Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 20/mart 2014

www.leo.rs | 1

Svako može od svog života i zdravlja da napravi umetničko delo. Čitajući knjigu NLP čarobna gradionica zdravlja možete reprogramirati one obrasce koji štete vašem zdravlju i steći znanja i veštine koje podržavaju zdravlje, vitalnost i dugovečnost.

Potražite na: www.leo.rs 2|

6 Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč

Seka Nikolić Možete izlečiti sebe

32

26 Piter Džosling Stabilizovani alicin

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović

14

OSHO Putovanje ljudskog bića

Lorna Birn Anđeli u mojoj kosi

44

38 Vina Parmer Solarna joga

Linda Čapman Let iznad oblaka

53

48 Sonja Ćirić Roman u mojoj glavi

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Leo commerce na:

Brendon Mal Tajne svetilišta zmajeva

62

58 Gari van Has Ikona

Peter Heg Deca čuvara slonova

76

68 Roberto Konstantini Ključ za Elizu

Džek Kenfild Uspeh, što da ne

84

80 Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Noam Čomski Moć i teror

Biljana Grbin Poezija

Davne 2002. godine u martu mesecu osnovana je izdavačka kuća Leo commerce.

Kao što biva u proleće, počeli smo polako da pupimo, listamo pa zatim i da cvetamo. Dok smo rasli i razvijali se, donosili smo, u početku manje a potom sve više, plodova i to ne bilo kakvih plodova. Plodovi koji su sazrevali u našoj bašti i davali sve bogatiji rod su mnogobrojna izdanja knjiga za čitaoce različitih uzrasta i interesovanja. Svaki plod našega rada, bogat je nutritivnim vrednostima koje hrane dušu i greju srce. Svakoj knjizi ukazana je posebna pažnja, brižljiva nega i naročit značaj a iskreni odziv čitaoca je najveći blagoslov i dar koji nam je uzvraćen za naš rad.

Izdavačku produkciju započeli smo sa edicijama namenjenim mališanima. Pokrenuli smo edicije Pčelica i Pužić koje su činile bazu za razvijanje dečije mašte, kreativnosti i sticanje osnovnih saznanja. Postepeno su se nizale i ostale edicije za mlađu decu kao što su edicije Riznica, Mini Pčelica i Mini Pužić, prave riznice bajki i omiljenih dečijih pesama. Pokrenute su i edicije za malo starije čitaoce, kako za devojčice, tako i za dečake. Podstaknuti željom da deci omogućimo raznovrsno druženje sa knjigom, izbor litera-

4|

ture je postajao sve širi i nastale su edicije Čarli, Keti, Alana plesna zvezda, Čarolija, Ne sasvim sirena, Škola klizanja, Škola za jednoroge, Moj tajni jednorog, Sajmon svetski putnik, Njuškala, Zvezdani prah, Flip Flop klub, Utočište za bajke, Onostrani, Koristan priručnik...

Za roditelje svih uspešnih mališana pokrenuli smo ediciju Uspešan roditelj. Korisna literatura, preporučena i od strane domaćih pedijatara, iz oblasti odgoja deteta pozitivnom disciplinom koje dobrim primerima i praktičnim savetima omogućavaju roditeljima odlična oruđa da se sa lakoćom i radošću suoče sa svim izazovima koji ih očekuju na putu roditeljstva postavljajući osnovu za odgajanje sposobnog deteta, sigurnog u sebe.

U našoj produkciju, posebnu pažnju posvećujemo ediciji Buđenje nemanjenu čitaocima koji tragaju za duhovnim buđenjem i uzdizanjem na viši nivo svesti, kao i čitaocima koji su već probuđeni i svakodnevno obitavaju na višim energetskim nivoima razmenjujući neverovatnu magiju života, ljubavi i zahvalnosti. Ovom edicijom postigli smo i posebnu prepoznatljivost na tržištu ostavljajući zapis u evoluciji svesti kao i svoj suštinski pečat.

Do današnjeg dana nastale su i edicije Medikus, Duhovne mudrosti, Istinite životne sudbine, edicija Brzog ritma... Svaka na svoj način interesantna i inspirativna. Posebano značajne su knjige iz oblasti kvantne medicine i holističkih metoda lečenja, metoda koje sve više uzimaju učešće u svetskim i domaćim medicinskim praksama.

I tako smo korak po korak stigli do današnjih tridesetak edicija/biblioteka u kojima nastavljamo da rastemo i odrastamo zajedno sa Vama.

U periodu iza nas, bilo je još mnogo lepih momenata, o kojima ćemo nekom drugom prilikom, možda već u narednom broju Lavovskog časopisa...

Od srca se zahvaljujemo svim našim saradnicima, čitaocima, vernim pratiocima - fanovima koji nas ovih dvanaest godina podržavaju, motivišu i inspirišu!

Leo - Lavovska redakcija

www.leo.rs | 5

6|

SEKA NIKOLIĆ Najpoznatiji bioenergetičar Velike Britanije Seka Nikolić je jedan od najpoznatijih svetskih bioenergetičara.

Njeno uverenje da svi mi možemo poboljšati svoje zdravstveno stanje i kvalitet života, tako što ćemo naučiti da upravljamo sopstvenom energijom, potvrđeno je na Institutu za bioenergiju u Milanu.

Sekine knjige Znate više nego što mislite i Možete izlečiti sebe predstavljaju neverovatnu priču o Sekinoj spoznaji sopstvenih moći i o tome kako ih vi možete iskoristiti u životu.

Ove knjige pomoći će vam da otkrijete da se super-podsvest krije iza čarobnog oblika energetske komunikacije...

Knjiga Možete izlečiti sebe predstavlja neverovatnu priču o Sekinoj spoznaji sopstvenih moći i o tome kako ih vi možete iskoristiti u životu. Otkrijte: • Kako se energetsko polje tela može izbaciti iz ravnoteže negativnim emocijama i lošim iskustvima iz prošlosti

• Prikrivene uzroke bolesti i iscrpljenosti i kako da se izborite s njima

• Zašto energija Zemlje i drugih ljudi može da utiče na nas

• Zadivljujuće priče o isceljenjima Sekinih klijenata, uključujući i mnoge slavne ličnosti.

Potpuno uređena i ažurirana, ova knjiga obuhvata Sekina nova otkrića i najskorije primere izlečenja njenih klijenata, sadrži program koji se prati s lakoćom i koji nas uči kako da svoju energiju dovedemo u ravnotežu i da se zaštitimo.

www.leo.rs | 7

PREDGOVOR

UVOD

Pre mnogo godina pao sam niz stepenice i uganuo članak. Pojavio mi se otok, a bol je bio toliko jak da nisam mogao ni da stanem na nogu. Kad sam otišao lekaru, dao mi je štap za hodanje i rekao da će mi za nekoliko nedelja biti bolje. Nešto kasnije tog dana sedeo sam kod kuće, članak mi je pulsirao, sažaljevao sam sebe, a moja devojka je predložila: „Možda mogu da te izlečim.“ Pošto mi je bol nadjačao skepticizam, dozvolio sam joj da pokuša. Stavila mi je dlanove na članak i zatvorila oči da bi se bolje koncentrisala.

Lečim ljude već dvadeset godina i za to vreme postavili su mi mnogo pitanja o mom radu. Kad ste počeli da lečite?

Kako to radite? Šta je bioenergija? Može li svako da leči? Zašto sam često bolestan? Šta da uradim da se ne bih razboleo? Po čemu se vaš rad razlikuje? Vreme je da odgovorim na ta pitanja. Pišem ovu knjigu da bih vam ispričala o svom daru i o životnom putu, da bih vam objasnila šta je to bioenergija i, što je najvažnije, da bih podelila s vama ono što sam naučila o snazi i jednostavnosti samoizlečenja.

Posle nekoliko minuta shvatio sam da je bol nestao. Na svoje veliko iznenađenje, odmah sam ustao i prohodao.

Ubrzo je otok gotovo sasvim splasnuo. Poverovao sam u moć isceljenja.

Profesionalci iz oblasti medicine često su preispitivali moj dar. Mnogi od njih vide jasnu razliku između svog rada i delovanja širokog spektra terapija alternativne medicine. U mojim očima odnos bioenergije i medicine nešto je drugačiji. Prihvatam da nam je potrebna lekarska praksa i vrlo blisko sarađujem s mrežom doktora koji mi redovno šalju pacijente. Ne tvrdim da bioenergija može zameniti, niti nadjačati konvencionalnu medicinu. Verujem da su ta dva polja komplementarna i da zajedno mogu obezbediti holistički pristup zdravstvu.

Nekoliko meseci kasnije, upoznao sam Seku Nikolić.

Snimao sam emisiju o paranormalnim pojavama za koje nemamo objašnjenja. Do tada sam već pročitao mnoge naučne studije o isceljenjima. Znao sam da bioenergija pomaže, ali ubrzo mi je postalo jasno da su neki iscelitelji mnogo bolji od ostalih. Bilo je očigledno da je Sekin dar izuzetan. Ubedio sam je da učestvuje u emisiji i da prikaže svoj neverovatan dar. Posle toga smo se sprijateljili.

Energetsko lečenje, koje je Sekina specijalnost, umnogome se razlikuje od lečenja verom, koje se oslanja isključivo na placebo efekat i zahteva da pacijent veruje. Ta razlika posebno je došla do izražaja kad mi se otac razboleo od reumatoidnog artritisa. Bolest je toliko brzo uznapredovala da su mu doktori prognozirali da će se ubrzo naći u invalidskim kolicima. Kad sam mu pomenuo da mi je u emisiji gostovala neobična isceliteljka, odmah je odbacio moj predlog uz obrazloženje da ne veruje u to. Nekoliko nedelja kasnije, bez mog znanja, moja majka odvela ga je da upozna Seku. Saznao sam za to tek kada je jednog dana upao u moju kancelariju poskakujući i uzvikujući: „Izlečen sam!“ Od tada, nebrojeno puta bio sam svedok da Seka leči „neizlečive“ pacijente. Zajedno smo radili i došli do zapanjujućih rezultata. Posebno mi se dopada njen odnos prema toj neverovatnoj sposobnosti. Da sam ja pomogao nekome da ustane iz invalidskih kolica, bio bih toliko ponosan da bih svima pričao o tome. Za Seku, bio je to samo još jedan običan dan u kancelariji.

Ova knjiga predstaviće vam jednu od najizuzetnijih osoba koje sam ikad sreo. Raspaliće vam maštu razmišljanjem o tome za šta je sve čovek sposoban. Setite se samo da je u jednom periodu sve bilo neizlečivo, a pogledajte koliko bolesti danas možemo izlečiti!

Pol Makena, doktor filozofije

Uvek sam bila radoznala po pitanju svog dara i, od trenutka kad sam ga otkrila, osetila sam da mora postojati naučno objašnjenje o delovanju bioenergije. Čitajući o kvantnoj fizici i biohemiji, otkrila sam da se teorije iz ovih disciplina bolje mogu primeniti na moj slučaj nego religijska ili spiritualistička objašnjenja. Ne brinite, ovo nije teoretska knjiga! Spojila sam naučna gledišta, ideje iz ezoterije i praktične savete da bi ova knjiga svakome bila dostupna i zanimljiva.

Iako pišem o onome što radim, u središtu pažnje nisam ja, niti moj rad. Nadam se da će se ova priča uklopiti u kontekst o razvoju mog rada i nadam se da ćete se povezati s tom pričom. Verujem da će vam najvredniji biti podaci o tome šta sami možete uraditi da biste poboljšali i zadržali dobro zdravstveno stanje. Naučićete da razvijete svest o sopstvenoj energiji koja će vam pomoći da utičete na svoje zdravlje i da se izlečite. Opisala sam mnoge slučajeve i korisne savete u vezi s unapređenjem zdravlja koje odmah možete početi da primenjujete.

Knjigu sam napisala za one koji žele da saznaju kako funkcioniše ljudsko telo, zašto se razbolevamo i kako svi možemo dostići izuzetno mentalno i fizičko zdravlje. Ova knjiga proširiće vam vidike. Nadam se da će vam pomoći da sagledate nove mogućnosti brige o zdravlju bez obzira na da li vas ova tema zanima profesionalno ili privatno.

Verujem da još ne znamo koliko smo zaista moćni. Kad bismo svi ostvarili svoje potencijale, postali bismo zdravi, jaki i puni energije. Nadam se da ćete uživati čitajući stranice koje slede.

Sve najbolje, Seka

8|

Prvo poglavlje MOJE BUĐENJE Stigla sam u kancelariju. Dan je počeo kao i svaki drugi.

Sela sam za sto, proverila mejlove i počela da prekopavam hrpu papira i da čitam spisak telefonskih poziva. Bila sam dobar radnik i stalno su me unapređivali. U toku prepodneva, moj kolega Farok doneo mi je dokument na potpis.

Jedno od mojih zaduženja bilo je potpisivanje ugovora.

Uzela sam papir, pročitala i nažvrljala potpis. Umesto da nastavim da radim, ubrzo sam postala akter događaja koji mi je zauvek promenio život.

Neki kažu da vam rođenje deteta preokrene svet naglavce, ali ja sam to već doživela i nije me toliko poremetilo.

Drugi kažu da smrt bliske osobe utiče više od svega. I to mi se desilo, ali nije mi toliko izmenilo život. Verujem da tako kažu jer mere iskustva sopstvenim skalama i zato što se nikad nisu suočili s onim što se meni desilo.

Farok je patio od akutnog deformiteta kičme, zbog čega je bio veoma pogrbljen. Taj prisilan položaj ograničio mu je pokrete nogu toliko da je bio vezan za invalidska kolica.

Nisam ga dobro poznavala, ali otkako sam počela da radim s njim, osećala sam sažaljenje prema njemu. Kad vam se oduzmu noge, to će vam više promeniti život nego kada dobijete bebu. Nikad nisam razmišljala o Faroku, niti osećala prema njemu ništa posebno, ali tog dana, ne znajući ni sama zašto, odlučila sam da mu pomognem. Tako sam promenila život i sebi i njemu.

Kad sam mu pružila potpisani ugovor, osetila sam neodoljivu potrebu da mu stavim ruke na ramena. Činilo mi se da mnome upravlja neka nevidljiva sila, a ne moj racionalni mozak. Nisam razmišljala o tome šta radim. Vodio me je instinkt.

Držala sam dlanove na Farokovim ramenima desetak minuta. Bilo mu je sve toplije i toplije. Uspaničio se i počeo da se preznojava. Jasno je da mu je bilo neprijatno, ali mene je mučila užasna bol. Bila sam u agoniji. Bol mi je prolazila kroz šake, ruke, duž kičme. Bila sam skamenjena – delimično od bola, a delimično i od šoka. Znala sam samo da me nešto strašno boli. Nisam mogla da sklonim ruke s njegovih ramena. Bol me je probadala, a nisam mogla ni da se pomerim. Osećala sam se kao da mi je neko zaposeo telo. Činilo mi se da je prošla čitava večnost dok nisam uspela da pomerim ruke. Bol je istog trenutka nestala, kao da je neko isključio prekidač. Farok je stajao i prestravljeno zurio u mene. Pogled mu je govorio: „Ko si ti?“ Zbunjeno je mrmljao: „Ja hodam. Ja hodam.“ Nije skakao od radosti.

Mumlao je, još uvek u šoku. Kad se našao na bezbednoj udaljenosti, okrenuo mi je leđa i otrčao kroz vrata vičući: „Ja hodam! Ja hodam!“ Ta spoznaja ga je zapanjila. Nije rekao ni „hvala“, samo je zastrašeno mumlao. Bilo je to moje prvo isceliteljsko iskustvo.

Bilo je samo pitanje trenutka kad će me gomila ljudi preplaviti. Imala sam svega nekoliko minuta da se saberem.

Osećala sam se kao da sam upravo preživela vantelesno iskustvo ili kao da sam se probudila iz sna. Bila sam veoma zbunjena. Paralisana. Nisam imala prilike da razbistrim glavu pre nego što su mi kolege nagrnule u kancelariju tražeći da ih izlečim na brzinu.

Do dana današnjeg ostala sam zapanjena njihovom reakcijom – svako od njih mislio je samo na sebe. Gurali su se da bi izbili na čelo grupe. Čula sam samo njihove žalbe. „Seko, bole me leđa...“, „Moja ruka!“, „Pogledaj mene!“ Do kraja dana izlečila sam dvadesetak kolega. Niko me nije pitao jesam li dobro. Nisam čula ni reč koja bi izražavala pažnju ili brigu. Čak me nisu pitali ni kako se to desilo – svako od njih hteo je samo komadić mene. Od tog trenutka život kakav sam do tada poznavala više nije postojao.

Teško je pretočiti u reči ono što sam tada osećala. Nisam znala šta sam učinila, niti zašto sam to učinila. Nisam shvatala u šta sam se pretvorila. Jesam li postala neko drugi? Htela sam da se sakrijem od svih. Poželela sam da se sklupčam i da se pretvaram da se ništa nije desilo. Osećala sam se kao nakaza.

Vest se brzo pročula, a mediji su bili poput zveri koje se otimaju o priču. Čak su i moji najbliži prijatelji razmišljali samo o tome kako bih mogla da im pomognem umesto toga da me podrže. Bila sam otuđena od sopstvenog tela i očajnički sam želela da pobegnem od svoje moći. Nije mi bilo sasvim jasno da ne mogu pobeći od nje jer je ona deo mene. Nisam mogla da se borim. Nisam mogla da se sklonim. Nisam imala izbora, osim da naučim da živim s tim.

Kad nešto razumem, osećam se sigurno. Oduvek sam se koncentrisala na ono što mogu da kontrolišem. Čak i kao mala, volela sam da znam šta se sa mnom dešava, da to opišem rečima i da utičem na to. Ovo iskustvo bilo je potpuno drugačije. Kao da je prvi incident morao da se dogodi da bi mi pokazao ko je glavni. Prvi put u životu nisam imala kontrolu, niti izbor.

Godinama posle prvog isceljenja naučila sam da se nosim sa svojim darom i da ga koristim na pravi način. Sve vreme sam se trudila da dođem do informacija boreći se protiv predrasuda i neverice. Iako sam na tom putovanju naučila mnogo o sebi i o bioenergiji, bila sam svedok događaja koje bih u nekim drugim okolnostima smatrala nemogućim. Pomogla sam mnogima da se otarase opsesija, prisustvovala sam izlečenju hroničnih astmatičara. Pomogla sam ljudima da se ostvare kao roditelji čak i onda kad su mislili da je svaka nada izgubljena. To su samo neki od primera.

Shvatila sam da moja priča prati najtipičniji kliše buđenja.

Da ste sanjali o nečijim isceliteljskim moćima, verovatno se priča ne bi mnogo razlikovala od moje. Neću više produbljivati i dramatizovati jer nema potrebe za tim. Kliše ili ne, realnost je, sama po sebi, dovoljno dramatična.

Kako sam dospela ovamo Rođena sam u Novom Sadu, velikom gradu pored Beograda. U vezi s mojim rođenjem nema ničeg sumnjivog – nije bio pun mesec, nije bila oluja sa grmljavinom, niti anđela na mom uzglavlju. Zapravo, moje detinjstvo bilo je potpuno

www.leo.rs | 9

normalno. Imam dva starija brata, s kojima sam se uvek dobro slagala. Kad sam imala dve godine, preselili smo se u Sarajevo zbog tatinog posla. Moj otac je diplomirao ekonomiju.

Pošto je mladost proveo u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, gde je unapređen u čin majora, radio je kao direktor prodaje u jednoj velikoj fabrici. Majka mi je bila učiteljica. Iako je prestala da radi kad se porodila, uvek nas je podučavala kod kuće. S obzirom na strast koju su moji roditelji gajili prema obrazovanju, nije neobično što su nas podsticali da učimo.

Oboje su bili zagovornici učenja van učionice.

Sećam se svog detinjstva kao srećnog perioda punog ljubavi. Sve je bilo normalno. Majka je neverovatno dobro kuvala i živo se sećam svih članova porodice okupljenih za stolom. Pekla je najbolji hleb s makom i najvazdušastije krofne svih veličina i oblika. Još osećam njihov miris i mekoću. Miris hrane dočekivao bi me kad sam se vraćala kući posle škole. Jedva sam čekala da operem ruke i sednem za sto. Kad god mi je potrebna uteha, setim se slatkaste arome kvasca i topline naše kuhinje.

Odrasla sam u komunističkoj zemlji, što znači da nije bilo religije u strogom smislu te reči. Išla sam u školu sa Srbima, Hrvatima i muslimanima. Država nam je davala instrukcije kad je religija u pitanju. Moja uverenja bila su oblikovana pravilima koje je propisala vlada i koja su odredili moji roditelji. Za mene su to bile dve vrste zakona koje sam morala da poštujem. Nije bitno kako to nazivate, svaki način života koji uključuje zabrane i dozvole postaje vaša religija.

Jedno od najvećih zajedničkih interesovanja u našoj porodici bila je astrologija. Zvezde su me fascinirale noću. Često bih se, gledajući kroz prozor svoje sobe, pitala kakvi se svetovi nalaze u svemiru. Nikad nisam verovala da smo jedini u njemu. Oduvek sam se osećala tako sićušno u poređenju sa svemirom koji me okružuje. Bila sam samo još jedna devojčica u beskrajnom kosmosu. Pitala sam se kako smo mi izgledali stanovnicima drugih planeta i zamišljala sam da smo im sićušni kao nama mravi. Zahvaljujući ovakvim razmišljanjima još od rane mladosti razvila sam svoj pogled na svet. Shvatila sam da je svako od nas samo tačkica u univerzumu. Kad god bih pogledala u nebo, osećala sam se nemoćno i ubrzo sam naučila da odbacim svoj ego.

Verovala sam da su zvezde svemoćne. Imala sam tri omiljene zvezde. Kad mi je bila potrebna uteha ili podrška, obraćala sam se njima. Od njih sam tražila pomoć pred kontrolni, njima sam se molila kad su porodičnoj prijateljici dijagnostikovali rak. Kad su joj rekli da ga se oslobodila, poverovala sam da su je zvezde izlečile svojom čarolijom. Često se pitam da li je to što sam imala dva „velika“ brata i usađenu majčinsku nežnost bilo temelj mog samopouzdanja kad je reč o pomaganju drugima, još od detinjstva. I dok sam bila mala, osećala sam slabosti drugih. Oduvek sam imala potrebu da pomognem novajlijama u školi i nisam izbegavala da se družim s onima koju nisu bili popularni ili s onima koje su ostali kinjili. Pretpostavljam da sam svoje vreme i pažnju posvećivala tim ranjivim dušama jer sam znala da mi je život čaroban u poređenju s njihovim.

10 |

Imali smo vikendicu na selu. Često smo odlazili tamo da pobegnemo iz grada. Kad smo bili mali, divno smo se provodili na selu, ali došlo je vreme kad mojoj braći više nije bilo zanimljivo da odlaze van grada s roditeljima, već su želeli da s društvom sede u gradu. Moji roditelji voleli su seoski mir i često bi odlazili tamo sami za vikend. Kad sam imala devetnaest godina, mama i tata otišli su tamo na vikend i doživeli su saobraćajnu nesreću.

Dok su se vraćali kući, automobil im je skrenuo s puta i oboje su ostali zarobljeni unutra. Ljudi iz bolnice obavestili su braću i mene da nam je majka poginula, a da nam je otac u kritičnom stanju. Bila sam potpuno zatečena. Odmah sam otrčala do prve komšinice, koja je bila jedna od najboljih maminih prijateljica. Kad me je videla onako uznemirenu, potresla se, ali nije se iznenadila.

Nedelju dana ranije moja majka predvidela je svoju smrt i ispričala joj to. Pošto nije mogla da to zadrži za sebe, niti da ispriča nekome od nas, poverila se svojoj prijateljici. Znam da je moja mama imala neobične natprirodne sposobnosti, ali veoma je retko pričala o njima. Gotovo ih nikad nije koristila, osim kad je imala preke potrebe za tim. Nikad se nije hvalila time – bila je protiv toga. Komšinica mi je ispričala da je mama predvidela saobraćajnu nesreću i svoju smrt, ali da će tata preživeti. Jedino nije tačno znala kad će se to desiti.

Ne mogu ni da zamislim kako je mami bilo da se suoči s tim saznanjem. Pokušavala sam da se setim njenog ponašanja tokom prethodne nedelje, ali ništa neobično nije mi palo na pamet. Dobro je to krila.

Kad sam otišla u bolnicu s braćom, rekli su nam da je tata još živ. Kad su ga doneli, doktori su mislili da je mrtav.

Bio je sav slomljen – oštećena jetra, nekoliko polomljenih rebara, povreda oba plućna krila, nagnječene noge, vilica mu je drhtala. Verovatnoća da će preživeti bila je mala. Rekli su nam da više nikad neće hodati čak i ako preživi.

Mama gotovo da nije imala ni ogrebotinu, ni modricu.

Kad sam videla njeno telo, izgledala je kao da spava – smireno, spokojno. Znala sam da su joj svi unutrašnji organi smrskani. Srce joj je prepuklo. Umrla je od unutrašnjeg krvarenja. Kontrast je bio jeziv, ali laknulo mi je što je izgledala kao kad je bila živa.

Tokom prvih dana posle nesreće bilo je neizvesno hoće li otac preživeti. Istog dana kad smo braća i ja pripremili sahranu za majku, iz bolnice su javili da nam je tata umro.

Znala sam da to ne može biti istina. Verovala sam majci.

Nikad ne bi slagala da će tata preživeti – ne bi nam dala lažnu nadu. Nakon što su ga proglasili klinički mrtvim, tata je oživeo.

Mama je bila veoma neobična. Istovremeno nežna i snažna. Zračila je toplinom. Mnogima je nedostajala, ne samo nama. Kad je umrla, svi drveni predmeti u kući pukli su napola: ormari, par velikih drvenih vaza, vrata. Njena snaga održavala je kuću i kad je umrla, nestala je i njena energija.

Nismo govorili tati za maminu smrt sve dok nije dovoljno ojačao da to podnese. Bio je psihički i fizički ranjiv, a ta vest

bi ga slomila. Ne znam da li je to bilo dobro ili loše, ali znam samo da ga je pomisao na mamu terala da se bori za život.

Bilo je iznenađujuće lako sakriti maminu smrt. Tata je bio vezan za bolničku postelju. Rekli smo mu da je mama takođe vezana za postelju, ali u drugoj bolnici, što u Sarajevu nije redak slučaj – poslali bi vas tamo gde je bilo mesta.

Ipak, gotovo da nas je otkrio.

Posle nekog vremena objavili smo čitulju u novinama, ali pošto je prošlo mnogo vremena od njene smrti, niko od osoblja iz bolnice nije se sećao da nam je to majka.

Jednom prilikom, dok su tatu prebacivali s jedne klinike na drugu, sestre koje su ga pratile čitale su novine. Jedna od njih uzviknula je: „Zoro, vidi, žena iz umrlice ima isto ime i prezime kao ti.“ Sestre su se šalile među sobom ne znajući da je to naša majka. Bolničar mi je kasnije ispričao da je naš otac nešto posumnjao jer ih je odmah upitao: „Ko je to? Šta se dešava?“ Sklonile su novine, ali mislim da je tata znao šta smo uradili.

Nikad nam nije pomenuo da su sestre prepoznale našu majku, čak ni kad smo mu rekli istinu. Kad je shvatio da je nema, kopanje po prošlosti izgubilo je smisao. Znao je zašto smo to uradili i nije se ljutio.

Narednih godina, tati je lice rekonstruisano, organi i kosti su mu zarasli, sve osim leve noge. Izgledalo je da će se predviđanja doktora ostvariti i da stvarno više neće hodati. Niko od nas nije se mirio s tim – ni tata, ni braća, ni ja. Odgojeni smo tako da se borimo za svoja uverenja i da istrajemo u njima. Tvrdoglavo smo odbijali da prihvatimo pesimističnu dijagnozu: znali smo da lekari ponekad greše.

Tata je bio u bolnici osamnaest meseci, a zatim još godinu dana kod kuće. Za to vreme svakodnevno sam bila pored njega i brinula se o njemu. Po ceo dan provodila sam s njim u bolnici, a zatim sam išla kući da kuvam za braću.

Morala sam da preuzmem majčino mesto da bih održala porodicu na okupu. Posle svakodnevnih obaveza učila sam da bih stekla diplomu ekonomiste. Htela sam da nastavim studije, koje su mi zaista dobro išle pre nesreće. Odgajana sam da negujem svoje ambicije i snove. Htela sam da budem poslovna žena. Bila sam dobar student, samo je trebalo da nađem vremena za učenje. Ispunivši svaki minut svakog dana, pokušavala sam da skrenem misli s majčine smrti.

Sve do tog velikog gubitka imala sam savršen porodični život. Do tada sam izgubila samo baku, ali njena smrt nije bila iznenađenje. Moja majka imala je samo četrdeset godina kad je preminula. Nikad mi nije palo na pamet da bih tako rano mogla ostati bez nje. Majka je bila vezivno tkivo naše porodice i veoma jaka žena. Njena harizma i magnetizam bili su neverovatni – činilo se da je stalno prisutna.

Prvi put u životu zapitala sam se šta se dešava posle smrti, koja mi je od tada postala mnogo bliža. Iako nije bila fizički tu, mama je bila u blizini. Shvatila sam to. Često bih ugledala sjaj njenih očiju ili bih osetila njeno prisustvo. Toplina njenog tela tešila me je u trenucima tuge i usamljenosti. Znala sam da mama nije daleko. Pomogla mi je u svim

teškim trenucima i vodila me je kad su se otvorile moje isceliteljske sposobnosti. Toliko je volim. Bila nam je velika podrška. Posle njene smrti morala sam da preuzmem brigu o porodici, naročito o ocu.

Svi imamo ograničenja Kad mi je mama umrla, izgubila sam se. Bila sam iscrpljena od bola i nisam dala sebi dovoljno vremena za oporavak.

Jednostavno sam nastavila dalje. Jednog dana, srušila sam se na ulici. Moje telo se predalo. Bilo mi je to upozorenje da povedem malo računa o sebi. Odveli su me u bolnicu, gde sam se ponovo onesvestila.

Sećam se da sam bila u crnoj sobi. Osećala sam da su svuda oko mene vrata – ali samo jedna otvorena. Krenula sam prema tim vratima, kroz koja se nazirala svetlost u daljini. Znala sam da se približavam smrti, ali nisam se plašila.

Mnogo sam razmišljala o smrti i deo mene prihvatio ju je kao način da se približim majci. Bila sam smirena. Prošla sam kroz vrata, a zatim kroz mračan hodnik udaljavajući se od ovog života.

U tunelu mi se pridružila mamina najbolja prijateljica.

Ljubazno me je pogledala i rekla: „Seko, još nije tvoje vreme.“ Ništa više nije rekla osim te jednostavne rečenice, ali znala sam da je u pravu. Morala sam da mislim na oca i na braću. Okrenula sam se.

Kad sam se osvestila, shvatila sam da su mi priključili aparate za disanje, infuziju i monitore. Bila sam nadomak smrti, ali više me ništa nije moglo začuditi. Nisam znala šta mi se zapravo desilo. Doktori nisu pronašli ništa. Sigurna sam da je to bila odložena reakcija na majčinu smrt. Koji god uzrok da je posredi, očigledno je da sam prolazila kroz promene.

Moje prvo važno izlečenje Kad sam izašla iz bolnice, svu pažnju usmerila sam na lečenje oca. Na jednoj nozi imao je gangrenu. Lekari su hteli da je amputiraju jer su smatrali da više nikad neće moći da se služi njome. Braća i ja znali smo da će se oporaviti. Bili smo toliko sigurni u tatino ozdravljenje da smo potpisali izjavu da preuzimamo punu odgovornost za sve potencijalne posledice nastale usled nepostupanja po savetu lekara. Nismo pristali na amputaciju i koncentrisali smo se na očevu nogu.

Svakog dana masirala sam mu nogu mešavinom trava i biljnih sokova koja se koristila na našim prostorima stotinama godina unazad. Utrljavala sam mu mešavinu u kožu i govorila nozi da ozdravi. Stanje se poboljšavalo i gangrena je počela da se povlači. Tata je povratio snagu i posle nekoliko nedelja već je uspeo da pomeri nogu. To nam je dalo nadu pa smo nastavili lečenje sve dok se nije potpuno oporavio.

Doktori su bili zapanjeni. Nisu imali objašnjenje za to.

Pokušavali su da odgonetnu šta se desilo, ali nisu uspeli.

Trebalo je još tada da otkrijem o čemu se zapravo radi. Nije ozdravio samo zbog masaže i biljnih obloga.

Moje isceliteljske moći polako su se otvarale. Majčina smrt ubrzala je buđenje moje isceliteljske energije. Sada shvatam da sam sve vreme lečila oca. Tad još nisam znala

www.leo.rs | 11

za svoj dar i smatrala sam brigu o ocu svojom dužnošću.

Kao da se moja moć razbuktala kad se majka odvojila od mene. Bilo je to moje nasleđe. Kad se osvrnem, vidim da sve ima smisla.

Pošto sam diplomirala ekonomiju, htela sam da upišem master studije i jednog dana postanem profesor. Pre svega, htela sam da otplatim studentski kredit pa sam se zaposlila u jednoj agenciji za marketing. Tada još nisam znala da će mi se život uskoro promeniti. Počela sam da napredujem na lestvici preduzeća. Imala sam mozak za brojeve, talenat za jezike i diplomu fakulteta – sve su to bile odlične preporuke na odeljenju za strateški marketing. Priželjkivala sam taj posao jer mi je dao odlično iskustvo neophodno za pripremu mastera. Bila sam veoma ambiciozna i vredno sam radila da bih postigla ono što želim. Težak rad mi se isplatio i bila sam zadovoljna sobom. Opet sam imala čime da skrenem misli.

Nije prošlo mnogo pre nego što se novostečeno normalno stanje ponovo promenilo. Nešto me nije moglo pustiti na miru. Ili neko. Nije mi bilo suđeno da postanem poslovna žena. Čekala me je drugačija budućnost. Jednog dana pošla sam putem bez povratka. Već znate šta se dalje desilo.

U to vreme sam zatrudnela. Već su me ranije upozorili da porođaj neće biti lak jer je beba veoma krupna, ali nisam znala koliko će biti teška. Posle jedanaest iscrpljujućih sati kontrakcije su prestale. Pošto nisu znali šta drugo da rade, doktori i sestre su laktovima, šakama i uz mnogo snage pokušali da izvuku bebu. Bila sam u agoniji. Krv je liptala na sve strane. Beba se na kraju pojavila sa nestašnim osmehom. Videla sam svog sina samo kratko pre nego što su ga babice odnele da ga okupaju.

Doktori su mi uradili epiziotomiju da bi beba lakše izašla, ali kasnije sam saznala da su mi greškom presekli glavnu arteriju. Dok su proveravali kako je beba, mogla sam nasmrt da iskrvarim. Bila je to druga prilika u kojoj sam iskusila koliko je život prolazan.

Dok sam ležala na porođajnom stolu, osetila sam da se povlačim iz prostorije. Osvrnula sam se na svoj život i setila sam se jednog trenutka kad sam imala šest godina. Igrala sam se sa svojom najboljom drugaricom. Pravile smo kolačiće od blata u kutijama imalina i pažljivo smo ih ukrašavale cvetovima. Bila sam srećna i bezbrižna.

Posmatrala sam sebe kako ležim na bolničkom krevetu, ali kao da sve gledam s plafona. Čula sam sve što se oko mene dešavalo: sestre su pričale, moja beba je plakala, hirurški instrumenti su zveckali, moj otac je nešto pričao. Čula sam kako je jedan od doktora saopštio tati da sam umrla od tromboze. Lagali su da bi zataškali svoju strašnu grešku.

Već sam to iskusila. Znala sam da me smrt doziva. Nisam se plašila. Pred očima mi je bilo nasmejano lice mog novorođenog sina. Dok sam odozgo posmatrala svoju sićušnu bebu, shvatila sam da je ne mogu ostaviti. Bila sam udata, ali muž i ja već smo imali problema i znala sam da ću se sama brinuti o sinu. Odlučila sam da ostanem s njim i tada sam ponovo ušla u svoje telo. Izgleda da mi je šokiranje doktora prešlo u naviku!

12 |

Isto mesto, drugi svet Pre nego što je prošlo tri dana od izlečenja, Farok je raširio vest o tome po celom Sarajevu. Ljudi su me prepoznavali gde god da krenem. Nisam mogla ni da prođem ulicom a da me ljudi ne povuku za rukav moleći me da im pomognem. Više nisam mogla ni da izađem iz kuće jer mi je gomila njih uvek bila pred vratima. Svi su hteli da ih izlečim.

Moj život obične, nepoznate osobe pretvorio se u javnu imovinu. Neki su me veličali nazivajući me Bogorodicom, dok su drugi govorili da potičem iz drugog sveta. Bez obzira na to šta misle o mom daru, ponašali su se prema meni kao prema natčoveku.

Mnogo puta ispričala sam ovu priču, ali i dalje me zbunjuje. U deliću sekunde život mi se promenio iz korena. Ne mogu to porediti ni sa čim – ni s rođenjem deteta, zaljubljivanjem, sedmicom na lotou, saobraćajnom nesrećom, smrću bliske osobe – sve su to događaji koji vas potresaju, ali ne postavlja se pitanje ko ste vi. Nisam mogla da racionalizujem, niti da analiziram svoje postupke i to me je užasavalo. Toliko sam se promenila da sam postala stranac svojim najbližima, kao i samoj sebi.

Iz očaja, obratila sam se bratu za podršku. Ispričala sam mu šta osećam, šta radim i o čemu razmišljam. Očekivala sam da me razume. Kako bi mogao razumeti? Ako ja ne znam šta se dešava, kako bi neko drugi mogao znati? Čak se i moj veliki brat prepao. Njegova reakcija me je zaprepastila.

Sad znam da je i on bio u šoku. Hteo je da mi pomogne, ali nije mogao. Previše se plašio onoga što sam postala.

Obratila sam se majci za pomoć jer više nisam znala šta da radim. Bilo je to nekoliko godina posle njene smrti, ali ona mi je bila jedina uteha. Silno sam želela da čujem njen savet. Ona bi znala kako da se nosi s tim. Pošto je i sama imala natprirodne moći, jedina bi mogla da me razume.

Odjednom sam shvatila zašto je živela povučeno. Retko je koristila svoj dar jer se verovatno i sama plašila. Zbog tog dara razlikovala bi se od drugih, a niko ne bi želeo da se druži s nekim koga ne razume. Osećala sam maminu energiju.

Znala sam da me vodi, ali morala sam se suočiti s činjenicom da je ništa ne može vratiti. Sama sam. Bio je to najtužniji period u mom životu. Nikad nisam bila usamljenija.

Ponekad sam zamišljala da se sve to dešava nekom drugom. Više nisam prepoznavala samu sebe. Sve je tonulo, a ja sam se sve više plašila. Nisam znala šta da radim. Htela sam normalan život, ali bilo mi je jasno da će moj život biti sve samo ne to.

Morala sam da otkrijem svoj dar na dramatičan način. Bilo je to veoma snažno i zastrašujuće iskustvo, ali da je bilo drugačije, ne bih obratila pažnju. Kad razmislim o prošlosti, uviđam da su se znakovi tog dara ispoljavali veoma rano, ali bili su previše suptilni da bih ih ozbiljno shvatila. Kao dete, često sam se onesvešćivala kad sam putovala autobusom, ali to su uvek pripisivali vrućini ili zagušljivom vazduhu, ali sada znam da je to zbog moje osetljivosti na energije ljudi iz okruženja – koristila sam svoju snagu da podmirim energijom one koji su slabi. Uprkos čuđenju doktora zbog očevog oporavka, bra-

ća i ja pripisivali smo njegovo izlečenje bapskim lekovima i kućnoj nezi. Nismo posumnjali ni u šta drugo. Čak i kad sam primala znake o svom daru, nisu mi ništa značili.

Na dan majčine sahrane kuća nam se ispunila rođacima i bliskim prijateljima. Braća i ja smo obilazili goste i proveravali da li je sve u redu. Neko je pokucao na vrata, a moj najstariji brat potrčao je da otvori očekujući poznata lica.

Pred vratima je stajala nepoznata žena neupadljivog izgleda. Moj brat je čekao da se predstavi, ali ona je rekla samo: „Tvoja sestra će dobiti majčinu moć.“ Kasnije mi je ispričao o tome. Zatečena i preplavljena emocijama, potisnula sam taj događaj pretpostavljajući da je to neka luda žena.

Smešno, vidimo ono što želimo da vidimo i čujemo ono što želimo da čujemo. Ponekad ne obraćamo pažnju na znake kojima smo zatrpani. Ti znaci pojavljuju se s razlogom, ali mnogo ih je jednostavnije ignorisati nego se suočiti s njima. Farokovo izlečenje i pažnja medija značili su da više ne mogu zanemarivati realnost. Iako sam se tek sabrala posle nesreće svojih roditelja, normalan život bio mi je opet uskraćen. Bila sam skamenjena, ali došlo je vreme da se suočim sa stvarnošću i samo je trebalo da se naviknem na to.

U periodu posle Farokovog isceljenja, postepeno sam se mirila sa svojim darom. U to vreme, televizijski programi bivše Jugoslavije nedeljom su prikazivali emisije o zdravlju i često sam gostovala u njima. Najčešće su to bile debate sa doktorima. Nisam znala dovoljno o svom daru, a pažnja javnosti me je preplavila. Kamere. Svetla. Pitanja. Agresivni argumenti.

Morala sam da se branim i to me je iscrpljivalo. Održavalo me je samo saznanje da je sve što sam radila stvarno. Možda to nisam mogla da objasnim, ali lečila sam ljude. Nikad nisam mislila da ću to reći, ali rezultati govore sami za sebe.

S razvojem mog dara, čula su mi se neverovatno izoštrila. Osećala sam, čula, videla jasno i oštro kao nikad pre. Često mi se dešavalo da prođem pored nekoga na ulici i da čujem njegove misli. Nisam mogla da prestanem. Osećala sam se kao da polako gubim razum. Imala sam dovoljno svojih problema, a neprekidno sam slušala o tuđim. Zahvaljujući tom buđenju, konačno sam shvatila da imam natprirodne moći poput svoje majke. Što sam se više navikavala na svoj dar, sve mi je postajalo jasnije, ali odlučila sam da ga ne koristim kao profesiju. Imam dar da pomognem ljudima u oslobađanju od bola, nelagode i bolesti, a ne da im proričem budućnost. Jasno je da sam izabrana i htela sam da svoje moći upotrebim na najbolji mogući način. Život u skladu s intuicijom Posle porođaja bila sam toliko zaokupljena detetom i poslom da nisam ni primetila koliko sam iscrpljena. Lečila sam mnoge, ali još nisam znala kako to funkcioniše. Radila sam to intuitivno i nisam znala odakle potiče ta moć. Kad bih lečila nekoga, energija se uključivala, ali tad još nisam znala da je treba i isključiti. Pošto nisam znala kako da kontrolišem energiju, ona je jednostavno curila iz mene i ja to nisam ni primećivala dok ne bih postala potpuno isceđena.

Najviše me je iscrpljivao boravak na mestima gde je velika gužva. Redovno bih se onesvešćivala u autobusu na putu kući, kao i kad sam bila mala, ali nisam shvatala zašto.

Nekoliko puta onesvestila sam se i u pozorištu, ali uvek sam mislila da je to zbog toplote i umora. Tek nekoliko godina kasnije naučila sam da kontrolišem ono što mi se dešava.

Tome me niko nije mogao naučiti. Morala sam to da savladam na teži način.

Ubrzo nakon porođaja, ponovo sam kolabirala. Iscrpljivala sam sebe do krajnjih granica i rasipala energiju. Nisam znala ni da imam kamen u žučnoj kesi. Jednog dana pala sam na ulici previjajući se od bolova i odneli su me u bolnicu. Imala sam zapaljenje žučne kese.

Priključili su me na infuziju i zabranili su mi da jedem i pijem bilo šta osim blagog čaja od kamilice. Padala sam u nesvest i budila se od strašnih bolova i gladi. Ipak, trećeg dana, moja želja za životom je nadvladala.

Sa mnom u sobi bila je jedna trudnica kojoj je majka umesila projice i ostavila punu kesu na stočić pored kreveta. Nisam mogla da odvojim pogled od te kese. Miris proje neodoljivo me je mamio. Rekli su mi da bih se mogla naći u ozbiljnoj opasnosti ako pojedem bilo šta. Neko vreme samo sam ležala. Pet minuta kasnije potreba za hranom bila je prejaka. Telo mi je govorilo da moram jesti – ali nije to bila obična glad na koju sam navikla: više je ličilo na nagon za opstanak, kao životinjski instinkt. Osećala sam da ću umreti ako ne pojedem nešto.

Ustala sam iz kreveta s infuzijom u jednoj ruci, a drugom rukom zgrabila sam kesu s projom. Svi moji maniri su iščezli. Jedva sam hodala, ali nekako sam uspela da dođem do toaleta. Zaključala sam se, sela i pojela gotovo kilogram i po proje. Svaki komadić jela sam metodično i mehanički.

Bile su tople, čvrste i hranljive. Osećala sam se kao da nikad nisam ni bila bolesna – i kao da nikad ranije nisam videla hranu! Čim sam ih pojela, osećala sam se drugačije. Energija me je ispunila, odjednom sam postala svesna i budna. Izašla sam iz toaleta i vratila se u krevet kao da sam savršeno zdrava. Ništa me nije bolelo. Kao da nikad nisam ni imala problem. Niko ne bi pogodio da sam do pre pet minuta bila gotovo bez svesti.

Osećala sam se savršeno normalno. Izvinila sam se trudnici što sam joj pojela proju iako nisam mogla da joj objasnim zašto sam to uradila. Toliko se iznenadila da nije rekla ni reč. Doktori su bili zbunjeni. Odbili su da me otpuste. Zatražila sam da me ponovo pregledaju. Znala sam da mi je savršeno dobro. Jednostavno sam znala.

Otkrili su da u mojoj žučnoj kesi nema kamenja, osim jednog malog, veličine zrna pirinča. Nisu imali objašnjenje za moj slučaj, ali su me pustili kući. Nije bilo razloga da me zadrže. Osim toga, mislim da su i sami jedva čekali da odem iz bolnice. Čudno, nikad se nisam otarasila tog kamenčića. Mislim da je još tu kao podsetnik na to da nisam nepobediva.

NASTAVIĆE SE

www.leo.rs | 13

14 |

NASTAVAK

Putovanje ljudskog bića Čovek je most, kaže Osho, između životinje i božanstva – a svest o dvostrukom aspektu naše prirode čini nas ljudskim bićima. Dualnost nas, takođe, uznemirava, tera da se sukobljavamo sa sobom i često nas dovodi do raskrsnice gde se ukrštaju sebičnost i darežljivost, ljubav i mržnja, krhkost i snaga, nada i očajanje. Knjiga Putovanje ljudskog bića uči nas da prihvatimo obe suprotnosti, umesto da biramo između jedne od njih, jer prihvatanje predstavlja ključ za preobražaj životnih obrta u putovanje koje će nas dovesti do spoznaje šta nam je suđeno da budemo.

Prvo poglavlje

Putovanje ljudskog bića . Čovek je jedino svesno biće na Zemlji – u tome je njegova slava, ali i agonija. Od vas zavisi da li će biti slava ili agonija. Svest je mač sa dve oštrice.

Dato vam je nešto veoma vredno i sad ne znate šta ćete s tim, skoro kao da je mač u rukama deteta.

Mač može služiti za zaštitu, ali mačem se neko može i povrediti. Svaki blagoslov može se pretvoriti u kletvu. Od vas zavisi kako ćete ga upotrebiti.

Kažete da život, sam po sebi, ispunjava, nadahnjuje i inspiriše. Ako je tako, zašto je čovek nesrećan?

Život je bujan i blistav, ali čovek je izgubio vezu sa životom. Postao je svestan sebe. Samosvest je prepreka.

Ljudi žive, ali nisu zaista živi. Samosvest je bolest.

Ptice su srećne. Drveće je srećno. Reke su srećne, ali one nemaju svest o sebi. Jednostavno su srećne. Ne znaju da su srećne.

Buda je srećan. Krišna je srećan. Hrist je srećan. Oni su čista svest. Srećni su, ali to ne znaju.

Postoji izvesna sličnost između nesvesne prirode i nadsvesnih bića. Nesvesna priroda nema svest o sebi, kao ni nadsvesna bića, koja takođe nemaju svest o sebi. Čovek je negde između. Više nije životinja, kamen, ni drvo, ali još nije ni buda. Negde između je toga.

Nedavno sam dobio pismo u kome piše: „Osho, ne želim da postanem sanjasin. Ne želim da postanem natčovek kao Buda ili Hrist. Hoću da postanem običan čovek.

Pomozi mi da postanem ljudsko biće.“ To je previše ambiciozno, a osim toga i nemoguće.

Nemoguće je biti samo ljudsko biće. Pokušajte to da ra-

www.leo.rs | 15

zumete. Smisao vaših reči glasi: „Pustite me da ostanem na sredini procesa.“ Biti čovek ne podrazumeva stanje – to je proces. Na primer, ako dete kaže: „Ne želim da postanem mladić. Ne želim da postanem starac. Hoću da ostanem dete. Je li to moguće?“

nesvesno biće – ubija, sakati, siluje – u ratu je sve dozvoljeno. Zato su ljudima potrebni ratovi. Na svakih deset godina potreban je veliki rat, a mali ratovi treba da se održavaju sve vreme. U suprotnom bi ljudima bilo teško da žive.

Dete se već pretvara u mladića. Na putu je da postane mladić. Detinjstvo već prolazi, a mladost dolazi. Ne možete se držati detinjstva jer je to proces. Mladost, takođe, prolazi. Koliko god se trudili da ostanete mladi, svi napori biće uzaludni jer se mladost već pretvara u zrelo doba.

Čovek postaje pijanica ili narkoman. Drogom čovek pokušava da povrati svoj nekadašnji dom, izgubljeni raj.

Dok ste pod uticajem LSD-a, vraćate se u rajski vrt, ali na zadnja vrata. Život ponovo izgleda psihodelično i šareno, drveće je blistavo kako je sigurno izgledalo Adamu i Evi – onako kako sad izgleda pticama, tigrovima i majmunima.

Zelenilo je prozračno. Sve je tako lepo. Više niste čovek, pali ste. Naterali ste svoje biće da se vrati nazad – otuda potiče privlačnost alkoholnih pića i droga. Od samog početka ljudske istorije čovek je u potrazi za drogama.

Tražite da budete čovek. Tražite nemoguće. Previše ste ambiciozni. Možete postati buda – to je jednostavnije. Ne možete ostati „samo“ čovek, jer čovek je prelaz, putovanje, proces, stanje. Ne možete ostati čovek. Ako se previše trudite da budete čovek, postaćete nečovek.

Krenućete unazad. Ako ne napredujete, nazadovaćete.

Morate se kretati u nekom smeru. Ne možete ostati statični.

Biti čovek znači da ste na putu da postanete Bog, ništa više. Cilj je Bog. Biti čovek znači biti na putovanju, a to ne traje večno. U suprotnom, bilo bi to veoma zamorno.

Nikad ne biste stigli do cilja. Večito biste bili na putu, na putu, na putu...

Ljudski je nadati se. Nada podrazumava prevazilaženje nečega. Ako se nadate, znači da želite više. To je stanje ljudskog bića – uvek nešto prevazilazi. Neprekidno ide napred, ide ka cilju.

Osoba koja mi je postavila to pitanje mora biti divna – spremna da postane sanjasin – ali ni sama ne zna šta traži. Čovek je tužan jer mora biti tužan. Niste vi krivi. Nigde niste pogrešili. Biti čovek znači biti nesrećan jer čovek nije ni tamo ni ovamo, već negde u sredini. Čovek je u limbu. Čovek oseća bes jer je pod pritiskom.

Izgubio je jedan dom – dom u kome ptice cvrkuću, životinje trčkaraju, a drveće cveta – izgubio je rajski vrt.

Adam je izbačen. Adam je postao čovek. Dok je bio u rajskom vrtu, Adam je bio životinja – nije bio Adam; nije bio čovek. Bog ga je prognao iz Raja. Samim tim što je izbačen, postao je čovek. Čovek je prognan iz svog doma da bi tražio drugi – veći, viši, dublji, bolji dom. Izgubio je jedan dom i sad ga muči nostalgija; čovek hoće da postane životinja. Teško je zaboraviti rajski vrt – bio je tako lep. Svako od nas u nekim trenucima liči na životinju – kad nas obuzme bes, kad činimo nasilje, kad smo u ratu. To je uživanje u besu.

Zašto toliko uživamo u besu? Zašto osećamo toliki nalet energije dok rušimo sve oko sebe? Zašto u ratu ljudi izgledaju veselije, zdravije, inteligentnije – kao da im više nije dosadno? Šta se dešava? Čovek ide unazad.

Makar i na nekoliko dana, na nekoliko meseci ponovo postaje životinja. Ne zna za zakon, ne zna za humanost, ne zna za Boga. Jednostavno, odbacuje svest i postaje

16 |

U Vedama je nazivaju soma, sada je to LSD, ali u suštini – nema razlike. Nekada je to bila gandža ili bhang, a sada je marihuana. Sve je isto, menja se samo naziv.

Zahvaljujući hemiji, možete se vratiti unazad, ali ne možete ostati tamo. Nema povratka unazad, vreme to ne dozvoljava. Čovek mora da ide napred.

Ne možete vratiti vreme. Rikverc ne postoji. Kad je „Ford“ proizveo prvi automobil, nije bilo rikverca. Tek su kasnije shvatili da je teško doći kući – moraš da kružiš, da obilaziš, da prevaljuješ dodatne kilometre. Kasnije su dodali rikverc. Nema rikverca u vremenu – ne možete nazad. Čovek je maštao o povratku kroz vreme. Postoji mnogo naučnofantastičnih priča o vremeplovima. Herbert Džordž Vels je zamislio vremensku mašinu, u koju čovek sedne, ubaci u rikverc i krene nazad kroz vreme. Prvo se vratite u detinjstvo, zatim u period kad ste bili beba, a zatim u vreme dok ste još bili u maminom stomaku. Idete sve dalje u prošlost. Ipak, vremeplov ne postoji, osim u mašti pisaca.

Nemoguće je vratiti se unazad. Postoji samo jedna mogućnost – ići napred. Čovek mora da bude besan. Postoje samo dva puta – omogućiti povratak kroz vreme ili prevazići čovečanstvo. Čovečanstvo je most. Ne možete sazidati kuću na mostu.

Morate ga preći. Ne možete živeti na vetrometini.

Kad je islamski vladar Akbar sagradio Fatehpur Sikri, tražio je od mudraca da mu kažu koju maksimu da ispiše na mostu gde se grad spaja s ostatkom sveta. Smišljali su je sve dok se nisu setili Isusovih reči, nezabeleženih u Bibliji. Verovatno potiču od nekog drugog mudraca, možda i od sufija. Na Akbarovom sudu bilo je mnogo sudija. Izreka kaže: „Svet je kao most – ne gradi kuću na mostu.“ Izreka je i dalje na mostu – divna i istinita. Čovečanstvo je most. Ne pokušavajte da budete samo ljudi, inače ćete postati nečovečni. Ako težite da postanete natčoveci, postaćete ljudi. Pokušajte da postanete Bog jer to je jedini način da postanete čovek.

Nema drugog puta. Postavite svoj cilj među zvezde. Jedino tako ćete rasti. Čovek je pojava koja se stalno menja i napreduje. Ako nemate cilj, prestaćete da rastete, zaglavićete se i stagniraćete. Postaćete učmali. Upravo se desilo to milionima ljudi na svetu. Zagledajte im se u lica – liče na zombije, kao da hodaju u snu ili kao da su drogirani. Šta im se desilo sa srcima? Nemaju nimalo svežine, živosti, iskre života. Lišeni su uzbuđenja. Dosadni su. Šta im se dešava? Nešto su propustili. Nešto im nedostaje.

Ne bave se onim za šta su stvoreni. Ne ispunjavaju svoju sudbinu. Ne rade ono što im je predodređeno. Čovek je ovde da bi postao natčovek. Neka vam cilj bude da postanete natčovek. Tek tada moći ćete da budete čovek, i to opušteno. Što se više transformišete u natčoveka, osetićete kako vam bes jenjava. Seme radosti klija i ubrzo ćete osetiti veliku sreću. Uskoro ćete videti pupoljke. Čekajte, nadajte se, sanjajte.

Kad shvatite da ne idete nikuda, kad pokušate da budete čovek, reka će prestati da teče. Neće ići prema okeanu. Ako reka ide prema okeanu, znači da želi da se ulije u okean. Zašto bi inače išla ka okeanu? Ako idete ka okeanu, to znači da ćete se stopiti s njim. Znači da ćete postati okean.

Cilj je da postanete božanstvo. Možete biti čovek samo ako se svim silama trudite da postanete božanstveni. U samom tom trudu zasijaće ljudskost. Zahvaljujući tom trudu, oživećete. Život ispunjava, ali vi niste u kontaktu sa životom. Izgubili ste staru vezu sa životom, ali niste izgradili novu.

Trenutno ste u prelaznom periodu. Zato vam je život tako dosadan, osrednji, tužan, besmislen – jalov. Žan-Pol Sartr kaže: „Čovek je beskorisna strast – jalova, impotentna strast. Nema potrebe da se diže tolika fama oko života, život je besmislen.“ Što se više bavite sobom, život je sve besmisleniji, a vi ste sve tužniji. Tuga ima i drugih posledica.

Kad ste srećni, vi ste obični, jer sreća je prirodna. Biti tužan, znači biti neobičan. Nema ničeg posebnog u tome da ste srećni – drveće je srećno, ptice su srećne, životinje su srećne, deca su srećna. Šta je tu posebno? Sreća je sasvim obična pojava u životu. Život je načinjen od sitnica koje se nazivaju srećom. Pogledajte oko sebe! Zar ne vidite drveće? Tako je srećno! Zar ne čujete kako ptice cvrkuću? Tako veselo! Nema ničeg posebnog u sreći.

Sreća je tako obična.

Biti blažen znači biti apsolutno običan. Ja, ego, ne dozvoljava to. Zato ljudi pričaju o tome koliko su nesrećni. Postaju posebni tek ako pričaju o svojoj nesreći.

Ljudi jedva čekaju da ispričaju o svojim bolestima, glavoboljama, želucima... Svi su na neki način hipohondri.

Ako neko ne veruje u vašu nesreću, to vas vređa. Ako

neko saoseća s vama i veruje vam da ste nesrećni – čak i ako preterujete u tome – to vas raduje. Glupo je, ali morate to razumeti.

Tuga vas izdvaja od drugih. Nesreća hrani vaš egoizam. Nesrećan čovek ima jači ego nego srećan čovek.

Srećan čovek ne može imati ego jer osoba postaje srećna tek kad se oslobodi ega. Što manje ega, to veća sreća. Što veća sreća, to manje ega. Ne možete postojati paralelno sa srećom; vi kao vi postojite samo ako ste nesrećni. Kad ste srećni, utapate se u toj sreći. Ako postoji sreća, ne možete postojati vi. Vi postojite samo tamo gde je tuga.

Kad ste srećni, utapate se u sreću.

Jeste li ikad videli trenutak sreće? Jeste li ga posmatrali? Kad ste srećni, gubite se u sreći. Ako je ljubav ikad sagradila tvrđavu u vašem srcu, makar i na trenutak, osetili ste šta znači izgubiti sebe. Kad vidite predivno svitanje, noć punog meseca, mirnu površinu jezera ili cvet lotosa, više ne mislite na sebe. Kad se utopite u lepotu, ne razmišljate o sebi. Kad utonete u ljubav, ne mislite na sebe.

Dok slušate nekoga u čijim rečima nalazite istinu, jednostavno nestajete u tom trenutku. Nema vas, ali ima istine. Kad god se pojavi nešto onostrano, vi nestajete; morate napraviti mesta za to. Vi ste vi samo kad ste tužni. Vi ste vi samo kad je tu laž. Vi ste vi samo kad nešto nije u redu. Vi ste vi samo kad vas cipela žulja.

Kad vam je cipela udobna, ne razmišljate ni o nozi ni o cipeli. Kad nemate glavobolju, ne razmišljate o glavi.

Ako hoćete da osetite svoju glavu, treba vam glavobolja.

Drugog načina nema.

Biti znači biti nesrećan. Biti srećan znači ne biti. Zato Buda kaže da nema „ja“. Napravio je put za vas da biste postali savršeno srećni. Buda kaže da „ja“ ne postoji da biste se i vi otarasili svog ega. Lako je odreći se nečega što ne postoji zaista. Lako je odreći se nečega što je samo plod mašte. Lako je odreći se ega kad shvatite da je on samo iluzija.

Jednog dana mula Nasrudin razgovarao je s prijateljima o svojoj porodici. „Devet sinova“, rekao je, „i svi su dobri osim Abdula. On je naučio da čita.“ Nevolje se javljaju kad čovek nauči da čita. Tada nastaje „ja“. Ljudi na selima mnogo su srećniji. Bliži su životinjama nego ljudi u gradu – stanovnici u gradu mnogo su dalji od toga. Urođenici u primitivnim društvima daleko su srećniji. Bliži su drveću i prirodi nego stanovnici Londona, Tokija, Mumbaja, Njujorka. Drveće je nestalo iz gradova, svi putevi su asfaltirani – sve je veštačko – svuda su zgrade. Sve je napravio čovek.

Kad bi neko iz svemira došao u Mumbaj, Njujork, Tokio ili London, ne bi pronašao nijedan znak Boga. Sve zgrade, sve puteve, svu tehnologiju stvorio je čovek. Što

www.leo.rs | 17

se više udaljavate od prirode, više se udaljavate od sreće.

Sve više učite da čitate.

Bog je prognao Adama jer je Adam jeo s drveta saznanja. Bog je izbacio Adama iz rajskog vrta jer je Adam stekao znanje. Što više zna, čovek će biti nesrećniji. Tuga je srazmerna znanju.

Znanje nije isto što i poznavanje. Znanje je nevinost, poznavanje je lukavstvo. Obrazovanoj osobi veoma je teško da ne bude lukava. Gotovo je nemoguće jer se celokupan obrazovni sistem zasniva na logici, a ne na ljubavi. Obrazovanje vas uči da sumnjate, a ne da verujete.

Uče vas da svako pokušava da vas obmane. Uče vas da budete pažljivi. Prevarite druge pre nego što oni prevare vas – jedino se tako možete zaštititi.

Makijaveli kaže: „Najbolje ćete se zaštititi agresijom.

Sve vlade sveta svoje vojske nazivaju odbrambenim.

Opremljeni su za napad, ali se navodno koriste za odbranu. Čak je i Hitler svoju vojsku nazivao odbrambenom.

Niko nikad nije izjavio da ide u napad. Uvek kažu da idu u odbranu. Svi slede Makijavelija. Govore kako poštuju Mahaviru, Muhameda, Mojsija, a slede Makijavelija. Kad treba da zadobiju poštovanje javnosti, idu u crkvu i čitaju Bibliju, ali zapravo čitaju Makijavelijevog Vladaoca i Čanakju.

Glavni grad Indije, u kojem žive svi političari, nazivaju Chanakya Puri – Makijavelijev grad. Čanakja je indijski pandan Makijaveliju, čak opasniji od svog uzora.

Obrazovaniji ljudi skloniji su Makijavelijevom učenju i lukavosti.

Kad je Makijaveli objavio svog Vladaoca, mislio je da će mu svi evropski kraljevi ponuditi mesto savetnika.

Niko ga nije pozvao. Knjiga je doživela veliku popularnost i bila je veoma čitana, ali niko nije pozvao Makijavelija. Iznenadio se i počeo da ispituje uzrok tome. Saznao je da ga se ljudi plaše. Bio je tako lukav da su ga ljudi okarakterisali kao opasnost. Da je sledio uputstva iz sopstvene knjige, uništio bi kralja. Zbacio bi ga s prestola.

Pre ili kasnije, sam bi postao kralj. Makijaveli je živeo siromašno, nikad nije dobio visoku funkciju.

Zahvaljujući obrazovanju, ljudi postaju sve lukaviji.

Naravno, obrazovanje vas čini nesrećnijim. Biti religiozan znači zbrisati sve te gluposti. Biti religiozan znači poništiti sva znanja koja ste stekli. Ako hoćete da budete religiozni, morate se osloboditi svih uslova koje vam svet nameće. Inače se nalazite između čekića i nakovnja. Čovek je nesrećan jer se upleo u svoju mrežu. Mora da izađe iz te mreže, ali ne može se osloniti ni na koga.

Možda Boga i nema. Mene baš briga, ali vama je potreban Bog ili neka zvezda vodilja. Možda nećete postati Bog dok ne dospete do te zvezde, ali ćete do tada sigurno postati Bog. Dok budete išli ka zvezdi, porašćete. Čovek je očajan jer je naučio sve trikove da bi bio očajan. U osnovi ljudskog očaja je ego. Čovek je očajan

18 |

zato što su blaženstvo i sreća nadohvat ruke – i u tome je sva nevolja.

Kad sam prvi put sreo mulu Nasrudina, pecao je pored jezera. Nisam znao da je to on, niti sam bio čuo za njega. Posmatrao sam ga. Sati su prolazili, a on nije upecao nijednu ribu. „Šta radite ovde? Znate li da je u blizini drugo jezero prepuno riba?“ „Znam“, odgovorio je, „u tom jezeru ima toliko riba da jedva plivaju. Prepuno je.“ „Zašto onda sedite ovde, gde nema nijedne ribe?“ „Zato i sedim“, dodao je. „U čemu je svrha pecanja u drugom jezeru? To može svaka budala. Ne može svako da upeca ribu ovde!“ Ego peca tamo gde nema riba. Ono što je očigledno i nadohvat ruke nije primamljivo. Zato nam nedostaje Bog. Bog je svuda oko nas. Bog je raspoloživ. Bog je vazduh koji udišemo. Bog je okean u kome se rađamo, u kome živimo i u kome se utapamo. Bog je tako blizu, nema distance. Kako da ga osetimo?

Posmatrajte sopstveni život. Ako nešto dobijete, odmah izgubite interesovanje za to. Imate divnu kuću.

Divna je vašim susedima, ali ne i vama. Imate dobar automobil. Dobar je onima koji ga nemaju, vama nije dobar. Imate lepu ženu ili zgodnog muža. Vama su dosadili.

Još otkako ste se venčali, više vam nisu privlačni. Ljude privlači samo ono što ne mogu da imaju. Nedostižnost mami. Čuo sam jednu priču. „Reci mi, Ramone“, obratio se mula Nasrudin prijatelju kad su se sreli na ulici, „hteo sam nešto da te pitam...“ „Pitaj, mula“, rekao je njegov prijatelj. „Žena mi je debela. U stvari, toliko je debela da izgleda kao velika lopta kad uveče skine steznik. Je li i tvoja žena takva?“ „A, ne. Moja žena ima divnu liniju. Toliko je vitka da ne nosi ništa ispod odeće. Prava je bomba“, odgovorio je Ramon. „Pa“, nastavio je Nasrudin. „Moja žena je toliko ružna da noću prekriva lice kremama i maskama i spava s viklerima. Da li to radi i tvoja žena?“ „A, ne. Mojoj ženi nisu potrebne ni kreme, ni šminka, ni vikleri. Kosa joj je prelepa“, odgovorio je mulin prijatelj. „U redu, Ramone, imam samo još jedno pitanje. Ako je sve tako, zašto juriš moju ženu?“ Za to što juri tuđe žene kriv je ego. Uvek hoće ono što nema. Čim nešto dobije, gubi interesovanje.

Egoista je nesrećan jer biti srećan znači biti zadovoljan onim što imaš. Ne možete biti zadovoljni onim što nemate – možete biti samo nezadovoljni. Možete biti zadovoljni samo onim što imate. Kako možete biti zadovoljni onim što nemate? A ego uvek hoće ono što nema.

Imate deset hiljada dolara – ego više nije zainteresovan za njih. Ego hoće dvadeset hiljada. Dok ne skupite dvadeset hiljada, ego će hteti nešto drugo – trideset hiljada, na primer. Ego će tražiti još... I još...

Ego vam postavlja ciljeve, ali kad dosegnete cilj, niste raspoloženi za slavlje, već postajete sve nesrećniji i nesrećniji. Život prolazi, a mi skupljamo razloge za nezadovoljstvo. Čoveku je teško da razume kako sam izaziva svoje nezadovoljstvo – to se protivi egu. Zato prebacujete krivicu na druge.

Ako ste vi nesrećni, za to okrivljujete društvo i roditelje. Ako slušate sledbenike Frojda, reći će da su vas roditelji pogrešno vaspitali i da je uzrok vašeg nezadovoljstva ukorenjen u najranijem detinjstvu. Ako slušate marksiste, reći će vam da je uzrok svega društvena struktura. Ako slušate političare, reći će vam da je za sve kriva vlada. Ako slušate profesore, reći će vam da su neophodne promene u obrazovnom sistemu.

Niko ne kaže da ste sami odgovorni. Sva odgovornost svaljuje se na druge. Dakle, nemoguće je biti srećan, jer ako vas drugi unesrećuju, mogu vas i usrećiti. Dakle, niste sami odgovorni za svoju sreću. Ne možete biti srećni ako vam se ceo svet ne prilagodi.

Sad je kasno da birate roditelje. Već ste se rodili. I šta sad?!

Neko je postavio pitanje Marku Tvenu: „Šta je čoveku potrebno da bi bio srećan?“ „Pre svega, treba da odabere odgovarajuće roditelje“, odgovorio je pisac.

Dakle, nemoguće je sada odabrati roditelje. Čovek može da odabere okolinu, ali već ste u određenoj sredini. Ne birate ni okruženje. Već ste se obreli u jednom okruženju. Ako pokušate da sredinu prilagodite sebi, protraćićete na to ceo život. Nikad nećete uspeti u tome jer okruženje je veliko, a vi ste tako sićušni.

Jedini način da usrećite sebe jeste da se promenite.

To vam je jedina nada. Nema vam druge.

Ipak, ego ne želi da preuzme odgovornost. Ego večito okrivljuje druge. Time što odbacujete odgovornost, odbacujete i svoju slobodu, ne zaboravite to. Biti odgovoran znači biti slobodan. Prebaciti odgovornost na drugoga znači biti zatvorenik.

To je polazišna tačka svake religije. Religija kaže da ste sami odgovorni. Zato se Marks toliko protivio religiji.

Raskrstio je s religijom. Dobro je znao da u svetu komunizma nema mesta za religiju. Religija i komunizam ne idu zajedno. Bio je u pravu – religija i komunizam zaista ne idu zajedno. Tu se slažem s njim.

Naš izbor je drugačiji. Ja bih voleo da postoji religija, a on bi voleo da postoji komunizam, ali slažemo se da ne može postojati i jedno i drugo. Komunizam polazi od pretpostavke da su drugi krivi za vaše nezadovoljstvo. Religija polazi od pretpostavke da ste sami krivi. Komunisti tvrde da je za srećniji svet potrebna revolucija.

Svet nije srećan. Nikad nije bio i nikad neće ni biti srećan. Svet će zauvek biti nesrećan. Samo pojedinci mogu biti srećni. Sreća je lična. Čovek mora biti svestan da bi bio srećan. Čovek mora biti strastven da bi bio srećan. Čovek mora biti budan da bi bio srećan. Društvo nema dušu. Samo čovek ima dušu.

Egu je teško da to prihvati.

Mula Nasrudin zagorčavao je život ljudima oko sebe tvrdeći da je uvek u pravu. Konačno, jedan od njegovih radnika se pobunio: „Nasrudine, ne možete uvek i u svemu biti u pravu.“ „Jednom sam pogrešio“, priznao je mula. „Kad je to bilo?“, upitao je radnik iznenađeno. Bilo mu je neverovatno da bi mula Nasrudin priznao tako nešto.

Nije mogao da poveruje svojim ušima. „Kad je to bilo, mula?“ „Kad sam pomislio“, sećao se mula Nasrudin, „da nisam u pravu, ali prevario sam se.“ Ego je izuzetno defanzivan. Ego nikad ne greši. Zato ste vi nesrećni. Ego je uvek u pravu. Zato ste vi nesrećni.

Pokušajte da nađete izlaz iz vrzinog kola. Priznajte da ego greši, a onda ćete ga naterati da nestane. Nemojte ga podržavati jer tako ćete podržavati svoje nezadovoljstvo. Ljudi stalno podržavaju nezadovoljstvo.

Na ovaj ili na onaj način, ali ipak ga podržavaju.

Kažete za nekoga da je moralan i dobar čovek. Čovek vredan poštovanja. I on podržava ego na svoj način.

Svaki dan ide u hram ili u crkvu, čita Bibliju ili Gitu, sledi pravila koja mu je društvo nametnulo. Taj čovek je religiozan, moralan i uzoran građanin.

Opet, ima i drugačijeg čoveka – koji nikad ne poštuje društvena pravila i nikad ne ide u crkvu. Kad god mu se ukaže prilika, prekrši norme i uživa u tome. Ego tog čoveka je drugačiji. „Baš me briga“, kaže. Ipak, obojica nalaze potporu za svoja nezadovoljstva. Obojica su nesrećni.

Maldon je išao ulicom i uštinuo nepoznatu ženu za zadnjicu, zatim je ciglom razbio izlog zlatare i opsovao staricu. „To je to“, rekao je sam sebi. „Imaću šta da ispričam na ispovesti.“ Čak ni ljudi koji se ispovedaju ne žele da se ispovedaju zbog sitnica. U tome su se složili mnogi sveštenici različitih veroispovesti. Ljudi uveličavaju svoje grehe.

www.leo.rs | 19

Možda su ubili mrava, a prikazuju to kao da su ubili slona.

Namerno preteruju jer se ego ne zadovoljava sitnicama.

je noć punog meseca, sjedinite se s noći punog meseca.

Neka poteče... pesma... igra... Zaboravite na svoj ego.

Suptilni su putevi ega. Ako odete u zatvor i poslušate razgovore zatvorenika, iznenadićete se. Hvale se da su izveli mnogo više pljački i da su pobili više ljudi nego što zapravo jesu. Možda nisu uradili ništa od toga, ali ego se razmeće, a ljudi očajavaju. Brinu. A zašto? Zato što stvaraju prepreku između sebe i života. Ego je prepreka.

Ništa vas ne oslobađa ega bolje od plesa. Insistiram na tome da svi koji meditiraju plešu. Ako se nađete u vrtlogu pokreta, ako se vrtite ukrug, ako postanete energetski vir, ako zaista plešete, izgubićete se u tom plesu.

Plesač se uvek gubi u plesu. Ako se ne izgubi, znači da ne pleše. Onda izvodi tačku, manipuliše, izvodi telesnu vežbu, ali ne pleše.

Kad vam kažem da zaboravite ego, kažem vam da zaboravite sve granice. Niste odvojeni od života. Vi ste deo života... kao talas... vi ste deo okeana. Niste odvojeni. Niste odvojeni ni kao svetac ni kao grešnik. Ni na koji način niste odvojeni. Sjedinjeni ste sa životom. Niti zavisite od života, niti ste nezavisni od života – zavisite jedni od drugih.

Kad shvatite da smo svi međusobno zavisni i povezani... Život je jedan, a mi smo samo brojne manifestacije života. Tek tada osetićete blaženstvo. Tada vas niko ne može sprečiti da budete blaženi.

Blaženstvo je očigledno. Blaženstvo je veoma blizu.

Blaženstvo je tako prirodno i tako blisko da ga um zaboravlja. Svako dete rađa se u stanju blaženstva, a svako – gotovo svako – umire unesrećen. Retki su oni koji umiru u blaženstvu, poput Bude i Isusa. Šta se desilo? Šta je pošlo naopako?

Kad se dete rodi, ono nije odvojeno. Dok je u majčinoj utrobi, dete nije odvojeno od majke, već je deo nje.

Zatim se rađa, ali i dalje ostaje deo majke. Majka ga doji.

Zatim trčkara oko majke. Tako, malo-pomalo, dete raste.

Dete može rasti na dva načina. Ako raste kao svi obični ljudi, raste u ego, oko sebe stvara oklop i to ga unesrećuje. Tako ne treba da raste. Raste u ogorčenog čoveka.

Nešto nije kako treba.

Ako je majka religiozna, ako je otac religiozan, ako je porodica religiozna... Kad kažem „religiozna“, ne mislim da su hrišćani, muhamedanci ili hinduisti – nema to veze s nekom konkretnom religijom. Ako je detetu nametnuta dogma, ideologija, ego će jačati. Ego će postati hrišćanin i biće protiv muslimana, protiv hinduista... Ili će postati hinduista i biće protiv hrišćana i protiv muslimana.

Ako je kuća religiozna – pod tim pojmom podrazumevam da je meditativna, puna ljubavi – ukućani pomažu detetu da se ostvari, ali bez ega. Pomažu detetu da oseti jedinstvo i toplinu. Detetu treba pomoć – bespomoćno je. Ne zna gde je, niti kuda ide. Ako je dete voljeno, ako porodica pulsira meditativnim ritmom, ako porodica vibrira tišinom, razumevanjem, dete će izrasti u prirodno biće. Neće se osećati izdvojenim, naučiće da postane deo celine.

To se ne dešava. Ne pričam vam sve ovo da biste gunđali i coktali – ali možete da počnete. Prestanite da pomažete svom egu i skinite teret s pleća. Ne propustite nijednu priliku u kojoj ćete se sjediniti s prirodom. Ako

20 |

Plesati znači biti izgubljen, biti pijan i uživati u energiji koju ples oslobađa. Malo-pomalo osetićete kako vam se telo rastvara. Osetićete da nije tako čvrsto. Granice se tope, gube oštrinu, postaju zamagljene. Više ne osećate gde se vi završavate, a gde počinje svet. Plesač je vrtlog, plesač je vibracija, a sav život doživljava se kao jedan ritam.

Kad god nađete vreme, mesto, situaciju... kad se zaljubite u nekoga... nemojte propustiti priliku. Ne pričajte gluposti. Nemojte iznositi svoj ego i hvalisati se. Prekinite! Ljubav je božanska. Bog vam je zakucao na vrata.

Izgubite se u ljubavi. Uhvatite za ruku svoju ženu, svog čoveka ili svog prijatelja. Izgubite se! Zapevajte! Zaplešite! Izgubite se. Sedite zajedno – ali izgubite se. Osetite da više niste pojedinac. Sedite pod drvo i izgubite se.

To se desilo Budi. U tom trenutku, bodi-drvo i Buda su se sjedinili. Pet stotina godina posle Bude nema Budinih statua. Umesto statua vernici obožavaju sliku bodi-drveta. Bilo je predivno. Ti ljudi su sigurno razumeli.

Obožavali su bodi-drvo. U budističkim hramovima stoji samo simbol bodi-drveta jer je u trenutku kad je ispod njega seo, Buda potpuno nestao. Buda nije bio tamo, ali ni bodi-drvo nije bilo tamo. Buda se izgubio.

Kad nestajete, u stvari se pojavljujete. Nepostojanje je način vašeg postojanja. To se dešava i u svakodnevnom životu. Ne morate ići na Himalaje ili u manastire.

U svakodnevnom životu imate milione prilika, milione situacija kad vam se to može desiti. Samo treba obratiti pažnju, skupiti hrabrost i iskoristiti te trenutke. Kad počnete da se služite njima, neprekidno će vam iskrsavati nove i nove povoljne okolnosti. Oduvek su vam se ukazivale, ali niste bili svesni toga i propuštali ste ih.

Ako se sunčate na plaži, stopite se sa suncem. To iskustvo je energetsko. Odjednom, shvatite da ste samo energija. Topeći se i sjedinjujući se sa suncem, hinduisti su počeli da obožavaju sunce. „Sunce je Bog“, kažu. „Mesec je Bog“, kažu. Obožavaju drveće. Obožavaju reke, planine...

Veoma je značajno. Mogu da sretnu Boga bilo gde – sedeći na obali reke, slušajući divan šum vode, gledajući prelepe šare talasa... Ako se stope i rastvore u reci, reka im postaje Bog. Desilo se to i na planini. Sedeli su na pustoj planini. Stopili su se s njom i nestali – ta planina postala im je Bog.

Bog vam dolazi na milion načina, ali ego vam ne dozvoljava da ga vidite. Uvek dolazi u svakodnevnim situacijama na koje obično ne obraćate pažnju. Nikad ne dolazi kao kralj, s velikom procesijom. Nikad ga ne prati svita, ni muzika. Nikad ne dolazi tako. Tako dolaze samo budale. Bog dolazi nečujno – nikad ne viče, uvek šapuće.

Moraćete da ućutite da biste čuli njegovu poruku. Poruka mu je ljubavni šapat. Čovek često zaboravlja ono što je prirodno. Čuo sam jedan sjajan vic.

Pokušajte. Kad se probudite ujutro, odlučite hoćete li tog dana biti srećni ili nesrećni. Nema ničeg lošeg ni ako odlučite da budete nesrećni. Odluka je samo vaša. A, kad odlučite, morate istrajati – ostanite nesrećni šta god da se desi. Ako dobijete na lotou, ne brinite – ostanite nesrećni.

Ako vas izaberu za premijera ili za predsednika republike, ostanite nesrećni. Ne odstupajte od svog izbora. Videćete – možete ostati nesrećni ako to odlučite. Isto važi i ako odlučite da budete srećni. Ako odlučite da budete srećni, bićete srećni.

Jedan naivan Amerikanac otišao je u Pariz i upustio se u raspravu o vođenju ljubavi s Francuzom.

Kad odlučite hoćete li biti srećni ili nesrećni, uzećete život u svoje ruke – postaćete svoj gospodar. Nikad više nećete reći da vas neko drugi čini nesrećnim. To je potvrda ropstva.

„Postoji šezdeset devet načina vođenja ljubavi, gospodine“, tvrdio je Francuz. „Mislio sam da postoji samo jedan – muškarac iznad žene.“ Francuz se izvinio. „Gospodine, pogrešio sam“, nastavio je, „postoji sedamdeset načina.“ Um često zaboravlja ono što je najjednostavnije i najprirodnije. Razum uvek traži nešto izuzetno jer to traži i ego. Ego nije zainteresovan za nešto obično, a Bog je sasvim običan. Ego ne želi ništa što je jednostavno, a Bog je veoma jednostavan. Ego ne želi ono što je nadohvat ruke, a Bog je nadohvat ruke. Zato vam blaženstvo izmiče. Zato ste nesrećni.

Od vas zavisi hoćete li to promeniti. Izbor je vaš. U svakom trenutku imate dve mogućnosti: da budete srećni ili nesrećni. Zavisi od vašeg izbora. Postaćete ono što izaberete.

Za mistika sufizma Bajazita kažu da je bio izuzetno srećan čovek, gotovo ekstatičan. Niko ga nikad nije video nesrećnog. Niko ga nije video tužnog. Niko ga nije čuo da gunđa, niti da se žali na nešto. Šta god da ga je snašlo, uvek je bio srećan. Ljudima oko njega nije uvek bilo dobro, ali on je bio srećan, bez obzira na to.

Dešavalo se da nema ni odeću, ali to mu nije smetalo.

Nekad nije bilo hrane, ali i dalje je bio srećan. Dešavalo se da danima nema ništa za jelo, ali bio je srećan. Nekad je morao da spava pod vedrim nebom, ali je svejedno bio srećan. Ništa mu nije moglo pomutiti sreću. Ostao je srećan. Njegova sreća bila je bezuslovna.

Pitali su ga kako to uspeva, ali on se samo smejao – ne bi rekao ništa. Na samrtnoj postelji pitali su ga: „Bajazite, daj nam ključ svoje sreće. Uskoro ćeš nas napustiti. Odaj nam svoju tajnu.“ „Nema nikakve tajne“, odgovorio je mudrac. „Jednostavno je. Kad god otvorim oči, Bog mi da dve mogućnosti. Svakog jutra pita me biram li da budem srećan ili nesrećan. I ja kažem Bogu da biram sreću. Uvek izaberem da budem srećan i srećan sam. Nema tu nikakve tajne.“

Buda je prolazio kroz jedno selo. Oko njega okupili su se mnogi meštani i počeli da ga vređaju. Sve ih je slušao vrlo pažljivo, s ljubavlju. Kad su završili, rekao im je: „Mogu li da idem sad ako ste rekli sve što ste hteli? Do sunčevog zalaska moram posetiti još jedno selo.

Ako pak imate još nešto da dodate, vratiću se ovamo za nekoliko dana. Možete mi reći tada.“ Nimalo se nije potresao. Ostao je miran. Vibrirao je istim spokojem.

Ljudi su se zbunili. „Zar se ne ljutiš na nas? Vređali smo te, nazivali smo te svakakvim imenima“, pitali su. „Prekasno ste došli. Ostaćete zbunjeni. Trebalo je dođete pre deset godina – tada biste uspeli da me uzrujate. Tada nisam gospodario sobom. Vi imate slobodu da me izvređate, a ja imam slobodu da prihvatim ili odbacim vaše uvrede. Ne prihvatam ih. Vređali ste me, to je istina, ali ja nisam prihvatio vaše uvrede. Šta ćete vi s njima činiti, vaša je stvar. I ja sam zbunjen. U prethodnom selu izneli su mi kolače, a ja sam im rekao da mi nisu potrebni. Zato su ih odneli. Šta mislite, šta su uradili s tim kolačima?“ Meštani su odgovorili: „Verovatno su ih razdelili po selu ili su ih sami pojeli.“ „Pomislite na sebe sada“, rekao im je Buda. „Došli ste mi s tim uvredama, a ja sam vam odgovorio da ih ne želim. Moraćete da ih odnesete. Žao mi je zbog vas.“ Odluka je vaša. Život je vaša odluka, vaša sloboda. Šta je agonija, a šta ekstaza?

Iste su. Agonija i ekstaza nisu suprotnosti, kao što se obično misli. One se dopunjuju kao delovi organske celine. Agonija ne može postojati bez ekstaze, ali ni ekstaza bez agonije.

Teško je objasniti zašto su ih oduvek smatrali suprotnostima. Spolja gledano, nalaze se na suprotnim polovima, ali te suprotnosti povezane su iznutra. Predstavljaju negativne ili pozitivne polove elektriciteta, dušu i telo – spolja gledano, nisu samo različite, već i suprotne.

Iznutra su, naime, dva aspekta jedne pojave.

www.leo.rs | 21

Pokušajmo najpre da razjasnimo njihova značenja. Šta je agonija?

Nije to obična patnja, tuga i bol.

To su samo površinske pojave, kao talasići na površini jezera. Nemaju dubinu. Spoznali ste mnoge tuge, mnoge patnje i savršeno dobro znate da su prolazne. Čak ne ostavljaju ni ožiljke. Nestaju bez traga.

Dok je tu, osećate da vas je patnja potpuno obuzela, ali čim nestane, savršeno ste svesni da je to bio samo trenutak kad emotivno i kognitivno niste razumeli situaciju.

Dok ste bili u oblaku, niste mogli da se izvučete. Oblak je nestao. Vetar je dunuo i raspršio oblak. Sad znate da niste bili deo oblaka čak ni dok ste bili u njemu. Jer oblak je otišao, a vi ste ostali.

Uočite razlike jer ključ je u njima.

Agonija nije odvojena od vas. Agonija, to ste vi.

Bol, patnja, tuga – odvojeni su od vas – zato odlaze i dolaze. Imaju svoje uzroke. Kad se uklone uzoci, nestaju i oni. Uzroci su mahom vaše delo.

Nadate se nečemu i nada vam se ne ispuni. Sledi velika frustracija. Osećate bol, beznađe, kao da vas je život izigrao. Ništa od toga nije se desilo. Sve je poteklo od vaših očekivanja. Što veća očekivanja, to veće razočaranje.

U vašim je rukama odluka o tome hoćete li biti ogorčeni ili ne. Malo-pomalo treba da smanjujete očekivanja.

Srazmerno tome, smanjivaće se i razočaranje. Doći će dan kad više nećete ništa očekivati – tada se nećete ni razočarati.

Zamišljate trenutke zadovoljstva, maštate o njima, ali oni se ne ostvaruju jer život nije u obavezi da ostvaruje vaše zamisli. Nikad niste dobili obećanja da će se sve što zamislite ostvariti. Uzeli ste to zdravo za gotovo. Niste se ni zapitali hoće li se to desiti, kao da vam život nešto duguje.

Vi sve dugujete životu. Život vama ne duguje ništa.

Ako hvatate senke, znajte da ih nećete uhvatiti – jer ustrojstvo nije takvo. Zatim osećate bol jer ste bili toliko koncentrisani na jurnjavu za senkama da ste gotovo namirisali ispunjenje svojih ciljeva. Cilj je bio tu – ne baš u vašim rukama, ali malo je nedostajalo da ga dosegnete.

Mislili ste da je to samo pitanje vremena i malo truda.

Budite malo veći Amerikanac: pokušajte, potrudite se, zapnite i – pre ili kasnije – trud će uroditi plodom. Život ne razmišlja o tome ko ste i šta ste, jeste li Amerikanac ili Rus. Nikad ne daje po zasluzi, jednostavno prati svoj tok. Ako se trudite da ispunite svoje želje, da usmerite prirodu i da naterate život da krene za vama, sami stvarate uzrok bola i patnje. Čim to shvatite, prestaće i ovi uzroci.

Kad ostavite te uzroke, nestaće i vaša patnja.

22 |

Sve je to bila vaša projekcija.

Ima jedna priča o lukavoj lisici. Sve su lisice lukave, ali ima lisica i među političarima. Ovo je priča o lisici političaru, veoma lukavom. Jednog dana, ta lisica probudila se veoma gladna i izašla je iz pećine da potraži doručak.

Sunce je tek izlazilo i lisica je videla svoju dugačku senku. Nije mogla da veruje svojim očima. „O bože, zar sam toliko velika? Gde ću naći doručak? Trebaće mi kamila, ako pojedem manje, ostaću gladna. Pošto mi je senka velika, sigurno sam i ja tolika.“ Logičan zaključak. Savršeno aristotelovski. Ne možete reći da greši.

Tako i vi poznajete sebe samo zahvaljujući ogledalu – nema drugog načina. Jeste li ikad spoznali sebe na bilo koji način osim kroz senku?

Zato se nemojte smejati jadnoj lisici. Kako bi ona mogla znati da jedno malo biće ima toliko veliku senku?

Prirodno, ako je senka velika, nameće se zaključak da ste i vi veliki.

Ko ne želi da bude veliki? Kad vam nešto pruža osećaj da ste veliki, nećete to preispitivati i zalaziti u detalje pitajući se da li je to ispravno ili ne, da li je logički opravdano i da li je naučno moguće. Ne, potpuno ste opčinjeni tim osećanjem.

Lisica je zaista mislila da je tolika. Postepeno, počela je da se šepuri. Gde da nađe kamilu za doručak? Čak i kad bi je našla, bilo bi to potpuno besmisleno – ne može pojesti kamilu za doručak. Traži i nalazi mnoge manje životinje, koje bi joj inače bile dovoljne, ali danas je sve drugačije. Ne obraća pažnju na mala stvorenja. Neće joj biti ni za zub. Potrebna joj je kamila ili slon, u svakom slučaju – nešto krupno.

Ne nalazi ništa dovoljno veliko. Sunce se penje sve više na nebu, a licica je sve gladnija. Kad joj se sunce našlo tačno nad glavom, u podne, opet je pogledala svoju senku, koja se smanjila. „Blagi bože“, pomislila je. „Vidi šta glad uradi! Preskočila sam samo jedan doručak i gle šta mi se desilo! Ujutro sam bila velika, a samo nekoliko sati kasnije skroz sam se smanjila! Sad bi mi svaka životinjica bila previše. Ne bih mogla da je svarim.“ Ova sufijska mudrost veoma je značajna jer govori o nama.

Govori o našoj agoniji – pokušavamo da budemo nešto što nje u našoj prirodi. Ne dozvoljavamo prirodi da teče svojim tokom, što je uzrok agonije.

Kad sam se upisao na fakultet, roditelji su me pitali: „Šta želiš da postaneš?“ Odgovorio sam: „Pitanje vam je besmisleno. Kako da znam šta ću postati? Vreme će pokazati.“ Nisu me razumeli. Rekli su: „Pogledaj svoje prijatelje – jedan će postati doktor, drugi inženjer itd. Samo ti ideš na fakultet a ne znaš šta hoćeš da postaneš!“ „Ja ne želim da postanem. Pustiću sve da ide svojim tokom. Voleo bih da otkrijem šta će priroda napraviti od mene

i nemam nikakav program za sebe. Kad bih planirao, samo bih se nervirao. Pokušavao bih da nametnem nešto prirodi, a to je osuđeno na propast.“ Hiljadama godina čovečanstvo doživljava neuspehe samo zato što pokušava da pokori prirodu.

Neko je čak napisao i knjigu Osvajanje prirode. Priroda se ne može osvojiti. Pogledajte samo koliko je ta ideja besmislena. Vi ste deo prirode, i to sićušni deo beskrajne prirode. Taj sićušni deo pokušava da pokori celinu – kao kad bi vaš mali prst pokušavao da pokori vas.

Kako možete da pokorite prirodu?

Priroda je vaša duša.

Ko će koga pokoriti?

Gde je granica?

Rekao sam roditeljima: „Molim vas, pustite me da idem. Ne želim da planiram budućnost. Hoću da ostanem otvoren za sve što mi je priroda namenila. Ako priroda nije smislila ništa za mene, i to je u redu. Ko sam ja da očekujem da mi neko nešto nameni? Pre nekog vremena nisam ni postojao. Proći će neko vreme i opet me neće biti. Trajem tako kratko – zašto da dižem uzbunu oko svog postojanja? Zar ne možete mirno proći kroz taj period između rođenja i smrti bez halabuke, bez transparenata i bez parola? Zar ne možete jednostavno da prođete?“ Rekli su mi: „Tako se ne ide kroz život. Svako mora da ima ideale, jer će u suprotnom propasti.“ „Više bih voleo da propadnem i ostanem veran prirodi i životu nego da ostvarim velike ideale protiv prirode i protiv života. Pre svega, čak i ako mi se desi ono što vi nazivate propašću, biću blažen. Drugo, ako postignem ono što vi smatrate vrednim, biću samo nezadovoljan i patiću do kraja života.“ Najdublja agonija je u nama.

Samo ljudi osećaju agoniju.

Druge životinje oslobođene su agonije, ali i ekstaze.

Agonija i ekstaza idu u paketu – inače ne bi ni postojale.

Jeste li nekad videli životinju u agoniji ili u ekstazi?

Bizona u agoniji? Zašto bi bizon osetio agoniju? Bizon nikad nije pokušao da postane kralj Velike Britanije – zašto bi onda osetio agoniju?! Jednostavno, dozvolio je prirodi da u njegovoj egzistenciji ostvari svoju zamisao. Bizon nikad neće osetiti ni ekstazu jer su agonija i ekstaza podjednako duboke.

Ako propustite da budete ono što jeste, bićete u agoniji.

Ako nađete sebe i budete ono što jeste, bićete u ekstazi.

Izgubiti sebe ili naći sebe – dve strane agonije i ekstaze.

Izgubiti sebe znači pokušati da postanete neko ili nešto. Imate ideju o svom životu i hoćete da je sprovedete u delo.

Svi idealisti žive u agoniji.

Samo egzistencijalisti ne žive u agoniji. Čuveni su po svojim rečima da se čovek udaljio od prirode koliko je god to bilo moguće – još jedan korak i čovečanstvo će nestati. Prešli smo najveću moguću razdaljinu.

Udaljili smo se od sebe koliko god je to bilo moguće.

Zato je u ovom veku omogućeno postojanje filozofije poput egzistencijalizma.

Pokazao sam knjigu o egzistencijalizmu jednom svom profesoru koju je studirao pre trideset-četrdeset godina.

U to vreme reč „egzistencijalizam“ nije ni bila skovana.

Sartr, Jaspers, Marsel pojavili su se tek kasnije. Profesor je pogledao sadržaj i upitao: „Je li ova knjiga o filozofiji?

Nema poglavlja o bogu, o dokazima postojanja boga, o duši, o zagrobnom životu, o raju, niti o paklu. Kakva čudna knjiga – poglavlja o agoniji, ispraznosti, ljutnji i nervozi. Zar su to filozofske teme?“ „Propustili ste četrdeset godina“, rekao sam mu. „Potpuno ste zaboravili na to da je prošlo četrdeset godina otkako ste završili filozofiju. Posle toga se nikad niste zapitali šta je novo u filozofiji. Još se sećate Aristotela, Kanta, Hegela, Fojerbaha, Šankare, Nagarjune, Bradlija. Još se sećate ljudi koji su ispali iz toka.

Jednostavno, više nisu u centru zbivanja. Nijedan filozof koji zaslužuje da mu se ime pominje nije zainteresovan za boga, već za čoveka. A sva pitanja u vezi s čovekom izvlače na površinu probleme, uključujući i agoniju.“ „Šta je agonija?“, pitao me je profesor.

Morao sam da mu to objasnim njegovim jezikom, jezikom istorije filozofije ne bi li stekao kakav-takav uvid u pojam agonije. Vekovima su filozofi postavljali isto pitanje: „U čemu je razlika između životinja, drveća, kamena i čoveka? Svi oni postoje – to je sigurno. Što se postojanja tiče – razlike nema. Svi su živi – čak i kamenje raste.“ Himalaji svake godine porastu za tridesetak centimetara. Rodio sam se u mestu na obronku planine Vindjahal. Neki smatraju da je to najstarija planina na svetu.

Gotovo je dokazano da planina i zemlja oko nje potiču iz mora jer su na njoj nađeni ostaci najstarijih morskih organizama. Slični ostaci nađeni su i na Himalajima, ali nešto mlađi. Himalaji su najmlađa planina na svetu, a Vindjahal najstarija. Uzgred, setio sam se priče o Vindjahalu u Upanišadama. Veliki vidovnjak Agastja krenuo je u južnu Indiju i morao je da pređe Vindjahal.

Planina je veoma visoka, a starcu je put bio naporan.

Pomolio se Vindjahalu: „Molim te, planino, budi ljubazna pa se malo sagni i pusti me da prođem. Ostani pognuta dok se ne vratim jer ću morati istim putem nazad.“ Agastja je umro na jugu i nikad se nije vratio, ali planina je i dalje pognuta. Ako je nekad posetite, videćete da liči na pogrbljenog starca.

www.leo.rs | 23

Priča je divna i pokazuje da je Vindjahal zaista drevna planina. Liči na starca koji ne može da se ispravi.

Planine mogu biti mlade ili stare – žive su koliko i vi. Drveće, životinje, ptice – možda živimo na drugačiji način, ali zajedničko nam je jedno – to što smo živi.

U antičkoj filozofiji javio se problem: U čemu je razlika? Ima li razlike? Postojale su dve filozofske škole – jedna je tvrdila da smo svi slični, svi smo deo celine, sa različitim granama, različitim dimenzijama, ali svi potičemo od iste egzistencije. Oni koji kažu da smo jedno nazivaju se spiritualistima.

Druga škola, materijalizam, kaže da smo svi odvojeni, da nema organskog jedinstva, da egzistencija nije jedna.

Prema materijalistima, ne treba koristiti reč univerzum.

Tu reč izmislili su spiritualisti jer znači „jedan“, od latinske reči unus. Materijalisti kažu da treba reći multiverzum umesto univerzum. Sve je odvojeno i nigde nema jedinstva.

Kako ta celina funkcioniše, i to u neverovatnoj harmoniji? Na ovom primeru vidite da i logika ponekad može biti varljiva.

Spiritualisti kažu da harmonija postoji zahvaljujući tome što svime vlada jedan bog ili jedna univerzalna svest. Jedno apsolutno biće, jedan centar kontroliše sve. Zato je sve kako treba. Sve se kreće u savršenoj harmoniji. Univerzum je beskrajan, nemerljiv, beskonačan, a ipak sve se kreće bez narušavanja mira, bez potresa. Na prvi pogled ova logika deluje čvrsto, ali u stvari nije.

Istu logiku koristi i materijalista kad kaže da se sve odvija u harmoniji baš zato što nema kontrole, nema upravnika – sve se odvija mehanički. Mašine ne greše – ili rade, ili ne rade. Dok radi, mašina će raditi na isti način.

Proizvodiće opet, i opet, i opet ista paunova pera. Mašina ne radi svesno.

Svestan um pokušao bi da unapredi i da promeni ponešto – s vremena na vreme ubacio bi malo crvene, malo zelene, malo plave jer ima toliko nijansi zelene, toliko nijasi plave... Ponekad bi zamenio pticama glave. Čoveku je dosadno ako mora da ponavlja jednu radnju – ako, na primer, stalno treba da lepi crvene noseve. Isti crveni nos, opet i opet... Za promenu, čovek bi zalepio žuti, zeleni ili plavi nos, a ipak, to se ne dešava.

Materijalisti kažu da se sve odvija mehanički, bez ikakvog svesnog uma. Dokle god proizvodi, proizvodiće isto. Jednog dana mašina će se pokvariti, ali vi nećete biti tu da to vidite. Kad mašina stane, vi nestajete i neće biti svedoka velikog kvara.

Rekao sam starom profesoru Dasgupti: „Ovom raspravom pomoći ću vam da shvatite šta je agonija.“ Egzistencijalisti kažu da postoji razlika između čoveka i životinje.

Prvi put je grupa mislilaca ukazala na razlike između čoveka i životinje. Kažu da su za objašnjenje dovoljne dve

24 |

rečenice. Prva glasi: Egzistencija prethodi esenciji. Druga je: Esencija prethodi egzistenciji. „Kod životinja esencija prethodi egzistenciji. Esencija podrazumeva da se razvije ono što je predodređeno, šta god to bilo. Program dolazi pre rođenja. Pre nego što dođu na svet, postoji otisak. Ne donose kalup sa sobom.

Kalup već postoji i čeka ih. Egzistencija prati esenciju.“ Esencija je program, kalup za ono što će tek postati – koliko života će živeti, koliko mladunaca će imati, koje će boje menjati prema godišnjim dobima – sve. Sve je unapred isprogramirano. Postoje ptice koje preleću hiljade kilometara dolazeći sa Severnog pola jer tamo ne mogu da prežive hladnoću.

Moraju da krenu istog datuma svake godine. Nemaju kalendar, ne znaju da će se godišnje doba promeniti, ali ipak istog datuma svake godine milioni ptica kreću na jug. Staće tek kad pređu pet hiljada kilometara jer bi se smrzle kad bi ranije napravile pauzu.

Naučnike zbunjuje to što im vreme parenja počinje baš na tom putu daleko od kuće. Nalaze partnere i polažu jaja. Kad polože jaja, vraćaju se na Severni pol, gde stižu istog dana u mesecu kao njihovi preci.

Jaja se izležu na vreme, a ptići prevaljuju pet hiljada kilometara do Severnog pola da bi se vratili u svoj svet.

Neverovatno, potpuno zapanjujuće, budući da im niko nikad nije pokazao u kom smeru da lete. Roditelji su vam otišli. Nemate mapu, a Severni pol je pet hiljada kilometara daleko. Tek ste se izlegli iz jajeta. Idete na tako dalek put bez priprema. Ipak, oni uspevaju. Stižu na cilj. Isto se dešava iz godine u godinu.

To znači da je esencija na prvom mestu, a egzistencija je sledi. Ptice ne znaju šta rade. Slede svoj unutrašnji impuls, nagon koji ih tera da putuju. Pošto prelete pet hiljada kilometara, dolaze do roditelja, koji su položili jaja i otišli. Nisu im rekli: „Mi idemo na sever. Kad se izlegnete, krenite za nama. Nemojte nas zaboraviti. Čekaćemo vas tamo.“ Nisu im dali instrukcije o smeru, nisu im ostavili nikakvu poruku. Mogli su bar da ostave jednog starca da pazi na ptiće i da im pokaže put do kuće. Nisu ostavili nikoga. Nisu ostavili poruku. Nije bilo nikakvog kontakta među njima. Ipak, ptići su stigli do kuće.

Neke ribe sa Severnog pola kreću na put u određeno doba godine. Na određenom mestu u blizini Engleske polažu jaja. Pre nego što se jaja izlegnu, počinje selidba – ribe se vraćaju tamo odakle su došle. Kad se mladunci izlegnu, počinju da plivaju u smeru suprotnom od kretanja struje. Prirodno bi bilo da plivaju niz struju, ali program im je utvrđen. Plivaju ka severu, prema roditeljima.

Neće prepoznati jedni druge. Nema ni potrebe, jer su ovi mladunci sami prevalili pet hiljada kilometara uz struju – nisu im potrebni ni roditelji, ni učitelji, ni škole, ni univerziteti. Dovoljni su sami sebi. To je esencija pre egzistencije. Rođeni su s kompletnim obrascem života i samo će nastaviti da ga prate. Ništa novo neće naučiti.

Potra탑ite na www.leo.rs

Piter Džosling

Stabilizovani alicin Najlekovitiji sastojak belog luka Opšte je poznato da je beli luk od početaka istorije jedna od najpoznatijih biljaka, najjači prirodni antibiotik – uništava najširi spektar bakterija koje napadaju ljudski organizam, ali da ima i najjače prirodno antivirusno, antigljivično i protivparazitno dejstvo. Alicin je najlekovitiji sastojak belog luka, a otkriven je tek 1944. i dugo nije mogao biti stabilizovan da bi se izdvojio i koristio za lečenje širokog spektra bolesti. Posebno je bitno dejstvo Alicina na nove bolesti i superbakterije i superviruse potpuno otporne na antibiotike (SARS, Streptokoke nedavno otkrivene u Nemačkoj, MRSA, AIDS...)

Naučnik Piter Džosling iz Engleske je pre nekoliko godina uspeo da posebnim metodom stabilizuje Alicin i upakuje ga u kapsulu od 180 mg, čije dejstvo je jednako količini od 30 režnjeva belog luka, bez ikakvog mirisa i zadah a na luk! Ni jedan drugi proizvod na tržištu na bazi belog luka ne sadrži ni blizu toliku količinu Alicina.

UVODNA REČ Kroz čitavu istoriju se znalo da je beli luk u stanju da pomogne imunom sistemu na razne načine koji su korisni za naše zdravlje, uključujući stimulisanje imunih ćelija, ubijanje uzročnika bolesti i detoksifikaciju uzročnika raka. Međutim, sve donedavno nismo znali kako da ‘upregnemo’ posebne moći za koje se odavno pretpostavljalo da ih ova biljka poseduje.

Postojalo je rasprostranjeno uverenje da je upotreba belog luka u pripremanju hrane vrlo zdrava, i ona to svakako u izvesnoj meri jeste, ponajviše zahvaljujući mnogim mineralima i vitaminima koje sadrži. Naravno, beli luk može da se jede i sirov, mada većini ljudi ne prijaju njegova ljutina i dugotrajan zadah. No, čak i ukoliko bismo se privoleli da žvaćemo njegove češnjeve, korist bi ipak bila daleko manja od one za koju znamo da je mogućna.

Mnogi ljudi se odlučuju za neku od brojnih dostupnih dopuna na bazi belog luka. Ali, kao što ćemo kasnije videti, veoma su male šanse da će pronaći proizvod koji donosi kakvu-takvu korist. A sigurno je da neće steći pravu korist koja je moguća. To deluje malo čudno. Ako

26 |

je beli luk toliko poseban, kako to da on po svoj prilici ne uspeva da preda svoj pun potencijal? Odgovor je taj da je ključni aktivni sastojak, alicin, vrlo nepouzdana, neuhvatljiva i kratkovečna supstanca. U ovoj knjizi ćete saznati kako beli luk proizvodi alicin, to jedinjenje na bazi sumpora sa izuzetnim antimikrobnim svojstvima, za svoju visoko-specijalizovanu namenu, i kako se to jedinjenje brzo rastavlja.

Tek odskora, decenijama nakon što je alicin prvi put otkriven u laboratoriji, omogućena je proizvodnja stabilizovane forme za masovnu upotrebu. Tim hemičara i hemijskih tehnologa je razvio i patentirao jedinstveni proces izdvajanja na bazi vode i sušenja zamržnjavanjem, koji je to omogućio.

Ovo dostignuće je predstavljalo prekretnicu i zahvaljujući njemu današnji istraživači mogu da potpunije i slobodnije ispituju potencijal alicina, da utvrđuju krajnje čudesan spektar dejstava, i to ne samo protiv mnogobrojnih čestih oboljenja, nego i protiv najakutnijih problema današnjice – otpornih bakterijskih, virusnih i gljivičnih infekcija. Saznaćete i kako to da su ti mikroorganizmi mogli sve dosad da muče modernog čoveka, kako to da se opet pojavljuju bolesti za koje je čovečanstvo mislilo da su iskorenjene zahvaljujući rasprostranje-

noj primeni antibiotika, i kolika važnost alicina se očekuje u budućnosti. Što je najvažnije, dostupnost stabilizovanog alicina, proizvedenog u obliku praha, tečnosti ili kreme, znači da su sve koristi od belog luka konačno dostupne ljudima i životinjama. Kasnije ćete u knjizi moći da pročitate koliko je alicin delotvoran protiv zadivljujuće širokog spektra uobičajenih i ređih stanja, i kako možete da ga koristite da ih suzbijete i da se zaštitite od njih.

Molim vas da imate u vidu da pre sprovođenja bilo koje od primena alicina koje su preporučene u ovoj knjizi, posvetite dužnu pažnju svim zdravstvenim problemima koje imate i potražite savet lekara opšte prakse.

Alicin je prirodni antibiotik i sredstvo protiv gljivica i virusa. Ja verujem da je on u stanju da promeni tok istorije. Pod pretpostavkom da ljudi mogu njime da raspolažu u bilo kom obliku koji im odgovara, alicin poseduje sposobnost da poboljša živote, pa čak i da ih spasi.

Garantujem vam: čak i ukoliko ste relativno sposobni i zdravi, bez ikakvih bolesti koje vam zagorčavaju život, primetićete razliku kada počnete da uzimate prave proizvode od stabilizovanog alicina. U roku od tri sedmice ćete se osećati drugačije, možda ćete obaviti detoksi-

kaciju organizma i doživećete poboljšanje svog opšteg zdravlja, blagostanja i otpornosti na bolest.

Prvi deo Istorija belog luka, izvora alicina Da bi se shvatila važnost alicina, uputno je da se prvo shvati istorijski značaj belog luka. Od svih biljaka koje se koriste u kuvanju i prirodnoj medicini, to je svakako najpoznatija i najupotrebljavanija širom sveta. To ne iznenađuje kad se uzme u obzir da je njegova reputacija kao ‘’leka za sve bolesti’’ bila čvrsto utemeljena milenijumima.

Upotreba belog luka, biljke koja je izvor tog nepostojanog sastojka i dragocenog, okrepljujućeg leka, postojala je još u starom Egiptu. Takođe je bila rasprostranjena kod Vavilonaca i Hebreja. Velika piramida u Gizi u Egiptu nosi zapis koliko su belog i crnog luka jeli radnici koji su gradili piramide. Čak postoje podaci da je beli luk bio uzrok prvog poznatog radničkog štrajka, koji je izbio kada su vladajući Egipćani obustavili dnevno sledovanje timovima građevinaca radi zaštite od bolesti i povećanja

www.leo.rs | 27

snage. Ljudi su bez odlaganja odložili oruđe i odbili da nastave sa radom dok im se ne vrati sledovanje!

Egipćani su često u običnim grobovima ostavljali glinene modele belog luka. Povrh svega toga, njegove moći kao da su bile priznate na svim nivoima društva pošto je, za vreme iskopavanja Hauarda Kartera 1922. godine, pronađeno šest pažljivo postavljenih glavica belog luka u Tutankamonovoj grobnici, verovatno za rasterivanje zlih duhova.

Jasno je da su Egipćani bili upoznati sa moćima belog luka.

Prema zapisima, bili su čuveni po svom uzgajanju velikih količina žitarica od kojih su se pekle ogromne količine hleba – glavnog sastojka uobičajene ishrane u to doba. Nažalost, to je često izazivalo probleme sa karijesom. Mleveno brašno je često sadržalo trunke silicijum dioksida sa vodeničnih točkova od peščanog kamena, a to je često dovodilo do preranog trošenja zubne gleđi i kvarenja zuba. Jedino što je moglo da pomogne je bilo korišćenje ljutih svojstava belog luka, izmrvljenog u kašu koja se nanosila direktno na oboleli zub! U tom prilično vrućem podneblju bilo je mnogo komaraca i drugih insekata koji bodu i ujedaju, a od kojih su mnogi prenosili malariju i druge zarazne bolesti. I ponovo je beli luk bio spasonosan – kao delotvorno sredstvo za odbijanje insekata.

Beli luk je hiljadama godina bio priznat kao lek među Egipćanima, Vaviloncima, starim Grcima, Kinezima, Vikinzima, Indijcima i Rimljanima.

BOTANIČKA POZADINA Kako je vreme odmicalo, primene belog luka u medicini su napredovale i mnogi čuveni lekari i filozofi su spominjali koristi od njega. Hipokrat, Homer, Aristotel, Plinije, Galen, Vergilije i Muhamed – svi su oni verovali da beli luk poseduje mnoga korisna svojstva. Grčke i rimske armije su, poput egipatskih radnika, jele beli luk radi povećanja snage, a prvi olimpijski atletičari su ga konzumirali u velikim količinama pre takmičenja da bi povećali izdržljivost i kao preventivu od bolesti. Smatralo se da je beli luk hrana podesna za jednog boga ili boginju, i svečano je stavljan na gomile kamenja na raskrsnicama, posvećene grčkoj boginji Hekati.

Sve otada, beli luk su koristile najvažnije kulture širom sveta. To najviše važi za Kinu, u kojoj je beli luk uvek bio korišćen i u kuvanju i u medicini. Kinezi beli luk zovu ‘suan’. Činjenica da se to piše kao jedan znak u tako drevnom jeziku pokazuje da je među prosvećenima bio odvajkada cenjen. Kinezi su tradicionalno koristili beli luk kao pomoćno sredstvo za dugovečnost, pošto je bio poznat i kao lekovita i kao zagrevajuća biljka koja potpomaže cirkulaciju krvi i verovalo se da je blagotvoran u slučajevima tumora, tuberkuloze, kašlja, prehlade i infekcija, kao i za vidanje rana.

Rimljani su doneli beli luk u Britaniju, a kasnije je bio uzgajan u samostanskim baštama. Do Srednjeg veka se

28 |

već vrlo dobro znalo da je koristan, mada ga nisu svi voleli! Negde u to vreme su nastale legende o njegovim magijskim svojstvima i njegovoj čuvenoj sposobnosti da odbija zloduhe, a naročito vampire! Smatra se da je zbog dugih šiljatih listova nastao naziv ‘gar’, što na staroengleskom znači koplje, i ‘leac’ [lik], što znači praziluk ili povrće. Beli luk u prirodi potiče iz stepa u centralnoj Aziji, gde je biljka divlje rasla. Širom sveta su rasle druge divlje podvrste, obično u šumovitim područjima. Pošto je član porodice ljiljana (Liliaceae), botanički naziv belog luka je Allium Sativum (kultivisana vrsta). U druge bliske članove te vrste spadaju crni luk (Allium Cepa), sitni luk (Allium schoenoprasum), praziluk (Allium porrum) i vlašac (Allium ascolonium). Malo dalji srodnici su jadičac, zvončić (divlji zumbul), aloje vera i đurđevak. Od svih alijuma, beli luk je najmoćniji i najpoznatiji po kulinarskim prednostima i brojnim medicinskim primenama.

Redovno uzgajan i u elizabetanskim seoskim baštama u 16. veku, beli luk je postao poznat kao seljačka hrana. U to vreme se njegov zadah smatrao neprijatnim i nije baš bio omiljen u srednjoj i višoj klasi. Negde u to vreme je beli luk dobio naziv ‘Siromahova Melasa’, koji potiče od grčke reči za ‘protivotrov’, koja je na latinskom glasila ‘theiracus’. Takođe je bio poznat kao ‘đavolova kita cveća’ i ‘veštičji otrov’, nesumnjivo zbog reputacije da odbija svako zlo. Još jedan naziv koji je postao sinonim za beli luk bio je ‘kamfor sirotinje’, zbog njegovog snažnog vonja.

U novije doba su se u vreme dva svetska rata stavovi značajno pomerili u prilog belog luka. Za vreme Prvog svetskog rata, britanska vlada je farmerima diljem zemlje nudila jedan šiling po težinskoj funti za uzgajanje ove biljke. Razlog za to je bio taj što su se njegova medicinska svojstva koristila za suzbijanje dizenterije i kao pomoćno sredstvo za lečenje i sprečavanje bakterijske infekcije kod ranjenih vojnika. U Drugom svetskom ratu je beli luk ponovo bio veoma korišćen zbog svojih antibiotskih svojstava.

Vodeni ekstrakti belog luka sadrže obilje korisnog sumpora koji može da oslobodi puni potencijal biljaka i tla kada se koristi kao biostimulans, omogućavajući maksimalnu efikasnost u ishranjivanju biljaka i pomažući u sprečavanju napada insekata. Donja tabela jasno pokazuje da ekstrakti na bazi vode poput stabilizovanog alicina oslobađaju znatno više sumpora od alternativa na bazi ulja.

Koncentracije tiosulfinata u ekstraktima za koje se koriste različiti metodi Voda 22.46 So Riblje ulje

17.46 2.27

Ulje od repice

0.95

Parafin 1.03 Šta je alicin i kakve su medicinske koristi od njega?

Beli luk se odlikuje neobično velikim brojem sastojaka, među kojima je i sedamnaest aminokiselina, najmanje 33 sumporna jedinjenja, osam minerala (germanijum, kalcijum, bakar, gvožđe, kalijum, magnezijum, selen i cink) i vitamini A, B1 i C. Takođe sadrži i vlakna i vodu, ali u njemu nema ni traga od alicina, tog čudesnog jedinjenja kojem je ova knjiga posvećena. Kako je to moguće?

Radi se o načinu na koji se biljka razvila kako bi se zaštitila od napada mikroba u tlu, a priča glasi ovako: ALIJIN I ALINAS – DINAMIČNI DUET Italijanski hemičar C. J. Kavalito je 1944. godine prvi iz ekstrakata belog luka izolovao jedno nepostojano, sumporno jedinjenje snažnog mirisa sa antibakterijskim svojstvima. Tu supstancu je nazvao alicin (al-e-sin), po generičkom nazivu same biljke Allium Sativum. Četiri godine kasnije su istraživači Stol i Sibek, takođe prilikom ispitivanja belog luka, otkrili jedno sumporno jedinjenje bez mirisa koje su nazvali alijin (al-e-een). I ustanovili su da ga drugi sastojak belog luka, enzim alinas (al-i-naze), pretvara u alicin. Istraživači su došli do još jednog značajnog otkrića: kada su ispitivali poprečni presek češnjeva, otkrili su da su alijin i alinas smešteni u različitim odeljcima. U neoštećenom češnju su bili potpuno odvojeni, ali čim bi se njegova struktura razbila (najčešće sečenjem) – te dve supstance su stupale u dodir i formirale alicin.

ALICIN I NJEGOVE MEDICINSKE KORISTI To preoblikanje se odvija izuzetno brzo, za samo par sekundi. Još intrigantnija je nepostojanost alicina. On ostaje aktivan samo u jednom kratkom periodu pre rastvaranja.

Mora da postoji razlog za to. U prirodi ništa ne postoji bez razloga. Sve indicije navode na to da beli luk poseduje odbrambeni mehanizam protiv napada organizama koji nastaju u tlu. Ustanovljeno je da prodiranje gljivica i drugih patogena iz zemlje izaziva reakciju alijina i alinasa, koji hitro proizvode lokalna pojavljivanja alicina koji deaktivira upadače. Ta karakteristika čini osnovu sposobnosti alicina da uništi nepoželjne organizme, o kojima ćete kasnije više saznati. Postoji jak razlog zašto visokoreaktivni molekuli alicina imaju tako kratak radni vek. Da nije tako, oni bi nastavili da reaguju sa proteinima koji ih okružuju – uključujući i enzim alinas – što bi potrošilo zaštitu belog luka, koja bi kasnije mogla da mu zatreba.

Ovaj veoma delotvoran binarni hemijski mehanizam

obezbeđuje da odbrana češnja bude vrlo lokalizovana i kratkovečna – tek dovoljna da se odbije napad. Preostali alijin i alinas ostaju u rezervi da odbiju naredne napade.

S jedne strane, to je dobro za prinos belog luka, ali stvara određene probleme svakome ko pokuša da izdvoji i izoluje ključni aktivni sastojak na način koji je koristan.

Pet decenija nakon njegovog početnog otkrića, alicin je po prvi put bio izolovan u svom stabilizovanom obliku.

MAJKA I POTOMSTVO Kada se alicin raspadne, nastaje čak 200 drugih sumpornih jedinjenja. Mnoga od njih su, kao i alicin, kratkotrajna, dok druga opstaju. Jedno od njih se zove ađojen (ah-ho-ene) po španskoj reči za beli luk – ‘ađo’ (ajo), i za njega je utvrđeno da je delotvoran protiv tromboze, mikoze (zaustavlja gljivične infekcije) i taloženja masnoća.

Druga jedinjenja koja su privukla naučno interesovanje u širokom spektru bolesnih stanja, koristila su se samo u eksperimentima na životinjama ili na uzorcima ljudskih ćelija u laboratorijama. Među njih spadaju dialildisulfid (DADS) i dialiltrisulfid (DATS).

Stoga alicin može da se smatra za matičnu supstancu iz koje sve druge proističu. Sirovi beli luk se u većoj ili manjoj meri rastvara u alicin i potom u brojne ‘’sinove i kćeri’’ alicinske forme, od kojih neke imaju blagotvorno dejstvo na telo, a neke ne. ŠTA JE DAKLE ALICIN? U nerazumljivoj terminologiji biohemičara, alicin se opisuje kao dialil tiosulfinat, alil sulfid ili čak S-(2-Propenil) 2-Propen-1-sulfinotioat. Važnije od toga je da se ima u vidu najpresudniji i najreaktivniji deo molekula alicina – sumpor-sumpor spoj povezan sa jednim atomom kiseonika.

Hemičari znaju da je ova struktura veoma reaktivna i da daje alicinu izvanredna antibiotska svojstva, a naročito potencijal da unapredi imuni sistem na mnoge važne načine, uključujući stimulisanje imunih ćelija, razaranje patogena i detoksikaciju uzročnika raka (karcinogena).

Pre pojave farmaceutskih antibiotika, izmrvljeni vodeni ekstrakti belog luka su se koristili za lečenje niza zaraznih bolesti, uključujući dizenteriju, tifus, koleru, velike boginje i tuberkulozu. A onda je 30-tih godina XX veka pronađen prvi tip antibiotskih lekova – sulfonamidi. Oni su bili tako uspešni upravo zbog prisustva reaktivne sumporne grupe – potpuno iste grupe koju sadrži alicin.

KAKO ALICIN DELUJE? Pošto je, biološkim rečnikom govoreći, tako ‘preduzimljiv’ u delovanju protiv mikroorganizama, alicin je u stanju da prodre kroz zidove njihovih ćelija. Usled toga je u stanju da poremeti njihovu biohemijsku ravnotežu i da spreči njihovu aktivnost. U niskim koncentracijama

www.leo.rs | 29

alicina, stepen njihovog sprečavanja ne mora biti toliki da ih uništi, ali je dovoljan da zaustavi zaraznost mikroba.

Kod nešto viših koncentracija, dejstvo na mikroorganizam je razorno (videti kasnije više pojedinosti). Činjenice o alicinu Da li klasične dopune belog luka deluju?

Kada uđete u prodavnicu zdrave hrane ili u apoteku, nudi vam se zbunjujuće mnoštvo dopuna na bazi belog luka, uz tvrdnju da se u svima njima nalazi alicin. Međutim, u prikazu brendova dopuna belog luka datom marta 2003, nezavisno udruženje potrošača ConsumerLabs. com je ustanovilo da moć tih proizvoda – procenjena po sposobnosti svakog proizvoda da stvori alicin u laboratorijskom testu – varira čak do 1500 %. ConsumerLabs.com je ustanovio da gotovo četvrtina proizvoda kojima nije istekao rok (mator beli luk ne proizvodi nimalo alicina) sadrži manje alicina nego što se smatra lekovitim, pa i to samo u laboratoriji a ne u vašem telu, koje predstavlja potpuno drugačiju sredinu.

Globalna potrošnja belog luka godišnje u proseku iznosi jedan češanj po čoveku! A u Velikoj Britaniji je više od dva miliona pakovanja dopuna belog luka bilo kupljeno u 2005/2006 u apotekama, samoposlugama i veletrgovinama radi lečenja povišenog holesterola, visokog krvnog pritiska i drugih uobičajenih oboljenja. Po mnogim izvorima, to beli luk čini najpopularnijim biljnim proizvodom. Pa ipak, NIKO od tih potrošača ne dobija ono što mu je stvarno potrebno od proizvoda od belog luka – ključni lek za sve, alicin!

Zbog čega? Kao što smo videli, alicin nastaje kada se pokida češanj belog luka, usled dejstva dva sastojka u odbrani od napadajućih organizama iz tla. No, isto kao što se alicin proizvodi u roku od nekoliko sekundi, njegova moć se podjednako brzo i gubi. U svom prirodnom, nestabilizovanom obliku, on se brzo rastvara i naprosto nije dostupan kao aktivna supstanca koja koristi ljudima. Ukratko, bez alicina u njegovom stabilizovanom obliku, ove dopune imaju malo ili nimalo od moći alicina. To je potvrđeno potpunim nedostatkom bilo kakvog kliničkog dokaza za njihovo ma kakvo dejstvo kao antimikrobskog činioca.

Razmotrimo malo podrobnije proučavanje ConsumerLabs.com-a. Nabavljeno je i ispitano trinaest proizvoda od belog luka kojima nije istekao rok i jedan kojem je rok istekao. Količina alicina u nezastarelim proizvodima od belog luka je varirala petnaestostruko u laboratorijskom sudu, koji nema nikakve veze sa okolnostima u ljudskom telu. Jasno je da ne postoji doslednost i trajnost u kvalitetu. Ironično, za jedan od proizvoda sa najmanje alicina se tvrdilo da je ‘’bogat alicinom’’. U više proizvoda alicina nije bilo ni približno onoliko koliko je proizvođač tvrdio da ga ima.

30 |

Retki su proizvodi za koje je jasno navedeno koliko alicina sadrže, a i kada postoji taj podatak, on nije uvek tačan. Važna reč u tim tvrdnjama je ‘’sadržina’’. To je čisto teoretska količina koja ne utiče na čovekovo telo, zato što naše želučane kiseline deaktiviraju alinas, enzim koji proizvodi alicin. Stručnjaci za beli luk – kao što su dr Leri Louson i prof. Erik Blok, a takođe i moja grupa istraživača – procenjuju da kad god progutate tipični proizvod sa prahom belog luka, 95 njegovih procenata nikada neće postati aktivno i vi od njega nećete dobiti praktično ništa. Proverite koliko se tačno belog luka nalazi u vašoj dopuni, pošto su neke od njih gotovo potpuno lišene belog luka. Pitajte da li taj proizvod ima neku objavljenu kliničku dokaznu građu. Skorašnji članak Lousona i Vanga u Journal of Agricultural Food Science pokazao je da većina dopuna na bazi belog luka napravljena po standardu potencijala alicina i da su one obložene da bi se sprečilo delovanje želučane kiseline.

Da bi se utvrdilo da li ti proizvodi oslobađaju navedenu količinu alicina u simuliranim gastrointestinalnim uslovima (kakvi postoje u vašoj utrobi), standardni metod za oslobađanje leka bio je primenjen na sva 24 poznata brenda kapsula. Svi brendovi su imali efikasne zaštitne slojeve i posedovali navedeni potencijal alicina kada se izmrve i ostave u vodi, ali 83% njih je oslobodilo manje od 15% svog potencijalnog oslobađanja alicina pri rastvaranju. Samo kada imaju visoku aktivnost alinasa i kada se brzo raspadnu, tablete ispoljavaju veliko oslobađanje alicina. Istraživači su zaključili da dopune sa prahom belog luka više ne treba da se standardizuju prema potencijalu alicina, već prema oslobađanju alicina pri rastvaranju. Dodatni dokazni materijal su u istom časopisu izneli dvojica istraživača sa katedre za hemiju na Kalifornijskom univerzitetu. Oni su analizirali veliki broj proizvoda od belog luka koji su dostupni na tržištu i zaključili su da je količina alicina koja se dobija iz tih proizvoda – kada se ispita u želučanoj ili crevnoj tečnosti – manja od milionitog dela (ppm). To može da se poredi sa garantovanom stoprocentnom sadržinom od najmanje 300 ppm alicina iz proizvoda koji zaista sadrže alicin i koji se danas nalaze na tržištu. Nezavisno istraživanje potvrđuje da mnoge dopune belog luka ne mogu da pruže NIMALO glavnog aktivnog sastojka belog luka, alicina.

Kada se sve ovo rezimira, jasno je da ne mogu da se porede proizvodi za koje se tvrdi da sadrže alicin i proizvodi koji ga zaista sadrže i koji se sada nude potrošačima širom sveta. Neki preparati u vidu tableta sa belim lukom zaista imaju sposobnost da stvore malene količine alicina, zbog čega su prisutna i sva korisna sumporna jedinjenja koja potiču od alicina. Ali, kao što smo videli, stvarna količina alicina koju vaše telo dobija iz tih proizvoda je sićušna. Iz tog razloga nisu objavljeni NIKAKVI PODACI o tim proizvodima koji bi pokazali ma kakvo antimikrobsko dejstvo, a čak ni nedavna proučavanja o

kardiovaskularnom dejstvu nisu uspela da potvrde obećanje koje su ranija proučavanja iznosila. Šta je sa sirovim belim lukom?

Jedenje belog luka, koji sam po sebi značajno varira u relativnoj količini alicina, nije pravi izbor kada se uzmu u obzir društvene konsekvence i, sa stanovišta struke, deaktivirajuće dejstvo želučane kiseline na alinas. U svakom slučaju, naučnici su ustanovili da količina alicina oslobođenog iz različitih belih lukova širom sveta varira i do deset puta, pa pošto alicina može biti maksimalno 4%, morali bi da žvaćete užasno mnogo belog luka! Šta je sa uljem od belog luka?

Rezultati nezavisnog ispitivanja Kamdenskog udruženja za istraživanje hrane i pića i prestižne Voren Springs laboratorije, pokazuju da ulje od belog luka ne pruža alicin. To je zato što on biva uništen u procesu vrenja koji se primenjuje u proizvodnji ulja. Međutim, mora se reći da neki proizvodi na bazi ulja sadrže potencijalno korisna sumporna jedinjenja zahvaljujući visokim nivoima koncentracije i mogu da pomognu u različitim cirkulatornim poremećajima.

MIKROBIOLOGIJA STABILIZOVANOG ALICINA Postoje četiri glavne karakteristike koje određuju koliko će antibiotik biti delotvoran. Alicin je poznat kao ‘’antibiotik iz prirode’’ i savremeni postupak je pokazao da stabilizovani alicin ima sve potrebne karakteristike da bi predstavljao moderni antibiotik koji je u stanju da uništi čak i one vrste bakterija koje su najotpornije na lekove, uključujući MRSA, MDRTB i PRSP. Te četiri glavne karakteristike su: Selektivnost – Sva klinički delotvorna antimikrobska sredstva ispoljavaju selektivnu toksičnost prema nekoj određenoj bakteriji, a ne prema mnoštvu njih. Ta karakteristika je ono po čemu se antibiotici razlikuju od dezinfekcionih sredstava. Baza za selektivnost varira od jednog do drugog antibiotika. Kada je selektivnost visoka, antibiotici po pravilu nisu toksični. No, čak i visoko selektivni antibiotici moga da imaju prateće pojave.

Terapeutski indeks – Terapeutski indeks se definiše kao uzajamni odnos doze koja je toksična za primaoca i delotvorne terapeutske doze. Što je viši terapeutski indeks, to je bolji antibiotik.

Kategorije antibiotika – Antibiotici su kategorisani kao baktericidni ako uništavaju podložne bakterije ili kao bakteriostatički ako reverzibilno sprečavaju razvoj bakterija. Uglavnom se daje prednost korišćenju baktericidnih antibiotika, ali brojni činioci mogu da nalažu upotrebu nekog bakteriostatičkog antibiotika. Kada se koristi bakteriostatički antibiotik, trajanje terapije mora

da bude dovoljno dugo da omogući da odbrambeni mehanizmi ćelija i telesnih sokova unište bakterije. Pritom može da se pojavi i potreba za korišćenjem baktericidnih antibiotika radi lečenja infekcija endokarda ili moždane opne. Odbrane primaoca su relativno neuspešne na tim mestima, a opasnosti nastale usled takvih infekcija iziskuju brzo uništavanje organizama.

Testiranje antibiotske podložnosti – Osnovne kvantitativne mere aktivnosti antibiotika u epruveti su minimalna inhibitorna koncentracija (MIC) i minimalna baktericidna koncentracija (MBC). MIC je najniža koncentracija antibiotika koja dovodi do suzbijanja vidljivog razvoja (kolonija na ploči ili zamućenosti na supi date kulture) pod standardnim uslovima. MBC je najniža koncentracija antibiotika koja uništava 99,9% izvornog inoculuma (ubrizgavanja) u datom vremenu.

Da bi antibiotik bio delotvoran, MIC ili MBC moraju da budu ostvarljivi na inficiranom mestu. Farmakološka apsorpcija i distribucija antibiotika će uticati na dozu, putanju i učestalost primene antibiotika u cilju postizanja delotvorne doze na inficiranom mestu.

U kliničkim laboratorijama, test difuzije diska predstavlja uobičajen test za antibiotsku podložnost. U ovom testu, bakterijski izolat je jednoobrazno ubrizgan na površinu agar ploče (agar – gel od crvene alge). Filter-disk impregniran standardnom količinom antibiotika se nanosi na površinu ploče i antibiotiku se omogućava da se rasprostre u okolni medijum. Rezultat je postepeno pojačavanje antibiotika koji okružuje medium. Sledeći inkubaciju, na ploči se pojavljuje bakterijska ‘livada’. Zone sprečavanja bakterijskog rasta mogu biti prisutne oko antibiotskog diska. Veličina zone inhibicije zavisi od brzine širenja antibiotika, stepena podložnosti mikroorganizma i brzine razvoja bakterije. Zona sprečavanja u testu difuzije diska je u obrnutoj srazmeri sa MIC-om.

Test se obavlja pod standardizovanim uslovima i za svaki antibiotik su utvrđene zone sprečavanja. Ukoliko je zona sprečavanja (tj. inhibicije) ravna standardu ili veća od njega, smatra se da je organizam osetljiv na dotični antibiotik. A ukoliko je zona sprečavanja manja od standarda, smatra se da je organizam otporan.

Kombinovana terapija – Kombinovana terapija sa dva ili više antibiotika se koristi u posebnim slučajevima: (1) da bi se sprečila pojava otpornih kultura bakterija, (2) da bi se lečili hitni slučajevi u periodu dok se etiološka dijagnoza još uvek razvija, i (3) da bi se iskoristilo antibiotsko sadejstvo.

Antibiotsko sadejstvo javlja se kada su učinci kombinacije antibiotika veći od zbira učinaka pojedinačnih antibiotika. Antibiotski antagonizam (suparništvo) javlja se kada jedan antibiotik, obično onaj sa najmanjim učinkom, ometa učinke drugog antibiotika.

www.leo.rs | 31

NASTAVAK

Lorna Birn

Anđeli u mojoj kosi Anđeli u mojoj kosi je autobiografija jedne Irkinje - mistične vidovnjakinje, koja poseduje moći svetaca iz pradavnih vremena. Lorna Birn viđa anđele i razgovara s njima još od najranijeg detinjstva. Sada kada su joj deca odrasla ona po prvi put otvoreno govori o stvarima koje je videla i naučila.

2 Čuvari kapije • Tata nije mnogo zarađivao od opravki bicikala – zapravo, niko u tom kraju nije imao mnogo novca, pa su ga uvek molili za pomoć i obećavali da će platiti „sledeći put“.

Moj tata je bio čovek dobrog srca, pa smo često ostajali gladni. Obrok nam se često sastojao od hleba i margarina, ili hleba i džema, ali se nikad nisam žalila da mi krči stomak jer sam znala da su mama i tata već pod velikim stresom.

Naposletku su mi ipak izbile rane po koži pa su me odveli lekaru. On je rekao rodite­ljima da imam manjak vitamina i da treba da dobijam sveže voće i povrće svakog dana.

Ali uz sve te novčane probleme retko sam dobijala voće i povrće, osim kad bi nam naši susedi – koji su imali veliku baštu – dali nešto. Što se tiče odeće, puno smo zavisili od paketa koji su stizali od rođaka iz Amerike, i kad god bi neki paket stigao, to je bilo kao čarolija. Naš život je bio težak, kao što je bio i za mnoge druge.

Tatina radnja zapravo se sastojala od jedne male tamne prostorije na koju se nasla­njala mala zgrada sa limenim krovom. Bila je puna stolova za popravku i alata – drugih stvari – i mirisala je na ulje i mazivo. Ponekad, pre nego što bi tata došao kući na čaj, pozvao bi me u radionicu i tražio da mu pomognem tako što ću

32 |

držati limenku sa mašću koju je koristio da očisti ruke.

Bila je crna i lepljiva i smrdela je užasno, ali je obavljala posao. Nakon što bi trljao ruke tom mašću nekoliko minuta, obrisao bi ih prljavom starom krpom i energično nastavio da ih trlja. Potom bi pošao u kuhinju i oprao ih hladnom vodom (jedini način da dođemo do tople vode bio je da zagrejemo kotao na vatri); nakon toga bi njegove ruke ponovo bile potpuno čiste. Volela sam da pomažem mom tati – čak i da mu držim limenku – a ponekad bi me zamolio da čuvam radnju dok bi on pio čaj sa mamom, za slučaj da neko uđe. *** U školi, Hosus bi ponekad seo za učiteljev sto kad učitelj nije bio tamo. Prvog dana kad sam videla Hosusa u učionici, ne mogavši da poverujem svojim očima, upitala sam ga glasno: „Šta ti radiš tu?“ Učitelj je čuo nešto, okrenuo se i pogledao u mom pravcu. Morala sam da stavim ruku na usta da bih prestala da se smejem.

Razlog mog velikog iznenađenja bio je sledeći: iako je u učionici uvek bilo anđela čuvara, Hosus je bio drugačiji. On nije bio anđeo čuvar. Anđeli čuvari dece su izuzetno sjajni, izuzetno svetli, kao blistave svetiljke. Hosus je izgledao potpuno drugačije, imao je više ljudskih crta: njegova odežda je dodirivala nameštaj. Hosus je izgledao drugačije da bi mi pomogao da uočim razliku

između anđela čuvara i posebnih anđela koji su bili deo mog života. Kao dete, imala sam da učim kako da razlikujem razne vrste anđela.

Razne vrste anđela znale su razne veštine. Baš kao što smo i ja i svako drugo dete morali da naučimo da razlikujemo učitelja od lekara, ja sam morala da naučim da razlikujem razne vrste anđela kako bih stekla predstavu o tome kako anđeli mogu da pomognu meni i drugima.

Hosus me je često zasmejavao i jednom sam ga upitala: „Misliš li da oni misle da sam ja prosta, ili kako me zovu, ‘retardirana‘, zato što me vide da se smešim i smejem a ne vide čemu se smejem? Šta misliš šta bi mislili kad bi znali da sediš za učiteljevim stolom obučen kao učitelj?“ Hosus se nasmejao: „Pobegli bi vrišteći, kao da ovde ima duhova.“ „Zar ne bi znali da si anđeo?“ „Ne. Oni nas ne vide onako kako nas ti vidiš.“ Kao što sam rekla, uvek sam mislila da druga deca mogu da vide anđele i razgovaraju sa njima, i tek sa nekih šest godina počela sam da zapažam da to nije tako. „Znaš, Hosuse, znam da neka deca mogu da vide anđele.“ A on mi odgovori: „Da, naravno da mogu, ali samo dok su veoma mala, a potom porastu. Kad stignu u tvoje

godine, većina dece nas više ne vidi; neka prestaju da nas vide već kada napune tri godine.“ U stvari, sve bebe vide anđele i duhove, ali otprilike u vreme kada dete progovori, njemu počinju da govore šta je stvarno a šta nije stvarno, pa ako stvari nisu opipljive kao što su njihove igračke, kažu da su one izmišljene.

Mala deca bivaju uslovljena i gube sposobnost da dalje vide i doživljavaju. Pošto danas obrazovanje počinje ranije, sve manje ljudi razgovara sa anđelima; i to je jedan od razloga zbog koga su me anđeli naveli na to da napišem ovu knjigu. A to je nešto čega se veoma plašim, jer ne želim da mi se podsmevaju, ali znam da to moram da uradim; naposletku ja uvek uradim ono što anđeli žele...

Nas u svakom trenutku okružuje na milione anđela – nemoguće ih je prebrojati, kao ni pahuljice – ali su mnogi nezaposleni. Oni se trude najbolje što mogu da pomognu, ali ne mogu uvek da dopru do ljudi. Zamislite milione nezaposlenih anđela kako lutaju unaokolo!

Oni nemaju šta da rade zato što većina ljudi naporno radi da proživi svoj život i nisu svesni da su anđeli tu da im pomognu; i da su sveprisutni.

Bog od nas hoće da budemo srećni i da uživamo u svojim životima, pa šalje anđele da nam pomognu. Toliko mnogo je duhovne pomoći koja samo čeka na nas da je uzmemo. Ali, dok neki od nas posežu za tom pomoći,

www.leo.rs | 33

mnogi to ne čine. Anđeli nas prate govoreći nam da su tu, ali mi ih ne čujemo; mi nećemo da čujemo. Mi verujemo da sve možemo da uradimo sami. Zaboravili smo da imamo dušu i verujemo da smo samo krv i meso. Verujemo da nema ničeg iza toga: da nema života posle smrti; da nema Boga; da nema anđela. Nije nikakvo čudo što smo postali sušti materijalisti, bića opsednuta sobom.

Ljudska bića su mnogo više od puke telesnosti, pa kad postanete svesni toga i počnete da verujete da imate dušu, vaša povezanost sa vašim anđelom će procvetati. Čak i u ovom času, dok sedite tu i čitate ovo – verovali ili ne – uz vas je jedan anđeo: to je vaš anđeo čuvar i on vas nikad ne napušta. Svakom od nas dat je dar u vidu štita načinjenog od svetlosti. Deo zadatka anđela čuvara je da postavi taj štit oko nas. Za Boga i anđele mi smo jednaki; svi mi zaslužujemo da budemo zaštićeni, zbrinuti i voljeni, bez obzira šta drugi misle o nama – dobro ili loše.

Kada posmatram nekog, ja mogu fizički da vidim taj štit oko njega: on izgleda kao da je živ.

Vaš anđeo čuvar je čuvar vratnica vašeg tela i vaše duše. On vam je dodeljen još pre nego što ste bili začeti: dok ste rasli u majčinoj utrobi, on je bio tu sa vama, štiteći vas u svakom trenutku. Kad se rodite i dok rastete, vaš anđeo čuvar se ne odvaja od vas ni na trenutak: on je sa vama dok spavate, dok ste u kupatilu, sve vreme – vi nikad niste sami. Potom, kad umrete, vaš anđeo čuvar je tu pored vas, pomažući vam da pređete u drugi svet. Vaš anđeo čuvar takođe pušta druge anđele u vaš život da vam pomognu u raznim stvarima; oni dolaze i odlaze. Ja te anđele zovem anđelima učiteljima.

Možda će vam biti teško da u ovo poverujete; ako ne verujete, preispitajte svoju nevericu. Ako ste cinični, preispitajte svoj cinizam. Šta možete izgubiti ako se otvorite za mogućnost da postoje anđeli, ako se otvorite svom duhovnom sopstvu i naučite nešto o sopstvenoj duši? Zamolite anđele da počnu da vam pomažu.

Anđeli su sjajni učitelji.

Dok sam bila dete, anđeli su tako mnogo vremena provodili sa mnom, učeći me i pokazujući mi stvari, da sam bila veoma srećna kada bih ostajala sama satima bez prestanka. Jedno od mojih omi­ljenih mesta bila je udobna mala spavaća soba koju sam delila sa mojom sestrom Emer. Plafon je bio nizak i nagnut, a prozor tako nisko da sam morala da klečim ili da čučim da bih posmatrala prolaznike na ulici. Posmatrala bih susede kako prolaze ulicom ispod i ponekad bih pored njih videla ono za šta sam znala da je njihov anđeo čuvar – bilo je to kao da je neka lepa, svetla osoba sa njima. Ponekad je izgledalo kao da anđeo čuvar lebdi, ali je u drugim slučajevima izgledalo kao da hoda. Ponekad bi čak izgledalo kao da je postao deo neke osobe, ili da stoji iza nje sa krilima obavijenim oko nje, u zaštitničkom zagrljaju.

Ti anđeli su se pojavljivali u svim veličinama: ponekad bi se pojavili kao iskra koja bi potom rasla i otvorila se do pune

34 |

veličine; ponekad bi bili masivni, mnogo veći od osobe koju štite. Anđeli čuvari su bili sjajni i često obučeni u nešto sasvim zlatno, ili srebrno, ili plavo, ili su nosili razne boje.

U drugim slučajevima bih mogla da vidim duha – baš kao što sam videla mog brata Kristofera. Jedna susetka, koja je živela na vrhu brda, ponekad bi prošla kraj prozora sa svojom decom – bebom i malim detetom u velikim starim kolicima, i dva druga deteta, koja su bila jedva malo veća od beba – i videla bih kako kraj njih hoda neki starac. Jednog dana je ta susetka bila sa mojom mamom u radnji pa sam čula kako kaže da joj nedostaje njen otac, koji je nedavno umro. Znala sam da je taj stari čovek koga sam videla bio njen otac, a deda ove dece.

Nasmejala sam se, jer iako joj je nedostajao njen otac, on je ipak bio tu sa njom – ona samo nije mogla da ga vidi. Ona ga je toliko volela da je njegov duh ostao sa njom da joj pruži pomoć i utehu, sa namerom da bude uz nju sve dok ona ne bude spremna da ga pusti da ide.

Isprva sam često brkala te duhove i ljude – kao u slučaju Kristofera – ali vremenom su me anđeli naučili kako da uočim razliku između duha i žive osobe. Malo mi je teže da to objasnim: duh izgleda kao jedan od nas, samo je svetliji – kao da poseduje svetlost u sebi. Oni mogu da usmeravaju tu svetlost gore-dole; što je viši nivo te svetlosti, to su duhovi providniji i prozračniji.

Ako duhovi tu svetlost usmere nadole (što povremeno čine da bi učinili sebe manje nametljivim), moguće je pomešati ih sa pravom osobom od krvi i mesa. Jednostavno rečeno, to je kao da ste rekli zdravo susedu koji prolazi drugom stranom ulice, pa vam nekoliko minuta kasnije sine da je taj koga ste pozdravili bio Džoni, ali da je on umro pre šest meseci. Možda ćete se tek onda prisetiti da je Džoni izgledao svetlije nego drugi ljudi.

Još jedna stvar koju sam volela da gledam kroz prozor bila je energija koja je tekla oko ljudi. Na primer, videla bih majku jedne moje prijateljice i vrtložne zrake svetlosti koji dolaze od nje – sjajne, iskričave zrake slezove, purpurne, crvene, zelene ili tirkizne boje, koji su izbijali iz središnje tačke, kao vrtlog. Bila je to energija koja se razlikovala od energije te žene i fascinirala me je. Kasnije sam čula moju majku kako kaže da će ta žena imati bebu i nasmejala se u sebi.

Na isti način mogla sam da vidim da li su ljudi bolesni, čak i kad ne bih sasvim razumela šta vidim. Pokretna tamna senka postala bi uočljiva oko tela te osobe, pokazujući mi da nešto nije u redu sa njenom krvlju. Ponekad bi kost blesnula i mogla sam da vidim da je oštećena ili nije pravilno formirana i znala bih instinktivno da nešto u telu tog čoveka nije u redu, iako nisam imala reči da to objasnim. *** Jednog dana sam čučala kraj kraj prozora i videla čoveka kako se vozi na velikom crnom biciklu sa svojom ćerkicom u zadnjoj korpi. Anđeli su mi rekli da ih posmatram i

da ne skidam oči sa njih dok prolaze kraj prozora. Nisam pitala zašto; kao dete činila sam sve što mi anđeli kažu, ne pitajući ih za razlog. Znala sam da se od mene traži da pomognem tom ocu i ćerki, pa sam se čak i dok su prolazili kraj mog prozora molila za njih. Nisam znala šta će se desiti, ali sam molila da to ne bude nešto suviše loše.

Odjednom, dok su čovek i njegova ćerka prolazili kraj kuće, sve kao da se usporilo, kao u usporenom filmu.

Jedan veliki autobus na sprat ih je pretekao, narednog trenutka je devojčica vrisnula, a čovek je počeo da pada.

Ipak, dete nije palo sa bicikla. Noge su joj se uhvatile u žbice. Gledala sam kako otac pažljivo ispetljava njeno maleno stopalo i nožicu iz savijenog i deformisanog točka drhtavim rukama. Nosio je uplakano dete – ona je blago jecala i nije vrištala – trotoarom baš ispred mog prozora. Odrasli su pojurili da pomognu, uključujući i moju majku. Pojurila sam niz stepenice i izašla ispred vrata da vidim da li je sve u redu. Kao i obično, niko me nije primetio. Devojčicina cipelica je spala, a njeno stopalo je bilo svo odrano i krvavo; oderala je kožu sa stopala, ali ništa nije bilo slomljeno. Zamolila sam Boga i anđele da joj ipak pomognu. Čak i tada, u petoj ili šestoj godini, osećala sam da je moja uloga da pomažem ljudima. Verovala sam da se zbog toga što sam motrila na oca i ćerku najgore nije dogodilo.

Možda je mogla da padne pod autobus, ili da padne i udari glavu, ali je na kraju samo povredila stopalo i hvala Bogu, s njom je bilo sve u redu. Od tada je bilo mnogo prilika u kojima sam osećala da sam postavljena na određeno mesto samo da pomognem; da sprečim da se nešto desi ili, ako ne mogu da potpuno sprečim da se to dogodi, da učinim situaciju malo boljom. To je bio deo obuke kojoj su me moji anđeli podvrgli. Možda sam imala problema da učim u školi, ali nisam imala problema da učim od anđela.

Jednog dana pružila mi se prilika da upotrebim taj dar da pomognem tati jedne moje drugarice. Džosi je bila moja najbolja prijateljica. Živela je u istoj ulici kao i ja, a ja sam je volela jer je i ona bila drugačija - mucala je.

Zapravo, mucala je prilično upadljivo, ali kad bi se igrala sa mnom, to bi praktično nestalo, a ako bi nam se bilo ko drugi pridružio, ponovo bi se vratilo. Imala je dugu, pravu crvenkastu kosu i zelene oči, bila je viša od mene i veoma mršava. Njen tata je imao garažu niže niz ulicu nije to bilo kao benzinske pumpe ili garaže kakve imamo danas, već jedno ogromno dvorište puno havarisanih automobila i delova za automobile. Njen otac nam je uvek govorio da se ne igramo tu, ali je kada se prođe kroz kapiju bilo jedno malo mesto sa desne strane na kome nije bilo mnogo krša, i on nam je rekao da možemo da se igramo tu pod uslovom da nikad ne idemo na bilo koje drugo mesto u dvorištu.

Jednog divnog sunčanog dana, u nedelju, obukle smo svoju čistu odeću i trudile smo se da je ne isprljamo. Igrale smo se našim lutkama na tom malom mestu

u dvorištu, smejale se i šalile. Sećam se da sam osećala da mi anđeli sve vreme nešto govore i kažu mi da slušam. Mislila sam da hoće da kažu da treba da slušam njih, ali ovoga puta nisu to mislili. Na kraju su me dodirnuli da mi skrenu pažnju. Sećam se da sam prestala da se igram i počela da slušam. Mislim da sam začula nešto, ali nisam bila sigurna. Kad sam pitala Džosi, ona je rekla da ne čuje ništa. Zato smo nastavile da se igramo, a anđeli su opet rekli, „Slušaj!“ Opet sam načuljila uši i dobila čudan osećaj - ne mogu da ga opišem, ali bilo je to kao da sam ušla u neko drugo vreme i prostor. Osetila sam se dezorijentisano. Mogla sam da čujem kako Džosin otac veoma slabim glasom doziva u pomoć izdaleka.

Džosi, međutim, nije mogla da čuje ništa.

Plašili smo se da zađemo među havarisane automobile, koji su bili naslagani visoko, jer smo znali da nam je strogo zabranjeno da idemo tamo, ali sam odlučila da ipak krenem, a Džosi me je sledila. Dok sam sledila jednog anđela kroz gomilu olupina, sećam se da sam stalno ponavljala: „Molim te Bože, molim vas, anđeli, neka njen tata bude dobro!“ Našli smo Džosinog oca; automobil je pao na njega i bilo je krvi svuda, ali je bio živ. Sećam se da sam otrčala po pomoć, a Džosi je, mislim, ostala tamo. Ne znam tačno kuda sam otrčala: njihovoj ili mojoj kući. Svi su dojurili trčeći. Poslali su nas kući, jer nam nije bilo dopušteno da budemo tu kad budu podizali automobil sa njega, ali se sećam kako su došla ambulantna kola. Bolnica, „Sv Jakov“, bila je nedaleko odatle. Posle toga je bio sasvim dobro, brzo se oporavio.

Zahvalila sam Bogu i anđelima što je on sasvim dobro.

I opet su mi moji anđeli pomogli da nekome pomognem. *** Kao što sam već rekla, vaši anđeli su tu da vam pomognu, pa kad počnete da priznajete da oni možda postoje, počećete da osećate njihov dodir u svom životu. U stvari, anđeli su vas dodirivali sve vreme, u želji da spoznate njihovo prisustvo. Oni žele da znate da u životu ima mnogo više toga nego što izgleda. Na prvi pogled, mi ne živimo svoje živote potpuno samostalno: možda smo u ljudskom telu, ali svako od nas ima dušu koja je povezana sa Bogom. Anđeli su takođe povezani sa Bogom; čim prizovemo Božije ime, mi dajemo moć anđelima.

Drugim rečima, mi im dajemo moć da nas oni osnaže.

Bog nam je dao slobodnu volju i anđeli to neće prekoračiti. Ako im kažemo da odu, ako im kažemo da nećemo pomoć, onda će Bog i njegovi anđeli ostati po strani. Ali oni neće potpuno otići; čekaće negde u blizini.

Da li ste ikad doživeli da nekud krenete, a odete desno umesto levo. Duboko u sebi znali ste da je trebalo da krenete levo, i kasnije ste krivili sebe zbog toga. To su bili vaši anđeli, koji su vam šaputali u uvo, govoreći vam da treba da pođete levo. Anđeli su svuda oko nas, nevidljivi i željni da pomognu. Ali, anđele treba zamoliti za pomoć.

www.leo.rs | 35

Kada ih zamolimo, mi im dopuštamo da nam pomognu i tako jača veza između osobe i njenog anđela.

mlađe sestre, Helen i Aoif, malo su hodale a malo sedele na kolicima.

Sada razumem, nakon svih ovih godina, da sam ja tumač između anđela i čoveka, i kao takva sam često pozvana da posredujem. Ali, dok ja imam određenu ulogu, svi mi imamo moć da zatražimo od anđela da nam pomognu u bilo kom trenutku. Često sam molila anđele da pomognu mojoj porodici.

Stvari nisu bile lake u vreme mog odrastanja; za šest godina mog života, mama je imala još tri bebe - dve devojčice, Helen i Aoif, i dečaka, Berija - tako da nas je bilo petoro. Povrh toga, majci često nije bilo dobro i često je bila u bolnici. Kad bi ona otišla u bolnicu, porodicu bi podelili i poslali rodbini.

Imali smo sjajan piknik sa sendvičima sa paradajzom i šunkom i jabukama iz susedovog vrta. Tata je postavio lonac i napravio sladak topao čaj za sve. Posle ručka igrala sam fudbal sa sestrama, a onda sam sama odlutala između starih stabala. Volela sam da se igram među stablima na tom mestu; energija određenog drveća - ne svog drveća - privlačila me je. Bilo je sjajno - taj golicavi, magični osećaj koji me je vukao ka stablima kao da su magneti. Imala sam običaj da igram igre sa drvećem, jureći oko stabala dok me energija nekog drveta ne bi zgrabila, a onda bih pobegla od njega. Mogla sam da se tako igram satima. Mada, tog popodneva, moje sestre su došle i pitale me šta radim. Rekla sam samo da se igram; nisam se trudila da objasnim - ne bi razumele.

Na kraju popodneva bile smo iscrpljene od svog tog jurcanja unaokolo i zaželele smo da se vratimo kući i večeramo. Ali, još pre nego što smo zašle za ugao u ulicu Stari Kilmajnham, gde nam se nalazila kuća, znala sam da nešto ne valja. Dva velika anđela išla su putem ka meni i iz načina na koji su mi se približavali znala sam da se nešto strašno desilo. Kad su stigli do mene, svaki od njih me je obgrlio rukom, i rekli su mi da se krov naše kuće srušio. Bila sam šokirana.

Kad smo stigli do kuće, bila sam užasnuta onim što sam videla. Nisam mogla da odvojim oči od prizora: veliki deo krova bio se srušio. Tata je pokušao da otvori vrata, ali nije mogao, a kad ih je gurnuo ramenom, podigao se veliki oblak prašine. Unutra se ništa nije moglo prepoznati - bio je samo krš.

Imala sam četiri godine kad smo Emer i ja prvi put poslate da budemo kod tetke Meri. Ona je živela sa svojim mužem i troje dece nedaleko od mesta gde smo mi živeli, ali iako to nije bilo daleko, za mene je to bio drugi svet. Kad sam prvi put videla njihovu kuću, mislila sam da je to palata: u poređenju sa našim domom, izgledala je ogromno. Sve je bilo tako luksuzno i lepo, i bilo je toplo, dok je u našoj kući često bilo vlažno i hladno; ovde sam mogla da jurcam bosonoga po mekim tepisima.

Obroci su bili neverovatni - gomile hrane servirane na divnom stolnjaku sa odgovarajućim šoljama i tanjirima koji su mi izgledali toliko krhki da sam se plašila da ih ne slomim. Svaki obrok je bio kao gozba - bilo je puno raznovrsne hrane na raspolaganju. Jednog dana su me pitali da li bih volela prženice za doručak, i nisam mogla da verujem šta su mi servirali: kobasice, pržena jaja, kriške slanine, krvavice, krompiri i tost - sve za mene! Ništa se nije seklo na pola niti delilo kao kod kuće. Najbolje od svega bilo je kupatilo. Imala sam kadu do ruba napunjenu toplom vodom - osećala sam se kao princeza.

Tek nakon takvih boravaka van kuće shvatila sam koliko smo mi zapravo siromašni.

Dok smo boravili kod tetke Meri, mamini roditelji bi došli u posetu i onda bi mi rekli da obučem moju lepu haljinu - sivoplavu sa čipkom preko prednjeg dela. Uvek sam volela da nosim haljine, a to mi je bila omiljena, pa sam bila srećna što ću da je nosim. Dedu i baku srela sam samo par puta u životu i veoma sam ih se stidela. Oboje su bili visoki i izgledali su mi kao divovi. Pored toga što su oboje bili veliki, baka je bila i debela i hodala je sa štapom, jer je nekoliko godina unazad imala šlog. *** Ponekad, kad bi mami bilo dobro, ako bi vreme bilo lepo, otišli bismo na piknik u park Feniks - ogroman otvoreni prostor u predgrađu Dablina, sa jelenima i svakakvim divnim stvarima. Bio je udaljen oko tri i po kilometra od kuće, pa smo mogli da odšetamo tamo bez nekih problema. Jedne nedelje, kad mi je bilo sedam godina, krenuli smo u punom sastavu. Tata je gurao bicikl sa hranom za piknik, mama je gurala mog malog brata, bebu Berija, u kolicima, Emer i ja smo hodale, a moje dve

36 |

Kad se krov srušio, srušili su se i plafoni. U mojim dečjim očima izgledalo je da je kuća cela uništena. Sećam se da sam pomislila - gde ćemo sada spavati? Popeli smo se na gomilu krša, a pod mojim malim dečijim nogama je svaki komad kamena ili cementa izgledao ogroman. Bilo je prašine svuda i sve je bilo slomljeno u paramparčad - sav nameštaj, sve naše igračke, sve mamine dragocene stvari. Videla sam je kako plače dok skuplja stvari sa poda, a ja sam stajala u šoku zureći u mamu i tatu dok su pokušavali da spasu stvari. Sećam se da je majka podigla naš mali tamnobraon krčag za mleko koji je imao krem prugu i rekla: „Ovo je jedino što je ostalo čitavo.“ Taj krčag je bio sve što je ostalo od njenih venčanih poklona - imala ih je veoma malo, a sad je sve to bilo nestalo. Još uvek se sećam suza u njenim očima. One su me naterale u plač, u stvari, svi smo plakali, svi osim tate. On nam je rekao da ne plačemo, da će srediti stvari. Nekako su mama i tata malo raščistili stvari, a tata je malo podupro krov tako da smo mogli da prespavamo tu noć, ali je to bio opasan poduhvat. Zaspala sam misleći o tome kako nam se kuća srušila, pitajući se šta ćemo sada da radimo, kuda ćemo da idemo?

Sada smo bili beskućnici, a tata je takođe izgubio posao od koga se izdržavao.

Uskoro u izdanju Leo commerca

Potra탑ite na www.leo.rs

Vina Parmer

Solarna joga Živeti od sunčeve energije (Nauka i umetnost gledanja u sunce) Gledajući u izlazeće ili zalazeće sunce svakoga dana i produžavajući gledanje po 10 sekundi dnevno do ukupno 45 minuta, možete potpuno odbaciti ishranu, izlečiti do kraja života sve bolesti i produžiti životni vek. Hira Ratan Manek, po čijem sistemu je napisana knjiga, proveo je više godina pod naučnim nadzorom živeči samo od sunčeve svetlosti, dokazujući drevnu nauku joge i potvrđujući i savremene slučajeve prevazilaženja fizičkih zakona.

Solarna joga U našim telima posedujemo super računar kojim nas je obdarila priroda, a to je naš mozak. HRM (Hira Ratan Manek) ga naziva „mozgočunar“ (eng. brainutor. Prim. prev.). Mozak je moćniji od većine naprednih super računara. Priroda je svako ljudsko biće obdarila bezbrojnim talentima i neograničenim prirodnim moćima. Ljude nikada ne treba potcenjivati. Svako je nadaren. Ukoliko iskoristimo te moći, možemo da se uzdignemo na visoke nivoe. Nažalost, te neograničene prirodne moći su programirane u velikom delu mozga koji ne koristimo. Čak se i medicinska nauka slaže da koristimo jedva oko 5-7 procenata mozga. Zna se da su najbriljantniji umovi, poput Alberta Ajnštajna, koristili tek oko 32 odsto svojih mozgova.

Ukoliko uspemo da aktiviramo ljudski mozak i probudimo neograničene moći koje su nam date, tada se možemo uzdići na više nivoe. Možemo postići bilo koje željene rezultate. Da bismo efikasno upravljali mozgom, moramo ga aktivirati. Sunčeva energija predstavlja izvor koji napaja mozak. Ona može da uđe u ljudsko telo, ili da izađe iz njega kroz samo jedan organ, a to je oko. Za sunčevu energiju oči predstavljaju ulazna vrata u ljudsko telo. Takođe su poznate kao ogledalo duše. Nedavna istraživanja su pokazala da oči imaju mnoge druge funkcije pored vida i nastavljamo da otkrivamo brojne informacije o njima. Oči predstavljaju složen organ i sadrže 5 milijardi delova, što je mnogo više od svemirskog broda [koji broji oko 6 – 7 miliona delova]. Tako možete da razumete ogroman kapacitet ljudskog oka.

38 |

HRM tvrdi da se duga nalazi u oku, a ne na nebu. Sedam boja sunčevog spektra predstavlja tek odraz onoga što se nalazi u oku. Dugu možemo da stvorimo kad god to poželimo – izađite u baštu i jednostavno posmatrajte predeo iznad površine izvora tekuće vode dok se Sunce kreće nad vama. Tamo ćete videti dugu. Oko može da primi čitav spektar sunčeve svetlosti. To je kao da imate prozor od stakla. Oko je savršen instrument za primanje svih duginih boja. Pošto oči predstavljaju osetljiv deo tela, moramo ih koristiti tako da služe svrsi a da ih, pri tom, ne oštećujemo. Današnja učenja i ideje poput one koja kaže: „Nemojte uopšte da gledate u Sunce, oštetićete vid,“ ili: „Nikada ne izlazite na Sunce, jer ćete dobiti rak,“ izazivaju bespotrebnu histeriju i paranoju. Što se više udaljavate od prirode, to više privlačite uzrok bolesti i automatski podržavate globalne korporacije. Definitivno postoje bezazleni načini za uzimanje dobrobiti od prirode, a da se pri tom ne izlažemo štetnim uticajima.

Istorija solarne joge Sunce je najveće astronomsko telo u našem planetarnom sistemu. Njegov opseg je 109 puta veći od opsega Zemlje, a ono u sebi može da smesti 1,3 miliona planeta te veličine. Od Zemlje je udaljeno 150 miliona kilometara i teže je od Zemlje 333 000 puta. Takođe, 99,8 odsto težine našeg planetarnog sistema otpada na težinu samog Sunca. Sunce konstantno ispaljuje munje, koje su 50 000 km duge, 9 000 km široke, i čiji domet ka Zemlji iznosi 200 000 km. Zbog svih tih veličanstvenih karakteristika

nije ni čudo što je Sunce inspirisalo ljudski rod tokom cele njegove istorije. Mnoga društva iz različitih krajeva sveta obožavala su ga od najranijih vremena. Svaka civilizacija je o njemu pričala različitu priču.

U starom Egiptu, Sunce je obožavano u liku boga Ra. Ljudski i životinjski svet je navodno nastao iz njegovih suza. Verovalo se da je sam kralj „sin boga Ra.“ Takođe je postojalo verovanje da će se kralj nakon smrti ponovo ujediniti sa svojim ocem, Suncem. Piramide su smatrane lansirnom rampom ili sredstvom za pristup nebesima.

Pored toga, verovalo se da Ra danju putuje nebesima, a noću podzemnim svetom u čamcu. Da bi se ujutro ponovo izdigao na nebo, tamo je morao da pobedi zlo božanstvo Apepi. Prikazivan je kako se iz mora haosa uzdiže da ponovo pozdravi svet.

U staroj Grčkoj i Rimu, sa Suncem je bio povezan Apolon. U Mesopotamiji to beše Šamaš. Plemena američkih Indijanaca imaju mnogo zanimljivih priča u vezi sa Suncem. Jedna od njih je sledeća: „Jednom davno živeo je sebični poglavica koji je Sunce, Mesec i zvezde čuvao samo sa sebe. Na svetu uopšte nije bilo svetlosti. U to vreme, živeo je i gavran koji je želeo da uzme svetlost i podari je svetu. Gavran se pretvorio u list koji je progutala poglavičina kćerka; ona je nedugo potom zatrudnela i rodila dete. To dete beše sam gavran. Dete je videlo mnoge svežnjeve kako vise u poglavičinoj kući i počelo da plače za njima. Pošto beše brižan deda, poglavica mu dade prvi svežanj. Beše to vreća zvezda i gavran ih izbaci napolje kroz dimnjak. One

se brzo poređaše po nebu. Dete ponovo zaplaka, a deda mu ovog puta dade svežanj koji je sadržavao Mesec.

Dete ga ponovo izbaci na nebo. Nakon nekog vremena ponovo je počelo da plače. Ovoga puta deda mu je dao Sunce, a dete se brzo pretvorilo u gavrana i izletelo sa njim kroz prozor. Tako je na svetu stvorena svetlost.“ Potreba za sunčevom svetlošću radi rasta, poljoprivrede, zdravlja i mnogih drugih aspekata ljudskog života je naučno dokazana. Mnogi mitovi sa različitih strana sveta odražavaju verovanje u potrebu za sunčevom svetlošću u višem poretku stvari. Indijska mitologija takođe razume ulogu Sunca. U drevnim vremenima u Indiji ono je obožavano kao „Surja.“ Prema indijskoj mitologiji, božanstvo Surja je bilo odgovorno za zdravlje i život, što je možda predstavljalo naučno verovanje tog vremena.

Surja je jedno od glavnih vedskih božanstava. Predstavljen je kako jaše preko neba na kočiji koju vuče sedam konja. Možemo da se zapitamo o analogiji između sedam konja i sedam boja sunčevog spektra.

Fenomen HRM zapravo predstavlja ponovno otkriće naučnog rituala koji se u drevnim vremenima koristio za lečenje fizičkih, mentalnih, emocionalnih i duhovnih bolesti. Stari Indijci zvali su tu praksu Surja Namaskar (pozdrav Suncu), Egipćani i stanovnici američkog kontinenta zvali su je sunčevim lečenjem, dok su je Evropljani nazivali Apolonovom terapijom. Na američkom kontinentu Sunce je takođe bilo poznato pod nazivom INTA. Naučna tehnika koju praktikuje Hira Raran Manek predstavlja način crpljenja energije iz Sunca. Čovečan-

www.leo.rs | 39

stvo takođe koristi solarnu energiju za pokretanje solarnih kuvala, solarnih grejača i solarnih automobila. Slično tome, upotrebom sunčeve svetlosti HRM se pretvara u solarni automobil ili solarno kuvalo. Ljudska bića tradicionalno konzumiraju sekundarne izvore energije poput biljaka i druge vegetacije čiji rast uveliko zavisi od Sunca, a jednostavno rečeno, naša glavna ideja je da naučimo kako da apsorbujemo energiju iz primarnog izvora, odnosno samog Sunca.

Postoji naučno objašnjenje onoga što se možda dešava tokom praktikovanja ovog metoda. Pošto mozak predstavlja moćan prijemnik, a mrežnjača i pinealna žlezda (treće oko) su opremljene ćelijama, svetlosnim receptorima, tokom Surja Namaskara možda se dešava neka vrsta analize svetlosti, što osobi obezbeđuje različite vrste energija i vitamina potrebnih za pravilno funkcionisanje njenih unutrašnjih organa. Pored toga, sedmobojni sunčevi zraci sadrže lek za mnoge vrste oboljenja poput Alchajmerove i Parkinsonove bolesti, gojaznosti, artritisa, osteoporoze, karcinoma i drugih. Ukoliko želimo da postignemo mir u svetu, svako od nas treba da poseduje savršenu ravnotežu uma. Korišćenjem ovog metoda takođe možete da doprinesete svetskom miru.

Proces solarne joge HRM je eksperimentisao na sopstvenom telu tri godine i razvio ovaj metod na osnovu pokušaja i pogrešaka.

Taj metod solarne joge može da sprovodi svaka osoba u bilo kom delu sveta i u bilo koje doba godine. HRM nije usamljeni lik, to može da radi bilo ko. Trenutno ga koriste hiljade ljudi koji postižu rezultate. U Brazilu, Australiji i Nemačkoj više od 3000 ljudi bezbedno praktikuje solarnu jogu kako bi živeli od sunčeve svetlosti. To predstavlja ponovno rođenje nauke, duhovne prakse iz drevnih vremena koja sada postaje naučna praksa i svako može da je sprovodi na dole opisan način. Svakog dana praksa postaje sve popularnija i svetski poznata pod imenom fenomen HRM-a.

Bezbedna praksa solarne joge Solarna joga je jednokratna praksa koja se uobičajeno sprovodi u periodu od devet meseci, ili 44 minuta, piljenja u Sunce. Možete da je razložite na tri dela: 0 do 3 meseca, 3 do 6 meseci i 6 do 9 meseci. Nakon završavanja prakse solarne joge, hodaćete bosi, 45 minuta dnevno [ako se zaustavite na 15 do 30 minuta praktikovanja, hodaćete bosi do kraja života, ukoliko dosegnete punih 44 minuta praktikovanja, hodaćete bosi jednu godinu. Hodanje bosim nogama po goloj zemlji sidri solarne energije u vašem telu, nakon čega više nije potrebno da gledate u Sunce niti da hodate bosi]. Hrana nas obavezuje na zadavanje boli drugima i njihovo eksploatisanje.

40 |

Praksa solarne joge iziskuje gledanje u izlazeće ILI zalazeće Sunce jednom dnevno, samo tokom bezbednih časova. Nikakvo zlo ne može da vam se desi tokom jutarnjih i večernjih bezbednih časova. Bezbedni časovi za gledanje u Sunce javljaju se u roku od jednog sata nakon izlaska Sunca, ili u bilo koje vreme u roku od jednog sata pre njegovog zalaska. Naučno je, bez ikakve sumnje, dokazano da je osoba tokom tih perioda bezbedna od izlaganja ultraljubičastim i infracrvenim zracima koji štete očima. Vreme izlaska i zalaska Sunca možete da potražite u lokalnim novinama, u kojima je takođe navedeno da tokom tih perioda indeks UV zračenja iznosi 0. Oba perioda su dobra za praktikovanje solarne joge, u zavisnosti od toga šta je prikladnije svakome ponaosob. Dodatna prednost solarne joge je i proizvodnja vitamina D tokom bezbednog perioda od jednog časa. Ukoliko je budete praktikovali, potreba za naočarima i sa njima povezanim podešavanjima će nestati. Ovaj metod obezbeđuje bolji vid bez naočara.

Onima koji iz početka ne mogu da sprovode solarnu jogu tokom bezbednih perioda, sunčanje predstavlja efikasan, mada sporiji metod primanja solarne energije sve dok osoba ne bude u mogućnosti da je sprovodi. Najbolje vreme za sunčanje jeste kad je indeks UV zračenja manji od 2. To je obično period od 2 časa nakon izlaska i 2 časa pre zalaska Sunca. Sunčanje tokom dana treba izbegavati, izuzev u zimskim mesecima, kad indeks UV zračenja obično iznosi 2 i tokom dana, što je bezbedno za sunčanje. Da biste bili sigurni koliki je iznos indeksa UV zračenja, konsultujte lokalne novine. Takođe, prilikom sunčanja tokom tih perioda nemojte koristiti suncobran.

Kad se telo zagreje, vi se znojite, a znoj predstavlja otpadne materije koje telo odbacuje. Kad ste obojeni ili prekriveni losionima i kremama, oni se degenerišu, a hemikalije ulaze u vaše telo. Rak kože izaziva loša praksa i zloupotreba preparata, a ne Sunce.

0 - 3 meseca Prvog dana, tokom bezbednih časova, gledajte direktno u Sunce maksimalno 10 sekundi. Drugog dana, gledajte 20 sekundi u izlazeće Sunce, dodajući po 10 sekundi svakog narednog dana. Nakon 10 uzastopnih dana praktikovanja solarne joge, gledaćete u Sunce ukupno 100 sekundi, odnosno 1 minut i 40 sekundi. Stojte bosim stopalima na goloj zemlji. Možete da trepćete ili vaše oči mogu da podrhtavaju. Nepomičnost očiju nije neophodna. Tokom praktikovana solarne joge nemojte nositi nikakva sočiva niti naočari.

Zašto ne bismo gledali Sunce umesto TV-a? Intenzitet zračenja TV-a je mnogo veći od intenziteta zračenja izlazećeg ili zalazećeg Sunca. Ukoliko možete da gledate TV izbliza tokom dužih vremenskih perioda, lako i bezbedno možete posmatrati Sunce koje izlazi ili zalazi.

Verujte da sunčevi zraci, koje primate očima, predstav-

ljaju ogromnu dobrobit i da vam neće nauditi. Tako ćete postići brže i bolje rezultate. Rezultate ćete dobiti čak i bez komponente verovanja, uz uslov da sledite pravila prakse, mada će vam za njih biti potrebno duže vreme.

Sa druge strane, ne treba da se odričete nikakve normalne dnevne rutine. Ograničenja ne postoje.

Tokom primene prakse možete da uživate u obrocima.

Glad će naposletku nestati sama od sebe [verovatno kod nekih ljudi].

Možete razmisliti o uvođenju svakodnevne prakse gledanja sa istog mesta u isto vreme. Poštovanje ustaljenih pravila prakse ima svoje prednosti. Ukoliko se molite, možete izabrati molitvu po želji. Ne predlažem nijednu posebno i ona nije obavezna. Zbog predostrožnosti, idite na pregled kod očnog lekara da biste sa medicinske tačke gledišta izbegli mogućnost greške. Takođe povremeno treba da idete na kontrole. Pored toga, možete kupiti fotoosetljive karte kojima ćete meriti UV i IC zračenja. Nema potrebe da kupujete skup svetlomer. Ukoliko vam se obrazi zagreju, prestanite sa gledanjem u Sunce.

Koristite zdrav razum.

Nakon tri meseca gledali ste u Sunce ukupno 15 minuta [ukoliko ste uspeli da uhvatite sunčevu svetlost svakoga dana]. Ako možete da gledate TV tri sata, sigurno možete da toliko dugo gledate i u Sunce. Šta se dešava kad dosegnete 15 minuta? Solarna energija iz sunčevih zraka prolazi kroz ljudsko oko pun hipotalamički takt, koji predstavlja put iza mrežnjače i vodi u ljudski mozak.

Dok mozak prima snagu tim putem, aktivira se „mozgočunar.“ Pokrenuće se jedan od softverskih programa svojstvenih mozgu i mi ćemo početi da primećujemo pozitivne promene, jer nećemo imati mentalnih napetosti niti briga. Uživaćemo samopoštovanje prilikom suočavanja sa životnim problemima uz pomoć sredstava za razvijanje pozitivnog mišljenja umesto negativnog. Štaviše, postaćemo neustrašivi, jer su sve naše mentalne nedaće nestale. To je prva faza metoda i traje oko 3 meseca.

Ljudi poseduju dobre i loše kvalitete koje predstavljaju dve strane iste medalje. U odsustvu sunčeve svetlosti, razvijamo loše kvalitete. Kad sunčeva svetlost uđe u mozak, pojavljuju se dobri kvaliteti koji zamenjuju loše. Napokon nestaje čak i duhovno neznanje. Ponekad ono što čujete i pročitate može da vas zbuni. Primate kontradiktorne informacije poput „crno vino je dobro za zdravlje, a alkohol je štetan za njega.“ Zbunjuju vas životni problemi i prezirete donošenje odluka. Ali nakon 3 meseca praktikovanja solarne joge razvićete osećanje samouverenosti i duhovno ćete znati odgovore na pitanja. Nastaje ravnoteža uma i sada ste u poziciji da prosuđujete lične – i prave – odgovore. Razvijate moći koje već posedujete. Loši kvaliteti nestaju, a ljutnja, ljubomora i pohlepa vas napuštaju. Postajete ispunjeni ljubavlju. Svi vas vole. Nećete zgrešiti. Ako ste pozitivni ili neustrašivi, nikoga nećete povrediti, niti ćete

ikome uzrokovati bol. Postaćete saosećajna osoba. To je veliki doprinos miru u svetu. Pozitivan pristup stvara rešenja problema i otpada u društvu. Neće biti potrebe za stručnjacima za zaštitu životne sredine. Po isteku perioda od 3,5 meseca sve će se promeniti.

Mentalna depresija će nestati. Psihijatri su primetili da nedostatak sunčeve svetlosti izaziva tugu. Uz primenu solarne joge neće biti potrebe da ikada iskusite depresiju. Postići ćete savršenu ravnotežu uma. Napustiće vas strah od smrti. Stanje vašeg uma biće takvo da se nećete plašiti umiranja. Bićete u stanju da pustite da se desi ono što treba da se desi. Nećete brinuti. Svako poseduje neku vrstu mentalnog poremećaja, koji predstavlja najveći ljudski problem, ali on može da se reši upotrebom sunčeve svetlosti.

3 - 6 meseci Zatim će početi da nestaju simptomi fizičkih bolesti.

Mozak uzima između 70 i 80 odsto energije sintetizovane iz hrane i troši je na hranjenje napetosti i briga.

Bez mentalne napetosti mozak ne zahteva istu količinu energije kao pre. Nastavak praktikovanja solarne joge smanjiće vašu potrebu za uzimanjem hrane.

Kad dosegnete period od 30 minuta kontinuiranog gledanja u Sunce, polako ćete se osloboditi fizičkih bolesti, jer će tada sve sunčeve boje kroz oko dospeti do mozga. Mozak reguliše protok prane u boji [životne sile] koji je prikladan za određene organe. Svi unutrašnji organi primaju izdašnu količinu potrebne prane u boji. Svi vitalni organi zavise od prane u određenoj boji: bubrezi od crvene, srce od žute, jetra od zelene, itd. Boje dosežu do organa i uklanjaju sve nedostatke. Tako funkcioniše terapija bojama – reiki i isceljivanje pranom. Postoje mnoge dostupne informacije o terapiji bojama. To je proces oslobađanja od fizičkih oboljenja u roku od 3 do 6 meseci. Nakon 3 do 4 meseca možete da se izlečite od fizičkih bolesti pomoću autosugestije: zamišljajući i vizuelizujući izlečenje sopstvene bolesti dok gledate u Sunce. Naučni metodi poput solarijuma, kristala, boca sa bojom, prirodnog kamenja, dragulja... svi koriste sunčevu energiju koja se skladišti u prirodnom kamenju. Da biste još više ubrzali isceljivanje, možete da držite prirodno kamenje u boji u vodi za piće.

U solarijumima se obično nalazi platforma na visini od 30 metara na kojoj je izgrađeno 7 staklenih kabina, po jedna za svaku duginu boju. Ta platforma vrti se oko Sunca ceo dan, u zavisnosti od dijagnostikovane bolesti, a pacijent se smešta u kabinu sa odgovarajućom isceljujućom bojom. Slično tome, staklene boce različitih boja sa vodom za piće drže se na Suncu 8 sati. Voda se puni solarnom energijom, dobija medicinsku vrednost i koristi se u lečenju različitih bolesti.

Fotosinteza, koja se pogrešno razumeva, u stvari ne zahteva hlorofil. On je potreban samo biljnom kraljevstvu.

www.leo.rs | 41

Ljudsko telo može da prerađuje solarnu energiju uz pomoć drugog medijuma. Fotosinteza pretvara solarnu energiju u upotrebljiv oblik energije. Tako fotoelektrične ćelije proizvode elektricitet, tako se voda greje, tako se hrana kuva u solarnom kuvalu, a solarne baterije pokreću automobile.

Oči primaju čitav spektar sunčeve svetlosti koji mozak zatim na bazi potreba distribuira u različite delove tela.

Kao rezultat toga bivate izlečeni od svih bolesti. Izbegava se posrednički medijum hrane. Dok nastavljate da gledate u Sunce, vaša energija se više ne koristi za mentalno zamaranje niti za održavanje fizičke bolesti, tako da se njene zalihe u vašem telu povećavaju. U roku od 6 meseci postajete sopstveni gospodar.

6 - 9 meseci U roku od 6 meseci počećete da koristite izvorni oblik mikrohrane, a to je naše Sunce. Pored toga, možete da izbegnete toksičan otpad koji unosite u telo prilikom uzimanja obične hrane.

Glad počinje izrazito da nestaje nakon 7 i po meseci i 35 minuta gledanja u Sunce. Smanjuje se potreba za uzimanjem hrane. Niko ne mora da jede više od svojih granica gladi. Glad nastupa usled telesnih zahteva za energijom koja je obavezna za njeno postojanje. Hrana nije neophodna da bi telo funkcionisalo, već je to samo energija. Uvreženo je verovanje da indirektno primate sunčevu energiju prilikom uzimanja hrane koja predstavlja nusprodukt solarne energije. Ako nema Sunca, hrana ne može da raste.

Dok konzumirate izvorni oblik hrane, glad se smanjuje i na kraju počinje da nestaje. Do 8 meseci prakse gotovo sasvim treba da nestane. Nakon nekog vremena, ona nestaje u potpunosti. Svi mehanizmi povezani sa hranom poput arome, žudnje i krčanja creva takođe nestaju. Štaviše, nivo energije ostaje visok. Pošto sam imao to iskustvo, mogu da posvedočim kako je mozak sada dobro aktiviran solarnom energijom. Čestitam, postali ste „solarno kuvalo.“ Nakon 9 meseci Posle 9 meseci, ili kad dostignete 44 minuta, treba da se odreknete daljeg praktikovanja solarne joge, jer ona zabranjuje dalje gledanje u Sunce zbog dobrobiti oka. Telo će se isprazniti nakon 6 dana po okončanju prakse i mora ponovo da se napuni. Sada na snagu stupa druga praksa koju morate primeniti. Svakog dana treba da hodate bosi po goloj zemlji u trajanju od 45 minuta, i to tokom ukupnog perioda od 365 dana. Praktikujte samo opuštenu šetnju, nema potrebe da marširate, džogirate ili trčite. Prikladno je bilo koje doba dana koje vam odgovara, mada je najbolji period kad je zemlja topla i sunčeva svetlost pada na vaše telo. Kad hodate bosi, aktivira se važna žlezda u moždanom centru, a to je pinealna žlezda ili treće oko. Nju predstavlja palac na stopalu. Pre 25 godina je smatrana

42 |

beskorisnom, a sada je postala važna za proučavanje i o njoj je objavljeno oko 18 000 naučnih radova. Oduvek je poznata kao „sedište duše.“ Pinealna žlezda poseduje optičke nervne završetke. Preostala četiri nožna prsta takođe predstavljaju žlezde – hipofizu, hipotalamus, talamus i amigdalu. U poslednje dve godine, amigdala je dobila na važnosti u medicini. Ona predstavlja jezgro solarne ili kosmičke energije i igra važnu ulogu u fotosintezi i načinu na koji sunčeva svetlost kroz oko dopeva do mozga.

Kad hodate bosi, težina vašeg tela preko nožnih prstiju stimuliše svih pet žlezda. To je zbog pojačane toplote/ energije Zemlje i sunčeve prane koja pada na vašu krunsku čakru. Čakre se ne nalaze u kičmenom stubu – to je zamišljena lokacija: one su definitivno smeštene u mozgu.

Sve to stvara magnetno polje i telo/mozak se puni solarnom energijom koja ulazi u vas. Opustite se. Hodajte 45 minuta tokom jedne godine i hrana vam i dalje neće biti potrebna. Nakon godine punjenja, ukoliko ste zadovoljni sopstvenim napretkom, možete prestati sa bosonogom šetnjom. Nekoliko minuta solarne energije, koja će pasti na vas svaka 3 ili 4 dana, biće dovoljno od tada pa nadalje.

Ukoliko želite da ojačate imuni sistem, poboljšate memoriju ili povećate inteligenciju, nastavite da šetate bosi.

Kako sve više sunčeve toplote dolazi u dodir sa vašim stopalima, mozak će se aktivirati sve više i više što će povećati aktivnost pinealne žlezde. Pinealna žlezda vrši određene psihičke i navigacione funkcije. Pod navigacijom se podrazumeva da osoba može da leti poput ptice. Možete razviti psihičke osobine poput telepatije, gledanja na daljinu i simultanog fizičkog boravka na više mesta istovremeno.

Nauka je procenila ljudske psihičke sposobnosti, a u svrhu njihovog potvrđivanja sprovode se i medicinski eksperimenti. Različiti delovi tela i organi se čiste kad prestanete da jedete tokom perioda detoksikacije. Razni unutrašnji organi igraju različite mehaničke uloge prilikom kosmičkih putovanja i letova. Unutrašnji organi imaju druge namene osim varenja hrane. Sve žlezde imaju mnogo funkcija i mogu najbolje da funkcionišu uz pomoć sunčeve energije. Ako imate sreće da optimalno aktivirate mozak, sigurno ćete dospeti do prosvetljenja. Moći ćete da čitate prošlost, sadašnjost i budućnost. Taj metod možete bezbedno da koristite radi kontrolisanja gojaznosti. Gotovo svi problemi biće rešeni.

Istorijski gledano, mnogo ljudi je opstajalo bez hrane.

Godine 1922, Kraljevski medicinski koledž (The Imperial Medical College) u Londonu proglasio je da sunčevi zraci predstavljaju idealnu hranu ljudskim bićima. Međutim, niko nije objavio tehniku koja je korišćena za dolazak do tog otkrića. Na primer, u svojoj knjizi Autobiografija jogina, Jogananda je intervjuisao mnoge svece i mistike kako bi otkrio njihove tajne o opstanku bez hrane. Uobičajen odgovor bio je da sunčeva energija ulazi kroz skrivena vrata i dospeva do produžene leđne moždine u mozgu. Nisu mu otkrili svoju tajnu. U to doba, to znanje bilo je nedostupno javnosti.

!

O OV

Preuzmite Besplatno! N OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA!

Aplikacije lavovskog časopisa – “začinjeno ljubavlju”!

NOVi broj!

www.leo.rs | 43

44 |

NASTAVAK

znad oblaka i t e L Znaš šta?! Lorinin konjić je, u stvari, čarobni jednorog!

Lorin krije tajnu – kad šapne čarobne reči, njen poni Suton pretvara se u divnog snežnobelog jednoroga.

Lorinina drugarica Džesika ne želi da joj se otac ponovo oženi. Na dan tatinog venčanja, Džesika je bila toliko tužna da je pobegla od kuće. Lorin i Suton mogli bi da joj pomognu čarolijom, ali nisu sigurni da li će tako ugroziti svoju magiju...

Treće poglavlje „Ćao, Lorin“, pozdravio ju je gospodin Parker kad je stigla u Džesikinu kuću sledećeg jutra. „Džesika, Sali i Samanta su u kuhinji“.

Lorin je ušla u prostranu kuhinju. Džesika je sedela za stolom i crtala konja. Samanta je slušala muziku. Imala je slušalice u ušima i žmurila je. „Lorin!“, skočila je Džesika.

Sali je vadila čiste sudove iz mašine. „Ćao, Lorin, kako si?“ „Dobro, hvala na pitanju“, odgovorila je Lorin i pogledala crtež. „Sviđa mi se tvoj konj“.

„Hvala“, rekla je Džesika sa osmehom. „Mala moja slikarka“, pohvalio ju je gospodin Parker kad joj je prišao da pogleda crtež.

Džesika je pogledala drugaricu pomalo postiđena. „Hajdemo u moju sobu“, pozvala je Lorin. „Hoćete li da ponesete mleko i keks?“, pitala je Sali.

Obe devojčice su jedva dočekale. Dok im je Sali sipala mleko u šolje, Džesika je zgrabila činiju punu keksa. „Samanta, da li hoćeš keks?“, upitala je.

Samanta je nastavila da sluša muziku zatvorenih očiju.

Sali joj je skinula slušalice. „Mama!“, protestovala je Samanta. „Džesika te je upravo ponudila keksom!“, nastavila je Sali.

www.leo.rs | 45

Samanta je besno pogledala činiju u Džesikinoj ruci. „Ne volim taj keks!“, grubo je odgovorila.

Lorin je zapanjeno posmatrala ovu scenu. Da je ona tako razgovarala s nekim, mama bi se naljutila na nju, ali Sali je samo ćutala. „A koji keks voliš, Samanta?“, pitao je gospodin Parker.

Samanta je slegla ramenima: „Volim onaj sa suvim grožđem i mrvicama čokolade“. „Dobro, kupićemo taj kad izađemo po podne“, dodao je. „Hajde“, procedila je Džesika kroz zube, „idemo u moju sobu“. Čim su ušle u sobu, Džesika se bacila na krevet: „Ne mogu da verujem kako se tata i Sali ponašaju prema Samanti. Sve joj ugađaju! Na primer, tata je predložio da po podne idemo na mini-golf ili na kuglanje, ali pošto Samanta hoće da ide u tržni centar, sad moramo svi da je slušamo!“ Džesika se sklupčala na krevetu. „Uvek radimo sve što nam ona kaže. Kako će tek biti posle svadbe, kad se doseli kod nas?!“ Lorin je htela da je uteši, ali nije mogla da smisli šta da joj kaže.

Džesika je šmrcala. Besno je obrisala suzu s obraza. „Izvini“, rekla je. „Nema veze“, odgovorila je Lorin. Setila se svog plana od juče: „Hoćeš li da odemo kod mene i da jašemo Sutona?“ Džesikine oči su zasijale istog trenutka: „Važi, odlično!“ Brzo su ispile mleko, pojele keks i odnele prazne čaše u kuhinju.

Sali i Samanta još su bile dole. Sali je držala Samantu za ruke. Kad je videla Lorin i Džesiku, trgla se i pustila je: „Oh! Devojke, nisam vas videla!“ Samanta je ćutala.

„Gde ti je kuća?“, pitala je Samanta. „Blizu je, treba nam desetak minuta“, odgovorila je Lorin. „Mi je zovemo Farma Fosterovih“. „Aha“, odgovorila je Samanta, stavila slušalice i krenula putem ispred njih. „Neću da ona ide s nama!“, šapnula je Džesika.

Lorin je odmahnula glavom ne skidajući pogled sa Samante, koja se nije ni osvrnula. „Šta možemo?“, tiho je rekla.

Četvrto poglavlje Samanta ih je čekala kod ulaza na Farmu Fosterovih. „Suton je tamo dole“, pokazala je Lorin na stazu koja je vodila iza kuće do konjušnice.

Samanta je slegla ramenima kao da nije naročito zainteresovana za ponija, ali je pošla za Lorin i Džesikom.

Suton je stajao u oboru, pored ograde. Pozdravio ih je frktanjem. „Divan je!“, izletelo je Samanti.

Lorin i Džesika su je začuđeno pogledale. Lice joj je sijalo od zadovoljstva. „Da li voliš konje?“, pitala ju je Džesika.

Odjednom je sva radost nestala sa Džesikinog lica.

Slegla je ramenima. „Nisu loši“, hladno je odgovorila.

Otišla je do ograde i šutnula kamenčić.

Lorin je odlučila da ne obraća pažnju na nju. Donela je uzde i četke za timarenje. Džesika i Lorin četkale su Sutona dok ih je Samanta posmatrala naslonjena na ogradu.

Džesika se pravila da je ne primećuje. „Možemo li Lorin i ja da vidimo Sutona?“, pitala je.

Kad su Lorin i Džesika krenule po sedlo, krajičkom oka je videla kako Samanta prilazi Sutonu i mazi ga po vratu.

Sali se nasmešila: „Naravno“. Zatim se okrenula prema Samanti: „Samanta, zašto ne odeš sa njima? Zar ne bi volela da vidiš Lorininog ponija?“

Suton se odlično prilagodio Džesiki. Prvo je išao lakim kasom, a zatim je preskočio niske prepone koje mu je napravio gospodin Foster.

Lorin je zapanjeno gledala Sali. To nije bio deo plana.

Nadala se da će Samanta odbiti.

„Vau!“, uzviknula je Džesika dok ga je vodila prema kapiji. „Suton je predivan, Lorin. Kad je preskočio preponu, osećala sam se kao da letimo!“

Samanta je slegla ramenima. „Mogla bih, valjda“, promumlala je. „Sigurna sam da ćete se lepo provesti“, rekla je Sali ozarenog lica. Samanta je ustala. Pogledavši Lorin i Džesiku, zapovednim tonom je rekla: „Idemo“. Zatim je izašla iz kuhinje.

Lorin i Džesika nisu mogle da veruju sopstvenim ušima. Pogledale su jedna drugu zapanjeno i krenule za njom.

46 |

Suton je provirio ispod guste grive i pogledao Lorin.

Džesika je sjahala: „Hoćeš li sad ti, Lorin?“ Lorin je klimnula glavom, ali kad je pružila ruku da uzme uzde, iskoračio je prema Samanti.

Lorin je shvatila šta Suton pokušava da im kaže: „Samanta, hoćeš li ti da jašeš?“ „Ja?!“, iznenađeno je upitala.

Na trenutak je Lorin pomislila da će Samanta pristati, ali ipak je odbila. „Ne, ne bih“, rekla je grubo i okrenula joj leđa prekrstivši ruke na grudima.

Lorin se namrštila. Osećala je da Samanta voli konje.

Zašto je bila tako neprijateljski raspoložena prema njoj?

Slegla je ramenima i potražila Sutonov pogled. Činilo se da je i on zbunjen.

Samanta je jedva progovorila nekoliko reči u toku prepodneva. Pravila se da ne obraća pažnju na Lorin i Džesiku dok su skidale sedlo i četkale Sutona. „Džesika, treba da se vratimo“, najzad je rekla. „Uskoro će vreme za ručak“.

Džesika je bezvoljno klimnula glavom.

Dok je Samanta išla stazom ispred njih, Džesika je rekla Lorin: „Volela bih da ideš s nama. Ovaj vikend je prava katastrofa!“ „Možda neće biti baš toliko loše“, Lorin je pokušavala da razveseli drugaricu. „Možda će Samanta prestati da se duri“.

Džesika nije bila ubeđena u to.

„Valjda“, nerado je priznala Lorin. „Mislim da Samanta samo glumi“, nastavio je. „Ne verujem da je zaista zla. Ljudi se čudno ponašaju kad su nesrećni“. „Volela bih da Samanta promeni ponašanje. Džesika je veoma tužna zbog nje“.

Suton ju je onjušio: „Hajde da malo letimo!“ Lorin uzdahnu. „Važi“, složila se. Možda će joj letenje pomoći da skrene misli s trenutnih problema. „Hajdemo na livadu!“ „Hajde!“, nestrpljivo je rekao Suton.

Nekoliko minuta kasnije Suton je već leteo među drvećem na planini iza Farme Fosterovih. Nežno se spustio na čistinu. Lorin je očekivala da će biti mračno, ali stotine svitaca letelo je na sve strane. Kružili su i treperili kao majušne zvezde. Lorin je skliznula sa Sutonovih toplih leđa i udahnula sveži noćni vazduh zasićen teškim mirisom cveća. Svi cvetovi bili su ljubičaste boje, a na kraju svake latice blistala je zlatna tačka.

„Ćao, Lorin“, šapnula je Džesika. Glas joj je podrhtavao kao da obuzdava suze. Poslednji put potapšala je Sutona. „Bolje je da krenem“.

Noćna kraljica, pomislila je Lorin. Kad je prvi put pretvarala Sutona u jednoroga, ovaj cvet joj je bio potreban za čaroliju. Čučnula je i zagledala se u ove predivne biljke.

Lorin ju je posmatrala kako trči za Samantom. „O, Sutone, volela bih da joj pomognemo nekako“, rekla je nežno ga mazeći. „Volela bih da smislimo nešto“.

Suton je tiho zarzao i stao na sredinu livade gde je trava bila najmekša i najsočnija. Spustio je glavu i počeo da pase. Rogom je dodirivao zemlju.

„Hajde, Džesika“, požurivala ju je Samanta nervozno.

Te večeri je Lorin izgovorila čarobne reči, a Suton se ponovo pretvorio u jednoroga. „Kad bismo samo mogli nekako da pomirimo Samantu i Džesiku“, šaputala je. „Samanta je veoma zla“. „Znaš, kad ste se Džesika i ti okrenule, Samanta me je pomazila“, rekao je Suton. „Tada je bila potpuno drugačija. Imam utisak da je pomalo tužna“. „Zašto bi bila tužna?“, pitala je Lorin. „Znam da joj se mama udaje, ali Džesika i njen tata su stvarno fini“. Namrštila se: „Čak i ako je stvarno tužna, ne treba da bude toliko loša prema Džesiki“. „Slažem se“, odgovorio je Suton, „ali sigurno joj je teško što mora da se preseli u novu kuću i da se prilagodi životu s novim tatom i polusestrom“.

Lorin mu je prišla. Tada je, prvi put, primetila da u travi ima kamenja. Na treperavoj svetlosti svitaca činilo joj se da blista roze sjajem. „Je li ovo kamenje čarobno?“, pitala je Sutona. „Ne verujem“, odgovorio joj je jednorog. „Mislim da je to običan roze kvarc. Ima ga svuda u šumi“. „Oh“, izustila je Lorin blago razočarana. Sela je na travu i posmatrala igru svitaca. „Pitam se šta sad radi Džesika. Volela bih da je vidim“. „I ja“, dodao je Suton. Dok je govorio, rogom je slučajno dodirnuo jedan ružičasti kamen. Zablistala je ljubičasta munja. Suton je odskočio unazad. Iznad kamena se pojavio vrtlog magle.

Lorin je skočila na noge. „Sutone!“, povikala je.

Potražite ostale naslove iz serijala

www.leo.rs | 47

Sonja Ćirić

Roman u mojoj glavi Šta bih dala da sam sad u “Dobrom danu” sa Anči! Čudno je to u životu: da bi napredovao, da bi prešao na viši nivo, kao što ćemo mi sada iz naše osnovne škole otići u razne srednje škole i gimnazije, čovek mora da ostavi onaj prethodni nivo. Baš bez veze! Ima u životu toliko mnogo pravila koja ne razumem. Izmislili su ih odrasli. Deca nikada ne bi smislila nešto toliko surovo. Zašto bih ostavljala nešto što volim? Nešto što mi odgovara? Zašto? Bili smo zajedno osam godina. To je više od polovine života svakog od nas! A za to vreme svako je, osim svog života, živeo i živote svih ostalih iz odeljenja. A to su dvadeset četiri života!

Svakoga dana! Kako to može da se ostavi?

Ne boj se, sve će biti dobro – rekao bi mi Dušan da je ovde i ja se sad ne bih bojala. Ali on nije ovde. Odselio se. Zašto nije sačekao maturu, pa neka onda ide kud god hoće? – Zašto? Pitaš me zašto idem?! Pitaj mog tatu! Ili ne! Pitaj njegovog direktora! On, on je taj koji je smislio da mu je moj tata korisniji u Parizu, pa se zato mama, tata i ja sada selimo! Mene niko ništa nije pitao! I ne razumem kako to ne razumeš! – izvikao se Dušan i otišao. Bilo je to poslednjeg dana poslednjeg letnjeg raspusta u osnovnoj školi u mom životu, što znači – dan pre početka osmog razreda.

Eto, to sam pomislila. Ništa drugo.

Bojim se.

A samo pola sata pre toga vratila sam se s letovanja – vesela, najveselija – i odmah javila Dušanu da istog momenta dođe do naše klupe u parku.

Da je Dušan ovde, ne bih se bojala. Neko bi pomislio da sam zaljubljena u Dušana. E pa nisam! On je samo neko koga znam od rođenja, ništa više. I normalno je to što mi nedostaje. Pa mi smo celog života zajedno! Ja znam sve o njemu. On zna sve o meni. Zna čak i koju sam lekciju dobro naučila, a koju malo manje, iako mu to nisam rekla! Zato sam, kad se desi da se na testu odjednom setim odgovora na neko pitanje, sigurna da je to njegova zasluga. Ubeđena sam da je on, dok je rešavao svoj test, naišao na pitanje za koje je pretpostavio da ne umem da odgovorim na njega i pomislio: Zaokruži pod C, pa bih se ja iste sekunde setila odgovora!

– Važno je, hitno je! – rekla sam. Savršeno sam pocrnela i htela sam da mu se prikažem. Nije ni primetio. Nije mi rekao ni dobro došla!, kao što mi je uvek govorio, čak i kad dođemkod njega po svesku. Samo me je izvestio da će od sledećeg dana živeti u Parizu, da se ispisao iz naše škole i da im je stan već ispražnjen. Ja sam ga pitala zašto ide, a on je počeo da viče. Bio je ljut, okrenuo se i otišao.

Nas dvoje smo se dopunjavali u mnogo čemu. Dušan je od mene naučio da nije svejedno kako se oblači kad se ide, na primer, u bioskop, a kako onda kad treba da se popravi ocena iz geografije, a ja sam od njega naučila da poštujem reči. Uporno je ispravljao i mene i sve ostale iz odeljenja kad god bismo nešto rekli pogrešno, pa se ja već odavno trudim da govorim pravilno.

– Crnja sam od tebe! – doviknula sam mu, pojma nemam zašto. Da li sam tada pomislila, posumnjala, da ga više neću videti? Ne, nisam. Mislila sam o tome da li bi mu više prijalo da sam umesto crnja kazala više sam pocrnela od tebe zato što on vodi računa o izražavanju.

– Iznenadićeš se, ali uskoro će Pravopis biti bestseler, a u modi će biti obrazovani ljudi – najavio je Dušan još pre godinu i po. U celom odeljenju samo smo on i ja govorili jedan sat, a ostali sat vremena. Ne postoji ništa drugo osim vremena čija je merna jedinica sat, pa zato

48 |

kad neko kaže jedan sat, podrazumeva se da misli na vreme, a ne na klikere! Dubravko više ne govori izvinuti se kad hoće da se izvini, zato što mu je Dušan objasnio razliku između izvinjenja i izvijanja. Skoro svi govore iz prostog razloga što umesto da kažu zato što. To je i nepravilno i, po mom mišljenju, baš mnogo ružno, ali me niko živ ne sluša.

zavisi. Ne zna. Zašto bi znao? A i baš ga briga. Otišao je. Tek je deset do jedanaest. Šta da radim do dvanaest? Zašto su odredili baš dva sata za izradu testa? Ako odmah ne znaš odgovor, nećeš ga se setiti pa ni celog dana da misliš, što znači da ti je za test od dvadeset pitanja potrebno dvadeset minuta, najviše pola sata.

Ko određuje ta pravila?

Kako li se Dušan u Parizu snalazi s francuskim jezikom? Ovde je imao peticu i nastavnica francuskog ga je često hvalila, ali to ne znači da mu francuski i tamo dobro ide. Možda sad neko njega ispravlja kad god nešto pogreši, kao što je on ispravljao nas. Smešno mi je kad se njegovo ime izgovori s francuskim naglaskom: DušAn! Njemu, sećam se, to nije bilo smešno i čudio se tome što meni jeste. Osim mene, niko ga u odeljenju nije zvao Dušan. Za ostale bio je Duki ili Anastas (po prezimenu).

Istoričar ga je u petom razredu zvao Silni, valjda zbog cara Dušana, pa su ga deca prozvala Car, ali čim su shvatila da mu time priznaju da je glavni u odeljenju, nisu ga više tako zvala.

– Ministar – rekao bi moj tata. Mama bi se nasmejala, a tati bi zbog toga bilo drago.

Ne mogu da prestanem da mislim na Dušana. Ljuta sam što je otišao. Da li on tamo, u tom Parizu, zna da ja sada rešavam maturski test iz srpskog? Da ću dva sata biti u ovoj učionici i odgovarati na pitanja iz srpskog i da od ova dva sata zavisi da li ću se upisati u gimnaziju koju volim… I … nije važno šta još od toga

Ovu rečenicu treba reći u pluskvamperfektu. Mami odavno nije zanimljivo ono što tata govori, a tata se odavno ne trudi da joj bude zanimljiv.

Svi oko mene još pišu; uronjeni su u test. Da li je moguće da sam samo ja odgovorila na sva pitanja? Nisu bila nešto posebno teška. Nemoguće je da su ovo ta njihova najteža pitanja, kao što su nam nastavnici najavljivali.

Da li da izađem?

– Nemoj da se praviš važna – rekli bi mi Anči i Dušan.

Ne pravim se važna! Samo sam htela da kažem da mi nisu potrebna dva sata da odgovorim na dvadeset pitanja. Ništa drugo!

– Tačno! Htela si da saznamo da si bolja od drugih. Eto vidiš da se praviš važna! – rekli bi mi oni i bili bi u pravu, ali to sad nije važno. Ja, u stvari, neću da izađem. Moram

www.leo.rs | 49

jemo, napeto motre da nikako ne propuste trenutak u kojem bi se neko od nas usudio da pomisli da spusti pogled na test onog ispred sebe! Jer ako im se to desi, izgubile su. I to bi bilo strašno! Ne bi ostvarile svoj zadatak… I njihov život postao bi besmislen.

Baš lupetam.

Prvi put sam u ovoj učionici. Ko li je izabrao ovako ružne zavese? Osam godina dolazim skoro svakog dana u školu, mogla bih da se kladim da sam videla svaki milimetar zgrade od podruma do krova, kad ono – polažem maturski ispit u nepoznatoj učionici s ružnim zavesama! A što je najstrašnije, oko mene nisu moji iz mog VIII2. Maša iz VIII1 sedi ispred mene, Nebojša iz VIII4 je iza, Stojan iz VIII1 je u redu desno od mene, Ziki iz VIII3 levo… Gde li su moji? – Tu su i ti to znaš – rekao bi mi Dušan da je sad ovde. Dobro, znam da jesu.

Svi osmaci čija prezimena počinju na prvih osam slova azbuke nalaze se u ovoj učionici; znači i osmaci iz mog VIII2.

Ali mi nisu onoliko blizu koliko bih ja volela.

Svi nam govore da je ovo važan momenat u našem životu, da ovo nije test iz srpskog nego ispit zrelosti.

malo bolje da potražim grešku. Sigurno je tu negde! Nikada dosad nijedan test, ili pismeni, ili kontrolni nisam uradila bez greške! Nijedan! A ni jedno jedino takmičenje nije prošlo bez pogrešnih odgovora. Pa zašto bi maturski iz srpskog bio izuzetak? Pući ću! Svi su mirni. Da li dišu?

Ni muva se ne čuje! Mukla tišina! Da li ja dišem? Ne čuje se ni pucketanje Kostine hemijske olovke. On je uvek, otkako znam za njega, od početka do kraja svakogpismenog bez prestanka otvarao i zatvarao hemijsku. Kako nas je to nerviralo! Ništa ne čujem. Ni korake ove dve nastavnice što nas čuvaju. Jedna je u ljubičastom, druga u zelenom. Nisu prestale da koračaju između redova otkako je počeo test – jedna od table prema zidu, druga od zida prema tabli. Hodaju pravilno, kao da su vojnici. Ili kao da su klatno: gore‑dole, dole‑gore. Svakih nekoliko sekundi prođe s moje leve strane ljubičasto, a s desne – zeleno klatno. I tako od početka testa. Čuvaju nas. – Čuvaju vas? Od koga? Zar ste u opasnosti? – pitao bi me Dušan da je sad ovde. One u stvari paze da ne prepisu-

50 |

Ja srpski znam odlično, u svako doba dana i noći, ali o takvoj zrelosti nisam učila. Uostalom, čini mi se da nije preterano zanimljivo biti odrastao. Da nisam u pravu, nastavnici i svi drugi odrasli bili bi nasmejani i veseli dok nam pričaju o tom novom životu, a ne zabrinuti i smrknuti. Moja mama s drugaricama, naročito s teta Duškom, po ceo dan priča o poskupljenjima, o kreditu, o svađama… Sve im je teško, a ništa im nije dobro. – Ne znam kako da preživimo – često kaže tati, a tata samo ustane i ode u kupatilo ili se ponaša kao da mama i ne postoji.

Zašto nas svi oni plaše? – Zato što ne vole život! Hajde, ne fantaziraj, nego gledaj u taj test i traži grešku – rekao bi mi Dušan da je sad ovde. I bio bi u pravu. Vrućina mi je. Šta bih dala da se malčice, samo malčice rashladim!

Bojim se da bi se i zelena i ljubičasta nastavnica odmah stvorile pored moje klupe kad bih testove upotrebila umesto lepeze. Da probam? Tek onako, štosa radi? Šta bi mi uradile? Ne smeju da me udalje s testa, znam, takva su pravila. Mogle bi samo da me prijave direktoru, našem Dekiju. A mogu da zamislim kako bi on rešio taj problem!

– Koleginice, zašto se uzbuđujete toliko? Pa nije strašno to što je učenica htela da se rashladi! Vrućina je, naša škola nema klima‑uređaje, znate i sami da nema para. Znači, koleginice, ništa se strašno nije desilo. Pa deca su to! Naša deca!

Naš Deki je kul tip! Nikada neću zaboraviti kako nije ni trepnuo kad ga je Kosta prošle godine (ili pretprošle – svejedno) pitao: – Deki, hoćete li i vi biti na našoj proslavi? Samo se lepo nasmejao, kao da ga je Kosta oslovio baš onako kako priliči, i rekao da će doći obavezno. Eto, takvog direktora ima naša škola.

Još uvek svi pišu. Ne znam šta još treba da uradim sa ovim testom. Sve sam uradila onako kako nas je razredna učila: prvo sam pročitala sva pitanja, zatim sam odgovorila prvo na ona pitanja čije sam rešenje znala – to znači na sva – i na kraju sam opet odgovorila na svako pitanje ne gledajući u odgovor koji sam već napisala.

I nisam videla ni jednu jedinu grešku! E neću izaći odavde dok je ne nađem! A šta ako su ove naše čuvarke zaključale kapiju škole za svaki slučaj, da se obezbede, da spreče mogućnost da na nekom nevidljivom i nečujnom vazdušnom talasiću dopre iz spoljnog sveta neki odgovorčić do nečijeg uva? Opet lupetam. Moram da se smirim i usredsredim na test. – Misli o nečemu lepom i neće te boleti. Zaboravi gde si i sanjaj. Skokni tamo gde ti je nekada bilo lepo – rekla mi je moja Maja kad sam prvi put išla kod zubara. I bila je u pravu – nije bolelo. Maja je baš kao sve one dobre bake što žive po bajkama i pomažu deci. Otići ću kod nje da porazgovaramo čim mi se završi maturski. Maja jedina ume da me sluša. Da probam i sad da mislim na nešto lepo? Da zaboravim gde sam i da sanjam… Ništa lepo ne pada mi na pamet. Maturski ispit je usisivač lepih misli, lepih emocija i svega ostalog što je lepo. Gde su moji lepi dani s mojim lepim odeljenjem? Anči, gde si? Upomoć!

Mina: I ja… Šteta što se matura ne radi noću, pod zvezdama.

Anči: Da više nisi izgovorila ni m od mature! Kako možeš unapred da brineš? Da li znaš koliko još vremena ima do tada? Prvo treba da se završi ovaj raspust, pa ceo osmi razred, pa će tek onda matura! Tad ćeš imati dovoljno vremena i razloga za brigu ako to voliš. Sad je prerano! Mina: Sećaš li se … u onoj knjizi … zove se…

Setiću se… Dve drugarice leže ovako kao nas dve, ćute i blenu u zvezde. Je l’ se sećaš? Zajedno smo čitale tu knjigu, znaš na koju mislim! Anči: Daj, kako možeš to da me pitaš? Naravno da nemam pojma! Mina: Nema veze!

Hajde već jednom da brojimo zvezde! Nisam to radila od detinjstva! Anči: Ja ću levu polovinu neba, a ti desnu, a granica je ta linija između ovih pločica. Razumeš? Mina: U redu. Za koje vreme? Za pola minuta? Anči: Odlično!

Namesti tajmer na telefonu. Evo … čekaj… Kreće … sad!

Mina: Za manje od godinu dana prebrojavaćemo poene za upis u gimnaziju, a ne zvezde…

Anči: Ćuti i broj zvezde!

Mina: Ćutim.

I JA LEŽIMO PROŠLOG LETA NA TERASI NJENE ZGRADE I BROJIMO ZVEZDE DOK SU SVI OSTALI S HEMIČARKOM NA LETOVANJU U GRČKOJ Mina: Koja ti je najlepša? Meni – ona tamo što se smeje. Vidiš li je? Anči: A meni ona mala, prozirna… Pogledaj je! Kao neka vila! Mina: Ja sam sigurna da vile postoje.

Anči: Stvarno? U stvari, logično! Logično je da veruješ u vile kad te tvoji zovu Zvončica!

Mina: Bilo bi baš dobro biti Zvončica Petra Pana! Živela bih u Nedođiji…

Anči: … sa zgodnim Petrom Panom… Mina: Ne bih imala nikakvih briga, svi bismo bili zajedno, po ceo dan bismo se smejali i iduće godine sigurno ne bih polagala maturu. Anči: Daj, Mina, šta smo se dogovorile? Ni reči o maturi! Raspust je i sad samo uživamo, i uživamo i uživamo… Mina: Izvini, ali ne mogu ja tako kao ti. Ne mogu da odlučim da ne mislim na nešto što me muči i da se pretvaram da je nestalo.

Anči: Naravno, ali to što te muči neće prestati da te muči ni ako misliš na njega!

Mina: U pravu si… Da li nas one vide? Anči: Ko? Zvezde? Mislim da one sve vide i sve čuju, i da nas čuvaju.

www.leo.rs | 51

52 |

NASTAVAK

BRENDON MAL

tajne svetilišta zmajeva PRIPREMITE SE NA ŠOKANTNU TAJNU Pronađena su dva skrivena artefakta. Novi rezervati suočeni su sa uništenjem dok Društvo Večernja zvezda neumorno traga za novim talismanima. U očajničkom nastojanju da ih zaustavi, Kendra u Patonovom Dnevniku tajni otkriva mesto gde se nalazi ključ grobnice u kojoj se nalazi jedan od artefakata. Ako žele da se domognu ključa, Vitezovi Zore moraju da uđu u smrtonosnu zamku - svetilište zmaja pod nazivom Virmrust. Hoće li bilo ko od onih koji uđu u svetilište izići živ? Ili su Kendra i Set konačno suviše zabrazdili?

DRUGA GLAVA Boclukovica Prljavog škripavog snega bilo je svuda oko gimnazije Vilson, te je Kendra silazila niz stepenice bliže gelenderu.

Gomile zaleđenog snega bile su raštrkane svuda duž ivice ulice, a neravnomerne hrpe oivičavale su trotoar. Iako je izgledalo da je očišćen, Kendra je oprezno koračala u strahu da ne naiđe na led. Magloviti svetlosivi oblaci iznad nje davali su monotonu nijansu ovom hladnom danu.

Dokono je mlatarala školskom torbom i zavirivala na mesta po kojima su njeni telohranitelji obično bazali.

Primetila je Elizu oslonjenu o parkirani automobil s druge strane ulice. Rešavala je ukrštene reči. Nije se s njom susrela pogledom, ali je Kendra znala da je ova drži na oku. Eliza verovatno ima nekih trideset, četrdeset godina, mršava je, srednje visine i ima ravne šiške. Kendra se pitala da li je Voren smatra lepom.

Kada je skrenula levo na pločnik koji je išao paralelno s ulicom, Kendra je nastavila da osmatra okolinu. Uglavnom joj nije bilo teško da primeti Vorena, ali danas se nije trudila zato što on verovatno čuva Seta.

Kendra je žurno prešla preko pešačkog prelaza, prošla pored biblioteke i stigla do ogromnog rekreacionog centra. U tom četvrtastom zdanju od cigala bili su bazen, sala za vežbanje, teren za košarku, tri terena za skvoš, svlačionice i prostorija u kojoj je bio produženi boravak za decu.

Kendra je svakodnevno do pet sati dobrovoljno radila u produženom boravku. Bio je to lak posao, a katkad bi imala vremena čak i da uradi nešto od domaćeg zadatka. Časovi u najbližoj osnovnoj školi završavali su se pre časova u gimnaziji, tako da su deca već bojila, slagala kocke, svađala se oko igračaka i trčala unaokolo kada je Kendra ušla u dnevni boravak. Nekoliko mališana koji su se zatekli u blizini vrata oslovilo ju je sa „gospođice Sorenson“. Niko od njih nije znao da se zove Kendra.

www.leo.rs | 53

Na drugom kraju prostorije Reks Taner je podučavao jednog pegavog mališana da nahrani ribice u akvarijumu. Reks je čovek srednjih godina i tamnog tena, poreklom iz Bruklina. Vodi produženi boravak i uvek se trudi da atmosfera bude opuštena. Ume sa decom i prilična je flegma.

Kada je dečak nahranio ribicu, Reks je primetio Kendru i mahnuo joj da dođe do njega, osmehujući joj se srdačnije nego obično. Ima kovrdžavu kosu, guste brkove i nosi naočari blago zatamnjenih stakala. Ostavlja utisak loše maskiranog tipa. Kada je prišla, Kendra je osetila da se oko njega kao i obično širi miris old spajsa. „Zdravo, Rekse“, pozdravila ga je Kendra. „Drago mi je što te vidim, Kendra, drago mi je što te vidim.“ Reks nije pravio razliku između dece i odraslih kada im se obraćao. Uvek je to radio kao da vodi emisiju za decu. Pljesnuo je dlanovima i protrljao šake. „Danas ćemo se baviti čulima. Smislio sam veoma uzbudljivu vežbu. Dođi da ti pokažem. Zanima me tvoje mišljenje.“ Sledila ga je do stola na kojem se nalazilo pet kartonskih kutija u nizu. S bočne stranice svake kutije bila je rupa. „Da li treba pipajući da pogodim šta je unutra?“ upitala je Kendra. „Upravo tako“, kazao je Reks. „Pokušaj da pogodiš šta dodiruješ. Kreni sleva udesno.“ Kendra je zavukla šaku u prvu kutiju i prešla prstima preko nekakvih malih masnih kugli. „Ljigave očne jabučice“, nagađala je ona. „Oguljena zrna grožđa“, otkrio joj je Reks. „Pokušaj da pogodiš šta je u drugoj.“ Kendra je zavukla šaku u drugu kutiju. „Crevca?“ „Knedle.“ U trećoj kutiji nalazile su se gumice za brisanje različitih veličina, to je uspela da pogodi. U prvi mah je pomislila da je četvrta prazna, a onda je napipala nešto što joj je ličilo na krompir. Već je zaustila da kaže da je unutra krompir kada ju je to nešto ubolo za prst.

Kendra je vrisnula i povukla šaku. „Šta je to bilo?“ povikala je. „Jesi li dobro?“ upitao je Reks. „Da pogađam, kaktus!“ Kendra je sisala jagodicu. U ustima je osetila krv. „Nisi daleko. Kaktus-smokva. Jestivo voće. Zakleo bih se da sam uklonio sve bodlje!“ Kendra je odmahnula glavom. „Jedna ti je promakla.“ Reks je zatreptao. Bio je kao potpuno izbačen iz ravnoteže. „Odmah ću da ti donesem hanzaplast.“ Kendra je pogledala prst. „Nema potrebe.“ „Možda će biti bolje da ograničimo vežbu na četiri kutije“, odlučio je Reks.

54 |

„Verovatno. Šta je u poslednjoj, zarđali žileti?“ „Vlažni sunđeri.“ „Da nisi nekima od njih skupljao razbijeno staklo?“ Reks se zakikotao. „Ne bi trebalo da su opasni.“ Podigao je kutiju s kaktus-smokvom. „Vratiću ovo u kancelariju.“ „Odlična ideja“, kazala je Kendra.

Dok je Reks odnosio kutiju, prišla joj je Ronda, bucmasta majka troje dece koja radi sa skraćenim radnim vremenom u dnevnom boravku, uglavnom u poslepodnevnoj smeni. „Jesi li dobro?“ upitala je. „Reks mi je dao da opipam kaktus-voćku. Propisno me je ubola, ali dobro sam.“ Ronda je odmahnula glavom. „Fin je momak, ali ponekad ume da bude pravi tupavko.“ „Ništa strašno. Drago mi je što se nije ubo neki petogodišnjak.“ Ostatak poslepodneva protekao je bez problema.

Kendra nije imala nikakav hitan domaći zadatak, tako da je mogla da se opusti i uživa s decom. Vodila je muzičke stolice i nekoliko krugova drugih igara. Reks im je pročitao priču, a Ronda je, kada je došlo vreme za pevanje, svirala na ukuleleu. I vežba opipavanja sjajno je prošla.

Kada je sat iznad lavaboa pokazao 4.55, Kendra je počela da skuplja svoje stvari.

Upravo je prebacivala torbu preko ramena kada joj je Reks prišao s leđa. „Imamo problem, Kendra.“ Kendra se okrenula, šarajući pogledom po prostoriji, misleći da je neko nešto polomio ili se neko dete povredilo. „Šta je bilo?“ „Imam iznerviranog roditelja na vezi u mojoj kancelariji“, izvinio se Reks. „Možeš li da dođeš na trenutak, molim te.“ „Svakako“, kazala je Kendra, pokušavajući da pogodi šta je razlog poziva. Da nije bila nepravedna prema nekom detetu poslednjih dana? Nije mogla da se seti nikakvog ispada. Zbunjeno je krenula za Reksom u njegovu kancelariju. On je zatvorio vrata i navukao roletne.

Telefonska slušalica ležala je na stolu. Pokazao je na telefon. „Ko je na vezi?“ upitala je šapatom.

Reks je glavom pokazao ka naspramnom uglu prostorije. „Prvo baci pogled iza ormana za kartoteku.“ Kendra se namrštila i krenula ka visokom metalnom ormanu za kartoteku. Pre nego što je stigla do njega, iza njega je izašla neka devojčica. Devojčica koja je bila pljunuta Kendra. Iste visine, iste boje i dužine kose, istog lica. Mogla je da bude njena bliznakinja, ili nekakav trik pomoću ogledala. Kendrina dvojnica je nakrenula glavu, osmehnula se i mahnula.

Kendra se sledila, pokušavajući da se razabere u ovoj bizarnoj situaciji. U nekoliko proteklih godina videla je neke nemoguće stvari, ali je nijedna nije iznenadila kao ova.

Iskoristivši pauzu koja je usledila posle prvog iznenađenja, Reks ju je napao otpozadi. Jednom rukom obuhvatio ju je oko pasa i grubo privukao sebi. Pritisnuo joj je smrdljivu krpu na nos i usta. Otimala se i uvijala, ali su je isparenja iz krpe brzo ošamutila. Soba se zaljuljala i Kendri više ništa nije izgledalo hitno. Čula su joj otupela, skljokala se naspram Reksa i izgubila svest.

Kendra ga je gledala širom otvorenih očiju. Potvrdno je klimnula glavom.

Reks je skinuo traku s njenih usta i izvukao krpu natopljenu pljuvačkom. Kendra je nekoliko puta coknula ustima. Jezik joj se bio osušio. „Zašto, Rekse?“ Osmehnuo se, čkiljeći iza zatamnjenih stakala. „Reks ti to ne bi uradio, mala. Zar još nisi shvatila? Ja nisam Reks.“ „Jesi li ti neko ko može da promeni svoj oblik?“ „Sve si bliže.“

Kendra je polako dolazila sebi. Prvo je čula žamor dece i roditelja izdaleka. Kada je htela da se protegne, shvatila je da su joj ruke i noge vezane. Polako se razbuđujući, prisetila se svoje slike u ogledalu i toga kako ju je Reks neobjašnjivo napao. Kada je pokušala da vikne, shvatila je da su joj usta zapušena krpom.

Tek tada je otvorila oči. Ležala je na podu, vezana za dugački komad šperploče iza Reksovog stola. U slepoočnicama joj je dobovalo. Pokušala je da se oslobodi, ali je bila dobro vezana i ploča joj je sputavala pokrete.

Kendru je uhvatila panika. Usredsredila se na to da diše na nos i osluškivala sve dok brbljanje dece i roditelja nije utihlo.

Kendri su kroz glavu prolazile nepovezane misli. Da li bi nekako mogla da pozove vile u pomoć? Već mesecima nije videla ni jednu jedinu vilu. Da li joj to što je od vilinskoga soja daje bilo kakvu prednost u neprilici koja ju je zadesila? Ništa joj nije padalo na pamet. Glava joj je pucala, potreban joj je kafetin. Možda će je Voren spasti.

Ili Eliza. Kendri je bilo žao što je ne čuva Gavin. Gde li je on? Poslednje pismo stiglo je iz Norveške. Zašto su joj natrpali toliko tkanine u usta? Jedna fluorescentna svetiljka na tavanici se gasila. Možda će Ronda krenuti u potragu za njom ako joj bude nedostajala? Neće, tu na scenu stupa Kendrina dvojnica. Hohštaplerka će najverovatnije zavarati i Vorena i Elizu. Odakle je došla? Da nije Reks član Društva zvezde Večernjače? Ako jeste, onda je sigurno nekakav tajni agent aktiviran posle mnogo godina, jer već dugo radi u dnevnom boravku.

Vrata kancelarije su se otvorila. Kendra je u očajanju počela da se nada, ali ta nada je uminula čim se Reks nadneo nad nju. „Ostali smo samo ti i ja, mala“, kazao je ljubazno i čučnuo.

Kendra je pokušala da se požali, ali je krpa prigušila njene reči. Očima ga je preklinjala. „Ne dopada ti se krpa u ustima?“ Kendra je odmahnula glavom. „Obećavaš da ćeš gubicu držati zatvorenu? Veruj mi da ću ti odmah ponovo nagurati krpu u usta budeš li pisnula.“ Otvorio je fioku i izvadio nekakvu bočicu i krpu.

Otčepio je bočicu, nakvasio krpu i odložio je na stranu. „Zažalićeš ako počneš da vičeš. Posle druge doze otkrićeš šta je prava glavobolja. Pratiš li ti mene?“

„Dvojica ste“, nagađala je Kendra. „Kao što je tu bila još jedna ja.“ Reks je seo na stolicu pored stola. „Hoćeš da te prosvetlim? Da budem iskren, potičem s drveta. Prvobitno sam bio voćka. Boclukovica. Ne bi trebalo više da postojim, ali evo me.“ „Ne shvatam.“ Osmeh mu je blago podigao krajeve usana. „Kada si u igri dodira zavukla šaku u kutiju, boclukovica te je ubola.

Treba pažljivo rukovati boclukovicama. Pretvaraju se u prvo biće koje ubodu.“ „Moj klon nekada je bio kaktus-smokva?“ „Neverovatno smo mi voće. Treba nam dvadesetak minuta da se preobrazimo. Tokom transformacije nastavljamo da izvlačimo materiju i hranljive sastojke iz drveta s kojeg smo ubrani. Potom se ta neverovatna veza prekida, poživimo tri ili četiri dana i rasplinemo se, umiremo.“ Kendra je zurila u Reksa i razmišljala o mogućim posledicama. „Znači, Kendra boclukovica predstavljaće se kao ja.“ „Ona je izvanredna kopija. Ima čak i najveći deo tvojih sećanja. Obaviće odličan posao dok te bude menjala.

Tvoji čuvari neće je provaliti.“ Kendra se namrštila. „Ako ima moju ličnost, zašto mi ne pomogne?“ Reks je spojio dlanove i počeo da lupka vrhovima prstiju jedne šake o vrhove prstiju druge. „Nema ona tvoju ličnost, već sećanja. To jest – većinu sećanja. Kao i svaka druga boclukovica, i ona ima savest. Isti slučaj je i sa mnom. To što mogu da doprem do Reksovih sećanja ne znači da on vodi igru. Mi boclukovice izvršavamo naređenja koja dobijemo odmah posle preobražaja. Moj kurs je zacrtan. Reks je bio komplikovan. Ja nisam. Stvoren sam da bih te oteo. Dok je Ronda vodila čas pevanja, ja sam izdavao naređenja tvojoj dvojnici.“ „Mogao bi da se oglušiš o naređenja i pustiš me, zašto da ne? Ljudi koji su te stvorili su zli! Ne želiš da pomažeš zlikovcima, zar ne?“ Reks se zakikotao i razvukao usta u osmeh. „Štedi dah.

Boclukovice su plitkoumno odane, Kendra. Naša svest funkcioniše drugačije od vaše. Mi izvršavamo ono za šta smo programirani. Bez obzira na Reksove zaštitničke misli kada si ti u pitanju, ja u tebi vidim samo neprijatelja.

www.leo.rs | 55

Nemaš sreće. Prestaću da postojim za dan ili dva, ali do tada moram da ispunim svoj zadatak.“ „Šta treba da uradiš sa mnom?“ prošaputala je Kendra. „Da te isporučim svom tvorcu.“ „Ko te je stvorio?“ Podigao je obrve. „Videćeš.“ „Idemo li negde daleko?“ Slegnuo je ramenima. „Da li Sfinga stoji iza ovoga?“ „Da li bi trebalo da mi bude poznato to ime?“ Kendra je stisnula usne. „Koji je zadatak dobila druga boclukovica?“ „Njen glavni zadatak je da zameni tebe. Ako tvoji čuvari pretpostave da pajkiš, neću imati problema da te odvedem odavde.“ „Šta još ona treba da radi?“ Reks je klimnuo glavom i nagnuo se napred. „Rekli su mi da ćeš imati puno pitanja i da ćeš pokušati da me ubediš da ti pomognem. Rekli su mi da ti objasnim šta se dogodilo, jer će te to smiriti. Rekli su mi samo ono što treba da znam i ništa više od toga, i ja sam ti kazao sve što znam.“ „Ko te je programirao?“ „Za sada smo završili s pričom.“ „Rekse, ne čini to, poznaješ me, ne želiš da me povrediš. Ubiće me, Rekse. Povrediće moju porodicu.

Rekse, molim te, nemoj me predati njima, ovo je pitanje života ili smrti. Pokušavaju da unište svet.“

Osmehivao se. Očigledno mu je njena molba zvučala ljupko i patetično. „Dosta brbljanja. Znam šta radim, u ovoj sam koži već više od jednog dana. Ne možeš me zbuniti, niti ubediti. Uživajmo u muzici.

Baš volim muziku. Do sada nikada nisam imao uši.

Nemoj da vrištiš, nemoj ništa da pokušaš. To će samo pogoršati stvari.“ Reks je uključio radio na stolu i pojačao zvuk. Kendra je pretpostavila da je klasični rok trebalo da priguši svaki zvuk koji bi se eventualno usudila da ispusti. Zaglušujuće gitare i vrištanje pevača nisu joj dali da misli.

Hoće li iko prozreti ovu prevaru? Hoće li Voren dojuriti da joj pomogne? Možda Eliza, ili Set? Ali oni sigurno ne znaju da je neko drugi zauzeo njeno mesto. Dok joj nije otkrio ko je, Kendri uopšte nije palo na pamet da bi Reks mogao biti lažnjak. Ako Kendrina dvojnica ima njena sećanja, koja bi obaveštenja mogla da podeli s njihovim neprijateljima? Šta bi mogla da ukrade? Kome bi mogla da naudi?

Reks je ostao da sedi na stolici pored Kendre.

Strpljivo ju je posmatrao, povremeno udarajući u zamišljene bubnjeve. Očigledno nije nameravao da spusti gard. Ma koliko da se trudila, nije uspevala da smisli kako da se izvuče iz ove neprilike. Bila je to savršena zamka koju niko nije mogao da predvidi.

Mora da Sfinga stoji iza ovoga. Hoće li je Reks odvesti do njega? Kada? Kendra je zatvorila oči, pokušala da potisne muziku iz glave i očajnički se trudila da smisli kakav-takav plan.

Nemojte propustiti nijednu pustolovinu iz serijala Utočište za bajke!

uspon zvezde večernjače

utičište za bajke

između svetlosti i tame

ključevi tamnice za demone

tajne svetilišta zmajeva

Onostrani BR ENDON MA L

Potra탑ite na www.leo.rs

Gari Van Has

Ikona Tajna čuvana vekovima. Čovek koji će staviti život na kocku da bi otkrio istinu. Zavera u koju su upletene najmoćnije svetske sile.

Beskrupulozni trgovac umetničkim delima poverava umetniku Gariju Hansonu zadatak da napravi repliku svetski poznate ikone, koja prema legendi ima čudesne isceliteljske moći. Međutim, dok boravi na obližnjem ostrvu Mikonos, saznaje uznemirujuće vesti o svom bliskom prijatelju Džonu Ralstonu, poznatom umetniku koji je takođe dobio zadatak da kopira drugo remek-delo, i doživeo nervni slom iz tajanstvenih razloga. Progonjen sumnjom, Gari odlučuje da istraži taj događaj, zbog čega će biti uvučen u svet izdaje, ubistava i obmane, gde se istina i obmana prepliću u smrtonosnom vrtlogu iskrivljene stvarnosti. I dok nema kome da veruje, Gari postaje opsednut razotkrivanjem istine koja se krije iza ikone – drevne, strašne tajne koja bi, kada bi se otkrila, mogla da promeni svet kakav poznajemo. Neizbežno, ikona mora biti sačuvana pre nego što padne u pogrešne ruke i ugrozi temelje moderne civilizacije.

PROLOG Oštrica se srela sa oštricom, praćena fijukom čelika, elegantna u svojoj izvedbi, lansirajući svetlucave iskre dok je odbijala udarac. Metal se sudario sa metalom u silovitoj akciji iza koje je suštinski počivao rezervisan tihi sport koji se više oslanjao na latentnu moć uma nego na puku fizičku snagu. U toj uravnoteženoj veštini, koja je zahtevala pomno predviđanje suparnikovih pokreta, jednom napadu je moglo da prethodi stotinu strateških opcija. Gart Hanson je stajao među publikom, u svom elementu, posmatrajući prizor. Mačevalačka dvorana, sva u drvetu, bila je smeštena u nekadašnjoj vežbaonici u američkoj vojnoj bazi Prezidio, u podnožju mosta Golden Gejt. Hanson je u tom prijatnom poznatom okruženju mogao bar privremeno da se otarasi problema koji su ga vrebali u spoljašnjem svetu. Mačevanje je predstavljalo melem za njegove brige, naročito one povezane sa poveriocima iz Sausalita koji su mu neprestano visili za vratom. Sama pomisao na njih darivala je dodatnu probojnost njegovoj oštrici, na veliku žalost njegovih suparnika.

Ranije poznat kao dobrostojeći slikar i vlasnik umetničke galerije, Hanson je možda izgubio nešto od svog

58 |

ugleda, ali je njegova fizička spremnost ostala neokrnjena. U svojoj trideset sedmoj godini još uvek se dobro držao: imao je visok stas, srednju građu i mišićavo telo.

Zahvaljujući dugoj lepršavoj smeđoj kosi koja je prerano osedela iznad slepoočnica, naočitom licu i večno spremnom osmehu, za sobom je imao već dva braka, mada te veze, milošću nekog višeg entiteta, nisu bile krunisane potomstvom.

Katastrofa masovnih razmera te zime je pogodila čitavu obalu Kalifornije. Bujice kiše su izazvale ogromna klizišta, stihiju vode i blata koja je uzrokovala sličan potop na ekonomskom polju. Nikoga više nije zanimalo da kupuje umetnička dela. Ljudi su sada bili usredsređeni isključivo na spasavanje svojih poharanih domova i firmi. Uprkos takvoj situaciji, Hanson je nastavio da dolazi u klub. Čak i ako nije imao para za članarinu, zaslužio je takvu privilegiju kao čovek koji je u ime tog kluba pet godina zaredom osvajao šampionsku titulu u floretu na prvenstvu Severne Kalifornije.

Sišao je sa tribina u zaslepljujuće beloj odeći, u mačevalačkoj bluzi zategnutoj preko namreškanih mišića i tetiva. U jednoj ruci je samouvereno držao

floret a u drugoj okopnu rukavicu i masku. Uskoro je trebalo da izađe na pistu. Pažnju mu je privukao povik „touché!“ * koji je odjeknuo sa leve strane. Samo što pobednički poklič nije odisao učtivim trijumfom već bahatom arogancijom. Na pisti je ugledao razmetljivog mladića u poznim dvadesetim, kratko podšišane plave kose i žilave građe, sa licem punim ožiljaka koji su mu verovatno ostali kao uspomena na pubertetske akne.

Nakon kratke prepirke zbog sudijske odluke, mladić je vratio masku na lice i nastavio meč. Hanson je pažljivo pratio njegove pokrete. Imao je zavidnu gipkost upotpunjenu opuštenom gracioznošću. Uz malo vežbe mogao bi da ugrozi njegov status u klubu, pomislio je.

Napadao je vešto i agresivno, povremeno izbacujući protivnika iz ravnoteže. Odbijao je udarce sa samouverenom drskošću. U roku od nekoliko sekundi njegov floret je pogodio metu. Ispustio je oduševljen urlik, nehajno bacivši masku na pod. Dobio je dvoboj.

Nakon toga je usledilo kratko rukovanje. Pobednik se ponašao kao da ne primećuje da nije skinuo oklopnu rukavicu. To je bio znak ekstremno loših manira, nešto što se nije moglo opravdati pukim neznanjem. Hanson

se ustremio ka njemu i mladić se osmehnuo, kao da ga je prepoznao. Ispružio je ruku, sa sve rukavicom. Hanson ga je podozrivo odmerio, ne uzvrativši na pozdrav.

Mladić je delovao zbunjeno, ali je pokušao da zadrži vedar ton. „Hanson, ako se ne varam? Floret? Prva divizija prošle godine?“ „Da, tako je. Da li se odnekud poznajemo?“ „Ne baš, ali sam mnogo čuo o tebi. Jesi li raspoložen za jedan brzinski okršaj? Recimo, u stotku, da bude zanimljivije?“ Ispružio je ruku, i dalje ne skidajući rukavicu, da zapečati pogodbu. „Ko zna, možda nešto naučim od tebe?“ Hanson ga je hladnokrvno osmotrio, spustivši pogled ka zaštitnoj rukavici. „Prvo što mogu da te naučim, a što bi već trebalo da znaš, jeste da se nikad ne pozdravljaš noseći rukavicu. Time vređaš protivnika.“ „Dobro, ne ljuti se“, pomirljivo je odvratio mladić, konačno skinuvši rukavicu. „Dakle, hoćeš da se boriš za tu stotku ili ne?“ Ponovo je ispružio ruku. Hanson je navukao masku i kročio na mačevalačku pistu.

www.leo.rs | 59

„U redu. Počinjemo.“ Pozdravio je svog suparnika i sudije. Mala grupa posmatrača se okupila da posmatra dvoboj. „Usput budi rečeno, zovem se Andersen. Ričard V. Andersen. Čoveče, svi su mi pričali o tebi.“ Mladić se obesno iscerio. „Kažu da si prvoklasan borac.“ Hanson ga je na brzinu odmerio, skliznuvši očima preko njegovog preplanulog lica. Imao je izgled mladog urbanog profesionalca čija je pojava zasluživala nov termin u rečniku. Kosa mu je bila doterana, šake izmanikirane, telo visoko i žilavo. Mada je Hanson bio bar petnaest kilograma teži, iz tog momka je zračila neka opasna neuhvatljiva energija. Andersen je zakoračio na pistu i navukao vizir, podigao floret u znak pozdrava i zauzeo en guarde položaj. Glavni sudija je klimnuo glavom, oštrice su se ukrstile i igra je počela. Andersen je krenuo žestokim i donekle predvidivim napadom. Hanson je odbio nekoliko neuspešnih nasrtaja, ne skidajući pogled sa štitnika iznad balčaka. Iz iskustva je znao da položaj štitnika nagoveštava pravac oštrice još pre nego što se mač pomeri.

Takođe je imao izoštren osećaj za telesnu sinhronizaciju koja je najavljivala predstojeći napad poput šestog čula. Hanson je staloženo odbijao Andersenove udarce, ne praveći vidljive pokušaje da pređe u napad. Znoj je počeo da kaplje sa Andersenovog čela a disanje mu je postalo otežano dok je nastavljao sa ofanzivom.

Početni stadijum dvoboja je potrajao šest-sedam minuta. Oko piste se okupio veliki broj posmatrača.

Negde pred kraj meča Hanson je odjednom prešao u napad, fijuknuvši oštricom i munjevito se prebacivši u šesti položaj, pariranje i ispad. U tren oka je postigao pet brzih uzastopnih pogodaka u grudi. Publika je počela oduševljeno da kliče. „Pet poena i dobijen meč!“, povikao je vremešni sudija, davši znak za okončanje dvoboja. Andersen je ljutito skinuo masku i zavrteo glavom, kao da ne veruje šta mu se desilo. Ali ovog puta nije zaboravio da skine rukavicu dok je kretao preko piste da čestita svom rivalu. „Kučkin sine... stvarno si jebeno dobar“, rekao je, sa iskrivljenim osmehom. Zavukao je ruku u sportsku torbu i izvadio debeli svežanj novčanica od po sto dolara, možda ukupno pet hiljadarki. Publika je utonula u tajac dok je Andersen ležerno odvajao novčanicu od sto dolara koju je gurnuo u Hansonov rever. Potom je odvojio još dve stotke, po jednu za svakog sudiju. Naravno, njima nije bilo ni na kraj pameti da ga odbiju.

čemu da popričamo... nasamo. Šta kažeš da izađemo na piće?“ „Naravno. Što da ne.“ PRVO POGLAVLJE Kada su izašli napolje, topla rominjajuća kiša prestala je da pada. U raskopčanim jaknama, sa torbama prebačenim preko ramena, spustili su se kratkim stepeništem ispred vežbaonice. Pločnik je još bio vlažan, a blaga večernja kiša se povukla pred valjajućom izmaglicom koja je nadirala iz pravca zaliva, prožeta svežim mirisom morskog vazduha.

Obojica su bili ležerno obučeni. Hanson je na sebi imao krutu teksas jaknu i iznošene izbledele leviske. Andersen je bio malo konzervativniji: nosio je ispeglanu svilenu košulju bež boje, smeđu kožnu jaknu i opuštene svetlosmeđe armani pantalone.

Hanson je ubacio ključ u bravicu metalikplavog 450 SEL mercedesa, model iz 1991. godine. U svetlu najnovijih događaja, njegova stara mečka mu više nije delovala tako privlačno. Čim bi ušao unutra, počeo bi da se osvrće preko ramena kao da je očekivao da na zadnjem sedištu ugleda tipa koji je došao da mu zapleni imovinu. „Šta kažeš da svratimo do Vanesija na Brodveju...?“ „Imam bolju ideju“, rekao je Andersen. „Čuo sam da u svojoj gajbi u Sausalitu imaš finu malu galeriju. Hoću da nabavim neke slike, pa bismo mogli da kupimo neku cirku i svratimo do tebe da pogledam šta imaš.“ „Može, što se mene tiče. Takva ponuda se ne odbija.“ Hanson je ušao u kola i seo za volan. Upitao se da Andersen možda nije homoseksualac. Ali zašto da ne popiju po jedno piće? Možda kupi neku sliku pa zaradi još koju kintu. U svakom slučaju, ako stvari postanu uvrnute, može lako da ga se reši.

Hanson je ubacio jezičak pojasa u ležište. Andersen se smestio na suvozačko sedište i točkovi su počeli da se okreću, razbacujući zdrobljeni šljunak. Hanson se uključio u saobraćaj, upalivši svetla za maglu koja je postajala sve gušća. „Rekao bih da nisi odavde, Ričarde. Da jesi, dosad bih te sigurno sreo. Sudeći po tvom akcentu, dolaziš iz Bostona.“

„Misliš da je bezbedno da šetaš sa tolikim kešom?“, upozorio ga je Hanson.

„Pogodio si.“ Andersen se osmehnuo. „Sad možeš da pređeš na godište, visinu i težinu. U svakom slučaju, zovi me Rik. Ričard zvuči previše formalno za tipove poput nas. Imam osećaj da ćemo uskoro postati dobri prijatelji.“

„Ne brini“, odvratio je Andersen, na brzinu mu pokazavši mali srebrni pištolj koji je nosio u torbi. „Moji ortaci Smit i Veson paze na mene. Znaš, treba o ne-

To me je nateralo da se zamislim. Stekao sam utisak da nam je taj tip već planirao zajedničku budućnost. „Važi...

Rik“, odvratio sam. „Reci mi, otkud ti u zalivu?“

60 |

„Došao sam nekim poslom. Nešto u vezi sa antikvitetima.“ „Antikviteti? Zvuči zanimljivo“, natuknuo sam. „Može li da se zaradi od tog biznisa?“ „Ha!“ Andersen se tiho zacerekao.

To mi je delovalo čudno. Umesto konkretnim odgovorom, moje pitanje je bilo dočekano tišinom, što mi je bilo nelogično za tipa sa tako direktnim pristupom. Zamislio sam se nad tom enigmom dok smo se uključivali u kolonu vozila čija su stopsvetla treperila čitavom dužinom mosta Golden Gejt. Kiša je ponovo počela da sipi, nošena toplim vazduhom koji se podizao iz zaliva. Brisači su hipnotički klizili preko stakla dok je Andersen sedeo pored mene poput sfinge, zureći u gradska svetla koja su žmirkala u daljini. Uključio sam radio da razbijem tišinu, menjajući stanice sve dok nisam nabasao na baršunaste zvuke Džordža Bensona. Andersen je tada izronio iz letargije poput električnog uređaja koji je naprasno uključen u struju. „Da, može dobro da se zaradi od antikviteta“, konačno je prozborio. „To je blago koje samo čeka da ga zgrabiš. Klasični komadi... to se ovih dana najviše traži.

Antikviteti su unosniji od zlata jer njegova vrednost opako oscilira.“ Kiša je postala snažnija pa sam povećao brzinu brisača koji su lupkali u istovetnom ritmu kao moje srce. „Pretpostavljam da je u pitanju velika lova?“ „Da samo znaš kolika! U pitanju su milionski iznosi, burazeru.“ „Ja nisam u toj kategoriji“, odgovorio sam, skrenuvši u stranu da izbegnem vodu koja je praštala oko cisterne koja je okupirala sredinu puta. „Nikad se ne zna. U Grčkoj i Italiji još može da se pronađe mnogo dobrih komada. Naravno, na crnom tržištu.

Nema potrebe da u to mešamo državne organe. Previše jebene birokratije.“ Andersen je razvezao jezik dok smo silazili sa mosta i skretali ka Sausalitu. „To je pomalo rizično, zar ne? Bio sam u Grčkoj. Oni imaju stroge zakone. Dovoljno je da te samo uhvate sa džointom pa da zaglaviš par godina robije!“ „Mi raspolažemo metodima koji olakšavaju stvari.

Osim toga, tamo postoji mnogo umetničkih predmeta za koje državni zvaničnici uopšte ne znaju. Naravno, svaki posao podrazumeva određen rizik...“ Andersen je zaćutao dok smo se spuštali niz vetroviti brežuljak ka svetlima civilizacije.

Sausalito je bio jedno od onih finih predgrađa koja odišu blagostanjem i pritajenom dobrodošlicom. Ušuškane male kuće među zelenim brežuljcima, ugnježdene na stubovima koji podsećaju na štule. Zaustavio sam kola ispred prodavnice pića i Andersen je izašao napolje.

Uskoro se vratio noseći dve flaše čivas regala.

Kad smo se približili plavo-beloj kući u viktorijanskom stilu, aktivirao sam senzor na viziru kako bih obasjao stranu koja je bila okrenuta ka moru i niz visokih kalifornijskih palmi koje su se pružale duž asfaltiranog prilaza. „Fina gajba“, rekao je Andersen, očigledno impresioniran prizorom. „Stara viktorijanka podignuta na prelazu između dva veka. Priznajem da imaš ukusa.“ „Da... ali sumnjam da ću još dugo ostati ovde“, promrmljao sam, pritisnuvši daljinsku komandu za otvaranje garažnih vrata. „Ah, da. Zaboravio sam da si zapao u finansijski škripac.“ Teško da je mogao da zaboravi takav detalj, pomislio sam. Očigledno je pokušavao da me uvuče u nešto, u neki unosan, ali sumnjiv biznis.

Ubacio sam ključ u bravu na sporednom ulazu i ukucao šifru za deprogramiranje alarma. Potom sam otvorio vrata i uveo svog gosta u prostranu dnevnu sobu obasjanu pokretnim plafonskim lampama. U celini posmatrano, enterijer je bio fino osmišljen. Prostor je odisao toplinom, uprkos potpuno belim zidovima.

Mesingani stočići sa staklenim pločama bili su okruženi malim sofama postavljenim preko kvalitetnog hrastovog i orahovog parketa sa ukrasnim umecima.

Ambijent je bio oplemenjen bujnim tropskim biljkama koje sam ubacio unutra smatrajući da će zelenilo ublažiti oštrinu belih zidova. Visoke palme su stajale u svim uglovima u ogromnim saksijama od terakote, poput budnih stražara. „Nije loše“, rekao je Rik, radoznalo se osvrnuvši. „Deluješ kao bogataš sa stilom.“ „Bogatstvo možeš da otpišeš. Odmah se vraćam.

Samo da donesem čaše iz kuhinje.“ Ogromna kuhinja u frenč nuvel stilu nazirala se u pomrčini iza otvorenog prolaza. Bakarno posuđe je bilo poređano duž zidova iznad kojih se uzdizala zasvođena tavanica ukrašena rokoko motivima.

Andersen se radoznalo osvrnuo ka salonu. Otvoreni laptop je stajao na starinskom sekretaru sa pomičnim rebrastim poklopcem, odmah pored impresivnog kamina od alabastera u nespornom adamesk stilu. Stopalom je pritisnuo mesinganu polugu, ustanovivši da je kamin koristio gas. Vatra je odmah oživela, lansirajući bujicu tople svetlosti koja je poskakivala preko prigušeno osvetljene sobe. Sa leve strane su se nalazili jedini nagoveštaji spoljašnjeg sveta: dva džinovska isturena erker prozora sa pogledom na more i zaliv, sa velikim mesinganim teleskopom na tronožnom stalku. Andersen je provirio napolje dok sam se vraćao iz kuhinje, noseći dve teške kristalne čaše napunjene škotskim viskijem. „Večeras ćeš teško nešto da vidiš“, rekao sam, pruživši mu piće.

www.leo.rs | 61

Peter Heg

Deca čuvara slonova U napetom avanturističkom romanu s detektivskim zapletom Peter Heg daje oštru kritiku sprege globalizma, religije i društva, koja rađa krizu porodice.

Kada nestanu sveštenik danskog ostrva Fine i njegova žena, njihvo troje dece kreću u potragu istovremeno bežeći od policije, prosvetnih i verskih vlasti. Uzbudljivo putovanje preko mora do Kopenhagena dovešće ih do oktrivanja složene zavere na predstojećoj međunarodnoj religijskoj konferenciji u koju su uključene službe bezbednosi, politčari i Vatikan, ali to putovanje biće istovremeno i put u odrastanje, otkrivanje smisla postojanja kroz razumevanje ideje ljubavi, prijateljstva, samoće i privrženosti.

Želiš da budeš prijatelj s čuvarom slonova?

Onda se uveri da imaš dovoljno mesta za slona.

STARA INDIJSKA POSLOVICA

OSTRVO FINE *** Pronašao sam vrata koja vode iz zatvora, otvaraju se ka slobodi. Ovo pišem kako bih ti pokazao ta vrata.

Možda ćeš sad reći, koliko on veruje da može da zahteva slobode: ja, koji sam rođen na ostrvu Fineu, koje se naziva Gran Kanarijom Danske, pa još na svešteničkom imanju sa dvanaest prostorija i baštom velikom poput parka. I okružen ocem i majkom i starijom sestrom i starijim bratom i bakom i dedom i prabakom i psom. Svi oni zajedno liče na reklamu za nešto skupo, ali dobro za celu porodicu.

Iako, naravno, ne vidim ništa naročito kad se pogledam u ogledalu – drugi sam najmanji u sedmom razredu gradske škole Finea i pomalo zakržljao – ipak ima mnogo i starijih i težih igrača koji me na stadionu Finea vide kako prolebdim kao surfer na vetru i nakon toga osete kako im se kosa na glavi podigne kad opalim ubistvenom desnom nogom.

62 |

I na šta se on žali, možda ćeš reći, šta misli kako je drugim dečacima od četrnaest godina. Na to postoje dva odgovora.

Prvi je da si u pravu. Ne bi trebalo da se žalim. Ali kad su otac i majka nestali i kad je sve postalo tako teško objašnjivo, shvatio sam da postoji nešto što sam zaboravio. Zaboravio sam, dok je sve još bilo svetlo, da pokušam da otkrijem šta ostaje, na šta zaista može da se računa kad počne da pada mrak.

Drugi odgovor je teži: pokušaj da se osvrneš oko sebe, koliko ljudi je zaista srećno? Čak i kad imaš oca s maseratijem i majku s krznom kune zlatice, što smo mi na svešteničkom imanju u jednom trenutku imali, koliko njih zapravo stvarno ima nešto zbog čega bi klicalo? I zar onda nije na mestu da se upita – šta je to što čoveka čini slobodnim?

Sad ćeš možda reći, dokle god pogled seže, postoje ljudi koji žele da ti govore kuda treba da ideš i kako da se ophodiš, i da sam i ja, dakle, jedan od njih, i na neki način imaš pravo, ali ako pogledaš s druge strane, sve je sasvim drugačije.

Da si čuo mog oca kako drži propoved u gradskoj crkvi Finea pre nego što je nestao, čuo bi ga kako govori da je Isus put, i kažem ti, moj otac to može da izgovori tako lepo i prirodno kao da govori o putu ka bašti i za trenutak svi smo tamo.

Da si službu slušao s tronošca pored orgulja koje je svirala moja majka, i da si sedeo malo duže, ona bi ti ispričala da je muzika budućnost; ona tako svira i kaže to na takav način da bi ti istog momenta zakazao čas klavira i pokušao da od svoje dečje ušteđevine kupiš klavir.

Da si nakon službe svratio na kafu jednog od onih dana kad je u poseti bio moj omiljeni stric Jonas, koji ide u lov na medvede u Mongoliji i drži prepariranog medveda u hodniku i koji je postao predsednik sidnikata, mogao bi da ga čuješ kako u dvadesetominutnom monologu govori da stvari pokreće vidljivo samopouzdanje i ako svoj život posvetiš organizovanju radničke klase, i ne kaže to samo kako bi zadirkivao mog oca, već to najozbiljnije i misli.

Ukoliko pitaš moje drugare iz odeljenja, kazaće ti da pravi život počinje nakon devetog razreda, jer tad većina dece s Finea ode od kuće u gimnaziju ili tehničku školu u Greno.

I konačno, da odemo u potpuno drugom pravcu, ako pitaš klijente Velike planine, klinike koja se nalazi malo zapadno od grada Finea, koji su svi do jednog postali zavisnici do svoje šesnaeste, ukoliko ih upitaš potpuno iskreno za mišljenje, i to nasamo, rekli bi da, iako su potpuno čisti i duboko zahvalni na lečenju i raduju se novom početku, ne postoji ništa što može da se meri s

onim dugim, laganim usponom koji usledi nakon pušenja opijuma ili uzimanja heroina.

I kažem ti, siguran sam da su svi ti ljudi pravu, pa i klijenti Velike planine.

To je nešto što sam naučio od svoje starije sestre Tilte.

Jedan od Tiltinih talenata je da u isto vreme može da smatra kako su svi ljudi u pravu i da je potpuno ubeđena kako je ona jedina u veoma širokom luku koja zna o čemu govori.

Svi ljudi koje sam pomenuo ukazuju na to da postoje vrata koja vode u njima najdražu prostoriju, a u njoj su Isus ili Šubertove pesme, ili državni ispit nakon devetog razreda, ili preparirani medved, ili stalan posao, ili tapšanje za dobro obavljen posao, a većina ovih prostorija je, naravno, fantastična.

Ali dokle god se nalaziš u nekoj prostoriji, ti si unutra, a dokle god si unutra, zarobljen si.

Vrata koja pokušavam da ti pokažem su drugačija.

Ona ne vode u novu sobu. Vode izvan zgrade.

Nisam ja pronašao vrata, nemam samopouzdanje koje je za to potrebno – bila je to moja sestra Tilte.

Bio sam tu kad se to dogodilo pre dve godine, baš pre nego što su tata i mama nestali prvi put. Imao sam dvanaest godina, a Tilte četrnaest, i iako se toga sećam kao da je bilo juče, nisam znao da je to otkrila.

www.leo.rs | 63

Prabaka nam je bila u poseti i pravila je desert s jogurtom.

Kad prabaka pravi taj desert, stoji na dve stoličice postavljene jedna na drugu kako bi mogla da meša smesu u šerpi. To radi jer je od rođenja mala, a imala je i šest srastanja na kičmenom stubu, pa su joj leđa postala toliko grbava da bi, ukoliko bi išla na porodičnu reklamu o kojoj sam ranije govorio, morali da paze odakle slikaju, pošto je grba velika kao držač za kišobrane.

Ipak, mnogi koji su sreli prabaku smatraju da bi, ukoliko bi Isus ponovo došao, bio u obliku starice od 93 godine jer je prabaka oličenje bezgranične ljubavi. To znači da poseduje toliku ljubaznost da ima mesta za sve, čak i za tipove kao što su Kaj Molester i izaslanik ministarstva za ostrvo Fine Aleksander Bister Finkeblod, koji vodi gradsku školu i kog inače jedino majka može da voli, a možda ni to nije dovoljno pošto sam ga jednom video kad je došao po nju na trajekt, delovalo je kao da je to i za nju previše.

Isto tako ne treba pogrešno proceniti našu prabaku.

Ne možeš da doživiš 93 godine i nadživiš nekoliko svoje dece i preživiš šest srastanja na kičmi i Drugi svetski rat i da se sećaš završetka Prvog, a da ne postoji nešto posebno što te gura dalje. Rekao bih to ovako, kad bi prabaka bila automobil, karoserija bi bila na ivici raspada dokle god sećanje seže, ali bi motor preo kao da je upravo stigao iz fabrike.

Ipak, na rečima je prilično škrta, deli ih kao bombone, kao da nema mnogo preostalih, a možda ih i nemaš kad imaš devedeset tri godine.

Mi se potpuno umirimo kad iznenada, ne okrenuvši glavu, ona izgovori: „Imam nešto da kažem”. „Mi” smo otac i majka, moj stariji brat Hans, Tilte i ja, i naš pas Basker III, foksterijer, koji je nazvan prema baskervilskom psu, a zove se Treći jer je treći pas te vrste kojeg imamo od Tiltinog rođenja, a ona je zahtevala da svaki put kad pas ugine i dobijemo novog, on mora da se zove isto, samo s većim brojem. Svaki put kad Tilte kaže ljudima koji nisu imali zadovoljstvo da nas upoznaju kako se pas zove, obavezno kaže i broj. Ljudi se zbog toga malo trznu, možda zato što ih to podseti na uginule pse pre Baskera, i verujem da je Tilte zato insistirala na imenu, pošto ju je smrt uvek zanimala više nego što decu obično zanima.

Sad, kad prabaka treba nešto da kaže i seda u kolica, Tilte se nagne preko kuhinjskog stola i odigne noge s poda, a prabaka provuče kolica ispod nje. Tilte uvek želi da sedi prabaki u krilu kad ona hoće nešto da kaže, ali prabaka je oslabila, a Tilte otežala i to sad rešavaju tako što se Tilte podigne, sve se pod njom namesti, pa se sklupča u prabakinom krilu, koje je u tom trenutku manje od Tilte.

64 |

– Moji otac i majka – kaže prabaka – vaši čukunbaba i čukundeda, nisu bili baš mladi kad su se venčali, bili su u kasnim tridesetim. Ipak su dobili sedmoro dece.

Baš kad su dobili sedmo, umrli su brat moje majke i njegova žena, bili su zaraženi istim tipom gripa, španskom groznicom, i umrli su skoro istovremeno. Ostavili su dvanaestoro dece. Otac je otišao u Nordhavn na sahranu. Nakon sahrane trebalo je da se održi sastanak i da porodica podeli to dvanaestoro dece među sobom; tako se to činilo tada, pre devedeset godina, radilo se o preživljavanju. Od grada Finea do Nordhavna konjskom zapregom bila su potrebna dva sata, otac se vratio tek uveče. Ušao je u kuhinju, u kojoj je majka stajala za šporetom, i rekao: „Uzeo sam ih sve.”

Majka je podigla pogled sva radosna i rekla: „Hvala na poverenju, Anderse.”

Kad je prabaka to ispričala, u kuhinji je nastala tišina.

Ne znam koliko je ta tišina trajala jer je vreme bilo stalo, previše toga bilo je potrebno razumeti da bi se moglo zamisliti ono što je upravo rečeno. Valjalo je razumeti šta se to odigralo u prabakinom ocu, koji je na sahrani video dvanaestoro dece i nije imao srca da dozvoli da se razdvoje. A posebno je valjalo razumeti njagovu ženu u trenutku kad je došao kući i kazao: „Uzeo sam ih sve”.

Nije bilo sekunde oklevanja, nikakvog lomljenja i jecanja zbog saznanja da sad nemaš samo svoje sedmoro dece, što je već dovoljno loše ukoliko pomisliš na nas troje na svešteničkom imanju, a mi imamo dva kupatila plus gostinjsko, već odjednom devetnaestoro.

U jednom trenutku, kad je tišina trajala ni sam ne znam koliko, ali dugo u svakom slučaju, Tilte kaže: – Želim i ja da budem takva!

Svi smo mislili da smo razumeli na šta je mislila; na neki način i jesmo. Verovali smo da je želela da bude baš kao i otac, ili kao majka, ili kao oboje, i da bude u stanju da prihvati devetnaestoro dece ukoliko je to neophodno.

I bilo je tačno da je mislila na to. Ali mislila je na još nešto.

Pre nego što je to izgovorila, tokom duge tišine, Tilte je otkrila vrata. Ili postala sasvim sigurna da su tu.

Pre nego što počnem moram da te upitam nešto. Moram da te upitam da li se sećaš trenutaka u životu kad si bio srećan. Ne samo radostan. Ne samo zadovoljan. Već toliko srećan da je sve bilo sto posto savršeno.

Ukoliko ne možeš da se setiš ni jednog jedinog takvog trenutka, to ne valja, ali je utoliko bitnije da ovim doprem do tebe.

Ukoliko možeš da se setiš samo jednog, ili bolje nekoliko, zamoliću te da pomisliš na njih. To je bitno jer se vrata otvaraju u takvim trenucima.

Ispričaću ti nekoliko svojih. Nisu nešto. Pričam ti kako bih ti olakšao da ih pronađeš u sopstvenom životu.

Jedan takav trenutak bio je kad sam prvi put odabran za Fine Olstars, koji u julu igra protiv sezonaca.

Spisak je pročitao trener prve postave, koga zovemo Fakir jer je ćelav i mršav kao čačkalica i zato što je tokom cele godine raspoložen kao da je upravo ustao iz kreveta u kom je spavao na komadima stakla.

Nikad nisu odabrali nikog mlađeg od 15 godina, tako da su se svi iznenadili kad je naglas pročitao spisak i izgovorio moje ime.

U sasvim kratkom trenutku bilo je teško reći gde si, da li se nalaziš van tela ili u telu, ili i jedno i drugo istovremeno.

Drugi blistav trenutak bio je kad je Koni pitala hoćemo li da budemo dečko i devojka. Nije pitala lično, već je poslala jednu od svojih dvorskih dama, Sonju. Vraćao sam se iz škole. Sonja mi je prišla sa strane: „Treba da pitam u Konino ime, hoćete li da krenete?”

U kratkom trenutku to je kao da je neko otpustio ventil i ne znaš da li lebdiš ili stojiš na zemlji. I taj osećaj lebdenja nije uobraženje, sve što možeš da dohvatiš i osetiš potpuno je drugačije.

Postoji još jedna situacija s Koni – davno, kad smo oboje imali oko šest godina i zajedno išli u vrtić. U Fineu, sve u svemu, postoji samo oko trista dece i samo jedna škola i jedan vrtić, tako da smo svi išli zajedno u školu i vrtić.

Vrtić je od Pivare Fine dobio džinovsku pivsku burad, koju su položili i poduprli, unutra napravili pod i načinili mala vrata i prozore, pa su mogla da posluže kao kućice za igru. U jednom od tih buradi pitao sam Koni da li bi se skinula preda mnom.

Sad ćeš se možda zapitati otkud mi hrabrost za to, meni, koji delujem previše stidljivo da upitam za put do pekare, a i ja moram da priznam da je to zaista bio jedan od onih trenutaka kad sam sam sebe iznenadio.

Ali ako nekad upoznaš Koni, razumećeš da su žene te koje iz muškarca izvlače ono izuzetno, čak i ako su tek napunili šest godina.

Ništa nije odgovorila. Samo je počela veoma lagano da se svlači. I kad je bila potpuno naga, podigla je ruke i sasvim polako se okrenula ispred mene. Mogao sam da vidim svetlo paperje po njenoj koži, oko nas je bilo bure okruglo kao brod ili crkva, i osećao se miris sveg onog piva koje se sto godina slivalo u drvo. A ja sam osetio da je to što se desilo između Koni i mene imalo veze sa ostatkom sveta.

Poslednji trenutak je najmirniji. Mali sam, imam možda tri godine, tek smo dobili Baskera II, koji se uspuzao u tatin i mamin krevet, u kojem sam i ja spavao. Odatle skliznem na pod i odgurnem francuska vrata i izađem u

baštu. Mislim da je moralo biti rano proleće, sunce je nisko, a trava ledena i bridi pod nogama. Između stabala su velike paukove mreže na čijim nitima vise kapi rose kao milion sićušnih dijamanata, i svi odražavaju jedni druge.

Baš je rano i jutro je tako sveže i novo i nemoguće za podražavanje, kao da nikad nije ni postojalo do ovog sad, i ne mora ni da dođe kopija jer će ovo trajati večno.

U tom trenutku svet je apsolutno savršen. Ne postoji ništa što treba da se uradi i niko ko bi to uradio jer nema ljudi, nema ni mene, radost ispunjava sve. To traje vrlo kratko i onda je gotovo.

Znam da u tvom životu postoje takvi trenuci. Ne isti, već slični.

To, na šta pokušavam da te navedem da obratiš pažnju, jesu sekunde pre nego što shvatiš koliko je ta sitacija posebna i pre nego što počneš da razmišljaš. Čim misli pristignu, ponovo si u kavezu.

U tom zatvoru ima nešto tmurno i o tome je ovde i reč. Nije načinjen samo od kamena i betona i rešetaka ispred prozora.

Da je samo to, bilo bi lakše. Da smo zatvoreni na uobičajen način, pronašli bismo već nekakvo rešenje, čak i dva povučena tipa kao ti i ja. Onda bismo iz Grenoa ili Orhusa nabavili nekoliko stotina grama crvenog praha koji koriste u motorima na mlazni pogon i maketama aviona kad je Dan velikih zmajeva i sportskih letelica na ostrvu Fineu. I već bismo pronašli cev s navojima na krajevima koja nije zarđala i napunili je prahom, ubacili fitilj s novogodišnje rakete u otvor i napravili propisnu rupu u zidu, a onda bi mogli samo da gledaju za nama.

Ali to ne bi bilo dovoljno jer zatvor o kome je ovde reč, a koji je život svih nas i način na koji ga živimo, nije samo kameni zid, sačinjen je od reči i misli. I mi ga sve vreme gradimo i održavamo, to je najgore od svega.

Kao onda kad me je Sonja pitala umesto Koni. Baš nakon prve sekunde, kad je šok izmenio svet, ponovo se vratio. Vratio se uz misao: „Može li to biti istina, da li to mogu biti ja, da nije neki drugi Peter? I zašto baš ja?

Da li sam to zaista ja, da li sam dovoljno dobar za nju? I koliko dugo će trajati? I ako potraje, u šta verujem i čemu se nadam, moraće nekad da prestane, zar ne?” „I živeli su srećno do kraja života.”

Tim završetkom nikad nisam bio zadovoljan.

Tata je čitao priču za laku noć Tilte i meni i Baskeru.

Kad se bajka završavala sa „I živeli su srećno do kraja života”, uvek sam osećao neobjašnjivi nemir.

Tilte je pronašla prave reči. Jednog dana, kad je imala najviše sedam godina, a ja pet, rekla je: – A šta je kraj života?

– To je kad su umrli – rekao je tata.

Onda je Tilte rekla: – Da li je njihova smrt bila dostojanstvena?

www.leo.rs | 65

Tata je potpuno zanemeo. A onda je kazao: – O tome ne piše ništa.

Tilte je upitala: – I šta onda?

Znam odakle Tilte ono o dostojanstvenoj smrti. To je čula od Bermude Svartbag Jenson, koja je i babica i pogrebnik na ostrvu Fineu; to je tako jer je ostrvo malo i ima ih mnogo koji rade nekoliko stvari istovremeno, kao mama – svira orgulje i radi u crkvi i konsultant je u firmi za iznajmljivanje mašina.

Tilte je često razgovarala s Bermudom i pomagala joj da položi mrtvace u sanduk. Tako je od nje pokupila taj izraz.

Ali to ne objašnjava sve. Ipak razmisli. Sediš s devojčicom od sedam godina i pročitao si bajku, a poenta je da su živeli srećno do kraja života; znači, to treba da bude hepiend i da deca budu dobro raspoložena pred spavanje, da se osvrnu na porodicu i budu uverena da će otac i majka i oni i pas takođe živeti srećno do kraja života, što je toliko daleko da se na neki način isto tako može reći „zauvek”. I onda se nađe devojčica od sedam godina, Tilte, koja pita da li su umrli dostojanstvenom smrću.

Kad je Tilte to rekla, razumeo sam zašto me ti završeci nikad nisu sasvim umirili. Nisam mogao ili se nisam usuđivao da razmišljam kao Tilte, ali sam i ja primetio da je moguće da su živeli srećno. Ali šta kad stignu do završetka, do kraja života?

Tu možda više i nije tako bajno.

Sad ću ispričati šta se nama desilo. Zapravo, neću da pričam o nama, već da pokušam da se setim kad su vrata bila otvorena i da ti pokažem.

Ne mogu da ti pomognem da izađeš kroz vrata, jer zapravo ni sam nisam izašao. Ali ako možemo da ih pronađemo i stanemo pred njih dovoljno puta, ti i ja, jednog dana ćemo zajedno izaći u slobodu.

Nikad nije prekasno za srećno detinjstvo.

To smo Tilte i ja pročitali u biblioteci, uvek mi se dopadala ta rečenica. Ali ne treba razmišljati o njoj. Ukoliko razmišljaš, zastaneš. Znači, možeš da kažeš kako to nema nikakvog smisla, da je detinjstvo gotovo, a ono što je gotovo, ostaje kako je bilo, prekasno je da se to izmeni.

Umesto toga, treba samo da pustiš da reči ostanu u tebi: nikad nije prekasno za srećno detinjstvo.

Verujem da je to tačno. Mada, ponekad je to problem.

Tilte kaže da ne postoje problemi, samo zanimljivi izazovi.

Onda ću reći da je jedan od tih zanimljivih izazova sa srećnim detinjstvom počeo na Veliki petak na Trgu Blogords u Kopenhagenu. ***

66 |

Parkirali smo se na Trgu Blogords u Kopenhagenu; Basker, Tilte, ja i naš stariji brat Hans sedimo u crno lakiranom fijakeru sa četiri upregnuta konja, i za to možemo da zahvalimo Hansu. Ukoliko, dakle, smatramo da je na tome potrebno zahvaliti.

Veliki deo žitelja Danske, u svakom slučaju turisti na Fineu, smatra da moj brat Hans liči na danskog princa iz bajke. To mišljenje, između ostalog, počiva na tome što je visok metar i devedeset i ima svetlu kovrdžavu kosu i plave oči i dovoljno je snažan da bi, ukoliko to poželi, mogao ispregnuti konja iz fijakera, prevrnuti ga na leđa, staviti na sto i golicati po stomaku.

Ali pošto Tilte i ja poznajemo Hansa, smatramo da liči na veliku bebu.

Sasvim je izvesno da Fine Olstars nikad nije imao opasnijeg generala na strateškoj sredini terena. Ali izvan njega, kad više nema lopte da gleda za njom, pogled mu je uperen ka zvezdama, a takvi imaju naviku da padaju preko nameštaja.

Sad je u Kopenhagenu i studira astrofiziku, što takođe ima veze sa zvezdama, i dobio je studentski posao da vozi zapregu, a Tilte, Basker i ja došli smo da ga posetimo za Uskrs dok je u gradskoj crkvi Finea zamena, pošto su tata i mama na svom godišnjem putovanju u La Gomeri, koja je wannabe Fine među Kanarskim ostrvima.

Ne znam da li poznaješ Trg Blogords. Ja sam prvi put ovde i mesto mi, za početak, deluje sasvim obično. Na suncu je toplo, a u senci hladno, ima nekoliko gomilica snega i jedna crkva ispred koje je mnogo ljudi, a kao svešteničkom detetu uvek mi je drago kad vidim mušterije.

Na klupi na suncu su tri muškarca u najboljim godinama, koje troše na ispijanje piva. Iza našeg fijakera nalazi se prodavnica voća i povrća, ispred koje stoji prodavac i zuri u gajbu punu limunova, kojima je pomogao da prezime tako što ih je uneo u onih pet dnevnih molitvi prema Meki, a ispred nas starija žena prelazi ulicu s paletom mačje hrane na kolicima. Tako da je jedino neuobičajeno pitanje zašto je turista koji je dovoljno imućan da preko neta unapred isplati pet hiljada kruna za sat i petnaest minuta obilaska po centru odabrao da krene s Trga Blogords i gde je on, pošto je već prošlo deset minuta od ugovorenog vremena a on se nije pojavio.

U tom trenutku zazvonio je Hansov mobilni. Razmenili su četiri rečenice. I nakon toga se naš život potpuno izmenio.

– Bodil je – kaže glas s druge strane.

– Jesu li brat i sestra s tobom?

Bodil Fisker, zvana Bodil Nilski Konj, iako je niska i mršava, ne mora da se predstavlja. Ona je administrativna direktorka opštine Greno, koja obuhvata ostrva Fine, Anholt i Lese, i svi je poznaju. Hans ne mora čak ni da uključi zvučnik da bismo čuli šta kaže, ne zato što govori glasno, govori prilično normalno, već zato što je njen glas od one vrste što prodire, dopire do najudaljenijih krajeva Zemlje.

Ali ono što je neobično jeste Bodilina pažnja, ne ona sama. Administrativni direktor opštine nije neko koga srećeš uživo, to je neko ko ima potčinjene, koji ga zovu.

Video sam Bodil Nilskog Konja jednom, u prilici koje se radije ne bih prisećao, ali koju ću svejedno uskoro biti primoran da ti ispričam. To što nas baš ona zove, pokazuje da nešto zaista nije u redu.

– Tilte, Peter i Basker su sa mnom.

– Da li su ti otac i majka ostavili neku adresu?

– Samo mamin broj telefona.

– Kad se vraćate?

– Imamo jedan obilazak, pa ću predati kola.

– Pozovi me kad krenete kući. Na ovaj broj.

I spusti slušalicu.

U tom trenutku Tilte okrene glavu i pogleda me u oči.

I znam zašto. Želi da me podseti na nešto. Da je šansa upravo tu.

Skoro da sam ti i ispričao. Ali sad ću to reći direktno.

Tilte i ja smo otkrili da vrata nisu otvorena samo u trenucima sreće. Već i u trenucima užasa. Kad saznaš da je neko umro ili dobio rak, ili nestao, ili da je Kaj Molester Lender, u širim krugovima na Fineu poznat kao osma od sedam egipatskih pošasti, ustao u četiri ujutru da bi prvi stigao u koloniju galebova, gde u maju skupljamo jaja, što je okej jer galebovi, srebrnasti i mrki, počinju da leže na jajima tek kad ih ima tri, pa ne diramo gnezda sa tri jajeta. Tako da su vrata otvorena u trenutku kad otkriješ da je Kaj ispraznio gnezda i da se svet oko tebe ruši.

I sad govorim šta smo Tilte i ja otkrili da treba da uradiš: moraš da pogledaš u sebe. Baš u tom trenutku kad doživiš šok, u tebi i oko tebe je jedno sasvim posebno i izuzetno osećanje, i moraš da ga spoznaš iznutra. To je baš pre nego što pristignu suze i očajanje i uobičajena depresija i odustajanje i odluka da, ukoliko Kaj može da dođe u četiri, ti možeš da dođeš u dva ili tri, ili da uopšte ne ležeš kako bi bio sigran da ćeš stići prvi; u tom kratkom trenutku, kad više nema uobičajenog načina funkcionisanja, a novi se još nije pojavio, u tom trenutku je pukotina tu.

Prisećam se toga na Trgu Blogords i osluškujem iznutra i osećam kako se vrata otvaraju usled šoka.

Nakon toga se stvari odvijaju tolikom brzinom da jedva stižemo i da dišemo, a to važi i za Tilte.

Prvo Tilte izgovori ono što svi mislimo.

– Tata i mama su nestali!

Sledeće je da Trg Blogords počinje da se menja. *** Ne znam da li ti je poznato, ali trenutno raspoloženje kao da se prenese na okruženje i sve izgleda drugačije.

U jednom trenutku je Trg Blogords, kao što je rečeno, sasvim okej i apsolutno ne mora da se stavi pod zašti-

tu Uneska i postane ono što mami pet miliona turista u Kopenhagen. Narednog trenutka liči na mesto u koje se ljudi dovlače da umru. Ljudi ispred crkve liče na pogrebnu povorku. Tri muškarca na klupi će leći i sačekati da izdahnu čim ispiju, i neće čekati dugo. Sad se ispostavlja da su limunovi prodavca povrća već dugo u kompostu, a žena s kolicima i mačjom hranom gleda nas kao da se vozimo u pogrebnoj kočiji i došli smo s mrtvacem, i sad će upitati da li može da vidi pokojnika poslednji put.

Utom ja kažem: – Bodil je uplašena.

Svi smo to čuli, i to je najjezivije. U Bodilinom glasu smo svi mogli da čujemo nešto što ukazuje na to da je nabasala na nešto što je veće od nje same.

A onda započne pesma.

Dopire iz crkve, a peva je žena. Mora da ima mikrofon i zvučnike, a Trg Blogords istovremeno deluje kao levak, zvuk se pojačava, zvuči kao strana crkvena muzika i uvija se polako, kao blagi gospel.

Reči se ne čuju, ali to nije bitno sve dok je glas tu. To je glas dovoljno silan da bi cela naša kočija mogla da se uveze tamo po zimskom danu, i tako topao da se čovek ni trenutka ne bi smrzavao, i tako je lep da bi rizikovao da dobiješ i kazne za nepropisno parkiranje jer ne bi mogao da se nateraš da ponovo izađeš.

Kratak trenutak obasjao je svetlošću ceo Trg Blogords. Trgovčeve limunove vratio je na drveće, muškarce na klupi naveo da razmisle o tome da se prijave u anonimne alkoholičare, a ženu ispred nas da ostavi kolica i pripremi se za fandango.

I učini da Hans ustane, Tilte se podigne na sedište, a ja se približim Hansu i gurnem ga laktom sa strane, onda me on podigne tako da mogu da vidim, to radi otkad sam bio sasvim mali.

Povorka je izašla iz crkve. Vidim nekoliko sveštenika u odori, mnogo ljudi obučenih u crno, a ispred korača ta što peva.

Prvo se zapitaš, kako jedno tako malo ljudsko biće može da ima tako silan glas, a onda pomisliš da to uopšte i nije ljudsko biće jer deluje kao duga zelena haljina koja lebdi sama od sebe, i preko nje zeleni svileni šešir kao veliki turban u kome nema ništa. Onda se haljina okrene i mogu da vidim lice, koža joj je svetlosmeđa, kao kamenje od kog je crkva sagrađena, i to čini da njeno lice nestane.

Onda pogleda prema nama. Dok drži poslednji ton, izuva svoje zlatne cipele na štiklu, skida zeleni turban, pušta ga da padne i uzima tašnu od onog što stoji pored nje. U ruci joj je bežični mikrofon, koji spusti na zemlju, pa podigne haljinu. A onda pojuri. Prema nama.

Bosa. Preko gomila snega, pored muškaraca na klupi. I pre nego što je stigla dopola trga, mogao sam da vidim da je Tiltinih godina ili malo starija, i da je pretrčala 400 metara za manje od minuta.

www.leo.rs | 67

Roberto Kostantini

Ključ za Elizu Rim, jul 1982. godine. Italija slavi pobedu na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Španiji. Eliza Sordi, mlada i lepa devojka zaposlena u vatikanskoj administraciji, nestaje sa lica zemlje. Istraga je poverena mladom policajcu Mikeleu Balistreriju. Tvrdoglav i arogantan, Balistreri olako shvata slučaj, i tek nakon otkrića leša na obali Tibra shvata koja je cena njegovog nemara.

Rim, jul 2006. Dok Italija ponovo slavi titulu na Svetskom prvenstvu, novinarka Linda Nardi radi na priči o nizu slučajeva nasilja nad mladim ženama. Iako su ubistva pripisana grupi mladića iz imigrantskog kvarta, ona istražuje zlokobniju mogućnost, i to na ličan zahtev Mikelea Balistrerija. Slučaj Elize Sordi sada je star dvadeset četiri godine, ali Balistrerija, iako je stigao do najvišeg ranga u italijanskoj policiji, i dalje progoni krivica zbog tragedije iz prošlosti koja mu je obeležila početak karijere. Sumnjajući da su nedavni zločini delo serijskog ubice, on se nada da će hvatanjem krivca smiriti savest koja ga muči već više od dvadeset godina. Linda, neumorna i tajanstvena novinarka, vidi u Balistrerijevom predlogu zlatnu priliku da razotkrije zaveru na najvišem nivou.

On se bori da ispravi prošlost, ona da popravi sadašnjost. Njihova borba pokazaće se kao iznenađujuće povezana: zlo za kojim Linda sada traga obeležilo je Balistrerija, a zlokobni tragovi vode mnogo dalje nego što se iko od njih nadao.

A ubica ponovo napada...

Ovoga puta, Mikele Balistreri će biti spreman. Ovoga puta, neće ga uplašiti zlo.

Potrebno je svetlo da bi se promenila vera u duši, a to svetlo nam je dato po cenu bola koji se nanosi telu.

Džon Lok 9. jul 2006. Nevidljivi čovek Da su se prvi put stvari s njom odvijale drugačije, možda ne bih poubijao sve one druge. To sam kao pitanje u početku i sam često postavljao. Posle svih ovih godina ne znam više ni koliko ih je bilo, no postavlja se drugo pitanje: da li bih ja bio bolja osoba da sam, u jednom jedinom trenutku ludila, ubio samo nju? Danas više ne mrzim žene koje ubijam – posle toliko godina one su za mene samo krpene lutke. Ali zato mrzim sve one muške pametnjakoviće koji vole da popuju. Svaki od njih mogao se tog prvog puta naći na mom mestu. Svima takvima koji su proživeli život bez časti i griže savesti želim da posvetim ovu priču. Posebno jednom od njih.

68 |

9. jul 2006. Majka Dok je levo krilo italijanske fudbalske reprezentacije kretalo u odlučnu akciju u finalu Mundijala, Đovana Sordi ustala je s otrcanog kauča u svom malom stanu, u kom je živela poslednjih pedeset godina. Nije imala s kim da se pozdravi, jer se njen muž Amedeo pridružio Elizi pre deset godina. Od tada je svakog dana nosila cveće na njihove grobove. I mada tokom svih proteklih godina nije uspela da ostvari pravdu, sad je barem konačno znala istinu. Bez žurbe je prošla kroz dnevnu sobu. Prošla je pored zatvorenih vrata sobe u kojoj se rodio i ugasio njen san. Izašla je na balkon i zaglušilo ju je urlanje mase s prozora preko puta, kao i vika gomile okupljene na ulici: znala je šta treba da uradi. Tresnula je na pločnik dvadesetak metara niže u trenutku kad je cela Italija eksplodirala u naletu nezadržive radosti.

PRVI DEО januar 1982. „Idem dalje“, bilo je prvo što je izgovorio Anđelo Diogvardi.

Ušao sam u tu zadimljenu prostoriju samo zato što je u njoj bio pokretni bar a želeo sam da opet napunim čašu iz boce Lagavulina koju sam ranije uočio.

Znao sam iz viđenja trojicu od četvorice momaka koji su igrali poker, ali nisam poznavao četvrtog mladića – onog s dugom plavom talasastom kosom i plavim očima.

Pred njim je bila najveća gomila žetona. „Dovraga, Anđelo, pa to je više nego svi moji mesečni honorari ukupno“, promrmljao je mladi advokat koji je jedini ostao u igri. Pritom se lako moglo zaključiti da on svakako zarađuje deset puta više od mene.

Plavušan se osmehnuo skoro kao da se izvinjava. Bio je jedini u društvu koji nije pušio niti je pred sobom imao čašu s viskijem. Bacio je pogled ka stolu dok sam ja sipao sebi Lagavulin. još jedno deljenje. Kad su zatim pokazali karte, one otkri vene ukazivale su na to da je advokat dobio partiju. ostala je neotkrivena još samo jedna, što je značilo da plavušan možda ipak može dobiti partiju i pobediti advokata.

Uputio sam mu pogled i on mi je uzvratio učtivim osmehom. Izašao sam iz sobe, ne čekajući na advokatovu odluku.

Napolju me je čekala Kamila, koja je i bila razlog mog dolaska u društvo te večeri. Domaćicu Paolu upoznao sam kad je došla u naš oblasni policijski komesarijat da prijavi krađu svog šnaucera, koji je iznenada nestao tokom šetnje po parku. Bila je vrlo ljupka, mada za moj ukus možda suviše prefinjena. zato sam se potrudio da

www.leo.rs | 69

joj pronađemo psa, koji se zapravo bio samo izgubio, pa sam je zatim pozvao da odemo na picu. U devet od deset puta u sličnim situacijama moj mračni šarm je, u kombinaciji s izvesnim zvaničnim autoritetom, dobro funkcionisao. ona se, međutim, samo slatko nasmejala i dodala: „ja sam ozbiljno verena, a i verna sam po prirodi, ali imam prijateljicu kojoj se dopadaju takvi mrgodni mačo-tipovi kao što si ti. Ako sutra uveče dođeš kod mene...“ Stanovala je u luksuznom stanu u Vinja Klari, jednom od najelitnijih rimskih kvartova. Stan na trećem spratu gledao je na mali mirni trg pun drveća i svežeg vazduha, daleko od ma kakve buke. Taj stan plaćali su njeni roditelji koji žive u Palermu a želeli su da im ćerka studira u Rimu. Njena prijateljica Kamila nije bila nimalo loša, možda samo malo više snobovski nastrojena. No u toku poslednjih dvanaest godina, odnosno otkako sam izgubio jedinu ženu koja mi je zaista nešto značila, obećao sam sebi da ću se zadovoljiti i pojedinačnim dobrim osobinama drugih žena. U svojoj trideset drugoj godini uspevao sam da pronađem po neku dobru osobinu u skoro svakoj ženskoj osobi koju bih slučajno upoznao. Naravno, posle nekog vremena shvatio bih da se te posebnosti svake od njih otkrivaju samo tokom seksa. Tada naši pokreti, uzdasi, pogledi i reči uspevaju da deluju skoro sasvim istinito.

Te večeri nije bila u izgledu nikakva privlačna završnica, jer je Paolina prijateljica nameravala da ostane da prenoći kod nje. Već oko ponoći počeo sam da tražim neki zgodan izgovor da zbrišem. U tom bogataškom društvu ja sam, kao svaki mladi policijski komesar, svakako bio jedini koji je ustajao u pola sedam ujutro. Spremao sam se da krenem baš kada su se pokeraši vratili u salon: tri išibana psa i plavušan čije su plave oči blistale. „Paola, ovaj tvoj verenik ima muda veća nego dušu“, rekao je advokat pozdravljajući domaćicu zajedno s ostalim pridošlicama.

Među dobrostojećim Rimljanima niko nije pušio te cigarete – tad je marihuana bila šik, a cigarete bez filtera delovale su prilično seljački. Sve u svemu, plavušan nije spadao u tu sredinu – to mi je bilo sasvim jasno. No pomislio sam da, ako ga je Paola odabrala i bila mu toliko verna, taj momak mora imati neke skrivene vrline. A jedino što mi je padalo na um bilo je da je sjajan u krevetu. „jesi li dobio onu partiju pokera?“, upitao sam ga.

Potvrdio je, ali nije pokazivao zainteresovanost za dalji razgovor na tu temu. „Pa ti zaista imaš muda. ostala je samo jedna neotkrivena karta. S manje od deset odsto verovatnoće...“ On na to nije rekao ništa. Tek posle dobre količine popijenog viskija naveo sam ga da prizna da je imao dve devetke. „To je profesionalna tajna“, kazao je naglašavajući da mi je time ukazao izuzetno poverenje. Međutim, advokat je naseo na njegov blef i on je prošao.

Dok su Paola i Kamila brbljale u kuhinji, Anđelo se raspitivao za moj posao. „Bravo, Mikele, ti barem imaš dobar razlog da ustaneš svakog jutra.“ Odmahnuo sam glavom. „U kvartu kao što je ovaj, jedan od najuzbudljivijih poslova bio mi je traženje šnaucera tvoje verenice.“ „O, ti si dakle taj koji ga je našao. A u zamenu za tu uslugu...“ S osmehom je pokazao na kuhinju. „Kamila uopšte nije loša. Šteta što namerava da prespava ovde.“ On se malo zamislio. zatim se pridigao teturajući se i požurio u kupatilo, ne zatvarajući vrata za sobom. začuo sam ječanje i povraćanje. Devojke su to takođe čule.

Ležao je na podu sav bled i videli smo da je povratio u lavabo. „Pozvaću doktora“, kazala je uplašena Paola.

Plavušan se uvalio u fotelju pored moje. Pošto ih je konačno opelješio, dograbio je onu bocu Lagavulina.

Sipao je sebi jednu dobru dozu, a pošto je video da je moja čaša prazna, nasuo je i meni, ne pitajući me ništa. zatim je podigao svoju čašu, kao da nazdravlja. Njegova odeća i duga čupava kosa činile su ga neprikladnim za tu kuću i takvo društvo, baš kakav sam bio i ja. No ja sam bio pravi umetnik u veštini pretvaranja – kameleon koji je u policijskoj službi naučio kako da se izbori s potcenjivanjem okoline. on je očigledno bio tipičan momak iz predgrađa kojem ovde nije bilo mesto.

„Ne, nemoj“, zaječao je. „Mikele, izvedi ih i pomozi mi, a vi, devojke, spremite mi crnu kafu.“

„Nazdravljam ovom divnom viskiju i onima koji znaju da ga cene“, kazao je s lakim naglaskom stanovnika rimske periferije.

Pribegao sam odlučnom tonu kakav sam primenio i onda kada je došla da prijavi nestanak svog šnaucera.

Govorio sam odsečno, mirno i ubedljivo. „Ne, najgore je već prošlo. ja ću se postarati za njega.“

Ponudio mi je i cigaretu. Pušio je one grozne žitan bez filtera, koje ostavljaju mrvice duvana na jeziku i smrde na sve strane. „Ali zato imaju sjajan ukus“, rekao je u želji da me ohrabri. „Mada, pažljivo ih brojim; nikad ne popušim više od deset dnevno.“

70 |

Dok su se Paola i Kamila, unezverene, vraćale u kuhinju, Anđelo mi je namignuo. „Opusti se, nije mi ništa. No treba ih još malo isprepadati.“ Gurnuo je dva prsta sebi u grlo. Ponovo je povratio, a devojke su se vratile u kupatilo. „Pozvaću doktora“, kazala je Paola, sada još zabrinutija nego ranije.

Nastavio sam još neko vreme da slušam Anđelovo lažno grcanje i povraćanje. zatim sam ga zgrabio za ramena i odvukao u Paolinu spavaću sobu.

„Dovraga, al’ si težak!“, rekao sam dok sam ga spuštao na krevet. „Pa, moraš malo i da se pomučiš ako hoćeš da dođeš do cilja...“ opet mi je namignuo i slabašno zaječao. Devojke su se pojavile s crnom kafom. Anđelo je srknuo malo kafe i zaječao s gađenjem. „I, šta sada da radimo?“ Devojke su čekale dalja uputstva, malo primirene mojim staloženim ponašanjem u celoj toj nezgodi. „Pustite ga da prenoći ovde“, rekao je Anđelo i zgrabio Paolu za ruku. „Ako mi pozli, on će biti tu da...“ Velikodušno mi je ponuđeno da prespavam u salonu, zajedno sa šnaucerom, pošto je Kamila već bila zauzela gostinsku sobu. To sam ocenio kao ljubazan gest domaćice. No Kamila se u toku noći zabrinula da će šnaucer svaki čas da me budi hrkanjem i premestila me je u svoj krevet.

Tako sam upoznao Anđela Diogvardija. * * * Komesarijat kvarta Vinja Klara uzbudljiv je baš koliko i život u nekoj banji. U tom rezidencijalnom kvartu rimske buržoazije policajci vode tako miran život kao da su već u penziji. Sređene ulice, lepe kuće, mnogo zelenila, obrazovani ljudi koji su se obogatili na sve moguće načine – zakonite i manje zakonite: izbegavajući plaćanje poreza, primajući plave koverte, rizikujući u dobro smišljenim plaćeničkim nameštaljkama. Sve su to sredstva kojima Italijani, a naročito Rimljani, pribegavaju da bi se po svaku cenu obogatili.

Radio sam tu već dve godine, zahvaljujući svom bratu Albertu i njegovim vezama među demohrišćanima: „To je rekonvalescentski posao, Mike; možeš tu mirno provesti par godina dok se malo ne pribereš i smisliš šta želiš da uradiš sa svojim zbrkanim životom. ostani tu sve dok ne dođeš do nekog kompromisa sa samim sobom“, tešio me je brat u početku.

Kao da je bilo moguće tek tako otpisati trideset dve godine burnog života njegovog mlađeg brata. No Alberto je uvek bio takav. optimista, pritom vrlo pametan i energičan. Imao je iste osobine kao naš otac, koji je posle Drugog svetskog rata iz Palerma otišao u Tripoli. Sicilijanac iz sitnoburžoaske porodice u Libiji je uskoro postao bogati preduzimač i bio je sposoban kao retko ko da plovi kroz mutne vode italijanske politike, čineći najmanje moguće ustupke i koristeći političke veze kad mu je to bilo korisno. Tata je bio spreman da bude veći katolik od pape i svih ubeđenih katolika i oženio se ćerkom najvećeg zemljoposednika u Libiji, da bi se odmah zatim uključio u odgovarajuće društvene krugove; pritom je u potaji poslovao s jevrejima levom rukom, s Arapima desnom, a sa zapadnjacima obema.

Alberto mu je bio veoma sličan po sposobnostima, ali bio je mnogo bolja osoba od njega: osećajan, uravnotežen, plemenit, pravedan. Bio je uzoran sin. ja sam bio taj koji je od detinjstva nerado išao u školu reda Hrišćanska braća; umesto toga sam radije gađao grlice iz vazdušne puške dijana 50 – mogao sam da ih pogodim i sa sto metara rastojanja. Bio sam prihvaćen samo zahvaljujuć činjenici da je komandir Balistreri u Libiji bio zaista velika zverka.

Moje nemirno detinjstvo proteklo je razapeto između sveštenika koji je previše mahao rukama, službe na misama i svađa s mojim arapskim i italijanskim vršnjacima; postao sam usamljen, turoban i gnevan adolescent. odrastao sam gutajući Homera i Ničea, zatim i Musolinijeva dela s početka karijere. Nisam bio proračunat, niti spreman na kompromise: bile su mi važne samo čast, akcija i hrabrost. Moj put je već bio određen: sa sedamnaest godina za sobom sam ostavio prve leševe u Kairu za vreme Šestodnevnog rata, a s osamnaest sam u Tanzaniji ustrelio svog prvog lava. S devetnaest sam učestvovao u pobuni protiv Gadafija, koji je upravo bio osvojio vlast.

S dvadeset sam uzeo sebi za pravo da agitujem u prilog smrtne kazne za izdajnike.

Zatim sam otišao na studije u Rim. Posle 1970. godine sam čak i ispolagao neke ispite. S vremenom sam sa svoje prirodne sklonosti ka socijalistima prešao u redove vanparlamentarne desnice Ordine nuovo (Novi poredak), koja je koristila esesovski moto Čast se zove vernost. Tri godine borio sam se protiv crvenih: noću sam skidao njihove plakate, a dane provodio po skupovima na kojima se vatreno polemisalo. zatim je 1973. godine neki demohrišćanski ministar ukinuo Ordine nuovo i pohapsio njegove vođe. Ta ludost zahvatila je brojne mladiće, od kojih su neki bili suviše mladi i naivni da bi uvideli razliku između političke borbe i srljanja u provaliju. Kada su se mnogi moji prijatelji izjasnili za oružanu borbu u kojoj bismo ubijali neprijatelje, ja sam malo zastao i zamislio se. Shvatio sam da će oni bacati bombe na nedužan svet i da će sarađivati s pravim kriminalcima, što je bila izdaja naših ideala, pa sam se pridružio policijskim snagama da bih i sam presekao takve pokušaje.

Proveo sam četiri godine radeći u policiji kao kameleon i zamišljajući i dalje da sam na strani dobrih koji sprečavaju pokolj nedužnih. zatim su 1978. godine Crvene brigade otele Alda Mora. Kriminalizovana desnica sukobila se s terorizmom levice. Ignorisane su važne informacije, ubijen je Aldo Moro, a ja sam se uključio u javne proteste i moja maska je spala. U tom času mogao sam i dalje da insistiram na svojim stavovima i završim na dnu mora zaliven cementom. Mogao sam i da odustanem od menjanja sveta i zatražim pomoć od brata.

Bio je to on, inženjer Alberto Balistreri, koji me je tada odvukao s ivice ponora. Ministar unutrašnjih poslova dugovao mu je uslugu, pa sam uspeo da se domognem

www.leo.rs | 71

diplome iz filozofije tako što sam, uz malo pomoći, ipak naknadno ispolagao preostale ispite, i to posle poduže pauze i početnih ispita položenih još ranih sedamdesetih godina. zatim su mi pomogli da uđem u policiju i konkurišem za komesara. Prvi posao dobio sam 1980. godine u kvartu Vinja Klara – jednom od najmirnijih u Rimu.

Noću sam ipak želeo da pobegnem iz tog lažnog Rima i budem što dalje od bogate buržoazije i, još gore, od istorijskog centra grada, u kome su zbrka i dekadencija bile još očitije. Iznajmio sam mali stan u Garbateli – pučkoj četvrti koju je izgradio Duče – gde su u to vreme kuće bile veoma jeftine i gde su u proleće Rimljani sedeli ispred malih gostionica u kojima su se služila najbolja vina i narodna jela u gradu.

Tada sam se, zapravo, posvetio jedinoj strasti koja mi je još bila preostala: ženama. Sve žene, ma kog tipa, rase i životnog doba, lepe ili ne, prekraćivale su mi vreme na uobičajeni način. Bio sam požudan i nisam tražio prijateljstvo, druženje, niti zaštitu. Sve te veze bile su tako kratke da se nisam trudio ni da im zapamtim imena. Želeo sam samo da ih upoznam u što većem broju, a to jednom mladom i prilično zgodnom policajcu nije bilo teško. Samo ovde i sada – mislio je Mikele Balistreri. Nema greha, kajanja, niti griže savesti. Spadao sam među izabrane – one koje ljudi ne shvataju i koji ne mare za ljudske ocene. Niti za božji sud.

Ponavljao sam sebi ono što mi je i Alberto govorio – da je sve to samo jedna pauza za razmišljanje, mali odmor i lagana plovidba mirnom rekom niz sporu struju.

Posle burnih godina koje sam proživeo, to je bilo baš ono što mi je potrebno. Usamljenost prožeta banalnim poslom, dobra hrana, mnogo seksa, redovno igranje pokera i što manje razmišljanja o bilo čemu. Krhka ravnoteža zabave i dosade. Nikakvo sentimentalno vezivanje – ljubav je za mene bila slana zemlja pretvorena u pustinju.

Ipak, ponavljao sam sebi da ću otići odatle čim to bude moguće. Neću postati matori izlapeli policajac koji sedi u svom uredu i služi gadnoj i korumpiranoj državi.

Vratiću se u Afriku da lovim lavove i tigrove – što dalje od ove buržujske Italije, tako lažne i iskvarene. Što dalje od svega ovoga što mrzim. Što dalje od sopstvenih poraza.

Nekoliko dana posle našeg prvog susreta, Diogvardi je bez problema prihvatio da igra poker sa mnom i dvojicom mojih prijatelja policajaca. To je bilo pomalo čudno, jer smo se tek bili upoznali, i ja nikada ne bih tako ležerno bacio novac na sto i kockao se sa strancima koji su se međusobno dobro poznavali. No kao što sam kasnije otkrio, Diogvardi je u mnogo čemu bio moja sušta suprotnost, a jedna od njegovih drugačijih osobina bilo je to poverenje u nepoznate.

Igrali smo poker posle večere u zadnjem delu jednog bara nedaleko od Španskog trga sve do dva sata noću. Već posle manje od pola sata shvatio sam da je on vanserijski igrač. Imao je dobru tehniku i bio je maštovit i odvažan.

72 |

Posle dva sata igre već je dosta dobio. U toku poslednjih pola sata izgubio je polovinu tog dobitka. „Namerno si počeo da gubiš“, kazao sam mu kad su ona dvojica otišla.

Zbunjeno je odmahnuo glavom. „Malo sam eksperimentisao – pomaže mi da poboljšam igru. To uvek radim kada mnogo dobijem.“ „Kao u onim prijateljskim utakmicama pre šampionata koje se igraju s diletantima?“ Osmehnuo se. Poverio mi je da ne igra često i da to čini samo s trulim bogatašima. Dobijao je bezobrazno velike sume i toga se pomalo stideo, a i nikad se nije hvalio svojim dobicima. Kasnije sam otkrio da je dobijeni novac davao u dobrotvorne svrhe, a da su njegovi poznati pokeraški blefovi bili male podvale. Pošto je patio od tipično katoličkih moralnih predrasuda, time se nije baš ponosio.

Prošli smo kroz prepun bar. Neka grupa mladića pevala je uz pratnju klavira, a predvodila ih je vrlo lepa obojena pevačica, koja ga je pozvala čim ga je ugledala. „Anđelo, Anđelo, dođi ovamo!“ Pokušao je da umakne, ali ona je navaljivala. Na kraju joj je prišao i devojka je prilepila usne uz njegove. zatim mu je podigla jednu ruku uvis, kao da proglašava pobednika meča, i obratila se okupljenima: „ovo je moj prijatelj Anđelo – najbolji nepoznati pevač u Rimu – koji će nam sada nešto otpevati.“ I na tom polju bio je izuzetan. Izveo je sve pesme koje su prisutni zatražili i na kraju otpevao My Way, i to sasvim na Sinatrinom nivou. Posle toga, naš prinudni pevač mi je predstavio lepu pevačicu i ostavio nas nasamo dovoljno dugo da joj dam broj telefona. Već me je bio pročitao.

Izašli smo iz tog lokala malo posle tri. „Mikele, ako možeš sada da pođeš sa mnom, hajdemo u ostiju.“ „U ostiju? Sada, u januaru? Šta ćemo uopšte da radimo na moru?“ „Tamo se nalazi jedna sjajna mala pekara. Prave najbolje kroasane u Rimu i u celoj provinciji, a biće pečeni oko šest.“ Bio je raspoložen za priču. A i ja sam. To je bilo pravo čudo, jer je moja potreba za druženjem s pripadnicima muškog pola s godinama prilično atrofirala. Vozili smo se njegovim olupanim fijatom 500 i pola sata kasnije parkirali smo ga na šetalištu kraj mora. Noć je bila zvezdana i hladna, ali nije bilo vetra.

Otvorili smo prozore automobila da bismo mogli mirno da pušimo. More je izgledalo kao velika nauljena ploča; osećali smo njegov miris i šum na nekoliko metara od nas. Na vidiku nije bilo baš nikoga.

Anđelo je, za razliku od mene, rado pričao o sebi. Bio je rođen u siromašnom kraju Rima, u kom su svi, osim

njegovih roditelja, zarađivali na manje više nelegalan način. Bio je tipično dete iz predgrađa, sin kafanskog pevača i vračare koja je proricala budućnost. To dvoje uličnih umetnika, neuspešnih po važećim društvenim merilima, kasnije se povuklo u jedno mirno seoce i oboje su umrli od ciroze jetre kad je Anđelo bio tek adolescent. No on je tvrdio da je od njih mnogo dobio. od oca pevača nasledio je lep glas, a od mame dar za blefiranje i improvizaciju.

S vremenom je, za razliku od mene, stekao dve važne stvari: Paolu, verenicu koja ga je obožavala i koja bi se udala za njega istog trena, i skroman posao u jednoj crkvenoj organizaciji, koju je vodio zahvaljujući naklonosti njenog strica. Kardinal Alesandrini, tek pedesetogodišnjak, bavio se nalaženjem smeštaja za hiljade sveštenika i kaluđerica koji su dolazili u Rim da uče teologiju ili su pravili kratke hodočasničke posete od po nekoliko dana.

Stotine manastira, hostela i apartmana u vlasništvu Vatikana bilo je povereno na staranje Anđelu Diogvardiju zato što je bio odani katolik, iako je prerano prekinuo i zanemario školovanje. A i zato što je bio verenik kardinalove bratanice.

Toj birokratskoj karijeri, koja mu uopšte nije ležala, posvetio se s mnogo odanosti i energije. To je bilo baš suprotno od onoga što sam ja činio na svom poslu. I prema ženama se ponašao sasvim drugačije od mene.

Poznavao je mnogo devojaka, ali nikada nije koristio priliku jer je bio slepo privržen i veran Paoli. U ljubavi se ponašao kao idealista koji traga za jedinstvenim i savršenim odnosom. S vremenom se pokazalo da je to idealna situacija za mene, jer sam uvek bio u lovu na žene: Anđelo ih je privlačio, a ja bih se pozabavio završnicom. „Zar si zaista potpuno veran Paoli?“ očekivao sam kao odgovor pravi panegirik posvećen ljubavi, ali Anđelo me je i tu iznenadio. „Lepa je, dobra, pametna, bogata, i nećaka je kardinala koji me je zaposlio. ja sam samo jedna izgladnela neznalica bez završene gimnazije. Mogu jedino da joj budem prezahvalan, i nemam pravo ni da poželim neku drugu ženu.“ U zoru smo još sedeli na istom mestu. Izašli smo da malo protegnemo noge, a iz još uvek zatvorene pekare videlo se svetlo i dopirao je neodoljivi miris svežeg testa koje narasta. Uzeo sam prvu cigaretu iz druge pakle. on je svoje već bio popušio pa sam mu ponudio da uzme jednu moju. „Hvala, Mikele. Pakla žitana traje mi po dva dana i tu granicu nikada ne prelazim.“ „Anđelo, previše se kontrolišeš; treba ponekad malo i da se opustiš.“ Prošao je rukom kroz nakostrešenu plavu kosu. Uputio mi je veseo pogled i pokazao ka moru. „Da li bi se možda okupao?“

„Zar si poludeo? Kupanje u zoru u januaru?“ „Kad jednom uđeš, više ne osećaš hladnoću. A posle toga savršeno ogladniš.“ Rekao je baš tako – savršeno ogladniš. Upalio je farove automobila i uperio ih na par metara plaže koji su nas odvajali od mora. Minut kasnije već je bio samo u gaćama. „Hajde, Mikele, dođi i ti“, kazao mi je. zatim se zatrčao i zaronio. Video sam ga kako frenetično pliva, osvetljen automobilskim farovima.

Ne znam šta me je tada spopalo. očigledno sam osetio nešto što godinama pre toga nisam. Minut kasnije i ja sam uleteo u vodu. Dah mi se presekao od hladnoće, ali uporno sam plivao da bih se zagrejao i osetio sam neku neodoljivu, zaboravljenu, bezgraničnu radost koja mi je obuzela celo telo.

Topli kroasani s kremom bili su dostojan završetak našeg jutarnjeg plivanja.

Tako sam počeo da ga bolje upoznajem. Iza njegovog nežnog i obasjanog anđeoskog lica krilo se vrlo usamljeno srce koje je tražilo konačnu i sigurnu luku.

Njegova pribežišta bili su ljubav i posao. Nije imao posebnih ambicija niti sklonosti ka avanturama. Voleo je sređen život. Nije pušio više od deset cigareta dnevno i nije nikada pio više od dva viskija. Želeo je da bude pribran dok igra poker. Kad god bismo ušli u neki rimski bar, što smo narednih meseci često činili, ponavljao bi se isti prizor. Pevačica ga je uvek poznavala i pozivala da peva.

Pokušavale su i da ga privuku, ali bio je nepodmitljiv. U tome je bio su šta suprotnost meni, ili je možda bio ono što sam i ja mogao postati. Anđelo je bio nedodirljiv.

U pokeru nam je uspostavio striktna pravila. Ulozi su bili ograničeni i fiksni, a na kraju bi se dobitak delio srazmerno broju žetona pred svakim od nas. on je skoro uvek pobeđivao i bio sam siguran da je, u onim retkim slučajevima kada je gubio, to činio namerno, kao što je bio slučaj u onoj prvoj partiji. U početku smo igrali s mojim bratom Albertom i jednim njegovim kolegom inženjerom. Nastojali su da ubede Anđela da iskoristi njihova velika primanja i da uz njih kao investitore opelješi neki kazino, ali on nije hteo ni da čuje za to i uvek se držao svojih čvrstih katoličkih moralnih načela.

Viđali smo se skoro svake večeri. Uobičajena šema bila je da nas četvoro odemo prvo na picu: Anđelo, Paola, moja aktuelna devojka i ja. zatim bismo prošetali kroz veselu noćnu gužvu na Trastevereu. zastali bismo na divnom trgu s Crkvom Svete Marije u sredini, popušili po jednu cigaretu i popili poslednje pivo te večeri. zatim bi dolazile u obzir dve varijante: ili bih se ja izgubio sa svojom aktuelnom devojkom ili bismo Anđelo i ja, uz Paolinu dozvolu, pozdravili svoje devojke i krenuli sami dalje po Rimu u mom alfa romeu dvosedu ili u njegovom fijatu

www.leo.rs | 73

500. To se obično događalo onda kada me moja pratilja ne bi zainteresovala toliko da bih poželeo s njom da provedem celu noć. Tada bismo nas dvojica seli u automobil i raspričali se. zimske noći bile su hladne i beskrajne, ali mi smo često otvarali prozore da gusti duvanski dim izađe. U proleće su noći bile mlake i tada bismo ubijali prve komarce. Naši razgovori kretali su se od sportskih i političkih banalnosti do najvećih egzistencijalnih problema.

Mada je rano prekinuo školovanje, Anđelo je bio sasvim u stanju da vodi rasprave i brani svoju hrišćansku viziju sveta podeljenog između dobra i zla.

Postali smo nerazdvojni i te naše magične i metafizičke noći su, bez naro čitog i očitog povoda, ispunjavale naše vreme.

Maj 1982.

Anđelova kancelarija nalazila se u rezidencijalnom kvartu Rima, u kom je živeo kardinal Alesandrini. To su bile dve identične male palate – svaka sa po tri sprata – okružene parkom i smeštene u Ulici Kamiluča, u jednoj od zelenilom najbogatijih rimskih četvrti. Alesandrini je stanovao na trećem spratu jedne od te dve zgrade, a Diogvardiju je prepustio prva dva sprata, gde su bile kancelarije. Na drugom spratu bila je administracija, a prvi je bio otvoren za javnost, odnosno tu su dolazili razni mladi sveštenici i kaluđerice koji traže smeštaj.

Svratio sam do njega jedne subote početkom maja, jer sam tog dana bio slobodan. Bilo je to divno prepodne – nebo vedro i sunce već prijatno toplo. Probijao sam se svojim starim alfa romeom kroz istorijski centar grada prepun turista. Svaki čas sam zastajao da odmerim neku zgodnu turistkinju. Kod Koloseuma sam opazio plavu Nemicu s povelikim grudima i majicom na kojoj je pisalo: Über alles (najveće). Na Španskom trgu su Amerikanke u šortsevima sedele na stepenicama Trinita dei Monti, a na Trgu Popolo, gde su barovi već bili prepuni, uočio sam dve krasne japanke koje su se na smenu fotografisale.

Na kraju sam se zaputio ka bregu Monte Mario i stigao do Ulice Kamiluča. Na ulazu u park bila je velika zelena kapija koja je branila pristup dvema palaticama, razdvojenim fontanom, teniskim terenom i bazenom. Pravi rajski kutak, koji je privilegovanima omogućavao da se izdvoje na bregu iznad našeg haotičnog i divnog grada prepunog ljudskog žamora i saobraćajne buke.

Dovezao sam auto do kapije. Iz vratarske kućice pojavila se namrgođena šezdesetogodišnjakinja. Skeptično me je odmerila jer nije mogla da proceni da li sam ulični prodavac enciklopedija ili lakej nekog lokalnog bogataša. Uputio sam joj jedan od svojih mračnih, šarmantnih pogleda, koji spadaju u prirodne darove. „Izvolite?“, upitala je odsečno, s primetnim južnjačkim akcentom.

74 |

„Ja sam prijatelj Anđela Diogvardija.“ „Treba da parkirate napolju; unutra je rezervisano za stanare.“ Videla je moj zbunjeni pogled uperen ka ogromnom prostoru u parku gde je bilo parkirano samo nekoliko vozila: divni aston martin, izgrebani Anđelov fijat 500 i motor harli-dejvidson panhed koji je blistao na suncu. „Grof ne želi tuđe automobile u parku iza svoje kapije.

Da je do njega, ne bi dao strancima ni da uđu unutra“, dodala je vratarka s neodobravanjem za koje nisam bio siguran da li se odnosilo na strance ili na grofa.

Na moju sreću, u toj mirnoj uličici punoj zelenila nije bilo teško naći mesto za parkiranje. Svi su imali svoje garaže, a u uličici nije bilo prodavnica ni restorana. Video sam samo drveće, lepo negovane leje i filipinske dadilje koje guraju kolica s decom bogataša dok ovi odlaze na kafu na Trg Navona ili na partiju golfa. „Treba da odete do kraja parka, zatim skrenete desno pored bazena i teniskog terena i doći ćete do Palate B. odavde se vidi terasa te palate pa se nećete izgubiti“, objasnila mi je kao da se obraća debilnom detetu.

Dok sam prolazio ispred Palate A, koja je bliža kapiji, osetio sam da me neko posmatra. Podigao sam pogled.

Na terasi trećeg sprata opazio sam odsjaj. Neko je kroz durbin posmatrao stranca koji dolazi. zastao sam da se malo divim aston martinu parkiranom ispred ulaza. Pored njega je bio harli-dejvidson. Napravio sam krug oko velike fontane i pošao stazom između bazena i teniskog terena.

Od drveća nisam video Palatu B, koju sam maločas jasno video s ulaza.

Naleteo sam na jednog mladića energičnog izgleda.

Imao je gustu crvenu kosu, plave oči, naočare, možda nešto malo preko dvadeset godina i svešteničku odeću. „Izgubio se?“ „Ne znam, treba da odem do Anđela Diogvardija u Palatu B.“ „Nisi, dakle, pop.“ Nasmejao se svojoj šali i nastavio svojim uprošćenim italijanskim jezikom: „Kod Anđela dođu samo popovi i kaluđerice. ja otac Pol, pomoćnik kardinala Alesandrinija.“ Odveo me je do ulaznih vrata Palate B. „Anđelo na drugom spratu. javi ako se zapopiš.“ To je zbilja bilo previše humora za prvi susret. Kod nepoznatih ljudi u letu sam uočavao razne izraze borbe protiv nesigurnosti u sebe. Ponašanje oca Pola nije bilo ubedljivo.

Pošao sam pešice uz stepenice. Kad sam stigao do odmorišta na prvom spratu, kroz jedna od vrata izašla je mlada devojka s izgledom prave boginje. Nosila je nekakvu dugu belu odoru koja je ličila na odeću bolničar-

ke i odmah sam osetio potrebu da se razbolim. Ta vrsta uniforme svakako je nastojala da prikrije telesne oblike, ali nikakva odeća nije mogla sakriti takve divne obline.

„Zato što je sva spetljana i nenormalno stidljiva, a osim toga je i prava katolička vernica; baš kao i ja, ona je od onih koji zaista veruju.“

Zastala je nepomična i spuštenog pogleda. „Izvolite“, kazala je i izmakla se da me pusti da prođem. Glas joj je bio nežan i dečji, baš kao i njen pomalo glup osmeh.

Ruke su joj bile pune fascikli i registratora.

„Šta ti misliš o meni, Anđelo Diogvardi? Da sam neki sakupljač lakih pobeda nad razvratnim curama?“, kazao sam lažnim tonom uvređenog dostojanstva.

„Mogu li da vam pomognem?“, upitao sam. I dalje je izbegavala moj pogled. zbunjeno je odmahnula glavom. jedna fascikla joj ispade na pod. Dok sam se saginjao da je dohvatim, osetio sam miris sapuna. „Molim vas da me izvinite“, kazala je, što je zvučalo pomalo apsurdno. Nisam je ubedio da mi da nekoliko registratora da ponesem, pa smo se, Ćuteći, zajedno popeli na drugi sprat. Povela me je do malih ulaznih vrata, iza kojih se nalazio dugačak hodnik s mnogim vratima. „Gospodin Diogvardi je u poslednjoj kancelariji“, kazala je ne gledajući me i brzo nestala iza prvih vrata pored ulaza.

Zatekao sam Anđela za pisaćim stolom pretrpanim papirima, registratorima i svakakvom papirologijom.

Iza leđa mu je visila velika papina fotografija. Bilo mi je smešno što ga zatičem u tako neuobičajenoj situaciji.

Njegova savršena nesposobnost da održi red, prenesena u to radno okruženje, delovala je potpuno groteskno. „Znam, Mikele, da tvoj brat Alberto ima prirodni dar da sedi za pisaćim stolom, dok ja za stolom delujem smešno. I pravim sve goru prokletu zbrku nastojeći da odradim posao koji zahteva sposobnost programiranja.“ „Ali mi se ipak čini da imaš dobre pomoćnike.“ Načinio sam neki neodređeni pokret pokazujući prema hodniku.

Prasnuo je u smeh. „zar si već uočio Elizu?“ „Ako je to ona boginja koju koristiš kao nosača za papirčine...“ Objasnio mi je da Eliza Sordi tu radi već dva meseca kao ispomoć preko vikenda pošto pohađa školu za računovođe u Rimu i u junu treba da polaže završni ispit. Ima samo osamnaest godina. „A odakle je stigao taj dar nebeski?“ „Od kardinala Alesandrinija, Paolinog strica. Preporučio ju je naš ugledni sused, senator grof Tomazo dei Banki di Aljeno. Kardinal i grof često čine jedan drugome usluge, mada se politički i moralno veoma razlikuju: jedan je demokrata i katolik, a drugi antiklerikalni apsolutista.“ „Izgleda da obojica čine uslugu tebi, Anđelo! Devojka je svakako prilično mlada, ali znaš da se ja ne povlačim tako lako...“ Odmahnuo je glavom i osmehnuo mi se. „Nije ona tvoj tip, Mikele.“ „A zašto?“

Očekivao sam da se Anđelo na to nasmeje i začudila me je njegova očajnička grimasa. zvuk registratora koji padaju na pod iza mojih leđa nagovestio mi je nastupajuću katastrofu.

Anđelo je, sav crven u licu, ustao da pomogne devojci da ih pokupi s poda.

Ja sam se okrenuo sa svojim najubedljivijim tupavim osmehom na licu. Eliza je stajala i posmatrala me sva zbunjena, a zatim je oborila pogled. Pošto nisam imao dar da postanem nevidljiv, izabrao sam banalni izgovor odlaska u toalet, gde sam proveo neko vreme proklinjući sebe. Lice koje sam mogao da vidim u ogledalu bilo je lice blesavog prostaka koji je upravo načinio svoj najluđi ispad.

Vratio sam se u Anđelovu kancelariju tek kada sam bio sasvim siguran da je Eliza otišla. Imao je ciničan izraz lica koji me je potpuno razbesneo. „Budaletino, čemu se pa ti smeješ; zar nisi mogao nekako da me upozoriš?“ „Pa, pokušao sam, Mike. Sada te je Eliza zaista upoznala. No možda će doživeti moždani udar i sve zaboraviti; nadaj se...“ Posle toga smo zatvorili vrata njegove kancelarije da bismo na miru popili pivo i malo popričali. Nije bilo pepeljare na vidiku; Anđelo nije pušio na poslu.

Upotrebio sam papirni fišek. Anđelo mi je pokazao kako izgleda njegov posao.

Tri stalna službenika nalazila su sveštenicima i kaluđericama smeštaj. on se bavio isključivo novim ugovorima s manastirima i hostelima i raznim hitnim slučajevima, odnosno situacijama kada su posetioci dolazili nenajavljeni. Bio je na raspolaganju u svakom trenutku. Stoga mu je subotom bila potrebna dodatna pomoć, a u nekim kritičnim slučajevima i nedeljom. Ta pomoć pojavila se u vidu one boginje, Elize Sordi, koja se spremala da dobije diplomu iz računovodstva. „Dakle, subotom si ovde sam s njom. Pa kako možeš da odoliš?“ „Nema mnogo toga čemu treba odoleti. Već sam ti objasnio da je ona zatvorena knjiga. No tebi smeta moja vernost Paoli i bolje bi se osećao kada bih ja povremeno zgrešio.“ To nije bila istina. Nisam mu zavideo na samokontroli koja se ispoljavala u odbijanju iskušenja. I ja sam mnogo radio na samokontroli i bio sam još u životu samo zato što sam naučio da spasavam kožu pre nego što me neko likvidira.

www.leo.rs | 75

Džek Kenfild

Uspeh, što da ne Spremite se za uspeh!

Bilo da želite da zaradite milion evra, izgubite koji kilogram ili postanete najbolja domaćica u kraju, ovo je knjiga za vas. Otvoriće vam oči i pokazati vam kako da steknete samopouzdanje, prihvatite se izazova, ostavite strah za sobom i živite sa strašću. Sigurnom rukom vodiće vas kroz najbitniji korak – vašu unutrašnju transformaciju. Naučite kako da učvrstite odnose s bliskim ljudima, gradite nova prijateljstva i skupite hrabrost da budete srećni i ispunjeni.

UVOD Ako čovek iz bilo kog razloga ima mogućnost da vodi izuzetan život, nema prava da ga zadrži za sebe. Ž AK IV KUSTO legendarni podvodni istraživač i reditelj

Ako čovek piše knjigu, neka piše samo o onome što zna. Imam dovoljno svojih nagađanja.

JOHAN VOLFGANG FON GETE nemački pesnik, romanopisac, dramski pisac i filozof Ovo nije knjiga dobrih ideja. Ovo je knjiga bezvremenih principa koje su kroz istoriju primenjivali uspešni muškarci i žene. Proučavao sam te principe uspeha više od trideset godina i primenio sam ih i u sopstvenom životu. Neverovatan uspeh u kome sad uživam rezultat je primene tih principa iz dana u dan, otkako sam počeo da ih učim 1968. godine.

Svojim uspehom smatram i to što sam napisao i uredio preko šezdeset bestselera, sa preko osamdeset miliona izdatih primeraka, na trideset devet jezika širom sveta. Držim Ginisov rekord tako što mi je 24. maja 1998.

76 |

sedam knjiga bilo na listi bestselera Njujork tajmsa, već deset godina imam višemilionske dolarske neto prihode svake godine, živim na predivnom imanju u Kaliforniji, pojavio sam se u svakom većem tok-šou u Americi (od Opre do Dobro jutro, Ameriko), moju nedeljnu novinsku kolumnu čitaju milioni ljudi, zarađujem hornorare od dvadeset pet hiljada dolara po predavanju, držim govore u vodećih petsto kompanija na svetu, dobitnik sam brojnih stručnih i građanskih nagrada, imam neverovatan odnos s svojom predivnom porodicom i dostigao sam postojani nivo blagostanja, ravnoteže, sreće i unutrašnjeg mira.

Družim se sa generalnim direktorima petsto najvećih i najuspešnijih svetskih kompanija; filmskim, televizijskim i muzičkim zvezdama; proslavljenim autorima i najboljim svetskim duhovnim učiteljima i vođama. Razgovarao sam sa članovima kongresa, profesionalnim sportistima, direktorima kompanija i superzvezdama prodaje u svim najboljim letovalištima i odmaralištima na svetu – od hotela Četiri godišnja doba u Nevisu, na Britanskim zapadno-indijskim ostrvima, do najlepših hotela u Akapulku i Kankunu. Skijao sam u Ajdahu, Kaliforniji i Juti, išao na splavarenje u Koloradu i planinario po planinama Kalifornije i Vašingtona. Letovao sam u

najboljim svetskim letovalištima na Havajima, u Australiji, Tajlandu, Maroku, Francuskoj i Italiji. Sve u svemu, život je sjajan!

Kao i većini vas što čitate ovu knjigu, i meni je život počeo veoma prosečno. Odrastao sam u Vilingu, u Zapadnoj Virdžiniji, gde mi je tata radio u cvećari i zarađivao osam hiljada dolara godišnje. Majka mi je bila alkoholičarka, a otac radoholičar. Radio sam preko leta da sastavim kraj s krajem (kao spasilac na bazenu i u istoj cvećari kao i otac). Upisao sam fakultet zahvaljujući stipendiji i služio sam doručak u domu da platim knjige, odeću i izlaske s devojkama. Niko mi ništa nije dao na srebrnom poslužavniku. Na poslednjoj godini postdiplomskih studija honorarno sam radio kao nastavnik i zarađivao sto dvadeset dolara svake druge nedelje. Stanarinu sam plaćao sedamdeset devet dolara mesečno, pa sam preostalim novcem morao pokriti sve ostale troškove. Pred kraj meseca, jeo sam ono što je postalo poznato kao moja večera za dvadeset jedan cent – deset centi je koštala konzerva sosa od paradajza, belog luka, soli i vode, a jedanaest centi kesa špageta. Znam šta znači preživljavati na dnu ekonomske lestvice.

Posle završenih postdiplomskih studija, započeo sam karijeru kao nastavnik istorije u crnačkoj srednjoj školi na

južnoj strani Čikaga. I tada sam upoznao svog mentora – V. Klementa Stouna. Stoun je bio samonikli multimilioner koji me je zaposlio u svojoj fondaciji i naučio me osnovnim principima uspeha, kojima se i danas služim. Posao mi je bio da druge naučim tim istim principima. Tokom godina, posle vremena provedenog sa Stounom, vodio sam razgovore sa stotinama uspešnih ljudi – olimpijskim i profesionalnim sportistima, proslavljenim zabavljačima, najprodavanijim piscima, vodećim poslovnim ljudima, političkim vođama, uspešnim preduzetnicima i vrhunskim prodavcima. Doslovno sam pročitao hiljade knjiga (u proseku jednu na svaka dva dana), prisustvovao stotinama seminara i preslušao hiljade sati audio-programa da bih otkrio univerzalne principe uspeha i sreće. Tada sam te principe primenio na sopstveni život. Na predavanjima, seminarima, radionicama pred više od milion ljudi u svih pedeset američkih država (i dvadeset zemalja širom sveta), govorio sam o onim principima koji su delovali.

Ovi principi i tehnike nisu koristili samo meni, već su takođe pomogli i stotinama hiljada mojih učenika da uspešno napreduju u karijeri, steknu bogatstvo, budu živahniji i srećniji u odnosima, i srećniji i ispunjeniji u životu. Moji studenti su pokretali uspešne poslove, postali milioneri, sportske zvezde, sklapali unosne muzičke ugovore, glumili glavne uloge u filmovima i

www.leo.rs | 77

na televiziji, osvajali političke položaje, imali ogromne uticaje u svojim zajednicama, pisali bestselere, dobijali zvanja najboljih nastavnika godine u svojim okruzima, probijali sve rekorde prodaje u kompanijama, pisali nagrađivane scenarije, postajali predsednici korporacija, dobijali priznanja za izuzetne filantropske doprinose, ostvarivali izuzetno uspešne veze i odgajali neobično srećnu i uspešnu decu.

PRINCIPI UVEK DELUJU AKO IH SAVLADATE I vi možete postići ovakve uspehe. Pouzdano znam da i vi možete ostvariti nezamislive uspehe. Zašto? Zato što principi i tehnike uvek deluju – samo ih morate primeniti tako da deluju u vašu korist.

Pre nekoliko godina, gostovao sam u televizijskoj emisiji u Dalasu. Izneo sam tvrdnju da bi ljudi, ako samo primene principe o kojima govorim, mogli da udvostruče svoj prihod i slobodno vreme za manje od dve godine. Žena koja me je intervjuisala bila je krajnje sumnjičava.

Rekao sam joj da ću se, ako bude primenjivala principe i tehnike dve godine, a ne udvostruči prihod i slobodno vreme, vratiti u njenu emisiju i napisati joj ček na hiljadu dolara. Ako principi uspeju, moraće ona mene da pozove ponovo i saopšti gledaocima da su delovali. Nepunih devet meseci kasnije, sreo sam je na skupu Udruženja nacionalnih govornika u Orlandu, na Floridi. Ispričala mi je da ne samo da je već udvostručila prihod, već je prešla i na veću televizijsku stanicu sa značajno većom platom, započela karijeru javne govornice i već napisala i prodala knjigu – sve za samo devet meseci! Činjenica je da svi možemo neprekidno da ostvarujemo takve rezultate, i to redovno. Samo morate da odlučite šta želite, da verujete kako to zaslužujete i primenite principe uspeha iz ove knjige.

Osnove su iste za sve ljude i sva zanimanja – čak iako ste trenutno nezaposleni. Nema veze da li vam je cilj da postanete vodeći prodavac u svojoj kompaniji, vodeći arhitekta, imate sve petice u školi, smršate, kupite kuću iz snova, postanete profesionalni sportista svetske klase, rok zvezda, nagrađivani novinar, multimilioner ili uspešan preduzetnik – principi i strategije su isti. I ako ih naučite, usvojite i disciplinovano primenjujete svakog dana, preobraziće vam život kao u najluđim snovima. „NE MOŽETE UNAJMITI NEKOG DRUGOG DA RADI SKLEKOVE UMESTO VAS“ Kao što je motivacioni filozof Džim Ron umesno izjavio: „Ne možete unajmiti nekog drugog da radi sklekove umesto vas.“ Morate da ih uradite sami ako želite da izvučete neku korist od njih. Bez obzira na to da li se radi o vežbanju, istezanju, meditaciji, čitanju, učenju, učenju novog jezika, stvaranju mastermajnd grupe, postavljanju umerenih ciljeva, vizualizaciji uspeha, ponav-

78 |

ljanju afirmacija ili uvežbavanju novih veština, vi ćete morati to da uradite. To niko ne može umesto vas. Ja ću vam dati mapu, ali vi ćete morati da vozite. Naučiću vas principima, ali vi ćete morati da ih primenjujete. Ako se odlučno potrudite, obećavam da će vam se nagrada isplatiti.

KAKO JE OVA KNJIGA ORGANIZOVANA Da bih vam pomogao da brzo usvojite ove moćne principe, organizovao sam ovu knjigu u šest delova. Prvi deo, „Osnove uspeha“, sadrži dvadeset pet poglavlja sa apsolutnim osnovama koje morate da primenite da biste stigli od mesta gde ste sada do mesta gde želite da budete. Počećete tako što ćete prihvatiti potpunu neophodnost da preuzmete stopostotnu odgovornost za svoj život i svoje rezultate. Posle toga, naučićete kako da razjasnite svoju životnu svrhu, viziju i ono što zaista želite. Zatim ćemo videti kako da stvorite postojanu veru u sebe i svoje snove. Tada ću vam pomoći da svoju viziju pretvorite u konkretne ciljeve i sastavite akcioni plan kako da ih ostvarite. Osim toga, naučiću vas kako da savladate neverovatnu moć afirmacije i vizualizacije – što spada u tajne uspeha olimpijskih sportista, vodećih preduzetnika, svetskih vođa...

Sledećih nekoliko poglavlja govore o preduzimanju onih neophodnih, ali ponekad zastrašujućih, koraka za ostvarivanje snova. Naučićete da tražite ono što želite, odbijete odbijanje, tražite i odgovarate na povratne informacije i istrajete, suočeni s nečim što ponekad može da liči na nepremostivu prepreku.

Drugi deo, „Preobrazite se za uspeh“, govori o važnom unutrašnjem poslu koji ćete morati da obavite – poslu koji će vam pomoći da uklonite sve mentalne i emocionalne prepreke koje možda imate. Nije dovoljno znati šta treba uraditi. Mnoge knjige će vam to reći. Takođe, morate da razumete značaj i metodologiju uklanjanja samoporažavajućih uverenja, strahova i navika koje vas koče. Kao kad vozite automobil pod ručnom, ove prepreke mogu značajno da vam uspore napredak. Morate naučiti kako da spustite kočnicu ili ćete život uvek doživljavati kao borbu i ciljevi će vam izmicati. Šta ćete naučiti u drugom delu? Naučićete kako da se okružite uspešnim ljudima i kako da prihvatite pozitivnu prošlost a oslobodite se negativne, suočite se s onim što vam ne ide u životu, prigrlite promenu i posvetite se doživotnom učenju. Videćemo kako da počistite sav fizički i emocionalni nered koji ste stvorili i dovršite sve „nedovršeno“ u životu, a što vam oduzima dragocenu energiju koju biste mogli bolje da iskoristite za ostvarivanje ciljeva. Takođe ću vas naučiti kako da promenite svog unutrašnjeg kritičara u unutrašnjeg savetnika i razvijete korisne uspešne navike koje će vam zauvek promeniti život.

Treći deo, „Stvorite tim za uspeh“, otkriva kako i zašto da stvorite razne timove podrške kako biste se mogli

usredsrediti isključivo na genija u vama. Takođe, naučićete kako da drugačije preraspodelite vreme, pronađete ličnog trenera i pristupite sopstvenoj unutrašnjoj mudrosti – neiskorišćenom, ali neizmerno bogatom izvoru za većinu ljudi.

U četvrtom delu, „Stvorite uspešne odnose“, naučiću vas brojnim principima, kao i nekim veoma praktičnim tehnikama za stvaranje i održavanje uspešnih odnosa.

U današnje vreme strateških saveza i mreža moći, doslovno je nemoguće ostvariti veliki, dugotrajni uspeh bez vrhunskih veština povezivanja.

Konačno, pošto toliko ljudi izjednačava uspeh s novcem i pošto nam je novac od suštinskog značaja za opstanak i kvalitet života, peti deo nosi naziv „Uspeh i novac“. Naučiću vas kako da razvijete pozitivniju svest o novcu, kako da obezbedite dovoljno novca za životni stil koji priželjkujete, danas, ali i kad se penzionišete. Objasniću vam kako odvajanje dela prihoda u dobrotvorne svrhe može biti jemstvo vašeg finansijskog uspeha. Šesti deo, „Uspeh počinje sada“, sastoji se od dva kratka poglavlja o tome koliko je važno početi odmah i osnažiti i druge u tom procesu. Čitanje ovih poglavlja će vam dati odskočnu dasku za život o kome ste oduvek sanjali, ali do sada niste znali kako da ga stvorite.

zamisli pre nego što ona postane prirodan deo vašeg načina razmišljanja i postojanja.

Takođe, možda ćete otkriti da ste već upoznati s nekim ovdašnjim principima. To je sjajno! Ali zapitajte se, da li ih trenutno primenjujete. Ako ne, obavežite se da ćete ih pokrenuti – odmah!

Zapamtite, principi deluju samo ako ih savladate.

Kad drugi put budete čitali knjigu, želećete da pročitate poglavlje po poglavlje, i posle svakog odvojite dovoljno vremena da ih primenite. Ako već radite nešto od navedenog, samo nastavite. Ako ne, počnite odmah.

Kao i mnogi moji bivši učenici i klijenti, možda ćete se i vi opirati da preduzmete neke predložene korake. Ali, moje iskustvo je pokazalo da su koraci kojima se najviše opirete upravo oni koji su vam najpotrebniji. Zapamtite, čitanje knjige nije isto što i delovanje, isto kao što čitanje o mršavljenju ne znači da istovremeno unosite manje kalorija i više vežbate.

Možda će vam koristiti da se povežete s jedno ili dvoje ljudi koji bi vam se pridružili kao pouzdani partneri i pobrinuli se da svako od vas zaista primeni ono što ste naučili. Pravo učenje se dešava kad usvojite i primenite nova saznanja – kad dođe do promene u vašem ponašanju.

UPOZORENJE

KAKO DA ČITATE OVU KNJIGU Ne verujte ni u šta. Bez obzira na to gde ste nešto pročitali ili od koga ste to čuli, makar i od mene, ako se to ne slaže s vašim rasuđivanjem i zdravim razumom.

BUDA Svi uče drugačije, a vi verovatno znate kako učite najbolje. Iako postoji mnogo načina na koje možete da pročitate ovu knjigu, želeo bih da vam dam nekoliko korisnih predloga.

Možda ćete želeti da je prvi put pročitate samo da steknete utisak o čitavom procesu pre nego što započnete rad na stvaranju željenog načina života. Principi su predstavljeni tako da se nadovezuju jedan na drugi. Liče na brojeve u bravi s kombinacijom – potrebni su vam svi brojevi, i to pravim redosledom. Nije bitna ni boja, ni rasa, ni pol, ni godine. Ako znate kombinaciju, brava će vam se otvoriti.

Dok čitate, toplo vam preporučujem da podvlačite i obeležavate sve što vam se učini važnim. Zapisujte na marginama beleške o stvarima koje ćete preduzeti. Zatim pregledajte te beleške i ponovo obeležavajte poglavlja.

Ponavljanje je ključ pravog učenja. Svaki put kad ponovo pročitate delove ove knjige, doslovno ćete „podsetiti“ sebe na ono što treba da uradite da biste se pomerili s mesta na kome ste sada na mesto gde želite da budete.

Kao što ćete otkriti, morate više puta biti izloženi novoj

Naravno, svaka promena zahteva neprekidan trud u prevazilaženju godinama stvaranog unutrašnjeg i spoljašnjeg otpora. Na početku ćete možda biti veoma uzbuđeni zbog svih ovih novih informacija. Možda ćete osetiti nadu i oduševljenje tom novom vizijom života. To je dobro. Ali, upozoravam vas da ćete možda takođe osetiti i nešto drugo. Nezadovoljstvo što sve ovo niste znali i ranije, ljutnju prema roditeljima i nastavnicima što vas nisu naučili ovim važnim pojmovima kod kuće i u školi, ili ljutnju prema sebi što ste već mnogo toga i pre znali, ali niste primenjivali.

Samo duboko udahnite i shvatite da je sve ovo deo vašeg putovanja. Sve u prošlosti je u stvari bilo savršeno.

Sve u prošlosti vas je dovelo do ovog trenutka preobražaja. Svi – uključujući i vas – uvek su radili ono najbolje što su umeli s onim što su znali tog trenutka. Sad ćete saznati više. Proslavite svoju novu svesnost! Ona će vas osloboditi.

Takođe ćete otkriti da će biti trenutaka kad ćete se pitati: „Zašto ovo sve ne deluje brže? Zašto još nisam postigao/postigla cilj? Zašto se već nisam obogatio/ obogatila?

Zašto do sad već nisam pronašla muškarca ili pronašao ženu svojih snova? Kad ću dostići savršenu težinu?“ Za uspeh je potrebno vreme, trud, istrajnost i strpljenje.

Ako primenite sve principe i tehnike opisane u ovoj knjizi, ostvarićete svoje ciljeve. Ostvarićete snove. Ali to se neće desiti preko noći.

www.leo.rs | 79

Noam Čomski

Moć i teror Neposredno nakon terorističkih napada jedanaestog septembra, ionako zahtevan raspored obaveza Noama Čomskog postao je još intenzivniji. U mesecima koji su usledili, održao je mnogo javnih govora i dao bezbroj intervjua, od toga mnoge za strane medije, koji su mu se obratili kao jednom od malobrojnih američkih intelektualaca aktivno suprotstavljenih agresivnom vojnom odgovoru Bušove administracije na napade.

S nepokolebljivim ubeđenjem, Čomski je sigurno hiljadu puta ponovio svoj stav da se ne možemo baviti pitanjem terorizma slabih protiv moćnih, a da se pritom ujedno ne suočimo i s „mnogo ekstremnijim terorizmom moćnih protiv slabih, o kome se, međutim, ne govori“. Ovaj stav, potkrepljen nizom poučnih primera iz istorije, dokumenata i analiza, nije naišao na odziv u Vašingtonu i u vodećim američkim medijima, ali je zato odjeknuo u široj javnosti u Sjedinjenim Državama i inostranstvu, koja se još jednom okrenula Čomskom, u potrazi za glasom razuma i savesti koji on već decenijama predstavlja.

Rad Noama Čomskog svima nama postavlja pitanje – i izazov: Da li je opravdano biti optimista u ovom vremenu pametnih bombi i nacionalističkih vlada? Odgovor, kao što Čomski ima običaj da kaže, umnogome zavisi od toga šta će odlučiti da urade ljudi poput vas i mene.

Uvod Neposredno nakon terorističkih napada 11. septembra, ionako zahtevan raspored obaveza Noama Čomskog postao je još intenzivniji. U mesecima koji su usledili, održao je veoma mnogo javnih govora i dao bezbroj intervjua, od toga mnoge za strane medije, koji su mu se obratili kao jednom od malobrojnih američkih intelektualaca aktivno suprotstavljenih agresivnom vojnom odgovoru Bušove administracije na napade. Čomski je s nepokolebljivim ubeđenjem sigurno hiljadu puta ponovio svoj stav da se ne možemo baviti pitanjem terorizma slabih protiv moćnih a da se pritom ujedno ne suočimo i s „mnogo ekstremnijim terorizmom moćnih protiv slabih, o kojem se, međutim, ne govori“.

Ovaj stav, potkrepljen nizom poučnih primera iz istorije, dokumenata i analiza, nije naišao na odziv u Vašingtonu i vodećim američkim medijima, ali je zato odjeknuo u široj javnosti u Sjedinjenim Državama i inostranstvu, koja se još jednom okrenula Čomskom, u potrazi za glasom razuma i savesti, koje on već decenijama predstavlja.

Glas Čomskog dopro je i do Japana, gde živim, u vidu prevoda njegove knjige Jedanaesti septembar (s podnaslovom japanskog izdanja: Amerika nije ovlašćena da

80 |

se sveti!), objavljenom navrat-nanos krajem novembra.

Nadahnuti tom knjigom, producent nezavisne japanske filmske kompanije i ja počeli smo da pravimo planove za snimanje dokumentarnog filma o Čomskom i njegovom gledištu o terorizmu i američkoj moći. Ova knjiga je rezultat tog rada.

S tempom života Noama Čomskog upoznali smo se kad smo mu se početkom januara 2002. obratili u vezi s dokumentarcem. Odgovorio je kako bi rado sarađivao s nama na tom filmu, ali da prvi slobodan termin u rasporedu intervjua ima tek u maju. U međuvremenu, predstoji mu putovanje na Svetski društveni forum u Porto Alegreu, u Brazilu, pa u Tursku, da svedoči na suđenju svom turskom izdavaču, i potom u Kolumbiju, ali i jednonedeljni boravak u Kaliforniji u martu. Biće mu drago da mu se pridružimo i snimimo te i sve ostale javne nastupe koje bude imao.

Odlučili smo da snimamo u Kaliforniji, gde je Čomski bio pozvan da održi dva predavanja na Katedri za lingvistiku na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Za tih pet dana u Zalivskoj oblasti, Čomski je držao redovne konsultacije i susretao se sa studentima lingvistike i univerzitetskim profesorima; u „slobodno vreme“ držao je

političke govore o najrazličitijim političkim temama (od kojih smo tri i snimili), kojima je ukupno prisustvovalo više od pet hiljada ljudi.

Poslednjeg dana, u petak, u Palo Altu, glas mu je već pucao i bio je mrtav umoran, ali kad je u balskoj dvorani hotela počeo da govori pred hiljadu pažljivih slušalaca, ništa od toga se nije primećivalo. Kako je veče odmicalo, njegova energija je samo rasla, od dugog govora o pretnji koju predstavljaju projektili postavljeni u svemiru pa do razgovora s publikom – zapravo mini-govora, katkad dugih i po desetak minuta – u kojima je odgovarao na pitanja prisutnih.

možda pre kao nekoga ko objavljivanjem informacija i analiza – rezultata svojih istraživanja – doprinosi njihovoj izvodljivosti. Stalno naglašava da izbor postoji i da je na svakome da odluči hoće li postupati u skladu s moralnim principima i primorati one na vlasti da rade isto.

Veliki utisak na mene ostavio je optimizam Noama Čomskog. Uprkos često uznemirujućem kritikovanju zloupotrebe američke moći, uvek je vedar i s nadom gleda u budućnost. Većinu govora završava pregledom značajnih dostignuća aktivizma ostvarenih u proteklih nekoliko decenija i zaključkom da su nam društvene promene i dalje nadohvat ruke.

Posle toga je proveo još četrdeset pet minuta strpljivo odgovarajući na pitanja dvadeset petoro najupornijih slušalaca. Najednom ga je u prstima uhvatio grč od potpisivanja silnih autograma i nasmejao se: „Više ne mogu ni da pišem.“ Čomski je živ čovek i možda jeste neumoran, ali ipak nije od čelika. Govorio je i dok je napuštao balsku dvoranu, pričajući prijatelju o nedavnom inspirativnom putovanju u kurdsku oblast u Turskoj.

Japanski filozof i aktivista Curumi Šunsuke, urednik japanskog izdanja ove knjige, pripisuje taj optimizam jasnim uvidu u istoriju, koji je Čomskom pružilo izučavanje lingvistike. „U kontekstu te duge istorije, ova i sledeća godina izgledaju kratke.

Dok sam tih dana pratio Čomskog, uočio sam pre svega njegovu izuzetnu skromnost i velikodušnost. Ne doživljava sebe kao pokretača društvenih promena, već

Rad Noama Čomskog svima nama postavlja pitanje – i izazov: Je li opravdano biti optimista u doba pametnih bombi i nacionalističkih vlada? Odgovor, kao što Čomski

Život u sadašnjosti, s verom u neprestano dejstvo ljudske aktivnosti kroz vreme – eto odakle potiče vedar izraz na licu Čomskog.“

www.leo.rs | 81

ima običaj da kaže, umnogome zavisi od toga šta će ljudi poput vas i mene odlučiti da urade.

Džon Džankerman Tokio, Januar 2003.

DE O I Intervju s Noamom Čomskim Za film „Moć i teror“ Ovaj intervju, koji je vodio Džon Džankerman, održan je u kancelariji Čomskog u Masačusetskom tehnološkom institutu u Kembridžu 21. maja 2002.

P: Gde ste bili na dan [11. septembra 2001] kad se napad dogodio? Kako ste čuli za to? Čomski: Čuo sam od jednog radnika iz komšiluka. Slučajno je prolazio i rekao mi da je video na televiziji. Tako sam, eto, saznao za to.

Koja je bila vaša prva reakcija?

Upalio sam radio da čujem šta se događa i onda, normalno, shvatio da se desio užasan zločin. Međutim, reagovao sam umnogome kao i svi ljudi širom sveta.

Strašno je to zverstvo, ali osim ako ne živite u Evropi, Sjedinjenim Državama ili Japanu, to za mnoge nije ništa novo. Imperijalne sile se već stotinama godina ponašaju tako prema ostatku sveta. To je istorijski događaj, ali, nažalost, ne po svojim razmerama ili prirodi zločina, već samo po tome ko su žrtve.

Ako pogledate stotine godina istorije, imperijalne zemlje su, u suštini, imune na takve događaje. Zločina ima koliko hoćete, ali dešavaju se negde drugde. Na primer, kad je Japan činio zverstva u Kini, koliko znam, nije bilo kineskih terorističkih napada na Tokio. Uvek je to negde drugde. I tako to ide već stotinama godina. Ovo je prva promena.

Nije naročito iznenađujuće. Već sam ranije govorio i pisao o tome, a može se naći i u stručnoj literaturi. Dobro se zna i sasvim je očigledno da je, uz savremenu tehnologiju, moguće da male grupe, koje ne poseduju bogzna kakvo tehnološko znanje, izvrše užasne zločine. Jedan od primera je i napad gasom u Japanu.* Ovo o čemu govorim već godinama je poznato ljudima koji iole obraćaju pažnju. U profesionalnim žurnalima u Sjedinjenim Državama koji datiraju od pre 11. septembra možete naći članke u kojima se ističe kako uopšte ne bi bilo naročito teško izazvati nuklearnu eksploziju u Njujorku. U svetu, nažalost, postoji gomila nekontrolisanog nuklearnog oružja, na desetine hiljada komada, kao i sve moguće komponente potrebne za izradu. Danas su svima na raspolaganju informacije o tome kako napraviti malu „prljavu bombu“, to jest ono što nazivaju malom bombom; ona bačena na Hirošimu danas bi bila „mala

82 |

bomba“. Međutim, ista ta bomba u sobi nekog njujorškog hotela uopšte ne bi bila zabavna. * U martu 1995, pripadnici japanske grupe Aum Šinrikjo izvršili su napad na tokijsku podzemnu železnicu tako što su pustili otrovni gas sarin; poginulo je dvanaest ljudi, a hiljade su bile povređene.

Ne bi bilo nikakvih teškoća. Hoću reći, čak bi i neko s vrlo ograničenim sposobnostima mogao da prokrijumčari svašta preko kanadske granice, koja se ne čuva i ne može se zaštititi. Veoma je velika verovatnoća da se dogodi tako nešto u savremenom svetu, osim ako se problemima ne priđe zdravorazumski. A zdravorazumski pristup jeste pokušaj da shvatimo odakle ti problemi potiču.

Puko dizanje galame je beskorisno. Ako imate ozbiljnu nameru da pokušate da sprečite nove strahote, pokušaćete da saznate odakle potiču. A skoro svi zločini, ulični, ratni, koji god bili, obično u pozadini imaju nešto što poseduje elemente legitimnosti, koji se moraju uzeti u obzir. To važi, ponavljam, bilo da je reč o uličnom kriminalu ili ratnim zločinima neke agresivne sile.

Kad čuju ovu vašu kritičku analizu, neki ljudi vas optužuju da opravdavate teroriste. Kako reagujete na to?

Naprotiv, ni slučajno ih ne opravdavam. To je naprosto pitanje zdravog razuma. Ako vas nije briga hoće li biti novih terorističkih napada, onda u redu, nećemo obraćati pažnju na razloge. Ali ako vam je stalo da ih sprečite, normalno da ćete obraćati pažnju na razloge. To nema nikakve veze s opravdavanjem.

Veoma je zanimljivo to kako funkcionišu te kritike.

Na primer, ako citiram navode iz Vol strit žurnala o razlozima koji leže u pozadini nastanka grupa poput Bin Ladenove, optužiće me da sam apologeta, ali istu optužbu neće uputiti na adresu Vol strit žurnala, čije sam navode citirao, a iz kojih se tačno vidi šta je sve uzrok.

Te ljude zabrinjavaju samo kritike na račun američke politike.

Ako materijal potiče iz Vol strit žurnala ili ako sam naveo podatke iz državnih dokumenata s kojih je skinut pečat poverljivosti, a koji se bave istim problemom od pre četrdeset godina, ja sam apologeta, a Nacionalni savet za bezbednost i Vol strit žurnal nisu. Zato što neodobravanje i nepokoravanje doživljavaju kao pretnju.

Međutim, tumačiti napor da proniknete u razloge kao apologetski stav jednostavno je detinjasto, bez obzira na to o kakvom je zločinu reč.

Pomenuli ste bombu bačenu na Hirošimu. Nedavno smo čuli – u Japanu se to ne naziva tako – da se mesto napada na Svetski trgovinski centar naziva nultom tačkom.

Tačno.

Kod Japanaca koji su preživeli atomske bombe bačene na Nagasaki i Hirošimu reči „nulta tačka“ izazi-

vaju vrlo složena osećanja. Zanima me vaše mišljenje o tome.

Zanimljivo je da ovde skoro niko ne razmišlja o tome.

Slobodno proverite. Hoću da kažem, nisam video nikakav napis u štampi ili obiman komentar na tu temu koji bi ukazao na to. To prosto nije u svesti ljudi.

Ali ta reč...

Odatle potiče, svakako. To je potpuno neosporno.

Odmah mi je upalo u oči.

Zato se ljudi lako povežu s njom.

Razumem. Ali ona ovde nema to značenje, jer ovde je priča ista kao i pre. Zverstva koja počinite negde drugde ne postoje. Tako to može da ide stotinama godina. Mislim, uzmimo Sjedinjene Države. Zašto sada sedim ovde?

Dakle, sedim ovde zato što su nekakvi verski fundamentalisti iz Engleske došli ovamo i počeli da zatiru lokalno stanovništvo, a onda je za njima pohrlila gomila drugih i zatrla i ostatak lokalnog stanovništva. To nije mala stvar, govorimo o milionima ljudi.

A ljudi toga doba su vrlo dobro znali šta rade. Uopšte nisu preispitivali svoje postupke. Međutim, otad su prošli vekovi i to jednostavno više nije deo svesti. Štaviše, vrlo je upečatljiva činjenica da su tek aktivizam iz šezdesetih godina prošlog veka i buđenje do kog je on doveo iznedrili značajnu promenu u tom pogledu, i to prvi put u američkoj istoriji. Posle tri stotine godina to pitanje je postalo nešto o čemu su ljudi konačno počeli da razmišljaju.

Kad sam bio klinac, igrali smo se kauboja i Indijanaca. Mi smo bili kauboji i ubijali smo Indijance. Nikad se nismo zamarali suvišnim razmišljanjem o tome. To, međutim, ne važi za moju decu.

Ponovo u vezi s Japanom, šta mislite o učešću japanske vlade u intervenciji u Avganistanu?

Mislim da nema vlade koja se nije polomila da se pridruži koaliciji na čelu sa SAD, svaka iz nekih svojih razloga. Jedna od prvih zemalja koje su joj se oduševljeno priključile bila je Rusija. Zašto Rusija? Zato što želi ovlašćenje da se aktivnije baci na vršenje vlastitih strašnih zločina u Čečeniji. Kina se vrlo rado priključila, ushićena iznenadnom američkom podrškom represiji u zapadnoj Kini. U „antiterorističku koaliciju“ je raširenih ruku primljen i Alžir, jedna od najvećih terorističkih država na svetu.

Možda najupečatljiviji primer, koji vam zaista kazuje nešto o zapadnim intelektualcima, jeste Turska. Turske trupe su sad u Kabulu, ili će uskoro biti tamo, a Sjedinjene Države ih plaćaju da vode „rat protiv terorizma“. Zašto je Turska ponudila trupe? Štaviše, oni su prvi Sjedinjenim Državama ponudili i trupe za Avganistan, a objasnili su i zašto. Uradili su to iz zahvalnosti – zato što je Amerika bila jedina zemlja spremna da im pruži podršku u masovnim zločinima koje

su poslednjih nekoliko godina sprovodili na jugoistoku Turske.

To nije nikakva davna prošlost – štaviše, još traje.

Neke od najstrašnijih zločina počinili su devedesetih godina prošlog veka, hoću reći, mnogo pre ičega za šta je Slobodan Milošević optužen da je uradio na Kosovu, naravno, mnogo pre NATO bombardovanja.

A otprilike u isto vreme vršeni su zločini nad skoro četvrtinom stanovništva jugoistočne Turske, nad Kurdima, koji su i danas izloženi strašnom ugnjetavanju. Milioni njih oterani su iz svojih domova, hiljade sela sravnjeno je sa zemljom, pobijene su desetine hiljada ljudi – svi zamislivi vidovi varvarske torture.

Klinton ju je neštedimice snabdevao oružjem. Turska je postala vodeći kupac oružja u svetu, ako se izuzmu Izrael i Egipat, koji spadaju u drugu kategoriju. I vrlo je zahvalna što su Sjedinjene Države bile tako voljne da im pomognu u sprovođenju masovnog državnog terora.

Kao nagradu, sada se bori u „ratu protiv terorizma“. Činjenica da su zapadni intelektualci u stanju da to gledaju i ništa ne kažu zaista je impresivno svedočanstvo o disciplinovanosti obrazovanih ljudi. Štaviše, još pre 11. septembra, pedeseta godišnjica NATO-a poklopila se s bombardovanjem Srbije 1999. To je bilo sporno pitanje. Zar nije strašno? Kako smemo da tolerišemo zločine tako blizu granica NATO-a? To je bila glavna tema. Niko pak ni reč nije rekao o tome kako se takvi zločini mirne duše tolerišu unutar NATO pakta – ne preko njegovih granica, nego u njemu – i ne samo to, nego imaju i ogromnu podršku NATO-a.

Dakle, imamo Sjedinjene Države koje na sve moguće načine podržavaju zločine velikih razmera i u okviru NATO-a, dok se u isto vreme u Vašingtonu lideri zapadnih zemalja sastaju i jadikuju nad zločinima koji se dešavaju van granica NATO pakta i kuju sebe u zvezde zbog bombardovanja – pritom tvrde kako to nije tačno – „namenjenog da spreči zverstva“. I nigde ni reči komentara u vezi s tim. Pisao sam o tome, ali svako ko se drznuo da iznese komentar proglašen je za branioca srpskih zločina, baš kao što ste i sami rekli.

Ponavljam, ovo je primer neverovatne disciplinovanosti. Mislim da nijedna totalitarna država nije dosegla toliki stepen stege. To je vrlo iznenađujuća činjenica, s obzirom na to da govorimo o Zapadu. Ne znam je li to upalo u oči nekom u Japanu, ali po meni je to krajnje dramatično. Štaviše, baš danas po podne dao sam intervju za veliki nemački časopis i ukazao sam na nešto što bi trebalo da znaju, a to je da su Sjedinjene Države primarni snabdevač Turske i da je Nemačka odmah iza njih, na drugom mestu. Šta je s tim? Svi se kao brinu kako da zaustave terorizam. Da, a postoji krajnje jednostavan način: prestanite da učestvujete u njemu! eć samo to će u ogromnoj meri smanjiti količinu terorizma u svetu.

www.leo.rs | 83

Priča pred odlazak Stvari koje ti se čine poznate, sada su drugačije, zaspala sam, zaboravljam na stara pitanja, koja me prate.

Pitam se.

Ova noć nije za nas, otkrivam, vraćam se, stižemo do dna, sve ponekad zvuči poznato.

Ja sam sakrila, nisam želela da znaš.

Sve je pogrešno, ne znam šta sam mislila, spustila se zavesa.

Reci mi, da li znaš?

Ponovo sam tu, kao nekada, ne zaboravljaš me, nasmeši se, i spremi za polazak.

Vreme je za odlazak.

Kao da znam, da ne postoji to što tražim.

Puno stvari nas deli, misli sve, ne znam gde su nestale.

Uzmi svoje kofere, da premotamo film, možda nađemo grešku, imam strah od novog buđenja, neću moći zaustaviti dah, ne znam gde sam.

Početak novog putovanja, je preda mnom, pobeda nije za nas, pronaći ću svoj put.

Pronađi me!

Još sam tu.

84 |

Slike Ima li mesta za mene u ovom gradu?

Osećam onaj stari miris.

Misliš da meni nije teško? Želim da pokušaš da mi veruješ.

Mirno spavaj, ne plači, kasno je, nekada i toga bilo je.

Sav ovaj život, kakva zabava!

Nek svako dobro zna.

Hajde, bolje je kasnije, promeniću se, vreme ne umire.

Treba nam vremena.

Biljana Grbin

86 |

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs