Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 21/april 2014

www.leo.rs | 1

!

O OV

Preuzmite Besplatno! N OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA!

Aplikacije lavovskog časopisa – “začinjeno ljubavlju”!

NOVi broj!

2|

4 Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić

Seka Nikolić Možete izlečiti sebe

Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić

12

Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč OSHO Prisnost

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Siniša Ubović

Vajsun Liao Tai Či klasici

Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

38 Brendon Mal Ključevi tamnice za demone

54 Džasinda Vajlder Kao da smo jedno

Leo commerce na:

72 Karen Svon Savršen poklon

Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

20 Geše Majkl Rouč Sekač dijamanata

26

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs

10

Zorica Cvetanović Homeopatija za početnike

32 Linda Čapman Zvezdano iznenađenje

46 Anti Tuomajnen Grad duhova

62 Amanda Kvik Ogledalo duše

80 Silvija Braun Misterije sveta

4|

Nastavak...

SEKA NIKOLIĆ Najpoznatiji bioenergetičar Velike Britanije Seka Nikolić je jedan od najpoznatijih svetskih bioenergetičara.

Njeno uverenje da svi mi možemo poboljšati svoje zdravstveno stanje i kvalitet života, tako što ćemo naučiti da upravljamo sopstvenom energijom, potvrđeno je na Institutu za bioenergiju u Milanu.

Sekine knjige Znate više nego što mislite i Možete izlečiti sebe predstavljaju neverovatnu priču o Sekinoj spoznaji sopstvenih moći i o tome kako ih vi možete iskoristiti u životu.

Ove knjige pomoći će vam da otkrijete da se super-podsvest krije iza čarobnog oblika energetske komunikacije...

Knjiga Možete izlečiti sebe predstavlja neverovatnu priču o Sekinoj spoznaji sopstvenih moći i o tome kako ih vi možete iskoristiti u životu. Otkrijte: • Kako se energetsko polje tela može izbaciti iz ravnoteže negativnim emocijama i lošim iskustvima iz prošlosti

• Prikrivene uzroke bolesti i iscrpljenosti i kako da se izborite s njima

• Zašto energija Zemlje i drugih ljudi može da utiče na nas

• Zadivljujuće priče o isceljenjima Sekinih klijenata, uključujući i mnoge slavne ličnosti.

Potpuno uređena i ažurirana, ova knjiga obuhvata Sekina nova otkrića i najskorije primere izlečenja njenih klijenata, sadrži program koji se prati s lakoćom i koji nas uči kako da svoju energiju dovedemo u ravnotežu i da se zaštitimo.

www.leo.rs | 5

Drugo poglavlje UPOZNAVANJE SEBE Kanarska ostrva su samo nekoliko hiljada kilometara od Sarajeva, ali za mene je to bio drugi svet. Znala sam da nema povratka. Odlučila sam da gledam napred i da se ne osvrćem. Rano sam naučila da ne možemo promeniti prošlost, ali da možemo uticati na budućnost. Našla sam se u novom okruženju i odlučila da iskoristim priliku koja mi se pružila.

Drugi su brinuli o upravljanju klinikom. Meni su dali smeštaj i pristojnu platu. Moja reputacija i reputacija klinike polako su rasli i pacijenti su dolazili sa svih strana sveta – iz Španije, Italije, Nemačke, Velike Britanije, čak i Amerike.

Na klinici su se odvijali istraživački projekti iz oblasti medicine koji su pokrivali i troškove održavanja. Neprekidno sam imala pacijente, a raznovrsnost iskustava doprinela je da mi poraste samopouzdanje. Prvi put otkako sam otkrila svoj dar neko je pokazao iskreno interesovanje za moju dobrobit. Veliki je luksuz raditi svoj posao bez opterećenja ostalim brigama. Samo sam želela da razvijem svoj dar i da što više naučim o različitim bolestima.

Umesto da budem srećna zbog postignutih rezultata, htela sam da saznam šta se zaista dešava mojim pacijentima i meni za vreme seanse. Otkako sam otkrila isceliteljski dar, imala sam utisak da on kontroliše mene, a sad učim kako da ja kontrolišem njega. Htela sam da otkrijem sve načine za upotrebu energije i da istražim svoje granice. Slagala sam slagalicu od ličnih iskustava i svega što sam naučila u Milanu. Stekla sam utisak da napokon imam svetilište u kojem se regenerišem i u kojem zasnivam novi život. Sada vidim da je taj prelazni period bio veoma važan za mene: daleko od pritiska doma i očiju novinara, obogatila sam svoje iskustvo i samopouzdanje.

Zašto boli?

U početku me je zbunjivao bol koji mi se javljao u vreme seansi s pacijentima. Činilo mi se da je to veliki problem u poslu. Sećam se da me je jako bolelo dok sam lečila Faroka. Nisam razumela zašto nisam mogla da sklonim ruke s njegovih ramena. Znala sam da to moram izdržati, ali nisam znala šta predstavlja taj bol – znala sam samo da mu moram pomoći. S vremenom sam naučila da ono što osećam odražava bol pacijenta. Na primer, kad lečim nekoga ko pati od išijasa, osećam oštro probadanje od kičme duž nerva u nozi. Kao da se, izvlačeći negativnu energiju, nakratko prebacim u pacijentovo stanje, ali s mnogo jačim bolom. To je deo procesa razmene. Dajem im energiju i uzimam im napetost. Ne osećam uvek ono što osećaju moji pacijenti. Ako je neko emocionalno nestabilan, na primer, ako je traumatizovan ili depresivan, njihovo mentalno stanje ne prelazi na mene. Osećam fizičke simptome njihovog problema i obično imam utisak kao da sam umočila ruke u lonac ključale vode.

6|

Kad sam počela isceliteljske tretmane, nisam znala kako da kontrolišem taj bol. Samo bih napravila grimasu i nastavila jer sam morala da lečim ljude. Nisam imala izbora osim da se naviknem na to. Tokom godina, naučila sam da ograničim taj bol i sad ga osećam samo u podlakticama. Znam da ga ne mogu izbeći, pa sam naučila da ga obuzdam i da se mentalno izdignem iznad njega.

Bez obzira na bolest koju lečim, blokiram energiju u laktu i kasnije je samo otresem. Dok je stresam, energija pucketa kao statički elektricitet. Lokalizujem bol onako kako to rade žene koje se porađaju prirodnim putem. Mislim da većina mojih pacijenata ne zna kroz šta ja prolazim.

Taj bol mi je veoma neugodan, ali srećom, prag bola mi je veoma visok. Kad ne bi bilo tako, bez sumnje bi ta energija opustošila i moje zdravlje.

Seka i ja išle smo na sastanak. Bile smo u taksiju u Londonu. Bolela me je glava i slučajno sam joj to pomenula u razgovoru. Nisam joj to rekla da bih došla na tretman, a nije mi ni palo na pamet da će me lečiti u automobilu. Kao i obično, odmah je htela da pomogne.

Spustila mi je levu šaku na potiljak, a desnu na čelo i čvrsto je pritisnula. Tako mi je prijalo da mi glava bude ušuškana među njenim dlanovima. Iako je bio sparan letnji dan, ruke su joj bile hladne. Nakon jednog minuta počela je da izvlači negativnu energiju kružeći desnom šakom. Izgledala je kao da se igra nevidljivom žvakom – ko zna šta je tek taksista pomislio!

Kad je Seka izvukla energiju, odmah sam osetila olakšanje. Bilo je trenutno i veliko. Seka se previjala od bola.

Brzo je disala. Lice joj je bilo zgrčeno, ali onda je pucnula prstima i bol kao da je nestao. „Kakav je osećaj?“, upitala sam. „Oštri noževi“, otvoreno je rekla ne krijući bol.

U trenutku sam se osetila loše, ali onda sam se setila da Seku boli svaki put kad leči nekoga, to joj je kao opasnost na radnom mestu. Srećom, nije dugo trajalo. Bila sam zapanjena što joj je trebalo manje od pet minuta da me oslobodi glavobolje. Prešli smo manje od kilometra u saobraćajnoj gužvi centra Londona.

Sara Taj Moj raj Sećam se vremena provedenog na ostrvu Lansarote kao perioda mira i stabilnosti. Energija tog mesta bila je ugodna i posle toliko godina prvi put sam se osetila bezbedno i opušteno. Pošto sam iz Sarajeva ponela samo svog sina i preobuku, nekoliko meseci provela sam gradeći veru u sebe i dom dok, konačno, nisam osetila da je moj život u mojim rukama. Shvatila sam koliko mi je nedostajala privatnost. Volim da uživam u jednostavnim zadovoljstvima, kao što je odlazak na

plažu sa sinom ili izlazak na večeru s prijateljima. Nedostajali su mi prijatelji i članovi porodice, ali nikad se nisam pokajala zbog te odluke. Znala sam da će me taj korak odvesti u pravom smeru. Ostrvo je za mene bilo raj i dalje ga se rado sećam.

Iako su mi pacijenti dolazili sa svih strana sveta, nisam morala da govorim nijedan strani jezik. Obezbedili su mi profesionalnog prevodioca. S vremenom sam naučila nekoliko reči na engleskom. Tada još nisam znala koliko će mi tih nekoliko reči značiti. Razmišljala sam samo o danu koji je preda mnom i nisam znala gde ćemo sin i ja završiti. Nisam imala ni predstavu o tome da nas čeka još jedna velika promena.

Posle nekoliko godina provedenih na ostrvu Lansarote, upoznala sam par iz Britanije – Klajva i Elejn Moris.

Elejn je već neko vreme bila teško bolesna, ali niko nije znao šta joj je. Telo joj je bilo veoma slabo. Prirodno, ponudila sam joj da je lečim. Bio je to moj prvi slučaj opisan u britanskim novinama. U časopisu „Kuće i bašte“ opisali su šta se desilo Morisovima, a Klajv je rekao novinaru: „Moja žena je obišla razne lekare. Niko nije otkrio šta nije u redu s njom. Izgubila je na težini, kosa joj je opala i očigledno je kopnila. Da nismo sreli Seku, možda danas ne bi bila među živima. Veoma smo joj zahvalni.“ Posle mesec dana tretmana, Elejn se oslobodila svih simptoma. Bilo mi je drago što Morisovi mogu da nastave život neometano. Veoma sam srećna što vam mogu preneti da je Elejn još uvek dobro, kako mi je Klajv preneo kad smo se videli pre nekoliko meseci – a od izlečenja je prošlo više od dvadeset godina.

Morisovi su bili oduševljeni rezultatima tretmana. Bili su toliko zahvalni da su mi predložili da se preselim u Britaniju, gde bih imala bolju priliku za razvoj karijere.

Hteli su da zajedno osnujemo kliniku. Posao bi bio sličan onome što sam radila na ostrvu Lansarote, ali okruženje bi se znatno razlikovalo. Morala sam da odlučim.

Najdragoceniji dar u životu mi je sin i, otkako se on rodio, sve odluke koje donosim u njegovom su interesu.

Sva moja želja za uspehom potiče od toga što želim da mu pružim ono što mu treba. U to vreme već je bio došao u godine kad sam počela da razmišljam o njegovom školovanju. Moji roditelji bili su veliki zagovornici obrazovanja i od njih sam nasledila uverenje da je ono veoma važno. Iako nisam koristila fakultetsku diplomu u svom radu, ta diploma mnogo mi je značila. Oduvek sam volela da učim. Znala sam da u Lodonu ima odličnih škola i htela sam da moj sin ima najbolje moguće uslove. Klajv mi je obećao da ćemo naći najbolju školu i da ću sama birati gde ćemo živeti. Sa velikim stepenom sigurnosti i poverenja u Morisove, znala sam da ću uskoro steći više iskustva u radu i unaprediti svoje isceliteljske sposobnosti. Podjednako brzo kao što sam napustila Sarajevo, otišla sam sa ostrva Lansarote znajući da je vreme da krenem dalje.

Iskustvo na drugom ostrvu Kad sam stigla u Englesku, osnovala sam kliniku s Klajvom i Elejn u predgrađu Hempsted garden. Nazvali smo je Klinika za bioenergiju. Atmosfera za rad je bila savršena. Čekaonica je podsećala na dnevnu sobu, a bila je tu i čajna kuhinja. Ljudi su se posluživali i ćaskali s ostalim pacijentima. Čim bi došli, osećali bi se kao kod kuće. Često su se zadržavali u čekaonici i posle tretmana.

Osnovna zamisao bila je da se ljudi opuste. Uspela je.

Osećala sam se sigurno kao i na ostrvu Lansarote. Mogla sam da se koncentrišem na isceljenje jer sam znala da će se neko pobrinuti za sve ostalo.

Volim da posao bude dobro organizovan. Klinika mi je pružila savršeno okruženje, podršku i udoban dom, što je, prema mojim saznanjima, teško naći u Londonu.

Našla sam savršenu kuću u Hempstedu, baš kao što mi je Klajv obećao. Čim sam je ugledala, znala sam da je to prava kuća za mene. Bio je to porodičan kraj, kuća je delovala ušuškano i sigurno, daleko od gužve centralnog Londona. Put od kuće do klinike nije vodio kroz zakrčene ulice meni još nepoznatog grada. Zaista sam se osećala bezbedno i, što je još čudnije, kao kod kuće. Nisam shvatala da živim u jednom od najpoželjnijih delova grada, ali opet, uvek sam imala ukusa!

Oduvek sam lako sklapala poznanstva, ali tek u Londonu počela sam da upoznajem ljude i nakon završenih tretmana. Zbog tople i opuštene atmosfere na klinici i visokih stopa uspeha tretmana, mnogi klijenti preporučivali su me svojim prijateljima, a neki od pacijenata postali su mi bliski prijatelji. Prijalo mi je da dobijam pisma zahvalnosti iako je neko morao da mi ih prevodi.

Nekoliko godina kasnije mogla sam da ih čitam i sama.

Još čuvam svako pismo koje sam dobila. Ponovo moram da naglasim da je atmosfera na klinici bila sjajna. Nekako smo uspeli da napravimo dom izvan doma za pacijente i bili su nam zahvalni na tome. Znam koliko je svakodnevna udobnost važna ljudima kad su bolesni, ranjivi, uplašeni i daleko od svog pravog doma.

Imala sam sreću da upoznam Seku u proleće 1990.

Imam nizak prag tolerancije na mnoge lekove i zato ne smem da ih koristim. Susret sa Sekom promenio mi je život iz korena. Pre tretmana osećala sam se nesigurno i uplašeno jer nisam znala šta me čeka, ali kako se kasnije ispostavilo, nisam imala razloga za strah.

Seka i ja smo se odmah razumele – kao da smo prepoznale energiju one druge. Došla sam na prvi tretman zbog hroničnog cistitisa koji me je mučio čitavih osam godina. Antibiotici su mi donekle olakšavali simptome, ali nikad nisu pomogli da se otkloni uzrok infekcije.

Na prvoj seansi Seka je poslala ogromnu količinu energije kroz mene. Drhtala sam deset minuta posle tretmana. Iz ruku joj je izbijala neverovatna toplina. Nije me oslobodila samo fizičkih problema infekcije bešike,

www.leo.rs | 7

već i nagomilanih emocija. U prvoj seansi otvorile su mi se stare psihičke rane, a potisnute emocije izbile su na površinu. Osećanja su bila tako jaka da je Seka na trenutak ustuknula i odmakla se. Bio je to veoma moćan i oslobađajući doživljaj. Posle prvog tretmana bila sam veoma umorna – fizički – i cele noći spavala sam kao beba.

zvila samopouzdanje i sigurnost u saradnji s njima. Godinama sam izoštravala svoje veštine, negovala kontakte i navikavala se na život u Londonu. U jednom trenutku sam, konačno, bila spremna da krenem dalje i da steknem više slobode u poslu.

Nastavile smo tretmane po pola sata svakoga dana tokom čitave sedmice. Svaki put bih bila vesela i živahna posle seanse. Bol i drugi simptomi polako su nestali. Od tada je prošlo više od osam godina, a ja nisam preležala nijednu infekciju bešike.

Vreme da krenem dalje

M. P. Olindžer

Život čine male Jezik, mesta, ljudi, putevi – sve mi je to bilo strano, ali najteže mi je bilo da se naviknem na hranu – bila je grozna! Kažem „grozna“, a zapravo mislim „drugačija“. Sve do tada nisam shvatala koliko bliskosti i utehe dobijamo od hrane i kako nas ona snažno vezuje za dom. Kupovala sam u kvalitetnim supermarketima i znam da je sve bilo kvalitetno, ali jednostavno nisam mogla da se naviknem na to. Meso je imalo neobičnu teksturu, a voće i povrće mi je delovalo beživotno. Kad mi je otac prvi put došao u posetu, morala sam da kupim deset vrsta jogurta dok nismo našli jedan koji je podsećao na naš jogurt kod kuće. A tek kafa...

Doselila sam se u London pre eksplozije transatlantskih kafea u evropskom stilu. U to vreme bilo je nemoguće naći pristojnu dozu kofeina. Volim jaki espreso i nisam mogla da verujem da u jednom od najvećih gradova sveta nije ispunjena suštinska životna potreba kao što je ona za dobrom kafom. Kafa je bila bljutava, ali hleb je bio najgori od svega.

Ništa ne može da se poredi s domaćim hlebom – mekom veknom posutom makom. Moja mama mesila je najbolji hleb na svetu. Sećam se kako se cela naša porodica okupljala za stolom da uživa u njenim đakonijama.

Bio je to pravi domaći luksuz koji je teško naći. Tek posle devet godina provedenih u Londonu otkrila sam Udruženje Srba u Noting hilu. Hrana u njihovoj kantini je nešto najbliže onome što sam jela kod kuće, ali u vreme kad sam je našla, već sam se bila navikla na englesku hranu, tako da sam je posetila svega nekoliko puta. Čudno je kako se čovek na sve navikne.

S vremenom sam produbljivala prijateljstva i počela sam da se osećam bolje. Moj sin se upisao u školu i takođe stekao prijatelje. Činilo se da napokon imamo dom. Brzo se pročulo za mene i u roku od devet meseci imala sam stalan priliv pacijenata. Mnoge od njih poslali su lekari impresionirani mojim rezultatima. Trasirala sam svoj put.

Kad mi je istekao trogodišnji ugovor s Morisovima, produžila sam ga. Iako sam već bila spremna da stanem na svoje noge, poslednjih nekoliko meseci zaista sam ra-

8|

Odlučila sam da obezbedim sebi prostoriju na klinici Hejl, blizu Ridžents parka. Bila sam spremna da postanem nezavisna, a ta klinika činila mi se kao odlično mesto. Imala je, i dan-danas ima, besprekornu reputaciju kao klinika za komplementarnu medicinu. Takođe, mamila me je iz ušuškanosti severnog Londona. Pošto je bila bliža centru od klinike u Hempstedu, stranim pacijentima, čiji se broj povećavao, bilo je lakše da me nađu.

Klinika Hejl rado me je primila zbog moje reputacije i prestižne liste pacijenata. Tada sam počela da lečim i članove kraljevske porodice.

