Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" Br. 6/Septembar 2013

www.leo.rs | 1

Svakom kupcu koji poruči knjigu preko sajta www.leo.rs poklanjamo blokčić i bukmarker začinjen ljubavlju

AKCIJA

dok traju zalihe

Svakom kupcu koji poruči knjigu/ knjige preko sajta www.leo.rs poklanjamo avgustovski broj SENSA magazina.

POKLON SVAKOM KUPCU

Zakon privlačenja je zakon vašeg poRec urednika stojanja. Nije ni dobar ni loš, ni moralan ni

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Nataša Pracaić Aleksandar Stefanović Ana Bešlić Darko Popović Branka Ivanović Lidija Maričić Nela Pešić Vanja Gavrovski Nevena Iličković Snježana Sredojević Aleksandra Ubović Dragan Paripović Predrag Kovačević Jelana Dragojlović Marko Gojković Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

nemoralan. Jednostavno je slepi zakon koji savršeno sarađuje sa individualnim zahtevima. Jedini je izvor savršene pravde i usled njegovog delovanja žanjete ono što ste posejali, i kako vi ocenjujete druge, tako i vi bivate ocenjeni. Nema načina da se ovaj zakon izbegne. Možete ga koristiti svesno ili nesvesno, ali morate ga koristiti; to je zakon života i kontroliše celu vasionu apsolutno precizno i pravedno.

Korist koju čovek ima usled delovanja ovog zakona predstavljaju načini na koje su ispunjeni njegovi zahtevi, što doprinosi njegovom komforu, potrebama i sreći onako kako on sâm to određuje.

Hrana, odeća, novac, kuće, automobili, itd. sve su to simboli ovog zakona privlačenja i svi su povezani sa čovekovim mislima kao zakon uzroka i posledica, želje i reakcije, ponude i potražnje.

Upravo delovanje ovog zakona izaziva postojanje toliko različitih stanja i okolnosti: bogatstva, siromaštva, bolesti, zdravlja, radosti i tuge. Ako primetite ovaj ogroman broj različitih stanja kakva svakodnevno viđate, možete shvatiti kako ljudi počnu da veruju da su zlo, siromaštvo, bolest i nesklad nešto što je na neki način neophodno ljudskoj prirodi. Ali kada u potpunosti shvatite da sva ova stanja nemaju u sebi nikakvu moć i da su jednostavno rezultat individualnih misli, shvatićete šta svakom čoveku ponaosob pripada već po samom rođenju. Prvo morate znati da takav zakon postoji, pa tek onda početi da živite u skladu s njim.

Zakoni života i prirode ne kažnjavaju i ne nagrađuju čoveka. Mi jednostavno živimo u skladu ili u neskladu s prirodnim zakonima i naša su sreća ili nesreća, zdravlje ili bolest, napredak ili propast, jednostavno ishod zakona, kao uzrok i posledica, kao savršen rezultat naših individualnih zahteva.

Istina je da moramo razumeti i živeti po tom zakonu ako su mir, moć, ljubav, sreća i uspeh ono što bismo želeli da bude deo naše svakodnevice. Jedini način da promenite svoje stanje života jeste da promenite svoje viđenje života.

Put ka sreći i napretku započinje u čovekovoj potajnoj misli, a motivišuća sila koja nas vodi tim putem je konstruktivna emocija ispoljena kroz pravu akciju.

Nenad Perišić

Sadržaj: Flip-flop Začarano leto............... 4 beograd za decu................................. 8 putovanje za početnike................. 9 božanski matriks...............................10 ajurveda i um......................................12 Radionica ‘’Promenite misli – IZGUBITE KILOGRAME’’..................19 razgovor malo košta...................20

20 godina 20 najboljih priča............................21 bušenje jezika......................................21 zapisano u zvezdama ...................22 tamo gde mesec nije........................30 Volite sebe – iscelite svoj život............................................35 noći u veneciji.....................................36

Zavolite sebe – promjenite život.........................41 terenska istraživanja ukrainskog seksa..........................42 zdrav emotivni život......................44 put mirnog ratnika.........................50 sukob pogleda na svet nauka protiv duhovnosti..........................64 kreirajte svoju realnost............72

Elen Ričardson

FLiP FLOP klub

T r i n a j b o l j e d ru g

arice i j

! o t e e d n o lu d o l

Kad Eli upozna dve nove DRUGARICE na tajnom ponoćnom sastanku u kućici na drvetu, leto joj postaje još UZBUDLJIVIJE. Zajedno s Tašinim nestašnim psom Modžom devojčice istražuju Nedeljno ostrvo i otkrivaju MISTERIJU koja povezuje njihove prošlosti, ali im može ugroziti prijateljstvo...

Neće uspeti! Talasi su se već lomili preko mostića kad je Eli protrčala pored kamena koji pokazuje da je tek na pola puta. Kvasile su joj se patike dok je gacala kroz vodu. Bilo joj je potrebno mnogo više vremena nego što je očekivala da pretrči do kopna i nazad, ali mora da preduzme nešto. Voli tetku Dinu, ali ako je ova bude naterala da ishekla još jednu navlaku za čajnik, provrištaće.

Potrčala je koliko su je noge nosile. Ubrzo će jedini put koji vodi s Nedeljnog ostrva nestati pod morem.

Dok se trkala s plimom, Eli se setila jedne od uloga svoje majke od pre nekoliko godina. Snimali su kako džinovski talas uništava ceo grad. Eli je zamišljala da igra glavnu ulogu u velikoj akcionoj sceni. Srce joj je zaštucalo kad je primetila kako more guta mostić brže nego što ona trči. Svaka pomisao na svetla, kameru i akciju je nestala!

Eli je ubrzala.

4|

Talasi su joj već prekrili stopala. Nekoliko leptira – tačnije, velikih moljaca – zalepršalo joj je u utrobi dok je gledala kako mostić nestaje.

Ne paniči! Neće se desiti ništa loše. Ipak, dobro zna da samo filmovi za decu imaju srećan završetak. Život je za 12+.

Iza nje se oglasila sirena i Eli se sklonila u stranu. Prašnjavi „ford fokus“ projurio je pored nje isprskavši je. Vozač je doviknuo kroz prozor: „Sklanjaj se s puta! Nastradaćeš!“ „Hej, čekaj!“, Eli je zabezeknuto gledala za njim.

Plima je nadošla za samo nekoliko sekundi. Voda joj je već dopirala do kolena. Stopala su joj se zaledila. Borila se za vazduh kao riba na suvom. Pogledala je ostrvo. Veliko brdo koje šiba vetar i koje stanovnici iz šale nazivaju planinom izdiže se u sredini Nedeljnog ostrva. Grad čuči

postavljenu duž jedne strane mostića. Voda joj je već do struka, a plima i dalje nadolazi. Srce joj kuca u nadi i u strahu. Ne puštajući ogradu, popela se na najvišu prečku i počela da balansira po njoj iznad talasa.

Plaža je udaljena manje od pedeset metara. Stopala su joj utrnula, ali ograda deluje stabilno. Duboko je udahnula i krenula mic po mic. Talasi rastu. Jedan je udario o ogradu i poprskao joj struk. Eli je zadrhtala, ali je nastavila da hoda.

Bliže... još bliže... konačno, stigla je! Stala je na svetlucavi topli pesak Nedeljnog ostrva.

Noge su joj bile mlitave kao da su od gume. Skljokala se na tlo. Ležeći na plaži, posmatrala je nebo kako se okreće nad njom. Baš je bilo gusto! Šta si mislila za ime Venere, Marsa i milkšejka?!

Eli se trgla. Tetka Dina je marširala po pesku, a za njom oblak njene crne kose, svilena marama koja se vijorila na vetru i zveckanje nakita. Pre nego što je Eli zaustila nešto da kaže, tetka ju je snažno zagrlila. „Je l’ ti to pokušavaš da se ubiješ?“ Tetka-Dinine nežne reči probijale su se kroz slojeve svile. „Jesi li bar pomislila na Nika? Ili na mene?“, frknula je.

u podnožju. Čak je videla i tetka-Dininu kućicu ušuškanu pod padinom. Na desetak minuta hoda odavde. Prosto kao pasulj. Samo kad more ne bi pokušavalo da je ubije.

Zašljapkala je još malo, okliznula se i pala. Usta su joj se napunila slanom vodom. Uspela je da se ispravi. Jecaj joj je zastao u grlu dok se borila za vazduh. Ne može tek tako da umre i ostavi tatu samog. Zaboravila je na strah i zagrabila napred.

Brektanje motornog čamca trglo ju je i nateralo da se okrene. Pokušala je da održi ravnotežu i ostane na nogama. Očajnički je zamahala rukama. Žena za motorom veselo joj je odmahnula, okrenula čamac i ubrzala ka pučini.

Kad te tetka Dina zagrli, imaš osećaj da si upao u veliki dušek. Miriše na vanilu i na boje za crtanje – tako je i mama mirisala. Eli je osetila kako je peku suze. Zatreptala je i brzo poljubila tetku. „Ja sam super-Eli, jesi li zaboravila? U jednom skoku preskačem poplavljene mostiće!“ Bila je to šala iz davnih dana, kad je tetka živela kod njih dok je studirala na likovnoj akademiji u Londonu. Pre nego što je baka umrla a tetka se preselila u kućicu na Nedeljnom ostrvu. Pre nego što je mama dobila rak.

Tetka se nasmejala, ali je odmahnula glavom. „Nećeš se tako lako izvući, El.“ „Je l’ da da nećeš reći tati?“ „Trebalo bi da mu kažem“, tetka-Dinina obrva se izvila, „ali Nik je već dovoljno patio. Nećemo da mu zadajemo dodatne brige, mogao bi da te odvede nazad u London.

Bila bi po ceo dan zatvorena u tom skučenom stanu, sama-samcijata. Neću mu reći, ali ako me još jednom ovako budeš prepala, nećeš znati šta te je snašlo! To ti je kazna, za sada!“

Kad je videla kako talasi čamca idu ka njoj, Eli je obuzela panika. Udarili su u mostić, obrušili se na nju i oborili je. Sklopili su joj se iznad glave. Sad je u vodi. Vrhovima stopala pokušava da napipa tlo, maše laktovima, nogama, šakama. Grca. Nema dovoljno daha ni da vikne dok je more odvlači u dubinu. Udaviće se.

Eli je šutnula pesak koji se raspršio u oblak dok je išla za tetkom. Šorts i majica sušili su se na njoj.

To bi ubilo tatu. Setila se njegovog lica onih turobnih dana posle mamine sahrane. Ne bi preživeo da izgubi i nju.

Eli mrzi ovo glupo ostrvo. Više bi volela da se vrati u London. Bar bi imala drugarice, iako se sada ponašaju drugačije prema njoj, devojčici čija je mama umrla. Tetka je brzo hodala, podignute glave, pogleda uprtog ispred sebe.

Voda ju je izbacila na nešto čvrsto. Kašljući i praćakajući se, ponovo se uspravila i shvatila da se drži za ogradu

„Kako si znala gde sam?“ „Gospođa Portas telefonirala mi je i rekla kako je upravo prošla pored neke lude devojčice na mostiću. Odmah sam shvatila gde mi je sestričina.“

www.leo.rs | 5

Prošle su kroz travu koja raste oko plaže i izbile na glavni put. Eli je kaskala za tetkom, koja je već došla do ulice. Bila je bolno svesna da ostali ostrvljani pozdravljaju tetku i da im ona odmahuje zvocajući glasom poput megafona. „Da bez reči nestaneš na nekoliko sati! Da mi ne kažeš kuda ideš ni kad se vraćaš! Odsad moram da strepim kakve sve gluposti mogu da ti padnu na pamet! Juče si iscepala najbolje farmerke. Samo mi reci kako si to uradila?“ Tako što sam htela da se spasem od neizdržive dosade.

Eli se setila svog pokušaja da se skija po pesku na dasci koju je našla iza ostave i zaustila je da objasni. „Ne!“, prekinula ju je tetka Dina. „Nemoj mi reći, ne želim da znam!“ Nije prestajala da je grdi. Uzbrdo, niz stazu, svaka reč je odjekivala. Turisti su se okretali da je vide. Dok nisu stigle do kućice, Eli se osećala kao da će pući od sramote.

Popela se uz stepenice za potkrovlje u svoju sobu i odmah joj je bilo bolje. Obožava tu sobu. Ima kose zidove i dva krovna prozora – jedan s pogledom na more, a drugi okrenut ka velikom brdu. Najluđe je što je brodski plafon prekriven ručno tkanim tepisima koji se slažu s prekrivačem na uskom krevetu od kovanog gvožđa. Što je najbolje, to je bila mamina devojačka soba.

Eli je otišla do komode i iz fioke izvukla uramljenu fotografiju koju je ponela od kuće. Neko je fotografisao Eli i njenu mamu na snimanju sapunice Ponos Londona.

Zahvaljujući tome, mama je nekoliko godina bila skoro zvezda. Kad je zatrudnela u pravom životu, u scenario su ubacili i bebu. Eli se pojavljivala na televiziji otkako se rodila do svoje druge godine. Šteta što se toga ne seća.

Pogledala se u ogledalu. Koža joj je malo svetlije smeđa od mamine, ali ima njenu gustu crnu kovrdžavu kosu.

Iako je nos nasledila od tate, bar je od mame nasledila usne i ljubav prema filmu. Mama joj je rekla da dobro glumi. Često joj je govorila tako nešto. Eli je uzdahnula i vratila fotografiju na mesto.

Kako će preživeti ovo leto? Čim je počeo raspust, prognali su je na Nedeljno ostrvo. Zar je tata očekivao da celo leto provede bez drugarica?! Ili bez televizora. Tetka Dina misli da televizija truje mozak. Na ovom ostrvu nema ni bioskopa. Ima samo jedan internet kafe, koji je otvoren tek nekoliko sati dnevno.

Sela je za sto uglavljen ispod krovnog prozora okrenutog ka moru i izvukla mobilni telefon iz fioke. Tata joj mora dozvoliti da se vrati kući. Ukucala je njegov broj, ali ništa. Opet nema signala. Prokleto Nedeljno ostrvo, između ostalog, ima i loš domet.

Eli je bacila telefon na sto, nogama izula patike i krenula prema krevetu. Tada ga je videla, svetloljubičasti koverat na jastuku.

6|

SUPERTAJNA! SAMO ZA ELI PORTER Eli je pogledala poleđinu. Sigurno je od tetka-Dine: vaučer za časove slikanja ili kurs za pravljenje čarobnih kolačića. Bacila se na krevet, pocepala koverat i izvukla parče debelog ručno pravljenog papira. Nema tu nikakve misterije: tetka sve reciklira – pravi papir od svojih neuspelih crteža i vodenih boja. Kuva ih sve dok se kućica ne ispuni mirisom papirne pare.

Eli je otvorila pismo i videla crtež. Papir je bio pažljivo iscepkan s jedne strane. Proučavala je sliku okrećući je na sve strane. Izgleda kao mapa ostrva.

Očigledno je u pitanju potraga za skrivenim predmetima. Šta tetka Dina misli, koliko Eli ima godina?!

Zatim je primetila poruku. Uzbuđeno je razrogačila oči. „Naći ćemo se ovde u ponoć!“, neko je dopisao roze mastilom sa srebrnim šljokicama pored velikog crvenog slova V. Ili je to X čiji je donji deo iscepan? To je sve. Nema potpisa. Tajni sastanak u ponoć. Ovo definitivno nije tetkin rukopis.

Ko joj je ostavio koverat u sobi? Naježila se pri pomisli na stranca kako se penje uz stepenice do potkrovlja, provlači se kroz poklopac i ostavlja misterioznu poruku na jastuku. Eli je zadrhtala, ali se nasmešila. Kažnjena ili ne, u ponoć će biti na mestu označenom na mapi.

U kućici je bilo tiho. Pre sat vremena čula je kako se tetka Dina penje uz stepenice i odlazi u svoju sobu. Eli je pogledala sat na mobilnom – 23.03. Iskliznula je iz kreveta i počela da se šunja trepnuvši svaki put kad joj daske pod nogama zaškripe. Ubacila je mapu u zadnji džep farmerki. Popela se na sto i pokušala da okrene kvaku krovnog prozora. Bila je zaglavljena. Dok je pokušavala da je razmrda, izgubila je oslonac i desnom nogom slučajno šutnula ormar. Pretrnula je kad se nešto srušilo na pod. Iskradanje nije tako jednostavno kao što prikazuju na televiziji.

Eli je skočila sa stola i čučnula pored otvora. Oslušnula je, ali je sve bilo tiho. Šta je palo? Svetleći mobilnim telefonom umesto ručnom lampom, našla je malu kutiju na podu. Sigurno je bila na ormaru. Kutijica za nakit s inicijalima SEV – Serafina Elizabeta Valentina. Mama!

Unutra je bio srebrni privezak na lančiću koji se mogao nositi kao ogrlica. Privezak je bio dugačak četiri-pet centimetara, u obliku parčeta pite s linijom po sredini.

Eli je stegla ogrlicu i oči joj zasuziše. Mama joj je poslala poklon iz prošlosti. Možda je to dobro znamenje za predstojeću avanturu. Stavila je lančić oko vrata. Sad je morala da požuri da ne propusti misteriozni sastanak.

Ponovo se popela na sto i ovoga puta uspela je da otvori prozor. Lice joj je zapljusnuo svež vazduh zasićen solju. Krenula je kroz otvor potrbuške, nogama napred,

oslanjajući se stomakom na ivicu prozora. Nogama je grebala po grubom fasadnom kamenu.

Ispod prozora je veliki drveni okvir za klematis i orlove nokte. Poslužiće joj kao merdevine! Ne još... tri, četiri... sad! Čim je vrhovima prstiju dotakla nešto čvrsto, Eli se odgurnula i skočila okliznuvši se na drveni okvir.

Izgubila je oslonac. Paaaaaadaaaa! Mlatila je rukama i nogama. Nekako je uspela da se zadrži. Zaronila je lice u zelene listove kojima su obrasli zidovi kuće. Pridržala se za drveni okvir bez daha. Polako je silazila dok su joj se ruke tresle od napora. Kad je osetila tlo pod nogama, uzdahnula je od olakšanja.

Dodirnula je zadnji džep da proveri je li mapa još u njemu, a zatim je istrčala kroz kapiju pa niz putić koji je krivudao između barica mesečine i senke.

Kad se našla na stazi koja vodi van grada, izvadila je mobilni i osvetlila mapu. Hladna bela svetlost otkrila joj je putić koji se račva tik ispred nje. Kao da vodi do vile porodice Blejk.

Ugurala je mapu i mobilni u džep. Krenula je putićem uzbrdo. Mesečina je slaba, ali bar se ne sapliće o kamenje koje viri iz treseta kao poluzakopane kosti dinosaurusa.

Nakon desetak minuta hoda, putić se suzio i naposletku potpuno iščezao pod jednom granitnom stenom.

Stala je s jedne strane kamena da izvuče mapu i isključeni mobilni. Nije mogla da ga uključi. Sigurno je opet zaboravila da ga napuni.

Šta da radi? Da nastavi nadajući se najboljem ili da odustane i sjuri se niz brdo? Noćni vazduh je svež, a oblaci se skupljaju na nebu. Ne plaši se mraka, ali joj je pomalo čudno da u to vreme bude sama napolju. Kad bi joj se nešto desilo, niko ne bi znao gde je.

Nešto se uskomešalo ispred nje. Opet! Na ostrvu nema mnogo divljih životinja. Samo ježevi i... fuj!... pacovi! Skočila je i shvatila da se nešto krije u žbunju. Nešto dlakavo očešalo joj se o nogu. „Aaaaaaaa!“, vrisnula je Eli. „Av, av!“ Na bledoj mesečini videla je malog psa kako je posmatra nakrivljene glave. Osmehnula se od olakšanja. „Pa ćao!“ Psić je mahnuo repom kao da je neko uključio i isključio brisač automobila. Zatim se udaljio na metar ili dva od Eli, zastao i okrenuo se. Očigledno ju je čekao. Eli je oklevala na trenutak, a onda je stavila mapu i telefon u džep i krenula za njim. Zašto da ne? Šta može da izgubi? Čim je video da ga sledi, psić je potrčao putićem koji ranije nije ni primetila. Tajanstvena poruka, sastanak u ponoć, a sad i taj čudni pas koji je izgleda vodi nekud.

Može li ova noć biti čudnija?

Staza vodi nizbrdo. Eli gazi paprat koja joj dopire do struka. Probija se kroz visoko rastinje prisećajući se kako se ranije tog dana probijala kroz more. Čini joj se da staza nema kraja, a više nema ni psa na vidiku. Trebalo bi da se vratim...

a l a k n j e j i l i g r a e e iz s Ost

www.leo.rs | 7

BEOGRAD

ZA DECU NAPISAO JOVO ANĐIĆ ILUSTROVAO MILENKO STEVANOVIĆ

Beograd za decu moderno je dizajniran i opremljen vodič koji deci predstavlja naš glavni grad i upoznaje ih s njegovim najvažnijim znamenitostima.

Odabrane informacije, nepoznati detalji o Beogradu, zanimljive priče – kako iz njegove dalje prošlosti, tako i iz poslednjih decenija XX veka – pažljivo su odabrani i prilagođeni uzrastu.

Vodič je podeljen u četiri celine, a grad je sagledan iz različitih uglova. Autor nam otkriva grad u šet njama Kalemegdanom i Knez Miahilovom ulicom, ali ga predstavlja i sa reka, iz vazduha i poziva nas da zavirimo i sagledamo ga i ispod zemlje. Uz to govori i o karakterističnim beogradskim ukusima i mirisima, o njegovim slavnim stanovnicima, a posebno daje sugestije za obilazak određenih mesta s programima koji deci mogu biti zanimljivi.

Na ilustracijama Milenka Stevanovića oživele su beogradske ulice, slavne ličnosti iz naše istorije, zadužbine i zadužbinari, kao i sve ono što naš grad čini atraktivnim, važnim i zanimljivim. Mape Dušana Pavlića sa ucrtanim znamenitostima i naznačenim putevima obilaska omogućavaju lakšu primenu vodiča i olakšavaju snalaženje u gradu.

Knjigu je dizajnirala Olivera Batajić Sretenović.

Poseban dodatak izdanjuBeograd za decu predstavlja razglednica na kraju knjige koju čitaoci dobijaju na poklon.

8|

PUTOVANJE ZA POČETNIKE

NAPISAO I FOTOGRAFISAO JASEN BOKO VIZUELNO OBLIKOVAO DUŠAN PAVLIĆ

Knjiga Putovanje za početnikenamenjena je devojkama i mladićima koji su na pragu zrelosti i prvih samostalnih putovanja. Ona ohrabruje mlade da krenu na put i ukazuje im na vrednosti koje putovanjem stičemo – radoznalost, odgovornost prema sebi i drugima, tolerant nost prema različitostima. Napisana je kako bi čitaoce motivisala da krenu i kako bi im pomogla da u putovanju uživaju, a rezultat je bogatog iskustva velikog putnika kome možemo verovati na reč: kad se jednom krene na putovanje – svet se pred putnikom otvara i on više ne može da prestane da putuje!

Zanimljive priče o svojim putovanjima i iskustvima koja je na njima prikupio autor Jasen Boko pretočio je u brojne korisne predloge i savete. KnjigaPutovanje za početnike sadrži informacije koje su putnicima početnicima neo phodne za svaku fazu putovanja – šta je potrebno da bi se krenulo, kako ubediti roditelje da te puste na put, kako isplanirati putovanje, s kim putovati, čime putovati, kako brinuti o zdravlju, kako izbeći neprijatnosti na putu.

Saveti dobijeni iz pera pravog putnika predstavljaju pou zdan vodič za zanimljive ali sigurne boravke van kuće.

Zahvaljujući njima, mladi će se lakše odlučiti da krenu na putovanje, a roditelji će im za to lakše dati dozvolu.

– Snove svi imamo, ali nemamo svi i želju, sposobnost ili hrabrost da ih ostvarimo. Mene je moja ra doznalost odvukla u najdalje delove ove naše planete. I uprkos svemu što sam prošao i godinama koje sam nakupio – ta radoznalost nije posustala. Ona me i dalje tera da se krećem, gledam ono što dosad nisam video i slušam jezike koje nikad nisam čuo –kaže na početku autor, objašnjavajući šta ga je to navelo da putujući obiđe gotovo celu planetu.

Mladom čitaocu na kraju knjige autor daje još jedan dragocen savet:Za putnika cilj putovanja je – putovanje samo! Uživaj u putovanju, u različitim ljudima, krajevima i običajima koji te okružuju, diši punim plućima i ne zadržavaj dah dok putuješ kako bi ga ispustio tek kad se vratiš u sigurnost doma.

www.leo.rs | 9

GREG BREJDEN

BOŽANSKI MATRIKS U svojoj knjizi Božanski matriks („Divine Matrix“), jednoj od najprodavanijih knjiga po listi Njujork tajmsa, prevedenoj na veliki broj jezika, koja nam pruža jedan potpuno nov pogled na svet i na naše mesto i ulogu u njemu, Greg Brejden nam, spajajući rezultate najnovijih otkrića kvantne fizike sa drevnim mističnim i duhovnim učenjima, pokazuje kako da postanemo stvaraoci sopstvene realnosti i kako da naučimo da pretvaramo svoje snove u stvarnost.

Sva materija nastaje i postoji samo snagom sile... Mi moramo da pretpostavimo da se iza te sile nalazi svestan i inteligentan Um. Taj Um je matriks sveukupne materije.

Maks Plank, 1944.

Ovim rečima je Maks Plank, otac kvantne teorije, opisao univerzalno polje energije koje povezuje sve što postoji u univerzumu: Božanski matriks.

Božanski matriks jeste naš svet.

On je, istovremeno, i sve unutar našeg sveta.

To smo mi, i sve što volimo, mrzimo, stvaramo i doživljavamo.

Mi živimo u Božanskom matriksu i mi smo poput umetnika koji izražava svoje najdublje strasti, strahove, snove i želje pomoću tajanstvenog kvantnog slikarskog platna.

Međutim, mi smo i to platno, kao što smo i ono što je prikazano na platnu.

10 |

Mi smo slike, ali i četkice za slikanje.

U Božanskom matriksu, mi smo skladišta unutar kojih postoje sve stvari; mi smo most između tvorevina naših unutrašnjih i spoljašnjih svetova, ali i ogledala koja nam prikazuju ono što smo stvorili.

Stranice koje slede opisuju postojanje polja energije – Božanskog matriksa – koje predstavlja i skladište i most i ogledalo za sve što se događa između sveta u nama i sveta koji se nalazi izvan naših tela. Činjenica da to polje postoji u svemu, počev od najsitnijih čestica kvantnog sveta, pa sve do udaljenih galaksija čija svetlost tek sada dopire do naših očiju, a isto tako i u svemu između toga, menja naša uverenja o našoj ulozi u univerzumu.

Ono što ćete pročitati za neke od vas će predstavljati nov i vrlo različiti način razmišljanja o tome kako se sve u životu odvija. Za neke druge će predstavljati utešnu sintezu onoga za šta već znaju, ili barem slute, da je istina. Međutim, za svakog čitaoca, postojanje ove primarne mreže energije koja povezuje naša tela, svet i sve u univerzumu, otvara vrata iza kojih se kriju moćne i tajanstvene mogućnosti. Želeći da budem pravedan prema velikim konceptima koje Božanski matriks podrazumeva, ovu knjigu sam podelio na tri dela, tako da svaki od njih pokriva jednu od ključnih implikacija polja. Ne želeći da na kraju svakog dela iznosim neki formalan zaključak, samo sam ukratko naglasio ideje koje smatram važnim, označavajući svaku takvu zamisao kao „ključ“ označen brojem.

Deo I, Otkrivanje Božanskog matriksa: misterija koja sve povezuje istražuje ono što su ljudi oduvek osećali, a to je da smo svi mi povezani poljem energije koje sve spaja. U prvom poglavlju opisujem jedan eksperiment koji je naučnike koji su tragali za takvim poljem koje sve povezuje bacio stotinu godina unazad. U ovom poglavlju opisujem i istraživanja koja su u XX veku dovela do napretka u kvantnoj fizici koji je primorao naučnike da ponovo razmotre onaj prvi eksperiment na osnovu kojeg su bili zaključili da je sve odvojeno. Zatim su data tri reprezentativna eksperimenta koji pokazuju najnovije naučne podatke o tom do tada nepriznatom polju energije. Ukratko, ta otkrića pokazuju sledeće: 1. Ljudska DNK ima direktan uticaj na materiju od koje je načinjen naš svet.

2. Ljudske emocije imaju direktan uticaj na DNK koja utiče na materiju koja čini naš svet.

3. Odnos između emocija i DNK prevazilazi granice vremena i prostora. Efekti su isti bez obzira na udaljenost.

Kad budemo došli do kraja prvog dela, više ne bi trebalo da postoji ikakva sumnja u postojanje Božanskog matriksa. Bilo da ga opisujemo iz duhovne ili iz naučne perspektive, jasno je da tu nečeg ima – postoji jedno polje energije koje spaja sve što činimo, kao i sve što jesmo i sve što doživljavamo. Ako to prihvatimo, tada se logično nameću pitanja: „Šta da radim s tom informacijom?“ i „Kako da Božanski matriks koristim u svom životu?“

individualne odluke spajaju se i postaju kolektivna realnost – i to je ono što ta otkrića čini i uzbudljivim i zastrašujućim.

U III delu Poruke iz Božanskog matriksa: živeti, voleti i lečiti se u kvantnoj svesti zadire se direktno u praktične aspekte onoga šta znači živeti u jedinstvenom polju energije, zajedno s tim kako to utiče na dešavanja u našem životu. Pomoću primera sinhroniciteta i podudarnosti, upečatljivih primera lečenja namerom i objašnjavanjem toga šta nam pokazuju naše najintimnije veze, ovo poglavlje služi kao obrazac na osnovu kojeg možemo da vidimo šta slična iskustva mogu da znače u našem životu.

Knjiga Božanski matriks predstavlja rezultat istraživanja koja su trajala više od dvadeset godina, ali ona je, istovremeno, i moje lično putovanje ka otkrivanju smisla velike tajne sačuvane u našim najstarijim i najslavnijim mističnim i duhovnim učenjima. Ako ste oduvek tražili odgovor na pitanja „Da li smo svi mi, zaista, povezani, i ako jesmo, koliko je duboka ta veza?“ i „Koliko možemo da zaista promenimo svoj svet?“ onda će vam se ova knjiga dopasti.

Greg Brejden Milica Simić

Deo II, Most između mašte i stvarnosti: kako funkcioniše Božanski matriks istražuje šta znači živeti u univerzumu u kojem ne samo da je sve međusobno povezano (nelokalno) nego je uz to povezano holografski. Suptilna moć tih principa je, verovatno, jedno od najvećih otkrića fizike XX veka i istovremeno jedno od najmanje shvaćenih i najčešće previđanih. U ovom poglavlju namerno su izostavljeni tehnički opisi jer je napisano s ciljem da bude praktičan vodič za zagonetku iskustava koja svi delimo, a ipak retko prepoznajemo njihovu poučnost.

Kad svoj život pogledamo sa stanovišta po kojem je sve svugde svo vreme, implikacije su toliko velike da je mnogima teško da ih pojme. Upravo zbog te naše povezanosti, mi smo u stanju da učestvujemo u životnim radostima i tragedijama bilo gde i bilo kada. Kako možemo da iskoristimo takvu moć?

Odgovor započinje našim razumevanjem da zapravo ne postoje nikakvo „ovde“ i „tamo“ ili „tada“ i „sada“.

Iz perspektive života kao potpuno povezanog holograma, ovde je već tamo i tada je uvek bilo sada. Drevne duhovne tradicije podsećaju nas da u svakom trenutku dana mi donosimo odluke koje ili afirmišu ili negiraju naš život. Pomoću snage naše nelokalne, holografske svesti, svaka od ovih naoko nevažnih odluka izaziva posledice koje prevazilaze naš svakodnevni život. Naše

www.leo.rs | 11

Dr Dejvid Frouli

Ajurveda i Um – isceljivanje svesti –

Kako da stvorimo celovitost u Telu, Umu i Duhu Ajurveda i um je možda prva knjiga objavljena na Zapadu koja se usredsređuje na istraživanje psihološkog aspekta ovog moćnog i drevnog sistema. Knjiga se bavi lečenjem naših umova na svim nivoima, od podsvesti do nadsvesti, uzimajući u obzir ulogu ishrane, utisaka, mantre, meditacije, joge i mnogih drugih metoda, pošto teži postizanju celovitosti.

Doktor Dejvid Frouli ponovo je pokazao svoj jedinstveni dar usvajanja starog vedskog znanja i izlaganja svojih saznanja koja nam hrane telo, um i dušu.

U knjizi Ajurveda i um dr Frouli nam ponovo svojom blistavom intelektualnom svetlošću razjašnjava praktične primene ajurvede i joge u njihovoj usmerenosti na um. Svojim jasnim izlaganjem vedskih principa svesti i njenog ispoljavanja, on nam pruža jednostavan ali temeljit pristup psihološkom i emocionalnom lečenju. Ova knjiga nas podseća da je um jedan prefinjen organ, čije zdravlje zavisi od njegove sposobnosti da crpi hranu iz svog okruženja. Ukoliko smo nagomilali toksine u obliku emotivnih rana, frustracija, razočaranja ili pogrešnih uverenja, uklanjanje tih nečistoća iz naših mentalnih i emotivnih slojeva je od presudne važnosti za sticanje istinske emocionalne i duhovne slobode.

Za razliku od moderne psihološke nauke koja je sve do nedavno zastupala odvojenost uma i tela, ajurved-

12 |

ska psihologija jasno zapaža da su um i telo nerazdvojno povezani, takoreći ista stvar. Um je polje ideja, a telo je polje molekula, ali oba su izrazi svesti koja opšti sa samom sobom.

Ova knjiga je dragocen izvor znanja za proučavaoce ajurvede, joge, tantre i psihologije. Doktor Frouli je u ovoj knjizi ispoljio svoju izvanrednu sposobnost da svari drevno vedsko znanje i da nas nahrani tim razumevanjem, blagotvornim za naše telo, um i dušu.

Ajurveda Ajurveda je pet hiljada godina stara vedska ‘’nauka o životu’’, tradicionalni indijski prirodni sistem lečenja. To je medicinska strana jogičkih sistema indijskog potkontinenta, koja obuhvata jogu, vedantu, tantru i budizam.

Danas se ajurveda nalazi na čelu umno-telesne medicine. Ona sada seže mnogo dalje od svoje tradicionalne baze i stiče pažnju širom sveta. Sa svojim razumevanjem

nam na kraju pričinjavaju bol. Da bismo razumeli kako naše telo funkcioniše, moramo da razmotrimo i način na koji koristimo svoje umove.

Joga, ajurveda i tantra Ajurveda je isceliteljski ogranak jogičke nauke.

Joga je duhovna strana ajurvede, dok je ajurveda terapeutski ogranak joge. Joga je daleko više od asana ili vežbačkog vida joge koji je na Zapadu danas najuočljiviji. U svojoj izvornoj nameri, joga je nauka o duhovnom razvoju čiji cilj je samospoznaja ili samorealizacija, otkriće naše prave prirode izvan vremena i prostora. Taj proces potpomažu um i telo ukoliko su lišeni bolesti.

života i svesti, drevna ajurveda ne deluje nimalo zastarelo; naprotiv, ona je ključ za medicinu budućnosti. Ona je to zbog jedinstvenog i duhovnog načina na koji sagledava naše mesto u univerzumu.

Ajurveda na fizičko telo gleda kao na kristalizaciju duboko ukorenjenih mentalnih sklonosti prenetih iz prethodnih života. Ona um doživljava kao odraz tela i skladište utisaka koje dobijamo putem čula. Ona uočava naše stvarno Jastvo i besmrtnu prirodu izvan umno-telesnog sklopa, što nam daje priliku da prevaziđemo sve fizičke i mentalne poteškoće. Ajurveda jednim pogledom obuhvata telo, um i duh, i raspolaže naročitim metodima za bavljenje svakim od njih.

Ajurveda ne gleda na ljudsko biće kao na ograničeni skup biohemijskih procesa. Za nju um nije samo funkcija mozga. Pojedinac za nju ne predstavlja proizvod društvenih okolnosti, mada svi ti činioci mogu da budu značajni. Ajurveda doživljava ljudsku dušu kao čistu svesnost, povezanu sa sklopom uma i tela ali ne i ograničenu njime; taj sklop je zapravo njeno sredstvo ispoljavanja.

I samo telo je mentalni organizam, nosilac opažanja čija je namena da podržava funkcije čula i da omogući iskustvo uma. Svaki poremećaj u telesnom funkcionisanju ima svoj koren u opažajnom procesu i proističe iz pogrešnog korišćenja čula. Prekomerna, nedovoljna ili pogrešna upotreba čula dovodi do pogrešnih radnji koje

Joga kao medicinska terapija je tradicionalni deo ajurvede, koji se bavi lečenjem kako fizičkih, tako i mentalnih bolesti. Ajurveda koristi joginske metode, kao što su joga-položaji i vežbe disanja, za lečenje fizičkih bolesti. Ajurvedski metodi lečenja za um uključuju jogičke prakse za duhovni razvoj, kao što su mantra i meditacija. Ajurvedski pogled na um izveden je iz filozofije joge i njenog shvatanja različitih nivoa svesti. Dakle, ajurvedska i jogička psihologija su isprva bile jedna te ista stvar, i tek od nedavno su počele da se razilaze. To je zbog toga što ljudi, naročito na Zapadu – uključujući i učitelje joge – nisu uvek upućeni u vezu između joge i ajurvede.

U današnjem svetu postoji mnoštvo pristupa koji se nazivaju joga-psihologijom. Neki od njih kombinuju joga-položaje sa metodima psihoanalize. Neki kombinuju metode jogičke meditacije sa zapadnjačkim psihijatrijskim ili medicinskim pristupima. Drugi neposredno koriste jogičke metode da bi izlečili um, ali bez pozivanja na ajurvedu. Ti pristupi mogu da budu od koristi, ali su uspešniji kad se kombinuju sa ajurvedom, što je izvorni jogički pristup lečenju i obezbeđuje podesan medicinski jezik za potpuno korišćenje joge kao isceliteljskog znanja.

I ajurveda i joga su povezani sa sistemom tantre, koji pruža različite tehnike za menjanje prirode svesti. Međutim, prava tantra je nešto mnogo više od njenog trenutnog popularnog shvatanja kao sistema seksualnih praksi, koji zapravo odražava tek jedan mali i uopšte uzev niži aspekt tantre. Tantra je celovit sistem ljudskog razvitka koji može da nam pomogne u poboljšanju svih vidova našeg života.

Tantrička sredstva uključuju čulne terapije bojama, dragim kamenjem, zvucima i mantrama, uz korišćenje raznih božanstava. Božanstva, poput Šive ili Božanske Majke, su arhetipovi koji mogu da dovedu do dubokih promena u svesti, tamo gde lični um ne može da dopre. Čulne terapije menjaju ono što stavljamo u um, a to može da preinači negativnu uslovljenost bez potrebe za analizom. Ajurvedski metodi za isceljenje uma

www.leo.rs | 13

uključuju tantru. Tantričko razumevanje suptilnih sila uma i tela takođe je povezano sa ajurvedom. Isto tako, najdublji jogički pristupi primenjuju takve više tantričke metode.

Umno-telesna medicina Ajurvedski lekari nemaju potrebu da se nazivaju psiholozima. Psihologija je deo njihove uobičajene prakse koja uzima u obzir i fizičku i mentalnu bolest.

Prema ajurvedi, do fizičkih bolesti dolazi pretežno usled spoljnih činilaca kao što su pogrešna ishrana ili izloženost uzročnicima bolesti. Mentalne bolesti se javljaju uglavnom iz unutarnjih činilaca, kao što su pogrešno korišćenje čula i nagomilavanje negativnih osećanja. To je u skladu sa našom karmom, rezultatima naših prošlih postupaka iz prethodnih života. No, fizička i psihička bolest su obično pomešane i jedna se retko pojavljuje bez druge.

Neke bolesti, poput akutnih infekcija, imaju gotovo isključivo fizičke uzroke i mogu da se leče na čisto fizičkom nivou. Međutim, većina bolesti ima psihološke uzroke, a sve dugotrajne bolesti imaju psihološke posledice. Fizička bolest pomućuje osećanja i oslabljuje čula, što može da dovede do pojave psihičkih poremećaja.

Psihičke neuravnoteženosti imaju fizičke posledice. One dovode do dijetetskih nepromišljenosti i do naprezanja srca i nerava, te oslabljuju fizičko telo.

