Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 18/februar 2014 by Nenad Perišić

Serijal knjiga u obliku srca posvećen je svima onima koji su voleli, koji vole ili će voleti...

www.leo.rs

Sadržaj: 4

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić

Dr Majkl Njutn Putovanje duša

Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović

14 OSHO čovek koji je voleo galebove

Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč

8 Dr Frenk Kinslou kinslou sistem

Linda Čapman Snovi se ostvaruju

Brendon Mal između svetlosti i tame

Sofija Benet Šljokice

34 Džejms S. A. Kori Kad ljubav pozove

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Leo commerce na:

Mark Bilingem plašljivac

58 Žoao Almino Slobodan grad

70 Lori Frenkel Zbogom za sada

Prijavite se za P

na: www.leo.rs

80 Ildefonso Falkones Bosonoga Kraljica i deo

Stephen King Dr Sleep

52 Dženi Kolgan Božić u Kapkejk kafeu

64 Džon Vulf Sunce moga neba

74 Eloiza Džejms Zabranjena zadovoljstva

86 Garfild Patriša Kreativno pisanje

Dr Majkl Njutn

PUTOVANJE DUŠA

PRIKAZ SLUČAJEVA ŽIVOTA IZMEĐU ŽIVOTA 4|

Dr Majkl Njutn

PUTOVANJE DUŠA Ova neverovatna knjiga, koja se danas smatra nezaobilaznim delom u području kojem se bavi, bila je prva u kojoj je u potpunosti istražena misterija života posle smrti - ili, kako to autor naziva, onoga što predstavlja život između života na zemlji.

Da li se plašite smrti? Da li se pitate šta će se sa vama desiti kada umrete? Da li verujete da je moguće da posedujete dušu koja je ovamo došla sa nekog drugog mesta i koja će se tamo vratiti pošto vaše telo umre ili, pak, mislite da sve to predstavlja samo želju izazvanu strahom? Ovim rečima je psihoterapeut dr Majkl Njutn započeo svoju knjigu Putovanje duša, objavljenu 1997. godine. Posle gotovo 30 godina rada sa klijentima koje je odvodio u stanje duboke hipnoze u kojem su oni doživljavali sećanje na svoj život kao duše na „onom“ svetu, dr Njutn je odlučio da javnosti predstavi svoja otkrića i svoj sistem korišćenja tehnike regresivne hipnoze u cilju vraćanja osobe ne u njene prošle živote na Zemlji kao što su to činili ostali regresivni hipnoterapeuti, već u život posle smrti tela i odlaska duše u duhovni svet. U svojim knjigama Putovanje duša, Sudbina duša, Život između života i Sećanja na život posle života, dr Njutn je predstavio ono do čega je došao tokom svog rada. Koristeći snimke seansi sa pacijentima, dao je celokupan prikaz života duše u duhovnom svetu, počevši od trenutka smrti, pa sve do trenutka njenog ponovnog vraćanja u novoj inkarnaciji na Zemlju. Evo kako po iskazima pacijenata dr Majkla Njutna izgleda prva faza putovanja duše kroz duhovni svet počevši od trenutka kad kroz takozvani “tunel” uđe u njega:

Kad prođu kroz tunel, naše duše su prošle kroz prve vratnice na svom putovanju u duhovni svet. Većina tada u potpunosti shvata da nisu zaista mrtvi, već da su samo napustili teret zemaljskog tela koje je umrlo. S tom svešću dolazi i prihvatanje, u različitom stepenu, u zavisnosti od nivoa zrelosti duše i njenih životnih iskustava. Neki subjekti posmatraju svoje okruženje sve vreme osećajući zadivljenost, a neki drugi mi potpuno mirno i odmereno opisuju ono što vide. Ipak, najčešća reakcija je uzdah olakšanja, posle čega dolazi nešto kao što je: „Oh, odlično, kod kuće sam, ponovo sam došao na ovo predivno mesto.“ Novopridošle duše u duhovnom svetu nemaju mnogo vremena da lebde naokolo pitajući se gde se nalaze i šta će im se sledeće dogoditi. Naši vodiči i nekoliko srodnih duša i prijatelja čekaju nas u blizini vratnica da bi nam pružili ljubav i uverili nas da je sve u redu. S obzirom da je susretanje sa prijateljskim dušama posle smrti toliko važno, postavlja se pitanje kako ćemo da ih prepoznamo. Otkrio sam da među mojim klijentima postoji opšte slaganje što se tiče toga kako duše izgledaju jedna drugoj u duhovnom svetu. Duša može da izgleda kao masa energije, ali očigledno je moguće i da neorganska energija duše poprimi i pokazuje ljudska obeležja. Duše u međusobnoj komunikaciji često koriste svoju sposobnost projek-

www.leo.rs | 5

tovanja stvari iz prošlog života. Projektovanje ljudskog obličja je samo jedna od mogućnosti iz širokog spektra spoljašnjih pojava koje duše mogu da oblikuju koristeći svoju osnovnu energetsku suštinu. Većina mojih klijenata priča kako je prva osoba koju su videli u duhovnom svetu bio njihov duhovni vodič. Međutim, posle nekog od života može da se dogodi da se najpre susretnemo sa svojom srodnom dušom. Vodiči i srodne duše nisu isto. Kad se neki rođak ili bliski prijatelj pojavi pred dušom koja stiže u duhovni svet, moguće je da vodič ne bude prisutan. Ipak, otkrio sam da su vodiči obično negde tu u neposrednoj blizini i da na svoj način motre na novopridošlu dušu. Uobičajeno je da se na ovoj tački putovanja duše fizički i mentalni teret koji je donela sa Zemlje smanje, i to iz dva razloga. Prvi razlog je to što nam vidljivi dokaz brižljivo organizovanog reda i sklada u duhovnom svetu vraća sećanje na ono što smo ostavili kad smo izabrali život u fizičkom obliku. Drugo, dolazi do snažne emotivne reakcije u trenutku kad ugledamo ljude za koje smo mislili da ih više nikada nećemo ponovo videti posle njihove smrti na Zemlji. Evo jednog primera: Dr Njutn: Sada, kada ste imali priliku da se prilagodite svojoj okolini u duhovnom svetu, kažite mi kako to mesto utiče na vas. Subjekat: Toliko je toplo i udobno. Laknulo mi je što sam se udaljila od Zemlje. Samo želim da ostanem zauvek ovde. Ovde nema ni napetosti ni briga, samo osećaj blagostanja. Ja jednostavno lebdim... predivno... Dr NJ: Dok se tako lebdeći krećete sve dalje, koji je vaš sledeći utisak dok prolazite kroz duhovne vratnice? S (pauza): Sve mi je poznato. Dr NJ: Šta vam je poznato? S (oklevajući): Hm... ljudi... prijatelji... ovde su, mislim. Dr NJ: Da li su vam ti ljudi poznati sa Zemlje? S: Imam osećaj njihovog prisustva... ljudi koje poznajem. Dr NJ: U redu, nastavite dalje. Šta je sledeće što vidite? S: Svetla... blaga... poput oblaka. Dr NJ: Dok se krećete dalje, da li ta svetla izgledaju isto? S: Ne, ona se povećavaju... kao mehuri energije... a ja znam da su to ljudi! Dr NJ: Da li se vi krećete ka njima ili oni ka vama? S: Plutamo jedni ka drugima, ali ja se krećem sporije od njih zato što... ne znam šta treba da činim... Dr NJ: Samo se opustite i nastavite da plutate i opisujte mi sve što vidite. S (pauza): Sada vidim napola formirana ljudska obličja – samo od struka naviše. I njihovi su obrisi prozirni – mogu da vidim kroz njih.

Dr NJ: Da li vidite nešto određeno na tim obličjima? S (uznemireno): Oči! Dr NJ: Vidite samo oči? S: Vidim samo naznake usta – zapravo ništa... (uznemireno) Oči su sada svuda oko mene... približavaju se... Dr NJ: Da li svaki od tih entiteta ima po dva oka? S: Da. Dr NJ: Da li su te oči nalik ljudskim očima? Da li imaju beonjače i zenice? S: Ne... drugačije su... veće su... crne kugle... isijavaju svetlost... prema meni... misao... (sa uzdahom olakšanja) Oh! Dr NJ: Nastavite. S: Počinjem da ih prepoznajem – šalju mi slike u um – misli o sebi i ... obličja se menjaju... u ljude! Dr NJ: Ljude sa fizičkim karakteristikama? S: Da. Oh... pogledajte! To je on! Dr NJ: Šta sada vidite? S (smeje se i plače istovremeno): Mislim da je to... da – to je Leri i on se nalazi ispred svih ostalih – on je prvi koga stvarno vidim... Leri! Leri! Dr Nj (pošto sam klijentkinji dao malo vremena da se smiri): Lerijev duhovni entitet se nalazi ispred grupe ljudi koje poznajete? S: Da, sada znam da se oni koje najviše želim da vidim nalaze ispred... neki moji drugi prijatelji su iza njih. Dr NJ: Da li možete da ih sve jasno vidite? S: Ne, oni u pozadini su... magloviti... udaljeni... ali imam osećaj njihovog prisustva. Leri je ispred... prilazi mi... Leri! Dr NJ: Leri je suprug iz vašeg poslednjeg života o kojem ste mi pričali? S (klijentkinja užurbano govori): Da – imali smo predivan zajednički život – Ginter je bio tako snažan – svi iz njegove porodice su bili protiv našeg braka – Žan je dezertirao iz mornarice da bi me spasao od lošeg života kakvim sam živela u Marselju – uvek me je želeo... Ova klijentkinja je toliko uzbuđena da joj se njeni prošli životi mešaju jedan s drugim. Leri, Ginter i Žan su njeni bivši muževi, ali ista srodna duša. Leri je bio Amerikanac, njen suprug u poslednjem životu, Žan je bio francuski mornar iz XIX veka, a Ginter je bio pripadnik nemačke aristokratske porodice iz XVIII veka. Dr NJ: Šta vas dvoje radite u ovom trenutku? S: Grlimo se. Dr NJ: Kad bi neko sada gledao vas dvoje kako se grlite, šta bi video? Kako biste vi i Leri izgledali nekome ko vas sada gleda u duhovnom svetu? S: Videli bi... dve jarke svetlosti kako kruže kovitlajući se jedna oko druge. Milica Simić

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs www.leo.rs | 7

DR FRENK DŽ. KINSLOU Začetnik procesa Quantum Entrainment®

KINSLOU SISTEM

Va{ put ka dokazanom uspehu u zdravlju, ljubavi i životu 8|

DR FRENK DŽ. KINSLOU Začetnik procesa Quantum Entrainment®

KINSLOU SISTEM DA LI SAMO POLOVIČNO ŽIVITE SVOJ ŽIVOT? Šta bi bilo ako bi vam neko rekao da biste, ako postanete svesni nečega što već imate, mogli neizmerno da obogatite svoje sposobnosti i talente i već danas počnete da živite sto procenata svog života? Da li biste bili zainteresovani? Doktor Frenk Kinslou – izumitelj i pokretač procesa Quantum Entrainment® (QE™), revolucionarne tehnike koja je postala vitalni deo života profesionalaca za isceljivanje i laika širom sveta – upoznaće vas s dokazanom naučnom metodom zasnovanom na lako primenljivim principima koji su hiljadama ljudi omogućili da stvore više sreće i harmonije u svojim životima. QE, njegove primene u svakodnevnom životu i univerzalni principi čine tri stuba ovog sistema. KAKO DA POSTANETE CELOVITO LJUDSKO BIĆE? Kako biste reagovali kad bih vam rekao da živite samo polovično? Kako biste reagovali kad bih vam rekao da, tek kad postanete svesni nečega što već imate, možete neizmerno da obogatite svoje sposobnosti i talente? Šta ako bih vam rekao da već danas možete da živite sto procenata svog života? Da li biste bili zainteresovani? Nadam se, zato što je razvoj prirodan i lak izraz života. Zdravo je i ljudski istraživati i ići dalje, tražiti smisao i suštinu i naposletku otkriti koja ste melodija u ovoj izvanrednoj simfoniji života. Knjiga koju držite u rukama pokazaće vam kako da to učinite. Povešće vas na drugu stranu života, koja je, za većinu nas, plodna ali nezasejana. Kada otkrijete svoju „drugu stranu“, naći ćete ono što je nedostajalo. Iz svoje novootkrivene celovitosti posejaćete seme zdravlja, napretka i zadovoljstva samim sobom. Nema ničeg mističnog ili nerealnog u onome što ćete ovde saznati. Ovo učenje zasnovano je na naučnom opažanju, direktnom iskustvu i zdravom razumu. Temelji se na principu da se znanje stiče iz dva nerazdvojna ogranka koji

podržavaju jedan drugoga. Ta dva ogranka znanja jesu razumevanje i iskustvo. Kroz ostatak poglavlja upoznaću vas s moćnim zakonima prirode, jednostavnim principima koji će vam, kada ih shvatite i usvojite, zauvek promeniti život. To nije olako hvalisanje, već realnost za hiljade ljudi iz mnogih kultura širom sveta. Ti principi direktno se primenjuju na ono što je isto u svima nama. Oni nas čvrsto vode ka cilju da postanemo celovito ljudsko biće. Ostatak ove knjige ispunjen je desetinama dokazanih vežbi koje vam pomažu da pronađete i izrazite svoje najdublje želje. Ti principi su očigledni, a vežbe momentalno delotvorne. Međutim, ne morate da mi verujete na reč. Za nekoliko minuta počećete sami sebi to da dokazujete. Glavna tehnika Kinslou sistema je Quantum Entrainment (QE). Quantum Entrainment je naučno ime koje veoma krupno zvuči, ali ne dozvolite da vas zastraši. QE je jednostavan proces koji je prirodan isto koliko i samo disanje. Ako čitate ove redove, imate sve što vam je potrebno da počnete. Putem jednostavne QE tehnologije, brzo ćete otvoriti svoju svest za dublja značenja i uvažavanje. Brzo ćete doći u ravan sa svojim pravim željama i vodećim motivima. Uz samo malo pažnje i posla, prihodi će biti zadivljujući.

www.leo.rs | 9

PRINCIP UNIVERZALNE HARMONIJE Život je ravnoteža. Život je savršen upravo takav kakav je. Čuli smo da se ovo pominje na mnoge različite načine, ali da li uistinu razumemo dubinu ove izjave? Obično smatramo svoje živote uravnoteženim ako ne moramo previše da radimo i ako možemo da provodimo slobodno vreme s porodicom, u rekreaciji, duhovnom uzdizanju i nasamo. Međutim, to je samo deo priče. To je relativna ravnoteža površne prirode, koja nam znatno smanjuje produktivnost i, što je još važnije, kvalitet života. Kada saznate šta je prava ravnoteža, videćete da ju je izvanredno lako ostvariti u svakodnevnom životu. To je zbog toga što je prirodno i normalno da ljudska bića žive u ravnoteži. Svi imamo opremu, samo što je nismo ispravno koristili. To će se ubrzo promeniti. Sledi uređeni odlomak iz moje knjige Beyond Happiness: Finding and Fulfilling Your Deepest Desire. On će vam ponuditi efikasnu primenu principa univerzalne harmonije. PRAVILO DVOJKE Jednostavna promena percepcije u vašem umu može da ukloni veliki deo zbrke u vašem životu. Dozvolite da vam ponudim dva jednostavna pravila koja će vašem umu pomoći da napravi promenu koja može da vas poštedi velike samonametnute patnje. Celog svog zrelog života rukovodio sam se ovim jednostavnim aksiomima. Ova dva pravila priuštila su mi i utehu i usmerenje. Prvi je princip univerzalne harmonije: „Život je ravnoteža.“ To jest, uvek postoji red u univerzumu, čak i kad izgleda da ga nema. Drugo pravilo je ovo: „Svet nije onakav kakvog ga ja vidim.“ Nemoguće je da znam, osećam ili dokučim sve za svaku datu situaciju; i prema tome, moje shvatanje mora biti nepotpuno. Ovi jednostavni aforizmi imali su dubok uticaj na moj lični razvoj. Da svet nije uravnotežen, onda bih mogao prihvatiti patnju ili ograničenost kao prirodne. Kada bih smatrao da je moj pogled na svet kompletan, onda bih mogao misliti da je moj stav „ispravan“. Kad god sam bio u ćorsokaku, podsećao sam sebe da je život u stvari radostan, a da moja percepcija ne odražava tu realnost. Ubrzo sam počeo da vidim iza kulisa. Polako su me ta dva jednostavna pravila ubedila da olabavim stisak i da dozvolim da život teče kao vijugava melodija. U stvari, to je dobra analogija. U muzici se najviše uživa kada pustimo melodiju da nam teče kroz svest poput reke. Ako pokušavamo da se uhvatimo makar i za jednu notu, propuštamo sinergiju cele kompozicije. Naši životi, kao i muzika, treba da budu slobodni da teku. Hvatanje za ljude, ideje i stvari remeti tok i upropaštava melodiju. Vi i ja smo isti i potpuno smo različiti. Povezujemo se putem svojih sličnosti. Naše razlike dodaju začina našim sličnostima. Kada ove dve suprotnosti pronađu ravnotežu, svi imaju koristi od toga. To je oduvek bila formula za celovit i uspešan život. Govorim vam ovo ne

10 |

zbog nekakve glomazne filozofije, već zato što mi sve to dolazi iz prethodnog dela života, dok sam bio dete. To su svetionici detinjstva pre nego što je izmišljeno vreme i prostor ispunjen „neophodnim i praktičnim“ sredstvima za uspešan život. Ukoliko želite da lično ispitate validnost ova dva jednostavna pravila, ne počinjite tako što ćete se prisećati onoga što je zaboravljeno. Počnite tu gde se trenutno nalazite, pre nego što sećanje ili nada uspeju da preuzmu kontrolu. PRINCIP DINAMIČNE NEPOMIČNOSTI Princip dinamične nepomičnosti otkriva da pokret dolazi iz nepomičnosti, da energija eruptira iz ništavila i da je red nerazdvojan od haosa. Ovaj princip ne realizuje se često i mi nikako da shvatimo da sve tvorevine – kosmički gasovi, jednoćelijske amebe i hemijske olovke – proizilaze iz apsolutne nepomičnosti. Tako je: svaka stvar i misao u postanju rođena je iz nepomičnosti. Kvantna fizika identifikovala je tu nepomičnost, ovu nepokretnu ne-energiju kao implicitni red. Ne-forma je ono iz čega sva forma, kao i energetska interakcija između beskonačnosti formi, proističe iz vatri kreacije. To je procep između svake misli u svakome od nas, generacija za generacijom. Nije dovoljno samo razumeti ovaj izvanredni princip. Tek kada dođemo u direktan dodir s ovom nesputanom ne--energijom, možemo da se povežemo s harmonijom i silom kreacije. Kao što ćete ubrzo i sami iskusiti, sposobnost da se stupi u kontakt s apsolutnom nepomičnošću svojstvena je ljudskom rodu i dovoljna je samo promena u perspektivi da se on ostvari. Kontakt se uspostavlja putem naših umova i tela, ali s nekomplikovanom svešću. Iz bezazlene svesti o apsolutnoj nepomičnosti transformišemo se oko tog transcendentnog uzorka ravnoteže, zdravlja i ljubavi. PRINCIP ODMORA I OBNOVE Princip odmora i obnove obaveštava nas da se, kada postanemo svesni nepomičnosti, život reorganizuje u našu korist. Kao što smo pominjali, postoje dve strane života: aktivna i tiha strana. Kada smo svesni tihe strane, izobilje se uvećava na aktivnoj strani. Tradicionalno, mi forsiramo aktivnu i zanemarujemo tihu stranu. Možda mislimo da će dobar san i nekoliko trenutaka mira dok listamo dnevne novine uz šoljicu kafe ispuniti našu dnevnu dozu odmora. Ni blizu. Najverovatnije živite u industrijskom društvu koje je fascinirano i usmereno na koncept rada. Razmislite malo o tome. Koliko često tokom dana zapravo ne radite ništa? Ako nađete nekoliko slobodnih minuta, sigurno vam je to vreme nametnuto. Može se desiti da čekate nekoga ko kasni na sastanak ili nađete nekoliko slobodnih minuta u toku svog dana. Šta se dešava? Tražite nešto da radite, je l’ da? Možda ćete uzeti neku knjigu ili časopis i početi da čitate, proverićete svoju govornu poštu ili otkucati poruku o tome koliko se dosađujete dok sedite tu i čekate

da se nešto desi. Kada primenite Kinslou sistem, nikada vam više neće biti dosadno. Nekako nam se okoštalo u psihi da stalno moramo da idemo napred. Osećamo da traćimo vreme ako ništa ne radimo. Možda nas čak i grize savest što smo odvojili vreme za sebe. „Potpuno je prirodno“, možete defanzivno istaći. „Kako bismo inače evoluirali u efikasnija ljudska bića? Uostalom, priroda se užasava vakuuma.“ Iako je to tačno za prirodu, to nije vaša prava priroda. „Niste li malopre rekli da smo rođeni da se razvijamo?“ Da, rekao sam da smo rođeni da se razvijamo. Ali ako želimo da znamo šta znači biti u potpunosti ljudsko biće, moramo da počnemo tako što ćemo uraditi nešto od velikog uticaja, nešto za šta znamo da je potpuno istinito, ali što je do sada žalosno ignorisano. Moramo da se odmorimo. Mnogi misle da više aktivnosti donosi više uspeha. Smatraju da su dugi sati teškog rada najbolji način da dobiju ono što žele. Osim ako ono što žele nije život pod stresom, pun raskinutih veza i zdravstvenih problema, onda se varaju. Uspeh, u svom najdubljem smislu, zasnovan je na odmoru. Šta to znači? Prosto ovo: odmorno telo i um biće produktivniji nego telo i um koji nisu odmorni. Ali na šta mislim kad kažem odmor? Drago mi je što pitate. Mi ljudi često smo svesni tri glavna nivoa odmora. Ti nivoi su buđenje, sanjanje i duboki san. Kada smo budni, um i telo aktivniji su nam nego kada duboko spavamo. Kada sanjamo, um i telo nisu nam toliko aktivni kao kada smo budni i nisu toliko odmorni kao kada duboko spavamo. U izdanju časopisa Science od 27. marta 1970. godine, dr Robert Kit Volas objavio je članak koji je ustanovio četvrto bitno stanje odmora koje je dublje čak i od dubokog spavanja. Doktor Volas ga je nazvao „budnim hipometaboličkim fiziološkim stanjem“, ali ovde, za naše svrhe, možemo jednostavno da kažemo da je to „veoma, veoma dubok nivo odmora“. Ono što je zanimljivo u vezi s ovim najdubljim nivoom odmora jeste to što vam je um, za razliku od dubokog spavanja, zapravo veoma budan dok ga doživljavate. U svom kasnijem radu, dr Volas dokazao je da je ovo stanje veoma, veoma dubokog odmora zapravo veoma, veoma korisno za naše telo, um i sposobnost da vodimo produktivan, ispunjen život. I tako je dokazano da kada postanemo svesni ovog stanja najdubljeg odmora, ostala tri glavna stanja odmora dolaze u stanje ravnoteže. Drugim rečima, nije luksuz već potreba to što doživljavamo četvrto stanje najdubljeg odmora. I kao što već znate, ravnoteža je neophodna da bi čovek bio celovito biće. Sad biste mogli pitati: Šta mogu da učinim da bih doživeo to stanje najdubljeg odmora? Da li treba da sedim

uvijen kao pereca, da trčim deset milja dnevno ili da praktikujem pozitivno razmišljanje? Ne, ne i ne. Kada prelazite iz jednog stanja odmora u drugo, to je prirodno funkcionisanje vašeg tela i uma, zar ne? Kada ste umorni i želite da zaspite, samo treba da zaustavite kretanje i prirodno ćete zaspati. Takođe rutinski i prirodno prelazite iz stanja dubokog spavanja i sanjanja. Kada se dovoljno odmorite, prirodno se budite. Ovo stanje najdubljeg odmora toliko je prirodno i stoga se doživljava bez ikakvog napora. Bez napora znači da ne treba da se trudite. Da li ste se ikada trudili da zaspite? Kada ste to činili, upravo vas je taj trud držao budnim... zar ne? Isto važi i kada doživljavate najdublji nivo odmora. Ako se trudite, to se neće desiti. „Dobro“, pitate, „a kako mogu da uradim nešto bez truda?“ Tu stupa na scenu Quantum Entrainment. QE vam pokazuje kako da prirodno prelazite iz svog stanja budnosti ka stanju najdubljeg odmora. Kao što sam i pre rekao, ovo je prirodno zbivanje za ljudska bića, ali ipak smo ga mi dugo ignorisali. Uzdali smo se u roditelje i nastavnike da nam pokažu kako da to uradimo, ali oni toga nisu bili svesni zato što ni njihovi roditelji i nastavnici nisu bili svesni. Razviću ovu ideju kasnije u knjizi, ali za sada hajde samo da se usredsredimo na pronalaženje i doživljavanje ovog najdubljeg stanja odmora u sebi samima. Pre nego što prirodno zaspite, postajete svesni da ste umorni. Kada se probudite iz sna, ponovo postajete svesni da je period spavanja završen i da je vreme da započnete svoj dan. Ovde nas ne zanima toliko da li padate u san ili se budite, već nas više interesuje čega ste svesni dok prelazite iz buđenja do spavanja i iz spavanja do buđenja. Zato hajde da na trenutak popričamo o vašoj svesti. Najupadljiviji aspekt budnosti je svest. Dok spavate i najveći deo vremena dok sanjate, niste svesni. Ako ste na javi nalik većini ljudi, čini vam se da vam svest samo luta kroz um dok ste zamišljeni. Radite na nekoj vrsti autopilota sve dok ne morate jasnije da se koncentrišete. Kao kada vozite kola. Dok vozite, uglavnom su vam misli negde drugde. A onda kada vidite crvena svetla automobila ispred sebe, odmah postajete svesni sadašnjeg trenutka. Svest vam je takođe početna tačka za ulazak u stanje najdubljeg odmora. Vi zapravo prolazite kroz ovaj nivo najdubljeg odmora svaki put kada vam se smenjuju stanja. Kada prelazite iz budnosti u spavanje ili iz spavanja u sanjanje, uvek između upadate u najdublji nivo odmora. Kao da postoje tri bazena. Jedan bi bio olimpijski bazen, drugi bi bio džakuzi, a treći tank za plutanje koji potpuno izoluje pojedinca od spoljašnje stimulacije. Olimpijski bazen predstavlja vaš nivo aktivnosti u budnom stanju. Džakuzi, koji vam pomaže da se oslobodite fizičke i emocionalne tenzije nakupljene tokom dana, bio

www.leo.rs | 11

bi nalik vašem stanju sanjanja. Tank za plutanje bi, naravno, bio kao duboko spavanje. Ako želite da pređete iz jednog bazena u drugi, prvo morate da izađete iz onog u kojem se nalazite pre nego što ćete moći da uđete u drugi. Na primer, ako želite da pređete iz olimpijskog bazena u džakuzi, prvo morate da izađete iz bazena i da se onda spustite u džakuzi. Isto tako, ako želite da pređete iz džakuzija u tank za plutanje, morate da izađete iz prvog da biste ušli u drugi. Prilično jednostavno, zar ne? Kada ste između bazena, vi i dalje postojite, ali ne primate korist ni od jednog bazena. U nekoj ste vrsti limba dok prelazite od bazena do bazena. Ova analogija pomoći će vam da razumete gde se najdublji nivo odmora može naći i kako ga možete doživeti. Ponekad ćete primetiti da vam se, baš pre nego što zaspite, um oslobađa ovozemaljskih misli i osećanja. Trenutno ste u nekakvom limbu gde vam je um budan ali zapravo ne razmišljate ni o čemu naročito. To je momentalna svest koja je nežna isto koliko je i prolazna. To je spokojno, tiho stanje koje se blago rastače u nesvesnost dubokog spavanja. Kada se prirodno probudite, možete takođe primetiti ovo isto tiho, spokojno stanje svesti neposredno pre nego što um počne da vam nabraja misli o svemu onome što morate da uradite u toku predstojećeg dana. U našoj analogiji o tri bazena ovo nežno stanje bez misli nalik je prelazu iz jednog bazena u drugi. Svaki put kada prelazimo iz jednog stanja odmora u drugo, prolazimo kroz spokojno stanje čiste svesti. I to je dobar naziv za njega: čista svest. Od sada ću stanje najdubljeg odmora nazivati čistom svešću. Dakle, sada znate za četiri glavna stanja svesti koja doživljavate: buđenje, spavanje, sanjanje i čista svest. U sledećem poglavlju počećete da učite kako možete da postanete svesni čiste svesti i kako da je „koristite“ da biste doveli svoj život u ravnotežu dok postajete celovita ljudska bića. Međutim, nemojte se prerano radovati jer, pre nego što do toga dođe, i dalje moramo da razmotrimo nekoliko vodećih principa. I mislim da je dobra ideja da počnemo tako što ćemo pogledati koliko će nam dubokog odmora od čiste svesti biti potrebno da uravnotežimo i podupremo veoma aktivan stil života. PRINCIP PROGRESA Kada vam princip odmora i obnove postane deo života, princip progresa automatski kreće u akciju. On otkriva da što više nepomičnosti prizovete u život, aktivnost će vam postati organizovanija i dinamičnija. Njegov uticaj oseća se na dva različita načina. Kada je svest o čistoj svesti u ravnoteži sa nivoima buđenja, dubokog spavanja i sanjanja, aktivnost će vam postati uređenija i dinamičnija. Više reda i više energije znači da će vam znatno porasti nivo uspeha, a taj uspeh stiče se lakše i brže. Pogledajmo na trenutak kako princip progresa zapravo funkcioniše. Ako spavamo samo malo tokom noći, onda je ono što radimo preko dana manje efikasno i manje prijatno. Ako

12 |

spavamo celu noć i dobro se okrepimo, važi obrnuto. Zadaci koji iziskuju trud kada smo umorni, obavljaju se s lakoćom i preciznošću nakon dobrog sna. Manje smo negativni kada smo odmorni. Vreme brže prolazi i možemo čak uhvatiti sebe kako živahno hodamo pevušeći neku veselu pesmicu. To je primer dubljeg odmora koji rezultira energičnijom i kvalitetnijom aktivnošću. Sve do sada duboko spavanje bilo je najdublji odmor za koji smo znali. I mada je čista svest, najdublji nivo odmora koji je dr Volas istraživao, prirodan kao i ostala tri, izgleda da smo je zaboravili. Tu nastupa Quantum Entrainment. ent. Kada radite QE, vi se „sećate“ čiste svesti. Postajete ete koncentrisano svesni čiste svesti dok ste budni. Iako o je ovo blago netačno, mogu da dozvolim za sada budući dući da će vam pomoći da dalje razumete. Prilagodiću ovo razmišljanje kada budete imali pravo iskustvo čiste svesti esti i kada budete spremni da uvećate svoju energiju i poboljšate svoju produktivnost kao rezultat toga. Dakle, ovo je suština. Tačno je da doživljavamo čistu istu svest svaki put kada prelazimo iz jednog stanja odmora ra u drugo. Ali ako je nismo svesni onda kada se dešava, beskoskorisna nam je kao sredstvo za prosperitet, produktivnost ost i zabavu. Podseća na žednog čoveka koji naopako čašom om zahvata vodu. Kada skloni čašu, ona je prazna. Zato,, da bismo napunili svoju čašu i postali celovito ljudsko biće, iće, najpre moramo da postanemo svesni čiste svesti i tome me nas uči Quantum Entrainment. Izvodimo Quantum Entrainment tokom svog stanja budnosti i odmah postajeajemo svesni čiste svesti. Primenjivanje QE-a pokazuje nam am kako da doživimo najdublji nivo odmora dok razmišljamo, mo, postupamo i živimo. Vidite li sada šta smo uradili? Komompletirali smo svoj život. Dodali smo apsolutnu tišinu čiste iste svesti da podupremo dinamičnu stranu života. Više nismo mo okrenuti naglavačke, kao izokrenuta piramida grozničave ave aktivnosti koja se lako može srušiti. Osnova naše piramide mide čvrsto je položena u čistoj svesti i s tog temelja najdubljeg ljeg odmora stvaramo, živimo, volimo u potpunosti. Prirodno, vaše sledeće pitanje je koliko je posla potrebrebno da bi se izvodio Quantum Entrainment i doživeo najdublji nivo odmora u budnom stanju. Odgovor je – skoro oro nimalo. Zapamtite da je svest o čistoj svesti prirodna. To znači da već imate sve što vam treba da biste je izvodili. Samo zato što ovo nikada ranije niste radili ne znači da vam sada neće biti prirodno. Zapravo je teže ne biti svestan čiste svesti. Ovako možete da gledate na to: koliko vam je teško da zaspite kada ste umorni? Ni najmanje, zar ne? Treba samo da prestanete da se pomerate i da ležite dovoljno dugo da bi vas obuzeo san. Prosto stvarate prave uslove za spavanje i nadalje je čitav proces automatski. Potpuno je isto kada postajete svesni čiste svesti. Kada radite Quantum Entrainment, vi kreirate najbolje okruženje za doživljavanje čiste svesti. QE je kao da nudite pospanoj osobi krevet. Kada legne, lako joj je da zaspi. Nastaviće se...

DR FRENK DŽ. KINSLOU Začetnik procesa Quantum Entrainment®

www.leo.rs

www.leo.rs | 13

14 4|

Nastavak...

Najvažnije životne lekcije najmudrijih svetskih predanja Čitao sam anegdotu… Čovek je optužen za plaćanje falsifikovanim novcem. Na saslušanju je njegov advokat tvrdio da optuženi nije znao da je novac lažan. Kad su ga pritisli da tu izjavu dokaže, rekao je: „Ukrao sam ga. Zar bih krao novac za koji znam da je falsifikovan?“ Kad je promislio o slučaju, tužilac je shvatio da ovaj argument odbrane ima smisla odustao je od tužbe. Podneo je novu tužbu – ovoga puta za krađu. „Naravno, ukrao sam ga,“ rekao je optuženi. „Ali, lažni novac nema pravu vrednost. Otkad je zločin ukrasti nešto bezvredno?!“

teologije, filozofije, pameti – veštine u smišljanju teorija. Možete da se izvučete iz života ili da prevaziđete život putem stvarnog iskustva. Postoje dve vrste religioznih ljudi. Prvi tip je detinjast: u stvari traži očinski figuru. Nezreli ljudi koji ne mogu da se oslone samo na sebe, pa im je potreban Bog tamo negde. Bog, možda postoji, a možda i ne – ali nije u tome suština – Bog je potreba. Čak i ako Bog ne postoji, nezreli umovi će ga izmisliti jer imaju psihičku potrebu – nije u pitanju istina o postojanju Boga, već psihička potreba.

U životu ne radi logika. Ne možete da se izvučete tako lako.

U Bibliji se kaže da je Bog stvorio čoveka po sopstvenom obličju, ali istina je obrnuta: čovek je stvorio Boga po svom obličju. Smišljate onakvog Boga kakav vam je potreban. Zato se prikaz Boga menja u zavisnosti od vremena. Svaka zemlja ima svoju predstavu Boga jer svaka država ima drugačije potrebe. U stvari, svaki pojedinac ima sopstveno viđenje Boga, jer svako ima svoje potrebe i mora da ih zadovolji.

Možete da se oslobodite pravne zamke na legalan i logičan način jer se zamka zasniva na Aristotelovoj logici – možete da upotrebite istu logiku da se izbavite iz nje. U životu nećete moći da se izvučete pomoću logike,

Prvi tip vernika – takozvanog vernika – jednostavno je nezreo. Njegova religija nije religija, već psihologija. Kad je religija psihologija, ona predstavlja samo san, ispunjenje želje, žudnju. Nema nikakve veze sa realnošću.

Niko nije mogao da nađe nijednu zamerku njegovoj logici, pa su ga oslobodili.

www.leo.rs | 15

Pročitao sam… Dečak je izgovarao molitvu i na kraju je zaključio: „Dragi Bože, čuvaj mamu, tatu, moju bebi-siterku, ujnu Emu, ujka Džona, babu, dedu – i, molim te Bože, čuvaj sebe ili smo svi propali!“ To je Bog većine ljudi. Devedeset posto takozvanih verujućih ljudi su nezreli ljudi. Veruju zato što ne bi mogli da žive bez vere, veruju jer religija pruža neku vrstu sigurnosti: pomaže im da se osećeju zaštićeno. To je njihov san, ali pomaže. U mračnoj noći života, u dubini borbe za opstanak bez vere osećali bi se usamljeno. Bog je njihov Bog, a ne izraz stvarne pobožnosti. Kad se oslobode sopstvene nezrelosti, Bog će nestati. Upravo to se desilo mnogima. Prestali da veruju – nisu saznali da Bog ne postoji, već su ljudi sadašnjice malo sazreli. Čovek je prevazišao svoje doba. Sazreo je. Bog iz detinjstva, Bog nezrelog uma, postao je nebitan. To znači rečenica Fridriha Ničea: „Bog je mrtav!“ Nije pobožnost umrla, već Bog nezrelih umova. U stvari, nije tačno reći da je Bog mrtav jer on nikad i nije bio živ. Jedini pravi izraz bi bio da Bog više nije važan. Čovek može da se osloni na samog sebe – nije mu potrebna vera, nije mu potreban oslonac u religiji. Upravo zbog toga ljudi postaju sve manje zainteresovani za religiju. Postali su indiferentni prema dešavanjima u crkvi. Toliko su nezainteresovani da više ni argumentima ne napadaju crkvu. Ako pitate: „Da li verujete u Boga?“ reći će: „U redu je. Nema nikakve razlike da li Bog postoji ili ne.“ Ako ste vernici, reći će iz učtivosti: „Da, postoji.“ Ako niste, odgovoriće: „Ne, ne postoji.“ Ali to više nije tema žučnih rasprava. Prvi tip religioznih ljudi postoji vekovima, godinama, ali vremenom postaje sve manje zastupljen, sve više prevaziđen. Njegovo vreme je prošlo. Potreban je novi Bog, ali ne psihološki. Potreban je egzinstencijalni Bog. Potrebna je vera u realnost, Bog kao stvarnost. Možemo i da izbacimo iz upotrebe reč: „Bog“ i da je zamenimo rečima: „stvarnost“ ili „život“. Postoji i drugi tip religioznih ljudi čija pobožnost ne potiče od straha – njihova vera je lažna, takođe pseudo, takozvana vera koja nema korene u strahu, već u pameti. Drugoj vrsti pripadaju veoma pametni ljudi koji izmišljaju teorije izvežbane logike, metafizike i filozofije. Oni stvaraju religiju koja je samo apstrakcija: predivno umetničko delo inteligencije, intelekta i filozofiranja. Nikad se ne dotiče života, ne prodire ni u jednu životnu poru, ostaje puki konceptualizam. Jednom mi je Mula Nasrudin rekao: Nikad nisam bio ono što je trebalo. Krao sam piliće i lubenice, pio sam, tukao se pesnicama i žiletom, ali ima nešto što nikad nisam uradio: uprkos svojoj nedostojnosti, nikad nisam izgubio veru.

16 |

Kakva je to vera kad ne utiče na život? Verujete, ali ta vera vam ne prožima živote, nikada ga ne menja. Nikad ne postaje deo vaših unutrašnjih bića, nikad ne poteče vašim venama, nikad je ne udišete, niti izdišete, nikad ne kuca u vašim srcima – jednostavno je beskorisna. U najboljem slučaju je dekorativna, bez ikakve upotrebne vrednosti. Nekim danima idete u crkvu – puka formalnost, društvena potreba. Možete deklarativno služiti svom Bogu, Bibliji, Koranu, Vedama, ali vi to ne mislite, niste iskreni u vezi s tim. Život vam prolazi bez vere, kreće se u sasvim drugom smeru – nema nikakve veze sa pobožnošću. Čujte… Jedan kaže da je muhamedanac, drugi da je hindu, treći da je hrišćanin, četvrti, opet da je jevrejin – njihove vere se razlikuju, ali pogledajte njihove živote i nećete uvideti razliku. Musliman, jevrejin, hrišćanin, hindu – žive na isti način. Vere ni u jednoj tački ne dodiruju njihove živote. U stvari, vera ne može uticati na život, ona je samo sredstvo. Vera je samo lukava izmišljotina koja vas tera da kažete: Znam šta je život, da se opustite i da se ne zamarate življenjem. Držite se pojma koji vam pomaže da racionalizujete. Život vas ne dotiče u punoj meri jer već imate odgovore na sva pitanja. Zapamtite… Vera je uzaludna ako nije lična, ako nije stvarna, ako nije duboko ukorenjena u biću, ako nije kao krv, kao kost, kao moždina – beskorisna je. Onda je to vera filozofa, a ne vera mudraca. Sad na red dolazi treći tip – istinski vernici. Prethodna dva tipa su falsifikatori religije, pseudodimenzije. Jevtino, vrlo lako jer vas ne čačkaju. Treći tip je vrlo nezgodan, tvrdokoran: predstavljaju veliki izazov; izvrnuće vam živote naopačke – upravo zbog ovog trećeg tipa, prava vera kaže da se treba obraćati ljudima pojedinačno. Morate da ga isprovocirate, da mu dozvolite da on isprovocira vas, morate da usaglasite pojmove, u stvari, morate da se borite s njim, morate da mu protivrečite. Morate da ga volite; morate da ga mrzite; morate biti prijatelji i neprijatelji; morate da prikažete svoje poimanje Boga kao životno iskustvo. Čuo sam ovu priču o detetu – voleo bih da budete kao on. Bio je veoma pametan… Dečak se izgubio na nedeljnom izletu sa školom. Mama je započela histeričnu potragu za njim. Ubrzo je čula kako neko dečjim glasom doziva: „Estel, Estel…“ Odmah je spazila sina i potrčala da ga zgrabi u naručje. „Zašto si me pozvao po imenu? Zašto me nisi nazvao mama?“ pitala ga je. Nikad ranije je nije tako oslovio. „Pa, odgovorio je dečak, nije bilo svrhe da kažem: ,Mama’, ovde ima puno majki.“ Ako pozovete: „Majko“, ne znate koja će se odazvati – ima ih nekoliko. Morate se obratiti baš njoj, morate je nazvati imenom.

Bog nikad neće postati stvarnost u vašim životima ako mu se ne obratite imenom. Možete dozivati: „Oče, oče,“ ali čijem ocu se obraćate? Kada Ga je Isus nazvao ocem, to je bilo lično obraćanje. Kad ti koristite tu reč, potpuno je bezlična. Hrišćanska, ali bezlična. Kad Ga je Isus oslovio: „Oče,“ to je imalo smisla, ali kad vi pričate o ocu, to je besmisleno – niste ostvarili kontakt, niste imali dodira. Samo životno iskustvo – ne vera, niti filozofija – isključivo životno iskustvo omogućava da se nekome obraćate lično. Tek tada možete da se susretnete sa Njim. Ako nema tog iskustva, samo zavaravate sebe rečima… Praznim, šupljim rečima bez sadržaja. Bio jedan veoma poznati sufi mistik po imenu Šakik. Njegova vera u Boga je bila tako duboka, tako nepokolebljiva, da je živeo samo od svoje religije. Isus je rekao svojim učenicima: „Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da ni Solomun u svoj svojoj slavi ne obuče se kao jedan od njih.“ Šakik je živeo poput ljiljana. Malobrojni mistici su delili njegov način života, ali bilo je i običnih ljudi koji su tako živeli. Vera je tako beskrajna, tako bezuslovna da nema potrebe činiti bilo šta u vezi s tim – živit se pobrinuo za to umesto vas: u stvari, čak i kad nešto radite – Bog to radi umesto vas: vi samo mislite da to činite. Jednog dana je Šakiku prišao neki čovek, optužio ga za besposličarenje i ponudio mu da radi za njega. „Platiću te onoliko koliko budeš radio“, dodao je. Mistik je odgovorio: „Prihvatio bih tvoju ponudu, ali ima pet mana koje me sprečavaju u tome. Prvo, mogao bi da bankrotiraš. Drugo, lopovi bi mogli da te pokradu. Treće: Koliko god da mi platiš, platićeš mi nerado. Četvrto, ako nađeš zamerke mom radu, verovatno ćeš me otpustiti. Peto, ako te smrt ugrabi, izgubiću izvor prihoda. Pa, zaključio je Šakik, slučajno imam Gospodara koji je potpuno lišen ovih mana.“ To je poverenje. Poverenje u život. Poverenje da ništa ne možete da izgubite. Takvo poverenje se ne stiče indoktrinacijom, niti obrazovanjem, propovedima, proučavanjem, razmišljanjem – ono potiče od životnog iskustva; od kušanja života u svim svojim raznolikostima, kontrastima, svim paradoksima. Kad dostignete tačku ravnoteže među svim suprotnostima, spoznaćete poverenje. Poverenje je parfem ravnoteže, miris ravnoteže. Ako zaista hoćete da ga dosegnete, zaboravite sva svoja verovanja. Neće vam pomoći. Religiozni um je glup um. Um koji ima poverenje je sušta inteligencija. Religiozni um je mediokritet. Um koji ima poverenje vremenom postaje savršen. Poverenje ga čini savršenim. Razlika između vere i poverenja je jednostavna. Ne govorim o značenju reči iz rečnika – u rečniku je nešto poput ovoga: verovanje podrazumeva poverenje, poverenje podrazumeva veru, vera podrazumeva verovanje.

Govorim o postojanju. Na egzistencijalan način vera je pozajmljena, poverenje je samo vaše. Ispod vere se krije sumnja. U poverenju nema ni tračka sumnje: jednostavno je lišena sumnje. Vera stvara rascep u vama: jedan deo uma veruje; drugi deo poriče to verovanje. Poverenje je jedinstvo bića, vaša celovitost. Kako možete imati bezuslovno poverenje ako ga niste iskusili? To neće uraditi Bog koga je Isus iskusio, ni Bog koga sam ja iskusio, niti Bog koga je Buda iskusio – to mora biti Bog koga ste vi iskusili. Ako ste optetrećeni verovanjem, neprekidno ćete nailaziti na iskustva koja se ne uklapaju u vaše verovanje. Možda um neće ni prepoznati ta iskustva, možda ih neće zapaziti jer su veoma uznemirujuća. Ona uništavaju veru, a vi hoćete da se držite svojih ubeđenja. Vremenom postajete sve više slabovidi. Postajete slepi za život – vera postaje povez preko očiju. Poverenje otvara oči. Poverenje nema šta da izgubi. Poverenje znači da prihvatate realnost: šta je – tu je. „Ostavljam po strani lična ubeđenja i želje. Nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Mogu samo da me ometaju.“ Ako se ubeđenja sukobljavaju sa iskustvom, ako vam vera kaže da nije moguće spoznati tako nešto – šta ćete odabrati – ubeđenje ili iskustvo? Um naginje ka tome da se odluči za verovanje i da zaboravi iskustvo. Tako propuštate mnoge prilike u kojima vam je Bog pokucao na vrata. Zapamtite, ne tražite samo vi istinu – i istina traži vas. Mnogo puta vam je pružena ruka, gotovo vas je i dotakla, ali vi ste samo slegli ramenima i odmakli se. Nije se uklapala sa vašim ubeđenjima i odabrali ste ustaljeno verovanje umesto nje. Čuo sam divnu jevrejsku šalu: Jedne noći je u sobu Patrika O’Rurka uleteo vampir da se napije krvi. Setivši se priča koje mu je mama pričala, O’Rurk je zgrabio raspeće i uperio ga vampiru u lice. Uljez je na trenutak zastao, odmahnuo glavom pun saosećanja, coknuo i na čistom jidišu genijalno prokomentarisao: „Oy vey, bubbula! Jesi li ikad uhvatio pogrešnog vampira?“ Ako je vampir hrišćanin, super! Možete mu pokazati krst. A šta ćete ako je jevrejin? Oy vey, bubbula! Jeste li ikad uhvatili pogrešnog vampira? Šta ćete ako verujete u nešto što se ne može primeniti na život? Možete mahati raspećem, ali ako je vampir jevrejin, neće se ni okrenuti na krst. Šta ćete onda? Život je tako širok pojam, a ubeđenja su tako skučena. Život se ne uklapa ni u jedno verovanje. Ako pukušate da sabijete život u okvire predubeđenja – pokušavate da proterate kamilu kroz iglene uši. To se nikad nije desilo. To se ne može ni desiti zbog prirode stvari. Zaboravite sva predubeđenja i naučite da se prepustite iskustvu.

www.leo.rs | 17

18 |

NASTAVAK

Linda Čapman

vi se ostvaruju o n S

Treće POGLAVLJE

Posle večere Lorin je jedva čekala da se pridruži Sutonu. Sunce je već zalazilo. „Idem do Sutona“, rekla je mami. „Dobro, dušo, ali nemoj dugo. Sutra krećeš u školu“. Badi je dotrčao do vrata i stao nepomično. Nagnuo je glavu na stranu ne skidajući pogled s Lorin. „Ne ideš sa mnom, Badi“, rekla mu je. Izašla je, pažljivo zatvorila vrata i potrčala prema oboru. Da li će Suton smisliti kako da pomognu Senki? Suton je zarzao čim ju je video. Lorin je već izgovarala čarobne reči: Daleka zvezdo sjajna, Ovo je moja najveća tajna… Odjednom je Suton glasno zarzao. Lorin je zastala. Učinilo joj se da Suton posmatra nešto iza njenog ramena. Okrenula se da vidi šta je to. Badi je stajao na stazi iza nje.

„Badi, odlazi!“, viknula je Lorin. Pas je bio previše radoznao. Ako vidi da se poni pretvara u jednoroga, nikad ga više neće ostaviti na miru. Uhvatila ga je za ogrlicu. „Badi!“, tata je vikao. „Ovde je, tata“, odgovorila je Lorin. Gospodin Foster je izašao iz kuće. „Otvorio sam vrata samo na sekund. Sâm je potrčao za tobom. Hajde, momče“, pozvao ga je gospodin Foster vukući ga za ogrlicu. „Ideš sa mnom“. Lorin je čekala dok nije čula da se zatvaraju vrata. Tek tada je šapnula čarobne reči. Videla je ljubičastu munju, a zatim se pred njom stvorio prelepi snežnobeli jednorog. „Zamalo da nas otkriju!“, rekao je. „Znam“, odgovorila je zabrinuto Lorin. „Moraću više da pazim. Badi je previše zainteresovan za tebe“. Setila se šta je htela da pita Sutona: „Znaš li zašto Senka neće da skače? Mel se stvarno zabrinula zbog njega“. „Ne znam“, priznao je Suton. „Možemo da ih posetimo pa ćemo saznati“. „Sad?“, pitala je Lorin gledajući u nebo. Još nije pao mrak. „Šta ako nas vidi Mel ili neko od njenih roditelja?“

www.leo.rs | 19

„Možemo i kasnije“, predložio je. Lorin je oklevala: „Mogla bih da dođem kad bude bilo vreme za spavanje. Mama piše novu knjigu pa će raditi za kompjuterom, a tata će gledati televiziju. Ipak, neću moći dugo da ostanem“.

smisli nešto. Ako nisu mogli da pomognu čarolijom, možda će im pasti na pamet neko drugo rešenje. „Ako spustim prečke sa prepona na zemlju, da li bi mogao da ih prekoračiš?“ Senka je frknuo.

„Bićemo brzi“, obećao je Suton.

„Kaže da bi mogao“, rekao je Suton.

„Važi, videćemo se uskoro. Doći ću čim budem mogla“.

„To će biti dosta za početak“.

Izgovorila je čarobne reči. Suton se pretvorio u ponija, a Lorin je požurila kući. Pošto joj je mama poželela laku noć i otišla da radi, Lorin je obukla farmerke preko pižame i napisala kratku poruku u slučaju da roditelji uđu u njenu sobu i ne zateknu je. Brzo se vraćam. Otišla sam da obiđem Sutona. Voli vas Lorin! Ostavila je ceduljicu na krevetu i išunjala se niz stepenice. Vratiću se pre nego što primete da me nema, rekla je samoj sebi dok je trčala stazom. Za nekoliko sekundi poni se pretvorio u jednoroga. „Brzo!“, rekla je Lorin i popela mu se na leđa. „Hajdemo!“ Munjevitom brzinom spuštali su se prema Guščijem dolu. „Eno ga!“, rekla je Lorin pokazujući na tamne obrise Senke. Suton je sleteo uz tih zvižduk. Senka se okrenuo i uplašeno frknuo. Suton je zarzao. Lorin je videla da se Senka opustio. Uzvratio je rzanjem kao da se pozdravljao sa Sutonom.

Sjahala je, skinula prečke s prepona i položila ih na travu. Sva sreća da mu je obor iza kuće, razmišljala je. „Probaj da pređeš preko ovih“, rekla je poniju. „To je prvi korak ka skoku“. Senka se unervozio. „Biće sve u redu“, hrabrio ga je Suton. Senka je došao do prve prečke i zastao. Glasno je frknuo i prekoračio je visoko dižući kopita. „Bravo!“, viknula je Lorin. „Probaj sad ovu, Senko!“ Prekoračio je i drugu prečku. „Uspeo si!“, povikao je Suton kad se Senka okrenuo prema njemu. Izgledao je mnogo zadovoljnije. „Namestiću ih skroz nisko“, rekla je Lorin. „Da vidimo možeš li da ih preskočiš“. Senka je zakoračio unazad frkćući. Suton je uzdahnuo: „Neće ni da proba. Previše se plaši da bi skočio. Ako dođemo još koji put i pomognemo mu da se ohrabri, možda će jednog dana uspeti“. Bolje išta nego ništa, pomislila je Lorin. „U redu, doći ćemo sutra“, zagrlila je Senku i popela se na Sutonova leđa. „Pomoći ćemo ti, Senko! Nema veze koliko ti vremena treba!“

„Šta kaže?“, pitala je Lorin. „Znao je da sam jednorog. Pita zašto smo došli“, odgovorio je Suton. Lorin nije htela da gubi vreme. „Pitaj ga zašto neće da skače“, rekla je Sutonu. „Senka te razume“, dodao je Suton kad mu je pegavi sivi konj odgovorio rzanjem i frktanjem. „Plaši se“, objasnio je Suton. „Kad je bio ždrebe, preskakao je balvane s drugim ždrepcima i povredio je nogu. Još od tada se plaši da skače. Žao mu je što se Mel nervira, ali on jednostavno ne može da skoči“. „Imaš li neku čaroliju koja bi ga oslobodila straha?“, pitala je Lorin. „Ne znam“, odgovorio je sumnjičavo. „Znam da imam neke moći, ali ne znam tačno koje. Možda mogu da pomognem, ali nisam siguran kako“. Lorin se razočarala. Nadala se da će Suton pomoću magije rešiti sve probleme. Očajnički je pokušavala da

20 |

Četvrto POGLAVLJE

„Hajde, Lorin!“, zvala je gospođa Foster sledećeg jutra. Lorin se ogledala u svojoj sobi. Nosila je nove farmerke i plavu majicu. Kosu je vezala u rep. Nervozno je progutala knedlu. Danas joj je prvi dan u novoj školi. Kakav će biti? Duboko je udahnula i strčala niz stepenice. Mama i Maks čekali su pred vratima. „Jesi li nervozna?“, pitala je mama. „Malo“, priznala je Lorin i zevnula. Mama se namrštila: „Zar nisi dobro spavala noćas?“ „Sve je u redu, mama“, brzo je odgovorila Lorin.

Posle avanture sa Sutonom vratila se u svoju sobu neprimećena. Nije htela da mama nešto posumnja. Uzela je školsku torbu. „Hajdemo!“ Osnovna škola „Srebrna reka“ bila je samo desetak minuta vožnje udaljena od imanja Fosterovih. Bila je to niska zgrada od cigala. Kad je gospođa Foster parkirala auto, Lorin je videla Mel kako stoji na kapiji.

„Ili na mazgu“, dodala je Monika zabacujući svoju gustu plavu kosu. „Izgleda baš kao njen glupi poni“, nastavila je Džejdi zlobno gledajući Mel. „Zamisli, poni joj je toliko glup da ne sme da skoči! Ima li nešto gluplje od glupog ponija?“ „Nije on glup!“, brecnula se Lorin. Džejdi se okrenula i pogledala je zainteresovano.

„Eno Mel!“, viknula je.

„A šta ti znaš o konjima?“

Iskočila je iz auta i dotrčala do kapije.

„I ja imam ponija!“

„Ćao!“ „Ćao!“, rekla je Mel. „Čekala sam te“.

„Lorin Foster?“, odjednom se Džejdi setila. „Ti imaš Sutona, zar ne?“

„Ovo su mi mama i brat Maks“, predstavila ih je Lorin.

Kad je Lorin klimnula glavom, Džejdi se glasno nasmejala.

„Drago mi je što smo se upoznale“, rekla je Mel učtivo. „Idem u isto odeljenje s Lorin. Mogu da joj pokažem učionicu, ako se slažete“.

„Baš tužno. Rekla sam tati da ga proda jer nije mogao da osvoji nijednu nagradu. Moj novi poni Princ sto puta je bolji!“

Gospođa Foster je upitno pogledala Lorin, koja je klimnula glavom: „Biće sve u redu, mama“.

Lorin je zaustila da kaže nešto, ali učitelj je upravo opomenuo Džejdi i Moniku.

Gospođa Foster i Maks su im prišli.

„U tom slučaju, prihvatam pomoć, Mel. Imaću više vremena da smestim Maksa u njegovu učionicu. Navratiću do sekretara škole i reći ću da si došla, Lorin“. „Ćao, mama!“, Lorin joj je poslala poljubac. „Videćemo se kasnije!“ Gospođa Foster klimnu glavom: „Čekaću te kod glavnog ulaza. Želim ti dobar početak, dušo!“ „Biće dobar“, rekla je Mel stavljajući torbu na rame. „Hajde, hoću da ti pokažem školu“. Do velikog odmora Lorin se sasvim opustila. Gospodin Nolan, novi učitelj, bio je strog ali zabavan. Dozvolio je Lorin da sedi pored Mel. Ostala deca iz odeljenja bila su pristojna i prijateljski raspoložena – svi osim Džejdi Roberts i njene drugarice Monike Korder. Nisu se ni obratile Lorin, a ni Mel. Kikotale su se dok je Džejdi preko ramena gledala kako Mel na času crta konja.

Kad se čas završio, Lorin je još bila ljuta. „Hajde, Lorin“, zvala ju je Mel da izađu na odmor. „Možemo da sednemo ispod drveta. Donela sam ti neke Senkine fotografije da vidiš“. „Sinoć mi je nešto palo na pamet“, rekla je Lorin pokušavajući da je oraspoloži. „Možda se Senka plaši da skače… zbog nečega. Mogle bismo da spustimo prečke na travu da vidimo hoće li ih prekoračiti. Kad se malo ohrabri, možemo da podignemo prečke i da probamo male skokove“. Mel je pogledala s nevericom: „Stvarno misliš da će to uspeti?“ „Sigurna sam da hoće“, rekla je Lorin. „Šta misliš da dođem sa Sutonom posle škole pa da probamo?“ Izgleda da je uspela da ubedi Mel. „Važi, hajde da probamo!“, rekla je nestrpljivo Mel.

„Više liči na svinju nego na konja“, rekla je Džejdi Moniki.

Potražite ostale naslove iz serijala

www.leo.rs | 21

SOFIJA BENET

Šljokice Četiri devojke sanjaju slatke snove. Vrana je na putu da postane modni dizajner. Dženi su primetili kompozitori sa Brodveja. Edi i dalje sanja o Harvardu. Noni nije baš sigurna šta želi, ali zna da je to nešto divno i u vezi mode. Devojke odrastaju i smeše im se blistave karijere. Ali zašto su njihovi životi tako komplikovani? Zašto je trnovit put do zvezda? U ovom, poslednjem delu trilogije, spremite se da saznate ko će postati slavan, a ko prava zvezda? Ko će se zaljubiti? I ko će okrenuti leđa svojim snovima? 1. Sedim u poslednjem redu mega-šatora u Parizu, okružena studentima mode, kupcima, urednicima i filmskim zvezdama, i gledam NAJLEPŠU MODNU REVIJU KOJU ĆU IKADA U ŽIVOTU VIDETI. Nije važno što je unutra vrućina. Nije važno što svi oko mene izgledaju tako neverovatno šik da sam mirno mogla da dođem i u pidžami (doduše, kimono koji sam obukla stvarno pomalo podseća na pidžamu). Nije važno što pored mene sedi petnaestogodišnja devojčica sa bujnim afro frizom koja se toliko vrpolji od uzbuđenja da joj se stolica trese. Divno je biti ovde. Diorova visoka moda. Džon Galijano u svom najdivnijem i najboljem izdanju. Suknje i jakne su toliko ogromne i teatralne da ih je skoro nemoguće nositi, ali i toliko prefinjene da poželiš da provedeš godinu dana zagledajući svaki njihov santimetar. Tkanine prepune boja, koje se prosto čarobno prepliću. Cipele koje su same po sebi fantastične skulpture i mesto im je u galeriji. Frizure su... Pa, shvatili ste već. Galijano nigde nije zabušavao. A do sada smo videli tek deset modela. Nismo ni do pola stigli. Moja drugarica Vrana - ona devojčica sa afro-frizom - je kreatorka. Stalno ima nove ideje za divnu odeću, to sve crta, a onda i sama pravi. Radi to već godinama i ima listu čekanja ljudi koji žele da nose njene kreacije. A samo je tinejdžerka. Većinu posla obavlja u radionici u podrumu moje kuće, u Kensingtonu, između učenja za školu i dopunskih časova matematike. Ona nema zgradu punu krojačica koje čekaju na gotovs, kao Dior. Niti može da pozove najbolje šminkere, frizere, di-džejeve ili dizajnere enterijera. Dobro, može da pozove di-dže-

22 |

jeve, to jest jednog od njih. To je slučajno moj brat. Ali to sad nije bitno. Hoću da kažem da moja drugarica pravi odeću u jednoj sobi, a evo nas kako uživamo u samom vrhuncu mode. Ovo je odvažno i kreativno i luksuzno i SKUPO koliko se samo može zamisliti. Ovu ulaznicu je najteže dobiti u celom modnom svetu, I, kada je moj brat rekao da može da nas ubaci, bukvalno smo pale na teme. Sada sedimo usred svega toga, okružene manekenkama, svetlima, fotografima, muzikom i ljubiteljima mode, a ja se još uvek oporavljam od šoka. Modeli pristižu i dalje. Galijano je izgleda angažovao bukvalno sve supermodele sveta za ovu reviju. Suknje postaju sve veće i duže. Kad je došao red na večernje toalete, šlepovi su bili toliko dugački da pokrivaju pola piste. Ako neko obuče to za, recimo, premijeru, pola Holivuda će nagaziti na taj svileni vez. Verovatno će Diorove klijentkinje tražiti i dobiti prepravke da bi modeli bili realniji, ali u ovom trenutku opčinjene smo spektaklom i možemo samo da uzdišemo od „modne” sreće. Vrana najzad prestaje da poskakuje i grabi me za rukav. „Evo sad će”, šapuće. „Nevesta.” Nisam sigurna da li je brojala modele ili je prosto osetila da smo stigli do vrhunca revije, ali pogodila je. Znam to jer se muzika iznenada menja I, umesto Hendlovog Haleluja, čuje se Sveštenik Zadok. Moj brat Hari ne dobija baš redovno priliku da bira muziku za velike modne revije. Ovo mu je najveća tezga otkako je di-džej i pripremao se nedeljama. Osim toga, manekenka koja će nositi venčanicu slučajno je njegova devojka, i zato želi da sve bude savršeno.

Ne bih d daa sa sad d zv zvučim vuč učim či kao od da sa sam m cce celog elo og žži živ života vvo ottaa o okružekru kr užže žee-na supermodelima. odelima. o ma Stvarno Sttvaarn rno no o nisam. nisam M Mada, aad da, H Hari ari jeste. ar jesste. jje e. Moj Mojj brat je, u mn mnogo nogo čem čemu, emu mu, ssas sasvim aassvim v n vi norm no normalna orrm rm maalln naa osoba. oso osoba ba. Soba So ob ba b mu je blago majice baš o smrdljiva smrd rdljiva i ne pere pere m ma ajjijce ce b ba aašš često. čče esto sto Kosa Kossaa Ko mu izgleda kao da je sam šiša nad lavaboom u kupatilu (a stvarno to ponekad radi). Ali, užasno je kul i ima VEOMA VISOKA očekivanja kad se radi o devojkama. Voli da budu visoke, dugonoge i fenomenalne. A ako su pritom i najlepše devojke na svetu, još bolje. A Izabela Karaders mu je već drugi supermodel zaredom, dakle i njima je to u redu. Hari se zabavlja sa Izabelom od letos, a sad je januar. Sinoć je sedela u stanu kod mog tate i jela je makarone sa nama, a sad je ovde, na Diorovoj pisti, u zlatnoj venčanici ukrašenoj kristalima, biserima i sasvim moguće dijamantima, i izgleda tako fantastično da Vrana mora da se posluži mojim rukavom kako bi obrisala suze. Pošto su sve manekenke prošle pistom, Izabeli se pridružuje Galijano lično i sad se svi vrpoljimo i toliko tapšemo da sam stvarno sigurna da će ove tanušne, paučinaste stolice svakog trenutka popustiti. Svi aplaudiraju. Najčuveniji urednici časopisa koje nikad niko nije video da se osmehnu sada se smeše od uva do uva.

najotmeniji butik vam vva am je je n ajo aj jotme otme eniiji b but uttik tikk u Londonu - i da preko noći postane p po ost staan ne senzacija, senz se nzaciija ijjaa, alili Galijano Ga Galija a ja je s mukom napredovao i posle posl po ossl sle e toga. tto oga.. Njegova Njeg Nj N je egov go ovaa na n naj najčuvenija jčču kolekcija načinjena je za d za dve ve e ne nedelje, ed ed del eljje e o od d kom komadića oma mad diićć crne svile jer je samo za to imao novaca, i lično ju je prevezao u Pariz prijateljevim „minijem” i nagovorio je najbolje devojke da je nose na reviji. Zato toliko volim Galijana. Ne zbog ovoga što je sada to što jeste, nego zato što je daleko stigao i nije odustajao. I baš kad bi se činilo da će sve krenuti naopako - on bi uspeo da izvede čaroliju. Da li zvučim kao da bih mogla da držim predavanja na temu „Istorija Galijana”? Verovatno i bih. Kakva šteta što to nije predmet u školi. I dok sanjarim o njemu, kako pre mnogo godina vozi onaj „mini” u Pariz, iznenada shvatam da se čuje opšte ušuškivanje i da se nešto čudno dogodilo. Galijano je predao ruže Izabeli i šapnuo joj nešto pre nego što se okrenuo da ode sa piste. Ipak, ne možete šaputati pred gomilama teleobjektiva, a da neko ne ukapira šta ste upravo rekli. Šapat počinje da se širi šatorom, jer svi pokušavaju da prokljuve tajnu. „Šta?”, pitaju svi. „Šta je to rekao?”

Sve manekenke se okupljaju i zbijaju. Onoliko koliko mogu sa tim šlepovima veličine omanje države. Galijano ljubi Izabeli ruku i prilazi da primi ogroman buket ruža. Pažljivo ga gledam. On je prosto bog mode, i to već godinama. A nekada je bio samo student iz južnog Londona, studirao je na Univerzitetu Central Sent Martinu, družio se sa drugim studentima i sanjao da jednog dana postane kreator.

Izgledalo je kao da je prošla čitava večnost dok glas nije stigao do poslednjeg reda. Ako je verovati publici, Galijano je upravo čestitao Izabeli što se verila. Ali to ne može biti istina. Ako je Izabela verena, onda može biti verena samo za jednu osobu, a ta osoba je moj stariji brat - a time ja postajem buduća zaova najlepše devojke na svetu!

Malo koji student sa Sent Martina doživi da njegovu diplomsku kolekciju postave u izloge kod Braunsa - to

Vrana me zbunjeno gleda. Verovatno se pita da li je buduća zaova imala predstavu šta se sprema.

www.leo.rs | 23

Nisam. U šoku sam. Piljim u mesto gde je do maločas stajala Izabela; fantastična u dior zlatnoj venčanici, sa buketom ruža, držeći za ruku boga mode. Koji je, inače, obučen u šekspirovski mundir i helanke, visoke čizme, dva svilena šala i plašt. Sigurno sanjam. 2. Vrana mi trlja ruku. To je njen način da me pita kako sam. Trljam i ja njenu, ovlaš, što je moj način da kažem: „Dobro sam, ali ne želim da pričamo o tome.” Moram što pre da nađem Harija. Da li je ovo istina? Moram da saznam. No, trajaće užasno dugo dok on spakuje sve svoje spravice i smota žice i bude spreman za polazak. Ne znam zašto je tako. Gledala sam ga mnogo puta i znam da je to pipav postupak i da ne voli da ga neko prekida pre kraja. Pogotovo ako ga prekida pitanjem da li se on stvarno ŽENI, a zaboravio je da kaže svojoj PORODICI, pre nego što je saznao ČITAV SVET. Vrana i ja stajemo u red ka izlazu iz šatora. Nekoliko ljudi se pritom zagledalo u nas. Verovatno gledaju Vranu, koja je nedavno naglo izrasla, i sad izgleda krhka, crna i prelepa. Samo deluje krhko, jer je jaka kao čelična greda. Vrlo upadljivo obučena čelična greda. Danas je iskombinovala crveni, jako plisirani svileni pončo u kome izgleda kao bulka, sa zlatnim gumenim čizmama kućne izrade (počela je da eksperimentiše sa obućom) i kapom od origami papira koji je Galijano našao juče, kada smo došle da gledamo probu, i dao joj. Časna reč. Dok izlazimo u park oko Rodenovog muzeja, nekoliko ljudi prilazi da nas pozdravi, sa onim ovlašnim poljupcem, i pitaju Vranu šta sprema. Ona je pomalo „na meti” ljudima iz sveta mode. Nije još totalno poznata, ali oni koji poznaju modu znaju da treba obratiti pažnju na nju. A teško ju je ne primetiti, pogotovo sa tim origamijem u kosi. Samo što smo uspele da izađemo iz šatora, oko nje se već sjatila grupica obožavalaca, i zato je vitkom mladiću u jarkožutom plišanom prsluku i sa rancem potrebno malo više vremena da se probije. „Henri!” viče Vrana kao da je on jedini tu. Ona je u mnogo čemu sjajna, ali ne ume da se ulaguje ljubiteljima mode. Pogotovo ako je u blizini neko iz porodice koga treba zagrliti. „Vrano jedna! Kako je bilo?”, pita on. Henri Lamogi je Vranin stariji brat (trenutno bez devojke, koliko ja znam, i bez glasina da se verio sa nekim supermodelom); ako je ikako moguće, kuda ide ona, tu je i on. Roditelji su im još uvek u Ugandi sa najmlađom ćerkom, Viktorijom, pa se Vrana i Henri drže jedno drugog što više mogu. „Bilo je neverovatno”, kaže ona. Ruke, kao i obično, krenu da joj plešu dok pokušava da opiše reviju. Spremna je da krene od početka, jedan po jedan model, ali Henri je zaustavlja.

24 |

„Tu su neki ljudi koji žele da te vide. Rekao sam da ću te odvesti kod njih. Čekaju te tamo preko.” Vodi nas preko pošljunčane staze ka mestu gde čekaju tri muškarca u odelima i istovetnim kaputima od kamelhara. Očito nisu iz sveta mode. Ljudi iz sveta mode ne oblače odela i istovetne kapute, osim za snimanje. Više vole otkačene baršunaste jakne, ili čudne ogromne šalove, ili otkačene džempere u slojevima, ili nešto uvrnuto sa šeširom, ali ova kombinacija odelo/kaput je prosto suviše laka, osim ako je i sam kaput zbog nečeg uvrnut, ali ovi to svakako nisu. Vrana se stidljivo smeši, a Henri nas predstavlja. Muškarci pružaju ruke i kažu da su iz neke firme za koju nikad nisam čula. Jedan je Englez, jedan Amerikanac a jedan je, čini mi se, Nemac, ali naglasak je toliko neprimetan da nisam sasvim sigurna. Najviše priča Amerikanac. Trtlja bez kraja o tome kako je impresivno što je jedna Vranina haljina izložena u muzeju Viktorija i Albert, i što se njena prva kolekcija za široku publiku kod „Mis tina” onako brzo prodala prošle zime. To je tačno. Vrana doduše kreira u podrumu, ali jednu od njenih kreacija je nosila starleta na dodeli Oskara (zvuči sjajno, ali to me je umalo stajalo života), a haljine za žurke „Mis tina” su postale pravo zlato na I-beju. Za razliku od mojih kreacija, iskreno rečeno, koje su nastale u istom tom podrumu, ali sa kojima sam jedino uspela da položim ispit iz Tekstila. Doduše, dobila sam najvišu ocenu. Jipi! Sad vidim da Vrani pažnja brzo popušta. Nije joj zanimljivo da priča o onome što je ranije radila. Suviše je zauzeta razmišljanjem o tome šta će raditi sledeće. To je jedan od razloga što joj je potreban biznis menadžer, to jest ja. Ja sam ta koja govori u njeno ime. I kojoj govore, takođe. Nažalost, nijedan od ove trojice nikako da me pogleda. Možda nešto nije u redu sa mnom? Da li sam ponovo musava od kapučina? Ja sam ta koja klima glavom i govori „Da, svakako” i „veoma zanimljivo”, ali oni se i dalje obraćaju samo Henriju (koji mrzi modu i obučen je u ŽUTI PLIŠ, pobogu!) i Vrani, koja ih ne sluša. Na kraju odustajem. Imam sad i druge brige. Na primer, koliko je hladno u Parizu u ovo doba godine, ako na sebi imaš samo kimono, koliko sam glupa što sam ostavila divni, topli, vezeni šal (poklon od bake) u tatinom stanu i kako će se MOJ BRAT OŽENITI SUPERMODELOM. Primećujem da Amerikanci svaki čas gledaju negde iza mene. Osvrnem se i vidim mini-stampedo u pravcu sporednog ulaza u šator. Svaki fotograf iz stopa - a ima ih baš mnogo - juri tamo da uhvati dobar položaj. Pojaviće se neko ultrapoznat. A onda primećujem oreol plavih kovrdžica i pod njima Izabelu Karaders, uhvaćenu u trenutku poput srne pred farovima, jer blicevi sevaju, a krdo paparaca dovikuje pitanja.

Visok, lep mladić razbarušene kose prilazi da stane kraj nje. Moj brat. Blicevi prelaze u petu brzinu. Hari zaštitnički grli Izabelu. Trudim se da čujem šta će reći dok odgovora na pitanja, ali suviše su daleko. Ipak, jasno je da ne odmahuju glavama i ne tvrde da nemaju pojma o onome što ih pitaju. Zapravo, Henri ljubi Izabelu pred kamerama i smeši se, što je još kakav nagoveštaj. Dakle, možda je Galijano imao pravo. Ne vidim verenički prsten, ali Izabela gladi prazno mesto na domalom prstu, kao da će se tamo svakog trenutka nešto stvoriti. Za to vreme, Nemac je preuzeo priču od Amerikanca. Čujem da pominje „pravac investiranja” i „značajan potencijal” i „veliku priliku za proboj”. U poređenju sa „tvoj brat se ženi”, to baš i nije nešto osobito zanimljivo. Vrana i dalje belo gleda. Ponovo se isključujem i pokušavam da prokljuvim nešto prema Harijevom i Izabelinom držanju. Izabela se smeši i pozira i zavodi lepršavom kosom. Ipak je ona manekenka. Hari i dalje deluje pomalo oprezno, ali to što je pripijen uz Izabelu govori da imamo pred sobom muškarca koji se sinoć našao u Parizu sa najlepšom devojkom na svetu, pa je odlučio da ulepša veče prosidbom. Mogao je makar da mi pomene, pa da mu čestitam pre svih paparaca u Parizu i bukvalno svih modnih urednika na svetu. Ponovo se okrećem, a tipovi u kaputima se rukuju. Englez me nekako čudno gleda, kao da je primetio da nisam obraćala mnogo pažnje na njih. Objasnila bih mu zašto, ali zvučalo bi totalno uvrnuto. Umesto toga, ljubazno se opraštam i ponovo gledam u medijsko stado koje lebdi oko Harija i Izabele. Mislim, to deluje sasvim u redu kad se dešava Džordžu Kluniju ili Andželini Žoli, ali kada se dešava nekome koga znaš, totalno je čudno. „Šta se dešava?”, pita Henri Lamogi kad smo ostali sami. Objašnjavam što bolje mogu. Henri primećuje zbunjenost na mom licu i grli me jednom rukom - to je njegova specijalnost. Ima fantastično umirujuće ruke i ja se odmah osetim malo bolje.

3. „O, Bože! Hari! Izabela! O, BOŽE!” Dvadeset četiri sata kasnije, mama nas dočekuje na izlasku iz Jurostara, na stanici Sent Pankras u Londonu. Ili bar mislim da je to mama. Tako bi mama izgledala kad bi se znatno ubrzao film, a zvuk pojačao na maksimum. Nikad je nisam videla ovakvu. „Kako je to DIVNO! A sve ste krili! Nisam imala POJMA! Divni ste! Hodi da te zagrlim!” Henri, Vrana i ja stojimo kraj kolica sa prtljagom, čekajući da zagrljaji i plakanje prestanu, pa da se i mi pozdravimo. Ovako je još od juče uveče, samo što je tad bilo preko telefona. Limuzina nas je odvezla do Izabelinog hotela (ima ogroman apartman, sa sve pogledom na Ajfelovu kulu, naravno), pa sam sledećih nekoliko sati otvarala vrata i primala sve veće i veće bukete cveća i tajanstvene poklon-pakete sa logotipom raznih kreatora, ukrašene mašnama, a Izabela i Hari su se neprekidno javljali na pozive ljudi iz celog sveta, koji su proveravali da li je vest tačna i potom čestitali. Vrana i njen brat su se posle nekog vremena vratili u stan mog tate. Nisu mogli da izdrže toliko uzbuđenje. „Zdravo, deco”, konačno kaže mama, pa mene cmokne u obraz, a Vranu kratko zagrli. „Zar ovo nije sjajno? Baka je već krenula ovamo, naravno. I da, Hari, Visente će doći za vikend. Divno, je li da? Moramo da organizujemo nešto za njega. Veliku proslavu!” Visente je Harijev tata. Mama se zabavljala sa njim pre nego što je upoznala mog tatu. Živi u Brazilu, užasno je bogat i poseduje silnu zemlju i stotine eko-projekata. Svi ga volimo, ali ga skoro nikad ne viđamo. Izabela ga još nije upoznala i zato vest o njegovom dolasku izaziva nove zagrljaje i cičanje. Henri Lamogi se oprašta i polazi sam kući, metroom. Sasvim ga razumem. Vrana ostaje da se vozi sa nama, u maminom autu, i tokom čitave vožnje pilji u mene ogromnim, okruglim očima. Pošto Vrana šije svoje haljine u našoj kući, stalno viđa moju mamu, pa zna kako se ona inače ponaša. I da ovo UOPŠTE nije normalno. Prosto da pomisliš kako mama nikad u životu nije imala venčanje u porodici.

„Hajde, bolje, da ih izbavimo”, kaže on.

A onda mi svane.

To mi se čini kao odlična ideja.

Stvarno nije.

Stižemo do Harija i Izabele baš kad su i oni spremni za polazak. U deliću sekunde stojimo kraj njih, okruženi blicevima, i ja shvatam da bih mnogo više razmislila o celoj toj ideji sa kimonom, samo da sam znala da ću se u tome pojaviti u novinama. Vidim i tipove u kaputima kako stoje tamo na šljunku i zamišljeno nas gledaju. „Ko su oni?”, pitam Vranu. Ona sleže ramenima. Imamo pametnija posla nego da pričamo o njima. Barem je to moje mišljenje..

A sad je potpuno pošizela. A ja sam za to kriva. Vrana vidi da sam se sva izduvala, pa mi pruža ruku. Prihvatam je i milo mi je što je baš ona tu, a ne neka druga drugarica. One bi me pitale šta mi je, a ja naravno ne bih mogla da kažem. Vrana ne pita. Prosto je tu, a sada mi je baš to potrebno. Sledeći sat prolazi u kovitlacu. Stižemo kući: predsoblje i prizemlje su prepuni buketa i paketa. Pred ulazom se mota tip u crnom mantilu i sasvim je moguće da je to naš prvi paparaco.

www.leo.rs | 25

26 |

NASTAVAK

BRENDON MAL

IZMEĐU SVETLOSTI I TAME U Utočištu za bajke dešavaju se veoma čudne stvari. Neko ili nešto pustio je kugu koja pretvara bića svetlosti u bića tame. Set uspeva rano da otkrije dotični problem, ali dok se zaraza širi, postaje jasno da rezervat neće moći još dugo da izdrži.

Još jedan sastanak Za Kendru Sorenson više nije postojala potpuna tama. Sedela je u prohladnom hodniku tamnice ispod glavne kuće u Utočištu za bajke, leđima oslonjena o kameni zid, kolena privučenih uz grudi. Gledala je u veliki orman s ukrasima od zlata. Mađioničari u takav orman zatvaraju pomoćnice koje treba da nestanu. I pored toga što je hodnik bio u mraku, mogla je sasvim lako da razabere obrise Neme kutije. Hodnik je bio mračan, boje prigušene, ali njoj nisu potrebni ni sveća ni baklja da bi se kretala sumornim hodnicima, što nije slučaj čak ni s goblinima čuvarima. Izoštreni vid samo je jedna od brojnih posledica toga što je prethodnog leta postala od vilinskog soja. Kendra je znala da je u sanduku Vanesa Santoro. Očajnički je želela da razgovara s bivšom prijateljicom, iako Kendrina porodica umalo nije izginula zbog Vanesine izdaje. Njena želja da stupi u vezu s Vanesom nije imala mnogo veze s nostalgičnim sećanjima na njihove negdašnje razgovore. Kendra je žudela da joj Vanesa razjasni poslednju poruku koju je nažvrljala na podu ćelije neposredno pre nego što je bila osuđena na Nemu kutiju. Kada je otkrila poruku koju je Vanesa ostavila, Kendra je o tome istog časa obavestila deku i baku. Deka je nekoliko minuta namršteno zurio u slova koja su zasijala

kada ih je obasjala sablasna svetlost sveće od voska umita, odmeravajući uznemirujuće optužbe koje je ostavila očajna izdajnica. Kendra se još sećala njegove prvobitne presude: „Ovo je ili najbolnija istina s kojom sam se ikada suočio, ili genijalna laž.“ Ni skoro dva meseca kasnije nisu ništa bliže tome da potvrde ili poreknu dotičnu poruku. Ako u toj poruci ima istine, Sfinga, najveći saveznik čuvara, zapravo je njihov najveći prerušeni neprijatelj. Poruka ga je optuživala da svoju bliskost sa zaštitnicima magičnih rezervata koristi za sprovođenje u delo zlokobnih planova Društva zvezde Večernjače. S druge pak strane, ako je poruka bila lažna, to bi značilo da je Vanesa oklevetala najmoćnijeg prijatelja čuvara ne bi li stvorila unutrašnji razdor i onima koji su je zarobili nametnula razlog da je oslobode iz zatočeništva u Nemoj kutiji. Bez pomoći spolja, ona će tamo ostati zatvorena u stanju obamrlosti sve dok neko drugi ne bude zauzeo njeno mesto. Moglo bi se dogoditi da na to čeka vekovima, stojeći uspravno u mrkloj tišini. Kendra je protrljala cevanice. Ako namerava privremeno da oslobodi nekadašnju prijateljicu iz Neme kutije i obavi s njom kratak razgovor, Kendra će morati da nađe nekoga ko će za to vreme da zauzme njeno mesto, inače

www.leo.rs | 27

28 |

ništa od toga. Povrh svega, Vanesa je narkobliks. Tog leta, pre nego što su je raskrinkali, ujela je gotovo sve prisutne u Utočištu za bajke. Ako bi izašla iz Neme kutije, mogla bi da kontroliše svakog od njih čim budu zaspali. Kendra će morati da sačeka da se svi slože s njenim predlogom pre nego što dobije priliku da popriča s Vanesom. Ko zna koliko bi to moglo potrajati! Poslednji put kada su razgovarali o tome, niko nije bio za to da Vanesi pruže šansu da objasni šta je htela da kaže. Deka i baka su o uznemirujućoj poruci obavestili Vorena, Tanua, Koltera, Dejla i Seta. Svi oni su prethodno morali da im se zakunu da nikome neće ni reč reći o tome. Potom su preduzeli određene korake da utvrde istinitost poruke na podu. Nadali su se da će noćas, kada se Tanu i Voren vrate iz svojih pohoda, imati malo više informacija. Ako se to ne desi, da li bi ostali mogli konačno zaključiti da je kucnuo čas da čuju šta još Vanesa ima da kaže? Narkobliks ih je stavio na Tantalove muke kada je nagovestio da zna mnogo više od onoga što stoji u poruci. Kendra je ubeđena da bi Vanesa mogla da baci još malo svetlosti na dotičnu stvar. Rešila je da se i ovog puta zauzme za to da čuju šta Vanesa ima da kaže. Na kraju hodnika pojavila se nekakva treperava svetlost. Slago je zavio za ugao. Jezivi goblin nosio je kofu čija je sadržina bila prekrivena pokoricom u jednoj ruci, dok je u drugoj stezao baklju. „Opet zabušavaš u tamnici?“ doviknuo je Kendri, zastavši na trenutak. „Možemo mi da te uposlimo. Plata je neverovatna. Voliš li sirovo kokošje meso?“ „Ne bih da vam kvarim zabavu“, obrecnula se Kendra. Nije bila baš mnogo ljubazna prema Slagu i Vuršu od kada je umalo nisu poslužili kao glavno jelo baki i deki. Slago se iskezio. „Čovek bi pomislio da su ti u taj sanduk zatvorili najdražeg ljubimca, koliko se duriš.“ „Nisam se ja zakačila za nju“, ispravila ga je Kendra. „Razmišljam.“ Duboko je uvukao vazduh i samozadovoljno prešao pogledom po obližnjem delu hodnika. „Teško da mogu da zamislim inspirativnije okruženje“, priznao je on. „Ništa ne može da pokrene točkiće bolje od uzaludnih jauka osuđenika.“ Goblin je nastavio da se približava, oblizujući se. Bio je nizak, koščat, zelenkast i imao je okrugle okice i uši poput krila slepog miša. Delovao joj je mnogo strašnije kada je privremeno bila visoka samo petnaestak centimetara. Umesto da prođe pored nje, on se ponovo zaustavio. Ovog puta zagledao se u Nemu kutiju. „Baš bih voleo da znam ko se pre nje nalazio unutra“, promrmljao je sebi u bradu. „Decenijama sam se to svakodnevno pitao... a sada nikada neću saznati.“ U Nemoj kutiji zatočen je bio jedan te isti tajni zatvorenik od kada je bila doneta u Utočište za bajke, pa sve

dok Sfinga tog tajanstvenog stanara nije zamenio Vanesom. Sfinga je uporno tvrdio da Vanesa jedino u Nemoj kutiji neće moći da kontroliše ostale dok spavaju. Ako je Vanesina poslednja poruka tačna, i stoga – ako je Sfinga zao, onda je on verovatno oslobodio nekog od starih moćnih saradnika. Ako je poruka lažna, u tom slučaju je Sfinga jednostavno premestio dotičnog zatvorenika u neki drugi zatvor. Niko od njih nije video tog tajnog zatvorenika, već samo okovanu priliku kojoj je gruba vreća od jute bila navučena na glavu. „Ni ja ne bih imala ništa protiv da saznam ko je on“, rekla je Kendra. „Omirisao sam ga, znaš“, uzgred je pomenuo Slago, pogledavši Kendru postrance. „Pritajio sam se u senkama dok ga je Sfinga sprovodio.“ Očigledno se ponosio samim sobom zbog toga. „Možeš li na osnovu toga da kažeš bilo šta o njemu?“ upitala je Kendra, zagrizavši mamac. „Oduvek sam imao pouzdan njuh“, rekao je Slago i obrisao nozdrve podlakticom ljuljajući se na petama. „Sasvim sigurno je muško. Bilo je nečeg čudnog u njegovom mirisu, neobičnog, teško raspoznatljivog. Ako mene pitaš, on nije samo ljudsko biće.“ „Zanimljivo“, primetila je Kendra. „Žao mi je što nisam uspeo da ga omirišem iz veće blizine“, vajkao se Slago. „Probao bih ja, ali sa Sfingom nema šale.“ „Šta znaš o Sfingi?“ Slago slegnu ramenima. „Isto što i svi drugi. Navodno je mudar i moćan. Miriše baš kao čovek. Ako je nešto drugo, onda to savršeno krije. Čovek ili ne, veoma je star. Miriše na neko drugo doba.“ Slago, razume se, ne zna za poruku. „Deluje kao dobra osoba“, rekla je Kendra. Slago slegnu ramenima. „Mogu li da ti ponudim malo glopa?“ Zamahnuo je kofom ispred nje. „Preskočiću ovaj put“, rekla je Kendra, trudeći se da ne udahne smrad truleži. „Tek skinut sa vatre“, rekao je on. Kendra je odmahnula glavom i on se udaljio. „Uživaj u tami.“ Kendra samo što se nije osmehnula. Slago nije imao pojma koliko dobro vidi i kada nema svetlosti. Verovatno je mislio da obožava da sedi sama u mraku. A to bi značilo da je njegov tip devojke. A pošto joj je prešlo u naviku da provodi vreme sama u tamnici, možda i nije bio daleko od istine. Kada je goblin nestao s vidika a narandžasto treperenje njegove baklje zamrlo, Kendra je ustala i položila dlan na glatko drvo Neme kutije. Uprkos činjenici da ih je Vanesa izdala, uprkos tome što je dokazano da je lažljivica, uprkos tome što je svima bilo jasno da ima motiva da se pretvara kako poseduje vredno obaveštenje, Kendra

www.leo.rs | 29

je verovala u poruku na podu i čeznula da sazna nešto više o tome.

   Kada im se pridružio za večerom, Setovo lice nije odavalo ama baš ništa, kao u najboljeg pokeraša. Kolter, stručnjak za magične relikvije, spremio im je veknu od mesa s pečenim krompirima, prokelj i sveže zemičke. Svi su već sedeli za stolom – deka, baka, Dejl, Kolter i Kendra. „Tanu i Voren još se nisu pojavili?“ upitao je Set. „Javili su se pre nekoliko minuta“, odvratio je deka, podigavši svoj novi mobilni telefon. „Tanuov avion je kasnio. Usput su stali da nešto pojedu. Trebalo bi da stignu za sat vremena.“ Set je klimnuo. Popodne je bilo veoma unosno. Svoj deo zlata već je bio sakrio u spavaćoj sobi na tavanu, koju je delio s Kendrom. Kožnu vrećicu s blagom umotao je u šorts za fizičko i gurnuo je na dno jedne od fioka. Još nije mogao da poveruje da je uspeo da sakrije zlato pre nego što je iko uspeo da sabotira njegov uspeh. Sada mu je samo preostalo da se pravi mrtav ‘ladan. Pitao se koliko li vredi to zlato. Najmanje nekoliko stotina hiljada. Uopšte nije loše za nekog ko još nije napunio trinaest godina. Jedini problem su nipsiji. Nema sumnje da deka Sorenson, kao čuvar rezervata, zna za njih. Set je bio prilično siguran da će deka Sorenson želeti da sazna šta im se dogodilo kako bi mogao da sprovede podrobnije istraživanje. Ko je zli gospodar kojeg su pomenuli ratoborni nipsiji? Da nije Sfinga? U Utočištu za bajke bilo je dosta sumnjivih kandidata. Set je bio ubeđen da sukob nije okončan, iako se Nevil postarao za to da zastrašujući nipsiji ne pobede one fine. Da nije ništa preduzeo, dobri nipsiji bili bi zbrisani s lica zemlje. Set je ipak oklevao. Ako im otkrije šta je saznao o nipsijima, deka će znati da je bio u zabranjenoj oblasti Utočišta za bajke. Ne samo što bi izgubio sve privilegije, već bi sasvim sigurno morao da vrati i zlato. Setu se steglo srce kada je pomislio koliko bi se svi razočarali u njega. Možda će deka otkriti šta nije u redu s nipsijima u rutinskom obilasku rezervata. Ali imajući u vidu mere zaštite koje su preduzeli, deka možda nema u planu da ih poseti u skorijoj budućnosti. Hoće li otkriti šta se događa na vreme da spreči tragediju? Od kada je Kendra pronašla Vanesinu poslednju poruku, svi su toliko zaokupljeni događanjima izvan Utočišta za bajke i Set sumnja da će bilo ko obići nipsije u skorijoj budućnosti. Postoji čak mogućnost da deka ne zna za njih. „Ipak ćemo se večeras sastati da porazgovaramo o tome šta su Tanu i Voren otkrili, zar ne?“ Kendra je zvučala zabrinuto. „Svakako“, odvratila je baka, uzimajući prokelj.

30 |

„Zna li se da li su bili uspešni?“ upitala je Kendra. „Znam samo da Tanu nije uspeo da pronađe Medoksa“, rekao je deka. Medoks je trgovac vilama koji se usudio da uđe u pali rezervat u Brazilu. „A Voren se pošteno naputovao. Nisam hteo da rizikujem i preko telefona razmatram pojedinosti onoga što u potaji želimo da saznamo.“ Set je svoje parče vekne od mesa zalio kečapom i zagrizao. Bila je gotovo vruća, ali strašno ukusna. „Šta je s našim roditeljima?“ upitao je Set. „Da li vas i dalje pritiskaju da nas vratite kući?“ „Ponestaje nam izgovora i ne znam koliko ćemo još moći da produžimo vaš ostanak“, rekla je baka i uputila deki zabrinuti pogled. „Škola počinje za nekoliko nedelja.“ „Ne možemo da se vratimo kući!“ uzviknula je Kendra. „Sve dok ne dokažemo da je Sfinga nevin. Društvo zna gde stanujemo i ne plaši se da nam čak i tamo priđe.“ „Potpuno se slažem s tobom. Ali ostaje problem kako da ubedimo vaše roditelje.“ Kendra i Set proveli su u Utočištu za bajke čitavo leto, tobože da bi se brinuli o povređenom deki. On je zaista bio povređen kada su stigli, ali ga je artefakt koji su uzeli iz izvrnute kule izlečio. Prvobitni plan bio je da Kendra i Set ostanu nekoliko nedelja. Baka i deka uspeli su preko telefona da produže njihov boravak na više od mesec dana. Kendra i Set su nastavili da javljaju roditeljima da se sjajno zabavljaju, a baka i deka stalno su naglašavali od kolike su im pomoći. Posle mesec dana deki je bilo jasno da su njegov sin i snaja postali veoma nestrpljivi, pa ih je pozvao da dođu na nedelju dana. Baka i deka su zaključili da će biti najbolje da im pomognu da otkriju istinu o Utočištu za bajke, kako bi svi zajedno mogli otvoreno da razgovaraju o opasnosti kojom su Kendra i Set okruženi. Međutim, i pored svih tragova koje su im ostavili i nagoveštaja koje su ponudili, Skot i Marla odbijali su da shvate. Na kraju im je Tanu pripravio čaj od kojeg su postali otvoreni za predloge i deka je uspeo da produži boravak dece u Utočištu za bajke za još mesec dana. Za svaki slučaj stavio je i lažni gips. A sada je i tih mesec dana gotovo na izmaku. „Tanu se vraća“, podsetio ih je Set. „Možda bi mogao tati da uvali još malo onog čaja.“ „Moramo uraditi nešto na duge staze“, kazala je baka. „Trenutne pretnje mogu potrajati godinama. Možda je Društvo zvezde Večernjače prestalo da se zanima za vas pošto se artefakt više ne nalazi u Utočištu za bajke. Ali instinkt mi govori da nije tako.“ „I meni“, složio se deka s njom, značajno se zagledavši u Kendru. „Možemo li naterati mamu i tatu da prozru iluziju iza koje se kriju ovdašnja stvorenja?“ upitala je Kendra. „Kako bi bilo da im jednostavno date mleko i usmerite ih prema vilama? Možda da ih odvedete u štalu da vide Violu?“

Deka je zavrteo glavom. „Nisam siguran. Potpuna neverica je snažan inhibitor. U stanju je u toj meri da zaslepi pojedinca da ne vidi očigledne istine, bez obzira na to šta drugi rade ili govore.“ „Mleko na njih ne bi delovalo?“ upitao je Set. „Možda i ne bi“, kazao je deka. „To je jedan od razloga zašto puštam ljude da tajne Utočišta za bajke otkriju preko tragova. Kao prvo, na taj način mogu da izaberu da li žele ili ne da saznaju istinu o ovom mestu. I drugo, znatiželja slabi njihovu nevericu. Nije potrebno posebno jako verovati da bi mleko delovalo, ali se potpuna neverica teško prevazilazi.“ „Ti misliš da mama i tata uopšte ne veruju u njih?“ upitala je Kendra. „Mislim da oni uopšte ne veruju u mogućnost da mitska stvorenja postoje“, izjavio je deka. „Ostavio sam im mnogo očiglednije tragove nego tebi i Setu.“ „Čak sam povela i razgovor s njima u kome sam im rekla gotovo sve osim gole istine o Utočištu za bajke i mojoj ulozi ovde“, rekla je baka. „Zaćutala sam kada sam primetila za zevaju u mene kao da mi je mesto u kakvom azilu za umobolne.“ „Njihova neverica u izvesnom smislu je korisna za njihovu bezbednost“, napomenuo je deka. „Ona može da ih zaštiti od uticaja crne magije.“ Set se namrštio. „Hoćeš da kažeš da magična stvorenja postoje samo ako verujemo u njih?“ Deka je obrisao usta salvetom. „Ne. Ona postoje bez obzira na to da li veruješ u njih ili ne, ali obično je potrebno da bar malo verujemo ako želimo da ostvarimo odnos s njima. Štaviše, većina magičnih stvorenja ne voli nevericu u toj meri da je se kloni, otprilike isto kao što bismo se ti ili ja potrudili da izbegnemo neprijatan miris. Neverica je delimično razlog što su mnoga stvorenja rešila da pobegnu u ovakve rezervate.“ „Postoji li mogućnost da bilo ko od nas prestane da veruje u magična stvorenja?“ pitala se Kendra. „Ne zamajavaj se time“, frknuo je Kolter. „Niko se nije trudio više od mene. Većina nas jednostavno to iskoristi na najbolji mogući način.“ „Prilično je teško posumnjati kada jednom stupiš u vezu s njima“, složio se Dejl. „Verovanje preraste u saznanje.“ „Ima i onih koji saznaju za ovaj život i pobegnu od njega“, kazala je baka. „Izbegavaju rezervate i supstance kao što je Violino mleko, koje mogu da im otvore oči. Kada okrenu leđa svemu što je magično, njihovo znanje se uspava.“ „Meni to zvuči krajnje razumno“, promrmlja Kolter. „Baka i deka Larsen su se pre vremena povukli iz našeg tajnog društva“, rekao je deka.

uzviknuo je Set. „Isto onoliko koliko i mi, a možda i više“, odgovorila mu je baka. „Povukli su se negde u vreme kad se Set rodio. Svi smo gajili velike nade u vaše roditelje. Upoznali smo ih jedno s drugim i neprimetno podsticali da se zabavljaju. Kada su Skot i Marla odbili da se zainteresuju za našu tajnu, baka i deka Larsen kao da su se predali.“ „Družili smo se s Larsenovima od kada su vaši roditelji bili mali“, napomenuo je deka. „Stanite malo“, rekla je Kendra. „Da li su baka i deka Larsen stvarno umrli nesrećnim slučajem?“ „Koliko smo uspeli da utvrdimo, jesu“, odvratila je baka. „Povukli su se iz naše zajednice deset godina pre toga“, rekao je deka. „To je bio samo nesrećni slučaj.“ „Nikada ne bih rekao da oni znaju za tajne rezervate“, primetio je Set. „Nisu mi bili taj tip.“ „I te kako su bili taj tip“, uveravala ih je baka, „ali su odlično umeli da čuvaju tajne i sjajno su igrali svoje uloge. U prošlosti su se često bavili uhođenjem. Oboje su bili u vezi s Vitezovima zore.“ Kendri nikada nije palo na pamet da su njeni preminuli baka i deka bili upućeni u tajno znanje kao i Sorensonovi. Zbog toga su joj u tom trenutku nedostajali više nego ikada. Bilo bi divno da može ovu neverovatnu tajnu da podeli s njima! Baš čudno da dva para upoznata s tajnom imaju decu koja odbijaju da veruju u nju. „Kako ćemo ubediti mamu i tatu da nam dozvole da ostanemo ovde?“ upitala je Kendra. „Prepustite deki i meni da poradimo na tome“, obećala je baka i namignula. „Imamo na raspolaganju još nešto više od nedelju dana.“ Obrok su završili u tišini. Svi su zahvalili Kolteru na vekni od mesa dok su zajedno raščišćavali sto. Deka ih je poveo u dnevnu sobu. Svako je našao mesto da sedne. Kendra je prelistavala drevnu knjigu bajki. Nije dugo prošlo pre nego što je ključ začangrljao u bravi i ulazna vrata se otvorila. Ušao je Tanu, visoki čovek sa Samoe razbacanih ali opuštenih ramena. Jednu mišićavu ruku držao je u povoju. Sa suprotnog ramena gospodara napitaka klatila se torba puna predmeta čudnih oblika. Posle njega je ušao Voren. Na sebi je imao kožnu jaknu, a lice mu je krasila brada od tri dana. „Tanu!“ Set je otrčao do krupnog Samoaćanina. „Šta se dogodilo?“ „Ovo?“ upitao je Tanu, pokazavši na povređenu ruku. „Aha.“ „Neuspeli manikir“, odvratio je on dok su mu tamne oči svetlucale. „I ja sam se vratio“, napomenuo je Voren.

„Baka i deka Larsen znali su za magična stvorenja?“

www.leo.rs | 31

„Jesi, ali ti nisi krišom ušao u pali rezervat u Južnoj Americi“, prezrivo mu je rekao Set. „I ja sam imao nekoliko bliskih susreta“, promrmljao je Voren. „I te kakvih.“

Set je pogledao u konzervu i na dnu ugledao novčić. „Unutra je novčić!“ uzviknuo je.

„Drago nam je što ste se obojica bezbedno vratili“, kazala je baka.

„Da li to znači da sada imamo dva novčića?“ upitao je Set.

Voren je prešao pogledom po dnevnoj sobi i nagnuo se ka Tanuu. „Izgleda da smo zakasnili na sastanak.“ „Umiremo od znatiželje da čujemo šta ste otkrili“, kazala je Kendra. „Može čaša vode?“ šmrknuo je Voren. „Kako bi bilo da nam pomognete oko torbi? Možda srdačan stisak ruke? Inače ću pomisliti da sam vam potreban jedino zbog obaveštenja koja donosim.“ „Mani se teatralnosti i sedi“, rekao je Dejl. Voren se namrštio na starijeg brata. Tanu i Set uđoše u sobu i sedoše jedan pored drugog. Voren se skljokao na sofu pored Kendre. „Drago mi je što smo svi ovde“, rekao je deka. „Mi prisutni u ovoj sobi jedini znamo da je Sfinga optužen za izdaju. Apsolutno je neophodno da to tako i ostane. Ako se ispostavi da je ta optužba tačna, ne smemo smetnuti s uma da se njegove namerne i slučajne uhode nalaze svuda. Ako se pak ispostavi da je dotična optužba lažna, ovo nije trenutak za širenje glasina koje bi mogle da izazovu razdor. Imajući u vidu sve kroz šta smo zajedno prošli, uveren sam da možemo imati poverenja jedni u druge.“ „Šta ste novo otkrili?“ upitala je baka. „Ne mnogo“, odvratio je Tanu. „Uspeo sam da uđem u rezervat u Brazilu. Tamo vlada pravo rasulo. Demon gmizavac po imenu Licerna izazvao je potpuno rasulo. Ako je Medoks pronašao zgodno mesto da se sakrije, možda je s njim sve u redu, ali ja nisam uspeo da ga pronađem. Isporučio sam kadu i ostavio sam šifrovane poruke s obaveštenjima gde sam je sakrio. On zna kako se koristi.“ „Bravo“, pohvalio ga je Kolter. „O kakvoj to kadi pričate?“ upitao je Set. Kolter je pogledao deku. Ovaj mu je potvrdno klimnuo glavom. „Reč je o ogromnoj staromodnoj limenoj kadi koja ima zajednički transdimenzionalni prostor povezan s istom takvom kadom na tavanu.“ „To mi ništa ne znači“, kazao je Set. „Samo trenutak“, kazao je Kolter, ustao i otišao u susednu prostoriju. Vratio se noseći pohabanu kožnu tašnu. Pošto je nekoliko trenutaka preturao po njoj, izvadio je dve limene konzerve. „One funkcionišu isto kao i kade, samo što su manje. Koristio sam ih za slanje poruka. Uzmi ovu i pogledaj unutra.“ Pružio je Setu jednu limenu konzervu.

„Isti kao i u mojoj“, objasnio je Kolter. „Konzerve su povezane. Dele isti prostor.“

„Samo jedan“, ispravio ga je Kolter. „Izvadi ga.“ Set je izručio novčić na dlan, a Kolter je podigao svoju konzervu. „Vidiš, moj je nestao. Izvadio si ga iz svoje konzerve.“ „Strava“, zaprepašćeno je izgovorio Set. „Medoks može da upotrebi kadu da se vrati kući, ako uspe da je pronađe“, objasnio je Kolter. „Jedina caka sastoji se u tome da na ovom kraju mora biti neko ko će ga izvaditi iz nje. Bez pomoći spolja, može da iziđe jedino iz kade u koju je ušao.“ „To znači, ako bi se na drugoj strani našao neko da nam pomogne da izađemo, mogli bismo da odemo u rezervat u Brazilu iz stare kade na tavanu?“ upitao je Set. Baka je podigla obrve. „Ako žarko želiš da te proždere gargantuovska zmija demon, onda da.“ „Stanite malo“, prekinula ih je Kendra. „Zašto se Tanu nije vratio kući preko kade?“ Tanu se zakikotao. „Plan je i bio da upotrebim kadu pošto je isporučim, ali sam o istom trošku pokušao da utvrdim da li je iz brazilskog rezervata uklonjen artefakt. Nažalost, nisam uspeo da pronađem mesto na kojem je artefakt skriven. Licerna mi je presekao put do kade. Prava je sreća što sam uspeo da se prebacim preko zida.“ „Ovde je reč o vašoj strani tavana, je li tako?“ upitao je Set. „Tajnoj strani... ne onoj na kojoj mi spavamo.“ „Pun pogodak“, primetila je baka. „Kako si sredio ruku?“ zanimalo je Seta. „Da budem iskren“, zaustio je snebivljivo Tanu, „pri skoku s vrha zida na tle.“ „Pomislih da te je demon potkačio“, uzdahnuo je Set, pomalo razočarano. Tanu mu se žalosno osmehnuo. „Ne bih bio ovde da jeste.“ „Da li si našao bilo kakav dokaz koji bi svedočio da je Sfinga izazvao pad rezervata u Brazilu?“ upitao je deka. „Nisam našao potvrdu da je bio u rezervatu“, kazao je Tanu. „Našao se u toj oblasti ubrzo pošto su nevolje počele, ali on se uvek pojavljuje kada nešto krene naopako. Da li je došao da pomogne ili da smeta, nemam pojma.“

„Prazna je“, raportirao je Set pošto je pogledao u nju.

„Kako si ti prošao, Vorene?“ upitao je deka. „Ima li vesti o petom tajnom rezervatu?“

„Tačno“, složio se Kolter. Iz džepa je izvadio novčić i ubacio ga u konzervu koju je on zadržao. „Proveri ponovo.“

„Još ništa. Stalno slušam o istih četiri, o onima za koje već znamo. U Australiji, Brazilu, Arizoni i Konektikatu. Niko nije znao da mi kaže gde se nalazi peti.“

32 |

Deka je klimnuo. Videlo se da je malkice razočaran, ali da nije iznenađen. „A ona druga stvar?“

„U njenim godinama!“ povikao je deka, zajapurivši se u licu. „Da li ih sada regrutuju već u porodilištu?“

„Sfinga je vešt u zametanju tragova“, kazao je Voren, uozbiljivši se. „I ne spada u one koje možeš otvoreno nešto da pitaš. Kada sam pokušao da otkrijem njegovo poreklo, imao sam utisak da lutam kroz lavirint pun ćorsokaka. Svaki put kada bih napravio nekoliko koraka u novom pravcu, naletao sam na novi zid. Bio sam na Novom Zelandu, Fidžiju, u Gani, Maroku, Grčkoj, na Islandu... Sfinga je živeo na svim tim mestima i u svima njima imaju različite teorije o tome ko je on zapravo i odakle dolazi. Neki kažu da je on avatar zaboravljenog egipatskog boga, neki da je morska zmija prokleta da luta po kopnu, a neki da je arapski princ koji je stekao besmrtnost tako što je prevario đavola... sve te priče su različite, i svaka je neverovatnija od prethodne. Razgovarao sam s čuvarima, magičnim bićima, istoričarima, kriminalcima, nema s kim nisam. Tip je pravi duh. Priče koje sam čuo suviše su različite. Ako mene pitate, smatram da je on sam raširio sve te glasine da bi onemogućio upravo ovakvu istragu koju sam ja pokušao da sprovedem.“

„A svi znamo ko je kapetan“, primetio je Voren, „iako se nikada otvoreno ne pojavljuje.“

„Sfinga je oduvek bio tajanstven i upravo zbog toga podložan je optužbama sličnim onoj koju je iznela Vanesa“, primetio je deka. „A Vanesa je to znala“, istakao je Kolter. „Laka je meta za opanjkavanje. I ovo nije prvi put da se to desilo.“ „Tako je, ali obično su optužbe tek neosnovano trabunjanje onih koji ga se plaše“, rekla je baka. „Ovog puta posredni dokaz je strašan. Njeno objašnjenje savršeno se uklapa u sve što se dogodilo.“ „Postoji razlog zbog kojeg ne osuđujemo ljude na osnovu posrednih dokaza“, kazao je Tanu. „Vanesino nepoštenje osetili smo na svojoj koži. Lako se može desiti da je činjenice iz datih okolnosti iskoristila da isprede ubedljivu laž.“ „Imam još neke vesti“, objavio je Voren. „Vitezovi zore održavaju prvo okupljanje posle više od deset godina. Obavezno je prisustvo svih vitezova.“ Kolter je uzdahnuo. „To nikada nije dobar znak. Poslednje takvo okupljanje na kojem sam bio održano je kada su na svetlo dana izašli čvrsti dokazi da se Društvo zvezde Večernjače ponovo oglasilo.“ „I ti si vitez?“ upitao je Set Koltera. „Polupenzionisani. Ne bi trebalo da pričamo o tome, ali ako ne mogu vama da verujem, onda ne mogu nikome. Uostalom, još malo pa ću biti bivši vitez.“ „Ima još nešto“, nastavio je Voren. „Kapetan želi da dovedem Kendru na skup.“ „Molim?“ uzviknuo je deka. „Pa to je nečuveno!“ „Na skupštine se pozivaju samo vitezovi“, rekla je baka. „Znam, znam, ne pucajte u glasnika“, kazao je Voren. „Žele da je uvedu u red.“

„Sfinga?“ nagađala je Kendra. Deka je zamišljeno klimnuo, ugrizavši se za donju usnu. „Da li su naveli bilo kakav razlog?“ „Kapetan je rekao da ona ima talente koji će nam biti od velike koristi u prevazilaženju predstojeće oluje“, rekao je Voren. Deka je zario lice u šake. „Šta sam to uradio!“ zastenjao je. „Zato što sam odlučio da je predstavim Sfingi, on sada želi da iskoristi njene sposobnosti, kako u dobru, tako i u zlu.“ „Ne možemo to dozvoliti“, bila je nepopustljiva baka. „Ako je Sfinga ujedno i vođa Društva, onda je ovo neosporno zamka. Ko zna koliko je još vitezova na njegovoj strani!“ „Radio sam s mnogim vitezovima“, rekao je Tanu. „Video sam ih kako rizikuju i kako se žrtvuju. Jemčim vam da su većinom iskreni zaštitnici rezervata. Ako vitezovi rade na štetu naše stvari, oni to rade zato što su prevareni.“ „I ti si vitez?“ upitao je Set. „Tanu, Kolter i Vanesa su vitezovi isto kao i Voren“, rekao je deka. „Vanesa se nije baš pokazala“, podsetio ih je Set. „A to nam ipak nešto govori“, rekla je baka. „Čak i da je Sfinga častan čovek, Vanesa je živi dokaz da među vitezovima ima izdajnika. Sastanak kojem će prisustvovati svi vitezovi može biti opasan po Kendru.“ „Gde će se održati?“ upitao je deka. Voren se počešao po glavi. „Ne bi trebalo da vam kažem, ali polovina nas dobiće pozivnice već sutra, a ostali imaju prava da znaju. U okolini Atlante, u domu Veslija i Merion Ferbanks.“ „Ko su oni?“ upitao je Set. „Milijarderi zaluđeni vilama“, objasnila mu je baka. „Imaju privatnu kolekciju vila i zvrkova.“ „Koje su debelo platili“, dodao je deka. „Ferbanksovi nemaju predstavu o tome kolika je naša zajednica. Nikada nisu videli nijedan rezervat. Oni su autsajderi, korisni kao finansijeri s vezama.“ „I imaju veliko zdanje pogodno za okupljanja“, dodao je Kolter. „Ali poslednji put ste se okupili pre više od deset godina, zar ne?“ upitala je Kendra. „Nije bilo jedinstvenog okupljanja“, ispravio ju je Tanu. „Jedinstveno okupljanje podrazumeva da dođu svi bez izuzetka. Vitezovima je tajnovitost veoma važna, zato su takva okupljanja retka.

www.leo.rs | 33

KALIBANOV RAT „Kalibanov rat je još bolji od Buđenja nemani. Prava spejs-opera, poput klasika uz kakve smo odrastali. Fantastično napisano. Istinski hit…“ Džordž R. R. Martin Nismo sami. Tuđinski protomolekul je očigledan dokaz postojanja inteligencije van ljudskog poimanja. Niko ne zna šta to narasta na Veneri, ali šta god bilo, ogromno je, moćno i zastrašujuće. Kad stvorenje nepoznatog porekla i naizgled nemoguće fiziologije napadne vojnike na Ganimedu, nestaje krhka ravnoteža snaga u Sunčevom sistemu. Počinje trka za dokazom o tome da li je protomolekul umakao s Venere, ili neko sebi stvara armiju supervojnika...

Prolog: Mej Mej?”, reče gospođica Keri. „Molim te da sada prestaneš da crtaš. Došla ti je majka.” Trebalo je da prođe nekoliko sekundi kako bi ona razumela šta joj vaspitačica govori, ne zato što Mej nije znala te reči - sada je imala četiri godine, i više nije bila mala beba - već zato što se one nisu uklapale u svet koji je poznavala. Njena majka nije mogla da dođe po nju. Mama je otišla sa Ganimeda da živi na stanici Cerera, zato što joj je bilo potrebno, kako je njen tata to objasnio, da provede malo majčinskog vremena nasamo. Onda je, dok joj je srce ubrzavalo, Mej pomislila: Vratila se. „Mama?” Sa mesta na kom je Mej sedela za svojim minijaturnim štafelajem, koleno gospođice Keri zaklanjalo je pogled prema vratima garderobe. Mejine ruke su bile lepljive od boja za prste, crvena, plava i zelena su joj se mešale na dlanovima. Nagnula se i dograbila nogu gospođice Keri da bi je pomerila, ali i da bi pomoću nje lakše ustala. „Mej!”, viknu gospođica Keri. Mej pogleda u mrlju od boje na pantalonama gospođice Keri i suzdržani bes na ženinom širokom, tamnoputom licu. „Izvinite, gospođice Keri.” „U redu je”, reče vaspitačica stegnutim glasom, što je značilo da zapravo nije u redu, ali Mej neće biti kažnjena. „Molim te, idi i operi ruke, a onda se vrati i odloži pribor

34 |

za slikanje. Ja ću ovo da skinem, pa onda možeš to da daš majci. Je li to neka kuca?” „To je svemirsko čudovište.” „Onda je to veoma lepo svemirsko čudovište. Idi sad, dušo, molim te, i operi ruke.” Mej klimnu glavom, okrenu se i potrča prema kupatilu, dok je mantilić lepetao oko nje kao krpa uhvaćena u ventilacionom kanalu. „I ne pipaj zid!” „Izvinite, gospođice Keri.” „U redu je. Samo to očisti pošto opereš ruke.” Pustila je vodu do kraja i boje i šareni kovitlaci sjurili su joj se sa kože. Obrisala je ruke ne mareći za to da li joj voda kaplje sa njih ili ne. Činilo se da se gravitacija promenila, povukla je prema vratima i predsoblju umesto dole, prema tlu. Ostala deca su gledala, uzbuđena zbog toga što je ona uzbuđena, kako Mej briše tragove prstiju sa zida i treska čančiće sa bojama natrag u svoju kutiju, a onda i samu kutiju na policu. Svukla je mantilić preko glave umesto da sačeka da joj pomogne gospođica Keri, i strpala ga u kantu za reciklažu. U predsoblju, gospođica Keri je stajala sa još dve odrasle osobe, a nijedna od njih nije bila mama. Jedna je bila žena koju Mej nije poznavala, i držala je sliku svemirskog čudovišta pažljivo u ruci, sa učtivim osmehom na licu. Drugi je bio doktor Striklend.

„Ne,, veoma je dobra kad je posredi odlazak u toalet”, govorila la je gospođica Keri. „Naravno, tu i tamo se desi kakva nezgoda.” „Naravno”, reče žena. „Mej!”, reče doktor Striklend, sagnuvši se tako da je bio jedva malo viši od nje. „Kako je moja omiljena devojčica?” „A gde je...”, zausti ona, ali pre nego što je stigla da kaže „mama”, doktor Striklend je uze u naručje. On je bio krupniji od tate i mirisao je na so. Nagnuo ju je unazad, zagolicao je po bokovima, a ona se nasmejala dovoljno jako da više nije mogla da govori. „Mnogo vam hvala”, reče žena. „Drago mi je što smo se upoznale”, reče gospođica Keri dok se rukovala sa ženom. „Zaista volimo kad nam je Mej u učionici.” Doktor Striklend je golicao Mej sve dok se vrata zabavišta nisu zatvorila za njima. Tada Mej dođe do daha. „Gde je mama?” „Čeka nas”, reče doktor Striklend. „Sad te vodimo kod nje.” Noviji hodnici Ganimeda bili su široki i bujni, tako da su reciklatori vazduha retko kada radili. Lišće palme areka tanko poput noževa dizalo se i širilo iz desetina hidroponičkih žardinjera. Niz zidove se rasipalo široko žutozeleno isprugano lišće lij na. Tamnozeleno primi-

tivno lišće svekrvinog jezika dž džikljalo je ispod svega toga. LE diode punog spektra sijale su bojom belog zlata. Tata je rekao da baš tako sunčeva svetlost izgleda na Zemlji, i Mej je tu planetu zamišljala kao ogromnu komplikovanu mrežu biljaka i hodnika sa suncem koje se pružalo u linijama iznad njih na svetloplavoj tavanici neba, a ljudi su mogli da se popnu preko zidova i dospeju bilo kuda. Mej je naslonila glavu na rame doktora Striklenda, zagledana preko njegovih leđa, pominjući imena svih biljaka kraj kojih su prolazili. Sanseveria trifasciata. Epipremnum aureum. Tata se uvek osmehivao kad bi pravilno rekla ime. A kada je to radila bez ičije pomoći, celo telo joj je bilo smirenije. „Još?”, upitala je žena. Bila je lepa, ali Mej se nije dopadao njen glas. „Ne”, rekao je doktor Striklend. „Mej je poslednja.” „Chysalidocarpus lutenscens”, reče Mej. „U redu”, reče žena, a onda ponovi, ovog puta tiše: „U redu.” Što su bili bliže površini, to su hodnici bili uži. Stariji hodnici su izgledali prljavije iako u njima nije bilo nikakve prljavštine. Samo su bili više korišćeni. Četvrti i laboratorije blizu površine gde su živeli Mejini deda i baba kad su došli na Ganimed. U to doba nije bilo ničeg dubljeg. Vazduh je tamo gore čudno mirisao, a reciklatori su uvek morali da rade, zujali su i lupkali.

www.leo.rs | 35

Odrasli nisu razgovarali jedno s drugim, ali doktor Striklend bi se malo-malo pa setio da je Mej tu i upitao je nešto: Koji joj je bio omiljeni crtać na staničnom kanalu? Ko joj je najbolji drug u školici? Šta je svakog dana jela za ručak? Mej je očekivala da počne da joj postavlja i druga pitanja, ona koja je uvek zatim postavljao, i imala je spremne odgovore na njih. Da li te grebe u grlu? Ne. Da li si se probudila oznojena? Ne. Jesi li ove nedelje imala krv u kaki? Ne. Da li si svakodnevno oba puta uzimala lek? Da. Ali ovog puta doktor Striklend nije pitao ništa od svega toga. Hodnici kojima su išli bili su sve stariji i uži, sve dok žena nije morala da korača iza njih kako bi mogli da prođu ljudi koji su dolazili iz suprotnog smera. Žena je još držala u ruci Mejinu sliku, umotanu u tubu tako da se papir ne izgužva. Doktor Striklend je stao kraj jednih neobeleženih vrata, prebacio Mej na svoj drugi kuk i izvadio ručni terminal iz džepa pantalona. Ukucao je nešto u program koji Mej nikada ranije nije videla, i vrata su se otvorila, a zaptivke su se oglasile grubim pucketanjem kao nešto iz nekog starog filma. Hodnik u koji su ušli bio je pun otpada i starih metalnih kutija. „Ovo nije bolnica”, reče Mej. „Ovo je specijalna bolnica”, reče doktor Striklend. „Mislim da još nisi bila ovde, je li tako?” Mej to nije ličilo na bolnicu. Ličilo joj je na jednu od onih napuštenih cevi o kojima je tata ponekad pričao. Preostala mesta iz doba kad je Ganimed tek bio građen, koja više niko nije koristio osim za skladištenje. Ali ovo mesto je na kraju imalo vazdušnu komoru, i kada su prošli tuda, stvari su malo više zaličile na bolnicu. U svakom slučaju, bilo je čistije, a osećao se i miris ozona, kao u ćelijama za dekontaminaciju. „Mej! Zdravo, Mej!” Bio je to jedan od velikih dečaka. Sandro. Njemu je bilo skoro pet godina. Mej mu je mahnula dok je doktor Striklend prolazio kraj njega. Mej se osećala bolje zbog saznanja da su tu i veliki dečaci. Ako su i oni tu, onda je verovatno sve u redu, čak i ako žena koja korača sa doktorom Striklendom nije njena mama. A to je podseti... „Gde je mama?” „Videćemo mamu za samo nekoliko minuta”, reče doktor Striklend. „Moramo samo prvo još da obavimo nekoliko stvari.” „Ne”, reče Mej. „Ne želim to.” On je unese u sobu koja je izgledala kao ordinacija za preglede, samo što tamo na zidovima nije bilo lavova od kartona, a stolovi nisu bili u obliku nasmejanih nilskih konja. Doktor Striklend je spusti na čelični sto za preglede i prokuštra joj kosu. Mej prekrsti ruke i namršti se.

36 |

„Hoću mamu”, reče Mej i zastenja isto onako nestrpljivo kao što bi to uradio i tata. „Pa, samo lepo sedi tu, pa ću da vidim šta mogu da uradim u vezi sa tim”, reče doktor Striklend sa osmehom. „Umea?” „Mislim da smo spremni. Proveri sa operativnim, učitaj pa da puštamo.” „Idem da im kažem. Ti ostani tu.” Žena klimnu glavom, a doktor Striklend izađe kroz vrata. Žena je pogleda odozgo, i to lepo lice uopšte se nije osmehivalo. Mej se ona nije dopadala. „Hoću moju sliku”, reče Mej. „Ona nije za tebe. To je za mamu.” Žena pogleda u sliku koju je držala u ruci kao da je zaboravila da je ova uopšte tu. Razmota je. „To je mamino svemirsko čudovište”, reče Mej. Ovog puta, žena se osmehnu. Pružila je sliku, i Mej ju je ugrabila. Malo je izgužvala papir kad je to uradila, ali nije marila. Ponovo je prekrstila ruke, namrštila se i zagunđala. „Dopadaju ti se svemirska čudovišta, mala?”, upita žena. „Hoću mamu.” Žena priđe bliže. Mirisala je na lažno cveće i prsti su joj bili mršavi. Spustila je Mej na pod. „Hodi, mala”, rekla je. „Da ti nešto pokažem.” Žena se udalji od nje i Mej ostade načas da okleva. Nije joj se dopadala ta žena, ali još manje je volela da bude sama. Ona pođe za njom. Žena krenu kratkim hodnikom, ukuca šifru u velika metalna vrata nalik na staromodnu vazdušnu komoru i prođe kroz njih kad su se otvorila. Mej ju je sledila. U novoj prostoriji je bilo hladno. Mej se to nije dopadalo. Tamo nije bio sto za preglede, već samo velika staklena kutija poput onih u kojima su držali ribe u akvarijumu, samo što je unutra bila suva, i u njoj nije sedela riba. Žena pokaza Mej da priđe, i kada je Mej prišla blizu, oštro pokuca po staklu. Stvorenje koje se nalazilo unutra podiže pogled na taj zvuk. Bio je to muškarac, ali je bio nag i koža mu nije izgledala kao koža. Oči su mu sijale plavetnilom kao da mu u glavi gori vatra. A nešto nije bilo u redu sa njegovim rukama. On posegnu prema staklu i Mej poče da vrišti. Prvo poglavlje: Bobi Snupi je opet napolju”, reče vojnik Hilman. „Komandir je sigurno besan na njega.” Oružarska narednica Roberta Drejper iz Marsovih marinaca pojača uvećanje na prikazu unutar kacige oklopa i pogleda tamo gde joj je Hilman pokazao. Dva i po kilometra dalje, grupa od četiri marinca Ujedinjenih nacija muvala se oko svoje ispostave, osvetljena otpozadi kupolom džinovskog staklenika koju su čuvali. Kupolom staklenika koja je gotovo po svemu bila istovetna kao i kupola iza nje.

Jedan od četiri marinca UN imao je crne mrlje s obe strane kacige koje su ličile na uši bigla. „Da, to je Snupi”, reče Bobi. „Bio je dosad danas u svakoj patroli. Baš se pitam šta je uradio.” Stražarska dužnost oko plastenika na Ganimedu podrazumevala je da morate nečim da zaokupite misli. To je obuhvatalo i nagađanja o životima marinaca sa druge strane. Sa druge strane. Pre osamnaest meseci, nisu postojale strane. Unutrašnje planete bile su velika, i pomalo disfunkcionalna porodica. Onda je došlo do incidenta s Erosom, i sada su dve supersile delile međusobno Sunčev sistem, a mesec od kog nijedna strana nije htela da odustane bio je Ganimed, hranitelj Jupiterovog sistema. Kao jedini mesec s makar kakvom magnetosferom, bio je jedino mesto gde su usevi pod kupolama imali ikakve šanse u jakom Jupiterovom pojasu radijacije, a čak i tamo, kupole i staništa morali su da se štite kako bi civili bili zaklonjeni od osam rema dnevno kojima je Jupiter pekao površinu meseca. Bobin oklop je bio projektovan tako da omogući vojnicima da prođu kroz krater nuklearne bombe jedan sat posle eksplozije. Isto tako je efikasno sprečavao Jupiter da isprži Marsove marince. Iza Zemljinih vojnika u patroli, njihova kupola je svetlucala na zraku slabe sunčeve svetlosti uhvaćene u ogromnim orbitalnim ogledalima. Čak i sa ogledalima, većina zemaljskih biljaka bi svenula, gladna sunca. Samo su veoma modifikovane verzije koje su naučnici na Ganimedu sklepali mogle da se nadaju da će preživeti u slabom sunčevom svetlu kojim su ih hranila ogledala. „Ubrzo će zalazak sunca”, reče Bobi, posmatrajući i dalje Zemljine marince ispred njihove stražarske kućice, svesna da i oni posmatraju nju. Pored Snupija, primetila je i onoga kog su nazivali Švrća pošto je bio visok jedva metar i po. Zapitala se kakav su nadimak oni nadenuli njoj. Možda Velika Crvena. Na njenom oklopu još je bila kamuflaža za površinu Marsa. Nije na Ganimedu provela dovoljno vremena da bi ga prefarbala u belo-sive mrlje. Jedno po jedno, za pet minuta su se orbitalna ogledala pogasila dok je Ganimed na nekoliko sati zalazio iza Jupitera. Sjaj iz plastenika iza nje postao je aktinski plav kad su se upalila veštačka svetla. I premda se ukupna snaga osvetljenja nije mnogo smanjila, senke su se čudno i suptilno pomerile. Iznad je sunce - koje se odavde nije videlo čak ni kao disk, već tek kao najsjajnija među zvezdama - blesnulo prošavši ispod Jupiterovog ruba, i načas se ukazao jedva vidljiv sistem prstenova planete. „Vraćaju se unutra”, reče kaplar Travis. „Snup je na začelju. Siromah. Možemo li i mi da palimo?” Bobi se obazre po bezličnom prljavom ledu Ganimeda. Osećala je hladnoću meseca čak i u svom oklopu visoke tehnologije.

„Jok.” Njen odred zagunđa, ali krenu polako u koloni za njom oko kupole. Pored Hilmana i Travisa, u ovoj patroli imala je i žutokljunca, redova po imenu Gurab. I premda je on bio marinac otprilike minut i po, gunđao je jednako glasno kao i ostala dvojica razvučenim naglaskom doline Mariner. Nije ih krivila zbog toga. Ovo je bio izmišljeni posao. Namenjen Marsovim vojnicima na Ganimedu tek kako bi imali nešto da rade. Ako Zemlja odluči da joj treba ceo Ganimed, četiri pešadinca koji tabanaju oko kupole plastenika neće je u tome sprečiti. U orbiti su desetine bojnih brodova Zemlje i Marsa bile parkirane u napetoj pat-poziciji, i ako bi došlo do neprijateljstava, kopnene snage bi to saznale verovatno tek pošto otpočne bombardovanje. Levo od nje, kupola se uzdizala gotovo pola kilometra: trouglaste staklene ploče razdvojene blistavim podupiračima bakarne boje koji su čitavu građevinu pretvarali u ogroman Faradejev kavez. Bobi nikada nije ušla ni u jednu kupolu staklenika. Poslali su je sa Marsa u ogromnoj masi vojnika na spoljne planete i išla je u patrole po površini gotovo od prvog dana. Ganimed je za nju bio svemirska luka, mala baza za marince, i još manja stražarska postaja koja joj je trenutno bila dom. Dok su se vukli oko kupole, Bobi je posmatrala neugledan pejzaž. Ganimed se nije mnogo menjao bez pomoći katastrofalnih događaja. Površina mu je bila uglavnom od silikatnog kamena i vodenog leda nekoliko stepeni toplijeg od svemira. Atmosfera sa kiseonikom bila je toliko retka da je mogla da prođe kao industrijski vakuum. Na Ganimedu nije bilo promene vremenskih prilika. On se menjao kad je na njega iz svemira padalo kamenje, ili kad bi se topla voda iz tečnog jezgra probila na površinu i stvorila kratkotrajna jezera. Ni jedno ni drugo nije se događalo toliko često. Kod kuće na Marsu, vetar i prašina su menjali pejzaže iz sata u sat. Ovde je ona hodala po tragovima ostavljenim juče i prekjuče. A ukoliko se nikada više ne vrati tu, ti tragovi će je nadživeti. Zadržavala je za sebe pomisao kako je to prilično jezivo. Ritmična škripa počela je da se probija kroz inače glatke zvuke šištanja i lupkanja njenog motornog oklopa. Obično je držala prikaz na viziru na minimumu. Tamo su se informacije toliko gomilale da je marinac znao sve živo osim onoga što se nalazilo neposredno pred njim. Sada ona podiže prikaz koristeći treptaje i pokrete očima kako bi došla do ekrana sa dijagnostikom odela. Žuta svetlost ju je upozoravala na to da je u servo- motoru na levom kolenu premalo hidraulične tečnosti. Sigurno negde curi, ali sporo, pošto odelo nije moglo to da pronađe. „Hej, momci, samo malo”, reče Bobi. „Hili, imaš li viška hidraulične tečnosti u rancu?”

www.leo.rs | 37

„Da”, reče Hilman, vadeći već tečnost iz pakovanja. „Štrcni mi malo u levo koleno, važi?” Dok je Hilman čučao pred njom i radio na njenom odelu, Gurab i Trevis su se upustili u raspravu, kako se činilo, oko sporta. Bobi prestade da ih sluša. „Ovo odelo je prastaro”, reče Hilman. „Stvarno treba da ga modernizuješ. Ovakve stvari će ti se sve češće događati, znaš.” „Da, treba”, reče Bobi. Ali to je zapravo bilo lakše reći nego učiniti. Bobi nije mogla da stane u standardno odelo, a marinci su je terali da skače kroz niz zapaljenih obruča kad god je tražila novo, posebno skrojeno za nju. Visoka dva metra, bila je tek malčice viša od proseka za muškarca s Marsa, ali delimično zahvaljujući svom polinežanskom poreklu, bila je teška više od sto kila pri jednoj gravitaciji. Nije bila debela, ali njeni mišići kao da su narastali svaki put kada bi makar prošla kroz teretanu, a pošto je bila marinac, trenirala je neprestano. Odelo koje je sada imala bilo je prvo koje joj je zaista dobro pristajalo posle dvanaest godina aktivne službe. I premda je njegova starost počela da se primećuje, bilo joj je jednostavnije da ga održava u radnom stanju nego da moli za novo. Hilman je upravo počeo da odlaže alat kad Bobin radio zapucketa. „Postaja broj četiri komandiru straže. Javi se.” „Potvrđujem, postajo broj četiri”, odgovori Bobi. „Ovde komandir straže broj jedan. Nastavi.” „Komandiru straže broj jedan, gde ste više? Kasnite pola sata, a ovde se dešavaju razna sranja.” „Žao mi je, postajo broj četiri, imamo malo problema s opremom”, reče Bobi, zapitavši se kakva bi to sranja mogla da se dešavaju, ali ne baš toliko da bi to pitala preko otvorene frekvencije. „Odmah se vratite u postaju. Kod stanice UN ispaljeni su hici. Zatvaramo se.” Bobi je to shvatila tek koji trenutak kasnije. Videla je kako njeni ljudi zure u nju, s mešavinom zbunjenosti i straha na licu. „Uh, Zemljani pucaju u vas?”, upita ona konačno. „Još ne, ali pucaju. Odmah se vraćajte ovamo.” Hilman skoči na noge. Bobi opruži jednom koleno i na dijagnostici joj se upališe zelena svetla. Klimnu Hiliju sa zahvalnošću, pa reče: „Natrag u postaju, pod hitno. Pokret.” Bobi i njen odred bili su još pola kilometra od postaje kad se oglasila opšta uzbuna. Prikaz na njenom viziru aktivirao se sam od sebe, prebacivši se u borbeni modus. Senzorski paket se dade u potragu za neprijateljima, povezavši se s jednim od satelita koji su omogućavali pogled odozgo. Ona oseti škljocanje kada se puška ugrađena u desnu ruku odela prebacila na režim slobodne paljbe.

38 |

Da je počelo bombardovanje iz orbite, već bi se čule hiljade alarma, ali ona nije odolela da ipak pogleda u nebo. Nije bilo bleskova niti tragova projektila. Tamo se samo video ogromni Jupiter. Bobi jurnu iz sve snage prema postaji. Njen odred krenu za njom bez ijedne reči. Čovek obučen za korišćenje motornog odela koji trči pri niskoj gravitaciji u stanju je da brzo prevali veliku udaljenost. Postaja se ukaza iza krivine kupole za samo nekoliko sekundi, a još nekoliko sekundi posle toga, pred njima se pojavi i uzrok uzbune. Marinci UN jurišali su na Marsovu postaju. Hladni rat koji je trajao godinu dana postao je vreo. Negde duboko, iza hladnih mentalnih navika usađenih obukom i disciplinom, ona je bila iznenađena. Zaista nije očekivala da dođe ovaj dan. Ostatak njenog voda bio je izvan postaje i organizovao je streljački stroj okrenut prema položaju UN. Neko je izvezao Jodžimba na borbenu liniju, i borbena mašina visoka četiri metra nadnosila se nad marincima, nalik na obezglavljenog džina u motornom oklopu, i teški top joj se polako pomerao dok je pratio nailazeće vojnike sa Zemlje. Vojnici UN su punom brzinom prevaljivali 2.500 metara između dve postaje. Zašto niko ništa ne govori?, upita se ona. Tišina u njenom vodu bila je jeziva. A onda, baš kada je njen odred stigao do linije vatre, odelo joj zacvile upozorivši je na gušenje signala. Pogled odozgo iščeznu pošto je izgubila kontakt sa satelitom. Vitalni znaci njenog tima i izveštaji o statusu opreme nestaše pošto je veza s njihovim odelima bila prekinuta. Slab statički šum otvorenog komunikacionog kanala izgubi se i ostavi za sobom još strašniju tišinu. Ona pokretima ruku rasporedi svoj tim na desnom boku, pa krenu duž stroja kako bi pronašla poručnika Givensa, svog komandanta. Primeti njegovo odelo u samom središtu stroja, gotovo neposredno ispod Jodžimba. Ona pritrča i prisloni svoju kacigu uz njegovu. „Jebote, poručniče, šta se dešava?”, viknu. On je pogleda razdraženo i dreknu: „Znam koliko i ti. Ne možemo da im kažemo da odstupe zbog zagušenog signala, a ne obraćaju pažnju na vizuelna upozorenja. Pre nego što smo izgubili radio-vezu, dobio sam ovlašćenje da pucam ako se približe našem položaju na pola kilometra.” Bobi je imala još nekoliko stotina pitanja, ali trupe UN će preći liniju od petsto metara za samo nekoliko sekundi, pa je potrčala natrag kako bi ojačala desno krilo svojim odredom. Usput je naložila odelu da prebroji nadiruće snage i sve ih obeleži kao neprijatelje. Odelo je izvestilo da ima sedam meta. Manje od trećine vojnika koji su se nalazili u postaji UN. Ovo nema nikakvog smisla.

Ona naredi odelu da izvuče liniju na prikazu vizira kako bi obeležila udaljenost od petsto metara. Nije rekla svojim momcima da je to zona slobodne vatre. Nije ni morala. Oni će otvoriti vatru kad i ona, bez potrebe da znaju razlog za to. Vojnici UN prevalili su liniju od jednog kilometra, i dalje bez ijednog ispaljenog hica. Nailazili su u raštrkanoj formaciji, njih šest napred u nepravilnoj liniji, dok je sedmi čuvao začelje oko sedamdeset metara iza. Prikaz na viziru njenog odela odabra priliku sasvim levo u neprijateljskoj liniji kao metu, po automatizmu pronašavši najbliži cilj. Nešto ju je kopkalo pozadi u mislima, i ona poništi izbor odela i odabra metu na začelju, pa naloži odelu da uveliča sliku. Mala prilika najednom se uveća u njenom optičkom nišanu. Ona oseti žmarce na leđima i pojača sliku još jednom. Prilika koja je progonila šest marinaca UN nije na sebi imala odelo. Niti je bila, u pravom smislu te reči, ljudska. Koža joj je bila prekrivena hitinskim pločama nalik na velike crne krljušti. Glava joj je bila ogromna i grozna, najmanje dvaput veća nego što je trebalo da bude, i prekrivena čudnim ispupčenim izraslinama. Ali najstrašnije su bile njene šake. Isuviše velike za telo, i previše duge za sopstvenu širinu, bile su to šake iz košmara kakav se sanja u detinjstvu. Šake trola pod krevetom ili veštice koja krišom ulazi kroz prozor. Opružale su se i grabile u prazno s neprestanom manijakalnom energijom. Vojnici sa Zemlje nisu napadali. Povlačili su se. „Gađajte ono što ih juri”, viknu Bobi, ne obrativši se nikome konkretno. Pre nego što su vojnici UN stigli da pređu pola kilometra i tako izazovu Marsovce da otvore vatru, stvorenje ih sustiže. „O, bog te mazo”, šapnu Bobi. „Bog te mazo.” Stvorenje dograbi jednog marinca UN ogromnim šakama i iskida čoveka na dva dela kao hartiju. Oklop od titanijuma i keramike pocepao se podjednako lako kao i meso unutra, rasuvši napolje na led bez razlike izlomljene delove tehnologije i vlažnu ljudsku utrobu. Preostalih pet vojnika potrčaše još brže, ali čudovište koje ih je jurilo jedva da je iole usporilo dok je ubijalo. „Pucajte u njega pucajte pucajte”, zaurla Bobi i otvori vatru. Bobina obuka i tehnologija njenog borbenog odela zajedno stvorili su od nje izuzetno efikasnu mašinu za ubijanje. Čim je njen prst povukao oroz puške u odelu, bujica dvomilimetarskih metaka za probijanje oklopa zavijugala je prema stvorenju brzinom od hiljadu metara u sekundi. Za nešto manje od sekunde, ona je ispalila pedeset metaka u to biće. Bila je to relativno spora pokretna meta ljudske veličine, koja je trčala pravolinijski. Njen nišanski računar mogao je da obavlja balističke korekcije

koje bi joj omogućile da pogodi i objekat veličine loptice za bezbol koji se kreće nadzvučnom brzinom. Svaki metak koji je ispalila u čudovište pogodio je. Bez ikakvog učinka. Meci su prošli kroz to, i verovatno nisu značajno ni usporili pre izlaska. Iz svake izlazne rane buknuo je mlaz crnih vlakana koja su pala na sneg umesto krvi. Kao da je gađala vodu. Rane su se zatvarale gotovo brže nego što su nastajale; jedini pokazatelj da je stvorenje uopšte pogođeno bio je trag od crnih vlakana koji se vukao za njim. Tada ono dohvati drugog marinca UN. Umesto da ga rastrgne kao prethodnog, stvorenje ga zavitla i baci Zemljanina u punom oklopu - ukupne mase verovatno veće od petsto kila - prema Bobi. Prikaz na njenom viziru isprati vojnika UN u uzlaznom luku i spremno je izvesti kako ga čudovište nije bacilo prema njoj, već na nju. Izuzetno kratkom putanjom. Što znači brzo. Ona se baci u stranu onoliko brzo koliko joj je to odelo dopustilo. Zlosrećni marinac UN počisti Hilmana, koji je stajao kraj nje, i onda obojica nestadoše, odskačući niz led smrtonosno brzo. Dok je stigla da se ponovo okrene prema čudovištu, ubilo je još dva vojnika UN. Ceo Marsov streljački stroj otvori vatru na stvorenje, uključujući i Jodžimbov veliki top. Preostala dva vojnika Zemlje razbežaše se pod različitim uglovima što dalje od stvorenja, pokušavajući da svojim parnjacima s Marsa otvore liniju vatre. Stvorenje je bilo pogođeno stotinama, hiljadama puta. I krpilo se ne posustajući u trku, ne usporavajući čak ni kada je jedan hitac iz Jodžimbovog topa eksplodirao u blizini. Ponovo na nogama, Bobi se pridružila baražnoj vatri, ali to nije ništa promenilo. Stvorenje je naletelo na Marsov stroj i ubilo dva marinca brže nego što je oko to moglo da isprati. Jodžimbo skliznu u stranu, mnogo okretniji nego što je tako velika mašina trebalo da bude. Bobi pomisli kako njom sigurno upravlja Sa’id. On se kleo da može naterati veliki meh da zaigra tango, samo ako poželi. Ali to nije bilo važno. I pre nego što je Sa’id stigao da okrene top meha da bi ispalio hitac iz neposredne blizine, stvorenje je ustrčalo uz njegov bok, dograbilo pilotska vrata i otrgnulo ih iz šarki. Sa’ida je ščepalo i iščupalo iz kaiševa kokpita, da bi ga hitnulo pravo uvis šezdeset metara. Ostali marinci počeše da se povlače, pucajući sve vreme. Bez radija nije bilo nikakve šanse da povlačenje bude koordinisano. Bobi je shvatila da trči prema kupoli zajedno s ostalima. Onaj mali i daleki deo njenog uma koji nije paničio znao je da staklo i metal kupole neće predstavljati nikakvu zaštitu pred stvorenjem koje može da prepolovi oklopnika i raskomada meh težak devet tona. Taj delić njenog uma prepoznao je jalovost u pokušajima suzbijanja užasnutosti.

www.leo.rs | 39

STIVEN KING Dr sleep

Na auto-putevima širom Amerike, pleme ljudi Pravi čvor putuje u potrazi za hranom. Izgledaju bezazleno – uglavnom su matori, obučeni u mnogo poliestera, i venčani za svoje kuće na točkovima. Ali kao što Den Torens zna, a kuražna Abra Stoun saznaje, članovi Pravog čvora su kvazibesmrtni, jer se hrane „parom“ koju proizvode deca sa isijavanjem kada ih polako muče do smrti.

SEF

Drugog dana decembra, u godini kada je u Beloj kući sedeo uzgajivač kikirikija iz Džordžije, jedno od velikih letnjih odmarališta u Koloradu je izgorelo do temelja. Hotel „Vidikovac” proglašen je potpunim gubitkom. Posle istrage, šef Vatrogasne službe Okruga Hikarilja obznanio je da je uzrok požara bio neispravan kotao. Hotel je bio zatvoren preko zime kad se nesreća desila, i samo je četvoro ljudi bilo prisutno. Troje je preživelo. Zimski čuvar Džek Torens nastradao je u toku neuspešnog (i herojskog) pokušaja da smanji pritisak u kotlu, koji se zbog pokvarenog ventila popeo do katastrofalno visokog nivoa. Dvoje preživelih su bili žena i mladi sin zimskog čuvara. Treći je bio glavni kuvar „Vidikovca”, Ričard Haloran, koji je napustio sezonski posao na Floridi i došao da obiđe Torensove jer je imao, kako je rekao, „snažan predosećaj” da je porodica u nevolji. Dvoje odraslih su prilično gadno ozleđeni u eksploziji. Jedino je dečak bio nepovređen.

Vinifred i Danijel Torens neko vreme živeli su na Srednjem jugu, a potom su se preselili u Tampu. Dik Haloran (onaj sa snažnim predosećajima) ponekad je dolazio sa Ki Vesta da ih poseti. A naročito da poseti mladog Denija. Bili su povezani. Rano izjutra, u martu 1981. godine, Vendi je telefonom pozvala Dika i upitala ga može li da dođe. Deni ju je, kazala mu je, probudio u gluvo doba noći i rekao joj da ne ide u kupatilo.

Barem fizički.

Posle toga, odbio je da govori i ćutao kao zaliven.

Vendi Torens i njen sin dobili su nadoknadu od osiguranja korporacije u čijem je vlasništvu bio

40 |

„Vidikovac”. Suma nije bila velika, ali dovoljna da prežive naredne tri godine, tokom kojih nije mogla da radi zbog povreda leđa. Advokat s kojim se konsultovala rekao joj je da bi mogla da, ako je voljna da istraje i igra grubo, dobije mnogo više para, jer korporacija želi da izbegne sudsku parnicu. No, ona je, baš kao i korporacija, želela samo da ostavi tu katastrofalnu zimu u Koloradu iza sebe. Oporaviće se, kazala mu je, i jeste se oporavila, mada su je ozlede leđa mučile do kraja života. Smrskani kičmeni stub i slomljena rebra zacele, ali nikad ne prestanu da jauču od bola.

Deni se probudio jer je morao u toalet. Napolju je duvao snažan vetar. Bilo je toplo - na Floridi je

uvek toplo - ali mu se nije dopadao taj zvuk i pretpostavljao je da nikad i neće. Podsećao ga je na hotel „Vidikovac”, gde je pokvareni kotao bio najmanja opasnost. On i njegova majka živeli su u skučenom stanu na drugom spratu. Izašao je iz sobice pored majčine i preša hodnik. Lišće umirućih palmi pored zgrade zašuštalo je pri naletu vetra. Zvuk je ličio na zveckanje kostura. Vrata kupatila uvek su ostavljali otvorena kad niko nije koristio tuš ili šolju, jer je brava bila u kvaru. Večeras su bila zatvorena. Ali ne zato što je njegova majka bila u kupatilu. Zahvaljujući ozledama lica koje je zadobila u „Vidikovcu”, sada je hrkala - s tihim hvip-hvip zvukom - koji je čuo iz njene spavaće sobe. Pa, slučajno ih je zatvorila, to je sve. Znao je da to nije istina, čak i tada (i sam je imao snažne predosećaje i jaku intuiciju), ali ponekad jednostavno morate da se uverite. Ponekad morate da vidite. To je nešto što je otkrio u „Vidikovcu”, u sobi na drugom spratu. Ispruživši ruku, koja mu je delovala preduga, previše rastegljiva, previše kao bez kostiju, okrenuo je kvaku i otvorio vrata. Unutra je bila žena iz sobe 217, kao što je znao da će biti. Sedela je na klozetskoj šolji, gola, raširenih nogu

i nabubrelih mrtvački bledih butina. Zelenkaste grudi visile su kao izduvani baloni. Žbun stidnih dlačica ispod stomaka bio je siv. Oči su joj takođe bile sive, poput čeličnih ogledala. Videla ga je, a usne su joj se razvukle u osmeh. Zažmuri, rekao mu je nekada davno Dik Haloran. Ako vidiš nešto loše, zažmuri i reci sebi da to nije tamo, a kad ponovo otvoriš oči, nestaće. Ali to nije upalilo u sobi 217 kad je imao pet godina, a neće ni sada. Znao je to. Mogao je da je namiriše. Raspadala se. Žena se - znao je i kako se zove: gospođa Mesi - uskobeljala na ljubičaste noge i ispružila ruke ka njemu. Meso na rukama joj je mlohavo visilo, bezmalo curilo. Smešila se kao što ljudi čine kad vide starog prijatelja. Ili možda neku ukusnu hranu. Sa izrazom lica koji se mogao pogrešno protumačiti kao smirenost, Deni je zatvorio vrata i zakoračio unazad. Gledao je kako se okrugla kvaka okreće udesno... ulevo... opet udesno... a zatim staje. Sada je imao osam godina i bio je koliko-toliko sposoban da racionalno razmišlja, uprkos užasu. Delimično zato što je, negde duboko u umu, to i očekivao. Iako je

www.leo.rs | 41

uvek mislio da će se najpre pojaviti Horas Dervent. Ili možda barmen, onaj kog je njegov otac zvao Lojd. I pre nego što se konačno dogodilo, trebalo je da pretpostavi da će to ipak biti gđa Mesi. Jer, od svih nemrtvih stvari u „Vidikovcu”, ona je bila najgora. Racionalni deo uma kazao mu je da je ona samo fragment zaboravljene noćne more, koji ga je pratio iz sna, preko hodnika, do kupatila. Taj deo je insistirao da, ako ponovo otvori vrata, unutra neće biti ničega. Jamačno neće, pošto je sada budan. Ali je drugi deo njega, deo koji je isijavao, znao bolje. „Vidikovac” nije završio s njim. Barem jedan od njegovih osvetoljubivih neupokojenih žitelja sledio ga je sve do Floride. Jednom je naleteo na tu ženu u kadi. Iskobeljala se i pokušala da ga zadavi gnjecavim (ali strašno snažnim) prstima. Ako sada otvori vrata kupatila, završiće započeti posao. Napravio je kompromis i prislonio uvo na vrata. Isprva nije bilo ničega. Onda je čuo slabašan zvuk. Zvuk mrtvih noktiju koji grebu po drvetu. Na drvenim nogama, otišao je u kuhinju, popeo se na stolicu i piškio u sudoperu. Onda je probudio majku i kazao joj da ne ide u kupatilo jer se tamo nalazi nešto loše. Posle toga se vratio u postelju i sklupčao duboko ispod pokrivača. Želeo je da zauvek ostane tamo, ustajući samo da piški u sudoperu. Budući da je upozorio majku, više nije imao želju da razgovara s njom. Njegovoj majci je bilo poznato njegovo ćutanje. To se već jedanput desilo nakon što je ušao u sobu 217 u „Vidikovcu”. „Hoćeš li pričati s Dikom?” Ležeći u krevetu i gledajući u nju, klimnuo je. Njegova majka je telefonirala, iako je bilo četiri sata izjutra. Kasno sutradan, Dik je došao. Doneo je i nešto sa sobom. Poklon.

Nakon što je Vendi pozvala Dika - postarala se da Deni čuje njihov razgovor - Deni je, inače, ponovo zaspao. Premda je sada imao osam godina i išao u treći razred, i dalje je sisao palac. Plašila se - Deni je probudio njen strah - ali je morala da mokri, i nije nameravala da to učini u sudoperi, kao on. Zamislila je kako bi izgledala klateći se na ivici radne površine, dok joj dupe visi preko porcelana, i zgađeno nabrala nos (iako tamo ne bi bilo nikoga da je vidi). U jednoj ruci držala je čekić iz svoje kutijice udovičkog alata. Dok je okretala bravu i otvarala vrata kupatila, podigla ga je visoko. Kupatilo je bilo prazno, naravno, ali je daska na klozetskoj šolji bila spuštena. Nikad je nije ostavljala u tom položaju pre odlaska na spavanje jer je znala da je Deni, ako uđe unutra budan svega deset posto, sklon tome da zaboravi da je podigne i skroz zapiša. Takođe, osetila je smrad. Grozan. Kao da je pacov umro u zidovima.

42 |

Napravila je korak, a zatim i drugi. Spazila je kretanje i munjevito se okrenula na peti, čekića podignutog iznad glave, spremna da udari bilo koga (i bilo šta) skrivenog iza vrata. No, to je bila samo njena senka. Bojiš se vlastite senke, podsmevali su joj se ponekad, ali ko ima veće pravo na to od Vendi Torens? Posle svega što je videla i preturila preko glave, znala je da senke mogu da budu opasne. Mogu da imaju i zube. U kupatilu nije bilo nikoga, ali je na klozetskoj šolji videla žućkastu mrlju, i još jednu na zavesi tuš-kade. Isprva je pomislila na izmet, ali govna nisu žućkasto-ljubičasta. Pomnije je pogledala i prepoznala komadiće mesa s natrulom kožom. Bilo ih je još na podnoj prostirci, u obliku tragova stopala. Pomislila je da su premali - previše tanani - da budu tragovi stopala nekog muškarca. Na kraju je ipak piškila u sudoperu.

Vendi je zvocanjem naterala sina da ustane iz kreveta u podne. Uspela je da u njega ubaci malo supe i pola sendviča s puterom od kikirikija, ali se onda opet vratio u krevet. Haloran je stigao malo posle pet po podne, svojim već prastarim (ali savršeno održavanim i zaslepljujuće ispoliranim) crvenim kadilakom. Stajala je pored prozora, gledala i čekala, kao što je nekad čekala svog supruga, u nadi se da će Džek doći kući u dobrom raspoloženju. I trezan. Stuštila se niz stepenice i otvorila vrata taman u trenutku kad se Dik spremao da pozvoni na zvonce obeleženo natpisom TORENS 2A. Ispružio je ruke, a ona mu je istog trena pojurila u zagrljaj, želeći da je njegove ruke drže najmanje sat vremena. Možda dva. Odmaknuo ju je od sebe, držeći je za ramena. „Izgledaš fino, Vendi. Kako je mališa? Je li progovorio?” „Nije, ali pričaće s tobom. Iako to isprva neće hteti, možeš da...” Umesto da dovrši rečenicu, napravila je gest rukom, oponašajući pištolj, i uperila kažiprst u njegovo čelo. „Ne nužno”, reče joj Dik. Njegov osmeh je otkrio blistave nove veštačke zube. „Vidikovac” mu je, one noći kada je kotao eksplodirao, odneo većinu zuba iz njegove nekadašnje proteze. Naime, Džek Torens je zamahnuo maljem koji je Dika koštao proteze, a Vendi sposobnosti da hoda bez šepanja, ali oboje su znali da je to, u stvari, učinio „Vidikovac.”„Deni je veoma moćan, Vendi. Ako želi da me blokira, učiniće to. Znam to iz sopstvenog iskustva. Osim toga, biće bolje ako razgovaramo ustima. Bolje po njega. A sad mi ispričaj sve što se dogodilo.” Nakon što mu je sve opisala, Vendi ga je odvela u kupatilo. Ostavila je mrlje da ih Dik vidi, kao što policajac čuva netaknuto mesto zločina za ekipu forenzičara. A zločin jeste postojao. Zločin protiv njenog sina.

Dik je dugo posmatrao, ne dodirujući, a zatim klimnuo. „Hajde da vidimo da li je Deni budan.” Nije bio, ali je Vendi bilo toplo oko srca zbog radosnog izraza koji se pojavio na licu njenog sina kad je ugledao ko sedi pored njega na krevetu i drmusa ga za rame. (hej, Deni, doneo sam ti poklon) (nije mi rođendan) Vendi ih je posmatrala, znajući da pričaju, ali ne znajući o čemu. Dik reče: „Diži se, slađani! Prošetaćemo se plažom.” (Dik, vratila se, gđa Mesi iz sobe 217, vratila se) Dik ga je još jednom prodrmusao po ramenu. „Govori naglas, Deni! Plašiš mamu.” Deni upita: „Šta si mi doneo?” Dik se nasmešio. „To je već bolje. Volim da te čujem, a takođe i Vendi.” „Da”, beše sve što se usudila da kaže. U suprotnom, čuli bi drhtanje u njenom glasu i zabrinuli bi se. Nije to želela. „Dok smo napolju, ne bi bilo loše da oribaš kupatilo”, reče joj Dik. „Imaš li gumene rukavice?” Klimnula je. „Odlično. Navuci ih.”

Plaža je bila udaljena dva i po kilometra. Parkiralište su okruživale kičaste priobalne mamipare - ulični prodavci slatkiša, kiosci s hot- dogom, prodavnice suvenira - ali ovo je bio poslednji dan sezone pa nijedna nije naročito dobro poslovala. Deni i Dik imali su plažu skoro u potpunosti samo za sebe. Za vreme vožnje do plaže, Deni je u krilu držao svoj poklon - duguljasti paket, prilično težak, umotan u ukrasni papir srebrne boje. „Možeš da ga otvoriš kad malo porazgovaramo”, reče mu Dik. Šetali su tik pored talasa, gde je pesak bio tvrd i blistav. Deni je hodao polako, jer je Dik bio veoma star. Jednog dana će umreti. Možda i uskoro. „Neću otegnuti papke još nekoliko godina”, reče mu Dik. „Ne beri brigu. A sad mi ispričaj šta se sinoć desilo. Nemoj ništa da izostaviš.” Nije potrajalo dugo. Teži deo priče bio je pronaći reči da se opiše užas koji trenutno oseća, i kako je izmešan s gušećim osećanjem izvesnosti: pošto ga je našla, više nikad neće otići. Međutim, budući da je to bio Dik, nisu mu trebale reči, iako je pronašao nekoliko. „Vratiće se. Znam da hoće. Vraćaće se i vraćaće, sve dok me ne ščepa.”

„Sećaš li se kad smo se upoznali?” Iako iznenađen promenom teme, Deni je klimnuo glavom. Kad su prvi put stigli u „Vidikovac”, Haloran ih je poveo u obilazak hotela. Veoma davno, činilo se. „Sećaš li se kad sam prvi put progovorio u tvojoj glavi?” „Jašta.” „Šta sam ti tada rekao?” „Upitao si me želim li da idem na Floridu s tobom.” „Tako je. A kako si se tad osećao, znajući da više nisi sam? Da nisi jedini?” „Superiška”, reče Deni. „Bilo je super.” „Jah”, reče Haloran. „Jah, naravno da jeste.” Izvesno vreme hodali su u tišini. Ptičice - pipe, tako ih je zvala Denijeva majka - uranjale su i izranjale iz talasa. „Da li ti je ikada bilo čudno kako sam se pojavio baš kad sam ti bio potreban?” Pogledao je naniže u Denija i nasmešio se. „Ne? Nije? A i zašto bi? Bio si klinac, ali sada si malo stariji. Na neki način, mnogo stariji. Slušaj me, Deni. Svet ima način da se drži u ravnoteži. Verujem u to. Postoji izreka: kad je učenik spreman, učitelj će se pojaviti. Ja sam bio tvoj učitelj.” „Bio si mnogo više od toga”, reče mu Deni. Uhvatio je Dika za šaku. „Bio si mi prijatelj. Spasao si nas.” Dik je ignorisao njegove reči... ili se tako činilo. „Moja baka je takođe posedovala isijavanje - sećaš li se da sam ti to rekao?” „Aha. Rekao si da ste dugo razgovarali a da uopšte niste otvarali usta.” „Tako je. Ona me je naučila. A nju je naučila njena prabaka, nekada davno, još u vreme kad su ljudi držali robove. Jednog dana, Deni, doći će red i na tebe da budeš učitelj. Učenik će se pojaviti.” „Ako me prvo ne ščepa gđa Mesi”, reče mrzovoljno Deni. Došli su do klupe. Dik je seo. „Ne usuđujem se da idem dalje; možda neću moći da se vratim. Sedi pored mene. Hoću da ti ispričam jednu priču.” „Neću priče”, reče Deni. „Ona će se vratiti, zar ne kapiraš? Vraćaće se i vraćati i vraćati.” „Zatvori usta i otvori uši! Slušaj starije!” Dik se nasmešio, pokazujući novu, blistavu protezu. „Misliš li da ćeš ukapirati poentu? Daleko si ti od budale, slađani.”

Majka Dikove majke - ona sa isijavanjem - živela je u Klirvoteru. Bila je Bela Baka. Ali ne zato što je belkinja, razume se, već zato što je bila dobra. Njegov deda živeo je u Danbriju u Saveznoj Državi Mi-

www.leo.rs | 43

sisipi, u seoskoj zajednici nedaleko od Oksforda. Žena mu je umrla davno pre nego što se Dik rodio. Za obojenog čoveka, u to vreme i na tom mestu, bio je imućan. Držao je prodavnicu pogrebne opreme. Dik i njegovi roditelji posećivali su ga četiri puta godišnje, a mladi Dik Haloran mrzeo je te posete. Nasmrt se plašio Endija Halorana, i zvao ga je - isključivo u mislima, jer da je taj nadimak ikad izgovorio naglas, popio bi šamarčinu - Crni Deka.

i želiš dok se probijaš kroz druge gadosti. Dekino gvozdeno pravilo bilo je da možeš da gledaš u desert, ali ne smeš da ga jedeš sve dok ne počistiš i poslednje parčence pečenog mesa, kuvanog povrća i krompir-pirea. Morao si čak da pomažeš i svu moču, koja je bila puna grudvica i nije bila mnogo ukusna. Ako ne bih sve pojeo, Crni Deka bi mi pružio krišku hleba i rekao: Omaži to s ovim, Diki ptičice, nek se taj tanjir sija kao da ga je olizao pas! Tako me je zvao, Diki-ptičica.

„Znaš li ko su zlostavljači dece?”, upitao je Denija. „Tipovi koji žele decu zarad seksa?”

Ponekad nisam mogao sve da pojedem, bez obzira na sve, a onda ne bih dobio tortu ili puding. Crni Deka bi ga uzeo i sam pojeo. A ponekad, kad jesam mogao da dovršim večeru, otkrio bih da je ugasio opušak cigarete u moje parče torte ili puding od vanile. To je mogao da učini jer je uvek sedeo pored mene. Pravio se kao da je posredi velika šala. Ups, omaših pepeljaru, rekao bi. Tata i mama se tome nikad nisu protivili, iako su znali da, čak i da to jeste bila šala, nije bilo pošteno da se na taj način šali s detetom. I oni su se pravili kao da je posredi šala.”

„Onako”, reče obazrivo Deni. Znao je da ne treba da priča sa strancima, i da nikad ne sme da uđe u automobil s nepoznatima. Zato što mogu svašta da mu urade. „Pa, matori Endi je bio i nešto više od pukog zlostavljača. Bio je i jebeni sadista.” „Šta je to?” „Neko ko uživa da drugima nanosi bol.” Deni je klimnuo glavom, smesta razumevši. „Kao Frenki Listron u školi. Muči drugu decu indijanskom vatrom. Ako ne može da te rasplače, prestane. Ali ako može, nikad ne prestaje.” „To je loše, ali ovo je bilo mnogo gore.” Dik je utonuo u nešto što bi slučajnom prolazniku izgledalo kao tišina, ali se priča nastavila u nizu slika i povezanih fraza. Deni je video Crnog Deku, visokog muškarca u odelu crnom poput njega samog, koji je na glavi nosio specijalnu vrstu (fedora) šešira. Video je kako je u uglovima usana uvek imao male pupoljke pljuvačke, i kako mu se oči crvene, kao da je umoran ili je maločas plakao. Video je kako je uzimao Dika - u to vreme mlađeg od Denija, verovatno istog uzrasta kao što je Deni bio one zime u „Vidikovcu” - u krilo. Ako nisu bili sami, samo bi ga golicao. Ako jesu, stavio bi šaku između Dikovih nogu i stezao mu jaja sve dok Dik ne bi pomislio da će se onesvestiti od bola. „Sviđa ti se to?”, dahtao bi mu deka Endi u uvo. Zaudarao je na cigarete i viski marke Vajt hors. „Dabome da ti se sviđa, svim dečacima se to sviđa. Pa ipak, i da ti se ne sviđa, ne smeš nikome da pričaš. Jerbo, ako nekome kažeš, povrediću te. Opeći ću te!” „Dođavola!”, reče Deni. „To je odvratno!” „Radio je on i neke druge stvari”, reče Dik, „ali ću ti ispričati samo jednu. Nakon što mu je žena umrla, deka je unajmio ženu da mu pomaže po kući. Čistila je i kuvala. U vreme večere, na sto bi iznela svu klopu odjednom, od salate do deserta, jer je to stari Crni Deka tako voleo. Desert je uvek bila torta ili puding. Stavljala ga je na tacnu ili u činiju pored tanjira, tako da možeš da ga gledaš

44 |

„To je baš loše”, reče Deni. „Trebalo je da tvoji roditelji stanu u tvoju odbranu. Moja mama to radi. I tata bi.” „Bojali su ga se. A i imali su razloga da ga se plaše. Endi Haloran bio je zla para. Kazao bi mi: Ajde, Diki, jedi oko toga, neće te otrovati. Ako bih uzeo zalogaj, rekao bi Noni - tako se zvala njegova kućna pomoćnica - da mi donese novi desert. Ako ne bih, desert je prosto stajao tamo. Došlo je do toga da nikad nisam mogao da završim obrok, jer bi mi se želudac prevrnuo.” „Trebalo je da premestiš tortu ili puding na drugu stranu tanjira”, reče mu Deni. „Pokušao sam, naravno, nisam se juče rodio. On bi ga prosto vratio natrag na mesto, govoreći da desert uvek ide s desne strane tanjira.” Dik je zaćutao, gledajući u vodu, gde je dugački beli brodić natenane jezdio preko granične linije neba i Meksičkog zaliva. „Ponekad me je, kad bismo ostali sami, i grizao. A jednom, kada sam mu rekao da ću reći tati ako me ne ostavi na miru, ugasio mi je cigaretu o golu butinu. Kazao je: Reci mu i za to pa vidi kakvo će ti to dobro doneti. Tvoj tatko već zna za moje postupke i nikad mi neće kazati ni reč, jerbo je kukavica i želi lovu koju imam u banci kad umrem, što nemam nameru uskoro da uradim.” Deni ga je slušao razrogačenih očiju. Oduvek je mislio da je priča o Plavobradom najstrašnija priča svih vremena, najstrašnija koja može da postoji, ali ova je bila gora. Zato što je bila stvarna. „Ponekad bi mi rekao da poznaje jednog mnogo zlog čoveka - Čarlija Manksa, a ako ne učinim ono što želi, telefoniraće Čarliju Manksu i on će doći u svojim pomodnim kolima i odvešće me na mesto za lošu decu. Deka bi mi onda stavio ruku između nogu i počeo da stiska. Zato nećeš ni zucnuti, Diki-ptičice.

Ako pisneš, stari Čarli će doći i držaće te sa ostalom decom koju je ukrao, sve dok ne umreš. A kad umreš, otići ćeš u pakao i tvoje telo će zauvek goreti. Jerbo si me ocinkario. Nije bitno da li ti ko veruje il’ ne, cinkarenje je cinkarenje.” „Dugo sam verovao tom matorom kučkinom sinu. Nisam ispričao čak ni svojoj Beloj Baki, onoj sa isijavanjem, zato što sam se plašio da će misliti da je to moja krivica. Da sam bio stariji, pametnije bih postupio, ali sam tada bio običan klinac.” Zastao je. „I, postojalo je još nešto. Znaš li šta, Deni?” Deni je dugo gledao Dikovo lice, istražujući misli i slike iza njegovog čela. Najzad je rekao: „Želeo si da tvoj otac dobije njegov novac. Ali nikad nije.” „Nije. Crni Deka je svu lovu ostavio sirotištu za crnačku decu u Alabami, a kladim se da znam i zašto. Međutim, to je nebitno.” „A tvoja dobra baka nikad nije saznala? Nikad nije pogodila?” „Znala je da postoji nešto, ali ja sam to držao blokirano, i nije me gnjavila. Samo mi je kazala da će, kad budem spreman da pričam, ona biti spremna da me sasluša. Deni, kad je Endi Haloran umro od srčke - bio sam najsrećniji dečak na kugli zemaljskoj. Mama mi je rekla da ne moram da idem na sahranu, da mogu da ostanem s bakom Rouz - mojom Belom Bakom - ako to želim, ali ja sam želeo da idem. Nego šta. Želeo sam da se uverim da je matori Crni Deka stvarno mrtav. Tog dana je padala kiša. Svi su stajali oko rake ispod crnih kišobrana. Gledao sam kako se njegov mrtvački kovčeg - najveći i najbolji iz njegove prodavnice pogrebne opreme, u to ne sumnjam - spušta u zemlju, i mislio sam na sve one trenutke kad mi je uvrtao jaja, i sve one opuške u mojim tortama, i onaj koji mi je ugasio na nozi, i na to kako je vladao za trpezom kao suludi stari kralj u onom Šekspirovom komadu. No, najviše od svega, razmišljao sam o Čarliju Manksu - koga je deka nesumnjivo izmislio - i kako Crni Deka nikad neće moći da telefonira Čarliju Manksu i kaže mu da dođe usred noći i odvede me u svom automobilu da živim sa ostalim ukradenim dečacima i devojčicama. Gvirnuo sam u raku - Neka dečko baci pogled, rekao je moj tata kad je mama pokušala da me povuče unazad - i pogledom sam obuhvatio sanduk u toj vlažnoj rupi i pomislio: Tamo dole si dva metra bliže paklu, Crni Deko, a ubrzo ćeš biti u njemu, i nadam se da će ti đavo lupiti hiljadu šamara plamenom rukom.” Dik je zavukao šake u džepove i izvadio paklicu marlbora s kutijom šibica gurnutom ispod celofana. Stavio je cigaretu između usana, a zatim je morao da je juri šibicom jer su mu ruke drhtale, a i usne su mu drhtale. Deni se zapanjio kad je ugledao svetlucanje suza u Dikovim očima.

Sad znajući u kom pravcu ide Dikova priča, Deni je upitao: „Kada se vratio?” Dik je uvukao dim duboko u pluća i izdahnuo ga kroz osmeh. „Nisi morao da mi zaviriš u glavu da bi to prokljuvio, zar ne?” „Jok.” „Šest meseci kasnije. Jednog dana sam se vratio kući iz škole, a on je ležao go na mom krevetu, sa ukrućenom natrulom kitom. Kazao je: Dođi deder i sedi na ovo, Diki-ptičice. Lupi mi hiljadu, a ja ću tebi lupiti dve hiljade. Vrisnuo sam, ali u kući nije bilo nikoga da me čuje. Tata i mama bili su na poslu: mama u restoranu, a tata u štampariji. Istrčao sam iz sobe i zalupio vrata. Onda sam čuo kako Crni Deka ustaje... trup... i prelazi preko sobe... truptrup-trup... a onda sam čuo...” „Nokte”, reče Deni pridavljenim glasom. „Grebanje noktima po vratima.” „Tako je. Nisam ponovo ušao u sobu sve do noći, kad su mi oba roditelja bila kod kuće. Deka je nestao, ali su postojali... ostaci.” „Naravno. Kao u našem kupatilu. Zato što se raspadao.” „Tako je. Sam sam promenio posteljinu, što sam mogao da uradim jer mi je mama dve godine ranije pokazala kako. Kazala mi je da sam prestar da bi mi bila potrebna kućepaziteljka, da su kućepaziteljke za male bele dečake i devojčice poput onih za koje se ona starala pre nego što je dobila posao hostese u Berkinovoj kući odrezaka. Otprilike nedelju dana kasnije, video sam matorog Crnog Deku u parku, na ljuljašci. Bio je u odelu, ali ga je skroz prekrivala siva tvar - rekao bih buđ, koja je rasla po njemu dole u kovčegu.” „Aha”, reče Deni jedva čujnim šapatom. To beše sve što je mogao da prozbori. „Šlic mu je bio otvoren, a ona stvar mu je štrčala. Izvini što ti pričam sve ovo, Deni, premlad si da to slušaš, ali moraš da znaš.” „Jesi li se onda obratio Beloj Baki?” „Morao sam. Jer sam znao ono što ti znaš: da će naprosto nastaviti se vraća. Ne kao... Deni, jesi li ikada video mrtve ljude? Hoću da kažem obične mrtvace.” Nasmejao se, jer mu je to zvučalo smešno. I Deniju je bilo smešno. „Duhove.” „Nekoliko puta. Jednom sam video troje na pružnom prelazu. Dva dečaka i devojčicu. Tinejdžere. Mislim... da su možda tamo poginuli.” Dik je klimnuo. „Mahom ostaju blizu mesta na kojima su prešli na onaj svet, sve dok se ne naviknu na činjenicu da su mrtvi i ne krenu dalje. Neki od ljudi koje si video u Vidikovcu bili su takvi.”

www.leo.rs | 45

Mark Bilingem

PLAŠLJIVAC Dve žene su mrtve. Bilo je to surovo, pažljivo pripremljeno ubistvo. Ubica je žrtvu odabrao na železničkoj stanici, pratio je kući u metrou i zadavio je pred njenim detetom. Drugo telo nađeno je iza železničke stanice Kings kros. Žrtva je ubijena na isti način i u isto vreme kao prethodna. To je jeziva podudarnost koja sablasno podseća na ubistvo druge dve žene, pre nekoliko meseci izbodene u istom danu...

PROLOG MUŠKA GIMNAZIJA „KRALJ EDVARD IV” 14. avgust 1984. G. i gđa Palmer Ulica Valentajn br. 43 Harou Midlseks Poštovani gospodine i gospođo Palmer, Po okončanju vanrednog sastanka upravnog odbora, sa velikim žaljenjem vam pišem da potvrdim odluku o izbacivanju iz škole vašeg sina Martina. Odluka stupa na snagu odmah. Moram da naglasim kako je ovo nesvakidašnji postupak i da mu se pribegava tek u krajnjoj nuždi. Procenjeno je, međutim, da je to jedina odgovarajuća mera s obzirom na prirodu prestupa. Postupci vašeg sina već su neko vreme izazivali zabrinutost, a još više uznemiravaju s obzirom na njegov odličan školski uspeh i prethodno povučenu prirodu. Najnoviji, odvratni događaj tek je poslednji u nizu neprihvatljivih postupaka i grubih kršenja školskih pravila. Kao što znate, vaš sin nije jedini učenik umešan u taj događaj, i zaista, možete se donekle tešiti činjenicom da vaš sin gotovo sigurno nije bio glavni izvršilac i da je, po mom sudu, to učinio bar jednim delom zbog uticaja lošeg društva. Međutim, bez obzira na to, nije pokazao nimalo kajanja za svoje postupke i ne želi da optuži saučesnika u zločinu.

46 |

U cilju održavanja visokih obrazovnih standarda ove škole, smatram da se moraju sprovoditi i slični disciplinski standardi. Pošto je tako, postupci poput onih vašeg sina ne mogu se tolerisati. Želim Martinu mnogo sreće u novoj školi. S poštovanjem, Mr Filip Stenli, direktor Župni put, Harou, Midlseks, MA3 4HL PRVI DEO OSAM LETA, JEDNA ZIMA 2001. Datum: 27. novembar Meta:Ž Uzrast: 20-30 Mesto nalaženja: Londonska železnička stanica (unutra ili napolju) Mesto izvršenja: kasnije Metod: Samo ruke (oružje dozvoljeno za savladavanje, ako bude neophodno) Niklin je čekao, netremice posmatrajući, dok su njih dvoje išli ka njemu s perona držeći se za ruke. Bila je savršena. On je još stezao knjigu koju je izgleda čitao u vozu, a ona je jela sendvič. Nešto su pričali i smejali se. Nisu zastajkivali. Pogledali su pravo u Niklina, ali ga nisu videli. Nisu nikoga tražili pogledom. Nisu očekivali da ih neko čeka.

On je sedeo i pijuckao koka-kolu iz konzerve, svaki čas pogledajući tablu s redom vožnje. Tek ozlojeđeni putnik koji prati kašnjenja. Okrenuo je glavu i gledao ih dok su prolazili kraj njega. Verovatno su išli na taksi, autobus ili metro. Ako će da hvataju taksi, on će ostati da sedi i sačekaće nekog drugog. Bez veze, ali nije kraj sveta. Ako planiraju da nastave put javnim prevozom, pratiće ih. Imao je sreće. Još se držeći za ruke, stali su na pokretne stepenice koje vode dole u metro. Niklin je spustio polupraznu konzervu na pod pored sebe pa je ustao i čuo kako mu koleno glasno škljoca. Osmehnuo se. Stižu ga godine. Potražio je u džepu čokoladicu koju je ranije kupio. Pomerio je nož u stranu, izvadio čokoladu i počeo da je otvara dok je išao ka pokretnim stepenicama. Kada je stao iza nekog putnika s rancem, zagrizao ju je i pošto je utvrdio da su njih dvoje još tu, šest-sedam metara niže, pogledao je kroz ogromne prozore ka autobuskoj stanici. Gomila se polako proređivala; još malo pa će kraj špica. Smrkavalo se. Na ulicama i u kućama. U ljudskim glavama. Seli su na Severnu liniju, u pravcu juga. On se smestio nekoliko sedišta dalje i gledao. Pomislio je kako je ona u ranim tridesetim. Visoka, tamnokosa i tamnooka, a za

njenu put je Niklin mislio da se opisuje kao maslinasta. Ono što bi njegova majka možda nazvala „trun garava”. Nije bila lepa, ali nije bila ni krš. Mada to zaista nema veze. Metro je prošao kroz Vest end pa je nastavio na jug. Klepam, slutio je, ili možda Tuting. Svejedno... Njih dvoje se nisu puštali. On je još gledao u knjigu, svaki čas dižući pogled da joj se osmehne. Ona mu je stezala šaku i nekoliko puta se čak i nagnula da ga njuška po vratu. Ljudi okolo su se osmehivali i odmahivali glavom.Kad god bi se čas približio, znoj bi počeo da ga pecka po čelu i osetio bi onaj memljiv podrumski miris koji je narastao tako silan, tako prodoran. Ustali su kada je metro stao u stanici Balam. Gledao ih je kako uz smeh iskaču iz vagona, pa je sačekao tren ili dva pre nego što je opušteno pošao za njima. Držao se na bezbednoj udaljenosti, ali oni su bili toliko zaneti jedno drugim da je verovatno mogao da hoda i tik iza njih. Nesvesni sveta oko sebe, išli su ispred njega, ka izlazu iz stanice. Ona je na sebi imala dugačak zeleni kaput i čizme. On je bio u plavoj vetrovci, s vunenom kapom. Niklin je bio odeven u dugačak crn kaput s dubokim džepovima.

www.leo.rs | 47

Ispred na ulici, gde su pozadinu stvarala drečava božićna svetla, njihove siluete ocrtavale su se naspram grimiznog neba. Znao je da je to jedna od slika koje će upamtiti. Biće i drugih, naravno. Prošli su pored malog niza prodavnica i on je morao da se odupre porivu da utrči u novinarnicu po još čokolade. Ostala mu je samo još jedna. Znao je da bi mogao da uleti i izleti za samo nekoliko sekundi, ali se nije usuđivao da rizikuje, da ih ne izgubi. Kupiće još kada ovo bude gotovo. Tada će crkavati od gladi. Skrenuli su sa glavne ulice u dobro osvetljenu ali mirnu sporednu i njemu dah postade isprekidan dok ju je gledao kako stavlja ruku u džep da nađe ključeve. Malčice je ubrzao. Čuo ih je kako pričaju o tostu, čaju i krevetu. Video je njihovu radost što su stigli kući. Zavukao je ruku u džep, osvrćući se da vidi da li neko gleda. Nadao se da ne žive u stanu. Da će imati malo privatnosti. Molio se da ga sreća bar malo prati. Njen ključ kliznu u bravu a njegova šaka se spusti preko njenih usta. Prvi nagon joj je bio da vrisne, ali joj Niklin pritisnu nož u leđa i s bolom dođe i malo razboritosti. Nije se okrenula da ga pogleda. „Idemo unutra.” Osećajući ukus znoja s njegovog dlana, osećajući mokraću kako joj curi niz nogu, ona otvara ulazna vrata, ruka joj očajnički traži, spušta se sa strane ka onome koga voli. Ka jedinom do koga joj je stalo. Ka svom detetu. „Nemoj...” Glas joj je prigušen zbog njegove šake. Reč je nestala. On gura nju i dečaka unutra, žuri za njima, i zalupi vratima za sobom. Mališan u plavoj vetrovci još čvrsto drži slikovnicu. Gleda odozdo u neznanca istim tamnim očima kao majka, usta mu se puće u sićušno, beskonačno zbunjeno „O”. JEDAN Nešto malo posle pola deset ujutru. Prvi sivi ponedeljak u decembru. S trećeg sprata zgrade Bek Tom Torn se zagledao iznad spomenika u beton i ravnodušnost Hendona, želeći iznad svega da ne razmišlja razborito. Nažalost, upravo je to činio. Sortirao materijal pred sobom, upoznavao se s njim. Dodeljivao svakoj stavci, čak i nesvesno, emocionalne reakcije koje će senčiti svaki njegov budni čas u mesecima koji dolaze. A i mnoge časove u snu. Potpuno budan i usredsređen, Torn je sedeo i proučavao smrt na način na koji drugi ljudi na poslu gledaju u kompjuterski monitor ili sede za kasom. Bio je to materijal s kojim je on radio svakog dana, a ipak, suočen s ovim, prijalo bi mu nešto da malo ublaži stvarnost. Čak

48 |

bi i težak mamurluk bio bolji. Nešto što bi sve malo zamaglilo. Nešto što bi stišalo užas. On je video stotine, možda hiljade ovakvih fotografija. Zurio je u njih tokom godina jednako ravnodušno kao što zubar gleda rendgenske snimke ili računovođa finansijski izveštaj. Više nije znao koliko puta je video crno-bele snimke na kojima su udovi bledi, iskrivljeni, otkinuti ili ih prosto nema. A onda su došli kolor-snimci. Bleda tela leže na zelenim tepisima. Prsten ljubičastih modrica oko vrata belog kao kreč. Jarke šare tapeta na kojima se krvave mrlje jedva naziru. Izložba koja večito narasta, s jednostavnom porukom: emocije imaju moć, tela ne. To su bile slike sortirane u njegovoj kancelariji, sa duplikatima pohranjenim u njegovoj glavi. Snimci smrti i portreti poslednjih časova života. Bilo je slučajeva kada je Torn zurio u ta tela u crno-belom pa bi mu se učinilo da nazire srdžbu, mržnju, pohlepu ili požudu, ili možda aveti tih osećanja, kako lebde u uglovima sobe poput ektoplazme. Fotografije na stolu pred njim ovog jutra nisu bile ništa mučnije od onih koje je viđao pre, ali dok je zurio u prizor mrtve žene, činilo mu se kao da netremice zuri u plamen i da će mu oči iscuriti. Gledao ju je očima njenog deteta. Čarli Garner, tri godine, sada siroče. Čarli Garner, tri godine, koga su sada čuvali baka i deka, koji još ne znaju šta da mu kažu, šta se desilo s mamom. Čarli Garner, tri godine, koji je gotovo čitava dva dana proveo sam u kući s majčinim lešom, stežući papirić od čokolade koji je sasvim olizao, vrištao je gladan i prljav, sve dok komšija nije zakucao. „Tome...” Torn je još koji trenutak gledao u sivilo pre nego što se rezignirano okrenuo ka glavnom inspektoru Raselu Brigstoku. U sklopu velike reorganizacije Metropoliten policije pre nekih godinu dana, u tri novoustanovljene grupe za teška krivična dela osnovano je nekoliko novih odeljenja. Jedinica sastavljena u potpunosti od policajaca vraćenih iz penzije osnovana je sa ciljem da istražuje isključivo stare nerešene slučajeve. Ta jedinica, brzo prozvana Staračko odeljenje, bila je samo jedna od mnogih novih inicijativa u svežem i navodno proaktivnom pristupu borbi protiv kriminala u prestonici. Bilo je i drugih odreda, specijalizovanih za seksualne zločine, nasilje nad decom i vatreno oružje. Onda je tu bio i Tim 3, Grupa za teška krivična dela (Zapad). Zvanično, taj odred je osmišljen da istražuje slučajeve čiji su parametri van onih koji se mogu istraživati drugde - slučajevi koji se ne uklapaju ni u čiju nadležnost. Neki

su, međutim, tvrdili da je GTKD 3 (Zapad) ustanovljena prosto zato što niko ne zna šta tačno da radi sa inspektorom Tomom Tornom. Sam Torn je smatrao da je istina verovatno negde između. Rasel Brigstok je bio zapovednik jedinice i Torn ga je poznavao više od deset godina. Bio je to krupan čovek, upečatljiv, s naočarima s rožnatim okvirom i kosom kojom se preterano ponosio. Bila je gusta i izrazito crna, i glavni inspektor je izuzetno uživao da oblikuje svoju gotovo elvisovsku ćubicu. Ipak, premda je bio san svakog karikaturiste, umeo je da bude i košmar za osumnjičene. Torn je viđao Brigstoka bez naočara, stegnutih pesnica, kad mu kosa padne na znojavo čelo dok korača po sobi za saslušanja, urla, preti, ostvaruje pretnje, traži istinu. „Karol Garner je bila samohrana majka. Imala je dvadeset osam godina. Muž joj je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre tri godine, nedugo pošto im se rodio sin. Bila je učiteljica. Nađena je mrtva u svojoj kući u Balamu pre četiri dana. Nije bilo tragova provale. Vratila se na stanicu Juston u pola sedam po podne dvadeset sedmog, pošto je bila u Birmingemu da poseti roditelje. Mislimo da ju je ubica pratio sa stanice, verovatno u metrou. U njenom džepu smo našli mesečnu kartu.” Brigstokov glas bio je tih i bez naglaska, gotovo monoton. A ipak su nabrojane činjenice koje je prosto izneo bile užasno snažne. Torn je znao većinu toga što je čuo, pošto ga je Brigstok juče obavestio, pa opet su reči bile kao serija udaraca, svaki jači od prethodnog, od kojih je zajedno ostao izubijan i bez daha. Video je da su i ostali jednako šokirani. A znao je da još nisu čuli najgore. Brigstok je nastavio. „Možemo samo da nagađamo kako je ubica ušao i koliko je dugo proveo u kući Kerol Garner, ali znamo šta je uradio kada se našao tamo...” Brigstok je pogledao niz sto, tražeći od čoveka na drugom kraju da nastavi dalje. Torn se zagledao u priliku u crnom duksu, s obrijanom glavom i zapanjujućom zbirkom pirsinga na licu. Većina ljudi nije zamišljala da patolozi izgledaju kao Fil Hendriks, ali je on bio najbolji s kojim je Torn sarađivao u karijeri. Torn diže obrvu. Je li to nova minđuša? Hendriks je voleo da svakog novog dečka obeleži đinđuvom u nosu ili uhu. Torn se iskreno nadao da će se ovaj uskoro smiriti, pre nego što više ne bude bio u stanju da podigne glavu. Doktor Fil Hendriks je bio jedini civil u timu. Bio je tu od početka, naravno, pošto se tim okupio zbog nađenog tela. Tela koje će nož da otvori; priča o njegovom putovanju do hladnog čeličnog stola prošaputana u nizu tajni koje odaju mrtvo tkivo i otvrdli organi. To je bila patologova oblast. Mada su on i Hendriks bili dobri prijatelji, od tog trenutka pa nadalj e, u kontekstu istrage, Torn će biti srećan da ga više ne vidi.

„Po tome kada je ušla na voz iz Birmingema, mislimo da je ubijena negde između sedam i deset uveče dvadeset sedmog. Bila je mrtva nekih četrdeset osam časova kada su je našli.” Ravni mančesterski naglasak s jednostavnom preciznošću prenosio je otrcanu i banalnu stvarnost istinskog užasa. Torn je video neizrecivu misao na licima ljudi za stolom. Kakva su ta dva dana bila za malog Čarlija Garnera? „Nema tragova seksualnog zlostavljanja i nema znaka da se ozbiljnije branila. Očigledan zaključak jeste da je ubica zapretio detetu.” Hendriks je zastao, udahnuo. „Zadavio je Kerol Garner golim rukama.” „Jebem li mu... “ Torn pogleda ulevo. Narednik Sara Mekevoj zurila je u fasciklu pred sobom. Torn je čekao, ali se na tren činilo da je rekla sve što je imala na umu. Nju je Torn poznavao najkraće od svih prisutnih. Zapravo je uopšte nije ni poznavao. Odlučna je, bez sumnje i više nego sposobna. Međutim, bilo je nečega zbog čega je Torn bio pomalo oprezan. Bilo je nečeg skrivenog. Tornove misli se ponovo sabraše na glas detektiva Dejva Holanda. „Da li smatramo da se za nju odlučio zbog deteta?” Torn klimnu glavom. „To je bila njena slabost. Da, mislim da verovatno jeste... “ Brigstok ga prekide. „Ali to nije zaista bitno.” „Nije zaista bitno?” Holand se skroz zbunio, pa je pogledao šefa. Torn slegnu ramenima pa ga pogleda. Dejv, sačekaj pa ćeš videti. Prošlo je tek nešto više od godinu dana otkako je Torn počeo da radi sa Dejvom Holandom, i ovaj je napokon počinjao da izgleda kao odrastao čovek. Kosa mu je još bila previše plava i razbašurena, ali su crte lica danas izgledale malčice čvršće. Torn je znao da to nema toliko veze s godinama koliko s iskustvom. Zamor materijala. I najzdravija i najnedužnija lica moraće malo da se smrače suočena s onim što donosi posao. Promena je počela za vreme njihovog prvog zajedničkog slučaja. Tri meseca u kojima je Torn izgubio prijatelje i stekao neprijatelje, dok se Dejv Holand zbližavao s njim, posmatrajući, upijajući i postajući neko drugi. Tri meseca koja su se završila udarcem skalpela na krvavom tavanu u južnom Londonu. Holand je mnogo toga naučio i od mnogo čega se odučio, a Torn je sve to posmatrao s ponosom, ali i s tugom. Redovno je vodio tu raspravu sa samim sobom - da li se dobar policajac i dobar čovek međusobno isključuju? Donekle oguglati jeste u redu, ali za to mora da se plati cena. Prisetio se plakata s upozorenjem koji je video u čekaonici kod zubara: drastična slika odgrizene usne pacijenta koji je „isprobavao” dejstvo lokalne anestezije.

www.leo.rs | 49

Možete da grizete i grizete i ništa ne osetite, ali je samo pitanje vremena kada će anestetik prestati da deluje i bol neizbežno početi. A i ta otupelost će jednog dana da prođe, kod onih kolega koje je Torn posmatrao kako žive zaštićeni raznim vrstama oklopa. Bilo da su proizvedeni u glavi, ili da potiču iz flaše, jednog dana će se neizbežno istroštiti i onda će agonija biti nepodnošljiva. To nije bilo u prirodi Toma Torna, a osećao je da nije ni u Holandovoj prirodi uprkos hvalisanju i proseravanjima koja je ovaj u međuvremenu naučio. Dobar policajac i dobar čovek. Verovatno nisu međusobno isključivi, nego ih je samo jebeno teško pomiriti. Kao nešto iz fizike što je teorijski moguće, samo što nikada niko nije video.U prostoriji koju su duhovito zvali sobom za sastanke nakratko je zavladala tišina. Bila je to zapravo tek malo veća kancelarija, s bokalom kafe i nešto više neudobnih plastičnih stolica nego drugde. Torn je razmislio o tome šta zna o čoveku koji je ubio Kerol Garner. Čovek koji voli kontrolu, koji mora da je ima. Kukavica. Možda fizički neugledan... Gospode, počeo je da zvuči kao oni forenzički psihijatri za koje je mislio da papreno naplaćuju svoje usluge. Ono što jeste znao, naravno, bilo je da taj ubica uopšte nije običan. Da je nesvakidašnji, i da ima mnogo veći potencijal nego što Holand ili Mekevojeva još shvataju. A tu je, naravno, bilo i zašto. Kao i uvek, zašto. I kao i uvek, Toma Torna je za zašto boleo kurac. Suočiće se s njim ako se ukaže. Zgrabiće ga obema rukama ako pomoću njega bude mogao da uhvati ubicu. Ali ga nije bilo briga. Bar ga nije bilo briga je li čovek koga traži u detinjstvu dobio bicikl na poklon ili nije... Mekevojeva se meškoljila na stolici pored njega. Završila je pregledanje dosijea i osećao je da ona ima nešto da kaže. „Šta je, Sara?” „Ovo je užasno, nema šta... a ovo s detetom, pa to je jebeni pakao, ali još ne shvatam sasvim zašto je to slučaj za nas, a ne za nekog drugog. Mislim, kako znamo da je nije ubio neko koga je poznavala? Nema znakova provale, možda je to bio dečko ili bivši dečko... dakle, zašto mi? Gospodine.” Torn pogleda u Brigstoka, koji je, savršeno odabravši pravi trenutak, bacio nov svežanj fotografija na sto. Holand opušteno pruži ruku da uzme fotografiju. „Ja sam mislio isto. Ne shvatam zbog čega...” Zastao je kada je ugledao ženu na leđima. Usta su joj bila otvorena, oči iskolačene i zakrvavljene. Žena je ležala među kesama za đubre u hladnoj, mračnoj ulici. Žena nije bila Kerol Garner. Bio je to dramatičan gest, a to mu i jeste bila namera. Brigstok je želeo da potpali svoj tim. Želeo je da budu šokirani, motivisani, strastveni. Sada je sasvim sigurno imao njihovu pažnju.

50 |

Torn je objasnio s čim tačno imaju posla. „Ovo se razlikuje, Holande” - pogledao je Mekevojevu - „ovo je naše zato što mu nije prvi put.” Sada je malopređašnja tišina ličina na halabuku. Torn nije čuo ništa sem dalekog odjeka sopstvenog glasa i šištanja adrenalina u sopstvenom krvotoku. Brigstok i Hendriks sedeli su ukipljeni, oborenih glava. Holand i Mekevojeva užasnuto su se pogledali. „To je razlog zašto znamo da je pratio Kerol Garner sa stanice Juston. Zato što je, čim je ubio nju, tog istog dana, otišao na Kings kros. Otišao je na drugu stanicu, našao drugu ženu i uradio sve isto.” Karen, ponovo se desilo. Molim te, dozvoli mi da ti objasnim šta. Ne bih mogao da podnesem da ružno misliš o meni. Znam da mi nipošto ne možeš oprostiti to što sam uradio, niti da to možeš opravdati... to što sam uradio... to što radim, ali znam da ćeš shvatiti. Oduvek sam verovao da kada bih imao priliku da ti objasnim ko sam, da ti se poverim, da bi ti bila jedina osoba na svetu koja bi zaista shvatila. Ti si me uvek videla onakvog kakav jesam. Uvek si znala šta mislim o tebi. Video sam to u onom tvom stidljivom osmehu. Znala si da imaš moć nada mnom, zar ne, ali se nikada zbog toga nisam na tebe ljutio. Deo mene je uživao u zadirkivanju. Želeo sam da budem onaj koga ćeš zadirkivati. Osećao sam se kao da sam ipak nekome potreban. Zbog toga si mi samo bila još privlačnija, Karen... Mada, gospode. Gospode. Ponovo sam to uradio. Ono što mi je naloženo. Bila je sama i ničega se nije bojala. Bilo mi je jasno po načinu njenog hoda dok sam je pratio sa stanice. Ne drska neustrašivost, već nekakvo poverenje. Videla je dobro u svakom, to mi je bilo jasno. Bilo je mračno i nije mogla da vidi koliko sam ja slab i ogavan. U njenim očima nije bilo straha kada sam joj se obratio. A ipak je shvatila šta će da se desi, kada je videla strah u mojim očima. Čim je shvatila, počela je da se bori, ali nije bila dovoljno snažna. Bila je upola manja od mene, Karen, i trebalo je samo da sačekam da se malo umori. Grebala je i siktala i nisam mogao da je gledam. A pošto je bilo gotovo, nisam mogao da podnesem što njeno lice, koje je bilo tako otvoreno i toplo kao tvoje, sada izgleda kao nešto iza stakla, ili odavno zamrznuto u komadu leda, i da sam ja taj zbog koga je takvo. A i narastao sam, Karen. Tamo dole. Dok sam to radio, i ponovo posle, dok sam je sakrivao. Ostao sam uzbuđen dok šištanje u mojoj glavi nije počelo da zamire a ogrebotine na mojoj šaci počele da peku. Tako ne narastem ni kada mislim o prošlosti. Ne želim da ti bude neprijatno što ti tako govorim, ali ako s tobom ne mogu da budem iskren u vezi sa ovim

stvarima, onda ništa nema smisla. Nikada ti nisam rekao šta sam mislio kada sam imao priliku, tako da sada neću ništa da krijem. I nikada te neću lagati, Karen, to ti obećavam. Naravno, nisi ti jedina koja zna šta sam ja zapravo, ali si jedina koja može da vidi šta je unutra. Ne vadim se, znam da ništa ne zaslužujem, ali sam bar iskren. Otvoren i iskren. Ona mi nije bila ništa, ta žena sa stanice. Nije mi bila ništa a ugasio sam joj život. Mnogo mi je žao, i zaslužujem ono što će sigurno uslediti. Mrzim što molim za uslugu, Karen, ali ako je vidiš, tu ženu što sam je ubio, hoćeš li joj to reći u moje ime? 1982. Deca su to zvala „Priča iz džungle”. Žrtva je bila prikovana za asfalt, jedan dečak joj je držao ruke, a drugi sedeo na grudima. Oružje su bili prsti kuckali su i bockali - ubadanjem u grudnu kost održavali ritam priče. Ritam koraka svake nove životinje koja stupa kroz džunglu. Priča je bila veoma jednostavna; prost izgovor da se nanosi bol. Žilav, crnokos dečak naslonio se na zid, a njegove sitne tamne oči upijale su svaki detalj. Gledao je kako mučenje počinje. Kada su išli majmuni, ili neka druga sitna stvorenja koja je pripovedač uvodio na početku, to nije bilo ništa gore od golicanja. Žrtva bi se migoljila, govorila im da stanu, da je puste; strah od onoga što sledi bio je gori od svega. Onda bi naišli lavovi i tigrovi. Teži koraci, prsti ubadaju jače, suze se kupe u uglovima očiju. A sve, naravno, vodi do naizgled beskonačne horde slonova koji gaze kroz džunglu, prsti tada udaraju u grudi, bol postaje neizdrživa. Krupni dečak na zemlji sada je vrištao. Crnokosi dečak se odgurnuo od zida, izvadio ruke iz džepova i otišao preko igrališta do mesta gde su posmatrači stajali u krugu, rugali se i tapšali. Bilo je vreme da se umeša. Onaj koji je pričao „priču” zvao se Bardzli. Dečak ga je mrzeo. Probio se kroz gomilu, što nije bilo teško pošto ga se većina drugih trećaka bojala. Ipak je on bio „ludak”, onaj koji je spreman na sve. Dečak koji je umeo da baci klupu kroz prozor, maše kiticom po razredu ili izbuši učitelju gume. Morao je da istrpi veoma mnogo kazni da bi izašao na takav glas, ali je ugled koji je stekao bio toga vredan. Nije ga bilo briga za geografiju ili francusku gramatiku, ali je znao šta znači poštovanje. Sagnuo se, kao uzgred zgrabio Bardzlija za kosu pa ga cimnuo. Iz gomile se začulo huktanje, koje je hitro prešlo u nervozan smeh kada je Bardzli poskočio, besan,

spreman da preusmeri svoju agresivnost na onoga ko je izazvao taj grozni bol. Onda je video ko je vinovnik. Dečak, daleko manji i mršaviji od njega, mirno mu je uzvraćao pogled, s očima hladnim i mračnim kao kamenje zaleđeno u blatu, s rukama ponovo zavučenim duboko u džepove. Gomila se hitro raštrkala u manje grupe. Već je počinjala fudbalska utakmica dok se Bardzli povlačio ka svlačionici, obećavajući neku strašnu osvetu posle časova, ali ni sam u to ne verujući. Dečak na zemlji pridigao se i počeo da popravlja razdrljenu uniformu. Ništa nije rekao, ali je nervozno odmerio svog spasioca dok je vezivao kravatu i prevlačio rukavom preko balave usne. Crnokosi dečak ga je već viđao, ali nikada nisu razgovarali. Bio je godinu dana mlađi, verovatno mu je bilo tek dvanaest, a različiti razredi nisu se gotovo uopšte mešali. Svetlosmeđa kosa bila mu je neobično uredno počešljana, s razdeljkom, i često se mogao videti u nekom kutku, kako mu bledoplave oči sa zavišću proviruju iza knjige, kako posmatraju razne igre u kojima za njega nema mesta. Bio je krupno dete, bar za pola glave viši od većine ostalih u svom razredu a uz to i veoma snažan, ali je bio spor u svemu što je bitno. Verovatno nije uradio ništa posebno da se zameri Bardzliju, ali zar je to uopšte važno. Stariji dečak je gledao, osmehujući se, dok je ovaj vadio smeđ plastičan češalj, pa ga provlačio kroz svetlosmeđu kosu, istresajući komadiće sitnog šljunka s igrališta. I on je sam, naravno, imao češalj, ali je njegov bio metalni; to je mnogo više kul, i koristio ga je uglavnom za tuče češljevima na pauzi za ručak, gde je bio neprikosnoveni šampion. Te tuče bile su surovija verzija „crvenih rukavica” ili igre „papir makaze kamen” i nečija šaka je mogla očas posla da bude sva krvava. On je bio šampion ne zato što je bio brži od svih ostalih, već zato što je duže mogao da trpi bol. Kada bi se na to rešio, mogao je da trpi veoma velik bol. Smeđokosi dečak je pažljivo stavio češalj u unutrašnji džep sakoa, nervozno se nakašljao, pa mu se na licu pojavio osmeh, što se retko viđalo. Brzo je nestao, kada mu nije uzvraćeno osmehom. Umesto njega pružio je ruku, primetno bez krasti i ožiljaka. „Hvala ti... što si to uradio. Ja sam Palmer. Martin...” Žilavi crnokosi dečak, ludi dečak, dečak spreman na sve klimnuo je glavom. Nije se osvrnuo na ruku i izgovorio je svoje ime uz lukav osmeh, kao da otkriva neku prljavu tajnu. Kao da daje poklon koji je zapravo mnogo vredniji nego što izgleda. „Niklin.”

www.leo.rs | 51

Dženi Kolgana

Božić u

Kapkejk kafeu Pridružite se Isi, Ostinu, Perl i Kerolajn dok pripremaju poseban Božić. Isi Rendal, ponosna vlasnica Kapkejk kafea, zaljubljena je i ne može biti srećnija. Okružena je bliskim prijateljima, novi posao joj cveta iako se njene kapkejk saradnice Perl i Kerolajn ne raduju naročito predstojećem snegu i praznicima. Ali kad njenom dečku Ostinu iskrsne poslovna prilika u Njujorku i on odluči da se preseli, Isi mora da se suoči sa time da će imati vezu na daljinu i pita se hoće li njihova ljubav opstati. I kad božićna gužva u kafeu – uz povećanu potražnju za njenim izvrsnim poslasticama – počne da uzima svoj danak, Isi mora da odluči šta joj je najvažnije. Pozdrav od Dženi Zdravo! Iako mi je Vidimo se u Kapkejk kafeu bio trinaesti roman, teže sam ga ostavila iza sebe nego neke prethodne. Možda zato što je to bila najduža knjiga koju sam u životu napisala, zaista sam imala osećaj da sam zavolela njene likove. Uhvatilo me je božićno raspoloženje nakon što je izašla - obožavam Božić - počela sam da pravim božićni kolač i neke voćne pite i zapitala sam se - usput, znam da zvučim potpuno smešno - kako bi ih Isi napravila. Pa sam pomislila da ih zapišem. Osim toga, ako uživate u receptima, lepo je da sakupite nekoliko na jednom mestu za ovo doba godine. Takođe smo ponovo štampali sjajan uvodni vodič bloga The Caked Crusader za pečenje kapkejkova iz prethodne knjige, u slučaju da tek počinjete.

ma’, viknula je Džejn, i zavitlala veštačku nogu preko prostorije.” Dakle. Umesto da se ponavljam, evo brzog pregleda (dobro došli, ako ste novi!). Isi Rendal je izgubila posao u agenciji za prodaju nekretnina, pa je novac od otpremnine uložila u otvaranje Kap- kejk kafea u Stouk Njuingtonu, mešovitom, mirnom kraju Londona (njen deda Džo bio je pekar u Mančesteru i ona je oduvek volela da mesi, pa je odlučila da joj to postane zanimanje).

Čudno, ali iako volim da čitam nastavke, nikad pre nisam nijedan napisala. Mada, nešto mi se ponekad ne sviđa kod njih, pa sam se trudila da izbegavam pasuse kao što su: „Džejn je ušetala u sobu. ‘Zdravo, Džejn!’, rekao je Piter. ‘Kako se osećaš nakon što su te ostavili u onoj olupini pa si morala da učestvuješ u kanibalizmu, a zatim te je pokupio delfin i dovezao kući, gde si se udala za svoju pravu ljubav, za koju se na kraju ipak ispostavilo da ti nije brat?’ ‘Dobro’, odgovorila je Džejn.”

Zaposlila je Perl Makgregor, koja odgaja Luisa uglavnom kao samohrana majka, mada njegov tata Bendžamin Kmbota s vremena na vreme navrati; i Kerolajn, koja se razvodi od bogatog muža. I Isi je raskinula s dečkom Grejemom, prodavcem nekretnina, koji je bio užasan, i započela vezu sa Ostinom Tajlerom, zaposlenim u obližnjoj banci, koji odgaja svog brata Darnija nakon smrti roditelja. Ostinu je ponuđen novi posao preko okeana, ali sve je odloženo - sad je već prošlo više od godinu dana od prošle knjige, ako to ima smisla. Dakle, u svakom slučaju, Luis sad ima četiri godine i ide u zabavište, Darni ima jedanaest i pohađa peti razred, a Isina najbolja drugarica Helena, bolničarka, dobila je bebu sa svojim dečkom, doktorom Ašokom.

Takođe sam pokušala da izbegnem i suprotno, ono čega morate sami da se setite (hajde, svi smo veoma zauzeti), na primer: „‘Ovde je gore nego na Bermudi-

Nadajmo se da smo svi spremni! Mnogo se zahvaljujem BBC Buksu i Deliji Smit što mi je dozvolila da upotrebim njen recept. I još jedno hvala blogu

52 |

The Littlee LLoaf oaff za recept u petnaestom poglavlju. g gl Više recepata potražite tra na http://thelittleloaf.wordpress.com. p Javite nam mn na www.facebook.com/jennycolganbooks lg ili @jennycolgan an na Tviteru ako isprobate isp neki ki recept, i želim vam najsrećniji eć od svih h Božić Božića. e, Dženi D Najtoplije želje, e Napomena spisateljice Sve ove recepte uspešno p sam isprobala, mnogee i više puta, i to veoma lakomo. mo Ako imate vremena da pravite ra božićni kolač četiri nedelje pomaže! de unapred, d, to zaista z až Dobro zapamtite: visinski vi kolači ači su veoma, veoma om slatki na zemlji. Sedela sam tako, iznad zn mene imela (Bledozelena, n nežna imela), Poslednjaa sveća je prigušeno gorela, Sneni e plesači su otišli svi, Dok ok jedna sveća i dalje gori, Sa svih vi strana su vrebale sene: e: Neko je došao i poljubio mene. e

volite malo daa se pravite važni i da se vašim ko kolačima dive umesto daa ih jedu. Ne, ovo je staromodan,, m mekan, lepljiv medeni kolač. ko Priprema ne traje dugo, alili bićete zadovoljni kad gaa napravite. Napomena! Nauljite ul posudu u pre ne nego što je napunite ap melasom. Inače ćetee se s opasno posvađati posva s vašom mm mašinom za pranje suđa. 50 g belog šećera 50 g smeđeg šećera 120 g putera 1 jaje 180 ml melase r 300 g samorastućeg brašna k za pecivo 1 kafena kašičica praška ta u prahu 1 supena kašika cimeta 1 supena kašika đumbira mb u prahu (ili malo više ako o želite)

Imela, Volter de la M Mer

1/2 kafene kašičice e mlevenog karanfilica (ja sam m samo ubacila „srećan“ n karanfilić)

Prvo poglavlje

1/2 kafene kašičice ssoli

Medeni kolač

60 ml vruće vode

Ovo testo nije za medenjake-čovečuljke, čov jer za njih jih pre treba recept zaa keks pošto moraju da ostanu tvrdi di i hrskavi. A, nije ni za medenjake kućice, osim ako nemate at beskrajno mnogo o sslobodnog vremena i (recimo to tiho) ho

Rernu zagrejte naa 175 1 C/oznaka za gas 3. Namastite e pleh za veknu ili četvrtastu vr tepsiju, Penasto umutite šećer š i puter (sve to možete i u po-sudi za mikser), zatim m dodajte jaje i melasu,

www.leo.rs | 53

Umešajte začine, prašak za pecivo, brašno i so, U mutite u vlažnu smesu. Dodajte vodu, zatim prespite u pleh za pečenje i pecite 45 minuta, Odozgo možete posuti šećerom za glazuru, ili napravite glazuru od šećera, ili kolač samo isecite takav kakav jeste — pravi slastan, lepljiv božični medenjak. Slobodno poslužite onima koje volite. Miris cimeta, narandžine kore i đumbira ispunio je vazduh u kome se već osećala jaka aroma kafe. Kiša je napolju pljuštala o velike izloge na bledoj žutozelenoj unutrašnjosti Kapkejk kafea, ušuškanog u sivo kameno pročelje odmah pored gvožđare i iza ograđenog drveta, koje je tog ledenog popodneva izgledalo smrznuto i golo. Isi je spustila sveže kapkejkove sa kesten-pireom, ukrašene sićušnim zelenim lišćem, duboko udahnula od sreće i zapitala se je li prerano da počne da pušta disk Srebrni zvončići. Vreme je bilo neobično blago veći deo novembra, ali zima je sad zaista hvatala zalet. Mušterije su pristizale utučene i izmučene jakim vetrom, ubacivale kišobrane u korpu pored ulaznih vrata (toliko kišobrana je zaboravljeno da je Perl izjavila kako bi mogli, ako zapadnu u finansijske poteškoće, početi da prodaju polovne kišobrane), a onda bi na pola puta prekinule borbu s jaknama čim bi im topao miris stigao do nozdrva. I Isi bi videla kako ih obuzima: ramena, povijena pod kišom, lagano bi se ispravljala u prijatnoj unutrašnjosti kafea; napeta, razdražljiva londonska lica bi se opustila i osmeh im zaigrao oko usana dok su prilazili staromodnoj staklenoj vitrini sa dnevnim izborom poslastica: visoko naslagani kapkejkovi sa najboljim prelivom od putera menjali su se svake nedelje u zavisnosti od Isinog raspoloženja, ili od toga što su joj upravo dojavili gde ima najboljih mahuna vanile ili odličnog šipka, ili je samo osetila potrebu da malo luduje s puslicama od lešnika. Ogroman bučan narandžasti aparat za kafu (boja je u potpunosti odudarala od bledozelenih, sivih i cvetnih nijansi samog kafea, ali morali su da ga kupe jer je bio jeftin i radio kao sat) šištao je u pozadini, vatrica je veselo gorela (Isi bi više volela drva, ali bilo je zabranjeno, pa su imali gorionik na gas); bilo je novina na stalku i knjiga na policama; imali su bežični internet i udobne ćoškove u koje si mogao da se zavučeš, kao i dugačak sto za koji su mame mogle da sednu s kolicima a da drugima ne zakrče put. Ljudi su se smeškali i trebalo im je vremena da se odluče. Isi je volela da ih nutka onim što su imali u ponudi i da objašnjava sastojke: kako je gnječila jagode a onda ih ostavila u sirupu za pitice od jagoda, kakve su pravili leti; ili cele borovnice kakve je stavljala na letnje voćne kapkejkove; ili, kao sada, kad je nudila mušteriji da pomiriše novu turu sa svežim karanfilićem. Perl je jednostavno puštala ljude da izaberu. Morale su da se postaraju da se Kerolajn dobro naspava ili je umela da bude pomalo

54 |

živčana i otkriva broj kalorija svakog kolača. To je Isi veoma ljutilo. „Reč na ‘k’ je zabranjena u ovom kafeu”, rekla bi. „Ljudi ne dolaze ovamo da bi neko u njima budio osećaj krivice. Dolaze da se opuste, predahnu, posede s prijateljima. Ne trebaš im ti da prigovaraš o zasićenim mastima.” „Samo se trudim da budem korisna”, branila se Kerolajn. „Privreda je u teškoćama. Znam koliko moj bivši muž izbegava plaćanje poreza. Neće biti dovoljno novca za kardiološka odeljenja, to je sve što hoću da kažem.” Perl se pojavila iz kuhinje u podrumu sa još jednim poslužavnikom medenih čovečuljaka. Prvi su u roku od nekoliko trenutaka razgrabila deca dok su se vraćala iz škole, oduševljena njihovim malim leptir-mašnama i bojažljivim izgledom. Videla je da Isi stoji s pomalo sanjalačkim izrazom dok je posluživala dve rolnice s cimetom i vreli late čoveku s velikim stomakom, u crvenom kaputu i s belom bradom. „I ne pomišljaj”, dobacila joj je. „Šta?”, pitala je Isi s osećajem krivice. „Da započneš čitavo ludilo oko Božića. To nije Deda Mraz.” „Mogao bih biti”, pobunio se starac. „Otkud znaš?” „Jer bi u ovo doba godine imao pune ruke posla”, odvratila je Perl i pažnju ponovo preusmerila na svoju gazdaricu. Isine oči su nevoljno odlutale do staklene tegle sa šećernim štapićima koji su se nekako našli pored kase. „Novembar je!”, rekla je Perl. „Upravo smo rasprodali kapkejkove „Gaj Foks”, sećaš se? I ne teraj me da te podsećam koliko mi je trebalo da poskidam svu paučinu iz Noći veštica.” „Možda je trebalo da je ostavimo tamo kao lažni sneg”, pitala se Isi. „Ne”, rekla je Perl. „Glupo je. Ovi praznici tako dugo traju i svima se smuče i potpuno su preterani i neprikladni.” „Uf, gluposti”, pobunila se Isi. Ali Perl se nije dala otrgnuti od svog lošeg raspoloženja. „I to je teško doba za svakoga”, ubacila se Kerolajn. „Rekla sam Hermiji da će poni možda morati da ode ako joj otac ne odustane od svojih zamisli.” „Kuda da ide?”, pitala je Perl. „U večna lovišta”, odvratila je Kerolajn brzo. „U međuvremenu, on ide na Antigvu. Antigvu! Je li mene ikad vodio na Antigvu? Ne. Znaš kakva je Antigva”, obratila se Perl. „Otkud znam?”, pitala ju je ona. Umešala se Isi. Kerolajn je bila dobra, vredna radnica, ali očito joj je nedostajao čip za osetljivost otkako ju je napustio muž, a sad je pokušavao i da joj smanji alimentaciju. Kerolajn je ranije poznavala samo veoma lagodan

život. Zarađivanje za život i mešanje sa običnim ljudima i dalje je pomalo smatrala smešnom novinom. „Dakle, skoro je poslednja nedelja novembra”, rekla je Isi. „Svi ostali prave crvene čaše i šešire za Deda Mraza i zvončiće. Iskreno, London nije pravo mesto za tebe ako želiš da pobegneš od Božića. Tu se Božić najlepše slavi na svetu, i želim da i mi budemo deo toga.” „Ho-ho-ho”, oglasio se debeljko s belom bradom. Pogledale su u njega, a zatim jedna u drugu. „Prestani”, rekla je Perl. „Ne, nemoj!”, dobacila je Isi. Bila je tako uzbuđena zbog Božića ove godine; imala je toliko toga da slavi. Od Kapkejk kafea se neće baš obogatiti, ali plivali su. Njena najbolja drugarica Helena i njen partner Ašok će im se pridružiti s njihovom skakutavom (a zaista je bila veoma skakutava) jednogodišnjom Čadani Imeldom, a možda dođe i Isina majka. Poslednji put kad se Isi čula s Marijan, u septembru, ona je bila na grčkom ostrvu i prilično dobro zarađivala podučavajući jogi žene koje su se pretvarale da učestvuju u mjuziklu Mama Mia. Marijan je bila slobodna duša, što je trebalo da je učini romantičnom, ali zato nije uvek bila naročito pouzdana kao majka. A onda, tu je bio i Ostin, Isin predivni, rasejani dečko sa rasparenim čarapama i osećajnim izrazom lica. Imao je kovrdžavu kosu i zelene oči, naočare s debelim okvirima koje je često stavljao i skidao dok je razmišljao, i Isi bi srce poskočilo u grudima svaki put kad bi pomislila na njega. Vrata su ponovo zazvonila i propustila novu bujicu mušterija: mlade žene koje su ušle da malo sednu posle prilično rane božićne kupovine. Kese su im bile prepune šljokica i ručno rađenih ukrasa iz radnjica u lepoj lokalnoj prometnoj ulici, a rumeni obrazi i mokra kosa pokazivali su da su sa sobom unele i hladnoću dok su otresale kapute i odmotavale šalove. Možda samo jedna traka novogodišnjih lampica iznad aparata za kafu, pomislila je Isi. Božić u Londonu. Najbolji na svetu. Božić u Njujorku, pomislio je Ostin, gledajući iznad i oko sebe, zanesen. Zaista je bio nešto posebno; uzbudljiv baš kao što se i priča. Padao je prvi sneg, i svaki izlog je osvetljen preteranim ukrasima i raskošnom robom. Rejdio siti mjuzik hol imao je jelku visoku nekoliko spratova i predstavu koju je izvodila trupa Rokets - osećao se kao da je propao kroz vreme i pojavio se u filmu iz pedesetih. Uživao je, nije mogao da mu odoli. U Njujorku se osećao kao dete, iako se ovde od njega očekivalo da bude veoma odrastao. Bilo je tako uzbudljivo. Banka ga je poslala ovamo da „vežba razmenu ideja” pošto je američki ogranak očigledno zahtevao nekog smirenog a ne „usranog umetnika”. Izgleda da se Njujork umorio od svojih poludelih bankara, spremnih na svakakve rizike i sad im je očajnički trebao neko sa uravnoteženom glavom da im se ne bi sve raspalo. Ostin je bio pomalo neorganizovan i nestrpljiv s papirologijom, ali retko je davao za-

jmove koji su loše prošli, i umeo je dobro da uoči s kim je vredelo rizikovati (među njima je svakako bila i Isi) a ko je došao da mu prodaje prazne snove i najnoviji upravljački žargon. Bio je siguran radnik u finansijskom svetu koji je izgleda postajao sve luđi. Isi mu je pomogla da se spakuje, jer on inače ne bi umeo da upari čarape. Poljubila ga je u čelo. „Dakle, vratićeš se pun neverovatnih njujorških mudrolija i svi će morati da se saginju i klanjaju ti se, i postaćeš kralj banke.” „Mislim da oni nemaju kraljeve. Možda i imaju. Još se nisam popeo na te cenjene visine. Želim ogromnu krunu, ako imaju.” „I jedan onakav štap. Za udaranje.” „Zar oni za to služe?” „Ne znam kakva je svrha biti kralj, ako ne možeš da udaraš štapom”, istakla je Isi. „Sasvim si u pravu”, složio se. „Takođe ću tražiti i lažni hermelin.” Nežno ga je kvrcnula po nosu. „Kako si ti mudar i milostiv kralj. Pogledaj me!”, rekla je. „Ne mogu da verujem da ti pakujem čarape. Kao da te šaljem u internat.” „Ooo, hoćeš li ti biti moja stroga nadzornica?”, zadirkivao ju je. „Danas si izgleda opsednut udaranjem, ili šta? Jesam li morala ovoliko da čekam da mi pokažeš svoju perverznu stranu?” „Ti si prva počela, perverznakinjo.” Odvezla ga je na aerodrom. „A onda ćeš se vratiti i brzo će doći Božić!” Ostin se nasmešio. „Stvarno ti ne smeta da sve odradiš kao i prošle godine? Zaista?” „Zaista?”, ponovila je Isi. „Iskreno, prošle godine je bio najbolji Božić koji sam ikad imala.” I stvarno je tako mislila. Prvi put kad joj je majka otišla - ili prvi put kojeg se jasno sećala a da joj nije bilo zbrkano u glavi - imala je sedam godina, i pisala je pismo Deda Mrazu, pažljivo vodeći računa o pismenosti. Majka je bacila pogled preko ramena. Prolazila je kroz jedno od težih razdoblja u životu, što je obično bilo praćeno s mnogo pritužbi na mančestersko vreme i mračne večeri i prokleto lišće. Džo, Isin deda, i Isi razmenjivali su poglede dok je Marijan koračala gore-dole kao tigrica u kavezu, a zatim se zaustavila da pregleda Isin spisak. „Lični gajdaš? Zašto bi želela gajdaša? Nismo čak ni Škotlanđani.” „Ne”, objasnila je Isi strpljivo. Njenu majku nisu zanimali kolači i hrana uopšte, osim ako nije bio u pitanju mung pasulj ili tofu - što se nije moglo pronaći u Mančesteru osamdesetih godina dvadesetog veka - ili neka

www.leo.rs | 55

druga pomodna ludorija o kojoj je čitala na loše štampanim brošurama o alternativnim načinima života, na koje je bila pretplaćena. „Šećernog gajdaša. Deda mi ne da njegovog.” „Prevelik je i stalno ga kidaš”, gunđao je deda Džo, zatim joj je namignuo da joj pokaže kako zapravo nije ljut. „Mada je onaj karamel preliv koji si napravila bio prilično dobar, devojčice.” Isi je blistala od ponosa. Marijan je pogledala dole. „Rukavice za rernu s likovima iz Mog malog ponija... Draga moja, mislim da takve ne prave.” „Trebalo bi”, izjavila je Isi. „Ružičasta činija za mešenje... Svet devojčica... šta je to?” „To je lutkina glava. Za šminkanje.” Isi je čula kako druge devojčice u razredu razgovaraju o tome. To su sve dobijale. Nije čula da je neko želeo činiju za mešenje. Zato je odlučila da bi bilo bolje da im se pridruži. „Nanosiš šminku na plastičnu glavu?”, pitala je Marijan, koja je imala savršenu kožu i nikad u životu nije koristila šminku. „Zašto? Da izgleda kao uličarka?” Isi je odmahnula glavom, blago crveneći. „Ženama nije potrebna šminka”, nastavila je Marijan. „To služi samo da se udovolji muškarcima. Savršeno si dobra takva kakva si, razumeš? Ovo unutra se računa.” Oštro je kucnula Isi po slepoočnici. „Bože, ova prokleta zemlja. Zamisli, prodaju šminku deci.” „Ne vidim u tome neku veliku opasnost”, ubacio se deda Džo. „To je barem igračka. Ostalo je sve pribor za rad.” „O, gospode, toliko mnogo stvari”, nastavila je Marijan. „Komercijalizacija Božića je odvratna. Izluđuje me. Svi se prežderavaju i razboljevaju i pretvaraju se kao da imaju savršene proklete porodice kad svi znaju da je to potpuna laž jer živimo pod Tačerkinom čizmom i bomba bi mogla da eksplodira svakog trena...” Deda Džo joj je uputio upozoravajući pogled. Isi bi se veoma uznemirila kad bi Marijan govorila o bombi ili galamila o tome kako će je odvesti u Grinhem komon, ili je naterati da nosi bedž protiv nuklearnog naoružanja u školu. Zatim je smireno nastavio da maže puter na hleb, koji su jeli uz supu od repe. (Marijan je uporno zahtevala veoma jednostavno povrće; deda Džo ih je snabdevao šećerom i ugljenim hidratima. Bila je to uravnotežena ishrana, ako su se računale obe krajnosti.) Isi se na kraju ipak nije potrudila da pošalje pismo, nije čak napisala ni ime, koje je tada imalo veliko srce iznad slova „I” jer su tako radili i svi njeni prijatelji. Dva dana kasnije Marijan je otišla i ostavila pismo za sobom. Dušo, treba mi sunca na licu inače ne mogu disati. Želela sam da te povedem sa sobom, ali Džo kaže da ti

56 |

je škola potrebnija od sunca. S obzirom na to da sam ja školu napustila sa četrnaest, ne mogu to sama da uvidim, ali zasad je bolje da uradimo kako on kaže. Želim ti srećan Božić, dušo, i vidimo se uskoro. Pored pisamceta nalazila se potpuno nova, neotpakovana, sjajna kutija „svet devojčica”. Isi je kasnije u životu postala svesna da je majku to moralo nešto koštati - nešto više od novca - ali onda joj se nije tako činilo. Uprkos dedinom trudu da je zainteresuje, ostavila je kutiju neotvorenu u uglu spavaće sobe i nikad se njom nije igrala. Oboje su se probudili rano na Božić, Džo iz dugogodišnje navike, Isi od uzbuđenja, iako je bila svesna da će se druga deca koju je poznavala buditi uz svoje mame, a verovatno i tate. Džou se srce cepalo dok je gledao kako se trudi da joj to ne smeta, i dok je odmotavala novu činiju za mešenje i lepu malu mutilicu za decu, i najmanje tiganje koje je mogao da nađe, i dok su zajedno pravili palačinke pre odlaska u crkvu u nedelju ujutru, gde su se pozdravljali s brojnim prijateljima i komšijama, srce mu se ponovo slomilo kad je video da deo nje zaista nije mario; čak i tako mala, već je bila naviknuta da je izneveri neko ko je najviše trebalo da bude uz nju. Pogledala ga je, blistavih očiju, dok je okretala palačinku. „Srećan Božić, dušo”, rekao je i nežno je poljubio u glavu. „Srećan Božić.” Ostin je imao svoje razloge što je mrzeo Božić. Nije se ni trudio nakon onog prvog, posle pogibije roditelja, kad maleni Darni nije plakao, nije vikao, nije jadikovao, već je samo ćutke sedeo i zbunjeno zurio u smešno veliki broj poklona dobijenih od svih koje je poznavao, nagomilanih u uglu sobe. Nije želeo da otvori nijedan. Ostin ga nije krivio. Na kraju su isključili telefon (nakon što je Ostin odbio bezbrojne pozive, svi su zvali da ih sažaljevaju, i bilo je nepodnošljivo) i vratili se u krevet da gledaju Transformerse na kompjuteru i jedu čips. Gledanje smešnih džinovskih robota kako razbijaju sve živo nekako je bilo najsličnije njihovom raspoloženju, i otada su svake godine radili nešto slično. Ali prošle godine on i Isi su tek započeli vezu, i bili su tako obuzeti jedno drugim, bilo im je predivno. Čitavu večnost je razmišljao kakve poklone da joj kupi, i potpuno ju je oduševio: haljina za izlazak iz njene omiljene vintidž radnjice u Stouk Njuingtonu i lep par cipela u kojima nije mogla da hoda. Čudno, nije bila toliko bitna činjenica da ih je kupio, već ono što su one predstavljale: izlaske i zabavu, što je bilo teško izvodljivo kad radiš od jutra do mraka. „Mislila sam da ćeš mi kupiti kecelju”, rekla je dok je isprobavala plavo-zelenu haljinu koja joj je savršeno pristajala. „Ili mikser ili tako nešto. To mi kupuju svi ostali! Ako dobijem još jednu teglu za kapkejkove, počeću i njih da ih prodajem.”

I na dnu torbe, kupljene od njegovog bonusa - jedini je u celoj banci dobio bonus te godine, prisetio se - male, ali besprekorno rezane, dijamantske minđuše. Oči su joj se raširile i nije uopšte uspela da progovori. Otada ih je nosila svakog dana. I užasno su razmazili Darnija igricama (Ostin) i knjigama (Isi), i gledali su televiziju u pidžamama i večerali dimljenog lososa i pili šampanjac u jedanaest, dok je vreme napolju bilo previše grozno da bi neko čak i spomenuo šetnju, a sutradan je Isi pripremila izvrstan ručak... zbog Isi je... sve ponovo bilo dobro. Učinila je da sve bude zabavno; njihov lični Božić. Nije preterivala s ukrašavanjem, nije ih uvlačila u društvene igre ili blesave šešire, niti ih je vukla u crkvu ili duge šetnje, kao što bi to uradile tetke. Razumela je i ispoštovala njihovo pravo da gledaju Transformerse po čitav dan u pidžamama i ljupko im se pridružila dok su to radili. „Jedva čekam Božić”, rekao je Ostin na aerodromu. „Ali voleo bih da dođeš u Njujork.” „Jednog dana”, odgovorila je Isi, koja je čeznula za tom posetom više od ičega. „Idi i budi pametan i divan i sve ih očaraj, a onda nam se vrati pravo kući.” I sad se nalazio nasred Menhetna, dok je Darni ostao u Londonu sa Isi. Pre godinu dana sama pomisao na to da ostavi svog tvrdoglavog, natprosečno inteligentnog, super- lukavog jedanaestogodišnjeg brata s bilo kim osim s naoružanim mobilnim timom i grupom veterinara s pištoljima za umirenje bila bi krajnja ludost. Darni je menjao škole i vrteo starijeg brata oko malog prsta nakon smrti roditelja u saobraćajnoj nesreći. Ostin je smesta odustao od studija i zaposlio se u banci kako bi im sačuvao krov nad glavom i sprečio da mu brata oduzme Centar za socijalni rad ili brojne dobronamerne tetke. Darni zauzvrat nije bio naročito zahvalan. Ipak, nekako, nakon što je bio otvoreno grozan prema svim Ostinovim devojkama - devojkama koje su gugutale nad Darnijem i zaljubljeno gledale visokog, zgodnog Ostina, od čega se Darniju povraćalo - zaista je zavoleo Isi. I to što se toliko dopala Darniju bilo je prvo što je i Ostina privuklo - pored njenih krupnih očiju, punih usana i vedrog smeha. Sad je mislio na njih zajedno u kućici koja je bila, iskreno, pomalo zapuštena dok su njih dvojica živeli kao momci, ali je sad pod Isinim okriljem postala udobna i prijatna, pa je osetio iznenadnu potrebu da je pozove. Bio je krenuo na sastanak i, pošto nije verovao da će se snaći u podzemnoj železnici, rešio je da ide peške. Pogledao je na sat: jedanaest sati pre podne. To je značilo četiri posle podne u Londonu. Vredelo je pokušati. „Hej.” „Hej”, rekla je Isi dok se s mukom penjala uz stepenice s vrećom od pet kila najfinije mlevene etiopljanske mešavine. Ljudi su stajali u redu za popodnevnu kafu koju su nosili sa sobom ili poslasticu posle škole, ali svejedno je bila oduševljena što ga čuje. „Šta ima?”

„Guraš li možda puding od šljiva u gubicu?”, zadirkivao ju je Ostin. „Ne želiš ništa da bacaš.” „Ne guram”, odvratila je ljutito i spustila kafu na pult. „Da, zdravo, mogu li da vam pomognem?” „Imate li božićni kolač?” Isi je izvila obrve na Perl. „Još ne”, odgovorila je. „Navodno, mali Isus bi zaplakao da počnemo sa slavljem deset sekundi pre zvaničnog početka Adventa.” „Kakva šteta.” „I jeste.” „Nemoj se podsmevati mojim uverenjima”, frknula je Perl. „Dakle, ja sam još tu, visim na neverovatno skupom mobilnom telefonu iz Njujorka”, javio se Ostin. „Izvini, ljubavi”, rekla je Isi dok joj je mušterija pokazivala, blago razočarana, na kapkejk s višnjom na vrhu. Neće biti razočarana, pomislila je Isi, kad stigne do ušećerene višnje skrivene unutra. „Kako je tamo?” „O, neverovatno!”, odgovorio je. „Mislim, prosto je čarobno. Svetla svuda, ljudi se kližu u Rokfeler centru... to je ona ogromna zgrada s klizalištem napolju, puno je klizača i stvarno su dobri, muzika svira na uglovima ulica, a Central park je sav osvetljen tim čudesnim svetlima, i možeš krenuti na vožnju u kočijama kroz njega, s ćebetom i imelom i... pa, jednostavno je čarobno i neverovatno.” „Ooo, stvarno. Šteta. Grrr, tako bih volela da sam tamo. Nemoj tako dobro da se provodiš bez mene!” Nešto joj je palo na pamet. „Je li supersjajno? Jesu li svi smrtno ljubazni prema tebi? Neće ti ponuditi posao, zar ne?” Odjednom je u grudima osetila strah da će se on preseliti. Da to čuje, njena najbolja prijateljica Helena prestala bi da doji na devedeset sekundi i pobunila se da je to glupo, što bi se od nje i očekivalo. Ona je sedela tu s Ašokom, a on je jurio da joj ispuni svaku želju blistajući od sreće što je uspeo da osvoji tako veličanstvenu nagradu kao što je ona, sa njenom divljom dugom crvenom kosom i raskošnim grudima; ona se probijala kroz život i usput obarala slabije smrtnike. Isi jednostavno nije bila tako samouverena. „Ne”, odgovorio je Ostin. „Samo me vodaju okolo, razmenjujemo ideje, bla-bla.” Mislio je da je bolje da joj ne spominje kako ga je neko iz administracije pitao je li istina da zatvaraju polovinu londonskih ogranaka. U bankarstvu je bilo više podmetanja i tračarenja nego u kapkejk kafeu Štrikaj i ogovaraj, a to nešto govori. Isi je pokušavala da spreči da joj misli izlete pred rudu. Šta ako ga žele? Šta bi ona radila s kafeom? Nije ga mogla ostaviti. Nije mogla samo da ode i ostavi sve za šta je tako vredno radila. Ali ako se Ostin zaljubio u taj neverovatni, čarobni Njujork, a ona je bila zaljubljena u Ostina... dakle. Bila bi u neprilici. Ne. Glupo je razmišljala.

www.leo.rs | 57

ŽOAO ALMINO

SLOBODAN GRAD Priču o Slobodnom gradu, vremenskom predgrađu Brazilije, prenosi odrasli pripovedač u obliku blogova na internetu, kao sećanje na svoje detinjstvo, na sudelovanje u nastajanju buduće brazilske prestonice. Prašina, blato, drvene kolibe, na ogromnom, brisanom prostoru ka kojem hrle građevinari, radnici i poslovni ljudi sa svih strana Brazila da slobodno trguju i bogate se dok ne niknu bulevari, hoteli, stambeni blokovi i ministarstava novog grada, zaštićeni je prostor u kojem dečak odrasta i kojeg upija. Iza storgog katoličkog vaspitanja, Brazilija pedesetih godina, za dečaka koji je se seća, znači i otkrivanje onog što je zabranjeno, prepuštanje strastima, prepoznavanje tipičnog temperamentnog latinskog mentaliteta. Slušajući ispovest svoga oca na samrti, pripovedač sklapa kockice segmenata priče o neobičnom momku Valdivinu, njegovoj misterioznoj smrti, očevoj umešanosti, političkim i poslovnim uticajima, razjašnjavajući tako i svoj odnos sa ocem, i svoju ambivalentnu vezanost za taj čudan grad.

Da, Brazilijo. Divih se vremenu što tvoju besprekornu matematiku već odavno godinama prekriva. Paulo Leminski A u sećanju tvome stajahu devičanski čiste tvrđave za boj spremne. I sve se to, da bi ga u pravo vreme otkrili i zadobili, isprva načini neznanim i čudnim... Ovaj veliki grad biće najuzvišeniji na svetu. Gimarais Roza Baš kao i neimari Brazilije, i ja sam sebe smatrao „graditeljem katedrala”. Žuselino Kubiček PREDGOVOR Kako rekonstruisati nastanak Brazilije iz subjektivnog ugla? Postoje podaci iz istorijskih zapisa, ali oni lako mogu da zamagle smisao uloga pojedinih učesnika u tom procesu. Štaviše, oni mogu i da izbrišu subjektivne razloge koji su delanje tih učesnika učinili snažnijim, a zapisi o tome, ako uopšte i postoje, nepotpuni su i raštrkani po raznim izvorima. Zato se roman Slobodan grad Žoaa Almina našao pred izazovom koji uvek odlikuje sticanje znanja putem književnosti: ispričati, pomoću fikcije, i ono što se nije dogodilo, ali je moglo da se dogodi uz već

58 |

poznate istorijske činjenice. Roman poseduje tu povoljnost da njegov pripovedač meša nezrelu vizuru dečaka sa sazrevanjem odraslog čoveka koji ga piše decenijama kasnije, godine 2010, služeći se čak i komentarima sa bloga. To su književne maštarije, koje lebde između prošlosti i sadašnjosti, i to tako da se još i povezuju sa starom tehnikom novinarske naracije, iste one koja je danas osnova za pisanje televizijskih serija. Pripovedač sam stvara svoja sećanja sklapajući mozaik od slika koje su se nagomilale njegovim posmatranjem, a posmatrao je, kako tvrdi, kroz male „pukotine”. Nisu to samo pukotine na vratima i zidovima, nego i u nepotpunom prikupljanju podataka, u posmatranju događaja i u ličnim ispovestima drugih, bile one zapisane ili ne. Čitanje Slobodnog grada dovodi nas do saznanja o tome koliko je bila problematična izgradnja najuzvišenijeg grada na svetu - što je jedan od epigrafa ovog romana, preuzet iz jedne pripovetke Gimaraisa Roze. Čitanje nas dovodi i do zaključka o tome koliki je značaj pojedinačnih učesnika u izgradnji, ljudi kojima je sama ta izgradnja bila motiv. Za mnoge je ona bila sanjarenje po danu, volja da se veruje u mogućnost ostvarenja, uz oslanjanje na projekte. A bili su to i pravi noćni snovi, naličje tog dnevnog sanjarenja nastalo usled brojnih nedostataka i usled stalnog gledanja u budućnost. Ono što je važno, kako tvrdi sam pripovedač, jeste volja idejnih tvoraca i preduzetnika koji su radili na velikom projektu

izgradnje najuzvišenijeg grada na svetu. Ta je volja „gvozdena”, ona čini da „brod mirno plovi morem dok ne stigne do neke luke, pa makar to i ne bila ona luka u koju smo nameravali da uplovimo.” Žoao Almino insistira na tome da očuva sva dvojstva koja odlikuju životni put i uplovljava u to more koristeći se najrazličitijom građom i perspektivama, kako u formalnoj razradi priče, tako i pri navođenju ispričanih, izmaštanih ili istorijskih činjenica. Svaka sličnost između tih činjenica stvara (promenljivo) jedinstvo koje pokriva raznovrsnu građu. Kada pripovedač nastoji da to jedinstvo izvuče iz svojih sećanja, on traga za principima razumevanja između činjenica i ljudi, ali linije života koji je ovde kroz fikciju oslikan ne dozvoljavaju da se istaknu njegove najraznovrsnije strane, svetlije ili tamnije, šire ili uže, u zavisnosti od ugla ili širine „pukotina” koje upravljaju pripovedačevim posmatranjem. I tako, kroz „pukotine” u istoriji Brazilije ili u pripovestima ispričanim u ovom romanu, linije na građevinskom projektu grada, koje su isprva bile sasvim jasne, sada se mute. Tišina ili prepreke u komunikaciji između likova čine da i narativno jedinstvo i njihov psihosocijalni identitet budu mnogostruki i protivrečni. To jedinstvo je otvoreno, njegov horizont je prizor slobodnog grada, što podrazumeva raznolikost. Identitet se sagledava kao mnoštvo, kao raznovrsnost karaktera. „Slobodan grad” - valja se podsetiti - bio je nekadašnji naziv za Zastav-

ničko utvrđenje, grad koji je privremeno bio podignut sa namerom da se sruši kad se završi izgradnja brazilske prestonice. Još od svog nastanka, na šta ukazuje Žoao Almino, Braziliju su obuzeli snovi o ličnoj slobodi (želja da se izgrade simbolične „katedrale”), ali i kolektivne ambicije - mitska Brazilija, koja potiče još iz projekata iz doba Carstva, takozvani „Grad na Z”, ideja slična snu Oca Boska. Sa margine se pripoveda o istorijskim i kulturnim činjenicama izgradnje ovog grada, a zacrtana sudbina Zastavničkog utvrđenja biće preokrenuta. „Slobodan grad” nije bio srušen, ali nije ni prevazišao status grada satelita. Polazeći od koncepta susedstva - što je nezaobilazna tema koja prati izgradnju modernih gradova - pripovedač sa periferije proširuje značenje pojma porodične bliskosti. Budući siroče, on za svoje porodične, a potom i društveno-političke vrednosti uzima jedno mnogo šire shvatanje srodstva - „brod” čija jedra pokreću „vetrovi”. Posmatrajući sa margine, luka u koju se nameravalo uploviti biće neka druga, na sličan način kao i kod mnogih političkih aktera koje je pokrenula ideja Brazilije, od Žozea Bonifasija do Žuselina Kubičeka. Svi ti likovi lutalice, nomadi, a ne samo neki od njih, nameravali su da sagrade simbolične katedrale, koje će izniknuti ni iz čega, bez ikakvih resursa, nad širokim poljima brazilske savane. U razradi radnje Slobodnog grada međusobno se prepliću betonske linije modernističkog grada koje nas vode do ambicija jednog Oskara Nimajera ili Lusija Koste, do

www.leo.rs | 59

surovog pragmatizma pojedinih preduzetnika i, kao protivteža koja se sama nameće, čak i do mistične jevanđeljske suštine u vrtu spasa duše. Izgradnja grada mogla bi se dovesti u vezu i sa oblikom aviona iz njegovog pilot projekta, aviona koji sleće na visoravan ne obazirući se na njenu okolinu - na prirodu savane, koju pripovedač opisuje, ali ni na društvene odnose koje je grad sam uspostavio. San kakav je najavio pripovedač usmeren je ka tome da se predeo učini zelenijim, a društveni odnosi slobodnijim, bez stereotipa. Čitanje romana Žoaa Almina omogućava nam i da uvidimo posledice izgradnje nove prestonice, nakon što je ona razvoj čitave države premestila u njenu unutrašnjost, kao i reakcije ličnosti iz političkog i kulturnog sveta koje su tamo boravile. Među njima posebno treba istaći Oldosa Hakslija. Budući zabrinut zbog autoritativnih bioloških i psihosocijalnih determinističkih stavova svog vremena (to jest zbog fašizma, sa kojim se susreo dok je živeo u Italiji), Haksli je odlučio da se otvori za drugačije poglede na svet i načine života koji nadilaze svakodnevicu. Ti stavovi engleskog pisca (od grčenja u Vrlom novom svetu do opuštanja u Vratima percepcije) oslikavaju linije analogne onima na prizoru kosmopolitske i raznolike Brazilije, grada raznovrsnih diskursa i horizonata otvorenih za ceo svet, koji nam Žoao Almino predstavlja i koji - upravo zbog toga - prikazuje kao jedno od uporišta brazilske multikulturalnosti. Benžamin Abdala Žunior UVOD: SEDAM NOĆI I SAHRANA U jednom trenutku sam pomislio da se odreknem onoga što sam istražio i napisao, da ostavim svoja sećanja, strahove i nemire za neke memoare u kojima bih pripovedao samo o vlastitom detinjstvu u Slobodnom gradu, gradu koji je prekinuo tišinu što je milenijuma vladala tom visoravni, ali i da odbacim svoju novinarsku profesiju, da se ne obazirem na susret sa svojom sadašnjom ženom i na rođenje moje troje dece, te da ostavim svoja istraživanja za reportaže i da se usredsredim na očeve reči, reči koje sam naknadno ispravio, nakon razgovora sa tetka Fransiskom na njegovoj sahrani. Ali ne, moja je pripovest zadržala mešavinu mojih sećanja, sećanja moga oca, mojih istraživanja i opaski tetka Fransiske, a počinio sam i tu grešku da pripovest predam jednom piscu koji ju je očistio od tački i zareza, napunio žargonizmima i nasilnim scenama, upozorio me na to da joj treba pridodati moralnu i filozofsku dimenziju, pa me je još i pitao ima li u njoj kakvog naravoučenija, što je meni izgledalo apsurdno, pa sam zato odlučio da je pošaljem izdavaču bez morala, filozofije i naravoučenija, ali me je potom razočarao uštogljen odgovor da se ona ne uklapa u njihovu izdavačku politiku. Pomišljao sam da prodam kola kako bih finansirao objavljivanje, počupao sam svo cveće i ponovo ubacio svoje tačke i zareze, jer nisam mogao da gubim vreme na

60 |

filigransku stilistiku, a smatram i da je prednost biti novinar: kada pišem o Lukreciji kako gleda u pticu, nikada neću reći da vetar nežno miluje njeno lice, niti da joj se lepota pretače u nežan osmeh, niti da joj pogled plovi beskrajem savane ili da zajedno sa pticom jezdi rujnim pustopoljinama. Kad sam već bio na pola puta, jedan kritičar koji je tvrdio da mi je prijatelj, prekorio me je ne samo zbog stila, nego i zbog sadržine, Taj tvoj eksperiment će biti katastrofalan, predvideo je, a to sam predviđanje ja povezao sa našim političkim neslaganjem, jer smo bili na suprotnim stranama, on me je smatrao nazadnim, a i danas kada pored mene prođe, ne pozdravi me, no ja ipak njemu dugujem zahvalnost za ideju da pokrenem ovaj blog i da ovde korak po korak objavljujem priču, kao feljton iz XIX veka - time sam sačuvao kola. Ne osećam potrebu da saznam sve što se događalo u ta vremena, čime sam možda pogrešio, napisao premalo ili previše, znate da sećanja i istraživanja umeju da prevare, tako da je bolje odmah priznati u lice da sam mnoge činjenice zaboravio, a što se tiče onih kojih se sećam, ne znači da ih se uvek sećam sa sigurnošću i precizno, pa zato ovaj tekst čitaoci treba da menjaju, kao da sam ja od svoje priče napravio nekakvu vikipediju, sa jednim jedinim pravilom, a to je da samo ja mogu da dirnem u sećanja svog oca, tetka Fransiske i u svoja sopstvena, dok ostatak - opis činjenica koje nam ostavljaju utisak da smo deo duha vremena - vi, čitaoci bloga, možete slobodno ispravljati, a ako imate nešto da ispričate ili ako želite da ostavite neki komentar, nemojte se ustručavati. Tokom čitavog tog procesa dodavao sam tu i tamo ponečije lično mišljenje i ispravio ono što sam ranije znao, na osnovu publikacija o Braziliji objavljenih zaključno sa ovom, 2010. godinom, postepeno praveći tako velik dug prema Izaijasu P. Fereira da Silva Žunioru, čije delo pruža detaljnu analizu flore, faune i prvih doseljenika, a prati i detalje vezane za izgradnju, što ga čini radom koji je istovremeno istorijski, antropološki i sociološki. Još je veći njegov dug prema tolikim drugima koji su, putem istorijskih podataka, socioloških ili antropoloških analiza, sećanja, svedočenja, ličnih ispovesti u novinama, reportaža, hronika, pesama, pripovedaka, pa čak i romana, pokušali da sačine pano o Slobodnom gradu, poznatom i kao Zastavničko utvrđenje tokom izgradnje Brazilije. Inspiraciju da ovu knjigu objavim pronalazim još i u svom ocu, jer, kad je on pokušavao da pomiri svoje rastuće zanimanje za građevinarstvo sa novinarskim poslom, govorio mi je da i u pisanju ima građevine, pa smo tako slagali ciglu na ciglu, a ja sam godinama potom, pokrenut tom njegovom poukom, ponosno nosio njegovu novinarsku zastavu, i upravo pomoću iste te pouke danas premeštam cigle, kako bih priči dao njen konačan oblik. Najzad, zahvaljujem se na čitanju rukopisa Žoau Alminu, koga sam upoznao 1970. godine, kada je prvi put zakoračio u Braziliju, a od njega potiče i ohrabrenje da

počnem da pišem ovu priču. Do sada je ovo bio jedini post na blogu koji ste vi, čitaoci, prokomentarisali, bilo da hoćete da saznate moje ime ili makar to da li sam ja uopšte Žoao Almino, kao da priča menja svoj smisao u zavisnosti od toga ko joj je autor, nego dobro, ostajem anoniman iz prostog razloga što tako imam više slobode, naročito slobode da budem iskren. Ž. A. PRVA NOĆ: OD A DO Z „Brazilija je roman dostojan pisanja”, rečenica je koju sam izvukao iz jedne od mnogobrojnih svezaka koje je Moasir Ribeiro, moj otac, pohranio u jednu kutiju, dan nakon svečanog proglašenja Brazilije prestonicom, a koja je izgovorena u vreme kada je on prikupljao izjave stranih posetilaca grada u izgradnji. Na naslovnoj strani sveske nalazio se pejzaž u zelenoj, žutoj i plavoj boji, koji je na sredini bio presečen crvenim slovima reči „napred”, uz sliku nekoliko lepih palmi i pet dečaka kako trče prostranim poljima, dobro znajući kuda su se zaputili, svi odeveni u košulje dugih rukava podvijenih do iznad lakata i tričetvrt pantalone, sa šeširićima na glavi i crvenim maramama oko vrata, sa širokim pojasevima o kojima je svako imao po čuturicu za vodu, a onaj u sredini držao je zastavu Brazila zašiljenog koplja, spreman da je pobode u budućnost. Ispod slike su se nalazile dve tanke i jedna deblja linija, u donjem desnom uglu; otac je na toj debljoj napisao „izgradnja Brazilije 1956-1960”, a na te dve tanke „izjave ljudi svetskog glasa”. Morao sam da dobijem očevu ispovest pre nego što umre, što je bio i način da se pomirim sa njim u jednom za njega nezgodnom trenutku i da ispravim grešku što sam toliko dugo bio daleko od njega, zapravo otkako sam ga napustio, šest meseci nakon Valdivinove nesreće, one što se dogodila tokom svađe koju i dalje pokušavam da dokučim, a koja je počela nakon što sam ispričao tetka Fransiski šta su mi bili rekli za oca, ali ona ni onda nije odustala od udaje za njega, Sve je to laž, govorila je, Onda mi ispričaj istinitu verziju, Ne, nemam ja šta da ti pričam, odgovorila mi je. Iskoristivši kao izgovor jednu nesuglasicu oko članka koji sam prethodno bio napisao, tada sam otišao od kuće, na sav glas vičući protiv oca, i preselio sam se kod tetka Matilde, ali sam potom živeo u nedoumicama i osećao potrebu da, pre nego što mi otac umre, razjasnim šta se zapravo dogodilo. Sada, kada je prošlo toliko meseci od onih šest noći koje sam proveo sa ocem, i od sedme, kada je preminuo, pitam se da nisam ja taj koji ga je ubio. Možda zato što hoću da se iskupim za to što mešam rečenice iz njegovih pohranjenih zapisa sa pričama koje sam pročitao i čuo, naročito sa onima koje sam čuo od njega, sve od trenutka kada sam mu u očima primetio radost što sam pokraj njega, a radost se ponekad izražava suzama, kao kada se suočimo sa lepotom, pravdom i dobrotom u čistom obliku. Njegov zamor od ovog sveta i pomirenje

sa činjenicom da je kucnuo čas za odlazak polako su se menjali pod uticajem moje namere da se sa njim pomirim. Nisam mogao da poverujem u sve što mi je pričao, a to „sve” mi je izgledalo nedovoljno, ali priznajem da je on svojim drhtavim glasom pričao mnogo, kao da mu je trebao neko da pred njega saspe priče koje oduvek drži u sebi. Danju bi ćutao, a ja bih ponekad odlazio da ručam sa ženom i decom kod svoje kuće u kraju Lago Sul, nalazio bih se sa prijateljima iz redakcije i odlazio bih u biblioteku Univerziteta u Braziliji da istražujem, ali bih mu uveče čitao naglas, a on bi ispravljao pokoju rečenicu ovde, pokoju onde, i pričao bi mi, nekad sve do zore, mnoge priče o Valdivinu i o zločinu koji se možda nije ni dogodio. Budući da je imao već osamdeset i dve godine i da je bio narušenog zdravlja, otac bi, kada bi zaboravio neki detalj, izmišljao mnoge druge, čak bi i precizne datume izmišljao, ali ne treba zaboraviti da sam i ja lično svedok mnogo toga što se dogodilo dok sam živeo u Slobodnom gradu, od svoje šeste do svoje desete godine, pre nego što sam se sa tetka Fransiskom preselio u malu kuću u bloku W-3 jug u prvoj izgradnji, tako da sam mogao vlastitim sećanjima da ispravim i dopunim očeva, da suvoparne rečenice koje mi je govorio ispunim suncem, prašinom, suzama i strahom, kao i svim ostalim čime treba ispričati priču o Slobodnom gradu: mašinama i traktorima, mešalicama za beton, bagerima, buldožerima, parnim valjcima marke „Tander”, topionicama, dizalicama, kopačicama marke „Frenki” koje su bušile tlo, jednostavnim drvenim daskama, baš kao i noćima, kafanama i prostitutkama. To je priča koju bih mogao da ispevam poput epopeje o ljudima i mašinama što stvaraju novi velegrad, o graditeljima pečalbarima, tolikim pečalbarima, koji su uglavnom bili muškarci što su dolazili bez žena, nadajući se da će ostati da rade u građevinskim firmama, donoseći sa sobom drvene kofere ili samo zamotuljke, noseći limene šolje i noževe okačene o pojas, baš kao što je i Valdivino imao običaj da nosi. Ima šest meseci otkako je otac preminuo i otkako sam odlučio da dovršim knjigu. To su meseci koji su ponekad tugom ispunjavali ove reči, a ponekad su mi i pomagali da iz zaborava iskopam poneku iskru života, dok tražim rečenice po pustinji, a došlo je i dotle da su moji prijatelji iz redakcije primetili da sam ravnodušan prema aktuelnim političkim diskusijama - eto, baš ja, koji sam uvek bio nepomirljiv i borben. Moj život ide dvama različitim putevima: vodim decu u školu, zovem vodoinstalatera da popravi slavinu na lavabou, čistim bazen i, istovremeno, kao da živim u nekom paralelnom univerzumu, sazdanom od jedine i večne priče koju još uvek ne poznajem u potpunosti a koju sam pokušavam da sastavim. Uz ovo poglavlje, koje je skoro gotovo, i ostala koja će tek nastati, puna zabeležaka i u nekim delovima već skicirana, sedim za stolom na terasi, laktova naslonjenih na

www.leo.rs | 61

njegovu staklenu površinu, pušim lulu, pijem kafu ili kampari, slušam kreket žaba u sumrak, prisećajući se drugih nekih žaba, i najednom posmrtni pokrov sve to prekriva, čak i divan pejzaž preda mnom, a ova priča počinje da biva gorka. Zastajem, udišem vazduh, gledam kako svetlost grada treperi nad jezerom, zaranjam u drugi deo sećanja i nastavljam da hodam kroz noć, krčeći puteve po nemiru, i ponekad tako satima ne napišem ni red. A ponekad, pak, pokušavam da obuzdam navalu reči koje u neredu izviru iz nekog živog sećanja, kao kada su mi ispričali detalje o mogućoj Valdivinovoj pogibiji, kada sam osetio da me je tetka Fransiska prevarila i otišao od kuće posvađavši se sa ocem. Najgore od svega je to što mi ovaj blog do sada ničemu nije poslužio, nije bilo nijednog pratioca, nijednog korisnog komentara, možda zato što hoću da prikrijem pravi razlog zbog koga ovde pišem, razlog koji je samo moj, razlog koji ima neko ko rečima pokušava da zamaskira ljudsku patnju i mučeništvo, neko kome su svi bogovi okrenuli leđa, ali on i dalje čeka da dođe preporod i otkrovenje, neko ko se oseća krivim za smrt oca. Ali, ne želim da govorim o sebi, nisam toliko lud kao što kažu lekari, nisam paranoičan niti mi se išta priviđa, moje je ludilo bilo samo privremeno, a i tome ima već mnogo godina. Bilo jednom jedno vreme u kome sam ja imao osam godina i u kome je otac bio moj uzor velikog čoveka, nepokolebljivog i doslednog svojim odlukama; vreme u kome je on bio učen, pametan, u kome je znao sve i u kome se prema meni ophodio zaista kao prema sinu, a njegov se autoritet izražavao energičnim pokretima i odsečnim rečenicama. Nesreće koje su se na njega sručile pre nego što je došao u Slobodan grad nisu ga učinile ogorčenim. Međutim, nisam ja njega upoznao odjednom, sliku o njemu gradio sam godinama, ali ona čak ni sada, nakon njegove smrti, nije potpuna. Od jednog romana se očekuje da ne pokazuje sumnje u moralne odlike glavnih likova ili u odlučujuće događaje iz njihovih života, pa je zato baš dobro to što ja ništa ne „romansiram” i što treba da se usredsredim na ono što znam. Zašto bismo pokušavali da ispravimo na papiru ono što je u životu bilo pogrešno? Zašto bismo izmišljali odgovor na ono što uvek ostaje sasvim nepoznato? Da mogu, nastavio bih razgovor sa ocem. Nedostaje mi, a moje srce meša osećanja koja se ne smeju mešati, meša nežnost sa mržnjom, dok ja ponovo prevrćem po glavi njegove reči i dok jak vetar udara u palme, skrivajući odgovore na nerešena pitanja i pomažući mi da lupam po tastaturi. Gledam u dno dvorišta gde se, u tami, nisko drveće koje sam posadio pre godinu dana nervozno njiše. Vidim neku siluetu. Čujem i njen glas, kao odjek, negde u dubini svog straha. Šta kaže? Ponavlja verziju od Iris: Valdivino nikada nije umro. Više i ne protestujem, nekadašnji bes, koji mi se sada ponovo javlja, samo je sećanje na bes, prihvatam to što silueta kaže, svojim krhkim i bole-

62 |

snim glasom, koji vetar odnosi. Oče! Ponovo ga dozivam i suze mi naviru, dok mi um preplavljuje vrtlog slika, misli i protivrečnih osećanja, pa onda vidim sebe kao dete, kao plačljivog dečaka na koga bi se žalila tetka Fransiska pre nego što bi ga uzela u naručje. Čim bi se svetla ugasila ja bih zatvarao oči, nikada ne uspevajući da vidim to stvorenje za koje mi je tetka Fransiska govorila da dolazi da me uspava i plašio bih se da ne dođe Valdivino i da me ne okrivi za svoju smrt. Dete je sklono tome, a on bi se pojavljivao u mom strahu ponašajući se stidljivo i sujeverno, postavljajući svoja besmislena pitanja, plačući za svaku sitnicu, a u jednom mom snu toliko je plakao, da se oko mene napravilo jezero od suza, ali se ja ni onda nisam potresao. Ali, da li je on uopšte mrtav? Moja trenutna nesanica produžetak je onih časova kada sam, u tmini noći, slušao kako pijanci na ulici galame, kako moj pas Tufao laje, kako pevaju are što su živele oko kuće, ili pak neka usamljena sova, i kada sam otvarao oči da pogledam kroz kaleidoskop sivih i crnih nijansi što po zidovima crtaju čudovišta. Da bih svojoj priči dao život, dovoljno bi bilo da se preselim u jedan dan iz detinjstva, da zamislim kako se nalazim na nekoj ulici Slobodnog grada, i onda bih ugledao svoje tetke kako šetaju i poziraju, Valdivina kako sedi za stočićem i piše pisma, oca kako razgovara na vratima kafane, jednu devojčicu sa crnim očima i kikicama kako vozi bicikl, Tufaa kako ide za mnom, a video bih i šarenilo prodavnica, drvene kuće, zaobljena crna kola, parkirana u bočnoj ulici, sa njihovim belim felnama na rezervnim točkovima, pa bih osetio miris benzina, ulja, đubrišta i konjske balege, a na velikom platnu u boji bi se pojavile priče o zločinima, gresima, razočaranjima i o velikoj budućnosti. Gledam u jedan dan iz svog detinjstva i vidim tri muškarca kako razgovaraju ispred naše kuće, gde je tetka Fransiska neposredno pre toga bila donela nekoliko stolica, a ne moram ni da vam opisujem drvenu kuću bez trotoara ispred, istu kao tolike druge koje se mogu videti na fotografijama iz tog vremena, a pred kućom, kao što počeh da pričam, trojica muškaraca vode tihe razgovore, gestikuliraju, izgovaraju reči koje ne čujem, ili koje čujem a ne razumem, ili koje razumem ali me ne zanimaju, jedan od njih oblog lica, belac, glatko izbrijan, pomalo mrzovoljan, ali oštrog i vedrog pogleda, sa izrazom lica uspešnog čoveka koji je u životu stekao mnoga iskustva. Tufao sedi pored njega i sluša njegove reči uzdignutih ušiju. To je moj otac. Drugi, koji drži šešir u rukama prekrštenim iza leđa, mišićav i lepo građen, čvrstog i iskrenog izraza lica, preplanuo od sunca, imao je lepo oblikovane brkove, a onaj ko bi ga pogledao osetio bi zavist zbog sreće kojom je odisao. To je Roberto, u vreme kada se još nije znalo da li će se zabavljati sa tetka Fransiskom ili sa tetka Matildom.

! O OV

PREUZMITE BESPLATNO! OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA! APLIKACIJE LAVOVSKOG ČASOPISA – “ZAČINJENO LJUBAVLJU”!

NOVI BROJ!

Džoan Vulf

SUNCE MOGA NEBA Na prvi pogled, ovo je pripovest o surovom svetu intriga i političkih igara, ali istovremeno i nežna i strastvena ljubavna priča između muškarca i žene, smeštena u blistavu prestonicu Persijskog carstva u vreme kada je Persija vladala svetom. Kralj Ahasver bio je moćan, ali i usamljen i neshvaćen čovek. Jestirina lepota zapala je za oko mladog kralja, ali je njen duh osvojio njegovo srce. Od tada, Jestira živi u opasnoj maskaradi, još opasnijoj zbog toga što se dešava nešto neverovatno: zaljubljuje se u svog supruga, koji i ne zna ko je ona zapravo. U trenutku kada otkriva zlokobni plan jednog od kraljevih ministara, okružena dvorskim spletkama, ona mora da donese odluku: odluku koja će ugroziti njen brak i život, ali spasti njen narod.

1. 485. pre n. e. Jestira je po običaju rano ustala. Imala je na sebi smeđi ogrtač i tuniku, namestila je veo preko duge crne kose i otišla u dvorište iza kuće svog ujaka da započne s pravljenjem hleba za taj dan - i to više hleba nego što je bilo potrebno njoj i ujaku, zato što ga je svakog dana poklanjala starim ženama iz komšiluka. Kad je Mardohej ušao u dvorište, ona je već umesila testo i ostavila vekne da narastu. „Jesi li umoran, ujko?”, zadirkivala ga je Jestira, pošto je videla kako zeva. „Zadržao si se na velikoj kraljevoj gozbi do kasno u noć.” Mardohej se tužno nasmešio. „Ostao sam daleko duže nego što sam želeo, pile moje. Ali nisam imao izbora. Bili su pozvani svi dvorjani i glavni rizničar bi sigurno zapamtio da se ja nisam pojavio na proslavi kraljevog rođendana.” Seo je na klupu za malim stolom u dvorištu i Jestira je počela da iznosi doručak pred njega. U tanjirima su bile urme, smokve i kriške jučerašnjeg hleba koje je prethodno zapekla u peći na otvorenom. Donela je i dva pehara s vodom iz kuće, Mardohej je izgovorio molitvu, a onda su doručkovali u tišini. Jestira je sačekala da njen ujak završi s jelom pre nego što je ponovo progovorila. Ona i njene prijateljice bile su veoma radoznale i želele su da saznaju sve o novom kra-

64 |

lju, Ahasver, koji je nedavno pristigao u Suzu, glavni grad persijskog carstva. Bilo je to veliko iznenađenje, pre dve godine, kada je stari kralj Darije izabrao njega umesto Kserksa, drugog sina. Time je Ahasver postao zagonetna figura. Međutim, pravi razlog ovog interesovanja bile su glasine koje su devojke čule na pijaci - da je kralj najlepši čovek koji je ikada postojao. Nažalost, mlade Jevrejke koje su bile u Jestirinom okruženju nisu imale prilike da se svojim očima uvere u ove priče, ali su se nadale da će Jestirin ujak da ga vidi na gozbi. „Jesi li uspeo da vidiš kralja, ujko?” Mardohej je odgurnuo tanjir od sebe. „Ne, Jestira, nisam ga video. Mi sluge smo bili okupljeni u Apanadi, dok je kraljevska svita večerala u udobnosti i sjaju dvora. Mada ti moram reći da smo bili izvrsno ugošćeni. Bilo je mnogo mesa i živine: konjetina, govedina, meso od magarca i jelena, služeni su nojevi i guske, čitava sela su bila desetkovana da bi se pripremila tolika hrana. Vino koje su nam poslužili bilo je iz Damaska i svi koji su ga pili uveravali su me da je odlično. „Jesi li bar uzeo čašu vode?”, pitala je Jestira. Mardohej joj je uputio strog pogled i ništa nije odgovorio. Jestira nije bila iznenađena. Jevreji, kojima su i oni pripadali, u potpunosti su se pridržavali Mojsijevih zakona ishrane. Čak bi i čaša iz persijske kuhinje bila nečista za Mardoheja.

Jestira je razmišljala ala la o ttome ome ko om ome koli koliko liko ko llii jje en njen jen uj jen je u ujak jakk sinoć bio žedan i uzdahnu. daahn h u. N Njegov j gov je go ov po pogl pogled gled ed d jje e po postao ost stao ao o još stroži. „Zakon je zakon, ako kon n Jestira. Jes esti tiraa Os O Osim sim im aako ko n nisi isi lasi llasica as ca kao Ezra i njegovi prijatelji. Oni su jeli i pili, ne razmišljajući o tome šta znači biti Jevrejin.” Usne su mu poprimile oblik gađenja. „Do kraja večeri su bili pijani kao i Persijanci.” Ovo je bila tema o kojoj je Mardohej mogao da propoveda unedogled. Jevreji iz Suze podelili su se u dve grupe. Manja, kojoj je pripadao Mardohej, strogo se pridržavala Mojsijevih zakona. Druga grupa, sastavljena većinom od bogatih jevrejskih trgovaca u gradu, preuzela je mnoge običaje i način života Persijanaca. Jestira je nestrpljivo klimnula glavom. Mardohej je nastavio: „To je sramota. Da naslednici Avrama i Mojsija okrenu leđa Tori i da svim silama nastoje da postanu isti kao i Persijanci koji se predaju zadovoljstvima bez razmišljanja. Navuhodonosor nas je proterao iz naše domovine i osudio nas na godine ropstva u Vavilonu. Sada ovi Jevreji, izdajnici, oponašaju ljude koji su nas porobili. Bah! To je odvratno.” Jestira je pokušala da ga oraspoloži. „Ti si me naučio šta piše u svetim knjigama, tako da znam da su se ovakve stvari dešavale i ranije i da smo ih mi uvek preživeli. Mi smo božji, izabrani narod, ujače. Bez obzira koliko njih će se odreći Zakona i Ugovora, mi ćemo na kraju pobediti.” On je zadovoljno promrmljao, izgledajući tek nešto malo više raspoložen. Jestira je pokušala da razgovor vrati na izvornu temu, koja je nju interesovala. „Čak iako nisi uspeo sinoć da vidiš kralja, uverena sam da ćeš ga

uskoro u us skko oro ro videti. videt id det e i. Uostalom, Uost ossta talom, tal lom, m, radiš raad diš tamo u palati, a on će sada boraviti bora bo ravi v ttii u SSuzi, vi uzzi,i, zzar ar n ne?” e??” D iizgleda l d d dl či da uzme vlast u svoje ruke „Da, da jje odlučio ovde u prestonici. On je veliki kralj već gotovo dve godine, ali prvo je morao da uguši onu pobunu u Egiptu, a potom je odlučio da ode u svoju letnju palatu u Ekbatanu, da bi izbegao letnju vrućinu. Koliko sam shvatio, sada će boraviti u Suzi.” Jestira je posegla preko stola, da uzme ujakov prazan tanjir, i stavila ga preko svog. „Rahilja je juče verovatno bila sa bratom u povorci koja je prolazila kroz grad. Ahasver je vozio svoje zlatne kočije i ona je možda bila u prilici da ga dobro osmotri. Znam da Sari i Reveki nije bilo dopušteno da idu. Nije ni meni.” Ovu poslednju izjavu njen ujak je propratio izrazom blagog prekora. Mardohej ju je sada gledao pomalo zabavljen njenim reakcijama. „Pitam se zašto bi grupa lepih i dobrih jevrejskih devojaka bila toliko zainteresovana za velikog kralja Persije?” Jestira se nasmešila. „Zato što bi trebalo da bude tako veličanstveno zgodan. Želimo da znamo da li je to istina ili ne.” Mardohejevo usko, pametno lice odmah se smračilo. „Nadam se da imate dovoljno zdrave pameti da na vas ne može da utiče lep lik, Jestira.” Glas mu je bio jednako surov kao i izraz lica. „To se dogodilo i tvojoj majci, i vidi šta joj je to donelo.” „To je samo igra kojom se zabavljamo, ujače Mardoheju. Mi nismo zaista zainteresovane za kralja.” Glas joj je postajao mekši. „Ja nikada ne bih otišla od tebe, dragi ujko. Uvek si bio tako dobar prema meni. I ja te volim.”

www.leo.rs | 65

Mardohej je pogledao u stranu, postiđen i dirnut njenim rečima. Sačekala je da nastavi njihov razgovor, pa je on na kraju rekao: „Ja možda nisam video kralja, pile moje, ali ipak imam da saopštim neke važne vesti o gozbi.” Jestira se još više zainteresovala. „Zaista?” „Da, zaista. To je prilično neverovatna stvar. Niko od nas u Apanadi to nije video, ali smo čuli o tome pri odlasku. Uskoro će i cela Suza to znati, ali je ovo prilika da budeš prva među tvojim drugaricama koja će saznati novost.” Jestirine oči su se raširile i ona se nagnula ka ujaku. „Šta se to dogodilo?”, izgovorila je u jednom dahu. „Kralj je pozvao svoju ženu Vašti da se pokaže pred gostima tokom gozbe.” Jestira je otvorila usta u čudu. Persijske žene su bile izdvojene i čuvane, nije im bilo dozvoljeno da vide druge muškarce osim svojih muževa ili njihovih najbližih rođaka. Takav poziv je bio nezamisliv u persijskom društvu. „Pred svim tim ljudima?”, upitala je. „Da.” Mardohej je podigao svoje posedele obrve. „I još joj je skinuo i veo, jer je, kako kaže, želeo da svi vide kako je lepa.” Jestira je prasnula u smeh. „Nijedna Persijanka ne bi to nikada uradila”. „Upravo tako. Ona je odbila da izvrši njegovu naredbu i to je očigledno naljutilo kralja. Siguran sam da je bio pijan. Svi Persijanci su pili danima pre gozbe.” „Šta se dalje dogodilo?” „Kralj je izdao zvaničan proglas, upravo tu u službenoj dvorani u kojoj se održavala gozba. Bio je ljut, ali nije planuo, već je to bila ledena ljutina. Izdao je ovaj proglas, savršeno čistog i nepomućenog uma, tvrdeći da je Vaštino odbijanje njegovog zahteva, kao muža, kršenje njenog bračnog zaveta i opasan primer za sve Persijanke. Stoga, ona više neće biti njegova žena.” „Ali upravo ju je on postavio u nemoguć položaj! Bilo bi pogrešno da se pokazala pred drugim muškarcima, a pogrešno je i da se ogluši o njegove naredbe. Kako je mogla da izabere i pravilno odluči?” „To je bio đavolski dobar potez”, rekao je Mardohej sa dozom divljenja u svom glasu. „Svi su znali da nikada nije želeo da se oženi Vašti. A sad je uspeo da je se otarasi.” „Mislim da je to bilo veoma ružno od njega”, rekla je Jestira, pogledavši u svog ujaka. „Jadna Vašti. Ko zna kako se sada oseća?” Mardohej je slegnuo ramenima. „Mislim da je Ahasver čvrsto odlučio da upravlja ovom zemljom, a pošto je Darije mrtav, on želi novi početak, neopterećen ženom sa kojom je bio zbog političkih veza.” „Mora da je grozno biti Persijanka. Ne možeš da odeš ni na pijacu, ni da posetiš svoje prijateljice, a moraš da

66 |

pokrivaš lice i da se kriješ u haremu, osuđena da nikada ne vidiš ostale muškarce iz svog okruženja.” Stresla se. „Hvala bogu, ujače Mardoheju, da si me ti podigao kao Jevrejku.” „Ti si oduvek bila Jevrejka, Jestira”, Mardohej ju je uveravao. „Tvoj otac možda i jeste bio Persijanac, ali Jevrejin je svako onaj kojem je majka Jevrejka. U našem narodu se krvno srodstvo po ocu ne računa.” Mardohej je ustao sa klupe na kojoj je sedeo. „Sad moram da idem da se operem i da pođem u palatu.” Uputio je Jestiri slab, sumoran osmeh. „Palata će brujati od spekulacija i ogovaranja. Svi će hteti da znaju šta će se sledeće dogoditi. Jestira je gledala kako njen ujak odlazi, ali umesto da raskloni tanjire od doručka, naslonila se laktovima na sto i zaneseno zagnjurila glavu u šake. Jutarnje sunce je bilo toplo, još uvek ne i vrelo, pa joj je prijalo da upija njegove zrake glavom i ramenima. Jadna Vašti. U mislima se vratila na ono što je rekla ujaku u vezi s tim što joj je drago da je vaspitana kao Jevrejka. Možda bi joj život bio drugačiji da se nije sve tako odvijalo. Njena majka je bila tek nešto starija od Jestire kad je pobegla od kuće sa poručnikom persijske konjice. Nakon što je Jestirin otac poginuo u bici, majčin rođeni brat Mardohej je i nju i majku odveo svojoj kući u Suzu; Jestira je tad imala dve godine. Njena majka je umrla kada je Jestira imala samo šest godina. Pošto se Mardohej nakon smrti svoje žene nije ponovo ženio, dugi niz godina su samo njih dvoje živeli u čistoj i urednoj kući od blata, sagrađenoj u jevrejskoj četvrti Suze. Jestira ništa nije znala o svom ocu, osim toga da ga je njena majka volela toliko da je ostavila i sopstvenu porodicu i jevrejsku zajednicu, samo da bi pošla za njim. Kad je bila mala, jednom prilikom je pitala Mardoheja za oca, a on joj je samo uputio strogi pogled kojem bi se ona uvek pokorila i naredio joj da više nikada ne pominje svog oca pred njim. Tako ga ona više nikada nije ni pomenula. Međutim, često je razmišljala o ocu, Persijancu koji je ukrao srce njenoj majci, a potom tragično nastradao veoma mlad. Mora da je majka bila veoma hrabra žena. Jestira je znala da sama nikada ne bi mogla da uradi takvu ludost. Lepo se osećala u poznatom okruženju: u malom, uskom društvu svojih prijateljica; njenog voljenog ujaka Mardoheja. Imala je petnaest godina i znala je da će se udati jednoga dana. Dopadao joj se brat njene prijateljice, Avram, i verovala je da se i ona njemu sviđa. Ali Jestira nije žurila da napusti svoj dom. Nimalo nije žurila. Tog popodneva, Jestira se pridružila ostalim ženama iz ulice koje su krenule u redovni, nedeljni obilazak obližnje pijace. Svi Jevreji iz njenog okruženja išli su upravo na ovu pijacu, jer je to bilo jedino mesto u Suzi na kojem

je moglo da se kupi meso od ritualno ubijenih životinja, koje je pripremao mesar Jevrejin obučen za to. Jestira je na sebi imala lepšu odeću od one koju je nosila po kući; tog dana j e obukla dugu belu tuniku, opasanu uskim kaišem i preko nje kraći zeleni ogrtač otvoren na grudima. Njena duga crna kosa bila je upletena i skupljena na temenu, pokrivena tankim velom sa jednostavnim zlatnim ukrasom. Na nogama je imala meke kožne sandale. Bio je to način odevanja prilagođen toploj klimi Persije i mnogi stanovnici Suze, muškarci jednako kao i žene, nosili su sličnu odeću. Jestira je koračala poznatim, uskim ulicama svog komšiluka, ćaskajući sa komšinicom Naomi. Ona je uvek pazila na Jestiru, pozivajući je da se druži i provodi vreme s njenom decom, tako da Jestira ne bi bila usamljena. Posle uobičajenih ljubaznih pozdrava, Jestira joj je prepričala ono što je čula od Mardoheja o događajima na kraljevoj gozbi. Neke od žena su čule ovu njenu priču, pa su, već do časa kada su došle na pijacu, svi već znali za novosti. Jevrejke su se držale skupa dok su išle od tezge do tezge. Pijaca je bila bučna i šarena: uzvici prodavaca, brbljanje na aramejskom, koji se govorio narečjima sa svih krajeva carstva, tezge koje su bleštale bojama seoskih proizvoda, živa jagnjad i junad za klanje. Jestira i Naomi su gledale i birale veoma lep nar izložen na jednoj od tezgi kad su začule da neko zove Jestiru po imenu. Obe žene su okrenule glavu. „Rahilja!”, uzviknula je Jestira iznenađeno. „Šta ćeš ti ovde?” Rahilja je bila Jestirina najbolja prijateljica, mala tamnoputa devojka sa očima košute, uokvirenim dugim trepavicama. Pošto je njen otac bio bogati trgovac, sluge su obično obavljale kupovinu za potrebe domaćinstva. Mladi muškarac je istupio i stao pored Rahilje. „Čula je ogovaranja i sad ne može da iščeka a da ti ne saopšti, eto zašto je tu.” „Avrame.” Jestira se nasmešila visokom, lepo građenom bratu svoje prijateljice. „Da li te je ona naterala da je dovedeš?” „Jeste”, odgovorio je on. „Prvo smo otišli do tvoje kuće, a pošto ti nisi bila tamo, ja sam se prisetila da danas obično ideš na pijacu”, objasnila je Rahilja. Naomi je zapovedila: „Sklonite se od tezge, devojke. Ometamo ljude koji bi nešto da kupe.” Pomerila je mlade ljude sa puta ostalih kupaca i okrenula se ka Rahilji. „A sad nam reci, kakav je to trač koji je toliko važan da si morala da potražiš Jestiru na pijaci da bi joj ga saopštila?” „Kralj se otarasio Vašti!”, rekla je Rahilja, posmatrajući oko sebe kakav će utisak da ostavi ovo njeno dramatično saopštenje na ostale okupljene. Naomi se na licu pojavio lagani, zadovoljni smešak. „A to. To već znamo, jer nam je Jestira rekla.”

Rahiljino lice se namračilo i ona se okrenula ka Jestiri, dok je iz njenih smeđih očiju izbijala nema optužba. „Ujak ti je rekao! Zašto nisi odmah došla do mene i ispričala mi?” „Htela sam da dođem do tvoje kuće pošto završim kupovinu na pijaci”, izvinila se Jestira. „Nije li to užasno?”, uzviknula je Rahilja. „Ostavio je Vašti zato što se nije pokorila njegovoj komandi i nije se pokazala ostalim muškarcima. Ko bi to mogao da očekuje od nje?” „Ujka Mardohej misli da je kralj hteo da se otarasi Vašti iz političkih razloga.” Avram je klimnuo glavom u znak odobravanja. „Politika je u pitanju, to je sigurno. Dvor je podeljen na one koji žele da idu u rat protiv Grčke i one koji se tome opiru. Vaština porodica očigledno pripada pogrešnoj strani.” Jestira se stresla pri pomisli kako li je to teško kada čitavim tvojim životom upravljaju ćudi politike. „Drago mi je da nisam Persijanka”, rekla je. „I meni”, složila se s njom Rahilja. Naomi je pogledala prvo u jednu, pa u drugu devojku. „Jevrejka može da bude razvedena i protiv svoje volje, devojke. To morate znati.” „Da, ali to može da se desi jedino kada je žena učinila preljubu”, spremno je odgovorila Rahilja. „Vidiš, to nije istina”, rekla je Naomi. „Svaki muž Jevrejin može jednostavno da se razvede od svoje žene tako što će joj dati zakonski papir o razvodu. U tom slučaju, brak je odmah razvrgnut, iako se supruga s tim ne slaže.” Rahilja se namrštila. „Ali zar on ne mora da joj objasni razlog za to?” Naomi ju je potapšala po ruci. „Veruj mi, Rahilja, ako muškarac reši da se otarasi žene, lako će pronaći razlog za to. Rahilja je bila užasnuta. „Ali... ako je žena prinuđena da napusti svog muža, kuda će onda otići?” „Otići će kod svojih roditelja. Na koje drugo mesto bi mogla da ode?” Jesenje sunce je bilo prilično toplo, ali je Jestira iznenada osetila hladnoću. Ukoliko dosadi svom budućem mužu, da li će on moći da se razvede od nje samo zato što je polu-Persijanka. Privukla je ogrtač i stegla ga uz telo. U trenutku joj se učinilo da prisnost i sigurnost koju je osećala u toj maloj zajednici odjednom nestaje i da je svet manje dobro i trajno mesto nego što je ona zamišljala. Te noći, tokom večere u dvorištu, Jestira je pitala Mardoheja da li je istina ono što joj je Naomi govorila o jevrejskom razvodu. On je potvrdio da je to istina. Igrala se svojim parčetom hleba, izbegavajući da ga pogleda u oči. „Šta ako se meni dogodi tako nešto?”

www.leo.rs | 67

„Neće ti se dogoditi, pile moje. Nijedan čovek te ne bi oterao od sebe.” „Ti to kažeš zato što me voliš, ujko.” „Pogledaj me, Jestira.” Sačekao je sve dok ga nije pogledala pravo u oči. „Da li mi veruješ?” „Naravno da ti verujem.” „Onda treba i da znaš da te nikada ne bih dao čoveku za koga nisam siguran da će te paziti i voditi računa o tebi do kraja života. Da li mi veruješ da ću tako i učiniti?” Nasmešila se. „Da, ujka Mardoheju, verujem ti.” „Onda završi svoju večeru”, rekao je sa lažnom strogošću, a onda je, praveći veoma ozbiljan izraz lica, uzeo parče ribe s njenog tanjira. 2. Bilo je to jedno od onih divnih popodneva u Suzi, kada ima mnogo sunčeve svetlosti ali nema vreline, dok svež povetarac dolazi sa planina. Jestira je iznela uljane lampe iz kuće u dvorište, da bi ih očistila, i već je brisala jednostavne glinene posude, pevušeći neku melodiju, kada je čula kako je Rahilja doziva. Podigla je glavu i videla svoju prijateljicu i njenog brata Avrama kako stoje na ulazu. „Hajde, hajde”, zvala ju je Rahilja. „Ja ću pomeriti ove lampe. Previše je lep dan da bi ostala unutra.” „Dopusti mi da ih pomerim umesto tebe.” Avram je požurio do stola i lampe spustio na pod, dok je Jestira ušla unutra da im donese nešto osvežavajuće. Kad je izašla napolje, noseći u rukama poslužavnik sa sokom od nara i medenim kolačićima, Rahilja i Avram su sedeli na klupi i čekali je. Jestira je poslužila osveženje, onda je i sama sela s njima i uzela dug, željan gutljaj soka. Spustila je čašu na sto i nasmejala se prijateljima. „Kako je lepo od vas što ste me pozvali.” Avram joj je uzvratio osmehom. „Trebalo je da budem na poslu, zajedno s ocem, ali je Rahilja zahtevala da dođemo, jer mora nešto da podeli sa tobom. Tako sam je i doveo ovde.” Jestira je nakratko spustila pogled. Avram je u poslednje vreme često pronalazio razlog da dođe do njene kuće i da je vidi. Rekla je: „Uvek mi je drago da te vidim, Avrame.” Okrenula se ka Rahilji, koja je jedva čekala da progovori. „Dakle, Rahilja, kakve novosti mi to donosiš?” „Kralj je objavio da će održati takmičenje na kojem će najlepšu ženu u carstvu uzeti za svoju suprugu.” Rahilji je pošlo za rukom da u isti mah izgleda uzbuđeno, ali i kao neko ko ne odobrava čitavu stvar. „Nije li to odvratno?” „Takmičenje? Kakva vrsta takmičenja?” „Poslao je proglas svim zemljama svog carstva da po-

68 |

šalju najlepše mlade device u njegov harem u Suzi, koje će se boriti za njegovu ruku. Rekao je da će ona koja ga najviše usreći vladati uz njega umesto Vašti.” Jestira je zamislila glavni grad preplavljen svakoga dana talasima predivnih mladih devojaka koje se nadaju da će jednoga dana postati kraljice. Bila je to najluđa ideja za koju je ikada čula. Rekla je: „Taj kralj se zaista na čudan način ponaša da ženama. On ih bira i odbacuje kao da su konji.” Avram se zakikotao. „Meni to više liči na vašar konja.” Njegove crne obrve su se onda podigle malo više. „Žao mi je što to moram da vam kažem, moje devojke, ali otac i ja smo videli da u kraljevoj objavi stoji da jedino devojke iz klana Ahamenida mogu da se prijave da postanu kraljice.” Odmahnuo je glavom sa izrazom lažne tuge. „Nažalost, nijedna od vas neće biti podobna za to.” Jestira se nasmejala. „Oh, Avrame, upravo si mi slomio srce.” On joj je uzvratio toplim osmehom i Jestira je osetila kako joj obrazi postaju topliji. Avram je imao lep osmeh. Rahiljine oči uokvirene dugim trepavicama neprestano su skakale od njenog brata do njene prijateljice. Rekla je: „Pa dobro, pretpostavljam da je, ako si Persijanka i već svakako treba da ćutiš, bolje da budeš kraljica i da ćutiš u palati.” Jestira je bila duboko dirnuta. „Tačno je to što kažeš. Ta jadna ženska stvorenja, na kakav su samo život prisiljena.” Ona i Rahilja su pogledale jedna drugu, prepoznajući sopstvenu nadmoć nad jadnim Persijankama koje nisu imale sreće da se rode kao Jevrejke. Iako su Jevrejke iz Jestirine zajednice osuđivale način na koji je veliki kralj tražio svoju novu kraljicu, ipak su bile izuzetno zainteresovane za čitavu stvar. Tokom meseca koji je usledio nakon kraljeve objave, devojke su počele da pristižu u Suzu, nadajući se da su dovoljno lepe da bi mogle da budu primljene u kraljev harem i tako uđu u trku za kraljicu. Dolazile su iz Mesopotamije, udobno putujući brodovima niz Tigar ili Eufrat; dolazile su iz prekomorskih zemalja, sa dvorova satrapa u Kapadokiji i Lidiji, Baktriji i Hindukušu. I, naravno, bile su tu devojke iz krugova ahamenidskog plemstva, čije su porodice živele u okolini glavnog grada. Mardohej, koji je radio u odeljenju za finansije u palati, obavezao se svojoj nećaki i njenim prijateljicama da će skupiti sve moguće vesti i saznanja o naizgled beskrajnoj reci kandidatkinja koje su neprestano pristizale. Ali Mardohej je tih dana imao i mnogo većih briga od kraljevog izbora buduće supruge. Nemiri i borbe između Jevreja i Edomita u njegovoj staroj postojbini, Palestini, iz dana u dan su postajali sve jači i svi muškarci iz Mardohejeve zajednice su bili zabrinuti da Ahasver možda i neće biti na strani Jevreja ako se borbe rasplamsaju.

www.leo.rs

Lori Frenkel ZBOGOM ZA SADA Za sve one koji su uživali u romanima Jedan dan i Beležnica. Zbogom za sada će vam sigurno zagrejati srce. Zamislite svet u kojem nikada ne morate reći zbogom. Svet u kojem možete razgovarati sa onima koje volite i kada ih više ne bude... O sitnicama koje su vam nekada mnogo značile... O onome što biste želeli da ste im rekli dok su još bili uz vas... O tome koliko vam je teško da se priviknete na život bez njih...

UBISTVENA APLIKACIJA Sem Eling je popunjavao svoj profil na veb-sajtu I za upoznavanje ne znajući da li da se smeje ili da plače. U neku ruku, sebe je upravo opisao kao čoveka „brzog na osmehu” i ujedno odgovorio na pitanje „Šta mislite koliko ste mačo muškarac?”, ocenivši ga osmicom na skali do deset. S druge strane, čitava ta stvar bila je prilično razočaravajuća, jer je znao da nema šanse da neko zaokruži broj niži od osmice, bar ne na toj lestvici muževnosti. Stoga je Sem pokušavao da se priseti pet stvari bez kojih ne bi mogao živeti. Naime, bio je svestan da je većina članova ovog dejting sajta sigurno besramno napisala: vazduh, hrana, voda, krov nad glavom, zajedno sa još nekim ništa manje komičnim idejama. (Razmišljao je da bi švajcarski sir bio i te kako duhovit prilog toj listi ili, u najboljem slučaju, vitamin D, mada, iako je živeo u Sijetlu, izgledalo je da se sasvim dobro snalazi i bez njega.) Isto tako, mogao je krenuti i tehnološkom maršrutom - napisati: laptop, pa drugi laptop, tablet, vaj-faj veza sa internetom, ajfon - međutim, tad bi ljudi pomislili da je on kompjuterski superštreber. U suštini, nije bilo važno što on to i jeste bio; samo nije hteo da ceo sajt u startu sazna sve o njemu. A, opet, mogao je krenuti i sentimentalnim putem - zaključno sa uramljenom slikom s venčanja svojih roditelja, dedinim bakrenjakom što donosi sreću, programskom šemom iz njegove najuspešnije godine u srednjoškolskoj produkciji Briljantina, potom

70 |

prihvatnog pisma sa MIT-a, kao i prve miks-kasete koju mu je snimila jedna devojka - međutim, verovao je da bi takav sled stvari istog časa obezvredio onaj prethodni faktor muževnosti. Što se toga tiče, mogao se okrenuti i stazi laktoze: ponovo upisati švajcarski sir (očito mu se jeo švajcarski sir, iz nekog razloga), sladoled od čokolade, kremasti sir za mazanje, kalconu iz Paljacijeve picerije i dvostruki kafe-late. Ali to onda ne bi bila istina. Mogao je živeti bez tih stvari; samo što mu se onda taj svet nimalo ne bi dopadao. U suštini je čitav taj posao bio: iritirajući, do zla boga nametljiv, sladunjav, blamirajući i, na kraju, sasvim beznačajan. Sem nije imao nikakav hobi zato što je najčešće radio tokom dana, a to je bio i glavni uzrok što nije imao devojku. Za slučaj da nije radio po čitav dan (ili da nije bio softverski inženjer, a što je uslovljavalo da ne sarađuje s lepšim polom), imao bi vremena za hobije koje je mogao upisati u profil, no onda za tim ne bi bilo potrebe jer ne bi pribegavao ovakvim sajtovima u nadi da upozna srodnu dušu. Da, on jeste bio kompjuterski superštreber, ali je isto tako, voleo je da misli, bio pametan, duhovit i prilično zgodan. Jedino nije imao pet hobija koje bi mogao navesti, niti pet smešnih stvari bez kojih nije mogao živeti, kao ni pet interesantnih drangulija na stočiću pokraj kreveta (a pravi odgovor bi glasio: polupuna čaša s vodom, četvrt puna čaša s vodom, prazna čaša za vodu, zgužvana maramica za nos, zgužvana maramica

za nos), pa samim tim ni pet samootkrivajućih želja za budućnost (da nikada više ne učinim ovako nešto - i to ispisano pet puta zaredom). Shodno tome, nije mario ni za čije pobrojane hobije niti za pet životnih neophodnosti, stočiće pored kreveta, a još manje za budućnosti. Uostalom, već je odgovorio na sve zamislive varijacije na ova isprazna pitanja na drugom sličnom veb-sajtu; čak je i izlazio s pojedinim njihovim članovima, da bi naposletku uvideo čemu sve to u suštini vodi. Praktično ničemu. Ako izađete sa onim devojkama za koje vam se učini da su najobičnije (jer ne mogu da žive bez: knjiga, materijala za pisanje, lampe za čitanje, radio-sata, mobilnog telefona), upoznaćete dosadnu osobu. Ako se odvažite da se vidite s malkice ekscentričnijim curama (žuti šešir za kišu, polaroidov foto-aparat, mineralna voda sa ukusom limuna, fotografija Gertrude Stajn, plastična figura Mao Cedunga), dobili biste i te kako čudne osobe pune sebe. U slučaju da izaberete onu koja vam se učini kao višemanje najnormalnija („Laptop i, iskreno, ništa više zato jer mi samo to i treba u životu”), upoznaćete kompjuterskog štrebera poput vašeg cimera na faksu, pa biste se zapitali da, u međuvremenu, dotični nije prošao kroz operaciju promene pola a da vas pritom nije obavestio. Tako da ste uglavnom dobijali dosadne, čudne tipove ili Trevora Andersona. Pet stvari bez kojih Sem nije mogao da živi: zajedljivost, ruganje, podsmeh, podrugljivost, cinizam.

Naravno, ova slika nije bila kompletna. Da jeste, ne bi trošio vreme na sajtu za upoznavanje. Nego bi se utaborio u podrumu nekog stana zadovoljno povlađujući svakom svom ćefu (eks-boks; vaj-faj konzola za igrice; „soni” plejstejšn; plazma TV sa širokim ravnim ekranom od pedeset dva inča; naćosi iz mikrotalasne). Umesto toga, ponovo je podvrgnuo sebe istom mučenju na internetu. Da ovo nije ukazivalo na optimizam vezan za: ljubav? (nadu, radost, toplinu, darežljivost, obećanje da će ga neko poljubiti za laku noć). Možda i jeste, ali je ta pojedinost bila isuviše otrcana da bi se ikada upisala u šašavi nalog. A problem sa šašavim nalogom bio je sledeći: nije se radilo samo o tome što ljudi, uopšte uzevši, ne govore istinu - iako je zaista tako. Istinu niste mogli izustiti pa i da ste hteli. Sitnice na noćnom ormariću ne otkrivaju dušu. Nade u budućnost ne mogu biti svedene za kojekakav profil na internetu, a ni poverene nepoznatim ljudima. Odgovori na pitanja s prazninama koje ste prinuđeni da popunite mogu biti zabavni, ali ništa od velike važnosti neće reći o dugotrajnoj budućnosti potencijalne veze. (Mada i nisu baš toliko zabavni.) Čak i pitanja koja iziskuju direktne odgovore propuštaju da otkriju ono što u suštini želite da saznate. Na primer, Sem je hteo da izađe s devojkom koja ume da kuva i rado bi kuvala za njega i koja bi, najzad, uživala u tome; naposletku nije poradio na tome zato što je odabrana devojka bila neka

www.leo.rs | 71

vrsta kućne boginje, zahtevajući da joj stan stalno bude čist (Sem nije bio preterano uredan), a i zbog toga što je zaista verovala da je ženino mesto u kući kako bi konstantno brinula o svom muškarcu (Sem je bio feminista); na kraju nije izišao s njom iz prostog razloga što je jela samo organsku, održivu, lokalno uzgojenu, lišenu svih hemikalija, ekološki pouzdanu, nemasnu, sirovu vegetarijansku hranu (pogledajte iznad: Semovu ljubav prema mlečnim proizvodima). Tako je moralo biti zato što Sem nije umeo da kuva dok ona jeste, a oboje su pritom morali da jedu, s tim što bi se on, u tom slučaju, u zamenu morao prihvatiti nekog drugog kuhinjskog posla, recimo pranja suda ili slaganja odeće ili čišćenja toaleta. Dakle, na formulara uopšte nije bilo mesta za sve to, niti je bilo dela gde bi naznačio da on jednostavno ne obraća pažnju na takve bizarne pojedinosti. Pa, opet, muškarac ima svoje potrebe. Ali ne one na koje mislite. Sigurno ima i takvih, međutim, one nemaju prvenstvo u Semovom umu. Semu je bilo najvažnije da upozna osobu s kojom bi petkom uveče mogao izaći na večeru, a pokraj koje bi se probudio u subotu i, potom, obilazio muzeje, bioskope, pozorišta, žurke i restorane, a i utakmice, dok bi tokom dugačkih dana vikenda negde zajedno išli na skijanje, hajking, posećivali roditelje i prigode gde su se testirala vina, uključujući u to i poslovna putovanja. Semu je naročito bilo bitno ovo poslednje baš zato što je radio za onlajn kompaniju za upoznavanje, čiji mu je formular i izazvao tolike nevolje. Kompanija je zapošljavala brojne razmetljive i moćne ljude - većinom muškarce - koji su vodili svoje brojne razmetljive i moćne ljude - pretežno žene - na njihove brojne razmetljive i moćne gala večeri gde ste morali nositi crni smoking i istu takvu leptir-mašnu. Sem nije posedovao ništa od toga dok nije dobio taj posao, a isto tako nije bio razmetljiv, a kamoli moćan, nepokolebljivo osećajući daje njegov posao softverskog inženjera u kabini sa tri zida okruženoj drugim softverskim inženjerima i njihovim opskurnim majicama kratkih rukava, s matematičkim parolama, akcionim figuricama iz Zvezdanih ratova i sedmostranim Rubikovim kockama, trebalo da ga oslobodi takvih poslovnih pritisaka. Međutim, advokati, potpredsednici, finansijski upravnici i nadasve važne ličnosti, zajedno sa investitorima, sve su to tumbe izokrenuli, premda je u pitanju ionako bila kompanija što je rukovodila sajtom za upoznavanje - i pojaviti se na ovim zabavama bez pratioca bio bi izrazito loš potez za čoveka zaposlenog u njoj. Stoga je Sem takve večeri provodio u tesnom smokingu, razmenjujući s drugarima lične morbidne pošalice, s čudnim softverskim inženjerima, tako- đe samcima, pijuckajući besplatne votka-tonike i generalno tugujući za time što očito nikada neće naći pravu ljubav. U baltimorskoj srednjoj školi, čim je Holi Palentajn, i pored njegove štreberske spoljašnjosti, uvidela kako u njemu kuca nesvakidašnje dobro srce, i prihvatila da je

72 |

izvede na večeru i u bioskop, a onda i da se posle škole većinom druže u njegovom podrumu pretežno se ljubeći, Sem je pretpostavljao da će se naposletku oženiti tom ljubavlju iz srednje škole. Pamtio je kako su priljubljeni plesali na prolećnoj školskoj zabavi i zamišljao kako bi izgledali na danu njihovog venčanja. Potom mu je ona poslala pismo iz devojačkog kampa za skaute, gde je inače bila nadzornik, interesujući se da li još uvek mogu biti prijatelji? Sem nije mislio da ta pojedinost ikad može biti dovedena u pitanje. Na koledžu, na MIT-u, pokušao je s kasnim večernjim kombinacijama i curama što su flertovale s njim na žurkama, i jedanput se čak ludo zaljubio u baristu u Pogođenom srcu (iako se nikada nije usudio da s njom razmeni nekoliko reči), a prošao je i kroz pravu jednoipogodišnju ljubavnu vezu sa Delom Baset, koja je zatim diplomirala i otišla na tri godine među volontere u Zimbabve; posle toga je preživeo još jednu vremenski identičnu ljubavnu vezu sa Dženi O’Daud. Dženi gaje zbilja volela i u toj vezi je uveliko mogao naslutiti kako u bliskoj budućnosti bira njeno veridbeno prstenje, da bi se ona na kraju, u stvari jedan semestar pre diplomskog, sticajem okolnosti spanđala s njegovim cimerom. I to dvaput. Onda je Sem, za promenu, neko vreme pokušao provesti u osami, jer je usamljenost retko izazivala osećaj slomljenog srca i zdrobljene duše. Hteo je da ne mari ni za šta, a na taj način i da ne rizikuje ništa, kao i da ne traga ni za čim, većinom se družeći s proverenim prijateljima i odlazeći na odmore bez pratnje, svu pažnju usredsredivši samo na sebe, tom prilikom čak otkazavši i kablovsku televiziju. Sigurno je da ni od toga nije imao nikakve vajde. To što Sem nije bio zaljubljen značilo je daje manje bio podložan razočaranjima. Međutim, ni tada u tome nije video apsolutno nikakvu svrhu. Nije video svrhu zato što je bio jedan od onih muškaraca što su uvek, uvek, morali biti u društvu s devojkom, ali ne zbog toga što o sebi nije mislio kao o celokupnom biću bez prisustva partnera, niti zbog toga što je, u suprotnom, bilo nemoguće upražnjavati seks, već zato što je otkrio da, kad ne provodi vreme sa osobama koje voli, previše vremena provodi s ljudima koji mu nimalo ne odgovaraju. Družiti se s kolegama na poslu bilo je sasvim poželjno, međutim, čim bi se posao okončao, oni više nisu imali o čemu da razgovaraju. U onim sve redim trenucima kad bi se obično sretao s prijateljima sa koledža sa kojima je izgubio vezu, samo su ga podsećali zbog čega je konstantno oplemenjivanje kontakta s njima vremenom jednostavno zamrlo. Svaka površna konverzacija na zabavama za njega je doslovno predstavljala prinudu da se pretvara da deli mišljenje o nekim stvarima za koje, generalno gledano, nije smatrao da su uopšte vredne pomena. Kada je napustio istočnu obalu i preselio se u Sijetl, Sem je pokušao sa upoznavanjem preko interneta, ne verujući da je napunio trideset dve i po godine a da nikada pre nije pomislio na onlajn dejting. On je zaista

verovao u kompjutere i programiranje, u informaciju koja se može pretvoriti u kodove, u algoritme, brojeve i logiku. Njegov otac je isto tako bio softverski inženjer po profesiji, kao i profesor informatike na Univerzitetu Džons Hopkins, tako daje Sem od malih nogu vaspitan da veruje kako su kompjuteri njegova prava religija. Svaka druga osoba je preporučivala upoznavanje preko interneta samo kao poslednju mogućnost u slučaju da ne uspete nikog da upoznate u nepreglednom okeanu zvanom koledž. Međutim, Sem je gotivio onlajn dejting baš zato što takva vrsta združivanja nije sadržavala nikakvu misteriju. Bilo je moguće da upoznate nekog i da vam se ta osoba dopadne, kao i vi njoj, i da počnete da izlazite, i da to bude dobro, i da se u međuvremenu sve više zbližite, s vremenom čak i da krenete da izgrađujete svojevrsni zajednički život, a potom se napokon i ludo zaljubite, a da ona nastavi da spava s tvojim cimerom dok za vikend obično s tobom putuje kući. Kompjuteri nikada ne bi dozvolili toliku nedoslednost.

„Srodne duše”, reče Džejmi. „B. B. zahteva algoritam koji će doslovno pronaći vašu srodnu dušu. Zbog toga se ja okrećem vama. Ljubav je jedna prepredena i kočoperna stvar. Sve te ljudske promenljive vrednosti. Duša nipošto nije logična. A srce želi ono što želi. U svakom slučaju, to je izuzetno teško svesti na samo jednu definiciju. A naročito kvantifikovati i isprogramirati. Ali kako mi jesmo kompjuterski programeri, to nek nam bude posao. Recite mi kako.” „Uvećati šanse za seks”, reče Najdžel. „Dakle, unapred ugovoreni izlasci koji u startu propadnu vode ka drugim unapred ugovorenim izlascima i sve bržem uparivanju. Znači, što dalje odeš na tom prvom sastanku, više ćeš informacija steći o vašoj seksualnoj kompatibilnosti.”

Upoznavanje preko interneta Semu je tek trebalo da donese prave plodove. A donekle se i isplatilo. Sve dok, potom, nije palo na drugo mesto po popularnosti. U jednom od onih preterano lepih dana u junu koje, da vam se može, ni za živu glavu ne biste proveli na poslu, Semov kompletan tim dobio je neprijatnu poruku od šefa. „Pošteno ste upozoreni”, napisao je Džejmi. „B. B-jev plan i program za današnji NNN: kvantitativno odrediti ljudsko srce.” Džejmi je predsednika kompanije, šefa njegovog šefa, zvao inicijalima B. B. i Sem ga je cenio zbog te ležernosti. Zapravo, B. B. je nedavno zapovedio da svaki tim ujutru započne radni dan stojećim okupljanjem, s idejom da kompanija ne želi više da traći vreme svojih sjajnih programera mukotrpnim sastančenjem, već samo odsečnim susretom u hodniku. Uopšteno gledajući, to je značilo da se održava pravi mukotrpni sastanak samo bez udobnih stolica i đevreka. Zato je Džejmi te sastanke prozvao NNN - Na Našim Nogama; druga Džejmijeva skraćenica u opticaju bila i OOF, umesto „uf!”, baš zbog onoga kako su se njihove noge u stvari osećale posle tih okupljanja. Upravo zbog takve opuštenosti, a i zato što ovaj nije bio pobornik izričite tačnosti, Semjevoleo Džejmija. To mu je davalo fore da otrči do stana i uskoči u komotnije cipele. „Evo o čemu se radi”, poče Džejmi čim Sem stiže na mesto sastanka. „B. B. misli da su nam potreban bolji rezultati. Pojedini sajtovi za upoznavanje obećavaju ‘najzabavnije partnere’, a drugi se hvale ‘najvećim procentom sklopljenih brakova’. B. B. zato želi da poveća ulog u ovoj igri. Previše izlazaka obično završi propašću. Previše brakova obično skonča razvodom. A šta je bolje od izlazaka i od braka?” „Imati prijateljicu koja će spavati s tobom kad poželiš, a pritom neće zahtevati da budete u vezi?” Mudro je pretpostavio Najdžel iz Australije.

„Plus što je u njima jedina konstanta - laž”, reče Džajaradž iz Čenaja. Otkako je radio kao softverski inženjer, Sem je postao ekspert u pet indijskih država: Delhiju, Asamu, Maharaštri, Tamil Naduu, Zapadnom Bengalu. „Na unapred ugovorenom izlasku daleko ti je gore nego u pravom životu”, produži Džajaradž. „Nema šanse da povežeš dve krštene rečenice, a da ne zazvučiš kao pravi idiot. Počećeš da štucaš i mucaš i započinješ neke bizarne teme, da bi se na kraju potpuno osušio od bruke i sramote. Garantujem da čovek sigurno ne može biti takav u pravom životu kad neočekivano upozna neku osobu.”

„Neće moći”, prigovori Radživ iz Nju Delhija. „Unapred ugovoreni izlasci su grozni.” Sa ovom primedbom složiše se svi softverski programeri, svi osim Najdžela. „Uopšte nisu zabavni”, reče Gaurav iz Mumbaja. „Baš su nekako mučni”, reče Arnab iz Asama.

„Ili, najgore od svega, sebe predstaviš boljim nego što jesi”, dodade Sem, „što je takođe laž. Središ se kao nikada, napraviš frizuru i staviš šminku, a u stvari po čitav dan šetkaš po kući u trenerci za jogu i s onim širokim steznikom za kosu.” „Šminka?” Džejmi podiže obrvu u njegovom smeru. „Steznik za kosu?”, zapita se Džajaradž. „Potreban nam je uvid u druge ciljne grupe”, ponudi Arnab. „Recimo, hinduistički astrolozi koji već pokolenjima poznaju svakog u selu, već na rođenju sparuju ljude za brak koji, potom, traje do smrti.” „Brojne kulture imaju mečmejkere, osobe koje sparuju ljude. Japanski nakodosi. Jevrejski šečeni.” Gaurav je diplomirao antropologiju na Univerzitetu Santa Kruz. „Već vekovima postoje korisni primeri. Ti ljudi su spoznali istinu.” „A ona glasi?”, upita Džejmi. „Kad su ljudi ubeđeni da znaju kakvi su i šta u stvari žele, onda nipošto ne mora da znači da su to zaista oni, kao ni da to zbilja traže”, reče Gaurav poput mudraca. „Ponekad bi te najiskusniji starosedeoci s magijskim moćima uparili sa srodnom dušom prvo razmotrivši ko si ti u stvari i ko bi u suštini bio dobar za tebe.”

www.leo.rs | 73

Eloiza Džejms

Zabranjena zadovoljstva Roman o skandalu, zavođenju i zabranjenim užicima...

Beograd, 2013. 1 Sent Džejms skver, London 1860.

„Ne planiram da se oženim, oče. Ni na vaš nagovor, niti na bilo čiji.” „Ne lupaj! Svaki muškarac jednom treba da se oženi.” Piter uzdahnu. „Ne slažem se.”

SUDBINA SE obrušila na vikonta Djulanda tako silno da bi oborila i slabijeg - ili saosećajnijeg - čoveka. Za trenutak je samo nemo zurio u svog najstarijeg sina, ignorišući torokanje svoje žene. Povratila ga je jedna srećna misao: ista ta žena mu je podarila dva muška deteta.

„U poslednjih šest godina, udvaraš se skoro svakoj lepotici koja je izašla u društvo. Da si se verio nekom od njih, ne bih te sada gnjavio. Ali, budući da ti to nije bilo ni na kraj pameti, oženićeš se Džerningamovom kćerkom.

Bez dalje rasprave, vikont se okrenu na peti i izdra na svog mlađeg sina: „Ako tvoj brat ne može da obavlja svoju bračnu dužnost, onda ćeš ti. Ponašaj se kao muško bar jednom u životu.”

Učinićeš kako ti ja kažem, momče”, zaurla vikont. „Tvoj brat nije dorastao tom zadatku i zato ćeš ga ti izvršiti. Bio sam vrlo tolerantan prema tebi. Sada si mogao biti u vojsci. Jesi li razmišljao o tome?”

Piter Djuland bio je zatečen očevim strogim stavom. Odgojen da uvek izgleda sabrano, kao pravi džentlmen, on popravi ešarpu u salonskom ogledalu, izbegavajući bratov pogled. Zaista, kako čovek da reaguje na takvu provokaciju? Ali Piter se, poput njegovog oca, brzo oporavljao od nepredvidljivih uvreda.

„Radije ću nositi pušku nego ženu”, uzvrati Piter.

Obišavši divan, konačno sede na njega. „Predlažete da se oženim Džerningamovom kćerkom?” „Naravno!”, brecnu se vikont. „Neko mora da se njome oženi, a tvoj brat je sebe upravo proglasio nesposobnim.” „Ne slažem se”, naglasi Piter s prezrivim izrazom lica. „Nemam nameru da se ženim zbog vašeg hira.” „Tako ti svega, imaš li ti imalo pameti? Naravno da ćeš se oženiti devojkom ako ti ja to naredim.”

74 |

„Ne dolazi u obzir”, ljutnu se njegov otac. „Tvoj brat je godinama na samrti.” U salonu nastade neprijatan muk. Piter smrknuto pogleda svog starijeg brata, čije je mišićavo telo svedočilo o njegovoj fizičkoj snazi. Erskin Djuland, koji je do tada zamišljeno gledao u svoje savršeno ispolirane vojničke čizme, nevoljno diže pogled ka svom ocu. „Ako Piter neće, ja ću se oženiti njome.” Njegov duboki glas ispuni tihu prostoriju. „1 šta ćeš time postići? Ne možeš valjano obaviti posao, a ja neću da ugovaram brak sa Džerningamom samo zbog... zbog... toga. Imam svoje principe. Zaboga, devojka ima pravo da očekuje sposobnog muža.”

Kvil, kako ko o ssu u Er Erskina rsskkin i a od od m milošte ililoš o te zzvali, oš valilili,, otvo va o ot otvori tvo v ri usta ustta da odgovori ocu, ocu c ali ali ipak ipak ip akk oćuta. oću uta ta Mogao Moga Mo gaao je g je da da konzumira konzzum konz ko umirra brak, svakako, ali to ne bi bilo prijatno iskustvo. Svaka žena je zasluživala više od onoga što je on mogao da joj pruži. Dok se on pomirio sa svojom bolešću, naročito sada kada je konačno prestala da ograničava njegovo kretanje, trodnevna migrena je i dalje pretila da zaseni njegovu bračnu sreću. „Ovo ne možeš da pobiješ, zar ne?” Vikont trijumfalno pogleda svog starijeg sina. „Da se razumemo, ja nisam pijačar koji ti uvaljuje kvarnu robu. A mogao bih, zato se pazi. Devojka neće ništa znati, naravno, sve dok ne bude prekasno. I njen otac je lud što je nije ni dopratio ovde.” „Ovo je poenta”, nastavi Djuland, okrenuvši se prema svom mlađem sinu, „devojka očekuje da se za nekoga uda. I ako ne za Kvila, onda će za tebe. Poslaću joj tvoju sliku sledećim brodom.” Piter procedi kroz stisnute zube, naglašavajući svaku reč. „Neću da se ženim, oče.” Vikontovi obrazi pocrveneše. „Prestani da se opireš. Tako mi boga, učinićeš kako ti kažem!” Piter je izbegao očev pogled, navodno zaokupljen skidanjem končića sa crnog, plišanog okovratnika svog jutarnjeg ogrtača. „Izgleda da me nisi dobro razumeo. Odbijam da se oženim Džerningamovom kćerkom.” Jedva primetno podrhtavanje u njegovom glasu otkrivalo je frustraciju.

Vikontesa Vi V iko kont n es nt e a se o oglasi glas gl assi p pr pre re ne n nego go ššto je njen suprug stigao daa p plane. lane la ne „Terlove, Terrlo love ve ne sviđa ve svi viđa đ mi đa mi se se boja tvog lica. Možete li kasnije da nastavite ovaj razgovor? Znaš da ti je lekar rekao da se ne uzrujavaš.” „Koješta!”, pobuni se vikont, dozvolivši ipak svojoj ženi da ga posadi na kauč. „Bolje bi ti bilo da mi udovoljiš, gospodine Pitere Djulande, inače ćeš završiti iza ovih vrata.” Vene na njegovom čelu alarmantno su nabrekle. Vikontesa uputi molećivi pogled svom mlađem sinu. Piter stisnu vilice na identičan način kao što je to činio njegov otac. Ali, pre nego što je Piter stigao da bilo šta kaže, vikont opet skoči na noge. „1 šta ja sad da radim sa tom jadnicom koja dolazi čak iz Indije? Da joj kažem kako ti nećeš da se ženiš? Hoćeš ti da saopštiš mom starom prijatelju Džerningamu kako odbijaš da se oženiš njegovom kćerkom?” „Upravo to i predlažem”, uzvrati Piter. „A šta ćemo s novcem koji mi je Džerningam godinama slao, a? Dao mi ga je na reč - da radim s njim šta god želim! Da tvoj brat Kvil nije stekao bogatstvo uloživši u Istočnoindijsku kompaniju, Džerningam bi mi i dalje pozajmljivao novac. Kako stvari stoje, smatrali smo to mirazom. Oženićeš se tom devojkom ili ću... ili ću...” „Kvil može da mu vrati novac”, predloži Piter. „Dođavola! Već sam dozvolio tvom bratu da uđe u trgovinu, okuša se na berzi - nek sam proklet ako mu dozvolim da otplaćuje moje dugove!”

www.leo.rs | 75

„Ne vidim zašto ne”, zamišljeno će Piter. „Otplatio je sve drugo.”

na licu. Potom je, nešto sporije, otišao i Kvil, ostavljajući batlera da za njima zatvori vrata od salona.

„Dosta! Jedini razlog što tvoj brat... jedini razlog što sam dozvolio Erskinu da izađe na tržište jeste - dakle, zato što je bogalj. Ali on se bar ponaša shodno svojim prilikama. Ti, ne samo što si ništavan, već se ponašaš kao drski, pomodarski izrod!”

Cela stvar je utanačena tri meseca kasnije. Gospođica Džerningam trebalo je da stigne na Plasiju, fregati koja će iz Kalkute doploviti za manje

Kad je vikont udahnuo vazduh, Kvil presrete pogled svog mlađeg brata. U dubini Kvilovog prećutnog izvinjenja, Piter prepozna nagoveštaj bračnih okova. Vikont je zurio sa frustracijom naprasitog, zadriglog Engleza, oca čiji mlađi sin nije ni nalik njemu. Piter očajnički pogleda u svoju majku, ali tamo ne nađe podršku. Plašio se. Stomak mu se grčio. On otvori usta da se pobuni, ali nije mogao da smisli ništa pametno. I konačno, generacijski utkana pokornost nadvlada sve. „U redu”, pokunjeno reče. Kiti Djuland ustade i priđe da ga poljubi u znak zahvalnosti. „Dragi Pitere”, kaza mu, „uvek si mi bio uteha, dobro moje dete. Istina, udvarao si se mnogim ženama, ali nijednu nisi zaprosio. Sigurna sam da će Džerningamova kćer biti savršena prilika za tebe. Njegova žena je bila Francuskinja, znaš.” Kiti je u očima svog sina ugledala mračnu turobnost, koja joj nije bila draga. „Postoji li neka druga? Postoji li žena koju se planirao da oženiš, mili?” piter odmahnu glavom. „Onda dobro”, vedrije će Kiti. „Bićemo časni i pošteni kada ta devojka - kako se zove, Terlou? Terlou!” Kada se Kiti okrenula, ugledala je svog muža presamićenog i bledog. „Nešto me steže u grudima, Kiti”, prošišta on. I kada je vikontesa istrčala iz salona, bila je previše uspaničena da bi primetila njihovog odanog batlera, Kodsvolopa, kako stoji s druge strane vrata. „Pošalji po doktora Prišijana”, vrisnu ona i utrča nazad u salon. Punačak, ali uvek ažuran, Kodvolop nije odoleo a da ne baci radoznali pogled ka starijem Djulandovom sinu pre nego što je pozvonio lakeju. Bilo je zaista neverovatno. Erskin je imao pojavu kojoj se Kodsvolop oduvek divio: čvrsto telo na kom su uske pantalone i sako stajali kao saliveni, i za kojim su sluškinje potajno uzdisale. Njegova bolest se zasigurno ticala intimnih delova. Kodsvolop saosećajno zadrhta. U tom trenutku, Kvil okrenu glavu i ugleda batlerovo lice. Kvilove zelenosive oči ljubopitljivo su vrebale na licu preplanulom i stegnutom od bola. Ne trepnuvši, uputio je Kodsvolopu pogled od kog se ovaj smrzao. Batler šmugnu u hodnik i pozvoni lakeju. Vikont je u pratnji njegove džangrizave žene prebačen u spavaću odaju. Mladi Piter je iz salona izašao sa ubilačkim izrazom

76 |

* Fregata - ratni brod, srednje veličine. od nedelju dana. Vikont je poslednji izliv besa imao kada je Piter, dan pred dolazak gospođice Džerningam, najavio svoj odlazak na selo. Ali, do večere petog septembra potišteni mladoženja je, umesto u Herfordšir, otišao u svoj klub, a vikont Djuland je nad gulašem od goluba ponovio da će brak rešiti sve njegove probleme. Vikont i vikontesa prećutno su delili mišljenje da se Piter, u slučaju da ostane prepušten sam sebi, verovatno nikada ne bi oženio. „Smiriće se čim stigne ta devojka”, reče Terlou. „Imaće prelepu decu”, zaključi Kiti. Samo je Kvil imao neku zlu slutnju u vezi s predstojećim venčanjem. Nakon što su njegovi roditelji napustili salon, nervozno je prišao prozoru s pogledom na vrt. Nagnuo se i oslonio čelo na staklo, premestivši nešto težine sa svoje ozleđene desne noge. Navikao je na preku narav svog oca. Godinama je tolerisao njegovo ponašanje, ali je na kraju ipak radio po svome. Piter se savijao kako vetar duva, i stoga nije bilo iznenađujuće što se naposletku ipak povinovao vikontovoj želji. Naravno, Piter neće moći da izbegne taj brak, čim bude shvatio da tim činom on ili njegov sin nasleđuju titulu. Ali čudna zebnja uvukla se u Kvilovo srce. Jedini se setio devojčinog imena: Gabrijela Džerningam. I kakav će Gabrijelin život biti u braku sa Piterom? Biće to urban, sofisticiran život. Mladi parovi trebalo bi da vode bračni život kakav je Kvil često viđao u visokom društvu: hladan i učtiv. On se uspravi, protežući leđa. Kroz tamno staklo, telo mu je bilo oivičeno svetlošću, dok mu je odeća milovala svaki mišić. Bilo je to telo prekaljeno odricanjem, vežbama i bolom: telo čiji je gospodar znao koliki mu je prag izdržljivosti. Ali ne i telo prosečnog džentlmena londonskog otmenog društva iz 1806. godine. Kvil zabaci kosu sa čela. Neka je proklet ako opet nije prerasla modernu dužinu. Za trenutak ga zapljusnu sećanje na vetar koji mu šiba lice i mrsi kosu dok galopira na pastuvu. Jer konji su, poput seksa, postali privilegija koja ga je više koštala nego što mu je pružala zadovoljstvo. Ritmičko jahanje na leđima konja uvek je rezultiralo trodnevnom agonijom u zamračenoj sobi, kada se njegovo telo kupalo u znoju i grčilo od muke, a glava pucala od bolova. Jedina dijagnoza koju su mu lekari dali bila je da je to posledica njegove povrede glave od pre šest godina, koja je dovela do toga da više nije mogao da izdrži ritmičnost. Nijednu vrstu ritmičnosti.

Kvil stisnu vilice i s naporom odagna viziju galopirajućeg konja. U njegovoj glavi nije bilo ničeg goreg od žaljenja za nemogućim. Žene i konji jednostavno su bili deo njegove prošlosti, ali ne i budućnosti. A onda mu se usne raširiše u kez. Dve njegove najveće ljubavi - jahanje konja i žensko društvo - bile su radosti koje Pitera uopšte nisu zanimale. Bože, kako su on i njegov brat bili različiti, kao nebo i zemlja. Ali Kvil je verovatno uzalud brinuo za Gabrijelu i Pitera. Njegov brat možda nije bio spreman za brak, ali je voleo žene. Fina francuska gospođica, s kojom će Piter ćaskati o modi i posećivati balove, mogla je vrlo lako da postane njegova najbolja prijateljica. A Gabrijela je bilo elegantno ime, ono koje su obično nosile žene modernih shvatanja. Piter je gajio veliko divljenje - ali nedovoljno strasno - prema fizičkoj lepoti. Mlada, svestrana Francuskinja zacelo će biti u stanju da ga privoli na neželjeni brak.

Fibi uzbuđeno vrisnu kada se vrata od kabine otvoriše, prekinuvši čaroliju Gabinog pripovedanja. Na vratima je stajala Judora sibald u crnom ogrtaču i posmatrala prizor pred sobom. Gospođica Gabrijela Džerningam puzila je po podu. Kao i uvek, kosa joj je bila raspuštena i neuredna, a haljina pogužvana. Gospođa Sibald nije u tom prizoru videla lepotu Gabine sjajne zlatno- smeđe kose koja se, bez češljića i šnalica, prosula kao griva. Ne - ono što je Fibina guvernanta videla bila je tipična prostakuša, mlada dama čija je kosa svedočila o njenom opštem nevaspitanju. „Fibi”, reče gospođa Sibald glasom kreštavim poput zarđale kapije. Fibi skoči na noge i učtivo se nakloni. „Gospođice Džerningam”, procedi guvernanta, kao da se obraća sluškinji.

Nažalost, Kvil ne bi gajio takve nade da je samo mogao videti gore- pomenutu, svestranu Francuskinju.

Gabi je već bila na nogama i pozdravljala gospođu Sibald šarmantnim smeškom. „Oprostite nam...”, poče ona.

Piterova verenica je klečala na podu svoje kabine, zureći u ozbiljno lice devojčice koja je sedela na hoklici. Gabrijeli je kosa bila našušurena oko ušiju, a staromodna haljina pogužvana. Ličila je na sve, samo ne na sofisticiranu francusku gospođicu iz La Belle Assemblée.

Ali gospođa Sibald nije joj dala priliku. „Gospođice Džerningam, možda sam vas pogrešno razumela.” Međutim, svojim držanjem pokazivala je da nikada ništa nije pogrešno razumela. „Da li ja to nisam dobro čula ili ste upravo rekli precvikati nogu?”

„Tigar se šunjao kroz džunglu”, reče Gabi uzbudljivim šapatom. „Šapu pred šapu, koračao je nečujno, ne želeći da poremeti kreštanje svraka u krošnjama. Dugim jezikom oblizivao je očnjake, posmatrajući kako ukusan obrok skakuće ispred njega.”

Zaista, pomisli Gabi, Sibaldova nije mogla da uđe u gorem trenutku.

Fibi Pensington, petogodišnje siroče poslato da živi kod svojih engleskih rođaka, vidno zadrhta kada je Gabi začkiljila svojim pitomim smeđim oči, oponašajući zverski pogled. „Kada je tigar stigao na rub šume, naglo se ukopao. Divokoza je hodala po obali, gazeći svojim belim kopitama po samoj ivici nemirnih, plavih talasa Indijskog okeana. A tigar se plašio vode. Prazan stomak ga je terao da lovi, ali srce mu se grčilo od straha. Zastao je u senci drveta bongo-bongo...” „Ali gospođice Gabi”, prekide je Fibi, „šta će tigar večerati ako ne ulovi divokozu? Zar neće biti gladan?” * Modni londonski časopis tadašnje Engleske. (Prim. prev.) Gabine tamne oči zasijaše. „Možda je tigar bio toliko prestravljen da se popeo na najvišu planinu i živeo od voća i povrća.” „Ne bih rekla.” Fibi je bila vrlo pametna devojčica. „Mislim da bi tigar radije ulovio divokozu i pojeo je za večeru.” „Tigrovi imaju urođeni mačji strah od vode”, pojasni Gabi. „Naš tigar nije video lepotu talasa koji su umivali peščanu plažu. Njemu su ti talasi izgledali kao rakova klešta koja će mu precvikati nogu!”

„O, ne”, reče Gabi umirujućim glasom. „Samo sam pričala Fibi biblijsku priču.” Gospođa Sibald stisnu usne. Ono što je čula nije bilo ni nalik biblijskim pričama. „Priču o Joni i kitu”, žurno će Gabi. „Znate, gospođo Sibald, budući da je moj otac misionar, nalazim da je sasvim prirodno povezivati biblijske priče sa predelima kroz koje putujemo.” Gospođa Sibald donekle opusti stisnute usne. „Pa, u tom slučaju, gospođice Džerningam, u redu”, reče s dozom olakšanja. „Ali nemojte previše uzbuđivati dete. Uzbuđenje škodi varenju. I gde je lord Kasi Rao Holkar?” „Mislim da Kasi trenutno drema, gospođo Sibald. Spomenuo je da će prileći.” „Oprostite što ću vam ovo reći, gospođice Džerningam, ali razmazili ste tog dečka. Bio on princ ili ne, neka poučna biblijska priča dobro bi mu došla. Uostalom, domorodac je. Samo bog zna pod kakvim je uticajem bilo to dete.” „Kasi je odrastao u mojoj kući”, podseti je Gabi. „Uveravam vas da je hrišćanin koliko i mala Fibi.” „Kakvo nerealno poređenje”, zaključi gospođa Sibald, „da Indijac može biti hrišćanin jednako kao englesko dete. No, vreme je za čaj”, objavi ona. „Gospođice Džerningam, vaša kosa se opet raspustila. Predlažem vam da se upristojite.” I posle te unižavajuće poruke, gospođa Sibald napusti kabinu.

www.leo.rs | 77

Gabi uzdahnu i utonu u stolicu, shvativši da previše divljih kovrdža visi oko njenog lica. A onda je neko povuče za haljinu. „Gospođice Gabi, zaboravila je na mene. Da je podsetim?” Okrugle plave oči zurile su u Gabi s obožavanjem. Gabi podiže Fibino vitko telašce na svoje krilo. „Kunem se da si porasla za pola glave na ovom putovanju.”

mami! To je velika neistina, suprotna od male. A važnim ljudima kao što je nova mama ne smeš da govoriš čak ni male neistine.” Nastade neprijatna tišina. Gabi je grozničavo razmišljala. Uprkos želji da jednog dana i sama ima decu, počela je da uviđa koliko je teško podizati ih.

„Znam”, uzvrati Fibi, gledajući razočarano u porub svoje haljinice. Dosezala mi je do listova. „Ako mi haljine još malo okraćaju, videće mi se duge gaće!”, užasnuto je iskolačila oči.

„Nosite li vi novac svom novom mužu?”, upita Fibi, ne dižući glavu sa Gabinog ramena.

„Sigurna sam da ćeš dobiti nove haljine kad stignemo u Englesku.”

Fibina glavica diže se poput radoznalog crvendaća iz gnezda. „Zašto neće?”

„Mislite li da ću joj se svideti?”, šapatom upita Fibi.

„Piter će me voleti zbog mene same”, reče Gabi, ubeđena u to. „Baš kao što će tvoja mama voleti tebe.”

„Kome?” „Mojoj novoj majci.” „Kako možeš da joj se ne svidiš? Ti si najslađa petogodišnja devojčica na celom brodu”, uteši je Gabi, prislonivši obraz uz Fibinu meku kosu. „U stvari, ti si najslađa petogodišnja devojčica koja je ikad putovala iz Indije.” Fibi joj spusti glavu na rame. „Jer, kad sam se opraštala od moje dadilje”, što je bio oproštaj koji je doživela tragičnije od smrti svojih roditelja, koje jedva da je poznavala, „rekla mi je da moram da budem izuzetno dobra, inače me moja mama neće voleti, pošto nemam nimalo para da joj odnesem.” Gabi je u sebi proklinjala Fibinu dadilju, i to nije bilo prvi put. „Fibi”, pojasni ona odlučnim glasom, „novac nema nikakve veze sa tim da li majka voli svoju decu ili ne. Tvoja nova mama će te voleti čak iako doputuješ u spavaćici!” Iskreno se nadala da je to tačno. Kapetan broda joj je rekao da nije stigao odgovor na poslednje pismo koje je poslala Fibinoj tetki s majčine strane, devojčicinoj jedinoj živoj rođaki. „Gospođice Gabi”, reče Fibi oklevajući. „Zašto ste rekli gospođi Sibald da pričate o Joni i kitu? Dadilja me je učila da nikada ne lažem - posebno ne zaposlena lica. A gospođa Sibald je zaposleno lice, zar ne? Zaposlena je da me prati do Engleske.” Gabi zagrli Fibi. „Tvoja dadilja je uglavnom u pravu. Ali ponekad je laž dozvoljena ako si prinuđena da nekog usrećiš. Gospođa Sibald bi volela da misli kako učiš priče iz Biblije. I bila je srećna kad sam joj to rekla.” „Ne verujem da je gospođa Sibald ikada srećna”, zaključi Fibi posle kraćeg razmišljanja. „Možda si u pravu”, uzvrati Gabi. „Ali u tom slučaju, Fibi, još je važnije da je ne nerviraš.” „Mislite li da će moja nova mama biti srećna ako je slažem da imam nešto novca? Hoće li me tada više voleti?” Gabi proguta knedlu. „O, dušice, mislila sam samo na sitne laži. Nešto tako ne možeš da kažeš svojoj novoj

78 |

„Da”, nevoljno reče Gabi. „Ali neće taj novac naterati Pitera da me voli.”

Devojčica skoči na noge. „Zašto ste onda gospođi Sibald rekli da je Kasi u svojoj sobi i da drema? To niti je tačno niti ju je usrećilo.” „Tu važi drugo pravilo”, pojasni Gabi. „Moj dobri Kasi se nasmrt plaši gospođe Sibald.” „Koje drugo pravilo?”, upita Fibi. „Moraš štititi slabije od jačih”, reče Gabi. I dodade: „Što je jedino ispravno, Fibi. Znaš kakav je Kasi. Prepustiti ga gospođi Sibald bilo bi isto kao predati divokozu tigru.” Začu se šuškanje iza paravana kojim je kabina bila odeljena od kupaonice. Devojčica gvirnu iza. „Kasi, vreme je da izađeš odatle”, naredi ona, stavljajući ručice na bokove. „Šta bi gospođa Sibald rekla da te vidi u koritu kompletno obučenog?” „Pusti ga ako mu se tako sviđa”, doviknu Gabi s drugog kraja sobe. Ali Fibi odmahnu glavom, s odlučnošću koja bi zadivila gospođu Sibald, i reče: „Vreme je za čaj, Kasi. Ne brini. Gabi više neće pričati o tigru.” Izuzetno mršav momčić tamne kože i nevinih očiju promoli glavu iza paravana, nevoljno napuštajući svoje sklonište. Fibi ga uze za ruku i povuče ga u kabinu. „Nema nikog osim nas, Kasi.” Uplašene smeđe oči poleteše ka Gabinom nasmejanom licu i ruci koju mu je pružila. Kasi je želeo da izađe, očigledno, ali se nalazio na drugom kraju prostrane sobe. Fibi ga nestrpljivo povuče sebi. „Gospođa Sibald misli da spavaš, tako da si bezbedan.” „Popićemo čaj zajedno”, uveri ga Gabi, kada je konačno skupio hrabrost da joj priđe. Čučnuo je pod njenu ruku, poput pileta pod kvočkino krilo. „Jesi li gladan, braco?” „Kasi nije vaš brat”, podseti je Fibi. „On je princ!” „Tačno. Ali njegova majka je u srodstvu sa prvom ženom moga oca. I odrasli smo zajedno, pa ga doživljavam

kao brata.” Kasi je prestao da drhti i sada se igrao medaljonom koji je Gabi nosila oko vrata, pevušeći neku veselu pesmicu.

opet me sramotiš svojim bestidnim ponašanjem! I najgora od svih: Svemogući bože, zašto si me kaznio ovim beščasnim i brbljivim derištem?!

Fibi im priđe sa druge strane, naslonivši se na Gabinu nogu. „Mogu li opet da vidim sliku vašeg verenika?”

Njena sreća rasla je sa svakom pređenom morskom miljom.

„Naravno.” Pred sam odlazak iz Engleske, Gabi je dobila minijaturu svog budućeg mladoženje. Ona nežno uze medaljon iz Kasijevih nespretnih ruku i otvori ga.

Njeno samopouzdanje takođe. Piter će je voleti kao što njen otac nikada nije. Imala je osećaj da su mile Piterove oči već pronikle u njenu dušu i tamo videle pravu Gabi: onu koja je vredna ljubavi, koja nije samo nepromišljena i smotana. Pravu Gabi.

„On vas čeka u Londonu, gospođice Gabi?” „Da”, tiho reče Gabi. „Srešćemo se svi na pristaništu, Fibi, dušo. Tvoja nova majka će nas čekati i gospođa Malabrajt će upoznati Kasija, zar ne, medeni?” Gabi pogleda u Kasijevo sićušno lice. Na njeno zadovoljstvo, dečak klimnu glavom. Gabi ga je svakodnevno podsećala da će gospođa Malabrajt doći po njega čim brod pristane. „I šta će se onda dogoditi, Kasi?”, upita Gabi. „Ja živeti sa gospođa Malabrajt”, odgovori dečak. „Ja volim gospođa Malabrajt.” Senka mu pređe preko očiju kad je dodao: „Ja ne volim gospođa Sibald.” „Gospođa Malabrajt će te odvesti svojoj kući i više nikada nećeš videti gospođu Sibald”, reče mu Fibi pomalo naređivački. „Ali ja ću ti dolaziti u posetu. Tajno ću te posećivati i nikome neću otkriti gde živiš.” „Da”, reče Kasi s prizvukom radosti u glasu i nastavi da se igra Gabinim medaljonom. „Volite li svog novog muža, gospođice Gabi?”, upita Fibi. Od samog pogleda na Piterov minijaturni portret, njegove blage oči i talasastu kosu, Gabino srce lupalo je brže. „Da, volim ga”, tiho reče. Fibi, koja je već u petoj godini bila nepopravljivi romantik, uzdahnu. „Sigurna sam da i on voli vas, gospođice Gabi. Jeste li mu poslali svoju sliku?” „Nije bilo vremena.” A i da jeste, Gabi mu je ne bi poslala. Na jedinom portretu koji je njen otac dao da se izradi izgledala je predebelo, okruglog lica. Gabi zatvori medaljon. Ali nešto kasnije, dok je sa Fibi i Kasi pila čaj i jela suvi tost, što je već nedeljama bila jedina poslastica iz brodske kuhinje, Gabi nije prestajala da sanjari o svom lepom draganu. Božjom milošću pripao joj je verenik koji ima sve o čemu je maštala: izgledao je kao pravi džentlmen, savršeno vičan vođenju učtivih razgovora, i nije ni približno bio hladan i zadrigao kao njegov otac. Gabino srce se topilo. Piter će zacelo biti odan suprug i divan otac. Već je zamišljala sebe sa četvoro ili petoro dece, i svi su imali očeve oči. Svakoga dana bila je sve dalje od Indije i frenetičnih grdnji svoga oca: Gabrijela, drži jezik za zubima! Gabrijela,

I tako će nagovestaj Gabrijele Džerningam, zajedno sa njenim snovima, do temelja uzdrmati Kvila. Ali budući da Kvil nije bio sklon maštanju niti je ikada pokazao talenat proricanja, ubedio je sebe da će gospođica Gabrijela Džerningam njegovom mlađem bratu biti dobra žena. I kada je te večeri zatekao Pitera u njegovom klubu, to mu je i rekao. Piter je bio zle volje i na dobrom putu da se napije. „Uopšte te ne razumem.” „Novac”, kratko uzvrati stariji brat. „Novac? Kakav novac?” „Njen novac.” Kvil je osećao blagu krivicu što o Gabrijeli priča kao da je roba, iako je to na neki način i bila. „S Džerningamovim novcem moći ćeš da priuštiš svu onu odeću koju toliko voliš.” „I sada nosim prvoklasnu odeću”, prezrivo će Piter, smatrajući sebe kremom londonske mode. „Nosiš odeću koju ja plaćam”, podseti ga Kvil. Piter stisnu usne. Bilo je uzaludno - i mimo njegove blage naravi - da ističe kako će sav novac njegovog starijeg brata jednog dana biti njegov, osim ako Kvil nekim čudom ne zaleči svoje migrene. Ipak, prijalo bi mu da ima sopstveni novac, bez svake sumnje. Kvil spazi iskru interesovanja u Piterovim očima i nasmeja se od srca. Potapšao je svog brata po leđima i napustio klub. 2 VIKONT DJULAND, neupućen u morska plovila i njihov raspored, poslao je mladog konjušarskog pomoćnika Džordža u londonsku luku onog jutra kada je Plesi trebalo da uplovi. Ali posle dve nedelje slanja Džordža na pristanište, vikont i vikontesa otputovaše u Bat, u nadi da će tamošnje termalne vode okrepiti vikontovo zdravlje. Kiti je batleru Kodsvolopu ostavila stroge instrukcije da im javi čim stigne vest o Plesiju. I svakog jutra naredne tri nedelje, mladi Džordž se vraćao kući u sve gorem stanju, provodeći dane u pivnicama duž pristaništa. Tek 2. novembra, Plesi je konačno uplovio u luku i ukotvio se. Mladi Džordž pohitao je nazad na Sent Džejms skver da saopšti vest.

www.leo.rs | 79

ILDEFONSO FALKONES

Bosonoga KRALJICA I DEO Dirljiva priča o prijateljstvu, strasti i osveti koja spaja dva ženska glasa u potresnoj pesmi za slobodu u Španiji XVIII veka. „Pevaj dok u ustima ne osetiš ukus krvi...“ U januaru 1748. godine jedna crnkinja luta ulicama Sevilje. Za sobom je ostavila ropsku prošlost na dalekoj Kubi, sina koga nikad više neće videti i dugu plovidbu brodom do obala Španije. Karidad više nema gospodara koji bi joj naređivao, ali ni krov nad glavom, kad se na njenom putu pojavi Milagros Karmona, mlada Ciganka iz Trijane, čijim venama teče buntovna krv i umetnost njenih predaka...

VELIČANSTVENA BOGINJA

sne rukom po zadnjici. Udarac je muklo odjeknuo.

Neki su se na to nasmejali. Karidad se nije ni pomerila, zureći u dug i prljav perčin što je poigravao na leđima mornara dotičući mu poderanu košulju dok je koračao teturavo, udaljavajući se prema Morskoj kapiji.

Luka Kadis, 7. januar 1748. U trenutku kad je trebalo da spusti nogu na dok pristaništa u Kadisu, Karidad je zastala. Stajala je na samom kraju mostića feluke na koju su se iskrcali s Kraljice, ratnog broda koji je prevozio novac, u pratnji šest registrovanih trgovačkih brodova s dragocenom prekookeanskom robom. Digla je pogled ka zimskom suncu što je obasjavalo vrevu i užurbanost u luci: s jednog od trgovačkih brodova pristiglih s njima iz Havane istovaran je teret. Sunce se uvuklo kroz pukotine na njenom iznošenom slamnatom šeširu i zaslepilo je. Prepavši se od galame, uplašeno se skupila, kao da viču na nju. - Garavušo, ne zastajkuj! - dobacio joj je mornar iza nje i bezobzirno je zaobišao. Karidadi se omakla noga i samo što nije upala u vodu. Još jedan čovek iza njenih leđa pošao je da je pretekne, ali ona je nespretno skočila na dok, odmakla se i ponovo zaustavila dok je deo mornara i dalje istovarao brodski tovar uz smeh, pošalice i najraznoraznije nepristojne opklade oko toga koja će im ženska pomoći da zaborave dugu plovidbu okeanom. - Uživaj u slobodi, crnkinjo! - uzviknuo je opet jedan muškarac prolazeći pored nje, i dopustio sebi da je plje-

80 |

„Slobodna?”, zapitala se. Kakva je to sloboda? Pogledala je iza pristaništa, zidine, tamo gde se od Morske kapije prolazilo u grad: veliki deo posade Kraljice, više od pet stotina ljudi, sjatio se u gomili ispred ulaza, gde ih je vojska službenika - čuvara tvrđave, desetara i inspektora - pretresala tražeći zabranjenu robu i ispitivala o gubitku brodova, za slučaj da se neki od njih odvojio od konvoja i maršrute da bi krijumčario i tako izigrao kraljevsku blagajnu. Ljudi su nestrpljivo čekali da se završi uobičajena procedura; oni najudaljeniji od službenika, zaklonjeni ruljom, vikali su zahtevajući da ih puste da prođu, ali inspektori nisu popuštali. Kraljica, veličanstveno usidrena u kanalu Trokadero, prevezla je u svojim skladištima više od dva miliona pesosa i gotovo isto toliko maraka od kovanog srebra, još jednog blaga iz Indija, pored Karidad i don Hosea, njenog gospodara. Prokleti don Hose! Karidad ga je negovala za vreme plovidbe. „Brodska kuga”, kazali su da od toga boluje. „Umreće”, takođe su je uveravali. I zaista, kucnuo mu je sudnji čas nakon sporih samrtnih muka kada mu je telo dan za danom kopnilo od strašnih oteklina, gnojnica i

krvarenja. Mesec dana su gospodar i robinja proveli zatvoreni u maloj i zagušljivoj kabini sa samo jednom visećom ležaljkom, na krmi, za koju je don Hose dobro platio kapetanu da je ovaj napravi od dasaka, oduzimajući od zajedničkog prostora za oficire. „Elegva, neka mu duša nikad ne nađe počinka, neka zauvek luta”, poželela je Karidad opažajući u tesnom prostoru moćno prisustvo Vrhovnog bića, Boga koji upravlja ljudskim sudbinama. I kao da ju je gospodar čuo, grozničavim očima, punim žuči, zamolio ju je da se sažali na njega pružajući u isti mah ruku i tražeći toplinu života za koji je znao da ističe iz njega. Sama s njim u kabini, Karidad je odbila da mu pruži tu utehu. Zar nije i ona pružila ruku kad su je odvojili od njenog malog Marsela? A šta je tada uradio gospodar? Naredio nadzorniku plantaže da je drži i doviknuo crnom robu da odvede mališana. I ućutkaj ga! - dodao je na zaravni ispred velike kuće, gde su se robovi okupili da vide ko će im biti novi gospodar i kakva ih sudbina čeka od tog trenutka. - Ne mogu da podnesem... Don Hose je namah zaćutao. Iznenađenje na licima robova bilo je očigledno. Karidad se nesvesnim udarcem ruke otrgla od nadzornika i pošla da potrči ka sinu, ali je odmah shvatila da se nesmotreno ponela i stala je. Nekoliko časaka se čula samo Marselova prodorna i očajna vriska.

Hoćete li da je izbičujem, don Hose? - upitao je nadzornik ponovo hvatajući Karidad za ruku. Ne - odlučio je ovaj porazmislivši malo. - Ne želim da je vodim u Španiju obogaljenu. I onaj veliki crnac, Sesilio se zvao, pustio ju je i odvukao dečaka do kolibe pošto mu je nadzornik strogim pokretom dao znak. Karidad je pala na kolena a njen plač se pomešao s detinjim. Tada je poslednji put videla sina. Nisu je pustili da se oprosti s njim, nisu joj dozvolili... Karidad! Ženo, što stojiš tu? Čuvši svoje ime, vratila se u stvarnost i u metežu prepoznala glas don Damijana, starog kapelana s Kraljice, koji se takođe iskrcao. Smesta je spustila zavežljaj sa stvarima, skinula šešir, oborila pogled i uperila ga u iznošeni slamnati šešir počevši da ga gužva u rukama. Ne možeš da ostaneš na doku - nastavio je sveštenik prilazeći joj i hvatajući je za ruku. Dodir je potrajao samo trenutak; sveštenik ga je prekinuo u neprilici. - Hajde pozvao ju je pomalo nervozno - pođi sa mnom. Prešli su razdaljinu do Morske kapije: don Damijan je nosio kovčežić, Karidad zavežljaj i šešir u rukama, ne skidajući pogled s kapelanovih sandala. Prolaz za slugu božjeg - zatražio je sveštenik od mornara što su se gurali ispred kapije.

www.leo.rs | 81

Malo-pomalo i gomila se razmakla da im oslobodi prolaz. Karidad je išla za njim, vukući bose noge, crna kao abonos, pognute glave. Jednostavna duga i pepeljasta košulja koju je nosila umesto haljine, od debelog i grubog platna, nije mogla sakriti da je snažna i dobro građena, visoka koliko i neki mornari što su digli oči i zagledali se u crnkinjinu bujnu i kovrdžavu crnu kosu, a drugi u grudi, velike i čvrste, ili u podatne kukove. Ne prestajući da hoda, kapelan je samo podigao ruku kad je začuo zvižduke, bezobrazna dobacivanja i poneki drski poziv. Ja sam otac Damijan Garsija - predstavio se pružajući papire jednom čuvaru tvrđave kad su se probili između mornara - kapelan ratnog broda Kraljica, iz armade Njegovog veličanstva. Čuvar je preleteo pogledom preko dokumenata. Oče, da li biste dozvolili da pregledam vaš kovčeg? To je lični prtljag - odvratio je sveštenik otvarajući ga roba je uredno upisana u dokumentima. Čuvar je klimnuo glavom preturajući po kovčegu. Neka nezgoda na putu? - upitao je ne gledajući sveštenika, odmeravajući rukom koliko je teška jedna šipčica duvana. - Da li ste sreli neprijateljske ili neke druge brodove? Nijedan. Sve je prošlo kao što je i bilo predviđeno. Čuvar je opet klimnuo glavom. Je li to vaša robinja? - upitao je pokazujući na Karidad kad je završio pregled. - To ne piše u dokumentima. Ona? Ne. Ona je slobodna žena. Ne izgleda tako - izjavio je čuvar i stao pred Karidad, a ona je još jače stegla zavežljaj i slamnati šešir. - Pogledaj me, crnkinjo! - procedio je kroz zube. - Šta kriješ? Neki drugi službenici koji su pregledali mornare prekinuli su posao i okrenuli se ka čuvaru i ženi što je i dalje stajala pred njim oborene glave. Mornari što su ih propustili da prođu sad su prišli. Ništa. Ništa ne krije - skočio je don Damijan. Ćutite, oče. Svi koji ne smeju da pogledaju čuvaru tvrđave u lice nešto kriju. Šta može kriti ova jadnica? - nije odustajao sveštenik. Karidad, daj mu svoje papire. Žena je uzela da pretura po zavežljaju tražeći dokumente dobijene od brodskog pisara a don Damijan je produžio. Ukrcala se u Havani zajedno s gospodarem, don Hoseom Idalgom. On je hteo da se vrati u rodnu zemlju pre smrti, ali umro je na putu, Gospod mu podario večno blaženstvo. Karidad je predala izgužvane dokumente čuvaru. Pre nego što je preminuo - nastavio je don Damijan kao što je običaj na brodovima Njegovog veličanstva, don Hose je sačinio testament i naredio da robinja Kari-

82 |

dad bude oslobođena. Tu imate potvrdu o oslobađanju koju je izdao pisar na zapovedničkom brodu. „Karidad Idalgo”, napisao je pisar uzimajući prezime mrtvog gospodara, „poznata i kao Kačita; robinja crna kao abonos svuda po telu, zdrava i snažne građe, kovrdžave crne kose i stara oko dvadeset pet godina.” Šta imaš u toj torbi? - upitao je čuvar pročitavši dokumente koji su potvrđivali Karidadinu slobodu. Otvorila je zavežljaj i pokazala mu. Staro ćebe i jakna od grube vunene tkanine... Sve što je imala, odeća koju joj je gospodar dao poslednjih godina: jaknu, prošle zime; ćebe, pre dve zime. U odeći je bilo skriveno nekoliko cigara koje je uspela da rasporedi tako da joj potraju na brodu, pošto ih je ukrala od don Hosea. „A šta ako ih otkriju?”, pobojala se. Čuvar je pošao da pretrese zavežljaj, ali kad je video staru odeću, namrštio se. Pogledaj me, crnkinjo - zapovedio je. Karidadino telo je protresao drhtaj i to su primetili svi koji su prisustvovali tom prizoru. Nikada pre toga nije pogledala u oči belog čoveka kad joj se obraćao. Uplašena je - zauzeo se za nju don Damijan. Kazao sam da me pogleda. Uradi kako ti je rekao - zamolio je kapelan. Karidad je podigla okruglasto lice, s punim i mesnatim usnama, pljosnatim nosom i sitnim sivosmeđim očima što su pokušale da gledaju iza čuvara, ka gradu. Čuvar je nabrao čelo i bezuspešno potražio ženin plašljiv pogled. Sledeći! - popustio je iznebuha, razbijajući napetost i izazivajući obrušavanje lavine mornara. Don Damijan, s Karidad koja ga je pratila u stopu, prošao je kroz Morsku kapiju, uzan prolaz s čije je i leve i desne strane stajala kula sa zupčastim kruništima, i ušao u grad. Iza njih, u Trokaderu, ostali su Kraljica, brod s dva mosta i više od sedamdeset topova kojim su doplovili iz Havane, i šest trgovačkih brodova u čijoj je pratnji bio, sa skladištima prepunim proizvoda iz Indija: šećera, duvana, kakaoa, đumbira, saparine, indiga, košenila, svile, bisera, kornjačevine... srebra. Plovidba je bila uspešna i Kadis ih je dočekao zvonjavom zvona. Španija je bila u ratu s Engleskom; indijske flote, koje su do pre neku godinu prelazile okean pod jakom pratnjom brodova kraljevske armade, prestale su da plove, pa je trgovina obavljana registrovanim brodovima, privatnim trgovačkim lađama koje su dobijale kraljevsku dozvolu za plovidbu. Zbog toga je prispeće robe i blaga, tako potrebnog sanducima španske blagajne, probudilo praznično raspoloženje u gradu što se osećalo u svakom kutku. Stigavši do Ulice loptanja, pošto je ostavio za sobom Crkvu Naše Gospe od Naroda i Morsku kapiju, don Damijan se odvojio od buljuka mornara, vojnika i trgovaca, i zaustavio se.

Neka te Bog prati i štiti, Karidad - poželeo je nakon što je spustio kovčeg na zemlju i okrenuo se prema njoj. Nije ništa odgovorila. Natukla je slamnati šešir do ušiju i kapelan nije mogao da joj vidi oči, ali je zamislio kako netremice zijaju u kovčeg, ili u njegove sandale, ili... Imam obaveze, shvataš li? - pokušao je da se izvini. Idi i potraži neki posao. Ovo je veoma bogat grad. Dok je to govorio, ispružio je desnu ruku i dodirnuo Karidadinu podlakticu; tada je on na časak oborio oči. Kad ih je digao, sreo se s upornim pogledom Karidadinih sivosmeđih okica, kao noću dok su bili na brodu, i kada je on nakon smrti njenog gospodara preuzeo brigu o robinji i sakrio je od mornara po kapetanovom naređenju. Prevrnuo mu se želudac. „Nisam je ni pipnuo”, ponovio je po stoti put. Nikad je nije dodirnuo, ali Karidad ga je pogledala svojim bezizražajnim očima i on... On nije mogao da se obuzda i masturbirao je ispod odeće gledajući to zamamno žensko telo. Čim je don Hose umro, obavljen je pogrebni obred: izmoljene su tri molitve za mrtve a leš je bačen preko palube, u džaku i s dve testije vode vezane za noge. Onda je kapetan naredio da se kabina razmontira a da pisar obezbedi pokojnikovu imovinu. Don Hose je bio jedini putnik na zapovedničkom brodu; Karidad, jedina žena. Velečasni - izdao je kapetan naređenje kapelanu - vi ste sad odgovorni da držite crnkinju dalje od posade. Ali ja... - pokušao je da se usprotivi don Damijan. Iako nije vaša, možete da iskoristite hranu koju je ukrcao gospodin Idalgo i da je hranite njome - presudio je oficir ne obazirući se na negodovanje. Don Damijan je držao Karidad zatvorenu u svojoj maleckoj kabini, gde je bilo mesta samo za ležaljku koja je visila od zida do zida a on ju je preko dana skidao i urolavao. Žena je spavala na podu, podno njegovih nogu, ispod ležaljke. Prvih noći kapelan je pribegao čitanju svetih knjiga, ali pogled mu je malo-pomalo sledio zrake uljane lampe a oni su, kao da imaju sopstvenu volju, skretali od stranica teških svezaka i uporno se trudili da osvetle ženu sklupčanu tako blizu njega. Borio se protiv slika iz mašte koje su ga saletale pri pogledu na Karidadine noge, kad bi izvirile ispod ćebeta kojim se pokrivala, na crnkinjine grudi, dok su se dizale i spuštale u ritmu disanja, na njenu zadnjicu. I gotovo protiv svoje volje, počeo je da dirka svoju muškost. Možda zbog škripanja greda na kojima je visila ležaljka, možda zbog napetosti nakupljene u tom uzanom prostoru, no Karidad je otvorila oči i sva se svetlost iz uljanice usmerila na njih. Don Damijan je osetio kako crveni i na trenutak se ukočio, ali njegova požuda je mnogostruko porasla pred Karidadinim pogledom, istim bezizražajnim pogledom kojim je sad dočekala njegove reči. Poslušaj me, Karidad - ponovio je. - Potraži posao.

„Zašto se osećam krivim?”, zapitao se zastajući da promeni ruku kojom je držao kovčeg. Mogao je da je siluje, pronašao je izgovor kao i uvek kad bi ga pritisla krivica. Ona je obična robinja. Možda... možda ne bi bilo potrebno ni da pribegne nasilju. Zar nisu sve crne robinje raskalašne? Don Hose, njen gospodar, priznao mu je to na ispovesti: spavao je sa svima njima. S Karidad sam dobio sina - otkrio mu je - možda i dvojicu, ali ne, ne verujem; drugi dečak, onaj mentalno zaostao i tupav, bio je crn kao ona. Da li se kajete? - upitao je sveštenik. Što imam decu s crnkinjama? - okrenuo se plantažer. - Oče, prodavao sam kreolčiće u obližnjem mlinu za šećernu trsku u vlasništvu sveštenika. Oni se nijednom nisu zabrinuli za moju grešnu dušu kad su ih kupovali od mene. Don Damijan je pošao u Katedralu Svetog krsta, na drugoj strani uzanog jezička zemlje na kome je podignut grad utvrđen zidinama, zatvarajući zaliv. Pre nego što je skrenuo u jednu sporednu ulicu, okrenuo je glavu i izdaleka nazreo Karidadinu priliku dok je rulja prolazila pored nje: izmakla se dok nije leđima udarila u zid i stajala tu mirno, ne hajući za svet oko sebe. „Snaći će se ona”, kazao je sebi ubrzavajući korak i skrećući u ulicu. Kadis je bio bogat grad u kome su se mogli sresti trgovci i prodavci iz cele Evrope i gde je novca bilo u izobilju. Slobodna je žena i prema tome treba da nauči da živi slobodno i da radi. Dosta je odmakao a kad je stigao do mesta gde su se jasno videli radovi na novoj katedrali, u blizini Katedrale Svetog krsta, zaustavio se. Šta će da radi ta jadnica? Ne ume da obavlja nikakav posao, osim na plantaži duvana, gde je živela od svoje desete godine kad su je u kraljevstvu Lukumija, u Gvinejskom zalivu, engleski liferanti robova kupili za bednih pet lakata tkanine i preprodali na uvek gladnom i potrebitom kubanskom tržištu. To je kapelanu ispričao sam don Hose Idalgo kad ga je pitao zašto je odabrao nju za taj put. Snažna je i poželjna - dodao je plantažer i namignuo mu. - I izgleda da više nije plodna, a to je uvek prednost kad čovek nije na plantaži. Pošto je rodila onog mentalno zaostalog dečaka... Don Hose mu je objasnio i da je udovac i da mu je sin završio fakultet u Madridu, gde je pošao da proživi poslednje dane. Na Kubi je imao unosnu plantažu duvana u dolini blizu Havane, koju je obrađivao sam uz pomoć dvadesetak robova. Samoća, starost i pritisci proizvođača šećera da dođu do zemlje za tu sve uspešniju industriju naveli su ga da proda imanje i vrati se u otadžbinu, ali posle dvadeset dana plovidbe napala ga je kuga i iskalila bes na njegovom slabom i istrošenom telu. Groznica, otoci, flekava koža i krvave desni naveli su lekara da otpiše pacijenta.

Uzeo je kovčeg, okrenuo joj leđa i opet krenuo.

www.leo.rs | 83

Tada je, kao što je bilo obavezno na kraljevskim brodovima, kapetan Kraljice naredio pisaru da ode u don Hoseovu kabinu i zapiše njegovu poslednju volju.

trebne da se krene preko sprudova, kapetani su se usuđivali da to učine. Zatim su plovili uz reku iskorišćavajući plimski talas, a on se osećao sve do blizu Sevilje.

Dajem slobodu svojoj robinji Karidad - prošaputao je bolesnik naloživši nekoliko službi u crkvi a celokupnu imovinu je ostavio sinu kog više neće videti.

- U jednom slučaju brodovi su morali da čekaju čak sto dana da prođu sprudove - pričao je jedan mornar razgovarajući s raskošno odevenim putnikom, a ovaj je smesta zabrinuto pogledao ka Sanlukaru i njegovim spektakularnim baruštinama, kao da preklinje da ga ne snađe ista sudbina.

Ta žena nije ni pomerila svoje pune usne da se radosno osmehne doznavši da je slobodna, setio se sveštenik dok je stajao na ulici. „Nije progovarala!” Don Damijan se setio kako je čuljio uši da čuje Karidad među stotinama glasova što su se molili na palubi na nedeljnoj misi, ili njen stidljiv šapat uveče, pre spavanja, kad ju je terao da se pomoli. Šta će da radi ta žena? Kapelan je bio svestan da gotovo svi oslobođeni robovi završe radeći za bivše gospodare i primajući mizernu platu. Tim novcem su jedva zadovoljavali potrebe koje su im ranije, dok su bili robovi, bile zagarantovane, ili su pak bili osuđeni da mole za milostinju na ulici, boreći se s hiljadama prosjaka. A oni su se rodili u Španiji, poznaju zemlju i ljude, neki su bistri i pametni. Kako će se Karidad snaći u velikom gradu kakav je Kadis? Uzdahnuo je i nekoliko puta prešao rukom preko brade i ono malo preostale kose. Onda se okrenuo, zabrektao podigavši opet kovčeg, uprtio ga na leđa i spremio se da se vrati natrag istim putem. „Šta sad da radim?”, zapitao se. Može... može da se zauzme i zaposli je u fabrici duvana, to zna da radi. „Odlična je s listovima; dodiruje ih nežno i blago, kao što i treba, ume da prepozna najbolje i da savije dobre cigare”, kazao mu je don Hose, ali to bi značilo da mora da moli za uslugu i da bi se doznalo da on... Ne sme rizikovati da Karidad ispriča za ono na brodu. U fabričkim halama radilo je blizu dve stotine žena neprekidno se sašaptavajući i prigovarajući dok su savijale male kadiske cigare. Našao je Karidad još naslonjenu uza zid, nepomičnu, bespomoćnu. Grupa derana joj se rugala a ljudi što su ulazili u luku i izlazili iz nje nisu reagovali na to. Don Damijan je prišao upravo kad se jedan dečak spremao da baci kamen na nju. - Stani! - uzviknuo je. Momčić je zaustavio ruku; devojka je skinula šešir i ponikla pogledom u zemlju. Karidad se odmakla od grupe od sedam putnika što su se ukrcali na brod koji će ploviti uzvodno rekom Gvadalkivir do Sevilje. Umorna, pokušala je da se smesti negde između gomile paketa na palubi. Brod je bio tartan sa samo jednim jarbolom i velike nosivosti, i uplovio je u Kadis dovozeći tovar izvrsnog ulja iz seviljske doline. Iz kadiskog zaliva su plovili uz obalu do Sanlukar de Baramede, gde je ušće Gvadalkivira. Ispred obala Čipione, zajedno s ostalim tartanima i čarangama, stali su da sačekaju plimu i povoljne vetrove da bi prošli opasne sprudove kod Sanlukara, jeziva lida zbog kojih se ta oblast pretvorila u groblje brodova. Samo kad bi se stekle sve okolnosti po-

84 |

Karidad je sedela između džakova, naslonjena na brodsku ogradu, prepuštajući se njihanju tartana. More je bilo mirno i napeto, a isti taj napeti mir se mogao zapaziti na svim licima na brodu, kao i na ostalim lađama. Nije to bilo samo zbog čekanja nego i zbog straha da ih ne napadnu Englezi ili gusari. Sunce je počelo da zalazi, voda poprimila preteću metalnu boju, a uznemireno čavrljanje članova posade i putnika utišalo se i prešlo u šapat. Zimska studen se sa zalaskom sunca pojačala a vlaga se uvukla u Karidad, povećavajući osećaj hladnoće. Bila je gladna i umorna. Navukla je jaknu, sivu i izbledelu kao njena haljina, obe od grube vunene tkanine, odudarajući od ostalih putnika koji su se ukrcali s njom i na sebi imali, kako se njoj činilo, bogatu odeću živih boja. Opazila je da joj zubi cvokoću i da joj se koža naježila, pa je uvukla ruku u zavežljaj da uzme ćebe. Prstima je dotakla jednu cigaru i blago ju je opipala sećajući se kako miriše, i kako utiče na nju. Bila joj je potrebna, žarko je želela da joj čula otupe, da zaboravi na umor, glad... pa i na svoju slobodu. Umotala se u ćebe. Slobodna? Don Damijan ju je ukrcao na taj brod, prvi koji je našao da se sprema da isplovi iz luke u Kadisu. - Idi u Sevilju - kazao je pošto se dogovorio za cenu s kapetanom i platio iz svog džepa - u Trijanu. Kad stigneš tamo, potraži Samostan najnižih časnih sestara i kaži da sam te ja poslao. Karidad bi volela da je imala hrabrosti da pita šta je to Trijana ili kako da nađe taj samostan, ali on ju je gotovo ugurao u brod, nervozno se osvrćući levo-desno, kao da se plaši da će ih neko videti zajedno. Omirisala je cigaru i njen miris ju je preneo na Kubu. Ona je znala jedino gde je njena koliba, i plantaža, i mlin za šećernu trsku u koji je odlazila svake nedelje s ostalim robovima na misu a zatim pevala i igrala do iznemoglosti. Iz kolibe na plantažu i s plantaže u kolibu, dan za danom, mesec za mesecom, godinu za godinom. Kako će da nađe samostan? Šćućurila se uz ogradu i pritisnula leđima drvo tražeći dodir sa stvarnošću koje više nije bilo. Ko su ti neznanci? A Marselo? Šta je bilo s njim? Kako je njena drugarica Marija, mulatkinja s kojom je pevala zajedno? A ostali? Šta ona radi tu po noći na tuđinskom brodu, u nepoznatoj zemlji, na putu za grad za koji nije ni znala da postoji? Trijana? Nikad se nije usudila da nešto pita bele ljude. Uvek je znala šta treba da radi! Nije bilo potrebe da pita.

Prste da poližeš

Lavovska alva torta za 20 minuta Sastojci za testo: 300g krem šlaga od vanile 300g mlevenog keksa 300g ćeten alve Podloga od oblande, keksa ili piškota 2 kesice šlaga

Priprema: Umutiti krem šlag, dodati mleveni keks i na trenici narendanu ćeten alvu. Na podlogu od oblande ili keksa namazati fil i odozgo premazati umućeni šlag. Prijatno!

www.leo.rs | 85

NASTAVAK

Otkrijte svoj dar pisanja Autor Dorotea Brend

Poglavlje I ČETIRI TEŠKOĆE I tako, pošto sam iznela svoja izvinjenja i izjavila u šta verujem, od sada ću se obraćati samo onima koji se nadaju da će pisati. Postoji neka vrsta piščeve magije. Postoji procedura do koje su mnogi autori došli srećnom slučajnošću, ili su je sami razradili, i koja se, delimično, može naučiti. Da biste bili spremni da je naučite, moraćete da idete prilično zaobilaznim putem, uzevši najpre u obzir glavne teškoće sa kojima ćete se sresti, a potom se pozabaviti jednostavnim vežbama (koje, međutim, traže strogu samodisciplinu), da biste te prepreke prevazišli. A nakon svega, morate da imate vere, ili radoznalosti, da biste prihvatili jedan čudan savet koji neće ličiti ni na jedan od prekora sa kojim ste se susreli u učionicama ili udžbenicima. Drugim rečima, pored tvrdnje da postoji znanje o pisanju koje poseduje inicirani, ja se neću držati uobičajene procedure onih koji nude priručnike za mlade pisce. Otvorite razne knjige koje su posvećene problemima pisaca: u devet od deset slučajeva ćete naići, većinom na samom početku, na neke veoma sumorne paragrafe koji vas upozoravaju da možda uopšte ne-

86 |

ćete postati pisac, da vam verovatno nedostaju ukus, rasuđivanje, imaginacija, pa čak i mrvica onih posebnih sposobnosti koje su neophodne da se od aspiranta pretvorite u umetnika, ili barem u prihvatljivog zanatliju. Verovatno ćete čuti da je vaša želja da pišete možda samo infantilni egzibicionizam, ili ćete biti upozoreni da to što vaši prijatelji misle da ste veliki pisac (kao da su to ikad mislili!), ne znači da će i ostali svet imati tako povoljno mišljenje. I tako dalje, krajnje zamorno. Razlozi za taj pesimizam u pogledu mladih pisaca mi nisu jasni. Knjige napisane za slikare ne podrazumevaju da njihov čitalac može postati jedino uobraženo mazalo, a ni udžbenici inženjerstva ne počinju upozorenjem studentu da to što je uspeo da napravi skakavca od dve gumice i kutije šibica ne znači da treba da misli da će ikad biti dostojan svoje odabrane profesije. Možda je istina da samoobmana najčešće uzima oblik verovanja da je čovek u stanju da piše; to ne mogu da kažem. Moje lično iskustvo mi govori da nema nijedne oblasti, u kojoj onaj ko iskreno želi da uči i da obavi dobar posao, može da načini ogromne korake za veoma kratko vreme. Zato ću ovu knjigu pisati za one koji su potpuno iskreni, koji veruju da će im njihov zdrav razum i inteligencija omogućiti da nauče elemente rečenice i strukture

paragrafa, koji već shvataju da su, kada su se poduhvatili pisanja, preuzeli obavezu prema svojim čitaocima da pišu najbolje što mogu, koji su iskoristili (a i dalje koriste) sve prilike da prouče majstore engleske proze i koji su sebi za cilj postavili visok nivo i neprekidno se trude da ga dostignu. Možda sam samo zahvaljujući tome što sam izuzetno srećna, srela mnogo više pisaca za koje ovo važi nego zaluđenih blesavih škrabala. Ali, što je prilično tragično, srela sam nekolicinu osetljivih mladih ljudi i žena koji su, pošto su se suočili sa jednom od prepreka u pisanju koje ćemo uskoro razmotriti, postali gotovo ubeđeni da uopšte nisu podobni za pisanje. U nekim slučajevima bi želja da pišu pobedila poniženje kome su bili izloženi; ali, drugi bi se vratili u život bez kreativnog oduška, nesrećni, osujećeni i nespokojni. Nadam se da će ova knjiga ubediti neke koji samo što se nisu okanuli pisanja da donesu drugačiju odluku. Meni lično su se stalno iznova javljale četiri prepreke. Mnogo češće mi se obraćaju za savet u vezi njih, nego za pomoć u konstrukciji priče ili skiciranju likova. Pretpostavljam da svi učitelji slušaju iste žalbe, ali da su, pošto su i sami pisci u praksi, skloni da ih odbace kao nešto što ne spada u njihovu nadležnost, ili da u

njima vide dokaz da pometeni učenik nema istinsku sklonost ka pisanju. Pa ipak, baš oni učenici koji su najočiglednije nadareni pate od tih nesposobnosti, a što su senzitivniji, to im rizik izgleda veći. Novinar ili piskaralo koji je u zametku u vama, retko traži bilo kakvu pomoć; on juri za agentima i izdavačima, dok njegove ozbiljnije kolege pate od paklenih muka usled svojih nedostataka. Pa opet su poduke u pisanju najčešće namenjene nemarnim trgovcima prozom, a muke umetnika se odbacuju ili previđaju. Teškoća da se uopšte piše Najpre, postoji teškoća da se uopšte piše. Puni, obilni tok koji se mora uspostaviti ako pisac uopšte hoće da se oglasi, naprosto ne počinje. Glupi zaključak pisca da je pogrešio profesiju ukoliko ne može lako da piše - potpuna je besmislica. Ima na tuce razloga za poteškoće koje bi trebalo pretresti pre nego što učitelj s pravom zaključi da ne vidi nikakvu nadu za tog određenog učenika. Možda je koren te nevolje mladost i smernost. Ponekad je stidljivost ono što blokira taj tok. Često je prepreka posledica pogrešnih shvatanja o pisanju, ili potiče od zbunjenosti ili obzira: početnik možda čeka na božanski plamen za koji je čuo da nepogrešivo plamti i možda veruje da se on može upaliti jedino slučajnom iskrom koja

www.leo.rs | 87

dolazi odozgo. Posebna stvar koju treba da zapazimo upravo ovde je da ova teškoća prethodi svim problemima u pogledu strukture priče ili građenja zapleta, i da ukoliko neko može da pomogne piscu da je prevaziđe, verovatno uopšte neće biti potrebe za tehničkim uputstvima. „Pisac jedne knjige“ Druga, daleko češća prepreka nego što bi laik poverovao, jeste da postoje pisci koji su imali uspeh u početku, ali nisu u stanju da ga ponove. I ovde postoji licemerno objašnjenje koje se nudi kad god se suočimo sa takvom teškoćom: ta vrsta pisca je, uveravaju nas, „pisac jedne knjige”. On je napisao jedan deo svoje autobiografije, rasteretio se od svoje zlovolje prema roditeljima i svojoj okolini, pa pošto se rasteretio, ne može da ponovi svoj podvig. Međutim, sva proza je, u smislu koji se ovde koristi, autobiografska, pa ipak ima srećnih pisaca koji nastavljaju da uobličavaju, rekombinuju i objektiviziraju delove svog iskustva u dugi niz zadovoljavajućih knjiga ili priča. Ne; pisac s pravom može da smatra iznenadni nestanak svoga talenta simptomom bolesti, i uglavnom s pravom može da misli da se ona može izlečiti. Očigledno je da taj pisac, ukoliko je postigao zaslužen uspeh, već zna nešto, najverovatnije dosta toga, o tehničkoj strani svoje umetnosti. Njegov problem nije u tome, pa nikakvi saveti i uputstva u pogledu tehnike, osim pukim slučajem, neće ukloniti taj zastoj. On je, na neki način, srećniji od početnika koji ne može naučiti da tečno piše, jer je bar pružio dokaz o svojoj sposobnosti da uobliči reči na upečatljiv način. Ali, njegovo početno nestrpljenje u pogledu toga što nije u stanju da ponovi svoj uspeh može da pređe u obeshrabrenost i postane stvarno očajanje; i usled toga, jedan sjajan pisac može da bude izgubljen. Povremeni pisac Treća teškoća je neka vrsta kombinacije prve dve: ima pisaca koji, sa zamorno dugim prekidima, mogu da efikasno pišu. Imala sam učenicu koja je proizvodila po jednu izvrsnu priču svake godine - što je jedva dovoljno da zadovolji bilo telo, bilo duh. Jalovi periodi bili su mučenje za nju; a svet, dok ne bi mogla ponovo da piše, bio joj je ogromna pustoš. Svaki put kad bi uvidela da nije u stanju da radi, bila je sigurna da nikad više neće moći da ponovi svoj uspeh, i isprva me je gotovo ubedila u to. Ali, ali kada bi proživela taj ciklus od početka do kraja, uvek je ponovo mogla da piše i pisala je dobro. I ovde nikakvo tehničko uputstvo ne može da priđe toj teškoći. Kada se oni koji pate od takvih tišina u kojima izgleda kao da se ne javlja nikakva ideja, da nijedna rečenica ne izbija neodoljivo na površinu uma, jednom oslobode te začaranosti, mogu da pišu kao pravi umetnici i majstori. Učitelj-konsultant mora da stvori jasnu ideju o korenu tog problema i da ih posavetuje u skladu sa tim. A opet, možda u osnovi tog problema stoji nekakva pred-

88 |

stava da treba čekati bljesak munje inspiracije. Često je ona posledica takvih ideala savršenstva koji teško mogu da podnesu svetlost dana. Ponekad, ali retko, deluje neka vrsta povredljive sujete koja ne želi da rizikuje nikakvo odbijanje, pa zato neće dopustiti da se preduzme bilo šta što unapred nije sigurno da će biti prihvaćeno. Neravnomeran pisac Četvrta teškoća zapravo ima tehnički aspekt: to je nesposobnost da se priča, živo, ali nesavršeno doživljena, dovede do uspešnog kraja. Pisci koji se žale na ovo često su u stanju da dobro započnu priču, ali uviđaju da im nakon nekoliko strana izmiče kontroli. Ili, oni će napisati dobru priču toliko suvo i škrto da će sve njene vrline biti izgubljene. Povremeno oni ne mogu da na odgovarajući način motivišu središnje zbivanje, pa priča nije ubedljiva. Sasvim je tačno da se onima koji se nađu u ovakvom procepu može mnogo pomoći učenjem o strukturi, o raznim oblicima koje može da uzme priča, o bezazlenim „trikovima profesije“ koji će pomoći da priča premosti prepreku. Ali, čak i ovde se prava teškoća uvrežila davno pre nego što je u pitanje došla forma priče. Autor nema neophodno samopouzdanje da dobro iznese svoju ideju, ili je suviše neiskusan da bi znao kako bi se njegovi karakteri ponašali u stvarnom životu, ili je suviše stidljiv da bi pisao onoliko potpuno i emocionalno koliko je potebno da bi njegova priča oživela. Piscu koji izbacuje, jednu za drugom, slabe, zbrkane ili naprečac ispričane priče, očigledno je potrebno nešto više nego da neko kritički pregleda njegove rukopise. Što je pre moguće, on mora da nauči da veruje sopstvenom osećanju za priču i da se opusti dok priča, sve dok ne nauči da koristi sigurni, umešni manir čoveka koji je majstor u svojoj struci. Zato se čak i ova dilema, na kraju krajeva, svodi na problem u piščevoj ličnosti, a ne na nedostatak u njegovoj tehničkoj opremljenosti. Teškoće nisu u tehničkoj opremljenosti To su četiri teškoće koje se najčešće sreću na početku stvaralačkog života jednog pisca. Gotovo svi koji kupuju knjige o pisanju proze ili pohađaju časove o veštini kratke priče imaju ovaj ili onaj od pomenutih problema i sve dok ih ne prevaziđu, neće moći da imaju mnogo koristi od tehničke obuke, koja će im kasnije biti tako dragocena. Povremeno, atmosfera u učionici dovoljno podstakne pisce da stvaraju priče tokom kursa; ali, oni prestaju da pišu onog trenutka kada taj podsticaj nestane. Zapanjujući broj onih koji zaista žarko žele da pišu nije u stanju čak ni da obradi zadatu temu, pa ipak se s nadom ponovo pojavljuju na časovima, ponekad godinu za godinom. Oni očigledno traže pomoć koja im se ne ukazuje; i očigledno su iskreni - spremni da ulože koliko god je potrebno vremena, napora i novca da bi isplivali sa časova za novajlije i one koji čeznu da postanu pisci, i zauzeli mesto među produktivnim umetnicima.

Poglavlje II KAKVI SU PISCI Ako su problemi takvi, onda moramo da pokušamo da ih izlečimo na mestu sa koga potiču - u životu i stavovima i navikama, u samom karakteru. Pošto ste počeli da uviđate šta znači biti pisac, pošto ste naučili kako pisac funkcioniše, a takođe i da se ponašate na isti način, pošto ste svoje poslove i odnose uredili tako da vam pomažu umesto da vas ometaju na vašem putu ka cilju koji ste izabrali, knjige o tehnici proze koje držite na polici, ili one druge, koje pružaju modele proznog stila i strukture priče koji se mogu podražavati, izgledaće vam sasvim drugačije i beskrajno više će vam koristiti. Ova knjiga nije namenjena da zameni ta dela o zanatskoj veštini. Postoje neki priručnici koji su toliko dragoceni da nijedan pisac ne bi trebalo da ih se liši. U bibliografiji u dodatku, navodim naslove onih za koje sam zaključila da su najviše pomogli meni i mojim učenicima; ne sumnjam da bi se taj spisak mogao udvostručiti ili utrostručiti na opštu korist. Ova knjiga ne predstavlja čak ni delo koje bi pratilo takve priručnike; ona im prethodi. Ako bude uspešna, ona će naučiti početnika ne kako da piše, već kako da bude pisac; a to je sasvim druga stvar. Gajenje naravi pisca U tom slučaju, postati pisac pre svega znači odgajiti narav pisca. Sad, sama reč „narav“ s pravom izgleda sumnjivo dobro uravnoteženim osobama, pa hitam da kažem da u ovaj program ne spada poučavanje divljoj boemiji, niti proglašavanje ćudi i kaprica neophodnim pratiocima piščevog života. Naprotiv - ćud i bube, kada zaista postoje, predstavljaju simptome zastranjenja piščeve ličnosti - koji dovode do traćenja energije i emocionalne iscrpljenosti. Ja kažem „kad zaista postoje“, jer mnogo od uobražene gluposti za koju prosečan čovek veruje da predstavlja neodvojivi deo umetnikovog imidža zapravo ne postoji, osim u očima posmatrača. On je čitavog života slušao priče o umetnicima i vrlo često veruje da „pesničke slobode“ znače da umetnik prisvaja pravo da prenebregne svaku moralnu normu koja mu ne odgovara. Ono što ljudi koji nisu pisci misle o piscima, bilo bi od malog značaja da nije uticalo na one koji bi želeli da pišu; oni su protiv svoje volje i protiv svog zdravog rasuđivanja ubeđeni da u umetnikovom životu postoji nešto zastrašujuće i opasno, i određeni deo stidljivosti za koji smo videli da pravi probleme potiče upravo od toga što suviše veruju tim rasprostranjenim shvatanjima. Lažni i pravi umetnici Nakon svega, malo nas je rođeno u porodicama u kojima vidimo prave primere umetničke naravi, a pošto se umetnici svakako u životu ponašaju u skladu sa obrascima drugačijim od obrazaca poslovnih ljudi - što je i neophodno - veoma je lako da pogrešno razumemo

ono što oni čine, kao i zašto to čine, kada posmatramo sa strane. Slika umetnika kao čudovišta koje se sastoji, sa jedne strane, od taštog deteta, a sa druge od mučenika koji pati, a sa treće od skitnice, predstavlja nasleđe prošlog veka, i to prilično ometajuće nasleđe. Postoji jedna ranija i zdravija ideja o umetniku od pomenute, a to je ideja o geniju kao čoveku koji je svestraniji, saosećajniji, dublji od svojih bližnjih, opštiji u svojim ukusima, manje podložan idejama gomile. Dakle, zrno istine u toj ideji fin de siecle je u ovome: genijalni pisac uistinu do poslednjeg daha zadržava svoju spontanost, spremnu senzitivnost deteta, „nedužnost oka” koja toliko znači slikaru, sposobnost da na nov način i brzo reaguje na nove scene, i na stare scene kao da su nove; da vidi osobine i crte karaktera kao da su ih tek uobličile Božije ruke, umesto da ih hitro svrsta u prašnjave sisteme klasifikacije i okarakteriše ih bez čuđenja ili iznenađenja; da oseti situacije tako hitro i oštro, da reč „običan“ jedva da ima značenja za njih; i da uvek vidi „saglasnost među stvarima“ o kojoj je Aristotel govorio pre dve hiljade godina. Ta svežina reakcije je suštinska za talenat jednog umetnika. Dve strane jednog pisca Ali, postoji još jedan element u njegovom karakteru, isto toliko važan za njegov uspeh. On je odrastao, razborit, odmeren i pravedan. To je aspekt zanatlije, radnika i kritičara, pre nego umetnika. On mora da stalno radi uz i kroz emocionalni i detinjasti aspekt, ili nećemo imati umetničko delo. Ako se bilo koji od ta dva elementa umetnikovog karaktera isuviše izmakne kontroli, posledica će biti loš rad, ili uopšte i neće biti rada. Prvi piščev zadatak je da ta dva elementa svoje prirode dovede u ravnotežu, da kombinuje njihove aspekte u jedan integrisani karakter. A prvi korak ka tom srećnom ishodu je da se ovi aspekti razdvoje radi razmatranja i obuke! „Razdvajanje“ nije uvek psihopatsko Svi smo mi pročitali priličan broj nedeljnih „dokumentarnih priča“, članaka iz časopisa i knjiga popularne psihologije; zato je naša prva reakcija da se trgnemo na reči „razdvajanje ličnosti“. Jedna dvojna ličnost, za čitaoca koji ima priličan broj napola svarenih predstava o strukturi uma, predstavlja nesrećnog prikana koji bi trebalo da boravi u psihijatrijskoj bolnici; ili, u najboljem slučaju, lakoumno, histerično stvorenje. Pa ipak, svaki pisac je veoma srećan oblik dvojne ličnosti, i sama ta činjenica je ono što ga čini tako zbunjujućim, primamljivim, iritirajućim likom za čoveka koji se bavi običnim poslovima koji laska sebi da je makar sav u jednom komadu. Ali, nema ničeg skandaloznog ni opasnog u prepoznavanju da imate više od jednog aspekta svog karaktera. Dnevnici i pisma genijalnih ljudi puni su priznanja da su se osećali kao dvostruki ili mnogostruki po svojoj prirodi: tu uvek postoji svakodnevni čovek koji

www.leo.rs | 89

hoda i genije koji leti. Ideja o alter egu, drugom ja, ili višem ja, vraća se svaki put kad genije postane svestan procesa u sebi, a svedočanstva o tome dobijali smo u svim dobima. Svakodnevni primeri dvojne ličnosti Zaista, dvojni karakter genija je gotovo svakodnevna stvar. Zapravo, to je svakodnevna stvar i za sve nas, u određenoj meri. Svi su imali neko iskustvo prilikom koga su delovali odlučno i jednostavno u hitnim situacijama, što im je kasnije izgledalo kao da ima ukus čudesnog; to je figura koju je Frederik V. H. Majers upotrebio da bi iskazao ideju o delovanju genija. Ili, postoji iskustvo „vraćanja energije“ do koga dolazi nakon mučnog napora, kad iznenada izgleda da umor nestaje i kao da se novi lik poput feniksa rađa iz iscrpljenog uma ili tela; a posao koji je dotle toliko zastajkivao sada počinje da teče pod rukom. Postoji i nejasnije, ali svesno iskustvo da smo došli do neke odluke, rešili problem dok smo spavali i uvideli da je odluka dobra, a rešenje ispravno. Sva ta svakodnevna čuda imaju veze sa genijalnošću. U takvim trenucima svesno i nesvesno se zajedno zavere da će učiniti najviše što mogu; oni se bacaju u naručje jedno drugom, uzajamno se podržavajući, osnažujući i dopunjujući, tako da delovanje koje iz toga proističe dolazi od potpune, integrisane ličnosti, koja ima autoritet nepodeljenog uma. Genijalan čovek je onaj ko obično (ili veoma često, ili veoma uspešno) postupa onako kako njegova manje nadarena braća postupaju samo u retkim slučajevima. On ne samo da deluje u nekom događaju, već stvara događaj, zapisujući ga na papir, slikarsko platno ili kamen. Tako reći, on stvara sopstvenu urgentnu situaciju i deluje u njoj, a njegova voljnost i da podstakne i da izvršava jeste ono što čini da se razlikuje od svojih lenjih, manje hrabrih drugara. Svi koji su ozbiljno želeli da pišu naslutili su ovo. Često se prve teškoće javljaju u samom trenutku vizije. Upuštanje u karijeru je dovoljno lako; sklonost sanjarijama, ljubav prema knjigama, rano otkriće da nije tako teško napisati dobru rečenicu - naći bilo koju od tih stvari u svojoj prvoj svesti tokom odrastanja znači verovati da smo našli neizbežan, ali ne i suviše težak poziv. Močvara utučenosti Ali, tada se rađa uvid o tome šta sve život pisca podrazumeva: ne lagodno maštanje, već težak rad da se san pretvori u stvarnost, a da pri tome ne žrtvujemo sav njegov čar; ne pasivno praćenje priče koju je napisao neko drugi, već otkrivanje i dovršenje sopstvene priče; ne pisanje nekoliko stranica o kojima će se prosuđivati samo iz perspektive stila ili korektnosti, već perspektiva pisanja paragrafa za paragrafom i stranice za stranicom koje će se čitati zbog stila, sadržaja i delotvornosti. A to ni slučajno ne predvidi svaki mladi pisac. Njegova je briga razmišljanje o sopstvenoj nezrelosti i čuđenje kako se uopšte usudio da pomisli da

90 |

ima išta vredno da kaže. Od pomisli na svog nevidljivog čitaoca mozak mu staje, kao i svakom mladom glumcu na pozornici. On otkriva da je, kada je u stanju da planira priču korak po korak, sposobnost da tečno piše isparila; ili, kada dopusti sebi da popusti uzde, iznenada mu priča isklizne iz ruku. On se plaši da je sklon da sve priče piše slično, ili parališe sebe idejom da kad jednom završi ovu priču, nikad neće naći neku drugu koja će mu se isto toliko svideti. On će početi da juri za dnevnom slavom i kida se zato što nema humor ovog ili dosetljivost onog pisca. On će naći na stotine razloga da sumnja u sebe, a nijedan za samopouzdanje. Sumnjaće da su oni koji su ga ohrabrivali suviše popustljivi, ili suviše po strani od tržišta da bi znali merila uspešne proze. Ili će pročitati delo nekog pravog genija reči, pa će mu jaz između takvog talenta i njegovog sopstvenog izgledati kao provalija koja guta sve njegove nade. U takvom stanju, sa povremenim olakšanjima tu i tamo, kada oseća da je njegov lični talenat živ i ustalasan, on može da ostane mesecima ili godinama. Svaki pisac prolazi kroz taj period očajanja. Nema sumnje da se tu mnogi pisci koji obećavaju, kao i najveći broj onih kojima nikad nije bilo suđeno da pišu, okreću na drugu stranu i nalaze manje uzbudljiv životni poziv. Drugi su u stanju da doplivaju do druge obale močvare svoje utučenosti, ponekad uz pomoć inspiracije, ponekad uz pomoć čiste tvrdoglavosti. A treći se okreću knjigama ili savetnicima. Ali, često oni nisu u stanju da odrede šta je izvor njihove zbunjujuće nelagode; oni čak mogu da svoje osećanje straha pripišu pogrešnim uzrocima i da misle da im nedostaje efikasnost zato što „ne mogu da pišu dijaloge“ ili „nisu dobri u zapletima“, ili „sve karaktere prave suviše krutim“. Kada bi počeli da rade svom snagom da prevaziđu te slabosti, samo da bi uvideli da se njihovi problemi nastavljaju, došlo bi do drugog nezvaničnog “plevljenja”. Neki tada otpadaju iz grupe; drugi istrajavaju, čak i ako su dospeli do stanja tupe nelagodnosti kad više ne osećaju da su u stanju da dijagnostikuju svoj problem. Onoga koji je bio kadar da preživi sve ovo više ne može pokolebati nijedno iskušenje koje bi urednici, učitelji i stariji pisci mogli da smisle. Međutim, ono što on pre svega treba da shvati jeste da je pokušao da uradi previše stvari odjednom, a drugo, da je, iako je počeo da se obrazuje korak po korak, preduzeo pogrešne korake. Najveći broj metoda za obuku svesne strane pisca - veštaka i kritičara u njemu - zapravo su neprijateljski nastrojene prema dobrobiti nesvesne, umetničke strane; i obrnuto. Ali, moguće je obučiti obe strane karaktera da deluju u skladu, a prvi korak u tom obrazovanju je da uzmete u obzir da morate da učite sebe ne kao da ste jedna ličnost, već dve.

Svako može od svog života i zdravlja da napravi umetničko delo. Čitajući knjigu NLP čarobna gradionica zdravlja možete reprogramirati one obrasce koji štete vašem zdravlju i steći znanja i veštine koje podržavaju zdravlje, vitalnost i dugovečnost.

www.leo.rs www.leo.rs | 91

New Look Entertainment je prva kompanija u Srbiji koja je počela sa izdavanjem elektronskih knjiga i njihovom promocijom na domaćem i inostranom tržištu. Ovaj tip izdavaštva se relativno skoro pojavio i transformisao celokupno tržište knjiga nudeći neverovatno bogat izbor naslova u onlajn knjižarama i mogućnost uštede na troškovma distribucije i štampanja. Naša misija je da pomognemo domaćim piscima i izdavačima da izađu na svetsko tržište i ponude svoje naslove globalnoj publici. Da bi im to omogućili mi vršimo konverziju rukopisa u digitalne formate kao što su EPUB i MOBI koji su neophodni za dalju

distribuciju ka najvećim svetskim elektronskim knjižarama - Apple, Amazon i Google. Ako se to pokaže potrebnim, naš tim vam nudi uslugu dizajniranja naslovne stranice prilagođene specifičnosti formata elektronske knjige. Takođe smo uspešno uspeli da rešimo pitanje zaštite autorskih prava putem tkz. DRM (Digital Rights Management) koji predstavlja softversku zaštitu koja se ugrađuje u samu knjigu. Ono što bi želeli da istaknemo kao posebnu pogodnost je mogućnost direktnog praćenja obavljenih transakcija, broja čitalaca i ostvarenog profita. Da bi to omogućili našim klijentima razvili smo poseban program koji je dostu-

pan prostom upotrebom korisničkog imena i lozinke. U današnjem izdavaštvu, pitanje dodatne promocije knjiga i autora je od krucijalnog značaja za sam uspeh dela. Jedan od najlakših načina da se to postigne je putem otvaranja veb-sajta koji predstavlja autora i njegove knjige. Svesni smo ove potrebe i zato smo uključili izradu mikro sajta u jedan od naših paketa. I za sam kraj, valje spomenuti da digitalne knjige zahtevaju digitalni marketing kao i poznavanje internacionalnog tržišta. Klasični marketing ovde može da posustane, ali mi vam nudimo efikasne kampanje skrojene u skladu sa prirodom naslova i ciljanog tržišta. Autor: Jelena Popović New Look Entertainmet d.o.o.