Vojvotkinja od Jorka redovno mi je dolazila na tretmane, ali princ Endru dugo je ostao skeptičan po pitanju mog rada. Imao je nezgodu dok je izlazio iz automobila i slomio je stopalo. I posle posete doktorima iz Ulice Harli, morao je da hoda sa štapom. Pristao je da me poseti samo zahvaljujući ubeđivanju svoje supruge. Nije verovao da ću mu pomoći. Često viđam ljude koji imaju takav stav: ne veruju u bioenergiju, ali znaju da nema ničeg lošeg u tome da probaju. Princ je imao trostruki prelom stopala, ali posle samo tri seanse izašao je s klinike oslobođen bola. Portparol kraljevske porodice dao je izjavu za Dejli mejl: „Princ je poslednja osoba od koje biste očekivali da se opredeli za alternativnu medicinu, ali oseća da mu posete klinici čine dobro.“ Za mene su svi pacijenti jednaki, ali ovakvi rezultati i preporuke pomogli su mi da steknem još bolju reputaciju. Kad se bavite relativno nepoznatom oblašću, preporuke su zaista važne.

Narednih osam godina svi moji termini bili su zakazani bar devet meseci unapred. Radila sam šest dana nedeljno, ali lista čekanja nije se smanjivala. Izgleda da alternativne metode lečenja nisu bile toliko alternativne.

Nije bilo neuobičajeno da neko čeka i do godinu dana za prvi tretman. Uprkos mnogim ciničnim pogledima na alternativno lečenje, izgleda da su mnogi ipak spremni da rizikuju i prepuste se nepoznatom.

Naslovne strane Kad sam došla u Veliku Britaniju, krajem osamdesetih godina prošlog veka, bioenergija je bila relativno nova oblast. Najpopularnije grane alternativne medicine bile su akupunktura, refleksologija i aromaterapija. Iznenadila sam se zapazivši da sam, posle samo nekoliko meseci boravka u Londonu, privukla pažnju medija. Posle medijske manije koju sam doživela kod kuće, novinari mi nisu bili strani, ali britanski novinari bili su manje na-

padni i preciznije su izveštavali. Nisu me saletali na ulici, niti sačekivali ispred kuće, pa nisam imala razloga da se žalim. Taj period bio je početak jake povezanosti s predstavnicima medija.

Pojavljivala sam se u mnogim novinama i časopisima namenjenim čitaocima širokog spektra interesovanja. Uživala sam u upoznavanju ljudi iz svih sfera života i iz različitih zemalja. Uvek sam održala seansu sa svakim novinarom koji je pisao intervju sa mnom da bi na svojoj koži osetili moj rad. Obično su tražili i studije o uspešnim izlečenjima, a to mi nikad nije predstavljalo problem. Pojavljivala sam se u raznim televizijskim i radijskim programima. U početku mi se to činilo kao dobar način za reklamu, ali to mi se žestoko obilo o glavu. Pristala sam da učestvujem u popularnom jutarnjem programu ne znajući mnogo o njegovom konceptu. Bila sam zapanjena jer nisam uspela da dođem do reči. Umesto otvorene diskusije emisija je poprimila pijačnu atmosferu. To iskustvo bilo mi je izuzetno iscrpljujuće i zaklela sam se da više nikad neću učestvovati u takvoj emisiji. Najviše sam volela emisije u kojima prikazuju moj rad, a ne one u kojima pokušavaju da zapodenu svađu.

Počela sam da privlačim i lekare koji su bili impresionirani time koliko sam pomogla njihovim pacijentima. Vera i podrška lekara je priznanje o kome većina alternativnih praktičara može samo da sanja. Ja sam ga dobila posle veoma kratkog boravka u Velikoj Britaniji.

Neprekidno je rastao broj doktora koji su mi slali svoje pacijente, a kad je bilo neophodno, i ja sam upućivala svoje pacijente njima. Verujem da pacijenti imaju najveću korist od toga što radimo zajedno.

Problem kontrole Prvih godina koje sam provela u Sarajevu naučila sam mnogo o svom radu. Još ne mogu da verujem šta sam sve morala da savladam. Nije bilo udžbenika, niti uputstava za bioenergiju – sve sam morala da naučim kroz praksu. Za neke stvari bilo mi je potrebno manje, za neke više vremena. Nisam dovoljno razmišljala o tome kako moj rad utiče na moje zdravlje. Naučila sam da kontrolišem bol, ali ubrzo je moja energija postala veliki problem – jednostavno je oticala, a ja to nisam primećivala.

Kad god se povežemo s nekim – fizički ili mentalno – mi razmenjujemo energiju. Jeste li ikad primetili kako se osećate nakon vremena provedenog s nekom osobom?

Možda ćete otkriti da vam neki ulivaju optimizam i pozitivnu energiju, a drugi iscede iz vas sva lepa osećanja.

Razmislite o tome kako se osećate posle druženja s nekim ko je depresivan – verovatno ste bezvoljni ili umorni.

Zatim se setite nekog druženja posle koga ste bili puni energije. Kladim se da ste imali utisak kao da vam se vratila životna snaga. Ljudi s kojima provodimo vreme veoma utiču na nivo naše energije. Razmena energije se ne vidi, ali znamo da se odigrava.

Ljudi koji rade s pacijentima, kao što su doktori, sestre i praktičari alternativne medicine, izloženi su velikom riziku od iscrpljivanja. Nalaze se u neprekidnom kontaktu s raznim vrstama energije. Da bi očuvali sopstvenu, ne smeju se emocionalno vezati za pacijente s kojima rade.

Pošto tretmani bioenergijom veoma duboko utiču na pacijente, naša energetska veza je jaka – zato i mogu da ih izlečim. Zamislite da ih priključujem na svoju mrežu i napajam ih energijom. Dugo nisam shvatala da i sama mogu postati iscrpljena ako ne preduzmem odgovarajuće mere. Sad znam kako mogu da radim a da ne naškodim sebi. Godinama mi je telo slalo znake upozorenja, ali ja sam ih zanemarivala.

Baš kao i u Sarajevu, osećala sam se umorno i iscrpljeno. Šest dana nedeljno radila sam po dvanaest sati dnevno. Sve teže sam održavala sopstvenu energiju. Pomislila sam da previše radim. Lečila sam pacijente veoma intenzivno i to je uzelo danak. Posao mi je da pomognem ljudima i uvek sam njihove potrebe stavljala na prvo mesto, bez obzira da li se radi o porodici, prijateljima ili pacijentima. Nisam obraćala pažnju na sebe, misleći da mi je zdravlje dobro i ne znajući da mi svest o energiji još nije dovoljno razvijena. Lečila sam ljude intuitivno, ali nisam znala koliko duboko sve to utiče na moju energiju. Kao i kad je reč o nekom drugom daru ili moći, čovek ne zna koliko može da se istroši.

I dalje sam padala u nesvest kad god bih se našla usred gužve, u pozorištu, u bioskopu. Još uvek sam se onesvešćivala na putu ka kući, a nisam znala zašto. Osećala sam se kao da je neko isisao sav život iz mene. Znam da boravak na malom prostoru sa velikim brojem ljudi može delovati iscrpljujuće, ali moja reakcija bila je neobično jaka. Tada sam shvatila da mi se to dešava jer su mi energetski kanali otvoreni. Oko mene je bilo puno ljudi koji mi nisu svesno uzimali energiju, ali kao u osmozi, bolesni i bezvoljni privlačili su moju energiju poput magneta jer sam bila ranjiva. Morala sam naučiti da se zaštitim da bih živela normalno. Sad sam već navikla da zatvaram svoje energetske kanale, kao da zavrćem slavinu, da bih sačuvala malo energije za sebe. Teško mi je da objasnim kako to radim jer se sve odigrava automatski. Najbolje je da to objasnim na praktičnom primeru: čim završim lečenje pacijenata za taj dan, pomislim na svakodnevne obaveze koje moram da obavim, kao što je kuvanje, čišćenje, kupovina. Prebacivanjem misli na jednostavne zadatke, moja energija se zatvara. Više ne služi za lečenje, već mi omogućava da funkcionišem u „stvarnom svetu“.

Bez obzira na činjenicu da sam iscelitelj, izabrala sam da živim u jednom od najgušće naseljenih gradova na svetu i moram da se zaštitim. Ne moram da budem pustinjak.

Iako sada automatski zatvaram energetske kanale, i dalje izbegavam situacije koje me iscrpljuju. Ako baš moram da se nađem na takvom mestu, namerno kontrolišem energiju – to saznanje mi je od ključnog značaja.

www.leo.rs | 9

Zorica Cvetanović

Homeopatija za početnike

Da li vam se desilo da vam neko kaže da mora da vam se sve nacrta da biste zapamtili? Knjiga je napisana da bi i vama bilo lakše da upamtite zašto se neki homeopatski lek daje nekome, na primer, zbog glavobolje, a drugom taj lek ne odgovara. Tako stičete odmah sliku o nekom leku na jednostavan i lak način. Kroz karikaturu i mali tekst, Arnika postaje odjednom deo svake kućne apoteke.

Da li ste poslovni čovek, posao obavljate sedeći i imate malo vremena da prošetate? Rad je važniji od zdravlja, stalno ste u žurbi, jer ste veoma tačni, skloni piću, kafi, cigaretama, budite se u 4h ujutru, loše spavate? E onda vam treba Nux vomica. To je glavni lek za poslovne ljude. Objašnjenje problema u slici i reči biće vam od pomoći za prvazilaženje akutnih tegoba u svakodnevnom životu. Unapredite zdravlje, jačajte odbrambenu sposobnost organizma, poboljšajte kvalitet života. Sve je u vašim rukama!

10 |

Potra탑ite na www.leo.rs www.leo.rs | 11

12 |

prisnost Verovanje u sebe i druge Veze tipa „udri i beži“ postale su mnogo uobičajenije u današnjem društvu, društvu koje je postalo otuđeno, nepovezano s tradicionalnim porodičnim poretkom i koje je sve otvorenije prema slučajnom seksu. Ali u isto vreme, pojavljuje se jedna skrivena struja osećaja da nešto nedostaje – kvalitet prisnosti.

Ovaj kvalitet ima veoma malo zajedničkog sa fizičkim, mada je seks sasvim sigurno jedan od mogućih pristupa.

Mnogo bitnija stvar za prisnost je spremnost da ispoljimo svoja najdublja osećanja i ranjivost, uz verovanje da će osoba s kojom smo, s tim postupati veoma obazrivo. Konačno, spremnost da se preduzme rizik prisnosti mora biti utemeljena na unutrašnjim snagama koje znaju da čak i ako druga strana ostane zatvorena, da čak i ako je poverenje izigrano, nećemo trpeti nikakav trajni gubitak.

U ovom plemenitom i saosećajnom priručniku Osho nas vodi, korak po korak, kroz ono što prisnost čini zastrašujućom i pomaže nam da se suočimo s tim strahovima, prevaziđemo ih, i ojačamo sebe i našu vezu, s ciljem da podstaknemo otvorenost i poverenje.

Uvodna reč Svi se plaše prisnosti, a činjenica da li ste je svesni ili ne, nešto je sasvim drugo. Prisnost predstavlja izlaganje sebe pred strancem – a svi smo mi stranci jedni drugima; niko nikog ne poznaje. Stranci smo čak i sebi samima, jer ne znamo ko smo.

Prisnost vas približava nepoznatoj osobi. Morate da odbacite sve svoje odbrambene mehanizme; tek tada prisnost postaje moguća. Ispunjeni ste strahom jer, kada odbacite sve svoje odbrambene mehanizme i maske, ne znate šta će taj stranac uraditi s vama? Svi mi krijemo hiljadu i jednu tajnu i to ne samo od drugih, već i od sebe samih, jer nas je vaspitalo bolesno društvo sa svim mogućim vrstama potiskivanja, zabrana i tabua. Strah koji imamo dok smo sa strancem – nije bitno to što s nekim možda živite trideset, četrdeset godina, jer osećaj me-

đusobnog nepoznavanja nikad ne nestaje – jeste osećaj sigurnosti koji vam pruža ta mala odstupnica, neznatna uzdržanost, jer ne znate kako neko može iskoristiti vaše slabosti, nesigurnost ili vašu ranjivost.

Svi se plaše prisnosti.

Problem postaje još komplikovaniji jer svi žele prisnost. Svaki čovek želi prisnost, jer u suprotnom ostaje sasvim sam u vasioni – bez prijatelja, bez ljubavnika, bez nekog kome može verovati, bez nekog kome može otvoriti sve svoje rane. A rane ne mogu da zacele sve dok se ne otvore. Što se više kriju, to postaju opasnije. Mogu čak postati i kancerogene.

Prisnost je najosnovnija potreba s jedne strane, zato svi i žude za njom. Želite da osoba s kojom ste bude prisna i da odbaci svoje odbrambene mehanizme, postane ranjiva, otvori vam sve svoje rane, skine svoje maske i laž-

www.leo.rs | 13

nu ličnost i stane pred vas ogoljena, onakva kakva u stvari jeste. A s druge strane, svi se plaše prisnosti – želite da budete prisni s drugom osobom, ali ipak ne odbacujete svoje odbrambene mehanizme. Ovo je jedan od sukoba koji nastaju među prijateljima, među ljubavnicima: Niko ne želi da se odrekne svojih odbrambenih mehanizama i niko ne želi da se prikaže u svoj svojoj nagosti i iskrenosti, da se potpuno otvori – a opet, oboma treba prisnost.

Ukoliko ne odbacite sva svoja ograničenja i komplekse – što su u stvari pokloni od strane vaših religija, kultura, društava, roditelja, obrazovanja – nikad nećete moći da budete prisni s nekim, a moraćete da preuzmete inicijativu.

Ali, ako uopšte nemate ograničenja i komplekse, onda nemate ni rana, takođe. Ako ste živeli jednostavnim, prirodnim životom, nećete imati strah od prisnosti, osetićete samo neverovatnu radost što dva plamena bivaju toliko blizu jedan drugome da postaju skoro kao jedan. A susret je neverovatno prijatan, zadovoljavajuć i ispunjujuć. Ali, pre nego što budete mogli da se oprobate u prisnosti, moraćete potpuno da očistite svoju kuću.

Samo meditativan čovek može dozvoliti da mu se dogodi prisnost. On nema šta da krije. Sve ono što ga je plašilo da neko možda zna, on sam je odbacio. On poseduje samo tišinu i srce ispunjeno ljubavlju.

Sebe morate prihvatiti u potpunosti. Ako ne možete sebe da prihvatite u potpunosti, kako možete očekivati da vas neko drugi prihvati? Osuđeni od strane svih, naučili ste samo jednu stvar: da se samoosuđujete. Nastavljate to da skrivate, to nije nešto lepo što možete drugima da pokažete. Znate da su grozne stvari skrivene u vama, zle stvari, znate da je nešto životinjsko u vama. Ukoliko ne promenite svoj stav i prihvatite sebe kao jednu od životinja koje postoje…

Reč životinja nije loša. Ona jednostavno znači život; potiče od reči anima. Ko god da je živ, on je životinja. Ali čoveka su učili: „Vi niste životinje; životinje su ispod vas.

Vi ste ljudska bića.“ Pružena vam je lažna superiornost.

Istina je u tome da postojanje ne veruje u superiornost i inferiornost. Postojanju je sve jednako: drveće, ptice, životinje, sve je apsolutno prihvaćeno onakvo kakvo jeste; nema nikakvog osuđivanja.

Ako prihvatite svoju seksualnost bez ikakvih uslova, ako prihvatite da je čovek krhko biće, kao i svako drugo stvorenje na svetu, da je život samo jedna veoma tanka nit koja svakog trenutka može pući… Jednom kada ovo prihvatite i odbacite svoj lažni ego – da ste Aleksandar Veliki, Muhamed Ali, trostruki šampion – jednostavno ćete shvatiti da su svi prelepi u svojoj običnosti i da svi imaju svoje slabosti; one su deo ljudske prirode jer vi niste načinjeni od čelika. Načinjeni ste od veoma krhkog tela. Vaš život se proteže između 36,5 i 43,3 stepena, samo nekoliko stepeni temperature je čitav raspon vašeg života. Ako padne ispod toga, mrtvi ste; ako skoči preko,

14 |

mrtvi ste. A isto važi i za hiljadu i jednu stvar u vama.

Jedna od vama nasušnih stvari jeste da budete potrebni.

Ali niko ne želi da prihvati „da je moja osnovna potreba da budem potreban, voljen i prihvaćen“. Živimo veoma pretenciozno i licemerno, te zato prisnost u nama stvara strah. Niste onakvi kakvim se činite. Vaša pojava je lažna. Možda se činite kao svetac, ali duboko u sebi ste i dalje jedno slabašno ljudsko biće sa svim svojim htenjima i čežnjom.

Prvi korak jeste da prihvatite sebe u potpunosti – uprkos svim tradicijama, koje su čitav svet gurnule u ludilo. Jednom kada prihvatite sebe onakvi kakvi jeste, strah od prisnosti će nestati. Ne možete izgubiti poštovanje, dostojanstvo, ili svoj ego. Ne možete izgubiti svoje poštovanje ili svoju svetost – sami ste se svega toga odrekli. Upravo ste kao malo dete, krajnje nevini.

Možete se otvoriti jer više niste ispunjeni ružnim potiskivanjem koje je preraslo u izopačenost. Možete da izgovorite sve što osećate da je istinito i iskreno. I ako ste spremni da budete prisni, ohrabrićete i osobu s kojom ste da takođe bude prisna. Vaša otvorenost će pomoći i osobi s kojom ste da isto kao i vi bude otvorena s vama.

Vaša neusiljena jednostavnost dozvoliće i drugima da uživaju u jednostavnosti, nevinosti, iskrenosti, ljubavi i blagosti.

Zatočeni ste u kavezu glupih ideja, a plašite se da će, ako postanete veoma prisni s nekim, ta osoba postati toga svesna. Ali mi smo krhka stvorenja – najkrhkija u čitavom postojanju. Ljudski potomak je najkrhkiji potomak od svih životinja. Potomci drugih životinja mogu da prežive bez majke, oca, bez porodice. Čovekov potomak umire skoro istog momenta. Stoga ova krhkost nije nešto što treba osuđivati – to je najviši izraz svesnosti. Cvet ruže će biti nežan, jer nije kamen. Nema potrebe da se osećate loše ako ste ruža, a ne kamen.

Tek kada dve osobe postanu prisne, one više nisu stranci. A sjajan je osećaj kada shvatite da niste samo vi puni slabosti, već je i druga strana takva, čak smo možda i svi. Što je viši oblik stvarnosti, to je mekši. Korenje je veoma jako, ali cvet ne može da bude toliko jak. Njegova lepota je u tome što nije baš tako jak. Ujutro on otvara svoje latice da pozdravi sunce, pleše čitav dan na vetru, kiši i suncu, a uveče latice počinju da mu otpadaju; nema ga više.

