Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br 17/februar 2014

www.leo.rs | 1

!

O OV

N

Preuzmite Besplatno!

OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA! Aplikacije lavovskog časopisa – “začinjeno ljubavlju”!

NOVi broj!

Sadržaj: 4 Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč

Ekskluzivni intervju lelica todorović

Siniša Ubović Put promene - afirmacione kartice

10

14

OSHO Čovek koji je voleo galebove

20

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović

Dženi Nimo Čarli Boun i senka Bledolika

Keri Paterson, Džozef Greni, Dejvid maksfild, Ron Makmilan, Al Svicer Promenite sve što poželite

Patriša Garfild Kreativno pisanje

Leo commerce na:

50 Kšištof Varga Trunje

62 Džon Svini Slonovski mesec

76 Vikas Svarup Slučajna učenica

Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

28 Linda Čapman Snovi se ostvaruju

40

Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Dr Frenk Kinslou Tajna kvantnog življenja

Brendon Mal Utočište za bajke

34

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs

8

90 Tana Frenč Kobno mesto

36

44 A. M. Din faraonovo zaveštanje

56 En O’Brajen Molitva za kraljicu

70 Gong Đijong Naše srećno doba

84 Nora Roberts Dragulj moje krune

98

Ivan Ivačković Kako smo proprevali Jugoslavija i njena muzika

EKSKLUZIVNI INTERVJU SA Prof. dr med. sci. Lelicom Todorović NLP trener Da li se nešto promenilo u tvom životu od kada si objavila prvu knjigu?

Na neki način jeste. Više ljudi me kontaktira i želi da sarađuje sa mnom ili žele da radim koučing sa njima. Knjiga je objavljena poslednjeg dana prošle godine a sedmog januara ove godine sam napunila 50 godina. Nekako u to vreme su i prvi čitaoci pročitali moju knjigu i ja nekako svakog dana osećam priliv radosti, zahvalnosti i blagostanja na svim poljima. Verujem da je to posledica radosti, zahvalnosti i blagostanja koje čitaoci moje knjige dobijaju.

Ako pišeš novu knjigu, možeš li nam otkriti nešto više o tome?

Mogu vam otkriti da pišem više novih knjiga i da izuzetno uživam u tom procesu. Verujem da će pre kraja 2014. neka od njih pronaći put do čitalaca.

4|

Šta te uvek obraduje?

Uvek me obraduju osmesi, zagrljaji i poljupci moje dece, Maje i Stefana. Takođe, uvek me obraduje kad dobijem informaciju da neko od mojih klijenata, čitalaca ili studenata doživljava više radosti u svom životu.

Koje vrline kod ljudi najviše ceniš?

Odgovornost, iskrenost, lojalnost, posvećenost.

Ko ili šta te najviše inspiriše?

Kao što ne umem rečima da opišem kako ja to pišem, tako ne umem rečima da opišem ni kako i od čega dobijam inspiraciju. To je neka povezanost najsuštinskijeg dela mog bića sa nečim mnogo većim, moćnijim, pametnijim i humanijim od mene.

Na koji način opraštaš ljudima koji su te povredili?

Ranije je bilo teže i drugačije nego danas. Porasla sam u kulturi u kojoj su me učili kako da budem povređena, kako da zamerim nekome ili nečemu, ali me nisu učili kako da oprostim. Jednostavno nisam umela to da uradim brzo i jednostavno, a nisam znala ni koliko je to važno za zdravlje i blagostanje u životu.

Opraštanje je veština za koju su potrebna neka znanja. Neopraštanje tj. zameranje nekome je svojevrstan zatvor u koji osoba smešta sebe verujući da je tu po volji drugog, kao i da su ključevi od zatvora kod osobe koja ih je povredila. Postoji još nekoliko zabluda vezanih za opraštanje. Ljudi misle da oprostiti nekome znači prihvatiti da je to što je druga osoba uradila u redu. Ili misle da je opraštanje praviti se kao da se to nije ni dogodilo, zaboraviti, izbrisati iz pamćenja.

Negde sam pročitala da je neopraštanje kao da pijete otrov a očekujete da se druga osoba otruje. Mislim da je zameranje i neopraštanje posao ega. Od kad sam prihvatila činjenicu da su svi ljudi slobodna bića, sa mogućnošću izbora da se ponašaju kako god oni odluče, da je svako odgovoran za svoje ponašanje, a da sam ja odgovorna za svoje ponašanje i svoje reakcije na ponašanje drugih i na životne okolnosti, sve manje imam doživljaj povređenosti. Danas, kad god se desi nešto zbog čega bih mogla da se osetim povređenom setim se dve činjenice: 1. Ponašanja drugih imaju veze sa njima samima a ne sa mnom, iako uključuju i mene.

2. Zapitam se kako sam ja to privukla ovu osobu ili ovu situaciju u svoj život? Verujem da ako vas „drugi stalno povređuju“ ili vas „život stalno povređuje“ onda se nalazite u poziciji žrtve i da bi to prestalo potrebno je da se vi izmestite iz te pozicije.

Opraštanje najjednostavnije znači da prestanete da se bavite ljudima i situacijama zbog kojih se osećate povređeno, a da svoj fokus pomerite na ljude i situacije zbog kojih osećate zadovoljstvo, zahvalnost, ljubav.

Opraštanje je nemoguće bez promene fokusa.

Koji je tvoj omiljeni način opuštanja?

Pa ja sam skoro sve vreme opuštena. Spa centri i odlazak u prirodu povećavaju mi nivo opuštenosti. Obožavam miris procvetalih lipa i miris čempresa. Zvuk vetra.

Pisanje me dodatno opušta. Kafa sa prijateljima u mirnom ambijentu bez gužve. Porodični ručak sa Majom i Stefanom.

Da li imaš omiljenu afirmaciju koja te uvek uzdigne? Život me voli i podržava. Sve što mi je potrebno dolazi mi u pravom trenutku. Bezbedna sam.

Kakva je to „sila” koja izaziva svakodnevene, neobične koincidencije u životima ljudi?

Koincidencije su me davno zainteresovale, a pre više od 15 godina do mene je došla knjiga Celestinsko proročanstvo od Džejmsa Redfilda i od tada sam počela svesnije da posmatram koincidencije u svom i životima drugih ljudi. Svrha koincidencija se ne može razumeti odmah, mi smo samo mali delovi ogromnog sistema.

Mislim da su koincidencije znakovi pored našeg puta a u cilju usmeravanja svakog pojedinca ka sopstvenom samoostvarenju. Ostvarenje svakog od nas pomaže uravnotežavanju čitavog sistema.

Na koji način prepoznaješ znakove sveprisutnog univerzuma?

Upravo po koincidencijama i po tome što sve više svedočim savršenstvu usklađenosti univerzuma sa svakim od nas pojedinačno. Ernest Hemingvej je u svojoj knjizi Kome zvona zvone rekao: Nikada ne pitaj kome zvona zvone, tebi zvone. Univerzum je dinamičan i svakog delića sekunde se menja. Niko od nas nije izdvojen i svako od nas utiče na univerzum i trpi povratni uticaj u smislu zahteva za promenom, a da bi se univerzum ponovo uravnotežio. Niko nije beznačajan. Onaj ko odbije da se menja i da sledi novu strukturu biva izbačen. Svaka promena u bilo kom delu univerzuma utiče na svakoga od nas i daje nove mogućnosti. Ništa nije uzaludno, sve ima svoj uticaj. Šta za tebe predstavlja ljubav?

Najmoćniju silu u univerzumu. Obično reč ljubav asocira na partnersku ljubav. Ali ona je mnogo šira. Po meni ljubav je ta koja stvara, održava i produžava život. Kroz partnersku, seksualnu ljubav stvara a kroz mnogobrojne pojavne oblike održava i produžava život. Prvo majčinska ljubav. Prirodno dolazi pre očinske. Zatim ljubav prema braći i sestrama. Prema roditeljima i ostalim precima. Prema srodnim dušama koji se pojavljuju u našem životu od detinjstva pa kroz čitav život. Prema svojoj deci. Sve vreme ljubav prema sebi. Ako volite sebe oprostićete svima i svemu iz prošlosti jer želite za sebe sadašnjost i budućnost bez ogorčenja.

Koji je tvoj recept za život ispunjen ljubavlju?

Poštovanje, razumevanje i prihvatanje sebe, drugih i života. Otkrivanje i bavljenje životnom svrhom. Već sam dosta toga rekla odgovarajući na prethodna pitanja.

Ako postoje skriveni talenti u svakome, koji je najlakši način da se prepoznaju i neguju?

Ponovo se vraćam na ljubav i prihvatanje. Prihvatanje svega onako kako jeste u tom trenutku je način da

www.leo.rs | 5

se utiče. Mnogi roditelji žele da nasilno stvore kod svoje dece neke talente, istovremeno gušeći one koje su deca dobila prirodno. Ne želim da kritikujem ni jednog roditelja na ovom svetu jer je svaki roditelj dete svog roditelja. Želim samo da im poručim da je prihvatanje onog što jeste, a zatim praćenje i podrška možda pametniji način od pritisaka, primoravanja, ucenjivanja i kažnjavanja. Talenat nekoga se može prepoznati po tome što osoba to radi sa zadovoljstvom i kad se time bavi doživljava distorziju vremena tj. nema osećaj protoka vremena. Kada roditelji i savetnici utiču na decu da izberu zanimanja koja su trenutno tražena na tržištu, zanemaruju tri bitna aspekta: Za srećan svrsishodan život nije dovoljno samo imati sigurnost zarade novca Svet se ubrzano menja i talenti dece koja sada dolaze na svet su priprema za svet kakav će tek doći a ne za ovaj sada Niko od nas ne može sa sigurnošću reći kakav će svet biti kad današnja deca postanu odrasli Želela bih, takođe, da podstaknem odrasle da se odvaže i ukoliko imaju nerealizovane talente da počnu da

6|

ih realizuju, sada. Nikad nije kasno da počenete da se samoostvarujete. Verujem da to može produžiti život.

Da li je moguće preobraziti svet na bolje uspostavljanjem večne vrednosti istine, mira i ljubavi?

Teško pitanje. Intuitivno osećam da bi bilo previše pojednostavljeno tako postaviti proces. Bolji svet je nemoguć bez boljih nas. Kada svako od nas u svom životu bude praktikovao više istine nego laži, više mira nego borbe i više ljubavi nego straha, onda će celokupni svet prevagnuti na tu stranu. Svet je uvek odraz ljudi koji ga čine. Iz iskustva znam da se istina, mir i ljubav mogu naučiti, kao što su i njihove suprotnosti samo naučeni obrasci reagovanja na okruženje.

Koja je tvoja lavovska poruka za naše čitaoce?

Ujedinite sebe. Prvo prihvatite istinu o sebi, a zatim mirno i sa ljubavlju, korak po korak, ujedinite svoju energiju i materiju. Postanite celoviti. Kad to uradite onda možete napredovati i ujedinjavati se sa drugima kroz istinu, mirno i sa ljubavlju.

Svako može od svog života i zdravlja da napravi umetničko delo. Čitajući knjigu NLP čarobna gradionica zdravlja možete reprogramirati one obrasce koji štete vašem zdravlju i steći znanja i veštine koje podržavaju zdravlje, vitalnost i dugovečnost.

www.leo.rs | 7

Put promene kartice Pre četiri godine, kada sam prvi put otišao u Ameriku na svoj prvi HYL trening, dobio sam jedan divan poklon.

Lujza Hej mi je poslala nešto što pre toga nikada nisam video a što me je potpuno oduševilo. U pitanju je bila mala lepo oslikana kutija na kojoj je pisalo” I CAN DO IT-Cards”.

Prvo, dobiti poklon od Lujze Hej samo po sebi jeste čudo a zamislite još kad otvarate nešto za šta nemate pojma šta predstavlja. Kada sam otvorio tu prelepu kutiju nisam mogao da obuzdam svoje ushićenje jer sam unutra našao 60 fantastičnih kartica, svaka za sebe malo umetničko delo. Svaka ta kartica je bila tako maštovito dizajnirana, sa divnim crtežom i sa još divnijom Lujzinom afirmacijom. Za najrazličitiju priliku. Za najznačajnija životna polja i prekretnice.

Od tog dana te kartice su postale sastavni deo moga života. Kad se ujutru probudim izvučem poruku za taj dan. Kada mi se desi nešto nepredviđeno, opet izvučem karticu i dobijem apsolutno afirmaciju koja se odnosi na to što mi se događa. Ili se to meni samo tako čini? Nije ni važno. Bitno je da sam dobio onaj odovor koji mi je bio potreban u tom trenutku i umirio se. A ima li ičeg važnijeg od toga? Pronaći mir u “nemirnom” trenutku.

Kasnije sam i sam kupio još nekoliko špilova i držao ih na komodi na ulasku u naš stan. Svako od prijatelja ko nas je posetio primetio ih je, pitao šta predstavlju i kad sam im objasnio svako je želeo da dobije svoju poruku od Univerzuma. I opet oduševljenje. Dešavalo se i da nas neko od njih pozove kad ima neku “situaciju” da izvučemo kartu za njih i da im pročitamo afirmaciju. Sjajno.

Zabavno. I čudesno...

Ipak, te kartice su imale samo jedan mali nedostatak.

Bile su na engleskom jeziku. Sve vreme sam iščekivao da se tako nešto pojavi i kod nas, na našem jeziku, kako bi sve te divne poruke mogle da budu dostupne i onima koji nisu toliko komotni u stranim jezicima. Ali, to se nije događalo... I onda... jednog dana... Probudim se, krenem

8|

da otvorim sebi poruku za nastupajući dan i pre nego što sam je izvukao zastanem setivši se da će poruka biti na engleskom i zatvorenih očiju postavim pitanje u sebi: ”Da li će se uskoro pojaviti ovakve kartice i kod nas, na našem jeziku?” Izvučem karticu i doživim blagi šok od napisanog :” JA KREIRAM sa lakoćom i bez napora kada dopustim mojim mislima da dođu iz ljubavlju ispunjenog prostora mog srca.” Tog trenutka znao sam odgovor.

Ja ću biti taj koji će ih napraviti. Da. I kreiraću ih sa lakoćom. I bez napora. A zašto? Zato što sam znao da ta moja potreba dolazi iz onog dela mog srca koje želi da ovu predivnu i pre svega veoma korisnu stvar podeli sa svima koji vole afirmacije i koji shvataju njihov značaj. A kartice su svakako jedan od najlepših načina da kroz zabavu i igru usvojimo neke nove, lepše i konstruktivnije ideje.

I eto, kao što sam mnogo puta do sada ponovio, kad pratimo te divne znakove koje nam život stalno stavlja na stazu kojom koračamo, ostaje nam samo da sa puno poverenja odgovorimo na to i dopustimo životu da odradi ostalo. Da ne živim tako danas sigurno ne bih imao tri napisane knjige, ne bih održao na desetine radionica, predavanja i seminara, ne bih imao sreću da se sretnem sa više hiljada predivnih ljudi koji žele da unaprede kvalitet svog života a samim tim i kvalitet sveta u kom žive.

Ničega toga ne bi bilo da sam okrenuo glavu od svih tih divnih poruka koje mi je život poslao i koje mi i dalje neprestano šalje. Ove kartice su jedan od tih moćnih znakova kojima možemo da se prepustimo i uz pomoć kojih shvatimo da život zaista jeste IGRA i da se ono dete u nama uvek raduje kad ima priliku da se igra i zabavlja.

Uživajte u igri života i verujte svom srcu. To je najbolji način da osetite šta znači biti prisutan u svom životu koji se dešava sada i ovde jer kao što glavni lik mog romana MOJA BABA ZEN BUDISTA kaže :”Današnji dan nema reprizu.”

Od srca vaš Siniša Ubović

bav u j l m e j užu Ja zasl leti o v e j o Divn ljen o v i t i b i Ja sam fantastična, originalna i jedinstvena osoba.

Upravo u toj jedinstvenosti leži moja najveća snaga

www.leo.rs | 9

N a j va 탑 n i j e 탑 i vo t n e l e k c i j e n a j m u d r i j i h s ve t s k i h p r e d a n j a 10 |

U knjizi Čovek koji je voleo galebove Osho raspravlja o najvažnijim pričama i najmudrijim parabolama zena, taoizna, hriščanstva i judaizma. Osho, majstor pripovedanja, tumači predanja i primenjuje ih na probleme modernog načina života.

Dragocene lekcije koje saopštava ostaju bezvremene i unverzalne. Ove priče podstiču na meditaciju; osmišljene su tako da se prepričavaju i proučavaju uvek iznova i da se, svakim novim čitanjem, otkrivaju njihova nova značenja.

Aristotel je definisao čoveka kao racionalno biće. Čovek nije racionalan – dobro je. Čovek je devedeset devet posto iracionalan: to je dobro jer zahvaljujući iracionalnom postoji sve ono što je lepo i ljupko. Racionalno: matematika; iracionalno: poezija. Racionalno: nauka; iracionalno: religija. Racionalno: tržište, novac, rupiji, dolari, iracionalno: ljubav, pesma, igra. Dobro je što čovek nije racionalno biće. Čovek je iracionalan.

U tome i jeste problem novog doba: svi stari mitovi su napušteni. Glupi racionalisti su suviše žestoko opovrgavali mitove. Mit je bespomoćan. Mit ne može da se brani kad ga neko napadne. Veoma je ranjiv. I osetljiv.

Ako počnete da se borite protiv mita, uništićete ga. Ako ga uništite, ubićete nešto lepo u ljudskom srcu. Nije to mit, mit je samo simbol, ali njegovi koreni su duboko u srcu. Ako ubijate mit, ubijate srce.

Mnoge definicije su isprobane. Hteo bih da čoveka nazovem bićem koje smišlja tračeve. Izmišlja mitove – svi mitovi su tračevi – tzv. purane. Čovek stvara religije, mitove, legende o nastanku. Još od samog zametka ljudskog roda stvara predivnu mitologiju. Stvara Boga. Smišlja da je Bog stvorio svet, ispreda, nastavlja da smišlja nove mitove, opet i opet. Čovek je životinja koja stvara mitove. Život bi bio sasvim dosadan bez mitova.

Svuda u svetu, isti oni racionalisti koji su ubili mit, osećaju da život više nema smisao – nema poezije, nema razloga za sreću, nema povoda za slavlje. Nestala je svaka uzvišenost. Bez mitova, svet će biti samo jedna pijaca: svi hramovi će nestati. Bez mitova veze će biti opustošene: neće biti ljubavi u njima. Bez mitova ćete biti usamljeni usred pustoši.

Ne možete živeti prez prosvetljenja: osetićete besmisao, duboko u sebi, osetićete kako nastaje anksioznost i

www.leo.rs | 11

razvija se. Počećete da se ubijate. Naći ćete ovaj ili onaj put: droga, alkohol, seks, bilo šta u čemu možete da se utopite i zaboravite sebe jer život izgleda besmisleno.

Mit daje smisao. Mit je samo predivan trač, ali vam pomaže da živite. Osim ako se ne osposobite da živite bez ikakvih tračeva. Pomaže vam da putujete, da obiđete svet. Obezbeđuje humano okruženje. U suprotnom, svet postaje veoma krševit. Razmislite: Indijci odlaze na reku Gang koju obožavaju. To je mit: bez mita Gang je samo reka. Zahvaljujući mitu Gang postaje majka, a kad Hindu odlazi u Gang, to mu pričinjava ogromno zadovoljstvo.

Kamen u Meki, Kaba, nije ništa drugo do običan kamen. To je kocka, zato je i zovu: ka’ba; znači: „kocka“. Ne možete znati kako se oseća musliman kad odlazi do Kabe. Oseća strahovit priliv energije. Nije u pitanju ono što Kaba radi – nema tu ničega, samo mit. Dok ljubi kamen, on ne hoda po zemlji; prenesen je u drugi svet, svet poezije. Kada obilazi Kabu, obilazi samog Boga. Svuda u svetu, muslimani se mole okrenuti prema Kabi. Smerovi se razlikuju zavisno od mesta na kome se oni nalaze: neko ko se moli u Engleskoj će gledati ka Kabi, vernik iz Indije će biti okrenut ka Kabi, onaj ko se moli iz Egipta će, takođe, biti okrenut prema Kabi. Muslimani širom sveta se mole pet puta dnevno, okružuju ceo svet i okreću se prema Kabi – Kaba postaje centar sveta. Mit, predivan mit… U tom trenutku je ceo svet obavijen poezijom.

Ljudska bića daju značenje postojanju. U tome je suština mita. Čovek je životinja koja smišlja tračeve. Male tračeve, abrove o komšiji, o komšijinoj ženi… i velike tračeve, kosmičke: o Bogu. Ljudi uživaju u tome.

On je sedeo u foteljii rekao: „Zašto da idem tamo?Bog me čuje i odavde. A i ne znam to mesto…“ Pogledao je u nebo i izgovorio: „Čuj me, ne znam mesto. Ne znam obred.

Ne znam ni molitvu. Znam celu priču o prvom rabinu, o drugom, o trećem i o četvrtom… Ispričaću ti legendu – znam da voliš priče. Molim te, saslušaj je i spasi nas.“ Prepričao je događaje sa svim prethodnim rabinima.

Smatra se da je Bog toliko voleo priče da je poštedeo ovaj grad.

Bog sigurno voli legende: On sam smišlja mitove, mora da ih voli! Bog je začetnik svih mitova, sigurno ih voli! Bog je i započeo prvi trač!

Da, život je trač, trenutni trač u večnoj tišini egzistencije, a čovek je životinja koja stvara mitove. Moraćete da volite tračarenje, osim ako ne postanete Bog. Svideće vam se priče o Rami i Siti, Adamu i Evi, o Mahabharati; svideće vam se grčki, rimski, kineski mitovi. Ima ih milion – svi su divni.

Ako ih ne oskrnavite logikom, mogu vam otvoriti unutrašnja vrata, mogu otkriti skrivene misterije. Ako im pristupite razumski, vrata se zatvaraju; taj hram nije za vas. Ljubavne priče. Ako ih volite, otvoriće vam svoje tajne. U njima je mnogo toga skrivenog: sve što je ljudski rod ikad otkrio skriveno je u parabolama. Zato je Isus govorio u parabolama. I Buda nastavlja da priča parabole.

Svi oni su voleli tračarenje.

Hod po žici Priča o dvojici kriminalaca i njihovom kralju

Volim jednu priču: sigurno sam je pričao već sto puta.

To je jevrejska legenda: Pre mnogo vekova, u nekom gradu, živeo je neki rabin.

Kad god bi se u tom gradu pojavila neka nesreća, odlazio bi na jedno mesto u šumu, prinosio žrtvu, molio se, obavljao ritual i govorio bi Bogu: „Odagnaj tu nevolju. Spasi nas.“ I grad bi ponovo bio bezbedan.

Ovaj rabin je umro. Drugi čovek je postao rabin. Grad je opet bio u opasnosti. Ljudi su se okupili. Rabin je otišao u šumu, ali nije mogao da nađe to mesto. Nije znao gde je.

Rekao je Bogu: „Ne znam tačno mesto odakle se stari rabin molio, ali nije važno. Ti znaš koje je to mesto, pa ću se moliti odavde.“ Nesreće su zaobilazile grad. Ljudi su bili srećni.

Onda je i ovaj rabin umro: nasledio ga je sledeći. Ponovo se pojavila neka nevolja. Ljudi su se sastali. Otišao je u šumu i obratio se Bogu: „Ne znam tačno mesto. Ne znam ni obred. Znam samo molitvu. Molim te, sveznajući, nemoj da budeš sitničar. Usliši me…“ Rekao je šta je hteo. Nevolja je otklonjena.

Zatim je i treći rabin umro. Na položaj rabina je stupio neko drugi. Neka pošast je napala grad, širila se zaraza.

Građani su se okupili i rekli: „Idi u šumu, tako su rabini oduvek radili.“

12 |

O veri i poverenju, i o razlikama između njih Kada su, jednom prilikom, hasidi sedeli zajedno u bratstvu pridružio im se rabin Izrael sa lulom u ruci.

Pošto je bio veoma dobre volje, postavili su mu pitanje: „Reci nam, dragi rabine, kako treba da služimo Bogu?“ Iznenađen ovim pitanjem, odgovorio je: „Kako bih ja to mogao znati?“ Onda im je ispričao priču…

Jedan kralj je imao dva prijatelja.

Obojicu proglase krivim za neki zločin.

Pošto ih je voleo, hteo je da ih pomiluje, ali nije mogao da im pomogne jer čak ni reč kralja nije jača od zakona.

Objavio je odluku: Iznad dubokog ambisa će razapeti žicu.

Optuženi treba da pređu preko žice, jedan po jedan.

Onome ko pređe na drugu stranu poštedeće život.

Uradili su kako je kralj zapovedio.

Prvi prijatelj je uspeo da pređe na drugu stranu..

Drugi, koji je još stajao na polaznoj tački, vikne ka njemu: „Reci mi, kako si uspeo da pređeš?“ Prijatelj mu je doviknuo: „Znam samo ovo: Kad god sam osetio da se ljuljam na jednu stranu, nagnuo bih se na drugu.“ Postojanje je paradoksalno. Paradoks je srž postojanja. Postoji zahvaljujući suprotnostima, predstavlja ravnotežu među suprotnostima. Ko nauči da balansira spoznaće život, postojanje, Boga. Tajni ključ je ravnoteža.

Još nekoliko napomena pre nego što zagazimo u priču… Prvo, učili su nas Aristotelovoj logici koja je linearna, jednodimenzionalna. Život ne odgovara Aristotelovom načinu razmišljanja, nego Hegelovom. Logika nije linearna, već dijalektična. Sam životni proces je dijalektičan, spoj suprotnosti – sukob suprotnosti i spoj suprotnosti. Život se odvija zahvaljujući ovim procesima: od teze do antiteze, od antiteze do sinteze – a onda, opet, sinteza postaje teza. Ceo proces se ponavlja.

Da je Aristotel u pravu, postojali bi samo muškarci ili samo žene. Da je svet ustrojen prema Aristotelu, bila bi stalno svetlost, nikad tama ili samo tama, bez svetlosti.

To bi bilo logično. Postojao bi samo život ili samo smrt, ali ne oboje. Život nije zasnovan na Aristotelovoj logici. Život se sastoji i od jednog i od drugog. Život je moguć samo zahvaljujući suprotnostima: čovek i žena, jin i jang, dan i noć, rađanje i smrt, ljubav i mržnja. Život se sastoji od svega.

Prvo to treba da usadite u srca – jer je Aristotel u glavama svih ljudi. Ceo svetski obrazovni sistem veruje u Aristotela iako se među naprednim naučnicima Aristotel smatra prevaziđenim. Njegova nauka se više ne može primeniti. Nauka je otišla dalje od Aristotelovih zaključaka jer se približila životu. Sada nauka razume da je život dijalektičan, a ne logičan.

Slušao sam.

Znaš li da je na Nojevoj barci vođenje ljubavi bilo zabranjeno u toku plovidbe?

Dok su parovi silazili sa broda posle potopa, Noje je posmatrao kako odlaze. Konačno su izašli mačak i mačka sa nekolicinom mačića. Noje je izvio obrve postavljajući nemo pitanje, a mačak mu je odgovorio: „Mislio si da smo se tukli!“

Noje je sigurno razmišljao kao Aristotel. Mačak je znao bolje.

Ljubav je neka vrsta borbe. Ljubav JESTE borba. Bez borbe ljubav ne bi mogla da postoji. Oni su, naizgled, suprotni – zato što mislimo da ljubavnici nikad ne bi mogli da se tuku. Logično: ako nekog voliš, kako možeš da se boriš protiv njega? To je savršeno jasno i očigledno razumu: ljubavnici ne bi trebalo da se tuku – ali oni to ipak čine. U stvari, oni su neprijatelj; u samoj borbi se oslobađa energija koju nazivamo ljubav. Ljubav nije samo sukob, ljubav nije samo borba – istina, ljubav je mnogo više od toga. Ona je i borba, ali daleko nadmašuje borbu.

Borba ne može uništiti ljubav. Ljubav je jača od borbe, ali ne može da postoji bez nje.

Sagledajte život: ne živi se u skladu sa Aristotelovim pravilima, ni u skladu sa Euklidovim. Ako ne insistirate na sopstvenom konceptu života, ako objektivno osmotrite situaciju, iznenadićete se kad uvidite da se suprotnosti dopunjuju. Tenzija među suprotnostima je suština života – u suprotnom bi život nestao. Zamislite svet u kome niko ne umire… Um bi vam mogao došapnuti: „tu vlada večni život,“ ali to je greška. Da smrt ne postoji, život bi, jednostavno, nestao. Život ne može da postoji bez smrti, smrt čini drugu stranu života, smrt mu daje boju, punoću, smrt mu daje strast i intenzitet.

Smrt nije protiv života – prva lekcija – smrt je deo života. Ako hoćete stvarno da živite, moraćete da naučite da naprekidno umirete. Morate da održavate ravnotežu između rađanja i umiranja. Morate da ostanete u sredini. Održavanje između života i smrti nije statičan proces: kad jednom uspostavite balans – to nije zauvek, morate neprekidno da je održavate, opet i opet.

Ovo je veoma teško razumeti jer su se naši umovi razvijali na idejama neprimenjivim na pravi život. Mislite da ne morate da idete dalje kad usavršite jedan stupanj meditacije. Mislite da ne treba da uradite ništa više. Mislite da ste u meditaciji. Grešite. Meditacija nije statična.

Meditacija je ravnoteža. Moraćete da je postignete opet.

I opet. Biće vam sve lakše da je postignete, ali nećete je zadržati zauvek. Nećete je imati kao nešto što držite u rukama. Svakog trenutka ćete morati da je osvajate – tek tada će biti vaša. Ne možete da predahnete, ne smete da kažete: „Meditirao sam i shvatio da više ne moram da meditiram. Sad mogu da se odmaram.“ Život ne veruje u odmor; život je neprekidno kretanje od savršenstva do višeg savršenstva. Čujte me: od savršenstva do višeg savršenstva.

Nikad nije nesavršen, uvek je savršen, ali uvek postoji viši stupanj savršenstva. Ove izjave su apsurdne sa tačke gledišta logike.

Nastaviće se...

www.leo.rs | 13

DR Frenk Dž. Kinslou Začetnik procesa Quantum Entrainment®

Tajna kvantnog življenja Moćne tehnike za primenu procesa Quantum Entrainment® u svakodnevnom životu

14 |

DR Frenk Dž. Kinslou Začetnik procesa Quantum Entrainment®

Tajna kvantnog življenja Kako da budete srećni „Hiljade sveća mogu da se upale samo od jedne sveće i život te sveće neće se skratiti. Sreća se nikada ne umanjuje time što se deli.“ – Buda Ako pitate desetoro ljudi šta znači „živeti u sadašnjosti“, dobićete deset različitih odgovora. Kao i o vremenskim prilikama, svi pričaju o tome, ali niko ništa ne radi u vezi s tim. Možda zato što većina nas nije čak sigurna šta znači živeti u sadašnjosti, kao i kako bi to moglo da nam koristi.

Na prvi pogled, čini se da je lako definisati tu „sadašnjost“, ali nije tako. Možete reći: „Sada je sada“ i završiti s time. Bićete jedan od pametnjakovića. Kada se zagrebe makar samo malo ispod površine pitanja na temu „sadašnjosti“, otkriva se treperavo klupko racionalnih, ali neukrotivih crva, koje je spremno da zbuni i naučnike i filozofe. Štaviše, potraga za sadašnjom svesti i neuhvatljivim unutrašnjim spokojem koji ona navodno otkriva zbunjivala je ljudski rod još otkad je prva varnica svesti o biću sinula u tim drevnim ljudskim očima.

Naša tela i umovi evoluirali su oko kratkoročnih stresova kao što su vremenske nepogode, čarke sa susednim plemenima i povremeno veranje uz neko visoko drvo da bi se izbeglo čerečenje od strane sabljozubog tigra.

Preistorijski lovci radili su samo tri do četiri sata nedeljno da obezbede potrepštine za opstanak. Između tih dana stresa bili su uglavljeni dani dokonog druženja s članovima plemena, lenje šetnje kraj jezera i sati horizontalnog posmatranja oblaka.

Kada bismo mogli da odaberemo jednu reč koja bi definisala živote savremenih ljudi, to bi morala biti reč ‒ haotičan. Kada smo, u zabeleženoj istoriji, bili toliko osuđeni na neprekidnu aktivnost? Zaista, sami sebe dovodimo do ludila. Šezdeset ili sedamdeset godina nije dovoljno vremena da nam se nervi i kosti prilagode uvećanoj aktivnosti i stresu koji nam je moderni život nametnuo. Naša tela i umovi nisu pripremljeni za navalu života u dvadeset prvom veku. Stvoreni su za mirnije, kontemplativnije postojanje.

Ta kontemplativna priroda, rođena od strane naših najranijih predaka, još uvek je s nama, genetski kodirana u svakoj našoj ćeliji i strpljivo čeka da se ponovo otkrije.

Ona je sveprisutan, ali slabašan glas koji se napinje protiv sve bučnijeg brundanja modernog ludila. Ako oslušne-

www.leo.rs | 15

mo na trenutak, možemo da ga čujemo kako tiho preklinje: „Uspori! Uživaj. Pusti da te svet pretekne samo još koji minut.“ Ovaj glas može se čuti, ne kako nam odjekuje u prošlosti ili se odražava u nadama i strahovima budućnosti koju zamišljamo, već baš sada. I to nas vraća sadašnjosti. Često smatramo da je, kada ništa ne radimo, to vreme protraćeno. Ovaj problem nije pitanje kvantiteta, već kvaliteta. Okretanje ka unutrašnjosti podmlađuje um i telo na način koji ih usklađuje sa spoljašnjim svetom. Vreme provedeno u meditiranju ili sanjarenju višestruko će nadoknaditi „izgubljeno“ vreme obnovljenom energijom i kreativnošću.

Svakodnevna aktivnost je neizbežna i, mada će povlačenje iz sveta u meditaciju sigurno dati koristi, promakla nam je veća istina. Pogrešno smo pretpostavili da ne možemo da budemo i aktivni i tihi u isto vreme. Međutim, ispostavlja se da možemo da budemo i spolja aktivni dok unutra mirujemo. Da, možemo da imamo i jare i pare.

Samim tim što smo ljudi, možemo da se podmlađujemo u hodu; možemo da održavamo stanje spokojnog unutrašnjeg mira dok obavljamo svoju dnevnu rutinu.

Zamislite čoveka koji leži na leđima i gleda u zvezde.

Dugo je tu ležao i um mu je nalik tihoj praznini prostora. To nije um političara ili fabričkog radnika. Ovaj čovek ne bi umeo da otvori vrata, jede supu kašikom ili izgovori uljudan pozdrav. A ipak je potpuno svestan i pun samopouzdanja i mira koji su ranije bili rezervisani za svece i velike duhovne učitelje. Taj čovek umro je pre više stotina godina, umotan u životinjsku kožu i nad njim je jadikovala šačica njemu sličnih – članovi njegovog klana.

Njegov kontemplativni život bio je u jakom kontrastu s njegovim današnjim potomkom, čije misli odražavaju čvor drhtavih zmija umesto pokrete zvezda. Sinaptički moždani spojevi savremenog čoveka grozničavo rade od prvog treptaja svesti ujutru do njenog poslednjeg uzdaha noću... kada ga dobrodošla tišina sna oslobodi i pripremi za napad sledećeg dana.

Naš drevni predak bio je, u suštini, isti kao i mi. Za sve praktične svrhe i upotrebe, on je bio mi. Da je rođen danas i da je odrastao u porodici srednje klase, ne verujem da biste uspeli da ga razaberete u skupini njegovih modernih rođaka. Ali ovo je problem: sile koje su skovale njegov veliki mozak i uspravno telo nisu one koje moderni čovek danas zna, ni blizu. Naša tela i umovi, formirani pre nego što je izmišljeno vreme, danas su podložni stranim silama koje nisu bile poznate drevnim ljudima.

Zagađenje, stresni poslovi, pritisak da se obavlja više aktivnosti u isto vreme, vrtoglavi rast stope razvoda, sati sedenja pred kompjuterom i potreba da se svakodnevno pregledaju negativne vesti i crne hronike iz svih krajeva sveta bili su sasvim nepoznati stresori i naši preci nisu morali da se suočavaju s njima čak ni pre sto godina.

16 |

Suvišno je i reći da smo stvorili haotičan svet. Gonjeni smo neutaživom potrebom da popunimo sve praznine. Znanje je novi bog. Osećamo da ako znamo dosta o nečemu, onda to i posedujemo i možemo da ga kontrolišemo. A ako možemo da kontrolišemo nešto, koristimo ga ili da unapredimo svoje znanje i povećamo kontrolu ili da se zaštitimo od zla – pravog i umišljenog.

Zato naše kolektivno razmišljanje ide ovako nekako: ako uvećamo znanje o nečemu, onda možemo da uvećamo svoju kontrolu nad time. Ako povećamo kontrolu nad nečime, možemo da ga iskoristimo za dalje znanje ili da ga eliminišemo kao pretnju našoj bezbednosti i nastavljenoj potrazi za znanjem. Uviđate li suptilno ludilo koje je duboko usađeno u samu potku našeg razmišljanja?

Ne treba da se pitamo: Kako da steknem veću kontrolu? Prvenstveno pitanje kojim svako od nas treba da se pozabavi jeste: Kako da se oslobodim potrebe za kontrolom? Osim osnovnih potreba za opstankom i životnim neophodnostima, zašto moramo da zaradimo još para, da vozimo brža kola ili osećamo poriv da podelimo svoje probleme s kasirkom u prodavnici? Abraham Maslov rekao bi da imamo psihološku potrebu za kontrolom i bio bi u pravu. Ali to iziskuje pitanje: „Šta izaziva psihološku potrebu za kontrolom?“ Potreba za kontrolom dolazi iz osećanja da je kontrola potrebna. To jest, osećamo se nekontrolisano. To osećanje može ili ne mora biti svesno. U stvari, najčešće nije. Ali ta suptilna, nesvesna potreba da sve držimo pod kontrolom podstiče većinu naših želja van prostog preživljavanja i osnovne udobnosti. (U redu, shvatam da je ovaj model veliko uprošćavanje zamršenih psihičkih interakcija koje nam se odvijaju između ušiju, ali budite uz mene neko vreme i hajde da vidimo kuda ovo ide.)

• Ego se izražava na jedan od dva načina. Može da miruje osećajući se prošireno i potpuno. To možete da iskusite kada se dobro zagledate u zvezdano nebo ili kada se probudite i osećate se usklađeno – kao da je sve baš kako treba da bude. Drugi izraz ega je onaj koji doživljavamo u devedeset devet posto slučajeva. To je ego koji se oseća prazno i pokušava da ispuni tu prazninu tako što oko sebe okuplja stvari i ljude, usled čega se privremeno oseća punim.

Ovo je ključna reč: privremeno. Čini se da nikako ne možemo, jednom za svagda, da zadovoljimo ego, zar ne? Kada kupimo nova kola, ego nam je potpuno zadovoljan samo dok ne ulubimo vrata ili dok ne moramo da otplatimo prvu ratu. Kad stignemo do poslednje rate, jedva čekamo da se ratosiljamo tih kola i da kupimo nova. Nova kola, novi posao, nova hrana,

više novca, više ljubavi... naš ego neumorno traži više i nova iskustva u jalovom nastojanju da se uguši taj glasić negde duboko u nama koji stalno šapuće: „Još nisam ispunjen.“

je u tome što nam ne treba više. Treba nam manje. Tačnije, treba nam manje od manje. Ne treba nam ništa.

Znam da zvuči suludo, ali tako je. Evo kako to funkcioniše:

Možda mislite da ovo osećanje praznine nije nešto pozitivno, ali u stvari jeste. Baš kao što je i fizički bol dobar, jer kada ne bismo osećali bol, ne bismo znali da je nešto povređeno. Zamislite kada biste imali neku neurološku manu ili genetsku bolest gde ne biste osećali bol, kao što je urođena neosetljivost na bol. (To stanje obuhvata i nemogućnost znojenja, koja obično prati nemogućnost da se oseti bol.) Ne biste mogli bezbedno da unosite toplu hranu i pića, a čak i kad biste mogli, ne biste znali da li žvaćete sopstveni jezik zajedno sa šniclom. Ne biste znali da dobijate promrzline od lagane šetnje parkom, ili da krvarite nakon što ste udarili glavom u ćošak kuhinjskog ormarića. Bol je prirodni alarm koji signalizira da nešto nije u redu. Isto je i sa osećanjem praznine. Ono je upozorenje da ono što činimo ne rešava problem.

Kvantna fizika govori nam da život ima dve strane: (1) polje forme i energije i (2) ništavilo iz kojeg sve potiče. Štaviše, kvantna fizika nije prva koja je na ovo ukazala.

Spiritualni tekstovi, kao što su Vede i Upanišade, taoistički i budistički spisi i hrišćanska doktrina, pominju ništavilo koje je postojalo pre postanja.

Na mnogo načina pokušavamo da ugušimo taj glasić koji nas stalno podseća da nešto fali. Štaviše, savremeni čovek izvanredno je maštovit u smišljanju načina da smrvi taj unutrašnji glas. Tehnologija nam je najveće sredstvo i divno se uklapa u mentalitet „mamac i zamena“ koji smo razvili da bismo utolili svoju glad za nečim više. Kompjuter za kojim sada sedim savršen je primer. U redu, funkcionalan je, ali je takođe – kada se poveže na internet – jedna od najvećih igračaka koju je ljudski rod izmislio. Kupovina je drugi primer. Koliko nas je kupilo stvari koje nam uopšte ne trebaju? Koliko se vas seća izuma „kamen kućni ljubimac“? Koliko ga vas još uvek ima? De, de, priznajte. Kad date prave pare za baštenski kamen, teško ga je baciti preko ograde. Kladim se da još uvek imate jedan negde u podrumu.

Stvaramo diverzije koje će nam odvući pažnju od tog osećanja praznine, usamljenosti i gubitka. Kupovina, ekstremni sportovi, seks, televizija – spisak se nastavlja u nedogled. Ne možemo čak ni da uživamo u plodovima svog truda zato što nam se želja za većim i boljim modelom gotovo odmah ušunja u mozak. Nikako ne možemo da ispunimo ponor praznine pokušavajući da ga natrpamo stvarima, mislima i osećanjima. To bi bilo isto kao kada biste prežvrljali crvenu lampicu u svojim kolima crnim markerom da vas ona ne bi stalno podsećala da vam je gorivo na izmaku. Praznina, dosada, nespokoj i anksioznost – kao i fizički bol – upravo su ta crvena lampica. Pokušavaju da nam kažu da nešto nije u redu.

Govore nam da spoljašnja aktivnost neće obezbediti unutrašnji mir. Išli smo napolje da steknemo sve više i više, a odgovor leži u drugom smeru.

Dakle, u čemu je problem? Zbog čega osećamo upornu želju da postignemo i steknemo više? Problem

Zašto je to toliko posebno? Vidite, ispostavlja se da ništavilo nije prazno. Sada me pažljivo slušajte, ovde postaje zanimljivo. Sve tvorevine – zvezdana prašina i antimaterija i bubamare i slatki snovi – postoje u relativnom svetu forme i energije. Ništavilo okružuje i prodire u polje forme. Ništavilo ima sve građevinske blokove da ispuni naše kosmičko postojanje beskonačnim mnoštvom stvari, ali budući da je ništavilo, ono još uvek nije poprimilo formu.

Kako znamo da ništavilo postoji? Pa i sveci i naučnici govorili su nam da je ono tu. Dejvid Bom, teoretičar kvantne mehanike kojeg je Ajnštajn nazivao svojim intelektualnim sinom, nazvao je ništavilo „implicitnim redom“. Prva dva stiha Postanja kažu: „U početku... svet je bio bez forme i prazan.“ Odjek ništavila takođe se čuo pre više od tri hiljade godina u prvom redu Taitiraje Upanišada: „U početku, sveta nije bilo.“ Međutim, ništavilo nije moglo samo da stoji tu i zato se uposlilo stvaranjem. Prva aktivnost bila mu je razmišljanje.

Prvo je razmišljalo o sebi. O čemu je drugome imalo da misli? Prva misao stvorila je osećaj bića, nesputanu suštinu koju znate kao „ja“. Onda je ništavilo razmislilo o svim interesantnim stvarčicama koje bi moglo da stvori, i tada je ništa postalo nešto. Postanje dalje kaže: „I Duh Božji pokrenuo se preko vode. I Bog reče: ’Neka bude svetlost. I bi svetlost.’“ Taitiraja Upanišad takođe nas obaveštava: „Iz nepostojanja došlo je Postanje. Iz sebe samog Postanje je stvorilo biće.“ Zato vidite, ova ideja ništavila koje sve stvara već je dugo prisutna. I postoji razlog za to.

Kada dodate ideju ništavila uz iskustvo ništavila, to ima neverovatno dejstvo na nas. Uklanja patnju. Tako je. Ništavilo iskorenjuje patnju, nesreću i napetost.

Uravnotežuje nesklad svake vrste i okrepljuje telo i um.

Ono je uistinu magični metak koji nišani svaku bolest i ludilo ljudskog roda. I to čini bez po muke, uklanjajući potrebu za trudom i mučenjem. Jedna veličina pasuje svemu. Stoga, kada ego izađe da traži ispunjenje u novoj vezi ili novom automobilu, bolje mu je da povede sa sobom i ništavilo, inače će završiti s nečim što ne želi: s patnjom.

Ludo, zar ne? Mislimo da treba da steknemo više stvari oko sebe, kao što su bogatstvo i prijatelji, da

www.leo.rs | 17

bismo se osećali kompletno. Ali kao što svi mi znamo, sve što možemo da steknemo, to možemo i da izgubimo. Svi znamo ljude koji su izubili bogatstva i prijatelje za koje su nekada mislili da su zauvek njihovi. Nije gubitak ono što izaziva patnju. To je, u stvari, strah od gubitka i čežnja da se izgubljeno vrati. Stvari i ljudi nisu problem. Vezanost uma za njih stvara muku.

Um se vezuje za stvari zato što ne zna vrednost ništavila. Ako nemate ništa, onda nemate ni šta da izgubite. Mislim da ovu poslednju izjavu treba malo bolje objasniti.

Pogledajmo to iz ugla spokoja. Kada smo spokojni, ne patimo, zar ne? Spokoj i strah ne mogu da koegzistiraju. Spokojan um ne može da spozna patnju. Oni su dijametralno suprotni. Spokoj ne istiskuje strah i patnju; on im samo uskraćuje atmosferu pogodnu za razvoj.

Spokoj je neplodno tlo za strah. Dobro će nam doći da malo bolje proučimo spokoj ako želimo da shvatimo patnju. Šta je to spokoj? Ako bismo ga posmatrali kao izraz mentalne aktivnosti, rekli bismo da on predstavlja umanjenu aktivnost, zar ne? Kada se osećate spokojno, um vam je miran, zar ne? Kao kada posmatrate zalazak sunca ili sedite na panju u šumi, za razliku od svađanja sa šefom.

Možete biti spokojni čak i kada vam je telo aktivno.

Trkači na duge staze često govore da osećaju unutrašnji mir čak i dok im tela naporno rade. To pokazuje da se istinski spokoj izražava u vidu mirnog uma, bez obzira šta telo radi.

Dakle, mogli bismo reći da što je manje umne aktivnosti, to je više spokoja. Ako je to tačno, onda možemo reći i da odsustvo mentalne aktivnosti predstavlja apsolutni spokoj. Aktivnost je energija, a odsustvo aktivnosti je odsustvo energije. Odsustvo energije je ništavilo.

Stoga, ništavilo predstavlja apsolutni spokoj. Pametno, je l’ da?

• Ego uvek pokušava da doda nešto kako bi unapredio svoju egzistenciju. Ubeđen je da će mu bolje obrazovanje, bolje zdravlje ili više novca stvoriti mir i osloboditi ga strepnje. Ali problem je u tome što dodavanje tih elemenata predstavlja dodavanje energije, a dodavanje energije je, kao što znamo, suprotno spokoju. Veoma je važno da se ovo naglasi. Kada bi pronalaženje duševnog mira bilo matematički postupak, sastojalo bi se od oduzimanja, ne od sabiranja. Odvojte malo vremena i razmislite o oduzimanju stvari iz svog života. Zar vam nervoza makar malo ne splasne kada pomislite da ne morate da idete na posao? Možda i kada pomislite da ne morate da idete na letovanje. Jer čak pozitivna isku-

18 |

stva, kao što je, recimo, letovanje, mogu da uzrokuju stres. Koliko ste se samo puta vratili s nekog putovanja i pomislili kako biste konačno mogli malo da se odmorite?

Ali evo dobrih vesti. Otkrio sam način na koji možete da zadržite svoj aktivni život, a da vam um ujedno bude smiren – baš kao kod trkača čije je telo veoma aktivno, ali mu se um odmara. Biće potrebno malo vežbe, ali rezultati su neposredni i inspirativni. Jednom kada naučite jednostavni Quantum Entrainment proces, moći ćete bez po muke da izlečite sebe i svoje prijatelje od očiglednog nesklada svakodnevice.

Matematički gledano, QE proces funkcioniše po principu oduzimanja. Pruža vašem umu sve manje, manje i manje, i taj postupak traje sve dok u umu ne bude više ničega. A onda – a ovo je zaista divan deo – održava vam um na tom najdelikatnijem nivou kreacije, gde se nalazi vaše unutrašnje biće, istovremeno mu dozvoljavajući da nežno lebdi nazad, u vrevu svakodnevnog života. Zaista ćete stajati sa po jednom nogom u dva sveta, istovremeno crpeći potporu iz oba istovremeno. Ovo je vaš ključ za oslobađanje spokoja i odstranjivanje patnje. Vidite li kako je to prosto?

Kada savladate ovaj jednostavni jednostepeni proces, bićete u stanju da stvorite mir i harmoniju kud god da idete i šta god da radite. Moći ćete da poboljšate svoje odnose s drugim ljudima, kao i svoje emocionalno i fizičko zdravlje, svoju finansijsku situaciju, atletski učinak i svoj duhovni život; čak ćete biti u stanju da i drugima pomognete da to isto učine. Zar to nije zadivljujuće? Prostom neaktivnošću pokrećete isceljujuće talase promene koji zatim pusliraju ne samo kroz vaš život, već i kroz čitavu kreaciju. Počinjete li da uviđate snagu i potencijal ovog lakog i bezazlenog procesa?

(Autorova napomena: dublje zalaženje u proučavanje fascinantne mehanike života stoji izvan oblasti i teme kojom se bavi ova knjiga. Ali, ako ste zainteresovani za dalje istraživanje ovih i sličnih ideja, nabavite primerak moje knjige Beyond Happiness: How You Can Fulfill Your Deepest Desire.)

Mislim da sam vam dovoljno dugo pričao o egu, spokoju i ništavilu. Vreme je da vam pružim šansu da iskusite ništavilo kako biste shvatili smisao mojih reči. Zapravo, ništavilo nećete iskusiti. Um može da shvati samo forme kao što su „misao“ i „osećanje“ i da obradi ono što mu čula donesu iz spoljašnjeg sveta, te zbog te ograničenosti ne može neposredno da iskusi ništavilo. Njemu je potrebna određena struktura, određena forma da se za nju uhvati. Ništavilo je bezoblično; i kao što ćete videti (odnosno, nećete videti), ništavilo se prepoznaje baš po odsustvu iskustva. Hajde onda da pođemo ka njemu, može?

•••

20 |

BRENDON MAL

izmEĐU SVETLOSTI I TAME U Utočištu za bajke dešavaju se veoma čudne stvari. Neko ili nešto pustio je kugu koja pretvara bića svetlosti u bića tame. Set uspeva rano da otkrije dotični problem, ali dok se zaraza širi, postaje jasno da rezervat neće moći još dugo da izdrži.

Nipsiji Jednog sparnog avgustovskog dana Set je hitao jedva vidljivom stazom i osmatrao gusto lišće sa svoje leve strane. Visoko drveće obraslo u mahovinu nadnosilo se nad zelenim morem od žbunja i paprati. Bio je sav ulepljen, pošto vlaga nije dozvoljavala znoju da se osuši. Set je povremeno pogledavao preko ramena i trzao se na svaki zvuk koji bi dopro iz žbunja. Ne samo što je opasno lutati po Utočištu za bajke bez pratnje, već se plašio i da bi neko mogao da ga vidi ovoliko daleko od dvorišta.

Tokom dugog toplog leta uspeo je da usavrši iskradanje u šumu. Ekskurzije na koje je odlazio s Kolterom bile su zabavne, ali nedovoljno česte, tako da nisu zadovoljavale njegovu glad za pustolovinama. Prožimalo ga je posebno uzbuđenje kada bi se sam otisnuo u opasne poduhvate po rezervatu. Dobro je upoznao šumu oko glavne kuće i na taj način sam sebi dokazao da je u stanju bezbedno da je istražuje, iako su deka i baka stalno naglašavali koliko su zabrinuti. Smrtonosne situacije izbegavao je tako što se retko udaljavao od kuće, a izbegavao je i oblasti za koje je znao da su veoma opasne.

promakla poslednja oznaka. Ovaj trag daleko od glavne kuće do sada nije sledio. I dalje je budno motrio na žbunje s leve strane staze.

Tokom leta je mnogo ljudi došlo u Utočište za bajke i otišlo iz njega. Za doručkom je deka Sorenson obavestio Seta, Kendru, Koltera i Dejla da će se Voren i Tanu vratiti kući te večeri. Set je bio uzbuđen što će ponovo videti prijatelje, ali je dobro znao da, što je više ljudi u kući, to su manji izgledi da se iskrade u neku neovlašćenu ekspediciju. Posle današnjeg dana verovatno izvesno vreme neće moći da se izvuče i sam lunja unaokolo.

Taman kada je počeo da se obeshrabruje, Set je ugledao štap s velikom šišarkom na vrhu, poboden u zemlju nedaleko od staze. Zalud je brinuo da će mu promaći... visoki marker video se nadaleko. Set se zaustavio pored štapa, izvadio kompas iz pribora za hitne slučajeve, utvrdio u kom se pravcu nalazi severoistok i zaputio se u pravcu koji nije bio baš vertikalan u odnosu na dotadašnji jedva vidljivi trag.

Danas se zaputio na tajni sastanak i sledio je dobijena uputstva.

Pred njim je bio blagi uspon. Set je zaobišao neke trnovite biljke u cvatu. Ptice su cvrkutale među lišćem na granama iznad njegove glave. Leptir sa širokim treperavim krilima plovio je vazduhom bez i najmanjeg daška povetarca. Set je znao da je u pitanju pravi leptir. Da je bila vila, on bi je prepoznao.

Iako je bio siguran da je pravilno protumačio uputstva, Set je počeo da se nervira jer je mislio da mu je

„Psst“, zasiktao je nečiji glas iz žbunja sa strane, „ovde sam.“

Današnji dan bio je izuzetak.

www.leo.rs | 21

Set se okrenuo i ugledao satira Dorina, koji je izvirivao iznad sjajnog grma širokih listova. Satir mu je dao znak rukom da priđe. „Zdravo, Dorine“, rekao je Set tiho i dotrčao do mesta na kome je satir čučao. Tamo je zatekao i Nevila, koji se takođe krio. Njegovi rogovi bili su nešto duži, koža malo pegavija, a dlaka nešto crvenija od Dorinove. „Gde je zver?“ upitao je Nevil. „Obećao je da ćemo se ovde naći“, uveravao ih je Set. „Mendigo ga pokriva u štali.“ „Ako se ne pojavi, dogovor otpada“, zapretio je Nevil. „Doći će“, kazao je Set. „Jesi li doneo robu?“ upitao je tobože nonšalantno Dorin, ali nije uspeo da prikrije očajanje u pogledu. „Četrdeset osam baterija tipa AAA“, rekao je Set. Otvorio je platnenu vreću i dopustio satirima da prokontrolišu šta je u njoj. Na početku leta Set im je dao nekoliko desetina baterija kao nagradu što su njemu i sestri pomogli da se uvuku u dekinu kuću pod izuzetno teškim okolnostima. Satiri su ih koristili za portabl televizor i već su uspeli sve da ih istroše. „Pogledaj ih, Dorine“, uzbuđeno je izgovorio Nevil. „Predstoje nam mnogi sati zabave“, sa strahopoštovanjem je promrmljao Dorin. „Samo sport!“ povikao je Nevil. „Drame, sitkomi, crtaći, sapunske opere, tok-šou emisije, kvizovi, rijaliti programi“, sa uživanjem je nabrajao Dorin. „Brojne predivne dame“, preo je Nevil. „Čak su i reklame neverovatne“, oduševljavao se Dorin. „Tolika tehnološka čuda!“ „Sten bi odlepio da zna“, razdragano je promrmljao Nevil.

Set je shvatio da je Nevil u pravu. Deka Sorenson se svojski trudio da ograniči upotrebu tehnologije u rezervatu. Nije želeo da uticaj modernog doba pokvari magična stvorenja koja borave u Utočištu za bajke. Čak ni u svojoj kući ne drži televizor. „A gde je zlato?“ upitao je Set. „Nije daleko“, rekao je Nevil. „Zlato je mnogo teže naći od kada je Nero premestio svoje blago“, izvinio se Dorin. „Zlato do kojeg se može doći“, ispravio ga je Nevil. „Znamo za mnoga mesta u Utočištu za bajke na kojima je skriveno blago.“ „Najveći deo tog blaga je ili proklet, ili se čuva“, objasnio je Dorin. „Na primer, znamo jednu jamu ispod velikog kamena u kojoj su skriveni predivni dragulji, ako ti ne smeta da zaradiš hroničnu infekciju koja izjeda meso.“ „Kao i neprocenjivu kolekciju pozlaćenog oružja u skladištu koje čuva osvetoljubiva porodica džinova ljudoždera“, dodao je Nevil.

22 |

„Ali malo dalje ima dosta zlata koje niko i ništa ne čuva“, obećao je Dorin. „Ipak mislim da bi trebalo dodatno da me platite, jer vam je potrebna moja pomoć da dođete do njega“, požalio se Set. „Ne budi nezahvalan, Sete“, prekorio ga je Nevil. „Ugovorili smo cenu. Pristao si. Fer je fer. Ne moraš da nam pomogneš da dođemo do tog zlata. Možemo da otkažemo celu stvar.“ Set je prelazio pogledom s jednog jarcočoveka na drugog. Zatim je uzdahnuo i zatvorio rajsferšlus na platnenoj torbi. „Možda ste u pravu. Mislim da je ovo suviše opasno.“ „Možda bismo mogli da uvećamo tvoj deo za dvadeset procenata“, brže-bolje je kazao Nevil i spustio dlakavu šaku na torbu. „Trideset“, monotono je rekao Set. „Dvadeset pet“, parirao mu je Nevil.

Set je ponovo otvorio rajsferšlus na torbi.

Dorin je zapljeskao i nekoliko puta udario kopitima po tlu. „Obožavam srećne završetke.“ „Ništa nije gotovo dok ne dobijem zlato“, podsetio ih je Set. „Jeste li sigurni da će to blago biti stvarno moje, da po njega neće doći nikakav razjareni trol?“ „Nije pod kletvom“, rekao je Nevil. „Nikakva moćna bića neće tražiti kaznu“, izjavio je Dorin.

Set je prekrstio ruke na grudima. „Zašto vam je onda potrebna moja pomoć?“ „U ovom tajnom skladištu nekada se nalazio slobodan novac do kojeg je bilo najlakše doći u celom Utočištu za bajke“, rekao je Nevil. „Uz pomoć tvog ogromnog telohranitelja, to ponovo može postati mačji kašalj.“ „Hugo neće morati nikoga da povredi“, želeo je da se osigura Set. „Opusti se“, kazao mu je Nevil. „Razgovarali smo o tome. Golem neće morati ni mrava da zgazi.“ Dorin podiže šaku. „Neko dolazi.“ Set ništa nije čuo.

Nevil je onjušio vazduh. „To je golem“, raportirao je Nevil.

Nekoliko trenutaka kasnije Set je začuo Hugove teške korake. Nedugo potom golem se probio kroz rastinje.

Hugo je ličio na majmuna, bio je napravljen od zemlje, gline i kamenja, bio je čvrste građe i imao disproporcionalno velike šake i stopala. Trenutno mu je jedna ruka bila nešto kraća i tanja od druge. Hugo je tu ruku bio izgubio u okršaju s Olohom Proždrljivcem, i uprkos čestom kupanju u blatu, ona se još nije do kraja ponovo oblikovala.

Golem se zaustavio. Nadnosio se nad Setom i satirima, koji su mu jedva dopirali do masivnih prsa. „Sete“, izgovorio je golem dubokim glasom koji je zvučao kao da se melje ogromno kamenje.

„Zdravo, Hugo“, odvratio je Set. Golem je tek nedavno počeo da izgovara jednostavne reči. Razumeo je sve što bi mu bilo ko kazao, ali se retko verbalno izražavao. „Drago mi je što te vidim, veliki“, veselo je kazao Dorin, mahnuo mu i uputio široki osmeh. „Hoće li sarađivati?“ procedio je Nevil kroz jedan kraj usta. „Hugo nije obavezan da me sluša“, kazao je Set. „Ja ga zvanično ne kontrolišem kao baka i deka. Polako uči da donosi vlastite odluke. Nas dvojica smo ovog leta učestvovali u nekoliko pustolovina. Obično pristane na sve što predložim.“ „U redu onda“, kazao je Dorin, pljesnuo šakama i odlučno ih protrljao jednu o drugu. „Nevile, moj druže u kopanju zlata, možda se vratimo u posao.“ „Hoćete li mi konačno objasniti šta mi to radimo?“ zamolio ih je Set. „Da li si čuo za nipsije?“ upitao je Nevil.

Set je odmahnuo glavom. „To su ti sićušna stvorenja“, počeo je da objašnjava Dorin, „najmanji su od svih vilinskih naroda.“ Satir se s iščekivanjem zagledao u Seta.

Set je ponovo odmahnuo glavom. „Najsrodniji su brovnijima, ali su mnogo manji od njih“, rekao je Nevil. „Kao što već znaš, brovniji su stručnjaci za popravljanje, spasavanje i inventivno recikliranje.

Nipsiji su takođe vrhunski umetnici, ali oni vole da krenu otpočetka. Prilikom nabavke sirovina oslanjaju se na prirodne resurse.“ Dorin se nagnuo ka Setu i kazao mu u poverenju. „Nipsije fasciniraju sjajni metali i svetlucavo kamenje, i imaju kliker da ih pronađu.“ Nevil je namignuo.

Set je prekrstio ruke. „Šta će ih sprečiti da povrate svoje blago?“ Nevil i Dorin su prasnuli u smeh, a Set se namrštio.

Nevil mu je spustio šaku na rame. „Sete, nipsiji su otprilike ovolicni.“ Nevil je podigao palac i kažiprst. Bili su razmaknuti malo više od centimetra. Dorin je frknuo kada je pokušao da obuzda smeh. „Ne mogu da lete i nemaju nikakvu magiju kojom bi nas napali ili nam naudili.“ „U tom slučaju, ne vidim šta će vam moja pomoć da dođete do tog zlata“, bio je uporan Set. Kikotanje se utišalo. „Ali zato mogu da pripreme zamke i posade opasne biljke“, priznao je Dorin. „Ti mali štipavci očigledno su se uvredili što smo im Nevil i ja nametnuli danak, pa su se zaštitili od nas. Hugo bi trebalo bez problema da nas unese u njihovo carstvo.“ Set je začkiljio. „Zašto deda ne pomogne nipsijima?“ „Bez uvrede“, rekao je Nevil, „ali mnoga stvorenja u Utočištu za bajke pristala bi štošta da istrpe samo

da izbegnu da se ljudi umešaju u to. Neka te ne brine da bi ti nikogovići mogli da se požale Stenu... on od njih neće čuti ništa o ovome. Šta kažeš? Hoćemo li po to zlato?“ „Povedi nas“, pristao je Set. Okrenuo se ka golemu. „Hugo, hoćeš li nam pomoći da posetimo nipsije?“ Hugo je podigao zemljanu šaku. Palac i kažiprst gotovo su mu se dodirivali. Zatim je jedva primetno klimnuo.

Napredovali su kroz žbunje sve dok Nevil nije podigao pesnicu u znak upozorenja. Set je sa ivice čistine ugledao prostranu livadu s travnatim uzvišenjem u sredini. Strane uzvišenja bile su strme i naglo su se završavale na nekih šest metara iznad tla, kao da je vrh zaravnjen. „Hugo će nam biti potreban da nas uvede u uzvišenje“, prošaputao je Nevil. „Hoćeš li?“ Set je upitao golema.

Hugo je bez problema smestio Nevila na jedno rame, Dorina na drugo, a Seta u pregib veće ruke. Golem se dugačkim koracima zaputio preko livade ka uzvišenju.

U blizini podnožja uzvišenja, korov oko Hugovih stopala počeo je da se uvija i škljoca. Set je gledao kako se trnovite puzavice obavijaju golemu oko zglavaka, a zelene glave biljaka mesožderki zaleću na njegove listove. „Upravo to je deo problema“, pokazao je Dorin. „Mali štipavci posadili su sve moguće otrovne biljke oko svoje teritorije.“ „Pokvarene štetočine“, brundao je Nevil. „Hramao sam nedelju dana.“ „Imali smo sreće što smo izvukli živu glavu“, rekao je Dorin. „Moramo da stignemo na drugu stranu uzvišenja.“ „Padine brda preplavljene su zamkama“, objasnio je Nevil. „Na suprotnom kraju čeka nas zapečaćeni ulaz.“ „Hugo, zaobiđi brdo“, rekao je Set. Agresivne biljke nastavile su da šibaju, da se uvijaju i da grizu, ali Hugo je napredovao ne obraćajući pažnju na njih. Na suprotnoj strani brda naišli su na nepravilnu gromadu čovečje visine umetnutu u podnožje padine.

Oko kamena se nalazila bara gnjecavog mulja. „Naloži Hugu da pomeri kamen u stranu“, predložio je Dorin. „Čuo si ga“, rekao je Set. Hugo je zagazio u klizavi mulj, koji je navalio na njegova ogromna stopala. Zatim je slobodnom rukom uklonio kamenu gromadu, kao da je ova od hartije, i otkrio ulaz u tunel. „Spusti nas kod ulaza“, rekao je Nevil. „I nemoj dozvoliti mulju da uđe“, dodao je Dorin. „Molim te da to uradiš“, molećivim glasom kazao je Set. Hugo je spustio Seta na ulazu u tunel, a satire pored njega. Golem se okrenuo i počeo da šutira mulj. Na sve strane letele su lepljive gromuljice i niti.

www.leo.rs | 23

„Dobro dođe ovaj Hugo“, priznao je Nevil i klimnuo u Hugovom pravcu. „Moramo i mi jednog da nabavimo“, složio se Dorin.

Set je zurio u zidove tunela. Bili su od uglačanog belog kamena prošaranog plavim i zelenim nitima. Zapetljane rezbarije prekrivale su celokupnu površinu zidova, od poda do tavanice. Set je prelazio prstom preko složenih crteža. „Nije previše traljavo“, prokomentarisao je Nevil.

Set se udaljio na korak od zida. „Ne mogu da verujem koliko je detaljno sve urađeno.“ „Sačekaj da vidiš Sedam kraljevstava“, rekao je Dorin.

Njih trojica nastaviše kratkim tunelom. Krov je bio dovoljno visok da nijedan od njih nije morao da se pogrbi. „Pazi gde staješ“, rekao je Nevil. „Vodi računa da ne zgaziš nekog nipsija. Njihovi životi nisu manje vredni od bilo čijeg drugog. Ako slučajno ubiješ nipsija, zaštita koju ti obezbeđuje sporazum sklopljen prilikom osnivanja Utočišta za bajke prestaće da važi za tebe.“ „On ti to govori zato što je jednom prilikom stao na vagon za snabdevanje i obeznanio vozača“, poverio mu je Dorin. „Potpuno se oporavio“, ukočeno je odvratio Nevil. „Ne vidim nijednog nipsija ovde u tunelu“, izvestio ih je Dorin pošto se sagnuo da osmotri glatki mermerni pod. „U tom slučaju oprezno nastavi ka suprotnom kraju“, preporučio mu je Nevil.

Set nije očekivao da će ga obasjati sunce kada iziđe iz tunela. Brdo nije imalo vrh... sredina je bila izdubljena, tako da su padine obrazovale kružni zid oko jedinstvene unutrašnjosti. „Vidi ti to“, promrmljao je Set. Celokupna unutrašnjost brda bila je u minijaturnim pejzažima, koje su činili sićušni zamkovi, zdanja, fabrike, skladišta, radnje, mlinovi, pozorišta, arene, mostovi. Arhitektura je bila složena i raznolika. Vrhovi tornjeva uzdizali su se visoko, krovovi su bili strmi, kule spiralne, svodovi tanani, dimnjaci kao od kartona, baldahini raznobojni, staze oivičene stubovima, vrtovi na više nivoa, a kupole su se presijavale. I sve je to bilo lepo ukomponovano. „Uživaj u Sedam kraljevstava nipsija“, rekao je Nevil. „Vidiš li onu tamo četvrtastu zgradu?“ upitao je Dorin, pokazujući prstom. „Onu sa stubovima i statuama s prednje strane. To je riznica Trećeg kraljevstva. Možemo od nje krenuti ako budu odbili da sarađuju.“ Među veličanstvenim zdanjima u Sedmom kraljevstvu, od kojih su ona najviša Setu jedva sezala do kolena, jurile su hiljade minijaturnih bića. Na prvi pogled ličila su na insekte. Posle kraćeg preturanja po priboru za hitne slučajeve, Set je čučnuo u blizini izrezbarenog tunela gde je kopala ekipa nipsija i zagledao se u neverovatno sitne radnike kroz lupu. Na sebi su imali kicošku odeću i nisu se uopšte razlikovali od ljudi, iako nisu bili viši od

24 |

centimetar i po. Skupina koju je Set posmatrao uzbuđeno je mahala rukama u njegovom pravcu dok se žurno udaljavala. Oglasila su se zvona i mnogi nipsiji pobegli su u kuće ili rupe u tlu. „Oni se nas plaše“, primetio je Set. „I treba da nas se plaše“, preteći je izgovorio Nevil. „Mi smo njihovi džinovski vrhovni gospodari, a oni su biljkama grabljivicama i muljem mesožderom pokušali da nas spreče da uđemo.“ „Pogledajte tamo, pored jezera“, zacvileo je Dorin i pokazao rukom. „Oborili su naše statue!“ Kipovi koji su neverovatno podsećali na Nevila i Dorina, od kojih je svaki bio viši od pola metra, ležali su unakaženih lica u blizini praznih postolja. „Neko ovde umišlja da je važniji nego što jeste“, zarežao je Nevil. „Ko je oskrnavio spomenik vrhovnim gospodarima?“ Metež na prepunim ulicama se nastavio. Svi su mahnito pokušavali da se sklone s ulica i uđu u zgrade. Desetine nipsija nesmotreno je silazilo sa skela zgrade u izgradnji. Nipsiji naoružani minijaturnim oružjem okupili su se na krovu kraljevske riznice. „Oko roga se okuplja delegacija“, kazao je Dorin, pokazujući u pravcu kule visoke četrdeset pet centimetara na čijem vrhu se nalazio veliki megafon boje bisera.

Nevil je namignuo Setu. „Vreme je da otpočnemo pregovore.“ „Jeste li sigurni da je ovo u redu?“ upitao je Set. „To što uzimamo od malenih?“ Dorin je pljesnuo Seta po leđima. „Glavna zabava nipsija je da nanjuše džepove s rudom. Time što ćemo malo štrpnuti od bogatstva koje su pohranili, mi im zapravo činimo uslugu: imaće šta da rade!“ „Zdravo, Nevile i Dorine“, zacvrkutao je jedan glasić.

Iako ga je megafon pojačao, bio je kreštav i jedva se čuo.

Vodeći računa gde staju, Set i satiri su se nagnuli napred. „Mi, nipsiji Trećeg kraljevstva, presrećni smo što ste se posle dugo vremena konačno vratili.“ „Presrećni, stvarno?“ upitao je Nevil. „Nismo baš očekivali da ćete nas u znak dobrodošlice dočekati otrovnim biljkama.“ Nipsiji na kuli međusobno su se posavetovali pre nego što su odgovorili. „Žao nam je ako vam je zaštita koju smo nedavno podigli zadala muke. Smatrali smo da imamo prava da pojačamo bezbednost zbog izvesnih potencijalnih i vrlo neprijatnih pljačkaša.“ „Malom škljocavcu gotovo je pošlo za rukom da celu stvar predstavi kao da ne govori o nama“, promrmljao je Dorin. „Veoma su umešne diplomate“, složio se Nevil. Podigao je glas. „Primetio sam da su naši spomenici zapušteni. A da ne pominjem koliko tek danak kasni.“

Delegacija na kuli ponovo je zbila redove pre nego što je odgovorila. „Izvinjavamo se zbog nedostatka zahvalnosti s naše strane“, zaskvičao je glasić. „Dolazite u teška vremena. Kao što znate, Sedam kraljevstava od pamtiveka živi u miru i blagostanju, koje samo povremeno prekidaju uvredljiva potraživanja izvesnih džinovskih stranaca. Međutim, u poslednje vreme zadesila su nas mračna vremena. Šesto i Sedmo kraljevstvo ujedinili su se u ratu protiv nas ostalih. Nedavno su desetkovali Četvrto kraljevstvo. Mi i Drugo kraljevstvo primili smo na hiljade izbeglica. Peto kraljevstvo je pod opsadom. U Prvom kraljevstvu govori se o povlačenju, o masovnoj seobi u novi zavičaj.

Kao što znate, mi nipsiji nikada nismo bili skloni ratovanju. Očigledno je na građane Šestog i Sedmog kraljevstva neko izvršio rđav uticaj. Plašimo se da se neće smiriti dok nas sve ne pokore. Dok mi ovde razgovaramo, njihove pomorske snage plove ka našim obalama. Ako istovremeno vi napadnete našu zajednicu s leđa, bojim se da bi Sedam kraljevstava bilo zavijeno u crno. Međutim, ako nam u ovom tragičnom času ponudite pomoć, rado ćemo vas bogato nagraditi.“ „Dajte nam nekoliko trenutaka da razmislimo“, kazao je Nevil i povukao Dorina i Seta bliže sebi. „Mislite li da je u pitanju trik? Nipsiji često nedostatke uslovljene sitnom građom nadoknađuju lukavstvom.“ „U središnjoj bari vidim veliku flotu crnih brodova“, kazao je Dorin. Najveći od tih brodova nisu veći od Setovih cipela, ali ih je zato na desetine. „Aha“, složio se Nevil. „Pogledaj levo. Izgleda da je Četvrto kraljevstvo stvarno u ruševinama.“ „Ali ko je ikada čuo da nipsiji ratuju?“ zapitao se Dorin. „Najbolje će biti da pročavrljamo sa Sedmim kraljevstvom“, rešio je Nevil. „I čujemo njihovu verziju događaja.“ „Vratićemo se“, obavestio je Dorin nipsije na kuli. On i Nevil okrenuli su se da pođu. „Koji si ti?“ dopro je iz megafona cvrkutavi glas. „Ti koji nemaš rogove.“ „Ja?“ upitao je Set, položivši šaku na grudi. „Ja sam Set.“ „Oh, mudri i razboriti Sete“, nastavio je glas, „molimo te da nagovoriš jarcodžinove da nam priteknu u pomoć.

Nemoj dozvoliti da ih zavedu opake glavešine izdajničkih kraljevstava.“ „Videću šta mogu da uradim“, kazao je Set i pohitao za Nevilom i Dorinom, ne dižući pogled s tla da ne bi spljeskao kog nipsija. Sustigao je satire ispred kraljevstva okruženog zidom od crnog kamena i stegovima od samurovine koji su se vijorili. Ulice tog kraljevstva bile su takoreći prazne. Gotovo svi nipsiji koje su uspeli da uoče nosili su oklope i bili naoružani. I u ovom kraljevstvu postojala je kula sa megafonom.

„Ovaj zid je nov“, primetio je Dorin. „Ne sećam se da je sve bilo ovako crno“, primetio je Nevil. „Stvarno deluje ratobornije“, zaključio je Dorin. „Penju se na kulu“, primetio je Nevil, pokazavši glavom ka crnom megafonu. „Pozdravljamo vas, znameniti vrhovni gospodari“, zaskvičao je glasić. „Vratili ste se na vreme da prisustvujete kulminaciji naših napora i da učestvujete u podeli plena.“ „Zašto ratujete s ostalim kraljevstvima?“ upitao je Nevil. „To je vaša zasluga“, odvratio je govornik. „Sedam kraljevstava otposlalo je brojne družine u potragu za metodama koje bi onemogućile vaš povratak. Najdalje je stigla moja družina. Mnogo toga smo naučili. Vidici su nam se proširili. Dok su druga kraljevstva podizala odbranu, mi smo tiho vrbovali Šesto i Sedmo kraljevstvo i razvijali ratnu mašineriju. Konačno, zašto bismo radili kada možemo da uzmemo od drugih. Za vas to nije ništa novo, je li tako?“ Nevil i Dorin nelagodno se pogledaše. „Šta ste nama namenili da uradimo?“ upitao je Dorin. „Naša pobeda je sasvim izvesna, ali ako ubrzate čas našeg trijumfa, prilikom nagrađivanja bićemo velikodušniji od bilo kog drugog kraljevstva. Najveći deo našeg bogatstva nalazi se ispod zemlje, a tu tajnu oni nikada ne bi s vama podelili. Siguran sam da su ostali tražili od vas da nas zaustavite. Ako to pokušate, nećete se dobro provesti. Sklopili smo savez s novim gospodarom, koji će jednog dana postati vladar svega. Ako se suprotstavite nama, suprotstavićete se i njemu. Svi koji mu prkose moraju da nestanu. Pridružite nam se. Izbegnite bes našeg gospodara i domognite se lepe nagrade.“ „Mogu li da pozajmim tvoju lupu?“ upitao je Dorin.

Set pruži satiru uveličavajuće staklo. Dorin njime pređe preko gradskih zidina do ispražnjenog trga, čučnu i poče da proučava prilike na kuli. „Morate ovo da vidite, verujte mi“, trezveno ih je posavetovao.

Dorin se sklonio u stranu. Prvo je Nevil dugo gledao kroz lupu, a za njim i Set. Sićušna bića na kuli izgledala su drugačije od onih koje je Set do sada video. Koža im je bila siva, oči krvave, a iz usta su im virile kljove. „Šta se to dogodilo s vama?“ upitao je Nevil. „Na površinu je izbio naš pravi izgled“, odvratio je glas preko megafona. „Ovako izgledamo kada se oslobodimo svih iluzija.“ „Neko ih je na neki način iskvario“, prosiktao je Dorin. „Ne mislite stvarno da im pomognete?“ upitao je Set. Nevil je odmahnuo glavom. „Ne, ali ne bi bilo mudro ni odupreti im se. Možda ne bi trebalo da se mešamo.“ Pogledao je u Dorina. „Uskoro ćemo morati na sastanak koji je ranije zakazan.“

www.leo.rs | 25

„Tako je“, podržao ga je Dorin. „Umalo da zaboravim na ostale naše obaveze. Ne želimo da razočaramo, ovaj, hamadrijade. Ne smemo da kasnimo. Biće bolje da krenemo.“ „Nemate vi zakazan nikakav sastanak“, optužio ih je Set. „Ne možemo napustiti dobre nipsije i dozvoliti da budu uništeni.“ „Ako si toliki junak“, rekao mu je Nevil, „idi i zaustavi mornaricu.“ „Moj zadatak je bio da nas uvedem ovamo“, odvratio je Set. „Ako želite baterije, morate sami da zaradite zlato.“ „U pravu je“, priznao je Dorin. „Ne moramo mi ništa da zaradimo“, izjavio je Nevil. „Možemo da uzmemo koliko nam je potrebno iz riznice Trećeg kraljevstva i zbrišemo odavde.“ „Nipošto“, kazao je Set, odrično odmahnuvši rukom. „Ne prihvatam isplatu u ukradenom zlatu posle onoga što se dogodilo sa Nerom. Treće kraljevstvo vam je ponudilo poštenu nagradu ako im pomognete. Kazali ste mi da nam nipsiji ne mogu ništa. Da li se to promenilo zato što su neki od njih postali zli? Odustajem i od dodatnih dvadeset pet procenata.“ „Hmmm.“ Nevil se počešao po bradi. „Pomisli samo šta ćemo sve gledati“, podsticao ga je Dorin da prihvati. „U redu“, reče Nevil. „Ne bih voleo da ova mala civilizacija bude uništena, ali nemojte mene kriviti ako jezivi nipsiji i njihovi bezočni gospodari budu krenuli u hajku na nas.“ „Zažalićeš ti za ovo“, urlali su neprijateljski nastrojeni nipsiji kroz megafon. „Stvarno?“ upitao je Nevil i probio kopitom gradski zid. Otkinuo je megafon s kule i bacio ga preko ruba izdubljenog brda. „Ja ću otići da prekinem opsadu Petog kraljevstva“, ponudio se Dorin. „Ni makac odavde“, naredio je Nevil. „Zašto bismo im pružili priliku da se obračunavaju s obojicom.“ „Stvarno su ti se zavukli pod kožu“, zakikotao se Dorin. „Šta će da urade?“ „Ovde je nešto mračno na delu“, smrknuto je kazao Nevil. „Ako rešim da im se usprotivim, onda mogu i sam da završim posao.“ Otkinuo je krov sa zgrade koja je delovala prilično čvrsto i izvadio iz nje šaku sićušnih zlatnih šipki, koje je potom ubacio u vrećicu koju je nosio obešenu o pojas. „Ovo vam je lekcija“, kazao je Nevil i zavukao šaku u riznicu po drugi put. „Ne pokušavajte da pretite džinovskim vrhovnim gospodarima. Mi radimo ono što nam je volja.“ Nevil je otišao do bare. Čak i tamo gde je bila najdublja, voda mu je sezala samo do cevanica. Okupio je brodove iz flotile i krenuo s njima nazad ka Sedmom kraljevstvu. Usput je kidao jarbole i razbacivao vesla po gradu.

26 |

„Pazi da ne ubiješ nekog od njih“, upozorio ga je Dorin. „Pazim“, odvratio je Nevil, gacajući po bari i podižući talase, koji su gromovito udarali o krhke dokove. Kada je i poslednji brod ostavio na praznoj pijaci, Nevil je prešao do Petog kraljevstva i počeo da lomi male naprave za opsadu i katapulte koji su napadali utvrđene lokacije oko grada, uključujući i glavni dvorac.

Set je posmatrao ono što se oko njega dešavalo s nepodeljenim zanimanjem. Imao je utisak da gleda razmaženo dete koje lomi igračke. Ali kada se malo bolje zagledao, shvatio je da satirovi postupci utiču na veliki broj života. Iz perspektive nipsija, džin od tri stotine metara protutnjao je kroz njihov svet i u nekoliko minuta promenio tok očajničkog rata.

Nevil je pokupio nekoliko stotina napadačkih trupa iz Petog kraljevstva i premestio ih u Sedmo. Potom je uništio nekoliko mostova koji su Šestom kraljevstvu omogućavali pristup u Peto kraljevstvo. Ukrao je nekoliko zlatnih ukrasa iz ponosnih kula u Šestom kraljevstvu i sistematično uništio njihovu zaštitu. Nevil se na kraju vratio do kule Sedmog kraljevstva na kojoj se nalazio megafon. „Upozoravam vas, vratiću se ako ne prestanete da ratujete. Narednog puta nećete ovako dobro proći.“ Nevil se okrenuo ka Dorinu i Setu. „Idemo.“ Njih trojica odoše do Trećeg kraljevstva, koje se nalazilo u blizini izrezbarenog tunela što je vodio nazad do Huga. „Učinili smo šta smo mogli da bismo prekinuli ovaj vaš rat“, izjavio je Nevil. „Svi pozdravljaju džinovske vrhovne vođe!“ doviknuo je glasić kroz biserni megafon. „Današnji dan proglašavamo za praznik kojim ćemo slaviti vaše junaštvo. Podići ćemo i obnoviti vaše spomenike. Nijedan im neće biti ravan. Uzmite sve što želite iz kraljevske riznice.“ „Da znate da hoću“, kazao je Nevil i rascepio zid.

Zatim je zahvatio neverovatno malo zlatnih, srebrnih i platinastih novčića zajedno s nekoliko relativno velikih dragih kamenova. „Budite na oprezu, nipsiji. Nešto nije u redu s vašim kohortama u Šestom i Sedmom kraljevstvu.“ „Živeo Nevil!“ uzviknuo je kreštavi glasić. „Živeo Dorin! Živeo Set! Mudre savete dali su nam naši hrabri zaštitnici!“ „Izgleda da smo za sada ovde završili“, zaključio je Dorin. „Odlično obavljen posao“, izjavio je Set, udarivši Nevila po leđima. „Nije loše za jedan dan“, frknuo je Nevil, lupkajući šakom po nabreklim vrećicama. „Nekoliko kraljevstava je spaseno, dva su ponižena, a i došli smo do blaga. Hajde da izmerimo plen. Čekaju nas emisije na televiziji.“ NASTAVIĆE SE...

BRENDON MAL

Nemojte propustiti nijednu pustolovinu iz serijala Utočište za bajke!

uspon zvezde večernjače

između svetlosti i tame

ključevi tamnice za demone

tajne svetilišta zmajeva

Utočište za bajke

Potražite na www.leo.rs www.leo.rs | 27

28 |

Linda Čapman

vi se ostvaruju o n S

Prvo poglavlje „Uskoro ćemo“, šapnula je Lorin Foster sivom poniju.

Pogledala je zvezdasti cvet na svom dlanu. Na svakoj ljubičastoj latici blistala je po jedna zlatna tačka. Poni je nestrpljivo kopao kopitom. „Još samo nekoliko minuta“, rekla mu je Lorin. Sunce je gotovo zašlo. Celog dana je jedva čekala ovaj trenutak.

Konačno, poslednji zrak je nestao iza planina, a na nebu se pojavila blistava zvezda.

Lorin je zadrhtala od iščekivanja. Sad! Nežno je mrvila latice prstima i šaputala čarobne reči: Daleka zvezdo sjajna, Ovo je moja najveća tajna: Ostvari želju srca mog Da mi poni postane jednorog!

Pre nego što je izgovorila poslednju reč, zaslepila ju je ljubičasta munja.

Umesto sivog ponija, sad je ostao samo utaban trag na travi. Lorin je pogledala gore. Visoko na nebu kružio je beli jednorog.

„Sutone!“, uzviknula je veselo.

Jednorog se dočekao na zadnje noge i vešto sleteo pored devojčice. „Zdravo!“, rekao je približivši njušku njenom nosu.

Iako je jasno čula Sutonove reči, Lorin nije videla da mu se usta pomeraju. Setila se šta joj je rekao prethodne noći kad se prvi put pretvorio u jednoroga. Sve dok ga dodiruje ili dok kod sebe ima jednu dlaku iz njegove grive, moći će da čuje kako govori.

Lorin ga je zagrlila i pogledala latice koje je i dalje držala: „Nisam ih bacila na zemlju!“ Suton je zatresao dugu srebrnu grivu. „Više ne moraš to da radiš. Cvet noćne kraljice treba ti samo prvi put kad izgovaraš čarobne reči. Ne treba ti ni zvezda sumraka. Od sada nadalje potrebne su ti samo čarobne reči“. Opet je kopao travu kopitima: „Hajde da letimo, Lorin!“ Nije čekala da je ponovo pozove. Skočila mu je na leđa u deliću sekunde.

Suton je uzleteo, a Lorin se oduševljeno smejala dok joj je vetar mrsio kosu. Držala se za Sutonovu srebrnu grivu. „Sve bolje letim!“, rekao je Suton sužavajući krugove. „Slažem se!“, nasmejala se Lorin.

www.leo.rs | 29

Prethodnog dana Suton je leteo veoma nesigurno.

Uspela je da mu se održi na leđima samo zahvaljujući magiji jednoroga, koja ju je štitila. Sada je bez straha gledala polja i šume ispod sebe.

„Sto puta više!“ Prošlo je samo nedelju dana otkako su napustili grad i preselili se na farmu da bi Lorinin tata ispunio svoj životni san i postao farmer. Lorin se već osećala kao da oduvek živi ovde.

„Hajde da letimo iznad šume!“, predložio je Suton. „I da skačemo s krošnje na krošnju!“

Dok je prolazila pored sobe svog brata Maksa, čula je glasan smeh. Otvorila je vrata. Maks je ležao na krevetu, a Badi, njegov bernandinac, prednjim šapama se oslanjao na čaršav pokušavajući da oliže Maksovo lice velikim roze jezikom.

„Hajde“, pristala je Lorin, „ali ne smem da ostanem predugo da se mama i tata ne bi zabrinuli“.

Suton se okrenuo u vazduhu i poleteo prema šumovitoj planini iznad Lorinine kuće. Imanje Fosterovih sa svih strana okruženo je farmama. Posebno joj je pažnju privukla bela kuća sa crvenim štalama na obronku planine. „To je Guščiji dô“, rekla je. „Tata je danas upoznao vlasnika imanja, gospodina Kesidija. Ima ćerku mojih godina koja se zove Mel i ima ponija. Tata se dogovorio sa njima da ih sutra posetimo. Ideš sa mnom!“ „Zvuči zabavno!“, odgovorio je Suton.

Lorin se odjednom uplašila: „Šta ako njen konj pogodi da si ti jednorog?“ Znala je da niko ne sme otkriti Sutonovu tajnu. Stara gospođa Fontana, koja je dala Lorin čarobne reči za pretvaranje jednoroga u ponija, rekla joj je da nikad nikome ne sme odati tu tajnu. Kad bi neko saznao za jednoroga, Suton bi bio u velikoj opasnosti. „Odmah će znati“, rekao je Suton, „ali nema veze. Konji i poniji znaju da čuvaju tajne“. „Da li sve životinje znaju za jednoroge?“, pitala je Lorin.

Suton je odmahnuo glavom: „Samo konji i jednorozi.

Ponekad neke životinje osete da se razlikujem od njih.

Jesi li spremna za skokove?“ „Nego šta!“, uzviknula je Lorin.

„Maks, mislim da bi on rado skočio na krevet da mu ja nisam zabranila“, rekla je gospođa Foster i oterala ljubimca. „Badi, prava si napast“, grdila ga je smejući se.

Badi se zatrčao prema Lorin, ali pošto nije uspeo da se zaustavi na vreme, udario je u njene noge. „Joj! Badi, imaš sto kila!“ „Sačekaj samo dok poraste!“, rekla je mama sa osmehom. „Bolje se spremi za krevet, dušo. Kesidijevi vas čekaju sutra u devet i trideset. Moraš rano da ustaneš da bi nahranila i istimarila Sutona“.

Lorin je klimnula glavom. „Nadam se da ćeš se dobro slagati s Mel. Bilo bi lepo da imaš drugaricu za jahanje“. „Da“, složila se Lorin. „Nadam se da je Mel fina“.

Dok je išla prema svojoj sobi, razmišljala je o tome šta ih čeka sutra. Hoće li Mel hteti da se sprijatelji sa njom?

Hoće li ona hteti da se sprijatelji s Mel? Nadala se da hoće.

Izvukla je pižamu koja joj uvek stoji ispod jastuka i prišla prozoru. Videla je plave planine kako nestaju u mraku iza njene kuće, a najbolje od svega – videla je Sutonovu štalu i obor. „Laku noć, Sutone“, šapnula je videvši senku konja iza vrata. „Volela bih da nam sutra bude lep dan“.

„Idemooo!“, Suton je galopirao kroz vazduh noseći je sa jedne krošnje na drugu. Na kraju šume Suton je napravio salto u vazduhu. Lorin je vrištala od sreće.

Suton je pogledao gore. Lorin je bila sigurna da ju je video. Poslala mu je poljubac, nasmešila se i navukla zavesu.

Vreme im je prebrzo prošlo. Morali su da se vrate kući. „Ako se zadržimo, mama i tata će se brinuti“, rekla je.

DRUGO

Klimnuo je glavom i vratili su se na farmu.

Suton je sleteo u svoj obor. Lorin je sjahala i izgovorila čarobne reči. Opet se pojavila ljubičasta munja, a Suton se pretvorio u malog sivog ponija. „Vidimo se sutra“, šapnula mu je Lorin. Brzo ga je zagrlila i otrčala u kuću.

Tata je bio u kuhinji. Pogledao je na sat: „Dugo si se zadržala“. „Igrala sam se sa Sutonom“, odgovorila je Lorin. Srce joj je kucalo ubrzano.

Pao joj je kamen sa srca kad je videla da se tata osmehnuo. „Drago mi je što si srećna zbog ponija“, rekao je. „Više ti se sviđa ovde na selu nego u gradu, zar ne?“

30 |

poglavlje „Badi! Ovamo, momče!“, vikao je Maks puzeći ispod kuhinjskog stola dok je Lorin jela pahuljice za doručak.

Gospodin Foster stajao je na vratima pričajući s Frenkom i Džoom, pomoćnicima na farmi. Brinuli su o kravama i svinjama na imanju Fosterovih. „Hoću da danas izvedemo telad na donju livadu“, objašnjavao je gospodin Foster.

Gospođa Foster je telefonirala. „Da, konačno smo se sredili“, rekla je pritisnuvši uho dlanom da bi bolje čula sagovornika.

Lorin je ustala i odnela praznu činiju u mašinu za pranje posuđa. „Idem da spremim Sutona“, saopštila je.

Bilo je sunčano aprilsko jutro. Drveće je tek olistalo.

Krošnje su bile sočne i sveže. Lorin je udahnula duboko i potrčala stazicom do štale. Suton je već čekao na vratima. Zarzao je kad ju je video. „Ćao, drugaru!“, pozdravila ga je preskačući ogradu. „Sigurna sam da jedva čekaš doručak!“ Suton ju je njušio. Zakačila mu je uzde i povela ga do štale. Sipala je mešavinu žitarica u činiju. Dok je jeo, Lorin je pogledala na sat. Bilo je osam i petnaest. Imala je sat vremena da ga istimari pre nego što tata dođe po nju da je vodi u goste.

Sat vremena kasnije Lorin se odmakla da bolje pogleda Sutona. Divila se svom delu. Njegova ofucana dlaka bila je čista i sjajna. Kopita su mu se sijala od ulja, a tek opran rep već se bio osušio. „Izgledaš mnogo bolje“, rekla je Lorin. Suton je zarzao u znak odobravanja. „Badi, vrati se!“ Lorin se okrenula kad je čula Maksov glas. Badi je trčao prema njoj. Crne uši landarale su mu oko lica, a ogromne bele šape truparale su o zemlju. Maks je jurio za njim. „Badi, pazi!“, Lorin je kriknula jer je Badi išao pravo prema kofi punoj vode. Pokušao je da se zaustavi, ali prekasno. Sapleo se o kofu i prosuo prljavu vodu svuda oko sebe.

Suton je odskočio unazad, ali gotovo sva voda iz kofe razlila mu se po tek očetkanoj dlaci. „Badi!“, viknula je Lorin. Okrenula se prema Maksu, koji je stajao sa strane. Kad je video šta se desilo, samo je prekrio usta šakom. Razrogačio je oči od šoka. „Maks!“, nastavila je da viče Lorin. „Žao mi je! Stvarno mi je mnogo žao“, rekao je. „Otvorio sam vrata i Badi je samo potrčao stazom. Nisam mogao da ga zaustavim, Lorin“.

Uzdahnula je. Nema svrhe da se ljuti na Maksa. Nije on kriv što je Badi toliko trapav. „U redu je, moraću ponovo da očetkam Sutona“. „Pomoći ću ti“, ponudio se Maks.

Lorin je uzela peškir iz štale i pružila ga Maksu. „Hvala“, rekla je. „Pogledaj Badija“, rekao je Maks.

Badi je puzao prema Sutonu. Uši su mu bile podignute, a repom je mahao kao lud. „Av!“, lajao je i odskakao unazad. „Av-av!“ Seo je i nagnuo glavu u stranu. „Šta radi?“, pitao je iznenađeno Maks. „Ne znam“, namrštila se Lorin. Pokušala je da otera bernandinca, ali Badi je netremice buljio u Sutona. Za-

panjio se. Lorin se zabrinula. Da li je Badi osetio da Suton nije običan poni? Uhvatila je psa za ogrlicu. „Maks, vodi ga u kuću. Ako se previše približi, Suton bi ga mogao nagaziti“. „Zar ne treba da ti pomognem?“, pitao je razočarano Maks. „Snaći ću se“, brzo je odgovorila.

Maks je zaustio da nešto kaže. „Nećeš valjda da se Badi povredi?“, prekinula ga je. „Ne“, rekao je Maks uhvativši svog ljubimca.

Dok ga je vukao prema kući, Lorin se ugrizla za usnu.

Ako se Badi bude tako ponašao prema Sutonu pred mamom i tatom, mogli bi da posumnjaju u nešto. Pogledala je Sutona, koji nije skidao pogled s psa. Lorin se mogla zakleti da je izgledao zabrinuto.

U devet i petnaest Lorin je izjahala s farme na Sutonu.

Njen otac je išao peške i držao uzde. Krenuli su u Guščiji dô. Nije bilo daleko. Ubrzo su stigli do putića koji vodi ka kući. Na verandi se pojavio visok čovek crne kose. „Majk!“, obratio se gospodinu Fosteru idući mu u susret. „Ovo je sigurno Lorin. Mel jedva čeka da te upozna.

Sada je sa Senkom. Dođi, povešću te do obora“.

Lorin je jahala za njim. Iza kuće je videla štalu i obor s dve prepone za preskakanje. Pored ograde je stajao pegav, siv poni kog je četkala devojčica sa crnom kovrdžavom kosom. Dlaka mu se presijavala na suncu. „Mel!“, pozvao je gospodin Kesidi.

Devojčica se okrenula. Kad je videla Lorin, lice joj se ozarilo prijateljskim osmehom: „Ćao!“ Bacila je četku i pružila ruku preko ograde: „Ja sam Mel“. „Lorin“, rekla je Lorin pomalo stidljivo. „Poni ti je divan“, nastavila je Mel. „Kako se zove?“ „Suton“, odgovorila je Lorin i sjahala. „Suton“, namrštila se zamišljeno Mel, mazeći ga. „Da li je to bio poni Džejdi Roberts?“ „Jeste!“, iznenađeno je odgovorila Lorin.

Mel klimnu glavom: „Učinilo mi se da sam ga prepoznala. Džejdi i ja smo u istom konjičkom klubu“, osmehnula se. „Moj poni se zove Senka. Hoćeš li da dođeš da ga upoznaš?“ Lorin je klimnula glavom nestrpljivo. „Ostaviću vas da se bolje upoznate“, rekao je gospodin Kesidi. „Bićemo u kući ako vam nešto zatreba“.

Lorin i Mel su mu mahnule. „Koliko dugo imaš Senku?“, pitala je Lorin vodeći Sutona da se pozdravi s Mel. „Šest meseci“, odgovorila je. „Nisam mogla da verujem kad su mi ga mama i tata kupili. Želela sam ponija još od… oduvek! Mislim da sam zaljubljena u ponije od rođenja“.

www.leo.rs | 31

„I ja!“, složila se Lorin sa osmehom.

Senka se okrenuo da pogleda Sutona. Lorin je zadržala dah. Šta ako se Senka bude ponašao kao Badi?

Nekoliko trenutaka samo je gledao Sutona, a zatim je nežno frknuo i istegao vrat da se pozdravi.

Suton je izdahnuo kroz nos, što je bio prijateljski znak. „Sviđaju se jedan drugom! Već znam da ćemo biti dobre komšije!“, rekla je Mel osmehujući se zadovoljno.

Sreća se ugnezdila u Lorinino srce. „Sad ću doneti uzde, pa možemo da se jurimo“, predložila je Mel. Lorin i Mel sjajno su se zabavljale. Senka je bio okretan i brz, ali Suton ga je stizao bez problema. Trkale su se, igrale se ledenog čikice, zatim su se takmičile ko će trčati brže a da joj ne ispadne jaje iz kašike, jurili su cikcak oko štapova zabodenih u zemlju. „Ovo je sto puta bolje nego da jašem sama“, rekla je Mel kad su istovremeno stigle na cilj. „Hoćeš li da preskačemo prepone?“, pitala je Lorin.

Mel se rastužila: „Ne možemo. Senka neće da skače.

Prošlog meseca vodila sam ga u konjički klub, ali nije hteo ni da priđe preponama. Gledaj“.

Povela je Senku dalje od Sutona i okrenula ga prema preponama. Prvo je usporio u kas, a zatim je prešao u lagan hod. Mel ga je udarala mamuzama, ali nije vredelo.

Stao je na korak pre nego što je trebalo da skoči. „Svaki put isto“, rekla je Mel jašući prema Lorin. „Ne znam šta da radim. Sledeće subote imamo još jedan sastanak konjičkog kluba. Prošli put su me Džejdi i njena drugarica Monika zadirkivale zato što Senka nije hteo da skače“. „Možda će skočiti ako Suton skoči“, predložila je Lorin.

Kad je Suton skočio, Senka je i dalje stajao u mestu. Čim ga je Mel okrenula prema preponama, povio je uši i usporio korak. „Nema svrhe“, uzdahnula je Mel. „Nikad neće skočiti“.

Potapšala je svog ponija: „Nije važno, Senko, volim te bez obzira na to da li skačeš ili ne“.

Iako je pokušavala da se osmehne, Lorin je videla koliko je Mel tužna. „Smisliću nešto“, obećala je Lorin. „Mogla bih da dođem sutra posle škole pa da pokušamo opet“. „Odlično!“, već se oraspoložila Mel. „Dve glave su pametnije od jedne!“ Skinule su im uzde i ostavile ih da pasu. Mel je krenula da pokaže Lorin svoje imanje. Pored obora je bila Senkina konjušnica, a pored konjušnice ambar sa senom.

Unutra je spavala mačka. „Zove se Iskra. Ima dva mačeta“, rekla je Mel. „Imaju samo tri nedelje“.

32 |

Lorin je oduševljeno uzviknula kad je videla dva crna mačeta šćućurena ispod majke. Iskra je napravila malo udubljenje u senu i tu zaspala s mačićima. „Kako si ih nazvala?“, pitala je Lorin tiho. „Zvezdana i Mrki“, odgovorila je Mel šapatom. „Mama i tata su rekli da mogu oba da zadržim“.

Dok su se vraćale prema oboru i kući, Mel se okrenula prema Lorin: „Znaš, mislim da treba da se učlaniš u konjički klub. Svakog meseca se sastajemo, takmičimo, a imamo i letnji kamp“.

Lorin je oklevala razmišljajući o devojčicama koje su zadirkivale Mel. Kao da joj je pročitala misli, Mel je rekla: „Samo su Džejdi i Monika takve. Ostale devojčice iz grupe veoma su fine“. „Dobro“, složila se Lorin, „pitaću mamu i tatu“. „Izgleda da se odlično zabavljate“, rekao je gospodin Foster kad su Lorin i Mel utrčale u veliku kuhinju, gde su njihovi očevi pili kafu. „Da!“, viknula je Lorin. „Prvo smo išle na jahanje, a posle mi je Mel pokazala farmu i pozvala me je da se učlanim u konjički klub“, pogledala je svoju novu drugaricu.

Mel je klimnula glavom. „Mogle bismo zajedno da idemo na sastanke. Bilo bi zanimljivo!“, dodala je Lorin. „Mogu li da se učlanim, tata?“ Gospodin Foster se nasmešio: „Zvuči sjajno!“ „Imam broj telefona tu negde“, rekao je gospodin Kesidi ustajući od stola i preturajući hrpu papirića pored telefona. „Evo ga!“, najzad je izvukao jedan papir i pružio ga gospodinu Fosteru. „To je odličan klub. Tamo deca mogu mnogo da nauče. Sledećeg vikenda je sastanak. Lorin i Suton mogu da se voze u našoj prikolici“. „Hvala“, rekao je gospodin Foster uzimajući papir. „Pozvaću klub čim stignemo kući“.

Lorin i Mel su oduševljeno pogledale jedna drugu. „Mnogo mi je drago što si se doselila ovde“, rekla je Mel dok se Lorin pela na Sutonova leđa i spremala se da pođe kući. „I meni“, odgovorila je Lorin sa osmehom. „Hajde“, požurivao je gospodin Foster tapšući Sutona po vratu, „idemo!“ Mel je trčala stazom pored njih sve do kapije. „Vidimo se sutra u školi“, viknula je pre nego što je Lorin skrenula sa staze. „Sviđa ti se Mel, zar ne?“, pitao je gospodin Foster dok su išli putem. „Aha, veoma je dobra“, odgovorila je Lorin mazeći Sutona. Stalno je razmišljala o Senkinom problemu. Stvarno je htela da mu pomogne. Ali kako?

Možda će Suton znati, pomislila je.

Linda ÄŒapman

www.leo.rs www.leo.rs | 33

I SENKA BEDLOKA

DŽENI NIMO Sedmi nastavak čudesne priče o Čarliju Bounu, koji ima sposobnost da putuje kroz slike i fotografije, pomera glavni zaplet napred ka još većem spletkarenju i pokušaju ubistva sve moćnijih pristalica zlog grofa Harkena. Čarli više puta ulazi u sliku koja ga prebacuje u sumornu zemlju Bedlok.

spasu Pasuljčeta i Čarlijeve pretke, i da zbrišu pre nego što bude prekasno, ili će grof Harken najzad uspeti u svojim zlim namerama? Da li će Čarli nadmudriti grofa Harkena i njegove zločinačke čete ili će zarobljenici biti osuđeni da zauvek ostanu u Bedloku? Ko će pobediti, a ko će umreti?

Čarobnjak grof Harken vratio se da se osveti naslednicima Crvenog kralja, počevši od porodice Čarlija Bouna! Čarlijevi preci su kidnapovani i zatvoreni u mračnu, zastrašujuću zemlju Bedlok, i na njemu je da ih spase.

Putujući kroz sliku jezivog seoskog predela, Čarli i pas njegovog najboljeg druga, Pasuljče, kreću u potragu.

Ali kada se Pasuljče zaglavi u slici, Čarliju je potrebna pomoć ujaka Patona i svih svojih prijatelja iz Blurove akademije. Da li će uspeti da prođu armiju trolova, da

Priča je veoma živopisna, ostvarena i dramatična, a pisanje ima neposrednost i toplinu. Nepredvidivi spletovi događaja i originalnost čine ovu knjigu još jednim neodoljivim nastavkom u ovom serijalu čiji je maštoviti zaplet nabijen adrenalinom i uzbuđenjima! Sledi poslednji, osmi deo, u kojem će priča dobiti svoj konačni rasplet i kraj.

34 |

Irina Vujičić

Nakon knjige Čarli Boun i vremenski tvister, nastavljaju se nesvakidašnje avanture o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.

Pročitajte:

Ponoć za Čarlija Bouna

Čarli Boun i plava boa

Čarli Boun i vremenski tvister

Čarli Boun i zamak ogledala

Čarli Boun i vuk iz divljine

Komplet Čarli I-IV

Čarli Boun i skriveni kralj

Čarli Boun i crveni vitez

Komplet Čarli V-VIII www.leo.rs | 35

Pripremite se za neverovatna nova saznanja koja vam otkrivaju autori ove knjige, potkrepljena temeljnim istraživanjima i neoborivim i statistikama. Shvatićete da nije sve u tome koliko vam je volja jaka – postoj mnoštvo drugih faktora koji utiču na vas. Ovaj sjajni priručnik pomoći će vam da preispitate svoje stavove i ostanete verni novogodišnjim odlukama: bilo da želite da popravite odnose sa kolegama, promenite

pogled na život ili se jednostavno držite svoje dijete.

Promenite sve što poželite je novi, revolucionarni pristup koji vas lakše i brže vodi do promene koju toliko priželjkujete.

KERI PATERSON, DZOZEF GRENI, DEJVID MAKSFILD, RON MAKMILAN I AL SVICLER

PROMENITE SVE ŠTO POŽELITE PREDGOVOR Naše obećanje Obećanje dato u ovoj knjizi je jednostavno. Ako primenite principe i taktike koje iznosimo, možete brzo, bitno i trajno promeniti svoje ponašanje (čak i uporne dugotrajne loše navike). A ako naučite kako da promenite sopstveno ponašanje, možete znatno poboljšati rezultate u gotovo svakom aspektu života.

Da bismo otkrili šta je potrebno da bi neko promenio svoje ponašanje, mi smo u Laboratoriji Promenite sve ispitali napore i strategije, iskušenja i uspehe više od pet stotina ljudi - svi oni su tražili način da savladaju sopstvene izazove. Ovi neustrašivi tragači hteli su da: • Ubrzaju napredak u karijeri. Osamdeset sedam odsto zaposlenih ljudi koje smo ispitali izjavilo je da su ih zaobišla unapređenja i povećanja plate jer nisu mogli da sprovedu promene koje su od njih zahtevali nadređeni.

