalog, pisalo: „Vi ste svakako veoma hrabar čovek. Iako sam prilično stara, volela bih da dođem da se upoznamo i popričamo.“ Rekao sam sekretarici da joj napiše da je dobrodošla, ali da mora da shvati da nisam ateista: „Ako dođe ovde misleći da sam ateista zato što sam izjavio da bog ne postoji, biće razočarana. Bolje je da to odmah razjasnimo.“ Za mene, ateizam je reakcija, reakcija na teizam. Ljudi koji veruju u boga ima na milione, nekoliko ljudi reaguje na to i oni počnu da ne veruju u boga. To je reakcija. To možete lako proveriti jednostavnom metodom. Ako bi svi teisti nestali, ako na svetu uopšte ne bi bilo teizma, da li bi postojali ateisti? Oni su prateća pojava, dolaze drugi po redu, prosto su reakcija. Kada ne postoje religije i kada niko ne govori da postoji bog, koja je poenta neverovanja u boga? Oni koji bi se tada izjašnjavali kao nevernici izgledali bi pomalo smešno. Sa smrću teizma, automatski umire i ateizam. To znači da je on bio samo senka, nije bio stvarnost sam po sebi. Reakcija je senka.

Kada kažem da ne postoji bog, ne kažem da ne verujem u boga – jer je i za neverovanje potreban bog.

Bilo da verujete, bilo da ne verujete, to je pristup koji ste izabrali, ali za oba pristupa potreban je bog. Potreban je teistima, potreban je i ateistima. Ja jednostavno kažem da bog ne postoji, da nikada nije ni postojao. Greše i svi teisti i svi ateisti. Nisu u pravu ni oni koji veruju ni oni koji ne veruju.

Ne mislim da će starica doći. Voleo bih da dođe, jer možda nikada u životu nije srela čoveka koji nije ni teista ni ateista. Bog ne postoji, te je stoga besmisleno biti bilo šta od toga. Jednostavno mislim da je to glupo: ako bog ne postoji, onda ljudi traće sopstvene živote formirajući ateistička udruženja širom sveta. To je čisto gubljenje vremena! Ako bog ne postoji, zašto se onda baviti njime?

Međutim, to joj je postao čitav život. Samo osporavanje, poricanje, neverovanje, nikoga ne može dovesti do blaženstva.

Moja tvrdnja da ne postoji bog predstavlja akciju, a ne reakciju. Ja se ne protivim ničemu; samo dajem izraza

sopstvenom iskustvu. Tražio sam boga unutar sebe i nisam ga pronašao. Umesto njega, našao sam bogolikost, našao sam večnu svest. Pronašao sam besmrtnost, pronašao sam večno svetlo – ali ne i boga.

Mislim da toj ženi nikada nije palo na pamet da se zagleda u sebe. Ona se jednostavno bori protiv teista. Ti teisti su idioti. Boreći se protiv njih neizbežno je da i sâm postaneš idiot. Reakcija te ne može odvesti dalje od onih na koje reaguješ.

Revolucionar je reakcionar. On je protiv društva, protiv njegove ekonomske strukture, protiv njegovog političkog puta. On je protiv svega i svačega – čitav život mu je negativan. Život mu se zasniva na protivljenju ovome, na protivljenju onome. U životu revolucionara ima toliko mnogo „ne“. Ali ne može se život blagoslova, sreće i blaženstva zasnivati na hiljadu „ne“.

Jedno „da“ daleko je moćnije od hiljadu „ne“. „Ne“ je prazno. Ono pokazuje tvoj bes, pokazuje tvoju nasilnost, pokazuje tvoju destruktivnost, ali ne pokazuje da imaš išta kreativno da doprineseš životu i postojanju.

Akcija je nešto što nije vezano ni za šta drugo, već proizlazi iz tvoje sopstvene tišine, iz tvoje sopstvene spontanosti. Buntovnik ne zna za reakciju, on poznaje samo akciju. Akcija znači „da“.

Buntovnik stvara, on rađa sebe. Postaje novi čovek, najavljuje novo doba. Otvara se za sve mogućnosti, dozvoljava sebi da pristupi nepoznatim dimenzijama. On nije ni protiv koga – jednostavno raste, baš kao što ružin grm raste. Mislite li da on raste nasuprot kamenja? Mislite li da se tim rastom protivi ikome? On raste, ali ne kao reakcija; raste zato što je rast njegova priroda. Raste da procveta, da ostvari svoj potencijal. To je proces ostvarivanja.

Akcija je proces ostvarivanja. Reakcija je jednostavno mržnja, bes, ljubomora, nasilje, destruktivnost. To nisu osobine koje treba vrednovati. Dakle, u mojoj viziji, revolucionar nema nikakvu vrednost, ima je samo buntovnik.

I možete jasno da vidite: Sokrat nije revolucionar, već buntovnik. Gautama Buda nije revolucionar, on je buntovnik. Heraklit nije revolucionar, on je buntovnik. A oni su dosegli najviše visine do kojih je dospelo čovečanstvo.

Revolucionari su na istom tlu, na istom nivou kao i oni kojima se suprotstavljaju. Moraju da budu na istom nivou kako bi se mogli boriti protiv njih. Buntovnik se ne bori ni protiv koga. On sebe oslobađa kako bi mogao da raste, da raste ka svojoj sudbini. Buntovnik ima lepotu.

Revolucionar je politički, društveni kriminalac. Buntovnik je jedini uzvišeni čovek, jedini svetac.

A onog trenutka kada počnete da organizujete bunt, menjate mu karakter, on se tada pretvara u revoluciju.

Više nije ista pojava. Zato iznova i iznova moram da insistiram: težnja za organizacijom veoma je duboko ukorenjena, zato što postoji već milionima godina. A da bi bio sam, treba imati petlje.

www.leo.rs | 37

Biti sam... ali možeš biti i zajedno s ljudima koji takođe pokušavaju da budu sami. Vaše zajedništvo samo je prijateljstvo među saputnicima. Nema nikakvih uslovljavanja. To zajedništvo ne čini vas hrišćanima, hinduistima ili budistima. Ostaješ svoj, tvoj saputnik takođe ostaje veran sebi. Jedini obzir koji se očekuje od sanjasina: nemoj da uništiš dostojanstvo druge osobe. Ta osoba je za postojanje jednako važna kao i ti. Nema potrebe nikome da namećeš svoje ideje. Ko si uopšte ti? Na osnovu kog autoriteta imaš pravo da namećeš svoje ideje drugima?

Možeš da deliš, možeš da pričaš, možeš da otvoriš srce.

A ako ostali osete da im nešto od toga odgovara i izaberu to, to će biti njihova odluka, a ne posledica tvog nametanja.

Revolucionari pokušavaju da nametnu svoje ideje drugima. Oni rade isto ono što su radile stare religije.

Zato ja komunizam svrstavam među religije, nema suštinske razlike među njima. Nije bitno to što komunizam ne podrazumeva veru u boga, jer postoje stare religije koje takođe ne podrazumevaju veru u boga. Budizam ne podrazumeva veru u boga, đainizam ne uključuje veru u boga. Dakle, to nije kriterijum. Religija je nešto što pokušavaš da nametneš drugima. To je pokušaj da se preobrate ljudi, uvek je misionarskog karaktera.

Buntovnik nikada nije misionar, on je uvek prijatelj.

Može te pozvati u svoje najdublje biće i, ako tamo vidiš nešto što ti odgovara, nešto što ti je od koristi, nešto što će ti nahraniti biće, što će ti olakšati potragu, možeš to da prihvatiš. To prihvatanje zasnivaće se na tvom slobodnom izboru – tu niko ne pokušava da te preobrati. I baš tako treba da bude u komuni. Šta god da ti kažem, nisi u obavezi da poveruješ u to. Dovoljno je samo da budeš dostupan i otvoren za ono što ti govorim, da bi mogao sam da odlučiš. Odluka mora biti tvoja. A ako ti to odgovara, ako ti to iznenada zazvuči poznato u srcu, ja više nisam odgovoran: poznato je u tvom srcu. A ako ti to ne odgovara, moja ljubav prema tebi ostaje ista, jer ona ne zavisi od toga da li sam te preobratio ili nisam.

Zapravo, svaka jedinka treba da bude posebna. To je povlastica ljudskih bića – biti poseban. Sve religije, sve političke ideologije pokušale su da unište tu privilegiju.

Ja želim da je podržim i podstaknem. Tvoja individualnost ne sme da bude ugrožena ni zbog čega. Tvoja sloboda je apsolutna i predstavlja najvišu vrednost.

Možete li da kažete nešto više o nasilju kao izrazu pobune?

Nasilje nikada ne može biti deo buntovnog duha, iz jednostavnog razloga što nasilje predstavlja čitavu prošlost čovečanstva – a buntovnik želi da raskine sa prošlošću. Nasilje je milenijumima bilo način života. Posredno ili neposredno, živeli smo pod uticajem nasilja. Sve naše vojske, policije, zatvori, sve naše sudije, ratovi, takozvane velike religije, svi su oni živeli u nasilju. A nasilje, svedeno na svoju suštinu, nepoštovanje je života.

38 |

Za mene, religiozna osoba, religiozna svest nije ništa drugo do duboko poštovanje prema samom životu – jer ne postoji bog izvan života, ne postoji raj izvan svesti.

Nasilje je povreda i života i svesti, ono je rušilačke prirode.

Buntovnik je stvaralac, čitava njegova filozofija zasniva se na kreativnosti. Predugo smo živeli u destruktivnosti. I šta smo postigli? Zato sam povukao jasnu liniju između buntovnika i reakcionara. Takođe sam razdvojio buntovnika i revolucionara.

Reakcionar je najniža kategorija. On nikada sebe ne može odvojiti od prošlosti. Prošlost mu je orijentir, on reaguje protiv nje. I bilo da si protiv nje ili za nju, ona ostaje tvoja referenca, tvoj kontekst.

Revolucionar je na malo višem stupnju od reakcionara. Jer pored toga što reaguje, on ima i snove o budućnosti, ima svoje utopije. A kada je nasilje u pitanju, revolucionar već vekovima misli da se ispravni ciljevi mogu postići pogrešnim sredstvima. Ja osporavam to gledište.

Ispravni ciljevi mogu se postići samo ispravnim sredstvima. Nasilje ne može dovesti do miroljubivog i spokojnog čovečanstva punog ljubavi. Jer tada bi mu nasilje bilo u korenu, otrovalo bi čitavu društvenu nadogradnju.

Buntovnik je nenasilan iz čiste nužnosti. Ako nije nenasilan, ne može biti začetnik miroljubivog, besklasnog čovečanstva lišenog ratova. Ako poseješ seme nasilja, ne možeš se nadati i očekivati da cvetovi neće biti zatrovani nasiljem. Ti cvetovi proizaći će iz semena koje si posejao. Tako je svaka nasilna revolucija stvorila novo nasilno društvo, još jednu nasilnu kulturu. Bruka je videti da su nam i dalje potrebne armije, da nam je još uvek potrebno nuklearno oružje. Nedostojno je videti da nam je potreban policajac, sud i zatvor. Bolje čovečanstvo, svesnije ljudsko biće, otarasiće se svih tih budalaština koje nas okružuju i zagađuju nam čitavo postojanje.

Buntovnik ne može biti polovičan. Ne može da bira, ne može iz prošlosti nešto da izabere, a nešto da odbaci.

Prošlost kao celina mora potpuno da se odbaci. Samo tako se možemo otarasiti svega varvarskog u čovečanstvu – okrutnosti, nasilja i duboko ukorenjenog nepoštovanja života i postojanja.

Moj pristup zasniva se na poštovanju života.

Buntovnik je spreman da umre, ali nije spreman da ubije. Čovek se ponosi da umre za neki viši cilj. Životinjski je ubiti nekoga, ma koliko da je uzvišen cilj koji se time ostvaruje. Zapravo, samim ubistvom potpuno si ga obesmislio. A i gledajući s praktične strane, buntovnik je pojedinac, sam protiv čitavog sveta. Ako odluči da bude nasilan, biće uništen. Neprijatelj – prošlost – ima mnogo više nasilnih moći u rukama.

Buntovnik mora da veruje u ljubav, mora da veruje u meditativnost, mora da bude svestan svoje besmrtnosti – da zna da, čak i ako mu je telo razapeto, on ostaje

netaknut. Ovde ne govorim samo o političkom buntu.

Govorim o pojedinačnom buntovniku – duhovnom fenomenu, a ne političkom entitetu. A nijedna duhovnost ne može da prihvati nasilje kao sredstvo za ostvarenje cilja.

Nasilje jednostavno ne dolazi u obzir, barem što se tiče mog pogleda na pobunu, moje vizije buntovnika. On ne može da uništava – dovoljno smo uništavali. Ne može da ubija – dovoljno smo ubijali. Vreme je da se okonča čitav ovaj idiotski način života. Moramo da izađemo iz ove tame na svetlost. Čak i ako te to košta života, to je sasvim u redu... jer će moj buntovnik u suštini biti meditator.

Moj koncept buntovnika podrazumeva meditaciju – ona mora biti njegovo suštinsko iskustvo. A kada shvatiš da si besmrtan, nećeš brinuti da li će te ubiti. Ako milioni meditatora budu spremni da se isprse pred oružjem stare i trule prošlosti, pojaviće se šansa: možda će to predomisliti one koji u rukama drže to destruktivno oružje.

Pobuna do sada nije oprobana u većim razmerama.

Samo trudom miliona ljudi koji meditiraju voleći tišinu i spokoj i uništavaju sve vrste diskriminacije koje izazivaju nasilje napravićemo prostor, prazninu, diskontinuitet koji može spasti čoveka i život na ovoj planeti. Čuo sam da govorite da nam je dovoljno da samo postojimo, da ništa ne treba da radimo da bismo bili u bogu, ali ja imam taj osećaj da moram da „radim“ da bih bio vredan, dostojan, da doprinesem, da dam nešto. A vi kažete da je bog u meni – shvatam da tražim unutra neki koncept koji sam dobio spolja. To je poput gledanja u bunar noću. Vidim odraz i pomislim da je to dno, ali to je tek površina. Čak i kada znam da samo treba da se opustim i da sačekam umesto da bilo šta tražim, ja i dalje razmatram sopstvene ideje o onome što bi trebalo da se desi. Molim vas da prokomentarišete to.

Prvo i najosnovnije što treba shvatiti jeste to da se već nalazite u bogu. Uopšte se ne postavlja pitanje da li ste u bogu – već ste u njemu. Baš kao što je riba u okeanu, vi ste u bogu. Jednostavno, bog znači postojanje, sve ono što postoji.

U starom hebrejskom jeziku, reč bog označava „ono što jeste“. „B“ znači „ono“, „O“ znači „što“, a „G“ znači „jeste“ – ono što jeste. Reč bog od ogromnog je značaja.

Ona ne označava osobu; ona jednostavno označava prisustvo. A prisustvo je svuda oko nas! Život je sinonim za boga, univerzum je sinonim za boga. Biti znači biti u bogu – ne postoji drugi način. Disati znači disati u bogu – ne postoji drugi način. Spavati znači spavati u bogu, probuditi se znači probuditi se u bogu – ne postoji drugi način. Možeš da odlučiš da spavaš, ali i dalje ćeš biti u bogu. Možeš odlučiti da zaboraviš na boga, ali i dalje ćeš biti u njemu. Možeš odlučiti da odbaciš boga, ali i dalje ćeš biti u njemu. Ne biti u bogu jedino je što je nemoguće – tvrdim, samo to je nemoguće.

Dakle, nije poenta u tome da postaneš vredan, ali ne kažem da ne postaneš vredan. Ne kažem da treba da budeš lenj, danguba. Ne kažem da treba da pobegneš od stvarnosti. Ne kažem da ne treba da doprinosiš postojanju. Kažem da tvoj doprinos postojanju ne treba da bude sredstvo kojim ćeš dosegnuti boga. Tvoj doprinos postojanju treba da bude iz zahvalnosti što si već u bogu.

Ne treba da bude sredstvo da ga dosegneš, zato što si već tamo. Treba da bude izraz preobilne sreće zbog toga što si već tamo. Neka ti ta razlika bude sasvim jasna.

Deli svoju sreću, svoju ljubav, svoju ekstazu. Učini život što lepšim. Iz proste zahvalnosti što je postojanje izabralo baš tebe da postojiš, što ti je dopušteno da postojiš, što ti je podaren život. Šta drugo možeš da učiniš?

Ako umeš da otpevaš pesmu, pevaj je celim srcem! Ako umeš da slikaš, slikaj i unesi celo srce u to. Ako umeš da plešeš, pleši do zaborava tako da se potpuno izgubiš u plesu i da više nema plesača, već da ostane samo ples.

Ipak, dozvoli da te podsetim, to nisu sredstva da se dosegne bog – to je samo naše „hvala“, naša iskrena zahvalnost. Molitva je iskrena onda kada proizlazi iz zahvalnosti. Molitva je neiskrena onda kada je samo sredstvo za ubeđivanje boga, za zavođenje boga, kada se njome traži nešto – čak i kada njome tražiš samu bogolikost, i tada ti je molitva prepuna želje. A kada je prepuna želje, postaje preteška, ne može imati krila. Može samo nasumično opipavati okolinu u ovozemaljskoj tami, ne može se vinuti visoko ka suncem obasjanom nebu.

Kada je molitva lišena želje, onda ima krila i može dosegnuti do konačnog. Kada molitva nema težinu, kada proizlazi iz zahvalnosti, kada nije opterećena željom, već samo izražava zahvalnost za sve što je već učinjeno za tebe...

Kažeš: „Da li je dovoljno da samo postojimo? Ali ja imam taj osećaj da moram da uradim nešto da bih bio vredan, dostojan, da doprinesem, da dam...“ To nije osećaj, to je nešto što ti je društvo nametnulo i ugradilo u tebe. Društvo ti to govori neprestano, uporno, iz dana u dan, još od tvog detinjstva – u osnovnoj školi, u srednjoj školi, na fakultetu, u crkvi, sveštenik, političar, roditelj, profesor – svi su oni udruženi u zaveri da ti usade ideju da si bezvredan takav kakav si. Moraš da uradiš nešto, moraš da se dokažeš, tek tada ćeš imati neku vrednost.

To je strategija društva s ciljem da te iskoristi. To je prljavi način na koji te društvo pretvara u roba – ne pravi od tebe stvaraoca, već roba. Uslovljen si na fin i sofisticiran način. Lepe reči maskiraju veoma ružnu stvarnost. A ta ružna stvarnost je da društvo želi da te koristi kao roba, želi da manipuliše tobom, želi da te kontroliše. Ono to postiže na dva načina.

Spolja se nalaze država, policajac, sudija. Oni nameću i primenjuju zakone, ali zakoni nikada ne mogu biti apsolutni i pojedinac uvek može da pronađe način da im se odupre.

www.leo.rs | 39

n r o t n i

Ajr

tajna džepnog časovnika 2

40 |

n i r Aj

n r to

tajna džepnog časovnika 2 Usred borbe s bandom biciklista i potrage za nestalim džepnim časovnikom, Maks i Robin dobijaju pismo od misterioznog lorda Džefrija od Blekvila – pozvani su na susret najinteligentnijih umova. U lordovoj raskošnoj vili susreću šest novih lica i jedno poznato... Iako su svi polaskani takvim pozivom, uskoro će otkriti i njegovu mračnu stranu. Biće primorani da udruže snage i savladaju paniku da bi rešili zagonetke od kojih im zavise životi. Sreća pa su dvojici mladih detektiva komplikovane zagonetke uža specijalnost. Dok se velelepna kuća oko njih pretvara u klopku, u tajnoj sobi na bezbroj ekrana posmatra ih zlo oko njihovog domaćina. Ko je lord Džefri, ko su mu pomoćnici i kakve on veze ima sa otetim časovnikom – saznajte u nastavku ovog uzbudljivog slučaja agencije Njuškala!

Maks i Robin umorno su okretali pedale vraćajući se ka gradu na biciklima koje su „pozajmili“ od bande iz svetionika. Kada su se nekoliko kilometara udaljili od luke, zaustavili su se pored jedne česme da se odmore. Bili su iscrpljeni od silne jurnjave i vožnje. Umili su se i napili hladne vode sa česme kako bi se osvežili. Zatim su seli na obližnju klupicu da se malo odmore. „Šta misliš, da li su uspeli da se izvuku iz onog jarka?“, upita Maks svog druga. „Verovatno jesu“, odgovori Robin. „Možda i nije trebalo da im dobacimo konopac. Sami su krivi što su završili u toj rupi. Ali dobro, razumem zašto si to uradio. Ako su oni mali pokvarenjaci, ne moramo i mi takvi da budemo“. „Pa ne znam“, reče Maks sležući ramenima, „sad sam i ja počeo da sumnjam da li sam ispravno postupio. Izvući će se iz jarka pomoću našeg konopca i onda će ponovo biti na slobodi. I ko zna koliko će još zločina počiniti. A za to ću ja onda biti kriv. Trebalo je da pozovemo policiju da ih ona izvuče iz jarka, stavi im lisice na ruke i ubaci ih pravo u zatvor!“

„Ne bi baš završili u zatvoru“, usprotivio se Robin. „Ispitivali bi ih i onda bi morali da ih puste jer nemamo nikakve dokaze protiv njih. Kako da dokažemo da su mi baš oni upali u sobu, da su me potom oteli i da su nas na kraju napali noževima? Nismo čak ni časovnik našli u njihovom skloništu. A ne možemo da dokažemo ni da su sve stvarčice u onoj sobi ukradene. Ako hoćemo da ih pošaljemo iza rešetaka, gde im je i mesto, moramo pažljivo da isplaniramo svaki sledeći korak. Ovo je igra nadmudrivanja i zato moramo biti pametniji od njih“. „U pravu si“, složio se Maks. „Prvo treba da nađemo dokaze pa tek onda da se obračunamo s njima. Nije trebalo onako nepromišljeno da im upadnemo u sklonište. Na kraju smo još i dobro prošli“. Kiselo se osmehnuo i posle kratkotrajnog razmišljanja upitao: „A jesi li uspeo dobro da osmotriš barem nekog od tih nitkova? Jesi li im video lica ili primetio bilo šta karakteristično što bi ti pomoglo da prepoznaš nekog od njih?“ „Sve se odigralo toliko brzo da nisam uspeo pažljivo da se zagledam“, odgovori Robin bespomoćno šireći ruke. „Čini mi se da sam video da je jedan od njih

www.leo.rs | 41

pegav, a da drugi ima ožiljak preko obraza, ali nisam baš siguran. Nismo ih dobro osmotrili čak ni na kraju kada su ležali u jarku jer je na njegovom dnu veoma mračno“. „Sledeći put moramo dobro otvoriti oči, ne smeju da nam se dešavaju ovakvi propusti“, reče Maks mršteći se. „Evo, na primer, siguran sam da si primetio koji karmin koristi tvoja komšinica gospođica Vinter, koju svakog jutra srećeš u prodavnici. A kladim se i da znaš na kom se tačno rafu u toj radnji nalazi sprej za cipele koji redovno kupuje onaj brkati debeljko. Mi smo detektivi profesionalci, što znači da nas krasi izuzetna moć zapažanja. Pa ako je tako, onda je moramo upotrebljavati i u ključnim trenucima. A ne da...“ „U pravu si“, Robin zakoluta očima. „Evo, ja sam sad primetio da si ti preterao s popovanjem“. „Dobro, dobro, neću ti više zvocati“, reče Maks pomirljivo. „Ali sledeći put bar se potrudi da u rancu poneseš foto-aparat kako bismo mogli da fotografišemo sve što nam je bitno za rešavanje slučaja. Mnogo je lakše kada sve to onda ubacimo u dosije jer su nam tada sve potrebne informacije na jednom mestu“. „Pričaćemo o tome kada se vratimo kući“, umorno prokomentarisa Robin. „Hajdemo sad“.

Dečaci su seli na bicikle i nastavili dalje ka gradu.

Sutradan, kada su se dobro naspavali i najeli, svratili su do svog prijatelja Bena i izveli su ga u park. Dok su se Maks i Robin smenjivali u guranju kolica, dečaci su Benu ispričali šta im se sve dogodilo. „Banda biciklista, u našem gradu?“, iznenadio se on. „Nccc... Ovi današnji klinci i noževe nose?“ „Da, ali uspeli smo da im pobegnemo nepovređeni“, osmehnuo se Robin.

Zaustavili su se pored jedne klupe i dečaci su seli. „Ben“, ozbiljno je počeo Maks gledajući svog iskusnog prijatelja u oči, „šta misliš, da li da prijavimo čitav slučaj policiji?“ Starac se zamislio na trenutak, gladeći dugu belu bradu. „Mislim da je bolje da ne idete u policiju, zasada“, odgovorio je naposletku. „Kao što ste rekli, nemate nikakve dokaze, a i ako bi se slučajno saznalo, banda možda ne bi prezala ni od odmazde. Bolje sačekajte neko vreme da vidite kako će se događaji razvijati“.

Dečaci su se nasmejali i družina je u dobrom raspoloženju produžila dalje kroz park uživajući u međusobnim doskočicama i lepom vremenu.

Nekoliko dana kasnije, jedne blage večeri, na poljančetu nedaleko od starog svetionika plamtela je logorska vatra. U krugu oko nje bilo je postavljeno veliko kamenje na kojem je sedelo desetak dečaka, a pored njih stajala su još desetorica. Na najvećem kamenu sedeo je plavokosi dečak koji je glasno pričao, a ostali su ga netremice posmatrali i slušali.

Ispred ulaznih vrata svetionika stajala su dva stražara. Izneli su klupicu, seli na nju i ćaskali, povremeno bacajući pogled ka obližnjem šumarku. Još četiri stražara bili su raspoređeni na poljančetu, i to tako da su osiguravali da niko ni sa jedne strane ne može da priđe skupu koji se održavao pored vatre. Iako su bili postavljeni na četiri različite strane, sva četvorica stajali su pedesetak metara od razigranog plamena. Nisu mogli da čuju šta to tačno njihovi pajtaši pričaju i nisu znali zbog čega se u jednom trenutku povela žučna rasprava na tom tajnom okupljanju. Galama se ubrzo stišala i četvorica stražara sada su čuli samo udaljene udare talasa o litice rta, udišući svež miris koji je dolazio s mora.