Sve što je lepo i dragoceno, biće veoma kratkotrajno. Ali, vi želite da sve bude trajno. Volite nekog i obećavate mu: „Voleću te čitavog života.“ Savršeno dobro znate da ne možete biti sigurni ni u sutrašnji dan – dajete lažno obećanje. Sve što možete da kažete jeste: „Zaljubljen sam u tebe ovog trenutka i čitavog sebe ću ti dati. Što se tiče sledećeg trenutka, o njemu ne znam ništa. Kako mogu nešto da ti obećam? Moraš da mi oprostiš.“ Ali ljubavnici obećavaju svakojake stvari koje ne mogu da ispune. Tad nastupa razočarenje; raste udaljenost; zatim počnu svađe, sukobi, problemi i život koji je

trebalo da bude srećniji postaje samo dugotrajna, iscrpljujuća beda.

Ako postanete svesni da se plašite prisnosti, to može biti sjajno otkriće za vas i prava revolucija, ili ako pogledate sebe iznutra i počnete da odbacujete sve čega se stidite i prihvatite svoju prirodu onakvu kakva jeste, a ne kakva bi trebalo da bude. Ja vas ne učim ničemu što „bi trebalo“. Od svega što „treba“, ljudski mozak se razboli.

Ljude bi trebalo podučavati lepoti bivstvovanja, izvanrednoj raskoši prirode. Drveće ne poznaje nijednu od Deset zapovesti, ptice nikad nisu čule za Sveto pismo.

Samo je čovek stvorio samom sebi probleme. Osudivši sopstvenu prirodu, postajete podeljeni, šizofreni.

I to ne samo obični ljudi, već i značajni ljudi, poput Sigmunda Frojda, koji je veoma doprineo razumevanju uma. Njegov metod je bio psihoanaliza, težnja da čovek postane svestan svega što je nesvesno u njemu. A ovo je tajna: Jednom kada nešto nesvesno bude privedeno svesnom umu, ono nestaje. Postajete čistiji, lakši. Što se više i više nesvesnog rasterećujete, vaša svest sve više raste. I kako se domen nesvesnog smanjuje, teritorija svesnog se širi.

Ovo je jedna neizmerna istina. Istok je poznaje već hiljadama godina, ali Zapad, njega je Sigmund Frojd upoznao s ovom idejom, ne poznajući ni Istok, ni njegovu psihologiju. To je bio njegov lični doprinos. Iznenadićete se kada čujete da on sam nikada nije bio spreman da se podvrgne psihoanalizi. Otac psihoanalize nikad nije bio podvrgnut psihoanalizi! Njegove kolege su iznova i iznova insistirale na tome: „Dali ste nam metod i svi smo mi podvrgnuti psihoanalizi. Zašto istrajavate u tome da i Vi sami ne budete ispitani?“ On je odgovarao: „Zaboravite na to.“ Plašio se da se otvori. Postao je veliki genije, ali kada bi se otvorio, tog trenutka bi bio sveden na nivo običnog čoveka. I on je imao iste one strahove, želje, isto potiskivanje. Nikad nije govorio o svojim snovima, samo je slušao tuđe. Njegove kolege su bile zaista iznenađene: „Od velikog značaja bi bilo kada bismo saznali kakvi su Vaši snovi.“ Ali nikad nije pristao da legne na kauč za psihoanalizu i govori o svojim snovima, jer su oni bili podjednako obični kao i bilo čiji drugi; to je bio strah.

Gautama Buda se ne bi plašio da se upusti u meditaciju – to je bio njegov doprinos, posebna vrsta meditacije.

I ne bi se plašio bilo kakve psihoanalize, jer čoveku koji meditira, veoma brzo svi snovi nestaju. Preko dana on ostaje miran u svom umu, bez uobičajenog toka misli. Ali noću on duboko spava, jer njegovi snovi nisu ništa drugo do neproživljene misli, težnje, neproživljene svakodnevne želje. Ljudi poput njega pokušavaju da se ostvare, bar u svojim snovima.

Biće vam veoma teško da pronađete čoveka koji sanja o svojoj supruzi ili ženu koja sanja o svom suprugu. Ali biće apsolutno uobičajeno to što sanjaju o komšijinoj

supruzi i komšiničinom suprugu. Supruga je na raspolaganju i čovek se ne usteže u bilo čemu kada je ona u pitanju. Ali komšijina supruga je uvek lepša, trava je uvek zelenija s druge strane ograde. A ono što je nedostižno stvara duboku potrebu da se zadobije, da se poseduje.

Tokom dana to ne možete imati, ali bar ste u snovima slobodni. Vlade još uvek nisu oduzele slobodu da se sanja.

Ali neće to još dugo trajati – uskoro će nam i to oduzeti, jer su metode dostupne, već su dostupne, tako da mogu da vas prate, sanjate li ili ne. Postoji i mogućnost da se jednog dana pronađe uređaj koji će moći da projektuje vaše snove na ekran. Neke elektrode će vam jednostavno biti ubačene u glavu. Spavaćete dubokim snom, radosno sanjati, voditi ljubav sa komšijinom suprugom, a čitava bioskopska sala će to gledati. A nekad su ovog čoveka smatrali svecem!

Postoji nešto što čak možete i videti: kad god neka osoba spava, posmatrajte je; ako se kapci ne pomeraju i ne odaju pokrete očiju ispod njih, onda ta osoba ne sanja. Ali ako sanja, onda možete primetiti kako joj se oči pomeraju.

Jednog dana će čak možda biti moguće projektovati snove na platno. Takođe postoji mogućnost da se i podstaknu izvesni snovi u vama. Ali bar za sada, nijedan ustav o tome ne govori, kao što ne govori i da su „ljudi slobodni da sanjaju; to je njihovo rođenjem stečeno pravo“.

Gautama Buda ne sanja. Meditacija je način da se ode iza uma. On živi u krajnjoj tišini dvadeset četiri sata dnevno – nema mreškanja na jezeru njegove svesti, nema misli i nema snova.

Ali Sigmund Frojd se plaši, jer zna šta sanja. Čuo sam za jedan događaj. Trojica velikih ruskih pisaca – Čehov, Gorki i Tolstoj – jednom prilikom su sedeli na klupi u parku i ogovarali poznanike; bili su sjajni prijatelji. Sva trojica su bili genijalci, napisali su knjige koje čak i danas, ako želite da nabrojite deset velikih svetskih romana, bar pet će biti dela ruskih romanopisaca iz vremena pre revolucije. Čehov je pričao o jednoj ženi iz svog života, Gorki se priključio, pa je i on dodao nekoliko detalja. Ali Tolstoj je ostao nem. Tolstoj je bio veoma pobožan, pravi posvećeni hrišćanin. Iznenadićete se kada čujete da je Mahatma Gandi iz Indije priznao tri osobe kao svoje idole, a jedna od njih je bio Tolstoj.

Mora biti da je suviše toga u sebi potiskivao. Bio je jedan od najbogatijih ljudi u Rusiji ‒ bio je pripadnik plemstva – ali živeo je kao siromašni prosjak, jer „blagosloveni su siroti, jer će oni naslediti carstvo Božje“, a on nije bio spreman da se odrekne tog carstva. Ovo ne predstavlja jednostavnost, a ni lično uzdržavanje – to je prevelika želja. To je prevelika pohlepa. To je prejak instinkt za moći. On žrtvuje ovaj život i njegove radosti, jer

www.leo.rs | 15

je to mali život, a u večnosti će on uživati u raju i carstvu božjem. Dobra je to pogodba – skoro kao lutrija, ali sa sigurnim dobitkom.

Tolstoj je živeo u apsolutnom celibatu, jedući samo vegetarijansku hranu. Skoro da je bio svetac! Prirodno, njegovi snovi mora da su bili veoma ružni. Čehov i Gorki su ga pitali: „Tolstoje, zašto ništa ne govoriš? Kaži nešto!“ On im je odgovorio: „Ne mogu ništa da kažem o ženama.

Progovoriću tek kad budem jednom nogom u grobu.

Reći ću, a onda ću se baciti u grob.“ Možete da razumete zašto se toliko plašio da kaže bilo šta; sve je ključalo u njemu. Vidite, ne možete biti naročito prisni s čovekom poput Tolstoja…

Prisnost jednostavno znači da su vrata srca otvorena za vas; dobrodošli ste da uđete i budete gost. Ali to je moguće samo ako imate srce koje ne odiše potisnutom seksualnošću, koje ne ključa od svih vrsta perverzija, srce koje je prirodno. Prirodno poput drveća, nevino poput dece – tada neće biti straha od prisnosti.

Upravo to i ja pokušavam: da vam pomognem da rasteretite svoju nesvesnost, rasteretite svoj um i postanete obični. Nema ništa lepše nego biti jednostavan i običan. Onda možete imati onoliko prisnih prijatelja i prisnih veza koliko je to moguće, jer se ne plašite ničega. Postajete otvorena knjiga koju svako može da čita.

Nema šta da se krije.

Svake godine, jedan lovački klub je odlazio u planine Montane. Članovi su izvlačili slamke da odluče ko će kuvati i složili se da će svako ko se bude žalio na hranu, automatski doći na mesto nesrećnog kuvara.

Shvativši posle nekoliko dana da niko neće preuzeti na sebe rizik i pobuniti se, Sanderson se odlučio za očajnički plan. Pronašao je mišji izmet i te večeri u gulaš stavio dve kašike. Oko logorske vatre su ljudi počeli da se mršte nakon nekoliko zalogaja, ali niko ništa nije rekao.

Zatim je jedan član iznenada prekinuo tišinu. „Hej“, uzviknuo je, „pa ovo ima ukus kao mišje govno, ali ukusno!“ Imate toliko mnogo lica. U sebi razmišljate na jedan način; spolja izražavate nešto sasvim drugo. Vi ne činite jednu organsku celinu.

Opustite se i uništite napuklinu koju je u vama stvorilo društvo. Govorite samo ono što mislite. Delajte u skladu sa svojom spontanošću ne obazirući se na posledice.

Mali je to život i ne bi trebalo da bude pokvaren razmišljanjima o trenutnim i trajnim posledicama.

Svako bi trebalo da živi potpuno, snažno, radosno i da kao otvorena knjiga svima bude dostupan za čitanje. Naravno da tako sebi nećete stvoriti ime koje će ući u istorijske anale. Ali koja je svrha stvaranja imena za istoriju?

Radije živite nego da razmišljate o tome da ostanete zapamćeni. Svakako ćete umreti.

16 |

Milioni ljudi su živeli na Zemlji, a mi čak ni njihova imena ne znamo. Prihvatite tu jednostavnu istinu – ovde ste samo nekoliko dana, a onda nestajete. Tih nekoliko dana ne treba potrošiti na licemerje i strah. Ti dani bi trebalo da budu radosni.

Niko ne zna ništa o budućnosti. Vaš raj i vaš pakao i vaš Bog su najverovatnije samo pretpostavke, i to nepotvrđene. Jedina stvar koju imate u svojim rukama jeste vaš život – učinite ga što bogatijim.

Uz prisnost, ljubav i otvorenost prema mnoštvu ljudi, postajete bogatiji. A ako možete da živite u dubljoj ljubavi, prijateljstvu i dubokoj prisnosti sa mnogo ljudi, živeli ste onako kako treba. I šta god da postanete, naučili ste pravu veštinu i u svom životu ćete živeti srećno.

Ako ste jednostavni, brižni, otvoreni i prisni, stvarate pravi raj oko sebe. Ako ste zatvoreni, neprestano na oprezu, stalno zabrinuti da će neko steći uvid u vaše misli, snove i vaše izopačenosti, živite u paklu. Pakao obitava u vama – isto kao i raj. To nisu neka geografska mesta, to su vaša duhovna mesta.

Pročistite sebe. Meditacija nije ništa drugo do čišćenje đubreta koje se nakupilo u vašem umu. Kada je um spokojan, a srce peva, bićete spremni – bez ikakvog straha, već samo radosno – da budete prisni. Bez prisnosti, ostajete sami među totalnim strancima. Uz prisnost, okruženi ste prijateljima, ljudima koji vas vole.

Prisnost je sjajno iskustvo. Niko ne bi trebalo da je propusti.

Prvo ono najvažnije: Azbuka intimnosti Ljudi tragaju za meditacijom, molitvom, novim vidovima postojanja. Ali jedna dublja i temeljnija potraga jeste kako da se ponovo ukorenimo u postojanju. Nazovite to meditacijom, molitvom ili kako god hoćete, ali osnovna stvar je kako da se ponovo ukorenimo u postojanju.

Postali smo drveće koje je neukorenjeno – i niko drugi nije odgovoran do nas samih, sa našom glupom idejom o pokoravanju prirode.

Mi smo deo prirode – kako jedan deo može da pokori celinu? Sprijateljite se s njom, volite je, verujte joj i lagano, lagano u tom prijateljstvu, ljubavi i poverenju, prisnost počinje da raste; postajete sve bliži. Priroda počne da se približava vama i počne da vam otkriva svoje tajne.

Njena konačna tajna jeste božanstvenost. Ona se otkriva samo onima koji su stvarno prijatelji s postojanjem.

Počnite od toga gde ste sada Život je potraga – neprekidna, očajnička, beznadežna potraga, potraga za nečim što čovek već zna, a ne za nekom stvari. U nama obitava duboka potreba da tragamo, ali niko ne zna šta u stvari traži. Postoji izvesno stanje uma pri kom šta god da dobijemo, iz toga ne izvučemo nikakvo zadovoljstvo. Frustracija se čini kao sudbina ljudskog društva, jer šta god da dobijete, to postaje be-

smisleno istog trenutka kada se pribavi. Tada počinjete ponovo da tragate.

Potraga se nastavlja bez obzira na to da li ste nešto pronašli ili ne. Potraga se čini nebitnom – imali nešto ili nemali, potraga se svakako nastavlja dalje. Siromašni i bogati tragaju, bolesni i zdravi tragaju, moćni i nemoćni tragaju, glupi i mudri tragaju – a niko zapravo ne zna za čim.

Upravo ta potraga – šta ona predstavlja i zašto postoji – mora biti shvaćena. Čini se da u ljudskom biću postoji neka praznina, i to u ljudskom umu. U samoj srži ljudske svesti izgleda da postoji neka rupa, neka crna rupa. Neprekidno ubacujete u nju svakakve stvari, a one jednostavno nestaju. Ništa je izgleda ne može ispuniti, naizgled ništa ne može da pomogne da se ona makar malo napuni. To je prilično grozničava potraga. Tražite po ovom svetu, a tražite i po drugom. Ponekad to tražite u novcu, moći, ugledu, a ponekad u Bogu, sreći, ljubavi, meditaciji, molitvi – ali potraga se nastavlja. Izgleda da je čovek oboleo od traženja.

Potraga vam ne dozvoljava da budete ovde i sada, jer vas ona uvek odvodi na neko drugo mesto. Potraga je projekcija, potraga je želja, ideja da je negde drugde ono što nam je potrebno – da postoji, ali da postoji negde drugde, a ne tu gde ste vi. Sasvim sigurno postoji, ali ne u ovom trenutku vremena – ne sada, već u nekom drugom vremenu. Postoji onomad i tamo, ali nikad ovde i sada.

Dodijava vam, vuče vas, gura. Gura vas u sve veće i veće ludilo; ludite od nje. Ali nikad je ne završavate. Čuo sam za jednu veliku sufi mističarku, Rabiju alAdaviju: Jedne večeri, dok je sunce zalazilo i put još uvek bio neznatno njime obasjan, ljudi su je zatekli kako sedi na putu i nešto traži. Bila je stara žena, oči su joj bile slabe i nije dobro videla. Stoga su komšije prišle da joj pomognu. Pitali su je: „Šta tražite?“ Rabija je odgovorila: „To pitanje je nebitno. Tražim – ako možete da mi pomognete, pomozite.“ Nasmejali su se i rekli: „Rabija, jeste li Vi sišli s uma?

Kažete da je naše pitanje nebitno, ali ako ne znamo šta tražite, kako da Vam pomognemo?“ Rabija odgovori: „Dobro – samo da vas zadovoljim – tražim svoju iglu. Izgubila sam svoju iglu.“ Počeli su da joj pomažu i istog trenutka postali svesni činjenice da je put veoma dugačak, a igla veoma mala.

Pa su je ponovo pitali: „Molimo Vas, recite nam gde ste je izgubili – tačno i precizno – inače će biti teško. Put je dugačak, možemo je tražiti zauvek. Gde ste je izgubili?“ Rabija odgovori: „Opet mi postavljate nebitno pitanje.

Kakve to ima veze s mojom potragom?“ Stali su i rekli: „Sasvim sigurno ste poludeli!“

Rabija odvrati: „Dobro – samo da vas zadovoljim – izgubila sam je kod kuće.“ Oni upitaše: „Pa zašto je onda tražite ovde?“ I Rabija je po svoj prilici odgovorila: „Pa ovde ima svetla, a tamo unutra ga nema.“ Ova alegorija je veoma značajna. Da li ste se ikada zapitali šta je to što u stvari tražite? Da li ste ikada učinili svoju potragu središtem duboke meditacije kako biste saznali za čime tragate? Ne. Čak i kada u maglovitim i sanjivim trenucima, dobijete nagoveštaj onoga za čime tragate, to nikad nije precizno, nikad tačno. Još uvek to niste precizno definisali.

Ako pokušate to da definišete i što cilj traganja postaje jasniji, sve više ćete osećati da za potragom više nema potrebe. Ona se nastavlja samo u stanju maglovitosti, u stanju sanjanja; kada stvari nisu jasne, jednostavno nastavljate da tragate, povučeni nekim unutrašnjim nagonom, pogurani nekom unutrašnjom hitnošću. Ali jedno sigurno znate: Morate da tragate. To je unutrašnja potreba. Ali ne znate za čim. Ukoliko ne znate za čim tragate, kako onda to možete pronaći?

Nejasno je to – mislite da je ključ u novcu, moći, ugledu, poštovanju. Ali onda vidite da ima ljudi koji su poštovani ili moćni, a koji takođe nešto traže. Zatim vidite ljude koji su basnoslovno bogati, i oni traže; do samog kraja svog života, oni traže. Znači da vam bogatstvo neće pomoći, kao ni moć.

Potraga se nastavlja uprkos svemu što imate.

Traga se stoga sigurno za nečim drugim. Ova imena, kategorije – novac, moć, ugled – one su tu samo da bi zadovoljile vaš um. Tu su samo da bi vam pomogle da osetite kako za nečim tragate. To nešto je još uvek nedefinisano, jedan veoma nejasan osećaj.

Prva stvar za pravog tragaoca – za tragaoca koji je postao tek neznatno budan, svestan – jeste da definiše svoju potragu, da formuliše jasan koncept šta cilj predstavlja, da ga izvede iz sanjalačke svesti, da se suoči s njim u dubokoj budnosti i pogleda pravo u njega, suoči se s njim. Istog trenutka počne da se događa preobražaj.

Ako počnete da definišete svoju potragu, počećete da gubite interesovanje za nju. Što je više definisana, manje je prisutna. U trenutku kada bude sasvim poznata, iznenada nestaje. Postoji samo kada niste pažljivi.

