Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 25/decembar 2014

www.leo.rs | 1

OUTLET knjižara Outlet knjižara Riznica knjiga je prva knjižara u zemlji sa najpovoljnijim cenama i sa najvećim izborom knjiga. Očekuju Vas popusti od 20 do 70%.

Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

U prijatno klimatizovanom ambijentu, uslugom ljubaznih knjižara i velikim izborom knjiga biće udovoljeni najprefinjeniji čitalački ukusi.

Na više od 200 kvm očekuje Vas preko 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625 011/3752-626 011/3752-627 063/507-334

2|

www.leo.rs

4 OSHO Moć, politika i promena Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizaјn: Ljiljana Pekeč

15 Andrić Romani

10 Lujza L. Hej Moć je u vama

16

Dr Džejn Nelsen, Mr Čeril Irvin i Rozlin Dafi Pozitivna disciplina 0–3

21

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Vanja Gavrovski

Simonida Milojković Ljubav u doba kokaina

22 Linda Čapman Neobičan prijatelj

26

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Ajrin Torn Slučaj nestalih kostiju 1

30 Dr Dejvid B. Agas Život bez bolesti

40

34 Džumpa Lahiri Sunce u njenoj kosi

Aleksandra Poter Detektiv za ljubav

46 Helen Filding Dnevnik Bridžet Džouns

Leo commerce na:

47 Karen Mak i Dženifer Kaufman Frojdova ljubavnica

48 Lijan Morijarti Moje zlato spava

Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

57 Peter Prange Nebeski kradljivci

52 Metju Kverk 500

58 Larousse Reci mi zašto?

www.leo.rs | 3

4|

MOĆ, POLITIKA I PROMENA Šta mogu da učinim da bih unapredio svet? „Promeni sebe i samom tom promenom izmenio si i deo sveta.“ -Osho Moć, politika i promena uzima uobičajenu mudrost da „moć kvari ljude“ i umesto nje predlaže da su oni koji tragaju za moći već iskvareni. Kada ostvare svoj cilj, njihova iskvarenost samo dobija priliku da se izrazi. Zbog toga čak i oni koji žele moć samo da bi napravili radikalnu promenu tako retko uspevaju, uprkos najboljim namerama.

Osho traži otkuda sva ova „želja za moći“ potiče i kako se ispoljava, ne samo u političkim institucijama, već i u našim svakodnevnim odnosima. Uz to, nudi nam i viziju međuljudskih odnosa i društva zasnovanih ne na moći nad drugima, već na prepoznavanju jedinstvenosti svake individue...

Predgovor Osho, imam očajničku potrebu da spasem ovu neverovatnu, divnu planetu, i osećam se prestravljeno zato što su izgledi protiv nas i osećam se tako beznačajno i bespomoćno da bilo šta uradim! Šta može da se preduzme?

Mogu da razumem vaš očaj, vašu bespomoćnost.

Tako se verovatno oseća svaki čovek koji je svestan trenutne krize. Ali niste svesni jedne veće moći. Razaranje je niska kategorija moći, stvaranje je visoka. Razaranje potiče iz mržnje, stvaranje potiče iz ljubavi.

Videli ste kuda mržnja može da odvede ljudski rod: do njegovog krajnjeg samoubistva, ali niste videli mogućnost da ljubav, kada izraste do svoje pune visine, može da spreči da se ta kriza dogodi. Niko nije beznačajan zato što svako ima srca, i svako ima ljubavi, i svako ima osećajnosti, svesti i može da dosegne do samog vrha postojanja. Pojedinac može da spreči ovu veliku krizu, a šta tek reći za milione ljudi pune ljubavi, radosti i tišine?

Pada mi na pamet starozavetna priča o dva grada Sodomi i Gomori. Ljudi u oba grada postali su potpuno izopačeni – u njima su se događale svakakve perverzije.

Priča je veoma lepa: daće vam hrabrost, rasteraće vam očajanje. Navešće vas da ustanete kao pojedinac koji predstavlja život i ljubav koji se ne mogu uništiti nuklearnim oružjem, niti politikom. Čak ni Bog nije mogao da uništi Sodomu i Gomoru.

U ovom momentu moram da vas podsetim da je u starozavetnoj verziji On uništio gradove. Ove ljude nije mogao da promeni, toliko su se bili navikli na svoje perverzije. Međutim, postoji i druga verzija priče, koja ima poseban obrt, i upravo to želim da naglasim. U judejskoj religiji postoji mala struja pobunjenika, revolucionara zvanih hasidi. Pravoverni ih ne prihvataju kao autentične zato što se oni bune protiv svega u pravovernosti, u tradiciji koja se ne obraća ljudskom srcu, razumu, osećajnosti, svesti. Oni su napisali svoju priču.

Njihova priča kaže da se pojavio čovek – hasid, mistik – koji je proživeo šest meseci u Gomori i šest u Sodomi.

Prišao je Bogu i rekao mu: „Jesi li uzeo u razmatranje činjenicu da može biti stotinu potpuno prirodnih, mudrih ljudi u ova dva grada? Hoćeš li i njih da uništiš zato što su ostali izopačeni? Onda će to biti velika nepravda, čista nepravda i sramota za tebe. Razmisli još jednom!“ Bog nije pomislio na mogućnost da svakako u ta dva velika grada, skoro kao u Hirošimi i Nagasakiju, mora biti stotinu inteligentnih, prirodnih, obazrivih ljudi. I oni će biti uništeni, a to ne bi bilo u skladu s Božjom veličanstvenošću, bilo bi, prosto, ružno. Zato je Bog rekao: „Ako možeš da dokažeš da ima stotinu dobrih ljudi, neću uništiti ta dva grada“.

Hasid je rekao: „A ako ih ima samo pedeset, hoćeš li uništiti gradove?“ Bog se našao u nebranom grožđu, te je odgovorio: „Ako možeš i pedeset da dokažeš“.

www.leo.rs | 5

A mistik reče: „Ako ih ima samo dvadeset pet? Šta ima veze? Da li Ti broj nešto znači, ili kvalitet? Interesuje li te kvantitet ili kvalitet?“.

Bog reče: „Kvalitet, naravno“.

I hasid reče: „Onda, ako ti je bitan kvalitet, da ti kažem iskreno: ja sam jedini čovek koji nije izopačen, koji živi prirodnim, blaženim životom. Ali živim šest meseci u Gomori, šest u Sodomi. Hoćeš li uništiti te gradove?“ Bog nikada nije naišao na tako pametnu osobu. Od stotinu, ovaj čovek ga je doveo samo do jednog. Samo Jevrejin to može da izvede! Umeju da se cenkaju, a ovaj se cenkao. U pravovernoj verziji ove priče, Bog je uništio ove gradove, ali ne i u verziji mistika. Gradovi su pošteđeni jer Bog nije mogao da uništi čak ni jednu kvalitetnu osobu, jednu mudru osobu, samo zato što je ceo grad postao izopačen.

Morate da budete jedini na oprezu. Nema potrebe da očajavate i nema potrebe da strahujete. Ako jedan čovek može da ubedi postojanje da sačuva dva grada, imamo hiljade hasida s nama. Svaki sandžasin je hasid.

Postojanje ne sme da dozvoli da nekoliko idiotskih političara uništi ovaj svet.

Ali to ne znači da treba da ostanete nemi. Morate da stvorite veliku atmosferu ljubavi oko sebe, koja će vam biti zaštita. Morate da naučite da plešete i pevate. Neka ovi političari znaju da je zemlja još puna divnih ljudi i moraće da se predomisle. Toliko je pesama i toliko muzike i toliko kreativnosti i toliko ljudi meditira.

S naše strane, ne treba nam jače nuklearno oružje da bismo sprečili rat – to je problem. Treba nam nešto potpuno drugačije. Ljubav će vam dati tu energiju, meditacija će vam uliti neverovatnu snagu. I osećaćete se ne tako beznačajnim, osećaćete se bitnim i dostojanstvenim, zato što će vaša ljubav, vaša meditacija, vaša blaženost spasti svet.

I ne brinite o tome da ste bespomoćni da bilo šta učinite. Sama ideja bespomoćnosti pojavila se zato što vam nikada niko nije rekao koje su vaše mogućnosti. Nikada niste pogledali – svoju ljubav, tišinu, spokoj, samilost, svoju radost. Nikada niste pogledali sav ovaj neiscrpni potencijal svog bića. I ako hiljade ljudi uživa i napreduje u ljubavi, muzici i plesu, i čitava zemlja postane slavlje, onda nijedan suludi političar neće moći da uništi ovaj svet. On će se osećati bespomoćno, osećaće krivicu da uništi takve divne ljude i tako divnu planetu.

Pitate me: „Šta može da se preduzme?“ Vaša ljubav, tišina i radost su dovoljni. Ništa više nije potrebno. Nešto više samo će vas nepotrebno brinuti. A briga je kao stolica za ljuljanje – u pokretu ste, ali nikuda ne stižete! Nema potrebe za brigom i nema potrebe da očajavate, da se osećate bespomoćno. Nekolicina idiota prirema smrt ove planete; postoje milioni inteligentnih ljudi koji to mogu da spreče samo svojom ljubavlju, ra-

6|

došću, svojom lepotom, svojom ekstazom. To su daleko moćniji doživljaji – zato što su atomska ili nuklearna energija deo materijalnog sveta. One su eksplozija atoma, najniže, najmanje čestice materije.

Još nismo shvatili da u prirodi vlada apsolutna ravnoteža. Ako eksplozija malog atoma može toliko da uništi...

Jeste li ikada pomislili na živi atom svog bića i njegovu eksploziju? Drugim rečima, nazivamo to prosvetljenjem.

Ono nije ništa drugo do eksplozija vašeg bića u svetlost. I onda iznenada imate daleko veću i jaču moć. Ne treba da se bori s manjom, samo njeno prisustvo učiniće manju nemoćnom.

Nije to isprobano u nekoj velikoj meri, već samo s vremena na vreme. Međutim, ti retki pokušaji svakako su dokaz da, ukoliko pokuša, čovek može da postane eksplozija svesti – koja je daleko superiorna energija – i potpuno onesposobi sve to nuklearno oružje i ljude koji ga poseduju.

Samo nekoliko pokušaja biće vam od koristi. Deluju neznatno zato što su retki, zato što ih ne izvodi naročito veliki broj ljudi.

Jedan sledbenik Gautame Bude, Devaduta – njegov rođak – bio je prirodno ljubomoran na veliku slavu i impresivnost i uticaj koji je Gautama Buda imao na ljude.

Niko ko je dolazio kod njega nije odlazio isti. Nešto se menjalo u samom biću posetioca, Buda je sejao svoje seme. Čovek bi se vratio u pravo vreme, kada bi počela da pada kiša. Ali slepi Devaduta to nije mogao da vidi – ne fizički slep, već slep duhom. Nije mogao da shvati u čemu je suština. Bio je isto onako lep kao i Gautama Buda – bio mu je rod rođeni – isto obrazovan, kulturan i upoznat s tadašnjom umetnošću i veštinama. Nije bilo sumnje da je Gautama Buda nadmoćan nad njim zato što on, jednostavno, nije mogao da vidi superiornu aromu koja je okruživala Gautamu Budu.

Napokon mu je rekao: „Hteo bih da me proglasiš svojim naslednikom“.

Buda je na to odgovorio: „Naslediće me onaj koji je sposoban da me nasledi, neću ga proglasiti. A i još sam živ, tek na polovini životnog veka. Nije na meni da biram!

Ko sam ja da odaberem naslednika? Odabraće ga sâmo postojanje“.

Devaduga je bio toliko povređen da je napustio zajednicu i više puta je pokušao da ubije Gautamu Budu.

Ti pokušaji deluju izmišljeno, zato što ne znamo moć ljubavi, i ne znamo moć osvešćenosti, i ne znamo lepotu ekstaze i njenu ogromnu moć zaštite.

Buda je imao običaj da meditira na maloj steni u podnožju prostrane planine. Devaduta je pokušao da otkotrlja veliki kamen s planine u pravcu Gautame Bude, da bi ga kamen ubio i da niko ne bi snosio krivicu, da niko ni ne pomisli da ga je neko ubio. Kamen se brzo kotrljao niz planinu i svi prisutni bili su zapanjeni, nisu mogli da

veruju da bi se to moglo desiti: kamen se zaustavio samo na dva koraka od Bude, promenio smer i odmakao se od njega. Onda je nastavio da se kotrlja. Bilo je to veoma čudno za jedan kamen, niko nikada ne bi pomislio da kamen može da izvede tako nešto. I sam Devaduta bio je zbunjen.

Devaduta je, inače, bio kralj jednog malog kraljevstva i imao je jednog opasnog, ludog slona. Slon je uvek bio okovan lancima u kavezu zato što je umeo čak i da ubija ljude. Devaduta je video novu mogućnost. Doveo je tog slona blizu Gautame Bude i pustio ga. Pojurio je prema Gautami Budi, kao što bi pojurio prema svakome. Ali dok mu se približavao, iznenada je stao i sa suzama u očima poklonio mu se i dotakao mu stopala glavom.

Niko nije mogao da poveruje da bi jedan ludi slon...

Otkud je mogao znati?! Ali slepi ljudi su slepi! Devaduta nije mogao da vidi ono što je kamen mogao da vidi, ono što je ludi slon mogao da vidi – suptilnu, nevidljivu auru ljubavi.

Ako su milioni ljudi puni ljubavi i meditacije, nema potrebe da se osećate očajno ili bespomoćno. Priroda vam je dala neverovatnu moć koja može da opovrgne svako nuklearno naoružanje.

I to je ono što pokušavam da uradim: da vas pripremim da volite, bezuslovno; da vas pripremim za prijateljsko ophođenje čak i prema strancima; da vas pripremim da se okanete svojih organizovanih religija zato što one stvaraju sukob; da se okanete čak i pripadnosti svojim nacijama. Formalno ćete morati da nosite njihov pasoš, ali to je samo formalnost. Duboko u svom biću ne treba da budete hinduista i ne treba da budete Indijac, ne treba da budete Nemac, i ne treba da budete hrišćanin.

Ako se ovaj talas raširi – a duboko se nadam da hoće – onda možete da zaboravite na sve priče o trećem svetskom ratu, drugi je bio poslednji. Treći je moguć samo ako nema dovoljno ljubavi i meditativne energije da ga spreče.

1 Vrste moći Moć je, sama po sebi, neutralna. U rukama dobre osobe ona će biti blagoslov. U ruci nesvesne osobe biće kletva. Hiljadama godina osuđivali smo moć, ali nismo shvatali da ne treba da osuđujemo moć, već da treba da očistimo ljude od svih ružnih instinkata koji se u njima kriju.

Postoji li nešto kao lična moć koja se razlikuje od moći nad drugima?

Lična moć i moć nad drugima dve su sasvim različite pojave. Ne samo da su različite već su i dijametralno suprotne.

Osoba koja poznaje sebe razume sopstveno biće, shvata značaj svog života, iznenada doživljava eksplo-

ziju moći. Ali ona je više nalik ljubavi, nalik saosećanju.

Više liči na mesečinu nego na sunčevu svetlost – sveža je, spokojna, prelepa. Takav čovek nema nikakav kompleks niže vrednosti. Toliko je ispunjen, zadovoljan, toliko savršeno srećan da nema razloga da oseća ambiciju da ima moć nad drugima.

Nazivam je moć mistika.

Moć nad drugima je politička. Ljudi koji su zainteresovani za moć nad drugima jesu oni koji osećaju duboki kompleks niže vrednosti. Žele da dokažu svetu i sebi da nije tako – da su superiorni. Svi političari pate od kompleksa niže vrednosti. Sve političare treba psihički lečiti.

To su bolesni ljudi, a zbog tih bolesnika ceo je svet proživeo veliku patnju. Pet hiljada ratova za tri hiljade godina!

I nema kraja za onoga koji želi da vlada drugima, jer uvek ima ljudi koji su izvan njegove sfere uticaja. Zato se on i dalje oseća inferiorno. U suprotnom, zašto bi iko imao potrebu da postane Aleksandar Veliki? To je, onda, čista glupost. On je poginuo u trideset trećoj godini života. Nije mogao da živi za trenutak, nije mogao da voli za trenutak. Tokom početka svog tridesettrogodišnjeg života pripremao se da postane svetski osvajač, a preostali deo proveo je u borbi, ubijanju, paljenju. U mislima je imao samo ideju da osvoji ceo svet.

Kada je išao u Indiju, prolazeći usput kroz Grčku, susreo se s jednim od najneobičnijih ljudi u istoriji, Diogenom. Diogen je živeo go – bio je toliko lep da mu je, jednostavno, odgovaralo da živi go. Odeća ima dosta namena u vezi sa klimom, kulturom, ali to joj nije osnovna svrha. Sve životinje uspevaju da prežive bez odeće u svim klimatskim zonama. Šta čoveku fali? Je li on najranjivija i najslabija životinja na celom svetu? Ne, odeća je najpre izmišljena zato što nemaju svi ljudi lepa tela.

Znate ljude po licima. Štaviše, čak i sebe same. Ako vidite sliku sopstvenog nagog tela, bez glave, nećete moći da prepoznate da je to vaše telo.

Diogen je bio izuzetno lep čovek, nije mu bila potrebna odeća. Živeo je pokraj reke. Bilo je rano jutro i sunčao se. Imao je samo jednog saputnika, psa, i samo jednu stvar, staru lampu.

Aleksandar je, prolazeći kroz Grčku, čuo da je Diogen u blizini. Rekao je: „Toliko sam slušao o tom čoveku. Deluje mi malo čudno, ali voleo bih da ga vidim“. I tako je Aleksandar otišao da poseti Diogena. Diogen se odmarao. Pas je sedeo uz njega. Aleksandar mu reče: „Diogene, Aleksandar Veliki došao ti je u posetu. To je velika čast, jedinstvena. Nikada nikome nisam išao u posetu“.

Diogen se nije čak ni pridigao da sedne. I dalje je ležao na pesku, nasmejao se, pogledao svog psa i rekao psu: „Da li si čuo? Čovek koji sebe naziva ’velikim’ – kako ti se to čini? Sigurno pati od teškog kompleksa niže vrednosti.

Ovo je pokušaj da sakrije neku ranu“. Bila je to istina. Čak ni Aleksandar nije mogao da porekne.

www.leo.rs | 7

Aleksandar je rekao: „Nemam mnogo vremena, inače bih seo ovde i poslušao neke od tvojih mudrosti“.

Diogen reče: „Čemu žurba? Kuda si pošao – da osvojiš svet? A da li si ikada pomislio šta ćeš onda ako, nekim slučajem, uspeš da ga osvojiš? Pošto nema još svetova, svet je jedan. Sada, dok se boriš i napadaš, možeš da zaboraviš na svoju inferiornost. Ali kada uspeš, ona će se vratiti, ponovo će isplivati na površinu“.

Aleksandar je rekao: „Kada se budem vratio, doći ću i zadrža­ću se nekoliko dana ovde i pokušaću da razumem.

Boli me to što govoriš, ali istina je. Štaviše, rastužuje me sama pomisao da ne postoji još neki svet. Da, ako osvojim ceo svet, šta ću onda? Onda ću biti beskoristan i sve što je skriveno u meni sigurno će ponovo izbiti na površinu“.

Međutim, Diogen uzvrati: „Nikada se nećeš vratiti zato što je ta vrsta ambicije beskonačna. Niko se ne vrati“. I začudo, Aleksandar se nikada nije vratio. Umro je u povratku, pre nego što je došao u Grčku. I od tada se pripoveda divna priča zato što je Diogen umro takođe istog dana.

To je samo priča, ali veoma je značajna.

Prema grčkoj mitologiji, postoji reka koju morate preći pre nego što dođete u raj. Diogen je bio samo nekoliko metara ispred, Aleksandar odmah iza njega. Kada je video Diogena, istog onog divnog čoveka, golog... A sada je Aleksandar takođe bio go, ali ne tako lep. Samo da bi prikrio stid, Aleksandar reče: „Ovo je čudna slučajnost, susret svetskog osvajača i prosjaka!“ Diogen se nasmejao i rekao: „U pravu si. Grešiš samo o jednom pitanju – ne znaš ko je osvajač a ko je prosjak. Pogledaj me, a onda pogledaj sebe. Nikada nikoga nisam pokorio, ali ipak sam osvajač – pobednik nad samim sobom. Ti si pokušao da osvojiš ceo svet i šta si dobio? Samo si protraćio život. Samo si prosjak!“ Lična moć pripada mistiku – onome čiji je cvet svesti procvetao, koji je oslobodio svoju aromu, svoju ljubav, samilost na sve strane. To je veoma suptilna moć. Ništa ne može da je spreči, ona vam dopire do srca. Sinhronizuje vas s mistikom – uvodi u neku vrstu harmonije.

Ne postajete rob, postajete ljubavnik. Velika naklonost, velika zahvalnost budi se u vama. U takvoj auri svako ko je otvoren, spreman, prijemčiv odmah oseća da bi hteo da zapeva iz sveg glasa ili zaigra koliko ga noge nose.

Politička moć je ružna. Moć nad drugima je ružna.

Neljudska je zato što imati moć nad nekim znači svesti tu osobu na predmet. Ona postaje vaša stvar.

Na primer, u Kini je vekovima muž imao moć nad svojom ženom, čak i da je ubije. Zakon je to dozvoljavao jer žena nije bila ništa drugo nego posed – kao što posedujete stolicu, pa ako želite da je uništite, to nije nikakav zločin, to je vaša stolica. A ako ubijete svoju ženu, to je vaša žena... Vekovima nijedan muškarac u Kini nije bio kažnjen što je ubio svoju ženu – sve do prošlog stoleća.

8|

Moć nad nekim umanjuje individualnost te osobe, smanjuje joj duhovnost sve dok ona ne postane samo roba, stvar. Vekovima su muškarci i žene prodavani na pijacama kao bilo koja druga roba. Kada biste kupili roba, imali ste svu moć nad njim. To može da ispuni neku ludu i sumanutu psihologiju, ali nije zdravo. Nijedan političar nije zdrav – mislim duhovno.

Kada su Niksona uhvatili da je ozvučio tuđe telefone i kada je konačno morao da dâ ostavku na mesto predsednika, upečatljiv je bio komentar Mao Ce Tunga. Rekao je: „Svaki političar to radi. Nije to ništa naročito. Zašto dižu toliku halabuku? Jadnog Niksona samo su uhvatili na delu“. Čak i pošto je Nikson dao ostavku, Mao je poslao specijalni avion, svoj avion, da doveze Niksona u Kinu – da ga uteši, da mu kaže da je sve to samo ludost. „To što radiš, rade svi u svetu. Pogrešio si samo što su te uhvatili.

Bio si amater“.

To što političari rade širom sveta, tokom čitave istorije, jednostavno je neljudsko, ružno. Ali osnovni razlog je taj što gaje veliki strah niže vrednosti i žele sebi da dokažu da nije tako. „Vidi, imaš toliku moć, u šaci ti je toliko ljudi koje možeš da smrviš, toliko nuklearnog naoružanja ti je na raspolaganju. Samo pritisni dugme i možeš da uništiš celu planetu“.

Moć nad drugima je destruktivna – uvek je destruktivna. U nekom boljem svetu svako ko je ambiciozan – ko želi da bude važniji od ostalih, ispred ostalih – treba da se leči kod psihologa.

Samo skromnost, jednostavnost, prirodnost, nepoređenje ni sa kim... Svako je jedinstven, poređenje nije moguće! Kako možete da poredite ružu s nevenom? Kako možete da kažete koji je cvet bolji, koji lošiji? Oba su lepa i oba su procvetala, plesala na suncu, na vetru, na kiši, živela su svoj život u potpunosti.

Svaki je čovek jedinstven. Nema pitanja da li je neko nadmoćan, neko podređen. Da, ljudi se razlikuju. Da vas podsetim na nešto, inače ćete me, možda, pogrešno shvatiti. Ne kažem da su svi jednaki, kao što govore komunisti. Protivim se komunizmu prosto zato što se čitava ta filozofija protivi psihologiji i svim psihološkim nalazima.

Niko nije superioran, niko nije inferioran, ali nisu ni svi jednaki. Ljudi su, jednostavno, jedinstveni, neuporedivi.

Vi ste vi, ja sam ja. Moram da doprinesem svoj potencijal životu, vi morate da doprinesete sopstveni. Treba da otkrijem svoje biće, vi treba da otkrijete svoje.

Savršeno je lepo biti moćan kao mistik. Ružno je, odvratno, gadno imati i najmanju želju za vlašću nad ostalima.

Nije mi jasno kolika je snaga i moć ljubavi. Čuo sam kako govorite da su ljubav i mržnja jedno, ali vidim više mržnje nego ljubavi na ovom svetu. U isto vreme kažete

da prosvetljenje nije ni ljubav ni mržnja. Govorite li o dva različita kvaliteta ljubavi? Ako je tako, kakvi su oni?

Ljubav i mržnja samo su dve strane istog novčića.

Ali sa ljubavlju se desilo nešto drastično. Nezamislivo je kako su ljudi koji su imali najbolje namere uopšte načinili ovaj drastični korak. Nikada ne biste pogodili šta je uništilo ljubav.

Uništila su je neprestana učenja o ljubavi. Mržnja je i dalje čista, ljubav nije. Kada mrzite, vaša mržnja poseduje autentičnost. A kada volite, to je samo licemerje.

Ovo morate da razumete. Hiljadama godina sve religije, političari, pedagozi uče samo jednome – a to je ljubav: voli svog neprijatelja, voli svog suseda, voli svoje roditelje, voli Boga. Zašto su u početku uopšte započeli ovaj čudni niz propovedi o ljubavi? Plašili su se vaše autentične ljubavi zato što je ona izvan njihove kontrole.

Ona vas obuzima. Niste vlasnik, već vlasništvo, a svako društvo želi da ima kontrolu. Društvo se plaši vaše divlje prirode, plaši se vaše prirodnosti i zato vam od početka saseca krila. A ono najopasnije u vama jeste mogućnost za ljubav jer, ako vas obuzme ljubav, možete da se suprotstavite celom svetu.

Mali čovek kojeg obuzme ljubav oseća da je sposoban da učini i nemoguće. U svim starim ljubavnim pričama ova činjenica izronila je na veoma suptilan način i nikome to nije smetalo niti je komentarisao zašto se ovaj činilac automatski javlja u njima. Na primer, na Istoku imamo čuvenu ljubavnu priču o Majnunu i Lejli. To je sufijska priča. Nije bitno da li je istorijska ili ne, to nas se ne tiče. Zanima nas njena struktura, koja je skoro ista kao i struktura svih ljubavnih priča širom sveta. Druga čuvena istočnjačka ljubavna priča govori o Soni i Mahivalu, ali struktura ostaje ista.

Ona je sledeća: od ljubavnika se traži da uradi nešto nemoguće. Ako uspe to da obavi, onda će dobiti svoju voljenu. Naravno da roditelji i društvo nisu spremni da prihvate ovu ljubavnu vezu. Nijedno društvo nije spremno da prihvati ijednu ljubavnu vezu, ali bilo bi neprimereno reći ne. Kada vam neko izjavi ljubav, ne možete samo da odbijete, čak i ako želite da odbijete. Zatražite od ljubavnika da izvede nešto neizvodljivo, nešto što znate da ne može da uradi, što je ljudski neostvariv zadatak. Ako ne uspe da ga obavi, onda niste odgovorni.

Sâm je kriv.

Ovo je civilizovan način da se kaže ne. Farhadu su rekli da će osvojiti Siri ako, sâm, uspe da napravi kanal između planina do kraljeve palate – jer Siri je kraljeva kći. A kanal mora da bude ispunjen mlekom, ne vodom.

E ovo je apsurdno. Kao prvo, čak i kad bi bio vodeni kanal, mladić sâm, i to iz planina udaljenih stotinu kilometara? Trebaće mu hiljade godina da dovede kanal do palate. Čak i ako bi se to, hipotetički, prihvatilo kao moguće, kako da izvede kanal mleka? Odakle tolika količina mleka može neprekidno da teče kroz kanal?

Kralj želi da mu se dvorske bašte zalivaju mlekom, tek će tada Farhad moći da se kvalifikuje da zatraži ruku kraljeve kćeri.

Pročitao sam na stotine ljubavnih priča iz svih krajeva sveta, ali nekako se uvek javlja ovaj činilac: traži se nešto nemoguće. Smatram da se ovaj činilac ne javlja bez ikakvog razloga. Postoji, međutim, negde u podsvesti ljudskog uma znanje da ljubav može da učini nemoguće mogućim.

Ljubav je tako luda. Kada vas obuzme, ne razmišljate u okvirima razuma i logike, realnosti. Živite u svetu snova, gde je sve u vašim rukama. Moja jedina briga u vezi s ovim ljubavnim pričama bila je da nađem nešto o ljubavi što je osnovno, i ovo sam saznao o njoj: ljubav vas čini tako ludima da ništa nije nemoguće.

Kada se od Farhada traži da obavi ovaj zadatak i da napravi kanal između planina udaljenih hiljadama milja, on počne. Ne kaže ni: „Jeste li ludi? Šta to tražite? Nemoguće je već od samog početka. Zašto jednostavno ne kažete ne? Zašto toliko okolišate?“ Ne, ne kaže ni reči, samo uzme ašov i krene ka planinama.

Ljudi na kraljevom dvoru pitaju kralja: „Šta si to uradio? Vrlo dobro znaš da je to nemoguće. Ni ti to ne možeš da uradiš, ni mi – niko. Ti sa celom svojom vojskom, sa svim svojim silama, ne možeš da provedeš kanal do palate. I da dovede mleko! Odakle? Mleko ne teče u planinskim izvorima. Možeš da pokoriš ceo svet – znamo tvoju moć i znamo tvoje vojske – ali to je druga stvar. Ne možeš da promeniš prirodu“. „Kao prvo, taj jadni mladić... Rekao si mu da ne traži pomoć ni od koga – otišao je da prokopa kanal od planina do tvoje palate. Trebaće mu milion godina, a čak i ako uspe, odakle će mleko poteći kanalom?“ Kralj kaže: „Znam sve o tome – neće se desiti. Zato sam to i tražio, tako da sam prebacio svu odgovornost na njega. Sada, ako ne uspe, sâm je odgovoran. Pošteđen sam toga da ga odbijem“.

Ali ljudi na dvoru još su zbunjeniji zbog mladića Farhada. Izleću napolje, sustižu ga i pitaju: „Jesi li poludeo, šta ti je? Kuda ćeš? Ovo nije moguće“.

Farhad kaže: „Sve je moguće. Samo moja ljubav mora da bude autentična, da bude iskrena“.

Postojanje ne može da porekne ljubav. Postojanje može promeniti svoju prirodu, svoje zakone, ali ne može da porekne ljubav zato što je ljubav najviši zakon prirode. Za viši zakon niži zakoni mogu da se izbrišu, da se promene.

Ti mudri kraljevi savetnici šokirani su odgovorom, ali odgovor je, čini se, značajan. Ono što mladić govori ima smisla. Priča se da je Farhad uspeo. Sâm je uspeo da napravi kanal i samo zbog njegove autentičnosti, iskrenosti, njegovog poverenja u postojanje, voda se pretvorila u mleko.

NASTAVIĆE SE...

www.leo.rs | 9

10 |

Lujza L. Hej

Moc je

vama

Ljubav prema samom sebi je najznačajniji poklon koji možemo da damo sebi, jer kada volimo ono što smo, nećemo sebe povrediti i nećemo povrediti druge. Sa unutrašnjim mirom neće biti ratova, bandi, terorista i beskućnika. Neće biti nezdravosti, side, raka, siromaštva i gladi. Prema tome, recept za mir u svetu je sledeći: postići mir u sebi. Mir, razumevanje, saosećanje, oproštaj i, pre svega, ljubav. Mi u sebi imamo moć da dovedemo do ovih promena.

PREDGOVOR U ovoj knjizi ima mnogo informacija. Nemojte misliti da morate sve odjednom da prihvatite. Neke ideje će vam odmah upasti u oči. Radite prvo na njima. Ako sam napisala nešto sa čime se ne slažete, jednostavno ignorišite to. Ako iz ove knjige možete da izvučete bar jednu dobru ideju i da je iskoristite da poboljšate kvalitet svoga života, znači da sam je dobro napisala.

U toku čitanja videćete da koristim mnogo izraza kao što su moć, inteligencija, beskrajni um, viša sila, Bog, univerzalna moć, unutrašnja mudrost i tako dalje. To sam učinila da bih vam pokazala da nema granica nazivima za onu moć koja pokreće svet i koja se nalazi i u vama. Ako vam bilo koji naziv smeta, zamenite ga onim koji vam se čini prikladnijim. Ja sam ranije, čitajući knjige, precrtavala reči ili imena koja mi se nisu dopadala i sama upisivala one koji su mi više odgovarali. I vi to možete da uradite.

Primetićete i da dve reči pišem drugačije nego što se one normalno pišu. Bolest pišem kao nezdravost da bi se obeležilo sve što nije u harmoniji sa vama ili vašom okolinom. Sida se piše malim slovima – sida – da bi se smanjila moć te reči, pa prema tome i njena nezdravost.

Na ovu ideju je prvi došao velečasni Stefan Piters. Mi u Hay House smo svim srcem prihvatili taj koncept i molimo naše čitaoce da i oni isto urade.

Ova knjiga je pisana kao produžetak knjige Možete da izlečite svoj život. Od pisanja te knjige prošlo je dosta vremena i dobila sam mnogo novih ideja. Njih želim da podelim sa svima vama koji ste mi godinama pisali tražeći više informacija. Osećam da je veoma važno da znate da je moć koju svi tražimo tamo negde i u nama samima i na raspolaganju da je upotrebimo na pozitivan način. Neka vam ova knjiga otkrije koliko ste stvarno moćni.

UVOD Ja nisam iscelitelj. Nikoga ja ne lečim. Sebe zamišljam kao usputnu stanicu na vašem putu ka samootkrivanju.

Stvaram prostor u kome ljudi, učeći da vole sebe, uče koliko su neverovatno divni. To je sve što ja radim. Ja sam osoba koja pomaže ljudima. Pomažem im da uzmu živote u svoje ruke. Pomažem im da otkriju sopstvenu moć, unutrašnju mudrost i snagu. Pomažem im da sa svoga puta uklone blokove i barijere kako bi mogli da vole sebe bez obzira na okolnosti kroz koje trenutno prolaze. To ne znači da nikada više nećemo imati problema, nego da ćemo potpuno različito reagovati na njih.

Posle mnogo godina individualnog savetovanja sa klijentima i vođenja stotina radionica i intenzivnih programa po celoj zemlji i svetu, utvrdila sam da postoji samo jedna stvar koja rešava svaki problem, a to je da

www.leo.rs | 11

volite sebe. Kada ljudi počnu svakim danom sve više da vole sebe, neverovatno je kako im životi postaju bolji.

Osećaju se bolje. Dobijaju poslove koje vole. Imaju novac koji im je potreban. Njihovi odnosi ili postaju bolji ili se oni negativni gase, a novi počinju. To je vrlo jednostavna premisa – voleti sebe. Ja sam već bila kritikovana što sam suviše jednostavna i utvrdila sam da su upravo jednostavne stvari i one najdublje. Neko mi je nedavno rekao: „Dali ste mi najlepši poklon – poklonili ste mi samog sebe.“ Toliko nas se krije od sebe da čak više ne znamo ni ko smo. Ne znamo šta osećamo, ne znamo šta želimo. Život je pun samootkrića. Za mene je prosvećivanje zapravo ulaženje u sebe i saznavanje ko smo stvarno i šta smo, kao i saznavanje da imamo mogućnost da se ljubavlju i brigom za sebe promenimo nabolje. Nije sebično voleti sebe. Pročišćava nas to što možemo sebe da zavolimo dovoljno da bismo voleli druge. Mi stvarno možemo da pomognemo planeti kada dođemo iz kosmosa velike individualne ljubavi i radosti.

Moć koja je stvorila taj neverovatni univerzum se često naziva ljubav. Bog je ljubav. Često čujemo: Ljubav pokreće svet. Sve je to tačno. Ljubav je ona koheziona snaga koja ceo univerzum drži zajedno. Za mene je ljubav duboko poštovanje. Kada govorim o ljubavi prema sebi, mislim na duboko poštovanje onoga što smo. Prihvatamo sve različite delove sebe – naše bubice, stidljivost, stvari koje možda ne radimo tako dobro, a takođe i naše kvalitete. Sve zajedno prihvatamo sa ljubavlju. Bezuslovno.

Nažalost, mnogi od nas ne zavole sebe dok ne smršaju, ili ne nađu posao, ili dobiju povišicu, ili nađu dečka, ili bilo šta drugo. Često uslovljavamo svoju ljubav. Ali možemo da se promenimo. Možemo da volimo sebe onakve kakvi smo upravo sada! Ova planeta pati od nedostatka ljubavi. Ubeđena sam da ona cela ima nezdravost zvanu sida i svakoga dana umire sve više i više ljudi. Ovaj fizički izazov nam daje mogućnost da prevaziđemo barijere i da odemo dalje od svojih moralnih standarda i razlika u religiji i politici i da otvorimo svoja srca. Što nas više bude koji to učine, to ćemo brže naći odgovore.

Mi smo u centru ogromne individualne i globalne promene. Verujem da smo svi mi koji živimo u ovom dobu izabrali da budemo ovde da bismo bili deo tih promena, da bismo ih doneli i da bismo transformisali stari način života u mirniju egzistenciju punu ljubavi. U „dobu Riba“ tražili smo spasitelja „tamo negde“: „Spasi me. Molim te, pobrini se za mene.“ Sada prelazimo u „doba Vodolije“ i učimo da u sebi tražimo spasitelja. Mi smo snaga koju smo tražili. Mi smo gospodari svojih života.

Ako ne želite da volite sebe danas, onda se nećete voleti ni sutra, jer kakav god izgovor da imate danas, biće tu i sutra. Možda ćete ga imati i za dvadeset godina ili

12 |

ćete čak napustiti ovaj svet držeći se i dalje njega. Danas je dan da volite sebe potpuno i bez očekivanja. Želim da pomognem u stvaranju sveta gde bez opasnosti možemo da volimo jedni druge, gde možemo da kažemo ko smo i da nas ljudi oko nas vole i prihvate bez osude, kritike ili predrasude. Ljubav počinje u domu.

Biblija kaže: „Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samoga.“ Suviše često zaboravljamo onih nekoliko poslednjih reči – kao sebe samoga. A u suštini, ne možemo nikoga stvarno voleti ako ta ljubav ne počne u nama. Ljubav prema samom sebi je najznačajniji poklon koji možemo da damo sebi, jer kada volimo ono što smo, nećemo sebe povrediti i nećemo povrediti druge. Sa unutrašnjim mirom neće biti ratova, bandi, terorista i beskućnika. Neće biti nezdravosti, side, raka, siromaštva i gladi.

Prema tome, recept za mir u svetu je sledeći: postići mir u sebi. Mir, razumevanje, saosećanje, oproštaj i, pre svega, ljubav. Mi u sebi imamo moć da dovedemo do ovih promena.

Ljubav je nešto što možemo da izaberemo, kao što izaberemo da se naljutimo ili da mrzimo ili da se rastužimo. Mi možemo da izaberemo ljubav. To je uvek naš izbor. Hajde da upravo sada, u ovom trenutku, izaberemo da volimo. To je najsnažnija postojeća isceliteljska moć.

Informacija u ovoj knjizi, koja je u prošlih pet godina bila deo mojih predavanja, još je jedna usputna stanica na vašem putu ka samootkrivanju – prilika da saznate malo više o sebi i da shvatite potencijal koji ste dobili rođenjem. Imate priliku da sebe više zavolite da biste postali deo neverovatnog sveta ljubavi. Ljubav počinje u našim srcima i počinje sa nama. Dopustite da vaša ljubav doprinese isceljenju naše planete.

Lujza L. Hej januara 1991.

Deo prvi STVARANJE SVESTI Kada širimo svoja razmišljanja i verovanja, naša ljubav slobodno teče. Kada se skupimo, zatvaramo se u sebe.

Poglavlje 1 MOĆ U NAMA Što se više povezujete sa moći u vama, slobodniji ste u svim oblastima života.

Ko ste vi? Zašto ste ovde? Kakva su vaša verovanja o životu? Hiljadama godina je traženje odgovora na ova pitanja značilo zalaziti u sebe. Ali, šta to znači?

Ja verujem da u svakome od nas postoji moć koja može sa ljubavlju da nas usmeri ka savršenom zdravlju, savršenim odnosima, savršenim karijerama i koja može

da nam donese prosperitet svake vrste. Da bismo sve to imali, moramo prvo da verujemo da je sve to moguće.

Dalje, moramo da želimo da uklonimo iz naših života šeme koje stvaraju uslove koje ne želimo. To se radi zalaženjem u sebe i pronalaženjem unutrašnje moći koja već zna šta je za nas najbolje. Ako budemo želeli da svoj život predamo toj većoj moći u nama, moći koja nas voli i podržava, možemo da stvorimo život sa više ljubavi i prosperiteta.

Verujem da nam je um uvek povezan sa beskrajnim umom i da su nam, prema tome, sva saznanja i mudrosti u svakom trenutku na raspolaganju. Povezani smo sa tim beskrajnim umom, tom univerzalnom moći koja nas je stvorila, kroz onu iskru svetlosti u nama, naše „više ja“, ili moć u nama. Univerzalna moć voli sve svoje tvorevine.

To je moć dobra koja upravlja našim životom. Ona ne zna kako da mrzi, laže ili kažnjava. To je čista ljubav, sloboda, razumevanje i saosećanje. Veoma je važno poveriti svoj život svome „višem ja“, jer kroz njega primamo dobro.

Moramo da shvatimo da imamo izbor da tu moć iskoristimo na bilo koji način. Ako izaberemo da živimo u prošlosti i da mislimo na sve negativne situacije i uslove koji su tada postojali, onda ostajemo skučeni tamo gde smo. Ali ako donesemo svesnu odluku da ne budemo žrtva prošlosti i da počnemo da stvaramo sebi novi život, onda će nas u tome podržati moć u nama, a nova, srećnija iskustva počeće da nam se otvaraju. Ja ne verujem u dve moći. Mislim da postoji samo jedan beskrajni duh. Bilo je lako reći – „to je đavo“, ili „oni“. A to smo, u stvari, samo mi koji ili mudro koristimo moć koju imamo ili je zloupotrebljavamo. Nosimo li mi đavola u srcu? Da li mi sami osuđujemo druge što nisu kao mi? Šta ćemo izabrati?

Odgovornost protiv krivice Ja isto tako verujem da i mi sami, svojim ustaljenim razmišljanjem i osećanjima, doprinosimo stvaranju svake situacije u našem životu, dobre ili loše. Misli koje mislimo stvaraju naša osećanja, pa onda počnemo i da živimo svoj život u saglasnosti sa tim osećanjima i verovanjima.

To ne znači da krivimo sebe za ono što je loše u našem životu. Postoji razlika između odgovornosti i bacanja krivice na sebe ili druge.

Kada govorim o odgovornosti, govorim u stvari o posedovanju moći. Krivica znači odricati se svoje moći. Odgovornost nam daje moć da pravimo promene u životu.

Ako igramo ulogu žrtve, onda koristimo svoju ličnu moć da budemo bespomoćni. Ako odlučimo da prihvatimo odgovornost, onda ne trošimo vreme bacajući krivicu na nekoga ili nešto negde tamo. Neki ljudi se osećaju krivim što su doveli do bolesti, siromaštva ili problema. Oni biraju da odgovornost interpretiraju kao krivicu. (Neki članovi medija vole to da nazivaju „novim dobom krivice“.) Ti ljudi se osećaju krivim zato što veruju da negde nisu uspeli. Ali, ipak, oni obično sve prihvataju kao neku

vrstu krivice jer je to jedan od načina da pokažu da nisu u pravu. A to nije ono o čemu ja govorim.

Ako svoje probleme i bolesti iskoristimo kao priliku da razmislimo o tome kako da promenimo svoj život, onda imamo moć. Mnogi ljudi koji su prošli kroz teške bolesti kažu da je to najdivnija stvar koja im se ikad dogodila jer im je dala priliku da drugačije žive svoj život.

S druge strane, mnogo ljudi ide okolo govoreći: „Ja sam žrtva, ja sam jad. Molim vas, doktore, izlečite me.“ Ja mislim da će tim ljudima biti veoma teško da ozdrave ili da se nose sa svojim problemima.

Odgovornost je naša sposobnost da odgovorimo na određenu situaciju. Uvek imamo izbor. To ne znači da treba da poričemo ono što smo i šta imamo u svojim životima. To samo znači da možemo da prihvatimo da smo sami došli tamo gde smo. Ako prihvatimo odgovornost, imaćemo moć da učinimo promenu. Možemo da kažemo: „Šta ja mogu da uradim da bi ovo bilo drugačije?“ Potrebno je da razumemo da mi svi sve vreme posedujemo ličnu moć. Pitanje je samo kako je koristimo.

~ Mnogi od nas sada shvataju da dolaze iz nesređenih porodica. Nosimo u sebi mnogo negativnih osećanja prema onome ko smo i prema životu. Moje detinjstvo je bilo ispunjeno nasiljem, uključujući i seksualno zlostavljanje. Bila sam gladna ljubavi i pažnje i nisam imala nikakvo samopoštovanje. Čak i kada sam, u petnaestoj godini, otišla od kuće, nastavila sam da doživljavam zlostavljanja u mnogim oblicima. Tada još nisam shvatala da su šeme razmišljanja i osećanja koje sam rano u životu naučila stalno privlačile ta zlostavljanja.

Deca često reaguju na mentalnu atmosferu koju oko njih stvaraju odrasli. Tako sam i ja rano naučila šta su strah i zlostavljanje i nastavila da stvaram sebi ta iskustva dok sam odrastala. Tada nisam znala da imam moć da promenim sve to. Bila sam nemilosrdno loša prema samoj sebi, jer sam nedostatak ljubavi i pažnje interpretirala kao potrebu da budem loša osoba.

Sve što ste do sada doživeli u životu stvoreno je vašim mislima i verovanjima iz prošlosti. Nemojte se osvrtati na svoje živote sa stidom. Gledajte na prošlost kao na deo bogatstva i punoće vašeg života. Bez tog bogatstva i punoće mi danas ne bismo bili ovde. Nema razloga da kažnjavate sebe zato što niste uradili bolje. Uradili ste najbolje što ste znali. S ljubavlju oslobodite prošlost i budite zahvalni što vas je dovela do ove nove svesti.

Prošlost postoji samo u našim glavama i u načinu na koji smo izabrali da je posmatramo. Ovo je trenutak koji živimo. Ovo je trenutak koji osećamo. Ovo je trenutak iskustva. Ono što upravo sada radimo stvara osnovu za sutra. Znači, ovo je trenutak za donošenje odluke. Nešto ne možemo da uradimo ni sutra ni juče. Možemo samo

www.leo.rs | 13

danas. Značajno je ono što izaberemo da mislimo, verujemo i kažemo upravo sada.

Kada počnemo svesno da vodimo računa o svojim mislima i rečima, onda dobijamo oruđe koje možemo da upotrebimo. Znam da ovo zvuči jednostavno, ali zapamtite: poenta moći je uvek u sadašnjem trenutku.

~ Ono što je važno jeste da shvatite da vaš um nije taj koji ima kontrolu. Kontrolu nad vašim umom imate vi.

Kontrolu ima ono „više ja“. Sada možete da prestanete da mislite na stari način. Kada staro razmišljanje pokuša da se vrati i kaže da je „toliko teško promeniti se“, uzmite mentalnu komandu. Kažite svome umu: „Sada sam izabrao da verujem da meni postaje lako da pravim promene.“ Može da se desi da ovaj razgovor sa vašim umom vodite više puta pre nego što on prihvati da ste vi glavni i da stvarno mislite ono što kažete.

Zamislite vaše misli kao kapi vode. Jedna misao ili jedna kap vode ne znači mnogo. Ali dok stalno ponavljate misli, prvo primećujete mrlju na tepihu, onda baricu, zatim baru, a kako te misli nastavljaju da se roje, mogu da postanu jezera, a konačno i okean. Kakav okean stvarate?

Zagađen, otrovan i nepodoban za kupanje ili kristalno čist i plav, koji vas zove da uživate u njegovoj osvežavajućoj vodi.

Ljudi mi često kažu: „Ne mogu da prestanem da mislim o tome.“ Ja odgovaram: „Možete.“ Setite se koliko često ste odbili da mislite pozitivno! Samo treba da kažete vašem umu da je to ono što ćete da radite. Morate da odlučite da nećete više da razmišljate negativno. Ne kažem da treba da se borite sa svojim mislima kada poželite da promenite stvari. Kada negativne misli navale, jednostavno recite: „Hvala vam.“ Na taj način ne poričete ono što je tu, ali i ne trošite svoju moć na negativne misli. Kažite sebi da više nećete da se predajete negativnosti. Želite da stvorite drugačiji način razmišljanja. Ponavljam – ne morate da se borite sa svojim mislima. Prihvatite ih i idite dalje. Nemojte se daviti u moru sopstvene negativnosti kada možete da plovite po okeanu života.

~ Vi ste predodređeni da budete divan izraz života, pun ljubavi. Život je čekanje da mu se otvorite – da se osetite vrednim onog dobrog što vam je namenio. Mudrost i inteligencija svemira su vam na raspolaganju. A život je tu da vas podrži. Verujte moći u vama.

Ako se uplašite, pomoći će vam da se usredsredite na vazduh koji utiče u vaše telo i ističe iz njega. Vaš dah, najdragocenija supstanca vašeg života, dat vam je neograničeno. Imate ga dovoljno da vam traje sve dok živite.

14 |

Vi tu dragocenu supstancu prihvatate bez razmišljanja.

Sada je vreme da učite o sopstvenoj moći i o onome što ste sposobni da učinite. Zađite u sebe i pronađite ko ste.

~ Mi svi imamo različita mišljenja. Vi imate pravo na vaše i ja na svoje. Bez obzira na to šta se dešava u svetu, jedina stvar na kojoj treba da radite jeste da utvrdite šta je dobro za vas. Morate da se povežete sa svojim unutrašnjim vodičem zato što je to mudrost koja zna sve odgovore. Nije lako slušati sebe dok vam prijatelji i porodica govore šta da radite. Svi odgovori na sva moguća pitanja koja ćete ikada postaviti nalaze se u vama.

Svaki put kada kažete – „ne znam“, zatvarate vrata ka sopstvenoj unutrašnjoj mudrosti. Poruke koje dobijate od svog „višeg ja“ pozitivne su i pune podrške. Ako počnete da dobijate negativne poruke, onda radite iz ega i sa nivoa vašeg ljudskog uma, pa čak možda i iz svoje mašte, iako vam pozitivne poruke često stižu kroz maštu i snove.

Podržite sebe tako što ćete načiniti prave izbore. Kada posumnjate, zapitajte se: „Da li je to odluka koja sadrži ljubav? Da li je ovo sada dobro za mene?“ Kasnije, za dan, nedelju ili mesec, možda ćete doneti još jednu odluku.

Ali treba uvek da postavljate sebi ova pitanja.

~ Dok učimo da volimo sebe i da verujemo svojoj višoj moći, postajemo, zajedno sa beskrajnim duhom, stvaraoci sveta ljubavi. Naša ljubav prema sebi samima pretvara nas iz žrtvi u pobednike. Ta ljubav privlači divna iskustva.

Da li ste ikada primetili kako su ljudi koji se osećaju dobro u sebi prirodno privlačni? Oni obično nose u sebi nešto što je jednostavno divno. Srećni su u svom životu.

Sve im dolazi lako i bez napora.

Ja sam odavno naučila da smo prisustvo, moć Boga i ja jedno. Znajući da mudrost duha i njegovo razumevanje žive u meni, i ja sam onda božanskom rukom vođena u svim svojim vezama sa drugima na planeti. Kao što su sve zvezde i planete u svojim savršenim orbitama, tako sam i ja u svome božanskom pravom redu. Možda sa mojim ograničenim ljudskim umom ne razumem sve; ali, ipak, na kosmičkom nivou znam da sam na pravom mestu, u pravo vreme i da činim pravu stvar. Moje sadašnje iskustvo je most ka novoj svesti i novim mogućnostima.

Ko ste vi? Šta hoćete ovde da naučite? Šta hoćete da predajete? Mi svi imamo jedinstvenu namenu. Mi smo više od ličnosti, problema, strahova i bolesti. Mi smo mnogo više od naših tela. Mi smo svi povezani sa svakim na planeti i sa celim životom. Mi smo svi duh, svetlo, energija, vibracija i ljubav i svi imamo moć da živimo svoj život sa namenom i značenjem.

NASTAVIĆE SE...

Ivo Andrić

Rom a ni Svi romani u jednoj knjizi (Travnička hronika, Na Drini ćuprija, Gospođica, Prokleta avlija) Svi romani u jednoj knjizi.

Travnička hronika, Na Drini ćuprija, Gospođica, Prokleta avlija U mladu jugoslovensku književnost posle Prvog svetskog rata Ivo Andrić je ušao kao zapažena pesnička pojava zbirkama Ex Ponto i Nemiri, koje je uglavnom napisao tokom godina tamnovanja u šibenskom i mariborskom zatvoru 1914–1915, potom u vreme konfinacije u Zenici i Ovčarevu do 1917. i najzad tokom lečenja u zagrebačkoj Bolnici milosrdnih sestara do kraja rata i ujedinjenja južnoslovenskih naroda.

Pošto je u periodu između dva rata, uglavnom putujući i seljakajući se po Evropi kao diplomata Kraljevine Jugoslavije, objavljivao samo pripovetke, tokom Drugog svetskog rata, u tišini svoje iznajmljene samačke sobe u Prizrenskoj ulici u Beogradu, napisao je svoja tri od ukupno četiri romana, Travničku hroniku (završen aprila 1942), Na Drini ćupriju (završen decembra 1943) iGospođicu (decembra 1943 – oktobra 1944). Romannovelu Prokleta avlija objavio je 1954. godine.

Za svoj celokupni opus Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, „za epsku snagu“, kako stoji u obrazloženju o dodeli nagrade, „kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje.“ Osim što su složene i duboke književne studije različitih događaja i junaka sa balkanske istorijske pozornice od srednjeg veka do drugog svetskog rata, ova remek-dela srpske književnosti istovremeno su i trajni literarni spomenik gradovima Travniku, Višegradu, Beogradu i Istanbulu, koji su uglavnom bili žarišne tačke Andrićevog života i čitavog njegovog pripovednog dela.

www.leo.rs | 15

0-3 Pozitivna disciplina Prve tri godine Dr Džejn Nelsen, Mr Čeril Irvin i Rozlin Dafi Prodato ilion preko m ka! primera

Od odoj~eta do deteta koje je tek prohodalo – postavite osnovu za odgajanje sposobnog deteta, deteta koje je sigurno u sebe

Pro{ireno i dopunjeno izdanje

0-3 Pozitivna disciplina Prve tri godine Dr Džejn Nelsen, Mr Čeril Irvin i Rozlin Dafi

ProIog: Šta su deca rekla? „JA SAM SERENA. Imam tri meseca. Prepozna] em glas svoje mame i veoma sam srecna kad me uzme. Volim da pij em mleko. Veoma se uznemirim kada nisu spremni da mi daju mleko na vreme. Kada me mama ljuljuška da bi me uspavala, volim da gledam okolo. Volim da se kupam ali ne volim kada mi peru kosu ili lice. Sviđa mi se kada mi ljudi nešto pričaj u, kada se smej u glasno, i igraj u se sa mnom. Želela bih da držim svoj e igračke - ali ne mogu.

Volim da izlazim svaki dan zato što želim da znam šta se događa. Sve posmatram.” „JA SAM DŽEJMS. Upravo sam napunio dve godine u decembru. Želim sve da radim sam. Ne želim nikakvu pomoc. Volim da radim stvari na svoj način, čak i ako to traje duže; i ako probate da mi pomognete, moracemo da počnemo iz početka. Ako probate da mi obujete čarapu, ja moram da je skinem i da sam to uradim. To mi je važnij e nego da li sam je obuo naopako. Svima čestitam rođendan. Ponekad vrištim. Ne mogu da pričam baš dobro - imam problem da sve izgovorim. Ali sam naučio jednu veoma moćnu reč: NE!” „JA BILI. Ja voli dinosauruse. Velike, glasne dinosauruse. Pomeraj u svoje glave. Reks je najstrašnij i. Ja osamnaest meseci. Mama moja. Brat moj. Ja hoda. Ja pije.

Ja brz. Ja želi odmah!”

„JA SAM HOSE. Sledeceg meseca napunicu godinu dana. Stalno se smejem. Sviđa mi se tako. Volim da jedem. Hrana je moja omiljena stvar - naročito hrana velikih lju di, ali ne volim kašastu hranu. Učim da hodam.

Imam mnogo čvoruga i modrica. Volim da jurim svog mačora oko kuće. Možda ga držim previše čvrsto, zato me je juče ujeo. Moje omiljene reči su ‘ma-ma’, ‘ta-ta’ i ‘be-ba’.” „JA SE ZOVEM BONI i danas sam napunila osam meseci. Imam dva zuba i stariju sestru. Vol im da pljeskam rukama kada sam srećna. Izmislila sam zanimljivu igru.

Mama mi da papir, ja počnem da ga jedem, i ona mora da ga vadi iz mojih usta. Ja se onda smejem. Ovu igru igramo sa mnogim drugim stvarima. Stalno smo se ovoga igrali sa kamenčićima na plaži. Mama je baš zauzeta pregledanjem mojih usta. To je zabavno.”

MI SMO BEBE I ODOJČAD. Ovo je knjiga o nama. Možda deca koj u vi znate na neki način liče na nas. Ova knjiga će vam pokaza ti naš svet - ili kako izgleda svet kada ga mi posmatramo sa stola dok nam menjaj u pelene.

Ona će vam reći o čemu možda razmišljamo kada zgrabimo svetlucavi predmet sa police u prodavnici, ili zašto nekada nećemo noću da spavamo, da jedemo grašak ili idemo na nošu. Dok budete učili da razumete naš svet dobićete mnogo ideja na koj i način da nam pomognete da odrastemo, da nas ohrabrite i naučite nas. Mi smo

www.leo.rs | 17

novi u ovom svetu i stalno nam je potrebna vaša pomoć.

Mi smo divni, oduzimamo vre me, i često pravimo nered.

I na celom svetu ne postoj i niko kao mi. Ovo je knjiga za one koji nas najviše vole.

Prvi deo Dobrodošlica za bebu: Naučite da živite u svojoj novoj porodici Rođenje bebe je značajan događaj, prekretnica u životu koju niko ne zaboravlja kada se dogodi. Možemo se šokirati kada čujemo da je beba na putu, a možemo biti i oduševljeni što su dani testova za trudnoću i „pokušavanja” ostaIi iza nas. Šta god od ovoga da je tačno, ovo je vest koja menja život i ne može se ignorisati. Prošlo je vreme nezavisnog, spontanog načina života: Beba je na putu.

Većina odraslih shvati da kada beba dođe u porodicu, koIiko god da je voIjena i žeIjena, doIazi do određenih promena na koje moraju da se naviknu. Odrasli moraju biti fleksibilni i spremni na prilagođavanje, da bi napraviIi mesta za još jednog člana. Rasporedi i prioriteti se menjaju; čak se i naša teIa menjaju. A bebe mogu da budu zbunjujući maIi ljudi, koji funkcionišu po praviI ima samo njima poznatim. Prvih nekoIiko meseci života vaše bebe biće istovremeno iscrpljujući, radosni i puni izazova. Kako god da gledate na to, život više ne će biti isti!

1.

Spremite se za odgajanje deteta ZATVORITE OČI na trenutak i setite se momenta kada ste prvi put videli lice svog deteta. To novorođenče je možda crveno, ćelavo i naborano, ali sigurno ste pomislili da niste videli ništa slađe niti čuli ništa lepše od prvog plača svoje bebe. Pisci i slikari su pokušavali da uhvate magij u tih prvih trenutaka života, ali reči i slike nisu dovoljno moćne da prenesu ono što se događa između roditelja i deteta.

Većini roditelja meseci koji prethode tom čudesnom trenutku rođenja deteta ispunjeni su snovima, planovima i ponekom brigom. U svojim razmišljanjima se pitamo da li ćemo biti dobri roditelji, da li ćemo znati šta da radimo, da li će beba biti „dobro”. Vodimo beskonačne razgovore o prednostima i manama pamučnih i pampers pelena, dojenja i veštačke hrane. Satima raspravljamo o imenima, izgovaraj uči ih naglas da vidimo kako zvuče.

Kupujemo i dobijamo neverovatno malu odeću i misteriozne predmete čudnih imena kao što je „ćebence za izlazak iz porodilišta”. Pitamo se da li cemo znati šta sa svim tim da uradimo kada dođe vreme da se upotrebi.

Kupujemo i bavimo se fascinantnim spravicama za bebe: sedište za kola, kolevke, nosiljke, cucle, flašice, pumpice

18 |

za izmuzavanje mleka. Kuću su nam preplavile plišane životinje, viseći ukrasi za krevetac i ručno pletene čarapice i ćebad. Došlo je vreme beskrajnog sanjarenja, vreme nadanja i čuđenja.

Fantazija nasuprot realnosti PONEKAD, PAK, KADA donesemo to bespomoćno biće kući iz porodilišta, svi snovi nestanu pod svetlom realnosti. Beba plače, ponekad i satima bez prestanka, a na nama je da otkrij emo zašto. Dušica spava preko celog dana, a onda veselo guče celu noć, na užas svojih roditelja željnih sna. Beba počne da balavi na našu odeću za izlazak, ima dvanaest stolica tokom jedne noći, i besno plače kada je damo u ruke željnih rođaka.

Od samog početka, na roditelje se sruči lavina pitanja, strahova i frustracija. Iskrena ljubav i nežnost ostaju, ali dok ta draga beba raste, razvija se i menja, život se pretvori u beskonačan niz novih odluka koje treba doneti i novih ideja koje treba isprobati.

Na javnim mestima ljudi gledaju naše voljeno dete, znalački se smeškajući, i pričajući o „napornoj dvojci”. Većina mladih roditelja je izgubila bitku i u milosti je predivnog malog tiranina u kog se pretvorila njihova beba.

Kako ću znati šta da uradim?

NIKO OD NAS nije se rodio sa znanjem kako biti roditelj. Učimo gledajući svoje roditelje i primenjujući metodu pokušaja i pogreške. Brinemo da će nas te greške skupo koštati. Imamo toliko pitanja: Da li da udarim bebu po guzi ili ne? Ako je to u redu, kada da počnem?

Kako da nateram dete da sluša? Kako da komuniciram sa odojčetom koje ne zna da priča? Kako da postupam sa prkosnim detetom koj e je tek prohodalo ili sa obeshrabrenim detetom predškolskog uzrasta? Kako da odlučim šta je stvarno važno? Kako da izgradim samopouzdanje u svom detetu, i naučim ga odgovornosti, poštenju i ljubaznosti? Kako da ih naučim da dele sa drugima i da se lepo igraj u? Kako da im dam ono što im je potrebno da sami uspeju u ovom teškom svetu punom izazova?

Saveti pljušte sa svih strana - bake, deke, ujaci i tetke, žena koja stoji iza vas u redu za kasu imaće gomilu saveta - ali čiji savet je pravi? Mi, kao autori - i kao roditelji - nadamo se da ćete u ovoj knjizi naći neke odgovore, kao i indicije kako da upotrebite svoj u mudrost, kreativnost i to što poznajete svoje dete (ili dete koje vam je povereno na staranje) da postignete ono što se rečima ne može opisati.

Niko od nas nije se rodio sa znanjem kako biti roditelj.

Ova knjiga je koncipirana tako da bude od koristi i roditeljima i drugim ljudima koj i pomažu u odgajanju dece: vaspitačima, dadiljama, bebisiterkama. Ona će kroz primere iz kuće, predškolskog i obdaništa pokazati kako se principi pozitivne discipline mogu primeniti na sve aspekte života deteta. Kad god bude zgodno, skrenuće

se pažnja na povezane informacij e, kao i na skorašnja otkrića o načinu na koji bebe i deca rastu i uče. Pošto je od velike pomoći da svi odrasli koj i oblikuj u način života deteta dele ista mišljenja, možda ćete hteti da ovu knjigu podelite sa ljudima iz obdaništa, sa svoj om bebisiterkom, ili drugim članovima svoje familije.

Vaša porodica je vaša porodica MOŽE BITI OD POMOĆI da se podsetite da su sve porodice, kao i deca, različite. Ne rode se sve bebe u porodici sa dva roditelja, koji žive u predgrađu, imaju dva automobila i psa. Vaša porodica može izgledati baš tako, ili potpuno drugačije. Možete biti samohrani roditelj, bilo da je razlog za to razvod, smrt ili to što nikada niste bili u braku; možda ste i Vi i partner doveli decu iz prethodnog braka i pridružili im zajedničku decu; možda roditelji ili neki drugi rođaci žive sa vama; ili možda delite kuću sa prijateljima i njihovom decom.

Porodica je, kažu, krug ljudi koj i se vol e međusobno. Kol ika god da je vaša porodica, zapamtite da će biti onakva kakvom je vi napravite. Uz pomoć mudrosti, strpljenja i ljubavi, možete stvoriti atmosferu u kojoj će se dete osećati sigurno, bezbedno, i slobodno da raste i uči, i gde će postati odgovorna, poštena i snalažljiva osoba.

Važno je biti roditelj na duge staze ŽIVOT SA aktivnim detetom koje je tek prohodalo može nam dati osećaj da se vozimo brzim vozom ako to dopustimo. Dani užurbano prolaze, svaki ispunjen novim otkrićima, novim rečima, novim glasovima. Rodite lji stalno trče za svoom decom, i po nekad imaj u veoma malo vremena za bilo kakvo planiranje. Ali razmislite na trenutak: Zar ne bi bilo od pomoći da, kada ste već krenuli na put kao roditelj, znate koji vam je krajnji cilj?

Možda jedna od najmudrij ih stvari koje sada možete da uradite jeste da zastanete i postavite sebi jedno veoma važno pitanje: Šta to stvarno želim za svoje dete?

Kada vaša beba, vaš predškolarac izraste u odraslog čoveka (koliko god to sada izgledalo nemoguće), koje kvalitete i karakteristike biste voleli da poseduje?

Zar nije divno kada shvatite da greške nisu nepremostivi neuspesi, već značajna priIika da se nešto nauči? I vi i vaša deca napravićete mnogo grešaka usput, ali one ne moraj u da naprave nepopravljivu štetu ako ste spremni da zajedno učite iz njih.

Možda ste odlučili da želite da Vaše dete razvije osećaj odgovornosti, poštenja, saosećanja, da može da se osloni na sebe, da je hrabro i zahvalno - lista svakog roditelja će se pomalo razlikovati. Ono što je zaista važno je sledeće: Od prvih trenutaka života vašeg deteta, od-luke koje Vi kao roditelj donosite oblikovaće njegovu ili njenu budućnost. Šta god da uradimo - da pljesnemo dete po ruci kada posegne za slatkišima, kako se postavimo u

skuaciji kada počne gađanje hranom, kako god da odgovorimo na prohteve oko spavanja - to treba da neguje kvalitete koje želimo da razvijemo u detetu.

Većini roditelja ovo može zvučati poražavajuće. Mo žete se zapitati: „Šta ako pogrešim? Kako ću znati šta da uradim?” Zar nije divno kada shvatite da greške nisu nepremostivi neuspesi, već značajna prilika da se nešto nauči? I vi i vaša deca napravićete mnogo grešaka usput, ali one ne moraj u da naprave nepopravljivu štetu ako ste spremni da zajedno učite iz njih. Najvrednije oružje za roditelje već posedujete: ljubav koju osećate prema svom deetu, kao i mudrost i zdrav razum. Učeći da im verujete, daleko ćete stići na putu da postanete uspešan roditelj.

Zapamtite, takođe, da deca, a posebno deca, uče gledajući i imitirajući ljude oko sebe. Ne samo da ce vaš mališan hteti da upali usisivač ili da pere sudove kao mama ili tata, vec ce kopirati i vrednosti po kojima živite kao što su poštenje, dobrota i pravičnost. Zapamtite da je za decu delanje (bilo sa negativnim ili sa pozitivnim posledicama) mnogo efektnije pri učenju nego hiljadu reči.

Kao roditelj, svojim postupcima pokažite detetu da je voljeno i poštovano, da izbor vuče sa sobom posledice, i da je dom sigurno i divno mesto.

Nekoliko reči o ljubavi MNOGO TOGA SE uradi deci - ili se od njih sakrije - u ime „ljubavi”. „Udarim svoju decu po guzi zato što ih volim”, rekli bismo. Ili: „Stalno ih spašavam i postavljam se previše zaštitnički prema svojoj deci zato što ih volim.” „Volim svoju decu, zato im ne pomažem mnogo - moraju da nauče da je svet surov.”„Pritiskam svoju decu - da nauče da koriste šolju, da rano nauče da čitaju, u sportskim aktivnostima, da briljiraju u školi - zato što ih volim.” „Dugo se zadržavam na poslu zato što volim svoju decu i želim da im obezbedim sve što se može kupiti novcem.” „Donosim odluke umesto svoje dece jer ih previše volim da bih rizikovao da ih pustim da donesu pogrešne odluke.” Sve ovo se može raditi u ime ljubavi, ali to nije najbolji način da pokažete svom detetu da ga volite ako želite da ono bude odgovorno, puno poštovanja i snalažljivo.

Da li volimo svoju decu se, u stvari, i ne dovodi u pitanje. Pravi problem je u tome da li možemo da pokažemo tu ljubav na način koji će negovati odgovornost i samopoštovanje, na način koji će pomoći našoj deci da procvetaju u punom potencijalu i postanu srećni članovi ovog društva kome će dati doprinos.

Kao što cemo naučiti iz predstojećih poglavlja, deca formiraju sliku o sebi i svetu koji ih okružuje od najranij ih trenutaka kada su svesni. Roditelji često kažu da su preplavljeni ljubavlju koju osećaju prema svom detetu, da ih ona tera da je pokažu tako što će dozvoliti deci da

www.leo.rs | 19

rade, kažu ili dobiju šta god požele. Vaše dete od osamnaest meseci može biti preslatko sada kad dohvati daljinski upravljač i počne da menja kanale dok Vi gledate omiljenu emisiju. Možda ćete se i zakkotati kada pokuša da izgovori glagol od šest slova koji je čulo u obdaništu.

Da li će i dalje biti simpatično kada bude isto to radilo sa dvanaest godina?

Na kraju, većina roditelja shvati da prava ljubav podrazumeva da volimo svoju decu dovoljno da ih nečemu naučimo, postavimo razumne granice, da kažemo ne kada je to potrebno, i da im pomognemo da nauče da žive mirno i stilom života koji se poštuje u svetu u kome žive i drugi ljudi. Kako to uraditi (i kada početi) jedan je od osnovnih ciljeva ove knjige.

uživaj u u tako važnom poslu kao što je odgajanje deteta i da njihova deca uče da budu samodisciplinovana, odgovorna, da sarađuju i razvijaj u veštine za rešavanje problema.

Toplo Vam preporučujemo da potražite i da se priključite grupi roditelja u svoj oj okolini - ili da sami osnujete grupu (koj u ćete, naravno, voditi u svoje slobodno vreme!). To što ćete čitati knjige i prisustvovati časovima neće od Vas napraviti savršenog roditelja - tako nešto ne postoji. Ali ćete znati više o tome šta je dobro a šta nije za napredak vašeg deteta na duge staze. Kada načinite greške, znaćete kako da ih ispravite - a moći ćete i svoj u decu da naučite da greške pružaj u sjajnu priliku da se nešto nauči.

(Koliko god puta to da kažemo, nije dovoljno!)

Budite roditelj iz duše

Nekoliko reči o tatama SVET odojčadi i veoma male dece često izgleda kao mesto rezervisano za žene. Na kraju krajeva rođenje, briga i nega dece tradicionalno spada u ženske dužnosti. Ali vremena se menjaj u; često je otac taj koji može da smiri dete, da mu izmami osmeh, da ga privoli da jede grašak.

Ohrabril i bismo očeve da istraju u tome; deca toliko toga mogu da na uče od svojih očeva.

Tate su zaista, kao i mame, dobri u menjanju pelena, ljuljuškanju, pevušenju, kupanju, oblačenju, i učenju ako to žele. U detetu se javi divan osećaj pripadnosti i sigurnosti kada oba roditelja imaju aktivne uloge u njegovom odgajanju. Svet je mesto puno obaveza, i danas verovatno i mama i tata rade - što je jedan od najjačih razloga da roditelji što više podele radosti i obaveze u okviru podizanja deteta.

Odgajanje deteta može doneti više uživanja i manje frustracija ako oba roditelja podjednako učestvuj u, razmenjuj u ideje, i zajedno rade na rešavanju neizbežnih problema. Ako ste samohrana majka ili otac, sami možete podići srećno, zdravo dete (nađite primerak knjige Pozitivna disciplina za samohrane roditelje da naučite nešto više), ali ako imate sreće da budete jedan od dva voljena roditelja, iskoristite to na najbolji mogući način.

Vaše dete će imati koristi od onoga što obe strane mogu da pruže.

Obezbedite potrebnu pomoć SVI RODITELJI SE S VREMENA NA VREME nešto zapitaju ili zabrinu. Srećom, edukacija i obučavanje roditelja je postalo široko prihvaćeno i poštovano. Društvo nikada nije dovodilo u pitanje edukaciju i obučavanje za neko zanimanje, bilo da se radi o zidaru ili medicinskoj sestri, ali se nekako istovremeno javilo mišljenje da odgajanje deteta treba da dođe „prirodno” i da ako prisustvujete časovima ili čitate knjigu o tome kako biti roditelj priznajete da ste nesposobni.

Danas, veliki broj roditelja čita knjige i prisustvuje časovima za roditelje, i tvrde da im to što su naučili pomaže da

20 |

GRUPE ZA RODITELJE su sjajna mesta gde možete da naučite nešto novo, dobijete nove ideje i malo moralne podrške usput. Ali kada se sve uzme u obzir, biti dobar roditelj je stvar srca i duše koliko i obuke i znanja. Možda je najveća veština roditelja da oseti neraskidivu vezu ljubavi i topline sa svoj im detetom i da posluša glas ljubavi i mudrosti čak i kada je na ivici strpljenja.

Bez obzira na to koliko često izgo vorimo te reči, ljubav se mnogo lako izgubi iz vida pri susretu sa neverovatnim varijacijama nestašluka koje deca mogu da izmisle.

Najbolji roditelji prevode ljubav iz reči u brižna, upečatljiva dela.

Robert Munš je napisao popularnu knjigu za decu pod nazivom Volim te zauvek. U ovoj maloj riznici, majka gleda svoju bebu kako spava i pevuši joj: „Uvek ću te voleti, uvek ću te voleti. Dokle god sam živa, ti ćeš biti moja beba.” Dok to dete raste od bebe preko nesnosnog dečkića do nezgodnog adolescenta, majka se svako veče ušunja u njegovu sobu da ga posmatra dok spava i pevuši istu pesmu.

Na kraju je došao dan kada je majka ležala bolesna na samrti, a sin je sedeo pored nje i pevao joj staru pesmu.

Po povratku kući, on je podelio pesmu - i vezu ljubavi - sa svojom novorođenom ćerkom. Taj osećaj - ta neopisiva nežnost i toplina koju roditelj oseća prema usnulom detetu - suština je odnosa roditelj-dete.

Sledeći put kada budete ušuškavali svog mališana za spavanje, zadržite pogled na njegovom usnulom licu; utisnite ga duboko u sećanje. U životu ima mnogo stvari koje mogu da uzdrmaj u roditeljsko poverenje. Mi grešimo; naša deca greše. Svi usput učimo da postanemo ljudi, eksperimentišemo jedni sa drugima, pravimo glupe greške, i dajemo sve od sebe.

A kada se suočite sa histeričnom bebom, prkosnim detetom, ili besnim predškolcem - a biće mnogo takvih situacija tokom godina - zatvorite oči na trenutak i potražite u sećanju lik svog usnulog deteta.

NASTAVIĆE SE...

Simonida Milojković

Ljubav u doba kokaina

Novi roman autorke bestselera Grabljivica.

Ljubav u doba kokaina je dramatična i porazna ispovest beogradske studentkinje, koju je njen mladić gurnuo u pakao droge. Glavna junakinja Nina zaljubljuje se u svog vršnjaka, zavodnika i kozera Marka, i postaje zavisna od njegove pažnje i ljubavi. Ali njen svet se ruši kad je se on zasiti i kad je ostavi. Spremna je na sve da bi ga ponovo vratila, a kada joj on u jednom noćnom klubu ponudi kokain, bez razmišljanja prihvata: tako se njenoj zavisnosti od ljubavi pridružuje i zavisnost od teških droga...

Ni u svom novom romanu autorka Grabljivice ne preza da stvari nazove svojim imenima, stvarajući uverljive i prepoznatljive likove jedne izgubljene generacije u zemlji bez nade i iluzija, i vodeći radnju lako i jednostavno.

Posebnu boju ovom novom romanu o stranputicama današnjih mladih ljudi daju neposredan ispovedni ton glavne junakinje, obraćanje bez uvijanja i prećutkivanja, otvoreno i bez kajanja.

www.leo.rs | 21

p n a Ä? i rijate b o e N

lj

22 |

n prijatel a č i b j N eo Naći ćeš nekoga ko veruje u magiju. Znam da hoćeš.

Lorin zna da je mali poni, po imenu Mesečina, jednorog. Ali, Mesečini treba poseban prijatelj koji će pokrenuti magiju.

Kako će mu Lorin i Suton pomoći?

Prvo poglavlje „Lorin! Jesi li spremna? Parkerovi su stigli!“, viknula je gospođa Foster gledajući kroz kuhinjski prozor.

Lorin je dala ostatke svog tosta Badiju, bernandincu svog mlađeg brata Maksa, i on je s apetitom smazao sve do poslednje mrvice, a zatim stao ispred nje i veselo mahnuo repom. „Beži mi s puta, Badi“, rekla je Lorin smejući se. Zgrabila je kačket za jahanje. „Vidimo se kasnije, mama!“ „Lepo se provedi!“, doviknula je gospođa Foster. „Hoću!“, Lorin je istrčala iz kuće i ušla u auto, gde su je čekale Džesika i njena polusestra Samanta. Išle su da izaberu ponija, a Lorin je trebalo da im pomogne. „Ćao, Lorin“, pozdravio ju je gospodin Parker s osmehom. „Zdravo“, odgovorila je Lorin razmenivši osmehe s Džesikom i Samantom. Obe su bile veoma uzbuđene.

Gospodin Parker je upalio motor: „U redu, krećemo na farmu Visoke livade!“ Štale su udaljene oko petnaest minuta vožnje od Lorinine kuće, koja se nalazi nedaleko od grada. Kad su se približili farmi, pročitali su natpis: Na kraju puta bile su dve štale, uprava i veliki hipodrom.

Kad je gospodin Parker zaustavio auto, iz kancelarije je izašla žena kovrdžave kestenjaste kose. „Zdravo, svima!“, rekla je ljubazno se smeškajući dok su izlazili iz auta. „Vi ste, sigurno, Parkerovi?“ Gospodin Parker je klimnuo glavom: „Da, ovo su Samanta i Džesika, a ovo je Džesikina drugarica Lorin“. „Ja sam Tina Bredšo“, odgovorila je žena. Pogledala je Džesiku i Samantu: „Znači, vas dve tražite ponija?“ Obe su potvrdno klimnule glavom.

Tina se osmehnula: „Pođite sa mnom, imam mnogo toga da vam pokažem!“ Povela ih je preko dvorišta do prve štale. S obe strane širokog prolaza bile su jasle s konjima. Svi su provirivali iznad vrata naćuljenih ušiju.

www.leo.rs | 23

„Pokazaću vam ponije za koje mislim da bi vam najviše odgovarali, a onda možete izabrati tri da ih isprobate napolju“, predložila je Tina. Prišla je pregradi gde je stajao smeđi poni s belom zvezdom na čelu: „Ovo je Pametnica. Ima deset godina i odličan je skakač. Pored njega je...“ Lorin se zavrtelo u glavi od toliko imena. Pošto su pogledale dvanaest ponija u štali, Džesika i Samanta su odlučile da uzjašu četiri – Pametnicu, Češljugara, Lejsi i Sendi. Tina ih je osedlala i povela ih u ograđeni prostor. „Zašto prvo ne uzjašeš Pametnicu?“, predložila je Džesiki pružajući joj uzde kestenjastog konja. „Samanta, ti bi mogla da probaš Češljugara!“ Lorin ih je posmatrala dok su jahale. Oba konja bila su ljupka, ni sama nije znala kog bi izabrala da je na njihovom mestu.

Kad je videla kako ostali poniji gledaju u Samantu i Džesiku osećajući se pomalo usamljeno, Lorin je krenula ka njima. Tamo je bio jedan palomino – svetlosmeđi poni zlatne grive i zlatnog repa, jedan tamnosmeđi i jedan potpuno crn. Tek kad im je prišla i pomazila ih, Lorin je primetila jednog malog, čupavog, pegavog, sivog ponija kako stoji sam nešto dalje na polju.

Stajala je kao ukopana. Pegavi sivi poni izgledao je potpuno isto kao njen Suton! Iako je Suton naizgled bio običan, krio je neverovatnu tajnu. U određeno doba dana Lorin je izgovarala čarobne reči i njen poni se pretvarao u jednoroga!

Lorin je požurila ka ogradi. Kad se približila sivom poniju, shvatila je da je malo sitniji od Sutona, ali veoma je ličio na njega. Čak je imao i iste šare!

Lorin je ubrala rukohvat trave. „Evo, uzmi“, rekla je. „Uzmi, devojko!“ Siva kobila polako je podigla glavu. „Hajde“, hrabrila ju je Lorin.

Kobila je krenula. Zastala je kod ograde, protegla vrat i uzela travu nežno dodirnuvši usnama Lorinin dlan.

Na oglavini joj je bila pločica sa imenom. „Mesečina“, pročitala je naglas Lorin. „Znači, tako se zoveš?“ Kobila ju je pogledala svojim tamnim, tužnim očima i probudila Lorinina sećanja na trenutak kad je prvi put videla Sutona. Pogledao ju je upravo ovako! Baš neobično.

Ova kobila liči na Sutona kao da su brat i sestra! Odjednom joj je nešto palo na pamet. Gotovo da je uzviknula.

Ne, nemoguće je... „Mesečino, jesi li ti prerušeni jednorog kao i Suton?“, prošaptala je.

Drugo poglavlje Mesečina je netremice posmatrala devojčicu. „Znam za jednoroge“, brzo je dodala Lorin. „Imam jednog kod kuće!“

24 |

„Dođi da nam kažeš koji ti se poni najviše svideo“, pozvala ju je Džesika.

Lorin nije htela da ostavi Mesečinu. „Samo trenutak“, doviknula je.

Ponovo je pogledala malog sivog ponija: „Nikome neću reći! Molim te, samo mi kaži jesi li ti jednorog“.

Mesečina se nije ni pomerila. „Lorin!“, nestrpljivo je pozvala Džesika.

Lorin je odustala. „Dolazim“, potrčala je prema oboru.

Misli su joj se kovitlale.

Džesika je već drugi put jahala Sendi. Kad je videla Lorin, uzviknula je: „Pogledaj Sendi i reci mi koji ti se poni najviše sviđa!“ Lorin je klimnula glavom i stala pored ograde gde je bila Tina.

Tina joj se nasmešila: „Videla sam da si razgovarala s Mesečinom“. „Divna je“, odgovorila je Lorin.

Tina reče: „I ja tako mislim, ali niko nikad nije poželeo da je kupi. Mislim da im ne izgleda dovoljno privlačno.

Prava je šteta jer ima zlatno srce. Tebi ne treba poni, zar ne?“ Lorin je žalosno odmahnula glavom. Volela bi da kupi Mesečinu, ali znala je da roditelji nikad ne bi pristali. „Šteta“, uzdahnula je Tina. „Mesečina bi se oporavila kad bi imala ljubav i pažnju. Devojke koje brinu o konjima više vole življe ponije i Mesečina je prilično usamljena. Pa dobro“, okrenula se da popriča s gospodinom Parkerom.

Džesika je dojahala. „Koji ti se najviše sviđa?“, nestrpljivo je upitala. „Svi mi se sviđaju“, iskreno je odgovorila Lorin.

Posmatrala je gracioznog palomina Sendi: „Veoma je lepa“. „Ona mi se najviše dopada“, priznala je Džesika. „Ipak, mislim da se Samanti sviđa Češljugar. Pogledala je Tinu. „O čemu ste vas dve pričale?“ „O onom poniju tamo“, rekla je Lorin pokazujući na Mesečinu, koja je još stajala na polju pored ograde.

Džesika je malo bolje pogledala: „Zar nije divna?

Izgleda isto kao Suton!“ Lorin klimnu glavom. „Pitaću da li možemo da je isprobamo“, dodala je Džesika.

Lorin je osetila kako joj je srce poskočilo od radosti.

Kad bi Mesečina stvarno bila jednorog i kad bi je Džesika kupila, to bi bilo sjajno! Na Lorinino iznenađenje, Tina je odmahnula glavom kad ju je Džesika pitala za Mesečinu. „Mesečina je premala za Samantu“, objasnila je. „Visoka je samo 12 šaka, a vama treba poni koji ima najmanje 13“.

„Oh“, uzdahnula je Džesika tužno gledajući Lorin. „U redu, Samanta“, pozvao je gospodin Parker. „Dođi, vreme je da odlučimo“.

Samanta je jahala Češljugara. „Koji poni vam se najviše sviđa?“, pitao je. „Sendi“, rekla je Džesika kao iz topa. „Češljugar!“, uzviknula je istovremeno Samanta. „Ne Češljugar!“, pobunila se Džesika. „Sav je trom i spor!“ „Poslušan je i pouzdan“, odgovorila je Samanta tapšući ga po vratu. „Ne inati se kao Sendi, koja je odbila da skoči kad smo došle do prepreke“. „Sa mnom je skočila!“, brecnula se Džesika. „Čista slučajnost!“, podsmešljivo je dodala Samanta. „E baš nije!“, nastavila je Džesika da brani svog favorita. „Sendi je još mlada“, umešala se Tina. „Još uči. Možda ne skače tako dobro kao iskusni poni, ali kad se navikne, biće dobra u tome“.

Lorin je pažljivo prelistala knjigu, prelećući pogledom preko izbledelih, žućkastih stranica. Konačno, našla je ono što traži – sliku malog sivog ponija. Bio je to jednorog prerušen u ponija.

Okrenula je stranu i počela da čita...

Potomci mladog para jednoroga koji se ukrcao na Nojevu barku i dalje lutaju zemljom. Izgledaju kao mali poniji. Svaki od njih nada se da će naći vlasnika koji će mu pomoći da se oslobodi svog smrtnog lika.

Lorin je ponovo okrenula stranu da malo pažljivije osmotri sliku sivog ponija. Suton i Mesečina bili su potpuno isti kao taj poni. Lorin je pogledala kroz prozor i blago se namrštila. Da li je Mesečina jednorog? Moraće to da otkrije uz pomoć Sutona! Čim je pao mrak, potrčala je do konjušnice. Brzo je rekla čarobne reči:

„E pa, ja hoću Češljugara!“, objavila je Samanta.

Daleka zvezdo sjajna,

„A ja hoću Sendi!“, namrštila se Džesika.

Ovo je moja najveća tajna:

Gospodin Parker je pogledao Tinu: „Izvinite zbog ovoga. Došlo je do neslaganja“. „U redu je“, odgovorila je Tina s razumevanjem. „Kupovina ponija je ozbiljan zadatak. Morate biti sigurni da ste izabrali pravog. Kako bi bilo da večeras porazgovarate o tome, pa da se sutra vratite? Možete ponovo da isprobate i jednog i drugog“.

Gospodinu Parkeru pao je kamen sa srca: „Jeste li sigurni da je to u redu?“ Tina je klimnula glavom: „Nema problema“. Čim je stigla kući, Lorin je otrčala do Sutona da mu ispriča za Mesečinu. „Šta misliš“, nestrpljivo je upitala, „da li je jednorog?“ Suton je udario kopitom o zemlju. Lorin je poželela da ga pretvori u jednoroga da bi mogli da se ispričaju, ali njen tata je radio napolju, pa nije smela da rizikuje. „Večeras ćemo o tome, čim se smrkne“, obećala je.

Već je gotovo bio pao mrak kad je Lorin ušla u kuću.

Uzela je bokal limunade iz frižidera i otišla u svoju sobu.

To joj je omiljeno mesto u kući. Ima kosi krov i veliki prozor koji gleda na konjušnicu i obor. Videla je Sutona kako pase u senci drveća. Izgledao je srećno. Poslala mu je poljubac pre nego što je uzela veliku plavu knjigu koja je stajala na polici pored prozora. Na koricama piše Život jednoroga. Tu knjigu joj je poklonila gospođa Fontana, starica koja ima knjižaru u gradu. Gopođa Fontana je jedina osoba na svetu koja zna za Sutona.

Lorin je sela i pažljivo otvorila knjigu. Posle Sutona, knjiga joj je bila najvrednije blago. Na poslednjoj strani ispisane su čarobne reči za pretvaranje ponija u jednoroga.

Ostvari želju srca mog Da mi poni postane jednorog!

Blesnula je zaslepljujuća ljubičasta munja, a pred njom se pojavio prelepi jednorog. „Šta misliš?“, upitala je još jednom. „Moram da je vidim pre nego što kažem bilo šta“, odgovorio je Suton. „U redu, hajde da odletimo do nje“, predložila je Lorin.

Pogledala je polumračno nebo. „Dovoljno se smrklo, a tata i mama me neće tražiti. Mama radi, a tata gleda film na televiziji“.

Popela se na Sutonova leđa, a on se odbacio u visinu veselo zarzavši. Galopirao je prema srebrnom mesecu, koji je sijao visoko iznad drveća. „Kojim putem?“, pitao je Suton. „Severno od grada“, odgovorila je Lorin dok joj je vetar sklanjao kosu s lica. „Brzo ćemo stići! Put kolima je dug i pun krivina, ali sletećemo dok trepneš“.

Bila je u pravu. Za pet minuta stigli su do Visokih livada.

Lorin je dobro pogledala gde treba da slete. Videla je samo ponije. Tina i njeni pomoćnici verovatno su već otišli kućama. „Mislim da možemo dole“, rekla je Sutonu. „Idemo na polje pored polja za obuku. Pogledaj – eno je! Potpuno sama!“ Dok je Suton sletao, palomino, smeđi i crni poniji raštrkali su se prema ogradi uznemireno ržući, ali Mesečina je stajala kao ukopana.

NASTAVIĆE SE...

www.leo.rs | 25

26 |

n i r j A

n r to

Slučaj nestalih kostiju 1 Otvorena je detektivska agencija Njuškala! Ima samo tri člana ali njihov nepogrešivi instinkt raskrinkava i najokorelije krimose. Svaki vaš problem rešiće nezaustavljivi trio, iščeprkaće i najskrivenije tajne, pronaći će i najdublje zakopane kosti, nijedan zlikovac u gradu više neće moći mirno da spava. Maksa, Robina i Njuška, luckaste drugare ali i ozbiljne profesionalce, spaja vedar duh, žeđ za avanturom i beskrajna radoznalost. Ovi mladi detektivi garantuju vam uspeh čak i u najmisterioznijim slučajevima svake vrste – što zapetljanije, to bolje; diskrecija je, naravno, zagarantovana.

Maks je još kao beba ispoljavao nesvakidašnju pronicljivost. Tata se često igrao s njim pokušavajući da sakrije od njega lupu, već tada njegovu omiljenu igračku. „Bući-bući! Gde je lupa, Maks?“, pitao bi ga odvlačeći mu pažnju zvečkom, dok bi drugom rukom podvlačio lupu pod jastuk.

Maks bi, gotovo uvređen lakoćom zadatka, samo mirno izvadio cuclu iz usta i podigao jastuk. Kada je prohodao, roditelji nikako nisu uspevali da ga smire. Lutao je po celoj kući jer ju je doživljavao kao nepoznatu teritoriju koju treba dobro istražiti. Tako je jednom našao maminu omiljenu šnalu, koju je ona davno bila izgubila i već je bila digla ruke od toga da će ikada uspeti da je nađe. Doduše, jedva ga je sprečila da je proguta. Naročito je imao izoštren instinkt za pronalaženje slatkiša. Često se dešavalo da se mama i tata spreme da krenu u posetu prijateljima i da se neprijatno iznenade kada otvore orman i tamo zateknu Maksa kako sedi na gomili sjajnog papira musav od čokolade koju su oni nameravali da ponesu kao poklon. Nekoliko puta desilo se i da je pronašao sakrivene novogodišnje paketiće i sve ih otvorio mnogo pre nego što je otkucala

ponoć. Kada je krenuo u školu, bio je oduševljen čitavim tim novim svetom koji čeka da bude otkriven. Zavoleo je čak i matematiku, koja mu se u početku nije sviđala, i to pre svega zato što se u njoj pojavio tajanstveni element – nepoznata x. Sve što je nepoznato njega je neodoljivo privlačilo. Voleo je i da čita. Mnogo vremena je provodio čitajući o Atlantidi, Bermudskom trouglu, čudovištu iz Loh Nesa i drugim svetskim misterijama. Oči su mu prosto gutale takve informacije. Međutim, nije voleo da čita krimipriče zato što je gotovo uvek, već posle nekoliko strana, naslućivao ko je glavni zloća. To ga je nerviralo i ponekad je mrzeo svoj talenat koji je uvek morao sve da mu šapne, oduzimajući mu mogućnost da uživa u neizvesnosti. To je ponekad izluđivalo i njegove drugare. Zajedno bi gledali film u bioskopu, a onda bi se njemu usred filma omaklo da uzvikne ime tajanstvenog ubice. Ili da predvidi šta će se sledeće desiti: „Sada će pucati na jelena, a odjek će pokrenuti lavinu s planine. Eto, znao sam“.

Svi u sali namršteno bi se zagledali u njega, ali on bi samo nehajno nastavio da gleda film. Jednom prilikom

www.leo.rs | 27

je čak uspeo da zbuni i mađioničara koji je nastupao na rođendanu njegove drugarice tako što je razotkrio njegov senzacionalni trik.

Nedaleko od Maksove kuće u istoj ulici stanuje Robin. To je vragolasti dečak riđe kose i pegavog lica, s velikim naočarima. On nije bio baš oduševljen što mu je Maks komšija. Svi u ulici pričali su samo o Maksovim dogodovštinama, a primećivao je i da se devojčice stalno nešto kikoću i došaptavaju posmatrajući Maksa.

A na to što je on već tada bio kompjuterski stručnjak i opštinski prvak u šahu niko nije obraćao pažnju. Tada još nije dobro poznavao Maksa, a nije bio ni naročito zainteresovan da ga bolje upozna. Međutim, to se promenilo posle čuvenog slučaja nestalih kućnih ljubimaca, koji će, kako se kasnije ispostavilo, biti njihov prvi u nizu misterioznih i ne baš toliko misterioznih slučajeva.

Naime, u njihovom kraju počeli su ljudima da nestaju kućni ljubimci i Maks je, prirodno, odmah bio zainteresovan da sazna šta je uzrok tome. Prvi je nestao Zlatko, sijamski mačor gospođe Langdon, što i nije bilo nešto naročito novo jer je Zlatko često umeo da odluta od kuće i po nekoliko dana. Ali potom se trag izgubio i crnom kakaduu gospodina Abota, nagrađivanom pekinezeru stare gospođe Šmit, a onda je nestala i iguana Sema Kina, koji ide u osmi razred, pa čak i pepermint anđeoska riba iz Robinovog velikog akvarijuma. Tako su ljubimci nestajali iz dana u dan i građani su se uznemirili i pozvali i policiju. Ova misterija zbližila je Maksa i Robina i njih dvojica su, posle dosta zajedničkog istraživanja, uspeli da otkriju da iza svega stoji upravo stara gospođa Šmit kao organizator krijumčarske mreže koja krijumčari vredne kućne ljubimce. Dečaci su slučajno pronašli njenog pekinezera, koji je bio sakriven u njenom dvorištu. Shvatili su da taj pas uopšte nije nestao, nego da je ona prijavila otmicu kako bi svi mislili da je i sama žrtva tog zločina. Htela je da tako zavara trag policiji, da niko ne posumnja na nju. Međutim, nije uspela da obmane i Maksa i Robina. Zahvaljujući svojim istraživačkim instinktima, njih dvojica su, i pre policije, uspeli da reše svoj prvi zvanični detektivski slučaj. Čak je i u lokalnim novinama izašao članak o njima, s njihovom fotografijom na naslovnoj strani.

Od tada su dvojica dečaka postali nerazdvojni. Ustanovili su da imaju mnogo toga zajedničkog iako se na prvi pogled razlikuju. Maksu je prijalo Robinovo društvo jer je s njim mogao da se opusti, a Robin se iznenadio kada je video da Maks, u stvari, uopšte nije uobražen kao što je on ranije mislio.

Nekoliko dana posle svog prvog uspeha, jedne tople večeri dok su pili limunadu na Robinovoj terasi, Maks zamišljeno reče: „Svašta se dešava u našem gradu. Evo, vidiš gospođu Šmit – ko bajagi slatka mala baka, a ovamo okoreli

28 |

kriminalac koji za brdo para preprodaje retke ljubimce“. „Ali mi smo je razotkrili!“, zacerekao se Robin. „Pa da, i mislim da bi to mogao da bude tek početak...“ „Kako to misliš? Početak čega?“, upita Robin začuđeno. „Slušaj“, počeo je Maks zavereničkim tonom, „nešto sam razmišljao. Nas dvojica bismo mogli da otvorimo detektivsku agenciju“.

Robinu su se raširile oči iza njegovih tegli od naočara tako da je ličio na pegavu sovu, ali pre nego što je uspeo da bilo šta pita, Maks je nastavio: „Što da ne. Policija je ionako suviše zauzeta, a mi možemo svuda da se zavučemo i niko ne bi obraćao pažnju na dva klinca. Mogli bismo svašta da saznamo“. „I da nadrljamo“, istakao je Robin. „Ma nema šanse“, ubeđivao ga je Maks. „Stisni malo petlju. Uostalom, nije to samo rad na terenu, ima i da se mozga i da se istražuje, a to tebi baš leži“. „Kako bi ljudi saznali za nas?“, upita Robin, i dalje sumnjičav. „Možemo da okačimo oglase na bandere“, uzvratio je Maks. „Možemo čak i da objavimo jedan u novinama sad kad smo već slavne ličnosti“. „I kakve bismo slučajeve rešavali, moliću lepo?“, zanovetao je Robin. „Krvava ubistva, teške krađe i provale?

Hej, mi smo samo klinci. Jesi li zaboravio na to, o slavna ličnosti?“ „Ma daj, nije naš grad baš Divlji zapad“, zakolutao je očima Maks duvajući s čela pramen guste crne kose.

Robin se namrštio. „A gde bi nam bila kancelarija?“, upitao je. „Gde bismo primali klijente?“ Maks je bio spreman za ovo pitanje: „Moj tata ima staru šupu za alat, odavno je ne koristi jer je sagradio novu, moderniju. U njoj se već nalazi jedan radni sto, a lako bi mogao da se ugura još jedan“. „Trebaće nam i polica za dosijee“, reče Robin zamišljeno.

Maks se široko nasmejao. „Ha, znao sam da ćeš pristati!“, uzviknuo je oduševljeno. „Sve ćemo srediti! Biće to prava detektivska kancelarija, kao iz starih filmova“. „Ozbiljno“, komentarisao je Robin, „moglo bi da uspe, ali...“ „Pa da, mislim da smo dobar tandem“, upao mu je Maks u reč. „Ja imam talenat za misterije, a ti si hodajuća enciklopedija“.

Robin se i dalje nećkao, ali potajno mu je bilo drago i trudio se da, bar na neko vreme, potisne osmeh.

Kada su se obratili Maksovom tati i zamolili ga da im prepusti svoju staru šupu da u nju smeste svoju detektivsku agenciju, on ih je prvo gledao s nevericom, onda je malo vikao o tome koliko je to opasno i kako ljudi ne

vole smetala, ali ih je posle dva dana pozvao i mirnim tonom rekao: „U redu, dobićete šupu, ali pod određenim uslovima. Hoću da obavezno obavestite policiju kad god se radi o nečem ozbiljnijem; da ne upadate u nevolje i da ne smetate susedima; da ne zabadate noseve tamo gde im nije mesto. Takođe, zauzvrat hoću da nameštate svoje sobe i da bacate đubre svaki dan“.

„Ali, tata...“, pobunio se Maks. „Nema ’ali tata’, nema pregovaranja. To su uslovi. Uzimate ili ostavljate?“ Maks i Robin su se pogledali i onda su klimnuli glavama. „Uzimamo“, rekli su uglas.

NASTAVIĆE SE...

www.leo.rs | 29

Dr Dejvid B. Agas

Život bez bolesti Pročitajte ovu knjigu i promenićete makar jedno od svojih ubeđenja o zdravlju i bolesti.

Istovremeno provokativna i nadahnjujuća, ova knjiga može promeniti sve što ste mislili da znate o zdravlju.

Dr Dejvid B. Agas donosi svoje ideje iz laboratorije i ambulante, pravo u živote svih ljudi – pokazuje nam kako da živimo dugo, zdravo i bez bolesti. Čitanje ove knjige nešto je najbolje što možete učiniti za sebe i svoje najbliže.

Pomoću medicinskih istraživanja i prefinjenog razumevanja složenosti ljudske fiziologije, dr Agas predstavlja praktične metode prevencije bolesti i poboljšavanja zdravlja. Pokušava da i zdravlje i bolest učini veoma ličnim, te naglašava koliko je značajno da svako upozna sebe – svoje navike, svoju porodičnu istoriju, svoje genetske rizike.

OBAVEŠTENJE ČITAOCIMA Ova publikacija sadrži mišljenja i ideje autora. Njena svrha je da pruži korisne informacije, a ne medicinske, zdravstvene ili bilo k­ akve druge stručne usluge. Čitaoci treba da se posavetuju sa svojim lekarom ili drugim zdravstvenim stručnjakom pre nego što prihvate savete iz ove knjige ili zaključe nešto na osnovu nje.

Autor i izdavač odbijaju bilo kakvu odgovornost za svaku štetu, gubitak ili rizik, lični ili ma kakav drugi, koji nastanu kao posledica, direktno ili indirektno, korišćenja i primene bilo kog dela sadržaja ove knjige.

Mojim pacijentima tokom svih godina. Čast je i privilegija što sam deo vaše nege.

Ova knjiga je vaša koliko i moja.

Hvala vam što ste moji heroji.

Predgovor novom izdanju Prošlo je manje od godinu dana otkako je ova knjiga objavljena, pa osećam potrebu da odgovorim na mnoštvo reagovanja koja sam primio. Nisam mogao ni

30 |

zamisliti količinu komentara koji su stigli. Do trenutka dok ovo pišem dobio sam preko 40.000 mejlova – neki su divni, a neki, pa, baš i nisu. Izgleda da sam uspeo da pokrenem više tema koje su jednako provokativne kako za pripadnike medicinske struke, tako i za laike. Statini.

Aspirin. Snimanje tela. Vitamini i dodaci ishrani. Skrining DNK... Neki su me podsticali bezrezervnom podrškom, a drugi su preispitivali moje motive, optuživali me da propagiram farmaceutsku industriju, pa čak i da sam ­ispuzao ispod kamena. Ali šta sam naučio iz svega ovoga? Da li su moji argumenti naduvani, izopačeni ili ih, ko zna kako, plaćaju farmaceutske kompanije? I da li i dalje verujem u ono što sam preporučio?

Pre nego što odgovorim, dozvolite da vam ispričam priču koja najbolje opisuje razlog zbog kog sam uopšte napisao ovu knjigu, a takođe predstavlja i crno-beli način razmišljanja koji preovlađuje među lekarima, na opštu štetu. Neki od vas verovatno je znaju, jer je pominjana u reklamnoj kampanji u medijima i upravo ona je pokrenula prvi talas. To je priča o Bilu Viru i zadatku koji mu je spasao život.

Nekoliko dana pre nego što se Život bez bolesti pojavio u knjižarama, radio sam s ekipom emisije Najtlajn

s ABC televizije, na reportaži o najnovijim otkrićima u biotehnologiji, što je trebalo da posluži i kao promocija knjige. Bil Vir, voditelj emisije, javio se da bude zamorac.

Ima li boljeg načina da se opiše tehnologija nego da je lično iskusite: četrdeset četvorogodišnji nepušač koji svakodnevno vežba, izgleda kao oličenje zdravlja i oseća se odlično? Ali on je ipak prilično rizikovao – pristao je da bude transparentan, bukvalno. Izložiće javnosti (a pritom i sam saznati) sve svoje medicinske podatke tokom emisije, i biće podvrgnut nizu pregleda i testova, uključujući i CT sken čitavog tela. Razgovarao sam pre toga s Bilom i njegovom producentkinjom o prednostima i manama takvog pristupa, ali on je želeo to da učini. Ponudio sam mu da pre emitovanja pogledamo rezultate nasamo, kako bi blagovremeno mogao da izbaci iz emisije neki rezultat koji ne bi želeo da baš svi saznaju. Za svaki slučaj.

Ali on je i to odbio.

poglavlju – kao i DNK skrining test, koji bi ukazao na rizike od niza bolesti, uključujući i srčana oboljenja, Alchajmerovu bolest, rak debelog creva i još 32 oboljenja. Na osnovu tih podataka, koje Bil nije video pre nego što smo se sastali u Los Anđelesu, uputio sam ga na različita skeniranja; CT snimanje srca pružiće detaljan pogled na njegovo srce i pokazaće eventualne kalcifikacije u arterijama koje snabdevaju krvlju ovaj vitalni organ. Kad smo se prvi put sreli, na Radiološkom odeljenju Univerzitetske bolnice, kratko sam mu izneo osnovne podatke o snimanju, kako bih ga pripremio za moguće ishode. Ponovo sam mu ponudio priliku da odustane ili da pogleda rezultate sa mnom pre emitovanja. Ali, kao i prvi put, on se držao kao superheroj i rekao mi je da samo nastavim.

Divio sam se njegovoj hrabrosti i oduševljenju, ali sam se i nadao da će rezultati biti dobri. Da ćemo imati model savršenog zdravlja.

Bil je želeo da čuje svoje rezultate u emisiji uživo, kao pravi primer pacijenta. Nedelju dana pre dolaska kod mene u Los Anđeles radi snimanja, obavio je sva laboratorijska ispitivanja u Njujorku. Tu je spadala i detaljna analiza krvi – nivo holesterola, krvna slika, jetrene i bubrežne funkcije, znaci upale, sve što je opisano u drugom

Bil je legao na sto, a moji saradnici i ja obavili smo snimanje i poslali Bila i ekipu da pohitaju na drugi kraj grada i postave kamere u mojoj klinici na Beverli Hilsu, gde ćemo kasnije snimati emisiju i otkriti rezultate. Ja sam ostao da protumačim snimke zajedno sa sjajnim radiologom iz Univerzitetske bolnice. Odmah smo videli da u

www.leo.rs | 31

srcu postoji kalcifikacija – belo obojene lezije u glavnim arterijama koje bi mogle da dovedu do srčanog udara, možda u roku od nekoliko godina. Po tome sam znao da Bil ima prikrivenu aterosklerozu, što se dodatno videlo i po povišenom riziku utvrđenom u DNK profilu. Zapravo, radiolog i ja otkrili smo dva odvojena depozita kalcijuma u koronarnim arterijama, što ih je sužavalo i drastično uvećavalo rizik od srčanog udara. Srećom, snimci su bili čisti – bez značajnih problema. U plućima, jetri, bubrezima i kostima (između ostalog) sve je izgledalo normalno. Četrdeset minuta vožnje do ordinacije bilo je užasno dugo i napeto. Borio sam se s pomišlju na to da ovom vitalnom čoveku, mužu i ocu malog deteta, treba da kažem kako ima bolesno srce, i to pred kamerama, uživo. Znao sam da će mu biti u najmanju ruku neprijatno.

Imao sam mnoštvo nastupa u svim mogućim medijima, ali ovo je bilo daleko najteže i najstrašnije od svega. Čim sam stigao, bez mnogo razmišljanja odvukao sam Bilovu producentkinju u stranu i rekao joj da sam našao nešto klinički značajno, te je upitao da li da obavestim Bila o tome pre nego što se uključe kamere. Time sam ponovo nudio Bilu rezervni plan, ali opet su me odbili. Producentkinja je predložila da snimimo razgovor, a posle da izbacimo taj deo u montaži ako Bilu bude neugodno. Da razjasnim – emisija se prenosila uživo, ali ovaj segment je trebalo montirati pre nego što bude emitovan to veče, u okviru nove epizode. Iako sam sada imao rezervni plan, ipak sam bio nervozan. Nisam navikao da saopštavam osetljive medicinske podatke na ovako javan i pomalo bezličan način.

Sedeo sam u ordinaciji s Bilom i polako prešao na najvažnije pitanje. Iako sam imao za njega dobre vesti o opštem stanju organizma i laboratorijskim rezultatima, osećao sam se obaveznim da počnem od loših vesti i potom da to ublažim dobrima. Čim sam stigao do onoga što je Bil kasnije opisivao kao ključni trenutak, video sam da je zinuo od čuda i da mu je pogled pun straha. Nastavio sam da objašnjavam što sam detaljnije mogao, potpuno otvoreno, dok sam pokazivao snimak na monitoru pred sobom: „Dakle, kada u novinama čitamo o 45-godišnjaku koji je otišao na džoging i umro od srčanog udara, ove male lezije su nešto zbog čega se treba zabrinuti.“ Takođe sam naglasio i da smo imali sreće – pronašli smo mogući zdravstveni problem u trenutku kada možemo da intervenišemo i uvedemo važne promene kako bismo sprečili takvu katastrofu. Rekao sam mu da je pravi heroj pošto je sve ovo učinio javno i otvoreno. Već ta njegova priča pomoći će da se spase mnoštvo ljudi, jer će sad biti svesni da čak i vitak i vitalan čovek u najboljim godinama, kao što je Bil, može da nosi u sebi začetak oboljenja srca. Uputio sam Bila istaknutom kardiologu u Njujork, kako bi s njim razgovarao o svim rezultatima i sačinio plan prevencije.

Ali priča se nije tu završila. Bilov poziv na akciju pretvorio se u poziv na buđenje sasvim druge vrste – među lekarima.

32 |

Dan posle emitovanja Bilove emisije, januara 2012, dr Gordon Tomazeli, predsednik Američkog udruženja kardiologa, rekao je Bilu: „Na osnovu vašeg kartona i svega što ste mi dosad ispričali, trebalo bi da imate vrlo mali rizik pa vam verovatno ne bismo preporučili skeniranje u ovom trenutku.“ Bil, dakle, nije ispunjavao kriterijume za skrining. Vi to ozbiljno? – pomislio sam. Njegovi rezultati su pozitivni! Tokom narednih nekoliko dana dobio sam veliki broj mejlova od nekoliko istaknutih kardiologa širom zemlje, koji su podržavali ono što sam učinio i bili su veoma zadovoljni što će biti pokrenuta rasprava o tom problemu.

Nije sporno da su skenovi daleko od bezgrešnih.

Mogu pokazati mnoštvo lažno pozitivnih i lažno negativnih rezultata, koji dovode do nepotrebnog stresa i daljih testiranja. Voleli bismo da mislimo kako vrhunska tehnologija isključuje ljudske greške, ali danas je još uvek važno ko vrši skeniranje, ko tumači snimak i ko daje konačne preporuke. Kao što sam objasnio Bilu, svako može da uzme foto-aparat i snimi sliku. Ali vrlo je malo ljudi kao što je Kartje-Breson, veliki svetski fotograf. Isto važi i ovde.

A suprotno uvreženom mišljenju, postoje načini na koje možemo poboljšati tehnike skeniranja kako bi davale bolje i pouzdanije rezultate. Možemo, na primer, utvrditi efikasnije standarde za izdvajanje onih koji su zaista pod rizikom i koji bi stvarno trebalo da razmisle o ovom neinvazivnom skeniranju. Naravno da ne treba da ubacujemo u skener svakoga redom, tek tako, ali svakako treba da promenimo način određivanja ko je idealan kandidat, kako bismo mogli da otkrijemo ljude kao što je Bil pre nego što bude prekasno. Već postoji tehnologija kojom se to postiže; možemo koristiti ono što se zove karotidni ultrazvuk i/ili utvrđivanje kalcijumskog skora srca (kao kod Bila). Dalji napredak ubuduće bi se mogao postići i s novim biomarkerima, merenjem odlika plaka i novijim tehnikama snimanja. Ipak, kad se sve uzme u obzir, najvažnije je da postavimo pitanje zašto Američko udruženje kardiologa ne koristi ovu priču kao osnov za lobiranje za sredstva kojima bi se razvile te nove tehnologije i bolji metodi odabira.

Srčana oboljenja čine jednu trećinu uzroka smrti u svetu. Moramo biti uspešniji u usporavanju i sprečavanju tih bolesti. Tim Rasert, 58-godišnji novinar NBC i voditelj emisije Susret sa štampom, srušio se 13. juna 2008. u vašingtonskoj kancelariji TV mreže i umro od koronarnog srčanog oboljenja. Nisam želeo da Bil, kojeg je neko smatrao niskorizičnim, pođe tim putem.

Spolja gledano, on jeste bio niskorizičan, ali kada smo pogledali malo dublje, pokazalo se da ga nije trebalo smestiti u tu kategoriju. Zbog postojanja kalcijumskog plaka, koji je bio jasno vidljiv, Bil je imao šest puta veći rizik za oboljenje srca nego neko bez kalcifikacija. Da nije bio tada skeniran, ne bi bio u prilici da razgovara s kardiologom o mogućnostima prevencije i ne bi uveo

promene u način života. Danas Bil uživa u osećanju da vlada svojim budućim zdravljem, upravo zbog slučajnog prosvetljenja koje ga je potreslo do srži. Drugačije razmišlja o životu i smrti, i pridržava se velikog dela preporuka koje sam naveo u ovoj knjizi – na primer da se više kreće tokom dana, da jede zdrave masti i da se pridržava redovnog rasporeda.

Reakcije u medijima na Bilovu priču bile su samo vrh ledenog brega. Do trenutka kada se povela sledeća debata o nekoj drugoj ideji iz moje knjige, bio sam spreman. To što nam je potrebno više sredstava kako bismo poboljšali tehnologiju i učinili je potpuno pouzdanom nije zato što su današnji snimci tela nasumični.

Ne radi se o današnjim snimcima – radi se o preventivnoj medicini uopšte. Umesto da trošimo milijarde na lečenje bolesnika, treba da se trudimo da sprečimo bolesti pre nego što se pojave. Dobijanje nadoknade za preventivnu medicinu u našoj zemlji nepotrebno je komplikovano. I to iz potpuno logičnog razloga: većina ljudi menja zdravstveno osiguranje zavisno od zaposlenja. Dakle, ako imate neko zdravstveno osiguranje, zašto biste trošili još novca na nešto što vas neće zadesiti u narednih desetak godina? Što je samo još jedan od razloga zašto stvarno moramo promeniti svoj pristup – i način plaćanja – preventivnoj medicini. Lečenje infarkta košta desetine hiljada dolara. Šta fali testovima od po par stotina dolara, posle kojih se uzima lek koji ga sprečava? To je svakako vrlo isplativa dobit na investiciju.

Da se vratimo ranijim pitanjima. Da li i dalje verujem u svoje preporuke? Pa naravno. Kad god se susrećem s radoznalim sumnjalima i kritičarima, znam da nisam sam u tome. Nauka me podržava, tako da je dovoljno da se prosto pozovem na činjenice. I mada sam se ponekad pitao hoće li se pojaviti neka nova validna studija, koja će jasno pokazati da grešim, ispada da se dešava upravo suprotno. Tokom proteklih meseci gledao sam kako vitamini i dodaci ishrani dospevaju pod baražnu vatru iz visokih institucija ove zemlje; čitao sam sve novije studije o vrednosti aspirina i statina u smanjenju rizika od smrtnosti bez obzira na uzrok (to jest – prerane smrti); i nastavio sam da prisustvujem vrtoglavom tempu razvoja medicinskih tehnologija koje će nam zaista vrlo uskoro biti na raspolaganju. Do 2014. godine FDA (Američka državna uprava za hranu i lekove) odobriće aparat koji može da razotkriva tajne tela maltene u stvarnom vremenu. Instant pregledi biće mogući oko 2015, jer mašine koje su nekada bile velike kao frižider sada će vašem lekaru stati u dlan dok vas bude pregledao i zavirivao unutra. Do 2019. godine imaćemo zgodne male aparate da izmerimo svaki protein u telu, što će moći da nam najavi početak bolesti ili zdravlja. Do 2022. godišnji sistematski pregled počeće da liči na današnje naučnofantastične filmove.

Uprkos svim ovim sjajnim vestima, nažalost, dovoljno često sam učestvovao u razgovorima pa mi je jasno da neki ljudi nisu primetili jednu od najvažnijih poruka ove knjige. Moje izjave možda jesu smele, izričite i agresivne, ali nisu bezuslovne i nisu primenljive na sve. Svako od nas mora naučiti kako da prikupi sve podatke koji nam stoje na raspolaganju i smisli kako da ih najbolje primeni na ličnom nivou. Takođe bi bilo dobro da savete iz ove knjige posmatramo kao ogromno poluprazno platno s nekoliko širokih poteza četkicom – platno koje treba ispuniti mnoštvom detalja na individualnom nivou i uz pomoć budućih tehnologija. Moj cilj jeste da iznesem nekoliko zamisli ljudima, da o njima razmišljaju, raspravljaju i preispituju ih. To pomaže stvaranju konteksta koji nam je očajnički potreban kako bi medicina bolje pomagala svakome od nas. To će nam, u krajnjoj liniji, pomoći da iskorenimo nepotrebne greške, nepoverenje i neznanje koji nam preprečuju put ka ovom optimističkom cilju – kraju bolesti.

Nedavno, tokom rasprave s uglednim nutricionistom o koristi vitamina, dotični profesor počeo je da brani svoje uporno zastupanje uzimanja vitamina time što on prosto zna. Žalim, ali u mom svetu to prosto nije dovoljno. Napadali su me zbog mojih izjava o statinima isto koliko i zbog izjava o vitaminima. Da sam savetovao obrnuto, i preporučivao vitamine i odbacivao statine, verovatno bih bio u istom položaju – izložen kritikama i nazivan raznim imenima. (A čisto da se zna, neverovatnih 0% mojih prihoda potiče od farmaceutskih kompanija i proizvođača dodataka ishrani.) Nekada sam bio plaćen da držim predavanja naučnicima u farmaceutskim kompanijama, ali nikada nisam bio uključen u bilo kakav farmaceutski marketing. Činjenica je da možete naći pojedinačne i neponovljene studije u kojima se moje ideje proglašavaju apsurdnim, ali nauka ne funkcioniše na taj način. Kada naučnici iznose stav o nekoj temi, ne mogu se osloniti samo na pojedinačne studije koje podržavaju njihov stav. Umesto toga, moraju razmotriti sve naučne radove o toj temi i ispitati rezultate svakog od njih. Upravo time se bavi metaanaliza. Dakle, sve moje preporuke zasnovane su na naučnim radovima koji ispunjavaju ovaj zlatni standard. Uvek će biti tako. A ako se jednog dana desi da nauka odbaci neku utvrđenu istinu ili napravi zaokret od 180 stepeni u vezi s nekom opšteprihvaćenom istinom, dočekaću tu novu tačku gledišta pun uzbuđenja i rešenosti.

Na kraju ove knjige dodao sam odeljak s pitanjima i odgovorima, koji se bavi konkretnim pitanjima koja su mi postavljale hiljade ljudi. Našao sam mnogo zajedničkog u plimi komentara, naročito kod onih koji pogrešno shvataju kako da tumače moje ideje. Dakle, ako se pitate zašto nastavljam da branim stvari kao što su aspirini i statini dok se mrštim na vitamine i tome slično, molim vas da ih pročitate otvorenog uma. A vi koji samo želite da dopunite svoj arsenal, kako biste mogli da dolivate ulje na vatru, izvolite i vi.

www.leo.rs | 33

Džumpa Lahiri

Sunce u njenoj kosi Najuži izbor za nagradu Man Buker 2013.

Ljubav koja živi i posle smrti. Ideali za koje vredi poginuti.

U čudesnoj zemlji koju razdire revolucija, braću veže tragedija, a jednu ženu progoni prošlost.

Odrasli u Kalkuti, u jeku borbe za nezavisnost i podelu države, Subaš i Udajan Mitra braća su koju veže velika ljubav i bezbrižno detinjstvo, ali ih razdvaja različit karakter koji nosi teret neizvesne i opasne budućnosti, a sa njom i neizbežnu tragediju.

Kompleksna i emotivna porodična saga koja oštroumno ispituje psihološke nijanse osude, krivice, tuge, braka i roditeljstva. Autentično delo koje blistavim tonom i prodornim pripovedanjem ostavlja neizbrisiv trag i pušta nas u svet gde rane teško zarastaju.

Istočno od Toli kluba, nedaleko od mesta gde se Put Dešaprana Sašmala ­račva u dva pravca, stoji mala džamija. Iza ugla počiva tiha enklava. Lavirint uzanih uličica i skromnih domova srednje klase.

Subaš i Udajan su toliko puta prošli preko te ravnice.

To je bila prečica do poljane na periferiji naselja, gde su igrali fudbal. Izbegavali su bare, koračajući preko nepomične asure od zumbulovog lišća, udišući težak vazduh.

Nekada davno u toj enklavi ležala su dva jezera duguljastog oblika, jedno pored drugog. Iza njih se pružala ravnica koja je zahvatala površinu od nekoliko jutara.

Neka stvorenja su polagala jaja koja su uspevala da opstanu i tokom sušne sezone. Druga su preživljavala tako što su se ukopavala u blato, simulirajući smrt, čekajući povratak kiše.

Nakon monsunskih kiša voda bi toliko narasla da prekrije nasip između dva jezera. Ravnica se takođe punila kišom, vodom dubokom tri do četiri stope, koja se tu zadržavala dobrim delom godine.

Potopljena ravnica vrvela je od vodenih zumbula. Plutajuća trava agresivno je rasla. Lišće je bilo tako gusto da je površina delovala gotovo čvrsto. Zelenilo nasuprot nebeskoj plaveti.

2 Nikad nisu kročili u Toli klub. Poput većine ljudi iz komšiluka, prolazili su pored njegove drvene kapije i ciglenih zidova na stotine puta.

Duž periferije bile su raštrkane skromne kolibe. Siromasi su gacali naokolo skupljajući sve što se može pojesti. Na jesen su stizale čaplje s belim perjem zaprljanim gradskim garežom, nepomično vrebajući plen.

Sve do četrdeset i neke njihov otac je stajao s druge strane zida i posmatrao konje koji su jurili po stazi. Gledao je trke s ulice, zajedno sa ostalima koji nisu mogli da plate kartu i kroče u dvorište kluba. Međutim, malo posle Drugog svetskog rata, u vreme kad su se Subaš i Udajan rodili, oko kluba je nikao visok zid, kako običan narod ne bi mogao da viri.

U vlažnoj kalkutskoj klimi voda je sporo isparavala.

Ali poplava bi konačno ustuknula pred suncem, ponovo otkrivši natopljeno tlo.

Bismila, njihov komšija, radio je kao nosač u klubu. On je bio musliman koji je posle Podele ostao u Toligandžu.

Od njega su za nekoliko paisa kupovali loptice za golf koje

34 |

su igrači izgubili ili ostavili na terenu. Neke su imale duboke poderotine na površini, kao rane na ljudskoj koži, ispod kojih se nazirala ružičasta gumasta unutrašnjost.

Isprva su pohabane loptice udarali običnim štapovima, napred-nazad, sve dok im Bismila nije prodao pravu golf palicu s gvozdenim vrhom i blago iskrivljenom drškom.

Neki igrač se iznervirao i oštetio palicu tresnuvši je o drvo.

Bismila im je pokazao kako da se nagnu i gde da stave ruke. Odredivši labava pravila, pokušavali su da nateraju loptice da uđu u rupe koje su iskopali u zemlji. Mada im je za dalekometne udarce trebala drugačija palica, koristili su tu jednu koju su imali. Ali golf nije kao fudbal ili kriket. To nije sport u kome su braća mogla da se prepuste veseloj improvizaciji.

Bismila je na prašnjavom igralištu štapom iscrtao mapu Toli kluba. Rekao im je da se blizu klupske zgrade nalaze staje, bazen za plivanje, teniski tereni. Restorani u kojima se čaj sipao iz srebrnih čajnika, posebni saloni za bilijar i bridž. Gramofoni s kojih je treštala muzika. Šankeri u belim sakoima, koji su spremali pića sa čudnim imenima, kao što su pink ledi i džin fiz.

Uprava kluba je nedavno naložila da se zaštitni zid proširi, kako bi uljeze držali na odstojanju. Ali Bismila im je rekao

da su na zapadnoj strani poseda i dalje postojala mesta gde se može provući kroz žičanu ogradu.

Sačekali su suton, kada su golferi napuštali teren zbog komaraca i kretali ka klupskoj zgradi da se okrepe nekim koktelom. Svoj plan su zadržali za sebe, ništa ne pominjući dečacima iz komšiluka. Spustili su se do džamije na uglu, čiji su crveno-beli minareti štrčali nad okolnim zgradama.

Potom su skrenuli na glavni put, noseći palicu za golf i dve prazne limene kante od kerozina.

Prešli su s druge strane Tehničkog studija i nastavili ka pirinčanim poljima, gde je nekada tekla Adi Ganga, i gde su Britanci na jedrilicama plovili ka delti.

To je sad bio učmali kraj, prošaran naseobinama Indijaca koji su pobegli iz Dake, Radžšahija, Čitagonga, doseljenika koje je Kalkuta istovremeno i prihvatala i ignorisala. Nakon podele pre deset godina, preplavili su određene delove Toligandža, na istovetan način kao što su monsunske kiše plavile tamošnju ravnicu.

Neki od državnih činovnika dobili su nove domove u programu razmene, ali većina su bili izbeglice, koji su stizali u talasima, prognani sa zemlje svojih predaka. Kao bujica koja postaje sve snažnija, prerastajući u poplavu.

Subaš i Udajan su se sećali tih nevoljnika. Turobna povor-

www.leo.rs | 35

ka, ljudsko krdo. Zavežljaji na glavama i deca privijena uz grudi.

Pravili su skloništa od šatorskog platna i slame, zidove od pletenog bambusa. Živeli su bez osnovnih higijenskih uslova, bez struje. U straćarama pored đubrišta, na svakom raspoloživom deliću prostora.

Zbog njih se Adi Ganga, na čijim se obalama nalazio Toli klub, pretvorila u slivnik jugozapadne Kalkute. Zbog njih su čelnici kluba rešili da podignu još zidova.

Subaš i Udajan nisu pronašli žičanu ogradu. Zastali su na mestu gde je zid bio dovoljno nizak da se uspentraju preko njega. Nosili su kratke pantalone i loptice za golf nagurane u džepove. Bismila je rekao da će u klubu pronaći još mnogo loptica, ostavljenih na zemlji pored mahuna koje su padale sa stabala tamarinda.

Udajan je prebacio palicu za golf preko zida. Potom i jednu kantu. Ona druga će Subašu poslužiti kao oslonac za penjanje. Ali Udajan je u to vreme bio za nekoliko palaca niži od svog brata.

Prepleti prste, rekao je Udajan.

Subaš je spojio šake. Osetio je težinu stopala, pohabani đon sandale, potom težinu čitavog bratovljevog tela kako mu pritiska dlanove. Udajan se brzo popeo, opkoračivši zid.

Hoćeš da čuvam stražu sa ove strane dok ti istražuješ?

– upitao je Subaš.

Tako nije zanimljivo. Šta vidiš?

Dođi i pogledaj sâm.

Subaš je ćušnuo kantu bliže zidu. Stao je na nju, osetivši kako mu se šupalj lim ugiba pod nogama.

Idemo, Subašu.

Udajan se prebacio, spuštajući se s druge strane zida, tako da su mu virili samo vrhovi prstiju. Potom je pustio zid i pao na zemlju. Subaš ga je čuo kako diše, zadihan od napora.

Jesi li dobro?

Naravno. A sad ti.

zemlje. Kako se talasa poput pustinjskih dina ili blago namreškanog mora. Bila je tako lepo potkresana da je delovala kao mahovina kada je kročio na nju. Tlo je bilo glatko, kao koža na ljudskoj glavi, a trava za nijansu svetlija nego drugde.

Nikad nije video toliko čaplji na jednom mestu, ali sve su se raspršile čim se primakao. Krošnje su bacale popodnevne senke preko travnjaka. Kada je podigao pogled, video je kako se glatki udovi drveća granaju nad njim kao zabranjene zone ženskog tela.

Obojica su bili ošamućeni od uzbuđenja što su kročili na zabranjenu teritoriju, od straha da će biti uhvaćeni.

Ali nijedan čuvar, bilo pešak ili konjanik, nije ih primetio.

Niko nije pokušao da ih otera.

Počeli su da se opuštaju, otkrivši niz zastava pobodenih duž terena. Rupe su ličile na pupkove koji zjape iz zemlje, sa čašicama koje su pokazivale gde loptice treba da završe. Naokolo su bile raštrkane plitke jame s peskom. Lokve vode, čudnog oblika, kao kapi posmatrane pod mikroskopom.

Držali su se podalje od glavnog ulaza, ne usuđujući se da krenu ka klupskoj zgradi, gde su strani parovi šetali držeći se podruku i sedeli na pletenim stolicama ispod krošanja. S vremena na vreme, kako su čuli od Bismile, tu su se priređivale rođendanske zabave za mališane iz britanskih porodica koje su još živele u Indiji, sa sladoledom i jahanjem na ponijima, i tortom u koju su bile zabodene zapaljene svećice. Mada je Nehru bio premijer Indije, u glavnom salonu visio je portret Elizabete II, nove engleske kraljice.

U izolovanom kutku terena, u društvu bivola koji je slučajno tu zabasao, Udajan je zamahivao iz sve snage.

Podizao ruke iznad glave zauzimajući pozu i vitlajući palicom kao mačem. Odvalio busen trave i izgubio nekoliko loptica u obližnjoj lokvi. Zajedno su potražili rezervne lopte.

Subaš je čuvao stražu, napeto osluškujući topot konjskih kopita na širokim stazama od utabane crvene zemlje. Čuo je kuckanje detlića. Slabašne zamahe srpa koji je kosio travu u drugom delu dvorišta.

Subaš je zgrabio zid, pribio se grudima uz njega odravši kolena. Kao i obično, nije znao da li ga je više nervirala Udajanova smelost ili vlastiti kukavičluk. Subaš je imao trinaest godina, petnaest meseci više od svog brata. Ali nije imao nikakav osećaj identiteta bez Udajana.

Dokle god je sezalo njegovo sećanje, u svakoj mogućoj tački, njegov brat je bio tu.

Šakali su sedeli u čoporima, uspravnih leđa, sa žućkastosmeđim krznom posutim sivim mrljama. Dok je svetlost jenjavala, neki su krenuli u potragu za hranom, vitka kaskajuća obličja u pravolinijskim kolonama. Njihovo zavijanje, ispunjeno nemirom, odjekivalo je preko klupskog dvorišta, ukazujući da je već kasno, da je kucnuo čas da se braća vrate kući.

Odjednom više nisu bili u Toligandžu. Čuli su vozila koja su tutnjala na ulici, ali više ih nisu videli. Bili su okruženi ogromnim stablima indijskog oraha i eukaliptusa, žbunjem vretenike i plumerije.

Limene kante ostavili su tamo, jednu sa spoljne strane, da obeleže mesto, a drugu su sakrili u dvorištu, iza nekog šiblja.

Subaš nikad nije video takvu travu, ujednačenu poput tepiha, kako se razmotava preko iskošenih kontura

36 |

Kasnije, kada bi ponovo došli tu, Subaš je skupljao perje i divlje bademe. Video je lešinare koji su se kupali u barama, šireći krila da se osuše.

Jednom je pronašao jaje koje je ispalo iz gnezda crnoglavke i ostalo čitavo. Pažljivo ga je odneo kući i stavio ga u glinenu posudu za slatkiše, prekrivši ga grančicama.

I položio ga je u rupu iskopanu u vrtu iza kuće, pored mangovog stabla, kada se nije izleglo.

Jedne večeri, kada su izbacili palicu za golf na ulicu i popeli se na zid, napuštajući klub, primetili su da je limena kanta s druge strane nestala.

Neko ju je uzeo, rekao je Udajan. Počeo je da se osvrće. Svetlost je već jenjavala.

Da možda ne tražite ovo?

Bio je to neki policajac, koji se pojavio niotkuda, očigledno patrolirajući oko kluba.

Odmah su zapazili njegovu visinu i uniformu. Držao je limenu kantu.

Krenuo je ka njima. Primetivši golf palicu, podigao ju je s ulice i pažljivo je osmotrio. Spustio je kantu i upalio baterijsku lampu, uperivši snop svetlosti ka njima, prvo im obasjavši lica, a potom i tela.

Braća?

Subaš je klimnuo. Šta imate u džepovima?

Izvadili su loptice za golf i pružili ih ka njemu. Videli su kako ih policajac gura u džepove. Jednu je zadržao u ruci, hitnuvši je u vazduh i vešto je uhvativši.

Otkud vam ovo?

Obojica su ćutali.

Da li vas je neko pozvao da igrate golf u klubu?

Odmahnuli su glavom.

Sigurno ne treba da vam kažem da ovde smeju da dolaze samo članovi kluba, rekao je policajac. Prislonio je palicu uz Subaševu ruku.

Ovo vam je prvi put?

Nije.

Je li ovo tvoja ideja? Mislim da si dovoljno veliki da znaš da je to zabranjeno.

To je bila moja ideja, rekao je Udajan.

Imaš lojalnog brata, rekao je policajac Subašu. Hoće da te zaštiti. Da preuzme krivicu.

Ovog puta ću vam progledati kroz prste, nastavio je.

Neću ništa da pominjem upravi kluba. Osim ako ne planirate da ponovo pokušate.

Nećemo više, rekao je Subaš.

Vrlo dobro. Hoćete da vas odvedem kući, kod roditelja, ili da ovde zaključimo naš razgovor?

Ovde.

Onda se okreni. Samo ti.

Subaš se okrenuo ka zidu.

Priđi još malo.

Osetio je kako ga metalna palica udara po bedrima, po zadnjem delu nogu. Silina drugog udarca, kontakt koji je potrajao samo jedan trenutak, bacila ga je na šake i kolena. Trebaće nekoliko dana da modrice nestanu.

Roditelji ih nikad nisu tukli. Isprva ništa nije osećao, samo neku utrnulost. A onda je nastupila vrelina, kao da mu je neko sručio šerpu ključale vode preko kože.

Prestanite! – zavrištao je Udajan. Čučnuo je pored Subaša, prebacio ruku preko njegovih ramena, pokušavajući da ga zaštiti. Šćućureni jedan uz drugog, strepeli su od sledećeg udarca. Povijenih glava, zatvorenih očiju. Subaš je čekao, ošamućen od bola, ali ništa se nije desilo. Čuli su kako palica pada s druge strane zida, poslednji put se prizemljivši u klupskom dvorištu. I kako se policajac udaljava, očigledno zaključivši da ih je naučio pameti.

3 Još od malih nogu Subaš je bio oprezan. Majka nikad nije morala da ga juri po dvorištu. Uvek je bio pored nje, posmatrao kako sprema ručak na šporetu, kako veze sarije i bluze po narudžbini ženskog krojača iz komšiluka. Pomagao je ocu da posadi dalije koje je uzgajao u saksijama u dvorištu. Krupne okrugle cvetove, ljubičaste, narandžaste i ružičaste, ponekad sa tračkom belog na vrhovima latica. Šokantno živahne u poređenju s jednoličnim dvorišnim zidovima. Čekao je da se haotična igra završi, da graja utihne.

Najviše je voleo da bude sam, ili da se tako oseća. Da ujutru leži u krevetu i posmatra svetlost koja je treperila na zidu poput neke nestašne ptice.

Stavljao je insekte ispod mrežaste kupole da ih posmatra. Stojeći na ivici jezera iza kuće, gde je majka ponekad prala sudove kad služavka ne bi došla, zaranjao je šake u zamućenu vodu i tražio žabe. Taj dečak živi u svom svetu, govorili su rođaci na porodičnim skupovima, nemoćni da izmame bilo kakvu reakciju od njega.

Dok je Subaš stalno bio na vidiku, Udajan je neprestano nestajao: čak i u kući, koja se sastojala od samo dve sobe, fanatično se skrivao gde god mu padne na pamet, ispod kreveta, iza vrata, u drvenom sanduku u kome su čuvali zimske jorgane.

Započinjao je tu igru bez bilo kakve najave, spontano iščezavajući, šunjajući se u dvorište iza kuće, penjući se na drvo, terajući majku da ga uzalud doziva i zastaje na pola posla. Dok ga je tražila, izvikujući njegovo ime, moleći ga da joj se javi, Subaš bi na njenom licu primetio trenutnu paniku, strah da ga ovog puta možda neće pronaći.

Kada su dovoljno porasli da sami napuštaju kuću, stalno su im govorili da paze jedan na drugog. Zajedno su tumarali niz krivudave sokake svoje enklave, iza jezera i preko ravnice, do igrališta gde su se ponekad sastajali s drugim dečacima. Išli su do džamije na uglu i sedeli

www.leo.rs | 37

na hladnom mermernom stepeništu, ponekad slušajući prenos fudbalskih utakmica na nečijem radiju, što čuvaru džamije nikad nije smetalo.

Na kraju im je bilo dozvoljeno da napuste enklavu i zalaze u udaljenije delove grada. Da hodaju dokle ih noge nose, da se sami voze autobusom i tramvajem. Pa ipak, džamija na uglu, hram u kome su se okupljali sledbenici druge vere, ostala je njihov glavni orijentir, mesto po kome su se upravljali na svojim pohodima.

Nešto kasnije, na Udajanov predlog, počeli su da vise ispred Tehničkog studija, gde je Satjadžit Raj snimio film Pater Pančali i gde su se okupljale bengalske filmske zvezde.

Ponekad, zahvaljujući nekom poznaniku koji je učestvovao u snimanju, uspevali su da se prošvercuju kroz zamršene kablove i žice u svet zaslepljujućih reflektora. Nakon poziva za tišinu i treskanja klape, posmatrali su kako režiser i filmska ekipa po ko zna koji put snimaju jednu te istu scenu, dovodeći do savršenstva svega nekoliko rečenica. Celodnevni rad posvećen jednom trenutku zabave.

Gledali su kako prelepe glumice izlaze iz garderobe, sakrivene iza naočara za sunce, i ulaze u kola koja su čekala pred ulazom. Udajan je, kao hrabriji, uvek prilazio da zatraži autogram. On je bio slep za bilo koji oblik samosputavanja, kao životinja koja ne registruje određene boje. S druge strane, Subaš se trudio da umanji svoje postojanje, poput plašljivih zverčica koje se stapaju s korom drveća i vlatima trave.

Uprkos njihovim razlikama, ljudi su ih neprestano mešali, zbog čega su, čim bi neko uzviknuo jedno ili drugo ime, obojica automatski odgovarali. Takođe, ponekad je bilo teško pogoditi koji od njih se javio, jer su im glasovi bili skoro identični. Dok su sedeli za šahovskom tablom, izgledali su kao dva odraza iste slike: jedna noga savijena, druga opružena, brada naslonjena na koleno.

Bili su slične građe pa su mogli da nose odeću sa iste gomile. Imali su identičan ten, svetlu bakarnu boju koju su nasledili od roditelja. Iste gipke prste, oštre crte lica, gustu talasastu kosu.

Subaš se često pitao da li je njegova krotkost u roditeljskim očima delovala kao nedostatak inventivnosti, možda čak i kao mana. Roditeljima nikad nije zadavao brige, ali im zbog toga nije bio miljenik. Njegova dužnost bila je da ih sluša, pošto nije bio kadar da ih iznenadi ili impresionira. To je bio Udajanov posao.

U dvorištu njihove kuće stajao je neizbrisiv trag Udajanovih prestupa. Obrisi stopala utisnuti u betonu dana kada je majstor došao da poploča utabanu zemlju. Onog dana kada je obojici bilo naloženo da ostanu u kući dok se beton ne stegne. Čitavog jutra posmatrali su kako majstor pravi beton u kolicima, nanosi i ravna vlažnu smesu. Moraju da se strpe bar dvadeset četiri sata, upozorio ih je pre nego što je otišao.

38 |

Subaš ga je poslušao. Gledao je kroz prozor, ne mrdajući iz kuće. Ali čim je majka okrenula leđa, Udajan je potrčao niz dugu drvenu dasku postavljenu kao privremeni most između vrata i ulice.

Negde na pola daske izgubio je ravnotežu i tragovi njegovih tabana ostali su utisnuti u betonu, suženi na sredini poput peščanog sata, s razdvojenim prstima.

Sutradan su ponovo pozvali majstora, ali beton se već bio osušio i Udajanovi tragovi postali su neizbrisivi.

Jedini način da poprave stvar bio je da nanesu još jedan sloj. Subaš se zapitao da li će njihovi roditelji zaključiti da je Udajan ovog puta preterao.

Ali otac je zidaru rekao neka ostane tako. Ne zbog troškova ili truda, već zato što je verovao da bi bilo pogrešno da izbriše tragove koje je ostavio njegov sin.

I tako je ta nesavršenost postala jedno od glavnih obeležja njihovog doma. Detalj koji je svima upadao u oko, prva porodična anegdota koju su prepričavali gostima.

Subaš je mogao da krene u školu godinu dana ranije, ali pošto je tako bilo zgodnije, i pošto se Udajan žučno opirao ideji da Subaš negde ide bez njega, krenuli su u isti razred, u isto vreme. U bengalsku školu na engleskom jeziku, namenjenu dečacima iz običnih porodica, iza tramvajske okretnice, pored Hrišćanskog groblja.

U istovetnim sveskama vodili su beleške o istoriji Indije i osnivanju Kalkute. Crtali mape i izučavali geografiju sveta.

Saznali su da je Toligandž sagrađen na isušenom močvarnom zemljištu. Pre mnogo vekova, kada su vodene struje u Bengalskom zalivu bile snažnije, tu je bilo mnogo mangrova. Jezera i pirinčana polja, potopljena ravnica iza njihove kuće, predstavljali su ostatke tog doba.

Na časovima biologije crtali su mangrove. Isprepleteno korenje, koje je plutalo po vodi, specijalne pore za uvlačenje vazduha. Izdužene izdanke, koji se zovu propagule, čiji je oblik podsećao na cigare.

Naučili su da propagule, ako padnu u vodu za vreme oseke, nastavljaju da se razmnožavaju pored svojih roditelja, bujajući kroz slanu močvaru. Ali ako padnu u vreme plime, odvajaju se od svog izvora i počinju da plutaju, ponekad čak i po godinu dana, sve dok ne pronađu pogodno okruženje gde će se ukoreniti.

Englezi su počeli da krče vlažnu džunglu i da prave ulice. Godine 1770, iza južnih granica Kalkute, osnovali su naselje čije je stanovništvo pretežno bilo evropskog porekla. Mesto gde su tumarali pegavi jeleni i vodomari leteli preko horizonta.

Major Vilijam Toli, po kome je taj kraj dobio ime, iskopao je i očistio jedan deo Adi Gange, koju su takođe zvali Tolijeva nula, na taj način omogućivši trgovinu između Kalkute i Istočnog Bengala.

Posed na kome se nalazio Toli klub prvobitno je pripadao Ričardu Džonsonu, predsedniku Indijske generalne banke. On je 1785. godine na tom mestu sagradio vilu u paladijskom stilu. Takođe je iz raznih suptropskih predela dopremio strano drveće u Toligandž.

Početkom XIX veka Britanska istočnoindijska kompanija na Džonsonovom imanju držala je u zatočeništvu udovice i sinove Tipu-sultana, vladara Majsora, nakon što je Tipu poginuo u Četvrtom englesko-majsorskom ratu.

Porodica svrgnutog vladara tu je stigla iz Šrirangapatne na dalekom jugozapadu Indije. Kada su pušteni na slobodu, dobili su imanja u Toligandžu, da se na njima nastane.

Nešto kasnije, kada su Englezi počeli da se vraćaju u centar Kalkute, Toligandž je postao pretežno muslimansko naselje.

Mada su muslimani nakon podele ponovo postali manjina, imena brojnih ulica svedočila su o svrgnutoj Tipuovoj dinastiji: Put sultana Alama, Put princa Bahtijara Šaha, Put princa Gulama Muhameda Šaha, Aleja princa Rahimudina.

Gulam Muhamed je sagradio veličanstvenu džamiju u Darmatali u čast svog oca. Njemu je neko vreme bilo dopušteno da živi u Džonsonovoj vili. Međutim, do 1895. godine, kada je Škot Vilijam Krukšank slučajno zabasao na to mesto krenuvši u potragu za izgubljenim psom, veličanstvena kuća bila je napuštena, nastanjena cibetkama i zarasla u puzavice.

Zahvaljujući Krukšanku, vila je obnovljena i pretvorena u otmeni klub. Krukšank je bio proglašen za prvog predsednika. Tramvajska linija je baš iz tog razloga početkom tridesetih godina bila produžena tako daleko na jug. Da olakša putovanje do Toli kluba, da omogući Britancima da pobegnu od gradske vreve i budu među svojima.

Braća su u srednjoj školi izučavala optičke i fizičke zakone, atomske brojeve hemijskih elemenata, osobine svetlosti i zvuka. Učili su o Hercovom otkriću elektromagnetnih talasa i Markonijevim eksperimentima sa bežičnim prenosom. Džagadiš Čandra Boše, jedan znameniti Bengalac, održao je javnu demonstraciju u gradskoj većnici u Kalkuti, pokazavši da elektromagnetni talasi mogu da zapale barut i da sa daljine aktiviraju zvono.

Svake večeri sedeli su na suprotnim stranama metalnog radnog stola, povijeni nad svojim udžbenicima, sveskama, olovkama i gumicama, držeći pored sebe i tablu na kojoj se istovremeno odvijala partija šaha. Ostajali su budni do kasnih sati, primenjujući formule i jednačine.

Noću je bilo dovoljno tiho da čuju šakale kako zavijaju u Toli klubu. Ponekad su još bili budni kada bi vrane jednodušno zagraktale, objavljujući početak novog dana.

Udajan nije zazirao da se suprotstavi nastavnicima dok su držali predavanja o hidraulici ili tektonskim pločama. Zdušno je gestikulirao, ilustrujući svoju poentu i braneći svoja stanovišta, pomerajući ruke samouvereno kao da je sve atome i molekule držao u šaci. Profesori su ga ponekad molili da napusti učionicu, pod izgovorom

da usporava ostale učenike, mada je zapravo prednjačio u odnosu na sve.

Nakon izvesnog vremena njihovi roditelji unajmili su tutora koji je trebalo da ih spremi za prijemni ispit na koledžu, a majka je počela još više da šije kako bi podmirili troškove. Taj privatni tutor bio je bezličan čovek, bez trunke duha, s oklembešenim kapcima koje je pridržavao drškom naočara. Samo tako je mogao da ih drži otvorene. Svake večeri je dolazio kod njih da prodiskutuju o talasno-čestičnoj dualnosti, o zakonima prelamanja i refleksije. Napamet su naučili Fermatov princip: Put koji svetlost prelazi pri kretanju između dve tačke jeste onaj koji vremenski najkraće traje.

Nakon što je savladao osnove strujnih kola, Udajan se posvetio električnim instalacijama u njihovom domu.

Nabavivši komplet alata, naučio je da popravlja pokvarene kablove i prekidače, da povezuje žice, da ukloni rđu koja se nakupila na kontaktnim tačkama stonog ventilatora. Zadirkivao je majku što je uvek obmotavala prst krajičkom sarija, plašeći se da dodirne prekidač golom rukom.

Kada bi izleteo osigurač, Udajan bi bez trunke oklevanja navukao gumene papuče, proverio otpornike i odšrafio osigurače, dok je Subaš stajao sa strane, držeći baterijsku lampu.

Jednog dana, vrativši se kući s komadom žice, Udajan se posvetio ugradnji kućnog zvona, kako bi posetioci mogli da najave svoj dolazak. Montirao je transformator na kutiju sa osiguračima i crno dugme pored ulaznih vrata. Izbušio je rupu u zidu i sproveo nove žice.

Nakon postavljanja zvona, Udajan je došao na ideju da tu pogodnost iskoriste za uvežbavanje Morzeove azbuke. U biblioteci je pronašao knjigu o telegrafiji i napravio dva spiska znakova s tačkama i crtama, koji su odgovarali slovima alfabeta, po jedan za obojicu.

Crta je bila triput duža od tačke. Nakon svake tačke i crte sledila je pauza. Između slova su se nalazile po tri tačke, između reči po sedam. Sebe su identifikovali pomoću inicijala. Slovo S, koje je Markoni primio preko Atlantskog okeana, sastojalo se od tri brze tačke. U se sastojalo od dve tačke i jedne crte.

Menjali su uloge tako što bi jedan stajao ispred vrata a drugi u kući, naizmenično šaljući signale i dešifrujući reči. Ubrzo su se dovoljno izvežbali da razmenjuju kodirane poruke koje njihovi roditelji nisu mogli da razumeju. Bioskop, predložio bi jedan od njih. Ne, tramvajska okretnica, cigarete.

Smišljali su scenarije, glumeći vojnike i špijune saterane u škripac. Slali su tajne poruke iz kineskih planinskih klanaca, ruskih šuma, s kubanskih plantaža šećerne trske.

Spreman?

Sve čisto.

Koordinate?

www.leo.rs | 39

Aleksandra Poter

Detektiv za ljubav Jer ljubav je najveća od svih zagonetki...

Ona je Rubi Miler, pisac koji će srećnim završetkom svake svoje priče, uneti dašak radosti u vaš život.

Ali sve dok sama ne izgubi veru u ljubav. U pokušaju da preboli prevaru, kreće u misterioznu potragu za odbeglom sestrom, ne sluteći da joj se sprema vrtoglava pustolovina i neverovatno poznanstvo.

Magičan svet Indije, nežan dodir svile i miris aromatičnih začina hrle u svet najlepših ljubavnih priča, izgubljenih i nađenih. Kroz zidove starih palata i tvrđava, dok hodnicima tumaraju čitači sudbine, Rubi će pokušati da pronađe ključ koji otvara sva vrata ka sreći.

Prvo poglavlje Crna kosa mu se presijavala na suncu kad se okrenuo i uhvatio je za ruku. „Volim te, Suzi, volim te od prvog trenutka kad sam te sreo. Hoćeš li se udati za mene?“ Zurila je u Ričijevo lepo lice. Dah joj je zastao. „Suzi?“, prošaputao je i navukao joj predivan dijamantski prsten na prst. „Šta kažeš?“ Na trenutak nije mogla da pronađe prave reči.

A onda su joj odjednom naišle. „Kažem da si lažljivi, prevarantski gad koji spava s Mirjam iz odeljenja za marketing!“, i nakon što je skinula prsten, bacila ga je tako snažno da mu je odskočio od čela. „Idi dođavola!“ Grrr, ne!

Nije uopšte trebalo to da kaže!

Sa užasom sam piljila u ekran kompjutera i pritisnula Izbriši. Dok sam držala prst dole, posmatrala sam kako mi se kursor kreće unazad i guta reči kao Pakmen, dok sve nisu nestale.

I ponovo sam gledala u praznu stranu.

40 |

Sranje.

I dalje obučena u flanelsku pidžamu, sedela sam za stolom u radnoj sobi. Radna soba mi je u stvari bila ugao dnevne sobe, a sastojala se od rasklimatane Ikeine police za knjige, štampača u kome nikad nije bilo tonera (potrošen je odavno, a jeste li videli koliko koštaju novi kartridži?, ozbiljno, čovek bi pomislio da su od zlata) i orhideje, koja je bila moj pokušaj dizajnerskog šika, ali ostala je bez cveta i sad je bila samo gola grančica u saksiji. Čudno, ali nikad nisam videla nijednu da izgleda kao u El dekoru.

Grlila sam termofor s toplom vodom (grejanje ponovo nije radilo) i nekoliko trenutaka samo gledala u treptavi kursor, sa nadom da ću se pokrenuti. A onda sam odustala i otvorila svoj elektronski račun da proverim dug.

Kad samo pomislim kako većina veruje da je posao pisaca čaroban.

Uostalom, verovala sam i ja. Četiri godine sam radila u jednoj kancelariji i sanjala o tome da napišem roman. Da budem romanopisac. Kako bi to bilo uzbudljivo! U sumornoj kancelariji odeljenja za gradsko planiranje, maštala sam o bajnom životu na visokoj nozi koji bi se sastojao iz pisanja bestselera, dok

se šećkam unaokolo u firmiranoj odeći, iz odlazaka na sjajne književne zabave sa vrcavim razgovorima i potocima besplatnog šampanjca.

Spasla sam ga iz lokalne kafilerije, mada, da budem iskrena, posle prošlogodišnjih događaja, počela sam da se pitam ko je koga spasao...

Sve dok jednog dana nisam napisala tu knjigu o kojoj sam neprekidno pričala, sklopila ugovor s izdavačem, preselila se u London i ostvarila svoj san!

Pošto sam ostavila Hitklifa da objavi rat mački gospođe Flanegan, koja se sad šepurila baštom i plazila mu se, okrenula sam se ponovo ka kompjuteru. Posegla sam sva rasejana za jutarnjom kafom i otpila gutljaj.

I shvatila sam da zapravo posao pisca podrazumeva vrlo retko presvlačenje pidžame, kupovinu gomile nepotrebnih stvari preko Ibeja i česte razgovore sa samom sobom. „Av...“ Ili s Hitklifom, mojim jazavičarem.

Piskavi lavež mi je prekinuo misli i pogledala sam u Hitklifa, koji je pritisnuo njušku o prozor i ljutito kevtao na komšijsku mačku, njegovog smrtnog neprijatelja. Hitklif je patio od vrste dismorfofobije, pri čemu je smatrao da izgleda kao zastrašujući nemački ovčar. U stvarnom životu izgledao je više kao komični pijani stražar i uvek je napadao dvostruko veće životinje od sebe. Čak je i komšijska mačka bila veća od njega. „Hej, druže, ne obraćaj pažnju na nju, samo te zadirkuje.“ Podigla sam njegovo malo kobasičasto telo, zagolicala ga po stomaku, a on me je zahvalno liznuo po licu.

Odmah sam je ispljunula. Fuj, ledena je!

Iskrivljenog lica, otapkala sam u kuhinju, pristavila čajnik i otvorila frižider, po kome je bila zalepljena gomila reklama za naručivanje hrane, spiskova obaveza i fotografija. Kad sam pružila ruku da dohvatim mleko, jedna fotografija mi je privukla pažnju – ja i moje društvo, zagrljeni, pripito smo se osmehivali foto-aparatu.

Ta fotografija uvek bi mi izmamila osmeh. Ne okupljamo se često ovih dana, pošto smo svi veoma zauzeti i živimo na različitim stranama sveta, ali ta je slikana za moj rođendan prošle godine, kad smo uspeli svi da se nađemo u jednom baru u Londonu. Zastala sam da je pogledam po milioniti put.

Sasvim levo, nenamerno se razmećući svojim čuvenim dekolteom, nalazila se Harijet, koja se nedavno preselila u Pariz zbog posla i prigrlila sve što je francusko,

www.leo.rs | 41

uključujući i ishranu zasnovanu na crvenom vinu, siru i svemu punomasnom.

Međutim, činilo se da je sve to prigrlila previše revnosno, sudeći po imejlu koji sam juče od nje primila, a u kome se žalila: Dakle, istina je, Francuskinje se ne goje.

Avaj, ja nisam Francuskinja. Merde! Kao dokaz, priložila je fotografiju na kojoj je nosila vrećasti donji deo trenerke, sa natpisom: Sad moram da nosim odeću s rastegljivim pojasom.

Kao neko ko je nosio vrećaste pantalone za jogu u svakoj prilici samo ne kada bi radio jogu, odgovorila sam joj da se ne brine. Na to mi je kao iz topa odgovorila: Ne razumeš! Ovo je Pariz! Svetska prestonica stila! Ja sam kao prokazana!

Rekla sam sebi: Nemoj nikad da se odseliš u Pariz!

Odmah do nje, s rukama zbog kojih poželim da navučem bluzu dugih rukava, nalazila se Moli. Moli je instruktorka pilatesa i sad živi u Los Anđelesu, ali nekada je držala kurs u Londonu koji je obećavao da „ojačava, preobražava i osnažuje“. Po mom mišljenju, bliže istini bilo bi „iscrpljivanje, bol i odustajanje“, ali to nije imalo nikakve veze s Moli. Ona je sjajna instruktorka, a sad i sjajna prijateljica, uprkos tome što me svaki put kad se vidimo gnjavi u vezi s mojom unutrašnjom snagom. Ili možda i zato što sam inače osećala da mi se stomak preliva preko pojasa, pa sam ga automatski uvlačila.

Zatim, tu je bila i Rejčel. Zureći ćoravo u foto-aparat, jer je mrzela da se fotografiše sa naočarima, još je bila u radnom odelu pošto je došla pravo iz kancelarije. Bila je advokat u velikoj firmi u Sitiju i uvek je radila na nekom slučaju. Lično, smatrala sam da previše radi. Neprestano je bila pod stresom i odlazila na poslovna putovanja a nikad na odmor. Očito je nakupila toliko godišnjeg odmora da joj je nedavno kadrovska služba zabranila da dolazi u kancelariju nedelju dana. Tada je radila od kuće i to još duže nego inače.

Na desnoj strani bila je moja mlađa sestra Ejmi, iako nikad ne biste pogodili da smo sestre. Dok sam ja bila smeđokosa i smeđooka, ona je bila plavuša s plavim očima. Takođe, bila je čitavih deset godina mlađa. Moji roditelji su je zvali „srećan slučaj“, što ju je prilično dobro opisivalo, pošto je umela da bude pomalo nespretna i stalno su joj se dešavale neke nezgode. Kao starija sestra, uvek sam bila odgovorna za nju. Od dana kad se rodila, govorili su mi „pazi na svoju sestricu“, i čitav život brinula sam o njoj i izvlačila je iz nevolja.

Međutim, ako joj je možda nedostajalo zdravog razuma, to je nadoknađivala pameću. Akademski, Ejmi je bila izuzetno pametna. Želela je da bude arheolog, ali, uprkos tome što je diplomirala s najvišim mogućim prosekom, nije mogla da pronađe posao, i čitave protekle godine slala je biografije dok je prelazila s jednog privremenog posla na drugi. Bila je kurir na biciklu (bila je užasna, nije umela da se orijentiše u prostoru), konobarica

42 |

(ponovo grozna, jedva je nosila šolju čaja na tanjiriću, a kamoli četiri glavna jela i salatu) i šetala je pse (gore od užasnog, na kraju je izgubila dva psa; srećom, sami su kasnije pronašli put do kuće).

A onda, pre šest meseci, odlučila je da joj je dosta potrage za poslom i spavanja na kauču kod prijatelja i odlučila da krene na putovanje, na zaprepašćenje roditelja.

Kao da već nisu proveli dosta besanih noći zbog nje pre nego što je otišla, otkako je stavila ranac na leđa i veselo im mahnula u znak pozdrava na Hitrou, gotovo da su se razboleli od brige za njom. Neprestano sam pokušavala da ih umirim – na kraju, sad joj je bilo već dvadeset dve; bila je dovoljno odrasla da brine o sebi.

Osim toga, sudeći po njenoj Fejsbuk stranici, izgleda da se odlično provodila. Mislim, u koliko nevolja možeš da se uvališ dok po ceo dan ležiš na plaži u Goi? U stvari, kad malo bolje razmislim, mislim da i nisam želela da saznam odgovor na to pitanje.

U svakom slučaju, dobra vest je da joj je jedan muzej, kome je poslala svoju biografiju, ponudio mesto u svom istraživačkom projektu. Osim toga, to je bio i najprestižniji arheološki istraživački i arhivski centar u Londonu i počinjala je za dve nedelje! Dakle, vraćala se kući. Ne znam ko je bio više oduševljen. Ejmi. Ili moji roditelji.

I na kraju sam ostala ja, Rubi Miler, stisnuta na sredini fotografije, ruku raširenih oko svih. Da budem iskrena, ta slika mi i nije bila najlaskavija. Kupila sam neki posvetljivač lica nakon što me je prodavačica ubedila da je to jedina stvar koja bi mi kožu učinila svežom i sjajnom, kakva se može videti na modelu sa naslovne strane Voga.

Ali kad sam stigla kući, pročitala sam uputstvo; pisalo je da ga samo natapkam na jagodice. Lako je njima reći.

Ja nemam jagodice. I tako sam ga utrljala po celom licu i na kraju dobila veliko, sjajno, mesečasto lice. Ne šalim se. Blesak blica se u stvari odbijao.

Neudata, u trideset i nekoj, živim s Hitklifom u suterenu u renoviranoj viktorijanskoj kući u zapadnom Londonu.

Stan nije najveći, niti najsvetliji, ali ima najslađu baštu, s pravim drvetom jabuke i žbunom kamelije koja cveta čitavo leto. Mada se u Engleskoj „čitavo leto“ izgleda svodi na nedelju dana krajem maja. Ali Hitklif voli da njuška okolo čak i po kiši, a ja volim da gledam baštu dok radim.

Kad to već kažem, pisanje nikad nisam doživljavala kao posao. Ne samo zato što ga obavljam u pidžami već i zato što mi je više od posla, kao da prelazim iz svog sveta u neki drugi. Upoznajem sve te ljude, smejem se s njima kad su srećni i plačem kad su tužni. Moje junakinje su mi najbolje prijateljice.

I – najbolji deo – zaljubljujem se u svoje junake.

Ljudi me uvek pitaju kakve knjige pišem i mislim da bi se mogle nazvati ljubavnim pričama (osim ako niste zli novinar iz Vikli telegrafa koji ih je nazvao nečim neponovljivim), ali ja ih takođe smatram misterijama.

Na kraju, zašto se dvoje zaljubljuje? To pitanje postavljaju ljudi širom sveta, na milion različitih jezika. Šta je ljubav?, omiljena je potraga na Guglu. Ipak, izgleda da niko ne zna. Čak ni stručnjaci ne mogu da se slože. Naučnici nude zamršene hemijske teorije o feromonima i neurotransmiterima, filozofi je veličaju a psihoterapeuti analiziraju. Ali nemoguće ju je definisati.

Kao što je Džordž Harison rekao, to je nešto. Neuhvatljivo osećanje koje ne poznaje ni rimu ni razum. Nema pravila. Nema granica. Drugačija je za svakoga, ali isto tako je za svakog i ista. Ne možete da je objasnite. Kao vera, ili nada...

Ili čarolija.

Napisala sam tri romana na tu temu i još tražim odgovore. Pretpostavljam da sam na neki način ljubavni detektiv. Ne kao Šerlok Holms s onim njegovim šeširom.

Ne tražim tragove da rešim zločin, mada jednom jesam provela sate sa svojom prijateljicom Rejčel pokušavajući da otkrijem zašto joj se onlajn partner više nikad nije javio, što jeste neka vrsta zločina.

Jer, verujte mi, bila je milion puta bolja od njega.

Prijatelji mi uvek pričaju o svojim ljubavnim životima i nebrojeno puta sam s njima tumačila nejasnu poruku na mobilnom telefonu od nekog frajera ili na Guglu proveravala je li neko zaista razveden (i ne, nije bio, slike njega sa ženom nalazile su se svuda po veb-sajtu njegove firme; sirota Harijet bila je očajna).

Ali ne radi se samo o tome da sam dobra u pretragama na Guglu. Kad je reč o ljubavi, pomalo sam detektiv zato što me očaravaju priče o ljubavi. Volim da otkrivam kako su se ljudi upoznali i šta ih je spojilo, slušam ih kad pričaju o hemiji, dok pokušavam da otkrijem šta je tačno hemija, čudim se kako se – nekim neverovatnim spletom srećnih okolnosti, pravovremenosti, sudbine, ili sve troje – dvoje ljudi zaljube jedno u drugo.

I pošto detektivi uvek istražuju misterije, šta je ljubav ako ne najveća misterija od svih?

Ozbiljno, pogledajte samo princa Čarlsa i Kamilu!

Ili mene i Sema. Čim sam ga se setila, osetila sam poznati grč u stomaku. U tome je ironija. Dok se moje junakinje uvek zaljube i dožive srećan kraj, isto se ne može reći i za mene. Kažu da uvek treba pisati o onome što znaš, ali kad bi tako bilo, trebalo bi da pišem horor priče.

Pa, kako drugačije opisati to kad naletiš na verenika dok vodi ljubav s drugom ženom, nedelju dana pre venčanja?

Znam. Zvuči otrcano, a i bilo je. Ali zato što je nešto otrcano, ne znači da manje boli. To samo znači da ste poniženi i da vam je srce slomljeno.

Uostalom, to je sad prošlost.

Dograbila sam mleko, zatvorila frižider i okrenula se prema čajniku. Obavljao je svoj uobičajeni posao veselo ključajući i odbijao da se isključi, ispunjavajući kuhinju oblacima pare koja se brzo kondenzovala na hladnim prozorskim staklima, što me je podsetilo da postoji još nešto što treba da dodam na svoj spisak obaveza.

Dograbila sam olovku i nažvrljala „Kupi nov čajnik“ na parčetu papira na vratima frižidera.

Obožavam spiskove. Volim taj osećaj kad nešto mogu da preškrabam. Tako se osećam odlično organizovanom.

U stvari, moram da otkrijem jednu tajnu: ponekad čak zapišem i nešto što sam već obavila, samo da preko toga mogu da prevučem crtu.

Kao, na primer, „Ručak s Dajanom. Petak @ 12.30“.

Shvatate, mogu da uzmem olovku i to lepo precrtam. Čekajte malo... zastala sam. Kad radiš kod kuće, dani se nadovezuju jedan na drugi, pa sam brzo prelistala kalendar u glavi. O, sranje, petak je danas! Pogledala sam na sat na mikrotalasnoj. Zar je već i toliko sati?

Još veće sranje.

Ostavila sam napola skuvanu kafu i uletela u spavaću sobu, nabacila neku odeću i pokušala da provučem četku kroz kosu. Pre nego što sam odustala, navukla sam vunenu kapu i zgrabila kaput.

Hitklif je zakevtao; mrzi kad izlazim i ostavljam ga. „Hitklife, gledaj! Eno cicamace!“ Slagala sam da mu skrenem pažnju. Dok je jurio ka prozorima, istrčala sam napolje.

Stvarno. Lažem sopstvenog psa. Šta je sledeće?

I, preskačući po dva stepenika, stigla sam do ulice i požurila ka podzemnoj.

Drugo poglavlje Napolju je bio tipičan januarski dan u Londonu. Hladan, siv i vlažan, grad je delovao tmurno i obamrlo. Čak ni vreme nije htelo da uloži napor da pljusne kiša, koja je umesto toga samo lenjo sipila. Ali nisam imala vremena da se vratim i tražim kišobran, a čak i da jesam, verovatno bi mi se samo izvrnuo naopačke. Namrštila sam se, podigla okovratnik i pognula glavu pod vetrom.

Otišla sam podzemnom do Ulice Bejker, a zatim odšetala do Ulice Merilebon. Dajana je moj književni agent i dogovorile smo se da se nađemo u malom italijanskom kafeu na uglu. Pre nego što sam postala spisateljica, mislila sam da je ručak sa agentom nešto veoma glamurozno, otmeni restorani i veliki poslovni sastanci, ali, u stvari, sastajemo se u kafeu i sve vreme tračarimo o muškarcima uz belo vino.

U svoj toj žurbi, zapravo, poranila sam nekoliko minuta, a Dajana još nije stigla, što sam shvatila čim sam pogledala kroz prozor kafea. Zato sam rešila samo da

www.leo.rs | 43

skoknem do susedne prodavnice i kupim roditeljima čestitku – za nekoliko nedelja im je godišnjica braka.

To mi je omiljena knjižara u celom Londonu. Na celom svetu, verovatno. Sva srećna, otvorila sam vrata i ušla.

Prava knjižara u edvardijanskom stilu, sa prelepim hrastovim policama od poda do tavanice, škripavim drvenim stepeništem i knjigama poređanim prema zemljama iz kojih su, bila je više od knjižare, kao putovanje oko sveta.

Prošla sam pored Malezije i Afrike, stigla do stalka s čestitkama i, nakon što sam ga zavrtela, pronašla sam savršenu za mamu i tatu. Zadovoljna, krenula sam ka kasi.

A onda sam zastala. Čekajte...

U tamnim dubinama knjižare, upečatljiva sedokosa žena u mekintoš mantilu, u stilu inspektora Kolumba, sa podignutom kragnom i ogromnim naočarima za sunce, ponašala se veoma sumnjivo pored Velike Britanije.

Dohvatila je nekoliko knjiga sa police, nervozno žvakala žvaku i proveravala levo-desno da li je neko gleda.

To je bila Dajana, mada me nije primetila. Šta to, za ime sveta, radi?

Upravo sam se spremala da je dozovem kad je odjednom, brzim i neprimetnim pokretom, žustro zavukla knjige pod mantil.

O bože! Krade!

Užasnuto sam posmatrala dok je koračala ka izlazu, spuštene glave, izbegavajući poglede prodavaca. Nisam mogla da verujem šta sam videla. Na trenutak sam se ukipila od neverice, a zatim naglo trgla. Nisam mogla samo tako da stojim; morala sam nešto da preduzmem.

Morala sam da je sprečim, pre nego što je uhvate. Dajana mi nije samo agent, već i draga prijateljica.

Odjednom mi se pred očima ukazao naslov u novinama: USPEŠAN KNJIŽEVNI AGENT UHAPŠEN U KRAÐI U LONDONSKOJ KNJIŽARI.

„I ti isto“, osmehnula sam se i pokušala da odvratim pogled od velike izbočine na njenom mantilu. Nisam znala šta da kažem. Kao kad je jednoj devojčici u školi užasno smrdelo iz usta, a niko nije znao kako da joj to kaže. Na kraju sam joj kupila kutijicu mentol bombona sa nadom da će shvatiti na šta mislim.

Ali ovde mi je trebalo mnogo više od bombona. „Samo sam pomislila da svratim i malo proverim konkurenciju“, nasmejala se. „Navika.“ Možda je kleptomanka. Možda ne može da se suzdrži.

Možda je u pitanju ozbiljno medicinsko stanje o kojem mi nikad nije pričala. „Hej, slušaj, hajdemo u kafe pored knjižare da ručamo i ispričamo se.“ Sranje. Moram da je zaustavim. Ali kako?

Koraknula je napred i nije mi preostalo ništa drugo ‒ preprečila sam joj put. „Jao“, nasmejala se, umalo se sudarivši sa mnom, i pomerila se u stranu. I ja sam učinila isto. Ponovo se nasmejala i pomerila u drugu stranu. Sledila sam je. Pomerale smo se tamo-amo kao da plešemo, dok konačno nije nestrpljivo uzdahnula. „Rubi, je li sve u redu?“, pitala je, podigla naočare za sunce na glavu i prodorno me pogledala. „Zaista se čudno ponašaš.“ „Ja se čudno ponašam?“, ozlojeđeno sam odgovorila, pre nego što sam se pribrala i žurno snizila glas. „Imaš knjige pod mantilom“, prosiktala sam. „Znam“, ravnodušno je odgovorila.

Zapanjila sam se. Bože, što je drska. „To su tvoje knjige“, dodala je i munjevito mi ih pokazala. Ugledala sam čitavu gomilu svog najnovijeg romana skrivenog ispod postave mantila.

Zevala sam u nju potpuno zbunjena. „Ali zašto bi krala moje knjige?“, prošaputala sam.

Zabacila je glavu i prasnula u gromoglasan smeh. „Ne kradem ih, ludo!“, prošla je pored mene i prišla stolu s knjigama na „Nedeljnoj promociji“, te počela da ih premešta.

„NE ZNAM ŠTA ME JE SNAŠLO“, JECALA JE OSRAMOĆENA AGENTKINJA

„Pa šta onda radiš?“, prosiktala sam, prišavši joj žurno.

DAJANA DAJMOND DOK SU JE ODVODILI S LISICAMA NA RUKAMA. „UGLED I KARIJERA SADA SU MI UNIŠTENI!“

„Pa, niko te neće primetiti ako čamiš na polici, zar nije tako?“, pevušila je, grubo odgurnula nekoliko slavnih bestselera što otkrivaju sve tajne u stranu i spustila moje knjige na vrh. Raširila ih je tako da budu potpuno uočljive, a zatim je podigla jednu i zamahala njome.

U žurbi da nešto preduzmem, jurnula sam prema njoj kao ragbi igračica. Možda jeste visoka metar i osamdeset, ali bila sam spremna da je oborim na pod ako treba. „Dajana!“, pozvala sam je glasno i preprečila joj put.

Iznenađeno je podigla pogled, i kad me je ugledala, na njenom licu pojavio se ogroman osmeh. „Hej, dušo!“, viknula je s jakim njujorškim naglaskom. „Izgledaš divno kao i uvek!“

44 |

„Priđite i kupite ovu knjigu Rubi Miler“, obratila se glasno starijoj gospođi u tvidu, koja je razgledala deo s ruskim klasicima. Žena je podigla pogled s Dostojevskog i zagledala se u nas kroz naočare. „Sjajno je, puno seksa“, dodala je Dajana i namignula.

O moj bože!

„Oprostite, molim vas, ne obraćajte pažnju na moju prijateljicu“, smušeno sam se izvinjavala, crveneći od stida. „Amerikanka je.“ Uhvatila sam Dajanu podruku i povela je prema izlazu. „Šta ima loše u obilju seksa?“, bunila se.

Da li mi se samo učinilo ili je postala još glasnija? Još nekoliko mušterija se okrenulo i pogledalo nas, a meni je preostalo samo da je izguram kroz vrata. „Pišem ljubavne romane, a ne porniće!“, rekla sam čim smo izašle. „Pa šta?“, slegla je ramenima. „Seks se prodaje.“ Streljala sam je pogledom. Nakon senzacije koja se stvorila oko Pedeset nijansi sive, gnjavila me je da se oprobam u pisanju erotskih romana, ali nisam mogla.

Ni za šta na svetu. Jednom sam probala da razgovaram bezobrazno s dečkom, što je bila njegova zamisao, ne moja, i bilo me je tako sramota. Osim toga, nikako mi nije išlo. Nije da se prenemažem, ne govorim „moja pika“ kao moja prijateljica Harijet, ali ne mogu čak ni da izgovorim znate koju reč, a kamoli da je napišem. Zamislite da to čitaju moji roditelji?

Osetila sam se posramljeno. O bože, ne. Kad malo bolje razmislim, bolje ne.

Bežeći od kiše, koja je očito odlučila da uloži dodatni napor i lila je kao iz kabla, ušli smo u susedni kafe, a konobarica nam je brzo našla mesto i odmah smo naručile. „Dakle, kako ide nova knjiga?“, pitala je Dajana, prešavši odmah na posao.

Osetila sam blagu zabrinutost setivši se da sam sedela za kompjuterom i zurila u prazan ekran. „Sporo“, odgovorila sam neodređeno. „Koliko si dosad napisala?“ „Uf, misliš koliko tačno?“, probala sam da odugovlačim. „Zato što jedva čekam da pročitam!“, brzo je nastavila. „Mislila sam da bih, ako mi pošalješ imejlom prvih nekoliko stotina stranica, ili koliko god, mogla da ih pročitam večeras u avionu za Njujork.“ Radila je za književnu agenciju sa sedištem ovde u Londonu, koja je takođe imala kancelarije u Njujorku, pa je stalno putovala tamo-amo. Zvučalo je uzbudljivo, ali zapravo je samo značilo da je jela lošu avionsku hranu i bila neprekidno ošamućena od letenja. „Pa, radi se o tome...“ Progutala sam knedlu. Jebiga.

Moraću da priznam. „Nemam nijednu stranicu“, izlanula sam.

Kratko je ćutala, a onda... „Nijednu?“ Čak je i uvek spokojna Dajana, koja bi se za mene nasmrt borila sa izdavačem i koja nikad nije bila zbunjena, delovala pomalo uznemireno. „Ne, još ne“, žurno sam dodala. „Ali samo je u pitanju kreativna kriza. Biću dobro“, uveravala sam je, mada ni-

sam bila sigurna jesam li pokušavala da umirim nju ili sebe. „Naravno da hoćeš“, složila se, ubeđena, pošto se brzo setila da treba da me podržava i hrabri. „Samo ti je potrebno nadahnuće a ja to upravo imam. Ima jedan frajer...“ „Ne“, odmahnula sam glavom i prekinula je. „Kako to misliš, ne? I ne znaš šta sam htela da kažem.“ Presekla sam je pogledom. „Je li papa katolik?“ „Šta?“ Pogledala me je razrogačeno i nedužno. „Ja sam ti agent, ne mogu da verujem da nemaš poverenja u mene.“ Osetila sam se krivom. „Izvini“, brzo sam se izvinila zbog griže savesti što sam je pogrešno razumela. „Na trenutak sam pomislila da pokušavaš da mi namestiš još jedan sastanak, to je sve.“ Lice joj je promenilo boju. „Pa, ne bih to baš nazvala sastankom.“ Čekaj malo... „Pa kako bi ti to nazvala?“, pitala sam je sumnjičavo. „Uslugom. On je prijateljev prijatelj i prolaziće kroz London krajem meseca, a nikoga ne poznaje“, brzo je izgovorila, pre nego što bih je prekinula. „I rekla sam da ćeš otići s njim na kafu. To je sve“, dodala je, vedro se osmehujući. „E pa, sad ćeš morati da mu kažeš da ne mogu“, odlučno sam odgovorila.

Namrštila se. „Hajde, Rubi, to je samo kafa.“ „Tako sam upoznala i Sema. U redu u Starbaksu, sećaš se? Sledećeg trenutka mi je kupovao kapučino i zvao me da izađemo; osamnaest meseci kasnije me je varao a ja sam otkazivala naše venčanje.“ „Znam, i grozno je, ali to je bilo pre više od godinu dana...“ „Kao da je bilo juče“, tiho sam odgovorila.

Nagnula se preko stola i saosećajno mi stegla ruku. „Znam, dušo“, nežno je rekla, „ali ne možeš odustati od ljubavi.“ „Zašto ne?“, rekla sam naglo. „Zato što ćeš završiti na polici kao tvoje knjige“, brzo je uzvratila u pokušaju da me nasmeje, ali ja sam bila još odlučnija. „Pa šta onda? Baš me briga“, slegla sam ramenima i zavalila se u stolicu. „Možda je tako bolje.“ Zapanjeno me je pogledala. „Pa, što da ne?“ Ponovo sam upitala, i kad mi je to palo na pamet, odjednom kao da sam osetila da gorim i to me je obuzelo. „Uvek sam bila beznadežno romantična, uvek sam sanjala o ljubavi i braku i sreći do kraja života... i da, znam da nije uvek lako“, požurila sam da je preduhitrim.

www.leo.rs | 45

Helen Filding

Dnevnik

Bridžet Džouns Na početku izvanredno duhovitog romana, tridesetogodišnja pomoćnica u redakciji izdavačkog preduzeća pati od postprazničnog sindroma, ali ne odustaje od namere da pronađe unutarnju ravnotežu i smirenost. Bridžet će, na primer, „ustajati čim se probudi“. Pod uslovom da pre toga preživi proslavu na koju ju je majka prevarom dovukla – zabavu u predgrađu punu „srećno udomljenih“ koji neprestano brinu za ljubavni život svojih prijatelja „solista“. Što se nje tiče ona njih nikad „ne bi spopadala, vičući: Kako vaš brak? Još uvek upražnjavate seks?“ A to je samo prvi od mnogih blamova koje će Bridžet doživeti tokom godine pune treme (zbog posla i zabave, neznatno ređe u krevetu) i preživaljavanja tuđih „emocionalnih zajebancija“.

Dnevnik Bridžet Džouns počeo je da izlazi kao kolumna u londonskom Independentu i odmah stekao široku publiku svih polova i uzrasta. Istovremeno jasnim i suptilnim potezima, Helen Filding ocrtava vedriju stranu očajanja, sumnje u sebe i opsesivnosti, pritom praveći satiru na račun svega i svačega – od knjiga o samopomoći (koje Bridžet ne deluju ni upola tako razumno kad se otrezni) do feng šuija na način Kosmopolitena

46 |

N

N

N

Karen Mak i Dženifer Kaufman

Frojdova ljubavnica

N

Ako želite da razumete neodoljive nagone ljudskog srca, mogli biste da provedete čitav život na kauču, ili biste pak mogli da pročitate ovaj sjajan roman... Ovo je knjiga za uživanje.

Njegove teorije promeniće svet – i razoriti njen život.

U ovoj zanosnoj priči o ljubavi, odanosti i izdaji, mašta i stvarnost se neosetno prepliću. Posle mnogo godina istraživanja, Karen Mak i Dženifer Kaufman stvorile su neodoljiv portret nezaboravne žene i prikazale njenu borbu da ljubav prema svojoj sestri pomiri sa opsesivnom žudnjom prema njenom mužu, slavnom ocu psihoanalize.

www.leo.rs | 47

Lijan Morijarti

Moje zlato spava Zamislite da ste pronašli pismo svog voljenog muža koje krije tajnu – nešto što može da poremeti sve što ste oboje godinama gradili, i da utiče na živote ljudi oko vas... Ako na tom pismu piše Otvoriti samo u slučaju smrti, a vaš suprug je živ, da li biste skupili hrabrost da pročitate te redove?

Sesilija je posvećena supruga i majka koja uživa u krugu srećne porodice. Međutim, nakon neobičnog otkrića, a ona više nikada neće biti ista. Dok bezuspešno pokušava da izroni iz vrtloga laži i obmana, svojim ćutanjem preti da ugrozi sudbine dragih ljudi oko sebe i povredi one koje najviše voli.

Nikada ne znamo kojim sve tokovima naš život može ili treba da ide. Možda je to i dobro. Neke tajne nikada ne treba otkrivati. Pandora to najbolje zna.

Prvo poglavlje Sve je to bilo zbog Berlinskog zida.

Da nije bilo Berlinskog zida, Sesilija nikad ne bi našla pismo i ne bi se našla u ovoj situaciji – za kuhinjskim stolom, ubeđujući sebe da ga ne otvori.

Koverat je bio siv i prekriven tankim slojem prašine.

Reči na prednjoj strani bile su grubo ispisane plavom hemijskom olovkom, rukopisom koji je poznavala kao sopstveni. Okrenula ga je. Bio je zatvoren požutelom lepljivom trakom. Kada je napisano? Izgledalo je staro, kao da je napisano pre mnogo godina, ali nije bilo načina da sazna.

Nije nameravala da ga otvori. Bilo je sasvim jasno da ne treba da ga otvori. Ona je bila odlučnija od svih osoba koje poznaje i već je bila rešila da ne otvori pismo. Prema tome, više nema o čemu da se razmišlja.

Mada, iskreno govoreći, zar je važno da li će ga otvoriti? Svaka žena bi ga otvorila bez razmišljanja. Razmišljala je o svojim prijateljicama, i šta bi joj rekle ako bi im istog trena telefonirala i pitala ih za savet.

Mirijam Openhajmer: „Aha. Otvori ga.“ Erika Edžklif: „Šališ se? Smesta ga otvori!“ Lora Marks: „Da, naravno da ćeš ga otvoriti i da ćeš mi ga pročitati naglas.“

48 |

Sara Saks: Ne bi imalo smisla da pita Saru jer ona nije u stanju da donese bilo kakvu odluku. Ako je Sesilija pita da li želi čaj ili kafu, u stanju je da čitav minut sedi čela nabranog od muke i razmišlja o prednostima i manama svakog napitka, pre nego što konačno kaže: „Kafu! Ne, čekaj, čaj!“ Ovakva dilema bi joj izazvala moždani udar.

Mahalija Ramačandran: „Apsolutno ne. Bilo bi to potpuno nepoštovanje tvog muža. Ne smeš ga otvoriti.“ Mahalija je ponekad umela da bude malo previše sigurna u sebe, s tim ogromnim smeđim i poštenim očima.

Sesilija je ostavila pismo na stolu i otišla da pristavi vodu za čaj.

Proklet bio taj Berlinski zid, i taj Hladni rat, i ko god da je 1940. godine, ili kad je to već bilo, mozgao kako da reši pitanje tih nezahvalnih Nemaca; onaj koji je odjednom pucnuo prstima i rekao: „Sinulo mi je, tako mi boga! Izgradićemo veliki prokleti zid i držati hulje unutar njega!“ Verovatno nije bio britanski vodnik.

Ester bi znala ko je prvi došao na ideju o Berlinskom zidu. Ester bi verovatno znala i kad je rođen. Nesumnjivo je da je u pitanju bio neki muškarac. Samo muškarac može da smisli nešto tako nemilosrdno: tako suštinski glupo, a ipak brutalno delotvorno.

Da li je to seksistički?

Napunila je čajnik, uključila ga i papirnim ubrusom obrisala kapljice vode u sudoperi tako da se blistala.

Jedna mama iz škole, koja ima tri sina skoro istih godina kao Sesilijine kćerke, rekla je za jednu Sesilijinu primedbu da je „malčice seksistička“ pred sam početak sastanka Odbora za proslave prošle nedelje. Sesilija nije mogla da se seti šta je rekla, ali svakako se samo šalila.

U svakom slučaju, zar ženama nije dozvoljeno da budu seksisti barem naredne dve hiljade godina, dok ne izjednače rezultat?

Možda i jeste seksistkinja.

Voda je proključala. Vrtela je kesicu čaja erl grej i posmatrala kako se crne spirale šire kroz vodu poput mastila. Seksist nije nešto najgore što se može biti. Na primer, može biti osoba koja mimikom pokazuje prstohvat dok izgovara reč „malčice“.

Pogledala je u čaj i uzdahnula. Čaša vina bi joj sada prijala, ali prestala je da pije alkohol zbog posta. Traje još samo šest dana. Ima bocu skupog širaza koji čuva za uskršnji ručak na koji dolazi trideset petoro odraslih i dvadeset troje dece, tako da će joj biti preko potreban. Što ne znači da ona nema iskustva u priređivanju prijema – naprotiv. Ona je domaćica za Uskrs, Dan majki, Dan očeva i Božić. Džon Pol ima petoricu mlađe braće, svi su oženjeni i imaju decu. Dakle, ume da bude prilično

gusto. Planiranje je tu ključno. Detaljno planiranje.

Uzela je čaj i odnela ga do stola. Zašto se odrekla vina zbog posta? Poli je razumnija. Ona se odrekla džema od jagoda. Sesilija nikad nije primetila da je Poli naročito volela džem od jagoda. Naravno, sada je redovno zatiče kako stoji ispred otvorenog frižidera i čežnjivo zuri u njega. Moć uskraćivanja. „Ester!“, pozvala je.

Ester je u susednoj sobi sa sestrama gledala Najvećeg gubitnika i grickala začinjeni čips iz ogromne kese, koji je preostao od roštilja za Dan Australije pre nekoliko meseci. Sesilija nije razumela zašto njene tri mršave kćerke vole da gledaju gojazne ljude koji se preznojavaju, plaču i gladuju. Ne izgleda da ih to uči zdravijim navikama u ishrani. Trebalo bi da uđe i oduzme im kesu sa čipsom, ali sve su bez negodovanja za večeru pojele lososa i brokoli kuvan na pari, a ona nema snage za prepirku.

Iz televizora je čula bučan glas: „Dobićeš ništa za ništa!“ Nije loše što njene kćerke mogu da čuju takvo mišljenje. Niko to nije znao bolje od Sesilije! Ali ipak, nije joj se svideo izraz blage odvratnosti koji je preleteo preko njihovih glatkih mladih lica. Uvek je pazila da pred kćerkama ne komentariše negativno izgled tela, mada se to ne bi moglo reći za njene prijateljice. Baš pre neki

www.leo.rs | 49

dan Mirijam Openhajmer je rekla, dovoljno glasno da sve njihove povodljive kćerke čuju: „Bože, pogledaj moj stomak!“ Stisnula je meso između prstiju kao da je to nešto odvratno. Sjajno, Mirijam, kao da naše kćerke već ne dobijaju milion poruka svakog dana koje im govore da mrze svoje telo.

U stvari, Mirijamin stomak postajao je sve zaobljeniji. „Ester!“, ponovo je pozvala. „Šta je?“, uzvratila je Ester strpljivim i umornim glasom za koji je Sesilija slutila da je nesvesna imitacija njenog vlastitog. „Čija je ideja bila da se izgradi Berlinski zid?“ „Pa, prilično je sigurno da je to smislio Nikita Hruščov!“, odmah je odgovorila Ester, izgovarajući to egzotično ime s velikim uživanjem i sopstvenom čudnom interpretacijom ruskog akcenta. „Bio je predsednik vlade Rusije, osim što je bio premijer. Ali moglo je…“ Njene sestre su odmah reagovale na uobičajeni besprekorno ljubazan način. „Umukni, Ester!“ „Ester! Ne čujem televizor!“ „Hvala ti, draga!“ Sesilija je pijuckala čaj i zamišljala sebe kako se vraća kroz vreme i pokazuje Hruščovu gde mu je mesto.

Ne, gospodine Hruščove, ne možete dobiti taj zid. On neće dokazati da komunizam funkcioniše. To uopšte neće ispasti dobro. Pazite, daleko od toga da se ne slažem se da kapitalizam nije rešenje za sve! Samo pogledajte moj poslednji izvod iz banke. Ali stvarno morate ozbiljno da razmislite.

U tom slučaju, Sesilija ne bi pronašla ovo pismo pedeset godina kasnije i sada se osećala tako… koja je prava reč?

Rasejano. To je to.

Volela je da bude usredsređena. Ponosila se svojom sposobnošću da se usredsredi na nešto. Svakodnevicu joj je sačinjavalo hiljadu sitnih delova, kao kod onih džinovskih slagalica koje je Izabel imala običaj da slaže satima. Kupi korijandar. Odvedi Izabel na šišanje. Ko će u utorak gledati Polinu baletsku predstavu dok ja vodim Ester na govorne vežbe? A ipak je Sesilija, koja nije imala strpljenja za slagalice, znala tačno gde pripada svaki delić njenog života i gde treba da smesti sledeći.

Dobro, možda život koji Sesilija vodi nije toliko neobičan ni impresivan. Ona je mama dece školskog uzrasta i honorarni konsultant za taperver posude, a ne glumica ili statističar osiguravajućeg zavoda ili… pesnikinja koja živi u Vermontu. (Sesilija je nedavno otkrila da je Liz Brogan, njena drugarica iz srednje škole, sada nagrađivana pesnikinja koja živi u Vermontu. Liz, koja je jela sendviče sa sirom i vedžimajt namazom, i neprestano gubila svoju propusnicu za autobus. Sesiliji je bila potrebna prilična snaga karaktera da je to ne iznervira. Nije ona želela da piše poeziju. Ali ipak… Ako iko treba da vodi običan život, to je Liz

50 |

Brogan.) Naravno, Sesilija nikad nije težila bilo čemu osim običnom životu. Ponekad bi uhvatila sebe kako razmišlja: Evo me, tipična prigradska mama, kao da optužuje sebe kako se izdaje za nešto drugo, za nešto više.

Druge majke stalno pričaju kako su zatrpane poslom, kako im je teško da se koncentrišu na jednu stvar. Stalno je pitaju: „Kako ti sve to postižeš, Sesilija?“, a ona nikad ne zna kako da im odgovori. U stvari, nije joj jasno šta im to toliko teško pada.

Ali sada je iz nekog nelogičnog razloga imala osećaj da je sve u opasnosti.

Možda to nije imalo nikakve veze sa pismom. Možda su u pitanju hormoni. Ona je „verovatno u perimenopauzi“, po rečima doktora Makartura. („Oh, nisam!“, instinktivno je rekla Sesilija, kako da reaguje na blagu duhovitu uvredu.)

Možda ju je samo, bez ikakvog određenog razloga, spopao nemir koji žene ponekad iskuse. Druge žene.

Oduvek je smatrala da su nervozni ljudi simpatični. Dragi mali nervozni ljudi kao što je Sara Saks. Želela je da ih pogladi po zabrinutim glavama.

Ako otvori pismo i vidi da u njemu nema ničeg naročitog, možda će se sve vratiti u normalno stanje. Ima posla. Treba da složi dve korpe veša. Da obavi tri hitna telefonska poziva. Da ispeče kolač bez glutena za projekat školskog veb-sajta posvećen ljudima koji nemaju razvijenu toleranciju na gluten (odnosno Džanin Dejvidson).

Bilo je i drugih stvari osim pisma zbog kojih bi mogla biti uznemirena.

Seks, na primer. To joj je stalno bilo na pameti.

Namršti se i pređe rukama po struku. Po „kosim mišićima“, kako kaže njen instruktor pilatesa. Vidi, seks je beznačajan. Nije zaista razmišljala o njemu. Odbijala je da mu dopusti da joj zaokuplja misli. Potpuno je nebitan.

Tačno je da je možda već godinu dana svesna prikrivenog osećaja krhkosti, da je shvatila da se život sa korijandrom i korpom veša može izmaći u trenu, da ta svakodnevica može nestati i da se žena odjednom može naći na kolenima, pogleda uprtog u nebo, dok neke žene trče da pomognu, a druge već okreću glave, ne izgovarajući reči koje lebde u vazduhu: Samo nek me ovo zaobiđe.

Sesiliji je ona scena po hiljaditi put bila pred očima: Mali Spajdermen u letu. Bila je jedna od žena koje su potrčale.

Naravno da jeste. Naglo je otvorila vrata automobila, mada je znala da ništa što učini neće imati nikakvog efekta. To nije bila škola njene dece, niti njen kraj, niti njena parohija. Niko od njene dece se nikad nije igrao da tim dečačićem. Nikad nije bila na kafi sa tom ženom koja kleči. Sasvim slučajno je stala na semaforu s druge strane raskrsnice kad se to dogodilo. Dečačić od oko pet godina, u crveno-plavom kostimu Spajdermena, čekao je pored puta držeći majku za ruku.

Bila je Nedelja knjige. Zato je dečačić bio prerušen. Sesilija ga je posmatrala razmišljajući: Hm, Spajdermen nije lik iz knji-

ge, kad je dečačić bez ikakvog razloga ispustio majčinu ruku i sišao sa ivičnjaka na kolovoz. Sesilija je vrisnula. Takođe je, setila se kasnije, instinktivno pritisnula sirenu pesnicom.

Da je Sesilija prošla samo nekoliko trenutaka kasnije, ne bi videla šta se dogodilo. Deset minuta kasnije smrt dečačića joj ne bi značila više od bilo kog drugog zastoja u saobraćaju. Sada je to uspomena zbog koje će njeni unučići jednog dana verovatno govoriti: „Bako, ne drži me tako čvrsto za ruku.“ Naravno, ovo pismo nema nikakve veze sa malim Spajdermenom.

On joj jednostavno pada na pamet u čudnim trenucima.

Sesilija je vrhom prsta odgurnula pismo na stolu i podigla Esterinu knjigu iz biblioteke: Uspon i pad Berlinskog zida.

Dakle, Berlinski zid. Divno.

Tog jutra za doručkom je prvi put shvatila da će Berlinski zid postati značajan deo njenog života.

Za kuhinjskim stolom sedele su samo Sesilija i Ester.

Džon Pol je do petka bio u inostranstvu, u Čikagu, a Izabel i Poli su još spavale.

Sesilija obično nije sedela ujutro. Uglavnom je doručkovala stojeći za pultom u kuhinji dok je spremala užine, proveravala porudžbine za taperver posude na ajped tabletu, vadila posuđe iz mašine za pranje, slala poruke klijentima u vezi sa prezentacijama. Ali ovo je bila retka prilika da malo ostane nasamo sa svojom neobičnom, dragom, srednjom kćerkom i zato je sela sa svojom porcijom žitarica i čekala, dok se Ester mučila sa činijom ekspandiranog pirinča.

Naučila je tako sa svojim kćerkama. Ne govori ni reč.

Ne pitaj. Daj im dovoljno vremena i one će ti na kraju reći šta im je na umu. To je kao pecanje. Zahteva tišinu i strpljenje. (Tako je bar čula. Sesilija bi radije čekićem ukucala ekser u čelo nego što bi pecala.)

Tišina za nju nije prirodna stvar. Sesilija je pričalica. „Ozbiljno, da li ti ikada zaćutiš, dođavola?“, rekao joj je jednom jedan bivši dečko. Ona mnogo govori kad je nervozna. Taj bivši ju je nervirao. Doduše, govori mnogo i kad je srećna.

Ali tog jutra nije rekla ništa. Samo je jela i čekala. Kao što je i očekivala, Ester je počela da govori. „Mama“, rekla je promuklim, razgovetnim glasićem, blago šuškajući. „Jesi li znala da su neki ljudi pobegli preko Berlinskog zida balonom koji su sami napravili?“ „Nisam to znala“, reče Sesilija, iako možda jeste.

Zbogom, „Titaniče“, zdravo, Berlinski zide, pomislila je.

Više bi volela da joj je Ester rekla nešto o tome kako se oseća u tom trenutku, o brigama u vezi sa školom, o prijateljima, ili pak da ju je pitala o seksu, ali ne, ona je želela da govori o Berlinskom zidu.

Još kad je imala tri godine, Ester je počela da gaji takva interesovanja, ili tačnije, opsesije. Prvo su to bili dinosaurusi. Naravno, mnoga deca su zainteresovana za dinosauruse, ali Esterino interesovanje je bilo, da se ne lažemo, iscrpljujuće, a i pomalo čudno. Ništa drugo nije interesovalo to dete. Crtala je dinosauruse, igrala se dinosaurusima, oblačila se kao dinosaurus. „Ja nisam Ester“, rekla bi. „Ja sam ti-reks.“ Svaka priča pred spavanje morala je da bude o dinosaurusima. Svaki razgovor morao je da ima nekakve veze s dinosaurusima. Džon Pol je srećom bio zainteresovan, za razliku od Sesilije koja se zamorila od te priče posle pet minuta. (Oni su istrebljeni. Nema tu više šta da se kaže!) Džon Pol je vodio Ester u specijalne posete muzeju. Donosio joj je knjige. Satima je sedeo s njom dok su razgovarali o biljojedima i mesožderima.

Od tada su se Esterina „interesovanja“ kretala od rolerkostera do trščanih žaba. Nedavno je to bio Titanik.

Sada, sa deset godina, dovoljno je stara da sama istražuje u biblioteci i na internetu, a Sesilija je zadivljena informacijama koje je prikupila. Koji još desetogodišnjak leži u krevetu i čita istorijske knjige koje su toliko velike i nezgrapne da ih jedva drži? „Ohrabrujte je!“, govorili su njeni nastavnici, ali Sesilija je ponekad brinula. Činilo joj se da je Ester možda pomalo autistična, ili da se bar nalazi negde u području autizma. Sesilijina majka se nasmejala kad joj je pomenula svoju zabrinutost. „Ali Ester je ista kao što si ti bila!“, rekla je. (To nije istina. Teško da se sa tim može uporediti držanje kolekcije barbika u savršenom redu.) „Ja zapravo imam parče Berlinskog zida“, rekla joj je Sesilija tog jutra, iznenada se setivši te činjenice. Osetila je zadovoljstvo kad su Esterine oči zasjale od znatiželje. „Bila sam u Nemačkoj posle pada Zida.“ „Mogu li da ga vidim?“, upitala je Ester. „Možeš da ga dobiješ, dušo.“ Nakit i odeća za Izabel i Poli. Parče Berlinskog zida za Ester.

Dvadesetogodišnja Sesilija je 1990. bila na šestonedeljnom putovanju po Evropi sa prijateljicom Sarom Saks, samo nekoliko meseci posle najave da će Zid biti srušen. (Sarina čuvena neodlučnost udružena sa Sesilijinom čuvenom odlučnošću činile su ih savršenim saputnicama. Bez ijednog sukoba.)

Kad su stigle u Berlin, zatekle su redove turista kako pokušavaju da odlome parčiće Zida, kao suvenire, pomoću ključeva, kamenja, i svega drugog što im je došlo pod ruku. Zid je bio kao džinovski trup zmaja koji je nekada terorisao grad, a turisti vrane koje kljucaju njegove ostatke.

Bilo je skoro nemoguće odlomiti pristojno parče bez ikakvog alata i zato su Sesilija i Sara odlučile (dobro, Sesilija je odlučila) da ih kupe od preduzimljivih meštana koji su prostrli prostirke i prodavali raznovrsne komade.

Kapitalizam je stvarno trijumfovao.

www.leo.rs | 51

M etju K verk

500 Političke intrige i ubitačna akcija. Neodoljivi junak koji je prodao dušu đavolu.

Majk Ford je pre godinu dana, odmah posle završetka studija prava na Harvardu, dobio posao snova u Dejvis grupi, najmoćnijoj vašingtonskoj konsultantskoj firmi. Sada zuri u cev pištolja. Za petama su najopasniji ljudi na svetu. Da bi spasao živu glavu, moraće da radi sve što je mislio da više nikada neće morati: da laže, vara, krade.

Možda će biti prinuđen i da ubije.

Odrastao u svetu sitnih prevaranata, učio je teške životne lekcije, a mukotrpno izvojevani uspeh na koledžu trebalo je da bude izlazna karta iz tog sveta. Kao zvezda u usponu, upoznaće elitu koja vlada Vašingtonom – i čitavom planetom. Ubrzo će shvatiti da je trgovina uticajem posao sličan prevarantskom. Varalica ostaje varalica, čak i s pedigreom.

Uvod Miro i Alek sedeli su na prednjim sedištima džipa s druge strane ulice. U dilpomatskim uniformama – tesnim crnim italijanskim odelima šivenim po meri – izgledali su ljuće no obično. Alek je podigao levicu da bi mi načas pokazao pištolj. Bio je majstor suptilnog nasilja. Nisam strahovao od dvojice zločinaca na prednjem sedištu džipa.

Najgore što su mi mogli učiniti jeste da me ubiju. Smrt mi se u ovom trenutku činila kao jedna od povoljnijih opcija.

Staklo na zadnjim vratima džipa polako se spustilo.

Ugledao sam Rada, koji je najviše voleo da preti salvetama. Podigao je jednu i nežno obrisao uglove usana.

Zvali su ga Kralj Srca jer je, kako da kažem, jeo ljudska srca. Rečeno mi je da je, posle čitanja članka u Ekonomistu o devetnaestogodišnjem liberijskom gospodaru rata kome je omilelo ljudsko meso, odlučio da obogati jelovnik čudovišnim specijalitetima, da bi svoj kriminalni brend izdvojio iz obilja ponude na svetskom tržištu.

Nisam se mnogo plašio prčkanja po mom srcu. Takve zabave obično se završavaju smrtonosnim ishodom, koji bi umnogome uprostio moju situaciju. Mučilo me je što je znao za Eni. Njegovu viljušku podneo bih lakše nego potencijalno stradanje još jedne voljene osobe zbog mojih grešaka.

52 |

Klimnuo sam glavom psihopati u džipu i požurio niz ulicu. Bilo je divno majsko jutro u glavnom gradu. Nebo je ličilo na poklopac od najfinijeg plavog porcelana. Krvlju natopljena košulja polako se sušila na meni. Krutila se i grebuckala mi kožu. Leva noga vukla mi se po asfaltu.

Koleno mi se nadulo kao lopta za ragbi. Nastojao sam da se usredsredim na koleno, da ne bih mislio na ranu na grudima. Bio sam siguran da ću se onesvestiti ako budem mislio na nju, ne zbog bola već zbog gađenja.

Prišao sam dvospratnom klasičnom zdanju, ušuškanom u Kaloramskoj šumi. Svojom otmenošću isticalo se među ambasadama i upravnim zgradama. Bio je to dom Dejvis grupe, najuglednije vašingtonske firme na unosnom polju strateškog konsaltinga. Palo mi je na pamet da sam tehnički još uvek zaposlen u njoj. Izvadio sam ključeve iz džepa i mahnuo njima ispred sive table pored brave. Nije se otvorila.

Dejvis me je očekivao. Pogledao sam u sočivo kamere. Brava je zazujala.

U predvorju sam pozdravio šefa obezbeđenja. Nije mi promaklo da je izvadio mali pištolj iz futrole i da ga drži spremnog pokraj butine. Klimnuo sam Markusu, svom šefu. Stajao je iza detektora metala. Mahnuo mi je da prođem. Ispipao me je od vrata do gležnjeva. Tragao je

za oružjem i uređajima za prisluškivanje. Dodirivao me je rukama kojima je izgradio dugu i uspešnu karijeru ubice.

„Lepo je videti te, Majk. Drago mi je što si odlučio da nam se vratiš.“

„Skidaj se“, rekao je. Poslušao sam ga. Svukao sam košulju i pantalone. Čak se i Markus trgao kad je video kožu na mojim grudima, nabranu oko klamerica. Na brzinu mi je virnuo u gaće. Kad se uverio da nisam ozvučen, obukao sam se.

Hteo je da sklopi pogodbu, da me ponovo poseduje.

Najviše od svega plašio sam se da ću pristati.

„Kovertu“, rekao je i pokazao na žutomrku kovertu u mojoj ruci. „Neću vam je dati dok ne sklopimo pogodbu“, rekao sam. Samo me je ona održavala u životu, te nisam želeo da se odvojim od nje. „Podaci će izaći na videlo ako nestanem.“ Markus je klimnuo glavom. Takva vrsta osiguranja smatrala se standardnom procedurom u našem zanatu.

Od njega sam je naučio. Poveo me je uz stepenice, do Dejvisove kancelarije. Uveo me je u nju i ostao da stražari pred vratima.

Kraj prozora je stajala jedina osoba od koje sam strahovao. Posmatrala je centar Vašingtona. Pogodba s Dejvisom, koji se u taj mah okrenuo prema meni s osmehom dobrodušnog dekice, izgledala je mnogo gore od sastanka s Radovim nožem.

„Ne znam kako su se naši odnosi ovoliko pokvarili“, rekao je. „Tvoj otac... žao mi je.“ Sinoć je izdahnuo. Markus ga je svojeručno poslao na onaj svet. „Želeo bih da znaš da nemamo ništa s njegovom smrću.“ Ćutao sam. „Možda ćeš poželeti da pitaš svoje bosanske prijatelje o tome. Možemo da te zaštitimo. Zaštitićemo i one koje voliš.“ Rekao mi je da sednem za sto za sastanke. Prišao mi je malo bliže. „Samo reci, i sve će prestati. Vrati nam se, Majk. Dovoljna je samo jedna reč: da.“ Najčudnije je bilo što je posle svih zakulisnih radnji i mučenja iskreno verovao da mi ovom ponudom čini uslugu. Hteo je da se vratim pod njegovo okrilje. U meni je video sina, mlađu varijantu sebe. Morao je da me iskvari, da me poseduje. Bez toga će čitav truli svet u koji je verovao biti samo gnusna laž.

Moj otac je radije umro nego što bi zaigrao u Dejvisovom kolu. Izabrao je ponositu smrt umesto nečasnog

www.leo.rs | 53

života. Izvukao se neokaljana obraza. Ja nisam imao taj luksuz. Moja smrt bila bi samo početak patnji. Nisam imao dobrih rešenja. Zbog toga sam ovde. Zbog toga se spremam da stisnem ruku đavolu.

Spustio sam podeblju kovertu na sto. U njoj je bila jedina stvar koje se Henri plašio: dokaz o gotovo zaboravljenom ubistvu, jedinoj grešci, jedinom propustu u njegovoj dugoj i uspešnoj karijeri. U koverti je bio i deo njega samog, koji je izgubio pre mnogo godina. Želeo ga je natrag. „Majk, jedino pravo poverenje između dvoje ljudi nastaje kad poznaju tajne koje im omogućavaju da kontrolišu i unište jedan drugog. Sve ostalo je sranje, sentimentalno trabunjanje. Ponosim se tobom. I ja sam igrao istu igru kad sam počinjao.“ Često je govorio da svaki čovek ima svoju cenu. Moju je pronašao. Ako pristanem, vratiće mi život – kuću, novac, prijatelje i uglednu fasadu koju sam oduvek želeo.

Ako odbijem, sve će biti svršeno. Za mene. Za Eni. „Reci svoju cenu. Dobićeš šta god hoćeš. Niko nije ništa postigao da nije načinio sličnu pogodbu dok se peo lestvicama uspeha. Tako se igra ova igra. Pa, šta kažeš?“ Pogodba je bila stara, prastara. Od mene se očekivalo da trampim dušu za zemaljska blaga i slavu. Cenkaću se, naravno. Nisam hteo jeftino da se prodam. Neće to dugo trajati. „Daću ti ove dokaze“, rekao sam, kuckajući prstom po koverti, „i garanciju da više nikad nećeš morati da brineš zbog njih. Zauzvrat hoću da Rado nestane i da mi se policija skine s vrata. Hoću da u potpunosti povratim svoj život i da postanem punopravni partner.“ „Od ovog trenutka si moj“, rekao je Henri. „Bićeš mi punopravni partner i u prljavim poslovima. Kad pronađemo Rada, prerezaćeš mu grlo.“ Klimnuo sam glavom. „U tom slučaju, pogodba je sklopljena“, rekao je Henri. Đavo mi je pružio ruku.

Prodrmao sam je. Predao sam mu dušu zajedno s kovertom.

Povukao sam još jedan pogibeljno rizični kockarski potez. Mogao sam da biram između smrti netaknuta obraza i iskvarenog života u bogatstvu i slavi. Nisam se odlučio ni za jedno. U koverti nije bilo ničega. Pogađao sam se s đavolom praznih šaka. Imao sam samo jedan izlaz, da ga pobedim u njegovoj igri.

1 Godinu dana ranije...

Kasnio sam. Žurio sam, posmatrajući svoj odraz u džinovskim pozlaćenim ogledalima koja su visila svuda.

Imao sam tamne podočnjake od nespavanja i svežu po-

54 |

derotinu na čelu. Ako se to zanemari, izgledao sam kao svaki ambiciozni student koji žuri Langdel holom.

Seminar se zvao Politika i strategija. Šmugnuo sam u dvoranu. Prisustvovalo mu se samo po pozivu. Bilo je šesnaest stolica. Pričalo se da je namenjen budućim finansijskim, diplomatskim, vojnim i administrativnim vođama. Harvard je svake godine dovodio po nekoliko uticajnih ljudi iz Vašingtona i Njujorka kao predavače na seminaru. Pozivani su krupni igrači na vrhuncu karijere.

Predavanja su u osnovi bila prilika da ambiciozni studenti – kakvih u kampusu nije manjkalo – pokažu koliko su sposobni za strateško razmišljanje, u nadi da će ih ajkule iz nomenklature zapaziti i pogurati u smeru blistave karijere. Za stolom su sedele studentske zvezde s prava, ekonomije i filozofije. Zapazio sam čak i nekoliko medicinara.

Energija iz predimenzioniranih ega kružila je dvoranom kao vazduh iz rashladnih uređaja.

Bio sam na trećoj godini prava. Naporedo sam studirao pravo i politiku. Nisam imao pojma kako sam dospeo na Harvard ili zaslužio poziv na ovaj seminar. Nastojao sam da se otresem osećanja nepripadanja koje me je pritiskalo poslednjih deset godina. Pripisivao sam ga gresima iz prošlosti.

U zakopčanom sakou i štofanim pantalonama uglavnom sam uspevao da izgledam kao neko kome je ovde mesto, mada malčice neuredan i izgužvan. Rasprava na temu Prvog svetskog rata se ra­zmahala. Profesor Dejvis nas je znatiželjno posmatrao. Spremao se da iz grupe iscedi odgovore poput iskusnog inkvizitora. „Pa“, rekao je, „Gavrilo Princip je iskoračio i odgurnuo čoveka do sebe. Držao je mali brauning 1910 u ruci.

Ustrelio je nadvojvodu u vratnu žilu, a zatim i njegovu suprugu u stomak, kad je polegla preko njega da bi ga zaštitila svojim telom. Usput je pokrenuo Veliki rat. Pitanje je: Zašto je to učinio?“ Šibao nas je pogledom. „Ne zasipajte me probavljenim činjenicama. Razmišljajte.“ Gledao sam kako se kolege vrpolje u stolicama. Dejvis je definitivno bio veliki igrač. Probrani studenti su pre dolaska na predavanje pomno proučili njegovu zavidnu karijeru. Znao sam manje od njih, ali dovoljno. Bio je iskusan vašingtonski drmator. Za četiri decenije trajanja upoznao je sve koji su nešto značili i dva sloja ljudi ispod njih. Znao je gde su sahranjeni svi leševi, što je bio najvažniji preduslov za njegov uspeh. Radio je za Lindona Džonsona. Uskočio je u Niksonov čamac. Napustio je državnu službu da bi osnovao posredničku firmu. Sad je bio na čelu Dejvis grupe, ugledne konsultantske kuće.

Njeno ime neodoljivo me je podsećalo na Kinkse (iz toga možete zaključiti koliko sam bio sposoban za napredovanje u uslovima nemilosrdne konkurencije u Vašingtonu).

Dejvis je imao toliko uticaja da ga je mogao trampiti za bilo šta. Jedan od kolega rekao je da bi bilo šta mogla biti rezidencija na Maklinu, vila u Toskani ili ranč od četiri

hiljade hektara na centralnoj obali Kalifornije. Prihvatio je da kao gostujući predavač ove godine provede nekoliko nedelja na fakultetu. Kolege su drhtale od nervoze.

Nikad nisu bile tako rešene da nekoga zadive. To me je navelo na zaključak da u raznovrsnim orbitama zvaničnog Vašingtona Dejvis ima položaj Sunca.

Na predavanjima je obično sedeo mirno, prikrivajući dosadu iza blaženog izraza nastavnika koji sluša raspravu gomile đaka drugog osnovne o dinosaurusima. Nije bio naročito impozantna pojava, ali i sa svojih sto pedeset pet ili sto šezdeset centimetara bio je nekako... važan.

Privlačio je sve prisutne. Svaki razgovor bi utihnuo, svi pogledi bili bi upereni u njega. Uskoro bi sve držao u šaci, kao menadžer podređene.

Imao je zbilja nesvakidašnji glas. Očekivalo bi se da bude bučan, ali uvek je govorio kao da šapuće. Imao je ožiljak na vratu, na mestu na kom se vilica spaja s uhom.

Nagađalo se da tiho zbori zbog davnašnje ozlede, ali niko nije znao njen uzrok. To mu nije smetalo, pošto su obično svi ućutali kad bi on progovorio. Studenti su se iz petnih žila upinjali da što češće govore na predavanjima, da bi ih moćnik iz glavnog grada zapazio. Nastojali su da smisle što bolje odgovore na Dejvisova pitanja. Kolege su se svojski trudile; puštali su druge da brbljaju, vrebajući priliku da se umešaju. Sve je podsećalo na boks-meč s više učesnika... iako bi mačevanje ili skvoš možda bile prigodnije metafore za fakultet iz Lige bršljana.

Tip koji je vazda prvi progovarao a da nikad ne iznese čvrst stav počeo je s pričom o Mladoj Bosni, dok ga Dejvisov pogled nije ispunio strahom. Pokolebao se i ućutao.

Svojom slabošću probudio je strasti takmaca. Sa svih strana sipali su podatke o velikoj Srbiji protiv Južnih Slovena, Bosancima protiv Bošnjaka, Srbima iredentistima, Trojnoj antanti, ravnoteži s dve sile.

Osetio sam strahopoštovanje. Kolege su me zapanjile količinom prikupljenih činjenica (a neki od njih znali su doslovce sve što se o današnjoj temi moglo znati), ali mnogo više svojim držanjem. U svakom pokretu očitavalo se da su pozvani da o ovome sude, da su odrastali u radnim sobama u kojima su njihovi očevi pijuckali najbolji viski raspravljajući o sudbinama nacija. Sticao se utisak da su dvadeset pet godina učili diplomatsku istoriju čekajući da im se očevi umore od upravljanja svetom i predaju im kormilo. Bili su tako... tako prokleto važni i ugledni. Obično mi je prijalo da ih posmatram, da opstajem na majušnom i mukotrpno izvojevanom mostobranu u njihovom svetu, nadam se da ću nekako proći kao jedan od njih.

Danas to nije bio slučaj. Nisam mogao da se nadmećem s njima na polju predstavljanja podataka i stavova, niti u oštrim raspravama i osporavanjima. U takvom haosu nisam imao šanse da se istaknem. Za dobrih dana mogao sam da im pariram. Kad god bih pokušao da se udubim u stoletnu balkansku mikropolitiku, pred oči-

ma bi mi iskrsavao veliki crveni treptavi broj, zaokružen i podvučen u mojoj beležnici – 83.359 dolara, tik pored sledećih brojeva: 43-23-65.

Sinoć nisam mogao da zaspim. Radio sam za barom u Barliju, zborištu japija. Svratio sam do Kendre, da bih iskoristio njen dođi da me potucaš izraz za barom. Mislio sam da će mi to koristiti više nego sat i po sna, koliko bih mogao sebi da priuštim pre no što se bacim na dve stotine stranica suvoparne teorije iz oblasti međunarodnih odnosa. Imala je crnu kosu u kojoj ste se mogli utopiti, i telo koje je zazivalo grešne misli. Najprivlačnija je bila zbog toga što su devojke po imenu Kendra, koje rade za napojnicu i koje vas ne gledaju u oči u postelji, sušta suprotnost svemu što sam želeo od pripadnica suprotnog pola.

Otišao sam kod nje. Vratio sam se kući oko sedam ujutro. Znao sam da nešto nije kako treba čim sam ugledao svoje majice na pragu i tatinu odrtavelu foteljčinu izvrnutu ispred zgrade. Ulazna vrata moga stana obijena su prilično nevešto. Provala je, prema ostavljenim tragovima, mogla biti delo razjarenog mrkog medveda.

Ostao sam bez kreveta i većine nameštaja, lampi i malih kuhinjskih aparata. Ono što nije odneto, razbacano je po stanu i izvan njega.

Prolaznici su preturali po mojim stvarima na pločniku kao po robi zaostaloj posle garažne rasprodaje. Rasterao sam ih i pokupio ono što je ostalo. Foteljčina je preživela.

Težila je kao manji automobil. Nije mogla da se odnese bez ozbiljne strategije i nekoliko pomoćnika.

Ušao sam u stan i video da je Krenšova služba za naplatu propustila da uoči vrednost Tukididove Istorije Peloponeskog rata ili petnaest centimetara debele gomile materijala za čitanje koji mora biti obrađen pre seminara o politici i strategiji koji počinje za dva sata. Ostavili su mi ljubavno pisamce na kuhinjskom stolu: Nameštaj zaplenjen radi delimičnog namirenja duga. Ostalo još 83.359 dolara.

To je ogromna suma. Na trećoj godini prava dovoljno sam se razumeo u zakon da na prvi pogled uočim sedamnaest kobnih propusta u Krenšovom nemilosrdnom pristupu naplati dugova. Bio sam previše zaokupljen nastojanjima da namaknem pare za školovanje da bih tužakao te nitkove do smrti. Svanuće i taj dan.

Roditeljski dugovi obično umiru s njima. Rešavaju se u ostavinskom postupku. Ja nisam bio te sreće. Dug od osamdeset tri hiljade dolara bio je neplaćeni račun za majčino lečenje od raka stomaka. Umrla je. Ako mogu da vam dam neki savet, neka to bude ovaj: ako vam majka umire, ne plaćajte njene bolničke račune vlastitim čekovima.

Ne činite to zato što će ih beskrupulozni lihvari, tipovi poput Krenša, iskoristiti da se okome na vas posle njene smrti. Reći će vam da ste nedvosmisleno priznali dug, što s pravne tačke gledišta baš i nije tačno. Naravno, ja to ni-

www.leo.rs | 55

sam znao dok sam se u šesnaestoj suočavao sa sve većim računima za radiološke tretmane i pokušavao da održim majku u životu radeći prekovremeno u milvokijskoj fabrici sladoleda dok je tata služio dvadesetčetvorogodišnju kaznu u zatvoru Alenvud.

Toliko često sam trpeo ovakvo maltretiranje da u mom srcu više nije ostalo mesta za gnev. Postupiću isto kao i ranije. Kad god me sranje iz prošlosti povuče na dno, samo se još više potrudim da se izdignem iz gliba.

Ogradiću se od nove katastrofe i potruditi da što više toga uradim pre seminara, da ne bih zvučao kao idiot pred Dejvisom. Izneo sam materijal na pločnik i podigao foteljčinu. Zavalio sam se i zaronio u Čerčilov esej dok su kola tutnjala kraj mene.

Slomio sam se na putu do seminara. Nestalo je sve ostajem napolju čitavo veče i sabajle tucam energije, kao i hvale vredne ambicije da zapanjim prisutne, u inat Krenšu. Da bih prisustvovao seminaru, morao sam da provučem identifikacionu karticu na ulazu u Langdel hol.

Stao sam u dugi red studenata koji su žurno prolazili kroz automatska vrata, kakva se najčešće viđaju na ulazima u podzemnu železnicu. Kad sam provukao karticu, na skalameriji je zasjalo crveno, a ne zeleno svetlo. Metalna šipka potisnula mi je kolena unazad, dok je gornji deo tela nastavio da se kreće napred. Pao sam. Bio je to spori, bolni sunovrat. Činilo mi se da mi se tepih približava punih deset minuta, dok sam hitao k njemu glavom napred.

Zgodna studentkinja za stolom pored sprave od sjajnog čelika ljubazno mi je skrenula pažnju da bi bilo dobro da u kancelariji za studentska pitanja proverim da li sam platio školarinu i sve troškove. Zatim je našpricala malo sredstva za dezinfekciju na ruke. Krenšo se sigurno dočepao mojih bankovnih računa i omeo plaćanje školarine. Harvard nije bio ništa milosrdniji od uterivača dugova. Morao sam da obiđem oko zgrade i uletim u nju korak iza momka koji je izašao da popuši cigaretu na rampi za utovar.

Na predavanje sam stigao u krajnje nereprezentativnom stanju. Osećao sam Dejvisov prodorni pogled na sebi. U meni se začeo nezaustavljiv proces. Borio sam se protiv njega svakim mišićem u telu, ali ništa nisam mogao učiniti. Morao sam da zevnem. Bio je to široki, lavlji zev.

Bio je toliko veliki da nisam mogao da ga pokrijem šakom.

Dejvis me je počastio ubitačnim pogledom, stečenim u ko zna koliko obračuna s predstavnicima sindikata i KGB agenata. „Da li smo vam dosadni, gospodine Forde?“, pitao je. „Ne, gospodine.“ U stomaku mi se razbaškarilo odvratno, bestežinsko osećanje. „Izvinjavam se.“ „Zašto ne biste podelili svoje mišljenje o ubistvu s nama?“ Ostali su s manje ili više uspeha pokušavali da prikriju zadovoljstvo zbog jednog konkurenta manje na putu ka

56 |

vrhu. Po glavi mi se motala neprijatna misao: Ne mogu da se otresem Krenša dok ne diplomiram pravo i ne pronađem pristojan posao. Ne mogu da učinim ni jedno ni drugo dok se ne otresem Krenša, što me ostavlja s osamdeset i tri hiljade dolara duga lihvarima i sto šezdeset hiljada dolara duga Harvardu, bez ikakve šanse da taj novac vratim. Sve ono zbog čega sam deset godina krvavo radio, sav ugled koji je isijavao iz mojih kolega, ispunjavajući dvoranu zauvek i nepovratno, iskliznuće mi iz šaka. I sve to imam da zahvalim ocu robijašu, koji se uhvatio u kolo s Krenšom i koji me je u dvanaestoj godini ostavio da brinem o porodici. Trebalo je da on umre umesto mame. Zamišljao sam njegov kez. Koliko god sam se trudio, nisam mogao da izbacim tu sliku iz glave. Mogao sam da mislim samo na jedno... „Osveta“, rekao sam.

Dejvis je prineo usnama dršku naočara. Čekao je da nastavim. „Hteo sam da kažem da je Princip bio uboga sirotinja.

Zar nije? Šestoro braće i sestara mu je pomrlo. Roditelji su ga poslali u beli svet zato što nisu mogli da ga izdržavaju. Mislio je da u životu ne može da napreduje zato što je Austrija stajala njegovoj porodici za vratom otkad je ugledao svetlost dana. Bio je žgoljav i neugledan. Gerilci su ga ismejali i isterali iz sobe kad je pokušao da im se pridruži. Bio je niko i ništa, očajnički voljan da ostavi nekog traga za sobom. Ostali atentatori nisu imali petlje, ali on... pa, bio je kivan kao niko drugi. Hteo je da se dokaže.

U njemu se nakupio dvadesettrogodišnji jed. Bio je spreman da učini bilo šta da bi se proslavio. Bio je spreman na ubistvo. Što opasnija meta, to bolje.“ Kolege oko mene skretale su pogled, zgrožene mojim nastupom. Retko sam besedio na predavanjima. Kad bih progovorio, služio sam se uglađenim i uglancanim harvardskim engleskim, kao i svi ostali. U današnjem nastupu poslužio sam se uličnim žargonom. Govorio sam kao klinac s ulice, umesto kao budući pripadnik elite. „Nije loše“, rekao je. Obratio se publici posle kraćeg razmišljanja. „Svetski rat podrazumeva veliku strategiju. Zapetljali ste se u apstraktnim razmišljanjima. Ne gubite iz vida da se, na kraju krajeva, sve svodi na jednog čoveka. Neko mora da povuče obarač. Ako želite da vodite državu, morate da razumete pojedinca, njegove želje i strahove, tajne koje ne želi da obelodani i kojih možda ni sam nije svestan. Takve poluge pokreću svet. Svaki čovek ima cenu. Kad je pronađete, posedovaćete njegovo telo i dušu.“ Posle predavanja želeo sam da se što pre uljudim i uhvatim u koštac s katastrofom koja me je čekala u stanu. Zaustavila me je nečija ruka na ramenu. Mislio sam da ću ugledati Krenša, spremnog da me ponizi pred dobrim ljudima Harvarda.

To bi možda bilo prijatnije iskustvo od onog koje je usledilo.

Peter Prange

i c v i j l d a r Nebeski k Ljubavna priča koja odražava celu dramu dvadesetog veka.

U svojoj umetnosti i svojoj ljubavi udružili su se protiv sveta. Tražili su Nebo na Zemlji i našli ga u zabačenom kutku Evrope. Ali monstruozni rat zahvata ceo kontinent i bezuslovnost njihove ljubavi dovedena je u pitanje. Šta će odneti prevagu: samoća udvoje stvorenog raja ili brutalna, varvarska stvarnost?

Kad je Laura srela Harija, verovala je da se našla oči u oči sa čovekom koji je ostvarenje njenih snova iz detinjstva: on će joj otvoriti čitav jedan svet koji nije poznavala. To je početak velike strasti između devojke koja je tek navršila dvadeset godina i večitog autsajdera u svetu umetnosti. Iako izgleda da se čitav svet urotio protiv njih – njihove porodice, prijatelji, čitavo društvo – umesto da se povinuju stvarnosti, oni beže najpre u Pariz, a potom u malo selo na Pirinejima. Raj iz kojeg će biti proterani jer su vremena smutna... „Prange ne opisuje tek jednu opsesivnu simbiotičku vezu, nego daje fascinantan uvid u život dvoje umetnika.“ Spiegel online

www.leo.rs | 57

Izabel Fužer

LAROUSSE

RECI MI ZAŠTO? Ova knjiga odgovara na više od 180 pitanja koja sva deca postavljaju i na koja odrasli nemaju uvek odgovor!

I još: igre i nalepnice... 6 tema: životinje, telo, istorija, priroda, svakodnevica i svemir. Smešni crteži.

Jednostavni odgovori. Pitanja o svetu koji nas okružuje.

58 |