U modernom razvijenom svetu naši problemi su uglavnom psihološki. Imamo odgovarajuću hranu, odeću i sklonište, što nas štiti od dobijanja većine fizičkih bolesti. Ali, iako većina nas nema većih fizičkih problema, ipak patimo od psihičkog nemira. Ta uznemirenost može da se ispolji kao osećanja usamljenosti i napuštenosti, odsustva ljubavi i uvažavanja, besa, stresa ili teskobe. To može da dovede do slabljenja naše fizičke energije i da nas osujeti da radimo ono što zaista želimo da radimo.

Sam naš način života prouzrokuje nesrećnost. Naša kultura je aktivna i uzburkana, i u njoj je premalo mira i zadovoljnosti. Poremetili smo organske korene života, a to su dobra hrana, voda i vazduh i srećan porodični život. Živimo u veštačkom svetu kojim dominiraju urbani krajolik i mas-mediji u kojima malo šta hrani dušu.

Stalno žudimo za novim stvarima i retko smo zadovoljni onim što imamo. Jurimo od jedne do druge stimulacije i retko posmatramo taj proces našeg života koji zapravo nikuda ne vodi. Naši životi su obrasci nagomilavanja u kojima nikada nismo mirni ni spokojni. Naša medicina je ponajviše brzo privremeno rešenje koje nam omogućava da nastavimo svoj pogrešni stil života, i retko posvećuje pažnju korenu naših problema, a to je naše ponašanje. Uzimamo brzu pilulu nadajući se da će naši problemi nestati, ne uviđajući da je to možda samo simptom našeg neuravnoteženog života, poput

14 |

upozoravajućeg svetla o kojem bi trebalo da povedemo više računa.

S druge strane, ajurveda nas uči usklađenosti sa Prirodom, jednostavnosti i zadovoljnosti kao ključevima za blagostanje. Ona nam pokazuje kako da živimo u stanju ravnoteže u kojem je ispunjenost nešto postojeće, a ne nešto što treba da se dosegne. Ona nas povezuje sa izvorima stvaralaštva i sreće u našoj vlastitoj svesti, kako bismo uspeli da trajno prevaziđemo svoje psihičke probleme. Ajurveda pruža stvarno rešenje za naše zdravstvene probleme, a to je povratak jedinstvu sa univerzumom i sa Božanskim unutar nas.

To iziskuje promenu našeg načina života, razmišljanja i opažanja.

Nivoi ajurvedskog lečenja Ajurveda priznaje četiri glavna nivoa lečenja.

1. Lečenje bolesti 2. Sprečavanje bolesti 3. Unapređenje života 4. Razvoj svesnosti Za većinu nas medicinsko lečenje počinje kad se razbolimo. To je jedan vid bavljenja bolešću, odgovor na stanje koje se već pojavilo. On ima za cilj da popravi nešto što je već skršeno. Međutim, ako medicina započinje sa lečenjem bolesti, to je promašaj zato što nam bolest već škodi. U toj kasnoj fazi mogu biti potrebni radikalni i nasrtljivi metodi, poput droga ili hirurških operacija, koji imaju brojne prateće pojave.

Viši nivo lečenja je uklanjanje bolesti pre nego što se ona ispolji, pri čemu su nasrtljivi metodi poput droga i hirurgije vrlo retko neophodni. Da bismo dostigli ovaj stupanj, moramo da uzmemo u obzir učinke našeg stila života, okruženja, posla i psihološkog stanja. Moramo da isključimo loše činioce u svom svakodnevnom životu koji nas čine podložnima bolesti.

Mi smo u izvesnoj meri uvek bolesni zato što je sam život prolazan i nepostojan. Uvek postoji neka bolest koja nas napada, posebno prilikom smenjivanja godišnjih doba ili u procesu starenja. Svako stvorenje koje je rođeno na kraju mora umreti. Zdravlje je stvar stalnog podešavanja, kao jedrenje broda po moru. Ono ne može da se trajno postigne i potom zanemari, već se radi o poslu koji je stalno u toku.

Treći nivo lečenja je terapija putem unapređenja života, koja stremi poboljšanju naše vitalnosti i osposobljava nas da duže živimo. Time ne samo što se sprečavaju bolesti, već se pokazuje kako može da se uveća naša pozitivna vitalnost. Međutim, ajurveda ima za cilj nešto više od ostvarivanja zdravlja, izbegavanja bolesti i pomaganja da duže živimo.

Četvrti nivo ajurvede je razvoj svesnosti. To zahteva duhovni pristup životu, uključujući i meditaciju. Važno je biti zdrav, ali zdravlje nije krajnji cilj. Nije dovoljno samo to da produžimo svoje živote i da imamo veću energiju da radimo stvari koje želimo. Moramo da razmotrimo za šta i zbog čega koristimo našu energiju. Kvalitet naše svesnosti je pravi prihod od svega što radimo. To je naš krajnji izraz, suština onoga što zaista jesmo. Naša svesnost je jedino što možemo da ponesemo sa sobom kada umremo. Ona može da nastavi da raste dok telo i um opadaju, i predstavlja našu najveću pomoć u procesu starenja.

Svrha fizičkog utelovljenja je da se pomogne razvijanje više svesti. To ne samo što nas pojedinačno uzdiže, nego uzdiže i svet i ostatak čovečanstva. Svi naši ljudski problemi nastaju zbog odsustva istinske svesnosti, što nije samo manjak obaveštenosti već i neuspeh da se razume naše mesto u univerzumu. Mi zapravo uopšte nemamo mesto u univerzumu. Univerzum počiva u nama. Čitav univerzum je deo našeg vlastitog većeg bića.

Sva ljudska bića su deo našeg vlastitog Jastva. Sva stvorenja su samo različiti oblici onog što mi jesmo. Ona su poput različitih nivoa i grana drveta svesti. Prava svesnost je uočavanje jedinstva kroz koje prevazilazimo lična ograničenja i shvatamo Jastvo kao Sve. To je krajnji cilj ajurvede, koja stremi tome da nas oslobodi svake tuge i patnje. Istinska svesnost je konačni lek za sve psihičke poremećaje. Ali, da bismo to razumeli, prvo moramo da se zagledamo u um i njegove funkcije. Moramo da počnemo tamo gde jesmo. Naše putovanje nastavlja se u tom pravcu.

Ajurvedski tipovi konstitucije: Biološki tipovi Vate, Pite i Kaphe Ako pogledamo različite ljude u svetu oko nas, primetićemo da nismo svi sasvim slični. Standard prosečne osobe je statistička apstrakcija koja zapravo ne postoji. Svako od nas je po mnogo čemu različit, i fizički i mentalno. Svaka osoba poseduje jedinstvenu konstituciju, drugačiju od konstitucije bilo koga drugog. Oblici i veličine, temperamenti i karakteri ljudi imaju silna odstupanja koja moraju da utiču na naše zdravlje i sreću.

Moramo da razumemo svoju sopstvenu prirodu radi svoje sreće i blagostanja u životu. Slično tome, moramo da shvatimo i prirodu drugih, koja može da se razlikuje od naše, radi skladne društvene interakcije. Hrana koja je dobra za jednu osobu ne mora biti dobra i za drugu. Na primer, nekome mogu da prijaju začini, dok neka druga, slična osoba može da ih ne podnosi. Isto tako, psihološke okolnosti koje su za nekog povoljne, mogu da ne odgovaraju nekom drugom. Takmičarstvo može jednu osobu

da podstakne na veća dostignuća, a drugu da zaplaši i dovede je do neuspeha.

Bez razumevanja naše osobite konstitucije, ne možemo izbeći loše zdravlje i razboljevanje. Zvanična, standardizovana medicina ne može na zadovoljavajući način da se bavi svim našim individualnim odstupanjima. Tu sposobnost poseduje samo sistem koji je u stanju da raspozna naše različite tipove konstitucije. Ajurveda sadrži to razvijeno znanje o pojedinim tipovima kao srž svoje mudrosti. Jedna od velikih lepota ajurvede je to što nam ona tako jasno pomaže da razumemo sva svoja individualna odstupanja, naročite sposobnosti i načine mišljenja i ponašanja.

Pa ipak, čovekovi obrasci konstitucije spadaju u opšte kategorije i ne javljaju se slučajno.ni nasumice. Iako imaju svoje varijacije, oni se javljaju u jasno određenim grupama, odražavajući moćne sile prirode. Tri glavna tipa konstitucije postoje u skladu sa tri biološke sklonosti koje su osnovne sile našeg fizičkog života. One se na sanskritu zovu Vata, Pita i Kapha, što odgovara trima opšterasprostranjenim elementima vazduha, vatre i vode u njihovom delovanju u složenoj umno-telesnoj celini.

Vata – Vazduh Biološka sklonost (iliti ćud) vazduha naziva se Vata, što doslovno znači ‘’ono što duva’’, a odnosi se na vetar.

Sadrži i sekundarni aspekt etra kao podrućja u kojem se on kreće. Prostori u glavi, zglobovima i kostima služe kao njena spremišta.

Vata upravlja kretanjem i odgovorna je za pražnjenje svih nagona i poriva, hotimičnih i nehotičnih. Prevashodno deluje preko mozga i nervnog sistema. U sistemu za varenje povezana je sa donjim stomakom, posebno sa debelim crevom u kojem se gas (vazduh) nakuplja. Deo nje su i čula dodira i sluha, koja se podudaraju sa elementima vazduha i etra. Vata je sila koja upravlja i rukovodi drugim sklonostima, pošto i sam život potiče od vazduha. Vata omogućava okretnost, prilagodljivost i lakoću u delovanju. Njena moć nas podstiče i pokreće i čini da se osećamo živahno i entuzijastično.

Vata vlada bazičnom osetljivošću i pokretljivošću mentalnog polja. Ona pobuđuje sve mentalne funkcije, od čula do podsvesti. Dopušta nam da mentalno reagujemo na spoljne i unutarnje poticaje. Strah i strepnja su njeni osnovni emotivni poremećaji, do kojih dolazi kada osećamo da je naša životna sila na neki način ugrožena ili izložena opasnosti.

Pita - Vatra Biološka vatrena sklonost, tj. ćud, naziva se Pita, što znači ‘’ono što kuva’’. Vatra ne može neposredno da postoji u telu, ali se nalazi u vrućim tečnostima kao što su

www.leo.rs | 15

krv i probavne tečnosti. Iz tog razloga Pita sadrži i sekundarni aspekt vode.

Pita upravlja promenom, odnosno preoblikovanjem u telu i umu, u vidu probave i asimilacije na svim nivoima, od hrane do ideja. Ona preovlađuje u probavnom sistemu, naročito u tankom crevu i jetri, u kojima dejstvuje probavna vatra. Takođe se nalazi i u krvi i u čulu vida koje odgovara elementu vatre. Pita je odgovorna za svaku toplotu i svetlost, od čulnog opažanja pa sve do ćelijskog metabolizma.

Mentalno, Pita vlada razumom, inteligencijom i razumevanjem – rasvetljujućom sposobnošću uma. Ona dopušta umu da opaža, raspoznaje, pravi razliku i prosuđuje. Njen glavni emotivni poremećaj je bes, koji je eksplozivan, zagreva nas i pomaže nam da se odbranimo od napada spolja.

Kapha - Voda Biološka sklonost vode naziva se Kapha, doslovno ‘’ono što prijanja’’. Sadrži i sekundarni aspekt zemlje kao granice u kojoj se drži, a to su koža i sluzokoža.

Kapha vlada oblikom i sadržinom i odgovorna je za težinu, koheziju (spojenost) i stabilnost. To je tečni rastvor, unutrašnji okean u kojem se kreću ostale dve sklonosti, i sačinjava osnovnu građu tela. Ona obezbeđuje pravilnu podmazanost i pražnjenje lučevina, i oblaže i umekšava nerve, um i čula. Ona preovlađuje u telesnim tkivima i u gornjem delu tela – stomaku, plućima i glavi, gde se nagomilava sluz. Povezana je sa čulima ukusa i mirisa, koji se podudaraju sa vodom i zemljom.

Kapha upravlja osećanjem, uzbuđenjem i sposobnošću uma da se zadrži na obliku. Pruža mentalni mir i stabilnost, ali može da spreči rast i širenje. Želja i vezanost (prevelika privrženost) su njene glavne emotivne neuravnoteženosti, prijanjanje za stvari u umu, što može da preoptereti psihu.

Osetiti Vatu, Pitu i Kaphu Sledeća vežba pokazuje kako Vata, Pita i Kapha deluju posredstvom stanja i prilika u prirodi. Primite k znanju ove karakteristike i pokušajte da ih vidite u promenljivim okolnostima i klimama oko vas.

VATA: Sedite napolju na mirnom mestu; dan je prohladan, suv, vedar i vetrovit, kakav često ume da bude ujesen kad lišće opada i dolazi do prvih mrazova. Po mogućnosti izaberite brdovit ili planinski predeo koji vam pruža neki pogled. Zapazite kako reagujete na okruženje i njegova svojstva. Isprva ćete se osećati lako, bistro, suvo i prostrano. Ukoliko neko vreme ostanete izloženi vetru napolju pod vedrim nebom, na kraju ćete se osećati nesređeno, neuzemljeno, ranjivo i nezaštićeno.

16 |

PITA: Sedite napolju po vrućem, sparnom, donekle oblačnom letnjem danu. Opet zapazite svoju reakciju na okruženje. Osetićete se toplo, vlažno i obavijeno, možda ugodno u početku. Neće proći mnogo vremena i počećete da osećate da vam je vruće ili zagušljivo i poželećete da uđete unutra ili da nešto uradite da biste se rashladili. Moguće je da ćete postepeno postati razdražljivi ili ljuti.

KAPHA: Sedite napolju, ako je potrebno na nekom zaštićenom mestu, po svežem kišnom danu bez vetra, po mogućnosti u proleće kad nova vegetacija silno buja. Zapazite svoju reakciju na okruženje. Prvo ćete se osećati sveže i vlažno, spokojno i zadovoljno, i možda ćete poželeti da se odmorite ili odspavate. Posle nekog vremena počećete da se osećate tromo i teško, kao da nešto u vama pruža otpor pa ne možete da se pokrenete. I sama vaša čula mogu da postanu mutna i teška.

Tipovi konstitucije Slede tipični fizički i psihološki profili za tri navedena tipa. Ne treba ih uzeti suviše strogo; ono što je bitno je prevlast određenih karakteristika.

VATA (Vazdušni tipovi) Fizičke karakteristike Oni u kojima preovlađuje Vata – biološka ćud vazduha – primetno su viši ili niži od proseka, suvonjave građe i imaju poteškoća da zadrže telesnu težinu. Koščati su, bez dovoljno razvijene muskulature, a žile su im ispupčene. Koža im je suva i lako postaje gruba, ispucana ili naborana. Ten im je mat ili zagasit, a ponegde koža može da im postane smeđa ili crna. Oči su im obično male, suve i mogu da se trzaju ili podrhtavaju.

Kosa i koža glave su im suvi i lako dobijaju perut ili im se kosa rascvetava.

Vazdušni tipovi imaju nestalnu, promenljivu moć varenja. Apetit im je katkada izuzetan, a katkada mali ili ga uopšte nemaju. Neka emotivna prepirka, stres ili neprijateljstvo začas dovedu do loše probave na nervnoj bazi. San im je lak i pate od nesanice, koja može da postane hronična. Kad im nešto poremeti san, teško da će moći ponovo da zaspe. Snovi su im nemirni, a skloni su i noćnim morama. Što se tiče telesnih otpadaka, mokraća im je oskudna i retko se obilno znoje. Stolica im je uglavnom suva i nevelika. Često imaju zatvor, nadutost stomaka i gasove.

Ponajviše pate od raznih bolova, u rasponu od običnih glavobolja do hroničnih bolesti kao što je artritis. Hladnoća, vetar i suvoća su glavni činioci iz okruženja koji im smetaju. No, njima ne prijaju nikakve krajnosti, pa tako ni previše toplote ili sunčeve svetlosti. Ne vole ništa oštro

ni grubo. Najbolje se osećaju u toploj i vlažnoj klimi, i uz bogatu i jaku hranu. Potrebna im je negujuća i podržavajuća emotivna atmosfera da bi se osećali spokojno.

Vata tipovi su fizički aktivni i energični. Uživaju u brzini, kretanju i aerobičnoj aktivnosti. Pa ipak, lako se zamaraju i nedostaju im dugotrajna snaga i izdržljivost. U mladosti su često sportski nastrojeni, ali nemaju telesnu građu za intenzivno vežbanje ni za borilačke sportove.

Lako ih hvataju mišićni grčevi, a skloni su i ukočenosti.

Nisu potpuno prisutni u svom telu i mogu da budu nespretni i trapavi. Lomovi kostiju im se događaju češće nego drugim tipovima i uopšte su podložni povredama.

Psihološke karakteristike Vata tipovi su bistrog i žustrog uma, sa promenljivim interesovanjima i sklonostima. Pričljivi su, obavešteni i intelektualni, tako da mogu da shvate mnoga različita gledišta. Međutim, mogu da budu površni u svojim idejama i da besciljno brbljaju. Um im se lako pokoleba, umeju da budu rasejani, van kontrole i da zastrane.

Mada mogu da poseduju izvesno znanje o mnogim različitim stvarima, nedostaje im dublje poznavanje neke posebne, konkretne materije. Volja im je obično nepostojana i neodlučna. Nedostaju im rešenost, doslednost i samopouzdanje, i često imaju lošu sliku o sebi.

Vate najviše pate od straha, koji predstavlja njihovu prvu reakciju na sve što je novo ili nepoznato. Skloni su zabrinutosti, lako ih obuzima strepnja i najčešće im nedostaje stabilnost. Bivaju zaneseni, rasejani i odsutni duhom. Pamćenje im kratko traje ili je stihijsko i nepouzdano. Skloni su preteranom radu i preteranom vežbanju, i u svemu čime se bave umeju da preteraju.

Vazdušni tipovi često su dobri učitelji, kompjuterski programeri, ističu se u komunikaciji, na primer u masmedijima. Dobri su u razmišljanju, pisanju i organizaciji podataka. Neretko su dobri muzičari, ali mogu biti preosetljivi na buku. Uopšte uzev, kreativni su i većina umetnika spada u ovaj tip ljudi.

Mogu biti vrlo druževni i vole da opšte sa pripadnicima svih tipova. Ipak, kad je element vazduha suviše dominantan, postaju usamljenici, preosetljivi na kontakte s ljudima. To je zato što imaju suviše toga da kažu i ne znaju kako da to saopšte, a ne zato što su samotnjaci po prirodi. Obično su buntovnici i ne vole da budu ni vođe ni sledbenici. No, takođe su i vrlo prilagodljivi i od svih tipova su najsposobniji da se menjaju kada shvate šta treba da urade.

PITA (Vatreni tipovi) Fizičke karakteristike Pita tipovi su obično prosečne visine i telesne građe, sa dobro razvijenom muskulaturom. Koža im je masna i

zdrave boje, ali su skloni aknama, osipima i drugim upalnim stanjima. Isto tako, i oči im lako postanu crvene ili upaljene. Osetljivi su na sunčevu svetlost i često moraju da nose naočari. Kosa im je tanka i retka, i obično rano posede ili oćelave.

Vatreni tipovi imaju odličan apetit, koji može biti i prekomeran. Mogu da jedu bilo šta a da se ne ugoje (dok ne uđu u četrdesete). Ali, skloni su višku kiseline i gorušici i mogu da dobiju čireve ili visok krvni pritisak.

San im je umerenog trajanja, ali može da se poremeti, posebno usled emotivnog sukoba. Imaju prosečnu količinu snova, koji mogu da budu živopisni i uzbudljivi, a neretko i izrazito žestoki.

Njihova telesna pražnjenja – izmet, mokraća i sluz – obično su obilna i žute boje zato što su pod snažnim uticajem njihove preterane žuči (Pita). Skloni su mekanoj stolici ili prolivu. Lako se znoje, a znoj i ostale izlučevine mogu biti neprijatnog mirisa. Krv im je vruća i lako dobijaju modrice i krvare. Vatreni tipovi najčešće pate od groznica, infekcija, trovanja krvi i upala. Ne podnose vrućinu, sunčevu svetlost, vatru i hemikalije, i više im odgovaraju svežina, voda i hladovina.

Pite su takmičarski nastrojene i rado se bave vežbama ili sportovima. Vole da pobeđuju a mrze da gube, i uživaju u igrama svih vrsta. Izdržljivost im je umerena, ali po vrućini i suncu se lako zamaraju. Zglobovi su im skloni labavosti. Energija i izdržljivost su im umereni, ali lako mogu sebe da podstaknu svojom jakom rešenošću, što može da ih dovede do iscrpljivanja.

Psihološke karakteristike Pita tipovi su inteligentni, oštroumni i imaju dobru moć zapažanja. Sposobni su da vide svet na jasan i sistematičan način. Pa ipak, pošto su im ideje prodorne, mogu da budu svojeglavi, preterano kritični ili potpuno ubeđeni u svoju ispravnost. Skloni su ljutnji, koja predstavlja njihovu osnovnu reakciju na nove ili neočekivane događaje, tako da umeju da budu agresivni i da se ponašaju zapovednički. Volja im je snažna, ali mogu da budu impulsivni ili samovoljni. Pita tip može da bude dobar vođa, ali takođe i fanatičan ili neosetljiv. Vole korišćenje energije i sile i skloni su prepirci ili nasilju.

Od Pita tipova postaju dobri naučnici, i često se odlično razumeju u mehaniku i matematiku. Vole da barataju oruđem, oružjem ili hemijskim jedinjenjima. Istraživački su nastrojeni i skloni pronalascima. Mogu da budu dobri psiholozi sa dubokim uvidom. Većina vojnih lica i policajaca su vatreni tipovi. Vole red i zakon i shvataju korisnost kažnjavanja. Ovom tipu pripada i najveći broj političara i većina pravnika, koje odlikuju oštroumnost i polemička veština.

Pite su dobri govornici ili propovednici i ubedljivo zastupaju svoju stvar. No, neretko im nedostaje saose-

www.leo.rs | 17

ćanje i teško mogu da razumeju tuđa gledišta. Hijerarhiji i autoritetu daju prednost nad saglasnošću i demokratijom. Energični rukovodilac koji dobije iznenadni srčani napad je obično izraziti Pita tip. Ista ta odlučnost može odlično da im služi ukoliko je usmerena ka ispravnom cilju.

KAPHA (Vodeni tipovi) Fizičke karakteristike Kapha tipovi su obično niži od proseka i zdepasti, sa širokim grudima. Katkada su visoki, ali po pravilu su snažne građe. Skloni su krupnoći i gojaznosti, kao i višku vode u telu, ukoliko ne rade naporno da bi to sprečili. Koža im je debela i često je vlažna i masna. Oči su im velike, svetle i dopadljive, sa dugim trepavicama.

Kosa im je bujna, masna i gusta. Zubi su im veliki, beli i dopadljivi.

Kaphe imaju nevelik, ali postojan apetit sa sporim metabolizmom. Ne jedu mnogo, ali ni ne gube apetit, i više vole da se hrana nalazi oko njih nego da mnogo pojedu. Često im je teško da smanje kilažu, čak i kada malo jedu. Vole slatkiše i kada uđu u godine mogu da dobiju dijabetes. Ugodno spavaju, često i previše, i teško im je da ostanu budni do kasno u noć.

Pražnjenje mokraće, znoja i izmeta im je prosečno.

Mogu mnogo da se znoje ukoliko se jako zagreju, ali to nastupa polako. Skupljaju i izbacuju velike količine sluzi i slina, posebno ujutru. Kaphe kao voda ponajviše pate od bolesti prouzrokovanih prekomernom težinom ili suviškom vode. To uključuje gojaznost, zakrčenje krvnih sudova, otečene žlezde, astmu, edem i tumore (uglavnom benigne). Na njih loše utiču hladnoća, vlažnost i ustajao vazduh. Više vole toplotu, svetlost, suvoću i vetar.

Kaphe vole da provode život sedeći, ali imaju veliku izdržljivost i kada se aktiviraju mogu da budu uporni i da urade mnogo toga. Više postižu doslednošću i istrajnošću nego brzinom, veštinom i promućurnošću. Fizički najviše pate od neaktivnosti i manjka discipline.

Psihološke karakteristike Kapha tipovi su po prirodi emotivni i pozitivno je to što poseduju mnogo ljubavi, požrtvovanosti i odanosti.

Negativno je to što imaju mnogo žudnje i vezanosti, a mogu da budu i posesivni ili pohlepni. Romantični su, sentimentalni i lako zaplaču.

Mentalno, oni uče sporije od drugih tipova, ali ono što nauče trajno zapamte. Potrebno im je mnogo ponavljanja da bi nešto shvatili. Nisu kreativni ni inventivni, ali dobro izvršavaju zadatke i sprovode ideje u delo. Bolji su u završavanju nečega nego u započinja-

18 |

nju. Vole da daju stvarima oblik i da stvaraju institucije i preduzeća.

Vodeni tipovi su u svom ponašanju i uverenjima tradicionalni ili konvencionalni. Vole da pripadaju, da budu deo neke grupe, i retko se bune. Oni su dobri sledbenici i najviše vole da rade u nekom udruženju. Zadovoljni su i prihvataju stvari takve kakve su. Stabilni su, ali ponekad i stagniraju. Ne vole da se menjaju i za njih su promene mučne čak i kada ih žele. Prijateljski su nastrojeni, posebno prema ljudima koje znaju, i čvrsto se drže porodičnih veza. Ali, u odnosima sa neznancima i strancima imaju poteškoća. Iako ne vole da povređuju druge ljude, mogu da budu neosetljivi za potrebe onih koji su izvan njihove sfere. Ponekad suviše ističu svoj značaj i guše i suzbijaju druge.

Kaphe su obično dobri roditelji i hranitelji. Kad se radi o ženama, one su dobre majke i supruge, i vole da spremaju hranu i vode brigu o domaćinstvu. Muškarci mogu da budu kuvari ili da rade u restoranima. Pošto imaju široke grudi, dobra pluća i dobre glasove, mogu da budu odlični pevači. Vole da gomilaju bogatstvo i čvrsto se drže onog što steknu. Ističu se u poslovima s nekretninama i mogu da budu dobri bankari. Kad su motivisani mogu da budu postojani i marljivi radnici koji zadržavaju sve što steknu.

Ispitivanje konstitucije Kako da utvrdite vašu jedinstvenu psihofizičku prirodu Svako od nas poseduje sve tri psihološke sklonosti.

No, njihove razmere menjaju se u skladu s pojedincem.

Jedna sklonost će obično preovladati i ostaviti karakterističan pečat na našu narav.

Neke osobe izrazito pripadaju jednom tipu. Oni se zovu tip čiste Vate (čisti vazduh), čiste Pite (čista vatra) i čiste Kaphe (čista voda). Mešoviti tipovi se javljaju kad su dve ili više sklonosti podjednako zastupljene.

Tri različita dvojna tipa su Vata-Pita (vazduh-vatra), Vata-Kapha (vazduh-voda) i Pita-Kapha (vatra-voda). Sem toga postoji i ravnomeran tip u kojem su sve tri sklonosti u ravnoteži, VPK tip, tako da imamo ukupno sedam glavnih tipova.

Ispitajte koja sklonost u najviše slučajeva važi za vas; to će obično ukazati na vašu konstituciju (ipak, dobro je posavetovati se sa ajurvedskim stručnjakom da biste bili sigurni). Sem toga, imajte na umu da čak i kada u potpunosti spadate u jednu kategoriju, ipak imate svoje jedinstvene osobine. Ovi tipovi su osnova za osobeniji pristup i ne bi trebalo da se pretvore u šablone.

Zakoračite na svoj PUT PROMENE! Od 24. oktobra konačno i u Beogradu!

NOVA i revolucionarna metoda ličnog razvoja namenjena svima koji žele da unaprede svoje zdravlje i zauvek se oslobode viška kilograma

Radionica ‘’Promenite misli-IZGUBITE KILOGRAME’’ -Svesni pristup mršavljenjuGotovo da ne postoji odrasla osoba na planeti koja se nije bar jednom pogledala u ogledalo i poželela da izgleda drugačije. A jedan od najčešćih uzroka nezadovoljstva sobom jeste višak kilograma. Tada na scenu stupaju razne dijete, iscrpljujuće vežbe, odricanja od hrane, ispijanje šejkova i raznih «čudotvornih napitaka ili gutanje tableta koje će nas «trajno» rešiti problema. Međutim, koliko god brze i naizgled efektne bile razne dijete, posle izvesnog vremena kilogrami se vraćaju i mi opet zapadamo u svoj krug patnje, očaja, malodušnosti i nezadovoljstva.

Ovaj jedinstveni program mršavljenja će vas upravo naučiti mentalnim veštinama koje su vam potrebne za trajno postizanje ali i održavanje vaše idealne težine, dobrog zdravlja i sveukupnog blagostanja.

Uzmite stvar u svoje ruke i dosegnite konačno svoju idealnu i vitku liniju! Zavolite svoje telo i oslobodite se zauvek ‘’loše’’ slike koju imate o sebi i svom telu!

Prvi korak na putu ka postizanju trajnog uspeha i konačnog zadovoljstva po pitanju sebe i svog izgleda dolazi kad pored težine koje je izgubilo naše telo, isto tako oslobodimo i svoj um i svoja osećanja od težine koja ih pritiska. Naš um, telo i emocije su u neraskidivoj vezi i nikada ne idu jedni bez drugih. Da bismo se oslobodili viška kilograma važno je da pokažemo spremnost da se oslobodimo i svih starih načina razmišljanja koji su nas doveli u situaciju da oko sebe postavimo zid, štit sačinjen od kilograma, koji će nas štititi od daljih povreda koje smo kroz život svesno ili nesvesno zadobijali. Vreme je da se vratite sebi, da se setite istine koja kaže da ste divni, lepi i čudesni i da lagano ali sigurno krenete na svoj novi put - put do svoje savršene figure i put do svog unutrašnjeg mira. Tu ćete otkriti lepotu svoje duše i shvatićete da možete biti upravo onakvi kakvi želite da budete.

Naučite mentalne veštine za uspešno i trajno mršavljenje Setite se, mi svi u sebi već posedujemo svoju savršenu figuru.

Potrebno je samo da skinemo razne slojeve uverenja, stavova, navika i obrazaca koje smo godinama skupljali i taložili, da ih se oslobodimo i zamenimo novim, kako bismo dospeli do sebe i konačno postali zadovoljni sobom i onim što vidimo u ogledalu.

Kad promenimo misli promenićemo i život! I to je tako!

Aleksandra Ubović, HYL trener Više o samom programu možete pročitati na našem sajtu www.putpromene.com

www.leo.rs | 19

RazgovoR malo košta Iskoristite ogromnu moć propagande od “Usta do usta“.

Pozitivna usmena reklama počinje samo onda kada su potencijalni kupci uvereni da su prizvodi određene firme dobri, da su obećanja iskrena i da se ispunjavaju. Setimo se šta ima običaj da kaže potpredsednik Volter Mondejl: “Imidž preduzeća je kao svež beton. Dok je još vlažan, možeš ga oblikovati ali posle izvesnog vremena se stvrdne i gotovo da nema nikakve mogućnosti da se preoblikuje.”

Propaganda “od usta do usta“ je jedan od najvažnijih faktora uspešnog poslovanja! Ova knjiga sadrži veliki broj ideja i zamisli koje će pomoći poslovnim ljudima da nađu ono što zadržava pozitivnu usmenu reklamu.

Gotovo svi pokušaji koji stimulišu i zadržavaju promociju pozitivne propagande “od usta do usta“ i limitiraju i umanjuju eventualne negativne komentare!

Izdavačka kuća Finesa, sa zadovoljstvom predstavlja knjigu “Razgovor malo košta“ Godfri i Gregrej Harisa, 2 američka marketinška maga!

20 |

Mišljenja koja idu “od usta do usta“ mogu se pokrenuti samo onda kada posmatrači nađu nešto zanimljivo. Kako je to jednostavno! Naravno, od osobe do osobe se razlikuje ono što se smatra vrednim pažnje. Najčešće je vredno pomena ono što se razlikuje od uobičajenog, izaziva iznenađenje! Ipak ne treba preterivati sa iznenađenjima.

Uvek se vodite ovom parolom: Ona mišljenja koja se čuju među prijateljima i poznanicima, uvek su interesantnija od samog preduzeća o svojoj izuzetnosti!

Usmena reklama je jedna od najvažnijih, ako ne i najvažniji izvor informacija za kupca.

1

Najveći broj Vaših mušterija, čime god da se bavite, želi da iskaže svoje mišljenje koje se odnosi na nekakvu negativnost.

Ako se prema njima ponašamo onako kako to odgovara njegovim očekivanjima, u najvećem broju slučajeva ućuti. Zato se oni, koji žele da jačaju pozitivnu usmenu reklamu, moraju usresrediti na pritužbe i zamerke reaguju na način koji će nadmašiti mušterijino očekivanje i time izazvati i stimulisati pozitivne komantare.

Neverovatna, po mnogo čemu šekspirovska la­ koća prerušavanja junaka antologijskih priča Alek­ sandra Gatalice pronalazi u mreži rituala i sud­ binskih određenja, beleg velike, neprikosnovene usamljenosti. I kao što Osvalda Rajnera, atentatora na Raspućina, posle šesnaestodnevnog putovanja sve zarad jednog metka, u Doveru ne čeka niko njegov, tako je anabaza tih mistifikatora, krznara, nacista, doušnika i stvaralaca, utonula u apsolutnu samoću lagune. Mors nivellatrix pohodi uvek nekog drugog.

Ovde se međutim pritajeno i neotklonjivo primiče našim izgužvanim biografijama. …

Ovaj izabrani Gatalica pokazuje kako je srpska moderna priča u međuvremenu stasala do magične sažetosti, bez prvih pasusa. I bez smetnji na vezama naše unjkave raspričanosti. Ne mareći ćaskanje, unapred visoko (pr)ocenjujući svog pretpostavljenog čitaoca, autor je uspeo da usred pomame naslova u vremenu romana koje još traje, čar kratke priče ostvari kao zonu slobode iskaza…

U ovoj knjizi sakupljeno je osamdesetak članaka objavljenih u NIN­ovoj rubrici „Jezik“ u razdoblju od 2006. do 2011. godine. Podeljeni su na pet delova prema tematici. U prvom („Govorite li be­ka­es?“) opisane su zanimljivosti i paradoksi vezani za hrvatski i druge „jezike“ nastale raspadanjem onoga što smo nekada nazivali srpskohrvatskim. U drugom i trećem („Šta se seje, a šta sadi“ i „Veslao sam čamac“) obrađuju se nezaobilazne teme svake jezičke rubrike: izbor reči, tačno značenje, prihvatljivost i (ne)pravilnost oblika reči i pojedinih gramatičkih konstrukcija. U četvrtom delu („Targetirani imidžing“) grupisani su napisi o danas toliko aktuelnom pitanju anglicizama u srpskom. Nekoliko članaka o srodnim temama kao što su „rodna ravnopravnost“ u jeziku, loši prevodi, odnos televizije i radija prema gledaocima odnosno slušaocima, ili nedovoljna razumljivost natpisa i uput­ stava na proizvodima za široku potrošnju, sakupljeni su u završnom delu knjige.

Draško Ređep

Ivan Klajn

www.leo.rs | 21

Parinuš Sanije

Zapisano

u zvezdama

Zabranjena knjiga ovenčana brojnim nagradama i prevedena na više od 20 jezika.

Potresna priča o jakim ženama koje se bore za ono što žele, o prijateljstvu i strastima, ali i o ljubavi prema zemlji.

Veliki roman o ljubavi i nadi, o mržnji i patnji... Parinuš Sanije hrabro i odlučno otkriva istinu o ženama u Iranu, okovanim tradicijom, koje se i danas, ovog časa, bore protiv fanatizma.

Prvo poglavl je Moja prijateljica Parvana neprestano me je iznenađivala svojim postupcima.

Nikad nije razmišljala o časti i ugledu svog oca. Na ulici je govorila glasno, gledala izloge, ponekad čak zastajala da mi nešto pokaže. Bez obzira na to koliko puta sam joj rekla: „Hajdemo, to nije u redu”, ona se jednostavno nije obazirala. Jednom me je čak zvala s druge strane ulice, a što je još gore, zvala me je imenom. Bilo mi je toliko neprijatno: pomolila sam se da se istopim i propadnem u zemlju. Hvala Bogu, nijedan od moje braće nije bio u blizini, jer ko zna šta bi se dogodilo.

Kada smo se odselili iz Koma, otac mi je dozvolio da nastavim školovanje. Kasnije, kad sam mu rekla da u Teheranu devojke ne nose čadore u školi, dozvolio mi je da nosim maramu, ali morala sam obećati da ću biti pažljiva, da neću biti razvratna i pokvarena i tako ga osramotiti. Nisam znala šta je time mislio i kako devojka može biti pokvarena kao ustajala hrana, ali znala sam šta moram da radim da ga ne bih osramotila, kada već ne nosim ni čador ni odgovarajući hidžab. Volim strica Abasa! Čula sam ga kako govori ocu: „Brate! Devojka mora da bude dobra iznutra. Nije važan odgovarajući hidžab. Ako je loša, i pod čadorom će počiniti hiljadu greha zbog kojih će otac izgubiti čast. Budući da ste se preselili u Teheran, morate živeti kao Teheranci.

Prošla su vremena kada su devojke bile zatvorene u kući.

Dozvoli joj da ide u školu i oblači se kao i svi ostali, inače će se izdvajati još više.»

Stric Abas je bio veoma mudar i razuman, a morao je biti takav. U Teheranu je živeo skoro deset godina, a u Kom je dolazio samo kad neko umre. Kad god je došao,

22 |

baka bi, Bog da joj dušu prosti, rekla: „Abase, zašto ne dolaziščešće da me vidiš?»

Smejući se glasno, stric Abas bi govorio: „Pa šta da radim? Reci rođacima da češće umiru.» Baka bi ga ošamarila i uštinula za obraz toliko snažno da mu je na licu dugo ostajao trag. Žena strica Abasa bila je Teheranka. Uvek je nosila čador kad je dolazila u Kom, ali svako je znao da se ona u Teheranu ne pridržava islamskog načina oblačenja.

Njene kćerke se nisu obazirale ni na šta. Štaviše, išle su u školu i bez hidžaba.

Kada je baka umrla, njena deca su prodala porodičnu kuću u kojoj smo živeli i svako je dobio svoj deo. Stric Abas je rekao ocu: „Brate, ovo više nije mesto za život.

Spakujte se i dođite u Teheran. Objedinićemo naše delove i kupiti radnju. Iznajmiću ti kuću u blizini i radićemo zajedno. Dođi, počni da gradiš svoj život.

Teheran je jedino mesto gde možeš zaraditi novac.»

Moj stariji brat Mahmud u početku se protivio. Govorio je: „U Teheranu ničija vera i religija ne opstaju.”

Međutim, moj brat Ahmed je bio srećan. „Moramo da idemo”, navaljivao je. „Uostalom, moramo da stvorimo nešto od sebe.»

Majka je upozoravala: „Ali pomislite na devojke.

Tamo neće moći da nađu pristojne muževe, niko nas ne zna u Teheranu. Svi naši prijatelji i rodbina su ovde.

Mazuma je završila šesti razred, čak je učila i jednu godinu preko. Vreme joj je da se uda. A Fati treba da pođe u školu ove godine. Bog zna šta će od nje ispasti u Teheranu. Svi kažu da devojka koja odrasta u Teheranu nije dobra.»

Ali, koji je bio u četvrtom razredu, reče: „Ne bi se ona usudila. Pratiću je kao jastreb i neću joj dopustiti ni da mrdne.» Onda šutnu Fati koja se igrala na podu. Ona zaurla, ali niko ne obrati pažnju na to.

Ja sam joj prišla, zagrlila je i rekla: „Kakva glupost. Hoćete da kažete da su sve devojke u Teheranu loše?»

Brat Ahmed, koji je beskrajno voleo Teheran, brecnu se: „Ti, umukni!” Zatim se okrenu prema ostalima i reče: „Mazuma predstavlja nevolju. Udaćemo je ovde i onda ćemo se preseliti u Teheran. Tako ćemo imati jednu nevolju manje, a Ali će čuvati Fati.» On potapša Alija po leđima i ponosno reče da je dečak revnostan i častan, i da će se odgovorno ponašati. Bila sam razočarana. Ahmed je od samog početka bio protiv mog školovanja. Razlog je bio u tome što on sam nije učio, pa je stalno ponavljao osmi razred sve dok konačno nije napustio školu, a sada nije želeo da ja idem u školu duže od njega.

I baka je, Bog da joj dušu prosti, bila vrlo nesrećna što još idem u školu. Neprestano je huškala majku: „Tvoja kćerka nije ničemu vična. Kad se uda, vratiće je za mesec dana.” Ocu je rekla: „Zašto trošiš novac na tu devojku?

Devojke su beskorisne. One pripadaju nekome drugom.

Radiš naporno i trošiš novac na nju, a na kraju ćeš morati da potrošiš još više da je udaš.»

Iako je Ahmedu bilo skoro dvadeset godina, nije imao pristojan posao. Bio je potrčko u prodavnici strica Asadolaha na bazaru i stalno je tumarao ulicama. Nije ličio na Mahmuda, samo dve godine starijeg od njega, koji je bio ozbiljan, pouzdan, vrlo pobožan i nikad nije propuštao molitve i post. Svi su mislili da je Mahmud deset godina stariji od Ahmeda.

Majka je stvarno želela da se Mahmud oženi njenom rođakom, Ehteram Sadat. Za Ehteram Sadat je govorila da je Seyyed - Prorokov potomak. Međutim, ja sam znala da se mom bratu dopada Mahbuba, očeva rođaka. Kad god je dolazila u našu kuću, Mahmud bi pocrveneo i počeo da muca. Stajao je u uglu i posmatrao Mahbubu,

posebno kad joj čador sklizne s glave. A Mahbuba, Bog je blagoslovio, bila je tako razigrana i neozbiljna pa je često zaboravljala da se pravilno pokriva. Kad god bi je baka prekorila zbog toga što se ne stidi pred muškarcem koji joj nije blizak rođak, govorila je: „Ne brini se, bako, oni su mi kao braća!» I ponovo bi se glasno smejala.

Primetila sam da bi Mahmud, čim Mahbuba ode, seo i molio se dva sata, a zatim neprestano ponavljao: „Neka se Alah smiluje na nas! Neka se Alah smiluje na nas!” Pretpostavljam da je u mislima počinio greh. Samo Alah to zna.

U kući je bilo mnogo borbi i svađa pre našeg preseljenja u Teheran. Jedino su svi bili složni u tome da moraju da me udaju i reše me se. Izgledalo je kao da svi stanovnici Teherana čekaju da stignem samo da bi me iskvarili. Svakog dana išla sam na grob njene svetosti Mazume i molila je da učini nešto ne bi li me moja porodica povela sa sobom i dozvolila mi da idem u školu. Plakala sam i govorila da bih htela da sam dečak ili da se razbolim i umrem kao Zari.

Ona je bila tri godine starija od mene, ali razbolela se od difterije i umrla kad je imala osam godina.

Hvala Alahu, koji je uslišio moje molitve, te nijedna duša nije pokucala na naša vrata da traži moju ruku.

Nakon izvesnog vremena, otac je završio sve započete poslove i stric Abas nam je iznajmio kuću u blizini ulice Gorgan. Posle toga su svi samo sedeli i čekali da vide šta će biti sa mnom. Kad god bi se majka našla u društvu koje je smatrala dostojnim, komentarisala je: „Vreme je da se Mazuma uda.” Ja sam crvenela od poniženja i besa.

Njena svetost je, međutim, bila na mojoj strani i niko se nije pojavio. Na kraju je porodica nekako saznala da će me jedan raniji prosac, koji se u međuvremenu oženio i razveo, ponovo zaprositi. Bio je dobrostojeći i relativno mlad, ali niko nije znao zašto se razveo od žene posle samo nekoliko meseci. Izgledao mi je podmuklo i zastrašujuće. Kad sam saznala kakav mi se užas sprema, zaboravila sam na svu uglađenost i skromnost, bacila se pred očeve noge i isplakala punu kantu suza dok nije pristao da me povede s njima u Teheran. Otac je bio mekog srca i znala sam da me voli iako sam devojka.

Po majčinim rečima, posle Zarine smrti brinuo se zbog mene; bila sam veoma mršava, pa se bojao da ću i ja umreti. Uvek je verovao da ga je Alah kaznio i uzeo Zari jer je bio nezahvalan kada se rodila. Ko zna, možda je bio nezahvalan i u vreme mog rođenja. Ali ja sam ga iskreno volela. Jedino me je on razumeo u našoj kući.

Svakog dana kad dođe kući, uzela bih peškir i stala kraj bazena. On bi mi stavio ruku na rame i nekoliko puta umočio noge u bazen. Onda bi oprao ruke i umio se. Dodala bih mu peškir, i dok je brisao lice, tako me je gledao svetlo- smeđim očima preko peškira da sam znala da me voli i da je zadovoljan mnome. Htela sam da ga poljubim, ali bilo je neprikladno da odrasla devojka ljubi muškarca, čak i kad joj je to otac. U svakom slučaju, otac se sažalio na mene, a ja sam se zaklela u sve na svetu da se neću pokvariti i osramotiti ga.

www.leo.rs | 23

Odlazak u školu u Teheranu bio je sasvim druga priča.

Ahmed i Mahmud bili su protiv mog daljeg školovanja, a majka je verovala da su neophodniji časovi šivenja. Uz preklinjanje, iznošenje razloga i nezadržive suze, uspela sam da ubedim oca da im se suprotstavi, i tako me je upisao u osmi razred srednje škole.

Ahmed je bio toliko ljut da je hteo da me zadavi, i tukao me je nalazeći različite izgovore. Međutim, ja sam znala šta ga izjeda i ćutala sam. Škola mi nije bila daleko od kuće, petnaest do dvadeset minuta hoda. U početku me je Ahmed potajno pratio, ali ja sam se čvrsto umotavala u čador i pazila da mu ne pružim nikakav razlog za batine. U međuvremenu, Mahmud je sasvim prestao da razgovara sa mnom i više uopšte nije mario za mene.

Konačno su obojica našli posao. Mahmud je radio u prodavnici u bazaru koja je pripadala bratu gospodina Muzaferija, a Ahmed je postao šegrt u stolarskoj radionici u Šemiranu. Prema rečima gospodina Muzaferija, Mahmud je ceo dan sedeo u prodavnici i na njega se moglo računati. Otac je imao običaj da kaže: „Mahmud je taj koji stvarno vodi prodavnicu gospodina Muzaferija.”

Ahmed je, s druge strane, brzo našao mnoštvo prijatelja i počeo da dolazi kući kasno noću. Na kraju su svi shvatili da zadah koji dolazi od njega potiče od alkohola, tačnije od rakije, ali niko ništa nije rekao. Otac bi pognuo glavu i odbijao da mu otpozdravi, a Mahmud bi se okrenuo i rekao: „Neka se Alah smiluje. Neka se Alah smiluje.” Na to bi mu majka brzo podgrejala jelo i rekla: „Mog sina boli zub pa je stavio alkohol za lek.” Samo nije bilo jasno kakva je to zubobolja koja nikako da prestane. Sve u svemu, majka je imala običaj da štiti Ahmeda. Uostalom, on joj je bio miljenik.

Ahmed je našao još jednu razonodu kod kuće: s prozora na spratu posmatrao je kuću naše susetke gospođe Parvin. Gospođa Parvin obično je bila zauzeta nekim poslom u prednjem dvorištu i, naravno, čador joj je stalno spadao. Ahmed se nije pomerao sa svog položaja ispred prozora dnevne sobe. Jednom sam ih čak videla kako se sporazumevaju znacima i gestovima.

U svakom slučaju, Ahmed je postao toliko rastrojen da je zaboravio na mene. Čak i kad mi je otac dozvolio da u školi nosim maramu umesto čadora, samo jednog dana je bilo vike i tuče. Ahmed nije zaboravio, samo je prestao da me grdi i uopšte više nije razgovarao sa mnom. Za njega sam bila oličenje greha. Nije me ni gledao.

Ja se, međutim, na to nisam obazirala. Išla sam u školu, imala sam dobre ocene i sa svima se družila. Šta drugo da poželim od života? Zaista sam bila srećna, naročito kad mi je Parvana postala najbolja prijateljica i kada smo obećale da jedna od druge nikad nećemo ništa tajiti.

Parvana Ahmedi bila je srećna i vesela devojka. Igrala je dobro odbojku u školskom timu, ali sa školskim gradivom nije baš bila uspešna. Sigurna sam da nije bila loša devojka iako se nije pridržavala mnogih principa. Nije

24 |

razlikovala dobro od lošeg niti ispravno od pogrešnog.

Nije imala pojma kako da pazi na očevo dobro ime i čast.

Imala je braću, ali nije ih se bojala. Ponekad se čak tukla s njima i uzvraćala im ako je udare. Parvanu je sve zasmejavalo, ma gde se nalazila, čak i na ulici. Kao da joj niko nije rekao da devojka, kad se smeje, ne sme da pokazuje zube niti da se čuje. Uvek se čudila što joj govorim da je to nepristojno i da treba da prestane. Iznenađeno bi pitala: „Zašto?» Ponekad me je netremice posmatrala kao da sam s drugog sveta. (Zar to nije bila istina?) Na primer, znala je nazive svih automobila i želela je da joj otac kupi crni ševrolet. Nisam znala kakav je automobil taj crni ševrolet, ali nisam želela to da priznam i osramotim se.

Jednog dana pokazala sam joj predivan nov automobil i pitala: „Parvana, ovaj auto ti se dopao, je li to ševrolet?»

Parvana pogleda automobil, pa mene i prasnu u smeh: „Kako je to smešno!

Ona misli da je fijat ševrolet!»

Pocrvenela sam do ušiju i umirala od sramote zbog njenog smeha i svoje gluposti, zbog toga što sam konačno otkrila svoje neznanje.

Parvanina porodica imala je i radio i televizor u kući.

Televizor sam videla u kući strica Abasa, a mi smo imali samo veliki radio. Nismo slušali muziku dok je baka bila živa, niti kad je moj brat Mahmud bio kod kuće, jer je to bio greh, naročito ako bi pevala žena i pesma bila vesela.

Mada su otac i majka bili religiozni i znali da je slušanje muzike nemoralno, nisu bili tako strogi kao Mahmud i voleli su da slušaju neke pesme. Majka je uključivala radio kad je Mahmud odsutan. Naravno, podesila bi ga da ne bude glasan, da ne čuju susedi. Štaviše, znala je napamet stihove nekoliko pesama, posebno onih koje je izvodila Puran Šahpuri i imala je običaj da tiho peva u kuhinji.

Jednog dana sam rekla: „Majko, ti znaš baš mnogo Puraninih pesama.»

Poskočila je kao petarda i odbrusila: „Tišina! Kakav je to razgovor? Neću da čujem da tako nešto govoriš pred bratom!»

Kada je otac dolazio kući na ručak, uključio bi radio da sluša vesti u dva sata, a zatim bi zaboravio da ga isključi. Počinjao je muzički program Golha i on bi nesvesno počeo da klima glavom u ritmu muzike. Ne zanima me šta ko kaže, sigurna sam da je otac voleo Marzijin glas.

Kada su puštali njene pesme, nikad nije rekao: „Neka se Alah smiluje! Isključi to!» Ali kad je pevao Vigen, iznenada bi se setio svoje vere i pobožnosti i povikao: „Opet taj Jermenin! Isključi to!» Ja sam, međutim, volela Vigenov glas. Ne znam zašto, ali uvek me je podsećao na ujaka Hamida. Otkako pamtim, ujak Hamid je bio zgodan muškarac. Razlikovao se od svoje braće i sestara. Mirisao je na kolonjsku vodu, a retko sam sretala muškarce koji tako mirišu... Kad sam bila dete, imao je običaj da me uzme u naručje i kaže majci: „Bravo, sestro! Rodila si divnu devoj-

čicu. Hvala bogu da ne liči na braću, inače bi morala da je staviš u veliko bure i napraviš turšiju od nje!»

Majka bi uzviknula: „O! Šta govoriš? Šta je toliko ružno na mojim sinovima? Oni su lepi kako samo mogu biti.

Jedino imaju malo maslinast ten, a to nije loše. Muškarac ne treba da bude lep. Od davnina se uvek govorilo da muškarac treba da bude ružan i nabusit!» Poslednje reči bi otpevala, a ujak Hamid bi se glasno nasmejao.

Ja sam ličila na oca i njegovu sestru. Ljudi su uvek mislili da smo Mahbuba i ja sestre. Ali ona je bila lepša od mene. Ja sam bila mršava, a ona bucmasta. Za razliku od moje ravne kose, koja nije htela da se ukovrdža ma šta joj radila, njena je bila sva u loknama. Obe smo imale tamnozelene oči, svetlu kožu i rupice na obrazima kad bismo se smejale. Zubi su joj bili nejednaki i uvek je govorila: „Imaš sreće. Tvoji zubi su tako beli i svi jednaki.»

Majka i ostali deo porodice izgledali su drugačije.

Koža im je bila maslinasta, imali su crne oči i talasastu kosu i bili u izvesnoj meri debeli. Doduše, niko nije bio krupan kao majčina sestra tetka Gamar. Nisu bili ružni, nipošto. Pogotovo ne majka. Kad bi uklonila malje s lica i počupala obrve, izgledala je baškao gospođica Sanšajn sa slika na našim tanjirima i činijama. Majka je imala mladež iznad usne, za koji je imala običaj da kaže: „Kad je vaš otac došao da traži moju ruku, zaljubio se u mene čim je ugledao ovaj mladež.»

Imala sam sedam ili osam godina kad je ujak Hamid otišao. Kad je došao da se pozdravi, uzeo me je u naručje, okrenuo se ka majci i rekao: „Sestro, za ime Alaha, nemojte prerano udati ovaj cvet. Dozvolite joj da stekne obrazovanje i postane dama.”

Ujak Hamid bio je prvi član naše porodice koji je putovao na Zapad. Nisam imala predstavu o inostranstvu.

Mislila sam da je to neko mesto kao Teheran, samo još dalje. Povremeno je slao pismo i fotografije baki Aziz. Fotografije su bile divne. Ne znam samo zašto je uvek stajao u bašti, okružen drvećem i cvećem. Kasnije je poslao fotografiju na kojoj je s plavokosom ženom bez hidžaba.

Nikad neću zaboraviti taj dan. Bilo je kasno popodne; baka Aziz je došla da joj otac pročita pismo. Otac je sedeo na podu pored svoje majke na podnim jastucima.

Prvo je pročitao pismo u sebi, a onda iznenada uzviknuo: „Divno! Čestitam! Hamid-aga se oženio i evo slike njegove žene.»

Baka Aziz se onesvestila, a baka, koja se nikad nije slagala s njom, pokrila je usta čadorom i zakikotala se. Majka se lupila po glavi. Nije znala da li da se i ona onesvesti ili da najpre osvesti svoju majku. Na kraju, kad je baka Aziz došla sebi, popila je dosta tople vode s pregorelim šećerom i rekla: „Zar ti ljudi nisu grešnici?» „Ne! Nisu grešnici», reče otac sležući ramenima. „Uostalom, oni su obrazovani. Jermeni.”

Baka Aziz poče da se udara po glavi pa je majka zgrabi za ruke i reče: „Tako ti Alaha, prestani. Nije tako loše. On

ju je preobratio u islam. Idi i pitaj bilo kojeg muškarca.

Musliman može da se oženi nemuslimankom i preobrati je. Štaviše, to zaslužuje Alahovu pohvalu.»

Baka Aziz je pogleda neraspoloženo i reče: „Znam.

Neki naši proroci i imami uzimali su nemuslimanke za žene.» „Pa, ako Alah tako hoće, to je blagoslov», nasmeja se otac. „Dakle, kad ćemo proslaviti? Za ženu iz inostranstva stvarno treba napraviti svečanost.»

Baka se namršti i reče: „Bože sačuvaj, dovoljno je loše dobiti snahu, a povrh toga strankinju koja je neznalica i nema pojma o čistoti i grešnosti u našoj veri.»

Baka Aziz, koja je, izgleda, povratila snagu i pribrala se, ustade i na polasku reče: „Nevesta je blagoslov za kuću. Mi nismo kao oni ljudi koji ne cene svoju snahu i misle da su u kuću doveli služavku. Mi pazimo na naše snahe i ponosni smo na njih, posebno na onu sa Zapada.»

Baka, koja nije mogla da podnese njeno hvalisanje, reče podrugljivo: „Da, videla sam kako ste se ponosili ženom Asadolah-kana.» A onda je zlobno dodala: „Osim toga, ko zna da li je stvarno prešla u islam. Možda je od Hamid-age napravila nevernika. U stvari, Hamid-aga nikad nije ni bio pravi vernik, inače se ne bi preselio u zemlju greha.” „Vidiš li, Mustafa-kane?», reče baka Aziz. „Jesi li čuo šta mi je rekla?» Na kraju se otac umešao i stavio tačku na prepirku.

Baka Aziz ubrzo je spremila veliku proslavu i svima se hvalila svojom snahom sa Zapada. Uramila je fotografiju, stavila je na kamin i pokazivala ženama. Međutim, sve do smrti stalno je pitala majku: „Da li je Hamidova žena postala muslimanka? Šta ako je Hamid postao Jermenin?»

Posle njene smrti dobijali smo vrlo malo vesti o ujaku Hamidu. Jednog dana sam odnela njegove fotografije u školu da ih pokažem drugaricama. Parvani se odmah svideo. „Tako je zgodan”, rekla je. „Srećan je što je otišao na Zapad.

Volela bih da i ja mogu da odem.”

Parvana je znala sve pesme. Obožavala je Delkaš. U školi, polovina devojaka je volela Delkaš, a druga polovina Marziju. Ja sam morala da budem Delkašina obožavateljka, inače mi Parvana ne bi ostala drugarica. Štaviše, znala je i zapadnjačke pevače. Kod kuće su imali gramofon i slušali ploče. Pokazala mi ga je jednog dana. Ličio je na mali kofer s crvenim poklopcem. Rekla je da je to prenosivi gramofon. Školska godina se još nije završila, a ja sam već naučila mnogo. Parvana je stalno pozajmljivala moje sveske i beleške s predavanja, a ponekad smo i učile zajedno.

Nije joj smetalo da dođe u našu kuću. Bila je vrlo prijatna i opuštena i nije obraćala pažnju na to da li nešto imamo ili nemamo.

Naša kuća bila je relativno mala. Tri stepenika vodila su do ulaznih vrata koja su se otvarala ka prednjem

www.leo.rs | 25

dvorištu. U sredini dvorišta bio je pravougaoni bazen. S jedne strane stavili smo veliki drveni krevet, a s druge, paralelno s bazenom, pružala se dugačka cvetna leja.

Naime, njena duža strana bila je paralelna s kraćom stranom bazena. Kuhinja, koja je stalno bila tamna i turobna, bila je odvojena od kuće i nalazila se na kraju dvorišta, a kupatilo odmah pored nje. Napolju se nalazio umivaonik pa nismo morali da koristimo pumpu za bazen za pranje ruku i umivanje. U kući, levo od glavnih vrata, četiri stepenika vodila su do malog odmorišta. Tu su bila vrata za dve prostorije u prizemlju, kao i stepenice za sprat, gde su bile još dve sobe povezane vratima. Prostorija u prednjem delu bila je dnevna soba s dva prozora. S jedne strane videlo se dvorište i deo ulice, a s druge kuća gospođe Parvin. Prozori druge sobe, gde su spavali Ahmed i Mahmud, otvarali su se prema zadnjem dvorištu i gledali na zadnje dvorište kuće iza nas.

Kad god je Parvana dolazila, išle smo na sprat i sedele u dnevnoj sobi. U njoj nije bilo mnogo stvari, samo jedan veliki crveni tepih, okrugli sto sa šest pletenih stolica, velika grejalica u uglu, a pored nje nekoliko podnih jastuka i naslona.

Jedini ukras na zidu bio je uramljeni ćilim sa stihovima iz Kurana. Tu je bio i kamin, koji je majka prekrila vezom i stavila na njega ogledalo i svećnjake sa svog venčanja.

Parvana i ja sedele smo na jastucima, šaputale, kikotale se i učile. Nisu mi dopuštali da odlazim kod nje kući. „Da nisi kročila u kuću te devojke!», vikao je Ahmed. „Pre svega, ona ima brata budalu; drugo, besramna je i nepouzdana. Dođavola s njom, čak joj i majka ide bez hidžaba!»

Ja sam na to odgovarala: „A ko u ovom gradu uopšte nosi hidžab?» Naravno, to bih samo progunđala.

Jednog dana Parvana je htela da mi pokaže ženski časopis Vumans dej pa sam se ušunjala u njenu kuću na nekoliko minuta. Bila je tako čista i lepa, puna divnih stvari. Na svim zidovima visile su slike pejzaža i žena. U dnevnoj sobi nalazile su se velike tamnoplave sofe s resama. Na prozorima koji su gledali ka prednjem dvorištu visile su somotske zavese u istoj boji. Trpezarija je bila na suprotnoj strani, a od dnevne sobe razdvajale su je zavese. U glavnom holu bio je televizor i nekoliko fotelja i sofa. Iz njega su vodila vrata za kuhinju, kupatilo i toalet.

Nisu morali stalno da prelaze dvorište po zimskoj hladnoći i letnjoj vrućini. Sve spavaće sobe bile su na spratu, a Parvana i njena mlađa sestra Farzana delile su sobu.

Baš su bili srećni! Mi nismo imali toliko prostora. Iako smo imali četiri sobe, svi smo zapravo živeli u velikoj sobi u prizemlju. Tu smo uvek i ručali i večerali; zimi smo postavljali korsi*, a Fati, Ali i ja smo tu i spavali. Otac i majka spavali su u susednoj sobi, gde je bio veliki drveni krevet i orman za našu odeću i razne stvari. Svako od nas imao je svoju policu za knjige. Budući da sam ja imala više knjiga od svih ostalih, zauzimala sam dve police.

26 |

Majka je volela da gleda slike u časopisu Vumans dej, ali smo ga sakrivale od oca i Mahmuda. Imala sam običaj da čitam odeljak Na raskršću i romane u nastavcima, a zatim sam ih prepričavala majci. Toliko sam preterivala s pojedinostima da bi ona skoro zaplakala, a i ja sam svaki put iznova plakala. Parvana i ja dogovorile smo se da nam daje novo izdanje časopisa svake nedelje, pošto ga ona i njena majka pročitaju.

Rekla sam Parvani da mi brat ne dopušta da odlazim u njenu kuću. Ona se iznenadila i upitala: „Zašto?» * Nizak sto sa grejačem ispod i velikim debelim prekrivačem prebačenim odozgo. Porodica se okuplja na jastucima oko stola, s prekrivačem preko krila. (Prim. prev.) „Zato što imaš starijeg brata.» „Darijuša? Po čemu je stariji? U stvari, on je godinu dana mlađi od mene.» „Pa ipak, on je odrastao i kažu da to nije ispravno.»

Ona slegnu ramenima i reče: „Ja uopšte ne razumem vaše običaje.» Međutim, prestala je da navaljuje da idem kod nje.

Dobila sam odlične ocene na ispitima na kraju godine pa su me profesori pohvalili. Ali kod kuće niko nije reagovao. Majka nije sasvim razumela ni o čemu govorim.

Mahmud se brecnuo: „Pa šta? Šta misliš da si postigla?» Otac je rekao: „A zašto ti nisi bio najbolji u odeljenju?»

S početkom leta Parvana i ja smo se razdvojile. Prvih nekoliko dana dolazila je kad su moja braća bila odsutna, pa smo stajale pred ulazom i razgovarale. Ali majka je stalno negodovala. Zaboravila je kako je u Komu provodila svako popodne sa ženama u susedstvu, razgovarajući i grickajući semenke lubenice dok otac ne dođe kući. U Teheranu nije imala ni prijateljice ni poznanice, a žene u susedstvu su je potcenjivale. U nekoliko navrata su joj se podsmevale i ona se uvredila. S vremenom je zaboravila na svoju naviku da provodi popodne ćaskajući, pa nisam ni ja mogla da razgovaram s prijateljicama.

Uopšte uzev, majka nije bila srećna što smo se preselili u Teheran. Govorila je: „Mi nismo za ovaj grad. Svi naši prijatelji i rođaci su u Komu. Ovde sam usamljena. Kad vaša strina, sa svim svojim prenemaganjem, ne mari za nas, šta možemo očekivati od stranaca?»

Zanovetala je i jadikovala sve dok konačno nije ubedila oca da nas pošalje u Kom da provedemo leto kod njene sestre. „Leti svi idu u letnjikovce, a ti hoćešda idemo u Kom», našalila sam se.

Majka me je prostrelila pogledom i rekla: „Brzo si zaboravila odakle si, zar ne? U Komu smo živeli tokom cele godine i nikad se nisi žalila. Sada gospođica želi da ide u letnjikovac! Sestru nisam videla celu godinu, nemam vesti od brata, nisam posetila grobove rođaka... Samo po nedelju dana u kući svakog rođaka, i leto će proći.»

Mahmud je pristao da nas pusti da idemo u Kom; međutim, želeo je da boravimo samo kod očeve sestre da bi,

kad dođe da nas poseti za vikend, viđao samo Mahbubu i tetku. „Budite samo kod tetke”, rekao je. „Nema potrebe da boravite kod svih. Ako to uradite, otvorićete vrata svima njima da dođu u Teheran i borave kod nas, a to će nam zadati priličnu glavobolju.» (Divno! Kakva gostoljubivost!) „Tako je!”, uzvrati majka ljutito. „U redu je da idemo kod tvoje tetke i oni dođu ovamo. Ali bože sačuvaj da moja sestra dođe u posetu!» (Kakav pogodak!

Lupio ga je po glavi i pokazao mu gde mu je mesto.)

Otišli smo u Kom. Nisam previše negodovala jer je Parvana s porodicom otišla da provede leto na dedinom imanju u Golab Darehu.

Vratili smo se u Teheran sredinom avgusta. Ali je imao loše ocene iz nekoliko predmeta i morao je ponovo da polaže završne ispite. Ne znam zašto su moja braća toliko lenja kad treba da uče. Jadni otac imao je velike planove za sinove. Želeo je da postanu doktori i inženjeri. U svakom slučaju, bila sam srećna što sam se vratila kući. Nisam podnosila da živim kao skitnica, da se selim iz jedne kuće u drugu, da idem od majčine sestre do očevog brata, i od očeve sestre do maminog brata... A naročito sam mrzela da budem kod majčine sestre. Njena kuća bila je kao džamija. Stalno nas je pitala da li smo se pomolili i gunđala da to nismo uradili ispravno. Nije prestajala da se hvali svojom pobožnošću i muževljevim rođacima koji su svi odreda bili mule.

Dve nedelje kasnije, u Teheran se vratila i Parvana s porodicom. S početkom nove školske godine, ponovo sam bila srećna i zadovoljna. Bila sam uzbuđena što vidim prijateljice i profesore. Za razliku od prethodne godine, više nisam bila došljak i novajlija, nisam se svemu čudila, niti imala glupe primedbe. Pisala sam bolje književne sastave, bila sam pronicljiva kao teheranske devojke i mogla sam da izrazim svoje mišljenje. Za sve to bila sam zahvalna Parvani koja je bila moja prva i najbolja profesorka. Te godine sam takođe otkrila radost čitanja i drugih knjiga osim udžbenika. Razmenjivale smo romantične romane, čitale ih uzdišući i roneći suze i provodile sate razgovarajući o njima.

Parvana je sastavila divan leksikon. Njena rođaka, koja je imala lep rukopis, napisala je odgovarajuće pitanje na svakoj strani, a Parvana je kraj svakog pitanja zalepila prikladnu sličicu. Sve devojčice u odeljenju, njeni rođaci i nekoliko porodičnih prijatelja odgovorili su na svako pitanje. Odgovori na pitanja, kao što su koja je vaša omiljena boja ili koja vam je omiljena knjiga, nisu bili naročito zanimljivi. Ali odgovori na pitanja šta mislite o ljubavi, jeste li ikad bili zaljubljeni i koje glavne osobine treba da ima idealan bračni drug, privlačili su pažnju. Neki su otvoreno pisali šta god su hteli, ne razmišljajući šta će se dogoditi ako leksikon dospe u ruke direktora škole.

Ja sam sačinila svoju beležnicu za poeziju i u nju zapisala omiljene pesme urednim rukopisom. Ponekad bih

pored pesama nešto nacrtala ili bih zalepila neku od fotografija koje je Parvana isecala iz stranih časopisa.

Jednog vedrog jesenjeg popodneva, kad smo se Parvana i ja vraćale iz škole, zamolila me je da uđemo zajedno u apoteku, da kupi flaster. Apoteka je bila na pola puta između škole i kuće. Dr Atai, farmaceut, bio je dostojanstven starac koga su svi znali i poštovali. Kad smo ušle, nikog nije bilo iza pulta. Parvana je pozvala doktora i propela se na prste da zaviri iza pulta. Jedan mladić u beloj uniformi klečao je i ređao kutije s lekovima na donje police. Ustao je i upitao: „Mogu li da vam pomognem?”

Parvana reče: „Treba mi flaster.” „Odmah ću vam doneti.»

Parvana me bocnu sa strane i šapnu: „Ko je on? Tako je zgodan!”

Mladić je dao Parvani flaster, a ona šapnu, kad je čučnula da izvadi novac iz školske torbe: „Hej, pogledaj ga!

Tako je zgodan!”

Pogledala sam mladića i pogledi su nam se na trenutak sreli. Telom mi je prošao čudan osećaj; bila sam svesna da mi je lice buknulo i brzo sam spustila pogled. Prvi put sam iskusila takvo čudno osećanje. Okrenula sam se ka Parvani i rekla: „Hajde, idemo”, i požurila iz apoteke.

Parvana je potrčala za mnom i rekla: „Šta je s tobom?

Zar nikad nisi videla ljudsko biće?» „Bilo mi je neprijatno”, rekoh. „Zbog čega?» „Zbog onog što si rekla o muškarcu koji je neznanac.» „Pa šta?» „Pa šta? Stvarno je nepristojno. Mislim da te je čuo.» „Nije. Ništa nije čuo. Uostalom, šta sam tako nedolično rekla?» „Da je zgodan...” „Ma hajde!”, reče Parvana. „Čak i da me je čuo, verovatno je bio polaskan.

Među nama, kad sam ga bolje pogledala, shvatila sam da uopšte nije tako zgodan. Moram reći ocu da doktor Atai ima pomoćnika.»

Sutradan smo malo kasnile u školu. Dok smo žurile pored apoteke, videla sam da nas mladić posmatra. Na povratku smo gledale kroz izlog. Bio je zauzet poslom, ali činilo se da nas vidi. Od tog dana, po prećutnom sporazumu, viđali smo se svakog jutra i svakog popodneva.

Parvana i ja smo našle novu i uzbudljivu temu za razgovor. Uskoro se novost razglasila po celoj školi. Devojke su razgovarale o zgodnom mladiću koji je počeo da radi u apoteci i izmišljale različite izgovore kako bi otišle tamo i nekako privukle njegovu pažnju.

Parvana i ja smo navikle da ga viđamo svakog dana, a mogu se zakleti da je on uvek čekao da mi prođemo.

Prepirale smo se oko toga na kog glumca najviše liči i na kraju smo odlučile da izgleda kao Stiv Makvin. Mnogo sam napredovala. Tada sam već znala imena poznatih stranih glumaca.

www.leo.rs | 27

Kupujte jeftinije! www.leo.rs Leo Top lista

1.

Siniša Ubović PUT PROMENE...

I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA

2.

Ester i Džeri Hiks TRAŽI I DOBIĆEŠ

3.

Dr Erik Perl REKONEKCIJA – Leči druge, leči sebe

4.

Ester i Džeri Hiks ZAKON PRIVLAČENJA

5.

Lujza Hej MOĆ JE U VAMA

6.

Lujza Hej JA TO MOGU – kako da koristite afirmacije da biste promenili sopstveni život

7.

Nil Donald Volš RAZGOVORI S BOGOM 1

8.

Ajrin Torn Sajmon svetski putnik 1 – Polarna pustolovina

9.

Ester i Džeri Hiks VRTLOG

10.

DR FRENK DŽ. KINSLOU Tajna brzog isceljenja

28 |

UKOLIKO ŽELITE DA PRIMATE NAREDNe BROJEVE LAVOVSKOG ČASOPISA I OBAVEŠTENJA O NOVIM IZDANJIMA - REGISTRUJTE SE

Knjige sa našeg sajta možete kupiti na više načina:

011/375-26-25 011/375-26-26 011/375-26-27

063/517-874 potrebno je da nam u sms poruci pošaljete sledeće podatke: ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

Cena sms poruke se tarifira po standardnoj ceni sms poruke kod vašeg operatera.

info@leo.rs potrebno je da nam pošaljete sledeće podatke: Ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, broj mobilnog telefona, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

www.leo.rs

Leo commerce na: Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

www.leo.rs | 29

nije Ima knjiga koje ne možeš da prestaneš da čitaš, koje ti ne daju da zaspiš čitave noći. Ima knjiga koje te puštaju u skrivene delove života i prikazuju ih sa slikovitom verodostojnošću. Ima knjiga koje ti, zahvaljujući pukoj veštini odabira svake reči, danima ostaju u glavi. Tamo gde mesec nije jedna je od tih knjiga – hrabar roman jednog od naujuzbudljivijih novih glasova u savremenoj književnosti.

Devojčica i njena lutka Treba da kažem da ja nisam dobar. Ponekad se trudim da budem, ali često nisam. I tako, kad je na mene došao red da stavim ruke na oči i brojim do sto – varao sam.

Stajao sam onde gde je moralo da se stoji kad je na tebe red da brojiš, a to je bilo kraj kontejnerâ za reciklažu, pored radnje koja je prodavala roštilje za jednokratnu upotrebu i rezervne kočiće za šatore. A nedaleko odatle nalazi se malo parče zemlje zaraslo u travu, skriveno iza česme za vodu.

Samo što se ja ne sećam da sam stajao tamo. Ne zaista. Ne sećaš se uvek svih pojedinosti, zar ne? Ne sećaš se jesi li bio pored kontejnerâ za reciklažu, ili dalje uz stazu, blizu tuš-kabina, i nalazi li se tamo zbilja česma za vodu.

Sada ne mogu da čujem mahnite krike galebova, ni da namirišem so u vazduhu. Ne osećam vrelinu poslepodnevnog sunca od koje se znojim ispod čistog belog zavoja na kolenu, niti svrabež od kreme za sunčanje u pukotinama mojih krasta. Ne mogu naterati sebe da iznova doživim onaj neodređeni osećaj napuštenosti.

30 |

Niti se – ako to išta vredi – zbilja sećam da sam rešio da varam, i da otvorim oči.

Bila je otprilike mojih godina, riđokosa i s licem išaranim stotinama pega. Njena bledožuta haljina bila je prašnjava po rubu od klečanja na zemlji, a na grudi je čvrsto privijala malu krpenu lutku, s umrljanim ružičastim licem, smeđom vunastom kosom i očima napravljenim od blistavih crnih dugmića.

Prvo što je uradila bilo je da spusti lutku pored sebe, da je položi najnežnije što može na dugačku travu. Bilo joj je udobno, s rukama izbačenim u stranu i neznatno poduprtom glavom. Bar sam ja mislio da joj je udobno.

Bili smo toliko blizu jedno drugom da sam mogao čuti grebanje i struganje, kada je stala da štapom lomi suvu zemlju. Međutim, nije me primetila, čak ni kada je bacila štap a on mi umalo nije sleteo na nožne prste, sasvim gole u mojim glupavim japankama. Bio bih u patikama, ali znate kakva mi je mama. Patike, po ovako divnom danu. Nikako. Takva je.

je već plakala. I ne znam je li oklevala pre no što je bacila poslednju šaku zemlje. Ali znam da se, kada je lutka bila prekrivena, a zemlja nabijena, ona već bila nagla, i da je plakala, čvrsto privijajući onaj žuti kaput na grudi.

Kada si devetogodišnji dečak, nije lako utešiti jednu devojčicu. Naročito kada je ne poznaješ, niti znaš makar o čemu se radi.

Ali pokušao sam.

Naumivši da joj ovlaš prebacim ruku preko ramena – onako kako je to tata radio mami kada smo išli u porodične šetnje – odvukao sam se napred, a onda, u trenutku neodlučnosti, nisam mogao da se opredelim ni da kleknem kraj nje, ni da ostanem da stojim. Kolebao sam se smeteno između to dvoje, zatim izgubio ravnotežu i usporeno se preturio, tako da je ta uplakana devojčica primetila da sam tu osetivši čitavu težinu mog tela, koja joj je blago gurnula lice u sveže iskopani grob. Još ne znam šta je trebalo da kažem da bih popravio stvar, a verujte mi da sam mnogo o tome razmišljao. Ali dok sam ležao pored nje i dok smo se maltene dodirivali vrhovima nosova, pokušao sam sa: – Ja sam Metju. Kako se ti zoveš?

Nije mi odmah odgovorila. Nakrivila je glavu da me bolje osmotri, a kada je to učinila, osetio sam kako mi je jedan jedini pramen njene duge kose brzo kliznuo preko jezika, na kraju mi prešavši i preko ugla usana. – Ja sam Anabela – kazala je.

Oko glave mi je zujala osa, što je obično dovoljno da se razmašem rukama na sve strane, ali nisam to sebi dozvolio. Ostao sam posve miran, ne želeći da uznemirim devojčicu, niti da joj stavim do znanja da sam tu. Sada je kopala prstima, izvlačila suvu zemlju golim rukama, dok rupa nije bila dovoljno duboka. Zatim je obrisala zemlju s prstiju najbolje što je mogla, ponovo uzela lutku i dvaput je poljubila.

Taj deo još vidim najjasnije – ta dva poljupca, jedan u čelo, jedan u obraz.

Zaboravio sam da kažem, ali lutka je na sebi imala kaput. Bio je jarkožut, s crnom plastičnom kopčom spreda.

To je važno zato što je potom otkopčala kopču i skinula taj kaput. Uradila je to veoma brzo i gurnula ga sebi u haljinu.

Ponekad – kao sada – kada pomislim na ta dva poljupca, kao da ih zapravo mogu osetiti.

Jedan u čelo.

Jedan u obraz.

Ono što se dalje zbilo manje je jasno u mojoj glavi jer se stopilo s tolikim drugim uspomenama, odigralo na toliko različitih načina da ne mogu da razdvojim stvarno od zamišljenog, niti makar da budem siguran da postoji razlika. Tako da ne znam tačno kada je zaplakala, ni da li

Zvala se Anabela.

Devojčica s riđom kosom i licem išaranim stotinama pega zove se Anabela. Pokušajte to da zapamtite ako možete. Pamtite narednih osam-devet godina. Sačuvajte to u sebi kroz sve ostalo što vam se dešava u životu, kroz sve zbog čega biste možda želeli da zaboravite – čuvajte to negde na sigurnom. Slučajno znam da ćemo se opet sresti s njom.

Ustao sam. Zavoj na mom kolenu sada je bio prljavomrk. Zaustio sam da kažem da se igramo žmurke, da i ona može da se igra ako hoće. Ali prekinula me je. Govorila je mirno; nije zvučala ni ljuto ni uzrujano. A rekla je: – Ovde više nisi dobrodošao, Metju.

– Molim?

Nije gledala u mene; podigla se na sve četiri i usredsredila na gomilicu rastresene zemlje – ponovo ju je nabijala, da bude savršena. – Ovo je auto-kamp mog tate.

Ja ovde živim, i ti nisi dobrodošao. Idi kući.

– Ali...

– Gubi se!

U trenu se uspravila i krenula prema meni s izbačenim grudima, kao kakva sitna životinja koja hoće da izgleda krupnija. Ponovila je: – Gubi se, rekla sam ti. Nisi dobrodošao.

www.leo.rs | 31

Jedan galeb se podsmešljivo nasmejao, a Anabela je viknula: – Sve si upropastio.

Bilo je prekasno da objašnjavam. Kada sam dospeo do staze, ona je opet klečala na tlu, sa žutim lutkinim kaputićem priljubljenim uz lice.

Druga deca su se drala, dozivala me da ih pronađem.

Ali ja ih nisam tražio. Pored tuš-kabina, pored radnje, prečicom kroz park – trčao sam koliko su me noge nosile, pljeskajući japankama po vrelom asfaltu. Nisam dozvolio sebi da stanem; nisam dozvolio sebi čak ni da usporim dok se nisam toliko približio našoj kamp-prikolici da vidim mamu kako sedi napolju na ležaljci. Na sebi je imala svoj slamnati šešir za sunce i gledala je u more. Osmehnula se i mahnula mi, ali znao sam da sam još u nemilosti.

Malo smo se posvađali nekoliko dana ranije. Glupo je jer sam se samo ja zaista povredio, i kraste su već bile gotovo zarasle, ali mojim roditeljima je katkada teško da se pomire s nekim stvarima.

Posebno je mama zlopamtilo.

Pretpostavljam da sam i ja.

Ispričaću vam šta se dogodilo jer će to biti zgodan način da predstavim svog brata. On se zove Sajmon. Mislim da će vam se svideti. Meni se baš sviđa. Ali nekoliko stranica posle, biće mrtav. A nakon toga više nikada nije bio isti.

Kada smo stigli u odmaralište Okeanski zaliv – smoreni od puta i s očajničkom željom da istražujemo – rekli su nam da možemo da idemo kuda god hoćemo, ali da ne smemo sami da idemo na žalo zato što je staza strma i neravna. I jer nakratko mora da se izađe na auto-put da bi se stiglo do njenog vrha. Naši roditelji su bili od onih što se zabrinjavaju zbog takvih stvari – strmih staza i auto-puteva. Ali ja sam odlučio da ipak odem na žalo.

Neretko sam radio ono što mi nije dozvoljeno, a moj brat je išao sa mnom. Da nisam rešio da ovaj deo svoje priče nazovem Devojčica i njena lutka, mogao sam ga nazvati Šok od pada i krv na mom kolenu, jer je i to bilo važno.

Doživeo sam šok od pada i raskrvario koleno. Nikada nisam dobro podnosio bol. To je nešto što mrzim kod sebe. Pravi sam mekušac. Kada me je Sajmon sustigao, kod krivine na stazi gde korenje što viri iz zemlje hvata u zamku neoprezne zglobove – kukao sam kao beba.

Toliko se zabrinuo da je bilo maltene smešno. Imao je krupno okruglo lice, koje se vazda smešilo i podsećalo me na mesec. Ali naprasno se baš opasno zabrinuo.

Evo šta je Sajmon uradio. Uzeo me je u naručje i, korak po korak, odneo me natrag uz stazu na litici, a potom još petstotinak metara do naše prikolice. Učinio je to za mene.

Mislim da je dvoje odraslih pokušalo da pomogne, ali o Sajmonu treba da znate da se on malo razlikovao

32 |

od većine ljudi koje možete sresti. Išao je u specijalnu školu, gde su ih učili osnovnim stvarima, kao na primer da ne pričaju s neznancima, te bi se on, kad god bi bio nesiguran u sebe ili se uspaničio, povlačio u te pouke da bi se osećao bezbedno. Tako je funkcionisao.

Nosio me je sam-samcijat. Ali on nije bio snažan.

To je bio jedan simptom njegovog poremećaja, slabost mišića. On ima i ime kojeg trenutno ne mogu da se setim, ali potražiću ga ako mi se ukaže prilika. To je značilo da ga šetnja zamalo nije ubila. I tako, kada smo se vratili u prikolicu, morao je da provede ostatak dana u postelji.

Ovo su tri stvari kojih se najjasnije sećam odonda kad me je Sajmon nosio: 1) Kako mi je brada udarala o njegovo rame dok je hodao. Brinuo sam se da ga povređujem, ali sam bio odveć zaokupljen vlastitim bolom da bih išta rekao.

2) Zato sam ga poljubio u rame da prođe, onako kako stvarno veruješ da će upaliti kad si mali. Međutim, mislim da nije primetio, jer mi je brada udarala o njega sa svakim korakom, a kada sam ga poljubio, udario sam ga zubima, što je, ako išta, verovatno bolelo još više.

3) Ššš, ššš. Biće sve u redu. To mi je rekao kad me je spustio ispred naše prikolice, pre no što je utrčao po mamu. Možda nisam bio dovoljno jasan – Sajmon zbilja nije bio snažan. To što me je tako nosio bilo je nešto najteže što je u životu uradio, ali ipak je pokušao da me uteši. Ššš, ššš. Biće sve u redu. Zvučao je tako odraslo, tako blago i samouvereno. Prvi put u životu, istinski sam se osećao kao da imam starijeg brata. U tih nekoliko kratkih sekundi dok sam čekao da mama izađe, dok sam se nežno držao za koleno i piljio u prljavštinu i krupni pesak u koži, ubedio sam sebe da vidim kost. U tih nekoliko sekundi – osećao sam se sasvim bezbedno.

Mama je očistila i previla ranu, zatim se izdrala na mene što sam doveo Sajmona u tako užasan položaj. I tata je vikao na mene. U jednom trenutku oboje su vikali uglas, te nisam bio siguran u koga da gledam. Ovako je bilo. Iako je moj brat bio stariji tri godine, oduvek sam ja bio odgovoran za sve. Često sam mu zbog toga zamerao.

Ali ne ovog puta. Ovoga puta bio je moj heroj.

Dakle, to je bila priča kojom sam predstavio Sajmona.

A to je ujedno i razlog što sam još bio u maminoj nemilosti kada sam, zadihan, dospeo do naše kamp-prikolice, pokušavajući da shvatim šta se ono zbilo s onom devojčicom i njenom krpenom lutkom.

– Bled si, srce.

Stalno mi govori da sam bled, moja mama. U poslednje vreme ne prestaje to da mi govori. Ali zaboravio sam da je to rekla i onda davno. Potpuno sam zaboravio da mi je oduvek govorila da sam bled.

– Žao mi je zbog onoga od pre neki dan, mama. – Zaista mi je bilo žao. Mnogo sam razmišljao o tome. O tome kako je Sajmon morao da me nosi i koliko se zabrinuo.

– U redu je, srce. Na odmoru smo. Pokušaj da se lepo provedeš. Tata ti je otišao na žalo sa Sajmonom, poneli su i zmaja. Hoćemo li da im se pridružimo?

– Mislim da ću malo ostati unutra. Vruće je napolju.

Mislim da ću malo gledati teliš.

– Po ovako divnom danu? Stvarno, Metju. Šta da radimo s tobom?

Upitala me je to nekako prijateljski, kao da ne oseća istinsku potrebu da išta uradi sa mnom. Umela je da bude tako fina. Nesumnjivo je umela da bude tako fina.

– Ne znam, mama. Žao mi je zbog onoga od pre neki dan. Žao mi je zbog svega.

– To je zaboravljeno, dušice, stvarno.

– Obećavaš?

– Obećavam. Hajdemo da puštamo onog zmaja, hoćemo li?

– Ne radi mi se to.

– Nećeš gledati teliš, Mete.

– Usred sam igranja žmurke.

– Kriješ se?

– Ne. Tražim. Zapravo bi to trebalo da radim.

Ali ostaloj deci je bilo dosadilo da čekaju da budu pronađena, pa su se raspršila u manje družine, i druge igre. Ionako mi se nije igralo. Stoga sam malo lutao unaokolo i ponovo se obreo onde gde je bila ona devojčica.

Samo što ona nije više bila tamo. Tamo su bili samo mala humka, sad brižljivo ukrašena s nekoliko ubranih ljutića i belih rada i, da označe mesto – dva pruta, uredno postavljena u krst.

Mnogo sam se rastužio. Malo se rastužim čak i kada razmišljam tome. Bilo kako bilo, moram da idem. Iskreno, nije šala. Moram da idem.

Porodični portreti Sledeće čega se sećam jeste kako mama pojačava radio, da je ne čujem kako plače.

To je bilo glupo. Čuo sam je. Sedeo sam tačno iza nje u kolima a ona je plakala zaista glasno. A i tata je, kad smo već kod toga. Plakao je i vozio u isto vreme. Stvarno nisam znao da li i ja plačem, ali zaključio sam da verovatno plačem. U svakom slučaju, činilo mi se da bi trebalo.

Ali kada sam se dodirnuo po obrazima, ispostavilo se da su suvi. Uopšte nisam plakao.

Na to ljudi misle kada kažu da su otupeli, jelda? Bio sam isuviše otupeo da bih plakao, čujete ponekad ljude da kažu na TV-u. Kao u dnevnim govornim emisijama ili čemu već. Nisam ništa ni osećao, objašnjavaju. Bio sam

naprosto sasvim otupeo. A ljudi u publici saosećajno klimaju glavom, kao da su svi to doživeli, kao da svi znaju tačno kako je to. Valjda je tako bilo, ali tada me je strašno grizla savest. Zario sam glavu u šake, da bi mama i tata, ukoliko se okrenu, mislili da plačem s njima.

Ali oni se nisu okrenuli. Nikada nisam osetio kako mi utešno rukom stiskaju nogu, nikada nisu rekli da će sve biti u redu. Niko nije prošaputao ššš, ššš.

Tada sam znao – da sam sasvim sam.

Bilo je čudno otkriti to tako.

Na radiju, disk-džokej je predstavljao neku novu pesmu izuzetno veselim glasom, kao da je to najbolja pesma ikada snimljena i kao da mu upotpunjuje život to što može da je predstavi. Ali meni ništa od toga nije imalo nikakvog smisla. Nisam mogao da shvatim zašto je disk-džokej tako srećan kada se dogodilo nešto toliko strašno. To je bila moja prva čestita misao. I prvo čega se sećam da sam pomislio kada sam se kao probudio. I tako najbolje umem da objasnim, iako nisam zbilja spavao.

Uspomene su bledele, poput sna kada otvorimo oči.

Umnogome je ličilo na to. Mogao sam da razaznam samo ivice – noć, trčanje, policija je bila tamo negde.

A Sajmon je bio mrtav.

Moj brat je bio mrtav.

Međutim, nisam mogao da sačuvam u sebi ništa od toga. Proći će veoma mnogo vremena pre no što opet to pronađem.

Moja baka (mamina mama, ona koju zovemo nana Nu) čita knjige Danijele Stil i Katarine Kukson, i kad god kupi novu, najpre je okrene na sam kraj i pročita poslednju stranicu.

Uvek to radi.

Otišao sam da malo budem kod nje. Samo prvu nedelju ili tako nešto. Bila je to vrlo tužna nedelja, i verovatno najsamotnija u mom životu. Mislim da nije ni moguće osećati se usamljenije, čak ni kada ne biste imali dedu i nanu Nu da vam prave društvo.

Verovatno nikada niste upoznali mog dedu, ali da jeste, onda biste znali da je on strastveni baštovan. Samo što nema baštu. To je donekle smešno ako porazmislite o tome. Ali nije naročito smešno jer iznajmljuje malo parče zemljišta do koga se od njihovog stana stiže posle kraće vožnje, gde može da uzgaja povrće i nešto malo bilja kao što je ruzmarin i neke druge koje stalno zaboravljam.

Te nedelje nismo izbijali odande. Katkada sam mu pomagao u plevljenju, a katkada sedeo na rubu njegove parcele i igrao Donki Kong na svom gejmboj koloru, dok god nisam pojačavao zvuk. Ali uglavnom sam samo cunjao unaokolo i podizao kamenje da gledam insekte.

Najviše sam voleo mrave. Sajmon i ja smo uvek tražili

www.leo.rs | 33

mravinjake u našem vrtu. On je smatrao da su sjajni, i molio je mamu da mu dozvoli da drži mravlju farmu u sobi. Obično su mu udovoljavali. Ali ne i tog puta.

Deda mi je pomagao da podignem veće ploče za popločavanje da bih mogao da vidim mravinjak. Čim bismo podigli ploču, mravi bi šiznuli, rastrčali se unaokolo prenoseći tajne poruke jedni drugima i odnoseći svoja bela i žuta jajašca pod zemlju, na sigurno.

U roku od nekoliko minuta, površina bi sasvim opustela, izuzev možda nekoliko mokrica koje bi trapavo izronile da vide otkud sav taj metež. S vremena na vreme, gurnuo bih grančicu u jednu od malih rupa, i za tili čas, desetak mrava vojnika vratili bi se napolje da napadnu, spremni da polože život za koloniju. Razume se da ih nikada nisam povredio. Samo sam želeo da gledam.

Kada bi deda oplevio ili iščupao povrće ili zasadio novo, pažljivo bismo vratili ploču na mesto i otišli kući na čaj. Ne sećam se da smo ikada pričali. Uveren sam da jesmo. Ali razgovori su bili tako male važnosti ili značaja da su mi posve iščezli iz sećanja, kao mravi u rupu.

Nana Nu je spremala ukusnu hranu. Ona je jedna od onih ljudi što hoće da vas nahrane čim uđete na vrata, i ne prestaje s nastojanjima da vas nahrani sve dok ne odete. Možda vam čak na brzinu napravi sendvič sa šunkom za usput.

Lepo je biti takav. Mislim da ljudi koji su velikodušni s hranom poseduju izvesnu dobrotu. Ali ta sedmica koju sam proveo kod njih bila je veoma teška jer nisam imao apetita. Često mi je bivalo muka, a jednom ili dvaput sam zbilja povratio. To je teško padalo i nani Nu, jer ako nije mogla da reši neki problem preko trbuha – činijom supe, na primer, ili pečenim piletom ili parčetom biskvit-kolača – osećala se kao da joj se izmiče tlo pod nogama. Jednom sam je spazio kako stoji u kuhinji i jeca, zgrbljena nad netaknutim sudovima.

Najteže je bilo u vreme spavanja. Boravio sam u slobodnoj sobi, koja je bila hladna i nikada se ne bi valjano smračila jer se ispred prozora nalazi ulična svetiljka a zavese su tanke. Ležao bih budan svake noći čitavu večnost, zurio kroz tminu, želeo da se mogu jednostavno vratiti kući, i pitao se hoću li se ikada vratiti.

Ali sada mi je sinulo nešto smešno. Nije smešno u fazonu ha-ha, ali smešno je na neki način. I pomoći će mi da govorim o nečemu što sam namerio da vam ispričam.

Sinulo mi je da će nana Nu, ako bude čitala ovu priču, verovatno preskakati stranice da bi došla do dela koji objašnjava šta se desilo Sajmonu.

Verovatno će to uraditi iz istog razloga zašto najpre čita poslednju stranicu – jer želi da proveri da neće biti previše potresno. I zato što ne voli da je drže u neizvesnosti.

34 |

Dakle, evo onoga što sam naumio da vam kažem. Želim da znate da ništa od ovoga nema veze sa neizvesnošću. Stvarno nema. Još me ne poznajete naročito dobro, ali ako vas zanima nešto o meni, onda treba da znate da mi nimalo nije stalo do toga da vas držim u neizvesnosti.

Nisam ispričao šta se zbilo zato što mislim da će vam ova pripovest više značiti ako je složim uredno, a najbolji način da se nešto složi uredno jeste da se prate pregibi koji su već tu. Ali dok sam ležao u krevetu, zurio kroz tminu i pokušavao da shvatim šta se desilo i želeo da se mogu jednostavno vratiti kući i pitao se hoću li se ikada vratiti – nisam mogao da se setim ni jednog jedinog trenutka onoga što se dogodilo.m ispričam.ada otići. prestaje da pokušava od zemlju, na bezbedno.

Kada sam se vratio kući, bili smo samo mama i tata i ja. U naše prvo zajedničko veče, nas troje smo utonuli u veliki zeleni kauč, kako je oduvek i bilo jer je Sajmon više voleo da sedi skrštenih nogu na tepihu – licem tik do televizora.

To je bio naš svojevrsni porodični portret. To nije nešto što misliš da će ti nedostajati. Možda to čak i ne primetiš svih onih hiljada puta, dok sediš između mame i tate na velikom zelenom kauču a tvoj stariji brat sedi na tepihu i zaklanja teliš. Možda na to čak i ne obratiš pažnju.

Ali obratiš pažnju kada on više nije tu. Obratiš pažnju na mnogo mesta na kojima on nije, i čuješ mnogo šta što on ne kaže.

Ja to čujem. Čujem stalno.

Mama je uključila televizor pred početak Istendersa.

To je ličilo na obred. Čak smo ih i snimali kad nismo bili kod kuće. To je bilo smešno jer se Sajmon opasno zacopao u Bjanku. Svi smo ga zbog toga zadirkivali i govorili mu da će ga Riki prebiti. Bilo je to iz puke zabave. On se glasno smejao i valjao po tepihu. Imao je smeh kakav ljudi zovu zaraznim. Kad god se smejao, sve je bivalo za toliko bolje.

Ne znam gledate li Istenderse, a čak i ako ih gledate, pretpostavljam da se ne sećate jedne epizode koja je bila tako davno. Ali ja je nisam zaboravio. Sećam se da sam sedeo na kauču i gledao kako su sve one laži i obmane zbog toga što je Bjanka spavala s maminim dečkom, kao i gomila drugih stvari, napokon došle do svog gorkog razrešenja. To je bila epizoda kada je Bjanka otišla iz Volforda.

Nakon toga, dugo nismo progovorili. Nismo se čak ni pomerili. Drugi programi su počinjali i završavali se i tako do duboko u noć. Ovo je bio naš novi porodični portret – nas troje, sedimo jedno kraj drugog i buljimo u prostor gde je Sajmon nekada bio.

Volite sebe - iscelite svoj život intenzivna dvodnevna radionica HYL 14. - 15. septembar 2013. – Beograd

Radionica se održava u udobnom i zaštićenom okruženju u centru Beograda. Naučićete kako možete da svoj život, ljude oko sebe i sve što vam se događa, uključujući i svoja sećanja, posmatrate iz drugog ugla čija je osnova ljubav, prema sebi prvenstveno, a time i prema drugima. Svi mi tražimo i očekujemo ljubav, želimo da se osećamo bezbedno i zaštićeno.

Radionice su nadahnjujuće za učesnike da ovim korakom unesu u svoj život promene koje trajno menjaju perspektivu i unose radost u svaki novi dan. Zamenjujući svoje stare misli i obrasce ponašanja koje nas više ne podržavaju u ostvarivanju naših želja i planova, sa ovim novim koje nas podržavaju i inspirišu da budemo sve bolji sebi, i za sebe i za druge, ohrabrićemo sebe da preuzmemo odgovornost za sopstveni život i time ćemo dozvoliti Životu da nas uputi i podrži u onome što jeste najbolje za nas, kao i da osvestimo svoju svrhu, što donosi magična iskustva i predivan život, pun radosti i vredan življenja.

Radionicu vodi licencirani HYL trener Snježana Sredojević Prijave na: snjezana@radosneradionice.com i tel. 0631042577 www.radosneradionice.com

www.leo.rs | 35

Roberta Rič

Noći u VENECIJI Raskošna renesansna priča koja prevazilazi granice istorije i topi i najhladnija srca.

Uzbudljiv i napet istorijski roman koji na čudesan način oživljava bogatstvo i bedu Venecije i Malte u XVI veku.

Hana Levi poznata je u Veneciji po svom daru da pomaže ženama da donesu bebe na svet. Međutim, kada je jedne zimske noći konte Di Padovani zamoli da pomogne njegovoj ženi da se porodi, Hana je rastrzana. Papskim ediktom Jevrejima je zabranjeno da leče hrišćane, ali ponuđeni honorar dovoljan je da plati otkupninu za svog voljenog muža Isaka zarobljenog na Malti. Ali, može li uopšte da odbije da izvrši svoju dužnost prema ženi koja pati?

Hrabra odluka odvešće je u opasnu avanturu i uvući u zamršena porodična rivalstva i intrige, i ugroziti njeno putovanje na Maltu, gde se Isak, uveren da mu je žena umrla od kuge, sprema da kupi beg u novi život.

Geto Nuovo, Venecija 1575.

Ponoćnom Venecijom vladaju psi, mačke i pacovi.

Ponte di Geto Nuovo, most ka getu, drhti pod težinom džakova trulog povrća, užegle masti i gamadi.Bezoblična masa, nalik crkotini, plovi rekom San Đirolamo. Ljuljuška se na masnim vodama. Magla se leluja nadkanalima, prigušujući roktanje alavih svinja. Pločnici su klizavi, a hod po njima opasan zbog obilja otpadnih voda na ulicama.

Jedne takve noći došli su po Hanu.Čula je glasove i raskrilila zavese, da bi videla šta se dešava na polju ispod prozora. Ništa nije videla zbog leda, koji se noću nahvatao s unutrašnje strane, zbog ugašenog žeravnika.

Ugrejala je dva novčića na jeziku, mršteći se zbog oštrog metalnog ukusa. Prislonila ih je uza staklo palčevima, da bi načinila dve rupe za osmatranje. Dve prilike su se, tri sprata niže, prepirale s Vičenteom, koji se starao da kapije Geta Nuovo budu zaključane od sumraka do svitanja. Za skudo, poveo ih je do Hanine nastambe. Imala je utisak da se čuvar kapije svađa s dvojicom muškaraca.

Odmahivao je glavom i žustro mahao bakljom od borovine, koja im je bacala drhtavu svetlost na lice.

Muževi su je često tražili u zlo doba noći.Takva je bila priroda njenog posla. Ovi su izgledom odudarali odžitelja geta. Posmatrala ih je kroz kružiće u ledu.Jedan je bio visok i snažan, ponosnog držanja.Nosio je teški ogrtač postavljen krznom.Drugi je bio niži, zdepastiji. Nosio je svilene čakšire, pretanke za hladni noćni vazduh. Čipka

36 |

na manžetnama visokog stranca uzletela je kao usplahireni golub kad je pokazao ka njenoj zgradi.

I na prozoru je čula kako izgovara njeno ime grlenim glasom. H iz Hana zvučalo je kao Č. Pomislila je da se radi o Aškenazu. Glas mu se odbijao od uskih, kao nož oštrih zgrada geta oko kampa. Nešto nije bilo u redu.Trebalo joj je izvesno vreme da shvati zbog čega joj dva stranca izgledaju neobično.

Nosili su crne šešire.Veće desetorice obavezalo je sve Jevreje da nose skerletne birete, simbole Hristove krvi prolivene njihovom rukom.Ovi hrišćani nisu smeli da borave u getu posle ponoći, niti su, po zakonu, smeli da traže njene usluge.

Možda je prebrzo donosila zaključke.Možda su je tražili iz drugih razloga.Možda su joj nosili vesti o suprugu.

Možda su, uz božju pomoć, došli da joj kažu da je Isak živ i da se vraća kući.

Pre nekoliko meseci stajala pored bunara kad ju je rabin obavestio da je Isak zarobljen. Došla je po vodu za pranje veša.Onesvestila se i ispustila teško hrastovo vedro iz ruku. Palo joj je na nogu. Okvasila je prednji deo haljine i poprskala kamene ploče.Njena prijateljica Rebeka je, na svu sreću, stajala pored nje, u hladu nara.

Uhvatila ju je za ruku pre nego što je udarila glavom o ogradu bunara.Od silne tuge, nekoliko dana nije ni znala da je slomila stopalo.

Muškarci su se približavali.Zaustavili su se ispod njenog prozora. Drhtali su na oštroj hladnoći. Smeđe, vlažne mrlje krasile su zidove i tavanicu Haninog logeta. Prekrivač, koji je podigla s kreveta da bi se odbranila od oštre hladnoće, lepio se za nju. Stresla se i čvršće obavila oko sebe sluzavu tkaninu, otežalu od noćnih mora. Mirisao je na Isaka i ulje od pomorandži. Voleo je da ih jede u postelji.Hranio ju je sočnim kriškama dok su čavrljali. Nije oprala posteljinu od njegovog odlaska na Levant. Hteo je da se pošto-poto okuša u trgovini začinima. Jedne noći će se vratiti. Ušunjaće se u postelju, zagrliće je i posle dugo vremena nazvati svojom ptičicom.Čekaće ga na svojoj strani postelje.

Navukla je široku čopu, škrtim pokretima žene naviknute da se sprema na brzinu. Vratila je pokrivačna postelju. Pažljivo ga je zategla, kao da Isak još sniva pod njim. Zapalila je vatru u žeravniku s ugljem, dok je čekala da čuje topot nogu i udarce na vratima. Nije joj polazilo za rukom da zapali vatru ukočenim rukama.Varnice su napokon kresnule, a plamen se razgoreo, grejući sobu.

Ubrzo više nije dahom stvarala oblačiće u hladnom, ustajalom vazduhu logeta.S druge strane zida dopiralo je tiho hrkanje suseda i njihovih petoro dece.

Gledala je kroz krugove na staklu oslobođene leda.

Kravila je led na prozorima toplinom svog tela. Visoki čovek moćna glasa okrenuo se u mestu i pohitao ka njenoj zgradi.Zdepasti pratilac kaskao je za njim.Morao je da načini dva koraka za jedan dugajlijin.Zadržala je dah. Eh, kad bi Vičente mogao da im objasni da od nje očekuju nemoguće.

Pomilovala je ravni stomak da bi se smirila.Volela bi da nije takav.Osećala je karlične kosti ispod spavaćice.

Blaga mučnina donela joj je tračak nade.Učinilo joj se da oseća micanje deteta.Radost nije dugo trajala. Mučnina se nije javila zbog trudnoće, već zbog zadaha iz noćne posude i vlage sa zidova. Imala je mesečnicu. Sledeće nedelje podvrći će se mikvi, ritualnom kupanju, i ukloniti sve tragove krvi.

Uskoro je trošno stepenište zaškripalo.Nerazgovetni glasovi približavali su se vratima.Naprezala se da ih čuje.Zvali su je po imenu, lupajući po vratima.

Došlo joj je da se zavuče pod pokrivače. Susetka s druge strane zida gnevno je kucala, upozoravajući je na tišinu. Prošle godine rodila je blizance.Odmor joj je bio neophodan.

Uvila je crnu kosu u punđu na potiljku. Učvrstila ju je ukosnicom. Otvorila je vrata nepozvanim gostima.Htela je da pozove Vičentea u pomoć. Pokrila je usta rukom, da bi ugušila krik iznenađenja. Između dva hrišćanina stajao je rabin, bled i naboran kao pergament. Ustuknula je pred njima.

Rabin Avram poljubio je prste i dodirnuo mezuzu, na desnoj strani dovratka kutijicu s citatima iz Svete knjige. „Šalom alejhem, i oprosti nam zbog uznemiravanja, Hana.”Odenuo se u žurbi.Rese molitvenog šala igrale su mu oko kolena.Jarmulka mu je stajala nakrivo. „Alejhem šalom», odgovorila je.Htela je da uhvati sveštenika za ruku. Zaustavila se u poslednji čas. Žena nije smela da dodiruje muškarca koji nije član porodice, čak i kad nije imala mesečnicu. „Ovi ljudi moraju da razgovaraju s tobom. Možemo li da uđemo?»

Skrenula je pogled, kao što je uvek činila, u prisustvu muškaraca.Nisu smeli da uđu.Nije bila prikladno odevena. U sobi nije bilo mesta za četvoro.

Glasom piskavijim nego inače, pitala je rabina: „Da li je vašoj supruzi bolje? Čula sam da pati od gihta i da leži od šabata.»

Rabin je izgledao neuredno.Iz njegove odeće širio se miris koji je svedočio o nedostatku ženske ruke u kući.

Niko je nije provetravao, niti se iko brinuo da njen vlasnik ne sedi po čitavu noć pognut nad pergamentima.

Rivka je možda konačno ostvarila svoju pretnju i otišla u jevrejsku četvrt u Rimu, kod najstarijeg sina.

Sveštenik je slegnuo ramenima.„Rivka ne može da makne nirukama ni nogama, ali joj je jezik, na svu žalost, i te kako pokretan, a reči su joj oštre kao mačevi.» „Žao mi je što to čujem.»

Rabinovi bračni problemi bili su dobro poznati svima jer se kroz tanke zidove čulo sve što se dešava u njegovom stanu. Za četrdeset godina bračnog života, on i njegova žena nisu sastavili ni dan bez prepirke.

www.leo.rs | 37

„Gospodo, ovo je babica Hana, koju ste tražili. Bog je blagoslovio.” Rabin se naklonio pred njom.„Hana, ovo je konte Paolo di Padovani.Došao je s rođenim bratom Jakopom. Nek ih Bog zaštiti od sveg zla i nek im podari dug život. Konte je zahtevao da ga dovedem do tebe.

Računa na našu pomoć.»

Na našu pomoć? - pomislila je Hana. Da li ona drži propovedi?

Da li rabin pomaže pri porođajima? „Već sam objasnio konte Padovaniju», nastavio je rabin, „da traži nemoguće, da ti zakon zabranjuje da pomažeš u porođaju hrišćanki.»

Dominikanski sveštenik fra Bartolomeo je prošle nedelje na Trgu Svetog Marka upozoravao verne na hrišćane koji primaju medicinsku pomoć od Jevreja. Nazvao ih je neprijateljima Hristovim.

Konte je pokušao da se umeša.Rabin je podigao prst. „Da li želite da se pozovete na papski oprost? On se ne odnosi na skromnu babicu poput Hane.”

Procenila je da je rabin na njenoj strani. Zajednički interes nagonio ih je da odbiju zahtev uticajnog plemića.

Visoki plemić je, sa svojih pedeset godina, bio najmanje dvostruko stariji od nje. Zbog upalih obraza, izgledao je kao rabinov vršnjak.Njegov desetak godina mlađi brat bio je neugledan, uskih grudi i obešenih ramena.

Konte ju je udostojio klimanjem glavom, pre nego što se progurao pored rabina u sobu. Sagnuo je glavu, da ne bi udario u grbavu, nisku tavanicu. Bio je krupan, kao što hrišćani znaju da budu, i rumen od prevelike količine masnog pečenja. Pokušala je da uspori dah.Činilo joj se da u sobičku nemadovoljno vazduha za sve. „Počastvovan sam prilikom da vas upoznam», rekao je visoki plemić i skinuo crni šešir.Imao je dubok i prijatan glas.Govorio je venecijanskim dijalektom.

Njegov brat Jakopo bio je odeven kao kicoš.Napuderisao je punačke obraze. Na njegovim svilenim čakširama nije bilo ni trunčice blata. Oklevajući, zakoračio je preko praga. Oprezno je stupao, kao da očekuje da će pod svakog časa popustiti pod njegovom težinom. Blago se naklonio Hani.

Konte je odvezao ogrtač.Osvrnuo se po njenom logetu. Pogledom je obuhvatio krevet od neobrađenih dasaka, vlažne zidove, sto od borovine i menoru. Okrajak sveće od pčelinjeg voska dogorevao je u uglu, bacajući nemirne senke po sobici. Bilo je očigledno da se prvi put našao u ovako skromnom okruženju. Osećao se neprijatno u njemu, sudeći po ukočenom držanju i nastojanju da ne dodirne zidove. „Šta vas večeras dovodi k meni?», pitala je Hana, iako je vrlo dobro znala o kakvoj se muci radi. Rabin je pogrešio kad ih je doveo ovamo.Njegova dužnost bila je da ih ubedi da odu iz geta.Ništa ne može učiniti za njih. „Moja supruga se porađa», prozborio je konte. Ner-

38 |

vozno se premeštao s noge na nogu. Stisnuo je usne.

Njegov brat Jakopo primakao je stoličicu nogom.Prekrio ju je maramicom i seo. Polovina zadnjice visila mu je sa stolice.

Konte je nastavio da stoji.„Morate joj pomoći.»

Hani je uvek bilo teško da nekom odrekne pomoć, bilo da se radi o ranjenoj ptičici ili ženi na porođaju. „Grehota je odbiti tako nešto, gospodine.»Pogledala je rabina.„Rado bih vam pomogla, ali zakon više ne dozvoljava. Sigurna sam da vam je rabin objasnio da je to nemoguće.»

Konte je imao plave oči, široka, snažna ramena i uspravno držanje. Koliko se razlikovao od bledih i zdepastih žitelja geta, pognutih od večitog savijanja nad polovnom odećom, draguljima i Torom. „Žena mi se porađa već dva dana i dve noći. Čaršavi su natopljeni njenom krvlju.Dete nikako da se rodi.”

Bespomoćno je odmahnuo glavom. „Ne znam kome da se obratim.”

Osetila je silno sažaljenje pri pogledu na njegovo lice.

Iskreno i duboko je saučestvovao u supruginom bolu.

Znala je šta su teški porođaji. Nagledala se svega i svačega, dugih sati neopisivog bola, dece koja ne izlaze iz utrobe, mrtvorođenčadi, majki koje umiru od mlečne groznice. „Veoma mi je žao, gospodine. Sigurna sam da veoma volite svoju suprugu, kad ste došli čak u geto da me potražite.» „Njeni krici isterali su me iz kuće.Ne mogu da ih podnesem.

Zaklinjala me je bogom da joj prekratim muke.» „Veliki broj porođaja se dobro završi, čak i posle dva dana», rekla je Hana. „Vaša žena će se, uz božju pomoć, oporaviti. Podariće vam zdravog sina.» „To je prirodni tok stvari”, oglasio se rabin. „Zar u Knjizi postanja ne piše s mukama ćeš decu rađati?”Obratio se Hani.„Rekao sam mu da ćeš odbiti.Zahtevao je da to čuje s tvojih usana.» Otvorio je usta da još nešto kaže, ali mu je konte rukom dao znak da ućuti. Rabin ga je, na Hanino čuđenje, poslušao.

Konte je progovorio: „Žene često i mnogo razgovaraju. Moja supruga Lučija čula je da ste vi najbolja venecijanska babica, iako ste mladi. Rekla mi je da vam nema premca ni među hrišćanima ni među Jevrejima, i da uspevate da izmamite i najtvrdoglavije bebe iz majčine utrobe.» „Ne verujte u sve što čujete», rekla je Hana.„I ćorava koka ponekad nađe zrno.» Motrila je na njegove krupne, nervozno isprepletane šake, svesna da ih je upleo da ne bi drhtale. „Ima veoma umešnih hrišćanskih babica.»

Imao je pravo.U Veneciji nije postojala levatrice koja se mogla porediti s njom.Bebe bi spremnije izlazile iz majčine utrobe, a porodilje bi se brže oporavljale kad bi ona

pomagala pri porođaju. Samo je rabin znao razlog za to.

On neće govoriti o njemu, zato što bi, ako bi iko saznao za njega, bila žigosana kao veštica i podvrgnuta torturi. „Čuli ste odgovor s njenih usana”, rekao je rabin. „Hajdemo.Ne može vam pomoći.»Kratko je klimnuo Hani.

Okrenuo se, spreman da ode.„Žao mi je zbog uznemiravanja.Želim vam laku noć.»

Jakopo je pljesnuo rukama, kao da su se za kratko vreme provedeno u logetu silno isprljale. Ustao je sa stoličice i krenuo ka vratima. „Hajdemo, mio fratelo.”

Konte nije ni mrdnuo. „Preuzeo bih na sebe Lučijinu bol da je to moguće. Dok mi ovde razgovaramo, njena krv kaplje napod spavaće sobe. Svojom bih krvlju zamenio njenu, samo da je moguće.»

Hana je bila znatno niža od plemića. Gledala je pravo u dugmad na njegovom ogrtaču. Ljuljao se od umora.

Ustuknula je da ne bi pao na nju.

Obratila se rabinu na jidišu, znatno tišim glasom. „Da li bi bilo nezamislivo ako bih pošla s njim?Jevrejski lekari često leče hrišćanske pacijente, iako im je to zabranjeno.

Hrišćani ih traže da im puštaju krv i pročiste organizam, uprkos papskoj zabrani. Mnogo jevrejskih doktora posećuje domove uglednika, pod okriljem tame i pored usnulih portira. Priča se da i dužd koristi usluge jevrejskog lekara...» „Tolerancija koju pominješ ne odnosi se na žene. Ako hrišćanska beba, ne daj bože, umre na porođaju u prisustvu jevrejske babice, biće okrivljena za ubistvo. Optužba može da zahvati i čitav geto.”Rabin se okrenuo konteu.

Progovorio je na venecijanskom dijalektu. „U Veneciji ima mnogo hrišćanskih babica. Svaka od njih bila bi počastvovana da vam pomogne, u ovom teškom času.»

Slaba svetlost u prostoriji naglašavala je konteovo bledilo.„Vi ste mi poslednja nada”, progovorio je tihim glasom.„Priča se da imate magične ruke.»Uhvatio ju je za ruke.Bio je to molećiv gest.Stiskao je njene šake ogrubele od jeftinog sapuna svojim rukama, hladnim i mekim kao dečja koža. „Da li je to istina?”

Postiđena i preneražena, babica je povukla ruke sebi.

Rabin se nagnuo prema njoj i progovorio na jidišu, „Da li si sigurna da to želiš, Hanala?» Upotrebio je njen nadimak iz detinjstva.„Hoćeš li da ti jedne noći izbace leš iz barže na najprljavijem delu lagune, gde ribarenje nije dozvoljeno, i gde niko ne zahvata vodu za piće?»

Smotrenija žena bi oćutala.Hana nije mogla da zauzda jezik. „Da li se patnja hrišćanke razlikuje od patnje Jevrejke?» „Reci uvaženom konteu da nisi u stanju da mu pomogneš. Nek smrt njegove supruge bude pripisana nekom drugom, a ne Jevrejima.”

Rabin nije znao šta znači biti žena, rađati mrtvorođenčad, patiti od porođajne groznice i slušati zlokobno

lepetanje krila anđela smrti iznad kolevke. Duboko je udahnula i rekla: „Nadarena sam, rabine. Bog sigurno želi da upotrebim taj dar.» „Neka je proklet dan kad si mi donela tu tvoju, tvoju...”

- mučio se da pronađe odgovarajuću reč - „tvoju spravu da je opojem i blagosiljam.”

I Hana je žalila zbog toga. Eh, da je samo sačuvala svoj izum u tajnosti. „Bogat je”, nastavio je rabin. „Trgovac je i hrišćanin.

Svaki muškarac, žena i dete u getu platiće strahovitu cenu ako to dete umre uprkos tvom trudu.”

Konte se obratio rabinu: „Mogu da je zaštitim, ako, ne daj bože, dođe do problema. Član sam Veća desetorice.

Imam uticajne prijatelje u Inkviziciji.” Trudio se da je ohrabri.„Spremite se, Hana, i pođite sa mnom pod okriljem noći, u mojoj gondoli. Niko van mog domaćinstva neće znati da ste nas posetili.»

Rabin je mrmljao na jidišu. „Hana, ne poznaješ svet kao ja. Ovo neće izaći na dobro. Tačno je da si mu u ovom času potrebna i da će te zaštiti, čak i uz pomoć moćnog Veća desetorice. Međutim, misliš li da će se založiti za tebe ako mu žena umre?»

Pokušala je da proguta pljuvačku.Grlo joj je bilo previše suvo. Konte se otisnuo po kanalima usred noći, rizikujući da strada odrazbojnika. Potkupio je Vičentea da otključa kapije i podigao rabina iz postelje. Retko koji muž bi se odvažio na tako nešto. Osmotrila je rabina koji ju je smrknuto odmeravao crnim, zabrinutim pogledom.

Nepokolebljivo je stajao na vratima, kao da ne bi uzmakao ni pred Svemogućim.

Kad je njena sestra Džesika prihvatila hrišćanstvo, rabin je, u skladu s jevrejskim zakonom, naložio porodici da održi šivu, tradicionalni ritual žalosti za mrtvima, i da više nikad ne pomene njeno ime. „Nek se Džesikino ime izbriše iz vašeg sećanja i nek joj zubi istrunu u glavi”, rekao je, a Hana je ridala dok je otac pokrivao jedino ogledalo u kući. Naredio je svim žiteljima geta da odtog trenutka prekinu sve odnose s preobraćenicom.

Hanina rođena sestra živela je samo nekoliko kanala od nje. Često ju je viđala, kad je ujutru žurila na tržnicu Rijalto, kako se vraća sa zabave ili otmenog bala, u raskošnoj svilenoj haljini, sa šljokicama i maskom. Hana bi svaki put, u skladu s rabinovim naređenjem, oborila glavu i krenula drugim putem.

Babica-početnica zakucala je godinu dana kasnije na vrata geta. Bila je bez daha od trčanja. Prenela je Džesikin poziv Hani.Rabin joj je zabranio da pođe s njom.Oterao ju je iz geta.

Sveštenik se obratio konteu.„S dužnim poštovanjem, podsećam vas da vlasti ne mogu uvek zaštititi Jevreje kad sveštenici uzbune gomilu. Lako ćemo se setiti žalosnih primera krvave odmazde, na primer tokom epide-

www.leo.rs | 39

mija kuge, pa kad su nevernički pirati oteli venecijanske brodove...”

Konte ničim nije pokazao da je čuo rabina.Stresao je ogrtač.Položio ga je na postelju, jedino slobodno mesto u logetu. Hana ga je načas pogledala u oči. Pomislila je da će je obaviti ogrtačem, prebaciti preko ramena i poneti u hladnu noć. „Konte”, rekla je, „znajte da ne izvodim čuda, niti su mi ruke magične.» „Morate pokušati», odvratio je plemić.

Jakopo je cimnuo brata za rukav.„Hajdemo. Vreme je da krenemo. Bili smo budale kad smo pomislili da će nam Jevrejka pomoći. Sveta majko božja, Paolo, otići ću bez tebe ako budem morao.”Prineo je maramicu nosu. „Muka mi je od vazduha u ovoj sobi.Završi ovu stvar.

Ponudi joj novac. Jevreji razumeju samo govor zlata.”

Toliko puta je čula ovu tvrdnju, ali nije mogla da se navikne na nju. Okrenula se prema drzniku, spremna da mu u lice skreše prvo što joj padne na pamet, da ga prokune i nazove kurvinim sinom i svinjom. Umesto toga je pročistila grlo.Obratila se drznikovom bratu. „Konte, pomoći ću vašoj ženi ako mi isplatite dve stotine dukata.”

Jakopo se prezrivo nasmejao.

Nije skidala pogled s kontea, koji se nije smejao. Skupio je obrve, kao da ozbiljno razmišlja o njenom zahtevu. Zatražila je zapanjujuću sumu. S dve stotine dukata mogla je da kupi sto tuba najfinije svile, tovar drvene građe - ili Isakov život. Niko, čak niplemić, ne bi isplatio takvu sumu za njene usluge. Obično je naplaćivala nekoliko srebrnjaka.

