Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br 19/mart 2014

Serijal knjiga u obliku srca

posvećen je svima onima koji su voleli, koji vole ili će voleti...

2|

www.leo.rs

Sadržaj: 4 Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč

Dr Frenk Kinslou kinslou sistem

12 Lorna Birn Anđeli u mojoj kosi

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović

8

OSHO Putovanje ljudskog bića

16 Linda Čapman Let iznad oblaka

20 Elena Kedros Dvojčice sa Olimpa

26 Brendon Mal Tajne svetilišta zmajeva

32 Žoze Saramago Priče s ovog i s onog sveta

38 Stephen King Dr Sleep

44

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Leo commerce na:

Ildefonso Falkones Bosonoga kradljivica

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Dobrilo Nenadić Vreme kokoški

58 Harold Robins Prokletstvo

68 Stiven Hoking Kratka povest mog života

Prijavite se za

52

74 Robert M. Edsel sa Bretom Viterom Operacija: čuvari naselja

62 Tito i drugovi Jože Pirjevec

70 Dejan Lučić Teorija zavere

dr Frenk Dž. Kinslou Začetnik procesa Quantum Entrainment®

Kinslou sistem

Va{ put ka dokazanom uspehu u zdravlju, ljubavi i životu 4|

dr Frenk Dž. Kinslou Začetnik procesa Quantum Entrainment®

nastavak...

Kinslou sistem DA LI SAMO POLOVIČNO ŽIVITE SVOJ ŽIVOT?

Šta bi bilo ako bi vam neko rekao da biste, ako postanete svesni nečega što već imate, mogli neizmerno da obogatite svoje sposobnosti i talente i već danas počnete da živite sto procenata svog života?

Da li biste bili zainteresovani?

Doktor Frenk Kinslou – izumitelj i pokretač procesa Quantum Entrainment® (QE™), revolucionarne tehnike koja je postala vitalni deo života profesionalaca za isceljivanje i laika širom sveta – upoznaće vas s dokazanom naučnom metodom zasnovanom na lako primenljivim principima koji su hiljadama ljudi omogućili da stvore više sreće i harmonije u svojim životima. QE, njegove primene u svakodnevnom životu i univerzalni principi čine tri stuba ovog sistema.

Princip lucidnog življenja Princip lucidnog življenja pokazuje da onda kada ste svesni nepomičnosti tokom aktivnosti, takođe poznate i kao QE svest, u tom momentu ste u potpunoj harmoniji sa sobom i svim ostalim manifestacijama postanja. Ljudsko ste biće u potpunosti. Kada uravnotežite najdublji odmor svesti o čistoj svesti s aktivnošću, postajete ispunjeniji.

Krajnje napredovanje ljudskog bića je ispunjenost.

Ljudski napredak nalazi okončanje u ispunjenosti. Ispunjenost je ravnoteža na svakom funkcionalnom nivou: mentalnom, emocionalnom, fizičkom, duhovnom, socijalnom i tako dalje. Ako se većina nas oko nečega može složiti, to je da je ljudski rod neuravnotežen. Jedan od razloga je to što merimo napredak vrlo ograničenim i površnim terminima. Uobičajena definicija napretka obuhvata neprekidnu naučnu inovaciju ili globalno širenje ljudskih prava na svim nivoima društva, iskorenjivanje gladi i bolesti, uvećanje bogatstva ili eliminisanje rata.

Svakako da razvoj u bilo kojoj od ovih oblasti ukazuje na napredak, ali ograničen i uzak po prirodi. Čak i ako kombinujete zadivljujuća naučna i tehnološka otkrića u

poslednjih sto godina, izvanredne korake ka jednakim ljudskim pravima širom sveta, i smanjenje gladi i bolesti, zaista je veoma retko naći osobu koja je ispunjena, to jest, koja je naučila da balansira unutrašnji spokoj sa spoljašnjim uspehom.

Ispunjenje nije izvan nas, već je usađeno u svakome.

Ispunjenje je, zapravo, naša priroda. Ne treba više da radimo, ili da koristimo najnoviju tehnologiju, ili da zaradimo više novca da bismo se osećali kompletno. Ispunjenje prevazilazi uzdanje u spoljašnje izvore. Naravno, oni ga uvećavaju i obogaćuju, ali ni na koji način ne zavisi od njih. Ispunjenost je jedinstveno ljudska i ostatak ove knjige posvećen je vašem jačanju i vašoj realizaciji ispunjenosti. Pre nego što nastavimo, hajde da na trenutak istražimo ispunjenost i kako je možete neposredno integrisati u sopstveni život.

Kada se dublje odmorite, ne samo što ste u stanju za energičniju aktivnost, već je ta aktivnost i harmoničnija.

Kao i sa svim principima koje smo opisali, ovaj princip može se univerzalno primenjivati. Čitavo postanje se širi, kreće se napred na dve noge – na nozi odmora i akcije. Svaki

www.leo.rs | 5

proces ili stvar potpada pod ovaj princip. Ciklus odmora i akcije osnovni je motor kreacije i obnavljanja univerzuma.

Ali već imate direktno iskustvo ovog principa u akciji. Da li vam se srce grči i onda opušta? Zar ne primećujete izvesnu nepomičnost nakon svakog udaha i izdaha? Telo vam je primorano da se odmori posle radnog dana. Kada morate da se koncentrišete na neki problem, um vam najefikasnije radi kada mu priuštite malo slobodnog vremena da uživa u nekim lakšim, vedrijim mislima. Probijena prvim zracima sunca, nepomičnost noći rasipa haos na dan. Zemlja se odmara zimi, a raste leti. Tako se ovaj princip odmora i akcije vidi u svakom procesu i svakoj tvorevini.

Princip progresa takođe je aktivan iza onog što je vidljivo, izvan domašaja naših čula. To možemo da vidimo u talasu, na najosnovnijem nivou kreacije. Talas se kreće uvis, a onda nadole. Baš kada prestane da ide uvis i baš pre nego što krene da se spušta, on miruje. Sećate li se koliko vam je sati zabave pružalo jednostavno ljuljanje na ljuljašci?

Sećate li se koliko ste, kao dete, bili uzbuđeni zbog ubrzanja uvis, pogleda usmerenog ka nebu? Vetar koji vam je milovao lice mamio vam je široki osmeh, brzo praćen radosnim vriskom. A onda ste, na jedan kratak momenat, postajali bestežinski, lebdeli ste u vazduhu stežući još jače konopce koji su vas slabašno držali za sedište ljuljaške. Gravitacija je onda nastavljala svoju skoro neprestanu stražu, povlačeći vas nazad na sedište, i ciklus se nastavljao u obrnutom smeru. To je radost talasa, taj momenat potpunog odmora na kraju svake eksplozije aktivnosti.

Talas nije samo aktivna faza ili samo faza odmora na kraju. Celokupni talas je i aktivna i pasivna faza zajedno.

Talasi dalje grade subatomske čestice, atome i molekule, i odatle beskonačne nizove objekata i energija za koje se ne možemo ni nadati da ćemo ih ikad dokučiti. Sve se sastoji od talasa i, prema tome, sve zavisi od odmora i aktivnosti da bi postojalo. Ako drvo , kamen ili osoba žele da nastave da postoje i da rastu, moraju da slede ovu jednostavnu formulu uravnoteženog odmora i aktivnosti. Ako ne uspeju u tome, podležu drugom zakonu termodinamike, gde počinju da se razgrađuju i naposletku prestaju da postoje.

Mogli biste reći: „Shvatam kako to važi za kamen na Mesecu ili za parče pite od jabuke, ali kako se princip progresa direktno odnosi na mene?“ Evo dobrog načina da razumete kako će vam odmor i akcija direktno uticati na sreću, produktivnost i osećaj dobrobiti. Posmatramo svoj svet i reagujemo na njega putem svojih čula. Nivo na kojem nam čula funkcionišu sasvim je prost u odnosu na prefinjenije nivoe kreacije. Molekuli, atomi i najosnovnija građa postanja – talasi koji je čine – izvan su dodira naših čula. Poznajemo njihovo dejstvo po onome što naposletku proizvode: planine, ljude, galaksije i, verovatno dragocenije od svega ostalog, toplu picu. Čula su vam ukorenjena u umu. Mentalna aktivnost talasna je po prirodi i stoga je prefinjenija od vaših čula.

Kada elektroencelograf meri aktivnost vašeg mozga, on

6|

meri moždane talase koji su rezultat mentalne aktivnosti ili rezultiraju njome. Pošto je po prirodi talasna, slobodno je upoznata s onom najosnovnijom jedinicom kreacije: talasom. Um vam je most između formi spoljašnjeg sveta i bezoblične čiste svesti. Većina ljudi samo hoda na jedan način po tom mostu: spolja ka svetu. Quantum Entrainment je putokaz na tom mostu koji vas usmerava ka tihoj strani života, nazad ka čistoj svesti. Kada postanete svesni čiste svesti, prelazite taj most ka području najdubljeg odmora i crpite iz njegove neograničene energije, harmonije i mudrosti. Onda se vratite nazad preko mosta da raširite tu energiju, harmoniju i mudrost po relativnim poljima budnosti, dubokog spavanja i sanjanja.

Ilustracije radi, mogli bismo reći da je čista svest banka u kojoj imate štednu knjižicu. Vaš račun „čiste svesti“ direktno crpi iz neograničenih resursa banke, tako da vam nikada ne ponestane sredstava. U suštini, vi ste banka. Ako natrpate džepove čistom svešću i onda pređete most do zemlje relativnog odmora i aktivnosti, polako ćete ili brzo sve potrošiti. Dok se vaša sredstva čiste svesti, „sredstva života“, troše, oslobađate sve manje i manje radosti i prosperiteta iz života. Podstrek koji dobijate od relativnih nivoa dubokog spavanja i sanjanja nije dovoljan da vam pomogne da dostignete i održite svoj puni potencijal i ličnu ispunjenost.

Recimo da ste, kada ste se vratili iz banke čiste svesti, stavili većinu svojih sredstava u sef u svojoj kući. Svakog dana trošite sve više čiste svesti na aktivnosti rada, ljubavi i dokoličarenja. Svako veče vraćate se kući da iz sefa izvadite dovoljno čiste svesti za sledeći dan. Ubrzo uviđate da vam se resursi tope i budžet vam je na poslednjim rezervama.

Simptomi ovoga su, naravno, manje energije, manje entuzijazma, naporan rad i manja produktivnost, osećanje da se život opire više nego inače, dosada i nemir, zdravstveni problemi, zavisničko ponašanje i osećaj da vam nešto nedostaje – da je život nešto više od onoga što vi živite.

Uopšte, kada stiskate parice čiste svesti, spontana radost i žudnja za životom trpi zarad ograničene egzistencije u relativnom svetu. Koristi koje dobijate od relativnog odmora dubokog spavanja i sanjanja nisu dovoljne da podrže vaše pravo da u potpunosti istražite i prigrlite spokoj, napredak i prosperitet, simptome ispunjenosti i celovitosti.

Prividno imate dva finansijska plana čiste svesti da vas izdignu iznad ograničenog energetskog budžeta i omoguće vam da direktno crpite iz banke čiste svesti.

Kažem „prividno“ dva finansijska plana, jer je jedan u stvari iluzija. Tradicionalno učenje ide otprilike ovako: ako izdvojite vreme svakog dana da odete do banke čiste svesti i potpuno napunite svoju zalihu, onda ćete imati novu zalihu sredstava čiste svesti da rasporedite na svaki novi dan. Rupa u ovom učenju jeste da imate bušne džepove i, dok se vraćate od banke ka kamenitoj obali relativnosti, gubite veći deo onoga što ste uzeli iz banke. Prema tome, oseća se da morate da odvojite vreme svakog dana i da nastavite da godinama idete do banke

i nazad, ili čak životima, po nekim filozofskim sistemima, pre nego što najzad ne akumulirate sva sredstva koja možete da potrošite.

Ova iluzija traje bezbroj generacija, ali možemo da ispravimo to jednostavnim objašnjenjem. Kao što znate, vaš um je talasne prirode. To znači da je upoznat sa energijom i time kako ona stvara forme. Međutim, ne može da razume bezobličnu, neograničenu prirodu čiste svesti. Čista svest je izvan uma i zato je izvan shvatanja uma. Čista svest ne drži se u banci. Ona je banka, ona je most i ona je svako stvoreno biće i stvar. Neograničena je i stoga je uvek svuda prisutna. Zato je sada vreme da se manemo iluzije da ćemo vremenom stvoriti veliko bogatstvo zarad shvatanja da smo već bogati ovde i sada. Sada je vreme da se otvorimo realnosti onoga što već jesmo, a to je da smo čista svest. Ponovo, neću ovde oduzimati vreme da objašnjavam ovo najvažnije shvatanje, budući da ćemo kasnije detaljnije pričati o tome.

Samo znajte da je čista svest izvor svega, uključujući i vaš um. Ona okružuje, podržava i prodire kroz svu energiju i formu.

Verovatno počinjete da uviđate značaj ovog shvatanja. To znači da je čista svest, stanje najdubljeg odmora, upravo tu s vama dok čitate ovu knjigu. Zato ne morate da je zatvorite i da odete do banke čiste svesti da podignete sredstva. Samo treba da postanete svesni da ste već multimilioner po pitanju čiste svesti i odmah ćete početi da živite u ispunjenosti. Ovo nije neka pufnasta filozofija zasnovana na veri, stavu ili nadi. QE se zasniva na naučnim principima i može ga izvoditi svako ko je svestan. To znači – vi. Kada doživite samo nekoliko iskustava s početka ove knjige, celovitost će vam postati apsolutna realnost.

Ovo što ovde govorim veoma je značajno i duboko.

Molim vas da obratite pažnju zato što je ovaj uvod najvažnija objava na kojoj se zasniva cela ova knjiga, kao i vaš život. Možete da iskusite veoma dubok nivo odmora čak i dok perete kola, dok se probijate kroz saobraćajni špic da biste stigli na važan sastanak, ili dok se cenjkate za repu na lokalnoj pijaci. Za razliku od dubokog spavanja i sanjanja, ne morate da svesno odvojite posebno vreme od aktivnosti da biste postali svesni čiste svesti.

Sada možete da izmešate ta dva – najdublji nivo odmora i najdinamičniji nivo aktivnosti. Brzo ćete shvatiti da je sve ono što ste hteli da kupite svojom valutom čiste svesti i samo napravljeno od čiste svesti. Nema potrebe da bilo šta kupujete, da menjate energiju, da biste dobili ono što želite. Ubrzo ćete naučiti da jednako cenite odraz čiste svesti i u cvetu i u probušenoj gumi. Kada se to desi, zadovoljićete princip progresa. To je najdublji i najlepši nivo ljudskog funkcionisanja, a već imate sve što vam treba da to ostvarite.

Kada stopite ta dva – stanje čiste svesti, nivo najdubljeg odmora, s budnim stanjem, nivoom najdinamičnije

aktivnosti – zapravo stvarate jedinstveni, peti nivo svesti koji karakteriše osećanje unutrašnjeg odmora ili spokoja čak i kada se obavlja dinamična aktivnost. Ovaj peti nivo svesti nazivam QE svešću. U sledećim poglavljima ispričaću više o ovom ključnom i osnovnom ljudskom stanju, a onda ću vam pokazati kako da ga odmah iskusite i nežno integrišete u svoj život.

Zašto, dakle, čekati mnoge živote ili čak jedan život da biste dobili ono što već imate? „U redu, Frenk“, kažete, „ako bi sad bio ljubazan da prestaneš da pričaš, voleli bismo da pređemo na temu kako se postaje celovito ljudsko biće.“ Sasvim se slažem. U pravoj tradiciji sticanja znanja putem razumevanja i iskustva, dobili ste celokupno početno razumevanje koje vam je potrebno. Sledeći korak biće vam jednostavno iskustvo praćeno dubljim iskustvom, a onda još malo opisa koji će dovesti do još dubljeg iskustva. Podstičem vas da pročitate prvi i drugi deo po redu.

Do trećeg dela imaćete osnove kako se postaje celovito ljudsko biće i zato možete da birate iskustva koja vas najviše interesuju, bez obzira na to kojim redom idu u tom odeljku.

Veoma mi je prijalo da pričam s vama i jedva čekam da podelim s vama ono što je, u suštini, mudrost koju ste ceo život sa sobom nosili. Čast mi je da vam skrenem pažnju na lepotu, snagu i radost koji leže u vama. Otkrijte sami svoje blistavo unutrašnje biće. S potpunom sigurnošću spoznajte blaženstvo koje jeste. Nikada ne gubite iz vida tu najdragoceniju i najzreliju svest i delite je sa svima nama. Čista svest odražava se kroz sve nas na drugačiji način. Obraća nam se na svoj način, pozivajući nas da je pokažemo drugima. U ovom rasparčanom svetu, sijajući u okviru sopstvenog bića, nemo ćete pričati drugima o lakoći, radosti i milosti celovitosti.

Pet QE principa za lucidno življenje 1. Princip univerzalne harmonije: život je ravnoteža. Život je savršen baš onakav kakav je.

Pravilo dvojke: •

Život je harmonija.

•

Svet nije onakav kakvim ga ja vidim.

2. Princip dinamične nepomičnosti: pokret potiče iz nepomičnosti, energija eruptira ni iz čega, a red je prisutan u haosu.

3. Princip odmora i obnove: kada postanete svesni nepomičnosti, život se reorganizuje u vašu korist.

4. Princip progresa: što više nepomičnosti prizivate u svoj život, aktivnost će vam postati organizovanija i dinamičnija.

5. Princip lucidnog življenja (QE svest): kada ste svesni nepomičnosti tokom aktivnosti, u tom momentu ste u potpunoj harmoniji sa sobom i svim ostalim manifestacijama postanja. Celovito ste ljudsko biće.

www.leo.rs | 7

8|

Putovanje ljudskog bića Čovek je most, kaže Osho, između životinje i božanstva – a svest o dvostrukom aspektu naše prirode čini nas ljudskim bićima. Dualnost nas, takođe, uznemirava, tera da se sukobljavamo sa sobom i često nas dovodi do raskrsnice gde se ukrštaju sebičnost i darežljivost, ljubav i mržnja, krhkost i snaga, nada i očajanje. Knjiga Putovanje ljudskog bića uči nas da prihvatimo obe suprotnosti, umesto da biramo između jedne od njih, jer prihvatanje predstavlja ključ za preobražaj životnih obrta u putovanje koje će nas dovesti do spoznaje šta nam je suđeno da budemo.

Predgovor .

Ne zaboravite, život se sastoji od sitnica. Krupne stvari ne postoje. Krupne stvari nastaju kad se sitnice nakupe.

Jedan postupak možda deluje beznačajno, bilo da je dobar ili loš. Jedan osmeh možda deluje beznačajno, ali osmeh je deo velikog procesa. Jedan cvet ne čini girlandu, to je sigurno, ali girlande neće ni biti ako se ne uplete jedan po jedan cvet.

Nemojte potcenjivati svoje loše postupke, nemojte potcenjivati ni svoje dobre postupke. Svaki postupak je značajan: ako je loš, ispaštaćete zbog njega. Ako je dobar, uživaćete u životu. Uživanje u životu jedini je put do spoznaje Boga. Jedini dokaz da Bog postoji je blaženstvo. Nema logičnog dokaza o postojanju Boga, osim blaženstva. Kad vas obuzme radost, kad zaplešete od radosti, u tom plesu pojavljuje se zahvalnost. Blago-

darnost i molitva se rađaju, a u toj molitvi rađate se i vi.

U toj molitvi ne rađate se samo vi, rađa se i Bog. Život se sastoji od sitnica, a vi svaku sitnicu treba da pretvorite u predivno delo kroz svest, budnost i pozornost. Tada se ono obično pretvara u izuzetno.

Jednom su pitali zen monaha: „Šta si radio pre nego što si doživeo prosvetljenje?“ „Sekao sam drva i nosio vodu sa bunara“, odgovorio je monah. „Šta radiš sada, posle prosvetljenja?“ „Sečem drva i nosim vodu sa bunara.“ „Kako znaš da si doživeo prosvetljenje“, insistirali su na objašnjenju. „Čini mi se da nema nikakve razlike.“ Učitelj je odgovorio: „Razlika je u meni, a ne u mojim postupcima. Ja sam se promenio, a time su se i moja dela promenila. Promenio se kvalitet mojih dela – proza se pretvorila u poeziju, izreke u propovedi. Materija je nestala. Ostao je samo Bog. Bog i ništa više. Život mi je oslobođenje. Život mi je nirvana.“

www.leo.rs | 9

Uvod . Čovek se rađa s potencijalom koji se ne može spoznati. Kad dođe na ovaj svet, ne možemo mu videti prvo lice. Čovek mora da ga nađe. Biće to veliko otkriće, a u samom činu otkrivanja krije se lepota. U tome je razlika između bića i materije.

Materija nema potencijal – to je što je. Sto je sto, stolica je stolica. Stolica se neće pretvoriti ni u šta drugo. Stolica nema potencijal, stolica je ostvarena. Stolica nije seme. Čovek nije materija. Odatle potiču problemi, ali i zbrka i uživanje. Dete na svet dolazi prazno, bez ikakvog zapisa, bez ikakvih nagoveštaja o tome šta će postati – sve dimenzije su otvorene. Dete je proces. Nema predviđanja kako će se taj proces okončati. Treba razumeti najvažnije: dete nije predmet, dete je biće. Dete još nije ostvareno, dete će se tek ostvariti. Dete je proces i zato se ne može predvideti ishod njegovih životnih iskustava – patnje, nesigurnosti, ekstaze. Ne zna se šta će prevagnuti. Bilans života ne može se videti na početku. Dete ne donosi grafikon sa sobom. Astrolozi varaju. Čitači sudbine sa dlana varaju. A varaju zato što imaju savršenu priliku za to – može im se. Roditelji brinu šta će im dete postati. Brinu jer vole svoje dete. Upravo su zbog toga mete raznoraznih prevara.

Prevaranti predviđaju: „Dete će vam postati to i to.“ Ne čine vam štetu, samo vas malo koriste. Najveće probleme stvaraju sveštenici, političari i pedagozi. Političara ne zanima detetov potencijal. Njega samo zanima da li će mu to dete pomoći da se domogne vlasti. Političar ulaže u svako dete jer će mu dete jednog dana postati prijatelj ili neprijatelj. Najbolje je oblikovati ljude od samog početka. Pre nego što dete krene putem koji je samo izabralo, treba ga postaviti na trasu koja će pomoći političaru u ostvarivanju sopstvenih ciljeva čak i ako to podrazumeva da se ubije seme u detetu. I sveštenik je zainteresovan za dete – za svoju investiciju. Papa je moćniji ako mu je pastva brojnija. Ako nestane katolika, šta će raditi papa?

Koga će biti briga za papu? Svako dete ima moć primamljivu političarima i sveštenicima.

Ubrzo će dete postati punopravni građanin sveta – treba ga obrlatiti. Ako su mu roditelji katolici, treba da postane katolik. Ako je, kojim srećnim slučajem, siroče, Majka Tereza može da se pobrine za njega i vaspita ga u duhu katoličanstva. Beskrajno su srećni: što više siročića na svetu, to više majki tereza za Nobelovu nagradu. Što više siročića – više katolika. Što više siromaha... više potencijalnih katolika.

Isus je rekao da čovek ne može da živi samo na hlebu.

To je tačno, ako je reč o pravom ljudskom biću, ali nije

10 |

tačno ako govorimo o masama. Kad je reč o masama, kažem vam, ljudi žive od hleba i samo od hleba. Postoje samo mase – gde su autentična ljudska bića? Političari, sveštenici i pedagozi ne dozvoljavaju da se čovek ostvari i da postane autentičan, da dobije svoje originalno lice, da nađe sebe.

U svakom detetu čuči čovek sa stečenim interesovanjima. Svako dete je tabula raza, još ništa nije upisano u njemu. Svi su u iskušenju da upišu ponešto u detetu. Roditelji bi, naravno, hteli da u dete upišu svoju religiju, svoju kastu, filozofiju, politiku jer bi dete trebalo da predstavlja njih.

Dete treba da nosi svoje nasleđe. Ako su generacijama unazad roditelji bili hinduisti, dete, takođe, treba da bude hinduista i da prenese budućim generacijama hinduističko nasleđe. Roditelje ne zanima detetov potencijal – nikoga to ne zanima – zanima ih samo sopstveno ulaganje.

Naravno, svi ulažu. Roditelji toliko ulažu u dete – rađaju ga, podižu, obrazuju, a sve to pod određenim uslovima.

Bez obzira na to da li su uslovi prećutni ili izrečeni, oni postoje. Roditelji će, pre ili kasnije, reći: „Toliko toga uradili smo za tebe, sad je vreme da nam vratiš i da uradiš ono što mi hoćemo.“ Možda to neće uraditi svesno, jer su i njihovi roditelji tako odgajili njih. Generacija za generacijom prolazi kroz isti proces. Profesor misli da učenik treba da ga predstavlja. Učitelj veronauke smatra da deca treba da predstavljaju modele njegovog podučavanja.

Zapamtite, svi su zainteresovani da dete nauče nečemu za šta ono uopšte nije zainteresovano. Dete je bespomoćno. Ne može se boriti protiv svih tih ljudi. Okruženje je moćno. Dete zavisi od onih koji ga okružuju. Ako hoće da naprave nešto od deteta, dete mora da se prilagodi tome. Detetu je to savršeno jasno – ako se protivi volji roditelja, ako se ne ponaša kako treba, izdaje roditelje. Taj stav podržavaju ne samo roditelji već i sveštenici i učitelji.

Dete oseća krivicu. Svako ispoljavanje individualnosti rezultira grižom savesti, a svako pretvaranje – čemu ga uče političari, sveštenici, učitelji, roditelji – višestruko se isplati.

Dete od samog početka uči da se koristi pretvaranjem i da bude licemer. Budi autentičan i bićeš kažnjen. Dete sledi jednostavnu računicu i ne možemo ga kriviti zbog toga.

Da je društvo bolje, svako bi razumeo integritet druge osobe, poštovao bi malo dečje biće i ne bi se trudio da utiče na njega. Naše društvo je daleko, daleko od toga jer svi imaju nasleđene interese i ne mogu da promene svoj ego – moraju da koriste ljude.

Na primer, neko postane predsednik. Nikad vam nije palo na pamet da je postao predsednik preko vaših leđa, da je ubio nešto u vama da bi ostvario svoju ambiciju. Da je svako jedinstven, autentičan, veran sebi, predsednici i premijeri – ljudi koji vladaju svetom i koji uništavaju svet već hiljadama godina – bili bi sprečeni da nastave svoj posao.

Kad bi svi ljudi bili autentični, društva bi bila potpuno drugačija – pretvorila bi se u komune, ne bi bilo druš-

tvenog uređenja. Ne bi bilo različitih naroda jer nema potrebe za tim.

Zašto postoje različite nacije? Cela Zemlja je jedinstvena. Samo na kartama postoje linije, a ljudi ubijaju jedni druge zbog tih linija. Ta igra toliko je glupa da je njen nastavak nezamisliv, osim ako je cela ljudska vrsta poludela. Zašto postoje različite nacije? Šta će kome pasoši, vize i granice? Cela Zemlja je naša: svaki čovek ima pravo da bude gde god poželi. Sunce ne pripada nikome, mesec ne pripada nikome, vetar, oblaci, kiša – ne pripadaju nikome. Zašto crtate linije na mapi?

Različite nacije nisu potrebne nikome osim političarima, jer bez nacija ne bi bilo ni političara. Nacije su potrebne generalima, jer bez nacija ne bi bilo ratova. Bez nacija fabrike oružja ne bi imale šta da proizvode. Šta bi se desilo s nuklearnim elektranama? Da nema različitih naroda, ne bi bilo nuklearnog oružja, ni oružja uopšte. Šta će kome oružje?

Najjednostavnije rešenje za spas čovečanstva je uklanjanje svih granica s mape jer na Zemlji nema granica.

Jednostavno, izbrišite sve granice i nećete imati treći svetski rat. Neće vam biti potreban toliki broj armija širom sveta. Milioni marširaju, nalevo krug, nadesno krug!

Kad bi neko posmatrao odozgo, zaprepastio bi se. Zašto se ljudi okreću nalevo, nadesno, zašto marširaju? Kad bi ih neko posmatrao iz ptičje perspektive, iznenadio bi se.

Zapitao bi se zašto vojske marširaju levo-desno, zašto se vraćaju, zašto odlaze – svakoga dana, milioni ljudi širom sveta. Pomislio bi da nešto nije u redu – da je neko lud i da stvari treba da se postave na svoje mesto.

Narodi postoje samo ako su ličnosti lažne. Crkve i religije mogu postojati samo ako nemate svoje – šta se koga tiče papa? Šta će mu papa? Nema razloga da slušate bilo kog verskog učitelja, da posećujete bilo kakve hramove ili sinagoge. Čemu?

Bićete tako zadovoljni, tako ispunjeni svojim originalnim bićem da nećete imati potrebe da tražite bilo šta izvan svog doma, u kojem se već nalazi sve što vam treba.

Ipak, ti ljudi vam neće dozvoliti da nađete sebe. Ometaće vas zbog svog ega, zbog svojih ideja i žrtvovaće vas zbog svojih ideologija. Političari će vas žrtvovati zbog svoje politike. Verske vođe žrtvovaće vas zbog svoje politike. Niko nije zainteresovan za dete, a razlog je jasan: dete se mora ukalupiti u obrasce koji odgovaraju društvu, naciji, ideologiji. Zato su mnogi skrenuli sa svoje trase.

Dete im to dozvoljava jer ne zna šta će postati. Dete po prirodi zavisi od odraslih, od roditelja, od svih koji znaju bolje. Dete ne zna da oni ne znaju bolje. Svi su u istom košu – potpuno su nesvesni svega što se oko njih dešava. Jedina razlika ogleda se u tome što je dete nevino. Ljudi su neznalice, ali lukave. Upravo zbog te lukavosti kriju svoje neznanje iza pozajmljenog znanja.

Niko ne pita: Šta ti znaš? Je li to znanje tvoje? Ako nije tvoje, ostavi ga sa strane, nema nikakvu vrednost. Čime se baviš? Je li to tvoja želja? Da li ti je srce puno? Ako nije tako, nemoj više gubiti ni trena!

Ljudi nastavljaju da rade ono što moraju, što su ih drugi naterali. Malo je verovatno da će roditelji prestati sa primoravanjem dece da se uklope u njihove ideje.

Malo je verovatno da će učitelji prestati da ulivaju deci svoje „znanje“ kao da ga zaista imaju. I dalje će se pretvarati da znaju iako ne znaju.

Upravo sam to hteo da naglasim. Do sada ste prihvatali sve – sve što ste čuli, to ste i prihvatili. Morate se zapitati, morate posumnjati. Ne plašite se autoriteta. Autoritet ne postoji. Krišna ili Hrist, Muhamed ili Mahavira – niko nije autoritet. Ako i jesu autoriteti, oni su autoriteti za sebe, a ne za vas. Niko nikome ne može biti autoritet.

Ideja autoriteta treba da nestane s lica zemlje.

Tačno je, ljudi mogu deliti iskustva, ali to nije autoritet. Ne želim ništa da vam namećem – nijednu reč, nijedan koncept. Samo želim da vas prodrmam i da se čuvate svih autoriteta. Čim shvatite da se oko vas mota neki autoritet, rešite ga se. Završite jednom za svagda s onim što vam je dato ili nametnuto i pojaviće se vaše pravo lice.

Ne možete znati unapred, ne možete čak ni zamisliti kakvo vam je pravo, originalno lice, vaše pravo ja. Saznaćete tek kada ga upoznate, kad ne bude više paravana, kad ostanete sami sa sobom.

U toj samoći sva bića cvetaju.

Mnogi nisu procvetali. Tek, s vremena na vreme neko procveta. Kakva tragedija što se milioni rađaju a samo nekolicina procveta! Zato kažem da nema baštovana, nema Boga koji posmatra, nadgleda, brine, inače bi procvetali milioni, a ne samo po jedan cvet, i to s vremena na vreme. Proleća dolaze i odlaze, a samo jedno drvo cveta. Milioni stabala ostaju ogoljeni, neplodni. Ko brine o toj bašti? Kakav je taj baštovan? To je dovoljan dokaz da baštovana nema – nema Boga, ali to ne znači da treba postati pesimista. U stvari, time dobijate novu dimenziju – morate sami postati svoj baštovan. Dobro je što nema Boga, jer ste prepušteni sami sebi. Sada sva odgovornost leži na vama. Ne možete kriviti nikog drugog.

Sklanjam Boga da ne biste svu krivicu svaljivali na tog jadnog starca. Dovoljno su ga optuživali za sve i svašta – stvorio je svet, stvorio je ovo, stvorio je ono. Sklanjam s njega svu krivicu – on jednostavno ne postoji. Stvorili ste ga samo da biste svu odgovornost svalili na njegova pleća. Preuzmite odgovornost!

Prihvatite činjenicu da ste sami. Prihvatite činjenicu da ne znate. Prihvatite odgovornost i desiće se čudo! Videćete sebe u sasvim drugom svetlu, onako kako nikad ranije niste. Tog dana stvarno ćete se roditi. Sve pre toga bilo je priprema za rođenje.

www.leo.rs | 11

Lorna Birn

Anđeli u mojoj kosi Anđeli u mojoj kosi je autobiografija jedne Irkinje - mistične vidovnjakinje, koja poseduje moći svetaca iz pradavnih vremena. Lorna Birn viđa anđele i razgovara s njima još od najranijeg detinjstva. Sada kada su joj deca odrasla ona po prvi put otvoreno govori o stvarima koje je videla i naučila.

1 Drugačijim očima •

Kad sam imala dve godine, lekar je rekao mojoj majci da sam retardirana.

Majka je primećivala da sam od malih nogu izgledala kao da živim uglavnom u sopstvenom svetu. Čak mogu da se setim kako ležim u krevecu – velikoj korpi – i vidim kako se naginje i gleda me. Oko nje sam stalno viđala svetla, sjajna bića u svim bojama duge: u to vreme bila su mnogo veća od mene, ali manja od nje – otprilike veličine trogodišnjeg deteta. Ta bića su lebdela u vazduhu poput pera; i sećam se kako sam pružala ruke da ih dotaknem, ali mi to nikad nije polazilo za rukom. Bila sam fascinirana tim stvorenjima i divnom svetlošću koju su isijavali. Tada nisam shvatala da vidim svet drugačije od drugih ljudi; a tek mnogo kasnije sam od tih bića saznala da se ona zovu anđeli.

Kako su prolazili meseci, moja majka je zapazila da bih uvek gledala ili zurila negde drugde, bez obzira šta bi ona činila da privuče moju pažnju. Zapravo, ja jesam bila negde drugde: bila sam sa anđelima, posmatrala šta oni rade, govorila i igrala se sa njima. Bila sam očarana tim nebeskim stvorenjima.

12 |

Kasno sam progovorila, ali sam od ranog detinjstva razgovarala sa anđelima. Ponekad smo koristili reči koje vi i ja razumemo, ali ponekad reči nisu bile potrebne – čitali bismo jedni drugima misli. Verovala sam da svi drugi mogu da vide ono što ja vidim, ali bi mi onda anđeli rekli da ne govorim nikome; da to treba da ostane tajna među nama. Zaista, godinama sam se povinovala volji anđela i nisam govorila nikome šta vidim. Tek sada, pišući ovu knjigu, po prvi put govorim o tome. *** Lekarev komentar kada sam imala dve godine duboko je uticao na moj život: shvatila sam da ljudi mogu da budu veoma okrutni. Tada sam živela u Starom Kilmajnhamu, blizu centra Dablina. Moj otac je tu iznajmljivao prostor za malu radionicu za popravku bicikala, koja je imala kućicu uz nju. Ako biste prošli kroz radnju i krenuli okolo pa na levo, stigli biste do malene i prilično trošne kućice. Ona je bila deo niza starih kućica i radnji, ali je većina njih bila napuštena, jer su bile u veoma lošem stanju. Dugo smo živeli u jednoj od sobica u prizemlju: tu smo kuvali, jeli, pričali, igrali se, pa čak su nas tu i kupali u velikom metalnom umivaoniku ispred ognjišta. Pošto kuća nije imala kupatilo, napolju, u zadnjem dvorištu,

niz putić, bio je senik sa nužnikom. Na spratu su bile dve male spavaće sobe; isprva sam delila jednu od tih soba, i krevet, sa mojom starijom sestrom, Emer.

Nisam viđala samo anđele (a viđala sam ih stalno – od trenutka kad bih se probudila, do odlaska na spavanje), već i duhove ljudi koji su umrli. Moj stariji brat, Kristofer, rodio se mnogo pre mene, ali je umro kad sam imala samo deset nedelja. Iako ga nikad nisam videla dok je bio živ, mogla sam da ga zamislim – bio je tamnokos, dok smo moja sestra i ja bile plavokose – a takođe sam mogla da se igram sa njim u duhovnom svetu, kao da je u pitanju java.

Tada sam mislila da u tome nema ničeg čudnog; imala sam osećaj da je on naprosto još jedno dete, iako je izgledao malo sjajnije. Jedna od prvih stvari koje su uticale da shvatim kako je on ipak drugačiji, bila je činjenica da je menjao uzrast. Ponekad bi se pojavljivao kao beba, a ponekad kao dete istog uzrasta kao ja, koje je malo nesigurno hodalo preko sobe. Takođe nije bio stalno prisutan, već je izgledalo da dolazi i odlazi.

Kasno, jednog zimskog popodneva, baš kada je počelo da se smrkava, bila sam sama u maloj dnevnoj sobi kuće u Starom Kilmajnhamu. U kaminu je gorela vatra i to je bilo jedino svetlo u sobi. Svetlost vatre se odražavala na podu gde sam sedela igrajući se sa malim drvenim

kockama koje je načinio moj otac. Kristofer je došao da se igra sa mnom. Sedeo je bliže vatri – objasnio mi je da je mesto gde on sedi za mene pretoplo, ali je njemu dobro jer ne oseća toplotu. Zajedno smo pravili kulu: ja bih stavila jednu kocku dole, a on bi stavio drugu na nju.

Kula je postajala veoma visoka, a onda, iznenada, ruke su nam se dodirnule. Bila sam zapanjena – osećaj je bio sasvim drugačiji nego kada bih dodirivala druge ljude.

Kada bih ga dodirnula, on je poči­njao da iskri – kao da bi se odjednom stvorile male leteće zvezdice. U jednom trenutku sam ušla u njega (ili je možda on ušao u mene); bilo je kao da smo se stopili i postali jedno. Šokirana, oborila sam našu kulu od kockica!

Prsnula sam u smeh, a onda ga opet dodirnula. Mislim da je to bilo prvi put da sam u potpunosti shvatila da on nije biće od krvi i mesa.

Nikad nisam brkala Kristofera sa anđelima; anđeli koje sam viđala zaista su ponekad imali ljudski izgled, ali čak i tada većina ih je imala krila, a stopala im nisu dodirivala tlo i nekakva sjajna svetlost je izbijala iz njih. Ponekad anđeli koje bih videla uopšte nisu imali ljudsku pojavu, već su izgledali kao prodorna sjajna svetlost.

Kristofer se često pojavljivao u blizini moje mame.

Ponekad bi mama sedela u stolici kraj vatre i dremala, a

www.leo.rs | 13

ja bih posmatrala kako se on udobno smestio u njenom naručju. Nisam znala da li je moja majka svesna Kristoferovog prisustva, pa sam ga upitala: „Da kažem mami da si tu?“ „Ne, ne možeš da joj kažeš“, odgovorio je on. „Ona ne bi razumela. Ali, ponekad me oseća.“ Jednog zimskog jutra, anđeli su došli u moj krevet dok je sunce izlazilo. Ležala sam sklupčana pod ćebadima. Moja sestra Emer, sa kojom sam delila krevet, bila je budna i šetala se po sobi, a umesto nje Kristofer je ležao sklupčan kraj mene. Zagolicao me je i rekao: „Pogledaj Lorna preko na prozor.“ Kao što sam rekla, anđeli mogu da se pojave u raznim oblicima i veličinama; tog jutra su izgledali kao pahulje snega! Izgledalo je kao da se prozorsko staklo pretvorilo u paru i čim bi neka pahulja pogodila prozor, preobrazila bi se u anđela veličine bebe. Te anđele bi potom uneo kroz prozor zrak svetlosti, a svaki je izgledao kao pokriven belim i sjajnim pahuljama. Kada bi me anđeli dodirnuli, pahulje bi padale sa njih na mene: golicale su me dok su padale, i za divno čudo, bile su tople, a ne hladne. „Zar ne bi bilo divno“, reče Kristofer, „kad bi svi znali da mogu da napune svoje džepove anđelima; da mogu da stave na hiljade anđela u jedan džep, kao da su pahuljice, i da mogu da ih nose sa sobom i da nikad ne budu sami.“ Okrenula sam se i upitala: „Šta ako bi im se istopili u džepovima?“ Kristofer se zakikotao i rekao: „Ne! Anđeli ne mogu da se istope!“ Odgovorila sam mu tužnim glasom: „Kristofere, volela bih kad bi ti mogao da budeš u maminom džepu kao pahuljica i da budeš sa njom stalno.“ On se okrenuo i pogledao me, pošto smo ležali sklupčani u krevetu, i rekao: „Ti znaš da sam ja već tamo.“ Kad sam već porasla, majka mi je rekla da je imala mušku bebu po imenu Kristofer, koja se rodila godinu dana pre mene, ali je živela samo deset nedelja. Ja sam se samo nasmejala. Sećam se da sam je upitala gde je Kristofer sahranjen, a ona mi je rekla da na dečjem groblju u Dablinu ima jedan neobeležen grob (takav je tada bio običaj). Žalosno je što nema groba sa njegovim imenom koji bih mogla da obiđem, ali on nije zaboravljen. Ponekad, čak i dan-danas, posle toliko godina, ja osetim Kristoferovu ruku u mom džepu, koja se pretvara da pravi pahuljice, podsećajući me da nikad nisam sama.

Saznala sam više o Kristoferu i mojoj majci jednom kad sam imala oko četiri ili pet godina. Sedela sam za stolom i mahala nogama doručkujući, kad sam ugledala Kristofera, koji je izgledao kao da ima oko dvanaest godina, kako trči preko sobe do vrata prodavnice, baš kad je moja majka ušla sa hlebom. Na licu joj je bio širok osmeh i rekla je:

14 |

„Lorna, ima jedno iznenađenje za tebe u radionici, ispod tatine radne tezge!“ Skočila sam od stola, sva uzbuđena, i pošla za Kristoferom. On je krenuo pravo kroz radnju u mračnu radionicu; ja sam morala da zastanem na vratima jer je unutra bilo tako mračno da nisam mogla ništa da vidim, pa sam prvo morala da priviknem oči na tamu. Ali, Kristofer je bio kao svetlost, blaga svetlucava svetlost koja mi je osvetljavala put kroz pretrpanu radionicu. Najavio je: „Mačka je dobila mačiće!“ I tu, zahvaljujući Kristoferovoj svetlosti, mogla sam da vidim četiri majušna mačeta – tri su bila potpuno crna, a jedno crno-belo. Bili su tako lepi, meki i glatki.

Majka mačka, Bleki, izašla je iz kutije, protegla se, a onda iskočila kroz prozorče u vrt. Potrčala sam za njom i pozvala Kristofera da i on izađe, ali on nije hteo u vrt.

Vratila sam se nazad i upitala Kristofera „Zašto nećeš da izađeš napolje?“ Uzeo me je za ruku, kao da hoće da me uteši – volela sam dodir njegove ruke – i naše ruke su se stopile. Bio je to magičan osećaj: činio je da se osećam bezbedno i srećno. „Lorna, kad bebe umru, njihovi duhovi ostaju sa njihovim majkama onoliko koliko je potrebno, pa tako i ja ostajem ovde sa mamom. Kad bih izašao napolje, bilo bi to kao da prekidam ta sećanja – a to neću da uradim!“ Znala sam šta misli. Moja majka je ulila toliko mnogo ljubavi u njega: sva sećanja koja je imala dok je bila trudna, kako ga je nosila u sebi, rođe­nje, radost i sreća koju je osećala dok ga je držala u rukama i nosila kući – iako je čak i tada imala osećaj da se sprema nešto loše, uprkos onome što su lekari govorili. Mama je provela nekoliko dragocenih nedelja kod kuće sa Kristoferom pre nego što je umro i Kristofer mi je ispričao kolikom ljubavlju ga je obasipala, a on joj je sada uzvraćao tu ljubav.

Zato je moj brat-duh ostajao u kući, nikad ne izlazeći napolje, sve do dana kada smo morali da zauvek odemo iz te stare radnje u Starom Kilmajnhamu. Tada je izgledalo da je moja majka spremna da pusti mog malog brata da ode i osećala se dovoljno snažnom da nastavi dalje. *** Kad vidim anđela, zaželim da stanem i zurim u njega; osećam se kao da sam u prisustvu jedne ogromne moći.

Kad sam bila mlađa, anđeli su uglavnom uzimali ljudski oblik – da mi učine lakšim da ih prihvatim – ali sada to više nije neophodno. Anđeli koje vidim nemaju uvek krila, ali kada ih imaju, ponekad me zapanji njihov oblik; ponekad su kao plamenovi vatre, pa ipak imaju oblik i čvrstinu. Neka od anđeoskih krila imaju pera; jedan anđeo koga sam videla imao je tako uzana, visoka i šiljata krila da mi je teško bilo da poverujem da su to krila. Htela sam da ga zamolim da ih raširi.

Kada anđeli imaju ljudski oblik – sa ili bez krila – njihove oči su jedna od njihovih najfascinantnijih crta. An-

đeoske oči nisu kao ljudske oči. One su neverovatno žive, neverovatno pune života, svetlosti i ljubavi. U njima je sadržana suština samog života – njihov sjaj vas potpuno ispunjava.

Nikad nisam videla da stopala anđela zaista dodiruju zemlju; kad vidim nekog od njih kako hoda prema meni, vidim i nešto što izgleda kao jastuk energije između tla i njegovih stopala. Ponekad on izgleda kao tanka nit, ali ponekad se raširi između zemlje i anđela, pa čak utone i u samu zemlju.

Od moje najranije mladosti, bio je jedan poseban anđeo koji mi se često prikazivao. Prvi put kad sam ga videla, bio je u uglu spavaće sobe i rekao je samo „Lorna“. Na određene načine izgledao je kao i drugi anđeli, ali bilo je nešto posebno u njemu, sijao je mnogo jače od drugih i imao je zapovedničko prisustvo, moćnu mušku energiju. Od prvog trenutka kada sam ga videla uvek sam osećala da je spreman da me zaštiti, poput štita, i od tada je on nastavio da se pojavljuje i postepeno sam se sprijateljila sa njim. Rekao mi je da se zove Mihailo. *** Škola je za mene bila teška; većina učitelja tretirala me je kao da sam zaostala. Svoju prvu svetu pričest uzela sam u školi kad sam imala šest godina i to je bilo užasno.

To je trebalo da bude veoma poseban dan – kao što i jeste za većinu irske dece. Dok smo se pripremali za prvu svetu pričest u učionici, učitelji bi postavljali deci pitanja proveravajući da li su naučila svoj katehizam, ali se oko mene nisu trudili; rekli bi samo, „Nema smisla da te pitamo“. I kad bi sva druga deca trebalo da stanu u red i kažu nešto o pričesti, i ja bih stala u red, ali bi me onda izvukli odatle i rekli da se vratim na svoje mesto. Kada ste mali, to zaista boli. I tako, dok bih sedela pozadi u učionici ili na jednoj od klupa u uglu, pitala bih moje anđele: „Zar oni ne znaju da i ja znam moj katehizam? Nisu mi čak ni pružili priliku.“ Potom, u crkvi, na dan moje prve pričesti, kad sam konačno krenula ka oltaru, zgrabila me je jedna ruka i izvukla iz reda jer je učitelj odlučio da bolje devojke treba da idu ispred mene.

Istina, bilo je nekih dobrih ljudi; kada sam imala oko četiri godine, sećam se da je u školi bila jedna časna sestra koja se zvala (mislim) majka Moderini. Rekli su joj da sam spora i zaostala, ali sam osećala da ona bolje zna.

Kad bih bila na njenom času, ona bi mi prilazila i postavljala mi jednostavna pitanja na koja sam uvek znala odgovor, pa bi se onda osmehnula i protrljala me po glavi.

Ali uprkos tim povremenim ljubaznim postupcima nekolicine ljudi, odrastala sam kao autsajder. Ljudi su mogli da vide da sam drugačija i naprosto to nisu mogli da razumeju. Taj aspekt moga života bio je veoma, veoma težak – i još uvek je takav! Ljudi kažu da isuviše verujem svetu, da sam isuviše istinoljubiva za ovaj svet,

ali ja ne mogu da budem drugačija! Čudna stvar je, ako je neko istinoljubiv u svakom pogledu – kako u onome što misli tako i u onome što govori – i ako je iskren prema ljudima koji ga okružuju, to je teško, i to zaista na neki način izoluje čoveka.

Način na koji ljudi misle o meni i kako me gledaju pogađa me čak i danas. Iako me ne poznaju, ili ne znaju čime se bavim, oni znaju da sam na nekom nivou drugačija. Ako izađem sa prijateljima i sretnem nekog novog, ko ne zna ništa o meni, često će taj ispričati mojim prijateljima da ima nešto neobično u meni, nešto što ne može sasvim da definiše. A s tim nije lako živeti.

Ali, moj život u školi učinio je mnogo podnošljivijim jedan anđeo po imenu Hosus. Jednog jutra sam trčala u školu, pokušavajući da sustignem stariju devojčicu koja je trčala zajedno sa mnom, kad sam iznenada videla prelepog anđela kako se skriva iza stuba ulične svetiljke. Napravio je neku smešnu grimasu, i od tog dana se pojavljivao skoro svakog jutra kad bih išla u školu. I dandanas ga redovno viđam.

Hosus je izgledao – i izgleda – kao staromodni školski učitelj. Nosi lepršavu odeždu koja je uglavnom plava (ali može da promeni boju), smešan šešir i drži svitak u ruci.

Oči su mu sjajne i iskre kao zvezde, izgleda kao mladi profesor: muškarac pun energije sa velikim autoritetom i mudrošću. Hosus uvek izgleda isto, za razliku od nekih drugih anđela koji me okružuju. Mihailo, na primer, uglavnom uzima ljudski oblik – ponekad ga ja zamolim da to učini jer mi je tako lakše – ali on često menja svoj izgled, u zavisnosti od toga gde se trenutno nalazimo ili od poruke koju treba da mi saopšti.

Za mene Hosus predstavlja znanje: izgleda veoma ozbiljno, i može da bude takav, ali ume sjajno da me razveseli kada se osećam potišteno. Hosus je bio taj koji me je tešio i rekao mi da ignorišem ostalu decu kada mi se podsmevaju u školi, ili kad vidim grupu odraslih kako razgovaraju, pa se onda okrenu i pogledaju u mene. Hosus bi mi uvek govorio: „Oni ne znaju ništa.“ U početku nisam znala ime tog anđela, jer mi se on zapravo nije ni obraćao. Samo bi se pojavio u učionici, imitirajući učitelja ili neko drugo dete, ili igrajući neke igre u učionici, ili čineći nešto drugo da mi izmami osmeh. Ponekad, kad bih se vraćala kući, on bi me čekao na školskoj kapiji ili na drugoj strani ulice. Sećam se trenutka kad sam prvi put razgovarala sa njim: nikog nije bilo da se vrati sa mnom kući tog dana, pošto je moja sestra išla na ples i otišla je ranije, pa sam izašla iz škole i lagano šetkala po igralištu. Krenula sam prema velikoj kapiji na ulazu u školu nadajući se da ću videti Hosusa i da ću moći da pričam sa njim, i bila ushićena kad sam ga videla kako viri iza stubova. Viknuo je da požurim. „Treba da stigneš kući pre nego što počne kiša.“ Zastala sam na kapiji i pogledala unaokolo. Kada sam se uverila da nema nikoga, pitala sam ga kako se zove.

www.leo.rs | 15

16 |

Linda Čapman

znad oblaka i t e L Znaš šta?! Lorinin konjić je, u stvari, čarobni jednorog!

Lorin krije tajnu – kad šapne čarobne reči, njen poni Suton pretvara se u divnog snežnobelog jednoroga.

Lorinina drugarica Džesika ne želi da joj se otac ponovo oženi. Na dan tatinog venčanja, Džesika je bila toliko tužna da je pobegla od kuće. Lorin i Suton mogli bi da joj pomognu čarolijom, ali nisu sigurni da li će tako ugroziti svoju magiju...

Prvo poglavlje

Lorin Foster je sela za radni sto u svojoj sobi i uzdahnula. Sunce je upravo zalazilo iza planinskog venca, a bledo nebo je bilo išarano ružičastim i zlatnim bojama. U oboru iza kuće bio je Suton. Odjednom je podigao glavu i pogledao gore. Kako je samo želela da bude sa njim umesto da radi domaći! Kad je gospodin Nolan, njen učitelj, rekao da će imati domaći u vezi s prirodom, mislila je da će to biti zabavno. Osim toga, dozvolio im je da rade u parovima.

Pošto je trebalo da nacrta mapu planina, potoka, livada i dolina, Lorin je postalo dosadno.

Stavila je pramen svoje duge plave kose iza uha i pomislila na drugarice Mel i Džesiku. Pitala se koliko su uradile.

Džesika treba da nacrta sve životinje koje žive na planini,

a Mel sve biljke koje tamo rastu. Lorin je grickala olovku i gledala u prazan list papira. Zapao joj je najteži deo!

Nije čak mogla ni da zatraži pomoć od roditelja.

Mama je radila u svojoj sobi, a tata je bio na nekom sastanku farmera. Htela je da pogleda mapu u knjizi, ali na polici nije bilo nijedne koja bi njoj odgovarala. Nije mogla ni da pogleda na kompjuteru jer je mama pisala.

Odlučila je. Veče je bilo previše lepo da bi ga provela u sobi. Mogla je i kasnije da nacrta mapu. Skočila je na noge, zgrabila jaknu i istrčala napolje.

Dok je prolazila pored Maksove sobe, čula je bajku za laku noć s diska. Produžila je niz hodnik i proturila glavu kroz odškrinuta vrata radne sobe. „Idem samo da obiđem Sutona, mama“, rekla je.

Alisa Foster je kucala brzo, ne skidajući pogled s monitora. Pisala je knjige za decu. Trenutno je bila usred nove priče.

www.leo.rs | 17

„Važi, mila“, odgovorila je odsutno, ne osvrnuvši se. „Nemoj dugo!“ „Neću“, obećala je Lorin. Osećala se kao da je skinula veliki teret sa sebe kad je strčala niz stepenice i izašla iz kuće.

Kad ju je Suton video kako mu se približava, zarzao je i krenuo prema njoj.

Njeno lice ozarilo se osmehom kao i uvek kad bi ga videla: „Zdravo, momče!“ Suton je kopao kopitom. Izgledao je kao običan poni s tršavom grivom i ofucanom sivom dlakom. Izgled vara.

Suton nije bio običan poni. Oko prsta je obmotala dlaku iz njegove grive koju je uvek nosila u džepu. Osetila je poznato golicanje u stomaku. Pogledala je oko sebe. Nije bilo nikoga. Sve je čisto.

Stiskajući dlaku, Lorin je šaputala čarobne reči: Daleka zvezdo sjajna, Ovo je moja najveća tajna: Ostvari želju srca mog Da mi poni postane jednorog! Čim je izgovorila poslednju reč, zaslepila ju je ljubičasta svetlost i zažmurila je. Kad je otvorila oči, pred njom je i dalje stajao Suton, ali više nije bio sivi poni, već snežnobeli jednorog! „Uspelo je!“, oduševljeno je uzviknula Lorin. Poslednjih nedelja često je izgovarala čarobne reči. Iako je otkrila Sutonove magične moći, svaki put je strahovala da čarolija neće uspeti. „Šta si mislila?“, rekao je Suton zabacivši glavu.

Poslednji zraci sunca na zalasku obasjavali su mu bisernobeli rog, a njegova srebrna griva i rep presijavali su se. Onjušio joj je dlan. „Mislio sam da nećeš doći večeras. Rekla si da imaš domaći“, iako mu se usne nisu pomerale, Lorin mu je čula glas. „Još imam domaći“, rekla je. „Moram da nacrtam mapu ovih planina, a ne znam kako to da uradim“, uzdahnula je. „Baš mi je teško. Rekla sam Džesiki i Melani da ću završiti do sutra“. „Prosto je kô pasulj!“, uzvuknuo je Suton. „Preletećemo preko planina! Možeš da crtaš dok letim“.

Lorin ga je zadivljeno pogledala: „Stvarno?!“ „Naravno“, odgovorio je Suton zabacujući grivu.

Osmehnula se: „Sutone, ti si čudo! Hajdemo!“ Pet minuta kasnije Suton i Lorin su plovili nebom. Vetar joj je mrsio kosu i šibao lice, ali nije joj bilo hladno.

Sutonova srebrna griva vijorila se oko nje. Telo mu je bilo toplo. Dok su jurili iznad planina, smejala se na sav glas.

Nema ničeg boljeg od letenja!

18 |

Izvadila je papir i olovku iz džepa. Skicirala je sve što vidi. Vetar joj je čupao papir iz ruke, pa je morala da ga drži svom snagom. Srećom, Sutonove magične moći sprečavale su je da padne dok su u vazduhu. „U redu, nacrtala sam reku i obale“, rekla je čkiljeći u mraku. „Možeš li da letiš malo niže da vidimo i drveće?“ „Mogu i bolje od toga! Spustiću se toliko nisko da možeš da sakupiš lišće“. „Vau!“, uzviknula je od sreće. „Možemo da ga zalepimo na Melanin crtež“.

Suton se obrušio između drveća i sleteo na mekano šumsko tlo. Lorin je ubrala po jedan list od svake vrste drveća koje je našla u šumi – bora, topole, divlje trešnje, drena i mnogih drugih čije nazive nije ni znala. „Odlično!“, rekla je kad se ponovo popela Sutonu na leđa. „Naš rad će biti najbolji!“ Dok su jurili napred, Lorin je ugledala dva jelena s belim repićima. Zapanjeno su posmatrali Sutona. Lorin se nasmejala kad im je videla izraze lica. „Kuda sad?“, pitao je Suton odbacivši se zadnjim nogama uvis. Smrklo se. „Bolje je da se vratimo kući“, odgovorila je nevoljno.

Bilo je baš nezgodno što su mogli da lete samo noću, da ih niko ne bi video, jer tada nisu imali mnogo vremena.

Gospođa Fontana, koja joj je otkrila tajnu jednoroga, upozorila je Lorin da ih niko nikad ne sme videti. Suton bi se našao u velikoj opasnosti ako neko otkrije njegovu tajnu. „Polećemooo!“, rekao je preskočivši veliko drvo i hvatajući zalet. „Drži se!“ Bezbedno je sleteo na imanje Fosterovih. „Hvala ti!“, rekla je Lorin i zagrlila ga. „Nema na čemu“, njuškao ju je Suton. „Baš smo se lepo proveli!“ Lorin je izgovorila čarobne reči, pojavila se ljubičasta munja i njen jednorog ponovo se pretvorio u ponija. „Laku noć, momče!“, šapnula mu je tapšući ga po vratu. Utrčala je u kuću.

Na svu sreću, tata se još nije vratio, a mama je i dalje radila. Lorin se uspuzala uz stepenice i nečujno se presvukla u pižamu. Pogledala je na sat. Bilo je devet sati, ali nije joj se nimalo spavalo. Otkrila je da nikad nije bila umorna posle letenja sa Sutonom. Možda je i to jedna od njegovih moći, razmišljala je. Izvukla je skicu iz džepa i počela da precrtava mapu na veliki list papira.

Dok je radila domaći, mislila je na Sutonove magične moći. Gospođa Fontana rekla joj je da svaki jednorog mora sâm da ih otkrije. Suton je ulivao hrabrost drugima jednim dodirom roga. Pitala se šta još može da uradi. Čula je kako se otvaraju vrata radne sobe. Brzo je bacila olovku, ugasila svetlo i uskočila u krevet.

Drugo

„Mama, tata i ja večeras letimo na Floridu“, rekla je Mel. „Svake godine posećujemo tetku i teču na Dan pomena poginulih“.

poglavlje

„Šta ćete sa Senkom?“, pitala je Lorin misleći na Melaninog ponija. „Ko će brinuti o njemu?“

„Genijalna je!“, uzviknula je Mel kad je videla Lorininu mapu u školi.

Lorin se smeškala. Ustala je rano da dovrši mapu. Iako još nije bila sasvim obojena, izgledala je odlično. Pored potoka i livada, nacrtala je i nekoliko zanimljivih biljaka koje je videla u šumi. „Imam i ovo!“, rekla je vadeći lišće iz torbe. „Mislila sam da ih zalepimo na ivice“. „Vau!“, uzvuknula je Mel. „Otkud ti ovo?!“ „Pa… iz šume“, odgovorila je Lorin neodređeno. Brzo je promenila temu. „Šta ti misliš, Džesika?“, pitala je okrenuvši se ka drugoj drugarici.

Džesika je odsutno grickala nokte. Spustila je glavu kao da nije ni čula pitanje.

Mel joj je mahnula ispred nosa: „Zemlja zove Džesiku! Šta misliš o ovoj mapi?“ „Aha, odlična je“. Nije je ni pogledala.

„Bred“, odgovorila je Mel. Bred je jedan od pomoćnika na farmi porodice Kesidi. „Nedostajaće mi Senka, ali ipak će nam biti zabavno. Mama kaže da ćemo ići u Diznilend.

Videćemo se kad se vratim“, rekla je Mel i mahnula im.

Roditelji su je već čekali kod kapije. „Vau!“, uzviknula je Lorin. Okrenula se i pogledala Džesiku, ali ona kao da nije ni čula razgovor. Zurila je u prazno. Lorin je pokušala da prati njen pogled. Džesikin tata stajao je pored kapije sa Sali. Sa njima je bila i jedna mršava devojčica od oko jedanaest godina. Imala je retku tamnosmeđu kosu i mrzovoljan izraz lica.

Lorin je pomislila da će se Džesika okrenuti i potrčati nazad u učionicu. U tom trenutku joj je prišao tata: „Džesika, dođi!“ Nije imala izbora. Prišla im je. Lorin je išla za njom. „Ćao, devojke!“, pozdravila ih je Sali. „Kako je bilo u školi?“

Lorin se namrštila: „Da li je sve u redu?“

„Dobro, hvala“, rekla je Lorin.

„Sve je u redu!“, prasnula je Džesika.

Džesika je samo klimnula glavom.

Lorin i Mel začuđeno su pogledale jedna drugu. Ovakvo ponašanje ne liči na Džesiku.

Lorin je pogledala Samantu. Devojčica je vrhom patike nervozno kopala zemlju.

Lorin je sela pored nje. „Hoćeš li da nam kažeš šta te muči?“, zabrinuto je upitala.

Kosa joj je prekrivala lice. Bilo je nemoguće odgonetnuti joj misli. Nijednom nije pogledala Džesiku.

Džesika je zadrhtala: „Izvinite… samo… situacija kod kuće mi nije baš dobra“.

„Pa“, rekao je Džesikin tata, „vreme je da krenemo kući“.

„Šta je bilo?“, Mel je htela da zna i sela je s druge stra-

„Tata, može li Lorin da dođe kod nas za vikend?“, pitala je Džesika.

ne. „Dolazi Sali i ostaće kod nas za vikend“, odgovorila je Džesika. „Mislila sam da voliš Sali“, prekinula ju je Lorin.

Džesiki je umrla mama još kad je bila mala, a Sali je tatina verenica. Trebalo je da se venčaju za dve nedelje.

Džesika je uzdahnula: „Sviđa mi se, ali dovešće i Samantu, svoju ćerku. Samanta je obično ostajala s tatom dok je Sali bila kod nas, ali posle venčanja će i ona živeti s nama. Sali je rešila da ovaj vikend provedemo svi zajedno“. Progutala je knedlu: „Strepim od tog vikenda jer znam da me Samanta ne podnosi“.

Lorin je uhvatila Džesiku za ruku i stegla je: „Sigurna sam da grešiš, Džesika. Neće vam biti toliko loše“.

Džesika je gledala u sto bez reči. Nije baš bila ubeđena u to.

Tog dana ništa je nije moglo oraspoložiti, čak ni pohvala od gospodina Nolana za odlično urađen domaći.

Na kraju radnog dana Lorin, Mel i Džesika išle su zajedno do kapije.

Lorin ju je začuđeno pogledala. „Ne znam baš, Džes“, odgovorio je gospodin Parker.

Očigledno mu je bilo neprijatno. „Možda neki drugi put, dušo. Samanta će biti kod nas…“ Samanta je šutnula kamenčić: „Baš me je briga da li će joj doći drugarica“. „Samanta“, opomenula ju je Sali. Lorin je pomislila da će se naljutini na nju, ali tada je Salin izraz lica postao nežan: „Nemoj tim tonom, molim te“.

Samanta je samo slegla ramenima i ponovo šutnula kamenčić. „Molim te, tata“, Džesika je navaljivala.

Gospodin Parker je pogledao Samantu i uzdahnuo: „U redu“. Okrenuo se prema Lorin: „Dođi kod nas sutra ujutro ako ti roditelji dozvole. Sad stvarno treba da krenemo. Hajde, Džesika, parkirali smo se iza ćoška“.

Lorin se rastužila dok je gledala Džesiku kako odlazi s porodicom. Ne bi želela da je na njenom mestu ovog vikenda.

www.leo.rs | 19

Elena Kedros

Devojčice sa Olimpa - Poslednja želja Sid, Luče i Hun tri su obične devojke, srednjoškolke koje se, kao i sve njihove vršnjakinje, zaljubljuju, svađaju i vole da vode duge telefonske razgovore. S jednim izuzetkom: njih tri su boginje.

Pobedile su Aresa, boga rata, i sada mogu na miru da uživaju u čarima letnjeg raspusta. Međutim, otkad je postala zatočenica Aresove narukvice negacije, Sid se ponaša neobično. Hun i Luče pitaju se šta se dešava sa njom i da li se možda njihov neprijatelj vratio, sada u novom liku... Sid iznenada nestaje, a Olimp je ponovo u opasnosti. Luče i Hun mogu da računaju na Morfeja, Dudu i Sotera, međutim, da li će njihova ljubav biti dovoljna da ispuni poslednju želju boginja?

One su tri devojčice. Tri prijateljice. Tri boginje.

Sid, Hun i Luče izgledaju kao tri obične devojčice.

Ipak, kada postanu prijateljice, plaču tajanstvenim suzama koje se pretvaraju u drago kamenje. Kamenje njihovih moći.

Hun, Sid i Luče nisu samo devojčice. One su boginje sa Olimpa, ponovo rođene na Zemlji kako bi nastavile da se bore protiv Aresa, neumoljivog i nezaustavljivog boga rata.

Hun Song, Atena, čuva svoje moći u ametistu na minđuši koju uvek nosi. Može da računa na neobične klikove koji joj omogućavaju da sazna stvari koje ne zna i koje ne bi morala da zna. Ona je Gospodarica munja.

Luče Grimaldi, Afrodita, nosi lančić sa kvarcom roze boje. Kad trepne okicama, može svakoga da ubedi da se povinuje njenim željama, ali ne može nikoga da primora da ide dublje protiv svoje volje. Ima sposobnost da uđe u mentalni kontakt sa svojim neprijateljima i da koristi njihove moći. Može da koristi kamenje svih ostalih bogova.

Sid Medison, Artemida, ima privezak za ključeve na kojem drži opsidijan koji može da pretvori u najpogodnije oružje za borbu sa protivnikom. Obdarena je jedinstvenom snagom, veštinom i hrabrošću.

20 |

Rat protiv Aresa ponovo počinje tamo gde se prekinuo. Tri prijateljice moraju da izvrše svoj sudbinski zadatak i bore se protiv Aresa sa starim saveznicima i novim prijateljima.

Hun u Morfeju, bogu snova, pronalazi ljubav svog prošlog života. I ne samo prošlog, već ljubav svih svojih života.

Između Luče i Dude Morisona, Sidinog najboljeg prijatelja, rađa se nova priča.

Sid shvata da pripada svom starom svetu, Olimpu.

Tu pronalazi svog oca, za kojeg je mislila da je nestao, i susreće Sotera, neobičnog dečaka koji je snabdeva oružjem svih vrsta.

Sid zajedno sa Soterom pronalazi Narukvicu negacije, Aresovo ozloglašeno oružje. Boginje pomoću tog oružja uspevaju da poraze Boga rata u poslednjoj veličanstvenoj bici.

Sid, Luče i Hun su pobedile. Sada bi trebalo samo da uživaju u svojoj pobedi. Ali zašto se čini da Sid ne želi da se odrekne Narukvice negacije?

23. kolosek „Trči, Luče!“ „Pokušavam, ali ove torbetine su teške kao nosorozi!“

Hun je trčala kao bez glave duž perona železničke stanice na Duginom brdu. Držala je kofer u levoj i korpu u kojoj se nalazio Perlica u desnoj ruci. Pretekla je grupu bučnih izletnika, za dlaku izbegla kiosk sa pićima i tresnula koferom o korpu sa smećem. Perlica je zaskičao u znak protesta. Nastavila je da trči. Iznenadni nalet vetra odnese joj kačket sa glave. Hun zastade da ga pokupi, a onda na nju nalete još jedan zakasneli putnik koji je trčao iza nje. Progunđala je, pa nastavila trk.

U međuvremenu je pristigla i Luče. „Zašto je voz kojim putujemo uvek na najudaljenijem koloseku?“, poče da jadikuje. „Bolje rečeno: zašto smo tokom cele školske godine uspevale da se budimo na vreme, a onda u trenutku kada krećemo na odmor ne čujemo glupi budilnik!?“ „Ja ne mogu više“, dahtala je Luče. „Ostavi mi Perlicu i kofer i pokušaj da stigneš na voz i zadržiš ga!“ Hun je bila toliko umorna od trčanja da uopšte nije shvatila koliko je to bezvezan predlog. Ostavi svoj prtljag i ustremi se prema dvadeset trećem koloseku, upustivši se u ludački slalom između najrazličitijih putnika koji su hitro koračali ka njoj. Pluća samo što joj nisu eksplodirala kada pored nje prolete nosač sa kolicima punim prtljaga.

Izduvna cev zasula ju je gadnim oblakom gustog i ma-

snog dima baš u trenutku kad je duboko udahnula. Učini joj se da će se ugušiti, ali se ipak nije zaustavila. Nastavi da trči dok je kašljala, a srce joj kucalo hiljadu na sat.

Trčanje. Trčanje. Trčanje. Konačno stiže do dvadeset trećeg koloseka. Tu je i voz. Još je stajao. Kondukter stoji ispred vagona. Hun se zaustavi na tačno tri milimetra od njega, tako da čovek odskoči unazad, očigledno u strahu da će biti pregažen. Pogleda je kao da je ogromni hrčak sa šest glava, odeven kao vizantijski imperator. „Vo… vo… vo…“, zamuckivala je Hun. Kontrolor se zagleda u nju sa krajnjim prezirom. „Ne razumem vas, gospođice“, promrmlja.

Hun pokuša da povrati dah i moć rasuđivanja, a zatim poče da nerazumljivo mrmlja. „Voz za Falaniju“, nekako je uspela da izgovori. „Moramo da stignemo na njega, ali moja prijatelji…“ Kondukter je pogleda sa beskrajnim prezirom. „Polazi sa pedeset pet minuta zakašnjenja. Zar niste videle obaveštenje na ulazu?“ Ne. Očigledno da ga nisu videle, inače bi poštedele sebe celog ovog teškog napora. Hun primeti da se kondukter udaljava nečujnim korakom, kao da je hteo da pokaže svetu da nema ništa sa ovom čudnom, zadihanom,

www.leo.rs | 21

raščupanom i rastrojenom devojčicom. Ili sa ogromnim hrčkom sa šest glava.

Pet minuta kasnije, stigla je i Luče. Deset minuta kasnije, bile su u vozu, u svom kupeu. Izvukoše Perlicu iz njegove korpe, a on se šćućuri ispod sedišta. Dvadeset minuta kasnije, kada su se obe povratile, Luče postavi pitanje koje nikako nije smela. „Jesu li karte kod tebe?“ Hun oseti da će joj srce iskočiti iz grudi. „Molim?“, upita tihim glasom. „Karte za voz!“, pojasni bespomoćno Luče.

Hun je bila očajna od same pomisli na novih dvadeset minuta jurnjave, kada će morati da trči do kuće da pokupi karte i vrati se do voza. „Pa zar ih nisi ti uzela?“, promuca i skoči sa sedišta.

Postajala je sve zabrinutija dok je posmatrala Luče kako pretura po džepovima jakne, a kada ih je njena prijateljica izvukla sa pobedničkim izrazom na licu, duboko uzdahnu od olakšanja. „Bila si u pravu“, zacvrkuta Luče. „Ipak su kod mene!“ „Hajde da kažemo da nam letovanje počinje – sada!“, predloži Hun, koju je čitava ova ujdurma prilično izmorila. „Dogovoreno! Jedva čekam da stignemo u Falaniju i da dođe i Sid. Fenomenalno ćemo se provoditi!“, prihvati Luče oduševljeno. „Da, i ja mislim tako“, osmehnu joj se Hun. Zavali se na sedištu. Bile su u vozu i imale su karte. Po zakonu logike, nije ni moglo da bude nikako drugačije. „Da stavimo kofere na paktregere?“, upita je Luče i prihvati se najveće torbe. Hun ustade da joj pomogne.

Podigoše roze torbu do metalnog dela prtljažnika. Baš u trenutku kad su krenule da ga guraju ka ležištu, voz se pomeri za nekoliko centimetara. Taj nagli potres odbaci Luče, koja poče da leluja tamo-amo, izgubi oslonac, a Hun se čitavom težinom zajedno sa prtljagom nađe na njoj. Sve to desilo se u deliću sekunde. Torba završi na zemlji i začu se potmuli udarac.

Uvek može da se desi nešto gore, pomisli Hun. Vrata kupea odjednom se otvoriše i to kao da je bila potvrda njenog razmišljanja. Okrenu se i ukrsti pogled sa nepopustljivim pogledom konduktera. „Šta se to ovde događa?“, zareža on strogo. „U ovom vozu nije dozvoljena galama i ova rasa psa mora da bude u kavezu.“ Hun bi najradije u zemlju propala. Perlica zareža. Luče odreagova smireno. „Pao nam je prtljag. Štaviše… vi ste jako ljubazni i lično ćete ga podići i dopustićete da naše kuče slobodno tu ostane“, prošaputa i zatrepta okicama. Afroditine moći upravo su stupile u dejstvo!

22 |

Onaj isti kondukter koji je do pre nekoliko sekundi bio toliko strog, sada je sanjivo pogleda. Onda joj se osmehnu i smesti ceo prtljag. Pomilova Perlicu, napravi neku vrstu naklona i izađe iz kupea, požele im srećan put i nastavi da hoda unazad. Nije im uopšte pregledao karte.

Hun nije mogla da obuzda osmeh. „Draga, neprocenjiva si.“ Izgledalo je da Perlica misli isto, zato što se primakao Luče da bi ga pomilovala. Ona se nasmeši. „Naše prvo zajedničko letovanje sada stvarno počinje.“ Hun je želela ovo letovanje više od bilo čega na svetu.

Posle završetka školske godine, bila je mnogo zauzeta u Drims emporijumu, gde je pomagala svojima. Vrlo retko je viđala svoje prijateljice. Dragocene slobodne trenutke posvećivala je Morfeju. Luče joj je nekoliko puta pomogla u radnji, ali ju je prinudni rad kod mame Song žestoko iscrpeo. Onda je morala da ode na planinu sa svojim roditeljima. Nekoliko puta je zajedno sa Luče išla kod Sid, koja se čudno ponašala. Bila je stalno u žurbi, kao da ima mnogo da radi, pa joj je preostajalo malo vremena koje je mogla da provede sa njima. Ili jednostavno nije imala volje da se druži. Zbog svega toga, ona i Luče nisu nikako uspevale da popričaju sa njom.

Kasnije je Luče došla na ideju da sve tri zajedno odu na letovanje, u njenu kuću na moru. Uspela je da iščupa dozvolu od svojih. Tetka Adelina je stanovala u susednoj kući i mogla je da ih kontroliše. Bilo bi lepo da su zajedno, ali Hun je pre svega želela da reši problem sa Sid. Ili barem ono što je ona smatrala njenim problemom. Sid joj sa svoje strane nije o tome nikada pričala. Ili bolje rečeno, jasno je izbegavala razgovor.

Sid je bila u svom selu Sinfalidu na Olimpu i ležala opružena na ležaljci od rogozine. Pogleda u svoje ruke.

Imala je utisak da počinju lagano da drhte i pokreću se nezavisno od njene volje. Protrese ih. Otvori i zatvori šaku. Nije primetila ništa posebno.

Imala je utisak da mora nešto da uradi. Ali nije mogla da se seti šta to treba da uradi.

Samo je znala da treba da bude srećna u tom trenutku, ali to uopšte nije bila.

Još otkako su porazile Aresa, Sid se osećala čudno. To što je pokorila večitog neprijatelja trebalo je da je ispuni ponosom, osećanjem da je zadovoljna sama sobom.

I tako je bilo. U toku sukoba osećala se beskompromisnom i punom zanosa. Bol njenog neprijatelja pričinjavao joj je ogromno zadovoljstvo. Nadoknada svima koji su zbog njega patili. Dok ga je gledala kako se ruši, osećala je da je došao njen trenutak slave.

Kasnije se sve promenilo.

Kada bi pomislila na poslednju bitku, rastužila bi se i obuzeo bi je osećaj odvratnosti. Sid je ponekad osećala

bol kao da je poražena, a povremeno bi je čak spopao talas besa.

Možda je to bilo zato što je želela da stvarno eliminiše Gospodara rata. Definitivno. A nije smela da to učini.

Za to vreme je Luče nastavila da lupeta gluposti. „Prestani!“, reče Hun, koja se iznenada pojavi na ležaljci na kojoj do pre jedne sekunde nije bilo nikoga i obrati se Luče.

On je bio vezan za Crni plamen, koji je bio učvršćen na Zemlji. Njegov kraj značio bi kraj sveta smrtnika. Sid je morala da tačno odmeri onaj poslednji udarac i to tako da neutrališe Aresa, a da ga ne uništi do kraja. Bila je jako žalosna što nije smela da ga dokrajči.

„Zar ne vidiš kako te gleda? Ako nastaviš tako, uvalićeš se u nevolje.“

A možda između nje i Aresa i nije postojala neka velika razlika…

„Sid nikada neće skinuti tu narukvicu iz jednostavnog razloga: ista je kao Ares“, reče Hun.

Ne. Nije bilo tako. Ares je hteo da uništi sve osim sebe samoga. Ona, samo Aresa.

Ta rečenica dopre do Sidinog mozga poput uboda noža. Nije mogla više da izdrži. Morala je da se oslobodi ove dve i to odmah. Pusti da opsidijan padne na zemlju.

Podiže levu ruku. Narukvica negacije zablista i poče da ispušta krvave bleskove. Sid oslobodi njenu moć.

Sada je Bog rata, ili ono što je od njega ostalo, zatvoren u sarkofagu u podzemlju ostrva Atat. Taj sarkofag čuvao je poslednju životnu iskru ovog boga i to tako što je Crni plamen učvršćen na Zemlji nastavljao da gori. Ako bi se taj plamen ugasio, to bi bio kraj za Zemlju. Ares nije više bio u stanju nikome da naškodi. Ali ga je Sid i dalje osećala kao opasnost.

Prijateljice?

Sid je bila strahovito umorna. Pomeri se na ležaljci.

Oseti kako letvice od rogoza počinju da škripe. Oči su joj se same zatvarale. Pokuša da se odupre snu. Jedna od posledica poslednjeg i konačnog obračuna sa Aresom bili su košmari. Sid nije želela da ih ponovo proživljava.

Oseti kako su joj očni kapci otežali. Kad bi samo uspela da odspava pet minuta mirnim i spokojnim snom… Zatvori oči. Oseti kako klizi u san.

Začu se šum koraka. Neko je dolazio. Okrenu se. Bila je to Luče. Sa svojim uobičajenim blentavim osmehom koji kao da je hteo da kaže ’sve je u redu’. Sid bi joj najradije sklonila taj osmeh s lica. „Krajnje je vreme da skineš tu narukvicu!“, zacvrkuta Luče svojim zvonkim glasićem. Sid nije mogla da zamisli nešto što bi je više iritiralo. Ne odgovori joj i pomilova Narukvicu negacije. „Pored svega ostalog, i nije u modi! Ne bi je nosila čak ni moja baba!“, nastavi da baljezga Luče, dok je lelujala po kamenom podu, ne dodirujući ga.

Sid oseti kako je obuzima drugi talas besa. Nije mogla da podnese to kako Luče upire pogled onim svojim krupnim očima na Narukvicu negacije, nije trpela da joj se obraća na taj način, a da pritom ne zna ništa o tome. „Stvarno ti kažem“, nastavi Luče istim tonom. „Ako nećeš da je skineš, to znači da se plašiš da to učiniš. To bi te učinilo nesigurnom, zato što ne…“ Bla! Bla! Bla! Luče nije umela da prestane. I što je više govorila, Sid je postajala sve razdražljivija. Tako bi volela da je ućutka! Zapravo bi mogla to sasvim lako da uradi.

Prinese ruku svom opsidijanu i poče da ga miluje. Mogla je da ga pretvori u mač, sekiru ili koplje.

Sid jače stegnu opsidijan. Samo još jedna reč i upotrebiće ga. Afrodita i Atena se pogledaše sa razumevanjem.

Kao i obično, bile su protiv nje.

Purpurni plamen zahvati Atenu i Afroditu. Dve devojke se u deliću sekunde nađoše na zemlji.

Bio je dovoljan jedan udarac. Neće joj više dosađivati.

Sid se zadovoljna približi njihovim nepomičnim telima.

Ali umesto njih tu pronađe neko ogledalo i u njemu ugleda svoj lik. Lice joj je bilo izbrazdano crnim suzama.

Zašto? U svakom slučaju… upravo je pobedila. Ponovo pogleda u ogledalo. Suze nestadoše, a na njenim usnama se pojavi osmeh. Osmeh se pretvori u mrk pogled, a njeno lice u Aresovo.

Oseti mučninu, ali nastavi da gleda.

U tom prokletom ogledalu, Aresove oči pune zanosa opet se pretvoriše u njene. I Bog rata poprimi Sidine crte.

Onda se pojavi lik Aresa. Pa Sid. Ares. Sid. Ares.

Sid više nije mogla da izdrži. Nije mogla da podnese sve te promene. Ona je bila Artemida i nije imala ništa zajedničko sa Bogom rata. Čim ugleda lice svog neprijatelja u ogledalu, pokupi opsidijan.

Kamen se usija i rasprsnu u hiljadu komadića, pa se onda sastavi u mač.

Sid baci oružje na ogledalo. Staklo se razbi, a krhotine se rasuše po njoj. Ozlediše je po celom telu. Najveća posekotina nastala je na bilu. Na bilu leve ruke. Tamo gde bi trebalo da bude Narukvica negacije. Koja više nije bila tu.

Sve to nije imalo nikakvog smisla.

Soter uđe u dvorište. Sredio ga je zajedno sa Sid. Potkresali su glicinije koje su sada bujale i bile pune dragulja. Podigli su novi živopisni šator da zamene onaj koji je izgoreo. Bio je tu tepih, poklon od Aurona, a na zidu blistava kolekcija oružja koje je Soter poklonio Sid. Sid je dremuckala na ležaljci. S vremena na vreme je nekako neobično krkljala i ispuštala duboke uzdahe. Soter je povuče u dva-tri navrata.

www.leo.rs | 23

„Probudi se!“ Sid otvori oči. „I dalje imaš košmare?“, upita je.

Ona se za trenutak zagleda u njega užasnutim i smušenim pogledom. Onda ispusti uzdah olakšanja. Najzad odmahnu glavom. „Ništa ozbiljno“, promumla. Provuče ruku kroz kosu i sede, dok je za to vreme zevala kao kiklop.

Soter nije navaljivao. Pre nego što je rekao ono što je morao da kaže, sačeka da se ona stvarno potpuno probudi. „Pronašao sam ono što si mi tražila“, obavesti je. Primeti da se trgnula, kao da nema ni najblažu predstavu o čemu on govori. „Čini mi se da ti nisam ništa tražila“, prošaputa. „Ali nije važno. Hun i Luče me čekaju u Falaniji. Biću malo sa njima, možda će mi biti dobro. I doneću ovamo Perlicu.“ „Ni ne pokušavaj“, odvrati on. Nije shvatao da li Sid to radi ozbiljno ili traži način da odloži ono što danima pokušava da izbegne. „Dovezao sam zapregu i ostalo što je potrebno u Dolinu dimnjaka. Sada je red da ti odradiš svoj deo.“ „Moj deo?“ „Seti se našeg dogovora, boginjo“, insistirao je Soter. „Pronašao sam ono što si želela, a ti ćeš ići sa mnom kod Kamarela i Erion.“ „Perlica je već predugo daleko od mene“, uzvrati Sid. „Moram da odem da ga uzmem.“ „Uradićeš to posle našeg razgovora sa Erion. Ukoliko i dalje budeš istog mišljenja“, pecnu je Soter.

Sid ispusti težah uzdah, kao da ne može da povrati dah. Poče da koluta očima i da izgubljeno gleda svud okolo. „Ne mogu danas“, reče pošto uzdahnu i povrati dah.

Soter je pažljivo posmatrao Sid dok je pokušavao da pronađe razlog za toliku eksploziju besa.

Ona izdrža njegov pogled. Zatim zafrkta. Velikom brzinom baci pogled najpre na nebo, pa na pod i najzad na Narukvicu. „Izbor je na tebi, boginjo“, predade se Soter. „Ali barem ne zaboravi da sam na tvojoj strani.“ „Znam“, prošaputa Sid i obori pogled. Zatim nestade u crnom plamenu.

Ipak nije želeo da se preda. Jednostavno nije bio takav. Nije prihvatio pomisao da je Kamarel samo ratna mašina u Aresovoj službi i svim silama se borio da stupi u kontakt sa Taurom, koji je onda postao njegov prijatelj.

Neće ustuknuti ni pred Sidinom tvrdoglavošću. Ne sada kada je izgledala tako zbunjena. Ako je htela da provede vreme sa ostalim boginjama… neka to slobodno učini!

On će nastaviti pravo svojim putem.

Uđe u štalu u podnožju kule. Bila je ogromna i osvetljena. U središtu je žuborila voda iz nekakve vrste jezerceta, nastalog iz podzemne reke. Glos je mešala hranu za leukrote u ogromnom drvenom čabru. „Nisi sa Sid?“, upita ga, ne prestajući da meša hranu drvenom lopatom. „Ne. Treba mi jedan leukrot.“ Glos ga pažljivo osmotri. Htede da ga nešto upita, pa odustade. Ostavi lopatu i očisti ruke krpom koja je ležala na ogradi. „Ideš li daleko?“ „Onako“, odgovori Soter.

Primeti kako se Glos približava prostoru u kojem je boravio Asfelos.

Soter je imao utisak da su se vratili na početak.

„Zar ne možeš da mi daš Telosa?“, upita.

„Hun i Luče me čekaju“, Sid je bila uporna.

„To je Sidin leukrot“, sa oklevanjem reče Glos.

„Ako su ti one dve stvarno prijateljice, pomoći će ti da učiniš ono što moraš!“, promuca on. „Ako te one dve koje ti nastavljaš da nazivaš prijateljicama stvarno poznaju, primetiće kako ti je i učiniće nešto. Ako zaista imaš poverenja u njih dve, razgovaraćeš o tvojim košmarima sa njima, a ne sa mnom!“, prasnu.

Sid skoči na noge. „Hun i Luče su mi zaista prijateljice. I to iskrene“, uzviknu. „I ti bi to znao da si se postarao da budeš sa njima više od pola sekunde! Imam više poverenja u njih nego u samu sebe. Ali za razliku od tebe, one nisu smaračice!“ Soter je pogleda pravo u oči i ne progovori ni reč. Činjenica da je imao malo poverenja u Afroditu i Atenu nije

24 |

bila nikakva novost. Otkako mu je Sid rekla da za Hun i Luče nije bilo problema ako ona nosi Narukvicu, počeo je da ih mrzi i to nije krio.

„Njoj neće biti potreban. Biće neko vreme na Zemlji.“ Glos u deliću sekunde upre pogled u njega, dade potvrdan znak glavom i ode da uzme Telosa.

Soter uze amove u ruke i zajednički ga opremiše, a da ne progovoriše ni reč.

Glos se ponovo zagleda u njega dok mu je dodavala vreću sa gomoljem i obrocima za životinju u toku puta.

On izađe iz štale sa Telosom. Leukrot raširi krila kako bi mu pomogao da se popne na njegove sapi. Soter ga pomilova i pope se na njega. Kroz nekoliko sekundi već je leteo kroz azurno nebo Olimpa. Cilj puta: selo Hajastos. Tamo će pronaći Kamarela. Htela to Sid ili ne, ovaj će mu se pridružiti da zajedno odu kod Erion. I otkriće sve. Ili se barem tome nadao.

FLiP-FLOP klub

Potra탑ite na www.leo.rs

26 |

BRENDON MAL

tajne svetilišta zmajeva PRIPREMITE SE NA ŠOKANTNU TAJNU Pronađena su dva skrivena artefakta. Novi rezervati suočeni su sa uništenjem dok Društvo Večernja zvezda neumorno traga za novim talismanima. U očajničkom nastojanju da ih zaustavi, Kendra u Patonovom Dnevniku tajni otkriva mesto gde se nalazi ključ grobnice u kojoj se nalazi jedan od artefakata. Ako žele da se domognu ključa, Vitezovi Zore moraju da uđu u smrtonosnu zamku - svetilište zmaja pod nazivom Virmrust. Hoće li bilo ko od onih koji uđu u svetilište izići živ? Ili su Kendra i Set konačno suviše zabrazdili?

Dnevnik Kendra Sorenson žustro je kresnula glavu palidrvceta o hrapavu stranu pravougaone kutije za šibice. Šakom je zaštitila plamen i upaljenu šibicu prinela pocrnelom fitilju patrljka sveće. Čim je plamen zahvatio fitilj, protresla je šibicu i ugasila je. Tanki plamenovi dima vijugavo su se dizali uvis.

Kendra je sedela za radnim stolom u svojoj spavaćoj sobi, zagledana u ostatke šibice. Iznenadila ju je brzina kojom je plamen progutao palidrvce. Gornja trećina šibice bila je ugljenisana i samo što nije otpala. Pretvorila se u nešto neprepoznatljivo. Razmišljala je o pošasti u Utočištu za bajke koja je velikom brzinom pretvorila mnoge stanovnike magičnog rezervata od bića svetlosti u stvorenja tame. Ona, njena porodica i prijatelji uspeli su da zaustave pošast i vrate sva stvorenja u prvobitno stanje pre nego što je rezervat uništen, ali je to životom platila najada Lena.

Trgnuvši se iz razmišljanja, Kendra je odložila upotrebljenu šibicu na stranu, gurnula tri ključića u zaključani dnevnik, otvorila knjigu i stala žurno da okreće stranice. Ovo joj je bila poslednja sveća od voska umita. Ne sme uludo da troši to posebno osvetljenje, jer je jedino pomoću njega mogla da pročita tajne reči ispisane na stranicama dnevnika.

Dnevnik tajni ponela je sa sobom kada je iz Utočišta za bajke krenula kući. Nekada je pripadao Patonu Bardžisu, bivšem čuvaru, koga je Kendra sasvim neočekivano upoznala kada je prošlog leta doputovao iz prošlosti. Reči na stranicama dnevnika ne samo što su bile ispisane tajnim vilinskim jezikom već je to urađeno voskom umita, što će reći – bile su nevidljive. Pojavljivale su se jedino kada na njih padne svetlost sveće od voska umita. Kendra je tada mogla da ih dešifruje samo zahvaljujući tome što je od vilinskog soja.

www.leo.rs | 27

Poznavanje vilinskih jezika samo je jedna od sposobnosti kojima je više stotina džinovskih vila obdarilo Kendru kada su je obasule poljupcima. Od tada vidi u mraku, na nju ne deluju magični trikovi koji obmanjuju um, te prozire iluzije koje većinu magičnih stvorenja skrivaju od očiju smrtnika, a takođe i vile moraju da izvrše svako njeno naređenje.

Kendra je pogledala preko ramena i oslušnula. U kući je vladala tišina. Mama i tata vikendom su počeli uveče da odlaze na trčanje u rekreativni centar, u nadi da će im to preći u naviku pre Nove godine. Sumnjala je da će njihova rešenost potrajati duže od nekoliko nedelja, ali za sada joj to omogućava da na miru prelistava dnevnik. Njeni roditelji slepi su za magični svet koji su ona i njen brat otkrili. Kada su je uhvatili da čita knjigu punu nekakvih čudnih simbola pri svetlosti sveće, pomislili su da to ima veze s nekim bizarnim kultom. Nije mogla da im kaže da ta knjiga sadrži tajne bivšeg čuvara Utočišta za bajke. Pošto nije htela da joj roditelji oduzmu dnevnik, Kendra ga je tobože vratila u biblioteku i od tada ga je čitala samo kada je sigurna da je izvesno vreme niko neće ometati.

Prisustvo roditelja skraćivalo joj je raspoloživo vreme za čitanje, a i zaliha sveća od voska umita bila je ograničena, tako da Kendra još nije stigla da pročita dnevnik od korica do korica, mada ga je celog prelistala. Glas u tom dnevniku bio joj je poznat – prethodno je u Utočištu za bajke pročitala mnoge Patonove beleške u dnevnicima koji nisu bili toliko tajni. Dok je prelistavala Dnevnik tajni, Kendra je pronašla priču u kojoj Paton nadugačko i naširoko opisuje kako je Efira postala avet. Nije izostavio ni jednu jedinu sumornu pojedinost.

Pročitala je i pasuse u kojima je zapisao najintimnije strahove po pitanju svog odnosa s Lenom. Kendra je saznala i da ispod starog zdanja postoji prolaz koji vodi do pećine, da su u Utočištu za bajke pohranjena razna blaga i oružje, i da u podnožju malog vodopada postoji jezerce u kojem neustrašivi lovac na blago može da uhvati kućnog duha. Pronašla je obaveštenja o tajnoj odaji na kraju Dvorane užasa u tamnici Utočišta za bajke, kao i lozinke i procedure potrebne za ulazak u nju. Čitala je o putovanjima u Indiju, Sibir i na Madagaskar.

Upijala je obaveštenja o različitim rezervatima na sve četiri strane sveta. Iščitala je teorije o mogućim pretnjama zlikovaca, uključujući i mnoge navodne zavere Društva zvezde Večernjače.

Večeras je, pri prituljenoj svetlosti sveće od voska umita, pronašla omiljeni zapis u dnevniku, ispisan poznatim Patonovim rukopisom.

Pre samo nekoliko sati vratio sam se iz jedinstvene pustolovine i jedva čekam da pribeležim vlastite misli. Nisam mnogo razmišljao o tome ko bi trebalo da pročita tajna obaveštenja sakupljena na ovom mestu. U trenucima kada bi mi to prolazilo kroz glavu, neodređeno sam dolazio do

28 |

zaključka da beležim stvari samo iz svog interesa. Sada mi je, međutim, jasno da će te reči stići do nekoga i da je njeno ime Kendra Sorenson.

Kendra, veoma sam se obradovao kada sam to otkrio, ali mi se istovremeno učinilo da to saznanje nosi u sebi i nešto zloslutno. Suočavaš se s veoma teškim vremenima.

Nešto od onoga što ja znam moglo bi da ti bude od pomoći. Nažalost, najveći deo toga može da te dovede u nezamislivu opasnost. Sve vreme sam sa sobom vodim žučne rasprave pokušavajući da razlučim koje obaveštenje bi te moglo dovesti u prednost u odnosu na neprijatelje, a koje u opasnost. Veliki deo onoga što znam u stanju je da nanese više štete nego koristi.

Tvoji neprijatelji u Društvu zvezde Večernjače neće prezati ni od čega, jer su čvrsto rešili da sakupe pet artefakata koji mogu da otvore Zzyzx, tamnicu za najozloglašenije demone. Koliko nam je poznato, u vreme kada sam te ostavio, uspeli su da se domognu samo jednog artefakta, dok je tvoj sposobni deka došao do drugog. Znam nešto o dva artefakta koja vam nedostaju i verovatno bih mogao da saznam još ponešto ako se potrudim. Oklevam, međutim, da to podelim s tobom. Ako ti ili ostali pokušate da pronađete dotične artefakte ili da ih zaštitite, mogli biste nenamerno da dovedete naše neprijatelje do njih.

Ili biste mogli da budete povređeni u pokušaju da ih se dokopate. Nasuprot tome, ako Sfinga žudi da dođe do tih artefakata, verujem da će na kraju i uspeti u svom naumu. U izvesnim okolnostima našoj stvari bi išlo u prilog da znaš ono što ja znam kako bi zadržala artefakte van njegovog domašaja.

Stoga sam odlučio da se oslonim na tvoju moć rasuđivanja, Kendra. U dnevniku neću navesti nikakve pojedinosti, jer ko bi mogao da odoli takvom izazovu, bez obzira na svoj integritet! Ali ću zato u skrivenoj odaji iza Dvorane užasa maskirati dalje pojedinosti o mestima na kojima su skrivena ta dva artefakta. Obelodani to obaveštenje samo ako budeš smatrala da je to apsolutno neophodno. U protivnom, nemoj nikome ni pomenuti da se zna gde se artefakti nalaze. Budi diskretna, strpljiva i hrabra.

Nadam se da za svoga života nećeš morati da obelodaniš to obaveštenje. Ako pak budeš primorana to da uradiš, obaveštenje o tome gde se nalazi skrivena odaja čeka te na stranicama ovog dnevnika. Otiđi do te odaje i ogledalom potraži poruku na tavanici.

Kendra, voleo bih da budem tu da ti pomognem. Tvoji voljeni su snažni i sposobni. Veruj pravim ljudima i donosi mudre odluke. Drži na uzdi onog tvog brata. Srećan sam što imam tako izuzetnu rođaku.

Dobujući prstima po stolu, Kendra je ugasila sveću. Voštani patrljak mogao se još jednom upaliti, ali neće dugo goreti. Deka je do sada verovatno uspeo da nabavi još sveća od voska umita, ali teško će doći do njih. Zavalila se u stolici i čupkala donju usnu. Po-

red školskih obaveza i dobrovoljnog rada u dnevnom boravku nije imala kad na pravi način da se posveti dotičnoj stvari.

mi kupiš zmaja, video-igru ili neki film. Na mom spisku želja ima ideja za svačiji džep.“ Kendra je prekrstila ruke na grudima. „Ti si stvarno težak slučaj.“

Ni sa kim još nije podelila Patonovu poruku. Verovao je u njenu razboritost i nije joj se žurilo da izda to poverenje. Paton je u pravu – čim obaveštenje o tome gde se nalaze artefakti procuri, odmah će se javiti oni koji će želeti da ih se domognu. Sfinga će sigurno vrebati priliku da iskoristi svaki takav pokušaj, i što se toga tiče, Paton je u pravu. Neće pominjati skrivene artefakte sve dok ne zaključi da je to uistinu neophodno.

Set je širom otvorenih očiju zurio u nju, s blago uvređenim izrazom koji je obično imao kada nešto krije. „Šta ću dobiti za Božić to je jedno, stisnite se koliko hoćete, ali ne možete da mi zabranite da tražim. Ko si ti, onaj Grinč što hoće da pokvari Božić?“

Kendra je čitave te jeseni bila u vezi s dekom i bakom. Nisu otvoreno telefonom razgovarali o tajnama, ali su pronašli načina da prenesu potrebna obaveštenja na uvijen način. Otkada je Sfinga razotkriven kao vođa Društva zvezde Večernjače, imali su utisak da su sve aktivnosti dotičnog društva prestale. Međutim, svi su znali da je Sfinga tamo negde, da motri i kuje zavere, i čeka pogodan trenutak da zada udarac.

„Previše analiziraš stvari, profesorka“, uzdahnuo je Set vrativši joj spisak. „Jednostavno sam procenio da bih ove godine mogao da pucam na veliko.“

Dvojica pripadnika Vitezova zore sve vreme su motrila na Kendru i Seta i, kada je to bilo potrebno, krišom su im dostavljali obaveštenja. Do sada se nije desilo ništa neobično. Iako su se pojedinci koji su štitili Kendru i Seta smenjivali, uvek je bar jedan od njihovih telohranitelja bio odani prijatelj kao što su Voren, Tanu ili Kolter. Poslednja četiri dana na njih je motrio Voren s Elizom, kojoj su navodno mogli verovati.

Kendra je uzdahnula. Posle sveg izvrdavanja u poslednje dve godine, sumnjala je da će ikada više bilo kome slepo verovati. Možda je i to jedan od razloga zbog kojeg nikoga nije obavestila o Patonovoj poruci.

Nešto je zašuštalo iza nje. Okrenula se i ugledala presavijeni list hartije kako prolazi ispod vrata. Otišla je do vrata, podigla beli list, odmotala ga i prešla pogledom preko otkucanog spiska. Što je duže čitala, to je više čkiljila. Odlučno je izašla iz sobe, zaputila se niz hodnik i zastala na otvorenim vratima Setove sobe. „Zar stvarno očekuješ da dobiješ paraglajder za Božić?“ upitala je Kendra mlađeg brata.

Set je podigao pogled s radnog stola za kojim je crtao guštere u svesci za domaći iz matematike. „Siguran sam samo u to da ga neću dobiti ako ga ne budem tražio.“ Kendra je podigla spisak. „Ko je još ovo dobio?“ „Mama i tata, to se podrazumeva. A poslao sam kopije imejlom svim našim rođacima, čak i nekim veoma dalekim koje sam pronašao preko interneta. Poslao sam primerak i Deda Mrazu, za svaki slučaj.“ Kendra je prišla bratu i mahnula mu listom hartije ispred nosa. „Nikada do sada nisi imao ovako sulude zahteve. Komplet palica za golf izrađenih po narudžbini?

Džakuzi? Motocikl?“ Set joj je oteo spisak iz ruke. „Nabrajaš samo skupe stvari. Ako nemaš para za stolicu za masažu, možeš da

„Obično Božiću prilaziš strateški, tražiš ono što zaista želiš... i obično to i dobiješ. Nikada nisi tražio nešto što je skuplje od bicikla ili sistema za video-igre. Tvoj spisak poklona bio je realan. Otkud ova promena?“

„Zašto si poslao spisak dalekim rođacima koji čak ni ne znaju za tebe?“ „Možda je neko od njih milijarder a usamljenik, ko zna? Imam osećaj da će ovo biti moja srećna godina.“ Kendra je odmeravala brata. Otkada se leto završilo, ne izgleda više kao klinac. Ne prestaje da raste, ruke i noge su mu mršave, lice se izdužilo, a brada postala izraženija. Tokom jeseni nisu proveli zajedno mnogo vremena. On je imao svoje prijatelje, a ona se privikavala na srednju školu. Ali raspust se primakao, počeće za manje od nedelju dana. „Upozoravam te, ne glupiraj se“, kazala mu je Kendra. „Baš ti hvala na sjajnom savetu“, odvratio je on. „Da li smem da te citiram u svom dnevniku?“ „Nemoj mi reći da vodiš dnevnik.“ „Moraću da počnem ako nastaviš da prosipaš ovakve mudrosti.“ „Imam savršen uvodni pasus za tebe“, predložila mu je Kendra, sevajući očima. „Dragi dnevniče, danas sam sebi kupio sjajne božićne poklone zlatom koje sam ukrao u Utočištu za bajke. Pokušao sam da se pretvaram da su mi te poklone poslali dalji rođaci milijarderi, ali nikoga nisam uspeo da zavaram, a Vitezovi zore uhvatili su me i zatvorili u prljavu tamnicu.“ Set je otvorio pa zatvorio usta, iz kojih nije izišao nikakav zvuk. Imao je na umu nekoliko mogućih odgovora, ali je odustao. Tek pošto je pročistio grlo, uspeo je konačno da procedi: „Nemaš nikakve dokaze za to.“ „Kako su uspeo da izneseš zlato?“ uzviknula je Kendra. „Mislila sam da je deka zaplenio blago koje ste ti i satiri uzeli od nipsija.“ „Ne želim da razgovaram o tome“, bio je uporan Set. „Nemam pojma o čemu pričaš.“ „Mora da si imao nekoliko tajnih skladišta i deka nije uspeo sve da ih pronađe. Ali gde ćeš pretvoriti zlato i dragulje u lovu? U zalagaonici?“

www.leo.rs | 29

„Kakva glupost“, Set je ostao pri svome. „Sve mi se više čini da tvoj um radi kao um kriminalaca.“ „Podigao si gard, ali sam te pre samo minut prozrela.

To zlato nije bilo ni Nevilovo ni Dorinovo, oni nisu mogli da ti ga daju! Posle svega što se letos dogodilo, kako si mogao da izađeš iz kuće s džepovima punim ukradenog blaga? Nemaš nimalo obraza!“ Set je poraženo uzdahnuo. „Deka i baka nisu ga koristili.“ „Tako je, Sete, oni su čuvari Utočišta za bajke. Trude se da zaštite stvorenja i predmete koji su tamo skriveni.

To ti je isto kao da kradeš iz muzeja!“ „I ti si uzela štap za prizivanje kiše iz Izgubljene mese, zar ne? A Voren je zadržao mač koji je tamo pronašao.“ Kendra je pocrvenela. „Tehnički gledano, Obojena mesa nije deo rezervata Izgubljena mesa. I ja ne nameravam da prodam štap za kišu da bih kupila gliser! Niti Voren ne pokušava da trampi mač za električne sanke! Ti predmeti su kod nas da bismo ih zaštitili, a ne da bismo ih prodali upola cene!“ „O’ladi, sve zlato je još kod mene.“ „Možda bi trebalo da ga daš meni na čuvanje.“ „Nema šanse“, frknuo je Set. Nevoljno ju je pogledao. „Ali ću vratiti blago deki kada naredni put odemo kod njega.“ Kendra se opustila. „S tim bih mogla da se pomirim.“ „Šta mi drugo preostaje kada živim s najpoznatijom tračarom na svetu. A da te isplatim, da li bi onda ćutala?

Mogao bih da ti kupim neke strava božićne poklone.“ „Nisam zainteresovana za paraglajder.“ „Ne mora da bude paraglajder, može bilo šta“, ponudio je Set. „Haljine, nakit, poni... bilo koja ženska glupost.“ „Najvažnija stvar koju želim ove godine jeste to da moj mlađi brat konačno odraste i da ne moram više da izigravam njegovu dadilju.“ „Uvek mogu za malo zlata da unajmim neke rmpalije da te kidnapuju i drže u zatočeništvu dok ne prođu praznici“, premišljao se Set. „Srećno ti bilo“, kazala je Kendra, zgužvala otkucani spisak i bacila ga u korpu za otpatke pored radnog stola.

Nepravilna loptica od hartije odskočila je od ruba kante i pala na pod.

Set je sedeo na stolici, sagnuo se i brže-bolje je ščepao i bacio u đubre. „Odličan pogodak.“ „Odličan spisak“, Kendra je izašla u hodnik i vratila se u svoju sobu. Još se osećao miris sveće, pa je otvorila prozor i pustila unutra malo hladnog vazduha. Mahala je nekoliko trenutaka rukama da rastera miris, zatvorila prozor i bacila se na krevet. Čak i kod kuće, daleko od Utočišta za bajke, i pod stalnim nadzorom telohranitelja iz senke, Set i dalje

30 |

pronalazi načina da stvara nepotrebne nevolje! Jednim delom svog bića želela je Patonovu poruku da podeli s bratom. Trenutno je on jedini s kim može da razgovara o problemu te vrste. Ipak, nije se usuđivala da mu dozvoli da dođe do tog obaveštenja iz Dnevnika tajni. Uopšte nije sumnjala da bi on već našao načina da to znanje iskoristi na pogrešan način.

Set je osećao da mu nešto taji kada je dnevnik u pitanju, i to je dovelo do malog razdora među njima. Kada su razgovarali o tome, davala mu je neodređene odgovore i njemu je bilo jasno da mu ne govori sve što zna.

Međutim, pošto nije umeo da pročita tajanstveni tekst, nije mogao ništa da uradi. Nije mogao da je natera da s njim podeli ono što zna.

Kendra se prevrnula na stomak, zavukla šaku pod dušek i izvukla pet koverata uvezanih gumicom. Nije morala da čita Gavinova pisma, sva ih je znala napamet.

A opet, uživala je u tome da ih drži u ruci.

Obećao je da će pokušati da se ubaci na mesto njenog čuvara, ali se još nije pojavio. Kao krotitelj zmajeva, ima neobične veštine, koje su u poslednje vreme bile neophodne u nekim udaljenim delovima sveta. Bar joj je slao pisma, koja su joj uručivali telohranitelji. U njima joj je pričao o tome kako je jednom dugačkom vitkom zmaju vadio tumore iz ljigave kože, kako je proučavao retkog zmaja koji živi u vodi i koristi guste oblake mastila za zbunjivanje lovine, kako je spasao tim stručnjaka za magične biljke od malog ali svirepog zmaja koji tka mreže poput pauka.

Ma koliko zmajevi bili zanimljivi, Kendra mora da prizna da su joj najdraži oni delovi pisama u kojima pominje da mu nedostaje i da jedva čeka ponovo da je vidi. U svakom pismu koje je ona njemu napisala jasno mu je stavila do znanja da i ona jedva čeka njega da vidi, mada se trudila da ne zvuči previše nestrpljivo. Zatvorila je oči i pokušala da se priseti njegovog lika. Da li je u njenim sećanjima zgodniji nego što u stvari jeste?

Dovoljno joj je bilo da nekoliko trenutaka drži pisma, posle čega ih je vraćala pod dušek. Dala je sve od sebe da Set ne sazna za njihovu prepisku. Ionako voli da je zadirkuje da se zatreskala u Gavina. Zamislite samo šta bi bilo kada bi njen brat pronašao dokaz da je to u izvesnom smislu tačno!

Odozdo se začula buka koju su podizala vrata garaže prilikom otvaranja. Roditelji su se vratili. Kendra je skočila s kreveta, uzela dnevnik i patrljak sveće sa stola i gurnula ih na najvišu policu u svom ormanu. Ispred njih je stavila gomilu složenih džempera. Otvorila je školsku torbu i stavila na sto svesku i nekoliko udžbenika, iako je bila završila domaći.

Duboko je udahnula. Trebalo je da pregura još samo dva dana u školi. Tokom zimskog rasputa moći će da se opusti i razmisli o stvarima koje je muče. Izašla je iz sobe i otišla do stepenica. Potrudila se da nabaci neusiljeni izraz lica s kojim će izaći pred roditelje.

BRENDON MAL

Nemojte propustiti nijednu pustolovinu iz serijala Utočište za bajke!

uspon zvezde večernjače

između svetlosti i tame

ključevi tamnice za demone tajne svetilišta zmajeva

Utočište za bajke

Potražite na www.leo.rs www.leo.rs | 31

-4

OCEAN

Žoze Saramago Priče s ovog i s onog sveta -5

Barrow

0

-3

-1

GREENLAND

Fort Yukon

Fairbanks

-9

-4

Port Radium

Baker Lake

Nuuk

Rankin Inlet

-7

ICELAN Reykjavik

0

-6

Anchorage Cordova Fort Chipewyan

Šta se događa kada se stvari koje ljudi upotrebljavaju pobune protiv svojih korisnika?

Juneau

Fort McMurray

Bear Lake

Prince Rupert

-8

Churchill

Inukjuak

C A N A D A

Kako je jedan car pokušao da izoluje smrt?

Thompson

Dawson Creek

Grande Prairie

Flin Flon Prince Albert

Kakva je sudbina vozača, praktično zarobljenih u svojim kolima?

Prince George

Red Deer

Labrador City

Zašto strada poslednji kentaur koji je vekovima lutao šumama, bežeći od ljudi?

-5 Calgary

Kamloops Vancouver

Saskatoon

Swift Current Williston

Moosonee

Brandon

-3.5 Ispitujući vlastite izražajne mogućnosti, Saramago se najpre okušao u kratkim formama – pripovetkama, kratkim -4 Ottawa pričama, parabolama... Sabrane u dve zbirke parabola Priče s ovog i s onog sveta i Putnikov prtljag, jednu zbirku pripovedaka Tobožnji predmet i novelu Priča o nepoznatom ostrvu, njegove pripovesti svedoče o sporim ali si-7 P gurnim koracima kojima se pisac približavao svojoj pravoj vokaciji – romanu. U ovoj knjizi njegovih izabranih priča U. S. A. Ponta Delgada Washington C. čitalac će naći ne samo mnoštvo ideja koje će pisca zaokupljatiD.čitavog života, već i sve osnovne odlike jednog neponovljivog književnog rukopisa, toliko drugačijeg da ga je nemoguće oponašati...

Spokane

Seattle

Portland

Reno

San Francisco

FIC

Butte

Duluth

Twin Falls

Provo

MilWawkee

Scottsbluff

Denver

Omaha

Detroit

Chicago

Buffalo

Kansas City

Boston

New York Philadelphia

Baltimore

St. Louis

Las Vegas

San Diego

Montreal

Minneapolis

Oakland

Los Angeles

Amos

Timmins

Grand Forks

Albuquerque

Dallas

Tucson

Charlotte

Memphis

Birmingham

ATLANTIC

Jacksonville

New Orleans

-6

Norfolk

Atlanta

Canary Island

Houston Tampa

THE BAHAMAS

WESTERN

Iznutra je dopirao žagor slavlja. To je govorila mašta, SAHARA Tropic of Cancer Mexico više nego čula.

U svakom slučaju, bili su to zvuci života.

CUBA DOM. REP. Bio jednom jedan čovek koji je živeo izvan City gradskih ziJAMAICA smrt koja nije ništa drugo nego uporno dina. Da li je počinio neki zločin, da li je ispaštao grehove BELIZEA ne samotnička HAITI HONDURAS posmatranje vlastite senke. A ne gluvo beznađe posled- SENEGAL Dakar predaka ili se naprosto povukao u samoću iz osećanja ravGUATEMALA NICARAGUA GAMBIA EL SALVADOR nje reči koja se otme Caracas u trenutku kada bi, umesto nje, više GUINEA BISSAU nodušnosti ili stida – ne zna se. Možda zbog svega pomalo PANAMA Conakr COSTA RICA vredeo ključ.VENEZUELA Tada je čovek obilazio oko dugačkih bedeFreetow jer je sasvim izvesno da od lepog i ružnog, od istine i laži, od Georgetown SIERRA LEO Paramaribo M Bogota ma, čeprkajući duž zidova u potrazi za vratima koja su onog što se priznaje i onog što se taji, svi mi gradimo svoje COLOMBIA mu, neodređeno, bila obećana.

Equator Equator krhko postojanje. Živeo čovek izvan gradskih zidina i, zbog ECUADOR GRAD

Tropic of Cancer

-10

MEXICO

Havana

GUYANA

FRENCH GUIANA

SURINAME

te izopštenosti, dobrovoljne ili nametnute, naposletku je počeo da oseća izvestan ponos. Ali nije mogao da izbegne (to već nije mogao) muNse na oči ne navuče neka setna O C da EA izmaglica, koja inače obavija svako prognano biće.

Capricorn

Nekoliko puta je pokušavao da uđe. Činio je to ne zato što je osećao neodoljivu želju, niti zato što mu je njegov položaj već dojadio, nego iz pukog nagona za promenom ili iz nesvesne malodušnosti. Birao je uvek pogrešne kapije, ako ih je uopšte i bilo. I ako bi ponekad pomislio da je već ušao u grad, to se dešavalo u trenucima kad bi mu se pričinilo da uporedo sa stvarnim gradom postoje njegova obličja nepostojana kao senka koja se u očima zgušnjava. A kad bi se te slike raspršile, poput magle što se iznad voda razilazi na prvi dodir sunca, zaticao bi oko sebe pustoš, dok bi u daljini, beli i visoki, s drvećem zasađenim na kulama i visećim vrtovima duž terasa, ponovo zablistali bedemi grada, i dalje nepristupačni.

32 |

-4

Quito

Jer čovek je verovao u sudbinu. Život izvan zidina -5 PERU (ako je o njemu uopšte imao BRAZIL stvarnu predstavu) bio je za njega jedno slučajno i privremeno stanje. Jednoga -3 dana, dana, ući će Limani pre ni kasnije, već tačno utvrđenog BOLIVIA La Paz u grad. Bolje rečeno: uči će u bilo Brasilia koji deo grada, jer na Sucre to su se svodila njegova očekivanja. Ona setna izmaglica pretvoriće se u noć, i to će biti nužno zlo, ali takođe PARAGUAY privremeno jer će Asuncion predodređeni dan doneti razrešenje.

CHILE Ili možda čak niARGENTINA to. Možda samo neki svršetak, običan svršetak. A i odustajanje bi, takođe, bilo neki izlaz.

Belem

Manaus

Talara

Fortaleza

Sao Goncalo

Porto Velho

Trujillo

Recife

Cachimbo

Barreiras

Salvador

Cuiaba

Goiania

Belo Horizonte

Campinas

Antofagasta

Curitiba

Rio De Janeiro Sao Paulo

Porto Alegre

Rosario

URUGUAY

Santiago Čovek nije znao da se Montevideo gradovi opasani visokim beBuenos Aires demima (pogotovu ako su još beli i obrasli drvećem) ne zauzimaju bez borbe. Čovek nije znao da će pre bitke za osvajanje grada morati da vodi jednu sasvim drugu bitku, i da pobedi. A u toj prvoj bici moraće da se uhvati ukoštac sa samim sobom. Niko ne zna ništa o sebi pre nego što stupi u neku akciju u koju će morati da uloži sve što ima.

Concepcion

Neuquen

Valdivia

Comodoro Rivadavia

Port Stanley

OC

O

ARCTIC

Ust-Olenek Khatanga Volochanka

Alta

Dudinka

Antipayuta

Norilsk

Murmansk Kiruna

Arctic Circle

Igarka

Vorkuta

SWEDEN Lulea

ND

Skelleftea

Archangelsk

FINLAND

Ostersund

R U S S I A

7

Vaasa

NORWAY

Torshavn

3

Helsinki

Oslo

Stockholm

Tallinn

St. Petersburg

Vologda

Novgorod

Jaroslavl

ESTONIA

U. K.

Riga

DENMARK

Copenhagen

Sunderland

Dublin IRELAND Cork

0

NETH.

Berlin

London BELGIUM

Paris Nantes

AUSTRIA HUNGARY

Valladolid

Madrid

Kiev

2

MOLDOVA ROMANIA Bucharest

Rome

Izevsk Ufa

Chelyabinsk

Rudnyy

Omsk

Atbassar

Aktyubinsk

Novosibirsk

Qaraghandy

Balqash

Alma Ata

Constanta UZBEKISTAN

MONGOLIA

Urumqi Hami

Bishkek

Qiqihar

Altay

Karamay

4

Ulaanbaatar

Hovd

KAZAKHSTAN

Krasnodar

GEORGIA

Ulan Ude

Irkutsk

Astana

6

Aralsk

Frunze

Bratsk

Krasnojarsk

Kuybyshev

4

Bodaybo

Sverdlovsk

Saratov

Volgograd

UKRAINE

BOSNIA YUGOSLAVIA BULGARIA MACEDONIA

Toulouse

Bayonne

Lviv

SLOVAKIA

SLOVENIA ITALY CROATIA

FRANCE

Porto

CZECH

4

Voronez

Ja

Perm

Gorkiy

Tol Yatti

Orol

9

Mirnyj

Nizhnevartovsk

5

Kirov

Kazan

Minsk

BELARUS

Krakow

Rostov

Moscow

Warsaw

1

SWITZ.

Kaunas

POLAND

GERMANY LUX.

LATVIA LITHUANIA

Gdansk

Syktyvkar

Changchun

Dalandzadagad

Fuxin

Korla

KYRGYZSTAN

Benxi

Baotou

Ankara Beijing Tashkent Ne poznajemo snagu mora sve dok se njegove vode ne la, modro, presečeno načetvoro, zamagljeno od zgusnute P GREECE SPAIN TURKEY Ashgabat Lisbon pokrenu. Ne poznajemo ljubav pre no što nam se dogodi. pare disanja.

Pomislio je da je žena zaboravila da navuče Athens 8 Tunis Tehran Algiers S Gibraltar Nicosia Kabul TUNISIA SYRIA K IRAN zavese pre no što je legla, i to ga je razdražilo: ako ne bude Rabat Nastupila je bitka.

Kao u Homerovim pevanjima, u Tripoli C H I N A Islamabad MOROCCO Baghdad 4.5ponovo da zaspi, i to smesta, propašće mu ceo dan.

3.5uspeo IRAQ stranju su se uključili i bogovi. Borili su se na čovekovoj ALGERIA New Delhi ds Cairo Međutim, mrzelo ga je da ustane i zastre prozor: lakše mu KUWAIT ni i protiv njega, a katkad i međusobno. Čovek koji se 5.75 PAKISTAN 3 EGYPT 5 je bilo da se pokrije preko glave i okrene prema ženi koja Riyadh borio za život unutarLIBYA gradskih zidina udružio je mač i Dhaka Muscat 5.5u toplinu 0 reč s bogovima koji su mu bili saveznici. Ranjavao je i je spavala, da se skloni njenog tela i miris raspu- TAIWAN 6 4 6.5 1 SAUDI ARABIA Hanoi MAURITANIA nespoko2 danima, nedeljama,OMAN štene kose. Sačekao je još nekoliko trenutaka, zadobijao rane. A bitka se otegla Vientiane MALI Nouakchott NIGER YEMEN Khartoum 7 jan, strepeći od jutarnje nesanice.

Ali onda mu je sinula Rangoon VIETNAM mesecima, bez prekida i predaha, čas blizu samih beAsmara CHAD Bangkok Sanaa Niamey INDIA Manila Bamako SUDAN PHIL spasonosna pomisao na postelju kao toplu čauru koja ga dema, čas toliko daleko od njih da se čak ni grad nije Phnom Penh BURKINA DJIBOUTI NIGERIA N Djamena GUINEA Addis Abbaba Abuja štiti i sklupčano prisustvo tela uz koje se privio, i, kao da ry mogao videti, niti se više znalo kakva će nagradaSOMALIA uslediti IVORY wn SRI LANKA Porto Novo COAST ONE ETHIOPIA klizi kroz neki spori u Colombo vrtlog čulnih slika, ponovo utonu po okončanju borbe. Bio je to samo novi vid očajanja.

Monrovia BRUNEI Lome Kuala Lumpur LIBERIA Abidjan Accra Malabo Bangui san.

Sivo stakleno oko prozorskog okna postepeno je poYaounde MALAYSIA Sve dok jednoga dana bojnoKampala polje nije ostalo prazno INDIAN KENYA Mogadishu Equator Libreville 8 Singapore 7glave stajalo plavičasto, zureći netremice u dve položene Sao Tome Nairobi i raskrčeno, kaoGABON kakvo ušće gde se odmaraju vode. Sav Brazzaville na jastuku, nalik na ostatke života zaboravljeneI pri nekoj 3 N D O N E krvav, čovek, i jedini bog koji mu je preostao, pogledaše Kinshasa Jakarta TANZANIA seobi u drugu kuću ili u drugi svet.

Kad je budilnik zazvoDar es Salaam Luanda kapiju pred sobom, otvorenu širom. U gradu je vladala nio, posle dva sata, u sobi se već bilo razdanilo.

COMOROS mukla tišina. Još uvek pun bojazni, čovek kroči napred.

ZAMBIA Rekao je ženi da ne ustaje, da iskoristi još malo ovo Ukorak s njim – bog. ANGOLA Uđoše na kapiju – i tek posle njihoLusaka jutro, i iskočio iz kreveta, pravo na hladan vazduh, u neunaseljen.

Harare Antananarivo E A N vog ulaska grad je postao NAMIBIA hvatljivu vlagu koja je izbijala iz zidova, iz kvaka na vratiWindhoek Bio jednom jedan čovek koji je živeo izvan gradskih Tropic of Capricorn Tropic of Capricorn MADAGASCAR 2 MOZAMBIQUE Gaborone ma, iz peškira u kupatilu. Popušio je prvu cigaretu dok se Pretoria zvani Žoze, ako već zidina. A taj grad bio je1 on sam. Grad Maputo Mbabane brijao, i drugu, uz kafu, koju je u međuvremenu podgre- 8 želimo da mu nadenemoBloemfontein neko ime. SWAZILAND jao. Iskašljavao se, kao svakoga jutra. Zatim se obukao, SOUTH AFRICA LESOTHO nasumice, ne paleći svetlo u sobi. Nije hteo da budi ženu.

I OCEAN Cape Town Sveži miris kolonjske vode oživeo je polumrak, i izmamio LAŽNI PREDMET usnuloj ženi zadovoljni uzdah kad se muž nagnuo nad postelju da joj poljubi sklopljene oči. I prošaputa da neće dolaziti kući na ručak.

EMBARGO

PORTUGAL

Barcelona

ARMENIA AZERBAIJAN

ALBANIA

Naples

TURKMENISTAN

Izmir

Sevilla

TAJIKISTAN

CYPRUS LEBANON

Ouargla

Esfahan

Basra

JORDAN

Shiraz

Araouane

Aswan

Agra

Allahabad

Makkah (Mecca)

Surat

Ulhasnagar

Bilma

Varanasi

(Bombay)

Mumbai

Nagpur

Pune

Huangshi

Guiyang

Fuzhou

Xiamen

Nanning

Shanghai Ningbo

Wenzhou Taipei

Shantou

Hong Kong

MYANMAR BANGLADESH

LAOS

THAILAND

Madras

Cochin

Hefei

Yueyang

Dukou

Kolkata

ERITREA

BENIN GHANA TOGO

BHUTAN

(Calcutta)

Ahmadabad

U. A. E.

Zigong

NEPAL

Jaipur

Al Jawf

Kaifeng

Xian

Multan

Dalian

Qingdao

Mianyang

Chengdu

QATAR

Djanet

Taiyuan

Xining

AFGHANISTAN

Sabhah

Reggane

Golmud

Lanzhou

Bakhtaran

ISRAEL

Yinchuan

Qiemo Hotan

Adana

Casablanca

Yumen

Kashi

KAMPUCHEA

Ho Chi Minh City

Waw

CAMEROON

CENTRAL AFRICAN REPUBLIC

Da

UGANDA

EQUATORIAL GUINEA SAO TOME & PRINCIPE

CONGO

DEM. REP. OF CONGO

RWANDA BURUNDI

Kananga

Likasi

Huambo

MALAWI

Broome

BOTSWANA

ZIMBABWE

Learmonth

Port Hedland

Walvis Bay

Tolanaro

Carnarvon

Luderitz

Geraldton

Umtata

Kalgoorlie

Perth

Port Elizabeth

Probudio se s osećajem oštrog bola, kao da mu je neko precvikovao san, i ugledao pred sobom sivu i ledenu ploču prozorskog okna, pravougaono oko zore koja je ulazi-

Zatvorio je vrata i strčao niza stepenice. Zgrada je delovala tiše nego obično. Možda zbog magle, pomisli.

Magla ga je podsećala na nekakvo zvono koje je priguši-

www.leo.rs | 33

-4

OCEAN

valo i preobražavalo zvukove, rastačući ih kao što rastače što ode u kancelariju, bolje je da ima više nego manje. Taj slike. Biće da je zbog magle. Na poslednjem zavoju steglupi embargo. Panika, sati i sati čekanja, u beskonačnim 0 -5 peništa moci će već da vidi ulicu i znaće da li je pogodio. redovima, među desetinama automobila. Priča se da će -3 Napolju je zatekao neku svetlost, još uvek pepeljavu, ali industrija pretrpeti gubitke. Pola rezervoara.

U ovo doba oštru i iskričavu, kao od kvarca. Na ivici pločnika, ležao je dana drugi se voze sa mnogo manje benzina, ali ipak, veliki crknuti pacov. I dok je, stojeći na ulazu, pripaljivao ako je moguće, treba ga napuniti do vrha. Kola načiniše -1 treću cigaretu, spazi nekog derana sa kačketom, duboko lagan zaokret i savladaše, bez napora, jedan strmi uspon.

GREENLAND natučenim na čelo, kako pljuje na crkotinu, kao što su ga Tu blizu nalazila se jedna malo poznata pumpa, možoduvek učili i kao što je viđao da drugi čine. da će imati sreće. Kao lovački pas koji prati trag mirisa, Automobil se nalazio pet zgrada niže. Imao je veliku kola su se provlačila kroz saobraćajnu gužvu, zaobišla sreću što je uspeo tamo da ga ostavi. Uvrteo je sebi u dva ćoška i zauzela -4 mesto u redu za čekanje. Odlično izvedeno. glavu, iz sujeverja, da što dalje parkira kola preko noći ICELAN 0 -9 Nuuk tim je veća opasnost da ih neko ukrade. Iako to nikada Pogleda na sat. Ispred njega je bilo otprilike dvadeseReykjavik -7 uveren da nikad više neće nije glasno izgovorio, bio je tak automobila. Ništa strašno. Ali pomisli da bi bolje bilo -6 videti svoj auto ukoliko ga ostavi u nekom zabačenom da najpre svrati u kancelariju, a posete klijentima ostavi delu grada. Ovako, kad je tu blizu, bio je miran. Ugledao za popodne, jer sada, kad je napunio rezervoar, više nema C A N A D A je automobil sav osut gromuljicama slane, stakla zamarazloga za brigu. Spustio je staklo na prozoru da bi pozvao gljena od vlage. Da nije bilo toliko hladno, reklo bi se da jednog prodavca novina koji je tuda prolazio. Napolju je -8 se oznojio, kao neko živo telo. Pregledao je gume, po osetno zahladnelo. Ali unutra, u kolima, s novinama rašiobičaju, ustanovio, usput, da je antena na svom mestu i renim preko volana, s cigaretom koja je pomagala da se -5 otvorio vrata. Unutra je bilo ledeno. Sa zamućenim staprekrati čekanje, vladala je prijatna toplota, kao među kre-3.5 klima kola su ličila na prozračnu pećinu, koju je poplava vetskim čaršavima.

-4 Pomerio je mišiće na leđima, protežući Ottawa preplavila. Pomislio je da je trebalo da ostavi kola na nese, kao pohotna mačka, pri pomisli na ženu koja je u to koj nizbrdici, kako bi ih lakše pokrenuo. vreme još uvek ušuškana u postelji, i udobnije se namestio -7 Uključi paljenje P na sedištu. Novine nisu obećavale ništa dobro. Embargo i istog časa motor se trže, brekćući duboko i nestrpljivo.

U. S. A. Ponta Delgada Washington D. C. se nastavljao.

Mračan i hladan Božić, glasio je jedan od Nasmejao se, prijatno iznenađen. Dan je dobro počeo.

FIC naslova. Ali on je još uvek raspolagao s pola rezervoara, a Automobil je grabio uz ulicu, rijući asfalt poput neke A T L Aispred N T Injega C pomerio uskoro će mu biti i pun. Automobil životinje s kopitima i drobeći razbacano đubre. Kazaljka Canary Island brzinomera naglo skoči na devedeset, što -6 je bila samose malo napred. Dobro je.

BAHAMAS ubilačka brzina u jednoj tako uskoj ulici, MEXICO zakrčenoj parKrozTHEsat i po stigao je na red, a tri minuta kasnije WESTERN SAHARA Havana Tropic of Cancer of Cancer kiranim automobilima. Šta li bi to moglo biti?

Sklonio je već je grabio dalje. Pomalo zabrinut Tropic jer mu je momak Mexico -10 CUBA DOM. REP. nogu sa kvačila, zabrinut. Malo je nedostajaloCity da poverusa pumpe saopštio, ravnodušnim glasom, informaciju JAMAICA BELIZE HAITI je da su mu zamenili motor nekim drugim, mnogo jačim. koju je već nebrojeno puta ponovio, da tu neće više biti SENEGAL HONDURAS Dakar GUATEMALA NICARAGUA barem narednih petnaest dana. Na susednom GAMBIA Pažljivo je pritisnuo kuplung i uspeo da obuzda auto. benzina EL SALVADOR Caracas GUINEA BISSAU PANAMA novine su najavljivale stroge restrikcije. Na sreću, Ništa ozbiljno. Ponekad nije lako kontrolisati papučicu sedištu, Conakr VENEZUELA COSTA RICA Freetow gasa. Dovoljno je samo da đon cipele ne prione kako rezervoar Bogota mu je bio pun.Georgetown ŠtaParamaribo da radi? Da ide pravo na po- SIERRA LEO M sao ili COLOMBIA najpre da svrati kod jednog klijenta, da vidi hoće treba na uobičajeno mesto pa da se pritisak promeni.

ECUADOR Prosto i Equator jednostavno. li dobiti porudžbinu? Izabrao je klijenta. Bolje će biti da Equator -4 Quito opravda-5zakašnjenje tom posetom, nego da prizna da je Pometen tom sitnom neprijatnošću, još nije stigao da PERU BRAZIL proveo sat i po u redu za benzin, i to bez ikakve potrebe, pogleda merač benzina. Da ga nisu možda ukrali u toku jer mu je bilo ostalo još pola rezervoara. Kola su bila u Oranije C E već A Ndešavalo? Nisu. Kazaljka je ponoći, kao što se -3 Lima BOLIVIA odličnom stanju.

Nikad se još nije osećao tako dobro dok kazivala tačno pola rezervoara. Zaustavio se na crveno Brasilia La Paz je vozio. Uključio je radio i uhvatio vesti. Vesti, sve crnje svetlo, osećajući kako mu kola podrhtavaju u rukama od Sucre OC i gore. Ti prokleti Arapi. Taj glupi embargo. neke napetosti. Čudnovato. Nikada ranije nije primetio Barrow

Fort Yukon

Port Radium

Fairbanks

Baker Lake

Rankin Inlet

Anchorage Cordova

Fort Chipewyan

Juneau

Prince Rupert

Churchill

Inukjuak

Fort McMurray

Bear Lake

Thompson

Dawson Creek

Grande Prairie

Prince George

Red Deer

Calgary

Kamloops Vancouver

Spokane

Seattle

Portland

Reno

San Francisco

Flin Flon Prince Albert

Labrador City

Saskatoon

Swift Current Williston

Moosonee

Brandon

Butte

Duluth

Twin Falls

Provo

MilWawkee

Scottsbluff

Denver

Omaha

Chicago

Detroit

Buffalo

Kansas City

Boston

New York Philadelphia

Baltimore

St. Louis

Las Vegas

San Diego

Montreal

Minneapolis

Oakland

Los Angeles

Amos

Timmins

Grand Forks

Tucson

Albuquerque

Charlotte

Memphis

Dallas

Norfolk

Atlanta

Birmingham

Jacksonville

New Orleans

Houston

Tampa

GUYANA

FRENCH GUIANA

SURINAME

Belem

Manaus

Talara

Fortaleza

Sao Goncalo

Porto Velho

Trujillo

Recife

Cachimbo

Barreiras

Salvador

Cuiaba

Goiania

Belo Horizonte

Capricorn

tu životinjsku uzdrhtalost koja je, u talasima, protresala karoseriju a njemu izazivala grčenje u stomaku. Na zeleno svetlo, automobil poče da se izvija, kao kakva zmija, da se širi, poput tečnosti, kako bi pretekao one ispred sebe. Čudnovato. Ali, iskreno govoreći, on je sebe uvek smatrao vozačem mnogo boljim od proseka. Možda je danas u pitanju neko izuzetno dobro raspoloženje, neka nesvakidašnja hitrina i izoštrenost refleksa, zaista neuobičajena. Pola rezervoara. Ako naiđe na neku otvorenu pumpu, neće je propustiti. Za svaki slučaj, sa svim tim obilascima koje treba da obavi, okolo-naokolo, pre no

34 |

Campinas

Najedanput, kola PARAGUAY skrenuše udesno i sjuriše se niz uliAsuncion CHILE cu, pravo na začelje reda koji je bio nešto kraći od prethodnog. Šta li jeARGENTINA to trebalo da znači? Rezervoar mu je bio pun, da, praktično pun, čemu onda ta suvišna predoURUGUAY Santiago Buenos Aires strožnost. Pokrenuo je ručicu za rikverc, ali bez uspeha.

Montevideo Pokušao je na silu, ali izgleda da su prenosni zupčanici bili zakočeni. Kakva gnjavaža. Samo mu je još kvar nedostajao. Automobil ispred njega se pomerio napred. Bojažljivo ubaci u prvu, računajući na najgore. Sve je bilo u najboljem redu. Odahnuo je. Ali šta će biti sa rikvercom, ako mu bude zatrebao?

Antofagasta

Curitiba

Rio De Janeiro Sao Paulo

Porto Alegre

Rosario

Concepcion

Neuquen

Valdivia

Comodoro Rivadavia

Port Stanley

O

ARCTIC

Otprilike pola sata kasnije natočio je još pola litre Prošlo je više od dvadeset minuta pre no što je došao na red. Radnik je prišao, a njemu se grlo steglo tako benzina, osećajući se smešnim pred prezrivim pogleda je jedva uspeo da promuca da mu napuni rezervoar. dom radnika sa pumpe. Dao mu je besmisleno visoku napojnicu i šmugnuo, brže-bolje, uz neopisivu škripu i Istoga časa, pokušao je da pobegne od stida, ubacio je buku. Kakva ludačka ideja. A sad pravac kod klijenta, inau prvu i povukao. Uzalud. Kola ni da maknu. Čovek sa če propade dan. Kola su bila bolja nego ikad. Odgovarala pumpe ga pogleda podozrivo, otvori rezervoar i, posu na svaki njegov pokret, kao da je čitava ta mehanička sle nekoliko sekundi, zatraži mu novac za jedan litar, a skalamerija prirodni produžetak njegovog vlastitog tela. zatim ga strpa u džep, gunđajući. Već idućeg trenutka, Ali o rikvercu ipak valja porazmisliti. I evo već se ukazala kola su, bez ikakvih teškoća, ušla u prvu brzinu, i kreprilika da razmišlja. Neki ogromni kamion, u kvaru, prenula, gipko, dišući ravnomerno. Nešto nije bilo u redu Arctic Circle prečio je ulicu celom SWEDEN širinom kolovoza. Nije mogao da sa kolima, možda menjač, ili motor, ili nešto treće, đavo ga zaobiđe, ne bi imao vremena, zakucao bi se u njega. bi ga znao šta. Ili je možda on izgubio vozačke sposobND FINLAND U S S Iloše A Ponovo, sa strepnjom, pokrenu ručicu, i rikverc proradi, nosti? Da ni je bolestan?R Nije spavao, niti je toga 7 9 praćen nekim neobičnim zvukom, nalik na krotko prededana imao više briga nego inače.

Bolje bi bilo, zasad, da NORWAY 3 nje. Koliko se Oslo seća, menjačHelsinki brzine se još nikad nije tako odustane od klijenata, da ne misli na njih do kraja dana Stockholm Tallinn ponašao. Okrete volan nalevo, dade gas, a automobil, i da 5ostane u kancelariji. Bio je usplahiren. Oko njega, 4 Riga u U.tren oka, pređe preko pločnika, tik pored kamiona, i čitav automobilski stroj treperio je, negde duboko, ne K. DENMARK Copenhagen Moscow izbi na drugu stranu, hitro iKaunas lako, kao kakva životinja. Taj na površini već u unutrašnjosti spojnica, a motor je radio Minsk Dublin 0 đavolji auto imao Možda su usled sve s nečujnim šumom pluća koja se pune i prazne, pune i Berlin je sedam života.

BELARUS IRELAND London Warsaw Astana te zbrke i panike, izazvane embargom, nadležne službe, prazne. U početku, ne znajući zbog čega, uhvatio je sebe Kiev 4 2 omaškom, snabdele pumpe benzinom kako iscrtava6u mislima pravac kretanja koji bi Ulaanbaatar ga udaljio 1 Paris UKRAINE znatno veće jaKAZAKHSTAN MOLDOVA čine. Bio bi to dobar štos. ROMANIA od ostalih benzinskih pumpi, ali čim je shvatio šta radi, MONGOLIA ITALY FRANCE Bucharest Pogleda na sat. Da li sad uopšte vredi svraćati kod prepao se i zabrinuo za svoje mentalno zdravlje. Kružio klijenta? Ako bude imao sreće, zateći će zgradu još je gradom, čas Bishkek zaobilaznim, čas prekim putevima, sve 4 otvoRome Madrid Ankara Beijing Tashkent PORTUGAL renu.

Ako saobraćaj pomogne, dok nije stigao do kancelarije. Uspeo je da parkira kola i P GREECE da, ako saobraćaj pomoSPAIN TURKEY Ashgabat Lisbon Athens gne, stići će na vreme.

Ali saobraćaj nije pomogao.

Uoči odahnuo s olakšanjem.

Isključio je motor, izvukao ključ 8 Tunis Tehran Algiers S Gibraltar Nicosia Kabul TUNISIA SYRIA K IRAN i otvorio vrata. Ali nije mogao da izađe.

Božića, čak i uz nestašicu benzina, ceo svet je na ulici, Rabat Tripoli C H I N A MOROCCO Baghdad 4.5 Islamabad je da su mu se peševi mantila zakačili za nesamo da bi smetao onome ko ima posla preko glave. I 3.5 Pomislio IRAQ ALGERIA New Delhi ds Cairo spazivši jednu poprečnu ulicu, potpuno zakrčenu, što, da mu se noga zaglavila ispod volana, i ponovo se KUWAIT odu5.75 PAKISTAN 3 EGYPT 5 stade od odlaska kodLIBYA klijenta. Bolje da smisli bilo pomerio.

Riyadh kakav Dhaka Muscat 5.5 0 izgovor, i celu stvar ostavi za popodne. U tim kolebanji6 da proveri da ga nije veTAIWAN Potražio je sigurnosni pojas, 4 6.5 1 SAUDI ARABIA Hanoi MAURITANIA ma prilično se udaljio od centra grada. Uludo utrošeni 2 Vientiane crno i mlitavo OMAN zao, mahinalno. Ne. Pojas je visio sa strane, MALI Nouakchott NIGER YEMEN Khartoum 7 benzin. Srećom, rezervoar je bio pun.

Na jednom trgu, Rangoon VIETNAM crevo.

Asmara CHAD Bangkok Sanaa Niamey INDIA Manila Bamako SUDAN PHIL u dnu ulice kojom se spuštao, ugleda novu kolonu auKakva budalaština, pomisli. Mora da sam bolestan.

Phnom Penh BURKINA DJIBOUTI NIGERIA N Djamena GUINEA Addis Abbaba Abuja tomobila koji čekaju na red. Zadovoljno se osmehnuo, i SOMALIA ry Ako ne uspevam da izađem, to je zato što sam bolestan.

IVORY wn SRI LANKA Porto Novo COAST ONE ETHIOPIA ubrzao, rešen da prođe, sa svojim brektavim motorom, Colombo da pokreće ruke i noge, da Mogao je slobodno blago Monrovia BRUNEI Lome Kuala Lumpur LIBERIA Abidjan Accra Malabo Bangui kraj svih tih promrzlih Yaounde automobila koji su čekali. Ali njeMALAYSIAi gleda povija trup u skladu s kretnjama, da okreće glavu INDIAN KENYA Mogadishu Kampala Equator Libreville 8 7 Singapore gova kola, posle dvadesetak metara, zaokrenuše ulevo, Sao Tome Nairobi unazad, da se sagne udesno, prema kaseti za rukavice, GABON Brazzaville sama od sebe, i zaustaviše se, blago, kao da 3 uzdišu, na zaI N Ali D ne O N E no leđa su mu bila priljubljena uz naslon sedišta.

Kinshasa Jakarta TANZANIA čelju reda. Šta Luanda li to treba da znači, kad nije nameravao da Dar es Salaam čvrsto, već kao što neki ud prianja uz telo. Pripalio je natoči još benzina? Uostalom, zar mu rezervoar nije već cigaretu, i najedanput se zabrinuo pri pomisli da ne bi COMOROS pun? Pregledao je sve moguće skale i merače, opipavao ZAMBIA znao šta da kaže gazdi ako bi se ovaj, kojim slučajem, ANGOLA Lusaka volan, kao da prvi put vidi sopstvena kola, i u tom nizu pomolio na nekom prozoru i video ga tako, zavaljenog Harare Antananarivo E A N pokreta pomerio jeNAMIBIA retrovizor i pogledao se u ogledalu. u kolima, kako puši, mrtav-hladan, ne žureći da izađe.

Windhoek Tropic of Capricorn Tropic of Capricorn MOZAMBIQUE da jeMADAGASCAR Video je zbunjenost na svom ona 2 i zaključio Gaborone licu Utom je zatrubila neka automobilska sirena, i njen proPretoria 1 Maputo potpuno opravdana. Ponovo pogleda u retrovizor i spazi Mbabane doran zvuk natera ga da zatvori vrata koja je držao otvo- 8 Bloemfontein SWAZILAND jedan automobil koji se spuštao niz ulicu, s očiglednom rena prema ulici. Kad su kola prošla, ponovo je odgurnuo SOUTH AFRICA LESOTHO namerom da se smesti u red. Zabrinjavala ga je pomisao vrata, bacio cigaretu i, držeći se čvrsto, obema rukama, OCEAN Town da će ostati tako, Cape ukopan u mestu, bez ikakve potrebe, s za volan, učinio jedan nagao, žustar pokret. Uzalud. Čak obzirom na pun rezervoar, i zato je, brže-bolje, pokrenuo nije osetio ni neki bol. Naslon sedišta neosetno mu se kola u rikverc. Ali ona su ostala nepomična i ručica meprilepio uz leđa i držao ga zarobljenog. Šta li se to dešanjača mu je izmakla iz ruku. Već idućeg trenutka našao se va? Povukao je retrovizor naniže i ponovo se pogledao pritešnjen između dva automobila. Dođavola. Šta li se to u ogledalu. Nikakvih promena na licu. Samo neka nejas kolima dešava? Treba pod hitno da ih odveze kod majsna potištenost koju je bilo teško odagnati. Okrenuvši stora. Rikverc koji čas radi čas ne radi, to je već opasno. glavu nadesno, prema pločniku, spazi jednu devojčicu Ust-Olenek

Khatanga

Volochanka

Alta

Dudinka

Antipayuta

Norilsk

Murmansk

Igarka

Vorkuta

Kiruna

Lulea

Skelleftea

Archangelsk

Ostersund

Vaasa

Syktyvkar

ESTONIA

Vologda

Novgorod

Jaroslavl

Rostov

GERMANY

LUX.

Voronez

Krakow

CZECH

SWITZ.

Porto

Barcelona

Chelyabinsk

Kuybyshev

Rudnyy

Omsk

Novosibirsk

Atbassar

Qaraghandy

Aktyubinsk

Hovd

Balqash

Alma Ata

Constanta

UZBEKISTAN

GEORGIA

Izmir

TAJIKISTAN

CYPRUS LEBANON

Ouargla

Esfahan

Basra

JORDAN

Qiemo Hotan

Shiraz

Multan

Araouane

Aswan

Agra

Allahabad

Makkah (Mecca)

Varanasi

Surat

Ulhasnagar

(Bombay)

Mumbai

Nagpur

Pune

Huangshi

Guiyang

Fuzhou

Xiamen

Nanning

Shanghai Ningbo

Wenzhou Taipei

Shantou

Hong Kong

MYANMAR BANGLADESH

LAOS

THAILAND

Madras

Cochin

Hefei

Yueyang

Dukou

Kolkata

ERITREA

BENIN GHANA TOGO

BHUTAN

(Calcutta)

Ahmadabad

U. A. E.

Bilma

Kaifeng

Mianyang

Zigong

NEPAL

Dalian

Qingdao

Xian

Jaipur

Al Jawf

Taiyuan

Xining

Chengdu

QATAR

Djanet

Golmud

Benxi

Baotou

Yinchuan

AFGHANISTAN

Sabhah

Reggane

Fuxin

Lanzhou

Bakhtaran

ISRAEL

Changchun

Dalandzadagad

Yumen

Kashi

Adana

Casablanca

Urumqi Hami

Korla

KYRGYZSTAN

TURKMENISTAN

Qiqihar

Altay

Karamay

ARMENIA AZERBAIJAN

Sevilla

Ulan Ude

Irkutsk

Aralsk

ALBANIA

Naples

Bratsk

Krasnojarsk

Krasnodar

BOSNIA YUGOSLAVIA BULGARIA MACEDONIA

Valladolid

Bodaybo

Sverdlovsk

Saratov

Frunze

SLOVENIA CROATIA

Toulouse

Bayonne

Perm

Ufa

Volgograd

AUSTRIA HUNGARY

Nizhnevartovsk

Izevsk

Lviv

SLOVAKIA

Nantes

Gorkiy

Tol Yatti

Orol

POLAND

Cork

Kirov

Kazan

Gdansk

NETH.

BELGIUM

St. Petersburg

LATVIA LITHUANIA

Sunderland

Ja

Mirnyj

Torshavn

KAMPUCHEA

Ho Chi Minh City

Waw

CAMEROON

CENTRAL AFRICAN REPUBLIC

Da

UGANDA

EQUATORIAL GUINEA SAO TOME & PRINCIPE

CONGO

DEM. REP. OF CONGO

RWANDA BURUNDI

Kananga

Likasi

Huambo

MALAWI

Broome

BOTSWANA

ZIMBABWE

Learmonth

Port Hedland

Walvis Bay

Tolanaro

Carnarvon

Luderitz

Geraldton

Umtata

Kalgoorlie

Perth

Port Elizabeth

www.leo.rs | 35

-4

OCEAN

kako ga netremice posmatra, znatiželjno i razdragano.

Ubrzo se pojavila i neka žena, noseći topao žaketić, koji je devojčica obukla, ne prestajući da ga gleda. Zatim se polako udaljiše, dok je žena, u hodu, nameštala devojčici kragnu i kosu.

Barrow

da se izvuče odatle. Ali očigledno ne na silu. Možda da ode u neku garažu? Ne vredi. Kako bi objasnio šta se 0 -5 dešava?

Da zove policiju? I šta onda? Iskupio bi se svet, -3 ga predstavnik svi bi gledali u njega kao u čudo, dok bi vlasti svakako vukao za ruku i tražio pomoć od prisutnih, a sve bi bilo uzalud, jer bi ga naslon sedišta, blago -1 ali nepopustljivo, držao priljubljenog uza se. A sjatili GREENLAND bi se i novinari, fotografi, i on bi sutradan osvanuo u svim novinama, zatvoren u svojim kolima, umirući od stida, kao kakva ostrižena životinja na kiši. Morao je da smisli nešto drugo.

-4 Isključio je motor i bacio se svom snagom ka vratima, kao neko ko napada iznenada.

ICELAN 0 Nuuk Bez rezultata. Povredio je glavu i levu ruku, i od bola Reykjavik dobio vrtoglavicu koja je potrajala, dok je neka nagla i nezadrživa potreba za mokrenjem navirala, oslobađajući beskrajni mlaz vrele tečnosti koja je isticala i slivala mu se između nogu na pod automobila. Kad je to osetio, poče tiho da plače, da cvili, bespomoćno, i ostade tako sve dok se neki pas ne pojavi odnekud, iz kiše, sav prljav, i priđe, lajući, ali nekako bezvoljno, -5 vratima automobila.

Ponovo se pogleda u ogledalo i namah shvati šta bi trebalo da učini. Ali ne na tom mestu. Tu je bilo sveta koji ga je mogao videti, ljudi koji su ga poznavali. Ne časeći ni časa, pokrenuo je kola, pružio ruku da zatvori vrata i spustio se niz ulicu najbrže što je mogao. Imao je čvrstu nameru, jasno određen cilj, i to ga je umirilo do te mere da mu je čak izmamilo osmeh, blagotvoran osmeh koji mu je postepeno ublažavao muke.

Fort Yukon

Port Radium

Fairbanks

-9

Baker Lake

Rankin Inlet

-7

Primetio je pumpu tek kad se našao ispred nje.

Nosila -6 je natpis „benzina nema“, a kola su nastavila dalje, bez ikakvog kolebanja, ne smanjujući brzinu.

Ali nije hteo C A N A D A da misli na njih. Osmeh mu nije silazio sa lica. Izlazio je iz grada, već je bio -8 u predgrađu, sve bliže mestu koje je tražio. Krenuo je jednom ulicom u izgradnji, skrenuo nalevo, zatim nadesno, sve dok nije zašao na jedan puteljak koji se provlačio između taraba. Čim je zaustavio kola, počela je kiša.

Anchorage Cordova

Fort Chipewyan

Juneau

Prince Rupert

Churchill

Inukjuak

Fort McMurray

Bear Lake

Thompson

Dawson Creek

Grande Prairie

Prince George

Red Deer

Calgary

Kamloops Vancouver

Spokane

Seattle

Portland

Flin Flon Prince Albert

Labrador City

Saskatoon

Swift Current Williston

Moosonee

Brandon

Grand Forks

Butte

Duluth

Minneapolis

Amos

Timmins

-3.5

-4 polagano, tromim i teškim pokretima, Pritisnu kvačilo, Ottawa kakve činimo u snu kad se zateknemo u nekoj pećini, i izbi na puteljak, naprežući se svim silama da ne misli, da ne dopusti da mu njegov položaj dopre do svesti. ImaoPonta Delgada P Washington D. C. je neku nejasnu predstavu o tome da treba da potraži nekoga ko bi mu pomogao. Ali koga? Nije želeo da ATLANTIC prepada ženu, ali nije bilo drugog izlaza. Možda će ona Canary Island uspeti da pronađe rešenje. U najmanju ruku, neće se oseTHE BAHAMAS WESTERN ćati tako beznadežno napušten.

SAHARA Havana Montreal

Njegova zamisao bila je jednostavna. Nameravao je -7 da se izmigolji iz mantila, izvlačeći ruke i telo, da naproU. S. A. sto isklizne iz njega, kao što čini zmija kad menja košuljicu.

Pred svetom se na to ne bi usudio, ali ovde, sam FIC samcijat, u toj pustoši, daleko od grada koji je ostao sakriven negde u kiši, mogao je to da izvede bez ikak-6 je prianjao vih teškoća. Međutim, prevario se. Mantil MEXICO uz naslon Tropic of Cancersedišta isto kao i uz sako, a sako uz džemper, Tropic of Cancer Mexico Ponovo jeDOM. ušao u grad, pazeći na saobraćajne zna-10 CUBA i tako redom, džemper uz košulju, košulja uz REP. City potkošuJAMAICA nagle pokrete na sedištu, kao da želi lju, ova uz kožu, uz mišiće, sve do kostiju. To je ono što BELIZEke, i izbegavajući HAITI HONDURAS da umilostivi sile koje su ga zarobile. Bilo je prošlo dva SENEGAL Dakar je, i ne misleći, pomislio kada se, posle desetak minuGUATEMALA NICARAGUA GAMBIA EL SALVADOR sata popodne, i već se smrkavalo.

Video je tri benzinske Caracas ta, previjao u kolima, vrišteći i plačući. Očajan. Bio je GUINEA BISSAU PANAMA Conakr VENEZUELA COSTA RICA pumpe, ali kola nisu reagovala.

Svuda je pisalo „benzina Freetow zarobljen u kolima. Ma koliko se izvijao napolje, kroz Georgetown SIERRA LEO Paramaribo M Bogota nema“. Što je dublje ulazio u grad, sve češće je nailazio otvorena vrata, odakle je nadirala kiša, nanošena naCOLOMBIA na vozila ostavljena u neuobičajenim položajima, sa cr- Equator glim i ledenim naletima vetra, ma koliko se stopalima ECUADOR Equator -4 venimQuito trouglovima postavljenim na stražnji prozor, znak odupirao o papučicu za menjanje brzine, nije uspevao -5 koji jePERU u normalnim prilikama upozoravao na kvar, ali je da se iščupa sa sedišta. S obe ruke uhvatio se za krov BRAZIL sada, gotovo redovno, označavao nedostatak benzina. U kola i pokušao da se uspravi. Kao da hoće da podigne OCEAN dvaLima maha sreo je grupice ljudi kako guraju automobile -3 čitav svet. Klonuo je na volan, ječeći, prestravljen. Pred BOLIVIA preko pločnika, s neskrivenom ljutinom, po kiši koja još Brasilia njegovim očima, brisači koje je nehotice pokrenuo dok La Paz nije prestajala. Sucre se bacakao i koprcao, klatili su se, uz odsečan zvuk, kao OC taktomer.

Izdaleka se javi zavijanje fabričkih sirena.

A Kad je napokon stigao u svoju ulicu, morao je da smiCapricorn PARAGUAY odmah zatim, na zavijutku puta, pojavi se neki čovek sli neki način da pozove Asuncion ženu. Zaustavio je kola ispred CHILE na biciklu, ogrnut ogromnim crnim najlonom, preko ulaza, sav smeten, skoro na ivici drugog nervnog sloma.

ARGENTINA kojeg se slivala kiša kao po koži neke foke. Čovek koji Čekao je da se dogodi čudo, da žena siđe, primivši na URUGUAY Santiago je vozio bicikl baci jedan znatiželjan pogled u kola i neki volšeban način njegov nemi poziv u pomoć. Čekao Buenos Aires Montevideo je tako mnogo minuta, sve dok mu neki radoznali deran nastavi, možda razočaran ili začuđen što vidi unutra iz susedstva nije prišao dovoljno blizu da je mogao da ga jednog čoveka, samog, a ne neki par, kao što mu se izdaleka učinilo. zamoli, potkrepljujući svoju molbu jednom novčanicom, da se popne na treći sprat i prenese gospođi koja tamo To što se dešavalo bilo je krajnje besmisleno. Još stanuje da je njen muž čeka dole, u kolima. Neka požuri, nikad niko nije ostao tako zarobljen u vlastitim kolima, stvar je vrlo hitna. Dečak se pope i siđe, reče da gospođa kao zatočenik vlastitih kola. Mora da postoji neki način Reno

San Francisco

Twin Falls

Provo

MilWawkee

Scottsbluff

Denver

Tucson

Albuquerque

Memphis

Dallas

Detroit

Buffalo

Charlotte

Norfolk

Atlanta

Birmingham

Jacksonville

New Orleans

Houston

Boston

New York Philadelphia

Baltimore

St. Louis

Las Vegas

San Diego

Chicago

Kansas City

Oakland

Los Angeles

Omaha

Tampa

GUYANA

FRENCH GUIANA

SURINAME

Belem

Manaus

Talara

Fortaleza

Sao Goncalo

Porto Velho

Trujillo

Recife

Cachimbo

Barreiras

Salvador

Cuiaba

Goiania

Belo Horizonte

Campinas

Antofagasta

Curitiba

Rio De Janeiro Sao Paulo

Porto Alegre

Rosario

Concepcion

Neuquen

Valdivia

Comodoro Rivadavia

36 |

Port Stanley

O

ARCTIC odmah dolazi, i udalji se, trčeći, sav srećan što je imao tako uspešan dan.

širokoj, gotovo bez saobraćaja, neka policijska kola ubrzaše i pretekoše ga. Dok su ga preticala, jedan policajac davao mu je znak da stane, ali on je ponovo osetio strah i Žena je sišla onako kako se zatekla u kući, nije se čak nije stao. Čuo je iza svojih leđa zavijanje policijske sirene setila ni kišobran da ponese, i sad je stajala u ulazu, neodi ugledao jednog motociklistu u uniformi, koji se bogzna lučna, bacajući, i nehotice, poglede na crknutog pacova otkud stvorio i umalo ga nije sustigao. Ali kola, njegova koji je ležao na ivici pločnika, sav podbuo, nakostrešene kola, zabrektaše, uhvatiše zalet i u tren oka nađoše se dlake, i oklevala da izađe na kišu, pomalo ljuta na muža malo niže, na skretanju za autoput. Policija ga je pratila koji ju je naterao da siđe, bez razloga, umesto da se lepo izdaleka, na sve većem rastojanju, a kad je već nastupila popne i kaže šta mu treba. Ali muž joj je mahao iz kola mrkla noć, od njih više nije bilo ni traga ni glasa, i autoi ona se uplaši i potrča. Uhvati se za kvaku, žureći da se Arctic Circle mobil je već uveliko jurio drugim drumom. skloni od kiše, i kad jeSWEDEN napokon otvorila vrata, ugledala Morila ga je glad. Ponovo se pomokrio, suviše poniND je pred očima muževljevu raširenu ruku koja ju je gurala, FINLAND R U S S I je A već buncao: ponižen, žen da bi osećao stid. I pomalo ne dotičući je. Htela je pošto-poto da uđe, ali on povika 7 popišan. Menjao je redom samoglasnike i suglasnike, da ne ulazi, da je to opasno, i ispriča joj šta mu se desilo, NORWAY 3 Helsinki prepuštajući se jednoj nesvesnoj i opsesivnoj vežbi koja dok je ona, stojeći onako pognuta pored kola, primala na Oslo Stockholm Tallinn ga je5 branila od stvarnosti. Nije se zaustavljao, jer nije svoja pleća svu kišu ovog sveta, a kosa joj se ulepila, i užas 4 Riga znao šta bi mogao da preduzme. Ali u zoru, u dva maha U. K. zgrčio liceDENMARK u bolnu grimasu.

I videla je muža, u onoj toploj Copenhagen Moscow Kaunas primicao je kola uz ivičnjak i pokušavao da izađe, polai mrkoj čauri koja ga je odvajala od čitavog sveta, kako se Minsk Dublin 0 gano, kao da se u međuvremenu između njega i vozila izvija na sedištuBerlin ne bi li nekakoBELARUS izašao iz kola, ali ne uspeIRELAND London Warsaw Astana uspostavilo primirje, i sad je došlo vreme da obe strane va. Odvažila se da ga uhvati za ruku iKiev povuče, s nevericom, 4 2 pokažu svoju6dobru volju. Dva puta je tiho nešto pričao 1 ali ni onaParis nije uspela da ga pomeriUKRAINE s mesta. I kako je sve Ulaanbaatar KAZAKHSTAN MOLDOVA kada ga je sedište ščepalo, dva puta je pokušao lepim da to bilo i suviše strašno da bilo istinito, oboje su ućutali, i ROMANIA MONGOLIA ITALY FRANCE Bucharest ubedi automobil da ga pusti da izađe, dva puta je na legledali se netremice, sve dok žena nije pomislila da joj je dini, po mrklomBishkek mraku i hladnoći, pod kišom koja nikako 4 izađe. mužMadrid poludeo i da se samo pretvara daAnkara ne može da Rome Beijing Tashkent PORTUGAL da prestane, planuo i počeo da viče, da zavija, da plače, GREECE Trebalo je da ode i pozove nekoga ko leči takve SPAIN TURKEY boljke, i da Ashgabat Lisbon Athens u slepom beznađu. Rane na glavi i na ruci ponovo su 8 ga smestiAlgiers tamo gde Tunis se takvi slučajevi smeštaju. Vrlo obaTehran Gibraltar Nicosia Kabul TUNISIA SYRIA IRAN krvarile. A on, gušeći se u jecajima, stenjući kao preplaRabat zrivo, sa mnogo reči, rekla je mužu da malo pričeka, neće Tripoli C H I N A Islamabad MOROCCO Baghdad šena4.5 zverka, nastavio je da vozi kola. Tačnije, prepustio 3.5 IRAQ da se ona dugo, ide da potraži nekoga ko će mu pomoći ALGERIA Delhi ds Cairo se kolima da gaNewvoze.

KUWAIT kod izvuče odatle, a onda će lepo moći da ručaju zajedno, 5.75 PAKISTAN Ust-Olenek

Khatanga

Volochanka

Alta

Dudinka

Antipayuta

Norilsk

Murmansk

Igarka

Vorkuta

Kiruna

Lulea

Skelleftea

Archangelsk

Ostersund

Vaasa

Syktyvkar

St. Petersburg

Vologda

Novgorod

Jaroslavl

ESTONIA

GERMANY

LUX.

Voronez

Krakow

CZECH

SWITZ.

Porto

AUSTRIA HUNGARY

Barcelona

Chelyabinsk

Kuybyshev

Rudnyy

Omsk

Novosibirsk

Atbassar

Qaraghandy

Aktyubinsk

Hovd

Balqash

Alma Ata

Constanta

UZBEKISTAN

GEORGIA

Izmir

TAJIKISTAN

CYPRUS LEBANON

Ouargla

Esfahan

Basra

JORDAN

Sabhah

Reggane

3

Fuxin

Qiemo Hotan

Golmud

Shiraz

Taiyuan

Xining

AFGHANISTAN

Zigong

NEPAL

Agra

Jaipur

BHUTAN

Hefei

Huangshi

Yueyang

Dukou

S K

Qingdao

Mianyang

Chengdu

P

Dalian

Kaifeng

Xian

Multan

Benxi

Baotou

Yinchuan

Lanzhou

Bakhtaran

ISRAEL

Changchun

Dalandzadagad

Yumen

Kashi

Adana

Casablanca

Urumqi Hami

Korla

KYRGYZSTAN

TURKMENISTAN

Qiqihar

Altay

Karamay

ARMENIA AZERBAIJAN

Sevilla

Ulan Ude

Irkutsk

Aralsk

ALBANIA

Naples

Bratsk

Krasnojarsk

Krasnodar

BOSNIA YUGOSLAVIA BULGARIA MACEDONIA

Valladolid

Bodaybo

Sverdlovsk

Saratov

Frunze

SLOVENIA CROATIA

Toulouse

Bayonne

Perm

Ufa

Volgograd

Ja

Nizhnevartovsk

Izevsk

Lviv

SLOVAKIA

Nantes

Gorkiy

Tol Yatti

Orol

POLAND

Cork

Kirov

Kazan

Gdansk

NETH.

BELGIUM

Rostov

LATVIA LITHUANIA

Sunderland

9

Mirnyj

Torshavn

Guiyang

Shanghai Ningbo Wenzhou

LIBYA Riyadh kuće, a on će telefonirati na posao i reći da je prehlađen.

I Cele5noći je putovao, ne znajući kuda. Prolazio je kroz Dhaka Muscat 5.5 0 6 video, prevaljivao ravne drumove, TAIWAN popodne neće ni 1ići u kancelariju. Samo nek bude miran, 4 naselja čija imena nije 6.5 SAUDI ARABIA Hanoi MAURITANIA 2 ništa MALI to nije strašno, a neće još dugo ni trajati. Ali čim seOMAN išao preko brda i dolina, savlađivaoVientiane nebrojene krivine, Nouakchott NIGER YEMEN Khartoum 7 naVIETNAM Rangoon ona izgubila na stepeništu, zamisli sebe okrua kad je počelo INDIA da sviće, zatekao se negde, nekom CHAD on ponovo Asmara Bangkok Sanaa Niamey Manila Bamako SUDAN PHIL izlokanom putu, gde se kiša skupljala u bare koje ženog gomilom sveta,N Djamena svoju sliku u novinama, stid što se Phnom Penhsu se BURKINA DJIBOUTI NIGERIA GUINEA Addis Abbaba Abuja SOMALIA ry mreškale na površini. Motor je moćno brektao, izvlačeći pomokrio u nogavice, i sačeka još nekoliko minuta.

I dok IVORY wn SRI LANKA Porto Novo COAST ONE ETHIOPIA je žena, Lome gore u stanu, telefonirala na sve strane, policiji, gume iz gliba, iColombo čitava se karoserija tresla, uz zabrinjavaMonrovia BRUNEI Kuala Lumpur LIBERIA Abidjan Accra Malabo Bangui MALAYSIA bolnici, trudeći seYaounde svim silama da poveruju njoj a ne njejući zvuk.

Već se sasvim razdanilo, ali sunce nikako da se INDIAN KENYA Mogadishu Kampala Equator Libreville 8 7 Singapore Sao Tome Nairobi nom glasu, navodeći svoje i muževljevo ime, boju kola, i promoli, iako je kiša naglo prestala. Drum se sužavao u GABON Brazzaville 3 N više D O marku, registarski broj, on nije više mogao da podnese običan put, koji se svakog trenutka sužavaoIJakarta sve i, N E Kinshasa TANZANIA es Salaam čekanje i slike Luanda iz svoje mašte, i uključi motor.DarKad je žena malo dalje, gubio u kamenjaru. Gde je nestao svet? Pred ponovo sišla, kola su već bila nestala a pacov je,COMOROS napoočima su mu bili samo planinski venci i jedno zastrašujuZAMBIA će nisko nebo. On ispusti jedan krik i stade da udara po kon, skliznuo s ivice ANGOLA pločnika na kolovoz, i sad se valjao Lusaka volanu stisnutim pesnicama. U tom trenutku primeti da niz strmu ulicu, nošen vodom koja je isticala iz slivnika.

Harare Antananarivo E A N Žena vrisnu, ali ljudiNAMIBIA su sporo pristizali, a i bilo je gotovo se kazaljka benzina približila nuli, Činilo se kao da je moWindhoek Tropic of Capricorn Tropic of Capricorn MADAGASCAR 2 MOZAMBIQUE nemoguće išta objasniti. Gaborone Pretoria tor samog sebe pokrenuo i povukao kola još dvadesetak 1 Maputo Mbabane Sve do mraka čovek je kružio gradom, prolazio pometara napred. Odatle se ponovo nastavljao drum, ali 8 Bloemfontein SWAZILAND benzina više nije bilo. red praznih benzinskihSOUTH pumpi, ulazio u redove, mimo AFRICA LESOTHO Hladan znoj oblio mu je čelo. Kao da ga je neka mučsvoje volje, zabrinut jer mu je novac bio pri kraju a on OCEAN Cape Town nije znao šta bi se moglo desiti kad više ne bude imao nina najednom ščepala i protresla od glave do pete, kao ni dinara, a automobil se zaustavi pred nekom pumpom da mu se neki gusti veo tri puta obmotao preko očiju. da uzme još benzina. Ali to se nije desilo, samo zato što Pipkajući kao slepac otvorio je vrata da se oslobodi gušenja koje ga je stezalo i baš u tom času, da li zato što su sve pumpe počele da se zatvaraju, a redovi koji su se još ponegde mogli videti čekali su sutrašnji dan, i zato ga je smrt zadesila ili zato što je motor izdahnuo, telo se je bolje bilo izbegavati otvorene pumpe, da ne bi bio sruči na levu stranu i iskliznu iz kola. Prući se po kamenju i ostade tamo da leži. Ponovo je počela kiša. prisiljen da se zaustavlja. U jednoj aveniji, vrlo dugoj i EGYPT

Djanet

Araouane

QATAR

Aswan

Al Jawf

Allahabad

Makkah (Mecca)

Surat

Ulhasnagar

(Bombay)

Mumbai

Pune

Madras

Cochin

Taipei

Shantou

Hong Kong

MYANMAR BANGLADESH

LAOS

THAILAND

ERITREA

BENIN GHANA TOGO

Nanning

Kolkata

Nagpur

Fuzhou

Xiamen

(Calcutta)

Ahmadabad

U. A. E.

Bilma

Varanasi

KAMPUCHEA

Ho Chi Minh City

Waw

CAMEROON

CENTRAL AFRICAN REPUBLIC

Da

UGANDA

EQUATORIAL GUINEA SAO TOME & PRINCIPE

CONGO

DEM. REP. OF CONGO

RWANDA BURUNDI

Kananga

Likasi

Huambo

MALAWI

Broome

BOTSWANA

ZIMBABWE

Learmonth

Port Hedland

Walvis Bay

Tolanaro

Carnarvon

Luderitz

Geraldton

Umtata

Kalgoorlie

Perth

Port Elizabeth

www.leo.rs | 37

Džejms Henidž

Bedemi Vizantije Prvi deo očaravajućeg istorijskog serijala Doba okrutnih vladara i podeljene crkve, rasturenih dinastija koje se nemilosrdno bore za prevlast Smeštena u Evropu petnaestog veka, u vreme zaraćenih država i moćnih carstava, ova priča vodi nas u potragu za skrivenim blagom, koje čuvaju generacije slavnih ratnika. Ljuti rivali bore se za ovo blago, a svaki od njih očajnički pokušava da obezbedi moć sopstvene nacije. Međutim, tajanstveno i moćno blago niko ne može da pronađe...

Dok sile tame sa Istoka gaze preko svega što im se nađe na putu, dovode u opasnost svetlo rane renesanse. U neumornoj poteri kroz veličanstvene gradove poput Venecije i Konstantinopolja, osvajači poput Tamerlana okupaće svet krvlju, a samo heroj neverovatnog dara moći će da mu se suprotstavi.

Prolog Carigrad, 12. april 1204. godine Nije ih čuo.

Aleksije V, vizantijski car, čuo je samo topot kopita s balkona okrenutog prema Hipodromu. Duhove drevnih trkača dvokolicama.

Ponovo se začu kašalj i car se okrenu.

Među stubovima su stajala četvorica varjaških gardista. Svaki preko šest stopa visok, sa svetlom kosom koja je u pletenicama padala s obe strane lica izbrazdanog umorom. Nosili su sekire, a oklop im je bio krvav.

Variagoi. Bogu hvala na njima. Dajte mi vojsku takvih. „Gde su Franci?“, upitao je.

Jedan od gardista istupi. Glas mu je bio šupalj od iscrpljenosti. „Unutar zidina, veličanstvo. Uspeli su da uđu kroz jednu od morskih kapija. Došli su nam s leđa.“ Nastupila je tišina. Začu se struganje metala o metal kada jedan od njih pritisnu ranu ispod oklopa.

38 |

„Garda je držala položaj, gospodaru.“ Mesec je izronio iza oblaka i njegova svetlost obasja oči koje sna nisu videle danima. Aleksije je zapovednika garde poznavao trideset godina. Spustio mu je ruku na rame. „Ne sumnjam u to, Sivarde. Ne pamtim dane kada nije.“ Odozdo se začu vrisak žene, a potom i tutnjava kada je počela da se ruši neka zgrada. Car spusti pogled. „Sto četrdeset godina, Sivarde. Ti, tvoj otac, njegov otac... sve te godine.“ Podigao je pogled i nasmešio se. „A sada car od tebe traži da mu još jednom služiš.“ Aleksije priđe i pogleda svakog čoveka ponaosob. „Pratite me“, rekao je.

Koraci petorice muškaraca odjekivali su hodnicima prazne palate dok nisu stigli u dvorište čije su se konture isticale naspram plamena. Prešli su preko dvorišta do jednih malih vrata. Car ih otvori i povede ih niz strmo stepenište izlizano od godina upotrebe.

U podnožju, Sivard uze baklju iz držača na zidu i osvetli put kroz hodnik do vrata na drugom kraju. Car podiže ruku prema gredi iznad vrata i pomeri kamen s reljefom dvoglavog orla.

Vrata se polako odškrinuše i oni uđoše u veliku okruglu odaju koja je zaudarala na prašinu. Podigavši baklju, Sivard se osvrnu i vide odsečene glave kako ga gledaju iz senke. Konstantin, Gracijan, Justinijan i Vasilije Bugaroubica. S plinti ga je prezrivo gledalo osam vekova careva.

U središtu odaje nalazio se neukrašen oltar.

Car se okrenuo. „Pomerite oltar. Ispod njega je prolaz.“ Na trgu pored velike Aja Sofije u Carigradu nalazila se mnogo manja Crkva Svetog Olafa – Crkva Varjaške garde. Pored nje se nalazila uska ulica koja je vodila do Hormizdove luke.

Franci još nisu stigli do ovog dela grada, ali bili su blizu. Zvuci borbe dopirali su od Gvozdene kapije, na kojoj su takođe uspeli da probiju zidine.

Vrata crkve se otvoriše i varjazi jedan po jedan iziđoše na ulicu, tiho se rasporedivši da načine zid od štitova.

Potom se pojavio kovčeg koji su na motkama nosila četvorica slugu iz palate.

Sivard je otresao prašinu s ogrtača i raščistio ulicu sekirom. Osvrnuo se. Kovčeg je stigao do malog trga i sluge požuriše prema morskoj kapiji, koja je izlazila na lučko pristanište.

Ali neko je tamo stigao pre njih.

Jedan trgovac i njegova žena klečali su na kolenima, moleći vojnike koji su čuvali kapiju da ih puste da prođu. Žena je stavila deo haljine preko usta da se zaštiti od dima koji je kuljao iz ulice iza njih.

Sivard krenu prema njima, potom zastade i oslušnu.

S druge strane dima bilo je ljudi. „Saint Denis et Montjoie!“ Pojavilo se dvadeset utvara, čudovišnih metalnih figura pod stegom s ljiljanima. Nosili su štitove i buzdovane, a na šlemovima su im se propinjale ljute zveri. Bili su brojčano nadmoćni u odnosu na četvoricu varjaga, pet na jednoga, ali od varjaga na svetu ne beše boljih ratnika. Bojnim sekirama su kao od šale sekli kroz najbolje milanske oklope i Franci počeše da im padaju pod noge zdrobljenih lobanja, a krv odsečenih udova lila je na kamene ploče. U borbi su se malo-pomalo povlačili prema otvorenoj kapiji. Kovčeg je već prošao, ali oni više nisu imali vremena. Trgovac i njegova žena bili su pritisnuti uza zid između varjaga i kapije, opčinjeni pokoljem. „Sklanjajte se!“, povika Sivard. Žena je pala na kolena, stežući u strahu njegovu nogu. Sivard je pogleda.

Ne mogu spasti nju, ali mogu spasti kovčeg.

Uhvatio je ženu i podigao je – bila je dovoljno lepa.

Bacio ju je Francima. Pala im je pred noge, a haljina joj

www.leo.rs | 39

se podigla i otkrila butinu. Bilo je to dovoljno. Jedan od Franaka se sagnuo i pocepao joj haljinu. Podigao je vizir i okomio se na nju, a njegovi pratioci zaurlaše. „Sada!“, povikao je Sivard i četvorica varjaga se okrenuše, protrčaše kroz kapiju i zaprečiše je za sobom.

Na pristaništu je čekao brod spreman da isplovi. Bilo je to zdepasto trgovačko plovilo zaobljenog dna, a na njemu se vijorila mletačka zastava. Sivard podiže pogled.

Hoće li ih obmanuti?

Kovčeg su utovarili i mornari su bili spremni. Varjazi se ukrcaše i brod se otisnu ka Propontidu, a vetar zateže i nape jedra kada ih podigoše uz jarbol. Punim jedrima prođoše pored platformi sa ogromnim opsadnim spravama, kojima su rukovali polugoli muškarci, kličući svaki put kada bi vatrena lopta eksplodirala o gradske bedeme.

Sivard je video kako još jedan deo bedema klizi u more.

Neće još dugo.

Pogledao je prema horizontu. Njegovi preci doplovili su ovamo u dugačkim brodovima sa ostrva daleko na zapadu, maglovitog ostrva koje se zove Engleska. Prošli su pored ruševina Troje, uplovili u Mramorno more i stigli u legendarni Miklagard baš kada je zora zapalila zlatom palate i crkve. Plovili su da umaknu Normanima, koji su im ubili kralja pogodivši ga strelom u oko. Došli su da služe caru kome su bili potrebni hrabri i vešti ratnici upravo za borbu protiv Normana. Došli su s mržnjom u srcu i postali prvi engleski varjazi.

Sada su odlazili. Sivard pogleda svoj mač, jabuku u obliku zmajeve glave. On je bio sve što je poneo sa sobom.

I kovčeg.

Iznenadan nalet vetra nape jedra i brod polete napred. Potom je prošao kroz opsadu i uputio se ka otvorenom moru. Skočio je na noge i pozvao kapetana: „Znaš li kuda idemo?“ Čovek je odmahnuo glavom. „Samo znam da moramo na jug“, povikao je. „Rekli su mi da ćeš mi ti reći kuda.“ Sivard poslednji put pogleda grad. Oči su mu mogle zamagliti i slana i­ zmaglica i suze. Potom je okrenuo glavu prema jugu. „U Mistru“, rekao je. „Plovimo u Mistru.“ DEO PRVI MISTRA POGLAVLJE PRVO Monemvasija, proleće 1392.

Pticama koje su tog dana letele na jug putovanje obalom do rta Maleja nudilo je pogled kakav je bio još u vreme kada je njihova vrsta nastajala.

S jedne strane se duboko tamno plavetnilo Mirtojskog mora pružalo u bestalasnom miru prema horizontu.

S druge je Morejska despotovina nudila lige neravnog priobalnog pojasa s divljim šumama i liticama.

40 |

Sve do Monemvasije.

Tamo je Peloponez pružio kvrgav prst u more, a na zglobu mu se ugnezdio grad u kojem se dvadeset hiljada duša komešalo između zidina, što su, činilo se, izrasle iz stena u svom podnožju.

Razbacana po površini mora, belela su se jedra trgovačkih lađa koje su čekale da uđu u gradsku luku na severu, a malo bliže, kod stena na kojima je grad počivao, u moru su se videle figure četiri dečaka kako plutaju na leđima.

Jedan od njih bio je i Luka Magoris. Gledao je zidine Monemvasije i razmišljao.

Dvadeset hiljada nas živi u ovom lavirintu i isto toliko mačaka. Kako li noću uopšte spavamo?

Ova misao mu se javljala i ranije.

Matej, Nikola i Arkadije su makar na tren ućutali i bili su suviše daleko da ga napadnu. Luka se okrenu u vodi, tako da mu je čitav grad ležao između stopala.

Iznad njegovih zidina, dižući se iz stena s kojih je upravo uronio u vodu, nalazila se skupina kućica donjeg grada, između kojih su rasli oleander i bugenvilije. Male sobe izlazile su na male balkone, a kuće su se gurale na strmim padinama, poput publike koja zauzima mesta.

Talas ranog sunca okupao je mozaike miliona pločica od terakote i obasjao zaslepljujućom belinom zvonik Crkve Hristosa Elkomenosa. A iznad njega se, ogromna i neumoljiva, nalazila izbrazdana stena Gulas.

Gulas.

Ima li veličanstvenijeg prizora na svetu? Strme litice dizale su se iz oboda donjeg grada, s dubokim ožiljkom stepeništa koje se uvijalo njenim licem.

Lukin pogled pređe stepeništem sve do zidina iznad njega. Pod ovim svetlom bilo je teško videti šta je čovečje, a šta božje delo, dok s bedema ne blesnu oklop. Gore su se, ponad stepeništa, na visoravni koja se blago uzdizala, nalazile palate, crkve i bašte gornjeg grada, domovi najbogatijih stanovnika grada.

Na samom vrhu počivala je ohrabrujuća i upečatljiva zdepasta tvrđava, navodno neosvojiva, dom malog gradskog garnizona. S tornja su visila dva barjaka, mlitavi simboli podeljene lojalnosti ovog malog grada. Da je vetar svežiji, na jednom bi se video dvoglavi orao Vizantijskog carstva, a na drugom crni zamak porodice Mamona.

Luka pogleda svoje telo ispruženo na talasima, uživajući u toploj struji koja mu je milovala leđa poput baršuna. Bio je visok za svojih šesnaest godina i snažne građe.

Od očevih podučavanja ratničkoj veštini, ramena su mu postala široka, a ruke mišićave. Noge su mu, međutim, bile dugačke ali krive, jer je mnogo vremena provodio u sedlu. Njegov otac je bio varjaški gardista i rekao mu je da se varjazi nikada ne bore na konjima, da oni štitovima i gvožđem okružuju cara na bojnom polju. Ali Luka je od

rođenja pokazao zavidnu veštinu u kroćenju konja. Zato je Pavle Mamona, arhont Monemvasije i njen daleko najbogatiji stanovnik, naložio da se njegova varjaška obuka obogati i Mamoninom konjušnicom.

žan si odanost i meni, Luka. Bar toliko da se ne iskradeš poput lopova. I još s mojim mačem.“

Luka zaroni glavu u vodu i zabaci je napred, da bi gledao pravo u sunce, a kapi vode pogodiše more oko njega kao kamenčići. Nagnuo se i okrenuo tako da su mu stopala sada gledala prema jugu.

Stajali su i gledali se. Luka je video slomljen nos i dugačku grivu boje slame, koja je ocu, raspletena, padala sve do struka, plave oči koje je nasledio kao dar, a koje su poticale s nekog ostrva daleko, daleko na zapadu.

Na jug prema Maleji, a iza rta prema Mistri. Gde bi trebalo da sam sada.

„Mi smo varjazi, Luka“, rekao je Josif tiho, „bilo da smo položili zakletvu ili ne. Ja sam ovde da čuvam arhonta, kao što ćeš i ti jednog dana. Nemamo slobodu da biramo strane.“

Neko progovori. „Vidi li se svetionik odatle?“

„Koji bi trebalo da dobijem za šesnaesti rođendan.

Danas.“

Bio je to Matej, najbliži njegov prijatelj, koji mu je bio najbliži i po godinama. Doplivao je do njega tako da su im se glave gotovo dodirivale.

„Čak ni kada turska vojska ide na našeg despota i sprema se da uništi našu prestonicu Mistru?“

„Vatre gore već danima“, nastavio je. „Turci mora da su već pod zidinama Mistre.“ Zastao je da izduva vodu iz nosa. „Trebalo je da očevi puste i nas.“

Sada je ležao na leđima i osećao sunce na kapcima.

Razmišljao je o očevim rečima i složenim zahtevima dužnosti. Sudario se glavom s Matejom.

Naši očevi. Moj otac.

Luka je tog jutra bio veoma oprezan. Čitavu se večnost bešumno spuštao niz drveno stepenište jer je izbegavao stepenice koje škripe. Tiho je uzeo mač iz škrinje, a potom na prstima izašao na vrata i spustio se na ulicu.

Jedna cipela mu je spala, a uličica je bila toliko uska da je mogao drugom rukom da dodirne naspramni zid da je obuje.

„Čak ni tada.“

„Moram kući“, rekao je okrenuvši se na stomak. „Ako već ne idemo u Mistru, onda bolje da odem do Mamoninih blizanaca. Žele da jašu do k­ onjušnice.“ Majka je na sto stavila Lukinu odeću za jahanje: kožne čakšire, s dodatnim slojem tkanine na unutrašnjoj strani butina kao zaštitom, i nove čizme od grube kože koja se još osećala na štavionicu. Njegov otac je vratio mač u škrinju i zaključao ga.

Išao je kroz sve kraće senke, a jasmin sa susednog zida mu je češao obraz. Stigao je na mali trg, na kojem je dudovo drvo nudilo hladovinu gušteru, koji je jurio s jednog ugrejanog kamena na drugi.

Hleb, mladi sir i usoljena svinjetina stajali su na ubrusu pored činije sušenih smokvi punjenih kestenjem: bila je to Lukina omiljena poslastica. Zagrabio je šaku smokvi i brzo ih umotao u ubrus.

Tek tada nešto razbi mir uspavanog grada. Glas njegovog oca Josifa.

„Pozliće ti od toliko smokvi“, rekla je Rahela, „a i čuvala sam ih za večeras.“

„Uzeo si svoj rođendanski poklon pre vremena, Luka“, rekao je pokazujući mač. Govorio je tiho. Uvek je govorio tiho. „Nisi mogao da sačekaš da ti ga dam?“ Tišina. „Da li si hteo da odeš u Mistru?“ Luka je klimnuo glavom. „Sa ostalom trojicom?“ Ponovo je klimnuo i uspeo da progovori: „Svetionik gori već tri dana. Potrebni smo despotu.“ „Vi?“ Iznenađeno je podigao jednu obrvu. „Četiri varjaška dečaka kojima još ni brada pošteno nije izrasla?

Zaista tako misliš?“ „Učio si nas da se borimo, oče. Možemo da pomognemo. Dugujemo odanost carstvu“ „Odanost duguješ arhontu Monemvasije.“ „A ona je deo carstva. Oče, nas za porodicu Mamona ne veže nikakva zakletva kao što veže tebe.“ Josif tada klimnu glavom, gladeći rukom dugačku bradu, koja mu je ležala na grudima poput grba. „Ali du-

Okrenula se, smejući se. „O, uzmi ih. Napraviću još.“ Kako je voleo taj smeh. Opčinjavao je oba muškarca u porodici još od prvih Lukinih dana na zemlji. U srednjim tridesetim, Rahelino glatko lice i dalje je sijalo lepotom koja potiče od unutrašnjeg mira. Sve u vezi s njom bilo je nežno.

Luka je zagrli. „Budalasto dete!“, nasmešila se i naslonila bradu na njegove grudi kada ga je pogledala. „Josife, reci ovom varjaškom lopovu da ide već jednom u palatu ili nam neće ostati ništa da iznesemo na sto!“ Josif priđe sinu i stavi mu ruku na rame pre nego što je stigao da izađe iz kuće. „Znam da si željan da se boriš za carstvo, Luka“, rekao je nežno. „Za to si se i obučavao čitavog života. Kada dođe vreme, ići ćeš u Mistru, ali ne danas.“ „A zašto ne u Carigrad? Kažu da i tamo još ima varjaga.“ Josif uzdahnu. „Znaš ti zašto. Varjazi su ovde s razlogom.“

www.leo.rs | 41

Varjazi.

Vekovima su sa slepom odanošću čuvali cara u Carigradu. U Velikoj palati su stajali na masivnim bronzanim vratima. Za vreme carskih audijencija, kada bi car sedeo na uzdignutom prestolu, koji je izazivao veliko strahopoštovanje kod izaslanika, oni bi stajali oko carevog osvećenog tela, uvek s onim dvoručnim sekirama, distralijama, na desnom ramenu. Zapovednika garde zvali su akolitom, što znači „pratilac“, pošto je on bio osoba koja je u zvaničnim prilikama stajala najbliže caru. I zaista su imali toliko poverenja u njega da je dobijao velike ključeve grada kad god bi car negde otišao.

Varjazi su se obogatili služeći caru. Kada bi osvojili neki grad, varjazi su prvi birali plen. Kada bi nov car došao na presto, varjazima je bilo dozvoljeno da napune šlemove zlatom.

Luka je znao da su u noći vatre i propasti četvorica varjaga, predvođena njegovim pretkom, donela blago u Mistru i zakopala ga negde na brdu. Govorilo se da je to bilo blago koje bi jednog dana moglo da spase carstvo, a varjazi i njihovi potomci zakleli su se da će ga čuvati dok se ne ukaže potreba za njim. Bio je to razlog zašto su ovde. Kada je normanski knez Vilarduen osvojio Peloponez i sagradio tvrđavu u Mistri, njihovi sinovi bili su primorani da se presele u Monemvasiju. Ali samo su oni znali tajnu gde je u Mistri zakopano blago, a ona se generacijama prenosila s oca na sina.

Sve do…

Do kada? Kada je lanac prekinut? Luka nije bio siguran. Nekako se tajna blaga izgubila i više niko nije pouzdano znao šta je istorija a šta mit.

Večeras će se četvorica varjaga i njihovi sinovi sastati, kao što uvek čine jednom godišnje, da pričaju o mitu, istoriji i ostrvu na ivici sveta koje se zove Engleska. I obnoviće zakletvu na vernost carstvu koje im je pružilo dom.

Kada je stigao do uličice van kuće, Luka se dade u lagan trk, preskakao je po dve stepenice koje su vodile do mesi odos, popločane glavne ulice grada. Dućani i taverne bili su još zatvoreni i pospani trgovci pozdravljali su ga u prolazu mumlajući.

Došao je do trga, raskršća s ulicom koja se proteže od morske kapije do gornjeg grada. Kod Crkve Hristosa Elkomenosa skrenuo je levo, gotovo se sudarivši s prodavačicom vode koja je punila šolje na kanapu oko vrata.

Luka skrenu za ugao i vide pred sobom stepenice za gornji grad. Uskoro je na vrhu stepeništa hvatao dah, naslonjen na balkon koji je gledao na lavirint ulica pod njim i more u daljini. Ovde je bilo manje ljudi, manje mačaka i mnogo manje buke. Ovde se nisu o vas češale tovarne mazge dok idete ulicom, niti su vas zaustavljali torbari gurajući vam u ruke robu. Ovde ste se mogli odmoriti na kamenoj klupi u hladu duda ili posedeti malo i osvežiti se pored fontane dok ne saberete misli.

42 |

I odavde ste mogli nesmetano da posmatrate široko platno mora, s oslikanim jedrima, velikim i malim, koja su prolazila pored Monemvasije u beskrajnoj razmeni između kontinenata, razmeni u kojoj je njegov grad igrao značajnu ulogu.

Luka duboko udahnu. Visoravan i okolne planine i doline behu zastrte prolećnim prekrivačem narcisa, zumbula i ljubičica i opojni miris širio se svuda oko njega.

Kako se samo razlikuje od donjeg grada, gde je dašak vetra mogao da donese zadah štavionica, krečana i klanica koje su se nalazile izvan zidina. Nije ni čudo što je Gulas poznat kao Manexie Kalessie – Zamak cveća, i što su bogataši odlučili da se baš tu nastane.

Luka je prešao preko trga i krenuo popločanom ulicom prema Crkvi Panagije Odigitrije, koja je mornarima vekovima bila orijentir. S obe strane ulice nalazili su se zidovi velikih vila, a vrhovi čempresa obećavali su hladovinu unutar njih.

Niko nije bio budan u ovo doba osim starog pretora, čiji je posao bio da održava čistoću ulica gornjeg grada i noću pali ulične lampe. Upravo je gasio fitilje petrolejke duž zidova. Odavno je poznavao Luku. „Nije ti ovde put do palate“, rekao je. „Danas se nalazimo u tvrđavi“, rekao je Luka, zastavši da dođe do daha, „a kažu da se flota vratila u Paleju.“ „Tamo je, bogami. Ali arhont je neće poslati u Mistru.“ Starac se okrenuo brišući krpom ulje s ruku. „Mogao bi im reći da svetionik gori. Kao da ga nisu videli.“ Čovek je pljunuo i vratio se lampi.

Luka je znao da arhont nije omiljen u gradu. Ali nije bio svestan koliko su građani podržavali novog despota Teodora, kog je njegov brat, car Manojlo iz Carigrada, poslao da ovde vlada. A sada su svetionici goreli i narod je želeo da krene i pomogne da se odbrani prestonica.

Kao što sam ja pokušao jutros.

Luka je sada stigao do crkve i popeo se na stene iza nje, pažljivo izbegavajući poput svile tanku paukovu mrežu koja se pružala između dva dudova žbuna. Sagnuo se da pogleda kapljice svetlucave rose na zategnutim nitima i divio se kako nešto toliko tanano može da odoleva silama prirode.

Možda carstvo ipak može da preživi.

Skrenuvši pogled, pred sobom ugleda plavo prostranstvo Mirtojskog mora i obalu sleva, što se oštro dizala dok je zavijala oko ivice Monemvasijskog zaliva.

Magla je i dalje lebdela nad vodom i Luka napreže oči da vidi katarke dvanaest galija, koje su bile sve što je ostalo od nekada slavne carske mornarice.

Prešao je pogledom na sever, prema luci Kiparisi. Nekada su se tu nalazila brodogradilišta u kojima se koristio hrast i bor s planine Parnon i gvožđe iz peći u Vutami, i u kojima su nastajali brodovi snažni i lepi.

!

O OV

Preuzmite Besplatno! N OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA!

Aplikacije lavovskog časopisa – “začinjeno ljubavlju”!

NOVi broj!

ILDEFONSO falkones

Bosonoga KRALJICA II DEO

Jedna mlada Ciganka i jedna oslobođena robinja dve su vrlo različite junakinje u najosećajnijem i najemotivnijem romanu Ildefonsa Falkonesa dosada.

Ildefonso Falkones nas prenosi u jedno uzbudljivo doba, obojeno predrasudama i netrpeljivošću. Od Sevilje do Madrida, od vreve i buke ciganske mahale do gospodskih pozorišta u glavnom gradu, čitaoci će uživati u istorijskoj fresci prepunoj likova koji žive, vole, pate i bore se za ono za šta veruju da je pravedno. Veran odraz muškaraca i žena koji nisu pognuli glavu, nego su podigli glas da se suprotstave ustanovljenom poretku...

23 Napustili su Trijanu preko Mosta brodica i zašli u ^ 1 | seviljske sokake. Melčor se zaputio do kuće jednog HLJ ^starog javnog pisara, sad penzionisanog.

Trebaju nam lažne putne isprave, da možemo da se krećemo po Madridu - čula je Karidad da Ciganin traži od starca, bez pretvaranja.

I crnkinja? - upitao je pisar upirući prstom u nju iza stola od masivnog drveta pretrpanog knjigama, spisima i papirima.

Melčor, koji je bio seo u jednu od stolica za posetioce ispred pisaćeg stola, okrenuo je glavu prema njoj.

Hoćeš li sa mnom, garavušo?

Naravno da hoće da ide s njim!, ali... Melčor je naslutio kakve se misli vrzmaju po Karidadinoj glavi.

Ići ćemo u Madrid da isposlujemo Anino oslobođenje.

Moja ćerka će sve srediti - dodao je ubeđeno. „Kako će Ana da sredi Hoseovu smrt?”, zapitala se Karidad. Ipak, uhvatila se za tu nadu. Ako Melčor veruje ćerki, ko je ona da prigovara, pa je klimnula glavom.

Da - potvrdio je Melčor pisaru - i crnkinja.

Starac je pola prepodneva falsifikovao dokumente koji je trebalo da im omoguće da se kreću po Madridu.

Iskoristio je jednu staru zapovest seviljske Audijencije i uzdigao Melčora u rang „starog Kastiljca” zbog zasluga njegovih predaka u ratu za Granadu, u koji su neki Cigani išli s vojskama Katoličkih kraljeva kao kovači. Dodao je

44 |

još jedan dokument: putnu ispravu koja ga ovlašćuje da ide u Madrid da izdejstvuje ćerkino oslobađanje. Karidad mu je pokazala dokumente o oslobađanju dobijene na brodu, i od nje je načinio Melčorovu sluškinju. Iako nije bila Ciganka, i njoj je trebala putna isprava.

Dok je on sastavljao dokumente, njih dvoje su čekali na tremu kod ulaza u kuću. Karidad se naslonila na zid, iscrpljena, ne usuđujući se da sklizne leđima niz keramičke pločice i sedne na pod, da sakrije lice i pokuša da dovede u red ono što je doživela tog jutra; Melčor je želeo da pobegne od krvi kojom je bio umrljan njegov žuti mundir i špartao je gore-dole tim malim prostorom.

- Dobar je ovaj čovek - kazao je samome sebi, ne pokušavajući da privuče crnkinjinu pažnju. - Duguje mi mnoge usluge. Da, dobar je. Najbolji! - dodao je prasnuvši u smeh. - Znaš šta, garavušo? Javni pisari zarađuju za život od taksi koje naplaćuju za dokumente sa suđenja, ovoliko po strani, ovoliko po slovu. I prokleta slova izađu skupa! A pošto naplaćuju za to što žvrljaju po papirima, mnogi pisari pod- stiču parnice, zavade i tužbe među ljudima. Tako se građani sude a oni zarađuju zato što pišu dokumente. Uvek kad sam prolazio kroz njegov rejon, Eulohio je naručivao od mene neku čarku: da prijavim jednog; pokradem drugog i sakrijem plen u kući trećeg...

Jednom mi je kazao adresu nekog svodnika koji je iskorišćavao draži svoje žene. Kakva ženska! - uzviknuo je zaustavivši se, digao glavu i zamahnuo bradom. - Da je bila moja...

Prekinuo je govor i okrenuo se ka Karidadi, koja je i dalje zurila u svoje drhtave ruke. Svodnikova žena nikad nije bila njegova, ali Karidad... Kad ju je zatekao u krevetu s Hoseom, osetio se kao da je nekad zbilja bila njegova a Karmona mu je ukrao.

Karidad nije skidala pogled s ruku. Malo je ona marila za spletke Melčora i javnog pisara. Mogla je da misli jedino na strašni prizor koji je doživela. Sve se odvijalo tako brzo...! Melčorova pojava, njena vlastita sramota kad je osetila da je gola, svađa, ubod nožem i krv. Milagros je išla za njom do očeve kuće neprestano zapitkujući za razloge, dok je ona mucala izvinjenja a onda... Snažno je stegla ruke da ne drhte.

Melčor je opet špartao gore-dole po tremu, ovog puta ćutke.

Dobili su dokumente a uz njih i pismo preporuke koje je bivši pisar slao kolegi u Madridu.

Mislim da je još živ - napomenuo je. - I može mu se sasvim verovati - dodao je namigujući Ciganinu.

Dva kompanjona su se oprostila uz iskren zagrljaj.

Da ne bi morali da prođu kroz Trijanu, izašli su iz Sevilje na Makareninu kapiju i krenuli prema zapadu, ka Portugaliji, istim onim putem kojim su pre gotovo godinu dana išle Milagros, Karidad i baba Marija. „Šta li je bilo s njom?”, pomislila je bivša robinja čim je obuhvatila pogledom otvoreno polje. Da je baba Marija bila tu, možda se ne bi dogodilo to što jeste: da je Milagros, koju je

volela iz dubine duše, odbaci, otera od sebe uz viku, da je silovito udara. Karidad je pomilovala jednu dojku, ali koliko nju mogu da povrede pesnice njene drugarice?

Bolelo ju je iznutra, u najintimnijem i najskroviti- jem delu tela. Da je bar Marija bila tu... Ali starica je nestala.

Pevaj, garavušo!

Usamljena staza između povrtnjaka i njiva. Ciganin je koračao ispred Karidad u ogromnom izbledelom žutom mun- diru što mu je visio s ramena; nije se ni okrenuo prema njoj.

Da peva? Imala je razloga za to, da oplakuje svoju tugu i žali zbog svoje nesreće glasom, kao što rade crni robovi, ali...

Ne! - uzviknula je. Bilo je to prvi put da odbije da peva za njega.

Melčor je zastao na tren, pa napravio dva koraka.

Ubio si Milagrosinog oca! - eksplodirala je Karidad iza njega.

A ti si spavala s njim! - vrisnuo je Ciganin, iznenada se okrenuo i upro prstom u nju optužujući je.

Raširila je ruke pokazujući da ne shvata. Šta...? A šta sam mogla da uradim? Živela sam s njim.

Primoravao me je.

Da odbiješ! - odvratio je Melčor. - To je trebalo da učiniš.

Karidad je htela da odgovori da bi odbila da je znala nešto o njemu. Htela je da mu kaže da je previše godina

www.leo.rs | 45

bila robinja, poslušna crna robinja, ali umesto reči s usana joj se oteo jecaj.

Sad je Ciganin raširio ruke. Karidad je stajala ispred njega, svega dva-tri koraka dalje; prosenjena košulja od grube vunene tkanine gibala se u ritmu njenog plača.

Melčor je oklevao. Prišao je.

Garavušo - šapnuo je.

Pošao je da je zagrli, ali ona je ustuknula.

Ubio si ga! - optužila ga je opet.

Nije tako - odvratio je. - On je tražio smrt. - Pre nego što je Karidad još nešto dodala, nastavio je: - Za Ciganina postoji velika razlika. okrenuo se i nastavio dalje putem.

Gledala je kako se udaljava.

A Milagros? - uzviknula je.

Melčor je snažno stisnuo zube. Bio je siguran da će devoj- čica to preboleti. Čim oslobodi njenu majku... Šta je s Milagros? - ponovila je Karidad.

Ciganin je okrenuo glavu.

Garavušo, ideš li ili ne?

Pošla je za njim. Kad su ostavili za sobom Sevilju, vukla je bose noge prateći Ciganinove korake i prepuštajući se suvom i dubokom plaču, kao kad su je odvojili od majke ili od malog Marsela. Tada su beli gospodari silom odlučili o njenoj kukavnoj sudbini, ali sad... sad se sama Milagros odrekla njihovog prijateljstva. Ophrvale su je sumnje o sopstvenoj krivici: ona je samo poslušala i jedne i druge, kao i uvek. S bolom se podsetila aplauza kojima ju je Milagros dočekala prvi put kad je obukla crvenu odeću. Smeh, nežnost, prijateljstvo! Muke koje su ih snašle posle hapšenja Cigana. Mnogo zajedničkih trenutaka...

Dok je tako mozgala, došli su do jednog samostana i Melčor joj je rekao da sačeka kod kapije.

Izašao je iz njega s novcem i dobrom mulom opremljenom bisagama.

I ovi fratri, kao oni iz Santo Domingo de Portaselija izjavio je kad su opet izašli na put - neće više imati poverenja u mene kad vide da im ne donosim obećani duvan.

Karidad se setila te zgode i visokog priora prosede kose koji nije imao dovoljno smelosti da se suoči s Ciganima kad su mu doneli manje vreća duvana nego što je bilo dogovoreno. „I sve to mojom krivicom”, optužila je sebe.

Ali pre svega moja ćerka - nastavio je Ciganin - i potreban nam je taj novac da pomoću njega zaradimo još i potkupimo ljude u prestonici. Njihov Bog to sigurno shvata tako, a ako njihov Bog to shvata, moraće da shvate i oni, ili ne?

Melčor je govorio dok su hodali, ne očekujući odgovor. Međutim, kad su se zaustavljali, hvatala ga je seta,

46 |

Karidadi odlično poznata; tada je razgovarao sam sa sobom, premda se ponekad okretao tražeći odobravanje, što nije dobijao od nje.

Slažeš li se, garavušo? - upitao je po ko zna koji put.

Karidad nije odgovorila; Melčor nije hajao za to i produžio je: - Moram da postignem da mi oslobode ćerku.

Samo će Ana moći da dovede u red tu devojčicu. Da se uda za Garsiju! Grofovog unuka! Videćeš, garavušo, sve će biti kao pre čim se Ana pojavi...

Karidad ga više nije slušala. „Sve će biti kao pre.” Suze su zamutile pogled Ciganinu koji je išao ispred nje vodeći mulu.

A ako se fratri ne budu složili s tim - govorio je Melčor - neka me potraže. Mogli bi da se udruže s Garsijama, i oni će se baviti time. Sigurno, garavušo. U ovo vreme se već sastalo veće staraca i izreći će nam smrtnu presudu.

Možda se ti spaseš, mada sumnjam u to. Mogu da zamislim zadovoljan osmeh Rafaela i one drolje od njegove žene. Sakriće Karmonin leš da se kraljevi čuvari zakona ne bi umešali i pokrenuće cigansku pravdu. Za kratko vreme svi Cigani u Španiji će saznati za našu presudu i svako će moći da je izvrši. Mada, ne slušaju svi Cigani Garsije i starce iz Trijane - dodao je posle dužeg vremena.

Prolazili su kroz sela ne zaustavljajući se. Kupovali su duvan i hranu novcem fratara i spavali bez krova nad glavom, sve vreme se krećući prema severoistoku i granici s Portugalijom. Noću bi Melčor zapalio cigaru i pušio zajedno s Karidad. Oboje su snažno uvlačili dim dok ne ispune pluća; oboje su se prepuštali ugodnom osećaju obamrlosti koju je duvan izazivao kod njih. Melčor nije više tražio od nje da peva a ni ona se nije odlučivala da pusti glas.

Milagros će to preboleti - čula je kako tvrdi Melčor jedne od tih noći, iznebuha, prekidajući tišinu. - Otac joj nije bio dobar Ciganin.

Karidad je ćutala. Dan za danom, ćutke, duboko u sebi, ponovo je osećala Milagrosine udarce po grudima a u snu ju je uznemiravalo devojčino srdito lice dok ju je vređala i bljuvala joj u lice da ne želi više da je vidi.

Stigli su do planinskog lanca Arasena. Melčor nije hteo da prođe okolinom Habuga i zaobišao ga je da bi stigao u Ensinasolu a odatle u Barankos, na tu ničiju teritoriju između Španije i Portugalije o kojoj je govorio kovač na kog su naišle dok su bežale kroz Andevalo.

Vlasnik radnje koja je snabdevala duvanom španske krijumčare dočekao ga je prijateljski.

Mislili smo da si mrtav, Galijote - kazao je Mendes pozdravivši ga srdačno. - Ljudi Debelog su ispričali da tvoja rana...

Nije bio moj čas. Još sam imao posla ovde - prekinuo ga je Melčor.

Debeli mi se nikad nije dopadao.

Ukrao mi je dve vreće duvana na obali kod Manilve, onda je naručio ubistvo unuka mog brata od strica.

Mendes je zamišljeno klimnuo glavom.

Tako je Karidad saznala za smrt zapovednika družine krijumčara koji ju je prevario na obali i naneo im velike neprijatnosti i nevolje. Opazila je da Melčor viri u nju krajičkom oka kad ga je Mendes upitao za ženu naoružanu kremenja- čom koja se sama sukobila s celom družinom muškaraca i pucala na jednog krijumčara, za dva velika psa što su nasmrt izujedali Debelog, i kako je ta žena pobegla s onim za šta su svi već mislili da je Galijotov leš.

Spasla ti je život - izjavio je Mendes. - Sigurno si joj zahvalan.

Karidad je načuljila uši. Melčor je naslutio njeno zanimanje i ponovo je pogledao ispod oka pre nego što je odgovorio.

Vi paji, a s vama i vaše žene, imate pogrešnu predstavu zahvalnosti.

Smestili su se u konačištu prodavca duvana, i kao u svra- tištu kod Gausina, Melčor je veoma jasno stavio do znanja svim nosačima i krijumčarima koji su se pojavili tu da je Karidad njegova i prema tome da ne smeju da je taknu. Prva tri dana se neprestano sastajao s Mendesom.

Ne udaljavaj se mnogo, garavušo - opomenuo ju je ovuda se uvek vrzmaju loši ljudi.

Karidad ga je poslušala i šetkala kroz štale i po okolini konačišta, posmatrajući predeo što joj je pucao pred očima razmišljajući o Milagros; radoznalo je motrila ljude koji su odlazili i dolazili s džakovima i naprtnjačama, i opet se sećala Milagros; trudila se da utopi tugu u duvanu kog je tu bilo u izobilju i mislila na nju... i na Melčora.

Koja te je to žena spasla od Debelog? - upitala ga je jedne noći dok su ležali na susednim madracima u velikoj prostoriji, zajedno s drugim krijumčarima. Nije morala da utiša glas; na drugom kraju sobe, jedan nosač je obljubljivao jednu od mnogih prostitutki koje su dotrčale namirisavši novac. Nije bilo prvi put da se to dešava.

Nakratko se čulo samo kako to dvoje sopću.

Neko ko mi je pomogao - odgovorio je Melčor kad je Karidad već pomislila da je uzalud pitala. - Ne verujem da će to opet učiniti - dodao je uz prizvuk tuge koji nije promakao crnkinji.

Soptanje je prešlo u prigušene jauke pre nego što su dostigli vrhunac. Neke žene uživaju s muškarcima, pomislila je Karidad, nešto što njoj kao da je zabranjeno.

Pevaj, garavušo - prekinuo ju je Ciganin.

Da li on to njoj čita misli? Želela je da peva. Imala je potrebu da peva. Želela je da sve opet bude kao pre.

•••

Čekaju da dođe pošiljka francuskog burmuta, objasnio je Melčor kad ga je Karidad upitala koliko dugo će ostati tu i zašto ne kreću u Madrid da izdejstvuju Anino oslobađanje.

- Obično ulazi preko Katalonije - nastavio je Ciganin - ali duvanske patrole sve više nadziru puteve i komplikovano je. Veoma je teško i skupo nabaviti ga, ali lepo ćemo zaraditi.

Potrošnja burmuta, krupno mlevenog duvana proizvedenog u Francuskoj, bila je zabranjena u Španiji; bilo je dozvoljeno ušmrkivati jedino veoma sitan španski duvan, zlatne boje i naparfimisan vodicom od narandžinog cveta u fabrici duvana u Sevilji, po rečima mnogih bolji od svakog burmuta. Mada su postojale i druge vrste duvana u prahu, kao onaj od stabljika i žila, duvan pomešan s mirisnim blatom, s aromatičnim sirćetom, s crvenim okerom, duvan zlatne boje bio je najbolji. Međutim, sklonost prema svemu što je francusko, uključujući tu i burmut, nadjačavala je čak i naredbe Krune, a prvi su ih zaobilazili sami dvorani. Kralj je izrekao izuzetno stroge kazne za one koji ušmrkuju burmut: najviši i najniži plemići mogli su biti kažnjeni velikim globama i s četiri godine progonstva kad ih osude prvi put; dvostruko većom globom i s četiri godine zatvora u Africi drugi put, i na doživotno progonstvo i gubitak celokupne imovine treći put. Ostali, prost puk, kažnjavani su globama, bičevanjem, prinudnim veslanjem na galiji pa i smrću.

Ali otmenost ušmrkivanja burmuta umesto španskog duvana u prahu, uz rizik i privlačnost ka zabranjenom, pripomogla je da se u najvećem broju salona dvorana i plemića nastavi s njegovim korišćenjem. Kako jedan fićfirić da se ponizi i troši španski duvan koliko god da je njegov kvalitet priznat u celoj Evropi? A potrošnja burmuta je bila toliko rasprostranjena u samoj prestonici da su vlasti naivno dopustile podnošenje tajnih prijava: podnosilac je imao pravo da primi globu razrezanu optuženome a sudija je trebalo da mu je uruči u ruke i sačuva njegov identitet; no Španija nije bila država za čuvanje tajni, i burmut je i dalje bio predmet krijumčarenja i ušmrkivanja.

Mendes mu je bio obećao dobru vrstu: duvan u prahu tamne boje i krupan kao piljevina, izrađen u Francuskoj tehnikama koje je svaka fabrika držala u tajnosti. Najmesna- tiji i najdeblji listovi duvana mešani su s nekim hemijskim elementima (nitrati, potaše ili soli) i prirodnim sastojcima (vino, rakija, rum, limunov sok, melasa, suvo grožđe, bademi, smokve...). Duvan i smeše su u svakoj fabrici vlaženi, kuvani, ostavljani da previru šest meseci, presovani u rolne i ponovo ostavljani da odstoje još šest ili osam meseci. Francuske aristokrate su lično grebale rolne ili carottes malim strugačima, ali to u Španiji nije bilo u modi, i zato je burmut stizao već pripremljen i spreman da oboji u crno noseve, brade i brkove onih koji su ga trošili, do te mere da na dvoru više nisu korišćene

www.leo.rs | 47

bele nego sive maramice, da se sakrije sluz nastala zbog neprestanog kijanja.

Hoćemo li ga odneti u Madrid? - upitala je Karidad.

Da. Tamo ćemo ga prodati.

Melčor se kolebao, ali je najzad odlučio da joj ne otkrije kakve im kazne mogu biti izrečene ako ih uhvate u posedu burmuta. Sedeli su na suncu, na jednoj velikoj steni s koje se nazirala cela dolina reke Murtige, nehajno puštajući da sati protiču.

Koliko ćemo da čekamo?

Ne znam. Treba da stigne iz Francuske, najpre brodom a onda dovde.

Karidad je coknula jezikom u znak da je ta vest nervira: što pre stignu u Madrid, pre će osloboditi Anu a ona, Milagrosina majka, sve će srediti. Melčor je loše protumačio to coktanje.

Znaš šta, garavušo? - pitao je. - Mislim da bismo mogli da izvučemo neku korist dok čekamo.

Kad je sutradan svanulo, s prvim zracima svetla, prteći džakove na leđima kao obični nosači, Karidad i Melčor su prešli granicu i ušli na špansku teritoriju. Mendes je obavestio Ciganina da sveštenicima iz Galarose treba duvan.

Odsad, garavušo - upozorio ju je čim su počeli da se spuštaju iz Barankosa strmom i skrivenom kozjom stazom - ćuti, dobro pazi kuda gaziš i... da ti nije palo na pamet da pevaš.

Ona se nehotice nervozno zakikotala. Uzbuđivala ju je zamisao da krijumčari s Melčorom.

Bili su to možda najdivniji dani u Karidadinom životu. Čarobni i prisni dani: njih dvoje koračaju ćutke usamljenim puteljcima, između drveća i njiva, slušaju disanje onoga drugoga, dotiču se, kriju se kad čuju da se približava neka jahaća životinja. Zatim se smeškaju kad vide da to nije duvanska patrola. Melčor joj je govorio o putevima, o duvanu, o krijumčarenju i krijumčarima, objašnjavajući joj sve detaljnije nego što je ikome ikad pričao. Karidad je slušala zaneseno; s vremena na vreme je zastajala da uzbere neke trave s namerom da ih osuši po povratku: ruzmarin, metvicu... mnoge druge joj nisu bile poznate, ali su mirisale tako da je i njih trgala. Melčor ju je puštao da bere; spustio bi džak i seo da je posmatra, privučen njenim pokretima, telom, sladostra- snošću; polako je iza njega ostala podozrivost što ju je zatekao s Karmonom.

Nisu žurili. Vreme je bilo njihovo. Putevi su bili njihovi. Sunce je bilo njihovo, i mesec što ih je osvetljavao te prve noći pod vedrim nebom koju su proveli uz zavijanje vukova u daljini, dok su noćne životinje trčkarale okolo. obećani burmut je putovao gotovo mesec dana, a njima se to učinilo kao kratko vreme. Još nekoliko puta su išli da krijumčare u tom području.

Pevaj, garavušo - zatražio je Ciganin.

48 |

Zanoćili su na povratku u Barankos, oslobođeni tereta duvana i rizika da će ih patrola uhvatiti s njim na leđima.

Došlo je proleće i sve je ucvetalo, čulo se kako žubori voda rečice pored koje je Melčor odlučio da stanu. Pojeli su malo mariniranog mesa i hleba uz nekoliko gutljaja vina iz kožne mešine, i Ciganin je legao na zemlju, na stari pokrivač.

Karidad je pušila blizu obale rečice, nekoliko koraka dalje. okrenula se da ga pogleda. Pristala je da peva kad god to Melčor zatraži odonda kad je to učinila dva-tri dana pošto su stigli u Barankos. Međutim, čim bi začuo prve tonove tužbalice, Ciganin se gubio u sopstvenom svetu i nije više bio prisutan. Karidad je danima delila njegovu životnu snagu. Nije želela da opet potone u tu jamu što kao da ga je tako žudno pozivala; želela je da oseća da je živ.

Prišla mu je, sela pored njega i ponudila mu da povuče dim. Ciganin je to učinio i vratio joj cigaru. Žubor vode u rečici pomešao se s njegovim i njenim mislima.

Malo-pomalo, njihovo disanje je odalo želju.

A ako se posle sve promeni i više ne budeš pevala isto?

Karidad nije nalazila reči da mu odgovori. Promeniće se, dabome, ali želela je to celim svojim telom.

Misliš da moja pesma više ne bi bila tužna? - upitala je.

Da. Želela bih da budem srećna. Srećna... žena.

Melčor je iznenadio sebe kad joj je prišao nežno kao što nikad nije prišao ženi, obazrivo, kao da strahuje da će je slomiti. Karidad se predala njegovim poljupcima i milovanjima. Uživala je i otkrila u sebi hiljadu kutaka što kao da su grozničavo želeli da odgovore na najobičniji dodir jagodice prsta. Shvatila je da je voljena. Melčor je nežno vodio ljubav s njom. Melčor joj je govorio blago.

Zaplakala je, a Ciganin se skamenio dok nije shvatio da to nisu suze žalosnice, i šaputao joj je u uvo lepe reči kakve nikad ranije nije čula. Dahtala je i u jednom trenu je počela da zavija kao vukovi u srcu planine.

Zatim, po mesečini, naga, dok joj je voda iz rečice kvasila kolena, dozivala je Melčora dok joj nije prišao.

Poprskala ga je udarivši po vodi nogom, kao što je Marselo radio njoj na plantaži čim bi ugazili u običnu baru.

Ciganin se pobunio a Karidad je opet udarila nogom po vodi i poprskala ga. Melčor je napravio pokret kao da će da se vrati i opet legne, ali najednom se okrenuo i skočio na nju. Karidad je uzviknula i pobegla uzvodno.

Igrali su se goli u rečici, trčali i prskali se kao mala deca.

Iscrpljeni, pili su i pušili, gledajući se, upoznajući jedno drugo, i ponovo su vodili ljubav i ležali dok se sunce nije popelo visoko na nebu.

Više ne pevaš kao pre.

Prebacio joj je to u sobi u Mendesovom konačištu.

Bili su spojili madrace, ali kao da su se dogovorili i ne

porazgovaravši o tome, nisu vodili ljubav tu gde su krijumčari i nosači spavali s prostitutkama. Radije su izlazili da potraže okrilje neba.

Pu, pu! - opet ju je prekinuo Ciganin. - Ne prizivaj lošu sreću!

Da li bi radije da ne pevam? - upitala je, prekidajući pesmu.

Dovoljno će buljiti u nas zbog tebe da bismo još vukli ovu životinju - nežno ju je zadirkivao Melčor. - Osim toga, ne verujem da ćemo moći da pređemo most po noći s mulom.

Kad su stigli nadomak grada, sakrili su se između bašta na periferiji. Melčor je seo uz jedno drvo i zažmurio.

Melčor je razmislio o odgovoru; ona ga je nežno klepila pesnicom po ramenu zato što kasni s odgovorom.

Garavušo, nikad ne udaraj Ciganina.

Mi crne robinje možemo da udaramo naše Cigane izjavila je odrešito.

I nastavila da peva.

••• Postojao je kolski put što je povezivao Madrid s Lisabonom preko Badahosa. Iz Barankosa bi im bilo jednostavno da krenu do Meride preko Heres de los Kabaljerosa, da nastave do Truhilja, Talavera de la Reine, Mostolesa, Alkorkona i da uđu u prestonicu na Segovijsku kapiju; od Madrida ih je delilo malo više od sedamdeset milja, gotovo dve nedelje puta. Trebalo im je gotovo isto toliko vremena hitrog hoda usamljenim i Melčoru nepoznatim stazama. Spokoj u kome su uživali u Barankosu ostao je za njima; imali su burmut i trebalo je da oslobode Anu. Ipak, Ciganin u žutom, crnkinja i mula natovarena velikim zapečaćenim glinenim ćupom koji je mirisao na naparfimisani duvan, nisu smeli da se kreću glavnim putevima.

Ali ako je Ciganin morao da upotrebi sav svoj instinkt i da često ostavi Karidad i mulu na sigurnom i ode do svratišta ili poljskih kućica da se raspita za put, to nije bio slučaj i s Madridom: bio je tamo dva puta u životu. „Poznajem Madrid”, tvrdio je. Osim toga, glavni grad je često bio predmet priče krijumčara, koji su razmenjivali svakojaka iskustva, adrese i kontakte.

U Madridu se vrteo veliki novac: tamo je živeo kralj a okruživala ga je i služila brojna svita; gotovo celokupno špansko plemstvo; strani ambasadori i trgovci; hiljade sveštenika; prava vojska visokih činovnika s dovoljno novca i zdušnom željom da se lažno izdaju za nekoga ko je visokog roda, a pogotovo bezbroj pofrancuženih fićfirića čiji jedini cilj kao da je bio da uživaju u lepotama života.

Zaustavili su se na manje od pola milje od Madrida.

Melčor je uzeo poveći uzorak burmuta a ćup su zakopali u guštari.

- Hoćeš li se setiti gde...? - Karidad se zabrinula kad je shvatila da Ciganin namerava tu da ostavi sakriven ćup.

Garavušo - prekinuo ju je ozbiljno - budi sigurna da ću se setiti da se vratim ovamo kao što znam put natrag do Trijane.

Ali šta ako neko...? - nije odustajala Karidad.

Nešto dalje, u jednom svratištu, prodali su mulu.

Probudi me kad padne mrak - kazao je i zevnuo razjapivši usta.

S druge obale doline Mansanaresa, gde su se nalazili, Kari- dad je preletela pogledom preko Madrida, koji se uzdizao pred njima. Najviša tačka je bio dvorac u izgradnji ispod kog se nazirao veliki grad sa šarolikim skupinama kuća. Kakvu će im sudbinu doneti to mesto? Misli su joj se vratile ka Milagrosi... i Ani. Da li je Ciganin bio u pravu kad je tvrdio da će Ana sve srediti?

Proveli su tu dva sata dok sunce nije počelo da zalazi nad Madridom, bojeći zgrade i praveći crvenkaste odsjaje na zvonicima i vrhovima tornjeva koji su ih nadvisivali.

Po mesečini su se zaputili prema Toledskom mostu.

Iz Portugalije, kao što su oni dolazili, trebalo je da pređu preko Segovijskog mosta, ali Melčor je to odbio.

Vrlo je blizu nekadašnjeg kraljevskog dvorca i mnogih kuća dvorskih plemića i uglednika, a na takvim mestima uvek ima više straže.

Prešli su most tiho, pogureni, toliko se pribijajući uz kamenu ogradu da su, umesto da ih zaobiđu idući u pravoj liniji, prošli polukružnim balkončićima što su se prostirali iznad Mansanaresa. Ako je tu trebalo da stoji straža, nije je bilo, mada se između reke i Toledske kapije, na koju se ulazilo u grad, još prostirala veoma velika površina bašta i brežuljaka, pa i pravih jaruga iznad kojih su se uzdizale poslednje zgrade u Madridu.

Jer Madrid nije imao predgrađa i njegov obod je bio savršeno oivičen tim poslednjim zgradama: bilo je zabranjeno graditi dalje od ograde što je opasivala grad, i sve veći broj stanovnika se tiskao unutar nje. Melčor se dobro sećao te ograde. Nije to bio širok bedem kao oko Sevilje ili mnogih gradova pa i sela u kraljevstvu, ma kako skromna ona bila, nego običan zid sazidan od kamena.

A madridsku ogradu, isprekidanu i u mnogim delovima kombinovanu sa samim fasadama poslednjih gradskih kuća, građani su poštovali jedino kad je izbijala neka epidemija. U tom slučaju prilazi gradu jesu zatvarani, ali dok nije postojala takva opasnost, duž ograde su probijane bezbrojne breše, a čim bi bile popravljene, pojavljivale su se negde drugde. Bilo je lako napraviti otvor u zidu i imati za saučesnika nekog od vlasnika kuća čija su pročelja služila kao ograda.

www.leo.rs | 49

Duhovi naših dana Zar je tako teško dići osmeh na licu?

Pokreni se, neka se to desi što pre!

Sve se zaboravlja.

Da li ću znati?

Zar smo umorni od sna?

Ne znam gde si nestao, ni kako si izgledao.

Reci mi o čemu razmišljaš? Čujem glas, osluškujem, zazvonim ponekad,

gledam, crno-belu sliku. Šta još treba da ti ispričam?

Da li neko možda zna?

Prozori su mi zatvoreni, sve zaboravljaš, pokušaj da me pronađeš, znaš gde sam, kao nekad.

Početak putovanja, pokušavam da ne mislim previše.

Da li imaš nekog?

Nekog ko ti je drag?

Da. Ja treba da krenem, čekaju me.

50 |

Idem sve dalje i dalje, ne mislim previše. Šta će nam sećanje?

Više ništa nas ne vezuje, kao nekad.

Bilo je teško, blizina razdvaja.

Navratiću ponekad, pronaći ću ti ime u imeniku, vreme će sve izmeniti.

Da li je to kraj?

Vreme je za put, istrošila sam dan, film je pri kraju, sve postaje bledo, isčekujem kraj.

Da li je on tu?

Da li postoji, kao nekad ti i ja?

Nemaš ni ti nikog.

Ja odlazim ti ćeš biti taj koji će da ostane.

Možda ćeš me čekati.

Pred zalazak sunca, pogledaćeš u nebo, zapitati se gde sam, ugasićeš cigaretu, otićićeš u bioskop, pogledati dobar film, završiće ti se dan.

Isčekivaćeš drugi u nadi da će se nešto promeniti, da će ti nešto vratiti, nešto što ti nisi bio u stanju da vratiš.

Biljana Grbin

www.leo.rs | 51

Dobrilo Nenadić

Vreme kokoški U kakve dimenzije prerastaju brendiranje, održivi razvoj, fizibiliti studije ili evropski standardi u glavama jedne nepatvorene grupice srpskih seljaka, danas?

Okupljeni na svakodnevnom i mukotrpnom poslu preživljavanja, dovijanja i većanja, sumnjičenja, uveseljavanja i dokonanja, ovi žitelji jedne srpske varošice u Nenadićevom romanu gotovo da prerastaju u mitska bića iz predačkih hronika i predanja. S druge strane, priča o stvarnim i nama bliskim susedima, savremeni-cima i sapatnicima, pruža priliku piscu da se pods-mehne ovdašnjim naravima i mentalitetu i da verno opiše našu spremnost da se krene ukorak s vremenom, nekad naivno ali uvek uporno i domišljato.

1.

Jedini muškarac koga je Milkana zvana Mikača istinski volela bio je Jovo Maslar. To, međutim, niko nije znao, krila je Milkana svoju čežnju kô zmija nokte. Jovo je bio školac i domaćinski sin, ona sirota i jedva pismena.

Uz to su govorili za njom da je davalica.

Jebavo je, vele, Dmitar. Jebucko Risto, jepkario Tiosav, tuco Mlađo, kreso Sredoje, karo Radojko, kitario Milivoje, guzio Radoman, čuko Vojo, prco Jovaš, kundačio Radoje, mrko Misula, peperušo Vujica.

Mikača za sve to nije davala pet prebijenih ciganskih para. Olajavanja seljačkih alapača i abronoša tumačila je ovako: njima je krivo što ih niko neće pa češu jezik.

Neki ljudi su joj valjali u životu.

Valjao joj je, recimo, Dmitar travar. Od njega je naučila kako da raspoznaje i kada i kako da bere lekovite trave i koja trava ide zajedno i u koji čaj i čemu taj čaj koristi. Od toga je bogme i lepu vajdu videla i lepu paru uzela. Prodavala je na pijaci kesice sa mešavinom trava a naročito su joj iskali čaj protiv zaptiva u prsima, protiv kašlja, protiv trbobolje i bolova u krstima. Pa joj je valjao i Risto jer joj je pokazao kako se reže i suši vrganj i kako se prigotovljava pečurka prodavnjača lisičarka u presolcu te je i tu poneku paru na kišovitim godinama izuzela. Od Tiosava je opet prepočela izradu brezovih metli. Slatka para. Od Mlađa je pak videla kako se pletu

52 |

korpe od pruća. Lepa vajdica. Od Sredoja je učila kako se prave glinene crepulje i testije. Radojko joj je skrojio mnogo lep krov na kući. Milivoje joj je napravio tišleraj od divlje trešnje. Radoman joj je kuću majstorski omalterisao a Vojo okrečio. Od Jovaša je svikla da gaji celer, od Radoja papriku. Misula joj je pak odao tajnu kako da sačuva kiseo kupus sve do juna a da ne omekša i da se ne ubazdi već da se rska među zubima i mirom miriše. Vujica je uputio kako da sačuva suve šljive da se ne skore i ne sprče nego da čitavo proleće ostanu mekane i sočne.

I tako, od ovog jedno, od onog drugo, nakupi se, pa ko je štedljiv i ume sa parama može da zaima, a rasipnicima, raspikućama i propasnicima ne vredi ni kad bi im u džakovima pare donosio.

Valjala je i Mikača njima. Jebozovna ženska, stasita i visoka, tanka u struku a sisata i guzata, crnka plavih očiju, Mikača je bila ponajlepša u selu Višnjevu, pa bogme se ni na čitavoj opštini Mokri Do više od tri takve nisu mogle naći. Tačno je to da je imala samo dva i po razreda osnovne, ali je znala i da čita i da piše i još mnogo više od toga, imala je spretne ruke, brzo je učila sve što bi joj neko pokazao, i svi su govorili da je velika šteta što nije školovana, ko zna šta bi ta sve u životu postigla.

A tako se sa njom zbilo da kada je bila u trećem osnovne, majka joj odbegla sa nekim zalizanim harmo-

nikašem a otac propalica i bekrija ubrzo zatim nađen smrznut u jarku pored puta.

Nju je prihvatila Jegda, Jegdolija, rođaka njene babe po ocu. Sakata u levu nogu, Jegda se nikada nije udavala. Živela je sama u kućerku od popleta i blata. Imala malo zemlje kraj potoka i tu je držala kravu i dve-tri ovce, nekoliko kokoški i krme.

Mikača je napustila školu i tako se desilo da ni taj treći razred nije završila pa zato niko nije hteo da je primi na posao, jer se i za najprostiji rad tražila škola, najmanje osam razreda.

Nikada njoj niko u lice nije rekao ono što je iza njenih leđa žvatao, jer bi ona njima izvadila trun iz očiju i mirno bi, bez živciranja, odvratila da se svaka škola plaća, pa je i ona svoju školarinu platila kako je znala i umela. A to što nije mogla da se zaposli u kakvoj državnoj službi i preduzeću, ima to, kao i sve, i dobru i lošu stranu. Dobro bi bilo, ne može da se kaže da ne bi, ako bi imala osiguranje, socijalno i zdravstveno, da joj teče radni staž pa kad ostari da dobije penziju, a loše je, brate, što mora nekoga da služi i svakome da bude pokorna. E to ona nikako ne podnosi.

Ne voli samar, i to ti je. Jer i te koje su se zaposlile morale su da pripuštaju na sebe svaku rđu i lotinju, sipljiva matora stenjala jer koja je god žena bila zgodna uvek je nekome morala da daje, s tim što se to krilo a svi su znali da se tako nešto dešava ali su ćutali i pekli u sebi svoju muku.

Svoje ljude je dakle dragovoljno čašćavala kao da im se odužuje za dobrotu. Dobri su bili oni prema njoj, dobra će i ona prema njima biti. Pomogli su joj da preživi jer su je naučili nekim važnim veštinama pa nije morala da puzi i da moljaka, da prosi, nego je živela pošteno od svoga rada. Kurvanja, kurvarluka i pokvarenosti svake vrste ima mnogo više tamo gde su oni drugi sa školom. *** Đorđe, Đoko, Džordž Matijašević, dobrodržeći Amerikanac od nekih pedesetak godina, navratio je na svom krstarenju Evropom toga leta i u rodni kraj Višnjevo, odakle se pre dvadeset pet godina otisnuo u beli svet u potrazi za srećom. Došô da se kurči, rekoše. Njegov otac Đurica je bio nadničar. Imao je pedesetak ari nekakve bujadnjače, prljuše. Ni ovca da se napase. Imao je i kljetaru pokrivenu ražanom slamom. Kažu da se Džordž skućio u Americi. Niko nije znao kako i šta je veselnik sve preko glave preturio i kuda se sve potucao. Ni on sam nije bio rad da o tome priča. Samo bi mu se podsmevali.

Džordž je birao one poslove za koje se niko nije otimao jer je video da se takvi dobro plaćaju. Štedeo je, šparao, škomračio. Bio je škrtac i tvrdica, bobija koji je otkidao od usta da bi koju crkavicu na stranu turio. Svaki cent je po tri puta među prstima okretao pre nego što reši da

www.leo.rs | 53

ga potroši. Od svega je najviše strepeo da mu se teškom mukom i lišavanjem skupljena ušteđevina ne razveje kao suvo lišće na vetru. Ulagao je pare na štednju u banku.

To mu je od svega izgledalo nekako najsigurnije. A i tu je gledao da se obezbedi, pa je štedeo u različitim bankama diljem Amerike. Imao je tako hrpu štednih knjižica.

Ako se jednoj banci, ne daj bože, dogodi kakva nesreća, da recimo izgori u požaru, da je sruši zemljotres ili hariken, da je opljačkaju razbojnici ili da bankrotira, druga valjda neće. Mada se nikada ne zna.

Idući za unosnim poslovima, prokrstario je Ameriku uzduž i popreko, od ledene Aljaske do žarke Nevade, od Atlantika do Pacifika. Nema države u koju nos nije pomolio ni mesta u koje nije bar za trenutak provirio. Duže se zadržao u Arkanzasu, Vajomingu, Ajovi, Viskonsinu, Nebraski, Montani, Tenesiju, Kaliforniji, Floridi…

Nikakvog posla se nije libio. Masirao je šlogirane babe, prao ulice, skupljao smeće, kosio travu, prao sudove po restoranima, izbacivao pijane goste iz noćnih barova, prodavao krv, brao pamuk i kikiriki, lovio račiće i jastoge, čistio palube na brodovima za preradu tuna i kitova, peskario i farbao tankove, prao prozore na neboderima, negovao džukce u azilu za pse lutalice.

Jednom se čak bio i oženio. Uzeo je na probu Končitu Kubanku, zgodnu ali proždrljivu crnku. Kada je video da je ona troškali, da više troši nego što u kuću donosi, rekao joj je adio mi amor, gud baj maj bejbi. Nisi ti za mene, kupi prnje i čistac, da te moje oči više ne vide. Ej, pa ta je po tri kafe dnevno pila, svaki dan bi jela po svinjsku šniclu, a što je volela čokoladu i sladoled, ne pitaj. *** E pa sad, da u Dmitrovom poslovnom centru u Višnjevu nije video Mikaču, Džordž Matijašević bi toga istoga dana zanavek napustio svoje rodno selo. Video je ono zbog čega je potegao čak iz Amerike i uverio se da je baš sve onako kako je i zamišljao: to jeste da od Matijaševića krovinjare i imanja nije ostalo ništa. Tupo i gotovo ravnodušno je zurio u kuću oburvanih zidova i urušenog krova, u trulu tarabu i nekadašnju njivu koju je prožderala šikara i koju su poseli izdanci bagrema i jasike, zurio je tupo u izvaljene, krdisane šljive, osušenu krušku bjelijanku i jabuku senabiju uz čije se stablo uzverala vreža kupine. Odmahnuo je rukom, pljunuo, okrenuo se i rešio da smesta ode.

Ipak se predomislio.

Ipak će on pre odlaska potrošiti koji dolar, oproštaja i sevapa radi. Neka to bude za pokoj duše mrtvima u višnjevačkom groblju. Od tri višnjevačke kafane izabrao je Dmitrov centar za okrepu.

Dmitar je inače bio njegov školski drug. Bistar i okretan ali prznica i ukoljica, uvek spreman za tuču, Dmitar mu je

54 |

ostavio vidljive belege, nekoliko ožiljaka po licu i rukama kao uspomenu na dečačke okršaje.

Vešt je Dmitar, lukav i domišljat. Ume i zna taj svašta.

Svuda i na svakome mestu taj bi uspeo. Takav bi, da ga ostaviš na santi leda ili sred pustinje, okrenuo paru.

Uradio je i ovde ono što niko drugi ni u snu ne bi pomislio da uradi: kupio je na licitaciji oronulu zgradu zemzadruge koja je bankrotirala za vreme one stravične hiperinflacije. Svi su govorili da je pomerio pameću kad je u tu ružnu zgradurinu uložio svu svoju ušteđevinu. A kada se još i zadužio, pošto mu je ponestalo para, onda su svi digli ruke od njega govoreći da je budaletina kome spasa nema.

Zbilo se pak ono što se često događa, da svi gledaju a samo jedan vidi i da svi slušaju a samo jedan čuje.

Dmitar je osluškivao huj vremena, posmatrao svojim bistrim okom ono što se dešava u velikom svetu.

I video je da svet polako ali sigurno zahvata masovno ludilo i da ono što je do juče važilo kao pravilo sada više ne važi, a da pak nešto što su svi s prezirom i sa gađenjem odbacivali ulazi u modu. Treba dakle ići u susret modernim trendovima. Seljačija i prostaštvo hvataju zamah. Aha, to je dakle ono što je in i fensi. Lepo. Tražili ste, dobićete. Uradio je biznis plan sve po propisanom šablonu. Smuvao je tako kredit od neke agencije. Smućkao je i ubućkao nekakve fondove i donacije za pranje para. Bila je to jednom rečju muža nevladinog sektora.

Mufljuz je otkinuo žvaku, kao, znaš ono, povratak prirodi, i takve stvari. U svome pismu o namerama, fizibiliti studiji o izvodljivosti i o održivom razvoju, Dmitar se držao svih ključnih reči ovog otmenog jezika pazeći da ne doda neku reč kojoj ovde nema mesta i izbegavajući na svaki način da ne dodaje suviše originalnih ideja. Oni to ne vole. Oni vole samo ono što su sami smislili. Dakle ovako: zdrava hrana i tako to. Čist vazduh i, naravno, ozon. Kao svoju malu inovaciju uveo je priču o mesečini i svicima, o nokturnu, maloj noćnoj muzici, kreketu žaba i cvrčanju cvrčaka, zrikavaca i popaca. Umontirao je tu muve i buve da pecaju rekreativce i turoperatere. Krkadžijama je stavio u izgled vruće lepinje sa pretopom i kajmakom, kuvane praseće nogice, jagnjeće zaponce, slaninu sa ovčijim sirom, mladim belim lukom, a što se tiče duvan čvaraka, o jea. To obavezno, to pod jedan. Tako je nastao Dmitrov poslovni centar. Bila je to vešto postavljena zamka za lov na snobove i fanove bistrih potoka, na begunce od buke, smoga i stresa, od dvostrukih podvoljaka, otromboljenih trbušina, holesterola i triglicerida. Za njih je imao poseban režim, spavanje u vajatima bez prozora, na slamnjači i jastucima punjenim kukuruznom kominom. U ponudu su uključeni i oni ne baš prijatni fenomeni boravka u nepatvorenoj devičanskoj prirodi: ujedi obada, zolja, osica, komaraca i pčela, no to je začin i ukras jedne pustolovine bez koje bi priča bila dosadna, jer kakav je to boravak u divljini ako toga nema. I tako, dok mu je Dmitar, otpija-

jući kratke gutljaje klekovače iz polića potanko o svemu tome pripovedao, Džordž je učtivo i mirno slušao. Na njegovom licu Dmitar nije mogao da otkrije ništa. Hladan i zakopčan, Džordž, svetski putnik, nije imao nameru da se upušta u lokalne prilike ove selendre bogu iza nogu.

Ej, pa on je došao iz velikog sveta, iz najmoćnije zemlje koja je ikad postojala, i sad će da sluša mudroserine kojekakvog zvokonje koji nikuda nije mrdnuo. Zato će malo da se uzdrži, no koment dok ne pojede porciju čorbastog pasulja sa suvim svinjskim rebrima, kupus salatu i vruću lepinju, platiće svima po pivo a onda će otići, o gud baj, forever, gud baj, maj lavli vilidž, maj kantri. Sve to lepo, dragi Džordži, i sve bi to bilo moguće u svetu iz koga si ti došao jer tamo ljudi znaju da rade svoj posao, a oni koji ne znaju smesta se sklanjaju u stranu da ne smetaju. Ovde gde se kapitalističkim načelima tek uče i gde se pola veka galamilo protiv tih istih krepkih načela, ništa nije glatko već hrapavo i čapornovito, čvorugavo i džombasto. Umesto brzine i efikasnosti, ovde je na snazi ošljarenje i u ladu pa kol’ko dadu. Uprkos tome što njegov drug ima zdrave rezone i što se njegovom originalnom planu ne mogu naći zamerke i što je sva ta zamisao sasvim OK, on ovde, na ovom mestu i u ovom vremenu, ne može uspeti jer je usamljen, okružen svim tim kilavcima i lenštinama. *** E, pa sad, ni to nije sasvim tačno. Primera radi, Radoje, Dmitrov kelner, uopšte nije bio lenj čovek, naprotiv, niko ga nikada nije video da hvata zjale i da besposliči, stalno je oko nečega šurkao, onako serbez, polako, natenane.

Izgledalo je da u svakom poslu uživa i da mu ništa nije teško, pa ni najteži rad. Doduše, bio je prilično spor i trapav pa su ga valjda zbog toga prozvali Rašo Trapo. Nije bio dakle okretan, teško se snalazio u crnom sakou, beloj košulji i plavoj kravati, uhvaćen kao ptica u krletku, teško je pamtio šta mu je ko naručio, sporo je sračunavao ceh, ali je zato bio uporan i strpljiv sa mušterijama, ni s kim se nije kačio i prepirao, nije uzvraćao na pošalice i zajebancije na svoj račun. Kratkovrat, zdepast, krivih stupastih nogu kriveljao je između stolova dok su mu u golemim šakama nalik na lopate igrale i zvečale na limenoj tacni rakijske čaše, pivske flaše, šoljice, tanjiri i činije. Bavio se Radoje svim i svačim, tek, nikada nije bio dokon. Kad je tome vreme gajio je začinsku crvenu ljutu papriku, koju je posle berbe nizao na konac i sušio pod strehom. Svoju papriku je zatim krčmio po pijacama, onu mlevenu za zapršku i onu tucanu za roštilj. Inače je radio i sve druge teške poslove, cepao je drva, pekao rakiju, kopao rake i kanale, popravljao ograde. Među abronošama se pročulo da Dmitar drži Radoja kao masera sa bioenergijom. Šta je od toga bilo tačno ne zna se, a neće se nikada ni saznati.

Radoje je ćutljiv i nema načina da se iz njega iscedi jedna

jedina reč. To žene, dabome, posebno cene, jer među muškarcima takvih je od hiljade jedan; svi odreda su hvalisavci i razmetljivci, a ponajviše oni koji za to nemaju ama baš nikakvih aduta. Rašo Maška, kako mu jedan od nadimaka sam za sebe zbori, bio je naročito obdaren a uz to i pouzdan. Uvek i u svako doba spreman za dejstvo.

Nije bio ni probirač. Valjala mu je svaka. I mršava i debela, i stara i mlada, i otmena i prosta. On tu nije pravio nikakve razlike: sve ih je odreda obdelavao sa podjednakim uživanjem i radošću. Nije tu bilo nikakve glume, sve je bilo tako prirodno i iskreno da je kravilo i najledenija srca. I tela. Napaćene žene, mučenice, koje su same sebe poništavale da bi kaznile svojim prezirom čitav pogani i bedni svet, uz Raša su se odmrzavale. Nema, dakle, tog gabora koga bi Rašo oturio i nema te trapađoze koju ne bi uzdigao u sedmo nebo. Doduše, nije on bio naročito maštovit, to svakako ne, nije poznavao ljubavne trikove i finese, nije se služio raznim švalerskim veštinama, ali je zato te nedostatke obilato nadoknađivao svojom divljom energijom i moćnim priborom. I zaista se svojski trudio tako da svaka mušterija dobije ono što joj je šapatom obećavano a što nije moglo da stoji u zvaničnom protokolu Dmitrovog zavoda za remont i okrepu precvetalog ženskinja. Baba-devojke, ogorčene raspuštenice, ucveljene udovice i žene nekadašnjih čuvenih zavodnika koji su se istrošili u mladosti šenlučeći i rasipajući neštedimice svuda unaokolo bojeve metke, darivale su Radoju oproštajne milošte a Radoje njima poseban lekoviti tretman koji je zamenjivao tople kupke, kutije pilula i praškova, vrelo blato, i čitav niz svih tih skalamerija na struju. Bio je Radoje poput beloga maga lekovit, pomagao je više od svih profesora, doktora, primarijusa i specijalista.

2.

Nisu Višnjevci voleli školarce, pa ni Jova Maslara. Njega pogotovo jer je bio izdanak čuvene porodice Maslara kod koje je celo Višnjevo nadničilo.

Bilo nekad.

Nevolje su ih razvejale po svetu, osušilo se njihovo moćno i granato stablo. Neki su stradali u ratovima, neke su pokosile bolesti, neki su se prosto pogubili po svetskim nedođijama.

Ostao je samo Jovo i on sam kao pustinjak živi. Ni škole nije završio.

Bio je jedan od najboljih studenata na katedri istorije Filozofskog fakulteta. Niko nije imao bolje preduslove za jednu uzoritu akademsku karijeru. Bio je bistar, rečit, dobro je pamtio i lako odvajao važno od nevažnog. A polomio se, onako, sasvim bez veze. Ili je to, ipak, imalo neki dublji smisao. Teško je reći. I oni koji su ga dobro poznavali nisu bili načisto šta da misle. On sam pak o tome nije hteo da priča. Ako bi ga neko pitao zašto je

www.leo.rs | 55

odustao na samom kraju kada mu je do diplome ostao samo taj diplomski rad, slegao bi ravnodušno ramenima i uvukao vazduh kroz nozdrve.

Diplomski rad! Od profesora Besima Pecote dobio je samo okvirnu temu. Veliki šmeker, francuski đak, doktor sa Sorbone, šansonjer sa apsolutnim sluhom i hrapavim glasom od koga je ženskinje piškilo firnajz, doktor Pecota je bio omiljen na grupi. Fini jedan kulturan i drag čovek.

Slučaj je hteo da je baš tada, kada ga je Jovo pitao šta da izabere kao temu diplomskog, Besim žurio na avion. Putovao je na nekakav kongres, negde u svetu, da li u Andaluziju ili u Luizijanu, u Sorento ili Poatje, Lijež ili Lids, sad sasvim svejedno gde, negde. Imao je samo toliko vremena da mu u žurbi, preko ramena, dobaci dve reči: Nemanjića dvorci.

Mogao mu je zadati temu o kukavičijem gnezdu, ili o ptičijem mleku, ili o zmajevim zubima i o bilo čemu drugom što ne postoji niti je ikada postojalo.

Bio je profesor Pecota očigledno besan na nekoga, pa je svoj bes na njemu iskalio.

Jovo Maslar je stisnuo zube progutao čemeriku i rešio da se ne nervira. Njega se profesorske, tamo njihove svađe nisu ticale niti su ga doticale: on je imao svoj cilj pred sobom pa će svu svoju pažnju na to da usredsredi a oni neka vode svoje srpsko-turske, katoličke, pravoslavne i islamske vojne, kako su nekada potajno, a u poslednje vreme sve otvorenije činili, on se u to ni na koji način neće mešati. Kako kažu njegovi seljaci iz Višnjeva, tuđe se koze prcale, a moga jarca bole jajca.

Kada je već video da nema šanse da diplomira u junu kako je pre toga događaja sa profesorom Besimom Pecotom nameravao, Jovo je rešio da ne žuri nego da temeljito uradi zadatu temu. Počeo je po antikvarnicama da skuplja literaturu. Gde god je kakav spis imao bilo kakav doticaj sa njegovom temom, Jovo bi ga kupio. Tako je nabasao na roman Car Dušan doktora Vladana Đorđevića. Bilo je to izdanje Hrvatskog štamparskog zavoda iz Zagreba koje je izašlo daleke 1918. Retka zaboravljena knjiga zaboravljenog pisca. Jovo se obradovao. Aha. Ovo mu je palo kao kec na deset. Roman kao istorijski izvor! Hm. Čista pakost.

Istoričari i pisci nikada i ni oko čega nisu mogli da se slože. Ta tiha, više ili manje prikrivena netrpeljivost proisticala je iz same prirode te dve pretenciozne delatnosti koje su se upinjale u istom nemogućem smeru, da otkriju tajne zatrpane pod debelom prašinom vremena. Istoričari su kivni na pisce zato što ovi nebrojene praznine u proteklim vremenima popunjavaju drskim tumačenjima i beskrupuloznim izmišljotinama, a pisci se izruguju istoričarima zato što po tim svojim debelim i haotičnim knjižurinama trpaju na kamaru hrpe nekakvih činjenica koje su pokupili unaokolo po buđavim hartijama ne razdvajajući i ne razlikujući bitne od nebitnih.

I tako je gotovo ni iz čega počeo polemos, ako ne i otvoreni rat između dvojice vraški tvrdoglavih ljudi, profesora doktora Besima Pecote i njegovog studenta Jova Maslara.

56 |

Da se znalo na šta će taj spor izaći, do svega toga ne bi ni došlo. Nije to bilo potrebno članovima ispitne komisije, profesoru doktoru Besimu Pecoti, a još manje mladom docentu Vitomiru Karakušu, ali oni nisu mogli da izbegnu lukavo nameštenu zamku koju im je postavio Jovo Maslar.

On je na kraju svog diplomskog rada, kao što je to uobičajeno, naveo spisak korišćene literature. Bilo bi dabome sve u redu da u taj spisak nije uvrstio i jedan roman! E, to već nijedan istoričar nije mogao da otrpi.

To je bila drskost i bezobrazluk, crvena marama pred očima. I profesor i docent su znali da taj Jovo uopšte nije glup i da to nije slučajna, nehotična omaška, nego da je namerna provokacija. Uzdržali su se ipak od oštre kvalifikacije. Zadovoljili su se time da mu skrenu pažnju da je pogrešio u izboru literature na kojoj temelji svoj rad jer knjiga Vladana Đorđevića pripada umetničkoj prozi, te kao takva nikako ne može predstavljati ozbiljan izvor.

Istorija je nauka a roman je umetnost, pa su to stvari koje nemaju nikakve veze jedna s drugom.

Jovo je mirno odvratio da je Đorđevićev roman Car Dušan pisan na osnovu pouzdane građe i da je to retko bogata i inspirativna knjiga koja, podrobnije nego mnoge druge, prikazuje sve strane života u Vizantiji i Srbiji onoga vremena. Zatim je kao dokaz počeo da nabraja titule i zvanja činovnika i dvorjana koje je pisac naveo opisujući jednu paradu u 1331, za vreme vlade Andronika Drugog u Konstantinopolju.

Bili su strpljivi dok je Jovo lomio jezik nabrajajući komplikovane grčke reči. Kubikularije. Referendarije. Vestijar. Stratopedarh. Konostavl. Silentijarije. Protospatar.

Hartularije. Parakimomen. Protostator. Kuropalat.

Na kraju se nije znalo ko tu koga propituje, da li student profesora i docenta ili profesor i docent studenta.

To se odužilo.

Jovo je uživao posmatrajući ispod oka kako se njih dvojica vrpolje i kako su na ivici nerava, samo što nisu pukli. Bilo je jasno da ni Besim ni Vitomir nisu čitali roman Vladana Đorđevića, a možda nisu ni znali da tako nešto uopšte i postoji.

Jovo je rešio da svoju dugu i učenu besedu do kraja izloži i nije dozvoljavao da bude prekinut. Sav trud bi mu se rasuo a na to već ni po koju cenu nije hteo da pristane, pa čak i da su mu ponudili čistu desetku ako odustane od svega ovoga.

Ovde je ulog bio mnogo veći od njegove diplome koju će steći kad-tad, pre ili kasnije, sa ovom ili nekom drugom temom.

Ovo je pitanje mnogo važnije nego što je njegova karijera srednjoškolskog profesora istorije.

On je nešto otkrio sam bez ičije pomoći, a to je neuporedivo važnije od tamo nekog preglednog i štreberski pedantno izloženog inventara opštih mesta i otrcanih stereotipa, na šta se svode svi ti diplomski radovi.

Potra탑ite na www.leo.rs

www.leo.rs | 57

Harold Robins i Džunijus Podrug

Prokletstvo Istoričarka umetnosti Medison Dupre ume da prepozna falsifikat čim ga vidi. Kada joj tajanstveni doktor Kasim ponudi primamljivu zaradu ako „otkupi“ figuricu skarabeja ukradenu iz Tutankamonove grobnice, ona zna da bi trebalo da odbije i produži dalje. Ipak, Medison odbacuje oprez i priprema se za potragu za Srcem Egipta.

I pre nego što je stigla da spakuje kofere, mora da beži jer je optužena za ubistvo. Tragovi je odvode u Englesku, u Stounhendž, gde se druidski seks kult klanja „boginji ljubavi“, ženi sa dovoljno ličnog bogatstva da sebi kupi vojsku obožavalaca. Medison pronalazi sopstvenog obožavaoca u liku egipatskog stručnjaka za starine kome zna da može da veruje, i koji podstiče njenu strast.

Došavši u Egipat u potrazi za skarabejem, Medison će biti zarobljena u zemlji faraona kada joj na aerodromu oduzmu pasoš. Ona zna da ju je izigrao Kasim, koji veruje da Srce Egipta ima moć da opčini mase da podrže njegov tajni cilj.

Od slavne pijace Kan el Kalili do Doline kraljeva, i neverovatnih divova iz Abu Simbela, Medison pažljivo pronalazi svoj put između pljačkaša grobova, ubica i političkih fanatika, vešto izbegavajući i drevna i savremena prokletstva kako bi ostala u životu.

GROBNICA TUTANKAMONA

Ponovo sam čula iritantan, promukao glas.

Dolina kraljeva

„Medison Dupre!“

26. novembar 1922.

Hauard Karter napravio je „sićušni proboj u gornjem levom uglu“ vratnica grobnice.

Dok je virio kroz otvor pri svetlosti sveće, lord Karnarvon, koji je stajao iza njega, upitao ga je: „Vidiš li išta?“ „Da“, odgovori Karter, „vidim čudesne stvari.“ 1 Njujork Dok sam ležala naga na toploj peščanoj plaži i blagi karipski talasi golicali mi tabane, a zgodni dasa zlatasto preplanule kože i izvajanih grudnih mišića šaputao mi na uho, čineći svojim veštim prstima da moja ružičasta koža postane usijano crvena, grubi glas, koji me dozvao po imenu, naterao me je da padnem s kreveta.

Osetila sam kako padam i žestoko lupila o pod. Šta, kog đavola?

58 |

Tako se zovem, to je tačno. Ali nije me zvao neko od prijatelja, pošto me oni zovu Medi. A sigurna sam da me nije ni Bog prizivao iz vlažnog sna – s obzirom na to kakva je situacija u mom životu, verovatnije je da je to bio Đavo, a on je dobrodošao da siđe, ili bolje reći da se popne, i sklopi ugovor sa mnom.

Ja sam istoričarka umetnosti specijalizovana za starine, ali posao je išao užasno otkako se ekonomska situacija pogoršala.

Ugovor s Đavolom nije mogao biti ništa gori od toga što sam omogućila svom stanodavcu da ponudi stan na tržištu, jer sam kasnila s kirijom.

Toliko sam osiromašila da sam razmišljala i o sklapanju usmenog sporazuma sa stanodavcem, kakav se u pravnim knjigama može pronaći u odeljku o protivprirodnom bludu.

Svaki intimni kontakt s njim mogao se smatrati sodomijom. Čovek je davao novo značenje izrazu „dlakavi majmun“.

Morti, moj mačak, spavao mi je pored nogu u dnu kreveta. Podigao je glavu i zagledao se u mene napola sklopljenih očiju, kao da sam ja kriva što sam ga prenula iz sna.

Ustala sam da odem do ulaznih vrata, misleći da me neko doziva s druge strane, kada se poziv ponovo začuo... sa ulice. „Znam da si gore!“, vikao je grubi glas spolja.

Ko me to, dođavola, zove ovako rano ujutru?

Krenula sam u suprotnom pravcu i zateturala se prema prozoru, usput pogledavši na sat pored kreveta.

Osam sati. Za mene cik zore, pošto sam stekla naviku da se budim usred noći zbog novčanih briga koje su mi se vrtele po glavi kao loš film, koji se stalno iznova ponavlja, ali nijedno vreme nije zgodno da me neko doziva s ulice, jer moj stan je garsonjera na trećem spratu.

Otvorila sam prozor nekoliko centimetara da udahnem vazduh. Podigla sam ga malo više i isturila glavu kada se glas ponovo prolomio: „Medison Dupre!“ Dole je stajao čovek s megafonom, malo odmaknut od trotoara, neki mršavi kepec s velikim naočarima crnog okvira i bubuljicama po licu. Megafon se nije uklapao u taj prizor. Momci s megafonima bili su pregovarači u kriznim situacijama, koji su pokušavali da ubede naoružane

ludake s taocima da izađu iz zgrade. Ovaj je više delovao kao kompjuterski fah-idiot. „Gotova si, Dupre!“, rekao je kad me je video.

Prepoznala sam ga i ustuknula, skupivši ramena od čistog užasa i stida.

O, sranje!

To je bio štreber iz radnje s kompjuterima, gde sam kupila noutbuk. Videla sam u novinama oglas te firme, u kojem su se reklamirali polovni i popravljeni kompjuteri po vrlo niskim cenama. Tad mi je to zvučalo dobro, pošto nisam imala novca da kupim nov.

Kompjuter koji sam kupila bio je popravljen i trebalo je da radi kao sat, ali ispostavilo se da je obična kanta.

Pola vremena se kočio, a drugu polovinu nije hteo ni da se uključi.

Ja sam nesumnjivo bila prepotopskih shvatanja kad je reč o kompjuterima, pametnim telefonima i svemu ostalom što se pojavilo otkad sam završila srednju školu.

Za mene je bio uspeh i ako pronađem dugme za uključivanje na stvarčicama koje su klinci koristili žmureći. Još gore, nisam imala strpljenja za te prokletinje.

Bilo da sam trapavo rukovala tastaturom, pritiskajući previše tipki ili pogrešne tipke ili šta već, ja se jednostavno nisam dobro slagala s kompjuterima. Sigurna sam da

www.leo.rs | 59

je štrebersko malo kopile, koje me proziva s ulice, najverovatnije milovalo svoj kompjuter više nego ženu.

U svakom slučaju, moj stari kompjuter je pukao i sagoreo, a kada sam videla oglas za popravljene stare kompjutere s niskom ratom, požurila sam da to iskoristim.

Nažalost, nisam se potrudila da pročitam priložene papire. Ko to uopšte čita? Garancija je trajala samo dok ne izađeš iz radnje, a ni rate bez kamate nisu trajale mnogo duže. Koliko i kompjuter.

Sada je došao dan odluke za još jednu grešku koju sam napravila u životu. Da bi dopro do trećeg sprata i mog kreveta, zvuk je morao da stigne daleko, proglašavajući me za nekog ko ne plaća dugove od Sohoa, preko Male Italije, pa sve do Kineske četvrti.

Čitav život bio mi je u toj maloj napravi koja nije bila duža od cigarete. Pošto se prokleti kompjuter stalno kvario, čuvala sam se na USB-u radije nego na hard-disku. Na njemu je bio moj imenik, podaci o vlasnicima umetničkih galerija i kustosima muzeja koji bi mogli da mi nabace neki posao, kao i podaci o svakom kolekcionaru umetnina s kojim sam radila ili želela da radim.

Jedina mesta na kojima su te informacije bile pohranjene bio je taj USB i kompjuter koji je ležao polomljen ispred štreberovih nogu. „To je moje!“, povikala sam.

Nacerio se još više.

Stavio je metalni kraj uređaja, koji se uključuje u kompjuter, između zuba i odgrizao ga.

„Ovo je obično smeće!“, povikala sam na njega. „Vrati ga nazad – dok ne platiš, ne klatiš, Dupreova, ne platiš – ne klatiš, Dupreova...“ Nastavio je da pevuši ove reči, pocupkujući.

Pred očima su mi se divlje zakovitlale boje, crvena, ljubičasta i crna, kao da mi je u glavi došlo do termonuklearne eksplozije. Shvatam zašto ljudi polude i pobiju druge u naletu bezumnog gneva.

Dograbila sam mali noutbuk sa stočića pored kauča i zamahnula prema otvorenom prozoru.

O, dođavola!

Kompjuter mi je kliznuo iz ruke i proleteo kroz staklo, napravivši veliku rupu i rasuvši srču.

Pritrčala sam prozoru i zagledala se kroz polupano staklo. Štreber je odstupio dalje niz ulicu, da izbegne kompjuter i komadiće stakla, a ja sam zatečeno gledala kako žuti taksi juri na njega.

Taksi je naglo promenio pravac i skoro se zakucao u kamion iz suprotnog smera, ali je opet skrenuo i izbegao sudar. Štreber nije ni primetio koliko je malo nedostajalo da postane žrtva saobraćajnog udesa.

Prišao je kompjuteru, spustio pogled pa kleknuo pored njega. Dodirnuo ga je, nežno milujući kućište na trenutak pre nego što je podigao pogled ka meni. „Slomila si ga!“ Zvučao je kao da sam mu slomila srce. „To je bilo smeće!“, povikala sam na njega. „Prodao si mi obično smeće!“ „Slomila si ga!“, ponovio je on.

2 Dok je prilazila spoljašnjem stepeništu stambene zgrade, Fatima Sari gledala je čoveka s megafonom i ženu s trećeg sprata kako viču.

Prepoznala je ime žene i pitala se da li je čovek na ulici zaista gromoglasno pozivao to ime ili se njen um poigravao s njom.

Bila je zbunjena dok je prilazila zgradi. U poslednje vreme kao da je stalno bila zbunjena; osećaj ošamućenosti, čak i izdvojenosti od sopstvenog tela, kao da je izašla iz svog fizičkog bića i odnekud odozgo posmatra sebe kako se kreće po svetu.

Uprkos tom osećanju izdvojenosti, Fatimu je celo telo svrbelo i ništa nije moglo da joj olakša taj osećaj. Svrab je nije popuštao danima, još otkad je izgubila artefakt.

Otad kao da više nije mogla jasno da misli.

Ponekad je zamišljala kako bube mile svuda po njoj i morala je da se odupire nagonu da skine odeću i zbaci ih sa sebe.

Fatima je najzad zaključila kako je uzrok poriva da se češe dok se ne raskrvari na desetak mesta bio deo njene kazne, mučenje koje joj je određeno.

Odjednom ju je obuzeo strah i okrenula se da pogleda da li je neko prati.

Nije primetila nikoga iza sebe, ali je i dalje imala osećaj da je neko prati, da je progone kao ranjenu životinju.

Ipak, nastavila je da se kreće, gonjena svetom dužnošću, koja je nadjačala i njene strahove i duboki osećaj morala.

Došla je u Njujork da ubije ženu čije je ime uzvikivao čovek na ulici.

„Smeće! Smeće! Smeće! Uopšte nije radio! Ne radi, ne platim, ne radi, ne platim!“, pevušila sam pocupkujući, što on nije mogao da vidi s ulice.

Fatima je znala da ta žena mora umreti, ali nikome nije mogla da objasni razlog jer ni sama nije bila sigurna zašto je morala biti ubijena.

Sagnuo se, podigao nešto i ponovo pogledao k meni.

Nacerio se.

Ono što je znala bilo je to da joj oduzeto još nešto osim artefakta – ukraden joj je i deo uma.

O bože! Moj USB od šesnaest gigabajta!

60 |

Tako je mislila o tome, da joj je ukraden deo mentalnih sposobnosti. To je činilo njeno razmišljanje ma-

glovitim, ali je jasno znala ko je i da mora ubiti tu ženu.

Ipak, više se vodila instinktima ranjene životinje nego motivima racionalnog ljudskog bića.

Ime je bilo Medison Dupre i nalazilo se na poštanskom sandučetu stana 305. Sfinga je to proverila pre nego što je navela Sarijevu do zgrade.

Fatimino razmišljanje nije uvek bilo uvrnuto i pomračeno. Bila je obrazovana žena sa svetovnom prefinjenošću koja je daleko prevazilazila ogromnu većinu žena iz njene zemlje i njene religije. Oba roditelja bila su obrazovana i radila kao nastavnici, a pobrinuli su se da i ona stekne fakultetsko obrazovanje.

Mnogo je putovala, imala je postdiplomsko zvanje iz egiptologije i otišla je iz svog rodnog Egipta prihvativši mesto pomoćnice kustosa u jednoj od velikih privatnih zbirki egipatskih antikviteta.

Doživljavala je doba faraona sa strašću koja se graničila s političkim i verskim fanatizmom.

Sfinga je bila otprilike istih godina kao Fatima i iz iste zemlje, ali nije imala saosećanja prema zbunjenoj ženi.

Kao većina savremenih političkih pokreta, i onaj kojem je Sfinga služila smatrao je ljude samo kolateralnom štetom, nebitno da sli su ih upotrebljavali za neki svoj cilj ili bi se samo našli na putu.

Nijedna drevna civilizacija nije zračila tolikom tajnovitošću kao Egipat moćnih faraona bogokraljeva i tajne magije sveštenika, koji su naređivali nilskim bogovima da bace kletvu na neprijatelje i navukli na sebe gnev Jehove, koji je poslao pošast na njihovu zemlju kraj Nila.

Stari zavet opisuje borbe između sila podarenih miljenicima boga Izrailja i faraonskih čarobnjaka, dok egipatska Knjiga mrtvih opisuje bajalice mračne strane.

Fatima je prihvatila čudesnu istoriju i drevne misterije svoje zemlje i verovala je da joj srce i duša pripadaju prošlosti, iako joj je telo u modernom svetu.

Prihvatila je posao u Engleskoj jer je to omogućavalo da postane čuvarka svetog blaga.

Međutim, nije bila dorasla toj odgovornosti i sada je bila ukleta i prokleta zbog svog neuspeha.

Ali nije to bila samo mračna magija iz vremena faraona za koju je verovala da je bacila kletvu na nju, nego i njena sopstvena vera. Osećala se kao da je neko prizvao Alahovu kletvu na nju, kažnjavajući je za neuspeh u profesiji i prema svom narodu.

Jedini način da iskupi svoju dušu bio je da ubije ovu ženu.

3 Žena šifrovanog imena Sfinga povukla se kada se Fatima Sari popela stepenicama do prednjeg ulaza stambene zgrade i zastala pred poštanskim sandučićima stanara.

Nije bilo teško sakriti se od Fatime. Videlo se da je u misaonoj konfuziji. Teži deo bio je zadržati Fatimu na pravom putu. To je bio veliki izazov jer je Fatima često zastajala i osvrtala se, paranoično osećajući da je prate, a istovremeno je bila i skroz zbunjena.

Sfinga nije mogla da potisne uzbuđenje. Skoro da se glasno nasmejala dok je unezverena žena pregledala poštanske sandučiće. Čak i izdaleka, Sfinga je mogla da vidi unutrašnju borbu kroz koju je Fatima prolazila dok je pokušavala da se usredsredi na ime koje traži.

Pomogla je u skretanju Fatiminog uma drogama, strahovima i sujeverjem, čineći je lakom za manipulaciju, toliko zbunjenom i podložnom sugestiji da ju je mogla navesti i na ono što bi Fatima bistre glave smatrala nečuvenim.

Nadvladanu narkoticima, Fatimu će biti lako ubiti kada dođe vreme da je se reše.

Sfingin telefon je zavibrirao kada je primila tekstualnu poruku. Poruka je počinjala sa „Sf“, kao Sfinga, što je pokazivalo da je autentična.

Poruka je bila od Fatime, koja je čekala potvrdu da je na pravom mestu, ali i za ono što treba da uradi.

Znaš šta treba da uradiš, uzvratila je Sfinga porukom.

Nema drugog načina.

Sfingi se dopadalo ovo šifrovano ime. Često prikazivana s telom lavice, glavom žene, krilima orla i repom sa zmijskom glavom na vrhu, sfinga je za njen narod bila zastrašujuća zver, a za Veliku sfingu u Gazi verovalo se da je mogla da ustane sa svog brežuljka i ubije neprijatelje faraona.

Stari Egipćani poštovali su lavicu kao jedno od svojih ratnih božanstava. Međutim, reč „sfinga“ nije bila egipatska, već grčka, izvedena od egipatske reči „daviteljka“, koja se koristila da opiše način na koji žestoka lavica napada životinju koju lovi.

Lavice, najsuroviji lovci u čoporu, ubijale su svoj plen davljenjem, zabijajući zube u vrat žrtve i držeći životinju u stisku dok ne ugine.

A tu je i tebanska Sfinga, koja je presretala strance na putu ka Tebi, postavljala zagonetku i ubijala ih ako je ne bi odgonetnuli.

Više nego s natprirodnom nasilnošću sfinge, žena koja je delovala pod ovim šifrovanim imenom poistovećivala se s enigmatskom prirodom tog imena, neshvatljivim i tajanstvenim osobinama koje su mu ljudi pripisivali vekovima unazad.

Sfinga je živela pod maskom. Svet nikada nije video njene prave crte lica i nikada nije spoznao njene veličanstvene mogućnosti.

Sada je imala priliku da deluje u skladu s načinom na koji je sebe videla, da stekne najvažniju moć kojom neka ličnost može da raspolaže: moć nad životom i smrću drugog ljudskog bića.

www.leo.rs | 61

Jože Pirjevec

Tito i dr u g ovi I deo

Ko je bio Josip Broz Tito i šta je stajalo u pozadini uspeha predsednika Jugoslavije? Analiza uglednog istoričara Jožeta Pirjeveca u kojoj se neke od činjenica u javnost iznose prvi put.

Velika istorijska studija o Titu Jože Pirjevec, Tito in tovariši, Cankarjeva založba. Skupina Mladinska knjiga, Ljubljana, 2011, str. 712 U Ljubljani je leta 2011, u izdanju Cankarjeve založbe, objavljena velika istorijska studija Tito in tovariši (Tito i drugovi). Njen autor je slovenački naučnik i akademik, istoričar Jože Pirjevec. Iz raznih razloga, Pirjevčevo delo je gotovo nepoznato čak i akademskoj javnosti u Srbiji pa se može dogoditi da i njegova najnovija studija ostane neprimećena. U Sloveniji je izazvala veliku pažnju: za nepuna dva meseca prodato je njeno prvo izdanje u tiražu od pet hiljada primeraka. Sasvim je izvesno da će biti prevođena na druge jezike.

Jože Pirjevec je rođen u Trstu (1940), gde je živeo i školovao se. Posle sticanja diplome na tamošnjem Filozofskom fakultetu, studirao je na Normalni, elitnoj italijanskoj visokoj školi, na kojoj je diplomirao istoriju.

Potom je pohađao Diplomatsku akademiju u Beču. Doktorirao je (1976) na Univerzitetu u Ljubljani. Predavao je (od 1971) istoriju Istočne Evrope, odnosno slovenskih naroda, na univerzitetima u Pizi, Trstu i Padovi, gde je izabran za redovnog profesora. Savremenu istoriju predaje (od 2001) na Fakultetu za humanističke nauke u Kopru.

Saradnik je i tamošnjeg Naučnoistraživačkog centra, po-

62 |

svećen je međunarodnoj problematici. Sa ove pozicije uspostavio je kontakte sa velikim naučnim centrima u svetu: Beč, Minhen, London, Moskva, Rim, Pariz, Berlin, Vašington, Njujork, Boston, Prag, Varšava, Oslo, Beograd, Zagreb, Ljubljana.

Jože Pirjevec je plodan istoričar. Za poslednjih trideset godina, pored brojnih rasprava, objavio je devet monografija, u kojima se bavio slovenačkim i jugoslovenskim prostorima u XIX i XX veku. Među njegovim monografijama dve se izdvajaju tematskom širinom i istraživačkom temeljnošću: Tito, Stalin in Zahod (1987) i Jugoslavija 1918–1992. Nastanek, razvoj in razpad Karađorđevićeve in Titove Jugoslavije (1995).

Pirjevčeva dela su prevođena i nagrađivana. U Sloveniji mu je dodeljeno zvanje ambasadora nauke. Tog zvanja bi on bio dostojan i da je napisao samo studiju Tito i drugovi. Ali ona je teško zamisliva bez one široke osnove koju je postavio svojim celokupnim delom. Bez znanja i kulture, bez filozofije istorije i umeća kazivanja, koje je u tu osnovu ugradio.

Svoj pristup Titu, ugao i perspektivu iz koje ga je posmatrao: njegova pojava, uspon i zenit, silaznu liniju i sumrak, Jože Pirjevec saopštava već na samom početku svoje studije. U kratkom tekstu Uvod on se poziva na Marksa i Engelsa, koji su 1850. godine u Novim rajnskim novi-

nama pisali da treba poželeti da se „ljudi koji su na čelu stranaka, pokreta – bilo pre revolucije… bilo za vreme revolucije – prikažu odlučnim Rembrantovim bojama, takvi kakvi stvarno jesu“. Ali nije tako: „Nijedan poznati prikaz tih osoba ne predstavlja ih onakvima kakve su bile, već na postoljima, s oreolom oko glave. Na takvim idealizovanim rafaelovskim portretima poništena je svaka originalnost prikaza. „Klasici su“, kaže Pirjevec, „bili… optimisti koji nisu mogli zamisliti da revolucija koju su oni najavljivali može i propasti, a njeni nosioci završiti na stubu srama. Nešto slično dogodilo se i s Titom, koji se još juče nalazio na oltaru, a nakon raspada Jugoslavije često je predmet karikatura.

Pokušajmo ga portretisati na Rembrantov način.“ To znači: jakim bojama, onakvog kakav je bio u kompleksnoj stvarnosti XX veka.

Trst, Isključenje Jugoslavije iz Informbiroa, Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Mlada garda, Titova starost, Jovanka i ostale, Titova smrt i njegovo političko nasleđe.

Knjigu zaokružuju: Izvori i literatura.

U Jugoslaviji i u svetu napisano je više stotina knjiga o Titu. Pirjevčev Tito i drugovi nije samo još jedna knjiga o Titu: to je do sada najkompletnija studija o njemu, uporediva sa velikim istorijskim biografijama vođa ruske revolucije Isaka Dojčera. Takvom je čine izvori na kojima se temelji, pomna rekonstrukcija vremena i prostora koji su bili dati Titu, odnosno jugoslovenskoj komunističkoj eliti; analiza Titove ličnosti, kao ključne ličnosti revolucije, njena idejna i psihološka struktura.

U takođe kratkom tekstu posle Uvoda, pod naslovom Titove oči, Pirjevec je citirao više ličnosti (političara, diplomata, vojnika, pisaca, istoričara) koje su u raznim razdobljima pisale o utisku koji je na njih ostavio Tito svojim fizičkim izgledom, pre svega o onome što su one čitale u njegovim očima. Onima koji Tita pamte samo na oltaru, kao i onima koji ga znaju samo sa karikatura, ili onima koji o njemu ništa ne znaju, istoričar oslobođen krajnosti kaže: „Imajte u vidu da Tito ni na prvi pogled nije jednostavna ličnost. Nemojte ga banalizovati, ako već sami niste banalni.“

Pirjevec je godinama istraživao u međunarodnim i domaćim arhivima. Proučavao je različite izvore, među kojima prvi izvore diplomatske i obaveštajne provenijencije. Ostvario je uvid u veoma obimnu literaturu. Čitao je Titove savremenike: neprijatelje i saveznike u Drugom svetskom ratu, ideološke protivnike u zemlji i svetu, jeretike i revizioniste u komunističkom pokretu. Memoaristika u najširem obimu, sa mogućnošću upoređivanja i provere, u Pirjevčevoj studiji ima mesto jedinstvenog i nezaobilaznog izvora. Najzad, Pirjevec je čitao samog Tita, što većina savremenih autora o njemu smatra izlišnim.

Posle pomenuta dva teksta slede poglavlja: Mladost i srednje godine, Drugi svetski rat, Pobeda, 1945. godina,

U središtu Pirjevčeve rekonstrukcije vremena i prostora jeste jugoslovenska revolucija. Njeni socijalni, nacio-

www.leo.rs | 63

nalni i politički koreni, ideološke osnove i okviri. Njeni dometi i ograničenja, svetle i tamne strane njenih nosilaca.

Njeno prostorno odredište je Kraljevina Jugoslavija, „koja je bila jedna od najzaostalijih država u Evropi“. Socijalni i nacionalni odnosi bili su humus revolucionarne ideologije, čiji je nosilac bila, pre svega, inteligencija. U vreme diktature kralja Aleksandra, ona je dobila organizacioni izraz. U zabranjenoj Komunističkoj partiji kristalisalo se vodeće jezgro revolucije. Uz Tita, koji je bio najiskusniji i jedini povezan sa Moskvom, na višegodišnje robije bili su osuđeni i Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković. Neki od njih bili su izloženi torturi.

U Drugi svetski rat Komunistička partija Jugoslavije ušla je sa programom države na federalnim osnovama i novim socijalnim poretkom: „Nema povratka na staro.“ I dok su Kardelj, Kidrič, Pijade bili koncentrisani na izradu normativnih osnova za federalnu državu, Tito je bio koncentrisan na stvaranje oslobodilačke vojske. To je učvrstilo njegov autoritet i kod neprijatelja i kod saveznika u Drugom svetskom ratu. Stvorena u oslobodilačkom ratu, vojska je ostala garant nezavisnosti i dala Titu snagu da se suprotstavi Staljinu 1948. godine. Ona je ostala u rezervi u rešavanju svih koncepcijskih razlika, koje u KP Jugoslavije postoje već od 1952. godine. Kao glavno oružje u odbrani nezavisnosti zemlje pod Titom, ali i kao potencijalno i stvarno oruđe unutrašnjeg jedinstva zemlje, u razrešenju koncepcijskih razlika pod Titom, vojska će bez njega biti glavni činilac razaranja njegovog dela.

Tito je bio i ključni činilac idejne kohezije, garant onih granica do kojih je stigla revolucija. Na tim granicama stajala je stara garda. Istorijska četvorka se krunila ali niko, uključujući i Đilasa, nije ponudio alternativu. Uključujući i mladu gardu, kako Prijevec naziva nosioce reformatorskih tendencija u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji početkom sedamdesetih godina prošloga veka. Pirjevčeva studija daje odgovor na pitanje zašto je to tako.

Jugoslovenski socijalizam je bio najhumanija varijanta modela socijalizma koji je proizašao iz ruske revolucije.

Ali i on je zadržao organske karakteristike tog modela – državnu svojinu i politički monopol komunističke partije. Moguće je bilo variranje tog modela, što nikako nije beznačajno za generacije koje su u Jugoslaviji proživele drugu polovinu XX veka, ali za suštinsku promenu bilo je potrebno da do sloma dođe u ideološkom epicentru, u Sovjetskom Savezu. To je i istorijski kontekst u kome Pirjevec posmatra Tita. Njegovo veruju bio je socijalizam u kome su interesi pojedinca podređeni interesima zajednice. To je bio njegov kriterij za odnose i prema Istoku i prema Zapadu, i važan motiv njegove nesvrstane politike.

Ukopan u stvarnost, sa snažnim instinktom za bitno, Tito se borio sa vlastitom dogmom i, kao državnik, popuštao pred njom da bi joj se ponovo vratio. „Bilo bi naravno nepravedno“, kaže Jože Pirjevec u zaključku, „završiti

64 |

priču o njemu tvrdnjom da je Josip Broz Tito – uprkos tridesetpetogodišnjoj diktaturi – bio tiranin, kakav je bio Josif Visarionovič Staljin. Naprotiv, upravo zato što se njegovom tiranstvu odupro i u Jugoslaviji oblikovao ’samoupravni’ socijalizam s koliko-toliko ljudskim licem, u sećanju mnogih savremenika ostao je zapisan kao državnik kome dugujemo zahvalnost. Jugoslavija kakvu je ostavio iza sebe u trenutku smrti veoma se razlikovala od one kojom je počeo vladati 1945. godine. Iz centralizovanog staljinističkog režima prešla u tržišni socijalizam, doživela brzu industrijalizaciju, koja je širokom sloju stanovništva zagarantovala stalan rast životnog standarda – iako na račun pozajmljenog novca. Premda je SKJ ostajao na vlasti, samoupravni sistem je garantovao barem na lokalnom nivou popriličnu mogućnost uticaja na političko odlučivanje. Opozicija bilo kakve vrste bila je, doduše, još zabranjena, ali književna produkcija nije više bila podvrgnuta preventivnoj cenzuri, a još je važnija bila činjenica da su granice bile širom otvorene. Ne samo za ljude nego i za ideje.“ To je proizašlo kao rezultat iz sukoba Tita i Staljina.

Po nepodeljenom mišljenju drugova, sukob je bio Titovo delo. Staljinovom kultu suprotstavljan je Titov kult, u čijem su stvaranju svi učestvovali: on sam, drugovi, vojska i partija, mase. Snagu mu je davala država izborena u oslobodilačkom ratu i revoluciji: Tito nije bio Staljinov nameštenik koga su na vlasti održavale sovjetske trupe.

Pravo na sopstveni put u socijalizam kao jedan isti cilj bilo je ideološko obrazloženje borbe za nezavisnost zemlje. I, dakako, za vlast sopstvene partije. Ali i neosvešćeni početak razlaganja komunističke ideologije. Tito iz te ideologije nije izašao do kraja života. On je od Zapada primao ekonomsku i vojnu pomoć ali ne i, kako je govorio, ideje i načela. Ali je zbog sukoba sa Staljinom bio upoređivan sa Martinom Luterom i Henrijem VIII. Zato u njegovoj ličnosti, u osamljenosti na kraju, bez drugova i žene, u dvorskoj atmosferi, sa ljudima od kojih svako, ne birajući sredstva, hoće da postane novi Tito, ima i tragike.

To je sudbina vođa svih revolucija: francuske, ruske, kineske, jugoslovenske. Jože Pirjevec je istoričar koji to zna.

Latinka Perović Septembra 2011.

UVOD „Treba poželeti da ljudi koji se nalaze na čelu stranaka, pokreta – bilo pre revolucije […] bilo za vreme revolucije – budu prikazani odlučnim Rembrantovim bojama, takvi kakvi stvarno jesu. Međutim, nijedan poznati prikaz tih osoba ne predstavlja ih onakvima kakve su bile, već na postoljima, s oreolom oko glave. Na takvim idealizovanim rafaelovskim portretima poništena je svaka originalnost prikaza.“ Napisali su to Marks i Engels. Bili su optimisti koji nisu mogli zamisliti da revolucija koju su najavljivali

može i propasti, a njeni nosioci završiti na stubu srama.

Nešto slično dogodilo se i s Titom, koji se još do juče nalazio na oltaru, a nakon raspada Jugoslavije često je bio predmet karikatura. Pokušajmo ga portretisati na Rembrantov način.

TITOVE OČI Od trenutka kada je svojim ponosnim i smelim nastupom pred sudom u Zagrebu, gde je zbog komunističke delatnosti krajem 1928. godine osuđen na kaznu strogog zatvora, ušao u istoriju, Tito je svojim izražajnim očima izazivao pažnju savremenika. Reporter lista Novosti tom prilikom ga je opisao ovim rečima: „Njegovo lice ima nešto od onih fizionomija koje potsjećaju na čelik.

Svijetlim očima gleda preko cvikera vrlo hladno, ali energično i mirno.“ Miroslav Krleža, pesnik, pisac, hroničar hrvatske i jugoslovenske provincije, 1937. godine u kratkom eseju pod naslovom Titov povratak ovako se priseća: „Sjedim u sumrak u svojoj sobi i posmatram oblake. Kako ih visoko nad gradom nosi vjetar sa zapada […] U toj tišini kod ulaznih vrata zazvoni zvono. Nemirna zvonjava u praznim, neosvijetljenim sobama uvek sa sobom nosi zlu slutnju praznovjerne nesigurnosti. […] Dižem se, prolazim kroz stan, otvaram prva, potom i druga vrata, palim svjetlo u predsoblju, škljoca patentna brava, a ispred staklenih vrata stoji stranac. […] Nakon devet godina Tito se pojavio ispred ovih staklenih vrata poput sjene iz davno minulih dana i u prvi mi se mah učinilo da se nije puno promijenio, a opet: promijenio se jako, štoviše, posve se promijenio. […] Šest godina Lepoglave i tri godine inozemstva s njegova su lica izbrisale onaj izraz naivne i neposredne vedrine i umjesto nasmijanog mladog čovjeka tu je stajao ozbiljan, tih stranac, kojemu kroz stakla njegova cvikera oči iza naočala blistaju tamno, skoro strogo.“ S tim novim-starim poznanikom Krleža se u razgovoru zadržao skoro do jutra i saznao štošta o njegovom burnom životu i prevratničkim idejama. Tito mu je pričao i o čežnji za domovinom, koja ga je nakon povratka iz Moskve jedne noći odvela u rodni Kumrovec, iako je bilo jasno da mnogo rizikuje jer je živeo u ilegali. Otišao je do kuće svog oca i učinilo mu se da se u tom zabačenom kraju, uprkos velikim promenama koje su promenile svet, otkako je zadnji put bio onde ništa nije dogodilo. „U tihom zaključnom časku tog lirskog monologa Titov glas je promijenio boju, njegove svijetlomodre golubinje oči stopile su se s tamnoplavim, metalnim odsjajem naočala i potamnjele poput crnila.

Dobrohotna, mekana igra usnica ukrutila se u prkosno tvrdu, kao kamenom isklesanu oštru crtu i u onom se pogledu, u onom glasu pojavio nekakav neodređen, ali sugestivan izraz, pun bola i nemira. ’Kumrovec hrče, Bog ga blagoslovio, ta do kada će kod nas sve hrkati?’, pitao je Tito bijesno, skoro živčano, onim nasilnim to-

nom kojim u našem jeziku s neba skidaju sva božanstva višeg i nižeg ranga.“ Titove oči su očarale i Milovana Đilasa kada se s njim sreo prvi put: „To je bio čovek srednjeg rasta, dosta snažan, mršav. Lice mu je bilo tvrdo, mirno, ali dosta nežno, oči plave, ali istovremeno i blage.“ Imao je neodoljiv prirodni šarm. „Smešak bi mu obasjao lice, a smejale su mu se i oči“, kaže drugi poznanik iz mladih dana, Vlatko Velebit. Josip Kopinič, koji je s Titom istovremeno intenzivno sarađivao, mislio je da su Titove oči bile „tople, plave“, a jedna poznanica iz mladosti da su „poput nezaboravka“.

Gojko Nikoliš, Srbin iz Hrvatske, lekar i španski borac, u novembru 1941. godine u svom dnevniku je ovako opisao svoj prvi susret s Titom: „Tita sam našao sledećeg dana u prostranoj i jednostavno nameštenoj sobi […]

Nakon pozdrava i raporta obuhvatio sam tog čoveka jednim pogledom i u njemu smesta uhvatio određene crte, u njemu, koji je upravljao sudbinom naše borbe, koju smo tako dugo iščekivali. Najpre sam video plave, donekle zamagljene oči, potom do u detalj isklesano lice; lice idealnog klasno svesnog radnika, proletera. Kao da je skinut s neke ruske slike iz doba proletkulta.“ No Tito nije umeo da očara samo svoje sledbenike, koji su mu se ionako divili. Vođa britanske misije u Vrhovnom štabu o utisku koji je na njega ostavio prilikom susreta 1943. godine napisao je ovo: „Što se tiče spoljne pojave, Tito je impozantna ličnost: ima 52 godine, snažne je građe, kosa – čeličnosive boje. Njegovo pravilno lice, kao isklesano iz kamena, ozbiljno je i jako preplanulo, bore – bespogovorno odlučne. Pogledu njegovih svetloplavih očiju ništa ne ostaje skriveno. U njemu je skupljena energija tigra koji se sprema na skok.“ I na britanskog zapovednika na Visu, koji je leta 1944. više puta sreo Tita dok je boravio na tom jadranskom ostrvu, ostavilo je utisak njegovo ozbiljno lice, pri čemu nije zaboravio njegov „blistav osmeh koji bi mu obasjao lice i upalio iskre u očima“. Čak su i ironičnog i samozaljubljenog čoveka kakav je bio Vinston Čerčil oduševile njegove „plave, iskrene slovenske oči“. U istom je smislu intoniran i komentar bivšeg hrvatskog bana Ivana Šubašića kada je juna 1944. godine pregovarao s Titom o saradnji Kraljevske vlade u izbeglištvu i Narodnooslobodilačkog pokreta. Domobranskom pukovniku Ivanu Babiću naivno je priznao: „Imao sam dugačak razgovor s Titom, kao Hrvat s Hrvatom. Imam povjerenje u njega i mene njegove modre zagorske oči ne mogu zavarati.“ Slovenački diplomata Izidor Cankar, koji se s Titom sreo leta 1944. godine, bio je istog mišljenja. U pismu poslaniku pri jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu, Ralfu Stivensonu, govorio je o njemu kao o „zdepastom seljaku bistrih očiju koji je u stanju misliti svojom glavom“, koji je „iskren“ i „demokrata“. Povoljan je i portret koji je o Titu u vreme sukoba sa Staljinom nacrtao njegov biograf Vladimir Dedijer. Tvrdio je da ga je teško tačno opisati: „Čini mi se najviše zbog toga što se na tom licu nekako čudno meša odlučnost, a u isti mah

www.leo.rs | 65

blagost, koja naročito izbija iz njegovog osmeha i plavih, prodornih očiju.“ „Nije imao strog pogled kakav ima inače na fotografijama; moje lice je zablesnuo nekakav svež, plav odsjaj planinskih voda i naterao me da pognem bradu poput deteta“, sećao se svog susreta s Titom u pedesetim godinama na jednoj istarskoj manifestaciji tada mladi Fulvio Tomica, budući istarsko-tršćanski pisac. Zapadnonemački poslanik je pak prilikom svog prvog prijema kod Tita u vili Bled 1951. godine naglasio da ne liči na Hermana Geringa, Hilterovog ministra vazduhoplovstva, kao što su govorili zli jezici: „Iako samo srednjeg rasta, nije korpulentan, nego tek vrlo snažan, kao istesan iz jednog komada. Lice je ozbiljno i nimalo podbulo, vrlo energično, ali ne i brutalno. Najuočljivije su svetloplave oči, koje zbog njegovog tena preplanulog na brionskom suncu izgledaju još jasnije.“ Deset godina kasnije, u vreme putovanja Afrikom, Titove oči su očarale, ali i uznemirile srpskog romanopisca Dobricu Ćosića, koji ga je pratio na putu. „Bogata izražajnost lica“, zapisao je o njemu. „Čas sentimentalno, zamišljeno, introvertno; čas preteće, strogo i opasno; čas vedro i dobroćudno. Ponekad, kao da drema ili za nečim žali. Pa blesne pretnja u zelenkastim očima, prkos, samouverenost. Ne pokazuje umor i godine. Nisam ni na jednom čoveku video takve oči.“ No u kasnoj starosti predsednikove oči više nisu bile tako zavodljive. Savka Dabčević Kučar, kojoj je u maju 1971. godine nudio mesto predsednice savezne vlade, piše da je ponudu odbila jer je bila uverena kako želi da je skloni iz Zagreba i politički oslabi: „Gledala sam ga u modre vodenaste oči koje su me čvrsto promatrale, napola radoznalo, napola ozbiljno.“ Istovremeno se kod Tita nalazila i francuska delegacija s premijerom Šaban-Delmaom na čelu. Ežen de la Furnije, jedan od članova delegacije, svoje utiske o susretu s maršalom sažeo je tvrdeći da je tek star i kako to nije moguće ne primetiti. „Još se čini da je u dobroj fizičkoj kondiciji, živahnog smisla za humor, jeo je, pio, i bio u svakom trenutku spreman na šalu, poput Gargantue. No, kao što se to događa starim ljudima, naginjao je i tome da zaboravlja ili da se ponavlja i pomalo gubi. […] Kao svi komunisti starije generacije, imao je nemirne oči. Prvo bi gledao dole ili mimo sagovornika. No s vremena na vreme uputio bi vam neposredan pogled, a ja ’ne bih želeo biti neprijatelj čoveku s takvim očima’.“ O tome da je Tito kao stari konspirator izbegavao direktni kontakt očima sa sagovornikom izveštava i Marko Vrhunec, šef njegovog kabineta u prvoj polovini sedamdesetih godina: „Imao je oštar pogled kojim je čoveka samo okrznuo, ali ga nije pogledao u oči. Ruku je stisnuo lagano i usput.“ No prvi koji je progovorio o opasnosti Titovog pogleda bio je Luj Adamič, američki

66 |

pisac slovenačkog porekla, koji se u domovinu vratio 1949. godine kako bi se sam uverio šta se nakon sukoba između Staljina i Tita onde zapravo događa. Kao što izveštava u svojoj opširnoj knjizi Orel in korenine, koja je nastala kao rezultat tog iskustva, više puta je imao priliku razgovarati s Titom. Ukupno čak trideset sati. S njim je uspostavio drugarski odnos, koji mu je dopuštao da mu kaže štošta što mu se niko u njegovoj okolini inače ne bi usudio reći. Tako, na primer, nije skrivao svoj kritički odnos prema njegovom „napoleonizmu“ i opsednutosti uniformama. Nakon jednog političkog zasedanja, koje se pretvorilo u pravu apoteozu, Adamič nije krio svoju suzdržanost. Kada je maršal odlazio, primetio je da ga pisac posmatra: „Iznenada je blesnuvši (čeličnoplavim) očima – a taj blesak nije bio samo prpošan – rekao: ’Znate, gospodine Adamiču, slučajno sam vrhovni zapovednik oružanih snaga.’ To je, dakle, bio njegov odgovor na moju kritiku njegove maršalske uniforme.“ A za kraj i utisak Henrija Kisindžera, državnog sekretara američkog predsednika Niksona: Tito je bio čovek „čije se oči nisu uvek smešile zajedno s njegovim licem“. Je li znao da su to govorili i o Staljinu? Staljin je, možda zato što su ličili, tu Titovu osobinu odmah uočio. Prilikom jednog od prvih susreta u septembru/ oktobru 1944. godine rekao mu je: „Kako vi to imate oči kao ris? To nije dobro. Treba očima da se smejete. A onda nožem u plećku.“ A u vreme informbirovskog sukoba predsednik tršćanskih Slovenaca nakon službene posete maršalu kazao je: „S Titom nema šale. Ima oči kao u guje.“ Opasnost Titovih očiju primetio je i srpski komunista dogmatskog i nacionalističkog kova Blagoje Nešković. Kada je nakon raskola sa Staljinom početkom pedesetih godina maršal u razgovoru s američkim državnim sekretarom Fosterom Dalesom izjavio kako bi se u slučaju rata borio protiv Rusa na strani Zapada, Nešković se usudio da mu protivreči tvrdeći kako Srbi to ne bi učinili. Budući da mu je prigovorio kako tako nešto ne može izjavljivati na svoju ruku bez dogovora s vođstvom Partije, Tito je pobesneo: „Njegove oči divlje mačke zablesnule su divljačkom mržnjom. […] ’Ja odgovaram za Jugoslaviju! Ja u njoj odlučujem!’“ MLADOSTI SREDNJE GODINE Josip Broz Tito rodio se 7. maja 1892. godine (o datumu svog rođenja navodio je različite podatke) kao podanik Franje Josifa I u zagorskom selu Kumrovcu na granici između Hrvatske i Štajerske. Iako su se ove dve upravne jedinice nalazile u okviru Austrougarske, između njih je postojala razlika; naime, prva je bila u sastavu zemalja Krune Svetog Stefana, a potonja je bila nasledna zemlja habzburške dinastije. Franjo Josif u Beču je bio car, a u Budimpešti kralj, što nije bilo samo formalnog karaktera, pogotovo ne od 1866. godine, kada su se

na područjima kojima je vladao oblikovale dve države koje su imale malo toga zajedničkog osim njega samog i tri ključna ministarstva: ministarstva vojske, finansija i spoljnih poslova. Dok se austrijska polovina lagano ali uporno modernizovala u ritmu industrijske revolucije, mađarska polovina se nalazila u škripcu konzervativne feudalne klase koja nije imala sluha za nacionalna i socijalna pitanja. Da se Josip Broz rodio i odrastao samo nekoliko kilometara dalje od svog sela, u dolini reke Bistrice, u domu majke Marije, koja je bila Slovenka, njegova sudbina bi verovatno bila drugačija. Zbog široko razgranate mreže Katoličke crkve u Ljubljanskoj biskupiji, domaći župnik bi sigurno ubrzo primetio njegovu nadarenost i najverovatnije ga poslao na studije u Biskupske zavode u glavni grad Kranjske. Odatle bi mu se, ako bi uspeo izbeći svešteničko „zvanje“ (njegova pobožna majka se nadala da će postati župnik), otvarao put u semenište i teološki fakultet ili na univerzitet. No budući da se rodio i odrastao u Zagorju, gde hrvatska Katolička crkva nije bila tako dobro organizovana kao u Kranjskoj, za njegovo vaspitanje se niko nije zaista pobrinuo. Završio je samo četiri razreda osnovne škole i nekoliko razreda pripremne škole. Osim toga, kao dvanaestogodišnjeg ministranta, domaći župnik, pijanac, zbog nespretnosti kod svlačenja misne odore pljusnuo ga je i izgrdio, što mu je Joža vrlo zamerio: „Nedeljom sam doduše još odlazio na misu jer je majka tako željela, no mislim da sam tada s Crkvom raskrstio.“ Kako je bio iz porodice koja nije spadala među najsiromašnije u selu, ali je ubrzo otišla „na doboš“ i bila je blagoslovena s čak petnaestoro dece – od kojih je osmoro rano umrlo – morao je već na pragu puberteta trbuhom za kruhom.

Otac Franjo, čovek slabog karaktera – „crn poput vraga“ – propio se, pa je bio prisiljen prodati i ono malo zemlje koju je posedovao. O njemu nije rado pričao, a ni o seljacima svog rodnog Zagorja nije imao najbolje mišljenje. „Oni koji se s vama ne slažu“, pričao je mnogo godina kasnije, „stoje sa strane, šešir spušten na čelo, a ruke u džepovima. Veoma su pasivni i neinteligentni.“ S druge strane, od detinjstva je slušao o seljačkim bunama, koje su njegove krajeve zahvatile u drugoj polovini 16. veka, i o tragičnoj smrti Matije Gupca i njegovih sledbenika nakon poraza 1573. godine. Zato nije bilo slučajno što je u njegovoj radnoj sobi u Beogradu visila velika slika Krste Hegedušića koja je prikazivala pobunjene seljake u bici kod Stubice.

Najpre je hteo da postane krojač, jer su ga privlačila lepa odela, ali seoski učitelj je mislio da je nemiran dečak i da ne bi bio pogodan za takvo sedeće zanimanje.

Zato se zaposlio u nekoj gostionici u Sisku – taj posao je izabrao zato što su konobari u njegovim očima bili elegantni – no ubrzo ga je napustio pa je kao bravarski šegrt otišao da radi u neku mehaničarsku radionicu. Bio je nemirnog duha: tek što je 1910. izučio zanat, već je nekoliko puta promenio radno mesto, u Hrvatskoj, u Kranj-

skoj, u Češkoj, u Bavarskoj, u Ruru i u Austriji. Razmišljao je i o tome da se iseli u Ameriku, ali stigao je samo do Trsta, gde bi se loše proveo da nisu lokalne socijaldemokrate siromasima poput njega omogućili ishranu u javnoj kuhinji. U Zagrebu se 1910. godine učlanio u Savez socijalističke omladine, što je značilo da je automatski postao član Socijaldemokratske stranke. „Naša mladost“, sećao se njegov savremenik Miroslav Krleža, „odvijala se u onim beznadno dosadnim i sivim ulicama zagrebačkog Donjeg grada […] gdje su krčme bijedne i smrdljive, štacuni miriše na brašno i bakalar kao u najzabačenijoj provinciji, a u pustim dvokatnim kućama stanuju loše plaćeni sivi činovnici nekog sivog i dosadnog Carstva na samrtnoj postelji.“ U jesen 1912. godine pozvan je u vojsku, gde se ubrzo popeo do čina narednika-vodnika u puku. S dvadeset i jednom godinom bio je jedan od najmlađih podoficira u carsko-kraljevskoj vojsci. Kao bivši soko, bio je dobar gimnastičar, odličan jahač, skijaš i mačevalac. Po sopstvenom mišljenju, nije dobio zlatnu već samo srebrnu medalju u toj disciplini na takmičenju koje je vojska organizovala u Budimpešti samo zato što je bio Hrvat, a njegov protivnik je bio plemićkog porekla. Prema Austrougarskoj ni u kasnijim godinama nije gajio neprijateljska osećanja, jer ju je smatrao uređenom državom, iako se već tada oduševljavao jugoslovenskom idejom.

Kada se jednom u razgovoru povela reč o crnogorskom kralju Nikoli, koga je Milovan Đilas prezirno nazvao operetskim likom, Tito se usprotivio: „Ah, ne. Nama mladima bio je simpatičan – bio je hrabar, rodoljub, Jugosloven…“ Istovremeno je do kraja života ostao vezan za svoju užu domovinu. Koje je narodnosti, saznao je prvi put kad je imao četiri godine od svog dede Martina Javeršeka, kod koga je u selu Podsredi boravio u predškolskim danima, kada je ovaj pokušao da ga uveri da siđe s kruške na koju se popeo: „Dođi dole, ti mali Hrvat…“ Godine 1971. u vreme najžešćeg sukoba sa zagrebačkim „liberalima“, koji su po njegovom mišljenju previše popuštali domaćim nacionalistima, već pomalo pripit, rekao je Savki Dabčević Kučar, predsednici CKH: „Vi zapravo mislite da ja nemam nikakav nacionalni osjećaj, da se ja uopšte ne osjećam Hrvatom, da sam kao mlad proleter otišao u svijet i da mi je proleterski internacionalizam istisnuo svaki nacionalni osjećaj. Ja jesam i internacionalist, jer mi smo komunisti i svi moramo biti i internacionalisti! Ali ja sam i Hrvat!“ Kada je krajem jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat, njegov puk su uputili najpre na srpski front na Drini, gde je od avgusta do decembra služio kao narednik 25. domobranskog pešačkog puka, a kasnije u Karpate na ruski front.

Još pre toga su ga u Petrovaradinu blizu Novog Sada na nekoliko dana bacili u zatvor pod optužbom za antiratno huškanje, što je sam kasnije proglasio greškom vojnih vlasti. U teškim borbama protiv Rusa u istočnoj Galiciji, gde je dospeo februara 1915. godine, istakao se kao komandant izvidnice i bio čak predložen za odlikovanje.

www.leo.rs | 67

Stiven Hoking

Kratka povest mog života Stiven Hoking je zasenio čitaoce širom sveta nizom bestselera posvećenih istraživanjima misterije vaseljene.

Najbriljantniji kosmolog našeg doba prvi put upravlja pogled ka sebi, da bi nam ponudio sliku svog života i intelektualne evolucije.

Kratka povest mog života govori o njegovom neverovatnom putovanju od dečaštva u posleratnom Londonu do međunarodne slave i ugleda. Jezgrovito, duhovito i iskreno svedočanstvo, bogato ilustrovano retkim fotografijama, prikazuje Hokinga koji se samo pokatkad nazirao u prethodnim knjigama: radoznalog učenika kog su drugari iz razreda nazvali Ajnštajn; šaljivdžiju koji se s kolegom opkladio u postojanje crne rupe; i mladog supruga i oca koji se bori za svoje mesto u naučnom i akademskom svetu...

1 Detinjstvo Moj otac Frenk potomak je seljačke loze zakupaca imanja u Jorkširu u Engleskoj. Njegov deda – moj pradeda Džon Hoking – bio je imućan seljak, ali zakupio je previše zemlje i bankrotirao u poljoprivrednoj depresiji početkom XX veka. Njegov sin Robert – moj deda – pokušao je da pomogne ocu, ali i on je propao. Robertova supruga je, na svu sreću, posedovala kuću u Barobridžu, u kojoj je držala školu. Taj posao joj je donosio skromne prihode. Uspeli su da pošalju sina u Oksford, na studije medicine.

Otac je dobio niz školarina i nagrada, koje su mu omogućile da vrati novac roditeljima. Nakon studija se posvetio istraživanjima tropske medicine. Godine 1937, otputovao je u istočnu Afriku radi istraživanja. Kad je rat počeo, proputovao je Afriku kopnenim putem i spustio se niz reku Kongo da bi našao brod za Englesku. Dobrovoljno se prijavio u vojsku kad se vratio u domovinu. Rečeno mu je da će biti mnogo korisniji na polju medicinskih istraživanja.

Moja majka rodila se u Danfermlinu u Škotskoj, kao treće od osmoro dece porodičnog lekara. Najstarije je bila devojčica s Daunovim sindromom. Do smrti u trinaestoj godini, živela je odvojeno s negovateljicom.

Preselili su se na jug, u Devon, kad je majka napunila dvanaest godina. Njena porodica, baš kao i očeva, nije bila imućna. Ipak, uspeli su da pošalju majku na Oksford.

Posle studija je radila svakojake poslove. Bila je i poreski inspektor, što joj se nije dopalo. Napustila je taj posao

68 |

da bi postala sekretarica. Tako je i upoznala mog oca u prvim godinama rata.

Rođen sam 8. januara 1942. godine, tačno tri stotine godina posle Galilejeve smrti. Pretpostavljam da je tog dana rođeno oko dve stotine beba. Nije mi poznato da li se ijedna od njih zanimala za astronomiju.

Rođen sam u Oksfordu, iako su moji roditelji živeli u Londonu. Do toga je došlo zbog prećutnog sporazuma između nas i Nemaca: da oni neće bombardovati Oksford i Kembridž ako mi ne bombardujemo Hajdelberg i Getingen. Grehota je što ovako civilizovan sporazum nije štitio veći broj gradova. Živeli smo u Hajgejtu, u severnom Londonu. Moja sestra Meri rođena je osamnaest meseci posle mene.

Rečeno mi je da je nisam dočekao s dobrodošlicom. U detinjstvu se nismo najbolje slagali. Ta napetost hranila se malom razlikom u uzrastu. Nestala je kad smo krenuli različitim životnim putevima. Ona je postala doktor, na zadovoljstvo mog oca.

Moja sestra Filipa rođena je kad sam imao pet godina.

U tom uzrastu sam bolje shvatao šta se događa. Sećam se da sam jedva čekao da se majka porodi, da bismo se igrali utroje. Bila je veoma energično i pronicljivo dete.

Uvek sam poštovao njene stavove i mišljenja. Moj brat Edvard usvojen je mnogo kasnije, kad sam imao četrnaest godina. Jedva da je bio deo mog detinjstva. Bio je mnogo drugačiji od ostalo troje, u potpunosti neakademski i neintelektualan tip, što je verovatno bilo dobro

po nas. Bio je prilično teško dete, ali niste mogli da ga ne volite. Umro je 2004. godine iz nerazjašnjenih razloga.

Najverovatnije objašnjenje je da se otrovao isparenjima lepka kojim je renovirao stan.

U svom najranijem sećanju, urlam iz sveg glasa u jaslicama obdaništa Bajron haus u Hajgejtu, dok se deca oko mene igraju prekrasnim igračkama. Hteo sam da im se pridružim. Imao sam samo dve i po godine. Uplašio sam se zato što sam prvi put ostavljen s nepoznatim ljudima.

Mislim da sam iznenadio roditelje svojom reakcijom, zato što sam im bio prvo dete i zato što su verovali knjigama o dečjem razvoju, u kojima je pisalo da bi deca od dve godine trebalo da budu spremna za samostalno uspostavljanje društvenih veza. Odveli su me iz jaslica nakon tog groznog jutra. Godinu i po dana me nisu slali natrag.

U Hajgejtu je u toku rata i neposredno posle njega živelo mnogo naučnika i akademika. (U nekoj drugoj zemlji bi ih zvali intelektualcima, ali Englezi nikad nisu priznavali da među njima ima i takvih.) Svi roditelji slali su decu u obdanište Bajron haus, za to doba progresivnu ustanovu.

Sećam se da sam se žalio roditeljima da me u školi ničemu ne uče. Vaspitači u Bajron hausu nisu verovali u tada opšteprihvaćenu metodu usađivanja znanja u decu.

Umesto toga se od nas očekivalo da naučimo da čitamo ne znajući da nas iko tome uči. Zbog toga sam naučio da čitam tek u prilično zrelom dobu od osam godina.

Moja sestra Filipa učila je da čita pomoću staromodnijih

metoda i čitala je već u četvrtoj. Nije zgoreg pomenuti da je uvek bila pametnija od mene. Živeli smo u visokom i uskom viktorijanskom zdanju. Roditelji su ga jeftino kupili za vreme rata. Tada su svi mislili da će London biti sravnjen sa zemljom. Jedna od raketa Fau-2 pala je nekoliko kuća od nas. Tata se zatekao u kući kad je raketa eksplodirala. Sestre, mama i ja nismo bili tu. Na svu sreću, nije bio povređen. Ni kuća nije mnogo oštećena. Za eksplozijom je ostala ruševina, na kojoj sam se godinama igrao s drugom Hauardom, koji je živeo troja vrata od mene.

Hauard je bio otkrovenje za mene zato što njegovi roditelji nisu bili intelektualci. Išao je u državnu školu, a ne u Bajron haus, i znao sve o fudbalu i boksu, sportovima za koje moji roditelji nisu pokazivali ni trunku zanimanja. Živo se sećam prvog vozića. Igračke se nisu proizvodile za vreme rata, bolje reći, nisu se proizvodile za domaće tržište. Strastveno sam se zanimao za voziće. Otac je pokušao da mi napravi drveni vozić, ali on me nije zadovoljio. Hteo sam igračku koja sama ide. Kupio mi je polovni voz na navijanje. Opravio ga je lemilicom. Dobio sam ga za Božić, nešto pre trećeg rođendana. Taj voz nije dobro radio. Otac je odmah posle rata otišao u Ameriku.

Vratio se Kraljicom Meri. Majci je doneo najlonke, kojih u Britaniji tada nije bilo. Sestri Meri je doneo lutku koja je zatvarala oči kad bi se položila na leđa. A meni je doneo američki vozić, s metalnom rešetkom na lokomotivi i prugom u obliku osmice. Nikad neću zaboraviti uzbuđenje pri otvaranju kutije.

www.leo.rs | 69

Dejan Lučić

Teorija zavere - Priručnik za osvajanje vlasti - prvi nivo -

U ratu tajnih društava za prevlast nad svetom Srbi nemaju svoj tim! Vi i vaši prijatelji možete da ga stvorite. U inat svima, a u korist Otadžbine!

Budite zaverenik i kreator događaja u budućnosti! Znanje je moć, ali ono služi samo hrabrima!

Preuzmite sudbinu u sopstvene ruke! Sledite me!

Dejan Lučić „Teorija zavere – Priručnik za osvajanje vlasti“ je kapitalno delo koje Srbe treba da vrati sa margine istorije u srce događaja! Ko pročita ovu knjigu i shvati je – mora da se pretvori u vuka, totemsku životinju Arijevaca – koja dela kolektivno ka jednom cilju: povratku ka moći! Srbima je ukradeno znanje o korenima civilizacije nastale u Podunavlju, čak i o pismu AZ-BUKI koja je starija od klinastog pisma.

Tajno društvo – masoni – sledbenici su Nimroda, odnosno Nina Belova, tvorca Vavilona, koji je sa Balkana!

Nino Belov ili Balov je božanstvo BELOG čoveka, koje se nalazi i u imenu glavnog grada Srba Bel-grada!

Bal ili Bel je u korenu reči KA-BALA, magije koja je promovisana u Vavilonu, ali koja ima korene na Bal-kanu.

Danas je ona sačuvana u istočnoj Srbiji i vrlo je slična magiji Hitita, na osnovu čega možemo govoriti o istorodnosti naroda.

Ja, kao mason visokog 32°, zaključujem da u mom „društvu sa tajnom“ ima mnogo običaja koji su u osnovi ponašanja Srba, a to su oslovljavanje sa „brate“, ljubljenje tri puta, ali i početak rada koji kreće sa unošenjem vatre (svetlosti) u ložnicu (ložu).

Srbi znaju da se znanje prenosi sa oca na sina, kao i sa masona na luftona. Uvek uz svetlost.

Masoni kažu: Upoznaj samoga sebe!

Dejan Lučić ovom knjigom govori Srbima: upoznajte sebe i svoju moć! Spoznajte – gde ste i povežite se u bratsku ložu!

70 |

Kada se pronađe 300 pametnih i važnih Srba, koji su već u skrivenim centrima moći, počeće preporod pranaroda!

Ova knjiga ima funkciju INICIJACIJE! Ono što je Albert Pajk za Amerikance i za masoneriju, to je Dejan Lučić za Srbe!

Svetlost zabranjenog znanja! Ovog čoveka treba slediti!

Doktor Nedeljko Dražić mason 32°, Grand loža Vašington, ezoterik Lekcija 1 Put ka moći „Teorija zavere“ je kovanica kojom se tragači za istinom teraju sa pravog traga! Fakat je da svi znaju da zavera postoji – ali je većinu strah da to izgovori! Činjenica je da postoji elita, koja po svemu sudeći nije pozitivna, već destruktivna – i koja vlada svetom. Ta elita je kreator istorije, pokretač promena, revolucija, osvajanja sveta, ratova… Razumno je da ta grupa sve što radi krije od većine… Ako nešto i otkrije, onda to nije suština… Ona obmanjuje svoje saučesnike, na nižim nivoima – obznanjujući lažne ciljeve koji su ideali masa… Sve to se zove: zavera, komplot, urota, konspiracija…

Ko su zaverenici?

Koji su njihovi ciljevi?

Koja je metodologija?

Ovaj priručnik, koji će imati više tomova, poslužiće vam da sve to shvatite. Uporniji će mnogo toga naučiti i primeniti u svakodnevnoj praksi, trudiće se da postanu bogati i uticajni, a samo posvećena manjina će ove knjige iskoristiti za osvajanje vlasti u Srbiji i okruženju. Najbolji od njih će uspeti da se uključe u redove vladara iz senke, gde će uticati na poboljšanje položaja srpskog naroda, koji je pred gubitkom države i pred – nestajanjem!

Komunikacija sa vama, dragi čitaoci, biće ovde prijateljska, kao između učitelja i učenika. Ovo nisu knjige za čitanje i zabavu, ovo su priručnici za – akciju! Naučiću vas dvema stvarima koje najbolje znam:

Obećavam! Počinjemo sa školom.

Teorija zavere, knjiga koju držite u ruci, priručnik je za realizaciju vaših skrivenih političkih planova, koje ste želeli da realizujete, a niste znali kako!

1. Vi imate svoje lične interese koje želite da realizujete kroz politiku…

2. Vi nemate lične interese, ali imate nacionalne, verske i državotvorne – koje želite da realizujete…

Kojoj grupi pripadate?

Ne, zaista mi vaša iskrenost nije potrebna jer ona u politici nije bitna.

1) Kako funkcionišu tajna društva i kako deluju na politiku;

Hajde da se dogovorimo šta nas okuplja oko ove knjige! To je interes!

2) Kako su organizovane tajne službe i koja je njihova uloga u sprovođenju političke volje tajnih društava.

Vi želite da naučite kako funkcioniše tajna politika – kako biste realizovali skriveni cilj!

Zbog toga možemo zaključiti da ćete naučiti dve veštine:

Počinjemo sa učenjem, ali i sa paralelnom praksom…

1) Kako se osvaja vlast!

2) Kako se vlada svetom!

U ovom trenu, sve vam to deluje nestvarno i za vas nemoguće.

No stvar je jednostavna. Sve složene operacije su jednostavne ako se dobro isplaniraju, podele po fazama i nađu odgovarajući lideri koji će njihove delove realizovati!

Jednostavno, zar ne, poštovani moji učenici.

Na kraju ovih kurseva postaćemo i prijatelji.

Za početak pronađite u svom okruženju dvojicu pametnih mlađih ljudi, koji u osnovi dele vaša politička uverenja, i družite se „ritualno“ jednom nedeljno! Skupovi treba da budu u stanovima, bez prisustva žena i sa minimumom alkohola. Međusobno se nazivajte tajnim imenima u telefonskoj komunikaciji, a pred drugima ne spominjite svoje sastanke. Vi ste Alfa grupa. Utemeljivači!

Vas trojica ste ravnopravni i bilo bi dobro da svako od vas bude ekspert za nešto. Recimo, jedan je politikolog, drugi je vojno lice, treći je pravnik…

www.leo.rs | 71

Počnite da čitate knjige iz oblasti u kojoj ste ekspert i to želite da ostanete. Posle izvesnog vremena, razgovarajte na tajnom sastanku o problemima koji vas muče.

Ukrstite mišljenja, naravno, bez dizanja tona…

Učite jedni druge!

Ustanovite da li ste vas trojica za istorijske promene!

U slučaju da sva trojica sebe smatrate dovoljno ozbiljnim igračima, ljudima koji su na ovaj svet došli sa zadatkom – misijom, onda ste vi – ALFA grupa!

Vi, kao najmudriji, onda smislite ime za tajno društvo; ono mora sistemom asocijacija da sadrži i cilj formiranja.

Recimo, masoni, odnosno „slobodni zidari“ zovu se tako jer navodno grade hram čovečnosti, gde je svaki član „kamen“ koji mora da se uglača kako bi tako pravilan bio uzidan u hram – piramidu.

Iluminati se zovu „prosvetljenima“ jer navodno samo oni znaju put kojim treba da ide čovečanstvo. Oni imaju „baklju znanja“ kojom rasteruju mrak. Zbog toga svuda imate kipove koji drže – buktinju!

Vaše tajno društvo, ako ima za cilj lično bogaćenje, treba da ima odgovarajući naziv – Trezor, Dijamant, Ćup, Fort Noks, Car Radovan, Riznica, Krez…

Sada da vidimo ideje za nacionalna društva: Crna ruka, Duga ruka, Sinovi cara Dušana Silnog, Kosovski zavetnici, Zavetnici Kosova, Vukovi, Pokret Etruraca (saznajte ko su Etrurci i koje pismo su koristili), Sinovi Nina Belova, Vitezovi Reda zmaja, Kćeri carice Milice, Majke Srbije…

Posle naziva tajnog društva, do koga morate doći dogovorom, sledi smišljanje – ZAKLETVE! Zakletva obavezno mora imati elemente zastrašivanja za onoga – ko bi izdao!

Ovde ćemo sada da se koncentrišemo na pravljenje jednog, i to tajnog, nacionalističkog društva – Kosovskih zavetnika!

Zakletvu napišite na poleđini osveštane ikone Svetog Đorđa ili Jovana Krstitelja, a onda se potpišite uz zapaljenu slavsku sveću – u polumraku!

To je ZAVETOVANJE da će te se boriti za obnovu države, ujedinjenje, slobodu i slavu srbstva.

Pesma Vostani, Serbije neka se čuje u pozadini.

Trenutak zavetovanja i potpis na ikoni – mora da bude svečan.

Zavet mora da se pamti i ispunjava CELOG ŽIVOTA! Vi tada postajete KOSOVSKI ZAVETNICI, bez obzira na to kako se zove vaše tajno društvo.

Vaša tajna ćelija KOSOVSKIH ZAVETNIKA biće samo jedna od hiljadu koje će nastati – nakon čitanja ove knjige!

Dok se vi zaklinjete jedni drugima, to isto rade Srbi širom sveta.

Vostani, Serbijo, davno si zaspala!

Vostanite, vi mladi Srbi, pokrenite Otadžbinu!

72 |

Cilj je jaka Srbija, slobodna, vojnički nepobediva!

Cilj je da više nikada ne bude – GENOCIDA nad Srbima!

Cilj je da nas bude petnaest miliona!

Metodologija realizacije ovih zadataka je rad nezavisnih tajnih društava – koja idu ka cilju!

Ko zna cilj – naći će put!

Sledeća faza je da svako od vas napravi novu grupu.

Sada će vas biti devetorica… Posle sledeća tri meseca, počinjite da se sastajete svi. Posle 6 meseci vi ste napravili društvo! U slučaju da ste o tome ćutali, vi imate TAJNO DRUŠTVO. Da bi tajno društvo bilo homogeno i da bi se sprečila izdaja, morate primiti nekog sa vojnim iskustvom. To mogu biti specijalci iz 63. padobranske, JSO-a, 84. pešadijske žandarmerije…

Primite časne heroje!

Vitezove srbstva!

Zašto?

Zato što će taj čovek imati titulu „STRAŠNOG BRATA“.

Njegov zadatak je da zastraši i kazni svakog ko krene putem izdaje.

Strah čuva tajno društvo od „provale“!

Zato primajte samo časne i hrabre!

Tajno društvo može delovati iz potaje – indirektno, ali može da uđe i u politiku – direktno!

Vas je devetorica, a među vama nema vođe!

Vođa je ikona, na kojoj ste se potpisali, a koju ste sakrili!

Vaš cilj je da delujete za opšte DOBRO! Lopovluk je vama zabranjen!

Izdaja se kažnjava surovo!

Vi ste kosovski zavetnik!

Vi delujete kroz sve partije – od levih do desnih, ka istom cilju!

Vi o tajnom društvu nikom ne pričate!

Gospodo, ako ste dovoljno odlučni i uporni, vaš cilj je ostvarljiv!

Sada ste spremni da se infiltrirate u političku stranku koja vam je relativno bliska! U slučaju da ste o svojoj „grupi“ ćutali, imate šanse da tu političku stranku osvojite iznutra!

Učlanite se odvojeno i u različitim vremenskim periodima.

Nađite nekog u toj političkoj stranci da vas preporuči – kao stručnjaka.

Dolazite na sastanke i na sebe preuzimajte dosa­d­ne zadatke: zapisničara, blagajnika, onog ko skuplja potpise…

Potra탑ite na www.leo.rs

Robert M. Edsel i Bret Viter

Operacija: Čuvari nasleđa – Saveznički heroji, nacistički pljačkaši i najveći lov na blago u istoriji – Šta ako vam kažem da postoji neispričana priča iz Drugog svetskog rata sa nezamislivim glavnim junacima? Šta ako vam kažem da je na prvim linijama fronta delovala grupa ljudi koja nije nosila puške ni vozila tenkove, grupa čiji je zadatak bio da spasava, a ne da razara?

U uzbudljivoj trci s vremenom, od pećina do zamkova, ti ljudi svakodnevno su stavljali život na kocku kako bi spasili stotine hiljada najvećih svetskih umetničkih dela.

Oni su bili u operaciji Čuvari nasleđa i ovo je priča o njima.

Piščeva napomena

umetnička dostignuća civilizacije nego i spremnih da se upuste u bitku i nešto preduzmu?

Većina nas zna da je Drugi svetski rat bio najrazorni-

Ove nepoznate heroje zvali su „Umetnički odred“. Bila je to grupa vojnika koja je radila na ostvarenju vojnih ciljeva zapadnih saveznika od 1943. do 1951. godine. Njihov prvobitni zadatak bilo je ublažavanje štete izazvane borbenim dejstvima, i to pre svega građevinama – crkvama, muzejima i drugim važnih spomenicima. S razvojem rata i savezničkim prelaskom preko granica Nemačke, usredsredili su se na pronalaženje ukradenih i nestalih pokretnih umetničkih dela i kulturnih spomenika. Tokom okupacije Evrope Hitler i nacisti izveli su „najveću pljačku u istoriji“, oteli su i preneli u Treći rajh više od pet miliona umetničkih predmeta. Napori zapadnih saveznika, predvođeni Umetničkim odredom, tako su postali „najveći lov na blago u istoriji“, ispunjen nezamislivim i čudnovatim događajima kakvi se mogu odigrati samo u ratu. Bila je to i trka s vremenom jer su se na najneverovatnijim mestima koja su poslužila kao osnova za nastanak savremenih omiljenih ikona kao što su zamak Uspavane lepotice u Diznilendu ili film Moje pesme, moji snovi, skrivale desetine hiljada najvećih umetničkih remek-dela. Među tim blagom, uglavnom plenom nacističke pljačke, bile su i neprocenjivo vredne slike Leonarda da Vinčija, Jana Vermera i Rembranta i Mikelanđelove i Donatelove skulpture, a neki nacisti bili su odlučni da ih unište kako ih se niko ne bi dokopao ako već Treći rajh ne može da ih zadrži.

ji rat u istoriji. Znamo za neizrecive ljudske žrtve; videli smo slike razorenih evropskih gradova. Pa ipak, koliko nas se, šetajući veličanstvenim muzejima kakav je Luvr, uživajući u tišini ogromnih katedrala kao što je ona u Šartru, ili gledajući uzvišena dela poput Tajne večere Leonarda da Vinčija, zapitalo: „Kako je toliko kulturnih spomenika i umetničkih dela preživelo taj rat? Ko su ljudi koji su ih spasli?“ Najvažniji događaji Drugog svetskog rata (Perl Harbor, Dan D, Ardenska ofanziva) usađeni su u našu kolektivnu svest kao i naslovi knjiga i filmova (Braća po oružju, Najveće pokolenje, Spasavanje redova Rajana, Šindlerova lista) i imena pisaca, reditelja i glumaca (Embrouz, Broko, Spilberg, Henks) koji su ove velike događaje i herojstvo tog doba još jednom oživeli za nas.

Ali šta ako vam kažem da je još neispričana jedna velika priča iz Drugog svetskog rata, značajna priča iz samog srca ratnog napora, i da su njeni junaci nezamisliva grupa heroja za koje nikada niste čuli? Šta ako vam kažem da je na prvim borbenim linijama delovala grupa ljudi koja je doslovno spasla svet kakav poznajemo, grupa koja nije nosila automate ni vozila tenkove, koja nije imala visoke zvanične položaje, grupa ljudi ne samo dovoljno dalekovidih da shvate ogromnu pretnju po najveća kulturna i

74 |

Na kraju je oko trista pedeset muškaraca i žena iz trinaest zemalja služilo u Odeljenju za spomenike, lepe umetnosti i arhive, što je bio izuzetno mali broj u oružanoj sili od nekoliko miliona vojnika. Umetnički odred u Evropi imao je svega šezdesetak pripadnika kada su okončana neprijateljstva na Starom kontinentu (8. maja 1945. godine), uglavnom Amerikanaca i Britanaca. U Italiji prepunoj umetničkih dela bila su svega dvadeset dva oficira Odreda. Tokom prvih nekoliko meseci posle Dana D (6. juna 1944. godine) Odred je na terenu u Normandiji imao svega desetak ljudi. Do kapitulacije Nemačke pridodato je još dvadeset petoro ljudi, a dobili su zastrašujući, na prvi pogled neostvariv zadatak da pokriju čitav sever Evrope.

U početku sam želeo da ispričam priču o delovanju Umetničkog odreda širom Evrope i usredsredim se na događaje između juna 1944. i maja 1945. kroz doživljaje samo osmorice pripadnika Odreda i još dve važne ličnosti, od kojih jedne žene, koristeći se službenim i ličnim dnevnicima, ratnim izveštajima i, što je najvažnije, pismima koja su slali suprugama, deci i srodnicima tokom borbi. Zbog ogromnih razmera priče i moje rešenosti da je verno prenesem, konačni rukopis toliko je narastao da sam, nažalost, bio primoran da iz knjige isključim delovanje Odreda u Italiji i upotrebim severnu Evropu – uglavnom Francusku, Holandiju, Nemačku i Austriju – kao središnju tačku za razumevanje napora Odreda.

Pripadnici Odreda Din Keler i Frederik Hart, obojica Amerikanci, i Džon Brajan Vord-Perkins, Britanac, kao i ostali njihovi saradnici, doživeli su neverovatne trenutke tokom svog napornog rada u Italiji. Tokom istraživanja pronašli smo pronicljiva i dirljiva pisma s opisima ponekad nepodnošljive odgovornosti koju su poneli da bi zaštitili ovu nezamenljivu kolevku civilizacije. Mnoge njihove nezaboravne doživljaje iz Italije uključiću u sledeću knjigu koristeći se rečima tih ljudi.

Radi održavanja toka radnje uzeo sam sebi slobodu da stvorim dijaloge, ali oni se nikada ne tiču suštine i uvek su zasnovani na bogatoj dokumentaciji. Sve vreme sam se trudio ne samo da shvatim i prenesem činjenice nego i karaktere i gledišta učesnika, kao i njihovo poimanje događaja u trenutku njihovog odvijanja, koje se ponekad znatno razlikuje od našeg, nastalog mnogo godina kasnije, a to i jeste jedan od najvećih izazova istorijske nauke. Sve greške u prosuđivanju su isključivo moje.

Misija časti u suštini je lična priča – priča o ljudima.

Zbog toga mi dozvolite da ispričam jednu ličnu priču. Prvog novembra 2006. godine odleteo sam u Vilijemstaun u državi Masačusets da razgovaram s pripadnikom Odreda Samsonom Lejnom Fejzonom Mlađim, koji je služio i u Upravi za strateške usluge (OSS), prethodnici Centralne obaveštajne agencije. Lejn je stigao u Nemačku u leto 1945. i odmah je otišao u Altauze u Austriji da pomogne u saslušavanju važnih nacističkih funkcionera koje su

www.leo.rs | 75

zapadni saveznici zarobili. Njegov neposredni zadatak bio je da sazna sve što može o Hitlerovj zbirci umetničkih dela i njegovim planovima za nesuđeni „Firerov muzej“. Posle rata Lejn je predavao umetnost na koledžu „Vilijems“; gotovo trideset godina obrazovao je vredne i nadarene studente i prenosio im svoje nadahnute stavove. Njegova profesionalna baština živi kroz njegove učenike, posebno kroz rukovodioce brojnih vodećih muzeja u Sjedinjenim Državama. To su Tomas Krens (direktor Fondacije Solomona R. Gugenhajma, 1988–2008), Džejms Vud (predsednik Muzejskog trusta Pola Getija, 2004–2010), Majkl Goven (direktor Okružnog muzeja Los Anđelesa, 2006–2010), Džek Lejn (direktor Muzeja umetnosti u Dalasu, 1999–2007), Erl Pauel III zvani Rasti (direktor Nacionalne umetničke galerije u Vašingtonu od 1992. do danas) i legendarni Kirk Varnedo (direktor Muzeja savremene umetnosti, 1986–2001).

Iako star devedeset osam godina, Lejn je delovao čilo.

Ipak, njegov sin Gordon upozorio me je unapred: „Tata je retko budan duže od trideset minuta, pa se nemojte razočarati ako ne saznate mnogo iz razgovora s njim.“ Naš razgovor trajao je skoro tri sata. Lejn je prelistavao moju prvu knjigu, Spasavanje Da Vinčija, fotografsko priznanje radu Odreda, povremeno dugo gledao neke slike koje kao da su ga prenosile unazad kroz vreme. Oči bi mu zasvetlucale kad god se nečega prisetio, i radosno je mahao rukama pričajući mi neverovatne priče sve dok se obojica nismo umorili. Gordon prosto nije verovao šta se dešava, kao ni njegova tri brata.

Kad sam ustao da se oprostim, prišao sam Lejnovoj fotelji da mu zahvalim. Čvrsto mi je stegao ruku obema, privukao me sebi i rekao: „Čitav život sam čekao da vas upoznam.“ Deset dana kasnije, svega pet dana pre svog devedeset devetog rođendana, Samson Lejn Fejzon je umro. Bio je jedanaesti novembar, Dan ratnih veterana.

Glavni likovi Major Ronald Edmund Balfur, Prva kanadska armija. Starost 1944: 40. Mesto rođenja: Oksfordšir, Engleska. Balfur je bio istoričar na Univerzitetu Kembridž i, kako to Britanci kažu „džentlmen naučnik“ – neženja posvećen intelektualnom životu bez želje za položajima i priznanjima. Bio je odani protestant, karijeru je započeo kao istoričar, a onda je prešao na crkvene nauke. Najviše je cenio svoju ogromnu ličnu biblioteku.

Redov Hari Etlinger, Sedma armija SAD. Starost: 18. Mesto rođenja: Karlsrue, Nemačka (emigrirao u Njuark u Nju Džersiju). Kao Jevrejin, Etlinger je s porodicom pobegao pred nacističkim progonima 1938. Regrutovan posle mature u Njuarku 1944, proveo je veliki deo službe lutajući kroz šumu vojne birokratije sve dok početkom maja 1945. nije našao svoje mesto.

76 |

Kapetan Voker Henkok, Prva armija SAD. Starost: 43. Mesto rođenja: Sent Luis, Misuri. Henkok je bio uvaženi vajar, pre rata je osvojio prestižnu Rimsku stipendiju i dizajnirao je Vazduhoplovnu medalju 1942. Dobrodušan i vedar, često je pisao svojoj velikoj ljubavi Saimi Nati, kojom se oženio svega dve sedmice pre nego što je otišao u Evropu na dužnost. Najčešće je pisao o svom uživanju u poslu i o kući i ateljeu iz snova u Glosteru, u državi Masačusets, u kom bi oboje živeli i radili.

Kapetan Volter Huthauzen zvani Hač, Deveta armija SAD. Starost: 40. Mesto rođenja: Peri, Oklahoma.

Dečački privlačni Hač bio je arhitekta i profesor dizajna na Univerzitetu Minesote. Radeći uglavnom u nemačkom gradu Ahenu, bio je odgovoran za veliki deo severozapadnog područja Nemačke. Žak Žožar, direktor Nacionalnih muzeja Francuske. Starost: 49. Mesto rođenja: Anijer, Francuska. Kao direktor Nacionalnih muzeja Francuske, Žožar je bio odgovoran za bezbednost francuske državne umetničke zbirke za vreme nacističke okupacije 1940–1944. Bio je šef, mentor i osoba od poverenja Roz Valan, takođe velikog heroja francuskog kulturnog sveta.

Redov prve klase Linkoln Kerstajn, Treća armija SAD. Starost: 37. Mesto rođenja: Ročester, Njujork. Kerstajn je bio umetnički impresario i pokrovitelj umetnosti.

Blistavog uma, ali sklon naglim promenana raspoloženja i depresiji, bio je osnivač legendarnog Njujorškog gradskog baleta i po mišljenju mnogih jedna od najvažnijih ličnosti kulture svog doba. Ipak, imao je veoma nizak čin u Odeljenju, a služio je kao veoma sposoban pomoćnik kapetana Roberta Pozija.

Kapetan Robert Pozi, Treća armija SAD. Starost: 40. Mesto rođenja: Moris, Alabama. Rođen u siromašnoj farmerskoj porodici, Pozi je diplomirao arhitekturu na Univerzitetu Obern zahvaljujući stipendiji koju je dobio kao rezervni oficir Kopnene vojske SAD. Bio je usamljenik i silno ponosan na Treću armiju i njenog legendarnog zapovednika generala Džordža S. Patona. Često je pisao svojoj ženi Alis i kupovao razglednice i suvenire za svog sinčića Denisa, kog je zvao Vugi.

Potporučnik Džejms Dž. Rorimer, Pozadinska služba i Sedma armija SAD. Starost: 39. Mesto rođenja: Klivlend, Ohajo. Rorimer je bio čudo od deteta u muzejskom svetu i vrlo mlad je postao kustos muzeja Metropoliten. Kao stručnjak za srednjovekovnu umetnost, uz pomoć velikog pokrovitelja umetnosti Džona D. Rokfelera odigrao je ključnu ulogu u osnivanju Klojstersa, ogranka srednjovekovne umetnosti Metropolitena. Raspoređen je na rad u Pariz i postao je veoma drag Roz Valan zbog

svoje upornosti, spremnosti da zaobiđe sistem i ljubavi prema svemu francuskom. Njihov odnos biće izuzetno važan u trci za pronalaženje nacističkih skrovišta umetničkog blaga. Bio je oženjen Ketrin, koleginicom iz Metropolitena, i dobio je kćerku En dok je bio na dužnosti; prvi put ju je video tek posle više od dve godine.

Poručnik Džordž Staut, Prva armija i Dvanaesta grupa armija SAD. Starost: 47. Mesto rođenja: Vinterset, Ajova. Najvažnija ličnost na tada slabo razvijenom polju umetničke konzervacije, Staut je među prvima u Americi shvatio razmere nacističke pretnje kulturnom nasleđu Evrope i ubeđivao je muzejsku zajednicu i oružane snage da osnuju jedinicu profesionalnih konzervatora. Kao terenskom oficiru svi pripadnici Odreda u severnoj Evropi obraćali su mu se za pomoć i bio im je dragocen uzor i prijatelj. Doteran i učtiv, blistao je na poslu zbog svojih visokih merila i temeljnosti. Učestvovao je i u Prvom svetskom ratu, a kad je pošao u Drugi ostavio je kod kuće ženu i tek rođenog sina. Njegov najstariji sin služio je u Ratnoj mornarici SAD. Roz Valan, privremeni kustos muzeja Že de Pom. Starost: 46. Mesto rođenja: Sent Etjen de Sen Goar, Francuska. Rođena u skromnoj seoskoj porodici, Roz Valan postala je neočekivana junakinja francuskog kulturnog sveta. Već dugo je radila kao neplaćeni volonter u muzeju Že de Pom pored Luvra kada su nacisti okupirali Pariz.

Uzdržana ali vrlo odlučna, zahvaljujući neupadljivom ponašanju zbližila se s nacistima u muzeju i špijunirala ih pune četiri godine. Posle oslobođenja Pariza brojne i izuzetno važne tajne informacije koje je svesrdno štitila odlučno su uticale na pronalaženje umetničkog blaga opljačkanog iz Francuske.

Operacija: čuvari nasleđa Prvi deo Misija

Vrhovni zapovednik savezničkih snaga general Dvajt Dejvid Ajzenhauer u pismu generalu Vernonu Pričardu, 27. avgust 1942. „Mislim da smo na početku uspeli nešto da postignemo jer niko nije znao za nas, niko nas nije gnjavio – i zato što nismo imali novca.“ Džon Getens, Odeljenje za konzer vaciju harvardskog muzeja Fog, opisujući naučni napredak koji je ostvario s Džordžom Stautom između 1927. i 1932.

UMETNIČKI ODRED Umetnički odred bio je grupa muškaraca i žena iz trinaest zemalja koji su se uglavnom dobrovoljno javili za rad u novoosnovanom Odeljenju za spomenike, lepe umetnosti i arhive. Prvobitni dobrovoljci bili su stručni direktori muzeja, kustosi, naučnici, profesori, umetnici, arhitekte i arhivisti. Opis njihovog posla bio je jednostavan – trebalo je da tokom borbi spasu što više evropskog kulturnog nasleđa.

Sam nastanak Odeljenja bio je svojevrstan eksperiment. Prvi put je tada neka vojska pokušala da ublaži štetu koju rat nanosi kulturi, i to bez odgovarajućih prevoznih sredstava, zaliha, osoblja i bilo kakvog istorijskog iskustva. Ljudi kojima je ovaj zadatak poveren bili su na prvi pogled veoma neobični heroji. Od prvih šezdesetak pripadnika Odeljenja koji su služili na bojištima severne Afrike i Evrope do maja 1945, što je glavni period obuhvaćen našom pričom, većina je bila sredovečna. Prosečna starost iznosila je četrdeset, a najstariji pripadnik imao je šezdeset šest godina; bio je to „stari i neuništivi“1 veteran iz Prvog svetskog rata. Samo petorica su bila mlađa od trideset godina. Većina je imala porodicu i uspešnu karijeru. Ali svi oni su odabrali da doprinesu ratnom naporu radeći u Odeljenju spomenika, lepih umetnosti i arhiva, i svi do jednoga bili su spremni da se bore i da umru za ono u šta veruju. Čast mi je da vam ih predstavim i ispričam njihove zapanjujuće priče najbolje što umem.

1938–1944.

Prvo poglavlje Čeka nas dug put. Sposobni ljudi biće nam neophodni, to je jasno kao dan. Lažni ugled, plitkoumnost, mudrijašenje i naizgled dobar, ali površan rad biće otkriveni i najureni. Čvrsto, odlučno vođstvo... i čelična spremnost da se netremice suoči s razočaranjima, opasnostima i sve većim poslom odlikovaće onoga ko stoji na čelu samouverene i spremne borbene jedinice. Osim toga, on mora imati vraški bogatu maštu – mene neprestano zaprepašćuje potpuno odsustvo maštovitog razmišljanja... Najzad, taj čovek mora biti u stanju da zaboravi na sebe i sopstvenu sudbinu. Ovde sam smenio dvojicu visokih komandanata zato što su brinuli zbog „nepravde“, „nepoštenja“, „ugleda“ i – o, đavo da ih nosi!

Odlazak iz Nemačke Karlsrue, Nemačka 1715–1938.

Grad Karlsrue u jugozapadnoj Nemačkoj osnovao je 1715. godine markgrof Karl Vilhelm fon Baden-Durlah.

Gradska legenda kaže da je Karl Vilhelm jednog dana u šetnji kroz šumu zaspao i usnio palatu, a oko nje grad.

Zapravo, svoju prethodnu rezidenciju u Durlahu napustio je posle svađa sa žiteljima tog grada. Ipak, bio je vewww.leo.rs | 77

čiti optimista i osnovao je novo naselje u obliku točka, sa svojom palatom u sredini i trideset dva puta koji iz nje vode kao paoci. Baš kao u njegovom snu, grad oko palate brzo je rastao.

Nadajući se da će novi grad uskoro postati važna oblasna sila, Karl Vilhelm je pozivao svakoga, bez obzira na rasu i veru, da dođe i naseli se gde hoće. To je bila retka velikodušnost, naročito za Jevreje, koji su u najvećem delu istočne Evrope morali da žive u isključivo jevrejskim četvrtima. Do 1718. godine u Karlsrueu je nastala jevrejska zajednica. Godine 1725. jevrejski trgovac po imenu Zeligman doselio se u Karlsrue iz Etlingena, obližnjeg gradića u kom je njegova porodica živela od početka XVII veka.

Zeligmanu je odlično išlo u Karlsrueu, možda i zato što su tek 1752, kada se grad najzad učvrstio kao prava oblasna sila, i kada su uvedeni antijevrejski zakoni. Početkom XIX veka, kada su svi stanovnici Nemačke zakonom primorani da uzmu prezimena, Zeligmanovi potomci odabrali su prezime Etlinger, po gradu iz kog su potekli.

Glavna ulica Karlsruea je Kajzerštrase, i u njoj je 1850. godine porodica Etlinger otvorila prodavnicu ženske odeće Braća Etlinger. Do tada je Jevrejima zabranjeno da poseduju obradivu zemlju. Zanimanja kao što su medicina, pravo ili državna služba bila su im dostupna, ali i tu se otvoreno sprovodila diskriminacija, a zanatski cehovi, na primer vodoinstalaterski ili stolarski, nisu ih primali u članstvo. Zbog toga su se mnoge jevrejske porodice bavile trgovinom na malo. Radnja Braća Etlinger nalazila se svega dva bloka od palate, a krajem XIX veka redovan kupac bila je potomkinja markgrofa Karla Vilhelma, velika vojvotkinja Hilda fon Baden, supruga Fridriha II, poslednjeg velikog vojvode badenskog, i radnja je postala jedna od najpomodnijih u okolini. Početkom XX veka radnja je imala četiri sprata i četrdeset zaposlenih. Velika vojvotkinja izgubila je položaj posle nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu 1918. godine, ali čak ni gubitak tako moćne pokroviteljke nije ugrozio bogatstvo porodice Etlinger.

Godine 1925. Maks Etlinger oženio se Suzom Openhajmer, kćerkom trgovca tekstilom na veliko iz obližnjeg Bruhzala. Najvažniji posao bile su mu tkanine za uniforme državnih službenika kao što su policajci i carinici.

Jevrejska porodica Openhajmer bavila se trgovinom još od 1450, i bila je čuvena po poštenju, dobroti i dobrotvornom radu. Suzina majka je, između ostalog, bila i predsednica mesnog Crvenog krsta. Prema tome, kada su Maks i Suze 1926. dobili prvog sina, Hajnca Ludviga Haima Etlingera zvanog Hari, porodica nije bila samo imućna nego i vrlo poznata i poštovana u Karlsrueu i okolini.

Deca žive u zatvorenom svetu, i mali Hari je pretpostavljao da će život kakav poznaje trajati zauvek. Njegovi drugovi bili su isključivo Jevreji, ali kako se ni njegovi roditelji nisu družili s nejevrejima, to nije delovalo neobično. Viđao je nejevreje u školi i po parkovima i dopadali su

78 |

mu se, ali duboko ispod svega bila je zakopana svest da je zbog nečega drugačiji. Nije znao da svet ulazi u ekonomsku krizu, niti da teška vremena izazivaju optužbe i blaćenje. Njegovi roditelji u sebi su brinuli ne samo zbog krize nego i zbog bujanja nacionalizma i antisemitizma.

Hari je primetio samo da je granicu između njega i šireg sveta Karlsruea sve lakše videti i sve teže preći.

Onda je, 1933. godine, sedmogodišnji Hari isključen iz mesnih sportskih udruženja. U leto 1935. njegova tetka odselila se iz Karlsruea u Švajcarsku. Kad je Hari mesecdva kasnije krenuo u peti razred, osim njega je u razredu od četrdeset pet dečaka bio samo još jedan Jevrejin.

Maks Etlinger bio je odlikovani veteran iz Prvog svetskog rata, šrapnel ga je ranio blizu Meca u Francuskoj, pa je Hari privremeno bio izuzet iz primene Nirnberških propisa, donesenih 1935, kojima se Jevrejima oduzimalo nemačko državljanstvo, a s njim i većina drugih prava.

Primoranom da sedi u zadnjoj klupi, Hariju su ocene primetno opadale. To nije bila posledica izbegavanja i zastrašivanja – to se dešavalo, ali Harija školski drugovi nikad nisu tukli ni telesno zlostavljali – nego predrasuda njegovih nastavnika.

Dve godine kasnije, 1937, Hari je prešao u jevrejsku školu. Ubrzo zatim on i njegova dva mlađa brata dobili su neočekivane poklone – bicikle. Radnja Braća Etlinger je bankrotirala zbog opšteg bojkota svih jevrejskih poslova, i njegov otac radio je s dedom Openhajmerom u veletrgovini tekstilom. Hari je naučio da vozi bicikl kako bi mogao da se kreće po Holandiji, u koju se porodica nadala da će otići. Porodica Harijevog najboljeg druga pokušavala je da se iseli u Palestinu. Zapravo, gotovo svi Harijevi poznanici pokušavali su da napuste Nemačku.

Onda je porodica Etlinger obaveštena da im je izlazna viza odbijena. Neće poći u Holandiju. Nedugo zatim Hari se slupao na biciklu; mesna bolnica ga nije primila.

Karlsrue je imao dve sinagoge, i kako Etlingerovi nisu bili naročito pobožni, odlazili su u onu manje ortodoksnu. Sinagoga u Kronenštraseu bila je velika, kitnjasta, sto godina stara građevina. Dizala se uvis četiri sprata u nizu ukrašenih kupola – to je bila najveća dozvoljena visina, pošto nijedna zgrada u gradu nije smela biti viša od tornja palate Karla Vilhelma. Muškarci su, u ispeglanim crnim odelima i s cilindrima na glavi, sedeli na dugačkim klupama u prizemlju, a žene na balkonima. Kroz velike prozore iza njih sunce je obasjavalo dvoranu.

Petkom uveče i subotom ujutru Hari je sa svog mesta u horu mogao da vidi čitavu pastvu. Ljudi koje je poznavao su nestajali, siromaštvo, diskriminacija i iščekivano nasilje primoravali su ih da odlaze u inostranstvo, a i vlasti su podsticale iseljavanje kao najbolje „rešenje“ i za Jevreje i za nemačku državu. Ipak, sinagoga je uvek bila puna. Kako se svet smanjivao – privredno, kulturno, društveno – sinagoga je privlačila sve više ljudi s ivica jevrejske zajednice u poslednje udobno utočište u gradu.

Nije bilo neobično da čak pet stotina ljudi ispuni dvoranu, zajedno peva i moli se za mir.

Marta 1938. godine Nemačka je anektirala Austriju.

Sveopšte oduševljenje i divljenje učvrstilo je Hitlerovu vlast i ojačalo njegovu ideologiju „Nemačka iznad svega“. On stvara, govorio je, novo nemačko carstvo koje će trajati hiljadu godina. Nemačko carstvo? Nemačka iznad svega? Jevreji Karlsruea verovali su da je rat neizbežan.

Ne samo rat protiv njih nego i protiv čitave Evrope.

Mesec dana kasnije, 28. aprila 1938, Maks i Suze Etlinger otišli su vozom u osamdeset kilometara udaljeni američki konzulat u Štutgartu. Godinama su podnosili molbe za iseljenje u Švajcarsku, Veliku Britaniju, Francusku i Sjedinjene Države, ali uvek su odbijani. Ovog puta nisu išli da podnesu molbu, samo da odgovore na neka pitanja, ali konzulat je bio prepun ljudi i u potpunom neredu. Vodali su ih od sobe do sobe, a oni nisu znali ni kuda idu ni zašto. Odgovarali su na pitanja i popunjavali obrasce. Nekoliko dana kasnije stiglo im je pismo. Njihova molba za iseljenje u Sjedinjene Države se obrađuje.

Ispostavilo se da su Sjedinjene Države od 28. aprila obustavile primanje molbi za useljenje; oni tajanstveni papiri bili su njihov zahtev. Porodica Etlinger odlazi.

Ali Hari je prvo morao da proslavi bar micvu. Svečanost je zakazana za januar 1939, a porodica je nameravala da ode iz zemlje odmah zatim. Hari je čitavo leto učio hebrejski i engleski, dok je porodična imovina nestajala. Nešto je poslato prijateljima i rodbini, ali najveći deo ličnih stvari spakovan je za put u Ameriku. Jevreji nisu smeli da iznose novac iz zemlje – zbog čega je nacistička taksa za prevoz od sto odsto bila besmislena – ali još su mogli da ponesu nešto stvari: i ta povlastica biće im oduzeta krajem godine.

U julu je proslava Harijeve bar micve pomerena za oktobar 1938. Ohrabren uspehom u Austriji, Hitler je objavio da će Nemačka napasti Čehoslovačku ako joj ne ustupi Sudete, malu oblast koja je posle Prvog svetskog rata pripala toj zemlji. Atmosfera je bila sumorna. Činilo se da rat ne samo što je neizbežan nego tek što nije izbio.

U sinagogama su molitve za mir postale češće i grozničavije. U avgustu su Etlingerovi pomerili bar micvu svog sina i odlazak iz zemlje za još tri sedmice unapred.

U septembru su dvanaestogodišnji Hari i njegova dva brata otišli vozom u dvadeset sedam kilometara udaljeni Bruhzal da poslednji put vide dedu i babu. Posao s tekstilom je propao, pa su se baka i deda Openhajmer odselili u obližnji grad Baden-Baden. Baka je pripremila dečacima jednostavan ručak, a deda im je, poslednji put, pokazao nekoliko odabranih grafika iz svoje zbirke. Stari gospodin bio je radoznalac i potpomagao je umetnost. U svojoj zbirci imao je preko dve hiljade grafika, uglavnom ekslibrisa i radova manje poznatih nemačkih impresionista s kraja XIX i početka XX veka. Jedno od najboljih dela bila je grafika koju je jedan mesni umetnik načinio na osnovu Rembrantovog autoportreta izloženog u muzeju u Karlsrueu.

Ta slika bila je dragulj muzeja. Deda Openhajmer često joj se divio prilikom skupova i predavanja u muzeju, ali poslednji put ju je video pre pet godina. Hari nikada nije video tu sliku iako je od rođenja živeo četiri bloka od nje.

Godine 1933. Jevrejima je zabranjen pristup u muzeje.

Kada je završio s grafikama, deda se okrenuo globusu. „Momci, vi ćete postati Amerikanci“, rekao je tužno dečacima, „a vaš neprijatelj“ – zavrteo je globus i spustio prst ne na Berlin, nego na Tokio – „biće Japan.“2 Nedelju dana kasnije, 24. septembra 1938, Hari je proslavio bar micvu u veličanstvenoj sinagogi u Kronenštraseu u Karlsrueu. Služba je trajala tri sata, a negde na polovini Hari je ustao da čita iz Tore; pevao je odeljke na drevnom hebrejskom kao što se radi već hiljadama godina. Sinagoga je bila dupke puna. Ovaj obred slavio je njegovo stupanje u zrelost, njegovu nadu u budućnost, ali za mnoge druge mogućnost života u Karlsrueu delovala je izgubljeno. Posla nije bilo, jevrejska zajednica je zlostavljana i potiskivana, Hitler je čikao zapadne sile da mu se suprotstave. Posle obreda rabin je poveo Harijeve roditelje u stranu i rekao im da ne odlažu, da krenu na put ne sutra, već istog dana po podne, vozom koji za Švajcarsku polazi u jedan. Maks i Suze su se prenerazili.

Rabin im je savetovao da putuju na šabat, na dan odmora. To je bilo nečuveno. Šetnja deset blokova do kuće porodici se činila mnogo duža. Slavljenički obred – hladne sendviče – pojeli su ćutke u praznom stanu. Jedini gosti bili su baba i deda Openhajmer, druga baka Dženi i njena sestra Roza – njih dve su se doselile kod Harijevih otprilike u vreme kada je radnja bankrotirala. Kada je Suze rekla dedi Openhajmeru šta im je rabin savetovao, ovaj veteran nemačke vojske prišao je prozoru, pogledao na ulicu i video desetine vojnika u uniformama. „Da rat počinje danas“, rekao je iskusni starac, „svi ovi vojnici vratili bi se iz grada u kasarne. Rat neće početi danas.“3 Harijev otac, takođe ponosni veteran nemačke vojske, saglasio se. Porodica nije otputovala tog popodneva, nego sutradan, prvim jutarnjim vozom za Švajcarsku.

Devetog oktobra 1938. stigli su u njujoršku luku. Tačno mesec dana kasnije, 9. novembra, nacisti su kao izgovor iskoristili atentat na jednog nemačkog diplomatu da svom silom nasrnu na nemačke Jevreje. Tokom takozvane Kristalne noći uništeno je više od sedam hiljada jevrejskih radnji i dve stotine sinagoga. Svi muškarci jevrejske vere iz Karlsruea, među njima i deda Openhajmer, pohvatani su i odvedeni u obližnji koncentracioni logor Dahau. Veličanstvena, sto godina stara sinagoga u Kronenštraseu, u kojoj je samo nekoliko sedmica ranije Hajnc Ludvig Haim Etlinger proslavio bar micvu, spaljena je do temelja. Hari Etlinger bio je poslednji dečak za kog je obred bar micve održan u staroj sinagogi grada Karlsruea.

www.leo.rs | 79

80 |

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs