Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br 16/januar 2014

www.leo.rs www. w le leo.rs | 1

SVAKOM KUPCU KOJI PORUČI KNJIGU PREKO SAJTA WWW.LEO.RS POKLANJAMO BLOKČIĆ I BUKMARKER ZAČINJEN LJUBAVLJU

2|

Sadržaj: 8

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić

Ajrin Torn NJUŠKALA – Slučaj nestalih kostiju 1

Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč

Dženi Nimo Čarli Boun i vuk iz divljine

12 Dr Frenk Kinslou Tajna kvantnog življenja

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović

10 16 Nik Vujičić Nezaustavljiv

22 Dr Iben Aleksander Dokaz raja

28 Zoran Lj. Nikolić Dr Vidoje D. Golubović Beograd ispod beograda

34 Miranda Dikinson Kad ljubav pozove

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Leo commerce na:

40 Metju Gudman Osamdeset dana

46 Marina Fiorato Grad večne ljubavi

52 Inid Somer Dvanaest odaja Nila

60 Dušan Ristić Ceremonija

66 Sidni Šeldon Sjaj zvezda

72 Prijavite Pr r se za

na: www.leo.rs

Ju Nesbe Sneško

82 Ken Vilber Bez granice

4|

EKSKLUZIVNI INTERVJU SA Prof. dr med. sci. Lelicom Todorović NLP trener Veliko nam je zadovoljstvo na ukazanoj prilici da vam predstavimo novog lavovskog autora Lelicu Todorović, doktora medicinskih nauka, specijalistu interne medicine, internacionalnog NLP trenera i kouča i kreatora jedinstvenog treninga upravljanja stresom. Kao rezultat ogromnog znanja integrisanog od mnoštva zvanja, veština i iskustva koja je na svom putu sticala, nastala je njena prva knjiga NLP čarobna gradionica zdravlja. Zabavljajući se sa životom, sa puno ljubavi, toplog srca i čiste duše, Lelica nam otkriva pouzdane načine za dostizanje dobrog zdravlja, trajne vitalnosti i dugovečnosti. U ovom broju Leo lavovskog časopisa uživaćete u draguljima mudrosti koje je podelila sa nama Koji je tvoj omiljeni način da započneš dan?

U dan uvek ulazim polako. Uz kafu i doručak. Ne žurim. Uvek isplaniram da imam bar sat vremena pre nego što izađem iz kuće. Ako ujutru ne idem van kuće, onda jutro koristim za aktivnosti za koje mi je potrebna najveća koncentracija: pišem, kreiram treninge, pripremam predavanja za studente, istražujem razna područja koja su mi zanimljiva, usvajam nova znanja, razmišljam o klijentima i razmatram koji su to koučing pristupi koji bi bili najkorisniji i najefikasniji. Šta ti iz profesija kojima se baviš donosi najviše radosti i nadahnuća?

Sve profesije kojima se bavim su mi izvor radosti. Ipak, najviše nadahnuća dobijam iz individualnih koučinga i treninga jer tokom njih postajem svedok intenzivnog rasta i razvoja ljudi. U prilici sam da uživo posmatram njihov proces transformacije tokom kojeg oni, preuzimanjem odgovornosti za svoj život, postaju srećniji, mirniji i razboritiji. Ja time dobijam nove uvide koje pisanjem delim sa ostalima. Neki od tih uvida su značajni i za moju ličnu transformaciju koja je neprekidan proces. Svaki učitelj je i učenik, a svaki učenik je i učitelj.

zam. Najjednostavnija i odavno poznata je Udahni duboko i broj do deset. Skromnost je takođe odlična preventiva stresnoj reakciji. Najviše stresa imaju sujetni i oholi ljudi, oni koji misle da su „Bogom dani samo oni“.

Da li imaš uzor koji si sledila i ko je imao najveći uticaj u tvom životu?

Postoji značajan broj ljudi koji su uticali na moj život, ali nikoga od njih ne bih nazvala uzorom. Nisam želela da budem kao neko drugi. Intuitivno sam pratila svoj put i to i dalje radim.

Prilikom donošenja važnih odluka kojim sredstvima se rukovodiš?

Istražujem sve što mi je dostupno u vezi sa tim o čemu treba da donesem odluku. Konsultujem ljude koji su već napravili kvalitetne izbore, promišljam. Koristim intuiciju. Kad donesem odluku, šta god da se kasnije ispostavi, prihvatam odgovornost i u miru sam sa time.

Kada se desi da posledica moje odluke bude rezultat koji nisam želela, onda smanjujem štetu što je moguće pre i donosim novu odluku. Nisam zarobljenik svojih odluka.

Kako usklađuješ porodični život i posao?

Da li ti se događaju stresne situacije i na koji način ih prevazilaziš?

Naravno da sam izložena stresnim situacijama. Ali ne tragam za njima i sve manje ih kreiram sebi i drugim ljudima. Kreirala sam trening Upravljanje stresom i do sada imam značajan broj zadovoljnih polaznika. Postoje mnogobrojne tehnike kojima se može prevazići stresna sutuacija ili bar ublažiti njeno štetno dejstvo na organi-

Moju porodicu čine ćerka od 27 i sin od 23 godine.

Oboje rade i, iako živimo zajedno, oni su samostalni. Obzirom da ja živim u dva grada (Niš i Beograd) uskladili smo obaveze prema zajedničkom domaćinstvu i sopstvene aktivnosti. Kada sam sa njima ja dobrovoljno i sa zadovoljstvom preuzimam veći deo porodičnih obaveza.

Tokom NLP edukacije sam naučila kako da uživam u „trivijalnim“ kućnim poslovima. Neke od najboljih ideja sam

www.leo.rs | 5

dobila dok sam se bavila njima. Lap top je uvek spreman, kao i papiri i olovke tako da se može dogoditi da usred sređivanja sudova ili veša sednem da pišem. Ponekad zakasnim sa obrokom, ali to svi posmatraju blagonaklono.

Kada si prepoznala pisca u sebi i kako si donela odluku da napišeš knjigu?

Negde u petom razredu sam počela intenzivno da čitam knjige. U srednjoj školi sam počela da pišem kratke priče i pesme. Tadašnji časopis za književnost, umetnost i kulturu Venac, objavljivao je neke od njih. Na svim pismenim zadacima iz srpskog jezika imala sam petice i moja profesorica srpskog je bila razočarana mojom odlukom da upišem medicinu. Od srednje škole sam zapisivala svoja razmišljanja, a poslednjih desetak godina intenzivno. Iz tih beleški je nastala ova prva knjiga. Trenutak odluke da napravim sledeći korak, da je objavim, došao je spontano, prosto sam osetila da to treba da uradim i da svoja znanja i iskustva podelim sa drugima. Leo commerce sam za izdavača izabrala intuitivno. Bilo je to obostrano prihvatanje na prvi susret. A od sada, pa svih narednih godina naše saradnje, verujem da ćemo čitaoce obradovati sa još poprilično knjiga. Nema kraja NLP lavovskoj gradionici čarolija.

U svojoj prvoj knjizi NLP Čarobna gradionica zdravlja otkrila si od srca sjajne recepte za zdravlje, vitalnost i dugovečnost. Da li veruješ da će ih čitaoci praktikovati?

Verujem da će već samo čitanje knjige pokrenuti u njima procese koji će ih dovesti do nekih uvida. Neki će doći do nekih znanja, neki će biti inspirisani da provere da li to funkcioniše za njih, neki će nešto želeti da dodaju ili ospore, neki će dobiti novi životni impuls. U svakom slučaju, verujem da svako ko počne da je čita neće ostati ravnodušan.

Da li si zadovoljna dosadašnjom reakcijom čitaoca na knjigu NLP Čarobna gradionica zdravlja?

Prezadovoljna sam. Najveći skeptici i kritičari su me pohvalili. Neki su pročitali knjigu „u jednom dahu“.

Neki kažu da im je korisna. Neki me citiraju, makar i u šali. Mnogi je već kupuju kao poklon bliskim i dragim ljudima. Ono što me najviše raduje je da je razumljiva i zanimljiva ljudima svih nivoa i profila obrazovanja. Pročitali su je poljoprivrednici, domaćice, studenti, vlasnici sopstvenih biznisa, doktori nauka, pravnici, ekonomisti, inženjeri...Poklonila sam nekoliko knjiga lekarima ali od njih još nemam povratnu informaciju, tako da ne znam da li su je pročitali i kako je delovala na njih.

Koji je tvoj omiljeni književni žanr i koju knjigu trenutno čitaš?

Ne bih mogla da izdvojim jedan žanr. Volim klasike, ali i savremene pisce. Dela Ive Andrića, Meše Selimovića, Dostojevskog i Salmana Ruždija su na mene ostavila

6|

poseban utisak . Čitam knjige koje spadaju u popularnu psihologiju, kao i knjige koje se bave najnovijim medicinskim otkrićima. Posebno me zanima oblast Epignetika i Psihoneuroendokrinoimunologija. Obožavam pesme od Miroslava Antića. Kad su mi ćerka i sin bili mali svi smo znali napamet sve pesme od čika Jove Zmaja. Trenutno čitam Zvoneći kedri Rusije autora Vladimira Megrea.

Da li bi izdvojila nešto što je od presudnog značaja za tvoj dosadašnji uspeh?

Možda posvećenost. Možda to što sam verovala svojim impulsima i pratila svoj put. Što sam ostala u kontaktu sa svojim talentima. Verovatno sve zajedno.

Koje su to sitnice koje ti ulepšavaju život i kako najradije provodiš slobodno vreme?

Sve vreme koje imam mi je slobodno vreme. Zaista.

Sve što radim u profesionalnom smislu radim sa zadovoljstvom i uživanjem tako da se u svim tim aktivnostima osećam kao da mi je to hobi. Uživam u pripremi hrane.

Imam dva specijalna začina koja stavljam u svaku hranu i piće koje pripremam: ljubav i zahvalnost, prema sebi i onima koji će ih konzumirati. Zahvalna sam za porodična i prijateljska druženja. Rado čitam, pišem ili šetam. Volim da igram tablić sa sinom, iako me on najčešće pobedi.

Radujem se trenucima kad pijem kafu sa ćerkom ili kad zajedno gledamo neki film, mada se često obe uspavamo pre kraja. Obradujem se svaki put kad odem u selo u kom sam rođena i vidim mog vitalnog i za humor uvek spremnog oca. U stvari ja sve svoje vreme provodim zabavljajući se sa životom i poslednjih godina on je jako pažljiv i darežljiv partner i ispunjava mi mnoge želje. Šta je, po tvom mišljenju, najdragocenije imati u životu?

Najdragocenije? Osim kada se radi o stvarima koje se mogu tačno izmeriti mernim jedinicama, ne volim ništa da stavljam na pijedestal u odnosu na ostalo. Uopšte ne volim i ne koristim poređenja. Najbolji učenik (ne zato što to nisam bila), najbolji prijatelj, najbolji učitelj...šta god. Poređenja imaju u sebi nešto nepravedno: ne uzimaju u obzir sve aspekte osobe ili sve aspekte života. Ako bih morala da se odlučim šta bih proglasila najdragocenijim u životu to bi bio mir i spokoj u duši. Šta je za tebe suština i smisao života?

Po mom mišljenju ne postoji opšti smisao života. To je vrlo individualno. Za nekoga smisao može biti realizacija nekog poslovnog projekta, za nekoga rađanje i odgajanje dece, za nekoga sportski uspeh, muzička ili slikarska karijera, obrada zemlje, prosvetiteljski rad, lečenje ljudi ili životinja, pisanje knjiga, izdavaštvo...ima puno toga.

Generalno bih ipak mogla da kažem da je smisao života samoostvarenje.

!

O OV

N

PREUZMITE BESPLATNO! OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA! APLIKACIJE LAVOVSKOG ČASOPISA – “ZAČINJENO LJUBAVLJU”!

NOVI BROJ!

www.leo.rs | 7

I VUK IZ DIVLJINE

DŽENI NIMO Čarli je najzad uspeo da vrati svog odavno nestalog oca. Njegova životna misija se ostvarila i sada mu sve deluje moguće i vedro. Međutim, neće se sve odvijati onako kako je on očekivao i brzo će se mračni oblaci ponovo nadviti nad njegov grad.

Magični i uzbudljivi šesti nastavak serijala o Čarliju Bounu, dečaku obdarenom da može da čuje glasove ljudi na slikama i fotografijama, a potom i da ulazi u njih, počinje tako što glavni junak i njegov simpatični ujka Paton odlaze u kuću u kojoj je Čarli odrastao. Za to vreme, njegovi ponovo ujedinjeni roditelji odlaze na svoj drugi medeni mesec da posmatraju kitove. Čarli je pomalo razočaran što su ga ostavili samog i što, taman kad ga je pronašao, otac odmah odlazi. Ipak, neće ni stići da ih se uželi, jer u vazduhu počinje se oseća neka čudna slankasta izmaglica, a kada padne noć, razleže se jezivo zavijanje. Čarlijev život trebalo je da bude savršen sada kada mu se otac najzad vratio i kada mu je porodica ponovo srećna. Ipak, njega će misterija i avantura uvek pronaći.

Ovog puta, nestao je Ejsa Pajk, Čarlijev nekadašnji ne-

8|

prijatelj, koji je prešao na stranu dobra, izdao Manfreda Blura i pomogao Čarliju da povrati svog oca. Obdaren je sposobnošću da se u sumrak menja u divlju zver. Njegovi roditelji traže pomoć od Čarlija i sada je Čarliju potrebna podrška i nepogrešiva veština mačaka Plamenova da bi spasao svog druga.

Osim toga, stari Jezekilj Blur, koji mrzi Čarlija iz dubine duše, regrutovao je novog obdarenog učenika, Dagoberta Beskrajnog, da mu pomogne da zagorča Čarliju život.

Dagobert ima bledunjave usne i hladne akvamarin oči; on je davitelj i njegova jeziva obdarenost je kontrola nad vodama i moć da davi ljude. Ne odvaja se od Čarlija i zato svi ostali drugovi skoro da počinju da ga izbegavaju.

Manfred uzima Dagoberta pod svoje okrilje i Čarliju su njih dvojica od početka izuzetno sumnjivi. Nešto se čudno događa – i Čarli je siguran da porodica Blur mora da se krije iza toga. Čarli i njegovi prijatelji moraju da pronađu to stvorenje što tako očajnički vapi za pomoć. Ali da li će stići na vreme? Da li Plamenovi i Čarli mogu da mu pomognu, a da ih ne uhvate Manfred i Dagobert...

Irina Vujičić

Nakon knjige Čarli Boun i vremenski tvister, nastavljaju se nesvakidašnje avanture o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.

Pročitajte:

Ponoć za Čarlija Bouna

Čarli Boun i plava boa

Čarli Boun i vremenski tvister

Čarli Boun i zamak ogledala

Čarli Boun i senka bedloka

Komplet Čarli I-IV

Čarli Boun i skriveni kralj

Čarli Boun i crveni vitez

Komplet K Kom Ko ompl mplet let Č Čarli arlil V-VIII www.leo.rs | 9

N R O IN T

AJR

SLUČAJ NESTALIH KOSTIJU 1

10 |

N I R J A

N R TO

SLUČAJ NESTALIH KOSTIJU 1

Nakon što se Sajmon svetski putnik uspešno vratio sa svog četvrtog putovanja i zaokružio pripovest o svojim pustolovinama, počela sam da razmišljam o novom serijalu za nešto stariju decu. Ideja se gradila postepeno.

Moji provereni doušnici javili su mi da su trenutno među klincima aktuelni dinosaurusi i odatle je sve krenulo.

Međutim, nemojte da vas to zavara, „Njuškala“ nisu baš obična priča o dinosaurusima. O ne, dinosaurusi su specijalna poslastica i tu ima još dosta peripetija. To je priča o dva desetogodišnja dečaka i psu. Najpre je sam Maks, radoznali i inteligentni šarmer, a onda se između njega i štrebera iz komšiluka, Robina, neočekivano razvija sve čvršće prijateljstvo, da bi im se potom pridružio i Njuško, mali pas lutalica kojeg su njih dvojica spasli.

Posle zajedničkog uspeha u hvatanju lokalnih kradljivaca, tri nova druga prepoznaju jedni u drugima neiscrpnu žeđ za misterijom i avanturom koje ih povezuju i odlučuju da je krajnje vreme da njihov grad dobije novu detektivsku agenciju pod nazivom „Njuškala“. Svoj poziv ozbiljno shvataju i maksimalno mu se posvećuju pošto

je on ostvarenje njihovih najvećih strasti – njuškanja i istraživanja. Znatiželjni duh povešće ih tako jednog dana do muzeja gde je izložena nova postavka ogromnih skeleta dinosaurusa. Tu će steći neka nova znanja i uživaće u pogledu na rekonstruisane praistorijske životinje pod vođstvom starog kustosa, doktora Štrausa. Međutim, već pri njihovoj drugoj poseti muzeju, sve će se iz korena promeniti, a naročito njihovi životi i dalja budućnost.

Misterija kakvu nisu mogli ni da sanjaju čeka ih baš tu, na dohvat ruke, a da bi je otkrili, moraće da zakorače u nepoznato, i pitanje je kako će se i da li će se odatle ikada više vratiti.

Glavni junaci proći će kroz doživljaje pune neizvesnosti u kojima će se graditi i njihovi pojedinačni karakteri, snaga i izdržljivost biće im testirani, izoštriće im se logičko razmišljanje i zaključivanje, ali će i njihovo prijateljstvo dobiti novu snagu, očeličeno vatrom zajedničkih uspona i padova. Agencija „Njuškala“ odškrinuće vam vrata sasvim neobičnog sveta, na vama je samo da napravite prvi neustrašivi korak.

www.leo.rs | 11

DR FRENK DŽ. KINSLOU Začetnik procesa Quantum Entrainment®

TAJNA KVANTNOG ŽIVLJENJA Moćne tehnike za primenu procesa Quantum Entrainment® u svakodnevnom životu

12 |

DR FRENK DŽ. KINSLOU Začetnik procesa Quantum Entrainment®

TAJNA KVANTNOG ŽIVLJENJA PREDGOVOR Godine 2007. razvio sam Quantum Entrainment® (QE™), jedinstveni proces za samoistraživanje, koji zaobilazi mnoge zamke rada na sebi, tako što svodi sve tvorevine, fizičke i mentalne, na njihov osnovni element: čistu svest. Koncentrisao sam se na izvanredna iseliteljska dejstva koja smo mi ljudi u stanju da izvedemo, ali ih retko ispoljavamo, uz samo blago premeštanje u svesti. Napisao sam Tajnu brzog isceljenja da bi svako ko želi mogao da nauči da isceljuje sa QE-om. Od objavljivanja te knjige, oduševile su me mnoge izvanredne priče o isceljenjima koje su radosni čitaoci iz svih krajeva sveta podelili sa mnom.

Nisam hteo da ova knjiga bude prežvakavanje ili produžetak onoga što ste već naučili. Namera mi je bila da ovom knjigom otkrijemo nešto novo i značajno što će vam obogatiti živote na sveobuhvatniji način. Isprva nisam bio siguran da li ću uspeti da vama, čitaocima, prenesem finoću čiste reči pisane putem QE-a. Međutim, ispostavilo se da su moje brige bile neosnovane. Prva reakcija koju sam dobio od onih koji su pregledali ovu knjigu i praktikovali istančani proces QE-a izložen u njoj, daleko je premašila moja očekivanja.

I iskusni korisnici QE-a, kao i čitaoci koji su se tek upoznali s tim procesom, ustanovili su da čitanje ove knjige podstiče dubinski preobražaj u načinu na koji pristupaju

svojim životima. Osećali su da se u njihovoj svesti stvorio novi, stabilniji oslonac što je rezultiralo manjim konfliktom i većim samopouzdanjem, manjim neskladom i većim spokojem, manjom potrebom za kontrolom i većim poštovanjem života onakvog kakav jeste. Ukratko, ti pojedinci su videli kako se prepreke u njihovim životima povlače i otkrivaju njihovu osnovnu unutrašnju dobrotu – isijavanje njihovog bića.

Na sledećim stranicama otkrićete kako da primenite QE proces tako da vam on pomogne da poboljšate ključne oblasti svog života, kao što su finansijske brige, problemi sa besom i ljutnjom i sveukupna negativnost.

QE takođe može da vam unapredi veze, seksualni život, navike u jelu, spavanju, vežbanju. Iako će i isceljenje biti obrađeno u ovoj knjizi, ukoliko ste zainteresovani da naučite veštinu i nauku rapidnog QE procesa, onda vam je Tajna brzog isceljenja i dalje najbolji izvor.

Tajna kvantnog življenja podeljena je na dva dela, za kojima slede dodaci i rečnik. Dodatak A pokazaće vam kako da izvodite osnovni QE proces triangulacije. To će vam dati dobar osnov i odskočnu dasku ka učenju rafiniranog QE-a. Dodatak B sadrži česta pitanja koja mi šalju čitaoci širom zemaljske kugle. Te informacije imaće pravu vrednost kada počnete da integrišete QE u svoje svakodnevne aktivnosti. Dodatak C je autobiografski i

www.leo.rs | 13

priča vam kako je došlo do toga da se razvije QE. Ne bih inače pisao o sebi, osim ako ta priča na neki način ne obogaćuje iskustvo čitaoca. Međutim, toliko su me puta pitali kako sam razvio QE da sam pomislio da bih mogao da odgovorim na to u dodatku.

Konačno, smatram da rečnik ima znatnu vrednost. Veliki deo terminologije koju koristim u opštoj je upotrebi, ali retko se kad objasni u pogledu svoje određene primene. Dosta se zabune može izbeći ako izdvojite nekoliko minuta da proučite rečnik i usvojite određene definicije reči i izraza koji važe za moje učenje. Iako nastojim da objasnim nove reči i izraze u samom tekstu, toplo vam preporučujem da se često konsultujete s rečnikom sve dok ne usvojite te definicije.

U prvom delu, „Quantum Entrainment“, upoznaćete se s nizom jednostavnih i delotvornih progresivnih vežbi koje kulminiraju čistim QE procesom. Zbog toga, predlažem da pročitate ovaj deo od početka do kraja bez preskakanja. Onima koji su pročitali Tajnu brzog isceljenja, nešto od materije biće poznato. To je dragoceno na dva nivoa. Prvo, neophodno je da novi čitalac zna ovaj materijal u pripremi za lakše učenje i efikasno izvođenje QE procesa. Drugo, to je odličan pregled za one koji već praktikuju QE. Ovaj pregled postavlja vredan temelj za iskusnog korisnika QE-a da ovlada čistim QE-om, finijom doradom samog QE procesa. Čisti QE podstiče vašu svest da se proširi izvan nametnutih granica radi doslednog izraza QE-a u svakodnevnom životu.

Prvi deo nudi nove uvide i objašnjenja za unutrašnje delovanje QE procesa koji će proširiti um i, smatram, uzbuditi iskusne korisnike QE-a. Za one čitaoce koji se upoznaju s ovom jednostavnom i uspešnom filozofijom, hm, recimo da vas čeka prava poslastica. U ovom prvom delu istražićete ulogu euosećanja i njegov odnos sa čistom svešću. Saznaćete i o unutrašnjem i spoljašnjem putu ka sreći i, pošto QE proces brzo izaziva viša stanja svesti, pričaćemo o tome šta možete da očekujete dok vam se percepcija usavršava ka prosvetljenju.

U drugom delu, „Kvantno življenje“, otkrićete kako da primenite ono što ste naučili u prvom delu knjige. Sada ćete testirati praktičnu vrednost oplemenjenog QE-a.

Ovaj deo pruža osnove za život u čistoj svesti i nudi uzbudljivu mogućnost da spoznate kako se spokoj i blaženstvo vašeg euosećanja odražavaju u vama iz ljudi, predmeta i događaja koji čine vaš svakodnevni život. Živeći s QE-om, čovek uviđa da je ovozemaljski život prožet osećajem divljenja i tihog iščekivanja.

• Veoma sam uzbuđen zbog potencijalnog uticaja ove knjige na vaš život i na svet. QE vam otvara svest ka vašem unutrašnjem biću na jedinstven i delotvoran način.

Otvaranjem unutrašnje vesti o biću vraćate se novini detinjstva sa očima punim divljenja i cenite običnu lepotu koja vas okružuje.

14 |

Naš svet živeo je pod nekom vrstom duševnog mraka.

Gledali smo napolje u potrazi za odgovorom dok rešenje leži u drugom smeru – ka svetlosti bića. Otvaranjem ove knjige, još jedna sveća upaljena je protiv te tame.

Prvo poglavlje Čuda „Iščekivanje je prava atmosfera za čuda.“ – Edvin Luis Kol Stavite vrh kažiprsta ovlaš na sredinu čela. Sada dobro obratite pažnju na ono što tu osećate. Kakav imate osećaj u prstu tako oslonjenom na čelo? Kakav vam je osećaj na čelu u dodiru s prstom? Da li vam je prst topao ili hladan? Je li vam koža suva ili masna? Osećate li puls u prstu? Osećate li puls na čelu? Tiho, ali veoma jasno, obratite pažnju na ono što se dešava tamo gde se prst i čelo sreću. Radite to trideset sekundi.

A sada – kako se osećate? Da li vam je telo malo opuštenije? Svakako vam je um koncentrisaniji, manje rasplinut. Nije li tako? Pre nego što ste počeli da čitate prethodni pasus, misli su vam bile u pokretu. Možda ste iščekivali šta ćete saznati iz ove knjige. Ili ste možda razmišljali o obroku koji ste upravo pojeli ili ćete jesti. Možda ste mozgali o nekom ranijem razgovoru s prijateljem ili ste smišljali šta sve morate da pripremite za put na koji idete sledeće nedelje. Međutim, u toku ove jednostavne vežbe um vam je bio potpuno prisutan. Svest vam je bila jednostavna i direktna. I, kao ishod toga, telo vam se opustilo, a um vam je postao spokojniji. Zbog čega?

Kako mala promena u svesti može da napravi tako neposrednu i pozitivnu promenu u telu i umu?

Drago mi je što to pitate. Držite se mene kroz stranice ove jednostavne i dalekovide knjige i naučićete kako da rukujete moćima svesti da biste preobrazili svoj život na svaki mogući način. Tako je. Svaki aspekt vašeg zdravlja, finansija, ljubavi, posla i duhovnih poduhvata oživeće i procvetati; treba samo da naučite kako da budete svesni. I uzgred, to je nešto najprostije što možete da uradite.

Kada naučite kako da budete svesni na pravi način, moći ćete da iscelite fizičke tegobe kao što su iščašeno koleno, glavobolje, problemi s probavom i bolovi u zglobovima; da utihnete emocionalne brige uključujući ljubomoru, tugu, nervozu i strah; da preuzmete kontrolu nad svojim finansijama, vezama i seksualnim životom.

Deluje čak i na vaše kućne ljubimce! Proces s kojim ću vas upoznati jednostavan je, naučno zasnovan, lak za učenje i momentalno delotvoran. Ne zahteva da sedite i meditirate, da savijate telo u nezgodne poze ili da menjate način disanja. Ne treba da se učlanite ni u kakvu grupu ili da plaćate nekakve članarine. Ne zahteva čak ni da verujete u njegovu svrsishodnost – jači je od vere. To je Quantum Entrainment (QE); on širom sveta otvara srca i umove skladnoj moći čiste svesti.

Imam li vašu pažnju? Jesam li uspeo da vas nateram da odložite taj sendvič s ćuretinom i obrišete majonez s ugla usana? Odlično. Pažnja je sve što vam treba da bi QE delovao. To je sve. Toliko je prosto. Pokazaću vam kako da se odmaknete od mislima zasutog, višesmernog uma ka mirnom moru čiste svesti da biste iz prve ruke iskusili slobodu od celokupnog mentalnog previranja i emocionalnog ludila. Kao što kaže Bhagavad Gita: „Samo malo čiste svesti oslobađa dušu od velikog straha.“ Drevna mudrost je ovde, nadomak vaše ruke, na stranicama baš ove knjige.

Ovo su baš jake izjave, ali ne bih to govorio da nisam u stanju da ih poduprem prilično čvrstim postupcima.

Mislim da sam za sada dovoljno brbljao. Voleo bih da doživite izvanredna dejstva koja saznanje o čistoj svesti može da ima na vaše telo. Pažljivo sledite korake u narednom odlomku i iznenadićete se šta sve već možete da učinite... a to je samo početak.

Vežba „Rastući prst“ Podignite ruku, s dlanom okrenutim ka sebi, i pronađite horizontalnu liniju ili brazdu koja vam se proteže duž dna šake na vrhu zgloba. Pronađite istu horizontalnu liniju i na drugoj ruci. Spojte zglobove tako da se te dve linije tačno preklope. Sada pažljivo spojte dlanove i prste. Šake treba savršeno da vam se sklope kao za molitvu.

Pogledajte kako vam se dodiruju dva srednja prsta. Biće ili jednaki po dužini ili će jedan biti kraći od drugog. Za ovu vežbu odabraćete kraći prst. Ako su vam prsti jednaki, možete da odaberete levi ili desni. Odluka je na vama.

Razdvojte šake i stavite ih na sto (ako sedite za stolom) ili u krilo. Pregledajte i postanite svesni srednjeg prsta koji ste odabrali i pomislite: Ovaj će se prst izdužiti. Ne pomerajte prst; samo ga postanite svesni. Radite to ceo minut.

Ne morate ponovo da mu kažete da se izduži. Jednom je dovoljno. Samo mu dajte ono što mu treba da bi napravio taj prelaz, a to je vaša fokusirana svest. Taj jedan prst dobija vašu celokupnu pažnju pun jedan minut. To je sve!

Kada taj minut prođe, ponovo izmerite dužinu svojih prstiju služeći se linijama preko zglobova tačno onako kao što ste i ranije, i za čas... prst vam je duži! Neverovatno je! Pravo malo čudo. Međutim, sveti Avgustin učio je da se „čuda ne dešavaju u suprotnosti s prirodom, već samo u suprotnosti s onim što je poznato u prirodi“. Zato se naviknite na to. Stvaraćete mala čuda svaki dan kada „spoznate“ tajnu svesti.

Tokom vežbe „Rastući prst“ rekli ste sebi šta želite da se desi, zar ne? Imali ste jednu misao: Ovaj će se prst produžiti. A onda se to i desilo bez ikakvog dodatnog rada, mentalnog ili fizičkog, s vaše strane. Jedini sastojak koji ste dodali bila je svest. Ona je sve što vam treba da biste ostvarili ono što ste naumili. Znam da vam je teško da poverujete, ali istina je i to ćete sami sebi dokazati nakon što pročitate ovu knjigu.

Svest je primarni pokretač svega što znamo, vidimo i osećamo; kad postanemo svesni toga, životi će nam poteći lagano kao reka koja se uliva u more mogućnosti.

Sada se vratite na onaj momenat kada ste tek shvatili da vam je prst duži. Šta ste osetili u tom trenutku? Jeste li se iznenadili? Jeste li osetili divljenje i čuđenje? Čudo ima takvo dejstvo na nas, zar ne? Trza nas iz sna i obamrlosti.

Za trenutak smo dirnuti, pokrenuti, uzbuđeni i nadahnuti. Zar ne bi bilo sjajno kad bismo mogli da živimo živote u stalnom čuđenju poput deteta koje istražuje svet širom otvorenih očiju? Ali, recite „dragička“... to i možemo. Albert Ajnštajn je znao ovu tajnu. „Postoje samo dva načina da živite“, rekao je. „Jedan kao da ništa nije čudo. Drugi kao da je sve čudo.“ Dozvolite da se koji minut zadržim na ovom osećanju čuđenja, budući da je ono veoma značajan deo slagalice ljubavi i života. To osećanje čuđenja ili divljenja ono je što nazivam euosećanjem. Euosećanje (skraćeno od euforično osećanje) dokaz je da ste zaronili u vode apsolutne čiste svesti i da ste izronili okupani njenim regenerativnim i harmoničnim uticajem. Ono je vitalan deo učenja kako da gospodarite svojim životom a da ništa ne činite. Euosećanje uvek prija i zato se naviknite na ideju ispunjavanja svog života većim spokojem, ljubavlju i radošću.

Malo kasnije, provešćemo nešto više vremena u shvatanju i doživljavanju euosećanja. Dok sledite jednostavna uputstva izložena na stranicama ove knjige, steći ćete sredstva i uvid koji su vam potrebni da preobrazite živote članova svoje porodice i prijatelja, čak i neznanaca. U roku od nekoliko sekundi moći ćete da ih duboko i trajno dirnete. I svaki put kada to uradite, preobrazićete i sami sebe. Ne može da bude nikako drugačije.

Ovo vam obećavam: naučite QE proces, izvodite ga onako kako je ovde predstavljeno i ubrzo ćete shvatiti da se izvanredne promene odvijaju u svim oblastima vašeg života. Neke ćete promene očekivati, ali većina će ih biti poput iznenadnog dara. Stalno će vas čuditi radost i smirivati sopstveni unutrašnji spokoj. Sve u vašem životu biće potpuno isto, a ipak nekako blagorodnije i korisnije.

Vaši prijatelji mogu opaziti da ste drugačiji – da ste obazriviji, prisutniji. Za vas, svi problemi – usponi i padovi koji su vam obeležavali prethodni život – sada se susreću s unutrašnjim prihvatanjem koje im omogućava da lagano uviru i izviru bez otpora. Unutrašnji mir više je pravilo nego traženi i retko uhvatljivi izuzetak.

Vaš unutrašnji život značajno će se promeniti, dok ćete spolja možda delovati potpuno isto, osim opuštenijih ramena, samouverenijeg hoda i, najprimetnije od svega, vragolastog sjaja u vašim očima. A onda, veoma brzo, osvrnućete se na svoj život i pomisliti – Pa ja sam to čudo.

www.leo.rs | 15

Nik Vujičić

NEZAUSTAVLJIV Kao što verovatno znate, rođen sam bez ruku i nogu. Ono što ne možete da vidite, ali ste možda već osetili, jeste da me nedostatak udova ne sprečava da uživam u predivnim avanturama, uticajnoj karijeri koja me ispunjava i prijateljstvima punim ljubavi. Ovom knjigom želim s vama da podelim nezaustavljivu moć vere na delu, koja mi je pomogla da živim ovaj neverovatno dobar život uprkos hendikepu.

Vera na delu tiče se vere i ostvarenja. To je vera u sebe, svoje talente, svrhu svog postojanja i, najviše, u ljubav Božju i Njegov božanski plan koji se odnosi na vaš život.

Teme poglavlja u ovoj knjizi bave se najčešcim pitanjima i izazovima koje ljudi spominju kada mi se obraćaju ili kada mi pišu, uključujući: • lične krize • probleme u vezama • izazove na poslu i u karijeri • zdravstvene brige i brige zbog nemoći • autodestruktivne misli, emocije i zavisnosti • nasilje, progon, okrutnost i netoleranciju • izlaženje na kraj sa stvarima koje su izvan naše moći • kako pružiti ruku i služiti drugima • pronalaženje ravnoteže tela, uma, srca i duha Nadam se da će vas moje i priče drugih ljudi koji su preživeli iskušenja i nedaće – a neke od njih su daleko veće od mojih – inspirisati da prevaziđ ete izazove s kojima se susrećete. Naravno, ne znam odgovore na sva pitanja. Ali imao sam koristi od saveta mnogih mudrih ljudi, kao i od ljubavi i blagoslova mog nebeskog Oca. Smatram da ćete uvideti da su saveti koje ove stranice nude praktični, ali i inspirativni. Važno je da, dok čitate, znate da niste sami. Pomoć uvek možete dobiti od prijatelja, članova porodice, nastavnika, savetnika i sveštenstva. Nemojte misliti da svoj teret morate da nosite sami.

16 |

U znak sećanja na Kijošija Mijaharu, Mijah haru, u, ttasta asta as ta kkog ta og ćću u up upoo znati ati na nebu.

Posvećujem ovu knjigu svojoj o supruzi Kanae Loidi Vujičić-Mijahari, daru i radosti jičić Mij h i mom najvećem j ć d d i nakon k spasenja Božjeg.

Uvod Dobro došli, ovo je moja druga knjiga. Zovem se Nik Vujičić. Čak i da niste pročitali moju prvu knjigu Živeti slobodno, možda ste videli neki od snimaka na Jutjubu ili ste bili na nekom od predavanja koja sam držao kao motivacioni govornik ili evangelista.

Kao što verovatno znate, ili vidite na fotografiji na omotu knjige, rođen sam bez ruku i nogu. Ono što ne možete da vidite, ali ste možda već osetili, jeste da me nedostatak udova ne sprečava da uživam u predivnim avanturama, uticajnoj karijeri koja me ispunjava i prijateljstvima punim ljubavi. Ovom knjigom želim s vama da podelim nezaustavljivu moć vere na delu, koja mi je pomogla da živim ovaj neverovatno dobar život uprkos hendikepu.

Vera na delu tiče se vere i ostvarenja. To je vera u sebe, svoje talente, svrhu svog postojanja i, najviše, u ljubav Božju i Njegov božanski plan koji se odnosi na vaš život.

Inspiracija za ovu knjigu bili su mi brojni ljudi svih uzrasta širom sveta, koji su tražili od mene savet i uputstvo za borbu sa određenim nedaćama u svojim životi-

ma. Iz Iz mojih mojih jih govora zn znaju naju da sam ssavladao mnoge nedaće, daće da će,, ča čakk i ml mlad mladalačke adal alač ačke ke misli o samo samoubistvu, zabrinutost i da li ću ikada za to da li ću biti u stanju da se izdržavam izdrž pronaći ženu koja će me voleti, voleti ali al i da mi nije strano vršnjačko nasilje i druga pitanja i nesigurnosti koje nisu karakteristične samo za mene.

Teme poglavlja bave se najčešćim pitanjima i izazovima koje ljudi spominju kada mi se obraćaju ili kada mi pišu, uključujući: •

lične krize

•

probleme u vezama

•

izazove u poslu i karijeri

•

zdravstvene brige i brige zbog nemoći

•

autodestruktivne misli, emocije i zavisnosti

•

nasilje, progon, okrutnost i netoleranciju

•

izlaženje na kraj sa stvarima koje su izvan naše moći

•

kako pružiti ruku i služiti drugima

•

pronalaženje ravnoteže tela, uma, srca i duha

Nadam se da će vas moje i priče drugih ljudi koji su preživeli iskušenja i nedaće a neke od njih su daleko veće od mojih - inspirisati da prevaziđete izazove s kojima se susrećete. Naravno, ne znam odgovore na sva pitanja.

Ali imao sam koristi od saveta mnogih mudrih ljudi, kao i od ljubavi i blagoslova mog nebeskog Oca.

www.leo.rs | 17

Smatram da ćete uvideti da su saveti koje ove stranice nude praktični, ali i inspirativni. Važno je da, dok čitate, znate da niste sami. Pomoć uvek možete dobiti od prijatelja, članova porodice, nastavnika, savetnika i sveštenstva. Nemojte misliti da svoj teret morate da nosite sami.

Setite se da verovatno ima mnogo onih koji su se suočili sa istim izazovima s kojima se i vi suočavate. U ovoj knjizi nalaze se i priče ljudi koji su mi pisali i podelili svoja iskustva sa mnom. U nekim slučajevima sam izmenio njihova imena, ali priče su autentične i inspirativne zbog hrabrosti, vere i istrajnosti kojima nas uče.

Kao dečak sam, pokušavajući da se pomirim sa svojim hendikepom, pogrešio kada sam poverovao da niko na svetu ne pati kao ja i da su moji problemi nesavladivi.

Mislio sam da je nedostatak udova dokaz da me Bog ne voli i da moj život nema svrhu. Takođe sam verovao da ne mogu da podelim teret, pa čak ni sa onima koji su me voleli i brinuli se o meni.

Pogrešio sam u svakom pogledu. Nisam bio sam u svojoj patnji. Zapravo, mnogi ljudi su nailazili na izazove daleko veće od onih s kojima sam se ja suočavao. I ne samo da me Gospod voli već me je stvorio sa svrhom kakvu kao dete nikada nisam mogao ni da zamislim. Koristi me na načine koji me svakog dana iznova iznenađuju i zadivljuju.

Znajte da, dok god ste na ovoj planeti, On i za vas ima svrhu i plan. Gospod vas voli, i mnogo je ljudi oko vas - voljenih i stručnjaka - voljnih da vam pomognu da se izborite s nedaćama s kojima se suočavate. Teret koji nosite možda vam se čini zastrašujućim, ali kao što ćete videti na stranicama koje slede, moć vere na delu zaista je neverovatna.

Da biste ovo razumeli, imajte stalno na umu da ovaj čovek bez ruku i nogu putuje svetom i dopire do srca miliona ljudi, i da je i sam blagosloven neizmernom radošću i ljubavlju. Nesavršen sam kao i svi ljudi. Imam loše i dobre dane. Izazovi se pojavljuju i ponekad me i obaraju.

Ali znam da je Gospod snažan kada sam ja slab, i da smo nezaustavljivi kada sprovedemo veru u delo.

JEDAN Vera na delu Kada sam bio pri kraju govorničke turneje u Meksiku 2011. godine, jedan zvaničnik iz američke ambasade u Meksiko Sitiju pozvao me je i obavestio da je moja američka radna viza suspendovana zbog „istrage po pitanju nacionalne bezbednosti”.

Kako sam australijski državljanin, za boravak u Sjedinjenim Američkim Državama bila mi je potrebna viza.

Bez nje nisam mogao da se vratim kući u Kaliforniju. A ovo je predstavljalo zaista ozbiljan problem i zbog toga što je moje osoblje zakazalo čitav niz govora u Sjedinjenim Državama.

18 |

Rano narednog jutra, s Ričijem, mojim negovateljem, odjurio sam do američke ambasade da proverim kakve veze ima moja viza s nacionalnom bezbednošću. Kada smo stigli, zatekli smo veliko prijemno odeljenje krcato ljudima koji su došli zbog svojih problema. Morali smo da uzmemo broj, kao u pekari. Dugo smo čekali i lepo sam odremao pre nego što smo konačno stigli na red za sastanak sa službenikom ambasade.

Kada sam nervozan, pokušavam da budem duhovit.

Ne pali uvek. „Postoji li neki problem sa otiscima prstiju na vizi?”, našalio sam se. Službenik ambasade me je ljutito pogledao. Potom je pozvao svog nadređenog.

(Možda je moj smisao za humor bio pretnja američkoj bezbednosti?)

I njegov nadređeni je bio namrgođen. U tom trenutku sam već video sebe iza rešetaka. „Vaše ime je obeleženo u sklopu tekuće istrage”, rekao je supervizor kao robot. „Ne možete da se vratite u Sjedinjene Američke Države dok se sve ne razjasni, a za to će biti potrebno mesec dana.”

Krv mi se sledila. Nije moguće!

Riči se sručio na zemlju. Najpre sam pomislio da se onesvestio, ali on je pred dvesta ljudi pao na kolena u molitvi. Da, on je veoma pažljiv negovatelj. Podigao je ruke i zamolio Gospoda da učini čudo i odvede nas kući.

Sve oko mene kao da je u isto vreme bilo i ubrzano i usporeno. Vrtelo mi se u glavi, a službenik ambasade dodao je da je moje ime verovatno obeleženo zato što mnogo putujem po svetu.

Da nisu posumnjali da sam međunarodni terorista?

Trgovac oružjem bez ruku? Iskren da budem, nikoga nikad nisam ni pipnuo. (Vidite šta se dešava kada sam nervozan? Zaustavite me!) „Molim vas, hajde da se uozbiljimo, koliko opasan mogu da budem?”, upitao sam službenika ambasade. „Sutra se u predsedničkoj rezidenciji sastajem sa liderom Meksika i njegovom suprugom povodom proslave Sveta tri kralja, tako da je očigledno da me oni ne doživljavaju kao pretnju.”

Američki službenik nije ni trepnuo. „Nije me briga ni da se sastajete sa predsednikom Obamom, nećete ponovo ući u Sjedinjene Države dok se istraga ne završi”, rekao je.

Situacija bi bila smešna da nisam imao gomilu zakazanih govora u dobrim starim SAD. Nisam nameravao da sedim i čekam da se neko smiluje i zaključi da su Amerikanci bezbedni i pored toga što je Nik u državi. Zamolio sam službenika da mi posveti još koji minut, objasnio sam mu kakve me obaveze čekaju, spomenuo sam imena uticajnih ljudi, naglasio da zapošljavam ljude koji računaju na mene i da imam obavezu prema siročićima koji se ugledaju na mene.

Čuo se telefonom sa nekim ko je bio na višem položaju. „Jedino mogu da pokušaju da ubrzaju proces. Ali potrajaće najmanje dve nedelje”, rekao je.

Verovatno sam imao tuce govora zakazanih za te dve nedelje. Ali službenik nije pokazao ni najmanje razumevanje. U tom trenutku nam je samo preostalo da se vratimo u hotel, odakle sam mahnito počeo da zovem sve koje sam poznavao obraćajući se za pomoć i molitve.

Zahvatio sam moć vere na delu.

Ponekad nije dovoljno jednostavno reći „verujem”.

Ako želite da utičete na svet, morate pokrenuti sva svoja uverenja i veru. U ovom slučaju, pokrenuo sam veru u moć molitve. Pozvao sam svoj tim iz neprofitne organizacije Život bez udova (LWL - Life without limbs) u Kaliforniji i zamolio ih da započnu molitveni lanac. „Krećemo ka višim instancama - najvišim!”, rekao sam im.

Osoblje u organizaciji obavilo je more telefonskih razgovora i poslalo gomile mejlova, tvitova i SMS poruka.

U roku od sat vremena, sto pedeset ljudi molilo se za brzo rešenje mog problema s vizom. Takođe sam pozvao prijatelje i pristalice koji su možda imali nekakvog uticaja, rođake, susede ili bivše školske drugare u američkom Stejt departmentu.

Tri sata kasnije javio mi se neko iz ambasade u Meksiku. „Ne mogu da verujem, ali odobren vam je ulazak u zemlju”, rekao je službenik. „Istraga je obavljena. Sutra ujutro možete doći po novu vizu.”

To vam je, prijatelji moji, moć vere na delu! Može da pomeri planine, a može i da izbavi Nika iz Meksika.

Delanje u veri Putujući svetom, sretao sam ljude koji su tražili savet i molitve za probleme s kojima su se susretali. Često su znali šta bi trebalo da urade, ali plašili su se da nešto promene ili da učine prvi korak, da zatraže pomoć ili da ukažu poverenje Gospodu. Možda se i vi suočavate sa teškoćama zbog kojih se osećate bespomoćno, uplašeno, zaglavljeno u mestu, paralisano, nesigurno i nemoćno. Razumem vas. Doživeo sam to. Kada mi se obrate tinejdžeri i mladi ljudi i kažu mi da su žrtve vršnjačkog nasilja, da se osećaju izgubljeno i kao da su sami na svetu, ili da se plaše hendikepa, bolesti ili autodestruktivnih misli, tačno znam kako se osećaju.

Moje fizičke nedostatke lako je videti, ali dovoljno je da ljudi porazgovaraju sa mnom ili me poslušaju nekoliko minuta pa da shvate koliko uprkos tome uživam u životu. Često me pitaju kako ostajem pozitivan i gde pronalazim snagu kojom pobeđujem svoj hendikep. A ja im uvek odgovaram: „Molim se za pomoć Božju, a zatim sprovodim veru u delo.” Verujem. Verujem u određene stvari za koje nemam opipljiv dokaz - u stvari, koje ne mogu da vidim, okusim, dodirnem, namirišem niti čujem. A najviše verujem u Boga. Premda ne mogu da Ga vidim niti da Ga dodirnem, verujem da me je stvorio s

razlogom, i verujem da kada sprovedem svoju veru i uverenja u delo, mogu da primim Božji blagoslov.

Da li ću uvek dobiti ono što želim? Neću! Ali ću uvek dobiti ono što Gospod želi. Isto važi i za vas. Bez obzira na to da li ste hrišćanin ili ne, nikad ne smete poverovati da je dovoljno samo verovati u nešto. Možete da verujete u svoje snove, ali morate preduzeti korake da se oni ostvare. Možete verovati u svoj talenat i svoje sposobnosti, ali ako ih ne razvijate i ne koristite, od kakve su vam koristi? Možete verovati da ste dobra i brižna osoba, ali ako ljudima ne pružate pažnju i ako im ne pokazujete dobrotu, gde vam je dokaz?

Nemate izbora. Možete da verujete ili da ne verujete.

Ali ako verujete - u šta god da verujete - morate delati u skladu s tim. U suprotnom, čemu vera? Možda ste se suočili sa izazovima u karijeri i međuljudskim odnosima, možda ste imali problema sa zdravljem. Možda su prema vama loše postupali, zlostavljali vas ili diskriminisali.

Sve to što vam se desilo definiše vas i vaš život ukoliko ne preduzmete nešto da definišete sami sebe. Možete verovati u svoje talente. Možete verovati da ste puni ljubavi. Možete verovati da možete da prevaziđete bolest ili hendikep. Ali ta vera sama po sebi neće doneti promenu.

Morate je sprovesti u delo.

Ako verujete da možete da promenite svoj život nabolje ili da ostavite pozitivan trag u mestu ili državi u kojoj živite, pa čak i u svetu, postupajte u skladu s tom verom. Ako mislite da imate odličnu ideju za pokretanje privatnog posla, morate uložiti vreme, novac, talenat i pokrenuti posao. U suprotnom, kakva je korist od puste ideje? Ako ste pronašli nekoga s kim želite da provedete ostatak života, zašto ne postupite u skladu s tim uverenjem. Šta možete da izgubite?

Nagrada za veru na delu Velika je stvar imati veru, uverenja i ubeđenja, ali vaš život meri se koracima koje činite na osnovu njih. Na temelju onoga u šta verujete i u šta imate vere, možete sagraditi odličan život. Svoj sam sagradio na uverenju da mogu da inspirišem druge i da im pružim nadu kada se suoče s teškoćama. To uverenje je ukorenjeno u mojoj veri u Boga.

Imam vere u to da me je On stvorio da volim, inspirišem i ohrabrujem druge ljude, a najviše da pomažem onima koji su voljni da prihvate Isusa Hrista za svog Gospoda i Spasitelja. Verujem da nikada ne bih mogao da zaslužim put u raj, ali verom prihvatam dar oproštaja greha kroz Gospoda Isusa Hrista. Međutim, mnogo je toga značajnije od prostog „prolaska” kroz Biserne kapije. Važno je videti kako se drugi menjaju zahvaljujući moći Njegovog Duha svetoga, važna je bliska povezanost s Hristom u ovom životu, a tek onda na red dolazi nagrada na onom svetu.

To što sam se rodio bez ruku i nogu nije kazna Božja.

Sada to znam. Shvatio sam da ovaj „invaliditet” zapravo povećava moju sposobnost da Mu služim kao govornik i evangelista. Možda ćete, zato što tako mislim, pasti u

www.leo.rs | 19

iskušenje da pomislite da preterujem u veri jer većina ljudi smatra da je nedostatak udova veliki hendikep. Ali Gospod je iskoristio to što nemam udove da privuče ljude meni, naročito one koji i sami imaju neki oblik invaliditeta, kako bih ih inspirisao i ohrabrio svojim porukama vere, nade i ljubavi.

U Bibliji je Jakov rekao da su dela naša, a ne reči naše, dokaz naše vere. U Sabornoj poslanici Svetog apostola Jakova 2:18 napisao je: „Ali, neko će reći ‘Ti imaš veru, a ja imam dela.’ Pokaži mi veru bez dela, a ja ću ti pokazati veru svojim delima.” Čuo sam da ljudi kažu da su naša dela našoj veri i verovanjima ono što su naša tela našim dušama. Telo je dom duha, dokaz njegovog postojanja. Na isti način su i naša dela dokaz naše vere i verovanja. Verujem da ste svi čuli izraz „reči sprovesti u dela”. Vaša porodice, prijatelji, nastavnici, šefovi, saradnici, klijenti i mušterije očekuju da se ponašate i da živite u skladu s verovanjima i ubeđenjima koja tvrdite da gajite. Ako to ne činite, oni će vas prozivati, zar ne?

Nama jednaki sude nam ne prema onome što govorimo, već prema onome što činimo. Ako tvrdite da ste dobra supruga i majka, onda ćete ponekad morati da stavite interes vaše porodice ispred ličnog interesa. Ako verujete da je svrha vašeg postojanja da podelite sa svetom svoj umetnički talenat, onda će se vaš rad ceniti na osnovu dela koja stvarate, a ne na osnovu onih o kojima pričate. Morate reči sprovesti u dela: inače nećete imati kredibilitet ni u očima drugih - ali ni u svojim očima - jer bi i vi trebalo da zahtevate da vaša dela potkrepe vaše reči. Ako to ne bude slučaj, nećete živeti u harmoniji i nećete biti ispunjeni.

Kao hrišćanin verujem da Gospod daje konačni sud o tome kako smo živeli. Biblija nas uči da je Njegov sud zasnovan na našim delima, a ne na našim rečima. U Otkrovenju 20:12 kaže se: „I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojima.” Postupam u skladu sa svojim verovanjima kada putujem svetom i podstičem ljude da vole jedni druge i da vole Gospoda.

Ispunjen sam ovom svrhom. Iskreno verujem da me je Gospod upravo zato stvorio. Kada postupate u skladu sa svojim verovanjima i kada sprovedite veru u delo, i vi ćete osetiti da ste ispunjeni. I molim vas, neka vas ne obeshrabri ako niste uvek uvereni u to koja je svrha vašeg postojanja ili ne znate kako da delate u skladu s vašim uverenjima. I ja sam se borio. I još uvek se borim.

A i vi ćete. Doživljavam i neuspehe i daleko sam od savršenstva. Ali dela su samo plod - posledica dubine iskrene vere u istinu. Istina nas oslobađa, ne oslobađa nas svrha postojanja. Pronašao sam svrhu svog postojanja zato što sam tragao za istinom.

Teško je videti svrhu ili dobro u teškoj situaciji, ali upravo u tome i jeste suština, u putovanju. Zašto to mora biti

20 |

putovanje? Zašto vas jednostavno ne pokupi helikopter i preveze do cilja? Jer kroz teške trenutke ćete više naučiti, imaćete više vere, više ćete voleti Gospoda i svoje bližnje.

Putovanje vere započinje u ljubavi i završava se u ljubavi.

Frederik Daglas, američki rob koji je postao društveni aktivista rekao je: „Ako nema borbe, nema napretka.” Vaš karakter formiraju teškoće s kojima se suočavate i koje prevazilazite. Hrabriji ste kada se suočite sa svojim strahovima. Vaša snaga i vaša vera grade se na iskušenjima životnih iskustava.

Moja vera na delu Uvek se iznova uveravam da kad tražimo pomoć od Gospoda, a zatim stupamo u akciju, znajući u srcu da nas On pazi, nema razloga za strah. Moji roditelji su me ovome naučili, najviše svojim svakodnevnim postupcima.

Oni su najbolji primer vere na delu koji sam ikada video.

Premda sam na ovaj svet stigao bez, kako to moja majka kaže, „pokojeg dela”, blagosloven sam na toliko načina da im broja ne znam. Moji roditelji su uvek bili uz mene. Nisu me razmazili. Disciplinovali su me kada je to bilo potrebno i dozvoljavali su mi da pravim greške. A najvažnije je da su bili odličan uzor.

Bio sam im prvo dete, a definitivno i iznenađenje.

Uprkos uobičajenim pregledima u trudnoći, lekar moje majke nije primetio nikakve naznake da bih na svet mogao doći bez ruku i nogu. Majka je bila iskusna medicinska sestra, koja je pomagala u brojnim porođajima, i zaista je pazila na sebe za vreme drugog stanja, o svemu je vodila računa.

Suvišno je reći da su i ona i otac bili prilično zatečeni kada sam se rodio bez udova. Oni su hrišćani i vernici.

Moj otac je čak bio i laik sveštenik. Moji roditelji molili su se Gospodu da ih vodi dok su mene podvrgavali brojnim testovima posle rođenja.

Kao i sve bebe, nisam stigao sa uputstvom za upotrebu, a mojim roditeljima je tad i najmanji savet bio dragocen. Nisu poznavali nikoga ko je podigao dete bez udova u svetu stvorenom za ljude sa „svim delovima”.

U početku su bili potreseni; svaki roditelj bi bio. Bes, krivica, strah, depresija, očaj - prvih nedelju dana, ili otprilike toliko, njima su upravljala osećanja. Mnoge su suze prolili. Oplakivali su savršeno dete koje su u svojoj uobrazilji videli, a koje nisu dobili. A žalili su i plašili su se da će meni život biti veoma težak.

Moji roditelji nisu mogli da zamisle šta je Gospod naumio za takvog dečaka. Ali su, kada su se oporavili od prvobitnog šoka, odlučili da veruju Gospodu, a zatim su svoju veru sproveli u delo. Odustali su od pokušaja da shvate zašto im je Gospod dao takvo dete. Jednostavno su se predali Njegovom naumu, ma kakav on bio, a onda su se posvetili tome da me odgoje najbolje što umeju, na jedini način na koji umeju: dan za danom pružali su mi svu svoju ljubav.

„OVA KNJIGA JE VIŠE NEGO SPEKTAKULARNA. ZABAVNA JE, PODSTICAJNA, DIVNA I DUBOKA.“ – Kristijan Nortrop, doktor medicine, autor bestselera Žensko telo, ženska mudrost

www.leo.rs www.leo.rs | 21

Dr Iben Aleksander

DOKAZ RAJA Putovanje jednog neurohirurga u onostrano. „Iskustvo bliske smrti o kom piše dr Iben Aleksander najfascinantniji je opis fenomena koji proučavam više od četiri decenije. On je živi dokaz postojanja onostranog života.“ dr Rejmond A. Mudi, autor knjige Život posle života Iskustva bliske smrti kontroverzna su pojava. Doživele su ih hiljade ljudi, ali u naučnim krugovima mnogi tvrde da su ona nemoguća. Među takvima je bio i doktor Iben Aleksander...

Prolog Čovek treba da traga za onim što jeste, a ne za nečim što on misli da bi trebalo da bude.

- Albert Ajnštajn (1879-1955) Kad sam bio mali, često sam sanjao da letim.

Uglavnom sam u tom snu stajao napolju, u mome dvorištu, po noći, gledao u zvezde, i samo bih iznebuha zalebdeo. Prvih pedalj-dva kretao sam se nezavisno od svoje volje. No ubrzo bih primetio: što se više uzdižem, to više moje napredovanje zavisi od mene - od onoga što ja radim. Ako se previše uzbudim, ako me previše ponese doživljaj, sunovratio bih se na tle... bolno. Ali kad glumim hladnokrvnost, sve prihvatam kao nešto najobičnije, otiskivao bih se sve brže, sve brže, u zvezdano nebo.

Možda su i ti snovi delom razlog što sam se kao malo stariji zaljubio u avione i rakete - u sve što me opet može odneti u taj svet iznad našega. Pri porodičnim putovanjima, moje je lice, od uzletanja do ateriranja, bilo zalepljeno za prozor aviona. U leto 1968, kad sam imao četrnaest godina, sav novac koji sam zaradio šišanjem travnjaka potrošio sam na časove jedriličarenja kod nekog Gasa Strita na sletištu Stroberi Hila, malom travnatom „aerodromu” odmah zapadno od Vinston-Salema u Severnoj Karolini, grada gde sam odrastao, loš pamtim kako mi je srce snažno tuklo dok povlačim ogromnu ručicu boje višnje kojim se otkačinje konopac što me vezuje s vučnim avionom i dok naginjem jedrilicu prema poljani.

Tada sam se prvi put osećao istinski samim i slobodnim.

Većina mojih drugova doživljavala je to u automobilima,

22 |

ali ako se ja pitam, stotinu puta je jače uzbuđenje kad si na trista metara visine, u jedrilici.

Sedamdesetih godina, dok sam bio na koledžu, stupio sam u tim sportskih padobranaca (takozvanih skajdajvera) pri Univerzitetu Severne Karoline. Ličio je na kakvo tajno bratstvo - družina ljudi koji se razumeju u nešto posebno i čarobno. Prvi skok me je prestrašio, drugi još i više. Ali pri dvanaestom skoku, kad sam zakoračio iz otvora aviona i morao da padam više od trista metara pre otvaranja padobrana (moje prvo „brojanje deset sekundi”), već sam znao da sam tu kao riba u vodi. Na koledžu sam ostvario 365 skokova s padobranom i nakupio više od tri i po sata u slobodnom padu, pretežno u formacijama gde je učestvovalo i do dvadeset pet skakača. Iako sam sa skokovima prestao 1976, i dalje sam uživao u živopisnim, uvek prijatnim snovima u kojima sam skakao s padobranom.

Najlepši skokovi često su bili oni u predvečerje, kad sunce počinje da tone za horizont. Teško je opisati osećanje koje mi se javljalo pri takvim skokovima; osećanje da se bližim nečemu što nikad neću umeti da imenujem, ali i svest da tog nečeg moram imati još. Nije to baš tačno bila ni samoća, jer naši skokovi zapravo uopšte i nisu bili usamljenički. Skakali smo po petorica-šestorica, nekada i desetorica-dvanaestorica odjednom, i u slobodnom padu pravili formacije. Što je formacija veća i zahtevnija, to lepše.

Jednog divnog subotnjeg dana u jesen 1975, ostali skakači sa Univerziteta i ja udružili smo se s nekolicinom prijatelja iz nekog padobranskog centra u istočnoj Se-

vernoj Karolini radi novih formacija. U pretposlednjem skoku tog dana - iz Bičkrafta D18 i sa visine od 3.200 metara - napravili smo pahuljicu od deset ljudi. Uspeli smo da se potpuno uredimo u formaciju pre nego što smo prešli 2.100 metara, pa smo tako čitavih osamnaest sekundi mogli da uživamo leteći u formaciji kroz čist bezdan između dva džinovska kumulusa pre no što smo se na visini od 1.100 metara pustili i udaljili jedni od drugih kako bismo otvorili padobrane.

Kad smo se dočekali na tle, sunce je već zalazilo. Ali mi smo pohrlili u drugi avion i brzo opet uzleteli, te uspeli da se vratimo u poslednje sunčeve zrake i izvedemo još jedan skok pri samom zalasku. Ovoga puta su dva mlađa člana prvi put učestvovala u formaciji - to jest, trebalo je da se priključe spolja, ne da budu osnova ili osovina (što je lakše, pošto ti je tada u suštini jedini posao da padaš pravo, dok će svi ostali manevrisati ka tebi).

To je bilo uzbudljivo ovim mladim članovima, ali i nama starijima, prekaljenijima, jer smo gradili tim, proširivali iskustvo drugim skakačima kako bi kasnije umeli da nam se pridružuju u još većim formacijama.

Trebalo je da ja budem poslednji spolja u pokušaju izvođenja šestočlane zvezde iznad pista malog aerodroma odmah izvan Roanouk Rapidsa u Severnoj Karolini.

Momak pravo preda mnom zvao se Čak. Bio je vrlo iskusan u „grupnoj akrobatici” ili GA - to jest, u pravljenju formacija u slobodnom padu. Na visini od 2.300 metara još smo bili na suncu, ali na ta dva i nešto kilometra ispod nas već su treptale ulične svetiljke. Skokovi u suton uvek su veličanstveni i bilo je jasno da će i ovaj biti predivan.

Iako ću iz aviona izaći otprilike svega sekundu posle Čaka, morao sam da budem brz kako bih pristigao ostale. Prvih sedam sekundi padaću glavačke. To znači da ću padati brzinom većom za gotovo 150 kilometara na sat u odnosu na moje drugove da bih se našao tačno nad njima kad budu sačinili osnovnu formaciju.

Kod GA skokova, za sve padobrance važi uobičajena procedura: puštamo se na visini malo većoj od 1.000 metara i udaljujemo se od mesta formacije kako bismo postigli maksimalna rastojanja. Svaki potom „zamaše krilima” (signalizirajući tim pokretom ruku da će idućeg trena otvoriti padobran), okrene se i pogleda naviše kako bi proverio da nema drugih iznad njega, a onda povlači gajtan. „Tri, dva, jedan... sad!”

Izašla su prva četiri skakača, a tik za njima pošli smo i Čak i ja. Glavačke, zaranjajući potpuno vertikalno i bližeći se najvećoj brzini, osmehivao sam se dok sam gledao sunce kako zalazi drugi put tog dana. Plan mi je bio da, kad stignem do ostalih, naglo aktiviram vazdušne kočnice izbacujući ruke (imali smo od ručnih zglobova do kukova krila od tkanine, koja su pružala izvanredan otpor kad se pri velikoj brzini do kraja naduju) i usmeravajući zvonaste rukave i nogavice skakačkog odela nasuprot vazdušnoj struji.

Ali za to nisam ni imao priliku.

Dok sam jurio ka formaciji, video sam da je jedan od novih uleteo prebrzo. Možda ga je malčice prestrašilo brzo padanje između bliskih oblaka - podsetilo ga je na

www.leo.rs | 23

to da se kreće brzinom od oko šezdeset metara u sekundi ka ogromnoj planeti ispod njega, delimično nevidljivoj zbog sve gušće tame. Umesto da se polako priključi obodu formacije, on se zakucao u nju i sve odbacio na razne strane. Sad su se i svih pet ostalih skakača premetali bez kontrole nad svojim kretanjem.

na sat, iliti 67 metara u sekundi. S obzirom na toliku brzinu, sumnjam da mi je video izraz lica. Ali da je stigao, ugledao bi izraz gole zapanjenosti. Nekako sam u mikrosekundama uspeo da reagujem na situaciju koja bi inače, da sam imao vremena da stvarno razmislim o njoj, bila za mene previše složena.

Ujedno su bili i međusobno preblizu. Skakač za sobom ostavlja brazdu superturbulentnog vazduha niskog pritiska. Ako drugi skakač uleti u taj trag, istog časa ubrzava i može naleteti na onog ispod sebe. Zauzvrat, moguće je da se obojici skakača ubrza pad, te će udariti u svakog ko se zatekne ispod njih. Ukratko, to je recept za opštu katastrofu.

A ipak... razrešio sam je, i obojica smo sleteli živi i zdravi. Kao daje moj mozak, suočen sa situacijom koja je zahtevala više od njegove uobičajene sposobnosti, zadobio načas nadljudsku moć.

Nakosio sam telo i udaljio se od grupe kako bih izbegao to premetanje i gužvu. Manevrisao sam sve dok se u padu nisam našao iznad same „tačke”, čarobnog mesta na tlu nad kojim je trebalo da otvorimo padobrane radi prijatnog dvominutnog spuštanja.

Osvrnuo sam se i laknulo mi je: video sam da se dezorijentisani skakači sad takođe udaljuju jedni od drugih i raskidaju smrtonosni čvor.

Među njima je bio i Čak. Na moje veliko iznenađenje, išao je pravo ka meni. Zaustavio se tačno poda mnom.

Usled grupnog tumbanja, tih 600 metara prešli smo brže nego što je Čak očekivao. Možda je pomislio i to da je imao sreće, te da ne mora da se drži pravila - bar ne do poslednjeg slovca.

Ne sme me videti. jedva da mi je ta misao i prošla kroz glavu, a Čaku je iz ranca procvetao šareni pomoćni padobran. Pomoćni padobran se napeo od vazdušne struje koja je šibala oko njega brzinom od 190 kilometara na sat i sunuo pravo ka meni, povukavši za sobom u navlaci i glavni padobran.

Od časa kad sam video da se pomalja Čakov pomoćni padobran, imao sam na raspolaganju samo delić trena, jer za manje od sekunde uleteću u njegov glavni padobran koji se upravo širi i - vrlo verovatno - u samog Čaka.

Ako bih mu tom brzinom udario u ruku ili nogu, otkinuo bih mu je, a pritom bih i sam zadobio smrtonosan udarac. Ukoliko bih naleteo pravo na njega, i njemu i meni telo bi se štaviše rasprslo.

Ljudi kažu kako se u takvim situacijama sve odigrava usporeno, i to je tačno. U mikrosekundama koje su usledile, moj mozak je posmatrao tu akciju kao usporen film. Čim sam ugledao pomoćni padobran, ruke su mi poletele ka bokovima i ispravio sam telo u pad glavačke, tek ovlašno se savivši u kukovima. Vertikalan položaj povećao mi je brzinu, a nagib je omogućio najpre spor, potom i nagao prelazak u horizontalno kretanje, jer telo mi se pretvorilo u efikasno krilo, te sam projurio pored Čaka, tik ispred njegovog šarenog parakomandera koji se rascvetavao.

Mimoišao sam ga brzinom od preko 240 kilometara

24 |

Kako sam to izveo? Za svojih dvadeset i više godina rada na polju neurohirurgije - proučavanja mozga, analize njegovog funkcionisanja, operacija izvedenih na njemu - imao sam mnoštvo prilika da lupam glavu upravo nad tim pitanjem. Na kraj u sam odgovor pripisao činjenici daje mozak uistinu izuzetan uređaj: izuzetniji nego što i slutiti možemo.

Sada pak shvatam da je pravi odgovor na to pitanje dublji. No da bih sagledao taj odgovor, morao sam proći kroz potpunu metamorfozu života i svog pogleda na svet. Ova knjiga pripoveda o događajima koji su promenili moje stavove o tome. Iako je mozak jedan čudesan mehanizam, oni su me ubedili da mi tog dana živu glavu uopšte nije spasao on. U trenutku kad je drugi Čakov padobran počeo da se otvara, u akciju je uleteo jedan mnogo dublji deo mog bića. Deo koji je uspeo da reaguje tako brzo zato što nije ni bio vezan za vreme, onako kako su vezani mozak i telo.

Bio je to isti onaj deo mog bića, u stvari, koji mi je u detinjstvu izazivao takvu žudnju za nebesima. Nije to samo najmudriji već i najdublji naš deo, pa ipak, sve do poznih godina ja nisam uspevao da poverujem u njega.

No sada verujem, a stranice koje slede ispričaće vam zašto.

Ja sam neurohirurg.

Diplomirao sam 1976. na Univerzitetu Severne Karoline u Čapel Hilu, na odseku hernije, a medicinsku diplomu sam stekao 1980. na Medicinskom fakultetu Djukovog univerziteta. Za tih jedanaest godina studiranja i stažiranja na Djuku, te rada u Masačusetskoj opštoj bolnici i na Harvardu, usredsredio sam se na neuroendokrinologiju, koja izučava interakcije između nervnog sistema i endokrinog sistema - skupova žlezda koje luče hormone i na taj način upravljaju većinom telesnih aktivnosti. Dve od tih jedanaest godina proveo sam i u istraživanju patološke reakcije krvnih sudova u jednom području mozga kada je prisutan izliv krvi izazvan aneurizmom - sindrom poznat kao cerebralni vazospazam.

Pošto sam odradio specijalistički staž iz oblasti neurohirurgije u Njukaslu na Tajnu u Engleskoj, petnaest godina sam proveo na Harvardskom medicinskom fakultetu kao vanredni profesor hirurgije, sa specijalizacijom iz neurohirurgije. U tim godinama sam operisao bezbroj

pacijenata, a mnogima je mozak bio u ozbiljnom, pa i po život opasnom stanju.

U istraživačkom radu većinom sam se bavio razvojem naprednih tehničkih procedura kao što je stereotaktička radiohirurgija, tehnika koja hirurgu omogućuje da precizno usmerava talase zračenja na određene mete u dubini mozga a da pritom ne ošteti okolna područja. Takođe, učestvovao sam u razvoju neurohirurških procedura pomoću slike dobijene magnetnom rezonancom, jer one su ključne u tretiranju teško izlečivih stanja mozga kao što su tumori i vaskularni poremećaji. U tom razdoblju bio sam i autor ili koautor više od 150 radova i napisa objavljenih u uskostručnim medicinskim časopisima, a svoje nalaze predstavio sam na preko dvesta medicinskih konferencija širom sveta.

Ukratko, posvetio sam se nauci. Moj životni poziv bio je da uz pomoć oruđa savremene medicine pomažem ljudima i lečim ih, da saznam nešto više o funkcionisanju ljudskog tela i mozga. Smatrao sam neizmernom srećom to što sam se u njemu pronašao. Što je još važnije, imao sam prelepu ženu i dvoje divne dece, i premda sam u mnogom pogledu bio oženjen svojim radom, nisam zapostavljao porodicu, smatrajući je još jednim velikim blagoslovom u mom životu. Po mnogo čemu ja sam bio veoma srećan čovek i znao sam to.

Desetog novembra 2008, u mojoj pedeset petoj godini, međutim, kao da me je izdala sreća. Pogodila me je retka bolest i na sedam dana me bacila u komu. Za to vreme je čitav moj neokorteks - spoljna površina mozga, onaj njegov deo koji nas čini ljudima - bio isključen. Van funkcije, jednom rečju, odsutan.

Kad vam je mozak odsutan, odsutni ste i vi. Budući da sam neurohirurg, naslušao sam se bio priča od ljudi koji su proživeli čudna iskustva, obično nakon zatajenja srca: o putovanjima u misteriozne, predivne predele; o razgovorima s pokojnim srodnicima - čak i o susretima sa samim Bogom.

Divne pripovesti, u to nema sumnje. Ali sve su one, po mome tadašnjem mišljenju, bile puka maštarija. Šta izaziva ta onostrana iskustva o kojima takvi ljudi vrlo često govore? Nisam tvrdio da to znam, ali znao sam da su zasnovana na radu mozga. Na njemu se zasniva čitava svest. Ako mozak ne radi, ne možemo biti svesni.

To je zato što je mozak na prvom mestu mašina koja proizvodi svest. Kad se mašina pokvari, prestaje i svest.

Koliko god da je prava mehanika moždanih procesa složena i tajanstvena, suština jeste do te mere prosta. Iščupajte kabl i televizor će se ugasiti. Predstava je gotova, nebitno je koliko ste uživali u njoj.

Tako bih vam makar rekao pre no što se pokvario moj rođeni mozak.

Dok sam bio u komi, mozak mi nije radio nepravilno on uopšte nije radio. Sada verujem da je možda upravo to

i bilo uzročnik dubine i intenziteta iskustva bliske smrti koje sam lično proživeo za to vreme. Mnoga iskustva bliske smrti zabeležena su u situacijama kad pacijentu neko vreme nije radilo srce. U tim slučajevima, neokorteksu se privremeno prekida aktivnost, ali manje-više ne trpi preveliko oštećenje, pod uslovom da mu se obezbedi dotok krvi obogaćene kiseonikom uz pomoć kardiopulmonalne reanimacije ili reaktivacije srčane funkcije najduže kroz četiri minuta otprilike. Ali u mom slučaju mrtav je bio i mozak. Susreo sam se sa stvarnošću jednog sveta svesti koja je postojala potpuno nezavisno od ograničenja mog fizičkog mozga.

U neku ruku, moje iskustvo bilo je savršen juriš različitih iskustava bliske smrti. Kao neurohirurg koji se više decenija bavio istraživanjima i radom u operacionoj sali, bio sam u natprosečno povoljnom položaju da prosudim ne samo realnost već i implikacije onog što mi se dogodilo.

Te implikacije po svojoj ogromnosti izmiču svakom opisu. Lično iskustvo pokazalo mi je da smrt tela i mozga ne znače kraj svesti, da se ljudsko iskustvo nastavlja i nakon smrti. Što je još važnije, ono se nastavlja pod budnim pogledom Boga, koji voli i čuva svakoga od nas, kao što brine i o tome kuda konačno ide i sva vaseljena i svaki stvor u njoj.

Mesto na koje sam ja stigao bilo je stvarno. Tako stvarno da naš život ovde i sad deluje u poređenju s njime potpuno kao san. To, međutim, ne znači da ne cenim život kojim sada živim. Cenim ga, zapravo, više no pre.

Zato što ga sad sagledavam u pravom kontekstu.

Ovaj život nije bez svoga značaja. Ali odavde mi ne možemo sagledati tu činjenicu - makar u najvećem broju slučajeva. Ono što se meni desilo dok sam bio u komi bez pogovora je najvažnija priča koju ću ikad ispričati. Ali ona je i prevrtljiva, jer je krajnje strana uobičajenom razumevanju. Nije priča o kakvoj se naprosto trubi na sva usta.

U isto vreme, moji zaključci se zasnivaju na medicinskoj analizi sopstvenog iskustva i na mome prisnom poznanstvu s većinom naprednih shvatanja na polju nauke o mozgu i proučavanja svesti. Čim sam shvatio istinu koja se krije iza moga putovanja, znao sam da je moram ispričati. Da je ispričam kako treba - to mi je postalo glavni životni zadatak.

To ne znači da sam se okanio svoga medicinskog rada i života neurohirurga. Ali sada kada znam da sam bio povlašćen da shvatim da se naš život ne okončava sa smrću tela ili mozga, smatram svojom dužnošću, svojim pozivom da opišem ljudima šta sam video izvan tog tela i izvan ovoga sveta. Naročito sam željan da svoju priču podelim sa onima koji su već čuli pripovesti slične mojoj i poželeli da poveruju u njih, ali nisu to uspeli do kraja.

Takvim ljudima, više no svima drugima, upućujem ovu knjigu i poruku sadržanu u njoj. Ono što imam da vam ispričam važnije je od svega što će vam iko ikada ispričati, i istinito je.

www.leo.rs | 25

Bol Linčberg, Virdžinija - 10. novembar 2008. či su mi se naglo otvorile. U tami naše spavaće sobe, usredsredio sam pogled na crveno svetlašce sata na noćnom stočiću: 4.30 ujutru - sat vremena pre no što obično ustajem da bih se otisnuo na sedam dese- tominutnu vožnju od naše kuće u Linčbergu do Fondacije za fokusiranu ultrazvučnu hirurgiju u Šarlotsvilu, gde sam radio.

Moja supruga Holi još je čvrsto spavala pored mene.

Dve godine pre toga, 2006, pošto sam se gotovo dvadeset godina bavio akademskom neurohirurgijom u širem području Bostona, preselio sam se sa Holi i čitavom porodicom u brdovitu Virdžiniju. Holi i ja smo se upoznali u oktobru 1977, dve godine pošto smo oboje završili koledž. Holi je bila na magistarskim studijama likovnih umetnosti, a ja na medicinskom fakultetu. Nekoliko puta bila je izašla s mojim cimerom i kolegom Vikom, jednoga dana doveo ju je da je upozna sa mnom - verovatno da se malo pravi važan. Kad su polazili, rekao sam Holi da navrati kad god poželi, i dodao da se ne mora smatrati obavezanom da povede i Vika.

Prilikom prvog našeg pravog izlaska, povezli smo se na neku žurku u Šarlotu u Severnoj Karolini, što je značilo dva i po sata kolima do tamo i isto toliko natrag. Holi je imala laringitis, pa sam devedeset devet posto priče u oba smera morao da obavim ja. No to mi nije teško palo.

Venčali smo se u junu 1980. u Episkopalnoj crkvi Svetog Tome u Vindzoru u Severnoj Karolini, a ubrzo posle toga preselili smo se u stambeni blok Rojal ouks u Daramu, gde sam radio u Djukovom univerzitetskom medicinskom centru kao hirurg-stažista. Stan nam je bio daleko od kraljevskog, a ne pamtim ni da sam negde u blizini opazio ijedan hrast. Imali smo vrlo malo novca, ali oboje smo bili toliko zauzeti - i toliko srećni što smo zajedno da nismo za to marili. Među prvim odmorima bila nam je prolećna kamping-tura po plažama Severne Karoline.

Proleće je u obe Karoline sezona za komarčiće, a naš šator nije nudio neku veliku zaštitu od njih. No svejedno smo se ludo provodili. Dok sam jednog popodneva plivao u penušavim talasima Oukra- kouka, izumeo sam način da nalovim plavih rakovica koje su mi se vrzmale oko nogu. Poneli smo ogromnu hrpu u motel Poni ajlend, gde su bili odseli neki naši prijatelji, pa smo spremili rakovice na roštilju. Bilo ih je u obilju za sve nas. Ali uprkos svem našem stezanju kaiša, nije mnogo vremena prošlo a ustanovili smo da nam neprijatno ponestaje gotovine.

Tad smo noćivali kod naših najboljih prijatelja Bila i Peti Vilson, te nam je iz čista mira dunulo da im se jedne večeri pridružimo na tomboli. Bilje već deset godina, svakog leta, odlazio tamo četvrtkom i nikad ništa nije dobio. Holi je pak prvi put igrala tombolu. Nazovimo to početničkom srećom, ili prstom proviđenja, tek - dobila je dvesta dolara, što je za nas bilo kao pet hiljada. Te pare produžile su nam letovanje, a bili smo i mnogo opušteniji.

26 |

Diplomu doktora stekao sam 1980, a iste te godine je i Holi stekla svoju i započela karijeru kao umetnik i predavač. Prvu samostalnu operaciju mozga izveo sam na Djuku 1981. Naš prvi sin Iben IV rodio se 1987. u Bolnici za majke „Princeza Meri” u Njukaslu na Tajnu, u severnoj Engleskoj, za vreme moje specijalizacije u oblasti cerebrovaskularne medicine, a naš mlađi sin Bond rodio se 1998. u Brigamovoj i Ženskoj bolnici u Bostonu.

Voleo sam tih petnaest godina provedenih na Harvardskom univerzitetu i u Brigamovoj i Ženskoj bolnici.

Našoj porodici su u najdražem sećanju ti dani koje smo proživeli u širem području Bostona. Ali 2005. Holi i ja smo se saglasili da nam je vreme za povratak na jug. Želeli smo da budemo bliže svojima, a ja sam u selidbi video i priliku da steknem malo više samostalnosti nego što sam je imao na Harvardu. Zato smo u proleće 2006. započeli život iznova u Linčbergu, u brdima Virdžinije.

Nije nam trebalo mnogo vremena da se opet ugnezdimo u taj opušteniji život kakvim smo oboje srećno odrastali na jugu.

Načas sam samo ležao tako, neodređeno pokušavajući da utvrdim šta me je to probudilo. Prethodni dan - nedelja - bio je sunčan, vedar i mrazovit - klasično virdžinijsko vreme u poznu jesen. Holi, Bond (tada desetogodišnjak) i ja bili smo na roštilju kod jednog suseda.

Uveče smo razgovarali telefonom sa Ibenom IV (tada dvadesetogodišnjakom), koji je u to vreme bio brucoš na Univerzitetu Delavera. Jedina neprijatnost tog dana bio je blag respiratorni virus koji smo Holi, Bond i ja još vukli od prethodne nedelje. Neposredno pred polazak na spavanje zabolela su me leđa, pa sam se na brzinu okupao, što je naizgled ukrotilo bol. Pomislio sam da sam se možda probudio tako rano ujutru zato što me virus u telu još vreba.

Malčice sam se promeškoljio u krevetu i niz kičmu me je prostrelio udar bola - neuporedivo snažniji nego prethodne večeri. Očigledno je virus gripa još prisutan, i to jači nego što sam mislio. Kako sam bio sve budniji, tako je i bol bio sve gori. Pošto nisam mogao opet da zaspim, a imao sam još čitav sat do početka radnog dana, odlučio sam da se još jednom okupam u toploj vodi. Seo sam u krevetu, spustio noge na pod i ustao.

Istog trena je bol poleteo za još jedan stepen naviše kao tupo, grozno pulsiranje koje mije prodiralo duboko u donji deo kičme. Ne dirajući usnulu Holi, oprezno sam se odšunjao hodnikom do velikog kupatila na spratu.

Odvrnuo sam česmu i spustio se u kadu, prilično siguran da će toplota odmah doneti poboljšanje. Greška. Čim se kada napunila do polovine, znao sam da sam se prevario. Ne samo što se bol pogoršao već je sada postao toliko jak da sam se uplašio da ću morati možda vikom da dozovem Holi kako bi mi pomogla da izađem iz kade.

Razmišljajući o tome u koliko sam se budalastoj situ-

aciji našao, pružio sam ruku i dohvatio peškir koji je visio o držaču tačno iznad mene. Polako sam ga povukao do jednog kraja kako bi bila manja šansa da se držač izvali iz zida, pa se nežno digao na mišiće.

Niz leđa mi je sevnuo nov udar bola, toliko jakog da sam jeknuo. Ovo izvesno nije grip. Ali šta bi drugo moglo biti? Pošto sam se uz batrganje iščupao iz klizave kade i navukao skerletnocrveni frotirni bademantil, polako sam se vratio u spavaću sobu i kljoknuo na krevet. Opet sam bio sav mokar - od hladnog znoja.

Holi se promeškoljila i obrnula. „Staje bilo? Koliko je sati?” „Ne znam”, rekao sam. „Leđa. Imam ozbiljne bolove.”

Holi je uzela da mi masira leđa. Na moje iznenađenje, malčice mi je laknulo. Doktori većinom ne prihvataju bolest baš vedro. Ni ja nisam izuzetak. Nakratko sam bio ubeđen da će bol - i to što ga je izazvalo - konačno početi da se povlači. Ali u pola sedam, kad sam obično kretao na posao, i dalje sam bio u agoniji i takoreći oduzet.

U pola osam je u našu sobu došao Bond, radoznao da sazna zašto sam još kod kuće. „Staje bilo?” „Tati nije dobro, dušo”, rekla je Holi.

Ja sam još ležao na krevetu potrbuške, s glavom poduprtom jastukom. Bond mi je prišao, pružio ruke i počeo nežno da mi masira slepoočnice.

Na njegov dodir, glavu mi je prostrelilo nešto nalik munji - najgori bol dotad. Dreknuo sam. Iznenađen mojom reakcijom, Bond je odskočio. „Nije ništa”, obratila se Holi Bondu, očigledno misleći upravo suprotno. „Nisi ti kriv. Tatu strašno boli glava.” A onda sam je začuo kako izgovara, više sebi nego meni: „Razmišljam da li da zovem hitnu pomoć.”

Ako nešto doktori mrze više od svoje bolesti, onda je to dolazak u hitnu pomoć u ulozi bolesnika. Zamislio sam već kuću koja se puni radnicima hitne pomoći, redanje rutinskih pitanja, vožnju do bolnice, popunjavanje dokumentacije... Zamislio sam i to kako će mi u jednom trenutku laknuti, pa ću se pokajati što sam uopšte i zvao hitnu pomoć. „Ne, sve je u redu”, rekao sam. „Trenutno ne valja, ali uskoro će biti bolje. Mislim da bi trebalo da pomogneš Bondu da se spremi za školu.” „Ibene, ja stvarno mislim da...” „Ništa mi neće biti”, prekinuo sam je, lica još zarivenog u jastuk. I dalje sam bio oduzet od bola. „Najozbiljnije, nemoj zvati hitnu. Nije mi toliko zlo. Samo imam grč mišića u krstima i glavobolju.”

Preko volje, Holi je odvela Bonda u prizemlje i dala mu da doručkuje, pa ga poslala do kuće jednog druga u istoj ulici, da se s njim poveze do škole. Dok je Bond izlazio iz kuće, sinulo mi je nešto: ukoliko jeste posredi

nešto ozbiljno i ako zaista završim u bolnici, možda ga neću tog popodneva videti posle škole. Skupio sam svu snagu i graknuo: „Lepo se provedi u školi, Bonde!”

Kad se Holi vratila na sprat da proveri kako mi je, već me je obarala nesvestica. Misleći da dremam, ostavila me je da se odmorim i sišla da pozove neke moje kolege, u nadi da će čuti njihovo mišljenje o tome što se sa mnom događa.

Dva sata potom, pošto je procenila da sam se dovoljno odmarao, vratila se da vidi kako mi je. Otvorivši vrata naše sobe, ugledala me je kako ležim u istom položaju kao i pre. Ali kad me je pažljivije osmotrila, primetila je da mi telo nije opušteno kao tad, već da je kruto kao drvo.

Upalila je svetio i videla da se silovito tresem. Donja vilica bila mi je neprirodno isturena, a oči otvorene i izvrnute. „Ibene, kaži nešto!”, zavrištala je Holi. Kako nisam odgovorio, pozvala je hitnu pomoć. Kola su stigla za manje od deset minuta; hitro su me preneli i povezli me na urgentno odeljenje Linčberške opšte bolnice.

Da sam bio pri svesti, saopštio bih Holi šta se tačno događalo na krevetu u tim strašnim trenucima dok je čekala hitnu pomoć: epileptični napad pune snage, izazvan nesumnjivo nekim izuzetno snažnim šokom koji je doživeo mozak.

Ali, naravno, nisam bio u mogućnosti da joj to kažem.

Narednih sedam dana, za Holi i decu biću prisutan samo kao telo. Ne pamtim ništa od onoga što se te nedelje dešavalo na ovom svetu, te sam morao da od drugih napabirčim te delove priče koji su se dešavali za vreme mog nesvesnog stanja. Mog bića, mog duha - kako god želite da nazovete taj centralni, ljudski deo mene - više nije bilo tu.

2.

Bolnica je po prometu u Virdžiniji, a obično je rad u punom jeku već u pola deset. Ni taj ponedeljak nije bio izuzetak.

Iako sam radnim danima većinom bio u Šarlotsvilu, mnogo sam vremena proveo i u operacionoj sali Linčberške opšte, pa sam tamo poznavao takoreći sve ljude.

Lora Poter, doktorka sa urgentnog i moja poznanica s kojom sam gotovo dve godine blisko sarađivao, dobila je iz hitne pomoći obaveštenje da na njeno odeljenje stiže pedesetčetvorogodišnji belac s dijagnozom status epilepticus. Dok je silazila ka ulazu za kola hitne pomoći, u glavi je pretresla spisak mogućih uzroka stanja tog novog pacijenta. Bio je to isti onaj spisak koji bih pretresao i ja da sam se našao na njenom mestu: nagli raskid sa alkoholom; predoziranost nekom drogom; hiponatremija (abnormalno nizak nivo natrij uma u krvi); moždani udar; metastatički ili primarni tumor na mozgu; intraparenhimna hemoragija (krvarenje unutar moždanog tkiva); apsces na mozgu... i meningitis.

www.leo.rs | 27

Zoran Lj. Nikolić Dr Vidoje D. Golubović

BEOGRAD ISPOD BEOGRADA Upozorenje: Ako nekome pozajmite ovu knjigu, ne očekujte da vam je vrati!

Poziv na putovanje kroz tamni vilajet ili zemlju čuda. „Podzemni svet ispod velikih gradova nije samo predeo ljudske uobrazilje. Sve civilizacije, a pogotovo svaki grad, kao čvorište svake složenije ljudske zajednice, s vremenom uranjaju u zemlju. Sadašnji žitelji svakog grada na zemaljskom šaru tek su gornja površ jednog vremenskog stuba koji izvire iz podzemlja sačinjenog od mnogih slojeva. To svi znamo. Ali ono što ne znamo, ili što previđamo, jeste da je Beograd od onih gradova gde su se priroda i istorija združile da stvore uzbudljivu podzemnu topografiju.“ Predrag J. Marković Predgovor desetom izdanju Posle 11 godina od prvog izdanja, ova knjiga doživela je potpuno novi početak, zahvaljujući prijateljima i vrhunskim profesionalcima iz Lagune Dejanu Papiću, Dejanu Mihailoviću i Minki Stojanović.

Posle dugog istraživanja dužni smo da pomenemo da je većina podzemnih objekata koje smo opisali u lošijem stanju nego kada smo ih videli prvi put, pre više od jedne decenije. Naši prijatelji koji su učestvovali u istraživanju i koji su se, zajedno sa nama trudili da prošlosti grada posvetimo dužnu pažnju jesu Budimir Novaković, sjani arhitekta, kao i Đorđe Novaković, veliki poštovalac grada i vrhunski entuzijasta. Pored njih, zahvalni smo Srećku Stefanoviću, ekspertu za konzervaciju starih zdanja i njegovoj firmi Hemieko. Pomoć advokata Gorana Belića bila nam je vrlo dragocena, kao i njegovog kolege Đorđa Mihaljevića i njegove supruge Žane. Posebno smo ponosni što za prijatelje imamo Dragana Maksimovića i Dragana Gavrilovića iz kompanije Sika.

U međuvremenu smo proveli više od 20.000 turista kroz turu „Podzemnim Beogradom”, zahvaljujući Goranu Markoviću i Nikoli Vaciću, vrhunskim turizmolozima iz agencije Travel time colection. U lagumu - vinariji u Karađorđevoj 31 našli smo na iskrene prijatelje Željka Vasiljevića i Gorana Ilića, kao i Veselina Babovića, vrhunskog inženjera.

28 |

Dragocena nam je bila podrška Nenada Davidovića iz OSMTH Srbija, stručnjaka koji je bio veoma blagonaklon onome što radimo, kao i profesora RGF Nebojše Vidanovića, eksperta koji se sa puno ljubavi bavi svojim poslom.

Zahvaljujemo se velikim znalcima Živanu Radovanoviću, i Simi Vujanoviću, kao i vrhunskom novinaru RTS Veri Raičević, koja je sa ekipom emisije Trag obeležila naša istraživanja u televizijskom serijalu Beograd tajni.

Sve je ovekovečeno brakom sa Zoranom Nikolićem, jednim od autora ove knjige, što na najlepši način proširuje tim onih koji su učestvovali u ovom istraživanju.

Uvodno slovo Mrtvi su mnogo više stvarali ovaj grad, nego mi, živi.

Ovo je samo pokušaj da jedni drugima krenemo u susret, i da ih barem malo razumemo.

ISTRAŽIVANJE nepoznatih podzemnih objekata ispod Beograda slično je pokušaju da se razume njegova nesvakidašnja istorija: podseća na guranje ruke u vreću bez dna, i to tako što se svaki put neko čudo iz nje izvuče, ili se makar nešto značajno u njoj dodirne ili oseti. I dok postoji predstava dokle ruka ide, onako zavučena u polumrak, prošlost izgleda stvarno i opipljivo.

Zabuna nastaje onda kada više nema sigurnosti dokle je takvo „putovanje” došlo, a ponekad, da li je, uopšte, i ruka ostala.

Čestito je priznati da ova knjiga nikada ne bi bila napisana da nije bilo onih koji su nam pomogli, i koji su, kao i mi, zainteresovani za živote ljudi iz prošlosti, kao i nestalih objekata ovog grada. Opet, pričati samo o podzemnim mestima, a ne proučavali građevine koje su nastajale iznad ili neposredno pored njih, bilo bi besmisleno.

Zato sebe ne vidimo drugačije, nego samo kao reportere ili beležnike koji su se trudili da ono što je Beograd bio ne ostane zatrpano i zaboravljeno u bezobličnosti sadašnjice. Taj surovi epitet koji se odnosi na vreme u kome živimo prvenstveno je upućen borbi protiv lošeg sećanja naših savremenika, jer je zaboravljanje onoga što je pre nas učinjeno ponekad surovije od same prolaznosti.

Cela priča je, u stvari, možda samo pokušaj iskrenog sukoba sa smrću, jer je želja koja nas je terala na delanje i traženje satkana od pitanja da li je pravedno da sve ono što su radili oni pre nas bude izbrisano, baš kao i groblja na kojima su sahranjeni.

Pažnja nam je bila usmerena isključivo na ona zdanja ispod zemlje, ili njihove ostatke, koja su u velikoj meri određivala Beograd ili ga i danas potajno oblikuju, a o kojima javnost zna malo ili gotovo ništa. Sve s namerom da otkrijemo i makar malo približimo prošlost svog grada onima s kojima delimo njegovu sadašnjost. Hteli smo i da uz malo sreće pobudimo pažnju za ono što ovaj

grad ima i kao istorijske ožiljke, ali i kao kapitalan prostor i temu o kojoj godinama nije smelo da se govori, pa se stoga brzo zaboravljalo. A kada postoji strah, zaborav je mnogo brži.

Najveću zahvalnost dugujemo jednom od najboljih poznavalaca ove oblasti, Mirku Radakoviću iz Javnog preduzeća Skloništa Srbije, čoveku koji je najvrednije i najupornije istraživao beogradsko podzemlje, s onom strašću koja se sa godinama ne stišava već, naprotiv, narasta. Gospoda Zoran Jakovljević, Zoran Simić i Zoran Tucić iz Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda vodili su nas u obilaske Rimskog bunara i laguma na Kosančićevom vencu, dok nam je inženjer Beogradskog vodovoda Mihajlo Lujanović, koji je celog života skupljao važne podatke vezane za vode ispod grada, bio vodič duž beogradskih izvora i skrivenih ili zaboravljenih vodotokova.

Gospodin Leo Hanna i njegovo iskreno prijateljstvo mnogo su nam značili sve to vreme, kao i podrška gospodina Radoslava Radovića iz preduzeća Staklopan i gospodina Darka Bobesića, velikog poznavaoca te oblasti.

Naravno da je najvažnija reč stručnjaka, pa nam je beskrajno važna bila podrška dr Predraga Markovića i dr Momčila Pavlovića iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Njihovi saveti i blagonaklonost ulivali su nam samopouzdanje upravo onda kada smo mislili da je umor došao po svoje i da treba odustati, ili makar

www.leo.rs | 29

skratiti neku od priča. Takođe, zahvaljujemo se gospođi Marini Zeković iz Vojnog muzeja na Kalemegdanu, kao i arheologu dr Marku Popoviću koga smo povremeno citirali i čiji je doprinos arheologiji ovog grada ogroman.

Veliku savetodavnu, ali i prijateljsku pomoć u pokušaju da razumemo puteve ruske emigracije u Uvodno slovo

oronilac, ali i planinar i speleolog, inženjer Milutin Kepa Rudaković, čovek za kojeg kažu da je „preronio” pola Srbije ispitujući njene podzemne tokove. Svi oni su nam ustupili kako iskustva svojih preduzeća, tako i stručnjake i očevice koji su pomogli da shvatimo na kakve su neobične građevine nailazili dok su obavljali svoje, kako su prvo mislili, uobičajene poslove.

Beogradu pružio nam je profesor Radomir Đorđević.

Vodič kroz Muzej grada Beograda bio nam je Aleksandar Ivanović, arhitekta beskrajno zaljubljen u ovaj grad i čovek koji je silno razočaran kada vidi da se prema Beogradu nemarno odnosimo. Značajnu podršku pružio nam je i direktor tog muzeja mr Bojan Kovačević. Boris Konestabo nam je otvorio raskošnu zbirku fotografija svog oca Dušana.

Dve dame istog imena, svaka u svojoj oblasti značajno doprinose da se istorija ovog grada „odbrani” od zaborava. Jedna je Gordana Korać, muzejski savetnik i rukovodilac Zavičajnog muzeja u Zemunu, a druga je Gordana Karović, usamljeni stručnjak koji u našoj zemlji brine o zaštiti kulturnih dobara koja se nalaze ispod vode, i jedini naš arheolog-ronilac.

Naš rad pomno su pratili prijatelji iz Redakcije Večernjih novosti, čija nam je podrška mnogo značila, a naročito veliku sklonost ka vratolomijama pokazali su fotoreporter Dragan Milovanović i novinar Mirko Radonjić, bez čije iskrene radoznalosti ova knjiga nikada ne bi nastala. Takođe, iskreno smo zahvalni kolegama Ivanu Srećkoviću, Dušanu Mišiću, Vojislavu Danilovu Fekiju, Igoru Marinkoviću, Zoranu Jovanoviću Mačku i Matiji Kokoviću, kao i nekadašnjem specijalnom izveštaču Novosti iz Istanbula, publicisti Miroslavu Stefanoviću koji je od početka podržavao ove naše zamisli.

Arhiva, ali i ogromno znanje ljudi iz stručnog časopisa Izgradnja bili su nam dostupni zato što je tu bila gospođa Joka Vujičić sa ogromnom memorijom i još većim srcem.

Takođe su nam pomogli i Zoran Radojičić i Žarko Cekić, stručnjaci Javnog preduzeća Skloništa.

Neobično nam je bila bitna i podrška grupe ljudi koju je predvodio advokat Dragoslav Petrović, kao i Sanje Đaković i Ivana Jočovića, velikih zaljubljenika u istoriju Beograda. Arhitekta Nikola Dimitrijević i njegova supruga Slavka Ilić Dimitrijević pomogli su nam da dočaramo ambijent posleratnog Beograda, kao i prijatelji iz Jugoslovenske kinoteke. Odgovor na brojne nedoumice na koje smo nailazili dobijali smo od Željka Novakovića iz Muzeja grada Beograda, a za neke od starih fotografija bili su zaduženi Mladen Buca Radičević i Mirče Stoev, kao i urbani istraživač Predrag Ilić. Takođe, zahvalni smo Milanu i Marku Korici koji su nam pomagali da shvatimo građevinski značaj nekih objekata, kao i predsednicima Beotaksija Milivoju Armušu i Žutog taksija Aleksandru Bijeliću, jer nam je pomoć beogradskih taksista bila od neprocenjivog značaja.

Posebna grupa ljudi bila je zadužena za opasne momente ove podzemne avanture, i tu su nas, srećom, pomno pratili i mnogo nam pomogli speleolozi ASAK-a sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu Ana Skočajić, Dejan Jeremić, Vuk Morgenštern i Željko Latas. Vodič kroz prestonicu iz ranih posleratnih dana, ali i kroz „podvodni” grad bio nam je požrtvovani spele-

30 |

Gospodin Rade Milić, iskusan arheolog i vrstan istraživač ustupio nam je značajne materijale koje je dugo prikupljao trudeći se da spozna podzemne objekte ispod Rakovice.

Zahvalnost dugujemo i grupi mladića čija je istraživačka strast ogromna, a njihova ljubav ka Beogradu govori da će neko umeti da nas nasledi u ovom poslu. To su Ognjen Kočević, Dimitrije Damjanović, Mateja Milićević, Aleksa Milićević i Igor Milosavljević.

Na kraju, ali ne i kao poslednje, zahvalni smo našim suprugama koje su imale ogromno strpljenje da nas sačekaju posle svakog od „lutanja” ispod grada, kada bismo dolazili kući ne baš „reprezentativnog” izgleda, umazani slojevima neke čudne zemlje koju dugo niko nije dodirnuo.

Iskreno verujemo da poznanstvo s nekim ljudima mnoge oplemeni.

Mi smo imali tu čast.

Zoran Lj. Nikolić Dr Vidoje D. Golubović Pozdrav ispod Beograda I BEOGRAD je jedno od najneobičnijih i najstarijih naselja u Evropi. Oni koji uzimaju u obzir i vinčansku kulturu reći će da naš grad po starosti može da se meri i sa Atinom i Rimom, ali je sigurno da ćete, slušajući istoričare, lako zaključiti kako su Berlin ili Pariz „gradovi dečaci” sa znatno kraćom istorijom nego što je ova, beogradska.

Nažalost, ovo je istovremeno i grad koji spada u red onih koji su najviše zaboravili i zapustili ono što su mu prethodnici ostavili, pa su tako mnoga od njegovih istorijskih blaga ostala nedostupna, kako turistima koji bi ovde mogli da vide mnoge raskoši prethodnih civilizacija, tako i Beograđanima često neupućenim u ono što imaju.

Naše proučavanje podzemnih objekata, koji su javnosti uglavnom bili manje poznati, bilo je podstaknuto potrebom da „komšijski” podelimo s vama to iskustvo, i makar malo izmenimo naviku da se sve o ovom gradu tako brzo zaboravlja. Jer, u vreme kada su mnogi od čitalaca ove knjige učili lekcije iz istorije, udžbenici su podrazumevali nabrajanje bezbrojnih činjenica, imena, godina,

načina na koji su nekadašnje države bile uređene, kao i broj njihovih predstavnika u zvaničnim državnim zakonodavnim i vladajućim institucijama, ali uz nedovoljan prikaz načina na koji su ti ljudi zaista živeli, i zašto nam sve to danas izgleda tako daleko i nedokučivo. A česte su reči istoričara da naši prethodnici nisu bili ništa manje mudri nego mi, naprotiv.

Pozdrav ispod Beograda U ovoj knjizi se tragalo za tim Beogradom. Imali smo potrebu da istražujemo i opisujemo podzemne ostatke, a time i poreklo ovog grada. Kako je nastupajuća, „preporučena” globalna kultura uglavnom koncipirana mediokritetski, očigledno je to da ako sada ne zainteresujemo ljude za to u kakvom gradu žive i kakvu su neobičnu istoriju imali oni pre njih, buduće ideje o shvatanju sveta u tome će im još manje pomoći. Hteli smo da razumemo šta je sve oko i ispod nas, svesni da ovaj grad ima neobično i mnogostrano ukršteno poreklo. Baš kao da smo se našli na mestu džinovske biljke, želeli smo da makar malo dodirnemo i osetimo svoj koren zatrpan bezbrojnim slojevima, svesni da baš iz njega crpemo svu svoju energiju, snagu i znanje i da je to naš prvi, najstariji deo.

Uostalom, kada se drvo odvoji od korena, ne postaje drugo nego - običan balvan.

II POGLAVLJA u ovoj knjizi nisu poredana po vremenu nastanka lokacija ili oblasti koje smo opisali, već prema ritmu kojim smo dolazili do njih. Želeli smo da napišemo neku vrstu putopisa kroz podzemlje grada, dakle, ne s namerom da se istoričarima petljamo u posao, već da prošetamo kroz njihov atar. I da nas poduče onome što znaju, da podelimo njihova znanja. U toj priči najlepše je slušati one stare Beograđane čija je mladost i sama bila deo te, nama tako izgubljene a važne, istorije.

Za neke prostore ispod grada danas ne postoji zvanično objašnjenje ni zašto su postali, ni čija je ruka za to direktno odgovorna, dok su neki jasno ucrtani, pa se lako i precizno dolazi do podataka o svakom njihovom delu. One na koje smo mi nailazili, ne znajući odakle su tu, ili makar ne pronašavši dovoljno jasno objašnjenje za njihovo poreklo, pokušali smo barem da vam opišemo ostavljajući vašoj radoznalosti da traži odgovore na pitanja koja smo već dugo i sami sebi postavljali.

Neki delovi grada izmereni su, a njihovi nacrti su dosledno napravljeni, kao što je to slučaj sa zemunskim lagumima, ali su oni dugo bili čuvani u tajnosti, pa njihove skice danas imaju samo autori ove knjige, dok su neki prostori, jednostavno, ostali i danas velika tajna, kao što su to delovi tašmajdanskih pećina ili ona mesta koja su ostajala minirana još tokom Drugog svetskog rata, a i sada ih od nas odvajaju zidovi.

Pošto ćemo govoriti rečima, fotografijom i sačuvanim skicama o svim tim mestima, ostaje da vas uvedemo u priču.

Podrum zvanično najstarije kuće u Beogradu nalazi se u Ulici cara Dušana 10 i speleološka ekipa je dugo tražila šta se krije u njemu, odnosno kakvi su prolazi odatle mogli da vode ka nekim drugim, tada važnim gradskim lokacijama.

Nedugo zatim obišli smo mesta čija nas je istorija zaprepastila, baš kao i same arheologe koji iskreno priznaju da ne znaju kakve su muke naterale izvođače radova da na podzemnoj stanici Vukov spomenik prekinu radove i suoče se s podzemnom nevoljom na koju su nabasali.

Dugo smo razmišljali i o tome kakve su nam sve građevine ostavili bivši vladari Beograda, poput bezbrojnih laguma na obroncima grada, kao i šta je ono što su Nemci tokom četiri ratne godine u Drugom svetskom ratu ostavili iza sebe.

Ima još neobičnih pitanja, kao što je ono gde su sve u Beogradu „posejana” groblja, i kakve podzemne vode teku ispod nas, ali i ispod najvažnijih gradskih zdanja. I gde se nalaze najstariji varoški vodovodi koje smo davno zaboravili?

Pitali smo se šta se sve nalazi na Kalemegdanu, kao i u kazamatima tvrđave za koju svi znamo ali je malo ko bio unutra, a tražili smo odgovor i na to šta se sve tokom Drugog svetskog rata događalo u podzemlju grada. I šta se sve sada krije na dnu beogradskih reka?

Sva ta, i još mnoga druga pitanja koja su nam se, jedno po jedno, nametala, pokušali smo da odgonetnemo. Sve vreme smo bili svesni da potpune odgovore na njih ne možemo naći, ali ćemo vas ipak provesti kroz objekte i mesta koji se nalaze ispod grada, imajući dovoljno vremena da se zapitamo zašto je, donedavno, sve to bila tajna.

Upozorenje da nismo istoričari, već prvenstveno putnici kroz podzemlje, upotpuniće i činjenica da smo se, objašnjavajući istoriju nekih važnih mesta i događaja, značajno oslanjali na autore koji slove za najbolje poznavaoce Beograda.

Zagonetna starica ili šta su Nemci tokom Drugog svetskog rata tražili u podrumu najstarije kuće u Beogradu I KATARINA BASTL bila je obična žena koja je u Beogradu živela u neobično vreme. Mada zaključak o nesvakidašnjim beogradskim vremenima ne može biti do kraja tačan, jer ovaj grad gotovo da ne pamti dugotrajne mirne i spokojne periode. Drugi svetski rat je bio teško i nespokojno doba. Pogotovo za one koji su živeli na Dorćolu, u kući u današnjoj Ulici cara Dušana broj 10.

Nju je jednog prolećnog jutra 1941. godine probudila škripa automobilskih kočnica kada se pod prozorom zaustavila luksuzna, crna nemačka limuzina, a iz nje izašlo pet visokih oficira Vermahta i SS-a. Na improvizovanom drvenom stolu ispod prozora otvorili su veliku vojnu mapu, živo gestikulirajući rukama i glasno je komentarišući. Toliko je mogla da vidi. Dok su jedan drugom

www.leo.rs | 31

pokazivali nešto ucrtano na hartiji, mahali su ka ulaznim vratima podruma koji se nalazio ispod kuće.

Nedugo zatim zabranili su ulazak u taj prostor i tako je potrajalo nekoliko meseci, u vreme trajanja tih, ratnih godina. Gospođa Bastl je svakodnevno mogla da čuje udarce čekića i kloparanje različitih alatki iz podruma, ali nije mogla da zna šta to nemački stručnjaci dole istražuju. Naravno, nije smela ni da pita, ne samo dok su oni tu radili već ni dugo posle rata kada je sve što je ličilo na vojnu tajnu moglo istovremeno da predstavlja smrtnu opasnost. Tek 1963. godine, kada su stege straha malo popustile, otvorila je dušu jednom beogradskom novinaru, što je preneo stručni časopis Izgradnja. Pokazivala je na podrumske svodove objašnjavajući da se odatle čula lupa.

Tada je zakratko opet bilo otvoreno pitanje šta su to Nemci tokom celog rata tražili u podrumu kuće. Odgovor tražimo i danas.

II OVA KUĆA izgrađena je 1727. godine i sagradio ju je Elijas Flajšman, ondašnji beogradski Nemac, i to kao jedno od sedam identičnih zdanja. Gledano s Kalemegdana, bila je druga u nizu. Danas je samo ona ostala, jer ostalih šest zgrada nije izdržalo potonje turske, pa opet austrijske i na kraju nalete i bombe nemačke nacističke vojske.

Nastala je deset godina pošto je austrijski vojskovođa Eugen Savojski preoteo Beograd od Turaka, u do tada verovatno najvećoj bici za ovaj grad, koja je, nagoveštavajući masakr, okupila stotine hiljada ratnika. Austrija je posle toga rešila da tursku kasabu pretvori u zapadnjačku varoš, s pretežno nemačkim građanstvom rimokatoličke vere, kako piše u Istoriji Beograda koju je objavio Balkanološki institut SANU: „Dunavski deo grada, onaj na Dorćolu, sačinjavali su mahom Nemci, štaviše, uz posebne, desetogodišnje povlastice tada su dodatno bile naseljene 333 nemačke porodice, uglavnom iz Vormsa i Majnca. Srbima je bilo naloženo da napuste taj deo grada, pa su oni postali glavnina na savskoj obali.” Čak je austrijski vladar Karlo VI podvukao da se u nemačkom Beogradu smeju nastanjivati samo Nemci, i taj zakon je stupio na snagu 1726. godine. Cincari, Grci, Srbi i Jermeni morali su da se isele na drugi kraj beogradskog grebena, gde su osnovali novo naselje Donju savsku varoš.

Sve se događalo samo godinu dana pre nego što je Flajšman počeo izgradnju svojih sedam zdanja, a očigledno uz samo malobrojne poglede Srba.

U blizini ove zgrade nalazila se austrijska Komandantura, zgrada koja više ne postoji, ali je u doba posle austrijske vladavine bila poznata kao zdanje koje je, kada su Turci ponovo osvojili varoš, postalo Pirinčana (naziv nastao od „pirinčhan”, međutim, po nekim tvrdnjama, prvi deo imena je bila nezgrapno interpretirana nemačka reč „princ”). U to vreme, ova građevina beše jedna od najvažnijih u Beogradu. Na vrhu grebena, u današnjoj Rajićevoj ulici, postojala je velika Maurer, odnosno konjička kasarna, a ni Kalemegdanska tvrđava nije bila daleko. Ako se zna da su Austrijanci

32 |

bili veliki graditelji onog doba, s već tradicionalnom preciznošću, ali i pedantnošću u čuvanju i beleženju podataka i izradom kvalitetnih građevinskih karti, ta oblast je za vladare grada morala da bude izuzetno zanimljiva.

III AUSTRIJANCI su imali posebno razvijenu građevinsku vojnu doktrinu, u kojoj su povezivali sve važnije objekte podzemnim prolazima. Zbog opasnosti koja je u ono vreme ratovanja postojala, ovakav arhitektonski prilaz pružao je osećaj zaštite onima koji bi zbog nečega bili opkoljeni ili zatočeni, pa je rezervni, pomoćni izlaz često bio od životne važnosti, pogotovo ako se vodi briga o kasarni ili najvažnijem čoveku grada.

Zato je logično da su Nemci u Drugom svetskom ratu toliko intenzivno tražili ostatke vlasti svojih predaka po podzemlju ove zgrade, pričajući, kako se kasnije sećala Katarina Bastl, o tome da će zgrada postati muzej Eugena Savojskog, kao i da postoje neki tajni prolazi čak i prema samoj Savi, kroz centralni gradski deo.

Istovremeno, ostalo je zapamćeno to da su Nemci tokom istog rata često blokirali Donji kalemegdanski grad, da su ga nazvali Park princa Eugena, i da su tamo vrlo retko puštali srpski živalj. Oni, koji su se tamo provlačili, bili su uglavnom dečaci, koji su bezazleno pikali fudbal. Šta su, ipak, Nemci tamo čuvali, ostaje nedorečeni deo priče.

Jedino što je sigurno jeste da su imali planove ovog dela grada u kojima su brižljivo ucrtane sve podzemne staze, i da su ih tokom povlačenja iz Beograda poneli sa sobom.

Razloga ima mnogo, i nije tajna da je među najvećim nemačkim istorijskim i strateškim ambicijama i takozvani prodor na istok večita germanska opsesija. Taj put, dabome, morao bi da vodi upravo Podunavljem, dakle i kroz Beograd. Za to su oduvek postojali jasno izrađeni dugoročni planovi, pa tako ni izgradnja Đerdapa nije plan Titovog komunističkog sistema, već su ga davno pre toga osmislili Nemci. Tito ga je samo ostvario. Isto tako, germanska ambicija bila je da se u okviru tako zamišljenog, kako su ga zvali „Podunavskog rajha”, sadašnji Beograd postavi kao prestonica tog dela zemlje. I da je ta želja bila ostvarena, onda bi se ovaj grad zvao Princeugenštat, upravo u čast velikog vojskovođe koji je grad oteo od Turaka, a u austrijskoj istoriji ostao zabeležen kao neprikosnoveni strateg i vojnička legenda.

Planovi grada ispod zemlje, uostalom, bili su od velike pomoći tadašnjim okupatorima, a pouzdano se zna i da su velike, kako nemačke tako i rusko-partizanske žrtve skončale ratujući baš u podzemlju Beograda. Veliki deo te dokumentacije i danas postoji u Bečkom ratnom arhivu.

Na nama je bilo da istražimo šta je dostupno i šta je to što možemo da pogledamo, pa da sami nešto zaključimo. Pomagali su nam entuzijasti Akademskog speleološko-alpinističkog kluba s Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. Oni su bili tu da siđu na neka mesta na koja mi to nismo s lakoćom mogli, i da pre toga utvrde njihovu sigurnost.

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs www.leo.rs | 33

Miranda Dikinson

Kad ljubav pozove Elsi Mejnard nije ni slutila da će sve početi iz početka...

Međutim, osamnaest meseci posle najvećeg izazova u svom životu, ona radi upravo to – zato što je obećala osobi koja je najviše verovala u nju.

Rešena da zakorači u nesigurnu budućnost, Elsi upoznaje lepog Olivera Hogarta koji naizgled namerava da osvoji njeno srce, i sasvim slučajno osniva hor.

Onda je dobrodušni zahtev odvodi u Pariz – i do poslednje stavke Spiska koju se nije usuđivala da ispuni. Može li Elsi da sledi svoje srce i ostavi prošlost iza sebe?

Dirljiva, inspirativna i topla priča autorke knjige Dobro došao u moj svet.

34 |

Poglavlje ogl glav a lje 1 Nije ije trebalo da bude ovako „Izvinite, gospođice?”

Elsi Mejnard podigla je pogled s dopola precrtanog spiska za kupovinu i ugledala gromadu od čuvara kako joj stoji na putu. „Zdravo. Izvinite, ja u stvari žurim pa ako biste...” „Moraću da vas zamolim da pođete sa mnom.”

To joj danas nimalo nije trebalo. Ne samo što je četrdeset pet minuta kasnila na pauzu za ručak zbog naročito upornog prodavca korneta, već je, u žurbi da kupi sve stvari sa spiska, otišla s posla bez kišobrana upravo kada se nebo otvorilo. A sada i ovo... „Upravo sam vam rekla, nemam vremena da stanem.”

Glomazni čuvar uzdahnuo je od dosade i krajnje teško spustio ogromnu šaku na njeno rame. „Moraću da insistiram, gospođice. Verujem da imate robu koju niste platili, pa ako biste bili ljubazni da pođete sa mnom nazad u prodavnicu.”

O čemu je ova planina od čoveka govorila? Naravno da je platila! Šta on misli, kakva je ona? Razgnevljena i od same pomisli na to, Elsi je zaustila da se pobuni, ali ju je novi glas prekinuo. „Ćao! Mogu li ja da pomognem?”

On je bio mlad, moglo bi se reći i lep, s tamnosmeđom kosom i zelenim očima. Sve je na njemu ostavljalo utisak osobe sa savršenom kontrolom: od uredne frizure

do d dobro ob brro o sskrojenog k oj kr ojen nog o o odela d la de la i kkaputa koji je nosio, zajedno s činjenicom činj či njen enic en nic icom om da da je, je e, izgleda izg iz glled edaa - što š ju je baš iznerviralo - bio otporan na ogromne kapi kiše koje su natapale Elsinu previše tanku uniformu i čarape. Preko njegovog ramena, Elsi je ugledala plavokosu mladu ženu u tirkizno-crnoj uniformi konobarice iz pedesetih, koja je izgledala kao da joj je neko upravo sasuo kofu vode na glavu - i duša ju je zabolela kada je shvatila da je to, zapravo, bio njen odraz u izlogu prodavnice.

Osmeh gospodina otpornog na kišu verovatno bi bio dobrodošao da Elsi nije pretpostavila da se on osmehuje jer uživa u pogledu na nju: natopljenu, usplahirenu, dok se koprcala od stida na stepeništu apoteke u glavnoj ulici. „U redu je, hvala. U pitanju je nesporazum...”, počela je, ali Kilimandžaro od čoveka skrenuo mu je pažnju s nje, zahtevajući pažnju najnovijeg muškog dodatka tom uličnom spektaklu. „Nije platila te stvari”, rekao mu je poverenički, pokazujući debelim prstom preparat za hemoroide i preparat za omekšavanje cerumena u Elsinoj ruci.

O! Blagi! Bože! Razgnevljena jer je optužena za krađu, Elsi je potpuno zaboravila na dva predmeta u ruci, od kojih vrlo verovatno nije bilo ničega više ponižavajućeg na kugli zemaljskoj. Ali naravno da ih je platila! Zar nije?

Mladić je potiskivao osmeh, a Elsi je osetila da joj se stomak ponovo prevrće dok su hladne kapi prodirale iza kragne i počinjale da joj teku niz vrat. „Siguran sam da je reč samo o malom nesporazumu”, nasmešio se prijatno

www.leo.rs | 35

ogromnom čoveku, koji je i dalje stezao Elsino rame. „Vidite, evo dvadeset funti. Sigurno ne košta više od toga, zar ne?”

Kratak blagi pogled blesnuo je preko čuvarovog čeličnog lica. „Pa...”

Osetivši da njegov protivnik slabi, mladić je još više razvukao osmeh. „Pretpostavljam da ovakve stvari viđate svakog dana, a? Ljudi dolaze da kupuju za vreme pauze za ručak, ostave mozak u kancelariji, moraju da kupe gomile stvari i onda im se omakne.” Svoju nevinu iskrenost skrenuo je ka Elsi, što je verovatno trebalo da je umiri, ali je imalo sasvim drugačije dejstvo. „Mislim, ova devojka deluje sasvim dražesno i nije baš tipičan kradljivac, zar ne?” Čelični pogled vratio se dok ju je planina od čoveka posmatrala. „Ima nas raznih.” „Siguran sam da je tako, gospodine, ali verujte mi, na poslu viđam svakakve prestupnike i mogu da ih prepoznam na kilometar. Ovo, gospodine, nije jedan od njih.”

Ovo? Uprkos pomoći koju joj je elegantno odeveni stranac očigledno nudio, činjenica da je bila označena kao predmet prevršila je svaku meru. „E pa stanite malo...”

Tiradu za koju se spremila prekinula je podignuta šaka u rukavici i pogled koji je pretio opasnim posledicama ako se suprotstavi tom gestu. Pušeći se, ukopala se u pločnik natopljenim potpeticama i sevnula pogledom ka njemu. „Dajte, dvadeset funti?”, nastavio je on. „Čak ću se vratiti u radnju s vama da uzmem račun. Ne možete reći da može poštenije od toga, zar ne?”

Na Elsino zaprepašćenje, čuvar je slegnuo pozamašnim ramenima i pustio je. „Meni je svejedno”, progunđao je, strpao novčanicu od dvadeset funti u džep i okrenuo se ka apoteci. „Samo reci svojoj devojci da sledeći put bude pažljivija.” „Šta? Ja nisam njegova dev...”

uvek je imala besprekoran dosije, a njen strah od zapadanja u nevolju bio je pojačan time što je bila svedok posledica kakve su imali nestašluci njenih dveju starijih sestara (koji su najčešće podrazumevali preterivanje s alkoholom i vraćanje kući policijskim automobilom). „Eto, sve je sređeno.” Nasmešeni se vratio, s licem obasjanim trijumfalnim sjajem zbog svog kavaljerskog podviga. Pružio joj je račun. „Naporan dan, a?” „Platila sam ovo”, insistirala je Elsi, dok ju je žaoka nepravde još peckala. „Nisi. Ali u redu je, sve sam sredio.”

Vraćajući mu račun, Elsi je zgrabila novčanik iz mokre tašne i ljutito počela da prelistava račune. „Vidi, ne znam ko si ti, i nije da sam nezahvalna, ali taj tip je pogrešio.

Tačno se sećam da sam za te stvari dala novčanicu od dvadeset funti. Znam to, jer sam u novčaniku imala samo jednu dvadeseticu, koju sam uzela s bankomata, a ona sada, kao što vidiš, nije... O...” Srce joj je sišlo u mokre pete dok je izvlačila presavijenu novčanicu od dvadeset funti, baš odande gde ju je smestila pre nego što je ušla u apoteku.

Mladićev glas je smekšao. „Sve je u redu - stvarno. Dešava se svima.” Pružio joj je ruku. „Ja sam Torin, uzgred.

Torin Stjuart.”

Još ošamućena od otkrića svog nenamernog srozavanja na sitni kriminal, Elsi se rukovala s njim. „Elsi Mejnard.” „Drago mi je što smo se upoznali, Elsi Mejnard”, nasmešio se Torin. „Bilo bi bolje da su okolnosti drugačije, naravno, ali drago mi je što sam mogao da pomognem.

Pa, šta misliš o kafi? Izgledaš kao da bi ti prijala, a i sklonićeš se s kiše.”

Temeljno ponižena i ophrvana neizdrživim nagonom da se skloni iz ove situacije, Elsi mu je gurnula novčanicu od dvadeset funti u ruku i krenula. „Žao mi je, stvarno moram da idem.” „Hej, čemu žurba?”

„Naravno! Ostani ovde, dušo! Vraćam se za sekund.”

Smešeći se kao reklama za pastu za izbeljivanje zuba, namignuo je Elsi dok je s čuvarom ulazio u apoteku.

„Sad sam na pauzi za ručak, a ona se završila pre dvadeset minuta.” Elsi se okrenula, nadajući se da će ga brzina koraka sprečiti da krene za njom niz ulicu.

Zureći s krajnjom nevericom u sumnjive preparate u ruci, Elsi je ostala sleđena u mestu, pokušavajući da obradi ono što se upravo desilo. U jednom trenutku jurcala je po ogromnoj apoteci na uglu Nort strita i Kvins rouda u Brajtonu, tražeći vlažne maramice i maskaru, a u drugom ju je prekinuo otac koji ju je pozvao da mu kupi ponižavajuće, ali za njega neophodne stvari. Možda su joj misli odlutale, naročito kad se u obzir uzme bitna odluka koju je donela tog jutra - ali ona jeste platila te stvari, bila je sigurna u to. Ko bi uopšte hteo da ukrade preparate za šuljeve i cerumen? Sigurno ne Elsi Mejnard, zamenik menadžera u kafe-sladoledžinici Sandej i Šer, moralno ispravan građanin Brajtona i poslednja osoba na planeti koja bi i pomislila na krađu. Čak i kada je bila tinejdžerka,

Na njenu žalost, Torin nije bio od ljudi kojih se moglo lako otresti. „Ma daj! Maločas sam ti spasao život. Sigurno sam time zaslužio bar da popijemo kafu? Ja častim ako je novac... “

36 |

E to je bila poslednja kap! Dok joj je krv besno hučala u ušima, Elsi se okrenula ka njemu. „Izvini? Zapravo, imam novac. Koji deo rečenice kasnim na posao nisi razumeo? Kasnim na posao i natopila me je ova glupava kiša i, veruj mi, poslednje što bih sada želela jeste da igde odem s tobom. Vratila sam ti novac i ništa ne dugujem.” „Da li tako zahvaljuješ svim svojim spasiocima?” Iskra u njegovom oku pokrenula je drugi talas Elsinog gneva. „A šta misliš, ko si ti, Lanselote? I gde ti se isključuje

petljanje u tuđa posla? Sasvim sam sposobna da se staram o sebi, znaš. Nisam nikakva damica u nevolji koju krupni i snažni tip treba da spasava. Sama bih sredila situaciju, bez tvoje pomoći. Snašla bih se. Zato, hvala ti mnogo što si uskočio, ali zaista nisi morao.”

Torin je zastao, a Elsi je osetila tračak zadovoljstva dok je odlazila. Istini za volju, jeste joj pomogao da se oslobodi čeličnog stiska čuvara, ali nije morao da se diže u oblake zbog toga ili da pokuša da preokrene situaciju u nekakvu emotivnu ucenu kako bi otišla s njim na kafu.

Neki ljudi stvarno nemaju obraza! „Ne-ve-ro-vat-no!”, doviknuo je glas iza nje.

Elsi je zarežala i ubrzala korak, izbegavajući ljude koji su u pauzama za ručak obilazili prodavnice i jurili kroz upornu martovsku kišu. Da li ovaj tip ikada odustaje? „Pomislio sam da izgledaš kao neko kome je potrebna pomoć”, nastavio je Torin, hvatajući korak s Elsi, dok su zajedno jurili niz ulicu. „I samo sam pokušao da te spasem ponižavajuće situacije koja je mogla da se završi i na sudu. Pa, prava sam budala!” „Sam si to rekao”, promrmljala je Elsi, želeći svim srcem da on shvati poruku i ostavi je na miru. „Kakva nezahvalnost! Neke žene bi ono što sam upravo uradio smatrale kavaljerstvom.” „A neke žene bi pomislile da si patetični muškarac na ego-tripu, koji pokušava da deluje superiorno. Ostani ovde, dušo... kao da sam nekakva fufica bez mozga! Šovinizam nije kavaljerstvo, druškane!” „O, dakle, sprečavanje čuvara da te odvuče nazad u prodavnicu naočigled pola Brajtona bilo je snishodljivost, je li tako?”

Naravno da nije, ali Elsi je bila umorna, postiđena, mokra do gole kože i nije nameravala da popusti dosadnom čoveku koji je i dalje delovao nepromočivo. „Žao mi je, zaista nemam vremena za ovo.” „Vremena za šta? Za to da ti se kaže koliko si nerazumna?”

Elsi se prazno nasmejala dok je zaobilazila reklamnu tablu ispred kafea, koja joj se našla na putu. „O, dobro, ja sam nerazumna!” „Da, jesi. Mogu li te podsetiti da je postojala velika verovatnoća da čuvar ne bi dopustio da stvar prođe tek tako?” „Otkud znaš? To nikako ne možeš da znaš!”

Pratio je njenu brzinu, u korak, primičući zajapureno lice njenom. „To je svima bilo očigledno! Samo je trebalo da vidiš sjaj u njegovom oku i znala bi da je nameravao da te iskoristi kao primer. Mogao je da zove policiju, da zatraži odlazak na sud, kaznu... dosije u policiji!”

Elsi je naglo stala i okrenula se ka njemu. „Dobro, dosta! Verovao ili ne, danas na umu imam mnogo toga bitnijeg nego da li bih završila s dosijeom u policiji da se

ti nisi umešao. Zahvalila sam ti, vratila sam ti novac, šta bi još mogao da tražiš od mene?”

Teško dišući, Torin je podigao ruke. „Ništa. Očigledno ništa.” Onda, na Elsino iznenađenje, umesto da joj dobaci nekakvu pametnu opasku, on se odmakao, okrenuo i nestao u gužvi.

Da nije videla iskreno razočaranje u njegovim očima, Elsi bi prosto sve zaboravila. Međutim, njegov pogled izazvao je dašak savesti koji je sasekao njenu preneraženost kao kosa. Trepćući da otrese kišne kapi koje su padale sa šiški, stajala je usred kupaca koji su mleli sve pred sobom, dok se scena od pre deset minuta ponovo odigravala u njenim mislima.

Uporna zvonjava mobilnog telefona grubo ju je vratila u sadašnjost. „Halo? O, ćao, tata! Da, nabavila sam ti ono. Doneću ti posle posla.”

Pogledavši poslednji put niz ulicu, Elsi je stresla dosadnu sumnju iz misli. „Čudak”, rekla je sebi. „Očigledno pravi čudak.”

Poglavlje 2 Idemo dalje...

Kada je Elsi kasnije tog dana zaustavila automobil ispred očeve trospratne kuće, gusti sivi oblaci već su opseli brajtonsko nebo i sipali kišu po ulicama primorskog grada. Uprkos svim naporima da se zaštiti od pljuska držeći torbu iznad glave dok je jurila od automobila do ljubičastih ulaznih vrata od drveta i mutnog stakla, opet je stigla natopljena.

Zveckanje hvatača vetra iznad vrata i opojni miris toplog ulja pačulija i nag čampa mirišljavih štapića u trenu su je umirili dok je ulazila u hodnik i polazila ka zavesi od indijskih perlica, koja je zaklanjala ulaz u kuhinju. Prošlo je mnogo godina otkako se odselila, ali kad god bi se vratila, ovo mesto delovalo je kao dom.

Džim Mejnard zasijao je kada je Elsi ušla u kuhinju.

Već je skinuo radnu odeću, zamenivši ozbiljno poslovno odelo omiljenom nepalskom košuljom, vrećastim vojničkim pantalonama i jarkonarandžastim martinkama. Elsi mu je uzvratila osmehom. Uvek je više volela da ga vidi u opuštenoj odeći, s omiljenom zlatnom minđušom u uvu: bila je to iskrenija verzija njegove ličnosti. Njegovo drugi lice bio je poštovani brajtonski biznismen, koju je prihvatio kad je od svog oca preuzeo prodavnicu stilskog nameštaja. „To je moja omiljena najmlađa ćerka!”, uzviknuo je, obavijajući je jednim od svojih čuvenih očinskih zagrljaja, koji je danas bio gostoljubiviji nego inače. „Dobar dan?”

Elsi je otvorila jarko obojenu emajliranu čajnu kutiju i ubacila dve kesice čaja od đumbira i cimeta u rukom osli-

www.leo.rs | 37

kani svetloplavi čajnik - poklon Džimu od Gvin, srednje kćerke, kada je započela posao s grnčarijom u Šoramu na Moru, pre četiri godine. „Zapravo, grozan dan.” Nasmešila se ocu. „Ali bolje je kada sam ovde.” „Drago mi je, dušo. Znao sam da postoji razlog što nam je danas trebalo ulje pačulija. Sedi, duboko udahni i ispričaj svom starom ćalcu o tome.” Džim je skinuo čajnik koji je zapištao na šporetu i pripremio čaj. „Šta se desilo?” „O, ništa u stvari. Samo sam imala malu neprijatnost za vreme ručka.”

Otac se spremao da pita dalje, kada su se kuhinjska vrata otvorila i hor zapeva lopov!, ispunivši kuhinju, praćen glasnim i kreštavim smehom.

Elsi je zarežala dok su njene dve sestre skakale na nju, vičući, smejući se i rasturajući joj kosu. Ponekad je biti blizak sa sestrama (i slati im poruke čim vam se nešto desi) veoma loša stvar. „Naša mala sestra - sitni lopov!” Dejzi Mejnard se smejala, zabacujući savršeno friziranu plavu kosu i pljeskajući vitkim rukama kada je ugledala sestrino razočaranje. „Tako sam ponosna!”

„O!” Džim im je pružio šolje s čajem, ne sasvim siguran kako da reaguje na to otkriće. „Pa, čovek se uči dok je živ, a?”

Ispunjena talasom ljubavi prema ocu, Elsi mu je stegla ruku dok je prihvatala šolju. „Tako je. I vidiš, tata, sve je u redu.” „Drago mi je što to čujem. E sad, malo sam pekao sinoć. Ne znam mogu li da zainteresujem neku od vas za krišku slatkog hleba s bananama i orasima?”

To je dočekano horom odobravanja pa je Džim, oduševljen, otvorio staru konzervu rouziz čokoladica, kako bi poslužio svoj najnoviji kulinarski trijumf. Dok su on i Gvin ćaskali, Dejzi je zgrabila Elsinu ruku i odvukla je u mali hodnik ispred kuhinje. „Pa?”, pitala je, prekrstivši tanke ruke i uputivši Elsi klasičan pogled starije sestre.

Elsi nije padala na to. Uspevala je da se odupre najstarijoj sestri mnogo puta proteklih godina i nije planirala da danas počne da je se plaši. „Šta pa?” „Znaš ti dobro šta, Elsi Mejnard. Zašto nisi pomenula tipa?”

Elsi je slegla ramenima. „Tata ne mora da zna.”

„Htele smo usput da ti kupimo torbu i masku u prodavnici kostima, ali je junior odlučio da se razigra”, dodala je Gvin, potapšavši svoj nabrekli stomak. „Izgleda da će ti ovaj biti saveznik, Els.”

„Otkud ti to? Taj zgodni stranac spasao te je hapšenja, za ime božje!”

Elsi se nasmešila, uprkos postiđenosti, i pružila ruku da pomiluje sestrin pozamašni stomak. „Imaš ukusa, mali. Samo se drži tvoje tetka Elsi i ostaćeš relativno normalan.”

Utišavši glas do promuklog šapata, Dejzi je prevrnula očima. „Ne bih se baš složila. U svakom slučaju, zašto si toliko ljuta zbog toga? U redu je priznati da ti je bila potrebna pomoć. To nije nikakva kritika. Ne znači da ne možeš da se izboriš sama ili nešto slično...”

„Iako će te uključiti u porodični kriminalni posao pre nego što toga postaneš svestan”, dodade Dejzi, i ona Gvin ponovo počeše da se smeju. „O kakvom to kriminalu pričate?” Džim je naizmenično gledao kćerke, pokušavajući da prati o čemu govore.

Pošto im je majka napustila porodicu kada su tri devojčice bile male, Džim je preuzeo ulogu jedinog sudije u haosu poznatom kao sestre Mejnard i često je ostajao zaprepašćen njihovom beskrajnom energijom i vratolomnom brzinom razgovora. „Naša sestrica danas je zamalo uhapšena jer je krala u prodavnici!”, rekla je Gvin, stenjući dok se pažljivo spuštala na stolicu uz kuhinjski sto. Njene plave oči vragolasto su blesnule dok je skidala gumicu sa zgloba i vezivala talasastu plavu kosu u labavu punđu na potiljku. „Ko bi pomislio, a? Naša sentimentalna Elsi je kriminalni genije!” „Bio je to nesporazum!”, pobunila se Elsi. „Rešila sam situaciju.” „Stvarno? Ti si je rešila?”, pitala je Dejzi, izvijajući obrve. „Da”, odgovorila je Elsi čvrsto, ponovo zažalivši što ih je nizom poruka tako detaljno obavestila o popodnevnom događaju. „Imala sam mnogo toga na umu i stvarno sam mislila da sam platila. Na kraju je bilo očigledno da sam pogrešila.”

38 |

„Ššš! Tiše... I nisam rekla da je zgodan.”

Elsi je dovoljno slušala. „Pusti to, Dejzi! Hajde da... pričamo o nečemu drugom.”

Dejzi se pokajala i prebacila ruku preko Elsinog ramena. „U redu je, medena. Žao mi je. Pa, je li bio zgodan?” „Dejzi!” „Ma daj, Elsi, udovolji mi!” „Recimo da jeste - na iritirajući vodootporan način.

Nisam ga baš pažljivo zagledala.”

Neodređen izraz prešao je preko Dejzinog lica. „Dobro. To je dobro.”

Kasnije, dok su Mejnardovi sedeli za trpezarijskim stolom u velikoj dnevnoj sobi na prvom spratu i jeli tadžin od povrća, s libanskom salatom i bisernim kuskusom (Džimovom omiljenom hranom), Elsi je odlučila da objavi odluku kojom je bila zaneta kada je nenamerno postala lopov.

Ona joj je bila na pameti cele nedelje, još otkako je odlučila da najzad otvori malu kutiju obloženu satenom boje čokolade, koja joj je osamnaest meseci stajala pored kreveta. Tog jutra odlučila je: prvi korak u nastavljanju života... „U redu, drago mi je što ste svi ovde - i sedite - jer želim nešto da kažem.” Nasmešila se pogledima punim iščekivanja na licima njenih najbližih i najmilijih. „Nemojte da paničite, vest je dobra - bar tako mislim.” Udahnula

je da se smiri. „Rešila sam da ponovo počnem da izlazim s muškarcima.” „O, Els...” Gvin je pocrvenela i briznula u plač, na radost sestara. Otkako je otkrila da je trudna, inače pragmatična srednja sestra Mejnard postala je emotivna ruina: nekontrolisano je jecala zbog svega, od pesama na radiju u automobilu do televizijskih reklama za sofe i hranu za kućne ljubimce. Smejući se sopstvenom emotivnom stanju, prihvatila je kutiju maramica, koju je otac uvek držao u blizini za takve prilike, i obrisala oči. „Čoveče, kakav sam slabić! Nadam se da beba neće imati traume zbog sveg ovog cmizdrenja. Tako sam... srećna zbog tebe, dušo.”

Džim je pružio ruku preko stola i uzeo Elsinu. „Moja hrabra devojčica. Osećaš li se dobro zbog toga?”

Elsi je mogla da oseti kako drhti, ali znala je da je dobro. „Prestravljena sam - mislim, nemam pojma kako ću to izvesti niti kako se to sada radi - ali osećaj je dobar.” „Mi možemo da ti pomognemo”, rekla je Dejzi, klimajući izbezumljeno glavom, a od tog predloga Elsi je osetila blagu uzbunu. Dejzi se ponosila provodadžijskim sposobnostima, iako se nekoliko njenih posredovanja završilo užasnim sastancima i gadnim raskidima. Ali opet, po Elsinom mišljenju, kada je osoba tako opušteno divna kao Dejzi Mejnard, s uspešnom karijerom i bogatim dečkom građevincem, da li je zaista mogla da shvati opasnosti romantičnih izlazaka? „Obećaj mi jedno, draga: drži se dalje od onih užasnih internet prezentacija za sklapanje prijateljstava”, umešao se Džim, izazvavši zaprepašćenje svojih triju kćeri. „Ne, ozbiljan sam. Prošle godine sam se prijavio na dva i bio sam krajnje razočaran.”

Neočekivano otkrivanje Džimove tajne istorije internet sastanaka privremeno je skrenulo razgovor s teme i Elsi se malo opustila dok je oko nje lebdela neverica.

Posle celonedeljnog čekanja trenutka da kaže porodici šta je planirala, sada se osećala čudno smireno. Bila je to ispravna i bitna odluka.

Volim te jer si hrabra i snažna i uvek znaš šta treba da uradiš. xx Bila je to prva poruka sa uredno naslagane gomile u nekadašnjoj kutiji od čokolade, a odnosila se na pedesetu stavku Spiska: 50. Pročitaj poruke iz kutije - sve.

Elsi je bilo potrebno osamnaest meseci da se natera da je otvori, a pomisao na njen nepročitani sadržaj bila je čudno utešna. Kada je prošlog ponedeljka rešila da ispuni sve do poslednje stvari sa Spiska, osećala se pomalo kao da je ponovo srela starog prijatelja. I čim je pročitala prvu poruku, Elsi je znala da je trenutak pravi. Ta poruka imala je savršenog smisla - i odmah je znala šta da radi. „Au”, rekla je Šer Petinger, vlasnica kafea Sandej i Šer, kada joj je Elsi rekla za vest nedelju dana posle incidenta

s krađom. „I sigurna si da si spremna da ponovo zaroniš u mutne vode izlazaka prepune ajkula?”

Elsi je napravila grimasu. „Pa, kad to tako kažeš, kako mogu da odolim?” „Ne, ne, nisam tako mislila”, odmahnula je Šer glavom, a košnica boje ebanovine na vrhu njene glave divlje se zanjihala. „Prosto, znaš: kada za sobom imaš tri razvoda, kao ja, čitava ta scena počne više da liči na vežbu izbegavanja morona nego na bilo šta drugo.”

Elsi se nasmešila svojoj šefici, ponovo zaključivši da se loša iskustva s muškarcima nimalo ne slažu s tom samouverenom ženom od četrdeset i nešto, odevenom u klasičnu Diorovu garderobu od glave do pete. „Imaću to na umu. Kako ide s ovim najnovijim?” Šer je napravila grimasu dok je spuštala posudu s najnovijom mešavinom sladoleda od jabuke, cimeta i oraščića u staklenu vitrinu. „Delovao je obećavajuće sve dok nisam shvatila da živi s majkom. Četrdeset dve godine i još spava u sobi sa Hi-men tapetama.” „Zaboga!” „Veruj mi, sestro. Tamo napolju je džungla. Ali znaš ti mene: večito optimistični avanturista.”

Istorija veza Šer Petinger zvučala je kao upozoravajuća priča o opasnostima romantičnih izlazaka. Udata i razvedena tri puta, posle je istrpela niz beznadežnih udvarača: od vlasnika lokalnog zabavnog parka koji je imao čudnu sklonost ka lutkama u prirodnoj veličini, preko mlađanog agenta za prodaju nekretnina koji je bio ubeđen da ga progoni MI5, pa do ostarelog hotelijera zavodnika za kog se ispostavilo da je serijski bigamista. Ali ako Šer nije bila posvećena romansama, onda to niko nije bio, izdržljivo tumarajući po „Džungli morona” u potrazi za pravom ljubavlju.

Elsi je beskrajno volela svoju šeficu, uprkos Šerinom ozloglašenom smislu za humor, koji joj je doneo zastrašujuću reputaciju u Nort lejnu. Bila je drska, sigurna u sebe i nije se plašila života - a u Elsi je pronašla srodnu dušu.

Zajedno, u protekle tri godine pretvorile su nekadašnji hipi vegetarijanski kafe u živopisnom Gardner stritu, koji je Šer nasledila od ekscentrične tetke Lusi Nebeskog Cveta Petinger, u retro kafe-sladoledžinicu, u koju su nagrtale brajtonske mase bez obzira na godišnje doba.

Sandej i Šer bio je pun uspomena na pedesete i šezdesete, od fotografija Elvisa i Frenkija Valija, u zlatnim ramovima, na zidu iza pulta sa zelenim staklom, preko crno-belih karo pločica na podu, pa do replike vurlicer džuboksa, crno-belih kariranih stolnjaka i hromiranih stolica tapaciranih crvenom kožom. Imao je starinsku i šik atmosferu, a istovremeno bio i moderno opušten, i Elsi je volela da posmatra izraze na licima ljudi koji bi prvi put ušli u njega. Naravno, šlag na torti bila je činjenica da je sav sladoled u kafeu bio pravljen na licu mesta, u kuhinji u podrumu, gde su se nalazili velika mašina za mešanje sladoleda i ogroman

www.leo.rs | 39

Metju Gudman

osamdeset dana „Napetost i čarobna mesta po svetu; zvuči kao odlično putovanje iz fotelje.“ Literary Journal Četrnaestog novembra 1889. godine mlada reporterka Vorlda, novina Džozefa Pulicera, krenula je parobrodom iz Njujorka u pohod da obori rekord najbržeg obilaska sveta. Istog dana iz Njujorka – mada u suprotnom smeru i vozom – pošla je mlada novinarka časopisa Kosmopoliten Elizabet Bizland. I jedna i druga su rešene da nadmaše Fileasa Foga, junaka romana Žila Verna, i obiđu Zemljinu kuglu za manje od osamdeset dana. Ta dramatična trka na stazi od skoro četrdeset pet hiljada kilometara privukla je pažnju čitave nacije i zauvek promenila živote takmičarki.

Prolog 14. novembar 1889.

Hoboken, Nju Džersi Bila je to mlada žena u kariranom kaputu i s kapom, ni visoka ni niska, ni tamnoputa ni bleda, ne toliko lepa da se za njom okreću: žena koja, ako je potrebno, može da se izgubi u gomili. Čak i u one prohladne jutarnje sate pristanište za feribote od Njujorka do Hobokena bilo je krcato putnicima. Reka Hadson - Severna reka, kako su je tad zvali, što je zaostavština holandske ere - bila je ispunjena saobraćajem kao neka gradska avenija, pa je feribot obazrivo brodio kroz gužvu na vodi, među kanalskim brodićima jarkih boja, običnim šlepovima, parnim dereglijama ravnih korita punim pensilvanijskog uglja, škunama s tri jarbola potpalublja nakrcanog duvanom, indigom, bananama i pamukom, kožama iz Argentine i čajem iz Japana, svim onim, reklo bi se, što svet može da

40 |

ponudi. Mlada žena je s mukom obuzdavala nervozu dok ju je feribot nosio sve bliže stovarištima i magacinima Hobokena, gde je parobrod Avgusta Viktorija na hamburško-američkoj liniji već ležao na vezu u pristaništu.

U daljini su se zgusnuti kameni tornjevi Njujorka dizali kao litice iz vode.

Veći deo jeseni 1889. Njujork je trpeo gotovo neprestanu kišu, beskrajne dane niskog neba i slabog sivog svetla. Ljudi su govorili da takvo vreme podstiče samo tugu i reumatizam; u jednim novinama nedavno je pisalo kako će grad, nastavi li kiša da pada, morati da uspostavi parne brodove po Brodveju. Ovo jutro pak osvanulo je hladno ali vedro, što je svakako povoljan znak za svakog ko se sprema na more. Prelazak preko okeana uvek je uzbudljiv poduhvat, ali po lošem vremenu on podra- zumeva nemirnu plovidbu, s kojom ide i uznemirujuća svest o opasnosti. Sante leda se odlamaju

s Grenlanda an nd da i ne nemo emo mo p plutaju lu uta tajju ju p po o se severnom evveeern rn rn nom om Atlantiku, om Atl tlanti anti an tiku iku ku,, kka kao ao ao ogromna plovila bez signalnih svetala i sirena, što nikad ne skreću da izbegnu sudar; uragani se pojavljuju niotkuda; požari mogu da buknu iz stotinu razloga. Neki brodovi su prosto nestajali u magli, kao Marlijev duh, pa za njih niko više nikad nije čuo. Avgusta Viktorija je, doduše u štampi, hvaljena kao „praktično nepotopiva” što je brižljivo odmerena hvala, koja bi mogla i da uplaši iako je smišljena da umiri. Samo šest meseci ranije Avgusta Viktorija, parobrod najsavremenije izrade, s dva propelera, oborila je rekord za najbržu prvu plovidbu jer je Atlantik prešla od Sautemptona do Njujorka za samo sedam dana, dvanaest sati i trideset minuta. U Njujorku ju je dočekala masa od preko trideset hiljada ljudi („uglavnom Nemaca”, kako se potrudio da zabeleži Njujork tajms), koji su se razmileli po brodu da bi što bolje videli tu ploveću palatu, njene lustere i svilene tapiserije, koncertni klavir u muzičkom salonu, damske prostorije u boji lavande, muške sobe za pušenje presvučene zelenom kožom. Transatlantska putovanja su uveliko napredovala od sredine veka kad je Čarls Dikens putovao u Ameriku, pa sagledao uske dimenzije broda i žalosnu opremu u glavnom salonu, te ga uporedio sa džinovskim pogrebnim kolima s prozorima.

Neposredno pred polazak prekookeanskog broda, na doku uvek vlada karnevalska atmosfera. Većina muškaraca je u tamnim kaputima i nosi svilene šešire; žene su u odeći koju komplikuju turniri i nabori. Po rubu gomile

ulič ulični ul u lični iččni ni p prodavci r da ro davc vvcci nu n nude de d ep putnicima utn ut niiccii robu koju su ovi možda zaboravili da spakuju; oznojeni, goloruki utovarivači izvode koreografiju dizanja i tovarenja oko konopaca i burića koji zakrčuju dok. U opšti žamor razgovora meša se tandrkanje kola po kaldrmi, zvuk sličan grmljavini, koji kao da dolazi odasvud i niotkud. Usred te vreve stajala je mlada žena u kariranom kaputu. Rođena je kao Elizabet Džejn Kokran - još u ranoj mladosti dodala je e na prezime, nemo slovo koje, mora da je osećala, donosi zadovoljstvo prefinjenosti - mada u porodici i među najranijim prijateljima nije bila poznata ni kao Elizabet ni kao Džejn, već kao „Pink”. Za mnoge čitaoce njujorških novina, a uskoro i za veliki deo sveta, ona se zvala Neli Blaj.

Već dve godine Neli Blaj je radila kao izveštač njujorškog Vorlda, koji je pod vodstvom izdavača Džozefa Pulicera postao najveći i najuticajniji dnevni list tog vremena. Pre nje nijedna novinarka nije bila tako smela, tako voljna da rizikuje ličnu bezbednost u potrazi za pričom. U svojoj prvoj reportaži u Vorldu Blajova se (koristeći se imenom „Neli Braun”, pseudonimom kojim je krila prvi pseudonim) pretvarala da je luda kako bi mogla iz prve ruke da izvesti o lošem odnosu prema pacijentkinjama duševne bolnice na Blekvels Ajlendu.

Uz mnoge mlade žene, radila je za sitninu u fabrici kartonske ambalaže, podnela je molbu za posao sluškinje i lečila se u medicinskom dispanzeru za siromašne, gde su joj umalo izvadili krajnike. Gotovo svake sed-

www.leo.rs | 41

mice drugi podlistak nedeljnog Vorlda objavljivao je čitaocima neku novu pustolovinu. Blajova je trenirala s bokserskim šampionom Džonom L. Salivanom; nastupila je, veselo mada ne i uspešno, kao horistkinja na Muzičkoj akademiji (zaboravila je kad treba da izađe, pa se našla sasvim sama na bini). Posetila je gluvu, nemu i slepu izuzetnu devetogodišnjakinju iz Bostona po imenu Helen Keler. Jednom je čak kupila bebu ne bi li razotkrila kako funkcioniše njujorška trgovina belim robljem. Članci su joj naizmenično bili veseli, pogrdni, ljutiti, neki su nosili pouku, a neki bili namenjeni pukoj zabavi, no svi su bili prožeti njenom nepogrešivom strašću za dobrom pričom i izuzetnom sposobnošću da zaokupi čitalačku maštu, čistom snagom njene ličnosti kojom je zahtevala da se obrati pažnja na nedaće nesrećnih i, nimalo slučajno, na nju samu.

Tog jutra, četrnaestog novembra 1889, upustila se u najsenzacionalniju pustolovinu do tada: pokušaj da postavi rekord najbržeg putovanja oko sveta. Šesnaest godina pre toga, u svom popularnom romanu, Žil Vern je zamislio kako to putovanje može da se obavi za osamdeset dana; Neli Blaj se nadala da će obići svet za sedamdeset pet dana.

Iako je tu zamisao sama predočila godinu dana ranije, urednici Vorlda, u početku protivni ideji da mlada žena putuje bez pratnje, tek su tad pristali na to.

Prethodna tri dana prošla su joj u vihoru dešavanja, u iscrtavanju maršrute, obilaženju i kupovini karata po agencijama, prikupljanju garderobe, pisanju oproštajnih pisama prijateljima, pakovanju, raspakivanju i prepakivanju. Blajova je rešila da nosi jedan jedini komad prtljaga, kožnu ručnu torbu u koju će spakovati odeću, pribor za pisanje, toaletne potrepštine, sve što joj može biti potrebno za put; time što će moći sama da nosi torbu, izbeći će moguća kašnjenja zbog ometanja ili nesposobnosti nosača i carinskih službenika.

Za putnu odeću odabrala je uzak dvodelni komplet od tamnoplavog štofa prošaranog kamilharom. Odgore je izabrala dugačak kaput od crno-belo kariranog škotskog štofa, s dva reda dugmeta, koji ju je pokrivao od grla do gležnjeva, a umesto šešira i vela, kako je nosila većina pomodnih prekookeanskih putnica, poneće zgodnu vunenu kapu s naušnicima - sa štitnicima napred i nazad, u engleskom stilu, kakvu će kasnije u filmovima imati Šerlok Holms - koju je u poslednje tri godine nosila u mnogim pustolovinama. Plava haljina, karirani kaput, kapa sa štitnicima: ništa od toga nije bilo naročito upadljivo, ali uskoro će postati najčuvenija odeća na svetu.

Tog jutra, četrnaestog novembra, Neli Blaj se probudila rano - oduvek je mrzela da ustaje ujutro - okrenula se nekoliko puta, zadremala, pa se trgla i uplašeno upitala da nije propustila brod. Hitro se okupala i obukla. (Nije bilo potrebe da troši vreme na šminkanje jer su se samo

42 |

žene sumnjivog morala ili one nedodirljivog društvenog statusa usuđivale da mažu lice.) Pokušala je da proguta nešto za doručak, ali kako je bilo rano, a ona uzrujana, nije joj bilo do jela. Najteže od svega palo joj je opraštanje od majke. „Ne brini”, rekla joj je, „zamisli da sam na odmoru i da uživam kao nikad u životu.” Zatim je dohvatila kaput i torbu, pa jurnula niz stepenice dok nije duboko zažalila zbog puta na koji se sprema.

Stan im je bio u Zapadnoj trideset petoj ulici, kod Brodveja; u Devetoj aveniji Blajova je platila pet centi i ukrcala se na tramvaj u centru. Bio je prljav i zagušljiv, poda zasutog slamom, koja je smrdela od nedavnih kiša.

Ulica je bila zakrčena konjskim zapregama; nad njima je zaškripao voz na izdignutim šinama. Ona se stalno opominjala kako je posredi samo sedamdeset pet dana, a onda se vraća kući. Sišla je na uglu Ulice Kristofer i Avenije Grinič, na obodu pomorske oblasti, gde su niske, raštrkane zgrade nicale kao pečurke uz vodu: skladišta konopaca i jedara, prodavnice tričarija s tajanstvenim neobičnim predmetima donetim sa svih strana sveta, sumorni pansioni i mornarske taverne prostog izgleda.

U depou u Ulici Kristofer ukrcala se na feribot - bila joj je potrebna samo karta u jednom smeru od tri centa - koji ju je prevezao Hadsonom do doka u podnožju Treće ulice u Hobokenu u Nju Džersiju. Tamo su je dočekala dva agenta Hamburško-američke poštanske kompanije, koji su shvatili koliko je za kompaniju značajno da Neli Blaj prevezu na vreme. Njih dvojica su otpratili svoju putnicu na Avgustu Viktoriju i predstavili je kapetanu broda Adolfu Albersu, koga su upoznali s naročitom svrhom njenog putovanja. Albers, izuzetno omiljen zapovednik, imao je gustu bradu i srdačno ponašanje, koje odmah uliva poverenje. Uverio je Blajovu kako će učiniti sve što mu je u moći da prva etapa njenog složenog puta potpuno uspe. Ubeđen je, rekao je, kako će je iskrcati u Sautemptonu sledećeg četvrtka uveče; tad može da se naspava u jednom od gradskih hotela i na vreme se ukrca u neki od vozova koji svakog jutra iz Sautemptona kreću za London. „Neću spavati dok ne stignem u London”, odgovorila mu je Blajova, „i dok se ne smestim u voz koji sa stanice Viktorija polazi u petak uveče.”

Govorila je raspevano kako se govori u brdskim varošima zapadne Pensilvanije, s neobičnim izvijanjem krajeva rečenica, što je zaveštanje elizabetanskog dijalekta kojim se još govorilo u brdima kad je bila devojčica.

Imala je prodorne sive oči, mada su ponekad izgledale zeleno ili plavozeleno, pa i zlatastosmeđe. Nos joj je bio širok u korenu s fino izvijenim vrhom - u legitimacijama se obično za takav nos kaže retroussé - a to je jedina crta lica zbog koje se nije osećala najprijatnije. Imala je smeđu kosu i šiške na čelu. Većina poznanika smatrala ju je lepom, a ta tema će narednih meseci biti žestoko razmatrana u štampi.

Ubrzo su se na brod popeli i neki prijatelji i kolege da joj požele srećan put. Pozorišni poslenik Henri K. Džaret doneo joj je buket cveća i roman; čitanje je, preporučio joj je, najbolje sredstvo protiv morske bolesti i nostalgije.

Došao je i Džulijus Čejmbers, Vorldov izvršni urednik, a sa sobom je poveo merača vremena iz njujorškog sportskog kluba. Kao vodeći amaterski sportski klub u gradu, Njujorški atletski je obezbeđivao merače vremena u biciklističkim i plivačkim trkama i drugim dogodovštinama na stazama i poljanama; ovo je prvi zabeležen događaj da klupski merač vremena prati trku oko sveta.

Neli Blaj je gradila karijeru vodeći računa da u svim teškim situacijama ostane pribrana, pa je i sad uspela da ne oda nervozu koju je osećala; u izdanju Vorlda od sledećeg dana objavljeno je kako nije pokazala „ni trunku straha ni strepnje, a ni školarac upravo pušten iz škole nije tako radostan i bezbrižan”. Dok su čekali polazak, Blajova je upitala jednog od kolega iz Vorlda: „Šta misliš o mojoj haljini?” Ton joj je bio veseo, ali kad joj ovaj nije odmah odgovorio, rekla mu je da daje peni da sazna njegove misli.

Reporter je odmerio tamnoplavu haljinu s opšivkom od kamilhara pod kariranim kaputom, pa naglas primetio kako ona namerava da plovi pored Egipta i da bi neki od Josifovih potomaka mogao zameniti njenu odeću za njegovu „šarenu haljinu”, te - no prekinula ga je pre nego što je dovršio misao. „O, ti bedni stvore”, prezrivo mu se obratila i teatralno zabacila glavu. „Povlačim ponudu da dam peni za ovakvo mišljenje.”

Iako se u Vorldovom članku to ne primećuje, njeno nestrpljenje je svakako ukazivalo na složenu mešavinu osećanja koja su je ophrvala: snažnu želju da konačno krene, žaljenje što ostavlja prijatelje i porodicu, uzbuđenje i strah zbog svega neobičnog na šta će naići - neobične zemlje, neobičnu hranu, neobične jezike (a Neli Blaj je nameravala da prođe svetom govoreći isključivo engleski). Dan je osvanuo vedar i lep, ali ona nije mogla da se otrgne od pitanja kakvi će biti ona preostala sedamdeset četiri dana i četrdeset pet hiljada kilometara što su ležali pred njom. Ako sve dobro prođe, Božić će provesti u Hongkongu, a Novu godinu negde usred Tihog okeana.

Na naslovnoj strani Vorlda tog jutra nad pet stubaca članka širila se geografska karta s potpisom: „Linije putovanja koje će pratiti Vorldov leteći predstavnik”. Linija je počinjala od Njujorka, pružala se preko Atlantskog okeana do Engleske, spuštala kroz Evropu do Sredozemnog mora, pa dalje na jug kroz Suecki kanal do Arabijskog mora, duž severoistočne obale Afrike, zatim skretala na istok, pored Cejlona, do Hongkonga i Japana, prelazila Tihi okean do San Franciska i nastavljala severnim delom Sjedinjenih Država sve do Njujorka.

Sve je to izgledalo lepo smišljeno, ali ta maršruta, znala je, nije ni izbliza tako čvrsta kao što je ta crna lini-

ja ukazivala. Na primer, nije bilo jasno ide li poštanski voz iz Londona do Brindizija u Italiji zapravo svakog petka uveče (zbog toga je onako odgovorila kapetanu Albersu). Neredovan železnički raspored značio bi da će propustiti parobrod koji isplovljava iz Brindizija, a odatle će se nizati kašnjenja i neizbežno dovesti do propasti njenog putovanja. Znala je da kreće u najgore vreme godine, kad su oluje na Atlantiku najžešće, a sneg često obustavlja železnicu na američkom Zapadu.

Osim toga, ona ne samo da će juriti kroz prostor već u izvesnom smislu i kroz vreme: za tih sedamdeset pet dana putovanja iskusiće prilike i neprilike sva četiri godišnja doba. Sve putničke priče imaju zajedničku crtu kako temperaturne krajnosti predstavljaju savršeno plodno tlo za bolesti. Na sve strane vreba groznica; u Evropi ima gripa, u Aziji malarije. Oluje, brodolom, bolest, mehanički kvarovi, pa čak i usporen korak nekog konduktera ili brodskog kapetana nesklonog saradnji: sve to i pojedinačno može se pokazati kao presudno za njene planove.

Nije mogla ni da pomisli da se kući vrati poražena; kasnije će najozbiljnije reći glavnom inženjeru na jednom brodu kako bi pre umrla nego zakasnila u Njujork. Nije izgradila karijeru od pensilvanijskih ugljokopa do naslovne strane najvećih njujorških novina tako što je gubila.

Međutim, Neli Blaj nije znala (a uistinu neće saznati još mnogo nedelja) da trku i te kako može izgubiti, i to ne zbog kalendara ili Vernovog izmišljenog putnika Fileasa Foga, već zbog stvarnog takmaca. Jer, ispostaviće se, nije samo jedna mlada žena tog dana krenula iz Njujorka u trku oko sveta - bilo ih je dve.

Ujutro četrnaestog novembra, dok je Neli Blaj išla ka hobokenskim dokovima, čovek po imenu Džon Brizben Voker vozio se feribotom u suprotnom smeru, iz Džersi Sitija ka Ulici Kortlend u donjem Menhetnu. Voker je bio bogati izdavač ozbiljnog mesečnog časopisa Kosmopoliten (kasnijih godina kupiće ga suparnik Džozefa Pulicera Vilijam Rendolf Herst i postepeno mu dati sasvim drugačiji karakter). Dok se vozio rekom, čitao je članak na naslovnoj strani Vorlda iz kojeg je saznao plan Neli Blaj da putuje oko sveta. Istog časa je spoznao vrednost ovakve nakane, ali je bio svestan i toga da bi putnik oko sveta bolje prošao putujući na zapad nego na istok kako je nameravala Blajova. Zamisao mu se sama nametnula: Kosmopoliten će sponzorisati svog takmičara u trci oko sveta, samo u obrnutom smeru.

Naravno, Kosmopolitenov svetski putnik moraće da bude, kao i Blajova, mlada žena - u tome je bilo neke prijatne simetrije, a ionako muškarac koji se trka sa ženom ne bi zadobio ničije simpatije - žena koja će, žele li da se u Njujork vrati pre Neli Blaj, morati odmah da krene. Pošto je u kancelariji kratko razgovarao sa svojim poslovnim upravnikom, Dž. B. Voker ga je poslao u putničku agenciju da pripremi maršrutu, a u pola jedanaest je uputio poruku u stan Elizabet Bizlend, samo nekoliko

www.leo.rs | 43

blokova od Mari Hila. Naznačio je kako je stvar hitna; treba odmah da dođe u kancelariju.

Elizabet Bizlend je bila dvadesetosmogodišnjakinja koja je, nakon skoro decenije slobodnog novinarstva, nedavno dobila posao književnog urednika u Kosmopolitenu, za koji je pisala mesečni pregled novoobjavljenih knjiga pod nazivom „U biblioteci”. Rođena u plantažerskoj porodici iz Luizijane, upropašćenoj za vreme i posle Građanskog rata, s dvadeset godina ona se seli u Nju Orleans, a zatim, nekoliko godina kasnije, u Njujork, gde je pisala za nekoliko časopisa i gde se o njoj uvek govorilo kao o najlepšoj ženi velegradskog novinarstva.

Bizlendova je bila visoka, elegantnog, gotovo carskog držanja, čime je dodatno naglašavala svoju visinu. Imala je krupne tamne oči i blistavu svetlu put, a govorila je dubokim, nežnim glasom. Uživala je da pruža gostoprimstvo i vodi pametne razgovore na redovno održavanim književnim salonima u stančiću koji je delila sa sestrom na Četvrtoj aveniji. Tu su se okupljali njujorški stvaraoci, pisci, slikari i glumci da prodiskutuju o tekućim umetničkim temama. Naročita mešavina lepote, ljupkosti i obrazovanja Eli- zabet Bizlend izgleda da je jednostavno bila očaravajuća. Njen poštovalac pisac Lafkadio Hern, s kojim se sprijateljila u Nju Orleansu, nazvao ju je „svojevrsnom boginjom”, a razgovor s njom uporedio sa hašišem, jer ga je još satima ostavljao dezori- jentisanog.

Jedan drugi je, pričajući o razgovorima s njom, rekao da se oseća kao da se igra s „prelepim opasnim leopardom”, kog je obožavao zato što ga ne grize.

Bizlendova je i sama bila svesna toga da je ženska lepota korisna, ali i da je prolazna („U Americi”, jednom je napisala, „žene gube moć posle perioda seksualne privlačnosti”), a dičila se činjenicom da je u Njujork stigla sa samo pedeset dolara u džepu i da su hiljade dolara na njenom bankovnom računu pristigle isključivo zahvaljujući njenom peru. Sposobna da radi neprekidno i po osamnaest sati, pisala je prikaze knjiga, eseje, uvodne članke i poeziju u klasičnom maniru. Bila je nadasve poklonik uživanja u književnosti, što je prvo iskusila kao devojčica u prastarim tomovima Šekspira i Servantesa koje je našla u biblioteci porodične kuće na plantaži. (Dok je bućkala maslac, učila je francuski kako bi u originalu čitala Rusoove Ispovesti - knjigu, kako se ispostavilo, koja joj se nimalo nije dopala.) Uopšte nije marila za slavu i smatrala ju je uistinu neukusnom. I tako, kad je nešto posle jedanaest stigla u kancelariju Kosmo- politena a Dž.

B. Voker joj predložio da se trka sa Neli Blaj oko sveta, Elizabet Bizlend ga je prvo odbila. Sutradan joj dolaze gosti na čajanku, objasnila mu je, a osim toga, nema odeću za tako dug put; no kasnije je priznala kako je pravi razlog bio taj što je odmah uočila kakvu pažnju će takva trka izazvati, „a ja takvu pažnju najiskrenije osuđujem”. Međutim, Voker (koji je tad već više nego jednom stekao i izgubio bogatstvo) nije bio čovek koji će lako odustati, pa je na kraju ona popustila.

44 |

U šest sati iste večeri Elizabet Bizlend je bila na njujorškoj Centralnoj železničkoj stanici spremna da se uputi u Čikago. Kasnila je za Neli Blaj osam i po sati. na prvi pogled, ove dve žene, Neli Blaj i Elizabet Bizlend, bile su različite koliko je to moguće: jedna severnjakinja, druga sa Juga; jedna ratoborni, tvrdokorni krstaš, druga ponosna na svoju otmenost; jedna je tragala za najsenzacionalnijim vestima, druga više volela romane i poeziju i prezirala novinsko pisanje uglavnom kao „mahnitu, iskrivljenu, kreštavu papazjaniju”, „karikaturu života”. Elizabet Bizlend je priređivala čajanke; Neli Blaj je bila čuvena po posetama O’Rorkovom salunu u Ulici Baueri. Ipak, i jedna i druga su bile izuzetno svesne nejednakosti položaja žena u Americi. Obe su odrasle bez mnogo novca i došle u Njujork da sebi nađu mesto u novinarstvu velegrada, pa s mukom postigle uspeh u onome što je i dalje bespogovor- no bio muški svet.

Više od svega, naravno, dve žene će zauvek povezivati jedinstveno iskustvo: u izvesnom smislu partnerstvo u velikom projektu koji će mesecima zaokupljati Sjedinjene Države i dobar deo sveta.

Blajova i Bizlendova su putovale oko sveta najmoćnijim i najsavremenijim oblicima prevoza koji su tad postojali, prekookeanskim parobrodima i parnim železnicama, slale su poruke nestrpljivim urednicima putem telegrafskih linija koje su - prema tadašnjem shvatanju - poništavale prostor i vreme. Preplovile su Britansku imperiju, od Engleske na zapadu do Hongkonga na istoku, na brodovima sa čajem, pamukom, opijumom i ostalom dragocenom robom koja je omogućavala da se održi privreda carstva. Putovale su svetom koji je bio određen običajima i izobličen klasom, u svakoj zemlji koju su obišle, pa čak i na brodovima i vozovima kojima su donde stigle.

Neli Blaj i Elizabet Bizlend nisu se samo trkale oko sveta; one su se trkale kroz samo srce viktorijanskog doba.

Avgusta Viktorija je po rasporedu polazila u pola deset ujutro. Pred sam polazak oglasila se duga sirena da upozori sve one koji ne plove kako je vreme da siđu na obalu. „Samo hrabro”, rekao je jedan prijatelj Neli Blaj i stegao joj ruku na oproštaju. Blajova se iz petnih žila trudila da se smeška ne bi li je se prijatelji sećali tako vesele. A u glavi joj se najednom zavrtelo i, kako će kasnije reći, srce samo što joj nije prepuklo.

Prijatelji su joj polako otišli u redu s ostalim lepo odevenim ljudima koji su silazili niz most. Naslonjena na brodsku ogradu, videla je kilometrima u daljinu; tamo, prema horizontu, voda se neprimetno iz plave obojila u sivu. Svet kao da je izgubio zaobljenost, postao je prostranstvo bez kraja. Kucnuo je čas polaska. Neli Blaj i čovek iz njujorškog sportskog kluba svečano su uskladili satove.

www.leo.rs | 45

MARINA FIORATI

Grad

večne ljubavi Godine 1576, pet godina posle poraza Otomanskog carstva u bici kod Lepanta, jedan brod neopaženo se usidrio u Veneciji, noseći sa sobom smrtonosni tovar. Jedan čovek, više mrtav nego živ, iskrcava se i posrće prema Trgu Svetog Marka. Donosi Veneciji poklon od turskog sultana. Za nekoliko dana, gradom će se raširiti epidemija kuge – a Turci će slaviti slatku osvetu.

Međutim, na brodu je i slepi putnik – Fejra, mlada i lepa haremska doktorka koja beži od budućnosti sultanove konkubine. Samo joj pamet i medicinska znanja pomažu da preživi dok kuga pustoši Venecijom. U očajanju, dužd poverava arhitekti Andrei Paladiju zadatak da sagradi najveću crkvu koju je svet ikada video, kao dar Bogu toliko veličanstven da će Venecija biti spasena. Ali i Paladiov život je u opasnosti, i biće potrebna sve umeće doktora Anibalea Kazona, najboljeg gradskog lekara za kugu, da ga održi u životu. Međutim, ono na šta Anibale nije računao jeste susret sa Fejrom, ženom koja ne samo da poseduje podjednake medicinske veštine, već ga može naučiti i da voli.

Deo I Vrani konj Prolog Venecija 1576. po Hristu Sebastijano Venijer, mletački dužd, očima tmurnim poput okeana zurio je kroz četvorolisni kameni prozor.

Već tri dana mu osećaj za vremenske prilike, izoštren godinama koje je proveo na moru, govori da dolazi oluja, da se gruša i oblači na horizontu i valja preko bolešljivih ljubičastih talasa. A sada je vihor udario i doneo nešto zloćudnije od lošeg vremena.

Dužda s dugom belom bradom i plemenitim držanjem ovekovečio je Tintoreto i često su ga poredili s Neptunom, koji je takođe vladao morskim kraljevstvom. Čak su ga i šapatom poredili sa Svemogućim. Kako je bio iskreno religiozan čovek, oba bi ga ova poređenja, iz različitih razloga, strašno uznemirila; ali danas bi dao sve da ima moć da spase Veneciju od ovog mračnog časa.

46 |

Posmatrao je kako šest pogurenih prilika, zbog vetra tesno zbijenih, žuri preko doka; sa svakim talasom, tlo se presijavao od vode koja im je, povlačeći se, vukla crne odore. Zbog kapuljača i ogrtača izgledali su poput monaha, ali nisu to bili ljudi od vere, već od nauke. Bavili su se životom i smrću. Lekari.

Kada su se približili, jasno im je video maske; pod tamnim kapuljačama, poput kosti bele kljunove, savijene kao u ptica grabljivica. Maske su bile dovoljno strašne, ali je razlog zašto su ih nosili bio još zlokobniji.

Bili su to medico delle peste - lekari za kugu. Šest naučnika, učenih ljudi iz uglednih porodica, svi obrazovani na najboljim medicinskim akademijama, jedan za svaki od šest sestijera Venecije. Videti ih zajedno slutilo je na zlo. Dužd Sebastijano Venijer verovao je da se oni nikada ranije nisu sreli, a činilo mu se da se okupljaju poput jata vrana oko groba.

Možda i njegovog. Na tren obori ramena; osećao se veoma staro.

Posmatrao je lekare kako grabe preko Skjavonske rive, jedne od najlepših promenada na svetu, i znao je da će svakog trena ući u njegovu veliku belu palatu. Dužd se naježio kao da ga je poprskala hladna morska pena.

Naslonio je glavu na hladne kvadrate stakla i na jedan blaženi trenutak sklopio oči. Da nije to učinio, možda bi video mletačku galiju kako se brzo udaljava na mračnim i uzburkanim vodama; ali sklopio je oči na svega nekoliko damara srca, samo da se umiri i udahne slana isparenja.

Miris Venecije.

Sebastijano Venijer se uspravio, podsetivši se ko je i gde se nalazi. Pogledao je zamršeni rad u kamenu na prozorima, najbolje venecijansko staklo, koje je sprečavalo da se grmljavina s mora probije do njega. Podigao je pogled i nakrenuo plemenitu glavu da pogleda tavanicu i freske, kojima nije bilo ravnih i koje su crvenom bojom i zlatom stotinama godina oslikavali najbolji venecijanski umetnici pokrivajući duboki, veličanstveni prostor nad njim. A ipak, sve bogatstvo i slava nisu uspeli da oteraju kugu s njegovog praga.

Dužd se smestio u veliku stolicu i sačekao da najave lekare. Ušli su jedan za drugim i stali oko njega u polukrug poput lešinara; s ogrtača im se cedila voda, a crveni komadi kristala, umetnuti u maske umesto očiju, gladno su svetlucali, kao da se spremaju da se okome na njegovo telo. Ali čim progovoriše, dužd prestade da ih se plaši.

„Očekivali smo ovo, gospodaru”, rekao je jedan. „U jezuitskim botaničkim baštama u poslednje vreme pojavio se neuobičajeno veliki broj leptira - na stotine i hiljade.”

Dužd podiže poput snega belu obrvu. „Leptiri?”

Lekar je nastavio da toroče i ne primetivši oštrinu u duždovom glasu. „Zaboga, dužde, zna se da su leptiri vesnici kuge.” „Istina je”, dodao je drugi. „A bilo je i drugih nagoveštaja. U jednoj pekari u Arsenalu, kada se hleb prelomi nadvoje, iz njega poteče krv.”

Dužd poče prstima da dobuje po naslonu stolice. „Kuga je stigla u Veneciju i o tome dalje ne vredi raspravljati, želim da znam koji je najbolji način da se ona leči.”

Uzalud. Jedan je želeo da se s kugom bori tako što bi savetovao pacijente da oko vrata nose mrtvu žabu krastaču. Drugi je savetovao da se obolelom stavljaju golublja pera na otečene gnojne čireve na pazuhu i preponama, ne bi li repno paperje izvuklo otrov. Počeli su da se nadvikuju i skoro da se sudaraju kljunovima, a njihove maske postale su gotovo komične; isprva učeni i meki, glasovi su im se podigli do te mere da su podsećali na gakanje gusaka.

Dužd je, srdit, shvatio da mu misli lutaju. Ovi lekari su šarlatani, lakrdijaši, a ne zna se koji je oholiji. Pogled mu je odlutao do senke iza tapiserije, u kojoj je podanik,

www.leo.rs | 47

starac poput njega, stajao i slušao; čekao je trenutak da mu se dužd obratiti i kaže mu zašto ga je pozvao.

Starac u senci, arhitekta, takođe nije slušao. Oduvek više naklonjen zgradama nego ljudima, divio se ukrštenim kamenim rebrima, koja su obrazovala zakrivljenje svoda, i proporcijama pilastra, čije konture su dodatno isticale velike freske.

Kao i dužd, i on je najpre osetio napad straha kada su lekari ušli u odaju. Svi, od dužda do ubogog prosjaka, znaju šta znače maske. Kuga je u gradu. Ipak, arhitekta se nije nešto posebno zabrinuo. Već je pre dve godine preživeo manju pošast kuge i uradiće opet isto što i tada.

Otići će iz grada u unutrašnjost Veneta, možda i u svoj rodni grad Vičencu. Tamo, negde u planinama, lenčariće i crtaće planove. Pijuckaće vino i čekaće da kuga utoli svoju žeđ. Brzim brodom do Mestrea, i još bržim konjem do Treviza, mogao bi stići do Mazera pre mraka, do kuće braće Barbaro, svojih dobrih prijatelja. U tom domu je uvek dobrodošao; na kraju krajeva, on ga je i sagradio.

Ali najpre mora da sazna šta dužd želi od njega.

Dužd je čuo dovoljno. Ovi lekari nisu mogli pomoći Veneciji. Oni će razdeliti svoje napitke i lekarije i pritom zaraditi brdo zlata, a neki će preživeti, neki umreti. Stezao je stolicu dok mu zglavci nisu pobeleli, spustivši pogled u očajanju. Pogled na ruke baci ga u očajanje - behu čvornovate, sa izraženim venama i staračkim pegama. Kako da se jedan starac sam bori protiv kuge?

Pročistio je grlo. Mora delati. Ne sme dozvoliti da ga pokolenja upamte kao čoveka koji je dozvolio da kuga razori jadranski dragulj. Ustao je, a krv mu je pojurila u glavu. „Možete ići”, rekao je lekarima, možda i malo preglasno. „Napolje!” Mahnuo je rukama kao da želi da rastera vrane, što su i bili. Sačekao je da se vrata za njima zatvore. „Andrea Paladio”, rekao je dužd, a glas mu je odzvanjao u velikoj odaji, „priđi!”

Paladio je izašao iz senke i stao pred dužda. Vetar je tresao stakla na prozorima, tražeći da ga puste unutra, noseći sa sobom svoju saputnicu kugu. Paladio se vrpoljio, sada već nestrpljiv da ode, ali dužd, koga je gnev prošao, opet je, činilo se zamišljeno, seo. „Da li ste čuli za čudo Svetog Sebastijana sa Đudeke?”

Paladio se blago namrštio. Premda nikada pre nije sreo dužda, znao ga je po čuvenju; pomorac s četrdesetogodišnjim iskustvom, pobožan, ugledan i dovoljno pametan da izbegne strašne zatvore republike tokom brojnih uzastopnih Veća desetorice. Da li je Sebastijano Venijer prekasno došao na najviši položaj? Da li mu je um već kopneo? Kroz prozore se videlo ostrvo Đudeka, zaliveno kišom, ali oduvek jedan od najlepših sestijera Venecije, kako se savija za leđima starog grada poput kičme. „Da, naravno.” Odgovorio je polako, pitajući se čemu ovo pitanje vodi. Kao da pripoveda neku priču ili parabolu, dužd poče:

48 |

„U jeku poslednje kuge 1464. godine, jedan mladi vojnik došao je do kapije manastira Sveti krst na ostrvu Đudeka i povikao da mu otvore. Sve monahinje nalazile su se u manastiru, a i sama opatica se razbolela od kuge. Ključarica, jedna sestra skolastika, došla je do kapije. Kada je pogledala mladića, videla je da je na njemu oklop od sjajnog srebra, da mu je kosa poput zlatnog plamena, a oči poput plavih safira. Ona mu je sa strahopoštovanjem pružila vode iz manastirskog bunara i on je popi. Prikaza se zahvalila skolastici i naložila, i njoj i svim ostalim monahinjama, da se mole Svetom Sebastijanu i piju vodu iz tog bunara. Ako ovako učine, kuga će zaobići manastir. Potom je zabio mač u zemlju i otišao, kao da je pramičak magle.”

Paladio, koji se sve vreme pitao koliko brzo može doći do Mestrea, oseti da ga tišina probada kada je dužd završio. „Šta se desilo?”, upitao je. „Opatica se te noći oporavila, kao i sve druge monahinje koje su bolovale. Nijedna druga sestra nije se više zarazila kugom, a svi koji su pili iz bunara takođe su se izlečili.” Dužd je ustao i sišao s prestola. Prišao je Paladiju, gledajući ga s visine. „Ovaj manastir je dugo bio mesto hodočašća i ljudi su uzimali vodu sa zdenca da se zaštite od kuge, a kasnije da izleče druge bolesti.

Kada sam rođen, četiri kuće od Svetog krsta, u Palati Venijer, nadenuli su mi ime Sebastijano, po ovom čudu.

Ali manastir je sada ruševina.” Zaćutao je.

Vetar je utihnuo. Paladio je pomislio kako sada zna šta se od njega zahteva i srce mu potonu. Godinama je žudeo da gradi na Đudeki, ostrvu na čvrstoj steni i s najboljim pogledom na lagunu. Godinama je podnosio molbe Veću desetorice da mu tamo dodele gradilište, ali uzalud. A sada, kada je samo želeo da napusti grad, dobija upravo ono što je najviše želeo. Paladiove tanke usne izviše se poluosmeh. Ponekad mu se činilo da Svemogući ima bujan smisao za ironiju. „I želite da obnovim manastir Sveti krst?” „Ne, ne da obnavljaš staro.” Dužd je još jednom prišao prozoru. „Pogledajte, Andrea.” Zamahnuo je čvornovatom rukom i pozvao Paladija da pogleda nesagledivo prostranstvo Trga Svetog Marka. Dve prostitutke šetale su pod prozorom u uobičajenoj žutoj i crvenoj odeći, a grudi su im bile obnažene uprkos ledenoj kiši, i slobodno su se ljuljale dok su hodale.

Paladio je, suviše star da ga takvi prizori uzbude, primetio nekog ko nije bio ravnodušan; čovek je posmatrao žene iz arkade Starih prokuratura, a ruka mu se odbojno kretala na preponama. Pozvao ih je da mu se pridruže pod arkadom, i čim je novac promenio ruke, pritisnuo je jednu uz stub lođe, tarući se i gurajući rukama pod njene nabrane suknje. Druga žena gurnula je ruku u njegove pantalone otpozadi, da mu pojača zadovoljstvo. „Na ulici, Andrea!”, rekao je dužd, okrećući se. „Nasred ulice! Taj veličanstveni stub, koji je sagradio vaš sabrat arhitekta

Sansovino, da bi ovaj trg bio najlepši na svetu, sada je postelja prostitutke.” Uzdahom je odgovorio vetru. „Raskalašnost i dekadencija postaju sve gore. Takvo ponašanje viđalo se ranije samo za vreme karnevala, dve kratke nedelje u toku godine. Sada je postalo svakodnevno. Po tome nas prepoznaju u stranim zemljama. Ismevaju nas.

Ne govore o Sansovinovim stubovima, niti o vašim vilama i crkvama, već o kurvama uličarkama.” Dužd je položio ruku na prozorsku bravu i protresao je kao da želi da se uveri da će pogan ostati napolju. „A kada se gradom proširi i glas da je stigla kuga, biće još gore. Senka na čudan način utiče na čoveka - postaje divalj i oseća da mora da bludniči i krade i laže i zarađuje dok još može.”

Paladio je pokušavao da poveže izlomljene niti duždovih pripovesti o čudima i bludnicama. „Samo jedan čovek može spasti ove predivne ali razvratne ljude, i od kuge i njih samih, a to nisam ja.”

Paladio je pomislio na šest lekara iz različitih sestijera, od kojih se nijedan nije činio dostojnim ogrtača spasioca.

Tada je pomislio da dužd govori Hristu, pa poprimi dolično pobožan izraz. Dužd ga pogleda vodnjikavim plavim očima. Blede i vlažne, njegove oči izgledale su stare i poražene. „Vi ste taj čovek!”

Paladiovog pobožnog izraza nestade i on razjapi usta. „Zar ne vidite? Bog kažnjava Veneciju. Potrebna nam je žrtva, dar toliko veliki da otupi oštricu njegovog gneva i zadrži mu ruku, da ne sravni ovaj grad. Ako nam medicina ne može pomoći, onda se moramo okrenuti molitvi.

Vi ćete, Andrea, sazidati potpuno novu crkvu na ruševinama Svetog krsta. Ići ćete stopama Svetog Sebastijana i podići crkvu toliko čudesnu toliko ugodnu slavi božjoj da se može meriti s njegovim stvaralaštvom. A kada završite, ljudi će doći, u stotinama i hiljadama, i okrenuće se Bogu; slaviće ga glasovima i zahvaljivaće mu se na kolenima. Moć molitve će nas sve spasti.”

Paladio poče da se razmeće oklevanjem. „Ali... mislio sam... razume se da će mi biti čast, ali možda bih mogao da upravljam gradnjom iz Vičence ili možda Treviza...”

Reči mu zamreše na usnama pod duždovim pogledom, a vetar mu se zviždukom podsmehnu. Dužd je jedan tren ćutao, a onda rekao: „Andrea, mi smo starci.

Ionako nam je malo vremena ostalo. Ostaćete u Veneciji, kao i ja. Nema veće službe od ove. Zar ne vidite?” Uhvatio je Paladija za ramena iznenađujuće snažno. „Sklapate dogovor sa samim Bogom!”

Paladio se setio da je kao mladi kamenorezac često nalazio fosile u kamenu na kome je radio. Ne bi prošao ni dan a da nije pronašao najmanje jednog mekušca fosilizovanog u savršenoj Vitruvijevoj spirali, hiljadama godina pohranjenog u kararskom mermeru. A sada je i on bio zarobljen poput njih: zadatak ga je držao u zarobljeništvu; bukvalno zatočenog u kamenu.

Prepoznao je veru u duždovim očima i znao je da se Sebastijanu Venijeru ne sme protivurečiti. Kako je uopšte mogao i pomisliti da su duždove oči staračke? Plamtele su plavom vatrom verskog fanatika, vatrom Svetog Sebastijana. Čak i da je imao hrabrosti da odbije, blizina tamnica predupredila je svaki pokušaj da to i uradi. Paladio se poklonio, nemo pristajući.

Dužd, koji nije ni očekivao odbijanje, pozva svog komornika. „Camerlengo, povedi sinjora Paladija do njegove kuće i nabavi mu sve što mu je potrebno. I, camerlengo”, pozvao ga je opet kada se komornik spremao da izvede Paladija na velika vrata, „pronađi mi nekog pravog lekara.”

Poglavlje 1 Carigrad, 983. po Hidžri Mesec dana ranije Fejra Adalet bint Timurhan Murat tog jutra je naročito obratila pažnju na svoj izgled.

Njen otac je već otišao od kuće, pa nije mogla - kao što je često činila - odenuti njegovu odeću. U Carigradu je među siromašnim porodicama bilo uobičajeno da muškarci i žene nose istu odeću; muške i ženske halje ionako su bile slične, a često je bilo taman toliko novca za samo jedno dobro odelo i samo jedan par cipela. Fejra i njen otac nisu živeli loše jer je Timurhan bin Junus Murat bio ugledan pomorski kapetan, dobrog položaja, ali se Fejra i dalje pridržavala tradicije; pomagala joj je da se sakrije.

Mora da je njen otac danas imao neki važan sastanak, pritom još i ovako rano, jer kada je Fejra otvorila izrezbarene rešetkaste žaluzine, sunce tek što se podiglo iznad grada. Kupole i minareti, koje je toliko volela, bili su još samo siluete, savršen otisak obrisa tame odgrizen od koralnog neba. Fejra je udahnula so iz vazduha...

Miris Carigrada.

Pogledala je prema moru, jedva vidljivoj srebrnoj liniji u svetlosti zore, i zapitala se šta leži iza njega. Na trenutak je osetila čežnju za nekom drugom zemljom, za onim mestima koja su živela samo u pričama njenog oca pomorca.

Ali Fejru su njena maštanja koštala vremena. Okrenula je leđa prizoru i pogledala srebrni kvadrat na zidu, oivičen emajlom i uglačan da pruža gotovo savršen odraz, koji su malo izobličavala samo udubljenja u metalu.

Doneo joj ga je otac iz neke zemlje na istoku, kada je plovio nekim dalekim istočnim morem, a visilo je u njenoj sobi otkako je bila dete. Kada je bila dete, ogledalo je za nju predstavljalo pravo čudo; pokazivalo joj je kakve su joj boje oči, kako joj lice izgleda kada napravi neobičan izraz, koliko može da isplazi jezik. Zatim je postala žena, a ogledalo njen najbolji prijatelj.

Fejra se pažljivo zagledala u svoj odraz, pokušavajući da otkrije šta to muškarci vide na njoj. Počela je da pokriva kosu kada je prvi put primetila da muškarci na

www.leo.rs | 49

ulici zure u nju. Potom su joj zurili u usta, pa je počela da nosi i jašmak - veo kojim se pokriva donji deo lica. Čak je odabrala veo koji je bio obrubljen ukrasima, da bi im sjaj zlata odvlačio pogled, da je ne bi gledali u oči. Ali oni su i dalje zurili pa je počela da nosi i ormisi - tanki veo širine dlana, koji se nosi preko očiju. Kada ni ovo nije pomoglo, zaključila je da muške poglede privlači njeno telo. Počela je da sapinje napupele grudi, toliko snažno da ju je bolelo, ali oni su i dalje zurili.

Zašto zure?

je obukla feredžu, gornju haljinu, na kojoj se gornji deo zakopčava, a donji ostaje nezakopčan.

Fejra je pročitala dovoljno pesama i oda o ludo zaljubljenima i znala je da ne odgovara idealu otomanskih pesnika. Niti je ličila na deve iz skarednih šaljivih pesama koje su pevali mornari njenog oca; ponekad bi ih slušala, samo ponekad, kada bi bila u postelji, a oni u prizemlju na večeri, kad suviše popiju.

Preko svega je stavila četvrtasti hotoz, kapu koja se zakopčava pod bradom, i jemeniju, da pokrije čitavo lice.

Potom je uzela parče običnog tila i obavila ga oko vrata nekoliko puta. Ponovo je pogledala svoj odraz u ogledalu. Ovako, sva umotana, bila je neprepoznatljiva. Odeća joj je bila u bojama peska i cimeta. Jedini blesak boje bile su žute papučice, koje joj je vera nalagala - kožne papuče sa izvijenim vrhom, pričvršćene preko stopala, bile su praktične i nisu propuštale vodu i prljavštinu s kojom se sretala na poslu.

Fejra nije smatrala da su njene oči boje ćilibara krupne, ili blago iskošene poput mačjih, ili dovoljno okrugle i tamne, da bi bile opevane u pesmi. Njen mali nos bio je previše prćast da bi se mogao nazvati lepim. Koža joj je bila boje kafe, nedovoljno tamna da se napiše pesma o njoj. Kosa, koja joj je niz vrat padala u gustim talasima i uvojcima, za pesnike nije bila dovoljno svilena i ravna, a bila je i pogrešne boje: imala je sve nijanse zlatnosmeđe, nikako dovoljno tamna da se uporedi s gavranovim krilom. A rumene široke usne bile su još i najčudnije od svega - gornja usna bila je punija od donje i tako izdašno obla da se nipošto, pa čak ni u najodvažnijem stihu, ne bi mogla nazvati ružinim pupoljkom.

Njoj su njene crte lica - svaka zasebno, i u celini - bile krajnje neugledne, čak čudne. Ali činilo se da imaju neku neobičnu moć koju ona nije razumela, a koju svakako nije želela. A svi načini na koje je skrivala svoj izgled bili su samo delimično uspešni. Ako bi pokrila oči, muškarcu su joj zurili u usne. Ako bi pokrila usne, zurili bi joj u oči.

Ako bi pokrila kosu, gledali su u njeno telo. Ali ipak je morala da se trudi jer su nelagodnosti svakodnevnog skrivanja bile ništavne u poređenju s posledicama razotkrivanja.

Fejra u ogledalu malo podiže bradu i odraz je ohrabri.

Danas mora da nosi žensku odeću; dobro, iskoristiće je na najbolji mogući način. Započela je ritual.

Stojeći samo u širokim nabranim šalvarama od providne svile, Fejra je uzela dugački krem zavoj i zatakla jedan kraj pod pazuh. Čvrsto je prislonila tkaninu na kožu i obmotala je oko bujnih grudi. Kada su je grudi zabolele i više nije mogla duboko da udahne vazduh, ona se oseti sumorno srećnom.

Došao je red na haljinu. Fejri je otac kupovao haljine od zlatnog i srebrnog satena, brokata, bale teške svile i damasta sa sva četiri kraja sveta, ali ležale su nedirnute u mornarskoj škrinji pod prozorom. Na bezistanu je kupila barami - običnu neukrašenu haljinu. Haljina je bez nabora padala do tla i prikrivala oblik njenog tela. Potom

50 |

Potom je očešljala i uplela kosu i obmotala je oko glave poput krune. Uvek bi se već mnogo mučila s kovrdžama koje su ispadale ispod vela ma koliko se ona trudila da ih sakrije. Svakog dana pokušavala je da ih ukroti. Stavila je i vezala veo preko kose i pričvrstila ga preko čela tkaninom upletenom u pletenicu. Potom je kovrdže oko lica nakvasila ružinom vodicom i grubo ih ugurala pod veo, tako da se ni vlas ne vidi.

Kada se naposletku odenula, dodala je ukrase. Fejra je imala dovoljno zlata - imala je đinđuva koliko god je popustljivi otac mogao da joj kupi, ali grivne i nakit privlačili su pažnju - a što je još gore, smetali bi joj u poslu.

Fejra je odevanje završila ukrasom koji joj je nalagala potreba, a ne moda ili položaj: pojasom, kabastim i ružnim, koji je sama osmislila.

Na širokom kožnom povezu s velikom mesinganom kopčom smestila je niz staklenih bočica i ampula, svaku u zasebnoj kožnoj pregradi. Stavila je pojas ispod feredže, tako da je bio potpuno sakriven, a u isto vreme je zbog njega izgledala zdepasta i okrugla oko struka, što joj je davalo izgled dvostruko starije žene.

Kada je završila s odevanjem, sunce je već bilo izašlo i nebo je izbledelo do plave boje ptičjih jaja. Još jednom je pogledala grad koji je volela, a koji se sada video i do najsitnijih detalja: zavoj blistavog zaliva, koji ostavlja bez daha, kuće i hramove, poput ogrlice od dragulja povrh prelepe krivine obale. Poput stražara na Bosforu, izdizao se veliki hram Aja Sofija, iznad čije su suncem obasjane zlatne kupole sultanovi sokoli lebdeli na toplim vazdušnim strujama. Fejra je zaboravila trenutak čežnje; nije više želela da zna kuda more vodi. Zaklela se da nikada neće napustiti svoj grad.

Mujezin se oglasi tužnim zovom, koji do nje doplovi na zanosnoj niti s minareta Aja Sofije. Sabah, jutarnja molitva. Fejra se okrenula i kloparajući potrčala niz stepenice.

Strašno je, strašno, kasnila. ** Ital. Riva degli Schiavoni - danas poznatija kao Slovenska riva, iako se i dalje zove Riva delji Skjavoni, po srednjovekovnom mletačkom nazivu za Slovene (Skjavoni). (Prim. lekt.)

Prste da poližeš

Lavovski braunis Sastojci: 250 g čokolade za kuvanje 250 g maslaca 250 g šećera 4 jaja 70 g brašna Priprema: Penasto umutiti maslac sa šećerom. Posebno umutiti jaja i potom ih dodati prethodno umućenom maslacu. Kada masa postane penasta dodajte brašno. Čokoladu rastopite, dodajte pripremljenoj masi i sve dobro promešajte. Sipati u podmazan i brašnom posut pleh i peći 25 minuta na temperaturi od 180 stepeni u zagrejanoj rerni.

www.leo.rs | 51

Inid Somer

Dvanaest odaja Nila „Maštovito izmišljeno prijateljstvo između Florens Najtingejl i Gistava Flobera, u verno dočaranoj atmosferi putovanja Nilom 1850. godine.“ Sunday Telegraph On je ozloglašeni ženskaroš, koji je odlazio bezbrojnim prostitutkama, i u tom času još nije napisao nijednu reč Gospođe Bovari.

Ona će postati Gospa sa svetiljkom, junakinja, spasiteljka mnogih vojnika ranjenih u Krimskom ratu.

Oboje se nalaze na bolnom životnom raskršću, oboje gore od neispunjenih ambicija...

1.

Tata Brka i Tata Mršavko Da nije bio tako zanesen u misli, mladi Francuz bi možda i uspeo da uhvati svoj bedeker kad se omakao s brodske ograde i sleteo u reku. Povezan u crveni maroken, s naslovom odštampanim zlatotiskom i zlatno obrubljenim stranicama, bio je to skup poklon od njegove drage majke.

Knjiga je najpre malo plutala, rastvorena, tako da je ličila na krila neke sitne crvene ptice, ali kako su vode Nila natapale strane tanane kao kožica luka, prethodno već isflekane istočnjačkim umacima i mnogim šoljicama turske kafe, tako su se one nadimale kao škrge ribe koja se davi. Njegov dragoman Žozef pokušao je da je dohvati veslom, ali uspeo je samo da je još dalje odgurne i uskoro knjiga potonu u mutnu brazdu iza brodića. Mladi gospodin se mrštio.

Dok je posada vezivala brod uz rečnu obalu, Francuz duboko udahnu i u glavi preuredi nezgodu, okrećući je kao što biste okretali novine da vam bude zgodnije da isečete iz njih neki članak. Ako je već trebalo da izgubi

52 |

knjigu, zar je postojalo bolje mesto na kome je mogao da je izgubi od Nila, te tečne riznice izgubljenog blaga? Nek se dakle raspada u dubinama među krivim pastirskim palicama i krhotinama glinenih uljanica ili neka je nanesu na obalu godišnja plavljenja rečnog mulja. Zamišljao je kako je nekada u budućnosti pronalazi neki radnik ili naučnik i čita njegov potpis neizbrisivim mastilom na prednjoj praznoj strani: „G. Flober, pisac neuspelog romana Iskušenje Svetog Antonija, 1849.” Možda će ipak naposletku po nečemu ostati upamćen! Od te se pomisli samo ponovo namrštio. Ambicija mu je zadavala tup bol, kao večno slomljeno srce.

Posada se pripremala da posluži podnevni obrok.

Pamet Egipćana nije sezala samo u visine, ka nepomerivoj veličanstvenosti piramida, sfingi i gargantuanskih kolonada u Karnaku, nego i ka prizemno praktičnom i prenosivom, sklopivim stolicama i stolovima, mrežastim ležaljkama za spavanje, vrećicama za hranu. Na širokim daskama na sredini palube, po kojima je do pre samo nekoliko trenutaka posada išla tamo i ovamo, sada se stvorio kutak za obedovanje, zaklonjen muslinom podi-

gnutim na motkama i vezanim na vr vrhu hu kao kao neki neki ki pomodpomod dni suncobran. obran. Flober je gledao Ahmeta Ahm hmeta kako zastire sto belim damastom, potom postavlja kalajne dekorativne tanjire i na njih tanjire od ružičastog porcelana, pa na kraju oko njih uredno raspoređuje pribor za jelo i čaše.

Krčag crnog vina tačno na sredini stola i dve napunjene čaše uz njega podsećali su Flobera na cvetni aranžman iz koga su ispale dve ruže.

Na krmenoj palubi jedan Nubijac je seckao i kuvao, dok se reis Ibrahim, kapetan brodića, naslonjen na glavnu katarku pogađao oko robe s prodavcem ribe. Ubrzo stiže povorka plehanih poslužavnika s dolmom - punjenim povrćem svih vrsta - koji su izgledali kao da bez ikakve pomoći levitiraju nad glavama članova posade.

Gistav je sa svojim drugom Maksom pošao iz Francuske četiri meseca pre toga. Plovili su južno, ka Abu Simbelu, gde će se okrenuti i ploviti nošeni strujom nazad do Kaira, razgledajući natenane i druge spomenike. Kad budu dovršili putovanje rekom, koje je trajalo sad već osmu nedelju, pozabaviće se Grčkom, Sirijom, Palestinom i čitavom zapadnom Turskom od Smirne do Carigrada. Kasnije, možda i Persija i Indija.

Planirani putevi uglavnom će ih voditi po carstvu Osmanlija, koji baš nimalo nisu marili, Gistav je to znao, za veze s klasičnom starinom koja je njega toliko uzbuđivala.

Klanjanje pred oltarom drevne grekoromanske i egipatske prošlosti bilo je prema njihovim shvatanjima verovatno smešno, ako ne i potpuno blesavo. Njihova svetilišta nala-

zilila su se d zila dalje aljlje n naa istoku, u carstvu ca čvrsto omeđenom peskom i lišavanjima. Kad su čet četiri decenije ranije dozvolili da lord Elgin prenese mermerne kipove u Englesku, raspirili su među kustosima, arheolozima i bogatim kolekcionarima ratove oko prava na svaki torzo, svaku urnu, svaki vrč za vodu. Za Turke to nije bio vandalizam, nego dobra prilika da rasprodaju beskorisne starudije. Budući da je njihova vera zabranjivala prikazivanje ljudskog lika, Flober je mogao da zamisli da im se možda i gadilo što tela uhvaćena u kamenu mogu da pobuđuju takav žarki zanos.

Iako su njegovi domaćini vladali velikim delom sveta, istoričari su se izgleda slagali u stavu da je zlatno doba zasnovano na sirovoj hrabrosti i viteštvu ostalo za njima i da sada žive prikupljajući danak koji su nekada oduzimali krvavom dimiskijom. Divio se činjenici da su, za razliku od Evropljana sklonih ratovima ideja, Turci vladali blagonaklono, dopuštajući pokorenim narodima veliku širinu verskih i narodnih običaja. Ili su možda blagonakloni bili usled neefikasnosti? Sultani, kalifi, emiri, šeici, paše, begovi - imali su bezbrojne nazive za najviša i najniža dostojanstva - vladali su preko jedne kitnjasto dezorganizovane mreže podmićivanja i korupcije, tako naduvene od preterivanja da je carstvo postalo nemoguće za upravljanje koliko i slon koji održava ravnotežu na lopti. Jednog dana će se stropoštati protresavši čitav svet i samo sručiti na gomilu.

U međuvremenu, Maks i on gajili su fantazije o tome kako će se kući vratiti noseći po jedno ili dva mermerna

www.leo.rs | 53

poprsja, a po mogućnosti i mumiju. Doznali su naime bili tajnu uspešnog putovanja po Orijentu: bakšiš. Šaka drahmi ili pijastera otvarala je dvojici mladih Francuza vrata privatnih poseda. Mračne ruševine po potrebi su osvetljavane bakljama da bi ih oni razgledali, a vešti čičeronei unajmljivani su da ih odvedu do skrivenih kutaka starine. Uz odgovarajuću nošnju, umerena novčana sredstva i kesu nabreklu od dokumenata ispisanih kitnjastim rukopisom i ukrašenih voštanim pečatima, Evropljani koji su putovali po Orijentu uživali su u povlasticama plemstva. Bog sami zna da je to izazvalo pravi stampedo gore narečenih u sve gradove delte, ako ne toliko i uz samu reku. Egipat je bio na rubu da se pretvori u unosnu industriju. Njih dvojica biće među poslednjima koji će ga videti pre nego što ga stranci potpuno pokvare.

Da još naglasi sjaj njihovog značaja, Maks, prefriganiji u njihovom tandemu, obezbedio je i zvanične misije od čak dva francuska ministarstva. Neplaćene, svakako, ali su im svejedno delotvorno uspostavljale veze s diplomatama i trgovačkim posrednicima na Istoku. Gistavova zbirka naduvene birokratske proze preporučila ga je svetu iza Tiljerija kao gospodina u službi Ministarstva za poljoprivredu i trgovinu, zaduženog da u lukama i karavan-sarajima prikupi podatke od značaja za Trgovačku komoru Francuske. Tog zvaničnog naimenovanja nameravao je da se odrekne odmah po dolasku, ali je uskoro spoznao njegovu vrednost, te je uputio majku i prijatelje da mu pisma adresiraju na Gistava Flobera, „Chargé d’une mission en Orient”.

Maksov zadatak zaista je imao smisla, i Gistav mu je na tome zavideo, ali je bio suviše lenj da ga se sam prihvati. Ministarstvo javnog obrazovanja zadužilo je Maksa da sastavi katalog drevnih spomenika. S najnovijom fotografskom kamerom, mesje Di Kan bio je u stanju uspešno da zameni odrede znalaca i umetnika koji su se u Napoleonovo vreme bavili tim zadatkom. Zadužen je takođe bio da pravi faksimile natpisa u prirodnoj veličini, postupkom sličnim kao trljanje grafitom po hrapavoj površini, samo što je pritom postizao stvarnu reljefnost.

Kalupe je pravio od vlažnog papira, što je bio jednostavan, ali dosadan posao i Maks se u tome oslanjao na Gistavovu pomoć. Na njegovo veliko gađenje, međutim, Gistav bi često nekuda odlutao ili zaspao upravo kada mu je bio potreban.

Istina je zapravo bila da Gistav sebe nikada nije video kao bilo šta drugo sem kao pisca. Zamišljao je svoju radnu sobu kod kuće, eterični brak knjiga i cica s cvetnim dezenom, bujne biljke u saksijama, medveđu kožu na podu i masivni pisaći sto za kojim je posvetio prethodne dve godine svom prvom romanu. Dok su drugi pisci svoje priče izlivali kao bujicu ili ih puštali da curkaju kao potoci koji leti presahnjuju, on je Iskušenje Svetog Antonija isklesao iz same planine francuskog jezika. Potom, kada ga je naglas pročitao pred svojim najboljim prijateljima

54 |

Maksom i Bujeom, njih dvojica su ga proglasila bezvrednim, nedostojnim objavljivanja. Kad god bi se toga setio, oštar bol u grudima presekao bi mu disanje. Sanjarenje o životu pisca kome će se vratiti u svojoj radnoj sobi kod kuće nestajalo je kao dim razvejan na vetru.

Posvetio je pažnju posadi, koja se u povorci po jedan približavala po sredini broda. Nil ih je zapljuskivao s obe strane kao rastopljeni kalaj prošaran zlatnim potočićima. Hasan je spustio poslužavnik s đakonijama , a iznad njegovog ramena zaleprša kao pernata epoleta krilo jednog galeba koji je sleteo na pramac brodića. Putujem Bajronovim svetom!, mislio je Gistav dok su ga umesto dućandžija i smernih gospođica okruživali ljudi s fesovima, u kitnjastim crvenim prslucima navučenim preko golih grudi. Nota bene: ako bi se opšio gajtanima i izvezao crnom svilom, takav prsluk bio bi savršen poklon za Lujzu. Proteklih meseci uspomene na njenu posesivnost koja ga je razjarivala pomalo su izbledele i opsedale su ga misli o njenim čarima. Upravo sada, kad je pijucnuo vino, prisetio se kako se na prvom sastanku okrenula prema njemu i sasvim razoružavajuće mu rekla: „Da se ljubimo malo, mili moj?”

Jutro su proveli svaki nasamo posvećen svojim poslovima, Gistav pišući dnevnik, Maks pripremajući fotoaparat za popodnevni pohod.

Maks priđe stolu i pozdravi ga. „Biće mi potrebna tvoja pomoć”, reče. „Danas istražujemo hram u Deru.” „Da”, promrmlja Gistav, „siguran sam da će to biti veličanstveno.” Prisetio se Sfinge, tog uzvišenog iznenađenja. Na izložbi u Parizu video je crteže Luksora, Gize i Abu Simbela. Sfinga je, međutim, postojala samo u njegovoj mašti sve do časa kad je stigao do nje, do žestokog džina propetog na pustinjskom tlu, zaravnjenog nosa kao da joj ga je neko razbio u tuči. „Tamo će biti mnogo zapisa, moraće da se uradi mnogo prenošenja na hartiju.”

Gistav je gustirao vino, puštajući ga da mu se polako sliva niz grlo. „Koliko?” „Na stotine. Ne znam. Na hiljade. Previše da se sve uradi. Ima hijeroglifa, demotskog egipatskog pisma, grčkog, i nekog jezika koji se zove karijski i koji niko ne zna da pročita.”

Gistav se počeša po brkovima. „U tom slučaju moraćemo da povedemo još jednog tovarnog magarca.”

Poslužio se po drugi put pirinčem s kimom i cimetom.

Prvo što je na Istoku primetio bila je raskošna parada egzotičnih začina, bazari su mirisali na kafu i sandalovo ulje, prostitutke na ružinu vodicu, balzam i mošus.

Maks je malo razmislio. „Poslužiće i nosiljka, rekao bih, neka je vuku za nama kao u Indiji.”

Obično su Maks i on jahali magarce ili konje, ali sad je Gistav zamislio sebe kako ga vuku na ležaljci, opruženog kao neko veličanstvo onižeg ranga. Ako se izuzme praši-

na. I smrad, i pogled na životinje kako balegaju. Balegavi karavan. „Žozef će, naravno, s nama”, smišljao je Maks planove naglas, „i dvojica iz posade, Abdulah i Hadži Ismail, kao i obično.” „Da, Hadži Ismail, razmere radi.”

Gistav je mrzeo da se fotografiše, zato je Maksu Hadži Ismail služio da prikaže neverovatne razmere egipatskih spomenika. Posađen na gigantski nožni prst, naslonjen u mamutskom dovratku, Hadži Ismail je bio ne samo pouzdan nego i fotogeničan - jednooki mišićavi druškan koji je govorio nekakvom čudnom jezičkom mešavinom, a jezičke praznine koje su preostajale uvek je popunjavao time što je bio uljudan i mio. Na brodu je igrao ulogu supruge Velikog Ahmeta. Muželjupci, čitava posada. To je bilo nešto što se tiče polnih odnosa što on još nije probao. Čekao je da mu se ukaže prava prilika. U hamamu, možda, gde su mladi poslužitelji voljni, a od pare bi mu se pore otvorile i sav bi postao podatljiv... „Ne samo radi razmere - da prikaže ljudska postignuća”, rekao je Maks možda po peti put za dve nedelje. „Ni zvezde ništa ne znače bez dimljive čatrlje ispod njih.”

Takav visokoparni govor bio je rezultat fotografskog šegrtovanja koje je uvek preduzimljivi, energični Maks prošao u Parizu da bi se pripremio za putovanje. Po povratku će njegove fotografije verovatno biti postavljene na izložbi i poslužiće kao ilustracije za putni dnevnik koji piše. Gistavu se ta strana ličnosti njegovog prijatelja nije dopadala - taj pragmatičar spreman da savije grbaču da bi uznapredovao. U tom pogledu Gistav je bio snob i davao je prednost beskorisnim znanjima (o lepoti, istini, ljubavi i tako dalje) - smatrao ih je, štaviše, superiornima u odnosu na primenljivije podatke. Ako ikada bude objavio knjigu, idealno bi bilo da ona bude ni o čemu. „Abdulah i ti ćete raditi na otiscima zapisa”, rekao je Maks brišući salvetom mrlju od crvenog sosa s brade, „a ja ću vam se pridružiti kad budem mogao.” Odgurnuo je stolicu pa je jedan momak iz posade počeo da prikuplja tanjire.

Gistavu se ideja nije dopala. „Ti ćeš fotografisati ceo dan, a onda će sunce zaći. Ne možeš da pomažeš na otiscima po mraku. Osim toga, imam ja i svoj posao da obavim. Ko zna kakve bih trgovačke tajne mogao da otkrijem? Mogao bih, na primer, da pronađem stvarnu fatamorganu.”

Maks je počeo da pakuje svoju kabastu ali lomljivu fotografsku opremu u kutije obložene ovčijim runom, koje je naručio da mu se po meri izrade za ovo putovanje. „Sklopili smo dogovor”, podseti on Gistava. „Daj da ga se držimo.”

Sklopili su dogovor, zaista, šeste nedelje, kada je Gistav objavio da više ne može da preslika ni jedan jedini zapis, jer će poludeti od toga. Nije se više osećao kao

čovek, nego kao automat, mašina za kalupljenje. Maks je bio pun saosećanja, ali mu je svejedno Gistavov trud bio neophodan, isto kao i njegov nadzor nad šegrtima Egipćanima. Zato je, u zamenu za Gistavovu pomoć, obećao da će mu uraditi zvaničnu fotografiju njegove omiljene prostitutke. Bio je to neodoljiv mamac: u hladnoj vlazi Normandije Gistav će imati svoju suncem natopljenu kurvu, sa svakom trepavicom izvučenom oštro kao igla, u oštrim kontrastima crne i bele i svilenkastim sivim nijansama. Ni sama gospođa Flober neće moći da prigovori umetničkoj fotografiji Orijentalke na zidu. Naredne nedelje odabrao je Kučuk Hanem, plesačicu iz Esne s kojom su Maks i on proveli jedan prijatan dan i noć, ali jedna greška pri ekspoziciji pokvarila je fotografiju. Maks je nameravao da snimi novu kad se budu vraćali nizvodno Nilom. Šta, međutim, ako Kučuk Hanem ne bude bila kod kuće kad oni navrate? Ako se preseli, ili bude bila zauzeta, ili se razboli? Heraklit je imao pravo - vreme je reka u koju ne može da se zagazi dvaput. Gistav ni o čemu nije toliko razmišljao koliko o ponovnom odlasku u Kučuk Hanemino gnezdo.

Njihov dogovor - otisci u zamenu za fotografije - bio je uljudna i pojednostavljena verzija njihovog komplikovanog saveza, o kome nikada nisu govorili. Maks je književnost voleo i imao je književnih ambicija, i upravo je u vatri te zajedničke strasti njihovo prijateljstvo skovano i stalno kaljeno. Maks je međutim duboko zadužio Gistava po nekoliko osnova, jer bez Maksa čitavog putovanja ne bi ni bilo i mada se on plemenito odnosio prema Gistavu kao ravan prema ravnome, on je u toj pustolovini zapravo bio stariji ortak. Kao iskusniji putnik, voljan je bio da razmrsi čvorove logistike. Bio je i bogatiji, što ga je opteretilo potrebom da se drži u okvirima Gistavovih novčanih mogućnosti. Što je najvažnije od svega, Maks je pridobio gospođu Flober da se složi s bezmalo mitskim lekovitim moćima Mediterana. Da bi to postigao, Maks samo što se nije zakleo gospođi Flober da će biti anđeo čuvar njenom nežnom mlađem sinu. Usred te mreže obaveza i dobrote, Gistava je povremeno nagrizalo samo jedno pitanje - da li je Maks cinično manipulisao njegovom dragom majkom praveći od nje budalu, ili mu je zaista bilo stalo do nje (i do njega samog)? Možda ni sam Maks to nije znao. To bi sasvim ličilo na njega, smatrao je Gistav. Kako god bilo, iz zahvalnosti za mnoga Maksova dobrotvorstva Gistav je morao da pristane da pravi otiske i, mada mu je to povremeno bilo nepodnošljivo, ipak je nameravao da održi zadatu reč.

Gistav bi posle ručka odremao, ali Maks je zahtevao da odmah pođu, te je Gistav obuo debele čizme i navukao kapuljaču burnusa, tako da mu je lice bilo uokvireno crnim kićankama koje su poskakivale sa svakim pokretom, što je tom njegovom preodevanju davalo određenu meru razigranosti. Uz pomoć posade sakupili su stvari i pripremili prtljag koji će magarci nositi. Žozef ih je s tri konja sačekao na obali. Zaputili su se smesta. Nijedan

www.leo.rs | 55

se već nedeljama nije brijao, te su s čupavom bradom i u zamazanoj odeći ličili na nešto što se ne bi moglo nazvati ni Evropljanima ni Egipćanima, na nekakve potpune tuđince.

Jahali su sitne kobilice, naučene da odgovaraju na lagani pritisak s jedne strane vrata. U poređenju s hladnokrvnijim evropskim konjima, arapski su delovali kržljavo i slabašno, ali Gistav je zapravo otkrio da su izvanredni i po izdržljivosti i po ćudi, naviknuti na iscrpljujuće sunce i pesak i nemilosrdne nasrtaje pustinjskog vetra hamsina. Hadži Ismail i Abdulah jahali su magarce, hitajući pokraj njih.

Na putu od Asuana do Dera vladala je gužva, pošto je to južno od katarakti bio jedini suvozemni put uz istočnu obalu Nila. Izuzev drevnih spomenika, zapazio je Gistav, u Egiptu je malo šta mirovalo. Na suvom pustinjskom pesku Beduini su živeli kao nomadi; na velikom Nilu trgovina se kretala iz čitave Afrike ka pijacama, bilo da su roba bile nubijske robinje ili pirinač iz Luksora. Beduini su svoje kuće nosili na leđima; Nubijci su živeli u kućercima od blata, koji su se za cigli dan mogli napraviti na nekom drugom mestu.

Postojani tok saobraćaja podsećao ga je na šećerne mrave kojih svakog leta bude prava najezda u kući u Kroaseu. Bez zakona, pravila i etikecije na drumu, ljudi su putovali obema stranama i posred srede. Bilo je tu svih vrsta prevoznih sredstava i životinjskog sveta - karavani kamila, stada koza i ovaca, magarci, konji, a tu i tamo i poneki palankin s raskošnim draperijama i u njemu, kako je pretpostavljao, neka značajna ličnost.

Sveprisutna batina sevnula bi kao munja ispod odeće ili iz bisaga. Javna batinanja bila su svakodnevna pojava.

Gistavu se činilo da svako ko nosi čistu odeću rutinski bije svakog u prljavoj odeći. Gde prestaje bakšiš, počinje batina. Između to dvoje, kretala se, žustrim korakom, trgovina. Prepirke su bile kratke i okončavale su se moljakanjem i drhtanjem pre nego što bi kazna bila dodeljena i svi protesti razvejani brzim udarcem otpozadi po butinama. Bio je očevidac i jednog javnog batinanja u Kairu - pedeset batina po tabanima, bez predaha. Taj ubogi bednik bez sumnje je ostao doživotno obogaljen.

Obišli su jedno plitko jezero, mirno i sjajno kao čelična ploča. Za ono što je iz daljine ličilo na snežne kape po okolnom drveću izbliza se pokazalo da su gnezda belih ibisa, sivih i belih čaplji, smeđih pelikana, i drugih ptica, čiju vrstu još nije bio utvrdio uz pomoć svog bedekera, a sad više nikada i neće. „Pogledaj, ago Di Kane”, doviknu on Maksu pokazujući mu ptice. „Jesu li jestive one?” Konji su im išli polako, kroz gužvu nisu mogli brže. „Vaše veličanstvo, o šeiče Abu Osmehivalo, nalikuje da jesu.”

Ovakvu vrstu ćeretanja uobičajili su za vreme pešačenja na koja su išli 1846, iako su tada oponašali buržoaski

56 |

govor iz Bretanje i nisu glumili šeike, nego dvojicu besprizornih adolescenata. „Rado bih sad štogod ustrelio, efendijo”, kazao je Gistav, „a ti?” „Pa, ja sam manji šeik nego ti, te moram dakle reći da bih ja hteo samo ako bi ti hteo.” „Uistinu, hajde da izvadimo puške”, reče Gistav.

Hadži Ismail je izvadio puške iz prtljaga na magarcu i pružio ih svojim gospodarima. „Gistav-beže”, promrmljao je pružajući mu pušku, „ko će biti najblagosloveniji srećnik koji će pokupiti ptice kad padnu?”

Na Bliskom istoku manjkalo je lovačkih pasa - nije ih bilo uopšte, tačnije rečeno. Arapi su izgleda smatrali da su zveri psećeg roda suviše pogane i proste da bi ih pripitomili, iako im ništa nije smetalo da spavaju pored svojih koza, ovaca i kamila. „Abdulah i ti ćete ići po njih”, rekao je Gistav pogledujući u Maksa. „Je li tako, šeiče Makse?” „Samo bez herojskih pregnuća.”

Abdulah i Ismail su izgledali zbunjeni dok im je Žozef prevodio. „Ne brinite ako ne uspete da ih pronađete”, razjasni Maks. „Kupićemo negde večeru.” Žozef se malčice nakloni. „Kapetan kupi riba za večeru, efendijo.” Gistavu je trebalo nekoliko nedelja da se navikne na Žozefov čudni francuski, u kome je bilo elemenata italijanskog i arapskog, a gramatika je bila potpuno mešanačka, izmišljana prema potrebi. Đenovljanin rodom, Žozef je bio skroman, stidljiv čovek. Iako je posedovao enciklopedijsko znanje o Egiptu, retko kad je nepitan iznosio činjenice. Proputovao je Nil uzvodno i nazad nizvodno šezdeset puta. „Onda će ovo biti prvo jelo u obedu ako budemo imali sreće”, kazao je Maks.

Francuzi su sjahali i naciljali ka drveću. Gistav je pucao prvi, u visoku belu pticu koja je stajala na jednom mrtvom patrljku grane, dok je Maks naciljao u smeđe klupko na obližnjoj grani. Čim su pucnji prasnuli, svaka živa duša na drumu pade u smrtnom strahu na zemlju.

Dvojica slugu otkaskaše u potragu za ustreljenim plenom, a ko bajagi šeici su pogledom pratili vinuto jato koje je kružilo nebom. „Prekrasan prizor”, reče Maks. „Budi mi žudnju za prepelicama.”

Gistav nije naročito voleo ptice. Draže su mu bile krznate životinje i razmišljao je o tome da u Francusku ponese majmuna. Majmuna, šest metara muslina, kamenje iz Partenona, možda mumiju, fotografiju kurve, crveni prsluk... Spisak je počinjao da se pretvara u nabrajalicu.

Pozabavio se ritmom. Majmun, prsluk crven, šest metara muslina, nekoliko kamenova, mumija, fotografija. To je bolje - melodičnije, pamtljivije.

Svet na drumu počinjao je da se pridiže na noge, između ostalih je tu bilo i troje Evropljana koji su išli na suprotnu stranu, a jedno od njih im je sada prilazilo, žena

u teget haljini i s ružičastim šeširićem. Gistav je i protiv svoje volje zapazio njen vrat, neobično dug, vitak i, uprkos nemilosrdnom suncu, beo. „Rekoh, smatram to ružnim ponašanjem”, objavi ona odlučnim glasom. „Vrlo ružnim ponašanjem.”

Gistav jedva da je znao malo engleskog. „Je ne comprends pas l’anglais” reče gledajući je umilno, obrva upitno izvijenih. Kosa joj je bila neugledno, prirodno smeđa, ali tako čista, bez obzira na svu silnu prašinu, da su majušne duge plesale na pramenovima oko njenog lica.

Oči su joj bile sive, pogled neposredan, bez one navike da ga skreće dok govori, zbog koje su, prema njegovom mišljenju, mnoge žene izgledale neiskreno.

„To je nepromišljeno. I vrlo opasno. Zalutali meci ubijaju.” „Rado ćemo vam se povinovati, gospođice”, kaza joj Maks na engleskom. Skinuo je s glave nepostojeći šešir i kitnjasto mahnuo njime ispred sebe. „Nema više pucanja na ovom putu. Uzgred, kuda ste se vi zaputili? Vi ste prva belkinja koju smo videli u ovim krajevima.” „Obilazim Nil”, odgovorila mu je na francuskom. „Razgledamo spomenike, nas troje.” Pokazala je jedan par na suprotnoj strani puta. Žena mahnu, čovek im salutira. Gistav ni truna nije sumnjao da su i to dvoje Englezi, mada su bili premladi da bi mogli biti njeni roditelji. Možda tetka i teča?

Obuhvatila je rukom kundak njegove puške. „Ca, c’est ne pas bon. C’est mal. C’est malhereux.” Činilo se da žena traga za rečima na francuskom spremajući se za čitavu jeremijadu protiv opaljivanja iz vatrenog oružja na javnim mestima. „Je suis malhereusel”, izjavila je bockajući se kažiprstom u grudi i ponovila: „Nisam srećna!”, čekajući odgovor.

„Mi takođe”, reče Gistav. „Maks fotografiše, a ja beležim zapise.”

„Aha!”, rekao je Gistav, klimajući glavom dok mu je svitalo. Nijedna žena nije srećna, umalo joj nije odgovorio.

Kako je on to shvatao, žene su bile nemoćne, te otuda stalno pune zahteva, i poverio je majci da se nikada neće ženiti. Osim toga, kako bi mogao da se odrekne svojih milih prostitutki? Nije mogao da zamisli kako bi bilo moguće da bude toliko temeljno voljen u domaćem okruženju, gde bi morao da brine da ne uvredi istinsku damu.

Njegova majka se saglasila s tom odlukom da Gistav trajno ostane neženja, vrlo rada da zadrži svog nežnog sina uz sebe umesto da odobri njegovu vezu s nekom petite bourgeoise i bude svedena na status povremene gošće.

„O da, uglavnom, uz pomoć mog prijatelja, gospodina profesora Bunsena.” Zastala je. „To je knjiga”, dodala je uz brz osmeh. Njih dvojica klimnuše glavom.

„Dozvolite mi da nas predstavim”, umeša se Maks, koji se nikad nije dao smesti, i istupi pružajući ruku. „Mogu li da vam predstavim gospodina Gistava Flobera? A ja sam Maksim di Kan.” Zastao je, pa dodao njihovo zvanično zaduženje. „Chargé d’une mission en Orient.” „Florens Najtingejl.” Žena napravi kniks prihvatajući Maksovu ruku. „Iz Engleske.” Gistava je pozdravila klimnuvši glavom.

Prepoznao bi on da je ona Engleskinja gde god da ju je sreo u svetu, jer su njegove prijateljice, sestre Kolijer, bile njegove univerzitetske studije o Engleskinjama.

Gospođica Najtingejl imala je tipično engleski stav pun predrasuda. „Vrlo šarmantno”, rekao je nastavljajući da se muči s jezičkom barijerom. „Très charmante. Enchanté.” „Kako ste?” Malo je zastala da uhvati vazduh, pa se vratila na svoj nesigurni francuski. „Nadam se da mi nećete zameriti ako kažem da ne bi trebalo ovde da pucate.”

Pokazala je rukom na ljudsku maticu koja je ponovo proticala drumom. „Metak zaluta, a ovde žene i deca, stoka, svi ni krivi ni dužni.” „Ciljali smo u ptice”, odgovori joj Maks.

Sad je prvi put ona izgledala zadovoljno. „Ja isto pravim skice i čitam zapise.” „Znate da ih pročitate?”, upita Maks. „Hijeroglifske, mislim?”

„A grčki naravno čitate”, kazao je Maks. „Da, otac je naučio moju sestru i mene grčki. Imale smo sreće.” „Kakav vam je raspored?”, pitao je Maks. „Možda vam možemo čime pomoći?”

Dok su Maks i ona razgovarali, Gistav je razmišljao o sestrama Kolijer i zaključio da se Engleskinje od Francuskinja razlikuju po trepavicama. Engleskinje nisu bile sklone da se razmeću trepavicama, dok su ih Francuskinje koristile kao semafor, dajući znake hitrim sklapanjem pa otvaranjem okica, kao paunovi u ljubavnom plesu.

Gospođica Najtingejl treptala je samo kad je to bilo potrebno. Bila je pravi engleski vrabac, kratkih krilca, predano uposlena; ni blizu koketnoj rajskoj ptici rakošnog perja. Sva njena delikatnost, nipošto neznatna, bila je u suprotnosti... bila je zapravo potrta njenim zapovednim glasom i trezvenim očima.

Ubrzo je postalo jasno da bi putovanje uz reku gospođice Najtingejl trebalo da izgleda gotovo istovetno kao njihovo. Putovala je rečnim jedrenjakom kao i oni, veličanstvenom dahabijom, većom, deluks verzijom njihovog kanža. Planirala je takođe poduži zastanak u Abu Simbelu, posle čega će nastaviti uzvodno obilazeći odabrane spomenike. Prethodnih nekoliko dana provela je razgledajući četiri hrama južno od Asuana - Kalabšu, Daku, Bejt el Vali i Gerf Husein, ovaj poslednji pod mesečinom, dok je celo selo dovikivalo za njom. Danas su ona i njeni saputnici kupili urme u Deru. Kući će se vratiti preko Evrope, krajem leta. Svi su se složili da je zbunjujuće što je Nil rešio da teče na sever ka Mediteranu i što je Gornji Egipat na jugu, a Donji na severu. „Kad god

www.leo.rs | 57

pogledam kartu, uvek mi se čini da je gledam naopako”, požalio se Maks. „Jeste”, zaklimala je glavom gospođica Najtingejl, „verujem da reke većinom teku ka jugu.” Proćaskali su malo i o Belom i Plavom Nilu, tajanstvenim izvorima velike reke. „Jeste li adore” - Gistav je uhvati za ruku prelazeći na francuski - „comment ga se dit en anglais? Jesu li vam se dopali krokodili i nilski konji u Kalabši? Ali ti ljudi, mora biti da ste se prenerazili kao i mi. Uopšte ne nose odeću.” „O”, reče ona kao da ju je neko bocnuo iglom. „Da, videli smo ta jadna stvorenja.” Lice joj se uozbiljilo. „Ne peckaj našu novu prijateljicu”, reče Maks munuvši Gista- va laktom. „Ne smemo da zaboravimo”, kazao je Gistav prisećajući se buketa nagih grudi i guzova - neke žene nisu nosile na sebi gotovo ništa osim perli oko struka - „nisu oni ni krivi ni dužni.” „Žene i deca žive u takvoj prljavštini”, iznese gospođica Najtingejl svoje mišljenje sumornim glasom. „Čovek poželi da učini nešto za njih.” „Da”, složi se Gistav zapažajući da je njen francuski sad bolji. „Ponekad i učini, ponekad mora da zađe u njihov život. Čini se tragično suzdržati se.” Osetio je kako Maks pored njega potiskuje pakostan osmeh. Voleo je da ga tako muči. Kasnije će ga Maks koriti zbog dvosmislica i siti će se nasmejati. „Bakšiš, uvek bakšiš”, gospođica Najtingejl je hrapavim glasom oponašala prosjake. S neodobravanjem je odmahnula glavom, mada nije bilo jasno da li zbog tog stalnog moljakanja ili zbog žalosnog stanja prosjaka.

Odjednom se ispravila i njeno držanje se promenilo. „Kako vi dakle spavate?”, pitala je, glasom u kome se čuo prizvuk tajne koju jedva čeka da podeli s njima.

Maks i Gistav se zgledaše. „Prilično dobro”, reče Maks. „Zašto pitate?”

Gospođica Najtingejl im se primače malo bliže. „Ja spavam s jednim novim izumom.”

Skaredne slike pokuljaše Gistavu u glavu, ali on samo zalepi osmeh na usne i trepnu, čekajući. Maks se, međutim, zainteresovao, i to ne iz razvratnosti, znao je Gistav, nego iz radoznalosti. Maks je umeo da se uozbilji u trenu.

Još jedna njegova crta kojoj se Gistav nije naročito divio.

Smeh je, na kraju krajeva, isuviše velika retkost. Čovek može da bude ozbiljan svu dugu noć dok spava. „Kakvim izumom?”, pitao je Maks.

Upravo tada Abdulah se vrati noseći za voštanožute noge beživotnu, bezmalo raznesenu belu čaplju, koja mu se klatila u ruci. Gistav se okrenu ka njemu. „Alors?”„Hoćete li da je spremimo, efendija?”

Uhvatio je pticu za vrat i razgledao dugo, čipkasto svadbeno perje i raskošne ćube na glavi i ispod grla. „Ne, zadržaćemo samo ovo dugo perje i nekoliko pera iz krila. Ova velika.” Raširio je krilo da pokaže. Majmuna, šest

58 |

metara muslina, mumiju, kamenje iz Partenona, fotografiju kurve, crveni prsluk i čapljino perje. Predao je pušku Hadži Ismailu da je smesti na magarca. „Zove se ‘levinž’”, odgovorila je gospođica Najtingejl Maksu. „Štiti vas od insekata i poboljšava san.” Vedro je objasnila kako je to zamišljeno i napravljeno. „Kad se zavučem unutra”, obavila je ruke oko sebe i propela se na prste, „zategnem trake i onda sam kao leptir u čauri. Svi imamo po jednu takvu na brodu. Zovemo ih levinžaljke.”

Gistav je pokušao da je zamisli u tom čudu. „Pokrivate i lice?”, pitao je. Jer njega su privlačili njeno lice i sitne bele ruke, posebno ruke, izgledale su tako ranjive i čiste, kao da još nisu dotakle mnogo od ovoga sveta. Bila je toliko iskrena! „Da, naravno. Da se zaštitite od komaraca, samo ostavite prostora za disanje.” „Mora biti da se umotate kao mumija”, reče Gistav. „Da!”, potvrdi gospođica Najtingejl. „Tačno tako! Pretpostavljam da je upravo u njima gospodin Levinž našao ideju. Svejedno, vrlo je prijatno kad se tako umotate.” „Sasvim sam siguran”, reče Gistav sećajući se kako je Kučuk Hanemino telo grejalo njegovo u njenoj prohladnoj sobi, među kamenim zidovima. „Ako mi date svoju adresu”, reče gospođica Najtingejl, „poslaću vam nacrte tako da možete da napravite sebi po jednu za ostatak putovanja. Sigurna sam da će vam biti potrebna u Damasku i Carigradu. Insekti će biti grozni. Bićete tamo preko leta.” „Nema sumnje”, reče Maks. Izvadio je svoju vizitkartu i na poleđini napisao adresu na koju su primali poštu u Kairu. „Merci beaucoup.” „Unapred vam zahvaljujem za lepo prospavane noći”, dodade Gistav. Pošto su se rukovali, gospođica Najtingejl pređe preko puta do onog para, koji je bio sjahao i stajao je strpljivo je čekajući. Žena, punačka i rumena, podsećala je Gistava na vežbe crtanja na časovima likovnog - ljudsko telo prikazano kao tri kruga postavljena jedan na drugi, okruglo lice, još okruglije i veće grudi, i donji krug, pomalo zvonast. Da nije bilo pojasa, ne bi se ni znalo gde joj je struk. Takva zaobljenost upućivala je na toplu, velikodušnu narav. Čovek je bio isto tako korpulentan. Dočekao je gospođicu Najtingejl zagrljajem, potapšao je nekoliko puta po leđima, pa nadzirao njeno uzjahivanje na magarca. Noge su joj iz sedla visile gotovo do zemlje. U Egiptu su gajeni sitni magarci, dovoljno otporni za pustinju.

Gistav mahnu za rastanak gospođici Najtingejl kad je magarac poskočio napred pošto ga je pratilac Arapin ošinuo kandžijom. Gospođica Najtingejl i njeni saputnici pošli su ka severu, vraćali su se na svoj brod. Gistav i Maks su se zaputili na suprotnu stranu, a mrtva ptica klatarila se sa bisaga. Žozef je rekao da se pera još ne čupaju. Pticu moraju da ošure, kao da će je spremati za jelo, inače će se pera oštetiti.

Dušan Ristić

CEREMONIJA Daci i Bori 92. Početak jednog kraja i kraj jednog novog početka (Sunset Instrumental) Za manje od pola sata će se na treptaj ugasiti, a onda se mitskom transformacijom rasuti u stotine hiljada predalekih sunaca arabeskno raspuklih po čitavom svodu vidljivog sveta.

Ali nešto pre nego što će tim jedinstvenim kosmičkim darom promeniti sebe i sve pod sobom, od ovog minuta svakog dana od kada se nadvija nad ovako evoluiranim rajem njegova čarolija je nenadmašna: dominantni oblak je sasvim zaklonio purpurni refleks sunca koje upravo zaranja za horizontom, samo da bi ga naglo formiranim usekom na gornjem bicepsu oslobodio i rasuo svuda unaokolo, počevši da prosejava pozadinske kolore za čija pretapanja ne postoje sinonimi, ali koje smrtno oko i te kako različi.

Pod takvim nebom okean je samo hipnotisani džin koji služi za odsjaj, dok se već pospani lahor poigrava sa poslednjim senkama pod ovakvom blendom na lešnikbelom pesku, zatresavši krošnju kokosove palme koju moja perspektiva sakati za vrh. Iza mene lenjo se čuju džinovski listovi sa pasusa divljih banana, a niz krišku plaže u koju ne gledam dva lokalna ribara privode kraju dijalog koji bi samo neromantično uvo moglo da pobrka s nesporazumom.

Ipak srce drame ovog akvarela nije još ni skicirano, jer se tek sada - instinktivno, ali i ništa ne sluteći - okrećem ka strani sveta koju sasvim ispunjava uski zemljani put poprskan hibiskusima, svi do jednog u erektivnom

60 |

cvatu. A tamo, na njegovom samom početku, iznenada se pojavila figura koja se zaustavila tek kada je procenila daljinu sa koje ću prepoznati ko mi se približava.

Najpre sam pomislio da haluciniram, jer je to bilo nemoguće. A onda sam se podsetio da u ovoj priči ništa nije nemoguće i sve boje oko mene su, po ko zna koji put, dobile novi spin. Samo što nisu oči bile te koje su ih ovoga puta izmenjale. Šta na ovoj slici nema nikakve veze sa mojim dojučerašnjim životom?

Sve. Gde sam ja?

Otprilike 10.190 kilometara istočno od grada u kojem sam rođen ili 8.680 milja od megalopolisa gde sam donedavno živeo. Šta ovde tražim?

Ništa, ne više. Sve moje potrage su upravo završene.

Zašto onda ova priča počinje baš od tog mesta?

Da bih uzeo dah, jer mi je bilo mnogo lakše da je završim nego započnem.

1. Pet datuma 27. april 1521.

Ali kao pravi kapetan i vitez, on je ostao do kraja sa svojim ljudima, boreći se više od jednog časa. I kada je nastavio da odbija da se povuče, jedan Indijanac je bacio koplje od bambusa u njegovo lice, ali ga je kapetan odmah ubio istim tim kopljem, ostavivši ga u njegovom telu.

A kada je pokušao ponovo da izvuče svoj mač, mogao je to da učini samo dopola zbog duboke rane na desnoj ruci.

Videvši to, divljaci vljaci su se bacili na njega - jedan je od njih njijh s velikim drvenim im kopljem koje mu je zabio zab bio u nogu, kada je kapetan konačno č pao u vodu. d I svii su ttada d pojurili j ili ka k njej mu sa oružjem koje su imali u rukama, počevši bezdušno da seku naše ogledalo, naše svetlo, utehu i jedinog vodiča.

Antonio Pigafeta, hroničar 29. maj 1944.

(Za Lucille E. Kaye, Cobalt Rd. 237, Bellefontaine, Ohio) Poštovana gospođo Kej, S tužnom dužnošću vas obaveštavam da se vaš suprug, kapetan Američkog ratnog vazduhoplovstva Gordon Majls Kej, od dana 7. maja 1944. vodi kao nestao u akciji, pošto se u toku izviđačkog leta, a pod snažnom paljbom neprijateljske protivvazdušne odbrane, njegov avion srušio u more nedaleko od ostrva Cebu u centralnom delu Filipina. Uz izraze najdubljeg saučešća, molim vas da primite ovo Distinguished Flying Cross odlikovanje za dokazanu hrabrost u službi svoje zemlje, kao i čin majora koji mu je posthumno dodeljen.

General Daglas Mekartur, vrhovni komandant združenih savezničkih snaga na jugozapadnom Pacifiku 5. januar 1945.

Po direktnom naređenju komandanta 14. imperijalne armije, generala Tomojuki Jamašita, poslednji od ... sanduka sadržine ... pošao je danas u 05:00 časova po lokalnom vremenu prema svojoj destinaciji. Za tovar je zadužen poručnik Masanobu Sato koji jedini zna tačnu lokaciju konačnog odredišta, kao i put kojim će do njega stići. Na ovu misiju poručnik Sato je pošao sa tri vojnika koje je sam izabrao.

Vodnik V Vo dnik I. Macu Macujama ujama Pri št štabu gen. T. Jamašite, Manila 17. oktobar 1986.

Srećno rođenje ćerke - premile Megi Li Suk Ping svom bratu Đianu i njegovoj supruzi Mei Čin želi Džen Lau je Čeng sa svojom porodicom.

Apple Daily - hongkonški dnevni list 3. januar 2005.

I pored velikih napora spasilačkih timova iz čitavog sveta, dvadeset četvoro stranih turista još uvek se vode kao nestali. Sva imena nastradalih i nestalih sa ostrva Ko Sei nalaze se na ovoj adresi, dok se detaljniji podaci mogu dobiti u svim kancelarijama tajlandskog Crvenog krsta, kao i u ambasadama i diplomatskim predstavništvima zemalja registrovanih turista koji su se zatekli na jednom od najlepših ostrvaca arhipelaga, čija je jugozapadna obala praktično izbrisana sa mape. news.google.com 2. Dom, trideset četiri meseca kasnije Čim je otvorila vrata preda mnom se pojavilo njeno lice koje nikada pre nisam video, a opkladio bih se u smrt da sam ih do danas upoznao sva. Pozdrav je bio bezglasan, oči neuhvatljive, dodir uplašen. Uključujući u obzir svu bizarnost razloga našeg susreta, ovo ipak nije bila reakcija koju sam očekivao.

I pored skoro tri godine koje su se uglavile između našeg poslednjeg živog pogleda i ovog u kojem, nepripremljen za ovako hermetičan doček, trapavo pokušavam da uhvatim njen, preskočili smo uvode i ubrzo se našli u dnevnoj sobi. Odmah sam uočio kompletnu promenu

www.leo.rs | 61

dekora stana iz kojeg sam poslednji put izašao sa neutešnom ranom na duši.

Ti i dalje ne veruješ? - krenula je bez odlaganja u srž.

Svakom sekundom postajao sam sve više zbunjen.

Uroš je moj najbolji prijatelj koga tri godine nema (još uvek ne umem da pišem prošlo vreme u rečenici s njegovim imenom), a ona njegova supruga (kao ni komemorativni čin uz njeno), dok pomenuta bizarnost razloga našeg susreta leži u šokantnoj mogućnosti da sve to možda i nije tako.

Pa došao sam, zar ne? - odgovorio sam sa zakašnjenjem.

Nisam te to pitala.

Znam, Milena, ali dozvoli mi da se opasuljim. Preleteo sam trećinu planete i ošamućen sam od misli koje mi truju mozak.

Oprosti! - skočila je ka polici s pićima, nastavivši da krije pogled.

Neću ništa. Iskuliraj i sedi, molim te.

Poslušala me je kao kuče.

Da ti odgovorim na pitanje: ne verujem da je živ. Tri godine je predugo čak i za najfantastičniju verziju, ali si uspela da mi skreneš pažnju čim sam ovde. Da budem iskren, nikada te nisam čuo tako uzrujanu, čak ni kada je...

Zato što sam morala da te ubedim - prekinula me je na pravom mestu. - Uprkos svemu što se dogodilo, još uvek nisam odlepila, Ivane. Barem ne do onog stepena da bih te dovlačila iz Njujorka zbog svoje šizofrene epizode.

Znam, zato sam i došao. Daj mi pismo. Video sam fotografiju, ali moram da ga vidim svojim očima.

U trenutku je odskočila do susedne sobe i već u sledećem se vratila sa kovertom u jednoj i izvađenim listom papira u drugoj ruci.

Kako sam ga raširio, tako sam prepoznao Urošev čitki rukopis.

Shek Lung St. 78/C, Yau Ma Tei, Kowloon - Hong Kong Jasno ti je da ovo ne mora ništa konkretno da znači?

- rekoh po automatizmu, nastavivši da zurim u adresu s podjednakim znakom pitanja kao i kada sam je pre četiri dana skeniranu dobio od nje uz histerični prioritet u naslovu mejla.

Naravno da mi je jasno, zato sam ga i dala na analizu.

Mastilo na papiru nije starije od mesec dana. Rezultat je stigao kasno sinoć, tako da nisam mogla ranije da te obavestim.

Naglo me je oblio ledeni znoj. Iz neobjašnjive slabosti da se suočim s mogućnošću da je Uroš još uvek na ovom svetu, a do samo pre nekoliko dana sam se kroz hiljadu i

62 |

sto prethodnih borio protiv prihvatanja upravo suprotnog, zatražio sam da pregledam kovertu na kojoj tek ništa nisam uspeo da detektujem, osim da je beogradska adresa bila isprintovana, da koverta nosi žig Hongkonga i da se neko potrudio da to bude sve što se na njoj da pročitati.

I ti si ubeđena da nas na ovakav način odjednom obaveštava da smo svi koji smo ga voleli bespotrebno patili sve ovo vreme?

Ne svi, samo ti i ja - dobih neočekivani odgovor.

Zašto ga onda meni ili i meni nije poslao?

Zato što vrlo dobro poznaje stepen tvog skepticizma.

Priznaj, da si ga samo ti dobio, da li bi zaista poverovao, bilo šta pokrenuo i ikada me obavestio o tome?

Bila je u pravu, ali joj nisam priznao.

Znao je da je ovo jedini način da se sastanemo i uradimo nešto povodom toga.

Da uradimo šta tačno?

Da ga pronađemo.

Zašto tek sada i zašto uopšte, ako je zaista hteo da nestane?

Ne znam - jedva sam čuo.

Stajala je na ivici ambisa i ništa mi nije bilo važnije od bajpasa njenog sloma, čak ni to što sam osetio da me je slagala.

U redu, za takvu operaciju postoji određena procedura. Raspitaćemo se o svemu i pokrenuti...

Ne želim ništa od toga. Želim da ti dođeš do njega.

Ja? Da. I da mu predaš ovo pismo.

Dohvatila je zatvorenu kovertu odloženu za lampom na komodi i u niskom luku je prebacila na stakleni stočić koji nas je delio.

Bio je to trenutak u kojem sam najzad shvatio da nešto vrlo važno ne znam i da sam, dugo već, uskraćen za objašnjenje Uroševog iznenadnog i nikada mi do kraja objašnjenog odlaska u Tajland gde ga je sudbina odvela direktno pod čeljusti najveće prirodne katastrofe pisane istorije. Naravno, razumeo sam da je to bilo vezano za njih dvoje i sve bi bilo okej da nisam sada ja ovako direktno bio uvučen u njihov intimni klinč.

Postojalo je tu još nešto što mi nije dozvoljavalo da se ozbiljnije koprcam pred Mileninim zahtevom. Mada se to podrazumevalo, nisam ipak uspeo da pronađem snagu da joj svojim prisustvom olakšam potragu za Urošem. Sama je prošla kroz pakao globalnog nokauta, cikluse poljskih mrtvačnica i romane otkucanih imena okačenih po čitavoj geografiji koju je samo jedan talas za manje od dvadeset minuta zauvek promenio. Iako me nikada ni simbolično nije opomenula za moj svojevremeni kukavičluk, bilo je jasno da je na mene došao red

da se zaputim u isti deo sveta, i to na sličnu misiju, s tom razlikom što bi finale ove trebalo da bude odsvirano u violinskom ključu.

Pozdravio me je toplo ali odsutno, koncizno majci objasnio da je razlog njegovog ranijeg povratka iz škole gubitak poslednja dva časa i izgubio se u svojoj sobi.

U pokušaju da sve to progutam zario sam lice u šake.

Pošto sam se nanovo izmrvio u paramparčad, pokušao sam da se utešim neočekivanom nadom u kojoj bi mogao da se krije eliksir feniksa Aleksandrove sreće, za čiji transport iz dalekog sveta sam izabran baš ja, a koji bi u samo jednoj dozi mogao da izleči bol nesvakodnevnog dečaka čije srce nema dovoljno snažan mišić za predugu patnju.

Ivane...

Podigao sam glavu i ponovo ugledao nju. Bio je to onaj pogled, onaj oblik usana, ona linija obrva i onaj prokleti đavo u njoj kome bih bez razmišljanja prodao dušu, ne pitajući za cenu.

Znam da je živ i znam da je dobro. Ne pitaj me kako, prosto znam. A ti ćeš ga pronaći, i to znam. I konačno ćemo zatvoriti taj krug.

Bez snage za odgonetanje njenog novog eklektičnog trenutka, shvatio sam da se jedna stvar nije menjala: po ko zna koji put život mi se prelama u trenucima koji su vezani za njega ili za nju. Često sam u jamama svojih nostalgija razmišljao o nama troma kao karmičkom trouglu iz kojeg možeš da izađeš tek kada odživiš sve svoje serpentine, dok je možda i ta nada samo iluzija nedostižne slobode. A to nije nimalo utešna pozicija, posebno ako si u tom trouglu onaj treći, neizabrani.

Inače, raspitala sam se u američkoj ambasadi za kinesku vizu. Sve odavde može da se završi, dok te avionska karta već čeka u ovoj agenciji - počela je da me informiše u stakatu, pružajući mi uredno formatiran list papira sa potrebnim detaljima. - Polećeš prekosutra.

Pre nego što sam pokušao da repliciram, ključ u ulaznoj bravi je zazvučao i Milenina temperatura je dobila novi kvadrat.

Skloni pisma!

On naravno ništa ne zna? - upitah nespretno, dok sam šutirao obe koverte u džep mantila.

Ne on, niko. Molila bih te da tako i ostane, barem dok se ne vratiš.

Ponovo nisam imao vremena da se osvrnem na nerazumljivu jedninu kojom je obeležila epilog konspirativne potrage u koju me je za manje od pola sata katapultirala, jer se u dnevnoj sobi pojavio Aleksandar, Milenin trinaestogodišnji jedinac.

Oduvek sam voleo tog dečaka. Još kao beba imao je oči sanjara, a rast mu ih je raspevavao u višeglasju kakvo i doliči ogledalu duše deteta koje nije obično. Iako sam njegovu metamorfozu pratio sporadično, slutio sam biće koje klija u retkom pravcu i taj mir mi je oduvek bio važan. Nisam ga video tri godine, dok je naša poslednja blizina bila unakažena ceremonijom onoga što je nazvano Uroševa sahrana. Dramatičnom ljubavlju vezan za oca, Aleksandar je tada bio doslovno slomljen i samo su mi Milenini potonji mejlovi bacali tragove spokoja da se oporavlja. Čim sam ga ugledao, shvatio sam da mi nije uplešavala istinu, već je krila: Aleksandar je bio drugo dete.

Odjednom neobjašnjivo mirna, Milena mi se kroz šapat osmehnula, kao da je tačno znala o čemu sam razmišljao.

Već pijano zbunjen, grubo pomeren i izvrnut naopačke, shvatio sam da moram što pre da privedem ovaj susret kraju, ne bih li uspeo da ga progutam u manjim zalogajima. Ćutke smo sačekali lift i kao da smo se u toj šupljoj hodničkoj tišini još jednom podsetili šta nam se zapravo dogodilo. Ne menjajući hirovitost, Milena je i u ovoj sceni bila iznova drugačija. Njene oči gledale su me u novoj nepoznatoj jednačini i ja sam je, bez snage za bilo šta više od toga, poljubio u obraz i ušao u lift.

Ne znam zašto, ali kao da je foto-skener prešao preko tog trenutka: Milena, oker zid iza nje, kvadratić perspektive stana na ogledalu koje trapezasto seku otvorena vrata, polomljeni kraj gelendera, prekidač.

Sutra će valjda biti normalnija - pomislih i konačno odoh.

Pošto me je priprema za ponovni susret sa Milenom u filu torte Uroševog vaskrsa onemogućila da uopšte pogledam u Beograd oko sebe na putu od aerodroma, tek u ovom taksiju sam počeo da ga vidim. Isti neoprani tramvaji, iste pepeljaste fasade, isto zimsko svetlo za koje nikada nisam imao odgovarajuću literarnu podršku, iste njuške s političkih bilborda koje više ni fotošop ne ume da ispegla, iste suve grane istih stabala duž istih ulica...

Koliko god da sam svoj odlazak u Njujork potcenjivao mediokritetskim spletom okolnosti (izvučen sam na imigracionom bingu Stejt departmenta), uz slučajnost koja me je tamo zadržala sada već skoro dvanaest godina (treći dan po dolasku, u knjižari na Drugoj aveniji nabasao sam na jednu od urednica Njuzvika koju sam, ni danas ne znam kako, šarmirao da zatraži moje radove na uvid), uvek kada se uznemirim zbog genetske sporosti Srbije provrtim u glavi čime bih sve to mogao i morao da kompenzujem da sam ostao.

A onda mi pred tu naoko utešnu misao izleti fioka dosijea novijih istina u čijim zaglavljima sam usamljeniji nego ikad, na čijim memorandumima ne živim suštinski drugačijim životom od onog kakvim bih mogao da umirem i ovde, i u čijem lajtmotivu nisam zapravo otišao zbog sebe, već od njih dvoje.

www.leo.rs | 63

Roditelji su mi se obradovali kao i uvek - iskreno, osmešeno i bez terci. Ta dva tiha, odmerena, neprirodno slična i svakako najomiljenija mi životna stranca, koji se i posle četrdeset dve godine vole neistrošenom nežnošću, predstavljali su u najmanju ruku komplikovan putokaz duž mog preosetljivog dečaštva: nikada hladno ali ni sasvim blizu, uvek tu ali retko uz, ponekad da ali najčešće ne, incidentno sa, ali i večno za.

A onda se sedam godina kasnije rodila moja sestra Kaća i bračni par Simović je konačno dobio svoje dete: nečujno, poslušno, čisto, nedostupno. Već tada sam znao da će reflektor švenkovati na drugu stranu i prepustiti mi taj sanjani kutak u senci, gde može da se diše bez uputstva za upotrebu, da se od mene više neće tražiti sve ono zadato, zdravo i potrebno i da ću najzad postati svoj za sebe, a ne tuđ za druge. Nedugo potom sam i otkrio svoj jedini dar.

Danas je sve to daleka razglednica, podjednako bleda, iskrzana i, kao i svako detinjstvo, podjednako lažna. Danas vidim dva zadovoljna starca s većinom ispunjenih ambicija, čija neokrnjena ljubav traje jedanaest meseci duže od mog života i u čijim zajedničkim odsjajima još uvek prepoznajem sreću, taj za razumljivu zavist smrtni dragulj.

Tek stigavši do njih shvatio sam da ću morati da lažem u novom dezenu i izmislio kako već prekosutra moram dalje, i to čak za Singapur na neku prominentnu izložbu karikatura koja se navodno ne propušta. S obzirom na to da je neplanirani put izmasakrirao agendu mog vremena u urbanom zavičaju, a pošto nisam smeo da se pouzdam u potencijal slobodnog trenutka poslednjeg dana, pozvao sam Kaću i uz što šarmantniji pardon joj se najavio već večeras usled tog odjednom Singapura.

Vreme između dva familijarna obroka pokušao sam da rešim u simboličnom dremanju, ali bez efekta. Zureći u visoki plafon svog nekadašnjeg sveta, trudio sam se da primirim misli i da na neophodni predah razmišljam o bilo čemu samo ne o tome. Tek za to nije bilo šanse.

sestre, ali danas znam da me je zapravo branila instinktom sestre-geparda. Njen namršten stav bio je znak upozorenja mom srcu. A moj Vavilon se Mileni predao bez borbe, otvorivši joj kapije da ušeta u njega trijumfalno kao prava kraljica. I, što je najtragičnije, bez bačenog koplja joj dozvolio da njime nastavi da vlada. Još uvek.

Vremenom se moj i sestrin odnos iskomponovao u elegantan menuet bez dodira, mada u mizanscenu bez greške i pod protokolom u kojem kompliment i izvesna toplina nisu kiks. Vremenom je, međutim, sve to a u stvari ništa počelo da me tišti, ali Kaća je ostala karijatida, a ja nisam smeo da prekoračim granicu jer sam stalno mislio da imam premalo vremena da nadoknadim nemoguće.

I tako je vreme prolazilo, a nemoguće postalo aksiom.

Istreniran dugogodišnjim baratanjem komplikovanim menijem naših porodičnih daljina, i ovoga puta sam odlično odglumio zainteresovanost pred Draganovom tiradom. I dok su se oko nas vrteli Kaćini blizanci koji su tek ulazili u pubertet, mašući svojim novim svetlosnim mačevima u dočaravanju haotičnog džedaj obdaništa, a ja iskusnim zalogajima tamanio lazanju od tunjevine, Kaća me je posmatrala. Netremice, zamišljeno, kao nikada.

Ipak to parčence noći predstavljalo je lekovit cug eskapizma koji mi je bio dragocen, dok sam na tren umirio pluća videvši sestru. A onda je došao prolog rastanka i ošamareno sam se podsetio zbog čega tačno mi je to bilo potrebno. Kaća je naravno detektovala i taj izdah.

Minuti koji će uslediti, iako u dominantnoj većini najnižeg decibela, urezali su se u formatu koji će trajati dok i ja. Pošto mi je pomogla da obučem mantil, suočili smo oči, a njene su me ovoga puta otvoreno pitale. Ali ja nisam smeo ništa da kažem. I ona je to shvatila.

Onda mi se osmešila i zagrlila mi obraze koščatim dlanovima vlažnim od topline, zagledavši se u moj stakleni horizont dubinom pramajke i ja sam ushićeno shvatio da smo tog trenutka, posle čitavog njenog života, postali brat i sestra. Prvi put. Zahvaljujući njoj.

Kao što sam i pretpostavio, Kaća je uspela da skuva drsko ukusnu večeru, a njen muž da mi po ko zna koji put poremeti gurmanski orgazam anatomijom najsvežijih epizoda šibicarskog sitkoma srpska politička scena.

Nikada nisam voleo tog logoreičara mlitavog pogleda i oduvek ga smatrao elokventnim insektom koji se mudro uvalio u isuviše neiskusnu ljubav moje sestre. Ali ja nisam imao relevantan glas da se tu pitam za bilo šta, a kamoli za nešto tako komplikovano i preosetljivo kao što je Kaćino srce. I to s razlogom.

Nemajući pri sebi adekvatniji uzvraćaj, nespretno sam je obgrlio, a ona mi se ugnezdila pod laktove, ispravivši moj zagrljaj veštinom voljene žene. I taman kada sam pomislio da sam u katarzi najvažnijeg prepoznavanja svog života, začula se nestvarno i značajno, kao vila koja upozorava.

Od momenta kada se rodila postali smo stranci i ostali to sve do danas, kada nas ni prezime više ne spaja. Sedam godina razlike bilo je očigledno dovoljno da jedna, možda ne najvažnija, ali svakako posebna žena mog života bude uskraćena moje pažnje. S druge strane, Kaća nikada nije razumela moje prijatelje, dok je Milenu otvoreno prezirala. U više navrata sam morao da joj se izvinjavam zbog neobjašnjive nepristojnosti moje mlađe

Čitav svesni ostatak te noći proveo sam u metarazmišljanju o Kaćinom upozorenju, o nijansi akcentuacije, znaku kojim je odlučila da ga zaokruži, pa čak i o tačnom redosledu te tri proste reči. Ne znam da li je samo odsustvo sna uz slajs džetlega razjapilo taj bunar sujeverja u meni, ali znam da sam zaključio da ipak nije mislila na moju fizičku ugroženost, jer

64 |

- Samo se čuvaj!

Nikada nisam čuo takav njen glas.

BRENDON MAL

NEMOJTE PROPUSTITI NIJEDNU PUSTOLOVINU IZ SERIJALA UTOČIŠTE ZA BAJKE!

uspon zvezde večernjače

između svetlosti i tame

ključevi tamnice za demone

tajne svetilišta zmajeva

Utočište za bajke

POTRAŽITE NA www.leo.rs www.leo.rs www ww w.le eo. e o.rrs o. o rs | 65

Sidni Šeldon

SJAJ ZVEZDA Triler o ljubavi i izdaji jednog od najpopularnijih svetskih autora bestselera Od Njujorka do Londona, od Rena do Rima, nezaboravna heroina simbol je glamura i uspeha širom sveta.

Lara Kameron američka je princeza, milijarderka koja stoji iza najviše zgrade na svetu. Još kao mala, naučila je da se bori za sebe u svetu kojim dominiraju muškarci. Nakon očeve smrti, sklopila je svoj prvi ugovor, i vrlo brzo stvorila pravu imperiju i postala jedna od najuspešnijih poslovnih žena u Americi. Zaljubiće se u talentovanog pijanistu, Filipa Adlera, i udati se za njega – međutim, prošlost će doći da je progoni.

Sve što je ikad želela i sve što je ikada stekla – bogatstvo, slava, čovek kojeg voli – sve će se odjednom naći u opasnosti. Može li Lara da zaboravi svoje srušene snove?

Prvo poglavlje Četvrtak, 10. septembar 1992. 20.00 Boing 727 izgubio se u moru kumulusa koji su ga bacali naokolo poput džinovskog srebrnog pera. Preko zvučnika se začuo zabrinut glas pilota. „Da li ste vezali pojas, gospođice Kameron?” Nije bilo odgovora. „Gospođice Kameron... gospođice Kameron?”

Trgla se iz duboke zamišljenosti. „Da.” Misli su joj odlutale u srećnija vremena, na srećnija mesta. „Jeste li dobro? Uskoro bi trebalo da izađemo iz ove oluje.”„Dobro sam, Rodžere.”

Možda ćemo imati sreće i srušićemo se, pomislila je Lara Kameron. Bio bi to odgovarajući kraj. Negde, nekako, sve je pošlo naopako. To su suđaje, pomislila je Lara. Ne možeš da se boriš protiv njih, protiv sudbine. U poslednjih godinu dana njen život je naglo izmakao kontroli.

66 |

Pretila joj je opasnost da sve izgubi. Bar više ništa ne može da pođe naopako, pomislila je cinično. Više ničega i nema.

Vrata pilotske kabine su se otvorila a pilot je ušao u deo za putnike. Na trenutak je zastao, diveći se svojoj putnici.

Bila je to lepa žena, sjajne, crne kose podignute u punđu, besprekornog tena i inteligentnih sivih očiju. Presvukla se nakon što su poleteli iz Rina i sad je nosila belu skasi dekoltiranu večernju haljinu, koja je naglašavala njenu vitku, zavodljivu figuru. Oko vrata joj je visila ogrlica od dijamanata i rubina. Kako joj samo uspeva da izgleda tako smireno dok se svet oko nje ruši?, pitao se. Novine su je bespoštedno napadale tokom čitavog prošlog meseca. „Da li je telefon proradio, Rodžere?” „Nažalost nije, gospođice Kameron. Imamo smetnje zbog oluje. Stići ćemo na La Gvardiju sat vremena kasnije Žao mi je.”

Zakasniću na sopstvenu rođendansku proslavu, pomislila je Lara. Svi će već biti tamo. Dvesta gostiju, uk-

ljučujući potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država, guvernera Njujorka, gradonačelnika, holivudske zvezde, poznate sportiste i finansijere iz nekoliko zemalja. Lično je odobrila popis zvanica.

U mislima je videla Veliku plesnu dvoranu u hotelu Kameron Plaza, gde se održavala zabava. Sa plafona vise bakara kristalni lusteri i prizme svetlosti blistaju dijamantnim sjajem. Za dvadeset stolova ima mesta za dvesta gostiju. Najfiniji ubrusi, porcelan, srebrnina i kristalne čaše ukrašavaju svako mesto, a u središtu svakog stola nalazi se cvetni aranžman od belih orhideja i frezija.

Barsko osoblje smešteno je napolju, na oba kraja velike sale za goste. U sredini dvorane nalazi se dugački sto za posluženje sa skulpturom labuda načinjenom od leda, oko nje beluga kavijar, gravlaks, jastog i škampi, a flaše šampanjca hlade se u posudama s ledom. Desetospratna rođendanska torta čeka u kuhinji. Kelneri, poslužitelji i ljudi iz obezbeđenja već su na svojim mestima.

U velikoj dvorani orkestar čeka na podijumu, spreman da natera goste da igraju cele noći, slaveći njen četrdeseti rođendan. Sve je spremno.

Večera će biti posebna. Ona je sama sastavila jelovnik.

Za početakfoa gra, a zatim krem supa od pečuraka pod nežnom koricom, džon dori fileti, a kao glavno jelo jagnjetina s ruzmarinom, krompiri spremljeni na francuski način s francuskim pasuljem i mesklan salata s uljem od

lešnika. Iza toga idu sir i grožđe, grožđ a zatim rođendanska torta i kafa.

Biće to spektakularna zabava. Ona će podići glavu i gledaće goste u oči kao da je sve u najboljem redu. Ona je Lara Kameron.

Privatni avion je konačno sleteo na La Gvardiju sa sat i po zakašnjenja.

Lara se okrenula pilotu. „Već noćas se vraćamo u Rino, Rodžere.” „Biću ovde, gospođice Kameron.”

Njena limuzina s vozačem čekala je kod izlazne rampe. „Počeo sam da se brinem za vas, gospođice Kameron.” „Uleteli smo u nevreme, Makse. Moram da stignem do Plaze što pre.” „Razumeo sam, gospođice.”

Lara je pružila ruku ka telefonu u automobilu i okrenula broj Džerija Taunsenda. On je organizovao proslavu. Lara je želela da se uveri da su se dobro pobrinuli za njene goste. Nije bilo odgovora. Verovatno je u plesnoj dvorani, pomislila je Lara. „Požuri, Makse.” „Da, gospođice Kameron.”

Pogled na veliki hotel Kameron Plazu uvek je u Lari proizvodio osećanje zadovoljstva onim što je stvorila, međutim, ove večeri je bila u prevelikoj žurbi da bi o

www.leo.rs | 67

tome razmišljala. Svi je verovatno čekaju u Velikoj plesnoj dvorani.

Prošla je kroz pokretna vrata i požurila kroz veliko, spektakularno predvorje hotela. Karlos, zamenik upravnika hotela, primetio je da je ušla i potrčao je ka njoj. „Gospođice Kameron...” „Kasnije”, rekla je Lara. Nastavila je da korača. Došla je do vrata Velike dvorane i zastala ispred njih da duboko udahne.

Spremna sam da se suočim s njima, pomislila je Lara. Otvorila je vrata, sa smeškom na licu, i zastala zapanjena. Prostorija je bila u potpunom mraku. Da li to spremaju neko iznenađenje za nju? Pružila je ruku ka prekidaču pored vrata i upalila svetlo. Dvoranu je preplavila bleštava svetlost. Nije bilo nikoga. Ni žive duše. Lara je stajala, zaprepašćena. Šta je moglo da se dogodi sa dvesta gostiju? Na pozivnicama je pisalo osam sati. Sada je gotovo deset. Tolika gomila ljudi nije mogla da nestane bez traga. Jezivo!

Pogledom je prešla ogromnu plesnu dvoranu i zadrhtala.

Prošle godine je na njenoj rođendanskoj proslavi ta ista soba bila puna njenih prijatelja, ispunjena muzikom i smehom. Tog dana se veoma dobro seća...

Drugo poglavlje Godinu dana ranije, dnevni raspored Lare Kameron izgledao je ovako.

10. septembar 1991.

5.00 Vežbanje s trenerom 7.00 Nastup u emisiji Dobro jutro, Ameriko 7.45 Sastanak s japanskim bankarima 9.30 Džeri Taunsend 10.30 Izvršni odbor za planiranje 11.00 Faksovi, interkontinentalni pozivi, pošta 11.30 Sastanak građevinskog odbora 12.30 Sastanak sa S&L 13.00 Ručak - Intervju za časopis Forčun - Hju Tompson 14.30 Metropolitski savez bankara 16.00 Komisija za gradsko planiranje 17.00 Sastanak s gradonačelnicom - Grejsi Menšen 18.15 Sastanak s arhitektima 18.30 Odbor za stanovanje 19.30 Koktel s ulagačima iz Dalasa 20.00 Rođendanska zabava u Velikoj dvorani Kameron Plaze

dolazeći ovamo, gde je mogao da je gleda i da bude u njenoj blizini. Ljudi su ga stalno pitali kakva je Lara Kameron. Odgovorio bi: „Čista desetka!”

Lara je bez teškoća prošla kroz iscrpljujuću rutinu, međutim, razmišljala je o drugim stvarima.

Kada se trening konačno završio, Ken je rekao: „Gledaću vas u Dobro jutro, Ameriko.” „Molim?” Na trenutak je na to bila potpuno zaboravila. Razmišljala je o sastanku s japanskim bankarima. „Vidimo se sutra, gospođice Kameron.” „Nemoj opet da zakasniš.”

Lara se istuširala i presvukla, a zatim je sama doručkovala na krovnoj terasi. Doručak se sastojao od grejpfruta, žitnih pahuljica i zelenog čaja. Nakon doručka je otišla u svoju radnu sobu.

Nazvala je sekretaricu. „Obaviću neke interkontinentalne pozive iz kancelarije”, rekla je Lara. „U sedam moram da budem u ABC-ovom studiju. Neka Maks doveze auto.”

Prilog na Dobro jutro, Ameriko je dobro prošao. Džoun Landen je vodila intervju i bila je uljudna, kao i obično. „Kad ste prošli put gostovali u našoj emisiji”, rekla je Džoun Landen, „pripremali ste zemljište za najvišu zgradu na svetu. To je bilo pre gotovo četiri godine.”

Lara je klimnula glavom. „Tako je. Kameron tauers biće dovršen sledeće godine.” „Kakav je osećaj biti na vašem položaju? Postigli ste toliko neverovatnih stvari, a još uvek ste tako mladi i lepi.

Uzor ste mnogim ženama.” „Stvarno mi laskate”, nasmejala se Lara. „Nemam vremena da razmišljam o sebi kao o uzoru. Suviše sam zaposlena.” „Vi ste među najuspešnijim ljudima u građevinskom preduzetništvu, poslu koji se obično smatra muškim područjem. Kako radite? Kako, na primer, odlučujete gde ćete da podignete neku zgradu?” „Ja ne biram mesto”, rekla je Lara. „Mesto izabere mene. Ponekad, dok vozim, prođem pored praznog placa - ali to nije ono što ja vidim. Vidim lepu poslovnu ili stambenu zgradu s ljudima koji dobro žive, u prijatnom okruženju. Sanjam.” „I ostvarujete svoje snove. Vraćamo se nakon reklama.”

Pola sata su radili vežbe istezanja, a zatim su prešli na energetski aerobik.

Japanski bankari su bili najavljeni za 7.45. Doleteli su iz Tokija veče pre toga, a Lara je ugovorila sastanak u ranim jutarnjim satima, računajući da će još uvek biti umorni od dvanaestosatnog leta. Kada su se oni usprotivili, Lara im je odgovorila: „Žao mi je, gospodo, ali bojim se da je to jedino vreme koje mogu da odvojim za vas.

Odmah posle našeg sastanka putujem u Južnu Ameriku.”

Ima telo dvadesetogodišnjakinje, pomislio je Ken. Baš bih voleo da je odvedem u krevet. Svakog jutra je uživao

Nevoljno su se složili. Bilo ih je četvorica, sićušni i uglađeni, umova oštrih poput samurajskih mačeva. Pret-

Kada je stigao Ken, njen trener, već je bila u sportskoj odeći i poprilično nestrpljiva. „Kasniš.” „Oprostite, gospođice Kameron. Sat nije zvonio i...” „Danas imam mnogo posla. Hajde da počnemo.”

68 |

hodnih decenija finansijska zajednica je opasno potcenjivala Japance. Više niko nije pravio takve greške.

Sastanak je održan u Kameron centru u Šestoj aveniji.

Japanci su došli da ulože sto miliona dolara u Larin novi hotelski kompleks. Uveli su ih u veliku konferencijsku dvoranu. Svaki od njih je doneo i poklon. Lara im se zahvalila i zauzvrat uručila poklone svakom gostu. Ranije je napomenula sekretarici da pokloni moraju da budu umotani u jednostavni smeđi ili sivi papir. Bela boja je za Japance simbol smrti, a šareni papir smatraju neukusnim.

„To već i činimo...” „Treba učiniti više. Želim da o tome pišu sve novine.

Zaboga, to će biti najviša zgrada na svetu. Na svetu! Želim da ljudi govore o tome. Kada je otvorimo, hoću da me mole da se usele u te stanove i prodavnice.” Džeri Taunsend je ustao. „U redu.”

Keti, Larina izvršna sekretarica, ušla je u kancelariju.

Bila je to privlačna, uredno obučena crnkinja, u ranim tridesetim godinama. „Jesi li saznala koje mu je omiljeno jelo?”

Larina pomoćnica Triša je donela čaj za Japance i kafu za Laru. Japanci bi radije popili kafu, ali bili su suviše uljudni da to i spomenu. Kad su popili čaj, Lara se pobrinula da im se šoljice ponovo napune.

„Gurman je. Voli francusku kuhinju. Nazvala sam Le Sirk i zamolila Sirija da pripremi ručak za dvoje, ovde u dva sata po podne.”„Dobro. Ješćemo u mojoj privatnoj trpezariji.”

Hauard Keler, Larin pomoćnik, ušao je u sobu. Imao je pedesetak godina, bio je bled i mršav, svetlosmeđe kose, obučen u izgužvano odelo. Izgledao je kao da je upravo ustao iz kreveta. Lara ga je predstavila. Keler je razdelio primerke investicionog predloga.

„Znate li koliko će dugo trajati intervju? U dva i trideset morate u grad na sastanak s bankarima iz Metropolitena.”

„Kao što vidite, gospodo”, rekla je Lara, „već imamo prvi ugovor o hipoteci. U kompleksu će biti sedamsto dvadeset soba, približno tri hiljade kvadratnih metara prostora za sastanke i garaža za hiljadu automobila...”

Larin glas je bio pun energije. Japanski bankari su proučavali investicioni predlog, trudeći se da ostanu budni.

Sastanak je bio gotov za manje od dva sata i bio je potpuni uspeh. Lara je odavno naučila da je lakše zaključiti posao vredan sto miliona dolara nego pozajmiti pedeset hiljada dolara. Čim je japanska delegacija otišla, Lara je održala sastanak s Džerijem Taunsendom. Taj visoki, hiperproduktivni čovek je radio u Holivudu i bio je zadužen za odnose s javnošću, a sada je radio isti posao za Kameron enterprajzis. „Intervju u Dobro jutro, Ameriko je bio sjajan. Dobio sam gomilu poziva posle tvog gostovanja.” „Šta je sa Forbsom?” „Sve je sređeno. Pipl će objaviti tvoju sliku na naslovnoj strani sledeće nedelje. Jesi li videla članak o sebi u Njujorkeru? Zar nije sjajan?”

Lara je prišla stolu „Nije loše.” „Intervju za Forčun zakazan je za danas posle podne.” „Promenila sam dogovor.”

Izgledao je iznenađeno. „Zašto?” „Pozvaću njihovog novinara ovde na ručak.” „Da ga malo smekšaš?”

Lara je pritisla dugme interfona. „Uđite, Keti.”

Začuo se bezličan glas: „Da, gospođice Kameron.”

Lara Kameron je podigla pogled. „To je sve, Džeri.” „Želim da se ti i tvoje osoblje koncentrišete na Kameron tauers.”

„Pomerite sastanak, neka bude u tri sata i recite im da dođu ovde.” Keti je to zabeležila. „Želite li da vam pročitam poruke koje ste dobili?”„Samo napred.” „Dečja fondacija želi da budete njihov počasni gost dvadeset osmoga.”„Ne. Recite im da sam počašćena i pošaljite im ček.”„Vaš sastanak je zakazan u Tulsi za četvrtak u...”„Otkažite.” „Pozvani ste na ručak sledećeg petka u Udruženje žena Menhetna.”„Ne. Ako traže novac, pošaljite im ček.” „Ljudi iz Fondacije za opismenjavanje žele da razgovaraju s vama na ručku četvrtog.” „Proverite da li imam vremena.” „Pozvani ste kao počasna gošća na prikupljanje sredstava za mišićnu distrofiju, ali toga dana bićete u San Francisku.”„Pošaljite im ček.” „Bračni par Srb priređuje večeru i zabavu sledeće subote.” „Pokušaću da dođem”, rekla je Lara. Kristijan i Debora Srb su bili zabavni, dobri prijatelji i uživala je u njihovom društvu. „Keti, imam li ja dvojnika?” „Molim?” „Dobro me pogledaj.”

Keti ju je pogledala. „Ne, gospođice Kameron, postojite samo vi, jedna jedina.” „Tako je. Ja sam samo jedna. Kako možeš da očekuješ od mene da se nađem s bankarima iz Metropolitena u dva i trideset, s Komisijom za gradsko planiranje u četiri, s gradonačelnikom u pet, s arhitektama u šest i petnaest, s Odborom za stanovanje u šest i trideset, da budem na koktelu u sedam i trideset, i na svojoj rođendanskoj večeri u osam? Kad mi sledeći put budeš sastavljala raspored, pokušaj da upotrebiš i mozak.” „Oprostite. Hteli ste da...”

www.leo.rs | 69

„Htela sam da misliš. Ne želim da me okružuju glupi ljudi. Pomeri sastanak s arhitektama i Odbor za stanovanje.” „U redu”, rekla je Keti ukočeno. „Kako ti je dete?”

Pitanje je iznenadilo sekretaricu. „Dejvid? On je... dobro je.” „Sigurno je porastao.” „Uskoro će napuniti dve godine.” „Jeste li razmišljali u koju školu ćete da ga upišete?” „Još uvek nismo. Prerano je da...” „Grešite. Ako želite da upišete dete u pristojnu školu u Njujorku, morate da počnete s tim još pre nego što se ono rodi.”

Lara je zapisala nešto u svoj blok. „Poznajem direktora u Daltonu. Pobrinuću se da upiše Dejvida.” „Ja... hvala vam.”

Lara nije podigla pogled. „To je sve.” „Da, gospođo.” Keti je izašla iz kancelarije ne znajući da li treba da voli ili mrzi svoju šeficu. Kad je Keti počela da radi za Kameron enterprajzis, upozorili su je na Laru Kameron. „Čelična Leptirica je opasna kučka”, rekli su joj. „Njene sekretarice ne mere trajanje svog zaposlenja kalendarom, koriste se štopericom. Živu će da te pojede.”

kakvi intervjui, nikakve knjige, ništa slično. Sve što se ovde događa strogo je poverljivo.” „Razumem.” „Izvrsno.”

Tako je to počelo pre pet godina. Tokom tog razdoblja Keti je svoju šeficu volela, mrzela, divila joj se i prezirala je. Na početku je Ketin suprug upitao svoju ženu: „Kakva je legenda?”

Bilo je to teško pitanje. „Vrlo je složena osoba”, rekla je Keti. „Vrlo je lepa. Radi više nego iko koga poznajem. Samo bog zna kada spava. Perfekcionista je i nabija komplekse svima oko sebe. Na svoj način, ona je genije. Zna da bude sitničava i osvetoljubiva, ali i neverovatno velikodušna.”

Njen suprug se nasmešio. „Drugim rečima, žena je.”

Keti ga je pogledala i rekla ozbiljno: „Ne znam šta je.

Ponekad me plaši.” „Hajde, draga, sigurno preteruješ.” „Ne. Sigurna sam da bi mogla da ubije onoga ko joj stane na put.”

Kada je Lara obavila telefonske pozive, interfonom je pozvala Čarlija Hantera, ambicioznog mladog čoveka zaduženog za računovodstvo. „Dođite kod mene, Čarli.” „Da, gospođice Kameron.”

Minut kasnije on je ušao u njenu kancelariju. „Izvolite, gospođice Kameron?”

Keti se setila svog prvog razgovora s Larom Kameron. Videla je njene slike u nekoliko časopisa, ali uživo je izgledala mnogo bolje. Bila je to lepa žena od koje zastaje dah.

„Pročitala sam jutros intervju koji ste dali za Njujork tajms”, rekla je Lara.

Lara Kameron je čitala Ketinu poslovnu biografiju. Podigla je pogled i rekla: „Sedite, Keti.” Glas joj je bio dubok i zvučan. Zračila je neverovatnom energijom.

„Govorili ste o Kameron enterprajzisu i o nekim problemima koje imamo.”

„Ovo je sjajna biografija.”

Razvedrio se. „Još ga nisam pročitao. Kakav je?”

Namrštio se. „Pa, znate, novinar je po svoj prilici pogrešno naveo neke moje...”

„Hvala.”

„Otpušteni ste.”

„Koliko toga je istinito?”

„Kako? Zašto? Ja...”

„Molim?” „Većina dobrih poslovnih biografija je izmišljena. Jeste li dobri u svom poslu?”

„Kada sam vas zaposlila, potpisali ste ugovor da nećete davati nikakve intervjue. Želim da još danas odete odavde.”

„Veoma sam dobra u svom poslu, gospođice Kameron.”

„Ja... ne možete to da uradite. Ko će da me zameni?”

„Dve moje sekretarice su dale otkaz. Ovaj posao je prilično naporan. Možete li da izdržite pritisak?”

Ručak se primakao kraju. Hju Tompson, novinar iz časopisa Forčun, bio je napet čovek intelektualnog izgleda i prodornih, smeđih očiju iza naočara s crnim debelim okvirima.

„Mislim da mogu.” „Nije važno šta mislite. Možete li da izdržite pritisak ili ne možete?”

U tom trenutku Keti više nije bila sigurna da li želi taj posao. „Da, mogu.” „Dobro. Imaćete probni rok od nedelju dana. Morate da potpišete ugovor da ni u kakvoj prilici nećete raspravljati o meni ili o svom poslu u Kameron enterprajzisu. Ni-

70 |

„To sam već sredila”, rekla mu je Lara.

„Ručak je bio sjajan”, rekao je. „Sva moja omiljena jela.

Hvala vam.” „Drago mi je da vam se svidelo.” „Nije trebalo da se toliko trudite zbog mene.” „Nije bilo teško”, nasmešila se Lara. „Otac mi je uvek govorio da najkraći put do srca muškarca vodi preko stomaka.”

www.leo.rs | 71

Ju Nesbe

SNEŠKO „Ju Nesbe ima neko neshvatljivo umeće da sasvim prestravi čitaoce, a Sneško nipošto nije izuzetak od tog pravila.“ Metro Novembar je, i Oslo je prekrio prvi sneg. Po povratku kući s posla Birta Beker hvali Sneška Belića kojeg su njen sin i muž napravili u dvorištu. Međutim, nisu ga napravili oni. Porodica zbunjeno prilazi prozoru da vidi Sneška i sin shvata da je on okrenut prema kući. Crne oči gledaju pravo kroz prozor. U njih.

Višem inspektoru Hariju Huleu stiglo je anonimno pismo. U potpisu stoji „Sneško“. Kasnije Hari otkriva niz uznemirujućih sličnosti među zastarelim slučajevima nestalih lica. Udatim, porodičnim ženama gubi se svaki trag na dan prvog snega. Iste te noći Silvija Otersen grabi kroz prvi sneg u šumi nadomak Osla. Zna da joj život zavisi od bekstva, ali ne zna šta je goni. Srećom, ne zna ni šta je čeka na putu...

PRVI DEO Prvo poglavlje Sreda, 5. novembar 1980. Sneško Tog je dana pao prvi sneg. Bilo je jedanaest sati pre podne kada su krupne pahulje bez najave stigle s bezbojnog neba i poput nekakve svemirske armade potčinile polja, dvorišta i njive u oblasti Rumerike. U dva po podne grtalice su već uveliko čistile puteve u Lilestremu, a kada je u pola tri Sara Kvinesland u tojoti koroli SR5 polako i oprezno prolazila između vila u Ulici Kolovej, novembarski sneg već je poput perjanog jorgana prekrio talasasti predeo.

Kuće su joj sada, na dnevnoj svetlosti, izgledale drugačije. Toliko drugačije da je umalo promašila prilaz njegovoj kući. Usled naglog kočenja, auto prokliza, a ona u retrovizoru opazi nezadovoljstvo na licu svoga sina. „Neću dugo, sine”, rekla mu je.

Ispred garaže, usred sve beline, ugledala je veliko crno parče golog asfalta i shvatila da je tu stajao kombi za selidbu. Nešto joj se stegnu u grlu. Samo da nije zakasnila. „A ko ovde živi?”, začu se sa zadnjeg sedišta. „Jedan moj poznanik”, reče Sara mahinalno nameštajući frizuru pred retrovizorom. „Samo deset minuta, mali.

Ostaviću ti uključen motor da slušaš radio.”

72 |

Izašla je ne sačekavši odgovor, pa sitnim koracima u cipelama klizavih đonova pošla ka vratima na koja je već onoliko puta ulazila i izlazila, ali nikad kao tada, usred belog dana i naočigled znatiželjih pogleda iz susednih vila. Posete kasno u noć nisu bile ništa bezazlenije, ali joj se iz nekog razloga činilo bezazlenijim da se takve radnje odvijaju pod okriljem noći.

Zvonce zazuja u unutrašnjosti kuće poput ose u tegli pekmeza. Dok je čekala obuzeta očajanjem, bacila je pogled na prozor susedne kuće. Tamo nije bilo ničeg osim odraza crnih, golih jabuka, sivog neba i mlečnobelog predela. A onda se napokon začuše koraci s druge strane i ona odahnu. Sledećeg trenutka obrela se unutra i u njegovom zagrljaju. „Nemoj da ideš, ljubavi”, rekla je, a plač joj se već prikrao u glas. „Moram”, odvratio je kao da ponavlja refren koji mu je uveliko dosadio. Istovremeno je grabio rukama za onim što mu nikad neće dosaditi. „Ne, ne moraš”, šapnula mu je na uho, „već želiš. Jer ne možeš više ovako.” „To nema nikakve veze s nama.”

Glas mu je postajao pomalo iznerviran dok je rukom, tom snažnom ali nežnom rukom, klizio preko njenih kr-

sta, ispod bluze i hulahopki. ulahopki. Bili su poput u uvežbanih vežbanih plesača koji znaju svaki partnerov pokret, korak, dah i ritam.

Prvo bela ljubav. Dobra. Onda ona crna. Bolna.

Prešao je rukom preko njenog kaputa tražeći bradavicu pod debelim štofom. Bio je opčinjen njenim bradavicama i uvek im se vraćao. Možda zato što ih sam nije imao. „Jesi li se parkirala pred garažom”, upitao je uštinuvši je iz sve snage.

Ona klimnu osećajući kako je bol probada poput strele požude pravo u mozak. Dole se već otvorila da svakog trenutka dočeka njegove prste. „Mali me čeka u kolima.”

Njegova ruka naglo zastade. „Nema on pojma”, prostenjala je osećajući kako mu ruka okleva. „A gde ti je muž?” „A gde bi bio? Pa na poslu, naravno.”

Sada je ona zvučala iznervirano. I zato što je uspeo da spomene njenog muža, o kome bi malo šta mogla reći a da se ne iznervira. Ali i zato što ga je njeno telo želelo odmah, smesta. Sara Kvinseland mu otkopča šlic. „Nemoj...” počeo je zgrabivši je za ručni zglob. Ona mu drugom rukom zalepi šamarčinu. Pogledao ju je zbunjeno dok mu se crvenilo širilo po obrazu. Ona se osmehnu pa ga zgrabi za gustu, crnu kosu i privuče njegovo lice k sebi. „Dobro, idi”, prosiktala je. „Ali prvo ima da me jebeš.

Je l’ to jasno?”

Osećala je njegov dah na licu. Sad je bio grozničav, isprekidan. Udarila ga je još jednom, osećajući u drugoj ruci kako raste.

Nasrtao je sve jače, ali nju je već prošlo. Otupela je, nestalo je čarolije, uzbuđenje se raspršilo i ostalo joj je

samo beznađe. Izgubila ga je. Upravo dok tu leži, ona ga gubi. Sve te godine čežnje, suza, očajničkih poteza na koje ju je primorao, a da joj zauzvrat ništa nije dao.

Skoro ništa.

Stajao je pokraj kreveta i uzeo ju je sklopljenih očiju.

Sara mu je zurila u grudi. Ispočetka su joj bile neobične, ali s vremenom je zavolela prizor nenarušene beline kože koja je prekrivala grudne mišiće. Podsećao ju je na one stare statue na kojima su bradavice bile izostavljene da ne sablažnjuju javnost.

Stenjao je sve glasnije. Znala je da će uskoro razjareno zaurlati. Kako je samo volela taj urlik i uvek iznenađen, ekstatičan, gotovo bolan izraz na njegovom licu, kao da bi orgazam svaki put nadmašio njegova najluđa očekivanja. A sada je iščekivala poslednji poklič, gromki pozdrav u spavaćoj sobi nalik na hladnu kutiju lišenu slika, zavesa i tepiha. Potom će se obući i otići na drugi kraj zemlje gde mu je, navodno, ponuđen posao koji nije mogao odbiti. A ovo je mogao odbiti. Ovo. Pa opet, zaurlaće od zadovoljstva.

Zažmurila je. Međutim, nije začula poklič. Zastao je. „Šta bi?”, upitala je otvarajući oči. Lice mu beše izobličeno, ali ne od uzbuđenja. „Neka faca”, prošaptao je.

Ona se trgnu. „Gde?” „Pred prozorom.”

Prozor je bio s druge strane kreveta, njoj odmah iznad glave. Ona se prevrnu osećajući kako izlazi iz nje, već omlitaveo. Prozor je bio previsoko da pogleda napolje iz ležećeg položaja. I previsoko da bilo ko spolja prisloni lice uz njega. Sunce je već zalazilo pa je u oknu ugledala samo razmrljani odraz sijalice sa plafona.

www.leo.rs | 73

„Ma video si svoj odraz”, reče mu gotovo molećivim glasom. „To sam i ja u prvi mah pomislio”, odvratio je ne skidajući pogled s prozora.

Pridigavši se na kolena, Sara pogleda kroz prozor u dvorište. I ugleda lice.

S olakšanjem je prasnula u smeh. Lice je bilo belo, a umesto očiju i usta imalo je crne kamenčiće, verovatno one s prilaza kući. A ruke su mu bile grančice jabuke. „O, bože”, rekla je kroz smeh. „Pa to je samo Sneško Belić!”

A onda joj smeh preraste u plač, i neutešno je jecala sve dok nije osetila njegov zagrljaj. „Moram da idem”, rekla je plačno. „Ostani još malo”, kazao je.

Ona ostade još malo.

Prilazeći garaži, Sara shvati da je prošlo gotovo četrdeset minuta.

Obećao je da će joj se javljati s vremena na vreme.

Uvek je znao da slaže, ali ovog puta mu je bila zahvalna na tome. I pre nego što je prišla autu, ugledala je bledo lice dečaka kako je posmatra sa zadnjeg sedišta. Uhvatila se za bravu i iznenađeno shvatila da je zaključana. Onda je pogledala kroz zamagljeni prozor. Tek kad je pokucala, on joj je otvorio.

Sela je za volan. Radio se nije čuo i u kolima beše hladno. Ključ motora ležao je na suvozačevom sedištu.

Okrenula se. Sin joj je bio prebledeo i podrhtavala mu je donja usna. „Šta je bilo?”, upitala ga je. „Video sam ga”, rekao je.

Glas mu je poprimio onaj piskavi prizvuk koji ona ne beše čula još od kada bi, kao sasvim mali, ugnežđen između njih dvoje na kauču pred televizorom prekrio oči rukama. A sada je već mutirao, više je nije ljubio pred spavanje i uveliko su ga zanimali automobili, motori i devojčice. Jednog dana će sesti u auto s jednom od njih, jednog dana će je i on napustiti. „Kako to misliš?”, upitala je okrećući ključ motora. „Sneško...”

Motor se nije upalio i nju iznenada obuze panika. Od čega je tačno strepela, ni sama nije znala. Zureći kroz šofer- šajbnu, opet je okrenula ključ. Nije se valjda već ispraznio akumulator? „A kako je izgledao taj sneško?”, upitala je pritiskajući gas do daske i očajnički vrteći ključ koji je izgledao kao da neće izdržati. On joj nešto odgovori, ali odgovor se nije čuo od motora koji naprasno zaurla.

Ubacivši auto u brzinu, Sara skloni nogu s kvačila kao da joj se najednom strašno žuri da pobegne odatle.

Točkovi zašlajfovaše na mekom, rastresitom snegu. Do-

74 |

dala je gas, ali se auto nije pomerio, već samo skliznuo zadnjim trapom u stranu. No naposletku se gume domogoše asfalta i oni se kao na sankama spustiše na put. „Tata nas čeka”, rekla je. „Treba da požurimo.”

Uključila je radio i pojačala ga da ispuni hladnu unutrašnjost automobila nekim drugim zvukom osim svog glasa. Spiker po stoti put pročita da je te noći Ronald Regan pobedio Džimija Kartera na predsedničkim izborima u Americi.

Dečak ponovo reče nešto, i ona pogleda u retrovizor. „Šta si rekao?”, doviknula mu je.

Ponovio je, ali ga ona opet nije čula, pa stoga stiša radio skrećući ka glavnom putu i reci koji su se zloslutno crneli na belom predelu. Zatim je poskočila jer se on nagnuo između sedišta i suvo joj šaputao uz uho. Kao da je bilo veoma važno da ih niko drugi ne čuje: „Umrećemo.”

Drugo poglavlje 2. novembar 2004. Ugljene oči Hari Hule se trgnu i otvori oči. Bilo je ledeno, a iz tame je dopirao glas koji ga je probudio. On je najavljivao da tog dana Amerikanci odlučuju da li će im se i naredne četiri godine predsednik zvati Džordž Voker Buš. Hari pomisli kako je definitivno sve manje sunca. Zbacio je prekrivač sa sebe i spustio noge na pod. Ledeni linoleum ga ujede za tabane. Ne gaseći radio-alarm, krenuo je u kupatilo. Pogledao se u ogledalo. I tu je stigao novembar: podbuo, siv i tmuran. Oči su mu kao i uvek bile zakrvavljene, a pore na nosu veliki crni krateri. Kese ispod svetloplavih očiju ispranih alkoholom nestaće posle tretmana toplom vodom, peškirom i doručkom. Bar je tako pretpostavljao. Nije bio sasvim siguran kako će se njegovo lice ponašati u toku dana sada kad je napunio četrdeset godina. Da li će se bore ispraviti i spokoj smeniti progonjeni izraz lica s kojim se budio posle noći u kojima ga jašu more. A tako je provodio gotovo svaku noć. Jer on je izbegavao ogledalo onda kada je prvi put izašao iz svog malog spartanski opremljenog stana u Sofijinoj ulici da postane viši inspektor Doma policije u Oslu. Tada je u tuđim licima tražio tuđ bol i Ahilove pete, tuđe košmare, motive i uzroke samoobmane dok je slušao njihove zamorne laži i nastojao da pronađe smisao svoga posla - zatvaranja ljudi koji su već sami sebe zarobili. U ćelije sazdane od mržnje i prezira prema samima sebi, koji su Hariju bili vrlo dobro znani. On pređe rukom preko nakostrešene, kratko podšišane četke plave kose koja je rasla na tačno 193 centimetra iznad sleđenih tabana. Ključne kosti štrčale su pod kožom poput vešalice. Mnogo je vežbao nakon poslednje istrage.

Neki bi rekli manijakalno. Osim toga, počeo je i da diže tegove u teretani u podrumu Doma policije. Voleo je taj bol koji uspešno potisne sve druge misli. Izgubio je sve masne naslage i sada je njegov skelet prekrivao prugast sloj mišića. Ali dok je svojevremeno Rahela, zbog širokih

ramena, njegovu građu ocenila kao prirodno atletsku, sada je sam sebe podsećao na prizor odranog belog medveda koga je svojevremeno video - na mišićavu ali iznenađujuće mršavu zver. Naprosto se topio, nestajao.

Ali to mu nije čak ni smetalo. Hari uzdahnu. Novembar.

Tek dolazi prava tama.

U kuhinji je ispio čašu vode protiv glavobolje i iznenađeno čkiljio kroz prozor. Od odsjaja beline na krovu zgrade s druge strane Sofijine ulice zapekoše ga oči.

Noćas je pao prvi sneg. On se seti pisma. I ranije su mu stizala takva pisma, ali ovo je bilo posebno. U njemu se spominjao Tuvumba.

Na radiju je počeo neki obrazovni program i nečiji glas je oduševljeno pričao o fokama. „Berhausove foke se svakog leta stiču u Beringovom moreuzu radi parenja. Budući da mužjaka ima više, nadmetanje je žestoko, a onaj mužjak koji pridobije ženku zadržaće je tokom čitavog perioda parenja. On će paziti na nju sve dok mladunac ne dođe na svet i osamostali se. Ne zbog ljubavi prema ženki, već zbog ljubavi prema sopstvenom genetskom nasleđu. Darvinovim rečima, foka nije monogamna usled moralnih načela, već usled prirodnog odabira u borbi za opstanak.”

Ma nije valjda, pomisli Hari.

Voditelj sa radija gotovo je podvriskivao od ushićenosti: „Ali pre nego što foke napuste Beringov moreuz u potrazi za hranom na pučini, mužjak će pokušati da ubije ženku. Zašto? Zato što se ženka Berhausove foke nikad ne pari dva puta sa istim mužjakom! Zato što teži da rasporedi svoje genetsko nasleđe na što šire područje, baš kao na berzi. Za nju je promiskuitet biološki racionalan izbor, i mužjak to zna. Time što će je ubiti on sprečava da se njeni drugi mladunci nadmeću s njegovim potomstvom oko hrane.” „Dobro, pošto smo se već dotakli darvinizma, zašto onda ne bi i ljudi mislili kao foke?”, upita neki drugi glas. „Ali misle! Naše društvo nije ni blizu onoliko monogamno kao što izgleda na prvi pogled, i nikad nije ni bilo.

Prema jednom švedskom istraživanju, između petnaest i dvadeset posto dece živi s muškarcima za koje deca ili pak navodni očevi - misle da su im očevi. Dvadeset posto! To znači da svako peto dete živi u laži! Ali i da doprinosi biološkoj raznovrsnosti!”

Hari odluči da promeni stanicu pa prošeta skalom u potrazi za podnošljivom muzikom. Zastade na Desperadu, verziji koju je Džoni Keš snimio pod stare dane.

Tad začu jaku lupu na ulaznim vratima.

Hari prvo otrča do spavaće sobe da navuče farmerke, pa otvori vrata. „Hari Hule?”, upita čovek u plavom radnom odelu s debelim cvikerima na glavi. Oči su mu bile bistre kao u deteta.

Hari klimnu.

„Imaš li gljivice?”, upita ovaj sa sasvim ozbiljnim izrazom lica. Imao je razdeljak na stranu i širok pramen kose slepljen uz čelo. Pod miškom je nosio podlogu za pisanje sa štipaljkom i na njoj gusto ispisan papir.

Hari je čekao nastavak koji bi razjasnio takvo pitanje, ali njega nije bilo. Posetilac ga je nemo posmatrao bistrim prodornim pogledom. „Strogo gledano”, poče Hari. „To je moja lična stvar.”

Tip se blago osmehnu kao na vic koji mu je iskreno dojadio. „U stanu. Buđ.” „Nemam nikakav razlog da tako nešto pomislim.” „U tome je caka sa buđi. Retko kad čovek pomisli da je tu.” Tip udahnu kroz zube i zaklati se na petama. „Ali?”, naposletku će Hari. „Ali tu je.” „Otkud ti to?” „Zato što je ima kod tvog komšije.” „Je l’? Pa se onda raširila i kod mene?” „Sama buđ se ne širi, ali spore putuju.” „Pa šta onda?” „Imate problem s ventilacijom u zgradi. Povoljni uslovi za spore. Smem li da bacim pogled u kuhinju?”

Hari uzmače da ga propusti. Tip ode pravo u kuhinju, gde prisloni uza zid neki narandžasti uređaj nalik na fen za kosu. Ovaj dvaput zapišta. „Merač vlage”, objasni tip pokazujući na nešto što je očito predstavljalo indikator. „Baš kao što sam i mislio.

Sigurno nisi video ili omirisao ništa sumnjivo?”

Hari nije imao predstavu šta ovaj podrazumeva pod tim. „Plesan kao na bajatom hlebu”, reče mu tip. „Ili miris memle.”

Hari odmahnu glavom. „Da li te peku oči?”, nastavi ovaj. „Da li patiš od umora i glavobolje?”

Hari slegnu ramenima. „Naravno, otkad znam za sebe.” „Misliš, otkad živiš ovde?” „Možda. Vidi,...”

Ali posetilac nije hteo da vidi, već je iz pojasa uzeo nož. Hari zaćuta gledajući kako se ruka s nožem podiže i iz sve snage zamahuje. Gipsana ploča iza tapeta zastenja kada je prodro kroz nju. Tip izvuče nož iz zida. A onda malom baterijskom lampom obasja rupu. Čelo mu se nabora iznad predimenzioniranih tegli od naočara. Potom je zabio nos u rupu i stao da njuška. „Znao sam”, reče. „Dobar dan.” „Dobar dan kome?”, upita Hari prilazeći. „Aspergilusu”, reče ovaj. „Vrsta plesni. Ima jedno trista-četiristo različitih vrsta i teško je odrediti koja je posredi pošto na čvrstoj podlozi formira tek tanak, gotovo nevid-

www.leo.rs | 75

ljiv sloj. Ali miris im je nepogrešiv.”

Jakovo dete, složili su se da Jak ipak počiva u Oslu.

„To znači da imam problem?”, upita Hari nastojeći da se priseti koliko mu je para ostalo na računu pošto je poslao oca i Seku, koja je, po sopstvenim rečima, „malkice imala Daunov sindrom” na odmor u Španiju.

Hari uđe u novu kancelariju. Znao je da će ona za njega zauvek biti nova, kao što je i stadion Barselone star pedeset godina i dan-danas Camp Nou, Novi stadion.

Bacivši se u stolicu, uključio je radio i klimnuo slikama na polici, prislonjenim uza zid. Jednog dana će se valjda setiti da kupi eksere i okači ih na zid. Elen Jelten, Jak Halvorsen i Bjarne Meler. Stajali su hronološki. Društvo mrtvih policajaca.

„Nije to prava buđ, neće se od nje raspasti kuća”, odgovori mu posetilac. „Ali ti možda hoćeš.” „Ja?” „Ako imaš takvu predispoziciju. Neki se razbole samo od toga što dišu isti vazduh kao i plesan. Pate godinama i pritom ih svi optužuju da su hipohondri zato što se golim okom ništa ne vidi, a i zato što su drugi ukućani zdravi.

Osim toga, napast proždire tapete i gipsane ploče.” „Aha. I, šta mi ti predlažeš?” „Da se obračunam s beštijama, naravno.” „A ujedno i sa mojim novčanikom?” „To ti pokriva osiguranje zgrade, tako da nećeš dati ni krune. Samo mi treba pristup stanu u narednih nekoliko dana.”

Hari izvadi iz fioke rezervne ključeve i pruži ih posetiocu. „Radim sam”, reče ovaj. „Čisto da naglasim, danas ima svega i svačega.” „Zaista?”, reče Hari uz tužan osmeh pa pogleda kroz prozor. „A?” „Ništa”, reče Hari. „Ovde u svakom slučaju nema šta da se ukrade. Moram sad da krenem.”

Nisko jutarnje sunce svetlucalo je na zastakljenoj fasadi Doma policije, glavnom štabu policijske uprave u Oslu koja se, kao i već skoro trideset godina, nalazila na vrhu kosine poviše Ulice Grenland. Otud su policajci, možda i neplanirano, imali pogled na deo centra grada s najvišom stopom kriminala, kao i lak pristup susednoj „Bavarskoj”, odeljenju Okružnog zatvora. Sam Dom okruživao je mrki, uveli travnjak sa javorima i lipama koje je tokom noći prekrio tanak sloj sivkastog snega nalik na mrtvački pokrov za park.

Hari se uputi crnom asfaltiranom stazom prema glavnom ulazu, pa uđe u hol gde se po porcelanskoj dekoraciji Kari Kristensen slivala voda šapućući svoje nebrojene tajne. Klimnuvši u pozdrav čuvaru na recepciji, popeo se liftom do Odeljenja za krvne delikte na petom spratu. Iako je prošlo skoro šest meseci otkako se preselio u novu kancelariju, opet se greškom uputio ka staroj, koju je svojevremeno delio sa inspektorom Jakom Halvorsenom. Sada je u njoj sedeo inspektor Magnus Skare, a Jak Halvorsen se preselio na groblje u Zapadnom Akeru.

Roditelji su isprva želeli da bude sahranjen u rodnom Stejnćeru, budući da Jak i Beata Len, načelnica Tehničkog odeljenja, nisu bili venčani, pa čak nisu ni živeli zajedno.

Ali kada su saznali da je Beata trudna i da će na leto roditi

76 |

Na radiju su norveški političari i analitičari pametovali o predsedničkim izborima u Americi. Hari je prepoznao glas Arvea Stepa, vlasnika uspešnog časopisa Liberal koji je slovio za najnačitaniji, najnadmeniji i najzabavniji izvor stručnih mišljenja u zemlji. Hari pojača zvuk tako da su glasovi odzvanjali među zidovima, pa uze sa stola svoje lisice marke „pirles”. Vežbao je brzopotezno stavljanje lisica na nozi stola koja se već uveliko izlizala od te njegove loše navike pokupljene na seminaru FBI u Čikagu i usavršene tokom usamljenih noći u njegovom memljivom studiju u delu grada zvanom Kabrini-Grin, gde su mu jedino društvo pravili komšijska galama i „džim bim”. Veština se sastojala u tome da se pri zamahu lisicama ručnim zglobom okine deo sa oprugom tako da već narednog trenutka ona uleti u bravu. Ko ovlada tom veštinom, može samo jednim pokretom privezati hapšenika za sebe pre nego što ovaj uspe da odreaguje. Lisice zarobiše nogu od stola, a glasovi sa radija još su brujali: „Arve Stepe, u čemu vidite uzrok norveške zadrške prema Džordžu Bušu?” „Mi smo jedna prezaštićena zemlja koja nikad nije ratovala, već je uvek rado prepuštala drugima taj prljav posao.

Engleska, Sovjetski Savez, Sjedinjene Države - pa još od Napoleona mi se vazda krijemo iza velike braće.

Norveška bezbednosna politika svodi se na to da drugi uskoče kada zagusti. To već toliko dugo traje da smo izgubili dodir sa stvarnošću pa mislimo da je svet isključivo nastanjen ljudima koji nama - najbogatijoj zemlji na svetu - žele samo dobro. Norveška je kao neka brbljiva, glupa plavuša koja je zalutala u neki ćorsokak u Bronksu, pa se sad zgražava nad nasilničkim ponašanjem svog telohranitelja prema napadačima.”

Hari tad okrenu Rahelin broj, jedini koji je pored Sekinog znao napamet. Kad je bio mlad i neiskusan, strepeo je da će mu loše pamćenje predstavljati hendikep u istražiteljskom poslu. Sad je znao kakva je to glupost. „A Buš i SAD su naši telohranitelji?”, upita voditelj. „Tako je. Lindon Džonson je svojevremeno rekao da Amerika nije sama odabrala tu ulogu, već da je niko drugi nije hteo, i bio je u pravu. Naš telohranitelj je hrišćanski neopuritanac koji pati od kompleksa očinske figure i alkoholizma i koji nije imao kičmu ni da ljudski odsluži vojni rok. Ukratko, neko za čiji reizbor na mesto američkog predsednika danas i treba da navijamo.”

„Pretpostavljam da ste ironični?” „Nipošto. Tako slab predsednik umnogome će se oslanjati na savetnike, a, verujte mi, Bela kuća ima najbolje savetnike na svetu. Iako na osnovu one smešne serije o Ovalnoj sobi javnost možda stiče utisak da demokratski tabor drži monopol nad pameću, iznenađujuće je koliko se najbistrijih mozgova može naći u ekstremnoj desnici.

Norveška bezbednost je u pravim rukama.” „Drugarica moje drugarice je spavala s tobom.” „Stvarno?”, upita Hari. „Ne sa tobom”, reče Rahela. „Kažem ovom drugom Stepu.” „E, izvini”, reče Hari pa stiša radio. „Posle neke tribine u Trondhejmu. Pozvao ju je u sobu. Ona je htela, ali ga je upozorila da joj je odstranjena jedna dojka. Rekao joj je da će razmisliti i otišao u bar.

Posle se vratio i odveo je u sobu.” „Aha. Pa, nadam se da joj je ispunio očekivanja.” „Očekivanja se nikad ne ispune.” „Pa jes’”, reče Hari ne znajući baš o čemu sad pričaju. „Šta ćemo večeras?”, upita Rahela. „Meni odgovara osam u Pelis grilu. Ali kakve su to gluposti da se ne može unapred rezervisati?” „Pretpostavljam da time stvaraju iluziju ekskluzivnosti.”

Dogovoriše se da se nađu u baru pri restoranu. Hari spusti slušalicu i zamisli se. Zvučala mu je srećno. Nekako bezbrižno. Trudio se da mu bude drago zbog nje, da mu bude drago što je žena koju je onoliko voleo sada srećna s drugim. Imali su Rahela i on svoje vreme, svoju šansu. I protraćili su je. Pa što se onda ne bi radovao ako je njoj dobro, što ne bi već jednom otresao pomisao da je moglo biti drugačije i nastavio svojim putem? Obećao je sebi da će se potruditi malo više.

Jutarnji sastanak se brzo okončao. Gunar Hagen glavni inspektor i načelnik Odeljenja za krvne delikte pretresao je sve tekuće istrage. Kojih nije bilo mnogo budući da nije bilo svežih ubistava, a samo su ubistva zagrevala atmosferu na tom odeljenju. Tomas Hele, inspektor iz Jedinice za nestala lica, došao je da im ispriča o ženi koja se nije vratila kući već godinu dana. Nije bilo tragova nasilja, ali ni počinioca ni nje same. Žena je bila domaćica i poslednji put je viđena u obdaništu, gde je tog jutra ostavila ćerku i sina. Muž kao i svi drugi iz njegovog bliskog okruženja imaju alibi i eliminisani su iz istrage. Složili su se da Odeljenje za krvne delikte treba da razmotri taj slučaj.

Magnus Skare je preneo pozdrave od Stolea Aunea - psihologa koji je redovno sarađivao s njihovim odeljenjem - kog je obišao u Ulevolskoj bolnici. Harija obuze griža savesti. Ne samo što ga je Stole Aune redovno savetovao u istragama već mu je pružio i ličnu potporu u borbi sa alkoholom, te je bio jedina osoba koju bi Hari

mogao nazvati bliskim prijateljem i čovekom od poverenja. Aune je pre nedelju dana primljen s nepoznatom dijagnozom, ali Hari još nije uspeo da savlada svoj otpor prema bolnicama. Možda u sredu. Ili četvrtak. „Dobili smo i novog inspektora”, reče Gunar Hagen. „Katrinu Brat.” Žena u prvom redu samoinicijativno ustade, ali se nikom ne osmehnu. Bila je baš lepa. Iako se nije trudila, pomisli Hari. Tanka, gotovo retka kosa beživotno je visila s obe strane pravilnog, bledog lica sa ozbiljnim, gotovo umornim izrazom koji je Hari viđao i kod drugih lepotica, toliko umornih od pogleda da su sad bile sasvim ravnodušne prema njima. Katrina Brat nosila je plavi kostim koji je naglašavao njenu ženstvenost, ali debele, crne čarape ispod suknje i zimske poluduboke čizme otklanjale su sumnju da je to karta na koju će igrati. Ne sedajući, osmotrila je okupljene, kao da je ustala kako bi ona njih osmotrila, a ne obrnuto. Hari zaključi da je verovatno unapred isplanirala odeću i tu malu predstavu za svoj prvi dan u Domu policije. „Katrina je četiri godine provela pri Policijskoj upravi u Bergenu, gde je duže vreme radila na Odeljenju za javni moral, ali je bila i u Odeljenju za krvne delikte i nestala lica”, nastavi Hagen da čita sa lista papira koji je verovatno bio njen rezime. „Diplomirala je pravo na Univerzitetu u Bergenu, potom pohađala Policijsku akademiju i sada nam je došla kao inspektor. Udata, zasad nema dece.”

Katrina Brat gotovo neprimetno izvi tanku obrvu, a Hagen, videvši to ili pak i sam zaključivši da je poslednja informacija bila pomalo suvišna, dodade: „Za sve koje bi to moglo zanimati.”

Usledila je teška tišina koja je mnogo toga govorila.

Naposletku se Gunar Hagen, shvativši da se samo još gore ukopao, nakašlja i naglasi da se do srede svi koji to nisu već učinili moraju prijaviti na spisak za božićnu proslavu.

Stolice zaškripaše, a Hari je već bio u hodniku kad začu glas iza sebe: „Biće da sam tvoja.”

Okrenuo se i ugledao pred sobom lice Katrine Brat.

Pa se zapitao koliko bi tek lepa bila da se malo potrudi. „Ili ti moj”, reče pokazavši nisku pravilnih zuba osmehom koji nije sezao do očiju. „Zavisi kako gledaš na stvari.” Govorila je s bergenskim naglaskom i blago grlenim „r”, ali pravilnim književnim jezikom, usled čega Hari zaključi da potiče iz Fane ili Kalfarea, gde je obitavao viši građanski stalež.

On nije zastao, pa ona pohita da se izravna s njim: „Biće da te glavni inspektor nije obavestio.”

Blago je naglasila slogove u zvanju Gunara Hagena. „Ali na tebi je da me ovih dana vodaš okolo, dok ne prohodam sama. Šta misliš, hoćeš li moći?”

www.leo.rs | 77

Hari se osmehnu. Prvi utisci o njoj bili su povoljni, ali Hari je uvek bio spreman da promeni mišljenje. Svima je pružao šansu da dospeju na listu za odstrel. „Videćemo”, rekao je zastajući kod automata za kafu. „Ne pijem kafu.” „Nema veze. Vidiš, sve ti se samo kaže - tako je i drugde. Šta misliš o ovom slučaju nestanka?”

Hari pritisnu dugme pokraj oznake „amerikano”, napitka koji je bio onoliko američki koliko i kafa na norveškim trajektima. „Šta s tim?” „Misliš li da je živa?” Potrudio se da pitanje zvuči neobavezno, kao da zapravo ne predstavlja test. „Misliš li da sam glupa?”, upitala je gledajući s neprikrivenim gađenjem kako automat uz kašljucanje bljuje crnu tečnost u belu plastičnu čašu. „Zar nisi čuo od glavnog inspektora da sam radila na tim slučajevima?” „Aha”, Hari će. „Znači, mrtva?” „Živa sigurno nije.”

Hari podiže belu čašu. Nazirala se mogućnost da je konačno naišao na kolegu dostojnog poštovanja.

Kada se Hari tog popodneva vraćao kući, sneg već beše nestao s kolovoza i pločnika i mokri asfalt je upijao krkhe i lake dronjke snega koji su se u kovitlacima spuštali s neba. Svratio je do svoje omiljene prodavnice ploča u Akerskoj ulici da kupi najnoviji album Nila Janga, iako je podozrevao da ništa ne valja.

Stigavši kući, primetio je da se nešto promenilo. Zvuk.

Pre će biti miris. Na pragu kuhinje je zastao. Čitav jedan zid beše nestao. To jest, tamo gde su tog jutra bile svetle tapete cvetnog dezena na gipsanim pločama, sada je stajala samo gola cigla boje rđe, siv malter i žućkaste grede pune rupa od eksera. Na podu je zatekao torbu za alat, a na stolu poruku od majstora za buđ da sutra nastavlja posao.

On ode u dnevnu sobu, gde ubaci novi disk Nila Janga u CD-plejer samo da bi ga nakon petnaest minuta zamenio Rajanom Adamsom. Ničim izazvana, spopade ga pomisao prvoj čašici. Hari zažmuri posmatrajući ples krvi i crnog slepila pred očima. Pade mu na pamet ono pismo.

Prvi sneg. Tuvumba.

Zvonjava telefona prekide Adamsovu pesmu Shakedown on 9th Street.

Neka žena iz uredništva televizijske emisije „Bose” pozdravi se s njim kao da ga poznaje. Hari se nje nije sećao, ali je to gostovanje dobro zapamtio. Zvali su ga negde s proleća i molili da gostuje u epizodi o serijskim ubicama pošto je Hari bio jedini policajac iz Norveške koji je pohađao seminar na tu temu u FBI, a ujedno i jedini koji je lovio pravog serijskog ubicu. A Hari je bio dovoljno glup da pristane. Sam je sebe uveravao da je to učinio ne bi li rekao nešto iole važno

78 |

stručno o ubicama, a ne kako bi se pojavio u najgledanijoj emisiji u zemlji. Kasnije više nije bio sasvim siguran u to. No najgore je bilo što je malo cugnuo pre nego što je izašao pred kamere, ali je u emisiji izgledalo kao da je cugnuo malo više. Dikcija mu je bila, kao i uvek, besprekorna, ali pogled mutan, analiza neprecizna, a do zaključka nije ni stigao jer je voditeljka morala da uvede u studio i novoproglašenog svetskog prvaka u pravljenju cvetnih aranžmana. Hari to nije prokomentarisao, ali je govorom tela verovatno jasno stavio do znanja šta misli o cvetnoj tematici. Kada ga je voditelj uz poluosmeh upitao šta jedan istražitelj ubistava misli o norveškoj hortikulturi, Hari je odgovorio da su u svakom slučaju suze u norveškim pogrebnim preduzećima dostigle međunarodni standard.

Možda je to bilo usled Harijevog pripitog, nonšalantnog ophođenja, tek on je, zahvaljujući toj replici, pobrao aplauz publike i tapšanje po ramenu iz redakcije po završetku snimanja. Pokazao se, rekli su mu. A onda su ga častili pićima u Umetničkom domu, pa se narednog dana probudio s telom koje je svakom ćelijom vištalo, zahtevalo da dobije još. Bila je subota pa je nastavio da pije sve do nedelje uveče. Tada se obreo u restoranu Šreder, gde je, uz paljenje i gašenje svetla koje je značilo fajront, vikao da mu se donese još piva sve dok mu konobarica Rita nije prišla i pripretila da ga više neće puštati u lokal ukoliko smesta ne ode kući da spava. Sutradan se Hari pojavio na poslu u osam kao krajnje neupotrebljiv policajac koji je povraćao u lavabo posle jutarnjeg sastanka, grčevito se držao za rukohvate na stolici, pušio, pio kafu i ponovo povraćao, ali tom prilikom u klozetsku šolju. No to je bio poslednji ispad, od aprila više nije ni liznuo alkohol.

A sad su hteli da ga vrate na male ekrane. Žena mu je ispričala da je tema terorizam u arapskim zemljama i šta nagoni visokoobrazovane pojedince iz srednjeg staleža da postanu oruđe smrti. Hari je prekide i pre nego što je završila: „Ne bih.” „Ali baš ti nam trebaš, ti si tako... tako... rock ‘n’ roll!”

Hari začu oduševljeni smeh za koji nije mogao odrediti da li je iskren ili ne, ali je sad prepoznao njen glas. Bila je u tom društvu iz Umetničkog doma, nekako mladalački, dosadno lepa sa dosadnim mladalačkim pričama i gutala je Harija očima kao neko egzotično jelo koje je možda i previše egzotično za nju. „Pozovi nekog drugog”, reče joj Hari i spusti slušalicu.

A onda ponovo zažmuri dok se Rajan Adams pitao: „Oh, baby, why do I miss you like I do?” *** Dečak pogleda u čoveka koji je stajao pokraj njega pred radnom pločom. Svetlost iz zavejane bašte odblesnu na koži bez dlaka zategnutoj preko očeve velike lobanje. Mama mu je rekla da tata ima tako veliku glavu zato što je velik mozak. On je pak majku pitao zašto kaže da je tata mozak, valjda ljudi imaju mozak, a ona se na-

smejala, pogladila ga po čelu i rekla mu da se to tako kaže za profesore fizike. A sada je taj veliki mozak ispirao krompire pod česmom i ubacivao ih pravo u šerpu. „Tata, zar nećeš prvo da očistiš krompir? Mama ga uvek...” „Junase, majka ti sad nije ovde, tako da kuvamo na moj način.”

Nije podigao glas, ali je zvučao iznervirano pa se Junas sav zgrči. Nikad nije shvatio šta tačno ljuti njegovog oca. Čak ne bi znao ni da li se uopšte naljutio - sve dok ne bi ugledao preplašeni grč u uglu majčinih usana koji je, izgleda, oca samo još više nervirao. Nadao se da će se uskoro vratiti. „Tata, trebao si da uzmeš one druge tanjire!”

Otac zalupi vrata ormarića i Junas se ugrize za donju usnu. Očevo lice spusti se ka njegovom i tanana, četvorougaona stakla na njegovim naočarima se zacakliše. „Kaže se trebalo je, a ne trebao si”, poče otac. „Koliko puta moram to da ti ponovim, Junase?” „Ali mama kaže.” „Mama ne priča pravilno. Razumeš? Njeni ne potiču iz sredine gde se naročito vodi računa o tome kako pričaš.”

Ocu je dah mirisao na slane, trule alge.

Tad se oglasiše ulazna vrata. „Ćao”, procvrkuta ona iz predsoblja. Junas požele da potrči ka majci, ali ga otac zadrža i pokaza mu nepostavljeni sto. „Al’ ste bili vredni!”

Junas je čuo osmeh u njenom glasu sa praga iza sebe dok je raspoređivao pribor i čaše po stolu što je brže mogao. „A tek što ste napravili lepog i velikog sneška!”

Junas se zbunjeno okrenu ka majci, koja je upravo raskopčala kaput. Bila je tako lepa. Tamne puti i kose baš kao i on i nežnog, gotovo uvek nežnog pogleda. Gotovo uvek. Nije više bila tako vitka kao na slikama od pre udaje, ali on je primetio kako je muškarci gledaju kad se šetkaju gradom. „Nismo pravili sneška”, reče Junas. „Niste?” Majka se namršti skidajući veliki ružičasti šal koji joj je on poklonio za Božić.

Otac priđe prozoru. „Mora da su komšijska deca”, reče.

Popevši se na stolicu, i Junas pogleda kroz prozor. I zaista, na travnjaku pred kućom stajao je Sneško Belić.

A baš kao što je majka i rekla, bio je velik. Oči i usne su mu bile od ugljevlja, a mesto nosa imao je šargarepu.

Sneško je doduše bio bez šešira, kape ili šala, a i imao je samo jednu ruku - prut od živice, zaključi Junas. No beše nešto neobično u vezi s tim sneškom. Stajao je pogrešno.

Ni sam nije znao zašto, ali sneško bi trebalo da gleda na put, ka otvorenom prostoru. „Zašto...”, poče Junas.

„Ima da popričam s njima.” „Zašto?”, doviknu mama iz predsoblja gde je Junas čuo kako raskopčava rajsferšlus na dubokim, crnim čizmama. „Kakve veze ima?” „Neću da vršljaju po mom dvorištu. Pozabaviću se time kad se vratim.” „A zašto ne gleda ka tamo?”, upita Junas.

Majka uzdahnu u predsoblju. „A kad se vraćaš, dušo?” „Sutra u nekom trenutku.” „Kad tačno?” „Što? Imaš neke planove?” Od očevog ležernog tona Junas se najednom trgnu. „Pitam te zbog ručka”, reče mama ulazeći u kuhinju gde priđe šporetu, pogleda šerpe i pojača vatru na jednoj ringli. „Samo ti spremi ručak”, reče otac okrećući se ka hrpi novina na radnoj ploči. „A ja ću već stići.” „Dobro.” Majka priđe ocu i zagrli ga s leđa. „Ali moraš li stvarno za Bergen već večeras?” „Držim predavanje od osam”, odvrati otac. „Treba mi sat da stignem od aviona do univerziteta, tako da ne stižem sve i da krenem prvim jutarnjim letom.”

Junas opazi da su se mišići na očevom vratu malo opustili i zaključi da je mama opet pronašla prave reči. „Ali zašto sneško gleda ka kući?” „Jesi li oprao ruke?”, upita majka.

Jeli su ćutke, prekinuti tu i tamo majčinim pitanjima u vezi sa školom i Junasovim kratkim, neodređenim odgovorima. Znao je da bi previše konkretni odgovori prouzrokovali očevo neprijatno pitanje šta se uopšte uči - ili ne uči - u „toj nesrećnoj školi”. A kada bi spomenuo da se igrao s nekim, to bi izazvalo kraće saslušanje o tome odakle je taj i čime se bave njegovi roditelji. Na ta pitanja Junas nikad ne bi pružio zadovoljavajući odgovor, što bi oca samo još iznerviralo.

Kada je Junas legao da spava, čuo je kako se u prizemlju otac pozdravlja s majkom uz lupu ulaznih vrata i zvuk motora koji se pali i nestaje u daljini. Opet su ostali sami. Majka je upalila televizor. Junas se tad seti da ga je majka pitala zašto više ne dovodi drugare kući. Nije znao šta bi joj odgovorio jer nije želeo da je rastuži. Ali sada se i sam rastužio. Ugrizao se za obraz i osetio kako mu se blagotvorni bol širi ka uhu. Onda ustade iz kreveta i priđe prozoru.

Sneg u dvorištu upijao je dovoljno svetla da ugleda sneška na zemlji. Izgledao mu je usamljeno. Neko bi trebalo da mu da kapu i šal. Ili možda metlicu umesto ruke. Istog časa mesec izroni iza oblaka i Junasu se ukaza crna niska zuba. I oči. On nesvesno zadrža dah i ustuknu.

Kamene oči su potmulo svetlucale. I nisu gledale u zid kuće, već naviše. Naviše, ka njemu. Junas navuče zavese i pobeže nazad u krevet.

www.leo.rs | 79

Nastavak…

Ken Vilber

BEZ GRANICE

2 Jedna polovina DA LI STE SE IKAD ZAPITALI zašto se život javlja u suprotnostima? Zašto sve ono što za vas vredi ima svoju suprotnost? Zašto stalno odlučujemo između suprotnosti?

Zašto su sve želje zasnovane na suprotnostima?

Zapazite da su sve prostorne dimenzije suprotne: gore je suprotno onome dole, unutrašnje je suprotno spoljašnjem, visoko je nasuprot niskom, dugačko je suprotno kratkom, sever je naspram juga, veliko je naspram malog, vrh je nasuprot dna, levo je suprotno desnom. I zapazite da su sve stvari koje smatramo ozbiljnim i važnim jedan pol para suprotnosti: dobro je nasuprot zlu, život je nasuprot smrti, zadovoljstvo je suprotno bolu, Bog je nasuprot Satani, sloboda je suprotna ropstvu.

Na isti način su naše društvene i estetske vrednosti uvek izražene u terminima suprotnosti: uspeh je nasuprot neuspehu, lepo je suprotno ružnom, jako je suprotno slabom, pametno nasuprot glupom. Čak i naše najveće apstrakcije počivaju na oprečnostima. Logika se, na primer, bavi ispravnim nasuprot pogrešnom, epistemologija, realnošću nasuprot pojavnosti; ontologija, bićem nasuprot ne-biću. Izgleda kao da je naš svet jedna ogromna skupina suprotnosti.

80 |

Ova činjenica toliko je prisutna da skoro nije vredna pomena, ali što više čovek o njoj razmišlja, sve upadljivija mu je njena čudnovatost. Jer, izgleda da priroda ne zna ništa o ovom svetu suprotnosti u kome žive ljudi. U prirodi ne žive istinite i lažne žabe, niti moralno i nemoralno drveće, niti ispravni i pogrešni okeani. U prirodi nema ni traga od etičkih i neetičkih planina. Ne postoje čak ni takve stvari kao što su lepe i ružne vrste - barem ne za Prirodu, jer njoj je zadovoljstvo da stvara sve vrste. Toro je rekao da se priroda nikada ne izvinjava, očigledno zato što Priroda ne poznaje suprotnosti dobra i zla, te tako ne prepoznaje ono što ljudi nazivaju “greškom”.

Neosporno je da neke stvari koje nazivamo “suprotnostima” postoje u Prirodi. Postoje, primerice, velike i male žabe, veliko i malo drveće, zrele i nezrele pomorandže. Međutim, to za njih ne predstavlja problem, to im ne zadaje glavobolju. Moguće je da postoje vešti i trapavi medvedi, ali njih kao da nije briga za to. Medvedi, naprosto, ne pate od kompleksa inferiornosti.

Slično tome, u svetu prirode postoji život i smrt, ali sve to nema tako zastrašujuće dimenzije kao u svetu ljudi. Veoma stara mačka nije savladana užasom zbog činjenice da joj predstoji smrt. Ona će samo mirno otići do neke šumice, sklupčati se ispod kakvog drveta i uginuti. Smrtno bolestan crvendać, udobno smešten na

grani neke ke vrbe, posmatra zalazak su sunca. unca. Sa gašenjem poslednjeg eg tračka svetlosti, svetlosti on će pos poslednji oslednji put sklopiti svoje oči i bez velike drame pasti na zemlju. A koliko se samo razlikuje način na koji se ljudi suočavaju sa smrću: “Ne odlazi laka srca u tu dobru noć Ne daj se, bori se, protiv gašenja svetlosti.“ Iako se bol i zadovoljstvo pojavljuju u svetu prirode, oni nisu razlog za brigu. Kada oseća bolove, pas cvili. A kada je zdrav, on jednostavno ne brine o tome. On ne strahuje od budućih, niti žali zbog minulih bolova. Za njega je to veoma prosta i prirodna stvar.

Neko bi, istini za volju, mogao reći da je sve to zbog toga što je Priroda naprosto glupa. Ali, to je manjkavo objašnjenje. Mi upravo počinjemo da shvatamo kako je Priroda mnogo inteligentnija nego što mislimo. Veliki biohemičar Albert Zent-Giorgi (Albert Szent-Georgyi) daje nam vrlo slikovit primer: “ (Kada sam se priključio Institutu za napredne studije u Prinstonu) učinio sam to u nadi da ću, laktajući se sa tamošnjim velikim atomskim fizičarima i matematičarima, naučiti nešto o živim materijama. Ali čim sam otkrio da u svakom živom sistemu postoji više od dva elektrona, fizičari više nisu imali šta da mi kažu. I pored mnoštva kompjutera kojima raspolažu oni nisu umeli da mi kažu kakva bi mogla da bude uloga trećeg elektrona. Među-

tim, najčudnije od svega je to što on tačno zna šta radi.

Jedan tako sićušan elektron zna n nešto što svi mudri ljudi sa Prinstona ne znaju, a to može biti samo nešto vrlo jednostavno.“ Bojim se da Priroda nije samo inteligentnija nego što mislimo, ona je inteligentnija nego što uopšte možemo da zamislimo. Priroda je, na kraju krajeva, stvorila ljudski mozak, sa kojim se dičimo kao jednim od najinteligentnijih oruđa u kosmosu. A može li totalni idiot napraviti originalno remek-delo?

Prema Knjizi postanja, jedan od prvih Adamovih zadataka bio je da imenuje životinje i biljke koje postoje u prirodi. Jer, priroda nam ne dolazi sa već gotovim imenima i nema tog čoveka kome ne bi godilo da razvrsta i imenuje različite vidove sveta prirode. Drugim rečima, Adam je dobio zadatak da razmrsi složeno klupko prirodnih oblika i da im da ime. “Ove životinje međusobno liče, a ne liče nimalo na onu druge, pa hajde da ovu grupu nazovemo ‘lavovi’, a onu drugu ‘medvedi’. Da vidimo, ova vrsta stvari jestiva je, ali ne i ona tamo. Hajde da ovu vrstu nazovemo grožđe, a onu ‘kamenje’.”

No, marljivom Adamu pravi zadatak nije bio da izmisli imena životinja i biljaka. Pre će biti da je ključni deo njegovog posla bio sam postupak razvrstavanja. Jer, osim ukoliko od svake vrste nije bila samo po jedna životinja,

www.leo.rs | 81

što je malo verovatno, Adam je morao da grupiše one životinje koje su slične i da nauči da ih mentalno razlikuje od onih koje im nisu slične. On je morao da nauči da povuče mentalnu liniju razgraničenja između različitih grupa životinja, zato što je jedino nakon toga mogao u potpunosti da raspozna, te tako imenuje različite životinje.

Drugim rečima, veliki posao koji je Adam započeo bilo je stvaranje mentalnih ili simboličnih linija razdvajanja.

Adam je prvi čovek koji je opisao prirodu, razdelio je na mentalnom planu, razvrstao, oslikao. Adam je bio prvi veliki kartograf. Adam je povukao granice.

Ovo crtanje karte prirode bilo je tako uspešno da, do današnjeg dana, mi naše živote najviše trošimo na crtanje granica. Svaka odluka koju donosimo, svako naše delo, svaka reč, zasnovani su na svesnom ili nesvesnom tvorenju granica. Pritom ne mislim samo na granice sopstvenog identiteta - koje su zacelo najvažnije - već na sve granice u najširem smislu reči. Doneti odluku znači povući graničnu liniju između onoga što prihvatamo i onoga što odbacujemo. Želeti nešto znači povući graničnu liniju između prijatnih i neprijatnih stvari i potom težiti ka onim prijatnim. Držati se neke ideje znači povući graničnu liniju između koncepta za koji osećamo da je istinit i onog za koji osećamo da je lažan. Obrazovanje podrazumeva učenje gde i kako se povlače granice, a zatim rad sa onim što je ograničeno. Održavanje sistema pravosuđa znači povući granicu između onih koji se uklapaju u društvena pravila i onih koji se u njih ne uklapaju.

Vođenje rata podrazumeva povlačenje linije razdvajanja između onih koji su za nas i onih koji su protiv nas. Studirati etiku znači naučiti kako se povlači granična linija koja odvaja dobro od zla. Praktikovati zapadnjačku medicinu znači jasno povući granicu između bolesti i zdravlja. Sasvim očigledno, od manjih nezgoda do najvećih kriza, od malih do najvećih odluka, od blage naklonosti do uzavrelih strasti, naš život se sastoji od povlačenja linija razdvajanja. Čudna stvar je što granica, ma koliko složena i neobična, zapravo nije ništa drugo do razgraničenje nečeg unutrašnjeg i nečeg spoljašnjeg. Na primer, možemo nacrtati vrlo jednostavan oblik granične linije u vidu kruga, pri čemu uočavamo da ona pokazuje šta je unutra nasuprot spolja.

Primetite da suprotnosti unutra i spolja nisu same po sebi postojale sve dok mi nismo nacrtali granicu kruga.

Drugim rečima, linija razdvajanja je ta koja stvara par suprotnosti. Ukratko, crtati granice znači proizvoditi suprotnosti. Sada počinjemo da uviđamo da je razlog što živimo u svetu suprotnosti upravo taj što život, kakvog ga znamo, predstavlja proces povlačenja granica.

A taj svet suprotnosti je svet sukobljavanja, kao što će i Adam ubrzo otkriti. Mora da je on bio opčinjen snagom koju donosi povlačenje granica i nadevanje imena. Za-

82 |

mislite: jedan jednostavan zvuk kao što je “nebo” može da predstavi svu ogromnost i bezmernost plavih nebesa, koja su, uz pomoć linija razdvajanja, prepoznata kao različita od zemlje, vode, i vatre. Tako, umesto da se bavi i manipuliše stvarnim predmetima, Adam je mogao da se u svojoj glavi koristi magičnim imenima koja označavaju same predmete. Na primer, da je pre nego što je izumeo granice i imena Adam poželeo da kaže Evi da je glupa poput magarca, on bi morao da je zgrabi za ruku i vodi okolo dok ne pronađe nekog magarca, a zatim da pokaže na njega, pa na Evu, i onda da skakuće tamoamo i njače, čineći glup izraz lica. Ali sada je, zahvaljujući magiji reči, Adam mogao da je pogleda i kaže: “Zaboga, draga, ti si glupa poput magareta.” Eva, koja je, uzgred, bila mnogo mudrija od Adama, obično je držala jezik za zubima. To jest, ona je izbegavala da se služi magijom reči, jer je u svom srcu osećala kako su reči dvosekli mač, a ko se mača lati, od mača će i poginuti.

U međuvremenu, rezultati Adamovih napora behu spektakularni, moćni, magični, pa ne čudi što je on počeo pomalo da se šepuri. Počeo je da širi granice i stiče znanja o mestima koja bolje da je ostavio neoznačena na karti. Ovo šepurenje kulminiralo je kod drveta znanja, koje je zapravo bilo drvo suprotnosti dobra i zla. A kada je Adam uočio razliku između suprotnosti dobra i zla, to jest, kada je povukao sudbonosnu granicu, njegov svet se nepovratno srušio. Kada je Adam zgrešio, čitav svet suprotnosti, koji se sam potrudio da stvori, zauzvrat mu je doneo večno prokletstvo. Bol nasuprot zadovoljstvu, dobro nasuprot zlu, život nasuprot smrti, napor nasuprot igri - gomila nepomirljivih suprotnosti sručila se na čovečanstvo.

Gorka istina koju je Adam naučio jeste da je svaka linija razdvajanja istovremeno i moguća borbena linija, tako da svako povlačenje granice naprosto označava ratnu pretnju, odnosno sukob zaraćenih suprotnosti, ogorčenu borbu života protiv smrti, zadovoljstva protiv bola, dobra protiv zla. Ono što je Adam naučio - a naučio je to prekasno - jeste da pitanje “Gde povući liniju?” zapravo znači, “Gde će se odigrati bitka?”

Prosta je činjenica da živimo u svetu konflikata i suprotnosti jer živimo u svetu granica. Pošto je svaka linija razgraničenja istovremeno i borbena linija, otuda i ljudska neprilika: što su granice čvršće, to su i sukobi žešći. Što više prijanjam za zadovoljstvo, to više ću zazirati od bola. Što više težim dobroti, to više ću biti opsednut zlom. Što više težim uspehu, to više ću strahovati od neuspeha. Što čvršće prijanjam za život, to strašnije izgleda smrt. Što više nešto cenim, to više postajem opsednut njegovim gubitkom. Drugim rečima, većina naših problema jesu problemi granica i suprotnosti koje su one stvorile.

Obično nastojimo da rešimo ova pitanja tako što se trudimo da izbrišemo jednu od suprotnosti. Bavimo se

pitanjem dobra i zla pokušavajući da iskorenimo zlo.

Bavimo se pitanjem života i smrti tako što pokušavamo da gurnemo smrt pod tepih simbolične besmrtnosti. U filozofiji baratamo pojmovnim suprotnostima izostavljajući jedan od polova ili pokušavajući da ga svedemo na drugi. Materijalisti pokušavaju da svedu um na materiju, dok idealisti pokušavaju da svedu materiju na um.

Monisti pokušavaju da svedu mnoštvo na jedinstvo, a pluralisti pokušavaju da objasne jedinstvo kao mnoštvo.

Suština je u tome što mi uvek naginjemo ka tome da granicu smatramo stvarnom, a onda manipulišemo suprotnostima koje su te granice stvorile. Čini se da nikada ne dovodimo u pitanje postojanje same granice. Zato što verujemo da je granica stvarna, mi čvrsto verujemo da su suprotnosti nešto nepomirljivo, otuđeno, zauvek razdvojeno. “Istok je Istok, a Zapad je Zapad, i to dvoje se nikada neće sresti.” Bog i Satana, život i smrt, dobro i zlo, ljubav i mržnja, ja i drugi - razlikuju se, kaže se, kao dan i noć.

Tako mi pretpostavljamo da bi život bio savršeno prijatan samo kad bismo mogli da izbrišemo negativne i neželjene polove parova suprotnosti. Kad bismo mogli da izbrišemo bol, zlo, smrt, patnju, bolest, tako da svetom vladaju dobrota, život, radost i zdravlje - to bi, zaista, bio dobar život, i tako većina ljudi zamišlja raj. Umesto da predstavlja stanje u kome su sve suprotnosti transcendirane, raj označava mesto gde se sakupljaju sve pozitivne polovine parova suprotnosti, dok je pakao mesto gde se nagomilavaju negativne polovine: bol, patnja, muka, briga, bolest.

Sklonost ka razdvajanju parova suprotnosti i prijanjanje uz po-zitivne polove je jedna od izrazitih crta progresivne zapadne civilizacije - njene religije, nauke, medicine, industrije. Napredak je, na kraju krajeva, kretanje prema pozitivnom, i udaljavanje od negativnog. Ipak, uprkos očiglednim blagodetima savremene medicine i poljoprivrede, ne postoji ni trunka dokaza da je, nakon stoleća naglašavanja pozitivnog i nastojanja da se eliminiše negativno, čovečanstvo išta srećnije, zadovoljnije, ili više u miru sa sobom. U stvari, raspolažemo dokazima koji ukazuju upravo na suprotno: današnje doba je “doba nemira”, “straha od budućnosti”, posvemašnje frustriranosti i otuđenja, dosade usred bogatstva i besmisla usred obilja. Čini se da su “napredak” i nesreća dve strane jednog istog novčića koji se stalno okreće. Jer, sam poriv za napredovanjem ukazuje na nezadovoljstvo trenutnim stanjem stvari, i što više čovek teži napretku, sve jače ga tišti osećaj nezadovoljstva. Slepo prateći progres, naša civilizacija je frustraciju načinila institucijom. Jer, u nastojanju da naglasimo pozitivno i odstranimo negativno, sasvim smo zaboravili da se pozitivno može definisati samo pomoću negativnih pojmova. Oprečnosti se zaista razlikuju kao noć i dan, ali stvar je u tome da bez noći ne bismo

mogli ni da prepoznamo nešto što se zove dan. Uništiti negativno istovremeno znači uništiti svaku mogućnost uživanja u pozitivnom. Prema tome, što više uspevamo u ovoj pustolovini zvanoj progres, to više smo na gubitku, a naš osećaj frustriranosti biva sve jači.

Koren čitavog problema je naša težnja da suprotnosti vidimo kao nepomirljive, kao potpuno razdvojene i međusobno otuđene. Čak i najjednostavnije suprotnosti, kao, na primer, kupovina i prodaja, za nas su dva različita i odvojena događaja. Istini za volju, kupovina i prodaja jesu na neki način različite stvari, ali su takođe - i u tome je poenta potpuno neraskidive. Svaki put kad nešto kupite, onaj drugi je, u istom trenutku, nešto prodao. Drugim rečima, kupovina i prodaja su naprosto dva kraja jednog istog događaja, odnosno jedne poslovne transakcije. I mada su to dva “različita” kraja transakcije, događaj koji oni predstavljaju je jedan te isti.

Isto tako, između svih suprotnosti implicitno stoji znak jednakosti. Koliko god da su upadljive razlike između suprotnosti, one uprkos svemu ostaju potpuno neodvojive i uzajamno zavisne, iz prostog razloga što jedna ne bi mogla postojati bez druge. Ako se stvari posmatraju na ovaj način, postaje očigledno da ne postoji unutra bez spolja, gore bez dole, da nema pobede bez poraza, zadovoljstva bez bola, života bez smrti. Drevni kineski mudrac Lao Ce kaže: Između da i ne, kakva je razlika?

Između dobra i zla, kakva je razlika?

Zar i ja moram da se klanjam čemu se svetina klanja?

Imetak i nemaština idu zajedno Teško i lako se nadopunjuju Dugačko i kratko čine kontrast Visoko i nisko jedno na drugom počivaju Napred i nazad slede jedno drugo. Čuang Ce razvija tu ideju: “Prema tome, oni koji kažu da ispravno može postojati bez svoje suprotnosti, pogrešnog; ili dobra vlada bez njene suprotnosti, loše vlade, ne razumeju uzvišene principe univerzuma, niti prirodu svekolikog stvaranja. Neko takođe može reći da Nebo postoji bez Zemlje, ili negativan princip bez pozitivnog, što je očigledno nemoguće.

Ipak, i dalje ljudi bez prestanka raspravljaju o tome; mora da su oni ili budale ili prevaranti.“ Teško da je ideja unutrašnjeg jedinstva suprotnosti rezervisana samo za mistike, bilo zapadne bilo istočne.

Ako učinimo jedan osvrt na savremenu fiziku, polje u kojem je intelekt Zapada postigao najveći napredak, pronaćićemo još jednu verziju shvatanja realnosti kao jedinstva suprotnosti. Na primer, u teoriji relativiteta poznate suprotnosti, mirovanje i kretanje postale su sasvim nerazdvojne, to jest “svaka sadrži drugu”. Predmet

www.leo.rs | 83

koji nekom posmatraču izgleda kao da miruje, drugom posmatraču izgleda kao da je u pokretu. Isto tako, podvojenost između talasa i čestice nestaje, te tako dobijamo “talasne čestice”, dok se kontrast između strukture i funkcije gubi. Čak i vekovna teorija o razdvojenosti mase i energije je pala sa Ajnštajnovom formulom E = mc2, a ove prastare “suprotnosti” nisu više samo dva vida jedne realnosti na papiru, pošto je ova formula našla svoju primenu u tragediji Hirošime.

Isto tako, sada se uviđa da su suprotnosti kao subjekat i objekat, vreme i prostor uzajamno zavisni tako da obrazuju jedan isprepletani kontinuum, jedan jedinstveni obrazac. Ono što nazivamo “subjekat” i “objekat” su, poput kupovine i prodaje, samo dva različita pristupa jednom jedinstvenom procesu. I pošto isto važi za vreme i prostor, više ne možemo govoriti o tome kako je neki objekat smešten u prostoru ili se dešava u vremenu, već samo o vremensko-prostornom zbivanju. Ukratko, savremeni fizičari tvrde da realnost možemo posmatrati samo kao jedinstvo suprotnosti. Rečima biofizičara Ludviga fon Bertalanfija: Ukoliko je ono što je rečeno istinito, realnost je ono što je Nikola iz Kuesa nazivao coincidentia oppositorum.

Diskurzivno mišljenje uvek predstavlja jedan aspekt konačne realnosti, nazvane Bogom u njegovoj terminologiji; ona nikada ne može iscrpsti svoju beskonačnu raznolikost. Otuda je krajnja realnost jedinstvo suprotnosti.

Sa tačke gledišta coincidentia oppositorum - “koincidencije suprotnosti” - ono što smo mislili da su potpuno razdvojene i nepomirljive suprotnosti ispostavlja se da su, da citiramo Bertalanfija, “komplementarni aspekti jedne te iste realnosti”.

Na tim temeljima je Alfred Nort Vajthed jedan od najuticajnijih filozofa ovog veka, razradio svoju filozofiju “organizma” i “vibratornog postojanja”, koja uči da su svi “krajnji elementi u osnovi vibratorni”. To jest, sve stvari i događaji koje obično smatramo nepomirljivim, kao što su uzrok i posledica, prošlost i budućnost, subjekat i objekat, zapravo su poput brega i dolje jednog talasa, jedna te ista vibracija. Jer talas se, iako po sebi jedan događaj, ispoljava samo kroz suprotnosti brega i dolje, najviše i najniže tačke. Upravo iz tog razloga, realnost se ne nalazi samo u bregu ili samo u dolji, već u njihovom jedinstvu (pokušajte da zamislite talas koji ima samo bregove, ali nema dolje). Očigledno, takve stvari kao što su breg bez dolje, najviša tačka bez najniže tačke, ne mogu postojati. Breg i dolja - kao i sve suprotnosti - jesu neodvojivi vidovi jedne osnovne aktivnosti. Prema tome, kao što iznosi Vajthed, svaki element univerzuma je “vibratorna plima i oseka neke osnovne energije ili aktivnosti”.

Ovo unutrašnje jedinstvo suprotnosti nigde nije izneto tako jasno kao u geštalt teoriji opažanja. Prema geštaltu, mi nikada nismo svesni nijednog objekta, događaja ili figure izuzev u relaciji sa njihovom pozadinom koja čini

84 |

kontrast. Na primer, nešto što nazivamo “svetlost” zapravo je svetla figura koja stoji nasuprot tamnoj pozadini.

Kada posmatram nebo u tamnoj noći i ugledam svetlost sjajne zvezde, ono što zapravo vidim - što moje oko u stvari “prima”- nije izdvojena zvezda nego čitavo polje ili geštalt “svetle zvezde tamne pozadine”. Koliko god da je drastičan kontrast između svetle zvezde i njene tamne pozadine, poenta je u tome da bez prvog ne mogu da opazim drugo. “Svetlost” i “tama” su dva suodnosna aspekta jednog čulnog geštalta. Isto tako, ne mogu da opazim kretanje osim u poređenju sa mirovanjem, ni napor bez lakoće, ni složenost bez jednostavnosti, ni privlačenje bez odbijanja.

Isto tako, nikada nisam svestan zadovoljstva osim ako ono nije u odnosu sa bolom. U ovom trenutku mogu zaista da se osećam veoma lagodno i zadovoljno, ali to ne bih bio u stanju da spoznam, da u pozadini svega toga ne stoje nelagodnost i bol. Upravo zato izgleda kao da se zadovoljstvo i bol smenjuju, jer ih možemo prepoznati samo onda kada su u međusobnom kontrastu i smenjuju se. Prema tome, ma koliko da volim jedno, a prezirem drugo, pokušaj da ih izolujem ne može uroditi plodom. Što bi rekao Vajthed, zadovoljstvo i bol su samo nerazdvojni breg i dolja jednog jedinog talasa svesti, a pokušaj da se istakne pozitivni breg, a odstrani negativna dolja, jalov je i liči na pokušaj da se odstrani sam talas.

Možda sada počinjemo da shvatamo zašto život, kada se vidi kao svet razdvojenih suprotnosti, deluje potpuno beznadežno, i zašto progres u stvari nije rast već zloćudna bolest. U nastojanju da razdvojimo suprotnosti i držimo se samo onih koje smatramo pozitivnim, da imamo zadovoljstvo bez bola, život bez smrti, dobro bez zla, mi se zapravo borimo za fantome, bez imalo osećaja za stvarnost. Mogli bismo se isto tako boriti za svet bregova bez dolja, za svet kupaca bez prodavaca, za levo bez desnog, za unutrašnje bez spoljašnjeg. Prema tome, kao što je istakao Vitgenštajn, pošto naši ciljevi nisu uzvišeni već iluzorni, naši problemi nisu teški već besmisleni.

Da su sve suprotnosti - kao što su masa i energija, subjekat i objekat, život i smrt - toliko tesno spojene da su savršeno neraskidive, u to većina nas još ne želi da poveruje. Ali, to je tako samo zato što linije razgraničenja između suprotnosti prihvatamo kao stvarne. Prisetimo se, upravo granice stvaraju privid o razdvojenim suprotnostima. Prosto rečeno, tvrdnja da je “krajnja stvarnost jedinstvo suprotnosti” znači da u krajnjoj stvarnosti nema granica. Ma gde. Činjenica je da smo toliko očarani granicama, tako omađijani Adamovim grehom, da smo u potpunosti zaboravili na pravu prirodu graničnih linija. Jer granične linije, ma koje vrste, ne postoje u stvarnom svetu, već samo u mašti kartografa. Da se razumemo, u svetu prirode postoji mnoštvo raznovrsnih linija, kao što je, recimo, linija obale koja razdvaja kopno od okeana. U

prirodi zapravo postoji niz linija i površina - obrisi lišća i koža organizama, linije neba i obrisi drveća, obale jezera, svetle i tamne površine, i druge linije koje izdvajaju objekte iz njihove okoline. Ove površine i linije očigledno su tu, ali one ne označavaju samo razdvojenost, kao što se najčešće pretpostavlja. Uzmimo na primer liniju koja razdvaja kopno od vode. Alan Vots je često isticao da je ova takozvana “linija razdvajanja” isto tako i mesto gde se kopno i voda dodiruju. A to znači da granične linije osim što razdvajaju i razgraničavaju takođe spajaju i sjedinjuju. Ove linije, drugim rečima, nisu granice! Postoji ogromna razlika između linije i granice, što ćemo uskoro videti.

da ih ne shvatimo kao granice. U redu je razlikovati zadovoljstvo od bola; ali nije moguće razdvojiti ih.

Poenta je, dakle, u tome da linije, osim što razdvajaju ujedno i spajaju suprotnosti. A upravo to i jeste suština i funkcija svih stvarnih linija i površina u prirodi. Spolja gledano one dele suprotnosti, dok ih istovremeno na unutrašnjem planu sjedinjuju. Na primer, da nacrtamo liniju koja predstavlja jednu konkavnu figuru.

I već smo u opasnosti da nam linije postanu granice, jer prepoznajemo eksplicitne razlike, a zaboravljamo na implicitno jedinstvo. A greška se uvećava kako nastavljamo da imenujemo, pripisujući reči i simbole spoljašnjim i unutrašnjim osobinama vrsta. Jer, reči koje koristimo za unutrašnje osobine vrste, kao “svetlo”, “gore”, “zadovoljstvo”, definitivno su odvojive i različite od reči koje koristimo za spoljašnje osobine vrste, kao “tamno”, “dole” i “bol”.

Zapazite sada da sam istom tom linijom takođe nacrtao i jednu konveksnu figuru. Na to je taoistički mudrac Lao Ce mislio kada je govorio da se sve suprotnosti pojavljuju istovremeno i zajedno. Kao i konkavno i konveksno u datom primeru, sve suprotnosti nastaju istovremeno.

Dalje, pošto postoji samo jedna zajednička linija za obe figure, ne možemo reći da ta linija odvaja konkavno od konveksnog. Ova linija ne samo što ne razdvaja konkavno od konveksnog već čini apsolutno nemogućim njihovo odvojeno postojanje. Pošto je u pitanju samo jedna linija, bez obzira što je crtamo kao konkavnu, mi je ujedno crtamo˙i kao konveksnu, jer je spoljašnja linija konkavnog uvek unutrašnja linija konveksnog. Prema tome, nikada nećete naći konkavno bez konveksnog, jer je njima, kao i svim drugim suprotnostima, suđeno da zauvek ostanu nerazdvojni.

Suština je u tome da nije svim linijama koje nalazimo u prirodi, čak ni onima koje čine nas same, jedina funkcija da razgraničavaju različite suprotnosti, nego i da ih istovremeno povezuju u neraskidivo jedinstvo. Drugim rečima, linija nije granica. Jer ona, bilo da je mentalna, prirodna ili logička, nije tu samo da deli i razdvaja, nego i da spaja i sjedinjuje. Granice su, s druge strane, čiste iluzije - one naizgled razdvajaju ono što se ne može razdvojiti. U tom smislu, stvaran svet sadrži linije, ali ne i stvarne granice.

Stvarna linija postaje iluzorna granica onda kada umislimo da su dve strane koje ona deli razdvojene i nepovezane; to jest, kada prihvatimo da se dve suprotnosti spolja razlikuju i zanemarimo njihovo unutrašnje jedinstvo. Linija postaje granica kada zaboravimo da unutrašnje koegzistira sa spoljašnjim. Linija postaje granica kada umišljamo da ona samo razdvaja, a previđamo da istovremeno spaja. U redu je crtati linije, pod uslovom

Mi i dalje stvaramo iluzorne granice na isti način kao što je to prvobitno učinio Adam, jer gresi otaca prenose se na sinove i kćeri. Počinjemo tako što uočavamo linije prirode - linije obala, linije šuma, linije neba, kamene površine, površine kože itd. - ili konstruišemo sopstvene mentalne linije (ideje i koncepte). Ovakvim postupkom mi klasifikujemo prizore našega sveta. Učimo da kod poznatih vrsta prepoznamo razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg: između kamena i onoga što nije kamen, zadovoljstva i onoga što nije zadovoljstvo, visokog i onoga što nije visoko, dobrog i onoga što nije dobro...

Tako možemo da manipulišemo simbolima ne obazirući se na suprotnosti. Na primer, ja mogu da sročim sledeću rečenicu, “želim zadovoljstvo”, a da u njoj ništa ne upućuje na nužnu suprotnost zadovoljstva, bol. Mogu da razdvojim zadovoljstvo od bola u rečima, u svojim mislima, mada u stvarnom svetu nikada nećemo naći da je jedno odvojeno od drugog. Na ovom stupnju, linija između zadovoljstva i bola postaje granica, a iluzija da su to dvoje odvojeni deluje ubedljivo. Ne opažajući da su suprotnosti samo dva različita naziva za jedan proces, ja umišljam da postoje dva različita procesa koja su međusobno suprotstavljena. Primećujući ovo, L.L. Vajt kaže: “Tako je, nezreli um, nemoćan da umakne svojoj predrasudi... osuđen da se koprca u pretesnoj odeći svojih dualizama: subjekat/objekat, vreme/prostor, duh/materija, sloboda/ropstvo, slobodna volja/zakon. Na istinu, koja mora biti jedna, natovarena je kontradikcija. Čovek ne može razmišljati o tome gde se nalazi, jer je iz jednog sveta stvorio dva.”

Naš problem je, čini se, u tome što smo načinili jednu konvencionalnu mapu teritorije prirode i u njoj ucrtali granice (pri čemu priroda nema granica), a onda u potpunosti pobrkali te dve stvari. Kao što su glavni semantičari na čelu sa Korzibskim isticali, naše reči, simboli, znaci, misli i ideje su samo mape realnosti, ne i sama realnost, zato što “mapa nije teritorija”.

Reč “voda” neće ugasiti vašu žeđ. Međutim, mi živimo u svetu mapa i reči kao da je to stvaran svet. Krećući se Adamovim stopama, mi smo sada potpuno izgubljeni u svetu izmaštanih mapa i granica. A ove iluzorne granice, uz suprotnosti koje tvore, postale su poprište naših najljućih bitaka.

www.leo.rs | 85

Većina naših “životnih problema”, tako, počiva na iluziji da se suprotnosti mogu razdvojiti i izolovati. Ali pošto su sve suprotnosti u stvari aspekti jedne osnovne realnosti, ovo podseća na pokušaj da se potpuno razdvoje dva kraja gumene trake. Sve što možete učiniti jeste da vučete sve jače i jače - dok ne dođe do žestokog pucanja.

Prema tome, sada nije teško shvatiti zašto je, u svim mističnim tradicijama širom sveta, onaj koji prozire iluziju suprotnosti nazvan “oslobođenim”. Zbog toga što je “oslobođen od parova suprotnosti”, on je u ovom životu slobodan od, u osnovi, besmislenih problema i konflikata umešanih u rat između suprotnosti. U svojoj potrazi za mirom, on više ne upravlja suprotnosti jedne protiv drugih, već ih prevazilazi. Ne dobro nasuprot zlu, nego iznad dobra i zla. Ne život nasuprot smrti, već centar svesti koji nadilazi oba. Suština nije u tome da razdvojimo suprotnosti i učinimo “pozitivan progres”, nego da ujedinimo i harmonizujemo kako pozitivne tako i negativne suprotnosti, otkrivajući područje koje prevazilazi i obuhvata sve. To područje je, kao što ćemo uskoro videti, sama jedinstvena svest. U međuvremenu, zapazimo, kao što poručuje indijski sveti spis Bhagavad Gita, da izbavljenje nije oslobođenje od zla, nego oslobođenje od parova suprotnosti: Zadovoljan onim što dolazi prirodno Prevazišav’ parove i slobodan od zavisti, taj ne prijanja ni za uspeh ni za neuspeh, Čak i kada deluje, on nije vezan.

Valja ga prepoznati kao zauvek slobodnog Koji ne mrzi niti žudi; Jer onaj ko je oslobođen od parova Lako se izvlači iz sukoba.

Ovo “oslobođenje od parova” je, zapadnjački rečeno, otkriće carstva nebeskog na zemlji, mada su to popularni jevanđelisti zaboravili. Jer raj nije, kao što uči popularna religija, stanje pozitivnosti bez negativnosti, već spoznaja “nesuprotnosti” ili “ne-dvojstva”, makar prema jevanđelju svetog Tome: Oni upitaše: Hoćemo li, ako postanemo kao deca, ući u Carstvo? A Isus im reče: Kada učinite da dva postane jedno, i kada postignete da unutrašnje postane kao spoljašnje, a spoljašnje kao unutrašnje, i gore isto kao dole,

i kada učinite da muško i žensko budu jedno, tada ćete kročiti u Carstvo.

Ova ideja ne-suprotnosti i ne-dvojstva predstavlja suštinu advaita hinduizma advaita znači “nedualan” ili “ne-dva” i mahajana budizma. Ideja je divno izražena u jednom od najvažnijih budističkih tekstova, Lankavatara sutri: Lažna imaginacija uči da su stvari kao na primer svetlost i tama, dugačko i kratko, crno i belo različite, i da ih treba razlučiti; ali nisu međusobno nezavisne; one su samo različiti aspekti jedne stvari, one su izraz relacije, ne i realnosti. Uslovi postojanja nisu međusobno isključivog karaktera; u suštini stvari nisu dva već jedno.

Ovakve navode možemo ređati unedogled, ali svi oni ukazuju na istu stvar; da je krajnja realnost jedinstvo suprotnosti. A pošto su granice koje namećemo realnosti te koje realnost dele na bezbroj parova suprotnosti, tvrdnja svih tradicija da je realnost oslobođena parova suprotnosti podrazumeva da u realnosti nema granica. Realnost nije podvojena i otuda je bez granica.

Rešenje za rat između suprotnosti je predaja svih granica, a ne neprekidno manipulisanje njima. Rat suprotnosti je simptom da je neka granica ozbiljno shvaćena, a da bismo izlečili simptom, moramo da se zaputimo ka korenu stvari: našim iluzornim granicama.

No, pitamo se, ukoliko sve suprotnosti vidimo kao jedno, šta će se desiti sa našom težnjom za napretkom?

Pa, uz malo sreće, težnja će splasnuti - a sa njom i ono čudno nezadovoljstvo koje podgreva iluziju da je trava zelenija sa druge strane ograde. Ali budimo načisto sa sledećim: ja ne mislim da ćemo prekinuti napredak u medicini, poljoprivredi i i tehnologiji. Samo ćemo prestati da gajimo iluziju da sreća zavisi od napretka. Jer kada budemo u stanju da prozremo iluziju naših ograničenja, videćemo, ovde i sada, univerzum onako kako ga je Adam video pre Pada: kao organsko jedinstvo, sklad suprotnosti, pesmu pozitivnog i negativnog, ushićenost igrom našeg vibratornog postojanja. Kada spoznamo da su suprotnosti jedno, nesklad postaje sklad, bitka se pretvara u ples, stari neprijatelji postaju ljubavnici. Dolazimo u priliku da postanemo prijatelji sa čitavim univerzumom, a ne samo sa jednom njegovom polovinom.

Ukoliko želite da primate obaveštenja o novim brojevima Lavovskog časopisa, izdanjima Leo commerca, akcijama koje sprovodimo, novim knjigama u ponudi onlajn knjižare Riznica knjiga....prijavite se na Leo Newsletter!

86 |

Prijavite P r se za

na: www.leo.rs

Kupujte jeftinije u knjižarama RIZNICA KNJIGA:

Kikinda Knjižara ”Riznica knjiga br. 5”

Trg srpskih dobrovoljaca 19 0230/29-917, 063/517-874

Zrenjanin

Zrenjanin

Zrenjanin

Beograd

Zlatibor

Knjižara „Riznica knjiga”

Knjižara ”Riznica knjiga br. 3”

Knjižara „Riznica knjiga br. 6”

Knjižara „Riznica knjiga br. 4”

Knjižara „Riznica knjiga br. 1”

Subotićeva br.1 lok. 2 023/512-812, 063/517-874

TC Bagljaš Bulevar Veljka Vlahovića bb; 063/517-874

Gimnazijska 17 023/510-783, 063/517-874

U holu Doma sindikata Tržni centar bb, kod hotela „Konak” Dečanska 14, lokal br. 30 031/846-296, 063/517-874 011/3235-221, 063/517-874 www.leo.rs | 87

88 |