Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - začinjeno ljubavlju Br. 7/septebar 2013

www.leo.rs | 1

Svakom kupcu koji poruči knjigu preko sajta www.leo.rs poklanjamo blokčić i bukmarker začinjen ljubavlju

2|

Ovo je era uma, istraživanja, otkrića, a Rec urednika najveće otkriće svih vremena je otkriće misaone sile i snage misli.

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Nataša Pracaić Aleksandar Stefanović Ana Bešlić Darko Popović Branka Ivanović Lidija Maričić Nela Pešić Vanja Gavrovski Nevena Iličković Snježana Sredojević Aleksandra Ubović Dragan Paripović Predrag Kovačević Jelana Dragojlović Marko Gojković Zoran Antonijević

Dragan Ivanović

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs

Ova velika istina je još uvek nepoznata najvećem delu ljudske vrste. Previše dugo smo bili učeni da se snalazimo sami dok je moćna sila podsvesnog uma bila korišćena u neznanju ili uopšte nije bila korišćena, i probijali smo se kroz život koristeći samo spoljašnju snagu, što znači da smo koristili svega oko 10 procenata svog uma, jer 90 procenata mentalne snage čini podsvesni um.

Koristeći ovih 10 procenata mi se bavimo efektima, neprestano tragajući za dokazima uz pomoć svojih pet čula, dok su moćne sile idealizacije, vizualizacije, koncentracije i realizacije potpuno ignorisane.

Da li onda treba da se čudimo što pronalazimo bolest, siromaštvo i bedu na svakom ćošku, kada ignorišemo uzrok i bavimo se isključivo posledicama? Vidljivi materijalni svet nema nikakvu stvaralačku moć unutar sebe. Sve što vidimo je rezultat ideje te zato moramo shvatiti ovu istinu pre nego što uspemo da ustanemo i oslobodimo se svih ograničenja.

Okruženje bilo koje vrste je manifestacija ideja. Ako uslovi nisu zadovoljavajući, izgradite nove uslove u svom umu, ignorišite trenutno okruženje i čvrsto se uhvatite za svoju mentalnu sliku. Realizacija moći kojom se ovo postiže je istina koja je oslobodila čoveka.

Možete li da shvatite, i da li shvatate važnost ove veličanstvene istine? Morate prepoznati svoju moć pre nego što budete mogli da je iskoristite. Realizacija ili svesnost vaših potencijalnih mogućnosti da izazovete bilo kakvu neophodnu promenu u svom telu ili okruženju je apsolutno neophodna. Probudite se, ojačajte i verujte u to svoje veličanstveno ja.

Nenad Perišić

Leo commerce na: Prijavite se za

Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Sadržaj: Sve je dobro.................................................... 4 zdrav emotivni život................................ 8 Radionica ‘’Promenite misli – IZGUBITE KILOGRAME’’..........................11 flip-flop – Pesma kitova.......................12 srpske narodne lirske pesme...............................................16 porodica.........................................................17 Čarli boun i vremenski tvister................................18

slagalica života.......................................20 čovek koji je izumeo dvadeseti vek ............................................22 upijajući um..................................................23 melanholija otpora..............................26 katarina velika...........................................28 promenite misli – izlečite život.........................................33 zlatno doba nade....................................34 ponoćne uspomene...................................38

presuda............................................................42 Volite sebe – izlečite svoj život..............................45 Lečenje bahovim kapima............................................................46 počeci organizovanog igranja golfa u škotskoj i dešavanja u srbiji..................................52 volite sebe i ostavite cigarete.................................54

www.leo.rs | 3

Lujza L. Hej i Mona Liza Šulc

Iscelite sopstveno telo korišćenjem medicine, afirmacija i intuicije

S velikom radošću vam predstavljam ovu knjigu, dragi čitaoče, bilo da se prvi put susrećete sa mojim radom ili ga već dugo pratite.

Knjiga Sve je dobro pristupa mom učenju iz novog i uzbudljivog ugla. Ko-autorka ove knjige, Mona Liza Šulc, koju obožavam do neba, dugo mi obećava da će da prikupi naučne dokaze koji bi potkrepili ono o čemu govorim već godinama. Iako meni lično nije potreban nikakav dokaz da bih znala da su moje metode uspešne – oslanjam se na ono što nazivam unutrašnjim glasom – znam da postoji mnogo ljudi koji će neku novu ideju da uzmu u razmatranje samo ako iza nje stoji nauka. I zato sada predstavljamo nauku koja stoji iza svega ovoga. Nakon dobijanja ove dodatne informacije, znam da će neki novi ljudi postati svesni da imaju moć da iscele svoje telo.

Neka vam stoga ova knjiga bude vodič. Na stranicama koje slede Mona Liza će na jasan način, korak po koSve je dobro. rak, da objasni Sve se odvija za moje dobro. kako možete da Ova situacija izrodiće krenete na put samo dobro za mene. koji vodi od boBezbedan sam. lesti do dobrog zdravlja – naI čuda će vam se glašavajući vezu događati u životu. koja postoji između emocionalnog i fizičkog zdravlja i naših preporuka za isceljenje. Ova

4|

knjiga na jednom mestu objedinjuje medicinski, holistički, nutricionistički i emocionalni pristup zdravlju, a te pristupe može da primeni bilo ko, u bilo kom trenutku, bilo gde. – Lujza Hej Isceljivanje uma i tela korišćenjem afirmacija, medicine i intuicije jeste oblast za koju interesovanja rastu poslednjih 30 godina. Iako se veliki broj veoma nadarenih pojedinaca istakao u ovoj oblasti, većina ljudi reći će vam da je Lujza Hej pionir u ovom polju. Ovaj pokret je, zapravo, počeo masovno da se razvija osamdesetih godina prošlog veka, nakon što je izašla njena „mala plava knjiga“ Izlečite svoje telo: Mentalni uzroci fizičkih bolesti i metafizički načini za njihovo prevazilaženje, koja nam je otkrila obrasce razmišljanja koji uzrokuju pojavu zdravstvenih problema kod svakog od nas.

Ko bi rekao da će mi se život preokrenuti zbog ove knjige, jer ona je istinski sve promenila. Pomogla mi je da uobličim sopstvenu praksu u isceljenju, a teorija koju je iznela moja je zvezda vodilja na putu koji moje pacijente i mene vodi ka boljem zdravlju. Kao što možete i da pretpostavite, bila sam uzbuđena – i više nego uzbuđena kada sam dobila predlog kompanije Hay House da zajedno sa Lujzom napišem knjigu koja će objediniti moći isceljenja intuicije, afirmacija i medicine, kako zapadne medicine, tako i alternativnih načina lečenja. To je najbolji mogući sistem isceljivanja! Raditi na takvom zadatku... i to zajedno sa Lujzom! Kako da odbijem tako nešto?

Knjigu Izlečite svoje telo vukla sam svuda sa sobom tokom studija medicine i kasnije, dok sam se na doktorskim studijama dugi niz godina bavila izučavanjem mozga. Vraćala sam joj se i kada sam plakala zbog uspona i

sve dok Lujza i ja nismo počele da pišemo ovu knjigu, nisam shvatala koliko moje kombinovanje metoda isceljenja sa Lujzinim afirmacijama može biti uspešno.

padova tokom svog profesionalnog usavršavanja. I onda kada nisam plakala, ali sam imala sinuzitis i postnazalni drip. Potražila sam u knjizi obrazac razmišljanja koji se dovodi u vezu sa tim: postnazalni drip, poznat i kao „plakanje iznutra“. Kada je počela da me hvata nervoza zbog toga što sam uzimala studentske kredite jedan za drugim da bih isplatila školovanje, javili su se i simptomi išijasa, problemi sa donjim delom leđa. Ponovo sam posegnula za malom plavom knjigom. Išijas se dovodi u vezu sa „strahom od novca i strahom od onoga što donosi budućnost“.

Knjiga je svaki put bila u pravu, ali nikako nisam uspevala da shvatim kako je Lujza razvila svoj sistem afirmacija. Šta je to što ju je motivisalo, pre više od 35 godina, da se upusti u „istraživanje kliničke opservacije“ o vezi koja postoji između onoga što ljudi misle i njihovog zdravlja? Kako je neko ko se nikada ranije nije bavio naukom niti je prošao medicinsku obuku posmatranjem velikog broja pacijenata uspevao da uvidi neraskidivu vezu između određenih obrazaca razmišljanja i njima svojstvenih zdravstvenih problema, a zatim napiše knjigu koja do neverovatnih tančina objašnjava sve ono što nam zadaje muke kad je zdravlje u pitanju? Njene preporuke su primenljive, ali mi nikada nije bilo jasno zašto i kako. To me je dovodilo do ludila.

Kako je potreba – ili pogoršanje stanja – pokretač otkrića, odlučila sam da se detaljnije pozabavim naukom koja stoji iza njenog sistema afirmacija i da mapiram bolesti mozga i tela čiji su uzročnik emocije. Veze koje sam otkrila pomogle su mi da osmislim sistem lečenja, koji primenjujem više od 25 godina, koliko se bavim intuitivnim lečenjem, kao lekar i kao naučnik. Međutim,

Koliko je intuicija važna Godine 1991, dve godine nakon završetka specijalističkih studija i tri godine doktorskih studija, morala sam da se vratim u bolnicu da bih završila školovanje. Naoružana belim mantilom, stetoskopom i gomilom knjigica, počela sam da radim u nekadašnjoj Gradskoj bolnici u Bostonu.

Prvog dana mentor mi je saopštio ime i godište mog prvog pacijenta i samo mi je kazao: „Pregledaj je.“ To je bilo to. Bila sam prestravljena. Kako da shvatim od čega pacijentkinja boluje kada joj samo znam ime i to koliko godina ima?

Nervoznim korakom uputila sam se ka odeljenju za hitne slučajeve. Znala sam samo osnovno o tome kako se pacijent pregleda, a da ne pominjem stetoskop, koji mi je visio oko vrata. Za ono malo vremena što sam imala u liftu osećala sam se kao u zamci dok sam tako stajala sa notesom u rukama. I tada sam u trenutku u mislima videla pacijentkinju koju je trebalo da pregledam. Bila je gojazna, nosila je žućkastozelenkaste helanke, grčevito se držala za gornji desni deo stomaka i vikala je: „Doktore, doktore! Boli me žuč!“ Oho, pomislila sam, u slučaju da pacijentkinja koju treba da pregledam zaista ima problema sa žuči, kako da pristupim tom medicinskom problemu? Dok je lift milio između spratova, listala sam stranice brojnih priručnika koje sam imala u džepu i na brzinu sam se informisala o tome kako da pregledam pacijenta koji ima problem sa žuči. U notes sam zapisala kako se vrši osnovni pregled pacijenta koji se žali na probleme sa žuči: ultrazvuk jetre, provera enzima jetre, pogledati beonjače pacijentu.

Vrata lifta su se otvorila. Otrčala sam do odeljenja za hitne slučajeve, razmakla zavesu pored kreveta, i na moje iznenađenje, ugledala sam ženu na krevetu u žućkastozelenkastim helankama koja je vikala: „Doktore, doktore!

Boli me žuč!“ To mora da je slučajnost, zar ne?

Drugog dana mentor mi je ponovo dao samo neko drugo ime i godište i rekao mi odem u odeljenje za hitne slučajeve. Ponovo mi se u mislima javila slika pacijenta, koji je ovog puta imao problem sa bešikom. Ponovila sam proceduru: kako lečiti pacijenta sa infekcijom bešike. I gle čuda, pacijent je imao infekciju bešike. Trećeg dana ponovila sam istu proceduru i opet sam imala pravi osećaj. Posle ta tri dana shvatila sam da je moj mozak po nečemu poseban, da oko mog uma vidi unapred ono što čeka moje istrenirano medicinsko oko na bolničkom krevetu.

Uvidela sam koliko intuicija može da mi pomogne sa pacijentima, a vrlo brzo sam shvatila i da je intuicija imala mnogo veću ulogu nego što sam ispočetka mislila.

www.leo.rs | 5

Intuicija tela Ljudsko telo je neverovatna mašina i, kao i svakoj mašini, potrebno mu je redovno održavanje kako bi radilo najbolje što može. Brojni su razlozi zbog kojih se telo kvari i oboleva: genetika, okruženje, ishrana i tako dalje.

Ali, kao što je Lujza otkrila tokom svoje karijere – i to objavila u knjizi Izlečite svoje telo – na svaku bolest utiču emocionalni faktori prisutni u životu. A decenijama nakon što je Lujza došla do ovog zaključka, naučna zajednica je iznela studije koje to i potkrepljuju.

Istraživanje je pokazalo da strah, bes, tuga, ljubav i radost imaju specifičan uticaj na telo. Znamo da se od besa mišići grče a krvni sudovi sužavaju, što dovodi do hipertenzije i otpora pri protoku krvi. Kardiologija nam kaže da radost i ljubav imaju suprotan efekat. Ako prelistate Lujzinu malu plavu knjigu videćete da srčani udar i drugi problemi sa srcem predstavljaju „istiskanje radosti“ iz srca, „otvrdnuće srca“ i „nedostatak radosti“. I, koja je njena afirmacija za rešavanje ovog problema? „Ponovo unosim radost u centar svog srca“ i „Sa radošću ostavljam prošlost iza sebe. Pronalazim mir.“ Specifični obrasci razmišljanja imaju uticaj na telo, i to na predvidiv način, tako što telo luči određene supstance kao odgovor na svaku emociju. Kada je strah emocija koju osećate tokom dugog vremenskog perioda, stalno lučenje hormona stresa, a naročito kortizola, pokreće lučenje čitavog niza supstanci, što dovodi do srčanog udara, uvećanja telesne težine i depresije. Baš kao što je slučaj sa strahom, tako i druge emocije i misli prate tipične obrasce kroz projekciju na telo u obliku bolesti.

Tokom karijere sam uvidela da, iako emocije stižu do svakog dela tela, one imaju drugačiji uticaj na organe, u zavisnosti od toga šta nam se dešava u životu. Tu na scenu stupa intuicija.

Kada nismo svesni u kakvom se emotivnom stanju nalazimo mi sami ili voljena osoba, često se desi da to osetimo intuitivno. Svako od nas poseduje pet ovozemaljskih čula koje u nama bude emocije: vid, sluh, dodir, miris i ukus. Isto tako posedujemo i pet paralelnih „intuitivnih čula“ – vidovitost (vid), vančulna percepcija akustičkog događaja (sluh), vančulna percepcija fizičkog kontakta (dodir), vančulna percepcija mirisa i vančulna percepcija ukusa – pomoću kojih možemo da dobijemo neke dodatne informacije. Na primer, možete da se zabrinete ako vam u mislima iskrsne slika prijatelja u nevolji. Ili da pretrnete kada u mislima čujete zvono telefona pet minuta pre nego što telefon stvarno zazvoni, a znate da će vam javiti da je neka voljena osoba preminula. Možda osetite onaj poznati „gorak ukus u ustima“ ili pak „nanjušite nešto sumnjivo“ kada neko pokuša da vas prevari u poslu. Ili vam se javi onaj neprijatan „osećaj u stomaku“ koji vas upozorava na neki problem u vezi.

Pored one opštepriznate intuicije koja nam je vodič u situacijama kada nemamo dovoljno informacija o nečemu – kao što je intuicija koja meni pomaže u medicinskoj praksi – naše telo isto tako ima urođenu intuiciju.

Telo može da nam stavi do znanja kada je nešto u našem životu van ravnoteže čak i ako je to saznanje nejasno svesnom umu.

Nastaviće se...

Uskoro

6|

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs

Kupujte jeftinije u knjižarama RIZNICA KNJIGA:

Kikinda

Knjižara ”Riznica knjiga br. 5”

Trg srpskih dobrovoljaca 19 0230/29-917, 063/517-874

Zrenjanin

Zrenjanin

Zrenjanin

Beograd

Subotićeva br.1 lok. 2 023/512-812, 063/517-874

TC Bagljaš Bulevar Veljka Vlahovića bb; 063/517-874

Gimnazijska 17 023/510-783, 063/517-874

U holu Doma sindikata Tržni centar bb, kod hotela „Konak” Dečanska 14, lokal br. 30 031/846-296, 063/517-874 011/3235-221, 063/517-874 www.leo.rs | 7

Knjižara „Riznica knjiga”

Knjižara ”Riznica knjiga br. 3”

Knjižara „Riznica knjiga br. 6”

Knjižara „Riznica knjiga br. 4”

Zlatibor

Knjižara „Riznica knjiga br. 1”

Nastavak...

zdrav emotivni Život Pretvorite strah, bes i ljubomoru u kreativnu energiju POREKLO EMOTIVNOG USLOVLJAVANJA Svako dete koje se rodi oseća ceo univerzum, ne poznajući odvojenost od njega. Postepenim obrazovanjem mi ga učimo da se odvaja. Dajemo mu ime, dajemo mu identitet, dajemo mu kvalitete, dajemo mu ambicije – stvaramo ličnost oko njega. Ličnost polako postaje sve jača i jača tokom odgoja, obrazovanja, religijskog učenja.

Kako ličnost jača, dete počinje da zaboravlja šta je bilo u materici – jer dete tamo nije bilo ni doktor ni inženjer.

Tamo nije imalo ime; tamo nije bilo odvojeno od postojanja. Dete je bilo potpuno jedinstvo sa majkom, i izvan majke nije bilo ničega. Materica je bila sve, ceo detetov univerzum.

Dete u materici ne brine: „Šta će se desiti sutra?“ Nema novac, nema račun u banci, nema posao. Dete je nezaposleno, bez ikakvih kvalifikacija. Ne zna kada pada noć, kada sviće dan, kada se menjaju godišnja doba; ono jednostavno živi u potpunoj nevinosti, puno poverenja da će sve biti u redu, kao što oduvek jeste. Ako je danas sve u redu, biće i sutra. Ono ne „razmišlja“ na ovaj način, to je samo neki unutrašnji osećaj; reči ne postoje jer ono reči ne poznaje. Dete poznaje samo osećanja, raspoloženja i uvek je raspoloženo, radosno – to je potpuna sloboda bez ikakve odgovornosti.

Zašto svako dete kada izlazi iz materice prouzrokuje veliki bol svojoj majci? Zašto se svako dete rodi plačući? Ako pokušate dublje da ispitate ove sitnice, one vam

8|

mogu otkriti velike tajne života. Dete se opire da izađe iz materice jer je materica njegov dom. Ono ne poznaje kalendar; devet meseci je dugo skoro kao večnost – devet meseci traje zauvek. Otkada zna za sebe, dete je bilo u materici. Sada mu iznenada oduzimaju dom. Izbacuju ga napolje, i ono se opire svim svojim snagama. Ono se čvrsto drži materice; u tome je problem. Majka želi što pre da ga rodi, jer što duže dete ostane unutra ona će morati jači bol da istrpi. Ali dete se čvrsto drži, i uvek se rodi u suzama – svako dete, bez izuzetka.

Samo za jednog čoveka, Lao Cea, kaže se da je rođen smejući se. Moguće je; on je bio izuzetan čovek, luckast od samog početka. Ne znajući šta da radi, ne znajući da je došlo vreme da se plače, on se smejao. I takav je bio celog života, radio je pogrešne stvari u pogrešno vreme.

Priča o njegovom čudnom životu počinje smehom. Svi su bili šokirani jer nijedno dete pre njega to nije uradilo.

Ali on je jedini izuzetak – što znači da to može biti i mit, ili nečija ideja da tako ispriča. Kada se pogleda ceo život Lao Cea, moguće je da su ljudi koji su pisali o njemu pomislili da se njegov početak života razlikovao od drugih ljudi; mora da je bio pomalo luckast. Celog svog žvota on je bio luckast i sigurno je to obeležilo i početak tog života. Možda je to samo mit. Čak i da je istina, ako se smejao na rođenju, on je primer izuzetka, a ne pravila.

Zašto se svako dete rodi u suzama? Zato što mu se oduzima dom, zato što se njegov svet uništava – dete

Čovek koji živi u Los Anđelesu odlazi u posetu psihijatru.

Predstavlja se kao Napoleon Bonaparta, iako na njegovoj podsetnici piše da se zove Hajmi Goldberg. „Dakle, šta mislite, u čemu je problem?“, pita ga doktor. „Pa, doco, sve je, zapravo, odlično. Moja armija je snažna, moja palata je veličanstvena, i zemlja napreduje. Moj jedini problem je Džozefina, moja supruga.“ „Ah“, reče doktor, „i, koji je njen problem?“ Podigavši ruke u očaju, čovek odgovara: „Ona misli da je gospođa Goldberg.“

se odjednom nalazi u čudnom svetu okruženo čudnim ljudima. I ono nastavlja da plače jer se njegova sloboda svakim danom smanjuje, a broj obaveza povećava. Na kraju otkriva da nije ostalo nimalo slobode i da mora da ispunjava obaveze, da mora da snosi odgovornost; dete postaje natovarena životinja. Ako ovo gledate nevinim očima, ne možete dete osuditi zato što plače.

Psiholozi kažu da je potraga za istinom, za Bogom, za rajem, zapravo zasnovana na iskustvu koje je dete steklo u materici. Ono ne može da ga zaboravi. Čak i ako ga zaboravi na nivou svesti, ono odjekuje u njegovoj podsvesti. Dete ponovo traži te divne dane kada je bilo potpuno opušteno bez ikakvih odgovornosti, i traži svu slobodu sveta koju može da dobije.

Ima ljudi koji su to pronašli. Ja to zovem „prosvetljenje“. Vi možete izabrati bilo koju drugu reč, ali suština ostaje ista. Neko kaže da je ceo univerzum kao materica. Možete imati poverenja, možete da se opustite, možete da uživate, možete da pevate, možete da igrate. Živite besmrtnim životom i posedujete univerzalnu svest.

Ali ljudi se plaše da se opuste. Plaše da ukažu poverenje. Oni se plaše suza. Ljudi strahuju da rade sve što nije uobičajeno, što nije ovozemaljsko. Opiru se, i u tom opiranju kopaju sebi grob i nikada ne dožive radosne trenutke i ekstatična iskustva na koja su dobili pravo rođenjem – sve što treba jeste da ih zatraže.

Zbog sve tenzije, zabrinutosti i problema, čovek se izgubi u gužvi i postaje neko drugi. Duboko u sebi on zna da nije taj koga igra; on je neko drugi. I ovo stvara neverovatan psihički razdor u njemu. On ne može da igra ulogu kako treba, jer zna da ona ne predstavlja njegovo autentično biće – ali ne može ni da pronađe svoje autentično biće. On mora da nastavi da igra ulogu jer mu ona obezbeđuje život, suprugu, decu moć, ugled, sve.

On ne može sve to da rizikuje, i zato nastavlja da igra ulogu Napoleona Bonaparte. I postepeno i sam počinje da veruje u to. Mora da veruje u to; u suprotnom, bilo bi mu teško da igra tu ulogu. Najbolji glumac je onaj koji zaboravi svoju jedinstvenost i postane jedno sa glumom; tada njegove suze postaju autentične, kao i njegova ljubav, tada šta god da kaže to nije samo rezultat naučene uloge, to dolazi iz njegovog srca – i izgleda skoro stvarno.

Kada morate da igrate određenu ulogu, morate biti duboko povezani sa njom. Morate postati ta ličnost.

Svaki čovek igra neku ulogu, savršeno svestan da to nije ono što on treba da bude. Ovo dovodi do stvaranja raskola, zabrinutosti, a ta zabrinutost uništava svaku mogućnost opuštanja, ukazivanja poverenja, pružanja ljubavi, uništava svaku mogućnost komunikacije sa bilo kim – prijateljem, voljenom osobom. Postajete izolovani. Čovek sam sebe, svojim postupcima, proteruje, a zatim pati.

Postojanje tolike patnje na svetu nije prirodno; to je veoma neprirodno stanje. Čovek može da prihvati da neko povremeno pati, ali blaženstvo bi trebalo da bude prirodno i univerzalno osećanje.

Zašto je čoveku tako teško i zastrašujuće da pokaže svoja osećanja i jednostavno bude ono što jeste? Čoveku je teško da pokaže svoja osećanja i bude ono što jeste jer mu se već hiljadama godina govori da potiskuje svoja osećanja. To je postalo deo kolektivnog nesvesnog. Hiljadama godina vam se govori da ne budete ono što jeste. Budite Isus, budite Buda, budite Krišna, ali nikada nemojte biti ono što jeste. Budite neko drugi.

Tokom godina su vas konstantno i uporno učili tome, da vam je to ušlo u krv, u kosti, postalo je deo vaše suštine.

Samoodbacivanje je postalo deo vas. Svi ti sveštenici su vas osuđivali. Govorili su vam da ste grešnici, da ste rođeni u grehu. Jedino Isus može da vas spase, jedino

www.leo.rs | 9

Krišna može da vas spase, a kada ste vi u pitanju, nema nade da vi lično to uradite – vi ne možete sami sebe da spasete, neko drugi će da vas spase. Osuđeni ste na propast; jedino što možete je da se molite Isusu, da se molite Krišni da vas spasu. Vi sami ste beskorisni; vi ste samo prašina i ništa više od toga. Vi ne vredite, predstavljeni ste kao nešto ružno, svedeni na odvratna bića. Zbog ovoga je čoveku veoma teško i zastrašujuće da pokaže svoja prava osećanja.Učili su vas da budete licemer.

Licemerje se isplati, a ono što je isplativo je i vredno.

Oni kažu da je iskrenost najbolja politika – ali zapamtite, najbolja „politika“. Čak je iskrenost postala samo politika, jer se isplati. A šta ako nije isplativa? Onda je neiskrenost najbolja politika. Sve zavisi od toga šta uspeva, šta se isplati, uz pomoć čega ćete se obogatiti ili steći veći ugled, šta će vam doneti najveću udobnost, sigurnost, šta će vam najviše nahraniti ego – to je najbolja politika.

To može biti iskrenost, a može biti i neiskrenost; šta god da je u pitanju, koristite to kao sredstvo – i tu nije kraj.

Religija je takođe postala dobra politika. Ona predstavlja neku vrstu osiguranja za drugi svet. Pripremate se za drugi svet tako što ćete biti moralni, odlaziti u crkvu, davati prilog za siromašne. Vi otvarate bankarski račun u raju, tako da će vas kada stignete tamo primiti s velikom radošću, a anđeli će uzvikivati: „Aleluja!“, igraće i svirati na svojim harfama. Koliko ćete tamo imati na bankovnom računu zavisi od toga koliko moralnih dela ste učinili. I religija je postala biznis, dok se vaša realnost potiskuje.

Ljudi koji sve potiskuju su veoma cenjeni. Njih nazivate svecima; a oni su zapravo šizofreničari. Oni treba da idu na lečenje. Njima je potrebna terapija, a vi im se divite! Od stotine svetaca, čak i ako bi se za jednog ispostavilo da je pravi svetac, to bi bilo čudo. Devedeset devet njih su prevaranti, samo se pretvaraju, varaju. Ali ja ne kažem da oni pokušavaju vas da zavaraju; oni i sebe zavaravaju. Oni su ljudi koji potiskuju osećanja.