Svi su oni znali da moraju da promene svoje ponašanje, ali nisu znali kako to da postignu.

36 |

Unaprede finansijsko stanje. Tek jedva svaki peti odrasli čovek smatra da se stara o svojim finansijama tako da se obezbedi u budućnosti, a svima je glavna prepreka na putu do uspeha sopstveno ponašanje. Svi su oni znali kako treba da troše manje i zarađuju više, ali niko od njih nije znao kako to da postigne.

Spasu vezu u krizi. Naše istraživanje 350 veza na ivici raskida otkrilo je da veze ne propadaju zbog hemije.

One propadaju zbog ponašanja. Ko ponovo uspostavi i produbi prijateljstvo ili intimu, uspeva, zato što menjaju način na koji se ophode prema prijateljima i voljenim osobama.

Napreduju u organizacionim promenama. Mnogi naši ispitanici mučili su se da se prilagode zahtevnim promenama koje su im nametnuli njihovi poslodavci.

Mnogi su se osetili kao žrtve ovih neželjenih zahteva ali neki su ipak sagledali promene strateški i prilagodili im se tako da im se povratio osećaj kontrole, čak su im se poboljšali i izgledi za napredovanje.

Oslabe, budu u dobroj formi i ostanu takvi. U današnje vreme najčešći uzrok smrti nisu ni virusi ni genetski faktor, već ponašanje. Ljudi koji su uspeli da izađu iz začaranog kruga dijeta nisu pronašli nikakav čudotvorni eliksir niti svemoćno pomagalo; naprotiv, oni su napravili čvrst plan promene koji gradi dugotrajne navike zdravog života i zdravlja.

Uteknu od bolesti zavisnosti. Osloboditi se zavisnosti ne znači samo izlečiti se; treba promeniti naizgled tvrdokorne navike. Ko zaista pobedi iscrpljujuću zavisnost, uspeva zato što, znali to oni ili ne, primenjuju nauku ličnog uspeha prilikom savladavanja sopstvenih izazova.

Dok smo ispitivali ove obične ljude tokom njihovih mukotrpnih napora da se oslobode zavisnosti ili unaprede posustale karijere i veze, pronašli smo nadu. Stotine ljudi u našem istraživanju (nazvaćemo ih izmeniteljima) ne samo da je promenilo svoje nesuvisle navike već je uspelo i da održi kontinuitet ovih promena bar tri godine. Posebno nas je zanimala ova važna grupa ljudi, pa smo ih zato pažljivo proučavali - i zahvaljujući njima, došli do saznanja o zakonitostima ličnog uspeha. Ma gde oni živeli - u Kilunguu, Keniji, Karmelu ili Kaliforniji - i bez obzira na to da li se bore protiv alkoholizma ili lenjosti, svi izmenitelji koristili su isti princip uticaja.

Međutim, ma koliko uspešni bili, mnogi od njih su se jadali kako im je mnogo vremena trebalo za promenu.

Naši izmenitelji su uporno posrtali na svom putu ka uspehu, baš kao što bi i svaki uspešan čovek inače radio.

Ova knjiga će vas naučiti da uz tek malo više učenja smanjite period posrtanja. Jednom kada shvatite zakonitosti zaslužne za njihov uspeh, bićete mnogo sigurniji u pokušajima i uspešniji u napretku. Principi i taktike koje iznosimo u ovoj knjizi omogućiće vam da svesno primenite ono što su drugi s teškom mukom otkrivali - i tako bitno ubrzate napredovanje ka uspehu.

I vi ćete zaista stići do uspeha. Naše najnovije istraživanje pokazalo je da oni koji primene ono što ćete ovde naučiti ne samo da uspešnije sprovode promene nego to rade eksponencijalno bolje. Zapravo, ko primenjuje nauku ličnog uspeha, hiljadu puta je uspešniji u sprovođenju promena od onog koji to pokušava na neki drugi način.

A sada poslednja dobra vest. Bez obzira na to da li pokušavate da promenite naviku na poslu ili u privatnom životu, povoljne pomake videćete na obe strane. Na primer, mnogi naši ispitanici naišli su na prepreku u privatnom životu koja im je, po njihovoj sopstvenoj proceni, umanjivala poslovnu produktivnost za čak 50 odsto.

U njihovom slučaju, sređivanje jednog problema značilo je sređivanje oba. Naši izmenitelji su isto tako posvedočili

www.leo.rs | 37

da je promena položaja na poslu donela prednosti koje su doprinele smanjenju stresa i povećanju sigurnosti kod kuće. Izmenitelji su gotovo uvek dvostruko na koristi.

Zato imajte nade dok se spremate da naučite više o nauci o ličnom uspehu. Ljudi se mogu promeniti, i oni se zaista menjaju - i ostanu na pravom putom godinama nakon toga. Prateći njihove stope, i vi možete postati izmenitelj. A kada to postanete - kada savladate principe i veštine lične promene - možete promeniti šta god želite.

Vaša besplatna pretplata na changeanything.Com zahvaljujući kupovini ove knjige, sada imate ekskluzivni pristup veb-sajtu ChangeAnything.com, dinamičnom portalu koji pomaže ljudima da promene svoj profesionalni i privatni život. U ovoj knjizi pronaći ćete dosta napomena koje upućuju na ovaj veb-sajt. Od slabljenja do preuzimanja inicijative u promenama u poslu, ChangeAnything.com predstavlja mesto na kom se ukrštaju najbolja sociološka istraživanja i društveni mediji, sve kako bi se obezbedio uspeh u vašoj želji za promenom. Na zadnjim koricama knjige naći ćete identifikacioni broj. Ulogujte se na www. ChangeAnything. com/exclusive i iskoristite svoj identifikacioni broj kako biste pristupili besplatnoj vremenski ograničenoj premijum pretplati. Toliko je jednostavan početak.

Prvi deo NAUKA O LIČNOM USPEHU Izbeći zamku snage volje Sve knjige koje tvrde kako će vam pomoći da promenite bilo šta u svom profesionalnom i privatnom životu - od povećanja prihoda i unapređenja karijere do ostavljanja cigareta, regulisanja ishrane i problematičnih veza - trebalo bi da budu zasnovane na pažljivom naučnom istraživanju. I sve bi trebalo da navode rezultate, i to do tri decimale. A što je najvažnije, svaka preporuka koju iznose trebalo bi da bude zasnovana na pažljivom ispitivanju ljudi, a ne samo pacova i majmuna.

Imajući ovo u vidu, krenućemo našim putem ličnog uspeha uz jedno malo ali prilično zanimljivo naučno istraživanje ljudskog ponašanja. Ovaj eksperiment sproveden je u Laboratoriji Promenite sve, smeštenoj u podnožju planina Vasač u Juti. Upravo u ovoj laboratoriji sprovodimo sva svoja ispitivanja, promišljamo savremena sociološka saznanja i intervjuišemo ljude koje smo nazvali izmeniteljima. Izmenitelji su pojedinci koji su se u nekom trenutku suočili s ogromnim ličnim promenama, savladali ih i ostali uspešni još najmanje tri naredne godine. Izmenitelji i ovo istraživanje pružaju nam i praktične savete i naučne rezultate koji su neophodni ne samo da bi se ljudi promenili nego i da bi se promenili nabolje.

Jednog dana u Laboratoriji Promenite sve sproveli smo zaista neverovatno istraživanje. Tada je, sam u sobi, sedeo četvorogodišnji dečak Kajler. Ispitivali smo njego-

38 |

vu sposobnost da se odupre iskušenju, a sudeći po napetom izrazu njegovog lica, izgledalo je kao da će svakog časa popustiti. Kako bismo ispitali njegovu sposobnost za odlaganje zadovoljstva, stavili smo ga da sedi za stolom naspram strašnog neprijatelja - prekrasnog slatkiša.

Pre pedeset godina, legendarni psiholog Volter Mišel pokazao je kako su deca koja su u stanju da sede sa slatkišem ispred sebe i ne pojedu ga čitavih petnaest minuta uspešnija u gotovo svakom aspektu života od impulsivne dece, koja zgrabe slatkiš i odmah ga pojedu, iako im je rečeno da moraju da sačekaju.

Mišel je nastavio da prati svoje ispitanike naredne dve decenije i ustanovio da su deca koja su odlagala zadovoljstvo kasnije imala i do stotinu poena više na standardizovanim školskim testovima. Takođe, imala su stabilnije veze, češće su na poslu unapređivana i bila su srećnija. Mišel je dokazao kako je odlaganje zadovoljstva zaista važno.

ZAMKA SNAGE VOLJE Nažalost, i dan-danas ljudi uglavnom izvlače pogrešne zaključke iz ovog istraživanja i upadaju u ono što bi se najbolje moglo nazvati „zamka snage volje”. Oni pretpostavljaju da je jedini razlog (od mnogih mogućih) zbog kojeg neka deca uspevaju da odlože zadovoljstvo to što ih je priroda obdarila većom snagom volje. I to je to. Ispitanici koji su odoleli iskušenju pokazali su snažniji karakter ili jaču volju. Zato i ne čudi što su kasnije u životu bili srećniji i uspešniji. Oni su prirodno jači.

Istu ovakvu pojednostavljenu pretpostavku mnogi od nas iznose kada treba objasniti zašto ne uspevamo da se oslobodimo loših navika. Kada posustanemo, odemo u nekontrolisani šoping, prasnemo pred kolegom, kasnimo ili se prežderavamo, za taj svoj neuspeh optužujemo nedostatak snage volje. Očigledno je da nismo dovoljno želeli. Nismo dali sve od sebe. I naravno, kada uspemo, onda se hvalimo svojom izdržljivošću, istrajnošću i predanošću. U svakom slučaju, kada treba da objasnimo zašto se ponašamo tako kako se ponašamo, mi znamo samo za jedno - za snagu volje, i nju pominjemo, vidimo, okrivljujemo je ili smo joj zahvalni.

Ovaj pojednostavljen stav ne samo da je pogrešan već je tragično pogrešan. Pogrešan je zato što nije celovit, a tragičan je zato što nam ne pruža nikakve mogućnosti da promenimo loše navike ili poboljšamo svoje izglede. Kada počnu da veruju kako njihova sposobnost da naprave pravi izbor ne zavisi ni od čega osim od snage volje - i da je snaga volje urođeni talenat - ljudi s vremenom jednostavno prestanu da se trude. Zamka snage volje drži ih zarobljene u depresivnom krugu koji počinje hrabrom predanošću promenama, nastavlja se opadanjem motivacije i najzad neizbežno završava povratkom starim lošim navikama.

Prste da poližeš

Lavovski kolač sa jabukama Sastojci za testo: 4 jaja 1 šolja šećera 1 šolja ulja 1 šolja jogurta 1,5 šolja brašna 1 vanil šećer 1 prašak za pecivo Nadev: 5-6 jabuka 2 šolje šećera Priprema: Mikserom dobro umutiti sve sastojke za testo. Pleh srednje veličine pospite brašnom i sipajte polovinu testa. Pecite u rerni na 200 stepeni dok ne porumeni.

Na njega stavite izrendane i zaslađene jabuke, prelijte sa ostatkom testa i ispecite.

Pečen kolač pospite sa prah šećerom.

Prijatno!

www.leo.rs | 39

Otkrijte svoj dar pisanja Autor Dorotea Brend

Zapanjujuće je što je knjiga Doroteje Brend „Kreativno pisanje“ uopšte nestala iz prodaje, a sreća je što se danas vratila u središte pažnje koje zaslužuje. Osnovni problemi pisca, bilo da je mlad ili star, bilo da tek počinje ili da je već mnogo objavio, nisu danas drugačiji nego što su bili 1934., kada je delo „Kreativno pisanje” prvi put objavljeno. On se ne suočava sa pro­blemom „tehnike pisanja književnih dela“ - osnovnom temom svih kurseva kreativnog pisanja - a pošto se na njima osnovni problemi nikad ne spominju, gotovo svi kursevi kreativnog pisanja su za većinu ljudi u većini slučajeva promašaj. Osnovni problemi pisca su problemi ličnosti: ne mogu da počnu da pišu, ili dobro započnu priču, a onda se obeshrabre, ili povremeno dobro pišu, a ostatak vremena loše, ili pišu briljantno, ali posle jedne izvrsne priče ili romana ne mogu više da pišu, ili sjajno pišu dok traje kurs kreativnog pisanja, ali kad se okonča, ne mogu da nastave. Osnovni problemi su, drugim rečima, problemi po­uzdanja, poštovanja prema sebi, slobode - to jest piščevog duha-genija često drže u zatočeništvu razne sablasti nesvesnog.

Gospođa Brend ukazuje - sa očaravajućom duhovitošću koja provejava čitavom njenom knjigom - da učitelji pisanja i knjige o pisanju, a da i ne govorimo o konferencijama čuvenih pisaca, čine za mlade (ili stare) pisce koji se bore sa nesigurnošću i sumnjom u sebem, upravo najgoru moguću stvar: „U uvodnom predavanju, na nekoliko prvih stranica knjige, u nekoliko reče­nica na konferenciji pisaca, njima će u prilično kratkoj formi biti rečeno da se

40 |

„genijalnost ne može naučiti“; a baš tu se gasi svetlucanje njihove nade. Jer, bilo da su toga svesni ili ne, oni traže upravo tu stvar koja im se takvim neuviđavnim iskazom uskraćuje. Cilj knjige g-đe Brend je da piscu učini dostupnom upravo tu stvar koja mu se obično uskraćuje.

Ona je u pravu kada kaže da se genijalnost može naučiti (kad jednom razumemo tajnu prazninu te fraze), zato što je, zapravo, genijalnost isto tako česta kao i stare cipele. Svi je imaju, iako možda neki u većoj, a neki u manjoj meri; ali, to jedva da ima nekog značaja, pošto niko ne može da se nada da će uspeti da upotrebi više od veoma male količine svog prirodnog dara. Svaka noćna mora (a imaju ih čak i psi) ukazuje na tajne rezerve imaginativne moći ljudskog uma. Ono što je blokiranom piscu, (ili piscu koji još nije ni započeo da piše) potrebno, jeste neka magija da dođe u dodir sa sobom, neki ključ.

Pisac treba da zna kakve navike u mišljenju ili delovanju ometaju napredak, kakve neopažene sile podrivaju pouzdanje, i tako dalje. Ona ukazuje na to da su ti problemi specifični kod pisaca. Učitelji pisanja i knjige o pisanju su posebno pesimistični. „Knjige koje se pišu za slikare ne podrazumevaju da će njihov čitalac po svoj prilici uvek biti samo prepotentno mazalo, a ni udžbenici za inženjere ne počinju upozorenjem studentima da to što su uspeli da naprave skakavca od dve gumice i kutije šibica ne znači da bi trebalo da uobražavaju da će ikad biti dostojni svoje odabrane profesije.“ Gđa Brend zna i razotkriva razloge za taj pogrešni pesimizam u oblasti

pisanja. Na primer, najuspešniji pisci (i učitelji pisanja) ni sami nisu svesni kako su prevazišli osnovne probleme; i pošto su iz iskustva naučili da ne mogu da pomognu drugima da ih prevaziđu (pošto, zapravo, ne razumeju u potpunosti da ima problema koje treba prevazići), oni unapred upozoravaju na svoje ograničenje, ali na nesreću, za njega okrivljavaju svoje učenike, pa na taj način i nehotice uvećavaju njihove probleme.

Postoje razni drugi razlozi za taj pesimizam, tu zabludu ras­prostranjenu čak i među učiteljima pisanja, da se „pisanje ne može naučiti“. G-đa Brend komentariše uobičajene stereotipne ideje ljudi o piscima - da su oni detinjasti, nedisciplinovani ljudi, a moguće i vešci ili veštice, jer kad su pisci veoma dobri u svom poslu, izgleda kao da znaju više nego što bi pristojna osoba trebalo da zna; da pisci, u većoj meri nego drugi umetnici, nemaju vidljiv dokaz o svojoj posebnosti kada je jednom po­sti­ gnu. Vizuelni umetnici, koji nose unaokolo svoje kožom oblo­žene fascikle, i muzičari, koji stvaraju komplikovanu i ubedljivu buku pomoću cevi ili komada žice i drveta, imaju nezgrapni fizički dokaz da nisu kao ostali smrtnici. Pisci koriste jedino reči, kao što to čine i papagaji.

Nervoza koju pisci osećaju u početku, a često čak i kad postignu uspeh (zato što pisati znači izložiti sebe napadima, pa čak i preziru) kod starijih pisaca ili učitelja pisanja može da poprimi oblik neke vrste arogantne isključivosti: iako vam oni naplaćuju kurs kreativnog pisanja, neće vam dozvoliti da poverujete kako ste čak

i potencijalno pametni kao što su oni. G-đa Brend kaže: „Verovatno ćete čuti da je vaša želja da pišete možda samo infantilni egzibicionizam, ili ćete biti upozoreni da to što vaši prijatelji misle da ste veliki pisac (kao da se to ikad dešava!), ne znači da i svet deli to dobro mišljenje.

I tako dalje, krajnje smarajuće.“ Cilj g-đe Brend je, dakle, da istera duhove - posebnim savetom i vežbama koje dovode pisca u specifičan kontakt sa njegovim nesvesnim, pomogne piscu da stvori zdrave navike (nije slučajno što većina pisaca previše puši i pije previše kafe, ako ne i rakije), i vodi pisca ka oslobođenju od svih vrsta blokada. (Njen pristup, mogao bih da kažem, bio je čudesno dalekovid: iako mislim da u vreme kada je ona pisala transcendentalna meditacija nije bila poznata, ona saopštava dovitljive i tanane vežbe meditacije, pa čak govori i o onome što bismo mi nazvali mantrama). Ona se u potpunosti usredsredila, i to je zaista vredno, na piščev um i srce.

Ona nema ništa da kaže o tehnici pisanja, osim slučajno i usput. Ako bi joj neko postavio to pitanje, ona bi se možda pobunila rekavši da tehnika ne spada u okvir posebne tematike ove knji­ge, koju predstavljaju osnovni pro­blemi; ali, tu i tamo ona ukazuje na stvarno i na sopstvenom iskustvu zasnovano, nepoverenje u časove pisanja. Na jednom mestu ona spominje mogućnost da učenik, da ne pati od psiholoških bolesti koje ne može da iskoreni, verovatno ne bi ni išao na kurs pisanja. Na raznim mestima ona pokazuje da nema baš strpljenja

www.leo.rs | 41

sa časovima o „formi priče“ i pominje da su svi časovi kreativnog pisanja koje je sama pohađala, kao i najveći broj knjiga o pisanju, bili razočaravajući. Ona govori o sklonosti pisaca koji pohađaju kurseve da se „zubima i noktima“ domognu tuđih priča; i stalno iznova insistira (s pravom) da istinska originalnost jedino može da dođe iznutra.

Svakako je istina da veoma malo kurseva kreativnog pisanja zadire u osnovne probleme pisca, ali ja ne delim loše mišljenje g-đe Brend o časovima kreativnog pisanja. Ne pominjem to da bih predložio da budete rezervisani prema onome što je ona u ovoj knjizi uradila, već jedino da bih ukazao da osnovni psihološki problemi nisu jedini problemi sa kojima pisac mora da se suoči. Ja sam ne mogu da se setim da sam ikad patio od bilo kakve blokade u pisanju, a mislim da sam imao i priličan broj učenika koji bi mogli da kažu to isto. Svakako da niko ne bi mogao da se usprotivi tvrdnji da bi Sezanovim učenicima slikarstva, ili Kortoovim studentima klavira, bilo bolje da za učitelja imaju imaju dovitljivog psihijatra, ni da je ono što je jednom mladom inženjeru potrebno, zapravo neki mudri guru iz Bombaja. Iako je danas u nekim krugovima moderno da se napadaju časovi kreativnog pisanja, meni izgleda očigledno da su ti časovi, za učenika koji je dovoljno srećan da ga ne opsedaju osnovni psihološki problemi, ili za učenika koji je te probleme nekako prevazišao, od neprocenjivog značaja. Na pamet mi pada samo mali broj poznatih američkih pisaca koji nisu pohađali časove kreativnog pisanja, i to obično ne samo jedan, već nekoliko. Ono na šta mi knjiga g-đe Brend ukazuje, nije to da časovi kreativnog pisanja ne obavljaju dobro svoj zadatak, već da oni to čine samo za nekolicinu srećnika, odvraćajući ili isključujući one čiji su problemi suštinskiji nego što je to predmet kursa. Učiteljima pisanja je tako lako da se toliko vežu za visoke standarde pisanja (njegova neumoljiva volja da piše dobro ili da ne piše nikako je učitelja i učinila dostojnim njegove uloge) i da postanu nestrpljivi sa onima koji, verovatno zbog lenjosti ili lošeg karaktera ili gluposti ne rade svoj posao, da otpuštaju većinu onih sa kojima rade kao ljude „koji nisu zaista pisci“ ili kao neuporedive budale, ne uspevajući da vide u čemu je zaista ta glupost. Ako učenici pisanja grabe jedan od drugog „zubima i noktima“, ili ako to pokušaju nekoliko puta, greška je učiteljeva - on nije uspeo da uspostavi pravu atmosferu.

Niko ne može uspešno da piše bez određene mere tehničkog majstorstva i sposobnosti da pouzdano i praktično analizira vrline i mane sopstvenog dela ili tuđih dela. To su stvari koje čovek uči na jednom dobrom kursu kreativnog pisanja. Knjiga g-đe Brend sjajno postavlja osnove za takav jedan kurs. Ukoliko se ne suprotstavi i ne izađe na kraj sa osnovnim problemima, učenik kreativnog pisanja podleže nesvesnim glupim trikovi-

42 |

ma. A ukoliko neki učitelj ne shvati svoju odgovornost u rešavanju tih osnovnih ljudskih problema, kao i onih problema koji su draži našim srcima, tom učitelju nije mesto u učionici, nego u nekoj vojsci - po mogućstvu, što daljoj. Ja o takvim učiteljima, zapazićete, govorim sa velikim prezirom. Čovek često govori takvim tonom kada se oseća krivim. Ja nameravam da se popravim (molite se za mene), kako g-đa Brend, kada me vidi gde hrlim prema raju, ne bi upotrebila svoje veze i dovi­tljivost da mi zatvori vrata pred nosem.

Džon Gardner Saskehana, Pensilvanija 25. oktobar 1980. uvod Najveći deo svog odraslog života bavila sam se pisanjem, uredničkim poslom i kritikom proze. Pisanje umetničke proze sam shvatala, a i dalje ga shvatam, ozbiljno. Važnost romana i kratkih priča u našem društvu je velika. Proza pruža jedinu filozofiju za koju većina čitalaca zna; ona ustanovljuje njihove moralne, društvene i materijalne standarde; ona ih učvršćuje u njihovim predrasudama ili otvara njihove umove ka širem svetu.

Teško da možemo da precenimo uticaj bilo koje veoma čitane knjige. Ako je senzacionalna, trivijalna, ili vulgarna, naši životi postaju siromašniji zbog jeftinih ideala koje ona pušta u promet; a ako je, što se tako retko dešava, to sasvim dobra knjiga, iskreno zamišljena i iskreno realizovana, svi treba da joj budemo zahvalni. Filmovi nisu potkopali uticaj proze. Naprotiv, oni su proširili njen domen, prenoseći onima koji su suviše mladi, suviše nestrpljivi ili suviše neobrazovani da bi čitali ideje koje već kruže među čitalačkom publikom.

Zato se ne opravdavam što ozbiljno pišem o problemima proznih pisaca; ali, samo do pre dve godine trebalo je da se osećam krivom što sam dodala još jedan tom radnoj biblioteci pisaca. U vreme dok sam i sama bila učenik - i priznajem, dugo pošto sam prestala da budem učenik - čitala sam sve knjige o tehnici proze, konstrukciji zapleta i rukovanju likovima kojih sam mogla da se dokopam. Sedela sam do nogu učitelja raznih škola: slušala sam analize pisanja proze jednog neofrojdovca; prijavila sam se jednom entuzijasti koji je u endokrinoj teoriji odlučnosti neke ličnosti video neiscrpan rudnik za pisce koji tragaju za karakterima; slušala sam poduke jednoga koji je crtao dijagrame i drugog koji bi počinjao od sinopsisa, a potom ga lagano širio do potpune priče. Živela sam u literarnoj koloniji i razgovarala sa piscima koji su se obučavali, a koji su na svoju profesiju gledali na razne načine - kao na zanat, na profesiju i (prilično stidljivo) kao na umetnost. Ukratko, imala sam is­kustvo iz prve ruke sa gotovo svim savremenim „pristupima“

problemima pisanja, a moja polica je pretrpana delima drugih instruktora koje nisam videla lično.

Ali, pre dve godine - nakon još više godina provedenih u uredničkom radu za izdavače, biranju proze za časopise velikog tiraža, pisanja članaka, priča, prikaza i detaljnijih kritika, neformalnog razgovora sa urednicima i piscima svih uzrasta o njihovom radu - počela sam i sama da dajem časove o pisanju proze. U trenutku mog prvog predavanja, poslednja stvar na koju bih pomislila bila bi da uvećam broj teških dela o tom predmetu. Iako sam bila znatno razočarana većinom knjiga koje sam pro­čitala i svim časovima koje sam pohađala, tek kad sam i sama postala instruktor, shvatila sam šta je prava osnova mog nezadovoljstva.

U osnovi tog nezadovoljstva bilo je saznanje da teškoće jednog prosečnog učenika ili pisca amatera počinju mnogo pre nego što dođe tačke kada će mu koristiti da dobije tehnička uputstva kako da piše priče.

Da je sam mogao da otkrije uzrok svoje jalovosti, sva je prilika da nikad ne bi ni došao na bilo kakav čas. Ali, on samo maglovito zna da su uspešni pisci prevazišli teškoće koje njemu izgledaju gotovo nesavladive; on veruje da prihvaćeni pisci imaju neku magiju, ili, na najnižem nivou poimanja, da postoji neka tajna tog zanata koju, ako bude budan i pažljiv, može da ščepa. Dalje, on pretpostavlja da učitelj koji mu nudi svoje usluge zna tu magiju i da mu može šapnuti neku reč koja će

za njega biti poput „Sezame, otvori se!“ U nadi da će je čuti ili ščepati, on će verno kao pas pohađati niz časova o vrstama priča i oblikovanju zapleta i tehničkim problemima koji nemaju veza sa njegovom dilemom. On će kupiti ili pozaj­miti svaku knjigu u čijem naslovu stoji „proza“; čitaće o svim konferencijama pisaca na kojima oni pominju svoje metode rada.

U gotovo svim slučajevima biće razočaran. U uvodnom predavanju, na nekoliko prvih stranica knjige koju započne, u jednoj ili dve rečenice sa konferencije pisaca, njemu će prilično lakonski biti saopšteno da se „genijalnost ne može naučiti“; i tu se gasi svetlucanje njegove nade. Jer, bilo da je toga svestan ili ne, on traži upravo tu stvar koja mu se takvim neuviđavnim iskazom uskraćuje.

On možda nikad neće taj nejasni podsticaj da svoju sliku sveta predstavi rečima, nazvati „genijem“, on se možda nikad neće usuditi da se svrsta rame uz rame sa besmrt­ nim piscima, ali je izjava da se „genijalnost ne može naučiti“, kojim, izgleda, većina učitelja i pisaca smatra da mora da se ogradi što je ranije i žešće moguće, predstavlja pravu smrt njegove istinske nade. On je čeznuo da čuje da postoji neka magija u pisanju i da bude iniciran u bratstvo pisaca.

Ova knjiga će, verujem, biti jedinstvena, zato što mislim da govori istinu. Ja smatram da takva magija postoji i da se njoj može naučiti. Cela ova knjiga govori o magiji pisanja.

NASTAVIĆE SE...

www.leo.rs | 43

• A. M. Din •

FARAONOVO ZAVEŠTANJE Eksplozivno i fantastično!

On je bio čuvar.

Profesor Arno Holmstrand će umreti, i to zbog organizacije koja želi da se dokopa tajne koju je celog života čuvao: u pitanju je lokacija izgubljene Aleksandrijske biblioteke i neprocenjivog blaga koju je ova riznica vekovima skrivala.

Ona će naslediti njegovo breme. Život Emili Ves promeniće se iz korena. U jednom trenutku, ona je profesorka istorije, već sledećeg putuje u daleke kutke sveta, dešifruje neobične tragove koje je za sobom ostavio njen mentor, Arno Holmstrand.

Oni su spremni na sve.

Oni su Savet i žude za moći. Imaju svoje ljude u najvišim instancama vlasti i među plaćenim ubicama koje angažuju za svoje zločine. Spremni su da ubiju zbog drevnih mudrosti legendarne biblioteke. A Emili Ves ima upravo ono što žele.

Utorak PROLOG Minesota, SAD - 23.15 (GMT -6) Metak je probio plućno krilo i ostao mu u grudima, ali starac više nije osećao bol. Taj bol postao je centralna tačka kad su ivice vidnog polja počele da mu se zamagljuju.

To je bilo očekivano. Arno Holmstrand znao je da dolaze - događaji od prošle nedelje nisu ostavili mnogo prostora sumnji. Bio je spreman. Morao je da požuri s pripremama, ali to je sad bilo gotovo. Pozornica je postavljena i on je obavio što je trebalo. Preostalo je još samo da dovrši ovaj poslednji zadatak i da se zatim pomoli da mu trud ne ostane uzaludan.

Malaksao, srušio se u kožnu fotelju iza radnog stola. Činilo se da površina od mahagonija svetluca pred njim, reflektujući mutnu svetlost stone lampe kroz zamračenu kancelariju - čudnovata lepota u takvom trenutku.

Pružio je ruku ka knjizi koja je stajala otvorena na stolu i vatreni bol vratio se istog trena. Ako je to uopšte bilo potrebno, bol mu je služio kao konačni podsetnik: nije bilo drugog izlaza - preostalo mu je jedino da dovrši započeti posao. Usredsredio je pažnju, spustio pogled na knjigu i izbrojao tri lista. Svom snagom koju je mogao prikupiti, istrgnuo ih je.

44 |

Začuo se bat koraka u hodniku. Arno je uzeo pozlaćeni srebrni upaljač, koji je pre mnogo godina dobio na poklon kad je bio kum na venčanju svog studenta, i kresnuo ga. Držeći stranice iznad male kante za otpatke pokraj stopala, prineo je plamen papiru. Sekund kasnije, hartija je planula. Pustio je da zapaljene stranice padnu u kantu za smeće, gledao kako se gužvaju i predaju narandžastom plamenu i opet se zavalio u fotelju.

Konačni čin je ostvaren. Prekrstio je ruke preko grudi i prepleo prste, a potom gledao kako se vrata kancelarije otvaraju uz tresak. Lice čoveka pred njim bilo je bezizražajno, lišeno bilo kakvih prepoznatljivih osećanja.

Poravnavši crnu kožnu jaknu, koja je ocrtavala konture mišićavog tela, uljez je pogledom brzo preleteo po sobi, spazio vatru u kanti za otpatke i uperio cev pištolja pravo u starca s druge strane stola.

Arno je podigao glavu i pogledao dušmanina pravo u oči. „Očekivao sam te.” Govorio je smireno i autoritativno. Čovek s pištoljem stajao je u vratima, ne mrdajući.

Premda je trčao do pre svega nekoliko sekundi, disao je sasvim normalno.

Uklonivši lažnu prisnost iz glasa, Arno je progovorio strogo poslovnim tonom.

„Našao si me. To je više nego što je većina njih uspela.

Ali ovde je kraj.”

duhu visoko iznad podnožja kule, počeo je svoj pažljivo koordinirani pad.

Zamislivši se na trenutak, ubica je zurio radoznalo u Arna. Nije očekivao starčevu samouverenost, naročito ne sada. Ovaj trenutak predstavljao je njegov poraz. Ipak, starac je sedeo pred njim uznemirujuće staloženo.

Stotinu dvadeset četiri spiralne stepenice niže, u podnožju trinaestovekovnog tornja, zavežljaj je tresnuo o debeli kameni temelj građevine. Udarac je aktivirao detonator na spoljnom obodu smotuljka i njegov precizno usmereni eksplozivni naboj. Paket plastičnog eksploziva C-4 eksplodirao je silovito, uz gromoglasni prasak.

Uljez je udahnuo punim plućima. Zatim je, ne trepnuvši, brzo ispalio dva hica, jedan za drugim, oba Arnu u grudi.

Tama u sobi je rasla. Arno Holmstrand gledao je kako se uljezovo obličje vrtloži i bledi, a zatim uzmiče. Mrak je nadošao.

A onda više ničega nije bilo. Četrnaest minuta kasnije - Oksford, Engleska Sreda ujutro, 5.29 (GMT) Sat-kula drevne crkve izdizala se nad gradom, koji je na ulicama počeo da oživljava u svakodnevnoj rutini. Šačica svetala uključila se u sobama koledža oko trga, a dostavna vozila manevrisala su po Haj stritu, snabdevajući prodavnice robom za još jedan radni dan. Mesec je bio nisko na nebu, noć je još uvek skrivala prve zrake sunca.

Tačno u 5.30, velika gvozdena kazaljka pomerila se napred. Iza metalnog zaklona, mali drveni klip, namerno ubačen između prastarih zupčanika, pukao je napola.

Kad se veza olabavila, paketić, koji je klip skrivao u vaz-

Prastara kula srušila se u ogromnoj vatrenoj lopti.

Sreda 1.

Minesota - 9.05 (GMT -6) Dan koji će zauvek promeniti život profesorke Emili Ves počeo je prilično uobičajeno. Nije bilo nikakvih znakova tragedije, nikakvih naročito hitnih poruka; jutarnja rutina počela je isto kao i svakog dana tokom jesenjeg semestra. Išla je na jutarnje džogiranje, održala jutarnje predavanje, popila jutarnju kafu; pa ipak, dok joj je nozdrve ispunjavao isti teški jesenji vazduh koji je svakog jutra udisala u studentskom gradu Karlton koledža, slutila je da nešto nije u redu. Nešto joj je treperilo na površini kože dok je hodala od učionice do kancelarije, iako taj osećaj nije mogla u potpunosti da definiše. Dan je imao neku neprirodnu pojavu, neobično svojstvo koje nije mogla tačno da odredi.

www.leo.rs | 45

„Dobro jutro svima!” Iz centralnog hodnika kompleksa na trećem spratu Lejton hola, sedišta Katedre za religiju, skrenula je kroz vrata koja vode ka njenoj kancelariji.

Pripadala joj je jedna od nekoliko spojenih kancelarija, grupisanih oko malog zajedničkog prostora - mahune, kako se naziva u Minesoti. U mahuni su kancelarije imala četiri profesora, a svi oni su, skupa s još jednim kolegom, stajali u ćošku kad je Emili ušla.

Nasmešila im se, ali neveliko društvo bilo je u potpunosti zaokupljeno tihim razgovorom. Neobično dugo nakon njenog pozdrava, odnekud iz grupe začulo se zdravo, ali se nijedno lice nije okrenulo da je pozdravi.

Tog trenutka postala je svesna čudne atmosfere na univerzitetu, prisutne čitavog jutra, koja joj sve do tada nije privukla punu pažnju - neobične tišine u hodnicima, skrenutih pogleda i zabrinutih izraza na licima kolega.

Iščačkavši ključeve iz tašne, Emili je zastala kod niza poštanskih sandučića i sadržaj svoga ispraznila u pregib lakta: hrpu reklamnih letaka, kojima je svesno dopustila da se nagomilaju u toku protekle dve nedelje. Svakodnevno uzimanje beskorisnog reklamnog materijala bilo je naprosto previše naporno.

Kolege su se i dalje sašaptavale iza njenih leđa. Dok je stavljala mali ključ u bravu svoje kancelarije, bacila je pogled preko ramena. „Jedan od domara pronašao ga je jutros.” Načula je meki glas, namerno prigušen. „To je prosto nemoguće”, začuo se drugi glas. „Pila sam kafu s njim juče.”

Megi Larson, profesorka hrišćanske etike, žena koja je izgovorila poslednju opasku, imala je ozbiljan izraz lica.

Ne, pomisli Emili pogledavši je pažljivije. Megi izgleda uznemireno. Njena znatiželja rasplamsala se kad je shvatila da čak ni to nije prava reč. Zapravo, izgleda preplašeno.

Prestala je da okreće ključ u bravi i okrenula se ka kolegama. Nešto im je zaokupljalo pažnju - nešto što nije ni delovalo ni zvučalo dobro. „Izvinite, ne želim da budem nepristojna, ali šta se dešava?”, upitala je zakoračivši prema njima. Neobična napetost u vazduhu uvećavala se sa svakom izgovorenom reči, ali nije znala kako drugačije da se ubaci u razgovor kad nije znala nijedan detalj. Čak ni temu.

pomagao je da se nelagodnost trenutka razbije pomoću zrnca svakodnevice. „Čula šta?” „Poznaješ li Arna Holmstranda, profesora s Katedre za istoriju?” „Dabome”, odgovorila je. Svi su znali glavnog profesora na Katedri za istoriju. Čak i da nije predavala na obe katedre, i za istoriju i za religiju, opet bi znala za najistaknutijeg i najslavnijeg naučnika na koledžu. „Da li je pronašao još neki izgubljeni rukopis? Ili su ga opet proterali iz neke bliskoistočne zemlje zbog kršenja pravila na arheološkoj iskopini?” Činilo joj se da je Holmstrand, svaki put kad bi joj ga neko pomenuo, uvek na pragu nekog velikog otkrića ili akademskog skandala. „Nije valjda doveo koledž do bankrota na svom poslednjem putovanju?” „Ne, nije.” Ajlin je najednom poprimila izgled kao da joj je neprijatno. Spustila je glas do šapata. „Mrtav je.” „Mrtav!” Emili se blagim laktanjem u potpunosti ugurala u neveliku grupu, uzdrmana novostima. „Ma šta to pričaš? Kad? Kako?” „Sinoć. Policija misli da je ubijen, i to ovde, na univerzitetu.” „Ne misle - znaju”, ubacio se u razgovor Džim Renolds, stručnjak za protestantizam. „Ubijen je. Dva metka u telo, blisko grupisana - tako sam čuo. Za svojim radnim stolom. Izgleda da je posredi profesionalno odrađen posao.”

Neobično treperenje na Emilinoj koži sad su zamenili sasvim formirani žmarci jeze. Ubistvo u kampusu Karlton koledža bilo bi nečuvena pojava, ali ubistvo kolege...

Novosti su izazvale efekat šoka, pomešanog s istinskim strahom. „Jurili su ga niz hodnik”, dodade Ajlin. „Ispred kancelarije ima tragova krvi. Nisam videla unutrašnjost.” Glas joj je pukao. Pogledala je u Emili. „Zar nisi primetila policiju svud unaokolo na univerzitetu?”

Vesti su zaprepastile Emili. Videla je policijska vozila kad je parkirala automobil pre početka jutarnjeg predavanja, ali nije obratila pažnju na njih. Prisustvo organa reda i zakona u studentskom gradu nije baš bilo neuobičajeno. „Nisam... nisam imala pojma.” Zastala je. „Zašto Arno?”

Nije znala šta bi drugo pitala.

Kakogod, ostali nisu nameravali da je dugo drže u neznanju. „Mora biti da još nisi čula”, odgovorila joj je koleginica. Ajlin Merin bila je redovni profesor predmeta Novi zavet. Takođe je bila i član komisije za naimenovanja, koja je zaposlila Emili kad se pre dve godine prijavila za posao - od tada je prema toj starijoj ženi gajila duboku privrženost. Nadala se da će, jednoga dana, s prosedom kosom izgledati podjednako dobro kao Ajlin.

„To nije pitanje koje me zabrinjava.” Glas, bojažljiv i uplašen, pripadao je koleginici Emi Eriksen.

„Očigledno nisam.” Otpila je gutljaj hladne kafe iz papirne čaše. Napravljena pre sat vremena, tečnost više nije imala prijatan ukus, ali čin prinošenja čaše do usana

Izvan konferencijske sale 26H, D. Barton Giford pružio je lakeju kožnu akten- tašnu i uputio mu pogled kojim je jasno stavljao do znanja da po završetku jutarnjeg

46 |

„Nego?”, upita Emili. „Ako je naš kolega napadnut i ubijen ovde, na univerzitetu, onda je pitanje koje me zaista brine: ko je sledeći?”

2.

Vašington, Okrug Kolumbija - 9.06 (GMT -5)

sastanka želi da bude sam. Stojeći po strani dok su drugi izlazili iz prostorije i odlazili niz hodnik prema izlazu, ignorisao je mnogobrojne znakove zabranjeno pušenje, izvadio pal mal bez filtera iz paklice u grudnom džepu i pripalio. Već dve godine, koliko je veliki čovek bio na vlasti, Giford je radio u predsednikovom savetničkom komitetu za spoljnu politiku i bio odani pristalica njegovog angažmana na Bliskom istoku, premda trenutni stanar Ovalnog kabineta nije delio Gifordovu želju da bude još agresivniji i preduzimljiviji u posleratnom obnavljanju zemlje. Giford je postao jedan od najuticajnijih savetnika vrhovnog zapovednika, oblikujući državnu politiku baš kao i starajući se o tome da predsednik uvek jasno razlikuje prijatelje od neprijatelja. Prošlost mu je bila biznis, a biznis nije ništa drugo do svet mreža. Voleo je da misli kako je predsednik povezan, ili nije povezan, zahvaljujući njegovoj mudrosti i uticaju. A nije bio daleko od istine.

On je bio osoba s vezama, a predsednik glasnogovornik morala, koji samo ume da izabere one prave.

Kol je nepomično stajao u senci; na nevidljivom licu očitavalo se gađenje prema gojaznom arogantnom mešetaru moći, koji se ponašao potpuno u skladu sa svakim stereotipom o velikoj zverki, nadmenom čoveku od uticaja. Giford je bio gluv i slep za sve što nije smatrao bitnim za svoje lične planove.

Tu manu danas će platiti glavom.

Giford je povukao dim u pustom hodniku, a dopola popušena cigareta landarala mu je sa usana dok je rukama ravnao sako. Iskoristivši to trenutno skretanje pažnje, a i ranjiviji položaj mete, Kol iskorači iz kancelarije s druge strane hodnika, lakim pokretom zgrabi debelog čoveka za zglobove i ugura ga nazad u salu za konferencije. „Šta to radiš, dovraga?”, upita ga Giford osorno, zatečen; cigareta mu ispade iz usta. „Ćutite i sve će ići mnogo lakše”, odgovori Kol. Levom rukom stezao je Gifordove zglobove, a desnom zatvorio vrata iza leđa. „A sad sedite.” Gurnuo ga je u jednu od nedavno upražnjenih kožnih fotelja poređanih oko dugog konferencijskog stola.

Giford je bio ozlojeđen. Ne samo što ga je nepoznati čovek maltretirao, već mu je i zglob iščašio. Privukao je ruke ispred grudi, kipeći od besa dok ih je trljao u pokušaju da ukloni bol. Već je počeo da izbacuje preteće fraze dok se okretao u fotelji ka napadaču. „Samo da znaš, mladiću, da ja nisam čovek koji će mirno sedeti i trpeti ovu vrstu... “ Prekinuo je tiradu na pola rečenice, kad je fotelja dovršila okret i pogled mu pao na Kolove ruke. Dok je staloženo zavrtao prigušivač na vrh cevi gloka 32 kalibra .357 SIG, Kol mu je odgovorio ne podigavši pogled. „Znam vrlo dobro ko ste vi, gospodine Giforde. Zato sam ovde.”

Gifordov gnev iščezao je istog trena, u potpunosti zamenjen bespomoćnim užasom. Nije mogao da odvoji pogled od oružja. „Šta... šta želiš?” „Ovo”, reče Kol, zavrnuvši prigušivač uz škljocaj i otkočivši sigurnosnu kočnicu gloka. „Ovo je tačno ono što želim.” „Ne razumem”, ispljunu Giford užasnut, mahinalno uranjajući dublje u fotelju kao da se nada da će tamo pronaći nekakvo utočište od pretnje pred njim. „Šta želiš od mene?” „Pa ovo je to”, odgovorio je Kol. „Tačnije, od vas konkretno ne želim ništa. Ovo nije saslušanje, a ni otmica.” „Šta je onda?”

Kol je konačno podigao glavu i pogledao pravo u razrogačene i prestrašene oči D. Bartona Giforda. „Ovo je kraj.” „Ja... ne shvatam.” „I pretpostavljao sam da nećete shvatiti”, odvratio je Kol. Bilo kakav dalji razgovor presekla su dva metka koja je ispalio u Gifordovo srce, drugi još dok mu je desno rame bez napora apsorbovalo poznati oštri trzaj omalenog pištolja; tihi, prigušeni pucnjevi tek neznatno odjeknuše u dugačkoj prostoriji.

Giford se, otvorenih usta i iskolačenih očiju, u neverici zabuljio u oblačić dima iz cevi koja je upravo isporučila svoje smrtonosno punjenje njemu u grudi. Dok mu je krv isticala iz srca i šikljala iz rana na grudima i leđima, srušio se u fotelju.

Kol je mirno gledao kako čovek izdiše i pada u tamu.

3.

9.20 (GMT -6) „Znaju li ko ga je upucao?” Oklevanje u Emilinim rečima odavalo je nelagodu. Još nije mogla da pretpostavi zašto bi neko želeo da ubije Arna Holmstranda. Bio je, bez sumnje, najpoznatija javna ličnost na koledžu, ali takođe, iz njene perspektive, i prastar - dobrano u sedamdesetim. U suštini, bio je povučen i pomalo ekscentričan starčić. Nije ga poznavala naročito dobro. Susreli su se nekoliko puta, a Arno bi s vremena na vreme promrmljao čudne komentare o njenom istraživačkom radu - u duhu bogomdanog prava starijih profesora da uvek i svuda osporavaju rad mlađih kolega - i time je pun opseg njihovog poznanstva iscrpljen. Bili su samo kolege, dakle, daleko od prijateljstva.

Međutim, to joj nije mnogo pomoglo da ublaži šok.

Smrt na univerzitetu, a kamoli ubistvo, nije predstavljalo običnu vest. A Emili nije mogla da ne oseti određene simpatije prema Holmstrandu, iako su uglavnom posledica njegove reputacije i njenog profesionalnog divljenja njemu, a ne međusobne interakcije. „Nemaju pojma”, odgovori Džim Renolds. „Istražitelji su trenutno u njegovoj zgradi. Čitavo krilo je blokirano.

Biće čitav dan.”

www.leo.rs | 47

Emili je impulsivno otpila još jedan gutljaj kafe, ali čin prinošenja čaše usnama delovao je ovog puta usiljeno, maltene neučtivo, kao previše normalan čin u svetlu takvih novosti. „Ne mogu da verujem da se tako nešto ovde dogodilo.” Strah Megi Larson i dalje se video. „Ako je neko bio voljan da krene na njega...” Nije dovršila rečenicu. Neizgovorena izjava odnosila se na sve njih: s ubijenim kolegom, svi su se osećali nesigurno.

Nad grupom se nadvio dugačak tajac; prekinula ga je tek zvonjava iza njihovih glava. Trebalo je da počnu naredni časovi, i profesori su razmenili zabrinute poglede dok su odlazili svojim učionicama i obavezama. Dok su se rastajali, Emili je osetila nelagodnu grižu savesti. Da li je bilo prihvatljivo tek tako otići i pozabaviti se svakodnevnim poslovima nakon razgovora o smrti kolege? Svakako, nešto bi trebalo kazati, makar da se izrazi saosećanje. „Pa... žao mi je zbog Arna.” Nije uspela da smisli ništa drugo. Iznenadio ju je stepen žalosti koju je osećala. Njena emotivna reakcija bila bi prikladnija kao odgovor na smrt bliskog prijatelja - što Arno Holmstrand nikada nije bio.

Ajlin joj je uputila blag osmeh i izašla iz mahune. Emili je, boreći se sa šokom, otišla do svoje kancelarije, otključala vrata i ušla u sićušnu sobu. Zapanjujuće je kojom brzinom središte dana može da se promeni, koliko tragičan čin može da bude sveprožimajući. Dok nije čula za Arnovu smrt, misli su joj bile usredsređene na sasvim drugačiji svet: na predstojeći ponovni susret s voljenim.

Poslednja sreda pre produženog vikenda proslave Dana zahvalnosti značila je samo jedno jedino predavanje, i to rano pre podne. Ostatak dana bi, da je bilo po njenom, provela u žudno očekivanom putovanju iz Mineapolisa u Čikago, a onda i prazničnom vikendu s verenikom Majklom. Upoznali su se pre četiri godine, baš na Dan zahvalnosti - on kao Englez koji studira na domaćem terenu, a ona previše revnosna američka studentkinja na magistarskim studijama u inostranstvu, u pokušaju da podeli značaj velike američke tradicije sa starim kolonijalnim gospodarima - od tada, dan je postao samo njihov.

No, to blaženo odvajanje doživelo je neočekivani kraj.

Otkako je u hodnicima koledža čula vest o smrti, Emili je srce u grudima tuklo kao ludo, a adrenalin joj je ubrzano kolao venama.

Ipak, potisnula je osećanje nelagode i uključila računar na radnom stolu. Dnevni posao nije mogao u potpunosti da stane, ma koliko šok bio veliki. Ispruživši ruku, pustila je da se reklamni leci koje je pokupila iz sandučeta raspu po površini stola.

Dok su joj se u umu i dalje kovitlale misli o ubistvu i gubitku, isprva nije primetila malu žutu kovertu ugneždenu između dva drečava letka. Njene oči nisu zapazile elegantan i neobičan krasnopis na spoljašnosti, kao ni odsustvo poštanske marke i adrese pošiljaoca. Koverta

48 |

je skliznula, neprimećena, mimo njenog pogleda i pomešala se s ostalim papirima.

4.

9.30 (GMT -6) Dve rupice na kožnoj presvlaci stare fotelje označavale su tragove smrtonosnih hitaca koji su oduzeli život Arnu Holmstrandu. Bile su blisko grupisane, razdvojene nepuna dva centimetra: jasne oznake profesionalca. Budući da je telo uklonjeno, detektiv je bio u mogućnosti da utvrdi putanju hitaca na osnovu jasnih tunela koje su meci napravili u koži. Ubica, ne viši od 170 centimetara, staj ao je u dovratku. Žrtva je sedela u fotelji, licem okrenuta prema napadaču.

Detektiv Al Džonson gledao je kako forenzičari obavljaju posao na mestu zločina. Forenzičar je tankom pincetom i vešto, čak i s rukavicama od lateksa - očigledno je to radio već mnogo puta - izvadio metak iz jedne od rupa u fotelji. Možda tridesetosmica, pomisli Al, mada nije bilo njegovo da sudi o tome. To je posao tehničara u balističkoj laboratoriji. Bilo mu je dovoljno saznanje da je očigledno upotrebljen pištolj, da je to očigledno ubistvo s predumišljajem, štaviše, očigledno profesionalno odrađen posao.

Sve je to već viđao i ranije.

Telo je jutros odneto u mrtvačnicu. Ukupno tri rane od metaka, pri čemu je najpre zadobio onu na desnoj strani, najverovatnije negde van kancelarije. Džonson se zagledao u trag krvi koji je vodio iz hodnika u prostoriju.

Islednik je pretpostavljao da bi i prva rana sama po sebi bila smrtonosna, ali žrtva je poživela dovoljno dugo da prođe kroz vrata - detektiv je ustao iz čučnja i pošao da iznova pređe pretpostavljene žrtvine korake - kroz vrata, do radnog stola. Zašto? Na stolu se nalazio telefon, ali nije bilo znakova da je žrtva pokušala da ga upotrebi, a policija nije primila nikakav poziv sve do narednog jutra, kada je domar pronašao leš.

Drugi forenzičar je s ragastova uzimao otiske prstiju.

Treći je na radnom stolu ponavljao aktivnost svog kolege. Dvojica uniformisanih policajaca fotografisala su mesto zločina, a Džonsonov partner uzimao je u hodniku izjave od osoblja noćne smene. Najmanje još šestoro drugih vrzmalo se po prostoriji. Ne prvi put, Al se začudio u kolikoj meri mesto zločina može da vrvi od života. To je jedan od čudnih paradoksa ovog posla.

Prišao je radnom stolu. Izgledao je upravo onako kako je Al zamišljao da sto starog profesora treba da izgleda: stona lampa sa zelenim abažurom, mesingani držač za olovke, izlizani podmetač za pisanje i računar koji deluje kao da je zastareo još i pre nego što je izašao iz fabrike. U kožnom ovalu bila su stara pisma, pažljivo otvorena nožem za pisma od slonovače, uredno položenim preko njih.

Nož za pisma od slonovače, kula od slonovače... ovde su na delu kulturološke predrasude.

Nasred stola stajala je i velika knjiga u tvrdom povezu, puna fotografija. Bila je otvorena negde na sredini.

Detektiv je prišao i rukom u rukavici ovlaš prešao preko stranica. Žuljeviti prsti ispod lateksa posutog prahom zaustaviše se dodirnuvši neočekivano grube ivice. Povez u središtu knjige skrivao je malo klupko nazubljenih ostataka, odakle je očigledno bilo iscepano nekoliko stranica.

Blesak blica privukao mu je pažnju kad je mladi forenzičar fotografisao knjigu, zajedno s njegovom šakom.

Al je zamislio prizor: Starac, ustreljen u grudi, tetura se natrag ka svojoj kancelariji kako bi iscepao nekoliko stranica iz knjige. To nema mnogo smisla. S druge strane, ubistva su retko kad imala neki naročit smisao.

Još jedna slika; ovog puta foto-aparat je bio uperen u njegova stopala. Al je pogledao naniže u kantu za otpatke, punu pocrnelih ostataka. Kleknuvši pored kante, spretni mladić u ručno krojenom odelu počeo je da čeprka po ugljenisanim ostacima.

Fino odelo, pomisli Al smesta iznerviran. Momak iz državne agencije - baš ono što nam je trebalo.

Al Džonson nije bio ljubitelj holivudskih blokbastera, ali su uvek verno prikazivali frustraciju koja bi se javila svaki put kada bi se različite kriminalističke službe nadmetale za nadležnost nad nekim slučajem. A detektivi u lokalnim policijskim patrolama nikad nisu nosili skupa odela krojena po meri. Nije znao iz koje agencije je mladić, ali koja god da je, situacija će uskoro postati vraški frustrirajuća. „Da li profesori istorije uvek sami spaljuju svoje đubre?”, upita mladić, ne podigavši pogled. „Znaš koliko i ja, dečko.”