Iako svetionik već duže vreme nije bio u funkciji, ova tajna družina sada mu je upalila reflektor. Međutim, nije bio usmeren ka moru jer su ga oni okrenuli tako da baca svetlost ka mračnom šumarku da bi mogli da vide ako se odatle pojavi neki uljez. Stari reflektor, koji je bio veoma snažan, zamenili su novim, dosta blažim – svetlost mu je bila prigušena i snop joj nije dopirao daleko. To su uradili jer nisu hteli da neko primeti da ponovo svetli svetionik, za koji su svi ljudi u tom kraju mislili da je odavno napušten.

Meštani iz okolnih naselja tada bi postali sumnjičavi, pa bi možda došli da provere šta se to ovde dešava. Ili još gore – možda bi pozvali policiju. Zato je svetlost morala biti dosta slabija. Međutim, čak i ovako prigušena, ipak je bila vidljiva i iz daljine – posmatrana iz ribarskog naselja na okolnom bradšcu, izgledala je kao mala užarena tačka, kao neki nepomični veliki svitac u noći. Zato su palili reflektor veoma retko, samo u posebnim prilikama kao što je bio ovaj večernji skup. Trudili su se da i vatra ne bude prevelika – čim bi se previše rasplamsala, odmah bi posuli malo pepela po njoj kako bi je obuzdali i stišali plamen.

„Nismo prepoznali nikoga od članova, što znači da verovatno ne idu u našu školu“, prokomentarisao je Robin.

Sve to jasno je ukazivalo da je ovo bila veoma dobro organizovana banda, sastavljena od promućurnih i opreznih dečaka. A to će Maksu i Robinu samo otežati zadatak koji im se tek spremao...

„Siguran sam da će sve biti u redu“, dobacio je Maks. „Naučili smo ih pameti i ne verujem da će se više ovde pojavljivati“.

„A ko je od naših tada bio u svetioniku? Ko je bio zadužen da ga čuva?“, ljutito upita dečak koji je sedeo na najvećem kamenu.

„I ja tako mislim“, namignuo mu je Ben, „a ako vam zatreba podrška, uvek možete da računate na Rudolfa, mene i moju pušku“.

Postavio je pitanje ali nije gledao u okupljene članove bande; pogled mu je bio prikovan za nož koji je držao u levoj ruci, dok je u desnoj držao oštrač koji je laganim

42 |

pokretima prevlačio preko čelične oštrice. Već posle nekoliko minuta nož je bio oštar kao žilet.

Nakratko je vladala potpuna tišina, niko se nije usuđivao ništa da kaže. Čulo se samo pucketanje vatre.

A onda je neko iz pozadine, pomalo drhtavim glasom, dobacio: „Tu je bio Demijan. I Klempa“. „Cinkarošu!“, povikaše dvojica uglas i skočiše s kamenja na kom su sedeli.

Jurnuli su ka dečaku koji je stajao u polumraku, nekoliko metara iza onih koji su sedeli bliže vatri. Iako je bio udaljen od izvora svetlosti, razigrani plamen ipak mu je obasjavao lice, koje je sada bilo zgrčeno u preplašenu grimasu. Ostali su brzo reagovali i zgrabili dvojicu koji su nasrnuli na njega i tako sprečili obračun. „Platićeš mi, Džomba. Iščupaću ti taj tvoj dugačak jezik!“, dovikivao mu je jedan od njih, koji je nosio crveni kačket na glavi, dok su ga ostali držali i smirivali.

Džomba je samo povio vrat i zagledao se u zemlju, ali ipak je držao stegnute pesnice, spreman da uzvrati ako bi ga nasrtljivci ponovo napali. „TIŠINA!“, iznenada se prodrao dečak na najvećem kamenu.

Nastao je muk. Ovi koji su se bili pokoškali, odmah su se vratili na svoja mesta.

Iako nije izgledao ni starije ni krupnije od ostalih članova bande, bilo je očigledno da je plavokosi dečak bio glavni autoritet u ovoj zločinačkoj družini, neko koga nazivaju svojim vođom. Takođe je bilo jasno i da to nije bio nikakav vođa izabran na slobodnim demokratskim izborima. On je njima, zapravo, bio pravi mali diktator. To se sasvim jasno moglo zaključiti po pogledima ostalih dečaka, koji su ga posmatrali sa određenom dozom strahopoštovanja. A kao i svaki diktator, i ovaj je imao svoju desnu ruku, glavnog potrčka i ulizicu koji ga je kao veran pas uvek pratio u stopu. Bio je to Skoti, omalen dečkić duge i kovrdžave smeđe kose. Stajao je tik iza kamena na kojem je sedeo vođa. „Em ste nesposobni da zaštitite sklonište od uljeza, em biste sada još i da se obračunavate ovde, na moje oči?!“, ljutito je nastavio dečak predvodnik. Ulično ime bilo mu je Uragan, zbog njegovog burnog temperamenta. Niko nije znao njegovo pravo ime zato što je podatke o svom životu uvek držao u tajnosti. Često su ga nazivali i skraćenim oblikom – Uri. „Ima da se zna red, je li jasno?!“, uzviknuo je on. „Neću trpeti nikakvu nedisciplinu, pogotovo sada kad nas čeka mnogo važnih pitanja koje treba da rešimo. Vaše lične razmirice me ne interesuju. Uostalom... Vas dvojica!“ Demijan i Klempa se pogledaše. „Da, da, baš vi. Što se pravite ludi?! Ustanite!“ Oni ga odmah poslušaše. „A zašto ste vi skočili da se obračunate sa Džombom?

Zato što je on ovoj grupi ukazao na vašu nesposobnost?

Zato što je rekao istinu? Džomba je postupio baš kako treba, interes grupe mu je na prvom mestu. A koji je to interes?“, upitao je strogo gledajući zbunjene dečake.

Oni su samo slegnuli ramenima. „Interes bezbednosti!“, uzviknuo je vođa zakolutavši očima. Svi su ga ćutke posmatrali i klimali glavama iako neki nisu baš razumeli o čemu on to tačno priča jer je često imao običaj da koristi neke njima nerazumljive reči. „A ova grupa može biti bezbedna jedino ako je i njeno sklonište bezbedno. E pa, vidite, ova dvojica ugrozila su bezbednost našeg skloništa svojom nesposobnošću. Trebalo je da vode računa o ovom našem tajnom mestu dok se mi ostali ne vratimo iz redovne nabavke. A šta smo zatekli kada smo se vratili? Širom otvorena vrata svetionika, ispreturane dragocenosti koje smo godinama sakupljali, a od čuvara nije bilo ni traga ni glasa. Ma koji čuvari, to su nesposobni kreteni! I još su bili toliko drski da posle iskoriste gužvu i neprimetno se vrate u naše redove. Računali su da ja kasnije neću moći da se setim ko je bio zadužen da čuva svetionik tog dana. Pa i jesam zaboravio jer se čuvari svaki dan menjaju, ko će popamtiti sve te rasporede... Ali ako su mislili da neću moći da otkrijem ko je tog dana bio dežuran, grdno su se prevarili!“ Sve je više padao u vatru dok je govorio, ali potom se smirio i pribrao i nešto staloženijim glasom nastavio: „Njihova nesposobnost ugrožava nam bezbednost. Džomba je pravilno postupio što ih je prijavio. Sada ćemo moći svi zajedno, kao grupa, da se pozabavimo njima i da ih prevaspitamo kako bi ubuduće bili daleko oprezniji i promišljeniji. Nezdravo tkivo mora da se leči kako bi čitav organizam mogao da preživi. Oni su najslabije karike u našem lancu pa zato moramo da ih izmenimo, da ih ojačamo i tek će onda čitava grupa ponovo biti bezbedna. Međutim, da li ONI žele da se promene?“ Uri ih je prostrelio pogledom.

Dvojica okrivljenih delovali su nekako smušeno, kao da su hipnotisani. Demijanovo pegavo lice bilo je zajapureno, a Klempa se nelagodno premeštao s noge na nogu. Ali brzo su se trgli i uglas odgovorili: „Da, želimo!“ „Pa to je baš divno...“, veselo reče dečak predvodnik s tankim smeškom na usnama, a njima pade kamen sa srca jer su pomislili da su prošli mnogo bolje nego što su očekivali. „ALI“, podviknuo je iznenada, „ja nemam nikakve koristi od vaših praznih reči!“ Na trenutak je izgledalo kao da se poigrava s njima radi sopstvene zabave. „Ja hoću dela! Hoću da mi dokažete da ste spremni da se promenite, da ste spremni da se žrtvujete za ovu grupu“. „Ali... k-kako da ti to dokažemo?“, bojažljivo upita Klempa. „Lako“, mirno im reče Uri. „Treba samo da postupite isto kao i Džomba. Zasada znamo da ste vas dvojica bili zaduženi da čuvate svetionik onda kada su uljezi upali u njega.

Ali ukupno vas je bilo petorica. Dobro se sećam da sam tog jutra, pre nego što sam sa ostalima krenuo u nabavku, odredio petoricu da čuvaju sklonište.

www.leo.rs | 43

44 |

Hani odlazi u Australiju da živi sa tatom. Čvrsto je odlučila da krene iz početka, što dalje od teškog razdoblja u Tenglvudu. Novi život je za nju ostvarenje sna – sve dok ne počne škola. Devojke se razlikuju od Haninih prijateljica u Engleskoj i ima utisak da je razume samo slatki dečko s plaže. A kada izgubi zajednički jezik s njim, devojkama iz škole, pa čak i s tatom, šta onda?

1.

Osmehnem se i uredno presavijem poruku, pa je vratim u džep na torbi. Moja sestrica je luda, i ona će meni nedostajati, ali ona dobro zna, isto kao i ja, da su moji dani u Tenglvudu odbrojani. Prekardašila sam. Šta da kažem? To što sam nagovorila prijatelja da provali u školski kompjuterski sistem, ispravi moje ocene i promeni izveštaje nije bio najbolji potez, a to što su me uhvatili i izbacili na neki način je zapečatilo celu stvar.

Bila mi je potrebna karta u jednom pravcu, tata je uskočio i obezbedio mi je – kartu za Australiju, novi početak, izlaz iz zbrke u koju se moj život pretvorio u poslednje vreme. Ko ne bi pristao?

Let od Londona do Sidneja traje dvadeset tri sata, a to je podosta ako zaglavite u klasi za stoku u avionu. Jedem nekakvu čudnu večeru spakovanu u kartonsku kutiju i bezazleno tražim čašu vina uz nju, ali stjuardesa samo koluta očima i daje mi voćni sok. Ionako sve ima ukus

piljevine, tako da mi je svejedno. Slećemo u Singapur da avion napuni gorivo, ali osim kratke šetnje po aerodromu ne uspevam da vidim ništa drugo. Vraća­­mo se u avion, ostali putnici zevaju, spuštaju sedišta, zavlače se pod vunenu ćebad i stavljaju smešne maske za oči.

Svetla se gase i nestaje život za koji znam.

Previše sam uzbuđena da zaspim. Australija – zemlja sunca, surfovanja, mogućnosti! Vadim iz džepa blok i crtam sebe kako letim između zvezda u letnjoj haljini sa krilima od perja i starinskim čizmama sa visokim potpeticama.

Stavljam slušalice i uspevam da odgledam dva filma zaredom, potom palim svetlo iznad glave i iščitavam dva časopisa. Kao što već rekoh, dug je to let. Odlazim do toaleta i nekoliko puta se šetam gore-dole po prolazu, što vam savetuju da radite na dugačkim letovima, ali ona stjuardesa što koluta očima me namćo­ra­sto gleda, te se vraćam na sedište i pokušavam da budem strpljiva.

www.leo.rs | 45

Možda ipak tonem u san, bar na minut ili dva, jer naredna stvar koje sam svesna su ponovno upaljena svetla i ružičasto nebo koje najavljuje svitanje. Skoro da je jutro, po sidnejskom vremenu. Stjuardesa mi daje umotani sparušeni doručak sa ukusom piljevine, ali od uzbuđenja ne mogu ništa da jedem, a nedugo potom se vezujemo i spremamo za sletanje. Konačno.

Izlazak na stepenice oslonjene o avion i prvi pogled na sidnejsku zoru ispunjavaju me takvom radošću da mislim da će mi srce prepući.

Tata me čeka u delu za dolaske, preplanuo i sa osmehom. U sivom lanenom odelu deluje veoma kul bez imalo truda. Sigurno je napunio četrdesetu, ali ne izgleda kao da ima toliko. Kao i uvek, privlači poglede pune divljenja dama u izvesnim godinama, ali tatin osmeh rezervisan je samo za mene. Trčim ka njemu vukući kofer na točkićima, a on me, smejući se, privlači u zagrljaj. „Kako je moja najbolja devojka?“, pita on, a ja sam toliko srećna da bih mogla da eksplodiram. Baš dugo sam čekala da čujem te reči. „Doručak?“, predlaže on i podiže moj teški kofer kao do šale. „Ti letovi su grozni, a hrana na njima odvratna.

Vodim te na nešto pristojno!“ Pošto u avionu nisam gotovo ništa jela, odjednom osetim strašnu glad. Odlazim sa tatom u aerodromski restoran i on naručuje za oboje, nešto fensi sa poširanim jajima i holandskim sosom, sok od sveže ceđenih pomorandži, kroasane, džem.

Istražila sam ono što me je zanimalo. Znam da je Australija divna, sunčana, neiskvarena. Savršeno mesto za nove početke. Britanija je nekada davno tamo iskrcavala zatvorenike.

Mislim da ću se dobro uklopiti. „Pretpostavljam da ti nije bilo lako da živiš sa mamom“, kaže tata dok pijucka kafu sa mlekom. „Nisu sve porodice srećne, zar ne?“ „Veoma dugo nismo porodica“, kažem ravnodušno. „Još od kada si otišao.“ Tata se samo nasmeje, ali to je istina. Dobro zna da ga ne krivim – ono što se dogodilo posle toga pričinilo je veću štetu.

Kada je tata otišao, cela ta stvar zvana porodica iskliznula nam je iz ruku i razbila se u paramparčad. Pokušavali smo da pokupimo deliće, da ih ponovo sastavimo, ali jednostavno nismo mogli. Jedini koji je to mogao da učini bio je tata, ali pre nego što je došao u priliku da to uradi, pojavio se Pedi sa svojom odvratnom kćerkom Čeri, kradljivicom momaka, i to je bio kraj. Tata je otišao za Australiju, a moj san da će nam se jednog dana vratiti jednostavno se rasplinuo. Porodica se raspala i više nije bilo nade da će išta biti bolje. „Život ide dalje“, nonšalantno kaže tata. „Znam da nisam mogao uvek da budem tu za vas. Jasno mi je da vam je bilo teško proteklih nekoliko godina.“ „Malo.“

„Evo nas“, kaže on, zavalivši se u stolici dok se kelnerica žurno udaljava nakon što je zapisala porudžbinu. „Novi početak u Australiji! Šta se dešava, Hani Tenberi?“

Nije da se nisam trudila – bacala sam konfete na svadbi, osmehivala se Pediju za doručkom, suzdržavala se da ne odalamim lažljivu Čeri. Pretvarala sam se da je sve u redu, ali nije bilo, i znala sam da će pre ili kasnije ta igra pretvaranja zakazati.

Podižem bradu. Svesna sam toga da sam zabrljala.

Napravila sam toliko grešaka da ne znam odakle da počnem. Krećem od bežanja iz škole, laganja, ostajanja napolju cele noći sa Kesom, dečkom sa vašara, i njegovim nereprezentativnim prijateljima. Mama se strašno uznemirila zbog toga, a meni je bilo drago. Da, Kes je stariji od mene, da, problematičan je. Pa šta? Ja volim nevolje.

Sve je eksplodiralo i situacija nije bila nimalo ružičasta – ali onda mi je tata dobacio pojas za spasavanje i evo me u Australiji, moderna osuđenica Hani. Pohađaću privatnu školu koja je nešto između kampa za loše devojke i nekonvencionalnog raja, sa svim mogućim savetnicima i podrškom jedan na jedan kako bih ipak položila tih nekoliko ispita.

Sjajna sam u izazivanju nevolja. Može se reći da sam usavršila upadanje u nevolje. Lagala sam, varala, prestala da učim. Potom je usledilo ono što sam već pomenula, kad sam ubedila prijatelja da provali u sistem školskog kompjutera i „popravi“ mi ocene. Otkrili su nas. Na kraju je moj slučaj dospeo do socijalne službe, mama je plakala, sestre urlale, a glupi očuh Pedi provlačio je šaku kroz kosu i tužno me gledao kao da sam ja kriva što se naša srećna porodica raspala, a ne on.

„Ovde će ti biti bolje“, kaže tata. „Novi početak. Ti si moja devojčica, Hani – znam da ti to možeš, mislim... da preokreneš stvari. Je li tako?“

Ovaj, svi znamo da nije bilo baš tako.

Nije ni važno, uostalom, jer sam na kraju dobila ono što sam htela – novi početak, šansu da im svima pokažem. Novi život u Australiji, i to sa tatom.

46 |

„Tako je!“, složim se ja.

Ovaj, možda.

Srećna sam što sam ovde, što krećem ispočetka i što mi se pružila još jedna, poslednja šansa da život dovedem u red. Odlučna sam da uspem u tome. Nazovite me cinikom, ali ponekad je lakše okrenuti leđa upropašćenom životu nego uložiti trud da se on popravi. To ne znači da ne volim mamu i sestre – volim ih. Samo ne mogu da budem deo nove porodice koju su sastavile.

Novi počeci... tata je oduvek bio dobar u tome, a ja planiram da budem kao on. „Veoma ličiš na mene, Hani, da znaš“, kaže mi tata između dva zalogaja. „I ja sam bio pomalo pobunjenik u svoje vreme. Imao sam nekoliko uspona i padova, i nekoliko puta sam menjao školu dok se nisam skrasio. Ti i ja smo slični.“ Osmehujem se. Želim da budem kao tata – ko ne bi?

Dramatičan je, samouveren, harizmatičan. Kao da ga okružuje nekakva magija – kada vas gleda, imate osećaj da ste jedini na svetu. Osećate da ste posebni, odabrani, zlatni.

Sve vreme sam se tako osećala kao mala – bila sam tatina miljenica. A onda je otišao i sve se pretvorilo u prah. Bez tate je u Tenglvudu bilo hladno i prazno.

Ovde će biti drugačije.

Tata mi priča o kući, bazenu, obližnjoj plaži. Objašnjava mi da je Sidnej najlepši grad koji je video, obećava da će mi pomoći da ga istražim i kaže mi da ću ga i ja zavoleti.

Umalo da mi promakne kada tata onako usput napomene da u tom bungalovu iz snova sa bazenom, na samoj plaži, nećemo živeti samo on i ja. Već on, ja i njegova devojka Ema. U ušima počinje da mi zuji i na trenutak sve deluje zamagljeno, hladno. Možda usled džetlega, ali ne bih rekla. Tatine reči pronalaze put kroz tu maglu do mog mozga. „Ema je divna“, nonšalantno kaže on. „Sjajno ćete se slagati!“ Ema. To ime mi je odnekud poznato, ali mora da mi je poznata samo situacija. Obuzima me razočaranje, oštro i jetko. Toliko godina sam provela bez tate i zaista ne želim ni sa kim sada da ga delim.