Poznavao sam mnoge mahatme u Indiji, koje su mase poštovale kao nikoga. Bio sam veoma blizak sa tim ljudima, i oni su mi otvorili svoja srca. Oni su ružniji nego bilo koji običan čovek.

U prošlosti sam posećivao zatvorenike sa željom da ih naučim kako da meditiraju, i na početku sam bio iznenađen kako zatvorenici – čak i oni osuđeni na doživotnu robiju – poseduju veću nevinost od vaših svetaca, kako su mnogo bolji ljudi od vaših svetaca, jednostavniji, kako poseduju veću naivnost. Vaši sveci su promišljeni, mudri.

Vaši sveci poseduju samo jedan kvalitet, a to je da su sposobni da potisnu svoje pravo ja. Oni stalno potiskuju svoju ličnost, i normalno je da dolazi do njenog razdvajanja. Oni zatim vode dva stila života: jedan život vode u javnosti, drugi iza zatvorenih vrata; jedan život vode kao predstavu, a drugi – pravi – ne pokazuju nikome. Oni se čak i sami plaše da ga sagledaju.

Isti slučaj je i sa vama, samo u manjoj meri, naravno, jer vi niste svetac. Vaša bolest još uvek nije neizlečiva;

10 |

može se izlečiti. Još uvek nije prešla u akutno stanje, nije postala hronična. Vaša bolest je kao uobičajena prehlada; lako može nestati.

Ali svi su zaraženi tim takozvanim svecima, koji su zapravo ludi ljudi. Oni su potisnuli svoju potrebu za seksom, potisnuli su svoju pohlepu, svoj bes, i zato kuvaju u sebi. Njihov unutrašnji život je košmar. Tu nema mira, nema tišine. Svi njihovi osmesi su veštački.

Hinduistički spisi su puni priča o tome da kad god se neki veliki svetac približi prosvetljenju, bogovi mu pošalju lepe žene da ga iskušaju. Još uvek nisam uspeo da otkrijem zašto bi bogovi želeli da iskušaju ove mučenike. Ako neko živi asketskim životom, posti godinama, potiskuje svoju ličnost, dubi na glavi, muči sebe... on nije učinio ništa nažao bilo kome osim sebi. Zašto bi bogovi želeli da ga iskušaju?

Trebali bi, u stvari, da mu pomognu! Ali oni šalju lepe žene, nage, koje igraju oko njega i ponašaju se opsceno pred tim mučenikom. On naravno postaje žrtva, biva zaveden, i gubi naklonost – kao da su se bogovi urotili protiv onih koji su blizu prosvetljenja. Ovo je smešno! Bogovi bi trebalo da pomognu, ali umesto toga čine sve da čovek ne uspe.

Te priče, međutim, ne treba shvatati bukvalno; one su simbol, metafora, i imaju svoje značenje. Da se Sigmund Frojd susreo sa tim pričama, silno bi uživao u njima. Za njega bi one predstavljale blago, podržale bi njegovu teoriju psihoanalize kao nijedan drugi primer.

Niko se nije ni pojavljivao; to su bile projekcije ljudi koji potiskuju svoje ja. To su bile njihove želje, potisnute želje; želje koje su bile potisnute toliko dugo da su sada postale neverovatno moćne, te su ovi ljudi čak i otvorenih očiju sanjali.

U Indiji uče svece da ako žena sedi na nekom mestu oni ne sedaju neko vreme na to isto mesto nakon što žena ode, jer ono emituje opasne vibracije. Vidite li koliko je sve to suludo? I oni uče čovečanstvo nečemu.

Ovi ljudi su učinili da se plašite svojih osećanja – jer ne možete da ih prihvatite. Vi svoja osećanja odbacujete, i odatle potiče strah.

Prihvatite ih. Nema ničeg lošeg u vašim osećanjima, niti sa vama nešto nije u redu! Ono što vam je potrebno nisu potiskivanje i uništavanje, vi morate naučiti šta je to umetnost uspostavljanja harmonije u svojoj energiji.

Morate postati orkestar. Tako je, ako ne znate da svirate muzičke instrumente, proizvešćete buku, izludećete svoje komšije. Ali ako poznajete umetnost sviranja, možete stvarati divnu muziku, možete stvarati uzvišenu muziku.

Možete doneti nešto što nije sa ovog sveta. Život je takođe jedan divan instrument. Morate naučiti kako da ga svirate. Ništa ne treba da bude pokidano, uništeno, potisnuto, odbačeno. Sve što vam je postojanje dalo je lepo. Ako niste u stanju da to lepo iskoristite, to samo govori da još niste dovoljno ovladali umetnošću. Svi smo svoj život uzeli zdravo za gotovo, i tu je greška. Nama je samo pružena mogućnost. Dat nam je samo potencijal za život; a mi moramo da naučimo kako da ga ostvarimo.

Zakoračite na svoj PUT PROMENE! Od 24. oktobra konačno i u Beogradu!

NOVA i revolucionarna metoda ličnog razvoja namenjena svima koji žele da unaprede svoje zdravlje i zauvek se oslobode viška kilograma

Radionica ‘’Promenite misli-IZGUBITE KILOGRAME’’ -Svesni pristup mršavljenjuGotovo da ne postoji odrasla osoba na planeti koja se nije bar jednom pogledala u ogledalo i poželela da izgleda drugačije. A jedan od najčešćih uzroka nezadovoljstva sobom jeste višak kilograma. Tada na scenu stupaju razne dijete, iscrpljujuće vežbe, odricanja od hrane, ispijanje šejkova i raznih «čudotvornih napitaka ili gutanje tableta koje će nas «trajno» rešiti problema. Međutim, koliko god brze i naizgled efektne bile razne dijete, posle izvesnog vremena kilogrami se vraćaju i mi opet zapadamo u svoj krug patnje, očaja, malodušnosti i nezadovoljstva.

Ovaj jedinstveni program mršavljenja će vas upravo naučiti mentalnim veštinama koje su vam potrebne za trajno postizanje ali i održavanje vaše idealne težine, dobrog zdravlja i sveukupnog blagostanja.

Uzmite stvar u svoje ruke i dosegnite konačno svoju idealnu i vitku liniju! Zavolite svoje telo i oslobodite se zauvek ‘’loše’’ slike koju imate o sebi i svom telu!

Prvi korak na putu ka postizanju trajnog uspeha i konačnog zadovoljstva po pitanju sebe i svog izgleda dolazi kad pored težine koje je izgubilo naše telo, isto tako oslobodimo i svoj um i svoja osećanja od težine koja ih pritiska. Naš um, telo i emocije su u neraskidivoj vezi i nikada ne idu jedni bez drugih. Da bismo se oslobodili viška kilograma važno je da pokažemo spremnost da se oslobodimo i svih starih načina razmišljanja koji su nas doveli u situaciju da oko sebe postavimo zid, štit sačinjen od kilograma, koji će nas štititi od daljih povreda koje smo kroz život svesno ili nesvesno zadobijali. Vreme je da se vratite sebi, da se setite istine koja kaže da ste divni, lepi i čudesni i da lagano ali sigurno krenete na svoj novi put - put do svoje savršene figure i put do svog unutrašnjeg mira. Tu ćete otkriti lepotu svoje duše i shvatićete da možete biti upravo onakvi kakvi želite da budete.

Naučite mentalne veštine za uspešno i trajno mršavljenje Setite se, mi svi u sebi već posedujemo svoju savršenu figuru.

Potrebno je samo da skinemo razne slojeve uverenja, stavova, navika i obrazaca koje smo godinama skupljali i taložili, da ih se oslobodimo i zamenimo novim, kako bismo dospeli do sebe i konačno postali zadovoljni sobom i onim što vidimo u ogledalu.

Kad promenimo misli promenićemo i život! I to je tako!

Aleksandra Ubović, HYL trener Više o samom programu možete pročitati na našem sajtu www.putpromene.com

www.leo.rs | 11

Elen Ričardson

FLiP-FLOP klub

T r i n a j b o l j e d ru g

arice i j

! o t e e d n o lu d o l

Eli, Taša i Sijera doživele su brodolom! Zbog oluje im je propala potraga za kitovima i sada su ostale BEZ IGDE IČEGA – jedino društvo im je pas Modžo, a jedina hrana čokoladni kolač! Niko ne zna gde su, a vreme im izmiče. Hoće li devojčice provesti noć pod zvezdama na NAPUŠTENOM OSTRVU? „Šta mi vredi da postanem slavna kad moram da ustanem u pet ujutro“, gunđala je Sijera zevajući i drhteći na hladnom jutarnjem povetarcu. „Nisam sigurna ni da li želim ovakvu sliku u novinama!“ Pokušavala je da navuče ronilačko odelo, koje je bilo toliko malo da bi jedva odgovaralo Taši, i žalosno je pogledala svoja stopala u patikama za ronjenje. Nimalo ne podsećaju na njen stil. Više bi joj odgovarale japanke sa šljokicama.

Eli se saosećajno nasmešila i snažno zgrabila drugaricu za ruku da bi sustigle Tašu. „Hajde! Nikad je nećemo stići!“ „Moraš da ustaneš u zoru ako hoćeš da vidiš kitove!“ Taša je jurila plažom ispred njih. „Nadam se da su glasine tačne i da ćemo stvarno videti kljunaste kitove!

Veoma se retko viđaju u vodama na jugu!“ „Samo treba da osvojimo nagradu u Novostima Nedeljnog ostrva tako što ćemo da budemo prve koje će ih fotografisati“, nastavila je Eli.

12 |

„Daću sve od sebe“, Taša je potapšala vodootporni foto-aparat oko svog vrata. „Jedino me brine naša fotografija!“, promrmljala je Sijera. „Ne brini“, okrenula se Taša da joj uputi nestašan osmeh, „novinari će dovesti frizera, šminkera i nekoga da nam uradi manikir!“ „Stvarno?!“, Sijerino lice se oraspoložilo, ali odmah zatim ponovo se snuždilo. „Uh, zamalo da ti poverujem!

Dobro, hajde prvo da nađemo kitove pa ću onda početi da se nerviram, važi?“ „Važi!“, Eli je bila toliko uzbuđena da je imala utisak da će eksplodirati svakog časa.

Pustila je Sijerinu ruku i radosno zagazila morsku travu u plićaku. Osećala se kao prekaljeni mornar u odelu koje joj je Taša pozajmila. Danas će isploviti iz luke i otići na otvoreno more. U stomaku su joj se komešali leptirići od same pomisli na to.

Eli je skinula svoj ranac s leđa. Pošto je žurila da se nađe s drugaricama, nije ga zatvorila kako treba. Dok se borila da zakopča rajsferšlus, ranac joj je iskliznuo iz ruku i sve se iz njega prosulo. „Pazi, natrunićeš nam sendviče peskom!“, Sijera je čučnula da joj pomogne u prepakivanju. Podigla je knjigu. „Šta ti je ovo?!“ „Knjiga?“, viknula je Taša. „Modžo nije brod za krstarenje, znaš. Nema ležaljki i društvenih igara!“ „Nema skupih restorana ni obroka od pet jela“, žalosno je uzdahnula Sijera dok je mazila stomak. „Umirem od gladi!“ „Trebalo je da doručkuješ“, rekla je Taša. „Jesam, ali uvek ogladnim od morskog vazduha!“ „Tebi ne treba povod da ogladniš“, Eli je očajnički odmahnula glavom. „Trebalo bi da postaneš kuvarica.“ „Odlična ideja!“ Sijerine oči su zablistale. „I da imam svoju kuvarsku emisiju!“ Mahnula je nevidljivom kamermanu, a zatim pružila Eli knjigu. „Donela sam knjigu da vam pokažem“, objasnila je Eli. „To su morske avanture Edit Baltimor. Tetka kaže da je Edit živela na Nedeljnom ostrvu.“ „Koja je to knjiga?“, Taša je pružila ruku da je uzme.

Jutarnje sunce bilo je na istočnoj strani mora, a plima je isprala glavnu luku Nedeljnog ostrva. Jedrilica je bila privezana za obalu, ljuljuškao ju je povetarac s kopna, a galebovi su im leteli nad glavama i kliktali. Osim malih čamaca nasukanih na pesku i jata ptica močvarica koje su plutale po talasima, nije bilo nikoga. Modžo, Tašin graničarski terijer, ugledao je ptice i dao se u trk za njima po vlažnom pesku. Uz lepet krila ptice su odletele na neko drugo mesto gde nema pasa.

„Tajna Ostrva zvončića. To mi je jedna od omiljenih.

Imam sve njene knjige. Bavila se ekologijom mora mnogo pre nego što je to postalo moderno i bila je prvoklasan mornar.“ Taša je zastala. „Jesi li znala da se baš bila vraćala na Nedeljno ostrvo nakon što je sama oplovila Atlantski okean kad je nestala? Nikad nisu našli ni nju ni njenu jahtu.“ „Tužno“, zadrhtala je Sijera. „Misteriozno. Pitam se šta joj se desilo. Možda je još nasukana na nekom napuštenom ostrvu.“ „Dosad bi već bila prestara“, rekla je Eli. Pokušala je da zamisli kako bi joj bilo da je potpuno sama na otvorenom moru. Edit Baltimor je sigurno bila veoma hrabra.

Eli je zastala da ih pogleda. Sve miriše na more i na svežinu. Kakvo jutro za avanturu!

Taša je otvorila knjigu i pogledala sliku autorke. „Jednog dana i ja ću sama oploviti svet.“

„Već sam viđala manje usane, ali nikad ranije nisam srela kljunaste kitove. Bilo bi super kad bismo videli bar jednog“, rekla je Taša čežnjivim glasom. Eli je znala da je Taša oblepila svoju sobu i kućicu na drvetu fotografijama kitova i delfina. Danas je očigledno veoma poseban dan za nju.

„E sad znam da si luda“, Sijera je napravila grimasu. „Da nemaš s kim ni reč da progovoriš danima? Bez toplog tuša? Bljak!“ Uzela je knjigu od Taše i prelistala je. „Izgleda dobro. Mogu li da je pozajmim kad je pročitaš?“

Taša je zviznula Modžu da dođe kad su se približile malom plavom čamcu nazvanom Modžo. Pas je dotrčao mašući repom. „Dobar pas“, potapšala ga je Taša i ubacila ranac u čamac. „Dajte mi svoje stvari.“ Okrenula se prema njima i zabezeknuto pogledala Sijeru, koja je preko ronilačkog odela nosila ogromnu roze torbu. „Zašto si ponela to?“, Taša se zagrcnula od smeha. „Ovde imam gomilu važnih stvari“, odgovorila je Sijera grleći torbu. „Moram da ih ponesem sa sobom.“

„Naravno“, složila se Eli. „Glavne junakinje su tri devojčice. Pitala sam se nešto. Da li je previše uvrnuto ili je možda pisala o našim majkama? Bile su na ostrvu otprilike u isto vreme kad i ona. Bilo bi super da su inspirisale Edit Baltimor za tu knjigu!“ Eli se setila fotografije koju su našle u Tašinom potkrovlju. Na njoj su prikazane njihove mame kad su bile na Nedeljnom ostrvu još dok su bile devojčice. I one su bile najbolje drugarice. Eli je uramila kopiju te fotografije i okačila je u svojoj sobi u tetka-Dininoj kući. To joj je najdragoceniji predmet broj dva.

www.leo.rs | 13

Dodirnula je srebrni lančić na kome je visio privezak.

Zavukla ga je ispod ronilačkog odela da ga ne izgubi. Sve tri devojčice nasledile su amajlije prijateljstva od svojih majki i zaklele su se da ih nikad neće skinuti. Tašina amajlija bila je zakačena za ronilačko odelo, a Sijerin privezak visio je na jednoj od mnogobrojnih narukvica koje su joj zveckale oko zgloba.

Sijerine oči blistale su od uzbuđenja. „Kladim se da si u pravu! Naše mame su skrivale da su slavne!“

jedro, a onda se smestila kraj kormila. „Ukrcajte se i podignite glavno jedro, prvi oficiru Eli!“ Sijera je držala čamac dok se Eli prebacivala preko ivice čamca. Našla je uže kojim se podiže i spušta veliko jedro. Povukla ga je obema rukama, kao što ju je Taša učila. Glavno jedro polako se razvilo i zavijorilo se na povetarcu. Kad se potpuno razmotalo, Sijera je osigurala uže i sela. Srce joj je lupalo od uzbuđenja kad je vetar ispunio jedro i čamac počeo da klizi po vodi.

„Ako i mi hoćemo da se proslavimo, moramo krenuti u čamac da nas neko ne bi preduhitrio!“, prekinula ih je Taša. „Moramo prve da ih vidimo, jeste li zaboravile?!“

Sijera se brzo prebacila unutra. „Ne možete da odete bez mene!“

Eli je ubacila knjigu u ranac, zatvorila rajsferšlus i pružila ga Taši da ga ubaci u prtljažnik zaštićen od vode.

Sijera je brzo razvila malo prednje jedro, koje se poput balona naduvalo ispred jarbola. Jedrilica je ubrzala ljuljajući se kao drveni konjić preko talasa koji poskakuju.

Modžo je zaplovio sve dalje od obale.

Zatim je izvadila pojase za spasavanje. „Obavezna oprema, devojke!“ „Ali... ovo je... narandžasto!“ Sijerine oči razrogačiše se od užasa. „U narandžastom izgledam kao da mi je koža zelena!“ „Žao mi je, Sijera“, Taša se svim silama trudila da sakrije osmeh. „Čak i Modžo mora da nosi pojas.“ Čučnula je da obuče svom graničarskom terijeru pseći pojas za spasavanje. Modžo je cvileo, ali se nije pomerao, očigledno naviknut na rutinu. „Bezbednost pre svega.“ „Valjda“, tužno je rekla Sijera dok je navlačila pojas za spasavanje. „Pa dobro, bar imam roze mišiće.“ „Mišiće?!“, začudila se Eli. Taša je buljila u Sijeru otvorenih usta. „Naravno“, odlučno se branila Sijera. „Neophodan detalj za damu koja kreće na jedrenje.“ Izvukla je drečavoroze mišiće iz džepa ronilačkog odela i napumpala ih.

Kad je završila, provukla je ruke kroz njih i zauzela pozu kao takmičari u bildovanju. „Šta kažete?“ Eli se kikotala. Taša je već vrištala od smeha.

Sijera se nasmešila. „Dobro, samo se vi smejte, ali mišići mi pomažu da se osećam sigurnije u ovom malom čamcu na otvorenom moru.“ „Super ti stoje, Sijera!“ Eli je odlučila da prećuti kako kombinacija fluorescentnih roze mišića i narandžastog pojasa za spasavanje deluje na oči. „Hajde“, požurivala ih je Taša. „Ukrcajmo Modža pre nego što se ostali probude i slikaju kitove pre nas.“ Kad je čuo svoje ime, Modžo je naćulio uši i zalajao. „Svi psi na palubu!“, Taša je ubacila Modža u čamac, gde je sedeo savršeno mirno, kao i svaki vrsno obučeni mornar.

Taša je podigla prednji kraj prikolice na dva točka i pogurala čamac prema moru. Čim je do kolena zagazila u vodu, otkačila je vezove i čamac je skliznuo s prikolice.

Umirila je čamac dok su Sijera i Eli gurale prikolicu prema plaži. Zatim su ga porinule i držale sve dok se Taša nije ukrcala. Stala je na sredinu, odvezala konopce i razapela

14 |

„Podignite prednje jedro, drugi oficiru, Sijera!“

Eli je sela na zadnju klupu, Sijera preko puta nje i obe su se čvrsto uhvatile za ivicu čamca. Taša ih je usmeravala prema uzburkanoj vodi na početku luke.

Jedrilica je sekla talase komešajući se gore-dole.

Modžo je jurio prema otvorenom moru. Potraga za kitovima je počela!

Vetar je počinjao da duva sve jače dok su napuštale sigurnost luke. Eli je osetila kako joj se utroba prevrće kad se brodić podigao, zaljuljao i spustio nošen velikim talasom. Osećala se kao da je na rolerkosteru. Kapetan Taša nije skidala veseli osmeh s lica. Modžo je trčkarao s kraja na kraj čamca i oduševljeno mahao repom priželjkujući da ga Eli i Sijera počeškaju iza uha. Sijera se držala za ivicu čamca čak i dok je mazila psića. Ten joj je bio zelenkast – da li zato što joj je bilo muka ili zbog narandžaste boje pojasa za spasavanje?

Eli se opustila. Uživala je dok joj vetar duva u lice i šiba kosu. Prizor je bio predivan: svuda oko njih more se kovitla i preliva u svim nijansama plave i zelene. Modžo je skretao na zapad, prema grupi nenaseljenih ostrva u daljini: podsećala su na dine koje se izdižu iz vode. Liče na leđa morskih čudovišta, pomislila je Eli. „Tamo idemo“, rekla je Taša gledajući Eli. „Tu grupu čine tri ostrva.“ „Kako se zovu?“, Sijera je izvukla velike brendirane naočare s ružičastim staklima iz svoje torbe. Brzo ih je stavila i pogledala prema ostrvima. „Zovu ih Zapadna ostrva“, povikala je Taša iz petnih žila da bi nadjačala huk talasa.

Eli je primetila dugačak niz stena koje vire iz mora na pola puta između čamca i Zapadnih ostrva. Talasi su se obrušavali na stene i prskali belu penu u vazduh.

Pre nego što su prišle stenama pretećeg izgleda, Taša je okrenula kormilo i Modžo je skrenuo udesno izbegavši opasnost. „Taj red stena zove se Đavolovi zubi“, dodala je Taša. „Uništile su mnoge brodove. I dalje su opasne kad je

magla ili za vreme oluje. Često ćete videti foke kako se sunčaju na njima. Turisti dolaze čamcima da ih vide.“

biti najbolja! Hajde da ih vidimo! Imaš dvogled u prtljažniku“, Taša je rekla Eli.

Eli je ugledala nekoliko jata kormorana kako stoje na razuđenom kamenju, šire krila i podižu glave prema suncu. Liče na praistorijske ptice, pomislila je Eli. Ili na leteće dinosauruse.

„Šta tražim?“, pitala je dok je dvogled kačila oko vrata.

Sunce je pržilo. Vetar je šibao u naletima. Pucketanje lađe i krici kormorana zaglušili su Eli. Na vidiku nije bilo nijednog broda. Mogli su otploviti hiljadama godina u prošlost. Ta pomisao naterala je Eli da se naježi od oduševljenja. „Đavolovi zubi“, povikala je Sijera. „Kako divno, ali i strašno! Zašto su dali ime stenama, a ne ostrvima koje te stene čuvaju? Zapadna ostrva – zvuči dosadno. Predlažem da ih nazovemo po nama. Tri ostrva – tri devojke.

Pošto je to moja ideja, prva biram ostrvo!“ Kad je čamac prošao pored poslednje stene i približio se ostrvu, Sijera je pokazala prstom prema njemu. „Sviđa mi se ovo ostrvo! Ima malu peščanu plažu. Da ima palmu, bilo bi to savršeno malo rajsko ostrvo.“ „Krstimo te imenom Sijerino ostrvo! Ura!“, povikala je Eli i mahnula ostrvu. „A veliko ostrvo pored treba da se zove po Taši!“ „Zašto?“, podozrivo ju je pogledala Taša. „Hoćeš da kažeš da sam debela?!“ „Ne, nego zato što celo ostrvo liči na jedrilicu – ima tu trougaonu stenu u sredini koja podseća na jedro.“ „Hej, super ideja“, Taša se ozarila od oduševljenja. „Nikad mi to nije palo na pamet. U pravu si, treba da se zove Ostrvo jedrilica!“ „Ne“, pobunila se Sijera. „Tašino ostrvo. Tri devojke, tri ostrva, sećaš se?“ Taša je samo slegla ramenima, ali blistala je od zadovoljstva. „Dakle, najdalje je Elino ostrvo. Malo parče kopna obavijeno misterijom“, Sijera je nagnula glavu na stranu. „Je l’ ti se sviđa, Eli?“ Eli se nasmejala. „Naravno, zašto da ne?“ „Kasnije ćemo obići Elino ostrvo“, dodala je Taša. „Prvo idemo do mog ostrva. Usidrićemo se u malom zalivu na severnoj strani i popećemo se na stenu. Odatle se pruža najbolji pogled na severni deo mora. Ako su ti kitovi ovde, trebalo bi da ih vidimo. Najverovatnije će ostati na ovoj strani Nedeljnog ostrva jer je najbliža Atlantskom okeanu.“ Odmahnula je glavom, a glas joj je postao čežnjiv. „Stvarno bih volela da ih vidim. Kljunasti kitovi su divni, liče na džinovske delfine.“ „Možda imaš dobar aparat, ali kladim se da će moja fotografija biti bolja od tvoje“, Sijera je škljocnula mobilnim telefonom. „Prihvatam opkladu, Sijera“, odgovorila je Taša. „Kladim se u duplu porciju pomfrita da će moja fotografija

„Kitovi udišu vazduh“, objasnila je Taša. „Oni su sisari, a ne ribe.“ Eli je primetila da se Taša sva ozarila dok je pričala o kitovima. „Mogu dugo da zadrže dah, a kad izrone, izbacuju tanak mlaz vode iz rupe na gornjem delu glave. Kao fontana.“ Taša napravi graciozan pokret rukom da im to dočara. „Potražite taj mlaz vode ili njihova leđa dok iskaču iz talasa. Hej, Sijera“, nastavila je Taša, „ispod tvoje klupe je oprema za gnjuranje – disaljke i maske.“ „Gnjuranje?!“, Sijera je počela da pretura po platnenoj torbi i izvukla tri maske s disaljkama držeći ih podalje od sebe, kao da smrde. „Ovo je neprihvatljivo! Ne pada mi na pamet da uđem u vodu s kitovima!“ Taša se nasmejala. „Kitovi ne jedu ljude. Ponela sam maske zato što u se plićaku Elinog ostrva nalazi mali kanjon. Htela sam da ga istražimo nakon što vidimo kitove, ako budemo imale vremena.“ „Više bih volela da nađemo blago zakopano na mom ostrvu“, umešala se Sijera. „Kovčeg pun zlata i dragog kamenja. Onda bismo postale bogate i slavne!“ ubacila je maske i disaljke u svoju torbu.

Eli se nasmejala. Ta torba je bez dna. Proučavala je more kroz dvogled. Upravo su se približavale Sijerinom ostrvu. Vetar je sve jače duvao. Trougaono glavno jedro pravilo je buku koja podseća na rafalnu paljbu. Jedrilica je letela kroz vodu, poskakivala preko talasa. Posle pet minuta brze plovidbe Sijera je uzdahnula kao da joj je muka, ali Eli je bila previše zauzeta potragom za kitovima da bi to primetila. „Spusti prednje jedro, Sijera“, komandovala je Taša.

Ton njenog glasa naterao je Eli da spusti dvogled i pogleda u kapetana. Taša se namrštila kad je pogledala u nebo. „Nadam se da neće pasti kiša“, rekla je. „Meteorolozi su najavili lepo vreme za danas.“ Eli je pogledom potražila Sijeru spremna da joj ponudi pomoć, ali Sijera je već bila zauzeta konopcima.

Modžo je usporio nošen samo glavnim jedrom, a Eli se ponovo koncentrisala na potragu za kitovima. Učinilo joj se da vidi kita ispod površine, ali bile su to samo morske trave i senke oblaka koji su se nadvijali iznad njih. „Mlaz vode! Videla sam mlaz!“ Ugledala je jasan beli mlaz. „Gde? Daj da vidim!“, skočila je Sijera i kleknula pored Eli. Nagnula se preko ivice čamca držeći mobilni telefon, spremna za fotografisanje. „Sijera!“, povikala je Taša. „Sedi!“ Prekasno. Sa zadnje strane preklopio ih je ogroman talas. Jedrilica se nagnula na stranu i začuo se samo Sijerin vrisak kad je izgubila ravnotežu...

www.leo.rs | 15

SRPSKE NARODNE LIRSKE PESME PRIREDILI dr Simeon marinković i Slavica marković ILuStROvALA mirjana Živković Kada su se srpske narodne lirske pesme pojavile u vukovom izdanju 1815. godine u Evropi, njihovu lepotu među prvima zapazili su Jakob Grim i Gete. u svojim prikazima upoređivali su ih s mirisom ruže i Solomonovom „Pesmom nad pesmama“. Pesnik Adam Mickijevič isticao je to da „nema ničeg privlačnijeg od stila tih pesama“, te da je to „vrhunac savršenstva koji je mogao da dosegne slovenski stil“. A vuk je govorio da je u njima „najdragocenija čistota i sladost našega jezika“.

Nešto kasnije vasko Popa, koji je inače izrastao iz ove poezije u pesnika svetskih razmera, zaključio je da „možemo samo da se ponosimo poetskim blagom svoga naroda“, „da nas to blago sjedinjuje s čitavim svetom“ i da „na dnu svake reči naziremo čudotvorne ključeve koji otvaraju tajanstvene kapije lepote, one lepote koju stvara čovek da bi njome pobedio rugobu, vreme i smrt“. u želji da savremenim čitaocima približi vrednosti narodne lirike, izdavačka kuća „Kreativni centar“ priredila je i objavila na posebno zanimljiv način „Srpske narodne lirske pesme“, u recenziji profesora Boška Suvajdžića. Pesme su svrstane u osamnaest tematskih grupa: ljubavne, porodične, svatovske, pesme o radu i dr. Osim izabranih 506 pesama iz raznih krajeva u kojima Srbi žive, uz pesme su data objašnjenja simboličnih značenja bića, predmeta i pojava o kojima se govori: cvetova ruža, nevena, sminja, božura, ljubičice i drugih, zatim jele, bora, višnje, jabuke, dunje, jasena, onda značenje jelena, košute, sokola, sunca, meseca, vode, vila i mnogih drugih. Pored toga, ilustrovana su i objašnjenja obreda i običaja u kojima su pesme izvođene – svadbe, dodola, lazarica, koleda, kraljica, zdravica itd.

Knjigu je ukrašavala, očigledno sa ljubavlju, docent Mirjana Živković svojim crtežima i brojnim prilozima – fotografijama običaja, obreda, odevnih i drugih predmeta, šara i vezova utkanih na njima, preuzetih najviše iz zbirki Etnografskog muzeja. Sve to na živopisan način oslikava milje u kojem su se pesme rađale i u kojem su trajale.

Knjiga sadrži i zapise o ovim pesamama, ocenu njihove estetske, etičke i saznajne vrednosti. u tom cilju obrazlažu se bogatstvo i snaga osećanja kojima su nadahnute kroz jednostavnost i toplinu melodije, zvučnost, slikovitost i jedrinu jezika i izraza. Lirske pesme dragoceno su svedočanstvo o svakodnevnom životu našeg naroda i ističu visoke moralne i životne vrednosti za koje se zalažu: ljubav, rad, lepotu, optimizam, mudrost, saosećanje, skromnost, solidarnost; nasuprot tome, osuđuju zlo, nečoveštvo, nepravdu, ropski rad, ropsku pokornost. Knjiga sadrži i naučnu aparaturu koja će pomoći istraživačima iz ove oblasti u daljem radu.

Na kraju ove lepe i bogato ilustrovane knjige urednički tim koji su predvodili dr Simeon Marinković i Slavica Marković zaključuje da srpske narodne lirske pesme predstavljaju dragoceno jezičko blago koje je vekovima stvarala narodna duša, i to baš onako kako i sama pesma kaže: „kroz trepke reči sejala, suzama zamesila, na grudima razvijala i dušom ispekla, pa je to lepota koja će kroz vekove sijati dok je ovog naroda i njegovog jezika“.

OvO JE KNJIGA tRAJNE vREDNOStI I NEOPhODAN JE DEO SvAKE KućNE BIBLIOtEKE.

16 |

PORODICA NAPISALA jaSminka Petrović ILuStROvAO dobroSav bob Živković Dok budete čitali ovu knjigu, imaćete osećaj da stojite ispred ogledala, rame uz rame sa svojim najrođenijima. Biće tu smejanja i plakanja, povremeno će vam se dizati kosa na glavi, a računajte i na to da će vam se želudac prevrnuti nekoliko puta. uostalom, znate i sami kakva su ogledala – sve vam sruče u lice, i to BEZ DLAKE NA JEZIKu. Ali samo polako i opušteno! Na kraju sve dođe na svoje mesto, pa čak i rodbinski odnosi. verujte nam! Eh, šta smo mi sve preturili preko glave sa svojima, a evo, sad smo im čak i knjigu posvetili.

O tipovima porodica, porodičnim odnosima, o porodičnim okupljanjima kojima smo tradicionalno verni, ali i o nekim zaboravljenim porodičnim ritualima, iskreno i bez dlake na jeziku, piše Jasminka Petrović. Prepoznatljiv autorkin ton, pun prisnosti i razumevanja, ali i prisutna samoironija i nemilosrdno seciranje date teme praćeni su i ovog puta ilustracijama Dobrosava Boba Živkovića. Naglašeni karakteri i oživljene situacije, začinjene komentarima ilustratora, igranje i nadigravanje teksta i slike rezultirali su specifičnom nadogradnjom same teme. Čitaoci su dobili knjigu kojoj će se vraćati i iznova je „čitati“ i učitavati nove sadržaje u nju, a poster koji ide kao dodatak pružiće im mogućnost da se zabave uz igricu Rođače, ne ljuti se.

Nova dizajnerska rešenja osvežila su ediciju, dala joj posebnu dinamiku i moderan ton. Prožeta uticajima savremenog doba, parodijom na marketinške i reklamne poruke kojima nas mediji svakodnevno bombarduju, ova knjiga predstavlja i svojevrstan sociološki i kulturološki uvid u stvarnost koja nas okružuje. Ovo svojevrsno ogledalo u kojem se ogledamo i vidimo sve svoje mane svakako će nas naterati da se nasmejemo, ali će nam i pružiti – iako pomalo iskrivljen – osmeh pun razumevanja.

Knjige iz edicije Bez dlake na jeziku, zabavne i na prvi pogled ne tako zahtevne i stroge, imaju jedan vrlo ozbiljan zadatak, a to je da nas podstaknu na preispitivanje i menjanje odnosa prema temama kojima se bave. uspeh tih knjiga kod širokog kruga čitalaca – kako kod nas, tako i u svetu – još jednom potvrđuje univerzalnost ovih tema, kao i moć i uticaj humora da menja našu svakodnevicu i čini je lepšom.

www.leo.rs | 17

I VREMENSKI TVISTER

DŽENI NIMO U Čarlijevoj drugoj avanturi, zahuktavaju se dogodovštine u Blurovoj akademiji, školi za decu s neobičnim talentima – jedan ume da priča sa životinjama, jedan je hipnotizer, jedan gospodari olujama, jedna devojčica je iluzionista, jedna može da se pretvori u pticu i leti, a Čarli, naravno, može da putuje u fotografije i slike. Dok se među nekom decom brzo rađa prijateljstvo, druga su netrpeljiva i ohola, tako da u akademiji vladaju sukobi između dva tabora obdarenih. U tim čarkama oni često koriste svoje specifične moći jedni protiv drugih, međutim, nekada sve može da ode predaleko.

Trka da dođe do Tankreda je sada bila još kritičnija. Ako Manfred prvi stigne do njega, verovatno će ga hipnotisati, i to ne samo na nekoliko minuta. Možda će iznenaditi Tankreda i, pre nego što bi se osvestio, bio bi izgubljen – zaspao bi kao što je spavala i Ema Toli. Njen san je trajao osam godina.

Kada je Čarli ušao u predvorje, mogao je da vidi Manfreda i Ejsu kako stoje pribijeni uz komade nameštaja.

Drška hrastove komode iznenada otpade u Ejsinoj ruci, i on skliznu preko poda uz iznenađeni uzvik. Manfred je bio uspešniji. Njegove ruke su bile obmotane oko stuba na dnu spiralnih stepenica. Čarli nije znao kako da izbegne da ne odleti u zid. Tankredova gnevna energija ispunjavala je svaki prostor u

18 |

predvorju. Stolice su se rušile kao šibice. Kada je podigao glavu, video je Tankreda kako stoji ispred ogromnih vrata koja su vodila u spoljašnji svet. Njegova plava kosa bila je nakostrešena kao kruta, svetlucava četka. Nekoliko metara iza njega, doktor Blur, presavijen u struku, vikao je u vetar. „Tankrede Torson, smiri se. Sklanjaj se od tih vrata. Smesta!“ Tankred nije ni obratio pažnju. Glas doktora Blura jedva da se mogao čuti od sve buke.

Ovoga puta, autorka Dženi Nimo predstavlja nam misterioznu priču o putovanju kroz vreme. Mladi Henri Jubim, inače Čarlijev deda-ujak, igrao se klikerima jednog ledenog dana 1916. godine i slučajno se prebacio u najhladniji dan 2002. kada je pogledao u vremenski tvister, magičnu kristalnu kuglu nalik klikeru. Idući na čas i ne sluteći ništa, Čarli će u jednom hodniku sumorne Blurove akademije nabasati baš na Henrija, svog mladog dedu, posetioca iz prošlosti – dečak s plavim plaštom stvoriće se pred njim iz čista mira. To će biti početak njihovih nedaća kao i avantura. Naime, neće proći dugo vremena dok zla porodica Blur ne nanjuši šta se događa. Čarli i njegovi drugari na sve načine trudiće se da sakriju Henrija dok ne pronađu vremenski tvister da bi mu pomogli da se vrati kući, nazad u 1916. godinu.

Irina Vujičić

Nakon knjige Ponoć za Čarlija Bouna, nastavljaju se nesvakidašnje avanture o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.

Pročitajte:

Ponoć za Čarlija Bouna

Čarli Boun i vuk iz divljine

Čarli Boun i plava boa

Čarli Boun i zamak ogledala

Čarli Boun i senka bedloka

Komplet Čarli I-IV

Čarli Boun i skriveni kralj

Čarli Boun i crveni vitez

Komplet Čarli V-VIII www.leo.rs | 19

Slagalica života Vaš vodič za stvaranje ličnog uspeha i sreće

U

speh je po svojoj prirodi nešto zbunjujuće i neuhvatljivo, nešto čije će nagrade spoznati samo malobrojni koji dosledno rade na tome da ga ostvare. Da bismo imali više, moramo najpre biti više i to je suština filozofije ličnog razvoja, uspeha i sreće.

N

aša lična filozofija je ono što stvara naš stav. Naš stav određuje i kvantitet i kvalitet našeg nivoa aktivnosti.

R

ezultat naših aktivnosti stvara stil života kojim mi živimo. Rezultati i stil života su posledice a naša lična filozofija, stav i aktivnost su glavni uzroci tih posledica. Da bismo promenili posledice , moramo promeniti i uzrok. Međutim, većina ljudi neguje uzroke.

D

žim Ron nam nudi ideje i uvide koji čine jedinstveni glas nade, inspiracije i odgovora za one koji traže bolji život.

Ključ uspeha i sreće Ova knjiga je napisana u svrhu inspiracije. Sama činjenica da ste došli do ove knjige, znači da ste u procesu traženje. Možda želite da promenite nešto u svom životu, možda mislite da vredite više, možda se borite sa dilemama... Šta god da Vas je dovelo do tog trenutka, da zastanete i istražite odgovore koje nudi ova knjiga, znači da ste u potrazi za odgovorima. Vi ste jedno od onih srećnih bića koja su spremna za neku promenu, a upravo o tome govori ova knjiga - o transformaciji života pojedinca iz onoga što jeste u ono što želi da postane.

Našim životima neće se suditi prema stvarima koje smo započeli, već prema stvarima koje smo svojim delovanjem i odlučnošću uspešno završili.

20 |

D

žim Ron, autor svetskih bestselera kao što su “7 strategija za bogatstvo i sreću“, “Preuzmite odgovornost nad svojim životom“, “Slagalica života“ u izdanju Izdavačke kuće Finesa iz Beograda, nas upozorava da najveća kočnica našoj sreći i uspehu, upravo zapuštanje.

N

euspeh je jako suptilna stvar. I neuspeh je u većini slučajeva rezultat funkcije zapuštanja.

Svako od nas ima dva izbora u vezi sa onim šta će učiniti sa svojim životom.

Prvi izbor koji možemo da donesemo je da budemo manje nego što nam naši potencijali dozvoljavaju.

Drugi izbor je da postanemo sve što možemo biti. Da težimo, stvaramo i postignemo sve što možemo. Svi mi imamo ovaj izbor.

Ova knjiga će vas naučiti kako da sa lakoćom i snagom izaberete drugi izbor za sebe, što će činiti i vama i ljudima oko vas.

Kako da izgradite stav,

Džim Ron, autor knjige “7 strategija za bogatstvo i sreću“ Svako od nas može da osmisli svoju životnu sreću.

Taj izuzetni osećaj zvani sreća može da se pojavi gde

Naučite da budete srećni sa onim što imate dok težite onome što želite.

i kako da postavite više ciljeve u životu.

N

eka se delovi vaše slagalice života sastave lagano. Uživajte u slici tog dovršenog remek-dela koje će biti rezultat vaše nepokolebljive posvećenosti ovladavanju osnovnim stvarima.

god mi bili, jer nije ni u kakvoj vezi sa materijalnim stvarima.

Krajnji rezultat vašeg života biće određen time jeste li načinili previše grešaka u proceni i ponavljali ih svakoga dana ili ste posvetili svoj život malom broju jednostavnih veština koje zaista praktikujete svakoga dana.

M

oramo sebe izazvati upravo sada sa novim razmišljanjima i pokrenuti se prema novim uspesima.

M

oramo sebi da nametnemo novu disciplinu i razvijemo novi stav koji će motivisati nas i druge.

Lako je ostavriti uspeh i sreću!

A još lakše je - ne ostvariti ih! www.leo.rs | 21

Robert Lomas

Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Priča o velikom geniju Nikoli Tesli Ovo je knjiga o velikom srpskom naučniku Nikoli Tesli, koju je napisao engleski profesor univerziteta i poznavalac Teslinog života i dela i jedan od Teslinih mnogobrojinih poštovalaca, Robert Lomas. Ova knjiga pretežno razmatra Teslin rad sa aspekta finansijskog menadžmenta i pokazuje kako se Tesla uklapao u surovu sliku borbe za monopol na tržistu Amerike i sveta u kojoj se bio našao.

U knjizi je ukratko data i istorija ‘nauke o elektricitetu’, put kojim su ljudi kroz istoriju tragali za efikasnim načinom osvetljenja dok se nije stiglo do Teslinog naizmeničnog sistema prenosa energije, koji se i danas upotrebljava.

Knjiga sadrži opis života Nikole Tesle od detinjstva, preko školovanja pa do života i rada u Americi, prikazuje njegova najveća otkrića i njegovu misterioznu smrt. Podaci u knjizi preuzimani su i iz nekih tek od skora dostupnih izvora informacija, jer je, kao što znamo, Teslin rad po njegovoj smrti učinjen nedostupnim javnosti.

Knjiga je namenjena studentima i široj čitalačkoj publici.

22 |

Marija Montesori

Upijajući um U knjizi ”Upijajući um” srećemo uobličen, sažet, celokupan teorijski rad Marije Montesori (sve do njenih poznih godina). Ona anticipira događaje i razvoj misli u ovoj oblasti za po nekoliko decenija unapred. Zato smatramo ovu knjigu posebno vrednom baš u sadašnjem trenutku jer nas umnogome ohrabruje a u ponečem i potvrđuje i u ovom našem vremenu.

Montesorijeva će, na primer, reći: ”...stvarni oblik života poseduje moć da upija u sebe svoje okruženje i da se transformiše u skladu snjim... Deca počinju da liče na stvari i bića koja vole...” . ”Dečija imena se zaboravljaju”, kaže Marija Montesori, ”ali se ne mogu poništiti ni utisak koji su deca svojim duhom ostavila na nas, ni ljubav koju su pobudila u nama”.

Marija Montesori je još pre 60 godina razmišljala na sledeći način: ”Kada se dete rodi, njegovi organi nisu dovršeni...motorni nervi nisu dobili svoj mijelinski omotač... Samim tim telo ostaje pasivno, kao naznačeno u grubim crtama” . Mi tome dodajemo još i činjenicu da je dete time prepušteno ”na milost i nemilost” inteligenciji i osećajnosti majke na ”doradu” iskazivanjem njene ljubavi u vidu razumevanja i prikladnog odnosa prema novorođenčetu. Danas znamo da su sve one oblasti nervnog sistema značajne za ostvarivanje kontakta s drugim, dakle za ostvarivanja ličnosti u njenom neposrednom odnosu s drugim koji je određuje, rađanjem tek ”naznačene”.

Znamo i to da se razvijaju baš u okviru ostvarivanja toga odnosa u ravni dete-majka-materijalizovani svet stvari i osoba. Funkcije koje ostvarivani odnos budi istovremeno podstiču i motive (osećajnost i inteligenciju) za obavljanje tih funkcija (pokreta, kretanja u prostoru, govorenja, opažanja, grljenja, uzimanja-bacanja) i prinos mijelina i sinaptogenezu kao organske strukture koje su njihov nosilac.

Završavamo ovu skicu prikaza stavova Marije Montesori jednom istinom do koje su mnogi došli nekim svojim putevima, a čije definisanje prepuštamo rečima autorke knjige ”Upijajući um”: ”Kultura se ne stiče gomilanjem informacija nego širenjem svesti”.

Raniji školski sistemi su zasipali decu podacima od kojih su ona upamtila ili doživela samo one koji su bili uspešno prenošeni ili one za koje su imali afinitete. Danas se programi smanjuju, svode na informacije. Škola se sve manje vidi kao ustanova za vaspitanje, a sve više - samo kao prostor za informisanje. Reč i pojam ”znanje” u oblasti osnovnog školstva sve manje bivaju bitni u savremenim školskim sistemima. Ovim stavom Marija Montesori nas opominje da povedemo više brige o kulturi sveta u kome živimo, jer ona je jedini put i merilo zrenja čoveka u datom trenutku i istoriji uopšte.

Delo Marije Montesori je neophodno radi jasnijeg uvida u oblast mentalnog zdravlja dece i mladih u razvoju, u metode primarne prevencije i rešavanja nekih sociopatskih i psihopatoloških situacija u psihijatriji razvojnog doba.

Predstavlja metod sasvim osobene majeutike (babinjanja) kojom se budi i izvodi ličnost iz dubine bića deteta, kao ljudskog bića u razvoju, i to još od najmlađeg uzrasta pa sve do adolescencije. Time se ostvaruje razvoj etičnosti, osećajnosti, inteligencije, saznajnih funkcija i socijalizacije u celini.

Dragan Ivanović

www.leo.rs | 23

Uskoro novi sajt www.leo.rs Leo Top lista

1.

Siniša Ubović PUT PROMENE...

I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA

2.

Ester i Džeri Hiks TRAŽI I DOBIĆEŠ

3.

Dr Erik Perl REKONEKCIJA – Leči druge, leči sebe

4.

Ester i Džeri Hiks ZAKON PRIVLAČENJA

5.

Lujza Hej MOĆ JE U VAMA

6.

Lujza Hej JA TO MOGU – kako da koristite afirmacije da biste promenili sopstveni život

7.

Nil Donald Volš RAZGOVORI S BOGOM 1

8.

Ajrin Torn Sajmon svetski putnik 1 – Polarna pustolovina

9.

Ester i Džeri Hiks VRTLOG

10.

DR FRENK DŽ. KINSLOU Tajna brzog isceljenja

24 |

UKOLIKO ŽELITE DA PRIMATE NAREDNe BROJEVE LAVOVSKOG ČASOPISA I OBAVEŠTENJA O NOVIM IZDANJIMA - REGISTRUJTE SE

Knjige sa našeg sajta možete kupiti na više načina:

011/375-26-25 011/375-26-26 011/375-26-27

063/517-874 potrebno je da nam u sms poruci pošaljete sledeće podatke: ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

Cena sms poruke se tarifira po standardnoj ceni sms poruke kod vašeg operatera.

info@leo.rs potrebno je da nam pošaljete sledeće podatke: Ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, broj mobilnog telefona, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

www.leo.rs

Leo commerce na: Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

www.leo.rs | 25

26 |

www.leo.rs | 27

Robert K. Mesi

Katarina Velika Portret jedne žene „Priča o moći, istrajnosti i strasti… veličanstvena knjiga iz pera majstora pripovedanja.“ The Wall Street Journal

Sofijino detinjstvo Knez Kristijan August od Anhalt-Cerbsta jedva se raspoznavao u roju nepoznatih, siromašnih plemića kojih su bili prepuni krajolik i društvo politički iscepkane Nemačke osamnaestog veka. U izostatku podjednako nekih naročitih vrlina i nekih uznemirujućih poroka, knez Kristijan je pokazivao one solidne vrline svoje junkerske loze: strog osećaj za red, disciplinu, štednju i pobožnost, uz nepokolebljivo pomanjkanje zanimanja za ogovaranja, spletke, književnost i uopšteno širi svet. Rođen 1690, karijeru je izgradio kao profesionalni vojnik u vojsci kralja Fridriha Vilhelma Pruskog. U pohodima na Švedsku, Francusku i Austriju službu je obavljao pedantno savesno, ali njegovi podvizi na bojištu nisu bili vredni zapažanja, niti se događalo išta što bi mu ubrzalo ili usporilo napredovanje. Kada je nastupio mir, kralj, koga su jednom čuli kako svoga vernog oficira pominje kao „onu budalu od Cerbsta“, dodeli mu zapovedništvo nad pešadijskim pukom kasarne u lučkom Štetinu, malo pre toga preotetom od Švedske, na baltičkoj obali Pomeranije. Tamo se 1727. knez Kristijan, u trideset sedmoj godini još neoženjen, priklonio molbama svoje porodice i dao se na zadatak da obezbedi naslednika. U najlepšoj plavoj uniformi i sa svojim sjajnim paradnim mačem, on se oženio petnaestogodišnjom kneginjicom Johanom Elizabetom od Holštajn-Gotorpa, koju takoreći nije ni poznavao. Njegova porodica, koja je taj brak uredila s njenima, blistala je od zadovoljstva; ne samo što se činilo da je time osiguran produžetak loze Anhalt-Cerbstova već je i Johanina porodica stajala za prečagu iznad njih na društvenoj lestvici.

28 |

Nesrećan bračni spoj. Postojao je tu problem razlike u godinama; uparivanje šiparice s čovekom u zrelom dobu obično je ishod zbrkanih motiva i očekivanja. Kada se Johana, iz dobre porodice sa malo novca, zadevojčila, a njeni roditelji, ne pitajući je, ugovorili za nju brak sa uglednim, bezmalo triput starijim muškarcem, mogla je samo dati saglasnost. Još manje je obećavalo to što su kod njih dvoje karakter i temperament bili gotovo potpuno oprečni. Kristijan August je bio jednostavan, častan, trom, povučen i štedljiv; Johana Elizabeta bila je složena, živahna, zaljubljena u uživanja, ekstravagantna.

Smatrali su je lepoticom, a zaista je lako i privlačila ljude onim svojim izvijenim obrvama, svetlom kovrdžavom kosom, dražesnim držanjem i preobilnom revnošću da ugodi drugome. U društvu je osećala potrebu da pridobija, ali kako je bivala sve starija, tako je počela i previše da se trudi. S vremenom su se pokazale i druge mane.

Predug veseo razgovor otkrivao je da je plitka; kad bi joj neko pomrsio račune, njena draž bi zgasla i preobrazila se u razdražljivost, pa bi joj nagla ćud samo odjednom prasnula. Iza takvog ponašanja, što je Johana znala od samog početka, krila se činjenica da je njena udaja bila jeziva greška – od koje sada više ne može ni pobeći.

Prvi put se to potvrdilo kada je ugledala kuću u Štetinu u koju ju je doveo novostečeni muž. Johana mladost beše provela u neuobičajeno otmenom okruženju.

Kako je bila jedno od dvanaestoro dece u porodici koja je činila sporedni ogranak vojvodske porodice Holštajn, njen otac, luteranski biskup Libeka, predao ju je na odgoj i vaspitanje kumi, vojvotkinji od Braunšvajga, koja nije imala dece. Tu, na najraskošnijem i najveličanstvenijem dvoru severne Nemačke, ona se navikla na skupocenu

odeću, prefinjeno društvo, balove, opere, koncerte, vatromete, lov i neprekidno kikotanje uz ogovaranja.

Njen novostečeni muž Kristijan August, po struci oficir, a ovamo čovek koji životari od oskudne vojne plate, nije joj mogao ništa od toga omogućiti. Najviše što je mogao dati bila je skromna kuća od sivog kamena u kaldrmisanoj ulici koju neprestano šibaju vetar i kiša.

Bedemima opasani grad-tvrđava Štetin, nasađen iznad sumornog severnog mora i naveliko prožet krutom vojničkom atmosferom, nije bio mesto gde bi cvetalo veselje, otmenost ili ma kakve društvene istančanosti.

Garnizonske supruge vodile su dosadan život; život običnih građanki bio je još dosadniji. A sad se od jedne živahne mlade žene, stigle pravo iz luksuza i zabava braunšvajškog dvora, očekuje da tavori na majušnoj platici, uz muža puritanca odanog vojničkom životu, strastveno sklonog strogom ekonomisanju, školovanom da izdaje naređenja ali ne i da vodi društvene razgovore, željnog da vidi svoju suprugu kako uspešno dovršava podvig radi kojeg se i oženio njome: podvig rađanja naslednika! U svome trudu, Johana je davala sve od sebe – bila je nesrećna ali poslušna supruga. Ali uvek je, u dubini duše, žudela da bude slobodna: slobodna od svog muža gnjavatora, slobodna od te srazmerne oskudice, slobodna od tog uskog, malovaroškog štetinskog sveta. Oduvek je bila ubeđena da zaslužuje nešto bolje. A onda je, osamnaest meseci po udaji, rodila dete.

Sa svojih šesnaest godina, Johana nije bila pripravna za stvarnost majčinskog života. Trudnoću je pregurala tako što je bežala u snove: da će njena deca izrasti u produžetke nje same, pa će njihovi životi postepeno obezbediti široki bulevar kojim će se ona otisnuti da bi ispunila svoje težnje. U tim snovima uzimala je zdravo za gotovo da će dete koje nosi – prvorođenče – biti sin, naslednik svoga oca, ali što je još važnije – lep i natprosečan dečak čiju će blistavu karijeru ona predvoditi, te na kraju s njime i podeliti.

U pola tri izjutra 21. aprila 1729, u studenoj, sivoj atmosferi baltičke zore, rodilo se Johanino dete. Avaj, taj mali stvor bio je žensko! Johana i od nje pomirljiviji Kristijan August uspeli su da smisle detetu ime – Sofija Augusta Friderika – ali od samog početka Johana nije uspevala da nađe niti da izrazi ma kakvo majčinsko osećanje. Nije ni dojila ni mazila ćerčicu; nije provodila vremena u bdenju nad njenom kolevkom niti držeći je u naručju; umesto toga, iznenadno, predala je dete služavkama i dojiljama.

Jedno objašnjenje moglo bi biti u tome što porođaj Johanu umalo nije stajao glave; devetnaest nedelja po Sofijinom rođenju nedozrela majka je bila vezana za postelju. Drugo objašnjenje je u tome što je Johana još bila vrlo mlada i životne ambicije joj ni izbliza nisu bile ostvarene. Ali onaj pravi, osnovni razlog jeste taj što se rodilo žensko, a ne muško. Igrom ironije, iako to tada nije mogla

znati, upravo rođenje ove kćeri bilo je ključno postignuće Johaninog života. Da je rodila sina kog je tako strasno želela, i da je ovaj poživeo do zrelog doba, nasledio bi oca kao knez od Anhalt-Cerbsta. Tada bi istorija Rusije bila drugačija, i nikad ne bi postojao onaj zakutak istorije koji je Johana Elizabeta sebi zaslužila.

Osamnaest meseci po rođenju prvog deteta, Johana je donela na svet sina i njemu je poklonila sve svoje srce. Njena nežnost prema tom drugom detetu – Vilhelmu Kristijanu – postala je još snažnija kada je shvatila da nešto sa tim detetom ozbiljno nije u redu. Mališan, za kog se ispostavilo da pati od rahitisa, postao je njena opsesija; tetošila ga je, mazila ga, retko kad ga puštala sa očiju, zasipala ga svom pažnjom koju je uskratila kćeri.

Već izuzetno svesna da je rođenjem razočarala majku, Sofija je sada primećivala kakvom ljubavlju Johana okružuje njenog bratića. Nežni poljupci, šapatom izgovarane milošte, nežnosti – sve je to poklanjano dečaku, a Sofija je samo posmatrala. Razume se, uobičajeno je za majke hendikepirane ili hronično bolesne dece da više vremena posvećuju takvom detetu, baš kao što je za drugu decu iz iste porodice prirodno da osećaju nepravdu zbog takve nesrazmerno podeljene pažnje. Ali Johanino odbacivanje Sofije započelo je pre Vilhelmovog rođenja, a onda se samo nastavilo u još težem vidu. Ishod te majčinske pristrasnosti bila je trajna rana. Većina dece koja se nađu odbačena ili zanemarena zbog brata ili sestre reaguje manje-više isto kao Sofija: da bi izbegla dodatno ranjavanje, ona je udarila pečat na svoja osećanja; ništa joj se nije pružalo, ništa nije ni očekivala. Mali Vilhelm, koji je prosto-naprosto prihvatao majčinu nežnost kao nešto normalno, bio je potpuno nevin i nije bilo krivice na njemu; no Sofija ga je svejedno mrzela. Četrdeset godina otad, kad bude pisala svoja Sećanja, njena ozlojeđenost i dalje će ključati: Govorili su mi da nisam baš s velikom radošću dočekana. […] Otac je smatrao da sam anđeo; majka mi i nije poklanjala baš mnogo pažnje. Posle godinu i po dana, ona [Johana] je rodila sina, kog je idolizovala. Mene je samo trpela i često me grdila s nasilnošću i gnevom kakve nisam zasluživala. To sam osećala iako u glavi nisam najjasnije razumela zašto.

Shodno tome, Vilhelm Kristijan ostaje nepomenut u njenim Sećanjima sve do svoje smrti 1742, u dvanaestoj godini. Pa i tad je njen kratki izveštaj neosetljivo hladan: Poživeo je svega do dvanaeste godine i umro od šarenice [šarlaha]. Tek posle njegove smrti saznali su šta je bilo uzrok bolesti zbog koje je bio prinuđen da hoda sa štakama i zbog koje su ga neprekidno uzalud kljukali lekovima i konsultovali najčuvenije nemačke lekare. Ovi su ih savetovali da ga šalju u banje u Badenu i Karlsbadu, ali kući se svakog puta vraćao jednako hrom kao što je i otišao, a kako je rastao uvis, tako mu je i noga bila sve kraća. Nakon smrti su ga secirali i ustanovili da je imao

www.leo.rs | 29

iščašen kuk, te da mu je to bilo po svoj prilici od ranog detinjstva. […] Posle njegove smrti moja majka je bila neutešna, te joj je bilo potrebno prisustvo svih iz porodice kako bi lakše podnela taj bol.

Ova gorčina samo ukazuje na Sofijino neizmerno gnušanje prema majci. Šteta koju je Johana nanela ćerčici neskrivenim pokazivanjem veće naklonosti prema drugom detetu duboko je obeležila Sofijin karakter. Njena odbačenost u detinjstvu pomaže nam da objasnimo njenu neprestanu potragu, u zrelim godinama, za onim što je propustila. Čak i kao carica Katarina, na vrhuncu svoje autokratske moći, ona je želela ne samo da joj se dive zbog izuzetne pameti i da je slušaju kao caricu već i da pronađe onu elementarnu ljudsku toplinu koju je njenom bratu – ali ne i njoj – darivala majka. Čak i sitnije kneževske porodice osamnaestog veka uspevale su da zadrže spoljni sjaj svog položaja. Plemićka deca su imala obezbeđene dadilje, guvernante, domaće učitelje, nastavnike muzike, igranja, jahanja i veronauke da ih poučavaju protokolu, lepom ponašanju i ubeđenjima evropskih dvorova. Na prvom mestu bila je etikecija; mali đaci vežbali su naklone i kniksove po sto puta, sve dok ne postignu automatsko savršenstvo. Časovi stranih jezika bili su neizostavni. Mladi knezovi i kneginjice morali su umeti da govore i pišu na francuskom, jeziku evropske inteligencije; u aristokratskim nemačkim porodicama nemački jezik se smatrao prostačkim.

U tom razdoblju života, za Sofiju je presudan bio uticaj njene guvernante Elizabete (Babete) Kardel. Babeti, Francuskinji-hugenotkinji koja je protestantsku Nemačku smatrala bezbednijom i srodnijom od katoličke Francuske, poveren je nadzor nad Sofijinim obrazovanjem. Babeta je brzo shvatila da česta ratobornost njene učenice potiče iz usamljenosti i žudnje za bodrenjem i toplinom. Ona joj je oba obezbedila. Takođe je počela da uliva u Sofiju osećanje koje će se pretvoriti u trajnu ljubav prema francuskom jeziku i svim njegovim mogućnostima za iskazivanje logike, suptilnosti, domišljatosti i živahnosti u pismenom i razgovornom vidu. Časovi su počeli Lafontenovim basnama; potom su prešle na Korneja, Rasina i Molijera. Prevelik deo njenog obrazovanja, zaključiće Sofija kasnije, svodio se na puko memorisanje: „Vrlo rano su primetili da imam dobro pamćenje, pa su me stoga neumorno muštrali da sve učim napamet. Još posedujem nemačku Bibliju gde su crvenim mastilom podvučeni svi stihovi koje sam morala da nabubam.“ Babetin pristup podučavanju bio je blag u poređenju s pristupom pastora Vagnera, krutog vojnog kapelana kog je izabrao Sofijin otac, revnosni luteran, da mu ćerku uči religiji, geografiji i istoriji. Vagnerova stroga metodologija – pamtiti pa ponavljati – slabo je donosila napretka kod učenice koju je Babeta već bila opisala kao esprit gauche i koja je postavljala nezgodna pitanja: Zašto su veliki muževi starog veka, poput Marka Aurelija, osuđeni

30 |

na večni pakao kad nisu ni znali za to da nas je Hristos spasao, pa se tako nisu ni mogli pokajati? Vagner je odgovorio da je takva bila volja božja. Kakva je bila priroda vaseljene pre Postanja? Vagner je odgovorio da je bila u stanju haosa. Sofija je zatražila opis tog prvobitnog haosa; Vagner joj ga nije znao dati. Reč „obrezanje“, kad ju je Vagner upotrebio, prirodno je pobudila pitanje: Šta to znači? Zgrožen položajem u kom se našao, Vagner nije hteo da odgovori. Razrađenim opisima strahota Sudnjeg dana, kao i teškoća da se čovek spase, Vagner je do te mere preplašio svoju učenicu da je „svake večeri u sumrak odlazila i plakala kraj prozora“. Sutradan bi, međutim, uzvratila ravnom merom: Kako se može bezgranična božja dobrota pomiriti sa užasima Sudnjeg dana?

Vičući da na takva pitanja nema racionalnih odgovora, te da mora verom prihvatiti to što joj on priča, Vagner je zapretio učenici štapom. Umešala se Babeta. Posle će Sofija pisati: „U samoj dubini duše ubeđena sam da je her Vagner bio jedan bukvan.“ Na to dodaje: „Čitavog života pokazivala sam tu sklonost da se povinujem samo blagosti i razumu – i da pružam otpor svakom pritisku.“ Ništa, međutim, ni blagost ni pritisak, nije moglo priteći u pomoć njenom nastavniku muzike her Religu. „Uvek je sa sobom dovodio nekakvu spodobu koja je grmela u basu“, pisaće ona kasnije svome prijatelju Fridrihu Melhioru Grimu. „Terao ga je da peva u mojoj sobi. Ja sam ga slušala i mislila se: ’Ovaj riče kao bik’, ali her Relig je bio izvan sebe od oduševljenja kada god se to bas-grlo baci na delo.“ Nikad nije prevazišla svoju nesposobnost da se divi harmoniji. „Čeznem da čujem muziku i uživam u njoj“, piše Sofija/Katarina u svojim Sećanjima, „ali uzalud se trudim. Mojim ušima to je samo buka i ništa više.“ Pristup Babete Kardel podučavanju dece ostao je živ i u carici Katarini, pa će, godinama potom, izliti iz sebe i zahvalnost: „Imala je plemenitu dušu, odnegovan duh, zlatno srce; bila je strpljiva, blaga, vesela, pravična, dosledna – ukratko, onakva guvernanta kakvu bi svako poželeo svome detetu.“ Volteru će pisati kako je u duši „đak madmoazel Kardel“. A 1776, kad bude imala četrdeset sedam godina, pisaće Grimu: Ne može se uvek znati šta deca razmišljaju. Decu je teško razumeti, naročito kad ih je brižljivo školovanje naviklo da budu poslušna, a iskustvo da budu oprezna u razgovoru sa svojim predavačima. Zar ne izvlačite iz toga finu maksimu da decu ne treba previše grditi, već ih načiniti poverljivima kako ne bi skrivala svoje glupavosti od nas? Što je više nezavisnosti Sofija pokazivala, to više je zabrinjavala majku. Devojčica je nabusita i buntovna, zaključila je Johana; takve osobine moraju se zatrti pre no što ćerka dospe u godine za udaju. Kako je udaja jedina sudbina kneginjice neznatnijeg porekla, Johana je bila rešena da „istera iz nje đavola gordosti“. Po bezbroj puta je ponavljala ćerki da je podjednako bezobrazna i

ružna. Sofiji je bilo zabranjeno da progovori dok joj se ne obrate, kao i da izražava mišljenje pred odraslima; terali su je da kleči i ljubi rub suknje svim gošćama visokog položaja. Sofija je u svemu bila poslušna. Lišena nežnosti i pohvale, ipak je uspela da zadrži poštovanje prema majci, da ostane ćutljiva, da se povinuje Johaninim zapovestima i guši u sebi sopstveno mišljenje. Kasnije će se to prikrivanje ponosa u trenucima poniženja pokazati kao svesna i korisna taktika koju će Sofija – novim imenom Katarina – primenjivati kada god se suoči s krizom i opasnošću. Našavši se pod pretnjom, ona je navlačila oko sebe plašt krotkosti, popuštanja i privremenog pokoravanja. I tu joj je uzor bila Babeta Kardel: žena plemenitog porekla koja je prihvatila svoj nizak položaj guvernante, ali je i dalje uspela da očuva samopoštovanje, dostojanstvenost i ponos koji su je, u Sofijinim očima, izdizali više od Sofijine rođene majke.

Spolja gledana, u tim godinama je Sofija bila veselo dete. Delimično je to poticalo iz bujne radoznalosti njenog duha, a delimično iz čiste telesne energije. Bilo joj je potrebno mnogo kretanja. Šetnje s Babetom Kardel po parku nisu bile dovoljne, pa su joj roditelji dopuštali da se igra s decom iz grada. Sofija je očas posla preuzimala zapovedništvo nad tim družinicama dečaka i devojčica, ne samo zato što je kneginjica već i što je bila prirodni vođa, a i njena mašta je stvarala igre kojih su svi voleli da se igraju.

S vremenom je Kristijan August proizveden iz položaja zapovednika garnizona u guvernera Štetina, a to unapređenje mu je donelo i pravo da se preseli s porodicom u jedno krilo granitnog dvorca na glavnom gradskom trgu. Johani preseljenje u dvorac nimalo nije pomoglo.

I dalje je bila nesrećna, i dalje nesposobna da se pomiri sa situacijom u koju ju je život bacio. Udala se za čoveka koji joj nije prilika, a umesto blistavog života koji je sanjala, sad je bila najobičnija malovaroška gospođa u garnizonskom gradu. Iza prva dva deteta usledila su još dva – jedan sin i jedna ćerka – ali ona joj nisu donela nikakve dodatne sreće.

U svojoj čežnji da pobegne, okrenula se u mislima visokim krvnim vezama koje je još imala. Po rođenju je Johana pripadala jednoj od najvećih porodica u Nemačkoj, vojvodskoj kući Holštajn-Gotorp, i ostalo joj je ubeđenje da će uz položaj svoje porodice te svoju pamet, draž i živost i dalje moći sebi da stvori neko bolje mesto u svetu. Počela je da ulaže vreme u negovanje odnosa s rođacima: pisala im je brojna pisma, redovno im odlazila u goste. Često je posećivala Braunšvajg, sjajni dvor njenog detinjstva, gde su po zidovima visila Rembrantova i Van Dajkova dela. Potom je počela, svakog februara u vreme poklada, da putuje u Berlin kako bi izrazila poštovanje kralju Prusije. Strastveno je volela spletke, pa su je, iz perspektive Štetina, privlačile čak i ogovaračke intrige sitnih nemačkih dvorova, gde je mislila da će zablistati.

Ali kuda god da je išla, Johana je nekako uvek bila svesna da je samo siromašna rođaka, devojka iz dobre familije, ali u bezizglednom braku.

Kada je Sofija napunila osam godina, Johana je počela da je vodi sa sobom na ta putovanja. Ugovaranje braka za ćerku bilo je dužnost koju je Johana nameravala da obavi, pa je zato smatrala da joj neće škoditi, čak ni u tako ranim godinama, ako društvo sazna da u Štetinu raste jedna kneginjica za udaju. I uistinu, brak je bio glavna tema razgovora kada su majka i ćerka išle u te obilaske.

Kada je Sofija imala deset godina, priče o ovom ili onom potencijalnom mužu već su bile uobičajene među njenim tetkama i ujacima. Sofija nikad nije nalazila zamerke tim putovanjima s majkom; istinski je uživala u njima.

Kako je sazrevala, postajala je sve više svesna svrhe ovih poseta, ali ih je i svim srcem odobravala. Udaja nije samo nudila najbolju stazu bekstva od majke i porodice: Sofija beše upoznala i jednu drugu, jeziviju mogućnost. Reč je bila o stanju njenih tetaka usedelica, suvišnih kćeri severnonemačkog sitnog plemstva, koje su smeštane u najudaljenija krila porodičnih zamaka ili zanavek zatvarane u daleke protestantske samostane. Sofija je pamtila posetu jednoj takvoj nesrećnici, starijoj majčinoj sestri, koja je imala šesnaest mopsova – svi su spavali, jeli i obavljali prirodne potrebe u istoj sobi gde je stanovala i njihova gospodarica. „Pored njih je u istoj toj sobi živelo i čitavo mnoštvo papagaja“, piše Sofija. „Može se već zamisliti kakav je miomiris tamo vladao.“ Uprkos ličnoj želji da se uda, Sofiji su šanse za dostojan brak delovale krajnje neznatno. Svaka godina je donosila nov naraštaj doraslih mladih evropskih kneginjica, a većina je vladajućim kraljevskim i plemićkim porodicama nudila neuporedivo više nego beznačajna kuća sićušnih Cerbstova. Takođe, Sofija nije bila dete nekih posebnih fizičkih čari. U desetoj godini imala je jednostavno lice uske, šiljaste brade, za koju ju je Babeta Kardel savetovala da je brižljivo uvlači. Sofiji je bio jasan taj problem izgleda. Kasnije će pisati: Ne znam da li sam kao mala bila uistinu ružna, ali dobro pamtim da su mi često govorili kako jesam ružna, te da se stoga moram boriti da pokažem unutrašnje vrline i inteligenciju. Sve do četrnaeste ili petnaeste godine bila sam čvrsto ubeđena u svoju ružnoću, te stoga i posvećenija sticanju unutrašnjih postignuća, a manje sam vodila računa o spoljašnjem izgledu. Videla sam jedan moj portret koji je rađen kada sam imala deset godina, i na njemu izvesno jesam veoma ružna. Ukoliko je sličnost zaista pogođena, onda mi ništa pogrešno nisu govorili.

Tako se, dakle, dogodilo da Sofija, uprkos osrednjim šansama i neuglednosti, putuje uzduž i popreko severne Nemačke zajedno s majkom. Na tim putovanjima je svome obrazovanju dodavala nove stavke. Slušajući rekla-kazala odraslih, naučila je genealogiju većine kraljevskih porodica u Evropi. Jedna poseta naročito je za-

www.leo.rs | 31

nimljiva. Johanin brat Adolf Fridrih, knez-biskup Libeka, postavljen je 1739. godine za staraoca mladom vojvodi od Holštajna, jedanaestogodišnjem Karlu Peteru Ulrihu, koji je upravo bio ostao siroče. To je bio dečak sa izuzetnim rodbinskim vezama, po svoj prilici predodređen za uzvišenu budućnost. On je bio jedini živi unuk ruskog Petra Velikog, a takođe je bio prvi u redosledu za presto Švedske. Godinu dana stariji od nje, on je Sofiji ujedno bio brat od ujaka u drugom stepenu. Čim je postao štićenik njenog brata, Johana nije gubila vreme, već je povela Sofiju u posetu knezu-biskupu. U Sećanjima Sofija/ Katarina opisuje Petera Ulriha kao „dopadljivog i lepo vaspitanog, premda je njegova sklonost ka piću već bila primetna“. Ovaj opis jedanaestogodišnjeg siročeta daleko je od potpunog. U stvarnosti je Peter Ulrih bio sitan, nežan i bolešljiv, sa izbuljenim očima, podvučenom donjom vilicom i retkom plavom kosom koja mu je padala do ramena. Bio je nerazvijen i duševno i telesno. Stidljiv i usamljen, živeo je okružen domaćim učiteljima i predavačima vojnih veština, nije imao dodira ni sa kakvim vršnjacima, ništa nije čitao, a za stolom je halapljivo jeo.

Ali Johana je, kao što bi i sve majke koje imaju kćer za udaju, pratila svaki njegov pokret, pa joj je srce zaigralo kad je videla kako njena rođena desetogodišnja Sofija razgovara s njim. Posle je Sofija videla majku i tetke kako nešto šapuću. Čak i u tom uzrastu znala je da pretresaju mogućnost sklapanja braka između nje i tog čudnovatog dečaka. Nije imala ništa protiv; puštala je već i sopstvenu maštu da leti.

Znala sam da će jednoga dana postati kralj Švedske, te mi je, iako sam još bila dete, u ušima slatko zazvučala titula kraljice. Otad pa nadalje ljudi oko mene počeli su me zadirkivati zbog njega, pa sam se postepeno privikla na pomisao da mi je suđeno da mu budem žena.

U međuvremenu se Sofija i prolepšavala. Sa trinaest godina imala je vitak stas, svilenu kosu boje tamnog kestena, visoko čelo, sjajne tamnoplave oči, izvijena usta nalik ružinom pupoljku. Šiljata brada postala je manje upadljiva. Njene ostale osobine počinjale su da privlače pažnju; bila je inteligentna, dosetljiva. Nisu je svi smatrali ni nevažnom. Na švedskog diplomatu grofa Heninga Jilenborga, koji je Sofiju upoznao u kući njene babe u Hamburgu, ostavila je utisak njena inteligencija, pa je u Sofijinom prisustvu rekao Johani: „Gospođo, vi ne poznajete ovo dete. Uveravam vas da ima više pameti i karaktera nego što joj vi priznajete. Molim vas zato da posvetite više pažnje kćeri, jer je ona u svakom pogledu zaslužuje.“ Johanu to nije posebno taklo, ali Sofija nikada neće zaboraviti te reči.

Otkrivala je kako da navede ljude da je zavole, a čim je konačno naučila tu veštinu, savršeno ju je sprovodila u delo. Nije posredi bilo zavodničko ponašanje. Sofija – kasnija Katarina – nikada nije bila koketa; ona nije želela da pobudi seksualno zanimanje, već da dobije toplo, sa-

32 |

osećajno razumevanje kakvo joj je pružio grof Jilenborg.

Da bi proizvela takve reakcije u ljudima, koristila se tako konvencionalnim i čednim sredstvima da deluju bezmalo uzvišeno. Shvatala je da ljudi radije pričaju nego što slušaju, te da radije od svega drugog pričaju o sebi. U tom pogledu joj je majka, u svome žalosnom trudu da je smatraju važnom, obezbeđivala krajnje jasan primer kako se ne treba ponašati.

U njoj su se komešala i druga osećanja. U Sofiji se budila čulnost. Sa trinaest-četrnaest godina često je uveče odlazila u svoju sobu i dalje puna nemira i nervozne snage. Pokušavajući da nađe sebi nekog olakšanja, sela bi u postelji, stavila između nogu tvrd jastuk i pojahala zamišljenog konja: „Galopirala sam dokle god se skroz ne izmorim.“ Kada služavke ispred njene sobe uđu da istraže otkuda buka, zaticale su je kako mirno leži, praveći se da spava. „Nikad me nisu uhvatile na delu“, kaže ona. Postojao je i razlog da se čelično obuzdava u javnosti. Sofija je imala samo jednu želju, koja ju je čitavu obuzimala: da pobegne od majke. Razumela je da će joj jedina staza bekstva biti brak. A da bi ostvarila cilj, mora se udati – i to ne za tek bilo kojeg muža, već za muža koji će je po položaju uzdići iznad Johane najviše što se može.

Odbolovala je, međutim, jednu epizodu šiparičke zaljubljenosti. Sa četrnaest godina imala je kratak flert s jednim naočitim mladim ujakom, majčinim najmlađim bratom Georgom Ludvigom. Deset godina stariji od Sofije i privučen svežom nevinošću propupele sestričine, ovaj napomađeni kirasirski poručnik počeo je da joj se udvara. Sofija opisuje razvoj te male romanse, koja se završila kada ju je ujak Georg iznebuha upitao da se uda za njega. Zgranula se. „Ja ništa nisam znala o ljubavi i nikada je nisam povezivala s njim.“ Polaskana, oklevala je; taj čovek je bio brat njene majke. „To ne bi želeli moji roditelji“, rekla je. Georg Ludvig je napomenuo da blisko srodstvo ne predstavlja prepreku; takve bračne zajednice česta su pojava u aristokratskim porodicama Evrope. Sofija se na to zbunila i dopustila ujaku Georgu da produži sa udvaranjem. „U to vreme bio je veoma lep, imao je divne oči i znao mi narav. Bila sam navikla na njega. Počeo je da me privlači, pa ga nisam ni izbegavala.“ Na kraju je oprezno prihvatila ujakovu prosidbu, pod uslovom da „majka i otac daju pristanak. Od tog trenutka se moj ujak u potpunosti predao svojoj strasti, koja je bila neviđena.

Grabio je svaku priliku da me zagrli, a i ja sam bila vešta u tome da ih stvorim, no izuzev pokojeg poljupca, sve je to bilo veoma nevino.“ Da li je Sofija istinski bila spremna da se okani svoje ambicije da postane kraljica kako bi postala snaha rođenoj majci? Nakratko se kolebala. Možda bi i popustila, dozvolila Georgu Ludvigu da istera svoje, udala se za njega. Ali pre no što se desilo išta presudno i konačno, iz Petrograda je stiglo pismo.

„Kada sam pre tri godine, u trenucima svojih najvećih životnih previranja, prvi put i sam bio polaznik ove radionice nisam ni pretpostavljao šta mogu da očekujem. Samo sam osećao da je iz nekog razloga važno da prođem kroz nju.

Ono što se u dva dana dogodilo bilo je moćnije i snažnije od svega kroz šta sam u životu prošao. Ono što sam u ta dva dana otkrio o sebi i načinu na koji moj život funkcioniše bilo je zapanjujuće i neverovatno osvešćujuće... “

Siniša Ubović

Promenite misli – izlečite život!

Intenzivna dvodnevna radionica 12.-13. oktobar 2013. - Beograd

Radionicu vodi Siniša Ubović, Licencirani Heal Your Life trener i coach Ukoliko uviđate da se stvari u vašem životu iznova i iznova ponavljaju ili ako jednostavno želite ”nešto više” od života, upravo je ovo radionica za vas!

Ovaj snažan dvodnevni program pružiće vam znanje, razumevanje, inspiraciju i što je najvažnije dobićete konkretne alate i smernice kako da počnete da živite autentičan i svrhom ispunjen život. Baveći se svim aspektima svoga bića-umom, telom, duhom i emocijama, naučićete kako da se oslobodite negativnih misli, kako da izlečite prošlost i kako da prestanete da sabotirate sami sebe, stvarajući zdravije veze i odnose, prelazeći iz faze samo-kritikovanja u fazu samo-prihvatanja.

Otkrićete kakav život ustvari želite da živite i na koji način to da učinite!

Ova dva dana će vas odvesti na sasvim novi nivo razmišljanja i razumevanja sebe i svog života, dajući vam mogućnost da iskusite unutrašnji mir, potpuno novi stepen samopouzdanja i ljubavi prema sebi kao i zdravo oslabađanje emocija.

Više o samom programu i vežbama kroz koje se prolazi možete pročati na

našem sajtu www.putpromene.com ili nas pozvati na tel. br. +381 64 922 34 73

www.leo.rs | 33

Tereza Revaj Zlatno doba nade Vreme velikih promena kada će na žene doći red da na ruševinama snova i iluzija osmisle novi svet.

Od balskih dvorana visokog društva do bojnih polja u Somi, Tereza Revaj slika uzbudljivi portret sudbina dve porodice koje će spoznati krah bezbrižnog sveta i vremena.

Engleska, Roderfild hol, jun 1911.

Prolazeći kroz šumu, Džulijan je, kao i uvek, skrenuo desno na raskrsnici Hadrijanovo srce. Njegov konj je sam promenio putanju i potom pustio korak po stazi čiji mu je nagib omogućio da lako zagalopira.

Mladić je tako došao do središnjeg dela poseda, ne prepuštajući se iskušenju da skrene na neki od puteva koji se uključuju na Carski drum, stari rimski put koji vodi u London i spušta se ka obali odakle brodovi polaze ka kopnu.

Oslonjen na uzengije, Džulijan se nagnuo ka konjskom vratu dok mu je griva šibala lice. Prasnuo je u smeh dok je pokušavao da ga obuzda. Kako da ne bude ponosan na njega? Moć i uzvišenost njegovih brižljivo odgajanih grla izazivale su divljenje za vreme lova. Razdraganim, ali odlučnim tonom obratio se svom prijatelju čija je narav bila isuviše neobuzdana, no njegove uši povijene unazad i zgrčena usta odavala su neposlušnost. Prekasno je uočio granu koju je uzalud pokušao da izbegne savijajući se u struku. Grančice su mu izgrebale obraz.

Na dnevnom svetlu, među stablima na vrhu brežuljka, pojavio se pastuv. Svaki konjanik iole nesiguran u sebe uplašio bi se ovako opremljenog konja. Ali Džulijan se nije bojao. Bar ne svojih konja. Trebalo mu je nekoliko minuta da ga primiri, a onda je zazviždao, pustivši uzde da mu skliznu s prstiju. Dva hrta izašla su iz žbunja i potrčala kroz suvo rastinje.

Samo mu je jedna reč bila na umu dok je posmatrao valovit predeo i elizabetansku kuću koja se isticala među drvećem i pašnjacima opasanim živicom - harmonija.

Ništa nije kvarilo prizor. Roderfild hol bio je ugnežden među zelenilo, a peščarski blokovi, oslikani protokom vremena, ogledali su se u jezercetu. Promene iz XVIII veka oplemenile su glavnu fasadu i uzdigle renesansnu građevinu bez izobličenja, sačuvavši drskost i blagost te ljupke arhitektonske asimetrije koja predstavlja otelotvorenje

34 |

suštine same Engleske. Vrtovi na posedu bili su poznati i van okruga. U nežnom zelenilu žbunova isticala su se svetla stabla breza, ljubičaste i ružičaste puzavice i magnolije.

Džulijan je pogledom pratio stazice u lavirintu od okresanih tisa, koji je osmislila njegova prababa. Roderfildovi su se doselili na ovaj posed pre četiri veka, tako da su njihovi koreni sezali u daleku prošlost. Uživali su veliko poštovanje. Uhvatila ga je jeza. „Moć, to je zemlja, ne zaboravi nikad”, učio ga je deda. Tada ta rečenica nije imala baš mnogo smisla mlađem sinu koji, shodno pravu prvenstva prvorođenog, nije nasleđivao ništa. Mali Džulijan već je bio osmislio svoju budućnost: želeo je da putuje, imajući tu britansku sklonost da se otisne na daleka mesta, u avanture u egzotičnim krajevima. Džulijana i njegovog starijeg brata Artura deda je rado vodio u obilazak poseda koji se prostirao na trideset hiljada jutara. Obilazak bi trajao nekoliko dana, a obišli bi nekoliko okruga. Džulijan je s vremenom naučio da ceni ono što mu se činilo razumno i korisno dok je bio mali. Istrajnost se isplatila, budući da je takvo razmišljanje postalo osnov njegovog života.

Nosio je belu košulju raskopčane kragne i podvrnutih rukava, i osećao da mu ne prija sunce koje mu je grejalo lice i podlaktice. Temperature su većmesec dana neprestano rasle. Izgledalo je da će proslava krunisanja Džordža V biti održana po mediteranskom vremenu. Nije bilo ni daška vetra, čak ni mirisa soli koji bi povremeno došao sa Saut Daunsa. Kuća i park podrhtavali su pod jarom. Primetio je u daljini nekoliko prilika. Roderfild hol predstavljao je zaseban svet, skupinu isprepletanih života, čitavih porodica koje su generacijama radile na imanju. Džulijan je voleo svoj posed, ali ga se i plašio, budući da mu je nametao velike odgovornost.

Oblak bele prašine podigao se nad alejom koja je vodila ka kući. Pogledao je malo bolje. Automobil se velikom brzinom kretao između hrastova. Iako je njegov otac neke

od štala pretvorio u garaže i zaposlio vozača iz Francuske, u kraju su automobili bili toliko retki da su izazivali živo interesovanje kad god bi se pojavili. Naime, u vreme kada se organizuju brojne proslave, svi zemljoposednici se nalaze u svojim londonskim rezidencijama. „Ko bi to mogao biti?” Pribojavajući se odgovora, uzeo je uzde i pozvao pse. Konj je zagalopirao, podigavši za sobom oblak nebesko plavih leptira. Lysandra bellargus, pomislio je Džulijan, koji je u detinjstvu bio ambiciozni lepidopterolog.

Kada je stigao kući, automobil je već bio otišao. Samo su ostali tragovi točkova u pesku, koje je baštovan uveliko ravnao. Pritrčao mu je konjušar da preuzme konja.

Džulijan je odlučnim korakom ušao u predsoblje, sa psima za petama. Prošlo ga je lepo raspoloženje. Krupnim koracima prošao je kroz jedan od salona, a debeli orijentalni tepisi prigušivali su zvuk njegovih potpetica. Jedna od sobarica, obučena u izvezenu pamučnu jutarnju haljinu, zbunjeno ga je pogledala. Vrata malog salona bila su otvorena. Pitao je drugu sobaricu, koja je uređivala buket cveća, da li zna gde mu je otac, ali ona reče da ga nije videla još od službe u kapeli.

Pošao je u sobu za pušenje. Kao što je i očekivao, našao je povijenog nad stolom za bilijar. Kad god bi bio uznemiren, voleo je da igra bilijar. To ga je smirivalo. „Šta je hteo Manderli?”, upita Džulijan.

Lord Roderfild se uspravi. Njegove prodorne oči izbegle su pogled koji mu je uputio sin. „Dobar dan, Džulijane. Mislim da se jutros nismo sreli.»

Džulijan je, po tonu kojim mu se otac obraćao, shvatio da nije baš raspoložen. A još se više uverio u to kada ga je video kako odlaže štap za bilijar. Njegov otac, inače, nikad nije prekidao partiju, čak ni kada bi igrao sam. „Dobar dan, tata. Video sam Manderlijev automobil s Hadrijanovog srca. Ne razumem. Dali ste mi reč.» „Jesi li se posekao dok si se brijao?” Džulijan dodirnu rukom obraz. „Nije to ništa. Od granja.» „Samson se i dalje igra s tobom?” „Nisam došao da pričamo o Samsonu», ljutito će Džulijan. „Zašto izbegavate da mi odgovorite? Pozvali ste Manderlija zato što ste pristali da prodate zemlju, a obećali ste mi da nećete. O tome se radi, zar ne? Budite iskreni i priznajte!»

Stajali su licem u lice. Otmeni sivi redengot svilenih revera, koji je nosio otac, slagao se s opuštenim držanjem sina. Obojica su bili visoki i vitki, širokih ramena, pravilnog držanja, dugih nogu. Pravilne crte lica i samouvereni pogledi govorili su da je reč o muškarcima vičnim igrama bogatih i moćnih.

Lord Roderfild nije ni trepnuo, ali su mu se usne zgrčile. „Ne volim ultimatume, Džulijane. Očekujem da mi se izviniš.»

Džulijan se uzdržao da ne skrene pogled. Ponekad je zbog oca imao taj nepodnošljiv osećaj potčinjenosti. „Oprostite mi, ali ipak zaslužujem objašnjenje.»

Lord Roderfild se uputio u mali salon i naredio služavki da mu se odmah donese kafa. Devojka se poklonila i zatvorila vrata. „Sedi”, reče sinu. „Pozliće mi zbog tebe.»

Kroz otvoreni prozor čuo se cvrkut ptica i zveket vrtlarskih makaza, veseli zvuci tog divnog godišnjeg doba. „Pristao sam da prodam hiljadu i po jutara Majklu Manderliju koji me godinu dana proganja zbog toga. Dokumenta se upravo pripremaju. Istina je da sam promenio mišljenje, ali je istina i da ti nisam dao nikakvu reč.» „Ali nagovestili ste mi to.” „A ti si to shvatio onako kako si želeo da shvatiš, Džulijane. Mislio sam da si pametniji.” „Nezamislivo mi je da taj čovek postane vlasnik Vitkum plejsa! Ni sami ne znamo šta sve krije to zemljište. Veštaci još nisu izneli svoje zaključke.» „A šta misliš da ćeš naći tamo? Zlato? Naftu za kola tvoje drage majke?», ironično će otac. „Manderli ima to u vidu.

Ponudio je cenu za deset posto višu nego na tržištu. Ti ga ne ceniš samo zato što ima jorkširski akcenat, jer se obogatio izradom noževa u Šefildu i zato što mu je potrebna zemlja da bi kupio titulu... Izneo mi je ponudu koju nisam mogao da odbijem.” „Ne cenim ga zato što ga bije glas da nepošteno posluje.»

Njegov otac stajao je kod prozora. Uobičajenim pokretom ruke zalizao je kosu. Koža mu je bila prošarana tamnim pegama.

Džulijan se zbunio kad je primetio kako mu prsti drhte. I pored vidljive zabrinutosti, izgledao je nekako arogantno.

Kao što često biva kada se čovek pribojava nečeg neopipljivog, Džulijan je nastavio suočavanje. „Ova prodaja je greška. Deda se sigurno okreće u grobu. Porodici je potrebna čvrsta osnova kako bi opstala, a naša osnova su naši posedi”, istakao je, svečanim tonom, a potom ljutito dodao:„Uostalom, reč je o veoma lepoj kući.» „Tvog dedu je mučila nostalgija. Odbijao je da prihvati da zemlja nije više nepobitna svojina. Smatrajući da je proširenje prava glasa prvi korak ka uništenju zemlje, on bi radije da je vreme stalo 1884. godine. Ali svet se menja.

Ponekad se pitam šta će biti s našom porodicom...»

Lord Roderfild je, izgovorivši ovo, mislio na čoveka koga je smatrao ličnim neprijateljem, na Dejvida Lojda Džordža, protiv kog se žestoko borio. Čuvar pečata ministra finansija bio je Velšanin, izuzetan govornik i odlučan da dokrajči aristokratsku klasu koju je prezirao. Pre dve godine zamerio se zemljoposednicima po pitanju budžeta: povećao je porez na alkohol, duvan, mašine i gorivo, kao i na zemljište, pooštrio uslove za pravo na nasleđe. „Još samo da me mrtvog oporezuje!», uzviknuo je stari erl od Roderfilda u vreme kad su te odluke stupale na snagu, pre

www.leo.rs | 35

nekoliko godina, pre nego što je preminuo, istog dana kada i kraljica Viktorija, učinivši tako da njegovi unuci i posluga imaju utisak kao da je čitavo britansko kraljevstvo, koje je predstavljalo četvrtinu svetske populacije, u žalosti zbog njega. Aristokratija je bila saterana u ćošak. „A sve to samo da bi se obezbedile penzije!”, uzbuđeno će oni. Prvi put u svojoj istoriji, Dom lordova odbio je vladin predlog budžeta, otkopavši tako ratne sekire. Novi izbori promenili su odnos snaga. Zahvaljujući novom zakonu, premijer je nameravao da ućutka Gornji dom Parlamenta.

Prema tom predlogu zakona, lordovi više nisu imali pravo da odbiju budžet koji bi usvojio Donji dom, a njihovo pravo veta bi se s vremenom još više ograničilo. „To je nečuveno!», povikao je Džulijanov otac u Vestminsteru. „Hoće da nas liše našeg davnašnjeg prava. I još se usuđuju da od nas traže da glasamo za kolektivno samoubistvo!» Ljutiti povici odjeknuli su pod svodom s pozlaćenim ukrasima.

Lord Roderfild nije bio ograničeni revolucionar. Bio je čak jedan od retkih među konzervativcima koji su objavili rat južnoafričkim Burima, zbog čega su mu neki od prijatelja okrenuli leđa u klubu Karlton. Uglavnom, bio je ubeđen da aristokratija ima više vrlina nego mana, te da je ona neophodna za napredak zemlje.

Džulijanu je bila poznata ta politička tenzija koja se mesecima krčkala u zemlji. I sam je bio član Donjeg doma, što je bilo pogodno za svakog naslednika koji bi jednog dana bio pozvan da zaseda među lordovima. Iako je bez problema bio izabran, broj njegovih glasova nije bio tako ubedljivo veći kao u slučaju njegovih predaka. Džulijan je povratio poverenje glasačkog tela, ali ono po prvi put nije bilo bezrezervno. Od tada, kakav god bio rezultat, glasanje u Domu lordova predstavljalo bi pravi zemljotres.

Majordom Stivens ušao je u salon, a pre njega i lakej koji je nosio poslužavnik sa srebrnom džezvom. „Stigao je gospodin Džonson, gospodine grofe.» „Ko to? A da, zaboravio sam. Veliki kontrolor!”, podrugljivo će lord Roderfild. „Nikako ga ne ostavljajte samog.

Nemam nimalo poverenja u tog zanesenjaka. Neka Barstou bude non-stop uz njega”, naredio je govoreći o nadzorniku.

Džulijan je spustio šolju pošto mu je, kao i uvek, kafa bila preslaba. „O kome je reč?» „Dobro znaš da je Velšanin naredio podrobnu procenu zemljišnih poseda. Ali mi smo se na to već navikli, zar ne? Knjiga strašnoga suda* Vilijama Osvajača predstavljala je presedan. On je naložio upisivanje svakog ara u knjigu, svake domaće životinje, kako bi se obračunao porez... Možda bi trebalo da kažem Barstou da mu preda spisak na latinskom.»

Mada je pokušao da se našali, lordu Roderfildu nije bilo svejedno. Nije mu se dopalo što mu je Džulijan tražio objašnjenje, ali naučio je da ćuti jošod vremena internatskih zadirkivanja, kojih se i pola veka kasnije sećao. Ćutanje je moćno oružje. Suprotstavljena strana ne uočava da

36 |

li je reč o preziru ili ravnodušnosti, pa se sama pre odluči za ovo drugo. Da li Džulijan stvarno misli da se on rado odriče dela svog imanja? Zar ne zna da mu je glavni cilj bio da mu preda porodično nasleđe u celosti, sve posede, rudnik uglja u Jorkširu, zgrade u Londonu, deonice, zbirke umetničkih dela i Domesday Book, knjiga velikog popisa imovine završenog 1086. u Engleskoj, u vreme Vilijama Osvajača. (Prim. prev.) to, ukoliko je moguće, u boljem stanju nego što ih je on dobio? Naime, već trideset godina porodicama kao što je njegova, koje su negovanje tradicije smatrale osnovnim zadatkom, bilo je od presudnog značaja poštovanje ne samo prethodnih već i budućih pokolenja. Upravo to je bila jedna od glavnih briga njegove žene: a činilo se da se Džulijanu, u njegovih dvadeset osam godina, baš i nije žurilo da se oženi. „Postoje drugi načini da se dođe do novca», tvrdoglavo će Džulijan. „Za početak, moglo bi se malo prištedeti. Viktorijin bal koštaće pravo malo bogatstvo. Mogli smo da organizujemo manje pompezno slavlje. Ne bi trebalo više posvećivati pažnje tim raskošnim svetkovinama.» „Šališ se?», zaprepašćeno će otac. „Obe tvoje sestre zaslužuju da na velika vrata uđu u društvo. A šta bi ti hteo?

Zabavu u vrtu sa sendvičima? Viki bi nam oči iskopala. Ni Evi to ne bi razumela, a ona je sve to već prošla.» „A to joj je baš mnogo pomoglo», promrmlja Džulijan. „Nisam znao da umeš da budeš tako ciničan», uvređeno će lord Roderfild. „Dobro je da još možemo da držimo nivo! Ponekad te ne razumem, Džulijane. Odakle ti te gluposti? Ne smem ni da pomislim šta bi ti majka rekla da te je čula.» „Mama bi bila besna kada bi morala da propusti priliku da zablista. Ona je uvek bila vaša Ahilova peta. Ništa vas ne bi sprečilo da njoj udovoljite.»

Džulijan je bio zajedljiv. Podigao je pogled ka njenom portretu. Veniša, ledi Roderfild, bila je jedan od omiljenih modela Džona Singera Sardženta, portretiste kome se plemstvo klanjalo. Bila je jedna od retkih koja je imala tu privilegiju da je on naslika. U to vreme još je bila mlada, jedva osamnaestogodišnjakinja, tek udata. Obučena u večernju haljinu, pozirala je u božanstvenom estetskom neredu, ležeći na sofi, razbarušene plave kose. Jedna crvena cipela ležala je na tepihu, podsećajući na sladostrasnu smelost Fragonara. Sardžent je bio poznat po drskosti i sposobnosti da prikaže skrivenu narav svojih modela u svetlucavom taftu i svili. Neki su zazirali od te njegove oštroumnosti. Džulijan nije sumnjao u to da je za vreme poziranja bilo veselo. I njegova majka i slikar bili su skloni bezobrazlucima.

Mada se opirao, njegov otac prelazio je preko svih tih njenih hirova. On se nikada u potpunosti nije oporavio od iznenađenja koje mu je priredila kada je pristala da se uda za njega - on iz stabilne porodice pritisnute obavezama, koja poštuje tradiciju, a ona iz blistave plemićke porodice, mnogo smelijeg i liberalnijeg duha, poznate

po svom izveštačenom govoru, izuzetnosti i originalnosti. Niko nije mogao da živi s njom a da njena ličnost na njega ne ostavi traga. Njene kuće odslikavale su njen duh. Volela je pastelne boje, francuski XVIII vek, kvalitetne japanske ukrase. Kod nje nije bilo uticaja napadne viktorijanske estetike, teških zavesa, čipke i tapaciranih stolica, ni u Roderfild holu, ni u kući u Londonu na Barklijevom trgu, ni u dvorcu paladijanskog stila, koji je nasledila od svojih roditelja. Ledi Roderfild bila je glavna među svojim prijateljima, čija je živost duha, kao i estetski senzibilitet, pre dvadesetak godina promenila visoko društvo.

Bila je jedna od tih malobrojnih žena koje su se isticale plemenitim poreklom, lepotom i pameću. No, Džulijan je kritikovao i svoju majku i njeno društvo. Ledina ćud krila je čeličnu odlučnost. Istinu govoreći, njegova majka bila je uticajna žena koje se pre svega trebalo plašiti.

Lordu Roderfildu nije promakao smrknut izraz na sinovljevom licu. Džulijan je sada više bio tužan nego ljut. Mada su njegova raspoloženja najčešće bila samo prolazne oluje, brinula su Venišu, koja je u njima videla tragove melanholije koja je oduvek unosila nered u porodicu. Odnos Džulijana i majke oduvek je bio osetljiv.

Njihove naravi se nisu slagale. Jošod detinjstva, Džulijan je prema njoj bio uzdržan, dok je Veniša od svih muškaraca, pa i od svog sina, očekivala bezrezervnu pokornost. „Pretpostavljam da vas nikakvim argumentom ne mogu ubediti da promenite mišljenje?», nastavio je Džulijan. „Sad je malo kasno. Vikin bal počinje za nekoliko sati.

Hoćeš li sa mnom vozom za London?” „Oče, vi ste nemogući! Nedeljama na svaki mogući način izbegavate razgovor o Majklu Manderliju. Kladim se da ste ga večeras pozvali.» „Očigledno.» „Mene bi bio stid da pod svoj krov primim tog čoveka!

Poludim kad pomislim da će nas iskoristiti da bi uspeo u društvu.» „Nije on ništa gori od drugih. Nepromišljen si, Džulijane. Osuđuješ kodekse civilizovanog ponašanja, a odbijaš da prihvatiš da i među nama ima prostih ljudi koji su se obogatili. Da li ti je ikada palo na pamet da su možda to i zaslužili.» „Ne vidim kako je čovek kao on to zaslužio.» „Umeo je da se izdigne radom i upornošću. To su osobine za svaku pohvalu.” „A on je čovek kome je novac na prvom mestu. Njegova jedina vrlina je to što zna dobro da broji. Što se mene tiče, sumnjam u njegovo poštenje.» „Neko bi, slušajući te, pomislio da je među vama bilo nečega. Treba li da budem zabrinut?”

Džulijan nije umeo da opravda tu nesvesnu antipatiju prema Majklu Manderliju. Nekoliko puta sreo ga je u Vestminsteru. Očigledno je bilo da je uspostavio prijateljski odnos s nekim članovima skupštine. Da je bar izgledom bio odbojan, ili pak toliko debeo da ni najbolji krojač Sevil roua ne bi to mogao da prikrije... Avaj, Manderli je

imao držanje viteza, a vitez nije bio, vitko tela snažnog stasa, mada srednjeg rasta. Jedino što bi mu se moglo zameriti bio je čudan rogobatan prsten koji je, dok bi pričao, dodirivao na iritirajući način. Mada ga je Džulijan smatrao isuviše pakosnim da bi bio pošten, zavideo mu je na tom samopouzdanju koje se suprotstavljalo njegovoj ličnoj nesigurnosti.

Lord Roderfild pogledao je poštu koju su mu upravo doneli, a potom je odložio koverte. „Ne shvataš situaciju», hladno će on. „Cene poljoprivrednih proizvoda nastavljaju da padaju, kao i zakupnine, a zemlja gubi na vrednosti. A nameti na imanje ostaju isti.

Uništavaju nas porezi. Morao sam da se zadužim da bih platio pravo da nasledim tvog dedu, što je malo previše, zar ne? Sami životni troškovi porodice iznose mnogo.

Ponekad zavidim ljudima kao što je Manderli, koji mogu da zarade a da ne plaćaju sve ove namete. Možda trgovina ima dobrih strana kada je u stanju da popravi krov ili da opremi ta prokleta kupatila koja traže tvoje sestre!

Razumećeš onda kada budešdošao na moje mesto. A u međuvremenu, budi ljubazan i poštedi me svog negativnog razmišljanja.»

Džulijana obuze sažaljenje. Njegov otac bio je prijatan čovek, koji je uvek bio pažljiv prema svojoj deci, tako da je često svraćao u dečji boravak, gde je vladala nana Flanders. Zavodio je red bez podizanja tona i s lakoćom je popravljao ponašanje svojih sinova. Lord Roderfild se nije odricao hrišćanskog načela utkanog u viktorijansko vaspitanje, prema kojem se duša deteta, u čijoj je biti prvobitni greh, može spasti samo pomoću strogosti.

S vremenom je Džulijan ostvario s njim uljudan odnos, što se i očekivalo od dva muškarca iz tadašnjeg društva.

U ostvarivanju onoga što je predstavljalo najdelikatniji modus vivendi*, a to je zajednički život deteta i roditelja, on je odavao sebi priznanje da je uspostavio pravu ravnotežu. Laknulo mu je kada je video da je očevo lice ponovo poprimilo smiren izraz. Džulijanu nisu baš ostali u lepom sećanju ti retki trenuci kada bi se njegov otac prepustio emocijama. „Zamoliću te, dakle, da večeras budeš ljubazan prema Majklu Manderliju.» „To je izvan mojih moći.» „To ti je dužnost, Džulijane», uznemireno će on. „Odgovornosti kojih se moramo držati nisu uvek prijatne. U tom duhu smo te vaspitavali.» „Ah, evo i velikih reči!», ironično će mladić dok je ustajao. „A mogu li vas, dragi oče, usput podsetiti da mi je ta uloga naslednika po prirodi stvari dodeljena?”

Pogledao je oca u oči, a ovaj je skrenuo pogled. Bilo je to Džulijanovo omiljeno oružje, ono koje je podsećalo na scenu koja se zauvek urezala u njihovo sećanje, na zakletvu iznuđenu jednog jesenjeg dana dok je Arturova krv tekla vlažnim tlom u šumi kraj Roderfild hola. Džulijan je napustio salon, zadovoljan što je njegova bila poslednja.

Dan je loše počeo. Nije znao da je to bio samo početak.

www.leo.rs | 37

Sidni Šeldon

PONOĆNE USPOMENE Progonjena tragedijom, bez sećanja na prošlost, jedna lepa žena očajnički pokušava da se vrati u stvarnost. Krije se u udaljenom manastiru u Grčkoj, i želi da izgradi novi život za sebe.

PROLOG Kunlun - maj 1949. „Ovo mora da izgleda kao nesreća. Možeš li ti to da središ?»

Bila je to uvreda. Osetio je kako bes raste u njemu.

Takvo pitanje možeš da postaviš amateru koga si pokupio s ulice. Bio je u iskušenju da odgovori sa sarkazmom: O, da, mislim da ja to mogu da sredim. Da li bi, možda, želeo da to bude nesrećan slučaj kod kuće? Mogu da sredim da ona polomi vrat padajući niz stepenice. Igračica u Marseju. Ili bi mogla da se napije i da se udavi u kadi.

Naslednica u Gštadu. Mogla bi da se predozira heroinom.

Tako se već oslobodio tri žrtve. Ili bi mogla da zaspi u krevetu sa upaljenom cigaretom.Švedski detektiv u hotelu, na Levoj obali u Parizu. Ili biste više voleli nešto napolju?

Može da izgleda kao saobraćajna nesreća, pad aviona ili nestanak na moru.

Ali ništa od toga nije rekao jer se, istini za volju, bojao čoveka koji je sedeo naspram njega. O njemu je čuo previše jezivih priča i znao je da u njih treba verovati od reči do reči.

Sve što je rekao bilo je: „Da, gospodine, može izgledati kao nesreća. Niko neće saznati šta se zaista dogodilo.»

Dok je izgovarao ove reči, iznenada mu je pala na pamet misao: On zna da ću ja znati. Čekao je.

38 |

Bili su na drugom spratu zgrade u Kunlunu, gradu opasanom zidinama, koji je 1840. godine izgradila grupa Kineza kako bi se obranila od britanskih varvara. Zidovi oko grada bili su srušeni u toku Drugog svetskog rata, ali su ostali neki drugi, nevidljivi zidovi, koji su mnoge ljude držali podalje od grada: bande koljača, narkomana i siledžija tumarale su, poput zečeva, uskim ulicama i mračnim stepeništima koja vode u tminu. Turiste su upozoravali da se drže dalje od ovog dela grada, a čak se i policija nije usuđivala da prolazi tim unutrašnjim delom, dalje od Ulice Tung Tau Cen i njenih prilaza. Mogao je da čuje uličnu buku kroz prozor sobe u kojoj su sedeli - vrišteću, hrapavu višejezičnost stanovnika ograđenog grada. Čovek ga je odmeravao hladnim, opsidijanskim pogledom. Na kraju je progovorio: „Dobro, onda. Ostavljam tebi na koji ćeš način to da obaviš.» „Dobro, gospodine. Je li meta ovde u Kunlunu?” „U Londonu je. Zove se Ketrin. Ketrin Aleksander.”

Limuzina, koju su pratila još jedna kola s dvojicom naoružanih telohranitelja, vozila je čoveka do Plave kuće na Lasker rou, u predelu Cim Ša Cui. Plava kuća bila je otvorena samo za najveće gazde i ljude od uticaja.

Posećivali su je šefovi država, filmske zvezde i predsednici korporacija. Uprava se ponosila diskrecijom. Šest godina ranije, jedna od mlađih devojaka koja je tu radila, pričala je o svojim mušterijama s jednim novinarom,

pa su je sutradan pronašli u luci, s odsečenim jezikom,.

U Plavoj kući sve je bilo na prodaju: device, dečaci, lezbijke koje su se zadovoljavale bez muških „štapova od žada», a bilo je i životinja. Koliko je on znao, bilo je to jedino mesto u kome se još uvek praktikuje išinpo umeće iz desetog veka. Plava kuća bila je rog izobilja zabranjenih zadovoljstava.

Ovog puta je naručio bliznakinje. Bio je to izuzetno usklađen par žena divnih crta lica, neverovatno zgodnih tela, bez ikakve sputanosti ili ograničenja. Sećao se svega što se dogodilo kada je prethodni put bio tu... metalna stolica bez sedišta i njihovi meki, pažljivi jezici i prsti, i kada ispunjena mirišljavom, toplom vodom koja se preliva na keramičke pločice, njihova vrela usta koja mu haraju telom. Osetio je početak erekcije. „Stigli smo, gospodine.”

Tri sata kasnije, kada je završio s njima, zasićen i zadovoljan, muškarac je naredio da ga limuzina odveze u Modi roud. Gledao je kroz prozor kola na svetla grada koji nikad nije spavao. Kinezi su ga nazvali Gaulung - devet zmajeva - i on je zamišljao kako se oni kriju u planinama iznad grada, spremni da siđu dole i unište slabe i neoprezne. On nije bio ni jedno ni drugo.

Stigli su na Modi roud.

Taoistički sveštenik koji ga je čekao izgledao je poput figure s nekog starog pergamenta, s klasičnim, izbledelim orijentalnim ogrtačem i dugačkom, uvijenom belom bradom. „Jou sahn.”„Jou satin.” „Gei do chin?” „lYatchihn.” „Vow.” Sveštenik je zatvorio oči u tihoj molitvi i počeo da trese chim, drveni pehar ispunjen štapićima za molitvu, koji su označeni brojevima. Jedan štapić je ispao i starac je prestao da trese pehar. Taoistički sveštenik je u tišini gledao svoje spise, pa se okrenuo ka posetiocu. Govorio je isprekidanim engleskim: „Bogovi kažu da ćete se uskoro osloboditi opasnog neprijatelja.” Čovek je osetio prijatan udar iznenađenja. Bio je suviše pametan da bi verovao da je drevno umeće chima više od običnog sujeverja. Ali, bio je i suviše pametan da to umeće potpuno zanemaruje. Osim toga, bio je tu još jedan predznak sreće. Tog dana je bio Agios Konstatinos, njegov rođendan. „Bogovi su vas blagoslovili dobrim feng šuijem.” „Do jeh.” „Hou wah.”

Pet minuta kasnije bio je u limuzini, na putu za Kai Tak, hongkonški aerodrom, gde je njegov privatni avion čekao da ga vrati u Atinu.

Prvo poglavlje Janjina, Grčka - jul 1948.

Budila se vrišteći svake noći, a uvek je sanjala jedan te isti san. Nalazila se nasred jezera, usred žestoke oluje, a muškarac i žena su joj gurali glavu pod ledenu vodu, daveći je. Svaki put bi se probudila uspaničeno hvatajući dah, sva mokra od znoja.

Nije imala pojma ko je ona zapravo i nije se sećala prošlosti. Govorila je engleski - ali nije znala iz koje je zemlje i kako je dospela u Grčku, u mali karmelitski manastir koji joj je pružio utočište.

Kako je vreme prolazilo, bilo je mučnih bleskova sećanja, kratkih trenutaka kada su nejasne, prolazne slike nadolazile i odlazile tako brzo da nije mogla da ih zadrži, preispita i razume. Te slike su dolazile u trenucima kada ih je najmanje očekivala, hvatale su je kada bi se opustila, ispunjavajući je potpunom konfuzijom.

U početku je postavljala pitanja. Monahinje karmelićanke jesu bile ljubazne i pune razumevanja, ali je njihov red bio red ćutanja i jedina osoba kojoj je bilo dozvoljeno da govori bila je sestra Tereza, postarija i slabašna časna majka. „Znate li vi ko sam ja?” „Ne, moje dete”, odgovorila je sestra Tereza. „Kako sam došla ovamo?» „U podnožju ovih planina je selo koje se zove Janjina.

Ti si bila u malom čamcu na jezeru za vreme oluje, prošle godine. Čamac je potonuo, ali su te milošću Božjom ugledale naše dve sestre i spasle te. One su te dovele ovamo.”

Sidni Šeldon „Ali... odakle sam došla pre toga?» „Žao mi je, dete. To već ne znam.»

Nije mogla da bude zadovoljna odgovorom. „Zar niko nije pitao za mene? Niko nije pokušao da me pronađe?»

Sestra Tereza je zavrtela glavom: „Niko.”

Htela je da pusti iz sebe krik očajanja. Opet je pokušala. „Novine... mora da je u njima pisalo da sam se izgubila.” „Kao što ti je poznato, nama nije dozvoljena nikakva veza sa spoljašnjim svetom. Mi moramo da prihvatimo Božiju volju, dete moje. Moramo da Mu zahvalimo na svim Njegovim milostima. Ti si živa.»

To je bila najdalja tačka do koje je uspela da dopre. U početku je bila suviše bolesna da bi se brinula o sebi, ali polako, kako su meseci prolazili, ona je povratila snagu i zdravlje.

Kad je postala dovoljno snažna da se kreće, dane je provodila negujući cvetne vrtove na zemljištu manasti-

www.leo.rs | 39

ra, pod zažarenom svetlošću sunca koje je Grčku kupalo nebeskim sjajem, dok su blagi vetrovi nosili oštre mirise limunovog drveta i vinove loze.

Atmosfera je bila opuštena i mirna, ali i pored toga ona nije mogla da pronađe svoj mir. Ja sam izgubljena, mislila je, a nikoga nije briga zbog toga. Zašto? Jesam li učinila nešto loše? Ko sam ja? Ko sam ja? Ko sam ja?

Slike su se spontano javljale. Jednog jutra se iznenada probudila iz sna u kome je u sobi sa golim muškarcem koji je svlači. Je li to bio samo san? Ili je to bilo nešto što se dogodilo u njenoj prošlosti? Ko je bio taj muškarac iz njenog sna? Je li to bio neko za koga se udala? Da li je imala muža? Nije nosila venčani prsten. Zapravo, nije imala nikakvu imovinu osim crne haljine koju joj je dala sestra Tereza, i broš - malu zlatnu pticu s očima od rubina i raširenim krilima.

Bila je bezimeni stranac koji živi među strancima. Nije bilo nikoga da joj pomogne, nije bilo psihijatra da joj kaže koliko je njena svest pomućena i znala je da može ostati zdrava samo ako zaključa svoju užasnu prošlost.

A slike su dolazile sve brže i brže. Izgledalo je kao da se njena svest odjednom pretvorila u džinovsku slagalicu u kojoj se rastavljeni delovi sami kotrljaju do svojih mesta.

Ali ti delovi nisu imali nikakvog smisla.

Videla je studio ispunjen ljudima u vojničkim uniformama. Činilo joj se kao da oni snimaju igrani film. Jesam li ja bila glumica? Ne, izgledalo je kao da ona upravlja. Ali čime to upravlja?

Vojnik joj je dao buket cveća. „Ovo ćete morati sami da platite”, rekao je kroz smeh.

Dve noći kasnije, sanjala je istog čoveka. Opraštala se s njim na aerodromu, a probudila se jecajući jer ga je gubila.

Nakon toga, za nju više nije bilo mira. Nisu to bili samo snovi. Bili su to delovi njenoga života, njene prošlosti. Ja moram da saznam ko sam bila. Ko sam zapravo ja.

I neočekivano, usred noći, bez upozorenja, ime je iskočilo iz njene podsvesti. Ketrin. Ja se zovem Ketrin Aleksander.

Drugo poglavlje Atina, Grčka Imperija Konstantina Demirisa ne bi mogla da se pronađe ni na jednoj mapi, a ipak je vladao imovinom i finansijskim kapitalom većim i moćnijim od onoga koji su imale mnoge zemlje. Bio je jedan od dvojice ili trojice najbogatijih ljudi na svetu i njegov uticaj je bio ogroman. Nije imao nikakvu titulu ili službeni položaj, ali je kupovao i prodavao premijere, kardinale, ambasadore i kraljeve kao da su roba. Demirisovi prsti bili su svuda, bili su upleteni u osnovu i upravljačke strukture mnogih

40 |

zemalja. Bio je muškarac pun harizme, sjajnog prodornog uma, veoma zgodan, poprilično visok, imao je jaka prsa i široka ramena. Bio je tamne puti i imao je snažan grčki nos i oči crne poput crne masline. Imao je lice jastreba, grabljivca. Kad bi se potrudio, Demiris je mogao da bude izuzetno šarmantan. Govorio je osam jezika i bio je zapažen i vešt pripovedač. Posedovao je jednu od najznačajnijih umetničkih zbirki na svetu, flotu privatnih aviona, desetine apartmana, dvoraca i vila razbacanih po celom svetu. Bio je zagovornik lepote, i nije mogao da se odupre lepim ženama. Pratio ga je glas da je veliki ljubavnik, a njegove romantične ludorije bile su isto tako šarolike kao i njegove finansijske pustolovine.

Konstantin Demiris se ponosio time što je rodoljub plavo-bela grčka zastava uvek je bila istaknuta na njegovoj vili na Kolonakiju, i na Psari, njegovom privatnom ostrvu ali porez nije plaćao. Nije se osećao obaveznim da se povinuje pravilima koja se odnose na obične ljude. Kroz njegove vene je tekla ichor - krv bogova. *

*

*

Gotovo svaka osoba koju bi Demiris sreo želela je nešto od njega: finansiranje poslovnog poduhvata; donaciju u dobrotvorne svrhe; ili jednostavno moć koju može da obezbedi prijateljstvo s njim. Demiris je uživao u tome da otkrije šta je ono što ljudi zaista od njega žele, a što je retko kad bilo ono što su isprva tražili. Njegov analitički um je bio skeptičan prema prividnoj istini, tako da nije verovao ni u šta što bi mu neko rekao. U stvari, nije verovao nikome. Njegov moto je bio: „Drži prijatelje blizu, ali neprijatelje još bliže.» Reporterima koji su pratili njegov život bilo je dopušteno da vide samo njegovu srdačnost i šarm sofisticiranog, urbanog, svetskog čoveka. Nisu imali razloga da sumnjaju da se ispod ljubazne fasade nalazi ubica, borac koji igra prljavo i koji je imao urođen nagon da skoči za vrat i zubima pokida sve vene.

Bio je čovek koji nije opraštao i nikada nije zaboravljao kada ga neko omalovažava. Za stare je Grke reč dikaiosini - pravda, često imala isto značenje kao i reč ekdikisis - osveta, a Demiris je bio opsednut obema ovim rečima.

Pamtio je svaku uvredu, a nesrećnicima koji bi izazvali njegovo neprijateljstvo žestoko je naplaćivao. Oni toga nikada nisu bili svesni, jer je Demirisov matematički um smišljao igru naplaćivanja duga - strpljivo je pravio klopke i pleo zamršene mreže, u koje su naposletku upadali svi njegovi neprijatelji i tu bivali uništeni.

Uživao je u satima koje je provodio smišljajući zamke za svoje protivnike. Pažljivo bi proučavao svoje žrtve, njihove ličnosti, analizirao njihove snage i slabosti.

Za vreme jedne večere, Demiris je slučajno čuo filmskog producenta koji ga je nazvao „masnim Grkom”. Demiris je

bio strpljiv. Dve godine kasnije, taj producent je potpisao ugovor s glamuroznom, u čitavom svetu poznatom glumicom, da glumi u njegovom novom, visokobudžetnom filmu, u koji je uložio sav svoj novac. Demiris je sačekao da film bude napola završen, a onda je šarmirao vodeću damu filma i nagovorio je da napusti snimanje i da mu se pridruži na jahti. „To će biti medeni mesec», rekao joj je Demiris.

Ona je dobila medeni mesec, ali ne i venčanje. Snimanje je na kraju moralo da bude prekinuto, a producent je bankrotirao. *

*

*

Bilo je tek nekoliko igrača u ovoj Demirisovoj igri s kojima on još uvek nije sredio račune, ali mu se nije žurilo.

Uživao je u očekivanju, planiranju i izvršenju. Danas, on nije imao neprijatelje, jer niko to sebi nije želeo da priušti, pa su njegov plen bili oni s kojima je u prošlosti ukrstio mačeve.

Ali shvatanje dikaiosinia za Konstantina Demirisa je imalo dva lica. Kao što nikada nije zaboravljao neku uvredu, tako nije zaboravljao ni uslugu. Siromašni ribar koji je dečaku pružio utočište postao je vlasnik ribarske flote. Prostitutka koja je nahranila i obukla mladića koji je bio suviše siromašan da je plati, misteriozno je nasledila stambenu zgradu, a da nije imala pojma o tome ko bi mogao da bude njen darodavac.

Demiris je započeo život kao sin lučkog radnika u Pireju. Imao je četrnaestoro braće i sestara, a na stolu nikada nije bilo dovoljno hrane.

Od samog početka, Konstantin Demiris je pokazivao neobičan talenat za posao. Zarađivao je dodatni novac obavljajući svakakve poslove nakon škole, a sa šesnaest godina je uštedeo dovoljno novca da s jednim starijim partnerom, na obali, otvori kiosk za prodaju voća. Posao je cvetao, a partner je prevario Demirisa, ne isplativši mu polovinu zarade. Demirisu je trebalo deset godina da uništi tog čoveka. Mladi Demiris je goreo od žestoke ambicije. Noću bi ležao budan, dok su mu oči svetlele u mraku.

Ja ću biti bogat. Ja ću postati poznat. Jednog dana će svi znati moje ime. Bila je to jedina uspavanka koja je mogla da ga uspava. Nije imao pojma o tome kako će se to dogoditi. Znao je jedino da će se dogoditi.

Na svoj sedamnaesti rođendan, Demiris je pročitao novinski članak o poljima nafte u Saudijskoj Arabiji: kao da su se pred njim odjednom otvorila čarobna vrata sopstvene budućnosti.

Otišao je kod svog oca: „Ja idem u Saudijsku Arabiju.

Idem da radim na naftnim poljima.” „Too-sou!Šta ti znaš o naftnim poljima?» „Ništa, oče. Naučiću.»

Mesec dana kasnije, Konstantin Demiris je bio na putu prema svom odredištu.

Politika kompanije je bila da zaposleni u firmi TransContinental Oil Corporation, koji dolaze iz Evrope, potpišu dvogodišnji radni ugovor, ali to Demirisu nimalo nije smetalo. Planirao je da ostane u Saudijskoj Arabiji sve dok se ne obogati. Zamišljao je divnu avanturu u maniru arapskih noći, glamuroznu, tajnovitu zemlju sa ženama egzotičnog izgleda, i crno zlato koje nadire iz zemlje.

Stvarnost je bila šok za njega.

Jednog ranog letnjeg jutra, Demiris je stigao u Fadili, turobni logor usred pustinje, koji se sastojao od ružne kamene zgrade okružene barastisima, malim kolibama od šiblja. Tamo je bilo hiljadu običnih, nižih radnika, uglavnom Saudijaca. Žene koje su se jedva vukle prašnjavim ulicama bez trotoara bile su potpuno pokrivene velovima.

Demiris je ušao u zgradu u kojoj je Džej Džej Makintajer, direktor odeljenja za osoblje, imao svoju kancelariju.

Makintajer je podigao pogled kad je mladić ušao u sobu: „Znači, zaposlili su te tamo kod kuće, a?» „Da, gospodine.” „Jesi li ikad pre radio na naftnim poljima, sine?”

Demiris je na trenutak osetio želju da slaže: „Ne, gospodine.” Makintajer se nacerio. „Ovde će ti se baš dopasti. Tu si na milion kilometara od civilizacije, hrana je loša, žene ne možeš da pipneš, a da ti ne otkinu jaja, dok prokleti noćni provod ne postoji.

Ali plata je dobra, je li to u redu?» „Ja sam ovde da naučim posao», iskreno je rekao Demiris. „Je li? Onda ću ti reći šta treba brzo da naučiš. Sada si u muslimanskoj zemlji. To znači da nema alkohola. Koga uhvate da krade odseku mu desnu ruku. Drugi put, levu ruku. Treći put, izgubiš stopalo. Ako nekoga ubiješ, skinu ti glavu.» „Ne planiram nikoga da ubijem.” „Čekaj samo”, promrmljao je Makintajer. „Tek si došao.» *

*

*

Logor je bio Vavilonski toranj. Ljudi koji su došli iz različitih zemalja govorili su svojim jezicima. Demiris je imao sluha i brzo je učio jezike. Radnici su tu došli da bi izgradili puteve usred negostoljubive pustinje, da bi podigli kuće, uveli električnu energiju i telefone, izgradili trgovine, organizovali snabdevanje hranom i vodom, iskopali kanalizaciju, pružali medicinsku negu i, kako se činilo mladom Demirisu, obavljali stotine drugih poslova.

Radili su na temperaturama iznad 40 stepeni celzijusa, imali nevolje sa muvama, komarcima i prašinom, patili od groznice i dizenterije.

www.leo.rs | 41

Franc Kafka PRESUDA

sabrane pripovetke Opis jedne borbe I prelepo odeveni ljudi polaze u šetnju i teturaju po šljunku ispod ogromnoga neba što se s brda u daljini širi k brdima dalekim I Oko dvanaest sati nekoliko gostiju već ustade, klanjajući se, pružajući ruke jedan drugom, govoreći kako je bilo veoma lepo, pa zatim kroz velika vrata odoše u predsoblje da se obuku . Domaćica je stajala usred sobe i žustro se klanjala, dok joj se haljina borala na izveštačen način .

Sedeo sam za jednim stočićem - imao je tri raskrečene tanušne nožice - i upravo srkutao treću čašicu likera, a dok sam pio, preletao sam pogledom preko svoje male zalihe kolača, koje sam sam izabrao i naslagao, jer im je ukus bio vrlo prijatan Tad mi priđe moj novi poznanik i, pomalo rasejano se osmehujući onom čime sam se zanimao, reče drhtavim glasom: „Izvinite što vam prilazim . Ali dosad sam sedeo sam sa svojom devojkom u jednoj sporednoj sobi . Od deset i po, nije to neko dugo vreme . Oprostite što vam to govorim . Pa mi se ne poznajemo . Zar ne, sreli smo se na stepenicama i kazali jedan drugom nekoliko učtivih reči, a ja vam sad već govorim o svojoj devojci, ali morate mi - molim vas - oprostiti, ne mogu da izdržim od sreće, nisam znao šta ću . A pošto inače ovde nemam poznanika od poverenja. . . “

42 |

Tako je pričao. A ja sam tužno pogledao njegovo lepo porumenelo lice - komad kolača sa voćem koji sam držao u ustima nije prijao - i rekao sam: „Meni je drago što vam se činim vredan poverenja, ali tužan sam što ste mi to ispričali Pa i vi sami - da niste toliko pometeni - osetili biste koliko je neprikladno pričati o zaljubljenoj devojci čoveku koji sedi sam i pije rakiju . “ Kad to rekoh, on uz trzaj sede, zavali se i opusti ruke . Zatim ih savi, opre se o šiljate laktove, i poče da govori prilično snažnim glasom: „Mi smo onde sasvim sami u sobi - sedeli - ja i Anica, i ja sam je poljubio - poljubio sam - joj - usta, uho, ramena. “ Neka gospoda, koja su stajala u blizini i ponadala se da će doći do živahnog razgovora, priđoše nam zevajući .

Ja stoga ustadoh i rekoh glasno: „Dobro, ako hoćete, poći ću, ali glupo je sada ići na Lavrentijev breg, jer vreme je još sveže, a kako je palo malo snega, putanje su kao klizačke staze Međutim, ako hoćete, poći ću s vama . “ On me najpre začuđeno pogleda i otvori usta, širokih i crvenih vlažnih usana A potom, kad vide gospodu, koja su se nalazila već sasvim u blizini, on se nasmeja, ustade

i reče: „O, svakako, svežina će nam prijati, naša odela su prepuna vreline i dima, a i ja sam, možda, malčice pijan, iako nisam mnogo pio; da, oprostićemo se i onda ćemo poći. “ I tako priđosmo domaćici, a kad joj on poljubi ruku, ona reče: „Zaista se radujem što vam je lice danas tako srećno, inače je uvek toliko ozbiljno i izražava dosadu. “ Dobrota ovih reči dirnu ga, pa joj još jednom poljubi ruku; ona se na to osmehnu.

U predsoblju je stajala sobarica, sad smo je prvi put videli . Pomogla nam je da obučemo kapute, pa je onda uzela malu ručnu svetiljku da nam prisvetli dok silazimo stepenicama. Da, devojka je bila lepa. Vrat joj je bio obnažen, tek ispod podbrat- ka obavijen crnom somotskom trakom, a njeno telo, odeveno u prostranu haljinu, bilo je lepo povijeno dok je koračala pred nama niza stepenice držeći nisko svetiljku . Obrazi su joj se rumeneli, jer je pila vina, a usnice su joj bile upola otvorene Na dnu stepeništa spustila je svetiljku na jedan stepenik, pomalo teturavo zakoračila prema mome poznaniku, zagrlila ga, poljubila i ostala u njegovom zagrljaju . Tek kad sam joj u šaku tutnuo neku paru, ona pospano odvoji ruke od njega, polako otvori malu kapiju i pusti nas da izađemo u noć Iznad prazne, ravnomerno osvetljene ulice video se krupan mesec usred jedva naoblačenog i usled toga prostranijeg neba Zemlju je prekrivao pršič Noge su se klizale pri hodu, pa se moralo ići sitnim korakom Samo što izađosmo napolje, sasvim očevidno me obuze velika živahnost Počeh obesno dizati noge i veselo puckati zglobovima, viknuh preko ulice neko ime, kao da mi je neki prijatelj šmugnuo iza ugla, u skoku bacih šešir uvis i razmetljivo ga uhvatih .

Moj poznanik je, međutim, išao pored mene ne vodeći računa o tome . Glava mu je bila oborena. Nije ni govorio . Čudio sam se tome, jer sam očekivao da će biti lud od radosti kad ne bude više usred društva Smirih se Upravo sam ga bio udario po leđima da ga osokolim, kad me obuze stid, pa nespretno povukoh ruku . Pošto mi nije bila potrebna, zavukoh je u džep kaputa .

I tako smo išli ćuteći . Počeh slušati kako zvuče naši koraci, i nisam mogao da shvatim kako to da nikako ne mogu ići ukorak sa svojim poznanikom . To me je pomalo uzbuđivalo . Mesec je bio svetao, moglo se jasno videti . Ovde-onde je poneko stajao naslonjen na prozor i posmatrao nas Kad uđosmo u Ferdinandovu ulicu, primetih da je moj poznanik počeo da pevuši neku melodiju; bilo je to sasvim tiho, ali ja sam čuo . Zaključih da je to uvredljivo po mene . Zašto ne razgovara sa mnom? A ako mu nisam potreban, zašto me nije ostavio na miru? Ljutito sam se setio onih ukusnih slatkiša, koje sam njega radi ostavio

na stočiću . Setio sam se i likera, pa sam se malo razveselio, postao sam gotovo ohol, moglo bi se reći. Podbočio sam se, pa sam uobrazio kako sam sam krenuo u šetnju . Bio sam u društvu, spasao od sramote jednog nezahvalnog mladog čoveka, pa sam šetam pod mesečinom Preko dana u kancelariji, uveče u društvu, noću po ulicama, a ništa preterano . Način života bezgraničan po svojoj prirodnosti!

Ali moj poznanik je još išao iza mene, čak je i ubrzao korak kad je primetio da je zaostao, i pravio se da je to nešto sasvim prirodno . Ja, međutim, počeh razmišljati ne bi li, možda, bilo pogodno da skrenem u neku pobočnu ulicu, pošto, zacelo, nisam bio obavezan da šetam zajedno s njim . Mogao sam otići sam kući, i niko ne bi smeo da me omete u tome. U svojoj sobi zapalio bih stonu svetiljku sa gvozdenim postoljem, seo bih u naslonjaču, koja se nalazi na poderanom istočnjačkom ćilimu, - kad sam dotle stigao, spopade me slabost koja me hvata kad god sam prinuđen da pomišljam na povratak u stan i na to da ću opet provoditi mnoge sate sam između obojenih zidova i na patosu koji se koso odražava u zlatno uokvirenom ogledalu na zadnjem zidu. Noge su mi se zamorile, pa se već odlučih da u svakom slučaju pođem kući i da legnem u postelju, kad me obuze nedoumica da li da sad pri polasku pozdravim svoga poznanika ili da ga ne pozdravim . Ali bio sam previše bojažljiv da bih otišao bez pozdrava, a odveć slab da bih ga naglas pozdravio, i stoga sam opet zastao, naslonio se na mesečinom obasjan zid neke kuće, i čekao .

Moj poznanik me stiže vesela koraka, a verovatno i malčice zabrinut . Uzeo je da izvodi te ovo te ono, počeo da trepće, ispruža ruke vodoravno u vazduh, žestoko protezao ka meni glavu, na kojoj je bio tvrd crni šešir, i kao da je svim tim želeo da pokaže kako potpuno ume da ceni šalu koju sam ovde izvodio radi njegovog uveseljenja . Bio sam bespomoćan i tiho sam rekao: „Ovo današnje veče baš veselo . “ Pri tom sam se nasmejao, ali to mi nije pošlo za rukom kako treba . On odgovori: „Jeste, a da li ste videli kako me je poljubila sobarica?” Nisam mogao progovoriti, jer su mi suze gušile grlo pa sam stoga pokušao da zatrubim poput poštanskog roga, samo da ne ostanem nem . On najpre začepi uši, a onda protrese moju desnu ruku ljubazno mi zahvaljujući Mora da je bila hladna pri dodiru, jer odmah ju je pustio i rekao: „Ruka vam je veoma hladna, sobaričine usne su bile toplije, jesu, bogami . “ Ja klimnuh glavom sa razumevanjem Ali dok sam molio višnjega boga da mi podari postojanost, rekoh: „Da, u pravu ste, poći ćemo kući, kasno je, a sutra ujutru moram u kancelariju; vidite, onde se može spavati, ali to nije ono pravo . Vi ste u pravu, poći ćemo kući. “ Pritom mu pružih ruku, kao da je sve konačno rešeno . Ali on sa osmehom prihvati moju frazu: „Da, u pravu ste, ovakvu noć ne smemo prespavati u postelji. Ta razmislite koliko

www.leo.rs | 43

srećnih misli ugušimo jorganom kad sami spavamo u postelji i koliko nesrećnih snova zagrevamo njime . “ I radujući se što mu je to palo na um, on me snažno ščepa za kaput spreda u visini grudi - više nije mogao da dohvati - i sa uživanjem me prodrma; zatim suzi oči i reče poverljivo: „Znate li šta ste vi, čudak ste vi . “ Uto poče da korača, a ja pođoh za njim i ne opažajući to, jer su me zaokupile njegove reči Isprva sam im se obradovao, jer kao da su pokazivale da on u meni naslućuje nešto čega, doduše, nije u meni bilo, ali mu je skrenulo pažnju na mene stoga što je on to naslućivao . Takav odnos me čini srećnim . Bio sam zadovoljan što nisam otišao kući, a moj poznanik mi je postao veoma dragocen kao čovek koji mi pred ljudima pridaje vrednost, a da je ja ne moram prethodno sticati! Pogledah svoga poznanika sa ljubavlju. U mislima sam ga štitio od opasnosti, naročito od suparnika i ljubomornih muškaraca Njegov život mi je postao dragoceniji od moga Nalazio sam da mu je lice lepo, ponosio sam se njegovim uspesima kod žena i sudelovao sam u poljupcima koje je večeras dobio od one dve devojke . Oh, ovo veče je bilo veselo! Sutra će moj poznanik razgovarati sa gospođicom Anom; najpre o običnim stvarima, kao što je i prirodno, a onda će iznenada reći: „Prošle noći sam bio sa jednim čovekom kakvoga, Anice draga, zacelo još nisi videla.

Izgleda - kako da ti ga opišem - kao neka motka koja se klimata i na koju je nasađena, pomalo nespretno, lobanja žute kože i obrasla crnom kosom . Niz telo mu vise mnoge krpice, prilično sićušne, drečave, žućkaste, koje su ga juče potpuno pokrivale, jer je prošle noći bila bezvetrica, pa su sasvim nalegale Išao je bojažljivo pored mene Mila moja Anice, ti koja umeš tako lepo da ljubiš, znam da bi se ti malčice smejala a malčice plašila, ali ja, kome se duša rastrgla od ljubavi prema tebi, ja sam se radovao što je on prisutan . On je, može biti, nesrećan i zato ćuti, a ipak je čovek pored njega obuzet nekim srećnim nemirom koji ne prestaje Juče me je gotovo povila sopstvena sreća, ali tebe sam gotovo zaboravio . Činilo mi se da se sa disanjem njegovih upalih grudi uzdiže tvrdi svod ozvezdanog neba. Obzorje se raspuklo i pod zapaljenim oblacima su se pojavili beskonačni predeli, onakvi kakvi nas čine srećnim . - Koliko te volim, Anice, tako mi neba, a tvoj poljubac mi je draži od celog jednog predela Ne govorimo više o njemu i volimo se . “ Kad smo, zatim, sporo koračajući izašli na kej, ja sam, doduše, zavideo svom poznaniku zbog poljubaca, ali sam sa radošću osećao i postiđenost koja ga je zacelo morala obuzeti preda mnom, onakvim kakav sam mu izgledao Tako sam mislio . Ali misli su mi se tada pomrsile, jer Vltava i gradske četvrti na drugoj obali bile su pokrivene mrakom . Samo nekoliko svetiljki je gorelo i poigravalo se očima koje su posmatrale

44 |

Stajali smo pred ogradom Navukao sam rukavice, jer sa vode je pirio hladan vazduh; zatim sam bez razloga uzdahnuo, kao što čovek već čini noću pred rekom, i hteo da krenem dalje . Ali moj poznanik je gledao u vodu i nije se micao . Potom se još više približio ogradi, nalaktio se na gvožđe i zario čelo u šake To mi se činilo budalasto Zebao sam, te sam zadigao okovratnik Moj poznanik se proteže, pa gornjim delom tela, koji je sad počivao na njegovim napetim rukama, naleže na ogradu . Ja postiđeno pohitah da nešto kažem, kako bih savladao zevanje: „Čudno je, zar ne, kako je samo noć kadra da nas potpuno zagnjuri u sećanje Sada se, na primer, sećam ovoga Jednom sam uveče sedeo na obali reke, na klupi, iskrivljena tela . Naslonivši glavu na ruku, koja je ležala na drvenom naslonu klupe, posmatrao sam oblakolika brda na drugoj obali i slušao nežne zvuke violine na kojoj je neko svirao u kupališnom hotelu . Na obema obalama povremeno su prolazili vozovi, manevrišući i ispuštajući prožaren dim . “ - Tako sam govorio, trudeći se da iza reči iznalazim ljubavne zgode sa neobičnim okolnostima; ali nije smelo nedostajati ni malo surovosti i odlučnog prisiljavanja .

Ali samo što sam izgovorio prve reči, moj poznanik, ravnodušan i samo iznenađen što me još ovde vidi - tako mi se činilo - okrete se prema meni i reče: „Vidite, uvek tako biva . Kad sam večeras silazio niz stepenice da bih još malo prošetao pre nego što dođe vreme da odem na prijem, čudio sam se kako moje crvenkaste šake klimataju tamoamo u belim manžetama, i kako to čine sa neuobičajenom živahnošću I tad počeh očekivati neku pustolovinu . Tako to uvek biva”; ovo je rekao već polazeći, tek uzgred, kao kakvu malu opasku .

Ali mene je to veoma ganulo, i zabolelo me je što bi njemu, možda, moglo biti neprijatno zbog mog dugačkog stasa, pored kojeg je on, možda, izgledao suviše mali . I ta okolnost me je toliko mučila, iako je bila noć i nismo gotovo nikoga sretali, da sam se počeo savijati sve dok mi šake pri hodu nisu dotakle kolena. Ali da moj poznanik ne bi primetio moju nameru, menjao sam držanje veoma polako, sa najvećom obazrivošću, i trudio se da njegovu pažnju odvratim primedbama o Streleckom ostrvu i o tome kako se svetiljke na mostu odražavaju u reci Ali on naglim trzajem okrete lice prema meni i reče obazrivo: „A što vi idete tako? Sasvim ste se zgrbili i došli ste mali gotovo kao i ja!”

Pošto je to rekao dobroćudno, odgovorih: „Može biti . Ali prija mi ovakav stav Prilično sam slabunjav, znate, i prevelikih napora me staje da telo držim uspravno Nije to mala stvar, ja sam veoma dugačak “ On reče pomalo nepoverljivo: „Ama to je samo neka vaša bubica. Do malopre ste išli sasvim uspravljeni, čini mi se, a i u društvu ste se držali sasvim dobro . Čak ste i igrali, ili možda niste? Niste? Ali ipak ste išli uspravljeni, pa ćete i sad to moći. “

VOLITE SEBE – IZLEČITE SVOJ ŽIVOT

intenzivna dvodnevna radionica koju je osmislila i kreirala Lujza Hej Šta je to što nemate u životu, a želite? Šta je to što imate, a volite?

Da li je moguće dobiti sa lakoćom sve što poželite u životu?

Da li mislite da zaslužujete divan život?

Kakvo je vaše zdravlje?

Da li radite posao koji volite?

Sa kim provodite svoje vreme?

O čemu najčešće razmišljate?

Jeste li skoro zastali...i pitali se ...

Kakav ja to život živim i šta je to što me sprečava da uživam u životu...šta je to što mi nedostaje? Često ljudi umeju da primete da nešto fali i istovremeno nisu svesni šta je to što nedostaje kako bi bili potpuno srećni.

Program i koncept intenzivne dvodnevne radionice koju je kreirala Lujza Hej može vam omogućiti da dođete do interesantnih i vrlo korisnih otkrića o sebi i svom životu.

Možete saznati šta je to što blokira osećaj zadovoljstva i sreće!

Potpuno smo sigurni da uz ovaj vrlo jednostavan i lako primenljiv program možete otkriti koji su to modeli ponašanja, odluke i uverenja koji vas zaustavljaju u ostvarivanju vaših želja i ciljeva.

Na ovoj intenzivnoj dvodnevnoj radionici Heal Your Life programa, sasvim sigurno možete dozvoliti sebi i otpustiti različite negativne emocije koje vam ne služe za ličnu dobrobit.

Saznaćete koliko ste u stvari vrlo moćni u kreiranju svog divnog života!

Potpuno je sigurno da je sva MOĆ U VAMA samima, a radionica je samo jedan od načina kako otkiti svoju izvrsnost.

Atmosfera same radionice je potpuno opuštena i spontana. Svako daje svoj doprinos i učestvuje u samoj radionici onoliko koliko je u trenutku spreman. Sve je u granicama prijatnosti.

Sve se može i ništa se ne mora. Možete doći i ne morate. Vi birate - jer MOĆ JE U VAMA! Radionicu vodi HYL trener i NLP master Mirjana Stojadinović

www.mocjeuvama.rs Prijave na : mocjeuvama@gmail.com tel. 060 415 05 33

www.leo.rs | 45

Mečtild Šefer

Lečenje Bahovim kapima BAHOVE CVETNE ESENCIJE – HOLISTIČKI PRISTUP LEČENJU „Bolest je isključivo korektivne prirode; nije pokoriva, ni okrutna, već je sredstvo kojim nam naše duše ukazuju na greške koje pravimo, kako bismo bili sprečeni da nastavimo sa time i sebi nanesemo još veću štetu.

Vraćaju nas na stazu Istine i Svetlosti sa koje nikada nije ni trebalo da skrenemo.“ Bezvremenska istinitost ove izjave koju je izrekao engleski doktor Edvard Bah pre više od pedeset godina naročito dolazi do izražaja u ovom „nju ejdž“ vremenu „humanizovane“, „psihosomatske“ i „holističke“ medicine, i ponovo se javlja veliko interesovanje za Bahove cvetne esencije, baš kao što je dr. Bah i predvideo.

Ovaj holistički pristup zdravlju, bolesti i lečenju zasnovan je na konceptu savršenog Jedinstva svih stvari, i Jedinstvenosti svakog sistema unutar njega. Svako od nas nalazi se na svom jedinstvenom i neponovljivom putu kroz život, a stanje u kojem nam je zdravlje u svakom trenutku treba da nam služi kao parametar koji pokazuje stupanj do kojeg smo na tom putu stigli.

Svaki simptom, bilo da je telesni, umni ili duhovni, šalje nam određenu poruku, a na nama je da te poruke uočimo, prihvatimo i iskoristimo na pravi način. Svaki

46 |

proces izlečenja je potvrda naše celovitosti, našeg prosvetljenja. Sa ove tačke gledišta, lečenje Bahovim kapima može se posmatrati i kao „lečenje uspostavljanjem harmonije u našoj svesti.“ Cvetne esencije uspostavljaju kontakt i ravnotežu sa čitavom celinom, pravim izvorom naše energije, i to na mestima koja predstavljaju prekretnice ličnosti u kojima životna energija može biti pogrešno kanalisana ili blokirana. „Iscelite sami sebe“ je srce filozofije Edvarda Baha, jer smo, konačno, ipak mi sami „Univerzalni princip lečenja“ , odnosno „Božanska moć izlečenja“ koja je u nama i omogućava ozdravljenje. Vizija dr. Baha sastojala se u tome da njegove cvetne esencije neće koristiti samo praktičari, već da će ih i svaka porodica imati u svom domu.

Na ovaj način, Bahove esencije ne moraju da koriste isključivo praktičari pri lečenju psihosomatskih poremećaja, već i obični ljudi koji svesno rade na unapređivanju svog umnog i duhovnog razvoja.

Bahove kapi spadaju u takozvane „suptilne“ metode lečenja, zajedno sa klasičnom homeopatijom Samjuela Hanemana, antropozofskom ili biljnom medicinom. Ove discipline ne predstavljaju zaobilazan put oko fizičkog tela, već deluju na višem nivou, direktno utičući na energetski sistem, to jest na čoveka.

Pre nego što je razvio cvetne esencije, Edvard Bah je bio izuzetno uspešan bakteriolog i homeopata. Osećao

sklad, i ne postoji mogućnost predoziranja, nema neželjenih efekata i nepodudaranja sa drugim metodama lečenja. „Neštetno“ je najbolja reč koja opisuje ovaj metod.

Bahove kapi mogu da koriste mnogi i njima leče sebe i druge, dok je do sada, sa drugim suptilnim metodama, to bilo dostupno daleko manjem broju ljudi. Za uspešno korišćenje Bahovih kapi nije potrebna posebna obuka u oblasti medicine ili psihologije, već je potrebno vežbati moć opažanja, sposobnost mišljenja i procenjivanja, a iznad svega potrebna je prirodna osećajnost i sposobnost saosećanja.

KAKO KAPI DELUJU? - MOGUĆA INTERPRETACIJA Do današnjeg dana nije ponuđeno tačno objašnjenje načina na koji esencije deluju, koje bi zadovoljilo važeće naučne kriterijume. Za ostale suptilne metode lečenja postavljane su razne hipoteze zasnovane na molekularnoj hemiji, kibernetici, atomskoj fizici. Moguće je da iste mogu da se primene i na Bahove kapi. Uzevši u obzir da znanje o ovim oblastima ubrzano raste, pitanje je vremena kada će energetske promene koje ove metode proizvode moći da se mere i demonstriraju naučnim metodama.

je duhovnu vezu sa, između ostalih, Hipokratom, Paracelzusom i Samjuelom Hanemanom, deleći njihov stav da „ne postoje bolesti, već samo bolesni ljudi“. Ipak, bilo bi previše uskogrudo reći da je on „Haneman sadašnjice“, kao što su ga savremenici nazivali.

1930.godine, tada četrdesettrogodišnji dr Bah je napustio svoju unosnu praksu u ulici Harli, i posvetio poslednjih šest godina svog života potrazi za jednostavnijim i prirodnijim načinom lečenja „koji ne zahteva da se išta uništava ili menja“. Ovo je bila potraga koja je na mnogo načina prevazišla Hanemanove vidike i ciljeve.

Postoje tri razlike između Bahovih esencija i drugih suptilnih metoda koje su do danas razvijene na Zapadu: Koncept zdravlja i bolesti Edvarda Baha – na primer, njegov spiritualni pristup ima korene u svevažećem referentnom sistemu koji prevazilazi granice individualne osobe. Ovo ga je i dovelo do drugačije metode dijagnostikovanja, jer se dijagnoza ne određuje prema fizičkim simptomima, nego isključivo prema stanju nesklada duše, odnosno negativnim osećanjima, što podseća na homeopatske „mentale“, ali je daleko opsežnije.

Novina su i predstavljaju jednostavan, prirodan način na koji Bah otpušta lekovitu energiju cvetova iz njihovog materijalnog stanja, i prenosi je do kola. Rezultat je direktno delovanje cvetnih esencija, za razliku od homeopatskog zakona sličnog, kapi leče i uspostavljaju

Edvard Bah je u nekoliko reči zapisao ono što je smatrao bitnim za svoj metod lečenja, i to u svojim delima Samoisceljenje i Dvanest zaceljivača i drugi lekovi. Onima koji su upoznati sa njegvim duhovnim svetom samo ta dva članka i trebaju. I svako ko bude koristio Bahove kapi, bilo kao terapeut ili kao pacijent, trebalo bi da ima svoj primerak knjige Samoisceljenje, da ga čita iznova i iznova.

Očigledno je, ipak, da u današnje vreme ne mogu svi da razumeju i prihvate jednostavnost i veličinu misli Edvarda Baha, zabeleženih pre pedeset godina. Stoga su njegove misli i način na koji cvetne esencije deluju ovde predstavljene i objašnjene u svetlu znanja i shvatanja današnjice.

Ovome je pridodato i tumačenje delovanja kapi sa psihodinamičke tačke gledišta, pristupa koji često koriste praktičari koji se bave i psihološkim aspektima. Konačno, predstavljene su i primedbe od strane ezoterijskih praktičara, za one koje bi tako nešto zanimalo.

INTERPRETACIJA EDVARDA BAHA Bah je, 1934.godine, zabeležio sledeće u vezi sa načinom na koji kapi deluju: Kapi podižu naše vibracije i otvaraju kanale kojima možemo primiti Duhovnog sebe; kako bismo se snabdeli vrlinom koja nam je potrebna, i u isto vreme sprali grešku koja izaziva loša dejstva. One mogu, baš kao i prediv-

www.leo.rs | 47

na muzika ili nešto drugo što je inspirativno, da uzdignu našu pravu prirodu i približe nas sopstvenim dušama, i samim tim nam donesu osećaj mira, i olakšanje patnji.

One ne leče napadajući bolest, već preplavljuju naša tela prelepim vibracijama naše Uzvišene prirode, u čijem se prisustvu bolest topi kao sneg na suncu.

Nema izlečenja dok ne dođe do promene u načinu percepcije, stanju duha i unutarnjem osećaju sreće.

Mnogima će ovo na prvi pogled delovati neverovatno, ali postaje kristalno jasno kada se razume i prihvati premisa na kojoj Bah zasniva svoje stavove – zajedno sa Hipokratom, Paracelzusom i Hanemanom, velikanima sličnog duha.

POSTANAK I SUDBINA Ljudski život, i ljudi na ovoj planeti, nisu ništa do deo većeg koncepta Stvaranja. Živimo unutar šireg okvira povezanosti, svestranog Jedinstva, nalik ćeliji ljudskog tela. Svaka osoba jeste dve stvari: jedinstvena individua i vitalni deo većeg jedinstva, veće celine.

Postoji Jedinstvo svih stvari u okviru stvaranja, i svi smo povezani sa ostalim delovima tog jedinstva putem zajedničke, uzvišene i moćnije energije koja se različito naziva, „sila stvaranja“, „univerzalni životni princip“, „kosmički princip“, „ljubav“ (u višoj formi), ili jednostavno „Bog“.

Kao i sve u univerzumu, od šara koje led pravi na prozoru, do generacija i izumiranja čitavih planetarnih sistema, razvoj svakog ljudskog bića prati inherentni zakon, programirani tok akcija i reakcija. Svaki čovek ima maticu sa određenim energetskim potencijalom, svoju misiju, zadatak, sudbinu, karmu, ili kako god da je već nazivamo.

Kako smo svi deo velikog plana stvaranja, svaki čovek ima besmrtnu dušu – svog pravog sebe – i smrtnu ličnost – koju predstavlja na Zemlji. Postoji i Uzvišena ličnost koja je u tesnoj vezi sa dušom, i može se reći da je posrednik između duše i Ličnosti.

Duša je svesna misije koju osoba ima, i nastoji da je izrazi i pretoči u realnost, uz pomoć Uzvišene ličnosti, i kroz Ličnost od krvi i mesa. Ličnost nije svesna ove misije, i potencijali koje duša želi da realizuje kroz Ličnost nisu konkretni. To su uzvišene, idealne osobine, koje Edvard Bah opisuje kao „vrline Uzvišene ličnosti“. One obuhvataju nežnost, odlučnost, hrabrost, istrajnost, mudrost, radost, svrsishodnost. Pesnici svih doba su ove osobine opevali kao plemenite. Mogle bi se nazvati i idealnim arhetipskim duševnim kvalitetima čovečanstva, a njihovo otelotvorenje vodi istinskoj sreći u okviru velike Celine.

Ako se ne realizuju, pre ili kasnije, razviće se suprotno osećanje, odnosno tuga. Potencijalne vrline koje nismo razvili pokazaće se u negativnom svetlu, kao „defekti“,

48 |

ponos, okrutnost, mržnja, samoljublje, glupost ili pohlepa. Ovi defekti, a to ne govori samo Edvard Bah, su pravi uzroci bolesti. Svaka osoba ima podsvesnu želju da živi u harmoniji, a za prirodu, koju posmatramo kao ogromno energetsko polje, uvek je ohrabrujuće napraviti najefikasnije energetsko stanje.

ZDRAVLJE I BOLEST Zdravlje. Kada bi Ličnost mogla i htela da bude u harmoniji sa dušom, koja je deo veće celine, čovek bi živeo u savršenoj harmoniji. Univerzalna božanska kreativna energija bi mogla da se izražava kroz dušu i Uzvišenu ličnost unutar Ličnosti, a mi bismo bili jaki, srećni i fit, naše energije bi bile u harmoniji sa kosmičkim energetskim poljem čiji smo deo.

Bolest. Kada god ličnost nije povezana sa velikim kosmičkim energetskim poljem putem svoje duše, kada nisu u skladu, dolazi do osećanja skrhanosti, disharmonije, zakrčenja, sukobljavanja, poremećaja, gubitka energije. Ova stanja su isprva blaga i javljaju se u nematerijalnoj formi, da bi kasnije napredovala na materijalni nivo, manifestujući se negativnim raspoloženjima, a zatim i fizičkim bolestima. Fizička bolest ima krajnju korektivnu funkciju. Jednostavno, to je crveno svetlo upozorenja koje jasno daje do znanja da nešto mora da se preduzme odmah, jer će u suprotnom, pre ili kasnije, doći do totalnog kraha.

Edvard Bah je rekao da bolest nastaje iz dve osnovne greške: Prva greška: Ličnost ne dela u skladu sa dušom, ali je istrajna u iluziji da je odvojena od nje.

U apsolutnim ekstremima, Ličnost nije u stanju da prizna da duša i Uzvišena ličnost postoje, i materijalistički prihvata „samo ono što može da vidi i dodirne“. Stoga, na duge staze, preseca sopstvenu pupčanu vrpcu i uništava se. Češći je, pak, slučaj da Ličnost pogrešno razume namere duše, i ponaša se u skladu sa svojim ograničenim razumevanjem situacije.

U svim oblastima u kojima se Ličnost udaljila od toka velike kosmičke energije, od ljubavi, kako je Edvard Bah to formulisao, vrline kao što su pozitivne crte karaktera se remete i postaju destruktivne, vodeći ka negativnim stanjima duše i negativnim raspoloženjima.

Druga greška: Ličnost se ogrešuje o princip jedinstva.

Delovanjem protiv namera Uzvišene ličnosti i duše, Ličnost automatski deluje i protiv interesa velikog Jedinstva, sa kojim je duša energetski povezana.

Iznad svega, ako bi pokušala da nametne svoju volju drugom biću, protiv njegove volje, Ličnost bi se ogrešila o princip Jedinstva. Ovo ne remeti samo razvoj tog

drugog bića, već razvoj svih stvari koje su u vezi, remeti čitavo energetsko polje, a posledično i razvoj čovečanstva kao celine.

Svakoj bolesti prethodi negativno stanje duše, a uzrok tome su arhetipske osobine ljudske duše, ili vrline koje se pogrešno koriste. Evo jednog primera: Negativno stanje duše može biti bezobzirno i egoistično ponašanje koje proističe iz pohlepe, pogrešno korišćene vrline. Pohlepa je negativna strana osobine tolerancije i ljubavi prema bližnjima.

Edvard Bah je u knjizi Samoisceljenje napisao: „Pohlepa vodi ka želji za posedovanjem moći. Predstavlja uskraćivanje slobode i individualnosti svake osobe. Umesto priznavanja činjenice da smo svi ovde da bismo mogli da se slobodno razvijamo prema uputstvima sopstvenih duša, ojačamo individualnost i slobodno funkcionišemo, pohlepna ličnost želi da diktira, tlači i zapoveda, uzurpirajući moć Kreatora. ...Svaki takav defekt, koji istrajava i uprkos glasu Uzvišene ličnosti, stvoriće konflikt koji će se odraziti na fizičko telo i proizvesti specifičnu vrstu bolesti. ...Rezultat pohlepe i dominacije nad drugima je bolest takva, da će bolesnika učiniti robom sopstvenog tela, sa željama i ambicijama koje su podređene bolesti.“ BAHOV PRISTUP TRETMANU Bah je zasnivao metod dijagnostifikovanja na zakonu duše, uzvišenom principu uzroka; za razliku od drugih zapadnjačkih medicinskih škola, koje dijagnostifikuju na osnovu ograničenog aspekta ličnosti i sferi fizičkih delanja.

Nije zasnivao dijagnozu na fizičkim simptomima, već isključivo na negativnim stanjima duše, koja su posledica konflikta u sprovođenju namera duše i Ličnosti koji vode u bolest.

Ova negativna stanja nisu tretirana kao simptomi protiv kojih se treba boriti, jer bi im to održavalo energiju. Umesto toga, ona se preplavljuju uzišenim, harmoničnim energetskim talasima, da bi se „istopila kao sneg na suncu“, kako je to Bah rekao. Kako da zamislimo ovo?

Prema sopstvenim rečima, Bah koristi cvetove biljaka uzvišenog reda. Svaki sadrži određene osobine duše, ili kako bi se to reklo energetskim terminima, poseduje određenu talasnu dužinu. Svaka takva „biljna“ osobina duše je u skladu sa određenom ljudskom osobinom, sa određenom frekvencijom ljudskog energetskog polja.

Ljudska duša sadrži svih 38 osobina Bahovog cveća – kao energetske potencijale, vrline ili božanske iskre.

Kada dođe do konflikta namera duše i Ličnosti u okviru određene osobine ili energetskog potencijala, talasna dužina energetskog polja se u toj tački poremeti, postaje

disharmonična i usporava se. Takav poremećaj će imati negativan uticaj na kompletnu psihu osobe i, kako je Edvard Bah istakao, dolazi do negativnih stanja duše i uma.

Kako Bahove kapi deluju u tim trenucima?

Cvetna esencija poseduje istu harmoničnu frekvencu koju ima osobina ljudske duše o kojoj je reč, s tim što nema nikakvih poremećaja i u normalnom je ritmu.

Stoga je u mogućnosti da uspostavi kontakt sa njom i sopstvenom harmoničnom energijom ponovo povrati harmoniju u duši.

Drugim rečima: Bahove kapi deluju kao katalizator, uspostavljajući kontakt između duše i Ličnosti na mestu gde je kontakt prekinut. Duša ponovo može da komunicira sa Ličnošću i život se vraća u tačku u kojoj su nesklad i rigidnost prevladale. Ili kako je Bah rekao: Čovek ponovo postaje svoj tamo gde je to prestao da bude.

Ličnost, zarobljena u zbrci i restrikcijama koje su i previše ljudske, ponovo nalazi svoj put do vrlina ili osobina duše koje donose harmoniju i daju smisao našem postojanju na ovoj planeti.

NOV I JEDNOSTAVAN METOD OSNAŽIVANJA Biljke se od pamtiveka koriste u medicinske svrhe.

Bah pravi razliku između biljaka koje olakšavaju simptome i onih koje imaju prave isceliteljske moći. Potonje su biljke „višeg reda“. Pronašao ih je intuitivnim metodom, i nazvao „srećnim članovima biljnog sveta“. Njegov osećaj je postao toliko razvijen, da je ponekad bilo dovoljno da stavi laticu cveta na jezik i oseti efekte koje biljka ima na telo, dušu i duh. Zanimljivo je istaći da biljke nisu otrovne, a mnoge od njih i ne otkrivaju svoje kvalitete golom oku. Neke se u biljnoj medicini koriste i u drugim oblicima, ali je većina njih klasifikovana kao korov. Važno je sakupljati ih u sredinama gde je priroda neiskvarena, na primer u divljini, jer gube svoja lekovita svojstva kada se kultivišu.

Biljka, sama po sebi, ne može da bude uništena ili oštećena. Cvet, u kojem su skoncentrisane esencijalne energije, bere se u trenutku potpune zrelosti ili savršenstva, to jest, pre nego što će otpasti. (Postoji samo nekoliko savršenih dana kada se poklope oba ključna elementa, sunčano nebo bez oblaka i cvet u punoj zrelosti.)

Vremenski interval između branja i pripreme cvetova mora biti minimalan, jer se na taj način može sačuvati skoro potpuna energija biljke. Sve to je skladan proces prirodne alhemije koji obuhvata nemerljive moći sva četiri elementa. Zemlja i vazduh su podigli biljku do stepena zrelosti. Sunce, element vatre, se koristi kako bi oslobodilo dušu biljke iz njenog tela. Voda na posletku služi kao kola, za uzvišene svrhe.

Edvard Bah je rekao kolegama homeopatama: „Nemojte da vas jednostavnost ove metode zavede od nje-

www.leo.rs | 49

gove upotrebe, jer ćete uvideti da što vam istraživanje više napreduje, u većoj meri ćete biti u stanju da pojmite jednostavnost čitavog Stvaranja.“

energiju koja stiže od Uzvišene ličnosti, osoba poletno sprovodi ideju u delo, i posle obaveznih i pozitivnih i negativnih iskustava postaje zadovoljni cvećar, odnosno cvećarka.

JEDNOSTAVNOST KAO OSNOVNI PRINCIP UPOTREBE SVETNIH ESENCIJA

Šta se dogodilo? Potencijal Uzvišene ličnosti se realizovao kroz Ličnost. Ličnost je postala bogatija.

Termin „jednostavnost“ je često pogrešno tumačen u svetu pojačane prefinjenosti, i meša se sa terminom „primitivizam“. Jednostavnost se povezuje sa jedinstvom, savršenošću i harmonijom. To je razlog zbog kojeg sve privlače „jednostavne stvari u životu“. Da bismo primetili jednostavnost i jedinstvo, koji postoje čak i u najvećim diferenciranjima i očigledno složenim procesima, neophodno je imati ne samo objektivnost, moć opažanja i sposobnost poimanja celine, već i fundamentalnu spremnost da pojmite sebe kao deo celine, deo koji je u finalnoj instanci vođen jedinstvenim i jednostavnim kreativnim principom.

Na žalost, impulsi koji stižu od Uzvišene ličnosti se ne mogu baš uvek realizovati tako jednostavno. Veoma često odigra se sledeći scenario: Loše uspomene iz detinjstva, loš odgoj, negativni faktori odrastanja i slično, čine da Ličnost pomisli da su poruke koje dolaze od Uzvišene ličnosti neprihvatljive. Pokušava da ih uguši, i dolazi do izbegavanja reakcije, na primer, javlja se osećanje straha, nesigurnosti, nedostatka hrabrosti, osoba se povlači u sebe ili postaje nesigurna. Energetski impulsi Uzvišene ličnosti se momentalno blokiraju. Potencijal se ne može realizovati.

Nije slučajno to što su skoro svi veliki naučnici na kraju svojih života prihvatali ovakav stav. Primarni cilj, i ishod terapije Bahovim kapima je obnavljanje i učvršćivanje ovog fundamentalnog stava u svakom čoveku.

MOGUĆA PSIHODINAMIČKA INTERPRETACIJA Praktičari koji se bave i psihologijom naglašavaju promenu koja se odigrava u svesti zajedno sa procesom psihičkog razvoja. Oni preduzimaju i određeni rizik, zato što se povremeno nađu zaglavljenim u okvirima Ličnosti i ne uspevaju da dopru do duhovnog nivoa Bahovog pristupa.

Oni, kao i Edvard Bah, polaze od koncepta Uzvišene ličnosti koja želi da se ostvari kroz individuu, odnosno Ličnost. Proces razvoja se odigrava kroz nekoliko različitih, ali ipak komplementarnih, ciklusa.

Pored ciklusa psihičkog razvoja koji je očigledan, postoje i ciklusi duhovnog i duševnog razvoja, i upravo to i jesu glavni ciklusi.

Svrha života je prolazak kroz sve cikluse sa rastućim nivoom svesti, i proživljavanje istih, tako da Uzvišena ličnost tokom života može ostvariti pun potencijal. Sve što može potpomoći proces svesne realizacije – čak i događaji koji na prvi pogled deluju negativno – smatra se pozitivnim. Sve što pomračuje svest smatra se negativnim, i u jednom trenutku se pretvara u bolest. Ključna stavka ovog psihodinamičnog pristupa je svesno stremiti konstruktivnim promenama i prihvatati ih. Evo primera koji će slikovito objasniti ovo: Uzvišena ličnost želi da putem Ličnosti ostvari svoj potencijal kroz samopouzdanje i spremnost na rizikovanje. Šalje odgovarajuće energetske impulse koje „Ja“ prima. Osobi pada na pamet da otvori cvećaru. Koristeći

50 |

Vratimo se prethodnom primeru: Osoba je u detinjstvu imala iskustvo bankrotiranja očevog posla, i reaguje na sledeći način: „Mislim da ne mogu da otvorim cvećaru. Drugi možda mogu, ali ja ne mogu.“ Konflikt koji nastaje zato što Uzvišena ličnost šalje impulse na koje Ličnost ne reaguje, ne samo da neće obogatiti tu Ličnost, već će je i osiromašiti: Na prvom mestu, potencijal se ne realizuje. Rezultat je blokirana energija.

Na drugom mestu, unutrašnji koflikt svakodnevno troši energiju koja ne dolazi iz nepresušnog izvora Uzvišene ličnosti, nego iz izvora koji su dostupni Ličnosti, i na taj način ta energija biva uskraćena oblastima u kojima je potrebno preduzimati određene postupke.

Toj osobi je potrebno dati Bahove kapi Ariša (Larch) „za one koji očekuju neuspeh, i misle da nisu dobri i sposobni kao ljudi oko njih...“.

Koji je rezultat? Sada, pošto osoba poseduje istu talasnu dužinu kao i Uzvišena ličnost koja želi da se ostvari, sa njom može uspostaviti direktan kontakt. Spira blokadu koja je na nižoj, disharmoničnoj, frekvenciji i preplavljuje je višom, harmoničnom. Neki bi rekli da ovo jača potencijal Uzvišene ličnosti, i sada se mogu preduzeti mere kojima se blokada u potpunosti otklanja.

U navedenom primeru individua postaje svesna svog negativnog ponašanja, nedostatka samopouzdanja, i odjednom počinje drugačije da sagledava stvari. Govori sebi: „Ono što se desilo mom ocu ne mora da se dogodi i meni. Zašto ne bih otvorio/otvorila cvećaru? Drugima uspeva. Prosto to moram da uradim. Čak i da ne uspe, naučiću mnogo iz tog iskustva.“ Naravno, proces neće biti toliko neposredan kao što je ovde izloženo, i dolaziće do zastoja i represija.

Ali rezultat posle uklanjanja blokade je: Ličnost može u potpunosti da koristi energiju Uzvišene ličnosti. Istovremeno, na raspolaganju je i sva ona energija koja se svakodnevno rasipala na održavanje negativne reakcije izbegavanja. Ličnost je dvostruko obogaćena.

EZOTERIČNI ASPEKTI Za početak je potrebno reći da u vezi sa čovekom i cvetom postoje zanimljivi ezoterični koncepti.

Cvet je uvek bio simbol lepote i razvoja najviših sposobnosti. Primeri za to su ruže, koje koriste Rozenkrojcerijani i Sufisti, i lotos od hiljadu latica u indijskoj filozofiji.

Razlog se krije u tome što kada je čovek kročio na Zemlju da materijalizuje svoje fizičko telo, biljke su već bile usavršile svoju evoluciju. Stoga je energija koja je crpljena iz biljnog carstva, usavršena za njihov razvoj, umnogome zaslužna za strukturu čovečanstva.

Tibetanski gospodar Djival Kul je propovedao da postoji direktna veza između ljudskog nesvesnog i biljnog carstva. Stoga, čovek je u mogućnosti da kontaktira esencijalnu prirodu svoje Uzvišene ličnosti na nesvesnom nivou, kroz prirodu biljaka, i na taj način ponovo uspostavi harmoniju sa sobom.

Ezoterična interpretacija načina funkcionisanja Bahovih esencija dalje objašnjava mnogo toga o čemu je Edvard Bah pisao u knjizi Samoisceljenje. Ovo, a i ono što sledi, zasnovano je na radu i iskustvu Joane Salajan, uz terminologiju Alis Bejli. Ona posmatra čoveka kao energetsko polje sa sedam nivoa, koji utiču jedan na drugi i dopunjuju se. Jedini nivo koji se inače vidi golim okom jeste ljudsko telo, a svaki od njih je na različitoj energetskoj frekvenciji. Šest nivoa koji nisu vidljivi nazivaju se „aure“. Praktično sve okultne škole koriste ovaj koncept u nekoj formi.

Na prvom, ili eteričnom, nivou aure, energije se sakupljaju sa tačaka koje se nazivaju čakre. One su na različite načine povezane sa drugim nivoima energetskog polja, i rotiraju se na različitim frekvencijama koje se mogu percipirati u različitim bojama. Aura obuhvata sve nivoe svesti i iskustava koje poseduje Ličnost, a njome upravlja Uzvišena ličnost. Ovo predstavlja most na prikazanoj šemi na četvrtom, transpersonalnom, nivou koji se nalazi između smrtne Ličnosti i besmrtne duše, gde je Ličnost je samo jedan od vidova kojima se duša izražava.

Svrha života je u tome da Uzvišena ličnost realizuje namere duše kroz Ličnost. Prema ovoj interpretaciji, bolest je disharmonija koja se događa između različitih nivoa aure i Uzvišene ličnosti. Informativna šema ovog poremećaja se pokazuje na prvom, eteričnom, nivou koji prati vremenske zakone fizičkog tela, i mogu da prođu nedelje, mesece, čak i godine pre nego što se manifestuje u telu.

Određeni čulni ljudi mogu da primete takve promene u vidu senki, drugi ih primećuju kao disharmonične zrake. Ukoliko se ove disharmonije na eteričnom nivou poprave suptilnim metodama, neće doći do manifestacije u organizmu. U idealnim uslovima, zdravlje predstavlja savršenu harmoniju svih energetskih nivoa aure i Uzvišene ličnosti.

Ezoterični stav je da bolesti današnjice potiču, ne toliko sa mentalnog nivoa (pogrešan način razmišljanja i pogrešno protumačeni principi) koliko sa emotivnog, nivoa nesvesnih emocija i subjektivnih reakcija koje su ili blokirane ili prekomerno stimulisane.

Ovo remeti energetske talase, i otuda negativna stanja kao što su strah, ljubomora, ljutnja, nestrpljenje, briga i slično. To se isprva odražava na nervni sistem fizičkog tela, a zatim i na organe.

Danas se srećemo sa prekomernim stimulisanjem emotivnog nivoa, zbog konzumiranja svih vrsta droga, nikotina, alkohola, hašiša, zatim preteranog gledanja televizije, slušanja rok muzike i generalnog preplavljivanja informacijama.

Možete primetiti da je Edvard Bah bio dosledan i „progresivan“ , jer je svoju terapiju usmeravao isključivo na negativne emocije.

Da li na ovom polju postoji još nešto što bi moglo da pomogne boljem razumevanju načina na koji Bahove kapi deluju?

Bah je rekao da cvetne esencije uspostavljaju direktan kontakt sa Uzvišenom ličnošću osobe, i stoga su aktivne na svim aspektima naše prirode, na svim nivoima aure. Aura nije podložna zakonima vremena i prostora po kojima telo funkcioniše, pa prvobitna bolest može biti izlečena i pre nego što se odrazi na telo. Ovo objašnjava zašto je Bah iznova i iznova isticao profilaktičku vrednost cvetnih esencija.

Bahove kapi stupaju u direktan kontakt sa Uzvišenom ličnošću čoveka. Stoga su kompatibilne sa praktično svim medikamentima i terapijama, kao i sa delovanjima potonjih na određene energetske nivoe tela. Bahove kapi deluju kao božanski impulsi koji utiču na sve energetske nivoe.

Dešava se da, kada osoba počne da koristi cvetne esencije, poneki izrazito osetljivi terapeuti mogu da vide ili osete povećanu aktivnost unutar čitave aure. Mnogi čulni pacijenti osete trenutnu reakciju u nekoj čakri, što povremeno biva propraćeno i bojom. Drugi su, u probama na slepo, opisivali određene emotivne prizvuke na koje su kapi uticale svojom energijom.

Mora se naglasiti da su sve ovo, u najmanju ruku, zanimljive primedbe, ali su uvek potpuno subjektivne.

Ne mogu se primenjivati u uopštenom smislu, iako se pojedini autori trude da to urade.

www.leo.rs | 51

Počeci organizovanog igranja Golfa u Škotskoj i dešavanja u Srbiji Često se postavlja pitanje šta se to dešavalo u Srbiji u vreme dok se u svetu uveliko igrao golf, i šta je bila prepreka da se golf još pre više stotina godina razvije i na ovim prostorima.

Istraživanja pisca ovih redova dovela su do interesantnih saznanja. Prvo krećemo sa dešavanjima u postojbini golfa a posle pravimo paralelu sa dešavanjima u Srbiji.

U XVIII veku počinje raslojavanje među igračima golfa sa osnivanjem prvih golf klubova. To je takođe period mira i ekonomskog prosperiteta u Škotskoj, koji je omogućio mnogim edinburškim trgovcima da steknu značajna bogatstva trgujući vunom.

Golf takođe više nije bio ona jednostavna igra iz prošlosti. Prvo, broj štapova koji su igrači nosili se povećao od jednog na pet drvenih i bar jedan sa gvozdenom glavom.

Cena nabavke štapova, a posebno loptica, koje su često uvožene iz Holandije, bila je pristupačna samo imućnijima. Takođe, bogatiji igrači su sve više počeli da angažuju caddie-je, ljude koji bi nosili njihove štapove za vreme igre. To je nešto što siromašniji igrači nisu mogli sebi da priušte, i rezultat je bila dalja podela među golferima. Formiranje klubova u kojima bi se družili članovi elite, bili su prirodni sledeći koraci.

Prvi zvanični golf klub, Kraljevsko građansko golf društvo Edinburga (The Royal Burgess Golfing Society of Edinburgh) osnovano je 1735.g. 1744.g. osnovano je Časno društvo Edinburških golfera (The honourable Company Of Edinburgh Golfers) i deset godina kasnije, 1754.g. najpoznatiji golf klub na svetu, Društvo Sent Endruških golfera (The Society of St.Andrews Golfers) koje je 1834.g. preuzelo ime po kome je poznato danas: Kraljevski i Drevni Golf klub iz St.Endrusa (The Royal and Ancient Golf Club of St. Andrews ).

52 |

U gradiću St. Andrews se nalazi takođe i veoma stari Univerzitet osnovan 1413. godine. Jedan od najpoznatijih diplomaca ovog univerziteta, bio je Bendžamin Frenklin, a kasnije i 3 od 12 potpisnika Američke Deklaracije o Nezavisnosti, su bili diplomci St. Andrews Univerziteta.

Kao kuriozitet, interesantno je pomenuti, da sport nije bio jedini razlog za ove klubove. Istoričari su uočili da su prvi formirani golf klubovi bili podržavani i finansijski pomagani od škotskih masonskih loža. Formiranje i pomaganje tih klubova je verovatno bilo uslovljeno potrebom da se članovi masonskih organizacija viđaju i druže na neupadljiv način. Prvi klub izvan Škotske, Royal Blackheat, formiran je u Engleskoj 1766. g. To je bio klub koji je nastavio tradiciju koju je započeo kralj Džems VI. Krajem XVIII veka bilo je ukupno 10 golf klubova u Engleskoj i Škotskoj. Jedva nešto više od 100 godina kasnije, bilo ih je preko dve hiljade.

Međutim, za bilo koju standardizaciju igre, u formi koju poznajemo danas, morali smo da čekamo skoro 200 godina. Toliko je trebalo godina udaranja loptice po ‘Links-u”, da bi se donela bilo kakva pisana pravila.

14. maja 1754.god. održan je prvi sastanak Komiteta za Pravila u Golfu (Rules Committee meeting), Društva St. Andrews Golfera (The Society of St. Andrews Golfers).

Sastanak je vodio Charls, 5th Earl of Elgin i 9th Earl of Kinkardine uz prisustvo još dvadesetjednog predstavnika plemićkog i gospodskog staleža, a u cilju usvajanja “Određenih pravila i zakona koji se odnose na zdravo bavljenje Golfom”. Ta dvadesetdva muškarca nisu tada ni sanjala šta su u stvari započeli, ali svi su bili zaljubljenici u golf , a neki od njih i veoma vešti streličari. Čak i Pravila golfa u to vreme nisu bila formulisana od St. Andrews-a. 11 godina ranije “Drustvo Golfera iz

Edinburga”, kasnije “Časno Društvo Golfera iz Edinburga” koji su igrali na Links-u od Leith-a, ustanovili su 13 pravila koja su kasnije prihvaćena i od St. Andrews-a.

Pravila su bila sledeća: 1. Loptica za početni udarac se postavlja unutar dužine jednog štapa od rupe. (Misli se na rupu koja je tek odigrana, a u slučaju početne rupe, misli se na startnu poziciju).

2. Tee-off je sa zemlje.

3. Loptica koju ste udarili sa tee-ja ne sme se menjati.

4. Nije dozvoljeno pomeranje kamenja, koščica ili nekog polomljenog štapa pre udaranja loptice, osim na green-u i to u dužini jednog štapa od vaše loptice.

5. Ako loptica padne u vodu, slobodno možete da je uzmete i bacite najmanje 6 jardi iza prepreke. Možete je odigrati bilo kojim štapom. Dodajete sebi jedan udarac jer vam je na taj način dozvoljeno da nastavite igru.

6. Ako se dogodi da se loptice bilo gde na terenu dodiruju, dozvoljeno je podignuti prvu lopticu dok se ne odigra druga.

7. Pri ubacivanju loptice, treba igrati iskreno na rupu, a ne igrati na protivničku lopticu koja ne leži na putu do rupe.

8. Ako izgubite lopticu, potrebno je da se vratite na mesto odakle je izveden zadnji udarac i dodajete jedan udarac vašem rezultatu.

9. Nijednoj osobi nije dozvoljeno da prilikom ubacivanja loptice obeležava putanju do rupe, njegovim štapom ili nečim drugim.

10. Ako je loptica zaustavljena nekom osobom, konjem, psom ili bilo čim drugim, mora se odigrati sa mesta gde je zaustavljena.

11. Ako zamahnete štapom u nameri da udarite lopticu i odete toliko daleko da već štap ide na dole, i tada se štap polomi na bilo koji način, smatra se kao udarac.

12. Onaj, čija loptica leži dalje od rupe, obavezan je da igra prvi.

13. Ni rovovi ni nasipi, napravljeni radi zaštite Links-a, a ni Scholars Holes ili Vojne linije ne smatraju se preprekama, ali loptica se mora izvaditi, staviti na tee i odigrati bilo kojim gvozdenim štapom. (Scholars Holes - misli se na deo terena na kome su se igrala deca i kroz igru napravila nekoliko rupa. Vojne linije, nije baš jasan termin, osim ako se ne misli na deo vojnog poligona ).

Kasnije su doneseni i neki amandmani jer se često dešavalo da dođe do različitih tumačenja, pogotovo Pravila 5 i 13. Dogovoreno je da uvek kada se loptica podiže iz bilo kog razloga, igrač dobija kazneni udarac, osim ako padne u već objašnjeni deo terena zvan “Scholar`s holes”.

Tada se može uzeti, postaviti na tee i odigrati bilo kojim gvozdenim štapom bez kaznenog udarca. U svim ostalim slučajevima loptica se mora odigrati sa mesta gde je pala i jedino ako je najmanje pola u vodi ili blatu, i to ako igrač to želi, može se izvaditi postaviti na tee i odigrati bilo kojim štapom uz kazneni udarac.

Mnogi savremeni golferi bi želeli da su tih originalnih 13 pravila ostala nedirnuta međutim, usvojeno je 34 pra-

vila, mnogo podsekcija i paragrafa i bezbroj objašnjenja, koja su dizajnirana da objasne svaku situaciju, a u stvari kreiraju masovnu zabunu, jednostavno zato što današnji golferi ne mare mnogo da ih sve pročitaju.

Taj sastanak u maju 1754.g. dao je oficijalniji status golferima iz St. Andrews-a, i istog tog dana osnivači su se dogovorili oko takmičenja pod nazivom “Silver Club”. Pobednik bi dobijao srebrnu lopticu sa ugraviranim svojim imenom, i ona bi se stavila na srebrni štap. Prvi pobednik je bio Baillie William Landale, trgovac, koji je postao i prvi Kapiten Društva. Ovo takmičenje se igralo sve do 1819. god., kada je zamenjeno replikom, jer više nije bilo mesta za srebrne loptice na štapu (već ih je bilo 65).

Postojala su kasnije i takmičenja za Gold Medal i Silver Putter.

St. Andrews je i ustanovio standard da se runda golfa sastoji od 18 rupa. Pre 1764.g. runda se sastojala od 22 rupe. Te godine je odlučeno da se prve četiri rupe konvertuju u dve i takođe četiri rupe na putu prema Club House konvertuju u dve. Od tada pa do danas ostao je standard da se golf teren sastoji od 18 rupa.

Kao što se vidi, XVIII vek je bio neka vrsta prekretnice u razvoju Golfa a takodje i u jačanju osnova za dalji rast, napredak i širenje po svetu.

Međutim, to širenje po svetu nije uključivalo i deo sveta koji se odnosi na naše područje - a zašto je to tako, donekle će razjasniti i razvoj događaja u našem regionu: – U vreme osnivanja Golf klubova u Škotskoj i Engleskoj, Srbija je bila pod turskom vlašću.

– Seobe Srba iz Austrije u Rusiju na granicu s Poljskom 1751-1753 – Sultan Mustafa III ukida Pećku patrijaršiju 1766., – Austrijsko-pruski rat u kome su učestvovali i Srbi i koji su zajedno sa husarima i donskim kozacima čak učestvovali u osvajanju Berlina 1760, – Tursko-austrijski rat 1776-1778., – Smrt Marije Terezije 1780. je donela Srbima istinsko olakšanje, bez obzira što je bila velika vladarka sa dosta pozitivnih osobina, ali je prema Srbima vodila dvoličnu politiku, – Sultan Selim III proteruje janičare iz Beogradskog pašaluka 1791., – Osnovana Prva Srpska gimnazija u Karlovcima 1791., – Štampane prve srpske novine 1791.u Beču, – 1793. od Porte Srbi dobijaju jednu usku ali ipak stvarnu lokalnu autonomiju sa Knezovima po selima, a Turcima je zabranjeno dolaženje u čisto srpska sela. Jednom rečju period početka formiranja srpske nacije.

Ovi istorijski događaji donekle objašnjavaju razloge što Golf nije našao svoje mesto ovde, kao što se to desilo u najudaljenijim delovima naše planete. Da je Britanska imperija imala afinitete i prema ovim prostorima sigurno bi Srbija imala svog Tiger Woods-a mnnogo pre nego SAD. Ostaje nam samo da žalimo za propuštenim, ali sledeći naš poznati inat, nadoknadićemo mi to.

Zoran Antonijević Teaching Pro (SAGTF, IPE PGA’s of Europe)

www.leo.rs | 53

NOVO VOLITE SEBE I OSTAVITE CIGARETE Dragi moji polaznici, dobro mi došli na program VOLITE SEBE I OSTAVITE CIGARETE!!!

Zajedno je lakše, korisnije, jednostavnije, moćnije!!!

Da li Vi imate želju da kažete cigaretama NE!?

Da li ste makar jednom pokušali?

Da li Vas zanima da li je moguće ostaviti cigarete i biti potpuno miran i potpuno u skladu sa tom odlukom?

Da li želite da saznate KAKO ostaviti cigarete SA LAKOĆOM? Bila sam pušač dugi niz godina i znam koliko mi je bilo teško svaki put kada sam samo i pomislila da se odreknem cigareta. Pokušavala sam … i sve je to bilo vrlo naporno i vrlo stresno. Imala sam krize, nedostajale su mi cigarete. Jednostavno sam mislila da volim cigarete, da su mi one neki predah, neki gušt, zadovoljstvo, da me nekako smire kada je potrebno.

Ostavljala sam cigarete nekoliko puta i ponovo im se vraćala!

Ostavljala sam cigarete u trudnoći, nisam izdržala do kraja. Ponovo sam počela da ih koristim. Najteže mi je bilo kada sam držala cigaretu u rukama, a imala bebu u stomaku!

Kada čovek ima veliku želju za nečim, on nađe način da to i ostvari. Kada je učenik spreman, učitelj se pojavi...Znate šta je najmoćnije? Najmoćnije je to da se sve što tražimo naokolo nalazi u nama samima!

U nama su razlozi zašto smo nekada vrlo nesvesno odlučili da trujemo sebe cigaretama.

U nama su svi potrebni i sva moć da se toga odreknemo i nastavimo da uživamo u životu bez duvanskog dima... Da, da dragi moji, MOĆ JE U NAMA! Program je osmišljen na vrlo jednostavan način i temelji se na učenjima i filozofiji Lujze Hej. U programu koristim i znanja koja sam stekla na NLP-u, kao i mnoga druga iskustva u radu sa ljudima. Program se sastoji od 8 radionica, koje traju po 4 sata! Radionice su odvojene na po nedelju dana, što je vrlo važno kako bi mogli svi zajedno da ispratimo šta se u proteklim danima dešava sa nama! Ukupno trajanje programa je osam nedelja. Želim da sva svoja iskustva i znanja podelim sa VAMA - divnim i dragim ljudima, koji imaju iste probleme i dileme koje sam i ja imala!

Znam da ste i Vi jednako moćni da kažete cigaretama NE i to sa lakoćom. Znam da zaslužujete divan život bez duvanskog dima, i vi i vaša porodica, zar ne? Želim vam dobre odluke. Uživajte u životu bez duvanskog dima, jer vi to zaslužujete. Na radionici, u društvu ljudi sa jednakim problemima sve je lakše i sve je moguće.

Dragi moji polaznici, dobro mi došli na program VOLITE SEBE I OSTAVITE CIGARETE!!!

Zajedno je lakše, korisnije, jednostavnije, moćnije!!!

Mirjana Stojadinović

www.mocjeuvama.rs Prijave na : mocjeuvama@gmail.com tel. 060 415 05 33

!!!