Ovo je bio dobar način da okonča raspravu i pošalje kontea nazad u njegovu palatu.Rabin je imao pravo.

Ako ne uspe da spase kontesu, Inkvizicija će je podvrći strapadu. Vezaće joj ruke na leđa i baciti s velike visine.

Nastavila je: „Jerusalimski vitezovi zatočili su mi supruga na Malti. Robuje na dalekom ostrvu. Tražili su dvesta dukata za otkup. Pokušaću da spasem život vaše sirote supruge ako mi pomognete da izbavim muža iz sužanjstva.»

Rabin nije krio gnev. Progovorio je oštrim i sporim glasom: „Hana, već sam ti rekao da Društvo za oslobađanje zarobljenika prikuplja novac za Isakovo izbavljenje.

Biće otkupljen, pre ili kasnije.” „Vremena je sve manje”, odvratila je.

Stari sveštenik mahnuo je ispred njenog nosa stisnutom pesnicom protkanom plavim venama. „Tvoja prva obaveza je da ne preduzimaš ništa što bi ugrozilo geto.»

Bio je tako blizu da je osećala njegov vreli dah na licu. „Ja sam tvoj rabin. Zabranjujem ti da to činiš. Ova poseta je gotova.»

Te ruke su je toliko puta blagosiljale. Obrezale su njenu braću i prinele srebrni kiduš pehar njenim usnama na sederskoj večeri.

40 |

„Rabine, nisam stajala pod hupom, venčanim baldahinom, s tri hiljade Jevreja, već samo s jednim Isakom.»Njen muž ju je, htela je da doda, uzeo bez miraza.Voleo ju je uprkos jalovosti.U sinagogi je čula kako sveštenik objašnjava njenom mužu da mu zakon dozvoljava da razvrgne bezdetni brak. Nagovarao ga je da se razvede od nje i da pronađe valjanu ženu, koja će mu roditi sina. Isak je samo zategao molitveni šal oko ramena i odmahnuo glavom. Većina muževa ne bi pokazala takvo strpljenje - zar dete, takhlit, nije svrha postojanja svih žena?

A kako je ona uzvratila suprugu, koji je, kad je ležala zbog bola u leđima posle četiri sata bdenja nadženom na porođaju, uzeo iz ormana čaše za bahnaches, da bi joj pomogao? Nedelju dana pre isplovljavanja zasula ga je razornim arsenalom pokuda. Rekla mu je da ne bi plovio za Levant u potrazi za bogatstvom da je voli, da misli samo na sebe i da beži od nje. Odgovorio joj je jednako ubitačnim rečima. Prebacio joj je da je plašljivi mišić iz geta koji zazire odživota, da ne shvata da rizikuje glavu zbog nje i da se bori da bi je izvukao iz siromaštva. Nakon prepirke su zaćutali.

Izbegavali su da pogledaju jedno drugo. Spavali su na suprotnim stranama postelje. Nije ga ispratila do broda La Dogaresa. Pomisao na supruga koji robuje na Malti, uveren da ga ne voli, bila je nepodnošljiva.

Izbaviće ga ako konte odreši kesu.Rabin može da se ljuti koliko god hoće. „Hoćete li isplatiti traženu sumu?», pitala je plemića. „Isplatiću vam nečuvenu sumu», odvratio je. „Dukati će vam omogućiti da odjedrite na Maltu i otkupite supruga pre nego što izdahne u kamenolomima.” Podigao je ogrtač s postelje.

Nije imala kad ni da se začudi. Prebacila je maramu preko glave i kliznula u tanke kožne sandale, pred Jakopovim i rabinovim razrogačenim očima. Sveštenik je ćutao, iako mu je krhko staro telo drhtalo od suspregnutog besa. „Povedite me svojoj ženi», rekla je konteu. Žurno je pokupila opremu - kecelju, gvozdeni nož, čistu gazu, bočice, povoje, paketiće lekovitog bilja i srebrni amulet, shadai, s Davidovom zvezdom. Običaji su nalagali da se stavi na kolevku novorođenčeta. Samo da nije prekasno.Samo da mi večeras zatreba.

Potrpala je sve to u vreću od grubog platna. Pre nego što ju je svezala, podigla je poklopac svadbene škrinje, ukrašene jar- kimšarama. Osvetlila ju je svećom, da bi lakše pronašla kašike za porođaj - dve spojene srebrne kutlače. Posegnula je u kovčeg i hitro izvukla dugi, uski predmet obavijen platnom. Platno se pomerilo.

Svetlost sveće odrazila se na metalnoj alatki. Ugledala je svoje izduženo bledo lice na jednoj kutlači. Gurnula ju je na dno vreće, ispod povoja, pre nego što su je muškarci uočili.

Zavolite sebe – promijenite život Intenzivne dvodnevne radionice HYL u Crnoj Gori

28. - 29. septembar 2013 - Nikšić 12. - 13. oktobar 2013 - Podgorica Buđenje svijesti je pokretač promjena. Najbrži način buđenja svijesti je rad na sebi. Jeste li vi na tom putu?

Tragate li za istinom? Želite li da uzmete svoj život u svoje ruke? Želite li napredak na ličnom planu, planu zdravlja, karijere, međuljudskih odnosa, ljubavi, finansija…?

Ova dvodnevna radionica koncipirana na filozofiji Lujze L. Hej će vam dati način i alate za poboljšanje kvaliteta svog života uspostavljajući dobru vezu sa sobom i samim tim iscjeljujući i ostale odnose u svom životu.

Nakon ove radionice više ništa u vašem životu neće biti isto!

Tokom vikenda radićemo na sledećim aspektima i idejama:

• Kako naše misli oblikuju naš život • Kako osvijestiti negativne misli i transformisati ih u pozitivne • Kako porodični odnosi utiču na naš život i izbore koje činimo • Kako ozdraviti dijete u nama • Kako se nositi sa teškim emocijama • Kako oprostiti sebi i drugima • Kako stvoriti zdrave veze i odnose • Kako se osloboditi od destruktivnih modela ponašanja • Kako unaprijediti zdravlje • Kako pronaći smisao života i životnu svrhu i na kraju ćete Ispisati priču vašeg novog života

HYL radionice su mjesto na kome ćete biti zaštićeni, voljeni i bezbjedni!!!

To je mjesto na kome ćete naučiti oprostiti sebi i drugima i zahvaljujući tome otvoriti vrata srca za ljubav.

Radionicu vodi licencirani HYL trener Branka Ivanović Prijave na: vratasrca@gmail.com i tel: +38267505862 www.leo.rs | 41

42 |

www.leo.rs | 43

zdrav emotivni Život Pretvorite strah, bes i ljubomoru u kreativnu energiju Kako da pomirimo potrebu da izrazimo svoja osećanja sa željom da zaštitimo druge? Isuviše često se nalazimo u zamci ove dileme: izražavanje ili potiskivanje. Plaši nas da ćemo, ako izrazimo svoja prava osećanja, povrediti bliske ljude i da ćemo se otuđiti. Ali ako potiskujemo emocije – čak i pod prijateljskom maskom „samokontrole“ – samo rizikujemo da povredimo sebe.

Osho, jedan od najprovokativnijih i najinspirativnijih duhovnih učitelja našeg vremena, u ovoj knjizi nam predstavlja praktičan i sveobuhvatan pristup efektnom rešavanju ovog konflikta. Koristeći novi, nikada ranije objavljeni materijal, knjiga Zdrav emotivni život vodi nas ka razumevanju onoga što leži u osnovi naših emocija, ukazuje nam kako da reagujemo na neku situaciju na način koji će dovesti do toga da naučimo nešto o sebi i drugima, i uči nas da na neizbežne uspone i padove u životu odgovorimo uz veću sigurnost i ravnotežu.

Otkrijte: • Koliko strah, bes i ljubomora imaju uticaj na naše živote • Kako se emocije kao što su osećaj krivice, nesigurnost i strah koriste za manuipulaciju

44 |

• Kako da se oslobodite nezdravih reagovanja i osetite prave emocije • Kako da pretvorite destruktivne emocije u kreativnu energiju • Kako društvo i kultura utiču na vrstu emocija koje ćemo ispoljavati Oshov jedinstveni uvid u čovekov um i srce prevazilazi granice konvencionalne psihologije. On nas uči da u potpunosti iskusimo svoje emocije i da se sa njima izborimo na kreativan način kako bismo vodili bogatiji, ispunjeniji život.

Razumevanje prirode emocija Emocije ne mogu biti trajne. Zato se i zovu „emocije“ – reč potiče od reči „motio“, pokret. One se kreću; stoga se zovu „emocije“. Od jedne do druge, vi se stalno menjate.

U ovom trenutku ste tužni, u onom ste srećni; ovog trenutka ste ljuti, a već sledećeg saosećajni. U ovom trenutku nekog volite, već sledećeg ste ispunjeni mržnjom; jutro je bilo divno, a noć je grozna. I tako se to nastavlja. Ovo ne može biti vaša priroda, jer potrebno je da iza svih ovih promena stoji nešto poput niti koja će ih držati na okupu.

ga. Mistici o tome govore već hiljadama godina, ali naučnici su tek skoro otkrili da u mozgu postoji stotine centara koji potpuno kontrolišu naše ponašanje.

Elektroda se može staviti na određeni centar – na centar za bes, na primer. Niko vas ne vređa, niko vas ne ponižava, niko vam ništa ne govori; vi sedite u tišini, srećni, a onda neko pritisne dugme na daljinskom i vi pobesnite! Osećaj je veoma čudan, jer nigde ne vidite razlog zbog čega ste pobesneli. Možda ćete ga nekako racionalizovati. Vidite čoveka koji prolazi hodnikom i setite se da vas je uvredio – naći ćete neki razlog za racionalizaciju samo da biste se utešili i ubedili sebe da ne ludite. Sedite u tišini... i iznenada, bez ikakve provokacije, osetite bes?

Isti taj daljinski upravljač može vas učiniti srećnima.

Sedeći u stolici vi počinjete da se kikoćete, onda pogledate oko sebe – ako vas neko gleda, pomisliće da ste poludeli! Niko ništa nije rekao, ništa se nije dogodilo, niko se nije okliznuo na koru od banane, pa zašto se onda kikoćete? Racionalizovaćete to, pokušaćete da nađete neki racionalni osnov za svoje kikotanje. Najčudnije je što ćete i sledeći put kada se pritisne isto dugme i počnete da se kikoćete ponovo početi da mislite na isti racionalan razlog, na istu stvar koja vas je umirila, na isto objašnjenje – a čak ni ta racionalizacija nije vaša! To skoro da podseća na gramofonsku ploču.

U vencu vi vidite cveće, ali ne vidite nit. Emocije su kao cveće u vencu. Ponekad procveta bes, ponekad tuga, nekad sreća, nekad bol, a neki put procveta patnja. Ove emocije predstavljaju samo cveće, dok je vaš ceo život venac. Nit mora da postoji; u suprotnom biste se odavno rasuli na delove. Vi trajete kao celina – šta je, dakle, ta nit, ta zvezda vodilja? Šta je to što je trajno u vama?

MEHANIZAM UMA Vašim emocijama, osećanjima, mislima – čitavom paletom alatki uma – manipuliše spoljašnjost. Sa naučne strane to je sada postalo mnogo jasnije, ali mistici čak i bez naučnih istraživanja već hiljadama godina govore istu stvar – da sve ono što ispunjava vaš um nije vaše; vi ste izvan toga. Jedini problem je što se identifikujete sa tim stvarima.

Dok sam čitao o naučnim istraživanjima ovih centara, setio sam se svojih studentskih dana. Učestvovao sam na debati između univerziteta; svi univerziteti u zemlji su učestvovali. Sanskrit univerzitet iz Varanasija je takođe učestvovao, ali studenti sa Sanskrit univerziteta su se, naravno, osećali pomalo inferiornije u poređenju sa takmičarima sa ostalih univerziteta. Oni su poznavali stare zapise, znali su poeziju napisanu na sanskritu, dramu, ali nisu bili upoznati sa savremenom umetnošću, književnošću, filozofijom ili logikom. A kompleks inferiornosti deluje na čudan način...

Pošto sam ja završio izlaganje, posle mene je bio predstavnik Sanskrit univerziteta. I samo da bi impresionirao publiku i prikrio svoj osećaj inferiornosti, započeo je govor citatom Bertrana Rasela koji je zapamtio – studenti Sanskrit univerziteta su više od bilo koga sposobni da pamte. Ali njegov strah od nastupa... on nije znao ništa o Bertranu Raselu, nije znao ništa o onome što je citirao. Bolje bi bilo da je citirao nešto iz sanskrita, jer bi mu bilo lakše.

Neko vas, na primer, uvredi i vi pobesnite. Vi mislite da vi postajete besni, ali naučno govoreći uvreda te osobe funkcioniše kao daljinski upravljač. Osoba koja vas je uvredila upravlja vašim ponašanjem. Vaš bes je u njenim rukama; vi se ponašate kao marioneta.

I stao je na sredini – baš usred rečenice je stao. A ja sam sedeo pored njega, jer sam upravo završio. Vladala je tišina, on se preznojavao, i da bih mu pomogao, rekao sam mu, „Počni ponovo“, jer šta je drugo moglo da se uradi? On se samo ukočio. Rekao sam mu: „Ako ne možeš da nastaviš, počni ponovo; možda ćeš se setiti.“

Zvuči skoro neverovatno, ali naučnici danas mogu uz pomoć elektroda da ispituju različite centre moz-

Tako je počeo ponovo: „Braćo i sestre...“ i u istom trenutku se opet ukočio. Sada je već prešlo u šalu. Cela sala

www.leo.rs | 45

je vikala: „Ponovo!“ i on se našao u teškoj situaciji. Niti je mogao da nastavi, niti je mogao da ćuti; to bi izgledalo previše idiotski. I zato je morao da počne ponovo. Ali bi stao na samom početku. „Braćo i sestre...“ Celih petnaest minuta slušali smo samo taj deo – kako započinje sa: „Braćo i sestre...“, i dolazi do dela u kom zapinje, uvek i svaki put. Kada je njegovo vreme isteklo, seo je do mene. Rekao mi je: „Ti si kriv za sve!“ Ja sam rekao, „Pokušavao sam da ti pomognem.“ „Ovo je pomoć?“, upitao je. „Svakako bi bio u neprilici“, rekao sam mu. „Ovako su bar svi uživali – osim tebe, što mi je razumljivo. Ali treba da te raduje što si usrećio druge ljude! I zašto si izabrao baš taj citat? Kada sam ti govorio da počne ponovo, nisi morao da krećeš od samog početka – mogao si da preskočiš citat, nije bilo potrebe za njim.“ Ali čitajući naučno istraživanje otkrio sam da se centar za govor ponaša baš kao gramofonska ploča, ali uz jednu veoma čudnu i posebnu karakteristiku. Kada sklonite iglu sa ploče, a zatim je ponovo vratite na isto mesto, ploča nastavlja dalje. Ali kada je centar za govor u pitanju, kada se igla skloni, a zatim ponovo vrati, centar se istog trenutka vraća na sam početak.

Kada se ovako nešto dogodi, možete li da kažete da ste vi gospodar onoga što govorite? Da li ste gospodar svojih osećanja? Sigurno je da nikakve elektrode nisu zakačene za vas, ali se biološki gledano događa ista stvar.

Kada vidite određeni tip žene, vaš um odmah reaguje: „Kako je lepa!“ To nije ništa drugo do daljinski upravljač.

Ova žena predstavlja daljinski upravljač povezan sa elektrodama, i vaš centar za govor je samo pustio snimljenu rečenicu: „Kako je lepa!“ Um je mehanizam. On ne predstavlja vas. On snima stvari iz spoljašnjeg sveta, a zatim reaguje na spoljašnju situaciju u skladu sa tim snimcima. To je jedina razlika između hindu, muhamedanskog, hrišćanskog i jevrejskog sledbenika – različiti gramofonski snimci. Ali unutar njih nalazi se jedno čovečanstvo. Kada pustite gramofonsku ploču... ona može biti na hebrejskom, na sanskritu, može biti na persijskom, ili na arapskom, ali to je jedna ista mašina koja pušta ploče.

Mašini nije važno da li pušta ploču na hebrejskom ili sanskritu.

Sve vaše religije, sve političke ideje, svaki kulturni stav nisu ništa drugo do snimci. I u određenim situacijama, određena ploča počne da svira.

Postoji jedan lep događaj iz života jednog od najmudrijih kraljeva Indije, Radže Dodža. On je bio veoma zainteresovan za mudre ljude. Njegov trezor bio je otvoren samo zbog jedne stvari – da sakupi sve mudre ljude iz svoje zemlje, koliko god to koštalo. Njegov glavni grad bio je Udžain, a na dvoru je imao trideset naj-

46 |

poznatijih ljudi svoje zemlje. To je bio najsnažniji dvor u celoj zemlji.

Jedan od najvećih pesnika na svetu, Kalidas, bio je na dvoru Radže Dodža. Jednoga dana, na dvoru se pojavio čovek koji je rekao da govori trideset jezika sa istom fluentnošću, preciznošću i naglaskom kao i osoba kojoj je taj jezik maternji, i da je došao na dvor da postavi izazov: „Čuo sam da se na vašem dvoru nalaze najmudriji ljudi ove zemlje, i doneo sam hiljadu zlatnika. Ko prepozna moj maternji jezik, dobija hiljadu zlatnika. Ali, ako ga ne pogodi, on meni daje hiljadu zlatnika.“ Na dvoru je bilo mnogo učenih ljudi – i svi su znali da šta god da radiš, nijedan jezik ne možeš da pričaš kao svoj maternji, jer se svaki drugi jezik uči uz napor. Samo je maternji jezik spontan – njega čak i ne učiš. Njega progovoriš kao rezultat situacije u kojoj se nalaziš. On dolazi uz spontanost. Zato čak i Nemci, koji svoju zemlju zovu „otadžbina“ – većina svoju zemlju zove „domovina“ – ne zovu svoj jezik „očev jezik“. Svaki jezik naziva se maternji jer dete počinje da ga uči od majke. A otac u svakom slučaju nema priliku da govori u kući! Uvek je majka ta koja govori; otac sluša.

Mnogi su na dvoru Radže Dodža prihvatili izazov. Čovek je govorio na trideset jezika – nekoliko rečenica na jednom jeziku, nekoliko rečenica na drugom – i zaista je bilo teško! Svakako je bio majstor umetnosti. Na svakom jeziku je govorio onako kako može da govori neko kome je taj jezik maternji. Svih trideset učenih ljudi izgubili su na takmičenju. Takmičenje je trajalo trideset dana, i svaki dan jedna osoba bi prihvatila izazov i izgubila. Pogađali bi, a čovek bi rekao: „Ne, to nije moj maternji jezik.“ A onda, trideset prvog dana... Kralj Dodž je stalno govorio Kalidasu: „Zašto ti ne prihvatiš izazov? Jer pesnik je taj koji poznaje suptilnosti jezika, i sve njegove nedostatke, bolje nego bilo ko drugi.“ Ali Kalidas je ćutao. Trideset dana je posmatrao, pokušavajući da utvrdi koji jezik čovek govori sa najvećom lakoćom, uz najveću spontanost, s najvećom radošću. Ali nije mogao da uvidi razliku, čovek je sve jezike govorio na potpuno isti način.

Trideset prvog dana, Kalidas je zamolio kralja Dodža i sve mudrace da stoje ispred dvorane. Tu su se nalazile duge stepenice, i čovek se peo njima; kada je došao do poslednjeg stepenika, Kalidas ga je gurnuo. I dok je padao niz stepenice, bes je izašao na površinu – i on je povikao.

Kalidas je rekao: „Ovo je tvoj maternji jezik!“ Bes vam ne dozvoljava da se setite, a čovek nije očekivao upotrebu ovakve taktike na takmičenju. To zapravo i jeste bio njegov maternji jezik. Najdublje u njegovom umu nalazio se snimak maternjeg jezika.

Jedan moj profesor je govorio – a živeo je svuda u svetu, predavajući na različitim univerzitetima – „Samo

dve situacije u životu su mi bile teške u drugoj zemlji, i to kada bih se svađao i kada bih se zaljubio. U tim trenucima čoveku je potreban maternji jezik. Koliko god lepo da izražavate ljubav na drugom jeziku, to nije isto, izgleda izveštačeno. A kada ste ljuti i svađate se na nekim na njegovom jeziku, ne možete isto da uživate...“ Dodao je još: „Ovo su dve veoma značajne situacije – svađa i ljubav – i najčešće vam se događaju sa jednom istom osobom! Sa osobom koju volite, i sa kojom morate da se svađate.“ I bio je u pravu kada je rekao da sve zvuči izveštačeno na jeziku koji ste naučili – niti možete da pevate lepu pesmu, niti možete da koristite psovke iz svog jezika. U oba slučaja to zvuči mlako.

Um jeste mehanizam koji snima iskustva iz spoljašnjeg sveta, a zatim reaguje i odgovara u skladu sa tim.

To niste vi. Psiholozi, nažalost, misle da je um sve, i da iznad njega nema ničega. To znači da ste vi samo skup spoljašnjih impresija; da nemate svoju dušu. Čak i sama ideja o duši potiče spolja.

U ovome se mistici razlikuju. Oni će se u potpunosti složiti sa savremenim naučnim istraživanjem u vezi sa umom. Ali ono nije u pravu u vezi sa celokupnim živim bićem. Iznad uma postoji svest koja ne potiče spolja, i koja nije samo ideja – i do sada se nije izveo ni jedan eksperiment koji bi pronašao centar u mozgu koji je povezan sa svešću.

Suština meditacije je da vam pomogne da postanete svesni šta je to um, i da vam pomogne da se ne identifikujete sa njim. Kada je um besan, vi možete da shvatite da je to samo gramofonska ploča. Kada je um tužan, vi možete da se setite da je to samo gramofonska ploča. Određena situacija pritiska dugme na daljinskom upravljaču i vi osećate tugu, bes, frustraciju, zabrinutost, napetost – sva ova osećanja dolaze spolja, a um na njih reaguje. Ali vi ste posmatrač, nemate nikakvu ulogu. To nije vaša reakcija.

Stoga je cela umetnost meditacije da naučite da budete svesni, da budete u pripravnosti. Kada osećate bes, nemojte ga potiskivati; neka bude tu. Samo ga budite svesni. Posmatrajte ga kao da je neki predmet koji se nalazi izvan vas. Polako presecajte veze identifikacije sa svojim umom. Tada ćete pronaći svoju pravu ličnost, svoje biće, svoju dušu.

Kada otkrijete ovu svest, postaćete prosvetljeni – postajete svetlosno biće. Više se ne nalazite u mraku, i više niste samo marioneta u rukama uma. Vi ste gospodar, ne sluga. Sada um ne može da reaguje automatski, svojevoljno, kao što je to radio ranije. Potrebna mu je vaša dozvola. Ako vas neko uvredi i ne želite da se ljutite, onda nećete postati ljuti.

Gautama Buda je govorio svojim učenicima: „Toliko je glupo biti besan da je neshvatljivo da inteligentno biće

to može da radi. Neko nešto uradi i vi pobesnite? To što ta osoba radi može biti nešto pogrešno, može govoriti nešto pogrešno, može se truditi da vas ponizi, uvredi – ali to je njegovo pravo. Ako vi odreagujete, postajete rob.

Ako kažete toj osobi: „Tebe čini srećnim da me vređaš, mene čini srećnim da ne besnim“, ponašate se kao gospodar.

Ako jasno ne definišete ovog gospodara u sebi, vi nemate dušu. Vi ste samo gramofonska ploča, i što ste stariji, vaša ploča snima sve više i više materijala. Mnogo šta ste naučili, i ljudi misle da postajete mudriji – postajete samo magarac natovaren knjigama.

Mudrost se sastoji od samo jedne stvari – da ne poznajete mnogo stvari, ali da poznajete samo jednu stvar, a to je vaša svest i njena odvojenost od uma.

Posmatrajte to kroz male stvari, i bićete iznenađeni.

Ljudi rade iste stvari svaki dan. Odluče da nešto urade, a zatim se žale zato što to nisu uradili; i to postaje rutina.

Ništa što uradite nije novo. Sve ono što vas čini očajnim, tužnim, zabrinutim, ranjenim i to ne želite da radite – jednostavno mehanički nastavljate da radite svaki put iznova kao da ste bespomoćni. I ostaćete bespomoćni dok ne razdvojite um i svest.

Samo to odvajanje je najveća revolucija koja moće da se dogodi čoveku. I od tog trenutka vaš život postaje slavlje – zato što ne morate da radite ništa što vas povređuje, ne morate da radite ništa što vas čini očajnim.

Sada možete da radite i ponašate se na način koji vas čini radosnijim, koji vas ispunjava, zadovoljava vas, čini od vašeg života umetničko delo, lepotu.

Ali ovo je moguće samo ako je gospodar u vama probuđen. U ovom trenutku gospodar čvrsto spava, a sluga igra ulogu gospodara. A taj sluga čak i nije vaš sluga; slugu je stvorio spoljašnji svet. On pripada spoljnjem svetu; on prati spoljnji svet i njegove zakone.

U tome je cela tragedija ljudskog života: čovek je uspavan i spoljni svet gospodari njime, oblikujući mu um po sopstvenim potrebama – a um je marioneta. Kada vaša svest postane plamen, ona prekida svako robovanje koje je um stvorio. A nema veće radosti od slobode, od toga da budete gospodar svoje sudbine.

Um nije vaš prijatelj. Um se ili pretvara da je gospodar ili ga treba staviti na njegovo pravo mesto sluge – ali um nije vaš prijatelj. I borba za slobodu, za radost, za istinu ne vodi se sa svetom; to je borba sa ovim umom koji je marioneta. Veoma je jednostavno.

Kalil Gibran ima jednu veoma lepu priču. Farmeri iz sela su, da bi zaštitili svoje useve, napravili lažnog čoveka, strašilo. To je samo jedan štap pričvršćen za drugi; skoro da liči na krst. Na te štapove su stavili nešto odeće, i možda neki glineni sud namesto glave. To je dovoljno da se ptice i životinje uplaše da neko možda tamo stoji. Odeća i dve ruke čine da misle da ih neko

www.leo.rs | 47

posmatra. Životinjama je to dovoljno; držaće se podalje od farme.

Gibran je zatim rekao: „Jednom sam se obratio takvom strašilu. ’Ja razumem farmera koji te je napravio – potreban si mu. Mogu da razumem i jadne životinje – nisu baš toliko inteligentne da vide da si lažnjak. Ali po kiši, po suncu, tokom vrelih leta i hladnih zima, ti i dalje stojiš ovde. Zašto?’

A strašilo je odgovorilo: ’Ti ne znaš moju radost. Mene toliko raduje što plašim te životinje da je to vredno stajanja na kiši, na suncu, da je vredno patnje zbog velike vrućine, hladnoće i svega ostalog. Ja plašim na hiljade životinja! Ja znam da sam lažnjak, da u meni nema ničega, ali me to ne zanima. Meni pričinjava radost da plašim druge.’“ Želim da vas pitam sad: Želite li da budete kao ovaj lažni čovek – unutra da nema ničega, da nekoga plašite, nekoga da činite srećnim, nekoga da ponižavate, nekoga da terate da vas poštuje? Da li vi živite samo zbog drugih? Hoćete li ikada pogledati unutra? Ima li nekoga u kući ili ne? Da li vas zanima da pronađete gospodara kuće?

Gospodar je tu – možda spava, ali ga možete probuditi. I kada jednom probudite gospodara u sebi, vaš život će biti ispunjen novim bojama, novom dugom, novim cvećem, novom muzikom, novom igrom. Postaćete živi prvi put.

Vrata se otvaraju prema stvarnosti ne kroz um, već kroz srce.

Najveći problem sa kojim se savremeni čovek suočava jeste taj da mu je mozak u potpunosti istreniran, a da je njegovo srce zapostavljeno – i ne samo zapostavljeno, već ga i ne koristi. Osećanja nisu dozvoljena, osećanja se potiskuju. Osećajnog čoveka smatraju slabim;

osećajnog čoveka smatraju detinjastim, nezrelim. Osećajan čovek nije savremen – on je primitivan. Osećanja i srce ničemu ne služe, tako da je prirodno da ih se čovek plaši. Čovek počinje da uči kako da isključi osećanja i srce se polako zaobilazi; čovek se obraća direktno glavi.

Srce polako postaje organ koji samo pumpa krv, pročišćava je i to je sve.

Prvi put u istoriji čovečanstva, srce je svedeno na nešto što je u potpunosti fiziološko – a ono to nije. Skriveno iza fiziologije srca nalazi se ono pravo srce, ali to pravo srce nije deo fizičkog tela, tako da nauka ne može da ga otkrije. O njemu ćete morati da učite od pesnika, slikara, muzičara, skulptora. I konačno, tajni ključ drže mistici.

Kada saznate da postoji deo vašeg bića koje je potpuno nezagađeno obrazovanjem, društvenim normama, kulturom, u potpunosti oslobođeno od hrišćanstva, hinduizma, islama, potpuno nezagađeno onim što se dešavalo savremenom čoveku, još nevino i kada stupite u kontakt sa tim izvorom svog bića, počinjete da živite na drugom nivou.

Taj nivo je božanstven. Čovek živi na nivou uma, životinje žive ispod nivoa uma. Živeti iznad uma, srcem, znači živeti na božanskom nivou. A preko srca smo povezani sa celinom. To je naša veza.

Sve tehnike meditacije koje sam osmislio služe jednoj svrsi: da vas prebace iz glave u srce, da vas nekako izvuku iz kaljuge glave i odvedu do slobode srca, da učine nešto da postanete svesni da vi niste samo glava.

Glava predstavlja jedan divan mehanizam; koristite ga, ali se nemojte navikavati na njega. Kada razmišljanje radi u službi emocija, sve je uravnoteženo. Duboka smirenost i velika radost prožimaju vaše biće, a to ne dolazi od spoljašnjih faktora, već potiče iz vaših unutrašnjih izvora. To se akumulira, i menja vas, i to ne samo vas – postajete toliko prosvetljeni da ko god dođe u kontakt sa vama može da oseti malo od tog nepoznatog.

NASTAVIĆE SE UNAREDNOM BROJU LAVOVSKOG ČASOPISA

Ukoliko želite da primate obaveštenja o novim brojevima Lavovskog časopisa, izdanjima Leo commerca, akcijama koje sprovodimo, novim knjigama u ponudi onlajn knjižare Riznica knjiga....prijavite se na Leo Newsletter!

48 |

Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Uskoro u izdanju Leo commerca možete očekivati sledeće knjige:

Onostrani – Prateći proročanstvo

Ne sasvim sirena

Zvezdani prah

– Sirenino obećanje

– Magija ponoći

– Linda Čapman

– Linda Čapman

Flip flop klub– Ponoćne poruke – Elen Ričardson

– Brendon Mal

Kraj sveta ili kraj tame

Gramatika nemačkog jezika

– Dr Valerij Sinjeljnjikov

– Marija Marinović

Božanski matriks – Greg Brejden

Saosećajnost Tajna kvantnog življenja – Ošo – Frenk Kinslou Možete izlečiti sebe – Seka Nikolić

Moje najdraže basne – Slađana Perišić

Božji kod – Greg Brejden

Solomon govori – Dr Erik Perl i Frederik Ponzlou

www.leo.rs | 49

Den Milmen

PUT MIRNOG RATNIKA Put mirnog ratnika se zasniva na autentičnoj priči sa elementima fikcije čiji je glavni junak Den Milmen, svestki šampion u gimnastici, koji putuje u područja romanse i magije, svetlosti i tame, tela uma i duha. Ovaj međunarodni bestseler sa neprevaziđenim humorom prenosi prodornu mudrost i istinu. Govoreći direktno o univerzalnoj potrazi za srećom podstiče čitaoca da promisli o najdubljim pitanjima života i ukazuje na put do srećnog, jednostavnog života.

Početkom decembra 1966. godine, tokom prve godine studija na Berkliju (Berkley), život mi je bio ispunjen nizom neobičnih događaja. Sve je počelo u 03:20 ujutro, kada sam prvi put naleteo na Sokratesa (Socrates) na benzinskoj pumpi koja je radila celu noć.

(Nije mi rekao svoje pravo ime, ali nakon što sam tu prvu noć proveo sa njim, osetio sam unutrašnji nagon da ga nazovem po drevnom grčkom mu­dracu - Sokratu. Njemu se svidelo to ime, pa smo ga zadržali.) Taj slučajni susret i pustolovina koja je usledila preobrazili su mi život.

mnoge počasti. Život je doneo na­grade, ali ne i trajan mir i zadovoljstvo.

Godine pre 1966. bile su veoma dobre. Rastao sam u sigur­nom okruženju roditelja koji su me voleli; kasnije sam osvojio zlatnu medalju na svetskom Prvenstvu na trambolini u Londonu (bilo je to prvo SP u trambolini 1964. – prim. prev.); putovao sam po Evropi i primio

Sokrates je ukazao na greške u mom načinu života upoređujući ga sa svojim - sa životom spokojnog ratnika. Stalno je ismevao moj ozbiljan, problematičan život pun briga, sve dok nisam uspeo da pro­gledam kroz njegove oči mudrosti, saosećanja i humora. I nije

50 |

Sada shvatam da sam tada, na neki način, spavao i samo sa­njao da sam budan - sve dok nisam sreo Sokratesa, koji je postao moj mentor i prijatelj. Pre toga sam verovao da sam predodređ­en za dobar život pun uživanja i mudrosti te da će to jed­nostavno doći s vremenom.

Nikad nisam pretposta­vljao da ću morati da učim kako se živi - da postoje posebna pravila i načini gledanja na svet koje moram da savladam pre nego što ostvarim jed­ nostavan, srećan život.

krcatom stvarima koje sam spakovao za svoju prvu go­ dinu studija. Osećao sam se snažnim, nezavisnim i spremnim na bilo šta.

Pevajući uz radio, žurio sam autoputem do Los Anđelesa, a zatim skrenuo preko Grejpvajna vozeći putem 99, koji me vodio preko zelenih obrađenih polja što su se prostirala do podnožja planina San Gabrijela.

Nešto pre sumraka moj krivudavi put me je doveo preko brežu­ljaka Oklenda do upečatljivog pogleda na zaliv San Franciska. Približavajući se Berkliju moje uzbuđenje je raslo.

Nakon što sam pronašao svoju spavaonicu, raspakovao sam se i kroz prozor posmatrao most Golden Gejt i svetla San Franciska koja su svetlucala u tami.

Pet minuta kasnije šetao sam se Telegraf avenijom, gledajući izloge, udišući svež kalifornijski vazduh i naslađujući se mirisom koji se širio iz malih kafića. Sve me to ispunilo ne­običnim osećajima pa sam nastavio šetnju pitomim krajolikom parka sve do posle ponoći.

Sledećeg jutra, odmah nakon doručka, otišao sam u vežba­onicu Harmon, gde ću trenirati šest dana nedeljno, četiri naporna, skakutava, oznojena sata svakog dana, sledeći svoj san da postanem šampion. odustao sve dok nisam otkrio šta znači živeti kao ratnik. Često sam sedeo s njim dugo u noć, sve do jutra slušajući ga, raspravljajući s njim i, mada to nije prijalo mom egu, smejući se sa njim. Ova priča je zasnovana na mojoj pustolovini, ali je postala roman. Čovek koga sam zvao Sokrates je zaista postojao. Ipak, znao je na takav način da se stopi sa svetom da je ponekad bilo teško reći kada je napustio scenu prepustivši je drugim učiteljima i životnim iskustvima. Uzeo sam tu slobodu da razgovore i događaje iz života ponekad iz­mešam, i ubacio neke anegdote i metafore kako bih naglasio lekcije koje je Sokrates želeo da mi prenese. Život nije privatna stvar. Priča i njene pouke korisne su jedino ako se podele. Dakle, izabrao sam da u čast mog učitelja podelim sa vama njegovu prodornu mudrost i humor .

Ratnicima, ratnicima se nazivamo.

Borimo se za sjajne vrline, za visoka dostignuća i uzvišenu mudrost, i zato se nazivamo ratnicima.

Aungutara Nikaja Benzinska pumpa na Rejnbouz Endu • Počinje život“, pomislio sam mahnuvši majci i ocu i zamakavši iza krivine u svom pouzdanom starom Valijantu,

Prošla su dva dana i već sam se utapao u moru ljudi, papira i ra­sporeda predavanja. Uskoro su se meseci stopili, prolazeći i smenjujući se ne­primetno, kao blaga kalifornijska godišnja doba. Na nastavi sam preživljavao, u vežbaonici cvetao. Izgledao sam dobro: kratka smeđa kosa, vitko, vižljasto telo. Uvek sam imao sklonost prema vragolastim stvarima; još kao dete sam uživao igrajući se na rubu straha. Vežbaonica je postala moje svetilište u kojem sam pronašao izazov, uzbuđenje i zadovoljstvo.

Tokom prve dve godine već sam putovao u Nemačku, Francusku i Englesku, predstavljajući Sjedinjene države na gimnastičkim pr­venstvima. Osvojio sam svetsko prvenstvo na trambolini, a moji gimnastičarski trofeji ispunjavali su vitrinu u uglu moje sobe; moja slika se pojavljivala u Dejli Kalifornijanu (Daily Californian) toliko često da su ljudi počeli da me prepoznaju na ulici, dok je moj ugled neprekidno rastao. Žene su mi se osmehivale. Suzi (Susie), predana, neodoljivo slatka prijate­ljica kratke svetle kose i osmeha kao sa reklame za pastu za zube, sve češće mi je dolazila u posetu. Čak mi je i studiranje išlo dobro! Osećao sam se kao na krovu sveta.

Međutim, početkom jeseni 1966. u mojoj duši je počelo da se pomalja nešto tamno i neopisivo. Iselio sam se iz spavaonice da bih živeo sam u maloj garsonjeri iza kuće mog stanodavca. Tokom tog vremena i pored svih uspeha ponekad sam osećao rastuću melanholiju.

Ubrzo nakon toga počele su noćne more. Budio bih se svake noći, sav u znoju. San je gotovo uvek bio isti.

www.leo.rs | 51

*** Hodam mračnom gradskom ulicom; visoke zgrade bez vrata i prozora posmatraju me kroz tamnu, uskovitlanu maglu.

Visoka figura ogrnuta u crno kreće prema meni.

Više osećam nego što vidim nešto grozno; sjajna bela lobanja sa crnim očnim dupljama koje zure u mene, smrtno tiha. Prst od bele kosti uperi prema meni, beli zglavci se pretvaraju u opasne kandže. Oduzimam se od straha.

Tada se iza slike užasa pojavljuje čovek bele kose; njegovo lice je smireno. Njegovi koraci se ne čuju. Nekako osećam da mi je on jedina nada za beg; on me može spasiti, ali me ne vidi, a ja ga ne mogu dozvati.

Ismevajući moj strah, crna Smrt se okreće i suočava se sa čove­kom bele kose koji joj se smeje u lice. Posmatram zapanjen. Smrt besno grabi prema njemu. Sledećeg trenutka vidim kako nešto crno leti prema meni, pošto je stariji čovek zgrabio Smrt za vrat i bacio je u vazduh.

Iznenada Stari kosač nestaje. Čovek s blještavo belom ko­som me posmatra i pruža mi ruke u znak dobrodošlice. Idem prema njemu, a zatim se utapam u njegovo telo. Kada spustim pogled niz telo vidim da sada ja nosim crnu odeću. Dižem ruke i vidim kako se blistavo bele kosti spajaju u znaku molitve. *** Budim se tiho jecajući.

Jedne noći, ranog decembra, ležao sam u krevetu slušajući kako vetar zavija kroz mali prorez na prozoru.

Nisam mogao da zaspim pa sam ustao, obukao svoje izbledele leviske, majicu sa kratkim rukavima, patike i jaknu, i otisnuo se u hladnu i mrklu noć. Bilo je 03:05.

Hodao sam bez cilja, udišući vlažan, ali hladan vazduh, posmatrajući nebo osvetljeno zvezdama i osluškujući retke zvuke utihnulih ulica. Zbog hladnoće sam ogladneo pa sam se uputio do benzinske pumpe koja je bila otvorena celu noć da kupim neki keks i piće. Držeći ruke u džepovima, žurio sam kroz park, pored uspavanih zgrada, i stigao do osvetljene benzinske pumpe. Bila je to sjajna fluorescentna oaza u mračnoj divljini zatvorenih kioska, dućana i bioskopa.

Zamakavši iza ugla garaže koja se nalazi pored pumpe gotovo sam pao preko čoveka koji je sedeo u senci, na stolici oslonjenoj o crveni zid pumpe. Ustuknuo sam iznenađeno. Nosio je crvenu vunenu kapu, sive pantalone, bele čarape i japanke. Izgledalo je da mu nije hladno u laganoj jakni iako je termometar pored njegove glave pokazivao svega 5 stepeni.

Nije podigao glavu ali je prozborio snažnim, melodičnim glasom: „Žao mi je što sam te uplašio.“

52 |

„Oh, uh, u redu je. Imate li ‘soda pop‘?“ (gazirani sok u limenci – prim. prev.) „Imamo samo voćni sok. I ne zovi me ‘pop‘!“ Okrenuo se prema meni i sa smeškom skinuo kapu otkrivajući blješteće belu kosu. Zatim se nasmejao.“ Taj smeh! Na trenutak sam bledo zurio u njega. Bio je to sta­rac iz mojih snova! Bela kosa, čisto, neizborano lice, mršav vi­sok čovek star pedeset ili šezdeset godina. Ponovo se nasmejao. Zbunjen, nekako sam pronašao vrata do službenog ulaza i otvorio ih. Osetio sam da se sa vratima kancelarije otvaraju i još jedna vrata, vrata u neku drugu dimenziju. Pao sam na stari kauč i zadrhtao pomislivši šta bi sve moglo da uđe kroz ta vrata u moj uređeni svet.

Moj užas se pomešao sa nekom čudnom privlačnošću koju nisam mogao da shvatim. Sedeo sam, plitko dišući, pokušavajući da ponovo ovladam svojim svetom.

Bacio sam pogled na kancelariju u kojoj sam se našao. Enterijer je bio različit od onoga što se očekuje kod benzinske pumpe. Kauč na kojem sam sedeo bio je prekriven meksičkim pokrivačem, izbledelim ali ipak živih boja. Sa moje leve strane nalazile su se uredno složene auto karte, sunčane naočare i druge sitnice za put. Iza malog, tamnosmeđeg pulta, nalazila se visoka barska stolica. Na vratima koja su bila do dozera za vodu pisalo je „privatno“. Blizu su bila i druga vrata koja su vodila u garažu.

Ono što me najviše zapanjilo bila je „kućna“ atmosfera koja je vladala u kancelariji. Dugačak žuti tepih protezao se sve do ulaza; zidovi su bili sveže ofarbani u belo, a nekoliko slika sa pejzažima pozajmljivalo im je boju. Nežni sjaj lampe me je smirivao. Bio je to opuštajući kontrast naspram fluorescentnog sjaja spolja. Soba je delovala toplo, uredno i sigurno.

Kako sam mogao da znam da će to biti mesto nepredvidljive pus­tolovine, čarolije, užasa i romanse? Tada sam samo pomislio: „Ovde bi bilo dobro imati kamin sa otvorenom vatrom.“ Uskoro mi se disanje smirilo, a um, iako nezadovoljan, barem je prestao da divlja. Sličnost čoveka bele kose sa čovekom iz mo­jih snova sigurno je slučajnost. Uzdahnuo sam, ustao, zakopčao jaknu i iskoračio u hladan vazduh.

On je još uvek sedeo tamo. Prolazeći pored i bacajući pogled na njegovo lice uhvatio sam iskru u njegovim očima. Imao je oči kakve nikada pre nisam video. U prvom trenutku je izgledalo kao da su pune suza spremnih da se proliju; a zatim su se suze preobrazile u svetlucanje, kao odraz zvezdanog sjaja. Još više sam se udubio u njegov pogled sve dok zvezde nisu ponovo postale odraz njegovih očiju. Za trenutak sam bio izgubljen, ne videvši ništa osim tih očiju, bezazlenih i znatiželjnih očiju deteta.

Ne znam koliko dugo sam stajao tako; možda su to bile sekunde, možda minuti, a možda i duže. Iznenada sam postao svestan gde sam. Promrmljavši laku noć, još uvek u blagom šoku, požurio sam prema uglu.

Kad sam stigao do ivičnjaka, zaustavio sam se. Vrat me je pekao; os­etio sam da me posmatra. Osvrnuo sam se. Nije prošlo više od petnaest sekundi. Ali on je već stajao na krovu, prekrštenih ruku, posmatrajući zvezdano nebo. Bacio sam pogled na praznu stolicu gde je sedeo trenutak ranije, a zatim ponovo gore. To je bilo nemoguće! Efekat ne bi bio ništa više zapanjujući da se preda mnom pojavila kočija načinjena od ogromne bundeve koju vuku miševi.

U tišini noći posmatrao sam njegovu vitku liniju i snažnu ličnost koja se naslućivala čak i sa daljine. Čuo sam kako zvezde odzvanjaju poput zvončića na vetru.

Iznenada, okrenuo je glavu i pogledao pravo u moje oči. Bio je udaljen dvadesetak me­tara, ali sam mogao da osetim njegov dah na svom licu. Zadrhtao sam, ali ne od hladnoće. Ona vrata, gde snovi prelaze u stvarnost, ponovo su se otvorila.

Promatrao sam ga. „Da, rekao je. Mogu li ti nekako po­moći?“ Proročanske reči! „Oprostite, ali...“ „Oprošteno ti je“, nasmejao se. Osetio sam kako crvenim; to je počelo da me nervira. On se igrao sa mnom, a ja nisam znao pravila te igre. „Dobro, kako ste dospeli na krov?“ „Dospeo na krov?“, zapitao je, izgledajući bezazleno izne­nađen. „Da. Kako ste dospeli iz te stolice“, pokazao sam na stolicu, „na krov za manje od dvadeset sekundi? Bili ste naslonjeni na zid, tamo. Ja sam se okrenuo, došao do ugla, a vi...“ „Znam tačno šta sam ja radio“, reče podigavši glas.

Nema potrebe da mi to opisuješ. Pitanje je da li ti znaš šta si ti radio?“ „Naravno da znam šta sam radio!“ Sada sam postajao pomalo ljut; nisam ja dete da mi se drže lekcije! Ali, očajnički sam želeo da saznam trikove tog starca, pa sam se obuzdao i pristojno ponovio pitanje: „Molim vas, gospodine, kažite mi kako ste dospeli na krov?“ On me samo tiho posmatrao sve dok zadnji deo mog vrata nije počeo da me pecka. Zatim je konačno rekao: „Popeo sam se merdevinama. Tu su iza ugla.“ Zatim je, ignorišući me, ponovo podigao pogled prema zvezdama.

sišao sa krova i prišunjao mi se. Tada sam se setio jedinog mogućeg odgovora: on ima bli­zanca! Oni očito zbijaju šale i plaše nevine posetioce. Odmah sam ga optužio. „Dobro, gospodine, gde vam je blizanac? Nisam ja ničija budala.“ Lagano je ustuknuo, a zatim prasnuo u smeh. Aha! To je bilo to. Bio sam u pravu; otkrio sam ih. Ali, njegov odgovor me je ponovo učinio nesigurnim. „Da imam blizanca, misliš li da bih gubio vreme stojeći tu, pričajući sa ‘ničijom budalom ‘?“ Ponovo se nasmejao i krenuo prema garaži, ostavljajući me otvorenih usta. Nisam mogao da verujem šta sve fantazira taj čovek.

Požurio sam za njim. Ušao je u garažu i počeo da petlja oko karburatora is­pod haube starog zelenog Fordovog kamioneta. „Dakle, ja sam budala, ha?“, rekoh tako da je zvučalo izazovnije nego što sam nameravao. „Svi smo mi budale“, odgovorio je. Radi se samo o tome da malo ko to zna; većina ne zna. Izgleda da si ti u toj većini. Dodaj mi onaj mali ključ, hoćeš li?

Dodao sam mu prokleti ključ i krenuo napolje. Ipak pomislih, pre nego što odem, bilo bi dobro da rasvetlim misteriju, pa sam upitao: „Molim vas, recite mi, kako ste se popeli na krov tako brzo? Nikako da složim sve kockice.“ Vratio mi je ključ rekavši: „Svet je slagalica; nema po­trebe razbijati glavu oko toga.“ Pokazao mi je na policu. „Sada mi treba čekić i odvijač, eno ih tamo.“ Frustriran, posmatrao sam ga tako neko vreme, razmišljajući kako da ga navedem da mi kaže ono što sam želeo da saznam, ali on se na mene nije obazirao. Odustao sam i krenuo prema vratima kad je rekao: „Nemoj da ideš.“ Nije molio, nije naređivao. Bila je to izjava o činjeničnom stanju. Pogledao sam ga; pogled mu je bio blag. „Zašto ne bih otišao?“ „Mogao bih da ti budem od koristi“, rekao je, vešto otvarajući karburator kao hirurg usred operacije srca.

Oprezno ga je odložio u stranu i okrenuo se prema meni.

Zurio sam u njega.

Brzo sam se vratio nazad. Naravno, stare merdevine naslo­njene otpozadi na zid pumpe bile su tu. Ali, vrh merdevina je bio barem metar i po udaljen od ruba krova; čak i ako ih je upotrebio - u šta sam sumnjao to ne bi objasnilo činjenicu da se popeo za nekoliko sekundi.

„Evo“, rekao je, pružajući mi karburator. „Rastavi to i delove potopi u onu konzervu. To će ti odstraniti pitanja iz uma.“

Nešto me je u mraku uhvatilo za rame. Uplašio sam se i okrenuo. Ugledao sam njegovu ruku. Nekako je

„Zovem se Den“, rekao sam pružajući mu ruku i neiskreno se smešeći. „Kako se vi zovete?“

Moja frustracija se pretvorila u smeh. Ovaj starac je možda izazovan, ali i zanimljiv. Odlučio sam da postanem društveniji.

www.leo.rs | 53

U moju ispruženu ruku stavio je odvijač. „Moje ime je ne­važno, isto kao i tvoje. Ono što je važno nalazi se iza imena i iza pitanja. A sada, ovaj će ti odvijač biti potreban da bi rastavio karburator.“ „Nema ničeg iza pitanja“, odvratio sam. „Na primer, kako ste odleteli na taj krov?“ „Nisam odleteo, skočio sam“, rekao je sa pokeraškim izra­zom lica. „Ne radi se o magiji pa nemoj da ti nade predaleko uzlete. Međutim, u tvom slučaju, moraću sprovesti vrlo tešku magiju. Izgleda da ću morati preobratiti magarca (magarčinu) u ljudsko biće.“ „Ko, do đavola, mislite da ste, da mi govorite takve stvari?“ „Ja sam ratnik“, brzo je odvratio. „To ko sam ja, zavisi od toga ko želiš da budem.“ „Zar ne možete jednostavno da odgovorite na pitanje?“ Napao sam karburator potisnutim besom. „Pitaj i pokušaću“, rekao je, smešeći se bezazleno. Odvijač je skliznuo i ogrebao sam prst. „Prokletstvo“, viknuo sam i kre­nuo ka lavabou da operem ranu. On mi je pružio zavoj. „Dobro onda. Evo jednostavnog pitanja.“ Odlučio sam da mi glas bude strpljiv. „Kakve koristi možete imati za mene?“ „Već sam ti bio koristan“, odgovorio je pokazujući na zavoj na mom prstu.

Tu je prešao granicu. „Vidite, ne mogu više da gubim vreme ovde. Treba da spavam.“ Odložio sam karburator i krenuo. „Kako znaš da nisi prespavao čitav dosadašnji život? Kako znaš da i sada ne spavaš?“, reče sa bljeskom u očima. „Kako god hoćete“, bio sam previše umoran da bih se dalje ras­pravljao. „Samo još nešto. Pre nego što odem, hoćete li mi reći kako ste iz­veli ono malopre sa krovom?“ Približio mi se i uhvatio za ruku. „Sutra, Den, sutra.“ Toplo se smešio, a svi moji strahovi i zbunjenost su nestali. Moja šaka, moja ruka, a zatim i celo telo počeli su da trepere. Još je dodao: „Bilo je zadovoljstvo videti te ponovo.“ „Kako to mislite, ‘ponovo’?“, počeo sam, a zatim sam zastao, rekavši: „Znam, znam, sutra, sutra.“ Obojica smo se nasmejali. Krenuo sam prema vratima, zaustavio se, okrenuo, pogledao ga, a zatim rekao: „Doviđenja ... Sokrates.“ Na trenutak je izgledao iznenađen, a zatim je klimnuo glavom, odobrovoljen. Mislim da mu se svidelo ime. Zatim sam otišao bez reči.

Sledećeg jutra sam zaspao i zakasnio na nastavu u osam sati. Bio sam spreman i budan tek za popodnevni trening.

54 |

Nakon što smo naporno trčali uz i niz stepenice, Rik, Sid i ja, zajedno sa ostalima iz ekipe, ležali smo na strunjačama, znojeći se i dahćući, istežući noge, ramena i leđa. Tokom tog rituala obično sam bio tih, ali danas sam osećao da moram da im kažem šta se dogodilo prošle noći. Rekao sam: „Sinoć sam sreo jednog krajnje neobičnog čovu na benzinskoj pumpi.“ Moji prijatelji su više bili zainteresirani za istezanje nego za moju priču. Lagano smo se zagrevali, radeći par stotina sklekova, čučnjeva i trbušnjaka nogama, a zatim počeli sa gimnastičkim serijama. Leteći kroz vazduh - radeći premete preko šipke, makazice na konju s hvataljkama i mučeći se sa novim napornim zahvatom na krugovima - razmišljao sam o misterioznim podvizima tajanstvenog čoveka koga sam nazvao Sokrates. Moja osećanja su mi govorila da je bolje da ga izbega­vam, ali me je njegova tajanstvenost neobično privlačila.

Nakon večere brzo sam prešao preko zadataka iz istorije i psi­hologije, napisao nacrt za rad iz engleskog, a zatim istrčao iz stana. Bilo je 23:00. Približavajući se pumpi preplavile su me sumnje. Da li zaista želi ponovo da me vidi? Šta da kažem da ga uverim da sam vrlo inteligentna osoba?

Bio je tamo, naslonjen na vrata. Poklonio se i pokretom ruke mi poželeo dobrodošlicu u svoju kancelariju. „Molim te, skini cipele“, to je kod mene običaj.

Seo sam na kauč, a cipele stavio u blizinu - za svaki slučaj, ako poželim brzo da odem. Još uvek nisam u potpunosti verovao tom tajanstvenom strancu.

Napolju je počela kiša. Boja i toplina kancelarije bila je u prijatnoj suprotnosti sa tamom noći i teškim oblacima.

Počeo sam da se opu­štam. Naslonivši se, rekao sam: „Znaš, Sokrates, imam osećaj kao da smo se već negde sreli.“ „Da, sreli smo se“, odgovorio je, ponovo ot­varajući u mom umu vrata koja vode u svet gde su snovi i stvarnost stopljeni jedno s drugim. Na trenutak sam zastao. „Uh, Sokrates, često sanjam jedan san, i ti si u njemu.“ Pažljivo sam ga posmatrao, ali njegovo lice nije ništa otkrivalo. „Ja sam u snovima mnogih ljudi; isto kao i ti. Ispričaj mi svoj san“, nasmešio se.

Ispričao sam mu, onoliko detaljno koliko sam mogao da se setim. Soba je postajala mračnija kako su užasne scene oživele u mom umu, a svet koji sam poznavao počeo je da bledi.

Nakon što sam završio, Sokrates je rekao: „Da, to je vrlo dobar san.“ Pre nego sam mogao da ga upitam šta je time mislio, oglasilo se zvono. Obukao je kabanicu i izašao u vlažnu noć. Posmatrao sam ga kroz prozor.

Petkom uveče je na pumpi obično gužva. Situacija može po­stati vrlo napeta u situaciji kada mušterije naviru jedna za drugom. Osećao sam se nepotrebnim sedeći u kancelariji pa sam izašao da mu po­mognem. Međutim, činilo se kao da me ne primećuje.

Dočekala me je beskonačna kolona vozila: kamioni, kamioneti, limuzine i sportski automobili. Raspoloženja kupaca bila su raz­ličita baš kao i njihovi automobili.

Samo nekolicina njih je pozna­vala Sokratesa, ali su ga mnogi čudno pogledali, kao da vide nešto neobično ili neodređeno.

Neki su bili u haj-raspoloženju, glasno se smejući i pevajući uz radio. Sokrates se smejao zajedno sa njima.

Jedan ili dvojica ku­paca bili su namrgođeni, i kao da su se posebno trudili da budu neugodni, ali je Sokrates prema svakome bio jednako uljudan – kao da je svako od njih njegov lični gost.

Nakon ponoći, gužva je lagano jenjavala. Samo trenutak ranije is­punjen bukom i aktivnošću, sada je prohladan vazduh delovao neprirodno mirno. Kada smo ušli u kancelariju Sokrates mi se zahvalio na pomoći. Klimnuo sam glavom; bilo mi je drago što je to primetio. Već odavno nisam nikome pomagao.

Našavši se u toploj kancelariji, prisetio sam se našeg nedovršenog razgovora. Krenuo sam sa propitivanjem čim sam seo. „Sokrates, imam nekoliko pitanja.“ Sklopio je ruke kao u molitvi, gledajući prema plafonu kao da traži božje vođstvo - ili božansko strpljenje. „Pitaj“, reče sa uzdahom. „Pa, još uvek me zanima ono sa krovom i zašto si rekao da ‘ti je drago što me ponovo vidiš’; takođe želim da znam kako ja tebi mogu pomoći i na koji način ti možeš biti od koristi za mene. I, na kraju, zanima me koliko imaš godina.“ „Hajde da počnemo od najlakšeg, za sada. Imam devedeset šest godina, po tvom vremenu.“ Nije mogao imati devedeset šest godina. Pedeset šest, možda; šezdeset šest, moguće, ali izuzetno; sedamdeset šest, to bi bilo za­panjujuće. Ali devedeset šest? Lagao je - ali zašto bi lagao? A mo­ram saznati i druge stvari koje je nagovestio. „Sokrates, šta podrazumevaš pod izrazom ‘po tvom vremenu’? Da li živiš po istočnom standardnom vremenu“, pokušao sam da se našalim, „ili si vanzemaljac?“ „Nije li to svako?“, odgovorio je. U tom trenutku ova mo­gućnost i nije izgledala tako daleka. „Još uvek želim da znam šta možemo dati jedan drugom.“ „Samo sledeće: ne bih imao ništa protiv toga da poučavam još jednog, poslednjeg učenika, a tebi je očigledno potreban učitelj.“

„Imam ja dovoljno učitelja“, rekoh brzopleto. „O, imaš li?“, zastade on. „Da li imaš odgovarajućeg učitelja ili to ne zavisi od toga šta želiš da naučiš.“ Lagano je ustao sa stolice i krenuo prema vratima. „Pođi sa mnom. Želim nešto da ti pokažem.“ Otišli smo do ćoška sa kojeg smo mogli da vid­imo svetla industrijskog kraja, a iza toga svetla San Franciska. „Svet tamo napolju“, rekao je, pokazujući rukom prema horizontu, „jeste škola, Den. Život je jedini pravi učitelj. On nudi mnoga iskustva, i da su iskustva sâma po sebi dovoljna za mudrost i sreću svi bi stari ljudi bili srećni, prosvetljeni majstori. Ali, lekcije tih iskustava su skrivene. Mogu ti pomoći da učiš iz iskustva kako bi jasno mogao da vidiš svet, a jasnoća je nešto što ti je sada očajnički potrebno. Tvoja intuicija zna da je to istina, ali um ti se buni; mnogo si doživeo, ali si malo naučio.“ „Ne znam, Sokrates. Mislim, ne bih išao tako daleko.“ „Ne, Den, ti to još ne znaš, ali ćeš saznati. I ti ćeš otići tako daleko, i još dalje, uveravam te.“ Okrenuo se i krenuo prema kancelariji baš u trenutku kada je stizala sjajna crvena Tojota. Sokrates je nastavio da govori otvarajući rezervoar.

- Kao i većina ljudi i ti si naučio da skupljaš informacije spolja; iz knjiga, časopisa, od stručnjaka. - Gurnuo je cev u otvor rezervoara. - Kao i ovaj automobil, i ti se otvaraš i dozvoljavaš da u tebe ulaze činjenice. Ponekad su one niskooktanske, a ponekad vrlo vredne. Svoje znanje kupuješ po važećim tržišnim cenama, baš kao što se kupuje benzin. „Hej, hvala što si me podsetio, za dva dana moram da platim račun za školarinu!“ Sokrates je samo klimnuo glavom i nastavio da puni rezervoar. Kada ga je napunio, Sokrates je nastavio da toči, a gorivo je počelo da se izliva na tlo. Po asfaltu je počeo da teče potočić benzina. „Sokrates! Rezervoar je pun - pazi šta radiš!“ Ignorišući me, nastavio je da toči. „Den, baš kao i što se ovaj rezervoar preliva, i ti si pun predrasuda; prepun si beskorisnog zna­nja. U tebi je mnoštvo stavova i mišljenja, a ipak znaš jako malo o sebi.

Pre nego počneš da učiš najpre moraš isprazniti svoj rezervoar.“ Namrštio mi se, namignuo i isključio pumpu. „Budi tako do­bar i sredi ovaj nered.“ Imao sam osećaj da je mislio na nešto više od prolivenog benzina. Vodom sam isprao potočić benzina. On je naplatio vozaču i sa osmehom mu uzvratio kusur. Vratili smo se u kancelariju i seli. Tamo mi je ispričao jednu priču: *** Jedan univerzititski profesor je otišao u japanske planine da potraži poznatog zen monaha. Kada ga je

www.leo.rs | 55

pronašao, profesor mu se predstavio, ispričao mu kakve sve univerzititske stepene ima i zamolio ga da ga nauči zenu. „Želite li čaj?“, upita monah. „Vrlo rado“, odgovori profesor.

Monah je počeo da sipa čaj, sve dok tečnost nije dostigla ivicu šolje, a zatim je nastavio da sipa tako da je tečnost počela da se razliva po stolu i kaplje na pod. „Dosta“, povika profesor. „Zar ne vidite da je šolja puna? Ne može više da stane u nju.“ „Slično ovoj šolji, i vi ste puni stečenog znanja i predrasuda. Da bi ste mogli da učite, prvo treba da ispraznite svoju šolju - odgovori monah.“ *** Sokrates me je nekoliko trenutaka gledao bez treptaja. „Može li čaj?“, upitao je najzad. „Mogu li da idem?“ Sokrates je napunio činiju izvorskom vodom i stavio je na rešo. Šaljivo me potapšao. „Den, ti si pun beskorisnog znanja. Previše si informacija o svetu uskladištio u glavi, ali jako malo znaš o samom sebi.“ „A šta bi ti? Da me ispuniš svojim činjenicama?“, rekao sam prkosno. „Ne, neću da te teretim sa još više činjenica; pokazaću ti ‘mudrost tela’. Sve što je potrebno da znaš već se nalazi u tebi; tajne svemira su utisnute u ćelije tvog tela. Ali, ti nisi naučio unu­trašnji vid; ne znaš kako da čitaš telo.

Tvoj jedini izvor znanja bile su knjige, slušanje stručnjaka i nada da su u pravu. Kada naučiš mudrost tela, bićeš Učitelj nad učiteljima.“ Potrudio sam se da se ne namrštim. Ovaj službenik na benzinskoj pumpi je optužio moje profesore za neznanje podrazumevajući da je moje obrazovanje besmisleno! „Ah, naravno, Sokrates, shvatam šta podrazumevaš pod tom ‘mudrošću tela’ ali ti ja to neću kupiti.“ Polako je odmahnuo glavom. „Ti razumeš mnogo toga, ali nisi shvatio gotovo ništa.“ „Šta sad to znači?“ „Saznanje je jednodimenzionalno. To je razumevanje intelekta. To vodi znanju, koje ti imaš. S druge strane, shvatanje je trodimenzionalno. To je u isto vreme shvatanje celog tela - gla­ve, srca i telesnih nagona. Shvatanje nastaje jedino iz čistog iskustva.“ „Još uvek te ne razumem.“ „Sećaš li se vremena kada si učio da voziš automobil?

Pre toga si bio putnik, i samo si razumeo šta je to. Ali, shvatio si tu veštinu tek kada si to prvi put uradio.“

56 |

„To je tačno!“, rekao sam. „Sećam se tog osećaja: ‘Dakle tako to izgleda!’“ „Tačno! Taj izraz savršeno opisuje iskustvo. Jednog dana, isto to ćeš reći za život.“ Nekoliko trenutaka sam tiho sedeo, a zatim rekao: „Još uvek mi nisi objasnio ‘mudrost tela’.“ „Pođi sa mnom“, mahnuo je rukom i poveo me prema vratima na kojima se stajao natpis ‘privatno’. Kad smo se našli unutra bili smo okruženi tamom. Isprva me obuze strah, koji polako ustupio mesto očekivanju. Naučiću svoju prvu pravu tajnu: mudrost tela!

Iznenada me je zaslepela snažna svetlost. Bili smo u toaletu, a Sokrates je glasno pišao u WC šolju. „Ovo je“, reče ponosno, „mudrost tela.“ Njegov smeh je odzvanjao od uskih zidova, a ja sam izleteo i seo na kauč zureći posramljeno u pod.

Kada je izašao, rekao sam „Sokrates, još uvek želim da znam...“ „Ako ćeš me zvati ‘Sokrates’“, prekide me, „mogao bi barem da iskažeš poštovanje prema tom imenu i dozvoliš mi s vremena na vreme da i ja tebe nešto pitam. Kako ti se to čini?“ „Super!“, odgovorio sam. „Upravo si postavio svoje pitanje i ja sam ti odgovorio. Sada sam ja na redu. U vezi onog sa letenjem što si izveo prošle noći...“ „Ti si baš uporan mladić, zar ne?“ „Jeste. Bez upornosti ne bih bio danas na mestu na kojem sam. A to je još jedno pitanje na koje si dobio direktan odgovor. Možemo li se sada pozabaviti mojim pitanjima?“ Ignorišući me, upitao je: „Gde si danas, upravo sada?“ Uzbuđeno, počeo sam da pričam o sebi. Primetio sam, međutim, da me namerno odvlači od mojih pitanja, izbegavajući da odgovori na njih. Ipak, ispričao sam mu svoju dalju i bližu prošlost, a usput i za moju neobjašnjivu depresiju. Slušao je pažljivo kao da ima sve vreme ovog sveta, sve dok nisam završio, nekoliko sati kasnije. „Odlično“, rekao je. „Ali, još uvek mi nisi odgovorio na pitanje na kom si mestu danas.“ „Jesam, zar se ne sećaš? Rekao sam ti da sam do toga gde sam danas došao teškim radom.“ „Gde si, dakle?“ „Kako to misliš, gde sam?“ „Gde si?“, ponovio je tiho. „Ovde sam.“ „Gde je to ovde?“ „U ovoj kancelariji, na benzinskoj pumpi!“ Postajao sam ne­strpljiv zbog takve igre. „Gde je benzinska pumpa?“

„U Berkliju.“ „Gde je Berkli?“ „U Kaliforniji.“ „Gde je Kalifornija?“ „U Americi.“ „Gde je Amerika?“ „Na jednom od kontinenata smeštenih na zapadu se­ verne Zemljine polulopte. Sokrates, ja...“ „Gde su kontinenti?“ Uzdahnuo sam. „Na Zemlji. Jesmo li završili?“ „Gde je Zemlja?“ „U Sunčevom sistemu, treća planeta od Sunca. Sunce je mala zvezda u galaksiji koju zovemo Mlečni put, zar ne?“ „Gde je Mlečni put?“ „O majko“, uzdahnuo sam nestrpljivo kolutajući očima. „U svemiru.“ Zavalio sam se prekrstivši ruke misleći da smo ko­načno stigli do kraja. „ A gde je“, nastavio je Sokrates, „gde je Svemir?“ „Svemir je, pa... postoje teorije o tome kako izgleda...“ „Nisam to pitao. Gde je?“ „Ne znam. Ne mogu da odgovorim na to pitanje.“ „U tome je poenta. Ne možeš da odgovoriš i nikada nećeš. O tome nema saznanja. Ne znaš gde je Svemir, dakle ne znaš ni gde si. Zapravo, ti ne znaš gde je bilo šta; niti znaš šta je bilo šta i kako je nastalo. To je misterija. Moje neznanje, Den, je zasnovano na razumevanju toga. Tvoje razumevanje je zasnovano na neznanju. Ja sam budala puna humora; ti si ozbiljan magarac.“ „Slušaj“, rekao sam, „moraš nešto znati o meni. Prvo, ja već jesam neka vrsta ratnika. Ja sam đavolski dobar gimnastičar.“ Da bih naglasio ono što sam rekao i pokazao da znam da budem spontan, ustao sam i napravio salto unazad dočekavši se sigurno na noge. „Hej“, rekao je, „to je odlično. Uradi to još jednom!“ - Pa, nije to tako strašno Sok. Meni je to prilično lako.

Po­kušavao sam da zadržim kontrolu glasa, ali nisam izdržao da se ponosno ne nasmešim. Ponekad sam te stvari pokazivao deci na obali ili u parku. I oni su uvek hteli da ponovim ono što sam im pokazao. „Dobro, Sok, pažljivo gledaj!“ Odrazio sam se i baš počeo okret kada me neko ili nešto odbacilo kroz vazduh. Sleteo sam na kauč. Meksički tepih se obmotao oko mene prekrivajući me. Brzo sam se iskobeljao, gledajući Sokratesa. Još je uvek sedeo na drugoj strani prostorije, zlonamerno se smejući. „Kako si to učinio?“ Moja zbunjenost je bila potpuna, baš kao i izraz nevinosti na njegovom licu.

„Svidelo ti se?“, pitao je. „Da li bi želeo da to ponovo vidiš?“ Zatim je dodao: „Nemoj da te potrese ta mala greška, Den; čak i velikom ratniku kao što si ti može ponekad da se desi tako nešto.“ Ustao sam mrmljajući nešto u bradu i nameštajući kauč. Mo­rao sam da radim nešto rukama. Trebalo mi je vremena da raz­mislim. Kako je to učinio? Još jedno pitanje koje će ostati bez odgovora.

Sokrates se lagano išetao iz kancelarije da bi napunio rezervoar ka­mioneta punog stvari za domaćinstvo. „Evo ga, odlazi da bi oraspoložio još jednog putnika na njegovom putu“, pomislio sam. Zatim sam zatvorio oči i razmišljao o Sokovim sposobnostima koje očigledno prkose prirodnim zakonima, ili barem, zdravom razumu. „Da li želiš da saznaš neke tajne?“, pitao je, a ja nisam ni čuo da je ušao. Već je sedeo na stolici, prekrštenih nogu.

I ja sam prekrstio noge, zainteresovano se nagnuvši napred. Precenivši čvrstoću kauča, previše sam se nagnuo i prevrnuo se. Nisam ni stigao da otpetljam noge, a lice mi je već bilo za­ronjeno u pod.

Sokrates je bio van sebe od smeha. Brzo sam ustao, vrlo napet. Jedan pogled na tup izraz mog lica bio je dovoljan Soku da zna šta se dešava. Bio sam naviknut na aplauz, a ne na ismevanje, pa sam skočio na noge osramoćen i besan. Sok je prešao stvar; njegovo lice i glas bili su puni autoriteta. „Sedi!“, naredio je pokazujući na kauč. Seo sam. „Pitao sam te da li želiš da saznaš neke tajne?“ „Želim - o krovu.“ „Ti ćeš izabrati da li želiš da saznaš neku tajnu. Ja ću izabrati koja će to tajna biti.“ „Zašto uvek moramo da igramo po tvojim pravilima?“ „Zato što je ovo moja pumpa, eto zašto“, odgovorio je Sok prenaglašavajući reči da bi me još malo izazivao. „A sada, obrati pažnju. Uzgred, da li se osećaš udobno i stojiš li, hm, čvrsto?“ Ja sam samo zaškrgutao zubima. „Den, želeo bih da ti pokažem neka mesta i da ti ispričam neke priče. Da ti otkrijem neke tajne. Ali, pre nego što zajedno krenemo na to putovanje, moraš prihvatiti da vrednost tajne nije u onome što znaš, nego u onome šta činiš sa onim što znaš.“ Sok je uzeo stari rečnik sa police držeći ga ispred sebe u vazduhu. „Upotrebi znanje kakvo god želiš, ali sagledaj njegova ograničenja. Samo znanje nije dovoljno; ono nema srce. Bez obzira koju si količinu znanja skupio, ono neće hraniti tvoj duh; ono ti nikada neće dati konačnu sreću ili mir. Život traži više od znanja; on traži snažne osećaje i stalnu energiju. Život zahteva ispravnu akciju da bi znanje oživelo.“

www.leo.rs | 57

„Znam to, Sok.“ „U tome je tvoj problem, Den, ti znaš, ali ne deluješ.

Ti nisi ratnik.“ „Sokrates, u to jednostavno ne mogu da poverujem.

Znam da sam ponekad delovao kao ratnik, kada je pritisak bio zaista ve­lik - trebao bi da me vidiš u gimnastičkoj sali!“ „Sigurno da povremeno možeš da iskusiš um ratnika; odlučan, prilagodljiv, jasan i oslobođen sumnji. Možeš da razviješ telo ratnika; gipko, čvrsto, osetljivo i puno energije. U retkim trenucima možeš da osetiš čak i srce ratnika voleći sve i svakog ko se pojavi pred tobom. Ali ti kvaliteti su u tebi razjedinjeni. Nedostaje ti integracija.

Moj zadatak je da te ponovo spojim.“ „Čekaj malo, Sokrates. Iako ne sumnjam da poseduješ neke neobične sposobnosti, i da želiš da budeš okružen velom tajanstva, ne shvatam kako bi ti mene mogao ponovo da spojiš. Razmotrimo situaciju: ja sam student; ti popravljaš automobile. Ja sam svetski prvak; ti se vrzmaš po garaži, pripremaš čaj i čekaš da neka jadna budala dođe do tebe ne bi li je prestrašio. Možda ja mogu pomoći tebi da se ponovo spojiš.“ Nisam baš znao šta pričam, ali bio je dobar osećaj.

Sokrates se samo nasmejao, odmahujući glavom kao da ne može da veruje u to šta sam rekao. Zatim mi je prišao, kleknuo pored mene i rekao: „Ti mene da spojiš? Možda ćeš jednom imati priliku za to. Ali, za sada bi morao da razumeš razliku između nas.“ Udario me po rebrima, zatim me udario opet i opet, sve govoreći: „Ratnik deluje...“ „Prokletstvo, prestani!“, viknuo sam. „Ideš mi na živce!“ „... a samo budala reaguje.“ „Pa šta si očekivao?“ „Udario sam te, a ti si postao nervozan; uvredio sam te, a ti si reagovao ponosom i ljutnjom: okliznuo sam se na koru od banane i...“ Napravio je dva koraka unazad, okliznuo se i glasno sleteo zadnjicom na tepih. Nisam mogao da se suzdržim. Počeo sam da se smejem. „Ovo je suludo.“ Sedeo je na podu i okrenuo se licem ka meni, dovršavajući svoju poentu. „Tvoji osećaji i reakcije, Den, su automatski i predvidljivi; moji nisu. Ja svoj život stvaram spontano; tvoj je određen prošlošću.“

bio siguran da ih mogu ispuniti. Sokrates je ušao, brišući ruke. Napunio je čašu vodom i polagano je otpijao. „Sada moram da idem Sok“, rekoh. „Kasno je, a imam mnogo školskih obaveza.“ Ustao sam i obukao jaknu. Krenuo sam ka vratima, a on je govorio, polako i pažljivo izgovarajući svaku reč.

Imale su efekat nežnih šamara po mojim obrazima. „Ako želiš da uopšte imaš šansu da postaneš ratnik, moraćeš da razmisliš o svojim ‘prioritetima’. U ovom trenutku imaš inteligen­ciju magarca, i tvoj duh je u neredu. Čeka te naporan posao u razredu koji je drugačiji od onih koje si dosad pohađao.

Zurio sam u pod. Htedoh da podignem glavu ka njemu, ali nisam mogao da mu pogledam u oči. Okrenuo sam se. „Ako želiš da preživiš obuku koja te očekuje“, nastavio je, „biće ti potrebno mnogo više energije nego ikada pre.

Moraćeš da očistiš svoje telo od napetosti, da oslobodiš svoj um od ustajalog znanja i otvoriš srce energiji pravih osećaja.“ „Sok, moram da ti pokažem svoj raspored. Pokušaj da razumeš ko­liko sam zauzet. Voleo bih češće da te posećujem, ali imam jako malo vremena.“ Pogledao me svojim sjajnim očima: „Imaš manje vremena nego pretpostavljaš.“ „Kako to misliš?“, prošaptao sam. „Nije važno“, reče on. „Idi.“ „Pa, postavio sam sebi neke ciljeve. Želim da budem prvak sveta u gimnastici. Želim da naša ekipa pobedi na državnom prvenstvu. Želim da diplomiram sa dobrim ocenama, a to znači da moram da pročitam mnogo knjiga i da napišem mnogo radova. Ono što mi ti umesto toga nudiš je noćno bdenje na benzinskoj pumpi provedeno u - nadam se da se nećeš uvrediti - slušanju vrlo čud­nog čoveka koji želi da me uvuče u svoj svet mašte.

To je suludo!“ „Da“, osmehnuo se tužno. „To je suludo.“ Sokrates se nagnuo unazad na stolici, zureći u pod.

Moj um se pobunio protiv nje­gove glume bespomoćnog starca, ali me je srce vuklo ka tom robus­nom ekscentriku koji tvrdi da je neka vrsta “ratnika”. Skinuo sam jaknu i cipele i ponovo seo. Zatim mi na um pade priča koju mi deda je jednom ispričao. ***

„Da, da... sigurno jesi“, rekao sam očekujući šalu. Nije se našalio.

Bio jednom neki kralj čiji se zamak nalazio na vrhu visokog brega iznad njegovog kraljevstva. Bio je toliko omiljen da su mu ljudi svakog dana slali poklone, a njegov rođendan se slavio u čitavom kraljevstvu. Ljudi su ga voleli zbog njegove nadaleko poznate mudrosti i praved­nosti.

Bilo je kasno, a ja sam imao o mnogo čemu da razmišljam. Osetio sam teret novih obaveza za koje nisam

Jednog dana u gradu se dogodila tragedija. Neko je zagadio vodu i svi ljudi, žene i deca su poludeli. Jedino

„Kako možeš da govoriš tako nešto o meni, odakle ti ideja o mojoj prošlosti?“ „Zato što sam te godinama pratio.“

58 |

je sam kralj ostao pošteđen jer je pio vodu iz svog ličnog izvora.

Ubrzo nakon tragedije ljudi u gradu počeli su da pričaju kako se kralj ponaša „čudno“, kako su njegove odluke loše, a mudrost slabašna. Mnogi su išli toliko daleko da su tvrdili kako je kralj polu­deo. Kraljeva poularnost je ubrzo opala. Ljudi mu više nisu slali poklone niti su slavili njegov rođendan.

Usamljeni kralj, visoko na bregu, nije imao nikakvo druš­tvo. Jednog dana je odlučio da poseti grad. Bio je topao dan pa je pio vode iz seoske fontane.

Te su noći građani održali veliku proslavu jer se njihovom vo­ljenom kralju „povratio razum“. *** Shvatio sam da je Sokrates „ludim“ smatrao moj svet, a ne svoj!

Ustao sam, ponovo spreman za polazak. „Sokrates, rekao si da poslušam intuiciju sopstvenog tela te da se ne oslanjam na ono što mi drugi ljudi kažu.

Zašto bih onda sedeo mirno i slušao tebe?“ „Vrlo dobro pitanje“, odgovorio je. „Ali i odgovor je isto tako dobar. Pre svega, govorim ti iz sopstvenog iskustva; ne prenosim ti apstraktne teorije koje sam pročitao u knjigama ili čuo od nekoga. Ja stvarno poznajem svoje telo i um, stoga poznajem i druge. Sem toga“, nasmejao se „kako znaš da ja ni­sam intuicija tvog tela koja ti se upravo sada obraća?“ Okrenuo se prema stolu i počeo da ispunjava neke obrasce. Otpustio me za danas. Moje uznemirene misli su me odvele u noć. Četiri dana kasnije, još uvek sam bio uznemiren. U blizini tog čoveka osećao sam se slabim i nespremnim, a bio sam i ljut zbog načina na koji se odnosio prema meni. Kao da me je stalno potcenjivao; nisam ja dete! „Zašto da glumim magarca sedeći na benzinskoj pumpi“, mislio sam, „kad sam na svom području pošto­van i cenjen?“ Trenirao sam napornije nego ikada - moje telo je gorelo probijajući se grozničavo kroz svakodnevnu rutinu.

Ipak, nisam bio zadovoljan. Svaki put kada bih naučio neki novi pokret ili bi me pohvalili, setio sam se zadirkivanja starca sa ben­zinske pumpe.

Hal, moj trener, je bio zabrinut se za mene. Hteo je da zna da li je sve u redu. Uverio sam ga da je sve savršeno.

Ali, nije bilo. Nisam više želeo da se družim sa momcima iz tima. Bio sam prilično pometen.

