Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" Br. 5/Avgust 2013

www.leo.rs | 1

Svakom kupcu koji poruči knjigu preko sajta www.leo.rs poklanjamo blokčić i bukmarker začinjen ljubavlju

2|

www.leo.rs

Dopustite sebi da budete kreativni.

Rec urednika Možete prevazići sebe ako ste svesno u neprekidnom kontaktu s prirodom.

Suština mudrosti je da budete u harmoniji s prirodom, s prirodnim ritmom univerzuma.

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Nataša Pracaić Aleksandar Stefanović Aleksandar Šurbatović Ana Bešlić Darko Popović Branka Ivanović Lidija Maričić Nela Pešić Vanja Gavrovski Nevena Iličković Snježana Sredojević Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Kad god ste u harmoniji s prirodnim ritmom univerzuma, vi ste pesnik, slikar, muzičar, plesač...

Pokušajte. Jednog dana sedite pored drveta, svesno uplovite u melodiju. Sjedinite se s prirodom, pretvorite se u travu, postanite vetar. Istog časa videćete da vam se dešava nešto što se nikad ranije nije desilo. Oči vam postaju senzitivnije: drveće je zelenije nego ikad, ruže su crvenije, sve izgleda tako prozračno. Odjednom poželite da zapevate ne znajući odakle ta pesma dolazi. Noge su spremne da zaplešu, osećate kako vam se ples komeša u venama. Čujete muziku u sebi i oko sebe.

To stanje je kreativnost. Ovo je osnovna osobina kreativnosti – biti u harmoniji s prirodom, biti u ritmu s životom, s univerzumom.

Ponekad, kao da ste u bestežinskom stanju. Hodate, ali ne dodirujete zemlju, kao da lebdite iznad tla. Trenuci radosti, trenuci molitve, trenuci meditacije, slavlja, trenuci ljubavi… Oslobođeni ste težine. Uzdignuti ste. Šta god da radite, ako radite radosno, sa ljubavlju, ako vam novac nije jedini motiv – sve je kreativno. Ako nešto izraste iz vas ili u vama, ako vam pomogne da vi porastete – to je duhovno, kreativno, božansko. Postajete sve božanstveniji što ste kreativniji.

Kreativnost podrazumeva da volite sve što radite. Uživajte! Slavite!

Kreativnost je kvalitet koji sami unosite u aktivnost. Kreativnost je stav, pristup – način gledanja na život.

Smisao otkrivate tek kad postanete učesnik. Učestvujte u životu! Učestvujte koliko god je to moguće. Učestvujte celim svojim bićem. Stavite sve na kocku, ali učestvujte! Ako hoćete da saznate šta je ples, postanite plesač. Ako hoćete da shvatite bilo šta, učestvujte u tome! To je jedini istiniti, pravi put do smisla. Tada ćete otkriti svoj smisao života – ne jednodimenzionalan, već multidimenzionalan. Bićete okupani smislom.

Nenad Perišić

Sadržaj: kako umom izlečiti telo................. 4

bekstvo iz logora 14......................33

efikasno učenje za decu.............45

joga i vi (nastavak)............................ 6

zašto sirova hrana.........................34

harun i more priča...........................46

ponoć za čarlija bouna..............10

ona .............................................................38

konstantin............................................52

tajna uspešne dece..........................12

selo ludaka..........................................42

revolucija zelenih

Đavo se sveti.........................................20

42 tajne savršenog

Priče o beogradu..............................32

zdravlja...............................................44

kašastih sokova.............................56

Dejvid Hamilton

Kako

umom

izlečiti telo Veza koja postoji između uma i tela predstavlja korisno oruđe ako želite da preuzmete kontrolu nad svojim životom. Moć misli je tolika da može da dovede do transformacije na veoma dubokom nivou, i to pogotovu kada se radi o njihovom neverovatnom uticaju na zdravlje. Danas sa potpunom izvesnošću možemo da kažemo da naše misli, emocije i uverenja nisu samo subjektivne ideje koje postoje u našem umu, već da izazivaju realne hemijske i fizičke promene kako u mozgu tako i u celom telu. Korišćenje uma u isceljivanju tela nije nikakva novina. Ljudi su se hiljadama godinama služili svojim umom da bi izlečili sebe. Tako, recimo, u vedskim tekstovima koji su stari više od tri hiljade godina, spominje se upotreba uma u isceljivanju pomoću meditacije. Ovakvi rezultati ne znače da bolest nije stvarna, kao što neki ljudi smatraju, već znači da mi imamo sposobnost da stvorimo stanje uma koje može da izleči bolest.

UPOTREBA VIZUALIZACIJA U LEČENJU Ljudi su vekovima postizali odlične rezultate pomoću vizualizacije. Tek u poslednjih desetak godina naučnici su počeli da se bave proučavanjem povezanosti uma i tela, ali, ta veza je oduvek postojala.

Ključ za korišćenje vizualizacije u svrhu izlečenja je da zamislimo da se proces izlečenja odvija u našem telu.

Usmeravanje pažnje na oboleli deo tela aktivira to područje, kao i deo mozga koji njim upravlja. Verujem da se u skladu s onim što zamišljamo menjaju naše moždane

4|

mape i da se u mozgu i u telu proizvode i ispuštaju odgovarajuće hemijske supstance. Geni se uključuju i isključuju, a matične ćelije dobijaju uputstva u koju vrstu ćelija treba da se pretvore.

Ono što obično činimo kad se razbolimo to je da se fokusiramo na bolest. Uz pomoć vizualizacije dobijamo osećaj moći i nade i upuštamo se u pokušaj da na mentalnom nivou učinimo nešto u vezi sa bolešću. Jedna od najvažnijih karakteristika vizualizacije je da se tokom određenih vremenskih perioda naš um usmerava na pozitivan ishod.

Evo jednog primera delovanja tehnike vizualizacije u lečenju: PETJULINA PRIČA Pre više od deset godina postavljena mi je dijagnoza neoperativnog raka dojke. Lekari su mi dali 15 posto šanse da preživim. Rak se bio proširio na moj limfni sistem i na vrat. Dobijala sam hemoterapiju i terapiju zračenjem da bi se tumori smanjili, a zatim je ono što preostane u mojoj dojci trebalo da bude odstranjeno hirurškim putem.

Dok sam išla na terapiju, vizualizovala sam zeca kojeg sam nazvala Čisto zdravlje kako skače u moje telo i jede sve ćelije raka. Ćelije raka bile su hrana za tog zeca i on je voleo da ih jede. Nisu mogle da mu naškode. Zec je izgledao jako zdravo i imao je sjajno krzno. Kad bi se najeo, iskočio bi iz mog tela i odjurio u šumu gde bi izbacio

sve otpadne materije. Na tom mestu u šumi vremenom je izraslo jedno predivno drvo. Svi koji bi videli to drvo ili seli pod njega osetili bi spokoj i blagostanje. To drvo se zvalo Drvo izlečenja.

aktivirali su se, a geni u matičnim ćelijama podsticali su rast novih zdravih ćelija.

Radila sam ovu vizualizaciju bar dva ili tri puta dnevno i svaki put kad bih išla na tretman. Na kraju terapije, lekari su bili zapanjeni mojim rezultatima. Rak je potpuno nestao i nije mi bila potrebna operacija.

Korišćenje balona bila je dobra simbolička vizualizacija i predstavljala je pucanje „mehurića raka“ u njenom telu. U njenom nesvesnom umu, rak je bio eliminisan. To je stimulisalo odgovarajuća područja u telu i mozgu, pa se to na kraju zaista i dogodilo.

U drugoj vizualizaciji, videla sam ćelije raka kao balone koje sam bušila dva ili tri puta dnevno. Ostaci bi onda bili isprani kroz moje telo i izašli bi u vidu otpadnih materija u tlo gde bi se pretvarali u pozitivnu energiju na dobrobit svima..

U trećoj vizualizaciji, stajala sam pod tušem iz kojeg je izlazila lekovita voda. Ona je ulazila u mene kroz teme i prolazila kroz moje telo, ispirajući sve ćelije raka. Zatim je izlazila kroz moja stopala kao crna, gusta tečnost, koja se postepeno menjala u smeđu sve ređu tečnost, a na kraju u čistu vodu, kada bi ćelije raka bile potpuno uklonjene.

Ta voda je odlazila u zemlju kroz odvod i menjala se u pozitivnu energiju. Zatim bih vizualizovala belu isceljujuću svetlost kako ispunjava mesta u mom telu na kojima su se nalazile ćelije raka.

Sem toga, svake noći pre nego što legnem da spavam, govorim sebi: „Ja imam čudesno telo koje blista savršenim zdravljem“ i „Svaka živa ćelija u mom telu je celovita, normalna i savršena.“ Takođe, vizualizujem svoje telo puno isceljujuće svetlosti roze boje koja je boje ljubavi i harmonije. Pored toga, pevam zvuk „om“ svojoj levoj dojci i kad se nađem na određenoj noti osetim kako tkivo vibrira. Sigurna sam da mi je sve ovo pomoglo jer sam živa i zdrava jedanaest godina posle postavljanja dijagnoze. Lekari i medicinsko osoblje i dalje se čude činjenici da sam toliko zdrava.

Ponavljanje vizualizacija odigralo je ključnu ulogu.

Radila je vizualizacije bar dva, tri puta dnevno.

Vizualizacije s tušem takođe je bila moćna simbolička vizualizacija jer je, kao i druge dve, opisivala kretanje iz stanja u kojem rak postoji u stanje u kojem ne postoji. Što je išla dalje s tom vizualizacijom i što je voda postajala sve bistrija, sve dok se nije potpuno očistila, njen mozak je dobijao snažnu poruku na nesvesnom nivou da je rak nestao. Viši centri njenog nervnog sistema učinili su tada sve što je bilo potrebno da bi se to pretvorilo u realnost.

I izgovaranje afirmacija imalo je veliki uticaj. Ona je usmerila svu svoju pažnju na ono na šta je želela da se usredsredi, tako da je isto kao i u slučaju vizualizacija došlo do stimulisanja mozga i tela na način koji je podstakao proces ozdravljenja.

Milica Simić

Ovo je delovalo zato što...

U Petjulinom prizoru bio je prikazan prelazak iz stanja u kojem rak postoji u stanje u kojem ne postoji. Obratite pažnju na kreativan način na koji je ona to činila u svojoj prvoj vizualizaciji. Upotreba zeca pod imenom „Čisto zdravlje“ stvorila je vedar prizor koji smanjuje stres izazvan bolešću, a čini ga i zanimljivijim zbog čega je lakše očuvati pažnju. Ime „Čisto zdravlje“ na simboličan način pokazuje kako je zamišljala sebe, isto kao i činjenica da je zec bio savršeno zdrav i imao blistavo krzno.

Obratite pažnju i na to da je ona koristila vizualizaciju uz hemoterapiju. Ne morate da birate jedno ili drugo. Fokusiranje na lokaciju na kojoj se nalazio rak stimulisalo je to mesto i područje mozga koje njim upravlja, menjajući moždanu mapu i izazivajući brojne hemijske promene.

Geni u mozgu, u telu i na mestima zahvaćenim rakom

www.leo.rs | 5

Nastavak

Ester majers

Joga i VI Joga danas

Svaki instruktor uči druge prema sopstvenom iskustvu, a kao rezultat toga nastaju brojne varijante joga učenja. Najčešće vrste joga vežbi na Zapadu danas su hata joga (joga vežbe i položaji), pranajama (tehnike disanja), i meditacija. O ovim trima vrstama će se govoriti u ovoj knjizi. Ostale vrste su mantra (ponavljanje svetih reči ili fraza), đnana joga (učenje, samospoznaja) karma joga (nesebično služenje), bakti joga (pobožno vežbanje) i krije (vežbe pročišćenja). Svaka od ovih vrsta ima mnogo varijacija i stilova. Različiti aspekti joge su kao hologram u kome svaki deo sadrži i odražava celinu.

Sve su to vidovi joge i različiti putevi koji vode ka istom cilju.

Tradicija direktnog prenošenja znanja sa učitelja na učenika i stalni razvoj joge zadržala se i danas. Joga je danas mnogo više prihvaćena nego u prošlosti, pogotovu otkako se o njoj štampaju knjige, piše u časopisima, prikazuje na televizoru, izdaju video- kasete, i sl. Štaviše, razvijaju se vrlo različite tehnike i načini vežbanja i ponekad suprotstavljene tačke gledišta o jogi. Za vas je važno je da se potrudite da pronađete način i instruktora koji vam odgovara i da inteligentno i kritički procenite šta učite.

Tradicionalno, sledbenici joge su bili muškarci koji su se okretali jogi u svojim srednjim godinama, pošto bi im

6|

deca odrasla i njihova uloga glave porodice i odgovornost bili ispunjeni. Oni su učili pod direktnim uticajem gurua ili učitelja, koga su doživljavali kao otelotvorenje Božanstva. Oni su bili potpuno potčinjeni guruu i njegov autoritet nije dolazio u pitanje. Odnos guru/sledbenik je pretpostavljao da je učenik spreman na samoodricanje i posvećenost koje iziskuje duhovni život, a guru je odbacivao učenike za koje je smatrao da još nisu spremni za taj čin.

Vrednosti kao što su odricanje od želja i pokoravanje guruu imali su smisla kao protivteža nadmoćnom položaju koji je nekada imao prosečan indijski muškarac. Ali, pošto mi danas živimo u društvu u kome pretežu izolacija, otuđenje i nedostatak empatije, nama je sada mnogo važnije da stavimo naglasak na međusobno povezivanje, komunikaciju, podršku i integraciju.

Takođe valja razmotriti kako bi se ovo učenje moglo približiti ženama koje su navikle da stavljaju druge ispred sebe i često imaju teškoća da definišu i prihvate svoje sopstvene potrebe, osećanja i odrede prioritete. Njima je često neophodno ohrabrenje i podrška da stanu na sopstvene noge, da pronađu svoj oslonac i jasno utvrde ko su i u šta veruju. One treba da nauče da vode računa o sebi, steknu finansijsku sigurnost i tako pronađu sebe. Žene učenici tragaju za sopstvenim unutrašnjim vrednostima, sopstvenim kriterijumima, sopstvenim sposobnostima i kreativnošću. Uprkos nadmoćnom kulturnom stereotipu

lepote i poželjnosti sposobnost da se prihvati, oslobodi i raduje svome telu mora da se neguje. U isto vreme, muškarci ulažu veliki napor da se oslobode mačo stereotipa i telesnog oklopa koji ga prati. Umesto da nastoje da se odvoje od svojih osećanja i želja, oni nalaze način da prihvate i izraze sebe bez žrtvovanja svoje muškosti i snage.

Danas mnogi polaznici kurseva tragaju za fizičkim i fiziološkim izlečenjem. Za ljude koji su duboko prestrašeni i povređeni ili su doživeli neki vid zlostavljanja, sam pomen pokornosti izaziva zebnju i zazor.

Nažalost, i u udruženjima koje se bave jogom i meditacijama dolazi do porasta zloupotrebe međusobnih odnosa. Neretko se mogu sresti gurui i duhovni učitelji koji su fizički, emocionalno, materijalno ili seksualno izopačeni. Neki su zavisni od droge i alkohola. Naravno da sve ono što instruktor priča i radi ne treba prihvatati bespogovorno niti u slepoj odanosti žrtvovati sebe instruktoru ili grupi. Što dalje odmičemo na svom putu otkrivanja suštine joge i srodnih disciplina, sve više uviđamo neophodnost promišljanja i stalnog preispitivanja svojih vežbi ili učenja kako bismo bili sigurni da nam odgovara i koristi u svakom trenutku.

Uostalom, ovo i jeste sasvim u duhu izvornog joga učenja koje nas upozorava da ne prihvatimo ništa što nismo proverili kroz sopstveno iskustvo.

Kako se naše telo oslobađa, a naš um pročišćava, uspomene, osećanja i konflikti koje smo potisnuli, izlaze na videlo. Ova osećanja treba dočekati sa jasnoćom i veštinom. Sve veći broj terapeuta i učenika koji su uključeni u neku spiritualnu praksu postaju svesni potrebe da se psihološka svest i duhovna praksa integrišu. Kasnije ćemo izložiti neke od načina koje možete primeniti ako se neka potisnuta osećanja pojave u toku vežbanja.

Kroz duhovne vežbe mi postajemo otvoreniji, osetljiviji i prilagodljiviji. Zato moramo da vodimo računa o ranjivosti do koga dovodi ovo otvaranje, i da se, dok se energija oslobađa, utemeljimo mnogo dublje. Takođe, neki ljudi su obdareni psihičkim moćima i jasnoćom uvida, za koje znamo da se mogu razviti ili uvećati kroz vežbe joge. Posedovanje ovih moći ne čini nekoga “duhovnim”. U joga sutrama ove moći su spomenute kao odstupanja od staze, moguće prepreke prosvetljenju.

Joga na prvom mestu podrazumeva celovitost, smirenost duha i uzajamno povezivanje. Širenje svesti mora da ide ruku pod ruku sa mudrošću i razboritošću, kako bi se novostečene sposobnosti koristile odgovorno i oprezno.

Joga i holistički pristup lečenju pružaju nam mnoge mogućnosti za samoisceljenje. Kada ova spoznaja sazri u nama do kraja možemo reći da smo potpuno odgovorni za svoje zdravlje, kako mentalno tako i fizičko. Isto važi i za naš emotivni, pa čak i finansijski opstanak. Kada mi je dijagnostifikovan rak, reakcija u kući je bila burna. Jedna osoba mi je rekla da sam ga sama prizvala.

Postojala su različita objašnjenja moje bolesti: genetska

predispozicija, moj um, stres zbog problema u vezi, stres zbog selidbe, strah od raka, emocije koje sam „primila” od majke, itd. Ja ne znam šta je prouzrokovalo moj rak.

Najbolji odgovor do koga sam došla glasi: „Nikad ne znaš šta ti je život namenio”.

Nalazim da je potpuno kontra-produktivno da razmišljam o tome zašto sam dobila kancer, a da je mnogo korisnije da se koncentrišem na novonastalu situaciju, na odluke koje treba doneti, na to kako da pospešim svoje lečenje. Joga je neverovatan izvor energije i ja sam vrlo zahvalna što mi je saveznik. Ali ona nam ne pruža nikakve garancije.

Na stazi Mnogi ljudi krenu na jogu da bi se razgibali, da bi naučili da se opuste, stekli staloženost, ili „Uvijati se, se prosto bavili nekim laistezati i okretati oko ganim vežbanjem. Mnogi sebe je ugodno i pravo koriste jogu kao dopunu uživanje, praznik za telo.” fitnes programu, ili da bi - VANDA SKARAVELI izlečili sportske povrede. S obzirom da se tempo života neprekidno ubrzava i pritisak stalno raste, mi očajnički tražimo nešto što će nas umiriti i staložiti, nešto što će nam dati celovitost i isceljenje. Sve je veća potreba za nalaženjem višeg smisla koji prevazilazi materijalne potrebe.

Joga danas pristupačna je i ljudima koje ne zanimaju duhovne vrednosti niti ih prihvataju. Neki polaznici osećaju da se unutar njih razvija duhovna atmosfera, dok se drugi jednostavno zadovoljavaju pukim razgibavanjem i opuštanjem. Svako od nas pristupa jogi u svoje vreme i na sopstveni način. Značaj joge i njeno mesto u čovekovom životu je jedinstveno i menja se sa vremenom. Neki početnici imaju mnogo jasnije razloge zašto su krenuli na jogu od znatno iskusnijih polaznika i instruktora za koje je joga prosto deo njihovog života. Joga je danas mnogo pristupačnija nego ranije i zato joj se mnogi ljudi koji su se bavili jogom pre deset ili petnaest godina sada iznova vraćaju.

Asane, vežbanje joga položaja, jeste vidljivo i opipljivo. Prepuštanje sili gravitacije i disanju uči nas o smislu predavanja na direktan, konkretan i neposredan način.

Mistici nas uče da se duhovno buđenje postiže poniranjem u sebe. Postepeno produbljivanje daha daje nam i usmerenje i postaje naše duhovno vođstvo. To je kao kada imate baterijsku lampu u mračnom tunelu.

Kroz vežbe disanja mi stižemo do neograničenih dubina u sebi. Iz ovih dubina mi nanovo udišemo, dopuštajući sebi da nas obuzme „božansko nadahnuće”.

www.leo.rs | 7

Upravljanje stresom S obzirom da mnogi ljudi kreću na jogu da bi se opustili ili smanjili stres, valjalo bi da posvetimo malo vremena objašnjenju šta je stres i kako on utiče na nas.

Stres je automatska reakcija tela na opasnost. Nervni sistem naređuje telu da se spremi za akciju. Krvni pritisak, zapremina krvi i brzina srčanog otkucaja rastu, jer se krv usmerava iz digestivnog trakta u velike mišiće.

Digestivni, reproduktivni, imuni i isceljujući sistemi su blokirani. Disanje postaje brzo i nemirno. Kada ustanovimo da je opasnost prošla, u roku od tri minuta vraćamo se u normalno stanje. To je reakcija opuštanja. Problemi sa stresom nastaju kada u ovom pobuđenom stanju „bori se ili beži” ostanemo previše vremena.

Naše telo reaguje na naše misli. Samo razmišljanje o nekoj napetoj situaciji izaziva fizičku reakciju sličnu onoj kada se zaista nalazimo u toj situaciji. Ovo može uticati i negativno i pozitivno. Ponavljanje misaonih slika o napetoj situaciji dovodi do napetosti; razmišljanje o miru i spokoju opušta. Ovo je osnova isceljujućih tehnika vizualizacije. Važi i suprotno, kad izmenimo ili transformišemo fizičku reakciju, to utiče na naše misli i emocije. Na primer: pošto se umne aktivnosti odražavaju na pokrete očiju, umirivanjem očiju umirujemo i umne aktivnosti; ako opustimo ramena, smanjujemo osećaj težine u njima. Joga položaji deluju i na naše telo i na naš um.

Sa aspekta joga vežbanja, ključni elemenat u opuštanju je način disanja koji, kako se umirujemo, postaje sporiji, smireniji i pravilniji. Disanje je najvažnije, zato što ga tokom vežbanja možemo svesno kontrolisati.

Premeštanje naše pažnje na disanje olakšava reakciju opuštanja. Kada vežbamo pranajamu, naš organizam dobija poruku da je „vreme za smirivanje”, duboki izdah kao da nam govori „Sada mogu da se zaustavim. Hvala”.

Ovaj proces je praćen jednim unutrašnjim ili ponekad glasnim izdahom. Izgovoriti glasno „ha” ili pustiti glasan uzdah je takođe od pomoći. Veza između disanja i stanja uma utiče skriveno na odnos između disanja i stresa.

Kada se tokom vežbanja sapeta energija koja je stvarala pritisak oslobodi, vi počinjete da uviđate način na koji stres utiče na vaše telo. Tokom napornog dana na poslu možda ćete primetiti da su vam ramena ukrućena ili imate grč u vilicama. Kako uz pomoć vežbi budete postajali svesniji svog tela, biće vam lakše da popustite pritisak čim se pojavi.

Naš rad sa telom neizbežno uvodi u igru i naše emocije. Ako se stres razume na način „bori se/beži” onda se napetest koja se javlja može pretvoriti u potiskivanje vrednih i legitimnih osećanja. Svi mi smo se ponekad našli u situaciji, u društvu ili na poslu, da moramo da zadržimo mir na licu jer nije prikladno da pokažemo šta stvarno osećamo. Iako je ovo povremeno neizbežno, ako stalno imamo masku na licu odražavajući lažne emocije,

8|

onda će naše telo biti zaključano u obrazac uzdržavanja.

Kako se naše telo oslobađa, tako se i mi ponovo povezujemo sa našim pravim osećanjima, željama i nadanjima.

Strategija upravljanja stresom nam pomaže da se prilagodimo teškim situacijama i da naučimo da „upravljamo” stresom još bolje. Ali, takođe, moramo analizirati dublje uzroke stresa i pregorevanja. Moramo da znamo svrhu i smisao svog života. Kao što Sem Kin (Sam Keen) u svojoj knjizi Požar u stomaku kaže: „Kada provedemo većinu svog vremena radeći posao koji nam donosi prihod ali ne i ispunjenje, neizbežno dolazi do dosade i depresije. Kada naš posao ne pokreće naš kreativni potencijal, mi zarđamo”. Život pod stalnim pritiskom i stresom u sredini koja liči na bojno polje iscrpljuje energiju i umrtvljuje duh. A možda ćete na kraju otkriti da je upravljanje stresom samo privremeno rešenje i da do pravog izlečenja dolazi samo napuštanjem bojnog polja.

Kako postajemo čistiji i mirniji, tako se i vidici o našem životu poboljšavaju i šire. Iako to iziskuje vreme i hrabrost, mnogi ljudi otkrivaju da kroz vežbanje joge postaju sposobni da naprave velike promene u svom životu u pravcu srećnijeg, mirnijeg i harmoničnijeg življenja.

Usponi, padovi, zaravni i promene Knjige o jogi obično veličaju korist od joge, ne spominjući pritom teškoće, iskušenja, nevolje, opasnosti i rizike. Međutim, kao i sve drugo u životu, i vežbe joge imaju svoje uspone i padove.

Može se desiti da završite svoje vežbanje ispunjeni čistotom i mirom, a da ipak neposredno potom prasnete na prvu osobu koja uđe u prostoriju. Ili da vas, baš kad pomislite da se sve odvija kako treba, istezanje mišića zaustavi čitavih šest meseci. Ponekad vam se učini da nema napretka u vežbanju pa počinjete da se pitate čemu uopšte sva ta gnjavaža. Osećanje očaja može biti uvod u prekid vežbanja, ili možda ukazuje na potrebu za ozbiljnim promenama u vašem načinu života. U isto vreme, vežbanje nam dopušta pristup mirnom središtu našeg bića u kome ove promene možemo integrisati. Da bismo naučili da stojimo uspravno i slobodno, da rastemo i procvetamo potrebno je vreme.

U klasičnom učenju pominju se smetnje koje ometaju vežbanje, poput mučnine, sumnje, iluzija i očajanja. Čak i pozitivne strane prosvetljenja mogu predstavljati teškoće. Tibetanci ističu da je jedna od prepreka koja nas sprečava da se u potpunosti ostvarimo zamisao da je prosvetljenje previše lepo da bismo mogli da ga podnesemo. Za mene su ovakvi tekstovi zapravo podsticajni. Oni me podsećaju na to da su mnogi ljudi pre mene prošli ovim putem i susreli se sa ovakvim preprekama.

Zapanjujuće je teško slediti čak i prvu zapovest joge i meditativnog vežbanja koja glasi: „Obrati pažnju na svoje disanje”. Koncentracija na disanje čini da odmah postanemo svesni zbrke u sopstvenoj glavi. Dijalozi koji

se u našoj glavi neprekidno odvijaju deluju iscrpljujuće, često i negativno, izazivajući u nama nemir i ljutnju.

Svako treba da pronađe sopstveni način da se izbori sa ovom smetnjom. Vežbanje razgolićuje naše misli i osećanja, dajući nam istovremeno sigurnost i hrabrost da se sa njima suočimo i prihvatimo ih. Na ovaj način, uz pomoć joge dolazimo do celovitosti. Vremenom, kako vaše disanje postane pravilnije, otkrićete da se unutrašnja buka postupno stišava. Ispod „buke uma” leži sloj dubljeg uviđanja. Kroz vežbanje možemo doseći ove dublje slojeve.

Rešenja problema nam se sama od sebe ukazuju; vežbe nam donose mir i mi postajemo otvoreni za intuitivne uvide. U svojoj knjizi Joga, Meri Stjuart opisuje taj proces: „To je kao kada voda u jezeru postane toliko mirna i bistra da počinjete da sagledavate ono što leži duboko na dnu. U rastrzanosti svakidašnjice mnoge stvari potonu u zaborav; međutim, kada promenite način razmišljanja i postignete smirenost, one mogu da izbiju na površinu i zaokupe vašu pažnju.”

Postoji na stotine načina da se izbegne vežbanje.

Iznenada treba zaliti cveće, a stoj na glavi vam uvek otkrije prašinu koja se nagomilala ispod nameštaja. Stalna praksa iziskuje posvećenost i disciplinu, koje ipak treba da budu ublažene samilošću i prihvatanjem sebe, te pronalaženjem najboljeg puta za sebe.

Kada smo pod izuzetno jakim stresom, ponekad nam se čini da je i naše vežbanje rastrzano. U takvim trenucima prisetite se da je vežbanje dragoceno. Bhagavad Gita nas opominje da vežbamo ne očekujući ni uspeh ni neuspeh. Redovna vežba nas uči da se usredsredimo i opustimo. Napor da usmerite svoju pažnju korisno će se odraziti na vaš svakodnevni život, čak i kada vam vežbanje samo po sebi izgleda nemoguće.

Ako naučite da istrajete u vežbanju u tim stresnim vremenima, vaše vežbe će biti uz vas kada vam to bude najpotrebnije. Joga nije uvek blaženo iskustvo, niti bekstvo. Ona je izvor koji možete otkriti u sebi, a koji ima moć da vas provede kroz dobro i zlo u životu.

Postoji mnogo načina da se izađe na kraj sa mislima i osećanjima koji se javljaju tokom vežbanja. Neki ljudi se relaksiraju brzim hodanjem, pisanjem, slušanjem muzike ili bavljenjem umetnošću, ali nas ovde zanima samo kako se vežbe joge mogu iskoristiti za probijanje emotivnih blokova.

Mi predlažemo da, ostajući svesni svog disanja, pratite svoja osećanja, sve dok se ona sama ne razreše ili dok ne dođete do nekog uvida. Pritom, posmatrajte dejstvo svojih misli i osećanja na telo i disanje. Druga mogućnost je da, kada osetite da ste preplavljeni osećanjima, uradite one vežbe za koje smatrate da će vas najpre smiriti i utemeljiti. U tu svrhu se najčešće primenjuju disanje, stojeće poze i inverzije. Da biste izrazili svoje emocije takođe možete upotrebiti disanje i neke asane. Na primer, vežbe relaksacije, dečiji položaj

i savijanje unapred (preklop) u sedećem položaju deluju na oslobađanje tuge.

Joga smiruje i dovodi u ravnotežu, ali takođe može biti i sredstvo za izražavanje i čišćenje jakih energija i emocija, posebno ako ste već iskusan vežbač i možete pravilno da izvodite određene položaje. Ljutine i gneva možete se osloboditi kroz vežbu brzog abdominalnog disanja koju možete izvoditi i sedeći i u nekom položaju.

Pozdrav suncu, stoj na rukama i istezanje unazad u stojećem položaju jesu podsticajni položaji puni energije kroz koje možete kanalisati svoju napetost. (Samo vodite računa o sedalnom delu kičme.) Odsečno otresanje ruku između dve vežbe u stojećem položaju oslobađa rameni pojas i izbacuje potisnuti bes i frustracije. Ovi potezi neće rešiti probleme, ali će vam otkriti izvore nemira, tako da ćete moći da se nosite sa njima mnogo efikasnije. Ukoliko otkrijete da su osećanja koja vas obuzimaju previše jaka ili uznemiravajuća za vas ili za ljude oko vas, možda će vas to nagnati da se posavetujete sa nekim terapeutom. U svakom slučaju, nastavljanje sa vežbanjem u ovom periodu zasigurno će vas dovesti do unutrašnjeg izvora snage.

U isto vreme, bitno je da saosećate sa sobom i imate razumevanja za otpor koji se u vama javlja. Ja lično sam tu lekciju veoma teško savladala. Neposredno nakon mastektomije, osećala sam se potpuno odsečenom od svog tela i svojih osećanja. Procenila sam da je to dobro i da ću kasnije imati dosta vremena da se ponovo povežem sa svojim osećanjima. Ovo odbijanje mi je omogućilo da svu svoju energiju usmerim na izlečenje i sigurna sam da je to doprinelo mom oporavku. Godinama sam terala sebe i svoje učenike da se obračunavaju sa svojim strahovima i otporima. Tek kasnije sam naučila da uvažim sopstvene otpore i odbijanja.

Pored otpora negativnim emocijama, mi takođe imamo otpor i prema pozitivnim stanjima uma. Uhvatila sam sebe kako postavljam pitanja poput: Šta će se tako strašno desiti ako budem sigurna, opuštena i mirna? Da li je za sreću potrebno neko posebno pravo? Da li ću ja stvarno biti ja bez svog nemira, ljutine, frustracija, nesigurnosti i gneva? Ako postanem jaka i dinamična osoba da li ću sačuvati sve svoje prijatelje?

Joga razvija u nama ljubav, saosećajnost, brižnost i kreativnost. Ona nas podstiče da pogledamo u svoju unutrašnjost, da se suočimo sa svojim najdubljim strahovima i pronađemo suštinu svog postojanja koja Dopustite sebi leži skrivena ispod velova strada budete ha i iluzije. Postupno se bližisrećni. Mnogima od mo mirnom kutku u sebi gde možemo da čujemo tihi ununas za to je neophodno trašnji glas. Iskustvo tišine, dugotrajno makar i na trenutak, budi snavežbanje! gu i predstavlja izvor beskrajne ljubavi i energije.

www.leo.rs | 9

PONOĆ ZA

DŽENI NIMO Ponoć za Čarlija Bouna je prva knjiga u magično zanimljivom serijalu o dečaku Čarliju koji otkriva svoj poseban talenat – može da čuje razgovore ljudi sa slika i fotografija. I to je samo početak velike misterije čiji koreni sežu vekovima unazad, do jednog posebnog i veoma moćnog pretka. Čarli je rešio da izradi posebnu sliku kao rođendanski poklon svom najboljem drugu. Međutim, kada je otvorio paket, shvatio je da to nije njegova porudžbina. Zagledao se u nepoznatu sliku čoveka koji drži bebu, i bio je kao hipnotisan. Posle nekoliko momenata čitav um bio mu je preplavljen čudnovatim razgovorom. Mogao je da čuje kako neki žena i muškarac pričaju o toj bebi. Čarli uverava sebe da je sve to samo umislio, ali njegova baka ima svoju teoriju.

Baka Boun upisuje ga u Blurovu akademiju, školu za nadarenu decu, zato što smatra da je Čarli obdaren posebnim sposobnostima. Čarli mora da se povinuje toj odluci, iako nevoljno, i uskoro otkriva da se život u sumornoj Blurovoj akademiji dosta razlikuje od onog na koji je navikao i, što je najvažnije, otkriva da u njegovom razredu postoje i drugi učenici koji poseduju jednako nesvakidašnje moći.

Ljudi na fotografiji i jedan tajanstveni poklon podstiču Čarlija da pokuša da reši misteriju nestale djevojke.

Može li je Čarli naći u svojoj novoj školi? I koje druge tajne skriva ekscentrična porodica Blur? Da li neka od njih ima veze s Čarlijevom prošlošću?

Učenici Blurove akademije ne uče magiju; oni su rođeni sa svojim obdrenostima, koje su sasvim raznolike, uključujući: menjanje oblika, čitanje misli, kontrolu vremena, pričanje sa životinjama i letenje. Ta čarobna svojstva zajednička su toj raznolikoj skupini i Čarli će naposletku pokušati da iskoristi svoju moć da bi otkrio istinu uprkos svim opasnostima koje stoje pred njim.

Knjiga je veoma uzbudljiva; likovi su zabavni i veoma realistično prikazani. Ponekad biraju da učine ono što je ispravno, ponekad ne. Radnja se zasniva na ispravljanju nepravde. Svi mlađi čitaoci koji vole fantaziju uživaće u avanturama Čarlija i ostalih đaka Blurove akademije.

Irina Vujičić 10 |

Nakon knjige Ponoć za Čarlija Bouna, nastavljaju se nesvakidašnje avanture o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.

Pročitajte:

Čarli Boun i vremenski tvister

Čarli Boun i vuk iz divljine

Čarli Boun i plava boa

Čarli Boun i zamak ogledala

Čarli Boun i senka bedloka

Komplet Čarli I-IV

Čarli Boun i skriveni kralj

Čarli Boun i crveni vitez

Komplet Čarli V-VIII www.leo.rs | 11

Pol Taf

Tajna USPEŠNE DECE Zbog čega pojedina deca postižu uspeh, a druga doživljavaju neuspeh?

Svaku priču o detinjstvu i uspehu uglavnom dovodimo u vezu s inteligencijom. Pol Taf pokazuje da su za uspeh mnogo bitniji kvaliteti koji se odnose na karakter: istrajnost, radoznalost, savesnost, optimizam i samokontrola. U knjizi Tajna uspešne dece upoznaćemo novu generaciju istraživača i pedagoga, koji prvi put koriste naučne alatke da razotkriju slojeve tajni o karakteru. U njihovim pričama – i pričama dece kojoj pokušavaju da pomognu – Taf nalazi vezu između stresa preživljenog u detinjstvu i kasnijeg uspeha u životu. I iznenađuje nas otkrićima o tome šta sve roditelji rade – ili ne rade – da bi pripremili decu za odraslo doba.

U leto 2009, nekoliko nedelja pošto se rodio moj sin Elington, proveo sam dan s predškolcima u jednom mestu u državi Nju Džerzi. Između ta dva događaja nije postojala nikakva veza – u sobu 140 Osnovne škole Red Benk nisam došao kao zainteresovani novopečeni otac, već kao novinar koji pokušava da razume šta se tu dešava. Ono što sam tamo video nije se na prvi pogled razlikovalo od bilo koje druge predškolske grupe. Jarkožuti zidovi od betonskih blokova; kraj bele table američka zastava. Svud unaokolo četvorogodišnjaci, koji rado učestvuju u uobičajenim vrtićkim aktivnostima: gradili su kule od lego kockica, vozili kamione preko peskovitih podloga i zajedno sastavljali slagalice. No kako je dan

12 |

odmicao primetio sam da se u sobi 140 događa zapravo nešto veoma neobično i mada je to činjeno nenametljivo, nije se moglo prenebregnuti. Za početak, deca su bila izrazito mirna i poslušna. Tog dana nije bilo plača, ružnog ponašanja, besnih ispada, tuče. Još čudnije je bilo što se vaspitačica, mlada tamnokosa gospođica Leonardo, uopšte nije trudila da zavede red, niti je otvoreno uticala na dečje ponašanje. Nije ih opominjala, ali im nije davala ni zlatne zvezdice, niti ih je isključivala iz igre ili hvalila u stilu: „Kiliene, tako treba da se pazi!“ – dakle, lepo ponašanje nije bilo nagrađivano, ali ni loše kažnjavano.

Deca u sobi 140 pohađala su program nazvan Oruđa uma, relativno nov plan rada vrtića i predškolskih grupa, za koji su zaslužna dva denverska pedagoga, zastupnika nestandardne razvojne teorije. Danas se u Sjedinjenim Državama u većini grupa kod mlađe dece razvija niz specifičnih ranih akademskih veština, mahom potrebnih za razumevanje pročitanog teksta i za računske operacije. U programu Oruđa uma akcenat se pak ne stavlja na čitanje i učenje matematike. Sve aktivnosti u njemu smišljene su tako da se deci pomogne da ovladaju sasvim drukčijim veštinama: da obuzdavaju svoje impulse, da zadrže pažnju na zadatku kojim se bave, da odole spoljašnjim uticajima i izbegnu mentalne zamke, da upravljaju svojim osećanjima, da urede misli. Tvorci programa Oruđa uma uvereni su da će ove sposobnosti, koje su obuhvatili zajedničkim imenom samoregulacija, mnogo više pomoći

deci da postignu dobar uspeh u prvom razredu i kasnije u školi nego tradicionalni skup ranih akademskih veština.

U okviru programa Oruđa uma deca usvajaju razne tehnike, trikove i navike koji će im pomoći da zadrže misli na pravom koloseku. Uče da koriste „unutarnji govor“: kad se nađu pred teškim zadatkom (na primer, da napišu slovo W), korak po korak tiho podsećaju sebe šta treba da urade (crta dole, pa gore, opet dole, pa gore). Koriste i takozvane medijatore: predmete koji ih podsećaju koja je njihova uloga u određenoj aktivnosti (kod čitanja u paru, recimo, jedno dete dobija karticu sa slikom usta, a drugo sa slikom uveta da bi se znalo na koga je red da čita a na koga da sluša). Svakog jutra deca prave plan igre, tačnije, na posebnim listovima opisuju ili crtaju aktivnosti kojima će se tog dana baviti: Ja ću da vozim vozić; Ja ću da vodim lutkice na plažu. Priličan broj sati posvećuje se „ozbiljnoj dramskoj igri“: razrađujući složene, izmišljene scenarije deca, po mišljenju tvoraca ovog programa, uče kako da poštuju pravila i regulišu nagone.

Dok sam posmatrao decu iz sobe 140, razume se da sam hvatao sebe kako razmišljam o Elingtonu, sićušnom obliku života koji je već gugutao, podrigivao i cvileo četrdesetak kilometara severnije, u našem stanu na Menhetnu. Bio sam svestan da mu želim srećan i uspešan život kad odraste, ali nisam tačno znao ni šta pod tim podrazumevam niti kako da mu moja supruga i ja to omogućimo. I nisam bio jedini roditelj koga to grize. Elington je došao na svet u posebno uznemirujućem trenutku za američko roditeljstvo. A osećaj uznemirenosti pogotovu je bio naglašen u gradovima poput Njujorka, gde jagma za prazno mesto u omiljenom vrtiću poprima razmere gladijatorske borbe. Nacionalno takmičenje za što ranija akademska postignuća dece nedavno su dvojica ekonomista s Univerziteta u Kaliforniji prozvali Trkom švrća, i čini se da ona počinje sve ranije i da su pravila sve surovija. Dve godine pre nego što će se Elington roditi Lanac centara za učenje Kumon iz Njujork Sitija ustupio je franšizu za otvaranje prvog Malog Kumona, u kome mališani već od druge godine po čitavo pre podne ispunjavaju radne listiće i uče da prepoznaju slova i brojeve. „Najviše volimo trogodišnjake“, kazao je reporteru Njujork tajmsa glavni finansijski rukovodilac Kumona. „Ali ako su skinuli pelene i mogu da sede mirno petnaest minuta dok rade s našim vaspitačima, primićemo ih.“ Elington će rasti u kulturi obojenoj stanovištem koje bismo mogli nazvati kognitivnom hipotezom: retko ćete čuti da to neko kaže naglas, ali većina ljudi veruje da u današnje vreme uspeh zavisi pre svega od kognitivnih sposobnosti – to je pamet koju mere testovi inteligencije, a čine je umeća kao što su prepoznavanje slova i reči, računanje i otkrivanja obrazaca – a najbolji način da se one razviju jeste da se upregnu što više i što ranije.

Budući da je kognitivna hipoteza postala opšteprihvaćena, često se zaboravlja da je reč o relativno skorašnjem izumu. Moguće je čak odrediti trenutak kad je doživela svoj sadašnji uspon, a to je nakon izveštaja Korporaci-

je Karnegi Polazne tačke: Kako izaći u susret potrebama najmlađe dece iz 1994. godine. Objavljivanje tog izveštaja bio je znak da se podigne uzbuna zbog manjkavog kognitivnog razvoja dece u našoj državi. Nevolja je u tome, navodi se u izveštaju, što deca u prve tri godine života nisu dovoljno kognitivno stimulisana – delimično i zbog toga što je sve više samohranih roditelja i zaposlenih majki – i stoga u vrtić stižu nespremna za učenje.

Radi zabrinutih roditelja pokrenuta je čitava proizvodnja edukativnih igračaka za decu mlađu od tri godine, a sve podstaknuto navedenim izveštajem. Milijarde dolara potrošene su na slikovnice, prostirke za igru, video-kasete i DVD-ove za Male Ajnštajne.

Karnegijevi nalazi i radovi nadahnuti njima snažno su uticali i na smer javnog delovanja, jer su se i zakonodavci i dobročinitelji složili da deca koja žive u nepovoljnim okolnostima kasne u razvoju još od najranijeg uzrasta zbog nedovoljne kognitivne vežbe. Psiholozi i sociolozi izneli su dokaze o povezanosti obrazovnog podbacivanja siromašne dece i nedostatka verbalne i matematičke stimulacije u kući i u školi. U jednom od najpoznatijih ispitivanja (o kome sam pisao u svojoj prvoj knjizi Treba dati sve od sebe) razvojni psiholozi Beti Hart i Tod R. Rizli još od osamdesetih godina prošlog veka pažljivo su pratili razvoj četrdeset dvoje dece iz porodica stručnjaka, radnika i korisnika socijalne pomoći koji žive u Kanzas Sitiju. Ovo dvoje naučnika utvrdili su da u odgoju dece

www.leo.rs | 13

postoji jedan ključni faktor koja određuje njihovo kasnije postignuće u životu: broj reči koje u najranijem uzrastu nauče od roditelja. Oni su čak izbrojali da roditelji stručnjaci upute svojoj deci do treće godine trideset miliona reči; za to isto vreme deca roditelja koji primaju socijalnu pomoć čuju svega deset miliona reči. I upravo u toj razlici, zaključili su Beti Hart i Tod R. Rizli, krije se koren kasnijeg neuspeha siromašnije dece i u školi i u životu.

Neosporno je da kognitivna hipoteza nije bez osnova tako ubedljiva. Svet koji se njom objašnjava potpuno je uređen, ohrabrujuće pravolinijski, savršen primer da sve što uneseš ovde na kraju izađe onde. Dete koje pročita manje knjiga kod kuće kasnije će slabije čitati; ako nauči manje reči od roditelja, docnije će mu rečnik biti oskudniji; ukoliko u Malom Kumonu provežba više radnih listića s brojevima, kasnije će imati bolju ocenu iz matematike. Ta korelacija ponegde se čini gotovo komično preciznom: Hartova i Rizli izračunali su da bi dete iz porodice primalaca socijalne pomoći moralo posvećeno učiti jezik tačno četrdeset jedan sat nedeljno da bi ovladalo istim brojem reči kao i dete iz radničke porodice.

A onda je u protekloj deceniji, a posebno u nekoliko poslednjih godina, potpuno novi krug ekonomista, pedagoga, psihologa i neuronaučnika počeo obelodanjivati dokaze koji uzdrmavaju mnoge pretpostavke kognitivne hipoteze. Za razvoj deteta, tvrde oni, nije presudna količina informacija koje ćemo mu nagurati u mozak u prvim godinama života. Najvažnije je da podstaknemo razvoj posve drukčijeg skupa kvaliteta, među kojima su upornost, samokontrola, znatiželja, savesnost, istrajnost i samopouzdanje. Ekonomisti ih nazivaju nekognitivnim sposobnostima, psiholozi crtama ličnosti, a mi ostali ih najčešće vidimo kao karakter.

Postoje veštine za koje je potpuno održiva prosta računica što se nalazi iza kognitivne hipoteze – da bi se razvila neka sposobnost, važno je početi s radom što ranije i vežbati što više. Želite li da popravite slobodno bacanje, svakako ćete brže napredovati ako svakog popodneva ubacite loptu u obruč dvesta puta umesto dvadeset. Ukoliko ste đak četvrtog razreda, sigurno ćete bolje čitati ako preko raspusta pročitate četrdeset knjiga a ne samo četiri. Pojedine veštine su zapravo prilično mehaničke. Priča se, međutim, usložnjava kad se prebacimo na razvoj nešto finijih odlika ljudske ličnosti. Nećemo se ništa lakše nositi s razočaranjima ako ih budemo satima predano doživljavali. I deca nemaju manju potrebu za saznanjem samo zato što im niko nije od najranijeg uzrasta trenirao znatiželju. Sticanje ili gubitak ovih sposobnosti svakako nije posledica slučajnosti – psiholozi i neuronaučnici su u poslednjih nekoliko decenija uradili dosta na rasvetljavanju njihovog porekla i razvoja – ali mehanizmi jesu složeni, nepoznati i često vrlo tajanstveni.

ovom novom pravcu razmišljanja, shvatanje dečjeg razvoja prihvaćeno već nekoliko godina počiva na rđavim osnovama. Usredsredili smo se na pogrešne sposobnosti i veštine naše dece i otud pogrešno pristupamo njihovom negovanju i razvijanju. Verovatno je preuranjeno proglasiti ovo novom školom mišljenja. Istraživači koji doprinose proširenju ovog korpusa novih saznanja uglavnom rade nezavisno. Ipak, sve je češći slučaj da ovi naučnici i pedagozi nalaze jedni druge, prevazilazeći granice svojih akademskih disciplina. A tvrdnja koju zajednički uobličavaju mogla bi promeniti ne samo način na koji odgajamo decu već i to kako uređujemo škole i razvijamo sigurnosnu socijalnu mrežu.

Ako i postoji jedan čovek koji je u čvorištu ove nove interdisciplinarne mreže, to je onda Džejms Hekman, ekonomista s Univerziteta u Čikagu. Hekman ponajmanje liči na predvodnika struje koja opovrgava nadmoć kognitivnih sposobnosti. On je slika i prilika akademskog intelektualca s debelim naočarima i nezamislivo visokim koeficijentom inteligencije, koji u džepu na košulji uvek drži gomilu hemijskih olovaka. Odrastao je u Čikagu četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, a otac mu je bio niži rukovodilac u fabrici mesnih prerađevina. Iako njegovi roditelji nisu završili koledž, veoma rano su uočili da im sin neobično zrelo razmišlja.

Hekman je sa osam godina progutao očev primerak popularne knjige za samopomoć Kako obogatiti rečnik za trideset dana, a s devet godina je zašparao sitninu i naručio Matematiku za praktičnog čoveka, koja se reklamirala na poleđini stripa. Ispostavilo se da Hekman ima kliker za matematiku i da više od svega i svačega voli da rešava jednačine. Kao tinejdžer je iz zabave napamet svodio višecifrene brojeve na najmanji prost broj – što matematičari zovu razlaganjem brojeva na proste činioce. Ispričao mi je da je sa šesnaest godina razložio na proste činioce i broj svog socijalnog osiguranja čim mu je stigao poštom.

Hekman je postao profesor ekonomije prvo na Univerzitetu Kolumbija, potom i na Univerzitetu u Čikagu, a 2000. godine dobio je Nobelovu nagradu iz ekonomije za složenu statističku metodu koju je izumeo sedamdesetih godina prošlog veka. Hekman je među kolegama čuven po poznavanju ekonometrije, jednog posebno tajanstvenog oblika statističke analize koju uglavnom razumeju samo drugi ekonometričari. Slušao sam nekoliko Hekmanovih predavanja za postdiplomce i mada sam se svojski trudio da ga pratim, najveći deo onoga što je pričao bio je potpuno nerazumljiv za laika poput mene, a zbog zbunjujućih jednačina i termina kao što su Leontijevljeve generalizovane funkcije i Hiks–Sluckova elastičnost supstitucije, neodoljivo sam želeo da spustim glavu na sto i da odremam.

Ovo je knjiga o jednoj ideji, ideji koja se polako izbistrava i koja dobija zamah u učionicama, klinikama, laboratorijama i amfiteatrima širom zemlje i sveta. Prema

I dok su Hekmanove tehnike možda teško pojmljive, teme koje su u centru njegove pažnje veoma su jasne.

Iako dobitnik Nobelove nagrade, Hekman svoj uticaj i

14 |

slavu nije iskoristio da zacementira poziciju u svojoj struci već se otisnuo u nove oblasti o kojima je jedva nešto znao, oblasti kao što su psihologija ličnosti, medicina i genetika. (Na svojim pretrpanim policama drži između dve debele knjige iz istorije ekonomije i primerak Genetike za tupane.) Od 2008. godine Hekman posećuje zatvorene konferencije na kojima ekonomistâ ima isto koliko i psihologa, a cilj je da svako na svoj način doprinese nalaženju odgovora na zajednička pitanja: Koje sposobnosti i crte ličnosti utiču na postizanje uspeha?

Mogu li se one razviti još u detinjstvu? Postoje li načini da se popravi uspeh kod dece?

Hekman nadgleda grupu od dvadesetak diplomaca i istraživača, uglavnom stranaca, rasutih u nekoliko zgrada studentskog naselja Univerziteta u Čikagu; oni svoje pleme, samo dopola u šali, nazivaju Hekmanlendom. Svi su uvek uključeni u nekoliko zajedničkih projekata istovremeno, a kad priča o svom radu, Hekman skače s teme na temu, podjednako nestrpljiv da pomene i ispitivanje majmuna u Merilandu, i posmatranje blizanaca u Kini, i saradnju s jednim filozofom, koji sedi u kancelariji malo dalje od njegove, a s kojim traga za istinskim poreklom vrline. (Jednom sam u razgovoru zamolio Hekmana da mi objasni šta povezuje sve te različite niti istraživanja.

Po završetku razgovora se asistentkinja, koja je pošla da me isprati, okrenula na vratima kancelarije i rekla mi: „Ako vi otkrijete, javite nam.“) Hekman je, inače, promenio kurs svoje karijere posle istraživanja koje je sproveo krajem devedesetih godina prošlog veka o programu Razvoj opšteg obrazovanja, poznatijeg kao program GED (General education program).

To je u ono vreme bio sve omiljeniji način da se deci koja su napustila srednju školu pruži prilika da steknu diplomu ekvivalentnu srednjoškolskoj. Mnogi su krugovi doživeli ovaj program kao način da se izjednače snage na polju akademskog obrazovanja i da se učenicima teškog materijalnog stanja i pripadnicima manjina, a koji mnogo češće odustaju od srednje škole, otvori još jedan put do koledža.

U osnovi programa razvoja opšteg obrazovanja bila je jedna od verzija kognitivne hipoteze: verovalo se da škola razvija kognitivne sposobnosti, a da srednjoškolska diploma jemči da je cilj postignut. A ako tinejdžer odista poseduje znanje i kefalo da stigne do diplome srednje škole, zašto bi onda gubio vreme da je stvarno i završi. Dovoljno je da mu se testom izmere znanje i kognitivne sposobnosti i država će potvrditi da je on, i zakonski, završio srednju školu, te da je, poput svakog drugog maturanta, spreman da se upiše na koledž ili da odabere bilo koji drugi pravac u životu za koji je uslov završena srednja škola. Zamisao je privlačna, posebno za one mlade ljude koji mrze srednju školu, i program je od pedesetih godina prošlog veka, kad je i uveden, brzo rastao. Doživeo je vrhunac 2001. kada je preko milion mladih ljudi polagalo ovaj test, a od petoro svršenih srednjoškolaca najmanje jedan je stekao svedočanstvo

da je uspešno prošao kroz ovaj program. (Danas je to svaki sedmi.)

Hekmana je zanimalo da pobliže ispita pretpostavku da su mladi ljudi koji su stekli pomenuto svedočanstvo podjednako spremni da nastave akademsko obrazovanje kao i ostali svršeni srednjoškolci. Analizom podataka iz nekoliko velikih nacionalnih baza ustanovio je da je ova premisa potpuno ispravna u mnogim važnim aspektima. Sudeći prema rezultatima na testovima postignuća, koji inače visoko koreliraju s koeficijentom inteligencije, deca koja su stekla ovo uverenje nisu ništa manje bistra od ostalih maturanata. Međutim, kad je Hekman ispitao njihov put kroz više obrazovanje, utvrdio je da ni najmanje ne liče na svršene srednjoškolce. Samo tri posto dece koja su stekla ovo uverenje, ustanovio je Hekman, studiralo je u dvadeset drugoj godini na četvorogodišnjem koledžu ili je prethodno završilo neku višu školu, u poređenju sa 46 posto svršenih srednjoškolaca. A kad je proverio razne druge važne podatke o njihovom životu – godišnje prihode, stopu nezaposlenosti, stopu razvoda, upotrebu nedozvoljenih supstanci – ispostavilo se da se mladi ljudi koji su dobili ovo uverenje ni po čemu ne razlikuju od dece koja su napustila srednju školu, uprkos tome što su naknadno stekli ovaj navodno punovažni dokument i uprkos tome što su, barem u proseku, znatno bili inteligentniji od dece koja prekinu školovanje.

S tačke gledišta obrazovne politike ovaj nalaz je važan, mada neprijatan: dugoročno gledano, program razvoja opšteg obrazovanja kao način da se korisnicima obezbedi bolji život u suštini je izgleda bio promašaj.

Ako ni zbog čeg drugog, a ono stoga što je u celini negativno delovao na mlade ljude jer ih je navodio da napuštaju srednju školu. No Hekman je u ovim rezultatima video i neobičnu intelektualnu zagonetku. I on je, kao i većina ekonomista, bio uveren da je kognitivna sposobnost faktor koji najpouzdanije predskazuje kakav će život osoba voditi. Sad je pak otkrio grupu ljudi – korisnike ovog programa – koji i uprkos dobrim rezultatima na testu loše prolaze u životu.

Za postavljanje tačne jednačine, zaključio je Hekman, potrebno je uključiti i psihološke osobine bez kojih maturanti ne mogu završiti srednju školu. Ispostavlja se da su te iste osobine – istrajnost u završavanju dosadnog zadatka čak i kad on ne donosi nagradu; sposobnost da se odlaže zadovoljstvo; poštovanje zadatog plana – važne i na koledžu, i na radnom mestu, ali i u samom životu. U jednom svom radu Hekman piše: „Program Razvoj opšteg obrazovanja nehotice je postao test koji iz grupe dece koja odustaju od srednje škole izdvaja one bistre, ali lenje i nedisciplinovane.“ Vlasnici ovog svedočanstva, napisao je, „jesu oni ’pametnjakovići’ što ne umeju da razmišljaju unapred, da istraju u onome što rade ili da se prilagode okruženju.“ No samo ispitivanje ovog programa nije omogućilo Hekmanu da odgonetne može li se pomoći deci da

www.leo.rs | 15

razviju te takozvane fine sposobnosti. Potraga za odgovorom na to pitanje dovela ga je, pre gotovo čitavu deceniju, do Ipsilentija u Mičigenu, starog industrijskog grada zapadno od Detroita. Tamo je sredinom šezdesetih godina prošlog veka, na samom početku Rata protiv siromaštva, grupa razvojnih psihologa i pedagoga izvela eksperiment u kome je od roditelja s niskim primanjima i niskim koeficijentom inteligencije iz crnačkih naselja tražila da svoje trogodišnjake i četvorogodišnjake prijave u ustanovu „Predškolac Peri“.

Deca su potom nasumice podeljena u eksperimentalnu i kontrolnu grupu. Deca iz eksperimentalne grupe primljena su u „Predškolac Peri“, u kome je sprovođen izuzetno kvalitetan dvogodišnji predškolski program, dok su deca iz kontrolne grupe bila prepuštena sama sebi. Istraživači su potom nastavili da prate ovu decu – ali ne godinu ili dve dana, već nekoliko decenija, u okviru longitudinalnog ispitivanja, koje će trajati do kraja njihovog života. Ispitanici su danas zagazili u petu deceniju, što znači da su istraživači imali prilike da utvrde kakav je učinak program imao i u njihovom odraslom dobu.

Projekat „Predškolac Peri“ poznat je u krugovima onih koji se bave društvenim naukama i Hekman je sporadično nailazio na njega nekoliko puta u karijeri.

Taj je eksperiment oduvek smatran donekle neuspelim dokazom učinkovitosti intervencija u ranom detinjstvu. Deca koja su radila po ovom programu postizala su značajno bolje rezultate na kognitivnim testovima dok su pohađala predškolsku ustanovu i godinu ili dve nakon toga, ali efekti su bledeli i već u trećem razredu koeficijent inteligencije dece iz eksperimentalne grupe izjednačio se s koeficijentom dece iz kontrolne grupe.

No kad su Hekman i drugi istraživači proverili dugotrajne rezultate programa „Peri“, nalazi su mnogo više obećavali. Istina je da se kod dece iz „Perija“ nije trajno održalo povećanje koeficijenta inteligencije, ali nešto značajno ipak se dogodilo u predškolskoj ustanovi i, šta god to bilo, nastavilo je povoljno da deluje narednih nekoliko decenija. Za razliku od dece iz kontrolne grupe, „Perijevi“ predškolci su uglavnom završavali srednju školu, s dvadeset sedam godina mahom su imali posao, u četrdesetoj zarađivali preko dvadeset pet hiljada dolara godišnje, retko kad su završavali u zatvoru ili živeli od socijalne pomoći.

Kad je malo dublje začeprkao po podacima iz ispitivanja o „Perijevom“ programu, Hekman je ustanovio da su šezdesetih i sedamdesetih godina istraživači prikupili još neke informacije o deci, informacije koje nikad nisu bile analizirane: nastavnici iz osnovne škole ocenjivali su vladanje i socijalni razvoj i dece iz eksperimentalne grupe i dece iz kontrolne. U okviru prve stavke trebalo je odrediti koliko često dete psuje, laže, krade, odsustvuje s časa ili kasni; u drugoj je trebalo proceniti nivo učenikove znatiželje i njegov odnos prema ostalim đacima i

16 |

nastavnicima. Hekman je ove odlike prozvao nekognitivnim sposobnostima, zato što su bile posve različite od koeficijenta inteligencije. Posle trogodišnje brižljive analize Hekman i njegovi istraživači potvrdili su da se nekognitivnim faktorima, kao što su znatiželja, samokontrola i socijalna pokretljivost, može objasniti najmanje dve trećine svih dostignuća koja su deca postigla zahvaljujući „Periju“.

Drugim rečima, projekat „Predškolac Peri“ uticao je potpuno drukčije na decu nego što su se svi nadali.

Dobrodušni pedagozi koji su smislili ovaj program šezdesetih godina verovali su da će njegovom primenom povećati inteligenciju dece iz porodica s niskim primanjima; i oni su se, kao i svi drugi, nadali da će tako pomoći siromašnoj deci da uspeju u Americi. Prvo iznenađenje bilo je da njihov program ne podiže dugoročno koeficijent inteligencije, mada popravlja ponašanje i socijalne veštine. Drugo iznenađenje bilo je da je i to dragoceno – ispostavilo se da su i te veštine kao i crte ličnosti koje one odražavaju očigledno veoma mnogo pomogle deci iz Ipsilentija.

Dok sam se za potrebe pisanja ove knjige obaveštavao o uspehu i sposobnostima, dosta sam razgovarao s ekonomistima, psiholozima i neuronaučnicima, od kojih su mnogi prilično blisko povezani s Džejmsom Hekmanom. Ali njihova istraživanja su me kupila, oživela su i dobila smisao tek kad sam u isto to vreme počeo da prikupljam podatke o toj temi na sasvim drugim mestima, po državnim školama, dečjim klinikama i restoranima brze hrane, gde sam upoznavao mlade ljude čiji su mi životi, na ovaj ili onaj način, dali slikovit odgovor na složeno pitanje koja deca uspevaju u životu i zašto.

Uzmite, recimo, Kevunu Lermu. Kad sam je upoznao u zimu 2010. godine živela je u južnom delu Čikaga – nedaleko od studentskog naselja Univerziteta u Čikagu, gde je, kakva slučajnost, Hekman sedeo po čitav dan.

Kevuna se rodila pre sedamnaest godina u južnom delu grada, u bedi, a njena majka je još kao tinejdžerka rodila još jednu devojčicu, Kevuninu stariju sestru. Kevunino detinjstvo bilo je puno trzavica i seljakanja. Još kao beba preselila se s majkom i sestrom prvo u Misisipi, pa u Minesotu, a onda su se vratile u Čikago jer je njena majka lutala iz jedne veze u drugu i upadala iz nevolje u nevolju. Kad bi stvarno zagustilo, porodica je provodila dane u svratištima ili se šetala od kuće do kuće svojih prijatelja, gde su spavale na kaučima. Ponekad bi Kevunina prabaka uzela devojčice kako bi Kevunina majka pokušala da na miru sredi svoj život. „Nisam ni imala pravu porodičnu porodicu“, kazala je Kevuna prvi put kad smo razgovarali. Sedeli smo u kafeteriji blizu Kenvuda. Bilo je to usred surove čikaške zime i prozori su se potpuno zamaglili. Tamnoputa Kevuna, s krupnim, duševnim očima i ravnom tamnom kosom, sedela je nagnuta napred i grejala ruke na šolji

tople čokolade. „Nisam znala gde mi je dom, nisam imala oca, ponekad sam provodila vreme s bakom. Vladala je potpuna zbrka. Ludilo.“ Kevuna je kao mala mrzela školu. Nije naučila dobro da čita i u osnovnoj školi je iz razreda u razred sve slabije učila, uvaljivala se u nevolje, bežala s časova i odgovarala nastavnicima. U šestom razredu, kad je živela u okolini Mineapolisa, do polugodišta je nakupila sedamdeset dve opomene za loše ponašanje i zato su je prebacili u slabo odeljenje. Ni tu joj se nije dopadalo.

Nekoliko nedelja pre kraja godine izbacili su je iz škole zbog tuče.

Pre nego što sam upoznao Kevunu, nekoliko godina sam prikupljao podatke o deci koja rastu u siromaštvu i naslušao sam se mnogo sličnih priča. Možda je svaka nesrećna porodica zaista nesrećna na svoj način, ali u porodicama koje po nekoliko generacija ne mogu da se iščupaju iz bede, obrazac je ponekad obeshrabrujuće sličan i podseća na začarani krug roditeljskog odsustvovanja ili zanemarivanja, zatajivanja školskog sistema i pogrešnih odluka. I znao sam kako se obično završavaju priče kao što je Kevunina. Devojke koje tako provedu detinjstvo, i pored najboljih želja, obično napuštaju srednju školu. Ostaju trudne još kao tinejdžerke. Potom se muče da same izdržavaju svoju porodicu dok ubrzo i njihova deca ne krenu istom stranputicom.

Međutim, Kevunin život je neočekivano poprimio drukčiji tok. Malo pre nego što je pošla u drugi razred srednje škole, a nekoliko nedelja nakon što je prvi put uhapšena zbog raspravljanja s policajcem, njena majka je tražila da razgovaraju. Kevuna je znala da je situacija ozbiljna kad je videla i svoju prabaku, jedinog člana porodice kog je iskreno uvažavala. Njih dve su sele naspram Kevune, a onda je njena majka izgovorila jednu od onih rečenica koja roditeljima najteže pada: „Ne želim da završiš kao i ja.“ Satima su razgovarale, i o prošlosti i o budućnosti, iskopavajući i neke davno zakopane tajne.

Kevunina mama je rekla da joj je poznat put kojim je njena kćerka pošla: i nju su kao tinejdžerku izbacili iz škole; i nju su uhapsili zato što se raspravljala s policajcem. Ali sledeće poglavlje Kevuninog života, kazala joj je majka, može biti drukčije. Kevuna ne mora da ostane trudna, kao i njena majka. Ona može da se upiše na koledž, što njenoj majci nije pošlo za rukom. A može se ostvariti i u nekoj profesiji, što takođe njenoj majci nije pošlo za rukom.

Kevunina majka je preplakala gotovo čitav razgovor, ali Kevuna ni suzu nije pustila. Samo je slušala. Nije bila sigurna šta da misli. Nije bila sigurna ni da li može, a ni da li želi, da se menja. Ipak, već na početku školske godine počela je da obraća više pažnje na ono što se radi na času. U prvom razredu družila se s opasnom decom, s devojčicama iz bandi i dečacima koji se drogiraju, i zajedno s njima bežala je iz škole. Sad je raskinula ta prijateljstva

i počela je da se osamljuje, da radi domaće zadatke i da razmišljala o budućnosti. Na kraju prvog razreda njen prosek je bio jadnih 1,8. Na polugodištu drugog razreda podigla ga je na 3,4.

A onda ju je u februaru nastavnik engleskog ohrabrio da se prijavi na intenzivan trogodišnji program pripreme za koledž, koji su nedavno uveli u njihovoj školi. Kevuna ga je poslušala i primili su je, zahvaljujući čemu je još marljivije prionula na učenje. Kad sam je upoznao, bila je na polovini trećeg razreda. Njen prosek je dostigao 4,2 i razmišljala je samo o tome na koje koledže da se prijavi.

I šta se zapravo desilo? Da ste Kevunu upoznali prvog dana njenog drugog razreda, verovatno vam niko ne bi zamerio što verujete da ona ni u ludilu neće uspeti u životu. Njena sudbina je u tom trenutku delovala zapečaćeno. Ali nešto se promenilo. Da li je zaista bio dovoljan samo jedan otrežnjujući razgovor s majkom? Je li to sve?

Ili je posredi pozitivan uticaj njene prabake? Ili angažovanje nastavnika engleskog? Ili je duboko u njenom karakteru postojalo nešto što ju je ponukalo da počne vredno da radi i da grabi ka uspehu i pored svih prepreka na koje je nailazila i grešaka koje je pravila.

Na koji način nas iskustvo iz detinjstva oblikuje baš u ovakve ljude kakvi postajemo? Ovo je važna ljudska nepoznanica, tema bezbrojnih romana, biografija i memoara; predmet nekoliko vekova dugih filozofskih i psiholoških rasprava. Taj proces – iskustvo odrastanja – na trenutak se možda čini predvidljivim, pa čak i mehaničkim, ali na trenutke postaje proizvoljan i ćudljiv; svi smo upoznali zrele muškarce i žene koji ne uspevaju da umaknu sudbini što im je još u detinjstvu predodređena, ali i ljude koji su nekakvim čudom prevazišli surov početak.

Doskora, međutim, naučnici nisu ozbiljno koristili svoja oruđa da ogule slojeve misterije o detinjstvu, da pomoću eksperimenata i analize utvrde kako iskustvo iz prvih godina našeg života utiče na ono što nam se događa u odraslom dobu. Zahvaljujući trudu novih generacija naučnika i to se menja. Iza njihovog rada stoji jednostavna, mada napredna pretpostavka: ove su nedoumice ostajale nerešive zato što smo odgovore tražili na pogrešnim mestima. Ako želimo da poboljšamo budućnost sve dece, a posebno one siromašne, moramo se okrenuti detinjstvu na nov način, moramo postaviti elementarna pitanja o tome kako roditelji utiču na svoju decu; kako se kod ljudi razvijaju sposobnosti; kako se obrazuje karakter.

Ova knjiga je suštinski posvećena jednom ambicioznom i dalekovidom naporu da se reše neke od najstarijih životnih tajni: Ko uspeva a ko gubi? Zbog čega neka deca cvetaju a druga skreću s puta? I šta svako od nas može preduzeti da pomogne konkretnom detu – ili čitavoj generaciji dece – da izbegne neuspeh i da krene putem uspeha.

www.leo.rs | 17

Kupujte jeftinije! www.leo.rs Leo Top lista

1.

Siniša Ubović PUT PROMENE...

I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA

2.

Ester i Džeri Hiks TRAŽI I DOBIĆEŠ

3.

Dr Erik Perl REKONEKCIJA – Leči druge, leči sebe

4.

Ester i Džeri Hiks ZAKON PRIVLAČENJA

5.

Lujza Hej MOĆ JE U VAMA

6.

Lujza Hej JA TO MOGU – kako da koristite afirmacije da biste promenili sopstveni život

7.

Nil Donald Volš RAZGOVORI S BOGOM 1

8.

Ajrin Torn Sajmon svetski putnik 1 – Polarna pustolovina

9.

Ester i Džeri Hiks VRTLOG

10.

DR FRENK DŽ. KINSLOU Tajna brzog isceljenja

18 |

UKOLIKO ŽELITE DA PRIMATE NAREDNe BROJEVE LAVOVSKOG ČASOPISA I OBAVEŠTENJA O NOVIM IZDANJIMA - REGISTRUJTE SE

Knjige sa našeg sajta možete kupiti na više načina:

011/375-26-25 011/375-26-26 011/375-26-27

063/517-874 potrebno je da nam u sms poruci pošaljete sledeće podatke: ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

Cena sms poruke se tarifira po standardnoj ceni sms poruke kod vašeg operatera.

info@leo.rs potrebno je da nam pošaljete sledeće podatke: Ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, broj mobilnog telefona, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

www.leo.rs

Leo commerce na: Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

www.leo.rs | 19

Lorin Vajsberger

Đavo se sveti

Nastavak koji ste nestrpljivo čekali skoro čitavu deceniju! Đavo se najzad vratio po svoje – naravno, sa stilom!

Prošlo je skoro deset godina otkako je Andrea Saks dala otkaz Mirandi Pristli i napustila posao iz snova za koji se ispostavilo da je posao iz najgore noćne more.

Udružila je snage sa Emili, nekadašnjom saradnicom i ljutom suparnicom, i pokrenula otmen časopis o venčanjima koji je brzo postao nezaobilazno štivo svih mladih pomodara.

Kiša je hladno i nemilosrdno lila u naletima, vetrovi su je bacali u svim pravcima, zbog čega su kišobran, kišni mantil i gumene čizme bili potpuno beskorisni. Ne može se reći da Endi nije imala ma šta od toga. Barberi kišobran od dvesta dolara nije hteo da se otvori, a pukao je kada je pokušala da ga otvori na silu; kratka jakna od zečjeg krzna sa ogromnom kragnom i bez kapuljače fantastično ju je stezala u struku, ali nije je štitila od hladnoće; a nove-novcate prada salonke od prevrnute kože uveseljavale su je svojom jarkoružičastom bojom, ali joj je u njima veći deo noge bio otkriven. Osećala se kao da su joj noge gole u kožnim helankama, zbog vetra ju je koža štitila koliko i svilene hulahopke. Onih petnaest centimetara snega što je prekrilo Njujork već je počelo da se pretvara u bljuzgavu sivu masu, i Endi po hiljaditi put požele da živi ma gde samo ne ovde.

Kao da želi dodatno da naglasi ovu njenu misao, taksi projuri kroz žuto svetlo i zatrubi Endi, jer je na svirep i zločinački način želela da pređe ulicu. Obuzdala se da mu ne pokaže prst – svi su ovih dana naoružani – i samo je zaškrgutala zubima i u mislima ga ispsovala. S obzi-

20 |

rom na visinu potpetice, lepo je napredovala naredna dva ili tri bloka. Pedeset druga, Pedeset treća, Pedeset četvrta... sada nije daleko i bar će imati trenutak ili dva da se zagreje pre nego što pojuri nazad u kancelariju.

Tešila se mišlju na vrelu kafu i možda, samo možda, keks sa komadićima čokolade, kada je iznenada negde čula ono zvono.

Odakle li dopire? Endi se osvrnula, ali činilo se da ostali pešaci nisu primetili taj zvuk, koji je svakog časa postajao sve glasniji. Zvrrrr! Zvrrrr! Ta melodija. Dok živi, prepoznaće je ma gde da je čuje, premda se Endi čudila da još uvek prave telefone s tim zvonom. Jednostavno ga nije čula toliko dugo, a ipak... sećanja joj se odmah vratiše. I pre nego što je izvadila telefon iz tašne, znala je šta će videti, ali su je ipak one dve reči na displeju telefona zaprepastile: Miranda Pristli.

Neće se javiti. Ne može. Endi je duboko udahnula, pritisnula „ignoriši“ i vratila telefon u tašnu. Gotovo smesta je ponovo zazvonio. Endi je osećala kako joj srce brže kuca i postajalo joj je sve teže i teže da napuni pluća vazduhom. Udahni, izdahni, naredila je sebi, uvlačeći bradu u kragnu da zaštiti lice od sada već oštre susnežice, i nastavi da hodaš. Bila je manje od dva bloka od restorana – videla ga je osvetljenog poput toplog, svetlucavog obećanja – kada ju je naročito neprijatan nalet vetra poterao napred, zbog čega je izgubila ravnotežu i ugazila pravo u jednu od najgorih stvari na Menhetnu zimi: crnu, bljuzgavu lokvu prljavštine, vode, soli, smeća i bogzna

čega još, toliko prljavu i ledenu i duboku da nije imala izbora nego da joj se preda.

I upravo je to i uradila, upravo tamo u paklenoj lokvi koja se stvorila između ulice i ivičnjaka. Stajala je poput flaminga, otmeno balansirajući na potopljenoj nozi i prilično impresivno držeći drugu iznad prljave bare dobrih trideset ili četrdeset sekundi, odmeravajući koje su joj opcije. Ljudi su u širokom luku obilazili oko nje i bljuzgave lokve, samo su se oni u gumenim čizmama do kolena usuđivali da stanu posred bare. Ali niko se nije ponudio da joj pomogne i ona se, shvativši da je lokva toliko velika da ne može ni na koju stranu da doskoči a da izbegne da ugazi i drugom nogom, pripremi za još jedan ledeni šok i spusti i levu nogu pored desne. Ledena voda poletela joj je duž noge i zaustavila se na donjem delu lista, natapajući i ružičaste cipele i dobrih dvanaest centimetara kožnih helanki, pa se jedva suzdržala da ne vrisne.

Cipele i helanke je upropastila. Osećala je kao da će joj stopala stradati od promrzlina. Nije bilo drugog načina da se izvuče iz lokve osim da nastavi da gazi kroz nju, a sve na šta je mogla da misli bilo je: To se desi kada ignorišeš Mirandu Pristli.

Ali nije imala vremena da razmišlja o svom jadu, jer se, čim je na trotoaru zastala da pregleda štetu, telefon opet oglasio. Bilo je hrabro – ma, dođavola, zapravo nerazborito – ignorisati prvi poziv. Jednostavno to nije mogla opet učiniti. Mokra, promrzla i na ivici suza, Endi dodirnu displej i javi se. „An-dre-a? Da li si to ti? Nema te već čitavu večnost.

Pitaću te samo još jednom. Gde-je-moj-ručak? Nemam nameru da dozvolim da me ostaviš da ovoliko čekam.“ Naravno da sam ja, pomislila je Endi. Pozvala si moj broj. Ko bi drugi mogao da se javi na moj telefon? „Žao mi je, Miranda. Vreme je užasno i zaista se svim silama trudim...“ „Očekivaću da se smesta vratiš. To je sve.“ I veza se prekide pre nego što je Endi stigla i reč da kaže.

Ne obazirući se na to što joj se ledena voda u cipelama šljapkala oko prstiju na najodvratniji mogući način, niti na činjenicu da je u tim cipelama bilo teško hodati i kada su bile suve, niti da pločnici svake sekunde postaju sve klizaviji, jer se kiša počinjala lediti – Endi potrča.

Trčala je što je brže mogla duž jednog bloka i, kada joj je ostalo da pređe samo još jedan, začu kako je neko doziva: Endi! Endi, stani! Ja sam! Prestani da trčiš!

Prepoznala bi taj glas bilo gde. Ali šta Maks radi ovde?

Otišao je na vikend, negde izvan grada, iz razloga kog se trenutno nije mogla setiti. Zar ne? Stala je i okrenula se tražeći ga pogledom.

Ovamo, Endi!

A zatim ga je spazila. Njen verenik je, guste, crne kose i prodornih zelenih očiju i onako pomalo zapušteno le-

pog izgleda, sedeo na ogromnom belom konju. Endi nije naročito volela konje otkako je pala s jednog još u drugom razredu i zdrobila zglob desne ruke, ali ovaj konj je izgledao kao da je prijateljski nastrojen. Nema veze što je Maks jahao belog konja posred midtauna na Menhetnu i usred snežne oluje – Endi je bila toliko ushićena što ga vidi da nije čak ni pomislila da ovo dovede u sumnju.

Sjahao je vešto poput iskusnog jahača, a Endi je pokušala da se seti da li je spominjao da je nekada možda igrao polo. Stvorio se pored nje u tri koraka i privukao je u najlepši mogući zagrljaj, pa ona oseti kako joj se čitavo telo opušta dok se naslanjala na njega. „Sirotice moja“, mrmljao je, ne obraćajući pažnju ni na konja ni na pešake. „Mora da se smrzavaš.“ Zvuk telefona – onog telefona – odjeknu između njih, i Endi požuri da se javi. „An-dre-a! Ne znam na koji još način da ti pojasnim značenje reči ’smesta’, ali...“ Endi se zatrese čitavim telom, dok joj je Mirandin prodoran glas burgijao u ušima, ali pre nego što je stigla da pomeri makar i jedan mišić, Maks joj je uzeo telefon iz ruke, prekinuo vezu i bacio ga, savršeno naciljavši, u lokvu u koju je Endi ranije ugazila. „Završila si s njom, Endi“, rekao je obavijajući veliki perjani prekrivač oko njenih ramena. „O bože, Makse, kako si mogao to da uradiš? Mnogo kasnim! Još nisam stigla ni do restorana, a ona će me ubiti ako se ne vratim s njenim ručkom za...“ „Pst“, rekao je stavljajući dva prsta Endi na usne. „Sada si bezbedna. Sa mnom si.“ „Ali već je jedan i deset, i ako...“ Maks uhvati Endi ispod pazuha, bez napora je podiže u vazduh i spusti je postrance na belog konja čije ime je, rekao joj je, bilo Bandit.“ Sedela je nema od zaprepašćenja dok joj je Maks skidao natopljene cipele i bacao ih na trotoar. Iz platnene torbe – one koju svuda nosi sa sobom – Maks je izvadio Endine omiljene vunom postavljene kućne papuče nalik na čizme i navukao ih na njena promrzla, crvena stopala. Prebacio je perjani pokrivač preko njenih nogu i obmotao joj svoj šal od kašmira oko glave i vrata, pružio joj termos od inoksa i rekao da je da se u njemu nalazi naročita topla tamna čokolada. Njena omiljena. A potom je jednim pokretom, otmeno i lako, uzjahao konja i uzeo uzde. Pre nego što je stigla da išta više kaže, krenuše brzo niz Sedmu aveniju, a policijska pratnja pred njima je raščišćavala saobraćaj i sklanjala pešake.

Bilo je veliko olakšanje osetiti toplinu i osetiti se voljenom, ali Endi nije mogla da se oslobodi osećanja panike zbog toga što nije dovršila zadatak koji joj je zadala Miranda. Dobiće otkaz, u to je bila sigurna, ali šta ako se desi nešto još gore od toga? Šta ako je Miranda toliko besna da upotrebi svoj neograničeni uticaj da se pobri-

www.leo.rs | 21

ne da Endi nikada više nigde ne dobije posao? Šta ako je rešila da očita lekciju svojoj asistentkinji i pokaže joj šta se tačno dešava kada neko jednostavno ostavi – ne jednom, već dva puta – Mirandi Pristli? „Moram da se vratim!“, povikala je Endi u vetar, dok je konj iz kasa prelazio u galop. „Makse, okreni se i vrati me! Ne mogu...“ „Endi! Čuješ li me, mila? Endi?“ Otvorila je oči. Jedino što je osećala bilo je udaranje srca koje joj je divljalo u grudima. „Da li si dobro, dušo. Sada si bezbedna. Bio je to samo san. A čini mi se da je bio prilično strašan“, prošaputao je Maks obuhvativši joj dlanom obraz.

Pridigla se i videla rano jutarnje sunce kako dopire kroz prozore sobe. Nije bilo snega, ni susnežice, ni konja.

Stopala su joj bila gola, ali topla pod mekim čaršavima, a Maksovo telo bilo je snažno i utešno pripijeno uz njeno.

Udahnula je duboko, a Maksov miris – njegov dah, koža, kosa – ispunili su joj nozdrve.

Bio je to samo san.

Osvrnula se po sobi. Još uvek se osećala kao da je u polusnu, ošamućena jer ju je probudio u pogrešnom trenutku. Gde su to oni? Šta se dešava? Tek ju je pogled na vrata na kojima je visila sveže ispeglana i sasvim prelepa monik lilije haljina, setila se da je nepoznata soba zapravo mladenački apartman – njen mladenački apartman– i da je ona nevesta. Nevesta! Nalet adrenalina natera je da se toliko brzo uspravi u krevetu da je Maks iznenađeno povikao: „Šta si to sanjala, dušo? Nadam se da nema nikakve veze sa današnjim danom.“ „Ni najmanje. Samo stari duhovi.“ Nagnula se prema njemu da ga poljubi, dok se Stenli, njihov maltezer, gnezdio među njima. „Koliko je sati? Čekaj – šta ti radiš ovde?“ „Maks joj se osmehnuo onim svojim šeretskim osmehom koji je toliko volela i izašao iz kreveta. Kao i uvek, Endi nije mogla a da se ne divi njegovim širokim ramenima i ravnom stomaku. Imao je telo dvadesetpetogodišnjaka, ali bolje – ne suviše mišićavo, već savršeno zategnuto i istrenirano. „Šest. Došao sam pre nekoliko sati“, rekao je dok je oblačio donji deo flanelske trenerke. „Bio sam usamljen.“ „Pa bolje se gubi odavde, pre nego što te neko vidi.

Tvoja majka je insistirala da ne smemo da se vidimo pre venčanja.“ Maks izvuče Endi iz kreveta i zagrli je. „Onda joj nemoj reći. Ali nisam imao nameru da dozvolim da te čitav dan ne vidim.“ Endi je glumila ljutnju, ali joj je potajno bilo milo što se ušunjao u njenu sobu da je na brzinu poljubi, naročito nakon noćne more koju je imala. „U redu“, rekla je dramatično. „Ali vrati se u svoju sobu i gledaj da te niko ne vidi! Idem da izvedem Stenlija u šetnju, pre nego što se mase stušte na mene.“

22 |

Maks se još više priljubi uz nju. „Još je rano. Opkladio bih se da bismo, ako bismo bili brzi...“ Endi se nasmejala. „Odlazi.“ Ponovo ju je poljubio, ovog puta nežno, i izašao iz sobe.

Endi je podigla Stenlija, poljubila ga u vlažnu njušku i rekla: „To je to, Stene!“ Uzbuđeno je zalajao i pokušao da pobegne, a ona ga je spustila, da joj ne izgrebe ruke.

Na nekoliko lepih trenutaka uspela je da zaboravi san, ali joj se on ubrzo vratio sa zastrašujuće realnim osećanjem.

Endi duboko udahnu i poče racionalno da razmišlja o svemu: nervoza na dan venčanja. Klasičan teskoban san.

Ništa više. Ni manje.

Poručila je da joj donesu doručak u sobu i nahranila Stenlija komadićima kajgane i tosta, dok je telefonom uzbuđeno razgovarala sa majkom, sestrom, Lili i Emili – a sve su bile nestrpljive da počne da se sprema – a potom je stavila Stenliju povodac i izvela ga u kratku šetnju na oštrom oktobarskom vazduhu, pre nego što se stvari zahuktaju. Bilo joj je pomalo neprijatno nositi plišani donji deo trenerke sa jarkoružičastim natpisom „nevesta“ preko pozadine koji je dobila na nevestinskom darivanju, ali je u isto vreme bila i ponosna na to. Ugurala je kosu pod kačket, zavezala pertle, zakopčala ćebe-jaknu i nekim čudom uspela da izađe na prostrani travnjak imanja „Astor Korta“, a da ne naiđe na živu dušu. Stenli je trčkarao onoliko živo koliko su mu to njegove kratke nožice dozvoljavale, vukao ju je prema drveću na obodu imanja, gde je lišće već prešlo u vatrene jesenje boje. Šetali su gotovo pola sata, sasvim sigurno dovoljno dugo da se svi zapitaju gde je, i premda je vazduh bio svež, a polja prelepa, i premda je osećala uzbuđenje i nemir zbog venčanja, nije mogla izbaciti Mirandinu sliku iz glave.

Kako je moguće da je ova žena još uvek progoni?

Prošlo je gotovo deset godina otkako je pobegla iz Pariza i vremena koje je provela kao asistent u Pisti, a koje joj je uništilo dušu. Daleko je dogurala od te strašne godine, zar ne? Sve se promenilo, i to na bolje: prve godine nakon Piste provela je radeći honorarno, nakon čega je s ponosom pregovorima postigla da joj to postane stalna tezga i redovno je pisala za blog Hepili ever after, koji se bavio venčanjima. Nekoliko godina i desetine hiljada reči kasnije pokrenula je svoj časopis, Plandž, prelep, blistav, otmen časopis koji je već tri godine vodila i, uprkos svim predviđanjima da će se desiti suprotno, na njemu je zapravo zarađivala novac.

Plandž je bio nominovan za razne nagrade i oglašivači su se otimali za njega. A sada se, pored sveg tog profesionalnog uspeha, još i udavala! Za Maksa Harisona, sina pokojnog Roberta Harisona i unuka legendarnog Artura Harisona koji je osnovao kompaniju „Harison pablišing holdings“ u godinama odmah nakon Velike depresije i pretvorio je u „Harison medija holdings“, jednu od najuglednijih i najprofitabilnijih kompanija

u Sjedinjenim Državama. A njen verenik je bio Maks Harison, momak koji je dugo bio na listi najpoželjnijih neženja, momak koji se zabavljao sa svim Amandama Herst i Tinsli Mortimer grada Njujorka i verovatno sa popriličnim brojem njihovih sestara, rođaka i prijateljica.

Tog poslepodneva njihovi gosti će biti gradonačelnici i moguli, i nazdravljaće mladom nasledniku i njegovoj nevesti. A najbolje od svega? Volela je Maksa. On joj je bio najbolji prijatelj. Obožavao ju je, zasmejavao je i cenio njen rad. Nije li večna istina da muškarci u Njujorku nisu spremni dok ne budu spremni? Maks je počeo da spominje brak nakon nekoliko meseci zabavljanja. I evo ih, tri godine kasnije, na dan njihovog venčanja. Endi je prekorila sebe što traći makar i sekund razmišljajući o tako budalastom snu i povela je Stenlija nazad u apartman, gde se okupila mala vojska žena koja je nervozno i panično žamorila, očigledno se pitajući da li je nevesta pobegla. Začuo se kolektivni uzdah olakšanja kada je ušla; odmah je planer venčanja Nina počela da izdaje naređenja.

Narednih nekoliko časova prošlo je u magnovenju: tuširanje, feniranje, vreli vikleri, maskara, dovoljno gletmase u vidu tečnog pudera da se zagladi i ten tinejdžera s podivljalim hormonima. Neko joj je sređivao nokte na nogama, dok joj je neko drugi donosio donji veš, a neko treći raspravljao o boji karmina. Pre nego što je shvatila šta se dešava, njena sestra Džil joj je prinela haljinu boje slonove kosti, i već sekundu kasnije njena majka ju je stezala na leđima i zakopčavala je. Endina baka oduševljeno je coknula jezikom. Lili je zaplakala. Emili je krišom unela cigarete u kupatilo mladenačkog apartmana, misleći kako niko neće primetiti. Endi je pokušala sve da upije. A potom je ostala sama. Svega nekoliko minuta pre nego što je trebalo da siđe u veliku balsku dvoranu, svi su je napustili, da bi se i sami spremili, i Endi je ostala da nelagodno sedi na antiknoj stolici ukrašenoj resama i trudila se da ne izgužva i ne upropasti ništa na sebi. Za manje od pola sata biće udata žena, odana Maksu za ceo život, i on njoj. Bilo je to gotovo suviše za njen um.

Zazvonio je telefon u apartmanu. Zvala je Maksova majka. „Dobro jutro, Barbara“, rekla je Endi što je toplije mogla. Barbara En Vilijams Harison, kćerka Američke revolucije, potomak ne jednog već dva potpisnika Deklaracije nezavisnosti, višegodišnji redovan posetilac svakog humanitarnog odbora na Menhetnu koji je bio od velikog društvenog značaja. Od frizure doterane kod Oskara Blandija do šanel baletanki, Barbara je uvek bila savršeno ljubazna prema Endi. Savršeno ljubazna prema svima. Ali nije bila srdačna. Endi se trudila da to ne shvati lično, a Maks ju je uveravao da je sve to u njenoj glavi. Možda je u početku Barbara i smatrala da je Endi još jedna od prolaznih faza njenog sina? A potom je Endi ubedila sebe da je Barbarino poznanstvo s Mirandom zatrovalo svaku nadu da će uspostaviti prisan

odnos sa svojom svekrvom. Naposletku je Endi shvatila da je to jednostavno Barbarin način ophođenja – bila je hladno ljubazna prema svima, čak i prema svojoj kćerki.

Nije mogla zamisliti da bi ikada tu ženu mogla zvati „mama“. Premda joj niko i nije rekao da je slobodna da joj se tako obrati... „Zdravo, Andrea. Upravo sam shvatila da ti nisam dala ogrlicu. Jutros sam bila u takvoj paničnoj jurnjavi pokušavajući da sve organizujem, da sam naposletku zakasnila na frizuru i šminku! Zovem te da ti kažem da je ogrlica u baršunastoj kutiji u Maksovoj sobi, u bočnom džepu one njegove odvratne platnene torbe.

Nisam želela da je osoblje vidi. Možda će tebi poći za rukom da ga ubediš da počne da nosi nešto dostojanstvenije? Bog zna da sam pokušala hiljadu puta, ali on jednostavno odbija...“ „Hvala, Barbara. Idem po nju.“ „Nipošto!“, uzviknu žena oštro. „Ne možete se videti pre venčanja – to donosi nesreću. Pošalji svoju majku ili Ninu. Bilo koga. U redu?“ „Naravno“, rekla je Endi. Spustila je slušalicu i izašla u hodnik. Rano je naučila da je lakše složiti se s Barbarom, a potom uraditi šta je naumila; raspravljanje nikuda nije vodilo. Što je bio razlog zašto je nosila porodični nakit Harisonovih kao „nešto staro“, umesto nakita svojih rođaka: Barbara je insistirala na tome. Šest generacija Harisonovih nosilo je tu ogrlicu na venčanju, pa će ona biti i na Endinom i Maksovom venčanju.

Vrata Maksovog apartmana bila su odškrinuta, i ona je čula tuš u kupatilu kada je ušla u sobu. Klasika, pomislila je. Ja se spremam poslednjih pet sati, a on se tek sad tušira. „Makse? Ja sam. Ne izlazi!“ „Endi? Šta radiš ovde?“, začuo se Maksov glas kroz vrata kupatila. „Došla sam po ogrlicu tvoje majke. Nemoj izlaziti, u redu? Ne želim da me vidiš u haljini.“ Endi je počela da pretura po prednjem džepu torbe.

Nije napipala baršunastu kutiju, ali joj se prsti sklopiše oko parčeta papira.

Bio je to bež papir za pisanje, debeo i ukrašen Barbarinim inicijalima BHV, monogramom tamnoplave boje.

Endi je znala da Barbara pravi veliki promet kompaniji „Dempsi i Kerol“ kupovinom velikih količina papira za pisanje; već četiri decenije koristila je isti papir za rođendanske čestitke, zahvalnice, pozivnice za večeru i izjave saučešća. Bila je staromodna i zvanična, i radije bi umrla nego nekome poslala neukusan imejl ili – užasa li – SMS poruku. Savršeno je bilo nalik na nju da sinu pošalje rukom pisano pismo na dan njegovog venčanja. Endi se spremala da ga ponovo savije i vrati u džep, kada joj pažnju privuče njeno ime. Pre nego što je i razmislila o tome šta radi, Endi je pročitala.

www.leo.rs | 23

Dragi Maksvele, Premda znaš da dajem sve od sebe da ti se ne mešam u život, ne mogu više da ćutim povodom stvari od tako velikog značaja. Već sam ti ranije iznela svoje strepnje, i ti si mi uvek obećavao da ćeš ih uzeti u razmatranje.

Sada, međutim, zbog neizbežnosti tvog skorog venčanja, osećam da više ne mogu da čekam priliku da ti jasno i otvoreno kažem šta mi je na srcu: Preklinjem te, Maksvele. Molim te da se ne ženiš Andreom.

Nemoj me pogrešno razumeti. Andrea je prijatna i bez sumnje će nekome jednog dana biti veoma dobra žena. Ali ti, mili moj, zaslužuješ mnogo više! Moraš biti s devojkom iz odgovarajuće porodice, ne iz razorene porodice u kojoj je ona upoznala samo bol i razvod. S devojkom koja razume naše tradicije, naš način života. S nekim ko će pomoći da se ime Harisona prenese i na narednu generaciju. A što je najvažnije, ženu koja će tebe i tvoju decu staviti ispred svojih sebičnih ambicija i karijere. Moraš dobro razmisliti o ovome: da li želiš da tvoja žena uređuje časopise i ide na poslovna putovanja, ili želiš ženu koja će druge stavljati ispred sebe i koja će prigrliti filantropska interesovanja porodične loze Harisonovih? Zar ne želiš saputnicu kojoj je više stalo do porodice nego do sopstvene ambicije?

Rekla sam ti da smatram da je onaj nenadani susret s Ketrin na Bermudama bio znak. O, kako si samo srećan bio što si je video! Molim te da ne odbacuješ ta osećanja. Ništa još nije odlučeno – još nije kasno. Jasno je da si oduvek obožavao Ketrin, a još je jasnije da bi ona bila savršena životna saputnica za tebe.

Neko je zakucao na ulazna vrata, a potom ih otvorio. „Endi? Šta radiš ovde?“, upitala je Nina, planer venčanja. „Bože, uništićeš tu haljinu! Mislila sam da ste se složili da se nećete videti pre venčanja. Ako ste se predomislili, zašto nismo obavili fotografisanje pre venčanja?“ Neprestano je i neumorno pričala, što je izluđivalo Endi. „Makse, ostani u kupatilu! Nevesta ti stoji ovde poput jelena zaslepljenog farovima. Čekaj, oh, samo jedan tren!“ Požurila je kada je Endi pokušala da u isto vreme ustane i namesti haljinu i kada je ispružila ruku. „Evo“, rekla je pomažući Endi da ustane i prelazeći rukom preko donjeg dela haljine sirena kroja. „Sada pođi sa mnom. Nema više nestajanja, da li me čuješ? Šta je ovo?“ Uzela je pismo iz Endinog znojavog dlana i podigla ga.

Endi je čula lupanje u grudima; na tren se zapitala da li doživljava srčani udar. Otvorila je usta da nešto kaže, ali ju je u tom trenutku preplavio talas mučnine. „O, mislim da ću...“ Nekom magijom, ili možda samo zbog iskustva i česte vežbe, Nina joj pruži kantu za smeće upravo u pravom trenutku i prinese je toliko snažno Endinom licu da je osetila kako joj se plastični obod zariva pod bradu. „Hajde sad, hajde“, cvilela je Nina kroz nos, što je Endi na čudan način ipak utešilo. „Nisi mi ti prva nervozna nevesta, a nećeš mi biti ni poslednja. Zahvalimo se nebesima što nisi povratila na haljinu.“ Obrisala je Endina usta jednom od Maksovih majica i njegov miris, mešavina sapuna i šampona sa bosiljkom i mentom – mirisa koji je inače volela – natera je da opet povrati.

Oduvek sam bila ponosna na tebe, i znam da nas tvoj otac sada gleda i da se svim srcem nada da ćeš učiniti pravu stvar.

Voli te, Majka

Opet se začu kucanje na vratima. Poznati fotograf Sen Žermen i njegov lepi mladi asistent uđoše u sobu. „Trebalo bi da fotografišemo kako se Maks sprema“, obznanio je izveštačenim glasom, ali akcenat mu je bilo nemoguće odrediti. Na svu sreću, ni on ni njegov asistent nisu ni pogledali Endi.

Čula je da je voda stala i uplašeno ispustila poruku na pod. Kada je požurila da je podigne, primetila je da joj se ruke tresu.

„Makse, ostani gde si!“, dreknula je Nina zapovednički.

Okrenula se prema Endi, koja nije bila sigurna da će biti u stanju da pređe tih nekoliko metara do svog apartmana. „Moramo da ti popravimo šminku i, bože... na šta ti liči kosa...“

„Endi? Da li si još tu?“, povikao je iza vrata. „Jesam... čekaj, odlazim“; uspela je da kaže. „Da li si je našla?“ Zastala je, ne znajući koji bi bio ispravan odgovor.

Osećala se kao da je nestalo vazduha u prostoriji. „Jesam.“ Začulo se šuškanje, a potom je čula kako odvrće, a potom i zavrće česmu na umivaoniku. „Da li si otišla? Moram da izađem i obučem se.“ Molim te da se ženiš Andreom. Krv joj je dobovala u ušima. O, kako si samo srećan bio što si je video! Da li da uleti u kupatilo ili da izleti na vrata? Kada ga sledeći put bude videla, razmenjivaće prstenje pred trista zvanica, uključujući i njegovu majku.

24 |

„Moram uzeti ogrlicu“, prošaputala je Endi. „Šta?“ „Barbarinu dijamantsku ogrlicu. Čekaj.“ Misli, misli, misli. Šta je to značilo? Šta da radi? Endi je primorala sebe da se vrati do jezive torbe, ali je Nina na svu sreću stala pred nju i stavila torbu na krevet. Brzo je pregledala sadržinu i izvadila crnu baršunastu kutiju na kojoj je sa strane bilo ugravirano Kartije. „Jesi li ovo tražila? Hajde, idemo.“ Endi joj je dozvolila da je izvede u hodnik. Nina je naložila fotografima da oslobode Maksa iz kupatila i da zatvore vrata sobe.

Endi nije mogla da veruje da ju je Barbara mrzela toliko da nije želela da se njen sin oženi njome. I ne samo to, već mu je i odabrala drugu ženu. Ketrin: po meri za njega, manje sebičnu. Onu koja mu je, prema Barbarinom mišljenju, umakla. Endi je znala sve o Ketrin. Bila je naslednica bogatstva Fon Hercogovih i, kako je Endi saznala iz opsesivne pretrage po „Guglu“, bila je neka vrsta austrijske princeze koju su roditelji poslali da se obrazuje u Maksovoj elitnoj pripremnoj školi. Ketrin je otišla na „Amherst“, da diplomira evropsku istoriju, a primljena je nakon što je njen deda – austrijski plemić koji je tokom Drugog svetskog rata održavao veze sa nacistima – donirao dovoljno novca da se jedan studentski dom nazove po njegovoj pokojnoj supruzi. Maks je tvrdio da je Ketrin suviše uštogljena, suviše pristojna i, sve u svemu, suviše ljubazna. Tvrdio je da je dosadna.

Suviše tradicionalna i suviše opterećena spoljašnjošću. Ali Maks nije umeo baš toliko dobro da objasni zašto se zabavljao s njom pet godina s prekidima, ali Endi je oduvek sumnjala da tu ima nečega što joj ne govori. Jasno je da se nije prevarila.

Poslednji put kada je Maks spomenuo Ketrin, nameravao je da je pozove i obavesti je o svojoj veridbi; nekoliko nedelja kasnije stigla je prelepa kristalna činija iz „Bergdorfa“, s porukom u kojoj im je poželela mnogo sreće. Emili, koja je znala Ketrin preko svog muža, Majlsa, zaklela se Endi da nema razloga za brigu, da je Ketrin dosadna i uštogljena, i da je Endi, premda se mora priznati da Ketrin ima „izvanredno poprsje“, u svakom drugom pogledu bolja od nje. Endi nije o tome više razmišljala.

Svi su oni imali prošlost. Da li se ona ponosila Kristijanom Kolinsvortom? Da li je osećala potrebu da Maksu ispriča svaki detalj svoje veze s Aleksom? Naravno da nije. Ali sasvim je druga priča bila pročitati pismo u kom vaša svekrva, na dan vašeg venčanja, preklinje vašeg verenika da se umesto vama oženi svojom bivšom devojkom. I to bivšom devojkom koju je sreo na Bermudama, i bio srećan zbog toga, za vreme momačke proslave, što je sasvim zgodno zaboravio da pomene.

Endi je protrljala čelo i primorala sebe da razmisli.

Kada je Barbara napisala ovo otrovno pismo? Zašto ga je Maks sačuvao? I šta je značilo to što je video Ketrin svega šest nedelja ranije i nije njoj ni reč rekao o tome, uprkos tome što joj je do u detalje preneo svaku večeru i svako sunčanje i sve partije golfa koje su on i njegovi prijatelji odigrali? Za ovo je moralo da postoji neko obrazloženje, jednostavno je moralo biti tako. Ali šta je bilo u pitanju?

Dugo se Endi dičila time da nikada nije bila u Hemptonima, bilo je to za nju pitanje časti. Saobraćaj, gužve, pritisak da se dotera, izgleda odlično i bude na pravom mestu... ništa od toga nije joj bilo naročito opuštajuće. A uistinu to i nije bio neki beg iz grada. Bolje ostati u gradu sama, lutati letnjim uličnim vašarima i izležavati se na

Šip Medouu i voziti bicikl duž reke Hadson. Može ući u bilo koji restoran bez rezervacije i istražiti nova mesta u susedstvu, bez gužve. Volela je da letnje vikende provodi čitajući i pijuckajući ledene kafe u gradu i nikada se nije ni najmanje osećala izostavljeno, što je bila činjenica koju je Emili jednostavno odbijala da prihvati. Emili bi, jednog vikenda svakog leta, odvukla Endi u kuću roditelja njenog supruga i insistirala od nje da oseti fenomenalnost zabava u belom i polo utakmica, i da vidi toliko žena u garderobi tori berč da je moglo da se odene pola Long Ajlanda. Svake godine se Endi klela da se nikada neće vratiti i svakog leta bi pokorno spakovala torbe i junački se ukrcala na linijski autobus, pokušavajući da se ponaša kao da se baš lepo provodi u društvu istih onih ljudi koje je viđala na raznim prijemima i manifestacijama po gradu. Ovaj vikend je, međutim, bio drugačiji. Ovaj vikend će možda odrediti njenu budućnost u profesionalnom pogledu.

Začulo se kucanje na vratima, a potom u sobu ulete Emili. Sudeći po njenom izrazu lica, nije bila srećna što zatiče Endi ispruženu na raskošnom perjanom prekrivaču, s jednim peškirom obmotanim oko glave i drugim stegnutim podruku, kako bespomoćno zuri u kofer iz kog je ispadala odeća. „Zašto se još nisi obukla? Ljudi samo što nisu počeli da stižu.“ „Nemam šta da obučem!“, zakukala je Endi. „Ne razumem Hemptone. Ne pripadam ja ovde. Sve što sam ponela je pogrešno.“ „Endi...“ Emili isturi bok u purpurnoružičastoj svilenoj haljini, baš ispod mesta gde je ustalasanu tkaninu stezao pojas u vidu trostrukog zlatnog lanca koji većini žena ne bi obuhvatio ni butinu. Njene vitke noge bile su preplanule i ukrašene zlatnim gladijatorkama i blistavim pedikirom u istoj nijansi ružičaste kao i haljina.

Endi je posmatrala savršeno isfeniranu kosu svoje drugarice, sjajne jagodice i bledoružičasti sjaj za usne. „Nadam se da je to neki svetlucavi puder, a ne tvoj prirodni sjaj“, rekla je ljutito pokazujući Emilino lice. „Niko ne zaslužuje da izgleda toliko dobro.“ „Endi, znaš koliko nam je ovo večeras važno! Majls je zamolio ljude da mu učine silne usluge da bi sve okupio večeras, a ja sam provela prethodni mesec mučeći se sa cvećarima i ketering službama i mojom jebenom svekrvom. Imaš li ti ikakvu predstavu koliko ih je bilo teško ubediti da nam dozvole da priredimo večeru ovde?

Koliko mi je nabrajala pravila, čovek bi pomislio da imamo sedamnaest godina i da nameravamo da priredimo tinejdžersku žurku. A tvoj zadatak je samo da se pojaviš, izgledaš pristojno i budeš šarmantna, a pogledaj na šta ličiš!“ „Ovde sam, zar ne? I daću sve od sebe da budem šarmantna. Šta kažeš da postignemo kompromis i da uradim dve od zahtevane tri stvari?“

www.leo.rs | 25

Emili je uzdahnula, a Endi nije mogla da suzdrži osmeh. „Pomozi mi! Pomozi svojoj sirotoj prijateljici operisanoj od stila da obuče nešto makar i izdaleka primereno, da bi izgledala lepo dok prosi novac od ljudi!“ Endi je ovo rekla da bi umirila Emili, ali znala je da je povodom stila napredovala u poslednjih sedam godina. Može li se nadati da će izgledati jednako dobro kao Emili? Naravno da ne. Ali nije bila baš potpuno izgubljen slučaj.

Emili je zgrabila gomilu odeće sa sredine kreveta i nabrala nos. „Šta si ti tačno planirala da obučeš?“ Endi gurnu ruku u gomilu odeće i izvuče tamnoplavu lanenu košulju-haljinu sa kanapom umesto kaiša i odgovarajućim belim espadrilama na platformu. Bila je jednostavna, otmena i bezvremena. Možda je malo bila izgužvana. Ali svakako je bila primerena.

Emili preblede. „Lažeš.“ „Pogledaj te prelepe dugmiće. Ova haljina nije bila jeftina.“ „Boli me dupe za dugmiće!“, vrisnu Emili bacivši haljinu na drugi kraj prostorije. „U pitanju je haljina majkl kors! Zar ti to ništa ne znači?“ „To je haljina Majkla Korsa za plažu, Endi. To je rekao modelima da obuku preko kupaćih kostima. Da je nisi poručila preko neta iz ’Nordstroma’?“ Kada Endi ne reče ništa, Emili frustrirano podiže obe ruke u vazduh.

Endi uzdahnu. „Možeš li mi, molim te, pomoći? Sada već padam u iskušenje da se ponovo zavučem pod pokrivače...“ Kada je to čula, Emili pade u vatru, mumlajući kako je Endi beznadežan slučaj, uprkos njenim neumornim naporima da je poduči krojevima, veličinama, materijalima i stilu... a da ne spominje cipele. Cipele su sve.

Endi je posmatrala kako Emili kopa po odeći, podiže pokoju stvar, a potom se na svaku mršti i neceremonijalno je baca u stranu. Nakon pet frustrirajućih minuta, nestala je u hodniku bez ijedne reči i vratila se nekoliko trenutaka kasnije, noseći prelepu bledoplavu pamučnu dugačku haljinu i predivne dugačke naušnice od tirkiza i srebra. „Evo. Imaš srebrne sandale, zar ne? Jer u moje nećeš stati.“ „Ni u to se neću uvući“, rekla je Endi posmatrajući prelepu haljinu oprezno. „Naravno da hoćeš. Kupila sam je broj veću nego što inače nosim za situacije kada sam naduta, jer ima ove detalje na stomaku. Trebalo bi da staneš u nju.“ Endi se nasmejala. Ona i Emili su prijateljice već toliko godina da više nije obraćala pažnju na takve komentare. „Šta je bilo?“, upitala je Emili izgledajući zbunjeno. „Ništa. Savršena je. Hvala.“ „Dobro, oblači se onda.“ Kao da naglašava njenu primedbu, začulo se zvono na ulaznim vratima. „Prvi gost!

26 |

Trčim dole. Budi medena i pitaj muškarce da ti pričaju o poslu, a žene o dobrotvornim aktivnostima. Ne pričaj o časopisu eksplicitno, ukoliko te neko ne pita, pošto ovo nije baš zapravo radna večera.“ „Nije zapravo radna večera? Zar nećemo od svakog od njih tražiti novac?“ Emili ljutito uzdahnu. „Da, ali tek kasnije. Pre toga se pretvaramo da se samo družimo s njima i zabavljamo.

Sada je najvažnije da vide da smo pametne i odgovorne žene koje imaju odličnu ideju. Većina su Majlsovi prijatelji sa ’Prinstona’. More momaka iz privatnih fondova koji prosto vole da ulažu novac u medijske projekte. Kažem ti, Endi, samo se smeši, pokaži interesovanje i ponašaj se onako ljupko kako ti to umeš – obuci tu haljinu – i sve će biti u redu.“ „Smeši se, pokaži interesovanje, budi ljupka. Razumela.“ Endi je svukla peškir s glave i počela da se češlja. „Upamti, sediš između Faruka Hamida, čiji fond je prošle godine bio među pedeset najunosnijih investicija godine, i Maksa Harisona iz ’Harison medija holdinga’, on im je sada izvršni direktor.“ „Zar mu nije otac nedavno preminuo? U poslednjih nekoliko meseci, na primer?“ Endi se sećala prenosa sahrane na televiziji i da su dva dana novine bile pune članaka, pohvalnih govora i iskazivanja njegovih zasluga i poštovanja prema čoveku koji izgradio jedno od najvećih medijskih carstava pre nego što je napravio čitav niz užasnih investicionih odluka baš pred recesiju 2008 – Madof, naftna polja u politički nestabilnim zemljama – i bacio kompaniju u finansijski ponor. Niko nije znao koliko je taj ponor dubok. „Da. Sada je Maks glavni i, po svemu sudeći, zasada odlično posluje. A jedino što Maks voli više od investiranja u medijske projekte jeste investiranje u medijske projekte kojima upravljaju atraktivne žene.“ „O, Em, da li ti to mene nazivaš atraktivnom? Ozbiljno, porumenela sam.“ Emili frknu. „Zapravo sam mislila na sebe... Vidi, možeš li sići za pet minuta? Potrebna si mi!“, rekla je Emili dok je izlazila. „Volim i ja tebe!“, povikala je Endi za njom, tražeći samodržeći brusthalter.

Večera je bila iznenađujuće opuštena, daleko opuštenije nego što je Emilina ranija histerija nagoveštavala. Šator koji su podigli u dvorištu kuće Everetovih gledao je na vodu, kroz otvorena krila ulazio je slani morski povetarac, a milijarde minijaturnih fenjera okružilo je čitavo veče atmosferom nenaglašene otmenosti. Na meniju su bili pečeni morski plodovi i večera je bila fenomenalna: kilogram očišćenog jastoga; školjke u sosu od limuna; dagnje u belom vinu; pečeni krompir sa belim lukom i ruzmarinom; kukuruz na klipu sa meksičkim cotija sirom; korpe sa toplim, mekanim pecivom; i naoko beskrajne zalihe ledenog piva sa limetom, čaše reskog pino griđa i

najslanije, najukusnije margarite koje je Endi ikada okusila.

Nakon što su se svi najeli domaće pite s jabukama i sladoleda, odgegali su se do logorske vatre koju je jedan od poslužitelja zapalio na ivici travnjaka, a doneli su i krekere, maršmelou i činije guste, tople čokolade i letnju ćebad istkanu od nebeski meke mešavine bambusa i kašmira. Nastavilo se piće i smeh; uskoro grupom poče da kruži i pokoji džoint. Endi je primetila da su jedino ona i Maks Harison odbili da povuku dim i da su ga samo prosledili dalje kada im je došao u ruke. Kada se izvinio i krenuo prema kući, Endi nije mogla da se suzdrži a da ne krene za njim. „O, zdravo“, rekla je iznenada se postidevši kada je naletela na njega na tremu ispred dnevne sobe. „Ja sam, uh, krenula u toalet“, slagala je. „Andrea, zar ne?“, upitao je, premda su upravo tri sata sedeli jedno pored drugog za vreme večere. Maks je razgovarao sa ženom koja mu je sedela sleva, nečijom suprugom, ruskom manekenkom koja, činilo se, ne razume engleski jezik, ali se kikotala i treptala sasvim dovoljno da zaokupi Maksu pažnju. Endi je ćaskala sa – zapravo, slušala je – Faruka dok se hvalio svime u vezi sa samim sobom, od jahte koju je kupio u Grčkoj ranije te godine do najnovijeg prikaza u Volstrit džurnalu. „Molim te, zovi me Endi.“ „Endi.“ Maks gurnu ruku u džep i izvadi kutiju marlboro lajt cigareta, pruži je prema Endi i, premda godinama nije zapalila cigaretu, bez razmišljanja uze jednu.

Bez reči je prineo plamen obema cigaretama, najpre je upalio njoj cigaretu, a potom i sebi i, kada su oboje izdahnuli oblak dima, reče: „Zabava je dolična. Dobar ste posao obavile.“ Endi se nasmešila. „Hvala“, rekla je. „Ali uglavnom je to Emilina zasluga.“ „Kako to da ne pušiš? Mislim na pravu stvar?“ Endi se zagleda u njega. „Primetio sam da smo ti i ja jedini koji nisu... učestvovali.“ Razume se, govorili su samo o pušenju džointa, ali Endi je laskalo što je on primetio bilo šta u vezi s njom.

Endi je Maksa znala jer je bio jedan od Majlsovih najboljih prijatelja iz internata, ali i iz društvenih rubrika i medijskih blogova. Ali čisto da bi bila sigurna, Emili je Endi obavestila i o Maksovoj raskalašnoj prošlosti, njegovoj sklonosti prema lepim i glupim devojkama i njegovoj nesposobnosti da se skrasi sa nekom „stvarnom“ devojkom, uprkos tome što je bio izuzetno pametan i dobar momak koji je bio beskrajno odan prijateljima i porodici. Emili i Majls su predvideli da se Maks neće oženiti do četrdesete, a da će ga do tada majka, tiranin, toliko pritisnuti da joj podari unuče da će se oženiti nekom opasno zgodnom dvadesettrogodišnjakinjom koja

će ga s obožavanjem gledati i koja nikada neće dovoditi u pitanje ni njegove reči ni njegova dela. Endi je sve ovo znala – slušala je pažljivo, a i sama je malo istraživala, i sve što je pronašla potvrđivalo je ono što joj je Emili rekla – ali iz nekog njoj nepoznatog razloga, ova procena joj se činila pogrešnom. „Nema tu nikakve priče, ali stvarno. Duvala sam na koledžu kao i svi, ali nikada mi se nije dopalo. Odlazila sam u sobu, zurila u moj odraz u ogledalu i izlistavala sve loše odluke koje sam donela i sve svoje mane.“ Maks se nasmešio. „Izgleda da si se ludo provodila.“ „I tako sam nekako zaključila, znaš, da je život dovoljno težak. Nije mi još potrebno da me navodna rekreaciona droga baca u bedak.“ „Pošteno.“ Udahnuo je dim cigarete. „A ti?“ Maks se zamisli načas, kao da razmišlja koju verziju priče da joj kaže. Endi je posmatrala kako se njegova snažna vilica, odlika Harisonovih, steže, a tamne obrve mršte. Podsećao je na slike njegovog oca koje su se pojavljivale u novinama. Kada ju je pogledao, ponovo se nasmešio, samo što je ovog puta u tom osmehu bilo i tuge. „Moj otac je nedavno preminuo. Javno je rečeno da je u pitanju bio karcinom jetre, ali zapravo je bila ciroza. Čitavog života je bio alkoholičar. Uglavnom je i pored toga bio neverovatno funkcionalan– ukoliko se neko ko je svake večeri pijan može nazvati funkcionalnim – ali poslednjih nekoliko godina mu, uz finansijsku krizu i neke loše poslovne procene, to više nije uspevalo. I sâm sam mnogo pio na koledžu. Pre pet godina je to već počelo da se otima kontroli, pa sam ostavio alkohol. Ne pijem, ne koristim drogu, samo još ove smrtonosne štapiće, koje nikako ne mogu da ostavim...“ Pošto je to spomenuo, Endi se setila da je Maks sve vreme pio samo kiselu vodu. Nije mnogo mislila o tome, ali, pošto je znala priču, osetila je želju da ga zagrli.

Mora da se izgubila u mislima, jer je Maks rekao: „Kao što možeš i zamisliti, u poslednje vreme sam baš zabavan na ovakvim okupljanjima.“ Endi se nasmejala. „Ja sam umela da se iskradem i ne pozdravim se, samo da bi stigla kući, navukla trenerku i gledala filmove. Pijan ili trezan, verovatno si daleko zabavniji od mene.“ Opušteno su ćaskali narednih nekoliko minuta, dok nisu dovršili cigarete, a kada ju je Maks vratio u grupu, ona uhvati sebe kako pokušava da mu privuče pažnju, i ubedi sebe kako je on samo glumio. Bio je neverovatno zgodan – Endi to nije mogla poreći. Obično je bila alergična na loše momke, ali joj se činilo da je u njemu videla nešto ranjivo i iskreno. Nije morao da joj se poveri u vezi sa ocem, niti da joj prizna da je imao problem sa alkoholom. Bio je iznenađujuće otvoren i sasvim prizeman, što su bile osobine koje su je neizmerno privlačile. Ali čak i

www.leo.rs | 27

Emili ga je smatrala za nevolju, podsetila je Endi sebe, a to je imalo težinu, s obzirom na to da je njena prijateljica bila udata za jednog od najvećih ljubitelja zabave na Menhetnu. Kada se Maks malo nakon ponoći oprostio s njom poljubivši je u obraz uz uobičajeno „Drago mi je što smo se upoznali“, Endi je rekla sebi da je tako i najbolje.

Svet je pun sjajnih momaka i nema potrebe da se zakači za kretena. I pored toga što je prelep i što deluje savršeno prirodno i otvoreno.

Emili se u Endinoj sobi narednog jutra pojavila u devet sati, i već je izgledala prelepo u minijaturnom belom šortsu, majici sa batik printom i sandalama na platformu sa visokom potpeticom. „Možeš li mi učiniti uslugu?“, upitala je.

Endi stavi ruku preko lica. „Da li to podrazumeva ustajanje iz kreveta? Jer su me one margarite od sinoć dotukle.“ „Sećaš li se da si razgovarala sa Maksom Harisonom?“ Endi je otvorila jedno oko. „Naravno.“ „Upravo je pozvao. Želi da ti, ja i Majls dođemo u kuću njegovih roditelja na rani ručak, da razgovaramo o sumi u vezi s Plandžem. Mislim da se ozbiljno bavi idejom da investira.“ „To je odlično!“, rekla je Endi, premda nije bila sigurna da li je mislila na poziv ili na vest o investiciji.“

napuštenog, svetlucavog bazena Harisonovih. Kada je otvorila oči nakon, činilo joj se, nekoliko sati, Maks ju je posmatrao. „Voliš školjke?“, upitao je, a na licu mu je titrao osmeh. „Ko ne voli školjke?“ Oboje su obukli po jednu Maksovu majicu preko kupaćih kostima i uskočili u njegov džip rangler, gde je vetar oblikovao Endinu kosu u prelepe slane talase, i ona se oseti slobodnija nego što je godinama bila. Kada su konačno stali pred kolibom na plaži u Amagansetu, Endi je bila preobraćena: Hemptoni su najbolje mesto na svetu, dok god je s Maksom i dok god ima kofu školjki i činijice sa istopljenim maslacem. Dođavola i sa vikendima u gradu. Ovo je raj. „Prilično su dobre, zar ne?“, upitao je Maks dok je otvarao školjku i bacao ljušturu u plastičnu kofu. „Toliko su sveže da na nekima od njih još ima peska“, rekla je Endi punih usta. Žvakala je kukuruz na klipu bez stida, uprkos maslacu na bradi. „Želim da investiram u vaš časopis, Endi“, rekao je Maks gledajući je u oči. „Zaista? To je odlično. Mislim, to je i više nego odlično, fantastično je. Emili je rekla da bi mogao biti zainteresovan, ali nisam želela...“ „Zaista sam zadivljen onim što ste učinile.“

„Ali Majls i ja imamo zakazan branč sa njegovim roditeljima u klubu. Tek što su se jutros vratili i baš im je stalo do toga. Moramo da krenemo za petnaest minuta i ne možemo se izvući – veruj mi, pokušala sam. Možeš li sama da se izboriš s Maksom?“

Endi je osetila kako rumeni. „Pa, iskrena da budem, Emili je skoro sve uradila sama. Neverovatno je koliko je ona organizovana. Da ne spominjem koliko ljudi poznaje. Mislim, ja čak i ne znam kako da sastavim poslovni plan, a kamoli...“

Endi se pretvarala da razmišlja o ovome. Doći će po tebe za sat vremena. Rekao je da poneseš kupaći.

„Da, sjajna je, ali mislim na sve što si ti učinila. Kada mi se Emili obratila pre nekoliko nedelja, pronašao sam i pročitao najveći deo onoga što si napisala.“

„Kupaći? Uverena sam da će mi trebati i...“ Emili joj je pružila ogromnu DVF slamnatu tašnu. „Bikini – za tebe sa visokim strukom, naravno – najslađa mala mini-haljina, šešir širokog oboda, krema sa zaštitnim faktorom 30, bez ulja. A za posle ponesi onaj beli šorts sa pojasom koji si nosila juče i upari ga sa ovom lanenom tunikom i onim slatkim belim toms cipelama.

Ima li pitanja?“ Endi se nasmejala i mahnula Emili, pre nego što je istresla sadržaj tašne na krevet. Zgrabila je šešir i kremu za zaštitu od sunca i bacila ih nazad u torbu, stavila je još svoj bikini, šorts od teksasa i majicu na bretele. Postojala je granica do koje je bila voljna da prati Emiline diktatorske naredbe kada je odevanje u pitanju, a i ako se Maksu ne dopadne kako izgleda, to je njegov problem.

Poslepodne je proteklo savršeno. Endi i Maks su se vozili u Maksovom malom gliseru, skakali su u vodu da se rashlade i gostili se hladnom pečenom piletinom, isečenom lubenicom, kolačićima od putera od kikirikija i limunadom. Gotovo dva sata su šetali plažom, ne primećujući podnevno sunce, i zaspali su na mekim ležaljkama pored

28 |

Endi je zurila u njega. „Na blogu koji se bavi venčanjima za koji pišeš? Hepili ever after? Moram ti reći da ne čitam mnogo o venčanjima, ali mislim da su tvoji intervjui odlični. Onaj specijal koji si uradila o Čelsi Klinton, baš negde u vreme kada se udala? Zaista odlično.“ „Hvala.“ Glas joj je bio šapat. „Pročitao sam i onaj istražni članak koji si napisala za časopis Njujork, onaj o sistemu ocenjivanja restorana slovima? To je bilo baš zanimljivo. I onaj članak o putovanju koji si napisala, o onom joga centru? Gde to beše?

U Brazilu?

Endi je klimnula glavom. „Poželeo sam da odem. A uveravam te da me joga ne privlači.“ „Hvala. Mnogo, hm...“ Endi se zakašlja, trudeći se da potisne osmeh. „Mnogo mi znači kada ti to kažeš.“ „Ne kažem to da bih te oraspoložio, Endi. Kažem to zato što je sve to istina. A Emili mi je dala i prvobitni plan

onoga što ste naumile da uradite za časopis, i mislim da je i to sve odlično.“ Ovog puta Endi dozvoli sebi da se široko osmehne. „Znaš, moram da priznam da sam bila skeptična kada mi je Emili iznela ideju o časopisu. Činilo mi se da svetu nije potreban još jedan časopis koji se bavi venčanjima.

Jednostavno mi se činilo da na tržištu nema mesta za njega. Ali dok smo raspravljale o svemu, shvatile smo da nema časopisa koji se bave venčanjima koji su nalik na Pistu – ultraotmeni, viša klasa, sjajni, sa prelepim fotografijama i bez slinavih detalja. Nešto što bi prikazivalo slavne ličnosti i ugledne ličnosti iz društvenog života i venčanja koja su većini čitalaca finansijski nedostupna, ali koja ipak mogu da ih nadahnu da sanjare i planiraju.

Katalog koji bi sofisticiranoj, pronicljivoj ženi i ženi koja ima stila, stranicu za stranicom predstavljao inspiraciju na kojoj bi mogla da zasnuje svoje venčanje. Sa svih strana nas zasipaju šlajer cvećem i cipelama koje se mogu farbati u koju god boju poželiš, i tijarama, ali nema nijednog časopisa koji bi otmenijim nevestama ponudio nešto sasvim drugačije. Mislim da će Plandž popuniti tu prazninu.“ Maks je zurio u nju, u ruci držeći bocu gaziranog soka. „Izvini, nisam htela da te zatrpam. Ali svaki put se zanesem kada govorim o tome.“ Endi uze gutljaj piva i zapita se da nije možda neuviđavna što pije pred njim. „Bio sam spreman da uložim novac zato što je ideja dobra, Emili je vrlo ubedljiva, a ti si izuzetno privlačna.

Nisam znao da umeš da budeš uverljiva koliko i Emili.“ „Preterala sam, zar ne?“ Endi pokri rukama lice i sagnu glavu. „Izvini.“ Izgovarala je reči, ali je bila kadra da misli samo na to da je Maks rekao da je privlačna. „Nisi ti samo dobar pisac, Endi. Možemo se svi sastati u gradu naredne nedelje, da raspravimo o detaljima, ali kažem ti sada da ’Harison medija holdings’ želi da bude glavni investitor Plandža.“ „Znam da govorim i u moje i u Emilino ime, kada kažem da bismo to volele“, rekla je Endi, smesta zažalivši zbog ovako zvaničnog odgovora. „Zaradićemo mnogo novca“, rekao je Maks podižući bocu.

Endi nazdravi s njim. „Živeli. Za poslovno partnerstvo.“ Maks je pogleda čudno, ali još jednom kucnu njenu bocu svojom i uze gutljaj.

Endi načas oseti nelagodu, ali je brzo ubedila sebe da je rekla pravu stvar. Na kraju krajeva, Maks se samo poigrava. Povezuju ga sa modelima i društvenim čičaglišama. U pitanju je posao, a poslovni partneri je dobro i pametno odabran izraz.“ Raspoloženje se promenilo, toliko joj je bilo jasno, pa se Endi nije iznenadila kada ju je Maks odvezao do kuće Emilinih svekra i svekrve nakon kasne popodnevne ekspedicije na školjke. Poljubio ju je u obraz i zahvalio

joj se za prelep dan, ne spomenuvši nikakvo ponovno sastajanje, osim sastanka u konferencijskoj sali njegove kompanije sa Emili i čitavim pravnim i računovodstvenim timom.

A i zašto bi? Pitala se Endi. Samo zato što je malo flertovao s njom i rekao joj da je privlačna? Što su proveli savršen dan zajedno? Bila je to samo predanost poslu s njegove strane i ništa više: ispitivao je investiciju, ponašao se šarmantno i prijatno kako samo on to ume i pomalo je flertovao. Što je, ako je verovati Emili i svemu što je uspela pronaći na internetu, upravo ono što Maks i inače radi, i to često i dobro. Jasno je da ništa od toga nije značilo da je makar malo zainteresovan za nju.

Emili je bila ushićena kada je čula koliko je uspešan dan imala Endi, a sastanak u gradu narednog četvrtka bio je još bolja vest. Maks je obavezao „Harison medije“ na zapanjujuću šestocifrenu sumu da bi Plandž mogao da se pokrene, što je više nego što je iko od njih sanjao, a, što je bilo skoro još i bolje, Emili nije mogla da im se pridruži na spontanom ručku koji je Maks predložio za proslavu sklapanja posla. „Kada biste znali koliko je teško bilo dobiti ovaj termin, nijedno od vas dvoje ne bi mi ni u ludilu reklo da ga propustim“, rekla je Emili jureći kod nekog dermatologa za slavne kog je pet meseci čekala da je primi. „Teže je doći do nje nego do dalaj-lame, a bore na mom čelu svake sekunde postaju sve dublje.“ I Maks i Endi još jednom ostadoše sami, i još jednom se dva sata pretvorilo u pet, dok ih naposletku šef sale restorana koji služi odreske u midtaunu zamolio da odu, da bi mogao da postavi sto gostima koji su imali rezervaciju. Maks ju je držao za ruku dok ju je pratio kući, trideset ulica dalje nego što je trebalo da ide, a Endi se dopalo kako se osećala dok je išla pored njega. Znala je da su lep par, a privlačnost koju su osećali jedno prema drugom mamila je osmehe neznancima. Kada su stigli do njene zgrade, Maks ju je poljubio tako da je ostala opčinjena. Poljubac je trajao svega nekoliko sekundi, ali bio je nežan i savršen, a u njoj počeše da se smenjuju osećanja zadovoljstva i panike što nije želeo da ide dalje.

Nije spomenuo da će se opet videti i, premda je Maks bez sumnje ljubio devojke kad god i gde god mu je palo na pamet, nešto neopipljivo je govorilo Endi da će joj se uskoro javiti.

I tako je i bilo, već narednog jutra. Opet su se videli uveče. Pet dana kasnije Endi i Maks su se nerado razdvajali kada je trebalo da se ide na posao, i na smenu su spavali čas u njenom, čas u njegovom stanu, baveći se zabavnim stvarima. Maks ju je odveo na svoje omiljeno porodično, pomalo mafijaško, mesto duboko u Kvinsu, gde su ga svi znali po imenu. Kada ga je upitno pogledala, uverio ju je da je to zato što je njegova porodica dolazila tu najmanje dva puta mesečno dok je bio dete.

www.leo.rs | 29

Endi je njega odvela u svoj omiljeni komičarski klub u Vest Vilidžu, gde su se toliko smejali ponoćnom šouu da su ispljunuli piće preko stola; kasnije su prešli pola centra Menhetna uživajući u letnjoj noći, a u Endin stan su se vratili pred svitanje. Iznajmljivali su bicikle i vozili se tramvajem do Ruzveltovog ostrva i pratili kamione sa kojih se prodaje hrana, probali su sve od ručno pripremanih sladoleda do gurmanskih takosa i sendviča od svežeg jastoga. Seks je bio neverovatan. I često su ga upražnjavali. Kada je osvanula nedelja, bili su iscrpljeni i zadovoljni i, bar u Endinoj glavi, vrlo zaljubljeni. Spavali su do jedanaest, a potom su poručili ogromni namaz za pecivo, napravili piknik na tepihu Maksove dnevne sobe i malo gledali emisiju koja se bavi preuređenjem nekretnina na HGTV i Otvoreno prvenstvo Amerike u tenisu. „Mislim da je vreme da kažemo Emili“, rekao je Maks pružajući joj kafu s mlekom koju je napravio na svom profesionalnom aparatu za espreso. „Samo mi obećaj da nećeš poverovati ni reč od onog što ti kaže.“ „Molim, da si vrdalama koja nije u stanju da se veže i da si sklon da jurcaš za sve mlađim suknjama? Zašto bih želela da to slušam?“ Maks je blago udari po kosi. „Sve su to velika preterivanja.“ „Aha. Kako da ne.“ Endi se trudila da govori opušteno, ali joj je njegova reputacija smetala. Ovo je zaista bilo drugačije, to je morala priznati – koji plejboj leži i gleda HGTV? – ali zar to nije ono što sve devojke misle? „Četiri godine si mlađa od mene. Da li se to računa?“ Endi se nasmejala. „Pretpostavljam. Dobro je što znam da jedva da mi je trideset – zapravo sam još dete – a da ti imaš mnogo više od trideset. Da, to mi prija.“ „Želiš li da kažem nešto Majlsu? Drage volje ću to učiniti.“ „Ne, nema potrebe. Em dolazi večeras kod mene, da poručimo suši i gledamo reprize Doktora Hausa. Reći ću joj tada.“ Endi se toliko brinula kako će Emili reagovati – da li će smatrati da ju je Endi izdala što joj ništa ranije nije rekla?

Da li će biti ljuta što se njen poslovni partner upleo sa njihovim finansijerom? Da li će joj biti neprijatno što su Maks i Majls dobri prijatelji? – da je potpuno zaboravila da pomisli da Emili sve vreme nešto podozreva. „Zaista? Znala si?“, upitala je Endi istežući stopalo u čarapi na polovnom kauču.

