Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 14/decembar 2013.

www.leo.rs www. ww w.le leo o..rs | 1

SVAKOM KUPCU KOJI PORUČI KNJIGU PREKO SAJTA WWW.LEO.RS POKLANJAMO BLOKČIĆ I BUKMARKER ZAČINJEN LJUBAVLJU

2|

Rec urednika Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić

U godini Novoj što je pred nama, Želimo vam puno pisanih strana.

Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić

Članaka svežih, prikaza knjiga,

Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč

Intervjua, slika i replika.

Ispunjeniji život tu je pred vama,

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović

Par klikova do lavovskog ekrana.

Neka vam poklon od deda Mraza Bude prava književna oaza.

Od srca ga kroji i ljubavlju soli, Redakcija mala ali odabrana.

SREĆNA NOVA GODINA! Lavovska redakcija

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs

Leo commerce na: Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Prijavite se za P

na: www.leo.rs

Sadržaj: INTERVJU – SINIŠA UBOVIĆ .........................................................................4 USPOSTAVITE RAVNOTEŽU .........................................................................8 MOĆ PRAŠTANJA .......................................................................................... 12 SUDBINA I SLOBODNA VOLJA................................................................. 16 MOĆ ŠARMA ................................................................................................... 19 ALANA – SPEKTAKULARNA SAMBA ...................................................... 20 ŠKOLA KLIZANJA – BELE KLIZALJKE ..................................................... 26 ASTRID LINDGREN ...................................................................................... 32 KRADLJIVAC VREMENA .............................................................................. 34 PRVA BRAČNA NOĆ ..................................................................................... 40

ZANESENA ....................................................................................................... 48 LJUBAVI, PRONAĐI ME ............................................................................... 54 MOŽDA NEBO ZNA ...................................................................................... 60 PARADOKS ŠIMPNAZE................................................................................ 68 ZVERINJAK....................................................................................................... 72 LAVOVSKA ŠLAG TORTA ............................................................................ 79 DŽOZEF ANTON MEMOARI ...................................................................... 80 JEDAN GREH MANJE ................................................................................... 86 KARATE DO...................................................................................................... 92 POEZIJA BILJANE GRBIN ............................................................................ 96

www.leo.rs | 3

4|

Nastavak…

EKSKLUZIVNI INTERVJU SA SINIŠOM UBOVIĆEM, LICENCIRANIM TRENEROM HYL PROGRAMA

On je inspiracija i fascinacija, otelovljenje savršenog mira i dobrote. On je pisac, glumac, pripovedač, predavač i trener Heal Your Life programa. Kroz svoje knjige i govore ponudio nam je pravi okean znanja i smernica u vezi svih aspekata duhovnog života, kao i života rukovođenog stvarnim vrednostima, primenjujući puni potencijal sopstvenih stvaralačkih snaga. Upotrebljavajući svoja znanja, vreme i veštine, unapređuje živote svojih bližnjih, kao i društva u celini, okrećući nas ka unutra prema našem pravom sopstvu. Sa ljubavlju i radošću će nas usmeriti, utešiti i posavetovati kako se uzdići na putu promene, na putu ličnog napretka. On je savremeni duhovni vođa i beskrajno smo zahvalni što smo ga upoznali. Upoznajte ga i vi! Mnogobrojna su pitanja na koja nam je dao blagonaklone odgovore koje ćemo rado podeliti sa vama u ovom i narednom broju Leo - lavovskog časopisa. Uživajte!

www.leo.rs | 5

Da li imaš uzor koji si sledio i ko je imao najveći uticaj u tvom životu?

Mnogo je onih koji su moj život oplemenili, koji su me podsticali da idem dalje i da pomeram svoje granice. Svima sam im večno zahvalan na onome što su učinili svojim prisustvom na životnom putu kojim koračam. Zato sam i veliki deo svoje prve knjige PUT PROMENE... I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA posvetio svima njima. Želeo sam da u večnosti bude zapisana moja zahvalnost svima njima zbog učešća u stvaranju osobe kakva sam danas. Zahvalan sam i onima koji su pred mene postavljali i neke teške lekcije. Neke sam savladao, na nekima i dalje radim a neke mi tek predstoje. I zato bih pre rekao da prisustvo SVIH osoba u mom životu cenim. Ne verujem u idole jer verujem u autentičnost svakog bića. Ali ono što svakako nalazim u mnogima jeste INSPIRACIJA. Svakako da je jedna od najznačajnijih osoba u tom smislu Lujza Hej. Prilikom donošenja važnih odluka kojim sredstvima se rukovodiš?

Nekada sam bio neko ko mnogo vaga, ko se dugo premišlja, ko se teško odlučuje a sve iz straha da ću napraviti pogrešan odabir. Zahvaljujući programima i učenjima ka kojima sam se otvorio i koja su mi pomogla da se vratim sebi i da oslušnem sebe i svoje srce, sada mi je donošenje odluka uglavnom lagan proces. Slušam svoje srce i pratim svoje emocije koje mi uvek nepogrešivo govore kojim putem da krenem. Nekada, naravno, nakon donošenja neke odluke sve ipak ispadne drugačije od onoga što sam zamislio ali tada znam da se sve događa iz najboljeg mogućeg razloga za mene. U tim situacijama primetim da Bog uvek ima mnogo bolji plan za mene.

Svaka odluka koju donesem upravo je u tom trenutku najbolja za mene. Više ne prebacujem lopticu na tuđi teren i ne čekam da neko umesto mene odigra moj potez.

Prihvatam odgovornost za sebe i verujem da me život voli i podržava. Imam duboko poverenje u život i sve životne procese. A ako sam baš u fazi da ne mogu lako da se odlučim tada koristim afirmaciju Florens Skovel Šin koja me na čudesan način umiri i koja mi pomogne da se izdignem iznad svojih dilema. Delim je sa svima i znam da će mnogima prijati i biti od pomoći: BOŽANSKI SAM VOĐEN. NA RASKRŠĆU SLEDIM PRAVI PUT. BOG OTVARA PUT TAMO GDE PUTA NEMA. Da li bi izdvojio nešto što je od presudnog značaja za tvoj dosadašnji uspeh?

Mnogo toga je uticalo da se stvari slože i da moj život izgleda ovako kako izgleda. Često su me vodile vizije koje su se graničile sa dečijim maštarijama i zanesenošću. Volim taj deo sebe i srećan sam danas što sam išao vođen njima jer su me svaki put odvodile korak dalje od “realnosti” i pomerale moje granice. To je onaj glas koji je u svima nama i koji se s vremena na vreme javlja a mi često zanemarujemo jer smo naučeni da moramo da mislimo kao odrasle i odgovorne osobe. Upravo ona

6|

dečija želja koja tinja u svima nama jeste ono čemu treba da poželimo dobrodošlicu. Mnogo je širi plan naše duše nego što mi možemo svojim svesnim umom da dokučimo. Danas znam da me je život nepogrešivo vodio do ove tačke u kojoj sam, kao što me vodi i dalje preko svih granica i ograničenja koje je moguće da kao običan čovek pred sebe postavim. Danas znam da je moja neobjašnjiva želja i upornost da postanem glumac ustvari bila potreba mog unutrašnjeg bića da nastavim da se igram kao i da proširujem svoje horizonte prvo u svojim mislima da bih mogao da ih prepoznam kad se dese u “stvarnosti”. Isto tako danas znam da su sve godine bezuspešnih pokušaja da upišem željene studije, lepe ali i mučne godine života provedenih u mnogim gradovima naše zemlje i inostranstva, učenje i sticanje znanja i veština iz mnogih oblasti, bilo da su mi se dopadale ili ne, sve zajedno danas dobile puni smisao i primenu u mom životu. Sve su to stvari koje su mi bile potrebne za ovaj trenutak ali i za sve one trenutke koji tek treba da stignu.

Koje vrline kod ljudi najviše ceniš?

Volim kad vidim ljude koji pokazuju strast i posvećenost u onome što rade. Volim da sam u društvu onih osoba s kojima je razgovor podsticajan i konstruktivan.

Uvek se obradujem kad čujem kako je neko uspeo u nečemu što pre njega niko nije postigao jer to je ono što nas sve podseća da čuda jesu moguća i da svako ko ima želju i volju može “planine da pomera”. Volim kad čujem kako neko nalazi razlog da zahvali na danu koji upravo živi. Radujem se kad vidim one mnoge, kojih je na svu sreću sve više i više, koji gledaju u pravcu rešenja. Srećni su i višestruko nagrađeni oni koji se iskreno raduju tuđem uspehu. Mnogo je toga što čoveka čini čovekom i što pre postanemo dobri za sebe pre ćemo postati dobri i za sve druge. Ljubav prema sebi je ono što donosi mir i uspeh preko svih granica. Razumevajući i prihvatajući sebe sve više razumevamo i prihvatamo druge.

Kako usklađuješ porodični život i posao?

Sa jedne strane sam presrećan što se toliko toga pokrenulo po mnogim pitanjima, imam mnogo predavanja, vodim radionice i u Beogradu ali i širom regiona, obučavam one koji žele da postanu treneri Lujzinog programa, pišem tekstove i knjige, snimam redovno kako na radiju tako i na televiziji, i sam odlazim na mnoge seminare i nove edukacije. Sa druge strane dešava mi se da ne nalazim lako vreme za odmor ili da ne mogu da prisustvujem nekim važnim događajima meni dragih prijatelja jer sam često na putu. Ipak, verujem da se sve dešava sa razlogom i da na širem planu sve se ipak na neki način usklađuje i balansira.

Znam da mi je zadatak da ovo što znam i imam podelim a svima kojima je to potrebno i nema ničeg lepšeg od onog osećanja kada znate da je neko sa vašeg programa otišao srećan, zadovoljan i inspirisan. Svaki osmeh koji vratite nekom na lice jeste potvrda da sve što radite ima i te kako smisla. I više od toga. Vaše postojanje ima smisao.

Koji ti je omiljeni književni žanr?

Mnogo volim da čitam i, što je najbolje, čitam brzo.

Pored literature koja nadahnjuje, inspiriše i pokreće, da budem precizniji, pored mnogih motivacionih knjiga koje volim da čitam uvek se obradujem kada mi u ruke dođe dobar roman. Obožavam da čitam Murakamija koji mi je jedan od najomiljenijih pisaca jer tako lepo i lako opisuje neki čudesan svet, često između sna i jave, fantazmagoričan i poetičan, Japanski moderan i ljudski običan. Jedan od najomiljenijih savremenih pisaca mi je i avganistanac Haled Hoseini. Svaki njegov roman je katarzičan i duboko isceljujući. Od domaćih autora bih izdvojio Srđana Valjarevića, majstora atmosfere i fantastičnog narativnog toka.

Koje knjige bi preporučio čitaocima a da ih nisi ti napisao?

Pošto sam pomenuo tri pisca, onda neka od svakoga od njih bude i po jedan roman. Murakamijeva Norveška šuma, od Hoseinija Hiljadu čudesnih sunaca i od Valjarevića-Komo.

Koju knjigu trenutno čitaš?

Po preporuci prijatelja upravo čitam Koeljov roman “Rukopis otkriven u Akri”. Šta te uvek obraduje?

Osmeh mojih sinova!

Koje su to sitnice koje ti ulepšavaju život i kako najradije provodiš slobodno vreme?

Volim da provodim vreme sa svojom porodicom. To je ono što me uvek nadahnjuje. Radujem se susretima sa dragim prijateljima, našim zajedničkim SVETSKIM večerama. Uživam ovih dana svakoga jutra kad izađem na ulicu i osetim hladan vazduh na svom licu. Šta je najvažnije imati u životu?

Najvažnije je imati sebe i svoj unutrašnji mir.

Da li je moguće da se situacije u svakodnevnom životu odvijaju slučajno?

Neki misle da je život satkan od slučajnosti a ja verujem da se sve odvija sa razlogom. Jutros sam se setio kako sam pre neki dan bez razmišljanja prihvatio jednu aktivnost za ovaj petak i upravo sam shvatio da je to dan kada je trebalo da idem kod dragih prijatelja na slavu.

Shvativši to kasno, samo sam u trenutku pomislio kako mi je žao što nisam pogledao svoj raspored na vreme i da bi bilo divno kada bi se dogodilo neko čudo. U tom trenutku mi je pozvonio telefon i zamolili su me ako mi nije problem da pomerimo dogovoreni posao za ponedeljak.

Nekada davno bih pomislio da je to samo koincidencija a danas samo zahvalim životu što me voli i podržava.

Da li osećaš sigurnost u svetu u kojem živimo?

Imam poverenje u život i verujem da se sve dešava sa razlogom i za naše najveće dobro. Ne gledam vesti i crne hronike što mi umnogome pomaže da svet gledam

iz drugog ugla. Biram informacije koje ulaze u moj život i na taj način se štitim od negativnih predviđanja i očekivanja. Jedna od važnih stavki u pogledu ljubavi prema sebi jeste da ne plašimo sebe lošim predviđanjima i pretpostavkama. U mom novom romanu MOJA BABA ZEN BUDISTA postoji rečenica koja kaže: “Današnji dan nema reprizu”. Nema potrebe da danas strahujem zbog nečega što uopšte nije sigurno da će da se dogodi.

Ko ili šta te najviše inspiriše?

Kad počnemo da istinski slušamo ljude oko sebe iznenadimo se koliko je gotovo svaka osoba na svoj način inspirativna. Svakodnevno čujem priče koje me inspirišu i pokreću ne zato što su se u mom životu odjednom pojavili inspirativni ljudi nego zato što sam počeo da obraćam pažnju na ono što mi ljudi govore ili da posmatram ono što ljudi rade. Inspiracija je svuda oko nas, samo je važno da poželimo da je primetimo.

Ako život ima mane, koje bi izdvojio kao najveće? Čini se da bi bilo mnogo lakše kada u životu ne bismo imali problema, kada neki dragi ljudi nikada ne bi otišli iz naših života, kad ne bismo imali finansijskih turbulencija ili kada bismo mogli da vratimo vreme i izmenimo događaje iz prošlosti. Ipak, to nije moguće i zato je važno da shvatimo da je sve u našem životu tu da bismo naučili neke važne lekcije, da bismo prevazišli sebe i svoja ograničenja i da bismo shvatili da je svaki događaj u našem životu još jedna šansa da se iscelimo i da promenimo neko svoje uverenje koje nam ne služi. Možemo i da životu tražimo mane i tada ćemo ih verovatno i naći jer ko traži taj uvek i nađe. Ipak, to je samo varka, iluzija, opsena koja nas zbunjuje i koja nas navodi da tražimo izgovore i da odgovornost sa sebe prebacimo na nekog drugog, u ovom slučaju na život. Tako se samo odričemo svoje moći. Važno je da se setimo da smo moćni i sposobni da budemo, radimo i imamo sve što poželimo.

Da li pišeš novu knjigu?

I meni ovaj odgovor zvuči neverovatno jer je pre manje od mesec dana izašla moja nova knjiga, ipak počeo sam sa radom na novoj knjizi i uživam u tome.

Koja ti je omiljena afirmacija?

GDE GOD DA IDEM, ŠTA GOD DA RADIM, UVEK NALAZIM RAZLOG DA SE OSEĆAM DOBRO. Koja je tvoja lavovska poruka za naše čitaoce?

Srećna Nova godina svim čitaocima Lavovskog časopisa. Uživajte u životu koji vam se događa, prošlost ostavite tamo gde joj je i mesto - u prošlosti, i ne odlažite svoju radost za neke buduće dane. Jednostavno dozvolite svojoj blistavoj budućnosti da se desi na najbolji mogući način tako što ćete se prepustiti trenutku koji vam se upravo događa. Uživajte u životu sada i ovde i znajte da vas ŽIVOT VOLI! Dozvolite mu da vam to pokaže.

Nastaviće se iduće godine…

www.leo.rs | 7

8|

Dr Vejn V. Dajer

spostavite Uravnotežu 9 PRINCIPA POMOĆU KOJIH ĆETE STVORITI NAVIKE PO SVOJOJ ŽELJI

U ovom inspirativnom delu, najprodavaniji autor i predavač Dr Vejn V. Dajer pokazuje vam kako da povratite ravnotežu u svom životu nudeći vam 9 principa uz pomoć kojih ćete dovesti u red svoje misli da biste mogli da budete u kontaktu sa svojim najvećim željama.

Zamislite skalu vage čiji se jedan kraj spustio do zemlje, a drugi – na kome se nalazi predmet vaše želje – kako je prkosno podignut. Ova skala predstavlja meru vaših misli. Da biste povratili ravnotežu koja je karakteristična za sve u našem univerzumu, moraćete da usvojite velike misli da bi se poklopile sa vašim željama.

Godišnja doba oslikavaju harmoniju života. Zima, na primer, prolazi a pupoljci se pojavljuju. Ova ravnoteža se javlja zbog potrebe da se drveće odmori, i zato jesen stiže na vreme i pomaže drveću da se pripremi za predstojeći period odmora. Ova knjiga vođena je idejom da smo mi svi značajan deo ovog kreativnog procesa i da u sebi nosimo sve ono što nam je potrebno da stvorimo sve što poželimo samo ako prepoznamo i ispravimo misli koje su izgubile svoju ravnotežu...

Uvod Ideja ravnoteže definiše naš Univerzum. Kosmos, naša planeta, godišnja doba, voda, vetar, vatra i zemlja - svi oni su u savršenoj ravnoteži. Mi ljudi smo jedini izuzetak.

Ova knjiga predstavlja moj pokušaj da vam pomognem da povratite ovu prirodnu ravnotežu u svim oblastima života. Povratak ravnoteže ne podrazumeva baš usvajanje novih strategija koje će promeniti vaše ponašanje, koliko predstavlja ponovno povezivanje vaše ličnosti sa svim svojim mislima da bi se uspostavila ravnoteža između onoga što želite i načina na koji vodite svakodnevni život.

Kada je moja urednica završila poslednje čitanje ove knjige, na naslovnoj strani ostavila mi je sledeću poru-

ku: „Vejn, knjiga Uspostavite ravnotežu je odlična! Nikome se ne može desiti da je pročita a da se ne preporodi.

Imam osećaj da sam uspostavila ravnotežu sa samom sobom.” Verujem da će se i u vama javiti isti osećaj radosnog okretanja savršenoj ravnoteži našeg Univerzuma dok budete čitali i usvajali ovih devet principa.

Uspostavite ravnotežu Upravo to imao sam na umu dok su mi se ove ideje javljale i na kraju materijalizovale na narednim stranama.

Obožavam ovu knjigu. Volim način na koji leži u rukama, a volim i poruku koju vam šalje. Koristite ove principe svakodnevno da biste se vratili na ono prirodno uravnoteženo mesto sa kojeg ste potekli.

- Neka vas ljubav i veličanstvena svetlostprate, Vejn V. Dejer, Maui, Havaji

www.leo.rs | 9

POGLAVLJE 1 Beskonačnost šume leži u snovima jednog žira (Uspostavite ravnotežu između svojih snova i navika) „San je prvobitno i neko vreme potom bio najveće dostignuće. Hrast spava u žiru; ptica spava u jajetu; a u najuzvišeniju viziju duše umešan je probuđeni anđeo.

Snovi su seme stvarnosti...”

- DŽEJMS ALEN „Istinska mašta nije samo puko sanjarenje; ona je vatra koja potiče iz raja.”

- ERNEST HOLMS Jedna velika neravnoteža u životu javlja se kao razlika između vašeg svakodnevnog života, koji čine rutina i navike, i sna o načinu života koji bi vas izuzetno zadovoljio, koji držite duboko u sebi. U citatu koji otvara ovo poglavlje, Džejms Alen poetično objašnjava da je san jedno magično carstvo iz kojeg dolazi novonastali život.

Duboko u vama nalazi se beskonačni kapacitet stvaranja, ono što Alen naziva probuđeni anđeo koji jedva čeka da zasadi seme da bi ispunio vaše snove i sudbinu. Citat Ernesta Holmsa koji dinamičnu maštu opisuje kao „vatru iz raja” nisam mogao da izdržim a da ne dodam.

Oba vas na prigodan način pozivaju i podsećaju na to da treba da težite toj vatri koja gori, svom snu, ako vam je važno da živite u ravnoteži.

Kako se poremećaj ravnoteže odražava na vaš život Odsustvo ravnoteže između snova i navika može da bude jedva primetno. Ono ne mora nužno da se pokaže očiglednim simptomima gorušice, depresije, bolesti ili anksioznosti - više Uspostavite ravnotežu podseća na nekog nezvanog gosta koji je stalno uz vas, koji vam neprestano došaptava da na nešto ne obraćate dovoljno pažnje. Često imate osećaj da su neki nepoznat zadatak ili iskustvo deo vašeg bića. To vam možda izgleda neopipljivo, ali u vama se javlja želja da budete ono za šta ste predodređeni. Imate osećaj da postoji neki uzvišeniji zadatak; vaš način života i razlog za život nisu u ravnoteži. Dok god ne obratite pažnju na njega, ovaj jedva primetni posetilac nastaviće da vas podstiče da povratite svoju ravnotežu.

Zamislite vagu čiji se jedan kraj povio pod težinom a drugi stoji uzdignut, poput klackalice na čijem jednom kraju sedi dete sa viškom kilograma a na drugom dete sa manjkom. U ovom slučaju, teži kraj, koji izvodi vagu iz ravnoteže, jeste dete sa prekomernom težinom, koje predstavlja vaše svakodnevno ponašanje: posao koji radite, mesto u kojem živite, ljude sa kojima komunicirate, mesta koja posećujete, knjige koje čitate, filmove koje gledate i razgovore koji ispunjuju vaš život. Ne mora da znači da su ove stvari loše same po sebi. Neravnoteža se javlja zbog toga što one

10 |

nisu zdrave za vaš život konkretno - jednostavno se ne uklapaju sa onim što ste vi zamislili da postanete. Kada je nešto nezdravo, onda je i pogrešno, i negde u sebi vi to i osećate. Kada živite tako što radite stvari reda radi, to možda izgleda zgodno, ali težina vašeg nezadovoljstva stvara ogroman poremećaj ravnoteže u jedinom životu koji imate.

Zbunjeni ste osećanjem nezadovoljstva koje vas izjeda i uvek je prisutno, a kojeg izgleda nikako ne možete da se oslobodite, onim osećajem praznine u stomaku.

Javlja se onda kada čvrsto spavate i snovi vas podsećaju na ono što biste želeli da budete, ali se ipak budite i vraćate sigurnoj rutini. Snovi vam takođe skreću pažnju na situacije u budnom stanju u kojima ste mrzovoljni i svadljivi, jer ste u stvarnom životu toliko nezadovoljni da pokušavate da se oslobodite Beskonačnost šume leži u snovima jednog žira tog pritiska tako što ćete bes izbaciti iz sebe. Neravnoteža se krije iza osećaja osujećenosti koji imate zbog trenutnog načina života. Ako dozvolite sebi da razmišljate o ovoj „vatri koja potiče iz raja”, zapravo samo nastavljate da racionalizujete svoj status quo objašnjenjima i uvijenim razlozima za koje duboko u srcu znate da su samo izgovori, a sve iz razloga što mislite da ne posedujete alat potreban da biste život vratili u ravnotežu.

Možda ćete doći do trenutka u kojem ćete postati neverovatno grubi prema sebi i kada ćete početi da se okrećete lekovima i raznim drugim načinima lečenja usled osećaja nesposobnosti - i onoga što se naziva depresija. Svakako će se javljati sve veći i veći osećaj besa i često ćete menjati raspoloženja, a to će biti praćeno čestom pojavom manjih smetnji kao što su osećaj hladnoće, glavobolja i nesanica. I dok vam vreme prolazi u ovakvom stanju neravnoteže, imate sve manje volje za nešto što vam je postalo naporno. Posao postaje sve veća rutina, koja je izgubila smisao, a i želja za radom je iščilila. Ove gluposti počeće da se odražavaju i na vaš odnos prema porodici i ljudima koje volite. Lako vas je uznemiriti, vredate druge bez očiglednog razloga.

Ako možete da budete iskreni prema sebi, shvatićete da vaša nervoza dolazi od toga što ste u neravnoteži u odnosu na onaj veliki san koji oduvek imate, a koji vam sada očigledno izmiče.

Kada ovi prikriveni simptomi izadu na površinu, od suštinske je važnosti da ispitate energiju koju dajete vagi da biste je doveli do ravnoteže - ili u ovom slučaju do neravnoteže. Ovaj osećaj nesigurnosti nadjačava vaše razloge za život - ali samo vi možete dovesti ovu vagu života u ravnotežu. Sledi nekoliko alatki koje će vam pomoći da povratite ravnotežu u životu, a počnite od reorganizovanja postupaka kojim možda sami sebe sabotirate.

NASTAVIĆE SE...

DR VEJN V. DAJER

Promena preusmerite život od ambicije ka smislu Knjiga Promena govori o tome zašto i kako da ambiciju zamenimo smislom. Takva promena čini da onaj osećaj otuđenosti nestane, razjašnjava duhovne veze koje postoje među nama i uključuje prelazak iz jutra, kojim rukovodi ego, u popodne života, gde se sve odvija pod uticajem smisla.

Dok razmišljamo o tome da napustimo jutro života, u kom ego ima ulogu glavnokomandujućeg, i zakoračimo u popodne (i veče), gde smisao zamenjuje ambiciju, možemo da se suočimo s neočekivanim pojavama koje su sastavni deo novog pravca u kom smo krenuli. Može se reći da ćemo, prema univerzalnom zakonu, iskusiti nekakvu vrstu pada. Međutim, ti padovi ili najniže tačke daju nam energiju koja nam je potrebna da se udaljimo od ega i krenemo ka životu koji ima svrhu.

Promena ne označava gubitak poleta - ona je znak da postoji nešto novo što nas pokreće. Time se obavezujemo da ćemo živeti životom u kom ćemo da iskusimo smisao i da se osetimo korisnima, umesto da živimo životom obeleženim beskonačnim zahtevima i lažnim obećanjima koje su glavna karakteristika ega.

Kao što dr Vejn V. Dajer rečito objašnjava u svojoj knjizi, svako od nas ima mogućnost izbora da svoj život preusmeri sa ambicije na smisao... i tako privede kraju povratak ka Izvoru koji nas je stvorio.

www.leo.rs | 11

12 |

Dženis Bomon Moć praštanja Zašto je dobro da oprostimo svom prijatelju, svom šefu, svojoj porodici i svima onima koji su vas povredili ili izneverili

Pronaći hrabrost i spremnost da oprostite nekome ko vas je povredio ili izdao može biti najteža stvar na svetu. Da li zaista možete da oprostite i onda kad vas nečija izdaja obori na kolena?

A ako možete, koji su sve izazovi i dobiti kad se neka nama bolna situacija oprosti i otpusti? I kakav je život kad se nađete na drugoj strani?

Praktična, topla, s obe noge čvrsto na zemlji, Dženis Bomon deli sa čitaocima svoje priče o povređenosti, kao i one drugih ljudi koji govore šta su učinili kad ih je neko povredio. Ove priče su iskrene, realne, ponekad smešne, ali uvek upečatljive.

Moć praštanja je knjiga koja je pravo blago za današnje vreme.

NEMOJTE DA BESNITE, IZRAVNAJTE RAČUNE Čini mi se da mržnja ima dosta sličnosti s heroinom, iako ga nikada nisam probala. Oboje čine da se neko vreme osećate odlično, a onda počinju da vas izjedaju iznutra. S vremenom šanse da se razvijete do svog punog potencijala počinju da bivaju sve manje. Ono što je smešno je to što, dok nastavljate da se ljutite na nekoga i da ga prezirete još dugo pošto se nemili događaj odigrao, recimo kao onda kada su vam drug ili drugarica preoteli glavnu ulogu u školskoj predstavi Briljantin, vi tako samo povređujete sebe, dok kučka koja je igrala Sendi ili šmokljan koji je zablistao kao Deni verovatno uživaju u životu mnogo više od vas.

Velika je čarolija naučiti praštati. Zato se uključite u ovaj program i naučite da blagosiljate prijatelja koji vas

je naterao da jastukom prigušujete jecaje onda kad vam je pre mnogo godina preoteo trenutak slave.

Ovo uopšte nije lak zadatak, pogotovu ako ste nalik meni, koja bih mogla kao od šale da osvojim zlatnu medalju na olimpijskim igrama samo da je mržnja jedna od takmičarskih disciplina. Kad sam bila mlađa, imala sam odličnog učitelja mržnje – Amandu. Ona me je naučila da će, „ako dovoljno dugo čekaš, doći i tvojih pet minuta“, što znači da će se mogućnost da se osvetiš svakako ukazati i osveta će biti podjednako slatka čak i posle nekoliko godina. „Strpljenje je suština karme“, objasnila mi je Amanda, koja nikako nije bila pristalica ideje da osvetoljubivost treba s vremenom da oslabi da ne bi došlo do toga da zbog nje zapostaviš sopstveni život. Nijednog trenutka ne treba da prestaneš da žudiš za sjajnom mogućnošću da

www.leo.rs | 13



s nekim izravnaš račune, smatrala je ona.

Ja sam ovaj nauk podigla na još viši nivo, na duhovnu ravan gotovo, i moja mantra je postala: Najpre izravnaj račune, pa tek onda praštaj. Tako sam se našla u zoni u kojoj mi je bilo mnogo jednostavnije da oprostim dečku što me je prevario ako se najpre uvučem u njegov stan i odsečem rukave na njegovom novom odelu marke Hjugo bos. Prvo se zaokupim radom makazama, a onda se suočim sa strašnom reči koja počinje na slovo p.

Moja mantra je postala: Najpre izravnaj račune, pa tek onda praštaj.

Ovo još nisam nikome rekla, ali jednom je postojao jedan mladić s kojim sam se viđala nekoliko meseci i onda mi se smučio zbog načina na koji se ponašao prema ženama, kao da su tek nešto više od barbike.

Kad smo se razišli, molila sam se da ga naredna devojka otkači onako kao što je on otkačio mene jer bi to za mene bila zadovoljavajuća osveta. Ali kad se to zaista dogodilo, uživala sam u toj vesti otprilike nešto malo duže od delića sekunde, a onda sam se osetila nekako praznom. Ipak, Bog mi je svedok da nikada nisam otišla toliko daleko da unajmim profesionalca da smrska koleno nekom mom bivšem ljubavniku ili šefu koji se ogrešio o mene, kao što se to dešava u holivudskim filmovima. U mojim mislima nikada nije bilo mesta za plan koji bi mogao da se završi tragično.

Bila sam uglavnom pasivno-agresivna osvetoljubiva princeza.

Jednom mi je jedna školska drugarica rekla: „Momci se nikada ne dure jedni na druge onoliko dugo koliko se dure devojke. To je jedna od njihovih jačih strana“.

Ovaj njen komentar me je duboko pogodio zato što mi je omogućio da prvi put shvatim da je praštati i nastaviti svoj život ono što nas istinski oslobađa. Muškarci se pomire, zaborave na celu stvar i ubrzo nastave da se zajedno dobro zabavljaju, a žene, kad se posvađaju, neprestano misle na osvetu. Pitam se samo ko je tu pametniji!

KRALJICA ZLOĆE Dok sam radila za jedne londonske novine, živela sam s čovekom koji je bio novinar s Flit strita. Moja osećanja u toj vezi neprestano su varirala, po principu toplo–hladno. Bila sam kraljica zloće i uglavnom sam se prema njemu loše ponašala, iako sam sve vreme bila svesna da je njemu veoma stalo do mene. Sada znam da sam mogla da budem nežnija. Oborilo me je s nogu s koliko se stila pozdravio sa mnom na aerodromu. Dok

14 |

me je poslednji put grlio, sa žaljenjem sam mu priznala da znam da sam bila neprijatna i da sam ga često povređivala. On je na to odgovorio: „Ipak, vredelo je! Ja bih ponovo prošao kroz sve to“.

On zaista nije bio ljut na mene i nije bio zlopamtilo. Njegova ljubaznost i velikodušnost su mi predstavljale podsticaj. Kad sam sela na svoje mesto u avionu za Njujork, pokušala sam da se oslobodim besa koji sam godinama nosila u sebi prema velikom broju muškaraca i žena iz svoje prošlosti. Dok sam kroz prozor gledala kako londonski aerodrom polako nestaje s vidika, setila sam se, što je najčudnije, nekolicine ljudi kojima sam odbijala da oprostim toliko dugo da sam na kraju i zaboravila šta je bilo to što je izazvalo toliki bes u meni. Koliko sam mogla da se setim, radilo se o nekim manjim nesporazumima, a ja sam se i dalje ljutila na te ljude, trošeći silnu energiju bez pravog razloga.

Već kod drugog džina i tonika koje mi je stjuardesa donela obećala sam sebi da ću pokušati da se opametim. Baš sam bila budala, pomislila sam. Iznenada sam u mislima videla sebe kao propalu matoru vešticu već u četrdesetoj i znala sam da će mi se to i desiti ako ne uspem da razvijem u sebi veštinu da se oporavljam od razočarenja i prevara.

Ono što je zanimljivo jeste da sam već sledećeg vikenda imala priliku da isprobam svoju novu od luku. Bila sam u poseti nekim svojim prijateljima u Iznenada sam Konektikatu. Još jedan stari drugar je doleteo iz San u mislima Franciska i nas četvoro smo videla sebe se radovali danima koji su kao propalu bili pred nama. Vikend je divno počeo, ali se završio matoru na najgori mogući način.

Sve je započelo jednim besmislenim razgovorom. Pokušavali smo da nadmašimo jedni druge pričama o neprijatnim prodavcima koji rade u prestižnim buticima (nalik na iskustvo Džulije Roberts iz filma Zgodna žena).

Naši domaćini Majk i Sindi ispričali su nam nekoliko veoma smešnih anegdota. Onda je došao red na mene. „Svi se sećate Dena, s kojim sam nekada izlazila? E pa, on mi je pričao kako je jednom bio u Gu-

vešticu već u četrdesetoj i znala sam da će mi se to i desiti ako ne uspem da razvijem u sebi veštinu da se oporavljam od razočarenja i prevara.

čijevom butiku na Rodeo drajvu i tamo je razgledao neke kaiševe. Ohola prodavačica ga je posmatrala s visine i on joj je uzvratio: Slušajte, nemojte tako da se ponašate prema meni. Vi ste verovatno autobusom došli na posao!“ Onda sam se iznenada setila nečeg drugog i obratila sam se Sindi: „Dobila sam pismo od Dena baš pre nego što sam krenula iz Londona. Zamolio me je da te obavezno pozdravim. Takođe ti je poručio da i dalje vodi devojke na vikend u Los Anđeles, samo se sada prvo oženi njima“.

Jednostavno ćete morati da mi poverujete na reč da zaista nisam videla nikakvo skriveno značenje u ovim rečima starog druga. Sve dok nisam ugledala Sindino lice, nije mi palo na pamet da je i ona jednom krišom otišla na vikend s mojim dečkom, kojeg sam u to vreme još volela i žudela za njim.

Sindi je istrčala iz dnevne sobe, a ja sam pohitala za njom. „Hvala ti što si mi rasturila brak!“, povikala je na mene između dva jecaja. Ispostavilo se da je Majk oduvek sumnjao da je ona imala vezu s Denom, ali je ona to neprestano poricala. A ja sam sada to, sasvim nehotice, potvrdila.

Oneraspoložila me je činjenica da sam izazvala pometnju u mirnom Konektikatu, ali još više me je potreslo saznanje da su me Den i Sindi prevarili. Dok sam joj se ja poveravala u vezi s Denovim i svojim odnosom, ona je u potaji provela sramotni vikend s njim. Oboje su me dobro izigrali.

Atmosfera među nama je te večeri bila prilično hladna, ali se desilo da smo i Sindi i ja narednog jutra ustale rano. Pomirile smo se u kuhinji dok se ona zaklinjala da se između Dena i nje nije ništa desilo za vreme tog famoznog vikenda. Ma da, kako da ne, pomislila sam.

Neposredno posle tog saznanja da su se njih dvoje lepo zabavili meni iza leđa, verovala sam da sam sasvim dobro savladala veštinu praštanja. Ali kasnije sam shvatila da sam i dalje povređena i besna na njih. Najviše na svetu mrzim da budem prevarena. Bilo mi je potrebno nekoliko godina da se oslobodim želje da kaznim Sindi i Dena. Nažalost, to su bile, u izvesnom smislu, protraćene godine, koje sada ne mogu da vratim.

ILI SE OSVETITE ILI ZABORAVITE NA SVE Imam utisak da sve važne stvari u životu mnogo sporo učim. Hvala bogu, više nisam pristalica ideje da treba biti zlopamtilo. Sada je moja nova mantra: Najbolja osveta je postati srećan. To je, sasvim sigurno, odličan način da se nekom osvetite.

Dakle, do sada smo naučili da nam praštanje pomaže da postanemo slobodni. Ali niko od nas nije bez mana. Nećemo uvek moći da u tome uspemo iz prvog pokušaja – bilo zato što duboko u srcu nismo

prihvatili tu ideju, ili stoga što nas je osoba kojoj smo želeli da oprostimo jednostavno oterala dođavola kada smo s njom pokušali da razgovaramo.

 Ponekad nećete uspeti da oprostite, ali je svakako važno da se potrudite najviše što možete.

Pre nekoliko godina pohađala sam jedan kurs iz ličnog razvoja. Na jednom od časova imali smo zadatak da se prisetimo nekoga ko se ogrešio o nas, da ga onda pozovemo telefonom i da mu kažemo da smo mu sve oprostili.

Jedna od učesnica kursa setila se svog bivšeg muža. Smatrala je da će ga njen poziv obradovati. On se uvek podsmevao tome što nju zanima reinkarnacija i podrugljivo ju je poredio s filmskom zvezdom Širli Meklejn, koju smo moje prijateljice i ja silno „mrzele“ kao džangrizavu komšinicu Džulije Roberts u filmu Čelične magnolije kad god bismo ga gledale na televiziji. Odmah ga je pozvala i razgovor je tekao otprilike ovako: „Zdravo, ovde Melani. Idem na jedan kurs iz ličnog razvoja i rekli su nam da izaberemo nekog kom bi trebalo nešto da oprostimo i da ga onda pozovemo. Želim samo da ti kažem da ti opraštam za sve one strašne stvari koje si mi radio dok smo živeli zajedno“. Njen bivši suprug je prasnuo u smeh i samo rekao: „Vidimo se u sledećem životu, Širli“, a potom je spustio slušalicu. Šta mislite, možda ga je naljutilo to što je ona spomenula samo njegove nedostatke?

Ne mogu da se setim koga sam ja izabrala, samo se kao kroz maglu prisećam da sam bila podjednako neuspešna kao ova žena. Ali znate šta? Sada smatram da je život suviše kratak da bismo prebacivali sebi ako druga osoba ne želi da učestvuje u procesu pomirenja, ili ako teška srca shvatimo da moramo da uložimo još mnogo rada i truda da bismo se oslobodili starih rana. Ali zašto bar ne pokušati oprostiti da bi se raščistilo s prošlošću?

Nema šta da se izgubi.

Na početku svog bavljenja novinarstvom jednom prilikom sam bojažljivo upitala čuvenu feministkinju Džermejn Grir da li i dalje reaguje u nekim situacijama onako kako je naučena da čini još u ranoj mladosti, umesto da se ponaša u skladu s onim što sada zna o ravnopravnosti žena, i ona mi je odgovorila: „Oh, da, činim to sve vreme, ali znaš, polovina zadovoljstva je u borbi sa samim sobom“. Ovo spominjem samo zato što bi Džermejnin pristup mogao da bude koristan. Postojaće situacije kada nećete uspeti da oprostite, ali treba ceniti i to što ste dali sve od sebe i to bi trebalo jednostavno da bude dovoljno.

NASTAVIĆE SE...

www.leo.rs | 15

16 |

Dejvid Hamilton

Sudbina i slobodna volja Da li ste se ikada zapitali zašto se stvari događaju onako kako se događaju? Da li ste se pitali da li je nešto jednostavno moralo da se desi? U ovoj knjizi, dr Dejvid Hamilton nam otkriva naučne dokaze koji pokazuju: – na koji način planete i zvezde, svojim magnetskim privlačenjem i simbolički, utiču na naš život; – kako svojom slobodnom voljom možemo da nadvladamo svoje genetsko nasleđe; – da je postojanje života posle smrti realnost; – da mi sami pre nego što se rodimo biramo u kojim uslovima i okolnostima će se odvijati naš život.

Dr Hamilton nam pokazuje da su sile sudbine i sila slobodne volje u ravnoteži. Svi se rađamo sa duboko usađenim nesvesnim sećanjem na vrstu života za koju smo se odlučili pre nego što smo se rodili i ova „unutrašnja mapa“ nas vodi tokom života. Ipak, kao i mapa gradskih ulica, ona može samo da vam pokaže koji je put najbolji, ali ne može da vas primora da se odlučite za njega. Od vas zavisi da li ćete slediti tu mapu. „Moralo je da bude tako“. Ovu tvrdnju sam čuo stotinama puta. Ali, da li je zaista moralo da bude tako? Koliki uticaj ima naša slobodna volja? Danas postoji mnoštvo knjiga koje nam pokazuju da mi sami možemo da kreiramo svoju stvarnost, ali ja sam ponekad imao osećaj da se stvari ipak događaju same od sebe.

Dok sam rastao, jedna od najčešće korišćenih fraza u mom selu bila je: „Nećeš izbeći onome što ti je namenjeno“. Kad sam počeo da pišem ovu knjigu, ta fraza mi je stalno bila na umu. Želeo sam da sagledam odnos sila sudbine i moći slobodne volje.

Za većinu nas život se svodi na kretanje od tačke A do tačke B. Ipak, iako je divno stići do tačke B, zapravo je važan onaj deo između. Tamo se obavlja pravi posao.

To je poruka ljudi koji su doživeli iskustvo bliske smrti i ljudi koji su bili podvrgnuti hipnotičkoj regresiji i progresiji.

Pre nego što se rodimo, mi sebi postavljamo ciljeve i izazove koji služe kao podrška našem duhovnom razvoju. Oni nisu urezani u kamenu. Naša mapa nas podstiče da stvorimo određene događaje, ali ne moramo da to učinimo ako ne želimo. Ipak, ma šta da izaberemo, naš život uvek predstavlja savršen teren za našu evoluciju.

Recimo da sam odlučio da radim na praštanju da bih produbio svoje shvatanje i iskustvo o tome. Upotrebio sam to kao primer jer je to nešto što ja zaista moram da učinim.

Nekad sam često privlačio situacije u kojima sam bio zlostavljan. U tim situacijama nisam bio sam. Nasilnik – ili nasilnici – i sami su morali da odigraju svoju ulogu.

Nasilnici su često ljudi koji zaborave sebe i krenu nasilnim putem kojeg nema na njihovoj mapi. Ako ste izabrali da doživite zlostavljanje, osetićete ko su ti ljudi i

www.leo.rs | 17

oni će vas nesvesno privući. Ali, ljudi se ponekad rode sa zlostavljanjem na svojoj mapi. Za to je neophodno da postoji veliko prijateljstvo između tih duša. Razmišljajte o tome na taj način. Možete li da zamislite da zamolite nekog od svojih prijatelja da vas udari u nos da biste naučili da prevaziđete bol? Za to je potrebno pravo prijateljstvo. Ponekad je to ono što učinimo pre rođenja – dogovorimo se da ćemo povrediti jedni druge da bismo učili. Možda ćemo u sledećem životu promeniti uloge da bismo sagledali stvari iz drugog ugla.

U vestima i u novinama često vidimo osvetu na globalnom planu. Ali, vi ne morate da sledite taj primer.

Možete da postavite drugačiji primer ljudima. Samo velika osoba može da bude primer mira.

Pošto se dogovorimo i kad se rodimo, naše unutrašnje mape privući će nas. Ako imamo plan o zlostavljanju, možda ćemo da zajedno radimo ili da idemo u istu školu. Moj „prijatelj“ me neće voleti iz nekih razloga koji ni njemu samom neće biti jasni na svesnom nivou ili će biti ljubomoran na mene i neće moći da odoli tome da mi zagorčava život. Neprestano će me gnjaviti. U početku će mi to biti bolno, ali na kraju – a to će trajati danima, nedeljama, mesecima, pa čak i godinama – moći ću da ga sagledam drugim očima i da mu oprostim. To je suština svega.

Ako vas je neko povredio ili uvredio kod kuće, na poslu ili u vašem okruženju, šta ste učinili? Neko mora da napravi prvi korak prema miru. Neko mora da ima hrabrost za to. Budite to vi. Budite čudo.

Da li možete da zamislite izraz na licu nasilnika kad biste mu mirno rekli: „Hvala ti što si mi pružio priliku da naučim da praštam?“ Možda bi se tada u njemu pokrenulo sećanje koje bi ga podstaklo da prestane da zlostavlja ljude. Možda je to znak koji je nesvesno čekao.

Možda je to vaš deo posla!

BUDITE ČUDO Na sve strane oko nas svet se svakodnevno menja.

Kako da napravimo promene koje želimo? Kako bismo mogli da živimo u svetu punom ljubavi, velikodušnosti, praštanja, saosećanja i prihvatanja? Zvuči li vam to kao čudo? Ako želite da živite u takvom svetu, budite vi čudo.

Svet menjanju male stvari zato što se dešavaju oko nas svakog dana. Uglavnom ih jedva i primećujemo. Potrudite se da primetite ljubav, velikodušnost, praštanje, saosećanje i prihvatanje koje vidite svakog dana i neka vas sećanje na to motiviše.

Ono što se ne prikazuje često na vestima je da svugde postoje ljudi koji se odupiru refleksnoj reakciji osvete kad ih neko povredi ili uvredi. Znaju da samo postavljanjem primera mira mogu da iscele rane koje postoje na obe strane. Zato okreću i drugi obraz. Ti ljudi su svuda oko vas.

Promena započinje sa svakim od nas, u našem srcu i umu, pre nego što postane dominantna sila u svetu. Ako unesemo ljubav u svoje srce, možemo da je donesemo i u svet. Umesto da supersile budu neke države, neka supersile budu ljubav i mir. Oni su to uvek i bili samo što smo mi to zaboravili. Setimo se koliko su oni moćni.

Možete da aktivno demonstrirate mir i ljubav. Kad ste ljubazni prema nekom, ne možete da znate koliko će taj čin da daleko stigne i koliko će ljudi da dotakne. Jedna s ljubaznošću učinjena sitnica promeniće njihov stav.

Možda su imali loš dan i vaše reči ili dela će ih podići. Da nije bilo vaše ljubaznosti, možda bi se iskalili na nekoj voljenoj osobi koja bi tada nastavila taj ciklus. Vaše reči ili dela možda su promenile sve to. Nikad se ne zna. Da li ste ikada imali težak dan, a tada vam je neko rekao ili učinio nešto zaista lepo? Možda se radilo o nekoj sitnici, ali vas je ona dirnula. Promenila vam je dan.

Neka naš cilj budu zvezde. Zar ne sanjate o takvim mogućnostima? Kladim se da to činite. Vi to možete!

Samo morate da počnete još danas.

Mislim da još nismo ni pokrenuli svoju moć stvaranja takvog sveta. Mi sputavamo sami sebe misleći da smo nebitni i da su jedini ljudi koji mogu nešto da učine oni koji se nalaze na položajima moći.Ali, istorija nam je pokazala da je to retko tako. Istorija je puna priča o ljudima koji su imali san i ostvarili ga.

I promenili su svet!

Ukoliko želite da primate obaveštenja o novim brojevima Lavovskog časopisa, izdanjima Leo commerca, akcijama koje sprovodimo, novim knjigama u ponudi onlajn knjižare Riznica knjiga....prijavite se na Leo Newsletter!

18 |

Prijavite se za P

na: www.leo.rs

Brajan Trejsi

MOĆ ŠArma Kako da postanete neodoljivi sagovornik i osvojite svaku osobu, u bllo kojoj situaciji.

Šarm na delu 1

Nije sporno da su neki ljudi po prirodi šarmantni, što im daje izvesnu prednost.

Međutim, šarm nije nekakav tajanstveni elemant koji se nalazi u našim genima. Šarm je rezultat upotrebe specifičnih veština o kojima većina nas zna malo ili ne zna gotovo ništa. To znači da se šarm može naučiti. Treba da promenite stav o šarmu kao ličnom kvalitetu i veštini koju možete da razvijete radeći stvari koje šarmantni ljudi rade i zračeći ličnošću kakvom zrače šarmantni ljudi.

Učenjem jednostavnih istina i vežbanjem tehnika iz ove knjige, vi možete dramatično poboljšati efektivnost i povećati zadovoljstvo u okviru vaših uzajamnim odnosa sa drugima počevši od vaše porodice, i proširiti tu atmosferu na odnos sa svakom osobom koju poznajete.

Najdragocenija roba na svetu nisu ni zlato, ni dijamanti- već

šarm.

Obično, kada sretnete osobu koju vas oduševi svojim držanjem, načinom govora, bojom glasa i mimikom, pomislite kako je “rođen/a“ sa tim. Da se sa tim rađa, i da se to ne može naučiti. Brajan Trejsi, svetski autoritet u oblasti ličnog i profesionalnog razvoja smatra da se ova moć može naučiti.

Sposobnost da budete šarmantni , dopadljivi i prijatni, otvoriće vam više vrata nego bilo koji drugi kvalitet. A što ljudi o vama budu mislili da ste srdačniji, to će pre želeti da vas vide, da vas slušaju, da budu u vašem prisustvu i da vas zovu u svoje društvo.

Vaša reputacija, način na koji ljudi o vama razmišljaju i govore kada niste prisutni, najvrednija je lična i profesionalna imovina.

To je ukupan utisak koji ostavljate na druge kada provode vreme u vašem prisustvu.

www.leo.rs | 19

20 |

Arlin Filips

Spektakularna samba OvajčarobnisvetlucaviserijalpratiavantureAlane,mladedevojkekojaobožavadaigra.Njenapriča počinjekadaotkrijemisterioznuprodavnicukostimamadamKoko.Zahvaljujućimagičnimkostimima,Alana odlazinamnogadivnaputovanjanakojimaupoznajesjajne,živopisnelikove.Sjajanserijalzamladekoji uživaju u čitanju i odličan način za upoznavanje različitih stilova plesa.

Đaci u studiju Iskorak „Alana ne zna da igra! Alana ne zna da i-gra!”

Alana se osvrnula da vidi odakle dopire taj glas. Zamalo da padne u tim visokim štiklama za sambu.

Videla je svoju mlađu sestru kako viri kroz odškrinuta vrata. „Abi!”, viknula je.

Alana se očajnički trudila da uvežba sambu za priredbu koja će se održati za vikend. Što je više vežbala, više je grešila, a sad ju je dosadna Abi dodatno uznemirila svojim podsmevanjem. „Joj”, vrisnula je Abi kad ju je ivica vrata tresnula u čelo. „Mama, mama”, zakreštala je. „Alana me je udarila vratima!” „Nisam namerno”, dobacila je Alana. „Nije trebalo da me špijuniraš, zar ne?” „Devojke, možete li da se smirite?”, pitao je umoran glas. „Upravo sam odradila dvanaestočasovnu smenu u restoranu i glava mi puca. Tražim samo pet minuta tišine.”

„Ali mama, mislila sam da mi šiješ haljinu za priredbu”, procedila je Alana. „Potpuno sam zaboravila, izvini.”

Alana nije mogla da poveruje sopstvenim ušima.

Njena plesna škola, Iskorak, organizovala je priredbu pod nazivom „Spektakularni latinoamerički plesovi”. Alana i njena mama su tokom vikenda kupile taj divni materijal zelen kao more i trebalo je da ga mama pretvori u haljinu za sambu. Kako je mogla da zaboravi? Sigurno je znala koliko joj je to bilo važno.

Alana je sela na najvišu stepenicu i zarila glavu u šake. „Sad je prekasno da se sašije haljina, je l’ da?” Trudila se da suzbije podrhtavanje svoga glasa. „Naravno da jeste”, odgovori mama. „Večeras moram da učim za ispit iz informatike, a sutra ceo dan radim.” „Možemo li, onda, da izađemo i kupimo gotov kostim? Mooooolim te!”, cvilela je Alana. „Kako misliš da to sebi priuštimo?”, brecnula se mama izgubivši strpljenje. „Alana, zar si stvarno mislila da je tvoj glupi ples najvažniji na svetu? Očajnički se trudim da čuvam vas dve,

www.leo.rs | 21

radim non-stop, a ti misliš samo na kostim za sambu, korake za tango, pokrete za džez i baletske poze. Zar ne treba da se koncentrišeš na nešto važnije: na primer, kako da mi pomogneš? Možda je vreme da se ispišeš sa plesa!” „Već provodim polovinu svog slobodnog vremena čuvajući Abi”, gunđala je Alana. Nije se usuđivala da to izgovori naglas. Umesto toga, vratila se u svoju sobu, zalupila vratima i bacila se na krevet da se dobro isplače.

Ne bi je, valjda, mama stvarno naterala da odustane od plesa?!

Kad se malo smirila, okrenula se na leđa i pogledala svoju sobu. To joj je uvek pomagalo da se oseća bolje.

Soba je njeno mirno skrovište.

Iznad kreveta bio je ogroman poster Darsi Basel u Labudovom jezeru. Zidovi prekrivaju slike svih mogućih plesova. Bila je tu i slika njene omiljene grupe Ti džej es kako izvode pokrete za najnoviju pesmu, jedna na kojoj Vinsent i Flavija igraju tango i poster sa koncerta Alanina soba nije baš velika, ali ipak je nekako uspevala da tu vežba plesne pokrete. Davno je izbacila tepih da bi imala čvrstu podlogu za ples. Daske na podu bile su pomalo neravne i nejednake, ali bolje išta nego ništa.

Okrenula se na stranu i nalaktila. Na polici pored kreveta, uredno poslagani, sijaju se trofeji koje je osvojila na takmičenjima, a na zidu vise uramljene diplome za razne plesove. Krenula je u plesnu školu kad je imala četiri godine. Na komodi se nalazila predivna španska lepeza za flamenko koju je kupila na pijaci. Sa unutrašnje strane vrata bio je pričvršćen čiviluk na kome su okačene njene baletanke, cipele za step, džez balet i sambu.

Uglavnom je kupovala polovne cipele, jer su nove bile preskupe.

Alana je uzela svoje najveće blago — kutiju za nakit koju je dobila od tetke iz Austrije. Kutija je presvučena ružičastom svilom i srebrnim cirkonima. Kad otvoriš poklopac, pojave se dve minijaturne balerine koje se vrte ukrug. Dok je posmatrala njihov ples, Alana je odlutala u svet mašte. I baš u tom trenutku, začulo se bojažljivo kucanje na vratima. „Ko je?”, upita Alana. „A, ti si”, promrmlja dok je Abino lice crvenih obraza virilo iza vrata. „Došla si da mi se još malo podsmevaš?” „Došla sam da se izvinim”, odgovori Abi. „Mislim da je totalno bezveze što nećeš dobiti haljinu za sambu. Nadam se da te mama neće naterati da se ispišeš sa plesa jer znam da to najviše voliš.” „Hvala, Abs”, rekla je Alana i potapšala prazno mesto na krevetu pored sebe. Abi sedne pored nje i ugnezdi glavu na Alanino rame. Alana je privije u naručje. „Ima

22 |

ona i dobrih strana”, pomislila je nevoljno. Baš tada neko pozvoni na vratima i Alana se stušti niz stepenice da otvori. Bila je to njena najbolja drugarica Mina s tatom.

Došli su da je odvezu u plesnu školu na probu za priredbu. Alana je bukvano izletela iz kuće dovikujući mami i Abi jedno dugačko: „Ćaaaaaao!” „Šta je bilo?”, pitala je Mina čim je Alana sela u auto. „Izgledaš kao da si plakala”, prošaputala je Mina da je tata ne čuje.

Alana je uvek sve govorila Mini. „Mama, kao i uvek”, odgovorila je. „Zaboravila je da mi sašije haljinu, a što je još gore — misli da treba da se ispišem sa plesa.” „O ne, strašno!”, saosećajno je odgovorila Mina. „Sutra ću izgledati užasno na priredbi u trikou i staroj crnoj suknji, a Veriti će sigurno nositi neki markirani, ručno šiveni kostim!” „Najvažnije je kako plešeš”, dodala je Mina. „U tom slučaju sam u još većem sosu!”, progunđala je Alana. „Satima sam vežbala sambu u sobi i jednostavno ne mogu da osetim promenu ritma. Ne znam šta mi je!”

Nije bilo više vremena za kukanje, jer je Minin tata upravo zakočio ispred plesne škole. „Vaša stanica, devojke — lepo se provedite!” Nije imao pojma o drami koja se odigravala na zadnjem sedištu. Čim su Alana i Mina ušle u salu, zapljusnula ih je strašna buka. Svi polaznici plesne škole bili su veoma uzbuđeni zbog priredbe i glasno su čavrljali. Alana i Mina su im pritrčale i počele su sa vežbama za zagrevanje ne prekidajući priču.

Iznenada, svi su ućutali jer je neka devojčica kovrdžave kose uletela u salu i spotakla se. Otklizala se na drugi kraj sale pravo pred noge visoke, vitke devojke. „Ups, izvini, baš sam smotana!”, promucala je nova devojka. Pocrvenela je i zakikotala se kao luda. „Uzgred, ja sam Kloi.” „Ja sam Veriti”, uzvratila je visoka devojka posmatrajući Kloi kao nešto u šta je slučajno ugazila. „Kako ti je lepa haljina!”, zadivljeno će Kloi gledajući predivnu narandžasto- zlatnu Veritinu haljinu. „Lepa je skoro kao ti!”

Veriti nije smatrala da treba da odgovori. Okrenula joj je leđa i počela da ćaska sa nekim tamnokosim dečakom. Činilo se da mu je pomalo neprijatno i saučesnički je slegao ramenima prema Kloi.

Alana je prišla i pomogla joj da ustane. Zaustila je da kaže nešto utešno o tome kako je Veriti uvek odvratna, kad je shvatila da se Kloi kezi od uva do uva. Kao da nije ni primetila koliko je Veriti bila gruba prema njoj.

Alana se ponudila da povede Kloi u obilazak pre nego što počne čas.

Kloi je zverala unaokolo upijajući veliku salu uglancanog poda od tamnog drveta i zidove od ogledala.

Alana joj je pokazala šipke koje su koristili kao držače za vreme časova baleta. Zatim su izašle da pogledaju ostale delove zgrade. „Zar Veriti nije divna?!”, izustila je Kloi dok su izlazile iz glavne vežbaonice. Alana je samo slegla ramenima, ali nije izustila ni reč. „Ko je onaj divni dečko s kojim je bila?”, nastavila je Kloi. „A, to je Metju”, odgovori Alana sa malo više oduševljenja. On je naš najbolji plesač. Veriti uvek uspe da igra s njim,, nažalost.”

Alana je pokazala Kloi mesto gde drže rekvizite kakvi akvi se samo mogu zamisliti za sve moguće plesove: trake, e, perjanice, štapove, cilindre, e, vijače, girlande i veštačko cveće.

Kloi je samo stajala i buljila preneraženo. „Hajde!”, pozva je Alana.

Uhvatila ju je za ruku i nežno povukla zatvarajući sobu sa rekvizitima. „Pokazaću ti svlačionice.” „Svako ima svoj ormarić”, objašnjavala je. Zatim je pokazala jedan na saamom kraju. „Ovaj je prazan. n.

Zašto ga ne uzmeš?” Dokk je Kloi kačila kaput, iskoristila la je priliku da pita Alanu o tome me kakva je gospođica Trina. „Stroga”, odgovorila je Alana. ana „Ne voli one koji se ne trude dovoljno, ali u stvari je vrlo fina. Sviđa mi se. Uvek izgleda ekstra!” „Da”, uzdahnula je Kloi. „Videla sam je na audiciji. Volela bih da sam lepa kao ona.” „Hajdemo”, reče Alana. „Bolje da se vratimo u salu — počinjemo za minut!”

Dok su prolazile pored Veriti, Alana je čula kako šapuće nekoj devojci: „Jesi li čula da novu devojku zovu Puslica?”

Alana je pocrvenela od besa i pogledala Kloi, ali izgleda da Kloi to nije ni primetila.

Tada se čulo oštro klap, klap, klap. Zavladala je mukla tišina. Gospođica Trina je stajala ispred i čekala da počne.

Bila je elegantna kao i uvek. Njena svilenkasta plava

kosa bila je podeljena na sredini i vezana u konjski rep.

Nosila je crni džemper sa ve-izrezom od kašmira i ljupku crnu suknju za sambu. „A sada, dragi učenici, ovo nam je poslednja proba pre priredbe i hoću da svi date sve od sebe, bez ^ grešaka!” Lice joj je malo smekšalo dok je govorila: „Ne zaboravite da samba potiče iz Brazila, da je to ples karnevala. Hoću da uložite svu svoju energiju i da gledaoci ostanu bez reči! Vreme je za karneval!”

Alanin par bio je Tobi. Imao je jedanaest godina, isto je ples još duže od nje. Mrzeo kao i ona, a trenirao treni je ples. Viš Više bi b voleo da vozi skejt sa ortacima.

Mislio je d da ples uopšte nije kul.

Alana, jednostavno, nije mogla da se Alan uklopi uklop u komplikovani ritam sambe sve vvreme. „Hajde devojke, mrdajte kukovima!”, vikala je gospođica Trina. vi „Neka vaše noge govore! Korak — okret!”

Alanine misli su lutale.

Razmišljala je o materijalu za kostim koji čeka kod kuće i koji nikad neće sašiti i — što je još gore — o maminom komentaru u vezi s tim da treba da se odrekne plesa.

Tobi se čak nije ni trudio. Sve vreme je imao neki kiseo izraz llica i samo je mehanički pratio kkorake, što je dodatno otežalo Alani da se uživi u igru.

Ala TTobijeva mama bila je profesionalna onaln ln plesačica dok nije povredila koleno. koleno Pošto to nije mogla da nastavi, odlučila je da neko iz njene porodice mora biti plesač bez obzira na Tobijeve želje. „Žao mi je Tobija, jer protiv volje dolazi na časove“, razmišljala je Alana. „Mogao bi bar malo da se potrudi, ako ni zbog čega drugog, onda zbog mene.“ Znala je da bi Tobi radije plesao s Minom. Tobi se samo jednom potrudio da otpleše kako treba i to onda kad mu je Mina bila partner.

Dok su učenici oblačili jakne posle časa, gospođica Trina je povuka Alanu u stranu. „Šta se dešava, Alana?“, pitala je strogo, ali njene oči su imale ljubazan izraz. „Sve vreme si bila dekoncentrisana.“ Alana nije bila raspoložena za razgovor. „Samo sam umorna. Valjda“, promrmljala je. „Moram da idem, Minin tata me čeka.“ Odjurila je pre nego što je gospođica Trina zaustila da kaže još nešto.

www.leo.rs | 23

Na poklon lutka za oblačenje!

Alanini saveti za vrhunski ples!

Ovaj čarobni svetlucavi serijal prati avanture Alane, mlade devojke koja obožava da igra. Njena priča počinje kada otkrije misterioznu prodavnicu kostima madam Koko. Zahvaljujući magičnim kostimima, Alana odlazi na mnoga divna putovanja na kojima upoznaje sjajne, živopisne likove.

Sjajan serijal za mlade koji uživaju u čitanju i odličan način za upoznavanje različitih stilova plesa.

Spektakularna samba

Bečki valcer

Senzacija na sceni

Losanđeleski pokreti

Večernji tango Bolivudski snovi

24 |

Komplet ALANA 1–6

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs www.leo.rs | 25

26 |

Dobro došli u čarobni svet u kojem se svi snovi ostvaruju!

U čarobni svet pirueta na ledu! Emili obožava da kliza. Nije mogla da veruje da su je stvarno primili u Čarobnu školu klizanja. Neke devojčice nisu baš prijateljski raspoložene prema novoj klizačici. Emili se našla u neugodnoj situaciji.

Da li je dovoljno hrabra da prokrči sebi put do prave nagrade i osvoji divne bele klizaljke?

U čarobnoj Zemlji snega i leda Sve je izgledalo kao i obično. Hrskava kora snega prekriva polja, livade, gradove i sela. Smrznuta površina jezera blista pod sunčevim zracima, a vrhovi planinskih venaca gube se u magli. S vremena na vreme poneki crvendać prhne s grane na granu dok pufnasti mladunci snežne lisice bauljaju jedan za drugim. Samo su ledene vile, koje ovde žive oduvek, znale da nešto nije u redu.

Jedna planina se izobličila. Nešto ju je obmotalo, nešto veliko i krilato. Tamnocrveno telo s krljuštima čas se pojavljivalo, čas nestajalo, a iz ogromnih nozdrva šikljali su oblaci pare koji tope sneg i led.

Prvo poglavlje Emili Desetogodišnja Emili Voker plesala je u kuhinji u čarapama, na vrhovima prstiju. Smeđa kosa vijorila joj se oko lica. Zamišljala je da kliza. Poželela je da se nađe na ledu i da se vrti na prstima bez prestanka. Ako bi je neko pitao šta želi najviše na celom svetu, odgovorila bi da želi časove klizanja, klizaljke i haljinu.

Gospođa Voker pokušavala je da nahrani Emiline male sestre bliznakinje, Rouz i Jasmin. „Pazi, Em!“, viknula je mama pre nego što je Emili rukom zakačila činiju i prosula neki zeleni pire po stolu. „Izvini, mama“, rekla je Emili. Jasmin joj se nasmešila, a Rouz je samo pokazala prstom na prosutu hranu: „Gu-gu!“

Gospođa Voker je uzdahnula i obrisala rukom čelo.

Emili je primetila da joj je mama veoma umorna. „Hoćeš da ti pomognem?“ „Hvala ti, dušo“, rekla je mama radosno. „Nahrani ih, a ja idem da uključim mašinu.“ Emili je sela za sto i počela da hrani bliznakinje praveći smešne grimase. Obe su se zakikotale. „Mama, mogu li da idem na klizanje kad bude raspust?“, pitala je nadajući se da će joj dozvoliti. Klizanje je baš skupo, ali mama zna koliko Emili znače časovi na ledu. „Ne ovog raspusta, nema ko da čuva bliznakinje dok tata radi. Obećavam da ćemo ići za uskršnji raspust.“ „Ali, mama, to je tek za dva meseca“, bunila se Emili.

Glas gospođe Voker postao je nežan i blag: „Jako mi je žao, Em, ali jednostavno ne možemo sve da postignemo.“ Emili je uzdahnula. Pokušala je da se nervira što manje. Znala je da joj je mama zauzeta i umorna i da bi joj dopustila kad bi mogla. „Dobro“, promrmljala je i na trenutak zažmurila. Zamislila je da se nalazi na ledu. Već je naučila da kliza veoma brzo. Jedva je čekala da ponovo obuje klizaljke.

Setila se kako joj je bilo kad je prvi put otišla na klizanje. Bilo je to za rođendan jedne njene drugarice. Prvo je polako klizala držeći se za ogradu, ali se ubrzo pustila i oslobodila. Klizala je sve brže i, pre

www.leo.rs | 27

nego što se osvestila, obišla je ceo krug bez zaustavljanja. Nijedna njena drugarica nije tako brzo naučila da kliza bez ičije pomoći. Učiteljica klizanja rekla joj je da može postati dobra klizačica ako bude redovno vežbala. Još se seća koliko je bila ponosna kad je čula te reči. „Pljus!“ Grumen kaše zalepio joj se na ruku. Brzo je otvorila oči. Rouz je dohvatila činiju i obe pesnice zaronila u nju, a zatim je počela da maše rukama. Hrana je letela na sve strane. Jasmin je gugutala.

Emili se smejala. Brzo je dograbila papirni ubrus i obrisala nered pre nego što se mama vratila u kuhinju.

Kad su završile obrok, mama ih je odnela u sobu na spratu, a Emili je otišla u baštu. Bio je hladan februarski dan. Zatrčala se i skočila visoko, prekrstivši ruke na grudima. Dočekala se na noge raširenih ruku zamišljajući sve vreme da joj je pod nogama led, a ne trava. Kad bi samo mogla da kliza! Potpuno se uživela u maštanje o klizanju, okretima, skokovima, piruetama.

Uzdahnula je. Vrtela se sve brže. Odjednom, primetila je da se nalazi usred neke srebrnkaste svetlosti. U trenutku, sve se promenilo. Farmerke koje je nosila pretvorile su se u helanke, a noge su joj postale strašno teš-

ke. Imam klizaljke! Još se nije ni osvestila, a svetlucava magla počela je da se raspršuje. I dalje se vrtela, ali je polako usporavala. Pogledala je oko sebe i zapanjila se.

Stajala je posred smrznutog jezera!

Drugo poglavlje Magija Dokle god joj je pogled sezao, sve je bilo belo i svetlucavo. Dugačke ledenice visile su sa grana. Sijalo je zubato sunce. Zažmurila je, a onda ubrzo opet otvorila oči.

Još je stajala na ledu.

Sigurno sanjam, pomislila je, ali kako?!

Nosila je bele klizaljke i kratku haljinu žutu kao sunce. „Emili, tu si!“, pozvao ju je neki glas.

Poskočila je od iznenađenja. Okliznula se i pala koliko je duga. „Jao!“ Led je bio hladan i tvrd. Ako je ovo samo san, veoma liči na stvarnost!

Visoka vitka žena crne kose skupljene u punđu, u bordo haljini do kolena klizala je prema Emili. Izgledala je normalno, ako zanemarimo uši koje su bile dugačke i zašiljene. „Vidi, vidi, tti si sigurno Emili Voker. Dobro došla u ZeStala je ispred začuđene devojčice i mlju snega i leda.“ l ruku. „Ustani, dete, nemoj da sediš na ledu.“ pružila joj ruk mogla da se opasulji. „Ko ste vi?“ Emili nije m Letsvort, ledena vila, upravnica Ča„Ja sam gospođa go robne škole kklizanja. Čekala sam te. Ostale devojke već su stigle.“ „Čarobna škola klizanja?!“, ponovila je Emili. „Ja… razumem!“ ja… ne razum „Sve ću ti objasniti čim dođeš u školu“, okrenula se gospođa Letsvort i otklizala istim n putem kojim je i došla. „Hajde, dete! Nemoj da gubiš vreme!“ Emili je oklevala. Nije htela da ostane sama, pa je požurila da stigne nastavnis ccu. Kad je prošla krivinu, razrogačila je oči od iznenađenja kad je ugledala ogromnu zgradu ispred sebe. Bila je to prava palata od sivog kamena s raskošnim stepepalat ništem koje vodi do glavnog ulaza. Umesto nište normalne staze koja vodi do palate, ovde se nor ledena staza protezala sve do stepenica. led Gospođa Letsvort zaustavila se na kraju lledenog puta i izvadila štitnike za oštrice iz kutije koja je bila skrivena ispod stepenika. Dala je Emili jedan par štitnika. „Stavi ih dok ne uđemo unutra. Onda da se preobuješ.“ možeš d poslušala. Gospođa Letsvort popela se do Emili je po vrha stepeništa stepeniš i otvorila vrata. Zapahnuo ih je topli

28 |

vazduh. Čule su žamor devojčica. Emili je ušla u veliki hodnik okrečen u tamnocrveno. Pod je bio od tamnih dasaka. U velikom kaminu pucketala je vatra. Nekoliko odraslih, koji su imali iste šiljate uši kao gospođa Letsvort, nosili su srebrne poslužavnike s kolačima i šoljama tople čokolade. U hodniku se nalazila grupica od četrnaest devojčica. Neke su bile visoke, neke niske. Razlikovale su se po boji kose i kože, ali svaka od njih imala je desetak godina i nosila kostim za klizanje, baš kao i Emili. Svima su se klizaljke slagale s haljinama.

Gospođa Letsvort okrenula se prema Emili. „Dobro došla u Čarobnu školu klizanja!“, rekla je s osmehom.

Treće poglavlje Škola klizanja Gospođa Letsvort povela je Emili do reda ormarića poređanih uza zid. Na svakom ormariću bila je nalepnica s imenom: Moli Vong, Hana Piters, Kamila Meredit, Amanda Dival, Alisa Džonson, Tilda Obižu…

Emili je odvezala pertle i obukla žute čizmice koje je našla u ormariću sa svojim imenom. Stotine pitanja vrzmalo joj se po glavi. Opazila je neku devojčicu s kosom do struka, bledog tena, plavooku. Nosila je crvenu haljinu. „Nastavnice“, obratila se ona gospođi Letsvort, „ona devojčica s crnom kosom uzela je tri kolača. Videla sam!“ Pokazala je prstom. „U redu je, Amanda. Nije važno, u kuhinji ima još kolača“, odgovorila je gospođa Letsvort ravnodušno.

Devojčica je izgledala pomalo razočarano što ne može da tužaka drugarice. „Mislila sam da treba da znate.“ Približila se nastavnici. „Malo mi je strašno što ne poznajem nikoga ovde. Mogu li da budem s vama?“, treptala je gledajući gospođu Letsvort.

Emili je ukrstila pogled s visokom riđokosom devojčicom u zelenoj haljini. „Tužibaba Jeca ulovila zeca“, šapnula joj je devojčica.

Emili se nasmejala. Ne voli tužibabe.

Kad je Amanda otcupkala za gospođom Letsvort, visoka devojčica prišla je Emili. „Jesi li čula isto što i ja?“ Imitirala je Amandu piskavim glasom: „Malo mi je strašno što ne poznajem nikoga ovde. Mogu li da budem s vama?“ Emili se i dalje kikotala. „Ćao, ja sam Emili!“, predstavila se. „Ja sam Kamila“, odgovorila je devojčica. „Ovde je super, zar ne? Jesi li znala da su nastavnice ledene vile?

Zato imaju špicaste uši! Nastavnica koja me je dovela kaže da u ovoj zemlji nema ljudi, mislim – osim nas. Doveli su nas zbog nekog posebnog zadatka.“ „Kakvog posebnog zadatka?“ Emili se začudila što ne oseća strah, bila je samo uzbuđena i radoznala.

Osećala je da se u ovoj čarobnoj zemlji ne može desiti ništa loše. „Nije htela da mi kaže“, nastavila je Kamila. „Izgleda da ćemo same morati da otkrijemo!“ Gospođa Letsvort pljesnula je dlanom o dlan. „Dobro, devojke. Sad ste sve na broju. Uđite u učionicu i za trenutak ću vam objasniti zašto ste ovde.“ Povela ih je do jedne učionice s dva reda klupa. Emili je sela pored neke devojčice zagonetnog osmeha i ravne crne kose. „Ćao“, prošaputala je, „ja sam Moli Vong.“ „Emili Voker“, odgovorila je Emili dok se Kamila smeštala pored nje.

Gospođa Letsvort počela je da priča. Emili se koncentrisala na njen govor nadajući se da će odgonetnuti šta se ovde zapravo dešava.

Upravnica se nasmešila. „Dobro došle u Čarobnu zemlju snega i leda. Ovde ne žive ljudi. Svi smo mi vile i vilenjaci. Poslužili smo se magijom da vas dovedemo jer nam treba vaša pomoć. Naša zemlja suočava se s velikim problemom. Samo devojčica koja kliza iz srca moći će da nas spase. Naša izabranica biće krunisana kao ledena princeza i ispunićemo joj najveću želju.“ Moli je podigla ruku: „Šta će morati da uradi ledena princeza?“ „S vremenom ćete otkriti i to“, nastavila je upravnica. „Prvo morate da odlučite hoćete li ostati u našoj školi klizanja. Ako ostanete, svakog dana treniraćete s našim nastavnicima i pohađati ostale časove, kao što su gimnastika i balet. Naučićete sve o ovoj zemlji i njenoj magičnosti. Svake nedelje učestvovaćete na takmičenju u klizanju. Pobednica dobija par klizaljki. Svake nedelje dodeljujemo klizaljke druge boje. Ova takmičenja pomoći će nam da odaberemo ledenu princezu u roku od šest nedelja.“ Devojčice su počele da se došaptavaju.

Gospođa Letsvort nije dozvoljavala da je prekidaju dok ne završi uvodni govor. „Dok ste ovde, niko u ljudskom svetu neće primetiti da vas nema i kad se vratite, biće isto kao da niste ni odlazile. Samo ćete vi znati gde ste bile.“ Pogledala je lica devojčica oko sebe. „Od vas zavisi da li ćete da ostanete ili da se vratite kući. Svaka će morati da se izjasni.“ „Sjajno!“, šapnula je Moli. „Nema šanse da se vratim kući!“ Emili ju je savršeno razumela. Nedostajaće joj porodica, ali ako niko ne primeti njen nestanak, ostaće u Čarobnoj zemlji snega i leda. Ova prilika je ostvarenje svih mojih snova, pomislila je. Živeću u zemlji magije i klizati svaki dan!

Okrenula se prema Kamili. Oči su joj svetlucale od radosti. „Ostajem! A ti?“

www.leo.rs | 29

„Naravno!“, klimnula je Kamila glavom.

Sve devojčice odlučile su da ostanu, osim one riđokose. „Ja bih da idem kući!“, ustala je i promrmljala.

pola. Videle su nebo, oblake i bledo sunce. Neke bele tačkice treperele su iznad leda. Kad je malo bolje pogledala,

Emili nije mogla da poveruje sopstvenim ušima.

Emili je shvatila da su žive. „Šta je to“, nije mogla da obuzda radoznalost.

„Dobro“, rekla je gospođa Letsvort. „Imaš pravo da kažeš ako ne želiš da ostaneš, Eleonora. Dođi.“

„Ledene vile“, odgovorila je gospođa Letsvort. Ravnaju led i brinu se da uvek bude spreman za klizanje.“

Devojčica je nervozno prišla nastavnici.

Svi su napeto iščekivali šta će se sad desiti. Gospođa Letsvort šapnula joj je nešto na uvo. Eleonora je klimnula glavom i malo se opustila. Nastavnica joj je spustila ruku na glavu.

Devojčica se zavrtela u krug. Emili je začuđeno gledala kako se Eleonora vrti sve brže, dok nije jednostavno nestala u oblaku srebrne svetlosti. „Nestala je!“, uzdahnula je Moli. „Eleonora se vratila kući“, objasnila je gospođa Letsvort. „Neće se ni sećati svoje posete našoj zemlji. Biće to za nju samo san koga će se prisećati sa smeškom. Hoće li još neko da se vrati kući?“ Ostale devojčice u isti mah su odmahnule glavama. „Imajte na umu da se uvek možete vratiti kući, kad god poželite, ali i to da vas mi možemo poslati nazad ako ne budete bile dobri đaci. Ja sam upravnica i predavaću vam jedan predmet, a uskoro ću vam predstaviti i ostale nastavnike. Uskoro ćete ih upoznati, hajdemo sada u ledenu dvoranu.“ Sve devojčice su ustale. Emili je pogledala oko sebe.

Ostalo je četrnaest devojčica. Za šest nedelja samo jedna će postati ledena princeza, spasiće ovu zemlju i ispuniće joj se jedna želja.

Divno, pomislila je Emili, nadam se da ću to biti ja! Četvrto poglavlje Na ledu Devojčice su brzo obule klizaljke i pošle za gospođom Letsvort. Emili je htela mnogo toga da pita, ali nije se usuđivala. Htela je da čuje gde će spavati i šta će morati da uradi ledena princeza.

Amanda, devojčica s dugom tamnom kosom, kao da se zalepila za gospođu Letsvort. Emili ju je čula kako brblja: „Ja odlično klizam. Treniram tri puta nedeljno. Mama kaže da ću jednog dana osvojiti zlato na olimpijadi!“ Emili nije mogla da veruje koliko se Amanda hvali.

Gospođa Letsvort je uzdahnula: „Zašto ne upoznaš neke drugarice i ne porazgovaraš s njima, Amanda?“ „A, ne! Više volim da pričam s vama“, grgoljila je hvatajući nastavnicu za ruku.

Stigle su do velikih dvokrilnih vrata. Gospođa Letsvort ih je otvorila. Devojčice su ostale bez daha. Pred njima se prostirala odromna ledena dvorana. Sedišta su bila raspoređena u krug, a umesto plafona bila je velika staklena ku-

30 |

Jedna bela tačkica doletela je do Emili. Bila je to mala vila, visoka jedva dva centimetra, svetloplave kose, plavih očiju, s providnim krilima. „Kod kuće imamo samo mašine za led“, rekla je Emili. „Volela bih da i nama u ravnanju leda pomažu ovako lepe male vile!“ Gospođa Letsvort se nasmejala. „Sigurno ćete naći još mnogo razlika između vašeg i našeg sveta, ali jedno nam je zajedničko – klizanje! Verujem da jedva čekate da izađete na led!“ Pet minuta kasnije sve devojke već su obule klizaljke i nestrpljivo požurile u dvoranu. Emili je počela da kliza čim se našla na ledu, a tek kasnije primetila je da se većina devojaka prvo zagreva i razgibava pre nego što stanu na led.

Gospođa Letsvort je prišla Emili: „Nikad nisi išla na časove klizanja, zar ne?“ Emili je odmahnula glavom. „Važno je da počneš zagrevanjem. Posle podne ćete čuti nešto više o tome, sad samo radi isto što i ostale devojke.“ Kad je počela vežbe istezanja, prišla joj je Kamila: „Nikad nisi učila da klizaš?“ „Ne. Treniram ples dvaput nedeljno, ali ne idem na časove klizanja. A ti?“ „Da, treniram klizanje pet puta nedeljno. Učestvovala sam i na nekim takmičenjima.“ „Isto kao i Hana“, umešala se Moli koja je stajala u blizini. Pokazala je prema jednoj mršavoj devojčici u plavoj haljini. Imala je dugu plavu kosu i velike plave oči. „Već sam se upoznala s njom.“ „Čini mi se da smo se sretale na takmičenjima kod kuće“, dodala je Kamila. Stisnula je usne dok je posmatrala kako njena konkurentkinja lagano kruži na ledu. „Uvek sam je pobeđivala.“ „Hana mi je rekla nešto drugo“, šapnula je Moli kad je Kamila bila na bezbednoj udaljenosti. Razmetala se svojim umećem na ledu klizajući unapred i unazad. Moli se nasmešila Emili: „Vidimo se kasnije!“ Čim je stala na led, počela je da kliza punom brzinom. Emili je oprezno krenula za njom. Klizala je blizu ograde. Trudila se da što duže održi ravnotežu na jednoj nozi, a zatim i na drugoj. Gledala je Hanu kako elegantno izvodi spirale na jednoj nozi dok drugu drži visoko podignutu. Kamila je vežbala neki komplikovani okret, a Moli se trudila da usavrši dvostruki flip.

Ne propustite ni jednu sjajnu knjigu o zabavi na ledu

www.leo.rs www.leo.rs | 31

ASTRID LINDGREN Astrid Lindgren jedna je od najpoznatijih i najv oljenijih književnica za decu svih vremena. Rođena je 14. novembra 190 7. godine u južnoj švedskoj pokrajini Smoland. Bezbrižno detinjstv o, koje je provela na malom seoskom imanju uz dve sestre i brat a u roditeljskom domu punom ljubavi, postalo je kasnije neiscrpa n izvor inspiracije za pisanje dečjih knjiga. Njeni likovi – poput Emi la iz Leneberje, Karlsona s krova i riđokose pegave devojčice sa šašavim kikicama Pipi Duge Čarape – neobični su i posebni u svet u književnosti za decu. Astrid je napisala preko sto knjiga, koje su prevedene na više od 90 jezika. Dobitnica je mnogih književnih nag rada, među kojima i najprestižnije nagrade za književnost za decu i mlade Hans Kristijan Andersen 1958. godine. Poznata je kao veliki bora c za dečja prava, za zaštitu i prava životinja. Umrla je 28. januara 2002. godine u Stokholmu.

EMIL IZ LENEBERJE Emil iz Leneberje pravi je nevaljalac – nije tako dobro dete kao što si ti. Doduše, on ima krupne plave oči, okruglo rumeno lice i svetlu kosu i izgleda kao slatki mali anđeo … sve dok ne počne da se dere ili pravi neke gluposti. Sluškinja Lina tvrdi da mu se te gluposti same dešavaju čak i kad ih ne pravi. Ali Emilova mama misli da to i nije tako strašno. Eto, sedmog marta bio je baš dobar, samo jednom je uštinuo Idu, i prosuo šlag za kafu, i jurio mačku oko kokošinjca da bi video da li može da trči brzo kao ostale mačke. Mama se nada da će se popraviti kad bude krenuo u školu. A šta ti misliš o Emilu?

NOVI NESTAŠLUCI EMILA IZ LENEBERJE

Da li poznaješ Emila iz Le neberje? Ne poznaješ ga !? Šteta! Taj Emil pravi više ne stašluka nego što ima da na u godini i baš je zabavan.

Nemoj sada da pomisliš kako je Emil zloban, njego va mama je potpuno u pravu kada kaže da je on dobar mali dečak. Jednom je prošao čak čitav dan da nije napravio nijedan nestašluk. Doduše, tog dv adeset sedmog jula imao je temperaturu i nekako nije imao snage, ali već sutradan bilo mu je bolje i krenuo je u nove avantu re.

Možda želiš da pročitaš ne što o tome? Samo napred , dobro ćeš se zabaviti…

32 |

BATA I KARLSON S KROVA U sasvim običnoj ulici u Stokholmu i u jednoj sasvim običnoj zgradi živi sasvim običan dečak koji se zove Bata. On ima sedam godina, plave oči, prćast nosić, prljave uši i pantalone koje su stalno pocepane na kolenima. To da je zaista običan sasvim je sigurno.

Gore, na krovu te iste zgrade, u maloj, maloj kući, skrivenoj iza dimnjaka, živi sasvim neobičan gospodin po imenu Karlson. On ima neverovatno zgodan motorčić na leđima pomoću kojeg leti, a uz to je lep, pametan i – ako baš želite da verujete u sve što kaže – najbolji u svemu. A Bata mu veruje. Bata je potpuno siguran u to da je Karlson s krova najbolji drug za igranje na svetu.

KARLSON S KROVA PONOVO LETI Bata ima osam godina i živ i s mamom, tatom, Buseom i Betan u jednoj sasvim običnoj ulici u Stokholmu. Ah, da … da ne zaboravim, s njima živi i Bimbo, Batin voljeni pas. Batin najbolji prijatelj zove se Karlson.

To nije tek bilo koji Karlson – već najbolji Ka rlson na svetu. Karlson je lep, hrabar, elegantno popunjen i povrh svega prepametan zato što uvek smisli najbolju zabavu na svetu. Eto, kad se kod Bate doselila guvernanta gospođica Kućni Jarac, Ba ta i Karlson malo su je tiritirali i baš su se dobro zabavili. www.leo.rs | 33

Teri Pračet

KRADLJIVAC VREMENA U Prvom svitku Vena Večito Iznenađenog pisano je: Kada dožive prosvetljenje, Ven kroči iz pećine u svitanje prvog dana ostatka svog života. Neko vreme je zurio u sunce na izlasku, jer nikad ga ranije ne beše video.

On sandalom ćušnu zadremalo obličje šegrta Zavezanka i reče: „Video sam. Sada i spoznah.”

Potom je zastao i pogledao u nešto pored Zavezanka. „Šta je ovo, ovako neverovatno?”, reče. „Ovaj... ovaj... drvo, gazda”, reče Zavezanko, ne baš sasvim razbuđen. „Sećate se? I juče je bilo tu.” „Jučerašnjica nije postojala.” „Ovaj... ovaj... Mislim da jeste, gazda”, reče Zavezanko i s mukom se uskobelja na noge. „Sećate se? Popeli smo se ovamo i ja sam skuvao nešto za jelo i dali ste mi kožicu sklanga jer je vi niste hteli.” „Sećam se ja jučerašnjeg dana”, kaza Ven zamišljeno. „Ali sećanje mi je sad u glavi. Je li jučerašnji dan stvaran?

Ili je stvarno samo sećanje. Uistinu, nisam ja od juče. Danas sam se rodio.”

Zavezankovo lice pretvori se u masku izmučenog nerazumevanja. „Dragi glupavi Zavezanko, sve sam naučio”, reče Ven. „U skupljenom dlanu nema prošlosti, nema budućnosti,

34 |

samo današnjica. Vreme izuzev sadašnjeg ne postoji. Čeka nas dosta posla.”

Zavezanko je oklevao. Gazda mu je delovao nekako izmenjeno. Oči su mu se caklile, a kad bi se pokrenuo, u vazduhu oko njega javljala su se nekakva srebrnastoplava svetlašca, kao odraz nekakvih tečnih ogledala. „Sve mi je kazala”, nastavi Ven. „Znam da je vreme stvoreno radi ljudi, ne obrnuto. Naučio sam kako da ga oblikujem i savijam. Znam kako da trenutak produžim na čitavu večnost, jer on to već jeste. A ovim veštinama mogu da naučim čak i tebe, Zavezanko. Čuo sam srce univerzuma kako kuca. Znam odgovore na mnoga pitanja. Pitaj me nešto.” Šegrt mu uputi krmeljiv pogled. Bilo je prerano ujutru da rano jutro već otpočne. Trenutno je samo to znao zasigurno. „Ovaj... šta bi gazda za doručak?”, reče.

Iz logora Ven se zagledao naniže, preko polja pod snegom i ljubičastih planina, sve do zlatne dnevne svetlosti koja je stvarala svet; razmatrao je izvesne strane čovečje prirode. „A”, reče. „Jedno od onih težih pitanja.”

Da bi nešto postojalo, neko ga mora posmatrati.

Da bi nešto postojalo, mora da zauzima položaj u vremenu i prostoru. Ovo objašnjava zašto se ne zna račun za devet desetina mase u vasioni.

Devet desetina univerzuma svodi se na poznavanje položaja i smera kretanja svega u preostaloj desetini. Svaki atom ima biografiju, svaka zvezda dosije, svaku hemijsku reakciju prati nešto kao inspektor s fasciklom. Račun im se ne zna jer se koriste u računovodstvene svrhe, a čovek ne može da vidi sopstveni potiljak.

Devet desetina mase zapravo čini papirologija.

A ako želite priču, ne zaboravite da se priča ne raspliće. Tka se. Događaji koji započnu na različitim mestima u različito vreme usmere se svi odreda ka onoj jednoj sićušnoj tački u prostornovremenskom kontinuumu - ka savršenom trenutku.

Pretpostavimo da je, posle dužeg ubeđivanja, car pristao da obuče novo odelo, odelo od tako tananog materijala da, što se nekog običnog oka tiče, odeće tu i nema. I pretpostavimo da neki dečkić na ovo jasno i glasno skrene pažnju...

Eto vam Priče o caru bez odeće.

No, ako biste znali malo više, bila bi to Priča o dečaku koji je zbog prostakluka prema kraljevskoj porodici od

tate dobio zaslužene batine, a onda su ga zaključali u kuću.

Ili Priče o celoj svetini koju je straža saterala u ćošak i rekla im: „Ovo se nije desilo, jasno? Je V bi neko da se svađa?’”

Ili bi to mogla biti priča o tome kako je celo kraljevstvo iznenada spoznalo prednosti „nove odeće” i iznenada se zagrejalo za zdrave sportove u živahnom i osvežavajućem okruženju; iz godine u godinu pomama se širila, što je dovelo do ekonomske krize zbog propasti tekstilne industrije.

Mogla bi to čak biti i Priča o velikoj epidemiji upale pluća ‘09.

Sve zavisi koliko znate.

Pretpostavimo da ste posmatrali lagano, hiljadugodišnje gomilanje snega, njegovo sabijanje i guranje po dubinskom stenju sve dok se ledeni bregovi ne odvale od glečera i ne padnu u more, a onda ste posmatrali ledeni breg kako pluta po hladnoj vodi i upoznali njegov tovar veselih polarnih medveda i foka, koji su se radovali vrlom novom životu na drugoj polulopti, gde su - kako se priča ledene sante oivičene hrskavim pingvinima, a onda pljas!

Nad njih se sručila tragedija u obličju više hiljada tona neobjašnjivog plutajućeg gvožđa i potresne filmske muzike...

www.leo.rs | 35

...poželeli biste da znate celu priču.

A ova počinje radnim stolovima.

Ovo je radni sto jednog profesionalca. Jasno je da mu je ovaj posao čitav život. Prisutan je i nekakav... lični pečat, ali samo u meri u kojoj to dozvoljavaju stroga nepisana pravila u ledenom svetu dužnosti i kolotečine.

Taj lični pečat je uglavnom jedino što odistinski ima boju na ovoj crno-sivoj slici. Posredi je šolja za kafu.

Neko, negde, poželeo je da je pretvori u zabavnu šolju.

Na njoj je nacrtan poprilično neubedljiv plišani meca i natpis „Najboljem dedi na svetu”. Po malčice drugačijem stilu slova u reči „deda” jasno se vidi da potiče s neke od onih tezgi sa stotinama ovakvih šolja, namenjenih najboljem dedi/tati/ ujaku, najboljoj mami/baki/tetki/ praznom prostoru. Samo neko ko ima malo šta drugo u životu brižljivo bi čuvao ovakvu dranguliju.

Trenutno sadrži čaj s kriškom limuna.

Na sumornom radnom stolu nalaze se i nož za papir u obliku kose i izvestan broj peščanih satova.

Kosturskom rukom Smrt uzima šolju... ...i gucne, zastavši samo da još jednom pročita reči koje je pročitao već hiljadu puta, pa je spusti.

Dobro, onda, reče on, s prizvukom posmrtnih zvona.

Pokaži MI. Poslednji predmet na stolu bio je nekakvo mehaničko sokoćalo. „Sokoćalo” je baš prava reč. Mahom se sastojalo od dva diska. Prvi, vodoravan, sadržao je prstenčić od veoma malih kvadrata nečega za šta će se ispostaviti da je tepih. Drugi je bio postavljen uspravno i imao je mnoštvo ruku - svaka je držala po sićušno parče prepečenog hleba s puterom. Svaka kriška bila je postavljena tako da bez muke može da se obrće oko sopstvene ose dok je okretanje točka nosi naniže, prema disku s tepisima.

Mislim da počinjem da shvatam, reče Smrt.

Malecna prilika pored mašine odsečno je salutirala i ozarila se, ako pacovska lobanja može da se ozari. Navukla je zaštitne naočare na očne duplje, zadigla odoru i uspentrala se u mašinu.

Smrt nije bio sasvim siguran zašto je Pacovskoj smrti dopustio nezavisno postojanje. Na kraju krajeva, biti Smrt znači biti Smrt svega, uključujući i glodare svih vrsta. No možda je svakom potrebno da ima neki delić sebe koji, slikovito rečeno, sme da trči go po kiši, da misli nezamislivo, krije se po ćoškovima i uhodi svet - da obavlja ono zabranjeno ali prijatno.

Lagano, Pacovska smrt prionu na pedale. Točak poče da se okreće. „Uzbudljivo, a?”, reče jedan promukao glas Smrti na uvo. Pripadao je gavranu Edgaru, koji se uvalio u domaćinstvo kao lični prevoznik i sadrug Pacovske smrti.

Pridružio im se, uvek je govorio, jer je s njima svaki dan praznik za oči.

36 |

Tepisi su počeli da se obrću. Prepečene kriškice nasumice su padale, nekad uz puterast pljusak, nekad bez njega. Edgar je pomno motrio za slučaj da se odnekud stvori i neko oko.

Smrt je video da je neko uložio izvesnu količinu vremena i truda da osmisli mehanizam koji će svaku krišku u povratku opet namazati puterom. I jedan još složeniji, za prebrojavanje tepiha ubrljanih puterom.

Posle nekoliko punih obrtaja, strelica koja pokazuje razmeru naputerisanih tepiha u odnosu na one još čiste popela se na šezdeset posto i točak se zaustavio.

I?, reče Smrt. Ako to ponoviš, lako bi se moglo desiti...

Pacovska smrt pomeri menjač i opet poče da vrti pedale.

Ciju, naredi. Smrt se poslušno nagnu bliže.

Ovog puta igla se popela svega do četrdeset posto.

Smrt se nagnu još bliže.

Osam tepiha koji su ovog puta završili ubrljani puterom bili su, svi do jednog, oni koji prošlog puta nisu.

Paučinasti zupčanici mašine zabrujaše. Delimično klimavo, pojavi se znak na oprugama, koji je na oko ostavljao istovetan utisak kao reč „boing” na uho. Časak kasnije zapališe se dve štucave, iskričave prskalice i zgasnuše uz šištanje sa obe strane reči: ZLOĆUDNOST. Smrt klimnu glavom. Baš kao što je i pretpostavljao.

Prešao je preko radne sobe, dok mu je Pacovska smrt trčkarao ispred nogu, i prišao ogledalu čovečje visine.

Bilo je tamno kao dno bunara. Čisto reda radi, ram je bio ukrašen mrtvačkim glavama i kostima; Smrt ne bi mogao sebi da pogleda u očne duplje u ogledalu uokvirenom ružama i anđelcima.

Pacovska smrt s mukom se kandžicama uzverao uz okvir i sa očekivanjem pogledao u Smrt. Edgar je dolepršao i kratko kljucnuo sopstveni odraz - ništa ne košta probati.

Pokaži mi, reče Smrt. Pokaži mi... moje misli.

Ukazala se šahovska tabla, ali trouglasta, i tako velika da se video samo najbliži ugao. Na samom vršku nalazio se svet - kornjača, slonovi, maleno sunce u orbiti i sve to.

Bio je to Disksvet, koji je postojao isključivo sa ove strane potpune neverovatnoće, i zbog toga je bio granična teritorija. Na graničnoj teritoriji granice se prelaze, i ponekad se u svet ušunjaju stvorovi koji imaju još kojekakve namere povrh boljeg života za decu i blistave budućnosti u privrednim granama poput branja voća i pomoći u kući.

Na svakom drugom crnom ili belom trouglu šahovske table, sve do večnosti, nalazilo se po jedno malo sivo obličje, poprilično nalik na praznu odoru s kapuljačom.

Zašto sada?, pomisli Smrt.

Prepoznao ih je. Nisu to bili oblici života. Bili su to... oblici neživota. Posmatrali su rad univerzuma, bili su

njegovi činovnici, njegovi kontrolori. Starali su se da se sve što treba okreće oko svoje ose i da kamenje pada naniže.

I verovali su kako, da bi nešto postojalo, mora da zauzima mesto u vremenu i prostoru. Čovečanstvo ih je gadno izbacilo iz koloseka. Čovečanstvo se manje-više sastojalo od svega onoga što u vremenu i prostoru ne zauzima nikakav položaj - od mašte, sažaljenja, nade, istorije i vere. Oduzmeš im sve to i ostanu ti majmuni koji često padaju s drveća.

Misleća bića su stoga nepravilnost, odstupanje.

Pobrljaju ti kartoteku. Kontrolori su to mrzeli. S vremena na vreme bi pokušali da sve malčice dovedu u red.

Prethodne godine astronome širom Disksveta zbunio je prizor zvezda koje su lagano kružile nebom dok je kornjača sveta izvodila luping. Od debljine sveta nikako nisu mogli videti zašto, ali drevna glava Velikog A’Tuina sunula je upolje, naniže, i pravo s neba maznula asteroid u velikoj brzini; da je pogodio, više nikad niko ne bi morao da kupi rokovnik.

Ne, za tako očigledne pretnje svet je mogao da se postara sam. Zato su se sada, u večnoj želji za kosmosom u kom se ne dešava ništa izuzev savršeno predvidljivog, bića u sivim odorama radije posvećivala pritajenim, kukavičkim borbama.

Ova pojava - tost koji pada namazanom stranom nadole - bila je beznačajan ali savršen pokazatelj. Dokazivala je pojačanu delatnost. Odustanite, bila je njihova večita poruka. Postanite opet gromuljice u okeanu. S gromuljicama ćemo lako.

No velika igra se nastavljala na mnogim nivoima, Smrt je to znao. I često nije lako znati ko su igrači.

Svaki uzrok ima posledicu, reče on naglas. Dakle, SVAKA POSLEDICA IMA UZROK. Klimnuo je glavom Pacovskoj smrti. Pokaži mi, reče Smrt. Pokaži mi... početak.

Kuc Zimska noć je bila studena. Čovek je toliko lupao na stražnji ulaz da je s krova skliznuo sneg.

Devojka, koja se trenutno ogledala i divila se novom šeširu, još malčice razdrlji dekolte, čisto za slučaj da je posetilac muško, i pođe da otvori vrata.

Prilika se ocrtavala naspram ledene zvezdane svetlosti. Na ogrtaču su mu se već gomilale pahulje. „Gospođa Og? Babica?”, reče. „Gospođica, zapravo”, kaza ona ponosito. „A i veštica, razume se.” Ona pokaza na novi, crni, špicasti šešir. Još je bila u fazi kad ga nosite i po kući. „Morate da dođete ovog časa. Vrlo je hitno.” Devojka se iznenada uspaničila. „Je l’ gospođa Tkač? Mislila sam da neće još nekoliko ned... “

„Dolazim izdaleka”, reče prilika. „Kažu da ste najbolji na svetu.” „Molim? Ja? Ja sam porodila samo jednu ženu!”, reče gospođica Og, koja je sada izgledala pomalo usplahireno. „Matorka Spektiv je mnogo iskusnija od mene! I stara Mini Fortrajt! Gospođa Tkač je trebalo da mi bude prva samostalna šljaka, jerbo je građena ko trokrilni orm...” „Zaista se izvinjavam. Neću vam dalje traćiti vreme.”

Neznanac se povuče u senke tufnaste od snega. „Ej?”, reče gospođica Og. „Šta bi?” Ali tamo nije bilo ničeg do otisaka stopala. Koji su prestajali posred staze pod snegom...

Kuc Začu se lupanje na vratima. Gospođa Og spusti dete s krila i ode da podigne rezu.

Naspram toplog letnjeg neba ocrtavala se jedna tamna prilika i nešto u predelu ramena bilo je tu čudno. „Gospođo Og? Sada ste udati?” „Jašta. Dvaput”, reče gospođa Og vedro. „Šta ti treb...” „Morate da dođete ovog časa. Vrlo je hitno.” „Nisam znala da je neko... “ „Dolazim izdaleka”, reče prilika.

Gospođa Og zastade. Bilo je nečeg u načinu na koji je izgovorio izdaleka. A sada je videla da je belina na ogrtaču sneg, koji se brzo topio. Jedna maglovita uspomena se uzvrpolji. „Pa, sad”, reč ona jer je podosta naučila za ovih dvadesetak godina, „bilo kako bilo, ja uvek dam sve od sebe, pitaj koga god ‘oćeš. Ali ne bi’ rekla da sam najbolja. Uvek ima nešto novo da se nauči - takva sam ti ja.” „Ah. U tom slučaju, navratiću u... pogodnije vreme.” „A o’klen ti sneg na...?”

No, iako nije baš nestao, neznanac više nije bio prisutan. Kuc Začu se lupanje na vratima. Nana Og pažljivo spusti čašicu brendija za laku noć i na tren se zagleda u zid. Čitav život veštičarenja na rubu izbrusio joj je čula kojih većina ljudi nije ni svesna, i nešto u glavi joj škljocnu.

Na rešetki ognjišta, čajnik vode za termofor upravo je proključao.

Ostavila je lulu, ustala i otvorila vrata u ponoć jednog proleća. „Dolaziš izdaleka, rekla bi’”, kaza ona i nimalo se ne iznenadi mračnoj prilici. „Istina, gospođo Og.” „Svak’ ko me zna, zove me Nana.”

Ona pogleda naniže, u poluistopljeni sneg koji mu je kapao sa ogrtača. Ovde gore nije snežilo već mesec dana. „I hitno je, pretpostavljam?”, reče dok su joj se pred očima razmotavala sećanja. „Uistinu.”

www.leo.rs | 37

„A sad ima da kažeš: ‘Morate da dođete ovog časa.’” „Morate da dođete ovog časa.” „E, vidiš”, reče ona. „Ja bi’ rekla: Jeste, nisam ja loša babica, mada ne bi’ ni da se falim. Porodila na stotine. Čak i trolice, a to ti nije zadatak za neiskusne. Poznajem porođaje uzduž i popreko, a nekad vala i dijagonalno, manje-više. Uvek sam spremna da naučim i nešto novo, doduše.” Ona skromno obori glavu. „Ne bi’ rekla da sam najbolja”, kaza, „al’ mi niko bolji ne pada na pamet.” „Sada morate poći sa mnom.” „A moram, je l’?” „Da!” Rubna veštica razmišlja brzo, jer rubovi se nekad hitro pomeraju. I nauči da prepozna kad dešavanja prerastu u mitologiju, i kad ti je najbolje da joj se postaviš na put i trčiš, samo da ne zaostaneš. „Idem samo po... “ „Nema vremena.” „Ali ne mogu tek tako da se išetkam napolje i...” „Odmah.”

Nana posegnu za babičkom torbom, koju je uvek držala iza vrata za upravo ovakve slučajeve; torba je bila puna stvari koje će joj bez sumnje trebati i nekoliko onih za koje se molila da joj nikad ne zatrebaju. „No, dobro”, rekla je. I krenula.

Kuc Kad je Nana stupila nazad u kuhinju, čajnik beše upravo proključao. Na tren je zurila u njega, pa ga sklonila s vatre.

U čašici pored stolice ostala je još kap brendija. Iskapila je to, pa do vrha napunila čašu iz boce.

Uzela je lulu. Glava je još bila topla. Ona povuče dim i pepeo se zaiskri.

Onda je izvadila nešto iz torbe, sada znatno praznije i, s čašom brendija u ruci, sela da ga razgleda. „E”, reče naposletku. „Ovo je bilo... baš neobično...”

Kuc Smrt je posmatrao sliku kako bledi. Iz ogledala je izletelo nekoliko snežnih pahulja i već se beše istopilo na podu, ali u vazduhu se još osećao tračak dima iz lule.

Tako znači, reče. Porođaj u čudnim uslovima. Ali je li to bio problem ili buduće rešenje? Ciju, reče Pacovska smrt.

Baš to, kaza Smrt. Vrlo lako može biti da si u pravu.

Znam zasigurno da mi babica nikad neće reći.

Pacovska smrt je delovao iznenađeno. Ciju?

Smrt se osmehnu. Kad smrt dođe da se raspita za dečji život? Ne. Ne bi. „‘Zvinte”, reče gavran, „ali kako je gospođica Og postala gospođa Og? Zvuči kao da su to sredili onako po seljački, ako shvatate šta hoću da kažem.”

38 |

Veštice su matrilinearne, reče Smrt. Mnogo lakše menjaju muškarce nego prezimena.

Vratio se do stola i otvorio fioku.

Unutra se nalazila debela knjiga, u povezu od noći.

Na korici, gde bi u sličnim knjigama inače možda stajalo „Naše venčanje” ili „Najznačajniji trenuci - foto-album”, pisalo je: ‘SEĆANJA’.

Smrt je pažljivo okretao teške stranice. Usput su mu neka sećanja izmakla napolje i u vazduhu obrazovala kratkotrajne slike pre nego što bi se stranica okrenula, a onda bi odletele u neki daleki, tamni ugao sobe i izbledele. Bilo je i tračaka zvuka, takođe, smeha, suza, vrištanja i, iz nekog razloga, kratka provala ksilofonske muzike, zbog koje je načas zastao.

Jedan besmrtnik poseduje zaista mnogo sećanja.

Ponekad je najbolje sve to smestiti na sigurno.

Jedna prastara uspomena, smeđa i ispucala po ivicama, lebdela je u vazduhu iznad radnog stola. Prikazivala je pet prilika, četiri na konjima i jednu u dvokolicama; kako se činilo, sve su upravo izlazile iz oluje. Konji su galopirali punom parom. Bilo je tu mnogo dima i ognja i, uopšteno govoreći, uzbuđenja.

Ah, beše nekad, reče Smrt. Pre nego što je solo karijera ušla u modu.

Ciju?, raspitivao se Pacovska smrt. Pa, da, kaza Smrt.

Nekad nas je bilo petorica. Pet jahača. Ali znaš već kako to biva. Uvek se neko s nekim pokači. Stvaralačke nesuglasice, neko nekom razlupa sobu i tako. On uzdahnu. I izgovori se štošta što verovatno nije trebalo.

Okrenuo je još nekoliko stranica i opet uzdahnuo.

Kad ti treba saveznik, a ti si Smrt, na koga možeš računati stopostotno?

Zamišljeni pogled pade mu na šolju s mecom. Naravno, uvek postoji porodica. Da. Obećao je da to više neće raditi, ali nikad nije sasvim shvatio kako to tačno ide sa obećanjima.

Ustao je i vratio se do ogledala. Nema mnogo vremena. Prizori u ogledalu bliži su nego što izgledaju.

Začu se nekakav gmizav šum, dah na tren zastade i sve se stiša, a onda nešto zazveča kao kad ispustite džak kegli. Pacovska smrt se trže. Gavran žurno uzlete. Molim vas, pomozite mi da ustanem, reče glas iz senki. A onda, molim vas, počistite ovaj pogani puter.

Kuc Ovaj radni sto bio je galaktičko prostranstvo.

Svašta je tu svetlucalo. Naspram crnila blistali su složeni zupčanici i spirale...

Džeremi je oduvek voleo onaj trenutak kada je sat rastavljen na komadiće, kad su svaki točkić i svaka opruga pažljivo položeni na crni somot pred njim. Kao da gledaš u vreme, rasklopljeno, zauzdano, i razumeš svaki njegov deo...

NNJUŠKALA, SLUČAJ NESTALIH KOSTIJU 1 Maks, Robin i Njuško – isprva neočekivana družina postaje nerazdvojna, radoznala trojka nepogrešivog njuha. Prva knjiga o Njuškalima povešće vas u velike avanture i zato naoštrite svoje istraživačke veštine jer detektive-početnike čekaju uzbudljive misterije i izazovi s kojima moraju da se uhvate u koštac.

Otvorena je detektivska agencija Njuškala!

Ima samo tri člana, ali njihov nepogrešivi instinkt raskrinkava i najokorelije kriminalce. Svaki vaš problem rešiće nezaustavljivi trio, iščeprkaće i najskrivenije tajne, pronaći će i najdublje zakopane kosti. Nijedan zlikovac u gradu više neće moći mirno da spava. Maksa, Robina i Njuška, luckaste drugare ali i ozbiljne profesionalce, spaja vedar duh, žeđ za avanturom i beskrajna radoznalost. Ovi mladi detektivi garantuju vam uspeh čak i u najmisterioznijim slučajevima svake vrste – što zapetljanije, to bolje. Diskrecija je, naravno, zagarantovana.

Pratite njihove dogodovštine od samog početka tog nerazdvojnog prijateljstva i saznajte kuda će ih odvesti najveća avantura koju su ikada doživeli.

Pridružite se njuškalima na tragu nestalih kostiju i u nastavcima ove uzbudljive avanture saznajte kuda taj trag vodi!

USKORO!

www.leo.rs | 39

SOFI KINSELA

Prva bračna noć

PROLOG ARTUR Mladi! Sa svojom žurbom i brigama i željom da saznaju sve odgovore, i to odmah. Iscrpljuju me, ti sluđeni jadničci.

Uvek im govorim, ne vraćajte se. Ne vraćajte se.

Mladost je i dalje tamo gde ste je ostavili i gde treba i da ostane. Sve što je vredelo poneti na životno putovanje, već ste poneli sa sobom.

Dvadeset godina im to govorim, ali da li me oni slušaju? Slušaju, đavola. Evo još jednog. Zadihan i zajapuren stiže do vrha litice. Rekao bih da je u kasnim tridesetim.

Prilično privlačan lik uokviren plavim nebom. Pomalo liči na političara. Je li tako? Ili možda pre na filmskog glumca.

Ne sećam se njegovog lica od ranije. Mada to ništa ne znači. Ovih dana jedva da se prisetim i sopstvenog kad ga vidim u ogledalu. Vidim kako momak gleda oko sebe, posmatra me kako sedim na stolici pod svojim omiljenim maslinovim stablom. „Jeste li vi Artur?”, pita on iznebuha. „Reklo bi se.”

Znalački ga odmeravam. Deluje imućno. Na majici mu je skupoceni logo. Verovatno neće odbiti koji dupli viski. „Sigurno želite piće”, kažem uljudno. Uvek je korisno što ranije skrenuti razgovor u pravcu pića.

40 |

„Ne želim piće”, odgovara on. „Želim da čujem šta se od desilo.”

Obuzdavam se da ne zevnem. To je tako predvidljivo. Želi da čuje šta se desilo. Još jedan investicioni bankar u krizi srednjih godina, koji se vraća u predele svoje mladosti. Na mesto zločina. Ostavi to gde je i bilo, želim da mu kažem. Okreni se. Vrati se svom zrelom, tegobnom životu, jer ga ovde nećeš razrešiti.

Ali on mi ne bi poverovao. Nikad mi ne veruju. „Dragi momče”, govorim mu blago. „Odrastao si. Eto šta se desilo.” „Ne”, kaže on nestrpljivo, trljajući oznojeno čelo. „Ne razumete. Došao sam ovamo s razlogom. Saslušajte me.” Prilazi mi, upečatljivo visok i zgodan sa suncem za leđima, sa usredsređenim izrazom na lepom licu. „Došao sam ovamo s razlogom”, ponavlja on. „Nisam hteo da se mešam - ali nemam izbora. Moram to da uradim.

Hoću da znam šta se tačno desilo...”

1 LOTI Dvadeset dana ranije Kupila sam mu verenički prsten. Je li to bila greška?

Hoću da kažem, nije to neki ženskast prsten. To je jednostavan prsten s majušnim dijamantom, koji sam odabrala na nagovor prodavca u juvelirnici. Ako se Ri-

čardu ne e sviđa dijamant, može da ok okrene kren kren kr ne pr p prsten rst ste ten en n naa d dr drurugu stranu. u. g čuva na noćnom Ili da ga uopšte ne nosi. Može da ga ormariću u ili u kutiji, kutiji ili gde god. god A mogla bih i da ga vratim i da to više uopšte ne spominjem. Zapravo, svakog trenutka sve više gubim veru u taj prsten, ali sam se jednostavno osećala neprijatno zbog toga što on ništa ne dobija. Muškarci ne prolaze baš najbolje kod veridbe. Moraju da se pripreme, moraju da se spuste na koleno, moraju da postave pitanje, a još uz to moraju da kupe i prsten. A šta mi treba da radimo? Samo da kažemo „da”.

Ili, naravno, „ne”.

Pitam se na koliki se udeo bračnih ponuda dobija odgovor „da”, a na koliki „ne”? Bez razmišljanja zaustim da tu pomisao podelim s Ričardom, a onda brzo zaćutim. Budalo. „Molim?” Ričard diže glavu. „Ništa!” Široko se osmehujem. „Hoću da kažem... sjajan jelovnik!”

Pitam se je li već kupio prsten. Ne smeta mi ako nije.

S jedne strane, biće božanstveno romantično ako jeste.

S druge strane, bilo bi božanstveno romantično da ga odaberemo zajedno.

U svakom slučaju je dobitna kombinacija.

Pijuckam vodu i s ljubavlju se smešim Ričardu. Sedimo za stolom u uglu s pogledom na reku. To je novi

rest re stor tor oran an n an St trand nd du, n edaleko od Savoja. Sav je u crnom restoran naa Stra Strandu, nedaleko i belom mermeru, saa starinskim lusterima i bledosivim foteljama. tapaciranim foteljam ma. Elegantan Eleganta je ali nije razmetljiv.

Savršeno mesto za prosidbu uz ručak. Nosim smernu belu košulju u stilu buduće neveste, dezeniranu suknju i skupocene samodržeće čarape, tek u slučaju da odlučimo da nešto kasnije zapečatimo veridbu. Nikad ranije nisam nosila samodržeće čarape. Međutim, nikada me ranije niko nije ni prosio.

Ooh, možda je rezervisao sobu u Savoju.

Ne. Ričard nije rasipnik. On nikad ne bi uradio nešto napadno i neumesno. Fini ručak, to da; ali ne i preskupa hotelska soba. Što ja poštujem.

On deluje nervozno. Namešta manžetne, proverava telefon i mućka vodu u svojoj čaši. Kad vidi da ga posmatram, i on se nasmeši. „I tako.” „I tako.”

Kao da govorimo u šiframa, zaobilazeći glavnu temu.

Ja se igram ubrusom i privlačim stolicu. Ovo čekanje je nesnosno. Zašto to već jednom obavi?

Ne, ne mislim da to treba da „obavi”. Naravno da ne.

Nije to vakcinacija. To je... pa, šta je to? Početak. Prvi korak. Početak naše velike zajedničke pustolovine. Zato što želimo da zajednički idemo kroz život. Zato što ne postoji niko drugi s kim bismo radije krenuli na takvo putovanje. Zato što ja volim njega i on voli mene.

www.leo.rs | 41

Već mi naviru suze na oči. Ovo je beznadežno. Ovako se osećam već danima, još otkad sam shvatila njegove nagoveštaje.

Ričard je prilično nespretan. To kažem u onom dobrom, dopadljivom smislu. Otvoren je i iskren i ne voli okolišanje. (Hvala bogu.) Niti je pak sklon da priređuje velika iznenađenja. Prilikom mog poslednjeg rođendana uporno je nagoveštavao da će njegov poklon biti iznenadno putovanje, što je bilo vrlo zgodno, jer sam znala da treba da se spakujem i spremim.

Mada me je, naposletku, ipak iznenadio, jer nismo putovali preko vikenda, kao što sam ja pretpostavila.

Kupio mi je kartu za voz do Strauda, koju je bez najave preko kurira ostavio na mom radnom stolu, na moj rođendan, usred radne nedelje. Ispostavilo se da se tajno dogovorio s mojim šefom da dobijem dva slobodna dana, a kad sam konačno stigla u Straud, na stanici me je dočekao automobil i odvezao do preslatke brvnare u Kotsvoldu, gde me je Ričard čekao pored kamina u kome je gorela vatra i ispred kojeg je bila prostrta jagnjeća koža. (Mmm, reći ću samo da je seks pored rasplamsale vatre nešto najbolje na svetu. Osim kad je iskočila ona glupa varnica koja me je opekla po butini. Ali nije važno. To je sitnica.)

Tako ni ovog puta njegovi nagoveštaji nisu bili naročito neupadljivi. Više su ličili na ogromne znakove pored puta, na kojima piše: Uskoro ću te zaprositi. Najpre je zakazao ovaj ručak koji je nazvao „posebnom prilikom”.

Zatim je pominjao „važno pitanje”, koje treba da mi postavi, pri čemu je gotovo neprimetno namignuo (na šta sam se ja, naravno, pravila luda). Onda je počeo da me zadirkuje zapitkujući me dopada li mi se njegovo prezime Finč. (Zapravo, sviđa mi se. Ne želim time da kažem da neću biti pomalo tužna što više nisam Loti Grejveni, ali biću vrlo srećna kad postanem gospođa Loti Finč.)

Gotovo sam zažalila što nije bio tajanstveniji i što se neću iznenaditi. Ali ipak, bar sam znala da treba da odem na manikir. „Dakle, Loti, jesi li odlučila?” Ričard me gleda s onim svojim toplim osmehom i nešto mi zatreperi u stomaku.

U trenutku sam pomislila da je hteo da se napravi pametan i da je to bila rečenica kojom me je zaprosio. „Hm...” Obaram glavu da prikrijem zbunjenost.

Naravno, odgovor će biti „da”. Glasno, radosno „da”.

Još uvek sam jedva u stanju da poverujem da smo dotle stigli. Brak. Mislim, brak! Za ove tri godine otkad se Ričard i ja zabavljamo, namerno sam izbegavala temu braka, obaveze i sve što je s tim u vezi (deca, kuća, nameštaj, sobne biljke). Praktično već živimo zajedno u njegovom stanu, ali ja još uvek imam svoj. U vezi smo, ali Božić slavimo svako sa svojom porodicom. Dotle smo dosad bili stigli.

Posle otprilike godinu dana bila sam sigurna da se

42 |

dobro slažemo. Znala sam da ga volim. Videla sam ga u najboljem izdanju (iznenadno putovanje za rođendan, plus onda kad sam mu greškom pregazila stopalo a on nije vikao na mene) i u najgorem (uporno je odbijao da se raspita za pravac celim putem do Norfoka, s pokvarenom satelitskom navigacijom; trebalo nam je šest sati). I još uvek sam želela da budem s njim. Ričard nije razmetljiv tip. Odmeren je i promišljen. Ponekad vam se čini da vas skoro i ne sluša - ali kad odjednom živne, shvatite da je sve vreme bio sasvim budan. Kao lav koji drema pod drvetom, ali uvek spreman za lov. Dok ja više podsećam na gazelu koja skakuće unaokolo. Uklapamo se.

To je prirodno.

(Naravno, ne u smislu lanca ishrane. U metaforičkom smislu.)

I tako sam, posle godinu dana, shvatila da je on Onaj Pravi. Ali sam takođe znala i šta se može desiti ako nešto zabrljam. Prema mom iskustvu, reč „brak” je kao neki enzim. U vezi izaziva raznorazne reakcije, uglavnom razorne.

Kad se samo setim šta se desilo sa Džejmijem, mojim prvim ozbiljnim dečkom. Četiri godine smo bili srećni zajedno i onda sam slučajno spomenula da su se moji roditelji venčali upravo u onim godinama u kojima smo mi tada bili (dvadeset šest i dvadeset tri). I to je bilo to.

Samo jedna rečenica. Na to se on izbezumio i rekao da moramo da „predahnemo”. Predahnemo od čega? Do tog trenutka sve je bilo u redu. Zato je očigledno on trebalo da predahne od opasnosti da ikada više čuje reč „brak”. To ga je očigledno toliko mučilo da se uopšte više nije usudio da mi izađe na oči, od straha da bih mogla opet da je izgovorim.

Pre nego što se taj „predah” završio, on je već bio s nekom riđokosom devojkom. To mi nije smetalo, jer sam u to vreme upoznala Šejmusa. Šejmusa, sa onim seksepilnim irskim naglaskom. A čak i ne znam šta mi je pokvarilo vezu s njim. Oko godinu dana bili smo ludo zaljubljeni - zaljubljeni onako kao kad vam ništa drugo nije važno i kad po celu noć besomučno vodite ljubav - sve dok odjednom nismo počeli po celu noć da se svađamo. Za otprilike dvadeset četiri sata stigli smo od ushićenja do mrcvarenja. Bili smo prosto zatrovani. Previše preozbiljnih diskusija na temu „U kom pravcu ide ova veza?” ili „Šta očekujemo jedno od drugog?”, što nas je oboje izmoždilo. Posle toga smo se vukli još godinu dana, ali kad se osvrnem, ta druga godina liči na ogromnu crnu mrlju u mom životu.

Pa onda Džulijan. I ta veza je potrajala dve godine ali zapravo nikad nije dobila pravi zamah. Više je ličila na neki kostur prave veze. Pretpostavljam da smo oboje previše radili. Ja sam se nedavno bila zaposlila u firmi Blej farmaseutikal i putovala sam s kraja na kraj zemlje.

On je pokušavao da postane partner u svojoj računovodstvenoj firmi. Nisam sigurna zbog čega smo tačno

raskinuli - jednostavno smo se udaljili. Kasnije smo se povremeno viđali, kao prijatelji, i oboje mislimo isto nismo sasvim sigurni zašto smo se rastali. Pre godinu dana on me je čak pozvao na sastanak, ali sam morala da mu kažem da sam sada s nekim drugim i da sam zaista srećna. A taj drugi je bio Ričard. Momak kojeg stvarno volim. Momak koji sedi preko puta mene s prstenom u džepu (možda).

Ričard svakako izgleda bolje od svih mojih ostalih momaka. (Možda sam pristrasna, ali ja mislim da je božanstven.) Naporno radi kao medijski analitičar, ali nije opsednut poslom. Nije tako bogat kao Džulijan, ali zar je to važno? Energičan je i duhovit, ima zarazan smeh koji mi uvek popravlja raspoloženje, kako god da se osećam.

Zove me „Bela Rada” još otkad sam mu na jednom izletu napravila venčić od belih rada. Ponekad ume da izgubi živce u dodiru s ljudima - ali to je u redu. Niko nije savršen. Kad se osvrnem na našu vezu, ne vidim crnu mrlju kao sa Šejmusom niti prazan prostor kao s Džulijanom; vidim video-spot sa prijatnom muzikom. Kadar s vedrim plavim nebom i osmesima. Radost. Bliskost. Smeh.

A sad stižemo do vrhunca kadra. Do one scene kada se on spušta na koleno, duboko udahne...

Tako sam nervozna zbog njega. Želim da sve ovo lepo prođe. Želim da sutra pričam našoj deci da sam se onog dana kada me je zaprosio, ponovo zaljubila u njihovog oca.

Naša deca. Naš dom. Naš život.

Puštajući da mi te slike lepršaju po mislima, osećam olakšanje. Spremna sam za sve to. Imam trideset tri godine i spremna sam. Još otkad sam odrasla, zazirala sam od razgovora o braku. Kao i sve moje drugarice. Kao da oko čitave te oblasti stoji policijski kordon i traka s natpisom: ULAZ ZABRANJEN. Tu se jednostavno ne zalazi, jer ako to uradite, sve ćete upropastiti, a momak će vas ostaviti.

Ali sad nemam šta da upropastim. Osećam kako ljubav teče između nas, preko stola. Želim da uhvatim Ričarda za ruke. Želim da ga zagrlim. On je tako divan, predivan čovek. Tako sam srećna. Za četrdeset godina, kad oboje budemo izborani i sedi, možda ćemo šetati Strandom držeći se za ruke i sećati se današnjeg dana i zahvaljivati bogu što smo pronašli jedno drugo. Hoću da kažem, u ovom svetu prepunom neznanaca, kolika je šansa za to? Ljubav je takva retkost. Prava retkost. Zapravo, to je pravo čudo...

O bože, evo trepćem... „Loti?” Ričard je primetio da su mi se oči ovlažile. „Hej, Bela Rado. Jesi li dobro? Šta je bilo?”

Iako sam prema Ričardu iskrenija nego prema bilo kom svom prethodnom momku, verovatno ne bi bilo dobro da mu otkrivam baš sve svoje misli. Moja starija sestra Flis kaže da ja razmišljam u holivudskom tehniko-

loru i da treba da upamtim da drugi ljudi ne čuju umilne zvuke violina. „Izvini!” Brzo potapkam oči. „Ništa. Samo mi je žao što moraš da ideš.”

Ričard sutra putuje na privremeni premeštaj u San Francisko. Trajaće tri meseca - moglo bi biti gore - ali će mi strašno nedostajati. Zapravo, pomaže mi samo to što ću u međuvremenu moći da planiram venčanje. „Ne plači, srećo. Ne mogu to da podnesem.” Pruža mi ruke. „Čućemo se svakog dana preko Skajpa.u „Znam.” Stežem mu ruke. „Biću spremna.” „Mada bi možda trebalo da imaš na umu da sam u kancelariji, i da svi čuju šta pričaš. Uključujući i mog šefa.”

Samo blagi treptaj njegovog oka odaje kako me zapravo zadirkuje. Prošli put kad je bio na putu i kad smo se čuli preko Skajpa, počela sam da mu delim savete kako da se izbori sa svojim groznim šefom, zaboravljajući da je Ričard u otvorenoj zajedničkoj kancelariji, kroz koju bi svakog časa mogao da prođe i taj grozni šef.

(Srećom, nije.) „Hvala na savetu.” Sležem ramenima, još uvek spokojna. „Takođe, svi mogu i da te vide. Zato možda ne bi trebalo da budeš baš sasvim gola.” „Ne baš sasvim”, slažem se. „Možda samo u providnom brusu i gaćicama. Lepota je u jednostavnosti.”

Ričard se smeška i još čvršće mi steže ruke. „Volim te.” Glas mu je dubok, topao i nežan. Nikada mi, nikada, neće dosaditi da slušam te reči. „I ja tebe.” „Zapravo, Loti...” On se nakašlje. „Želim nešto da te pitam.”

Imam osećaj da će mi utroba eksplodirati. Na licu mi je izraz napetog iščekivanja, dok mi se misli grozničavo vrte ukrug. O bože, samo što nije... Čitav život mi se menja...

Usredsredi se, Loti, uživaj u ovom trenutku... Sranje! Šta mi je to s nogom?

Užasnuto obaram pogled.

Ko god da je izmislio ove „samodržeće” čarape lažov je i otići će u pakao, jer se jedna od njih, jebiga, ne drži.

Zarozala mi se do kolena, a odvratna silikonska „samolepljiva” traka visi mi oko lista. Ovo je grozno.

Ne mogu da dopustim da me ovako zaprosi. Ne mogu ostatak života da provedem sećajući se ovog trenutka i misleći Bilo je tako romantično, šteta zbog one čarape. „Izvini, Ričarde”, prekidam ga. „Sačekaj samo minut.”

Krišom se saginjem i navlačim čarapu - ali mi se tanka tkanina kida u ruci. Divno. Sad mi oko noge visi plastična traka i pocepani komadi najlona. Ne mogu da

www.leo.rs | 43

verujem da će mi čarapa pokvariti prosidbu. Trebalo je da dođem bosonoga.

tomata za tečni sapun. „Zašto izmišljaju ovakve sprave? Šta fali običnom sapunu?”

„Je li sve u redu?” Ričard me pomalo zbunjeno gleda dok izranjam ispod stola.

„Vidi, tetka Di, ovako”, kaže joj mirno riđokosa. „Ruke su ti previsoko.”

„Moram u toalet”, mrmljam. „Izvini. Izvini. Možemo li da napravimo samo malu pauzu? Samo trenutak?”

Skidam i drugu cipelu i čarapu i, kad sam već tu, uzimam kremu za ruke da malo namažem gole noge. Ne želim da se sećam ovoga i mislim: Bilo je tako romantično, šteta što mi je koža na nogama bila tako suva. Zatim vadim telefon. Moram ovo da javim Flis. Brzo kucam:

„Jesi li dobro?” „Dobro sam.” Crvenim od stida. „Imam mali... problem s odećom. Ne želim da to vidiš. Hoćeš li da skreneš pogled?”

Upravo je počeo!!!

Ričard poslušno okreće glavu. Odgurnem stolicu i požurim kroz restoran, ne obraćajući pažnju na poglede ostalih gostiju. Nema svrhe da pokušavam da to prikrijem. Čarapa mi visi.

Trenutak kasnije na ekranu se pojavljuje njen odgovor:

S treskom vrata ulazim u ženski toalet, skidam cipelu i glupu čarapu, zatim buljim u svoj odraz u ogledalu dok mi srce bubnja. Ne mogu da verujem da sam prekinula sopstvenu prosidbu.

Uzbudljivo!!! Bićete sjajan par. Pozdravi ga od mene. xxx

Osećam se kao da je vreme zaustavljeno. Kao da smo u nekom naučnofantastičnom filmu i da Ričard nepomično stoji, dok ja imam sve vreme ovog sveta da razmislim hoću li da se udam za njega.

Vreme koje mi, očigledno, nije potrebno, jer je odgovor: da.

Plavuša s trakom ukrašenom perlicama oko glave okreće se i gleda me, s krejonom za usne u ruci. Pretpostavljam da izgledam pomalo čudno, dok stojim tako nepomična držeći čarapu i cipelu. „Korpa za otpatke je tamo.” Ona odmahne glavom. „Jeste li dobro?” „Jesam. Hvala.” Odjednom me obuzima želja da s nekim podelim značaj tog trenutka. „Upravo sam usred prosidbe!” „Nije valjda.” Sve žene koje stoje pred ogledalima okreću se i bulje u mene. „Kako to misliš ‘usred prosidbe’?”, pita me mršava riđokosa devojka u ružičastom, dižući obrve. „Znači li to da je rekao: ‘Hoćeš li...?’” „Počeo je, ali mi se desila nezgoda s čarapom.” Mašem čarapom koju držim u ruci. „I tako sam ga ostavila na pauzi.” „Na pauzi?”, pita neko u neverici.

Nemoj mi reći da mi šalješ poruku usred prosidbe!!!

U ženskom toaletu. Mala pauza.

Hoću! Čujemo se xxx „Ko je on?”, pita plavuša dok vraćam telefon u tašnu. „Hoću da ga vidim!” Ona istrčava iz ženskog toaleta, i vraća se koji sekund kasnije. „Ooh, videla sam ga.

Tamnokosi tip u uglu? Strava frajer. Hej, razmazala ti se maskara.” Ona mi pruža olovku za brisanje šminke. „Hoćeš malo da se središ?” „Hvala.” Srdačno joj se osmehujem i brišem sitne crne tačkice ispod očiju. Moja talasasta kestenjasta kosa podignuta j e u punđu i odj ednom se zapitam da li da je pustim, tako da mi u odsudnom trenutku pada po ramenima.

Ne. Suviše sladunjavo. Umesto toga izvlačim nekoliko pramenčića i nameštam ih oko lica, procenjujući sve ostalo. Karmin: fina boja korala. Senka: sjajnosiva, ističe mi plave oči. Rumenilo: nadam se da neće biti potrebno da ga popravljam, jer ću se zarumeneti od uzbuđenja. „Volela bih da mene dečko zaprosi”, kaže devojka duge kose u crnom, čežnjivo me gledajući. „U čemu je fazon?” „Ne znam”, odgovaram, žaleći što ne mogu da joj pomognem. „Pretpostavljam u tome što smo već duže zajedno, dobro se poznajemo, uklapamo se i volimo se.” „Ali isto je i s mojim dečkom i sa mnom! Živimo zajedno, seks je sjajan, sve je sjajno.” „Nemoj da ga pritiskaš”, govori joj plavuša mudro.

„Kako je to uzbudljivo!”, govori plavuša. „Smemo li da gledamo? Smem li da vas snimim?”

„Pominjem to, ono, kao, jednom godišnje.” Dugokosa devojka izgleda stvarno tužno. „Onda se on unervozi i pređemo na drugu temu. Šta treba da radim? Da se odselim? Zajedno smo već šest godina.”

„Mogli bismo da okačimo snimak na Jutjub’, dodaje njena drugarica. „Je li unajmio fleš-mob ili tako nešto?”

„Šest godina?” Starija žena koja upravo suši ruke diže glavu. „Šta je s tobom?” Dugokosa devojka porumeni.

„Pa, brzo se vrati”, kaže riđokosa. „Ne želiš valjda da mu pružiš priliku da se predomisli.”

„Ne bih rekla...” „Kako ovo radi?” Starija žena čeličnosive kose odlučno prekida naš razgovor. Besno maše rukama ispod au-

44 |

„Nije mi ništa”, odgovara. „Ovo je poverljiv razgovor.” „Uf, poverljiv.” Starija gospođa odmahne rukom po toaletu. „Svi slušaju.”

„Tetka Di!” Crvenokosa devojka deluje postiđeno. „Pssst!” „Nemoj da me ućutkuješ, Ejmi!” Žena se upiljila u dugokosu. „Muškarci su kao divlje zveri. Čim se dočepaju plena, pojedu ga i zaspu. Pa, ti si mu donela plen na poslužavniku, je li tako?”

Konobar nam je prišao tako tiho da ga nijedno od nas dvoje nije primetilo. Gotovo pre nego što shvatim šta se dešava, Ričard mi je već pustio ruke i priča s njim o integralnim lepinjama. Poželim da besno bacim celu korpu sa stola. Zar konobar ne vidi šta se dešava? Zar ih ne obučavaju da primete kad se upravo odvija prosidba?

„Nije to tako jednostavno”, odgovara nabusito dugokosa.

Vidim da je i Ričard pometen. Glupi, glupi konobar.

Kako se usuđuje da prekida mog dečka u prosidbi?

„U moje vreme, muškarci su se ženili jer su želeli seks.

To je bio dovoljno dobar razlog!” Starija žena se kratko nasmeje. „Sve vi devojke prvo spavate s muškarcima i živite s njima, a onda očekujete da vas isprose. Sve je naopačke.” Ona uzima tašnu. „Hajde, Ejmi! Šta čekaš?”

„Pa. Dakle.” Ričard se usredsredi na mene i duboko udahne - a zatim mu se izraz lica opet promeni. Iznenađeno se okrećem i vidim da se pojavio još jedan prokleti konobar. Pa, iskreno rečeno, pretpostavljam da bi se tako nešto moglo i očekivati u restoranu.

Ejmi nam svima dobacuje očajničke poglede kao da se izvinjava, a zatim izlazi iz toaleta zajedno s tetkom.

Sve dižemo obrve. Kakva ludača.

Oboje naručujemo hranu - gotovo i ne znam šta biram - i konobar nestaje. Ali svakog časa naići će novi.

Sve više žalim Ričarda. Kako će me uopšte zaprositi u ovakvim okolnostima? Kako to muškarcima uopšte uspeva?

„Ne brini”, uveravam devojku, stežući joj ruku. „Sigurna sam da će se sve srediti.” Želim sve da ih obodrim. Želim da svi budu tako srećni kao što smo Ričard i ja: da pronađu pravu osobu i da toga budu svesni.

Ne mogu da se uzdržim da mu ne uputim saosećajan osmeh.

„Da.” Ona se očigledno trudi da se pribere. „Nadajmo se. Pa, želim vam mnogo sreće u zajedničkom životu.”

„Danas nije tvoj dan.”

„Hvala!” Vraćam plavuši olovku za brisanje šminke. „Odoh! Poželite mi sreću!”

„Za koji čas će se pojaviti i somelije”, podsećam ga.

Izlazim iz toaleta i pogledom prelazim preko prepunog restorana, osećajući se kao da sam upravo pritisnula dugme „play” i prekinula pauzu. Ričard sedi na istom mestu gde sam ga i ostavila. Čak i ne proverava svoj mobilni. Sigurno je podjednako usredsređen na ovaj trenutak kao i ja. Najvažniji trenutak u našem životu. „Izvini.” Sedam na stolicu i upućujem mu predusretljiv osmeh pun ljubavi. „Hoćemo li da nastavimo tamo gde smo stali?”

Ričard mi uzvraća osmehom, ali vidim da se nekako opustio. Možda ćemo morati postepeno da povratimo atmosferu. „Ovo je poseban dan”, kažem, hrabreći ga. „Zar ne misliš da je tako?” „Naravno.” On klimnu glavom. „Ovo je divno mesto.” Pokazujem oko sebe. „Savršeno mesto za... važan razgovor.”

Nemarno sam spustila ruke na sto i, kao što sam i predvidela, Ričard ih uzima u svoje. Duboko uzdahne i namršti se. „Kad smo već kod toga, Loti, hteo sam nešto da te pitam.” Kad nam se pogledi sretnu, on blago zaškilji. „Mislim da te ovo neće baš previše iznenaditi...”

O bože, o bože, evo ga. „Da?”, zakreštim nervozno. „Želite li hleb?”

Ričard se zaprepašćeno trgne a ja naglo dižem glavu.

„Stvarno nije.” „Ovde je kao na Pikadiliju.” On utučeno prevrće očima, a ja osećam toplu bliskost među nama. I ova nevolja je zajednička. Zar je važno kada će me zaprositi? Zar je važno ako to i ne bude u nekom savršeno izrežiranom trenutku? „Da naručimo šampanjac?”, pita on.

Znalački mu se nasmešim. „Da to nije malo... preuranjeno, šta kažeš?” „Pa, zavisi.” On diže obrve. „Ti mi reci.”

Nagoveštaj je tako očigledan da ne znam da li više želim da se nasmejem ili da ga zagrlim. „Pa, u tom slučaju...” Uživam u podužoj pauzi, i zbog sebe i zbog njega. „Da. Moj odgovori glasi da.”

On se opušta i vidim da više nije napet. Zar je zaista mislio da bih ga mogla odbiti? Tako je skroman. On je tako divan čovek. O bože. Venčaćemo se! „Od srca, da, Ričarde”, dodajem naglašeno, dok mi glas pomalo podrhtava. „Sigurno znaš koliko mi ovo znači. Ovo je... ne znam šta da kažem.”

Njegovi prsti stežu moje i oni kao da se sporazumevaju sopstvenim tajnim jezikom. Gotovo žalim parove koji moraju naglas sve da kažu. Oni nisu tako duboko povezani kao mi.

Neko vreme ćutimo. Osećam kako nas okružuje oblak sreće. Želim da taj oblak ostane zauvek. Već nas vidim u budućnosti, kako krečimo kuću, guramo kolica, kitimo novogodišnju jelku zajedno sa svojom dečicom... Njegovi roditelji će možda želeti da provode Božić s nama, ali to je u redu, jer ja stvarno volim njegove roditelje. Zapravo, čim veridba bude objavljena, otići ću

www.leo.rs | 45

da posetim njegovu majku u Saseksu. Ona će mi rado pomoći oko venčanja; a ja ionako nemam majku koja bi mi pomagala.

„Loti, izvini, nemam pojma o čemu pričaš.” Ričard prolazi rukama kroz kosu. „Nisam ni pomenuo ni brak ni veridbu, niti išta slično.”

Toliko mogućnosti. Toliko planova. Toliko božanstvenih izgleda za zajednički život.

„Ali... ali na to si mislio! Kad si naručio šampanjac i rekao: ‘Ti mi reci’, a ja sam odgovorila ‘Da, od srca’. To je bilo tako prefinjeno! Bilo je predivno!”

„Pa”, kažem konačno, nežno mu trljajući prste. „Jesi li zadovoljan? Srećan?” „Ne bih mogao biti srećniji.” Miluje mi ruku. „Odavno već razmišljam o ovome.” Zadovoljno uzdišem. „Ali nikad nisam mislila... Pa, to se i ne može zamisliti unapred, zar ne? Ono... kako će to izgledati? Kako ću se osećati?” „Razumem šta hoćeš da kažeš.” On klima glavom. „Zauvek ću pamtiti ovu prostoriju. Zauvek ću pamtiti ovaj tvoj pogled.” Još jače mu stežem ruku. „I ja”, odgovara on jednostavno.

Sviđa mi se što Ričard ume da toliko toga da izrazi jednim jedinim pogledom ili pokretom. Ne mora mnogo da govori, jer ja razumem sve što on želi da mi kaže.

Posmatram ga, čekajući da se složi sa mnom; žudim da oseti ono što ja osećam. Ali on samo deluje zbunjeno, a mene obuzima iznenadna zebnja. „Ti... nisi na to mislio?” Grlo mi se tako steglo da jedva govorim. Ne mogu da verujem šta se dešava. „Nisi nameravao da me zaprosiš?” „Loti, nisam te zaprosio!”, kaže on odlučno. „I tačka!”

Mora li to da izgovori baš tako glasno? Svi se radoznalo okreću ka nama. „U redu! Shvatam!” Trljam nos salvetom. „Ne moraš da govoriš to celom restoranu.”

Utapam se u talasima poniženja. Ukočila sam se od očaja. Kako sam mogla tako da pogrešim?

A ako me već nije zaprosio, zašto me nije zaprosio?

Vidim kako nas ona dugokosa devojka posmatra sa suprotnog kraja restorana i ne mogu da joj se ne nasmešim. (Naravno, ne slavodobitno, jer bi to bilo bezosećajno. Samo skroman osmeh pun zahvalnosti.)

„Ne razumem.” Ričard bezmalo razgovara sam sa sobom. „Ništa nisam rekao, nikad nismo razgovarali o tome...”

„Želite li neko vino, gospodine? Madmoazel?” Somelije nam prilazi i ja mu se široko osmehnem.

„Rekao si štošta!” Iz mene prosto naviru bes i ogorčenje. „Pozvao si me na ‘poseban ručak’.”

„Mislim da ćemo naručiti šampanjac.” „Absolument.” On mi uzvraća osmehom. „Domaći?

Imamo i veoma fini Ruinar za posebne prilike.” „Onda Ruinar” Ne mogu a da ne podelim s njim našu radost. „Ovo je zaista posebna prilika! Upravo smo se verili!” „Madmoazel?” Somelije se srdačno osmehuje. „Félicitations! Gospodine, iskrene čestitke!” Oboje se okrećemo Ričardu - ali na moje iznenađenje, on se ne ponaša onako kako sam očekivala. Bulji u mene kao da sam neka ludača. Zašto izgleda tako zabezeknuto? Šta se desilo? „Šta...” Glas mu zvuči napregnuto. „Kako to misliš?”

Odjednom shvatam zašto je uznemiren. Naravno.

Pokvarila sam sve svojom nepromišljenom žurbom. „Izvini, Ričarde. Jesi li hteo da prvo kažemo tvojim roditeljima?” Stežem mu ruku. „Potpuno te razumem.

Nećemo reći nikom drugom, obećavam.” „Šta da im kažemo?” Gleda me razrogačeno. „Loti, mi nismo vereni.” „Ali...” Nesigurno ga pogledam. „Upravo si me zaprosio. A ja sam pristala.” „Ne, nisam!” On istrgne ruku iz moje.

Dobro, ovde je neko lud. Somelije se taktično povukao i vidim kako tera i konobara što nosi korpu s pecivom, a koji je opet bio krenuo ka nama.

46 |

„Poseban je!”, brani se on. „Sutra putujem u San Francisko.” „I pitao si me da li mi se sviđa tvoje prezime. Tvoje prezime, Ričarde!” „Iz zezanja smo pravili anketu u kancelariji!” Ričard deluje zbunjeno. „To je bilo samo neobavezno ćaskanje.” „I rekao si da moraš da mi postaviš jedno ‘važno pitanje’.” „Ne ‘važno pitanje’.” On odmahuje glavom. „Samo pitanje.” „Ja sam čula da si rekao ‘važno pitanje’.”

Oboje ojađeno zaćutimo. Oblak sreće je ispario. Holivudski tehnikolor i violine su nestali. Somelije taktično spušta vinsku kartu na jedan kraj stola i brzo se povlači. „Pa šta je to onda?”, pitam konačno. „To osrednje važno pitanje?”

Ričard deluje izgubljeno. „Nije važno. Zaboravi to.” „Hajde, reci mi!” „Pa dobro”, kaže on napokon. „Hteo sam da te pitam šta da radimo s mojim besplatnim avionskim kartama.

Mislio sam da bismo možda mogli da isplaniramo neko putovanje.” „Besplatne avionske karte?”, brecnem se, ne mogavši da se uzdržim. „Rezervisao si sto u otmenom restoranu i naručio šampanjac da bismo razgovarali o besplatnim avionskim kartama?”

Saosećajnost Služeći se pričama iz života Isusa, Bude i sveta zena, Osho pokazuje da put ka autentičnoj saosećajnosti izvire iznutra počinjući s opštim prihvatanjem i ljubavlju prema samom sebi. Tek onda, saosećajnost može da izraste u isceljujuću silu, ukorenjena u bezuslovnom prihvatanju drugoga onakvog kakav jeste.

Osećanje je požuda, saosećanje je ljubav. Osećanje je želja, saosećanje je odsustvo želja. Osećanje je pohlepa, saosećanje je deljenje. Osećanje želi da koristi drugoga kao sredstvo, saosećanje poštuje drugoga kao cilj sam po sebi. Osećajnost vas drži vezanim za zemlju, za blato i nikada ne postajete lotos.

Saosećajnost vas pretvara u lotos. Počinjete da se uzdižete iznad blatnjavog sveta želja, pohlepe, gneva.

Saosećajnost je preobražaj vaših energija. Ona je sveža ljubav; pazite ne hladna, već sveža ljubav. Ona je deljenje vaše radosti s čitavim postojanjem. Postajete blagoslov sami sebi i blagoslov celom postojanju.

To je saosećajnost. Osećajnost je nevolja, saosećajnost je blagoslov.

www.leo.rs | 47

S.K. Stivens

Zanesena SUSRET Bila je to najduža vožnja u mom životu. To zapravo nije značilo mnogo, pošto nikad nisam putovala dalje od sto kilometara od svog rodnog grada. Ipak, po svim merilima, ova vožnja je bila beskrajno duga. Prema satelitskoj navigaciji, trajala je približno trideset sedam sati i jedanaest minuta. Pretpostavljam da to, naravno, važi u slučaju da ste nadljudsko biće i da ne morate povremeno da se zaustavljate.

Moj dečko i ja vozili smo se iz Atensa u Ohaju, gde sam rođena i odrasla sa svim ostalim članovima moje porodice. Mada se u mojoj četvoročlanoj porodici o tome nikad nije mnogo razgovaralo, oduvek se podrazumevalo da ćemo i sestra i ja studirati i diplomirati na Univerzitetu Ohaja. Zato je nekoliko meseci ranije, dok sam bila student druge godine, moja odluka da se na jesen odselim i prebacim na drugi fakultet izazvala pravu porodičnu tragediju. Ono što je moje ukućane još više zapanjilo, ako je to uopšte bilo moguće, bilo je to što sam rešila da se prebacim gotovo četiri hiljade kilometara dalje, u Vašington - ili tačnije, na Vašingtonski univerzitet u Sijetlu. Ipak, uspela sam da dobijem lepu stipendiju, što mi je svakako pomoglo da ubedim roditelje. Pomoglo, ali ne previše. Porodični skupovi su od tada postali... živopisni.

Razlog mog odlaska sedeo je pored mene i vozio svoju staru hondu. Pogledala sam ga i nasmešila se. Deni

48 |

Haris. Bio je prelep. Znam da to nije naročito muževan način da opišete momka, ali bio je to pridev koji sam mu u mislima najčešće pripisivala i izvanredno mu je pristajao. Rođen je u jednom malom mestu u Kvinslendu u Australiji i zbog života provedenog na vodi u tom egzotičnom okruženju bio je preplanuo i mišićav, ali ne i stamen. Bio je prirodno skladno i atletski građen. Nije bio preterano visok, ali je ipak bio viši od mene, čak i kad sam bila na visokim potpeticama, a to mi je bilo dovoljno. Kosa mu je bila tamno, tamno smeđa, i obično ju je oblikovao u guste ali uredne pramenove. Uživala sam da mu sređujem frizuru, a on mi je rado dopuštao da to radim, neprestano uzdišući i jadikujući kako će se jednog dana do glave ošišati. Međutim, voleo je svoju kosu.

Deni je upravo uperio blistavi pogled toplih, tamnosmeđih očiju u mene. „Hej, mala, nismo više daleko, možda još koji sat.” Naglasak s kojim je izgovarao svaku reč neobjašnjivo me je opijao. Koliko god to bilo neobično, uvek je u meni izazivao neku tihu radost.

Na moju sreću, Deni je imao tetku kojoj je pre tri godine ponuđen posao na Univerzitetu Ohaja i koja se još tada preselila. Dobrica kakav je bio, Deni je odlučio da pođe s njom i da joj pomogne da se snađe. Pošto mu se boravak u Americi za vreme jedne godine srednje škole veoma dopao, nije mu trebalo mnogo da odluči da se prebaci na Univerzitet Ohaja, zbog čega je u očima

mojih jih roditelja, bar do onog danaa kad kaad me je je poveo pove po p oveo veo sa sobom, bom, bio idealan kandidat za moju ljubav. ljjubav. Uzdahnula Uzda Uz zdaahn hnula sam, m, nadajući se da će oni o brzo preboleti moje e presep ljenje. nje.

Pomislivši da uzdišem zbog njegovih reči, Deni dodade: „Znam da si umorna, Kiro. Svratićemo do Pitovog bara samo na koji minut a onda idemo kući da se onesvestimo.”

Klimnula sam glavom i sklopila oči.

videla ovom vi vid idel dela la kkako ako ak ko se u o vom vo m živopisnom kraju preda mnom novi otvara nov ot ovii ži žživot. vot. vo t. života u Atensu pripreZa napuštanje svog udobnog živo meseci, nešto pre nego mala sam se još od pre nekoliko mes što je Deni diplomirao na Univerzitetu Ohaja. Bio je veoma inteligentan, i nisam bila jedina koja je tako mislila.

Profesori su ga najčešće nazivali ‘darovitim’. Napisali su mu brojne preporuke, te je Deni počeo na sve strane da traži posao.

Pitov bar je očigledno bio naziv popularnog kafea u kojem je nastupao bend čiji je član bio i naš novi cimer, lokalna rok zvezda Kelan Kajl. Mada je trebalo da se nastanimo u njegovoj kući, nisam mnogo znala o njemu. Znala sam samo da je, za svojih godinu dana školovanja u inostranstvu, Deni stanovao s Kelanom i njegovim roditeljima i da je Kelan član nekog benda.

Da, znala sam čitava dva podatka o našem novom, zagonetnom cimeru.

Nisam mogla da podnesem da budem razdvojena od njega, pa makar i na samo dve godine, dok ne završim školu, te sam se prijavila na univerzitete i koledže u svim mestima u kojima je Deni konkurisao za posao ili pripravnički staž. Moja sestra Ana je to smatrala čudnim.

Ona nije bila tip devojke koja bi svog momka pratila u stopu po celoj zemlji, pa čak ni tako privlačnog momka kao što je Deni. Ali ja nisam mogla da se obuzdam.

Nisam mogla da živim bez njegovog blesavog osmeha.

Otvorila sam oči i zagledala kroz prozor kako mimo mene, stapajući se od brzine, promiču guste, zelene krošnje drveća. Lampe uz auto-put obasjavale su ih neobičnim, narandžastim sjajem. Konačno smo prešli i preko poslednjeg planinskog prevoja; na trenutak sam se zabrinula da Denijev stari auto to neće izdržati. Trenutno smo krivudali pored guste šume, kamenitih vodopada i ogromnih jezera što su blistala na mesečini. Čak i u mraku videlo se da je krajolik predivan. Već sam

Naravno, budući tako bistar, uspeo je da u Sijetlu dobije pripravnički posao o kakvom je sanjao. Trebalo je da počne da radi za firmu koja je, po Denijevim rečima, bila jedna od vodećih reklamnih agencija u svetu, i u kojoj će biti zadužen za reklamiranje izvesnog svetski poznatog lanca „brze hrane” sa osobenim zlatnim lukovima. Pričao je to svakome ko je bio spreman da ga sluša, i to s neobičnim strahopoštovanjem, kao da su oni izmislili vazduh ili nešto tome slično. Očigledno su retko

www.leo.rs | 49

zapošljavali pripravnike, i ne samo što su primali mali broj pripravnika godišnje već im često nisu dopuštali da uopšte rade na njihovim projektima. Deni je trebalo odmah da postane član tima, a ne samo običan potrčko.

Bio je gotovo opijen uzbuđenjem što putuje u Sijetl.

Ja sam pak bila izbezumljena od panike. Gutala sam po pola bočice pilula za smirenje stomaka dnevno, sve dok konačno nisam dobila vest da sam primljena na Vašingtonski univerzitet. Savršeno! A onda sam nekako uspela da dobijem i stipendiju koja mi je pokrila gotovo sve troškove školovanja. Nisam tako nadarena kao Deni, ali ipak nisam ni glupača. Još savršenije! Činjenica da je Deni poznavao neke ljude u Sijetlu i da je jedan od njih mogao da nam obezbedi i sobu za mnogo manju sumu nego što smo očekivali da platimo... pa, jednostavno se činilo kao da je bilo suđeno da se sve baš tako desi.

Smešila sam se gledajući kako pored nas promiču table s nazivima ulica, parkova i gradića. Sada smo sve češće nailazili na gradove i udaljavali smo se od veličanstvenih planina koje više nisam nazirala iza nas u tami.

Kiša je dobovala po prozorima auta dok smo se približavali jednom većem gradu i tabli koja nas je upućivala ka Sijetlu. Bili smo na samom kraju puta. Uskoro će početi naš novi život. Nisam znala skoro ništa o gradu u kojem je trebalo da se nastanimo, ali sam se pripremala da ga s Denijem upoznajem. Uhvatila sam ga za ruku, a on mi se toplo nasmešio.

Nedelju dana pre toga Deni je položio diplomski iz dva predmeta, poslovne ekonomije i marketinga - moj slatki štreber - i spremili smo se da krenemo. Na novom poslu je trebalo da se pojavi već sledećeg ponedeljka.

Moji roditelji se nisu radovali tom prebrzom rastanku.

Pošto su već nevoljno prihvatili moju odluku da odem, nadali su se da ću ostati s njima bar još tog, poslednjeg leta. Mada sam znala da će mi oni bolno nedostajati, Deni i ja smo već živeli razdvojeno skoro dve neizdrživo duge godine, i jedva sam čekala da počnemo zajednički život. Trudila sam se da zadržim ozbiljan izraz lica dok sam ih sve ljubila na rastanku, ali sam potajno blistala od radosti što ćemo Deni i ja napokon biti sami.

Jedino čemu sam se prilikom preseljenja odlučno protivila bila je vožnja automobilom do tamo. Nekoliko sati u avionu nasuprot danima vožnje autom... za mene tu nije bilo dileme. Ali Deni je bio izuzetno vezan za svoj auto i nije hteo da ga ostavi. Pretpostavljala sam da neće biti na odmet da imamo kola u Sijetlu, ali sam se ipak durila zbog toga skoro čitav dan. Posle toga, Deni se pobrinuo da putovanje bude tako zabavno da više nisam imala razloga da se požalim i naravno, umeo je na razne načine da učini svoja kola vrlo. udobnim. Odmarali smo se usput na nekoliko mesta, koja su mi već tada zauvek ostala urezana u najmilijim sećanjima.

Setivši se toga, široko sam se osmehnula i ugrizla za usnu, opet obuzeta uzbuđenjem zbog toga što ćemo

50 |

konačno imati svoj dom. Vožnja je bila zanimljiva i ispunjena lepim uspomenama, ali smo ipak prešli čitav put odjednom. Uprkos svojoj sreći, bila sam mrtva umorna.

I mada je Deni uspeo da mu auto bude iznenađujuće udoban, to je ipak bio samo auto, a sada sam već sanjala pravi krevet. Moj osmeh se pretvorio u zadovoljni uzdah kada smo pred sobom konačno ugledali svetla Sijetla.

Deni se usput raspitivao za pravac, pa smo lako našli Pitov bar. Uspeo je da pronađe prazno mesto na parkingu krcatom kakav može biti samo parking ispred bara petkom uveče, i spretno se parkirao. Onog časa kad je ugasio motor, gotovo sam iskočila iz auta i protezala se čitav minut. Deni mi se smejao, ali je i on uradio isto. Držeći se za ruke, prišli smo ulazu. Stigli smo kasnije nego što smo očekivali i bend je već bio započeo svirku, koja je odjekivala i na parkingu. Kad smo ušli, Deni se osvrnuo po baru. Pokazao mi je vrlo krupnog momka koji je stajao naslonjen na zid i posmatrao publiku, uglavnom zagledanu u muzičare, te smo se kroz krcatu prostoriju zaputili ka njemu.

Dok smo se probijali kroz gužvu, pogledala sam ka bini i četvorici momaka koji su na njoj svirali. Svi su bili približno mojih godina, u ranim dvadesetim. Svirali su brz, poletan rok, a pevačev glas je savršeno odgovarao toj muzici, moćan, pa ipak vrlo seksepilan. Hm, nisu loši, pomislih, dok nas je Deni vešto provlačio kroz more nogu i laktova.

Najpre sam primetila pevača. Bilo je nemoguće ne zapaziti ga - izgledao je jednostavno božanstveno. Blistavim očima preletao je preko brojnih ushićenih obožavateljki zbijenih ispred pozornice. Njegova svetla, smeđeplava kosa bila je gusta i razbarušena. Na vrhu glave bila je nešto kraća, s dužim stepenastim pramenovima sa strane, i često je neodoljivim pokretom prolazio kroz nju. Kako bi Ana rekla, imao je „frizuru za maženje”. Pa dobro, ona bi možda upotrebila i neku težu reč - moja sestra umela je da bude i prosta - ali njegova frizura zaista je delovala kao da ju je neko upravo zamrsio u strasnom zagrljaju. Pocrvenela sam pomislivši da je to možda i istina. U svakom slučaju, delovao je uznemirujuće privlačno. Takav izgled ne viđa se često.

Odeća mu je bila neverovatno jednostavna, kao da je bio svestan da mu nikakvo doterivanje nije potrebno.

Bio je u običnoj sivoj majici, s dugim rukavima podvrnutim do lakata, tek dovoljno uskoj da nagovesti kako se ispod nje krije nesumnjivo zanosno telo. Osim nje, na sebi je imao iznošene farmerke i glomazne crne čizme.

Jednostavno, pa ipak neodoljivo. Izgledao je kao pravo rok božanstvo.

Uprkos svemu tome, osim zanosnog glasa, ono najprivlačnije na njemu bio je neverovatno seksepilan osmeh. Između reči pesama pokazivao je tek nagoveštaj tog osmeha, ali i to je bilo dovoljno. Poluosmeh tu i tamo - koketirao je s publikom. Neodoljivo.

Bio je savršeno seksi. Nažalost, to je i sam dobro znao.

Sve svoje oduševljene „obožavateljke” gledao je u oči. One su ludele od uzbuđenja dok je prelazio pogledom po njima. Kad sam ga malo bolje zagledala, primetila sam da su ti njegovi poluosmesi uznemirujuće zavodljivi. Pogledom je bezmalo svlačio sve žene okupljene oko bine. Moja sestra imala je takođe odgovarajući izraz za takav pogled.

Posmatrajući ga kako zavodi čitavu gomilu svojih grupi- devojaka, pocrvenela sam od nelagode, i usredsredila se na ostalu trojicu članova benda.

Dvojica momaka koji su stajali uz pevača bili su toliko slični da sam bila sigurna da su u srodstvu, verovatno braća. Bili su približno iste visine, nešto niži od pevača, mršaviji, i nešto manje... zgodni. Imali su potpuno iste tanke noseve i usne. Jedan je svirao solo gitaru, a drugi bas, i obojica su sasvim pristojno izgledali. Da sam ih videla pre nego što sam zapazila pevača, verovatno bih ih smatrala privlačnijim.

Gitarista je nosio kratke kaki pantalone i crnu majicu s nazivom i logotipom benda za koji nikad ranije nisam čula. Kosa mu je bila plava, kratka i tršava. Svirao je težak solo sa usredsređenim izrazom lica povremeno prelećući pogledom po publici, a zatim opet gledajući u gitaru.

Njegovom rođaku podjednako svetle kose i očiju frizura je bila nešto duža, negde do brade, a kosa zadenuta iza ušiju. I on je nosio kratke pantalone i majicu koja me je navela na osmeh. Na njoj je pisalo „Ja sam iz benda”. Svirao je bas sa izrazom blage dosade na licu i često gledao u gitaristu, koji mu je lako mogao biti i brat blizanac. Stekla sam utisak da bi radije svirao solo gitaru.

Poslednji član grupe sedeo je za bubnjevima, pa ga nisam najbolje videla. Bilo mi je samo drago što je obučen, pošto mnogi bubnjari kao da osećaju potrebu da sviraju bezmalo razgolićeni. Ali ovaj je imao najdobroćudnije moguće lice s krupnim, tamnim očima i kratku smeđu kosu. U ušima je nosio butone, možda nešto veće od centimetra. Nisam bila ljubitelj takvog izgleda, ali je njemu neobično pristajao. Ruke su mu bile prekrivene živopisnim tetovažama jarkih boja, poput umetničkih murala, a složene ritmove svirao je s lakoćom, prelazeći pogledom po publici sa širokim osmehom na licu.

Deni mi je rekao samo da je naš novi cimer Kelan član benda. Nije objašnjavao koja je njegova uloga. Nadala sam se da je to krupni momak u pozadini koji podseća na plišanog medu. Delovao mi je simpatično.

Konačno smo se kroz gužvu progurali do stamenog momka što je stajao naslonjen na zid. Čim nas je primetio, široko se osmehnuo Deniju. „‘De si, druže! Drago mi je što te vidim”, vikao je nadglasavajući muziku, sasvim neuspešno pokušavajući da podražava Denijev naglasak.

Nasmešila sam se. Svako ko bi čuo Denijev govor poželeo bi da ga imitira. Obično niko u tome nije uspevao.

Takav naglasak bi jednostavno uvek delovao neprirodno osim ako ste zaista živeli u Australiji. Deni me je uvek nagovarao da i ja to probam, jer ga je neverovatno zabavljalo kada su to drugi pokušavali. Ja sam znala da to ne umem, pa nisam htela da mu pružim to zadovoljstvo.

Nisam htela da ispadnem glupa. „Hej, Seme, dugo se nismo videli.” Deni je upoznao Kelana one godine koju je proveo u Sijetlu u srednjoj školi. Pošto se činilo da je i Sem Denijevih godina, pretpostavila sam da se i njih dvojica poznaju od tada. Široko sam se osmehivala dok su se oni kratko „muški” zagrlili.

Sem je bio veoma krupan. Imao je snažno i stameno telo, a crvena majica mu se na sve strane napinjala preko mišića.

Glava mu je bila glatko obrijana i da se nije smešio, nikad se ne bih usudila ni da mu priđem. Izgledao je pomalo preteće, što je, sada kad sam primetila da nosi majicu s nazivom bara, delovalo prikladno. Očigledno je radio ovde kao izbacivač.

Sem se nagnuo ka nama da ne bi morao da viče. „Kelan mi je rekao da večeras dolaziš. Stanovaćeš kod njega, a?” Pogledao me je kako stojim pored Denija. „Je l’ ti ovo devojka?”, upitao je, pre nego što je Deni stigao da odgovori na prethodno pitanje. „Da, ovo je Kira; Kiro - Alen.” Deni mi se nasmešio. Sviđalo mi se kako izgovara moje ime. „Kiro, ovo je Sem. Mi smo školski drugovi.” „Ćao.” Ne znajući šta da kažem, samo sam se nasmešila.

Mrzela sam upoznavanja. U takvim prilikama uvek sam se osećala pomalo nelagodno i veoma nesigurno.

Smatrala sam da ne izgledam naročito upečatljivo. Nisam bila neprivlačna, samo neupadljiva. Srećom, imam dugu smeđu kosu, gustu i pomalo talasastu. Oči su mi boje lešnika i, kako mi često kažu, izražajne, što je meni uvek zvučalo kao „suviše krupne”. Osrednje sam visine za devojku, metar i šezdeset pet i prilično vitka, zahvaljujući školskoj stazi za trčanje. Međutim, sve u svemu, smatrala sam sebe veoma prosečnom.

Sem mi klimnu glavom i nastavi da priča s Denijem. „Vidi, Kelan je morao da počne svirku, ali mi je ostavio tvoj ključ, za slučaj da ne budete hteli da se zadržavate. znaš, posle duge vožnje i tako to.” Gurnuo je ruku u džep farmerki i pružio Deniju ključ.

To je svakako bilo lepo od Kelana. Bila sam mrtva umorna i zaista sam samo želela da se smestim i prespavam nekih dva dana odjednom. Nisam želela da čekam da se „svirka” koja traje ko zna koliko dugo završi da bismo dobili ključ.

Opet sam pogledala u bend. Pevač je još uvek pogledom svlačio sve žene redom. Povremeno bi udahnuo kroz zube, prenaglašavajući taj zvuk tako da je delovao izazov-

www.leo.rs | 51

no. Naginjao se nad mikrofon i pružao ruku ka svojim ushićenim obožavateljkama, dok su one oduševljeno cičale.

Većina muškaraca povukla se u pozadinu, ali su neki momci ostali uz svoje devojke. Oni su posmatrali pevača s vidljivim neprijateljstvom. Nisam mogla da ne pomislim da će mu neko jednog dana ozbiljno pomrsiti konce.

šten muzici. Čitavim telom uneo se u tekst; činilo se da mu reči dopiru iz dubine duše. Dok je prethodnu pesmu pevao jednostavno, kao iz zabave, ovu je doživljavao lično. Očigledno mu je mnogo značila. Zastao mi je dah.

Sve mi se više činilo da je simpatični momak u pozadini Denijev „cimer”. Bubnjar mi je delovao kao dobroćudan, opušten lik koji bi se lako sprijateljio s Denijem.

Deni je za to vreme ćaskao sa Semom, raspitujući se šta se s njim dešava. Kad su se ispričali, pozdravili smo se.

Deni odmahnu glavom ka pozornici. „Da, oduvek je bio sjajan. Još u školskom bendu pevao je odlično.”

„Hoćemo li?”, upita Deni, znajući koliko sam umorna. „O, da”, odgovorila sam, žudeći za krevetom. Na sreću, Kelan je rekao Deniju da je prošli stanar ostavio nameštaj.

Deni se nasmejao i pogledao ka bini. Videla sam kako čeka da uhvati pogled svog prijatelja. Deni je voleo da pomalo pusti bradu, duž donje vilice i iznad gornje usne. Tako blago neobrijan izgledao je kao da se upravo vratio sa dužeg logorovanja. S takvom bradom od nekoliko dana njegovo inače detinje lice delovalo je malo starije i grublje. Brada mu je, međutim, bila meka i prijalo mi je kad me je tako neobrijan ljubio po vratu.

Bila je takođe vrlo seksi. Shvatila sam da postoji još jedan razlog što želim da odmah krenemo kući.

Još uvek netremice posmatrajući Denija, primetila sam kako diže ruku u kojoj je držao ključ i klima glavom.

Očigledno je konačno uhvatio Kelanov pogled i dao mu znak da krećemo. Bila sam tako zadubljena u sanjarenje da sam zaboravila da obratim pažnju na to kome se javio. Još uvek nisam bila sasvim sigurna koji je od njih Kelan. Na trenutak sam pogledala u njih, ali nijedan od njih četvorice nije gledao ka nama.

Kad smo krenuli ka izlazu, pogledala sam u Denija. „Koji je od njih taj Kelan?” „Hm? Pa to ti zapravo nikad nisam rekao, zar ne?” Odmahnuo je glavom ka bendu. „On je pevač.”

Srce mi se blago steglo. Naravno. Zastala sam i osvrnula se, a Deni je stao pored mene i takođe pogledao u njih. Dok smo išli ka vratima, započeli su novu pesmu.

Ritam je sada bio sporiji a Kelanov glas dublji, zvonkiji i ako je to uopšte bilo moguće, još seksepilniji. Međutim, nisam zato zastala da ga poslušam.

Zaustavile su me reči pesme. Bile su predivne, čak potresne. Bila je to pesma o ljubavi i gubitku, nesigurnosti pa čak i o smrti. O tome kako želi da ga neko od koga se rastao pamti kao dobrog čoveka, vrednog ljubavi. Bezlične devojke, kojih je sad bilo dvaput više, još uvek su se nadmetale za njegovu pažnju. Činilo se da čak i ne primećuju da se ton njegovog glasa promenio.

Kelan je sad, međutim, izgledao sasvim drugačije.

Obema rukama je stezao mikrofon i gledao nekud iznad publike, neusredsređenog pogleda, sav prepu-

52 |

„Čoveče”, izgovorila sam došavši do daha. „On je. neverovatan.”

Odjednom sam poželela da ostanemo celu noć, ali Deni je bio umoran isto kao i ja, možda i više, jer je uglavnom on vozio. „Hajdemo kući.” Nasmešila sam mu se. Sviđalo mi se kako to zvuči.

Uhvatio me je za ruku i povukao kroz gužvu. Pre nego što smo izašli, bacila sam poslednji pogled ka Kelanu. Začudo, pogledao je pravo u mene. Pogled momka tako savršenog lica uperen pravo u mene naterao me je da blago zadrhtim. Njegova ljubavna pesma još je trajala. Opet sam poželela da ostanem da joj čujem kraj.

Sada je izgledao potpuno drugačije nego kad sam ga prvi put videla. Na prvi pogled delovao je tako. puteno. Sve na njemu kao da je govorilo: Kad te dohvatim, zaboravićeš i kako se zoveš. Međutim, sad je delovao ozbiljnije, čak produhovljeno.

Možda je moj prvi utisak bio pogrešan? Možda Kelana ipak vredi bolje upoznati? Život s njim će sigurno biti... zanimljiv.

Deni je lako pronašao naš novi stan; nije bio daleko od bara. Nalazio se u jednoj sporednoj uličici prepunoj kuća. Sama ulica je bila zakrčena vozilima i praktično jednosmerna. Činilo se da na prilaznom putu ima tek dovoljno mesta za dva automobila, te se Deni parkirao što je mogao dalje od ulaza.

Uzeo je sa zadnjeg sedišta tri naše torbe dok sam ja nosila preostale dve i ušli smo u kuću. Bila je mala, ali ljupka. Na ulazu se nalazila vešalica, sasvim prazna, i polukružni sto, na koji je Deni bacio ključeve. S leve strane videli smo mali hodnik, a na kraju vrata. Možda kupatilo? U prostoriji u koju se ulazilo bočno iz hodnika nazirala sam radnu ploču. To je sigurno kuhinja. Ispred nas je bila dnevna soba. Najupečatljiviji komad nameštaja u njoj bio je ogroman televizor. Muška posla, pomislila sam. S naše desne strane zavojito stepenište vodilo je na sprat.

Krenuli smo stepenicama i zaustavili se ispred troja vrata. Deni je otvorio ona s desne strane - vrlo neuredan krevet i stara gitara naslonjena na zid u uglu otkrila nam je da je ta soba Kelanova. Zatvorio je vrata i otvorio vrata u sredini, smejući se našoj igri pogađanja. A, pronašli smo kupatilo. Ostala su samo još jedna vrata. Smešeći se, Deni ih je širom otvorio. Osvrtala sam se, ali nisam videla mnogo više od ogromnog, širokog kreveta prislonjenog uz središnji deo zida. Ne propuštajući priliku, uhvatila sam Denija za košulju i izazovno ga povukla u tom pravcu.

Nije nam se često pružala prilika da budemo sami.

Obično smo bili okruženi ljudima - ili je tu bila njegova tetka, ili moja sestra ili, uh, moji roditelji. Zbog toga smo posebno uživali u tim trenucima, a istražujući naš novi dom odmah sam primetila da ni ovde nećemo biti baš tako usamljeni kao što sam se nadala, pogotovo na spratu; videlo se da su zidovi tanki i da se kroz njih štošta čuje. Bacili smo torbe u ugao male sobe i iskoristili to što naš cimer radi noću. Ostatak stvari mogli smo da donesemo iz kola i kasnije. Imali smo preča posla.

Sledećeg jutra probudila sam se rano, još uvek ošamućena od višednevnog putovanja, ali ipak osvežena.

Deni je ležao ispružen na svojoj strani kreveta i izgledao tako spokojno da nisam želela da ga budim. Osetila sam blagu drhtavicu što se budim pored njega. Retko nam se dešavalo da nam se ukaže prilika da provedemo čitavu noć zajedno, ali sada ćemo spavati zajedno svake noći.

Pazeći da ga ne uznemirim, ustala sam i izašla u hodnik.

Naša vrata bila su tačno preko puta Kelanovih, koja behu blago odškrinuta. Vrata kupatila, koje beše između te dve male sobe, bila su zatvorena. U mojoj kući vrata kupatila se nikada nisu zatvarala, sem ako je neko bio unutra. Nisam videla svetlo ispod vrata, ali napolju je sada bio dan, tako da svetlo u kupatilu nije bilo neophodno.

Da li da pokucam? Nisam htela da ispadnem budala kucajući na sopstvena vrata, ali još se nisam bila zvanično upoznala s Kelanom, a nisam želela da se upoznamo tako što ću mu upasti u kupatilo bez kucanja. zapravo, uopšte nisam želela da mu upadnem u kupatilo. Pogledala sam u njegova vrata i oslušnula tako napregnuto da sam mislila da će mi pući neka vena. Učinilo mi se da iz njegove sobe dopire tiho disanje, ali zapravo sam možda čula i sopstveno. Nisam ga čula kada je te noći ušao u kuću, ali sam smatrala da on verovatno dolazi kući oko četiri ujutru i spava do dva posle podne, te sam okušala sreću i uhvatila se za bravu kupatila.

Obuze me olakšanje kad sam shvatila da je kupatilo prazno. Olakšanje, i silna želja da sperem prašinu od putovanja sa sebe. Pobrinuvši se najpre da zaključam vrata - nisam želela ni da Kelan upadne meni u kupatilo - stala sam pod tuš.

Sinoć sam samo na brzinu potražila pidžamu u torbi pre nego što sam se onesvestila od umora. Sada sam skinula majicu na bretele i donji deo pidžame i stala pod mlaz vrele vode. Osećaj je bio božanstven. Odjednom sam poželela da je i Deni budan i da se tušira zajedno sa mnom. Imao je divno telo, koje je pod mlazom vode izgledalo još lepše. Ali tada sam se prisetila koliko je sinoć delovao umorno. Hmmm. možda neki drugi put.

Pod toplom vodom sam se opustila i uzdahnula. U žurbi da se što pre istuširam zaboravila sam da ponesem šampon, ali je srećom pored tuša stajao sapun.

To nije bio najsjajniji način da operem kosu, ali sam se ustručavala da upotrebim Kelanov šampon koji je delovao skupoceno. Uživala sam pod vrelim mlazom mnogo duže nego što je trebalo, s obzirom na to da je u kući verovatno bilo i drugih koji su želeli da se istuširaju. Ipak, nisam mogla da odolim - jednostavno je bilo divno opet se osećati tako čisto.

Konačno sam zavrnula vodu i obrisala se jedinim peškirom koji mi se našao nadohvat ruke. Bio je užasno tanak i premali; sledeći put moraću da se setim da ponesem svoj veliki, meki peškir. Brzo se umotavši u peškir, pripremila sam se za hladnoću hodnika i otvorila vrata.

U želji da se što pre oslobodim prljavštine, bila sam zaboravila na toaletne potrepštine, čak i na čistu odeću.

Upravo sam se usredsredila na to da se prisetim koja torba iz nabacane gomile sadrži moje stvari, kad sam primetila da su vrata Kelanove sobe sada otvorena. i da on stoji na njima.

Stajao je na pragu, lenjo zevajući i češkajući se po golim grudima. Očigledno je spavao samo u boksericama.

Nisam mogla da odolim da se u trenutku ne zagledam u njega. Spavanje mu nimalo nije pokvarilo frizuru; kosa mu je izgledala vrlo primamljivo, razbarušena na sve strane. Međutim, moju pažnju je uglavnom zaokupilo njegovo telo. Kao što sam i pretpostavljala, bilo je božanstveno. Ako je Denijevo telo bilo sjajno, Kelanovo je bilo prosto neverovatno. Bio je visok, dobrih petnaestak centimetara viši od Denija, a mišići su mu bili izduženi i vitki, kao u trkača. I veoma jasno definisani. Pomislila sam kako bih mogla da uzmem marker i ocrtam svaki pojedinačno.

Bio je, jednostavno. privlačan.

Posmatrao me je blistavim i dubokim, neverovatno plavim očima i ljupko nagnuo glavu u stranu. „Ti si sigurno Kira.” Glas mu je bio dubok i pomalo promukao, budući da se tek bio probudio.

Obuze me nelagoda dok sam shvatala da naš prvi susret nije mnogo drugačiji nego što sam strahovala da bi mogao izgledati. Bar smo oboje bili koliko-toliko obučeni. Prekorevajući u mislima sebe što posle tuširanja nisam obukla majicu i donji deo pidžame u kojima sam spavala, zbunjeno sam mu pružila ruku, beznadežno pokušavajući da se ponašam zvanično.

Promrmljala sam: „Da. zdravo.”

Dok mi je pružao ruku, na licu mu se ukazao neodoljiv poluosmeh. Činilo se da mu je moje ponašanje veoma smešno. Takođe se činilo da mu ni najmanje ne smeta što nijedno od nas dvoje nije pristojno obučeno.

Osetivši kako crvenim, očajnički sam poželela da pobegnem u svoju sobu, ali nisam imala pojma kako da uljudno okončam ovaj neobični susret. „Ti si Kelan?”, upitala sam. Glupo pitanje, jer je to bilo očigledno. samo smo nas troje stanovali ovde.

www.leo.rs | 53

Grejem Simsion

Mislim da sam pron pr pronašao ro on naaššao rešenje za Problem supruge. Rešenje je, kao i kod d brojnih broj ojnih naučnih otkrića, u retrospektivi, bilo sasvim vim m očigledno. očigl čigledno. Ali malo je verovatno da bih ga otkrio da nije nije nij ni je bilo bilo čitavog niza neplaniranih događaja.

Džin je insistirao da održim predavanje o Aspergerovom sindromu koje je on trebalo da održi i time započeo ovaj niz. Odabrao je krajnje neodgovarajući i iritantan trenutak. Priprema za predavanje mogla je da se obavi tokom ručka, ali ja sam isplanirao da u vreme predavanja devedeset četiri minuta posvetim čišćenju kupatila. Preda mnom su se nalazile tri mogućnosti, od kojih mi nijedna nije odgovarala. Čišćenje kupatila nakon predavanja, što bi za posledicu imalo manjak sna, a to bi opet za posledicu imalo znatno umanjenje mentalnih i fizičkih sposobnosti.

Odlaganje čišćenja za naredni utorak, što bi za posledicu imalo osmodnevni period umanjene higijene, iz čega proističe povećan rizik od bolesti.

Odbijanje da održim predavanje, što bi ugrozilo moje i Džinovo prijateljstvo.

Izneo sam ovaj problem Džinu, koji je, kao i uvek, izneo alternativno rešenje. „Done, platiću nekome da ti očisti kupatilo.”

Objasnio sam mu - opet - da svi čistači, s mogućim izuzetkom Mađarice u kratkoj suknji, prave ozbiljne ma-

54 |

terijalne greške. Žena u kratkoj suknji, sukn koja je radila kao nestala čistačica kod Džina, Džinaa, a, n e tala je nakon nekog problema s es Džinom i Klodijom.. broj Samo me nemoj pomi„Daću ti Evin br b roj oj ttelefona. e ef el efon o a. Sam njati. nj n jati.” „A šta ako pita? Kako da joj odgovorim a da te ne spomenem?” „Samo joj reci da je zoveš zato što je ona jedina čistačica koja ume lepo da očisti kupatilo. A ako spomene mene, ti nemoj ništa komentarisati.”

Ovo je bio izvrstan ishod, ali i odličan primer Džinove sposobnosti da pronađe rešenje za svaki problem socijalne prirode. Evi će laskati što se njena stručnost ceni, a možda bi čak mogla da bude i odgovarajući kandidat za stalno obavljanje ovog posla, što bi značilo da bih, u proseku, mogao nedeljno imati dodatnih trista šezdeset minuta slobodnog vremena.

Džinov problem u vezi s predavanjem nastao je zbog toga što mu se ukazala prilika da stupi u seksualni odnos s univerzitetskom profesorkom, Čileankom koja je u Melburn došla na konferenciju. Džin vodi projekat zbog kog mora da upražnjava seksualni odnos sa što je moguće više žena različitih nacionalnosti. Kao profesor psihologije, izuzetno je zainteresovan za ljudsku seksualnu privlačnost, za koju veruje da je u velikoj meri genetski uslovljena.

Ovo uverenje renje je u skladu skkla ladu du s Džinovom Dži žn no ovvo om profesionalnom pozadinom i zvanjem genetičara. Šezdeset osam dana nakon što me je primio na mesto postdoktoranda-istraživača, unapređen je na poziciju šefa Katedre za psihologiju, što je bilo izuzetno kontroverzno naimenovanje, a za nameru je imalo da učvrsti poziciju našeg univerziteta kao lidera u evolucionoj psihologiji i da da na značaju javnoj slici univerziteta.

U vreme kada smo obojica radili na Katedri za genetiku, vodili smo brojne zanimljive diskusije, koje su se nastavile i nakon što je on promenio radno mesto.

I samo bi ovo bilo dovoljno da budem zadovoljan našim odnosom, ali Džin me je još pozivao i na večere u svoju kuću i obavljao druge rituale prijateljstva, što je za posledicu imalo uspostavljanje društvenog odnosa.

Njegova supruga Klodija, koja je po struci klinički psiholog, sada mi je takođe prijatelj. To znači da imam ukupno dva prijatelja.

Džin i Klodija su jedno vreme pokušavali da mi pomognu oko Problema supruge. Nažalost, njihov pristup je bio zasnovan na tradicionalnom modelu upoznavanja i izlazaka, koji sam ja prethodno odbacio na osnovu činjenice da verovatnoća uspeha ne opravdava uloženi trud i negativna iskustva. Imam trideset devet godina, visok sam, u dobroj s fizičkoj kondiciji, inteligentan i imam relativno visok položaj u društvu, ali i natprosečna primanja kao vanredni univerzitetski profesor. Logič-

no je da bi veliki broj žena treba trebalo alo da me smatra privlačnim. U životinjskom carstvu bih sasvim sigurno uspeo da prenesem svoje gene.

Međutim, ima nečeg u vezi sa mnom što je ženama neprivlačno. Nikada mi nije bilo lako da sklapam prijateljstva, a čini mi se da upravo nedostaci koji leže u osnovi ovog problema utiču na moje pokušaje ostvarenja romantične veze. Dobar primer je Fijasko sa sladoledom od kajsije.

Klodija me je upoznala s jednom od svojih brojnih prijateljica. Elizabet je bila natprosečno inteligentan informatički inženjer s problemom s vidom koji je korigovala naočarima. Spominjem naočare zato što mi je Klodija pokazala njenu fotografiju i upitala me da li mi naočare smetaju. Neverovatno pitanje! Koje je pritom postavio klinički psiholog! Preda mnom se nalazio težak zadat procene koliko je Elizabet podesna kao potencijalna partnerka - neko ko bi trebalo da mi pruži intelektualnu stimulaciju, i s kim bi trebalo da učestvujem u raznim aktivnostima, a možda čak i da začnem potomstvo - a Klodijina najveća briga bila je kako ću reagovati na njen izbor okvira za naočari, koje najverovatnije i nije odabrala sama, već joj je u tome pomogao optometrista. I to je svet u kojem moram da živim. A zatim mi je Klodija rekla, kao da to predstavlja problem: „Ona ima veoma čvrsta uverenja.” „Da li su zasnovana na dokazima?”

www.leo.rs | 55

„Pretpostavljam da jesu”, odgovorila je.

Savršeno. Kao da je mene opisala.

Sreli smo se u tajlandskom restoranu. Restorani su minska polja za one koji su nevešti u socijalnoj interakciji i bio sam nervozan kao i svaki put kada bih se našao u takvoj situaciji. Ali početak je bio odličan: oboje smo stigli tačno u devetnaest sati, kao što je i dogovoreno.

Loša usklađenost je veliko traćenje vremena.

Preživeli smo obrok a da me ona nijednom nije iskritikovala zbog neke materijalne greške u društvenom ophođenju. Teško je voditi razgovor kada se pitate da li gledate u odgovarajući deo tela, ali ja sam, kao što me je posavetovao Džin, pogled upravio na njene oči iza naočara. Ovo je za posledicu imalo određenu nepreciznost u procesu hranjenja, ali činilo se da ona to nije primetila. Upravo suprotno, vodili smo krajnje produktivnu diskusiju na temu simulacionih algoritama. Bila je izuzetno zanimljiva! Već sam video mogućnost trajne veze.

Konobar je doneo desertne menije i Elizabet je rekla: „Ne volim azijske deserte.”

Ovo je gotovo zasigurno bila neosnovana generalizacija, zasnovana na ograničenom iskustvu, i možda je trebalo da je shvatim kao znak upozorenja. Ali pružila mi je priliku da iznesem kreativnu sugestiju. „Mogli bismo da odemo na sladoled u poslastičarnicu preko puta.” „Odlična ideja. Bitno je samo da imaju kajsiju.”

Procenio sam da trenutno dobro napredujem i nisam smatrao da bi njena naklonost prema kajsiji mogla da predstavlja problem. Prevario sam se. Poslastičarnica je nudila širok izbor ukusa, ali im je ponestalo sladoleda od kajsije. Sebi sam poručio veliki kornet i po jednu kuglu sladoleda od čokolade s ljutom papričicom i sladoleda od sladića, te pitao Elizabet koji sladoled želi umesto sladoleda od kajsije. „Ako nemaju kajsiju, neću ništa.”

Nisam mogao da verujem. Svaki sladoled u suštini ima potpuno isti ukus jer rashlađuje receptore za ukus.

A ovo je posebno izraženo kod voćnih ukusa. Predložio sam joj mango. „Ne, hvala.”

Do detalja sam joj objasnio fiziologiju rashlađivanja receptora za ukus. Rekao sam joj da, kada bih joj kupio sladoled od manga i sladoled od breskve, ne bi bila u stanju da ih razlikuje. I da bi, tom logikom, bilo koji sladoled zapravo bio jednak sladoledu od kajsije. „Potpuno su različiti”, rekla je. „Tvoj je problem što nisi u stanju da razlikuješ mango od breskve.”

Sada smo imali jednostavno objektivno neslaganje koje se lako dalo razrešiti eksperimentom. Poručio sam male količine oba sladoleda. Ali kada je poslužiteljka

56 |

pripremila sladoled i ja se okrenuo da zamolim Elizabet da zatvori oči, ona je već nestala. Toliko o uverenjima „zasnovanim na dokazima”. I o „inženjeru” informatike.

Kasnije me je Klodija posavetovala da je od eksperimenta trebalo da odustanem pre nego što je Elizabet otišla. Naravno. Ali u kom trenutku? Kojim signalom mi je to dala do znanja? Eto, to su suptilne sitnice koje ja jednostavno ne vidim. Ali isto tako ne vidim zašto bi povećana osetljivost na prikrivene nagoveštaje u vezi sa ukusom sladoleda bila preduslov za odabir partnera. Čini mi se da je sasvim razumno pretpostaviti da neke žene ovo ne smatraju toliko važnim. Nažalost, proces pronalaženja takvih žena nevero- vatno je neefikasan.

Fijasko sa sladoledom od kajsije koštao me je čitave jedne večeri, a ovaj trošak je samo u izvesnoj meri nadoknađen informacijama o simulacionim algoritmima. *** Dva ručka su bila dovoljna da istražim Aspergerov sindrom i da priredim predavanje na tu temu, a da pritom nisam morao da se odreknem hranljivih namirnica, zahvaljujući vajerles tehnologiji u kafeu medicinske biblioteke. Nisam imao nikakvo prethodno znanje o poremećajima autističkog spektra jer oni ne spadaju u moju oblast interesovanja. A tema je bila fascinantna. Činilo mi se primerenim da se fokusiram na genetske aspekte sindroma, jer bi oni publici mogli biti nepoznati. Većina oboljenja ima osnove u našoj DNK, premda bi u velikom broju slučajeva tu osnovu tek trebalo da otkrijemo. Moj rad se fokusira na genetsku predispoziciju za cirozu jetre. Mnogo vremena posvećujem opijanju miševa.

Naravno, knjige i naučni radovi opisali su simptome Aspergerovog sindroma i ja sam došao do provizornog zaključka da su većina simptoma jednostavno varijacije ljudskih moždanih funkcija, koje su neprimereno zavedene kao medicinski poremećaji jer nisu odgovarale društvenim normama - prihvatljivim društvenim normama - koje prikazuju najčešće ljudske konfiguracije, a ne čitav mogući spektar.

Predavanje je bilo zakazano za devetnaest sati u jednoj školi u predgrađu. Procenio sam da će mi do tamo biti potrebno dvanaest minuta vožnje biciklom i dodao sam tome još tri minuta koja će mi biti potrebna da uključim računar i povežem ga s projektorom.

Stigao sam tačno na vreme, u osamnaest i pedeset sedam, nakon što sam dvadeset sedam minuta ranije u stan pustio Evu, čistačicu u kratkoj suknji. Oko vrata i učionice vrvelo je otprilike dvadeset pet ljudi, ali odmah sam prepoznao Džuli, sazivača, na osnovu Džinovog opisa: „Plavuša s velikim sisama.” Njene grudi zapravo nisu za više od jedne i po standardne devijacije odstupale od prosečne veličine za njenu telesnu težinu, i teško da su se mogle opisati kao upečatljiva karakteri-

stika. Bilo je to više pitanje visine i isturenosti, a ove karakteristike bile su posledica izbora odeće, koja se činila savršeno praktičnom za vrelo januarsko veče.

Mislim da sam suviše vremena posvetio identifikaciji jer mi je uputila neobičan pogled. „Vi mora da ste Džuli”, rekao sam. „Kako mogu da vam pomognem?”

Dobro. Praktična osoba. „Tako što ćete mi pokazati gde se nalazi VGA kabl, molim vas.” „O”, rekla je. „Vi mora da ste profesor Tilman. Drago mi je što ste uspeli da dođete.”

Pošla je da se rukuje sa mnom, ali sam na to samo odmahnuo rukom. „VGA kabl, molim vas, sada je osamnaest sati i pedeset osam minuta.” „Opustite se”, rekla je. „Nikada ne počinjemo pre sedam i petnaest. Da li ste za kafu?”

Zašto ljudi toliko malo cene tuđe vreme? Sada ćemo morati da se upustimo u neizbežno ćaskanje. Mogao sam tih petnaest minuta da provedem kod kuće vežbajući aikido.

Pažnju sam do sada posvećivao Džuli i platnu na ulazu u prostoriju. Sada sam se osvrnuo oko sebe i shvatio da devetnaest ljudi uopšte nisam primetio. Bila su to deca, uglavnom dečaci, i sedeli su za stolovima. Pretpostavljam da su ovo žrtve Aspergerovog sindroma. Gotovo sva literatura pažnju posvećuje deci.

Uprkos njihovom poremećaju, bolje su popunjavali vreme od svojih roditelja, koji su besciljno ćaskali. Većina dece radila je na prenosivim uređajima računarskog tipa. Procenio sam da su uzrasta između osam i trinaest godina. Nadao sam se da su bili veoma pažljivi na časovima hemije i biologije, jer je moj materijal podrazumevao poznavanje organske hemije i strukture DNK. Shvatio sam da nisam odgovorio na pitanje u vezi s kafom. „Ne.” Nažalost, usled vremena koje je proteklo, Džuli je zaboravila na pitanje. „Neću kafu”, objasnio sam. „Nikada ne pijem kafu posle petnaest sati i četrdeset osam minuta. Ometa mi san. Vreme poluraspada kofeina je od tri do četiri sata, tako da je krajnje neodgovorno služiti kafu u devetnaest ukoliko ljudi ne planiraju da ostanu budni do ponoći. To im ne obezbeđuje dovoljno sna ako imaju konvencionalan posao.” Trudio sam se da iskoristim vreme dok čekam i pružim joj neki praktičan savet, ali činilo se da ona više voli da raspravlja o trivijalnim stvarima. „Da li je Džin dobro?”, pitala je. Bila je ovo vrlo očigledna varijacija na najčešću ritualnu društvenu formulu: „Kako si ti?” „Dobro je, hvala na pitanju”, odgovorio sam primenjujući standardni odgovor u trećem licu. „Oh! Pomislila sam da se možda razboleo.”

„Džin je odličnog zdravlja, osim što ima šest kilograma viška. Jutros smo išli na trčanje. Ima sastanak večeras i na njega ne bi mogao da ode kada bi bio bolestan.”

Džuli nije izgledala preterano oduševljeno, a kada sam kasnije razmislio o ovoj interakciji, shvatio sam da je Džin, verovatno, lagao o razlogu svog odsustva. To je učinio da bi poštedeo Džuli uverenja da mu je njeno predavanje nevažno i da opravda činjenicu da ga menja manje prestižan predavač. Čini mi se da je gotovo nemoguće analizirati tako kompleksnu situaciju, koja podrazumeva obmanu i predviđanje emocionalne reakcije druge osobe, a zatim još i pripremiti svoju uverljivu laž, i to dok neko nestrpljivo čeka da mu odgovorite na postavljeno pitanje. A ipak je upravo to ono što ljudi očekuju da uradite.

Naposletku sam podesio računar i počeo predavanje, sa osamnaest minuta zakašnjenja. Moraću da govorim 43% brže da bih završio u 20 h, kako je predviđeno - što je cilj koji je bilo gotovo nemoguće postići. Dakle, završiću kasnije, što će potpuno poremetiti raspored koji sam za to veče napravio.

2 Predavanje sam nazvao Genetske preteče poremećaja autističkog spektra i preuzeo neke odlične dijagrame DNK struktura. Džuli me je prekinula u devetom minutu predavanja, govorio sam malo brže nego inače da bih nadoknadio izgubljeno vreme. „Profesore Tilmane, većina ljudi ovde nisu naučnici, tako da bi bilo lepo kada ne biste koristili toliko stručnih izraza.” Ovo je bilo izuzetno iritantno. Ljudi umeju da vam nabroje navodne karakteristike Ovna ili Bika i pet dana zaredom posmatraće utakmicu kriketa, ali ne mogu da se zainteresuju za osnove onoga od čega su, kao ljudska bića, sastavljeni.

Nastavio sam da predajem o temi onako kako sam je i pripremio. Bilo je suviše kasno za bilo kakve izmene, a valjda je neko u publici bio dovoljno obavešten da razume o čemu govorim.

Bio sam u pravu. Neko je podigao ruku. Dečak od dvanaest godina. „Da li vi kažete da je malo verovatno da postoji samo jedan genetski marker i da je ovde u igri nekoliko gena, te da krajnja manifestacija zavisi od specifične njihove kombinacije. Je li tako?”

Upravo tako! „Tu moramo uzeti u obzir i faktore sredine. Situacija je analogna bipolarnom poremećaju, koji...”

Džuli me je ponovo prekinula. „Da razjasnimo, nama koji nismo geniji, mislim da nas profesor Tilman podseća da se sa Aspergerovim sindromom rađate. To nije ničija greška.”

Užasnula me je upotreba reči „greška”, sa svim njenim negativnim konotacijama, pogotovo što ju je upotrebila osoba od autoriteta. Odustao sam od namere da

www.leo.rs | 57

ne odstupam od genetskih pitanja. Ovo pitanje mi se bez sumnje komešalo u podsvesti i moguće je da sam malo povisio ton. „Greška! Asperger nije greška! To je samo varijacija.

Moguće je čak i da predstavlja značajnu genetsku prednost. Aspergerov sindrom ispoljava se u veštinama organizacije, koncentracije, originalnog samostalnog zaključivanja i racionalnog distanciranja.” Žena iz stražnjeg dela prostorije podigla je ruku.

Bio sam koncentrisan na raspravu i načinio sam manju društvenu grešku koju sam brzo korigovao. „Buckasta žena pozadi! Pardon, žena s viškom kilograma!”

Na trenutak je zastala i osvrnula se, ali je ipak postavila pitanje: „Da li je izraz racionalno distanciranje eufemizam za nedostatak emocija?” „Sinonim!”, odgovorio sam. „Emocije mogu da prouzrokuju ozbiljne probleme.” Odlučio sam da bi bilo korisno pružiti primer pričom u kojoj bi ponašanje vođeno emocijama dovelo do katastrofalnih posledica. „Zamislite ovo”, rekao sam. „Krijete se u podrumu. Vas i vaše prijatelje traži neprijatelj. Svi moraju da budu tihi, ali beba počne da plače.” Imitirao sam dečji plač, kao što bi i Džin učinio, da bi priča dobila na uverljivosti. „Uaaa.

Uaaa.” Napravio sam dramsku pauzu. „Imate i pištolj.”

U publici počeše da se dižu ruke.

Džuli je skočila sa stolice. „S prigušivačem. Približavaju vam se. Znate da će vas sve pobiti. Šta ćete uraditi?

Beba uporno vrišti...”

Deca nisu mogla da dočekaju da podele sa mnom svoje rešenje. Jedan je povikao: „Pucaću u bebu!”; i uskoro svi su počeli da viču: „Pucati u bebu, pucati u bebu!”

Dečak koji je postavio pitanje u vezi s genetikom povikao je: „Pucati u neprijatelja!” Neko drugi je dodao: „Napraviti mu zasedu.” „Upotrebiti bebu kao mamac.” „Koliko pištolja imamo?” „Pokriti bebi usta.” „Koliko dugo može da preživi bez vazduha?”

Kao što sam i očekivao, sva konkretna rešenja su dolazila od „obolelih” od Aspergerovog sindroma. Roditelji nisu imali nikakvih konstruktivnih predloga; neki su čak pokušali i da uguše kreativnost svoje dece.

Podigao sam obe ruke. „Vreme je isteklo! Odličan posao! Sva racionalna rešenja izneli su aspergerovci. Svi ostali bili su paralisani emocijama.” „Aspergerovci su zakon!”, povikao je jedan dečak. Primetio sam ovaj naziv u literaturi, ali izgleda da ga deca čuju prvi put. A činilo se i da im se dopada jer su se uskoro popeli na stolice, a potom i na stolove, podizali pesnice i u horu ponavljali:„Aspergerovci su zakon!” Ako je suditi po literaturi, deci sa Aspergerovim sindromom često nedosta-

58 |

je samopouzdanja u društvenim situacijama. Verovatno im je uspeh u rešavanju problema privremeno inhibirao neprijatnost, ali s druge strane, roditelji im nisu pružali pozitivan podstrek; vikali su na njih, čak su pokušavali da ih svuku sa stolova. Izgleda da ih je više brinulo pridržavanje društvenih normi nego napredak njihove dece.

Smatrao sam da sam vrlo efikasno dokazao svoju tezu, a Džuli nije smatrala da bi trebalo da nastavimo s genetikom. Izgleda da su roditelji razmišljali o onome što su njihova deca naučila, i otišli su a da nisu ni pokušali da stupe u komunikaciju sa mnom. Bilo je tek devetnaest i četrdeset tri. Odličan ishod.

Dok sam pakovao laptop, Džuli je prasnula u smeh. „O bože!”, rekla je. „Potrebno mi je piće.”

Nisam bio siguran zašto je ovaj podatak podelila s nekim koga poznaje svega četrdeset šest minuta. I sam sam planirao da konzumiram alkohol, ali nisam video nikakvog razloga da o tome obaveštavam Džuli.

Zatim je nastavila: „Znate, nikada ne upotrebljavamo tu reč. Aspergerovci. Ne želimo da pomisle da je reč o nekoj vrsti kluba.” Ovo je bila još jedna negativna implikacija od nekoga ko je, po svoj prilici, bio plaćen da pomaže i podstiče. „Kao homoseksualnost?”, pitao sam. „Touche”, rekla je Džuli. „Ali je drugačije. Ako se ne promene, nikada neće uspeti da ostvare prave međuljudske odnose - nikada neće imati partnere.” Ovo je bio razuman argument, a pritom i argument koji sam i te kako mogao da razumem ako se u obzir uzmu moje lične poteškoće u toj oblasti. Ali Džuli je promenila temu. „Ali vi kažete da postoje stvari - korisne stvari - koje oni mogu da rade bolje od... neaspergerovaca? Kad se izuzme ubijanje dece.” „Naravno.” Pitao sam se kako je moguće da neko ko je zadužen za obrazovanje ljudi s neuobičajenim osobinama nije svestan da te osobine imaju vrednost i da za njih postoji tržište. „U Danskoj postoji kompanija koja regrutuje aspergerovce za testiranje računarskih aplikacija.” „Nisam to znala”, rekla je Džuli. „Zaista mi pružate potpuno drugačiju perspektivu.” Gledala me je nekoliko trenutaka. „Imate li vremena za piće?” A potom mi je stavila ruku na rame.

Instinktivno sam ustuknuo. To je definitivno bio neprimeren kontakt. Da sam ja ovo uradio nekoj ženi, sasvim sigurno bi došlo do problema, verovatno bi me prijavila dekanu seksualno zlostavljanje, što bi moglo imati ozbiljne posledice po moju karijeru. Naravno, nju niko neće kritikovati zbog ovoga. „Nažalost, isplanirao sam druge aktivnosti.” „I taj plan nije fleksibilan?” „Ni najmanje.” Pošto sam uspeo da nadoknadim izgubljeno vreme, nisam imao nameru da dozvolim da mojim životom opet zavlada haos.

!

O OV

N

PREUZMITE BESPLATNO! OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA! APLIKACIJE LAVOVSKOG ČASOPISA – “ZAČINJENO LJUBAVLJU”!

NOVI BROJ!

www.leo.rs | 59

Gijom Muso

Možda nebo zna

1 ‘Danas je prvi dan ostatka tvog života’ Anonimni zapis, urezan na jednoj klupi u Central parku.

Januarsko je jutro u zalivu Njujorka, u času kada dan smenjuje noć...

Sasvim visoko na nebu, među oblacima koji klize ka severu, nadlećemo Elis Ajlend i Kip slobode. Hladno je. Čitav grad paralisan je snegom i mećavom.

Iznenada se pojavljuje ptica srebrnastog perja, probija se kroz oblake i munjevito se spušta ka liniji oblakodera. Ne obraća pažnju na snežne pahulje i prepušta se nekoj tajanstvenoj sili da je vodi i odvlači ka severu Menhetna. Neprekidno ispušta uzbuđene krike i začuđujućom brzinom nadleće Grinič Vilidž, Tajms skver i Aper Vest Sajd i završava let tako što sleće na kapiju jednog javnog parka.

Nalazimo se na kraju Morningsajd parka, sasvim blizu Univerziteta Kolumbija.

Za manje od jednog minuta, pali se svetlo na poslednjem spratu male zgrade u tom kvartu.

Mlada Francuskinja Žilijet Bomon za trenutak koristi svoje poslednje trenutke sna. 6.59:57 :58 :59 7.00:007

60 |

*** Kada odjeknu zvonjava, Žilijet mahinalno pruži ruku prema noćnom stočiću i obori radio-budilnik na pod, pa ovaj odmah prekide sa svojim strašnim plesom.

Izvuče se ispod jorgana, protrlja oči, jednom nogom stade na uglačani parket i napravi nekoliko koraka naslepo, a zatim zakorači na tepih koji je klizio po sveže podmazanoj površini poda. Sva smušena, brzo se pridiže i zgrabi naočari koje je mrzela da nosi, ali koje su joj bile neophodne zbog kratkovidosti, budući da uopšte nije podnosila kontaktna sočiva.

Neobična kolekcija malih jeftinih kineskih ogledala, poredanih na stepeništu koje je vodilo iz spavaće sobe u dnevni boravak, prikaza joj lik mlade žene od dvadeset osam godina, kose srednje dužine i vragolastog pogleda. Ona se prkosno naduri prema staklu, pa onda pokuša da malo dovede u red svoju frizuru, sređujući na brzinu zlatne pramenove kose koji su joj se nestašno kovrdžali na glavi. Majica sa dubokim izrezom i čipkaste kratke pantalone davale su joj seksi i buntovan izgled.

Ipak, taj prijatan prizor nije dugo potrajao: Žilijet se umota u debelo ćebe sa škotskom šarom i pritisnu još mlaki termofor uz stomak. Grejanje nikada nije bilo svetla tačka ovog stana koji je već tri godine delila sa Kolin, svojom cimerkom.

‘A za a to još plaćamo 2.000 dolara kirije!’, uzdahnu ona.

Tako umotana, siđe t iđ nogu pred d nogu niz i stepenice, t i zatim laganim pokretom kuka gurnu vrata kuhinje. Jedan punački prugasti mačak, koji ju je već nekoliko minuta vrebao, skoči joj na nadlakticu, onda na ramena, uz rizik da joj svojim kandžama izgrebe vrat.

Metro bi trebalo da funkcioniše normalno, ali će autobuski t b ki saobraćaj b ć j iimati ti zaista i t velike lik smetnje. Železnička kompanija Amtrek najavljuje smanjenje saobraćaja, a prvi put u poslednjih sedam godina svoja vrata će zatvoriti gradski muzeji, kao i zoološki vrt i glavne znamenitosti u gradu.

„Stani, Žan Kamij!”, povika ona i zgrabi mačka pa ga spusti na zemlju. Mačor zamjauka u znak nezadovoljstva, a onda ode i sklupča se u svojoj korpi.

Ova nepogoda, koja je nastala zbog sudara mase vlažnog vazduha iz Meksičkog zaliva i mase hladnog vazduha koja se spustila iz Kanade, u toku dana će se proširiti u pravcu Nove Engleske.

Za to vreme Žilijet pristavi lonac sa vodom i okrenu dugme na radiju: ‘... žestoka snežna nepogoda koja već48 satiparališe Vašington i Filadelfiju nastavila je da se širi prema severoistoku zemlje i na putu je da potpuno zahvati Njujork i Boston.

Menhetn je jutros osvanuo pod debelim snežnim pokrivačem, koji parališe saobraćaj i pravi veliki zastoj u gradu.

Vazdušni saobraćaj biće veoma otežan zbog vremenskih neprilika: svi letovi sa polaskom sa aerodroma JFK i La Gvardija otkazani su ili odloženi.

Uslovi na putevima su takođe vrlo teški i vlasti savetuju da se što je moguće više izbegava kretanje automobilima.

Preporučujemo vam da budete krajnje oprezni.

Vi ste na Menhetn 101,4 radiju.

Menhetn 101,4. Ako nam poklonite deset minuta, poklonićemo vam čitav svet...’

Dok je slušala ove vesti, Žilijet zadrhta. Trebaće joj nešto da je brzo zagreje. Potraži u ormariću: nema instant kafe, nema čaja. Pomalo postiđena, pronađe u sudoperi kesicu sa čajem koju je prethodno veče upotrebila Kolin.

Još prilično pospana, stade pored ivice prozora i kroz staklo baci pogled na grad, prekriven belim pokrivačem.

Mlada Francuskinja bila je puna nostalgije, jer je znala da će krajem nedelje morati da napusti Menhetn.

www.leo.rs | 61

Nije joj bilo lako da donese takvu odluku, ali morala je da se suoči sa onim što je bilo očigledno: koliko god da je Žilijet volela Njujork, Njujork nije voleo nju. Nijedna od njenih nada, nijedan od njenih snova, nikada se nije ostvario u ovom gradu.

Posle gimnazije, pohađala je kurs iz književnosti, zatim je sledio nastavak na Sorboni, a za sve to vreme igrala je u klubovima univerzitetskog pozorišta. Zatim je primljena na kurs glume, gde se pokazala kao jedna od najperspektivnijih studentkinja. Uporedo sa tim, povlačila se po kastinzima, snimila dva ili tri reklamna spota, pojavila se u nekoliko televizijskih filmova. Ali svi njeni napori ostali su uzaludni. Onda je s vremenom spustila svoje ambicije na najmanju moguću meru, prihvatajući poslove u supermarketima ili odborima, pozorišnim komadima prilikom prigodnih proslava, u predstavama sa Diznijevim junacima, prerušena u medvedića Vinija Pua. Izgledalo je da joj je horizont skučen, ali se ipak nije obeshrabrila. Uhvatila je bika za rogove i napravila veliki skok ka Sjedinjenim Državama. Sa snovima o Brodveju u glavi, puna nade, stigla je u Veliku jabuku sa statusom mlade devojke koja će studirati i raditi u inostranstvu.

Ne kaže se uzalud da onaj ko je uspeo u Njujorku, može uspeti bilo gde!

Tokom prve godine posao vaspitačice u vrtiću ostavljao joj je dovoljno slobodnog vremena da poboljša svoj engleski, da radi na gubljenju akcenta i da posećuje kurseve dramske umetnosti. Ali nijedna od audicija koje je prošla nije joj omogućila ništa više od malih uloga u eksperimentalnim ili avangardnim komadima, koji su igrani u malim pozorištima, potkrovljima ili crkvenim salama.

Kasnije je, da bi zaradila za život, prihvatala sitne poslove: bila je kasirka u samoposluzi sa skraćenim radnim vremenom, spremačica u jednom odvratnom hotelu na Amsterdam aveniji, konobarica u jednom kafe-šopu...

Pre mesec dana donela je odluku da se vrati u Francusku.

Kolin je imala nameru da napusti stan da bi živela sa svojim dečkom, a Žilijet nije imala ni hrabrosti ni želje da traži novu cimerku. Bilo je vreme da prizna svoj neuspeh.

Igrala je riskantnu igru i izgubila je. Dugo je verovala da je lukavija od drugih, spretno izlazeći na kraj sa zamkama i obavezama. Ali sada se osećala potpuno izgubljenom, bez orijentacije i sistema. Uostalom, sva ušteđevina bila je potrošena, a njena viza je već davno istekla, što ju je činilo strankinjom u neregularnoj situaciji.

„Aaaaah!”, kriknu kad oseti mlaz ledene vode na koži.

Kolin se prva okupala i nije ostala ni kap tople vode.

Nije baš simpa, pomisli Žilijet.

Kupanje hladnom vodom bilo je pravo mučenje, ali kako nije bila osvetoljubiva, odmah je pronašla opravdanje za svoju prijateljicu: Kolin je briljantno završila studije za advokata i danas je imala razgovor za posao sa jednom od najprestižnijih kancelarija u gradu. Žilijet nije bila narcisoidna, ali je ovog jutra ostala malo duže ispred ogledala. Sve češće ju je proganjalo pitanje: Jesam li još uvek mlada?

Upravo je napunila dvadeset osam godina. Naravno da je još uvek mlada, ali je morala da prizna da to nije više bilo isto kao kad je imala dvadeset godina.

Dok je sušila kosu, približi se ogledalu, zagleda se u svoje lice i primeti sićušne bore na uglovima oko očiju.

Posao komičarke, vrlo težak i za muškarce, bio je još teži za žene: kod njih se nije tolerisala nesavršenost, koja je kod nekog muškarca prolazila kao znak šarma i karaktera, što je bila nepravda koja ju je oduvek iritirala.

Isprsi se ispred ogledala. Grudi su joj još uvek bile lepe, ali možda ne tako uzdignute kao pre dve godine.

Ne, umišljaš. Žilijet je oduvek odbijala da opterećuje svoje telo ‘ukrasima’: da stavlja kolagen zbog lepšeg osmeha, briše bore sa čela botoksom, da podiže jagodice, da pravi rupicu na obrazu ili da plaća nove grudi... Možda je bila i pomalo naivna, ali je volela da se prikazuje onakvom kakva je stvarno bila: prirodna, osećajna i maštovita.

Problem je bio u tome što je potpuno izgubila poverenje u sebe. S vremenom je morala da se odrekne svojih snova da će postati pozorišna glumica, i da će iskusiti istinsku ljubav. Pre tri godine je imala utisak da je sve još uvek moguće. Mogla je da postane Džulija Roberts ili Žilijet Binoš. Onda ju je svakodnevica malo-pomalo istrošila. Sav svoj novac odvajala je za troškove stanovanja. Već dugo nije kupila sebi haljinu i bila je primorana da se hrani polugotovim raviolima ili testima na vodi.

Nije postala ni Džulija Roberts ni Žilijet Binoš. Posluživala je kapučino u jednom kafiću za pet dolara na sat, pa kako to nije bilo dovoljno da plati stanarinu, bila je primorana da za vikend radi i drugi posao.

Nastavi da u mislima ispituje ogledalo:

Njen let za povratak u Pariz bio je predviđen kroz tri dana, ako meteorološki uslovi budu dozvoljavali.

Imam li još uvek moć da zavodim? Da izazivam želju?

‘Hajde, mala moja. Prestani da jadikuješ nad svojom sudbinom!’

Gledajući se pravo u oči, uputi sebi upozorenje:

Ustade s naporom i uputi se prema kupatilu. Pusti da joj spadne ćebe, skide donje rublje i uskoči u tuš-kabinu.

62 |

‘Svakako’, pomisli ona, ‘ali još koliko vremena?’

‘Doći će dan, a to nije tako daleko, kad se više nijedan muškarac neće okrenuti za tobom...’

‘U očekivanju toga, požuri da se obučeš, ako ne misliš da zakasniš.’

Navuče hulahopke i dva para čarapa. Zatim crne farmerke, prugastu košulju, pulover sa krupnim petljama i vuneni džemper.

Baci pogled na zidni sat i uzruja se videvši da je vreme prilično odmaklo. Bilo je bolje da požuri: njen gazda nije bio prijatan, pa iako joj je to bio poslednji dan na poslu, vremenske neprilike neće biti nikakvo opravdanje.

Siđe niz stepenice, dohvati kapu i šareni šal koji su bili obešeni na vešalici, zatim zalupi vrata za sobom, vodeći računa da ne ‘giljotinira’ svog mačka, neustrašivog Žan Kamija, koji je već promolio njušku, privučen debelim slojem snega koji je napadao u toku noći. Čim je promolila nos napolje, Žilijet opkoli ledeni dah. Nikada nije videla da je Njujork tako miran.

Menhetn se u toku nekoliko sati pretvorio u džinovski skijaški teren. Sneg je ulicama metropole davao izgled fantomskog grada i saobraćaj činio vrlo opasnim.

Po trotoarima i raskrsnicama formirali su se debeli smetovi snega. Na obično bučnim i zakrčenim ulicama sada se nalazilo samo nekoliko žutih taksija i retki prolaznici u skijaškim pantalonama.

Pošto je za trenutak osetila dah detinjstva, Žilijet podiže bradu i usnama zgrabi pahulju. Zamalo pade i raširi ruke da zadrži ravnotežu. Srećom, stanica metroa nije bila daleko. Bilo je dovoljno samo da bude oprezna i da se ne okliz...

Suviše kasno. U tren oka tresnu i nađe se nosa zabodenog u snežnu prašinu.

Dvoje studenata prošlo je pored nje a da joj nisu pomogli da se pridigne, zlobno se smejuljeći. Žilijet se oseti poniženom i iznenada je obuze želja da zaplače.

Dan je bez sumnje loše počeo.

2 A mi smo još uvek potpuno vezani jedno za drugo.

Ona poluživa, a ja polumrtav.’

Viktor Igo Na nekoliko kilometara odatle, malo više ka jugu, impozantna silueta jednog land rovera prelazila je preko pustog parkinga groblja Bruklin hil.

Plastificirana kartica u levom uglu vetrobrana otkrivala je identitet i zanimanje njegovog vozača: Doktor Sem Galovaj Bolnica Sent Metjuz Njujork Siti Automobil se parkirao pored ulaza. Čovek koji je izašao iz njega imao je tridesetak godina. Bio je čvrste građe, imao je na sebi zimski kaput i dobro skrojeno odelo, i odavao je utisak čvrstine i elegancije, ali je njegov neobičan pogled - jedno oko mu je bilo plavo, a drugo zeleno - odisao melanholijom.

Vreme je zaista bilo hladno i oštro. Sem Galovaj veza šal i dunu u ruke da ih zagreje. Napravi nekoliko koraka

po snegu u pravcu ulazne kapije. U to vreme su rešetke groblja bile još zatvorene, ali je Sem prošle godine dao donaciju za groblje, kako bi pomogao oko održavanja grobova, što mu je dalo pravo da poseduje sopstveni ključ.

Već godinu dana dolazi ovde jednom nedeljno, uvek ujutro, pre nego što krene na posao u bolnicu. Bio je to ritual koji je postao kao neka vrsta droge.

Ovo je jedini način da još malo bude sa njom...

Sem otvori malu metalnu rampu, što je obično radio samo čuvar, i aktivira sistem osvetljenja, pa onda mahinalno krenu kroz drvored.

Bilo je to prostrano, brežuljkasto groblje koje je podsećalo na park. Leti su brojni šetači dolazili da iskoriste raznovrsnost njegovog drveća i senovitih drvoreda. Ali ovog jutra ni pevanje ptica, nijedan pokret, ništa nije narušavalo tišinu tog mesta, osim snega koji se gomilao u slojevima.

Pošto je prešao oko trista metara, Sem stiže ispred groba svoje žene.

Sneg je potpuno prekrio grobni kamen od ružičastog mermera. Sem rukavom kaputa očisti sneg sa gornjeg dela, na kojem se pojavi natpis: Federika Galovaj (1974-2004) Počivaj u miru Božjem Zatim je tu crnobela fotografija žene od trideset godina, tamne kose, podignute u punđu, pogleda koji izbegava objektiv. „Dobar dan”, prozbori on tihim glasom, „prohladno jutro, zar ne?”

Iako je Federika mrtva već godinu dana, Sem nastavlja da razgovara sa njom kao da je živa.

Ipak, Sem Galovaj nije imao mnogo toga što bi ga činilo svecem. Nije verovao ni u Boga, ni u hipotetički zagrobni život. Istinu govoreći, Sem nije verovao u bogzna šta van medicine. Bio je odličan pedijatar, koji je po opštem mišljenju uživao velike simpatije među pacijentima. Uprkos svojim mladim godinama, objavio je brojne članke u medicinskim časopisima, i čim je završio specijalizaciju, već je počeo da dobija pozive od prestižnih ustanova. Sem je specijalizirao jednu oblast psihijatrije, koja polazi od principa da čak i osobe koje su doživele najgore tragedije mogu smoći snage da se povrate i da se ne prepuste neumitnosti nesreće. Jedan deo njegovog posla se, dakle, sastojao u tome da leči najteže psihičke traume koje su trpela deca: bolest, agresivnost, nasilje, prerana smrt nekog bližnjeg...

Ali koliko god da je bio jak kada je trebalo da pomogne svojim pacijentima da prevaziđu bolove i da pronađu smisao života, Sem, izgleda, nije bio u stanju da na sebi primeni savete koje je davao drugima. Zato što je bio slomljen zbog nestanka svoje žene pre godinu dana.

www.leo.rs | 63

Njegova i Federikina priča bila je komplikovana. Poznavali su se još od pretpubertetskog doba i oboje su rasli u Bedford-Stajvesantu, ozloglašenoj četvrti Bruklina, poznatoj po prodavcima kokaina i rekordno visokoj stopi ubistava.

Federikini roditelji bili su poreklom iz Kolumbije i izbegli su sa ulica Medelina kada je ona imala šest godina, a nisu znali da su napustili jedan pakao da bi stigli u drugi. Nisu proveli ni godinu dana u Americi kada je njenog oca pogodio zalutali metak prilikom pucnjave između dva suparnička klana iz kvarta. Tako je Federika ostala sama sa majkom koja je malo-pomalo utonula u alkohol, bolest i drogu.

Pohađala je neku neuglednu školu, okruženu smećem i gomilom zarđalih olupina automobila. Vazduh je bio težak za udisanje, atmosfera naelektrisana, a dileri droge su vrebali na svakom ćošku ulice.

Kada je imala jedanaest godina, odevena kao dečak, i sama je preprodavala drogu u jednoj odvratnoj crack house na Aveniji Bušvik, zato što su živele u Bruklinu sredinom 80-ih godina i zato što je to bio jedini način da pribavi drogu koja je bila potrebna njenoj majci. Tako je ona, uostalom, naučila osnovno pravilo dila: nikada ne daj drogu pre nego što uzmeš dolare od kupca.

Na koledžu je srela dvojicu dečaka, malo mlađih od nje, koji su izgledali drugačije od ostalih: bili su to Sem Galovaj i Šejk Pauel. Uvek sa knjigom u ruci, Sem je bio najjači intelektualac u grupi, usamljeni dečak kog je podizala majka. On je takođe bio jedini ‘belac’ u školi, što mu je donosilo samo neprijatnosti na ovom većinski afroameričkom mestu. Šejk je bio čudo prirode. Sa trinaest godina već je bio krupan i građen kao većina odraslih iz kvarta, ali je izgled lošeg dečaka prikrivao njegov pravi senzibilitet.

Sve troje su ujedinili snage da prežive u ludoj sredini koja ih je okruživala. Njihovo međusobno ispomaganje i prijateljstvo stvorilo je kod njih komplementarnost i pronalazili su ravnotežu jedni u drugima. Kolumbijka, belac i crnac: srce, inteligencija i snaga.

Kako su odrastali, nastavljali su da, koliko god je bilo moguće, budu daleko od vrtloga njihovog kvarta. Imali su dovoljno prilika da vide kakve štete nanose teške droge njihovoj okolini, tako da nisu nikada osetili želju da ih probaju.

Sem i Federika nikada nisu pomišljali da će jednog dana napustiti ovaj ljudski klozet. Tamo je život ljudi stalno visio o koncu. Svuda prisutni rizik življenja imao je za posledicu da se ne prave planovi na dugačak rok.

Dakle, ni oni nisu imali stvarnu ambiciju, zato što je niko u njihovoj okolini nije imao.

Ipak, uprkos svim očekivanjima, sticajem povoljnih okolnosti, oboje su se izvukli odatle. Kad je postao le-

64 |

kar, Sem je povukao svoju drugaricu iz detinjstva za sobom i bilo je skoro sasvim prirodno da se oženi njome.

Teške i guste pahulje snega nastavljale su da padaju na groblje. Sem nije skidao pogled sa fotografije svoje žene. Na njoj je Federika skupila kosu u punđu. Imala je na sebi svoju neizbežnu kecelju, koju je stavljala svaki put kada se slikala. Taj snimak je napravio Sem. Bila je pomalo mutna. Normalno: Federika nikada nije volela da se fotografiše.

U bolnici niko nije znao Semovo društveno poreklo i on o tome nije nikada pričao. Čak i kada je živeo sa Federikom, retko se osvrtao na svet koji su napustili. Tačnije rečeno, komunikativnost nije bila baš jedan od najjačih talenata njegove žene. Da bi se zaštitila od sumorne strane svog detinjstva, vrlo rano je počela da se bavi slikarstvom i zahvaljujući njemu izgradila svet u kojem ništa nije moglo da je dotakne. Bio je to toliko debeo oklop da, dugo nakon što je napustila Bed-Staj, nikada nije stvarno spustila gard.

Sem se zarekao da će s vremenom uspeti da je ‘izleči’, kao što je izlečio mnoge svoje pacijente. Ali stvari se nisu odvijale tako. Nekoliko meseci pre smrti, Federika se sve više i češće sklanjala u svoj svet slikarstva i tišine.

Ona i Sem su se isto tako sve više udaljavali jedno od drugog.

Sve do te kobne večeri, kada je mladi lekar otvorio vrata svoje kuće i otkrio da je njegova žena odlučila da napusti život koji joj je postao nepodnošljiv.

Sem je naglo pao u stanje mrtvila. Nikada mu Federika nije poslala neki signal koji bi stvarno nagoveštavao mogućnost da ovako završi. Sećao se da je tih poslednjih dana čak izgledala mirnija.

Sada je shvatao da je to bilo samo zato što je već donela odluku i što se na određeni način prepustila tom fatalnom ishodu kao nekakvom načinu oslobođenja.

Sem je prolazio kroz sve stadijume: beznađe, stid, revolt... I sve do sada nije prošao nijedan dan a da nije sebi postavio pitanje: ‘Šta sam morao da uradim, a nisam?’

Osećaj krivice ga je toliko razdirao da ga je to sprečavalo da prevaziđe svoj bol. Nije bilo govora da ‘obnovi svoj život’. Zadržao je burmu na svom prstu, radio sedamdeset sati nedeljno i često se događalo da provede po nekoliko noći neprekidno u bolnici.

U nekim trenucima mu se javljalo osećanje besa prema Federiki i u mislima joj je prebacivao što je otišla a da mu nije ostavila ništa za šta bi mogao da se uhvati: ni reči za zbogom, nikakvog objašnjenja. Nikada neće tačno saznati šta ju je navelo na taj lični i intimni čin. Ali bilo je kako je bilo. Postoje pitanja koja će zauvek ostati bez odgovora i to je trebalo tako prihvatiti.

Naravno, u dubini duše dobro je znao da se njegova žena nikada nije stvarno oporavila od svog detinjstva. U svojoj glavi je još uvek živela usred ubogog naselja Bed-Staja, okružena nasiljem, strahom i krekom.

Neke rane nisu ni povratne ni popravljive. On je to stvarno morao da prizna, iako svojim pacijentima svakodnevno tvrdi suprotno.

Jedno drvo u dnu groblja puče pod težinom snega.

Sem zapali cigaretu i kao svake nedelje ispriča ženi važne događaje od poslednjih dana.

Nakon nekog vremena prestade da govori. Zadovolji se time što je tu sa njom i prepusti se uspomenama koje ga preplaviše. Ledena hladnoća ga ošinu po licu. Dobro se osećao dok ga je zahvatao vihor pahulja koje su mu padale po kosi i dugačkoj bradi.

Bio je tu sa njom.

Ponekad, noću, nakon iscrpljujućih intervencija, kroz glavu mu se motalo neko čudno senzorsko zapažanje, blisko halucinaciji: činilo mu se da čuje Federikin glas i da ga ona krišom posmatra u sobi ili u hodniku bolnice.

Pouzdano je znao da sve to nije stvarno, ali se tome prilagođavao kao da je pronašao način da još malo bude sa njom.

Nešto mnogo ozbiljnije.

Kada je završio, oseti da je potpuno ispražnjen i iscrpljen.

Pre nego se što se okrenu da krene, pronađe još toliko snage da promrmlja: „Jedino se nadam da me još uvek voliš...”

3 ‘Spasti nečiji život isto je kao zaljubiti se u nekoga: nema bolje droge. Kasnije danima idemo ulicama i sve što vidimo je blistavo. Verujemo da smo postali besmrtni, kao da smo spasli sopstveni život.’ Insert iz filma ‘Nad otvorenim grobom’ Martina Skorsezea Bolnica Sent Mejtuz 17.15 H Kao i svake večeri, Sem je obilazak svojih pacijenata završavao sa dve iste sobe. Čuvao je uvek to dvoje bolesnika za kraj, možda zato što ih je pratio već dugo i na neki način počeo da ih smatra sopstvenom porodicom a da nije morao da to stvarno prizna.

Lagano gurnu vrata sobe 403 odeljenja pedijatrijske onkologije. „Dobro veče, Andžela.”„Dobro veče, doktore Galovaj.”

Kada hladnoća postade suviše žestoka, Sem odluči da napravi polukrug i da se vrati do svojih kola. Ali čim se zaputio prema kolima, iznenada se nečeg priseti i vrati se nazad.

Tinejdžerka od četrnaest godina, mršava i nekako prozračna, sedela je prekrštenih nogu na jedinom krevetu u prostoriji. Na kolenima joj je bio položen laptop sivkaste boje. „Šta ima novo danas?”

„Znaš, već dugo se kanim da ti nešto kažem, Federika...”

Andžela mu ispriča o tom danu na ironičan način. Često u defanzivi, mrzela je svaki oblik sažaljenja i odbijala da se na njenu bolest tako gleda. Nije imala pravu porodicu. Prilikom rođenja je ostavljena u porodilištu malog grada u Nju Džerziju. Buntovno dete, asocijalno, tumarala je u potrazi za domom u hraniteljskim porodicama i Semu je bilo potrebno mnogo vremena da pridobije njeno poverenje. Kako je već nekoliko puta boravila u bolnici, podsticao ju je da decu mlađu od nje smiruje pre lečenja ili neke operacije.

Glas mu je delovao skrhano. „Nešto što ti nisam nikada priznao... što nisam nikada nikome rekao...”

Zastade za trenutak, kao da nije bio siguran da želi da nastavi sa ovim priznanjem.

Treba li sve reći onoj ili onome koga voliš? On je mislio da ne treba.

Ipak nastavi: „Nisam ti to nikada rekao, zato što... ako si stvarno tamo gore, bez sumnje sve to već znaš.”

Nikada nije toliko osetio prisustvo svoje žene kao toga jutra.

Možda zbog ovog nestvarnog pejzaža, sve te beline koja ga je okruživala i koja mu je davala utisak da se i on sam nalazi nasred neba.

Onda je dugo govorio, bez prestanka, i najzad joj otkrio ono što ga je tištilo i bilo mu na srcu svih ovih godina.

Nije to bilo priznanje neke bračne prevare, nije to bio problem njihove veze, nije se odnosilo na priču o novcu.

Bilo je to nešto drugo.

Kao i svaki put kad je vidi kako se smeje, on pomisli da je vrlo teško zamisliti da kancerozne ćelije upravo u tom trenutku zahvataju njenu krv.

Mlada devojka je patila od ozbiljnog oblika leukemije. Već je dva puta bila podvrgnuta pokušajima presađivanja, ali je svaki put organizam odbacio srž. „Jesi li razmislila o onome što sam ti rekao?” „U vezi sa novom intervencijom?” „Da.” Bolest je stigla do stadijuma da, ako se ne pokuša novo presađivanje, zahvati jetru i slezinu, i Andžela će umreti. „Ne znam da li ću imati snage, doktore. Hoće li biti potrebno da se ponovo uradi nova hemioterapija?”

www.leo.rs | 65

„Da, nažalost. Takođe će biti potrebno da budeš izolovana u sterilnoj sobi.”

„Da, tačno je, postoji rizik da ćeš umreti”, priznade on.

Neke Semove kolege smatrale su da on greši što se toliko time bavi i da je bez svake sumnje najbolje što može da učini to da pusti Andželu da mirno proživi svoje poslednje trenutke. Njen organizam je već toliko iscrpljen da je procenat uspešnosti nove intervencije najviše pet posto. Ali se Sem toliko vezao za nju da nije mogao da se pomiri sa tim da je izgubi.

„Ali se to neće dogoditi.”

‘Čak i ako je preostala šansa jedan prema milion, ja ću pokušati’, pomisli on. „Još ću razmisliti o tome, doktore.” „Naravno. Ne žuri. Ti odlučuješ.”

Trebalo je ići polako. Andžela je bila hrabra, ali ne i neranjiva.

Sem proveri njen dnevni medicinski karton i na njega stavi svoj potpis. Krenu da izađe iz sobe, kada se ona priseti:

Zatim: „Obećavam ti.”

Kafe ‘Starbaks’, Peta avenija 16.59 H „Jedan veliki kapučino i mafin sa borovnicom, molim vas.” „Odmah.”

Krenuvši da izvrši narudžbu svog gosta, Žilijet pogleda kroz prozor: sneg je već od sredine jutra prestao da pada, ali je grad još uvek bio blokiran zbog hladnoće i vetra. „Izvolite.” „Hvala.”

Baci pogled na zidni sat u kafiću: za nešto više od jednog minuta, završiće svoj posao.

„Sačekajte, doktore.”

„Jedan espreso makijato i flašu evijana.”

„Da?”

„Odmah.”

Mlada devojka kliknu nešto na ekranu svog kompjutera i poveza se sa štampačem, koji izbaci jedan neobičan crtež. Da bi je što više udaljio od razmišljanja o bolesti, Sem ju je ohrabrivao da se bavi raznim umetničkim aktivnostima i već neko vreme su slikanje i crtanje pomagali Andželi da lakše podnese svoju tužnu svakodnevicu.

Ona pažljivo pogleda svoj rad i sva zadovoljna pruži ga Semu. „Uzmite, to sam napravila za vas.”

On uze list i pregleda ga sa iznenađenjem. Velike krive linije purpurne i oker boje, koje su se se prostirale po celoj površini lista, podsetile su ga na neke Federikine slike. Prema njegovom saznanju, bilo je to prvi put da Andžela nacrta nešto što nema neki simbol. Baš se spremao da je upita šta to predstavlja, ali se onda predomisli jer se setio da njegova žena nije volela da joj postavlja takva pitanja. „Hvala, okačiću je u svojoj ordinaciji.”

Savi crtež i stavi ga u džep košulje. Znao je da ona ne voli da joj se daju komplimenti i odustao od namere da to uradi. „Lepo spavaj”, reče kratko i uputi se ka izlazu. „Crknuću, zar ne?”

On zastade na samom pragu vrata i okrenu se prema njoj. Andžela mu se opet obrati: „Crknuću ako mi se ne uradi to jebeno presađivanje, zar ne?”

On se polako vrati do nje i sede na ivicu kreveta. Ona ga pogleda sa mešavinom drskosti i krhkosti, i on je dobro znao da se iza tog prkosa krije velika strepnja.

66 |

Onda pusti da prođe nekoliko sekundi, pa doda:

Poslednja mušterija, poslednji radni dan, a kroz dva dana bye-bye Njujork.

Posluži piće jednoj besprekorno sređenoj working girl, koja je potom otišla a da se nije ni zahvalila. Žilijet je gledala na Njujorčanke sa radoznalošću i ljubomorom kada bi ih sretala u kafiću ili na ulici. Kako da se takmiči sa tim visokim i vitkim figurama, odevenim kao u modnim časopisima, koje su poznavale sva pravila i sve kodekse ponašanja?

‘One su sve ono što ja nisam’, pomisli ona, ‘blistave, sportski građene, sigurne u sebe... One umeju da pričaju sa sigurnošću, da se ponašaju po meri, da vode igru...’

I što je naročito važno, bile sufinancialy secure, drugim rečima, imale su dobro zaposlenje i prihode koji idu uz to.

Ode do garderobe, ostavi svoju uniformu konobarice, zatim se vrati u veliku salu kafića, ipak pomalo razočarana što joj niko od zaposlenih nije poželeo good luck pre odlaska.

Mahnu rukom prema šanku, ali joj odgovoriše nezainteresovano. Uvek je imala taj osećaj da je neprimetna.

Poslednji put prođe kroz salu. Dok se spremala da izađe, neki glas sa stola pored ulaza obrati joj se na francuskom: „Gospođice!” Žilijet baci pogled prema prosedom čoveku, besprekorno sređene brade, koji je sedeo pored prozora. Iako je već bio stariji, sve u njegovoj pojavi delovalo je moćno. Njegova široka ramena i visok stas činili su nameštaj kafića skoro sićušnim. Mlada Francuski-

nja je poznavala tu mušteriju. Dolazio je s vremena na vreme, naročito vrlo kasno uveče. Nekoliko puta, kada je šef bio odsutan, Žilijet mu je dozvolila da uvede svog psa, dogu crne dlake, koja je imala neobično ime Kižo. „Došao sam da se pozdravim sa vama, Žilijet. Koliko sam shvatio, uskoro se vraćate u Francusku.” „Kako vi to znate?” „Čuo sam da se priča okolo”, zadovolji se tim odgovorom.

Taj čovek je u isto vreme na nju delovao umirujuće i izazivao strah. Stvarno neobičan utisak. „Bio sam slobodan da vam naručim topli sok od jabuke”, reče on, pokazujući na šolju ispred nje. Žilijet ostade zatečena, jer je izgledalo da je čovek dobro poznaje, mada ona nikada pre nije zaista popričala sa njim. Pred njim se osećala kao otvorena knjiga. „Sedite za trenutak”, predloži on.

Oklevala je, a onda se usudi da ukrsti pogled sa njim, međutim, u njegovim očima ne spazi nikakvo neprijateljstvo. Samo mešavinu duboke ljudskosti i velikog umora. Poput nekog jakog plamena, koji je teško mogla da protumači.

Ona konačno odluči da sedne preko puta njega i ispi gutljaj jabukovog soka.

Taj čovek je znao da se ispod vesele i dinamične pojave mlade Francuskinje krije krhka i neodlučna osoba.

Nije želeo da prenagli sa njom. Ali nije imao mnogo vremena. Njen život bio je komplikovan. Zato pređe direktno na srž stvari: „Suprotno od onoga što vi mislite, vaš život ne predstavlja neuspeh...” „Zašto mi to kažete?” „Zato što vi to ponavljate sebi svako jutro ispred ogledala.”

Vrlo iznenađena, Žilijet instinktivno uzmaknu. „Kako vi znate da...”

Ali joj čovek ne dozvoli da nastavi. „Ovaj grad je vrlo naporan”, nastavi on. „To je istina”, potvrdi Žilijet. „Nema kutka nekog dvorišta koje se ne bavi komšijom. Ljudi satiru jedni druge, a ipak su tako sami.” „Tako je to”, odgovori on, šireći ruke. „Svet je takav kakav je, a ne onakav kakav bismo mi želeli: svet gde se dobre stvari događaju dobrim ljudima...” Čovek zaćuta nekoliko sekundi, pa onda dodade: „Ali vi, Žilijet, vi ste nešto dobro. Jednoga dana sam video da ste čak uslužili mušteriju koja nije mo-

gla da plati, a vrlo dobro ste znali da ćete vi platiti taj račun...” „To nije bogzna šta”, pobuni se Francuskinja, sležući ramenima. „To nije bogzna šta, ali je u isto vreme mnogo. Ništa nikada nije nebitno, ali često ne vodimo dovoljno računa o tome kakve će posledice imati naša dela.” „Zašto mi sve to govorite?” „Zato što treba da budete svesni toga pre nego što krenete.” „Pre nego što se vratim u Francusku?” „Vodite računa o sebi, Žilijet”, reče on dok je ustajao, bez konkretnog odgovora na njeno pitanje. „Sačekajte!”, povika ona.

Nije znala zašto, ali je osećala da je sasvim neophodno da ga zadrži. Potrča za njim, ali je čovek već bio napustio kafić. Malo istopljenog snega nije bilo očišćeno ispred okvira vrata. Žilijet se okliznu po treći put u toku toga dana. Izgubi ravnotežu i zanese se unazad, i u zadnji čas zgrabi za nadlakticu nekog čoveka koji je sa poslužavnikom u ruci tražio mesto da sedne. Dok je padala, ona ga, nažalost, povuče za sobom i oboje se sručiše na pod, a vrući kapučino poprska im odeću.

‘Eto, to sam prava ja! Večito nespretna devojka koja bi želela da poseduje ljupkost jedne Odri Hepbern, ali koja se uvek nađe sa nosem u jarku.’

Brzo se podiže, sva crvena od sramote, kurtoazno se izvini svojoj mušteriji, koji sav besan poče da preti da će potražiti pravdu i izlete napolje.

Napolju, na ulici, Menhetn je već povratio svoje uobičajeno ludilo. Grad je opet počeo da vrvi i da živi u stresu. Ispred samog kafića buka mašine za odnošenje snega mešala se sa hukom saobraćaja. Žilijet zgrabi svoje naočari, pogledom obuhvati aveniju koja je vodila na sever, a zatim ka downtown-u.

Ali Geret Gudrič je već bio nestao.

U istom trenutku Sem uđe u bolnički lift, kako bi se popeo na četvrti sprat i nađe se ispred vrata sobe broj 808. „Dobro veče, Leonarde.” „Samo uđite, doktore.”

Poslednja osoba koju je Sem došao da poseti to veče nije bio njegov pacijent u pravom smislu te reči.

Leonard Makvin bio je jedan od najstarijih stanovnika SentMejtuza. Sem ga je upoznao prošlog leta, prilikom jednog noćnog dežurstva. Stari Makvin nije uspevao da zaspi i to je bila dobra prilika da na terasi na krovu bolnice popuši cigaretu. Razume se da je to bilo formalno zabranjeno. Utoliko više što je Makvin bolovao od kancera pluća u završnoj fazi. Kada ga je Sem sreo na krovu, bio je toliko

www.leo.rs | 67

Prof. Stiv Piters

PARADOKS ŠIMPANZE Uvod

Izbor Sunca Zbog čega.

• toliko brinem?

Knjiga Ova knjiga je napisana da vam pomogne da shvatite način funkcionisanja svog uma i da vam ponudi model razvoja i napredovanja u svim oblastima života.

Budući da radim kao psihijatar i predavač, ljudi mi se uobičajeno obraćaju s primedbama ili pitanjima, najčešće povezanim s problemima koje oni ne razumeju ili ne mogu da reše. Evo nekih uobičajenih primera:

• imam tako loše mišljenje o sebi?

• večito imam utisak da me neko osuđuje?

• se često ponašam nerazumno?

• ponekad razmišljam tako iracionalno?

• mi se raspoloženje menja samo od sebe?

• dopuštam da me emocije sprečavaju da ostvarim svoj profesionalni potencijal?

Kako da...

Zašto nisam u stanju da....

• postanem onakav kakav bih želeo da budem?

• prestanem da brinem o tome šta drugi misle?

• steknem samopouzdanje?

• donosim odluke?

• budem srećan?

• obuzdam svoj bes?

• ostvarim uspešnije veze?

• se izborim sa neprijatnim ljudima?

• postanem organizovaniji i uspešniji u onome što radim?

• prestanem da se prejedam?

• se motivišem?

• prestanem da se opijam?

• ostanem veran?

• postanem uspešniji na poslu?

Spisak pitanja je beskonačan!

68 |

Šta vam nudi ova knjiga a Ona vam može pomoći da: • razumete funkcionisanje sopstvenog uma • razumete i sebe i druge

Jednostavan način da sagledamo ovih sedam oblasti jeste da ih predstavimo kao sedam zasebnih planeta u „Psihološkom univerzumu” kroz koji ćete putovati. Tako možete da posetite svaku od tih planeta i da poradite na njima, da biste usavršili svoj Univerzum. Strogo govoreći, to jeste solarni sistem, ali univerzum ipak zvuči sveobuhvatnije!

• obuzdate svoje misli i osećanja • popravite kvalitet svog života

Psihološki univerzum

• postanete srećniji i uspešniji • razvijete svoje samopouzdanje i učvrstite veru u sebe • prepoznate šta vas sprečava ili onemogućava da ostvarite uspešniji i srećniji život.

Put samospoznaje i razvoja Na svom putovanju kroz ovu knjigu razradićemo sedam glavnih oblasti vaše psihe, što će vam pomoći da bolje razu- mete i sebe i druge: • vaš unutrašnji um; • druge ljude;

Sunce u ovom sistemu predstavlja savršeno mesto gde želite da budete. Očigledno, ako sve ove planete dođu na svoje mesto, Sunce će zasijati!

Kao što vidite, prva planeta tiče se vašeg unutrašnjeg uma i nju je najvažnije dovesti u red. Način funkcionisanja vašeg unutrašnjeg uma složen je i ovde je objašnjen jednostavnim modelom, nazvanim „Model Šimpanze”.

• komunikaciju; • svet u kome živite;

Model Šimpanze

• održavanje sopstvenog zdravlja;

• služi da vam pomogne da razumete svoj um i da upravljate njime

• uspeh; • sreću.

www.leo.rs | 69

• zasnovan je na složenim naučnim istraživanjima • ne predstavlja teoriju ni naučne činjenice u najužem smislu reči, već jednostavan radni model čini nauku o mozgu razumljivom i lako primenljivom u svakodnevnom životu • ima svoje pretpostavke kao i činjenice • zabavan je a ipak vrlo ozbiljan

Priprema za putovanje Da biste se pripremili za putovanje, razmotrimo najpre neke važne stavke:

Prvi deo

Istraživanje unutrašnjosti vašeg uma Prvo poglavlje

Psihološki um Na početku našeg putovanja univerzumom moramo razjasniti šta se nalazi u vašoj glavi i kako to funkcioniše. Ljudski mozak je veoma složen, zato ćemo razmotriti pojednostavljenu sliku. Najlakše je predstaviti ljudski mozak kao sistem od sedam mozgova koji rade zajedno.

• Želeti i prihvatati promenu Da biste se promenili ili popravili, morate najpre shvatiti da ne funkcionišete uvek onako kako želite, jer niste uvek onakvi kakvi biste želeli da budete i nemate uvek vlast nad svojim osećanjima, ili pak nad onim što mislite ili radite. Morate stoga želeti da preduzmete nešto da biste to popravili i morate biti spremni da prihvatite promenu.

• Najvažnije je znati šta se može promeniti, a šta ne Neke svoje osobine morate prihvatiti a neke ne morate. Najvažnije je razlikovati jedne od drugih. Na primer, ne možete odbaciti svoje nagone za hranom, seksom ili pak nagonski osećaj panike ili anksioznosti koji se javljaju u slučaju opasnosti ili stresa; međutim, možete ovladati tim emocijama. Primeri osećanja i razmišljanja koje možete otkloniti jesu beskorisne, nerazumne i negativne misli i destruktivna ponašanja, kao što su samoprekorevanje ili agresivni ispadi.

• Prepoznavanje razlike između ostvarivih i neostvarivih snova Morate znati šta je moguće, a šta nije. Na primer, moguće je postati vitak i zdrav, imati dovoljno samopouzdanja i popraviti svoje veze i odnose s drugima. Međutim, na primer, nije moguće uvek biti srećan ili očekivati da se svima dopadnete.

• Shvatite da je cilj ove knjige razvijanje veštine Ovladavanje vlastitim emocijama i mislima predstavlja veštinu. Morate biti spremni da posvetite vreme sticanju emocionalnih veština, kao i da posvetite dovoljno vremena njihovom razvijanju i održavanju.

• Imate mogućnost izbora U životu uvek imate mogućnost izbora. Svest o tome, kao i donošenje svesne odluke o tom izboru, od suštinskog je značaja za vaš uspeh i sreću.

Početak putovanja Kada započnemo ovo putovanje verovatno ćete otkriti da neki delovi ove knjige za vas imaju veći značaj od drugih. Odaberite one delove koji su za vas najvažniji i bavite se njima.

Krenimo na put i odaberimo Sunce.

70 |

U modelu upravljanja Šimpanzom, tri mozga - čeoni, limbički i temeni - zajednički čine takozvani „psihološki um” i razmatraćemo samo ta tri dela mozga. Upamtite da je, s naučnog stanovišta, ovo daleko od tačne predstave, ali će nam poslužiti kao radni model. Strogo govoreći, ostali delovi mozga znatno doprinose emocijama, razmišljanju i pamćenju, ali ćemo u ovu svrhu drastično pojednostaviti prikaz.

Tri psihološka mozga, frontalni, limbički i parijetalni, u našem modelu nazivaju se Čovek, Šimpanza i Kompjuter. Radi lakšeg objašnjavanja, smatraćemo da parijetalni režanj predstavlja mnoge delove mozga, što naš dijagram još pojednostavljuje. Iako se ova tri mozga trude da rade zajednički, često dolaze u sukob i bore se jedan protiv drugoga za prevlast, pri čemu Šimpanza (limbički mozak) često pobeđuje!

Predstavljanje Šimpanze Dok ste se još nalazili u materici, dva različita mozga, frontalni (Čovek) i limbički (Šimpanza: emocionalna mašina), razvijali su se nezavisno, a zatim se predstavili jedan drugome, uspostavljajući međusobne veze. Nevolja je u tome što su uočili da se u mnogo čemu ne slažu. Bilo koji od ova dva mozga, ili bića, može da vam upravlja životom, međutim, oni pokušavaju da sarađuju i u tome je problem. Čovek i Šimpanza imaju nezavisne ličnosti s različitim ciljevima, načinima mišljenja i ponašanja. Zapravo, u vašoj glavi postoje dva bića!

Važno je shvatiti da ste samo jedno od ta dva bića vi, Čovek. Šimpanza je emocionalna mašina koju svi posedujemo. Ona razmišlja nezavisno od nas i u stanju je da odlučuje. Ona nam nudi emocionalne misli i osećanja koji mogu biti veoma konstruktivni ili veoma destruktivni; ona nije ni dobra ni loša, ona je Šimpanza. Paradoks Šimpanze jeste u tome što vam ona može biti najbolji prijatelj i najgori neprijatelj, čak i istovremeno. Glavna svrha ove knjige jeste da vam pomogne da upravljate svojom Šimpanzom i da zauzdate njenu moć i snagu tako da ona radi u vašu korist, a da je u suprotnom neutrališete.

Ključno načelo Šimpanza je emocionalna mašina koja razmišlja nezavisno od nas. Ona nije ni dobra ni loša, ona je samo Šimpanza.

Kod ljudi kojima je frontalni režanj nekim nesrećnim slučajem oštećen, ili su im neki poremećaj ili bolest oštetili frontalni režanj, dolazi do promena u ličnosti. Tada deo mozga koji predstavlja Čoveka prestaje da funkcioniše, a nova ličnost koju ta osoba sad predstavlja jeste Šimpanza. Veoma često, ljudi koji dožive ovakvo oštećenje postaju neobuzdani i nisu u stanju da razumno rasuđuju, ili pak postaju apatični ili imaju agresivne ispade.

Slučaj Fineasa Gejdža Jedan od najranijih primera koji pokazuje da u jednoj glavi mogu postojati dve ličnosti - koje zapravo predstavljaju Čoveka i Šimpanzu - bio je slučaj Fineasa Gejdža. Krajem devetnaestog veka Gejdž je radio u jednoj železničkoj kompaniji, a njegov posao je bio da eksplozivom raznosi stene prevelike da se uklone s puta. To je činio tako što bi postavio eksploziv ispod stene i gurao ga debelom metalnom šipkom pre nego što bi upalio fitilj. Gejdža su odabrali da obavlja ovaj opasni posao upravo zbog toga što su ga smatrali opreznim, trezvenim i odgovornim. Međutim, Gejdž je jednom dopustio sebi trenutak nepažnje u odsudnom

času i udario šipkom stenu, pri čemu je izletela iskra.

Eksplozija do koje je tada došlo odbacila je metalnu šipku pravo Gejdžu u oko, te mu je šipka probila glavu i prošla kroz lobanju. Pri tome je istisnula jedan deo moždanog tkiva iz Gejdžovog frontalnog režnja (koji predstavlja Čoveka).

Izuzev što je ostao slep na jedno oko, Gejdž se u potpunosti oporavio. Međutim, njegova ličnost je bila sasvim izmenjena. Postao je vulgaran, agresivan i impulsivan. Zapravo, iz njega je odstranjen Čovek, a ostala je samo Šimpanza!

Razliku između načina razmišljanja vaše Šimpanze Čoveka možete uočiti čak i ako ne znate naučno objašnjenje Koliko ste puta pričali sami sa sobom, razuveravali sebe ili se borili sa sopstvenim mislima? Često vam se javljaju misli i osećanja koje ne želite, čak se i ponašate onako kako zapravo znate da ne biste želeli da se ponašate. Zašto onda to radite? Kako je moguće da nemate vlast nad sopstvenim mišljenjem i osećanjima i nad svojim ponašanjem? Kako se u različitim trenucima možete ponašati na potpuno različite načine?

Tehnologija je u stanju da donekle odgovori na to pitanje. Funkcionalni skener mozga pokazuje kako se priliv krvi u mozak usmerava ka oblasti koja se u tom trenutku koristi. Ako razmišljate mirno i racionalno, vidimo kako krv odlazi ka frontalnom delu, Čoveku u vašoj glavi, i vi postajete onakvi kakvi želite da budete i kakvi zaista jeste. Ako se ponašate emotivno i pomalo nerazumno, naročito kad ste besni ili uznemireni, onda vidimo kako priliv krvi ide ka vašoj Šim- panzi, a tada biste obično rekli da ne želite da budete takvi. Istina je zapravo da to vaša Šimpanza, emocionalna mašina, nadvladava vašeg Čoveka.

To mnogo šta objašnjava, na primer, zašto brinete ili zašto u trenutku nepromišljenosti izgovarate nešto zbog čega kasnije žalite, ili zašto ne možete da prestanete da se prejedate ili zašto ne vežbate kad to zapravo želite ali jednostavno niste u stanju da to učinite.

Spisak je beskonačan. Nemojte se više čuditi: ništa od tog zapravo ne radite vi, već vaša Šimpanza koja vam preotima vlast. Imati Šimpanzu jeste kao imati psa. Vi niste odgovorni za prirodu svog psa, ali ste dužni da pazite da se on lepo ponaša. To je veoma važno i treba da razmislite o tome, jer je to ključ vaše sreće i uspeha u životu.

Ključno načelo Vi niste odgovorni za prirodu svoje Šimpanze, ali ste dužni da je obuzdate.

www.leo.rs | 71

Nikolo Amaniti

Zverinjak AKCIJA

Emanuele pojača ton na televizoru.

Stopala su mu bila otečena, ali se Emanuele nije usuđivao da skine mokasine.

– Utišaj, Emanuele! Strašno me boli glava – umorno reče gospođa Monteleone.

Mama, gospođa Flaminija Monteleone, nije to dopuštala. „Da si odmah obuo te cipele ili idi u kuhinju da jedeš. S poslugom. Ne budi prostak”, rekla bi mu da ga je videla da večera u čarapama.

Emanuele je više nije podnosio. Svaki božji dan njena jebena glavobolja. A na licu uvek izraz gađenja. Kao da je pojela tanjir pokvarenih škembića. Sedela je, s cigaretom u ustima i tamnim naočarama, izbljuvana i sparušena, u svom purpurnom kostimu, sa svojim usranim čirom zbog kojeg su svi morali da se hrane barenom piletinom.

I tako, na kauču presvučenom brokatom ožderavao se pireom od povrća i gledao dnevnik.

Hteo je da ode u sobu, da se baci u krevet i umre.

Kakav grozan dan, pomisli.

Sve zbog Lale i njenih brushaltera.

Zbog njenih džemperića, karmina, rukavica od jareće kože, mrežastih čarapa, mleka za čišćenje.

Od tri do osam, od Benetona do Stefanela i Fendija, u kupovini sa svojom devojkom. Nije ni pipnuo knjigu. A do ispita iz privrednog prava ima još samo tri dana.

Oseti kako ga nešto probada u grudima.

Pojede još malo pirea od povrća koji je tako prijao mamicinom čiru.

– Kori, šta je glavno jelo?

Filipinka procvrkuta: – Kuvana boranija.

72 |

– U redu, ja odoh na spavanje.

Gospođa Monteleone nije ni trepnula.

Emanuele ustade i krenu ka svojoj sobi prelazeći šezdeset metara raskošnog salona ukrašenog apstraktnim slikama i ćilimima.

Ali ga na vratima preseče.

– Emanuele, da nisi zaboravio da sutra ujutro idemo na venčanje? Rekla sam Kori da te probudi u pola sedam, obuci ono teget Karačenijevo odelo.

Ne! Jebi ga. Venčanje! Gde baš sutra kad sam hteo da se bacim na učenje!

Na to je skroz zaboravio.

U Sijeni. U nekom zabačenom zamku na seoskom imanju.

Zašto ašto Guljelmo mora da se ožen oženi ni u Si Sije Sijeni? jeni je nii?

– Ne, Ne siđi siiđi ti. tii. Idemo o u život.

Uostalom, zašto Guljelmo uopšte uopštte m ora da se oženi i? mora oženi?

– Upravo Upravo sam se sp spremao na spavanje. s

Jednostavno, ednostavno, da bi maltretirao rrođake, ođake, zbog čega drugog ako ne zbog toga?

Užas. Buđenje u pola sedam, putovanje s mumijom dragom mamicom, koja neprestano ponavlja: „Ne jurcaj, Emanuele! Uspori! Ubićeš nas takvom vožnjom.”

Razumeo je svog oca. Taj mučenik je morao da zbriše čak u Belgiju da ne bi morao da živi s njom.

– Zašto?

– Proveo sam popodne s Lalom, a sutra u zoru moram da idem u Sijenu.

– Onda, skraćena akcija. Jedan džointić na brzaka.

– Ne... – Ali istog trena se predomislio. – O. K., sići ću na sekund, pa ćeš me odbaciti da kupim pljuge.

– Tako je, dečko.

Spustio je slušalicu i otišao da uzme kožnu jaknu.

Zamislio je gomilu kulova i rođaka ispred šanka i svog brata od tetke Guljelma, najvećeg morona u srednjoj Italiji, kako se puvaka držeći podruku Donu, plavokosu bedeviju iz Vermonta.

Ubijen ovim razmišljanjima, Emanuele je krenuo hodnikom oslikanim freskama. Ličio je na osuđenika na smrt koji ide ka električnoj stolici. Spremao se da uđe u jazbinu kada je začuo zvuk video-interfona.

Na malom ekranu pojavilo se oblo rošavo lice Alda Trebjanija.

Veseli osmeh. Retka kosa ulepljena gelom. Sitne i odlučne oči. Nosina.

– Jesmo li za akciju, momče? – zakrešta interfon.

– Ej, Aldo, šta radiš, hoćeš da se popneš?

– Akcija!

U njihovom žargonu to je značilo razbiti se od džointa, po pravilu bez devojaka, i vratiti se u sitne sate naduvani kao dupe.

Ali već neko vreme Emanueleu su te akcije počele da idu na jaja.

Akcije su kao tunel. Razbijaš se od džokavaca i premlaćen si i ne možeš da učiš i sve ti izmiče iz ruku i sve ti je teško, tvoja jebena sobica i večere s majkom i venčanja u Sijeni.

Zato ću ih izbegavati kao kugu.

Aldo ga je čekao zavaljen u BMW-u svoga oca s grejanjem uključenim na najjače. Na sebi je imao uobičajeni kaput od kamilje dlake, plavu košulju koja mu se slagala s očima i trkačke rukavice od jelenske kože.

www.leo.rs | 73

Na čelu je imao zalepljen hanzaplast.

Emanuele je seo, ali pre nego što je zatvorio vrata, pogledao je hanzaplast: – Šta ti je s čelom?

– Zatvaraj vrata, brže, ulazi hladan vazduh! – reče žurno Aldo i krenu poput strele. – Kuda ćemo? – upitao je prekrivajući svojom vikom glas Pina Danijelea.

– Da kupimo cigarete. Ma šta ti je to na čelu?

Spuštali su se brzo niz Ulicu Arkimede, koja je bila pusta u to doba. Vazduh je bio vlažan, a malobrojne bandere bacale su slabašni snop svetla na parkirana kola.

– Sad ću da ti ispričam.

Na Trgu Euklide Aldo je proleteo kroz dva crvena svetla na semaforu.

– Juče. Na otvaranju Pakijane u Friđeneu. Disk-džokej je bio neki Max Trip Twentyfive. Haos. I ko se zatekao u tom haosu?

– Ko se zatekao?

– Rikardo i ja.

– Aaa! Koji Rikardo?

– Hirurg.

– I onda?

– I onda ništa. Igrali smo. Bila je paklena vrućina.

Hirurg mu je davao po votki s ukusom dinje. Onda mu je pozlilo, pa je počeo da me guši da hoće da ide kući. On je jedan od onih što ne znaju kad je dosta, razbija se od alkohola. Rekao sam mu da ne dolazi u obzir, da je meni baš zabavno i da ode u WC da se ispovraća, i on je tamo i otišao, samo što je pogrešio WC i uneredio je ženski toalet. Moram da dodam, radi jasnoće, da smo se, pre nego što smo otišli u Pakijanu, hirurg i ja razbili od kanelona s raguom kod Bolonjeza.

Ne možeš da zamisliš šta je napravio od tog WC-a. A kada je neka devojka našla jedan polusvareni kanelon u svom priboru za šminku, popizdela je od muke.

Naravno, prvo ga je je ispičkarala ona, a posle i gorile.

Ja ništa, gledam svoja posla, bezbrižan. Šta me se to tiče? Da skratim, te četiri zveri izbacile su ga napolje.

Ali ta somina je počela da šutira vrata i da viče da hoće da uđe, da ima počasnu propusnicu! Na kraju su mu otvorili i rekli mu da će ako ne ode pozvati policiju i zalupili mu vrata pred nosom. Je l’ znaš kako izgledaju vrata Pakijane?

Emanuele odmahnu glavom da ne zna.

– Pravi trezor. Nerđajući čelik. Blindirana. Teška kao tuč. Priklještili su mu ruku vratima.

priču, svi smo završili u urgentnom centru. Rikardo, tri izbacivača i ja s Rikardovim prstima u džepu od kaputa. Čekaj... – Aldo poče da čeprka po džepovima. Možda još imam neki delić tetive... Hoću da kažem, jadničak se spremao da postane hirurg. Sad su ga sjebali. Šta će sad da radi? U najboljem slučaju biće psihijatar. Jebi ga, neko se okozi da bi završio specijalizaciju, a onda ti tri govnara amputiraju tri prsta. Samo kad pomislim koje je gušenje baciti se na biflanje psihijatrije.

– Lupetaš...

– Pogledaj kako je odvratno... – Aldo prevrnu džep od kaputa umrljan krvlju. – Moraću da ga dam na hemijsko čišćenje.

– Jebote, kakva odvratna priča – reče Emanuele. O. K., daj mi tiš da napravim džokavac.

– Ja nemam tiš.

– Kako nemaš tiš?

– Lepo, nemam, mislio sam da ga ti imaš.

Aldo zakoči ispred bara All Night Long, u kojem se prodaju cigarete.

– Dobro... nema veze. Idem po cigare – reče Emanuele dok je izlazio.

All Night Long je bio jedan bedan lokal s crvenim svetlećim natpisom. Unutra nije bilo žive duše osim debele kasirke koja je lakirala nokte i jednog maloletnog šankera. Emanuele je kupio dve kutije marlboro lajtsa i izašao hramljući.

Morao je što pre da se vrati kući i skine te proklete mokasine. Čim se budem vratio kući, bućnuću noge jedno sat i po u lavor sa sodom bikarbonom, reče samom sebi da bi se utešio.

Ponovo uđe u kola: – Suviše je hladno. Nemamo čak ni tiš. Skoro da bih se vratio kuć...

Ugleda Alda kako vadi iz jakne providnu teglicu punu belog praha.

Emanuele opsova kroz zube.

– Iznenađenje! Kokica! Počinje deluks akcija! – reče Aldo, smešeći se zadovoljno.

– Neeeeeee, moooolim te. Neću kokicu. Idem na spavanje. Sutra moram da idem na svadbu brata od tetke.

– Ma jesi li poludeo! Ovo je najbolja kokica na svetu.

Ne veruješ mi? Probaj je!

– Verujem ti, verujem ti, ali ne mogu. Sutra moram da idem na svadbu.

Koje sranje!

– Otfikarili su mu tri prsta. Ja sam video te jebene prste kako poigravaju po podu, pa sam razbio njušku prvom izbacivaču na kojeg sam naleteo. Da skratim

74 |

– Ne, ne, ti mi ne veruješ. Znam te. Probaj je, dođavola, ne možeš da kažeš da ova kokica nije dobra ako je ne probaš. Ušmrkni mrvicu.

– Ne, zaista ne mogu.

Koja zabit.

Aldo je u međuvremenu sebi već pripremio dve stazice koje je ušmrkavao trljajući prstom desni.

– Eno je tamo! – reče Aldo čim je video Melaniju, ali umesto da uspori, poveća brzinu.

– Daj ušmrkni malo – navaljivao je. I nastavio bi da navaljuje tako cele večeri.

– Koji kič, samo ću jednom da ušmrknem, a posle ćeš da me odvezeš kući!

I Melanija je videla farove BMW-a, sišla s haube, popravila kosu i namestila minić. Aldo povuče ručnu kočnicu i uz škripu guma vešto zakoči na nekoliko centimetara od njenih nogu.

Emanuele preko volje napravi sebi jednu stazicu, a Aldo naglo krenu uz škripu guma.

– Jesi li poludeo?! Hoćeš da me ubiješ? – nasmejala se ona stavljajući ruke na vrelu haubu.

Krenuše niz kej kraj Tibra. Pino Danijele pevao je O scarrafone.

Vrckajući na visokim potpeticama otvorila je zadnja vrata i ušla.

– Jebote, što je dobra ova kokica! – reče iznenađeno Emanuele. – Gde si je nabavio?

– Juče uveče – odgovorio je Aldo šatro nezainteresovano.

– U Pakijani?

– Ne, u Fatebenefrateli.

– U bolnici?

– Da. Izbacivač, onaj kome sam slomio hrskavicu, non--stop je ušmrkavo kokicu u razvaljeni nos, govoreći da mu služi kao anestetik, pa sam ga pitao da li hoće da proda i meni malo. Odmah sam kupio za stotku i probao je, prava bomba. I tako sam mu dao roleks za dvadeset grama. Super sam proš... – Mobilni poče da zvoni. Aldo ga izvuče iz kaputa kao u reklami za telefon: – Ćao... Kako si? Daaaaa? Da... Dobro. Dobro... Ne brini... Dolazim!

Sve vreme ponavljao je auuuuu povremeno prelazeći kolima u žutu traku.

– Šta radiš? S kim si razgovarao? – upitao je zabrinuto Emanuele.

– S Melanijom. Idemo po nju.

– Gde? – U Torpinjataru.

– NE DOLAZI U OBZIR! Torpinjatara je bogu iza nogu.

Ni govora. Odmah me odvezi kući – reče ljutito Emanuele.

– Što si takav?! Šta ćeš kod kuće? Da se uhvatiš za uši i igraš u krevetu? Pravi mi društvo dok ne pokupimo Melaniju i najkasnije si za pola sata u svom gnezdašcetu.

– Pod uslovom da skineš ovog Pina Danijelea, ide mi na jetru – rekao je Emanuele vadeći cede, i dodao: – A ko je uopšte ta Melanija?

Melanija je bila naslonjena na haubu kola u jednoj mračnoj ulici, i pušila. S obe strane neomalterisane niske zgrade, kud god da pogledaš betonski stubovi. Zarđale ograde, besni psi i radovi na putu. Na obližnjoj autobuskoj stanici četiri Somalijca kočila su se od zime.

Oblak jeftinog parfema zapahnuo je kola.

Bože, čime se to naprskala? Bajgonom?, pomisli Emanuele.

Ali, ako ćemo pravo, bila je baš ribetina.

Imala je okruglo lice. Krupne zelene oči i duge trepavice. Crna i kovrdžava kosa spuštala se do dupeta. Usne široke i mesnate, crvene, s debelim slojem karmina. Na ušima je nosila dve ogromne zlatne alke poput ljuljaški za papagaje.

– Auuu! Što je ovde lepa temperaturica. Napolju je počela da mi se ledi guza! – nasmejala se.

Imala je unjkav i plačljiv glas i suviše otvorene samoglasnike.

– Kako si, Aldo? – Ne sačekavši odgovor, pružila je ruku Emanueleu. – U svakom slučaju ja sam Melanija Kročeti. Drago mi je.

– Emanuele – odgovorio je odsečno, stiskajući joj ruku.

Melanija je skinula jaknu koja joj je bila prevelika. Ispod je imala prsluk od prevrnute kože koji je jedva uspevao da sakrije sisetine stisnute u čipkani vonderbra.

Emanuele u mislima napravi brzo poređenje između velikih Melanijinih sisa i kržljavih Lalinih.

Zašto sve dobre devojke moraju uvek da imaju male sise?

Aldo je ponovo stavio cede Pina Danijelea i uzeo teglicu s kokicom. Posle još jednog glasnog ušmrkavanja dodao je teglicu Emanueleu.

– Ne, hvala. Već sam u spidu.

Otpozadi Melanija, ciknu uvređeno: – A meni nećeš ni da ponudiš? Aldo, opet si ispao prostak.

– A, super. Dakle, ti si narkomanka! – reče Aldo.

Dodao joj je teglicu ne pogledavši je u lice.

Emanueleu je bilo svega preko glave. I ta ulica ga je nervirala. Oni smrdljivi Somalijci i dalje su gledali kola. – Hoćemo li, zaboga, da krenemo iz ove rupe.

Krenuli su.

www.leo.rs | 75

Aldo je vozio 160 kilometara na sat Kasilinom u pravcu centra. Na semaforima je treptalo žuto svetlo. Melanija se u međuvremenu borila s kokicom ubrljavši nos belim prahom.

Šta da se radi. Emanuele je morao da uloži i taj poslednji napor. Osećao je obavezu. Obavezu da ne kaže još jedanput ne.

– Nemoj da misliš da sam narkomanka kao tvoj prijatelj, Emanuele. Ja sam samo od onih koji znaju da uzmu od života ono najbolje. I koji ne znaju da kažu ne – reče izigravajući svetsku ženu.

– Koji si ti matori perverznjak i narkomančina. Voliš da se zavučeš u krevet naduvan.

Aldo je počeo prostački da se smeje.

Emanueleu se od sramote krv ledila u žilama.

– Gde si naleteo na ovu? – upitao je tiho prijatelja.

– To je bolničarka moje bake.

– Bolničarka tvoje bake? Aaaa! Naravno!

Aldova baka imala je 93 godine i galopirajućeg Alchajmera. Kenjala je u gaće i bio joj je potreban neko da je nahrani kašičicom i da joj obriše dupe: to je bio posao lepe Melanije. Tako bi Aldo, kada bi kao svaki dobar unuk doneo bombonjeru dragoj bakici, proverio malo i bolničarku.

– Kakav ste mi lep program za večeras spremili vas dvojica? – upitala je Melanija nagnuvši se napred sa znatiželjnim osmehom.

– Idemo da odbacimo Emanuelea kući – reče Aldo.

– Šta?! Već ideš kući?

– Zato što sutra moram da idem u Sijenu... na svadbu svog brata od tetke. Moram rano da se probudim.

Emanuele je mrzeo da se pravda, da priča o svojim problemima, i to s njom, ko mu je pa ona?

– Ej, izvini, ali stvarno si bolid. Šta te briga za svadbu tvog sestrića? Daj, pođi s nama – navalila je ona.

– Nije sestrić nego brat od tetke. A osim toga zaista ne mogu. Već je jedan. Kasno je – odgovori ljutito Emanuele.

– Ma pusti tog zombija na miru. Hoće da ide kući? E pa, onda ću i da ga odvezem kući – umešao se Aldo.

– Hvala – reče Emanuele ledenim glasom.

– O. K., da popušimo taj džointić za laku noć.

– Stani ovde, bolidu jedan – reče Emanuele pokušavajući da skine s vrata tog gnjavatora.

Stali su na jednom mračnom bulevaru punom drveća, pored nekakvih zidina. Tek bi povremeno projurila poneka brza kola.

Melanija ga je brzo smotala, prava tehničarka. Zatim je pružila Emanueleu. Ćutke su dodavali jedan drugom tiš, zadržavajući dim u plućima. Zatim je Aldo iz pregratka u kolima izvukao flašu viskija, pa je i ona u tišini počela da kruži od ruke do ruke. Jedan gutljaj, jedan dim, jedan dim, jedan gutljaj.

Pino Danijele je zapomagao: „Napravite picu sa sosom od paradajza...”

Emanuele se zagledao u ogromni mesec s druge strane zidina. Bio je umoran. Umoran od gubljenja vremena.

Umoran što ne može više da uči. Umoran što ne može više da se koncentriše. Iznenada se osetio kao hrčak koji se greškom popeo na točak, a sad je primoran da se okreće zauvek.

Ljudi veruju da to zabavlja hrčka. Nije tačno. Hrčak se greškom popne na točak i potrebno mu je strašno mnogo vremena da shvati da će se točak zaustaviti samo ako prestane da trči, i da će tek tada moći da siđe.

Emanuele je hteo da zažmuri i spava do sutra, do prekosutra, dok ne prođe ispit i da se probudi na leto kada majka ode u Arđentario.

– Premlaćen sam, hajdemo – reče na kraju dok je povlačio poslednji dim. Otvori prozor i izbaci pikavac.

Ledeni vazduh prožet životinjskom balegom zapahnuo je kola.

Nervirala ga je ta situacija. Nerviralo ga je njihovo insistiranje. Nerviralo ga je što mora da se pravda. A i stopala su ga bolela.

– Bože, koji smrad. Šta li je to? – upitala je Melanija ispružena na zadnjem sedištu.

Šta koji kurac njih briga da li ću ja da ostanem ili ću da idem na spavanje? Jebiga, izašao sam samo da bih popušio jedan džoint, pričao je u sebi prekrstivši ruke.

– U zoološkom vrtu smo. Baš super. Nisam nikad bila.

U svakom slučaju bio je blizu spasa. Nalazili su se u Ulici Aldrovandi nadomak kuće. Čim bude u krevetu, zaboraviće Melaniju, Alda i usranu akciju.

– Jao što volim Pina Danijelea. Narode, imam tiš. Hoćemo li da popušimo jedan džointić na brzaka? – upitala je Melanija s jedva primetnim smeškom.

– Jesi li video? Ima tiš. Baš si srećković – reče Aldo.

76 |

– Zoološki vrt – odgovorio je Aldo paleći kola.

Ako budeš dobra, čika Aldo će da te vodi, zar ne? – obratio joj se Emanuele i sam začuđen jetkošću svoga glasa.

– Kada? Kad ćeš da me vodiš u zoološki vrt?

– Sada – reče Aldo gaseći kola.

– Zatvoren je, moronu – uzdahnuo je Emanuele.

– Pa šta? Preskočićemo.

– Da! Ajde! Preskočićemo! – napalila se Melanija.

Doduše, Melaniju bi napalio i red u pošti.

– Preskačite vi. Ja odoh kući pešice. Lepo se provedite – reče mrzovoljno Emanuele pri pomisli na klipsanje koje ga čeka. Ali bio je spreman i na pešačenje, samo da ode. Podigao je okovratnik kaputa, otvorio vrata i krenuo bez pozdrava. Pošao je mračnim bulevarom, s rukama u džepu.

Očekivao je da će Aldo da uradi nešto. Da krene za njim, da ga na kraju odveze kući. A dotle je i dalje hodao, sam, uzbrdo, u tesnim mokasinama.

Ništa. Koji peder.

Umirio se i pružio korak.

Onda je začuo iza sebe Melaniju kako ga zove. Okrenuo se i ugledao je kako trči ka njemu. Stao je.

Imala je duge noge. Zastao je videvši je da trči, ali se nije pomakao ni korak ka njoj.

Melanija ga je sustigla. Bila je zadihana, obrazi su joj porumeneli od trčanja. – Reci mi istinu, Emanuele, da li ti idem na živce?

Sigurno bi imala lepo lice da nije sve te šminke.

– Šta pričaš!

– Zašto onda ideš?

– Rekao sam ti, umoran sam, a sutra moram da ustanem rano. Zaista. Žao mi je.

– Jao! Ima stakla, jebiga. Posekla sam se. Spuštaj me.

Aldo ju je spustio. Okrvavljenih dlanova cvilela je: – Ličim na Isusa. Imam stigmate.

– O. K.! Moramo da menjamo taktiku – obratio se Aldo Melaniji kao da razgovara s nekim detetom.

– Moraš da staviš noge na zid bez oslanjanja na ruke.

Jesi li razumela?

Ponovo ju je podigao, ali je bio suviše nizak da bi uspeo sam.

– A šta ti kog đavola radiš, Emanuele? Jesi li se naduvao? Hoćeš li da nam pomogneš ili ne?

Emanuele je stavio ruke na Melanijinu pozadinu i počeo da je gura.

– Ne ’vataj me za dupe, svinjo – smejala se ona.

– Kako da te guram a da ti ne dotičem dupe?

– U redu, ali nemoj da koristiš situaciju.

– Ništa ti ne brini već se penji.

– Gotovo! – povikala je Melanija stojeći na zidu.

Aldo je bio brz. Popeo se na Emanueleova ramena i jednim skokom domogao vrha. Pravi majmun. Na samo nekoliko centimetara od srče.

– Pruži mi ruke, ja ću da te podignem – rekao je Emanueleu.

– Ajde, molim te. Samo da se promuvamo malo po zoološkom vrtu, učini mi to.

Emanuele ga ščepa za ruke.

Emanuele je spustio pogled ka mokasinama. Ostao je bez teksta.

Približavala se policijska patrola. Išli su polako.

– Pođi sa mnom...

Nije mogao da kaže ne. Cele večeri bio je antipatičan. A osim toga ona ga je gledala netremice tim očima.

Obasjalo ih je plavo svetlo.

– Dođavola, spuštaj me! Pusti mi ruke!

Kola su se primicala. Još malo, pa će ih ugledati. Aldo pusti Emanueleove ruke. Nešto teško i metalno ispade mu iz džepa i odskoči na ulicu.

Pištolj!

– Dobro. Hajde da se promuvamo po zoološkom vrtu.

Patrola se sada već primakla na samo pedesetak metara.

Aldo je bio naslonjen na zid koji je ograđivao vrt s nosem nabijenim u kokicu. Čekao ih je.

Emanuele se sakrio iza jednog velikog drveta čije je stablo bilo okruženo rešetkom.

Emanuele je prepoznao na Aldovom usranom licu onu jebenu sigurnost koja karakteriše one koji poznaju svoje pacijente.

– Uzmi ga! – vikao je Aldo tiho – inače će ga videti.

– Ajmo – reče Aldo i poče da skačka da bi snimio šta je s druge strane ograde. Pri svakom skoku njegov dugački kaput od kamilje dlake zalepršao bi tako da je podsećao na patuljka iz cirkusa.

– Ovde je dobro – izjavio je na kraju.

Emanuele ga je pustio da radi, odlučuje. To mesto nije mu baš izgledalo kao idealno mesto za preskakanje.

– Da krenem ja prva? – Melanija se popela na Aldova ramena i ščepala rukama ivicu zida.

– Koji si ti moron?! Šta će ti koji kurac pištolj? – odgovori mu Emanuele.

– Uzmi ga!

Emanuele je oklevao.

– Dođavola, uzmi ga!

Emanuele se odšunjao do pištolja i stavio ga u džep.

I dalje u strahu vratio se u svoje skrovište.

Patrola je prošla.

Emanuele je pogledao nagore. Alda tamo više nije bilo.

www.leo.rs | 77

– Aldo!

Počeo je da čeprka po džepovima tražeći upaljač.

Ništa.

Pao sam na životinju i ubio je.

– Aldoooo!

Našao ga je i upalio.

Ništa.

– Jebi se, Aldo! – reče i krenu ka kući.

Zapalio je. Smuvao je i zbrisao. A šta ću ja koji kurac s ovim pištoljem. Ako me zaustave i pretresu. Pravac zatvor.

U zatvor zbog tog morona, ponavljao je u sebi dok je hodao.

Ugleda kontejner krcat đubretom.

Baciću ga! Ščepao ga je.

Ne. Nije mogao da ga baci. To je bio pištolj Aldovog oca, zlatara. Aldo je s tom gvožđurijom u pantalonama izigravao nekog frajera. Pucao je na znakove za zabranjeno parkiranje. Bio je opsednut tim pištoljem.

Ako ga bacim, zlatar će da popizdi na Alda, a Aldo na mene. U redu, čekaću ga u kolima... Ne, ko zna kad će da se vrati, možda je bolje da uđem unutra i da mu ga dam i da završim s tim sranjem. Da, tako ću i da uradim.

Velika hrastova grana pružala se preko zida. Emanuele se popeo na krov jednog parkiranog golfa i jednim skokom dohvatio granu. Preleteo je zid bez problema i ostao da visi u mraku. Svetlost bandera nije dopirala do tamo. Ništa nije mogao da uradi.

Koliko li je visoko? Bože, valjda nije previsoko.

Duboko je uzdahnuo i pustio granu.

Slabašan i avetinjski plamičak nije bio od neke pomoći.

Emanuele ispita situaciju.

Ogoljena glava i prazne očne duplje. Iz usta je izvirivao ogroman natečeni jezik. Modar. Hiljade muva, larvi i crva preplavili su uši, oči i usta životinje. Emanuele oseti kako mu se pire od povrća i viski vraćaju u grlo i kako ga želudac peče. Vratio je sve unutra. Nije bio trenutak za povraćanje, sada je hteo samo jedno: da izvuče nogu iz te strvine.

Bože, kako je odvratno! Fuj! Oko članka je osećao sunđerastu masu pluća. Počeo je da se trza kao epileptičar da bi oslobodio nogu. I strvina poče da se trza kao da je oživela.

Povukao je nogu snažno. Rebra su popustila i uspravila se poput sablasnih noževa. Emanuele je pao na plast smrdljivog sena. Ustao je i pobegao. Kavez je bio otvoren i za tren oka našao se na šljunkovitoj stazi zoološkog vrta.

Hladan vazduh ledio mu je pantalone natopljene krvlju. Trčao je otvorenih usta sve dok ga pluća nisu zabolela, a onda je stao i savio se do zemlje da se nadiše vazduha.

Seo je na jednu klupu.

Pao je na nešto mekano što se uleglo pod njegovom težinom.

Osećao je kako mu srce lupa u grudima. Oko njega krici iz utamničene džungle.

Zateturao se i raširio ruke da ne bi izgubio ravnotežu.

Mesec se pomaljao kroz grane eukaliptusa osvetljavajući okolinu žutom i prljavom svetlošću.

Živ i zdrav.

U vazduhu se osećao neki užasan miris. Smrad pokvarenog mesa, kanalizacije, užeglog znoja i šuge.

Ništa nije video.

Probao je da se pomeri, ali mu je noga bila zaglavljena.

Pokušao je da je oslobodi. To mu nije pošlo za rukom, bio je utonuo u neku kompaktnu masu. Nešto mokro i pihtijasto oko članka natapalo mu je čarape.

Sagao se da bi proverio rukama.

Krzno.

Krzno?

Neka životinja.

Probio joj je grudni koš mokasinama i sada je njegova noga gacala po njenim unutrašnjim organima.

Jebote, ja sam je ukokao. Ja sam je ubio.

78 |

Pred njim, osim jedne fontane, samo ograda za kamile. Spavale su. Nepomične. Klečeći poput starica koje se mole.

Dosta! Ne mogu više. Hoću da idem kući.

Zamislio je sebe u krevetu, u svojoj sobi, bez cipela, čist, pod jorganom, kako gleda film.

Krajnje je vreme da se sve ovo završi.

Ali gde li su nestali ono dvoje?

Prošao je pored kaveza s majmunima. Prazan. Nastavi u pravcu vukova. Počeli su da reže na njega praveći paklenu buku.

Ovi pokvarenjaci će me odati.

Emanuele je postao oprezan. Krenuo je jednom bočnom šljunkovitom stazicom i posle nekog vremena začuo šum vode i smeh.

Prste da poližeš

Lavovska {lag torta Sastojci: 500g šlaga 300g prah šećera 3 dl kisele vode 3 kisele pavlake 300g mlevene plazme 300g voća po izboru (jagode, maline, borovnice) Priprema: Šlag i šećer dobro umutiti mikserom u kiseloj vodi, zatim lagano umutiti kiselu pavlaku. Dobijenu smesu podeliti na tri dela. U prvi deo dodati mlevenu plazmu pa ga u kalupu za tortu rastanjiti kao koru. U drugi deo umešati voće i premazati preko prvog dela a odozgo premazati samo šlagom. Prijatno!

Sanja Đukić

www.leo.rs | 79

Salman Ruždi

Džozef Anton: Memoari I njima suđeno je da neko delo izvrše, od kojeg tek uvod jeste ono što je bilo, a što još ima doći, stoji do nas.

Vilijam Šekspir, Bura

PROLOG Prva crna ptica Mnogo kasnije, kada je svet eksplodirao oko njega, a smrtonosne crne ptice počele da se skupljaju na penjalici u školskom dvorištu, bio je ljut na sebe jer je zaboravio ime BBC-jeve reporterke, žene koja mu je rekla da je njegov dosadašnji život završen, a nova, mračnija egzistencija upravo počinje. Zvala ga je na kuću, na njegov privatni telefon, ne objasnivši kako je uopšte dobila broj. „Kako se osećate”, pitala ga je, „kada znate da vas je ajatolah Homeini upravo osudio na smrt?” Bio je to još jedan sunčani utorak u Londonu, ali je pitanje ugasilo svetlo. Evo šta je rekao, ne znajući šta zaista govori: „Ne osećam se dobro.” A u tom trenutku je mislio: Ja sam mrtav čovek. Pitao se koliko dana mu je još ostalo od života, i mislio da je odgovor verovatno jednocifren broj. Spustio je telefonsku slušalicu i strčao niz stepenice iz svoje radne sobe na vrhu uzane kuće s terasom u Izlingtonu, gde je živeo. Dnevna soba je imala drvene kapke i on ih je, apsurda li, zatvorio i zabravio. Onda je zaključao i ulazna vrata. Bio je Dan Svetog Valentina, Dan zaljubljenih, ali više nije bio sa svojom ženom, američkom spisateljicom Merijen Vigins. Šest dana ranije rekla mu je da nije više srećna u braku s njim, „da se više ne oseća dobro u njegovom prisustvu”, iako su bili venčani tek nešto manje od godine; mada, znao je on da je to od samog početka bila greška. Sada je gledala u

80 |

njega dok se nervozno šetkao po kući, navlačeći zavese i proveravajući držače na prozorina, dok mu je telo bilo galvanizovano vestima kao da je neko pustio električnu struju kroz njega; a ujedno je morao da joj objasni i šta se događa. Ona je dobro reagovala, počevši da razmatra šta bi sledeće trebalo da urade. Upotrebila je reč mi. Bilo je to odvažno od nje.

Kola koja je poslala televizija CBS stigla su do kuće.

Imao je sastanak u studiju ove američke mreže u Bouvoter hausu u Najtsbridžu, gde je trebalo da se pojavi uživo, preko satelitskog linka, u njihovom jutarnjem programu. „Trebalo bi da odem”, rekao je. „To je živi prenos. Ne mogu a da se ne pojavim.” Kasnije tog jutra trebalo je da bude održan pomen za njegovog prijatelja Brusa Čatvina u pravoslavnoj crkvi na Moskovskom putu na Bejvoteru.

Negde oko dve godine ranije proslavio je četrdeseti rođendan u Homer endu, Brusovoj kući u Oksfordširu. Brus je umro od side, a smrt je zakucala i na njegova vrata. „Šta ćemo s pomenom?”, pitala ga je žena. Nije znao šta da joj odgovori. Otključao je ulazna vrata, izašao napolje, ušao u auto i odvezao se, a tada nije mogao da zna, pošto trenutak napuštanja kuće nije bio posebno opterećen nekim značenjem, da se u tu kuću, u svoj dom prethodnih pet godina, neće vratiti sledeće tri godine, a kada se bude vratio, ta kuća više neće biti njegova.

Deca u učionici u Bodega Beju u Kalifornijipevaju besmislenu pesmicu. Ona se češlja samo jednom godišnje,

ristle-te, ri ristle-te, mo, mo, mo. Izvan šškol škole k le duva hlada hladan dan da n vetar. Jedna s neba penjalicu dna crna ptica doleće d d ba i sleće s ćće na penja enjalicu ic u dvorištu. Dečja pesmica ima refren koji se ponavlja.

Ona počinje, ali se nikada ne završava. Samo teče ukrug, ukrug. Uz svaki pokret ona pusti suzu, ristle-te, rustle-te, hej-bombice, nikitinaketi, repapa-paketi, vilobi-valabi, mo, mo, mo. Četiri crne ptice na penjalici, a onda i peta dolazi. U školi deca pevaju. Sada su stotine crnih ptica na penjalici i hiljade ptica lebdi nebom kao egipatska kuga. Počela je pesma, koja nema kraja.

Kada se prva crna ptica spustila na prečku penjalice, izgledala je pojedinačno, posebno, specifično. Nije neophodno izvlačiti zaključke iz opšte teorije, šire slike stvari, od njihovog početka. Kasnije, nakon što je zaraza počela, lako je ljudima da prepoznaju prvu crnu pticu kao predznak. Ali kada sleti na penjalicu, ona je samo jedna ptica.

U narednim godinama često će sanjati ovu scenu, shvatajući da je njegova priča neka vrsta prologa: bajka o trenutku kada je sletela prva crna ptica. Kada je počelo, to je bilo samo o njemu; o njegovom pojedinačnom, posebnom, specifičnom. Niko se nije našao prozvanim da izvuče bilo kakav zaključak iz toga. Proći će desetak i više godina pre nego što priča naraste toliko da ispuni nebo kao arhanđel Gavrilo, koji stoji na horizontu, kao par aviona koji su uleteli u visoke zgrade, kao epidemija ptica ubica u velikom filmu Alfreda Hičkoka.

Up prostori prostorijama ijama ma CBS-a CBS-a bio je najveća n vest dana. Ljudi u redakciji d kciji i za monitorima monitorima već su upotrebljavali reč koja će visiti oko njegovog vrata kao kamen. Upotrebljavali su reč kao da je ona sinonim za „smrtnu kaznu”, i on je hteo da se raspravlja, pedantno, da ta reč nije ono što misle da znači. Ali do dana današnjeg ona će za većinu ljudi na svetu značiti baš to. A i za njega.

Fatva. „Obaveštavam ponosni muslimanski narod sveta da su autor knjige Satanski stihovi, koja je protiv islama, Proroka i Kurana, kao i svi oni uključeni u izdavanje ove knjige, a koji su svesni njenog sadržaja, osuđeni na smrt.

Pozivam sve muslimane da izvrše ovu kaznu nad njima, gde god da ih pronađu.” Neko mu je dao odštampani tekst dok su ga pratili do studija, gde je trebalo da da intervju. Opet je njegovo staro ja želelo da se raspravlja, ovog puta povodom reči „osuđeni”. To nije bila osuda nijednog priznatog suda, niti bilo kog suda koji je imao jurisdikciju nad njim. Bio je to edikt surovog starca na samrti. Ali je takođe dobro znao da njegove stare navike više ne znače mnogo. Sada je bio neki novi ja.

Osoba u srcu oluje, ne više Salman koga su poznavali njegovi prijatelji, već Ruždi, autor Satanskih stihova, naslova od koga je oduzet onaj predznak roman. Roman Satanski stihovi. Samo Satanski stihovi ostali su stihovi koji su satanski, a on je bio njihov satanski autor, Satan Ruždi, kreatura s rogovima koju su na plakatima nosili

www.leo.rs | 81

demonstranti na ulicama dalekih gradova, obešeni čovek s isplaženim crvenim jezikom na banalnim crtežima koje su nosili nad glavom. Obesite Satana Ruždija! Kako je lako obrisati čovekovu prošlost i konstruisati novu verziju njega samog, prenaglašenu verziju, protiv koje izgleda nemoguće boriti se.

Kralj Čarls I porekao je legitimnost presude koja je donesena protiv njega, ali to nije sprečilo Olivera Kromvela da mu skine glavu.

A on nije bio kralj. Samo autor knjige.

Gledao je u novinare koji gledaju u njega i pitao se da li ovako ljudi gledaju u čoveka koga vode na vešala ili električnu stolicu ili na giljotinu. Jedan inostrani dopisnik prišao mu je prijateljski. Pitao je tog čoveka šta misli da je Homeini rekao. Koliko bi to trebalo da shvati ozbiljno? Da li je to samo čista retorika ili je nešto zaista opasno? „Oh, ne brinite mnogo”, kazao je novinar. „Homeini osuđuje na smrt predsednika Sjedinjenih Američkih Država svakog petka po podne.”

U programu, kada su ga pitali kako je reagovao na pretnju, rekao je: „Voleo bih da sam napisao knjigu koja malo više kritikuje.” Bio je ponosan i onda, a biće ponosan i kasnije što je to rekao. Bila je to istina. Nije mislio da je njegova knjiga nešto posebno kritička prema islamu, ali, kao što je rekao na američkoj televiziji tog jutra, religija čije vođe se ponašaju na ovakav način trebalo bi da se suoči s malo više kritike.

Kada je intervju bio gotov, rekli su mu da je zvala njegova žena. Telefonirao je kući. „Ne vraćaj se ovamo”, rekla je ona. „Dvesta novinara čeka te na trotoaru ispred zgrade.” „Ići ću u agenciju”, rekao je. „Spakuj stvari i idi tamo, tamo ćemo se naći.”

Prostorije njegove književne agencije Vajli, Ejtken i Stoun nalazile su se u beloj kući od gipsanog maltera na Fernšo roudu u Čelsiju. Napolju su se ulogorila dva novinara - očigledno da svetski mediji nisu mislili da će posetiti svog agenta baš na ovaj dan - a kada je ušao unutra, svi telefoni su zvonili i svi pozivi bili su u vezi s njim. Gilon Ejtken, njegov britanski agent, zapanjeno ga je pogledao. Razgovarao je telefonom s Kitom Vazom, članom parlamenta britansko-indijskog porekla, iz istočnog Lestera. Pokrio je slušalicu rukom i šapnuo: „Hoćeš li ti da razgovaraš možda s ovim tipom?”

Vaz je u tom telefonskom razgovoru rekao da je ono što se dogodilo „užasno, apsolutno užasno”, i obećao je svoju „punu podršku”. Nekoliko nedelja kasnije on je bio jedan od glavnih govornika na demonstracijama protiv romana Satanski stihovi, na kojima je bilo preko tri hiljade muslimana, i opisivao je taj trenutak kao jedan „od najvećih datuma u istoriji islama i Velike Britanije”.

82 |

Shvatio je da ne može da misli unapred, da nema predstavu kako će izgledati njegov dalji život, ili kako da pravi planove. Mogao je da se koncentriše samo na ono trenutno, a trenutno je to bio pomen za Brusa Čatvina. „Dragi moj”, rekao je Gilon, „da li misliš da bi trebalo da ideš?” On je već odlučio. Brus je bio njegov veoma blizak prijatelj. „Jebiga”, rekao je, „ići ću.”

Merijen je došla, s odbleskom blage uznemirenosti u oku, pogođena napadom fotografa koji su se ostrvili na nju kada je napustila kuću u Ulici Sent Pitera broj 41.

Sledećeg dana taj pogled će biti na naslovnim stranama svih novina u zemlji. Jedne novine su tom pogledu dale čak i ime, štampajući ga slovima visokim pet centimetara: lice straha. Ona nije mnogo govorila. Nijedno od njih nije. Ušli su u svoja kola, crni sab, i on ih je odvezao kroz park do Bejvotera. Gilon Ejtken, sa zabrinutim izrazom lica i dugim, malaksalim telom koje je utonulo na zadnje sedište, krenuo je s njima.

Njegova majka i njegova najmlađa sestra živele su u Karačiju. Šta će biti s njima? Njegova srednja sestra, koja dugo nije imala veze s familijom, živela je u Berkliju u Kaliforniji. Da li će biti bezbedna tamo? Njegova najstarija sestra Samin, njegova „irska bliznakinja”, živela je u predgrađu severnog Londona sa svojom porodicom, na Vembliju, nedaleko od čuvenog stadiona. Šta da učini da oni budu zaštićeni? Njegov sin Zafar, star samo devet godina i osam meseci, bio je sa svojom majkom Klarisom u kući u Grin lejnu, blizu Klisold parka koja je bila na Burmanskom putu broj 60. U tom trenutku činilo se kao da je Zafarov deseti rođendan daleko, veoma daleko. „Tata”, pitao je Zafar, „zašto ne pišeš knjige koje i ja mogu da čitam?” To ga je podsetilo na stih pesme Pola Sajmona St Judy’s Comet, koju je napisao kao uspavanku za svog malog sina. Ako ne mogu da pevam svom sinu da zaspi, onda poznati tata izgleda mnogo glupo. „Dobro pitanje”, odgovorio je. „Pusti me samo da završim ovu knjigu i onda ću napisati i jednu knjigu za tebe. Važi?”„Važi.”

I tako je on završio i objavio knjigu i sad verovatno neće imati dovoljno vremena da napiše drugu. Nikada ne treba da kršiš obećanje dato detetu, pomislio je, a onda je njegov uskovitlani um dodao i idiotski nastavak, no, je li smrt autora dovoljno jak izgovor?

Njegov um se ustremio ka ubistvu.

Pre pet godina putovao je s Brusom Čatvinom u australijski „crveni centar”, beležeći svoje utiske o grafitima u Alis Springsu, na kojima je pisalo predaj se, beli čoveče, tvoj grad je opkoljen, i penjući se s mukom na Ers rok, dok je Brus, koji je bio ponosan na to što se nešto pre toga popeo na bazni kamp na Everestu, odmakao daleko ispred njega kao da je trčao uz najblažu padinu; a slušao je i lokalne bajke o takozvanom slučaju „dingo bebe” i odseo je u buvari Inland motel, gde su prethodne godine tridesetšestogodišnjem kamiondžiji, koji je vozio samo na dugim linijama, a zvao se Daglas Kreb,

odbili da posluže piće zato što je već bio suviše pijan, nakon čega je počeo da maltretira osoblje. Pošto je bio izbačen, seo je u svoj kamion i punom brzinom uleteo u bar, ubivši petoro ljudi.

zabrinut za sebe”, odgovorio je on. Bla Čatvin bla Brus bla. Romanopisac Pol Teru sedeo je u redu klupa iza njega. „Pretpostavljam da ćemo ovde sledeće nedelje biti zbog tebe, Salmane”, rekao je on.

Kreb je imao saslušanje na sudu u Alis Springsu i oni su otišli da ga čuju. Vozač je bio konzervativno obučen, oborio je pogled i govorio je niskim i ujednačenim glasom. Insistirao je na tome da nije osoba koja bi mogla da uradi tako nešto, a kada je upitan na osnovu čega to tvrdi i zašto je tako siguran u to, odgovorio je da vozi kamione već nekoliko godina i „pazim na njih kao da su moji” (ovde je nastupio trenutak tišine, a neizrečena reč u toj tišini bi lako mogla da bude „dečaci”), i za njega je potpuno nezamislivo da napola uništi svoj kamion, a to je i suprotno njegovom karakteru. Porotnici su se primetno ukočili kada su to čuli i bilo je očigledno da je njegov slučaj izgubljen. „Ali naravno” promrmljao je Brus, „on govori potpunu istinu.”

Nekoliko fotografa bilo je na pločniku kada je izašao.

Pisci obično nisu privlačili gomile paparaca. Međutim, kako je služba tekla, novinari su počeli da ulaze u crkvu.

Jedna neshvatljiva religija glumila je domaćina za stvaranje vesti o nečemu što je bio neshvatljivo nasilan napad druge religije. Jedan od najgorih aspekata onoga što se dogodilo, napisao je kasnije, bilo je to što je neshvatljivo postalo shvatljivo, a nezamislivo zamislivo.

Mozak ubice više je cenio kamione nego živote ljudskih bića. Pet godina kasnije možda će se pronaći ljudi koji će biti na dobrom putu da smaknu pisca zbog njegovih bogohulnih reči, i vera, ili bolje rečeno pojedina tumačenja vere, biće kamion koji oni vole više od ljudskog života. Nije to bilo njegovo prvo bogohuljenje, podsetio se. Njegovo penjanje na Ers rok s Brusom takođe bi danas bilo zabranjeno. Planina je vraćena u posed Aboridžinima, vraćen joj je i stari naziv Uluru, a pošto je planina sveta zemlja, ni planinarima više nije dozvoljen pristup.

Na letu kući s tog putovanja u Australiju 1984, počeo je da nazire kako će napisati roman „Satanski stihovi”.

Služba u grčkoj pravoslavnoj crkvi Sveta Sofija, Arhiepiskopije Tijatire i Velike Britanije, sagrađene i divno ukrašene 110 godina ranije, tako da liči na velike crkve stare Vizantije, bila je sva zvučna, misteriozna i grčka.

Rituali su bili prožeti vizantijskim duhom. Bla, bla, bla, Brus Čatvin - intonirao je pop - bla, bla, bla, Čatvin, bla, bla. Ustali su, seli su, kleknuli su, ustali su i onda ponovo seli. Vazduh je bio pun smrada svetog dima. Sećao se kada ga je otac vodio, još dok je bio dete u Bombaju, na molitvu za Ramazanski bajram, Eid al-Fitr. Tamo u otvorenoj džamiji, prostoru za molitvu, bili su sve sami Arapi, i mnogo udaranja čelom gore-dole, i stajanja s dlanovima kao raširenom knjigom ispred tebe, i mnogo mrmljanja nepoznatih reči na jeziku koji on nije govorio. „Samo radi ono što ja radim”, rekao je njegov otac.

Oni nisu bili religiozna porodica i retko kad su išli na takve ceremonije. Nikada nije naučio ni molitve, ni njihovo značenje. Ova uobičajena imitacija molitve i mrmljanje teksta bilo je jedino što je znao. U skladu s tim, besmislena ceremonija u crkvi na Moskovskom putu bila mu je poznata. Merijen i on sedeli su pored Martina Ejmisa i njegove žene Antonije Filips. „Zabrinuli smo se zbog tebe”, rekao mu je Martin, zagrlivši ga. „I ja sam

Služba se završila i novinari su se probijali ka njemu. Gilon, Merijen i Martin pokušali su da stanu između njega i novinara. Neki uporni sivi čova (sivo odelo, siva kosa, sivo lice, sivi glas) uspeo je da se probije kroz gomilu ljudi, i uperivši kasetofon u njega, postavljao mu je dosadna pitanja. „Izvinite”, odgovorio je, „ja sam ovde na pomenu prijatelju. Ovo nije odgovarajuće mesto za intervjue.” „Vi ne shvatate”, rekao je čovek u sivom odelu, zvučeći iznenađeno. „Ja sam iz Dejli telegrafa. Mene su ovde poslali po specijalnom zadatku.” „Gilone, potrebna mi je tvoja pomoć”, rekao je.

Gilon se nagnuo prema reporteru svom svojom impozantnom težinom i rekao mu veoma čvrsto, svojim najboljim akcentom: „Odjebi!” „Ne možete sa mnom tako da razgovarate”, rekao je čovek iz Telegrafa. „Ja sam išao u državnu školu.”

Posle toga više nije bilo komedije. Kada je izašao napolje na Moskovski put, novinari su mileli na sve strane kao mravi u potrazi za kraljicom. Fotografi su se peli jedni drugima na leđa i činili teturajući breg koji je goreo svetlošću bliceva. Stajao je tamo trepćući, ne znajući kuda da pođe, izgubivši trenutno osećaj o tome šta treba da radi.

Izgledalo je kao da ne postoji izlaz. Nije bilo mogućnosti da uđe u kola, koja su bila parkirana tridesetak metara niz put, a da ga ne prate kamere i mikrofoni, i ljudi koji su išli u različite vrste škola i koje su sve ovde specijalno poslali. Spasao ga je prijatelj Alan Jentob iz BBC-ja, filmadžija i izvršni direktor koga je upoznao osam godina ranije, kada je Alan pravio dokumentarac Arena, o mladom piscu koji je upravo objavio u javnosti dobro primljen roman Deca ponoći. Alan je imao brata blizanca, ali su ljudi često govorili: „Salman je onaj koji izgleda kao tvoj blizanac.” Ni jedan ni drugi nisu se slagali s ovakvim viđenjem, ali ono je opstalo. A danas možda i ne bi bio najbolji dan da Alana zamene njegovim neblizancem, na koga baš liči.

Alanov auto iz BBC-ja bio je parkiran ispred crkve. „Ulazi unutra”, rekao je, a onda su se odvezli dalje od novinara koji su vikali. Kružili su oko Noting Hila neko vreme, dok se gomila oko crkve nije rasturila, a onda su otišli do mesta gde je bio parkiran sab.

www.leo.rs | 83

Ušao je u kola s Merijen i iznenada su bili sami; tišina je pala na njih kao težak pokrov. Nisu upalili radio u kolima, znajući da će vesti biti pune mržnje. „Gde ćemo?”, pitao je, iako su oboje znali odgovor. Merijen je nedavno iznajmila stan u podrumu na jugozapadnom uglu Lonsdejlskog trga u Izlingtonu, nedaleko od kuće u Ulici Sent Pitera, navodno, da bi je koristila za rad, a zapravo zbog rastuće napetosti između njih. Samo je nekoliko ljudi znalo za postojanje ovog stana. To će im dati prostora i vremena da preduzmu neku akciju i donesu odluke. U tišini su se odvezli do Izlingtona. Izgledalo je kao da nema šta da se kaže.

Merijen je bila dobar pisac i divna žena, ali je kod nje otkrio stvari koje mu se ne sviđaju.

Kada se uselila u njegovu kuću, ostavila je poruku na telefonskoj sekretarici njegovog prijatelja Bila Bjuforda, urednika magazina Granta, da mu kaže da je promenila broj telefona. „Možda ćeš prepoznati ovaj novi broj”, nastavljala se poruka, a onda, nakon onoga što je Bil protumačio kao alarmantnu pauzu, usledilo je: „Uhvatila sam ga.” Zaprosio ju je u veoma povišenom emotivnom stanju, koje je usledilo nakon smrti njegovog oca u novembru 1987: ni njihovi odnosi nisu dugo ostali dobri. Njegov najbliži prijatelj Bil Bjuford, Gilon Ejtken i američki kolega Endru Vajli, gvinejska glumica i spisateljica Polina Melvil, i njegova sestra Samin, koja mu je uvek bila bliža od bilo koga drugog, počeli su svi do jednog da priznaju da im se ona ne sviđa, što prijatelji često rade kada ljudi prekinu prethodnu vezu, tako da je mislio da na to ne treba obraćati pažnju. Ali i sam ju je nekoliko puta uhvatio u lažima, a to ga je potreslo. Šta je mislila o njemu? Često je izgledalo kao da je zbog nečega ljuta i imala je običaj da gleda u vazduh preko njegovog ramena kada razgovara s njim, kao da se obraća nekom duhu. Njega je uvek privlačila njena inteligencija i pamet i činjenica da je tu, a i fizička privlačnost imala je svoju ulogu: padajući talasi kestenjaste kose, široki američki osmeh punih usana. Ali mu je polako postajala misteriozna i ponekad mu se činilo da se oženio potpunom strankinjom. Ženom s maskom.

Bila je sredina popodneva i ovog dana njihovi privatni problemi kao da su izgubili na važnosti. Ovoga dana su gomile ljudi marširale Teheranom, noseći postere s njegovim likom, kojem su iskopane oči, praveći od njega sliku leša poput onih u filmu Ptice, sa crnim, krvavim i iskljucanim očnim dupljama. To je bio današnji predmet interesovanja: nimalo simpatični Dan zaljubljenih, koji je stigao od onih bradonja, od onih pokrivenih žena i smrtonosnog starca koji umire u svojoj sobi, dajući svoju poslednju ponudu za neku vrstu crne i ubistvene slave.

Nakon što je došao na vlast, imam je poubijao mnoge od onih koji su ga tu doveli, a i sve ostale koji mu se nisu dopadali. Unioniste, feministkinje, socijaliste, komuniste, homoseksualce, kurve kao i svoje formalne naslednike.

Bio je u Satanskim stihovima portret imama poput njega; imama se pretvara u čudovište koje svojim džinovskim ustima jede sopstvenu revoluciju. Pravi imam poveo je

84 |

svoju zemlju u beskorisni rat sa susednom zemljom i generacije mladih ljudi su poumirale, stotine hiljada mladih ljudi iz njegove zemlje, pre nego što je starac zaustavio rat. Rekao je da je prihvatanje mira s Irakom bilo isto kao i jesti otrov, ali da je on taj otrov pojeo. Posle toga su mrtvi digli glas na imama i njegova revolucija više nije bila toliko popularna. Bilo mu je potrebno da okupi verne i on je to učinio u formi knjige i njenog autora. Knjiga je bila đavolje delo, a autor sam đavo, i to mu je dalo neprijatelja koji mu je bio potreban. Ovog autora u ovom podrumskom stanu u Izlingtonu, koji se mazi sa ženom od koje je odaljio. To je bio taj neophodni đavo umirućeg imama.

Pošto se završio školski dan, morao je da vidi Zafara. Pozvao je Polinu Melvil i pitao ju je da pravi Merijen društvo dok on ode u posetu sinu. Ona mu je bila komšinica na Hajberi Hilu početkom osamdesetih godina, svetlooka, blistavih pokreta, toplog srca, mešavina rasa, glumica puna priča o Gvajani, gde je jedan od Melvila, njen predak, sreo Ivlina Voa i vodio ga po okolini, i koji je verovatno, kako je verovao, postao uzor za gospodina Toda, ludog matorca koji je zarobio Tonija Lasta u prašumi i naterao ga da zauvek čita Dikensa u knjizi ove autorke A Handful of Dust; i o spasavanju njenog muža Angusa iz Legije stranaca, tako što je stala na vrata tvrđave i vikala sve dok ga nisu pustili napolje; i o tome kako je igrala majku Adrijana Edmondsona u popularnoj humorističkoj seriji The Young Ones. Radila je i stendap komedije, i to kao muški lik koji je „postao toliko opasan i zastrašujući, tako da sam morala da prestanem da ga igram”, rekla je. Zapisala je nekoliko svojih priča iz Gvajane i pokazala mu ih. Bile su veoma, veoma dobre, i kada su objavljene u njenoj prvoj knjizi Shape-skifter, bile su široko prihvaćene. Bila je čvrsta, promućurna i lojalna, i u potpunosti joj je verovao. Odmah je došla bez ikakvog pitanja, iako joj je bio rođendan, i uprkos njenoj uzdržanosti prema Merijen. Osetio je olakšanje zato što ostavlja Merijen u podrumu na Lonsdejlskom trgu i sam vozi do Burmanskog puta. Divan sunčani dan, sa začuđujućim zimskim sjajem koji je bio protivteža ne tako divnim vestima, bio je gotov. London je u februaru bio mračan u doba kada se deca vraćaju iz škole. Kada je stigao do Klarise i Zafara, policija je već bila tamo. „Tu ste, dakle”, rekao je policajac. „Pitali smo se gde ste otišli.” „Šta se događa, tata?” Njegov sin imao je izraz lica koji nikada ne bi trebalo da bude na licu devetogodišnjaka. „Rekla sam mu”, kazala je Klarisa vedro, „da ćeš verovatno više paziti na sebe dok se ovo ne izduva, i da će onda sve biti u redu.” Onda ga je zagrlila, kao što ga nije grlila tokom pet godina, otkad se njihov brak završio. Bila je prva žena koju je ikada voleo. Upoznali su se 26. decembra 1969, pet dana pre nego što su se završile šezdesete, tada mu je bilo dvadeset dve, a njoj dvadeset i jedna. Klarisa Meri Luard. Imala je duge noge i zelene oči, a te večeri nosila je hipi kaput od ovčije kože i traku oko čvrsto uvijene crvenkastosmeđe kose, i od nje je zračenje osvetljava-

lo svako srce. Imala je prijatelje u svetu pop muzike, koji su je zvali Srećkica (mada je, na svu sreću, to ime nestalo skupa s dekadom koja ga je stvorila); imala je i majku koja je mnogo pila, i oca koji se iz rata vratio s posledicama od udara bombe, a bio je pilot-izviđač u ratu i skočio je s vrha zgrade kada je imala petnaest godina. Imala je i jazavičara kog je zvala Bobi i koji je piškio u njen krevet.

Bilo je mnogo toga u njoj što je bilo zaključano ispod sve te vedrine; nije volela da ljudi vide tamne senke na njoj i, kada bi je uhvatila melanholija, otišla bi u sobu i zalupila vrata. Možda bi tada u sebi osetila tugu svog oca i plašila se da bi ta tuga mogla i nju da povede da skoči sa zgrade poput njega, tako da bi se zatvarala dok to ne prođe. Nosila je ime tragične heroine Samjuela Ričardsona i studirala je, donekle, na Harlou teku. Klarisa iz Harloua, čudan odjek Klarise Harlou, još jednog samoubistva u njenom okruženju, ovog puta književnog: još jedan odjek kog se treba plašiti i koji treba odgurnuti zaslepljujućim osmehom. Njena majka Lavinija Luard takođe je nosila prilično neprijatan nadimak - Levi Lu, a porodičnu tragediju je davila u čaši džina, i to tako da uspešno igra ulogu vesele udovice s muškarcima koji su to znali da iskoriste. Prvo se tu našao oženjeni bivši oficir garde, zvani pukovnik Ken Sviting, koji je došao sa ostrva Men da bi ušao u ljubavnu avanturu s njom, ali nikada nije napustio svoju ženu, što nikada nije ni nameravao. Kasnije, kada je emigrirala u selo Mihas u Andaluziji, usledio je čitav niz evropskih mangupa koji su bili raspoloženi da žive na njen račun i troše njen novac. Lavinija se najpre snažno opirala odluci svoje ćerke da živi s dugokosim indijskim piscem, a onda i da se uda za njega, u čije porodično poreklo nije bila sigurna i koji, po svoj prilici, nije imao novca. Bila je u prijateljskim odnosima s porodicom Levorti iz Vesterama u Kentu i plan je bio da se Ričard, sin računovođe Levortovih, bled i koščat momak s vorholovski svetlom kosom, oženi njenom divnom ćerkom. Klarisa i Ričard su se viđali, ali je ona počela tajno da viđa i dugokosog indijskog pisca i trebalo joj je dve godine da se odluči između njih dvojice; ali jedne januarske noći 1972, kada je priređivao toplu malu zabavu u svom novo-iznajmljenom stanu na Kembridž gardenu u Ladbrouk Grouvu, ona je došla s jasnom odlukom, i od tada su bili nerazdvojni. Uvek je žena ta koja bira, a muškarčeva uloga je da bude zahvalan što je dovoljno srećan da bude izabrani.

Sve njihove godine strasti, ljubavi, braka, roditeljstva, prevare (uglavnom njegove), razvoda i prijateljstva bile su u zagrljaju koji mu je poklonila te večeri. Događaj je kao poplava odneo sav onaj bol među njima i isprao ga, a iza bola je bilo nešto staro i duboko što nije bilo uništeno. I naravno, oni su bili roditelji ovog divnog dečaka, a kao roditelji uvek su bili ujedinjeni i složni. Zafar se rodio u junu 1979, u vreme kada se on približavao završetku Deceponoći. „Stisni noge”, rekao joj je, „pišem najbrže što mogu.” Jednog popodneva oglasio se lažni alarm i on je pomislio dete će se roditi u ponoć, ali se to

nije dogodilo; rođen je u nedelju 17. juna, u dva i petnaest po podne. Stavio je to u posvetu u svojoj novoj knjizi. Za Zafara Ruždija, koji se, nasuprot svim očekivanjima, rodio po podne. A sada ima devet i po godina i uznemireno pita: Šta se događa? „Moramo da znamo”, kaže policajac, „kakvi su vaši trenutni planovi.” Razmislio je pre nego što je odgovorio. „Verovatno ću otići kući”, rekao je na kraju, a ukrućeni izrazi lica ljudi ispred njega samo su potvrdili njegove sumnje. „Ne, gospodine. Ja vam to nikako ne bih preporučio.” Onda im je rekao, kao što je od početka znao da će im reći, za podrumski stan na Lonsdejlskom trgu, gde ga je Merijen čekala. „To nije poznato kao mesto na kome često obitavate, gospodine?” Ne, policajče, nije. „To je dobro. Kada se budete vratili, gospodine, nemojte večeras nigde da izlazite, ako je to u redu. Trenutno se održavaju sastanci i vi ćete sutra, što je ranije moguće, biti obavešteni o zaključcima. Dotle bi trebalo da ostanete unutra.”

Razgovarao je sa sinom, držeći ga blizu sebe, odlučivši u tom trenutku da će dečaku reći što je više moguće, dajući svemu onome što se događa najpozitivnije tonove koje može; da je način da pomogne Zafaru da se izbori s događajem upravo taj da mu da osećaj kako je i on unutar toga, da mu da roditeljsku verziju kojoj može da veruje i koje može da se drži dok ga bombarduju drugim verzijama, u školskom dvorištu ili na televiziji. Škola je bila sjajna, rekla je Klarisa, sprečili su fotografe i TV ekipe koje su želele da snime sina čoveka kojem su pretili, a i drugovi iz škole su bili sjajni. Bez pitanja su prestali da se okupljaju oko Zafara i omogućili su mu da ima normalan, ili bar gotovo normalan dan u školi. Gotovo svi roditelji su im pužili podršku, i samo jedno-dvoje je tražilo da Zafara povuku iz škole, zato što bi njegovo neprestano prisustvo tamo moglo da ugrozi njihovu decu, što je naišlo na oštru reakciju direktora škole, koji ih je naterao na postiđeno povlačenje. Bilo je ohrabrujuće videti srčanost, solidarnost i princip na delu tog dana, najbolje ljudske vrednosti koje su se suprotstavile nasilju i mržnji - mračnoj strani ljudske vrste - i to u času kada se činilo da je rastućoj plimi mraka gotovo nemoguće odupreti se. Ono što je do tog dana bilo nezamislivo postalo je zamislivo. Eto, u Hempstedu, u školi Hol, otpor je već počeo. „Hoću li te videti sutra, tata?” Odmahnuo je glavom. „Ali ću te pozvati”, rekao je. „Zvaću te svake večeri u sedam. Ako nećete biti ovde”, kazao je Klarisi, „molim te, ostavi poruku na telefonskoj sekretarici kod kuće i kaži na koji broj da zovem.” Bio je to početak 1989. Pojmovi kao PC, laptop, mobilni telefon, internet, vaj-faj, SMS, imejl ili još nisu ni postojali, ili su bili veoma novi. Nije posedovao ni kompjuter ni mobilni telefon. Ali je imao kuću, iako u njoj nije smeo da provede noć, a u kući je bila telefonska sekretarica, i on je mogao da pozove i presluša poruke - nova upotreba stare reči - i preuzme, a ne da dobije poruke. „Sedam sati”, ponovio je. „Svake večeri, u redu?” Zafar je ozbiljno klimnuo glavom. „U redu, tata.”

www.leo.rs | 85

Rendi Suzan Majers Jedan greh manje Bolje je čuti bolnu istinu nego utešnu laž.

Istina se na kraju svakako sazna, a tada će boleti mnogo više.

Nepoznati autor

Prvi deo PRE GLAVA 1 Tija Sreća na tuđ račun obično skupo košta. Tija je zamišljala kaznu još od prvog poljupca s Nejtanom. Čitave godine čekala je da bude kažnjena zato što je zaljubljena i zaista je verovala da će posledice ma kakve bile - biti potpuno zaslužene.

Osećala je blagu mučninu od kasnog nedeljnog ručka na kojem je upravo bila s Nejtanom. Naručili su previše jela: masnjikavo predjelo, salatu s previše preliva, meso prošarano belim; sve joj se to tumbalo po stomaku. Švarcvald torta joj je ostavila u ustima neprijatan sloj šećera i čokolade. Kad god bi Nejtan žalosno pogladio svoj stomak, zabrinula bi se da je postala njegov saučesnik u više grehova od jednog.

Još od detinjstva je mrzela tešku hranu. Umesto ovakvog ručka, više bi volela da su sačekali s viđanjem do sutra; tada bi mogli da sede na ćebetu, gledaju vatromet kako tutnji iznad šetališta i slušaju Bostonski pop orkestar. Četvrti juli je praznik neopterećen očekivanjima: savršen za njih dvoje.

Nejtan ju je čvrsto držao za ruku dok su išli ka njenom stanu. Radovala se što se toliko ponosi njome.

Imala je dvadeset četiri godine, a on trideset sedam;

86 |

ovo joj je bio prvi put da je voli zreo muškarac. Kad god bi se sastali, otkrivala je nove očaravajuće karakteristike - detalje koje nikada nikome neće poveriti; na primer, kako njegove šake više liče na kaubojske nego na profesorske. Osobine koje bi mogle izgledati sasvim obične nekome ko je odrastao uz oca, Tija je dodavala spisku Nejtanovih divota.

Prošle nedelje joj je izgledao poput Supermena kada je došao kod nje s kutijom alata, planirajući da joj ugradi ručicu tuša koja će puštati jači mlaz vode od trenutnog.

Kad je završio, ostavio je cedulju na kojoj je pisalo: „Da te zadrži ovde.”

Tiji se činilo da bi te reči mogla da čuje još koji put.

Nikakav poklon ne bi je toliko obradovao.

Nejtan joj se uglavnom činio savršen. Mišićave ruke. Široka leđa. Sarkastični njujorški stavovi izneti uz poseban mangupski osmeh - potpuno drugačije od uličnog humora mladića iz Južnog Bostona, kakve je poznavala u mladosti - bili su joj urnebesno zabavni, dok ju je njegova urođena sposobnost za sve obavijala osećanjem ušuškane sigurnosti. Nejtanovo prisustvo, iako suviše retko, prosto bi je naelektrisalo. Kada bi prelazila palcem duž svakog njegovog prsta, čitav svemir bi se sažeo u tom dodiru. Život joj se sveo na to da bude s njim.

Prov a je mnogo Provela mno m ogo sati s ti pla plačući ačućći to toko tok tokom kkom m tte e go g godine odi dine s Nej N Nejejjtanom. može nom. Oženjen Oženj njen muškarac muš arac ne m ože pos ož posvetiti sveti devojci ojci baš mnogo pažnje.

staru Gručovu stt Gručo učovu čovu šalu šallu - odbijam odbi dbijam ijam m da se učlanim u klub koji pristaje za člana prista e da me m primi prim p člaana - kako kak bih ilustrovao nešto, a jedan student me je pitao ko je Gručo Marks.”

Kada su stigli do dupleksa u kojem je živela, Nejtan ju je zagrlio s leđa. Nagnula se unazad i sačekala njegov poljubac u vrat. Prešao je šakama duž celog njenog tela. „Nikad mi ne dosadi da te dodirujem”, rekao je.

Tija je podigla dlan u znak da neće vino. „Ne, hvala.

Ne pije mi se.”

„Nadam se da se to neće nikad promeniti.” „Ljudi se uvek menjaju.” Na licu mu se za trenutak pojavio izraz nelagodnosti dok se odvajao od nje. „Ti zaslužuješ mnogo toga.”

Znači li to kako zaslužuje da on uvek bude s njom?

Tija je stavila ključ u bravu. Tešila se mišlju da on veruje kako ona to zaslužuje. Čim su ušli u stan, ona pohita u kupatilo; u poslednje vreme je svaki čas morala u kupatilo. Potom je dugo brisala ruke i nameštala na polici čudno neprikladnu otmenu bočicu parfema, koju joj je on kupio. Uporno je premeštala stvari, pokušavajući da uklopi ružičasti kristal sa svojim stvarčicama iz Ikee i sitnicama od majke.

Tijin stan je postajao pozornica kad god bi Nejtan bio tu. Provodila je sate pre njegovog dolaska posmatrajući svaku knjigu, svaki ukras i plakat njegovim očima.

Kad se vratila u dnevnu sobu, Nejtan joj je ponudio čašu vina. „Slušaj ovo”, rekao je. „Danas sam pomenuo

„Osećao sam se kao da mi je sto godina. Hajde, reci mi, ali potpuno iskreno: ti znaš ko je bio Gručo Marks, zar ne?” Gurnuo je čašu k njoj. „Pa makar lizni. To je verovatno najbolji merlo koji ćeš ikada probati.”

Nije ništa rekao kada je za ručkom odbila vino. „Više mi se pije pepsi”, rekla je. Možda je pomislio da se ona ponaša kao tinejdžerka pa mu je izgledala ljupko. Ponekad joj je smetalo šta je sve smatrao ljupkim. „Možeš da se kladiš u svoj život”, rekla je. „Pačja supa.

Noć u operi.” * „Hvala ti. Obnovila si moju veru u mladu generaciju.” „Nisi baš toliko stariji od mene.” Mrzela je kad je insistirao na razlici u godinama. „A svakako sam starija od tvojih studenata.” „I pametnija”, dodao je. „To je tačno - nemoj to nikad da zaboraviš.” Čim mu saopšti vesti, njihova veza će se promeniti zauvek, mada ionako nije mogla dugo trajati ovakva kakva je sada. Od prvog puta kada su spavali zajedno i kad

www.leo.rs | 87

joj je rekao „Lud sam za tobom”, ona je želela više. Prvo je želela da on stalno bude u njenom krevetu, a potom da burma koju nosi bude od nje. Kada bi je želja za njim pogodila svom snagom, želela je da njegove savršeno ispeglane pantalone pegla radnja koju ona odabere i da mu košulja miriše na deterdžent po njenom izboru.

Tija ga je pogledala pravo u oči. „Trudna sam.”

Zastao je, onako sa pruženom rukom, a vino je zapljusnulo ivicu čaše kao mali cunami.

Tija je uzela čašu. „Ispustićeš je.” Spustila ju je na stočić, kraj njegove. „Dakle, zato ne piješ”, rekao je.

Izgovorio je to polako, toliko polako da se Tija prepala. Iako je znala koliko je to malo verovatno, želela je da vidi spori osmejak - pravi TV osmeh, posle kojeg bi usledio filmski poljubac. Položila je dlan na stomak, još ravan, jer je ponovo osetila mučninu. Potisnula je misli o Nejtanovoj ženi. Ma koliko se trudila, Tija nikako nije prestajala da misli na Džulijet - gde je, i da li razmišlja gde joj je otišao muž - ali on je još na početku jasno pokazao da o toj temi neće razgovarati. „Koliko dugo znaš?”, upitao je. „Nekoliko dana. Htela sam da ti kažem lično.”

Klimnuo je, iskapio vino i seo. Prepleo je prste i nagnuo se napred sve dok nije položio ruke na kolena.

Pogledao ju je strogo, kao pravi profesor. „Sredićeš to, zar ne?”

Tija je utonula u fotelju naspram kauča. „Da sredim to?” „Naravno, sredi to.” Na trenutak je zatvorio oči. Kada ih je otvorio, još više se ispravio. „Šta drugo možemo? Šta drugo ima smisla?” „Mogu da je zadržim.” Neće zaplakati. Ako se ništa drugo dobro ne desi u ovom prokletom svetu večeras, uspeće da ne zaplače. „Sama? Kao tvoja majka?” Nejtan je prevukao rukom preko brade. „Ti bi prva morala znati koliko je to teško, zar ne, dušo?” „A gde ćeš ti biti? Planiraš da umreš? Da nestaneš?”

Iza odvažne fasade već se skupila kao makovo zrno.

Znala je gde će Nejtan biti. Biće u svojoj lepoj kući, sa Džulijet. Sa svojom ženom. Ženom koju je ona jednom špijunirala. Ženom koja je izgledala kao sunce na nebu, čiji ju je plavokosi sjaj zaslepio. „Platiću sve što treba da se to sredi...” „Da se sredi, da se sredi”, ponovila je Tija. „Šta da se sredi?” Htela je da ga natera da izgovori reč abortus.

Suva kožica gulila joj se s ispucalog palca dok je kršila prste. Trudnoća ju je već promenila, nekako isušila, a istovremeno ju je i svaki čas terala da piški.

Nejtan joj je prišao i zagrlio je. „Trudnoća navodi žene na romantične ideje. Zamišljaš kako će me obuzeti očinska ljubav ako vidim bebu, pa ću se predomisliti. Ali ne mogu. Neću ostaviti svoju porodicu. Zar nisam od početka tako rekao?”

O, bože. Počeo je da plače.

Njegova porodica.

A ona se nadala da će mu ona podariti porodicu.

Glupo, glupo, glupo.

Konačno je progovorila. „Ne mogu to, Nejtane. To što tražiš... ne mogu.”

Nejtan se odmakao. „Žao mi je, ali nema nikakvog načina da mi ostanemo zajedno, Tija. Molim te. Sredi ovo. To je najbolje za oboje. Veruj mi.”

Tiji je u šestom mesecu trudnoće postalo sasvim normalno da joj bude neudobno. Nekada je bila toliko mršava da su je svi nagovarali da uzme barem milkšejk, a sada se raskrupnjala. Namestila je jastuk iza leđa dok je sedela na kauču, okružena molećivim pismima, fotografijama i pismenim sastavima parova željnih njene bebe.

Odbila je da „sredi to”, kao što je Nejtan tražio. Časne sestre i Tijina majka imale su presudan uticaja na njenu odluku. Nije mogla da prekine trudnoću iz straha da će biti kažnjena posle smrti, a nije imala hrabrosti ni da zadrži bebu, i eto sad je, u šestom mesecu trudnoće, birala majku i oca svome detetu.

A suočavala se s nemogućim odlukama. Pregledala je stotine pisama ljudi koji su očajnički želeli bebu što raste u njoj. Potencijalne roditelji rojili su se oko nje sve dok više nije mogla da se seti ko je bibliotekar u Fol Riveru, a koji par je podseća na najgore učiteljice veronauke. Svi su obećavali ogromnu ljubav, najskuplje škole i bašte i dvorišta veličine Minesote.

Posle tri šolje zaslađenog čaja od nane (sa svakim gutljajem kafa joj je sve više nedostajala), Tija je suzila izbor na tri para. Listala je njihova pisma i slike, a onda ih je složila kao tarot karte. Potom, podstaknuta strahom da će morati i dalje da se bavi time, odabrala je muškarca i ženu za koje je pretpostavila da bi bili najbolji roditelji.

Postavila je njihove fotografije sebi na stomak i počela da ih pomera kao papirne lutkice, praveći predstavu od svega što su joj ispričali tokom telefonskog razgovora.

Oboje su zvučali samouvereno, pametno i složno.

Tija je stegla rukohvate fotelje. Sad je žudela za onim zabranjenim vinom.

„Zdravo, Tija”, zamislila je piskavi glasić papirne Kerolajn. „Želim tvoju bebu. Ja sam patolog i istražujem rak kod dece. Moj muž ima veliku porodicu i oduvek je voleo decu.”

„Ne mogu da se podelim između dve porodice. Molim te. Pogledaj šta bi to značilo”, preklinjao ju je.

„Reci joj da si savetnik u kampu Pola Njumana.

Kako se ono zove? Ma znaš, onaj za decu s rakom?”

„Moji sinovi su još mali.”

88 |

Papirni Piter je nežno spustio ruku na rame papirne Kerolajn.

Rak jetre ju je savladao za samo nekoliko meseci, mada je Tija podozrevala da je majka neko vreme krila istinu.

„Buč Kasidi i Sandens Kid.” Papirna Kerolajn malo je sagla glavu da ne bi izgledalo kao da se razmeće.

U hospicijumu je bila dvadeset tri dana. Što je čovek mlađi kad se razboli, može duže da izdrži, ili je možda dvadeset tri dana nekakav prosek, normala - kako god se zvala količina vremena od dolaska u hospicijum pa do smrti. Nije mogla naterati sebe da se o tome raspituje. Kada bi imala brata ili sestru, koji bi je podržavali, možda bi imala snage da postavi tako nepristojno pitanje, ali eto, oduvek su bile samo njih dve - Tija i mama.

Mesec dana kasnije, kada su Kerolajn i Piter saznali da će biti devojčica, rekli su Tiji da će joj dati ime Savana.

Kretensko ime. Tija je svoju bebu nazivala Onor, po srednjem imenu svoje mame - takođe je kretensko, ali neće se ni koristiti posle rođenja; osim toga, kretensko ili ne, svakako je bolje nego Savana. Što je lepo ne nazovu Britni? Da nije bila toliko zauzeta staranjem o bolesnoj majci, izabrala bi druge roditelje za svoju ćerku.

Dok se nervirala zbog ovoga, Tija se spotakla i naletela na kolica s hranom u hodniku hospicijuma u kome je sad živela njena mama. Odu- vek je bila trapava. Uz to je svaki čas morala da piški i živela je potpuno odvojeno od sveta. Dosad je živela samo za Nejtanove posete, a sada joj je ostala samo neporeciva uspomena na njega.

Kad god bi pogladila stomak, činilo joj se da miluje njega. Ma koliko se trudila, nije uspevala da tugu zameni mržnjom.

Vreme je provodila samo s mamom. Svi ostali prijatelji iz prošlosti - osim Robin, koja živi u Kaliforniji, što je suviše daleko za posete - mislili su da je otišla na godinu dana u Arizonu, zbog master studija iz geron- tologije, jer je i inače radila sa starim osobama. A zapravo se preselila na Jamajka Plejn, deo grada potpuno različit od Južnog Bostona.

Za razliku od njenog starog kraja, gde je u svakoj ulici sretala poznanike, Jamajka Plejn se stalno menjao - nije bio raznolik samo po poreklu i rasi stanovnika, nego i po klasi, kulturi i starosti. Jedina osoba koju je poznavala bila je bibliotekarka, s kojom se pozdravljala klimanjem glave i kratkim „kako ste”. U Jamajka Plejnu bilo je lako ostati anoniman. Želela je da bude negde gde je niko neće znati po imenu. Svakako nije htela da bude predmet ogovaranja ili sažaljenja. Majčine ušteđevine bilo je dovoljno za obe - Tija je retko i izlazila iz kuće. Život joj se pretvorio u čitanje romana, gledanje televizije i staranje o majci, koja se doselila kod nje i tu je ostala sve dok njeni bolovi nisu prevazišli Tijine sposobnosti negovanja.

Ušunjala se u majčinu sobu, kao po paperju. Tako je govorila njena mama kada je Tija, kao dete, pokušavala krišom da uđe u kuhinju po još koji kolač. „Mila moja, majke mogu da čuju decu čak i kad hodaju po paperju.”

Ma koliko se Tija pretvarala da nije tako, dok je beba rasla, njena baka ležala je na samrti. „Mama?”, šapnula je.

U sobi je vladala tišina. Tija je zarila nokte u dlanove i nagnula se nad krevet, napregnuto gledajući sve dok nije primetila blago podizanje i spuštanje majčinog grudnog koša. Mami je samo četrdeset jedna godina.

Umiranje može biti vrlo dug proces, i to je iznenadilo Tiju. Pomislila bi da, pošto radi sa starim osobama, zna nešto više o smrti i umiranju, ali ona je bila zadužena da im obezbedi razonodu, a ne savetovanje. Njena specijalnost su igre rečima. Kad joj se klijent ne bi pojavio na partiji skrabla, samo bi se odjednom ispostavilo da je umro.

Nije ih gledala kako umiru. Činilo joj se nemoguće da izgubi mamu, kao da se neko sprema da prekine niti koje je drže za zemlju. Počeće da lebdi, bez oslonca. Tija nije imala uobičajenu porodicu: ni tetke, ni ujake, ni braću i sestre od tetke i ujaka - njena majka je ispunjavala sve te uloge.

Tija je sela na stolicu kraj majčinog kreveta. Pitala se zašto, kad već toliko naglašava udobnost, hospicijum ne obezbedi stolice u kojima trudnica može da sedi bez bolova. Izvadila je knjigu iz torbe: krimić, toliko jednostavan da može da prati zaplet čak i kad zapamti svega četvrtinu pročitanog. Imala je u torbi i majčin primerak „Džejn Ejr”, sa sve čarobnim hepiendom, ali to je čuvala da joj čita posle večere.

Majka je otvorila oči. „Jesi li dugo ovde, mila?” Uhvatila ju je za ruku. „Jesi umorna?”

Tija je prevukla rukom preko povelikog stomaka. „Uvek.” „Ne moraš da dolaziš ovamo svako veče, znaš.”

Majka je to svakog dana ponavljala. To je bio njen način da kaže: „Brinem se za tebe.” „Nije opasno po život biti umoran.” „Kada si trudna...” „Ko je trudan, stalno je umoran. Zar se ne sećaš?”, upitala je Tija. „Da li je i tebi bilo tako? Jesam li te izluđivala i pre nego što sam se rodila?”

Majka se mučila da sedne. Tija joj je pružila ruku da se osloni, a onda joj je nagomilala jastuke iza leđa. Majčina koža, nekada ružiča- stobela - prava irska koža koja bi izgorela od jednog jedinog sunčevog zraka; tako je majka opisivala sebe - sada je izgledala avetinjski žuto, okružena čaršavima. „Sećam se svega o trudnoći”, rekla je majka. „A hoćeš li ti biti u stanju da zaboraviš?” „Mama, molim te, nemoj.”

www.leo.rs | 89

„Moram, mila.” Majka je uzela naočare s metalnog poslužavnika prikačenog za krevet. Kada je dobro namestila žičani okvir, izgledala je nekako zdravije.

Naočare, nakit i drugi detalji činili su se kao amajlije protiv smrti. Tija je stalno kupovala jarke tričarije da razvedri majku. Jarkoplave perlice, nanizane na srebrnu vrpcu, zveckale su oko majčinog zgloba. „Slažu ti se s očima”, rekla joj je Tija kada ih je prošle ne- delje kupila. „Hoćeš li da ti donesem hladne vode?”, upitala je majku. „Nemoj sad da odjuriš. Slušaj me. Moraš biti svesna koliko će ti biti žao ako uradiš to.”

To je bila reč koju je majka koristila za Tijin plan o davanju bebe na usvajanje. „Bila bih užasna majka”, rekla je Tija. „To sad misliš. Čekaj samo da uzmeš bebu u naručje.”

Posle svakog okršaja u majčinoj borbi da spreči usvajanje, Tija se osećala sve gore. Svaki novi razlog koji je iznosila u svoju korist delovao je jadnije od prethodnog. „Bila bih loša majka.” „Nemam dovoljno novca.” „Sramota me je što ne znam ko je otac.”

Umesto da kaže majci istinu, Tija se pretvarala da je spavala sa mnogo muškaraca i da zato ne zna koji je od njih bebin otac. To je bila užasna laž, ali i dalje bolja od istine. Nije mogla podneti pomisao da joj kaže kako je spavala s oženjenim muškarcem - i da je pokušala da ga preotme.

Sve što je govorila zvučalo je besmisleno. Možda bi i bila loša majka, svakako nema novca, a nezrelost se podrazumevala, ali kad bi to bio dovoljan razlog da se odrekne bebe, ovaj svet bi bio pun siročadi.

Tija je pogladila stomak. Izvini, slatka mala bebice.

Odrasla je sa saznanjem da joj je otac nestao. Pošto nije znala šta se desilo, njena majka je pretpostavila da je odabrao život s nekom drugom ženom - život s više zabave i pića nego što je Tijina konzervativna majka mogla da prihvati. Po majčinim uverenjima, spavanje s oženjenim muškarcem je greh, a od njega je veći greh samo pobačaj.

Pošto nije mogla da kaže istinu, Tija nije mogla ponuditi nijedno logično opravdanje za svoju odluku.

Kako da prizna da će se odreći deteta čije postojanje bi je podsećalo na čoveka kojeg je volela, ali kog nikada neće imati? Kako da kaže majci kada i sama ne ume da proceni da li je to najsebičniji postupak na svetu, ili najnesebičniji? „Beba će imati mnogo bolji život nego što bih ja mogla da joj pružim”, rekla je. „Stvarno, mama. Videla si njihovo pismo i slike. Beba će imati dobre roditelje.”

90 |

Majčine oči su se ovlažile. Ona nikada nije plakala.

Ni kada je Tija tako gadno polomila nogu da joj je kost štrčala napolje. Ni kada je saznala za rak. Ni kada je Tijin otac otišao - ili barem ne pred Tijom. „Izvini.” Majka je zatreptala i suze su nestale. „Zašto se izvinjavaš? Ti nisi uradila ništa loše.”

Majka je prekrstila ruke na grudima, čvrsto. „Sigurno sam uradila nešto užasno kad veruješ da će tvojoj bebi biti bolje bez tebe. Zar misliš da je tvoj život u ovom trenutku najbolji što može biti? Zar ne vidiš da budućnost tek leži pred tobom?”

Tija je slegla ramenima kao da je dete, prkoseći stidu, bolna od pomisli da će pustiti majku da umre u ubeđenju da ju je loše vaspitala. „Nije zato, mama.” „Nego zašto?” „Samo mislim da to nije moj put.” Tija je obema rukama pokrila stomak. Sa svakom izrečenom laži kao da je majku gurala sve dalje od sebe, i to baš sada, kada im je bliskost bila potrebnija nego ikada. „Mislim da joj nije suđeno da bude moja.” „Molim te, nemoj još odlučivati. Nešto te muči, i znam da to nije ono što mi ponavljaš. U redu, ne moraš mi reći. Ali veruj mi, ako se odlučiš da popustiš pred bolom tako što ćeš se odreći deteta, nikad se nećeš oporaviti ni od jednog ni od drugog.”

GLAVA 2 Džulijet Džulijet je obično slušala muziku dok radi, ali ne i danas. Ukrala je za sebe malo od porodičnog vremena u nedelju - i to u sunčanu nedelju - dok su dečaci u prizemlju gledali video. Tišina je pa će moći da čuje decu.

Osećala je i grižu savesti, iako su i ona i Nejtan posvećivali deci svaki sekund prepodneva i ranog popodneva. Otišli su u kratku šetnju do rezervata Biver Bruk, pojeli izletnički ručak koji je Džulijet spremila, sa sve kolačićima od pirinča koje je zamesila jutros u šest, i posle ceo sat igrali američki fudbal. Potom je Nejtan otišao da provede popodne ispravljajući zadatke, a ona se odšunjala na sprat da se koji sat pozabavi papirologijom.

To ne znači da ne provode vreme zajedno: sutra uveče ići će u Boston da gledaju vatromet. Ipak se brinula.

Napolju sija sunce, a njeni dečaci sede u dnevnoj sobi i pilje u ekran.

Sjajno. Džulijet se nadala da će njena deca umeti da cene žene bez bora kada budu saznali da se njihova majka - umesto njihovom pameću, zdravljem i sigurnošću - bavila serumima protiv bora.

Serumi protiv bora.

Serumi za ublažavanje bora.

Protiv bora.

„OVA KNJIGA JE VIŠE NEGO SPEKTAKULARNA. ZABAVNA JE, PODSTICAJNA, DIVNA I DUBOKA.“ – Kristijan Nortrop, doktor medicine, autor bestselera Žensko telo, ženska mudrost

www.leo.rs www.leo.rs | 91

GIČIN FUNAKOŠI

KARATE-DO MOJ ŽIVOTNI PUT PREPOZNAVANJE GLUPOSTI Osećam da je veoma bitno odmah na samom početku ubaciti kratak komentar o tome šta nije karate jer je poslednjih godina tako mnogo gluposti napisano o njemu. Kasnije, kad se ukaže prilika, nastojaću da objasnim šta karate jeste, ali pre nego što nastavim s pričom hoću da razvejem zablude koje nastavljaju da zamagljuju njegovu pravu prirodu.

Na primer, jednom sam čuo nekog ko se predstavio kao znalac kako obaveštava svoje zapanjene slušaoce da „u karateu imamo katu nukite (’ruka koplje’). Koristeći samo prste, čovek može da prodre kroz protivnikova rebra, čvrsto ih zgrabi i iščupa iz tela. Naravno“, nastavio je samozvani stručnjak, „veoma teško je majstorski ovladati tom katom. Čovek zarad tog cilja svakog dana počinje da udara prstima u bure ispunjeno graškom, satima i satima, hiljade i hiljade puta. Prsti će na početku biti u ranama i šake će krvariti. S vremenom, zbog stalnog zgrušavanja krvi, čovekovi prsti će se groteskno izobličiti.

Na kraju će iščiliti osećaj bola. Grašak u bureta tada mora da se nadomesti peskom jer je nepropusniji i prsti će nailaziti na mnogo veći otpor. Ipak, oni će s treningom konačno prodirati kroz pesak i doseći dno bureta. Posle toga sledi trening sa šljunkom sve dok se i ovde, posle dugog vežbanja, ne ostvari cilj. Na samom kraju dolazi trening s gvozdenim kuglicama. Zbog dugog i napornog vežbanja prsti će konačno postati dovoljno čvrsti da smrskaju debelu dasku, a uz male teškoće i da razbiju veliki kamen ili probiju konjsku kožu.“

92 |

Nesumnjivo je da su mnogi poverovali u to neobično objašnjenje. Pojedini karatisti iz ovog ili onog razloga još uvek podgrevaju takve priče. Na primer, čovek koji je slabo obavešten o toj veštini mogao bi da se obrati nekom majstoru: „Znam da vežbate karate. Recite mi da li stvarno možete prstima da razbijete debeo kamen? Da li njima stvarno možete da probijete čovekov stomak?“ Ako bi odgovorio da nijedan od tih podviga nije izvodljiv, majstor bi rekao samo istinu. Ipak, ima majstora ili onih koji se pretvaraju da su majstori koji će slegnuti ramenima i promrmljati: „Pa, ponekad ja...“ Zato laik stiče potpuno lažnu i krajnje zastrašujuću predstavu o toj veštini; čudi se s puno strahopoštovanja kao da je majstor obdaren natprirodnim moćima.

Karate zanesenjak koji preteruje, uveličava i krajnje iskrivljeno tumači prirodu te veštine samo je vešt govornik koji će verovatno opčiniti svoje slušaoce i uveriti ih da je karate nešto strašno. No, to što priča je čista izmišljotina; štaviše, on je toga svestan. A zašto to čini? Pa, zvuči dobro.

Možda je u dalekoj prošlosti bilo majstora karatea koji su mogli da izvode takva čuda. Ne mogu da posvedočim tome u prilog, ali uveravam čitaoce, barem na osnovu mog prilično velikog znanja, da nema živog čoveka koji može, ma koliko vežbao i trenirao, da prevaziđe prirodne granice ljudskih moći.

Ipak, ima majstora koji nastavljaju da tvrde suprotno. „U karateu“, pričaju oni, „snažan stisak je od suštinskog značaja. Da bi se to postiglo, čovek mora da vežba satima i satima. Najbolji način je da se vršcima prstiju obuhvate

i podignu dva teška vedra, po mogućnosti napunjena peskom ili nečim sličnim i potom okreću u zglobovima šake nebrojeno puta. Čovek koji je na taj način maksimalno ojačao svoj stisak, sposoban je da veoma lako zdere meso sa svog protivnika.“ Kakva glupost! Jednog dana takav jedan čovek došao je u moj dođo i ponudio se da mi otkrije tu tajnu kidanja mesa. Zamolio sam ga da to demonstrira na meni, ali prasnuo sam u smeh kad je najzad uspeo da me blago uštine ne prouzročivši čak ni najmanju masnicu.

Nepotrebno je istaći da je snažan stisak od velike koristi za vežbača karatea. Sećam se priče o čoveku koji je mogao da obiđe svoju kuću na Okinavi pridržavajući se rukama za strehu. Onaj ko zna kako izgledaju kuće na Okinavi, priznaće da je to zavidan podvig. Lično sam video učitelja Itosua kako je golom rukom zgnječio bambusovu stabljiku. To može da izgleda kao čudo, ali verujem da je njegov legendarni snažan stisak bio bogomdani dar samo pojačan treningom. Svako može s dovoljno vežbanja da postigne zavidno majstorstvo snage, ali napredovanje se završava s tim. Postoje granice čovekovih fizičkih moći koje niko ne može da prevaziđe.

ne. Ljudi neupućeni u karate često su me pitali da li vrednovanje jednog majstora zavisi od broja dasaka ili crepova koje je sposoban da razbije jednim udarcem ruke. Naravno, ne postoji nikakva međusobna zavisnost. S obzirom na to da je karate jedna od najprefinjenijih ratničkih veština, svaki majstor karatea koji se hvališe brojem dasaka ili crepova koje može da razbije golom rukom, koji tvrdi da može da otkida meso ili da čupa rebra iz njihovih ležišta, u stvari je čovek koji ne zna šta je to pravi karate.

Učitelj U vreme kad sam počeo učiteljsku karijeru, u osnovnoj školi su postojale četiri kategorije prosvetara: učitelji najnižih razreda, učitelji viših razreda, učitelji koji su držali posebne tečajeve i pomoćni učitelji. U to vreme je bilo obavezno osnovno obrazovanje u trajanju od četiri godine. Učitelji prve kategorije držali su časove u prvom i drugom razredu, a učitelji više kategorije bili su kvalifikovani za nastavu u dva poslednja obavezna razreda, kao i u višim neobaveznim razredima (od petog do osmog).

Majstor karatea stvarno može da razbije debelu dasku ili više naslaganih crepova jednim udarcem ruke, ali uveravam čitaoca da je za to svako sposoban ako se podvrgne dovoljnom broju treninga. Nema ničeg natprirodnog u takvom postignuću.

Iako sam prvo bio unajmljen kao pomoćni učitelj, ubrzo posle toga položio sam ispite koji su mi omogućili da radim kao učitelj nižih odeljenja. Potom sam bio premešten u Nahu, sedište okinavljanske pokrajinske uprave. Taj premeštaj, koji je bio u stvari unapređenje, smatrao sam najsrećnijom okolnošću jer mi je pružio više vremena i mogućnosti za vežbanje karatea.

Nema u tome ničeg što bi bilo u vezi s pravim duhom karatea; to je samo demonstracija onog vida snage koji može da se stekne vežbanjem. U tome nema nikakve taj-

Kasnije sam stekao kvalifikacije i za učitelja u višim razredima, ali shvatio sam da će dalje napredovanje biti veoma spor proces jer, za razliku od većine kolega koji

www.leo.rs | 93

su stupili u okinavljanski školski sistem, nisam bio diplomirani student više pedagoške škole.

Naprotiv, s njima sam provodio najviše vremena što sam mogao i naučio puno o karateu i o mnogo čemu drugom.

Direktor škole mi je konačno rekao da ću biti unapređen i postavljen na jedan viši položaj. To unapređenje sam odbio jer je prihvatanje moglo da znači odlazak u udaljene oblasti ili na zabitna ostrva arhipelaga što je moglo da ima za posledicu odvajanje od mojih učitelja karatea. To nikako nisam mogao da prihvatim.

Na primer, učitelj Azato je bio krajnje pronicljiv posmatrač političkih zbivanja. Sećam se kad mi je jednom prilikom rekao: „Funakoši, kad se završi izgradnja transsibirske železničke pruge, rat između Japana i Rusije postaće neizbežan.“ To je bilo mnogo godina pre raskida prijateljstva te dve zemlje 1904. godine. To što se nekad činilo nemoguće postalo je stvarnost i bio sam duboko impresioniran Azatovim političkim oštroumljem i dalekovidošću kad je rat buknuo. On je bio taj koji je u vreme dolaska na vlast dinastije Meiđi posavetovao upravnika Okinave da potpuno sarađuje s novoformiranom vladom, a kad je akt o zabrani nošenja perčina bi obznanjen on je bio među prvima koji mu se povinovao.

U stvari, postojalo je nešto zbog čega su mi pretpostavljeni dozvolili da ostanem u Nahi, što nas opet dovodi u vezu sa sukobom koji je besneo zbog perčina.

Familije mnogih mojih učenika bile su zakleti pobornici „Tvrdoglave stranke“ i premda smo tada već zašli u dvadesetčetvrtu ili dvadesetpetu godinu ere Meiđi (1891. ili 1982.), vladin proglas o zabrani nošenja perčina bio je još uvek daleko od stvarne primene na Okinavi. Ja sam veoma dobro mogao da razumem emocije koje su ležale u pozadini tog prkosa protiv vladinih naredbi jer je i moja porodica podržavala „Tvrdoglavu stranku“. Istovremeno svestan velikih promena koje su se dešavale u svim sferama japanskog života, gledao sam na to kao na nešto nevažno.

Međutim, ministar obrazovanja je na to gledao drugačije. Preneražen okinavljanskim otporom njegovoj volji, on je naredio da svi učenici na tom ostrvu moraju smesta da se ošišaju. To nije bilo tako jednostavno kao što može da se učini jer su mnogi dečaci u nastojanju da zadrže svoje perčine odgađali polazak u osnovnu školu najviše što se moglo. Oni zato skoro da više i nisu bili deca, već ravnopravni učiteljima koji su vitlali makazama. Štaviše, mnogi od njih su trenirali karate koji se tada mnogo slobodnije vežbao na Okinavi. Učitelji u osnovnim školama u nastojanju da nametnu svoju volju takvoj „deci“ ponekad su dolazili do saznanja da su makaze potpuno neupotrebljive.

Zato su učitelji koji su bili znalci karatea dobili zadatak da se bore s tvrdoglavim vlasnicima perčina koji su takođe poznavali karate. Još uvek mogu da se prisetim pogleda tih učenika uhvaćenih nakon žilavog rvanja.

Podvrgnuti šišanju omrznutim makazama s očima punim suza i čvrsto stegnutim pesnicama kao da nisu želeli ništa više sem da unište one koji ih lišavaju znaka njihove muževnosti. Ipak, glave svih naših dečaka ubrzo su bile glatko obrijane i groznica u vezi s perčinom je zauvek bila okončana.

U međuvremenu sam marljivo nastavio da vežbam karate pod nadzorom nekoliko učitelja: Kijunea, koji je u deliću sekunde golom rukom mogao da zguli kora sa živog drveta; Toonnoa iz Nahe, koji je bio jedan od najvećih poznavalaca konfucijanskih klasičnih dela na Ostrvu; Niigakija, čija me je velika oštroumnost najdublje impresionirala i Macumure koji je bio jedan od najvećih karatista na koga ću se kasnije osvrnuti mnogo podrobnije. To ne znači da sam zanemario nekog od dvojice mojih prvih učitelja.

94 |

Azato je takođe bio veoma vešt mačevalac đigen škole kendoa.Mada nije bio hvalisavac, imao je apsolutno poverenje u svoje mačevalačke sposobnosti, pa sam jednom čuo kako kaže: „Čisto sumnjam da bih izgubio od nekog u zemlji ako bi došlo do dvoboja na život i smrt.“ To krajnje samopouzdanje ispostavilo se kao potpuno osnovano kad ga je na dvoboj izazvao Jorin Kanna, jedan od najčuvenijih okinavljanskih mačevalaca.

Kanna je bio neobično mišićav čovek velikih nabreklih ruku i ramena; ljudi su običavali da kažu da su njegovi rameni mišići priča za sebe. Bio je zaista vrlo hrabar čovek i potpuno je zasluživao glas velikog majstora na polju ratničkih veština. Bio je takođe čovek velikog znanja potpuno upućen u japanska i kineska klasična dela. Očigledno, neko je mogao pomisliti da je bio više nego dorastao Azatou.

Ali kad je u tom čuvenom sukobu nezatupljenom oštricom napao Azatoa, Kanna se silno iznenadio kad je nenaoružani protivnik njegov nalet skrenuo u stranu laganim udarcem ruke time ne samo izbegavši napad već ga i oborivši na kolena. Kad sam ga zamolio da ispriča šta se stvarno dogodilo, Azato je opisao Kannaa kao veoma veštog mačevaoca koji je zahvaljujući svojoj reputaciji o nepobedivosti i neustrašivosti mogao da zaplaši protivnika na samom početku sukoba i potom ga na brzinu dokrajči. Ali, rekao je Azato, ako protivnik ne podlegne strahu i sačuva hladnokrvnost, ako traga za neizbežnom „rupom“ u Kannaovoj odbrani, pobeda neće predstavljati neku teškoću. Taj savet, kao i celokupno Azatovo podučavanje bili su za mene vrlo dragoceni.

Sledeća od njegovih izreka je glasila: „Kad treniraš karate, zamišljaj svoje ruke i noge kao mačeve.“ I zaista, Azatov način izvođenja karatea je bio živ primer te filozofije. Jednom ga je neki čovek upitao za značenje i primenu ipon-kena (pesnica sa isturenim zglobom srednjeg prsta). „Pokušaj da me udariš“, mirno ga je zamolio Azato. Čovek je postupio kako mu je bilo rečeno, ali udarac je u tren oka bio blokiran, a Azatova pesnica sa isturenim zglobom srednjeg prsta je sevnula i zaustavila se na milimetar od protivnikovog stomaka. Brzina celog pokreta

je bila skoro neverovatna. Znatiželjnik čak nije stigao ni da trepne, a već je shvatio da je mogao da bude mrtav da ga je ta pesnica udarila u pleksus.

Azato je posedovao veoma iscrpna obaveštenja o svim karate ekspertima koji su tada živeli na Okinavi, što je uključivalo ne samo tako nevažne činjenice kao što su njihova imena i adrese, već i podatke o njihovim sposobnostima, o njihovim „specijalkama“, o njihovim jakim stranama i slabostima. Običavao je da mi govori da je poznavanjem protivnikovih sposobnosti i tehnika pola bitke dobijeno citirajući staru kinesku izreku: „Tajna pobede leži u poznavanju sebe i svog protivnika.“ Azatoa i njegovog dobrog prijatelja Itosua karakterisala je jedna uzvišena osobina – ni najmanje nisu zavideli drugim majstorima. Upoznavali su me s učiteljima s kojima su se družili i podsticali da od svakog učim tehniku u kojoj se dotični isticao. Većina učitelja karatea – to znam na osnovu ličnog iskustva – nerado je dozvoljavala svojim učenicima da uče od učitelja drugih škola, ali to je bilo strano Azatou i Itosuu.

I da me nisu ničem drugom naučili, ipak sam imao koristi jer su mi poslužili kao primer za učtivo i skromno ophođenje s bližnjima. Nikad se nisu osvrtali na „herojske podvige“ koji su im se pripisivali, već su na njih gledali kao na nerazumne postupke pripisive svojoj mladalačkoj nepromišljenosti.

Njih dvojicu su karakterisale i druge zajedničke osobine; između ostalog i ime Jasutsune. Ali potpuno su se razlikovali u filozofskom pristupu karateu i fizičkom izgledu. Učitelj Azato je bio visok, širokih ramena, prodornih očiju i crta lica koje su podsećale na starog samuraja, a učitelj Itosu je bio srednjeg rasta i širokih grudi poput pivskog bureta. Uprkos dugih brkova, on je imao izgled lepo vaspitanog deteta.

To je bio samo privid jer su mu ruke i šake bile izuzetno snažne. Ma koliko puta da je bio izazvan od učitelja Azatoa da obaraju ruke na okinavljanski način, on je uvek izlazio kao pobednik. U toj verziji odmeravanja snage borci čvrsto stegnu pesnice i ukrste ručne zglobove; ne hvataju se šakama kao u tokijskoj varijanti. Pošto bi neizbežno bio savladan, Azato bi s kiselim izrazom lica mrmljao da nikad ne bi mogao da bude bolji od Itosua – čak ni onda, dodao bi, ako bi upotrebio obe ruke.

Itosu je stvarno bio tako dobro uvežban da se celo njegovo telo činilo neranjivim. Prilikom ulaska u restoran u zabavnom centru Nahe jednom ga je s leđa napao neki robustan mladić i uputio strašan udarac. On se nije čak ni okrenuo, već je samo zategnuo trbušne mišiće tako da se udarac odbio od tela i istovremeno desnicom zgrabio napadača za zglob desne ruke. I dalje ne okrećući glavu, mirno je uvukao čoveka u restoran.

Tamo je naredio uplašenoj kelnerici da donese hrane i vina. I dalje držeći čoveka za zglob otpio je gutljaj vina iz čaše koju je držao u levoj ruci, a zatim je privukao napadača pred sebe i prvi put ga pogledao. Posle kraće

pauze se nasmejao i rekao: „Ne znam šta bi mogao da imaš protiv mene, ali hajde da zajedno nešto popijemo!“ Može lako da se zamisli koliko je mladić bio zapanjen takvim ponašanjem.

Pamti se i Itosuov sukob s jednim nepromišljenim mladićem koji je bio karate majstor određene okinavljanske škole. Ratoboran po prirodi i nadmen zbog svoje snage, mladić je imao ružnu naviku da vreba po mračnim uličicama i prepada usamljene šetače. Pun samopuzdanja, odlučio je konačno da napadne i samog Itosua uveren da će moći, bez obzira na Učiteljevu snagu, da ga prebije ako ga iznenada napadne.

Jedne noći pratio je Itosua niz ulicu i kad se prikrao, uputio je najjači udarac u njegova leđa. Zbunjen očiglednom činjenicom da nije izazvao nikakvo dejstvo, mladi siledžija se pokolebao, ali je istog trena osetio da mu je desni zglob uhvaćen u nepopustljiv stisak. Mladić je pokušao da se oslobodi pomoću druge ruke, ali bezuspešno. Snaga Itosuovog stiska je bila poslovična na Okinavi – on je mogao jednom rukom, kao što sam već ranije pomenuo, da zgnječi debelu bambusovu stabljiku.

Itosu je nastavio da pešači, vukući dotičnog iza sebe, ne potrudivši se pritom ni da ga pogleda. Shvativši da je načisto propao, mladić ga je zamolio za oproštaj. „Ali ko si ti?“, upitao je Itosu blagim glasom. „Ja sam Goro“, odgovorio je mladić. Itosu ga je tek tada prvi put pogledao. „Eh“, promrmljao je. „Stvarno ne bi trebalo da isprobavaš takve trikove na starcu poput mene.“ To rekavši, pustio ga je i otišao svojim putem. Živi prizori se međusobno prepliću u mojim mislima dok prizivam u sećanje dvojicu svojih učitelja i njihove različite filozofije o karate-dou. „Zamišljaj svoje ruke i noge kao mačeve“, običavao je da govori Azato, a Itosu me je savetovao da uvežbavam telo tako da može da podnese i najsnažnije udarce. Naravno, pod time nije podrazumevao samo jačanje tela dok ne očvrsne kao kamen, već i svakodnevno uvežbavanje svih onih raznolikih tehnika karatea.

Sećam se jednog dobro poznatog slučaja kad je Itosua napala grupa mladih siledžija, ali svi nasilnici su ubrzo ležali onesvešćeni na ulici. Jedan očevidac, uverivši se da Itosu više nije u opasnosti, pohrlio je Azatou da prepriča događaj. Prekidajući njegovo izlaganje, Azato je rekao: „I sve bitange su, pretpostavljam, ostale da leže onesvešćene s licem prema zemlji, zar ne?“ Veoma iznenađen, očevidac je potvrdio ali se čudom čudio kako je Azato to mogao da zna. „Vrlo jednostavno“, odgovorio je učitelj. „Nijedan karate majstor ne bi bio tolika kukavica da napadne s leđa, a ako bi neko ko nije vičan karateu napao spreda, našao bi se izvaljen na leđima. No, ja poznajem Itosua; njegovi udarci obaraju napadače s licem ka zemlji. Bio bih vrlo iznenađen ako neki od njih preživi.“

www.leo.rs | 95

O pesmama Kao autor pesama želim da kažem da su pisane pre pola moga života. Obojene tadašnjim traganjem za novim svetovima, putovanjima, odlaskom, izgubljenom ljubavlju. Govore i o potrebi mladog čoveka za smislom i dubokim razmišljanjima o životu.

Svako vreme nosi sa sobom određenu notu koja se posle izgubi. Ko piše o tom vremenu ostaje njen zapis. On ostaje da mu se vraćamo po potrebi, ili da dva vremena uporedimo. Kroz šta smo prolazili dok smo sazrevali.

Dok sam ih pisala imala sam nameru da čitalac oseti miris tih svetova, rastanak, prolazak mladog čoveka kroz nedaće odrastanja. Da jasno zamisli sliku u glavi dok ih čita. Kao što sam i ja imala sliku dok sam ih pisala.

Svako od nas doživljava stvarnost oko nas na drugačiji način. Tako i ove pesme svako će da doživi na svoj. Što ne znači da će se poklopiti sa mojim viđenjem.

Sigurno da sam želela da čitaoc u jednom trenutku proživi sa mnom sve ove pesme. Kao da je on glavni akter i nalazi se u onim situacijama i mestima o kojima sam pisala.

Zadržacu se na ovome, a čitaocu ostavljam da ih doživi.

Vreme koje je prošlo ostavljam iza sebe i uranjam u novo. Nove pesme za drugu zbirku su obojene jednom drugačijom notom. I tako treba i da bude.

Pored pesama pišem jos i kratke priče.

Inspiracija: Lična iskustva, pokretne slike (filmovi), misli i razmišljana.

Objavljivanje: Časopis Frka, časopis Puls.

Nastupi: Od skora nastupam na pesničkim večerima u Beogradu i Novom Sadu.

O meni: Novinar, marketing menadžer, PR (samostalni projekat).

Vodolija.

96 |

PROŠLE SU GODINE Prošle su godine, srela sam te na starom trgu, sećam te se.

TI TO NISI MOGAO Sećaš se kada smo pričali, o nekim vrlo važnim stvarima,

Pogledaj!

o kojima bih ja trebala da znam,

Da li vidiš šta je oko nas?

a bila sam ubeđena da ti znaš.

Ne znam šta da ti kažem, noć je već pala,

To mora da je bila ljubav,

vidi se belilo i magla,

ili ljubavi slično,

svetiljke su prigušene,

volela sam te,

vraćam se kući.

zar to nije bilo dovoljno?

Danas sam te sanjala, Gledala sam ti onaj sjaj u očima,

pokušavam da te zaboravim,

ali više njega nema,

ne ide,

sve umire,

potreban si mi,

pa i ova priča ima svoj kraj.

možda sam i ja tebi.

Živeći u zaboravu Jednog dana ćeš shvatiti, Zatvoreni prozori,

tada će već sve biti drugačije.

po nas ce doći vozovi,

Možda ćeš mi nedostajati,

ja imam svoja polja,

možda ću zaboraviti da si nekada postojao,

nemam ništa da ti kažem,

ja ću biti tamo negde,

želim da pobegnem.

biću dovoljno daleko, misliću o nekim drugim stvarima,

Početak putovanja,

pored mene biće neko drugi,

okrećeš se,

voleće me.

pokušavam da ne mislim previše, zaboravi.

Ti to nisi mogao.

Voz ide sve dalje, kao nekad ti i ja u njemu, i ničega više nema, na starom mestu.

Ostao si sam, sve se zna, voz će jednom proći i kroz naš grad, sećanja će se vratiti, čuvaj ih za kraj.

www.leo.rs | 97

98 |