Odelo se vidno štrecnulo na Alovu poslednju reč, očigledno nezadovoljno što ga podsećaju na njegovu mladost. Mladić se polako osovio na noge, povrativši staloženost snagom volje. „Nema bogzna šta da se vidi. Tek nekoliko smežuranih stranica. Spaljenih odjednom, kladim se.”

Al je pokazao rukom na otvorenu knjigu na stolu. „Odatle je istrgnuto nekoliko listova.” Pokazao je na iskrzane ivice u knjizi. „Sudeći po brojevima stranica pre i posle, čini mi se da nedostaju tri lista.” „Otprilike koliko ih ima ovde”, potvrdio je mladić, pokazujući na ugljenisane ostatke u korpi za otpatke. „Ne shvatam”, reče Al. „Starac je smrtno ranjen u hodniku, ali ipak nekako uspeva da se dovuče do kancelarije, do radnog stola. Ispred njega stoji telefon, ali i ne pokušava da ga upotrebi. Ne zove u pomoć. Svuda unaokolo leže papiri i olovke, ali ne ostavlja nikakvu belešku.

Umesto toga, otvara nekakvu slikovnicu, cepa tri lista i spaljuje ih. Ne pije vodu.”

Mladić mu ništa nije odgovorio. Podigavši knjigu, pregledao ju je s pažnjom koja je prevazilazila Alovu osujećenost - izgledao je besno! „Slušaj, dečko”, reče Al, „nisam čuo kako se zoveš. Nisam te viđao ranije. Jesi li već dugo u Blizancima?” Većina

detektiva u Gradovima blizancima, Mineapolisu i Sent Polu, gde je i centar svih kriminalističkih službi nadležnih za južni deo države, poznavali su se makar iz viđenja. „Nisam odavde.” Reči su bile izgovorene kao izjava.

Mladić nije ponudio nikakvo dopunsko objašnjenje, niti je pokazao ijedan znak da želi da nastavi s tim profesionalnim ljubaznostima. Ponovo je okrenuo knjigu u šakama i pogled mu je pao na pocrneli papir u kanti za đubre.

Al nije bio spreman da ga tek tako ostavi na miru. „Nisi odavde? Državna, a? Šta Državna policija traži ovde?” Ovo je očigledno lokalni slučaj. Đavo neka nosi Državnu policiju!

Mladić nije odgovorio, ignorišući Alovu upornost, ali najzad je vratio knjigu na sto. Poravnavši nabore na odelu, okrenuo se prema detektivu sa izrazom kancelarijske efikasnosti. Prvi put u toku razgovora, pogledao je Ala pravo u oči. „Žao mi je što ne mogu više da ćaskam, imam dovoljno materijala za izveštaj. Milo mi je što smo se upoznali, detektive.” „Izveštaj?” Nehajna opaska bila je bezmalo previše.

Knjiga i malo spaljene hartije jesu bili važni materijalni dokazi, ali teško da je to dovoljno za izveštaj. Al se osvrnuo po prostoriji i osmotrio živu aktivnost - uzimanje otisaka prstiju, tragova obuće, mrlja krvi. Tek sve to skupa sačinjavaće zadovoljavajući izveštaj. Ipak, činilo se kao da mladić sve to ignoriše, usredsredivši pažnju isključivo na radni sto i ugljenisani papir u kanti za otpatke. Kao da ostatak mesta zločina uopšte ne postoji.

To nije bilo uobičajeno za istražiteljski postupak, čak ni u Državnoj policiji.

Sa sarkastičnim prekorom na usnama, Al Džonson se okrenuo prema nepoznatom agentu, ali onda je shvatio da je ostao sam.

5.

9.35 (GMT -6) Ako je naš kolega napadnut i ubijen ovde, na univerzitetu, onda je pitanje koje me zaista brine: ko je sledeći?

Nakon što su kolege otišle na predavanja, Emili je ostala sama u kancelariji, da razmišlja o čudnovatim obrisima proteklog razgovora. U mislima su joj odzvanjale reči Eme Eriksen. Nelagodnom strahu koji je osećala Emili nije doprinosilo samo Emino pitanje bez odgovora u vezi s ubistvom Arna Holmstranda, već i zlokobno prisustvo same smrti. Kolega je ubijen svega nekoliko metara od njene kancelarije. Postoji li šira opasnost? Jesu li svi u opasnosti?

Jesam li i ja? Odbacila je tu pomisao čim joj se oblikovala u umu. Lično shvatanje okolnosti je iracionalno, i samo bi dodatno nahranilo njen strah. Moraće da zabavi lutajući um: poslom, šačicom preostalih zadataka koje je trebalo da završi pre odlaska iz studentskog grada i polaska na put, do Majkla.

www.leo.rs | 49

Kšištof Varga

trunje Tog dana kada je umrla Ejmi Vajnhaus imao sam gadan proliv. Od samog jutra osećao sam mučninu, želju da se pošteno ispovraćam, imao sam bolove u mišićima i zglobovima, slabost u telu i vrelinu u glavi, ukratko, trpeo sam tipične simptome stomačnog gripa koji je od običnog gadniji utoliko što te svaki čas tera na nužnik.

Ceo dan sam, dakle, proveo na relaciji između kreveta i klozeta i nisam imao snage ni za šta drugo osim za muziku, pa sam samo svaki čas uključivao radio da bih čuo da mi neko nešto govori, što god to bilo, jer kada patimo fizički, potrebno nam je blisko prisustvo drugog čoveka; u slučaju stomačnog gripa, međutim, bolje je da to bude čovek iz radio-etra a ne neko blizak, neko ko će nas videti u tom ponižavajućem stanju kojim nas je počastio naš organizam. Kad sam na radiju čuo da je Ejmi Vajnhaus umrla, upravo sam puštao vodu i kroz taj kloakalni šum probio se glas spikera koji je saopštavao da je u sedamnaest časova po našem vremenu u stanu na londonskom Kamden skveru pronađeno telo pevačice za koju su svi znali da će ubrzo umreti, a samo je bilo pitanje vremena kad će. Hronika objavljene smrti iznela je na videlo sve što je već trebalo da se kaže, što mene, u suštini, nije potreslo, ne samo zato što me se uopšte nije ticala alko-narko tragedija Ejmi Vajnhaus, mada sam njenu harizmu i glas cenio, nego jednostavno zato što kad imaš stomačni grip, onda malo toga osim te mučnine može da te uzdrma. Nije me potreslo, isto tako, ni to što je umrla u dvadeset sedmoj godini, u godinama, dakle,

50 |

u kojima su preminuli i neki drugi, kako rekoše na radiju, kaskaderi roka, poput Dženis Džoplin, Džima Morisona, Džimija Hendriksa ili Kurta Kobejna; e pa sad, Đovani Batista Pergolezi umro je u dvadeset šestoj godini i o tome niko ne govori, zato i ne vidim potrebu da razmatram to što neko nije dogurao do tridesete, naročito ako je uzrok tome nešto što je ponajviše lično opredeljenje samog čoveka. Mada moram priznati da sam prema Ejmi Vajnhaus gajio nekakvo poštovanje zbog toga što je vaskrsnula taj gubitnički etos; to je, nesumnjivo, njen važan doprinos savremenoj kulturi koja od umetnika zahteva da bude živ i zdrav.

Nakon ponižavajućih celodnevnih stomačnih poremećaja mislio sam da ću, iscrpljen, zaspati isceljujućim, dubokim snom, ali ništa od svega toga, ni oka nisam sklopio, uprkos tome što sam i dalje očajnički zatvarao kapke i menjao položaje, nikako nisam zaspivao i tada sam odlučio da sročim svoju povest. I to ne za potomstvo, koje i ne postoji, nipošto ne za decu i unuke koje nemam i koje neću ni imati, već za samog sebe. I ni iz kakvih egoističkih pobuda, ne činim to zato da bi svet za mene čuo, jer ni ja ne želim da čujem za svet, a ni zbog toga što nalazim da je moj život obeležen nečim osobenim - sve to zapisujem jer želim da pokušam da upamtim ponešto od onoga što je u meni.

Nisam spavao i sve me je bolelo; pored već napaćenog želuca i creva, ubolestio sam samog sebe, iznutra, moje telo slalo mi je noćna saopštenja o tome u kakvom

je jadnom stanju; telo koje tokom dana - ukoliko je pošteđeno proliva - zaglušuju posao, hodanje, obavljanje svih neophodnih aktivnosti i koje tek u noćnoj tišini i prividnom miru zausti da progovori, pretvarajući umor u nespokoj. U tome nema ničeg neobičnog, imajući u vidu da sam već zreo čovek, da eskiviram lekare, što, uostalom, činim čitavog života, i ne podvrgavam se periodičnim ispitivanjima kojima sam dužan da se podvrgavam, ali ne zbog sopstvenog komfora, ili zbog zebnje od rđavih rezultata, nego zato što to od mene zahteva moj poslodavac. I nipošto zbog brige za mene, rekao bih, nego zbog brige za moju produktivnost, moju radnu sposobnost i zbog strahovanja da bi moja eventualna bolest organizaciono i finansijski mogla da ošteti firmu.

Svaka četiri meseca dobijam opomene koje me podsećaju na obavezu da obavim ta, u suštini prilično banalna ispitivanja, zato što ti vade krv, mere pritisak, proveravaju nivo šećera i na kraju ti oftalmološkinja naloži da sričeš maglovita slova i brojeve s kartonske table koja potiče verovatno iz pedesetih godina prošlog veka, a onda u nevelikoj knjižici koja podseća na slikovnice pokazuje šarolike brojeve skrivene u šarenišu raznobojnih mrlja, a na kraju uz pomoć specijalne male baterijske lampice ispituje očno dno, tražeći pritom simptome bolesti koja se podmuklo razvija, najverovatnije tumora. Tog otkrivanja znakova tumora najviše se plašim, toga se, uostalom, bez daljeg plaši i moj poslodavac. Možda je među nama postignut neformalni sporazum: ja se ne pregledam, a on

me ne izbacuje s posla, uprkos tome što zajedno kršimo nekakve stroge propise koji radniku nalažu da se periodično podvrgava pregledima. Sektor za ljudske resurse redovno mi šalje opomene, a ja ih redovno ignorišem, i tako teče moja mala borba s neizbežnim. Vodim je primenjujući taj smešan metod deteta koje zatvara oči i čini mu se da zlo ne postoji. A budući da se ne podvrgavam obaveznim i besplatnim pregledima u svojoj firmi, još manje se pregledam bilo gde drugde, u bilo kojoj ambulanti ili privatnoj ordinaciji, ne radim nikakve profilaktičke testove, čak ni krvi, mokraće, nikakve briseve ni krvne razmaze, rendgen pluća niti EKG i ultrazvuk, budući da sam od detinjstva gadljiv na lekare, gadim se bolnica, pa i običnih ambulanti, da ne govorim o zubaru, uostalom, sa zubima zapravo nikad nisam imao problema. Ne radim sve to iako živim životom pre svega posvećenim poslu, životom izloženim mnogim poremećajima koji mogu da izazovu sijaset opasnih bolesti. Tim pre što sam muškarac u srednjim godinama; koliko se mojih vršnjaka već oprostilo od ovoga sveta zahvaljujući udarima, izlivima i šlogovima, a oni koji su još živi hvataju se ukoštac s bolestima koje su se razmilele po njima kao jata puževa i polagano ih iznutra izjedaju. Neredovna ishrana, neredovan san, ali zato redovna žurba i stres, sva je prilika da me sve to polako i neumitno ubija, nije to nikakva novina, to su tipične civilizacijske boljke čovekove, naročito na istoku Evrope, u zemlji u kojoj se privređuje, zemlji koja pretenduje da bude deo sveta ispunjenog blagodeti i koja

www.leo.rs | 51

ka tom blagobitiju zaobada s besomučnom pomamom, gazeći po sopstvenim leševima. Ali naposletku, šta nas sve ne ubija, istini za volju, sve živo nas ubija a ništa ne krepi, od rođenja se ubijamo na razne načine, ne odviše dosetljive, život i nije ništa drugo do sporo odumiranje, konsekventno, na dekade raspoređeno samoubijanje, naša nesreća je to što sve duže živimo i sve duže radimo, zato sve nevoljnije umiremo zahvaljujući napretku medicine i nečemu što verovatno iz čiste gluposti ili pakosti nazivaju zdravim stilom života. Usled tog zdravog načina života i vere u nešto što nalikuje na besmrtnost, teško shvatljivu u epohi tobožnje racionalnosti, umiremo sve grdnije i postidnije, stideći se svoje napaćene telesnosti. Začuđujuća stvar je što u svetu koji sve brže podleže laicizaciji, ljudi sve čvršće veruju u svoju besmrtnost, možda je to zato što se, ostavši bez besmrtne duše, hvataju za tu spasonosnu slamku vere koja jednim oštrim rezom daje telu besmrtnost. Umnožavaju svoje entitete više nego što je neophodno, pretvarajući naš svet u veliki starački dom onemoćalih staraca, naročito u Evropi, tom malom kontinentu koji je svoju veličinu već pregrmeo, i njegova budućnost je životna prošlost rastuće starog stanovništva, budućnost Evrope i budućnost ove zemlje već su samo daleke uspomene.

U srednjem veku ja u ovim svojim godinama ne bih ni bio živ. Umro bih ostavivši za sobom staru tridesetogodišnju udovicu kojoj bi svi zubi poispadali od nezdrave ishrane, slabe higijene i rađanja deteta za detetom, od kojih bi većina umrla pre nego što bi prohodala, njihove dušice promicale bi u koloni jedna za drugom, jer bih verovao u nebo, a i u pakao. Ali zacelo bih umirao srećniji nego da umrem sada, recimo, ove ili sledeće noći, usamljen u svom stanu, bez vere, bez nade i tim pre i bez ljubavi, dok bih onda - u srednjem veku u kojem mi ipak, na svu sreću, nije zapalo da živim - umro, sva je prilika, verujući u Boga, u Strašni sud, u život večni, u vaskrsenje, u opštastvo svetih, u čitav taj hrišćanski luna-park koji je toliko sreće podario prošlim naraštajima, koji su odlazili da trule u zemlji čvrsto verujući da idu u nebo. Mogao bih tada, razume se, da se bojim pakla, večnog ognja, legije đavola, smole razgorele u kotlovima, paklenog ognja beskrajnih mučenja koja se protežu kroz večnost, mada pojam večnosti ionako ne bih razumeo. Kad bih ipak bio relativno razuman srednjovekovni starac srednjih godina, sigurno bih vodio računa o tome da uvek budem sveže ispoveđen i razrešen grehova, desetinu svojih prihoda rado bih davao Crkvi i celivao bih sveštenika u prsten, mada bi taj sveštenik više čeznuo za lepljivim celovima seoskih devojaka, prljavih i vonjavih, koje u ambarima ili štalama zadižu svoje kiklje. Danas, naravna stvar, niko više ne veruje u pakao i niko ga se ne boji, ne veruju više u pakao čak ni sveštenici i monasi, a nekmoli svetovnjaci, a što više u pakao ne veruju, tim više im se ne umire, jer ne samo što znaju da nema pakla, nego u zamenu ni bilo čega drugog, postoji samo i jedino beskonačno,

52 |

beskrajno ništa, običan neživot, pri čemu pakao deluje kao bolja perspektiva, jer čak je i podnošenje paklenih muka opet nekakav vid života. „Poslednji put sam bio na svetoj ispovesti...”, tog početnog obrasca savršeno se sećam, mada ne pamtim kad sam zaista poslednji put bio na ispovesti, kad sam poslednji put nepoznatom muškarcu kroz drvenu rešetku poveravao svoja rđava dela i iskrenu želju da se popravim, i kada mi je on poslednji put, pošto me je nezainteresovano saslušao, zadao smešno pokajanje, da odrecitujem nekoliko Zdravomarija, pa je savijenim prstom kucnuo u okvir ispovedaonice izgovarajući reči u koje ni sam nije mogao da veruje: „Idi i ne greši više.” Kao da će tri Zdravomarije ili dva Očenaša oterati od mene zlo koje vreba, očistiti moju mladu dušu, izvesti me na pravi, svetli put, odagnati sve dečje strahove i iskušenja. Ništa nisu odagnali. Mislim da sam poslednji put klečao u ispovedaonici pre obreda krizmanja kad mi je bilo petnaest godina, kad sam dobio ime Pavle koje je postalo moje drugo ime i kojim se pak nikad nisam služio sve dok na kraju nisam ni zaboravio da ga imam pored svog pravog imena, dobijenog za vreme krštenja u Crkvi Svetog arhangela Mihaila. Krštenja se, naravno, ne sećam, dok se krizmanja sećam veoma dobro - uzrujan, petnaestogodišnjak, stojim tamo u jeftinom teget odelcetu koje mi je otac kupio u Centralnoj robnoj kući u Ulici Jerusalimske aleje, stojim po ne znam više koji put u tamnoj unutrašnjosti Crkve Svetog arhangela Mihaila Marijanskog pokreta, na desnom ramenu osećam tešku šaku svog kuma i primam ime koje mrzim i koje ne koristim, ne znam, uostalom, nikoga ko se služi imenom dobijenim na krizmanju, štaviše, smatram da se gotovo niko i ne seća imena koje su mu dali za vreme tog potpuno suvišnog obreda. Znam da sam više zaslužio da se zovem Savle i možda bi to ime trebalo da upišem u dokumenta, Savle Avgustin zvuči čak podnošljivo, možda i privlačno. U papirima mi ipak stoji ime Petar, obično, banalno, ali barem nije pompezno, sva sreća što je mojim priprostim roditeljima ponestalo mašte za nešto originalnije, a savršeno je i to što se nisu držali tradicije i nisu mi dali ime ni po kakvom dedi ili dalekom stricu, po nekakvom Stanislavu ili Franji, koji u svojim deminutivima „Staško” i „Franek” mojim ušima zvuče tako gadno, jer me asociraju na sve što ne podnosim i što bih najradije da zaboravim, a što ću, nažalost, pamtiti do kraja svog života. Sva sreća što u ta davna vremena kad su mi na krštenju davali ime Petar, nisu bila u modi pompezna imena kojima roditelji danas unesrećuju svoje sinove, niko nije davao imena Ksavijer, Fabijan ili Klaudije, bila su to jednostavna - pa i pored toga što su, svestan sam toga, bila užasna - na neki svoj način ipak valjana vremena. Da se zovem Ksavijer Avgustin ili Klaudije Avgustin, zvanično bih promenio svoje ime u Jan Kovalski, možda i Jan Novak, svejedno, u nešto odvratno banalno, nešto dozlaboga jednolično, što će se utopiti u masu Kovalskih i Novaka ove zemlje i neće više biti na udivljenje.

Sveta tajna krizmanja, čija je svrha da ojača veru u mladiću koji sazreva, kod mene ju je oslabila, pa i više od toga: to zvanično deklarisanje vere u mom slučaju nije značilo ništa drugo do kurtalisanje, kurtalisao sam se Svetog duha koga je trebalo da primim, odbacio sam Svetog duha i to „ponovljeno krštenje”, kako su ga nazivali, koje je važnije, govorili su mi, stoga što se svesno prihvata, s punim uverenjem, na pragu zrelosti. Do moga! Kad mi je bilo petnaest godina nisam imao nikakvu svest, ni u šta nisam verovao, i bio sam uistinu daleko od bilo kakve zrelosti. Krizmanje nije bilo ništa više od običnog svetovnog praznika drugog soja, upakovanog u katolički milje, svi moji drugovi išli su na krizmanje jer bilo je jasno da iz nekog razloga to tako treba, sinovi vojnog i partijskog kadra nameštenika srednjeg sloja, svi su odlazili na krizmanje, kao što su ih petnaest godina ranije sve nosili na krštenje, kao što su osam godina ranije svi išli na prvu pričest, svaki put išlo se zbog toga da bi bio nekakav praznik u tom sumornom svetu, porodični sabor, šaran u aspiku, ruska salata, ražana rakija i haringa za predjelo, ne sećam se samo da li sam dobio nekakav poklon povodom svog krizmanja i primanja imena Pavle.

Za prvu pričest dobio sam ruski časovnik, do danas ga se savršeno sećam, sijao je kao veštačko zlato, bio je na smeđem kožnom kaišu, dopao mi se, mada sam zavideo drugovima koji su dobili bicikle, a šta su dobijale devojčice, toga se, nažalost, ne sećam, nisu nas tada zanimale devojčice, zanimale su nas onda kad smo primali svetu tajnu krizmanja, ali u Crkvi Svetog arhangela Mihaila nije bilo devojčica, sve sami dečaci, a i tih se dečaka danas više ne sećam, nijednog imena, ne samo tih imena koja su preuzimali neznano zašto, nego i njihovih prvih imena, ne sećam se prezimena, lica, ne znam, a i ne tiče me se danas ko su bili i šta se s njima desilo, ne zanima me taj anonimni maleni krstaški pohod dece u jeftinim odelcima iz robne kuće.

Ispovedao sam se, prema tome, poslednji put pre krizmanja u Crkvi Svetog arhangela Mihaila kada sam imao petnaest godina, kasnije se nikad nikome nisam ispovedao, ne samo nepoznatim muškarcima u mantijama koji su mi mekim glasovima određivali umereno teške pokore, nego ni poznatim muškarcima u odelima ili ženama u haljinama, nikad se više nisam molio, prošlo je otad na desetine hiljada, a možda i na stotine hiljada Zdravomarija, prošao je, u načelu, čitav moj život. Ne sećam se šta sam tada priznao, da li je to bila iskrena ispovest ili sam možda nešto zatajio, mogao sam zacelo da priznam sitne laži, zanemarljive prevare, ali šta drugo može da ispovedi petnaestogodišnji dečak, da nije uradio domaći zadatak, da je prepisivao na času, da se potukao s drugom iz odeljenja? Da li mi je nepoznati muškarac koji sedi u svojoj drvenoj kabini postavio uobičajeno pitanje o tome da li se igram sam sa sobom, jesam li već primio svetu tajnu masturbacije? Ne sećam se, uostalom, ne znam jesam li već tada pribegavao toj

jednostavnoj metodi obuzdavanja mladalačke mašte, ali zato se sećam polucija, kad sam se budio s mokrom pižamom koja se lepila na turu, osećajući stid i gađenje prema sebi, ali i bes što se ne sećam sna koji je isprovocirao tu nelagodnu situaciju. Sad bih, sasvim sigurno, radije pristao na celonoćne polucije - samo kad bi me san ophrvao, u snu bih brizgao samo da ne bih osećao bol, nesvesno bih svršavao u mlazu u pižamu samo ako bi me podsvest prenela u kakve erotske sanjarije, gnjurao bih se u sopstvenoj spermi samo da osetim bilo kakvu strast, makar izmaštanu. Koliko sam grehova počinio i koliko sam se za tih trideset pet godina od poslednje ispovesti obremenio? Na koliko bi me godina čistilišta osudili kad bih mrtav i neispoveđen pred sudiju na Strašnom sudu stao? A kakvu bi mi danas pokoru zadali kad bih pred licem smrti, ili barem u grdnom strahu od smrti, odlučio da odem u crkvu i kleknem na drvenu dasku koju je izlizalo na hiljade pari kolena, ispred rešetke koja zaklanja tog muškarca, možda mlađeg od mene, možda nevinog i netaknutog, a možda ukaljanog, razvratnog, glupavog, dvoličnog i lažljivog, koji bi nezainteresovano odslušao moja sagrešenja dok bi sebi čistio nokte ili tutoljio pod mantijom, a zatim mi licemerno naložio da čatim molitve i obećam da ću se popraviti? Da li, osim grehova, treba da ispovedamo i bol koji nas pohodi svake noći i lišava svake nade? Izgubiš li nadu - grešan si, proklinješ li svoj život - još si grešniji, veće ti je pregrešenje nego da si ukrao ili prevario, to se ne da tako lako izgladiti s nekoliko molitava.

Poslednje noći mesto izgubljene nade popunio je bol; bolela me je glava, srce i prostata, takođe, čini mi se. Što se glave i srca tiče sumnje nemam, osećao sam da mi je lobanja stavljena u stegu koja je priteže, da mi se slepoočnice primiču jedna drugoj i samo što se ne rasprsnu, lagano, kao ljuska od jajeta, a u isti mah tanka burgija zariva mi se u sam vrh glave, u grudnom košu osećao sam snažan pritisak i već sam čekao da bol koji je sevao pređe u levu ruku, čekao sam sleđen od straha, ali i od nečeg što liči na čudnu nadu da je već kraj, da će se relativno brzo, a da ne ne ponižava i ne boli previše, preseći već jednom taj Gordijev čvor zvani egzistencija. Što se prostate tiče, stvar nije jasna, čini mi se da se ta žlezda nalazi na pola puta između falusa i anusa i upravo tamo me je nešto bolelo, nešto nedefinisano i neodređeno, ali iz televizijskih reklama znam da svi muškarci u mojim godinama imaju problema s prostatom, nema ni najmanjeg razloga da i ja nemam te prostatičke, iliti upravo prostačke nedaće koje se pripisuju mojim godinama. Frekvencije televizijskih i radio stanica brekću od reklama za lekove za prostatu, neophodnih muškarcima u mojim godinama, kao što brekću od reklama za sredstva protiv nadimanja kod žena u mojim godinama, ponekad dok slušam te reklame dolazim do zaključka da najveći ljudski problemi, problemi svih društvenih zajednica, čitavog ljudskog roda, ili barem sveukupnog

www.leo.rs | 53

ljudskog roda u ovoj zemlji, jesu problemi s prostatom, s bešikom, sa želucem i crevima, a ne problemi s istorijom, identitetom, licemerjem i glupošću, reklame za sredstva protiv tih tegoba ne nalazim na televiziji ni u štampi, a to bi sigurno bili daleko potrebniji lekovi od pilula protiv nadimanja i proliva, sraćke i zatvori zapravo prikrivaju prave probleme ljudi, to jest naroda.

Bolela me je, takođe, gušterača ili džigerica, ali ne znam šta je na kojoj strani, da li je gušterača na levoj a džigerica na desnoj, ili je možda obrnuto. Možda me je, uostalom, bolelo i jedno i drugo, možda me je takođe bolela slezina, ne isključujem to, tim pre što ne znam tačno gde je slezina, bol je lutao po čitavom mom telu, svaki čas se nekako prekidao na odabranim mestima i intenzivirao svoje prisustvo, a potom je mukotrpno nastavljao svoje kretanje. Možda su to ćelije raka koje su se dotad skrivale u svojim malim gnezdima, kao ptići koji su već toliko poodrasli da svetu mogu da obznane svoje postojanje? Možda je u čitavom mom telu velika ptica- rak raširila svoja krila, jer sam sav bio jedan veliki bol, veliki bol koji pulsira vatrom, tako da je taj bol čak prešao na moje misli, moje misli takođe su počinjale da pulsiraju nepodnošljivim ponižavajućim bolom, kao zub koji potmulo tišti, čije štrecanje dobuje u glavi kao uporan, glupavi rudar koji buši tunele u stenama mojih opsesivnosti.

Nisam ni mislio da je to moja poslednja noć u životu, sledećeg dana - jednog od tih deset hiljada identičnih dana čije okvire definišu samo sati buđenja i spavanja, ukoliko možeš da zaspiš - imao sam da završim suviše mnogo stvari da bih umirao. Ima u meni neke činovničke skrupuloznosti koja nalaže da smrt staviš na poslednje mesto u redu, jer čekaju drugi, važniji podnosioci molbe.

Ali red odmiče brzo i okretno, ta poslednja noć zacelo će već brzo doći, čak i ne znam hoću li sve to stići da napišem dokraja pre nego što ona nastupi, možda ću tu priču prekinuti upola reči, kao što trubač na marijanskom tornju naglo prekida melodiju, hajde da ovde upotrebim to otrcano poređenje.

Sad je već dan, prividno bezbedno vreme života, danju se bol i nemir kompresuju kao fajlovi u kompjuteru, raspakovaće se tek kad dođe vreme za hranjenje strahova i počeće da se prebacuju na moj nervni sistem. Stoga me sada više ništa ne boli, džigerica, gušterača, prostata prave se da ih nema, skupljaju snagu pred noćnu oluju, čini mi se da unutra imam samo bezbolnu prazninu, ali celo moje telo je slabo, izgnječeno i otromboljeno, posle te neprospavane noći osećam se kao staro odelo bačeno u Karitasove kontejnere na uglu ulice. S godinama sve mi je teže da dospavam neispavano, neprospavana noć po čitav dan ide u korak sa mnom, podseća me na sebe, nalaže mi da je dohranjujem zevanjem i sklapanjem očiju, čupa me u stomaku, i tom čupanju ne pomaže ni obilat obrok, jer to je čupanje koje se ne može nahraniti.

Naravno, nekad sam mogao da ne spavam po dve noći

54 |

zaredom i bio mi je dovoljan hladan tuš i jaka kafa da se brzo uljudim, a sad mi kupke nisu dovoljne, posle tuširanja, čak i hladnog, osećam još veću slabost, osećam se kao životinja na umoru koja, shvativši da joj se bliži kraj, traži zabito mesto da na njega legne i poslednji put zaječi pretvarajući se u nepotrebnu strvinu.

Sada sedim u vagonu drugog razreda Inter siti voza, negde usred nekakvog ružnog polja koje izgleda kao da je prepokriveno maskirnom vojnom mrežom, na pola puta između Poznanja i Vroclava, i mislim da će možda upravo voz, a ne krevet biti to mesto na kojem ću poslednji put žalosno zaječati, a moje telo otpočeti mukotrpni proces pretvaranja u ljudsku strvinu, živahno ispuštajući taj odurni smrad putrescina i kadaverina koji se pojavljuje u natrulim tkivima, kasnije će se izleći te ogavne larve, gliste, čitava ta crvlja svita.

Mrzim kad voz stoji, naročito usred polja, u praznom prostranstvu, u toj pustoj, ravnoj Poljskoj. Kad voz staje u pustari, čini mi se da će za koji čas stati i moje srce, da će ponižavajuće krepati u vozu koji stoji, u pustopoljini, praznoj kao neispunjene tabele u ekselu, da će zbog mene voz morati da stoji još duže, dok ne stignu kola hitne pomoći i pogrebnog preduzeća, sve dok kompetentni lekar zvanično ne konstatuje moju smrt, a što je zaista smešno, biće to moj prvi kontakt s lekarom posle mnogo godina, samo što neće tražiti da skidam gaće, da se nakašljavam, neće mi gurati prst pod rebra, tim pre ni u čmar, neće držati moju glavu u svojim rukama i neće pritiskati limfne čvorove da bi proverio jesu li uvećani, neće na kraju reći: obucite se, molim vas. Poštedeću sebe sveg tog pomalo bedačkog truda, neću procediti klasično pitanje: bolujem li od nečega, gospodine doktore? - Ne, više ni od čega ne bolujete, odgovorio bi lekar hitne pomoći, a grobari bi stigli sa svojim crnim mrtvačkim kolima kao malim tenkom i upakovali bi me u džak, i izneli me iz vagona, ispratili bi me ljubopitljivi pogledi putnika, s jedne strane besnih zbog produženog stajanja u polju, s druge strane uzbuđenih prizorom leša, prizor leša za rulju je uvek bio podsticajan, na tome se zasniva čitava današnja takozvana popularna kultura, mada ta formulacija, naravno, zvuči kao nekakav čudnovati oksimoron.

Stičem utisak da žena koja sedi preko puta mene, koja izgleda kao retuširana stara crno-bela fotografija, koju još možeš da vidiš u nekim fotografskim radnjama koje odumiru, i koja me pažljivo posmatra kad misli da to ne vidim, ne bi imala ništa protiv kad bih se sad odjednom uhvatio za srce, iskolačio oči i skotrljao sa sedišta, imala bi o čemu da priča sledećih nekoliko dana, pa i nedelja: Jednostavno, najednom je počeo da se guši, iskleštio oči kao Pitija na tronošcu i pao na pod, evo ovde - pokazala bi na pod u kuhinji ili na tepih u velikoj sobi - pravo pod moje noge, odmah sam istrčala na hodnik vičući: umro je čovek! I povukla sam sigurnosnu kočnicu, mada je tamo napisano da je kažnjivo koristiti kočnicu bez opravdane potrebe, ali to jeste opravdana potreba, pa čovek je izne-

nada umro u vozu. Mada sam odjednom shvatila da voz ionako stoji u polju, pa ne treba ni povlačiti kočnicu, ali ko će u takvom času misliti o tome da li voz ide ili stoji, kad tu upravo umire čovek?

Smrt je za ljude i te kakva atrakcija, ne mislim, naravno, na njihovu sopstvenu, nego tuđu smrt, najbolje ako je to neko poznat s televizije, eventualno neko iz porodice (to mesecima bude atrakcija!), ali nagla smrt nepoznatog čoveka, a naročito kad si ti tu, pored njega, ni to nije zanemarljiva stvar. Ljudi prosto žude za pravom smrću, pošto su se već zasitili neprave smrti koju im servira televizija, koliko samo puta dnevno možeš da gledaš tobož ubijene, tobož upucane, tobož zaklane, nesumnjivo je da ti to postaje dosadno, pa čak i ti bogato ilustrovani tekstovi u tabloidima o deci koju su izgrizli psi, o ćerkama koje su ubili očevi, o sinovima koji su ubili majke, i to takođe postaje malko monotono, mada je, naravno, na prvi pogled, kad se to oko željno krvi i nesreće ustremljuje na te članke i nerazgovetne slike, to veoma atraktivno i - da tako kažem - ukusno. Efekat je takav, budući da ljude uzbuđuje - u erotskom smislu, čini mi se - tuđe poniženje, to uzbuđenje skrivaju iza lažnog saosećanja, iza nečega što licemerno nazivaju empatijom, u suštini stvari iza toga stoji „šadenfrojde” - tipično za ljudski rod, naročito za ljudski rod koji je nastanio ovu zemlju - radovanje tuđoj nesreći i poniženju, to je ono što stoji iza te radoznalosti i uzbuđenja koje u njima potire svest da će i oni sami jednom takođe iskusiti takvo poniženje, onda kad u mukama i strahu budu krepavali, ili se najednom postiđeni survaju na zemlju, na ulici, u prodavnici pored kase, pošto ih je udario automobil, dok iz mreže s namirnicama kreću da ispadaju skrivena blaga: krompiri, rotkvice, mleko, kobasice i hleb, što i dalje nosi tragove mirisa tabloida; sličica koju su odabrali novinski fotografi nalazeći u tome, shodno svom mišljenju, simboliku krhkog ljudskog života, ilustraciju onog: ne znaš dana ni časa, moliću lepo - evo ga gde je malopre kupovao i na kasi savesno prebrojavao novčanice, još pre petnaest minuta planirao je današnji ručak, dakle, planirao je dalji tok svog života, a sad je taj život ovde presečen jednim božanskim pokretom i neko je upravo zaspao večnim snom.

Oh, kad bi smrt zaista bila večni san u čistoj posteljini, kad bi mrtav čovek mogao da se okreće s boka na bok, da se budi i ide u kupatilo da isprazni bešiku, a onda se vrati i opet blaženo zaspi, čak i hrče i prevrće se u krevetu, kad bi samo hrkao, čitavu večnost prevrtao se u krevetu s boka na bok - na takvu bih smrt pristao.

Gledam ženu s obojene crno-bele fotografije, mora da smo manje-više isto godište, možda joj je koja godina više, na njenom licu pod debelim slojem pudera izmilele su godine životne rutine, beskonačne dosade, trajanja koje ne opravdava nikakva viša nužnost, stajanja pored fabričke trake zvane egzistencija, pa ona tu rutinu i dosadu ubija zanimanjem za tuđe živote, jer njen je totalno nezanimljiv,

čega je potpuno svesna, preostalo joj je još toliko inteligencije da zna da je njeno trajanje sasvim suvišno, iako sebi sugeriše da je i dalje potrebna mužu, odrasloj deci koja bez nje ne bi mogla da se snađu, možda i unucima koji, najzad, bez bakine brige nikad ne bi imali izgleda da odrastu, zaglupljuje sebe tom autosugestijom da svet ne može bez nje, dok, razume se, uopšte nije tako, deca je mrze onda kad ih radosno posećuje i kontroliše, proveravajući da li je frižider pun a prašina s nameštaja usisana, uverena da bi, kad se ne bi brinula o takvim stvarima, oni umrli od gladi i aljkavosti. Mužu je dodijala još pre dvadeset godina i kad ne može da zaspi zbog njenog hrkanja, razmišlja da li da je jastukom poklopi preko lica pa da zasvagda prestane da hrče. Dok se budi i dok je gleda, misli o svom životu koji je mogao drugačije da izgleda, tako, uostalom, misli svako, nije to ništa senzacionalno. A zatim i dalje žive zajedno, zajedno jedu i zajedno hrču.

Pa ipak, ona je svesna da je sve to nezanimljivo i ponovljivo, pa stoga prati sudbine ljudi koje svakog dana gleda na televiziji, čita o njima u jeftinim podliscima, znam pouzdano, jer pored nje vidim odložen pomalo zgužvan primerak nedeljnika Iz života zvezda, krpe koju budzašto možeš da kupiš u svakom kiosku, a koja sigurno ima višemilionski tiraž. Primerak je već pouzdano oštećen od silnog čitanja pošto nije predvidela, kao, uostalom, ni ja, da će doći čas kad ćemo satima dreždati u praznom polju Inter siti voza, koji bi već odavno trebalo da bude na stanici u Vroclavu.

Voz nepomično stoji već tri sata, ja sam savesno pročitao sve novine koje sam pripremio za taj put, čak i članke koji me nisu zanimali, i iz nužde ubijanja vremena na svom službenom laptopu pišem ovo što sad pišem. Što će reći, pišem vođen unutrašnjom potrebom, ne samo iz nužde da ubijem vreme, nazovimo to unutrašnjom nuždom, verovatno je tako najbolje.

Poljska polja koja se prostiru sve do horizonta, svuda ista, čak i kad su uraznoličena nekim stidljivim brežuljcima, sve je to ipak jednoliko, krompirišta ili blitvišta i kupusišta.

Ponekad, dok vozovima premošćujem ovu zemlju, čini mi se da se u mojoj otadžbini uzgajaju samo krompir, blitva i kupus, izuzimajući, naravno, žitarice za hleb i rakiju, ali posle žetve, kada strnjišta mrčaju, ostaju još samo krompirišta, blitvišta i kupusišta, sveto trojstvo poljske narodne kuhinje. Premošćujem Poljsku već godinama, ali nikako da je premostim, ta Poljska se stalno brani, stalno preda mnom vaskrsava, nepromenljiva, preporađa se stalno jedna te ista, s tim istim poljima, šumarcima, prljavim gazdinstvima prljavih, zlih ljudi, gazdinstvima u kojima oni jajarski životare, potpuno beslovesno, pa i nedeljom, kad se za crkvu odenu u čiste košulje i paradne haljine i idu da čate molitve, poju crkvene popevke i slušaju propovedi glupih paroha, u njihovim krompirastim, blitvastim i kupusastim glavama ne pomalja se ni senka promišljanja, makar tračak slobodne misli, kad na jezik uzimaju hostiju to ih ne podstiče ni na šta...

www.leo.rs | 55

En O’Brajen

MOLITVA ZA KRALJICU Ana Nevil, kći i naslednica grofa of Vorvika, ne može sama da odlučuje o svojoj sudbini. Njen brak biće političke prirode, kako bi njenoj porodici doneo korist. Međutim, kada je napunila četrnaest godina, njen otac uhvaćen je u opasnoj mreži političkih intriga i optužen je za izdaju. Ana je primorana da ode u izgnanstvo, i da se protiv svoje volje zavetuje Edvardu od Lankastera. Edvard je nestalne prirode i pod potpunom kontrolom svoje moćne majke, Margarete Anžujske. Na neprijateljskoj teritoriji, Ana se našla na milost i nemilost dvorana – ponižena i bespomoćna, Ana mora da nađe hrabrosti da preživi u svetu beskrupuloznih muškaraca.

I dok borba za englesku krunu dostiže vrhunac, Ana će biti uvučena u neizvesnu igru, u kojoj jedna pogrešna odluka može da znači smrt.

I April 1469: Na palubi broda na moru u blizini engleske luke Kale Izabel zajeca. Uz škripu i stenjanje brod se naginjao i udarao u silne talase, kao da će ga naredni pokidati na komade i poneti nas u dubine. Izabel rukama pokri usta i iskolačenih očiju zagleda se u drvene zidove koji su se podizali i spuštali oko nas, nalik na ivice mrtvačkog kovčega. „Šta ti je?” Nije se ona plašila smrti u vodi. Znala sam šta je muči, čak i dok sam se molila da ne budem u pravu.

Brod se opet zanjihao na velikom talasu, zaneo se, mučno se spustivši pre nego što ga je talas opet uz trzaj podigao.

Po čelu me zapecka znoj. Mučnina mi steže stomak pre nego što ju je strah opet isterao. „Izabel.” Oštro sam je trgla za ruku, da joj skrenem pažnju. Sedela je na stolici sa visokim naslonom, jedinoj stolici u kabini, kapetanovoj, a telo joj je bilo ukrućeno, napeto. Oči je čvrsto sklopila, da ne gleda očajničko uzdizanje i ljuljanje, a jednom šakom je grčevito, poput kandži, držala drugu. Približila sam joj se na stolici na kojoj sam sedela. „Da li je to dete krenulo?” „Jeste”, prodahtala je. A zatim: „Ne... ne. Samo me nešto preseklo.” Duboko je udahnula i delimično se opustila, popuštajući stisak na izrezbarenom naslonu. „Eto. Prošlo je. Možda sam se prevarila.”

56 |

A možda i nije. Posmatrala sam je oprezno, dok se opuštala u skučenom prostoru. Lice joj je bilo belo i vlažno poput mleka, upalo od iscrpljenosti. Sedela je uglavljena u stolici u pretrpanoj kabini niskog svoda, dok joj je stomak napinjao ogrtač koji je oko sebe stezala kao da joj je hladno. Nije bilo vazduha i bilo je toliko zagušljivo da sam osetila kako mi se ispod teške tkanine haljine niz kičmu sliva znoj. Moja sestra Izabel bila je u devetom mesecu trudnoće. A čak i ja sam znala da ovo nije baš najbolji trenutak da se čovek nađe na moru u rizičnom pohodu.

Ustala sam da naspem vrč piva, zanevši se kada se brod podigao i spustio. „Popij ovo.”

Izabel omirisa kao da joj je poznata aroma slada i hmelja bila odbojna. Kao što joj je bila odbojna gotovo sve vreme trudnoće. „Ne želim to. Radije bih vino.”

Ali joj ja ugurah pehar u ruke. „To je sve što imamo. Pij i ne raspravljaj se.” Suzbila sam potrebu da joj kažem da sada nije trenutak da se nezahvalno joguni. Došlo mi je da sama popijem njeno razblaženo pivo i ostavim je da ožedni. „U svakom slučaju, opustiće ti mišiće.” „Ali i bešiku. Dete je snažno pritiska.” Opet joj se liče zgrčilo i opet je zastenjala dok je uzimala gutljaj. „Moli boga da se uskoro rodi.” Izabel nikada nije dobro podnosila nelagodu.

„Ali ne ovde!” Strah mi u stomaku zaleprša na samu pomisao. Stezao se i grčio. „Uskoro ćemo pristati. Već smo čitavu večnost na moru. Kada stignemo u Kale, onda ćemo se pomoliti za pomoć božju.” „Mislim da neću moći toliko dugo da čekam...” Njen prigovor se utopi u jecaju. Ispustivši pehar koji se otkotrljao i vratio, ona šištavo ispusti dah. Šakama se uhvatila za ogromni stomak. „Kad stignemo u Kale...” Ponovo prinevši stolicu do nje, pokušala sam da se setim nekog neobaveznog razgovora koji bi mogla da povedem. Bilo čega da joj skrenem misli. „Kad stignemo u Kale, nikad više neću nogom kročiti na brod”, prasnu Izabel. „Ma koliko...” Proguta reči, a jecaji joj se sada pretvoriše u jauke. „Beba... mora da je to. Gde je majka? Želim da je pored mene... Pošalji Mardžeri po nju...” „Ne. Pozvaću Mardžeri da sedi s tobom. Ja ću otići po groficu.”

Osetih olakšanje što ću izaći iz skučene kabine. Olakšanje što ću teret ovog deteta predati u iskusnije ruke od svojih. Sa četrnaest godina bila sam dovoljno zrela da znam šta će se desiti, ali suviše mlada da preuzmem odgovornost. Mislim da sam uvek bila sebično dete. Pozvala sam Mardžeri, grofičinu služavku, da ostane pored Izabel. I pobegla.

Majku sam pronašla na palubi, upravo tamo gde sam i znala da ću je pronaći. Znala sam da će biti s ocem, uprkos ledenom vetru i čestim naletima oluje. Grofica od Vorika je, od glave do pete umotana u ogrtač i sa podignutom kapuljačom koja joj je zaklanjala lice, stajala pod zaklonom visoke krme sa mojim ocem, erlom, koji je, kao i ona, bio uvijen u ogrtač. Izmrcvaren i osujećenih planova, stajao je, stežući i opuštajući pesnice na gornjoj ivici broda. Dve prilike stajale su jedna pored druge udubljene u razgovor i gledale prema horizontu u mesto na kom će se uskoro pojaviti kopno, ukoliko nam se oblaci, gusti i teški oko nas poput neprozirnog sivozelenog ćebeta, smiluju i raziđu. Obuzeti svojim brigama bili su mi okrenuti leđima. Prisluškivanje je veština koju sam usavršila još u ranim godinama, jer je u našem domaćinstvu bio običaj da me, kao mlađu kćerku, često previde, kao da sam odojče ili slaboumna. Nisam bila ni jedno ni drugo. Prišla sam im opreznim korakom. „Šta ako odbije da nas primi?”, čula sam kako grofica pita. „Neće. Lord Venlok je odan poručnik koliko se samo poželeti može.” „Volela bih da mogu biti toliko uverena u to.” „Moram se držati toga”, izjavio je erl sa više ubeđenja u glasu nego što su to, prema mom mišljenju, okolnosti

www.leo.rs | 57

zasluživale. Znala sam da su se poslednjih dana na njegovom licu usled brige duboko usekle nove bore između nosa i usana. Ali on je i pored toga obavio rukom grofičina ramena, ne bi li joj dokazao koliko je uveren u svoje reči. „Bićemo bezbedni ovde u Kaleu. Odavde možemo planirati povratak, na čelu sile dovoljno snažne da svrgne kralja...”

Nije mi bilo suđeno da čujem više, jer se paluba divlje izdigla. Spotakla sam se i zateturala, da bih održala ravnotežu. I oni se okrenuše. Majka mi je smesta prišla i uhvatila me za ruku, kao da je naslutila loše vesti. „En. Šta ćeš ti ovde? Nije bezbedno... Da li je u pitanju tvoja sestra?” Tih dana nam je Izabel svima bila na pameti. „Jeste. Kaže da je beba krenula.” Nije bilo svrhe ulepšavati.

Majka se ugrizla za donju usnu, a moje prste iznenada snažno stegla, ali se obratila ocu. „Nije trebalo da krenemo tako kasno. Upozorila sam te da je opasno. Znali smo da se bliži porođaj.”

A zatim je požurila mojoj sestri i povukla me za sobom, ali ju je otac zaustavio odsečnim pokretom ruke. „Reci joj, da je umiriš. Za jedan sat ugledaćemo Kale. I skorije, ako se ovaj oblak raziđe. A zatim ćemo je preneti na kopno. To neće zaustaviti tok prirode, ali će joj možda dati snage.” Pokušao je da se nasmeši. Znala sam da je taj osmeh neiskren. Videla sam mu oči i strah u njima. „Nije li pravilo da se svaki prvenac prenese?” „Ne! Nije!” Majka se odlučno otrese njegovih pokušaja da je uteši. „Nismo smeli da je izložimo ovakvoj opasnosti.”

Iz jedne od kabina na krmi pojavi se visoka prilika takođe umotana u ogrtač i skide kapuljaču. „Šta se zbilo? Da nećemo konačno pristati?”

Visok, zlatokos i lepog lica, Džordž, vojvoda od Klarensa, brat kralja Edvarda i prvi u nizu naslednik engleskog prestola, suprug moje sestre nešto manje od jedne godine. Oči su mu sijale blistavim plavetnilom, a svetla koža blistala u sumraku. Tako lep, kako se Izabel često hvalisala svojom pobedom i uspehom što mu je postala supruga, što je bio san svake devojke.

Ja sam ga prezirala. „Ne. Izabel je pitanju.” Rekla sam mu i ne pogledavši ga. Grofica će me ukoriti zbog nepristojnosti, ali nije bilo reči kojima me mogla pomiriti sa zetom. Nije mu baš bilo stalo do toga. Retko kada bi se udostojio da me primeti. „Da nije bolesna?”

Grofica prekide moj drski odgovor. „U bolovima je.

Dete će se roditi...”

Klarens se namršti. „Šteta što nismo pristali. Hoće li dete biti bezbedno?”

58 |

Osetila sam kako mi se usna prezrivo izvija i nisam ni pokušala da to sprečim, čak i kada je moja majka primetila i uputila mi upozoravajući pogled. Smatrala je da je moje neprijateljstvo ljubomora mlađe sestre zbog Izabeline sreće, ali ja sam znala da nije tako. Nije rekao: Hoće li moja supruga patiti? Ili: Možemo li joj nekako ublažiti bol? Samo je rekao: Hoće li se dete roditi živo? Mrzela sam ga iz dna duše. Nikako nisam mogla razumeti kako je moguće da je Ričard, moj Ričard, od kog sam sada bila razdvojena, i od kog ću, koliko sam mogla zaključiti, zauvek ostati razdvojena, brat ovom oholom princu.

Grofica je zanemarila Klarensovo neumesno pitanje, ali je ipak pronašla vremena i saosećanja da mi se nasmeši. „Nemoj se toliko brinuti, En. Mlada je i zdrava.

Zaboraviće ona svoj bol i nelagodu, čim uzme dete u naručje.” „Dete se mora spasti! Po svaku cenu.” Klarensovo lice više nije bilo lepo. „Imaću ovo na umu, vaša milosti. Ali prva briga mi je moja kći.” Grofica je već koračala preko palube.

Srećna zbog ovog strogog ukora i ja okrenuh leđa vojvodi od Klarensa i pojurih za majkom. Kada sam stigla u kabinu, ona je već bila preuzela komandu. Ogrtač je bacila preko stolice, zauzela je Mardžerino mesto pored Izabel i davala joj savete i upućivala utešne reči na neposredan način kojim joj je dala na znanje da neće trpeti nikakvo odbijanje. U našem domu na severu, u Midlhamu, gde sam provela detinjstvo, moja majka je, uprkos svom visokom položaju, bila na glasu kao žena vrlo vešta i umešna pri porođaju. Strahovala sam da će nam biti potrebna sva njena veština i umešnost pre nego što se noć završi.

Majka je bila u jednom bila pravu. S obzirom da se Izabel toliko približila porođaju, nismo je smeli poslati na ovo putovanje brodom. Nismo imali mnogo izbora u toj stvari, s obzirom da nam je kralj Edvard sa svojom vojskom disao za izdajničkim vratom i tražio našu krv. Katastrofalna mešavina zle sreće, lošeg vremena i kraljevske jorkističke lukavosti - i mi se nađosmo nagnani na putovanje ovim prostim malim plovilom po nepouzdanom aprilskom vremenu. I evo nas u ovom vrelom, mračnom, skučenom prostoru, poskakujemo na ćudljivim talasima, a Izabelini krici odjekuju grubim zidovima toliko da mi je došlo da pokrijem uši - ali majka me je gledala - i odbacim svaku pomisao na majčinstvo.

Neko poče pesnicom da udara na vrata. „Ko je?” Grofica nije sklanjala pogled sa Izabelinog zajapurenog lica.

Začu se bestelesni glas. „Gospodar vam šalje glas, gospo. Kaže da se oblak razišao i da je Kale na vidiku.

Prilazimo luci i pristaćemo za jedan sat.”

„Čuješ li to, Izabel?” Grofica joj snažno steže ruku, dok joj je Mardžeri brisala znoj sa čela. „Uskoro ćeš biti u svojoj sobi i u svom krevetu u Kaleu.” Bile su to tople reči, ali grofičin izraz lica dok je pomagala Izabel da legne na uzan krevet nije se slagao s njima.

Izabel skloni njenu ruku. „Kako ću podneti ovaj bol, ma gde bila?”

Upravo u tom trenutku začu se lako prepoznatljiv pucanj udaljene topovske paljbe i unese smrtnu tišinu u kabinu. Jedan! Dva! A zatim još jedan. Na palubi se prolomiše povici, začu se trk. Brod se zaneo i zaškripao na vetru, kada povukoše jedra i kada se okrenuo brzinom koja je izazivala vrtoglavicu. Začu se zvuk metala kako struže preko drveta, kada su lanac sa sidrom prebacili preko ograde.

Svi se zaledismo, čak je i Izabel zaboravila na svoje muke. „Bože, spasi nas!” Mardžeri smesta pade na kolena i sklopi ruke na bujnim grudima. „Topovska paljba!”, prošaputala sam. „Da li to na nas pucaju?”, graknu Izabel. „Ne.” Grofica ustade, a glas joj je odisao uverenjem. „Ustani, Mardžeri. Naravno da ne pucaju na nas. Lord Venlok nam nikada ne bi odbio pravo da uđemo u Kale.”

Ali opet se začu prasak topa. Svi se napesmo, očekujući svakog časa udarac u bok. Izabel zastenja. Prstima se kao kandžama uhvatila za ivicu kreveta. Zajapureno lice sada joj je bilo sivo, a usne boje pepela. Jecaj se pretvori u vrisak.

Majka priđe krevetu i, jedva okrenuvši glavu prema meni, snažno poput ma kog topa ispali naređenja. „En! Idi vidi šta je pošlo loše. Reci ocu da moramo smesta pristati.”

Probila sam se do oca kroz tresak, galamu i vrevu.

Tamo napred se iz oblaka pomaljala poznata luka Kale.

Primamljivo blizu. Ali bili smo dovoljno blizu da vidim topovsku bateriju kako nišani na nas, nazirala sam crna usta i veo dima u teškom vazduhu. Nišanili su da nas spreče da pristanemo, ako ne i da nas odmah potope.

Sada nam se u tišini, mučno polako, približavao mali čamac sa četiri veslača i jednim čovekom na pramcu. Lice mu je, nejasno zbog udaljenosti, bilo okrenuto prema nama. „Ko je to?”, upitao je Klarens erla. „Ne prepoznajem ga.” Ali sam ja prepoznala očev natmureni bes. „Jedan od Venlokovih ljudi. Šta li je, za ime boga, naumio?” Čamac se približi brodu i posetilac se pope na palubu. Otresao je odeću i ispravio mač, a zatim domarširao do mesta na kom smo stajali i otmeno se naklonio erlu. „Poruka od lorda Venloka, gospodaru. Samo za vaše uši.

Nije želeo da je zapiše.”

„A vi ste?” „Kapetan Džesop, gospodaru. Poverenik lorda Venloka.” Nije mu bilo moguće protumačiti izraz na licu. „Njegov poverenik, znači?” U erlovom glasu planu bes. „Onda mi recite - zašto ste, za ime boga, pucali na mene? Ja sam kapetan Kalea, čoveče. Zar vam je namera bila da me sprečite da pristanem u luku? „Prekasno je za to, gospodaru.” Kapetan Džesop možda i jeste bio pomirljiv, ali nije uzmicao ni za korak. „Pre dvanaest sati smo primili naređenja od kralja. I to vrlo jasna, pod pretnjom smrti. Uz dužno poštovanje, gospodaru, zabranjeno nam je da dozvolimo velikom izdajniku - vama, gospodaru - da se iskrcate na engleskom tlu u Kaleu.” „A lord Venlok će se slepo pridržavati naređenja?” Moj otac je bio iskreno zatečen. „Mora, gospodaru. Saoseća sa vašim neprilikama, ali na prvom mestu su mu odanost i dužnost prema kralju.”

Tegobna tišina. „Nećete se iskrcati ovde.”

Erlova provala smeha me uplaši. „A ja mislio da mi je on odan prijatelj i pouzdan saveznik.” Videla sam da erl pokušava da se izbori sa osećanjima nakon ovako teškog udarca. Lord Venlok, čovek koji je zauzimao značajno mesto u svim Nevilovim bezbrojnim pohodima otkad znam za sebe. Bio je gost u našem domu i znala sam da se njegova odanost nikada nije dovodila u pitanje. „On vam jeste i prijatelj i saveznik”, uveravao ga je kapetan Džesop, „ali moram vam preneti njegove reči.

U ovoj tvrđavi je mnogo onih koji nisu odani i kojima se ne može verovati u vezi sa vašim... ah, otuđenjem od one jorkističke stvari.” „Vidite, čoveče,” Erl zgrabi čoveka za ruku sa takvom silinom da se ovaj trgao. „Moram kćerku iskrcati na obalu.

Trudna je. A porođaj je počeo.” „Žalim, gospodaru. Lord Venlok vam poručuje da je Kale mišolovka. Morate se paziti da ne budete miš kome će slomiti vrat. Kaže da plovite dalje uz obalu i da pristanete u Normandiji. Ako uspete tamo da uspostavite bazu iz koje ćete moći da privlačite podršku, onda će vam on i veći deo garnizona iz Kalea pomoći da izvršite invaziju na Englesku. Ali pristati u luci Kale ne možete.” „Onda mu moram biti zahvalan na savetu, zar ne?” Erl steže ruku kapetanu Džesopu, ali sa malo topline i mnogo gorčine. „Prenesite Venloku moju zahvalnost. Vidim da moram učiniti kako me savetuje.”

Brzo sam se sklonila dok se kapetan opraštao. Dakle, poznati zidovi Kalea neće nam poželeti dobrodošlicu. Mali nalet panike zaleprša mi u stomaku, čak i dok sam pokušavala da ubedim sebe da nema razloga za brigu. Otac će znati šta da radi. Neće dozvoliti da nas snađe neko zlo. Oštar krik bola nadjača buku na

www.leo.rs | 59

palubi. Nagon mi je govorio da se sakrijem, ali me je osećaj dužnosti izbrušen na majčinom kolenu terao da učinim suprotno. Vratio me je u kabinu sa lošim vestima.

„O bilo čemu. Hrabri je, skreni joj misli, ako možeš.

Sada, Mardžeri. Da vidimo možemo li ovo dete bezbedno doneti na svet.”

Užurbanost u maloj, mračnoj prostoriji zaustavi me na pragu. Moja otmena majka, i sama naslednica velikog imanja koja je u životu uživala sve privilegije visokog roda i živela u raskoši, zasukala je široke rukave preko lakata i zajedno sa Mardžeri podizala Izabel sa uskog kreveta. Zanemarivši Izabeline naprasite primedbe, ona je sve udesila onako kako je njoj bilo po volji, svukla je slamaricu na pod i naterala moju sestru da se smesti na nju, jer je time dobila nešto više prostora. Mardžeri je joj je pomagala s neobičnom mešavinom ponosa, zbog veštine moje majke i oštre brige koja joj je bila urezana u široko lice. Ali i Mardžeri je posedovala izvesne veštine. Bila je s mojom majkom još od pre grofičinog venčanja, ona ju je negovala za vreme obe teške trudnoće, i majka mi je često pripovedala kako je Mardžeri dočekala i Izabel i mene kada smo došle na ovaj svet. Tako da, kako nas je izvestila, ono što ona nije znala o stvarima kao što su trudnoća i porođaj, premda sama nije imala dece, nije bilo ni vredno znati.

„Potrebne su nam moći pojasa blažene Device, gospo”, prošaputala je Mardžeri, dok se Izabel napinjala čitavim telom.

„Tiho, dete. Mardžeri je s tobom. Sedite ovde, da udovoljite Mardžeri, i ne plačite tako.” Kao da je Izabel još uvek devojčica koju valja tešiti što je udarila koleno.

Grofica je bila neumoljivija. Kada me je videla kako oklevam na pragu, poletela je prema meni zapanjujućom brzinom i povukla me u kabinu. „Ne, nećeš. Trebaćeš mi.” „Nema mesta... “ „En. Miruj. Potrebna si sestri.”

Strahovala sam da bih bila poslednja osoba kadra da ublaži bol koji je kidao moju sestru. Izabel jedva da me je trpela. Uvek smo se svađale, a podozrevala sam da ćemo se uvek i svađati. Ali osetila sam sažaljenje zbog ovog mučnog položaja u kom se našla. „Ne možemo pristati.”

Poprimivši mučenički izraz, prenela sam grofici suštinu razgovora koji sam čula dok sam prilazila da zamenim Mardžeri pored Izabel. „Ha! Kao što sam i mislila. Možda je ionako suviše kasno.” Zateturale smo se i snažnije se uhvatile, kada je iznenadni talas podigao brod od pramca prema krmi. Pokrila sam usta kada me je preplavio novi talas mučnine, a lepljiv znoj me rashladio na vrelom vazduhu. „Diši duboko, kćeri. Ne mogu se nositi sa obema, ako se i ti razboliš. Sedi s Izabel, drži je za ruku i razgovaraj s njom.” „O čemu?” Pogledala sam groficu, tražeći savet. U kabini se iznenada oseti strah, oštar i jasan, iznenada me je preplavio.

60 |

Za tri sata smo veoma malo napredovale.

„Ali nemamo ga, i stoga se i bez njega moramo snaći najbolje što umemo!”

Mardžeri, smrknuvši se, pribeže vekovnoj praksi stavljanja noža ispod slamarice da se olakša bol i preseku porođajne muke, dodavši pride i mutan zeleni kamen. „Jaspis”, prošaputala je. „Daje snagu i odvažnost ženama koje trpe bol.” „Onda su nam takve moći danas neizostavno potrebne. Svima nama.” Grofica je nije zaustavila, ali se rešila na praktičniji pristup. „Pronađi kuhinju, ili ono što na ovom plovilu nazivaju kuhinjom, En. Reci kuvaru da mi je potrebna mast. Životinjska mast. Bilo šta čime bih mogla da namažem ruke.” Grofica se nagnula prema meni, obraćajući mi se kao jednakoj po godinama i iskustvu, morile su je strašne sumnje koje se više nije trudila da sakrije. „Suviše dugo traje. Izabel postaje sve slabija, a dete se ne pomalja.”

Odjurila sam i vratila se sa ćupom smrdljive, užegle masti - čije poreklo nisam mogla ni da pretpostavim. „Nemoj samo stajati tu i zevati, En. Ako ništa drugo, moli se!”

Moja me je majka zapanjila. Sve dostojanstvo skinula je sa velovima, pa me je podsetila, sa suknjama i podsuknjama zataknutim za pojas i kose na vratu ukovrdžane u masnim pramenovima, na nekakvu babicu niskog roda, ali ipak je izazvala poštovanje i divljenje kao najplemenitija gospa u zemlji. „Kome da se molim?”, pitala sam. Molitva mi se činila dosadnim zadatkom kada je oko mene vladao strah i haos. „Moli se Devici. I Svetoj Margariti, čedna i bezdetna možda je i ostala, i odabrala je smrt kao manje od dva zla, premda se ne mogu složiti s njom , ali je tokom mučenja iskusila bol, jer ju je progutao i ispljunuo zmaj. Što je neprijatno iskustvo koje će malo nas imati priliku da doživi. Moli se njoj.” Oklevala je na trenutak, a zatim me je unezvereno pogledala. „Ali, pre nego što počneš da se moliš, dovedi sveštenika.”

Nisam morala da je pitam zašto.

Narednih nekoliko sati bilo je najstrašnije u mom mladom životu. ***

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs www.leo.rs | 61

Džon Svini

Slonovski mesec

„Svini je maestralno iskoristio motive istorijskog događaja i istkao ih u izvanredan i genijalno osmišljen roman.“ Daily Mail U jeku Drugog svetskog rata japanska carska vojska ulazi u Burmu, a britanski gospodari se spremaju za bekstvo. Ali oni će za sobom ostaviti nasleđe koje Britansko carstvo ne priznaje – šezdeset dvoje anglo-burmanske dece koju su tamošnje žene izrodile iz vezâ sa strancima. Kao meleze, ne priznaju ih ni jedna ni druga strana, odbacuju ih i ostavljaju bez zaštite...

Posvećeno izbeglicama koje su 1942. godine pobegle iz Burme i goničima slonova i njihovim slonovima koji su dali sve od sebe da ih spasu. „Slon je veliko remek-deloprirode... jedino krupno a bezazleno biće.”

Džon Don „Čovek i više životinje imaju ista čula, iste osećaje i opažaje, slične strasti, naklonosti i osećanja, čak i ona složenija kao što su ljubomora, sumnja, podražavanje, zahvalnost i velikodušnost; osvetoljubivi su i skloni prevari.” Čarls Darvin Prolog 1. maj 1940, Rangun Tigar gospodin Prugasti, prepariran i okačen kao daje u skoku kroz zid kluba, podsmevao se Grejs svojim zelenim staklenim okom. Iznad njene glave vrućinu je kovitlao ventilator na tavanici. „Japanci ne mogu da lete. Imaju neki poremećaj u kanalu”, pukovnik Hendskoum je odmeravao ostale za stolom za bridž praveći dramsku pauzu pre no što će podeliti svoje tajno znanje, „unutrašnjeg uha.”

Skrenuvši pogled s lepeze karata kroz prozore kluba Pegu, Grejs načas ugleda baštovana kako zaliva zelenu šahovnicu travnjaka, precizno unakrst pokošenog i okru-

62 |

ženog ružinim grmljem i cvetovima, kao kakvom biljnom granicom. Mogao je to biti i Lajmington da nije bilo jednog lešinara kraj septičke jame koji je kljucao utrobu pacova belog trbuha. „Kec herc.” „Uz to su i kratkovidi.” „Dvojka herc.” „1 ravnoteža im je poremećena.” „Trojka tref”, reče Grejs ne nasedajući. „Čemu onda brinuti zbog njih? A?” „Moj zubar je Japanac”, rekla je gospođica Farouz, bojažljiva i ružičastih obraza, mali beli miš od pobunjenika.

Unutar zidova te prostorije Grejs se osećala kao u zatvoru. Izvan kluba ležao je nepoznat grad koji je žudela da istraži, da vidi i čuje sve što može, konjiće koji kaskaju u prolazu, rangunske električne tramvaje čiji točkovi grizu šine, majmune koji ciče i vrište, čitav taj veličanstveno stran svet.

Kod kuće je sigurno već sve ocvalo. Bio je prvi maj 1940. i Engleska se borila za goli život. Ali tu, u toj zabiti carstva, nije bilo rata, samo štirak, protokol i lepljiva zapara. Za Grejs je najžalosnija bila tričavost britanskog života u Burmi. Beše li ono neki Rus - Čehov?, Tolstoj? primetio da „nema ničeg goreg od palanačke slave”. Koji

god da je baćuška to kazao, verovatno je poznavao nekoga umnogome nalik pukovniku: donekle naočit, visok, u srednjim četrdesetim godinama, s lepom vilicom i očešljanom sedom kosom, nemilosrdnih sivih očiju i krajnje prosečan. Grejs je zaključila da on radi nešto strogo poverljivo u vladinoj kancelariji u Rangunu. Šta god da je posredi, bilo joj je teško da zamisli okolnosti u kojima bi on mogao doprineti ratnim naporima. A ipak, kako se činilo, ostale su za njega mislile da je dobra partija.

„Žutaći ne mogu da lete”, ponovio je pukovnik, po logici kružnog kretanja ventilatora. „Ali mogu da popravljaju zube”, uzvratila je direktorka tako brzo da je Grejs uhvatila sebe kako se naglas kikoće. Pokušala je da sakrije napad kikotanja napravivši se da se zakašljala, ali nekako se zagrcnula. Bespomoćna i s gorčinom u grlu bez glasa je usnama izustila: „Vode.”

Pukovnik viknu: „Dečko!”

Niko se nije micao.

Budale.

Gospođica Farouz je gucnula seri i rekla: „Trojka bez aduta.” Dođavola. To znači da će pukovnik Hendskoum biti „balvan” i da im predstoji još monologa o japanskoj pretnji ili eugenici ili ceni ribe. „Vaš zubar gotovo sigurno špijunira za Nipon”, kazao je pukovnik. Karte su pale na sto i usledilo je slabašno pljeskanje. „Govorim samo o onome što znam”, rekla je gospođica Farouz. „Znate o čemu svi sada govore na bazaru, zar ne?

Kada će Japanci napasti.” „Nemam pojma o vojnom stanju stvari, ali gospodin Magaguči je džentlmen i najbolji zubar koga sam ikada imala. Njegovoj ravnoteži ništa ne fali”, kazala je direktorka škole uživajući u protivljenju.

„Dečko!”, prodrao se Hendskoum, ovoga puta glasnije.

Pojavio se indijski sluga, snežnobele kose i drhtavih ruku, noseći poslužavnik od mahagonija, i sipao vode iz boce od brušenog stakla u čašu koja je maltene do oboda bila puna leda i ukrašena grančicom nane i maginjom. Grejs je pila krupnim gutljajima, klimnula glavom u znak zahvalnosti i povratila držanje, a sluga se tek tada naklonio i povukao. „Rekla bih da taj gospodin već odavno nije dečko”, kazala je. „Dečko”, ponovio je pukovnik.

Svinjo, pomislila je Grejs.

A šta je s gospođicom Farouz? Ona je uvukla Grejs u zamku te grozne igre budući da joj podmuklost nije strana.

www.leo.rs | 63

Grejs je bila uverena da direktorka, kao takav jedan strog staromodni miš, upravlja školom na način koji nije ni od kakve prave koristi osirotelim malim meleskinjama, ljudskoj ljagi carstva, koje bi tamo trebalo da žive i napreduju.

S druge strane, malo-malo pa bi staroj zasijale oči i tada bi rekla nešto vatreno i živo. Iako sitna, visoka jedva metar i po, činilo se da se ne boji da cikne šta misli. Grejs je osećala tendresse gospođice Farouz prema pukovniku Hendskoumu, a ipak je direktorki škole bilo više nego drago da mu stavi do znanja da se ne slaže s njim u određenim slučajevima, na čemu Grejs nije mogla a da joj se ne divi.

Pukovnik se razgalamio o tome zašto tri velika kluba u Rangunu - Pegu, Gimkana i Čamac - moraju da „održavaju nivo”. Iskapio je džin-tonik, iskopao tabakeru od ebonovine iz belog lanenog sakoa, ponudio cigaretama sve prisutne, pripalio laki štrajk i izbacio cirus dima. „Mora se pružiti otpor tom pritisku da Burmancima sve predamo na tanjiru; o Indijcima i Kinezima da i ne govorim. Mi u njihove pagode ne smemo da ulazimo u cipelama. U redu. Onda oni ne smeju da ulaze u naše klubove u narodnim nošnjama. Ionako ne žele da posećuju naše klubove. Ali ako žele, samo tražimo da obuku odelo i stave kravatu ako su momci, ili čestitu haljinu ako su devojke. Šta bi moglo biti poštenije od toga, zar ne?”

Igra se vukla još nekoliko ruku dok Grejs nije osetila da je neko iza njenih leđa ušao u prostoriju. „Gospođo Pekam!” Pukovnik je zapljeskao kao morski lav u zoološkom vrtu kad mu donesu kofu sveže skuše.

Lice gospođice Farouz postalo je kiselo kao sirce. Pridošlica, crnka u tridesetim godinama, znatno mlađa od direktorke, bila je prvobitni četvrti igrač za bridž. Grejs je skočila na noge, ponudivši se da se povuče. „Ne, ne, ne. Kako bih mogla da vas lišim tog zadovoljstva, gospođice...”, odvratila je gospođa Pekam svilenkastim glasom, očiju koje su hladnokrvno odmeravale Grejs, najmlađu ženu u salonu Pegua, za deceniju ili više mlađu od ostalih. „Kolins”, rekla je Grejs. „Gospođica Kolins. Ali zaista moram da vam ustupim mesto. Neizmerno sam uživala.” „Sasvim ste dobrodošli da ostanete, gospođice Kolins”, kazala je gospođica Farouz. Zvučalo je kao naređenje. „Da, ostanite”, rekla je četvrta, kojoj je Grejs zaboravila ime. Dodala je: „Gospođa Pekam ima muža u Kraljevskoj ratnoj mornarici i on je na moru.”

Pukovnik Hendskoum brisao je nos maramicom dok se gospođa Pekam ukočeno smešila kao srednjovekovni svetac probijen usijanim žaračem. „Zaista se izvinjavam”, kazala je Grejs raspršivši čini neprijatnosti, „ali moj otac je uvek govorio da previše zadovoljstva nije dobro za varenje. Stoga, slobodno zauzmite moje mesto, gospođo Pekam. Doviđenja, i još jednom mnogo hvala.”

64 |

Izlazeći natraške iz sobe za bridž klimnula je glavom gospodinu Prugastom na zidu, čije je stakleno oko ravnodušno nastavilo da zuri. Okrenula se i ubrzala, sletela niz stepenice, odskakutala preko travnjaka i izašla iz kluba na ulicu, presamićena se cerekajući od radosti. Jutarnje izmaglice su isparile tako da joj je ostajalo sat-dva da se prošeta dok svako naprezanje ne postane nepodnošljivo zbog zagušljive podnevne omorine, i Grejs je pohrlila da se prepusti prizorima, zvucima i mirisima Ranguna od kojih su zidovi kluba hteli da je odvoje.

U uzanim belim bluzama i lonđijima prema Grejs su lebdele dve Burmanke, oblaci naslikani naporcelanu.

Dok je lagano išla ka velikoj reci, prolazila je pored visokih zidova koji su skrivali bujne vrtove, a dozivale su je bicikl -rikše koje su zvonile zvoncima. Ne, hvala.

Jedan bogati kineski privrednik, koji je sa sitničavom pažnjom upravljao potpuno novim mercedesom, usporio je i ponudio se daje poveze. Ne, hvala. Pored nje je milio taksista Sik za volanom prastarog forda preklinjući je. „0, ostavi me na miru.” Grejs je zavrtela glavom i nastavila da hoda. Sudeći po njihovim molbama, činilo se da je njena odluka da se prošeta po vrelini dana bila osobenjačka, štaviše neobična za jednu evropsku damu. Nije za to davala ni pet para.

Vazduh je iznenada zaparala škripa. Pomaljajući se iza ugla pojavila se volovska zaprega, a buku su pravili točkovi koji su se vrteli na drvenim osovinama bez pomoći maziva, noseći koncertni klavir dopola pokriven sivim ćebetom, čije su debele povijene nogare od mahagonija virile ispod tkanine. Vozač, sakriven slamnatim šeširom, očešao je bičem vola predvodnika po levom boku i zaprežna kola skrenula su u jednu uličicu prema kući s belom ogradom ispod platnenog drveta.

Na sto metara odatle, ka zapadu, nad gradom se izdizala stupa velikog hrama Švedagona, a s njenog zlatnog šiljatog tornja, katedrale posvećene nekom vanzemaljskom bogu, sijala je jarka plamena sunčeva svetlost.

Mimo nje je klipsala jedna raga, žalosno mršava, vukući kolica čistača ulica koja su pratili rojevi muva i prejak vonj prilikom prolaska pored grana otromboljenih od cvetova, vazdušnih eksplozija jasmina i magnolije.

Za Grejs je u krajičku svesti taj trenutak odredio miris Ranguna: mirisni cvetovi, smrdljiva balega. Iza tri metra visoke tvrđave od kaktusa i bambusa na nju su lajali ulični psi. Stresavši se, pomalo razdražljiva, požurila je dalje.

Grejs je čula nešto što joj je ličilo na zvuk brodskog motora, na mehanički ritam, dizanje i spuštanje. Videla je kipove ljudi-lavova, crvenooke i pozlaćene, isplaženih jezika, kako čuvaju hram u kome je smešten Buda. Njegove su usne ukrašene karminom crvenim poput rubina, dok se oko njega zavojito uvis vije dim mirišljavih štapića a molitveni točkovi zvižde. Zvuk za koji je Grejs pretpostavila da dopire od brodskog motora zapravo je poticao od desetak vernika koji su pevušili neki zapev.

Jedan veoma stari hpunđi - monah, obrijane glave, odeven u šafran - naslonio se na štap i naklonio s upadljivom ljubaznošću, ali jedan mlađi monah hitao je pored nje netremice je gledajući i u prolazu pljunuo na zemlju kraj njenih sandala. Grejs se zapanjila i uvredila.

Stari monah mrzovoljno je dobacio nešto štićeniku na burmanskom, a na savršenom engleskom rekao: „Dobro jutro, gospođice.” Opet se poklonio: „Izvinjavam se na neučtivosti svog štićenika. Mlad je i budalast.” „Zašto je tako ljut na mene?”, upitala je Grejs. „Zato što sam žena?” „Ne. Zato što ste Britanka. Oni misle da su Britanci nešto kao gost kome je istekla dobrodošlica.” „ A šta vi mislite, gospodine?”, pitala je. „Da prema gostu ne treba biti neuljudan.” Stari monah se osmehnuo, po treći put se duboko naklonio i vukući noge polako otišao.

Iza budističkog hrama nalazila su se drvena trgovačka skladišta, stovarišta za pirinač, čaj i kaučuk, džamija za muslimane, mahom pripadnike indijske manjine, pilana za tikovinu koja je besomučno zujala, kineski hram i barake u kojima su se za nekoliko ana mogli kupiti loptica pirinča i šolja slatkog zelenog čaja, što je tek delić od deset rupija, koliko je koštala rana večera u hotelu Strand.

Nekoliko metara od ruba reke ležao je haos od tezgi, na kojima su ulični trgovci prodavali majmune koji su grizli rešetke svojih kaveza, a prodavačice ribe nudile smrdljive odreske rečnog delfina, muljara i glavatog šnjurca. Pored džakova šafrana, kurkume i tvrdog drveta, čavrljajući i pušeći cigare, stajali su trgovci.

Meso je dozlaboga bazdilo, s njega je kapala krv i bilo je prekriveno uzavrelim ćebetom muva. Od koje li su životinjske lešine, pitala se Grejs, ovi komadi mesa?

Od zmije? Majmuna? Slona?

U blizini jedne tezge koja je bučala kreštanjem kokošaka okačenih naglavačke jedna Burmanka je prodavala pčelicu zarobljenu u klupčetu ćilibara. Žena je rekla nešto nerazumljivo, a jedan mladi Burmanac u prolazu zaustavi se da prevede. Ozbiljan, svež u licu i vitak, na sebi je imao izlizano crno odelo u zapadnjačkom stilu i naočare sa žicanim ramom, a u desnoj ruci bez dlaka držao je knjigu.

Kosa mu je bila zalizana i nauljena. Burmanac je preveo cenu prodavačice ćilibara na prekrasno izgovorenom ali pomalo staromodnom viktorijanskom engleskom. Bila je papreno skupa - dve mesečne plate u školi - a Grejs ju je istovremeno veoma želela ali i znala da je ne može priuštiti.

Burmanac se svečano obratio Grejs: „Kaže: ‘Poštovana damo, morate kupiti pčelu. Stara je pedeset miliona godina; stara je i lepa koliko ste vi mladi i lepi.’” Crveneći, Grejs je pružila šaku rupija prodavačici ćilibara i znala da će sada mesecima imati tek koliko za hranu. Žena joj je

privezala pčelu oko vrata kožnom uzicom. Školske večere, čak i tako grozne kakve jesu, pomoći će da ne skapa od gladi.

Okrenuvši se da zahvali svom prevodiocu, zapitala se da li bi možda mogao da joj pomogne i odgovori joj na neka pitanja koja joj se vrzmaju u glavi. Blago se povio kada je Grejs pružila ruku i slučajno ga dodirnula po licu.

Trgnuo se i ispustio knjigu. Brža od njega, Grejs se sagla da je podigne i okrenula je da pogleda prednju koricu.

Na njoj, kukasti krst. „Majn Kampf T „Hajl Hitler”, odvratio je on. „Uživate li u čitanju?” „Da. To je budućnost sveta.” „Jeste li probali da pročitate Gordost i predrasudu! Iste teme, ali ni upola tako zamorno. Baš hajl prokleti Hitler.”

Burmanac je otperjao poprilično brzo, zamalo ne preturivši mesara koji je na dugačkom ražnju nosio pečeno prase. Prodavačica ćilibara je ravnodušno posmatrala Grejs, kao da govori: „Čemu svađa zbog neke knjige?”

Uplašila se daje možda nabasala na neku nacističku petu kolonu, ali je istovremeno znala da verovatno preuveličava beznačajan događaj. Grejs je posetila vladinu kancelariju, vilinski zamak od ružičastog i belog kamena, uporište britanske vlasti. Ljudi su je zvali „Sent Pankras’V Indijski sluga s turbanom i kamerbandom uveo ju je u čekaonicu, ukrašenu gušterom tankim kao olovka koji je bio pripijen uza zid iznad dve crno-bele fotografije, jedna nekog debelog čuvara londonske kule, druga jednog mršavog vladara, Edvarda VIII, pretposlednjeg kralja.

U taj kutak carstva vesti su stizale polagano i na ravnim tabanima.

Pošto je prošla čitava večnost, ušao je jedan izrazito visok Englez u beloj košulji i belom šortsu do kolena, zbog čega je bio još smešniji nego što je sama priroda to već učinila. Kada je ugledao tu samotnu ženku, čovek-žirafica je progutao pljuvačku, hrapavim glasom saopštio da se zove gospodin Pič i ponovo progutao pljuvačku. Imao je nemarno ošišanu, veoma tamnu kosu i ako biste začkiljili na slaboj svetlosti, možda bi mogao da prođe kao zgodnjikav. Ali ponašao se kao da bi ga Grejs svakog časa mogla ujesti, ispunjen strahom i beznadežnom čežnjom. Najprostije i najtrezvenije što je umela prepričala mu je susret s onim Burmancem na pijaci pored reke. „Majn Kampf, kažete?” »Da.” „0, bože. Jeste li za solju čaja?” Čak ni dok spoljašnjim područjima carstva prete sile Osovine, neke stvari se neće promeniti.

Radije bi pobegla, ali bila je đavolski žedna i malčice zainteresovana. Od dosade je klimnula glavom. Zazvonio

www.leo.rs | 65

je zvonom a kada se sluga pojavio, naručio je čaj za dvoje i malo torte. Ako je ima, molim. „Možete li da opišete tog momka?”, upitao je gospodin Pič. „Burmanac, otprilike prosečne visine, u crnom, vrlo iznošenom odelu i beloj košulji. Naočare. Nauljena kosa.” Zapisivao je pojedinosti u malenu modroplavu beležnicu. „Išta po čemu biste ga izdvojili?” „Ništa.” „Aha.” Zagledao se u nju i opet progutao pljuvačku pa se zablenuo kroz prozor. „Izvinite, molim vas. To nije baš najbolji opis.” „Ime?” „Nisam čula kako se zove.” „Ne. Vaše ime, gospođice. Adresa i zanimanje, ako ga imate.”

Dok je beležio njene podatke, savijao je i ispravljao svoje čudesno duge noge a ona je slutila da se iz petnih žila upinje da slučajno ne pogleda u vrh njene bluze, što mu nije polazilo za rukom. Zapisao je sve što je trebalo.

Nova stanka, bolno dugačka. Grejs se spremala da ustane i krene kada je dugajlija progovorio. „Gotovo sigurno član Društva crnog zmaja. To su burmanski nacionalisti koji su na strani nacističke Nemačke i žutaća. Nisu pravi nacisti. Mislim da ne bi umeli da razlikuju esesovce i izviđače. Samo žele da nam vide leđa.

Mnogi od njih su položili zakletvu: ‘Oslobodiću Burmu srcem i dušom ne odustajući od svoje dužnosti, čak ni ako mi smrve kosti i oderu kožu.’” „Fanatici?” „Bojim se da je tako. Najokoreliji se obično oblače u ovdašnje nošnje, saronge i tome slično. Puše cigare, ne laki štrajk, a žene podstiču na bojkot zapadnjačke odeće.

U kosi nose grimizne cvetove daka ili jasminove zvezde.” „To zvuči prelepo.” „1 jeste.”

Stigao je čaj, ali bez torte. „Da sipam? Zavešćemo vašeg čoveka. Izdvaja se po tome što je na sebi imao zapadnjačko odelo. Jedan od njih koji izigrava jednog od nas. Zbog toga je zanimljiv. Možda iskrsne još negde.” „Samo sam smatrala da bi trebalo nekome da kažem.” »Da.” Gušter olovka pretrča stopu-dve po zidu, a zatim se zaledi. „Gospodine Pič, smem li nešto da vas pitam?” „Naravno.” „Zašto u klubovima postoji pravilo: ‘Samo zapadnjačka odeća?” ,,U vreme kraljice Viktorije, kada smo osvojili Burmu i oterali njihovog kralja, naši momci su se šetali po

66 |

svetim hramovima u čizmama. Velika uvreda. S vremenom Burmanci su počeli da zahtevaju da izuvamo cipele kada posećujemo njihove hramove. Da bismo im vratili milo za drago, zabranili smo im da dolaze u naše hramove - klubove, Pegu, Gimkanu i Čamac - ako na sebi nemaju zapadnjačka odela i haljine. Burmanski nacionalisti su počeli da se oblače u narodne nošnje da bi izrazili svoj politički stav. To je rat odevanjem.

Neki smatraju da pravilo protiv narodnih nošnji nije preterano tanan način da se kaže: ‘Burmanci nisu dobrodošli.’” „Šta vi mislite, gospodine Pič?” „Lično?” »Da.” „Mislim da to nije preterano tanan način da se kaže: ‘Burmanci nisu dobrodošli.’” „Smem li još nešto da vas pitam?” »Da.” „Mogu li Japanci da lete?” „Nemaju krila.” „Ne, hoću reći da sam čula kako Japanci imaju neki poremećaj u unutrašnjem uvu, usled čega ne mogu da upravljaju avionima.” „Koješta. Ko vam je to rekao?” „Jedan gospodin u klubu Pegu.” „Debil.” „Izvesni pukovnik Hendskoum.” »A.” »A?” „Pukovnik Hendskoum.” Okrenuo je glavu, potom ju je opet pogledao i suvo rekao: „To mi je šef.”

Gospodin Pič se toliko pomeo da nije mogla da se obuzda da ne prasne u smeh.

Nova dugačka pauza. „Japanci mogu da lete. Bombardovali su Nanking i pobili hiljade ljudi. Bombardovali su manje-više sve kineske aerodrome koji su uporišta nacionalista.” Zastao je. „Slučajno se upravo trudim da naučim japanski.” „Zašto?” „Da mi prođe vreme.” Odgovor tako providan, ali i besmislen, da nije mogao a da je malo ne zagolica. „Niko ne uči japanski da mu prođe vreme, gospodine Pič.” Kazao je nešto blago otpevušivši u čudnovatim tonovima koji su se dizali i spuštali, a onda preveo: „Opali cvet se vraća na granu? Nije! Bled leptir.:” Grejs je upitala: „Poezija?” „Oni to zovu ‘haiku’.” „Divno je.” „Pukovnik Hendskoum je, pa, on je. „Stravičan davež kada su Japanci u pitanju.”

„Da”, kazao je gospodin Pič. „Ali ne mora da znači da taj davež nije u pravu.” U njegovom ozbiljnom razmatranju stvari opazila je dubok osećaj fer-pleja, istovremeno razdražujuć i vredan hvale. Neznatno je podigla obrvu stavljajući mu do znanja da se ne slaže sasvim. „Njega - nas - i treba da zabrinjava društvo koje je trenutno na vlasti u Tokiju. Iskreno, prilično su grozni i šuruju s Hitlerom. Ali ljudi i kultura su potpuno drugačiji.

A jezik poseduje retku lepotu, ekonomičnost izraza. Kako vam se dopao PeguT\ pitao je. „Od svega unutra najživlji je tigar.” „Tigar je prepariran.” „Da, gospodine Pič, primetila sam.”

Teška seta se raspršila, promenio se njegov ozbiljan izraz čoveka koga su pregazile godine, a na licu mu je zaigrao nesiguran osmeh. Hteo je nešto da doda, a onda se pokolebao. „Kažite, gospodine Pič.” „Radije bih da ovo nikome ne govorite, gospođice Kolins, a naročito ne pukovniku Hendskoumu.” „Nipošto.” „Ali meni se čini da ti Burmanci možda imaju pravo.

Ne u tome što su na istoj strani kao nacisti i japanska vojska, očigledno, ali ako si Burmanac, možda Britansko carstvo i nije ostavilo neki utisak na tebe.”

Ventilator je terao prezasićeni vazduh tamo-amo.

Grejs je čekala objašnjenje. „Godine 1886.”, rekao je gospodin Pič, „svrgnuli smo kralja Tiboa prisilivši ga na izgnanstvo. Oni nisu zaboravili da su nekada bili gospodari sopstvene zemlje.”

Pošto je pronašao beležnicu, hitro je prelistao nekoliko stranica: „Slušajte kako kralj Tibo jadikuje svom pokojnom ocu kralju Mindonu: ‘Zlatonogi gospodar belog slona, gospodar hiljadu zlatnih kišobrana, vlasnik kraljevskih paunova, gospodar mora i sveta, čije je lice bilo kao sunce, uvekjepušio esufcigaru dok je razmišljao kako da postupa prema bivolikim Englezima, koji su se nameračili da progutaju Zemlju.’”

Beležnica se zatvorila uz prasak. „Siroti kralj je spao na to da reklamira cigare. Ovo je ponosan narod. Burmanci nisu tražili da im budemo vladari. Zauzeli smo im zemlju i svrgnuli im kralja s prestóla.

Veoma ih vređa naše prisustvo. Ali to nije najgore. Izvinite - nadam se da vam ne dosađujem?” „Nimalo, gospodine Pič. U klubu Pegu nije bilo ničega što mi je držalo pažnju. Vi mi ni najmanje ne dosađujete.

Samo nastavite.”

Ljudi, a posebno muškarci, govore joj da sjajno ume da sluša. Ima nečega, kažu, u njenoj lepoti - svežina, nedostatak licemerja - što uliva poverenje. Ili to muškarci samo vole da pilje u nju i tako ispunjavaju neprijatne tišine?

„Govorimo da smo došli da ih civilizujemo, ali u Rangunu ima oko osam hiljada Evropljana koji su gospodari i gospodarice čitave Burme. Uz malobrojne izuzetke, Burmanci su isključeni iz svih naših klubova i gimkaná, iz svih društvenih događaja. Vlast se tobože predaje burmanskim političarima, ali svime što je važno i dalje upravlja guverner iz vladine kancelarije odavde. Imam jednog prijatelja Engleza, profesora koji govori najkrasniji klasičan burmanski, zna o ovoj zemlji više od bilo kog živog Engleza i oženjen je istinski dražesnom i uspešnom Burmankom koja je studirala na Sorboni. A pošto je oženjen Burmankom koja više voli narodnu nošnju, moj prijatelj profesor i njegova supruga nisu dobrodošli ni u jednom velikom evropskom klubu u Rangunu. Da bi bili prihvaćeni, moraju da oblače našu odeću u svojoj prestonici. Namerno ponižavanje.

Suština, gospođice Kolins, jeste u tome da nas Burmanci mrze i da hoće da odemo iz njihove zemlje. Zato je taj tip koga ste sreli nosio Majn Kampf. Za Burmance neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.” „0, bože.” „Ne shvataju da neprijatelj mog neprijatelja može ujedno da bude i moj neprijatelj.” „Molim vas, nastavite, gospodine Pič.” „Ovo što imam da kažem jeste u poverenju.” „Imajte poverenja u mene.” „Smem li?” »Da.” „Bojim se da to neće prikazati ovo što ovde radimo u lepom svetlu.” „Nastavite.” „Dobro. Vrlo ste ljubazni. Prošle godine britanski poručnik Forteskju, pijan kao letva, odvezao se iz kluba Gimkana i požurio da se vrati u puk. Projurio je kroz crveno svetio i sudario se s kolima u kojima su bile dve Burmanke. Poletele su, otkotrljale se u jarak i gadno se povredile. Starija žena, kineska Burmanka, zadobila je frakturu lobanje, a njena sestričina je slomila karlicu, koja joj je probila bešiku. Slučaj je pripao mladom sudiji i on je primenio zakon, presudio daje Forteskju kriv i poslao ga u zatvor. Nastao je sveopšti džumbus. Ljudi su govorili da britanski oficiri ne bi trebalo da idu u zatvor zbog nekakvog glupavog udesa kad Burmanci ionako ne umeju da voze. Oficir se žalio na presudu. Na žalbenom postupku pojavili su se svi živi. Novine, čitava družina oficira iz puka tog čoveka i njihove devojke s tetkama i ujnama.

Višem apelacionom sudiji za Donju Burmu trebalo je nepunih pet minuta da ga oslobodi. Citiram po sećanju, apelacioni sudija je rekao: ‘Ne vidim zašto bi jedan oficir, bilo da je reč o britanskom oficiru ili Burmancu u službi kralja i cara, zbog jednog usamljenog slučaja nemara trebalo da bude lišen korisne karijere u javnoj službi tako što će služiti kaznu strogog zatvora.’” „Razumem.”

www.leo.rs | 67

„Stvarno? Ja ne mogu da razumem zašto bi jedan vojni oficir koji je kriv za težak nemar trebalo da očekuje da će se izvući nekažnjeno samo zato što je Britanac.” „Ne, izvinjavam se, to nije u redu.” „Sudija je naglasio da bi primenio svoje tumačenje zakona jednako bez obzira na to da li je krivac britanski ili burmanski oficir.” „To zvuči pošteno.” „Nema burmanskih oficira ni u jednom puku vojske.” ,,A. Znači da to u stvari uopšte nije pošteno.” „Nije. U stvari, pošteno je upravo suprotno. Posle žalbenog postupka, prema Forteskjuu su se ponašali kao prema heroju a onog nižeg sudiju premestili su s posla i izbegavali. Kada ode u neki klub, posebno u Pegu, svi ćute dok ne ode.” „0!” „Ja sam taj niži sudija.” „Baš mi je žao što to čujem, gospodine Pič.”

Zurio je u prozor, izgubljen u svojim odrazima. Nakon određenog vremena Grejs se pokrenula a on ju je ponovo odmerio i progutao pljuvačku. „Bojim se da bih morala da krenem”, rekla je Grejs. „Da. Mnogo vam hvala što ste došli i hvala vam na informacijama.”

Kada je napustila ružičasto-beli zamak i izašla na ulicu, stražar Sik joj se duboko naklonio. Grejs se pitala kakvo je to carstvo kad njegovi vlastiti čuvari više ne veruju u njega?

Sutradan ujutru od gospodina Piča stiglo je prvo pismo s pozivom na popodnevni čaj.

U Burmi je kamen značio bogatstvo, obične cigle su značile nešto novca a sirotinja se snalazila s drvetom. Stara zgrada škole Biskup Strahan bila je od cigle, a ostalo - učionice, kancelarije, trospratna spavaonica za devojčice i mala kapela - bilo je napravljeno od tikovine na niskim drvenim stubovima, tako da su zgrade obrazovale tri strane trga. Sirotište je podigao jedan pobožni viktorijanac, dobar čovek u društvu licemera, kako bi devojčicama koje su napustile njihove burmanske i indijske majke i, razume se, njihovi britanski ili američki očevi preljubnici, podario kakvo-takvo obrazovanje.

Za Grejs je škola bila šlepa ulica, ni izdaleka korisna za devojčice, ni od kakve ozbiljne koristi za ratna nastojanja, loše plaćen posao - prvi put u njenom životu novac je postao briga jer je njen otac izgubio „poprilično mnogo na obveznicama i deonicama” koje je uložio u Evropi - i nebitna za budućnost te neželjene dece.

Kada se školski dan završio, otišla je do kancelarije direktorke škole i pokucala na njena vrata. „Napred! Gospođice Kolins? Kakvo prijatno iznenađenje! Kako mogu da vam pomognem?”

68 |

„Gospođice Farouz, samo sam htela da popričam s vama o...” Grejsina hrabrost počela je da tone, i to od pramca. „Samo sam mislila da bi... ovaj...” „Recite, gospođice Kolins.” „Nastavni program, gospođice Farouz. Malčice je...” „Malčice je šta?” „Staromodan. Podučavamo devojčice kako se pravilno izvodi kniks, kako se obraća biskupu, kako se piše sonet, kako zapamtiti šest žena Henrija VIII: razvedena, pogubljena, umrla...” „Je 1’ vi to predlažete da promenimo plan nastave, gospođice Kolins?” „Pa, pomislila sam da bi moglo biti korisno učiti devojčice nečemu možda malo savremenijem, malo praktičnijem, nečemu što, recimo, ima malo više veze s Burmom.” ,,S Burmom?” ,,S Burmom.”

Staričino lice se skameni. „Koliko dugo ste u Biskupu Strahanu, gospođice Kolins?” „Dva meseca.” ,,E pa, gospođice Kolins, ja sam ovde dve decenije, od 1920, da budem precizna. I ne bih ni sanjala da promenim nastavni program. Mi učimo devojčice kako da se ponašaju u uglađenom društvu, kao da su u Ridžent stritu. Tako smo se snalazili dosad. A tako ćemo se snalaziti i ubuduće. Hvala vam na vašim primedbama, gospođice Kolins, ali ako biste mi oprostili, treba da se pozabavim nekom administracijom.”

Ponižena, Grejs se povukla u svoju sobu, tek nešto veću od ormara, u kojoj su se nalazili krevet za jednog, stolica i sto uza zid, umivaonik i duga polica, na njoj nekoliko romana, srebrna četka za kosu i, u ramu od ebonovine crno-bela fotografija njene majke, žene retke lepote koju Grejs nikada nije upoznala. Na stolu uza zid pored njene stolice nalazila se hrpa vežbanki devojčica.

Provukavši ruku kroz kosu, omlitavelu u tom vlagom prezasićenom vazduhu, prionula je da pregleda domaće zadatke, tu i tamo ispravljajući greške u pravopisu ili štriklirajući poneku ljupko napisanu rečenicu. U opštoj šemi svemira Grejs se činilo da ocenjivanje nema svrhe. Kraj nje se nalazio jedan primerak Rangun tajmsa. loš vesti o tome kako nacisti prekrajaju kartu Evrope, o potopljenim brodovima, o izgubljenim bitkama za mesta za koja nikada nije čula. Vreme je proticalo sporo, ali napolju je odjednom bio mrkli mrak.

Klečeći ispred postelje pomolila se za pobedu, za svog oca i za decu koju podučava - neka im Bog pomogne. Ugasila je svetio, skinula odeću i gola legla u krevet pod mrežom za komarce.

Na nju se spustila troma vlažna omorina Burme, debela i bodljikava kao vuneno ćebe. Ležala je budna, vrteći se tamo-amo, s grižom savesti što ne igra nikakvu ulogu u velikoj bici koja se bije i gubi u Evropi. Grejs je očajnički želela da doprinese, ali je njen odsutni otac ipak uspeo da je smesti na sigurno, u tu prepečenu, smrdljivu zabit. Dobri ljudi umiru, a ona ne čini ništa značajno kako bi im pomogla da pobede to zlo što guta svet.

Nedaleko odatle kevtao je neki ulični pas, a mnogo dalje kroz noć se vukao voz.

Spori ritam nastave pomagao je Grejs da se uteši.

Geografija je oduvek bila njen najjači predmet i umela je zanimljivo da je predaje. Klonila se karte Evrope, pošto je bila puna zamki. Ali objasnila je najbolje što je mogla kako je Zemlja nastala i kako su se mora dizala i spuštala i kako je led došao i prošao i zašto vulkani ključaju, i zašto pada kiša. One su je slušale i upijale.

Na drugim časovima, Romeo i Julija su još imali moć da ganu mlada srca, a njeni razredi su gutali Tjudore i Stjuarte, opčinjavalo ih je odsecanje glava, Kits ih je zavodio, geometrija gnjavila - bljak! - naglas su se smejali Volteru i zaneseni slušali priče divovima medicine, astronomije i drugih istraživanja. S vremena na vreme - ili, posebno za vreme matiša - devojčiče su je dovodile u iskušenje da skrene s plana nastave postavljale joj pitanja dirljive jednostavnosti: Kakva je Engleska? Srne li da se jede sneg? Jeste li upoznali kralja? „Stalno pada kiša”, „da” i „ne još” nipošto nije bilo dovoljno, i ona se posve gubila, pričala o bojama engleske jeseni, ili pripovedala o grudvanju u Saseksu, ili o tome kako Britanci gaje blagu naklonost prema kralju koji, sušta suprotnost gospodinu Hitleru, jedva može da izgovori rečenicu a da najstrašnije ne zamuca ali, za razliku od gospodina Hitlera, teži tome da učtivo govori o drugim ljudima. Oglasilo se školsko zvono i prekinulo njeno sanjarenje. Trideset mladih lica koja se smeškaju. Opet su je odmamile od hipotenuze i kosinusa i ona je prasnula u smeh: „Napasti jedne nevaljale!” To je postalo krilatica koju su upotrebljavale protiv nje, koju su devojčice izvikivale kad god bi naslutile da imaju prednost u odnosu na nju, što je bilo češće no obratno.

Klečeći jednog jutra kraj kreveta, za vreme svakodnevnog obreda pranja bokalom vode, u trenu je shvatila - zaljubila se u tu očajnu školu u kojoj predaje jalovo znanje izgnanoj deci bogu iza leđa. Podučavanje njene zaboravljene siročadi, koju su roditelji napustili i odrekli je se, deo je toga, deo rata protiv neznanja i mržnje. Ocenjivanje sastava, štrikliranje pravilne upotrebe apostrofa i smanjivanje ocene zbog rđave interpunkcije jeste njen deo borbe protiv ljudi koji marširaju u korak; tačke i zapete i soneti protiv tenkova i štuka bombardera.

Istina, Grejs se nije dopadalo kako se „krem” - po njenom mišljenju, prilično užegao krem - evropskog društva u Rangunu ophodi prema toj deci u svojoj blizini: potajni pogledi kada bi školska kolona meleskinja bila u prolazu, oskudica poziva da se deca upoznaju s drugim hriščanskim školama, to kako su devojčice iz Biskupa Strahana smeštali pozadi u bočni prolaz na službama u anglikanskoj katedrali. Ali deca su bila blagoslov, katkada uznemirena ali češće pametna, privržena i živahna, i ona je uživala u prekrasnoj ironiji toga što će u njih usaditi sve ono čemu su nju samu naučile sluškinje britanske vladavine: sve ljupkosti, sve tananosti lepog vaspitanja, to superustrojstvo, kako je počela da podozreva, jednog kartonskog carstva. Što je Grejs podučavanje više prirastalo srcu, to je imala više zajedničkog s gospođicom Farouz, i njena direktorka bivala je sve manje uštogljena prema njoj.

Kamen je polako omekšavao.

Jednog veličanstvenog petka uveče 1941. posle Uskrsa ali pre provale monsuna gospođica Farouz je promolila glavu iza Grejsinih vrata i pozvala je u radnu sobu direktorke na samo čašicu šerija. Pile su do dva ujutru, ispraznivši dve i po boce, veselo se rugale glupostima i nedostacima britanske vladavine u Burmi, podučavanja, muškaraca. Otad pa nadalje Grejs se svakog jutra budila s nečim što nikada ranije nije imala - sa ciljem u životu - da podari „svojoj deci” najbolje obrazovanje koje mogu dobiti dok svet hrli u pakao u kolima za balegu.

Rasporedi časova, zemljotresi, Magbet, magmatske, metamorfne i, nikako da zapamti, francuski nepravilni glagoli, San letnje noći, amo, amas, amat. Školski život je tekao slatko.

Jedne večeri, dok se sumorna godina 1941. bližila kraju, gospodin Pič je izveo Grejs ubioskop Nju ekscelzioru Rangunu da gledaju Put u Zanzibar. Grejs nije imala pojma zašto je popustila pred pozivima gospodina Piča: valjda joj je dosadilo da ga po hiljaditi put odbije. Ili joj više nije polazilo za rukom da smišlja sve neverovatnije izgovore za to što nema vremena. U uši su joj ulazile pesme Binga Krozbija i šale Boba Houpa - „Toliko sam uzbuđen da mi se postelja i dalje trese... Pa to je zmija” grozne ali nekako razdražujuće i uveseljavajuće, a dlan gospodina Piča na njenom golom kolenu bio je mekan, vlažan i ne tako strašan da je morala da ga skloni. Istog časa kada se film završio i krenula odjavna špica, uhvatio ju je za ruku, buncajući: „Ne zovite me gospodin Pič.

Herbert... Berti...” „Ne dolazi u obzir. Gospodine Pič, zaista bih morala da pođem...” „Jeste li za piće? Šampanjac?” I, maltene bez nade: „Kakao?”

Izbrbljavši neku besmislicu, izvinila se gospodinu Piču a da joj ime Berti nijednom nije prešlo preko usana.

www.leo.rs | 69

Gong Đijong

Naše SREĆNO DOBA Autorka poznata kao Paulo Koeljo orijentalne književnosti.

Ako nestanak topline označava smrt, onda trenutak kad izgubimo toplinu u srcu mora biti još jedna vrsta smrti. Postojalo je vreme kad ni on ni ja to nismo znali i samo smo želeli da umremo. Možda je i to bila vrsta smrti.

Tridesetogodišnja Juđong Mun iz bogate je porodice, rastrzana demonima prošlosti i već je triput pokušala da se ubije. Neobičan slučaj ju je povezao sa dvadesetsedmogodišnjim Junsu Đongom, čovekom iz najnižeg društvenog sloja koji je osuđen za trostruko ubistvo i čeka izvršenje smrtne kazne. Bez volje za životom i bez budućnosti, iako znaju da im svaki susret može biti poslednji, među njima se rađa ljubav – poslednja nada da njihov život može ipak dobiti smisao...

Prva plava cedulja Sad ću ti ispričati svoju priču. To je priča o ubistvu. To je priča o porodici sposobnoj samo za razaranje, gde su cika i vriska, udaranja, metež i psovke bili naša svakodnevna hrana. To je priča o nesrećnom biću koje je verovalo da prosto ne može biti nesrećno - moja priča. Onog dana kad je sve počelo, umrle su dve žene i jedno dete.

Bio sam uveren da jedna od tih žena nema pravo da živi, da zaslužuje smrt. Smatrao sam da je fukara obučena u svilu i kadifu jer ima onoliki novac. Mislio sam da ću, ako upotrebim novac za nešto dobro u ovom nepoštenom i nepravičnom svetu, učiniti ono što je ispravno.

Postojala je još jedna žena. Žena koja nikad u životu nije imala ništa svoje. Žena kojoj su drugi sve uzeli - ta žena je umirala. Spasao bih je da sam imao tri miliona vona. Ali tad nije bilo načina da se domognem tolikog novca. Sa svakim danom što je prolazio, bila je bliža smrti. Iako ne znam postoji li raj ili koliko je prošlo otkako sam poslednji put razmišljao o tome, pretpostavio sam da će me raj shvatiti ako stvarno postoji i da je to pravda.

Pravda.

Prvo poglavlje Fine snežne pahulje koje su posle podne počele da padaju pretvarale su se u kišu. Mutna plavkasta svetlost razlivala se ulicama, a nebo, teško od vlage, stajalo je nisko, zamaglivši granicu sa zemljom. Sat je otkucao pola šest. Obukla sam kaput i izašla iz stana. Na parkiralištu su automobili bili tihi poput grobova. Žuta svetla što

70 |

naizmenično trepere u prozorima s druge strane ulice svetlucala su kao nedostižne zvezde. Drveće s kog je lišće odavno opalo uokvirivalo je ulicu i podsećalo na bodljikavu žicu što odvaja sirotinjske stanove od bogataških stanova s ove strane. Zastala sam pre nego što sam ušla u automobil i nehajno pogledala nagore. Stambene zgrade stoje leđima okrenute nebu, nezgrapnim telima zaklanjaju pogled na oblake. Pri sve slabijoj svetlosti sutona, podsećale su na pravu, neokrnjenu liniju tvrđava.

Laka zimska kiša padala je po zaleđenoj ulici. Ušla sam u automobil. Čim sam uključila farove, kišne kapi nalik glatko izbrijanom ledu ukazaše se na snopovima svetlosti. Tamno veče su narušavali samo veseli, živopisni zraci što su se razlivali iz uličnih svetiljki i tabli nad radnjama - možda je kiša padala samo unutar te svetlosti. Na kraju krajeva, u tami ne znamo šta zaista pada na nas.

Doktor Noh mi je javio da se tetka Monika srušila i da je ponovo u bolnici. Prognoza ovog puta ne zvuči dobro.

Bolje bi bilo da se pripremiš. To znači da bi trebalo da se pripremim da izgubim još nekoga. Zamislila sam Junsuovo lice dok sam pokretala automobil: crne naočare s rožnatim okvirom, bledo lice koje je izgledalo uvelo, usne i dalje mladalački crvene, plitku jamicu što se stvarala samo u jednom obrazu kad se stidljivo osmehivao.

U stvari, ne želim da ga se sećam. Provela sam mnogo besanih noći pokušavajući da ga izbacim iz glave. Noći kad nisam mogla da zaspim bez žestokog alkohola, tužnih zora kad sam se budila uz avet što guši.

Tad bih zagnjurila lice u jastuk i čekala suze, ali iz mene bi izašao samo čudan jecaj. Bilo je dana kad sam mislila: „Dobro, bolje je da se sećam, da se sećam svega, da se sećam svake pojedinosti”, ali završila bih pijana i onesvešćena na kauču.

Kad je Junsu umro, prvo što bih pomislila čim ujutru otvorim oči bilo je da mi život nikad više neće biti isti. Sve se okrenulo naglavačke, baš kao što je bilo na početku.

Ali pošto sam ga upoznala, sigurna sam da nikad više neću pokušati da oduzmem sebi život i da je to njegov poslednji dar, koji je istovremeno i kazna.

Baš kao što je zimska kiša vidljiva samo pri svetlosti farova, mnogo toga na ovom svetu nevidljivo je u mraku.

To sam naučila kad sam ga upoznala. Samo zato što je nešto nevidljivo ne znači da ono ne postoji. Pošto sam ga upoznala, probila sam se kroz sopstvenu tamu i shvatila šta je mrak koji je disao u meni poput smrti. Nikad ne bih otkrila neke stvari da nije bilo njega i nikad ne bih shvatila da je ono što sam smatrala tamom zapravo bila omamljujuća svetlost. Nastavila bih da mislim kako sve znam, a ne bih znala da to nije tama, već svetlost toliko jarka da zaslepljuje. Zbog Junsua sam shvatila da delimo božju slavu kad istinski volimo.

On je otišao, ali i dalje sam zahvalna Bogu što mi je pružio priliku da ga upoznam.

Pošla sam tamnom kišnom ulicom. Krcata je vozilima.

Ali ne žurim. Svi pokušavaju da stignu nekud. Svi moraju da stignu tamo, bez obzira na sve. Ta misao mi prođe gla-

vom kao prastara uspomena: zna li iko od njih kuda ide?

U ono vreme gotovo da nije bilo automobila na putu na kom su čak i neonski znaci kasnije postavljeni. Dalje ispred mene se svetlo, crveno poput sunca, upalilo nad vozilima što jure kroz mutnu kišu nalik magli. Sva vozila su se odmah zaustavila. Kao i ja.

How many roads must a man walk down before you call him a man?

How many seas must a white dove sail before she sleeps in the sand?

And how many times must a cannon ball fly before they’re forever banned?

The answer my friend is blowing in the wind, the answer is blowing in the wind.

How many years can a mountain exist before it is washed to the sea?

How many years can some people exist before they’re allowed to be free?

And how many times can a man turn his head and pretend that he just doesn’t see?

The answer my friend is blowing in the wind, the answer is blowing in the wind.

How many times must a man look up before he sees the sky?

www.leo.rs | 71

And how many ears must one man have before he can hear people cry?

And how many deaths will it take till we know that too many people have died?

The answer my friend is blowing in the wind, the answer is blowing in the wind.* - Bob Dilan, Blowin’ in the Wind * Koliko drumova čovek mora prepešačiti pre nego što ga nazovete čovekom?

Preko koliko mora bela golubica mora preleteti pre nego što počine na pesku?

I koliko puta topovsko đule mora poleteti pre nego što ga zauvek zabrane?

Odgovor je, prijatelju moj, u vetru što duva, odgovor je u vetru što duva.

Koliko godina planina može stajati dok je more ne podloče?

Koliko godina neki ljudi mogu bivstvovati dok im ne dozvole da budu slobodni?

I koliko puta čovek može okrenuti glavu i pretvarati se da nije video?

Odgovor je, prijatelju moj, u vetru što duva, odgovor je u vetru što duva.

Koliko puta čovek mora da pogleda uvis pre nego što vidi nebo?

I koliko ušiju čovek mora imati pre nego što čuje ljudski plač?

I koliko je smrti potrebno dok ne shvatimo da je previše ljudi umrlo?

Odgovor je, prijatelju moj, u vetru što duva, odgovor je u vetru što duva.

Druga plava cedulja Moj rodni grad... Pitala si me za moj rodni grad. Ali jesam li ga ikad imao? Rekao sam ti da bi, ako misliš na mesto u kome sam rođen, odgovor bio Jangpjong u provinciji Gjongi nedaleko od Seula. Čekao sam tvoje sledeće pitanje. Ali nisi me pitala ništa drugo. Bilo je to siromašno selo, dodao sam. Iza male travnate humke nalazilo se akumulaciono jezero. Kuća nam je uvek bila hladna. Tu sam zastao. U redu je, rekla si, ne moraš da pričaš o tome ako ne želiš. Ali nije da nisam želeo - nisam mogao. Kad iskopam te uspomene, čini mi se da imam crnu grudvu krvi u ustima. Igrao sam se na suncu na ivici jezera s mlađim bratom Unsuom. Jednog dana ga je susetka istukla po zadnjici. Otišao je kod nje da

72 |

moli za malo pirinča, ali je ona rekla da ga je prosuo.

Zato sam, dok su ona i njen muž bili na poslu, uzeo dugačku drvenu motku s obramice i tukao im decu dok im nije pošla krv na nos. Posle toga nijedno dete nije htelo da se igra s nama. Zbog toga smo nas dvojica uvek bili sami. Ponekad bismo se, kad bi nam neko dobrodušan dao malo hladnog nepojedenog pirinča, šunjali u susedovu štalu i na smenu grizli sleđenu pirinčanu kuglu.

Na jezeru je uvek bilo sunčano i dobijali smo gotove rezance od ribara koji su dolazili iz Seula kad bi nas sreća pratila. A kad bismo imali više sreće, odlazili smo u prodavnicu udaljenu osam kilometara i donosili im cigarete u zamenu za nekoliko novčića.

Dugo mi je trebalo da shvatim da smo čekali našu majku, koja je pobegla od kuće. Tek posle mnogo, mnogo vremena shvatio sam da, iako pamtim samo njeno otečeno lice i modrice koje joj pokrivaju telo jer ju je otac tukao, čekam da se vrati kući, sve sa masnicama, i da ubije našeg oca, koji bi nas izmlatio čim bi se probudio iz pijanog sna u toj nezagrejanoj sobi. Čekao sam je kako bi nas spasla. Moja je prva uspomena u životu želja da ubijem. Ali pošto mi je majka bila tamo negde, na nekom dalekom mestu, taj osećaj da čekam - čak i kad nisam znao šta čekam - nikad nije sasvim nestao. Mislim da sam tad imao sedam godina.

Drugo poglavlje Tetka Monika i ja smo uljezi u porodici. Ili bi trebalo da kažem otpadnice? Ili možda kopilad? Deli nas gotovo četrdeset godina, ali smo poput identičnih bliznakinja. Kad sam bila dete, majka mi je govorila: Ponašaš se isto kao tvoja tetka. Znala sam da time ne misli ništa dobro. Bez obzira na to koliko ste mladi, uvek po načinu na koji neko izgovara nečije ime možete videti da li ga voli ili mrzi. Zašto je mrzela moju tetku, s kojom se ranije družila? Jesam li mrzela svoju majku zato što je ona mrzela tetku na koju sam povukla ili sam namerno odlučila da budem kao tetka jer ju je majka mrzela? Bila sam tvrdoglava i volela da nerviram druge. Psovala sam pred ljudima od kojih mi je pripadala muka i umirala od smeha i sažaljenja kad bi njihov spokojan izraz smenio preneraženi. Ali nisam se osećala pobednički kao osvajačke trupe što pevaju kad prodru u divlju zemlju. Više je ličilo na staru, skrivenu ranu spremnu da izlije krv na najmanji dodir, na povredu koja može prokrvariti svakog časa čak i kad nema bola.

Drugim rečima, osećala sam nešto bliže očajanju, pesmi koju pevaju preživeli vojnici neuspelog pokolja. Ali po mnogo čemu se i razlikujem od tetka Monike. Ona se mnogo više od mene molila za našu porodicu i nikad nije koristila materijalne pogodnosti koje joj je porodica pružala.

A ja sam, iskreno govoreći, bila u rasulu. Živela sam za sebe, uvlačila druge u svoj život u ime ljubavi ili prijateljstva - ne zarad njih, već sebe radi - postojala

samo za sebe i čak želela da umrem zbog sebe. Volela sam da uživam. Nesvesna toga da sam izgubila sebe i postala robinja čula, napala sam tvrđavu načinjenu od moje jake porodice. Ostajala sam napolju po celu noć, pila, pevala i plesala. Nisam znala da me takav tričav način života uništava, a ne bih prestala ni da sam znala. Želela sam da se uništim. Ja sam od onih ljudi koji su zadovoljni samo ako se ceo svemir vrti oko njih. Opijala sam se i šutirala zatvorena vrata, ne znajući koga ili šta hoću. Nisam to nikad naglas rekla, ali da mi je neko tad stavio stetoskop na srce, verovatno bi čuo: Zašto sunce ne može da se vrti oko mene? Zašto nisi uz mene kad sam usamljena? Zašto se dobre stvari dešavaju ljudima koje mrzim? Zašto me svet uporno ljuti i odbija mi čak i najmanju trunku sreće?

toliko je plakao da su mu se oči nadule. Čim se prvi čas završio, istrčao sam kroz kapiju.

Unsu je stajao na kiši. Toliko se iznenadio kad me je video ranije nego što je očekivao da se osmehnuo od uva do uva. Kiša mu je nemilosrdno tukla po licu, ali on je bio van sebe od sreće. Iznervirao sam se. Pošto nisam imao kišobran, nije mi bilo ništa bolje nego njemu i odeća mi se natopila kao njegova. „Idi kući”, rekao sam mu. „Neću.” „Idi kući!” „Neću.”

Bolelo je što sam morao da ga pošaljem kući, gde će se naš pijani otac probuditi, dograbiti prvo što ugleda,

Gore od toga da ne osećate ništa jeste jedino kad ne znate da ne osećate ništa.

- Čarls Fred Alford, Šta nam zlo znači

Treća plava cedulja Kad sam pošao u školu, moj bratić Unsu pratio me je svakog jutra. Pošto nije mogao da uđe, čučao je u uglu dvorišta i čekao da se časovi završe. Unsu se razlikovao od mene. Kad su ga druga deca tukla, nijednom nije uzeo motku i uzvratio. Kad bi mene napao jači dečak, borio sam se do gorkog kraja, zarivajući mu zube u podlakticu kad moram, ali Unsu nije. Njegova kob je, kao i majčina, bila da se prepušta udarcima sudbine i ne čini ništa osim da plače. Istrčao bih kad se časovi završe, a on bi se tresao uza zid, usana pomodrelih od hladnoće. U školi smo dobijali sledovanja kukuruznog hleba. Čuvao sam svoje parče i nisam uzimao nijedan griz iako mi je voda išla na usta dok su ostala deca jela. Nekad sam zaticao Unsua krvavog nosa; drugim danima sam ga pronalazio kako plače dok mu papričica visi napolju jer su mu druga deca ukrala odeću.

Dugo sam se posle toga pitao jesam li stvarno voleo svog malog brata. Ne znam. Znam samo da sam želeo da bude srećan. Mislim da su možda ti trenuci koje smo zajedno provodili dok smo hodali do kuće i delili kukuruzni hleb koji nisam pojeo bili najsrećniji u našem životu.

Jednog dana je padala kiša. Bilo je hladno, iako je došlo proleće. Osvanuo je vedar dan, ali se već ujutru smračilo i odjednom se kiša sručila kao da padaju vodene šipke. Nisam čuo ni reč koju je učitelj govorio i samo sam buljio kroz prozor. Unsu nije mogao da ostane suv nigde izvan škole. Pred očima mi se pojavila njegova slika na kiši: kao golupčić ostavljen u praznom gnezdu,

motku ili dršku metle, pa ga izudarati. Ali kiša je jako padala pa sam uhvatio Unsua za okovratnik i odvukao ga sve do kuće. Ostavio sam ga u uličici što vodi ka našoj kući i okrenuo se, ali on je pošao za mnom. Okrenuo sam se, ponovo ga uhvatio za okovratnik i odvukao ga natrag. Okrenuo sam se i potrčao, ali je nastavio da me prati. Vratio sam se i počeo da ga udaram pesnicama. I kao budala sa planete pokornih koja ne zna šta znači reč neposlušnost, Unsu je trpeo batine dok se držao za rub moje košulje. Mlatio sam ga kao pomahnitao. Krv mu je pokuljala iz nosa i natopila mi odeću zajedno s kišom. „Slušaj me”, rekao sam. „I ja ću pobeći ako se odmah ne vratiš kući. Ostaviću te i pobeći. Sad idi kući i nemoj više da izlaziš!”

Unsu je odmah prestao da plače. Pustio mi je košulju.

Moje bekstvo bi mu teže palo od smrtne presude. Ogorčeno me je pogledao i okrenuo se. To je bio poslednji put da smo se pogledali u oči. I tad me je poslednji put jasno video.

Treće poglavlje Počeću od rane zime 1996. Ležala sam u bolničkom krevetu. Pronašli su me pošto sam pokušala da se ubijem smrtonosnom dozom pilula za spavanje i viskijem - pacijentkinja koja je pokušala samoubistvo, kako su govorili. Kiša je padala kad sam otvorila oči. Zaostalo lišće opadalo je s platana. Nebo se toliko naoblačilo da nisam znala koliko je sati. Pomislila sam na ujaka - psihijatra koji mi je uvek govorio kako bi trebalo da plačem. On je

www.leo.rs | 73

mnogo ostario. Da su okolnosti drugačije, pitala bih: Šta ti se desilo s kosom? Izgledaš kao čiča. Pošto sam živa, mogu li dobiti cigaretu? A onda bih se nasmejala njegovom preneraženom izrazu lica. On je preterano čestit i verovatno je zbog toga, budući da nisam odgovarala na njegova pitanja, dodavao: Kako možeš to da radiš kad ti se majka još oporavlja od operacije?

Zar zaista brineš zbog moje mame? Zar je zaista toliko voliš? Kad sam ga to pitala, osmehnuo se i rekao kako bi trebalo da plačem. Ali izraz mu je bio tužan i pun saosećanja. Mrzela sam to.

Neko je pokucao na vrata. Nisam odgovorila. Nedavno me je majka, kojoj su odstranili tumor pre malo više od mesec dana, posetila, ali urlala sam na nju i razbila bocu s infuzijom. Otada me nijedan član porodice nije obišao.

Vidim im na licima da me smatraju većom glavoboljom od tumora dugačkog jedan centimetar koji je porastao u majčinim grudima. Dosadan mi je ovaj život koji moja majka toliko želi da živi. Ni ona ni ja nikad nismo razmišljale o tome vodi li ona - ta ženu koju nazivam majkom - život vredan življenja. Ali vikala sam da ću umreti umesto nje kad već ona neće. Ne bih napravila takvu strašnu scenu da nije došla u moju bolničku sobu pošto su me oživeli i rekla kako ne zna zašto me je rodila - što mi govori otkako znam za sebe. Ali još više sam pobesnela kad sam shvatila da imam sličnosti s njom. Zažmurila sam jer sam pomislila da mi je najmlađa snaja So Jongđa, otirač koji samo ume da govori „da”, donela činiju kaše sa školjkama.

Vrata su se otvorila i neko je ušao u sobu. Ipak nije moja snaja. Da jeste, već bi svojim unjkavim glasom pitala: Gospođice, jeste li budni? Ranije je bila glumica, ali sad se ponaša kao da duguje nešto porodici Mun, kao da joj je životna svrha da obavlja sve naše prljave poslove. Kad god bi došla u moju sobu, bez reči bi ispraznila kantu za smeće i zveckala vazom na prozorskom okviru dok stavlja sveže cveće. Ali iznenadila sam se što je sad ne čujem. U stvari, znala sam da je to tetka Monika čim su se vrata otvorila. Znala sam po njenom mirisu. Odakle taj miris dopire? Kao mala, gurala sam lice u njene haljine i njuškala kad god bi došla kod nas. Šta je? Osećam li se na dezinfekciono sredstvo? Ne, nije dezinfekciono sredstvo. Mirišeš na crkvu, tetka Monika. Na sveće i tako to.

Tetka Monika mi je rekla da je završila medicinsku školu i radila kao sestra u univerzitetskoj bolnici pre nego što je iznenada odlučila da ode u samostan.

Otvorila sam oči kao da sam se upravo probudila.

Tetka Monika sedi na stolici pored mog kreveta i posmatra me bez reči. Videla sam je neposredno pre nego što sam otišla da studiram u Francuskoj, u vreme kad sam nosila mini-suknje, pevala i vrckala dupetom na podijumu kao da - kako se moja majka izrazila - ne znam za stid. Posetila me je u garderobi iza bine, što znači da je otada prošlo gotovo deset godina. Već tad su joj se godine poznavale: kosa što je izvirivala ispod

74 |

crnog vela posedela je i, iako su joj ramena i dalje bila prava, leđa su se povila. Iako je teško odrediti koliko časne sestre imaju godina, vidi se da je stara. Umalo nisam počela da razmišljam o tužnoj sudbini ljudskih bića koja moraju da žive, ostare i umru. Tetka Monika me je netremice gledala i u očima sam joj videla čudan umor. Sitne, naborane oči kao da otkrivaju blagu ozlovoljenost i nešto nalik toploj majčinskoj ljubavi kakvu mi majka nikad nije pokazala. Ima još nečega u njenim očima, nečega što je tu otkako znam za nju - pogled koji novopečena majka upućuje malim živim bićima, mešavina bezgranične saosećajnosti i znatiželje nestašnog deteta koje posmatra novorođeno štene.

Pošto je ćutala, osmehnula sam se i pitala: „Starim, zar ne?” „Nisi dovoljno stara da bi umrla”, odgovori ona. „Nisam htela da se ubijem”, rekoh. „Nisam htela da umrem. Samo nisam mogla da zaspim, bez obzira na to koliko sam pila, pa sam uzela nekoliko pilula za spavanje... Mnogo sam se napila i nisam mogla da izbrojim sve te pilule. Samo sam zagrabila gomilu i stavila je u usta, a onda se sve ovo desilo. Mama je došla da mi kaže kako ne bi trebalo da je brinem, nego da samo umrem ako to već želim, i sad se osećam kao maloletna delinkventkinja koja je pokušala da se ubije. Ali znaš kakva je mama. Ne možeš da se raspravljaš s njom kad nešto utuvi u glavu.

Muka mi je od toga! Uvek se prema meni ponašala kao da mi nešto fali. Imam više od trideset... “ Nisam nameravala da kažem bilo šta, ali reči pokuljaše iz mene.

Zbog susreta s tetka Monikom posle toliko vremena poželela sam da napravim veliku scenu, kao malo dete.

Kao da je naslutila šta osećam, namestila mi je ćebe kao da sam beba i uhvatila me za ruku. Preplavila me je potajna radost kakvu može da oseti samo odrastao čovek kad ga tetoše kao bebu. Tetka Monikina sitna, gruba šaka sklopila se oko moje i osetila sam kako joj toplina izbija iz tela. Mnogo je prošlo otkako sam osetila nečiju toplotu. „Stvarno to mislim”, dodala sam. „Nemam snage da umrem. Znaš da nisam takva, znaš da nemam ni volje ni hrabrosti da umrem. Zato nemoj da mi govoriš kako, ako imam volju da umrem, imam volju i da živim ili da moram da idem u crkvu. A nemoj ni da se moliš za mene.

Sigurna sam da će i Boga samo zaboleti glava od mene.”

Tetka Monika zausti da nešto kaže, ali odustade. Majka je verovatno već pričala o meni s njom. Juđong je pristala na dogovor i sad neće da ga ispuni. Njen brat kaže da je taj čovek išao u školu s njim i diplomirao kao najbolji student na Sudskom institutu za istraživanja i obuku, te znamo da je valjan čovek s dobrim obrazovanjem. Čestit je. Jeste da ne potiče iz bogate porodice, ali ona ima preko trideset godina. Gde misli da nađe drugog kao što je on? Idi i razgovaraj s njom. Ona te sluša.

Ne mogu više da podnesem tu curu.

* 18. februar 2014.

Predavanje - SINIŠA UBOVIĆ Hotel Holiday Inn, Beograd od 19.00 do 20.30h Cena 900 din, prijave sms na +381 64 922 34 73

* 22.-23. februar 2014. BEOGRAD Promenite misli - IZLEČITE ŽIVOT, dvodnevna radionica U Beogradu u Hotelu Holiday Inn održaće se dvodnevna radionica ličnog razvoja bazirana na učenju Lujze Hej, PROMENITE MISLI-IZLEČITE ŽIVOT, koju vodi Siniša Ubović prvi licencirani trener ovog programa u ovom delu Evrope.

Zakoračite i vi na svoj PUT PROMENE! Prijave na info@putpromene.com tel: +381 64 922 34 73 www.putpromene.com

* 28. februar 2014.

Predavanje - SINIŠA UBOVIĆ Hotel Podgorica, PODGORICA od 19.00 do 20.30h Cena 10 EUR, prijave sms na +382 69 454 313

* 01. - 02. mart 2014. PODGORICA Promenite misli - IZLEČITE ŽIVOT, dvodnevna radionica U Podgorici u hotelu Podgorica održaće se dvodnevna radionica ličnog razvoja bazirana na učenju Lujze Hej, PROMENITE MISLI-IZLEČITE ŽIVOT, koju vodi Siniša Ubović prvi licencirani trener ovog programa u ovom delu Evrope.

Zakoračite i vi na svoj PUT PROMENE! Prijave na info@putpromene.com tel: +382 69 454 313 www.putpromene.com

* 09. - 16. mart 2014.

Regionalna obuka Heal Your Life trenera, Country club hotel BABE, Kosmaj Postanite sertifikovani licencirani trener jednog od najtraženijeg svetski priznatog programa ličnog razvoja po principima i metodologiji Lujze L. Hej! Prijave na info@putpromene.com tel: +381 64 922 34 73 www.putpromene.com Aleksandra UBOVIĆ HYL trener & PR Put promene + 381 64 922 34 73 www.putpromene.com

www.leo.rs | 75

VIKAS SVARUP

Slučajna učenica U životu nikada ne dobijate ono što zaslužujete već ono za šta se izborite...

Od autora romana Pitanja i odgovori, po kojem je snimljen film Milioner iz blata, dobitnik osam Oskara.

Sve u životu zavisi od nekoliko ključnih trenutaka. Ovo je jedan od njih. Sapna Sinha radi u prodavnici tehničke robe u centru Delhija. Mrzi svoj posao, ali je ambiciozna i odlučna da uspe i zna da bez njene zarade njena porodica neće moći da opstane. Ne zna, međutim, da će joj se život uskoro promeniti zauvek. Dok jednog dana odlazi na pauzu za ručak, prilazi joj čovek koji tvrdi da je vlasnik jedne od najvećih indijskih korporacija. Kaže joj da traži naslednika svog poslovnog carstva i da je odlučio da to bude ona. Ipak, postoji sedam ispita koje ona najpre mora da položi. I onda će najveća premija postati njena...

Prolog U životu nikad nećete dobiti ono što ste zaslužili: dobićete ono što ste ispregovarali .

To sam prvo od njega naučila .

Poslednja tri dana sprovodim u delo taj savet, grozničavo pregovaram sa svojim tužiteljima i progoniteljima, u očajničkom pokušaju da izmaknem smrtnoj kazni, koju sam, svi se oni slažu, potpuno zaslužila Novinari ispred zatvora kruže kao lešinari . TV kanalima nikad dosta mene, ističu me kao primer za opomenu o tome šta se desi kada se urote pohlepa i lakovernost pa izazovu krvavu nesreću okarakterisanu kao teško ubistvo s predumišljajem . Neprekidno prikazuju onaj moj portret iz policije, snimljen neposredno po hapšenju. Televizija Sanlajt je čak iskopala zrnastu školsku fotografiju mog odeljenja u Nainitalu, na kojoj ukočeno sedim u prvom redu pored gospođe Saunders, naše razredne u osmom razredu . Nainital sada, međutim, deluje kao da je u nekom drugom svetu, zemlja Nedođija zelenih

76 |

planina i srebrnastih jezera, gde me je, nekada davno, mladalački optimizam prevario i naveo da verujem kako budućnost nema granica i kako je ljudski duh nesavladiv. Želim da se nadam, da sanjam, da me ponovo ispuni vera, ali me bezdušno breme stvarnosti neumoljivo mrvi . Osećam se kao da živim u košmaru, zarobljena u dubokom, mračnom bunaru beskonačnog očaja, odakle nema izlaza.

Dok sedim u svojoj vreloj, zagušljivoj zatvorskoj ćeliji, misli mi beže do onog sudbonosnog dana kada je sve počelo . Iako je to bilo pre više od šest meseci, još se savršeno jasno prisećam svake pojedinosti, kao da je bilo juče . U mislima vidim sebe kako idem ka Hanumanovom hramu na Konotskom trgu, tog hladnog i sivog popodneva...

Petak je, 10 . decembar, i saobraćaj na Baba Harak Sing Margu uobičajeno je haotično režanje, vrelina i buka. Kolovoz su zakrčili tromi autobusi, automobili što trube, mopedi što zavijaju i auto-rikše što praskaju . Na

nebu nema ni oblačka, ali se sunce ne vidi od toksične mešavine smoga koja svake zime pritiska grad

stopalima, vazduh je težak od opojne mešavine znoja, sandalovine, cveća i tamjana

Na sebi imam sivi džemper i smerni, nebeskoplavi šalvar kamiz, pošto sam se mudro presvukla iz radne uniforme . To radim svakog petka, na pauzi za ručak odlazim iz prodavnice pa prelazim pijacu i stižem do drevnog hrama posvećenog bogu majmunu Hanumanu

Stajem u ženski red, koji je znatno kraći, i uspevam da za manje od deset minuta izvedem svoj obred sa Durgom Ma Pošto sam završila daršan, spremam se da siđem stepenicama kad mi se nečija ruka spusti na rame . Naglo se okrećem i vidim čoveka koji me prodorno gleda.

Većina ljudi u hram ide da se moli; ja idem da okajem grehe . Još nisam sebi oprostila Alkinu smrt . Deo mene uvek će misliti da sam ja kriva za ono što joj se desilo . Od te užasne tragedije, bog mi je jedino utočište . A ja imam posebnu sponu sa boginjom Durgom, koja takođe ima svetilište unutar Hanuman mandira

Kada u Delhiju nepoznat muškarac priđe mladoj ženi, prvi vam je nagon da se uhvatite za sprej sa suzavcem, koji je uvek pri ruci . Međutim, stranac koji me gleda nije uličar . To je postariji čovek, odeven u beličastu svilenu kurtu, s belim šalom od pašmine opušteno prebačenim preko ramena . Svetloput i visok, ima orlovski nos, gruba, odlučna usta i glavu okrunjenu gustom začešljanom sedom kosom . Grimizna tika krasi mu čelo Prsti su mu prepuni prstenja koje blista od dijamanata i smaragda Mene, međutim, uznemiravaju njegove prodorne smeđe oči Čini se kao da me pretražuju s neposrednošću koja mi deluje pomalo zastrašujuće . To je čovek koji voli da vuče konce „Mogu li da porazgovaram s vama?”, pita odsečnim glasom . „Šta želite?”, odgovaram šturo, manje otrovno nego što bih želela, iz poštovanja prema njegovim godinama.

Lorin Lokvud, moja prijateljica Amerikanka, opčinjena je činjenicom da mi imamo trista trideset miliona bogova „Hej, vi hinduisti stvarno volite da igrate na sigurno”, kaže. To je verovatno preterivanje, ali svaki iole veći hram ima svetilišta bar još desetak drugih božanstava Svako od tih božanstava poseduje neke posebne moći . Boginja Durga je Nepobediva, i ume da pomogne u najbezizlaznijim situacijama. Posle Alkine smrti, kada je moj život bio mračni tunel jada, bola i kajanja, ona mi je dala snage Ona je uvek sa mnom, kada god mi zatreba .

Hram je neobično pun za petak po podne, i ja upadam u reku ljudi koji se laktaju da bi dospeli u unutrašnje svetilište . Mermerni pod mi je hladan pod bosim

„Zovem se Vinaj Mohan Ačarja”, kaže on mirno . „Vlasnik sam Poslovnog konzorcijuma Ačarja . Čuli ste za grupu kompanija Ačarja?”

www.leo.rs | 77

Obrve mi se dižu u znak potvrde . ABC grupa dobro je poznata kao jedan od najvećih indijskih industrijskih giganata, koji proizvodi sve, od paste za zube do turbina „Imam jedan predlog za tebe”, nastavlja on . „Nešto što će ti zauvek promeniti život. Hoćeš li mi dati deset minuta da objasnim?”

Te sam reči čula i ranije . Od dosadnih prodavača osiguranja i trgovačkih putnika što idu od vrata do vrata. I zbog njih sam uvek na oprezu „Nemam deset minuta”, kažem „Moram da se vratim na posao “ „Samo me saslušaj”, uporan je on . „U čemu je stvar? Recite . “ „Želeo bih da ti pružim priliku da postaneš generalni direktor ABC grupe kompanija Nudim ti priliku da rukovodiš poslovnim carstvom vrednim deset milijardi dolara “ Sada znam da mu ne treba verovati Zvuči baš kao prevarant, nimalo različit od onih sveprisutnih muvatora na Džanpatu koji pokušavaju da vam uvale sumnjive Reksinove kaiševe i paketiće jeftinih maramica. Čekam onaj osmejak koji će mi reći da se on to šali, ali njemu lice ostaje bezizražajno „Ne zanima me”, kažem odlučno, pa polazim niz stepenice On me prati „Hoćeš da kažeš da odbijaš ponudu veka, više novca nego što bi videla za sedam života?” Glas mu je prodoran, šiba kao bič „Slušajte, gospodine Ačarja, ili ko god da ste . Ne znam kakva vam je to igra, ali mene ne zanima da u njoj učestvujem . Zato prestanite da me gnjavite”, kažem ja, dok od starice na ulazu u hram koja za sitan bakšiš posetiocima čuva odeću uzimam svoje Batine mokasine . „Znam da verovatno misliš kako je sve ovo šala”, izjavljuje on i obuva smeđe sandale . „Pa nego šta je?”„U životu nisam bio ozbiljniji “ „Onda sigurno radite za neku skrivenu kameru . Pretpostavljam da ćete mi čim pristanem pokazati odakle se snima . “ „Smatraš da bi čovek mog ugleda snimao glupe TV emisije?” „Pa, zar nije glupo ponuditi svoje poslovno carstvo nasumičnim neznancima? Zbog toga sumnjam jeste li vi uopšte taj za koga se izdajete “ „Imaš pravo . “ Klima glavom . „Izvesna sumnjičavost uvek je zdrava “ Iz džepa kurte vadi crni kožni novčanik Iz njega vadi posetnicu pa mi je pruža . „Možda će te ovo uveriti . “ Ovlaš je gledam Zaista izgleda impresivno, od nekakve je poluprovidne plastike, s utisnutim logotipom ABC grupe i imenom „Vinaj Mohadž Ačarja, predsednik”, urezanim ispod debelim, crnim slovima „Svako to može da odštampa za nekoliko stotina rupija”, kažem ja i vraćam mu posetnicu Iz novčanika vadi drugi komad plastike pa ga drži . „A šta kažeš za ovo?”

78 |

To je potpuno crna kartica Ameriken ekspres centurion, s imenom „Vinaj Mohadž Ačarja” u dnu . Na tu retku vrstu naišla sam ranije samo jednom, kada je jedan razmetljivi preduzimač iz Noide njom platio 400.000 rupija za Sonijev televizor LX-900 od šezdeset inča . „To i dalje ništa ne menja . “ Sležem ramenima . „Kako da znam da nije falsifikat?”

Sada smo već izašli iz dvorišta hrama i blizu smo ulice „To je moj automobil”, kaže on i pokazuje sjajno vozilo parkirano uz ivičnjak. Za volanom je šofer sa šapkom, u uštirkanoj beloj uniformi . Naoružani čuvar u vojničkoj uniformi iskače sa sedišta i zauzima stav mirno . Ačarja mahne prstom i ovaj hitro otvara zadnja vrata. Njegova usrdna servilnost ne deluje lažno; izleda kao da je prekaljena godinama neupitne pokornosti Automobil je, primećujem s divljenjem, srebrni mercedes-benc CLS-500, koji košta više od devet miliona rupija. „Daj mi samo čas”, kaže Ačarja i ulazi u auto . Vadi časopis sa zadnjeg sedišta pa mi ga pruža . „Ovo sam sačuvao kao poslednju pomoć. Ako te ovo ne ubedi, ništa neće . “ To je primerak Biznis tajmsa iz decembra 2008 . Na naslovnoj strani je fotografija muškarca, ispod ogromnog naslova: „Poslovni čovek godine” . Gledam lice na koricama, a onda čoveka koji stoji preda mnom . Istovetni su .

Tu su jasno i izrazita, začešljana srebrna kosa, kukasti nos i prodorne smeđe oči Zaista se nalazim pred industrijalcem Vinajem Mohanom Ačarjom . „U redu”, popuštam . „Dakle, vi stvarno jeste gospodin Ačarja. Šta želite od mene?” „Već sam ti rekao . Hoću da postaneš moj generalni direktor “ „I ja treba da vam u to poverujem?”„Onda mi daj deset minuta i ja ću te naterati da mi poveruješ Možemo li negde da sednemo i porazgovaramo?”

Gledam na sat Ostalo mi je još dvadeset minuta pauze za ručak „Mogli bismo u Kuću kafe”, kažem i pokazujem oronulu zgradu na suprotnoj strani ulice, koja služi kao središte društvenog života lokalnih dokonih slojeva „Ja bih radije u Lobi laundž u hotelu Šangri La”, kaže on s oklevanjem čoveka koji je prisiljen da prihvati lošiji izbor. „Neće ti smetati da nam se pridruži i jedan moj kolega?”

Dok on još izgovara te reči, iz gomile prolaznika se poput duha izdvaja jedan čovek i staje pored njega . Mnogo je mlađi, verovatno nije tako davno napunio tridesetu, i odeven je opušteno, u tamnoplavu ribok trenerku Nešto niži od sto osamdeset, ima žilavo, gipko telo sporitste .

Vidim njegovu vojničku frizuru, sitne lasičje oči i tanka, surova usta. Nos mu je pomalo iskrivljen, kao da je nekada bio slomljen, i jedini je upečatljiv na inače običnom licu . Računam da je sigurno sve ovo vreme pratio Ačarju . Čak i sada njegove prodorne oči neprekidno idu levo-

desno, pretražuju okolinu kao da je profesionalni telohranitelj, pre nego što će se napokon zaustaviti na meni

četrdeset godina. Hoću da obezbedim da me sledi neko ko veruje u iste vrednosti kao ja “

„Ovo je Rana, moja desna ruka”, predstavlja ga Ačarja Ja učtivo klimnem glavom, pa se skupim pod njegovim ledenim pogledom

„Ali zašto ja? Zašto ne vaš sin ili kćerka?”„Pa, kao prvo, ja više nemam porodicu . Žena i kćerka su mi poginule u avionu koji se srušio pre osamnaest godina “ „Oh! Pa zašto onda ne neko iz vaše kompanije?”„Tražio sam na sve strane, po čitavoj kompaniji Nisam mogao da nađem nikoga ni izbliza prihvatljivog . Moji direktori umeju da sprovedu naredbe, odlični su kao potčinjeni, ali ni kod jednog od njih ne vidim osobine velikog vođe “

„Da krenemo?”, pita Rana. Ima istrošen, promukao glas, kao suvo lišće kad šuška po zemlji . Ne sačekavši moj odgovor, polazi ka podzemnom prolazu Teški miris prženih doza i pečene kafe nasrće mi na čula čim sam ušla na vrata lokala. Unutra vlada atmosfera bolničke kafeterije . Vidim Ačarju kako nabira nos, već se kaje zbog odluke da tu dođe . Pošto je vreme pauze za ručak, mesto je prepuno . „Čekanje minimum dvadeset minuta, molim”, obaveštava nas šef Primećujem kako mu Rana dodaje presavijenu novčanicu od stotinu rupija i sto u uglu smesta je spreman za nas . Ačarja i njegov pomoćnik sedaju s jedne strane, a ja na usamljenu stolicu s druge . Rana odsečno naručuje tri filter-kafe, a onda Ačarja preuzima reč. Gleda me u oči, pogled mu je netremičan „Da budem iskren s vama Ovo je za mene kao opklada naslepo Dakle, pre nego što vam objasnim svoju ponudu, hoćete li mi najpre reći malo o sebi?”„Pa, nema šta mnogo da se kaže “ „Možeš da počneš od svog imena “ „Zovem se Sapna Sapna Sinha “ „Sapna. “ Kotrlja ime po jeziku, pre nego što će, izgleda zadovoljno, klimnuti glavom . „Lepo ime . Koliko ti je godina, Sapna, ako smem da pitam?” „Dvadeset tri “ „A čime se baviš?

Studiraš?” „Diplomirala sam na univerzitetu Kumaun u Nainitalu . Sada radim kao prodavačica kod Gulatija i sinova.

Oni imaju salon tehničke robe na Konotskom trgu “ „Bio sam tamo Nije daleko odavde?”„Tako je U B-bloku “ „Koliko dugo već radiš tamo?”„Nešto više od godinu dana “ „Kakvo je tvoje porodično stanje?”„Živim s majkom, i s Nihom, mlađom sestrom . Ona studira na koledžu Kamala Nihru “ „Šta je s tvojim ocem?”„On je preminuo, pre godinu i po “ „O, žao mi je što to čujem . Znači, ti sada izdržavaš čitavu porodicu?”

Klimam glavom „Ako ti ne smeta da mi kažeš, kolika ti je mesečna zarada?”„Uz procenat od prodaje, oko osamnaest hiljada rupija. “ „To je sve? Pa zar onda ne bi trebalo da oberučke prihvatiš priliku da vodiš multimilionsku kompaniju i stekneš pravo bogatstvo?” „Slušajte, gospodine Ačarja, ja sam i dalje veoma pometena u vezi s vašom ponudom . Hoću da kažem, pre svega, zašto vama treba generalni direktor?” „Zašto? Zato što je meni šezdeset osam godina i starost me sustiže . Bog je ljudsko telo stvorio kao mašinu s ugrađenim zastarevanjem . Uskoro će mi isteći vek trajanja . Međutim, pre nego što odem, želim da obezbedim miran nastavak rada organizacije o kojoj sam se starao

„A šta to vidite u meni? Ja nemam pojma o rukovođenju poslovima. Nisam čak ni imala neki poslovni predmet na studijama “ „Te diplome su prosto listovi papira . Oni vas ne uče kako da vodite ljude, već samo kako da upravljate stvarima . Zato i nisam otišao na Institut za menadžment da odaberem svog generalnog direktora Otišao sam u hram “ „Još mi niste odgovorili na pitanje Zašto ja?”„Bilo je nečega u tvojim očima, iskra koju nigde pre nisam video “ U mom pogledu traži potvrdu, pre nego što će skrenuti oči . „Oduvek sam bio posmatrač ljudi”, nastavlja, osvrćući se po sali, gledajući kupce i kancelarijske radnike iz srednje klase kako sede za drugim stolovima „A od svih ljudi koje sam video u hramu, ti si delovala najusredsređenije Nazovi to intuicijom, šestim čulom, kako god hoćeš, ali nešto mi je reklo da ti možeš biti ta Samo si ti imala onu privlačnu mešavinu odlučnosti i očaja koju sam tražio “ „Mislila sam da je očaj negativna osobina “ On odmahuje glavom „Od srećnih ljudi ne postaju dobri direktori . Iz zadovoljstva raste lenjost . Ambicija tera na nova dostignuća . Ja želim gladne ljude . Ljude čija je glad rođena u pustinji nezadovoljstva. Čini mi se da ti to imaš, tu glad “ Njegove dramatične izjave i pretpostavke počinju da deluju na mene Ipak, logika iza velikih reči i dalje mi nije jasna „Uvek tako odlučujete na osnovu hira?” „Nikada nemojte potcenjivati moć intuicijie . Pre jedanaest godina kupio sam neuspešnu fabriku u Rumuniji, zvanu Čeličana Janku . Svakog dana je gubila novac . Svi moji stručnjaci savetovali su me da je ne kupim . Rekli su da bacam novac u rupu bez dna Ja sam, međutim, čvrsto stajao iza svoje odluke . Fabrika me je privukla samo zbog njenog imena Janku znači bog je milostiv Danas pedeset tri procenta naših prihoda od čelika potiče iz te rumunske fabrike . Bog je zaista milostiv. “ „Znači vi verujete u boga?” „Zar to nije dovoljan razlog?” Pokazuje grimiznu tačku na svom čelu . „Glavni razlog zbog koga sam došao u hram da izaberem svog naslednika jeste to što sam hteo nekog pobožnog, kao što sam ja Svi živimo u Kalijugi, mračnom dobu, punom greha i pokvarenosti . Religija više nije u modi . Mlade koji rade za mene progutala je potrošačka groznica Verovatno godinama nisu išli u hram da se pomole . Ne kažem da su svi ateisti, ali njihov bog je novac, prvi i pre svega . Ali ti...” S odobravanjem

www.leo.rs | 79

mi klimne glavom . „Ti izgledaš baš kao pobožan, bogobojažljiv kandidat kakvog sam tražio “ „Dobro, sad mi je jasno Vi postupate na osnovu hirova, a vaš poslednji hir vam kaže da sam ja izabrana. A sada mi recite: u čemu je kvaka?” „Nema kvake Postoje, ipak, neki uslovi Moraćeš da položiš nekoliko ispita “ „Ispita?” „Ne brini: ne vodim te nazad u školu . U školi vam prosto ispituju sposobnost pamćenja . Život vam, međutim, ispituje karakter Mojih sedam ispita su test zrelosti, osmišljeni su da procene kakvog si kova i jesi li materijal za generalnog direktora “ „Zašto sedam?” „Za četrdeset godina bavljenja poslom, naučio sam jedno: kompanija vredi samo koliko vredi onaj ko njome rukovodi . Sveo sam osobine uspešnog generalnog direktora na sedam osnovnih atributa Zato će se svaki od sedam ispita baviti jednom od tih sedam osobina “ „A šta ja tačno treba da uradim da bih prošla te testove?” „Ništa što ne bi radila u svom svakodnevnom životu.

Neću od tebe tražiti da kradeš, ubiješ ili učiniš bilo šta protivzakonito . Zapravo, nećeš čak ni biti svesna da si na ispitu . “ „Šta vam to znači?” „Moji ispiti će biti iz udžbenika života . Zar nas život svakog dana ne stavlja na ispit? Zar svakog dana ne donosimo odluke? Prosto ću procenjivati tvoje odluke, tvoje reakcije na svakodnevne životne izazove Tako ćemo otkriti kakvog si kova “ „A šta ako padnem na nekom od tih ispita?” „Pa, onda ću morati da potražim nekog drugog. Međutim, instinkt mi kaže da ćeš ih proći To mi deluje gotovo sudbinski predodređeno Najveća srećka svih vremena biće tvoja “ „U tom slučaju moja odluka je potpuno jasna . Ne zanima me vaša ponuda “ On deluje zapanjeno „Ali zašto?” „Ja ne verujem u srećke . “ „Ali veruješ u boga A bog će ti ponekad dati mnogo više nego što se nadaš “ „Nisam toliko pohlepna”, kažem i ustajem od stola . „Hvala vam, gospodine Ačarja. Drago mi je što smo se upoznali, ali sada zaista moram da se vratim u salon “ „Sedi!”, naređuje mi on . U njegovom glasu čuje se čelik. Progutam krupnu knedlu i sedam kao poslušna učenica „Slušaj, Sapna. “ Glas mu postaje blaži . „Na svetu postoje samo dve vrste ljudi: dobitnici i gubitnici . Ja ti pru-

80 |

žam priliku da postaneš dobitnica . Zauzvrat tražim samo da potpišeš ovaj formular o pristanku “ Rukom daje znak Rani, koji iz unutrašnjeg džepa trenerke vadi odštampani list papira pa ga stavlja pred mene Od Alkine smrti razvila sam šesto čulo u vezi s nekim stvarima, male alarme koji mi se oglase u glavi kada god situacija nije sasvim kako treba. Taj alarm sada zvoni dok uzimam ugovor On je kratak, sastoji se od svega pet stavki: 1. Dolepotpisani se slaže da bude uzet u razmatranje za mesto generalnog direktora grupe kompanija ABC . . Dolepotpisani ovim dozvoljava Grupi ABC da oba vi neophodne provere i procedure pomoću kojih će proceniti prikladnost dolepotpisanog za taj posao . Dolepotpisanom nije dozvoljeno da raskine ugovor pre nego što se neophodne provere i postupci sprovedu do kraja . . Dolepotpisani pristaje na potpunu poverljivost ovog ugovora tako što o njemu neće razgovarati ni sa jednim trećim licem . Kao nadoknadu za gorenavedeno, dolepotpisani je primio bespovratni predujam u iznosu od 100 .000 rupija. „Ovde se samo spominje stotinu hiljada rupija”, primećujem . „Zar vas nisam čula kako spominjete iznos od deset milijardi dolara?” „Stotinu hiljada je samo za učestvovanje na ispitima . Ako ih ne položiš, zadržaćeš novac A ako prođeš, dobićeš posao . Veruj mi da plata generalnog direktora ima mnogo više nula “ Sada već alarm zvoni kao da je požar. Znam da je ovo prevara i da je Ačarja i ranije pokušavao isto . „Recite mi, koliko je ljudi do sada potpisalo ovaj ugovor?” „Ti si kandidatkinja broj sedam “ Ačarja uzdiše „U srcu znam da ćeš biti poslednja. Mojoj potrazi je došao kraj . “ „Kao i mojoj pauzi . “ Odlučno ustajem . „Nemam nameru da potpišem taj ugovor niti da izlazim na bilo kakve ispite “ Rana odgovara tako što stavlja na sto gomilu novčanica od hiljadu rupija . Izgledaju sveže i nove, pravo iz banke . Mami me njima, ali ja ne dolazim u iskušenje „Mislite da me možete novcem kupiti?” „Pa, ovo jesu pregovori, u suštini”, uporan je Ačarja . „Zapamti, u poslu kao i u životu, nikad nećeš dobiti ono što si zaslužila: dobićeš ono što si ispregovarala “ „Ne pregovaram s ljudima koje jedva da poznajem . Šta ako je ovo nekakva zamka?” „Jedina zamka su niska očekivanja Slušaj, ja razumem tvoj oprez”, kaže Ačarja umirujući me, naginjući se napred na laktovima, „ali ne smeš da imaš tako sumoran pogled na ljudsku prirodu, Sapna. Ja iskreno želim da budeš moj generalni direktor. “

„Imate li vi uopšte pojma koliko besmisleno i smešno zvuči ovaj razgovor? Ovakve stvari se dešavaju samo na filmu ili u knjizi, a ne u stvarnom životu . “ „Pa, ja jesam stvaran i ti jesi stvarna i moja ponuda je stvarna . Čovek poput mene ne gubi vreme na izmotavanje . “ „Sigurna sam da ćete naći druge kandidate, koji će biti i te kako spremni da prihvate vašu odluku .

Mene ne zanima . “ „To ti je velika greška . “ Ačarja mi preti prstom . „Možda najveća greška u životu Neću te međutim pritiskati Uzmi moju vizitkartu pa me pozovi ako se predomisliš u narednih četrdeset osam sati . Ponuda će i dalje važiti . “ Gura posetnicu preko stola, a Rana me motri kao kobac.

Uzimam je, napeto im se osmehujem, a onda, i ne osvrnuvši se, odlazim ka vratima Misli mi se vrte brže od kompakt-diska dok žurim ka B-bloku . Silno mi je laknulo, kao da sam za dlaku pobegla od neke velike opasnosti . Povremeno se osvrćem preko ramena da bih bila sigurna da me njih dvojica ne prate . Što više razmišljam o onome što se upravo desilo, to postajem ubeđenija da je Ačarja ili podmukla ajkula ili pomahnitali ludak. Ne želim da imam posla ni sa jednom ni sa drugom sortom Lakše dišem tek pošto sam se vratila u bezbednost salona, u svoj klimatizovani svet plazma televizora, frižidera koji se ne lede i pametnih veš mašina Teram iz misli Ačarju i njegovu ludu ponudu, pa se presvlačim u radnu uniformu i počinjem uobičajeni lov na moguće kupce . Po podne je promet obično slab i nema mnogo mušterija koje zahtevaju pažnju . Pokušavam da zainteresujem zbunjenog trbušastog čoveka za Samsungov ful-HD kamkorder, ali njega kao da više zanimaju moje noge koje otkriva kratka crvena suknja. Ko god da je osmislio izazovne uniforme (a sumnja večito pada na Radžu Gulatija, vlasnikovog sina vetropira) želeo je da mi prodavačice izgledamo kao stjuardese . Jedino, što moja koleginica Prači kaže: „Nama se isto nabacuju, ali nam plata nije ista. “ Ako ćemo iskreno, ja ne moram da trpim toliko pohotnih pokušaja kao ostale tri prodavačice . One zaista izgledaju kao stjuardese, s frizurama, savršenom šminkom i sjajnim tenom . Ja izgledam kao s reklame za kremu Fair and lovely, s nesigurnim osmehom i tenom koji se u bračnim oglasima opisuje kao „boje žita”, što je učtiv način da se kaže „nije svetao” . U mojoj porodici uvek sam bila ružno pače . Moje dve mlađe sestre, Alka i Niha, nasledile su majčinu mlečnobelu put . Mene je zapala očeva tamnija koža . A u ovom delu sveta boja kože je čoveku sudbina Tek kada sam počela da radim u salonu, otkrila sam da to što sam crnomanjasta i običnog izgleda ima i svojih prednosti . Bogataške žene koje dolaze u kupovinu zastrašuje konkurencija i ne podnose blizinu drugih lepih žena. Prijatnije im je u mom društvu . A pošto većinu

porodičnih odluka o kupovini donose žene, ja mesečnu kvotu uvek postižem brže od koleginica Naučila sam takođe da mušterije nikada ne procenjujem po izgledu .

Mogu biti svakojakog izgleda i stasa, svakojako odeveni . Poput sredovečnog čoveka koji ulazi u salon odmah posle tri po podne, odeven u doti i turban, što mu nikako ne stoji . Izgleda kao bilder, s ogromnim torzom, debelim rukama i gustim brkom koji je umetnički ufitiljio . Luta među rafovima kao izgubljeno dete, u strahopoštovanju pred sjajem prodavnice . Pošto vidi da se druge prodavačice kikoću njegovoj seoskoj odeći i manirima, lepi se za mene . Za manje od deset minuta izmamila sam čitavu njegovu životnu priču . Zove se Kuldip Sing i patrijarh je bogate zemljoradničke porodice iz sela po imenu Čandangar, u oblasti Karnal u Harjani, nekih stotinu četrdeset kilometara od Delhija . Njegova osamnaestogodišnja kćerka Babli udaje se sledeće nedelje i on je došao u prestonicu da joj kupi miraz Druga je stvar što je njegovo poznavanje aparata ograničeno samo na traktore i cevne bunare U životu nikada nije video mikrotalasnu pećnicu i misli da je LG veš mašina od petnaest kilograma dovitljiva naprava za bućkanje maslaca! Takođe želi da se sa mnom cenjka za robu Pokušavam da mu objasnim kako svi predmeti u salonu imaju fiksnu cenu, ali on to odbija da prihvati „Dek čori. Vidi ovamo, mala”, razvlači na svom zavičajnom naglasku . „Kod nas u Harjani imamo jednu izreku . Koliko god da je koza tvrdoglava, na kraju mora dati mleko . “ Toliko je uporan da na kraju ubedim šefa da mu ponudi popust od pet posto, pa on kupuje pun kamion robe, plazma televizor od 42 inča, frižider s troja vrata, veš mašinu, DVD plejer i muzički sistem . Druge prodavačice gledaju s nemim strahopoštovanjem kako on vadi debeli svežanj novčanica od hiljadu rupija da sve to plati . Ispostavilo se da je njihov seoski tikvan zapravo princ kupoholičara. A ja sam zabeležila još jedan rekord u prodaji!

Ostatak dana prolazi u magnovenju Odlazim iz salona kao i obično u osam i petnaest, i ulazim u prigradski voz, kao i obično, na stanici Radživ Čauk.

Posle putovanja od četrdeset pet minuta stižem u Rohini, prostrano predgrađe za srednju klasu, na severozapadu Delhija. Navodno druga najveća stambena kolonija u Aziji, to je jeftin, ružan pipak prestonice, s ružnim, nemaštovitim betonskim stambenim blokovima i haotičnim tržnicama .

Izlazim u Ritali, poslednjoj stanici na Crvenoj liniji .

Odatle ima dvadeset pet minuta peške do naselja NIG u Džepu B-2, sektoru 11, gde živim . Od svih stambenih zadruga u Rohiniju, moja je najsetnija. I sam njen naziv - NIG, skraćeno od „Niža imovinska grupa” - nalik je na šamar . Četiri solitera od crvenih cigala koje je izgradila Delhijska građevinska uprava osamdesetih godina prošlog veka izgledaju kao skup ciglenih dimnjaka, nji-

www.leo.rs | 81

hova unakažena spoljašnost i zapuštena unutrašnjost jasno govore o aljkavoj državnoj gradnji . Svejedno, zahvalna sam što tu živim Posle očeve smrti ne bismo mogle da priuštimo sebi čak ni ova sumorna naselja, gde je kirija više od dvanaest hiljada mesečno Srećom, ne moramo ništa da plaćamo za naš stan na drugom spratu, B-29, zato što je vlasništvo gospodina Dineša Sinhe, tatinog bogatog mlađeg brata . Čika Dinu se sažalio na nas i dao nam da tu živimo besplatno Dobro, nije sasvim besplatno S vremena na vreme moram da izvedem njegove maloumne sinove Rolua i Golua na otmenu večeru . Ne mogu da pojmim zašto moraju da jedu na moj račun kada je njihov otac lično vlasnik tanduri restorana Prvo što vidite kada uđete u naš stan jeste tatina crno-bela uramljena fotografija, u malom predsoblju gde držimo frižider . Ukrašena vencem krtih ruža, prikazuje ga u mladosti, kada još nije bio učitelj s bremenom brige za tri odrasle kćerke . Fotograf je bio dobar prema njemu, ublažio je neke prerane bore od zabrinutosti urezane u njegovo čelo Nije, međutim, mogao da izbriše preteće mrštenje koje je bilo trajno usađeno oko tatinih usta Našom skromnom dnevnom sobom i trpezarijom dominira velika Alkina fotografija na sredini zida. Sa raskošnim crvenim šeširom, Alka pozira poput dama na konjskim trkama u Askotu Glava joj je malčice zabačena, tamne oči su joj širom otvorene, a usne napućene u luckastom osmehu Tako ću je uvek pamtiti: prelepu, mladu i bezbrižnu Svaki put kad vidim tu sliku, osećam da soba odzvanja od njenog zaraznog smeha . „Didi! Didi! Kamal ho gaj! Danas se desilo nešto čudesno!” Čujem njen živahni glas kako me pozdravlja, spreman da ispriča detalje nove luckaste smicalice koju je smislila u školi Ispod fotografije je izbledela zelena sofa s belim vezenim navlakama, dve stolice od bambusa pravih naslona s pohabanim jastucima i stari videokonov televizor na komodi u kojoj držimo pribor za jelo i posuđe . Levo od njega je trpezarijski sto od reciklirane tikovine, koji sam našla budzašto na rasprodaji jedne ambasade, zajedno sa četiri odgovarajuće stolice Kada prođete kroz zastor od perli, ući ćete u prvu spavaću sobu, koja pripada mami Tu je krevet, okružen s dva drvena ormara za odeću, i metalni ormar za spise u kome se danas mahom drže njeni lekovi . Mamino zdravlje je oduvek bilo slabo; iznenadna smrt njene najmlađe kćerke i muža potpuno su je dotukli Samo se povukla u ljušturu, postala daleka i tiha, zaboravlja da jede i više ne vodi računa o svom izgledu Što se više povlačiila iz sveta, to je bolest više ovladavala njenim telom . Sada pati od hroničnog dijabetesa, visokog krvnog pritiska, artritisa i astme, zbog čega redovno moramo na preglede u dom zdravlja . Kada pogledam njeno suvo telo i srebrnastu kosu, teško je poverovati da joj je samo četrdeset sedam godina

82 |

Drugu spavaću sobu delimo Niha i ja . Moja mlađa sestra ima samo jedan cilj u životu: da postane slavna Prekrila je zidove naše sobice posterima pevačica, manekenki i filmskih zvezda Nada se da će jednog dana postati bogata i uspešna kao one . Obdarena lepim licem, zavodljivom figurom i savršenim tenom, Niha je promućurno svesna ekonomskog potencijala tog genetskog dobitka na lutriji, i spremna je da svoju lepotu koristi da bi dobila ono što želi. Nije naodmet ni što je učila pevanje u muzičkoj školi, što poznaje indijsku muziku i što prirodno ima sjajan glas Svi momci iz kraja zatreskani su u Nihu, ali ona neće ni da ih pogleda. Svoju budućnost već je opisala sa tri slova: B-I-G . A u njoj nema mesta ni za koga ko živi u naselju NI-G . Dane provodi viseći sa svojim bogatim drugaricama s koledža, a noći pišući prijave za rijaliti emisije, takmičenja talenata i izbore za mis Niha Sinha je otelotvorenje bezgranične ambicije Takođe je sklona i bezumnom konzumerizmu, slepom praćenju trenutne mode . Pola moje plate svakog meseca odlazi na njene večito nove potrebe: uzane farmerke, sjajne karmine, brendirane tašnice, drečave mobilne... Spisku nikad kraja Poslednja dva meseca gnjavi me da joj kupim laptop Tu sam, međutim, povukla crtu . Kaiš od 800 rupija je jedno, igračka od 30.000 nešto sasvim drugo . „Dobro došla, didi”, pozdravlja me Niha čim sam ušla u stan . Uspeva čak i da se nasmeje umesto da se durljivo pući, što joj je standardni izraz kada odbijem neki njen zahtev „Znaš onaj ejserov laptop koji sam umirala od želje da dobijem?” Upućuje mi onaj svoj pogled tužnog šteneta koji tako dobro poznajem Posle njega obično sledi novi zahtev „Da”, odgovaram oprezno „Pa, našla sam ga na popustu Sada može da se uzme za samo dvadeset dve hiljade Po toj ceni sigurno možeš da ga kupiš “ „Ne mogu”, kažem odlučno „I dalje je preskup “ „Didi, molim te . Ja jedina u grupi nemam laptop . Obećavam da ti posle toga više ništa neću tražiti “ „Žao mi je, Niha, ali prosto to sebi ne možemo da priuštimo . I ovako jedva spajamo kraj s krajem od moje plate . “ „Zar ne možeš da se zadužiš kod svoje firme?” „Ne, ne mogu “ „Što si takva cicija?” „Nisam cicija, samo sam realna . Moraš se navići na činjenicu da smo mi siromašni I da je život težak “ „Radije bih umrla nego tako da živim Meni je dvadeset godina i šta imam od toga? Nisam nikad čak ni letela u avionu “ „Pa, nisam ni ja “ „Onda bi trebalo . Sve moje prijateljice leti idu u Švajcarsku ili Singapur A mi ne možemo čak ni u brdsko odmaralište u Indiji “

„Mi smo nekada živeli u brdskom odmaralištu, Niha. U svakom slučaju, laptopovi i praznici nisu važni Tvoj jedini prioritet trebalo bi da budu dobre ocene “ „A šta ću dobiti dobrim ocenama? Vidi sebe gde si završila, a bila si najbolja na studijama “ Niha je oduvek imala tu neshvatljivu sposobnost da me povredi, kako svojom ćutnjom, tako i rečima Iako sam se navikla na njene otrovne žaoke, ova me peče zbog svoje brutalne iskrenosti i zbog nje sam zanemela Tada mi zazvoni mobilni „Halo”, javljam se To je čika Dinu, i ne zvuči nimalo nalik na sebe . „Sapna, beti, moram da ti kažem nešto važno . Bojim se da su loše vesti . “ Spremam se za još jednu smrt u porodici Možda neka bolesna tetka, daleka baka Ono što on izgovara, međutim, nalik je na grom iz vedra neba „Morate da izađete iz stana u roku od dve nedelje “ „Molim?” „Da. Mnogo mi je žao, ali ruke su mi vezane . Upravo sam investirao u novi restoran i hitno mi treba novac .

Zato sam rešio da izdam taj stan u Rohiniju Danas me je zvao agent, ima veoma dobru ponudu S obzirom na okolnosti, nema mi druge nego da zamolim tebe i tvoje da nađete neko drugo mesto “ „Ali, striče, kako da ga nađemo tako na brzinu?”„Ja ću vam pomoći u potrazi. Jedino ćete morati da počnete da plaćate stanarinu “ „Ako ćemo da plaćamo stanarinu, onda možemo i da ostanemo ovde “ Čika Dinu razmišlja o tome . „Pa, to bi imalo smisla”, slaže se oklevajući „Ali vi ne biste mogle sebi da ga priuštite “ „Koliko će ti plaćati taj novi stanar?”„Dogovorili smo se za četrnaest hiljada mesečno . To je pune dve hiljade više nego što je uobičajeno . I platiće mi godinu dana unapred . Ako vi pristanete na iste uslove, nema problema da ostanete i dalje “ „Hoćeš da kažeš da ti platimo avans od stotinu šezdeset osam hiljada?” „Tako je Uvek si bila dobar matematičar “ „Nema šanse da prikupimo toliki novac, čačadži “ „Onda potražite novi stan . “ Glas mu postaje hladniji . „Ja moram da mislim i na svoju porodicu Ne bavim se ja dobrotvornim radom . Već sam vas pustio da besplatno tu živite šesnaest meseci “ „Zar te tata nije onoliko zadužio? Zar nemaš nikakvog obzira prema svom pokojnom bratu? Hoćeš da njegovi najmiliji završe na ulici? Kakav si ti to stric, čačadži?” Pokušavam da utičem na njegovu savest.

Taj pristup mi se obija o glavu . „Vi ste samo nezahvalni grebatori”, kaže on, okomivši se na mene . „I slušaj, dosta više tih lepih priča o čiki i stricu . Od sada je naš odnos strogo odnos stanodavca i stanara . Znači, ili ćete

mi platiti pun iznos u roku od nedelju dana, ili napustite moj stan . “ „Bar nam daj malo više vremena da skupimo sredstva”, preklinjem ja „Imate samo jednu nedelju . Platite ili idite”, kaže on i prekida razgovor Shvatam da mi ruke drhte od besa . Odvajam trenutak da mu poželim svakojake bolne smrti pre nego što ću preneti razgovor ostalima u stanu . Mama odmahuje glavom, više od tuge nego od besa Za nju se podrazumeva da je svet pogan „Nikad ja njemu nisam verovala. Bog sve vidi . Jednog dana će Dinu platiti za svoje grehe . “ Niha je začuđujuće bodra „Ja kažem, ako nas ta svinja isteruje, pa šta, idemo iz ove rupe . Ionako se gušim što ovde živim . “ „A kuda ćemo to?”, pitam je ja. „Misliš da je dečja igra naći novi stan?”

Pre nego što između nas izbije nova svađa, majka nam skreće pažnju na praktičnija pitanja „Kako da prikupimo toliki novac?” Pitanje se nadvija nad nama poput zlokobnog oblaka Tata nam nije mnogo ostavio Odavno je ispraznio svoj penzioni fond da bi finansirao otvaranje čika Dinuovog prvog restorana . Njegova skromna učiteljska ušteđevina potrošena je na selidbu u veliki grad. Kada je umro, na računu u banci imao je jedva deset hiljada rupija.

Mama je već našla odgovor na to pitanje . Otključava komodu i vadi dva para zlatnih narukvica . „Njih sam čuvala za vaša venčanja, ali ako sada moramo da ih prodamo da bismo zadržale stan, neka tako i bude . “ Pruža mi ih uz čežnjiv uzdah .

Srce mi se cepa zbog mame . To je treća porodična dragocenost koju je od očeve smrti bila prinuđena da proda: prvo da bi se platilo Nihino školovanje, onda za troškove svog lečenja, a sada da se spase stan Teška tišina polegla je po našem domu dok sedamo za večeru . Mene opseda oštro osećanje neuspeha, kao da sam izneverila svoje najmilije kada sam im bila najpotrebnija. Nedostatak novca nikada nije toliko pekao Na tren mi se pred očima javljaju sve one nove novčanice na stolu u Kući kafe, ali to odbacujem kao bolesnu šalu . Kako da uzmem zaozbiljno ludaka poput Ačarje? Ipak, on mi kruži po mislima kao dosadna muva Da bih zadovoljila svoju radoznalost, posle večere sedam za kompjuter To je prastara delova krntija, koju sam spasla iz prodavnice kada su hteli da je daju sakupljaču otpada. Dinosaurus koji tera vindouz 2000, svejedno mi omogućava da izađem na internet, proverim mejl i na kraju svakog meseca sredim kućne finansije .

Odlazim na net i u polje za pretragu ukucavam „Vinaj Mohan Ačarja” . Zahtev smesta nalazi 1,9 miliona pogodaka.

www.leo.rs | 83

Nora Roberts

Dragulj moje krune Dobro došli u izmišljeno kraljevstvo, gde intriga i kraljevskih romansi ima u izobilju!

Princeza Kamila umorna je od kraljevskih obaveza. Zato beži, oslobađa se čuvara i kreće na put.

Jedino želi da se izgubi i pobegne od novinara, ali umesto toga pronalazi najneverovatnijeg čoveka iz snova!

Tokom nekoliko dragocenih sedmica, njeno kraljevsko visočanstvo Kamila od Kordine može da bude obična Kamila Makgi. Rad u ruralnom Vermontu za poražavajuće lepog i krajnje džangrizavog arheologa Dilejnija Kejna savršeno je pribežište. Međutim, Kamilina netrpeljivost prema tom čoveku ubrzo se pretvara u fascinaciju, potom u želju, a odbegla princeza zna da će na kraju morati da mu prizna ko je.

Da li će je Del videti kao ženu koju može da voli, ili će je prezreti i odbaciti?

Prolog Ona je bila princeza. Rođena, odgajana i temeljno obučena za to. Ponašanje joj je bilo bez mane, govor bez greške, a maniri besprekorni. Predstavljala je sliku mladosti, samouverenosti i gracioznosti, uvijenih u ljupki i pažljivo zamotan poklon.

To se, znala je, očekivalo od člana kraljevske porodice Kordine - bar u javnoj areni. Dobrotvorno gala veče u Vašingtonu bilo je veoma javno. Zato je obavljala svoju dužnost, pozdravljala goste koji su darežljivo platili za priliku da se umešaju među plemenite ličnosti.

Gledala je majku, njeno uzvišeno veličanstvo Gabrijelu od Kordine, kako bez napora klizi kroz veče, ili je bar činila da to izgleda lako, mada je, kao i njena kćerka, naporno radila tokom priprema.

Videla je oca, tako divno zgodnog i odmerenog, i najstarijeg brata, koji joj je bio pratnja te večeri, kako se s lakoćom mešaju s gomilom političara, poznatih ličnosti i vrlo bogatih ljudi.

Kada je bilo vreme, njeno uzvišeno veličanstvo Kamila od Kordine zauzela je svoje mesto za prvi deo večernje

84 |

zabave. Kosa joj je bila očešljana u složenu punđu koja je njen vitki vrat ostavljala golim, osim niske sjajnih smaragda. Nosila je elegantnu crnu haljinu iskrojenu tako da naglasi tanani stas. Bio je to stas za koji su i ona i krojačica znale da opasno naginje krajnje mršavom.

Apetit joj nije bio kao nekad.

Lice joj je bilo uzdržano, držanje savršeno. Međutim, iza očiju, glavobolja je besnela kao šumski požar.

Ona jeste bila princeza, ali i žena na ivici.

Aplaudirala je. Smešila se. Smejala se.

Bila je skoro ponoć - osamnaest sati otkako je počeo njen zvaničan dan - kada je majka uspela da s njom porazgovara nasamo, provukavši ruku oko Kamilinog struka i primakavši joj glavu. „Dušo, ne izgledaš dobro.” Bilo je potrebno majčino oko da primeti iscrpljenost, a Gabrijela je imala zaista oštar vid. „Malo sam umorna, to je sve.” „Idi. Vrati se u hotel. Bez rasprave”, prošaputala je. „Naporno si radila, previše naporno. Trebalo je da insistiram da provedeš nekoliko slobodnih nedelja na farmi.”

„Bilo je toliko posla.” „A ti si uradila dovoljno. Već sam rekla Marijan da obavesti obezbeđenje i isprati te do automobila. I tvoj otac i ja krenućemo za sat.” Gabrijela se osvrnula i videla da njen sin zabavlja popularnu američku pevačicu - i da ona zabavlja njega. „Hoćeš li i da Kristijan pođe s tobom?” „Ne.” Činjenica da se nije protivila bila je siguran znak umora. „Ne, neka uživa. Ionako je bolje da se iskradem odvojeno od ostalih.” I nečujno, ponadala se. „Amerikanci te vole, možda i previše.” Osmehujući se, Gabrijela ju je poljubila u obraz. „Idi i odmori se. Razgovaraćemo ujutro.”

Međutim, nije bilo suđeno da beg bude tih. Uprkos lažnom automobilu, merama predostrožnosti i monotonom vrludanju kroz zgradu do bočnog izlaza, novinari su je nanjušili.

Samo što je iskoračila u noć, bila je zaslepljena blicevima foto-aparata. Povici su pljuštali oko nje, bubnjajući joj u glavi. Osetila je talas pokreta i cimanje ruku i zaprepastila se kada je shvatila da joj noge drhte dok su je telohranitelji gurali ka limuzini koja čeka.

Nije mogla da vidi, ni da razmišlja, i trudila se da ostane pribrana dok su je telohranitelji nosili kroz stampedo.

Bilo je tako užasno vruće, tako užasno blizu. Sigurno se zbog toga osećala bolesno. Bolesno, slabo i glupavo uplašeno. Nije bila sigurna da li je pala, da li je bila gurnuta ili je prosto zaronila u automobil.

Kada su se vrata zalupila za njom, povici s druge strane čelika i stakla zvučali su kao hučanje mora. Drhtala je, a zubi su joj gotovo cvokotali na iznenadnom talasu ledenog vazduha iz klima-uređaja. Zatvorila je oči. „Vaše veličanstvo, da li ste dobro?” Čula je, prigušeno, zabrinuti glas jednog telohranitelja. „Da. Hvala vam, jesam. Dobro sam.”

Ali znala je da to nije tačno.

Poglavlje 1 Ma šta bilo rečeno i ma šta će se svakako pričati, to nije bila impulsivna odluka. Njeno kraljevsko veličanstvo Kamila od Koridne nije bila impulsivna žena.

Međutim, jeste bila očajna.

www.leo.rs | 85

Očajanje se, morala je da prizna, taložilo mesecima.

Te vrele, lepljive i beskrajne junske noći, uprkos njenom naporu da to porekne, dostiglo je vrhunac.

Divlja košnica paparaca, koja se rojila za njom kada je pokušala da se iskrade s dobrotvorne gala večere, predstavljala je poslednju kap. Čak i dok ih je obezbeđenje zaustavljalo, dok je ulazila u limuzinu s nekakvim ostacima dostojanstva, njen um je vrištao.

Pustite me da dišem! Za boga miloga, dajte mi malo prostora!

Sada, dva sata kasnije, ćud, uzbuđenje, živci i frustracija i dalje su se kovitlali oko nje dok je koračala po raskošnom apartmanu visoko iznad Vašingtona.

Manje od tri sata ka jugu bila je farma na kojoj je provela deo detinjstva. Nekoliko hiljada kilometara na istok, preko okeana, bila je sićušna zemlja u kojoj je provela drugi deo. Život joj je bio podeljen između ta dva sveta. Mada je i jedan i drugi podjednako volela, pitala se da li će ikada pronaći mir u jednom od njih.

Bilo je vreme, krajnje vreme, da ga negde pronađe.

Da bi to uradila, morala je prvo da pronađe sebe. A kako to da uradi kada je uvek bila opkoljena? Još gore, pomislila je, bilo je to što je počela da se oseća kao da je neprekidno progone. Možda bi sve bilo drugačije da nije bila najstarija od tri sestre u novoj generaciji kordinskih princeza - a u protekle dve godine i najdostupnija zbog toga što joj je otac Amerikanac i zbog vremena koje je provela u Americi.

Ali bila je to što jeste, tako je kako je. Sada joj se činilo da je čitavo njeno postojanje povezano s politikom, protokolom i štampom. Molbe, zahtevi, sastanci, obaveze.

Obavljala je dužnost kopredsednika dobrotvorne organizacije za pomoć hendikepiranoj deci - zadatak koji je delila s majkom.

Verovala je u ono što radi, znala je da je ta dužnost potrebna i bitna, ali da li je cena morala biti toliko visoka?

Bile su joj potrebne nedelje organizovanja i truda, ali uživanje u plodovima tog rada bilo je pokvareno iznurenošću do srži.

Kako su je samo opkolili, razmišljala je. Sve one kamere, sva ona lica. Čak i njena porodica, bog je blagoslovio, kao da ju je previše opkoljavala ovih dana. Pokušaj da ličnoj asistentkinji objasni svoja osećanja činio joj se nelojalnim, nezahvalnim i nemogućim. Međutim, ta asistentkinja bila joj je i najstarija i najdraža prijateljica. „Muka mi je od toga da gledam svoje lice na naslovnim stranama časopisa, da u njima čitam o mojim navodnim romansama. Marijan, toliko sam umorna od toga što me drugi ljudi definišu.”

86 |

„Kraljevske ličnosti, lepota i seks prodaju časopise.

Kad ukrste to troje, ne mogu postići da naštampaju dovoljan tiraž.” Marijan Brin bila je praktična žena i njen ton je to odražavao. Pošto je poznavala Kamilu od detinjstva, sadržao je više zadirkivanja nego poštovanja. „Znam da je ovo večeras bilo užasno i ne krivim te što ti je preselo.

Ako otkrijemo ko je odao put kojim ćeš izaći... “ „To je gotovo. Kakve veze ima ko je odao?” „Bili su kao čopor pasa”, promrmljala je Marijan. „Ali ti si princeza Kordine - mesta koje naročito Amerikance tera da razmišljaju o bajkama. Ličiš na majku, što znači da si zadivljujuća. A muškarce privlačiš kao što rasprodaja privlači kupoholičarke. Štampa, a naročito njeni agresivniji element, hrani se time.” „To što sam deo kraljevske porodice stvar je rođenja, kao i moj izgled. A što se muškaraca tiče...” Kamila je odbacila čitav muški rod odmahnuvši rukom. „Nikoga od njih nisam privukla ja, nego pakovanje - isto ono koje prodaje i te idiotske časopise.” „Kvaka 22.” Pošto joj Kamila nije dala da zaspi, Marijan je jela grožđe iz impresivno velike činije voća, koju im je poslala uprava hotela. Spolja smirena, iznutra se brinula.

Njena drugarica bila je preterano bleda. I izgledalo je kao da je smršala.

Nije to bilo ništa, umirivala se, što neće ispraviti nekoliko mirnih dana u Virdžiniji. Farma je bila bezbedna, kao i palata u Kordini. Kamilin otac postarao se za to. „Znam da je gnjavaža što si okružena telohraniteljima i paparacima čim iskoračiš u javnost”, nastavila je. „Ali šta ćeš? Da pobegneš od kuće?” „Da!” Zagrcnuvši se, Marijan je otkinula još jedno zrno.

Onda joj je ono štrcnulo iz prstiju kada je primetila čelični sjaj u Kamilinim žutosmeđim očima. „Očigledno si popila previše šampanjca večeras.” „Popila sam jednu čašu”, rekla je Kamila hladnokrvno. „I to ne celu.” „Onda je čaša bila povelika. Slušaj, vratiću se u svoju sobu kao dobra devojčica i ostaviću te da se rešiš tog raspoloženja spavanjem.” „Već nedeljama razmišljam o tome.” Poigravala se tom idejom, priznala je. Maštala je o njoj. Večeras će je ostvariti. „Marijan, potrebna mi je tvoja pomoć.” „Non, non, cest impossible. Cest completement fou!”

Marijan je retko prelazila na francuski. U srži je bila Amerikanka koliko i pita od jabuka. Roditelji su joj živeli u Kordini kada joj je bilo deset godina, i ona i Kamila bile su od tada najbolje drugarice. Niska žena s medenosmeđom kosom, još podignutom za gala večeru, reagovala je na jeziku svoje druge domovine ka god bi se uspaničila. Njene oči, tople, bledoplave, bile su razrogačene od uzbunjenosti.

Poznavala je taj izraz na licu svoje drugarice. I plašila ga se. „To nije ni nemoguće ni ludo”, odgovorila je Kamila opušteno. „Jednako je i moguće i razumno. Treba mi vremena, nekoliko nedelja. I uzeću ih. Kao Kamila Makgi, ne kao Kamila od Kordine. Živela sam s titulom, bez odmora, još otkako je deda... “ Zaćutala je. To ju je još bolelo. Prošle su gotovo četiri godine od njegove smrti, ali ona je i dalje bila nesrećna zbog toga. „On je bio naša stena”, nastavila je, sabravši se. „Iako je toliko vlasti već preneo na sina, na ujka Aleksa, ipak je on vladao. Od njegove smrti, porodica je morala da pruži više - da se udruži. Ne bih ni želela da je bilo drugačije.

Bila sam srećna što obavljam više zvaničnih dužnosti.” „Ali?” Sada rezignirano, Marijan se spusti na ivicu sofe. „Moram da pobegnem od potere. Tako se osećam”, rekla je Kamila, spustivši dlan na srce. „Progonjeno. Ne mogu da izađem na ulicu a da me fotografi ne saleću.

Gubim se u tome. Ne znam više ni šta sam. Ponekad, sad već prečesto, i ne osećam sebe.” „Potreban ti je odmor. Potrebna ti je pauza.” „Da, ali i više od toga. Komplikovanije je. Marijan, ne znam šta želim za sebe. Za sebe. Pogledaj Adrijen”, nastavila je, govoreći o svojoj mlađoj sestri. „Udata u dvadeset prvoj. Ugledala je Filipa kada joj je bilo šest i to je bilo to.

Znala je šta hoće - da se uda za njega i rađa lepe bebe u Kordini. Moja braća su kao dve polovine mog oca. Jedan je farmer, drugi stručnjak za bezbednost. Ja nemam pravac, Marijan. Nemam nikakve veštine.” „To nije tačno. Bila si briljantna u školi. Tvoj mozak je kao prokleti kompjuter kada pronađeš nešto što bi ga pokrenulo.

Fantastična si domaćica, neumorno se baviš društvenokorisnim radom...” „Obaveze”, prošaputala je Kamila. „U njima sam izvanredna. A zadovoljstva? Umem da sviram klavir, pomalo pevam. Pomalo slikam, pomalo mačujem. Šta je moja strast?” Prekrstila je ruke preko grudi. „Otkriću je... Ili ću bar provesti nekoliko nedelja bez telohranitelja, bez protokola i prokletih novinara - pokušavajući da je otkrijem.

Ako ne pobegnem od medija”, rekla je tiho, „plašim se stvarno se plašim - da ću se raspasti.” „Razgovaraj s roditeljima, Kam. Oni će razumeti.” „Mama bi razumela. Za tatu nisam sigurna.” Ali nasmešila se dok je to govorila. „Adrijen je udata već tri godine, a on još nije preboleo što je izgubio svoju bebu.

A mama... ona je bila mojih godina kada se udala. I ona je znala šta želi. Ali pre toga...”

Odmahnula je glavom dok je ponovo počinjala da korača. „Otmica, pokušaj ubistva moje porodice. To su sada pasusi u istorijskim knjigama, ali za nas su još vrlo

stvarni i desili su se previše skoro. Ne mogu da krivim roditelje što nas štite. I ja bih učinila isto. Ali ja više nisam dete i potrebno mi je... nešto moje.” „Znači, odmor.” „Ne odmor - pohod.” Prišla je Marijan i uzela je za ruke. „Ti si iznajmila auto.” „Jesam. Morala sam da... O, Kamila!” „Daj mi ključeve. Možeš da pozoveš agenciju i produžiš rok.” „Ne možeš prosto da se odvezeš iz Vašingtona.” „Ja sam odličan vozač.” „Misli malo! Ako nestaneš iz vidokruga, tvoja porodica će poludeti. I novinari.” „Nikada neću dopustiti da moja porodica brine. Pozvaću roditelje ujutro. A novinarima ćemo reći da sam na odmoru - na tajnoj lokaciji. Ti ćeš im nabaciti da je u Evropi, pa me niko neće loviti po Americi.” „Da li da te podsećam na to da je ovo ludilo započelo tvojim nerviranjem jer ti je lice rasuto po časopisima?”

Marijan je uzela jedan sa stočića i podigla ga. „Imaš jedno od najpoznatijih lica na svetu, Kam. Ne možeš tek tako da se stopiš s gomilom.” „Stopiću se.” Iako je znala da je to blesavo, Kamilin stomak poskočio je dok je prilazila stolu i otvarala fioku. A onda je iz nje izvukla makaze. „Princeza Kamila...”, protresla je svoju tamnocrvenu kosu, dugu do struka, i uvukla vazduh, „upravo će sasvim promeniti izgled.”

Užas, toliko veliki da bi bio smešan da Kamila nije osećala njegov odjek u sebi, proširio se preko Marijaninog lica. „Ne misliš valjda ozbiljno! Kamila, ne možeš prosto da... da odsečeš kosu. Tvoju prelepu kosu!” „U pravu si.” Kamila joj je pružila makaze. „Ti ćeš.” „A? A, ne... ni slučajno!” Marijan je u trenu sklonila ruke iza leđa. „Sešćemo da popijemo po čašu vina i sačekamo da ovo ludilo prođe. Sutra ćeš se bolje osećati.”

Kamila se toga i plašila. Plašila se da će ovo proći i da će nastaviti kao i do sada. Obavljaće svoju dužnost, ispunjavaće obaveze, vratiće se na svetlost reflektora i u nesumnjivu udobnost svog života. Nepodnošljivo bežanje od medija.

Ako sada ne uradi nešto - nešto - da li će ikada? Ili će se, kako mediji neprekidno predviđaju, udati za nekog od uglađenih muškaraca koji su proglašeni odgovarajućim za nekog s njenim položajem, i prosto... nastaviti dalje.

Stegla je vilicu i podigla bradu na način koji je njenu drugaricu naterao da zaustavi disanje. Zgrabila je dugački pramen kose i odsekla ga. „O, gospode!” Osetivši slabost u nogama, Marijan se skupila u fotelji. „O, Kamila!”

www.leo.rs | 87

„To je samo kosa.” Ali ruka joj je malo zadrhtala. Kosa je postala toliko bitan deo njenog imidža i života da je jedan rez bio kao da je odsekla ruku. Zurila je u dugački pozlaćeni crveni pramen koji joj je visio s prstiju. „Ostalo ću u kupatilu. Dobro bi mi došla pomoć za ovo pozadi.”

Na kraju, Marijan je popustila, kao što drugarice i rade.

Kada su završile, pod je bio pokriven gomilama kose i Kamilina pojava s dugom talasastom kosom sasvim se promenila. Rez ovde, rez tamo. Čaša vina za ohrabrenje.

Još jedan rez da bi se sve poravnalo. Na kraju je završila s dečački kratkom frizurom i dugim reckastim šiškama radi ravnoteže. „Užasno je... drugačija”, uspela je da izgovori Kamila. „Zaplakaću.” „Ne, nećeš.” Kamila se u sebi zaklela da neće ni ona. „Moram da se presvučem i spakujem stvari. Već kasnim.”

„To je dovoljno dobro.” Pogledala je na sat. „Ako odem sad, biću daleko kada svane.” „Kamila, kuda ćeš?” „Bilo kuda.” Uhvatila je drugaricu za ramena i poljubila je u oba obraza. „Ne brini za mene. Javljaću se. Obećavam. Čak i princeza ima pravo na malu avanturu.” Njene široke usne izvile su se u osmeh. „Možda to naročito važi za princeze.

Obećaj mi da nećeš nikome ništa reći pre osam ujutro - a i tada samo mojoj porodici.” „Ne dopada mi se to, ali obećavam.” „Hvala.” Nabacila je torbu na rame, a onda krenula po kofer. „Čekaj. Nemoj tako da hodaš.”

Zbunjena, Kamila se okrenula. „Kako?”

Spakovala je ono što joj se činilo najosnovnijim i iznenadila se, a pomalo i postidela, što je to do pucanja ispunilo kofer i ogromnu torbu. Navukla je farmerke, čizme, džemper i sve dopunila dugim crnim kaputom.

„Kao princeza. Pogrbi se malo, njiši kukovima. Ne znam, Kam, hodaj kao devojčica. Nemoj da kliziš kao po modnoj pisti.”

Razmišljala je o naočarima za sunce i šeširu, ali shvatila je da bi s njima izgledala kao da se prerušila, umesto da joj omoguće da prođe neprimećeno.

„Tako je bolje.” Marijan je prstom tapkala po usnama. „Izvuci čeličnu šipku iz kičme.”

„Kako izgledam?”, pitala je. „Ni nalik na sebe.” Marijan je odmahnula glavom i obišla dva kruga oko Kamile.

Kratka kosa bila je dramatična promena i, na Marijanino iznenađenje, zanimljiva. Kamiline zlatnosmeđe oči delovale su krupnije i ranjivije. Šiške su skrivale kraljevsko čelo i davale joj mladalačku crtu. Bez šminke, lice joj je bilo ružičasto i kao krem, možda malo bleđe nego što bi trebalo. Visoke jagodice su se isticale, a izdužene usne delovale punije.

Umesto smireno, rezervisano i elegantno, izgledala je mlado, bezbrižno i pomalo nesmotreno. „Nimalo nalik na sebe”, rekla je Marijan ponovo. „Ja bih te prepoznala, ali trebao bi mi minut, i da proverim dvaput.”

„A.” Podesivši kaiš na torbi, vežbala je. „Ovako?”

Malo je vežbala, pokušavajući da pravi opuštenije i lakše korake. „Vežbaću”, obećala je. „Ali sada moram da idem. Pozvaću ujutro.”

Marijan je potrčala za njom kada se Kamila zaputila ka vratima spavaće sobe. „O, bože. Čuvaj se. Ne razgovaraj s nepoznatima. Zaključavaj vrata automobila. Hm... imaš li novac, telefon? Jesi li...” „Ne brini.” Kamila se na vratima okrenula i prostrelila je blistavim osmehom. „Imam sve što mi je potrebno. A bientôt!”

Međutim, kada su se vrata zatvorila za njom, Marijan je počela da krši ruke. „O, čoveče! Bonne chance, mamie!”

Posle deset dana, Kamila je pevala uz pesmu na radiju. Obožavala je američku muziku. Volela je da vozi.

Volela je da radi baš ono što hoće i ide baš tamo kuda želi.

Ukoliko želite da primate obaveštenja o novim brojevima Lavovskog časopisa, izdanjima Leo commerca, akcijama koje sprovodimo, novim knjigama u ponudi onlajn knjižare Riznica knjiga....prijavite se na Leo Newsletter!

88 |

Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Serijal knjiga u obliku srca

posvećen je svima onima koji su voleli, koji vole ili će voleti...

www.leo.rs

www.leo.rs | 89

TANA FRENČ

KOBNO MESTO „Ovo nije tipični krimi-roman. Njime ćete se sladiti natenane kao ’ginisom’, i nećete moći da ne uživate.“ News of the World U čitavom životu tek malobrojni trenuci su važni. Ja sam imao sreće. Jedan od takvih svojih trenutaka uspeo sam da sagledam oči u oči, da prepoznam sve što on nosi. Život Frenka Makija predodređen je i preokrenut jednim presudnim trenutkom kada mu je bilo devetnaest godina, trenutkom kad se njegova devojka Rouzi Dejli nije pojavila na tajnom sastanku u Fejtful plejsu, da bi pobegla s njim u Englesku kako su nameravali.

Frenk nikada više nije čuo ništa o njoj.

Dvadeset godina potom, Frenk je i dalje u Dablinu, gde radi kao detektiv u Tajnoj jedinici. Odavno je presekao sve veze sa svojom disfunkcionalnom porodicom. No to traje dok ga sestra ne pozove da mu kaže da je nađen Rouzin kofer.

Prolog U čitavom životu tek malobrojni trenuci su važni. Većinom ih nikad valjano ne zagledamo sem naknadno, dugo već pošto su proleteli: čas kad smo odlučili da li da se obratimo onoj devojci, da usporimo na onoj krivini, da zastanemo i nađemo onaj kondom. Ja sam imao sreće, valjda bi se tako reklo. Jedan od takvih svojih trenutaka uspeo sam da sagledam oči u oči, da prepoznam sve što on nosi. Uspeo sam da osetim snažni talas života kako se poput plime vrti oko mene, jedne zimske noći, dok sam čekao u mraku na vrhu Fejtful plejsa.

Imao sam devetnaest godina i bio taman toliko odrastao da se upustim ukoštac sa svetom i taman toliko mlad da budem tupav u najmanje deset pogleda, i te noći, čim su mi oba brata zahrkala, išunjao sam se iz spavaće sobe s rancem na leđima i martenkama što su mi visile u jednoj ruci. Škripnula je daska patosa i u devojačkoj sobi jedna moja sestra promrmljala je nešto

90 |

u snu, ali ja sam te noći bio čarobnjak, brodio sam visoko na tom talasu plime, nezaustavljiv; roditelji se nisu čak ni obrnuli na razvučenom krevetu kad sam prošao kroz sobu do ulice, blizu da sam ih mogao dodirnuti. od vatre je ostao samo pucketav crveni sjaj. U rancu je bilo sve važno što sam posedovao: farmerke, majice, polovni tranzistor, hiljadu funti i izvod iz matične knjige rođenih.

Sve što je trebalo da bi se prešlo u Englesku, u ono vreme. Karte za trajekt imala je Rouzi. Čekao sam je na kraju puta, u senkama izvan magličastog žutog kruga svetiljke. Vazduh je bio leden kao staklo, uz slasnu nagorelu primesu hmelja iz Ginisa. Ispod martenki sam imao troje čarape, a ruke sam bio nabio duboko u džepove nemačke vojne vetrovke, i poslednji put sam osluškivao svoju ulicu kako je živa i kako se kreće s dugim strujama noći. Neka žena se smeje: Eh, eh, a ko je rekao da možeš, zalupio se prozor. Grebuckanje pacova po nekoj zidariji, čovek kašlje, bicikl zvrji oko ugla; tiho

ljutito gunđanje Ludog Džonija Malona, u suterenu broja 14, sam sa sobom priča u snu. odnekud zvuci muškarca i žene, prigušeno cviljenje, ritmični udarci, i tad sam pomislio na miris rouzinog vrata i iskliberio se nebu. Začula su se zvona gradskih zvonika kako oglašavaju ponoć, iz Hristove crkve, iz Svetog Patrika, Svetog Mišana, ogromni zatvoreni tonovi što se kotrljaju s neba poput slavlja, ječeći u čast naše vlastite tajne novogodišnje noći.

Kad su oglasila jedan, uplašio sam se. Trag jedva čujnog šuškanja i tupkanja skroz duž zadnjih vrtova, i već sam se ispravio, spreman, ali ona se nije pojavila preko poslednjeg zida; verovatno se neko kradom vraćao kući, sa zakašnjenjem i kriv, pa ušao kroz prozor. U broju 7 plakalo je najnovije dete Sali Hern, tankim poraženim kmečanjem, sve dok se ona nije na jedvite jade digla i krenula da mu peva. Ja znadem kuda idem... Šarene sobe vesele...

Kad su oglasila dva, kao pesnica me je udarila pomisao da se nismo lepo sporazumeli. Katapultirala me je pravo preko poslednjeg zida u vrt broja 16, proklet još od pre mog rođenja, koji smo kolonizovali mi deca oglušujući se o strašna upozorenja, a krcat limenkama od piva, pikavcima i izgubljenim nevinostima. Ustrčao sam uz trule stepenice grabeći sve po četiri i ne mareći ko me čuje. Bio sam sasvim siguran, već sam je video pred

sobom, s gnevnim bakarnim kovrdžama i pesnicama na bokovima: Gde si ti, jebo te?

Ispucale podne daske, rupe probijene u malteru, krš i hladna mračna promaja, i niko živ. U gornjoj sobi do ulice zatekao sam cedulju, prostu stranicu iscepljenu iz dečje školske sveske. Na golom podu, treperava u bledom pravougaoniku svetlosti s prozora, izgledala je kao da tu počiva već sto godina. Upravo tad sam i osetio onu promenu plime, njeno prelamanje i smrtonosni preokret, plimu koja je prejaka da bih je savladao i više mi ne ide naruku.

Cedulju nisam poneo sa sobom. Kad sam izašao iz broja 16, već sam je napamet znao, a predstojao mi je čitav život pokušavanja da poverujem u nju. ostavio sam je tamo gde je bila i vratio se do kraja puta. Čekao sam tamo u senkama, posmatrao perjanice magle koju je moj dah slao u svetlost ulične svetiljke, dok su zvona zvonila tri, i četiri, i pet. Noć je ubledela u razređenu tužnu sivu boju, iza ugla su po kaldrmi zakloparala mlekadžijina kola u pravcu mlekare, a ja sam još čekao Rouzi Dejli na vrhu Fejtful plejsa.

1.

Otac mi je jednom rekao kako je najvažnije što svaki čovek mora znati ono za šta je spreman da pogine. Ako

www.leo.rs | 91

to ne znaš, kazao je, šta vrediš? Ništa. Uopšte i nisi čovek.

Ja sam imao trinaest godina, a on je bio savladao već tri frtalja boce „gordons fajnesta”, ali hej, lepo smo pričali.

Koliko pamtim, on je bio spreman da pogine: a) za Irsku, b) za svoju majku, tada pokojnu već godinama, i c) za onu kravetinu Megi Tačer.

No bilo kako bilo, u svakom trenutku svoga života počev od tog dana mogao sam uvek kao iz rukava tačno reći za šta bih bio spreman da poginem. U početku je bilo lako: za svoju porodicu, za svoju devojku, za svoj dom. Kasnije se to, na neko vreme, zakomplikovalo. Sada su mi te stavke nepromenljive i to mi se dopada; uliva osećaj nečega čime čovek može da se ponosi. Ja sam spreman da poginem, nebitno po kom redosledu, za svoj grad, za svoj posao i za svoju klinku.

Klinka je zasad poslušna, grad je Dablin, a posao je u Tajnom odredu, pa zato može delovati očigledno zbog kojeg bih od ta tri najverovatnije završio izdišući, ali već je poprilično vremena prošlo otkako mi je posao pružio išta strašnije od papiroloških govana. Veličina ove zemlje znači da je rok trajanja agenta-terenca kratak; dve, možda četiri operacije, i rizik da te prepoznaju već postaje prevelik. Ja sam svojih devet života odavno iskoristio.

Držim se iza pozornice, zasad, i predvodim sopstvene operacije.

Tu je pravi rizik, u Tajnom, na terenu i van terena: dugo gradiš samoobmane, pa počneš da umišljaš da držiš konce u svojim rukama. Lako je zapasti u uverenje da si tu ti hipnotizer, gospodar privida, pametnjaković koji zna šta je stvarno, a kako se izvode trikovi. Činjenica pak glasi da si i dalje samo još jedan zabezeknuti gledalac u publici. Koliko god da si vešt, ovaj svet će u toj igri uvek biti veštiji. Lukaviji je od tebe, brži, i neuporedivo bezdušniji. Ti samo možeš nastojati da održiš korak, da spoznaš svoje slabe tačke i da nikad ne prestaneš da očekuješ iznenadan nizak udarac.

Kad mi se drugi put život namestio za nizak udarac, bio je petak po podne početkom decembra. Dan sam bio proveo na održavanju jednog trenutnog privida - jedan od mojih momaka, koji od Čika Frenka neće dobiti nikakvih kolača u božićnoj čarapi, upetljao se u situaciju gde mu je, iz složenih razloga, bila potrebna postarija dama koju bi nekolicini dilera droge nižeg ranga mogao predstaviti kao svoju baku - i upravo sam išao ka stanu bivše supruge da preuzmem klinku za vikend. olivija i Holi žive u svojoj polovini kuće, otmene da ti pamet stane, u jednoj ulickanoj slepoj ulici u Dolkiju. Olivijin ćale nam ju je podario na ime svadbenog poklona. Kad smo se uselili, umesto broja imala je ime. Toga sam se ubrzo otarasio, ali i dalje mislim da je trebalo još tad, na licu mesta, da skopčam da od tog braka nikad ništa neće biti. Da su mi roditelji znali da se ženim, moja keva bi se odmah zaglibila u sindikalni kredit, kupila nam sladak stan u cvetnim dezenima i

92 |

spavaćom i dnevnom ujedno, i podilkanila ako skinemo najlon sa jastučića.

Olivija se bila nacrtala u dovratak, za slučaj da mi odnekud dune da uđem. „Holi je još malo pa spremna”, rekla je.

Olivija - a ovo izgovaram s rukom na srcu i propisnom ravnotežom uobraženosti i kajanja - izgleda kao avion: visoka je, s duguljastim otmenim licem, bujnom pepeljastoplavom kosom i onim diskretnim oblinama kakve se ne opaze isprva, ali potom ne možeš da odlepiš oči od njih. Te večeri se bila utegla u preskupu crnu haljinu i vrlo tanke čarape, a oko vrata je imala babinu dijamantsku ogrlicu koja se vadi samo u krupnim prilikama, pa bi i papa sam strgao onaj svoj ćelepuš da otare čelo. Ja sam bio malčice manje gospodstven od pape, pa sam zviznuo. „Važan sudar?” „Izlazimo na večeru.” „Da li u ‘izlazimo’ opet spada i Dermo?”

Olivija je prepametna da bi mi dozvolila da je tako olako dražim. „On se zove Dermot, i da, obuhvata.”

Ovo me jeste impresioniralo. „To će biti četiri vikenda zaredom, jesam li u pravu? Reci mi nešto: je li večeras ona velika noć?”

Olivija je doviknula uz stepenice: „Holi! Otac ti je ovde!” Dok je bila okrenuta leđima, ja sam se zaputio pored nje u predvorje. Mirisala je na „šanel 5”, uvek isto otkad smo se upoznali.

Sa sprata: „Tata! Evo me, evo me, evo me, samo još moram da...” - a onda duga i predana bujica čavrljanja, dok Holi niže sve što se krije u njenoj komplikovanoj glavici, ne mareći čuje li je ko. Dreknuo sam: „Samo ti natenane, mila!”, i produžio u kuhinju.

Olivija je pošla za mnom. „Dermot samo što nije stigao”, kazala je. Nisam bio baš sasvim siguran da li je to pretnja ili molba. Širom sam otvorio frižider i zavirio. „Meni se ne sviđaju likovi na taj kalup. Ima uvučen podbradak. Ja nikad ne verujem ljudima koji imaju uvučen podbradak.” „E pa, nažalost, tvoj ukus u pogledu muškaraca ovde nema uticaja.” „Stvar je u tome što će taj, ako postane dovoljno ozbiljno, provoditi vreme u Holinoj blizini. Kako ono reče da se preziva?”

Jednom mi je, u vreme kad smo srljali ka razvodu, Olivija zalupila frižider preko glave. osećao sam kako opet razmišlja da to uradi. ostao sam tako sagnut da bih joj pružio što bolju priliku, ali ona je ostala smirena. „Zašto želiš da znaš?” „Trebaće mi da bih ga propustio kroz kompjuter.” Izvadio sam sok od pomorandže u tetrapaku i promućkao ga. „Kakvo ti je ovo sranje? Kad si prestala da kupuješ kvalitetne stvari?”

Olivijina usta - suptilni karmin boje mesa - počinjala su da se stiskaju. „Dermota nećeš propuštati ni kroz kakav kompjuter, Frenk.” „Nemam izbora”, vedro sam joj rekao. „Moram da proverim da nije neki decoljubac, zar ne?” „Pobogu, Frenk! On nije...” „Možda nije”, priznao sam. „Verovatno nije. Ali otkud smeš da tvrdiš, Liv? Zar ne bi radije bila sigurna nego da žališ?” Otvorio sam sok i potegao gutljaj. „Holi!”, doviknula je Olivija, jače. „Požuri!” „Ne mogu da nađem konja!” Lavina udaraca nad našim glavama.

Okrenuh se Oliviji: „Oni i ciljaju usamljene mamice sa slatkom dečicom. A da ne poveruješ koliko među njima ima onih sa uvučenim podbratkom. Jesi li zapazila to nekad?” „Ne, Frenk, nisam. I ne dam da se koristiš svojim poslom kako bi ponižavao...” „Pogledaj malo bolje kad sledeći put na televiziji bude neki pedofil. Beli kombi i uvučen podbradak, jamčim ti glavom. Šta vozi taj Dermo?” „Holi!”

Gutnuo sam još jednom sok, obrisao otvor rukavom, pa gurnuo tetrapak natrag u frižider. „Ima ukus kao mačja pišaćka. Ako povisim alimentaciju, hoćeš li kupovati pristojne sokove?” „Ako je utrostručiš”, izgovorila je Olivija ljupko i ledeno, pogledajući na ručni sat, „mada ne mislim da to možeš, otprilike bi možda taman bilo za jedan paket nedeljno.” I maca pokaže kandže ako je dovoljno dugo vučeš za rep.

U tom trenutku nas je Holi oboje spasla od sebe samih tako što je izletela iz svoje sobe dozivajući: „Tatatatatatatata!” koliko je grlo nosi. Krenuo sam ka podnožju stepenica taman na vreme da je prihvatim u letu kad je skočila na mene kao mali vatromet-čigra, sva u zlatnoj paučini kose i svetlucavim ružičastim stvarčicama, zakačivši mi se nogama oko struka i lupajući me po leđima školskom torbom i čupavim ponijem po imenu Klara koji se i boljih dana nagledao. „Zdravo, majmune-pauče”, rekoh ljubeći je u teme. Bila je laka kao vilinski stvor. „Kakva ti je bila ova nedelja?” „Vrlo zauzeta, i nisam majmun-pauk”, oštro je odbrusila, nosom u nos. „Šta je majmun-pauk?”

Holi ima devet godina i vrlo nežne koščice, onu osetljivu put gde očas iskoči modrica, pljunuti izdanak majčine porodice - mi Makiji smo stameni, debelokoži i gustokosi, sazdani za težak rad po dablinskom vremenu i nevremenu nasledila je sve osim očiju. Kad sam je prvi put uopšte video, uzvraćala mi je pogled mojim rođenim očima, krupnim, razrogačenim, jasnoplavim očima koje su me tresnule kao udar tejzera, i zbog kojih mi srce i sada svaki put zaigra.

Olivija može sastrugati moje prezime kao kakvu zastarelu nalepnicu sa adresom, može nakrcati frižider sokom koji ja ne volim i pozivati Derma Pedofila da popunjava moju polovinu kreveta, ali tim očima ama baš ništa ne može.

Kazah Holi: „To je čarobni vilinski majmun koji živi u začaranoj šumi.” Ona mi uzvrati onim pogledom koji je savršeno izbalansiran između U je! i Dobar pokušaj. „Što si bila toliko zauzeta?”

Skliznula je sa mene i spustila se na pod trupnuvši. „Kloi i Sara i ja ćemo da imamo grupu. Nacrtala sam ti crtež u školi zato što smo smislile igračku tačku i mogu li da dobijem bele čizmice? A Sara je napisala pesmu i...”

Načas, Olivija i ja samo što se ne osmehnusmo jedno drugome, preko njene glavice, ali Olivija tad ulovi sebe u tom iskušenju i ponovo pogleda na sat.

Na prilaznoj stazi mimoišli smo se s mojim prijateljem Đermom, koji je - što provereno znam jer sam mu šmeknuo tablicu kola još prvi put kad je sa Olivijom išao na večeru - besprekoran poštovalac zakona i nikad nije čak ni svoj audi parkirao na duploj žutoj crti, i nije kriv što izgleda kao da čitav svoj život živi na rubu gromoglasnog podriga. „‘Bro veče”, izgovorio je uputivši mi trzaj glavom kao da ga drma struja. Mislim da me se Dermo možda plaši. „Holi.” „Kako ti njega zoveš?”, upitao sam Holi kad sam je zakopčao na njenom dečjem sedištu, dok je Olivija na pragu, savršena kao Grejs Keli, već cmakala Derma u obraz.

Holi je uredila Klari grivu pa slegla ramenima. „Mama mi kaže da ga zovem čika Dermot.” „Pa zoveš li ga tako?” „Ne. Naglas ga nikako ne zovem. U sebi ga zovem Lignjasti.” Virnula je u retrovizor da vidi da li ću je za to odati. Bradica joj je već počinjala da poprima tvrdoglav položaj.

Zasmejah se. „Predivno”, rekoh joj. „Ti si zlato tatino”, a onda štaviše okrenuh kola naglo i uz škripu kočnica kako bih naveo Oliviju i Lignjastog da poskoče.

Otkako se Olivija opametila i šutnula me, živim kod keja, u masivnom stambenom bloku koji je devedesetih sagradio očigledno Dejvid Linč. Tepisi su tako debeli da nikad ne čujem ni koraka, ali čak i u četiri izjutra oseća se brujanje pet stotina mozgova što zvrje sa svih strana: ljudi koji sanjaju, nadaju se, brinu, planiraju, razmišljaju.

Ja sam odrastao u stambenoj kućerini, pa bi pomislio neko da sam se saživeo sa tim životnim stilom fabrikefarme, ali ovo je drugačije. Te ljude ne poznajem.

Koliko je meni poznato, nikad ne izlaze, samo čuče zabarikadirani u svojim stanovima i razmišljaju. Čak i u snu mi je jedno uvo podešeno da čuje taj bruj, spreman sam da skočim iz postelje i branim svoju teritoriju ukaže li se potreba.

Dekor mog ličnog kutka Tvin Piksa jeste šik razvedenog muškarca, pod čime podrazumevam to da za sve ove četiri godine i dalje izgleda kao da kamion za selidbu

www.leo.rs | 93

još nije pristigao. Izuzetak je Holina soba, koja je nakrcana svakim mogućim čoveku znanim čupavim predmetom u pastelnim bojama. Onog dana kad smo zajedno išli da pogledamo nameštaj, konačno sam bio uspeo da se izrvem sa Olivijom za jedan vikend u mesecu, pa sam želeo da za Holi kupim sve čega ima na ona tri sprata tržnog centra. Jedan deo mog bića verovao je da je neću opet videti. „Šta ćemo sutra?”, htela je da zna dok smo koračali ka tapaciranom hodniku. Klaru je vukla po tepihu, držeći je za jednu nogu. Kad sam ih poslednji put pogledao, Holi je bila spremna da zavapi oglašavajući krvavo umorstvo i pri samoj pomisli da taj konj dotakne pod. Trepni okom i već si nešto propustio. „Sećaš se zmaja kojeg sam ti kupio? Završi sve domaće večeras, pa ako ne bude padala kiša, vodim te u Finiks park da te naučim da ga puštaš.” „Može li i Sara s nama?” „Pozvaćemo njenu mamu posle večere.” Roditelji Holinih drugara me obožavaju. Ništa ne deluje tako odgovorno kao detektiv koji ti izvodi klinca u park. „Večera! Možemo li da uzmemo picu?” „Razume se”, rekoh. Olivija živi organskim životom punim biljnih vlakana i bez aditiva; ako ne uvedem malčice protivravnoteže, dete će mi odrasti dvostruko zdravije od svih svojih vršnjaka, pa će se osećati kao izopštenik. „Što da ne?”, a onda sam otključao vrata i dobio prvi nagoveštaj da Holi i ja te večeri nećemo jesti nikakvu picu.

Svetlašce moje telefonske sekretarice je divljalo. Pet propuštenih poziva. S posla me zovu na mobilni, drugi agenti i poverljivi obaveštajci zovu me na drugi mobilni, ortaci znaju da će me u pabu videti onda kad me vide, a Olivija mi, kad baš mora, šalje poruke. To je značilo da preostaje porodica, a to će reći moja mlađa sestra Džeki, budući da sam za poslednje dve decenije samo s njom razgovarao. Pet poziva - to verovatno znači da nam otac ili majka umiru.

Kazah Holi: „Uzmi ovo”, i pružih joj laptop. „Odnesi ga u svoju sobu i smaraj malo drugare preko instant poruka.

Ja ti se pridružujem za neki minut.”

Holi, koja vrlo dobro zna da joj nije dozvoljeno da se uključuje na internet sama sve do pune dvadeset jedne godine, uputi mi sumnjičav pogled. „Ako ti se puši, tata”, reče mi vrlo odraslo, „možeš prosto da izađeš na balkon.

Znam da pušiš.”

Pogurah je ka sobi spustivši joj ruku na leđa. „O, ma nije valjda? A odakle ti to?” U svakom drugom trenutku bio bih ozbiljno radoznao. Nikad nisam zapalio ispred Holi, a Olivija joj sigurno ne bi rekla. Njen mozak smo mi stvarali, nas dvoje; pomisao da u njemu postoji i nešto što nismo mi unutra stavili još i sad me uzdrma. „Lepo, znam”, kaza Holi tresnuvši Klaru i torbu na svoj krevet, sa oholim izrazom. Od tog deteta biće detektiv i

94 |

po. „A ne bi trebalo. Sestra Marija Tereza kaže da od toga iznutra sav pocrniš.” „Sestra Marija Tereza je debelo u pravu. Pametna žena.” Uključih laptop i nakačih se na broudbend. „Dakle, evo ti. Moram nekog da zovem. Nemoj da bi kupovala dijamante na Ibeju.”

Holi upita: „Zvaćeš telefonom devojku?”

Izgledala je sićušno i previše pametno dok je stajala tako u belom štepanom kaputiću koji joj je padao do polovine mršavih nogu, s krupnim očima što su pokušavale da ne deluju prestrašeno. „Ne”, rekoh. „Ne, dušo tatina. Ja nemam devojku.” „Kuneš se?” „Kunem se. I ne planiram skorije ni da imam devojku. Za koju godinu možeš ti neku da mi izabereš. Može tako?” „Ja hoću da ti mama bude devojka.” „Aha”, rekoh ja. „Znam.” Načas joj spustih šaku na glavu; kosa joj je bila poput cvetnih lati. A onda zatvorih vrata za sobom i vratih se u dnevnu sobu da saznam ko je to umro.

Na sekretarici je bila Džeki, zahuktana kao brzi voz.

Rđav znak: Džeki koči kad su posredi lepe vesti („Čik pogodi šta se desilo! Hajde, pogađaj”), a kad su rđave, gazi pedalu do daske. Ovo je bilo nešto u rangu Formule 1. „O, Iiisuse, Fransise, da l’ ti nekad dižeš tu usranu slušalicu, moram s tobom da razgovaram, ne zovem te šale radi, je l’ zovem nekad zato? Elem, dok još nisi premro od straha, nije mama, daleko bilo, ona je sjajno, malčice uzdrmana, ali dabome da smo svi uzdrmani, prvo je krenulo da joj preskače srce, ali posle je sela i Karmel joj je dala da zvekne brendi, i sad je odlično, jelda, mama? Bogu hvala te je Karmel bila tu, ona većinom i svrati petkom posle kupovine, zvala mene i Kevina da siđemo. Šej reče da ne zovemo tebe, šta ima svrhe, kaže, a ja njemu da se malo jebe sam sa sobom, pa je l’ pošteno, dakle, ako si kod kuće, da li bi nekad digao slušalicu i obratio mi se? Fransise! Bogom se kunem...” Vreme za poruku je isteklo i označio ga je pisak.

Karmel, Kevin, Šej, bože mili. Zvučalo je u najvećoj meri kao da se celokupna familija slegla u stan mojih roditelja. Onda je ćale; sigurno je to. „Tata!”, dreknu Holi iz svoje sobe. „Koliko cigareta ti dnevno pušiš?”

Gospođa iz govorne pošte saopšti mi da pritisnem dugmad; ja poslušah naređenje. „Ko kaže da pušim?” „Moram da znam! Dvadeset?”

Za početak. „Možebiti.”

Opet Džeki: „‘Bem ti mašine, nisam bila završila. Polazi ovamo, to je trebalo odmah na početku da kažem, nije ni ćale, on je isto kao i uvek, niko nije ni mrtav ni povređen ni ništa, u svakom slučaju svi smo super. Kevin se malo

uznemirio, ali ja mislim da je zato što se sekira kako ćeš ti to da primiš, on tebe neviđeno voli, znaš već, i dalje te voli. Elem, možda i nije ništa. Fransise, ne bih da izgubiš prisustvo duha, je l’ važi, možda je sve samo šala, neko se zeza, to smo prvo i pomislili, mada je onda prilično kurčeva šala, da prostiš.” „Tata! A koliko vežbaš?” Šta sad hoće? „Potajno radim kao baletan.” „Neee, ozbiljno. Koliko?” „Nedovoljno.” „ . a dabome da niko od nas predstave nema šta s time da radi, pa zato da li bi me uopšte pozvao čim ovo saslušaš? Molim te, Fransise, mobilni mi je u ruci, evo sad.”

Klik, piiip, cura iz govorne pošte. Kad sad o tome razmišljam, već u tom trenu trebalo je sve da mi bude jasno, ili je makar trebalo da imam neku uopštenu viziju. „Tata?

A koliko voća i povrća jedeš?” „Na kamione.” „Nije tačno!” „Jedem pomalo.”

Sledeće tri poruke bile su manje-više iste, u razmacima od po pola sata. U poslednjoj je Džeki dosegla glasom visinu na kojoj bi je mogli čuti samo sitni psi. „Tata?” „Samo trenutak, mila.”

Izašao sam s mobilnim na balkon, nad crnu reku i masnjikava narandžasta svetla, nad maticu i režanje saobraćajnog krkljanca, i pozvao Džeki. Javila se posle prvog zvona. „Fransise? Isuse, Marija i Josife, već sam krenula da odlepljujem! Gde si ti?”

Usporila je bila otprilike na sto četrdeset na sat. „Išao sam po Holi. Šta je sad to bilo, Džeki?” Šumovi u pozadini. Čak i posle tolikog vremena odmah sam prepoznao hitri i odsečni Šejov glas. Jedan ton od keve stegao mi je grlo u trenu. „Eh, o bože, Fransise. Hoćeš da sedneš meni za ljubav, sad odmah? Ili da naspeš sebi brendi, tako nešto?” „Džeki, ako mi ne kažeš šta se dešava, kunem ti se da ću doći tebe da zadavim.” „Čekaj malo, ne juri, ne žuri.” Zatvaraju se neka vrata. „Dakle”, izgovori Džeki usred iznenadne tišine. „Lepo. Da li pamtiš kad sam ti pre nekog vremena pričala za nekog tipa što je kupio tri kuće na vrhu Plejsa? Da ih preradi u stanove?” „Aha.” „E pa, ispade da uopšte i neće raditi stanove, sad se svi brinu zbog cena nekretnina; ostavio je te kuće na neko vreme da vidi šta će biti. Dakle, doveo je zidare da povade kamine i ukrase i tako to, i da ih proda - ima ko masno plaća za takva čuda, je l’ si znao to? Mentoli - i

krenuli su s time danas, sa onom na uglu. Sećaš se one napuštene?” „Broj šesnaest.” „E baš ta. I vade ti oni kamine, i iza jednog nađu kofer.”

Dramska pauza. Droga? Oružje? Keš? Džimi Hofa? „Jebo te, Džeki. Šta?” „Od Rouzi Dejli, Fransise. Njen kofer.”

Svi su slojevi saobraćajne buke nestali, u trenu se prekinuli. Narandžasti sjaj po nebu postao je grabljiv i gladan kao šumski požar, zaslepljujući, van vlasti. „Ne”, rekoh. „Nije. Ne znam odakle ti to, ali je baljezgarija.” „Eh, sad, Fransise.”

Iz glasa su joj nestajali briga i saosećanje. Da sam bio tamo, mislim da bih je razbio. „Nema ‘eh, sad, Fransise’. Ti i keva ste same sebe dovele do nekakve histerije zbog obične gluposti, i sad biste da se i ja uhvatim u kolo.” „Slušaj me, znam da si.” „Sem ako nije sve samo neka fora da me tamo dovučete. Je li to posredi, Džeki? Cilj ti je neko veliko porodično objedinjenje? Jer upozoravam te sad, nije ti to glupi Holmark, i takva igra se neće lepo završiti.” „Ti si bre govno jedno, znaš”, prasnu Džeki. „Obuzdaj se malo. Šta ti misliš, ko sam ja? U tom koferu je košulja, ljubičasta s kašmirskim šarama, Karmel je prepoznala.”

Video sam je bio na Rouzi valjda stotinu puta, znao sam kakvi su joj dugmići na dodir. „Aha, od svake devojke u tom gradu osamdesetih. Karmel prepoznaje i Elvisa kako šeta Grafton stritom jer se uželeo malo da čuje šta ima novo. Mislio sam da imaš malo više razuma, ali očigledno.” „.a u nju je umotan izvod iz knjige rođenja. Rouz Bernadet Dejli.”

Ovo poslednje je manje-više utuklo dotadašnji smer razgovora. Našao sam pljuge, navalio se laktovima na ogradu i povukao najduži dim u životu. „Izvini”, reče Džeki, mekšim glasom. „Što odmah skačem u oči. Fransise?” „Aha?” „Je li ti dobro?” „Aha. Slušaj me, Džeki. Da li znaju Dejlijevi?” „Oni nisu u toku. Nora se odselila u Blančardstaun, mislim da je tamo, još pre neku godinu; gospodin Dejli i gospođa Dejli idu kod nje petkom uveče, da vide bebence. Mama misli da ima negde broj, ali.” „Jeste li zvale Čuvare?” „Samo tebe, razume se.” „Ko još za ovo zna?”

www.leo.rs | 95

„Samo zidari. Šačica mladih Poljaka. Kad su završili za taj dan, prešli su u broj petnaest da pitaju je l’ ima nekog kome bi mogli da vrate kofer, ali u broju petnaest su sad studenti, pa su poslali Poljake dole do keve i ćaleta.” „I keva nije ispričala čitavoj ulici? Sigurna si?” „Plejs nije isti onakav kakvog ga ti pamtiš. Pola su ti sad studenti i japijevci; ne znamo ni kako se zovu. Kaleni su još tu, i Nolani, i poneko od Hernova, ali mama nije ništa htela da im kaže dok ne kaže Dejlijevima. Ne bi bilo u redu.” „Dobro je. Gde je sad kofer?” „U velikoj sobi. Možda nije trebalo da ga zidari pomeraju? Njihovo je bilo da nastave s radom.” „Odlično je to. Ne dodirujte ga više nego što morate.

Stižem najbrže što mogu.”

Trenutak tišine. A onda: „Fransise, ja ne bih da zamišljam nešto jezivo, bog nam bio u pomoć, ali zar to ne znači da je Rouzi...” „Ništa još ne znamo”, rekoh. „Samo sedi i ne mrdaj, ni sa kim ne pričaj, i čekaj mene.”

Spustio sam slušalicu i hitro se obazreo po stanu iza sebe. Holina vrata još su bila zatvorena. Dovršio sam pljugu maratonskim cugom, čvrknuo opušak preko ograde, zapalio još jednu, pa okrenuo Oliviju.

Nije čak rekla ni zdravo. „Ne, Frenk. Ovoga puta ne. Ni priliku ti neću dati.” „Nemam drugog izbora, Liv.” „Ti si iskukao svaki vikend. Iskukao. Ako ne želiš tako.” „Želim tako. Vanredne su okolnosti.” „Uvek su vanredne. Odred može dva dana da preživi i bez tebe, Frenk. Nebitno je šta ti voliš da zamišljaš, nisi nezamenljiv.”

Svakome ko bi se nalazio na dalje od dva pedlja od nje, njen glas bi zvučao vedro i razgovorno, ali zapravo je bila besna. Zveckanje escajga, prolom i grmljavina smeha; nešto što zvuči, sačuvaj bože i sakloni, kao fontana. „Ovog puta nije posao”, rekoh. „Porodica je.” „Ma kako da ne. A da nema to neke veze s činjenicom da četvrti put izlazim s Dermotom?” „Liv, s radošću bih štošta učinio da ti upropastim četvrti izlazak s Dermotom, ali nikad se ne bih odrekao vremena sa Holi. Znaš ti mene malo bolje nego što se praviš.”

Kratka, sumnjičava ćutnja. „Kakve su to vanredne porodične okolnosti?” „Još ne znam. Džeki me je zvala sva histerična, iz roditeljske kuće; ne mogu da provalim detalje. Moram hitno tamo.”

Još jedna ćutnja. A onda Olivija izgovori, uz dug, umoran uzdah: „U redu. Mi smo u Koteriji. Dobaci je dovde.”

96 |

Koterija ima šefa kuhinje iz neke televizijske emisije, i zato joj titraju jajca u brojnim vikend-dodacima novina.

Vapi da neko na nju baci bombu. „Hvala ti, Olivija. Najozbiljnije. Svratiću po nju kasnije večeras, ako uspem, ili ujutru. Zvaću.” „Pozovi”, reče Olivija. „Ako budeš mogao, razume se”, i prekide vezu. Ja bacih pljugu i uđoh da završim sa skenjavanjem svih važnih žena u mom životu.

Holi je sedela skrštenih nogu na svom krevetu, s kompjuterom u krilu i zabrinutim izrazom na licu. „Mila moja”, rekoh, „imamo problem.”

Ona pokaza na laptop. „Tata, gledaj.”

Ekran je saopštavao, krupnim ljubičastim slovima okruženim čitavim mnoštvom treperavih sličica: UMREĆEŠ SA 52 GODINE. Moja klinka je delovala stvarno uznemireno. Sedoh na krevet iza nje, pa privukoh i nju i računar na krilo. „Šta ti je to?” „Sara je našla ovaj kviz na netu i ja sam ga uradila za tebe i ovo piše. Ti imaš četrdeset jednu.”

O, Isuse, samo ne sad. „Ptičice, to je internet. Tu može svako svašta da stavi. Ne znači da je stvarno.” „Piše! Sve su izračunali!”

Olivija će me prosto obožavati ako joj vratim Holi uplakanu. „Da ti pokažem nešto”, kazah. Pružih ruku oko nje, otarasih se svoje smrtne presude, otvorih vordov dokument i otkucah: TI SI VANZEMALJAC IZ SVEMIRA, OVO ČITAŠ NA PLANETI BONGO. „Dakle, je li ovo istina?”

Holi uspe bledunjavo da se zasmeje. „Naravno da nije.”

Ja obojih slova u ljubičasto i prebacih ih u ukrasni font. „A šta kažeš sad?”

Vrćenje glavom. „A šta ako namestim kompjuter da ti postavi gomilu pitanja pre nego što ti ovo saopšti? Da li bi tad bilo istinito?”

Načas sam pomislio da sam se provukao, ali tad se ona uska ramenca ukrutiše. „Rekao si da imamo neki problem.” „Aha. Moraćemo samo malčice da izmenimo planove.” „Opet si potreban na poslu?”

To opet mi je palo gore od svega što bi Olivija umela da iskopa. „Ne”, rekoh istegavši se u stranu kako bih mogao Holi da vidim lice. „Nema nikakve veze s poslom.

Posao može da prošeta i da vidi da nisam tamo, jesam li u pravu?” Ovo je izmamilo slabunjav osmeh. „Znaš tetka Džeki? Ima veliki problem i potreban sam joj da joj ga razrešim sad odmah.” „Zar ne mogu ja s tobom?”

I Džeki i Olivija pokušavale su, povremeno, da nabace kako bi Holi trebalo da upozna tatinu porodicu.

www.leo.rs | 97

IVAN IVAČKOVIĆ

KAKO SMO PROPEVALI JUGOSLAVIJA I NJENA MUZIKA Svedočanstvo o jednom neponovljivom vremenu.

Izvanredno napisana knjiga, obogaćena antologijskim fotografijama.

Kapitalno delo koje se čita u jednom dahu. Uzbudljiva i nostalgična knjiga o pesmama i pločama koje su nam menjale život, o sudbinskom preplitanju popularne muzike i populističke politike i o usponu i padu zemlje na koju je svet decenijama gledao sa poštovanjem. Od vladavine zabavne muzike, preko rokenrol eksplozije, pojave panka i novog talasa, pa do novokomponovane narodne muzike i turbo folka, knjiga Kako smo propevali priča o višedecenijskom braku države i njene muzike.

BELEŠKA AUTORA Naslov i podnaslov ove knjige, kao što red nalaže, objašnjavaju i njen sadržaj. Uz jednu dodatnu napomenu: knjiga govori o SFRJ i - neuporedivo manje - o SRJ. O dve države koje su, u trenutku kada su nastajale, u svom imenu imale reč Jugoslavija (Kraljevina Jugoslavija rođena je, znamo, kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a prekrštena je naknadno).

Ovo, hoće se reći, nije knjiga samo o muzici nego i o dve zemlje u kojima je ta muzika nastala i nestala; o dve zemlje u kojima se nikad nije znalo da li će neko propevati na bini ili će „propevati” u policiji; o događajima i društvenom ambijentu koji je rodio pesme i izvođače za koje svi znamo.

Taj ambijent je od izuzetnog značaja, jer da je on bio drugačiji, drugačija bi bila i muzika. Drugim rečima, jugoslovenska muzika, kao i bilo koja druga, u svakom trenutku je ličila na svoju zemlju; istorija muzike gusto je, na mnogim čvorovima, isprepletena sa istorijom države.

Pogledajte samo SFRJ: ona i njena muzika živele su u bra-

98 |

ku dugom nekoliko decenija, ponekad složno, ponekad u svađi, i na kraju su umrle zajedno. Romantično? Ne, jer ta zemlja i taj zvuk nisu svoje poslednje dane proveli hraneći golubove u parku, nego prolazeći kroz prvo i, po svoj prilici, poslednje masovno krvoproliće koje se u Evropi dogodilo još od Drugog svetskog rata.

Takođe, nadam se da je jasno kako ovakva knjiga zahteva da priča o svakom periodu i žanru koji je na licu Jugoslavije ostavio dubok trag - ponekad, nažalost, i ružnu brazgotinu - bude ispričana uglavnom kroz karijeru jednog ili nekoliko najpopularnijih i najtipičnijih predstavnika, a ne kroz rasplinjavajuće nastojanje da se osvrnemo na sve učesnike jedne ere ili jednog muzičkog pravca.

Pošto smo, dakle, sve ovo ustanovili i pošto je jasno da imamo posla sa knjigom koja se bavi onom muzikom koja je bila ogledalo države, čitalac će razumeti zašto, na primer, nije mnogo pisano o nekim od najboljih jugoslovenskih rok grupa. Te grupe u umetničkom smislu ostavile su značajne tragove, ali njihova muzika je znatno manje bila odraz društvenog ambijenta, i istovremeno ga je znat-

no manje menjala nego što su to činile pesme Lepe Lukić ili još lepše Brene, pesme na koje čovečanstvo neće biti naročito ponosno. Otud je u ovoj knjizi - koja, pričajući o muzici, govori o društvenim i političkim lomovima kroz koje je propalo više generacija - Brena dobila gotovo celo jedno poglavlje, a desetine odličnih rok grupa jedva da su ili uopšte nisu pomenute. Radeći ovakve stvari, prkosio sam sopstvenom ukusu i željama, ali koncepcija knjige nije dozvoljavala da bude drugačije. Tešim se time da, čak i u ovakvoj konstelaciji stvari, rokenrol - žanr koji me je vaspitao i koji mi je najbliži - zauzima ogroman prostor.

Takođe teška srca, u dubokoj senci sam morao da ostavim džez, još jedan pravac prema kojem osećam veliku ljubav i poštovanje. Iako je ova muzika, odmah posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji predstavljala bunt par excellence, pa bi se moglo govoriti i o njenom društvenom, a ne samo umetničkom značaju, ona na duže staze nije uspela da bitno promeni fizionomiju ovdašnje masovne kulture i donese neki veliki obrt u javnom ukusu. Sve u svemu, džez je u Jugoslaviji ipak bio egzotika, a neka od njegovih najistaknutijih imena - poput trubača Duška Gojkovića ili bubnjara Lale Kovačeva - karijeru su

više gradila u inostranstvu nego u svojoj zemlji. U knjizi koja se, poput ove, na sasvim očigledan način bavi muzikom za mase, priča o džezu morala je biti svedena na kratak osvrt, i to samo na prve dane. Ali ta priča je toliko uzbudljiva i lepa - čak romantična, ako to ne zvuči previše patetično - da me već dugo ne napušta želja da je ispričam u zasebnoj knjizi.

Naposletku, čak i u okviru odabrane koncepcije, ni u jednom trenutku nisam osetio ionako duboko nezdravu ambiciju da „kažem sve”. Naprotiv, hteo sam da čitaocu ponudim priču koja će, rekoh li već, biti sažeta, pa sam tom cilju svesno žrtvovao, na primer, tvist ili embrionalnu fazu zabavne muzike. Namera mi je, uz to, bila da ova knjiga bude pitka - nadam se ne i plitka - i uprkos nekim mučnim događajima, zabavna. To, razume se, nije bio težak zadatak. Naprotiv, teško bi bilo ispričati bilo kakvu priču iz SFRJ i SRJ i biti dosadan, jer te zemlje su, i na nivou istorije i na nivou svakodnevice, neprestano nudile dramu i komediju.

Za razliku od SRJ, kojom je dominirao „patriotski kič” podložan brzom zaboravu, pesme iz SFRJ - zemlje u kojoj

www.leo.rs | 99

sam rođen, u kojoj sam prohodao i odrastao - danas su jednako popularne kao i kada su nastale. Štaviše, mada je SFRJ umrla pre gotovo četvrt veka, neke njene pesme i izvođači slušaniji su sada nego dok je bila živa. U toj činjenici nalazi se i odgovor na pitanje zašto je smisleno priču o „Titovoj Jugoslaviji”, koja je samo naizgled usputna tema ove knjige, ispričati baš kroz hronologiju njene muzike. Zato što je - još jednom se, eto, uveravamo - muzika veća od života.

ZAHVALNOST Moja zahvalnost ide na adrese trojice novinara. Pre svih, Momčila Đorgovića, koji mi je dao ideju za rukopis.

Da nije bilo Đorgovićeve ideje, ne bi bilo ni ove knjige.

Osim toga, značajan podsticaj u pisanju dobio sam od Zorana Miljatovića, a veliku i raznovrsnu pomoć od - danas, nažalost, pokojnog - Dragana Belića.

Zahvalan sam Žaklini Kiš, koja mi je, čitajući rukopis, u nekoliko navrata dala korisne savete i sugestije. Svojim znanjem pomogli su mi Aleksandar Žikić, Petar Janjatović, Goran Tarlać i, posebno, nepobedivi Dušan Vesić.

Hvala sagovornicima u knjizi za interesantna prisećanja i komentare, kao i fotografima, muzičarima i arhivama Novosti i Borbe za slike koje, kako to već biva, ponekad govore više od svih reči.

Zadovoljstvo mi je što ovaj rukopis objavljuje Laguna, najveća izdavačka kuća na teritoriji koju je nekad zauzimala SFRJ. Zahvaljujem svima u Laguni koji su zaslužni što knjigu Kako smo propevali zajednički doživljavamo kao razlog za ponos.

Posebnu zahvalnost dugujem mojoj porodici koja je u ovom - kao i u prethodnim a, plašim se, i budućim slučajevima - pokazala strpljenje i razumevanje bez kojih knjige često ni ne mogu da nastanu.

JOSIP BROZ SUPERSTAR Pisati o Jugoslaviji - bar onoj koja je nastala posle Drugog svetskog rata i trajala do početka devedesetih - kao i o njenim zvezdama, muzičkim ili bilo kojim drugim, nije moguće bez pisanja, i to na samom startu, o Josipu Brozu Titu. Jer, Tito je bio ne samo tvorac te države - koju je Goran Bregović molio da pljune i zapeva, a Lepa Brena joj klicala u nekim od svojih hitova - već i njen prvi i najveći superstar. Pre Đorđa Marjanovića, Zorana Miščevića, Bijelog dugmeta i Riblje čorbe, pre Momčila Bajagića, Cuneta Gojkovića, Zdravka Čolića, Miše Kovača i Tereze Kesovije, bio je, dakle, Josip Broz. A posle njega, suprotno onoj slavnoj paroli, nije bio Tito. Posle Tita, došli su Šaper, Krstić, novokomponovana narodna muzika i turbo-folk.

Tito je bio najveća jugoslovenska zvezda iz nekoliko razloga od kojih je najveći taj da je on za ulogu zvezde bio rođen. Bio je elegantniji od Brajana Ferija, češljao se pažljivije nego Dejvid Bouvi u Thin White Duke periodu,

100 |

pušio je samo najkvalitetniju robu i bio veći hedonista od Kita Ričardsa, pa nikome nije smetalo ni što je postao gojazniji nego Elvis pred kraj života. Da i ne pominjemo to što ga je obavijala misterija dostojna Pola Makartnija: i za jednog i za drugog pričalo se, naime, da su prevremeno umrli i da ih je zamenio dvojnik. Tito je zapravo bio hodajući PR, i to mnogo godina pre nego što je ta disciplina postojala u bilo kojem delu Jugoslavije. Osim tajanstvenosti, uz njega su do te mere išli glamur, spektakl, pa povremeno i histerija, da je čak i Goran Bregović, koji je od Tita naučio više nego Petar Stambolić i Draža Marković zajedno, bio impresioniran. Uzgred, ne samo što je Bregović bio drug Tito jugoslovenskog rokenrola nego je i Tito bio Goran Bregović jugoslovenske politike.

Ne zna se šta je Tito mislio i da li je uopšte mislio o Bijelom dugmetu, ali zna se da je voleo muziku. Po nekim svedočenjima, posebno je cenio klasiku - čak je navodno na klaviru sasvim pristojno svirao Šuberta i Šumana - francuske šansone i ruske melodije, a od jugoslovenske muzike najviše je voleo pesme iz Zagorja (prirodno, pošto mu je to rodni kraj), Dalmacije, kao i vojvođanske tamburaše. Uz to, znao je i neke detalje iz biografija pevača koji su ga zabavljali na slavljima i banketima; štaviše, često se trudio da otopi protokolarnu atmosferu pitajući ih kako im je u profesiji i dobronamerno ih zafrkavajući („Kako si, Cune? Dokle ćeš da se gojiš?”).

Po nekim drugim svedočenjima, rok muzičare je šezdesetih, kao i mnogi drugi, nazivao „urlatorima”. Uprkos tome, bilo je očigledno da mu nisu sasvim antipatični.

Vrh vlasti pustio je kerbere iz (o)srednjeg ešalona da laju na rokenrol, ali zabranio im je da ga, makar i jednom, ujedu. Zauzvrat, rok muzičari su svirali i pevali pesme Titu u čast, svirali pred njim lično, išli na radne akcije i, uopšte, ponašali se kao deca koja se ponekad pokake nasred obdaništa ali su, generalno, dobra i poslušna.

Takvo ponašanje nije svoj koren imalo u strahu, nego u nekoj vrsti romantike jer prva generacija jugoslovenskih rokenrolera rasla je odmah posle Drugog svetskog rata i bivala vaspitavana na „temeljnim vrednostima” Titovog sistema. A jedna od „najtemeljnijih” bila je, zna se, ljubav prema samom Titu. Stvari će se tu promeniti tek sa novim talasom i - taman posle Titove smrti - dolaskom generacije koja nije bila opterećena totemima samoupravnog socijalizma i koja autoritete nije nalazila u drugovima Titu, Đidu i Leki, nego u drugovima Rotenu, Strameru i Kostelu.

U muzici, Tito je voleo raznolikost mnogo više nego u politici. Na političkoj sceni ukinuo je konkurenciju: jedini bend koji je imao dozvolu za javne nastupe bio je Savez komunista Jugoslavije, čiji je on bio šef i frontmen. Svaki pokušaj da se oformi još neka ekipa završavao je u andergraundu. Ponekad i bukvalno. No - da se još za trenutak vratimo na najveći razlog Titovog jedinstvenog statusa - i da je bilo konkurencije, teško da bi iko tom čoveku stigao

i do kolena. Osim što je bio genijalni manipulant - da je postojao neki veliki pokret protiv Tita, sam Tito bi se odmah stavio na njegovo čelo - on je imao najređu vrstu harizme: onu koju, rekosmo li već, čovek od rođenja nosi u sebi i koja samo čeka priliku da hipnotiše okolinu. I sa kojom se, bar kada je o Titu reč, umire: njegova sahrana nalikovala je Vudstoku, i to ne samo po tome što su i jedan i drugi skup pothranjivali neke od najkrupnijih zabluda našeg vremena.

Takav kakav je bio, Tito je ostavljao izuzetan utisak i na domaćoj i na stranoj sceni. Što se tiče domaće, opet je prvi shvatio, valjda zato što su komunisti bili avangarda, da u šou-biznisu nema duge karijere ako konstantno ne pridobijate mladu publiku. Osim toga, još pre Mika Džegera znao je da je važan sastojak večitog uspeha taj da sebe prikažete kao večnog mladića. Rezultat: Tito je redovno podmlađivao svoju publiku tako što je imao svoje pionire, a u uspelom pokušaju da sebe predstavi zauvek mladim, svoje rođendane, dakle datume koji svedoče o procesu starenja, slavio je na Dan mladosti. Na stranoj sceni mogao je da parira čak i jednom Brusu Springstinu. Lepo je što je Springstin snimio dupli album River i nema sumnje da je reč o ploči za sva vremena, ali da je Tito rešio da se bavi tom temom, i njegov album bio bi vanserijski i dvostruki: jedna ploča za Neretvu, druga za Sutjesku. Šalu na stranu - gde joj je i mesto - Titov život bio je sazdan po svim pravilima šoubiznisa, a sam Tito postao je vrhunski brend mnogo pre nego što je iko u Jugoslaviji čuo za tu reč. Na stranicama koje slede videćemo u kakvoj atmosferi se sve to dogodilo i ko su bili Titovi najbolji učenici u šou-biznisu i najgori učenici u politici. davno je potvrđeno da su Jugosloveni, ma šta se O pod tim terminom podrazumevalo, zaljubljeni u muziku.

Gde su te davne potvrde? Evo jedne: usred Drugog svetskog rata građani buduće Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) odnosno, kasnije, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), tražili su radiostanice koje su emitovale džez. Evo još jedne, i još bolje: za vreme nemačke okupacije, dok je, dakle, ratna garež bila svuda u vazduhu, ovu muziku su, recimo, na „priredbi” (tadašnji rečnik) Šareno popodne, svirali pijanista Bora Simić i trombonista Mladen Bobi Guteša.

Zvanično stvorena 29. novembra 1943. na Drugom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u bosanskom gradiću simboličnog naziva Jajce, Jugoslavija je, sve do početka devedesetih, bila sastavljena od šest republika (Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Slovenije) i dve autonomne pokrajine (Vojvodine i Kosova). U njenom glavnom gradu Beogradu, odmah po oslobođenju 1944. godine, u bioskopu Avala davao se američki film Serenada u dolini Sunca; modernim jezikom rečeno, saundtrek tog filma bio je džez. U jezivoj neimaštini, rađao se novi

optimizam: još su se nosile drvene cipele, ali su plesne škole bile pune. U Beogradu, tada gradu sa oko 250.000 stanovnika, svirali su orkestri Utjesov i Strna, a u novootvorenu Američku čitaonicu polako su počele da stižu džez ploče.

Međutim, Komunistička partija, koja je preuzela apsolutnu vlast u posleratnoj Jugoslaviji, na džez je gledala kao na „kapitalističku propagandu”. Na primer, 1947. godine Milovan Đilas, jedan od najmoćnijih ljudi u državi, pisao je ovako: „Amerika je naš zakleti neprijatelj, a džez, kao njegov produkt, takođe.” Uz to, džez muzičari teško su, ili nikako, dobijali pasoš kada je trebalo da putuju u inostranstvo.

Krajem četrdesetih, Jugoslavija je prošla kroz još jedan buran period i veliki obrt: raskinula je tesne veze sa SSSR-om (Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika, liderom Istočnog bloka, u kojem su bile okupljene komunističke države) i krenula sopstvenim putem, balansirajući između Istočnog i Zapadnog, kapitalističkog bloka. Tu igru je sa mnogo spretnosti igrao Josip Broz Tito, predsednik Komunističke partije Jugoslavije (kasnije Saveza komunista Jugoslavije), vrhovni vojni komandant, neprikosnoveni vladar cele države i, kako je već rečeno, njena najveća zvezda.

Raskid bliskih veza sa Moskvom, tadašnjom planetarnom prestonicom komunizma, i Josifom Visarionovičem Staljinom, šefom SSSR-a i najtvrđim diktatorom u istoriji te ideologije, Jugoslaviji je doneo dve stvari: jednu užasnu i drugu dobru. Užasna stvar bilo je razračunavanje sa velikim brojem Staljinovih pristalica širom Jugoslavije, što se pretvorilo u goli teror ne samo nad ljudima koje su do prethodne večeri upravo jugoslovenski komunisti ubeđivali da je Staljin najviši uzor i totem kojem se treba klanjati, nego i nad mnogim ljudima koji u to nikad nisu poverovali, koje to nije ni zanimalo i koji su bili sasvim nedužni. Jedan preživeli osuđenik svedočio je da se na robiju moglo dospeti i ako ste nekome dali bilo kakvu knjigu - recimo, Krležinu - u kojoj se pominjala Rusija ili ako ste „ujutro, budeći se, slučajno pogledali na istok”. Vrhunac takvog terora odigravao se na Golom otoku, ostrvu-zatvoru u severnom Jadranu, gde su osuđenici umirali na velikim mukama, savladani teškim radom i međusobnim batinanjem na koje su ih terali zatvorski čuvari.

Druga, mnogo bolja stvar sastojala se u, makar i sporom, okretanju Jugoslavije ka Zapadu i njegovoj kulturi.

Taj proces - spontan kod mnogih građana, nevoljan kod mnogih političara - prvi ozbiljniji zamah imao je početkom pedesetih. Jugoslavija je počela da gradi „meki socijalizam”, znatno liberalniji od onog koji je, na primer, vladao Poljskom, Istočnom Nemačkom ili Mađarskom; o Rumuniji, Albaniji ili samom SSSR-u da se i ne govori. „Meki socijalizam” je, i pored mnogih opiranja u establišmentu, omogućio modernoj zapadnoj kulturi da upli-

www.leo.rs | 101

va u socijalističku Jugoslaviju i tu ostavi velikog traga, najpre u muzici. Džez scenu su, tako, gradili Dušan Vidak, Predrag Šimpa Ivanović, Vojislav Bubiša Simić, Spasa Milutinović, Duško Gojković, Eduard Sađil, Bora Roković, Svetolik Jakovljević, Miljenko Prohaska, Bojan Adamič i mnogi drugi. Lagano su nestajale ekstremne poratne situacije u kojima su ploče pogodne za puštanje na radiju - one koje nisu „propagirale reakcionarnu i dekadentnu zapadnu kulturu” - bile birane u prisustvu „eksperata” u uniformi i sa mašinkom u rukama. Umesto toga, maja 1953. u Beogradu, osnovano je Udruženje džez muzičara, a u avgustu je počeo da izlazi i njihov list.

Doduše, još su postojali veliki otpori, čak i u profesijama od kojih se to ne bi očekivalo - protiv džeza su pisali književnik Ivan Ivanji ili filmski kritičar Milutin Čolić - međutim, povratka više nije bilo: u jesen 1953, na stadionu Partizana, pred skoro 10.000 ljudi, održano je Jesenje takmičenje džez orkestara, a Udruženje džez muzičara redovno je organizovalo koncerte na Kolarcu, nazvane Metronom za vas. Kultni američki filmovi Bal na vodi i Mladićs trubom, prikazivani u beogradskom bioskopu 20. oktobar, izazvali su nezapamćeno interesovanje. Po nekim svedočenjima, umereniji su film gledali pet, a pravi zaljubljenici trideset puta. Ta dva filma poslala su u istoriju revolucionarne pesme koje su vladale do 1948, kada su se razišli Tito i Staljin. Umesto pastira Kostje, stigao je Glen Miler.

Prirodno, u prvoj fazi razvoja džeza u Jugoslaviji, dominirali su orkestri. Pevača - kao i kompozitora - bilo je malo. Njihovom pojavom, otprilike deceniju posle rata, postalo je komplikovanije odeliti laki džez od takozvane „zabavne muzike” ili „šlagera”; terminološke i druge zbrke koje ponekad i danas postoje kada se govori o ovom periodu sasvim su razumljive: jedan žanr pretapao se u drugi sve do kraja pedesetih, kada su se pojavili pevači koji su, mada svrstani u zabavnu muziku, bili bliže rokenrolu nego džezu.

Iako nije bila među prvima, Nada Knežević je, od ljudi koji su pevali džez, ostala najbolje upamćena. Što se tiče kompozitora, među njima posebno mesto zauzima Darko Kraljić.

Rođen 18. februara 1920. u Zagrebu, on se pročuo kada je, kao tek stasao mladić, komponovao pesmu „Zašto si pospan, Čo?”, koja je postala hit ne samo u predratnom Zagrebu nego i, nešto kasnije, u okupiranom Beogradu. Beograd je, inače, oduvek voleo Kraljića, a Kraljić je zauzvrat napisao neke prekrasne kompozicije o Beogradu. Njegova pesma „Devojko mala” spada u najužu antologiju, a sa pesmom „Naš randevu” Lola (Zorana) Novaković, jedna od najpoznatijih jugoslovenskih pevačica uopšte, postigla je svoj prvi uspeh, pobedivši na konkursu za Šlager nedelje koji je osmislio Radivoje Lola Đukić, tada urednik zabavnog programa Radio Beograda. Autor čitavog niza sjajnih pesama, Kraljić je snimio muziku za tačno 52 filma, uključujući Zvižduk u osam i

102 |

Ljubav i moda, koji su postali zaštitni znaci šezdesetih u Beogradu. *** Kada se pomene muzika pedesetih i, pogotovo, šezdesetih, prva asocijacija je rokenrol: Bo Didli, Čak Beri, Elvis Prisli, The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks...

Međutim, u Jugoslaviji je, na prelasku jedne decenije u drugu, dominirala „zabavna muzika” koja se odvojila od džeza. Osnovne karakteristike zabavne muzike bili su jednostavni, lako razumljivi tekstovi i pamtljive melodije; ona je bila namenjena srednjoj klasi, koja je u to vreme pošto je bila pokošena ratom i posleratnim obračunom partizana sa njom - počinjala ponovo da se formira.

Prve zvezde zabavne muzike bili su Vojin Popović u Beogradu i Ivo Robić u Zagrebu. U glavnom gradu Srbije i Jugoslavije kasnije su se pojavili Duško Jakšić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Radmila Karaklajić i drugi, a prestonica Hrvatske iznedrila je Stjepana Džimija Stanića, Vica Vukova, i tako dalje. Ovi ljudi predstavljali su, kako kažu njihovi savremenici, kastu kojoj su se građani divili. Pevač koji je dobio priliku da nešto snimi za radio imao je status polubožanstva, a mnogobrojni festivali i revije na kojima su se pojavljivali superstarovi zabavne muzike predstavljali su prave svetkovine.

Tako je, na primer, Dušan Jakšić na Opatijskom festivalu pevao punu deceniju - od 1958. do 1968. - osvojivši 1961. na toj „smotri”, najvažnijoj u tadašnjoj Jugoslaviji, tri nagrade sa autorskom kompozicijom „Julijana”, a na Beogradskom proleću trijumfovao je uz famoznu pesmu „Čerge”. Međutim, ni pevanje po kafanama i barovima nije bilo neuobičajeno. Naprotiv, Džimi Stanić je, recimo, u beogradskim kafanama, gde je uspevao da zadrži eleganciju i dobre manire, bio jedan od najomiljenijih pevača.

Nesumnjivo, najkrupnije ime zabavne muzike i verovatno najpopularniji jugoslovenski pevač svih vremena, bez obzira na žanr, bio je Đorđe Marjanović. On je imao publiku lojalnu do fanatizma: na njegovim koncertima prvi put u Jugoslaviji viđena je histerija, a pošta mu je stizala u džakovima. Njegove obožavateljke ovako su pisale: „Volimo ga više od oca i majke.” I ovako: „Htele smo da se ubijemo kada nam je neko telefonom javio da je Đorđe na festivalu u Opatiji dobio paralizu vilice i da više neće pevati. Rekle smo, ako se do ponoći ne pojavi na malim ekranima, sa nama je svršeno.” Ili ovako: „Našu decu ćemo vaspitavati u đokističkom duhu, jer smatramo da treba prenositi ljubav za Đorđem sa kolena na koleno.” Neke su ga bukvalno posmatrale kao natprirodno biće, pišući: „Mi želimo da uverimo sebe da je on običan čovek, smrtni, ali ne uspevamo. On je za nas - bog!”„Bog” je na koncerte („priredbe”) uveo rokenrol ikonografiju: skidao je mikrofon sa stalka, skakao i valjao se po pozornici, svlačio sako i bacao ga u publiku. Reći da je to činio prvi u Jugoslaviji bilo bi nepotpuno i nepravedno; puna istina glasi da je Marjanović sve ovo radio čitave

četiri godine pre Mika Džegera i devet godina pre Džima Morisona.

znih stanica na današnjim sentimentalnim putovanjima po bivšoj SFRJ.

Klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića postojali su u Beogradu (samo taj imao je blizu 10.000 članova), Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Titogradu (tadašnji naziv za Podgoricu), Kotoru, Dubrovniku, Nišu, i tako dalje.

Gordana Kondić, potpredsednica beogradskog kluba, krajem šezdesetih je govorila: „Đorđeva pesma je povezala sve mlade i gotovo izbrisala granice nacionalnosti.

Mi odlazimo u Zagreb ili Osijek, a drugovi iz tih gradova dolaze k nama u goste. Neću zaboraviti moj odlazak u Zagreb i Sarajevo, gde sam se osećala kao kod kuće.” Izazvavši nečuveno oduševljenje kod publike, Marjanović je izazvao istu takvu ljubomoru kod konkurencije; mnogi pevači, uključujući i velika imena poput Arsena Dedića i Gabi Novak, jednostavno nisu mogli da sakriju koliko mu zavide.

Niški nastup smatra se prelomnom tačkom Đorđeve karijere. Ironija je u tome što je on tamo otišao gotovo slučajno, na nagovor Duška Radančevića, šefa jednog malog beogradskog benda - odnosno, kako se tada govorilo, ansambla - koji je pratio humoriste i pevače.

Marjanović je u Niš stigao bez ikakvih ambicija. Štaviše, po sopstvenom priznanju, toliko se uplašio kad je video krcatu Letnju pozornicu, da je rešio da odustane. Srećom, na vreme se predomislio i, mada pod jakom tremom, izašao na scenu.

Rođen 30. oktobra 1931. u Kučevu, Marjanović je završio gimnaziju u Požarevcu, a onda je došao u Beograd i upisao studije farmacije. Paralelno sa studiranjem, zarađivao je novac radeći u Prosveti i Radio Beogradu. To nije bilo ni izbliza tako glamurozno kao što zvuči: u Prosveti je radio u odeljenju gde su stare knjige bile uništavane za preradu, što znači da je sve vreme provodio cepajući papire, a u Radio Beogradu radio je kao inkasant, obilazeći rano ujutro beogradska predgrađa. Osim toga, istovarivao je vagone na železničkoj stanici, raznosio mleko i novine i statirao u filmovima Svi na more, Anikina vremena i Pesma s Kumbare, kao i u predstavi Kralj Lir Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Konačno, proslavio se 1958, pevajući kompoziciju Darka Kraljića „Zvižduk u osam”. Te godine, naime, na njegovom nastupu u Nišu, nastao je pravi lom: publika mu nije dala da ode sa bine, a on se, pošto je spremio samo četiri pesme, izvinjavao i govorio da ne zna više. „Dogodilo se nešto jedinstveno”, govorio je kasnije. „Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime.” ĐORĐE MARJANOVIĆ NA FILMU: KATASTROFA ILI TRIJUMF? Pojavljivanje Đorđa Marjanovića na filmu izazvalo je podeljene reakcije. Film Zvižduk u osam reditelja Save Mrmka naišao je na nož i podsmeh kod kritičara. Sa tek nešto malo duhovitog preterivanja, Bogdan Tirnanić je, mnogo godina kasnije, podsećao: „Ne pamti se da je neki film još od 1895. godine (pronalazak braće Limijer) dobio poraznije kritike.” Sam Marjanović u jednom feljtonu se sećao: „Kritičari su jedva dočekali da me zbog tog filma sravne sa zemljom. Film zaista nije bio blistav, ali način na koji su ga sahranili bio je stvarno neumeren.” Publika je, međutim, bila oduševljena. Štaviše, kako su godine prolazile, Zvižduk u osam imao je sve bolji rejting, da bi na kraju stekao status kulta i postao jedna od obave-

„Toliko sam sveta video samo na fudbalskim utakmicama”, sećao se kasnije. „I sad najave nekog Đorđa Marjanovića, mali aplauzić i ja počnem ‘Zvižduk u osam’. Otpevao sam prvi deo. Tu sad dolazi orkestarski intermeco.

Odjednom začujem neobičan zvuk; učinilo mi se da su se srušile tribine. Shvatio sam da je to aplauz. Otpevam pesmu do kraja, zatim odmah ‘Plavo u plavom’, i onda počne skandiranje: ‘Đorđe, Đorđe’ - zapamtili su mi ime!

Ja odem sa scene pošto mi je Duško Radančević rekao da pevam samo dve pesme. Izađe čovek da najavi pevače zabavne muzike, ali nije uspeo, i Radančević mi da znak očima da pevam treću pesmu. Ja otpevam ‘Stidljivu serenadu’. Opet ista reakcija. Ne znam šta da radim. Duško mi opet daje znak i ja otpevam onu kaubojsku pesmu iz filma Crvene podvezice - a onda nastane lom i pakao!

Dogodilo se nešto, verujem, jedinstveno. Morao sam da pevam bis, ali nisam više imao pesama i opet sam otpevao ‘Zvižduk u osam’, ‘Plavo u plavom’, ‘Stidljivu serenadu’ i tu kaubojsku.”

U krutu, konzervativnu zemlju kakva je Jugoslavija bila na prelasku pedesetih u šezdesete, u zemlju koja se gušila u prašini i sivilu „samoupravnog socijalizma”, Marjanović je unosio duh Zapada i to je kod publike naišlo na odjek koji je zaista bio preko svih očekivanja.

U establišmentu je pak - doduše, samo na početku - izazvalo kritike koje iz današnje perspektive deluju komično: u novinama su se pominjali „neukusni gestovi i pokreti kojima se neki domaći pevači služe, bedno imitirajući Zapad koji nam nikad, ni u čemu, neće biti uzor”.

Po uzoru na Zapad ili ne, prvi album Đorđa Marjanovića, nazvan Muzika za igru i objavljen na Marjanovićev rođendan, 30. oktobra 1959, bio je prodat za mesec dana. U tom roku, 11.000 ljudi, u zemlji u kojoj nije bilo više od 20.000 gramofona, kupilo je Marjanovićevu ploču. Uzgred, bio je to prvi vinil sa zabavnom muzikom na kojem je bila etiketa tek osnovane Produkcije gramofonskih ploča Radio Televizije Beograd (PGP RTB).

Izlazak albuma zatekao je Đorđa Marjanovića u Sloveniji, u Ljubljani, gde je služio vojsku. U razgovoru za zagrebački magazin Plavi vjesnik, maja 1968, on se toga ovako sećao: „Dežurni vodnik me je zvao da pri-

www.leo.rs | 103

104 |

mim paket. Bio sam iznenađen. Paket je bila moja ploča. Obradovan i srećan, sa suzama u očima, unezveren, pomalo uplašen, kao malo dete, gledao sam u šareni omot na kojem sam prepoznao svoj lik i pročitao svoje ime. (...) Mislio sam da sanjam. Želeo sam da čujem ono što je snimljeno. Izleteo sam iz kasarne. Pošao sam u centar Ljubljane i uleteo u prvu kuću. Zazvonio sam na vrata, ne sećam se koja je to bila kuća i u kojoj ulici. Zamolio sam domaćina da čujem ploču. Oprostite, da li imate gramofon, pitao sam sredovečnu ženu. Ona me je uplašeno pogledala. Klimnula je glavom i ja sam ušao u stan. Posle nekoliko minuta, ploča se okretala na gramofonu. Čuo sam svoj glas. Dvanaest kompozicija je brzo prošlo. Prisutni su me pitali ko to peva. Ja sam ćutao. Uspeo sam samo da kažem: Hvala i oprostite što sam vam smetao.”

Pošto je publiku - ovo se može shvatiti doslovno - bacio u trans hitovima „Zvižduk u osam”, „Lazarela”, „O, kakav mesec”, „Vera”, „Stari frak”, „Volim te, devojčice”, i tako dalje, Đorđe je 1960. godine sa „Pesmom raznosača mleka”, naslovljenom kao da je izvađena iz njegovog života, trijumfovao u Opatiji. Intonacija u novinskim tekstovima se promenila, pa je o Marjanoviću pisano i ovo: „Od svojih pesama on je napravio dramske uloge. (...) Poznato je da ovaj pevač veoma dugo i brižljivo proučava tekstove svojih pesama i u tom pogledu bi mnogi mogli da se ugledaju na njega.”

Sve je to, međutim, bila dečja igra u odnosu na prašinu koja se podigla kada Marjanović, sledeće godine, u Beogradu, od žirija nije dobio nijednu od tri ravnopravne nagrade na festivalu Radija i Televizije Zlatni mikrofon. U znak protesta, revoltirana publika okrenula je leđa pozornici, potom napustila dvoranu Doma sindikata u kojoj je održano finalno veče, čitav sat čekala svog heroja da izađe, a onda ga doslovce ponela ulicom na rukama i posadila ga na krov jednog fiće kod hotela Moskva. „Kada je saopštena odluka žirija, spiker je objavio da se radio i televizijski prenos prekida iz tehničkih razloga”, sećao se Marjanović. „Ljudi su kod kuće osetili da se nešto neobično događa i pohrlili su na ulice.”

Bili su to prvi ulični protesti u Jugoslaviji: po Marjanovićevoj proceni, okupilo se oko sedam hiljada ljudi.

Podržan takvim i tolikim horom, bez orkestra, sat posle ponoći, u istinski dirljivoj atmosferi, on je pevao „Zvižduk u osam”, čuvenog „Milorda” i druge pesme. „To je bilo strahovito”, prisećao se. „Masa ljudi koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te takne, da ti poljubi ruke. To je bilo nešto neverovatno, nešto što se više nikada neće ponoviti. Nikome. Na kraju me je milicija spasla.”

Te noći izbrisana je granica između mita i realnosti, a narednih godina Marjanović je tenziju držao hitovima „Potraži me u predgrađu”, „Medison”, „Da čekić imam ja” i „Romana”. Sedamdesetih se redovno pojavljivao na festivalima zabavne muzike, a posebno zadovoljstvo svojoj publici pružao je na tradicionalnim koncertima u Domu

sindikata. Osamdesetih, pred naletom rok muzike, posebno novog talasa, kao i pred ekspanzijom novokomponovanog folka na čelu sa Lepom Brenom, zabavna muzika je izgubila važnost i odumrla. Marjanović, međutim, nije izgubio ni vernu publiku ni dobru reputaciju. Kao živoj legendi, odobravano mu je sve, pa i „kolaboracija sa narodnjacima”, a važnost njegove pojave opisivana je i decenijama pošto je počeo karijeru. Tako je, recimo, Bogdan Tirnanić, jedan od najboljih jugoslovenskih novinara svih vremena, primetio kako je Đorđe „obrnuo na glavu (odnosno postavio na noge) sva pravila zabavljačke profesije”. „Do tada su pevači delovali kao da su progutali motku”, pisao je Tirnanić. „A Đorđe je - mada tada nismo znali da se to tako zove - svoje nastupe pretvarao u šou-program.”

Trebalo bi još reći da su Đorđu čak i jugoslovenske vlasti priznavale status masovnog - da ne kažemo baš narodnog - heroja. Za vreme jednog maratona od jedanaest koncerata u Domu sindikata - a tvrdi se da je ta serija mogla da bude i duplo duža, samo da su postojali slobodni termini - stigla mu je ovakva poruka: „Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert.” U potpisu je stajalo ime Jovanke Broz, Titove supruge. Zato je, obrnuto, Marjanović „bio u mogućnosti”, i koristio je, da peva Titu u Karađorđevu, Gradskoj skupštini u Beogradu ili na brodu. Poznanstvo BEZRAZLOŽNA ANTIPATIJA Đorđe Marjanović I Vlce Vukov Nisu Se Nikada Sreli Posle Incidenta U Subotici, Incidenta Koji Je Vukova Koštao Karijere U Celoj Jugoslaviji, A Marjanovića U Hrvatskoj. Naime, Mada Ništa Nije Odgovorio Vukovu Kada Mu Je Ovaj U Subotici Opsovao Srpsku Mater I Uprkos Tome Što Je Odbio Da Na Sudu Svedoči Protiv Vukova, Marjanović, Ni Kriv Ni Dužan, U Hrvatskoj Više Nije Imao Šta Da Traži. Na Zagrebačkom Festivalu Publika Ga Je Dočekala Zvižducima; On Je, Doduše, Sjajnim Nastupom To Pretvorio U Aplauze, A Sutradan, Dok Je Šetao Zagrebom, Ljudi Su Prilazili I Izvinjavali Mu Se. Niko, Međutim, Više Nije Hteo Da Mu Organizuje Koncert U Zagrebu. U Borbi Koja Se Ćutke, Ali Uporno, Godinama, Vodila Između Onih Koji Su Ga Voleli Kao Ranije I Onih Koji Su Izlazili Iz Sobe Kada Bi Ga Videli Na Televiziji, Pobedili Su Ovi Drugi I To Se Više Nikada Nije Promenilo. Prema Đorđu Je Zavladala Bezrazložna Antipatija, Pa Su I Neki Ljudi Pametnog I Bogatog Duha, Čak Decenijama Kasnije, Dozvoljavali Sebi Ružne Ispade. Na Primer, Pisac Miljenko Jergović Obrukao Se 2007. Godine, Pišući O Tome Kako Je Marjanović - Kao Da Je On Kriv Što Ga Je Vukov Opsovao Ili Što Je Vukov Zabranjen - Posle Svega „Nastavio Skakati Po Pozornici, Bacati U Publiku Svoj Kockasti Sako I Meketavim Glasom Pjevati Svoje Pjesme. I Tako Godinama, Kroz Cijele Sedamdesete I Osamdesete”. Vukov Je Pak, Po Jergoviću, Bio „Živi Simbol Hrvatske I Hrvatstva, Kao Nečega Što Je Kulturnije, Ljepše, Raspjevanije I Zanesenije Od Đorđa Marjanovića”.

www.leo.rs | 105

106 |

posetite nas: www.leo.rs www.lavovskicasopis.rs