Imam utisak da sam pobegla na drugi kraj sveta od dosadnog očuha da bih dobila nekakvu maćehu.

To mi uopšte nije bilo u planu.

Od: Čeri Kostelo

<cherryblossomgirl@chocolatebox.co.uk>  Nadam se da si dobro stigla. Čudno, ali kuća je tako prazna i pusta bez tebe. Ne slažemo se uvek, Hani, ali zaista nikada nisam želela da budemo neprijatelji. Znam da osećaš da tati i meni nije mesto u Tenglvudu, ali ako bi nam dala šansu, možda bi promenila mišljenje. Iskreno mi je žao zbog onoga što se dogodilo sa Šejom, i ti to znaš. Nadam se da ćemo jednog dana biti prijateljice. Čeri, xxx

2.

Pregledam mejlove na telefonu dok tata plaća na kasi i moram naglas da se nasmejem kada naiđem na jednu otužno slatku poruku. Prijateljice jednog dana? Kako da ne, moja novostečena sestra nema pojma.

Pritisnem izbriši, ali zahvaljujući tom mejlu odlučujem da ne trčim pred rudu. Ne bi bilo baš pametno da od Pedija Kostela i njegove lažljive kćerke, prevarantkinje Čeri, odmah napravim neprijatelje, ali šta da vam kažem? Prozrela sam ih, on zamišlja da je Vili Vonka u malom, a njegova kćerka gazi preko mrtvih kada nešto zacrta. Eto kakvi su se ljudi uselili u život koji je nekada bio moj i razbaškarili se u njemu, okrenuvši moje rođene sestre protiv mene. Ja ispadoh loša samo zato što sam otvoreno rekla kako stvari stoje.

Neću ponoviti tu grešku.

Nisam luda od sreće što ću tatu deliti s nekim, ali želim da u Australiji stvorim novi život za sebe. Biću šarmantna, ljupka i druželjubiva, učtiva i od pomoći. Slagaću se sa Emom, makar me to ubilo.

Kada se tatina fensi kola sa zatamnjenim staklima, CD sistemom i pokretnim krovom konačno zaustave ispred moderne bungalov-vile, Ema je već na vratima. Osmeh od uveta do uveta, preplanula i sa savršenom frizurom.

Izlazim iz automobila, a ona me istog časa privlači u zagrljaj i govori kako joj je veoma drago što konačno ima priliku da me upozna. Mlađa je od mame i izgleda da nikada nije padala s nogu pekući kolače, brišući podove ili za kuhinjskim stolom praveći božić-ne čestitke tehnikom linoreza. Ema je doterana od glave do pete. Nosi skupu odeću, krojenu po meri, a njene zlatne alke nisu nametljive, već elegantne.

Uklapa se u tatin život na visokoj nozi, za razliku od mame. „Želimo da budeš srećna“, kaže ona, i ja u trenutku shvatim da ima engleski naglasak, a onda se štrecnem. Da nije možda došla ovamo sa tatom? Potiskujem tu misao. „Verovatno ti ovo ovde nimalo ne liči na ono na šta si navikla“, nastavlja Ema, „ali to je sada tvoj dom i nama je drago što si tu. Nadam se da ćemo postati prijateljice!“ Prvo Čeri, a sada i Ema... šta je to s ljudima, zašto odjednom svi žele da mi budu prijatelji? Uspevam učtivo da se osmehnem kada me Ema povede u obilazak vrtova. Vučem se za njom preko neravnog travnjaka dok mi pokazuje drvo eukaliptusa, nekoliko zakržljalih žbunova i bujne orlove nokte obavijene oko baštenskog luka. Prolazimo ispod luka i stižemo do zadnjeg dela kuće. Istog časa se ukopam u mestu, boreći se da dođem do daha.

Preda mnom se proteže dugačak potez svetlucave tirkizne vode – bazen oivičen mermernim sivim pločicama, a tu su i dve ležaljke. Imam želju da se istog časa bućnem potpuno odevena, zaboravim na sve, osetim kako mi zamršena kosa poput oreola pluta oko glave.

www.leo.rs | 47

ID Leo commerce, Beograd Mihajla Bandura 36, 11185 Zemun, Plavi horizonti 011/375-26-25; 011/375-26-26; 011/375-26-27; 063/517-874 E-mail: info@leo.rs www.leo.rs

Zemun | Knjižara “Riznica knjiga br. 2” | Mihajla Bandura 36 | 011/375-2626, 063/517-874 Zrenjanin | Knjižara “Riznica knjiga br. 6” | Gimnazijska 17 | 023/510-783, 063/517-874 Kikinda | Knjižara “Riznica knjiga br. 5” | Trg srpskih dobrovoljaca 19 | 0230/29-917, 063/517-874 Zlatibor | Knjižara “Riznica knjiga br. 1” | Tržni centar bb, kod hotela | “Konak” | 031/846-296, 063/517-874

Prva OUTLET knjižarA u Srbiji – Leo commerce knjižara Riznica knjiga Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

Na više od 200 kvm očekuje Vas izbor od 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625; 011/3752-626; 011/3752-627; 063/507-334

POSETITE NAŠ SAJT WWW.LEO.RS Na sajtu vas očekuje: • veliki izbor knjiga iz svih oblasti • aktuelni popusti na sva izdanja • interesantne lavovske akcije sa ekstra popustima

• lavovski časopis • besplatne vesti i novosti • intervjui sa autorima

Leo.rs je prijateljski sajt, lak za korišćenje i pretraživanje.

Kupovinom preko Leo.rs uvek dobijate više Prijavite se na lavovsku mejling listu da biste primali obaveštenja o novitetima i akcijama.

Android Market

Leo commerce je prvi izdavač iz Srbije koji svoja izdanja plasira i u digitalnoj formi, eBook formi.

Spisak naslova koje možete čitati preko tablet

Poručite onlajn putem sajta: www.leo.rs Poručite putem telefona: 011/375-2625, 011/375-2626, 011/375-2627

računara ili android mobilnih telefona dostupan

Poručite putem mejla: info@leo.rs Poručite putem sms-a: pošaljite porudžbenicu na broj 063/517-874 Poručite putem vibera: pošaljite porudžbenicu na broj 063/507-334

je na sajtu www.leo.rs i na linku http://www.leo.rs/e-izdanja.html Vaš Leo commerce

DRUŽITE SE SA LEO COMMERCOM PUTEM DRUŠTVENIH MREŽA Potražite nas na Facebook-u: Pratite nas na Twitter-u: LEO COMMERCE www.twitter.com/LeoKomerc

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs