Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 22/jun 2014

www.leo.rs | 1

OUTLET knjižara Outlet knjižara Riznica knjiga je prva knjižara u zemlji sa najpovoljnijim cenama i sa najvećim izborom knjiga. Očekuju Vas popusti od 20 do 70%.

Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

U prijatno klimatizovanom ambijentu, uslugom ljubaznih knjižara i velikim izborom knjiga biće udovoljeni najprefinjeniji čitalački ukusi.

Na više od 200 kvm očekuje Vas preko 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pište nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625 011/3752-626 011/3752-627 063/507-334

www.leo.rs

4 Dr Valerij Sinjeljnjikov Zavoli bolest svoju Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč

13

Šandor Marai Tri lica jedne ljubavi

16 Vajsun Liao Tai Či klasici

22 OSHO Prisnost

34

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski

Les Snoudon i Megi Hemfris Dijeta hodanjem

39 Helga Hošek Vajs Helgin dnevnik

40 Linda Čapman Zvezdano iznenađenje

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

54 Kris Bredford Mladi samuraj

Brendon Mal Ključevi tamnice za demone

60

Dejl Karnegi Kako zadobiti prijatečlje i uticati na ljude u digitalnoj eri

65 Vanja Bulić Dosije bogorodica

Leo commerce na:

46

66 Beatriz Vilijams Bal pod maskama

71

Jelena Bačić Alimpić Poslednje proleće u Parizu

72 Dž Kortni Salivan Još od prvog trena

77 Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Sara Lark U zemlji belog oblaka

78 Nora Roberts Pali anđeo

4|

Dr Valerij Sinjeljnjikov

Zavoli bolest svoju Šta je bolest? Odakle ona dolazi?

Zbog čega je naš podsvesni um stvara?

Koji su glavni zakoni samoisceljenja?

Ovo su neka od najvažnijh pitanja na koja u svojoj knjizi Zavoli bolest svoju odgovara dr Valerij Sinjeljnjikov, lekar, psihoterapeut i homeopata sa Krima. Svojim knjigama koje su prodate u više od 8.000.000 primeraka, dr Sinjeljnjikov je stekao ogromnu popularnost u Rusiji zahvaljujući tome što je uspeo da svoj “novi model medicine” predstavi na lako razumljiv i pristupačan način. Uz pomoć njegovih isceliteljskih metoda, jedinstvenih po svojoj jednostavnosti i efikasnosti, na hiljade ljudi uspelo je da ozdravi i upozna radost življenja i osećaj blagostanja.

Zahvaljujući ovoj knjizi, saznaćete kako da naučite da koristite snagu svoje podsvesti da biste oprostili, oslobodili se osećaja krivice, izašli na kraj sa depresijom i tugom, rešili se ljubomore i zavisti i svih ostalih negativnih osećanja i samim tim se iscelili od mnoštva oboljenja i postali celovitija i srećnija osoba.

Uzroci bolesti ne nalaze se skriveni izvan čoveka, već u njemu samom. Svaki čovek sam sebi stvara bolest. Spoljašnji faktori, kao što su ishrana, infekcije i vremenske prilike, predstavljaju samo osnovu za nastanak bolesti. Postoji nešto dublje u čoveku što izaziva nastanak oboljenja.

POGLAVLJE I: NEREALNA REALNOST Teorema Džona Bela dovela je fizičare u neprijatnu dilemu: ili se svet ne javlja kao objektivno realan ili u njemu deluje superluminalna komunikacija. Belova teorema pokazala je duboku istinu da je univerzum suštinski nedeljiv.

S. Grof: Izvan granica razuma

Poslednjih decenija naučnici su došli do uverenja da vaseljena predstavlja izvestan oblik nedokučive energije, koja poseduje sopstvenu svest. U hrišćanstvu se ona naziva Bog (pod različitim nazivima), u muslimanskom svetu – Alah, na Istoku – Istina. Naučnici je nazivaju fizički vakuum. Postoje i drugi nazivi, ali kako god da se naziva TO NEŠTO – to su samo različite metafore, različiti načini da se govori o jednom te istom. Ovaj izvor svega

postojećeg, ova Sila, objedinjuje sve i svja u ovom svetu i predstavlja osnovu života. Našim mudrim precima, čarobnjacima, bilo je poznato, a sad to već zna zvanična nauka, da se ova zagonetna energija potčinjava uticaju namera čoveka, odnosno da samo naše očekivanje nečega počinje da utiče na druge energetske sisteme i kreira događaje u skladu sa tim našim očekivanjem. Dakle, upravo onaj praizvor svega što postoji, odnosno sila koja stvara našu sudbinu, nalazi se u nama samima.

Ali to je bilo poznato i u prastarim vremenima. U slovensko-arijevskim Vedama napisano je: „Poimajući svet Jav koji nas okružuje, pre ili kasnije počinjemo jasno da poimamo sami sebe, jer je naše postojanje u svetu Jav neodvojivi deo nas samih“. A u Bibliji je rečeno: „Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način. Niti će se reći: Evo ga ovdje, ili: eno ga ondje; jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama“. A natpis na čuvenom hramu, koji postoji već mnogo vekova, glasi: „Spoznaj sebe samog“. U zen bu-

www.leo.rs | 5

dizmu postoji divna izreka: „Ako čovek traži istinu oko sebe, onda gazi nogama po onome što traži“.

Zašto onda čovek ostaje gluv i na drevnu mudrost i na zaključke savremenih naučnika? Susrećući se s jednim te istim svetom, kako se dešava da različiti ljudi doživljavaju taj isti svet na toliko različitih načina? Uzrok je opet u samom čoveku, u njegovom pogledu na svet, u njegovom odnosu prema onom što doživljava. Ispostavlja se da, iako imaju posla sa nezamislivom, bogatom i složenom realnošću, ljudi ipak stvaraju siromašan modela sveta, koji im nanosi bol i patnju.

Hajde da sada razmotrimo klasičan psihološki eksperiment Postmena i Brunera, koji začuđujuće jednostavno odražava prirodu svesti.1 U ovom eksperimentu ispitanici su morali da razlikuju obične karte za igranje, među kojima su bile i takozvane anomalne, na primer crvena šestica pik ili crna četvorka herc. U svakom pojedinačnom eksperimentu jedna ista karta se delila jednom istom ispitaniku nekoliko puta u toku vremenskog perioda čije se trajanje postepeno povećavalo. Posle svakog deljenja ispitanika su pitali šta je video. Eksperiment se smatrao završenim posle dva pravilna pogađanja koja su sledila jedno za drugim. Čak i pri najkraćem deljenju, većina ispitanika je pravilno razlikovala većinu karata. Oni su, po pravilu, normalne karte ispravno razlikovali. A što se tiče anomalnih karata, njih su gotovo uvek bez primetnog oklevanja doživljavali kao normalne.

Crnu četvorku herc su mogli da prihvate, na primer, kao četvorku ili pik. Apsolutno nesvesni razlike, nju su svrstavali u jednu od poznatih kategorija, pripremljenih prethodnim iskustvom. Teško je bilo čak i tvrditi da su ispitanici videli nešto drugo od onog kako su oni usvajali ono što su videli.

Kako se povećavalo trajanje deljenja anomalnih karata, ispitanici su počeli da oklevaju, pokazujući samim tim da su svesni anomalije. Ako bi im se, na primer, podelila crvena šestica pik, oni bi obično govorili: „To je šestica pik, ali nešto u njoj nije kako treba – crna slika ima crvene krajeve.“ Pri daljem povećavanju vremena deljenja, oklevanja i zbunjenost ispitanika počela su da rastu dok, najzad, potpuno iznenada, nekoliko ispitanika nije bez ikakvog oklevanja počelo da razlikuje anomalne karte. Štaviše, pošto su to umeli da urade sa tri-četiri anomalne karte, počeli su bez teškoće da izlaze na kraj i sa drugim kartama. Manjem broju ispitanika, ipak, nije pošlo za rukom da ostvare zahtevanu adaptaciju kategorija koje su koristili. Čak i onda, kad bi im se anomalne karte delile na veoma dug vremenski period, više od 10 procenata anomalnih karata ostalo je neidentifikovano. Upravo ovi ispitanici, koji nisu umeli da izađu na kraj sa zadatkom koji im je postavljen, imali su značajne teškoće karaktera ličnosti. Jedan od njih je u toku eksperimenta očajno uzviknuo: „Ne mogu da pojmim šta je to! To čak ni ne liči na kartu. Ne znam koje je boje i nije jasno da li je to pik ili herc. Sad više nisam siguran ni kako izgleda pik. Bože moj!“

6|

Proučavajući svest i podsvest čoveka, došao sam do zaključka da ljudi kontaktiraju sa okolnom realnošću, u najmanju ruku, na dva nivoa: svesnom i podsvesnom.

Svako od nas svesno ima posla ne neposredno sa SVETOM, već sa nekim modelom SVETA, a podsvest doživljava realnost onakvom kakva ona jeste.

Naš podsvesni um je veliki iluzionista, koji po odgovarajućim pravilima gradi pred nama veliku iluziju. On stvara naš svet (tačnije – mali svet), štiti nas od haosa vaseljene, birajući za našu percepciju samo ono što smatra potrebnim i bezopasnim. Izvršavajući gradilačku i zaštitničku funkciju, on se za mnoge od nas i nehotice pretvorio u tamničara. Pa upravo naš razum nam ne dozvoljava da prekoračimo granice stvorenog sveta. On stalno smišlja različita lukavstva, često koristeći strah, da bi nas ubedio da ta iluzija koju nam daje jeste sama REALNOST. U jedan od velikih prestoničnih zooloških vrtova dovezen je beli medved. Mesto za njega još nije bilo gotovo i medved se privremeno nalazio u malom kavezu. Nekoliko meseci on je šetao po kavezu, praveći tri koraka na jednu stranu i tri na drugu... Kad je sve bilo završeno, rešetka je sklonjena, ali medved je, kao i pre, pravio tri koraka na jednu stranu i tri koraka na drugu.

Na Zemlji ne postoje dvoje ljudi čiji bi se otisci prstiju u potpunosti podudarali. Takođe, nema ni dvoje ljudi čije bi se životno iskustvo ponovilo u potpunosti. Čak se i životi jednojajčanih blizanaca po nečemu razlikuju.

Drugim rečima, svaki čovek živi u svom svetu i stvara svoj jedinstveni svet. Svako od nas od samog rođenja pod uticajem roditelja, odraslih, učitelja, okoline konstruiše svoju realnost, svoj svet. Ako imate decu, onda se setite kako ste im opisivali svet sa svoje tačke gledišta, objašnjavali im šta je loše, a šta je dobro, šta se sme raditi, a šta ne sme. Isto su s njima radili bake i deke, učitelji i drugi odrasli.

Kao rezultat svega toga vaše dete je formiralo svoj OPIS SVETA, koji je u nečemu sličan vašem, a u nečemu se od njega razlikuje. I vaši roditelji su s vama isto postupali. Svi ljudi učestvuju u ovom procesu. Ne može se reći da li je dobro ili loše to što su nas od detinjstva učili da doživljavamo REALNOST na neki poseban, „ljudski“ način. Ovaj proces je neophodan zbog toga što se, uključujući se u njega, osećamo mirnije. Ipak, mi se toliko zanosimo ovim da zaboravljamo jednu očevidnu istinu: između same REALNOSTI i našeg sveta postoji ogromna razlika.

Od detinjstva stvaramo model SVETA, model REALNOSTI, u kom živimo celog svog života, pokušavajući da ga nekako poboljšamo. Ne postoje loši i dobri modeli.

Pitanje je samo koliko je koji model osposobljen za život i koristan. S jedne strane, naš model nam pomaže da ko-

ristimo sva blaga koja je ljudska civilizacija prikupila tokom vekova, a s druge stvara ograničenja, učvršćujući u nama uverenje da naš model koji ni izdaleka nije savršen jeste realnost. A ova samoobmana nas odvodi daleko od REALNOSTI i stvara stanje nezadovoljstva.

Postoji paradoks: mi zaista živimo u REALNOSTI i podsvesno je doživljavamo onakvom kakva ona jeste – kao nešto divno, nedokučivo, nespoznatljivo – ali smo svesni samo modela ove realnosti, na čije stvaranje trošimo ceo svoj život i energiju. Ovo se može prikazati na mnogo načina. Ipak, prvo ćemo sve što smo naveli svesti na nekoliko zaključaka.

Dakle: 1) Vaseljena (Realnost, Stvarnost, Bog, Svet) predstavlja nedokučivu silu, energiju, koja poseduje svest; 2) ljudska svest je samo deo vaseljenske, božanske svesti; 3) svet je nedokučiv i zagonetan, i čovek mora da se odnosi prema svetu i sebi kao prema zagonetki; 4) naš podsvesni um stvara model sveta u kom živi naša svest. Drugim rečima, naša svest se nalazi u ulozi posmatrača i ocenjivača onih događaja koje nam pruža naš podsvesni um.

iz opšte bujice i donosi nama, našoj svesti, upravo one informacije koje se urezuju u naš podsvesni program i zatim realizuju kao naš model vaseljene. On nešto iskrivi, nešto uopšti, a neke stvari jednostavno izostavi.

Evo još jednog psihološkog eksperimenta.

Dva glumca upadaju na predavanje iz psihologije. Jedan od njih na vratima naglo napada drugog rukom. Drugi pada na pod. U rukama prvog glumca je banana. Međutim, posle saslušavanja skoro svi studenti „vide“ u rukama napadača nož.

Takvo iskrivljavanje percepcije dešava se zato što je u našoj podsvesti zapisano da naglo padanje čoveka podrazumeva postojanje noža. Uostalom, ko bi još nekoga napao bananom?

Podsvesni um propušta informacije kroz svojevrsne programe-filtere: neurofiziološki, socijalni filter i filter ličnosti. Našoj svesti dostupan je samo mali mlaz iz opšte bujice. Kao rezultat toga, između onog što se dešava u SVETU u stvarnosti i onog što predstavlja naše iskustvo ovog SVETA (odnosno naš model sveta), postoji velika razlika.

Da razmotrimo svaki takav filter.

KOLIKO LJUDI – TOLIKO SVETOVA, PA ČAK I VIŠE...

Svet je tajna. I ono što vidiš pred sobom u ovom trenutku – ni izdaleka nije sve što ovde postoji. U svetu ima još toliko toga... On je zaista beskrajan u svakoj svojoj tački. Zbog toga su pokušaji da sebi nešto objasniš u stvari samo pokušaji da se neki aspekt sveta učini poznatim, uobičajenim po nečemu. Ti i ja se nalazimo ovde u svetu koji nazivaš realnim samo zbog toga što ga oboje znamo.

Ne znaš svet sile i zbog toga nisi sposoban da ga pretvoriš u poznatu sliku.

K. Kastaneda: Put u Ihtlan Kao što sam već rekao, realnost doživljavamo na dva nivoa: podsvesnom i svesnom. Podsvesno smo svi povezani sa vaseljenom, realnošću i u našoj podsvesti postoje informacije o svakom događaju koji se dešava u vaseljeni.

Na taj način, stvarni tvorac našeg sveta, naše realnosti jeste naš podsvesni um, povezan sa neopisivim silama vaseljene, sa Bogom, a naša svest se nalazi u ulozi posmatrača i recenzenta događaja koji su se desili pre jednog trenutka. Svest uvek zaostaje za našim podsvesnim umom za samo jedan trenutak. Ipak, upravo ovaj mehanizam omogućava čoveku da bude tvorac, čarobnjak.

Kao što je govorio Niče: „Svi mi smo veći umetnici nego što to možemo i da zamislimo.“ Svakog trenutka se na nas, kao na ljudska bića, svaljuje ogromna bujica informacija i naš podsvesni um bira

NEUROFIZIOLOŠKI FILTER To su vid, sluh, dodir, miris i ukus – pet opštepoznatih senzorskih kanala, pomoću kojih pretvaramo informacije u svetu fizičkih pojava. Na primer, poznato je da ljudsko uvo čuje zvučne talase čija se frekvencija oscilacija nalazi u opsegu od 20 do 20.000 u sekundi. Zvučne talase čija frekvencija oscilacija izlazi van ovih granica, ljudsko uvo ne percipira, mada mnoge životinje percipiraju i infrazvuk i ultrazvuk. Ne može se reći da mi uopšte ne percipiramo druge frekvencije. Naprotiv, dokazano je pozitivno ili razorno dejstvo ultrazvuka i infrazvuka na čoveka. Biće pravilnije da kažemo da čovek svesno ne percipira talase koji se nalaze izvan njegovih fizioloških granica.

Ljudski vid je sposoban da uhvati talase koji se prostiru u intervalu od 380 do 680 milimikrona. Talase koji su veći ili manji od ovih veličina, ljudsko oko svesno ne percipira.

Ljudska osetljivost na dodir takođe ima granice: pored toga, osetljivost zavisi od mesta kontakta. Želim da istaknem da čovek ima samo svesne granice percepcije. Ove granice su uslovljene organima čula, koje on koristi u svakodnevnom životu. Međutim, na podsvesnom nivou su mogućnosti percepcije i spoznaje okolnog sveta bezgranične.

Već su mnogi čuli za istraživanja V. M. Bronikova. On radi sa slepom decom i vraća im sposobnost da vide, ali ne očima, već „mozgom“. On kod njih otvara druge kanale percepcije, koje ljudi u običnim uslovima ne koriste.

www.leo.rs | 7

Obučava ne samo bolesnu decu, već i savršeno zdravu.

Ono što ovaj čovek i njegovi učenici rade je neverovatno! Deca sa crnim povezima na očima čitaju svaki tekst, igraju šah, voze bicikl, slobodno se kreću. Pri tom se kod njih otkrivaju i mnoge druge sposobnosti.

Smatram da čovek ne doživljava fizički svet samo svojim organima čula, već pretvara nedokučivu energiju Realnosti, čistu energiju, u nešto poznato, odnosno stvara ovaj svet materijalnih stvari.

Ovaj prvi filter nam je dat na rođenju i predstavlja filogenetski program percepcije i stvaranja fizičkog sveta. Ovaj filter objedinjuje nas, ljudska bića, kao članove posebne vrste.

SOCIJALNI FILTER Socijalni filter je celokupnost faktora koji objedinjuju ljude u određene socijalne grupe: jezik, nacionalnost, običaji, obredi, istorija naroda i države i drugi.

Socijalni propisi pomažu nam da koristimo celokupno dosadašnje iskustvo one socijalne grupe kojoj pripadamo. Međutim, oni stvaraju i ograničenja: teško nam je da shvatimo čoveka iz druge socijalne grupe.

Kako pokazuje iskustvo, socijalna ograničenja su lako savladiva. O ovome svedoči naša sposobnost da govorimo nekoliko jezika.

INDIVIDUALNI FILTER Ovaj filter se formira postepeno, u skladu sa razvojem i nastankom naše individualnosti, odnosno od momenta našeg rođenja. To su naše misli, emocije, crte karaktera, navike, interesovanja, simpatije i antipatije, načini ponašanja, reakcije na ove ili one događaje, odnos prema sebi, ljudima koji su nam bliski, prema ljudima uopšte i prema mnogim stvarima u ovom svetu.

Naši doživljaji se formiraju u jedinstvenu istoriju ličnosti. Oni određuju naš život. Individualna pravila – to je upravo onaj aspekat podsvesnog programa s kojim nam u prvom redu predstoji rad.

REALNOST 1. filter: neurofiziološki aparat (organi vida, sluha, dodira, mirisa i ukusa) 2. filter: socijalna pravila (porodica, nacionalnost, religija, istorija, običaji) 3. filter: individualna pravila (misli, uvrenja, osećanja, emocije) IZMENJENA REALNOST (NAŠ MODEL SVETA)

8|

Kao što se vidi na šemi, neurofiziološki aparat, socijalna pravila i pravila ličnosti u celokupnosti i jesu onaj podsvesni program pomoću koga se stvara jedinstvena realnost svakog ljudskog bića. Pri tome je najpristupačniji deo ovog programa, koji se lako može promeniti, naša istorija ličnosti s njenim individualnim pravilima.

Dakle: 1) mi sami stvaramo svet u kom živimo; 2) moramo da preuzmemo odgovornost za svoj svet; 3) između REALNOSTI i našeg sveta (opisa realnosti) neizbežno postoji velika razlika; 4) modeli SVETA, koje svako od nas stvara, međusobno se razlikuju. Drugim rečima, svaki čovek živi u svom svetu, koji se razlikuje od bilo kog drugog; 5) sami stvaramo svet u kom živimo (stvaramo model SVETA, model REALNOSTI). Sami stvaramo svoje bolesti, situacije sa ljudima, s poslom, s novcem i mnogo toga drugog. A ako mi sami stvaramo svoj svet, onda, shodno tome, možemo i da ga promenimo. Drugim rečima, ako nam ne odgovara nešto u našem životu, onda možemo da ga promenimo otkrivajući i uklanjajući uzroke ovog ili onog problema i stvarajući nešto novo; možemo da počnemo da živimo ispunjenijim i radosnijim životom (o tome kako se to radi biće govora upravo u ovoj i u sledećim knjigama).

PODSVESNI PROGRAMI Kad sam učio o „đavoljoj travi“, bio sam suviše pohlepan i nestrpljiv. Grabio sam stvari, kao što deca grabe slatkiše. „Đavolja trava“ je samo jedan od milion puteva.

Zapravo, i sve drugo je samo jedan od milion puteva.

Zbog toga uvek treba da pamtiš da je put samo put; ako osećaš da ti ne odgovara, onda moraš da ga ostaviš po svaku cenu. Da bi posedovao takvu bistrinu, moraš da vodiš disciplinovan život. Samo pod tim uslovom znaćeš da je svaki put samo put i ništa ni tebe samog, ni bilo koga drugog ne sprečava da ga ostavi ako ti tako zapovedi tvoje srce. Ali upozoravam te: tvoja odluka mora da bude slobodna od straha ili ambicija. Gledaj na svaki put pravo i bez oklevanja. Ispitaj ga onoliko puta koliko smatraš da je potrebno. Zatim postavi sebi jedno pitanje.

Ovo pitanje postavljaju sebi samo veoma stari ljudi. Moj učitelj ga je jednom, kad sam bio mlad, postavio, ali tad mi je suviše vrela krv zasmetala da ga shvatim. Sada ga razumem. Postaviću i ja tebi ovo pitanje: ima li tvoj put srce? Svi putevi su jednaki: oni nikud ne vode. Oni vode kroz grmlje ili u grmlje. Mogu da kažem da sam u svom životu prošao duge, duge puteve, ali se ne nalazim nigde. To je smisao pitanja koje mi je postavio moj učitelj.

Da li taj put ima srce? Ako ima, onda je to dobar put; ako nema, od njega nema nikakve koristi. Ni jedan, ni drugi put nikud ne vode, ali jedan ima srce, a drugi nema. Jedan put čini putovanje radosnim: koliko god da lutate,

ti i tvoj put ste neodvojivi. Drugi put će te primorati da proklinješ svoj život. Jedan put ti daje snagu, drugi te uništava.

K. Kastaneda: Učenje Don Huana Dakle, kako se stvara ovaj program, i ko ga stvara, i kakve funkcije on ima?

Programer, praveći program, mora pre svega da odredi funkcije, koje će on imati, a zatim da izabere jezik (specifičan kompleks simbola i znakova), pomoću kog će program biti snimljen. Još mora da postoji energetski uređaj koji će realizovati ovaj program. U našem slučaju takav uređaj je čovek, jedinstveno biće, pošto on može da sam sebe programira.

Kad se dete pojavi u ovom svetu, ono već ima u podsvesti prvi element programa – neurofiziološki aparat, pomoću kog je ono spremno da doživi Realnost.

Drugi element programa – socijalni – određuje mesto rođenja deteta (porodica, zemlja).

Prva dva elementa programa, to jest mesto i vreme pojave čoveka, određeni su dubokim sudbonosnim strukturama podsvesti.

Treći element – individualni – formira se postepeno, u procesu obuke.

Odojčad vizuelno percipira okolni svet u obliku nezamislivog skupa mrlja u boji različitih dimenzija i intenziteta i energetskih bujica. Deca imaju mnoštvo varijanti kretanja ruku, nogu, glave i trupa u međusobnom odnosu. Odrasli obučavaju dete od samog momenta rađanja da percipira i shvata okolni svet na strogo određeni način (u skladu sa njihovim sopstvenim programima).

Prvo se dete uči da upravlja svojim telom, zatim počinje da upoznaje svet pomoću jezika. Pri tom odrasli stalno opisuju okolinu svom mališanu. Ovo postaje neprekidan proces kontakta deteta i odraslih. Neprimetno za samo sebe, dete usvaja taj opis SVETA. I nadalje čovek vodi neprekidan unutrašnji dijalog, koji podržava opis SVETA. Unutrašnji, podsvesni dijalog se kod običnog čoveka u običnim uslovima ne prekida ni na minut. Sadržaj ovog dijaloga nije ništa drugo do spisak svega sa čim se čovek sreće u svakodnevnom životu. On ne može da bude loš ili dobar. To je je dnostavno spisak koji pomaže da se svakodnevica zadrži u svojoj nepromenljivosti i stabilnosti.

Tad se, zapravo, osećamo više ili manje mirno.

Evo, ovo je najveća laž!

Od detinjstva učimo da poimamo opis sveta kao STVARNOST. Na taj način odrasli zadaju detetu pravac, a dalje ono samo unosi neke promene ili nešto novo u svoj program ponašanja. To mogu da budu misli, koje bogate njegovo životno iskustvo i čine život zanimljivijim i ispunjenijim ili siromaše i ograničavaju sposobnost da se deluje efikasno. Ali naše roditelje su obučavali njihovi roditelji, a mi obučavamo svoju decu, i tako se ovaj proces nastavlja i

nastavljaće se beskonačno. Ovo, takođe, navodi na misao da je ljudski život samo neki element daleko opsežnijeg vaseljenskog programa.

Kao i svaki program, podsvesni program čoveka vrši za njega određene funkcije, od kojih je jedna stvaranje i održavanje modela realnosti. To jest, živeti u ovom svetu i težiti da model realnosti odgovara samoj Realnosti – to je glavna ili generalna namera svakog čoveka. Religiozni ljudi nazivaju ovo čežnjom duše za Bogom, Tvorcem. Na Istoku to je put prema Slobodi, ili traženje Istine. Ne bih želeo da unosim religiozni ili mistični aspekt. Određujem ovu funkciju kao lekar psiholog – ljudska podsvest, kao informaciono-energetska struktura, teži da se slije sa vaseljenskim razumom. Deo teži celini. Neznanje ovog zakona ne oslobađa nas odgovornosti. Ovaj zakon deluje na podsvesnom nivou i bilo bi glupo da istupamo protiv njega. Njutnov zakon deluje nezavisno od toga da li ga znamo ili ne. Uostalom, zakon Zemljine teže je jedna od manifestacija gorenavedenog vaseljenskog zakona.

Njutnov zakon opisuje uzajamno delovanje materijalnih objekata. Međutim, materija je samo jedan vid energije.

Podsvesni program čoveka ima svoje strukturne elemente: neurofiziološki aparat, socijalna pravila i pravila ličnosti, koji se spajaju u istoriju ličnosti čoveka.

Jezik programa je ljudski jezik – skup simbola i znakova.

Ništa drugo do naše namere, naše misli, primoravaju ovaj program da deluje na određeni način. One se odevaju u reči, likove, zvuke, osećanja ili pokrete. Misao je specifičan, univerzalni instrument. Upravo pomoću misli stvaramo svoj univerzalni svet. To je očigledno. Novac, kuće, putevi, odnosi sa ljudima – sve je to isprva bila misao. Kad se pojavi misao, ona formira određene načine ponašanja čoveka, koji se kasnije otelotvoruju u materijalnom svetu.

Naša sudbina su naše misli!

Na taj način, naš svet je odraz naših sopstvenih misli.

Ali pre nego što se misao materijalizuje u nešto konkretno, ona trpi određene promene.

U zemlji se dešavaju promene u privredi i politici. Mnoga preduzeća se zatvaraju. Ljudi traže nov posao. Žele da nađu posao, i to takav da im se svidi i da im donese novac. Jedan čovek smatra da je prestar (uostalom, čitao je u oglasima da se za posao traže ljudi do 40 godina); uz to je nekoliko puta bio odbijen; od svojih drugova stalno sluša kako je sad teško naći nov posao; na televiziji nas stalno plaše masovnom nezaposlenošću i javljaju da se skoro nigde ne isplaćuju zarade. Kao rezultat svega toga, on ne može da nađe odgovarajući posao ili radi u preduzeću gde ne isplaćuju platu na vreme.

Drugi čovek, bez obzira na svoje godine, veruje da su njegova znanja i umeća svakako negde nekom potrebna.

www.leo.rs | 9

On uzima olovku i parče papira i računa koliko mu treba novca da bi zadovoljio svoje potrebe: da plati stan, dobro se hrani, odeva, odmara i drugo. Prvo se uplaši cifre koju je dobio. A zatim pomisli: „A što da ne? Pa postoje ljudi koji imaju daleko veće plate, što znači da i ja zaslužujem taj novac.“ Sledećeg dana ovaj čovek sreće u gradu svog druga, kog odavno nije video. Raspričali su se i drug mu, saznavši za njegov problem, javlja da ima poznanika koji otvara novo preduzeće i da su mu potrebni ljudi baš sa takvom strukom.

I, eto, već kroz nedelju dana, ovaj čovek radi na novom poslu i plata tačno odgovara onoj cifri na listiću.

Ovo nisu bajke – to su primeri iz života. Da li je to slučajnost? Pa slučajnost je podsvesna zakonitost! Naprosto, u prvom slučaju su dobijanje željenog posla ometale misli-sumnje i ove misli su se rađale posredstvom odgovarajućeg programa. A u drugom slučaju muškarac je čvrsto verovao u sebe i cenio svoja znanja i iskustvo. I svako je dobio u skladu sa svojim mislima-očekivanjima. Pa, uostalom, mi sami stvaramo svoj život! „Po veri vašoj neka vam bude!“ Tako piše u Bibliji.

Ali o tome kako naći potreban posao, zaraditi dovoljnu količinu novca ili graditi divne odnose sa ljudima biće govora u sledećim knjigama. U ovoj knjizi želeo bih da govorim o zdravlju i o tome kako ljudi stvaraju sebi bolesti i kako se ove bolesti, čak i one koje se smatraju neizlečivim, mogu izlečiti. Razumećete da to možete i sami da radite. Za to je potrebno samo da zavirite u sebe, da istražite svoj podsvesni program, svoje misli i da u njima izvršite odgovarajuće izmene.

Dakle: 1) model Realnosti, u kojoj živimo, odgovara našem podsvesnom programu, koji se formira od detinjstva; na taj način, spoljašnje odražava unutrašnje; 2) svaki čovek podsvesno izvršava glavnu funkciju i glavni cilj života – da živi u ovom svetu i da teži da njegov model Realnosti odgovara samoj REALNOSTI; 3) naš svet je spoljašnji odraz naših sopstvenih misli; sve što imamo u svom životu, stvaramo sami; 4) da bismo izmenili nešto u svom životu (zdravstveno stanje, odnose s ljudima, posao, materijalni položaj i dr.), neophodno je da se obratimo sebi i promenimo svoj podsvesni program ponašanja, svoje misli, to jest da se sami promenimo.

Kako pristupiti toј „svetinji nad svetinjama“ čoveka – njegovom podsvesnom programu, njegovom unutrašnjem umu, koji je direktno povezan s vaseljenom, s Bogom? I može li se to raditi? Nije li to opasno?

Odmah ću reći da svi ljudi, bez izuzetka, to već rade.

Samo što oni to rade ne razmišljajući, stihijski, neodgovorno, stvarajući svoj svet sa mnoštvom problema i upetljavajući se u njih.

10 |

Smatram da je jednostavno neophodno naučiti kako da stupimo u kontakt sa svojim unutrašnjim umom. Štaviše, to treba naučiti još od detinjstva kao umeće čitanja i pisanja. I ovo je apsolutno bezopasno (naravno, uz poštovanje određenih pravila). To je još i zanimljivo. Zar ne želite da saznate svu istinu o sebi? O tome kako ste, čime i zbog čega stvorili sebi bol i patnje. I zar ne želite da razmrsite klupko svojih problema?

Onda napred! Mi sami stvaramo svoj svet, svoj život.

Hajde onda da izgradimo divan svet! ŠTA TREBA ZNATI O SVOJOJ PODSVESTI Dugo pre nastanka psihoanalize veliki grčki lekari Eskulap i Hipokrat su znali za postojanje takozvanog „unutrašnjeg uma“. O tome je pisao i Paracelzus. U XX veku Sigmund Frojd je u ljudskom umu izdvojio nekoliko „slojeva“: ego, id, super ego i predsvest, dodeljujući svakom određene funkcije. Frojdov model je odigrao veoma važnu ulogu u razvoju psihoterapije i psihologije.

Zatim su počeli da se pojavljuju i drugi modeli: Jungova psihoanaliza, automatsko pisanje doktorke Mel, kibernetički model Vinera, bihevioralni model, geštalt-terapija, transakciona analiza, NLP i Eriksonova hipnoza i dr. Danas su psihoterapeuti i psiholozi došli do zaključka da se ljudski um uslovno može podeliti na dva dela: svesni um i besvesni um (podsvest). I svaki od njih je sposoban na nezavisno mišljenje. Kao što razumete, ova podela je uslovna. Čovek je celovita ličnost. Smatram da je podsvest onaj deo nepoznatog i do kraja neodgonetnutog ljudskog bića čijem odgonetanju treba težiti.

Na primer, u ovom trenutku, čitajući ove redove, vidite stranicu i slova odštampana na njoj, zadubljujete se u smisao reči i istovremeno možete čuti određene zvuke, osećati temperaturu okolnog vazduha, imati određene osećaje u svojim rukama i u drugim delovima tela. I možete primetiti da se izmenilo vaše disanje i osećaji u telesnim mišićima. Šta se to desilo? Ispostavlja se da do onog trenutka dok vam nisam ukazao na njih, vi sve ove osećaje i zvuke svesno niste percipirali. Ali vaša podsvest ih je percipirala, kao i mnogo šta drugo. Očigledno da je percepcija besvesnim razumom daleko šira i dublja. Podsvesni um, zapravo, percipira samu REALNOST. I ne samo to, naš podsvesni um, kao informaciono--energetski sistem, sadrži informacije o bilo kom događaju i bilo kojoj tački vaseljene. Kao što je u svakoj ćeliji na genetskom nivou kodirana informacija o celom organizmu, tako se i u svakom čoveku nalazi informacija o celoj vaseljeni, čiji je on deo. Vaseljena, Bog, jedinstveni je organizam, i svako od nas ispunjava svoje specifične funkcije u njemu.

Podsvest je slična podvodnom delu ledenog brega, ona je daleko veća od svesti i istovremeno je skrivena od nas. U podsvesti se nalazi celokupna informacija o našem životu, zapisana na „putićima“ pet ljudskih čula. Mehanizam memorije, upravljanje svim funkcijama organizma

preko centralnog nervnog sistema, refleksi i instinkti, mahinalni pokreti i navike, rađanje misli i ponašanja – sve to ni izdaleka nije puni spisak usluga koje nam pruža podsvesni um. Hajde onda da prestanemo da se borimo protiv njega i tada ćemo u njemu steći vernog saveznika.

Za uspešan rad sa podsvešću potrebno je znati neke specifičnosti njenog „karaktera“.

Prva (i osnovna) je STVARANJE I ODRŽAVANJE MODELA SVETA. Upravo naš podsvesni um, koristeći određeni program, stvara model realnosti, jedinstven za svako ljudsko biće. I u svetlu ove funkcije vide se i druge.

Funkcije samoodržanja Kad je vaš svet stvoren, potrebno ga je održavati, štititi. Nije važno gde se nalazite, šta radite – unutrašnji um ni na sekundu ne prestaje da bude budan. On je naš verni zaštitnik. Međutim, često mu dozvoljavamo da postane naš tamničar i tad nam ne dopušta da izađemo izvan granica sveta koji je stvorio, pri čemu to čini iz najbolje namere, starajući se za naš mir.

Upravljanje životnom aktivnošću organizma Podsvest preko mozga, preko centralnog i perifernog nervnog sistema vrši kontrolu svega što se dešava kod nas u organizmu. Tako, u stanju hipnotičkog transa, sugestijom može da se izmeni temperatura, puls, pritisak, da se ubrzaju procesi zarastanja.

Mnogi su videli kako su estradni hipnotizeri primoravali ljude da u stanju transa padaju sa scene, ili da buše kožu bez posledica po zdravlje, ili da vrše postupke koji su nezamislivi u normalnom stanju svesti.

Međutim, hipnoza i autohipnoza mogu da se koriste i na korisniji način. Na primer, ukoliko se za vreme operacije, bolesniku koji se nalazi pod narkozom, daju na određeni način potrebne sugestije, onda postoperativni period prolazi bez komplikacija i znatno se skraćuje.

Druga funkcija je STVARANJE LIČNE ISTORIJE (SUDBINE). Ovim se podsvest bavi od samog našeg rođenja. U podsvesti se čuva celokupna informacija o našem životu i o životu naših predaka. Određeni odnos prema sebi i okolnom svetu dobijamo već prilikom rođenja. On nam se prenosi podsvesno od naših roditelja. Zatim odrastamo, postajemo iskusniji, i naš svestan odnos prema okolnom svetu se stalno menja, ali podsvest može da se drži onih pogleda koji su formirani na samom početku života. Ako vam se u detinjstvu desilo nešto što je na vas ostavilo jak utisak, onda znajte da neki deo vašeg podsvesnog uma, kao i pre, vidi ono što se desilo očima deteta i utiče na vaš život. Zbog toga je veoma važno preispitati istoriju ličnosti i promeniti podsvestan odnos prema mnogim događajima iz prošlosti.

Evo primera iz moje prakse. U moju ordinaciju je došao 17-godišnji momak. Plašio se da se vozi trolejbusom i auto-

busom, metroom i liftom. Čim bi ušao u neko saobraćajno sredstvo, njemu bi pozlilo, pri čemu sam nije mogao da se doseti koji su uzroci toga što mu se dešava. Ali ništa se ne događa tek tako. Obučio sam ga da opšti sa podsvesnim umom i on je postavio sebi prvo pitanje o tome da li mu se u životu desilo nešto što je poslužilo kao uzrok takvog ponašanja. Ispostavilo se da je odgovor potvrdan. Tad smo serijom pitanja objasnili konkretan događaj. To se desilo kad mu je bilo osam godina. Roditelji su ga kaznili za neki nestašluk i na duže vreme zatvorili u mračnoj ostavi. A posle nekoliko godina, zbog nekog manjeg huliganskog prestupa, dospeo je u policiju i proveo celu noć sam u ćeliji istražnog zatvora. I od tada su se kod njega pojavili strahovi, zato što je podsvest povezala ova dva događaja i došla do određenih zaključaka: zatvoren prostor može da postane pretnja po njegovu slobodu. Postavši svesni uzroka, lako smo uspeli da izađemo na kraj sa problemom. Zanimljivo je da se posle seanse on dugo i sa nasladom vozio trolejbusom dok mu to naprosto nije dosadilo.

Pamćenje Mehanizmom pamćenja takođe upravlja podsvest.

Upravo tamo se „snima“ i čuva film o našem životu, snimljen na „putićima“ pet ljudskih čula. Koristeći hipnozu ili autohipnozu mogu se lako reprodukovati fragmenti ovog filma. Često korene ovog ili onog oboljenja ili problema treba tražiti u događajima prošlosti. Tad, u prošlosti, mi sami smo zapravo oterali duboko u sebe duševni bol, pokušavajući da zaboravimo ono što je bilo njen uzrok. Na taj način mi gubimo svesnu kontrolu. I eto takvo „zanovetalo“ se nalazi u našoj podsvesti duge godine, pomaljajući se u određenim situacijama i nanoseći nam bol i patnje.

Podsvesni um bukvalno shvata sve informacije koje stižu spolja Lekar, na primer, koji nije umeo da izleči bolesnika ili koji jednostavno nije znao druge metode lečenja, može da kaže: „Izvinite, ali smatram da je ovde medicina nemoćna“ i bolesnik može da prekine lečenje, budući da je siguran da je njegovo oboljenje neizlečivo. U savremenoj medicini mnoga oboljenja su svrstana u „neizlečiva“. Ali morate da znate da su one neizlečive onim poznatim metodima, kojima zvanična medicina pokušava da leči.

Bilo koja bolest postaje izlečiva onda kad je čovek spreman da preuzme odgovornost za njen nastanak.

A koliko često ste morali da upotrebite fraze kao što su „muka mi je od toga...“, „ne uzimaj to k srcu...“, „ja to prosto ne mogu da svarim“ i dr. Evo primera iz prakse.

U ordinaciju je došla već ne tako mlada žena, koja se žalila na obilno izlučivanje pljuvačke i neprijatan ukus u ustima, koji ju je svuda pratio. Ona je uradila sve analize, prošla ispitivanje praktično kod svih specijalista, ali nikakva patologija nije bila otkrivena. U očajanju je došla kod

www.leo.rs | 11

mene. Naučivši se da kontaktira sa podsvešću, pacijentkinja mi je ispričala priču o tome kako se posvađala sa svojom najboljom drugaricom, postupivši krajnje nepošteno prema njoj, ali nije želela da prizna da nije u pravu.

Priča zaista nije bila prijatna. Završavajući je, izgovorila je sledeću rečenicu: „Ovaj događaj mi je ostavio krajnje neprijatan ukus.“ Pogledavši me sa čuđenjem, žena je uzviknula: „Doktore! Nije li to uzrok?“ Sama je odgovorila na svoje pitanje. A ja sam joj savetovao da ode kod bivše drugarice, da joj sve ispriča i zamoli je za oproštaj.

Kroz neko vreme ova žena je došla kod mene i podelila sa mnom svoju radost. Ponovo je mogla da uživa u hrani i uspostavila je dobre odnose sa drugaricom. I izrazila je želju da poradi na drugim problemima.

A koliko često sam u prilici da čujem od pacijenata sledeću frazu: „Doktore! Imam ceo buket2 bolesti!“ U takvim slučajevima uvek ih pitam da li im se sviđa cveće. „Nego šta, doktore. Mi veoma volimo cveće!“ – odgovaraju. Onda, možda, upravo zbog toga celog života skupljate svoje bolesti u veliki buket – zato što vam se sviđaju? Zato što vam se sviđa da povlađujete svojoj slabosti, da žalite sebe. Upravo zbog toga pri susretu sa poznanicima volite da razmatrate svoje „cvećnjake“ bolesti. I tad se ne čudite što ova „gredica“ cveta i što se svake godine u njoj pojavljuju novi „cvetići“.

Samostalnost mišljenja Podsvesni um je u stanju da samostalno odlučuje koje informacije možemo da podnesemo, pri tom nešto ispuštajući, nešto iskrivljujući, a nešto uopštavajući. Ali on to čini u skladu sa našim programom ponašanja, u skladu sa našim pozitivnim namerama.

Na primer, trogodišnja devojčica, neoprezno se ljuljajući na fotelji na ljuljanje, pada s nje. Posle toga se plaši da sedne ne samo na fotelju već i na stolice. Dečja podsvest još ne zna da razlikuje stolicu od fotelje. Za nju su to predmeti za sedenje. U ovom slučaju, izazivajući strah od stolica, podsvest vrši zaštitnu funkciju za dete. Kasnije, kad dete ume da napravi razliku između fotelje na ljuljanje i stolice, njen strah od stolica prolazi.

Drugi primer, ali već iz života odraslih. Žena, jednom prevarena ili povređena od strane bliskog muškarca, donosi zaključak, uopštavajući: „Svi muškarci su skotovi“ ili „Nema nijednog pristojnog muškarca“. I sada ona sreće upravo takve muškarce, pošto odgovarajuće misli bukvalno privlače takve muškarce. Čak i ukoliko se neki muškarac odnosi prema njoj s poštovanjem i ukazuje joj znake pažnje, njena podsvest će svejedno iskriviti spoljašnju informaciju.

U ordinaciju je došao bračni par. Muž, apsolutno uveren da ne zaslužuje pažnju drugih ljudi, žali se na to što njegova žena ne pokazuje prema njemu nikakve znake pažnje i brige. Pošto sam s njim prilično dugo razgovarao, uverio sam se da se žena, naprotiv, prema njemu odnosila sa pažnjom,

12 |

brigom i poštovanjem i pokazivala ih na određeni način.

Ali pošto su ti znaci protivrečili njegovom uopštavanju u pogledu sopstvene vrednosti, on nije čuo ništa što je žena govorila. Kad sam mu skrenuo pažnju na određene izjave žene, on je izjavio da nije čuo da mu ona to govori. A kad sam ga bukvalno primorao da primeti znake pažnje žene, on bi ih odmah iskrivio, rekavši: „Ona tako govori zato što nešto hoće od mene.“ „Možda se u nama krije neki stranac?“, upitaćete. Naravno da ne. Ljudska ličnost je celovita. I podela na svesno i podsvesno je uslovna. Takva podela je samo način da se govori o neistraženoj strani ljudske ličnosti. Jednostavno, u svakom od nas postoji nepoznata i do kraja nespoznata oblast, što nas, ljude, čini zagonetnim bićima i mi treba da težimo da odgonetnemo tu tajnu po svaku cenu. Tim pre što od toga zavisi naš život.

Svi problemi kod ljudi (bolesti, stresovi) rezultat su nepodudaranja svesnih želja i podsvesnih namera. Čitava stvar je u tome što naš podsvesni um zna daleko više o nama samima i o našim životno važnim namerama. Pored toga, imajte na umu – podsvest je direktno povezana sa samom REALNOŠĆU ili sa Bogom. Naš unutrašnji um daje svoj doprinos procesu vaseljenske evolucije.

Zbog toga je veoma važno da postoji podudarnost, harmonija između svesnog i podsvesnog.

KAKO STUPITI U DIREKTAN KONTAKT SA PODSVEŠĆU Sad, pošto ste dobili opštu predstavu o tome kako funkcioniše podsvesni um, realizujući program ponašanja, ostalo je još da stupite s njim u direktan kontakt. Tad je moguće otkriti neposredne uzroke nastanka patoloških pojava ili ličnih problema i uključiti naš um u rad na oporavku. To se može učiniti na nekoliko načina.

Ali evo o čemu bih prvo želeo da razmislite. Tokom dužeg vremena ste se borili sa svojom bolešću. Doživljavali ste je kao nešto tuđe, nešto što vam smeta. Sad znate da sve u svom životu činimo sami, svojim mislima i svojim ponašanjem. Zbog toga, pre nego što počnete da kontaktirate svoj podsvesni um, promenite odnos prema samom sebi i svojoj bolesti. Pa to je vaša bolest, i vi ste je „odgajili“ u svom telu.

Ljudi su navikli na stereotipno mišljenje, prema kom je bolest neprijatelj i protiv nje se treba boriti na sve načine, bez obzira na posledice. Međutim, boriti se protiv bolesti, znači boriti se protiv samog sebe. Zbog toga je prihvatite i odreknite se borbe protiv samog sebe. U vaseljeni nema sile koja ne može da se iskoristi na pozitivan način. A vaša bolest je upravo ta sila. Iskoristite je kao sredstvo za sopstveni razvoj.

Komunikacija sa svojom podsvešću je velika tajna. To je dodir sa velikim i neopisivim silama vaseljene. Ako ste spremni da otpočnete sa upoznavanjem ovih sila, onda to radite samo sa čistim pomislima.

Stara je izreka da svaka istina ima dva lica. U ovom slučaju biće ih tri.

Ponovo otkriveno remek-delo slavnog mađarskog pisca - neobična priča o ljubavnom trouglu.

Imućni par iz buržoaskog društva, Peter i Ilonka, na prvi pogled živi u skladnom braku. Njihov dom je uređen s mnogo pažnje i ukusa; njihova odeća dobro skrojena; kreću se u važnim društvenim krugovima.

Ipak, izuzetno osetljivoj Ilonki nikada nije dovoljan njen izbor dekora, niti je njen izgled baš onakav kakav bi trebalo da bude da bi u potpunosti osvojila ljubav svog muža jer on sa sobom nosi tajnu koja ga odavno proganja. Peter je zaljubljan u Judit, devojku koja je bila sluškinja u njegovom domu kada je bio mladić. Za Judit pak ni Peterova naklonost i ljubav nisu dovoljne i ne mogu utoliti njenu glad za slobodom i budućnošću van strogih merila društva u kojima se njih troje gube u vrtlogu ljubavi i gubitka.

Smeštena u Mađarskoj između dva svetska rata, roman Tri lica jedne ljubavi nudi nam još jedan dokaz Maraijevog briljantnog stila i njegovog izuzetnog, istančanog prikaza žrtvovanja i čežnje.

www.leo.rs | 13

SEMINARI REKONEKTIVNOG ISCELJIVANJA Dr Erik Perl u Beogradu, u periodu 13.–17. Jun 2014., održava Seminar REKONEKTIVNOG ISCELJIVANJA, Nivo I i II. Praktično svako može pohađati ove seminare, ljudi svih životnih poziva ukoliko su lično ili profesionalno zainteresovani za zdravlje, lični rast i ljudske potencijale.

Broj mesta je ograničen zato POŽURITE !

Za više informacija posetite: http://thereconnection.rs/dogadjanja/ Kontakt za prijavljivanje: Nataša Pracaić: natasa@reconnectivepractitioners.com • +381 69 33 39 333 Primeti, otkrij i ostvari svoj stvarni ljudski potencijal!

Rekonektivno isceljivanje je most između naših ograničenja koja smo opazili i prihvatili u životu i saznanja koliko bezgraničan može da bude naš život kada naučimo kako da primećujemo, otkrivamo i ostvarujemo naše stvarne ljudske potencijale. Dođite iskusite kako da osetite frekvencije Rekonektivnog isceljivanja i da s jasnom svesnošću stupite u interakciju s njima. Ovaj rad nudi vam mogućnost da primite dar dugovečnog optimalnog zdravlja i ravnoteže… kako za sebe, tako i za druge!

14 |

Doživite Rekonektivno isceljivanje • Prepoznajte „polje RI“ energije, svetlosti i informacije • Izučite nauku i filozofiju • Naučite samoisceljivanje, isceljivanje na daljinu, isceljivanje uz dodir i bez njega • Korisno upotrebite ovaj rad u svom svakodnevnom životu • Napravite karijeru kao praktičar Rekonektivnog isceljivanja – osnovnog stepena Petak, 13. jun • 19.00–22.00 Suština isceljivanja Vodi Erik Perl Subota–nedelja, 14.–15. jun • 09.30–19.00 Nivo I: Suština Rekonektivnog isceljivanja podučava Erik Perl i Nastavni tim Rekonekcije Ponedeljak–utorak, 16–17. jun • 09.30–19.00 Nivo II: Rekonektivno isceljivanje – program za praktičare osnovnog stepena podučava Erik Perl i Nastavni tim Rekonekcije

www.leo.rs | 15

Nastavak

Vajsun ^ Liao

Tai Ci klasici Kada je revolucijom 1900-1910 uspešno srušena korumpirana vlast, plemićke porodice koje su ostale bez vlasti razbežale su se širom zemlje. Tai či je naravno putovao sa njima. Oni koji su ga vežbali, tvrdili su da to čine na originalni način jer su učili od majstora jang stila ili drugih porodica koje su negovale tai či, a ljudi su im naravno, verovali.

Na ovaj način je modifikovana forma tai čija postala tai či čuan, ili tzv. tai či vežba. Ovo je tai či koji se danas masovno vežba u Kini; to je tai či ples koji neki zapadnjaci nazivaju i tai či baletom. U današnje vreme neko može da uči i vežba tai či godinama i, bez obzira na stil, ipak je velika verovatnoća da će savladati samo „javni” tai či. Drugim rečima, u većini slučajeva, tai či koji se danas vežba nije originalni tai či i kao takav je lišen suštinskog značenja.

Ipak, podučavanje učitelja Jang Lu Čana, koje je obavljao pod prinudom, je ipak bilo svrsishodno. Iako „javni” stil tai čija jedva da predstavlja senku originalnog, klasičnog tai čija manastirskog stila, on predstavlja priliku da se sa ovom veštinom upoznaju kako Kinezi, tako i ostatak sveta. Ustvari, da se vladari Čing dinastije nisu zainteresovali za tai či, on bi možda potpuno nestao pod naletima industrijalizacije.

Tek kada se osoba ozbiljno posveti učenju tai čija,

16 |

počinje potraga za autentičnim manastirskim stilom, i tek tada može da se razume hrabrost i posvećenost učitelja koji su lozu manastirskog stila tai čija sačuvali kroz vekove. To je naše nasledstvo.

2 ČI Unutrašnja energija tai čija Pre više hiljada godina, da li naučnim posmatranjem, prostom pretpostavkom ili pribavljajući informacije iz nama nepoznatih izvora, kineski taoisti su postavili teoriju da postoji večna sila koja pokreće svemir. Ovu vrhunsku silu nazvali su či. Prema legendarnoj teoriji jina i janga, či ispoljava svoju silu neprekidno, uravnoteženo se krećući između pozitivnih (stvaralačkih) i negativnih (razarajućih) sila.

S obzirom da potiču iz vrhunske sile - či, jin i jang mogu da se kreću slobodno, bez ikakvih spoljnih ograničenja, neograničene prostorom, vremenom, pa čak i materijalnim manifestacijama postojanja. Ove dve sile su u stalnom sukobu, istovremeno uravnotežavaju-ći jedna drugu, tako da se naš univerzum konstantno i neprestano menja. Sve, pa čak i prazan prostor, vodi poreklo od uravnoteženog međusobnog odnosa ove dve suprot-

stavljene sile. Pošto su sile jina i janga izvor svega, one su u prirodi svake stvari u ovom našem univerzumu.

Ljudsko biće, koje je takođe deo univerzuma, koristi isti izvor energije či. Tok ljudskog života je zasnovan na međusobnom odnosu jin i jang sila. Naš život raste i menja se iz nama još uvek nepoznatih razloga, prati prirodni ciklus i na kraju umire. Drevni Kinezi su ovaj ciklus objašnjavali kao razvoj i nestajanje čija. Či određuje mentalno i fizičko stanje čoveka. Način na koji se či ispoljava obično se naziva prirodom stvari.

Razvitak čija u ljudskom telu, zajedno sa teorijom polarizovanih sila jina i janga, čini veštinu tai čija jedinstvenim mentalnim i fizičkim sistemom vežbe. Bez ispravnog treninga ili barem potpunog i jasnog razumevanja koncepta čija, pravo značenje tai čija će biti izgubljeno.

Ovo bi mogli da pojasnimo jednim jednostavnim poređenjem: či je za tai či ono što je benzin za motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Kao što bez benzina motor nikada ne bi moga biti ni izmišljen, tako bez koncepta čija nikad ne bi bilo ni veštine tai čija.

Da bismo mogli ispravno vežbati tai či i tako osetiti punu dobrobit od ove veštine, najpre je potrebno da u potpunosti razumemo nekoliko pojmova. Či. Kineska reč či doslovce znači „vazduh”, „sila”, „kretanje”, „energija” ili „život”. Prema teoriji tai čija, tačno zna-

čenje reči či je „unutrašnja energija”, „suštinska energija” ili „prvobitna, večna i vrhunska energija”. Način na koji se či ispoljava, a to je da uvek teži poziciji koja je najbliža ravnoteži i harmoniji, naziva se tai či – „veličanstveni vrhunac”.

Jin či i jang či. Či koji se nalazi u procesu prelaska iz jednog oblika u drugi, ili iz jedne samo-uravnotežavajuće situacije u drugu, naziva se ili jin či ili jang či. Šen. Tai či se zasniva na principu tri nivoa energije.

Osnovni nivo, suština ili životna energija, je svojstven svim živim bićima. Sledeći nivo, či, je manifestacija životne energije na nivou višem od normalnog. Či podržava suštinu i povezan je sa funkcijom uma. Kada je či pročišćen, uzdiže se do trećeg nivoa: šen ili duh. Šen je daleko viši energetski oblik nego či i oseća se mnogo drugačije nego či. Đing ili nej đing. Snaga koju proizvodi či naziva se đing, poznatija je kao nej đing, unutrašnja snaga. U našem poređenju sa motorom, đing bi bio ekvivalent snazi u koju se pretvara energija benzina. Dugogodišnjim vežbanjem tai čija, či se može značajno razviti, ali to ne znači da će ta osoba neizostavno moći da pretvori či u unutrašnju snagu, đing. Spolja možete osetiti samo nečiji đing, a nikad či, ali zato iznutra, u samom sebi, možete osetiti samo svoj či, nikada đing. Kada se tai či vežba kao

www.leo.rs | 17

borilačka veština, či se koristi tako što se đing direktno projektuje na protivnika. Đing deluje izvan parametara prostora i vremena. Prvo se koristi moć imaginacije, ili mašta, da bi se pronašao i usmerio energetski tok u telu, koji se zatim ubrzava. Ove teorije ili principi predstavljaju novi horizont za savremene prirodne nauke i medicinu. U oblasti medicine već se primenjuju tretmani u kojima pacijent zamišlja ili vizualizuje kako njegov imuni sistem pronalazi i uništava ćelije raka. Uspeh ovog metoda varira u zavisnosti od individualne sposobnosti imaginacije i moći da se ona kontroliše.

Li. Fizička snaga koja proishodi iz telesnog pokreta naziva se li, fizička sila. Jednostavan opis razlike između li i đinga bio bi da li zahteva direktan fizički pokret, dok đing proizilazi iz indirektnog pokreta. Ako zamahnete rukom unazad i zatim udarite, rezultat akumulirane fizičke energije se naziva li. U slučaju da zamah nije potreban, a sila se ipak prenosi sa istim efektom, primenjen je đing, vibrirajuća sila preobraženog čija. Či je kontrolisan umom, dok li deluje pod dejstvom fizičkih mehanizama.

KAKO RAZVIJATI ČI? Svi poseduju či (i posedovali su ga) od rođenja. Či ostaje uz nas tokom čitavog života i nestaje tek nakon smrti. Dva osnovna koraka u razvoju čija unutar našeg tela su meditacija i pokret.

Meditacija Prilikom vežbanja tai čija jedino se meditacijom može postati svestan sopstvenog čija. Po zauzimanju jednostavnog sedećeg ili stojećeg položaja, početnik može lako da postigne uspeh u tai či meditaciji ukoliko sledi sledeće korake: 1 .

Opustite čitavo telo kao da spavate i povedite računa da u njemu nije prisutna nikakva fizička napetost.

2 .

Umirite svoj um i koncentrišite se na telo u celini, osluškujući disanje, puls itd., sve dok ne osetite prirodni ritam tela.

3 .

Uzdignite svoj duh tako što ćete gurati temenom na gore. Zamislite nevidljivu nit kako odozgo vuče vaše teme. Postepeno primenite dublje disanje i udišite direktno u tan-tjen (tačka koja se nalazi oko 7-8 cm ispod pupka i oko 6-7 cm unutar tela).

Posle više nedelja i meseci vežbe možda ćete postati svesni osećaja izvesnog toka koji prati ritam dubokog meditacionog disanja. Ovo je či, unutrašnja energija.

Kako budete napredovali, ovo osećanje će jačati i počećete da osećate i kontrolišete tok ove energije bez pomoći dubokog disanja. U toj fazi, uz pomoć uma, moći ćete da upravljate putanjom čija kroz vaše telo.

18 |

Tai či meditativno kretanje Nakon što vam pođe za rukom da osetite tok svog čija, moći ćete da započnete vežbanje svoje tai či forme na meditativan način, dozvoljavajući da vaš či teče u skladu sa vašim umom, duhom i telom. Što više vežbate, osećanje čija će jačati. Vaša tai či forma će se takođe poboljšati, postaće gracioznija i skladnija, i razvijaće se u pravcu jednog prirodnog stanja koje nije moguće postići pukim kopiranjem instruktorovih pokreta.

U ovoj fazi vaš um će voditi vaš či koji će teći slobodno i nesputano upravljati vašim telom i pokretima. Na ovaj način će vaš um i vaše telo dospeti u sklad. Ako želite da razvijete jaku unutrašnju energiju morate intenzivno vežbati tai či meditativno kretanje. Vežbanje na tai či način je jedini put da vremenom proizvedete moćnu unutrašnju energiju i omogućite joj slobodan protok.

Mnogi sledbenici tai čija koji tvrde da se bave ovom veštinom godinama, još uvek nisu razvili osećaj za či. To je zato što ne vežbaju pravilno, to jest ne kombinuju meditativne tehnike sa tai či pokretom.

Zgušnjavajuće disanje: proces koji pretvara či u đing Kada jednom budete u stanju da osetite unutrašnju energiju kako slobodno teče kroz vaše telo moći ćete da ova osećanja uključite u svaki meditativni pokret i tako negujete svoj či, odnosno doprinosite njegovom snaženju. Ipak, bez daljeg učenja i treninga, či će ostati unutar vašeg tela i jedina korist koju ćete imati od njega biće povišena svest o sopstvenom telu.

Da bi se či mogao slobodnije primenjivati neophodno je vežbati napredniju meditativnu tehniku: zgušnjavajuće disanje. Tokom upražnjavanja ovog procesa vaša unutrašnja energija počinje da proizvodi unutrašnju snagu, što može da bude od koristi na mnogim poljima vašeg života.

Vratićemo se na poređenje sa benzinskim motorom: da bi se proizvela snaga, neophodno je da postoji proces koji će sagorevanjem benzina pretvarati gorivo u funkcionalni oblik snage. Slično tome, ukoliko ne „sagorite” svoju unutrašnju energiju (či), ne možete da dobijete unutrašnju snagu (đing). Da bi se ova transformacija postigla, moraju se preduzeti određeni koraci. Ovaj proces, koji se zove tai či zgušnjavajuće disanje, opisan je u sledećem pasusu.

Kako vežbati zgušnjavajuće disanje 1.Priprema U stavu koji je negde između pripreme i početka forme, opustite celo telo, umirite um i postepeno počnite sa tai či meditacijom.

Oči su uperene u beskraj, teme gurate prema gore i ono kao da visi; dok slušate unutrašnje zvuke, jezik je zabačen unazad, a zubi i usne se lako dodiruju, či je koncentrisan u pravcu tan tijena i teče bez zastoja, cirkulišući

kroz telo. Udisaji i izdisaji su dugi, spori, bez prekida, ritmični i svesni.

2. Postupak Pošto ste osetili slobodan tok čija kroz vaše telo, počnite da obraćate pažnju na obe ruke. Pokušajte da osetite i locirate kosti i zanemarite postojanje mišića. Drugim rečima, zamislite kako tu visi samo kostur.

Dok udišete, zamislite da vaš dah navodi kost da se skupi u pravcu koštane srži, kao da se sama struktura kosti zgusne i skupi kad god udahnete. Ponovite ovu vežbu mnogo puta i oko ruku ćete osetiti neobične senzacije, kao što su hladnoća, peckanje, podrhtavanje, vrućina, ili neke druge koje će se razlikovati od osobe do osobe.

3.Produbljivanje vežbe Nakon uspešne primene ove tehnike na obe ruke, možete je primeniti i na druge delove tela: kičmeni stub, glavu, noge itd. Na primer, koncentrišite se na kičmeni stub, zamislite da je apsolutno uspravan i vežbajte da po osećaju locirate prvo celu kičmu, a zatim svaki pršljen ponaosob. Vežbajte ovu tehniku sve dok ne postignete značajniji rezultat.

Neki delovi tela mogu da izgledaju osetljiviji na ovu vrstu vežbe, kao da se željeni osećaji u njima postižu mnogo brže nego u drugim delovima tela. Na primer, dešava se da rad na ključnoj kosti veoma sporo pokazuje rezultate. Ipak, uporno i posvećeno vežbanje će naposletku dovesti do uspeha. Da biste ustanovili razliku između pravih i umišljenih oseta moraćete da potražite savet od kvalifikovanog instruktora.

Tokom vežbanja preporučljivo je pridržavati se propisanog redosleda: šake, ruke, kičmeni stub, glava, noge i na kraju, svi preostali delovi tela. U večini slučajeva početnici počinju da osećaju transformaciju čija u đing (senzacija slična električnom udaru) za nekoliko meseci.

Stvaranje đinga iz čija Pošto ste dugo vežbali gore navedene korake, počećete da osećate pravi tai či koji deluje unutar vašeg tela, pretvarajući izvornu životnu energiju, či, u snagu visoko frekventne vibracije, đing. To je ono što čini tai či, kako samo njegovo ime kaže, vrhunskom veštinom, veštinom iznad svih veština. Sada treba da vežbate kako je opisano u daljem tekstu.

Prvo, stanite u opušten i prirodan položaj sa raskoračenim stavom negde između početnog i pripremnog.

Obavezno imajte na umu sve važne tai či principe: teme je u položaju kao da ste obešeni o njega; osluškujemo sopstvene zvukove; oči gledaju u beskraj; disanje kroz nos polaganim, ravnomernim i neprekidnim ritmom; jezik savijen na gore, prema dubini usne duplje; či spušten do tan tjena itd.

Udišući, lagano podignite obe ruke, meditirajte dok primenjujete principe zgušnjavajućeg disanja na celo telo. Trebalo bi da imate osećaj kao da vam ceo skelet visi

na nevidljivim koncima, kao da vas ne drže mišići. Dok udišete i meditirate, zategnite mišiće, stežući ih oko kostiju i prema koštanoj srži. Opustite celo telo dok izdišete.

Osećaj je kao da prilikom svakog udaha prikupljate svu energiju tela u koštanu srž, a zatim se, sa svakim izdisajem, potpuno opuštate. Ponavljajte ovu vežbu što češće, ali ako osetite da vam je koncentracija popustila ili da ste se zamorili, odmah je prekinite.

U ovom procesu celo telo i um treba tretirati kao jedinstvenu celinu. Koristeći um kontrolišite osećaj čija, a zatim „utisnite” či u sam centar koštane srži svaki put kada udahnete. Ovo će na kraju proizvesti osećaj podrhtavanja sličan onom koji izaziva električni udar. Kako duže budete vežbali, osećaj će bivati sve jači i stvarniji i jasno ćete ga razlikovati od imaginacije.

Kao što je prikazano na slici 2-10, či teče kroz telo neprekidno (A). Kada koristite um da biste utisnuli či u pravcu koštane srži (B), proizvodi se jaka energetska struja u obliku talasa, slična električnoj struji (C). Ukoliko proces utiskivanja potraje oscilacije ove struje se drastično ubrzavaju (D).

U naprednijim fazama ove vrste vežbi, možete intenzivirati vrstu senzacije koja će vam omogućiti da usmeravate tok i cirkulaciju čija. Dok či teče prema dole, kako ste ga sami usmerili, stvara se osećaj kao da električna struja u vidu talasa teče sa jednog mesta na drugo. Ova struja na kraju postane toliko jaka, akumulirajući se u talasu za talasom brzinom koju je jedino um sposoban da postigne. Ovako nastaje zapanjujuća snaga zvana đing.

Kada neko proizvodi đing i prenosi ga u neki deo tela, druga osoba može da oseti vibraciju jednostavno kroz fizički kontakt. Kada dvoje ljudi istovremeno osećaju sopstveni đing u svojim telima, postaje im lakše da osete đing onog drugog. Oni koji su se u drevnoj Kini bavili borilačkim veštinama tvrdili su da mogu da procene nečiju veštinu po količini i brzini kretanja njegove unutrašnje snage, a ne utvrđivanjem njegove fizičke kondicije i sposobnosti.

Ako se ponovo poslužimo poređenjem sa benzinskim motorom, veličina motora ne određuje nužno i snagu koju on proizvodi.

Ono što tai či čini veštinom iznad svih veština je unutrašnji rad , kao što je ilustrovano dijagramom na slici 2-11.

Unutrašnji rad (nei kong) sastoji se iz unutrašnjih vežbi za postizanje potpune kontrole, harmonije i svesnosti uma i tela. Ovaj dijagram pokazuje kako se, kao što je već objašnjeno, nakon pobuđivanja svesti o čiju u vašem telu, ova energija transformiše u đing, stvarnu snagu, putem vežbe zgušnjavajućeg disanja. Kada se ne koristi ili transformiše, đing se može reciklirati. Ovo znači da možete usmeriti vibracije đinga radi podsticanja energičnog kretanja čija čime jačate vašu vitalnu životnu energiju.

www.leo.rs | 19

Zauzvrat, što je jači tok čija, veća količina đinga može da se proizvede.

Kako pojačati svest o či energiji Naša životna energija potiče iz čija, drugim rečima, naš život je određen čijem. Prema tome, jači tok čija će obezbediti jaču životnu energiju. Kineska tradicija tvrdi da či neprekidno teče kroz ljudsko telo. Kad god dođe do poremećaja ili blokiranja njegovog toka, javlja se bolest.

Kineski doktori su uvek verovali da razvijanje i jačanje čija u telu može da izleči bolest i ispravi razne nepravilnosti telesnih funkcija. Za današnju nauku, čak i za zapadne naučnike najširih shvatanja, ovakvi koncepti predstavljaju veliku enigmu, pošto dosad niko nije uspeo da konstruiše uređaj koji bi potvrdio ili opvrgao postojanje čija.

Ovaj nedostatak empirijskih dokaza doveo je do mnogih rasprava između onih koji bi prihvatili koncept čija i onih koji tvrde da či ne postoji. Oni koji insistiraju na stanovištu da či ne postoji, zasnivaju svoje gledište na savremenim naučnim saznanjima, posebno iz oblasti anatomije, elektronike i hemijske analize. Njihov argument je da ako či ne može eksperimentalno da se dokaže, onda i ne postoji. Zagovornici čija, nasuprot tome, postavljaju pitanje zašto je, ukoliko ne postoji, vekovima dominirao filozofijom kineske medicine i umeća tai čija? Či nije nikakav element, već izvor svega. Pošto za njega ne važe zakoni stvaranja i razaranja, či čak ni ne stvara sam sebe, već samo nastavlja da postoji. Kod onih koji bi želeli da poreknu postojanje čija, bez obzira koji argument koriste, postoji veliki jaz između njihovog razumevanja i stvarnog značenja čija.

Sada ćemo ostaviti sa strane sve argumente i mišljenja o postojanju čija i ispitati ovaj fenomen u nadi da ćemo pronaći neke pokazatelje koji nam mogu pomoći da ga bolje shvatimo. Pošto či nije materijalne prirode, za sada ne postoji instrument kojim bi mogao biti direktno ispitan. Pošto je či vrhunska energija iz koje potiče čitav svemir i suština svekolikog postojanja, on ne podleže ni ograničenjima vremena i prostora. Iz ovoga sledi da, pošto postoji či, postoji i prostor. Sa tačke gledišta tai čija, prostor nije samo praznina ili imaginarni pojam, već nešto što je nastalo od čija, a zatim i njime ispunjeno.

Pretpostavka da postoji vrhunska energetska formacija koja ne podleže konvencionalnim objašnjenjima postojanja i koja, stoga, može da izbegne prostorna i vremenska ograničenja, jeste protivrečna sama sebi i otuda teško prihvatljiva za ljudski razum. Međutim, ova pretpostavka jeste osnova tai čija, početna sila taoizma i kamen temeljac kineskog kulturnog obrasca.

Skepticizam po pitanju postojanja čija lako može da dovede do zaključka da je či proizvod mašte. Na primer, mnogi pokušavaju da objasne či kao nekakvo čudo nastalo kao plod religijskog verovanja, fenomen koji se jav-

20 |

lja u nekim crkvama. Ovakav stav, naravno, predstavlja preterano uprošćavanje, jer da je či samo rezultat vere i verovanja, on bi svakako nestao ukoliko čovek ne bi verovao u njega. Ipak, senzacija koju stvara či dok cirkuliše kroz telo može da se oseti bez obzira da li neko ima bujnu maštu ili ne. Nasuprot tome, bez obzira koliko se trudili da zamislimo da nam na glavi rastu rogovi, to neće dovesti do toga da se jednog jutra probudimo sa stvarnim rogovima koje ceo svet može da vidi. Svrstavanje čija u polje imaginacije je samo još jedan neuspešan pokušaj da se racionalizacijom ospori njegovo postojanje.

Iako je u početku potrebna određena doza mašte da bi se izoštrila svest o unutrašnjoj energiji, osećanje za protok čija će, upornom vežbom, postati dovoljno realno da vas uveri da je sila koja teče kroz vas stvarna, a ne samo rezultat bujne mašte.

S obzirom da je či ono od čega je stvorena naša životna energija, to znači da svi imaju či. Ipak, pre nego što pokušate da ukrotite svoj či morate postati svesni njegovog protoka unutar tela. Ovo možemo pojasniti jednim jednostavnim poređenjem: benzin se proizvodi od nafte koja se nalazi ispod površine zemlje. Da bismo dobili benzin, moramo prvo da nađemo naftu, izvučemo je iz prirodnog izvora i zatim preradimo. Na isti način telo već ima či; mi ga ne proizvodimo. Sada je na nama da či akumuliramo, reorganizujemo i upotrebimo za proizvodnju unutrašnje snage, đinga.

Svest o čiju pojačavaju: 1.

Vežbe opuštanja (relaksacije)

2.

Kontrola disanja

3.

Razvijanje koncentracije

4.

Vežba koordinacije

5.

Meditacija i imaginacija

6. Vežba tai či meditativnog kretanja 7.

Vežba u dvoje

8.

Pomoćni trening

Prateći ove korake, koji su detaljno opisani u daljem tekstu, sledbenik tai čija, bilo da je početnik ili iskusan, postići će svest o čiju.

Vežba relaksacije: šung Šung znači „opustiti”, „razlabaviti”, „popustiti”. To je pojam koji predstavlja sastavni deo terminologije koju su tradicionalno koristili tai či majstori. Kažu da je čuveni tai či majstor Jang ČengFu, podučavajući potonjeg majstora Čeng Man-činga, svakodnevno ovog podsećao da bude šung, zaista, zaista šung. „Ako nisi šung”, majstor Jang je običavao da kaže, „čak iako samo malo nisi šung, ti onda nisi u stanjušung. Tada si u poziciji gubitnika i bićeš poražen.”

S obzirom da su tai či majstori uvek potencirali relaksaciju, šung je vekovima bio predmet interesovanja sledbenika tai čija.

ČAKRE ČAKRE s r . o e l . w w w a n e t i ž a r t o P

ČAKRE ČAKRE

www.leo.rs | 21

22 |

Nastavak

prisnost Verovanje u sebe i druge Veze tipa „udri i beži“ postale su mnogo uobičajenije u današnjem društvu, društvu koje je postalo otuđeno, nepovezano s tradicionalnim porodičnim poretkom i koje je sve otvorenije prema slučajnom seksu. Ali u isto vreme, pojavljuje se jedna skrivena struja osećaja da nešto nedostaje – kvalitet prisnosti.

Ovaj kvalitet ima veoma malo zajedničkog sa fizičkim, mada je seks sasvim sigurno jedan od mogućih pristupa.

Mnogo bitnija stvar za prisnost je spremnost da ispoljimo svoja najdublja osećanja i ranjivost, uz verovanje da će osoba s kojom smo, s tim postupati veoma obazrivo. Konačno, spremnost da se preduzme rizik prisnosti mora biti utemeljena na unutrašnjim snagama koje znaju da čak i ako druga strana ostane zatvorena, da čak i ako je poverenje izigrano, nećemo trpeti nikakav trajni gubitak.

U ovom plemenitom i saosećajnom priručniku Osho nas vodi, korak po korak, kroz ono što prisnost čini zastrašujućom i pomaže nam da se suočimo s tim strahovima, prevaziđemo ih, i ojačamo sebe i našu vezu, s ciljem da podstaknemo otvorenost i poverenje.

Budite svoji Istinitost znači biti svoj – biti istinit, ne biti lažan, ne koristiti maske. Kakvo god da je vaše pravo lice, pokazujte ga po svaku cenu.

Ali zapamtite, to ne znači da treba otkrivati maske drugih; ako su srećni u svojim životima, na njima je da donesu tu odluku. Nemojte ići i otkrivati tuđe maske, jer ljudi ovako razmišljaju – kažu da bi trebalo da su iskreni, autentični; oni misle da treba idu okolo i sve razotkrivaju jer: „Zašto krijete svoje telo? Ta odeća vam ne treba“.

Ne. Molim vas, zapamtite: Budite iskreni prema sebi. Ne morate da poboljšavate bilo koga drugog na svetu. Ako možete da uzdižete sebe, to je sasvim dovoljno. Nemojte biti popravljač, nemojte pokušavati da podučavate druge i da ih menjate. Ako se vi promenite, to je sasvim dovoljna poruka.

Biti svoj znači ostati iskren svom biću. Kako ostati svoj?

Tri stvari se moraju upamtiti. Prva, nikad ne slušajte nikog kada vam kaže kakav bi trebalo da budete. Uvek slušajte svoj unutrašnji glas, šta biste voleli da budete, inače će vam ceo život biti proćerdan. Vaša majka želi da budete inženjer, vaš otac želi da budete doktor, a vi želite da budete pesnik. Šta da radite? Naravno da je majka u pravu, jer je to mnogo ekonomičnije, finansijski je isplativije biti inženjer. I otac je takođe u pravu; biti doktor je veoma unosno na tržištu, to ima svoju marketinšku težinu. Pesnik? Jesi li ti sišao s uma? Jesi li ti poludeo? Pesnici su ljudi koji su prokleti. Niko ih ne želi. Nema nikakve potrebe za njima; svet može da postoji i bez poezije – neće biti nikakvih problema ako ne bude bilo pesnika. Svet ne može da postoji bez inženjera; svetu trebaju inženjeri. Ako ste potrebni, onda vredite. Ako niste, nemate nikakvu vrednost.

www.leo.rs | 23

Ali ako želite da budete pesnik, budite to. Možete da budete i prosjak – dobro. Možda se tako nećete obogatiti, ali nemojte da vas to brine. Ako izaberete ovo drugo, možda ćete postati sjajan inženjer i zaraditi mnogo novca, ali nikada nećete osetiti ispunjenost. Uvek ćete za nečim žudeti, vaše biće će čeznuti da postane pesnik. Čuo sam jednom za jednog sjajnog naučnika, hirurga koji je nagrađen Nobelovom nagradom. Pitali su ga: „Sada kada Vam je dodeljena Nobelova nagrada, ne delujete baš srećno. Šta je po sredi?“ On je odgovorio: „Uvek sam želeo da budem plesač. Nikad nisam ni želeo da budem hirurg, postao sam veoma uspešan hirurg, a to mi je postalo teret. Ja sam samo hteo da budem plesač, a ostao sam samo veoma loš plesač – to je moj bol, moja agonija. Kad god vidim nekoga kako pleše, osećam se tako bedno, kao da sam u paklu. Šta da radim s ovom Nobelovom nagradom? Ona ne može da mi bude ples; ne može da mi obezbedi plesanje.“ Zapamtite, budite iskreni prema svom unutrašnjem glasu. Možda će vas on odvesti u opasnost; idite u opasnost, ali ostanite iskreni prema svom unutrašnjem glasu. A tu postoji i mogućnost da jednog dana dođete u stanje u kom možete da plešete s potpunim unutrašnjim ispunjenjem. Uvek gledajte: Prva stvar je vaše biće. Ne dozvolite da drugi vama manipulišu i kontrolišu vas, a takvih je mnogo; svi su spremni da vas kontrolišu, da vas menjaju, svi su spremni da vas upućuju u smeru koji niste tražili. Svi vam govore kako bi trebalo da vodite svoj život. Ali vodič postoji u vama samima, vi u sebi nosite nacrt za svoj život.

Biti svoj znači biti iskren prema sebi. To je veoma opasna pojava i malo ljudi to može. Ali kada ljudi u tome uspeju, oni postignu takvu lepotu, toliko dostojanstvo i zadovoljstvo da se to ne može ni zamisliti.

Razlog što svi izgledaju toliko frustrirano je to što niko ne sluša svoj unutrašnji glas. Želeli ste da se oženite nekom devojkom, ali ona je bila muhamedanka, a vi ste hindu-braman, vaši roditelji to ne bi dopustili. Društvo to ne bi prihvatilo, to je opasno. Devojka je siromašna, a vi ste bogati. Pa ste se oženili bogatom devojkom, hindu veroispovesti, iz bramanske kaste, prihvaćenu od strane svih, osim od strane vašeg srca. I sada živite ružnim životom. Odlazite kod prostitutki, ali čak vam ni prostitutke ne mogu pomoći; ceo svoj život ste isprostituisali. Proćerdali ste čitav život.

Uvek slušajte svoj unutrašnji glas i nemojte slušati ništa drugo. Postoji hiljadu i jedno iskušenje oko vas jer mnogi ljudi unaokolo torbare sa svojim stvarima. To je pravi supermarket, čitav svet, i svi u njemu su zainteresovani da vam prodaju svoju stvar. Svi su trgovački putnici.

Ako budete slušali previše trgovaca, poludećete. Ne slušajte nikoga. Samo sklopite oči i slušajte svoj unutrašnji glas. Upravo to je meditacija, slušanje svog unutrašnjeg glasa. To je prva stvar.

24 |

Druga stvar – ali samo ako ste uradili prvu, druga postaje moguća – nikad nemojte nositi masku. Ako ste ljuti, budite ljuti. Rizično je, ali nemojte se onda smešiti, jer je to neiskreno. Naučeni ste da se smešite kada ste ljuti, ali tada je vaš osmeh lažan, postaje maska – samo vežba za usne i ništa više. Srce puno srdžbe, otrova, a usne u osmehu; postajete lažna pojava.

A događa se još jedna stvar: Kada želite da se nasmešite, nećete moći. Čitav vaš mehanizam se okrenuo tumbe, jer kada ste želeli da budete ljuti, niste to bili; kada ste želeli da mrzite, niste. Sada želite da volite, ali iznenada otkrivate da mehanizam ne radi. Sada želite da se smešite, ali morate da se silite. Stvarno, srce vam je puno osmeha i želite grohotom da se smejete, ali ne možete.

Nešto se guši u srcu, nešto zapinje u grlu. Osmeh se ne pojavljuje ili ako se čak i pojavi, veoma je bledunjav i mrtav. Ne čini vas radosnim, ne treperite od njega. Nema blistavosti oko vas.

Kada želite da budete ljuti, budite. Nema ništa loše u tome. Ako želite da se smejete, smejte se. Nema ništa loše u glasnom smehu. Malo-pomalo videćete da čitav vaš sistem funkcioniše. Kada funkcioniše, i to onako kako treba, čuje se tihi šum oko njega. Baš kao što auto bruji kada sve radi kao podmazano – vozač koji voli svoj automobil tada zna da sve radi kako treba. Postoji jedno organsko jedinstvo; mehanizam radi dobro.

Možete to i videti – kad god nečiji mehanizam radi dobro, možete videti to brujanje oko njega. On hoda, ali njegov hod kao da ima neke odlike plesa. On govori, ali njegove reči poseduju neku poeziju u sebi. On vas gleda, ali zaista gleda; i to ne bude samo topao pogled, već zaista topao pogled. Kad vas dodirne, zaista vas dodirne; možete da osetite njegovu energiju kako prelazi u vaše telo, struja života koji prelazi… jer njegov mehanizam dobro radi.

Nemojte nositi maske, inače ćete stvoriti disfunkcije, blokade u svom mehanizmu. Postoje mnoge blokade u vašem telu. Osoba koja je suzbijala srdžbu, njena vilica postaje blokirana. Sva ljutnja dolazi do vilice i tu se zaustavlja. Ruke joj postaju gadne; nemaju više onu gracioznost pokreta plesača, ne više, jer srdžba dolazi do prstiju i oni postaju blokirani. Zapamtite, ljutnja ima dva oduška za ispuštanje: jedan su zubi, a drugi su prsti. Sve životinje kada su besne, ugrišće vas zubima ili će početi da vas razdiru šapama. Znači, nokti i zubi su dve tačke gde se oslobađa srdžba.

Verujem da kada se srdžba previše potiskuje, ljudi imaju problema sa zubima. Zubi im se kvare, jer je u njima previše energije koja se nikada ne oslobađa. I svako ko potiskuje svoj bes, više jede – srditi ljudi će uvek jesti više, jer je njihovim zubima potrebna dodatna vežba.

Srditi ljudi više puše. Srditi ljudi pričaju više – mogu da postanu opsesivne pričalice, jer je njihovim vilicama po-

trebna dodatna vežba da bi se na taj način oslobodilo malo energije. Ruke srditih ljudi će postati kvrgave, ružne. Da se ta energija otpušta, mogle bi to postati lepe ruke.

Ako potiskujete bilo šta, u telu postoji odgovarajući deo koji je povezan s tom emocijom. Ako ne želite da plačete, oči će vam izgubiti sjaj, jer su suze potrebne; one su jedna veoma životna pojava. S vremena na vreme, jecajte i plačite – stvarno se prepustite, saživite se s tim i suze će poteći iz vaših očiju – oči će vam biti pročišćene, ponovo sveže, mlade i nevine.

Zato žene imaju mnogo lepše oči, jer još uvek mogu da plaču. Muškarci su izgubili lepotu svojih očiju zato što imaju pogrešnu predstavu o tome da ne bi trebalo da plaču. Ako plače dečak, čak i njegovi roditelji kažu: „Šta to radiš? Nemoj da si šonja!“ Kakva glupost! Bog je svima dao – muškarcima i ženama – iste suzne žlezde. Da muškarci ne treba da plaču, ne bi imali suzne žlezde. To je jednostavna matematika. Zašto suzne žlezde postoje kod muškaraca u istoj razmeri kao i kod žena? Oku je potrebno suzenje i plakanje i zaista je divno ako možete iskreno da plačete i jecate.

Zapamtite, ako ne možete iskreno da jecate i plačete, nećete moći ni da se smejete, jer je to suprotnost.

Ljudi koji mogu da se smeju, mogu i da plaču; ljudi koji ne mogu da plaču, ne mogu ni da se smeju. Možda ste to nekada primetili kod dece, ako se smeju glasno i dugo, počnu da plaču – jer su ove stvari povezane. Na selu sam čuo majke kako govore svojoj deci: „Nemojte se previše smejati, inače ćete početi da plačete“. Ovo je zaista istina, jer pojave nisu toliko različite, to je jedna te ista energija koja se kreće ka suprotnim krajevima. I druga stvar: Ne koristite maske – budite iskreni, kakva god da je cena.

I treća stvar u vezi sa istinitošću: Uvek prebivajte u sadašnjosti, jer sva laž dolazi ili iz prošlosti ili iz budućnosti. Ono što je prošlo, prošlo je. Nemojte se baviti time i nemojte se opterećivati tim teretom; inače nećete moći da budete istiniti prema sadašnjosti. Ono što sledi, još uvek nije došlo. Nemojte bespotrebno biti opterećeni budućnošću, inače će vam ona doći u sadašnjost i uništiti je. Budite iskreni prema sadašnjosti i tada ćete biti svoji. Biti ovde i sada znači biti svoj. Bez prošlosti, bez budućnosti – ovaj trenutak, to je sve. Ovaj trenutak je čitava večnost.

Ove tri stvari su dovoljne da dostignete istinitost.

Tada će sve što izgovorite biti istina. Obično morate da pazite da biste rekli istinu, ali ja ne govorim o tome. Kažem vam da stvorite istinitost i tada će sve što izgovorite biti istinito.

Istina nije nešto logično. Pod istinom podrazumevam istinitost postojanja. Ne govorim vam da budete nešto što niste, već da budete sve ono što jeste, bez

obzira na rizik, samo da nikada ne postanete licemer.

Ako ste tužni, tužni ste. To je istina u tom trenutku, nemojte to kriti. Nemojte na svoje lice puštati lažni osmeh, jer će taj lažni osmeh stvoriti razdor u vama.

Postaćete dvostruki – jedan deo vas će se smešiti i to će naravno biti samo manji deo, a veći deo će ostati tužan. Došlo je do podele, a ako nastavite da to ponovo činite iznova i iznova…

Kada ste ljuti, ne pokazujete svoj gnev – plašite se da će to uništiti vaš imidž, jer ljudi smatraju da ste tako osećajni i kažu vam kako nikada niste ljuti. Oni to cene, a to je toliko prijatno za ego. Ali ako ste ljutiti, to će uništiti lepu predstavu o vama, pa umesto da narušite predstavu o sebi, vi potiskujete gnev. On ključa u vama, ali spolja vi ostajete saosećajni, ljubazni, učtivi, prijatni.

Sada ta podela već počne da se ustoličuje. Ljudi to čine čitavog svog života i tako se razdor potpuno učvrsti. Čak i kada ste sami, kada nema nikoga oko vas i nema potrebe da se pretvarate, vi to činite i dalje; to postaje vaša druga priroda. Ljudi nisu iskreni čak ni u svojim kupatilima; čak i kada su potpuno sami, nisu iskreni.

E sad, to nije pitanje iskrenosti ili neiskrenosti, već je jednostavno postalo pitanje navike. Čitavog svog života učili ste to, a što više i više učite, daljina između vaša dva dela postaje sve veća i veća.

Kada daljina postane nepremostiva, onda to nazovemo šizofrenijom. Kada ne možete da dođete u vezu sa svojim drugim delom, postajete skoro kao dve osobe umesto jedne; to je onda veoma ozbiljna psihička bolest. Ali svi su podeljeni, tako da razliku između šizofrenika i normalnog predstavlja samo stepen podele. Nije u pitanju ništa suštinsko niti kvalitativno, već kvantitativno.

Pod istinom podrazumevam da se ne pretvarate.

Samo budite ono što jeste – jednog trenutka ste tužni i to znači da ste tad tužni. Ali sledećeg trenutka postajete srećni, nema potrebe da nastavite da budete tužni. I to su nas učili ‒ da uvek budemo dosledni, da ostanemo dosledni. Događa se to, možete čak i videti – ako ste bili tužni, a onda odjednom tuga nestaje, vi ipak ne možete odmah da se smejete, jer šta će ljudi pomisliti? Možda ste poludeli? Malopre ste bili tužni, a sada odjednom počinjete da se smejete? Samo ludaci i deca se ponašaju tako, od vas se to ne očekuje. Moraćete da sačekate određenu situaciju u kojoj ćete lagano, vrlo lagano moći da se opustite i počnete ponovo da se smešite i smejete.

Stoga vi se pretvarate da se smešite ne samo kada ste tužni, već i kad želite da se smešite, vi se pretvarate da ste tužni i to zbog čitave te glupe ideje da morate biti dosledni. Svaki trenutak ima neke svoje odlike i nijedan trenutak ne mora da bude dosledan nijednom drugom trenutku. Život je tok, poput reke ‒ neprekidno menja svoja raspoloženja. Ne treba brinuti o

www.leo.rs | 25

doslednosti. Svako ko se brine da ostane dosledan, postaće neiskren, jer se samo u lažima može biti dosledan. Istina se uvek menja. Istina ima neke svoje protivrečnosti i to je njeno bogatstvo, širina, u tome je njena lepota.

I zato, ako ste tužni, onda budite tužni – bez ikakvih osuda i procenjivanja da li ste dobri ili loši. Nije u pitanju to da li ste dobri ili loši, jednostavno ste takvi kakvi ste.

Kada se nešto dogodi, pustite to. Kada ponovo počnete da se smejete, nemojte osećati krivicu jer ste maločas bili tužni; kako sad možete da se smešite? Prvo sačekate da neko ispriča neki vic, da neko drugi prvi probije led, pa se tek onda nasmešite. Sačekate pravi trenutak. Ali, to je opet licemerje. Kada ste srećni, budite srećni; nema potrebe da se pretvarate.

I zapamtite: svaka stvarnost ima samo svoju realnost.

To nije povezano sa prošlim trenutkom i nije povezano sa nekim trenutkom u budućnosti. Svaki momenat je usamljen. Ovi trenuci ne prate jedan drugog u nizu, nisu linearni. Svaki trenutak ima neki svoj život i to morate biti u tom trenutku, ništa drugo. To je pravi smisao istine.

Istina znači biti svoj, istina znači iskrenost. Ona nije logična stvar. To je psihološko stanje kada ste iskreni – ali ne iskreni prema nekom idealu, jer ako postoji nekakav ideal, tada postajete lažni. Ako mislite da biti poput Bude znači biti istinit, onda nikada nećete biti istiniti, jer vi niste Buda i samo ćete sebi nametati Budu. Možete sedeti kao Buda, možete postati kao mermerna statua, ali duboko u sebi i dalje ćete biti isti. Buda će biti samo stav. I ako imate ideal, ne možete biti istiniti datom trenutku, jer ideal je uvek negde tamo i morate da ga imitirate.

Istinit čovek nema ideale. On proživljava trenutak u trenutku: uvek živi kako se oseća u tom momentu. Savršeno poštuje svoj utisak, osećanja i raspoloženja. I upravo to želim da ljudi budu: svoji, istiniti, iskreni i puni poštovanja prema sopstvenoj duši.

Slušajte sebe Uvek slušajte svoja osećanja, nema potrebe da tražite unaokolo. I ako gledate u ljude, vi ne možete tačno da vidite šta im se događa, jer njihovo lice nije njihova stvarnost, baš kao što ni vaše lice nije vaša stvarnost. Njihova spoljašnja pojava nije i unutrašnja, baš kao što ni vaša spoljašnja pojava nije unutrašnja.

To je čitavo licemerje društva – ne pokazivati svoju unutrašnjost, svoje središte, svoje pravo lice. Sakrijte ga.

Pokažite ga samo onom ko vam je veoma prisan i ko će razumeti. Ali ko vam je prisan? Čak ni ljubavnici ne pokazuju svoja lica jedno drugome. Jer niko ne zna; jednog trenutka neko je ljubavnik, a sledećeg možda to više nije.

Zato oboje ostaju poput ostrva, zatvoreni.

Nemojte gledati u druge, pogledajte u sebe. I dozvolite onome što je unutra da izađe, koliko god da je to rizično. Nema većeg rizika od potiskivanja. Ako potiskujete,

26 |

izgubićete životnu čar, sav polet. Izgubićete čitav život ako nastavite da potiskujete. To je otrovno, to truje biće.

Slušajte svoje srce i šta god da se tamo nalazi, dajte ga napolje. Uskoro ćete postati veoma efikasni u tom davanju i uživaćete u tome. Jednom kada spoznate kako da budete istiniti, biće vam toliko lepo da nikada više nećete poželeti da budete lažni. Odlučujemo da i dalje budemo lažni jer nikada nismo okusili stvarnost. Od samog početka detinjstva stvarnost je potiskivana. Pre nego što dete postane svesno šta je stvarnost, naučeno je da je potiskuje. Na neki nesvesni način, mehanički, ono nastavlja da potiskuje ne shvatajući šta čini.

Budite istiniti prema sebi – nema veće odgovornosti.

Svako mora da bude odgovoran prema sopstvenom biću.

Odgovarate samo svom biću, a Bog vas neće pitati zašto niste bili neko drugi.

Ovo je priča o hasidskom mistiku Josiji, kog je na umoru neko pitao zašto se ne moli Bogu i da li je siguran da će mu Mojsije biti svedok. Odgovorio je: „Dozvolite mi da vam nešto kažem. Bog me neće pitati zašto nisam Mojsije. Pitaće me zašto nisam Josija.“ U ovome počiva čitav problem – kako biti ono što jesi.

I ako uspete ovo da rešite, svaki drugi problem postaje bespredmetan. Život postaje predivna misterija koja treba da se proživi, a ne problem koji se mora rešavati, već samo živeti i uživati.

Verujte sebi Poverenje je moguće samo ako na početku verujete sebi. Najosnovnija stvar mora se desiti prvo u vama. Ako verujete u sebe, možete da verujete i u mene, i u ljude, i u postojanje. Ali ako ne verujete u sebe, nijedno drugo poverenje nije moguće.

A društvo uništava to u samom korenu. Ne dozvoljava vam da verujete u sebe. Podučava vas raznim drugim vidovima poverenja – verujte u roditelje, crkvu, verujte u državu, u Boga, i tako u beskraj – ali osnovno poverenje je potpuno uništeno. I svaki drugi vid poverenja postaje lažan, mora biti lažan. Sva ostala verovanja su samo plastično cveće. Nemate više prave korene iz kog će izrasti pravo cveće.

Društvo to čini namerno, s ciljem, jer čovek koji veruje sebi opasan je po društvo – ovo društvo koje zavisi od ropstva, društvo koje je toliko mnogo uložilo u ropstvo. Čovek koji veruje sebi je nezavistan čovek. O njemu ne možete da iznesete nikakve pretpostavke, on će se kretati na svoj način. Sloboda će biti njegov život. Poverovaće kada oseti, kada voli i tada će njegovo poverenje imati neverovatnu snagu i istinu u sebi. Onda će njegovo poverenje biti živo i istinito. I biće spreman da za poverenje rizikuje sve – ali samo kada ga oseti, kada je istinito, samo kada mu uzburkava srce, pobuđuje inteligenciju i ljubav u njemu. Inače ne. Ne možete ga naterati da poveruje u bilo šta.

Ovo društvo počiva na verovanju. Čitava njegova struktura počiva na autohipnozi. Čitava njegova struktura je oslonjena na stvaranje robota i mašina, a ne ljudi. Potrebni su joj zavisni ljudi – toliko zavisni da žive u neprekidnoj potrebi da budu tiranisani, da stalno traže i čeznu za nekim svojim despotom, nekim svojim Adolfom Hitlerom, Musolinijem, nekim svojim Josifom Staljinom i Mao Cedungom. Ovu zemlju, ovu predivnu zemlju pretvorili smo u jedan veliki zatvor. Šačica ljudi gladnih moći svela je čitavo čovečanstvo na puku rulju. Čoveku je dozvoljeno da postoji samo ako se miri sa svim mogućim koještarijama.

E sada, reći detetu da veruje u Boga jeste besmislica, potpuna besmislica – ne zato što Bog ne postoji, već zato što dete još uvek nije osetilo žeđ, čežnju, glad. Još uvek nije spremno da krene u potragu za istinom, krajnjom istinom života. Još uvek nije dovoljno zrelo da preispituje stvarnost postojanja. Ta velika ljubav tek treba da se dogodi jednog dana, ali ona može da se dogodi samo ako mu nikakva verovanja nisu nametnuta. Ako je preobraćen pre nego što se probudila žeđ za istraživanjem i znanjem, onda će čitav svoj život proživeti na lažan način; živeće na prividan način.

Da, pričaće o Bogu jer mu je rečeno da Bog postoji.

To mu je rečeno s autoritetom, i to od strane ljudi koji su bili veoma moćni u njegovom detinjstvu – njegovi roditelji, sveštenici, vaspitači. Rekli su mu tako i on to mora prihvatiti; to je bilo pitanje njegovog opstanka.

Nije mogao da kaže „ne“ svojim roditeljima, jer bez njih ne bi uopšte mogao da živi. Bilo je previše rizično reći „ne“; morao je da kaže „da“. Ali njegovo „da“ ne može biti istinito.

Kako bi i moglo? On upotrebljava „da“ samo kao politički instrument, kako bi preživelo. Niste ga pretvorili u religioznu osobu, napravili ste od njega diplomatu, stvorili ste političara. Sabotirali ste njegov potencijal da izraste u nezavisno biće. Zatrovali ste ga. Uništili ste i samu mogućnost njegove inteligencije, jer se inteligencija uzdiže tek onda kad se stvori želja za znanjem.

Sada se ta želja nikada neće stvoriti, jer i pre nego što je ovo pitanje zaposelo njegovu dušu, odgovor mu je već ponuđen. I pre nego što je postao gladan, hrana mu je ugurana u biće. Sada, bez gladi, ova nagurana hrana ne može biti svarena; nema gladi koja bi je svarila. Zato ljudi žive kao cevi kroz koje život prolazi poput nesvarene hrane. Čovek mora da bude veoma strpljiv sa decom, spreman, svestan da ne kaže ništa što bi moglo da omete uzlet njihove inteligencije, što bi moglo da ih pretvori u hrišćane, hinduse, muhamedance. Čoveku je potrebno beskrajno strpljenje. Jednog dana to se čudo dogodi, kada i samo dete počne da postavlja pitanja. A onda, nemojte mu davati već pripremljene odgovore. Pripremljeni odgovori nikome ne pomažu, oni su dosadni i glupi. Pomozite mu da

bude još inteligentniji. Umesto da mu pružite odgovore, radije mu pružite situacije i izazove kako bi se njegova inteligencija izoštrila i kako bi postavljao još dublja pitanja – pitanja koja prodiru do same njegove suštine, pitanja koja postaju pitanja života i smrti.

Ali, to nije dozvoljeno. Roditelji su veoma uplašeni, društvo je veoma uplašeno. Ako se deci dopusti da ostanu slobodna, ko zna? Možda nikada neće dospeti u okrilje u kom je boravila njegova porodica, možda nikada neće kročiti u crkvu – katoličku, protestantsku, ovu ili onu. Ko zna šta će se dogoditi kada postanu inteligentni sami od sebe? Neće biti pod vašom kontrolom. A ovo društvo ide u sve dublju i dublju politiku kako bi kontrolisalo sve, kako bi posedovalo svačiju dušu.

Zato je prva stvar koju moraju da unište ‒ poverenje; poverenje deteta u sebe, pouzdanje deteta samo u sebe.

Moraju da ga učine nesigurnim i uplašenim. Jednom kad se uplaši, moguće ga je kontrolisati. Ako je pouzdano, nemoguće ga je kontrolisati. Ako je pouzdano, braniće se, pokušaće da uradi ono što hoće. Nikad neće poželeti da radi nešto nametnuto. Nastaviće svoje sopstveno putovanje i neće ispunjavati tuđe težnje zbog nekakvog kratkog izleta. Nikada neće biti imitator, nikad neće biti dosadna ili mrtva osoba. Biće toliko živ, toliko će treperiti od života, da niko neće moći da ga kontroliše.

Uništite njegovo pouzdanje i kastriraćete ga. Oduzećete mu moć; tada će zauvek biti nemoćan i uvek će mu biti potreban neko ko će njime dominirati, usmeravati ga i naređivati mu. Tada će biti poslušan vojnik, dobar građanin i nacionalista, dobar hrišćanin, muhamedanac ili hindus.

Da, biće sve to. Ali neće biti prava ličnost. Neće imati nikakve korene, biće iščupan čitavog svog života. Živeće bez korena, a živeti bez korena je bedan život, život u paklu. Baš kao što i drveću treba korenje u zemlji, čovek je isto kao drvo i potrebno mu je korenje u postojanju ili će živeti veoma neinteligentan život.

Pre neki dan, čitao sam jednu priču: Tri hirurga, stari prijatelji, sreli su se na odmoru. Na plaži, sedeći na suncu, počeli su da se razmeću. Prvi je rekao: „Upoznao sam čoveka koji je izgubio obe noge u ratu. Dao sam mu veštačke noge i to je bilo pravo čudo.

Postao je jedan od najvećih trkača na svetu! Postoji velika šansa da na predstojećoj Olimpijadi i pobedi.“ Drugi je rekao: „To nije ništa. Ja sam upoznao ženu koja je pala sa tridesetog sprata. Lice joj je bilo potpuno smrskano. Uradio sam sjajnu plastičnu operaciju. Baš pre neki dan pročitao sam u novinama da je postala svetska kraljica lepote.“ Treći čovek je bio skroman. Druga dvojica su ga pogledala i pitala: „Šta si ti u skorije vreme uradio? Šta ima novo?“

www.leo.rs | 27

Čovek je odgovorio: „Ništa posebno – štaviše, nije mi dozvoljeno ni da razgovaram o tome.“ Njegove kolege su se tek onda zainteresovale. Rekle su mu: „Ali mi smo prijatelji, čuvaćemo tvoju tajnu. Nemoj da brineš, istina neće procuriti.“ Onda im je rekao: „Dobro, ako tako kažete i ako mi obećavate. Doveden mi je jedan čovek koji je izgubio glavu u saobraćajnoj nesreći. Nisam znao šta da radim s njim. Otrčao sam u svoju baštu kako bih razmislio šta da radim i ugledao sam kupus. Pošto ništa drugo nisam pronašao, izvršio sam transplantaciju kupusa umesto glave.

I znate li šta se dogodilo? Čovek je postao predsednik Sjedinjenih Država.“ Neinteligentnu osobu lako je razumeti. Ona se uklapa u kalupe društva; društvo ima svoje vrednosti i kriterijum po kom ocenjuje svaku osobu. Ali za procenu genija, društvu su potrebne godine.

Ja ne kažem da osoba koja nema inteligenciju ne može da postane uspešna ili slavna; ali, i dalje će biti lažna. I tu je sva beda: možete postati slavni, ali ako ste lažni, živite u bedi. Ne znate kakvim vas blagoslovima život zasipa – nikad to nećete znati. Nemate dovoljno inteligencije da biste znali. Nikada nećete spoznati lepotu postojanja, jer niste dovoljno senzibilni da to spoznate. Nikada nećete videti to predivno čudo koje vas okružuje, s kojim se vaš put ukršta na milione različitih načina, svakog dana. Nikada ga nećete videti, jer da biste ga videli, potreban vam je neverovatan kapacitet za razumevanje, osećanje i postojanje.

Ovo društvo je društvo koje se bazira na moći. Ovo društvo je još uvek krajnje primitivno, krajnje varvarsko. Nekoliko ljudi – političara, sveštenika, profesora – dominira milionima. I ovo društvo je vođeno na takav način da nijednom detetu nije dozvoljeno da poseduje inteligenciju.

Pravo je čudo što s vremena na vreme jedan Buda dođe na zemlju – pravo čudo. Nekako, s vremena na vreme, jedna osoba uspe da se iščupa iz kandži društva. S vremena na vreme, jedna osoba uspe da ostane nezatrovana od strane društva. To se sigurno događa zbog neke greške, neke greške društva. Inače, društvo uspeva da uništi vaše korene, da uništi vašu veru u sebe. I jednom kada to bude gotovo, nikada nikome više nećete moći da verujete.

Jednom kada više ne budete mogli da volite sebe, nećete moći da volite nikoga drugog. Ovo je apsolutna istina i tu nema izuzetaka. Možete da volite druge samo ako ste sposobni da volite sebe. Ali društvo osuđuje ljubav prema sebi. Ono kaže da je to sebičnost, da je to narcisoidno.

Da, ljubav prema sebi može da preraste u narcisoidnost, ali to ne mora nužno da bude tako. Može da postane narcisoidna ako se nikada ne kreće od sebe, može da postane neka vrsta sebičnosti ako postane osuđena na samu sebe. Inače, ljubav prema sebi jeste početak svih drugih ljubavi.

28 |

Osoba koja voli sebe pre ili kasnije bude preplavljena tom ljubavlju. Osoba koja veruje sebi ne može da ne veruje drugoj osobi, čak ni onoj koja će je prevariti, čak ni onim osobama koje su je već prevarile. Da, ne može da ne veruje čak i njima, jer sada zna da je poverenje mnogo vrednije od bilo čega drugog.

Možete prevariti nekoga, ali kako? Možete mu uzeti novac ili nešto drugo od njega. Ali čovek koji je spoznao lepotu poverenja neće biti poljuljan ovim malim stvarima. I dalje će vas voleti, verovaće vam. A onda će se dogoditi čudo ‒ ako vam on stvarno veruje, potpuno je nemoguće prevariti ga, skoro potpuno nemoguće.

To se svakodnevno događa u vašim životima. Kad god verujete nekome, njemu postaje nemoguće da vas prevari, da vas obmane. Dok sedite na platformi železničke stanice, ne poznajete osobu koja sedi pored vas – to je neki stranac, potpuni stranac – ali vi mu kažete: „Molim vas, pripazite mi na prtljag. Moram da odem da kupim kartu.“ I odete. Verujete potpunom strancu. Skoro nikada se ne dogodi da vas stranac prevari. Ali mogao je da vas prevari da mu niste verovali.

Poverenje u sebi sadrži izvesnu magiju. Kako sada da vas prevari kada ste mu verovali? Kako može da padne toliko nisko? Nikad neće moći da oprosti sebi ako vas prevari.

U ljudskoj svesti postoji neki suštinski kvalitet – da veruje i da mu se može verovati. Svi uživaju da im se veruje. To je iskaz poštovanja druge osobe, a kada verujete potpunom strancu, to je još jači osećaj. Ne postoji razlog da mu verujete, ali vi mu ipak verujete. Uzdižete čoveka na tako visok pijedestal, toliko cenite čoveka da je skoro nemoguće da on s te visine padne. Čak i da padne, nikada sebi neće moći da oprosti, čitavog života će morati da nosi teret krivice. Čovek koji veruje sebi spoznaje lepotu tog poverenja – spoznaje da što više verujete sebi, to više cvetate; što ste više u stanju otpuštanja i opuštanja, to ste smireniji i spokojniji, to ste lakši, opušteniji i tiši. I to je toliko lepo da verujete sve većem i većem broju ljudi, jer što više verujete, to se vaša smirenost produbljuje; opuštenost ide sve dublje i dublje do same srži vašeg bića. I što više verujete, to se sve više uzdižete. Čovek koji ume da veruje pre ili kasnije će spoznati logiku verovanja. A onda će jednog dana osetiti potrebu da pređe granicu i poveruje u nepoznato.

Počnite da verujete sebi – to je osnovna, prva lekcija.

Počnite da volite sebe. Ako ne volite sebe, ko će drugi da vas voli? Ali zapamtite, ako volite samo sebe, vaša ljubav će biti veoma siromašna.

Veliki jevrejski mistik Hilel rekao je: „Ako nisi za samog sebe, ko će biti za tebe?“ I isto: „Ako si samo za sebe, kakav smisao onda može imati tvoj život?“ Neverovatno značajna izreka. Zapamtite je: Volite sebe, jer ako ne volite sebe, niko nikada neće biti sposoban da vas voli.

Ne možete voleti osobu koja sebe mrzi. A na ovoj nesrećnoj zemlji, skoro svi se mrze, svi se osuđuju. Kako možete voleti osobu koja je osuđujuće raspoložena prema sebi? Ona vam neće verovati. Ona se ne može voleti – kako se vi usuđujete? Ona se ne može voleti – kako vi možete da je volite? Posumnjaće da igrate neku igru, da pokušavate s nekim trikom, da joj nešto podmećete. Posumnjaće da pokušavate da je obmanete u ime ljubavi. Biće veoma oprezna, spremna i njena sumnja će zatrovati vaše biće. Ako volite osobu koja sebe mrzi, pokušavate da uništite njeno poimanje same sebe. A niko olako ne odbacuje svoje poimanje sebe; to je njen identitet. Boriće se s vama, dokazaće vam da je ona u pravu, a vi ne.

Upravo to se događa u svim ljubavnim vezama – dozvolite mi da ih nazovem takozvanim ljubavnim vezama.

To se događa između svakog supruga i supruge, svake zaljubljene osobe i njenog partnera, svakog čoveka i žene. Kako kod partnera možete da uništite njegovo poimanje sebe? To je identitet te osobe, njen ego, tako ona sebe poznaje. Ako joj to oduzmete, ona neće više znati ko je. Previše je to riskantno; ona ne može da odbaci svoje poimanje tako lako. Dokazaće vam da nije dostojna ljubavi; da je dostojna samo mržnje. A isti je slučaj i s vama. I vi se takođe mrzite; ne možete nikome drugome da dozvolite da vas voli. Kad god neko s ljubavnom energijom dođe u vašu blizinu, ustuknete, poželite da pobegnete, uplašite se. Savršeno dobro znate da niste dovoljno vredni ljubavi, znate da samo na površini izgledate tako dobri, tako lepi, a duboko u sebi ste ružni.

I ako dozvolite toj osobi da vas voli, pre ili kasnije – a verovatno će biti mnogo pre nego kasnije – saznaće ko ste, zapravo.

Koliko dugo ćete biti u stanju da se pretvarate s osobom s kojom morate da živite u ljubavi? Možete se pretvarati u prodavnici, u Lajons ili u Rotari klubu – osmesi, sve sami osmesi. Možete igrati divne uloge i imitacije. Ali ako živite s nekom ženom ili nekim čovekom dvadeset četiri sata dnevno, postaje zamorno svo to smešenje, smešenje i smešenje. Osmesi počnu da vas zamaraju, jer su lažni. To su samo iskrivljene usne, a usne se zamaraju. Kako možete i dalje da budete tako slatki? Gorčina u vama će isplivati na površinu. Stoga, do vremena kada je medeni mesec završen, i sve ostalo je završeno. Oboje ste upoznali stvarnost onog drugog, neistinu, oboje ste upoznali dvoličnost onog drugog.

Svi se plaše da budu prisni. Da biste bili prisni, moraćete da ostavite svoju ulogu po strani. A vi znate ko ste: bezvredni ste, samo prašina; to su vam govorili od samog početka. Vaši roditelji, vaspitači, vaši sveštenici, političari – svi su vam oni govorili da ste prašina i da ste bezvredni. Niko vas nikada nije prihvatio. Niko vam nije pružio osećaj da ste voljeni i poštovani, da ste mu potrebni – da ćete nedostajati ovom postojanju, da bez vas

ovo postojanje neće biti isto, da će bez vas na tom mestu ostati rupa. Bez vas ovaj kosmos će izgubiti malo poezije, malo lepote: Jedna pesma će nedostajati, jedna nota će izostati, nastaće praznina – niko vam to nije rekao.

I upravo zato je moj posao da uništim svo nepoverenje koje je u vama stvoreno, da uništim svu osudu koja vam je nametnuta, da je otrgnem od vas i da vam pružim osećaj da ste voljeni i poštovani, voljeni od strane postojanja. Bog vas je stvorio jer vas voli. Voli vas toliko da nije mogao da odoli iskušenju da vas stvori.

Kad slikar slika, on slika zato što voli. Vinsent van Gog neprekidno je slikao Sunce čitavog života, toliko mnogo ga je voleo. U stvari, Sunce je bilo to što ga je izluđivalo. Čitavu jednu godinu je neprekidno stajao i slikao pod vrelim Suncem. Čitav njegov život se vrteo oko njega. I onog dana kada je bio zadovoljan, završivši sliku koju je oduvek želeo da naslika – da bi naslikao tu sliku, naslikao je mnogo drugih, ali njima nije bio zadovoljan – onog dana kada je konačno bio zadovoljan, rekao je: „Da, to je ono što sam želeo da naslikam.“ Počinio je samoubistvo, jer, kako je rekao: „Moj posao je dovršen. Uradio sam ono zbog čega sam došao. Moja sudbina je ispunjena, nema više smisla živeti.“ Čitav njegov život je bio posvećen samo jednoj slici?

Mora da je bio ludo zaljubljen u Sunce. Toliko dugo je gledao u njega da je ono uništilo njegove oči, njegov vid, oteralo ga je u ludilo.

Kada pesnik stvara pesmu, to je zato što je voli. Bog je naslikao vas, ispevao vas je, otplesao vas je. Bog vas voli! Ako ne vidite nikakav smisao u reči Bog, nemojte se brinuti. Nazovite to postojanjem ili celinom. Postojanje vas voli, inače ne biste bili ovde.

Opustite se u svom postojanju, celina bdi nad vama.

Upravo zato celina nastavlja da diše u vama, da pulsira.

Jednom kada osetite ovo neverovatno poštovanje, ljubav i poverenje celine u vama, počećete da puštate korenje u svom biću. Počećete da verujete sebi. I tek onda ćete moći da verujete meni, tek onda ćete moći da verujete prijateljima, svojoj deci, suprugu, supruzi. Tek onda ćete moći da verujete drveću i životinjama i zvezdama i mesecu. Tada čovek počne da živi kao poverenje. A verovati jednostavno znači biti religiozan.

Upravo o tome se radi kad je u pitanju sannyas.

Sannyas služi da poništi sve ono što je društvo uradilo.

Nije slučajno što su sveštenici protiv mene, političari, roditelji, čitava institucija je protiv mene; to nije slučajno.

Ja razumem apsolutno jasnu logiku toga. Ja pokušavam da poništim sve ono što su oni uradili. Ja sabotiram čitav obrazac ovog ropskog društva.

Moji napori su usmereni ka stvaranju pobunjenika, a pobunjenik nastaje tako što počinje da veruje. Ako mogu da vam pomognem da verujete u sebe, pomogao sam vam. Ništa drugo nije potrebno; sve ostalo dolazi samo od sebe.

www.leo.rs | 29

Jesi li zahvalan dragi čitaoče?

Ako vas zanima kako ostvariti svoje snove i šta je to što vas eventualno sprečava da uživate u svom životu, možda baš ovaj članak bude odgovor i inspiracija za vas. Ovo je priča o jednoj dragoj i nadasve hrabroj osobi, koja je i iz najgorih životnih okolnosti uspela da izvuče svako dobro.

Mirjana je zahvaljujući svom otvorenom srcu, velikoj želji da uspe u životu i podršci mnogih divnih ljudi među kojima je i Lujza Hej, uspela da izleči sebe od mnogih psihofizičkih nezdravosti.

“Tajna kvalitetnog življenja je u suštinskoj podršci nas samih, najpre od nas samih, i u spremnosti na stalne promene, jer život jeste promena. Učljivost je po meni jedan od najvećih Božjih darova, koje su nam život i dragi Bog darovali. U suštini, sve nam je dato…pa opet nekima nedostaje nešto! Jeste li se ikada zapitali zašto je to baš tako?”

Mirjana Stojadinović Kako kaže Lujza Hej: “ZAHVALNOST je prečica do čuda!”

Ja sam neko ko voli da postavlja pitanja, najpre sebi, a onda i drugima. Nekoliko mudrih i korisnih pitanja, davno na jednom divnom i pokretačkom seminaru, pokrenula su mene i moje biće u pravcu razvoja, saznavanja, sazrevanja, kvalitetnijeg pristupa životu i samom življenju.

Jednom je neko, zanimljivim pitanjima dotakao i podstakao moju dušu da se razvija! I beskrajno sam zahvalna na tome životu, Bogu, sebi i naravno tim

30 |

divnim govornicima na tom seminaru. Znate, kaže ovaj naš divan i nadasve mudar narod, da onda kada je učenik spreman i učitelj se pojavi. Moje biće je bilo željno znanja, razvoja, napredovanja, a danas mnogi kažu i čišćenja. Zašto je to bilo tako? Zašto uopšte imamo potrebe i težnje za nečim? Par nekih svojih odgovora i razumevanja života uopšte, sa puno ljubavi pišem u ovom članku, a pre svega toga evo i za Tebe, dragi čitaoče, nekoliko pitanja.

Da li si Ti neko ko nešto traži?

Možda si neko ko je nezadovoljan, a nije Ti baš najjasnije zbog čega, i šta je to što Ti nedostaje? Željan si nečeg boljeg od ovoga što sada imaš u životu? Čega si to željan?

Jesi li željan zdravlja, skladnih odnosa, uspona u karijeri,…ili možda samo želiš malo mira I ljubavi?

Možda ipak imaš mnogo toga, a jednostavno si tip koji voli napredak, pa si spreman da od dobrog napraviš sebi još bolje?

Kažu neki mudri ljudi, da je osnovna prepreka odličnog života, dobar život, zar ne?

Tek danas razumem neke svoje tadašnje potrebe.

Sada, posle toliko godina ličnog razvoja i istraživanja sebe i divnog sveta oko sebe, imam neodoljivu želju da delim svoja iskustva, detalje svog životnog putovanja, dileme, zebnje, razumevanja i nerazumevanja perioda i prilika kroz koje sam prolazila. Srećem ljude koji imaju vrlo slične potrebe, i jako sam srećna da baš moje iskustvo i neko moje pitanje dodirne nekoga i nečiju dušu i pokrene ga makar malo u razmišljanje koje mu može doneti svako dobro u životu! Rođena sam ‘76 godine u Nišu, i odmah na samom rođenju, susrela sam se sa iznenađenim pogledima, neprihvatanjem, strahovima, neizvesnošću! Sasvim je sigurno da je moje rođenje izazvalo kod mojih roditeljima više straha i stresa nego radosti, one koja se doživljava kada se rađa novi život.

Razlog je bio taj što sam se rodila sa deformitetom na licu. Niko nije ni slutio da će se tako nešto dogoditi, jer je majkina trudnoća protekla u najboljem redu.

Jesi li ZAHVALAN dragi čitaoče, što si rođen potpuno normalan i zdrav? Što su Te odmah po rođenju i dolasku na ovaj svet gledali očima ljubavi, grlili, mazili…prihvatili!? Kao što vidiš neko nije imao takvu priliku!

Tek nedavno mi je majka poverila kakva su to sve osećanja koja su u to vreme mladu mamu preplavljivala kada je prvi put ugledala svoju bebu, sa odvojenom gornjom usnom, nepcem i vilicom. Bio je to kažu mali rascep, ali veliki za moje roditelje. Majka je imala samo devetnaest godina, otac nešto malo više.

Divim se mojim i svim ostalim roditeljima, koji imaju sličan izazov! Ja sada javno čestitam mojim roditeljima na snazi, upornosti i hrabrosti. Hvala im na svemu što su učinili za mene! Dali su mi život!

Jesi li ZAHVALAN dragi čitaoče, što si živ i što Ti je neko dao priliku da dišeš, rasteš, stvaraš, voliš…?

Bilo bi predugačko sada pisati neke detalje, nije to ni poenta! Možeš da razumeš sa koliko strahova, neprihvatanja, borbe, odbacivanja sam rasla... Još kao devojčica, susretala sam se sa velikim strahovima od svih operacije koje sam imala. Sada sam svesna, da su ti strahovi bili neznatni u odnosu na bol i patnju koje sam doživljavala

zbog pogleda, dobacivanja i odbacivanja od strane ljudi iz mog okruženja.

Dragi Bog mi je dodelio vrlo interesantan životni zadatak, živeti sa deformitetom po sred lica! Moje gledište na moje životne prilike, i sam životni put su prouzrokovali mnogo pitanja i problema. Ja sam kao djevojcica na svoju različitost gledala na način, da sam lošija, odbačenija, nevoljenija od drugih…I tako sam i živela. Živela sam sa velikom potrebom prihvatanja, dokazivanja, sakrivenom tugom, upoređivala sam se sa drugima... I kao takva, stalno sam obolevala od raznoraznih nezdravosti, i hroničnih i akutnih. Jednostavno, bila sam jako nesrećna devojčica, uplašena tinejdžerka i jedna mlada žena koja je imala snažno uverenje da sa njom nešto nije u redu. I znate…danas sam potpuno sigurna da je moj, a i Tvoj život dragi čitaoče, slika i prilika naših vrednosti, uverenja i načina razmišljanja.

Neko će misliti, kao što sam i sama mislila, da sam se sa razlogom tako osećala. Međutim, ja danas znam da to sve nije baš tako. Danas sam potpuno sigurna da mi je dragi Bog sa svrhom I razlogom dodelio ovakav životni “zadatak”! Ono što sam nekada nazivala problemom, neki sada zovu izazovom, a ja imam običaj da kažem da su to sve životni zadaci koji su nam dati u svrhu učenja i napredovanja na našim putevima bez kraja! Možda si Ti neko ko je nešto slično doživeo, možda su neki veći životni lomovi došli kasnije…možda si izgubio nekoga koga si jako voleo, možda si sebe pomalo izgubio, sve jedno je…važno je da se razumemo, zar ne?

Obzirom da se razumemo, želim da ti kažem dragi čitaoče da je SVE DOBRO. Ja danas znam da je sve potpuno u redu i da se sve dešava sa razlogom. Sada živim uverenje da i posle kiše dođe sunce i da najsnažnije možemo osetiti snagu divnog sunca upravo tada! Potpuno sam uverena da su nam sve te kiše potrebne i jako korisne.

Kada prebacimo sebe i svoj način razmišljanja iz uloge žrtve u ulogu učenika, stvaraoca i kreatora sopstvene stvarnosti i življenja, onda možemo imati razumevanje i prihvatanje za svaku kišu kroz koju smo prošli.

Jesi li ZAHVALAN dragi čitaoče na prilici koja Ti je data i na saznanju da možeš kreirati upravo onakav život kakav želiš?

I eto…jednoga dana, pre nekih desetak i nešto više godina, sedela sam i slušala jednog divnog govornika, koji je postavljao vrlo čudna, nezgodna I iritantna pitanja…izmedju ostalog je rekao nešto što godinama nosim i prenosim, a to je: ”Nije problem u problemu, već je problem u našoj reakciji na problem!”

Taj govornik je govorio o tome da sve što nam se dešava, sami privučemo, da smo mi ono što mislimo da jesmo…I da smo mi jedino moćni da živimo onako kako želimo, da se u suštini možemo igrati sa životom i da možemo menjati sve što nam se ne sviđja... I ….jedno-

www.leo.rs | 31

stavno možemo sve, samo je pitanje koliko jako želimo i koliko smo SPREMNI NA PROMENE! Pola ga nisam razumela i sa mnogo čime od onoga što sam razumela se nisam slagala, ma nisam mu verovala… Koliko god se moje biće bunilo, neka su pitanja, koja su me tada nervirala, ostala otvorena, zapamćena i sačuvana nebi li mi život dao odgovore.

Hvala Bogu da je tako, jer su to bili divni i hrabri počeci moga razvoja i ako hoćete i mog isceljenja!

Da li Ti, dragi čitaoče, imaš običaj da zastaneš i zapitaš se kada te neko ili nešto uznemiri, šta je to duboko u tebi što bira uznemirenost….Znam reći ćeš: ”Ma kako da me ne nervira. Pa znate li vi šta mi je uradila, ili uradio…pa ja nikako nisam to zaslužio…” Eeee ne znate vi kakvu JA nepravdu trpim” … Ako si ljut… pitaj se, šta je to što te ljuti, kako si odabrao ljutnju? Ako misliš da Tvoju ljutnju, strah, bes, povređenost nisi Ti odabrao, ko je onda odabrao da se upravo TI osećaš tako!? Jedna od mojih najvećih lekcija koju sam naučila je odgovornost. Priznajem, bilo mi je teško da prihvatim, trebalo mi je vremena, radila sam na tome dugo i sve se isplatilo. Naučila sam da je svaka moja reakcija MOJA. Tuđi postupak, koji te “opravdano” povređuje je tvoj doživljaj stvarnosti i moć je u tome da to možeš promeniti.

Izvuči se što pre iz “opravdane” povređenosti i nađi način da se usmeriš u pravcu pobednika. Da, da, imaš moć da menjaš tvoj doživljaj stvarnosti. I budi potpuno siguran da kada tu jednu jedinu lekciju savladaš, život ti dobija takve dimenzije koje možda u ovom trenutku ne možeš ni pojmiti.

Pobediti sebe jeste najveća pobeda koju sam ikada u životu izvojevala. I srećna sam da sam i danas na tom putu.

Danas je nekako sve lakše. Kada se jednom oslobodiš velikih životnih tereta, mnogo drugačije shvataš i prihvataš I druge životne “zadatke” koje ti život daje. Današnji moji zadaci jesu drugačiji samo zato što sam promenila svoj doživljaj i svoju percepciju gledanja, delovanja i življenja.

Ja duboko verujem da svako to može! I ja Ti želim dragi čitaoče da nađeš način da se pokreneš odatle gde si sada, pa lagano, korak po korak ideš napred ka smislenijem i boljem životu, jer ti to možeš, zar ne?

Upravo te 1976. godine kada sam rođena, jedna draga žena po imenu Lujza Hej, napisala je i izdala knjigu koja je sa temom kako isceliti svoje telo. Još tada je pisala o vezi uma I tela i o tome kako sve nezdravosti, u suštini, imaju mentalnu pozadinu i uzrok. Pisala je o tome kako se sve dešava sa razlogom i kako smo mi najuticajnija osoba u

32 |

svom svetu. Pisala je o rođenju onih koji se rađaju sa telesnim nedostatkom. Mnogo toga sam se pitala godinama idući kroz život, ne znajući da mi je neko napisao sve odgovore koji su mi potrebni baš iste godine kada sam se rodila.

I kao što napisah, onda kada je učenik spreman, učitelj se pojavi. Onda kada budeš spreman za bolje to bolje ćeš i prepoznati. Ovo je meni veliki primer da nam je zaista sve u suštini dato, važno je da otvorimo svoje uši, oči, osećanja i nađemo način da prepoznamo svako dobro u svemu što nam je dato. To jeste put, koji često mi nazivamo mnogo drugačije, a to je samo put i to su samo naši životni zadaci.

Dragi čitaoče, ja danas živim sa svojim divnim mužem, izgledam odlično, imam dvojicu preslatkih sinova, a zamisli nekada sam verovala da je sve to nemoguće…

Da li si ti, dragi čitaoče ZAHVALAN da imaš dece?

Znaš…upoznala sam neke koji nemaju!

Ja danas radim ono što obožavam, uživam u životu, zdrava sam posle svih čudesa koja su mi se dešavala, srećna sam i zadovoljna mlada žena, a u isto vreme rešavam svoje životne zadatke i dalje idem napred, KORAK PO KORAK. Uživam u radu sa ljudima, delim svoja iskustva i radujem se svačijem pomaku i svačijem uspehu. I sama Lujza Hej kaže da je važno radovati se tuđem uspehu jer uspeha ima dovoljno za sve, zar ne? Da li se raduješ tuđem uspehu? Jesi li svestan da ono što daješ, to I dobiješ? Čestitam Ti od srca ako si spreman da načiniš korak napred.

Dobro je da znaš da je i pored velike želje vrlo važna akcija, jer svojom pasivnošću nećeš dobiti to što želiš.

Ako si pasivan i bez akcije, sve ostaje samo na nivou želje.

Kreni u akciju, aktiviraj se. Danas ima mnogo načina, mnogo raznih radionica, divnih knjiga. Svaka mi je knjiga dobra, a predavanja i radionice još bolje i sve je priča za sebe. Svuda gde pođeš daješ sebi priliku i mogućnost.

Dozvoli sebi priliku da živiš život vredan življenja, ako

ga sada nemaš, imaš mogućnost da naučiš kako i to sretajući, slušajući ljude koji su to već ostvarili.

Jedan od najvećih razloga zašto sam odlučila da izučim edukaciju Lujze Hej i postanem Heal Your Life trener je taj što draga Lujza govori iskustveno. Ova žena je godinama skupljala sva svoja znanja u višedecenijskom radu sa ljudima i sva ta znanja i iskustva sakupila, izvukla suštinu i pretočila ga u HYL program. Ona sam je prošla kroz teška životna iskustva. Lujza Hej je jedna od vodećih ličnosti u svetu, na polju motivacije, ličnog razvoja i samoisceljenja.Taj program je ponudila svetu, kao nešto potpuno iskustveno, delotvorno, i ja sam ponosna I srećna da sam upravo licencirani HYL trener. Nekako sam se isuviše u životu naslušala teoretičara i teorija, ovde me je privukla praksa. Neko je živeo sigurno upravo zadatak koji Ti sada imaš i upravo je taj neko pronašao rešenje za to isto I to je upravo iskustvo koje može da Ti bude primer. Ako je neko nekada nešto mogao, ja duboko verujem da može svako.

Neće svako, ali može svako. Bogu hvala da sam ovu veliku životnu istinu usvojila, živim je i danas.

Znate…ja verujem da je najveća sreća u suštini taj naš razvoj, to naše kretanje ka boljem, taj naš put. Put je sreća.

Svi mi se krećemo životnim putem, onako kako želimo, znamo I možemo u ovom trenutku i to je potpuno u redu.

Nema lošeg ili dobrog, nema podela na ovo ili ono…put je sreća, sreća nema podele. Ljubav je suština, ljubav nema podela…ljubav je večna. Ljubav nema živote, rok trajanja, predoziranja…ljubav je suština. I Ti si dragi čitaoče ljubav, Tvoja suština je ljubav…živiš ljubav, i ako slučajno baš to tražiš, Ti to imaš…jer sve nam je već dato, zar ne? Složićeš se da su nam marketi i prodavnice puni hrane, pa opet ima onih koji su gladi. Sve nam je dato, zar ne?

Jesi li ZAHVALAN što imaš šta da jedeš? Neki ljudi su gladni.

Onaj koji pita, dobiće odgovor!

Onaj koji traži...nađe!

Sve bude u pravo vreme i na pravom mestu.

Onaj koji sazna, znaće tačno šta će sa tim saznanjem, zar ne?

Lujza Hej je svetu ponuda u sklopu svog programa, moćne i delotvorne radionice. Danas i u našoj zemlji imate divnu priliku da posetite neku takvu radionicu. Edukativni centar koji vodim “Moć je u vama” prvenstveno organizuje takve radionice i predavanja. Postoji više tematskih radionica, sa različitim temama, kao što su otvaranje i prihvatanje sebe, rad sa unutrašnjim detetom, otkrivanja svojih potencijala i mogućnosti, oslobađanje prošlosti i opraštanje, rad na kreiranju kvalitetnijih veza i odnosa i razumevanja istih i još mnoge druge veoma važne životne teme koje su pretvorene u radionice. Na radionicama se okupljaju sve sami dragi ljudi, željni napredovanja, razumevanja i deljenja. Svesni smo da deljenjem uvećavamo. Velika je sreća biti u takvom okruženju i raditi sa takvim individuama. Ponos i velika sreća je biti svedok nečijeg napredovanja.

Najmoćnija i najcelovitija je dvodnevna intenzivna radionica Lujze Hej, pod nazivom VOLITE SEBE – IZLEČITE SVOJ ŽIVOT. Moć ove radionice je upravo celovitost i jednostavnost. Vrlo naizgled jednostavne vežbe, kojima ova radionica obiluje, su u suštini toliko moćne, da sam potpuno sigurna da i danas posle nekih više od dve godine nakon moje prve radionice Lujze Hej, berem benefite! ZAHVALNA sam na tome i od srca preporučujem upravo ovaj dvodnevni program i vrlo rado organizujem za svakoga ko poželi da prođe.

Kako kaže Lujza Hej: “ ZAHVALNOST je prečica do čuda!” Zahvalna sam jer sam naučila biti zahvalna!

Jesi li ZAHVALAN, dragi čitaoče?

www.leo.rs | 33

Les Snoudon i Megi Hemfris

Dijeta hodanjem Vrhunska knjiga o zdravlju i kondiciji Diata – ideja na koju su došli još antički Grci. U doslovnom smislu znači način života, način za postizanje celovitosti putem zdrave ishrane, vežbi i relaksacije.

Dijeta & pešačenje se razvila iz filozofije diate koju su praktikovali Grci antičkih vremena. Ona predstavlja jedinstvenu kombinaciju kuhinje čiji su recepti bogati hranljivim materijama, sadrže malo masnoća i idealni su za mršavljenje, kao i kompletan plan ishrane, ali i telesnih vežbi, smišljenih ne samo da vas oslobode suvišnih kilograma koji se spontano nagomilavaju, nego i da trajno onemoguće njihov povratak.

Dijeta & pešačenje se ne bavi isključivo namirnicama i jelom. Ona nije usredsređena ni na telesne vežbe. Poput diate, ona pre svega znači gledište koje obuhvata svu hranu koju jedemo i sve vežbe koje su telu potrebne. Ona znači da uzimamo u obzir naše postojeće navike u ishrani (naročito se preporučuje vođenje ličnog dnevnika sa podacima o uzetoj hrani i napicima), i da u ishranu uvodimo neophodne promene koje će omogućiti dugoročna poboljšanja, potrebna da bi se trajno održavao zdrav način života.

Dijeta & pešačenje će vam pomoći da razvijete svoju ličnu diatu, da pogodite onu ravnotežu i ritam koji upravo vama najviše odgovaraju. To je ideja koju svi moramo da sprovodimo i sa kojom moramo da živimo – danas, sutra, tokom života koji nam je preostao.

POGLAVLJE 1.

TABELA 1

UVOD Od svih vežbi pešačenje je najbolje.

TOMAS DŽEFERSON Na izvestan način možete reći da svoj život počinjemo u nekoj vrsti pokretnih kolica koja predstavlja materica; počinjemo da živimo tako što nas nose. U stvari, bilo bi tačno reći da većina nas provodi ceo svoj život tako što nas nose naokolo.

Kako napustimo matericu, ulazimo u svet kojim smo okruženi i rastemo, i kako postepeno prevazilazimo čudo koje se dogodi kada po prvi put prohodamo, tako zamenjujemo pokretna kolica u kojima smo bili pre rođenja za čitav niz novih zamena – bicikle, motorcikle, automobile, taksije, autobuse, vozove, avione – i sedišta (u kući, školi, kancelariji; svuda gde se ljudi okupljaju i sede).

Jer, ovo je doba homo sedentariusa, čoveka koji sedi.

U minulim razdobljima, pre naše savremene epohe naučnog progresa, ljudi su vodili fizički aktivniji život. Provodili su više vremena u pokretu nego u sedenju.

34 |

Uzrast

Procenat populacije koji provodi vreme uglavnom sedeći ili je minimalno aktivan na radu ili u zabavi

Muškarci

Žene

12-17 13,5 27,0 18-24 17,0 54,5 25-34 25,0 67,0 35-44 32,5 72,5 45-54 41,5 81,0 55-64

57,0

86,0

Ukupno, 12-64

32,0

66,5

Ali to više nije tako. Tabela koja je prikazana u tekstu, proistekla iz studije o odrasloj populaciji u Velsu 1985. godine, pokazuje u kojoj se meri svi mi sve manje krećemo kako postajemo stariji. Ove cifre se mogu uzeti kao reprezentativni uzorak kako za Evropu tako i za SAD.

Do sredine svojih četrdesetih više od 40 odsto muškaraca i preko 80 odsto žena postaju sedelački tip. I kroz sve starosne grupe prikazane za žene (12-64 godina starosti), dve trećine njih se vrlo malo bave fizičkim vežbama.

Ali, postoje dokazi da se ovaj obrazac menja.

Kako su se osamdesete godine prošloga veka primicale kraju, globalni fitnes* pokret je prerastao u industriju vrednu oko milijardu funti godišnje. „Nacionalni pregled sportske opreme“ kao i neki drugi izveštaji procenjuju da se oko 25 miliona ljudi u Britaniji i SAD sada redovno bavi fizičkim vežbama. A „Opšti pregled domaćinstava u Britaniji“ obaveštava nas da nekih tri miliona žena redovno učestvuju u vežbama za održavanje kondicije, jogi i aerobiku.

Osamdesete su protekle u znaku opsesije stilom života, brigom o telu, pomodnim dijetama, video-trakama koje prikazuju telesne vežbe, hulahopkama poznatih kreatora, „Reebok“ patikama i flašicama „Aqua Libre“. Kada se završio ovaj period, za mnoge su redovne naporne vežbe postale su bezmalo neka vrsta alternativne religije.

Po prvi put telesna vežba postala je cilj sama po sebi.

Međutim, uprkos ovim ohrabrujućim podacima, marketinške studije sprovedene u SAD pokazuju da se

najveći deo sprava za vežbe kod kuće ne koristi i da svega nekih 10 procenata odraslih Amerikanaca redovno obavlja napornije fizičke vežbe. A u Britaniji je poslednji pregled koga je obavio Savet za sport pokazao da bezmalo 75 procenata populacije ne preduzima bilo kakve mere da bi došao u kondiciju. Drugi pregledi pokazuju da Britanci nisu u išta boljoj kondiciji sada nego što su bili pre deset godina.

Tako izgleda da povećano interesovanje za fitnes ne predstavlja kretanje u pravcu boljeg opšteg zdravstvenog stanja kao što je to u početku izgledalo.

FIZIČKA VEŽBA – KRAJNJE GRANICE Tokom više od protekle dve decenije, prvo je jedan a zatim neki drugi program fizičkih vežbi nuđen kao odgovor na sve bolesti povezane sa savremenim načinom života, od infarkta do stresa. Propovedale su nam filmske zvezde i gurui sa istoka, takozvani fitnes eksperti i slavne ličnosti koje žele da nam prenesu kako da sačuvamo mladalački izgled. Knjige o jogi, vožnji bicikla, plivanju, veslanju, aerobiku i raznim metodama telesnih vežbi zakrčile su police pokušavajući da nam privuku pažnju.

www.leo.rs | 35

Pa ipak, koliko ljudi među onima koji ih kupuju još uvek aktivno sledi programe vežbi koji su u njima izloženi?

I šta su nam, u krajnjoj liniji, sve ove knjige poručivale da radimo?

DŽOGING – Džoging je popularan i mnogi tvrde da je to najbolji način da se redovno vežba. Svi smo mogli da primetimo novog džogera u njegovoj novoj trenerici napravljenoj specijalno za tu vrstu treninga i patikama, kako hukće i dahće duž asfaltne staze dok mu zglobovi škripe, a srce udara kao da mu život zavisi od toga.

Međutim, istina je da je lako preterati sa džogingom.

Početnici u velikom procentu odustaju od džoginga, a on je i uzrok brojnih bolnih povreda. Istegnuti gležnjevi i stopala, naprsline usled prenaprezanja, istegnuti ligamenti kolena i upala Ahilove tetive spadaju u uobičajene povrede koje se događaju džogerima. I ne zaboravite da je vrhovni guru džoginga Džim Fiks završio život tako što je pao mrtav – dok je džogirao!

PLIVANJE – Za plivanje tvrde da je odličan način za redovnu fizičku vežbu, ali ukoliko nemate redovan pristup nekom bazenu za plivanje, malo je verovatno da ćete moći da plivate dovoljno da biste imali neku stvarnu korist od toga. Osim toga, voda ne dopušta telu pun, prirodni pokret pod dejstvom zemljine teže koji je potreban kako bi se razvila i zadržala strukturna jačina kostiju.

VOŽNJA BICIKLA – Vožnja bicikla izbegava prekomerno opterećenje zglobova kojem su izloženi prilikom trčanja, ali pokazuje tendenciju da nesrazmerno razvije mišiće na nogama. Izlazak na čist vazduh na biciklu svakako može da bude izuzetno stimulativan doživljaj. On je aeroban (omogućuje telu da dođe do maksimalne količine kiseonika) i pomaže da se razviju snaga i izdržljivost, ali je naporan i potencijalno opasan u saobraćaju; i poput džoginga, lako je preterati. Nepokretni bicikli za vežbu nisu ništa bolji, a zahtevaju duge periode tupavog pedalanja poput hrčka u okretnom točku da bi se došlo do ma kakvih pozitivnih rezultata. Neki računaju da je pola sata vežbanja svakog dana put do zdravlja. Srećno im bilo! Prema našem iskustvu, deset minuta je sasvim dovoljno da dosadi.

Drugi entuzijasti pokušavali su da nas ubede da se bavimo aerobikom, skakutanjem, veslanjem i desetak drugih fizičkih aktivnosti kako bismo ostali u formi. Vežbanje i fitnes su dostigli svoju konačnu granicu.

Kuda dalje?

Megi i ja se ne razlikujemo od drugih ljudi. Naime, osamdesete godine prošloga veka napustili su debljajući se u struku i osećajući da smo sve sporiji u vežbama.

Poput mnogih ljudi oko četrdesete očajnički nam je bio potreban program dijete i telesnih vežbi koji bi mogao da se uklopi u naš prenatrpan stil života.

36 |

Sa druge strane, znali smo da će program morati da bude pristupačan najširem krugu korisnika da bi funkcionisao – bilo nam je dosta knjiga o dijetama i vežbama koje su napisali razni doktori i samoproglašeni stručnjaci.

Nismo imali vremena da posećujemo bazen bar tri puta nedeljno, a nismo bili ni zainteresovani da se pumpamo na gvozdenim napravama niti da pedalamo naokolo na biciklu svakog jutra.

Pokušali smo da iskombinujemo telesne vežbe sa zdravom ishranom. Oboje smo igrali tenis i skvoš, i gotovo svaki vikend pešačili bismo u prirodi, po okolnim brežuljcima ili duž morske obale. Pokušali smo sa vožnjom bicikla, skakutanjem i džogiranjem i oboje smo imali nepokretni bicikl za vežbanje u pomoćnoj sobi. Ali smo, poput većine ljudi, imali i neprestane povrede i najzad smo izgubili svaku nadu da ćemo ikada doći u formu.

Imali smo osećaj da je naša ishrana prilično izbalansirana. Povećali smo učešće vlakana u ishrani i jeli smo više ribe, voća i povrća. Takođe, smanjili smo unošenje zasićenih masnoća, šećera, soli i alkohola. Oboje smo bili nepušači. Pa i pored svega ovoga kilaža nam se povećavala i izgledalo je da vodimo bitku koju ne možemo da dobijemo.

U čemu smo onda grešili?

Jednostavno, poput miliona drugih ljudi, postali smo sedelački tip. Provodili smo previše vremena sedeći. „Ali čekajte“, čujemo vas kako govorite, „mislim da ste rekli kako ste išli da pešačite tokom vikenda i da igrate tenis i skvoš.“ Tačno. Ali to nas još uvek čini sedelačkim tipom, poput većine drugih ljudi. Jer, ukoliko ne upražnjavate neki vid aerobnih vežbi sa neprestanim kretanjem čitavog tela (energično pešačenje, džogiranje, vožnja bicikla) tokom bar 30 minuta najmanje tri do četiri puta nedeljno, onda po definiciji spadate u sedelački tip.

Recimo da ustanete ujutro i provedete 15 minuta sedeći tokom doručka. Onda provedete narednih 30 minuta sedeći u automobilu, autobusu ili vozu dok idete na posao. Kada stignete na radno mesto, tamo provedete možda nekih šest sati sedeći na stolici dok obavljate svoj posao. Onda sledi još 30 minuta dok se vraćate sa posla i negde oko dodatnih četiri sata sedenja po kući pre nego što odete u krevet.

Da li je ova računica preterana?

Ne, za većinu ljudi nije ni najmanje. I kada razmislite o tome, to iznosi više od 11 časova svakoga dana u nedelji.

A ukoliko ne učinite poseban napor da se bavite nekom aktivnošću tokom vikenda, onda možete da dodate još oko 16 časova prethodnom zbiru, te dobijate preko 70 časova svake nedelje.

Ukoliko ne računate prosečnih osam časova provedenih u krevetu svake noći, onda biste mogli da provodite oko 65 odsto svog ukupnog vremena u kome obavljate

neku aktivnost u nekom od sedećih položaja. Mogli biste da budete opisani kao ništa više od mozga koji se kotrlja na točkovima ili je pak zaglavljen u stolici.

I nemojte reći da ste fizički mnogo aktivniji od ljudi koje smo upravo opisali, jer sedelačka etiketa pristaje većini ljudi koji žive u gradovima, uključujući tu i članove klubova za golf, tenis i skvoš, poštare, kao i gospođu iz komšiluka koja izlazi da prošeta svoje kuče bez obzira na vremenske prilike. Cifre koje pokazuju procenat sedelačke populacije sa početka ovog poglavlja predstavljaju tek deo cele priče.

Biti fizički aktivan nije dovoljno!

treba da donese rezultat, ono mora da nam postane isto tako prirodno kao i disanje, jelo ili pranje zuba. U suprotnom, najveći deo napora koje ulažemo predstavljaće čisto gubljenje vremena i energije.

Upravo to su razlozi zbog kojih pešačenje uvek donosi uspeh: Pešačenje je najbolja vežba – ono predstavlja potpuno prirodnu aktivnost; vaše uživanje u njemu će se povećavati kako se bude poboljšavala vaša kondicija.

Pešačenje predstavlja stvaranje navike; što više to radite, sve ćete više želeti da se i dalje bavite time.

Ukoliko redovno ne izlažete svoje telo aerobnom naporu u nekom vidu neprestane vežbe za celo telo, onda ste sedelački tip.

Aerobno pešačenje će vam doneti sve koristi koje bi vaša kondicija mogla da stekne džogiranjem, vožnjom bicikla i vežbanjem aerobika – i to bez mogućnosti da se povredite.

Zato stanite u red sa ostalim homo sedentariusima – ukratko, imate problem.

Aerobno pešačenje vas čini vitkijim i savršeno je za postizanje i održavanje željene težine.

PEŠAČENJE – NAJBOLJA VEŽBA Svi ovi ljudi iz čitavog sveta koje sam imao prilike da pregledam, koji su snažnog zdravlja i u svojih 100 ili više godina, mnogo pešače. Ukoliko želite da živite dugo, dugo vremena i da budete odličnog zdravlja, ne možete pogrešiti ako stvorite naviku da idete na svakodnevne, duge šetnje energičnim korakom sve dok vam to ne postane navika isto tako važna kao i jelo ili spavanje.

Dr Lif, Izvršna zdravstvena organizacija Kalifornije Iskustvo nam govori da mnogi ljudi koji se bave džogingom, vožnjom bicikla i drugim aerobnim vežbama često doživljavaju povrede ili jednostavno odustanu od daljeg vežbanja posle kraćeg vremena. Oni se na taj način samo pridružuju sve većem broju ljudi koji redovno čine pokušaje da dođu u formu i pretrpe neuspeh. Šta to svi oni rade pogrešno?

Postoje samo dve činjenice u vezi sa telesnim vežbama koje morate da znate: UKOLIKO NE STVORITE SOPSTVENI PROGRAM VEŽBI KOJI ĆE VAM DONOSITI ZADOVOLJSTVO KADA BUDETE POČELI DA STIČETE KONDICIJU, VI ĆETE GA NAPUSTITI! To je razlog zbog koga najčešće jedino još entuzijasti nastavljaju da voze bicikl, plivaju, džogiraju ili vežbaju aerobik. Ostali su odavno digli ruke.

2. VEŽBANJE PRE SVEGA ZNAČI KONTINUITET VEŽBI: DANAS, SUTRA I TOKOM ČITAVOG ŽIVOTA KOJI VAM JE PREOSTAO. Vežbanje nije nekakav lek na kratki rok, poput uzimanja aspirina da ublažimo glavobolju. Ukoliko vežbanje

Pešačenje je jednostavno i bezbedno; praktično svako može njime da se bavi, uključujući mlade, ljude u godinama i one koji se oporavljaju od bolesti.

Pešačenje predstavlja preventivu za razne poremećaje rada srca i cirkulacije, i može dovesti do sniženja krvnog pritiska.

Pešačenje će vam pomoći da bolje spavate, a poslužiće i pri ublaživanju stresa, nervne napetosti i depresije.

Pešačenje može da poboljša vaše držanje tela i može da predupredi pojavu bola u krstima.

Pešačenje ne zahteva nikakvu posebnu veštinu ili opremu.

Pešačenjem možete da se bavite bezmalo bilo gde.

Redovne, dinamične aerobne vežbe poput energičnog pešačenja mogu da dovedu do povoljnih psiholoških promena koje se odražavaju na niz procesa u organizmu: sniženje krvnog pritiska, sniženje nivoa holesterola, kao i poboljšnog reagovanja kardiovaskularnog i disajnog sistema.

Mnoga od poboljšanja do kojih dovodi energično pešačenje posledica su učinka koji ono ima na kardiovaskularni sistem, odnosno na srce i krvne sudove. Putem blagog proširivanja kapaciteta srca i pluća prilikom izvođenja vežbi, povećava se kapacitet sistema koga čine srce i krvni sudovi. To je upravo ono što ovaj tip vežbi (poput džogiranja i vožnje bicikla) čini aerobnim.

Ali, ukoliko se ritam vežbi ne održava, organizam se vraća u prvobitno, neaktivno stanje. Ustanovljeno je da nekadašnji atletičari koji nisu nastavili sa vežbama imaju isti faktor rizika da dobiju infarkt kao i oni koji nikada nisu bili fizički aktivni. Može da potraje između tri i šest meseci redovnih, intenzivnih vežbi pre nego što srce i pluća ojačaju i otprilike isti toliki period neaktivnosti potreban je da efekti vežbanja budu u potpunosti poništeni.

www.leo.rs | 37

Počeo sam sa ozbiljnim pešačenjem posle dugog, vrelog leta 1989. Prvi put u životu imao sam problem sa težinom. Tokom godine ugojio sam se više od šest kilograma i počeo da dobijam poznati kruškasti oblik.

Obim mog struka se naglo povećao i nisam mogao više da obučem svoje pantalone. Čvrsto sam odlučio da smršam. Oduvek sam voleo pešačenje tako da je to bio očigledan izbor. Jednostavno bih češće izlazio iz kuće i pešačio brže i duže nego obično.

Napravio sam plan aktivnosti za narednih 30 dana.

Imao sam osećaj da, ukoliko budem u stanju da uspostavim redovnu rutinu u vidu navike, moći ću da nastavim sa programom i posle prvih 30 dana. Moj plan je bio da povećam brzinu pešačenja sa uobičajene (oko 3 milje/4,8 km na čas) na energičniji hod (3,5-4 milje/5,6-6,4 km na čas) i da pešačim sve duže i dalje kako nedelje budu prolazile. A ključna stvar u održavanju redovnosti i discipline biće da uvek izlazim na prednja vrata svoje kuće i pešačim kružnom stazom tako da se na kraju vratim na kućni prag. Znao sam da ukoliko budem morao da se prvo vozim do parka ili negde van grada, da nikada neću ni stići da pešačim osim vikendom. Upravo je to ključ uspeha u celoj ovoj stvari – REDOVNO, ENERGIČNO PEŠAČENJE OD KUĆNOG PRAGA, UKURUG SVE DOK SE NE VRATITE NA POČETAK. Posle prve dve nedelje počeo sam da se osećam bolje i izgubio sam dva kilograma. Iako sam i ranije imao običaj da pešačim tokom vikenda, sada sam pešačio po pet puta nedeljno, po pola sata. Ne samo da sam počeo da gubim u težini, nego sam se i osećao bolje: bio sam u boljoj kondiciji, fizički pripravniji i vitalniji.

Plan je očigledno bio uspešan.

Posle prvih 30 dana aerobnog pešačenja i smanjenog uzimanja hrane koja goji, bio sam na pola puta do svog

cilja. Mogao sam ponovo da obučem neke od svojih pantalona i očigledno sam se približavao svom konačnom cilju: zdravlju i kondiciji.

Megi je takođe bila počela da koristi isti ovaj plan i da pešači njen deo puta ka zdravlju i kondiciji. Međutim, oboje smo znali da samo pešačenje neće moći da sprečava gomilanje suvišnih kilograma zauvek. Bilo je potrebno da dovedemo u red i našu ishranu.

I tako je nastala Dijeta & Pešačenje.

Jedna stvar koju smo odmah na početku odlučili bila je da nećemo da brojimo kalorije hrane koju unesemo u organizam. Niko ne može ozbiljno da vodi računa o kalorijama koje uzima čitavog svog života. Ono što nam je bilo potrebno jeste umeren pristup kojim smo mogli da operišemo i da ga prilagođavamo sopstvenim potrebama.

I mene i Megi fascinirao je koncept ishrane koji su koristili antički Grci. Za njih je diata bila način života, način da postignu celovitost i sklad kroza zdravlje, fizičku kondiciju i ispravnu ishranu.

To je morao biti put kojim treba ići. Sa redovnim, energičnim pešačenjem, hraneći se pravim vrstama hrane, trebalo bi da postignemo kondiciju i budemo zdravi bez potrebe da pribegavamo ekstremnim, fanatičnim programima vežbi ili dijetama.

Naše sopstveno iskustvo sa pešačenjem vrlo brzo dobilo je potvrdu kada smo u časopisu Tajm iz novembra 1989. pročitali da je, posle najdetaljnijih proučavanja kondicionih treninga koja su ikada sprovedena a koja je izvršio Aerobik institut iz SAD, ustanovljeno da umereno vežbanje može da dovede do svih pozitivnih učinaka koji se normalno očekuju od napornih vežbi u stilu „ako nema bola nema ni rezultata“

Knjiga Vitka kučka je povik na okupljanje svim razumnim ženama da konačno počnu da jedu zdravo kako bi izgledale sjajno. Za razilku od standardnih knjiga o dijeti, Vitka kučka zapravo tera čitaoca na glasan smeh svojim pronicljivim i drskim otkrićima. U pozadini svih tih stavova, međutim, počiva solidna ideja. Vitka kučka zagovara zdrav životni stil koji podstiče uzimanje zrnevlja, voća i povrća i ohrabruje žene da sa uzbuđenjem prihvate osećanje da budu ’’čiste i pune energije.’’

38 |

Potražite na www.leo.rs

Prvo su nas odveli na kupanje, gde su nam uzeli sve što smo imali. Nije nam ostalo doslovce ništa.

Već sam se polako navikla na te obrijane glave, ali prvi utisak je bio zastrašujuć. Nisam mogla da prepoznam ni sopstvenu majku dok joj nisam čula glas.

Godine 1941. dvanaestogodišnja Helga Vajs i njeni roditelji bili su primorani da se oproste od svog doma, svojih rođaka i svega što su do tada znali – bili su internirani u nacistički koncentracioni logor u Terezinu. Naredne tri godine, Helga je uspevala da beleži svoja svedočanstva o preživljavanju porodice i ljudi koji su joj u logoru postali prijatelji. A onda su poslati u Aušvic. Njen dnevnik je ostao sakriven u pukotini jednog zida.

Helga je bila jedno od malobrojne jevrejske dece iz Praga koje je preživelo holokaust. Posle rata uspela je da dođe u posed svojih dnevničkih beleški i dopuni ih potonjim iskustvima i promišljanjima. Tako je nastalo jedno od najslikovitijih i najupečatljivijih direktnih svedočanstava o holokaustu koje smo do danas otkrili. „Dnevnik Ane Frank završava se kada njena porodica biva odvedena u koncentracioni logor – Helgin dnevnik započinje na tom mestu. Pred nama je beleška deteta o životu unutar zidina fabrike smrti. Ona šalje zrak svetlosti kroz dugu, crnu noć.“ - Daily Expres „Prenoseći neustrašivu volju da se izdrži u uslovima zapanjujuće surovosti Helga je pokazala retku sposobnost da u takvim uslovima zadrži moć najprefinjenijih zapažanja i pronađe prave reči da nam ih prenese – iz sećanja u istoriju.“ - New Statesman

www.leo.rs | 39

40 |

Nastavak

zdano iznenađen e e v j Z Znaš šta?! Lorinin konjić je, u stvari, čarobni jednorog!

Zamisli da jašeš na leđima snežnobelog jednoroga! Zamisli da letiš visoko u nebo dok ti vetar mrsi kosu! Zamisli da imaš jednoroga, da ga maziš i voliš zauvek!

Lorin ne veruje u duhove, ali nešto čudno dešava se kod potoka. Jedne noći, dok su leteli iznad jezive kućice na drvetu usred šume, otkrili su nešto strašno...

Treće poglavlje Lorin je ostala bez daha. Suton se ukopao u mestu.

Zvuk je dolazio iz kućice na drvetu!

Odjednom je nešto eksplodiralo u žbunju ispred njih.

Na trenutak je Lorin videla samo Sutonovu sivu grivu i vrat kad je iznenađeno skočio unazad. Neko je vrisnuo iza nje. Lorin je takođe povikala iz sveg glasa, ali kad se Suton dočekao na noge, njen vrisak se pretvorio u uzdah olakšanja. Između drveća je protrčala mačka. Dug rep braon boje bio joj je podignut.

Lorin se nesigurno nasmejala i potapšala Sutona po vratu. „Mačka!“, rekla je mazeći ga. Okrenula se da vidi svoje pratioce. Mel, Džesika i Maks su bili potpuno zbunjeni.

„Zamalo da se onesvestim od straha!“, uzviknula je Džesika kad je videla da Lorin jaše prema njima. „I ja isto!“, dodala je Mel. „Bila sam sigurna da je to duh!“ „Možda je bio mačkin duh“, prekinuo ih je Maks plašljivo posmatrajući drveće. „Maks“, pozvala ga je Lorin silazeći sa Sutonovih leđa, „koliko puta treba da ti kažem da duhovi ne postoje!“ Dok je držala uzde da bi Džesika mogla da uzjaše, nagrizao ju je crv sumnje. Kućica na drvetu stvarno je izgledala jezivo… Kakva je to buka bila? Nikad nije čula da životinja ili ptica ispuštaju takav zvuk. Pošto je odlučila da Maksu ne kaže ništa o tome, jer bi se samo još više uplašio, Lorin je sela na Džesikin bicikl. „Baš si bila hrabra“, rekao joj je Maks s divljenjem dok su vozili bicikle ispred Mel i Džesike. „Nije bilo ništa strašno“, odgovorila mu je trudeći se da zvuči što ubedljivije. Dok je Maksov bicikl poskakivao preko korenja velikog drveća, Lorin je primetila da mu

www.leo.rs | 41

iz torbe viri nešto plavo. „Je li to Magarence?“, začuđeno je upitala.

Magarence je najstarija Maksova plišana igračka. Nekad je bio tamnoplav, a sad je potpuno izbledeo, s dugim spuštenim ušima. Dok je bio mali, Maks je nosio Magarence svuda sa sobom, ali u poslednje vreme kaže da je Magarence igračka za bebe. Ipak, mama je rekla Lorin da Maks i dalje spava s Magarencetom.

Endru, zdepasti dečak s kratkom talasastom kosom, nasmejao se klateći patiku u ruci. „Neće ti biti lako da se vratiš kući bosa“, zadirkivao ju je. „Vrati mi patiku!“, vikala je Lorin.

Odahnula je kad je čula glasove Melani, Džesike i Maksa, koji su potrčali uzbrdo čim su shvatili šta se dešava. „Vratite nam patike!“, povikala je Džesika. „Samo ako nas lepo zamolite“, rugao joj se Den.

Maks je pogledao oko sebe. Kad je primetio da Magarencetova noga viri iz torbe, pocrveneo je do ušiju i zaustavio se. „Nisam ga ja spakovao!“, odgovorio je braneći se. Brzo je gurnuo Magarencetovu nogu u torbu: „Samo bebe imaju plišane igračke“. Ponovo je seo i počeo da vozi.

„Vidi, vidi! Šta je to?“, pitao je Nik kad je video Magarencetovu glavu, koja je virila iz torbe. Malo je falilo da Magarence ispadne iz torbe jer je Maks samo bacio bicikl na travu kad su stigli do potoka. Nik je zgrabio Magarence i mlatio njime držeći ga za rep: „Vidi! Plišana igračka!“

Lorin se nasmešila sama sebi. Maks joj to nikad ne bi priznao, ali poneo je Magarence za svaki slučaj – ako sretnu duha.

Lorin se ukočila kad je videla jadno, staro Magarence kako se klati u Nikovoj ručerdi. Samo činjenica da je Nik bio za glavu viši i duplo širi od Lorin sprečila ju je da skoči na njega. „Ostavi tu igračku“, zarežala je kroz zube.

Skrenuli su na drugu stazu prema potoku. Lorin se zagrejala vozeći bicikl. Jedva je čekala da se izuje i zakorači u hladan potok. Pored vode je već bilo nekoliko ljudi – neki su sedeli na travi, a neki su se prskali u svetlucavoj vodi. „Hajdemo levo gde nije tolika gužva“, predložila je Mel. Otišli su na jedno mirnije mesto i sišli na travu. „Hvala ti što si mi dozvolila da jašem Sutona“, rekla je Džesika kad je sjahala. Pomogla je drugarici da poniju skine uzde i da mu olabavi kolan. Zatim je Lorin povela Sutona do vode.

Poni se spustio na kolena i počeo je da pije svežu vodu iz potoka, njuškajući. Lorin je planirala da ga te večeri pretvori u jednoroga i da malo lete.

Pošto je malo gazio po vodi, vezala ga je za drvo pored Senke da zajedno pasu. Tek tada je sela na zemlju i izula patike.

Mel, Džesika i Maks već su bili pored vode. Ostavila je patike na gomili pored njihove obuće i potrčala da im se pridruži.

Džesika je ponela loptu pa su se dobacivali. Kad im je to dosadilo, preskakali su s jednog kamena na drugi i prelazili potok. „Baš je zanimljivo!“, uzviknuo je Maks osmehnuvši se svojoj sestri dok je tražio pogodan kamen da stane. Lorin je začula Sutonovo rzanje.

Okrenula se i videla trojicu dečaka iz škole koji su tog jutra oborili Džesiku. Sad su stajali pored gomile obuće, došaptavali se i smejali. Najkrupniji među njima, Nik, uzeo je patiku i dobacio je Endruu i Denu. Uzeće im patike! „Hej!“, povikala je Lorin i potrčala uz obalu prema njima.

Dečaci su je pogledali, ali kad su videli da je to samo Lorin, nisu ni trepnuli.

Lorin je stala, sva zadihana: „Ne dirajte nam patike!“

42 |

„Je l’ tvoja?“, pitao je Nik. Pogledom je preleteo preko lica svih iz grupe. „Možda je tvoj?“, iskezio se na Maksa. „Nije moj“, promucao je Maks sav crven u licu. „Samo je vrati“, nastavila je Lorin. „Nateraj me“, začikavao ju je Nik. Lorin se iznervirala. Bacila se na Nika i posegnula za Magarencetom.

S izrazom neopisivog zadovoljstva na licu, Nik je podigao igračku van njenog domašaja i potrčao: „Dođi i uzmi ga!“ Endru i Den su pošli za Nikom, a patike su im ispadale iz ruku dok su trčali duž obale. Lorin je jurila koliko je noge nose. Ni na trenutak nije ispuštala iz vida Magarence, koje joj je poskakivalo pred očima.

Iznenada su se dečaci zaustavili: „Još hoćeš tu igračku?“ „Da“, dahtala je Lorin umorna od jurnjave. Tek tada je shvatila gde se nalazi – u blizini kućice na drvetu! „Idi i uzmi je!“, smejao se Nik. Podigao je ruku i bacio Magarence na drvo. Smejući se bez prestanka, dečaci su odjurili nazad do potoka.

Lorin je prestrašeno gledala kako se Magarence okreće u vazduhu sve dok nije počelo da se kotrlja niz gusto granje sablasnog drveta da bi se na kraju zaustavilo tik pored jezive kućice.

Četvrto poglavlje „Magarence!“, povikao je Maks trčeći za sestrom. „Ne brini se“, tešila ga je Lorin. „Dohvatićemo ga“.

U tom trenutku stigli su Mel i Džesika. „Svi smo uspeli da se dokopamo patika!“, rekla je Mel. Pogledala je drvo: „O ne!“

postoje, zar ne? Ali ipak postoje. Šta ako greše u vezi s duhovima?

„Je l’ to bila neka posebna igračka?“, pitala je Džesika Maksa.

Tada joj je pogled privukla neka figura koja se šeta po šumi. Lorin se zapanjila. Obično nisu sretali nikoga noću u šumi. „Pazi!“, šapnula je Sutonu. „Pogledaj!“

Maks je na trenutak gledao Magarence, a zatim je samo odmahnuo glavom. „Ne“, odgovorio je drhtavim glasom. „Samo jedna smešna starudija“, odgovorio je i okrenuo se da pođe, ali Lorin mu je videla suze u očima.

Suton je poleteo naviše, ali tada je Lorin prepoznala tajanstvenog šetača. „Gospođa Fontana!“, uzviknula je. „Šta vi radite ovde?“, pitala je dok je Suton sletao pored jedne stare gospođe.

„Maks“, krenula je za njim, „dohvatiću ti Magarence“.

Plave oči gospođe Fontane su zablistale: „Šetam Valtera. Šta bih drugo radila?“ Tiho je zviznula i Valter, mali crno-beli terijer, iskočio je iz žbunja. Suton je spustio glavu da se pozdravi s njim.

„Neću Magarence“, ljutito je odbrusio Maks i potrčao do potoka. „Možda možemo da se popnemo na drvo da ga dohvatimo“, predložila je Džesika. „Baš je visoko“. „Nema veze“, prekinula ju je brzo Lorin kad je videla Džesikin uplašeni izraz lica. „Maks je rekao da nema veze“.

Suton i ja možemo da doletimo večeras i da dohvatimo Magarence, razmišljala je. Zamislila je kućicu na drvetu po mraku – tamnu, jezivu, okruženu gustim krošnjama – i odagnala je tu strašnu pomisao. Biće sve u redu. Suton je s njom. Mogli bi samo da se spuste, uzmu Magarence i odlete.

Malo smirenija, okrenula se prema Melani i Džesiki, koje su još bile zabrinute. „Hajde da se vratimo do ponija“, rekla je Lorin.

Te noći dok su mama i tata gledali film na televiziji, Lorin je otišla do konjušnice i pomoću čarobnih reči pretvorila Sutona u jednoroga. Zažmurila je zaslepljena ljubičastom munjom. Kad je otvorila oči, pred njom je stajao snežnobeli jednorog. „Hej“, rekao je pozdravivši je njuškanjem. „Da li idemo po Maksovu igračku?“ Lorin mu je već ispričala svoj plan dok su se vraćali kući s Melanine farme. „Naravno“, odgovorila je. Čula je kako mama pita Maksa gde mu je Magarence kad je išla da mu poželi laku noć. Maks je odgovorio da ne zna. Promrmljao je nešto neodređeno kao da ga nije briga, ali Lorin je znala da njen brat samo glumi ravnodušnost. Iako to nikad ne bi priznao, Lorin je znala da Maks voli Magarence skoro isto koliko i Badija.

Uhvatila se Sutonu za grivu i uzjahala: „Idemo!“ Suton se vinuo u nebo. „Sutone“, počela je Lorin, „ne misliš, valjda, da je kućica na drvetu stvarno ukleta?“ „Ne znam“, priznao je.

Dok ih je opkoljavala tama, Lorin je osetila kako je podilaze žmarci. „Ali… ali duhovi ne postoje, zar ne?“, nastavila je da ubeđuje sebe. „Ljudi su ih izmislili, baš kao čudovišta, zmajeve i…“, glas joj se izgubio u noći.

I jednoroge, pomislila je i progutala pljuvačku. Stomak joj se okrenuo naglavce. Ljudi su rekli da jednorozi ne

Valter se dogegao do jednoroga, liznuo mu vrh njuške, zalajao i otišao da sedne na travu pored gospođe Fontane. „Kaže da je dobro što ste se sreli“, objasnila je gospođa Fontana. Lice joj se izgužvalo u stotinu bora kad se nasmešila. „U pravu je – baš je dobro što smo se sreli. Šta to smerate vas dvoje?“ „Idemo da dohvatimo igračku mog brata“, odgovorila je Lorin. „Neki dečaci su je bacili na drvo“.

Gospođa Fontana klimnula je glavom očigledno zadovoljna: „Znači, činite dobra dela?“ Lorin klimnu glavom. Otkad je pretvorila Sutona u jednoroga, pomogli su nekolicini njenih prijatelja iako oni nisu znali ništa o drugom licu njenog ponija. Jednorozi su imali jednu veliku tajnu – lutali su svetom prerušeni u sive ponije sve dok ne bi našli prijatelja jednoroga – dete dovoljno maštovito da veruje u magiju. Čim prijatelj jednoroga izgovori čarobne reči i poni pređe u svoj čarobni oblik, dete i jednorog počnu da čine dobra dela. „Tako i treba da bude“, rekla je gospođa Fontana. „Moj jednorog i ja učinili smo mnoga dobra dela“. „Šta se desilo s vašim jednorogom?“, pitala je Lorin setivši se svog razgovora sa Sutonom. „Da li je… da li je umro?“ Glas joj je podrhtavao kad je samo pomislila kako bi joj bilo kad bi Suton umro. Laknulo joj je kad se gospođa Fontana nasmešila. „Ne, vratio se u Arkadiju – kao i svi jednorozi“, odgovorila je stara gospođa. „Jednorozi dolaze ovamo da bi činili dobra dela“, nastavila je da objašnjava. „Zatim se vraćaju u Arkadiju – čarobno mesto gde su rođeni. Najhrabriji i najvredniji jednorozi imaju čast da postanu zlatni jednorozi – mudri vladari Arkadije. Zato vas dvoje morate sami otkriti kako da upotrebite Sutonove čarobne moći. Boravak na zemlji predstavlja test za Sutona. Ako se istakne, možda će jednog dana postati zlatni jednorog“.

Lorin je uhvatila Sutona za grivu. Zar će i on otići jednog dana? Ali ne može! Suton pripada njoj!

www.leo.rs | 43

Izgleda da je i Suton razmišljao na isti način. Udario je kopitom o zemlju: „Neću da se vratim u Arkadiju! Hoću da ostanem ovde s Lorin!“ „Jednog dana ćeš se promeniti“, rekla mu je gospođa Fontana. „To je tvoja sudbina“. Kad je videla koliko su uznemireni i tužni, gospođa Fontana je nežno odmahnula glavom. „Nemojte sada da brinete o tome, uživajte u vremenu koje provodite zajedno“, osmehnula se. „Dragi moji, sad moram da idem. Valtere, hajdemo“, obratila se malom psu.

Valter je skočio na noge i nestao među drvećem zajedno s gospođom Fontanom.

Zavladala je tišina.

Lorin je gledala Magarence kako visi s drveta i ugrizla se za usnu. „Znaš, možda Maks ni ne želi da mu neko vrati Magarence“, rekla je odjednom. Želi, protestovao je glas u njenoj glavi. Lorin se trudila da ne obraća pažnju na njega. „Mislim, rekao je da je Magarence igračka za bebe i da ga više ne želi“, nastavila je glasno da razmišlja.

Pred očima joj je iskrsnuo Maksov izraz lica kad je video Magarence zakačeno za granu. Odagnala je tu pomisao. „U pravu je“, glasno je govorila. „Glupo je da neko ko već ima šest godina spava s plišanom igračkom“. „Misliš li da ne treba da dohvatimo igračku?“, pitao je Suton. U glasu mu se čulo oklevanje.

Peto poglavlje Lorin i Suton su se ućutali. Oboje su se pitali šta će biti s njima kad budu morali da se rastanu.

Lorin je udahnula duboko i nesigurno. „Hajdemo po Magarence“, tiho je rekla. „Već je kasno“.

Suton klimnu glavom. Bez reči se vinuo u nebo. Ovoga puta Lorin se nimalo nije radovala letenju. U mozgu joj se motala samo jedna misao koju je pokušavala da pretoči u reči. Pokušala je da zapamti tu misao – znala je da je važna – a bilo je nešto u vezi s onim što je gospođa Fontana upravo rekla. „Stigli smo“, objavio je Suton kad su se spustili do potoka. „Treba da uzmemo Maksovu igračku“.

Lorin je ponovo duboko udahnula. Složila se sa Sutonom. Njih dvoje treba da čine dobra dela, kako im je rekla gospođa Fontana. Setila se ljubaznih reči stare gospođe: Jednorozi dolaze ovamo da bi činili dobra dela. Zatim se vraćaju u Arkadiju – čarobno mesto gde su rođeni.

Misao koja joj se do tada vrzmala po glavi sad je postala kristalno jasna. „Sutone!“, rekla je čim se odbacio u vazduh. „Stani!“ „Zar ne vidiš? Što više dobrih dela učinimo, pre ćeš otići!“ „Ne razumem“, rekao je jednorog. „Gospođa Fontana kaže da si ovde da bi prošao test“, rekla je. „Da bi u tome uspeo, moraš da pomažeš drugima sa mnom. To sigurno znači da ćeš se vratiti u Arkadiju kad učiniš dovoljno dobrih dela“.

Suton je polako odgovarao: „Misliš – što više pomažem, pre će doći vreme da odem?“ „Da“, prošaptala je Lorin.

44 |

„Da“, odgovorila je Lorin. Preplavila ju je užasna griža savesti, ali trudila se da ne obraća pažnju na to. „Hajde da ostavimo Magarence ovde“. „Jesi li sigurna?“, pitao je Suton. „Naravno. Idemo kući!“ U stvari, uopšte nije bila sigurna.

Vratili su se na farmu Fosterovih bez reči. „Laku noć“, rekla mu je Lorin pošto ga je pretvorila u ponija. „Vidimo se ujutro“. „Uradili smo ono što je trebalo“, rekla je Lorin sama sebi dok je ulazila u kuću. Maks nije stvarno želeo Magarence.

Zar si stvarno odbila da uradiš dobro delo iz straha da će se čas Sutonovog odlaska približiti?, odzvanjao joj je glas u glavi. „Nije tačno“, rekla je Lorin naglas želeći da je taj slabašni glasić ostavi na miru.

Na putu do svoje sobe bacila je pogled u dnevnu sobu, gde je mama čitala, a tata je gledao TV. „Idem u krevet“, rekla je.

Tata je pogledao sat na zidu. „Jesi li sve vreme bila sa Sutonom?“, pitao je iznenađeno. „Da“, odgovorila je Lorin. „Šta si radila napolju po mraku?“, umešala se mama u razgovor.

Lorin je neodređeno slegla ramenima: „Pričala sam mu – raznorazne stvari“.

Tata je odmahnuo glavom: „Znaš, mislio sam da ćeš izgubiti interesovanje za ponije kad budeš imala svog, ali dokazala si mi suprotno, Lorin Foster“.

Mama se nasmešila: „Stvarno voliš svog ponija, zar ne?“ Lorin je klimnula glavom: „Da. Baš ga volim“. Zamislila je kako Suton odlazi od nje i osetila je da će joj se srce slomiti.

Suze su joj se skupile u uglovima očiju. Obrisala je rukom oči praveći se da je umorna. Nije htela da je roditelji vide takvu.

Potra탑ite ostale naslove iz serijala

Potra탑ite na www.leo.rs

www.leo.rs | 45

46 |

Nastavak

BRENDON MAL

ključevi tamnice za demone FINALE EKSPLOZIVNOG SERIJALA! Posle mnogo vekova zavera Svinga - vođa Društva Večernja Zvezda - kreće u potragu za poslednjim artefaktom koji mu je potreban da otvori veliki zatvor sa demonima. Zzyxx, Kendra, Set i Vitezovi Zore jure od jednog do drugog egzotičnog rezervata na zemlji pokušavajući da presretnu poslednji artefakt. Ulozi nikada nisu bili viši. Rizici nikada smrtonosniji kada se konačno sukobe sile svetlosti i tame.

TREĆA GLAVA Kamen snova Setu je bilo krivo što nije zadržao šaku zombija. Bio bi to savršen suvenir s prve zvanične misije u kojoj učestvuje kao vitez zore! A on ju je gotovo refleksno izbacio iz džipa. Mora da su mu svi oni glasovi zombija na trenutak pomutili mozak.

Glasovi su bili sablasni. Na stotine zombija koji šapuću i jedva čekaju da napadnu, ali ih sputava volja koja je jača od poriva za hranom. Imao je utisak da su zombiji svuda oko njih, ali ništa nije video. Sve dok čudovišta nisu izašla iz skrovišta, Set je mislio da gubi razum.

Mora da ih je kontrolisao gospodin Lič. Naložio im je da se pritaje do pravog trenutka. Visoki Azijat bio je vivibliks, što znači da je mogao da podigne i kontroliše mrtve, a ujedno je bio i Sfingina desna ruka. Da im Laura nije pomogla da na brzinu pobegnu, svi bi završili kao hrana za zombije.

Dok je džip jurio preko mosta koji je spajao naspramne obale Duge, Set je i dalje tugovao za izgubljenom

šakom. Mogao je da je sakrije ispod Kendrinog prekrivača. Mogao je da je zaveže da visi s glave tuša. Mogao je ponosno da je izloži na polici u svojoj sobi. U sebi se zakleo da će imati na umu sve ove mogućnosti ako mu još nekad padne u krilo odsečena šaka kakvog zombija.

Ogromno drveće protezalo se duž naspramne obale reke. Sezalo je desetinama metara u vazduh. „Ovo drveće je baš pogolemo!“ uzviknuo je Set. „To je kari“, odgovorila mu je glasno Laura. „Jedna vrsta eukaliptusa. Spada među najviše drveće na svetu.“ „Šta se to dogodilo u kući?“ „Kamira nas je izdala“, ogorčeno je kazala Laura. „Prošle noći je pustila u rezervat nekoliko članova Društva zajedno s desetinama zombija koje je doveo onaj vivibliks.“ „Kazala si da je Berigan pod uticajem narkobliksa?“ upitala je Kendra. „Znaš li kog narkobliksa?“ „Znam, eno ga u kući“, odvratila je Laura. „Zove se Vejn.“ Kendra je pogledala u Seta s očiglednim olakšanjem.

I on se pitao da Vanesa možda ne pomaže njihovim neprijateljima.

www.leo.rs | 47

Naleteli su na ispupčenje koje im je protreslo kičmu, međutim Laura nije usporila. Set se osvrnuo, ali nije ugledao nijednog progonitelja.

Kada su se udaljili od drveća, ponovo su mogli da vide monolit od opsidijana. Njegove razmere bile su neverovatne.... to geološko čudo ličilo je na crnu planinu od koje je klesanjem dobijena sjajna cigla. „Presijava se poput duge“, primetila je Kendra. „Ja ne vidim baš neke boje“, protivrečio joj je Set. „Kamen je crn“, kazala je Kendra, „ali je svetlost koja se odbija o njega raznobojna.“ „Mora da ona vidi nešto što mi ne vidimo“, zamišljeno je kazala Laura. „Zovemo ga Kamen snova. Obavija ga sveprožimajuća magija.“ Set je začkiljio i zagledao se u monolit od opsidijana. Nema sumnje da se jarko presijava, ali taj odsjaj je beo, a ne raznobojan. Kako to da Kendra vidi boje? Da Kamen snova nije ispunjen vilinskom magijom ili nečim sličnim? Nastavili su u tišini da se voze ka impozantnom bloku.

Laura je konačno dovezla bučni džip do Kamena snova i zašla iza njega. Monolit je bio širok nekoliko stotina metara i dugačak dvostruko više. Set se divio glatkoći kamena i savršeno oštrim uglovima. Konačno su se zaustavili u blizini jedine nepravilnosti koju je Set primetio na besprekornoj površini: udubljenja u obliku činije koje je bilo veličine polovine lopte za odbojku.

Trask se zaustavio pored njih. Set je gledao kako Tanu izvlači Berigana iz džipa i baca ga na tle. Trask je dotrčao do Laure. „Šta se dogodilo?“ „Kamira nas je sinoć izdala“, odvratila je Laura. „Članovi Društva su nas iznenadili i zaposeli kuću. Zapretili su mi da će povrediti taoce, misleći da će me ubediti da vas navučem u njihovu zamku.“ „Nema više talaca“, nasmejao se Berigan. „Jedini je bio onaj kržljavko! Sestrić ti je mrtav. Kao i tvoja sestra i njen muž. Mrtvi su i Korbin, Sem i Luiz.“ Laura se skamenila. Usna joj je zadrhtala. „Ionako biste ih ubili. Uspela sam da spasem bar nekoliko života.“ „Za sada“, uveravao ju je Berigan. „Samo odlažete neizbežno.“ „Ostavi ga na miru, Vejne“, obrecnula se Laura. „Uživam u vožnji“, odvratio je Berigan. „Kako si se osećala kada si morala da ubiješ svoju najbolju učenicu?“ Laura ga je ošinula pogledom. „Nikada ne bih posumnjala u Kamiru.“ „Čuo si damu“, kazao je Tanu i položio debelu podlakticu na stražnji deo Beriganovog vrata. „Izlazi.“ „Mani se Tvinkija“, jedva je uspeo da procedi Berigan. „Mogu da ti zagorčam život“, obećao mu je Tanu. „Ne povređuješ moje telo“, zadahtao je Berigan. „Radi šta ti je volja s Beriganom.“

48 |

„Trask, preuzmi ga“, kazao je Tanu.

Trask se zamenio sa Samoaćaninom. Tanu je izvukao iglu i bočicu iz tašne. „Nameravaš da me ušivaš dok ne umrem?“ zakikotao se Berigan.

Tanu je umočio iglu u bočicu. „Mogu da ti nanesem i te kakav bol a da ne povredim tvog domaćina.“ Tanu je prineo iglu Beriganovom vratu.

Berigan je istog časa grleno vrisnuo, iskolačio oči i iz usta mu je potekla pljuvačka. „Šta to radiš?“ uznemireno je upitala Laura.

Tanu je sklonio iglu, a Berigan se onesvestio. „Ovaj napitak obaveštava mozak o prisustvu strašnog bola“, objasnio je Tanu. „On zapravo ne povređuje, samo to prenosi nervima.“ Ponovo je prislonio iglu uz Beringanov vrat. „Narkobliks se povukao. Da nije, Beringer bi se previjao na tlu.“ Tanu je ponovo počeo da pretura po torbi i izvadio još jednu bočicu. Otčepio ju je i provukao ispod Beringanovih nozdrva.

Mladić se zgrčio i otvorio oči. Stao je da se otima Trasku, ne skidajući pogled s Tanua. „Ko ste vi?“ „Prijatelji, Beringere“, pokušala je da ga umiri Laura, čučnuvši ispred njega kako bi je video. „Smiri se.“ „Šta se dogodilo?“ upitao je nešto mirnije.

Laura ga je pomilovala po čelu. „Onaj narkobliks te je drogirao i ukrao ti telo. Ovo je ekipa koju smo čekali. Odgovori mi na nekoliko pitanja kako bismo bili sigurni da si sav svoj. Koja je omiljena pesma tvoje tetke Džanali?“ „Mesečeva reka.“ „Kada si bio mali, šta si voleo da ti stave u pire krompir?“ „Kockice šunke iz konzerve.“ „Koliko je daleko jednom bacio koplje tvoj stric Dural?“ „Nemam strica Durala.“ „Dobro došao natrag, Beringere. Jesi li spreman da pomogneš?“ Klimnuo je glavom i Tanu mu je pomogao da sedne.

Beringer je zatvorio oči i protrljao slepoočnice. „Tutnji mi u glavi“, kazao je i otvorio oči. „Šta je s Kamirom?“ „Mrtva je“, odlučno je izjavila Laura.

Beringer je na brzinu klimnuo glavom dok su mu se oči punile suzama. „Pravo joj bilo“, uspeo je da izgovori.

Lice mu se iskrivilo u bolni izraz. „Pravo joj bilo. Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem da bi ona...“ Briznuo je u plač. „Tugovanje ćeš morati da odložiš za kasnije“, kazala je Laura i ustala. „Neprijatelji samo što nisu stigli.“ Smrknuto je pogledala Traska. „Vaša jedina nada je da dođete do Translokatora i da se njime teleportujete odavde. Imate li ključ?“ „Svakako“, odvratio je Trask. „Kakve su nam šanse ako se suprotstavimo neprijateljima pre nego što pokušamo da uđemo u grobnicu?“

Laura je odmahnula glavom. „Gotovo nikakve. Vivibliks ima sedamdesetak zombija pod kontrolom. Neke je doveo sa sobom, do nekih je ovde došao. Imaju Sivog Ubicu, narkobliksa, vivibliksa, lektobliksa, paranormalca, par likantropa i, što je najgore od svega, s njima je čarobnjak po imenu Mirav.“ „Poznato mi je to ime“, smrknuto je kazao Trask. „On je jedan od Drevnih.“ „Sunce je naš najbolji saveznik kada je on u pitanju“, obavestila ih je Laura. „Ne može da izađe za videla. Ako bi se direktno izložio suncu, to bi ga ubilo. Čim je svanulo, zbrisao je u podrum.“ „Agad mi je kazao da su svi čarobnjaci nekada bili zmajevi“, umešala se Kendra. „Mirav je pravi čarobnjak“, kazao je Trask, „što znači da je stvarno nekada bio zmaj. Dolazi iz Indije. Strašno je zao i jedan je od vođa Društva. To što je ovde samo znači da Društvo ulaže sve što ima u ovu misiju.“ „Nećemo moći da se suprotstavimo čarobnjaku i vojsci zombija“, kazao je Tanu. „Slažem se“, odvratila je Laura. „Zato morate što pre da stignete do Translokatora.“ „Ti nećeš sa nama?“ zapitao je Trask.

Laura je odmahnula glavom. „Postrojiću sve koje uspem da nađem i pokušati da ih usporim. Još nisam ostala bez saveznika. Ubeđena sam da mogu da uništim most.“ „Ja ću ti pomoći“, zdušno je ponudio Berigan. „Ne“, odbila je Laura. „Tvoj će doprinos biti veći ako pomogneš ostalima da stignu do artefakta. Meni tvoja pomoć neće mnogo značiti.“ Trask se namrštio. „Kolike su šanse da stigneš do piste pošto se pobrineš za naše progonitelje? Naš pilot može da te odveze odavde.“ „Nipošto“, kazala je Laura. „Ja sam čuvarka ovog rezervata i nisam se baš dobro pokazala. Daću sve od sebe da usporim naše neprijatelje kako biste vi mogli da se dočepate artefakta. Svi dobro znamo da bi gubitak Translokatora bio poguban. Ne želim da odem iz Opsidijanske pustoši. To je moja poslednja reč. Kažite svom pilotu da ode odavde dok još može. Krenite, nemate vremena za gubljenje.“ Trask je počeo da vadi opremu iz stražnjeg dela džipa. „Čuli ste damu... uzmite opremu pa da krenemo. Eliza, pozovi Arona i kaži mu da odmah uzleti. Mi ćemo izaći odavde pomoću Translokatora, ili uopšte nećemo izaći.“ Eliza je izvadila satelitski telefon i ukucala broj. Set je dohvatio kofer, položio ga na tle i otvorio. On svoje oružje nije poneo na put, već je ono drugim kanalima bilo poslato u Pert, gde je ukrcano u privatni mlaznjak. Pronašao je mač i privezao ga oko struka, potom je dodao i nož. Kada je pogledao Kendru, video je da stavlja oklop za grudi od adamanta koji je dobio od satira. Lagan je i

neprobojan i u Zmajevom leglu joj je spasao život. Dohvatio je svoj pribor za prvu pomoć. Više ga nije držao u kutiji od pahuljica, već u kožnoj torbi, ali je i dalje tu bilo svega i svačega što bi moglo zgodno da mu dođe. Još je čuvao kulu od oniksa i levijatana od ahata koje mu je Tronis dao. Proverio je da li je na svom mestu i metalna bočica koje je dobio od Tanua, a čiji sadržaj je mogao da ga učini gasovitim. Taj napitak sme da upotrebi samo u krajnjoj nuždi, jer Tanu nije bio siguran da će Translokator delovati na njega ako bude u gasovitom stanju. I Kendra je imala istu takvu bočicu.

Set je pogledao u stranu i video da je Beringer još u šoku. Sedeo je prekrštenih nogu na tlu. „Uzmi svoje stvari“, kazao mu je Set. Mladić se zagledao u Seta. „Moje najbolje stvari ostale su u kući. Uostalom, zar stvarno misliš da će vam mačevi pomoći unutra?“ „Svakako, ako nađemo nešto da bocnemo.“ Berigan se neodređeno osmehnuo. „Ko zna šta nas čeka u Kamenu snova? Iskreno da ti kažem, više bih voleo da skončam ovde napolju, pod kapom nebeskom.

Tamo unutra nećemo znati da li smo budni ili sanjamo.

Najverovatnije će biti neka uvrnuta kombinacija i jednog i drugog.“ „Ako već moramo da uđemo, onda bar da budemo pripremljeni.“ „Pripremi um, a ne mač“, posavetovao ga je Beringer. „Mlad si.“ Set je slegnuo ramenima. „Ti si mršav.“ Ovog puta je Beringer razvukao usta u pravi osmeh. „Dopada mi se tvoj stav.“ „Žao mi je zbog tvoje sestre“, kazao je Set. „Delovala je baš vickasto.“ „Bila je veoma zabavna. Ne mogu da verujem da je postala izdajnik. Da se nisu nagodili s njom dok je bila na univerzitetu?“ „Možda su joj kontrolisali um. Ili je možda bila boclukovica ili tako nešto.“ Berigan je pokušao da otera muve koje su kružile oko njegove glave. „Kamira je bila neverovatna. Površna, tvrdoglava, dosadna, ali neverovatna. Voleo bih da nađem neko drugo objašnjenje osim izdaje.“ „Nedavno sam mislio da je moja sestra Kendra mrtva.

Tada sam i ja mislio da nas je izneverila. Ispostavilo se da je sve to bio trik koji je osmislilo Društvo.“ Berigan je ispružio šaku. Set ju je prihvatio i povukao mladića. Beringer je podigao glavu, začkiljio i zagledao se u Kamen snova. „Oduvek sam se pitao šta je unutra.

Mislim da bi trebalo da ponesem bar nož.“ Trask je izvadio gvozdeni predmet u obliku jajeta, veličine ananasa, s nepravilnim ispupčenjima koja su štrčala iz gornjeg dela. Po njegovom držanju videlo se da je

www.leo.rs | 49

predmet prilično težak. Laura i Vinsent su sa zanimanjem proučavali čudni ključ. „Bolje da požurite“, opomenula ih je Laura.

Trask je vukući noge otišao do udubljenja u zidu Kamena snova i podigao gornji deo jajeta do njega. Malo se mučio dok ključ nije legao na mesto. Zatim je okrenuo gvozdeno jaje udesno. Kada je stigao negde do polovine punog kruga, gornji deo ključa se odvojio. Trasku je u rukama ostao donji deo ključa, u kojem je otkrio manji ključ, takođe u obliku jajeta. „Ovo mu dođe kao ruska babuška“, promrmljala je Eliza. „Šta?“ upitao je Set. „Drvene ruske lutkice koje staju jedna u drugu“, pojasnila je ona. „Oh, tako je.“ „Gde su vrata?“ upitala je Kendra. Okrenuli su ključ, ali se nije pojavio nikakav otvor. „Nisam sigurna“, promrmljala je Laura.

Trask je izvadio manji ključ iz donjeg dela većeg. „Da li postoji još jedna ključaonica? I ovaj ima zupce na vrhu isto kao i prvi.“ Berigan je odmahnuo glavom. „Sve ostalo je glatko.“ „Ili je bilo glatko“, promrsio je Tanu. „Možda se negde pojavila još jedna ključaonica kada smo otvorili prvu.“ Mara je osmotrila ceo zid. „Odavde ništa ne vidim.

Trebalo bi da pregledamo ceo Kamen snova.“ Laura je odjurila nazad do džipa koji je dovezla. „Ja ću levo, a vi momci pođite desno. Zatrubite ako nešto nađete.“ Trask je pustio da prazna gvozdena ljuštura padne na tle, dok je manju bez problema poneo ka džipu. Vratili su se svako u svoj džip.

Set je pažljivo zagledao besprekorni zid tražeći nepravilnosti dok je džip ubrzavao. Podizao je pogled uvis i spuštao ga ka podnožju, mada mu nije bilo jasno kako će dosegnuti drugu ključaonicu ako je visoko. Nije bilo rukohvata za penjanje, u blizini nije bilo drveća, a nisu imali ni merdevine.

Zašli su za ugao i nastavili duž bočne strane Kamena snova, truckajući se po neravnom terenu. Niko od njih nije uočio nikakvo udubljenje niti su dobili bilo kakav signal iz drugog džipa.

Kada su zavili za naredni ugao i zašli iza kamena, Mara je pokazala na veliki otvor ispred njih. Drugi džip je zaobišao naspramni ugao i sreli su se kod ulaza u tunel. „Velika ključaonica“, primetio je Set. „Prvi ključ je ipak otvorio vrata“, kazao je Berigan. „Ali na naspramnoj strani Kamena snova.“ „Druga ključaonica se verovatno nalazi negde unutra“, odvratio je Trask. „Spremite se.“

50 |

Set je zajedno sa ostalima izašao iz džipa i proverio opremu. Kendra je došla do njega. „Da li se zabavljaš?“ upitala ga je. „Pomalo. Uzbuđen sam, jer zombiji mogu da nas stignu. Do sada sam najviše uživao dok smo ih gazili.“ Kendra je zavrtela glavom. „Moram da pitam Tanua da li ima napitak protiv gluposti.“ „Nadam se da ću doći do još jedne šake zombija. Ne mogu sebi da oprostim što sam onu bacio!“ Kendra je zakolutala očima.

Set se zagledao u ulaz pun senki. Jedva da je bio dovoljno velik da uspravljen čovek prođe kroz njega. Uzani tunel postepeno se peo i gubio u daljini. Možda je imun na magični strah, ali uobičajena osećanja i dalje utiču na njega kao na svakog drugog. Iako je bio strašno zabrinut i nije znao šta ga čeka, uspeo je da potisne drhtavicu i navuče masku na lice. Ni po koju cenu ne sme da dozvoli da njegova sestra primeti da se plaši.

Trask je otišao do ulaza u tunel i okrenuo se ka ostalima. „Nismo planirali da ovako uđemo u grobnicu. Sve se odigralo na brzinu, umorni smo i pod pritiskom. Dobra strana je to što nemamo vremena da se uzbuđujemo oko toga. Možemo mi ovo. Okupili smo savršen tim i dobro smo opremljeni. Ja sam spreman. Hajdemo.“ Laura je ustala u džipu. „Idem ja. Srećno!“ „Laura!“ doviknuo je Trask za njom. „Ne odbacuj život.

Poznaješ ovaj rezervat. Pokušaj da zaustaviš naše neprijatelje, ali onda beži odavde.“ „Ne žuri mi se da umrem.“ Okrenula je džip i odjurila.

Tanu je prišao Trasku. „Ako ćeš ti da predvodiš ekipu, dozvoli meni da nosim ključ.“ Trask je predao gvozdeno jaje Tanuu, skinuo ogromni samostrel s ramena i poveo ih u tunel. Išli su u koloni po jedan. Iza Traska je išao Vinsent, za njim Mara, Berigan, Tanu, Kendra, Set i na kraju Eliza.

Unutrašnjost Kamena snova, tavanica, zidovi i pod prolaza bili su od glatkog opsidijana kao i spoljni zidovi. Set se osvrtao preko ramena dok ulaz nije nestao s vidika. Eliza je išla na začelju sa zategnutim samostrelom. „Odakle dopire ta svetlost?“ upitala je Mara.

Tek kada je postavila to pitanje, Set je primetio da niko još nije izvadio baterijsku lampu, jer je hodnik osvetljavao ujednačeni sjaj čiji izvor nije video. „Ovo je neprirodno mesto“, kazao je Beringer.

Hodnik je počeo da se vijuga u različitim pravcima.

Prvo je skrenuo levo, pa desno, zatim se spuštao, pa vodio naviše i ulevo, posle čega se opet spuštao i to udesno, i tako dalje. Set je ubrzo izgubio svaki pojam o pravcu u kojem se kreću u odnosu na mesto na kojem su ušli. Hodnik se nigde nije granao. Jedino su mogli da idu napred ili da se vrate nazad.

Set je i dalje bio napet i sve vreme, dok su išli, milovao je balčak mača. Posle nekoliko minuta Trask je kazao: „Šta je ovo ovde?“ „Mora da se šalite!“ dodao je Vinsent.

Set se podigao na prste i stao da se naginje s jedne na drugu stranu pokušavajući da vidi o čemu oni to pričaju, ali je hodnik bio suviše uzak i između njega i Traska našlo se suviše tela da bi išta video. Kada je nastavio dalje, tunel se proširio i dozvolio im da se rašire. Set je vrlo brzo shvatio da su se našli u ćorsokaku.

Posle proširenja u hodniku naišli su na zaobljeni zid.

Mara, Vinsent i Trask su pretraživali i taj, i bočne zidove.

Tanu je upalio baterijsku lampu, ali mu dodatno osvetljenje nije otkrilo ništa novo. „Mora da nam je promaklo skretanje“, napomenula je Eliza i osvrnula se. „Od ulaza dovde nema nijednog račvanja“, smireno i samouvereno odvratila je Mara. „Nije bilo pukotina u tavanici, zidovima ili podu, što će reći – nema nijednog drugog puta.“

Nekoliko minuta su se polako vraćali hodnikom, ali nisu pronašli ništa sumnjivo. „Ovo nije u redu“, promrmljala je Mara. „Kako to misliš?“ upitao je Trask. „Mislim da redosled skretanja u povratku nije isti kao u dolasku.“ „Tunel se nigde ne račva“, podsetio ju je Trask. „Upravo zbog toga mi se ovo i ne dopada“, kazala je Mara. „Mislimo da je drugačije samo zato što se krećemo opreznije“, kazao je Vinsent. „Ne slažem se“, odvratila je Mara.

Set je milovao zidove, tragajući za pukotinama, šavovima, bilo čim neobičnim. Vukao je stopala da bi na neki način osetio tle, iako se Vinsent kretao četvoronoške i mnogo pažljivije ispitivao pod. Mora da postoji nešto što je svima njima promaklo. „Oh, ne“, zaustio je Trask. „Šta je bilo?“ upitala je Eliza sa začelja.

„Ni ja nisam video nijednu drugu mogućnost“, dodao je Trask. „Sigurno postoji neki tajni prolaz.“

„Nemoguće“, požalio se Vinsent.

„Da li je neko primetio kakvu ključaonicu?“ upitala je Kendra.

Set je osetio da su mu se nakostrešile dlake na vratu.

„Ja ništa nisam videla“, odvratila je Mara i uzdahnula. „Možda je zakamuflirana.“ „Koristite ruke i oči“, rekao je Vinsent. „Krećemo u potragu za bilo kakvim usekom ili ulegnućem.“ Pretražili su oblast na kraju prolaza. Tavanica je bila prilično niska, tako da je većina mogla da je dohvati. Iako su je pažljivo opipali, ništa nisu našli. „Ključaonica je mogla da se nalazi duž prolaza“, konačno je kazao Trask. „Ovde nema ničega“, potvrdio je Vinsent. „Bio je to dugačak hodnik“, istakla je Eliza.

„Još jedan ćorsokak“, odvratio je Trask. „Kako to misliš: još jedan ćorsokak?“ raspitivala se Eliza. „Ovo je neprirodno mesto“, ponovio je Berigan nesigurnim glasom. „Stvarni svet ostavili smo za sobom. Ništa ne treba da nas iznenađuje. Mislite da je ovo čudnije od svetlosti koja dopire niotkuda?“ Set je nastavio dalje dok nije video isto što i ostali.

Hodnik se ponovo proširio, a onda se neočekivano završio zaobljenim zidom.

Dok su Vinsent i Mara pretraživali zidove i tavanicu, Trask je stajao i osmatrao oblast s jednom šakom na boku, dok je u drugoj držao ogromni samostrel.

„Tim pre treba odmah da krenemo“, rekao je Trask. „Nemojmo zaboraviti ko nas sve progoni. Držite oči otvorene.“

„Ne gubimo vreme ovde“, kazao je Trask. „Ostanite na oprezu, ali požurimo. Mara, obavesti me ako ti se učini da se vraćamo drugim putem.“

Trask je ponovo krenuo prvi, a ostali su išli za njim istim redom. Set je prevlačio šakama po sjajnom zidu.

Kako li su sve oni koji su napravili ovu grobnicu mogli da kamufliraju narednu ključaonicu? Da nije prekrivena vratancima? Ili je možda štiti čarolija za odvraćanje?

„Prvi put u životu počinjem da osećam klaustrofobiju“, izjavio je Vinsent, kome se lice presijavalo od znoja.

„Kendra!“ pozvao ju je on. „Da?“ „Ako ključaonicu štiti nekakva čarolija za odvraćanje, ti bi u tom slučaju mogla jedina da je vidiš.“ „Ta ti je primedba na mestu, Sete“, doviknuo je Trask preko ramena. „Otvori četvore oči, Kendra.“ „Trudim se.“

Nastavili su mnogo brže. Posle jednog ili dva minuta, Mara je kazala da ima utisak da idu drugim putem. Nekoliko minuta posle toga stigli su do novog ćorsokaka, gotovo istovetnog prethodnima.

„Baš si našao gde ćeš da počneš“, primetio je Trask. „Mislim da napredujemo“, izjavila je Mara, njušeći vazduh. „Samo ne onako kako smo navikli.“ Naišli su na još nekoliko ćorsokaka. Set je zaključio da se prolaz stalno menja na osnovu povremenih strmina i čudnog sleda skretanja, iako su imali utisak da putuju napred-nazad između istih krajnjih tačaka.

www.leo.rs | 51

Trask se konačno nasmejao s olakšanjem. „Pogledajte, izgleda da smo stigli negde drugde.“

„Napravite junaka“, pročitala je Kendra. „Vremena je malo.“

Prolaz se ponovo proširio i omogućio im da se ponovo raštrkaju, samo što se ovog puta završavao prostranom odajom. Prešli su u ulazni hodnik i zagledali se u ogromnu prostoriju. Isto kao i u tunelima, i ovde je postojani sjaj osvetljavao sobu, mada i dalje nisu znali odakle dopire.

Zid naspram njih bio je zakrivljen, pod je imao polukružni oblik, tavanica je podsećala na polukupolu.

Tačno ispred njih stajala je velika statua u niši, a sa svake njene strane nalazile su se zdele od granita. Figura je bila isklesana od zelenkastog kamena, imala je izduženo lice preterano naglašenih crta i držala je pljosnatu zakrivljenu toljagu. Na podu blizu nje ugledali su potez glatke zelenkaste gline, oivičen plavim i crnim pločicama sa šarom. Ostatak poda bio je od uglačanog opsidijana. Bio je besprekoran ako se izuzme kružno udubljenje u blizini središta. „Nema vrata“, kazao je Vinsent, „ali izgleda da je ključaonica u podu odgovarajuće veličine.“ Set je prstom zagrebao po zelenkastoj glini. „Kakva je ovo glina?“ zapitao se Set. „Vlažna je.“

„Umeš da čitaš sanskrit?“ upitao je Vinsent. „Ili kineski?“

„Da ne služi za crtanje?“ nagađala je Kendra. „Ogromni praistorijski podmetač za škrabanje, kao onaj za crtanje karata?“ Vinsent je slegnuo ramenima. „Ko zna? Ne vidim ništa čime bi moglo da se crta.“ „Šta misliš, šta će se dogoditi ako pokušamo odavde da se vratimo?“ upitao je Trask. „Biće još ćorsokaka“, odvratila je Mara. „Ne bih rekla da nam ovo mesto dozvoljava da se vratimo. Zar ne osećate? Svaki ćorsokak nas sprečava da se vratimo i mami da zađemo još dublje, kao da nas ovo mesto guta.“ „To baš ne ide u prilog mojoj klaustrofobiji“, promrmljao je Vinsent. „Mogli bismo da se vratimo istim putem provere radi“, nastavila je Mara, „ali nisam sigurna da će nam se ukazati još jedna prilika da stignemo do ove prostorije. Ključaonica sigurno omogućava napredovanje.“ Tanu se probio napred. „Vi ostali sačekajte ovde.“ Zaobišao je polje oivičeno glinom i stigao do udubljenja u podu. Čučnuo je i stao da proučava gvozdeni ključ, zatim je osmotrio okruglo udubljenje, umetnuo ključ, namestio ga i okrenuo za pola kruga.

Pod je zavibrirao od slabog potresa. Iz zida u blizini kipa izronile su dve cevi iz kojih je potekla voda u zdele. Kip je visoko podigao zakrivljenu toljagu kao da se sprema da zada udarac. Tanu je odbacio praznu ljušturu ključa i manje gvozdeno jaje gurnuo pod mišku.

Svi su gledali kip jer su očekivali da će ih da napadne, ali je on prestao da se kreće pošto je podigao toljagu. Set je pogledao ponovo u glinu na podu i ugledao reči ispisane nepoznatim pismom. „Pogledajte glinu!“ povikao je Set. „Nešto piše!“

52 |

„Ja vidim engleski“, odvratila je Kendra. „I nekakve čičkarije.“ „Mora da je u pitanju neki vilinski jezik“, primetio je Trask. „Poruka ponovljena na nekoliko jezika. Šta to znači?“ „Zdele mora da su klepsidre“, rekla je Eliza. „Vodeni časovnici.“ „Glina“, kazao je Vinsent. „Mora biti glina.“ Pritrčao je i uronio šake u vlažnu glinu do zglavaka, potom je počeo da kopa rupu, pri čemu je uništio deo ispisanog teksta. „Ovo je bazen s glinom. Jama. Mislim da treba da napravimo junaka od gline koji će se nadmetati s kipom.“ „Ja sam imao keca iz likovnog“, promumlao je Trask. „Ko zna da radi s glinom?“ „Ja imam izvesno iskustvo“, kazala je Eliza. „I ja“, ponudila se Mara. „Mara i Eliza će oblikovati našeg ratnika“, odlučio je Trask. „Mi ostali vadićemo glinu za njih i slediti njihova uputstva. Koliko vremena imamo?“ Mara je odjurila na drugi kraj prostorije da pogleda zdele. Vinsent je već marljivo vadio glinu iz bazena i gomilao je pored sebe. Berigan je skočio na glinu i utonuo do članaka. Spustio se na kolena i počeo da je iznosi u naručju. Mara je trenutak ostala zagledana u zdele. „Deset minuta“, doviknula je. „Možda jedanaest. Pod pretpostavkom da mlaz vode ostane isti.“ Tanu je odložio na stranu gvozdeno jaje i ušao u jamu s glinom. Njegova smeđa stopala duboko su utonula. Set je gacao po glini zajedno s Traskom i Kendrom. Gornji sloj je bio žitak i ljigav, ali je posle dvadesetak centimetara glina postajala čvršća. Zahvatao je šakama žitku glinu s vrha i bacao je na Beriganovu gomilu, koja je brzo rasla. „Kako želite da izgleda?“ upitala je Eliza.

Odgovora nije bilo. „Neka liči na Huga“, predložio je Set. „Ne mora da bude lep, ali mora da bude velik.“ „Sviđa mi se“, složio se Trask. „Neka bude snažan. Napravite mu debele ruke i noge. Veće nego kod kipa, ako je ikako moguće.“ „Moraće da leži“, rekla je Mara, „inače će se raspasti.“ Berigan je pokupio najveći deo gline kraj sebe i sada je nožem isecao velike ploče tvrđeg materijala. Što su dublje kopali, to im je postajalo jasnije da glina zadire dosta duboko. Tri gomile su vrlo brzo rasle na ivici jame s glinom. Eliza i Mara su uzimale glinu s najveće i od nje pravile stopala i noge. Tanu je počeo da prenosi velike količine gline s ostalih gomila na najveću.

Nemojte propustiti nijednu pustolovinu iz serijala Utočište za bajke!

utičište za bajke

ključevi tamnice za demone

uspon zvezde večernjače

između svetlosti i tame

tajne svetilišta zmajeva

Potražite na www.leo.rs www.leo.rs | 53

Kris Bredford

Krug vatre Džek Flečer je pred najvećim izazovom sa kojim se ikada suočio u fantastičnoj novoj avanturi.

Nakon što ga je snežna oluja primorala da potraži sklonište, Džek se našao u selu koje napadaju nemilosrdni planinski razbojnici. Rastrzan između želje da nastavi put i da pomogne seljanima, odlučuje da ostane i da se bori za njihovu stvar.

Ubrzo saznaje da je on prvi i jedini samuraj koji se obavezao da ih zaštiti, i zbog toga će morati da pronađe još ratnika za odbranu sela, pre nego što razbojnici dođu da im ukradu žetvu. To neće biti nimalo lak zadatak, zato što je on stranac, a nagrada veoma mala. Kad bi barem imao prijatelje na koje može da se osloni...

Da li će Džek savladati razbojnike pomoću kruga vatre?

Pismo

reni mu zadatak. Uspeo sam da povratim dragocenu knjigu uz pomoć prijatelja samuraja.

Japan, 1614. godine

Isti nindža ubio je našeg oca. To te neće utešiti, ali znaj da je plaćeni ubica mrtav. Pravda je zadovoljena. Nindžina pogibija neće nam vratiti oca. Mnogo mi nedostaje. Teško mi je bez njegovog vođstva i zaštite.

Najdraža Džes, Nadam se da će ovo pismo jednog dana stići do tebe.

Sve ove godine proveo sam izgubljen na moru. Biće ti drago da saznaš da sam živ i zdrav.

Otac i ja smo stigli do Japana avgusta 1611. godine. Žao mi je što moram da ti kažem da je ubijen u napadu na naš brod Aleksandriju. Jedini sam preživeli član posade.

Poslednje tri godine uživao sam zaštitu japanskog ratnika Masamota Takešija. Učio sam u njegovoj školi za samuraje u Kjotu. Bio je veoma pažljiv prema meni, ali mi život nije bio lak.

Plaćeni ubica nindža Zmajevo Oko unajmljen je da ukrade očev priručnik (siguran sam da se sećaš koliko je otac cenio navigacioni priručnik?). Nindža je izvršio pove-

54 |

Japan je razdiran građanskim ratom. Stranci poput mene više nisu dobrodošli. U bekstvu sam od predstavnika vlasti. Idem ka jugu, preko neobične i egzotične zemlje. Cilj mi je luka Nagasaki. Nadam se da ću tamo naći brod koji plovi za Englesku.

Putujem drumom za Tokaido, prepunim opasnosti. Goni me veliki broj neprijatelja. Ne brini za mene. Masamoto me je obučio za samurajskog ratnika. Borbom ću prokrčiti put do tebe.

Nadam se da će mi se jednog dana ukazati prilika da ti sâm ispričam čitavu priču...

Neka te bog čuva, sestrice, do tog srećnog dana.

Tvoj brat, Džek

P. S. Pismo sam napisao krajem proleća. Odonda su me kidnapovale nindže. Otkrio sam da nisu neprijatelji, kakvim sam ih smatrao. U stvari su mi spasli život. Predstavili su mi učenje o pet krugova: pet velikih elemenata vaseljene – zemlji, vodi, vatri, vetru i nebu. Usvojio sam nindžicu veštine, koje daleko prevazilaze sve što sam naučio kao samuraj. Još oklevam da u punoj meri prigrlim put nindži, zbog načina na koji je poginuo naš otac...

Promrzao Japan, zima 1614. godine

Naleti ledenog vetra prodirali su kroz svileni kimono.

Dopirali su do kostiju, kao nevidljivi ledeni noževi. Trljao je ozeblo telo da bi se zagrejao. Saginjao je glavu dok ga je šibao vetar. Tanki slamnati šešir predstavljao je slabu zaštitu od razgoropađene mećave. Za pojasom je nosio dva samurajska mača crvene drške, dar najbolje prijateljice Akiko. Na leđima je imao ranac s njenim crnim biserom, pet šurikena i očevim priručnikom – neprocenjivom navigacionom knjigom, sačuvanom po cenu velikih napora i stradanja. Nabrojani predmeti možda jesu bili dragoceni, ali su ga opterećivali kao olovni tegovi oko vrata.

Promrzli, umorni i izgladneli Džek bio je na ivici snaga.

Džekovi udovi su se ukočili i smrzli. Bilo mu je toliko hladno da je prestao da drhti. Koračao je kroz mećavu samo zahvaljujući krajnjem naporu volje.

Gorko je zažalio zbog odluke da krene preko planina.

Možda je izmakao šogunovim samurajima, ali je na jedvite jade savladao planinski prevoj Funasaka. Vreme se noću znatno pogoršalo. Mećava ga je nemilice zasipala i gurala nizbrdo.

Podigao je pogled, ali ništa nije opazio. Beli zastor pokrivao je okolinu. Beskrajni sivi oblaci progutali su nebo.

Osvrnuo se za sobom. Olujna mećava brzo je pokrivala njegove tragove u snegu.

Konačno sam ostavio planinu za sobom, pomislio je, posmatrajući široko prostranstvo, ravnicu Okajama.

Možda bi trebalo da se odmorim, da dopustim da me sneg prekrije. Niko me ne bi našao, čak ni Kazuki...

www.leo.rs | 55

Prenuo se. Neće poraziti samog sebe. Boriće se s umorom. Usredsredio se na plamteću nadu u srcu: vratiće se kući, sestri Džes.

Dobro je napredovao na putu ka Nagasakiju, velikoj luci na jugu, posle rastanka s prijateljima, samurajem Roninom i devojčicom Hanom. Nadao se da će tamo naći brod za Englesku. Imao je sreće da bez većih problema prođe pored Osake. Išao je priobalnim drumom, izbegavajući samurajske straže. Stigao je do utvrđenog grada Himedžija, u kom je napravio prvu grešku. Ponestalo mu je zaliha. Izložio se velikom riziku da bi za poslednje pare kupio nešto pirinča. Šogunovi samuraji behu sveprisutni.

Vrebali su strance, a pogotovo samuraja gajdžina. Primećen je, iako je krio lice ispod šešira širokog oboda.

Morao je da beži. Samurajske trupe su tri dana pratile njegove tragove. Uspeo je da im pobegne, koristeći se veštinama nindži, tek kad je napustio priobalni drum, da bi zamakao u planine.

Ta odluka, po svemu sudeći, biće mu poslednja.

Teturao je naslepo kroz snežnu oluju. U sebi se molio da što pre pronađe toplo utočište. Dva puta je pao na tle i ustao. Treći put, telo mu se predalo. Nedostatak hrane, sna i topline uzeli su svoj danak.

Sneg je lagano prekrivao njegovo onemoćalo, smrznuto telo.

Stapao se s ravnicom. U glavi mu je odjeknuo slabašni glas njegovog prijatelja Jorija... Sedam puta dole, osmi put gore!

Mantra, koja mu je pre dve godine na Tarju-džijaju, takmičenju borilačkih veština između škola, spasla glavu, ponavljala se sve glasnije i glasnije.

Sedam puta dole, osmi put GORE! Sedam puta dole, OSMI PUT GORE! SEDAM PUTA DOLE, OSMI PUT GORE! Svest o nemogućnosti predaje bila je tako duboko utisnuta u Džekovu dušu da je nadvladala nemoć koja mu je obuzela telo. Prikupio je poslednje ostatke snage i ustao. Sneg mu je padao s ramena. Odlučno je koraknuo, pomislivši da je opazio narandžasti treptaj lampe u daljini. Zateturao se put svetla. Iz oluje se postepeno pomaljao čitav grad s brojnim svetiljkama.

Izbegavao je sve naseobine, ali ovog puta to nije mogao učiniti. Doteturao se do najbliže zgrade. Potražio je sklonište od oštrog vetra u uglu verande.

Osmotrio je okolinu kad se malo oporavio.

Svetlost se prosipala po glavnoj ulici. Topli sjaj vatri prizivao je umorne putnike, u brojne krčme i aščinice s obe strane druma. Čuo je smeh i pijanu pesmu. Male grupe samuraja, gejši, trgovaca i meštana žurno su koračale između drvenih nastambi, u potrazi za zabavom i skloništem od snežne oluje.

Džek je, šćućuren u zavetrini, shvatio da će ga neko iz tog mnoštva uskoro videti. Pribrao se i nabio slamna-

56 |

ti šešir preko lica. Ustao je i pošao u grad. Trudio se da izgledom ne odudara od drugih samuraja.

Odasvud su ga napadali mirisi kuvanog pirinča, sosa od soje i dimljene ribe. Desno od njega bila su delimično otvorena šodži vrata. Ugledao je tri samurajska ratnika oko rasplamsalog ognjišta. Pili su sake i gurali velike količine kuvanog pirinča u usta. Nije mogao da se seti kad je poslednji put pristojno jeo. Već nedelju dana jeo je samo ono što bi ulovio. Zima nije dobro vreme za lov. Uspeo je da ubije vevericu šurikenom. U planinama nije ulovio ništa osim nje. Sneg je sve životinje oterao u tople jazbine.

Jedan od samuraja zatvorio je šodži. Džeku je hrana bila prva briga. Nije imao novca, što je značilo da će, da bi jeo, morati da moli, da se trampi ili da krade.

Naleteo je na nešto čvrsto. Umalo što nije pao na tle. „Pazi!“, zarežao je zdepasti samuraj u društvu gejše belo obojena lica. Devojka se zakikotala. „Sumimasen“, smerno reče Džek. Izvinio se i s poštovanjem naklonio. Nije hteo nevolje.

Zalud se brinuo. Pijani samuraj nastojao je da što pre stigne do sledeće krčme. Nije mario za Džeka. Šodži ispred njega naglo se otvorio. Trojicu ljudi izbacili su iz svratišta. Salva smeha je ispratila njihov pad u sneg. „Ne vraćajte se ovamo!“, povikao je krčmar. Obrisao je ruke o izbačene goste, a onda je zatvorio vrata.

Trojka se uspravila i snuždeno otresla sneg sa sebe. U iznošenim haljama ličili su na prosjake ili siromašne seljake. Džek je, na osnovu onog što im se dogodilo, zaključio da ovaj grad nema razumevanja za lutalice.

Zaputili su se k njemu. Nisu delovali kao ratnici, ali bi ga mogli ugroziti, s obzirom na jadno stanje u kom se nalazio.

Kad su se primakli, Džek se instinktivno mašio mačeva.

Smrznutim prstima slabašno je stiskao dršku katane. Pitao se da li će imati snage da im se odupre ako ga napadnu. „Hajde!“, reče vođa grupe, muškarac kisela lica, upalih obraza i tankih smežuranih usana. Gurnuo je najmlađeg člana družine ispred sebe.

Džek nije odstupao.

Nervozni mladić bez jednog prednjeg zuba i s krupnim ušima pitao ga je: „Da li ste vi... ronin?“ Džek je klimanjem glavom potvrdio da je samuraj bez gospodara. Spremao se da krene. Mladić mu je presekao put. Džek je napeto iščekivao da izazivač prikupi hrabrost za sledeći potez.

Duboko je udahnuo i progovorio: „Tražite li posao?“ Japan, 1614. godine Najdraža Džes, Nadam se da će ovo pismo jednog dana stići do tebe.

Sve ove godine proveo sam izgubljen na moru. Biće ti drago da saznaš da sam živ i zdrav.

Otac i ja smo stigli do Japana avgusta 1611. godine. Žao mi je što moram da ti kažem da je ubijen u napadu na naš brod Aleksandriju. Jedini sam preživeli član posade.

Poslednje tri godine uživao sam zaštitu japanskog ratnika Masamota Takešija. Učio sam u njegovoj školi za samuraje u Kjotu. Bio je veoma pažljiv prema meni, ali mi život nije bio lak.

Plaćeni ubica nindža Zmajevo Oko unajmljen je da ukrade očev priručnik (siguran sam da se sećaš koliko je otac cenio navigacioni priručnik?). Nindža je izvršio povereni mu zadatak.

Uspeo sam da povratim dragocenu knjigu uz pomoć prijatelja samuraja.

Isti nindža ubio je našeg oca. To te neće utešiti, ali znaj da je plaćeni ubica mrtav. Pravda je zadovoljena. Nindžina pogibija neće nam vratiti oca. Mnogo mi nedostaje. Teško mi je bez njegovog vođstva i zaštite.

Japan je razdiran građanskim ratom. Stranci poput mene više nisu dobrodošli. U bekstvu sam od predstavnika vlasti. Idem ka jugu, preko neobične i egzotične zemlje. Cilj mi je luka Nagasaki. Nadam se da ću tamo naći brod koji plovi za Englesku.

Putujem drumom za Tokaido, prepunim opasnosti. Goni me veliki broj neprijatelja. Ne brini za mene. Masamoto me je obučio za samurajskog ratnika. Borbom ću prokrčiti put do tebe.

Nadam se da će mi se jednog dana ukazati prilika da ti sâm ispričam čitavu priču...

Neka te bog čuva, sestrice, do tog srećnog dana.

Tvoj brat, Džek P. S. Pismo sam napisao krajem proleća. Odonda su me kid napovale nindže. Otkrio sam da nisu neprijatelji, kakvim sam ih smatrao. U stvari su mi spasli život. Predstavili su mi učenje o pet krugova: pet velikih elemenata vaseljene – zemlji, vodi, vatri, vetru i nebu. Usvojio sam nindžicu veštine, koje daleko prevazilaze sve što sam naučio kao samuraj. Još oklevam da u punoj meri prigrlim put nindži, zbog načina na koji je poginuo naš otac...

1 Promrzao Japan, zima 1614. godine Džekovi udovi su se ukočili i smrzli. Bilo mu je toliko hladno da je prestao da drhti. Koračao je kroz mećavu samo zahvaljujući krajnjem naporu volje.

Gorko je zažalio zbog odluke da krene preko planina.

Možda je izmakao šogunovim samurajima, ali je na jedvite jade savladao planinski prevoj Funasaka. Vreme se noću znatno pogoršalo. Mećava ga je nemilice zasipala i gurala nizbrdo.

Naleti ledenog vetra prodirali su kroz svileni kimono.

Dopirali su do kostiju, kao nevidljivi ledeni noževi. Trljao

www.leo.rs | 57

je ozeblo telo da bi se zagrejao. Saginjao je glavu dok ga je šibao vetar. Tanki slamnati šešir predstavljao je slabu zaštitu od razgoropađene mećave. Za pojasom je nosio dva samurajska mača crvene drške, dar najbolje prijateljice Akiko. Na leđima je imao ranac s njenim crnim biserom, pet šurikena i očevim priručnikom – neprocenjivom navigacionom knjigom, sačuvanom po cenu velikih napora i stradanja. Nabrojani predmeti možda jesu bili dragoceni, ali su ga opterećivali kao olovni tegovi oko vrata.

Promrzli, umorni i izgladneli Džek bio je na ivici snaga.

Podigao je pogled, ali ništa nije opazio. Beli zastor pokrivao je okolinu. Beskrajni sivi oblaci progutali su nebo.

Osvrnuo se za sobom. Olujna mećava brzo je pokrivala njegove tragove u snegu.

Konačno sam ostavio planinu za sobom, pomislio je, posmatrajući široko prostranstvo, ravnicu Okajama.

Možda bi trebalo da se odmorim, da dopustim da me sneg prekrije. Niko me ne bi našao, čak ni Kazuki...

Prenuo se. Neće poraziti samog sebe. Boriće se s umorom.

Usredsredio se na plamteću nadu u srcu: vratiće se kući, sestri Džes.

Dobro je napredovao na putu ka Nagasakiju, velikoj luci na jugu, posle rastanka s prijateljima, samurajem Roninom i devojčicom Hanom. Nadao se da će tamo naći brod za Englesku. Imao je sreće da bez većih problema prođe pored Osake. Išao je priobalnim drumom, izbegavajući samurajske straže. Stigao je do utvrđenog grada Himedžija, u kom je napravio prvu grešku. Ponestalo mu je zaliha. Izložio se velikom riziku da bi za poslednje pare kupio nešto pirinča. Šogunovi samuraji behu sveprisutni.

Vrebali su strance, a pogotovo samuraja gajdžina.

Primećen je, iako je krio lice ispod šešira širokog oboda.

Morao je da beži. Samurajske trupe su tri dana pratile njegove tragove. Uspeo je da im pobegne, koristeći se veštinama nindži, tek kad je napustio priobalni drum, da bi zamakao u planine.

Ta odluka, po svemu sudeći, biće mu poslednja.

Svest o nemogućnosti predaje bila je tako duboko utisnuta u Džekovu dušu da je nadvladala nemoć koja mu je obuzela telo.

Prikupio je poslednje ostatke snage i ustao. Sneg mu je padao s ramena. Odlučno je koraknuo, pomislivši da je opazio narandžasti treptaj lampe u daljini. Zateturao se put svetla. Iz oluje se postepeno pomaljao čitav grad s brojnim svetiljkama.

Izbegavao je sve naseobine, ali ovog puta to nije mogao učiniti.

Doteturao se do najbliže zgrade. Potražio je sklonište od oštrog vetra u uglu verande.

Osmotrio je okolinu kad se malo oporavio.

Svetlost se prosipala po glavnoj ulici. Topli sjaj vatri prizivao je umorne putnike, u brojne krčme i aščinice s obe strane druma. Čuo je smeh i pijanu pesmu. Male grupe samuraja, gejši, trgovaca i meštana žurno su koračale između drvenih nastambi, u potrazi za zabavom i skloništem od snežne oluje.

Džek je, šćućuren u zavetrini, shvatio da će ga neko iz tog mnoštva uskoro videti. Pribrao se i nabio slamnati šešir preko lica. Ustao je i pošao u grad. Trudio se da izgledom ne odudara od drugih samuraja.

Odasvud su ga napadali mirisi kuvanog pirinča, sosa od soje i dimljene ribe. Desno od njega bila su delimično otvorena šodži vrata. Ugledao je tri samurajska ratnika oko rasplamsalog ognjišta. Pili su sake i gurali velike količine kuvanog pirinča u usta. Nije mogao da se seti kad je poslednji put pristojno jeo. Već nedelju dana jeo je samo ono što bi ulovio. Zima nije dobro vreme za lov.

Uspeo je da ubije vevericu šurikenom. U planinama nije ulovio ništa osim nje. Sneg je sve životinje oterao u tople jazbine.

Jedan od samuraja zatvorio je šodži. Džeku je hrana bila prva briga. Nije imao novca, što je značilo da će, da bi jeo, morati da moli, da se trampi ili da krade.

Naleteo je na nešto čvrsto. Umalo što nije pao na tle. „Pazi!“, zarežao je zdepasti samuraj u društvu gejše belo obojena lica. Devojka se zakikotala.

Teturao je naslepo kroz snežnu oluju. U sebi se molio da što pre pronađe toplo utočište. Dva puta je pao na tle i ustao. Treći put, telo mu se predalo. Nedostatak hrane, sna i topline uzeli su svoj danak.

„Sumimasen“, smerno reče Džek. Izvinio se i s poštovanjem naklonio. Nije hteo nevolje.

Sneg je lagano prekrivao njegovo onemoćalo, smrznuto telo.

Zalud se brinuo. Pijani samuraj nastojao je da što pre stigne do sledeće krčme. Nije mario za Džeka.

Stapao se s ravnicom. U glavi mu je odjeknuo slabašni glas njegovog prijatelja Jorija... Sedam puta dole, osmi put gore!

Šodži ispred njega naglo se otvorio. Trojicu ljudi izbacili su iz svratišta. Salva smeha je ispratila njihov pad u sneg.

Mantra, koja mu je pre dve godine na Tarju-džijaju, takmičenju borilačkih veština između škola, spasla glavu, ponavljala se sve glasnije i glasnije.

Sedam puta dole, osmi put GORE! Sedam puta dole, OSMI PUT GORE! SEDAM PUTA DOLE, OSMI PUT GORE!

58 |

„Ne vraćajte se ovamo!“, povikao je krčmar. Obrisao je ruke o izbačene goste, a onda je zatvorio vrata.

Trojka se uspravila i snuždeno otresla sneg sa sebe. U iznošenim haljama ličili su na prosjake ili siromašne seljake. Džek je, na osnovu onog što im se dogodilo, zaključio da ovaj grad nema razumevanja za lutalice.

Potra탑ite na www.leo.rs www.leo.rs | 59

Dejl Karnegi i saradnici s Brentom Kolom

Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude u digitalnoj eri Danas se poruke prenose trenutno. Medija za komunikaciju ima sve više. Društvene mreže šire se nezavisno od granica, delatnosti i ideologija. Ulozi su mnogo viši, a raspoznavanje razlièitosti je još teže. Svaka reè, svaki nemi znak, svaki tihi pogled prouèava se kao nikada pre. Jedan pogrešan potez može da ima neuporedivo veæe posledice nego ranije. Pa ipak, svaka interakcija prilika je da steknete prijatelje i pozitivno utièete na druge. Oni koji u tome svakodnevno uspevaju vode uspešan život.

Oèekujemo ljubaznost na prvom sastanku; impresionirani smo kada je neko ljubazan prema nama na šalteru ili tokom zajednièke vožnje liftom. Oèekujemo elokventnost kada neko radi na reklamnoj kampanji ili piše svadbeni govor, ali veoma nas inspiriše kada na to naiðemo u odgovoru na mejl ili telefonsku poruku. Razlika je u detaljima – suptilnim detaljima u našim svakodnevnim interakcijama. Zbog èega su ti detalji u digitalnom dobu i dalje važni? Zato što je „osoba koja ima tehnièko znanje i sposobnost izražavanja ideja, preuzimanja voðstva i buðenja entuzijazma – osoba koja je na dobrom putu da više zaradi“. Èini se da su ove Karnegijeve reèi danas èak i važnije nego nekada.

PREDGOVOR Zašto je Karnegijev savet i dalje važan Dejl Karnegi je 1936. godine svojim čitaocima poručio nešto vrlo ubedljivo: „Rad s ljudima verovatno je najveći problem s kojim ćete se suočiti.“ Ova izjava, koja predstavlja osnovu njegove knjige Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude, aktuelna je i danas. Međutim, razvijanje strategija za komunikaciju nije tako jednostavno.

Danas se poruke prenose trenutno. Medija za komunikaciju ima sve više. Društvene mreže šire se nezavisno od granica, delatnosti i ideologija. Pa ipak, umesto da principe iznesene u Karnegijevoj knjizi učine zastarelim, ove krupne promene učinile su ih relevantnijim nego ikada. Oni predstavljaju osnovu svake pouzdane strategije, bez obzira na to da li reklamirate nešto, izvinjavate se supružniku ili predstavljate projekat investitorima. Ne zaboravite: ukoliko ne počnete na pravi način, lako se može dogoditi da pošaljete pogrešnu poruku ili uvredite nekoga, i na samom početku upropastite mogućnost da ostvarite cilj. „U našem vremenu“, naglašavao je američki

60 |

pisac Džejms Terber, „vremenu koje je veoma osetljivo i u kojem laž ili nesporazum mogu da dovedu do katastrofe slične onoj koju izazivaju iznenadni nepromišljeni postupci, preciznost u komunikaciji je važnija nego ikada.“ Razmislite o tome kako je tek danas, pedeset godina nakon što je Terber napisao knjigu iz koje je preuzeta ova misao. Ulozi su mnogo viši. U spletu bezbrojnih medija raspoznavanje različitosti je još teže. Svaka reč, svaki nemi znak, svaki tihi pogled proučava se kao nikada pre. Jedan pogrešan potez može da ima neuporedivo veće posledice nego ranije. Pa ipak, svaka interakcija je prilika da steknete prijatelje i pozitivno utičete na druge.

Oni koji u tome svakodnevno uspevaju vode prilično uspešan život. Međutim, ovakva vrsta uspeha podrazumeva čovekoljublje, a to je cena koju nisu svi spremni da plate. To nije jednostavno kao što je mudrovanje i pametovanje o društvenim mrežama. „Umetnost komuniciranja ujedno je i jezik rukovođenja“, rekao je jednom Džejms Hjums, autor predsedničkih govora. Drugim rečima, veštine koje vode ka porastu uticaja imaju toliko veze s glasnikom – liderom, ako je (donekle) u pravu – koliko i sa medi-

jima. U ovoj knjizi ćete otkriti da je to čista istina, kao i milioni čitalaca širom sveta pre vas. Među njima su i svetske vođe, medijski moćnici, uspešni biznismeni i autori bestselera. Ono što su svi na kraju razumeli jeste da ne postoji neutralna razmena. Posle razgovora s vama, ljudi se osećaju ili malo bolje ili malo gore. Najbolji među nama ostavljaju druge u malo boljem raspoloženju svakim klimanjem glavom, intonacijom, svakom dodirnom tačkom. Ukoliko se ovaj princip svakodnevno primenjuje, postižu se zaista značajni rezultati.

Popravljaju se odnosi s ljudima i vi postajete sve uticajniji. Do toga dolazi zato što svakodnevna primena ovog principa izvlači na videlo najbolje strane vašeg karaktera i saosećajnosti. Zar altruizam ne dotiče sve nas? „Interesujući se za druge, za dva meseca možete da steknete više prijatelja nego što biste mogli za dve godine pokušavajući da druge zainteresujete za sebe.“ Ova Karnegijeva tvrdnja i dalje je veoma važna, iako danas deluje bezazleno, jer nas podseća da je tajna napredovanja u odnosima s ljudima određena doza nesebičnosti, koju je digitalno doba u međuvremenu potisnulo. Živimo u doba kada se masovno promovišu samopomoć i samohvala. Vidimo kako pojedini video-

snimci na Jutjubu, kao što je onaj o duploj dugi, u roku od samo nekoliko nedelja obiđu ceo svet. Nekada su ljudima bile potrebne godine, pa čak i decenije, da privuku toliku pažnju. Svedoci smo da pojedinci preko noći postaju zvezde, zahvaljujući „slučajno“ emitovanim snimcima koji sadrže scene seksa. Gledamo kako voditelji i politički analitičari razbijaju konkurenciju i podižu gledanost emisija. Svakog dana smo u iskušenju da poverujemo kako je najbolja strategija za sticanje publiciteta mešavina obmane i parodije, površno objavljene, obelodanjene putem beskrajno veštog medija. Iskušenje je za mnoge preveliko. Međutim, za one koji bar malo razumeju međuljudske odnose postoji mnogo bolji, cenjeniji i trajniji pristup.

Iako težnja da sami sebi pomognemo i da se pohvalimo nije sama po sebi loša, problemi nastaju svaki put kada se tok samoprikazivanja zakoči u nama samima. Vi ste samo jedan od sedam milijardi i napredak nije rezervisan samo za vas. Što pre dozvolite ovoj istini da oblikuje vaše odluke vezane za komunikaciju, pre ćete uvideti da najbrži način za lični i profesionalni razvoj nije veličanje sopstvene ličnosti u očima drugih ljudi, već deljenje sebe s drugima.

www.leo.rs | 61

Nijedan pisac taj put nije predstavio tako jasno kao Dejl Karnegi. Ipak, možda ni on nije mogao da pretpostavi da će put ka saradnji ispunjenoj dubljim smislom danas postati širok put kojim ćemo postizati trajni i unosni uticaj.

Više od vešte komunikacije Iako je izuzetna složenost savremenih interakcija učinila da oni koji su veštiji u ljudskim odnosima budu u većoj prednosti nego ikada pre, uticanje na ljude znači mnogo više od mudrog komuniciranja s njima.

Komunikacija je samo spoljašnja manifestacija naših misli, namera i zaključaka o ljudima oko nas. „Jer od suviška srca usta govore.“ Osnovna razlika između vođa i parazita u međuljudskim odnosima jeste u unutrašnjim motivima.

Najveći uticaj na ljude imamo kada (1) nas slušaju zbog nečega što smo za njih uradili i (2) kada nas slušaju zbog toga kakvi smo. Drugim rečima, na ljude najviše utičete kada im vaše ponašanje uliva poverenje i pokazuje da ste velikodušni. To je cena postizanja velikog i trajnog uticaja, bilo da se radi o dvoje ili dva miliona ljudi. Samo kada se velikodušnost i poverenje vešto i autentično provlače kroz komunikaciju, obe strane imaju koristi od toga.

Upravo zbog toga što živimo u vreme kada uticaj slavnih ličnosti može da se pozajmi kao kredit, a najglasniji događaji privlače najveću medijsku pažnju, još je važnije uvažavati svaku priliku za komunikaciju i ispuniti medije porukama koje grade poverenje, prenose zahvalnost i uvažavaju vrednost primalaca poruke. Jedino što se nije promenilo od Karnegijevog vremena jeste to da i dalje postoji jasna razlika između pozajmljenog uticaja, koji je teško zadržati, i uticaja zasluženog i postojanog kao Zemljina rotacija. Karnegi je bio majstor zasluženog uticaja.

Evo samo nekih njegovih osnovnih principa – nemojte da kritikujete, osuđujete i žalite se; govorite o tuđim interesima; kada niste u pravu, priznajte to; dopustite drugima da sačuvaju obraz... Oni vas ne čine pametnim sagovornikom ili snalažljivim pripovedačem, već vas podsećaju da razmotrite potrebe drugih ljudi pre nego što nešto kažete. Ohrabruju vas da teškim temama pristupite iskreno i graciozno. Podstiču vas da postanete ljubazniji i skromniji menadžer, supružnik, kolega, prodavac i roditelj. I na kraju, pozivaju vas da utičete na živote drugih ljudi iskrenim poštovanjem, empatijom i ljubaznošću, a ne manipulacijom. Šta dobijate zauzvrat? Iskrena i trajna prijateljstva.

Pouzdane transakcije. Neodoljivo vođstvo. Danas, u gomili samoobožavalaca, to je veoma vredan zaštitni znak.

Originalnu Karnegijevu knjigu nazivali su najprodavanijom knjigom o samopomoći svih vremena. S

62 |

današnje tačke gledišta, to je pogrešan opis. Samopomoć nije izraz koji je autor koristio, iako je ceo žanr, koji se formirao pošto je knjiga Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude stekla ogromnu popularnost, nazvan po njemu. Ironija je u tome što Karnegi ne bi odobrio mnoge savremene savete za samopomoć. On je veličao postupke motivisane iskrenim interesovanjem za druge i podučavao principima koji proističu iz zadovoljstva koje čovek oseća kada drugima pomaže da uspeju. Da se ova knjiga ponovo kategorizuje, verovatno bi bila nazvana najprodavanijom knjigom na svetu za pomoć duši, pošto je ona duhovna podloga zlatnog pravila koje je Karnegi tako dobro formulisao.

Izloženi principi nisu puke „ručice“ za samopomoć ili samoisticanje. To su strategije pune duše, za trajan i unosan napredak u razgovorima i saradnji u vašoj kompaniji. Implikacije su značajne.

Ukoliko primenjujete ove principe, postajete ne samo privlačnija osoba s većim uticajem na druge ljude, već ćete svakog dana ispunjavati smisao čovekoljublja.

Zamislite ovaj efekat u kombinaciji s više desetina svakodnevnih interakcija koje nam digitalno doba omogućava. Zamislite šta bi se desilo kada bi desetine ljudi u nekoj organizaciji pošlo istim putem. Sticanje prijatelja i uticanje na ljude danas nije mala stvar. Na polju brojnih prilika, to je vaša najveća i najbolja šansa da ostvarite trajan napredak u odnosu s drugima. A ima li uspeha koji ne počinje međuljudskim odnosima?

Meki početak Poslovna zajednica se prema „mekim“ veštinama, kako su nazvani Karnegijevi principi, ophodi snishodljivo. Kao da žele da kažu da one, u najboljem slučaju, dopunjavaju jake veštine. Ovo shvatanje je nazadno.

Nezavisno od ove knjige, neophodna je trajna promena tog shvatanja ukoliko želite da u najvećoj mogućoj meri iskoristite šanse koje vam se pružaju tokom interakcija u kojim delujete.

Meke veštine, kao što su sažaljenje i saosećanje, utiču na to da jake veštine, kao što su programiranje, izvođenje i projektovanje, postanu mnogo efikasnije.

Kako? Meke veštine povezuju jake veštine s operativnom produktivnošću, organizacionom sinergijom i komercijalnom relevantnošću, jer sve one zahtevaju pouzdano i pošteno ljudsko obavezivanje. Da li menadžer koji poseduje jake veštine, ali je izdvojen i razmišlja samo o svojim izveštajima, ima bolje adute od menadžera koji poseduje iste jake veštine, ali je u kontaktu sa svojim ljudima, poznat, rado viđen i poštovan? Iako prvi izvesno vreme može imati uspeha u nametanju svoje volje, on neće uspeti da postane zaista uticajan, jer se njegova moć ne zasniva na poverenju koje ima kod podređenih.

Njegov je uticaj samo površan i kratkog je veka. Korpora-

tivni psiholog Tim Irvin u knjizi Derailed detaljno opisuje kako je šest moćnih generalnih direktora propalo u deceniji koja je prethodila izlaženju knjige. Krah svakoga od njih bio je posledica nesposobnosti da se povežu sa svojim zaposlenima na opipljiv i smislen način, posledica viška jakih, a manjka mekih veština. To su isti razlozi i naših sopstvenih neuspeha. Njihovi neuspesi bili su javni, a i naši su često isto tako očigledni.

Kada stremimo uspehu u međuljudskim odnosima bez odgovarajućeg negovanja prave suštine tih odnosa – određivanja i ispunjavanja ljudskih potreba – gubimo poverenje prijatelja, članova porodice i ostalih ljudi.

Zašto toliko dobronamernih ljudi ovo radi pogrešno?

Možda nas eterična priroda mekih veština navodi na stranputicu. A možda se i jednostrano oslanjamo na ono što je merljivo.

Jake veštine mogu da se isprobaju, nauče i prenesu.

Većina knjiga o uspešnom poslovanju bavi se upravo tim aspektima, jer stupanj napretka u jakim veštinama može tačno da se odredi i na individualnom i na korporativnom nivou pomoću grafikona, cifara i izveštaja.

tinkti ne izlaze na površinu zahvaljujući lukavoj strategiji izdeljenoj na pojedinačne korake, već zahvaljujući ispunjavanju osnovnih želja. Kada se ponašamo prijateljski i pozitivno utičemo na druge ljude, pijemo iz dubljeg bunara inspiracije, smisla i snalažljivosti. Želja za iskrenom komunikacijom, i potreba da razumemo druge i da oni nas razumeju, ukorenjeni su duboko u nama. Pored toga, svi želimo da budemo autentični – da nas ljudi prepoznaju, prihvataju i cene.

Isto tako, svi imamo potrebu da uspešno sarađujemo – da radimo zajedno i postižemo dobre rezultate, bilo da se radi o komercijalnom uspehu, korporativnoj pobedi ili trajnosti nekog odnosa. Suština uspeha leži negde između autentične ljudske povezanosti (sticanja prijatelja) i sposobnosti da druge dodirnemo tako da oni požele da se povežu sa nama (uticaja na ljude). „Čovek može da se raduje“, zaključuje francuski pilot i pisac Antoan de Sent Egziperi, „samo s drugima.“ Kako mogu da se savladaju ove duševne veštine koje pokreću efikasnu komunikaciju, smislenu povezanost i naprednu saradnju?

To, međutim, nije slučaj s mekim veštinama. Pokazalo se da je njihovo raščlanjivanje na pojedinačne korake veoma teško. Često su zbrkane i mogu se jedino grubo kvantifikovati pomoću boljih odgovora ili poboljšanja odnosa s drugima. Pa ipak, zar to nisu najbolje mere koje postoje? Kakva je korist od spiska dostignuća ako su ona dovela do pogoršanja odnosa? Uspeh koji se zasniva na samopromociji i popustljivosti prema sebi neće potrajati.

Najpre moramo da podsetimo kako uspeh u međuljudskim odnosima danas ne može da se procenjuje prema tome koje medije koristimo ili koliko prijatelja, obožavalaca i sledbenika možemo da sakupimo. On se meri na skali smisla. Postanite smisleni u odnosima s ljudima i put do uspeha, u bilo kojoj oblasti, postaće mnogo jednostavniji i lakši. Zašto? Ljudi zapažaju i pamte. Uspeli ste da ih dotaknete i ganete ako se posle razgovora s vama budu osećali malo bolje.

Na užem planu, ostajemo li prijatelji s ljudima čiji postupci redovno potvrđuju da oni smatraju da se svet vrti oko njih? Kada shvatimo da neka osoba ima prikrivene motive, ona će imati manje uticaja na nas nego neko koga smo sreli samo jednom. Takav odnos osuđen je na propast ukoliko osoba ne prizna grešku i ne promeni se. Pa čak i tada ostaje određena doza skepticizma.

Sadržaj je mnogo važniji od efikasnosti bilo kog medija. Kad imate da ponudite nešto zaista dobro, možete izabrati medij koji najbolje odgovara vašim nastojanjima.

Međutim, kada medij pretpostavite sadržaju, u opasnosti ste da vam se dogodi ono na šta je Šekspir mislio u Magbetu: „Priča koju priča idiot, puna žagora i besa, ali bez ikakvog značenja.“ Iako predstavlja zgodan način da vaši prijatelji, rođaci i kolege budu u toku sa onim što vam se trenutno dešava u životu, mogućnost da se različiti sadržaji objavljuju na društvenim mrežama kao što su Tviter i Fejsbuk pokrenula je pravu lavinu žagora i besa.

Međutim, ne nose samo poruke koje imaju najviše sto četrdeset karaktera rizik da budu besmislene. Bilo koje sredstvo za prenošenje poruka – televizijska reklama, saopštenje u kompaniji, mejl klijentu, rođendanska čestitka i slično – neće ispuniti svoju namenu ako nedostaje kvalitetan sadržaj.

Na širem planu, hoćemo li ostati verni firmama koje stalno dokazuju da su nesposobne ili ne žele da uvaže naše potrebe i želje? Dani kada su kompanije određivale šta je kupcima potrebno sada su iza nas. Živimo u vremenu u kojem potrošači donose većinu odluka vezanih za dizajn, proizvodnju i marketing.

Postati zelen najpre je predstavljalo malu i dobronamernu reklamnu kampanju za nekoliko proizvoda. Glasovi velikog broja potrošača pretvorili su je u nezaobilaznu marketinšku mantru.

Pojedinci i kompanije koji su u današnje vreme neosetljivi za meke veštine teško će postići uspeh.

Ima i onih koji uporno tvrde da meke veštine ne mogu da se nauče. To je tačno jedino ako ljudima pristupate koristeći metodologiju za učenje jakih veština. Karnegi nije napravio tu grešku. On je otkrio da altruistički ins-

Karnegi nije morao da se posveti obema stranama ove jednačine s obzirom na to da u njegovo vreme nije postojalo toliko medija. On je mogao da se usredsredi na to kako da drugima bude važan prilikom neposrednog ličnog kontakta, u telefonskom razgovoru ili pismu. Danas moramo temeljno da razmotrimo i smisao poruke i sredstva za njeno prenošenje.

www.leo.rs | 63

-4

Konkretni saveti kako da u današnje vreme budete uspešni u međuljudskim odnosima

Iako je indirektan uticaj na ljude, pomoću neke poznate ličnosti ili društvenog statusa, bio moguć i u Karnegijevo 0 vreme, to nije bilo ni brzo ni masovno kao danas. Nekada -5 je prijateljstvo bilo preduslov za svakodnevni uticaj. Pri„U poređenju s gracioznim spekulacijama“, napisao -3 jatelji su se sticali pomoću čvrstog stiska ruke, toplog osje francuski esejist Vovnarg, „jednostavne istine pravo su meha i čovekoljublja. Da biste imali uticaj, morali ste da olakšanje.“ Knjiga Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude i ga zaslužite. No, uzroci i posledice danas nisu tako jasni.

-1 dalje je jedna od najprodavanijih u Americi. Samo tokom Setite se izdanja magazina Tajm iz 2010. godine – „100 2010. godine prodato je preko dvesta pedeset hiljada GREENLAND najuticajnijih ljudi sveta“. Sa preko šest miliona sledbenika primeraka. Razlog je u tome što su principi opisani u njoj na Tviteru, Ledi Gaga ubedljivo je osvojila prvo mesto. Nejednostavni, a istovremeno vanvremenski. Mudrost koja se potrebno je i pitati ima li ona uticaja na masu obožavalaca nalazi u njihovoj osnovi jasna je i nenadmašna. Od prvog Arctic Circle koja danas broji preko deset miliona. Dovoljno je samo na-4 kursa, koji je održao 1912. godine, Karnegijeve jednostavne govestiti da ona odobrava određenu marku cipela ili vode, ICELAND istine predstavljaju najjednostavniji način da neko postane 0 Nuuk pa se ti proizvodi prodaju kao ludi.

Prava pitanja jesu kakve Reykjavik osoba od koje drugi traže mišljenje, savet i uputstva.

-7 vrednosti ona pripisuje odnosima koje gaji i čemu njen uti- NORWAY Knjiga koja je pred -6 vama nije pisana s namerom da caj vodi. Ukoliko vodi računa o oboma, njen uticaj može Oslo Sto potisne savete pohranjene u originalnoj Karnegijevoj biti ogroman. Ukoliko pak teži samo uvećanju brojeva, knjizi, već Cda kako bi bili primenjivi u jedA Nih A Dredefiniše A zarađivaće mnogo više, ali neće imati veći uticaj nego U. K. što je DENMARK C nom sasvim drugačijem vremenu. Reč je o istim vanimala za vreme učešća u Polaroidovoj reklamnoj kampanji.

-8 vremenskim principima posmatranim kroz moderan Dublin 0 Inherentna suštinska vrednost uticaja nije se promeBerlin IRELAND objektiv i primenjenim na digitalni, globalni mentalni London nila. On je i dalje valuta međuljudskog napretka. Pa ipak, -5 i utiče na sklop. Šanse da neko danas stekne prijatelje obilje medija u komunikacijama omogućilo je i posebnu 1 Paris ljude eksponencijalno su uvećane u poređenju s vre- -3.5varijantu – sve za banku. Koliko platite, toliko ćete i dobiti.

-4 menom u kome je živeo Dejl Karnegi. Ottawa Ipak, kada razložite ITALY FRANCE Iako živimo u doba kada je „halabuka plus golotinja mogućnosti, to što tih šansi ima mnogo i ne predstavlja jednako slava“, ovo nije knjiga o tome kako da „upecate“ -7 Rome Madrid neku veliku razliku, zato što se „čitav univerzum, s jednim PORTUGAL prijatelje i zloupotrebite svoj uticaj; put kojiSPAIN Karnegi U. S. A. Ponta Delgada Washington Lisbon beznačajnim izuzetkom, i dalje sastoji od drugih ljudi“.

D. C. opisuje nije onaj koji potiče „od usta“, njegova je knjiga Algiers o Tuni Gibraltar TUN „Istina je da“, piše autor knjige 50 klasičnih saveta za međuljudskim odnosima koji potiču „iz srca“. Ovde Rabatse govT MOROCCO A T L A N T I C samopomoć, Tom Batler-Boudon, „postoji čudna nedoori o tome kako da steknete prijatelje na način na koji je ALGERIA Canary Islands slednost između drskosti u naslovu Karnegijeve knjige vaš dobri deda zadobio srce vaše mudre bake – iskrenim -6 i većine onoga što u njoj piše.“ Ako naslov ove knjige THE BAHAMAS interesovanjem, saosećanjem i WESTERN poštovanjem – i ostvarite MEXICO SAHARA Havana Tropic of Cancer budete procenjivali s danas sveprisutnim skepticizmom, 0 trajan uticaj koji vodi do obostrane koristi i napretka.

Mexico 1 CUBA DOM. REP. lako vam se možeCitydogoditi da previdite njenu magiju.

MAURITANIA Postoji ispravan i efikasan način da se ovo postigne, a JAMAICA MALI Nouakchott BELIZE HAITI Ona je pre svega studija o modelima primene jedne Karnegi ga je izvanredno opisao.

Sedamdeset pet godina NIGER HONDURAS SENEGAL Dakar Niamey Bamako nenadmašne kombinacije autentičnog saosećanja, GUATEMALA NICARAGUA GAMBIA kasnije, principi koje je naveo i dalje su aktuelni, samo su se EL SALVADOR BURKINA NIGERIA Caracas BISSAU GUINEA strateškog povezivanja i velikodušnog rukovođenja.

PANAMA neke definicije promenile, a GUINEA pojavile su se brojne potkate- Abuja Conakry VENEZUELA COSTA RICA IVORY Freetown Porto Novo SIERRA LEONE gorije.

Zbog toga se ova knjiga oslanja na novaCOAST objašnjenja Važno je imati na umu da u Karnegijevo vreme nije Georgetown Paramaribo Monrovia Lome Bogota LIBERIA Abidjan Accra Malabo i primene. Kako da razumemo i upotrebimo Karnegijeve bilo medija s površnim identitetom (Fejsbuk, Linkedin, Yao COLOMBIA Equator Librev ECUADOR Tviter), kao ni sumnjivih načina za ubeđivanje širokih -4 principe u digitalnom svetu? Određeni zaključci moguSaoda Tome Quito GABON -5 iskaču na inBrazz se izvedu na osnovu lista koje nisu postojale u Karneginarodnih masa (prozori s reklamama koji PERU BRAZIL jevo vreme, kao što su „Najcenjenije kompanije na svetu“ Luanda ternetu, podrška javnih ličnosti našim ciljevima – televančasopisa Forbs, „Najuspešniji generalni direktori na svetu“ E A N gelizam). Sticanje prijatelja nije bilo svedeno na dugme -3 Lima BOLIVIA časopisa Harvard biznis rivju i već pomenuta lista magazina „prihvati“, a ideja o uticanju na ljude nije bila opterećena Brasilia La Paz Tajm – „100 najuticajnijih ljudi na svetu“. Ove naznake, a teretom poluvekovnih prenaduvanih reklamnih kamSucre E A N vodiči za ponekad i upozorenja, poslužili suO kaoCpovremeni panja, korporativnih prevara i dvostrukog života pojeTropic of Capricorn PARAGUAYkontekst u kome se danas realizuje uspeh u međuljudskim dinih osoba na visokim položajima. Karnegi je imao intuAsuncion odnosima. U duhu originalne knjige, stranice koje slede itivni osnov i razloge za davanje naslova koji knjiga nosi.

CHILE ARGENTINA takođe će služiti kao stalni podsetnik da su razlozi zbog U njegovo vreme teško biste mogli da utičete na nešto radimo važniji od toga što radimo. neku osobu ako niste negovali prijateljstvo s njom. Nije URUGUAY Santiago Cap Iako je primenjivanje Karnegijevih principa u savreBuenos Aires bilo društvenih mreža i mogućnosti za povezivanje digiMontevideo menom svetu manje komplikovano nego da jednostavtalnim putem. Ljudi su retko kada poslovali s onima koje no isključimo internet i ponovo počnemo da se oslannisu poznavali, bilo lično, bilo preko zajedničkih poznanjamo na telegram, telefon i razgovor licem u lice, ne radi ika. Postojala su samo tri načina da se stupi u kontakt s se o prostom ubrizgavanju čovekoljublja u svaki aspekt nekim: lično, pismom ili telefonom. Razgovor licem u lice digitalnog prostora. se podrazumevao, a danas je to retkost.

Port Radium

Baker Lake

Rankin Inlet

Torshavn

Fort Chipewyan

Churchill

Inukjuak

Fort McMurray

Bear Lake

Thompson

Dawson Creek

Grande Prairie

Prince George

Red Deer

Calgary

Kamloops Vancouver

Spokane

Seattle

Portland

Reno

San Francisco

Sunderland

Flin Flon Prince Albert

Saskatoon

Moosonee

Brandon

Butte

Provo

MilWawkee

Denver

Omaha

Chicago

Detroit

Buffalo

Boston

Porto

Tucson

Albuquerque

Barcelona

Naple

Sevilla

Charlotte

Memphis

Dallas

SL

Valladolid

New York Philadelphia

Baltimore

AU

Toulouse

Bayonne

Kansas City

C

SWITZ.

Montreal

St. Louis

Las Vegas

San Diego

Nantes

Duluth

Minneapolis

Scottsbluff

GERMANY

LUX.

Amos

Timmins

Grand Forks

Oakland

Los Angeles

Cork

BELGIUM

Swift Current Williston

Twin Falls

NETH.

Labrador City

Norfolk

Atlanta

Birmingham

Casablanca

Ouargla

Jacksonville

New Orleans

Houston

Tampa

Reggane

Djanet

Araouane

Bi

BENIN GHANA TOGO

GUYANA

CAMEROO

FRENCH GUIANA

SURINAME

EQUATORIAL GUINEA SAO TOME & PRINCIPE

Belem

Manaus

Talara

Fortaleza

Sao Goncalo

Porto Velho

Trujillo

Recife

Cachimbo

Barreiras

Salvador

Cuiaba

Goiania

Belo Horizonte

Campinas

Antofagasta

Curitiba

Rio De Janeiro Sao Paulo

Walvis Ba

Lude

Porto Alegre

Rosario

Concepcion

Neuquen

Valdivia

Comodoro Rivadavia

64 |

Port Stanley

OCEAN

ARCTIC

Ust-Olenek Khatanga Volochanka

Alta

Dudinka

Antipayuta

Batagay

Igarka

Vorkuta

Kiruna

Belaja Gora

Norilsk

Murmansk

SWEDEN

11

Lulea Skelleftea

Archangelsk

FINLAND

Ostersund

7 3

Helsinki

ockholm

Tallinn

Novgorod

Kaunas

Gdansk

Warsaw Krakow

Lviv

CZECH

Orol

USTRIA HUNGARY

LOVENIA CROATIA

Voronez

Kiev

2

SLOVAKIA

MOLDOVA ROMANIA Bucharest

GREECE

Ankara

6

ARMENIA AZERBAIJAN

Qaraghandy

Balqash

Alma Ata

Tehran

3

Esfahan

3.5

Basra

U. A. E.

Makkah (Mecca)

SAUDI ARABIA

2

OMAN

Khartoum

SUDAN

YEMEN

ERITREA

Asmara

Sanaa

Yinchuan Xining

Golmud

AFGHANISTAN

4.5

Ahmadabad Surat Ulhasnagar (Bombay)

5.75

Allahabad

Muscat

Mumbai

Zigong

NEPAL

Agra

Jaipur

Varanasi

5.5 Nagpur

8

(Calcutta)

Kolkata

BHUTAN

6

Huangshi

Guiyang

Fuzhou Xiamen

Dhaka

6.5

MYANMAR BANGLADESH

Sendai

Hong Kong

Hanoi

P

Tokyo JAPAN

Shanghai Ningbo Wenzhou Taipei

Tropic of Cancer

Shantou

Nanning

LAOS

Seoul SOUTH KOREA

Kaifeng

Yueyang

Dukou

NORTH KOREA Pyongyang

Dalian

Hefei

Sapporo

Benxi

Qingdao

Mianyang

Chengdu

New Delhi

Beijing

Taiyuan

Xian

C H I N A

Islamabad

5

4

Yumen Qiemo Hotan

Lanzhou

Multan

QATAR

Fuxin Baotou

Jixi

Harbin Jilin

Changchun

Dalandzadagad

Kabul

PAKISTAN

Riyadh

MONGOLIA

Kashi

TAJIKISTAN

Shiraz

KUWAIT

Aswan

Al Jawf

IRAN

Bakhtaran

Baghdad IRAQ

EGYPT

Tashkent

Ashgabat

JORDAN

Cairo

Bishkek

Juzno Sachalinsk

Qiqihar

Altay

Urumqi Hami Korla

KYRGYZSTAN

Khabarovsk

Ulaanbaatar

Hovd

KAZAKHSTAN

TURKMENISTAN

Ulan Ude

Irkutsk

Astana

UZBEKISTAN

4

SYRIA

ISRAEL

CHAD

Novosibirsk

Karamay

Adana

Nicosia

Tripoli

ilma

Atbassar

Aktyubinsk

TURKEY

CYPRUS LEBANON

LIBYA

Rudnyy

Saratov

Omsk

Krasnodar

Izmir

Sabhah

Bodaybo

Chelyabinsk

Aralsk

GEORGIA

Magadan

Bratsk

Krasnojarsk

Kuybyshev

4

10

Sverdlovsk

Constanta

Athens

is NISIA

Ufa

Frunze

ALBANIA

es

Izevsk

Volgograd

UKRAINE

BOSNIA YUGOSLAVIA BULGARIA MACEDONIA

4 Gorkiy

Tol Yatti

Jakutsk

Perm

Kazan

Minsk

BELARUS

POLAND

Rostov

Moscow

9

Mirnyj

Nizhnevartovsk

5

Kirov

Jaroslavl

Riga

LATVIA LITHUANIA

Syktyvkar

Vologda

St. Petersburg

ESTONIA

Copenhagen

Sangar

R U S S I A

Vaasa

TAIWAN

Vientiane

Pune

7 VIETNAM Kakvu tajnu krije plavi safir saRangoon ogrlice Majke BangkokBožje?

INDIA THAILAND

Madras

KAMPUCHEA

Manila

PHILIPPINES

Phnom Penh DJIBOUTI Kakva je sudbina dve najveće hrišćanske svetinje koje su nekad štitile malteške vitezove, a danas se nalaze na Cetinju?

N Djamena

Addis Abbaba

SOMALIA

Cochin

Ho Chi Minh City

SRI LANKA Čudnom igrom sudbine ili Božje promisli, dve najveće hrišćanske svetinje – desna ruka Jovana Krstitelja i čudotvorna ETHIOPIA Colombo BRUNEI Kuala Lumpur veku, tokom krstaških ratova, Bangui ikona Bogorodica Filermosa našle su se u Cetinju. Odnete iz Jerusalima u jedanaestom ounde MALAYSIA I znak N Dmalteških I A N vitezova.

KENYA vekova Mogadishu Kampala relikvije su sedam bile zaštitni Equator Bežeći pred Napoleonom, viteški red ih je predao ruskom ville 8 7 Singapore Nairobi N caru Pavlu3I, a posle Oktobarske revolucije preživeli naslednici dinastije Romanov daju svetinje na čuvanje dinastiji zaville I N D O N E S I A 9 Kinshasa Jakarta Karađorđević.

TANZANIA Waw

ON

CENTRAL AFRICAN REPUBLIC

Davao

UGANDA

CONGO

DEM. REP. OF CONGO

RWANDA BURUNDI

PAPUA NEW GUINEA

Kananga

10

Dar es Salaam

Drugi svetski rat svetinje provode skrivene u manastiru Ostrog. Nakon oslobođenja, komunističke vlasti ih prebacuju Port Moresby COMOROS u policijski sef u Titogradu, današnjoj Podgorici.

Proći će skoro četvrt veka dok konačno ne izađu na svetlost dana...

ZAMBIA Lusaka Jedna od njih, međutim, sada je oskrnavljena: sa Bogorodičine ogrlice ukradeni su jedan dijamant i veliki plavi safir Harare Antananarivo neprocenjive vrednosti.

Likasi

Huambo

ANGOLA NAMIBIA Windhoek

ay

MALAWI

Cairns

Tennant Creek

Broome

BOTSWANA

ZIMBABWE

Learmonth

Port Hedland

9.5

1

Tolanaro

eritz

SOUTH AFRICA

LESOTHO

Mackay

Carnarvon

Geraldton

pe Town

Alice Springs

Tropic of Capricorn Ova vest podstaći ćeMADAGASCAR novinara Novaka Ivanovića da krene u potragu za ukradenim draguljima. Na tom opasnom 2 MOZAMBIQUE Pretoria 8 u Americi, koji, iako10 Maputo pohodu Novak postaje talac međunarodne zavere u čijoj senci je mladi arapski princ, školovan Mbabane AUSTRALIA Bloemfontein SWAZILAND protivnik terorizma, doživljava napad Amerike na Irak kao ponovni rat hrišćana i muslimana.

Gaborone

Kalgoorlie

Cook

Perth

Brisba

Bourke

Hrabri novinar tako uleće u međusobne konflikte dve religije,O dve dve države, dve tajne policije, a prate ga još Ccrkve, EAN uvek moćne seni prošlosti malteških vitezova, Udbe, Josipa Broza, Vinstona Čerčila, engleskog i ruskog dvora… Canberra

Umtata

Port Elizabeth

Adelaide

Melbourne

Istovremeno, koristeći pometnju nastalu traganjem za nestalim draguljima, plaćeni ubica upada u Cetinjski manastir…

www.leo.rs | 65

Sydney

B eatr iz Vilijams

Bal pod maskama Njujork, 1931. godine. Badži je oduvek bila sigurna da među njima nema tajni. Ipak, sada mora da se preispita: Lili, njena najbolja prijateljica, osoba od poverenja, uzor kojem se uvek divila, krila je od nje svoju vezu sa Nikom Grinvoldom. Nemoguću vezu, jer Nik je potomak porodice jevrejskog porekla, a Lilini roditelji nikada ne bi odobrili takav brak. I pored toga, njih dvoje spremni su da se odreknu svega – čak i prijateljstva – kako bi ostvarili svoj san o ljubavi.

Rod Ajland, 1938. godine. Lili srca punog tuge prelazi prag svoje vile. Nik i Badži Grinvold vratili su se sa medenog meseca i uselili u kuću pored njene. Prošlo je sedam godina otkako je Lili videla njega i svoju nekadašnju najbolju prijateljicu, sedam dugih godina tokom kojih je pokušavala da zaboravi izdaju, razočaranje, bol. Sada, međutim, nema izbora: mora da se nađe oči u oči sa osobom koja joj je uništila život.

Pod vrelim letnjim suncem, na površinu će isplivati šokantna istina o Badžinom i Nikovom naizgled srećnom braku.

Dok se nezapamćena oluja preteći približava, Lili i Nik će najzad morati da se suoče sa sopstvenom burom osećanja.

1 RUTA 5, 16 KILOMETARA JUŽNO OD HANOVERA, NJU HEMPŠIR Oktobar 1931.

Sto osamdeset kilometara vijugavog asfalta leži između ulazne kapije Smit koledža i ragbi stadiona Dartmut, a Badži prelazi tu razdaljinu u svom tipičnom maniru: jureći kao da joj je đavo za petama.

Lišće zavodljivo svetluca, bacajući zlatne, narandžaste i grimizne odsjaje pod blistavoplavim nebom, a sunce odvažno plamti nad našim glavama, mameći nas varljivom toplotom. Badži je odlučila da putujemo sa spuštenim krovom, mada ja drhtim od promaje, šćućurena u vunenom kardiganu, grčevito stiskajući šešir.

Ona praska u smeh. „Zašto ne skineš šešir, srce? Izgledaš kao moja majka dok ga tako stiskaš. Ne brini, neće nastupiti smak sveta ako ti neko vidi kosu.“ Vetar toliko huči da mora da viče iz sveg glasa. „Ma nije to!“, glasno odvraćam. Stiskam šešir zato što će se moja kosa, ako je oslobodim tog tamnog zvonastog filca, razleteti na sve strane poput oduvanog lišća, za razliku od Badžinih uglađenih razigranih lokni, koje će se na kraju putovanja vratiti svaka na svoje mesto, kao

66 |

da se ništa nije desilo. Badži čak i kosu može da natera da se potčini njenoj volji. Pa ipak, zaključujem da je previše komplikovano da joj to objašnjavam po takvom vetru i zato ćutke izvlačim igle iz tamnog filca i bacam šešir na sedište pored sebe.

Badži pruža ruku i okreće dugme na radiju. Njen automobil, potpuno nov ford V-8, opremljen je svim zamislivim pogodnostima. Badži je pre mesec dana dobila taj auto od oca kao poklon za završetak školovanja. Doduše, Badži treba da diplomira tek za devet meseci, ali je njen otac, vođen slepom ljubavlju i poverenjem, odlučio da joj ranije pokloni automobil, kako bi mogla da ga koristi tokom završne godine na Smit koledžu.

Treba češće da izlaziš, kolačiću, rekao je, blistajući od ponosa. Vi devojke s koledža samo piljite u knjigu. Čovek ne može samo da radi, mora malo i da se zabavi.

A tada je zazveckao ključevima ispred njenog nosa.

Jesi li siguran, tatice? – upitala je Badži, pogledavši ga ogromnim zaokrugljenim očima, kao Beti Bup. Kad vam kažem, stvarno je bilo tako. Stajala sam tamo, pored njih. Badži i ja poznajemo se praktično od rođenja.

Na svet smo došle sa samo dva meseca razmaka, ona početkom, a ja krajem leta. Naše porodice već generacijama zajedno letuju na istom mestu na Roud Ajlandu. Badži me je baš iz tog razloga jutros povela sa sobom, zbog tog prija-

teljstva, tih prastarih veza, mada se na koledžu ne krećemo u istim krugovima i mada mene ragbi uopšte ne zanima.

te rumene obraščiće. Zar ti nije drago što smo spustile krov?“

Ford potmulo brekće dok Badži uleće u krivinu, a glasovi s radija postaju prigušeni i isprekidani. Jednom rukom grabim ručicu na vratima, drugom ivicu sedišta.

Punim plućima udišem čist pozlaćeni njuhempširski vazduh i smerno mrmljam: „Da, naravno, baš je dobro što smo spustile krov.“

Badži se ponovo smeje. „Ma daj, srce! Ne smemo da propustimo zagrevanje. Čim utakmica počne, momci se užasno uozbilje.“ Ili bar pretpostavljam da je rekla tako nešto jer od vetra uspevam da razaberem tek svaku treću reč. Gledam kroz prozor i vidim kako lišće užurbano promiče pored nas, u svom najlepšem izdanju, dok Badži nastavlja da brblja o frajerima i ragbiju.

Unutra zatičemo dupke pune tribine. Sve vrvi od ljudi, kao ogromni betonski pehar prepun penušavog punča.

Kolebljivo zastajem, zatečena eksplozijom buke i boja dok zaranjamo u otvoren prostor, među talasavu bujicu ljudi, ali Badži uopšte ne okleva. Hvata me podruku i vuče me niz stepenište, nekoliko redova niže, preskačući ispružene noge u kožnim cipelama i ljuske od kikirikija, usput se ležerno izvinjavajući. Odlično zna kuda je krenula, kao i uvek. Samouvereno stiska moju ruku, vukući me kao prikolicu, a onda čujem kako se nad beskrajnim mnoštvom kariranih kapa i zvonastih šešira razležu lepršavi povici: Badži! Badži Bern! Badži zastaje, okreće se u pravom smeru i graciozno podiže ruku u znak pozdrava.

Ispostavlja se da na kraju ipak propuštamo zagrevanje i skoro čitavu prvu četvrtinu. Na ulicama Hanovera nema ni žive duše. Ulaz na stadion deluje jednako pusto.

S druge strane zidova razleže se udaljeni huk koji leprša na prigušenim notama pleh orkestra. Badži zaustavlja kola ispred stadiona, na travnjaku na kome stoji upadljiva tabla s natpisom ZABRANJENO PARKIRANJE, dok se ja rvem sa svojim šeširom i iglama. „Pusti mene.“ Badži mi uzima igle iz sleđenih prstiju, nemilosrdno ih zariva u šešir i okreće me ka sebi. „Eto, gotovo! Tako si lepa, Lili! Znaš to, zar ne? Stvarno ne shvatam zašto momci to ne primećuju. Pogledaj samo

Ne poznajem njeno društvo. Sigurno neki momci s Dartmuta, koje je upoznala preko svojih društvenih veza. Čini se da ne obraćaju puno pažnje na utakmicu.

Svi su dobro raspoloženi, bučni, nasmejani, gađaju se kikirikijem i pentraju preko tribina. Sada je 1931. godina, dve godine nakon berzanskog kraha, a mi smo još uvek veseli. Panika hara, kompanije propadaju, ali to je samo

www.leo.rs | 67

prepreka na putu, prolazna stvar. Veliki motor kašljuca i brekće, ali ne umire. Uskoro će ponovo zatutnjati svom silinom.

Godina je 1931, a mi nemamo ni najblažu predstavu šta nas čeka u budućnosti.

Na klupama primećujem pretežno muško društvance.

Badži poznaje mnogo mladića. Neki od njih sede sa svojim curama, meštankama i devojkama koje su pristigle iz drugih gradova, i sve te devojke zveraju u Badži pogledima iz kojih zrači instinktivna podozrivost. Pažljivo odmeravaju njen fini tamnozeleni džemper s upadljivim slovom D na levoj strani grudi, svetlucavu tamnu kosu i ljupko Beti Bup lice. Moji ružičasti obrazi prolaze potpuno neprimećeno. „Šta sam propustila? Kako igra?“, pita Badži spuštajući se na klupu. Šara očima preko terena, tražeći svog trenutnog dečka – glavni razlog za vratolomnu jutarnju vožnju od Masačusetsa do Hanovera – koji igra za Dartmut. Tog momka je upoznala preko leta, dok je boravio u Sivjuu kod naših zajedničkih prijatelja, kao da ga je neka holivudska kasting agencija dovukla tamo kao idealnog partnera za nju, jer se te njegove letnje svetloplave oči savršeno dopunjuju s ledenoplavom zimskom nijansom Badžinih očiju. Grejam Pendlton je visok, atletski građen momak, šarmantan, glamurozan i lep kao slika. Briljira u svim sportovima, čak i onima u kojima se još nije oprobao. Moram priznati da mi se dopada. Zar je moguće da se nekom ne dopadne tip poput Grejama? Podseća me na zlatnog retrivera, a ko ne voli zlatne retrivere? „Dobro, čini mi se“, odgovara jedan od mladića.

Spušta se na klupu, odmah pored nje, tako blizu da je dodiruje nogom, i pruža joj tablu herši čokolade. „Imao je pristojan prodor u poslednjoj seriji. Jedanaest jardi.“ Badži ubacuje čokoladu u usta i lupa dlanom po uzanom deliću klupe s druge strane. „Sedi pored mene, Lili.

Hoću da ovo vidiš. Gledaj na teren.“ Pokazuje prstom. „Eno ga tamo. Broj dvadeset dva. Da li ga vidiš? Pored aut-linije, blizu klupe. Onaj što razgovara sa Nikom Grinvoldom.“ Spuštam pogled ka aut-liniji. Bliže smo terenu nego što sam mislila, možda negde u desetom redu. Muti mi se pred očima od dartmutskih dresova. Pronalazim broj 22, blista beo na tamnozelenoj pozadini. Čudno je videti Grejama u toj trezvenoj ragbi uniformi, umesto u kupaćem kostimu, ili beloj odeći za tenis, ili pedantnoj flanelskoj košulji s obaveznim slamnatim šeširom. Zaokupljen je razgovorom s brojem 9, koji stoji s njegove desne strane, za pola glave viši. Obojica ispod ruke drže iznošene kožne kacige i obojica imaju kosu iste neodređeno smeđe boje, vlažnu i ulepljenu od znoja, samo što je jedna kovrdžava, a druga ravna. „Zar nije lep?“ Badži spušta ramena i čežnjivo uzdiše.

Broj devet, onaj viši, s kovrdžavom kosom, baš u tom trenutku podiže pogled, kao da je čuo njene reči. Stoje

68 |

na samo četrdesetak metara od nas, pod blistavim jesenjim suncem, koje ih zasipa bistrom zlatnom svetlošću.

Nik Grinvold, ponavljam u sebi. Odakle mi je poznato to ime?

Lice mu je strogo, kao isklesano, sazdano od istih cigala kao sam stadion, pogled oštar i fokusiran, zasvođen opako skupljenim obrvama. Ima nečeg moćnog, nečeg gorljivog u izrazu njegovog lica, kao da je zalutao iz nekog drugog vremena.

Osećam pucketavo vibriranje duž kičme, nalik električnom naboju. „Da“, kažem. „Veoma lep.“ „Oči su mu tako plave, skoro kao moje. Tako je mio.

Sećaš se kako je letos jurnuo u vodu da mi dohvati šešir?“ „A ko je onaj drugi? Onaj s kojim razgovara?“ „Ah, Nik? On je samo bek.“ „Šta je bek?“ „Ništa važno. Samo stoji tamo i dodaje loptu Grejamu.

Grejam je glavna zvezda. Ove godine je postigao osam tačdauna. Može da prođe kroz svaku odbranu.“ Grejam podiže oči, prateći Nikov pogled, i Badži skače na noge i počinje da maše.

Nijedan ne odgovara. Grejam se okreće ka Niku i nešto mu kaže. Nik nosi loptu, odsutno je prebacujući iz jedne u drugu ogromnu ruku. „Ne gledaju u našem pravcu“, namrgođeno mrmlja Badži, spuštajući se nazad na klupu. Lupka prstima po kolenu i naginje se ka momku koji sedi pored nje. „Budi srce i daj mi još jednu kockicu, može?“ „Izvoli, uzmi koliko hoćeš“, odgovara on, pružajući čokoladu. Badžini graciozni prsti odlamaju još jedno parče. „Da li se druže?“, pitam. „Ko? Nik i Grejam? Da, valjda. Deluju kao dobri ortaci.

Mislim da su čak i cimeri.“ Polako se okreće ka meni. Dah joj je sladak od čokolade, skoro kremast. „Zašto pitaš? Šta ti se vrzma po glavi, lisice mala?“ „Ma ništa. Samo sam radoznala.“ Badži spušta šaku preko usta. „Nik? Nik Grinvold? Ozbiljno?“ „Samo sam... deluje zanimljivo, to je sve. Ništa ozbiljno.“ Osećam kako mi koža gori, od glave do pete. „Kod tebe ne postoji ništa, dušo! Dobro poznajem taj pogled. Ali bolje batali tu ideju.“ „Kakav pogled?“, nervozno kažem, štipkajući kaiš na džemperu. „I šta da batalim?“ „Oh, Lili, dušice! Zar moram da ti crtam?“ „Šta da mi crtaš?“ „Znam da je lep, ali...“ Badži zastaje, kao da joj je neprijatno, ali oči su joj iskričave, a lice sveže poput magnolije. „Ali šta?“

„Ti me baš vučeš za jezik, je li?“ Piljim u nju, pokušavajući da shvatim na šta misli.

Badži ima šlifa za to. Ona ume da nasluti nijanse koje moj svojeglavi um nije kadar da registruje. Možda Nik Grinvold pati od neke neizrecive hronične bolesti. Ili već ima devojku, mada bi Badži to teško shvatila kao prepreku.

Ali baš me briga, čak i da je ima. Nisam se baš toliko zanela. Samo mi se sviđa njegovo lice, to je sve. „Vučem te za jezik?“, obazrivo pitam. „Lili, srce!“ Badži odmahuje glavom i spušta ruku na moje koleno, a glas joj prelazi u ushićen šapat. „Dušo, on je JE-VRE-JIN!“ Izgovara poslednji slog s prenaglašenom preciznošću, kao na pozornici.

Publika sve glasnije kliče. Ljudi ispred nas skaču sa svojih mesta i uzbuđeno viču. Klupa postaje tvrda poput kamena ispod mojih nogu.

Ponovo gledam u dvojicu muškaraca pored aut-linije, u Nika Grinvolda. Njegove orlovske oči prikovane su za teren, napeto posmatrajući igru. Profil mu je iscrtan zlatnom linijom na zelenoj travnatoj pozadini.

Dok mi saopštava tu informaciju, Badži zvuči kao roditelj koji se obraća užasno tupavom detetu. Već na prvi pomen prezimena Grinvold, Badži automatski zaključuje da to ime asocira na jevrejsko poreklo i da neka nevidljiva linija razdvaja njenu budućnost od budućnosti tog momka. Badži ne može da veruje da sam totalno neupućena u tako važne stvari.

Naravno, nisam baš totalno neupućena. Poznajem neke Jevrejke s koledža. One su poput svih drugih devojaka, fine i ljubazne i pametne u različitoj meri. U principu se drže po strani, osim nekoliko njih koje se svim silama trude da se dodvore devojkama poput Badži. Često sam se pitala šta one rade na Božić, kada je sve zatvoreno. Da li na neki način obeležavaju praznik ili smatraju da je to dan kao svaki drugi? Šta misle o božićnim jelkama, poklonima i prizorima Hristovog rođenja koji proviruju iza svakog ugla? Da li im naši običaji deluju čudno i smešno?

Naravno, nikad se nisam usudila da ih to i pitam.

Badži, za razliku od mene, ima dar da oseti svaku, pa čak i najsićušniju vibraciju u univerzumu koji je okružuje, svaki teturavi pokret neke tuđinske planete. Zato samouvereno nastavlja: „Naravno, to se ne vidi na prvi pogled.

Njegova majka potiče od loze Nikolsonovih, iz fine i otmene porodice, ali je njen otac sve izgubio u ekonomskoj krizi, naravno, ne u ovoj poslednjoj, već onoj pre rata, pa se na kraju udala za Nikovog oca. Deluješ zbunjeno, srce. Nemoj reći da to nisi znala? Treba više da izlaziš.“ Ja uporno ćutim, pogleda prikovanog za teren, posmatrajući dvojicu momaka pored aut-linije. Tamo se nešto dešava, neka grozničava aktivnost. Momci u zelenim dresovima uleću i izleću s terena. Grejam i Nik Grinvold pričvršćuju kacige i kreću ka uniformisanim igračima koji se raspoređuju preko trave. Nik trči s gip-

kom gracioznošću, savršeno kontrolišući svoje duge noge.

Badži sklanja ruku s mog kolena. „Misliš da sam grozna, je li?“ „Mislim da zvučiš kao moja majka.“ „Ne mislim tako, Lili. Znaš da ne mislim. Ja nisam šovinista. Među prijateljima imam i nekoliko Jevreja.“ Zvuči pomalo uvređeno. Nikad nisam videla Badži u takvom izdanju. „Nisam to rekla.“ „Ali tako misliš.“ Badži prkosno zabacuje glavu. „U redu. Večeras će sigurno doći s Grejamom pa možeš da ga upoznaš. On je fin momak. Možeš malo da se poigraš s njim.“ „Otkud ti ideja da me on zanima?“ „A što te ne bi zanimao? Tebi očajnički treba malo zabave, dušo, a on to sigurno može da ti pruži.“ Saginje se ka mom uhu. „Samo nemoj da ga vodiš kući da ga upoznaš sa svojom mamom, ako shvataš na šta mislim.“ „Šta se to domunđavate?“ Momak koji sedi s desne strane, onaj s herši čokoladom, šaljivo ćuška Badžinu mišicu. „Zini da ti kažem!“, odgovara Badži. Potom ustaje i vuče me s klupe. „Dobro gledaj, Lili. Sad smo mi na redu.

Kad igra počne, Nik će proslediti loptu Grejamu. Pazi na Grejama. Broj dvadeset dva. Oduvaće ih, videćeš. On je kao lokomotiva, tako pišu u novinama.“ Badži počinje da tapše i ja joj se pridružujem. Naši dlanovi proizvode oštre ritmične zvuke, kao metronom.

Zurim u teren, u redu, ali ne gledam u Grejama. Pogled mi je prikovan za beli broj 9 u sredini formacije sačinjene od tamnozelenih dresova. On stoji direktno iza tipa u sredini, podignute glave. Nešto viče i čujem kako se njegov oštar zapovedni glas probija sve do naše klupe, kroz deset redova posmatrača koji kliču na sav glas.

Odjednom svi počinju da jure. Nik Grinvold trči unazad od linije, s loptom u rukama. Čekam da Grejam pritrči i da mu Nik doda loptu, kao što je Badži rekla.

Ali Grejam ne pritrčava.

Nik na trenutak okleva, šarajući pogledom ispred sebe dok stopalima izvodi graciozan ples na izrovanoj travi, a onda povlači ruku nazad, naglo je izbacuje i vrhovima prstiju lansira loptu koja pravi veličanstven luk iznad glava ostalih igrača i leti preko terena.

Podižem se na prste, ponesena klicanjem mase, napeto prateći putanju lopte. Ona leti sve dalje i dalje, kao mali smeđi projektil, dok ostali igrači jure da je dočekaju, razlivajući se preko terena poput namreškane zelenobele reke.

A onda, na udaljenom kraju te reke, jedan par ruku se podiže uvis i hvata loptu s neba.

Istog časa nastupa eksplozija ovacija.

www.leo.rs | 69

„Ima je! Ima je!“, urla mladić koji sedi pored Badži, bacajući ostatak čokolade u vazduh.

„To je Grinvold!“, kaže mladić, silazeći sa klupe. Psuje sebi u bradu. „Sad možemo da se slikamo!“

„Jeste li videli ovo!“, viče neko iza mojih leđa.

Dartmutov igrač juri preko trave s loptom ćušnutom ispod ruke, uleće u beli iscrtani pravougaonik na kraju terena i svi počinju da se grle i vrište, šeširi lete uvis, a kikiriki se prosipa iz papirnih kesa. Top ispaljuje počasni plotun a pleh orkestar počinje oduševljeno da trešti. „Zar to nije sjajno!“, vrištim na Badžino uho, ali sve oko nas grmi pa jedva čujem vlastiti glas. „Sjajno, nego šta!“ Srce mi lupa o rebra u ritmu pleh muzike. Svaki krvni sud mi pevuši od sreće. Okrećem se ka terenu, podižući obod šešira ka blistavom suncu dok pogledom tražim Nika Grinvolda i njegovu fantastičnu mišicu.

Isprva ne mogu da ga pronađem. Bujica ljudi na terenu prestaje da se vrtloži i prelazi u stagnaciju. Zeleni dresovi se okupljaju jedan pored drugog, pored početne linije, kao da ih neka magnetna sila vuče u tom pravcu.

Pogledom tražim broj 9, ali ne mogu da ga nazrem u metežu belih brojki.

2 SIVJU, ROUD AJLAND Maj 1938.

Kiki je tog leta čvrsto rešila da nauči da jedri, mada još nije napunila ni šest godina. „I ti si naučila u mojim godinama“, govorila je, oslanjajući se na neumoljivu dečju logiku. „Tata je bio tu da me nauči“, rekla sam. „Ti imaš samo mene, a ja godinama nisam jedrila.“ „Kladim se da je to isto kao vožnja bicikla. Tako si mi rekla, sećaš se? Čovek nikad ne zaboravlja kako se vozi bicikl.“ „Nije isto kao vožnja bicikla. Osim toga, dame se nikad ne klade.“

Jedna ruka podiže se iz mora Dartmutovih dresova i maše ka aut-liniji.

Kiki otvori ustašca da mi ukaže na to da ona nije dama, ali se tetka Džuli, sa svojim nepogrešivim osećajem za pravi trenutak, baš tada stropošta na ćebe pored nas i tiho uzdahnu, zagledana u penušave talase. „Konačno leto! I to posle onako jadnog proleća. Lili, draga, da možda nemaš jednu cigaretu? Sve bih dala za jedan dim.

Tvoja majka se ponaša ko prokleti Hitler.“

Dvojica muškaraca trče ka terenu, obučeni u belo.

Jedan nosi crnu kožnu torbu.

„To te ranije nije sprečavalo.“ Zavukoh ruku u korpu i bacih joj paklicu česterfilda i srebrni upaljač na krilo.

„Oh, ne!“, kaže mladić sa Badžine desne strane. „Neko je povređen!“

„Smekšala sam pod stare dane. Hvala ti, dušo. Pravo si srce.“

Badži očajno krši ruke. „Oh, nadam se da nije Grejam!

Vidi li neko Grejama? Ne smem da gledam!“ Okreće sa ka meni i zagnjuruje lice u moj kardigan.

„Mislila sam da leto počinje u junu“, natuknu Kiki.

Možda se vratio na klupu. Ta stroga formacija na terenu ne odiše slavljeničkim raspoloženjem.

Prebacujem ruku oko njenog ramena i zurim u igrače koji se tiskaju na terenu. Svi utučeno odmahuju glavom.

Masa se razdvaja da propusti ljude u belom i konačno nazirem telo koje leži na travi. „Eno ga! Vidim njegov broj!“, viče momak s herši čokoladom. „Dvadesetdvojka, odmah pored tipa koji leži!

Dobro je, Badži!“ „Oh, hvala bogu“, kaže ona.

Stojim na prstima, ali ne mogu dobro da vidim od glava koje poskakuju ispred mene. Guram Badžinu glavu u stranu, penjem se na klupu i podižem na prste.

Stadion je utonuo u muk. Orkestar je prestao da svira, razglas se utišao. „Ko je onda povređen?“, pita Badži.

Mladić se penje na sedište pored mene i nekoliko puta poskakuje. „Vidim samo... ne, čekaj... o, Isuse!“ „Šta? Šta?“, pitam. Ne vidim ništa osim dvojice u belom, koji kleče nad povređenim igračem, s otvorenom kožnom torbom.

70 |

„Leto počinje kad ja kažem, dušo. Ah, božanstveno.“ Tetka Džuli duboko udahnu, zatvorivši oči i ispunivši pluća do krajnje granice, a onda lagano izbaci tanku beskrajnu prugu dima. Sunce je blistalo iznad nas, najavljujući prvi pravi topli talas još od prošlog septembra, pa je tetka Džuli konačno ugrabila priliku da obuče crveni kupaći kostim s neverovatno smelim izrezom oko nogu. Izgledala je fantastično, s preplanulim tenom, koji je nabacila tokom nedavnog putovanja na Bermude („S novim dečkom“, objasnila je majka karakterističnim prekornim tonom deset godina starije sestre), i zavodljivim izduženim udovima. Naslonila se na laktove, isturivši grudi ka vedrom nebu. „Gospođa Hjubert kaže da su cigarete ekseri za mrtvački kovčeg“, dobaci Kiki, crtajući nožnim palcem po pesku. „Gospođa Hjubert je malo staromodna.“ Tetka Džuli povuče još jedan dim. „Moj lekar preporučuje cigarete.

Valjda on najbolje zna.“ Kiki ustade sa peska. „Hoću da se igram u morskoj peni. Mesecima se nisam igrala u morskoj peni. Možda čak godinama.“

Nada umire poslednja, nakon zavere i izdaje.

Uvek je negde zima. I danas osećam hladnoću u jagodicama prstiju nagriženih strahom i godinama. U ovoj izbi koja se već naslađuje ostacima mog bivstvovanja, ne odustajem od konačne istine... Nije prošao nijedan dan mog prozeblog sužanjskog života da nisam pomislila na proleće. Moje poslednje proleće u Parizu.

Jedna sasvim obična starost i rutinski novinarski zadatak spojiće sudbine dve nepoznate žene. Marija Kolčak, štićenica sanatorijuma u Tulonu, ispričaće Olgi Lašez, novinarki uglednog pariskog magazina, tragičnu priču svog života.

Sudbina emigranata iz carske Rusije, mračni svet špijunaže, odanost ideologiji, laži uhoda, demona prošlosti i patnja gulaga – iznedrile su istinu života jedne starice čija je vera u ljubav bila isto toliko velika kao i njena bol. Gde je granica istine, i kako pronaći hrabrost da je prihvatimo i spoznamo sebe? Da li je laž dovoljno lekovita ako je istina surova? U igri sudbine jedini ulog je ljubav...

Jelena Bačić Alimpić, autorka bestselera Ringišpil i Pismo gospođe Vilme, napisala je uzbudljiv roman u formi ispovesti starice Marije Kolčak koja snagom uspomena zauvek menja život novinarke Olge Lašez.

www.leo.rs | 71

Dž. Kortni Salivan

Još od prvog trena Silija, Bri, Sali i Ejpril se sa koferom punim porodičnih i ljubavnih uspomena upuštaju u nova životna iskustva. Silija je doživela ljubavni krah, Bri je našla ljubav koju njena patrijarhalna porodica nikada neće prihvatiti, Sali traži utehu u svom profesoru, a Ejpril shvata da je prvi put u životu pronašla prave prijatelje kojima može da veruje.

Kada se posle četiri godine okupe na Salinom venčanju, shvatiće da se osim čvrste odanosti i privrženosti sve drugo promenilo. Odrasle pod ideologijom feminizma, moraće da otkriju na koji način se on upleo u njihov posao, ljubav i porodicu. Za Siliju, Bri i Sali to je borba sa devojačkim prezimenom, ljubavnim aferama, noćnim izlascima i roditeljskim prigovaranjem. Nasuprot tome, za crvenokosu Ejpril, kojoj je moderni feminizam postao životni put i opredeljenje, to je nešto daleko opasnije.

Ova duhovita i topla priča o prijateljstvu, prvim ljubavima, vrtoglavim usponima i padovima koji prate odrastanje i donose težinu zrelog doba, dubokom iskrenošću prodire u suštinu onoga sa čime se suočavaju mlade žene današnjice.

Deo prvi SMIT ALUMNE KVORTERLI Generacijske beleške, proleće 2006.

Klasa 2002.

Robin Hjuz će u maju diplomirati na Univerzitetu Nortvestern, na Odseku za javno zdravlje. Živi u Čikagu sa sustanarkom iz Kuće Hopkins, Grečen (Greč) Anderson... Natali Goldberg (Kuća Emerson) i njena partnerka Džina Blek (generacija 1999) konačno su ostvarile san, preselile se u Finsku i otvorile karaoke bar! Do sada su, kažu, Ema Bramli-Hok i Džoj Votkins, stanarke Kuće Emerson, svratile da otpevaju nekoliko stihova pesme Total Eclipse of the Heart... Nakon četiri godine rada na klinici u svojoj rodnoj Maleziji, Džija-Ji Moa primljena je na Medicinski fakultet Njujorškog univerziteta! A sada vesti o mojim najmilijim devojkama: Sali Verner, istraživač u Medicinskoj laboratoriji na Harvardu, udaje se ovog maja (u kampusu Smit koledža!) za svog dugogodišnjeg momka Džejka Brauna. Deveruše će joj biti njene drugarice i

72 |

naše diplomkinje iz Kuće King, Bri Miler (prava na Stanfordu 2005), Ejpril Adams (neustrašivi asistent-istraživač za Žene u nevolji, ink.) i moja malenkost. U narednom broju potražite diskriminišuće fotografije zvanica u alkoholisanom stanju. A do tada, srećno vam proleće i šaljite mi vesti o sebi.

Vaš razredni sekretar, Silija Doneli (celiad@alumnae.smith.edu) Silija Silija se probudila uz glasan uzdah.

U glavi joj je pulsiralo, grlo joj je bilo suvo i već je bilo devet sati. Kasnila je na Salino venčanje, ili, u najmanju ruku, na autobus koji će je prevesti do mesta venčanja.

Tiho je opsovala što je izašla prethodne večeri. Kakva li to prokleta deveruša kasni, pritom još i mamurna, na venčanje drage drugarice?

Sunce je prodiralo kroz prozore male garsonjere. Iz kreveta je videla dve boce piva i otvorenu kesu tortiljačipsa na stočiću pored kauča, i, o bože, omot od kondoma na podu. Dobro, sada joj je već mnogo šta jasnije.

Momak na krevetu pored nje zove se Brajan, ili Rajan; toliko se sećala. Sve ostalo joj je bilo pomalo mutno.

Nejasno se sećala da ga je poljubila na stepeništu pred zgradom i da joj je prešao rukom duž noge i zavukao je pod njenu suknju dok je tražila ključeve. Nije se sećala seksa s njim, istini za volju, nije se sećala ni da je jela tortilja-čips.

Imala je sreće što je nije isekao na komadiće. Ona njena trezna polovina morala je na neki način da saopšti pijanoj polovini da nipošto nije pametno dovoditi nepoznate muškarce u stan. Takve vesti su svaki dan punile novine – Sreli su se na zabavi, on ju je zamolio da izađu da se prošetaju, dva dana kasnije policija je pronašla njeno telo u kontejneru u Kvinsu. Poželela je da usputan seks nije baš u toliko bliskoj vezi s ubistvima, ali tako je bilo.

Silija se nagnula prema njemu i poljubila ga u obraz, trudeći se da izgleda smireno.

„Moram uskoro da krenem“, rekla je nežno. „Želiš li da odeš pod tuš?“ Odmahnuo je glavom. „Danas ne moram da idem u kancelariju. Imaš li nešto protiv da ostanem ovde i odspavam još malo?“ „Hm, nemam“, rekla je. „U redu je.“ Odmerila ga je. Plava kosa, savršena koža, isklesane ruke, jamice na obrazima. Bio je sladak, sumnjivo sladak.

Suviše privlačan za svoje dobro, što bi rekla njena majka. „Hvala“, rekao je. „Da te zovem?“ „Dobro. Pa, vidimo se kasnije.“ Na osnovu njegovog tona, zaključila je da su šanse da je pozove pedeset-pedeset, što i nije tako loše za tipa kog je pokupila pijana.

Silija je krenula prema podzemnoj. Da li je čudno što je tražio da ostane u njenom stanu? Da li je trebalo da traži da ode zajedno s njom? Izgleda uredno i rekao je da radi s finansijama. Nije joj izgledao kao neko ko ulazi devojkama u stan da bi ih opljačkao, ali šta ona zapravo zna o njemu? Imala je dvadeset šest godina. Sada je bila

www.leo.rs | 73

u kasnim dvadesetim, kako ih je nazivala, i počela je da pravi mentalni spisak muškaraca s kojima ne bi trebalo da spava. Dok je ulazila u voz A, spisku je dodala: Momci za koje bi se moglo posumnjati da kradu.

Dvadeset minuta kasnije, trčala je kroz Port Autoriti i molila se da autobus kasni pet minuta. Samo pet minuta, to je sve što traži. „Zdravo, Marijo, milosti puna, Gospod s tobom, blagoslovena ti među ženama“, mrmljala je. „Hajde, hajde!“ To joj je bila navika, ostatak iz vremena kada je, zapravo, verovala u Boga i izgovarala Zdravomarijo kad god bi se našla u nevolji. Silija je sada shvatila da sve ono što je nekada smatrala molitvama zapravo behu želje. Nije očekivala da Bogorodica zapravo nešto učini – čak i da je postojala, verovatno se ne bi bavila kontrolom autobusa od Menhetna do Northemptona. Kako bilo, poznate reči umirile su Siliju. Trudila se da ih štedljivo koristi da ne bi uvredila Majku Božju, ženu u čije postojanje nije verovala, ali ipak.

Njena majka poštovala je Bogorodicu i prebirala je po brojanici u automobilu svakog jutra na putu do posla, statuu Gospe držala je pred kućom godinama, sve dok se preko puta nije uselila prezbiterijanska porodica (kako nije želela da ih vređa, izvadila je statuu i prebacila je u stražnje dvorište). Verovala je da Bogorodica ima svu moć, a da je Hrist na drugom mestu jer je potekao iz njene utrobe. Silija se često divila svojoj majci i verovala da je ona verovatno jedina osoba na svetu koja katoličanstvo smatra matrijarhatom.

Stigla je do ulaza baš kada je vozač autobusa uzimao poslednje karte i zatvarao vrata. „Čekajte!“, povikala je. „Čekajte! Molim vas!“ Vozač začuđeno i pospano podiže pogled. Nadala se da nije mamuran koliko i ona. „Molim vas! Moram da uđem u autobus!“, rekla je. „Požuri onda“, rekao je. „Ima još jedno prazno mesto.“ Nije nalikovalo Siliji da privlači pažnju na sebe u javnosti, ali nije mogla ni da zamisli koliko bi Sali bila razočarana kada bi je pozvala da joj kaže da kasni. A i ovom vikendu se radovala već mesecima. Nije želela da propusti nijedan trenutak s devojkama.

Gurala se prolazom pored majki koje su na kolenima cupkale uplakane bebe, tinejdžera sa slušalicama u ušima, iz kojih je tutnjala muzika, i mladih u dvadesetima, koji su glasno razgovarali mobilnim telefonima o sumanuto privatnim stvarima. Ovo daje novo značenje frazi „pakao na točkovima“, koja bi trebalo da bude slogan auto-prevoznika Grejhaund. Očajnički joj je bila potrebna kafa i brufena koliko sme da uzme a da se ne ubije.

Uprkos vožnji od sat i po, koja ju je čekala, Silija se smešila. Uskoro će opet biti s njima – sa Sali, besprekornom i impulsivnom dvadesetpetogodišnjom milionerkom u venčanici iz prodavnice donirane odeće; Ejpril,

74 |

hrabrom i tvrdoglavom, koja je ponekad umela do te mere da bude lakoumna da su se za nju sve brinule; i Bri, prelepom, s onim njenim blistavim očima, zaglibljenom u ljubavnoj vezi koja je osuđena na propast – ona je i dalje Siliji bila najdraža, uprkos svim promenama i udaljenosti.

Silija je sela pored bubuljičave tinejdžerke koja je čitala strip. Sklopila je oči i duboko udahnula.

Pre osam godina, Silija je, prvog dana prve godine koledža, i sve vreme puta do Smita, plakala na stražnjem sedištu očeve linkoln limuzine. Porodica je morala da stane na parkingu Tako Bela, da se ona sabere pre nego što se upozna sa sustanarkama. Kada su stigli do ulaznih vrata Kuće Frenklina Kinga, na lice je nabacila lažan osmeh i pola tube sestrinog mejbelin korektora. (Silija se uvek dičila kako je ona devojka koja ne koristi šminku; u tom trenutku je shvatila da je često ujutro stavljala puder, maskaru i senku, ali da ih nikada nije kupovala.) Satima je zadržavala suze dok su nosili kutije na sprat i mešali se s ostalim novim studentima i njihovim porodicama na platou ispred naučnog instituta. I konačno dođe vreme da porodice odu. Nastupio je neprijatan, mučan trenutak, u kojem su njih četvoro – Silija, Vajolet i njihovi roditelji – stajali zagrljeni i plakali; plakali su svi osim Vajolet, koja je imala petnaest godina i jedva čekala da se vrati kući na vreme da ode na svirku ska benda svog momka u Dvoranu Kolumbovih vitezova. (Bend se zvao For Christ Sake, a Silijina majka mislila je da su hrišćanska rok grupa. Nije znala da se poslednja reč izgovara s naglaskom na slovu e, kao japansko pirinčano vino.)

Nakon što su otišli, Silija je plakala dok se nije osetila praznom poput bundeve za Noć veštica. Koledž joj se prikrao, a za razliku od većine njenih prijatelja, koji su jedva čekali da odu od kuće, Siliji se njen život sasvim dopadao takav kakav jeste. Nije mogla da zamisli da noću ide na spavanje a da se najpre ne ušunja u sobu svojih roditelja i sa psima se sklupča podno njihovih nogu, dok otac gleda Letermana, a majka čita neki jeftin roman.

Nije mogla da zamisli da deli kupatilo ni s kim osim s Vajolet – a na cimera, kada potroši svu toplu vodu, ne možete da vičete kao na sestru. Ne možete cediti mitesere pred ogledalom, umotani u peškir i potpuno mokri posle tuširanja, dok sestra sedi na ivici kade i seče nokte.

Silija je strahovala da se na koledžu nikada neće osećati prijatno.

Zajedno s mesečnim namirnicama, majka ju je snabdela i molitvenom karticom sa slikom Bogorodice i bakinim zlatnim krstom, za zid. „Znaš da ovo nije manastir, zar ne?“, zadirkivao je otac svoju ženu.

Nakon što je čitav život provela u katoličkoj školi, Silija je sebe smatrala ateistom, ali i dalje se plašila da ove stvari baci u smeće – činilo joj se to kao siguran način

da prizove udar groma. Zato ih je stavila duboko u prvu fioku komode i pokrila ih donjim vešom i čarapama.

Izvadila je iz kofera dve boce votke umotane u peškir s likom Snupija, koji je imala još od osme godine. Čim ih je stavila u mini-frižider, shvatila je, sa popriličnim oduševljenjem, da ne mora ni od koga da ih krije.

Raspakovala je odeću i složila je u orman. Soba je bila mala, s običnim belim tapetama, jednim krevetom, hrastovim ormanom, noćnim ormarićem i mutnim ogledalcem sa izbledelom nalepnicom na kojoj je pisalo Klinton/Gor ’96. Nakon što je videla sobe svojih drugarica na Svetom krstu i Bostonskom koledžu, Silija je znala da je ova soba, u poređenju s njihovim, udobna i čista.

Na Smit koledžu, svaka soba imala je besplatnu kablovsku televiziju i zaseban telefon za svakog studenta, pa ogromne prozore sa širokim prozorskim daskama, na kojima se moglo sedeti i čitati satima. Njeni roditelji su se debelo zadužili da bi ona bila ovde. („Otplaćivaćemo dugove dok ti deca ne stasaju za koledž“, rekao joj je otac prethodnog proleća, u poslednjem pokušaju da je natera da ode na državni fakultet.) Znala je da bi trebalo da oseća zahvalnost. Ipak je pomalo zapala u histeriju kada je pomislila da naredne četiri godine mora da živi među ova četiri zida.

Pokušala je da izdrži što je duže mogla a da ne pozove majku. Izdržala je tri sata. „Uzela sam ja da vozim, da bi tvoj otac malo odmorio oči“, rekla je njena majka. „Nisam stigla ni do izlaza osamnaest pre nego što sam se toliko zaplakala da sam morala stati i zameniti mesto s tatom.“ Silija se nasmejala. „Već mi mnogo nedostajete.“ Upravo tada se pred otvorenim vratima njene sobe pojavila jedna devojka. Izgledala je poput sredovečnog muškarca, s ogromnim pivskim stomakom preko kaki pantalona i malom smeđom mrljom na beloj majici. Kosa joj je bila zalizana, a u ruci je držala blok.

Silija se nadala da nije čula kako se žali majci kao petogodišnjakinja. „Moram da idem“, rekla je. „Silija Doneli?“, upitala je devojka gledajući spisak.

Glas joj je bio dubok i grub. „Drago mi je što sam te upoznala. Ja sam PK – to jest, predsednica kuće – Džena Buldožer Kolins. Sastanak studenata prve godine je u dnevnoj sobi za pet minuta.“ Nekoliko minuta kasnije, sedele su u krugu na podu u dnevnoj sobi u prizemlju, i Silija ugrabi priliku da odmeri ostale nove devojke. Bilo ih je ukupno petnaest i uglavnom su izgledale kao devojke koje je poznavala i u srednjoj školi. Nosile su farmerke ili pamučne letnje haljine; od šminke su imale malo sjaja na usnama i maskare na trepavicama, a kose su im bile glatke i ravne. A bile su tu i tri devojke koje su vodile sastanak: Džena Buldožer; još dve devojke s četvrte godine, sličnih gabarita – obe su

se zvale Lisa i imale kratku mušku frizuru; i Beki, devojka s treće godine, koja je izgledala kao da bi mogla biti prelepa samo kada bi bar malo marila za svoj izgled. Kosa do ramena padala joj je u ravnim masnim pramenovima, a lice joj se toliko sijalo da je Silija, prvi put u životu, zamislila kako nanosi virdžinijski orah na kožu nepoznatoj osobi. Sve su, osim Džene, nosile flanelske pidžame.

Silija se pitala hoće li se i ona i ostale devojke pretvoriti u ovo. Da li pohađanje koledža za žene podrazumeva odricanje od svih proizvoda za negu i tovarenje ugljenim hidratima kao da im je ostalo još nedelju dana života?

(Kasnije će otkriti da su odgovori na oba pitanja potvrdni, dovoljno je da vam pažnja samo malo popusti. Nakon samo jednog semestra, četvrtina devojaka će ludeti i popunjavati prijave za transfer na Veslijan ili Svortmor, ili bilo koji drugi koledž na kojem se zajedno obrazuju i momci i devojke, a koji bude voljan da ih primi usred godine.)

Džena Buldožer započela je sastanak predstavljanjem. Ona je bila PK, Lise SNS (starešine novim studentima), a Beki SAS (studentski akademski savetnik). Sve je imalo akronim, čak i kada je bilo jednostavnije upotrebiti reč. Džena je prošla kroz spisak novih imena, pritom pokazujući devojke. „Uzgred rečeno, vi ste studentkinje prve godine. Neće ni da čujem da nazivate sebe brucošima – jasno je da ovde nema muškaraca.“ Mršava devojka sa sjajnim smeđim konjskim repom u haljini Lili Pulicer podiže ruku. Silija ju je prepoznala jer ju je videla ranije tog dana. Njena soba bila je troja vrata od Silijine. Stigla je sama, vukući prevelik kofer, pa je Silijin otac priskočio da joj pomogne. „Niste me prozvali“, rekla je devojka. „Sali Verner.“ Džena Buldožer proveri svoj spisak. „Ovde piše da si odustala.“ „Jesam, a potom sam odustala od odustajanja“, rekla je Sali s tužnim osmehom. „Duga je to priča.“ Silija je odmah poželela da je otkrije. Majka je oduvek govorila da poseduje novinarsku opčinjenost tragičnim pričama. Pre godinu dana, morala je da prestane da s porodicom ide u narodnu kuhinju u kojoj su volontirali, jer je za svaku osobu koja bi prošla smišljala strašni i tužni životni scenario: čovek u pocepanoj ralf loren jakni nekada je bio bankar koji je izgubio porodicu i bogatstvo u požaru (zapravo, rekla je njena majka, oduvek je bio podmukla matora pijanica). Mlada žena s tužnim osmehom negde je imala bolesno dete koje je izdržavala prodajući svoje telo (ne, rekla je njena majka, to se dešava samo u Jadnicima). „Zapravo“, rekla je Sali, „mama mi je umrla pa sam u poslednjem trenutku izmenila plan.“ „Kada?“, izlanu se Silija.

Svi se na trenutak okrenuše prema njoj, a potom se sve oči okrenuše Sali.

www.leo.rs | 75

„Pre skoro četiri meseca. Sedamnaestog maja. Zato sam odustala. Bila je bolesna i mislili smo da ima još devet meseci, pa sam rešila da krenem na koledž sledeće godine. Ali onda je umrla i ja zaista nemam šta da radim kod kuće, tako da...“, ućutala je. „Žao mi je“, rekla je Džena Buldožer, a nekoliko devojaka u krugu ponovi njene reči. „Hvala“, rekla je Sali krotko, i Silija se zapita šta čovek da kaže u ovakvom trenutku a da ne zvuči potpuno glupo.

Silija je poželela da je dovoljno hrabra da ustane i zagrli tu nepoznatu devojku. Trebalo bi kasnije da ode do nje, sedne pored nje na uski krevet i postane joj prijatelj, rame za plakanje.

Sastanak se nastavio raspravom o radnom vremenu trpezarije i obaveštenjima gde mogu da se kupe pilule za dan posle, kontraceptivne pilule i dentalne brane. (Šta su, dođavola, dentalne brane? – pitala se Silija. Načinila je mentalnu pribelešku da proveri to na netu kada se vrati u sobu.) Džena im je podelila, činilo se, na stotine jarko obojenih letaka za publikacije, klubove, timove i prodavnice u kampusu, koje će sve baciti čim se popne na sprat.

Noge počeše da joj tonu u san. Ispružila ih je i osvrnula se po sobi. Bila je puna kaučeva koji su izgledali skupoceno, na podu ogroman orijentalni tepih, bio je tu i pravi kamin, u kojem je gorela prava vatra, i masivan luster. Izgledala je kao soba u vili u Njuportu, kakve je njena majka volela da obilazi, uzdišući nad otomanima i kredencima pre nego što bi se vratila u skromnu kuću u predgrađu, u kojoj su pohabani krejt i barel kaučevi bili prekriveni otiscima šapa i masnim tragovima deset godina starih fleka putera od kikirikija. „O, zaboravila sam da pomenem vreme za tuširanje“, rekla je Džena, baš kada se činilo da se sastanak bliži kraju. „U suštini, ne tuširajte se s voljenom osobom u špicu – što je od osam do deset sati ujutro. To je izraz nepoštovanja, a iskreno, ko želi da zorom čuje dva lezbejke u akciji?“ Neke od prvakinja počeše da se meškolje, a Silija se zapitala da nije to samo taktika devojaka s četvrte godine – sve su one čule priče o lezbejkama na Smitu, ali da li je seks pod tušem između dve devojke zaista toliki problem da je moralo da se donese i pravilo za to?

Plavuša, lepa poput filmske zvezde, koja je sedela s druge strane kruga, na trenutak se trgla, a telo joj se ispravilo. Silija ju je odmerila i primetila mali blistavi dijamantski prsten na jednom od njenih tananih prstiju. Hriste, šta je ona, neka vrsta deteta neveste?

Osamnaestogodišnjakinja, a verena. Ovo će biti sjajno.

Devojka je primetila njen pogled i Silija joj uputi velik osmeh, čak joj je, nažalost, i mahnula. Kada je bila nervozna ili kada bi je uhvatili da njuška, uvek bi se preterano trudila.

76 |

Dok su se nakon sastanka penjale stepenicama ka sobama, Silija je posmatrala tri devojke s kojima je delila hodnik: Bri, prelepu verenu plavušu; Sali, kojoj je nedavno umrla majka; i Ejpril, koja je imala minđušu u obrvi i majicu kratkih rukava na kojoj je pisalo: POBUNI SE: NE DRŽI DIJETU. Njih četiri imale su najgore sobe u Kući King – sobe za poslugu na trećem spratu. Sve devojke u kući imale su jednokrevetne sobe, ali većina soba bila je ogromna, dovoljno velika za bračni krevet, a svaka je imala po dva-tri prozora. Ali nekoliko nesrećnih prvakinja moralo je da spava u mračnim hodnicima četiri sobe iznad glavnih spratova, u kojima su studentkinje nekada smeštale svoje sluge.

Te prve noći, sve su otišle u svoju sobu i zatvorile vrata – prava misterija.

Kasnije, oko jedanaest, Silija je kroz zid koji je razdvajao sobe čula Bri kako jeca. Pustila je CD benda Indigo gerls, da prikrije zvuk i rekla sebi da ne bude radoznala, ali na polovini prve pesme nije više mogla da podnese zvuk nepoznate osobe koja pati, a i umirala je od želje da otkrije da li su Bri i njen verenik raskinuli. Napisala je poruku na jednom od flajera sa sastanka (Pridružite se Radikalnim navijačicama i izudarajte patrijarhat s poletom!) i gurnula je pod Brijina vrata: Osećam tvoj bol. Želiš li da svratiš do mene na votku i oreo keks? – Silija B. Soba 323.

Plač je prestao. Deset minuta kasnije, začulo se kucanje na vratima.

Plavokosa glava provirila je unutra i Bri je mahnula Silijinom porukom. „Hvala“, rekla je s medenim južnjačkim otezanjem. „Da li ponuda još važi?“ Silija se nasmešila. „Naravno.“ Pitala se da li i Bri deli njeno mišljenje o kućnom sastanku. Silija je iz principa ostala u tamnim farmerkama i smaragdnozelenoj haljini: samo zato što u blizini nema muškaraca, ne znači da će se zapustiti. Bri je nosila ružičasti flanelski donji deo pidžame i običnu belu majicu, ali Silija je videla da je popravila senku i stavila sjaj, i nešto u vezi s tim učini joj se i smešno i dirljivo. „Žao mi je što sam plakala toliko glasno“, rekla je Bri. „Braća kažu da sam najpatetičnija devojka u Rouzvud kortu. To je ulica u kojoj živimo.“ „Ne brini“, rekla je Silija. „Mislim da sam plakala više otkako sam jutros stigla ovamo nego u poslednjih godinu dana. Nedostaje li ti dom, ili momak?“ „I jedno i drugo“, odgovorila je Bri, prišla stolu i sela. „Želiš li malo votke, ili oreo keks?“, upitala je Silija. „I jedno i drugo“, ponovila je Bri i Silija se prvi put tog dana nasmejala.

Votku su pile iz papirnih čaša koje je Silijina mama spakovala u torbu s namirnicama, zajedno s plastičnim escajgom i salvetama i taperver činijama, kao da je Silija krenula na piknik, a ne na koledž.

London, 1852: Helen Davenport, guvernantna imućnog londonskog veleposednika, žudi da zasnuje porodicu. Bliži se tridesetoj godini i svesna je da su joj izgledi da joj se ta želja uskoro ostvari sve manji. Ali onda primeti oglas u kome se traži mlada žena koja bi se udala za časnog novozelandskog neženju, i od tog trenutka počinje njena senzualna prepiska sa vrlim farmerom. Kada joj crkva ponudi da joj plati putovanje pod neobičnim okolnostima, ona tu priliku neće propustiti.

U isto vreme, lepa i pomalo drska Gvinajra Silkam, ćerka bogatog trgovca stokom, dosađuje se u visokom društvu. Ali kada se tajanstveni baron sa Novog Zelanda uplete u poslove njenog oca, Gvinajrina udaja će postati zalog.

Njena porodica je uvređena, ali je Gvin oduševljena mogućnošću da pobegne od svog jednoličnog života.

Dve žene će se sresti na brodu za Krajstčerč: iako Helen putuje u prtljažniku broda a Gvin prvom klasom, one će uskoro postati nerazdvojne prijateljice.

Kada se otkrije da su njihovi muževi veoma različiti od onoga što su one zamišljale, jedna drugoj će morati da pomognu da pronađu ljubav i život kakvom su se nadale.

Dirljiva saga o prijateljstvu, ljubavi i nezaboravnoj avanturi u doba devetnaestovekovnog kolonijalnog Novog Zelanda.

www.leo.rs | 77

Nora Roberts

Pali anđeo Istražujući divljinu netaknute prirode i misterije ljubavi, zločina i ludila, Nora Roberts uvući će nas u strastveni svet svog novog romana.

Kao jedina koja je preživela masovno ubistvo u Bostonu, Ris Gilmor očajnički se bori sa košmarima i napadima panike. Posle dve godine lutanja, skrašava se u Ejndžels Fistu, u Vajomingu – bar privremeno – i prihvata posao u lokalnom restoranu. Jednog dana, planinareći po lokalnim obroncima i diveći se prirodi, ugleda muškarca i ženu sa druge strane reke. Svađaju se. Tuku se. Iznenada, njegove ruke su oko njenog vrata...

Malo niže na istoj stazi, osorni samotnjak Brodi uživa u trenutku samoće. Ali kada Ris dotrči do njega i ispriča mu šta je videla, muškarac i žena su nestali. I kada policija prečešlja mesto na kojem je Ris videla ubistvo, ne nalazi ništa.

Nema znakova borbe. Ni sveže ulegnute zemlje. Ni tragova automobilskih guma.

I niko u Ejndžels Fistu joj ne veruje. Uostalom, Ris je nova u gradu i ima reputaciju neurotične i preosetljive – pa čak i neuračunljive. Možda je vreme da sedne u kola i nastavi da beži.

Ipak, ona zna da u Ejndžels Fistu postoji ubica i jedini koji joj veruje je Brodi, uprkos egoističnoj želji da je zadrži pored sebe. Ris sada mora da pokloni svoje poverenje Brodiju – kao i samoj sebi – kako bi ubicu razotkrili pre nego što bude kasno.

ZNACI Ko je svugde, nije nigde.

– Seneka 1 Ris Gilmor dimila se u prokuvalom Ševroletovom kavalijeru, vozeći kroz oštre krivine Anđeoske Pesnice.

Imala je dvesta četrdeset tri dolara i nešto sitnine u džepu, što je moglo biti dovoljno da popravi kola, natoči rezervoar i okrepi se. Ako kvar ne bude ozbiljan, možda će joj ostati i za prenoćište.

Opet je, i uz optimističnu računicu, bila švorc.

Dim koji je kuljao ispod haube shvatila je kao znak da na neko vreme prekine putovanje i nađe posao.

Nema frke, nema problema, reče ona sebi. I gradić u Vajomingu, na hladnoj, plavoj obali jezera, bio je dobar kao i svaki drugi. Možda i bolji. Imao je njoj potrebnu širinu – sve to nebo iznad snegom okovanih vrhova planinskog venca Titon, koji se dizao poput strogih, hladnih bogova.

78 |

Prema njima je krivudala satima, kroz brda i doline kao s fotografija Ansela Adamsa. Nije imala ideju gde će završiti kada je tog jutra krenula na put. Ipak, zaobišla je Kodi, prozujala kroz Dubojs, i mada se poigravala idejom da svrati u Džekson, umesto toga je produžila na jug.

Očigledno ju je nešto vuklo tamo.

Tokom proteklih osam meseci razvila je snažnu veru u praćenje znakova i impulsa. Oštre krivine, klizav put. Prijalo je što se neko trudio da istakne tu vrstu upozorenja.

Ostali znaci mogli su biti neobični snopovi sunčeve svetlosti usmerene ka drumu, ili vetrokazi okrenuti na jug.

Da su joj se svideli snopovi svetlosti ili vetrokazi, pratila bi ih sve dok ne nađe ono što liči na pravo mesto u pravom trenutku. Mogla je da se skrasi na nekoliko nedelja ili, kao što je učinila u Južnoj Dakoti, na nekoliko meseci. Da se prihvati nekog posla, izvidi teren, a potom da nastavi dalje, kada ti znaci i impulsi pokažu nov pravac.

Bilo je neke slobode u sistemu koji je razradila, a to je često – sada mnogo češće – slabilo konstantnu strepnju u zapećku uma. Proteklih meseci živela je sa samom sobom, isključivo od sopstvenog rada, i to ju je smirivalo bolje od jednogodišnje psihoterapije.

Iskreno, psihoterapija joj je omogućila zdravu osnovu suočavanja sa sobom. Svakog dana i svake noći. I svih onih sati između.

ka s vindjaknama i kapama kako treniraju veslanje, navodeći beli kajak direktno kroz planinski odraz na površini vode.

A bio je to i nov početak, okretanje novog lista u kršu Anđeoske Pesnice.

Na suprotnoj strani jezera je, po njenom mišljenju, bila poslovna četvrt. Ona primeti suvenirnice, galerije, banku, poštu. Policijsku stanicu.

Ako ništa drugo, uživaće nekoliko dana u jezeru i planini i zaradiće dovoljno da opet nastavi putovanje. Mesta poput ovog – koje je prema saobraćajnom znaku imalo 623 stanovnika – verovatno su živela od rekreativnog turizma, zahvaljujući divnim pejzažima i blizini nacionalnog parka.

Morao je da postoji bar jedan hotel, nekoliko pansiona i rančeva u krugu od nekoliko kilometara. Možda će biti zabavno raditi na imanju. Uvek je tu potreban neko da čisti i pomaže, naročito kada je oštra zima na izmaku, a proleće na pragu.

Ali pošto je iz njenih kola sada kuljao sve gušći dim, prioritet je bio auto-mehaničar.

Ris uspori na drumu koji je oivičavao prostrano jezero. Komadi snega ličili su na bele barice u senci.

Drveće je i dalje bilo ogoljeno, ali nekoliko čamaca već se ljuljuškalo na vodi. Mogla je da vidi dva mom-

Ris skrenu suprotno od jezera i zakoči ispred nečeg što je ličilo na prodavnicu. Dva muškarca u kariranim košuljama sedela su na verandi s odličnim pogledom na jezero.

Klimnuli su joj glavom kad je ugasila motor i izašla iz kola. Jedan je dodirnuo obod plavog kačketa s logom i nazivom firme – Makova mešovita roba. „Izgleda da imate problem, mlada damo.“ „Imam. Znate li nekog ko bi mogao da mi popravi kola?“ Starac spusti ruke na kolena i ustade sa stolice. Bio je zdepast i rumen u licu, sa sitnim borama oko dobroćudnih smeđih očiju. Kad je progovorio, glas mu je podsećao na sporo i otegnuto pevušenje. „A što ne bismo digli haubu i prvo pogledali motor?“

www.leo.rs | 79

„Hvala vam.“ Kad je opustila polugu, digao je haubu i ustuknuo pred oblakom dima. Iz njoj nepoznatog razloga, zapaljeni motor je kod nje izazivao veću sramotu nego strah. „Počelo je petnaestak kilometara istočno, čini mi se. Nisam obraćala pažnju. Ponele me prirodne lepote.“ „Dešava se. Krenula si u park?“ „Tako nekako.“ To se nikad ne zna, pomisli Ris i pokuša da se fokusira na sadašnji trenutak, umesto na pre i posle. „Ali moja kola imala su druge planove.“ Njegov drugar im se pridruži i obojica zavukoše glavu pod haubu, kao što to muškarci obično čine. Bistrog pogleda i skupljenih obrva. I sama je učinila tako, iako je sebe smatrala klasičnom ženom – kojoj je sve pod haubom bilo krajnje nepoznato. „Puklo je crevo za hladnjak“, reče jedan. „Mora da se promeni.“ Nije zvučalo tako loše. Niti preskupo. „Da li je to izvodljivo negde u gradu?“ „Lintova radionica će ti to srediti. Hoćeš li da ga pozovem?“ „Spasli biste me.“ Osmehnula mu se i pružila ruku, gestom koji joj je mnogo lakše padao sa strancima. „Ja sam Ris, Ris Gilmor.“ „Mak Draber. Ovo je Karl Sampson.“ „Sa istoka si, je li?“, upita Karl. Izgledao je kao dobrostojeći pedesetogodišnjak s malo indijanske krvi, pomešane nekada davno. „Da. Čak s obale. Okolina Bostona. Mnogo vam hvala na pomoći.“

Ris nije gladovala, zapravo se svojski trudila da povrati kilažu izgubljenu tokom proteklih nekoliko godina. Od skladno popunjene pretvorila se u mršavicu, a onda se popravila tek toliko da ne podseća na avet. Previše uglova i šiljaka, previše kostiju. Svaki put kad bi se skinula, sopstveno telo izgledao joj je strano.

Nije se slagala s Makom da je zgodno parče. Više ne. Nekada je sebe smatrala zgodnom – elegantnom i seksepilnom kada bi se potrudila. Ali njeno lice je sada ogrubelo, jagodične kosti su joj iskočile, a obrazi upali.

Doduše, neprospavanih noći je bilo sve manje, ali kada bi došle, ostavljale bi joj tamne kolutove oko očiju i bledu sivkastu kožu. Želela je da opet prepozna sebe.

Koračala je u iznošenim espadrilama skoro nečujno po stazi. Naučila je da ne žuri – da ne forsira sebe, već da se prilagođava situaciji. I da na vrlo realističan način prihvati svaki trenutak.

Hladan vetar šibao joj je lice, mrseći joj dugu tamnu kosu vezanu u rep. Dopadao joj se njegov miris, čist i svež. I jarka svetlost, koja se odbijala o Titon, presijavajući se na površini vode.

Kroz gole grane tužnih vrba i topola mogla je da vidi neke od brvnara koje je Mak pomenuo. Čučale su iza drveća, sačinjene od greda i stakla, sa širokim verandama s kojih se, bila je sigurna, pružao veličanstven pogled.

Bilo bi lepo sedeti na jednoj od njih i proučavati jezero i planinu, gledati koje sve životinje posećuju močvaru, tamo gde je rogoz rastao iz mulja.

Jednog lepog dana, pomisli ona. Ali ne danas.

„To je samo telefonski poziv“, reče Mak. „Ako hoćeš, uđi i skloni se sa vetra, ili se prošetaj okolo. Lintu će trebati vremena da odšlepa kola.“

Ris spazi mlade izdanke narcisa u saksiji od bureta pored ulaza u restoran. Bilo je utešno videti kako se proleće upinje da odmeni dugu i hladnu zimu. Uskoro će biti sve više vesnika. Pejzaž se razmetao kilometrima divljeg cveća na proplancima i oko jezera i ribnjaka.

„Neće mi smetati da se prošetam. Možete li da mi preporučite neko dobro prenoćište? Ništa otmeno.“

Ris pomisli da je bila spremna za cveće. Spremna da i sama procveta.

„Imaš hotel Pogled na jezero odmah dole. Titonska kuća je malo više domaćinska, s druge strane jezera.

Više je pansion. Brvnare na obali jezera i one van grada iznajmljuju se na sedam ili mesec dana.“

A onda joj pogled polete ka obližnjem restoranu s velikim prednjim prozorima. Usluga za šankom, manji i veći stolovi, separei, sve u bledocrvenoj i beloj boji. Pite i kolači u izlogu i kuhinja u produžetku šanka. Dve konobarice s poslužavnicima i bokalima kafe.

Ris više nije razmišljala mesecima unapred. Jedan dan je bio dovoljan izazov. Domaćinski je zvučalo previše intimno. „Možda ću prošetati do hotela, da vidim kakav je.“ „Daleko je. Hoćeš li da te povezem?“ „Čitav dan vozim. Prijaće mi malo šetnje. Svakako vam hvala, gospodine Draberu.“ „Nema na čemu.“ Stajao je još jedan trenutak, dok je silazila drvenom stazom. „Zgodno parče“, promrmlja on. „Kost i koža“, odmahnu Karl glavom. „Današnje žene gladuju da bi izgubile sve one lepe obline.“

80 |

Vreme ručka, zaključi Ris. Zaboravila je da ruča. Čim bude pogledala hotel, vratiće se...

Utom joj pažnju skrenu oglas, okačen na staklena vrata, ispisan rukom.

POTREBAN KUVAR RASPITAJTE SE UNUTRA Znaci, pomisli Ris, ustuknuvši pri toj spoznaji. Stajala je neko vreme i kroz staklo detaljno proučavala unu-

trašnjost restorana. Otvorena kuhinja, podseti ona sebe, u tome je kvaka. Jela je mogla da sprema i u snu. Ili je bar nekada mogla. Možda je bio trenutak da to otkrije, trenutak da napravi korak napred. Ako ne bude mogla, saznaće; uostalom, nije imala šta da izgubi.

Risine oči, a potom je klimnula glavom. Konobarica se vratila za šank s belom šoljom vrele vode i kesicom čaja na tacni.

Hotel će sigurno tražiti radnu snagu pred letnju sezonu. Ili će možda gospodinu Draberu biti potrebna još jedna kasirka u prodavnici. Ali znak je bio tu pred njom, a kola su čekala da ih odšlepaju u grad, i put ju je naveo baš na ovo mesto, gde su izdanci narcisa virili iz zemlje, udišući prve zrake proleća.

„Ne, hvala. Čaj je dovoljan.“ Ne bi podnela hranu, ne kad su joj živci igrali u stomaku. Panika je takođe pretila da joj iskoči iz grudi, gde ju je gušilo. Ris pomisli da bi trebalo da ode odatle. Da se istog časa vrati do svojih kola. Da popravi crevo na hladnjaku i nastavi put. Neka su prokleti znaci.

Ris priđe vratima, duboko uzdahnu i otvori ih.

Prženi luk, meso na roštilju – živina – jaka kafa, kantri muzika sa džuboksa i žamor gostiju. Primeti i čiste crvene podove, besprekoran beo šank. Nekoliko praznih stolova postavljenih za ručak. Na zidovima fotografije – dobre po njenoj proceni – crnobele slike jezera, brzaci i planina u svim godišnjim dobima.

I dalje je skupljala podatke i hrabrost, kada joj se obratila jedna od konobarica. „Dobar dan. Ako ste za ručak, možete da sednete za sto ili za šank.“ „U stvari, tražim šefa. Ili vlasnika. Tiče se oglasa na prozoru. Za mesto kuvara.“ Konobarica zastade, balansirajući poslužavnik. „Vi ste kuvarica?“ Nekada je Ris umela da namiriše dobru nameru, ali sada nije osetila ništa. „Da.“ „Baš zgodno, jer je Džouni otpustila kuvara pre neki dan.“ Konobarica skupi slobodnu šaku i prinese je usnama, oponašajući ispijanje pića. „Jasno.“ „Zaposlila ga je u februaru, kad je došao u potrazi za poslom. Pričao je kako je našao Isusa i sada širi njegovo učenje.“ Konobarica nakrivi glavu, poklonivši Ris blistav osmeh sa svog lepuškastog lica. „Propovedao je poput apostola na kreku, da poželiš da mu zapušiš usta krpom. A onda je našao flašu i završio karijeru. Eto tako. Idi za šank i sedi tamo. Videću da li Džouni može da izađe iz kuhinje nakratko. Jesi li za kafu?“ „Čaj, ako može.“ „Stiže.“ Ris podseti sebe da ne mora da prihvati posao, dok je sedala na barsku stolicu od hroma i kože i brisala vlažne dlanove o uske farmerke. Čak i da joj ponude, nije morala da pristane. Zadovoljila bi se i čistom hotelskom sobom, ili bi potražila onaj ranč.

Sa džuboksa se začu Šanaja Tvejn, veselo pevajući o tome kako se oseća ženstveno.

Za to vreme konobarica je otišla iza roštilja i kucnula nisku i zdepastu ženu po ramenu, rekavši joj nešto na uho. Ova se ubrzo osvrnula preko ramena, presrevši

„Džouni će odmah doći. Jesi li za ručak? Današnji specijalitet su ćufte s krompir-pireom, graškom i krekerima.“

Džouni je imala tanku plavu kosu, belu mesarsku kecelju, isprskanu masnim flekama i uvezanu oko stomaka, i duboke crvene patike na nogama. Izašla je iz kuhinje brišući ruke o kuhinjsku krpu.

Odmerila je Ris hladnim očima, više sivim nego plavim. „Umeš da kuvaš?“ Pušačka promuklost učini da ovo kratko pitanje zazvuči neobično senzualno. „Da.“ „Profesionalno ili samo da prehraniš sebe?“ „Radila sam u Bostonu – profesionalno.“ Smirujući živce, Ris pocepa papirni omot s kesice čaja.

Džouni je imala meke usne, skoro kao Kupidonova strela, sušta suprotnost čeličnom pogledu. Ris primeti i stari izbledeli ožiljak s leve strane vilice, od levog uha do brade. „U Bostonu?“ Odsutnim pokretom, Džouni zakači krpu za pojas kecelje. „Daleko je to.“ „Da.“ „Ne želim kuvaricu sa Istočne obale koja ne ume da drži jezik za zubima ni pet minuta.“ Ris iznenađeno otvori usta, a onda ih opet zatvori, iskrivivši ih u osmeh. „Užasno brbljam kad sam nervozna.“ „Šta radiš u ovim krajevima?“ „Putujem. Kola su mi se pokvarila. Treba mi posao.“ „Imaš li preporuke?“ Srce joj stegnu nevidljiva šaka frustracije. „Mogu da ih nabavim.“ Džouni frknu i smrknuto krenu nazad u kuhinju. „Idi pozadi i stavi kecelju. Sledeća porudžbina je sendvič s biftekom, srednje pečenim, pogačica od luka, sos od pečuraka, pomfrit i salata. Ako se Dik ne otruje od tvog kuvanja, verovatno ćeš dobiti posao.“ „U redu.“ Ris ustade s barske stolice, dišući sporo i ravnomerno, i prođe kroz vrata na kraju šanka.

Nije primetila, ali Džouni jeste, da je omot od kesice čaja iscepala na sitne komadiće.

Ris zaključi da je kuhinja jednostavna i dovoljno funkcionalna. Veliki roštilj, restoranski šporet, dvostruka frite-

www.leo.rs | 81

za i sistem za ventilaciju. Dok je vezivala kecelju, Džouni joj je pripremila potrebne namirnice. „Hvala.“ Ris opra ruke i baci se na posao.

Ne razmišljaj, reče sebi. Samo se prepusti. Stavila je biftek da se peče dok ne isecka crni luk i pečurke. Ubacila je pomfrit u fritezu i podesila vreme. Ruke joj nisu drhtale, i uprkos teskobi u grudima, nije dozvolila sebi da baci pogled preko ramena, uveravajući se da zid nije preblizu.

Slušala je kakofoniju džuboksa, roštilja i friteze.

Džouni strgnu sledeću porudžbinu s okrugle vešalice i pljesnu je o sto. „Činija čorbe – iz onog lonca tamo – služimo je s krekerima.“ Ris samo klimnu glavom, bacajući pečurke i luk na roštilj. Drugu porudžbinu spremila je dok se povrće pržilo.

džabe. Iako sumnjam da ćeš mi ti krasti iza leđa. Mršava si kô grana.“ „Jesam, baš.“ „Kuvar u poslednjoj smeni čisti roštilj, šporet i zatvara restoran.“ „Da čistim mogu“, prekide je Ris. „Ali da zatvaram ne mogu. Mogu da otvaram i da radim svaku smenu koju mi daš. Radiću i duple ako treba, dvokratno. Mogu i da prebijem sate, ukoliko prebacim četrdeset. Ali ne mogu da zatvaram restoran. Žao mi je.“ Džouni izvi obrve i srknu poslednji gutljaj kafe. „Bojiš se mraka, je li, devojčice?“ „Bojim se. Ako je zatvaranje u opisu posla, potražiću neki drugi.“

Ris je svojim tempom podmirivala jednu porudžbinu za drugom. Atmosfera i hrana su se možda menjale, ali ritam je bio isti. Ostati u poslu, ostati u pokretu.

„Dobro, sredićemo to. Imamo formulare koje ćeš popuniti za socijalno. To može da sačeka. Kola su ti popravljena i vraćena kod Maka.“ Džouni se osmehnu. „Vesti ovde brzo lete, a moje uši čuju sve. Ako ti treba smeštaj, na spratu imam sobu koju izdajem. Nije skupa, ali je čista i ima lep pogled.“

Serviravši još jedno jelo, okrenula se da pokaže tanjir Džouni na proveru.

„Hvala, ali mislim da ću za početak odsesti u hotelu.

Sačekajmo dve nedelje, da vidimo kako ide.“

„Sledeća!“, povika Džouni, strgnuvši papirić. „Topli sendvič s govedinom, klub-sendvič i dve salate.“

„Poređaj u niz“, reče ova. „Počni sledeću porudžbinu.

Ako ne pozovemo lekara u narednih pola sata, primljena si. Kasnije ćemo razgovarati o plati.“ „Ali moram da...“ „Odradi sledeću porudžbinu“, prekide je Džouni. „Idem da popušim jednu.“ Ris je radila narednih sat i po pre nego što je malo usporila, tek toliko da izađe iz vrele kuhinje i iskapi flašicu vode. Kad se vratila, Džouni je sedela za šankom i pila kafu. „Niko nije umro“, kaza. „Uhhh. Da li je uvek ovolika gužva?“ „Subotom oko ručka. Solidno zarađujemo. Dobićeš osam dolara na sat, za početak. Ako se dobro pokažeš, za dve sedmice ću ti podići za još dolar na sat. Radimo ti, ja i honorarac na roštilju, sedam dana u nedelji. Imaš dva slobodna dana ili udarno vreme dva dana u nedelji.

Ja pravim raspored sedam dana unapred. Otvaramo u pola sedam, što znači da je prva smena od šest. Svakog dana možeš da doručkuješ, ručaš i večeraš, od jedanaest do zatvaranja. Ako želiš četrdeset radnih sati sedmično, mogu i to da ti nakalemim. Ali ne plaćam prekovremeni rad, nego ćeš uskakati na roštilj, pa ćemo ti skinuti s radnih sati. Imaš li neku zamerku?“ „Ne.“ „Ako te uhvatim da piješ na poslu, istog trena letiš.“ „Razumem.“ „Kafu, čaj i vodu loči koliko voliš. Sokove koje izneseš moraš da platiš. Isto je i sa hranom. Ovde nema ništa

82 |

„Ne drži te mesto, a?“ „Ne drži me štošta.“ „Kako hoćeš.“ Slegnuvši ramenima, Džouni ustade i zaputi se u kuhinju sa šoljom popijene kafe. „Idi po kola i smesti se. Vrati se do četiri.“ Pomalo zbunjena, Ris izađe napolje. Opet je radila u kuhinji i to je bilo dobro. Ona je bila dobro. Pošto je to pregurala, osećala je blagu vrtoglavicu, ali to je bilo normalno, zar ne? Normalna reakcija na novi posao, i to onaj za koji se školovala. Onaj koji nije bila u stanju da obavlja skoro dve godine.

Odšetala je do svojih kola, puštajući da joj se sve slegne.

Kad je ušla u prodavnicu, Mak je bio za kasom na kratkom pultu naspram vrata. Radnja je izgledala kao što je Ris i očekivala: imala je od svega pomalo – frižidere za meso i mesne prerađevine, police suvih namirnica, odeljke za mašinsku robu, belu tehniku, opremu za pecanje, municiju.

Kome treba galon mleka i kutija metaka? Ovo je pravo mesto za njega!

Kada je Mak završio s mušterijom, Ris priđe pultu. „Kola bi trebalo da su popravljena“, reče. „Čula sam. Hvala vam. Koliko sam dužna?“ „Lint je ostavio račun ovde. Možeš da prođeš pored njegove garaže ako ti treba i gorivo. A možeš gotovinu da mu ostaviš i ovde. Videću ga kasnije.“ „Gotovina mi odgovara.“ Uzela je račun, s olakšanjem pročitala cifru, koja je bila manja nego što se nadala. Mogla je da čuje nečije glasove u zadnjem delu radnje, i zvono još jedne kase. „Našla sam posao.“

Mak nakrivi glavu dok je Ris vadila novčanik. „Tako brzo?“ „U restoranu u centru. Ne znam ni kako se zove“, shvati tad ona. „To mora da je Anđeoska hrana. Meštani ga zovu samo Kod Džouni.“ „Da, kod Džouni. Nadam se da svraćate ponekad. Dobro kuvam.“ „U to ne sumnjam. Izvoli kusur.“ „Hvala. Hvala za sve. Odoh da nađem neku sobu pa nazad na posao.“ „Ako ćeš u hotel, traži od recepcionerke Brende cenu s mesečnim popustom. Kaži joj da radiš kod Džouni.“ „Hoću. Kazaću joj.“ Mogla je dati i oglas u lokalnim novinama, jer su svi već sve znali. „Hvala, gospodine Draberu.“ Hotel je bio petospratnica od bledožutog maltera, s ubedljivo najboljim pogledom na jezero. Imao je prodavnicu, malu kafeteriju s mini-pekarom i dvoranu za ručavanje sa stolovima pokrivenim stolnjacima.

Rečeno joj je da će tu naći brzi internet za male pare, sobnu uslugu od sedam ujutro do jedanaest uveče i vešernicu u suterenu.

Ris se dogovorila za nedeljnu cenu – sedam dana će biti sasvim dovoljno – za jednokrevetnu sobu na trećem spratu. Sve ispod trećeg bilo je previše dostupno provalnicima, bar po njenom mišljenju, a iznad trećeg bi se osećala zatočeno.

Ispražnjenog novčanika, odvukla je svoju torbu i laptop na treći sprat, ne koristeći lift.

Pogled iz njene sobe vredeo je svake pare. Odmah je otvorila prozore i dugo gledala svetlucavu vodu po kojoj su plovili brodići, i visoke planine koje su se nadvijale nad gradom.

Ris pomisli da je danas to njen grad, svesna da će to i sutra biti. Vrativši se u sobu, primetila je još jedna vrata, koja su povezivala susednu sobu s njenom. Proverila je jesu li zaključana, drmusajući ih jako, a onda pomerila komodu tačno ispred njih.

Odmah se osetila bolje.

Nije planirala da se raspakuje, ne odmah, samo je izvadila najpotrebnije stvari: putničku vreću, neseser, punjač za mobilni. Budući da kupatilo nije bilo veće od ormana, ostavila je vrata otvorena i na brzinu se istuširala. Dok je voda tekla, naglas je recitovala tablicu množenja kako bi se smirila. Navukla je čistu odeću i brzo se vratila u sobu.

Novi posao, podseti se dok je sušila kosu i nanosila diskretnu šminku. Zaključila je da danas nije tako bleda, i oči joj nisu upale.

Proverivši vreme, uključila je laptop, otvorila dnevnik i počela da kuca.

Anđeoska Pesnica, Vajoming 15. april Danas sam radila. Zaposlila sam se kao kuvarica u malom restoranu u lepom gradiću na obali velikog plavog jezera. U mislima otvaram šampanjac, a tu su i zastavice i baloni.

Osećam se kao da sam se popela na planinu, poput ove iznad gradića. Nisam na vrhu; i dalje sam na litici. Ali čvrsta je i široka, i ovde mogu da se odmorim pre nego što nastavim dalje.

Radim za ženu po imenu Džouni. Ona je niska, zdepasta i neobično lepa. Pritom je i otresita, ali to je dobro. Neću da me tetoši. Mislim da bi me to nasmrt ugušilo, samo bih ostala bez vazduha, kao kad se probudim iz nekog od svojih košmara. Ovde mogu da dišem i da se zadržim dok ne krenem dalje.

Ostalo mi je manje od deset dolara, ali ko je za to kriv?

U redu je. Imam sobu plaćenu za nedelju dana, s pogledom na jezero i Titon, imam posao i novo crevo za hladnjak.

Propustila sam ručak i to je korak unazad. Ali nema veze.

Bila sam prezauzeta kuvanjem da bih jela. Nadoknadiću.

Danas je lep dan, 15. april. Odoh na posao.

Ugasila je laptop, zatim spakovala telefon, ključeve, vozačku dozvolu i tri dolara, koje je iskopala iz džepova.

Zgrabila je jaknu i krenula prema vratima.

Pre nego što ih je otvorila, Ris gvirnu u prazan hodnik.

Dvaput je proverila bravu, opsovavši ispod glasa, a onda i treći put, pre nego što se vratila u sobu da iz torbe uzme selotejp. Zalepila je komad preko vrata, prilično ispod nivoa očiju, a onda se sjurila niz stepenice.

Silazeći, u sebi je ponavljala tablicu množenja. Posle kraćeg razmišljanja, kola je ostavila parkirana. Pešačenjem će uštedeti novac, iako se već smrklo kad je završila smenu.

Nekoliko ulica, samo toliko. Ipak, u ruci je stezala svežanj ključeva i taster za uzbunu.

Možda je trebalo da se vrati po kola, za svaki slučaj.

Koješta, reče sebi. Bila je blizu hotela. Bolje misliti na vreme. Kada bi živci počeli da titraju, zamišljala je sebe za roštiljem. Jako kuhinjsko svetlo, muzika sa džuboksa, žamor sa stolova. Poznati zvuci, mirisi, pokreti.

Možda su joj dlanovi bili hladni i znojavi kad je otvorila vrata Džouninog restorana i ušla unutra. Konobarica, ista ona koja je radila i u vreme ručka, pokaza joj prstom da priđe. Ris zastade kod separea, gde je ova dopunjavala ulje i sirće u bočice.

www.leo.rs | 83

„Džouni je pozadi u ostavi. Rekla je da ti sve ukratko objasnim kad dođeš. Sada je zatišje, ali ranoranioci će uskoro početi da stižu. Ja sam Linda Gejl.“ „Ris.“ „Prvo upozorenje. Džouni ne toleriše zabušavanje.

Ako te uhvati da dangubiš, skočiće ti za vrat i uješće te.“ Nacerila se kad je to rekla, tako da su joj plave oči zasijale, a jamice na obrazima se produbile. Imala je lutkasto plavu kosu skupljenu u pletenicu.

Nosila je farmerke i crvenu majicu s belim porubom.

Srebrno-tirkizne minđuše visile su joj do okovratnika. Ris zaključi da izgleda kao zapadnjačka mlekarka. „Ja volim da radim.“ „I radićeš, veruj mi. Subotom uveče ima mnogo posla.

Imaćeš dvoje za ispomoć – Bejb i Huanitu. Met konobariše, a Pit pere sudove. Ti i Džouni ste u kuhinji, i ona će motriti na tebe. Ako ti treba pauza, kaži joj i izađi. Pozadi je prostorija gde možeš da ostaviš jaknu i tašnu. Nemaš tašnu?“ „Ne, nisam je ponela.“ „Bože, ja nikud ne idem bez tašne. Hajde, pokazaću ti restoran. Spremila ti je i formulare da popuniš. Pretpostavljam da si nešto slično već radila, čim si se danas onako brzo snašla.“ „Da, jesam.“ „Toaleti – čistimo ih po rasporedu. Sačekaćeš nekoliko nedelja dok dođe tvoj red.“ „Jedva čekam.“ Linda Gejl se naceri. „Imaš li porodicu u blizini?“ „Ne. Sa istoka sam.“ Nije htela da govori o tome, niti da misli o tome. „Ko je zadužen za automat sa sokovima?“ „Konobari. Ako smo pretrpani, možeš da preuzmeš porudžbine pića. Služimo i vino i pivo. Ali oni koji vole da loču obično idu kod Klensija. I to bi bilo to. Ako te nešto zanima, slobodno pitaj. Moram da završim postavljanje stolova ili će Džouni da me stavi u top. Dobro došla.“ „Hvala.“ Ris uđe u kuhinju i uze kecelju. Čvrsta, široka litica, reče sebi. Dobro mesto za stajanje dok ne dođe trenutak za pokret.

2 Linda Gejl je bila u pravu za gužvu. Meštani, turisti, planinari, kamperi – svi su želeli ukusan obrok u restoranu. Ris i Džouni radile su bez mnogo priče dok se iz friteza pušilo, a roštilj bljuvao vatru.

U jednom trenutku, Džouni pred Ris stavi činiju supe. „Jedi.“ „O, hvala, ali...“ „Imaš zamerke na moju supu?“

84 |

„Ne.“ „Onda sedi za šank i jedi. Gužva je prošla i treba ti predah. Staviću na tvoj račun.“ „U redu. Hvala.“ Kada je pomislila na konzumiranje hrane, umesto na kuvanje, Ris shvati da je gladna. Dobar znak, zaključi ona, sedajući na kraj šanka.

Odatle je imala dobar pogled na restoran i vrata.

Linda Gejl pred nju spusti tanjir sa zemičkom i dve kockice putera. „Džouni kaže da su ti potrebni ugljeni hidrati. Hoćeš li čaj uz to?“ „Savršeno. Uzeću sama.“ „Ja ću, usput mi je. Samo požuri“, dobaci Linda Gejl, donoseći šolju. Osvrnuvši se preko ramena, ona se nagnu bliže i šapnu: „Spretnija si od Džouni. I lepše serviraš hranu. Neki gosti su već komentarisali.“ „O.“ Nije tražila komentare ili pažnju. Samo platni ček. „Nisam htela ništa da menjam.“ „Niko se ne žali.“ Linda Gejl nakrivi glavu sa smeškom koji joj produbi jamice na obrazima. „Malo si nervozna, zar ne?“ „Verovatno jesam.“ Ris srknu supu, zadovoljna što je blagog ukusa. „Nije ni čudo što je ovde uvek puno. Supa je vrhunska.“ Linda Gejl pogleda u pravcu kuhinje, uveravajući se da je Džouni uposlena. „Opkladili smo se. Bejb misli da bežiš od zakona. Ona mnogo gleda TV. Huanita misli da bežiš od nasilnog muža. Metju, kao sedamnaestogodišnjak, misli samo na seks. A ja mislim da ti je srce slomljeno tamo na istoku. Da li je neko pogodio?“ „Niko. Žao mi je.“ Pomalo ju je frustrirala ideja da drugi spekulišu o njoj, ali podsetila se da su restorani puni malih drama i velikih tračeva. „Samo se još nisam skrasila pa putujem.“ „Ima tu još nečeg“, promrmlja Linda Gejl vrteći glavom. „Na licu ti piše da ti je srce slomljeno. A kad smo već kod toga, evo visokog, crnpurastog i zgodnog.“ Ris zaključi da je i visok, prateći pogled Linde Gejl.

Nekoliko centimetara, ako ne i više, preko metar osamdeset. Crnpurast takođe, s razbarušenom crnom kosom i maslinastim tenom. Ali ne bi rekla da je zgodan.

Ta reč je u njenoj glavi označavala uglađenost i otmenost, a ovaj muškarac nije bio ništa od toga. Naprotiv, bilo je neke sirove razuzdanosti u njemu, s neurednom bradom na koščatom licu. Nešto još sirovije, po njenom mišljenju, bilo je u krivoj liniji usana i načinu na koji mu je pogled klizio po prostoriji. I nije bilo ničeg uglađenog u izlizanoj kožnoj jakni, izbledelim farmerkama i iznošenim čizmama.

Ona pomisli da nije kaubojski tip, ali neko ko izgleda kao on sigurno se dobro snalazi na otvorenom. Izgledao je izdržljivo i tek neznatno opako. „Zove se Brodi“, prošaputa Linda Gejl. „Pisac je.“

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs

www.leo.rs | 85

!

O OV

N

Preuzmite Besplatno!

OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA I APPLE UREĐAJIMA!

Aplikacije lavovskog časopisa – “začinjeno ljubavlju”!

NOVi broj!

86 |