Emili je uronila parče sašimi lososa u sos od soje i stavila ga u usta. „Misliš da sam jebeni idiot? Ili će pre biti, slepi jebeni idiot? Naravno da sam znala.“ „Kada si... kako?“ „O, ne znam. Možda kada si se pojavila u kući Majlsovih roditelja, nakon što ste proveli dan zajedno

30 |

izgledajući kao da si upravo doživela najbolji seks u životu. Ili možda nakon sastanka u njegovoj kancelariji, kada ste gutali jedno drugo pogledom – šta misliš zašto nisam otišla na ručak? Ili možda zbog toga što si prethodne nedelje prosto nestala i nisi mi se javljala, niti mi odgovarala na poruke, i tajanstvenije si se ponašala kada sam te pitala gde si se krila od tinejdžerke koja pokušava da smuva roditelje? Mislim, ma daj, Endi.“ „Čisto da se notira, zaista nismo spavali onog dana u Hemptonima. Nismo se čak ni...“ Emili podiže ruku. „Poštedi me detalja, molim te. A i ne moraš mi se pravdati. Srećna sam zbog vas oboje – Maks je sjajan momak.“ Endi je pogleda oprezno. „Rekla si mi stotinu puta kakav je ženskaroš.“ „Pa, jeste. Ali možda je to sada prošlost. Ljudi se menjaju, znaš. Doduše, moj muž se ne menja – da li sam ti rekla da sam pronašla poruke od neke ženske po imenu Rej? Ništa konkretno, ali svakako zaslužuje da se malo pročeprka. Kako bilo, samo zato što Majls voli da pogleda koju žensku u prolazu, ne znači da Maks ne može da se skrasi. Ti bi mogla biti upravo ono što traži.“ „Ili bih mogla biti ovonedeljna zabava...“ „Vreme će pokazati. I to ti kažem iz iskustva.“ „Pošteno“, rekla je Endi uglavnom zato što nije znala šta drugo da kaže. Majls je imao istu reputaciju kao i Maks, ali on nije imao nežnu stranu. Bio je dovoljno srdačan, sasvim sigurno društven i činilo se da on i Emili imaju mnogo toga zajedničkog, kao što je ljubav prema zabavama, luksuznim odmorima i skupoj odeći. Ali i pored svih tih godina koje su proveli zajedno, Endi se osećala kao da ne poznaje muža svoje prijateljice. Emili je često i onako uzgred spominjala da Majls „pogleda koju žensku u prolazu“, kako je ona to nazivala, ali se povlačila kad god bi Endi pokušala da je uvuče u ozbiljniji razgovor. Koliko je Endi znala, nikada nije postojao nijedan konkretan dokaz neverstva – bar ništa javno, to je bilo sigurno – ali to i nije značilo mnogo. Majls je bio lukav i diskretan, a kako je bio televizijski producent, dovoljno često je odlazio iz Njujorka poslom, da je sve bilo moguće. Verovatno ju je varao. Verovatno je bilo i da je Emili znala da je vara. Ali da li je marila? Da li su je nagrizale briga i ljubomora, ili je bila jedna od onih žena koje su svesno žmurile na sve dok god je ne osramoti javno? Endi se to uvek pitala, ali to je bila jedina tema o kojoj su, prećutnim dogovorom, uvek izbegavale da raspravljaju.

Emili je zatresla glavom. „Još uvek ne mogu da verujem. Ti i Maks Harison. Ni za milion godina ne bi mi palo na pamet da vas spojim, a vidi sad... ludo.“ „Ne venčavamo se, Em. Samo se družimo“, rekla je Endi, premda je već maštala o tome kako bi bilo da se

uda za Maksa Harisona. Bila je to luda misao – poznaju se manje od dve nedelje – ali već je sve bilo drugačije nego sa drugim momcima sa kojima se viđala, ukoliko se izuzme Aleks. Dugo je vremena prošlo otkako je osetila ovakvo uzbuđenje. Bio je privlačan, pametan, šarmantan i, dobro, imao je pedigre. Endi nikada nije zamišljala da će se udati za nekoga kao što je Maks, ali ništa joj se u vezi s tim nije činilo strašno. „Vidi. Razumem. Uživaj. Zabavi se. Obaveštavaj me, važi? A ako se i udaš za njega, želim da se meni pripišu sve zasluge.“ Endi je prvo Emili pozvala kada ju je, nedelju dana kasnije, Maks pozvao da mu bude pratilja na zabavi povodom objavljivanja knjige koju je Maksova kompanija priređivala jednom od urednika časopisa, Gloriji, koja je upravo objavila memoare o tome kako joj je bilo odrastati sa roditeljima poznatim muzičarima. „Šta da obučem?“, upitala je Endi uspaničeno. „Zvanično si domaćica, tako da moraš obući nešto fenomenalno. A to znači da u obzir ne dolazi ništa iz tvog ’klasičnog’ ormana. Želiš li da pozajmiš nešto moje ili želiš da idemo u kupovinu?“ „Domaćica?“, Endi je gotovo prošaputala tu reč. „Pa, ako je Maks domaćin, a ti njegova pratilja...“ „O, bože. Ne mogu ja ovo. Rekao je da će zbog ’Nedelje mode’ doći more ljudi. Nisam spremna za to.“ „Moraćeš kanalisati sećanja na Pistu. I ona će biti tamo, to znaš. Miranda i Glorija se očigledno poznaju.“ „Ne mogu ja ovo...“ Pred početak prijema Endi je došla u Hotel „Karlajl“ ranije, da pomogne Maksu da nadgleda pripreme, a samo izraz na njegovom licu kada je ušla u prostoriju u jednoj od Emilinih selin haljina upotpunjenoj glomaznim zlatnim nakitom i prelepim cipelama sa visokom potpeticom bio je vredan truda. Znala je da izgleda odlično, i bila je ponosna na sebe.

Maks ju je zagrlio i šapnuo joj na uvo da je prelepa. Te noći je Endi, dok ju je on predstavljao svima – kolegama, zaposlenima, raznim urednicima i piscima i fotografima i oglašivačima i agentima za odnose s javnošću – kao svoju devojku, osetila kako je ispunjava sreća. Bez napora je ćaskala sa svim njegovim saradnicima, svim silama se trudeći da im se dopadne i, morala je priznati, lepo se provela. Endi je osetila nervozu tek kada se pojavila Maksova majka i okomila se na nju kao ajkula kružeći oko nje. „Prosto sam morala da upoznam devojku o kojoj Maks ne prestaje da priča“, rekla je gospođa Harison nekom vrstom krutog, ne sasvim britanskog, „verovatno posledica brojnih godina na Park aveniji“ akcentom. „Ti mora da si Andrea.“ Endi se osvrnu tražeći pogledom Maksa, koji joj čak nije ni nagovestio da bi njegova majka mogla da dođe, a potom je punu pažnju posvetila visokoj ženi u šanel

kostimu od tvida. „Gospođo Harison? Zadovoljstvo mi je upoznati vas“, rekla je trudeći se da joj glas ostane smiren.

Nije rekla: „Molim te, zovi me Barbara“, niti „Lepo izgledaš, mila“, čak ni „Drago mi je što sam te upoznala“. Maksova majka drsko je odmerila Endi i izjavila: „Mršavija si nego što sam mislila da ćeš biti.“ Molim? Na osnovu Maksovog opisa? Ili svoje istrage?

Pitala se Endi.

Endi se zakašlja. Želela je da pobegne i da se sakrije, ali Barbara je nastavila da priča. „Bože, bože, sećam se kako je to biti tvojih godina i kako kile same spadaju.

Volela bih da je tako i mojoj Elizabet – da li si upoznala Maksovu sestru? Uskoro će stići – ali nasledila je očevu građu. Medveđu. Sportsku. Nije gojazna, rekla bih, ali nije baš ni ženstvena.“ Da li je ova žena zaista tako govorila o svojoj kćerki?

Endi odmah oseti sažaljenje prema Maksovoj sestri, ma gde ona bila. Pogledala je Barbaru Harison u oči. „Nisam je još upoznala, ali videla sam fotografije i smatram da je prelepa!“ „Mmm“, promrmlja Barbara, nije joj verovala. Njena suva, pomalo tvrda ruka steže Endin zglob snažnije nego što joj je prijalo i povuče je – snažno. „Hajde da sednemo i upoznamo se malo bolje.“ Endi se svim silama trudila da zadivi Maksovu majku, da ubedi Barbaru da je dostojna njenog sina. Naravno, gospođa Harison je nabrala nos kada je Endi opisala svoj posao u Plandžu, i neodređeno prezrivo je rekla kako Endin rodni grad nije ni blizu okruga Ličfild gde su Harisonovi držali staru konjsku farmu, ali Endi nije smatrala da je razgovor bio totalna katastrofa. Postavljala je Barbari primerena pitanja i bila je zainteresovana da čuje odgovor, pričala joj je zanimljive anegdote o Maksu i ispričala joj je kako su se upoznali u Hemptonima, što je bila pojedinost koja kao da se Barbari dopala. Naposletku je iz čistog očajanja spomenula da je radila za Pistu, za Mirandu Pristli. Gospođa Harison ispravi leđa i nagnu se napred da bi nastavila ispitivanje. Da li je Endi uživala u radu u Pisti? Da li je rad sa gospođom Pristli predstavljao najbolje radno iskustvo koje je mogla zamisliti i pružio joj mnogo znanja? Barbara je naglasila da bi sve devojke sa kojima je Maks odrastao ubile da dobiju posao u Pisti, da je Miranda svima njima bila idol i da su sanjale kako će se jednog dana naći na stranicama njenog časopisa. Ako Endin mali „početni projekat“ ne uspe, da li razmišlja o tome da se vrati u Pistu? Barbara je sasvim živnula, a Endi se trudila da se smeši i klima glavom što je ushićenije mogla. „Uveren sam da si joj se dopala, Endi“, rekao je Maks dok su sedeli u restoranu na Aper Ist Sajdu koji je radio dvadeset četiti časa, još uvek pomalo pod adrenalinom zbog zabave.

www.leo.rs | 31

РИЗНИЦА СКРИВЕНОГ БЕОГРАДСКОГ БЛАГА Ова књига представља дневник потраге за изгубљеним Београдом, велику авантуру која ће нам открити одговоре на сва она питања која су одувек копкала истинске љубитеље нашег града: Откуд Келти и Викинзи на ушћу Саве у Дунав? Како је мали Раде помогао Јосифу Панчићу да отвори ботаничку башту која данас предста­ вља један од најлепших београдских украса? Ко је, побогу, капетан Миша по коме се зове оно чувено здање на Студентском тргу? Како је кнез Михаило решио свој проблем с коњима и постао њихов нераздвојни пријатељ све до данашњих дана? И, да ли сте знали да је једну од најлепших цркава, Александра Невског на Дорћолу, пројектовала прва жена архитекта у Србији – Јелисавета Начић? Немате појма?! Хм, онда сигурно знате како је Мика Алас, наш чувени математичар, добио надимак? Како је Корнелије Станковић постао композитор? А зашто је Мештровићев споменик Победник морао да буде премештен са Теразија на Калемегдан? Е, ако ни то нисте знали, онда је крајње време да све те одговоре потражите у овој нашој књизи – ризници скривеног београдског блага. Удахните дубоко и зароните у чаробни свет старог Бе­ ограда!

32 |

BEKSTVO IZ LOGORA 14 Blejn Harden

Istinita priča o čoveku rođenom u severnokorejskom logoru iz koga je jedini uspeo da pobegne Mislili smo da su davno za nama mučne slike koncen­ tracionih logora iz Drugog svetskog rata i da su takve stvari danas nezamislive. Ipak, iz Severne Koreje nam svakodnev­ no stižu novi dokazi o postojanju politčkih logora u kojima su hiljade „nepodobnih“ izloženi najtežim oblicima torture.

Mnogi su tamo, ne zbog sopstvene krivice, već zato što su se njihovi roditelji zamerili aktuelnom režim Kim Džong Una, sina prethodnog diktatora Kim Džong Ila, i unuka osnivača dinastije, Kim Il Sunga, koji je u velikom ratu protiv Juga i SAD (1950­1953) uz pomoć Kine i SSSR­a stekao nezavisnost za Severnu Koreju. U tom ratu je poginulo oko dva miliona ljudi i smatra se jednim od najkrvavijih sukoba u modernoj ljudskoj istoriji. Nakon pada Sovjetskog Saveza, nije bilo više glavnog izvora prihoda Severne Koreje, kako u oružju tako i u hrani. Zavladala je velika glad u kojoj je po izveštaji­ ma UN­a umrlo na desetine hiljada ljudi. Dinastija Kim ipak uspeva da opstane na vlasti i to uglavnom korišćenjem još totalitarnijih metoda, ako je to uopšte i bilo moguće. Izola­ cija postaje još veća a politički zatvorenici se još nemilosrd­ nije progone i zatvaraju u ozloglašene logore. Mnogi od tih zatvorenika nikada neće izaći odatle. Primorani su na težak rad, izgladnjivani, vrlo često za najmanju sitnicu prebijani, a neretko i streljani. Ipak, ima i onih zatvorenika koji su redov­ no ispunjavali nametnutu radnu normu, i nikada se nisu ogrešili o disciplinska pravila koja vladaju u logoru. Ta pravi­ la svaki zatvorenik morao je napamet da zna: 1.

2.

3.

4.

5.

Ne pokušavaj da pobegneš.

Zabranjeno okupljanje više od dva zatvorenika.

Ne kradi. Čuvarima se mora bezuslovno povinovati.

Svako ko vidi begunca ili sumnjivu osobu mora odmah to da prijavi.

6. Zatvorenici moraju da motre jedni na druge i da odmah prijave svako sumnjivo ponašanje.

7. Zatvorenici moraju da prebace zadatu dnevnu normu.

8. Van radnog mesta ne sme biti mešanja između polova iz ličnih razloga.

9. Zatvorenici se moraju iskreno pokajati zbog svojih grešaka.

10. Zatvorenici koji prekrše zakone i propise logora biće odmah streljani.

Ko se pridržavao ovih pravila dobijao je nagradu: odre­ đivan mu je partner suprotnog pola s kojim je mogao da zasnuje porodicu unutar logora. Iz takve jedne porodice dolazi i glavni junak ove knjige. Niko ko je bio rođen u logoru nije uspeo odatle da pobegne. Niko, osim Šin Dong­hjaka.

Ova knjiga se bavi rasvetljavanjem mračnih tajni najre­ presivnijeg totalitarnog režima na svetu kroz šokantnu priču o životu u Logoru 14 i Šinovom neverovatnom bekstvu. Priču o istrajnosti i hrabrosti, opstanku i nadi, koja razotkriva straš­ nu skrivenu distopiju u kojoj je čitava jedna nacija postala talac šačice privilegovanih generala i porodice Kim. Ono kroz šta je prošao Šin toliko je neverovatno da nas vrlo često tera da se zapitamo kako je moguće da to nije fikcija već istinita priča koja će i najtvrdokornije, najsumnjičavije i najindolent­ nije od nas u korenu prodrmati i naterati nas da se zamislimo nad vremenom u kojem živimo i našoj ličnoj odgovornosti.

Možda, ako upoznamo bar jednu osobu sa strahotama koje se dešavaju u Severnoj Koreji možemo da ispunimo našu misiju. Ova knjiga je najbolje oruđe za tako nešto.

www.leo.rs | 33

Viktorija Butenko

ZAŠTO SIROVA HRANA?

Kako okončati zavisnost od kuvane hrane U poslednjih desetak godina Viktorija Butenko je uvela potpuno nov pristup ishrani i postala pravi guru „žive“ hrane. U ovom dopunjenom izdanju njene hvaljene knjige, naglašava mnoge prednosti sirove ishrane.

Navodeći najnovija naučna istraživanja, ona pomaže čitaocu da prevaziđe „zavisnost od kuvane hrane“, kroz fizičke, psihičke i duhovne faze životnog stila sirove ishrane. Butenko takođe pokriva praktične aspekte, nudeći pomoćne savete i višestruke strategije za formiranje i usvajanje novih zdravih navika. Njeno znanje stručnjaka kombinovano sa stilom koji osvaja čitaoca čini ovu knjigu korisnom kako onima koji su sezonski na sirovoj ishrani, tako i onima koji se interesuju za zdraviji život, žele biti vitalniji, srećniji i uspešniji.

Mi u porodici umemo u šali da kažemo kako smo imali sreće što smo se svi istovremeno razboleli, ali te davne ‘93 godine naši zdravstveni problemi uopšte nisu bili šaljivi. Svo četvoro (moj muž, dvoje dece i ja) smo bili bolesni na smrt. Imala sam samo 38 godina, a već mi je ustanovljena bolest od koje mi je umro otac, srčana aritmija, tj. nepravilan rad srca. Zbog loše cirkulacije, noge si mi bile stalno otečene, imala sam blizu 130 kg, a i dalje sam se gojila. Noću mi je često trnula leva ruka, bojala sam se da ću umreti i da će mi deca ostati bez majke.

Sećam se kako sam neprestano bila umorna i bezvoljna.

Lekarka mi je na kraju rekla da više ništa ne može da uradi za moje zdravlje. Ovo su bile njene reči: «Mislim da vam sada preostaje jedino da se molite.»

34 |

Moj suprug Igor stalno je poboljevao, još od najranijeg detinjstva. U ranoj mladosti, sa sedamnaest godina, već je bio preživeo devet hirurških zahvata. Budući da je bolovao od progresivne hipertireoze i hroničnog reumatskog artritisa, u dobi od trideset i osam godina bio je totalna ruševina. Za kišnih dana ja sam morala da mu vezujem cipele jer njegova artritična kičma nije htela da se savije. Igorov srčani ritam penjao se iznad 140 otkucaja u minutu, za sunčanih dana oči su mu suzile a ruke drhtale.

Patio je od hronične iscrpljenosti i stalno trpeo bolove.

Lekar mu je rekao da mora da se pomiri s činjenicom da će ostatak života provesti u invalidskim kolicima.

Naša kći Valja rođena je s astmom i alergijama. Bila je bledunjava devojčica nezdravog izgleda, osuđena na sedelački način života; ako bi potrčala ili skočila, uhvatio bi je kašalj i počinjala bi da se guši. Te 1993. godine, kad joj je bilo osam godina, Valja se gotovo svake noći budila zbog kašlja koji nije prestajao sve dok je Igor ne bi izmasirao.

I konačno, našem sinu Sergeju, kojem je bilo devet godina, otkriven je dijabetes. U trenutku kad su nam lekari saopštili da će Sergej morati da pređe na insulin, naši su se računi za lekove, zdravstveno osiguranje, lekarske preglede i recepte već kretali između dve i četiri hiljade dolara mesečno. Igor i ja bili smo u šoku. Moja baka, dijabetičarka, nedavno je bila umrla od prevelike doze insulina. Nisam htela ni da pomislim na to da se Sergej podvrgne lečenju tako opasnim lekom. Sećam se kako

sam celu tu noć proplakala u kuhinji, ponavljajući u sebi: «Bože, zašto kažnjavaš moju porodicu? Šta smo skrivili?

Koliko toga još možemo da podnesemo? Zašto nam se zdravlje, uprkos svim našim naporima, stalno pogoršava?« I neprestano sam sebi ponavljala: »Ne mogu da ga stavim na insulin. Jednostavno, ne mogu.»

Ujutro sam otišla u medicinsku biblioteku i proverila šta u knjigama piše o dijabetesu. Sve su objašnjavale da će od injekcija insulina Sergeju vremenom oslabiti vid, a mogu da mu zakažu i bubrezi. Tada je moj strah od insulina postao još veći. Nisam znala šta da preduzmem, pa sam se odlučila za taktiku odgađanja. Nadala sam se da ću Sergejevo lečenje insulinom moći da odgodim za dve nedelje ili više, te da ću za to vreme uspeti da nađem neko drugo rešenje. Moja baka je često govorila: «Tražite, i naći ćete!». S tim rečima u srcu, počela sam zdušno da tražim drugo rešenje.

Sve to vreme sam oči i uši držala širom otvorene. Svakog koga bih susrela pitala sam o alternativnom lečenju dijabetesa. Nakon što sam mnoge nepoznate ljude tako zaskočila na ulici, zaključila sam da ima smisla pitati samo one koji deluju zdravo. Ubrzo sam postala pravi stručnjak u uočavanju takvih osoba i usput razvila vlastiti pristup. Najpre bih takvoj osobi zdravog izgleda rekla: «O, vi upravo blistate od zdravlja.« Obično bi se ta osoba samo nasmešila i odgovorila: «Hvala!» Onda bih postavila pitanje o dijabetesu. Isprva sam bila lak plen trgovačkih putnika, pa bih u nedelju dana skupila po čitav snop posetnica predstavnika raznih kompanija koje prodaju dodatke ishrani ili nude alternativna lečenja. Nisam imala pojma šta zapravo tražim, ali nastavila sam s potragom.

U roku od dva meseca čudo se dogodilo! Proviđenje me je dovelo do zagovornice sirove hrane koja je u to vreme živela u Koloradu. Elizabet je stajala ispred mene u redu pred šalterom u banci udaljenoj samo dve ulice od mog stana. Kad sam je pogledala, prvi put sam se svojim očima uverila šta to znači kad ljudi za nekoga kažu da ima ‘blistav ten’! Rekla sam joj da se divim njenom zdravom izgledu i upitala: «Mislite li da se dijabetes može izlečiti prirodnim sredstvima?« Obasjala me smeškom i odgovorila: «Naravno!»

«Zašto ste tako sigurni?« - živo me je zanimalo.

«Zato što sam pre dvadeset godina izlečila rak debelog creva, i to četvrtog stepena.» - objasnila je Elizabet.

«Ali to nije isto što i dijabetes!» - pobunila sam se.

«Isto je, sve je to isto.» - odlučno me je ispravila Elizabet.

«Smem li da vas pozovem na ručak, pa da malo porazgovaramo o tome?» - zamolila sam.

«Hvala, ja tu hranu ne jedem, ali rado ću odgovoriti na vaša pitanja.» - ljubazno je pristala Elizabet.

Tako smo Elizabet i ja sele ispred banke i ona je počela da mi priča o sirovoj hrani, za koju sam tada prvi put čula. Isprva sam bila razočarana. Ja sam tražila neko ozbiljnije rešenje. Bila sam spremna naporno da radim

i platim bilo koji iznos za neku čudotvornu travu ili terapiju. Sirova hrana mi je zvučala jednostavno smešno - suviše pojednostavljeno. Već sam i pre čula za sirovu hranu, ali nisam bila tako naivna da u to poverujem. I zato sam zapitala Elizabet: «Verujete li vi stvarno da ljudi mogu da žive samo od voća, povrća, koštunjavog voća i semenja, i to presnog?!»

Elizabet je u prilog svoje tvrdnje iznela tri nepobitna argumenta: prvo, životinje ne kuvaju; drugo, ona već dvadeset godina jede isključivo sirovu hranu i izlečila je rak debelog creva; i treće, niko od nas se nije rodio sa šporetom obešenim o pupkovinu.

Ova objašnjenja bila su sve samo ne naučna, ali meni nije padalo na pamet ništa čime bih ih pobila. Osim toga, Elizabetin mladenački izgled je ostavio snažan utisak na mene, i očajnički sam želela da svi u mojoj porodici počnu bolje da se osećaju. Elizabet mi je pozajmila knjigu o sirovoj hrani i dala svoj telefonski broj. Otišla sam kući i bacila se na čitanje. Želela bih da naglasim kako je 1993. godine bilo objavljeno tek nekoliko knjiga o sirovoj hrani, a i te niste mogli da kupite u knjižarama, nego samo neposredno od autora. Brzo sam pročitala knjigu koju mi je Elizabet pozajmila i odjednom su mi se prednosti sirove hrane učinile očiglednima. A onda sam se uplašila. Pomislila sam: «Sada ću morati da se odreknem i poslednjeg zadovoljstva u životu.» A istovremeno sam jedva čekala da isprobam dijetu na bazi sirove hrane i vidim da li će delovati.

Igor je primetio da sam uzbuđena. Pitao me je šta čitam.

www.leo.rs | 35

«Dušo», odgovorila sam, «mislim da sam našla nešto što će pomoći našem sinu: dijeta na bazi sirove hrane!

Nisam, međutim, sigurna da će on to moći sam. Igore, šta misliš, da li bismo to mogli da pokušamo svi zajedno, samo nekoliko nedelja, da vidimo kako deluje, molim te?»

Igor je doslovno poludeo. «Ja sam Rus i ne mogu da živim od hrane za zečeve. Ja radim fizičke poslove.

Volim svoj ruski boršč sa svinjetinom! Osim toga, hrana ujedinjuje porodicu. Večera je jedino vreme kad se naša porodica nađe na okupu. A ti sada od nas zahtevaš da se okupljamo oko sirove šargarepe?! Razmisli malo. Čovek mora četrnaest godina da studira da bi postao lekar!

Misliš li ti da znaš više od lekara? Seti se samo silnih miliona dolara koje država ulaže u medicinska istraživanja.

Da nećeš da kažeš kako oni ništa ne znaju, a ti znaš? Da je takvo jednostavno lečenje moguće, lekari bi ga već odavno primenjivali. Znaš koliko te volim. Međutim, ako stvarno počneš sa tom suludom dijetom, znaj da time dovodiš u opasnost naš brak.»

Bila sam razočarana, ali odlučila sam da se vratim na temu sirove hrane u nekom zgodnijem trenutku.

Jednog jutra se moj suprug probudio u užasnom stanju. Na vratu mu se bila pojavila velika oteklina, imao je jake bolove i nije mogao da govori. Odvezla sam ga u bolnicu. Nakon što je pogledao Igorove krvne nalaze, lekar mu je rekao: «Moraćete na operaciju. Vaša štitna žlezda je u lošem stanju i treba je odstraniti.»

Igor se tome odlučno suprotstavio: «Ja sam prošao već devet hirurških zahvata. Nijedan mi nije pomogao i odlučio sam da se više nikada neću podvrgnuti nijednoj operaciji.« «Ova operacija je apsolutno nužna.» - uveravao ga je lekar. «Šta ako je ipak odbijem?» - pitao je Igor prkosno.

«Onda ćete umreti.» - mirno je odvratio lekar.

«Koliko brzo?» - zanimalo je Igora.

«Verovatno za manje od dva meseca.» - glasila je lekarova prognoza.

«U tom slučaju ću radije da pređem na sirovu hranu!»

- objavio je Igor.

Otišli smo kući. Pojma nismo imali da će taj dan -21 januar 1994. - obeležiti prekretnicu u zdravstvenom stanju naše porodice. Kasnije toga dana moj suprug, naše dvoje dece i ja prešli smo na nov način ishrane i otada jedemo isključivo sirovu hranu. Međutim tada, dok smo se vozili kući iz bolnice, ne znajući kakva nas budućnost očekuje, složili smo se samo da ćemo dve nedelje pokušati da jedemo sirovu hranu i onda videti hoće li nam se zdravlje za to vreme iole poboljšati.

Nekoliko sati kasnije, kad se Igor odvezao na posao, ja sam otišla u kuhinju. Bilo mi je sasvim jasno da se čoveku samo jedanput u životu pruža prilika za ta-

36 |

kvu korenitu promenu. Zato sam se odlučno bacila na posao. Pomno sam pregledala hranu koju smo držali u frižideru i po kuhinjskim elementima i otkrila da u kući gotovo da i nemamo sirove hrane. Sve mora da nestane! Uzela sam čvrstu vreću za smeće i pobacala u nju sve mahunarke, testeninu, žitarice, pirinač, gotove obroke, sladolede na štapiću, slatku pavlaku, hleb, umake, sir i konzerve tunjevine. Sledeći su na redu bili aparat za kafu, toster i mašina za rezance. Na kraju sam isključila šporet i pokrila ga velikom daskom za sečenje.

Sada je naša kuhinja izgledala kao da se selimo. Jedini predmet koji je ostao na radnoj površini bila je naša velika, skupa mikrotalasna pećnica. Dok smo živeli u Rusiji, nismo mogli da imamo mikrotalasnu pećnicu jer su ruski naučnici otkrili da su mikrotalasne pećnice veoma štetne po zdravlje, pa su one u Rusiji bile zabranjene. Posledica toga bila je da smo, odmah po dolasku u Sjedinjene Države, kupili jednu poveliku. Sada sam buljila u tu mikrotalasnu pećnicu i shvatila da ne znam šta bih s njom. Setila sam se svih slasnih sendviča sa sirom, voćnih pita i ostalih ‘čuda’ koja sam u njoj pekla.

Tada sam pomislila na Sergeja i njegov dijabetes. Nipošto, ni pod kojim uslovom, nisam želela da on pređe na insulin. Uzela sam stoga čekić i razbila staklena vrata svoje pećnice. Potom sam je odnela u garažu. Pokupila sam sve naše, potpuno nove lonce i tiganje (koje sam bila dobila za Božić) i iznela ih na trotoar pred kućom, odakle su za nekoliko minuta nestali. Nakon toga sam odjurila do obližnjeg supermarketa.

U to vreme nisam imala pojma da postoje i gurmanska sirova jela. Nisam imala pojma šta ljubitelji sirove hrane zapravo jedu, budući da, osim Elizabet koja se hranila jednostavno, nijednog nisam poznavala. Nikad do tada nisam čula za krekere od dehidriranih lanenih semenki, za mleko od koštunjavog voća, sir od semenki ili za presne kolače. Za mene je sirova hrana uglavnom značila salate. Osim toga, došla sam iz Rusije, gde sveže voće i povrće može da se nabavi samo leti. Bili smo naviknuti da jedemo krompir, meso, testo, mnogo mlečnih proizvoda i, tu i tamo, malo voća. Nismo bili naviknuti da jedemo salate, a moja porodica nije baš volela ni povrće. Zbog svega toga ja sam, što se kupovine tiče, uglavnom bila ograničena na deo s voćem u odeljku s poljoprivrednim proizvodima. A i tu smo, zbog naših skromnih primanja, obično kupovali samo jabuke, narandže i banane. I tako sam napunila kolica s ta tri artikla.

Kad su deca došla iz škole a Igor sa posla, pitali su šta ima za večeru. Odgovorila sam im da pogledaju u frižider. Deca nisu mogla da veruju svojim očima. «Gde su naša gotova jela? Gde je nestao sav sladoled?» - pitali su izbezumljeno.

Sergej je odlučno izjavio: «Radije ću celog života da dobijam injekcije insulina nego da se tako suludo hranim.» Odbili su da jedu i otišli svako u svoju sobu da gledaju video.

Igor je pojeo nekoliko banana, ali se žalio da je od njih još gladniji. Tog dana smo imali mnogo vremena. Sećam se kako smo šetali iz jedne sobe u drugu i stalno pogledavali na sat. Tada sam prvi put shvatila koliko sam vremena trošila na razmišljanje o hrani, na planiranje obroka i kuvanje, na jelo i na čišćenje nakon jela.

Mučila nas je glad, osećali smo se nelagodno, nekako nestvarno i izgubljeno. Pokušali smo da gledamo televiziju, ali reklame s pečenim pilićima bile su nam nepodnošljive. Jedva smo nekako izdržali do devet sati. Pošto zbog praznog želuca nisam mogla da zaspim, cele noći sam slušala korake u kuhinji i zvukove otvaranja i zatvaranja fioka.

Ujutro smo se probudili neuobičajeno rano i okupili u kuhinji. Na radnoj površini zapazila sam gomilu kora od banana i narandži. Valja nam je priznala da se te noći nijednom nije zakašljala. Sećam se da sam joj rekla: «To je samo slučajnost, ova sirova hrana ne može tako brzo da deluje.» Sergej je sebi izmerio šećer. I dalje je bio visok, ali ipak niži nego proteklih nekoliko nedelja. Igor i ja smo osećali da imamo više energije, bili smo nekako poletniji i uopšte bolje raspoloženi. Ali smo bili i strašno gladni.

Nikada nikome nisam tvrdila da je prelaz na sirovu hranu lak. Nama je, zapravo, izuzetno teško padao. Naša tela su tražila hranu na koju smo bili naviknuli. Prvih nekoliko nedelja neprekidno sam, u svakom svom budnom trenutku, maštala o pecivu sa sirnim namazom, o toploj supi, o čokoladi i čipsu. Noću sam, u snu, pod jastukom tražila pomfri. Iz porodičnog budžeta uzela sam dva dolara koja sam stalno držala u džepu. Moj tajni plan bio je da, jednog dana kad ostanem pola sata sama, otrčim u restoran na uglu, kupim vruću picu sa sirom, na brzinu je pojedem, a da me pritom niko ne vidi, vratim se kući i nastavim da jedem sirovu hranu. Srećom, tih pola sata nikada nije došlo.

U međuvremenu su počele da se događaju promene nabolje. Valja noću više nije kašljala i više nije imala napade gušenja. Sergejev šećer se postupno stabilizovao. Oteklina na Igorovom vratu splasnula je. Puls se normalizovao, a simptomi hipertireoze su svakim danom bivali sve manje uočljivi. Ja sam zapazila da mi je odeća, čak i netom oprana, postala prevelika.

To se nikada pre nije dogodilo. Bila sam uzbuđena!

Svako jutro trčala sam do ogledala i pomno prebrojavala bore koje su jedna za drugom nestajale. Lice mi je nesumnjivo izgledalo bolje i mlađe svakim danom ovog sirovog življenja.

Nakon mesec dana uzimanja sirove hrane, Sergej me je upitao zašto mora da meri količinu šećera u krvi svaka tri sata ako je sada stalno u granicama normale. Rekla sam mu neka je meri samo jedanput dnevno, i to ujutro.

Broj otkucaja Igorovog srca pao je na 90 u minutu; tako

nizak nije bio godinama. Valja je sada u školi mogla da pretrči osamsto metara a da ne zakašlje. Ja sam izgubila sedam kilograma. Svi smo primetili da imamo mnogo više energije. Ja lično sam imala toliko energije da sam, umesto da hodam, stalno trčala! Trčala sam od parkirališta do dućana i po dućanu između rafova, a kod kuće sam trčala uz i niz stepenice. Morali smo pod hitno da smislimo nekakve vežbe na koje bismo potrošili sav taj višak energije.

Jednom sam negde pročitala da je za dijabetičare trčanje imperativ. Autor u knjizi objašnjava da mišići pri kretanju proizvode dodatni insulin. Zato smo odlučili da svi zajedno počnemo da se bavimo džogingom. Upravo zahvaljujući novom načinu ishrane i redovnom džogingu, kod Sergeja se količina šećera u krvi konačno stabilizovala. Od onog dana kad smo počeli da jedemo sirovu hranu pa do danas, kod njega se nikada više nisu pojavili nikakvi simptomi dijabetesa.

Kako bih ohrabrila svoju decu da nastave sa džogingom, odlučila sam da celu porodicu prijavim na takmičenje u trčanju. Budući da nikada pre nismo trčali, izabrala sam najkraću trku koju sam mogla da pronađem. Bila je to trka «Brza šetnjica» na hiljadu metara, koja se održavala u denverskom Vašington parku.

Stigavši na start, našli smo se okruženi malom decom, ali Sergej i Valja kao da to uopšte nisu primećivali. Crveni u licu i zadihani, svi četvoro smo stigli do cilja.

Tamo nas je oduševljeno pozdravila gomila roditelja, i svako od nas dobio je medalju za ‘Prvo mesto u svojoj starosnoj grupi’ - bile su to prve nagrade za atletiku u našem životu. Moja deca su bila toliko srećna da nedelju dana nisu skidala medalje, čak su i spavala s njima. Molili su me da ih prijavim za učestvovanje na još kojoj trci, što sam i učinila. Otada smo se trkali gotovo svakog vikenda.

Te godine, na Dan pomena poginulih, četiri meseca nakon što smo prešli na sirovu hranu, istrčali smo, u društvu sa još četrdeset hiljada trkača, trku na deset hiljada metara. Budući da smo trčali uz bok ljudima koji su pucali od zdravlja i od kojih su mnogi bili iskusni trkači, teško nam je bilo da poverujemo da smo, svega četiri meseca ranije, sebe smatrali neizlečivim slučajevima. Svi smo na cilj stigli sa zadovoljavajućim vremenom, i pritom uopšte nismo bili umorni. Nakon istrčane trke otišli smo na planinarenje u obližnja brda. Sada više nije bilo sumnje da je naše zdravstveno stanje direktno povezano s novim načinom ishrane, a ja sam najzad bila sigurna da ne bolujem ni od kakve smrtonosne bolesti, jer kako bih mogla, ako sam na samrti, da istrčim deset hiljada metara? Sa zadovoljstvom smo zaključili da nam se, u veoma kratkom roku, zdravstveno stanje popravilo, te da smo čak i zdraviji nego pre. U nameri da priču o svom začudnom izlečenju podelimo sa što više ljudi, te da i druge podstaknemo da pokušaju s ovim načinom ishrane, objavili smo knjigu Sirova porodica.

www.leo.rs | 37

ONA Mrave, tebi

reloaded

Dozivam je danima Nema je Danas shvatih Da je samo ne čujem Upamti da nijedno ljudsko stanje nije trajno, pa se nećeš preterano radovati sreći, niti suviše tugovati u nesreći. Kaže Sokrat.

Cvrc.

Mislim da ovo nesrećno stanje predugo traje.

Hvatam se za slamke: Saturn ovde i onde, aspekt ovaj i onaj... Nisam ja kriva, zvezde su takve...

Ili: Loša sam osoba, zato mi se dešavaju loše stvari u životu...

Ili: Kako da meni bude dobro kad je beda svugde oko mene?

Ali, može Saturn biti bilo gde, kad je zima ne nose se majice kratkih rukava. Prilagodiš se!

Ona će, naravno, reći da sam sama za sve odgovorna.

I verovatno je u pravu.

Svejedno. Kako da promenim stanje bića kad osećanja luduju? Kako obuzdati podivljalog konja?

Kad te izneveri i ostavi neko u koga imaš apsolutno poverenje i koga voliš beskrajno bol postaje nepodnošljiva.

Nekad si u bedaku i patiš ali se nadaš izlasku iz te patnje i nekoj boljoj životnoj priči, nastavljaš dalje, ali nakon nebrojano mnogo patnji sve postane besmisleno.

I odjednom više ne znaš šta želiš u životu. A samim tim, ni da li želiš život sam. Takav život. Opet.

Zovem Je u pomoć. Tražim mudar savet. Tražim šut u zadnjicu, da me izbaci iz jarka. Tražim šamar. Može i saosećajno: »Razumem te potpuno...« Ali Nje nema.

Dosadila sam joj, verovatno.

Sve znam. A, opet, ništa ne mogu.

Ili uspem na dan/dva, pa se opet skotrljam u jarak.

Pun blata. Lepi se za mene, ulazi u nos, u usta, u oči, za vrat... Ne mogu da dišeeem!

Sećam se nekog davnog vremena i opaski prijatelja kako mi fali životno iskustvo. Pogrešno razumeh i kre-

38 |

nuh u život. Sakupih laži, tugu, strah, bol, tu i tamo nešto radosti... I završih sa shvatanjem da mi je falilo životno iskustvo znanja koje sam stekla čitajući i razmišljajući, a ne životno iskustvo onih koji ne traže - a koje će me zakopati.

I šta sad? Ćutim i posmatram mačku.

Kad ima problem - reši ga; kad nema problem – spava.

Kad joj okruženje ne odgovara – promeni ga; kad joj odgovara – spava.

Kad joj se igra – luduje po kući; kad joj se ne igra – spava.

Kad je gladna – jede; kad je sita – spava.

U prevodu – opuštena je, i uvek u trenutku.

- Eto, počni odatle.

Pojavila se konačno!

- Nisam se konačno pojavila nego si ti konačno ućutala i možeš da me čuješ.

- Ceo svet mi se srušio! – krećem odmah u napad – Ne mogu da kontrolišem osećanja! Ništa od svega što znam ne pomaže! Ne mogu da se opustim kad je budućnost kojoj sam se nadala i koju sam želela izgraditi i u koju sam ulagala celu sebe - uništena! Sve je besmisleno!

- Pa ubij se onda.

- Kad' bi to išta rešilo možda i bih.

- Znači, nećeš da se ubiješ, nećeš da živiš, nećeš da uradiš nešto dobro za sebe... Pa šta onda hoćeš?

- Eto, sad vidiš u kakvom sam problemu..

- Taj problem moraš da rešiš sama, pričanjem samo skrećeš svoju pažnju s problema. Sa rešavanja problema.

Ne kažem da nije dobro iskomuicirati, jako je dobro!, ali po nekad i ta komunikacija, kao i ćutanje, može da te skrene s puta, može postati izbegavanje rešenja. Komunikacija ti pomaže da postaneš svesna problema ali da bi ga rešila moraš ući u tišinu, osetiti jad celim bićem, bez osude i izbegavanja, samo gledati i osećati, koliko god bolno bilo, i probudićeš se s rešenjem. Za svaki slučaj ga zapiši, jer ćeš ga zaboraviti.

- Kako ono što je unutra izneti napolje? Kako znanje, uvide, materijalizovati u životu? Pretvoriti to u iskustvo. Živeti to! Kako?

- Mogu da ti kažem, ali to će samo biti još jedna informacija u tvom umu koju nećeš znati kako da iskoristiš. Bolje je da sama dođeš do saznanja. I, nadam se, uspeš da ga primeniš.

- Ne mogu da se opustim, nikad nisam osećala ovoliku napetost u telu, ovakvo cepanje iznutra, ovoliku nesposobnost da donesem odluku i držim je se... Kad se utišam i imam usmerenje sve je u redu, ali to kratko traje i već sledećeg dana osećanja počnu da me vuku u hiljadu smerova i nisam u stanju ni da se utišam a kamo li da se setim šta sam htela i kuda sam krenula prethodnog dana i za tren se nađem na dnu, kao stara, pohabana mokra krpa ili polumrtva kišna glista zarobljena u barici nakon pljuska...

- Miluj mačku petnaest minuta.

Ok, ovo me je zaustavilo.

- Da milujem mačku? I to će rešiti moj problem?

- To će ti pomoći da se smiriš. A onda ćeš moći da vratiš pažnju u sebe umesto da je rasipaš na milion svojih strahova. To će ti polako vratiti energiju, što će ti pomoći da rešiš problem. Trebaće ti vremena, istina, ali od tebe zavisi koliko.

- Hoću da prestane odmah! Hoću svoj život nazad!

Uzdahnula je i nestala.

To mi je pomoglo da uvidim da se opet vraćam na staro, ne slušam savet već nastavljam da hranim agoniju i haos u sebi.

Pogledala sam mačku. A pošto one, te male veštice, sve osećaju, pogledala je i ona mene.

Trenutak tišine za obe.

Prišla je, uskočila u krilo, zabola mi kandžice u butinu, tek da me razdrma malo, smestila se kako joj odgovara i nemo zapovedila: mazi.

Ljubica je u moj život ušetala pre nekoliko dana. Narandžasta maca. Ješna kao Garfild, ali umiljata i mila kao jagnje. Ništa ne priča, samo se mazi. Tiha. Pažljiva.

Od životinja sam mnogo naučila, čak više nego li od ljudi, i pitam se zašto li se Ljubica baš sad pojavila u mom životu i kakvu je mudrost došla da mi prenese?

Njena tišina je polako prešla na mene.

Osetila sam njeno milo srce i primetila svoje uznemireno.

Zašto je uznemireno?

Povređeno je.

Povređeno, iznevereno... A ko mi je kriv kad od drugih očekujem previše. Ko mi je kriv što u drugim ljudima tražim sigurnost i sreću. I zašto želim taj svoj život nazad?

Da li ja uopšte želim takav život? Jesam li bila srećna živeći tako?

Sećanja i osećanja su se opet uskomešala. Polako me je počela hvatati i panika, i strah da ponovo upadam u

hladan bezdan iz kojeg ću danima s mukom da izlazim.

Prenula me je kandžica u butini. Čemu ja to poklanjam pažnju?

Kakvi me to programi vode kroz život?

Koliko spavam a koliko sam svesna u životu?

Pogodila me je realizacija da sam samo skup reakcija na dešavanja oko mene a ne svestan učesnik u životu.

- Uh! - Da li sam ti ikad spomenula odgovornost?

To baš i nije bilo pitanje, više nešto kao podsećanje, znala sam.

- Glava mi je prepuna i sve zaboravljam.

- To je zato što ne znaš da usmeravaš pažnju i energiju.

Zaboravila si i to.

Podsmeva mi se. S pravom.

- I lenja si, naravno. To je zbog niskog nivoa energije kojom trenutno raspolažeš. Uskoro će sve biti dobro, stabilizovaćeš se. Kroz teškoće se uči. Kad već drugačije nećeš.

Istina je, nisam bila zadovoljna svojim dosadašnjim životom. Nije ni čudo što je sve krenulo da se ruši. A, s obzirom na svoje stanje bića, to nisam mogla da doživim nikako drugačije do kao katastrofu. I želela sam iz sve snage da održim postojeće ili popravim, zakrpim pocepano umesto da se otvorim promeni. Promeni za kojom žudim iz dubine sebe. Grčevito sam se držala nečeg samo iz sopstvene slabosti i nesigurnosti, iz svog zaborava. Ptica koja se plaši da izleti iz kaveza jer ne zna šta je čeka napolju. A sad sam kao bivši dugodišnji zatvorenik koji je na ulici i ne zna gde da krene.

A zatvor nije bio ništa drugo do moj um.

Ljubica je ustala i otišla da jede.

Ali njena tišina je ostala.

- Sad znaš?

- Znam.

- Ali se i dalje plašiš.

- Malo. Treba da krenem iz početka...

- Ne. Nema novih početaka, nastavljaš svoj život, obogaćuješ ga dalje. Samo od sada biraj drugačije.

Ako opet naiđeš na problem, uđi u svoju tišinu, vrati se u sebe, ne dozvoli da ti se rasipa pažnja jer će te to energetski iscrpeti i bićeš na istom mestu gde si bila do danas. Slušaj svoje srce, uvek će ti reći da li si na pravom putu. Voli svakog ali ne zaboravi sebe. U problemu si upravo zbog toga.

Prevelika ljubav usmerena prema drugima na uštrb svojih potreba. Nikad ne zaboravi sebe.

- Ko si ti, ustvari?

- Ja sam ti, ja sam ja, ja sam sve, ja sam ništa, ja sam ništa što je sve...

- A ko sam ja?

- Eto ti tvog novog života. Kreni. esmi {

www.leo.rs | 39

Zavolite sebe – promijenite život Intenzivne dvodnevne radionice HYL u Crnoj Gori

28. - 29. septembar 2013 - Nikšić 12. - 13. oktobar 2013 - Podgorica Buđenje svijesti je pokretač promjena. Najbrži način buđenja svijesti je rad na sebi. Jeste li vi na tom putu?

Tragate li za istinom? Želite li da uzmete svoj život u svoje ruke? Želite li napredak na ličnom planu, planu zdravlja, karijere, međuljudskih odnosa, ljubavi, finansija…?

Ova dvodnevna radionica koncipirana na filozofiji Lujze L. Hej će vam dati način i alate za poboljšanje kvaliteta svog života uspostavljajući dobru vezu sa sobom i samim tim iscjeljujući i ostale odnose u svom životu.

Nakon ove radionice više ništa u vašem životu neće biti isto!

Tokom vikenda radićemo na sledećim aspektima i idejama:

• Kako naše misli oblikuju naš život • Kako osvijestiti negativne misli i transformisati ih u pozitivne • Kako porodični odnosi utiču na naš život i izbore koje činimo • Kako ozdraviti dijete u nama • Kako se nositi sa teškim emocijama • Kako oprostiti sebi i drugima • Kako stvoriti zdrave veze i odnose • Kako se osloboditi od destruktivnih modela ponašanja • Kako unaprijediti zdravlje • Kako pronaći smisao života i životnu svrhu i na kraju ćete Ispisati priču vašeg novog života

HYL radionice su mjesto na kome ćete biti zaštićeni, voljeni i bezbjedni!!!

To je mjesto na kome ćete naučiti oprostiti sebi i drugima i zahvaljujući tome otvoriti vrata srca za ljubav.

Radionicu vodi licencirani HYL trener Branka Ivanović Prijave na: vratasrca@gmail.com i tel: +38267505862 40 |

Ne sasvim sirena

Zvezdani prah

– Sirenino obećanje

– Magija ponoći

– Linda Čapman

– Linda Čapman

Flip flop – Pesma kitova – Elen Ričardson

Onostrani – Prateći proročanstvo – Brendon Mal

Uskoro u izdanju Leo commerca možete očekivati sledeće knjige:

Moje najdraže basne – Slađana Perišić Moj tajni jednorog – Snežni snovi – Linda Čapman Komplet Sajmon – Ajrin Torn

Božji kod – Greg Brejden

Možete izlečiti sebe – Seka Nikolić

Tajna kvantnog življenja – Frenk Kinslou

Saosećajnost – Ošo

www.leo.rs | 41

42 |

www.leo.rs | 43

44 |

www.leo.rs | 45

HARUN i more priča

– SALMAN RUŽDI Čarobni svetovi jednog od najboljih savremenih pisaca brišu granice između stvarnosti i mašte. Ova savremena bajka prepuna verbalnih trikova elokventna je odbrana umetnosti, obojena magičnim nijansama klasika kakvi su Čarobnjak iz Oza i Alisa u zemlji čuda.

U ovom broju lavovskog časopisa, predstavljamo Vam prvu priču iz ove savremene bajke.

Šah Bla-Blah Bio jednom, u dalekoj zemlji Alifbeji, jedan tužan grad, najtužniji na svetu, grad toliko tužan da mu je čak i ime zaboravljeno. Ležao je kraj žalosnog mora punog mrgud-riba, koje su bile toliko žalosne i gorke za jelo da su ljudi posle njih tugaljivo podrigivali čak i kada je nebo nad njima bilo vedro i plavo.

Severno od tog žalosnog grada nalazile su se ogromne fabrike u kojima se (tako su mi pričali) proizvodila tuga; pakovali su je i slali širom sveta, kojem izgleda nikad nije bilo dosta toga. Iz dimnjaka fabrike tuge kuljao je crni dim i širio se gradom kao loša vest.

A u dubinama grada, iza stare zone oronulih zgrada koje su izgledale kao slomljena srca, živeo je veseli momčić po imenu Harun, jedino dete pripovedača Rašida Halife, čija vedrina je bila čuvena u čitavom žalosnom velegradu i čiji je nepresušni izvor lepih, kratkih i krivudavih priča bio zaslužan što on ima ne jedan, nego dva nadimka. Za svoje obožavaoce on je bio Rašid, Okean ideja, pun veselih priča baš kao što je more puno mrgud-ribe; a za zavidljivu konkurenciju bio je Šah Bla-

46 |

Blah. Svojoj ženi Soraji Rašid je godinama bio brižan muž kakav se samo poželeti može i tokom tih godina Harun je rastao u porodici u kojoj je, umesto ljutnje i mrštenja, uvek imao očev vedri smeh i majčin umilni i stalno raspevani glas.

A onda je nešto pošlo naopako. (Možda se tuga iz grada konačno provukla kroz njihove prozore.)

Onog dana kad je Soraja prekinula pesmu usred strofe, kao da je neko pritisnuo prekidač, Harun je pretpostavio da se sprema neka nevolja. Samo što nije znao kolika će biti. *** Rašid Halifa je bio toliko zauzet smišljanjem i pričanjem priča da nije ni primetio da Soraja više ne peva; to je verovatno dodatno pogoršalo stvar. Ipak, Rašid je bio zauzet čovek, svi su ga tražili, on je bio Okean ideja, čuveni Šah Bla-Blah. Zbog svih tih silnih proba i nastupa, Rašid je toliko često bio na sceni da je izgubio pojam šta se dešava u njegovoj rođenoj kući. Hitao je širom grada i zemlje, pričajući priče, dok je Soraja ostajala kod kuće

i postajala najpre oblačna, a potom mračna i kao da se spremala i grmljavina.

Harun je pratio svog oca kad god je mogao, jer ovaj je bio pravi čarobnjak, to se moralo priznati. Popeo bi se na neku sklepanu pozornicu u nekom ćorsokaku punom musave dece i krezubih starca koji su čučali u prašini; a kad bi se zagrejao, čak su i mnogobrojne gradske krave zastajale i ćulile uši, a majmuni bi sa odobravanjem čavrljali sa krovova i papagaji u krošnjama bi oponašali njegov glas.

Harun je često zamišljao svog oca kao žonglera, jer su njegove priče zapravo bile mnoštvo različitih priča užongliranih jedna do druge, a Rašid ih je održavao u pokretu kroz neku vrstu vrtoglavog vrtloga, i nikad ne bi napravio nikakvu grešku.

Odakle su poticale sve te priče? Izgledalo je da je Rašidu dovoljno da otvori usta i nasmeši se, i već bi iskočila potpuno nova pripovest, puna čarobnjaka, ljubavi, princeza, zlih ujaka, debelih tetaka, brkatih razbojnika u žutim kariranim pantalonama, fantastičnih mesta, kukavica, junaka, borbi i pet-šest vedrih, pevljivih melodija. „Sve dolazi odnekuda“, mislio se Harun, „dakle, ni priče ne mogu tek tako da se stvore niotkuda!“ Ipak, kad god bi postavio ocu ovo najvažnije od svih pitanja, Šah Bla-Blah bi začkiljio svojim (iskreno rečeno) pomalo buljavim očima, pa bi se pogladio po poprilično velikom stomaku, i još bi stavio palac među usne i pritom proizveo nekakav preteran zvuk gutanja, glu glu glu. Haruna je nerviralo kad bi se otac tako ponašao. „Ne, ozbiljno, odakle stvarno dolaze?“, ponavljao je pitanje, a Rašid bi na to samo tajanstveno podigao obrve i mahnuo prstima po vazduhu kao da nešto čara. „Iz velikog Mora priča“, rekao bi. „Ja pijem toplu Pripovodu i onda budem pun pare.“ Haruna je taj odgovor još više nervirao. „Pa gde onda držiš tu toplu vodu?“, upitao bi lukavo. „Verovatno u termosima? E, pa ja ih nikad nisam video.“ „Voda dolazi iz nevidljive česme koju montira vodeni duh“, rekao je Rašid mrtav ozbiljan. „To dobijaju samo pretplatnici.“ „A kako se postaje pretplatnik?“ „Oh“, rekao je Šah Bla-Blah, „to ti je uglavnom prezapetljano za otpetljavanje.“ „Svejedno“, gunđao je Harun dalje, „nikad nisam video ni tog vodenog duha.“ Rašid je slegnuo ramenima. „Ti nikad ne ustaneš dovoljno rano ni mlekadžiju da vidiš“, primetio je, „ali ti to ne smeta da piješ mleko. A sad, molim te, budi zlatan pa se mani sveg tog akovanja i alivanja i budi srećan što slušaš priče.“ I to je bio kraj razgovora.

Osim što je jednog dana Harun postavio jedno pitanje previše, i onda je sve pošlo naopako.

*** Porodica Halifa živela je u prizemlju male betonske kuće sa ružičastim zidovima, zelenim prozorima i plavim balkonima sa izubijanim metalnim ogradama, pa je sve zajedno (po Harunovom mišljenju) više ličilo na kolač nego na kuću. Svakako nije bila neka veličanstvena kuća, ni nalik na nebodere u kakvima su živeli bogataši; pa ipak, nije ličila ni na kućice u kakvima žive siromasi.

Siromasi su živeli u sklepanim udžericama od kartonskih kutija i plastičnih džakova, koje je na okupu držalo samo očajanje. A bilo je i supersiromaha, koji nisu imali ni takve kuće. Oni su spavali po trotoarima i u ulazima radnji, a čak i za to su morali da plaćaju najam gangsterima. Dakle, činjenica je da je Harun imao sreće; samo što sreća ume da ispari bez ikakvog upozorenja. Jednog trenutka tvoja srećna zvezda bdi nad tobom, a sledećeg već zbriše i nema je. *** U tom žalosnom gradu ljudi su uglavnom imali velike porodice – ali siromašna deca su gladovala i razboljevala se, dok su se bogata deca prejedala i svađala se oko novca svojih roditelja. Harun je želeo da zna zašto njegovi roditelji nemaju još dece, ali jedini odgovor koji je ikada dobio od Rašida zapravo nije bio nikakav odgovor: „U tebi, mladi Harune Halifa, ima mnogo više nego što se vidi na prvi pogled.“ Šta bi sad to trebalo da znači? „Iskoristili smo sve svoje mogućnosti decepravljenja kad smo dobili tebe“, objašnjavao je dalje Rašid. „Sve je upakovano tu unutra, dovoljno za možda četiri ili pet klinaca. Da, momče, ima u tebi više nego što se vidi na prvi pogled.“ Rašid Halifa jednostavno nije bio u stanju da odgovara jednostavno, jer on nikad nije išao prečicom ako je postojao duži, krivudavi, zaobilazni put. Soraja je pružila Harunu nešto jednostavnije objašnjenje. „Pokušali smo“, rekla je tužno. „To sa decom uopšte nije lako. Pomisli na sirote Sengupte“.

Sengupte su živeli na spratu. Gospodin Sengupta je radio kao knjigovođa u Gradskoj firmi i bio je mršav kao prut i žalobno piskav i škrt, dok je njegova žena Onita bila velikodušna, glasna i neopisivo debela. Oni nisu imali dece, i stoga je Onita Sengupta obraćala na Haruna mnogo više pažnje nego što je on želeo. Donosila mu je slatkiše (što je bilo sasvim u redu), mrsila mu kosu (što baš i nije bilo u redu), a kad bi ga zagrlila, talasi njenog sala potpuno bi ga okružili, i to ga je uvek veoma uznemiravalo.

Gospodin Sengupta nije obraćao pažnju na Haruna, ali je stalno pričao sa Sorajom, što se Harunu nije dopadalo, pogotovo što je ovaj imao da kaže nešto na račun pripovedača Rašida kad god je mislio da ga Harun neće čuti. „Taj vaš muž, izvinite što ga pominjem“, počeo bi onim piskavim glasićem. „Njemu je glava uvek u oblaci-

www.leo.rs | 47

ma i ne stoji čvrsto na zemlji. Kakve su mu to priče? Život nije knjiga sa pričama, a nije ni prodavnica smicalica. Toliko zabave ne može izaći na dobro. Kakva korist od priča kad čak nisu ni istinite?“ Harun, koji je to slušao spolja kroz prozor, zaključio je da nimalo ne voli gospodina Senguptu, čoveka koji je mrzeo i priče i pripovedače; stvarno ga nimalo ne voli.

Kakva korist od priča kad čak nisu ni istinite? Harunu to strašno pitanje prosto nije izbijalo iz glave. Ipak, bilo je ljudi kojima su Rašidove priče bile od koristi. U to vreme baš su se primicali izbori, pa su velike zverke iz raznih političkih stranaka dolazili kod Rašida, smešeći se kao debele mačke, i molili ga da dođe i priča svoje priče na njihovim mitinzima, i ničijim više. Dobro se znalo da, ako imaš na svojoj strani Rašidov čarobni jezik, onda nema šta da brineš. Niko nikad nije poverovao ni reč političarima, ma koliko se ovi pretvarali da govore istinu. (Zapravo, baš po tome su svi i znali da ovi lažu.) Ali svi su imali potpuno poverenje u Rašida, jer je on oduvek priznavao da je sve što priča potpuna neistina, i da je sve izmislio.

Zato su političari želeli da im Rašid pomogne da osvoje glasove na izborima. Dreždali su pred njegovim vratima, masnog lica, s lažnim osmesima i torbama punim love.

Rašid je mogao da bira kojeg će. *** Onog dana kad je sve otišlo u propast, Harun je baš išao iz škole prema kući kada ga je uhvatio prvi pljusak predstojeće kišne sezone.

E sad, kad bi kiše stigle u žalosni grad, život je postajao nešto podnošljiviji. U to doba godine u moru su se pojavljivala jata riba grboglavki, pa su ljudi mogli da naprave pauzu od ishrane mrgud-ribama; a vazduh je bio svež i čist, jer bi kiša sprala skoro sav crni dim koji se širio iz fabrika tuge. Harun Halifa je voleo osećanje kad te potpuno pokvasi prva kiša te godine, pa je skakutao okolo da ga mlaka kiša što više natopi, a čak je i otvorio usta da mu kišne kapi padaju na jezik. Stigao je kući mokar i sjajan, baš kao grboglavka tek izvađena iz mora.

Gospođa Onita je stajala na svom balkonu na spratu i tresla se kao pihtije; da nije pljuštala kiša, Harun bi verovatno primetio da plače. Ušao je unutra i zatekao Rašida pripovedača, koji je izgledao kao da je stajao glave proturene kroz prozor, jer su mu oči i obrazi bili potpuno mokri, a odeća je ostala suva.

Harunova majka Soraja pobegla je sa gospodinom Senguptom.

Tačno u jedanaest sati tog dana poslala je Rašida u Harunovu sobu sa naređenjem da potraži rasparene čarape. Nekoliko sekundi kasnije, dok je uveliko bio zauzet potragom (Harun je bio vrlo vešt u gubljenju čarapa), Rašid je začuo kako su se zalupila ulazna vrata, a trenutak kasnije začuo se i zvuk automobila koji

48 |

odlazi. Vratio se u dnevnu sobu i utvrdio da mu je žena nestala, a taksi je upravo skretao za ugao. „Mora da je sve to veoma pažljivo isplanirala“, pomislio je. Zidni sat je i dalje pokazivao tačno jedanaest. Rašid je zgrabio čekić i razbio sat u paramparčad. Potom je razbio i sve ostale satove u kući, čak i onaj na stočiću kraj Harunovog kreveta.

Kad je Harun čuo vest o majčinom odlasku, prvo što je rekao bilo je: „Ali zašto si morao da razbiješ i moj sat?“ Soraja je ostavila poruku, punu svih onih pakosnih stvari koje je gospodin Sengupta govorio o Rašidu: „Tebe zanimaju samo zadovoljstva, ali pravi muškarac bi znao da je život ozbiljna stvar. Glava ti je puna izmišljotina, pa u njoj nema mesta za činjenice. Gospodin Sengupta uopšte nema mašte. Meni to sasvim odgovara.“ A bio je tu i postskriptum. „Reci Harunu da ga volim, ali ne mogu drugačije, moram ovo da učinim.“ Po cedulji je kapala kiša iz Harunove kose. „Pa šta da radim, sine“, žalosno je uzdisao Rašid. „Ja jedino znam da pričam priče.“ Kad je začuo očev žalostivi glas, Harun je pobesneo. „Čemu sve to? Kakva korist od priča kad čak nisu ni istinite?“ Rašid je na to zagnjurio lice u dlanove i zaplakao.

Harun je smesta poželeo da povuče svoje reči, da ih izvuče iz očevih ušiju i strpa ih ponovo sebi u usta; ali naravno, to se nije moglo. Zato je smatrao da je on glavni krivac kada se, ubrzo potom i u najnezgodnijoj mogućoj situaciji, desila nezamisliva stvar: Rašid Halifa, legendarni Okean ideja, čuveni Šah BlaBlah, stao je pred ogromnu publiku, otvorio usta… i utvrdio da mu je ponestalo priča za pričanje. *** Pošto mu je majka otišla od kuće, Harun je utvrdio da ne može ni na šta da misli duže vreme, preciznije, ni čas više od jedanaest minuta. Rašid ga je poveo u bioskop da se razgali, ali posle tačno jedanaest minuta Harunu je pažnja popustila i, kada se film završio, nije imao pojma šta se sve desilo i morao je da pita Rašida da li su dobri momci na kraju pobedili. Sutradan je Harun bio golman na utakmici uličnog hokeja u svom kraju, i posle nekoliko odličnih odbrana u prvih jedanaest minuta počeo je da prima golove iz najblažih, najmlitavijih i najglupljih protivničkih udaraca. A to je trajalo i dalje: svaki čas bi mu misli odlutale nekuda i ostavile telo za sobom. To mu je pravilo probleme, jer mnoge zanimljive i neke važne stvari traju duže od jedanaest minuta: obroci, na primer, a isto tako i pismeni iz matematike.

Problem je prva uočila Onita Sengupta. Počela je da svraća u prizemlje još češće nego ranije, na primer da bi prkosno objavila: „Nisam više gospođa Sengupta! Od danas, zovite me gospođica Onita!“ – a potom se glasno pljesnula po čelu i zakukala: „O, o, šta me snađe?“

Kada je Rašid ispričao gospođici Oniti kako Harunu popušta pažnja, ona je reagovala odlučno i samouvereno. „Jedanaest sati je bilo kada mu je majka otišla“, objavila je. „Sada se pojavio problem sa jedanaest minuta. Uzrok je u njegovoj psiko-koko-logiji.“ Rašidu i Harunu je trebalo nekoliko trenutaka pre nego što su shvatili da se radi o psihologiji. „Zbog te psiko-koko-loške tuge“, nastavila je gospođica Onita, „mladi gospodin se zaglavio u broju jedanaest i ne može da pređe na dvanaest.“ „Nije tačno“, pobunio se Harun; ali duboko u srcu plašio se da možda ipak jeste. Da li se zaglavio u vremenu kao pokvareni časovnik? Možda se problem neće nikad rešiti, osim ako se Soraja vrati da ponovo pokrene sve satove. *** Povremeno bi Rašida Halifu pozivali da nastupi za političare iz grada G i obližnje doline K, okružene planinama M. (Trebalo bi sad da objasnim kako su u zemlji Alifbeji mnoga mesta dobila imena po slovima abecede. To je dovodilo do raznih zabuna, jer postoji samo ograničen broj slova, a skoro neograničen broj mesta kojima su potrebna imena. Stoga je mnogo mesta moralo da deli jedno te isto ime. To je značilo da su pisma koja ljudi šalju skoro uvek odlazila na pogrešne adrese. Takve teškoće su bile dodatno pogoršane činjenicom da su neka mesta, kao naš žalosni grad, potpuno zaboravljala kako se zovu.

Zaposleni u državnoj poštanskoj službi morali su svašta da trpe, što je sasvim razumljivo, a ovakve stvari su ih ponekad izbezumljivale.) „Trebalo bi da odemo“, rekao je Rašid Harunu, trudeći se da deluje pribrano. „U gradu G i dolini K vreme je još lepo, dok je ovde vazduh suviše cmizdrav za reči.“ Činjenica je da je kiša u žalosnom gradu toliko pljuštala da ste se mogli maltene udaviti dišući. Gospođica Onita, koja je slučajno baš tada svratila u prizemlje, žalosno se složila sa Rašidom. „Odličan plan“, rekla je. „Da, treba da idete, obojica, to će vam biti kao mali odmor, i nemojte da se brinete što ću ostati ovde potpuno sama.“ *** „Grad G nije ništa naročito“, pričao je Rašid Harunu dok ih je voz nosio prema upravo tom mestu. „Ali dolina K! To je nešto sasvim drugo. Imaju njive pune zlata i planine od srebra, a usred doline je prekrasno jezero koje se inače zove Mračno.“ „Ako je tako lepo, zašto se ne zove Zanimljivo?“, pitao je Harun; Rašid, koji se silno trudio da bude dobro raspoložen, pokušao je da izvede jednu od svojih redovnih smicalica. „E sad, Zanimljivo jezero“, rekao je svojim najtajanstvenijim glasom, „to je nešto sasvim drugo. To ti je Jezero Mnogo imena, da, brajko moj, baš tako.“ Rašid je i dalje pokušavao da zvuči srećno. Pričao je Harunu o raskošnoj plovećoj kući koja ih čeka na Mrač-

nom jezeru. Pričao je o razrušenom vilinskom dvorcu u srebrnim planinama i o prekrasnim baštama koje su načinili drevni carevi, a koje su se spuštale sve do same obale Mračnog jezera; bašte sa fontanama, terasama i paviljonima za uživanje, po kojima su duhovi drevnih kraljeva i dalje letuckali u obliku ptica pupavaca. No, posle tačno jedanaest minuta Harun je prestao da ga sluša, pa je i Rašid prestao da priča; ćutke su gledali kroz prozor vagona u dosadne ravnice kroz koje su prolazili.

Na železničkoj stanici grada G dočekala su ih dvojica namrštenih ljudi sa ogromnim brkovima, obojica obučeni u drečave žute karirane pantalone. „Meni izgledaju kao razbojnici“, pomislio je Harun, ali je svoje mišljenje ipak zadržao za sebe. Ta dvojica su odvezli Rašida i Haruna pravo na politički miting. Vozili su kraj autobusa iz kojih su se izlivali ljudi, baš kao što se iz sunđera izliva voda, i stigli su do guste šume ljudskih bića, mase ljudi koji su se širili na sve strane kao lišće na drveću u džungli.

Bili su tu veliki žbunovi dece i nizovi dama poređanih u redove, nalik na cvetove u nekoj divovskoj leji. Rašid je bio zadubljen u misli i tužno je klimao glavom, onako više za sebe.

A onda se desilo i to, ta nezamisliva stvar. Rašid je izašao na pozornicu, pred ogromnu džunglu ljudi, dok ga je Harun je gledao sa strane; nesrećni pripovedač je otvorio usta – gomila je zacičala od oduševljenja – i sad je Rašid Halifa stajao pred njima zijajući otvorenih usta, utvrdivši da su mu prazna baš kao i srce. „Kra.“ To je bilo jedino što je mogao da kaže. Šah BlaBlah je zvučao kao neka glupa vrana. „Kra, kra, kra.“ *** Potom su ostali zatvoreni u užasno toploj kancelariji, dok su ona dvojica sa brkovima i kariranim pantalonama vikali na Rašida i optuživali ga da je primio mito od njihovih suparnika, pa su mu pretili da će mu odseći jezik i još neke delove tela. Rašid, na ivici suza, stalno je ponavljao da ne razume zašto je presušio i obećavao je da će se iskupiti. „U dolini K ću biti sjajan, veličanstven“, obećavao je. „Bolje ti je da budeš“, vikao je jedan brkajlija. „Inače ćeš ostati bez tog lažljivog jezika.“ „Pa kad poleće avion za K?“, upao je Harun, nadajući se da će time malo smiriti situaciju. (Znao je da voz ne ide tako visoko u planine.) Na to su brkajlije povikale još jače. „Avion? Avion? Njegov tata ne može ni da bekne, a on bi hteo da leti! Nema aviona za vas, gospodine i gospodičiću. Izvolite ići autobusom.“ „I za ovo sam ja kriv“, mislio je Harun, sav očajan. „Ja sam sve ovo počeo. Kakva korist od priča kad čak nisu ni istinite? Pitao sam to i slomio sam ocu srce. Dakle, sad je na meni da sve popravim. Moraću nešto da preduzmem.“ Jedini problem je bio što nikako nije mogao da smisli šta bi to nešto bilo.

www.leo.rs | 49

Volite sebe - iscelite svoj život intenzivna dvodnevna radionica HYL 14. - 15. septembar 2013. – Beograd

Radionica se održava u udobnom i zaštićenom okruženju u centru Beograda. Naučićete kako možete da svoj život, ljude oko sebe i sve što vam se događa, uključujući i svoja sećanja, posmatrate iz drugog ugla čija je osnova ljubav, prema sebi prvenstveno, a time i prema drugima. Svi mi tražimo i očekujemo ljubav, želimo da se osećamo bezbedno i zaštićeno.

Radionice su nadahnjujuće za učesnike da ovim korakom unesu u svoj život promene koje trajno menjaju perspektivu i unose radost u svaki novi dan. Zamenjujući svoje stare misli i obrasce ponašanja koje nas više ne podržavaju u ostvarivanju naših želja i planova, sa ovim novim koje nas podržavaju i inspirišu da budemo sve bolji sebi, i za sebe i za druge, ohrabrićemo sebe da preuzmemo odgovornost za sopstveni život i time ćemo dozvoliti Životu da nas uputi i podrži u onome što jeste najbolje za nas, kao i da osvestimo svoju svrhu, što donosi magična iskustva i predivan život, pun radosti i vredan življenja.

Radionicu vodi licencirani HYL trener Snježana Sredojević Prijave na: snjezana@radosneradionice.com i tel. 0631042577 www.radosneradionice.com

50 |

Kupujte jeftinije u knjižarama RIZNICA KNJIGA:

Kikinda

Knjižara ”Riznica knjiga br. 5”

Trg srpskih dobrovoljaca 19 0230/29-917, 063/517-874

Zrenjanin

Zrenjanin

Zrenjanin

Beograd

Subotićeva br.1 lok. 2 023/512-812, 063/517-874

TC Bagljaš Bulevar Veljka Vlahovića bb; 063/517-874

Gimnazijska 17 023/510-783, 063/517-874

U holu Doma sindikata Tržni centar bb, kod hotela „Konak” Dečanska 14, lokal br. 30 031/846-296, 063/517-874 011/3235-221, 063/517-874 www.leo.rs | 51

Knjižara „Riznica knjiga”

Knjižara ”Riznica knjiga br. 3”

Knjižara „Riznica knjiga br. 6”

Knjižara „Riznica knjiga br. 4”

Zlatibor

Knjižara „Riznica knjiga br. 1”

Istorijski roman Konstantin, pored Dioklecijana i Julijana, spada u opus magnum Ivana Ivanjija jer verodostojno i uverljivo oživljava vreme i okolnosti u kojima se u Rimskom carstvu širila i ustoličila nova religija Hristovih sledbenika. Splet predanja, istorijskih izvora i piščeve mašte stvorio je retko uspešan istorijski roman u novijoj srpskoj književnosti.

JERM­EN­SKA LE­GEN­DA Kralj Jerm­e­ni­je Ti­ri­dat stao je za tre­nu­tak u po­lu­kru­ žnom ve­sti­bi­lu ku­pa­ti­la sa­gra­đe­nog po rim­skom uzo­ru u let­nji­kov­cu Gar­ni, ne­da­le­ko od pre­sto­ni­ce Eč­mi­ad­zin.

Ne­za­do­voljan, okre­nuo se svo­joj sta­roj ro­binji: „Ko je od ju­tros na slu­žbi, Nuš­ri­va­na?“ „Si­noć ni­šta ni­si iz­vo­leo da na­re­diš, za­to sam te ja sa­ če­ka­la.“ Zba­cio je sa se­be plašt, is­pod ko­ga ni­je no­sio ni­šta, i go pre­šao u oda­ju sa ba­ze­nom. Vo­da se za­gre­va­la si­ste­ mom pod­zem­nih ce­vi kroz ko­je je pro­la­zi­la pa­ra, a ce­la in­sta­la­ci­ja lo­ži­la se spolja. Ti­ri­dat je gra­di­telje do­veo iz

52 |

Di­o­kle­ci­ja­no­ve dvor­ske upra­ve. Seo je na tro­no­žac od abo­no­so­vog dr­ve­ta i ću­te­ći sa­če­kao sta­ru že­nu. Po­če­la je da ga po­li­va po­mo­ću ve­li­ke dr­ve­ne ku­tla­če. „Sa­mo ti ka­ži, za­čas mo­gu da po­šaljem po ne­ku mla­ du de­voj­ku...“ Po­što je kralj i dalje ću­tao, do­da­la je in­tim­ ni­je: „Žao mi je što se lju­tiš, Ti­ri­da­te.“ „Sve­jed­no mi je. Sve mi je sve­jed­no. Oku­pa­ću se na br­zi­nu, ni­je mi sta­lo do tvo­jih de­vo­ja­ka. Ti ćeš me naj­bolje na­ma­za­ti i iz­ma­si­ra­ti, kao ne­ka­da, sta­ra mo­ja, zar ne?“ Ia­ko je po­ne­kad umeo da se sa­svim opu­sti u raz­go­ vo­ru sa ne­ka­da­šnjom da­diljom, tog ju­tra je bio ću­tljiv. A

ona je tač­no zna­la šta se­bi sme da do­z vo­li. Po­sma­tra­la ga je s ne­skri­ve­nim po­no­som. Ti­ri­dat je bio vi­sok čo­vek, ia­ko je za­šao u pe­tu de­ce­ni­ju de­lo­vao je kao mla­dić.

Kao iz­gna­nik u mla­do­sti svo­je­vre­me­no je bio čak i po­bed­nik na Olim­pij­skim igra­ma, a na­sta­vio je da sva­ko­ dnev­no tre­ni­ra i dok je bio rim­ski ge­ne­ral, pa i sa­da, ka­da je po dru­gi put vla­dar svo­je do­mo­vi­ne. Du­go je bez re­či se­deo u to­ploj vo­di, ze­le­noj od mi­ri­sa­vih so­li. Ra­se­ja­no se ušti­nuo za tr­buh, uhva­tio je sa­la za dva pr­sta. A ne­kad su mu mi­ši­ći bi­li tvr­di i glat­ki kao mra­mor. Naj­zad se is­ pru­žio na le­ža­ju is­ple­te­nom od pru­ća i pre­pu­stio sta­ri­ci ko­ja ga je mr­ša­vim ru­ka­ma trlja­la čas ne­žno, čas svom sna­gom. Na­glo je ustao, ogr­nuo se: „Po­đi sa mnom!“ Nuš­ri­va­na je za­ču­đe­na po­šla. „Ti baš ne vo­liš ovaj mo­za­ik?“, kralj je po­ka­zao na pod od bru­še­nog ka­me­na u pet­na­est bo­ja le­po slo­že­nih u fi­ gu­re. Bi­le su to lju­bav­ne sce­ne iz­me­đu bo­go­va i nim­fi, iz­ me­đu de­vo­ja­ka i ken­ta­u­ra, ali i iz­me­đu sta­ra­ca i mla­di­ća. „Za­što bi bi­lo va­žno šta se me­ni svi­đa?“ „Na­pra­vi­li su ga naj­bolji rim­ski maj­sto­ri!“ Po­što je sad ona ću­ta­la, mr­zo­voljno je do­dao. „Valj­da mo­gu da imam bar ne­što od luk­su­za kad su me već iz­gna­li u ovu pu­stinju.“

Obla­c i su pre­l a­z i­l i pre­k o ju­t arnjeg ne­b a no­š e­n i pro­leć­nim vet­rom, sun­ce se pro­bi­lo. S dru­ge stra­ne te­sna­ca ta­ko­đe su se di­za­la br­da, iz­me­đu njih je le­ teo usam­lje­ni orao. Iz­ne­na­da se u dalji­ni iz iz­ma­gli­ce po­ja­vi­la vi­so­k a pla­ni­na Ara­rat, ko­ja se odav­de ret­ko mo­gla vi­de­ti. Naj­če­šće je svo­je raz­u­đe­ne vr­ho­ve skri­ va­la iza obla­k a. „To je do­bar znak!“, re­kao je Ti­ri­dat i ne osvr­ću­ći se, uve­ren da ga je sta­ra ro­binja već sti­gla. „Ako ti ta­ko ka­žeš.“ „Pri­bli­ži se, za­što se bo­jiš? Zar mi ni­si bi­la kao maj­ka?“ Ti­ri­dat ju je svo­jom sna­žnom de­sni­com za­gr­lio oko ra­ me­na i pri­vu­kao je se­bi. Sa­svim ti­ho je pi­tao: „A onaj vaš Grigorije? Da li je još živ?“ „Zar ne znaš?“ „Sva­šta ja znam. Znam, na pri­mer, da mu ti i ne­ke od ro­binja pod tvo­jom upra­vom no­si­te hra­nu i spu­šta­te u špilju sve što mu tre­ba, ia­ko je ta­mo ba­čen zbog za­ve­re pro­tiv bo­go­va. Ako ste do­voljno pre­pre­de­no iz­i­gra­va­le mo­ja iz­ri­či­ta na­re­đenja, mo­žda je još živ.“ Do­pu­stio je Nuš­ri­va­ni da se iz­vu­če iz nje­go­vog za­ grlja­ja. Sta­la je na sam rub am­bi­sa i is­pra­vi­la se:

„Do­zvolja­vaš li da ti ne­što ka­žem, kralju?“ „Čim raz­go­va­ram s to­bom ne sa­mo što do­zvolja­vam ne­go i zah­te­vam.“ „Svojevremeno si odavde oteran u taj Rim u izgnanstvo. Sad si u svo­joj otad­žbi­ni. A ako je za­i­sta pu­stinja, ti si po­zvan da je uči­niš ba­štom.“ „Ako i bo­go­vi ta­ko že­le...“ Sta­ri­ca ni­je od­go­vo­ri­la. „Do­ bro, de. Tvoj Bog. Znam da si hri­šćan­ka. Ne boj se, ima ih do­voljno i na dvo­ru ca­ra Di­o­kle­ci­ja­na.“ Br­zo ko­ra­ča­ju­ći, ta­ko da je sta­ri­ca je­dva uspe­va­la da ga sle­di, pre­šao je pre­ko tro­ug ­ la­stog pla­toa. Ona je pr­vo mi­sli­la da će se ši­ro­kim ste­pe­ni­ca­ma po­pe­ti u hram bo­ga Sun­ca Mi­tre, ko­ji su sa­gra­di­li još grč­ki ne­i­ma­ri za nje­go­ vog de­du. Me­đu­tim, kralj je pro­šao po­red tog zdanja i uputio se ka sa­mom ru­bu pro­va­li­je. Vi­so­ra­van se za­vr­ša­ va­la na­glo, a ne­kih tri sto­ti­ne me­ta­ra pod nji­ho­vim no­ ga­ma hu­ča­la je br­za pla­nin­ska re­ka Azat.

Kom­pleks pa­la­ta, hra­mo­va i zgra­da za voj­sku i po­slu­ gu sti­snuo se na pri­lič­no uza­nom pro­sto­ru, je­dva se na­šlo me­sta za rim­sko ku­pa­ti­lo, ali Ti­ri­dat bez nje­ga ni­je hteo da ži­vi. Se­ća­ju­ći se isu­vi­še do­bro sop­stve­nih bor­bi sa Per­ si­jan­ci­ma i zna­ju­ći za nji­ho­ve na­pa­de to­kom pro­te­klih de­ce­ni­ja i ve­ko­va, sve je opa­sao snaž­nim be­de­mom od ogrom­nih ba­zalt­nih kva­de­ra, ali tu, nad oko­mi­tim ste­ na­ma, ni­ka­kav zid ni­je bio po­tre­ban. Uz tu str­mi­nu ni­ko se ni­je mo­gao po­pe­ti. Smrt­ne ka­zne naj­lak­še je bi­lo iz­ vr­ša­va­ti ta­ko što bi se osu­đe­ni­ci ve­za­ni ba­ca­li do­le. Ako bi ne­ko ipak uspeo da osta­ne živ i oslobodi se, mo­gla je to bi­ti sa­mo vo­lja bo­go­va.

www.leo.rs | 53

„Me­ni do mog ži­vo­ta ni­je sta­lo, kralju. Gur­ni me ma­lim pr­stom i ne­ću vi­še bi­ti u ne­do­u­mi­ci šta že­liš od me­ne. Da si hteo da umre od gla­di pod zem­ljom, la­ko si mo­gao da nas spre­čiš da ga hra­ni­mo. Ako ne­ćeš da is­prljaš čak ni svoj prst, sa­mo re­ci, mo­gu i sa­ma da sko­ čim, jer znam da će mo­ju du­šu pri­hva­ti­ti an­đe­li ne­be­ski i uz­ne­ti je...“

na­š ao ni­g de dru­g de u Im­p e­r i­j i. Ali ov­d e ni­j e imao s kim da raz­go­va­ra. Do­sa­di­li su mu uvek isti lo­vo­vi, uvek iste pi­jan­ke, isti za­grlja­ji raz­li­či­tih že­na. Sve­šte­ nik ne­po­be­di­vog Sun­ca Azir sti­gao je ma­lo za­di­han, oba­ve­šten da je kralj iz­ne­na­da iz ­vo­leo da se po­ja­vi u nje­go­vom hra­mu. „Ve­li­čan­stvo!“, po­klo­nio se.

„Za sa­da ne­moj. Ni­sam uve­ren da tvo­ji an­đe­li po­sto­je.

Da­bo­me da znam da ste ga snabde­va­li vi­nom, pa čak i knji­ga­ma i sve­tilj­ka­ma. Zo­ve­te ga Ilu­mi­na­tor, pro­sve­tlje­ ni, pa mi re­ci za­što on­da ne sve­tli sam se­bi u tmi­ni kad je ta­kav?“

„Da­nas mi ne­ćeš bi­ti po­tre­ban, ali hva­la ti što si do­šao.

Ne­ću da pri­ne­sem žr­tvu. Mo­ram na­sa­mo da se obra­tim Mi­tri. To će bi­ti raz­go­vor iz­me­đu kralja i bo­ga, raz­u­meš?“

„Či­ni šta ho­ćeš, ali ne­moj da mi se ru­gaš.“ „Ne­ću vi­še, Nuš­ri­va­na, sa­mo ne­moj da se du­riš. Zar ov­de ni­je do­bar va­zduh? Imaš pra­vo, nig­de dru­gde u Rim­skom car­stvu ne mo­že da se di­še ta­ko la­ko kao ov­ de, na ovoj vi­si­ni. Bli­ži smo bo­go­vi­ma. Pa i tvom je­di­nom Bo­gu. Ko­li­ko ja znam, on je ne­ka­kav Mi­trin ro­đak...“ „On je je­di­ni Go­spod Bog naš i mi ne­ma­mo dru­gih bo­go­va osim nje­ga.“ „Pu­sti­mo to. Ka­ži ti me­ni ka­da si po­sled­nji put raz­go­ va­ra­la sa Grigorijeom?“ „Si­noć, kralju.“ „Do­bro je?“ „Do­sta do­bro.“ „Ve­če­ras mu ka­ži da se pri­pre­mi. Na­re­di­ću da ga su­tra iz­va­de iz te ru­pe. Mo­ram da raz­go­va­ram s njim.“ Na­glo je kre­nuo na­trag ka hra­mu. Po­peo se uz dva-tri ste­pe­ni­ka, pa se još je­dan­put osvr­nuo. „Nuš­ri­va­na!“ „Kralju?“ „Me­đu ro­binja­ma ima jed­na ko­ja se zo­ve Rip­si­me, zar ne?“ Sta­ri­ca je tog ju­tra pr­vi put de­lo­va­la zbunje­no. „Ta­ko je, ve­li­čan­stvo.“ „Ko­li­ko je već du­go na mom dvo­ru?“ „Ne­ko­li­ko me­se­ci. Mo­žda i vi­še.“ „Da, čuo sam. Po­sla­li su mi je sa još je­da­na­est nje­nih dru­ga­ri­ca. Za­što je do sa­da ni­sam vi­deo u svo­joj spa­va­ćoj so­bi? Za­to što je hri­šćan­ka, pa po­ku­ša­vaš da je za­šti­tiš od gre­šni­ka kao što sam ja?“ Nuš­ri­va­na je ću­ta­la. Naj­zad se kralj na­sme­jao: „No­ćas nju i nje­ne dru­ga­ri­ce ho­ću da vi­dim za tr­pe­ zom. Le­po ih pri­pre­mi...“ La­ko se po­peo do sa­mog hra­ma. Kri­tič­k i je po­sma­ trao friz. Ka­m en be­š e is­k le­s an ve­š tom ru­k om, oko lav­ljih gla­va oba­vi­ja­le su se gir­lan­de, or­na­men­ti­k a ra­ zno­li­kog li­šća iz­va­ja­na je u tvr­doj ste­ni ta­ko pla­stič­no kao da je ilo­va­ča. Oko žr­tve­nog ol­ta­ra po­stav­lje­na su dva­de­set i če­ti­ri grč­k a stu­ba. Mo­gao je bi­ti za­do­voljan ta­k vom ar­hi­tek­tu­rom, sklad­ni­je ma­lo sve­ti­li­šte ne bi

54 |

Azir se po­klo­nio i po­vu­kao po­ma­lo za­ču­đen.

Ti­ri­dat je ose­ćao la­ku drh­ta­vi­cu. Iz­ne­na­da je po­če­la i ona čud­na gla­vo­bolja ko­ja ga je mu­či­la već me­se­ci­ ma. U ka­me­nom hra­mu sad mu je bi­lo hlad­no, jer is­ pod la­kog pla­šta ni­je obu­k ao ni­šta. Po­ku­ša­vao je da se kon­cen­tri­še. Sta­jao je mir­no, za­dr­ža­vao dah, na­te­rao svo­je is­tre­ni­ra­no te­lo da se ne po­kre­ne, da ne za­tre­pe­ri ni­je­dan mi­šić.

Mo­rao je ne­što da uči­ni. Da do­ne­se ne­ku od­lu­ku. I car Au­re­li­jan je po­seb­no po­što­vao Mi­tru, a svo­jom ve­ li­kom po­be­dom nad Per­si­jan­ci­ma omo­gu­ćio je oslo­bo­ đenje Jerm­e­ni­je. I Kon­stan­ci­je Hlor u da­le­kom Ebo­ka­ru­ mu, je­dan od dva ca­ra, član te­trar­hi­je ca­re­va na či­jem je če­lu sta­jao Di­o­kle­ci­jan, po­seb­no je ne­go­vao Mi­trin kult, na­zi­va­ju­ći ga Sol in­vic­tus, ne­po­be­di­vo Sun­ce. Ako sam ja kralj, taj bog pro­sto mo­ra da mi dâ ne­k i znak!

Ener­gi­jom i di­sci­pli­nom bor­ca po­ku­ša­vao je da sa­vla­ da iz­ne­nad­nu sla­bost or­ga­ni­zma, još ni­je hteo da se po­mak­ne, ali mu se uči­ni­lo kao da mu se ka­me­ni pod na­glo di­že u su­sret.

Kralj je pao li­cem na­pred, je­dva je uspeo, in­stink­tiv­ no pod­met­nuv­ši ru­ku, bar do­ne­kle da ubla­ži pad. One­ sve­šćen, le­žao je do­sta du­go. Če­lo mu je bi­lo kr­va­vo od udar­ca. Azir se tek po­sle po­la sa­ta usu­dio da za­vi­ri u hram, i vi­dev­ši oba­mr­log vla­da­ra sme­sta je iz­dao na­re­ đenje da ga pre­ne­su u dvo­rac i po­zo­vu le­ka­ra. „Kralj Ti­ri­dat je raz­go­va­rao sa bo­gom Sun­ca!“, ša­pu­tao je uve­ren da to mo­že bi­ti vr­lo po­voljno za nje­gov kult i nje­go­vu ka­ri­je­ru, bi­lo da kralj pre­ži­vi, bi­lo da umre, jer je taj su­sret sa bo­žan­stvom po­ku­šao da ostva­ri bez po­ sre­do­vanja sve­šte­ni­ka i žr­ta­va.

Per­si­ja je po­sled­njih ne­ko­li­ko sto­le­ća bi­la naj­ve­ći ne­pri­ja­telj Rim­skog car­stva. Ia­ko ni bor­be s ra­znim varv­a r­s kim na­ro­d i­m a Afri­k e ili sa oni­m a na se­ve­r u Evro­pe ni­k a­da ni­su pre­sta­ja­le, je­di­na ozbiljna si­la, ko­ ja je traj­ni­je mo­gla da ugro­zi utvr­đe­ne gra­ni­ce i ko­ja je uvek na­no­vo na­no­si­la bol­ne po­ra­ze rim­skim le­gi­ja­ma, bi­la je ta moć­na i te­ško ra­zum­lji­va zem­lja na Is­to­ku.

Per­si­ja je va­ži­la za po­stoj­bi­nu vra­če­va. Jerm­e­ni­ja, ma­ la kralje­vi­na usred vi­so­k ih kav­k a­skih pla­ni­na, uporno je nastojala da sa­ču­va svo­ju nezavisnost iz­me­đu dve moć­ne im­pe­ri­je. Rim je bio udalje­ni­ji, pa je ve­ro­vat­ no zbog to­ga, a i da bi držao pod kontrolom oblasti ostočno od Cr­nog mo­ra, pri­hva­tao kom­pro­mi­se ko­ji

su za Jermeniju, bar kada je u pitanju njena relativna ne­za­vi­snost, bi­li po­voljni.

U vre­m e ca­re­va Va­l e­r i­j a­n a i Ga­l i­j e­n a, ka­d a je iz­ gle­da­lo da će se Rim­ska im­pe­ri­ja ras­pa­sti, Ša­pur I je uspeo da pot­či­ni ce­lu Jerme­­ni­ju. Per­si­jan­ci su vo­le­li da pod­se­ća­ju na to, kao i da je jerm­en­ski kralj Mi­tri­ dat pao kao žr­t va dvor­ske in­tri­ge, a nje­gov na­sled­ nik Ti­ri­dat I de­vet me­se­ci je pu­to­vao do Ri­ma da bi se po­k lo­nio ca­ru i Se­na­tu. Pro­tiv­nič­k a dvor­ska stran­k a je, me­đu­tim, upo­zo­ra­va­la da je od­la­zak Ti­ri­da­ta I po sve­mu bio tri­jum­fa­lan. Imao je do­z vo­lu da ga pra­ti tri hilja­de dvo­ra­na. Upr­kos sta­rim rim­skim obi­ča­ji­ma, pred ta­mo­šnje ve­li­či­ne ni­je mo­rao da stu­pi raz­o­ru­žan ne­go sa opa­sa­nim ma­čem, vra­tio se u svoj dvor ne sa­mo sa kru­nom ne­go i sa kov­če­zi­ma u ko­ji­ma je bi­lo sto­ti­nu pe­de­set mi­li­o­na de­na­ri­ja po­mo­ći. Po­red osta­ log, s tim pa­ra­ma sa­gra­dio je pa­la­tu u Gar­ni­ju za svo­ju re­zi­den­ci­ju, ta­ko da je nje­gov mla­di ro­đak, na­sled­nik i imenjak, mo­gao da do­da sa­mo još mo­za­ik­ om ukra­ še­no ras­ko­šno ku­pa­ti­lo.

Jerm­e­ni­ja se po­no­vo us­ta­la­sa­la zbog unu­tra­šnjih tr­venja, pod­stak­nu­tih intrigama persijskih i rimskih age­na­ta, kad je sa­da­šnji kralj još bio de­čak. Uz po­moć rim­skih pri­sta­li­ca uspeo je da po­beg­ne u po­sled­njem tre­nut­ku. Per­si­jan­ci su sa so­bom do­ne­li svo­ju mrač­nu ve­ru, po­ru­ši­li ki­po­ve slav­nih jerm­en­skih vla­da­ra, pa­li­li u no­vim sve­ti­li­šti­ma svo­je sve­te va­tre, a tu i ta­mo čak ru­ši­li ili spalji­va­li obo­ža­va­ne drev­ne ido­le. Oko po­gla­ va­ra jed­ne konjič­ke hor­de, ko­ji se zvao Mam­go, po­če­le su da se oku­plja­ju vo­đe jerm­en­skih brd­skih ple­me­na.

Mam­go, iako tur­ko­man­skog po­re­kla, vi­še ro­đe­ni rat­nik ne­go lu­ka­vi po­li­ti­čar ili dr­žav­nik, za vre­me Di­o­kle­ci­ja­ no­vog po­ho­da pro­tiv Ša­pu­ra de­fi­ni­tiv­no je pro­ce­nio da je bolje da pre­đe na stra­nu Ri­ma i pri­hva­ti mla­dog Ti­ri­da­ta za kralja.

Dok je Di­o­k le­ci­jan bio za­u­zet u Egip­tu, ta­ko da na da­le­kom se­ve­ro­i­sto­ku tog ča­sa ni­je imao ni­jed­nu kom­ plet­nu le­gi­ju, Ša­pur se po­no­vo ce­lim fron­tom okre­nuo ka pla­ni­na­ma se­ver­no od Ara­ra­ta i uspeo da ih osvo­ji u jed­nom na­le­tu, pa je Ti­ri­dat, sa­da već kralj, po­no­vo mo­rao da be­ži i za­tra­ži uto­či­šte kod svo­jih rim­skih za­ štit­ni­ka. Mam­go se po­vu­kao u ne­pro­hod­ni deo pla­ni­na.

Ti­ri­dat je za­jed­no sa Ga­le­ri­jem uče­stvo­vao u sud­bo­no­ snom ra­tu pod vr­hov­nom ko­man­dom sa­mog Di­o­kle­ ci­ja­na. Ce­za­ru Ga­le­ri­ju je čak spa­sao ži­vot ka­da su, po­ tu­če­ni u jed­noj bi­ci, sa­mi mo­ra­li da pre­pli­va­ju Eu­frat.

Ko­nač­na po­be­da ipak je pri­pa­la rim­skoj voj­sci, pa je ta­ko, naj­zad, obez­be­đe­na re­la­tiv­na ne­za­vi­snost Jerm­ e­ni­je. Ti­ri­dat je, po dru­gi put, po­be­do­no­sno mo­gao da se vra­ti u svo­ju zem­lju.

Sa­da je bio kralj, ali, ta­ko­đe, i rim­ski sa­trap.

Di­o­k le­ci­jan je na­sta­vio sa po­li­ti­kom Ok­ta­vi­ja­na Av­ gu­sta i Ha­dri­ja­na, ni­je vi­še hteo da ši­ri gra­ni­ce svog car­stva, ali sva­k a­ko je­ste uti­caj na dru­ge zem­lje. Na

dru­gu oba­lu Cr­nog mo­ra ni­je vi­še hteo da šalje svo­je le­gi­je, ali mu je bi­lo sta­lo da pre­ko ver­nih sa­ve­zni­k a i ta­mo za­dr­ži kon­tro­lu. Ni­je zah­te­vao da se form­al­no pot­či­ne Ri­mu, ali je­ste da u manjim, po­go­to­vo su­sed­ nim zem­l ja­m a vla­d a­j u lju­d i vas­p i­t a­va­n i u rim­s kom du­hu.

Ti­ri­dat je ne­sum­nji­vo bio po­go­dan čo­vek. Ško­lo­ vao se u Grč­koj, dalje raz­vi­jao u rim­skoj arm­i­ji, ali je pri­pa­dao no­voj ge­ne­ra­ci­ji, ni­je ro­bo­vao tra­di­ci­ji. Na Di­o­k le­ci­ja­no­vom dvo­ru ni­je imao ni­jed­nog pri­ja­telja, za­i­sta sim­pa­ti­čan bio mu je sa­mo ta­da­šnji ka­pe­tan Kon­s tan­t in, sin ce­z a­ra Kon­s tan­c i­j a Hlo­ra. Ipak ni­s u uspe­li da se spri­ja­telje, Kon­stan­tin je u Ni­ko­mi­di­ji u slo­bod­nim ča­so­vi­ma re­dov­no ne­sta­jao, išao ne­k im svo­jim pu­te­vi­ma.

Ti­ri­dat se nig­de na sve­tu ni­je ose­ćao kao kod svo­je ku­će. Kao mla­dić na­pi­jao se te­škog cr­nog vi­na, a kad je bio že­dan isto to­li­ko vo­leo je i sve­žu iz­vor­sku vo­du, umeo je da uži­va i u sna­zi i ve­šti­ni svog di­sci­pli­no­va­ nog te­la ili u le­po­ti ne­kog usam­lje­nog čem­pre­sa. Sad mu sve to vi­še ni­je bi­lo do­voljno, a ni­je na­la­zio ute­hu ni u či­ta­nju fi­lo­zof­skih trak­ta­ta. Tra­žio je ne­što, ali ni­je znao šta. Upr­kos svim pri­znanji­ma ko­ja je ne­k ad do­bio u Grč­koj i Ri­mu, osta­jao je ta­mo stra­nac. Uče­stvo­vao je na Olim­pi­ja­di i znao da će mu lo­vo­rov ve­nac bi­ti ve­će od­li­ko­vanje od sva­ke rat­ne po­be­de. Gde god je sti­zao, isti­ca­li su taj nje­gov uspeh, a di­vi­le su mu se i de­voj­ke iz ugled­nih rim­skih po­ro­di­ca. Naj­bo­ga­ti­ji i naj­moć­ni­ji lju­di u Car­stvu po­zi­va­li su ga na go­zbe, ali uvek je znao da je in­te­re­san­tan samo zato što de­lu­je eg­zo­tič­no. Varv­a­ri su po­vre­me­no do­la­zi­li u mo­du, ali pri­sno­sti sa nji­ma ni­je mo­glo bi­ti. Slu­ži­li su kao pri­ vre­me­ni ukras ina­če za­tvo­re­nih dru­štava. Dva pu­ta je prak­tič­no iz po­čet­k a mo­rao da upo­zna­je sop­stve­nu do­mo­vi­nu. Vra­ćao se u br­do­vi­tu zem­lju svo­jih pre­da­k a kao da je pro­g­na­nik iz Ri­ma, iz sjaj­nog več­nog gra­da, iz moć­ne, do­bro or­ga­ni­zo­va­ne rim­ske voj­ske u ko­joj je kao je­dan od voj­sko­vo­đa imao si­gur­ne pi­vi­le­gi­je.

Kao kralj sam je mo­rao da se bri­ne i sve obez­be­di i za dr­ža­vu i za se­be.

Te­šio se Ce­za­ro­vom mi­šlju da je bolje bi­ti pr­vi na se­lu, ne­go dru­gi u Ri­mu. Ali to ga ni­je sa­svim umi­ri­lo. Znao je da je već pre­šao ze­nit svog ži­vo­ta. Šta je po­sti­gao? Onaj olim­pij­ski ve­nac? Dve-tri po­be­de na boj­nom polju? Do­ bio je kru­nu za­ba­če­ne kralje­vi­ne. Ni­ti mu je vi­no pri­ja­lo kao ne­ka­da, ni­ti su ga strast i ra­do­zna­lost go­ni­li iz jed­nog de­vo­jač­kog za­grlja­ja u dru­gi. Po­ku­ša­vao je da us­po­sta­vi ne­ku ve­zu sa več­no­šću, sa bo­go­vi­ma, pre sve­ga sa Mi­ trom, ali nje­gov zdrav ci­ni­zam uvek je po­be­đi­vao iskre­ nu želju da se vi­ne u ne­ki no­vi pro­stor nat­pri­rod­nog. Na svo­ju ne­sre­ću, isu­vi­še je do­bro po­zna­vao sve mo­gu­će sve­šte­ni­ke. Svi su se oni vi­še uz­bu­đi­va­li zbog ovo­ze­maljs­ kih do­ba­ra ne­go zbog ta­jan­ste­nih želja svo­jih ne­be­skih go­spo­da­ra.

www.leo.rs | 55

Viktorija Butenko

REVOLUCIJA ZELENIH KAŠASTIH SOKOVA Radikalan pomak prema prirodnom zdravlju „Ovo je pionirska knjiga, potrebna onima čije zdravlje je ugroženo prerađenom hranom. Iz naturopatske perspektive, najvažniji sastojci za izlečenje nalaze se ovde u novim receptima – enzimi, aminokiseline, vlakna, minerali, antioksidanti i još mnogo toga. Životnu znatiželju Viktorije Butenko prati briljantan um… Priključite se revoluciji zelenih kašastih sokova! Ovo bi mogla da bude najvažnija knjiga koju ćete kupiti ove godine!“

Zahvaljujući pionirki sirove hrane Viktoriji Butenko, ishrana povrćem za vas više neće predstavljati gnjavažu.

U potrazi za pravilnom i zdravom ishranom zeleni kašasti sokovi predstavljaju jednostavno i efikasno rešenje.

Zbog konzumiranja prerađene i brze hrane, preopterećenosti poslom i stresa koji osećamo dok jedemo s nogu, mali broj nas se u modernoj životnoj trci hrani iole uravnoteženom ishranom. Čak i ukoliko nismo vidljivo bolesni, možda patimo od nedostataka koncentracije, nesanice, tromosti ili bilo kojih drugih brojnih simptoma uzrokovanih nedostatkom hranljivih materija. Revolucija zelenih kašastih sokova cilja na zaustavljanje ove tihe epidemije i vraćanje ravnoteže u svakodnevnu ishranu.

Odgovor Viktorije Butenko je ukusan i hranljivim materijama bogat zeleni kašasti sok. Budući da zahteva malo vremena za pripremu, zeleni kašasti sok predstavlja

56 |

najlakši način da u vašu ishranu ponovo uključite dugo zanemareno voće, povrće i zeleniš. Sa preko 200 recepata, Revolucija zelenih kašastih sokova nudi jednostavnost, dovoljnu raznolikost da vaše nepce održava zadovoljnim, a telu pruži sirove sastojke sa neophodnim hranljivim materijama.

REVOLUCIJA JE POČELA POČELA JE REVOLUCIJA ZELENIH KAŠASTIH SOKOVA ZAHVALJUJUĆI VAMA, MENI i svima onima širom sveta koji konzumiraju to ukusno zeleno piće. Najbolje od svega u vezi s tim čarobnim napitkom jeste to što je - osim što je superzelen i izuzetno zdrav - istovremeno ukusan iznad svih očekivanja, pa ga je veoma lako zavoleti. Na svojim predavanjima i radionicama videla sam na hiljade ljudi koji su, čim su prvi put probali zeleni kašasti

napitak, doživeli duboki preobražaj. Početna strepnja i otpor prema toj “zelenoj materiji” ubrzo se pretvaraju u zadovoljstvo zbog iznenađujuće dobrog ukusa kašastog soka. Često čujem glasne uzvike iznenađenja i vidim ljude kako srču poslednje kapi iz čaše.

Petnaest godina pokušavala sam da podstaknem ljude na to da u svakodnevnu ishranu uključe sveže voće i povrće, i sećam se da mi je bilo teško da ih uverim u to da treba da jedu više sirove hrane. Godinama sam dnevno prelazila više od hiljadu dvesta kilometara po Zapadnoj obali držeći nedeljna predavanja o sirovoj hrani. Uz to, držala sam desetonedeljne kurseve po gradovima - od San Franciska do Sijetla. Nakon jednonedeljnog odmora na kraju kursa započinjala bih sve iznova. Međutim, usprkos mom upornom nastojanju, većini mojih učenika bilo je teško da istraju na dijeti zasnovanoj na sirovoj hrani.

Situacija se radikalno promenila otkrićem zelenog kašastog soka. Otkad sam u avgustu 2004. godine napravila svoj prvi zeleni kašasti sok (eng. green smoothie; prim. prev.) napitak je postajao sve popularniji i nije bilo potrebno uložiti mnogo truda da ga promovišem. Danas više ljudi zna za zelene kašaste sokove nego za ishranu sirovom hranom. Sada mogu da naručim različite zelene kašaste sokove u nekoliko lokalnih juice-barova, čak i u jednom drive-inu pored aerodroma u Medfordu u Oregonu. Mnoge televizijske emisije i časopisi promovišu zelene kašaste sokove, a kada su me moja deca nedavno odvela u bioskop, gotovo sam pala sa sedišta - videla sam da Ajron Men izvlači mikser i priprema sebi zeleni kašasti sok.

Od kada sam otkrila zelene kašaste sokove, pijem ih svakodnevno i delim ih s drugima. Toliko ih volim da ću ih piti do kraja života. Svi u mojoj porodici, kao i mnogi moji prijatelji, zaljubili su se u njih. Gde god da idem, prikupljam nove informacije od zaljubljenika u zelene kašaste sokove iz celog sveta. Na osnovu svakodnevnog istraživanja i eksperimentisanja, kao i na osnovu pisama naših čitalaca, u ovoj novoj knjizi moji saradnici i ja sabrali smo najbolje recepte i osnovna načela za pripremu i konzumaciju zelenih kašastih sokova.

Nadam se da ćete uživati u otkrivanju sveta zelenih kašastih napitaka i da ćete pronaći sopstvene omiljene recepte za optimalno zdravlje. Srećno miksovanje!

OSLOBAĐANJE LEKOVITE MOĆI ZELENIŠA SVAKI PUT SE NAJEŽIM KADA ČITAM O FOTOSINTEZI. ZELENIŠ JE JEDINA ŽIVA materija na svetu koja sunčevu svetlost može da pretvori u hranu za sva živa bića. Bez zelenog lišća na ovoj planeti ne bi bilo života. Životna svrha zeleniša jeste proizvodnja hlorofila. Posvećeni najvećoj mogućoj proizvodnji hlorofila, zeleni listovi rastu, rastežu se i šire, tako da brzo zauzimaju dostupni prostor pod suncem. Zato neprestano moramo da režemo

i obrezujemo žbunje i drveće oko nas, kao i da kosimo travu.

Hlorofil je čudesna supstanca, u suštini, to je tečna sunčeva svetlost. Molekul hlorofila je osnova svih vrsta ugljenih hidrata na našoj planeti. To znači da nema šećera, meda, krompira, testenine, pirinča ili hleba koji nije potekao od molekula hlorofila. Sva energija u hrani potiče od sunca. Biljke razumno koriste šećere koji nastaju iz hlorofila. Budući da biljke nemaju noge, dakle, ne mogu da se kreću, plodove koje proizvode namerno čine slatkim da bi privukle životinje, insekte, ptice i ljude, i uz njihovu pomoć proširile svoje seme. Zato nam njihovi plodovi izgledaju tako privlačno. Živih su boja, slatki, a miris im je primamljiv. Drugi veliki deo šećera nastalog iz hlorofila prenosi se u koren. Kao što znate, sladak je koren mnogih biljaka, na primer: koren cvekle, šargarepe, repe i krompira - zato se veliki procenat šećera na svetu proizvodi upravo iz korenastih biljaka. Zbog svega toga čovek se pita čemu bi mogla da služi slast u korenu?

Koga može da privuče onako skrivena pod zemljom, u dlakavom i prljavom korenu? Postoji bezbroj različitih gljivica, mikroba, ameba, bakterija i mikroorganizama čiji životi zavise od šećera u korenastim biljkama. U knjizi Obilje mikroba (Teaming with Microbes) Džef Louenfels (Jeff Lowenfels) i Vejn Luis (Wayne Lewis) pokazuju nam kolika je gužva u našem ”komšiluku“: ”Genetičari mikrobiolozi utvrdili su da samo jedna čajna kašičica dobrog baštenskog tla sadrži milijardu nevidljivih bakterija, nekoliko metara isto tako nevidljivih micelija gljiva, nekoliko hiljada praživotinja i nekoliko desetina crva.“ Svi ti organizmi veoma vole slatko, pa konzumiraju šećer iz korena biljaka i pomoću njega se razmnožavaju. Oni organsku materiju, kao što su mrtve životinje i biljke, pretvaraju u neorganske minerale. Bogatstvo i plodnost tla u potpunosti zavise od aktivnosti mikroorganizama. Bez njih, tlo se pretvara u prašinu. Koren biljaka prekriven je sićušnim dlačicama zvanim rizoidi. Kada piju vodu, biljke preko rizoida iz tla apsorbuju rastvorena mineralna jedinjenja. Voda, koja ulazi kroz korenske dlačice i kreće se kroz biljku, nosi hranljive materije do svih delova biljke.

Glavna svrha akumuliranja visoke koncentracije hranljivih materija jeste razvoj semena, a seme je ključno u ispunjenju važne funkcije razmnožavanja biljaka. Prvo, seme mora da izdrži različite vremenske uslove kao što su hladnoća, suša, vetar, kiša ili vrućina. Osim snažnog imuniteta i sposobnosti preživljavanja u najrazličitijim okolnostima, uključujući višesatno zadržavanje u nečijem probavnom traktu, seme mora biti sposobno da ostane u neaktivnom stanju tokom izuzetno dugih perioda pre no što se stvore uslovi pogodni za klijanje.

Visoka koncentracija hranljivih materija omogućuje preživljavanje semena stotinama, čak hiljadama godina. U svom članku saradnica Svetske banke semena Svalbard u Norveškoj Marta Hanter Šepard (Marta Hunter Shepard) opisuje izuzetne sposobnosti semena da preživi: ”Najdu-

www.leo.rs | 57

govečnije seme koje poznajemo jeste seme sirka. Pretpostavlja se da bi u određenim uslovima moglo da preživi čak dvadeset hiljada godina“. Kada seme proklija, i dalje je potrebno mnogo energije i hranljivih materija da bi biljka nikla i preživela. Ponekad vidimo izdanke trave koji rastu kroz debeli sloj asfalta, stene ili kroz debele slojeve gline. Izdanci moraju biti sposobni da prežive i kada ih nagrize ili nagazi krupna životinja. Da seme nema dovoljno hranljivih materija, to ne bi bilo moguće. Zato se biljke veoma trude da dopune svoju podzemnu zalihu mikroorganizama i iskoriste njihove minerale.

Biljke počinju da akumuliraju hranljive materije mnogo pre no što se seme razvije. Za akumuliranje i odlaganje hranljivih materija nema boljeg mesta od lišća. To zeleniš svrstava u kategoriju najhranljivijih namirnica na planeti. Čovek bi mogao da se zapita: “Zar nije onda seme najhranljiviji deo biljke?” Iako je ono zaista bogato hranljivim materijama, biljke ne žele da njihova ”deca“ budu pojedena pa štite seme ispunjavajući ga raznoraznim inhibitorima, alkaloidima i drugim otrovnim sastojcima.

Najbolje vreme za branje zeleniša jeste pre stvaranja semena jer tada zeleno lišće sadrži najveću koncentraciju hranljivih materija. Kada biljka procveta, hranljive materije počinju da se koncentrišu u njenom semenu i u listu ih preostane veoma malo. Lišće postaje žuto i smeđe, gorko i žilavo, pa vremenom otpadne tako da preostale hranljive materije mogu da se vrate u tlo i biljka može da se odmori do sledeće sezone rasta.

DA LI STE PRIMETILI KOLIKO ZELENOG LIŠĆA RASTE NA OVOJ planeti? Mislim da nije moguće proceniti količinu zelene mase na planeti Zemlji. Znamo samo to da je upravo zahvaljujući zelenom lišću prevlađujuća boja naše planete - zelena.

Kada nečeg ima u takvom izobilju kao zeleniša, skloni smo da to smatramo nevažnim. Na kraju ga više i ne primećujemo. Mnogima od nas, zbog brzog načina života, zeleniš se sveo na deo pejzaža. Neki na njega gledaju kao na hranu za životinje. Za neke ljude zeleniš je smetnja: treba grabljama pokupiti lišće, zatim pokositi travu, počupati korov. Isto tako smo i zeleniš na tanjirima počeli da uzimamo zdravo za gotovo.

Međutim, zeleni listovi suštinski su važni za preživljavanje svih živih bića na planeti uključujući biljke. U stvari, zeleno lišće neophodan je element ljudskog preživljavanja isto kao voda, vazduh i sunčeva svetlost. Mnogo sam istraživala i otkrila da prehrambeni sastav zeleniša zapanjujuće dobro odgovara ljudskim prehrambenim potrebama. Zeleniš sadrži sve esencijalne minerale, vitamine, čak i aminokiseline koje su ljudima potrebne za optimalno zdravlje. Jedina hranljiva materija koju u zelenišu ne pronalazimo jeste vitamin B12. Više informacija o prehrambenoj vrednosti zeleniša možete da pronađete u mojoj knjizi Zeleno za zdravlje.

Pronašla sam brojne dokaze o tome da je zeleno lišće od početaka vremena bilo glavna namirnica u ishrani

58 |

ljudi. Prema arheološkom istraživanju kosturi prvih ljudi otkriveni su u istočnoj Africi koja je u to vreme bila prekrivena tropskim kišnim šumama. Na osnovu proučavanja kostiju naučnici su utvrdili da su ljudi najpre živeli u gornjem delu krošnji drveća. Njihovi veliki i pravougaoni kutnjaci, prekriveni debelim slojem gleđi, upućuju na to da su praistorijski ljudi jeli zeleno lišće, kao i voće, pupoljke, semenke, koru drveta i insekte.

Prikupljeni dokazi o popularnosti zeleniša potiču čak iz vremena ranog srednjeg veka. Na primer, nemački istraživač P. Hanelt (P. Hanelt) tvrdi da su ”mnoge lisnate biljke krstašice, koje danas ne postoje, između šesnaestog i devetnaestog veka širom Evrope korišćene kao povrće za salatu i kao lek protiv skorbuta“. Drugi naučni istraživač kaže da se zeleniš ”kao što je kupus, rotkva, repa i ren koristio širom Evrope do šesnaestog veka. Kupus je bio kultna biljka, služio je kao lek za sve bolesti“.

Kao što se opširnije objašnjava u mojoj knjizi U 12 koraka do sirove hrane, zeleniš je hiljadama godina bio glavna namirnica u ljudskoj ishrani. Tokom čitave istorije ljudi su gotovo isključivo jeli zdrave, prirodne proizvode izrasle na bogatom, zdravom tlu. Taj način ishrane doživeo je radikalni preokret pre otprilike sto osamdeset godina kada je započela industrijska revolucija. Uz železnicu, mašine za šivenje i fabrike, otkriveni su i postupci konzervisanja namirnica, rafinisanja šećera i mlevenja belog brašna. Ta tri pronalaska bili su glavni faktori definitivne promene ljudske ishrane. Ljudi su spremno prihvatili prigodne, jeftine i ”napredne“ načine ishrane, međutim, istovremeno su dramatično smanjili potrošnju zdrave hrane, posebno zelenog povrća. Izrazito hranljive prirodne proizvode zamenili su belim brašnom, belim šećerom, zasićenim uljima, veštačkim dodacima i mnogim drugim prerađenim proizvodima. Za samo nekoliko godina ishrana isključivo prerađenom i rafinisanom hranom postala je uobičajena pa se, poput vožnje biciklom i upotrebe električne energije, smatrala simbolom napretka, kao što je to danas posedovanje računara i mobilnih telefona. Niko nije posumnjao u kaloričnost tih novih namirnica niti je razmišljao o tome da su one siromašne hranljivim materijama. Naprotiv, većina potrošača verovala je da je konzervisane, rafinisane i druge prerađene prehrambene artikle lakše svariti nego prirodnu hranu. Kada su ljudi počeli da dobijaju različite simptome nutritivne deficijencije, odnosno nedostatka hranljivih materija, te bolesti nisu dovodili u vezu s novostečenim navikama u ishrani. Pronalazak i primena veštačkog đubriva, zaštitnih sredstava i drugih toksičnih hemikalija doprineli su različitim nutritivnim deficijencijama. Za samo nekoliko desetina godina - kao direktna posledica konzumiranja hrane sa smanjenom količinom esencijalnih hranljivih materija - proširile su se bolesti kao što su skorbut, rahitis, beriberi i pelagra. Svaka od tih bolesti razvila se u epidemiju, izgubljeno je na hiljade života. Na primer,

1915. godine samo u Sjedinjenim Državama više od deset hiljada ljudi umrlo je od pelagre.

U to vreme većina lekara uzrok te bolesti nije povezivala s ishranom siromašnom hranljivim materijama, pa su lek tražili na drugoj strani. Tokom industrijske revolucije zabeležen je veliki napredak u oblasti hemije: da bi pomogli svojim pacijentima, lekari su počeli da propisuju sve veći broj različitih medikamenata. Nažalost, nisu znali da većina tih medikamenata ometa apsorpciju vitalnih prehrambenih materija i time doprinosi nutritivnim deficijencijama. Danas je dostupan veliki broj naučnih studija koje objašnjavaju kako medikamenti mogu da izazovu nutritivne deficijencije u ljudskom organizmu. Na primer, gvožđe, jedan od najvažnijih minerala za zdravlje ljudi, može se dobiti iz mnogih namirnica kako biljnog tako i životinjskog porekla.

Međutim, uprkos tome što je gvožđe toliko dostupno, njegov nedostatak najčešća je prehrambena deficijencija u Sjedinjenim Državama, koja pogađa 7,8 miliona devojaka u periodu adolescencije, žene srednjih godina kao i 700.000 dece između jedne i dve godine. U svojoj knjizi Nutritivne deficijencije uzrokovane lekovima (Drug-Induced Nutritional Deficiencies) dr Dafni A. Rou (Daphne A. Roe) objašnjava da vrlo rašireni lekovi kao što su aspirin, antacid i antibiotici smanjuju apsorpciju gvožđa. Dodavanjem spanaća i drugog povrća bogatog gvožđem možemo da iskorenimo najčešće nutritivne deficijencije i eventualno poboljšamo svoj imunitet tako da nam medikamenti neće biti potrebni.

Danas je poznata činjenica da su pravi uzrok skorbuta, beriberija, pelagre i rahitisa nutritivne deficijencije. Na primer, skorbut može uspešno da se izleči jednostavnim dodavanjem svežeg voća i povrća u ishranu pacijenta.

Međutim, do devetnaestog veka ”uobičajeni lekovi protiv skorbuta bili su pročišćavanje slanom vodom, puštanje krvi, ispijanje sumporne kiseline ili sirćeta, kao i premazivanje otvorenih rana pastom od žive.“ Zato ne čudi to što je za dva veka pre otkrića vitamina C ”dva miliona ljudi umrlo od skorbuta“. Pitam se hoće li za još dva veka nauka otkriti da se neka strašna bolest današnjice može izlečiti jednostavnim unošenjem svežih organskih proizvoda u ishranu.

Tokom devetnaestog veka povećano korišćenje hemijskih i medicinskih tretmana, povećana potrošnja prerađene hrane i sve raširenija upotreba toksičnih supstanci u svakodnevnom životu, u velikoj meri doprineli su nutritivnim deficijencijama i zatrovanosti svetske populacije. Deficijencija i zatrovanost postavile su temelje za ubrzano slabljenje opšteg zdravlja populacije. Učestalost degenerativnih bolesti počela je primetno da raste.

Jedna od bolesti koje su doživele ekspanziju jeste rak.

Najstariji poznati recept protiv kancera pronađen je na egipatskom papirusu ispisanom između 3000. i 1500. g. pre Hrista. Međutim, kako tvrdi dr Maks Gregson (Max Gregson), rak je sve do početka industrijske revolucije

bio izuzetno retka bolest. U devetnaestom veku broj ljudi kojima je u razvijenim zemljama dijagnostikovan rak ubrzano je počeo da raste. Do 1900. godine šezdeset četvoro na svakih 100.000 Amerikanaca umiralo je od raka. Te visoke brojke nastavile su da se povećavaju, a do 2000. godine su se - utrostručile. Sada nam govore da će do 2010. godine rak postati vodeći uzrok smrtnosti u svetu.

Danas, dok procenat prerađene hrane u našoj ishrani i dalje raste, nivo opšteg zdravlja pada takvom brzinom da čak i u jednom naraštaju možemo da primetimo koliko je taj pad dramatičan. Meni su samo pedeset i četiri godine, a tokom svog kratkog životnog veka uočila sam da su mladi ljudi sve slabijeg zdravlja. Na primer, kada sam ja pohađala srednju školu, od četrdeset učenika u mom razredu samo je jedan mladić nosio naočare. Niko nije nosio protezu za zube a samo je jedna devojka bila gojazna. Nedavno sam održala predavanje u lokalnoj srednjoj školi i primetila da trećina učenika nosi vrlo elegantne naočare, mnogi su imali proteze za zube, mnogi su bili gojazni a većina ih je imala akne. Povrh toga, njihov profesor mi je rekao da je nekolicini dijagnostikovan poremećaj nedostatka pažnje i hiperaktivnost (ADHD), kao i da mnoga deca u razredu koriste različite lekove uključujući antidepresive. Očigledno je da se proces slabljenja našeg zdravlja nastavlja, a možda se čak i intenzivira.

Vi i ja pripadamo otprilike sedmoj generaciji ljudi koji žive na prevlađujuće prerađenoj hrani. Belo brašno, beli šećer, veštački dodaci i mnogi drugi sastojci prerađene hrane doprineli su deficijenciji i zatrovanosti savremenih ljudi. Dramatično smanjenje zelenog povrća u ishrani smatram svakako najštetnijom odlukom po naše zdravlje koju smo ikada doneli. Evo nas u dvadeset i prvom veku i, prema tvrdnji USDA (Američko ministarstvo poljoprivrede), ”preko pedeset posto Amerikanaca pati od nedostatka bar jedne od pet najvažnijih hranljivih materija, a osamdeset posto Amerikanaca pati od nedostatka jedne ili više esencijalnih hranljivih materija“. Naše deficijencije nastavljaju da se akumuliraju i već su dosegnule takve razmere da su počele da se menjaju karakteristike naših kostura i lica. Na primer, usled nedostatka vitamina D i drugih esencijalnih hranljivih materija, kosti lica mnogih ljudi slabo su razvijene pa izazivaju sužavanje zubnog luka, a posledica toga jeste zbijenost zuba. Prema mišljenju dr Vestona A. Prajsa (Weston A. Price), “to je tipična manifestacija neprimerene ishrane u roditeljskoj kući”.

Većina današnjih mladih ljudi ima čeljust koja je toliko uska i kratka da jednostavno nema dovoljno mesta za sve zube. Većina naših kćeri i sinova prisiljena je da vadi umnjake čak i kada se ne primećuju znaci karijesa. Štaviše, posle bolnog vađenja sva četiri umnjaka njihova čeljust i dalje je preuska za ostatak zuba. Zato mladi ljudi često nose ortodontske proteze da zbijeni zubi ne bi rasli ukrivo.

www.leo.rs | 59

Pre nekoliko godina u knjizi Opstanak u 21. veku autora Viktorasa P. Kulvinskasa (Viktoras P. Kulvinskas) pročitala sam da manje usne šupljine upućuju na slabo genetsko nasleđe. Provela sam nebrojene sate u knjižarama nad arhivama fotografija snimljenih u poslednjih sto pedeset godina širom celog sveta. Uočila sam da na Zapadu svaka generacija ima sve manje usne šupljine. Za ušnu hrskavicu, kao i za svaku drugu u telu, izuzetno je važan vitamin K. Sticajem okolnosti, vitamina K gotovo isključivo ima u zelenom lišću. Budući da trudnice najčešće ne jedu dovoljno zeleniša, deca ne dobijaju dovoljno vitamina K i zato u svakom naraštaju njihove uši postaju malo manje. Pretpostavljam da su i drugi ljudski organi koji sadrže hrskavicu pogođeni nedostatkom vitamina K. Pitam se da li su problemi u vezi s kičmom, od kojih pati trideset i jedan milion Amerikanaca, zajedno s više od dvesta hiljada onih koji godišnje operišu koleno, isto tako povezani s nedostatkom zeleniša u ishrani. Dobro zdravlje nije moguće bez redovnog unosa vitamina K. Utvrđena je povezanost nedostatka vitamina K sa sledećim bolestima i poremećajima: •

rak kože

•

rak jetre

•

pojačano menstrualno krvarenje

•

krvarenje iz nosa

•

hemoragija (krvarenje)

•

lako dobijanje modrica

•

osteoporoza

•

hematomi

Nedostatak vitamina K povezan je i sa sledećim urođenim manama:

DIJETETIČARI SU DESETINAMA GODINA PODUČAVALI JAVNOST O KORISNOSTI zeleniša, međutim, nikada nije bilo jasno rečeno kako svež zeleniš uklopiti u svakodnevnu ishranu. Činilo se da se zeleno lišće može jesti samo kao salata. Problem je u tome što u našem industrijalizovanom svetu ukus zeleniša nije toliko primamljiv kao stimulišući ukus prerađene hrane. Zato je - uprkos poučnim efektima crtanog filma o Popaju, uprkos oglasima koji promovišu veću zastupljenost povrća u ishrani, majkama koje guraju brokoli pred svoju decu, kao i sokovima od pšenične trave u juice-barovima i raznoraznim zelenim praškovima koji su dostupni poslednjih godina - zeleniš za većinu potrošača i dalje sporedno jelo ili čak neprijatna potreba.

I ja sam bila takva. Znala sam da moram da jedem zeleniš, ali nije mi se sviđao njegov ukus. Do 2004. godine već sam duže od deset godina jela sirovu hranu i, premda mi je prelazak na potpuno sirovu hranu omogućio oporavak od teških bolesti od kojih sam bolovala – edem, aritmija i depresija – još nisam bila dosegnula optimalni nivo zdravlja kojem sam težila.

U potrazi za savršenom ljudskom ishranom odlučila sam da potražim životinje koje su genetski bliske ljudima.

Otkrila sam da šimpanze 99,4 posto gena dele s ljudima.

Istovremeno, snažan prirodni imunitet tih životinja odlično se odupire AIDS-u, hepatitisu C, raku i drugim fatalnim bolestima koje pogađaju ljude. Razmišljala sam: ako imamo 99,4 posto istih gena, naša ishrana trebalo bi da bude 99,4 posto slična. Pokazalo se da je upravo obrnuto, odnosno, standardna američka ishrana je otprilike 99 posto različita od ishrane divljih šimpanzi. Uverite se i sami: Ishrana divlje šimpanze

Standardna američka ishrana

voće

kuvani ugljeni hidrati (pirinač, krompir, hleb i testenina)

•

skraćeni prsti

•

deformisane uši

•

spljošten nosni most

zeleniš i izdanci

ulja

•

slaba razvijenost nosa, usta i srednjeg dela lica

•

mentalna zaostalost

srž, kora drveta i semenke

hrana životinjskog porekla

•

oštećenja neuralne cevi

insekti

zeleniš

Nažalost, sudeći po USDA-ovom Godišnjem izvještaju o radu iz 2003. godine (2003 Annual Performance Report), ”Vitamin K je najmanje proučavan.“ A sve zeleno lišće obiluje tim važnim ali zanemarenim vitaminom.

Vitamin K je jedna od brojnih hranljivih materija koje su suštinski važne za zdravlje ljudi. Danas su prehrambene deficijencije i zatrovanost tela postali norma. Ponovnim uključivanjem zeleniša u svakodnevnu ishranu možemo da usporimo ili čak zaustavimo pogoršavanje našeg zdravlje. Zeleni kašasti sokovi najbolji su način da postignemo taj cilj.

60 |

PRVI ZELENI KAŠASTI SOK

voće povrće Standardna američka ishrana svodi se na gotovo stopostotno kuvane, odnosno obrađene, namirnice dok je ishrana šimpanzi stopostotno sirova, kompletna hrana.

Kao što možete da vidite iz donjih dijagrama, čak i ishrana tipičnog čoveka koji se hrani sirovom hranom samo pedeset posto podseća na ishranu šimpanzi.

Ishrana divlje šimpanze

Standardna američka ishrana

zeleniš i izdanci

voće

srž, kora drveta i semenke

zeleniš

insekti

avokadovo ulje

voće

semenke i koštunjavi plodovi povrće

Kada sam shvatila koliko bi zeleniša ljudi dnevno morali da pojedu, bilo mi je jasno da treba da osmislim potpuno novi pristup ljudskoj ishrani. Proučavajući ljudsku anatomiju, otkrila sam da bi se zeleniš u našem probavnom traktu najbolje apsorbovao u tečnom obliku. Zbog visokog procenta celuloze koji sadrži, zeleniš se teško razlaže u probavnom traktu. U savršeno zdravim ljudskim telima bez ikakvih nutritivnih deficijencija zeleniš prelazi u tečno stanje tokom dva procesa: prvo, žvakanjem, a zatim mešanjem sa želudačnom kiselinom.

Nažalost, danas mnogi ljudi zbog nedostatka minerala, posebno cinka, nemaju normalne nivoe hlorovodonične kiseline u želucu.

Možete da zamolite svog lekara da vam proveri nivo želudačne kiseline. Kako biste drugačije mogli da saznate da li je nivo hlorovodonične kiseline u vašem želucu zadovoljavajući? Ako ste ikada povraćali kao dete, možda se sećate da vas je od želudačne kiseline grlo peklo i bolelo po nekoliko sati. Možda to iskustvo možete da uporedite sa slučajevima povraćanja kasnije u životu. Sećate li se osećaja pečenja, da li je bio slabiji ili ga uopšte nije bilo? To može da ukazuje na sniženi nivo hlorovodonične kiseline u želucu.

Ljudi koji ne mogu dobro da sažvaću hranu ili oni koji imaju nizak nivo hlorovodonične kiseline vremenom prestaju da jedu zeleniš koji im neretko postaje mrzak. To je odbrambeni mehanizam ljudskog tela koje kao da nam govori: ”Dragi, ili draga, ne možeš da svariš ovaj zeleniš, to je teret za tvoj probavni sistem, izazvaće ti mučninu, pa je bolje da potpuno prestaneš da ga jedeš“. To je opasan zatvoreni krug: što više prerađene hrane čovek konzumira, to mu više nedostaju hranljive materije. Zatim, u nemogućnosti da proizvodi želudačnu kiselinu, prestaje da jede zeleniš što, s druge strane, izaziva još veću deficijenciju. Zdravlje tako nastavlja da se pogoršava.

Kada sam prvi put počela da proučavam pojedinosti o probavi zeleniša, već su mi nedostajali najvažniji kutnjaci a želudačna kiselina bila mi je na izuzetno niskom nivou. Tako sam počela da tražim način kako da velike količine zeleniša pretvorim u tečno stanje.

Najpre sam odlučila da izmiksujem tamnolisnati zeleniš u visokobrzinskom mikseru. Međutim, kada sam to učinila, otvorivši poklopac miksera, brzo sam morala da ga zatvorim jer je miris bio nepodnošljiv. Odmah sam znala da neću moći da popijem tu smesu, ali sam znala i to da sam na pravom tragu. Jednu mešavinu za drugom bacala sam u đubre. Prošlo je nekoliko dana pre nego što sam naišla na odlomak u knjizi Džejn Gudal (Jane Goodall) o šimpanzama, u kojem spominje da šimpanze ponekad uzmu komad voća, umotaju ga u zeleni list i pojedu kao sendvič. Zurila sam u tekst razmišljajući o tome da je to loša kombinacije hrane za ljude. Međutim, pomislila sam, možda su šimpanze pametnije od nas.

Tako sam ogulila nekoliko banana i izmiksovala ih s keljom. Strepeći, podigla sam poklopac miksera. Na moje olakšanje, miris banana zamaskirao je miris hlorofila. Usprkos jarkozelenoj boji, moj kašasti napitak odlično je mirisao. Bila sam toliko uzbuđena da sam počela da ga pijem direktno iz miksera. Gustirala sam svoje superzeleno piće i otkrila da su banane prevladale ukus hlorofila. Ostala sam zapanjena tim otkrićem. Uspela sam da prevarim svoje telo da bez bilo kakvog otpora prihvati veliku količinu zeleniša. Nisam osećala mučninu. Zapravo, prvi put u životu ekstatično sam uživala u zelenom povrću. To otkriće označilo je početak moje revolucije u vezi sa zelenim kašastim sokovima.

Dok sam pila svoj prvi zeleni kašasti sok, sinula mi je ideja da bi i moja deca na taj način mogla da uživaju u konzumiranju zeleniša. I moji prijatelji, komšije, saradnici, učenici i, o Bože, čitav svet! U tom trenutku počela sam da igram po svojoj radnoj sobi, a zatim i na ulici.

Pripremila sam još kašastih zelenih sokova, uzela gomilu papirnih čaša i izašla iz kuće. Ponudila sam zelene kašaste sokove komšijama i prolaznicima. Želela sam da vidim hoće li se i njima svideti novi ukus. I svideo im se. Nisam mogla da prestanem da se smejem i vičem od uzbuđenja. Otkrila sam da su zeleni kašasti sokovi savršeno rešenje za ljude poput mene, a takvih je na milione.

www.leo.rs | 61

62 |