Te noći sam ponovo sanjao Starog Kosača. Ali, ovog puta je bilo malo drugačije. U ovom snu je Sokrates, pobedivši Kosača uperio pištolj u mene iz kojeg je izletela zastavica na kojoj je stajalo: „Bang!“ Umesto vrišteći, ovaj put sam se probudio kikoćući se.

Sutradan sam našao poruku u poštanskom sandučetu. Na komadiću papira je pisalo: „Tajne sa krova“. Kada

je Sokrates te noći stigao, ja sam ga već čekao, sedeći na stepeniku pumpe. Došao sam ranije da bih od radnika dnevne smene možda saznao Sokratesovo pravo ime ili možda čak i gde stanuje. Me­đutim, niko ništa nije znao o njemu. „Koga je uopšte briga?“, promrmljao je jedan od radnika. „On je samo matori čudak koji voli noćnu smenu.“ Sok je skinuo kapu. „Pa?“, izletelo mi je. „Jesi li konačno spreman da mi objasniš kako si one noći dospeo na krov?“ „Da, jesam; mislim da si sada spreman da to čuješ“, rekao je ozbilj­no. „U drevnom Japanu postojala je elitna grupa ratnika ubica.“ Poslednju reč izgovorio je stisnutih zuba stvarajući šišteći zvuk koji me podsetio na tamu koja se spuštala. Vrat mi se naježio. „Ti ratnici“, nastavio je, „zvali su se nindže. Legende i priče koje ih okružuju ulivaju strah u kosti. Pričalo se da mogu da se pretvore u životinje; pričalo se čak i da mogu da lete - na kratke udaljenosti, naravno.“ „Naravno“, složio sam se, osećajući kako se vrata sveta snova naglo otvaraju sa naletom hladnog vetra. Pitao sam se o čemu on to govori kad me pozvao u garažu gde je radio na nekom japanskom sportskom automobilu. „Moram da mu promenim svećice“, rekao je Sokrates pokazujući gla­vom na automobil.“ „Da, ali šta je sa krovom?“, požurivao sam ga. „Doći ću do toga za trenutak, čim promenim svećice.

Budi strpljiv. Ono što nameravam da ti kažem je vredno čekanja, veruj mi.“ Počeo sam da se igram sa čekićem koji je ležao na radnom stolu.

Iz Sokratesovog ćoška sam čuo: „Znaš, ovo je vrlo zabavan posao, ako stvarno obratiš dovoljno pažnje.“ Za njega možda i jeste.

Iznenada je odložio svećice, potrčao do prekidača i isključio svetlo. Mrak je bio toliko potpun da nisam video ni svoje ruke. Postao sam nervozan. Nikad nisam znao šta bi Sokrates mogao da učini, a tek nakon ove priče o nindžama... „Sok? Sok?“ „Gde si?“, viknuo je tačno iza mene. Naglo sam se okrenuo i pao na haubu starog ševroleta. „Ja... ne znam!“, mucao sam. „Apsolutno tačno“, rekao je paleći svetlo. „Postaješ malo pametniji“, reče sa osmehom sijamske mačke.

Klimnuo sam glavom na njegovu ludoriju i nagnuo se preko blatobrana ševroleta da ispod otvorene haube vidim šta nedostaje. „Sokrates, hoćeš li prestati da se ludiraš i preći na stvar?“

www.leo.rs | 59

Kada je vešto zavrnuo svećice, skinuo je razvodnu kapu proveravajući da li je sve u redu, a onda nastavio: „Ti nindža ratnici nisu praktikovali magiju. Njihova tajna je skrivena u najintenzivnijem telesnom i mentalnom treningu ikada izmišljenom.“ „Sokrates, kuda sve ovo vodi?“ „Ako želiš da saznaš kuda nešto vodi najbolje je da pričekaš da dođe do kraja“, odgovorio je i nastavio sa pričom. „Nindže su mogle da plivaju u teškom oklopu; mogle su da se popnu uz glatke zidove poput guštera, koristeći samo prste i palčeve u malim pukotinama. Pravile su užad za penjanje, tamnu i go­tovo nevidljivu, i koristile promućurne tehnike skrivanja; trikove odvraćanja pažnje, iluzije, da bi pobegle. Nindže su“, dodao je konačno, „dobro ska­kale.“ „Sada se valjda približavamo nečemu“, skoro da sam protrljao ruke od očekivanja. „Mlade ratnike, još dok su bila deca, obučavali su skakanju na sledeći način: dali bi im zrno kukuruza i rekli im da ga posade. Kad bi kukuruz počeo da raste, mladi ratnik bi preskakao stabljiku mnogo, mnogo puta. Svakog dana stabljika je bila viša; svakog dana bi je dete preskakalo. Ubrzo bi stabljika bila viša od deteta, ali to nije bio problem. Na kraju, ako dete ipak ne bi moglo da preskoči stabljiku, dali bi mu novo zrno i proces bi počeo ponovo. Sve dok ne bi bilo kukuruza kojeg mladi nindža ne bi mogao da preskoči.“ „I, šta dalje? U čemu je tajna?“, pitao sam čekajući konačno otkrovenje.

Sokrates je zastao i duboko udahnuo. „Vidiš, mlade nindže vežbale su sa kukuruzom. Ja vežbam sa benzinskom pumpom.“ Sobu je ispunila tišina. Zatim je, iznenada, Sokratesov melodičan smeh počeo da odjekuje prostorijom; smejao se tako jako da je morao da se osloni na datsun na kojem je radio. „Dakle, to je to? To je ono što si želeo da mi kažeš o krovu?“ „Den, to je sve što možeš da znaš dok ne možeš da uradiš“, bio je odgovor. „Naučićeš me kako da skočim na krov?“, pitao sam ga iznenada se razvedrivši. „Možda, a možda i ne. Svako od nas poseduje svoje je­din­stvene talente. Ti bi mogao da naučiš kako se skače na krov“, nas­mejao se. „ali za sada, dodaj mi taj odvijač.“ Dobacio sam mu ga. Mogu se zakleti da ga je uhvatio u vazduhu gle­dajući u suprotnom pravcu! Brzo je završio posao i bacio mi ga nazad viknuvši: „Gore glavu!“ Nisam uhvatio odvijač pa je glasno zazvečao po podu. Bilo je užasno; nisam znao koliko ismevanja još mogu da podnesem.

60 |

Sedmice su brzo prolazile, a moje besane noći su postale uo­­bičajena stvar. Nekako sam se navikao na njih.

Dogodila se još jedna promena: posete Sokratesu su postale zanimljivije od gimnas­tičkog treninga.

Svake noći smo usluživali mušterije - on je točio go­ rivo, ja sam prao prozore i obojica smo se šalili sa mušterijama. Podsticao me da pričam o svom životu, a bio je neobično ćutljiv u vezi svog. Na svako moje pitanje odgovarao bi sa kratko „kasnije“, ili bi rekao nešto potpuno bez veze.

Kad sam ga upitao zašto ga zanimaju detalji mog života, rekao je: „Potrebno je da razumem tvoje lične iluzije da bih mogao da shvatim obim tvoje bolesti. Moraćemo da očistimo tvoj um pre nego što otvorimo vrata za put ratnika.“ „Ne diraj moj um. Sviđa mi se ovakav kakav je.“ „Da ti se stvarno sviđa ne bi bio ovde. Mnogo puta si već promenio svoj um. Uskoro ćeš to učiniti na mnogo dublji način.“ Posle ovoga, odlučio sam da budem vrlo oprezan sa tim čovekom. Nisam ga dobro poznavao i još uvek nisam znao koliko je lud.

Sokratesov stil se stalno menjao. Bio je neobičan, šaljiv pa čak i bizaran. Jednom je vrišteći trčao za malim be­lim psom koji se bio popiškio na stepenik pumpe - i to usred predava­nja koje mi je držao o „vrhunskim dobrobitima nepokolebljive pribranosti“.

Drugom prilikom, oko nedelju dana kasnije, nakon što smo probdeli noć, otišli smo do Stroberi Krika. Stajali smo na mostu gledajući potok kako se preliva od zimskih kiša. „Pitam se koliko je dubok danas?, primetih uzgred, bez stvarne namere da saznam. Sledeća stvar koje se sećam bila je da sam se našao u divljoj, blatnjavo smeđoj vodi.

Gurnuo me je s mosta! „Pa, koliko je dubok?“ „Dovoljno dubok“, promrmljao sam izvlačeći se na obalu. To­liko o praznim razmišljanjima. Mentalno sam zabeležio da treba da držim jezik za zubima.

Kako su prolazili dani sve sam više primećivao razlike među nama. Kada bih ogladneo pojeo bih čokoladu ili neki slatkiš; Sok bi pojeo jabuku, krušku ili bi pripremio sebi biljni čaj. Ja sam se vrpoljio po kauču, a on je mirno sedeo na stolici, kao Buda. Moji pokreti su bili bučni i nesinhronizovani u poređe­nju sa njegovim koji su tiho klizili po podu. A on je bio star, ne zaboravite!

Svake noći me je čekalo mnogo malih lekcija, čak i na samom početku. Jedne noći sam napravio grešku i požalio mu se da se ljudi u školi prema meni ne ponašaju prijateljski.

Nežno je rekao: „Bolje ti je da preuzmeš odgovornost za svoj život nego da za sve neprilike kriviš druge ljude ili okolnosti.

Kada ti se oči budu ot­vorile videćeš da si sam uredio svoje zdravlje, sreću i sve okolnosti svog života - svesno ili nesvesno.“ „Ne znam na šta misliš, ali mislim da se ne slažem sa tim.“ „Evo jedne priče o momku koji je kao ti, Den.“ *** Na jednom gradilištu na Srednjem zapadu, kada bi zvižduk označio da je vreme za ručak, svi radnici bi seli i zajedno jeli. Sem bi svaki put, otvorivši svoju torbu, počeo da se žali: „Proklet­stvo!“, zavapio bi. „Zar opet sendvič s puterom od kikirikija?! Mrzim puter od kikirikija!

Sem se tako dan za danom žalio na svoje sendviče.

Prolazile su sedmice i ostale radnike je takvo njegovo ponašanje počelo da nervira. Ko­načno mu je neko od njih rekao: „Hej Sem, ako ne voliš sendviče s puterom od kikirikija, zašto ne kažeš svojoj ženi da ti spremi nešto drugo?“ „Kako to misliš ‘mojoj ženi’?“, odgovorio je Sem. „Nisam ja oženjen. Sam spremam svoje sendviče.“

bila tačnija nego što sam mislio. Počeo sam da uočavam kako se ponašam sa ljudima, a ono što sam video počelo je da mi smeta. Spolja sam bio društven, ali sam zapravo bio zaokupljen samim sobom.

Bili, jedan od mojih najboljih prijatelja, pao je sa konja i slomio zglob; Rik je naučio puni salto sa vijkom unazad, na čemu je radio cele godine. U oba slučaja osetio sam istu emocionalnu reak­ciju: ništa.

Pod teretom rastuće samospoznaje, moje samopouzdanje je brzo tonulo.

Jedne noći, baš uoči završnih ispita, neko je pokucao na moja vrata. Bio sam iznenađen, ali i radostan što je to Suzi, devojka sa osmehom kao sa reklame za zubnu pastu, plavuša iz tima navijačica koju ni­sam video nekoliko sedmica. Iznenada sam shvatio koliko sam usamljen. „Zar nećeš da me pozoveš da uđem, Deni?“ „Oh! Da. Drago mi je što te vidim. Uh, sedi. Daj da ti okačim ka­put. Hoćeš nešto da pojedeš? Nešto za piće?“ Ona me samo promatrala. „Šta je Suzi?“ „Izgledaš umorno, Deni, ali...“, ispružila je ruku i dodirnula mi lice. „Ima nešto... oči su ti nekako drugačije. Šta je to?“

***

Dodirnuo sam je po obrazu.

Sokrates je zastao, a zatim dodao:

„Ostani sa mnom noćas, Suzi.“

„Vidiš, svako od nas sprema svoje vlastite sendviče.“ Pružio mi je smeđu kesu sa dva sendviča. „Želiš li sir i paradajz ili paradajz i sir?“, pitao je cereći se. „Ma, daj mi bilo šta“, odgovorih istom merom.

Nakon što smo jeli, Sokrates je rekao: „Kada potpuno preuzmeš odgovornost za svoj život, možeš da postaneš u potpunosti ljudsko biće; jednom kada postaneš čovek, možda otkriješ šta znači biti ratnik.“ „Hvala ti Sok na hrani za um, a i za želudac.“ Naklonio sam mu se. Zatim sam obukao jaknu i krenuo. „Neće me biti nekoliko sedmica. Dolaze završni ispiti.

A moram i mnogo da razmišljam.“ Mahnuo sam mu i krenuo kući pre nego što je išta mogao da kaže.

Izgubio sam se u poslednjim predavanjima semestra. U vežbaonici sam trenirao napornije nego ikada.

Kad god sam prestao sa napornim radom počele su da naviru nemirne misli. Osetio sam početne znakove rastućeg odvajanja od svakodnevice. Prvi put u životu je trebalo da biram između dve različite stvarnosti. Jedna je bila luda, a druga razumna - problem je bio u tome što nisam znao koja je koja, pa se nisam prepustio ni jednoj.

Nisam mogao da se oslobodim rastuće spoznaje da možda, samo možda, Sokrates, na kraju krajeva, i nije toliki ekscentrik. Možda je njegova procena mog života

„Mislila sam da me nikad nećeš to pitati. Ponela sam četkicu za zube!“ Sledećeg jutra probudio sam se mirišući njenu kosu, slatku poput sveže letnje slame i osećajući njen meki dah na svom jastuku. „Trebalo bi da se osećam dobro“, pomislih. Ali, moje ra­s­položenje je bilo sivo kao magla napolju.

Sledećih nekoliko dana, Su i ja smo proveli mnogo vremena zajedno. Mislim da nisam bio baš dobro društvo, ali Su je imala dovoljno energije za oboje.

Nešto me je sprečavalo da joj kažem bilo šta o Sokratesu. On je bio iz drugog sveta, iz sveta čiji ona nije bila deo. Kako bi ona mogla da razume kad ni sam nisam mogao da proniknem u to šta mi se događa?

Završni ispiti su došli i prošli. Dobro sam ih uradio, ali mi to nije bilo važno. Suzi je otišla kući na prolećne praznike, a meni je bilo drago što sam sâm.

Prolećni praznici su ubrzo završeni, i ulicama Berklija duvao je topao vetar. Znao sam da je došlo vreme da se vratim u svet ratnika, na tu neobičnu benzinsku pumpu – sada možda ot­voreniji i skromniji nego ranije. Ali, sada sam bio siguran u jedno: ako me Sokrates napadne svojim oštrim umom, vratiću mu istom merom!

Ana Bešlić

Nastaviće se...

www.leo.rs | 61

FLEX FITNES, SUTJESKA 2

(SPENS – ISTOČNI HOL)

RADNO VREME: 06-23H, VIKENDOM 08-22H

/FLEXFITNES

@FLEXFITNESSNS SKYPE: FLEX.FITNESS, MOB TEL: 063 584 020, EMAIL: INFO@FLEX.RS

www.flex.rs

SUKOB

Dva uspešna pisca, od kojih je jedan rečiti zagovornik duhovnosti, a drugi uvaženi naučnik, prvi put su se sreli za vreme televizijske debate o „budućnosti Boga“ održanoj na Kalifornijskom tehnološkom institutu. Ova izvanredna knjiga je posledica tog slučajnog susreta, kao i žustrog, ali i dostojanstvenog sukoba pogleda na svet koji je usledio dok se, s druge strane, istovremeno razvijalo njihovo prijateljstvo.

U Sukobu pogleda na svet Čopra i Mlodinov raspravljaju o svemiru, evoluciji i životu, ljudskom mozgu te Bogu, a dotiču se i ključnih pitanja koja određuju ljudsko iskustvo.

Predgovor Nema veće enigme od tuđeg pogleda na svet. Svako od nas ima svoj pogled na svet. Verujemo da naš pogled na svet izražava stvarnost. Američki starosedeoci s jugozapada zemlje prelazili su stotine kilometara radi lova na bizone, ali nikad nisu jeli ribu iz obližnjih reka.

Prema njihovom pogledu na svet, ribe su predstavljale duh preminulih predaka. U Starom zavetu piše da žrtvovanje životinja umiruje Božji gnev; obični građani starog Rima verovali su da se budućnost može predskazati gledanjem u pileća creva. Antički Grci su verovali da moralna osoba može držati robove i da postoje mnogi bogovi – ljubavi i lepote, rata, podzemnog sveta, lova, žetve, mora. Šta se onda dešava kad se sukobe dva pogleda na svet? Godine 399. pre naše ere, tri građanina Atine optužila su Sokrata jer je odbio da prizna tradicionalne bogove i umesto njih uveo nova božanstva (takođe su ga optužili da im kvari omladinu). Kazna za taj sukob pogleda na svet, odnosno bogova, bila je smrt. Sokrat na suđenju nije hteo da popusti u svom stavu niti da pobegne od neumitnog izricanja krivice. Prema Platonu, rekao je sledeće: „Sve dok dišem i imam zdrav razum, neću prestati da se bavim filozofijom.“ Nažalost, danas se u mnogim

64 |

delovima sveta zbog različitih pogleda na svet reaguje nasiljem i smrću.

Ova knjiga govori o sukobu pogleda na svet, ali u njoj nema razmene udaraca. Nastala je kada su se dva stranca srela na televizijskoj debati o „budućnosti Boga“. Debata se održala u svečanoj sali Kalifornijskog tehnološkog instituta pred brojnim naučnicima i studentima, ali i laicima, uključujući Dipakove obožavaoce iz okolnih mesta.

Svi su oni sa sobom poneli vlastita verovanja – od kojih su neka bez sumnje bila religiozna – ali su takođe poneli i vlastite poglede na svet koji imaju mnogo dublje korene.

U debati na Kalifornijskom institutu Dipak je branio pogled na svet koji je opšte poznat kao duhovni. Pošto su se dotakli ideja iz oblasti fizike u delu programa posvećenom odgovorima na pitanja, Dipak je upitao: „Imamo li ovde nekog fizičara?“ Nije se javio ni Leonard, niti iko drugi. Međutim, posle debate voditelj je prepoznao Leonarda. Znajući da je fizičar, izdvojio ga je iz publike i zamolio da postavi pitanje Dipaku. Leonard se umesto toga ponudio da ga poduči o kvantnoj fizici. Dipak je prihvatio – što je propraćeno mešavinom smeha i aplauza – i kako smo počeli da razgovaramo, otkrili smo duboko neslaganje oko naših pogleda na svet. Shvativši dubinu našeg sukoba, odlučili smo da ga iznesemo u ovoj knjizi.

Nauka je usmerila čovečanstvo na put ka otkrivanju tajni prirode, korišćenju prirodnih sila i razvoju novih tehnologija. Otkrivajući istinu, ona primenjuje zdrav razum i opažanje umesto emotivne pristrasnosti. Duhovnost je okrenuta nevidljivom, transcendentalnom području unutar vlastitog bića. Nauka istražuje svet onako kako ga doživljavaju naša čula i mozak, dok duhovnost smatra da svemir ima svoju svrhu i da je prožet smislom. Prema Dipakovom mišljenju, veliki izazov za duhovnost jeste da ponudi nešto što nauka ne može da obezbedi – naročito odgovore koji se kriju u području svesti.

Koji pogled na svet je ispravan? Da li nauka objašnjava svemir, odnosno da li stara učenja poput meditacije otkrivaju tajne koje su van okvira naučnog pogleda na svet? Da bismo saznali odgovor, ova knjiga istražuje sukob pogleda na svet u tri oblasti: u kosmosu ili fizičkom svemiru, životu i ljudskom mozgu. Na kraju istražujemo i najveću misteriju – Boga. U Kosmosu raspravljamo o nastanku svemira, njegovoj prirodi i o tome kuda se on kreće. U Životu razmatramo pitanja evolucije, genetike i porekla života. Deo Um i mozak bavi se neuronaukom i svim pitanjima uma i tela, dok se poglavlje Bog ne odnosi samo na vrhovno božanstvo već i na širu ideju prisustva božanstva u našem svemiru.

Ova knjiga govori o ukupno osamnaest tema i sadrži eseje oba autora. Obojica smo izneli svoju stranu priče, o svakoj temi posebno. Kada je jedan od nas dvojice drugi po redu pisao o datoj temi, na raspolaganju je imao tekst onog drugog i slobodno je mogao da pobije njegove tvrdnje. Pošto pobijanje tvrdnji ima za cilj ubeđivanje publike, pokušali smo da što pravednije rasporedimo tu prednost.

Obojica duboko verujemo u pogled na svet koji zastupamo. Istinu kakvu je vidimo opisali smo sa žarom ali i uz obostrano poštovanje. Pitanje o tome kako treba gledati na svet ne može se zanemariti. Najbolje što mi – kako pisci, tako i čitaoci – možemo da uradimo jeste da učestvujemo u raspravi. Šta bi moglo biti važnije?

SUKOB Perspektive Duhovna perspektiva DIPAK Ko gleda ka spolja, sanja; ko gleda ka unutra, budi se.

Karl Jung Ukoliko namerava da dobije bitku za budućnost, duhovnost prvo mora prevazići svoj glavni nedostatak. U narodu je uvreženo mišljenje da je nauka odavno naudila ugledu religije. Činjenice su zamenile veru. Sujeverje je postepeno savladano. Zato je Darvinovo objašnjenje da čovek potiče od nižih primata prevagnulo u odnosu na Postanje i razlog je zbog koga Veliki prasak smatramo začetkom kosmosa a ne legendom o nastanku sveta koji naseljava jedan ili više bogova.

Dakle, važno je početi tvrdnjom da religija nije isto što i duhovnost – daleko od toga. Čak se ni Bog ne poistovećuje s duhovnošću. Moguće je da je organizovana religija sama naudila sopstvenom ugledu, ali duhovnost nije doživela takav poraz. Hiljade godina unazad, u raznim kulturama širom sveta, inspirisani duhovni učitelji poput Bude, Isusa i Lao Cea propovedali su dubokoumne poglede na svet. Učili su o tome da van svakodnevnog života ispunjenog bolom i mučenjem postoji područje transcendentalnog. Iako oko vidi stene, planine, drveće i nebo, oni su samo veo koji prekriva nepreglednu, tajanstvenu, neviđenu stvarnost. Izvan domašaja naših pet čula postoji nevidljivo područje beskrajnih mogućnosti, a ključ za ostvarenje njegovog potencijala jeste svest.

Kročite li u njega, tvrdili su mudraci i proroci, pronaći ćete istinski izvor svega: sopstvenu svest.

Ovo veliko obećanje religija nije uspela da ispuni. Mi se ovde nećemo baviti razlozima jer je ovo knjiga o budućnosti. Dovoljno je reći da, ukoliko je carstvo Božje unutra, u nama, kako je tvrdio Hrist, ako nirvana znači oslobođenje svih patnji, kako je podučavao Buda, i ako je spoznaja o kosmosu zaključana u ljudskom umu, kako su propovedali stari indijski riši, tj. mudraci, danas se ne možemo osvrnuti oko sebe i reći da su ta učenja donela neke rezultate. Sve manje ljudi širom sveta izražava svoju

www.leo.rs | 65

privrženost veri na stari način i iako stariji u njihovom okruženju žale zbog toga, onima koji su okrenuli leđa religiji ne treba čak ni izgovor. Nauka nam je odavno pokazala vrli novi svet koji ne zahteva nikakvu veru u nevidljivo carstvo.

Pravi problem je spoznaja i kako je steći. Isus i Buda nisu sumnjali u to da opisuju stvarnost s pozicije istinske spoznaje. Posle nešto više od dve hiljade godina mislimo da smo pametniji.

Nauka slavi svoje pobede, kojih je mnogo, a pronalazi izgovore za svoje promašaje – takođe brojne – i ima ih sve više. Atomska bomba nas je dovela u eru masovnog uništenja i čak i od same pomisli na to, imamo noćne more. Čovekova okolina je ozbiljno narušena emisijom gasova iz mašina koje nam tehnologija pruža kako bi nam život bio bolji. Ipak, pristalice nauke zanemaruju te pretnje smatrajući ih nuspojavama ili propustima socijalne politike. Govore nam da nauka nije odgovorna za moralnost. Ali ako pogledate dublje, nauka je naišla na isti problem kao i religija. Religija je zaboravila na poniznost pred Bogom, a nauka je izgubila osećaj strahopoštovanja pa prirodu sve češće smatra silom kojoj se treba suprotstaviti i koju treba savladati otkrivanjem njenih tajni zarad dobrobiti čovečanstva. Sada sve to plaćamo.

Upitani da li Homo sapiensu preti istrebljenje, neki naučnici su izrazili nadu da će za nekoliko stotina godina putovanja u svemir toliko uznapredovati i omogućiti nam da napustimo zemaljsko gnezdo koje sada zagađujemo.

Krećemo u pohod da upropastimo i druge svetove!

Svi znamo koliki je ulog: predvidljiva budućnost se neprijateljski nadvija nad nama. Standardno rešenje nedaća s kojima smo trenutno suočeni dobro nam je poznato. Nauka će nas izbaviti pomoću nove tehnologije kojom ćemo obnoviti životnu sredinu, zameniti fosilna goriva, pronaći lek sa sidu i rak i okončati opasnost od gladi. Samo kažite od čega bolujete i neko će vam odmah reći kako nauka samo što nije pronašla rešenje. Ali nije li nauka obećala da će nas izbaviti od sebe same? I zašto bi trebalo da verujemo u to obećanje? Pogled na svet koji je pobedio religiju i koji u osnovi život smatra materijalističkim, usmerio nas je u ćorsokak. U bukvalnom smislu. Čak i kad bismo nekim čudom neutralisali katastrofalno zagađenje i otpad, buduće generacije i dalje neće imati model za dobar život osim onog koji nas je izneverio: beskrajnu potrošnju, eksploataciju prirodnih bogatstava i nehumano izazivanje ratova. Jedan student iz Kine je jednom prilikom ogorčeno prokomentarisao Zapad: „Počistili ste sve sa stola. Sad nam nudite kafu i desert i kažete nam da platimo ceo ručak.“ Religija nije u stanju da reši ovu dilemu; već je propustila svoju šansu. Međutim, duhovnost jeste. Treba da se vratimo izvoru religije. To nije bog, već svest. Veliki učitelji koji su živeli milenijume pre nas nudili su nešto

66 |

radikalnije od vere u višu silu. Nudili su način gledanja na stvarnost koji se ne zasniva na činjenicama iz spoljašnjeg sveta i ograničenom fizičkom postojanju, već na unutrašnjoj mudrosti i pristupu neograničenoj svesti. Ironija u svemu tome je ta da su i Isus i Buda i ostali prosvećeni mudraci takođe bili naučnici. Primenjivali su metod spoznaje sličan upravo modernoj nauci. Prvo su postavljali hipotezu, ideju koju je trebalo ispitati. Zatim bi usledio eksperiment kojim se proveravala tačnost hipoteze. Na kraju se davao kritički osvrt – nova otkrića su predstavljana drugim istraživačima od kojih je traženo da i sami dođu do istih rezultata.

Duhovna hipoteza izneta pre više hiljada godina sastoji se iz tri dela: 1. Izvor svih vidljivih stvari je nevidljiva stvarnost.

2. Tu nevidljivu stvarnost spoznajemo kroz sopstvenu svest.

3. Inteligencija, kreativnost i sposobnost organizovanja sastavni su deo kosmosa.

Navedena tri koncepta su poput Platonovih vrlina u grčkoj filozofiji, prema kojima ljubav, istina, poredak i razum oblikuju ljudsko postojanje s nivoa više stvarnosti.

Razlikuju se po tome što čak i starije filozofije čiji koreni datiraju pre pet hiljada godina tvrde da je ta viša stvarnost uz nas tu i sada.

Na stranama koje slede, u Leonardovim i mojim raspravama o važnim pitanjima ljudskog postojanja, dobio sam ulogu da iznesem duhovne odgovore – ne kao svešteno lice ili sledbenik određene vere, već kao istraživač u oblasti svesti. Znam da to za sobom povlači rizik otuđenja istinskih vernika, više miliona pripadnika svih vera koji Boga doživljavaju veoma lično. Međutim, drevno nasleđe mudrosti širom sveta nije isključilo ličnog boga (da budem iskren, kao dete me nisu učili da se molim bogu, ali moja majka se molila Rami u jednom hramu svakog dana svog života). U celokupnom drevnom nasleđu mudrosti istovremeno nalazimo bezličnog boga koji prožima svaki atom svemira i svaki delić našeg bića. Ta razlika smeta vernicima što žele da se drže jedne jedine prave vere, koju god da izaberu. Ali bezlični bog nije nužno i opasnost.

Zamislite osobu koju volite. Zatim pomislite na samu ljubav. Osoba koju volite daje lice toj ljubavi mada sigurno znate da je ljubav postojala i pre nego što se ta osoba rodila, kao i da će je ljubav nadživeti. Na ovom jednostavnom primeru predočio sam vam razliku između ličnog i bezličnog boga. Kao vernik, bogu možete dati lice – to je vaš izbor – ali nadam se da shvatate da se, ukoliko se bog nalazi svuda oko nas, božanski atributi ljubavi, milosti, saosećanja, pravde i sve ostale osobine koje se pripisuju bogu, prostiru beskonačno kroz ceo svemir. Ne iznenađuje činjenica da je navedeni koncept zajednička nit svih glavnih religija. Zahvaljujući višoj svesti, veliki mudraci, sveci i proroci stekli su znanje zbog koga se

nauka oseća ugroženom, ali to je potpuno opravdano.

Naše zajedničko poimanje svesti suviše je ograničeno da bismo je mogli pravedno vrednovati.

Kad bih vas upitao: „Čega ste svesni u ovom trenutku?“, verovatno biste prvo opisali prostoriju u kojoj se nalazite, šta sve vidite i kakvi vas zvuci i mirisi okružuju. Nakon pažljivog razmišljanja, postali biste svesni svog raspoloženja, osećaja u svom telu, možda neke brige ili želje skrivene dublje ispod površnih misli. Ali to unutrašnje putovanje može zaći mnogo dublje i odvesti vas u stvarnost što se ne bavi predmetima koji su „tamo spolja“ ili osećanjima i mislima koji su „ovde unutra“. Ta dva sveta se naposletku stapaju u jedno stanje koje se prostire van granica prostora i vremena, u području beskrajnih mogućnosti.

Tu se, međutim, suočavamo s kontradiktornošću.

Kako dve suprotne stvarnosti (kao što je pečenje hleba suprotno snivanju o hlebu) mogu na kraju postati jedno isto? Ta nemoguća vizija je jezgrovito opisana u drevnim indijskim svetim spisima Iša upanišad. „Ono je potpuno a i ovo je takođe potpuno. Ova celokupnost je projektovana iz one celokupnosti. Kad se ova celovitost spoji s onom celovitošću, ostaje nam samo celovitost.“ Na prvi pogled, ovaj odlomak liči na zagonetku, ali možemo ga rastumačiti ako znamo da je „ono“ stanje čiste svesti a „ovo“ vidljivi svemir. Oba su sama po sebi potpuna, kao što znamo zahvaljujući nauci koja je četiri veka bila zadovoljna istraživanjem vidljivog svemira. Međutim, u duhovnom pogledu na svet, u osnovi čitavog svemira nalazi se skrivena celovitost koja je na kraju i najvažnija.

Duhovnost postoji više hiljada godina i njeni istraživači su bili sjajni – sve sami Ajnštajni na polju svesti. Svi mogu dobiti i potvrditi rezultate njihovog rada, kao u slučaju principa na kojima se temelji nauka. Još je važnije to da budućnost koju obećava duhovnost – a karakterišu je mudrost, sloboda i ispunjenje – nije nestala kako se gasilo doba vere. Stvarnost je stvarnost. Ona je jedna jedina i večna. To znači da se u nekom trenutku unutrašnji i spoljašnji svet moraju sresti; nećemo morati da se odlučujemo između jednog ili drugog. To će samo po sebi biti revolucionarno otkriće budući da su zbog sukoba između nauke i religije skoro svi uvereni u to da se ili suočavamo sa stvarnošću i hvatamo u koštac s teškim pitanjima svakodnevnog života (nauka) ili se pasivno povlačimo i duboko razmišljamo o području koje je van domašaja svakodnevnog života (religija).

Na ovaj izbor „ili jedno ili drugo“ bili smo primorani kada religija nije uspela da održi svoja obećanja. Ali duhovnost, dublji izvor religije, nije nas izneverila i spremna je da se suoči s naukom i pruži odgovore koji idu u korak s najnaprednijim naučnim teorijama. Ljudska svest je stvorila nauku koja sada ironično teži isključenju svesti, svog sopstvenog tvorca! Tako bi nam ostala ne samo osirotela i štura nauka, već i gore od toga – živeli bismo u osiromašenom svetu.

Takav svet je već tu. Živimo u doba primitivnog ateizma čiji se zagovornici podsmevaju religiji opisujući je kao praznoverje, iluziju i obmanu. Međutim, njihova prava meta nije religija, već onaj unutrašnji put. Ne brinu me toliko napadi na boga koliko daleko podmuklija opasnost: praznoverje materijalizma. Naučnici ateisti moraju sagledavati stvarnost kao nešto spoljašnje; u suprotnom, ceo njihov pristup se raspada. Ako postoji samo fizički svet, nauka je u pravu što ga minira kako bi došla do informacija.

Tu se, ipak, praznoverje materijalizma slama. Naših pet čula podstiču nas da prihvatimo da „tamo negde“ postoje neke stvari – šume i reke, atomi i kvarkovi. Međutim, na granicama fizike, gde priroda postaje sićušna, materija se raspada i potom nestaje. Tu se merenjem menja ono što vidimo; svaki posmatrač postaje utkan u predmet svog posmatranja. Duhovnost već poznaje takav svemir gde pasivno posmatranje ustupa mesto aktivnom učešću i gde otkrivamo da smo deo materije od koje je sačinjen svemir. Rezultat je ogromna moć i sloboda.

Nauka nikad nije bila potpuno objektivna, i to nikad neće ni biti. Poricati vrednost subjektivnog iskustva jednako je odbacivanju većine onoga što život čini vrednim življenja: ljubavi, poverenja, vere, lepote, uvažavanja, divljenja, saosećanja, istine, umetnosti, moralnosti i sâmog uma. U neuronauci je opšteprihvaćena činjenica da um ne postoji i da je samo nusproizvod moždane funkcije.

Mozak („računar od mesa“, kako ga je nazvao Marvin Minski, stručnjak za veštačku inteligenciju) naš je gospodar koji pomoću hemije određuje kako se osećamo, a pomoću genetike kako ćemo se razvijati, živeti i umreti.

Meni ta slika nije prihvatljiva jer, odbacujući um, zatvaramo sebi vrata koja vode ka spoznaji i razumevanju.

Dok Leonard i ja raspravljamo o velikim tajnama, veliki mudraci i proroci podsećaju nas da postoji samo jedno pitanje: šta je stvarnost? Da li je ona ishod zakona prirode koji strogo funkcionišu po principu uzroka i posledice, ili nešto drugo? Postoji dobar razlog za sukob naših pogleda na svet. Stvarnost ili jeste ograničena vidljivim svemirom ili nije. Kosmos ili jeste nastao od prazne, besmislene rupe ili nije. Dok ne shvatite prirodu stvarnosti, vi ste poput onih šest slepih ljudi iz narodne priče koji pokušavaju da opišu slona tako što mu opipavaju samo jedan deo tela. Onaj koji mu drži noge kaže: „Slon liči na drvo.“ Onaj što mu drži surlu kaže: „Slon liči na zmiju.“ I tako dalje.

Priča za decu o slepim ljudima i slonu zapravo je alegorija iz drevne Indije. Šest slepih ljudi predstavljaju pet čula i racionalni um. Slon je brahman, celokupnost svega što postoji. Ova priča je naizgled pesimistična: ako imate samo svojih pet čula i racionalni um, nikad nećete videti slona. Međutim, u njoj se krije poruka koja je toliko očigledna da je mnogi previde. Slon postoji. Bio je tu, ispred

www.leo.rs | 67

nas, i strpljivo čekao da ga spoznamo. To je ta dublja istina ujedinjene stvarnosti.

Samo zato što religija nije bila uspešna ne znači da će se isto desiti i s novom duhovnošću zasnovanom na svesti. Treba da spoznamo istinu i tako ćemo istovremeno probuditi apsolutne moći koje su nam obećane pre nekoliko hiljada godina. Vreme čeka. Budućnost zavisi od onoga što izaberemo danas.

Naučna perspektiva LEONARD Kako se duhovnost čovečanstva sve više razvija, sve sam uvereniji da put do prave religioznosti ne vodi preko straha od života, straha od smrti i slepe vere, već kroz stremljenje ka racionalnom znanju.

Albert Ajnštajn Deca dolaze na svet verujući da se sve vrti oko njih, te se to isto odnosi i na čovečanstvo. Ljudi su oduvek želeli da shvate svemir, ali sredstva koja bi to omogućila nisu bila razvijena tokom većeg dela istorije ljudske vrste. Budući da smo proaktivne i maštovite životinje, nedostatak alata nas nije omeo u tome. Jednostavno smo upotrebili maštu i stvorili uverljive slike. Te slike se nisu zasnivale na stvarnosti, već su nastale kako bi zadovoljile naše potrebe. Svi bismo hteli da budemo besmrtni. Hteli bismo da verujemo da dobro pobeđuje zlo, da nas čuva neka viša sila i da smo deo nečeg većeg, te da postoji razlog zašto smo ovde gde jesmo. Želeli bismo da verujemo da naši životi imaju neko unutrašnje značenje. Antičko shvatanje svemira tešilo nas je tako što je potvrđivalo te želje. Kako je nastao svemir? Kako je nastao život? Kako su nastali ljudi? Legende i teologije iz prošlosti uveravale su nas da nas je stvorio bog i da je naša Zemlja centar svega.

Danas je nauka u stanju da odgovori na većinu najosnovnijih pitanja o životu. Odgovori nauke rezultat su posmatranja i eksperimenata a ne čovekove pristrasnosti ili želje. Nauka pruža odgovore u skladu s prirodom kakva jeste a ne kakva bismo želeli da bude.

Svemir je mesto koje uliva strahopoštovanje, naročito onima koji znaju nešto o njemu. Što više znamo, to nas on više zadivljuje. Njutn je rekao da ukoliko bude video još dalje, to će biti zato što stoji na ramenima divova.

Danas svi možemo stajati na ramenima naučnika i videti dubokosmislene i neverovatne istine o svemiru i našem mestu u njemu. Shvatamo kako smo mi i naša Zemlja prirodni fenomeni koji proističu iz zakona fizike. Naši preci su s čuđenjem posmatrali nebo noću, ali videti zvezde koje u sekundi eksplodiraju i isijavaju jaču svetlost nego čitave galaksije dodaje novu dimenziju tom strahopoštovanju. Danas naučnik može kroz teleskop posmatrati neku planetu sličnu Zemlji udaljenu bilionima kilometara od nas ili proučavati spektakularan unutrašnji svemir u

68 |

kome se hiljade milijardi atoma udružuju kako bi napravili sićušnu pegu. Sada znamo da je naša Zemlja jedan od mnogih svetova i da se naša vrsta razvila od drugih vrsta (čije pripadnike možda ne želimo da pozovemo u dnevnu sobu ali oni su ipak naši preci). Nauka je otkrila svemir koji je nepregledan, prastar, silovit i divan, svemir skoro beskrajnih raznolikosti i mogućnosti, u kome vreme može prestati da postoji u crnoj rupi a svesna bića evoluirati iz supe minerala. U takvom svemiru ljudi naizgled mogu biti beznačajni, ali ono što je značajno i suštinsko jeste da mi, sazdani od skoro bezbroj atoma bez sposobnosti razmišljanja, možemo postati svesni i razumeti svoje poreklo i prirodu kosmosa u kome živimo.

Dipak smatra da su naučna objašnjenja sterilna i svedena, da umanjuju ljudsku vrstu na puki skup atoma koji se ni po čemu ne razlikuje od drugih tvorevina u svemiru. Međutim, znanje koje pruža nauka ne umanjuje čovečanstvo ništa više nego što saznanje da je naša zemlja samo jedna od mnogih u svetu umanjuje naše razumevanje lokalne kulture. Upravo je ono suprotno zapravo bliže istini. Emocije, intuicija, privrženost autoritetu – osobine koje pospešuju verovanje u religiozna i mistična objašnjenja – jesu osobine koje imaju drugi primati, čak i životinje nižeg stupnja razvoja. A orangutani nisu sposobni da razmišljaju o uglovima u trouglu, niti makaki majmuni gledaju u nebo i pitaju se zašto se planete kreću elipsastom putanjom. Samo se ljudi mogu upustiti u čudesan proces rasuđivanja i razmišljanja koji se zove nauka, samo ljudi razumeju sebe i način na koji je nastala njihova planeta i samo su ljudi otkrili atome od kojih smo sazdani.

Pobeda ljudske vrste ogleda se u našoj sposobnosti razumevanja. Izdvajaju nas shvatanje kosmosa, razumevanje našeg porekla te vizija mesta koje zauzimamo u svemiru. Nusproizvod tog naučnog shvatanja jeste moć da ovladamo prirodom za svoje dobro, odnosno, istina je da je iskorišćavamo na svoju štetu. Određeni etički izbori ljudi zavise od ljudske prirode i kulture. Ljudi su bacali kamenice na svoje neprijatelje daleko pre nego što su razumeli zakon gravitacije. A izbacivali su prljavštinu u vazduh daleko pre nego što su razumeli termodinamiku uglja koji sagoreva.

Zagovaranje dobrog i izbegavanje zla odgovornost su organizovane religije i duhovnosti. Upravo te dve tvorevine – a ne nauka – često nisu uspevale da održe svoja obećanja. Istočne religije nisu sprečile brutalno ratovanje u Aziji niti su zapadne religije donele mir Evropi. Više je ljudi poginulo u ime religije nego od atomskog oružja čiji je razvoj omogućila moderna fizika. Pored toga što je instrument dobrote i ljubavi, od krstaških ratova do Holokausta, religija je korišćena i kao instrument mržnje.

Zato je Dipakov univerzalistički i mirnodopski pristup duhovnosti dobrodošla alternativa. Međutim, Dipakova metafizika prelazi okvire duhovnog vođstva i pruža gledišta o prirodi svemira. Dipakovo verovanje da svemir

ima svoj cilj i da je prožet ljubavlju možda je dopadljivo, ali da li je ispravno?

Dipak kritikuje nauku zbog „suštinski materijalističke“ vizije života. Pod materijalističkim Dipak ne podrazumeva to da su naučnici usredsređeni samo na stvari te da žele da ih poseduju, već da se naučnici bave samo fenomenima koje vidimo, čujemo, mirišemo, registrujemo instrumentima ili merimo brojevima. On suprotstavlja vidljivi, tj. uočljivi svemir koji proučava nauka i podrazumevano superiornije ali nevidljivo „područje beskrajnih mogućnosti“ koje je van domašaja naših čula, „područje transcendentalnog“ koje je izvor svih vidljivih stvari. Dipak sa žarom tvrdi da se nauka može razviti van svojih granica i pomoći u spasenju sveta jedino ako prihvati to područje. Ali tvrdnja da takvo područje može proširiti granice nauke, da može pomoći čovečanstvu, odnosno da je ono bilo predmet učenja starih mudraca, ne čine ga stvarnim. Ako ste uvereni da jedete čizburger, a ja vam kažem da je to u nekom drugom neviđenom prostoru zapravo file minjon, poželećete da znate kako ja to znam i kakve dokaze imam u prilog tome. Samo će ti odgovori omogućiti da verovanje ne bude samo odraz želje da se nešto ostvari, te ukoliko Dipak hoće da bude ubedljiv, navedena pitanja su izazovi kojima se mora pozabaviti.

Pravi problem, kako Dipak kaže, jeste znanje i kako se ono stiče. Dipak kritikuje nauku zbog toga što osporava „vrednost subjektivnog iskustva“. Međutim, nauka ne bi odmakla daleko da je jedan naučnik opisao atom helijuma kao „prilično težak“, a drugi primetio kako „mu se čini lagan“. Naučnici primenjuju precizna objektivna merenja i precizne objektivne koncepte iz valjanog razloga, a činjenica da hoće da budu sigurni da na njihova merenja i koncepte ne utiču „ljubav, poverenje, vera, lepota, uvažavanje, divljenje, saosećanje“ itd., ne znači da odbacuju vrednost tih vrlina u ostalim oblastima života.

Naučnici su često vođeni intuicijom i subjektivnim osećanjima a ipak priznaju potrebu postojanja sledeće faze, a to je dokazivanje. Nauka funkcioniše u petlji koju čine opažanje, teorija i eksperiment. Postupak u petlji se ponavlja sve dok se teorija i empirijski dokazi ne usklade. Ali taj metod bi propao bez precizno definisanih koncepata i rigorozne kontrole eksperimenata.

Ti elementi naučnog metoda od presudne su važnosti i baš oni određuju razliku između dobre i loše nauke, to jest, između nauke i pseudonauke. Dipak je naveo da je Isus bio naučnik. Da li je bio? On verovatno nije uzeo reprezentativni uzorak stanovništva i, nakon što su ga uvredili, nije okrenuo i drugi obraz jednoj polovini niti je drugoj uputio dobar desni kroše, a zatim prikupio podatke o efikasnosti dva različita pristupa. Možda je smešno to što mi smeta kada Dipak Isusa naziva naučnikom, ali time se uvodi tema – korišćenje terminologije – koja će postati važna u bitnijim kontekstima kasnije u knjizi: prilikom razmatranja naučnih problema moramo paziti da termine ne koristimo proizvoljno. Lako je neprecizno

koristiti reči u nekoj raspravi ali je to takođe opasno, jer suština rasprave često zavisi od nijanse u značenjima upotrebljenih reči.

Ne tvrdim da je nauka savršena. Dipak kaže da nauka nikad nije dostigla potpunu objektivnost, i tu je u pravu.

Na prvom mestu, koncepte koji se primenjuju u nauci stvorio je ljudski mozak. Vanzemaljske vrste s drugačijom moždanom strukturom, misaonim procesima i čulima možda bi na to gledale na potpuno drugačiji ali jednako valjan način. A ukoliko ima određene subjektivnosti u našim konceptima i teorijama, ima je i u našim eksperimentima. Eksperimenti koji su rađeni na onima koji su vršili eksperimente zapravo pokazuju da su naučnici skloni da vide ono što žele da vide, te da ih uveravaju podaci koje žele da smatraju uverljivim. Da, naučnici i nauka mogu da pogreše. Ipak sve su to razlozi da ne treba sumnjati u naučni metod, već da ga treba slediti što savesnije.

Istorija nam je pokazala da naučni metod ima efekta.

Budući da su i sami ljudi, neki naučnici se možda u početku opiru novim, revolucionarnim idejama, ali ako se predviđanja neke teorije potvrde eksperimentom, nova teorija ubrzo postaje opšteprihvaćena. Recimo, 1982. godine Robin Voren i Bari Maršal otkrili su bakteriju helicobacter pylori i pretpostavili da je ona uzročnik čira. Njihov rad nije dobro prihvaćen jer su u to vreme naučnici verovali da su stres i način života glavni uzročnici čira na dvanaestopalačnom crevu. Ipak, dalji eksperimenti su potvrdili njihove navode i do 2005. je ustanovljeno da je helicobacter pylori uzročnik više od 90 posto slučajeva čira na dvanaestopalačnom crevu i do 80 posto slučajeva čira na želucu. Voren i Maršal su dobili Nobelovu nagradu. Nauka bi podržala i Dipaka da su njegove tvrdnje tačne.

Kada naučna zajednica odbaci teorije koje ljudi strastveno zastupaju, često se čuju optužbe na račun njene zatucanosti. Međutim, kroz istoriju nauke se vidi da pravi razlog za odbacivanje teorija leži u njihovom sukobu s dokazima koji se temelje na posmatranju. Neke veoma čudne ideje koje ponekad proističu iz prilično nepoznatih i neočekivanih izvora – ideje poput relativnosti i kvantne neodređenosti – brzo su postale prihvaćene uprkos tome što su se kosile s uobičajenim razmišljanjem, i to samo iz jednog razloga: uspešno su prošle proveru eksperimentima. Sledbenici metafizike i Dipakove duhovnosti daleko su manje skloni promeni ili proširenju svojih pogleda na svet kako bi prihvatili nova otkrića. Umesto da blagonaklono dočekaju nove istine, oni se često drže starih ideja, objašnjenja i tekstova. Ako se ponekad i okrenu nauci u pokušaju da opravdaju svoje tradicionalne ideje, kad god se ispostavi da ih nauka ne podržava, oni joj brzo okreću leđa. A kada ipak primene naučne koncepte, koriste ih toliko proizvoljno da im se smisao promeni, što ih pak dovodi do neosnovanih zaključaka.

Od nauke se ne može očekivati da odgovori na sva pitanja o svemiru. Svakako je moguće da postoje tajne

www.leo.rs | 69

prirode koje će zauvek ostati nepoznanica ljudskoj inteligenciji. Ostala pitanja, poput onih o čovekovim težnjama i smislu života, najbolje je posmatrati iz obe perspektive – i naučne i duhovne. Ta dva pristupa mogu koegzistirati i poštovati jedan drugog. Problem nastaje kada religiozna i duhovna doktrina iznosi tvrdnje o fizičkom svemiru koje su u suprotnosti sa onim što zapravo opažamo kao istinito.

Dipak smatra da je ključ svega razumevanje svesti.

Tačno je da je nauka tek počela da se bavi tim problemom. Kako se ti atomi bez sposobnosti razmišljanja, od kojih smo mi sazdani, udružuju i stvaraju ljubav, bol i radost? Kako se u mozgu rađaju misli i svesni doživljaji?

Mozak se sastoji od preko hiljadu milijardi neurona, što je približno broju zvezda u jednoj galaksiji, ali zvezde teško da komuniciraju međusobno dok je prosečan neuron povezan s hiljadama drugih. Zbog toga je ljudski mozak daleko složeniji i teže ga je dokučiti nego svemir pun galaksija i zvezda i u tome je razlog što smo daleko skočili u razumevanju kosmosa dok znanje o nama samima napreduje puzećim korakom. Da li je to znak da se naš um ne može objasniti?

Budući da savremena nauka nije u mogućnosti da objasni svest, nepromišljeno je verovati da svest mora biti van domašaja nauke. Čak i da je poreklo svesti zaista previše složeno da bi je ljudski um shvatio, to nije dokaz da svest obitava u domenu natprirodnog. Iako pitanje porekla svesti ostaje enigma, imamo mnogo dokaza da svest funkcioniše prema zakonima fizike. Primera radi, neuronaučnim eksperimentima je utvrđeno da misli, osećanja i osećaji u umu ispitanika – želja da pomeri ruku, pomisao na konkretnu osobu, npr. Dženifer Aniston ili Majku Terezu, i želja za snikers čokoladicom – vode poreklo iz određenih delova fizičkog mozga i da su rezultat određenih aktivnosti u njemu. Naučnici su čak otkrili tzv. „ćelije vezane za pojam“ koje se aktiviraju kad god ispitanik prepozna određeni pojam, recimo konkretnu osobu, mesto ili predmet. Ti neuroni su temelj ideje u ćeliji. Oni će se, recimo, aktivirati kad god osoba prepozna Majku Terezu na slici, bez obzira na njenu garderobu ili pozu. Oni će se aktivirati čak i ako ispitanik vidi njeno ispisano ime.

Nauka može da odgovori na naizgled nerešivo pitanje kako je nastao svemir i imamo razloga da verujemo da će nauka na kraju moći da objasni i poreklo svesti. Nauka je stalno u fazi napretka i granice joj se ne vide. Ukoliko u nekom trenutku u budućnosti uspemo da objasnimo um u smislu aktivnosti sveta neurona, ako se zaista dokaže da je izvor svih naših mentalnih procesa tok naelektrisanih jona u nervnim ćelijama, to ne bi značilo da nauka osporava vrednost „ljubavi, poverenja, vere, lepote, uvažavanja, divljenja, saosećanja, istine, umetnosti, moralnosti i samog uma“. Objasniti nešto ne podrazumeva, kao što sam rekao, umanjiti ili osporiti njegovu vrednost.

Takođe je važno priznati da čak i ako naučno objašnjenje

70 |

procesa misli (ili bilo čega drugog) smatramo estetski ili duhovno nezadovoljavajućim ili nedopadljivim, to ne znači da je ono zbog toga pogrešno. U objašnjenjima se moramo voditi istinom; istina se ne može prilagođavati kako bi bila u skladu s onim što želimo da čujemo.

Nažalost, trenutno nepostojanje potpuno razvijene naučne teorije o svesti podstiče upravo onu vrstu nepreciznog rasuđivanja što dovodi do zaključaka koji se sukobljavaju s poznatim zakonima fizike. Filozofija i metafizika ne mogu da objasne aparat za magnetnu rezonancu, televiziju pa čak ni toster. Mogu li da objasne svest ili zašto je svemir takav kakav je? Možda, ali dok Dipak nudi svoja objašnjenja univerzalne svesti, ja nameravam da se držim važnog principa nauke – skepticizma. Dipak mi kaže kako je u našoj raspravi on gubitnik. Podaci pokazuju suprotno. Prema nasumično uzetim uzorcima, samo 45 posto Amerikanaca veruje u evoluciju dok 76 posto veruje u čuda. Nijedan američki predsednik nema poverenje naroda ako ne izjavi da veruje u neku višu silu, a mnogi smatraju da im osporavanje teorije evolucije donosi političku prednost. Nauka nije gospodar modernog života, kako Dipak zamišlja, već njegov potcenjeni sluga.

Nauka ne dolazi lako do svojih odgovora. Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku Stiven Vajnberg posvetio je život neumornom proučavanju teorije elementarnih čestica – elektrona, muona i kvarkova. Ipak, napisao je da mu te čestice nikad nisu bile posebno zanimljive. Zašto je onda ceo svoj život posvetio njihovom razumevanju?

Zato što veruje da u ovom trenutku istorije ljudske misli njihovo proučavanje pruža najperspektivniji način da se shvate osnovni zakoni koji upravljaju celom prirodom. Ni nekima od deset hiljada naučnika koji su radili, mnogi i više od deset godina, na izgradnji Velikog hadronskog sudarača, akceleratora čestica u Ženevi vrednog više milijardi dolara, verovatno nije bilo toliko zabavno dok su sve te duge sate provodili kalibrirajući osetljive instrumente i fino podešavali spektrometre (mada mnogima sigurno jeste!). Oni su to radili iz istog razloga iz kog je Vajnberg proučavao muone. Ljudi nisu kao druge životinje kad se radi o pitanjima o sopstvenom okruženju. Kad se nađe u novoj sredini, pacov će je neko vreme istraživati, napraviće mentalnu mapu, smestiti se na bezbedno mesto i prestati da je ispituje. Ali čovek će postavljati pitanja. Zašto sam ja u ovom kavezu? Kako sam tu dospeo? Gde najbliže mogu da dobijem pristojnu kafu? Ljudi izučavaju nauku zato što imaju nagon da saznaju kako se naši životi uklapaju u širu sliku svemira. To je jedna od ključnih osobina koje karakterišu čoveka. Međutim, odgovori će nas prosvetliti samo ako su tačni. Zato bih ti, čitaoče, preporučio da, dok razmišljaš o Dipakovom često veoma privlačnom pogledu na svet, imaš na umu reči čuvenog fizičara s Kalifornijskog tehnološkog instituta Ričarda Fajnmana: prvi princip je da se ne smete zavaravati – a vi ste upravo onaj koga je najlakše zavarati.

Lavovski mramorni kolač s čokoladom i narandžama Sastojci: • 225g putera na sobnoj temperaturi • 225g šećera u prahu • 3 jaja • 1 kašika mleka • 1 kašičica arome od vanile • 3 kašike kakaoa • Kora i sok od 1 narandže

Priprema: 1.

2.

3.

Zagrejte rernu na 180 ˚C. Podmažite pleh i prekrijte dno papirom za pečenje.

Umutite puter sa šećerom dok smesa ne postane vazdušasta i penasta.

Puteru i šećeru dodajte rendanu koru sa sokom od narandže i ponovo umutite dok se sve dobro ne sjedini.

5. Dodajte jaja, jedno po jedno. Dobro umutite.

6. Umešajte brašno, mleko i aromu vanile u pripremljenu smesu.

7. Podelite smesu u dve činije.

8. Sipajte kakao prah u jednu činiju sa smesom.

9. Uzmite dve kašike i njima sipajte u pleh čas čokoladnu, čas smesu od vanile. Kad potrošite obe smese, uzmite štapić za ražnjiće i njime nežno promešajte smesu ukrug. Tako ćete dobiti divan mramorni efekat.

10. Pecite 45 do 50 minuta. Proverite da li je kolač gotov tako što ćete u njega da zabodete štapić. Ako na štapiću ne ostane tragova testa kad ga izvučete, kolač je dobro pečen.

4.

11. Izvadite pleh i ostavite ga da se ohladi.

12. Podelite s porodicom i prijateljima!

13. Prijatno!

Napravite krem a la Nutela, bez aditiva Potrebni sastojci: 1l mleka 200g kvalitetnog putera 6 kašika brašna 6 kašika kakao praha 200g šećera 1 jaje 200g lešnika Priprema je jednostavna: Lešnike sameljite što sitnije. Pomešajte kakao, brašno i šećer u prahu. U to dodajte pola litre mleka i jaje i dobro promešajte. Drugu polovinu mleka zagrejte do ključanja, stalno mešajući dodajte prethodno napravljenu smesu, dodajte i lešnik. Smanjite temperaturu i mešajte smesu dok se ne zgusne, zatim sklonite sa šporeta, dodajte puter i dobro promešajte. Kad se ohladi izmiksirajte sve i stavite u frižider.

Ovako pripremljen krem možete čuvati u frižideru do mesec dana. Ali malo je verovatno da će Vam toliko trebati da ga u slast pojedete.

www.leo.rs | 71

Kreirajte

svoju realnost!

Koliko puta tokom dana pomislite na nešto lepo? Koliko puta na dan poželite sebi sreću? Koliko puta na dan pomislite na neke lepe trenutke iz svoje prošlosti?

Ili ste i Vi jedan od miliona nezadovoljnih ljudi i samo razmišljate o svojoj nevolji i očajno želite da izmenite svoje trenutno stanje?

Vi to možete da učinite. Svi to mogu da učine. Ali, pre svega trebate znati i biti sigurni u ono što zaista – srcem!

– želite, a to nije uvek lak zadatak J Često ljudi žele nešto što ima komšija preko puta ili kum Marko ili kolega Strahinja a da im to ustvari nije potrebno, jure postignuća drugih ljudi, to ne žele srcem već egom, što ostvarenje želje može da učini izuzetno teškim jer misao nije „podgrejana“ odgovarajućim osećanjem... Tako da sebi stvarate samo frustraciju. Koja vodi u dublju frustraciju... Dok ne dirnete dno.

Ukoliko imate problem s pronalaženjem posla verovatno se grčevito držite stava „Danas je mnogo teško naći posao“. To se možda može odnositi na veliku većinu ljudi, ali ne mora da se odnosi i na Vas! Ukoliko bolujete od neke hronične bolesti, zapitajte se koliko ste se navikli na to svoje stanje i zaboravili se u njemu. Zaboravili ste koliko ste Vi moćni, koliko moćniji u odnosu na bilo koji problem u koji ste se upetljali i ne vidite izlaz J Ukoliko imate posao, dobro zdravlje ali nesrećni ste jer se osećate usamljeno bez životne saputnice/saputnika, svog dragog bića, zapitajte se koliko (i da li) stvarno volite sebe.

Ukoliko imate sve ali Vam je život dosadan, zapitajte se da li ga zaista živite, ili jurite kroz njega nesvesno.

72 |

Tri jednostavna pravila za ostvarenje željenog (potrebnog): Napravite listu svojih želja. Stavite na papir minimum 100 želja koje imate. Sistemom eliminacije svedite listu na jednu ili dve/tri želje koje su Vam prioritet, napravite od želje cilj i radite na ostvarenju svog cilja. Pravljenje liste ciljeva (želja) Vam pomaže da ne rasipate energiju već da je kreativno usmerite.

Svakodnevno nekoliko puta pročitajte svoju listu želja i razmišljajte o pojedinostima sa spiska što češće možete.

To Vas održava u usmerenju.

Ne govorite nikome o Vašem planu izuzev Moćnoj Sili unutar Vas, koja će Vam otvoriti put ka ostvarenju ciljeva. Ukoliko imate u blizini prijatelje koji će Vas podržati, možete im se poveriti. Izbegavajte razgovor s onima koji će Vam govoriti da ste u zabludi i da je ostvarenje Vašeg cilja nemoguće. Verovatno ćete im poverovati, a ono u šta verujete postaje Vaša realnost.

Postepeno precrtavajte ostvarene ciljeve i dodajte nove kada se pojave.

I opustite se. Radujte se ostvarenju umesto da brinete da li ćete uspeti. Osećanja su jako važna!

Ako nečemu poklanjate pažnju dobijate ga još više.

To je Zakon.

Nije potrebno analizirati kako će Vaša unutrašnja sila ostvariti Vaše ciljeve, t.j. dovesti Vas do rešenja. Usmerite svoju pažnju/energiju (misli i osećanja) ka ostvarivanju cilja i iščekivanju pozitivnog ishoda.

Ovo je najbitniji momenat! Iščekujte kao kada ste, kao dete, očekivali da Vam baka donese rođendanski poklon ili kao što ste očekivali da Vam voljena osoba kaže da Vas voli i sl. J Budite radosni u svom iščekivanju, jer ako

zabrinuto iščekujete nećete izvući maksimum. Ustvari, hoćete, izvući ćete maksimum, ali maksimum karakterističan za upravo to, takvo, stanje bića. Što je mnogo manje nego ako ste radosni. Videćete kada uporedite J Vrlo bitan detalj je i način kako formulišete želju.

Umesto „Neću da budem siromašan“, odnosno upotrebe tzv. negativne terminologije, napišite „Uvek imam koliko mi je dovoljno.“ ili „Živim u izobilju“ ili „Bogat sam materijalno i duhovno“ (obratite pažnju šta osećate u ovom momentu!), ili umesto „Neću da budem luzer“ napišite „Sve što želim mogu da ostvarim“ ili „Uspešan sam u ostvarenju svojih zamisli!“, pošto, ako bolje razmislite, Vi i jeste uspešni u projektovanju sebe kao luzera, ukoliko stvarno imate stav o sebi da ste luzer – a život Vam, na osnovu toga, nudi samo takve okolnosti i dešavanja. U slučaju da osećate nevericu ili podsmeh kad pomislite da možete živeti u izobilju eto Vam objašnjenje zašto ste tu gde jeste. J Razmislite o tome i koliko volite sebe.

Obratite pažnju i na zamku skrivenog sabotera, može se desiti da mislite da imate pozitivno usmerenje (mišljenje) ali da u pozadini imate skriveni strah ili stav da, iako Vi pozitivno mislite, na kraju ipak izvučete deblji kraj. Ako nesvesno verujete u to onda je baš to vaša realnost. Pazite.

Um možete upotrebiti i zloupotrebiti, sve zavisi od Vas. Ukoliko Vam se čini da nemate želju/cilj, ako ste u fazi: „Ma dođavola sve!“ i ništa Vas ne interesuje, ne opterećujte se, cilj će se već pojaviti, sigurno je suprotnost onog što Vas je dovelo tu gde ste. Samo se opustite u trenutnom stanju, ma kakvo ono bilo, nemojte stvarati dodatnu napetost. Nijedno stanje bića nije večno. Ako to imate na umu i imate bar malo volje da popravite svoje stanje bića i svoju životnu priču, ništa nije nemoguće. Zauzmite stanje biće koje želite, zadržite ga – i Vaša realnost počinje da se menja u Vašu korist. Samo budite svesni, budni i držite uzde čvrsto, odlučni da uspete. Vaša realnost se oblikuje na osnovu onog šta ste a ne samo na osnovu želje. Analizirajući svoje okruženje možete mnogo saznati o sebi.

Ako možete u svom umu da stvorite situaciju gde je Vaš cilj već ostvaren – uspeli ste!

Korisna vežba je i prosto dobijanje ideje da možete.

Dobijte ideju da možete biti srećni. Dobijte ideju da možete biti voljeni. Dobijte ideju da možete raditi posao snova. Dobijte ideju da možete biti bogati. Dobijte ideju da možete imati savršeno zdravlje... Ako imate problem da dobijete neku ideju, pokušajte da dobijte ideju da možete da dobijete ideju kakvu god želite. Posmatrajte svoje reakcije na pokušaj dobijanja ideje – to su sve nesvesni mehanizmi, nametnuti od strane društva, roditelja, obrazovnog sistema... Primetite ih i nastavite dalje s vežbom. Igrajte se!, dokle god ne usavršite svoju sposobnost dobijanja ideje. A onda prosto odlučujte i kreirajte. Zanemarite reakcije na dobijanje ideje, one će se menjati. Vi istrajte. Vi svakako vec sve vreme kreirate svoju realnost. Samo sad pokušajte da to činite

svesno i u smeru u kom želite da Vaš život ide. U dosluhu s Vašom pravom prirodom. Slušajte srce.

Princip važi za svaku životnu situaciju, svaki problem, bilo da je u pitanju zdravlje, odnosi, finansijska situacija, obrazovanje, duhovni napredak... Ako znate šta hoćete, donesete odluku i u svom umu radosno prihvatite to kao stvarnost – Vi ste uspeli.

Prirodno je da ćete u početku biti skeptični, sumnjaćete i preispitivati se i kad Vas takve misli uhvate i preuzmu kontrolu nad Vama, izvucite listu želja/ciljeva, pročitajte je ponovo (iako je već znate napamet i možete je ponoviti tri sekunde nakon buđenja), govorite sebi o Vašim željama, sve dok sumnja koja remeti Vaš napredak ne nestane. Zapamtite, ništa Vas ne može sprečiti da imate ili postignete ono što iskreno želite. Osim Vas samih.

Mnogi ljudi su već razumeli i uspeli, zašto ne biste i Vi? U početku Vam se može dešavati da zaboravite i udaljite se od svojih nastojanja. Sila inercije deluje kako u spoljnjem svetu tako i u unutrašnjem. Stare navike će Vas vući nazad... Korisno je da pronađete način kojim ćete sebe održati na putu napretka. To može biti bilo šta: ceduljica sa malim podsetnikom, afirmacijom, spiskom onog što želite da promenite kod sebe, tj. šta želite da postanete...

Možete crtati, pisati, posećivati forume na internetu gde se okupljaju ljudi koji su na istom putu kao i Vi... Imajte neku svoju referentnu tačku, nešto što će Vas vratiti kad dolutate. Promena nije uvek laka u početku. Ali istrajte.

Vremenom će se oko Vas okupiti ljudi koji će Vam biti podrška. A i okolnosti će Vam biti više naklonjene. Vi ćete početi da vibrirate drugačije pa ćete slične vibracije i privući.

Važno je i da budete realni i što konkretniji u svojim zamislima. Možda je i moguće da Vam, tri sekunde nakon što ste poželeli, neko pokloni crveni ferari J, ali nekako sumnjam da će Vam se to desiti na samom početku J Ako želite posao, zapišite kakav posao želite. Nemojte želeti bilo kakav posao, u smislu: „daj šta daš“, jer ako želite bilo kakav posao - bilo kakav ćete i dobiti. Ako želite posao koji ćete raditi s uživanjem onda usmerite svoju energiju ka dobijanju takvog posla. Ili započinjanju sopstvenog. Doživite to kao svoju realnost, kao da je već ostvareno. To je već deo Vašeg života. Vi radite posao koji volite. Vi ste to! Uđite u tu situaciju! I volite sebe. Volite i prihvatite sebe.

Vrlo slično je i sa ozdravljenjem od bolesti. Ako umesto očajavanja: „Joj bolestan sam...“, „Uff grooznooo...“, „Jadan jaa...“ ili, ne daj bože „Nema mi pomoći...“ koje Vas obuzme i tera po svom, ako umesto tih misli počnete da uz pomoć sećanja izvlačite iz sebe osećanje zdravlja, snage, radosti, ljubavi... i ako počnete da ih stvarate i održavate u svom telu, voleći sebe, krenuće i ubrzan oporavak. Probajte i videćete J Samo se ponovo osetite zdravi i održavajte taj osećaj/vibraciju zdravlja. Nenaporno. Ako će Vam u održavanju namere/nastojanja pomoći da pijete neki lekić – pijte ga. J Ako mislite da ćete se

www.leo.rs | 73

još više razboleti ako ne uzimate neki lek onda će se to i desiti. Vaš stav je ono što ima najjači uticaj, sve drugo su manje ili više dobra pomoćna sredstva J Setite se – čemu poklanjate pažnju to dobijate.

Ljudi su skloni da krive društvo i državu za sve nevolje koje su ih snašle ali time samo sebi šalju poruku da nisu sposobni da vode svoj život. Ne očekujte od drugog da popravi Vašu situaciju, taj drugi sigurno ima pune ruke posla vodeći sopstveni život, zašto bi preuzimao odgovornost i za Vaš. Preuzmite odgovornost, promenite svoje stanje bića i krenite napred. Svi mi usput nekako zaboravimo da smo mi društvo, da smo mi država i da mi možemo da menjamo sve što nam ne odgovara. Počevši od sebe. Moguće je naći rešenje svakog problema.

Oslonite se na sebe. U redu je tražiti i primiti pomoć od nekog, ali nije u redu očekivati da drugi reši Vaše probleme.

Neki ljudi oslonac traže u roditeljima, u bračnom partneru, u prijateljima, u Anđelima, u Bogu..., svugde samo ne u sebi, a time samo umanjuju svoju sopstvenu vrednost. Sami sebe sabotiraju. I onda opet krive druge...

I sve u krug.

Volite sebe i želite sebi najbolje. Ono što je za Vas najbolje! Milion dinara dnevno možda nije ono što Vi zaista želite za sebe. Možda samo želite čamac i ljuljuškanje na rečnim talasima. Možda želite da odete u šumu i živite u divljini, sami, sa životinjama. Možda želite svoj mali atelje?

Možda želite monaški život... A možda baš želite milion dinara dnevno i da razvijate neki svoj biznis. Jedna stvar neće svakog čoveka činiti jednako srećnim i ispunjenim.

Svi smo različiti. Vidite šta je to što Vas čini srećnim i krenite u ostvarenje svog cilja. Bez obzira na reakcije prijatelja i okoline. Vi ste ovde da živite svoj život a ne njihov. A ako nešto možete da zamislite, to možete i da ostvarite. Na neki svoj način. Ne idite slepo onuda kuda su išli drugi, budite otvoreni da otkrijete sopstveni put uspeha u životu.

Uspeh ne podrazmeva isključivo materijalnu (finansijsku) stranu. I nije uspeh imati nečiju potvrdu da ste uspeli. Nije uspeh postići ono što drugi smatraju životnim uspehom.

Uspeh je ono što Vi smatrate svojim uspehom. I pomozite drugima da i oni budu uspešni u svojim životima, nenamećući im Vaše želje već podržavajući njihove, ukoliko su u skladu s Vašim životnim principima.

Verujte da možete sve što zaista želite i polako će Vaše sposobnosti rasti, kako bude rasla svesnost Zakona, sigurnost i poverenje da svet funkcioniše drugačije nego što su vas naučili. Kad budete videli da možete – moći ćete još više J Ako mislite „ja ne mogu“ – nećete moći. Ne zato što niste sposobni već zato što ste svojim mislima kreirali sebe kao ličnost koja „ne može“. Ali to je ono što ste sami stvorili! Stvo-ri-li ste! Stva-ra-te! Promenite to! Promenite misli. Imate sposobnost da mislite misli koje hoćete. Mislite one misli koje će Vam doneti dobro a ne one koje će Vam život činiti mizernim. Uložite napor i Vaš život će se

74 |

promeniti. Osvestite sebi sve te podsvesne mehanizme kojima robujete. Ostvarite svoju pravu prirodu!

A Vaš primer će pomoći drugima.

To je pravilo.

To je Zakon.

Možete da ne verujete i da ne probate – ostaćete tu gde jeste.

Možete da ne verujete ali da se potrudite – Vaš život će početi da se menja.

Ako razmislite i poverujete i s radošću krenete u istraživanje – Vaš život će se izmeniti bukvalno preko noći!

Analizirajte svoj (do)sadašnji način razmišljanja, i život koji živite, i uporedite.

Možda ćete reći da nemate vremena za to jer morate da zarađujete za život, da odete tamo ili onamo, uradite ovo ili ono, stignete negde, deca, stari roditelji, suprug/ supruga, žurba, obaveze, obaveze, obaveze..., nema vremena da se misli... Ali, Vi već sve vreme mislite. Samo promenite kvalitet tih misli. Obratite pažnju na njih i ne dozvolite im da one vode Vaš život. Preuzmite kormilo i sami upravljajte brodom. U osnovi, radićete sve što i do sada ali svesno i odgovorno. Biraćete.

Ako Vam je potrebno neko posebno vreme, dajte ga sebi. Makar petnaest minuta pre spavanja. I zaspite s tim mislima. Trudite se da zaspite sa što pozitivnijim mislima.

Ako zaspite s brigama nećete se dobro odmoriti, Vaše telo će tokom cele noći biti pod stresom, u grču. A onda će Vam i dan biti takav... Pa u krug. Morate negde prekinuti niz!

Ali, budite oprezni da Vam te pozitivne misli ne postanu dodatno opterećenje ili nešto što će Vam biti način izbegavanja da se suočite s realnošću. Misliti pozitivno ne znači i biti slep za sve ono negativno što se dešava.

Samo nemojte dramiti J i povećavati nevolju... Udahnite duboko par puta, setite se da rešenje uvek postoji i uzmite pozitivan pristup problemu.

Moguće je ostvariti i ono što će Vas učiniti srećnim i ono što će Vas učiniti jadnim, ono što će uništiti sreću drugih, ono što će prouzrokovati bolest i smrt, ono što će Vas porobiti i poraziti u Vašem kasnijem životu. Vi možete da imate sve što želite ali morate prihvatiti odgovornost za svoje izbore i biti svesni posledica svojih dela. Prema tome, kada počnete da radite na ostvarenju svojih želja/ ciljeva, planirajte ono za šta ste sigurni da donosi samo dobro Vama i drugima na Zemlji. Delujući na taj način krećete na put ka budućim nagradama koje su čak i izvan granica sadašnjeg ljudskog razumevanja. Ne možete očekivati sebi dobro ukoliko činite da druga bića pate.

I ne opterećujte se. Nemojte se siliti da po svaku cenu imate samo pozitivne misli i osmeh na licu bez obzira na sve. Nema ničeg lošeg ni da povremeno osetite tugu, samo se nemojte zaglaviti u njoj. Desiće Vam se nešto što nije poželjno, smrt dragog bića, pucanje duge veze, bolest, poslovni krah zbog ko zna čega (takozvane svetske

ekonomske krize, na pr.)... i može se desiti da emotivno padnete i da osećate da nemate snage da nastavite dalje; dozvolite sebi vreme za proživljavanje tog iskustva do kraja, nemojte bežati od osećanja, ne potiskujte ih – doživite ih do kraja, na dnu tuge naći ćete novo rođenje i životnu lekciju. Samo pazite da se ne zaboravite i ne nestanete u iskustvu. Nađite nešto za šta se možete uhvatiti da bi plivali kroz nabujalu reku. Neku misao, nekog prijatelja ili prijatelje, ideju, kućnog ljubimca ili uličnu životinjicu, napišite nekoliko reči na parčence papira i držite ih u džepu, pročitajte kad Vam je najteže... U životu prolazimo kroz razna stanja, i to su samo stanja i možete ih iskoristiti za duhovni rast ili možete pasti.

puna razumevanja, saosećanja, ljubavi... Budite to. Ne čekajte druge da se promene, promenite se odmah. Ako svi čekaju da neko drugi napravi promenu, promene nikad neće biti. A možemo učiniti da nam svima bude bolje. „Svi koji ste ostvarili radost, morate je podeliti s nekim. Sreća je rođena kao blizanac.“ (Bajron)

„Upamti da nijedno ljudsko stanje nije trajno, pa se nećeš preterano radovati sreći, niti suviše tugovati u nesreći.“ (Sokrat) Imajte to na umu.

Obratite pažnju na svoja osećanja, ona su Vam pouzdan vodič kroz život: ukoliko u nekoj situaciji imate loš osećaj, vidite šta je to šta ustvari želite i usmerite se ka tome. Loša osećanja su pokazatelji da niste na pravom putu i da treba da siđete s njega.

I nemojte druge kritikovati zbog njihovih negativnih stavova, dajte im informaciju i nastavite dalje. Sirova sila nije put. I pazite da Vas ne upetljaju u svoj pesimizam J Budite pažljivi i otvoreni, prijemčivi... To će Vas učiniti ranjivim, ali isplati se J Nijedna knjiga i nijedan učitelj Vam ne mogu reći sve, mogu vas samo podstaći da se otvorite iskustvu, tražite i učite odlučivanjem i razumevanjem, budnom pažnjom.

Ljubav.

Svima se dopada da budu voljeni. A ko je spreman da voli?

U suštini, postoje dve osnovne emocije, jedna je ljubav a druga je njena suprotnost – strah.

Zahvaljujući ljubavi imate sva ona lepa osećanja koja smatramo poželjnim: optimizam, strast, radost, zadovoljstvo... Zahvaljujući strahu imate sva ona osećanja koja nas sputavaju i koja karakterišemo kao loša i nepoželjna ali, ipak, to su osećanja koja najviše negujemo u sebi: nezadovoljstvo, ljubomora, tuga, bes, mržnja, netrpeljivost... „Voleću te ako me voliš“ nije ljubav. Da biste voleli ne morate ići okolo i grliti svakog na koga naiđete. Niti se zaljubljivati tri puta dnevno J Ne morate raditi nista.

Ako negujete ljubav u sebi, ako njoj poklanjate pažnju i energiju - umesto da ih dajete strahu tako što ćete razmišljati o svemu što Vas plaši ili povređuje i sl. - širiće se sama oko Vas. Biti dobar, biti pažljiv prema nekome je izraz ljubavi. Pomoći nekome bez očekivanja da vam taj neko uzvrati uslugu je izraz ljubavi. Bilo da Vam je taj neko poznat ili potpuno nepoznat. Jednostavno, delujete u skladu sa tim kvalitetom u sebi. U skladu s tom vibracijom. Vibracijom ljubavi!

Sve je energija i sve vibrira. I slično privlači slično. To je jedan od Zakona univerzuma u kojem živimo. To je realnost. Naši stari su to znali. Znamo i mi ali ne obraćamo pažnju. „S kim si, onakav si.“, kažu. Drugi ljudi i okolnosti su Vam ogledala vas samih. Ako Vam se ne dopada okruženje – promenite sebe. Možete postati sve što želite.

Slično privlači slično! Ukoliko želite da budete osoba

Najbitnije je da volite sebe. Voleti sebe ne podrazumeva ugađanje svojim sebičnim interesima i povređivanje drugih. Voleti sebe ide ruku pod ruku s voljenjem svih. Ako volite, prosto volite. Ali morate krenuti od sebe. Ako ne volite sebe upašćete u zamku podređivanja sebe drugima. A to ubija ljubav. Ubija Vašu sposobnost da volite i gura Vas u osujećenost, tugu, zabrinutost i na kraju u strah i bedu.

A um ima tri vrlo korisne sposobnosti: analitičku, programsku i izvršnu. Koristite analitičku da odlučite šta hoćete, programskom ga usmerite ka svom cilju a izvršna će ga ostvariti po prirodi stvari. Uvek je tako. Izvršna sposobnost se ne bavi analizom da li je ono što hoćete dobro za Vas ili ne, ona samo materijalizije Vaše misli. A Vaše misli kreiraju Vašu realnost. Pazite šta mislite. Zavirite u svoj um, posmatrajte misli, pregledajte programe koji Vas vode kroz život, obrišite one koji Vas guraju na stranputicu, napišite nove programe koji će Vam život učiniti prijatnim i uspešnim (uspešnim u onom pozitivnom, poželjnom smislu; uspešni ste svakako, samo što češće materijalizujete svoje brige i strahove nego ono što srcem sebi želite). Probudite se i koristite svoju moć, nemojte više ići dalje kroz život kao da patite od amnezije J „Mislilac je kreativan sa svojim mislima. Jedini način kojim bi mogao dokazati da ovo nije apsolutna istina je s mišlju, ili mišljenjem, da to nije tako – time dokazujući aksiom.“(Sondra Rej), „Kakve su ti misli, takav ti je život.“ (otac Tadej), „I sve što zatražite u molitvi verujući, dobićete.“ (Jevanđelje po Mateji 21:22), „Sve u svemiru u tebi je. Od sebe zatraži sve.“(Rumi), „Zabrinutost je molitva za ono što ne želimo.“ (Džon Asaf ) Mnogo je ljudi pričalo i još uvek priča o Zakonu i mnogo je načina na koji se to može raditi – a možda najvažnije: „...većina ljudi živi a da nije svesna toga da su duhovna bića...“ (Seren Kjerkegor).

Vi niste materijalno biće koje ima duhovno iskustvo, Vi ste duhovno biće koje ima materijalno iskustvo! Zapamtite to! A duhovno biće nema ograničenja.

Otkrijte to za sebe! esmi {

www.leo.rs | 75

76 |