Hajde da to ponovimo: Potraga postoji samo kada ste pospani. Potraga postoji samo kada je niste svesni; potraga postoji samo u vašoj nesvesnosti. Nesvesnost stvara potragu.

Da, Rabija je u pravu. Unutra nema svetlosti, a pošto tamo nema svetlosti i nema svesnosti, naravno da ćete nastaviti da tražite napolju, jer se čini da je napolju mnogo jasnije.

Sva naša čula su ekstrovertna. Oči su otvorene ka napolje, ruke se kreću i pružaju unapred, noge na stranu,

www.leo.rs | 17

uši slušaju spoljašnje zvuke, svih pet čula se ponašaju na ekstrovertan način. Tamo započnite svoju potragu – tamo gde vidite, osećate, dodirujete. Svetlost koja potiče od čula isijava napolje, a tragalac je unutra.

Ova dihotomija mora biti shvaćena. Tragalac je unutra – ali pošto je svetlost napolju, tragalac počinje da se željno kreće, pokušavajući da napolju nađe nešto što će ga ispuniti. Ali to se nikada neće dogoditi. To se nikad nije dogodilo. To se ne može dogoditi s obzirom na prirodu stvari jer, osim ako niste tražili tragaoca, čitava vaša potraga je uzaludna. Ukoliko niste spoznali ko ste, sve što tražite je uzalud, jer niste upoznali tragaoca. Ne poznajući tragaoca, kako možete da se krećete u pravoj dimenziji, u pravom smeru? To je nemoguće. O nekim stvarima se prvo mora razmisliti.

Ove dve stvari su veoma bitne: Prvo, sami sebi apsolutno jasno predočite koji vam je cilj. Nemojte samo tumarati po mraku. Usmerite svoju pažnju na određenu stvar: Za čime zapravo tragate? Jer, ponekad želite jednu stvar, a uporno tražite drugu, pa čak i ako uspete, nećete biti ispunjeni. Jeste li videli ljude koji su uspeli? Možete li pronaći veće gubitnike od njih? Čuli ste za poslovicu da ništa ne uspeva kao uspeh. To je savršeno pogrešno. Ja bih voleo da vam kažem da ništa ne propada kao uspeh.

Poslovicu mora da su izmislili glupi ljudi. Ponavljam: Ništa ne propada kao uspeh.

Priča se za Aleksandra Velikog da se zatvorio u svoju sobu i počeo da plače onog dana kada je postao najveći osvajač. Ne znam da li se ovo stvarno dogodilo ili ne, ali ako je bio makar malo inteligentan, sigurno jeste. Njegovi generali su bili veoma uznemireni. Šta se dogodilo? Nikada nisu videli Aleksandra kako plače. Nije bio taj tip čoveka, bio je veliki ratnik. Videli su ga na velikim mukama, u situacijama kada mu je život bio u opasnosti, gde je smrt bila skoro neizbežna, a u tim trenucima nisu videli ni tračak suza u njegovim očima.

Nikad ga nisu videli u očajnom, beznadežnom stanju. Šta mu se to dogodilo… Sada kada je konačno uspeo, kada je postao osvajač sveta?

Pokucali su na vrata, ušli i pitali ga: „Šta Vam se dogodilo? Zašto plačete kao malo dete?“ Odgovorio je: „Sada kada sam uspeo, znam da je to neuspeh. Sada znam da se nalazim na potpuno istom mestu kao i kada sam kretao u ovo besmisleno osvajanje sveta. Sada mi je sve jasno, jer ne postoji neki drugi svet za osvajanje zbog koga bih mogao da ostanem na svom putu, da nastavim da pokoravam. Sada nema drugog sveta za osvajanje, sada nema više šta da se radi – i odjednom sam prepušten samom sebi.“ Uspešan čovek je na kraju uvek prepušten samom sebi, jer tada počne da proživljava paklene muke što je

18 |

protraćio čitav svoj život. Tražio je i tražio, uložio je u to sve što je imao. Sada je uspešan, ali mu je srce prazno, duša besmislena, život bljutav i bez blagoslova.

Tako da je najvažnija stvar znati šta tražite. Insistiram na tome – jer što više usredsređujete svoje oči na predmet svoje potrage, to sve više on nestaje. Kada su vam oči savršeno usredsređene, odjednom nema predmeta potrage i istog trenutka se vaše oči okreću ka vama. Kada nema predmeta potrage, kada svi oni nestanu, ostaje praznina.

U toj praznini je preobraćanje, predaja. Odjednom počnete da posmatrate sebe. Sada nema više šta da se traži i jedna nova želja se pomalja, želja da se upozna tragalac.

Ako postoji nešto za čim se može tragati, vi ste svetovni čovek. Ako nema šta da se traži i pitanje ko je ovaj tragalac postane bitno, onda ste religiozan čovek. Ovako ja definišem svetovnost i religioznost. Ako još uvek za nečim tragate – možda u nekom drugom životu, na drugoj obali, na nebu, u raju, nije bitno – ipak ste i dalje svetovan čovek.

Ako je potraga prestala i vi ste iznenada postali svesni da je ostala još samo jedna stvar koju vredi saznati – „Ko je ovaj tragalac u meni? Kakva je to energija koja želi da traži? Ko sam ja?“ – tada nastupa preobražaj. Sve vrednosti se iznenada promene. Počnete da se krećete ka unutra.

Rabija ne sedi više kraj puta tražeći iglu koja je ostala izgubljena negde u tami njene sopstvene duše.

Jednom kada počnete da se krećete ka unutrašnjosti… u početku je veoma mračno; Rabija je u pravu –veoma, veoma je mračno. Zato što veoma dugo niste bili unutra, oči su vam bile usredsređene na spoljašnji svet. Jeste li ga posmatrali? Primećivali? Ponekad, kada se vratite s puta, gde je sunčano i toplo i gde je jarka svetlost, kada naglo uđete u neku prostoriju ili kuću, postaje mračno – oči su se privikle na prejako spoljašnje svetlo. Kada svetlosti ima mnogo, zenice se skupe. U pomrčini, one moraju da se opuste, veći prorez je potreban u tami. Na svetlu, mali prorez je dovoljan. Tako radi fotoaparat, a tako rade i vaše oči; fotoaparat je osmišljen po principu ljudskog oka.

Zato kada iznenada uđete unutra, vaš dom izgleda zamračen. Ali ako malo posedite u njemu, malo-pomalo i pomrčina nestaje. Rasvetljava se i oči vam se privikavaju. Veoma dugo ste bili napolju na vrelom suncu, u svetu, pa kad krenete unutra, sasvim ste zaboravili kako da uđete i kako da prilagodite svoje oči. Meditacija nije ništa drugo do ponovno prilagođavanje vašeg pogleda, ponovno prilagođavanje sposobnosti da vidite, prilagođavanje vaših očiju.

To je ono što se u Indiji zove trećim okom. To nije neko stvarno oko koje negde postoji, već prilagođavanje, potpuno prilagođavanje vaše sposobnosti da vidite. Malo-pomalo, tama prestaje da bude tama. Počnete da osećate tananu, prelivajuću svetlost. I ako nastavite da gledate unutra – za to je potrebno vreme – postepeno, lagano, počnete da osećate predivnu svetlost u sebi. To nije neka nasrtljiva svetlost poput sunčeve, više liči na mesečevu.

Nastaviće se...

Potra탑ite na www.leo.rs www.leo.rs | 19

Geše Majkl Rouč

Sekač dijamanata Kako da uspemo u poslu i životu prema Budinim učenjima

Sledeći tradiciju bestselera Buđenje unutrašnjeg Bude, najistaknutiji američki učitelj tibetanskog budizma deli s nama dokazane strategije postizanja ličnog i poslovnog uspeha.

Jedinstvenom kombinacijom drevne i savremene mudrosti tibetanskog budizma, Sekač dijamanata odaje čitaocu moćne strategije dostizanja ličnog i poslovnog uspeha. Knjiga ima tri sloja.

Prvi je prevod Sekača dijamanata, starog spisa koji, u stvari, predstavlja razgovor između Bude i njegovog bliskog učenika, Subutija. Drugi sloj sadrži citate iz najboljih komentara tibetanske budističke tradicije. I treći sloj, glavni tekst, sadrži učenja gešea Majkla Rouča i njegove poslovne strategije. On daje svež uvid u ovu drevnu mudrost koristeći se sopstvenim iskustvom osnivača dijamantske kompanije „Andin internacional“, koju je započeo sa pedeset hiljada dolara i koja sada godišnje doseže prodaje od sto miliona dolara.

Roučev jednostavan stil i duhovno razumevanje čine Sekač dijamanata neprocenjivim izvorom vanvremenske mudrosti za sve one koji su upoznati sa tibetanskim budizmom, ali i za one koji to nisu. Preko milion ljudi u celom svetu primenjuje principe ove knjige u svakodnevnom životu.

Skriveni potencijal u svemu Priznajte: želite da budete uspešni u poslu, želite da budete uspešni u životu, ali isto tako imate osećaj da vaš život ne bi baš bio ispunjen ako u njemu ne bi bilo duhovnosti. Želeli biste da stvorite millione, ali i da meditirate. Činjenica je da će vam za uspeh u poslu biti potrebni veliki uvidi koji dolaze s duhovnošću. Na taj način možete da imate i jare i pare. U ovom poglavlju razmotrićemo potencijal u svemu – nešto što budisti nazivaju „prazninom“. Ali, molim vas, nemojte da budete zbunjeni zbog ovog čudnog naziva, ili da prerano pokušate da razumete ovaj koncept. „Praznina“ uopšte ne znači ništa od onoga na šta ta reč upućuje, ali je zaista ključ uspeha.

Bilo bi dobro da počnemo sa interesantnim dijalogom između Bude i Subutija: ~ Mladi monah Subuti je s velikim poštovanjem izgovorio ove reči Pobedniku:

20 |

O Pobedniče, kako se zove ovo posebno učenje? Kako da o njemu mislimo?

I Pobednik mu je odgovorio: O Subuti, ovo je učenje o „savršenoj mudrosti“, i ovako treba da razmišljaš o njemu.

Zašto? O Subuti, zato što tu istu savršenu mudrost uči Onaj koji se Oslobodio, a to je savršena mudrost koja nikada ne može da postoji.

Ovo je, u stvari, razlog zašto možemo da je nazivamo „savršenom mudrošću“.

Kaži mi, Subuti, šta misliš? Da li uopšte postoji bilo kakvo učenje koje Onaj koji se Oslobodio ikada može da podari?

I Subuti je s poštovanjem odgovorio:

O Pobedniče, ne postoji nijedno. Nijedno uopšte. Nikada ne bi moglo da postoji nijedno učenje koje bi Onaj koji se Oslobodio mogao da podari. ~ Prema ovim rečima, u svetu se Sekač dijamanata tumači kao da „ništa nema smisla“. Nažalost, budizam je po tome poznat u našoj zapadnjačkoj kulturi. Ali budizam nema veze s tim da „ništa nema smisla“.

Da pogledamo o čemu se ovde govori i zašto, i onda ćemo pokušati da razumemo kakve to može da ima veze s našim poslovnim životom. Jer zaista ima veze – ove reči zaista sadrže tajnu za potpuni uspeh u životu.

Razgovor se, dakle, ovako odvija: SUBUTI: Kako da nazovemo ovu knjigu?

BUDA: Nazovi je Savršena mudrost.

SUBUTI: Kako da mislimo o ovoj knjizi?

BUDA: Misli o njoj kao o savršenoj mudrosti. I ako se pitaš zašto, to je zato što je savršena mudrost o kojoj

govorim savršena mudrost koja uopšte ne bi mogla da postoji – i baš to je razlog zašto sam odlučio da je nazovem Savršena mudrost. Uostalom, Subuti, zar si mislio da je ta knjiga zaista knjiga?

SUBUTI: Ne, nikako. Znamo da ne pišete knjige.

Zagonetka i ključ skrivenog potencijala u svemu nalazi se u tvrdnji da „možeš da nazoveš knjigu knjigom, i možeš da misliš o knjizi kao o knjizi zato što nikada nije ni mogla da bude knjiga“. Ova tvrdnja ima vrlo specifično i konkretno značenje. Nije reč o nekom hokus-pokusu, a sadrži sve što treba da znate da biste bili uspešni u svom ličnom i poslovnom životu.

Mogli bismo da razmotrimo najčešći primer iz poslovnog života i da tako bolje ilustrujemo ideju o skrivenom potencijalu. Recimo da je reč o nekretninama.

Kada smo osnovali „Andin“, iznajmljivali smo prostoriju-dve u jednoj većoj firmi koja je pravila nakit blizu zgrade Empajer stejt. Vlasnici, Ofer i Aja, sedeli su u manjoj prostoriji blizu jednog povećeg ograđenog prostora gde

www.leo.rs | 21

smo Udi (čovek koji se bavio dijamantima), Aleks (dizajner nakita), Širli (gospođa za kompjuterom) i ja sedeli zajedno za jednim velikim okruglim stolom. Dijamanti su se sortirali uz ivicu jednog dela stola, dok su se računi sređivali na drugom kraju tog stola. Ja sam sedeo opet za drugim krajem i telefonirao pokušavajući da otkrijem imena sekretarica koje su radile za velike kupce nakita po gradu da bismo mogli da se povežemo direktno sa osobom koja donosi odluke.

Cela naša kolekcija sastojala se od oko petnaest prstenova, čije su fotografije odštampane na jednom listu papira, koji su Ofer i Aja nosili sa sobom kao katalog i pokazivali ga ljudima. Bilo je interesantno raditi s njima jer oni nisu znali ništa o tome kako da posluju u Americi.

Ironično je to što su oni bili mnogo kreativniji jer nisu bili svesni stvari koje nikada ne bi mogle da urode plodom (a urodile su), ili stvari koje nikako nisu smele da se rade (recimo, nositi sportski dres Dalas kauboja na sastanak s direktorima jedne od najvećih robnih kuća na svetu).

Ofer bi ušao u kancelariju i postavljao nam suluda pitanja o Americi, kao: „U kalendaru stoji da je sutra Dan mrmota. Da li je to nacionalni praznik? Da li treba da vam dam slobodan dan? Moramo li da vas platimo za taj dan?“ Ponekad bismo mu u šali rekli da je to veoma važan praznik u Americi.

A opet, on i Aja nisu razumeli zašto bi neko hteo da ide kući u 11 uveče, i vrlo često smo radili do tada, a ponekad i duže. Moj put do manastira je trajao skoro dva sata u jednom pravcu. Došao bih kući u jedan sat posle ponoći, a ustajao bih opet u šest ujutro da bih se vratio u grad na posao.

Dijamanti i nakit stizali bi iz fabrike u Izraelu i bili bi otpremljeni pravo do kupaca. Sada imam utisak da su ljudi mislili da imamo sopstvenu proizvodnju. Ali često se dešavalo da smo trčali u severni deo grada do kancelarija kompanije „Brinks“ na Petoj aveniji i u Četrdeset sedmoj ulici i skidali sve etikete s kutija koje su stigle iz Tel Aviva, a onda stavljali naše etikete sa imenom kupca i nosili ih do kancelarija kupaca na sledećem spratu.

Sećam se jednog užasavajućeg iskustva kada sam bio primoran da otvorim jednu takvu kutiju pred dva kupca.

U kutiji je bila ogromna gomila dijamantskog prstenja od bakra. Otrčao sam dole do Tridesetih ulica s pošiljkom.

To je započelo žestoku seriju telefonskih poziva na Srednji istok. Problem je u tome što četrnaestokaratno zlato može da se napravi na mnogo načina. U karatnom sistemu zlata (koji je drugačiji od karatnog sistema dijamanata), dvadeset četiri karata predstavljaju čisto zlato. To zlato je previše meko da bi se koristilo za nakit i takav prsten bi se raspao ako bi se redovno nosio i habao. Zato se zlato meša s drugim metalima, koji ga čine tvrđim.

Ako je mešavina napravljena od jedne četvrtine drugog metala, prsten postaje osamnaestokaratni, i tako

22 |

dalje. U Sjedinjenim Državama legalno je osamnaest, četrnaest i deset karata. Metal koji se stavlja u mešavinu određuje boju zlata. Ako se zlatu doda novčić od pet centi (nikl), zlato zadobija svetložutu boju. Ako se doda bakar, zlato zadobija poliranocrvenu boju. Druge nijanse zavise od kombinacije mešavina. Amerikanci uglavnom vole srednje do svetlije žuto zlato. Azijati uglavnom više vole tamnozlatne boje. I mnogi Evropljani preferiraju skoro bakarnu boju. Naša je pošiljka greškom izlivena u „evropsku boju“.

Ispričaću vam jedno od svojih najdražih sećanja iz ranih dana naše kompanije: cela banda od nas troječetvoro trči u radionicu u južnom delu Menhetna, u fabriku za livenje, i pokušavamo da nagovorimo vlasnika, koji je već u gužvi, da doda još jedan sloj žutog zlata na ovo crvenkasto zlato. Ceo taj proces je veoma skup! Ja sedim s budućim multimilionerima za stolom s još petnaestak Portorikanki, Ofer i Aja daju uputstva jedno drugom vičući na hebrejskom, devojke viču na španskom, niko ne razume zašto želimo da lijemo zlato zlatom. Ubrzo svi sedimo rame uz rame pogrbljeni nad prestenjem i mažemo ga specijalnim hemikalijama koje će zaštititi delove prstenja koje ne želimo da prelijemo žutim zlatom.

Tada smo rizikovali i osnovali svoju fabriku nakita. Taj objekat je bio isti kao prethodni: jedna prostorija koja gleda na ulicu Menhetna s ogromnim zidovima napravljenim od gvozdenih šipki, koje su se prostirale duž betonskog poda. Tu smo imali svoj prvi sef. Ostale su mi vrlo drage uspomene iz tih dana. Te noći kada smo se iselili iz starog prostora, iščupali smo tepih koji je bio fiksiran za pod i puzali smo po podu tražeći deliće dijamanata koje smo izgubili u poslednjih nekoliko meseci dok smo bili tamo. (I našli smo nekoliko stotina dijamanata!) Jedna koleginica se greškom zaključala u novom sefu i bila je prinuđena da tamo prenoći, dok se njen muž čudio koliko dugo mi to možemo da radimo. Ja se preznojavam u jednom jedinom odelu (od vune) koje sam imao tog njujorškog leta, zato što je moj lama insistirao na tome da uvek izgledam profesionalno. I morao sam da nosim to odelo svaki dan. Nikada nisam smeo da skinem sako ili da otpustim čvor na kravati. Šest meseci nakon začetka naše mlade fabrike, došlo je vreme da se preselimo. Pitanje je bilo da li da rizikujemo i da se preselimo negde u Dijamantsku četvrt? Šta ako iznajmimo veliki prostor i narudžbine prestanu da pristižu? Šta ako iznajmimo manji prostor i dobijemo velike narudžbine? Kako bismo se ikada izborili sa isporukama?

Tako smo iznajmili pola manjeg sprata u jednoj jadnoj zgradi na samom obodu Dijamantske četvrti. Bio je to kompromis između rizika da iznajmimo veliki prostor i sigurnosti koju smo imali za jeftiniju kiriju. Bio sam jedini rukovodilac u „Odeljenju za dijamante“. Odeljenje za dija-

mante je bila jedna manja prostorija. Ponekad sam radio u „Odeljenju za sisteme“. To je bila veoma mala prostorija koja je služila i kao čekaonica. Ili sam bio u sefu. To je bila jedna mala prostorija u koju je moglo da stane samo dvoje zaposlenih, priljubljenih jedno uz drugo kao mumije u sarkofagu. Cela fabrika je bila jedna veća prostorija i usamljeni brusilac je sedeo u jednom ćošku.

U roku od godinu dana prodaje su nam se udvostručile. To se dešavalo skoro svake godine narednih deset godina, i veliki prostor koji je prvobitno bio rizik sada je postao garancija. Bili smo bukvalno slepljeni jedni uz druge, lakat uz lakat. Šalili smo se kako ćemo dobiti jedan inč radnog stola za svakih deset hiljada dolara plate, a u to vreme ja sam imao oko petnaest inča stola.

Trgovce sirovim dijamantima nismo mogli da uvedemo unutra iz raznih sigurnosnih razloga, tako da smo poslove sklapali stojeći u hodniku između predsoblja (koje smo zvali „zamka za ljude“) i čekaonice. Tako trgovci dijamantima ne bi čuli cene koje smo prethodno nudili drugim trgovcima. Zamislite da stojite u malom, slabo osvetljenom hodniku i u ruci držite malo parče hartije u kojem su hiljade majušnih dijamanata, i pokušavate da nadjačate buku fabrike koja je iza vas, a istovremeno se trudite da vas ne čuju ljudi koji sede ispred. Računate ukupnu kupovinu za različite karate, računate kamate, sve dok se s protivnikom sporazumevate o plaćanju. Često je to ličilo na dvoboj rivala koji se nalaze u ormanu. „Zamka za ljude“ je poseban prostor u odeljenjima za prodaju dijamanata kroz koji se posetilac pusti unutra nakon što je pozvonio. Pre nego što se druga vrata otvore, posetilac se osmotri kamerom ili kroz neprobojno staklo i tek onda se pušta kroz druga vrata u prostorije kompanije. Električni sistem je tako programiran da oboja vrata ne mogu biti otvorena istovremeno. To može da bude vrlo interesantno, pogotovo ako ste poslednji koji napušta prostorije i prošli ste kroz unutrašnja vrata da biste shvatili da nemate ključ za spoljašnja.

na, safira, ametista i gomilom drugog dragog kamenja.

To smo radili samo zato što smo morali da nosimo drago kamenje od jedne do druge prostorije za sortiranje. To je bilo opasno, a Dijamantska četvrt se polako proširivala u naš komšiluk i kirije su postajale veće. Morali smo da odlučimo gde ćemo smestiti našu kompaniju, koja je sada već pravila više miliona dolara godišnje i imali smo više od sto zaposlenih. I tako smo došli i na temu nekretnina, i skrivenog potencijala u svemu.

Ima posebnih poslovnih ljudi u Njujorku koji svako jutro moraju da kupe Vol strit žurnal. Pročitali ga ili ne (a imam utisak da vrlo malo njih pročita te novine), u mnogim firmama je veoma važno da su te osobe svakog jutra viđene s novinama ispod pazuha dok se veselo penju uza stepenice i prolaze kroz glavna vrata. Ili, još bolje je da ostali vide kako im kurir pre devet ujutro proturi ispod vrata dnevno izdanje novina. To urade tako da pola naslova viri ispod vrata i jasno se vidi iz hodnika. To mora da se desi pre devet sati tako da te osobe nabasaju na novine negde oko devet i trideset. Svako ko ima niže radno mesto od njih i nađe se ispred njihovih vrata pre devet i trideset videće Žurnal ispod vrata, a to je dovoljan dokaz da taj neko još nije u kancelariji. I tako će još jednom biti uvereni u to da je on šef i zbog toga ne mora da bude na poslu do devet i pet.

Kada sam nekoliko puta zapravo čitao Vol strit žurnal, svaki put je to bilo jedno zanimljivo iskustvo. Na naslovnoj strani, s desne strane (jer je leva kolumna izdvojena za domaće i svetske vesti), bio bi entuzijastičan članak o nekom uspešnom biznismenu, recimo o Džordžu Sorošu, koji je napravio rizičan korak s nekom investicijom i mnogo zaradio na njoj. Veličali bi ga kao „vizionara“, nekoga čiji je uvid u tržište mnogo dublji i mudriji, kao nekoga ko je bio hrabar i imao dovoljno samopouzdanja da napreduje i profitira, dok bi oni manje svesni i konzervativni biznismeni zaostajali.

Kada smo sledeći put morali da se proširimo, nikako nismo mogli nikoga da ubedimo da se preseli na neki drugi sprat. Nismo mogli da nađemo prostor u susednoj zgradi, koja je imala manje spratova od naše. Tako smo uzeli jedan ceo sprat dva ulaza dalje i potpuno ilegalno povezali kompjuterske žice između kancelarija. Izgledalo je kao da smo razvukli kanape za sušenje veša između stambenih zgrada u Bruklinu, ali mi smo to radili na Menhetnu.

Na otprilike četvrtoj strani, bio bi članak o nekoj kompaniji koja jedva opstaje zato što je pod vođstvom starog menadžmenta, a oni su nesposobni da se odreknu starih navika. Svi potpredsednici su rasterani i generalni direktor je zamenjen nekim drugim. Posle nedelju ili mesec dana ponovo bih otvorio Žurnal. (U stvari, ja bih zdipio izdanje ispod vrata jednog od zamenika direktora i vratio ga pre nego što bi se on pojavio na poslu.) Na prvoj stranici bio bi članak koji hvali neku kompaniju koja već godinama grca pod starim rukovodstvom i njihovim metodama, i govori se o tome kako su u prošlom kvartalu ostvarili veliki profit. To je kompanija pod rukovodstvom nekog ko se držao starih principa. Onda bi negde oko četvrte stranice bio važan članak o nepromišljenom ulagaču koji je bio nesmotren s kapitalom kompanije.

Tako smo bili u situaciji da se više puta šetamo između zgrada s velikim paketima dijamanata, ali i rubi-

Iznenadio sam se videvši da su ljudi koji su jednog meseca onako genijalno rizikovali, mesec dana kasnije

Uskoro smo došli do toga da smo mogli da isplatimo susede sa istog sprata i zauzeli smo ceo sprat. Kada su svi imali dvadeset inča prostora radnog stola, uzeli smo još jedan sprat i spojili ta dva sprata stepenicama. Opet, kada smo imali još po dvadeset inča radnog prostora, prodaje su se u to vreme udvostručile i uzeli smo još jedan sprat – koji je, nažalost, bio dva sprata dalje.

www.leo.rs | 23

postali nesmotreni ulagači. I imena konzervativnih budala bila su ista ona imena konzervativnih genijalaca. Ili bi možda onaj koji je rizikovao nastavio da dobija, a konzervativna budala bi gubila. U svakom slučaju, niko nije primetio da bi usledili skoro nasumice drugačiji rezultati postignuti potpuno istim postupcima istih ili drugih članova firme.

Kakve ovo veze ima s nekretninama? Kako ovo može da nam otkrije „skriveni potencijal“? Setite se samo pitanja koja smo sebi postavljali kada smo razmišljali o kupovini sopstvene zgrade – posle mnogo godina neizvesnosti, da li da plaćamo kiriju ili ne? Da li da se proširimo ili ne? Da li da napravimo taj džinovski korak ili ne?

U ovom trenutku biznismeni već počnu da kalkulišu pluseve i minuse. Velika nova zgrada će impresionirati naše klijente i ostaviće dobar utisak i na njih i na dobavljače dijamanata i dragog kamenja. A možda će se steći utisak da smo otišli izvan svojih kapaciteta. Možda bi se mušterije uplašile da moramo da podignemo cene da bismo pokrili nove troškove, i možda bi dobavljači pomislili da su nam kamenje prodali isuviše jeftino. Ili da smo novu zgradu stekli o njihovom trošku.

A opet, da se preselimo iz Dijamantske četvrti, to bi otežalo snabdevačima dragulja da nam donesu robu kada nam je potrebna. Možda bi nam novac koji bismo uštedeli na kiriji dobro došao da ih platimo više, a to bi privuklo više prodavaca i više bismo zaradili.

Možda bi selidba dalje od Dijamantske četvrti otežala zaposlenima da dođu na posao, možda bi tih dodatnih pola sata u metrou nagnalo ljude da daju otkaz i nađu drugi posao bliže Dijamantskoj četvrti. A možda bi se ljudima svidela tišina naših novih prostorija u zapadnom Grinič Vilidžu, kraju punom čudnih prodavnica i restorana s mnogo većim porcijama nego u Midtaunu.

Možda će cena zgrade skočiti nakon što se mi tamo preselimo i tako će vlasnici dobiti čitavo bogatstvo od poreza. Ili će možda cene njujorških nekretnina opet doživeti neočekivan pad i imaćemo veće mesečne kamate.

Možda će nam, ekonomski gledano, samo to što ćemo imati sopstvenu manufakturu u zgradi omogućiti da snizimo cene i tako se probijemo na tržištu. Možda će nas trošak održavanja velike manufakture sahraniti dok posao bude išao malo sporije.

Vi koji ste dovoljno dugo u poslu, i ako ste zaista iskreni prema sebi, znate da stvari mogu da krenu i jednim i drugim putem. Ako kupite zgradu i sve bude dobro, ispali ste genijalac, i to je bio odličan korak. Opet, ako kupite zgradu i stvari se pogoršaju, onda ste idiot koji rizikuje. Ako ne kupite zgradu i stvari krenu dobro, ili ako ne kupite zgradu i stvari krenu nagore – ma, već znate kako bi vas zvali. Ali vi svejedno znate da ste ista osoba.

24 |

Polako ali sigurno, ovo nas dovodi do skrivenog potencijala u svemu.

Posao koji je „Andin internacional“ napravio s kupovinom devetospratne zgrade na zapadnoj strani Menhetna dobar je primer skrivenog potencijala, ili onoga što budisti nazivaju „prazninom“.

Važno je da razumemo da u zgradi i kupovini zgrade postoji mnogo skrivenog potencijala koji može da bude nešto dobro ili nešto loše, i to istovremeno.

Ako kupimo zgradu i neočekivano svi menadžeri imaju više radnog prostora nego ranije, onda je kupovina dobra – za menadžere.

Ako kupimo zgradu i svi zaposelni iz Nju Džerzija moraju da putuju sat duže na posao, kupovina je loša – za njih. Ali je dobro za sve one iz Bruklina koji manje vremena provedu putujući na posao.

Ako kupimo zgradu i to našim dobavljačima oda utisak da smo finansijski dobrostojeći, to je za nas dobro.

Ako to stvori utisak da se mi bogatimo na njihov račun, onda je to za nas loše.

Ali šta ako bismo oduzeli deo „za nas“ i „za njih“? Šta ako bismo pokušali da izvagamo da li je zgrada ili kupovina zgrade sama po sebi dobra ili loša stvar? Ako barem na tren razmislite o tome, odgovor je očigledan, a to je da kupovina zgrade sama po sebi nije ni dobra ni loša stvar – samo zavisi od toga ko gleda na stvari. Ljudima koji iz toga mogu nešto da dobiju ona se čini dobrom, a deluje kao loša onima koji će nešto izgubiti. Ali ne postoji urođen dobar ili loš kvalitet u postupku kupovine zgrade – kupovina zgrade nema taj kvalitet sama po sebi, ona je prazna u smislu posedovanja takvog kvaliteta.

Ovo je tačno značenje praznine: stvari mogu da krenu i jednim i drugim putem, ne postoji ništa u vezi sa zgradom samo po sebi, sve zavisi od toga kako posmatramo.

To je skriveni potencijal svega.

I sve na svetu je isto tako. Da li je poseta zubaru radi operacije sama po sebi loša stvar? Pa, da jeste, onda bi trebalo da bude loša za svakoga. Ali razmislite o tome – bez obzira na to koliko se to nama činilo loše, operacija može za druge da bude nešto dobro: beskrupulozan zubar može u njoj da vidi odličnu priliku da zaradi na pacijentu i plati svom detetu školarinu za jedno polugodište u privatnoj školi. Za zubarskog asistenta ili za sekretaricu to može da znači siguran posao. Za dobavljača zubarskih instrumenata to može da bude još jedna prilika za prodaju. Čak ni tako bolna procedura nema svojstvenih kvaliteta da bude dobra ili loša. Sama po sebi, nezavisno od toga kako je ko doživljava, ona nema takvu prirodu. Ona je neutralna, bezizrazna, prazna. Ukratko, ima „prazninu“, i to je prema tibetanskoj mudrosti skriveni i krajnji potencijal.

Ljudi oko nas su isto takvi: pomislite na ljude koji vas najviše nerviraju. Oni nam deluju kao da su sami po sebi iritantni ili da su po prirodi takvi i da poseduju taj kvalitet.

Nesvakidašnji roman o pronalaženju životne svrhe

Ako vas je Alhemičar naveo da postanete svesni svoje lične legende, a Kaluđer koji je prodao svoj ferari inspirisao da ostvarite svoje snove i uzmete sudbinu u svoje ruke, onda je roman Moja babazen budista knjiga koju ne smete propustiti!

Potražite na www.leo.rs

www.leo.rs | 25

Vajsun ^ Liao

Tai Ci klasici Prema učitelju Liaou, velika moć tai čija ne može se shvatiti bez spoznaje njegovog unutrašnjeg smisla.

Kroz prevod tri ključna teksta o tai čiju, koje mnogi poznavaoci ove materije smatraju „Biblijom tai čija” knjiga Tai či klasici opisuje unutrašnje značenje i tehnike tai či pokreta.

Uvod u tekstove čine tri poglavlja koja objašnjavaju kako uvećati unutrašnju energiju (či), kako je pretvoriti u unutrašnju silu (đing) i kako je potom projektovati spolja, radi pariranja protivniku bez fizičkog kontakta. Učitelj Liao takođe daje objašnjenje čitave forme tai čija, koje je sam ilustrovao svojim crtežima.

Učitelj Vajsun Liao je izučavao tai či u centralnom delu Tajvana pre nego što je došao u Sjedi­njene Države, gde je prenosio ovu veštinu drugima sledećih trideset godina. On takođe praktikuje i biljnu medicinu, akupunkturu i feng šui.

Predgovor Ako postavite pitanje „Kako da naučim tai či pravilno?”, oni koji se razumeju u tu komplikovanu, prefinjenu i katkad tajnovitu veštinu će se najverovatnije samo osmehnuti i dati vam ne baš zadovoljavajući odgovor: „Pronađi dobrog učitelja.”

Ovaj odgovor će vas sasvim sigurno dovesti do sledećeg pitanja: „Kako da pronađem i po čemu da prepoznam dobrog učitelja?” Odgovor na ovo pitanje će vas sasvim sigurno razočarati: „Tako što ćeš pročitati neku dobru knjigu o tai čiju.”

Sada već poprilično frustrirani možete se dalje pitati: „Da li moram da pročitam sve dostupne knjige o tai čiju da bih odredio koja od njih sadrži prave informacije i koji instruktor raspolaže odgovarajućim znanjem i sposobnostima da bi valjano podučavao tai či?” Na ovo pitanje najverovatnije nećete dobiti nikakav odgovor.

Niz navedenih pitanja postavljaju ne samo ljudi sa Zapada, već i Kinezi. Nažalost, nema jednostavnog rešenja za dileme koje muče ljude zainteresovane za tai či. Broj knjiga o tai čiju, bilo engleskih ili kineskih, veoma je ograničen. Uz to, najpoznatiji instruktori nisu nužno i najstručniji, a neretko se dešava i da ljudi koji stvarno

26 |

poznaju ovu veštinu nisu u prilici da prenose svoja znanja drugima.

Tradicionalno, tai či se učio u manastirima ili pak kod učitelja kući, a podučavanje je bilo lično (jedan učiteljjedan učenik). Znanje se prenosilo uglavnom usmenim putem, većinom bez pisanih dokumenata. Tai či je tako prenošen sa kolena na koleno više kao vrsta tradicionalne veštine, nego kao organizovani sistem.

Ono malo pokušaja da se principi tai čija ovekoveče u nekoj pisanoj formi bili su ograničeni tadašnjim mogućnostima štampe koja se zasnivala na tehnologiji otisaka duborezom. Kako je ovaj metod bio skup i iziskivao dosta vremena, objavljeni tekstovi bili su krajnje koncizni i uz to, pisani simboličkim pismom tako da je upotreba istog simbola za različita značenja bila uobičajena. Konačno, i ljudi koji su se bavili tai čijem trudili su se da ograniče pristup tim spisima samo na odabrane pojedince, što je dodatno otežavalo njihovu dostupnost.

Zbog svega ovoga, danas imamo samo nekoliko strana ranih rukopisa koji se smatraju autentičnim izvorima i koji omogućuju pravilno proučavanje i vežbanje veštine tai čija. Ovi tekstovi, pisani specifičnim simbolima borilačkih veština, poznati su pod nazivom Klasici tai čija I, II i III, i smatraju se Biblijom tai čija.

S obzirom na arhaičan jezik kojim su pisani, složene koncepte i upotrebu određenih stručnih termina, kao i strukturu rečenice, svi pokušaji prevoda ovih tekstova na savremeni kineski ili engleski otvarali su prostor za brojne nedoumice. Knjiga koju držite u ruci ne predstavlja samo doslovan prevod „Klasika tai čija”, već uključuje i precizna objašnjenja osnovnih principa veštine tai či čuana kao što su či, đing i razvoj unutrašnje energije. Nadam se da će na taj način učenik razviti dublje i celovitije razumevanje filozofije tai čija i njene primene na samu veštinu. Osim novog prevoda Klasika tai čija I, II i III sa komentarima, knjiga sadrži i prevode četiri kratka dela iz zbirki nepoznatih majstora: „Šesnaest koraka prenosa snage”, „Četiri tajna načina prenosa snage”(oba na kraju trećeg poglavlja), „Pet vrlina tai čija” i „Osam istina tai čija” (na početku sedmog poglavlja). Meditativni pokreti tai čija su detaljno opisani u sedmom poglavlju.

Nasleđe tai čija proteže se unazad četiri hiljade godina. Prilikom sastavljanja ove knjige, nastojao sam da se, koliko god je to moguće, držim tradicionalnih stilova, u nameri da knjiga stalno podseća učenika na to kako je ova veština sastavni deo jedne bogate kulturne baštine.

Materijal predstavljen u ovoj knjizi bazira se na idejama koje su se u kineskoj kulturi prenosile hiljadama godina, kroz legende i narodno predanje. Te teorije i hi-

poteze nemaju veliko empirijsko zaleđe, pošto naučna istraživanja niti su dokazala, niti oborila njihovu istinitost. Neke informacije predstavljene ovde mogu zvučati paradoksalno ili u suprotnosti sa modernom naukom.

Međutim, isto tako je moguće, kao što se dosada mnogo puta događalo, da se u budućnosti dokaže valjanost tih drevnih teorija. Skorašnja dostignuća zapadne medicine, kao što je, recimo, primena akupunkture u anesteziologiji, donekle ih već podržavaju.

Istorijski podaci u ovoj knjizi nisu predstavljeni u obliku geneaoloških tabela ili hronologija događaja, već kao skica razvoja određene filozofije u okviru celokupne kulture. Da bi knjiga bila pristupačna učenicima na bilo kom nivou, koristio sam i tehničku i praktičnu terminologiju.

Ovo je više knjiga koja treba da vas upozna sa tai čijem, a manje praktični priručnik. Potpuni opis bilo koje forme ili posebne tehnike opisane na ovim stranama, zahtevao bi posebnu knjigu. Takođe, zbog prostornog ograničenja nisu obrađene neke posebne forme tai čija, kao što su tai či mač, nož ili štap; njima ćemo se pozabaviti nekom drugom prilikom.

Ova knjiga je namenjena početnicima kao orijentir, dok će naprednijim učenicima ona svakako biti od koristi kao dobar vodič za razumevanje ove veštine. Iako učenik može pokušati da nauči meditativne pokrete ko-

www.leo.rs | 27

risteći crteže iz knjige, tai či se najbolje uči direktno od instruktora.

Početnicima koji traže pouzdan izvor informacija kao i iskusnijim učenicima koji traže praktičan vodič na putu ka boljem razumevanju, predstavljam ovu knjigu i želim im sve najbolje.

1 Istorijsko i filozofsko poreklo Šta je tai či?

Tai či je način života koji Kinezi upražnjavaju hiljadama godina. Da bismo u potpunosti razumeli istorijsku pozadinu tai čija potrebno je da razmotrimo tri oblasti:(1) njegovu filozofsku osnovu, (2) razvoj tai čija kao borilačke veštine i (3) oblike prenošenja znanja o tai čiju s generacije na generaciju.

Za one koji su zainteresovani za živopisno i bogato kinesko kulturno nasleđe, a naročito za one koji žele da komuniciraju sa tim ljudima koji žive na drugom kraju zemljine kugle da bi ih bolje razumeli, neophodno je da proučavaju filozofiju tai čija: tu neopipljivu, grandioznu i najsnažniju misao koja se sa nesmanjenim intenzitetom provlači kroz čitavu istočnjačku istoriju. U mogućnosti smo da to činimo zahvaljujući izuzetnim pojedincima iz svake od nebrojeno mnogo generacija koji su se na krajnje nesebičan način posvetili očuvanju duha tai čija.

Prvo moramo odbaciti neka nasleđena verovanja i pretpostavke. Ljudska bića, svesna svoje nesavršenosti, teže savršenstvu i potrazi za boljim životom... Istorijski gledano, ljudi su uvek grešili u ovom traganju zbog pogrešnog razumevanja prirode i potencijala ljudskog života. Svaka generacija je ovaj potencijal shvatala na svoj način: neki su usvajali religiozne pretpostavke dok su drugi ignorisali ili čak poricali vrednost ljudskog života. Sa razvojem različitih društvenih i organizacionih hijerarhija i njihovim evoluiranjem u običaje, nastavlja se sa fundamentalnim greškama. One se vremenom gomilaju i čuvaju se kao tradicija. Ako bezrezervno poštujemo narodne običaje, jednog dana možemo otkriti da smo napravili još jednu grešku - nismo kritički preispitali sopstvenu tradiciju.

Iako nas je savremena tehnologija dovela do putovanja u svemir, pitanje motivacije u ljudskom životu ostaje tajna. Individualna ljudska dostignuća izgledaju veoma sitna kada se posmatraju u svetlu istorijskog napretka civilizacije. Čak su i teorije evolucije još uvek pod znakom pitanja, pa tako, uprkos čitavoj postojećoj tehnologiji, mi i dalje gledamo u nebeski beskraj pitajući se kako je sve počelo.

Dok sa ponosom i uživanjem posmatramo džambo-džet kako za sobom ostavlja zemlju, takoreći olako zaboravljamo da je njegov let u stvari imitacija leta pti-

28 |

ca - korišćenje principa aerodinamike koji su od samog čoveka stariji hiljadama godina. Napredna medicinska tehnologija nam omogućava komplikovane transplantacije organa, ali se još uvek moramo podređivati našim najnižim osnovnim potrebama i moramo da udišemo vazduh i jedemo hranu da bismo preživeli.

Savremeni čovek će možda shvatiti da u suštini nije daleko odmakao od prvog čoveka na ovoj planeti. Možda ćemo uvideti da se ni ne možemo mnogo promeniti.

Podrobnim izučavanjem istorije našeg sveta otkrivamo postojanje ciklusa u kojima je razvoj celokupne ličnosti bio ili potenciran ili zanemarivan. U periodima kada se naglašavala idealizovana ljudska priroda, moćne, kreativne civilizacije su cvetale, društvo je napredovalo, a ljudi postajali duhovniji.

Pre više hiljada godina takav idealizam se pojavio u Kini. Kinezi tog doba su tragali za najuzvišenijim oblikom života ljudskog duha i tela. Na samo sebi svojstven način postigli su svoj cilj - za razliku od zapadnih civilizacija koje su razdvajale telo od duha i dozvoljavale duhovni razvoj samo u obliku religiozne, mistične ekstaze.

Kinezi su verovali da su ljudski um i duh neograničene veličine, ali da je opseg ljudskog delovanja ograničen.

Njihov krajnji cilj je bila jedinstvena filozofija ljudskog života i pojednostavljenje vera. To je bio početak razvoja onog što se danas zove tai či misao. Tai či je postao nevidljiva sila koja je uticala na promene u kineskoj istoriji tokom hiljada godina. Njegov uticaj i doprinos toj veličanstvenoj kulturi je ogroman, on se ogleda u oblastima koje se kreću od medicine do načina ishrane, od umetnosti do ekonomije. Čak su i odnosi među ljudima bili kreirani preme tai či idealima.

Tai či znači konačan, krajnji, najveći, maksimalan. To znači usavršavanje i napredovanje prema bezgraničnom, kao i neizmerno postojanje i veliko večno. Različiti pravci u kojima se osećao uticaj tai čija su se listom rukovodili teorijom suprotnosti jina i janga, pozitivnog i negativnog. Ponekad se ovo naziva prvobitnim principom. Takođe se verovalo da svi raznorazni uticaji tai čija teže jednom: vrhovnom.

Prema teoriji tai čija moguće je razviti sposobnosti ljudskog tela preko uobičajeno prihvaćenih granica mogućnosti. Civilizacije se mogu razviti do najviših nivoa dostignuća. Kreativnost, tako, uopšte nema granica, a sposobnostima ljudskog uma ne treba postavljati ograničenja niti prepreke.

Osoba postiže najviši nivo, ili se razvija u tom pravcu, penjući se stepenicama uravnoteženih sila i njihovih prirodnih kretnji - jin, negativna sila (prepuštanje), i jang, pozitivna sila (akcija). Sa stanovišta ove teorije, međusobni odnos konstruktivnih i destruktivnih snaga je ono što čini da se životna suština materijalizuje, da se materijalni svet manifestuje. Spiralno kretanje ovih sila čini se beskonačnim.

Činjenica da se dve ravnopravne sile, jin i jang, istovremeno suprotstavljaju i dopunjavaju, jeste zbunjivala mnoge kroz istoriju. Objašnjenja suštine smisla života su se kretala od teorije da se ljudi rađaju sa grehom kao neraskidivim delom njihove prirode, preko hipoteze da je strah od kazne, a ne obrazovanje, ono što stvara dobru osobu, pa sve do gledišta da kada ne bi bilo civilizacije, ne bi bilo ni zla u svetu.

Sama činjenica da postoje neslaganja ukazuje na istinitost koncepta da dve uravnotežene sile postoje. Naš univerzum je programiran tako da celokupna egzistencija proizilazi iz razmene esencija dve sile. Ovaj prirodni zakon, koliko god bio očigledan, većina ljudi ignoriše.

Naša neukost može lako da se racionalizuje uz izgovor da svako od nas poseduje samo jednu od dve sile - mušku ili žensku.

Ova ljudska sklonost da se usredsredi na samo jedan aspekt problema, a zanemari sve ostale, dovela je zapadnu civilizaciju do religioznog obožavanja. Činjenica je da su zapadne religije kanalisale civilizaciju i poredak u društvu hiljadama godina, ali su takođe prouzrokovale i niz tragičnih i krvavih ratova između religioznih frakcija. Zvanične religije su često zauzimale ekstremne i dogmatske stavove. Da bi dominirale, koristile su silu, umesto da teže harmoniji. Njihov uticaj je bio toliko moćan i bilo je tako teško osloboditi ga se, da je izazvao talas ‘zagađenja’ ljudske misli čije se posledice osećaju i danas.

U XVI veku bilo je mnogo slobodnih mislilaca, poput Galileja, koji su pokušavali da prosvetle narod, ali je religija držala uzde u svojim rukama. Razgovori i razmišljanja nisu bili dovoljni, bile su potrebne promene u načinu života. Kulturna tama srednjeg veka je konačno razvejana tek industrijskom revolucijom, koja je, pak, donela sa sobom dogmatsko mišljenje. Ovo dogmatsko mišljenje konačno savladavaju slobodoumne, obrazovane generacije današnjice. Pokret za žensku ravnopravnost pokazuje da je ‘ženska’ sila, negativna, jin snaga, bila zapostavljena, zlostavljana, suzbijana, tlačena, te pogrešno shvatana vekovima. Uticaj negativne sile je isto toliko bitan kao i uticaj pozitivne sile, baš kao što električna energija nastaje pod uticajem dve suprotne sile.

Kinezi su odavno shvatili da interakcija između dve osnovne sile tai čija mora da postoji i da njihova harmonična interakcija vodi ka napretku i neograničenom razvoju. Ipak, ni oni nisu imali više sreće od zapadnjaka u samoj primeni svog znanja. Dok zapadni čovek radi na svom oslobađanju od senki religioznog idealizma i stvaranju uslova da iskusi realnost principa tai čija, Kinezi još nisu uspeli da se oslobode mentalnog ‘zagađenja’ svoje sopstvene kulture, stvarane pod uticajem tai čija.

Naime, pre oko dve hiljade godina u Kini, nakon Prolećne i Jesenje ere, principi tai čija počinju da se zloupotrebljavaju ili ignorišu. Usledilo je nekoliko stotina godi-

na mračnog doba za vreme kojeg su se društveni odnosi i politička moć razvijali na vrlo nezdrav način.

Tai či zagovara samoostvarenje individue, ali takođe naglašava i da ovaj cilj valja postići umerenim, prirodnim načinom života. Proučavanje kineske istorije pokazuje da se u određenom razdoblju ova ideja primenjivala u borbi za političku prevlast: biti bez premca značilo je tada biti najmoćniji vladar. Ideja o jednostavnosti i prirodnosti ljudske prirode ostala je u senci.

Dinastija Čing je primer autokratskog vladanja i robovlasništva koje će postati tradicionalno u narednim decenijama kineske istorije. Vladari, nosioci jang, agresivne energije, imali su sve povlastice, vrhovnu vlast, dok su oni koji su bili spremni na ustupke, bili poslušni i težili harmoniji, nosioci takozvane jin energije, primoravani da budu odani podanici. Žene su podučavane da budu slabe i bespomoćne, predodređene robinje, a muškarci da budu puki sledbenici vrhovne sile koju je predstavljao kralj. Da bi neko i sam postao ‘vrhovna sila’, trebalo je samo da pribegne nasilju, ekstremnoj jang sili. Takmičarski duh i agresivnost kod naroda su bili dozvoljeni, ali u umerenim granicama, onako kako je to odgovaralo vladarima. Ironijom sudbine, baš ovakva društvena tradicija je bila nosilac principa tai čija stotinama godina. Tako je tai či, iako začet u Kini vrlo rano, imao istu nesrećnu sudbinu kao i zapadna filozofija.

Dok je na zapadu religija postala jezgro civilizacije, u Kini je ona bivala ili ignorisana ili zloupotrebljavana. Iako je budistička religija preuzeta iz Indije utkana u kinesku kulturu, njena spiritualna suština je zapostavljena, dok su religiozni obredi i rituali stekli popularnost. U kineskom budizmu naglašen je ideal samokontrole. Vladari su koristili ovaj ideal da bi potčinili običnog čoveka, pa je religija postala poznata kao „vladarevo omiljeno oruđe”.

S druge strane, tai či filozofija je nudila verovanja koja su ispunjavala čovekove najdublje potrebe, iako su i njene ideale zloupotrebljavale generacije moćnih i pohlepnih.

Kinezi, koji su u celosti primili uticaj kulture tai čija, ali nažalost i svu prljavštinu društvenog sistema zloupotrebljavanog od strane vlasti, imaju mnogo toga da nauče od zapadnjačke kulture. Zapadnjaci su se već oslobodili religioznih stega, ali još uvek pokušavaju da svoje ideale pretoče u stvarnost. Zaista, svi ljudi traže besprekornu današnjicu; tražimo miran put, prirodan put, put koji će našu civilizaciju motivisati da teži najuzvišenijem. Sticajem okolnosti, naši ciljevi se potpuno podudaraju sa ciljevima tai čija.

Pre mnogo stotina godina, oni koji su tragali za načinom kako da ljudsko telo i duh razviju do najvišeg nivoa, razvili su genijalan sistem koji su nazvali vežbe tai čija.

Ovaj sistem, baziran na načelima tai čija, koje njegovi tvorci nisu sasvim poznavali ni razumeli, pokazao se kao najnapredniji sistem vežbanja tela i uma ikada stvoren.

Dok je kineska vladajuća klasa bila zainteresovana za materijalnu dobit od tai čija, oni kojima nije bilo stalo

www.leo.rs | 29

do vlasti prilagođavali su njegovu filozofiju sopstvenom načinu života. Oni su primenjivali ideju prirodne ravnoteže na razvoj tela i duha. S obzirom na odsustvo interesa vladajuće klase za ovaj pristup, ne postoje istorijski zapisi koji bi odredili kada je tai či , kao skladno ustrojstvo tela i duha, zaista nastao.

Sve grane tradicionalne kineske umetnosti, kao što su slikarstvo, kaligrafija, književnost, poezija i kulinarstvo, naglašavale su jin/jang princip kao sredstvo za postizanje savršenstva. Celokupna filozofija tai čija je tako postala sastavni deo ovih umetnosti. Međutim, tai či sistem discipline duha i tela bio je jedinstven po tome što je eksplicitno primenjivao originalna tai či načela na napredan, organizovan način, postavši tako jedini celoviti sistem koji je stotinama godina čuvao ovu veličanstvenu filozofiju i sačuvao je - sve do današnjih dana ovog našeg nadasve komplikovanog sveta.

SISTEMATIZACIJA TAI ČIJA Hiljadama godina se sistem političke vlasti u Kini zasnivao na brutalnosti i korupciji. Oni koji su se posvetili istini nazivali su se taoistima ili „planinskim ljudima” i živeli su životom sličnim monaškom. Oni su prenosili duh tai čija, ne mešajući se sa vlastima. Pošto je tai či razvijao svoj nezavistan sistem, ne uspostavljajući veze sa političkim strukturama, mogao je da se nesputano i slobodno razvija, makar i u malim i izolovanim zajednicama posvećenih ljudi.

Iako ove grupe nisu bile u vezi sa vlastima, vladari su poštovali njihova učenja, koja su najpre imala oblik mase akumuliranog znanja, a zatim i oblik religije. Vremenom je tai či prihvaćen kao veoma napredan vid narodne veštine koju su proučavali isključivo intelektualci i koji je prenošen sa generacije na generaciju.

Pre otprilike 1700 godina, čuveni kineski lekar, Hua Tuo, isticao je fizičku i mentalnu vežbu kao sredstvo za poboljšanje zdravstvenog stanja. On je verovao da ljudi treba da vežbaju imitirajući pokrete životinja kao što su ptice, tigrovi, zmije i medvedi, da bi obnovili neke izgubljene fizičke sposobnosti. Na taj način je on sistematizovao narodne borilačke veštine u novu borilačku veštinu nazvanu Igre pet životinja. Od tog doba do današnjih dana, Igre pet životinja su veoma popularne kod Kineza koji ih upražnjavaju radi zdravlja i održavanja fizičke kondicije.

Oko 475. godine n.e., Ta Mo (Bodidarma) je došao iz Indije da bi širio svoja religijska učenja, smestivši se u manastiru Šaolin, provincije Tang Fung u severnoj Kini.

Osim molitve i meditacije, u svoj dnevni raspored je uključio i fizički trening. On je koristio Igre pet životinja da bi kod sledbenika podjednako izgradio i mentalnu i fizičku disciplinu. Posvećenost budizmu u kombinaciji sa znatnom količinom slobodnog vremena određenog za

30 |

vežbanje, doprineli su tome da se Igre pet životinja, kao borilačka veština, razviju do vrlo visokog stepena. Šireći svoja religijska ubeđenja po čitavoj Kini, sledbenici Ta Moa su isto tako širili i borilačku veštinu. Sistem koji su razvili monasi manastira Šaolin postao je poznat kao šaolinski sistem borilačkih veština. Ovaj sistem je naročito naglašavao fizičko jačanje, kao i duhovni razvoj.

Ovo je bio početak razvoja tzv. spoljašnjih borilačkih veština u Kini.

Aspekt mentalne discipline šaolinskog sistema je baziran uglavnom na budističkoj meditaciji. Za Kineze posvećene produhovljenom taoizmu i jin/jang sistemu, ovaj sistem je bio i ostao jednostavno sistem fizičke borbe.

Godine 1200. n.e., taoistički monah Čang San-feng je osnovao manastir na planini Vu Dang, da bi praktikovao taoizam u cilju vrhunskog razvoja čoveka. Učitelj Čang je naglašavao da je balans jina i janga način da se usavrše mentalne i fizičke sposobnosti, prirodna meditacija, kao i prirodni pokreti koje pokreće unutrašnja energija koja se razvija nakon postizanja određenog nivoa.

Pošto se šaolinski sistem širio Kinom stotinama godina, ideju da se taostička teorija prilagodi svakodnevnom životu, umesto da se pretvori u religiozni kult, kinesko društvo je spremno prihvatilo. Tai či misao i jin/jang filozofija uticali su na nastanak manastirske organizacije po uzoru na model šaolinskog manastira. Monaška obuka je modifikovana da bi se sofisticirani sistem promovisao u misionarskom stilu.

Od samog početka manastirski sistem na planini Vu Dang isticao je značaj unutrašnje snage i mudrosti. Zato su Kinezi tai či sistem obično nazivali unutrašnjim, kako bi ga razlikovali od šaolinskog borilačkog sistema.

Tokom godina nastali su sistemi koji su zahvaljujući kombinaciji tai čija i šaolinskih veština prerasli u umerene borilačke veštine. Danas su one poznate kao hsing ji, sistem forme i uma, i pakua, sistem borilačkih veština zasnovan na osam dijagrama.

Pošto je za postizanje čak i osrednjeg nivoa veštine tai čija bio potreban značajan trud i koncentracija, kao i ozbiljna posvećenost, monaški sistem se vrlo brzo razvio, a pristupanje manastiru je postala ekskluzivna privilegija.

Oni koji su dostigli visok nivo veštine postajali su vođe pa su, praćeni svojim sledbenicima, razvijali i negovali jedinstven odnos između učitelja i učenika.

Ovaj običaj je imao važnu ulogu u prenošenju znanja i mudrosti tai čija i njegov snažan uticaj je mogao da prodre duboko do svih društvenih klasa. Podržavan od strane običnih ljudi, a ponekad čak i od strane careva (kao kad je učitelj Čang Sang-feng pozvan da podučava vladare taoističkoj filozofiji), tai či sistem monaškog stila je oblikovao snažnu sliku tai čija kao vrhunskog umeća življenja. Učitelji tai čija su predstavljali simbole mudrosti. Bili su veoma poštovani, pogotovo zato što su pravda,

milosrđe, obrazovanje i medicinsko umeće bili sastavni deo njihovog načina života.

Ljudi koji su vežbali tai či ponekad su imali ulogu u sprovođenju kineskih moralnih kodeksa. Ova pravila su Kinezima bila jedini zakon stotinama godina. Svi su ih poštovali, čak i carevi, i ona su bila temelj mira i društvenog poretka kineske civilizacije. Osnovna pravila ljudskog ponašanja: dobrota, poštovanje starijih, privrženost roditeljima i ljubav prema rođacima su sprovođena strogo, poput pisanih zakona. Dok zakoni savremenog industrijalizovanog sveta ne pominju npr. nemoralnost osobe koja je napustila starog i nemoćnog roditelja, pre nekoliko stotina godina u kineskom društvu takav slučaj bi bio smatran ozbiljnim prekršajem i podlegao bi strogoj kazni.

Pobornici tai čija su smatrali da ljudi treba da vežbaju da bi bili duhovni, zdravi, dobri i inteligentni; da bi odgovorno pomagali drugima da postanu takvi; da bi poštovali istinu; da bi se beskompromisno borili protiv nemorala i nepravde i štitili nemoćne i siromašne. Zbog svega ovoga razvijen je borilački aspekt tai čija.

Teorije tai čija su se lako primenjivale na borilačke veštine. Harmonija uma i tela, u skladu sa prirodnim poretkom stvari, predstavljala je suštinu tai čija. Ovo je otvaralo pravce razvoja sasvim različite od onih koje su imale druge borilačke veštine. Došlo je do fantastičnih rezultata u razvoju ljudskih sposobnosti baziranih na snazi uma. Tako je tai či čuan postao najmoćnija borilačka veština svih vremena.

Tokom kineske istorije, periodi nemira uvek su rezultirali formiranjem lokalnih vojnih jedinica i primenom sile. U nekim slučajevima su čak i pobornici tai čija bivali uključeni u održavanje mira u svom kraju, što je dovelo do razvoja borilačkog aspekta tai čija. Filozofski i meditativni aspekt većina je potpuno zanemarila, tako da je učenje tai čija postalo skoro sasvim ograničeno na borilački aspekt.

Ali oni pravi, posvećeni majstori, ostajali su u planinama, vodeći monaški život zajedno sa svojim sledbenicima u cilju očuvanja prave veštine. Meditirali su i vežbali svakodnevno kako bi uskladili duh, usavršili um, disciplinovali telo i primakli se suštini. Na ovaj način, prvobitni sistem je ostao manje-više netaknut, uključujući u svoju obuku disciplinu uma i tela.

U periodima kada je vladao mir i kada potreba za samoodbranom nije bila naglašena, oni koji su profesionalno podučavali ovu veštinu nastavljali su svoju karijeru u vidu porodičnog posla. Podučavali su samo one koji su bili najozbiljnije zainteresovani, a naročito svoju decu ako bi ona izrazila želju da se bave tom veštinom.

Lečenje biljem i akupunkturu su takođe praktikovali besplatno u svojoj sredini. Finansijska podrška je bila zasnovana na dobrovoljnim prilozima korisnika njihovih usluga i njihovih učenika.

Različiti stilovi tai čija koji su prenošeni usmenim putem sa kolena na koleno, vezivani su za imena porodica baštinika dotičnog stila – tako npr. imamo stilove Čen, Jang i Vu. Mnogi od ovih stilova postoje i danas. Svaki od njih je jedinstven, ali je svaki sledio klasične principe tai čija. Danas se najautentičnijim stilom smatra manastirski stil, ali s obzirom na ubrzane promene današnjeg industrijskog društva koje ga sputavaju, on polako nestaje.

Takođe nestaje i porodični stil tai čija.

Pre oko 350 godina, 1644 godine n.e., mandžurski osvajači su pokorili kinesko carstvo i osnovali dinastiju Čing. Iako je dinastija bila zasnovana na principu sile i koristi samo za vladare, Mandžurci su se vrlo brzo prilagodili kineskoj kulturi. Usvojili su kineski način života, ponovo uspostavili mir u društvu i započeli period korumpirane vladavine koja će trajati vekovima.

U ranim periodima dinastije, neprijateljske i konfliktne situacije između Kineza i njihovih mandžurskih vladara su bile ozbiljne i često krvave. Iako su se Mandžurci veoma trudili da prouče kinesku kulturu i prilagode se njihovom načinu života, Kinezi su ih ipak smatrali uljezima. Osećanje odgovornosti pojedinca prema sopstvenoj naciji je nestajalo, a pasivni otpor i odbijanje saradnje sa „strancima” doveli su do zastoja u ekonomskom razvoju zemlje. Čim su graditelji Čing carstva čuli za prefinjenu umetnost tai čija uzeli su najčuvenijeg majstora tog vremena, Jang Lu Čanga (1799-1872), osnivača jang stila ili jang porodičnog sistema, u carsku službu. Pošto nije bio voljan da podučava Mandžuce, majstor Jang je namerno modifikovao forme tai či meditacije, pretvarajući ih u vrstu vežbi sporih pokreta, potpuno ignorišući unutrašnju filozofiju i mentalnu disciplinu koji jesu ključ tai čija.

Učitelj Jang je znao da će ga vladarska porodica, ako sazna za njegovu nevoljnost da je podučava kao i za modifikacije koje je uneo u sistem, surovo kazniti i svoj bes iskaliti ne samo na njemu, već i na članovima njegove porodice. S obzirom na to da učitelj Jang nije verovao nikome osim svojim sinovima, nikog drugog nije ni podučavao originalnoj veštini tai čija. Na ovaj način je izbegao da umeša bilo koga drugog u svoju ličnu odluku da obmane carsku porodicu.

Od tog doba negovanje porodičnog stila postalo je ograničeno na uzak krug sledbenika, a učitelji su podučavali samo najbliže srodnike. Neki majstori nisu se čak usuđivali da podučavaju svoje kćeri, u strahu da bi se mogle udati za nekog ko je povezan sa carskom porodicom, ili za nekog koga je sam učitelj smatrao nepodobnim za pristup tai čiju.

I dok se rasprostranjenost porodičnog stila sužavala, članovi carske porodice su podsticali i vežbali rekreativni stil. Takav stil je ubrzo postao moda u povlašćenoj klasi širom Kine i to je ostao do kraja dinastije Čing.

Nastaviće se...

www.leo.rs | 31

32 |

zdano iznenađen e e v j Z Znaš šta?! Lorinin konjić je, u stvari, čarobni jednorog!

Zamisli da jašeš na leđima snežnobelog jednoroga! Zamisli da letiš visoko u nebo dok ti vetar mrsi kosu! Zamisli da imaš jednoroga, da ga maziš i voliš zauvek!

Lorin ne veruje u duhove, ali nešto čudno dešava se kod potoka. Jedne noći, dok su leteli iznad jezive kućice na drvetu usred šume, otkrili su nešto strašno...

Prvo poglavlje „Brže, Sutone, brže!“, vikala je Lorin Foster zarivajući šake u Sutonovu meku grivu.

Umesto odgovora, Suton je zarzao i krenuo napred svom snagom. Lorinina smeđa kosa vijorila se na vetru. Njen zvonki smeh ispunio je noćni vazduh kojim je jednorog jezdio dok mu je mesečina obasjavala srebrni rog.

Lorin je obožavala kad se njen poni Suton pretvori u čarobnog, letećeg jednoroga. „Zabavno je!“, uzviknuo je Suton. „Nego šta!“, složila se Lorin dok joj je vetar milovao obraze. Daleko ispod sebe videla je krošnje i seosko imanje gde je živela s mamom, tatom i mlađim bratom Maksom. Njena porodica nije znala za Sutonovu tajnu. U

stvari, mislili su da je Lorin sada u oboru i da hrani svog ponija. Pomislila je da bi se njeni roditelji iznenadili kad bi je videli kako leti na leđima jednoroga obasjana mesečinom. Nasmešila se.

Suton je naćulio uši. „Slušaj! Kakva je to buka?“, pitao je.

Lorin je začula neko čudno ječanje. „Dolazi iz šume“, shvatio je Suton. „Zvuči kao da je neka životinja u nevolji“. „Hajde da vidimo šta je to“, bez oklevanja je rekla Lorin.

Suton se okomito spuštao.

Kad su sleteli, ugledala je malo lane uhvaćeno u zamku. „Pogledaj, sav se upetljao“.

Trnje mu se zarilo u riđe krzno, a lijana mu se obmotala oko noge. Bez obzira na sve njegove napore, nije mogao da se oslobodi. Majka ga je uplašeno posmatra-

www.leo.rs | 33

la. Kad je videla kako Suton sleće na travu, ustuknula je od straha. Lane se trzalo i očajnički udaralo u zemlju kopitima.

verovaće u jednoroge!“ Odjednom, jedna strašna misao prostrujala joj je kroz glavu: „Koliko… koliko dugo žive jednorozi?“

„Moramo da mu pomognemo“, odlučno je rekla Lorin.

Suton se zbunio. „Nisam siguran“, zarzao je. „Ne znam baš mnogo o jednorozima. Napustio sam svoju domovinu još kao ždrebe i od tada nisam sreo nijednog jednoroga“.

Suton je klimnuo glavom i prišao lanetu. Nežno je zarzao i dodirnuo mu vrat srebrnim rogom. U trenutku je strah nestao iz očiju laneta. Prestalo je da se bori i mirno se ispravilo.

„Moramo da saznamo“, rekla je Lorin.

Lorin je sjahala. Nije obraćala pažnju na trnje koje joj je paralo kožu dok je pokušavala da otpetlja lane.

Posle kraćeg razmišljanja je dodao: „Siguran sam da će gospođa Fontana znati“.

„Evo“, rekla je posle nekog vremena, „napokon si slobodan“.

Lorin je klimnula glavom. Gospođa Fontana ima knjižaru-antikvarnicu u gradu. Samo je ona znala za Sutona.

Kad je bila mlada, i sama je imala jednoroga. Čim je Lorin dobila ponija, gospođa Fontana joj je poklonila knjigu u kojoj su bile čarobne reči pomoću kojih je Sutona pretvorila u jednoroga.

Suton je podigao glavu i rogom razgrnuo žbunje.

Lane je frknulo i potrčalo prema majci.

Košuta i mladunče su zadivljeno posmatrali Sutona, a zatim odskakutali u šumu. „Nema veze što su te videli, zar ne?“, pitala je Lorin Sutona dok je izvlačila trnje.

Suton je odmahnuo glavom: „Većina životinja zna da se tajna jednoroga mora čuvati. Samo ljudi ne smeju da me vide da ne bi pokušali da zloupotrebe moju magiju“.

„Pitaću je čim se vidimo“, odgovorila je Lorin.

Pogledala je kuću. Svetla su još gorela. Bilo je već kasno. „Moram da idem“, rekla je i potapšala Sutona po leđima. Izgovorila je čarobne reči:

Lorin je zagrlila Sutona oko vrata. Toplina joj je obuzela srce: „Drago mi je što smo uspeli da im pomognemo“.

Daleka zvezdo sjajna,

„I meni“, odgovorio je Suton. Njuškao joj je dlan. „Povredila si se?“, upitao ju je zabrinuto.

sačuvaj je od ljudi zlih,

Lorin je pogledala duboke ogrebotine na rukama.

Slegla je ramenima: „Bilo je vredno toga“.

Neka niko ne sazna za jednoroga

Suton je sagnuo glavu i nežno dotakao rogom njene rane.

Lorin je osetila toplotu i uzdahnula je. Ogrebotine su nestale same od sebe. Umesto rana, ostalo je samo nekoliko roze tačkica. „Vau!“, uzviknula je zadivljeno gledajući Sutona. „Nisam znala da možeš i to!“ „Ni ja“, odgovorio je Suton podjednako iznenađen.

Neka ovo ostane moja tajna, vrati Sutonu stari lik. pretvori ga u konjića sivoga!

Zaslepila ju je ljubičasta munja, a kad je otvorila oči, pred njom je stajao Suton – ne jednorog, već tršavi, sivi poni.

Onjušio ju je, a Lorin ga je poljubila u njušku. „Vidimo se sutra, Sutone“, prošaptala je pre nego što se okrenula i potrčala prema kući.

„Sigurno je to magija jednoroga“, dodala je Lorin.

Suton je klimnuo. Jednorozi su imali mnoge čarobne moći, ali Lorin i Suton još nisu otkrili sve Sutonove. Otkako ga je Lorin prvi put pretvorila u jednoroga, neprekidno su otkrivali nove moći.

Uhvatila ga je za grivu i skočila mu na leđa: „Treba da idemo kući. Već sam se predugo zadržala. Mama i tata će se pitati šta radim. Ne smemo dozvoliti da te vide“.

Suton se vinuo u vazduh jednim gracioznim skokom.

Poleteli su prema farmi Fosterovih.

Kad su sleteli u Sutonov obor, Lorin ga je čvrsto zagrlila. „Zauvek ću te zadržati“, rekla mu je i sjahala blistajući od sreće. „Uvek ćemo živeti ovde“, nastavila je posmatrajući polja i obrise nove farme svojih roditelja. „Ako ikad budem imala decu, naučiće da jašu na tvojim leđima! I

34 |

Drugo poglavlje Sutra ujutro kad je Lorin sišla na doručak, zatekla je Maksa na maminom krilu. Začuđeno ih je posmatrala.

Otkad je napunio šest godina, Maks gotovo nikad nije sedeo u maminom krilu. „Košmar“, prošaptala je gospođa Foster iznad Maksove glave.

Lorin je saosećajno klimnula glavom i potapšala Badija, Maksovog bernandinca, po glavi. Sela je za sto.

„Lorin“, tiho je rekao Maks dok je njegova sestra sipala pahuljice u činiju, „da li ti veruješ u duhove?“

„Važi“, složila se Džesika. „Senka i Suton mogu u vodu – svideće im sе“.

„Ne“, odgovorila je Lorin iznenađeno ga pogledavši. „Zašto?“

Lorin se setila maminog razgovora s Maksom dok je razmišljala o Srebrnom potoku, koji krivuda kroz šumu, niz planinu. „Nikad nećete pogoditi šta je Maks jutros rekao“, počela je priču sa osmehom. „Kaže da blizu potoka postoji neka ukleta kućica!“

„Zato što kod potoka ima kućica na drvetu za koju svi kažu da je ukleta“.

Gospođa Foster se namrštila: „Jesi li zato ružno sanjao?“ Maks klimnu glavom. „Ali, dušo“, nastavila je mama gledajući ga u oči, „duhovi ne postoje“. „Ali Metju i Dejvid kažu da su videli duha!“, nastavio je preplašeno Maks. „Bio je beo i lebdeo je iznad kućice na drvetu i ispuštao je neke čudne zvuke“. „Maks, možda je to bila ptica. Samo im se učinilo da su videli duha“, ubeđivala ga je mama. „Da, Maks, mama je u pravu – duhovi ne postoje“, odgovorila je Lorin.

Maks im nije poverovao. „Hoćeš li da idemo na jahanje posle škole, Lorin?“, pitala je Mel na velikom odmoru. „Možemo u šumu“. „Naravno“, prihvatila je Lorin.

Na njeno veliko iznenađenje, Mel i Džesika joj nisu uzvratile osmehom. „Da, znamo“, odgovorila je ozbiljno Mel. „Nalazi se na stazi koja vodi dublje u šumu“, objasnila je Džesika. „Deluje sablasno“.

Lorin ih je gledala razrogačenih očiju: „Nemoguće je da je stvarno ukleta!“ Melanine lokne su se razletele kad je odlučno klimnula glavom: „Džen i Sara su joj se približile i videle duha među drvećem!“ „Stvarno?!“, pitala je Lorin setivši se da je njen brat rekao isto. „Ima mnogo stazica koje vode do potoka“, rekla je brzo Džesika. „Ne moramo da prolazimo pored kućice na drvetu“.

Mel je zadrhtala: „Ne bih išla tuda ni da mi platiš!“ „Ni ja“, dodala je Džesika.

Njihova drugarica Džesika čežnjivo je uzdahnuula: „Volela bih da i ja imam ponija. Onda bih mogla da idem s vama“. Džesiki je tata obećao da će joj kupiti ponija tokom letnjeg raspusta, ali raspust je odavno prošao.

Lorin nije znala šta da kaže. Ne veruje u duhove, ali Mel i Džesika su se, očigledno, plašile. Kakva je ta kućica na drvetu?

„Možeš s nama iako nemaš ponija“, rekla je Lorin da se Džesika ne bi osećala nepoželjno. „Ponesi bicikl pa možemo da se menjamo. Možemo naizmenično da jašemo Sutona i da vozimo bicikl“.

Posle škole je Lorin timarila Sutona i pričala mu o kućici na drvetu: „Biće zabavno! Moći ćeš da zagaziš u vodu i da piješ!“

Džesikino lice se razvedrilo: „Biće nam odlično!“ Tada su hodnikom protrčala tri dečaka kao muve bez glave. Jedan od njih naleteo je na Džesiku. Ona se saplela i pala. „Hej!“, povikala je Lorin ljutito za njima. Nisu se ni osvrnuli da vide da li je Džesika dobro. „Uh“, prostenjala je Džesika uspravljajući se. „To baš i nije bilo lepo od vas!“, viknula je gledajući za dečacima.

Mel klimnu glavom: „To su Nik, Den i Endru – Nik je onaj visoki, Den je onaj pegavi, a Endru je onaj s tršavom kosom. Idu u odeljenje s mojom rođakom Kejti. Rekla mi je da su veoma zli“. „Očigledno je u pravu“, odgovorila je Lorin. Nije ih srela ranije. Tek se doselila i još nije poznavala svu decu u školi.

Devojčice su nastavile da pričaju o jahanju. „Baš je vruće. Mogle bismo po podne do potoka“, predložila je Mel.

Suton joj je onjušio rame. Iako je govorio samo kad bi ga pretvorila u jednoroga, Lorin je znala da njen poni razume svaku reč.

Tada ih je prekinuo Maks, koji je dotrčao iz kuće. Izgleda da je zaboravio svoju noćnu moru. Bio je veseo i nestašan kao i uvek. „Ćao, Lorin!“, povikao je. „Gde je Badi?“, pitala ga je. Nikad nije išao bez svog ljubimca. „Unutra je“, odgovorio je Maks. Zastao je pored Sutona i potapšao ga: „Samo leži. Mama kaže da mu je prevruće“. „Jadan Badi“, snuždila se Lorin setivši se njegove guste crne dlake. „Sigurno bi voleo da skine kaput kad nastupi ovako toplo vreme“.

Maks je klimnuo glavom: „Ideš da jašeš?“ „Idem do potoka s Džesikom i Melani“, odgovorila je. „Mogu li i ja?“, pitao je Maks.

Lorin je oklevala. Htela je da ide sama s drugaricama, ali ne bi bilo u redu da ostavi Maksa samog kod kuće.

www.leo.rs | 35

„Mooolim te!“ „U redu“, složila se Lorin. „Možeš da voziš bicikl ako ti mama dozvoli“. „Sjajno! Idem da je pitam!“, potrčao je prema kući, ali se naglo zaustavio. „Ne idete valjda blizu one uklete kuće?“, nervozno je upitao.

Lorin mu je videla strah u očima. „Ne, ne brini se, nećemo“, umirivala ga je. „Ionako nemamo čega da se plašimo. Duhovi ne postoje“. „Siguran sam da ipak postoje“, prekinuo ju je Maks. „A ja da ne postoje“, odgovorila je odlučno Lorin. Uzela je Sutonove uzde, koje su bile zakačene za ogradu. „Hoćeš li da pitaš mamu da te pusti sa mnom ili da idem sama?“ „Čekaj me, odmah se vraćam!“, doviknuo je Maks trčeći prema kući.

Malo kasnije su Lorin, Mel, Džesika i Maks već išli kroz senovitu šumu ka Srebrnom potoku. Džesika i Maks vozili su bicikle na čelu grupe, a Lorin i Mel jahale su iza njih.

S vremena na vreme, dok su se šetali, Suton je dodirivao njuškom Melaninog pegavog, sivog ponija Senku. Postali su veoma dobri prijatelji. „Baš je zabavno!“, rekla je veselo Lorin, koja je jahala pored Melani peskovitom stazom. Mel je klimnula glavom: „Džesika, čekaj da se zamenimo! Možeš da jašeš Sutona do potoka!“ „Možeš i da jašeš Senku sa mnom“, ponudila je Mel. Džesika i Maks su stali da ih pričekaju.

Lorin je zaustavila Sutona. „Zašto ne krenemo ovuda?“, pitala je pokazujući stazicu obraslu šibljem koja se spuštala prema potoku. „Izgleda da je ovo prečica?“

Lorin je primetila kako Maks guta knedlu. Ponovo je pogledala putić sa svih strana oivičen granjem i lišćem starih hrastova. Na jednom od njih ugledala je staru kućicu od dasaka s prozorima i krovom. Savršeno mesto za sastanke nekog udruženja, pomislila je Lorin. Sigurno se iz nje pruža predivan pogled. „Ne izgleda mi kao da je ukleta“, rekla je. „Ali jeste“, odgovorila je Džesika. „Nema šanse da siđem tamo!“ Maks je vozio bicikl dalje od staze. Izgledao je uplašeno: „Ne sviđa mi se ovde, Lorin! Mislim da ima duhova“. „Nema!“, odvratila je Lorin.

Suton je stao na stazu. Naćulio je uši. Lorin je skupila hrabrost. Ako se Suton ne plaši, zašto bi se ona plašila?

Nešto joj je palo na pamet. „Gledaj“, rekla je Maksu. „Odjahaću do kućice na drvetu i vratiću se da bih ti dokazala da duhovi ne postoje!“ „Lorin! Neee!“, povikale su Mel i Džesika uglas.

Lorin nije obraćala pažnju na njih. Podbola je Sutona mamuzama i povela ga zapuštenim šumskim putićem.

Kućica na drvetu već se nazirala.

Stare, posivele zidove prekrila je sočna mahovina. Bilo je neobično tiho i mirno. Lorin je zadrhtala. Nekako je jezivo. Srce joj je sve brže tuklo. Nije, valjda, stvarno ukleta?!

Kao da je osetio njeno kolebanje, Suton je oklevao.

Nesigurno je spustio uši. „Hajde, momče“, hrabrila ga je Lorin drhtavim glasom.

Sada su se već približili kućici. Udahnula je duboko. Još samo nekoliko koraka pa će se okrenuti i dokazati Maksu da nema razloga za strah.

Buuu-huuu-huuu-huuu! Zagrmeo je neki dubok glas kroz tišinu.

„I jeste“, odgovorila je Mel, „ali ne možemo tuda jer vodi pored kućice na drvetu“.

NASTAVIĆE SE

Potražite ostale naslove iz serijala

36 |

Potražite na www.leo.rs

Potra탑ite na www.leo.rs www.leo.rs | 37

38 |

BRENDON MAL

ključevi tamnice za demone FINALE EKSPLOZIVNOG SERIJALA! Posle mnogo vekova zavera Svinga - vođa Društva Večernja Zvezda - kreće u potragu za poslednjim artefaktom koji mu je potreban da otvori veliki zatvor sa demonima. Zzyxx, Kendra, Set i Vitezovi Zore jure od jednog do drugog egzotičnog rezervata na zemlji pokušavajući da presretnu poslednji artefakt. Ulozi nikada nisu bili viši. Rizici nikada smrtonosniji kada se konačno sukobe sile svetlosti i tame.

Poslednja želja Set je znao da ne bi trebalo da bude ovde. Deka i baka će pobesneti ako saznaju. U sumornoj pećini zaudaralo je na trulež mnogo jače nego ranije, kao da je u toku gozba ukvarenog mesa i trulog voća od koje bi svakom pripala muka. Vlaga u vazduhu bila je tolika da samo što nije počeo da isparava. Ne samo što je bio primoran da udiše tu gnjilu slatkoću nego je morao i da je okusi. Svaki put kada bi je udahnuo javljao mu se nagon da povrati.

Graulas je ležao na boku. Disao je teško i očigledno ne punim plućima, mada su mu se grudi vidno podizale i spuštale. Inficirano lice položio je na stenoviti pod, a zapaljeno mesto ličilo je na spljoštenu lepljivu masu.

Iako su demonu naborani kapci bili spušteni, počeo je da se trza i rokće čim je Set krenuo ka njemu. Glomazni demon je stenjući i kašljući odvojio lice od poda, i pritom je zaparao tle spiralnim rogom. Nije uspeo da sedne, već se samo pridigao na lakat. Jedno oko mu se tek malo otvorilo. Drugo je bilo sasvim slepljeno.

„Sete“, zaškripao je Graulas. Ranije je sve tutnjalo kada bi progovorio, a sada mu je glas bio slab i umoran. „Došao sam“, potvrdio je Set. „Kazao si da je hitno.“ Teška glava je jedva primetno klimnula. „Ja... umirem“, uspeo je da izgovori.

Drevni demon je bio bolestan i na samrti i kada ga je Set upoznao. „Gore ti je?“ Demon je šištao i kašljao, a s njegove gromuljičave telesine podizala se prašina. Ponovo je progovorio tek kada je uspeo da izbaci šlajm, ali mu je glas i dalje bio jedva nešto jači od šapata. „Posle... mnogo godina... propadanja... stigao sam... do kraja.“ Set nije znao šta bi rekao. Graulas nikada nije pokušao da sakrije svoju bezočnu prošlost. Većini dobrih laknuće kada budu čuli da je preminuo. Međutim, demonu se Set dopadao. Graulasa su zainteresovali Setovi neobični podvizi i pomogao mu je da zaustavi širenje tame. Takođe ga je naučio da koristi novostečene sposobnosti kao šarmer senki. Bez obzira na to kakve je zločine počinio u prošlosti, demon na samrti lepo se ophodio prema Setu.

www.leo.rs | 39

„Žao mi je“, kazao je Set, blago iznenađen kada je shvatio da to zaista i misli.

Demon je zadrhtao, lakat mu je popustio i on se stropoštao na tle. Oko mu se zatvorilo. „Bol“, tiho je zastenjao. „Užasan bol. Moja vrsta... strašno... sporo... umire.

Mislio sam... da sam iskusio... sve postojeće agonije. Ali ovo, svrdla... uvrće, glođe... širi se. Duboko. Nemilosrdno.

Izjeda. Bol se pojačava... pre no što uspem da ovladam njime... i nastaju nove muke.“ „Mogu li ja nekako da pomognem?“ upitao je Set, iako je sumnjao da bi bilo šta od poznatih lekova moglo da mu pomogne.

Demon je frknuo. „Teško“, zadahtao je. „Koliko sam shvatio... sutra ideš?“ „Kako to znaš?“ Sutrašnja misija trebalo je da ostane tajna. „Ne poveravaj... planove... Nevilu i Dorinu.“ Set satirima nije otkrio nikakve pojedinosti. Samo im je kazao da na izvesno vreme odlazi iz Utočišta za bajke.

U rezervatu je već duže od tri meseca, još od povratka iz Zmajevog legla. U međuvremenu je uživao u nekoliko pustolovina s Nevilom i Dorinom, i smatrao je da bi trebalo da se oprosti s njima. Deka im je dozvoljavao da razgovaraju o predstojećoj misiji jedino u njegovoj kancelariji, gde ih čarolije štite od uhođenja. Set satirima nije kazao ništa određeno, mada verovatno nije trebalo ni da im pomene da odlazi. „Nisam ih uputio u pojedinosti“, kazao je Graulasu. „Nisi... ali sam čuo kako pominju da odlaziš... dok su išli kroz šumu. Iako... ne mogu da zavirim u kuću... nije teško zaključiti... da se spremate u potragu za novim artefaktom. Samo bi tako nešto... takva jedna misija... mogla da natera Stena da rizikuje... tvoju bezbednost.“ „Stvarno ne mogu da pričam o tome“, izvinio se Set. Graulas se vlažno zakašljao. „Pojedinosti nisu važne.

Ako sam ja čuo i pogodio... onda su i drugi mogli da čuju.

Iako ne... vidim... izvan rezervata... osećam da je velika pažnja spolja usmerena na njega. Moćnici pokušavaju da vas uhode. Budite na oprezu.“ „Biću pažljiv“, obećao je Set. „Jesi li me zbog toga zvao da dođem? Da me upozoriš?“ Jedno oko se malko otvorilo i bledi osmeh je zaigrao na demonovim ispucalim usnama. „Nisam baš toliko... nesebičan. Tražim uslugu.“ „Kakvu?“ „Mogao bih... umreti... pre tvog povratka. U tom slučaju bi moje želje... postale nebitne. Posle toliko vremena... dani su mi zaista odbrojani. Sete... ne muči me samo... fizički bol. Plašim se smrti.“ „I ja.“ Graulas je napravio grimasu. „Ne razumeš. U poređenju sa mnom... ti i nemaš čega da se plašiš.“

40 |

Set je nabrao obrve. „Zato što si bio rđav?“ „Kada bih mogao da... isparim... i nestanem... priželjkivao bih smrt. Ali to se neće dogoditi. Postoji još sfera koje nas čekaju, Sete. Mesto namenjeno mojoj sojti... kada napustimo ovaj život... nije nimalo prijatno. Delimično i zbog toga se mi demoni grčevito držimo ovog života dokle god možemo. Posle života koji sam vodio... hiljadama godina... moraću da platim veliku cenu.“ „Ali ti više nisi ista osoba koja si nekada bio“, kazao je Set. „Mnogo si mi pomogao! Siguran sam da će i to biti uzeto u obzir.“ Graulas je zahuktao i zakašljao se drugačije nego ranije. Gotovo kao da se ogorčeno zakikotao. „To kratkoročno petljanje u tvoje dileme... sa samrtničke postelje... da bih se bar malo razonodio... sitnica je u poređenju s vekovima koje sam proživeo kao oličenje zla. Nisam se promenio, Sete. Samo sam nemoćan. Nemam više energije. Ako je suditi po bolu koji sada trpim, plašim se da će život posle smrti... biti još mučniji.“ „Šta ja mogu da učinim?“ pitao se Set. „Samo jedno“, zarežao je Graulas stisnutih zuba. Čvrsto je zatvorio oči i stegao pesnice. Set je čuo kako škrguće zubima. Demon je nekoliko trenutaka odsečno i isprekidano ispuštao vazduh. „Samo malo“, uspeo je da izgovori dok se tresao. Iz očiju su mu curele guste suze.

Set je okrenuo glavu. Nije mogao to da gleda. Nije ni pomišljao da je tolika patnja moguća. Dobio je želju da pobegne iz pećine i nikada se više u nju ne vrati. „Samo trenutak“, ponovo je zadahtao Graulas. Nekoliko puta je zaroktao i zastenjao, a onda je počeo dublje da diše. „Možeš za mene nešto da učiniš.“ „Kaži šta“, rekao je Set. „Nije mi poznata svrha vaše misije... ali ako idete po Pesak pobožnosti... taj artefakt bi i te kako mogao da ublaži moju patnju.“ „Ali ti si strašno bolestan. Zar te ne bi ubio?“ „Misliš na... rog jednoroga. Rog pročišćava... i da... njegov dodir bi me pogubio na licu mesta. Ali Pesak leči.

Pesak ne samo da bi spalio moju nečistoću već bi izlečio moje boleštine i pomogao telu da preživi taj proces.

Nastavio bih da umirem od starosti, ali bi mi izlečenje možda dalo još malo vremena. Izvini, Sete. Ne bih ti to tražio... da nisam očajan.“ Set je zurio u patetičnu ruinu u koju se pretvorilo demonovo telo. „Pesak je kod Sfinge“, tiho je kazao. „Znam“, prošaputao je Graulas. „Dovoljna mi je i sama pomisao... da postoji makar mala šansa... osim... osim...“ „Shvatam“, kazao je Set. „To je moja jedina nada.“ „Razume se da pokušavamo da povratimo Pesak“, tešio ga je Set. „Ne mogu da kažem da ćemo to uraditi u ovoj misiji, ali jasno ti je da se nadamo da ćemo povratiti

sve artefakte. Ako uspemo da dođemo do Peska pobožnosti, doneću taj artefakt ovamo i izlečiti te. Obećavam.

Je li to u redu?“ Iz demonovih očiju potekoše bezbojne suze. „Jeste, to je fer s tvoje strane. Zahvaljujem ti... Sete Sorensone.

Zbogom.“ „Postoji li još nešto što bih mogao...“ „Odlazi. Ništa više ne možeš da uradiš. Ne želim da me... gledaš ovakvog.“ „U redu. Ne daj se.“ Set je izašao iz pećine držeći upaljenu bateriju. Laknulo mu je kada je za sobom ostavio vlažni smrad i ogoljenu agoniju.

DRUGA GLAVA Opsidijanska pustoš Kendra se zavalila u udobnom sedištu i pokušala da odrema, ali i pored postojanog zavijanja motora privatnog mlaznjaka koje ju je hipnotisalo, nikako nije uspevala da umiri um. Tanu, Set i ona su leteli od Njujorka do Londona, zatim do Singapura, i na kraju do Perta, glavnog grada Zapadne Australije, gde su se ukrcali u privatni mlaznjak u kojem su se trenutno nalazili. Na raznim aerodromima tokom puta Tanu ih je odvlačio u toalete da se presvuku i vodio ih složenim maršrutama kroz terminale. Putovali su pod lažnim imenima, s lažnim pasošima, a sve u nadi da će promaći pažnji svojih neprijatelja, Društva zvezde Večernjače.

U Pertu su se sastali s Traskom, Marom, Elizom i tipom po imenu Vinsent. Trask je sedeo s druge strane prolaza u odnosu na Kendru i turpijao nokte. Tamno teme mu se presijavalo. Kendri je bilo drago što on predvodi misiju. Iz prethodnih iskustava s njim zna da ostaje pribran i pod pritiskom. Uostalom, svi ga smatraju za najiskusnijeg terenskog operativca u Vitezovima zore.

Tanu je sedeo ispred Kendre, glavu je oslonio o prozor i tiho hrkao. Samoaćanin, gospodar napitaka, proveo je više vremena spavajući nego u budnom stanju i na prethodnim letovima. Bez obzira na gabarit, uvek bi u avionu uspeo udobno da se namesti i odrema. Kendri je bilo žao što mu nije zatražila neki napitak za opuštanje.

Eliza je sedela zavaljena na sedištu iza Kendre i slušala muziku iz slušalica. Imala je nove crvene pramenove u kosi i bila je još upadljivije našminkana nego u decembru, kada je pomagala Vorenu da čuva Seta i Kendru. Sedela je zatvorenih očiju i udarala prstima po butinama u taktu muzike.

Mara je zurila kroz prozor u prednjem delu kabine.

Ta visoka žena jako isturenih jagodica nije bila mnogo pričljiva ni pre pada rezervata Izgubljena mesa i gubitka majke. Od kada ih je pozdravila na aerodromu u Pertu, Indijanka je bila ćutljivija nego ikad.

Vinsent, jedini član družine koga Kendra ranije nije bila srela, sedeo je prekoputa Mare. Bio je to oniži čovek filipinskog porekla, koji je govorio sa blagim naglaskom i kome osmeh nije silazio s lica. Deka im je objasnio da je Vinsent uključen u misiju jer poznaje rezervat Opsidijanska pustoš.

Seta nije mogla da vidi jer je bio u pilotskoj kabini s Aronom Stounom, istim onim pilotom koji je upravljao helikopterom kada su išli u Zmajevo leglo. Zar je to bilo pre samo tri meseca? Njoj se činilo da se to dogodilo u prošlom životu.

Bilo joj je žao što Voren nije s njima. Pustolovina bez njega nije prava pustolovina. Bio je s njom u Izokrenutoj kuli u Utočištu za bajke, kao i u Izgubljenoj mesi i Zmajevom leglu. U Zmajevom leglu Voren je ostao zarobljen u magičnoj odaji. U tu sobu ulazilo se kroz običan ruksak.

Niz prečaga vodio je od otvora ruksaka u prostrano skladište prepuno raznog otpada i zaliha. Gavin je uništio ruksak kada im je otkrio da je on zapravo Navarog, i na taj način zarobio Vorena u skladištu zajedno s malim trolom pustinjakom po imenu Bubda.

Prostorija je bila dobro snabdevena hranom i vodom, ali svim zalihama dođe kraj. Deka i ostali su procenili da, posle tri meseca, Vorenu ponestaje zaliha. Ako odmah nešto ne preduzmu, umreće od gladi.

Nedugo pošto se Kendra vratila iz Zmajevog legla u Utočište za bajke, Kolter Dikson se ozbiljno posvetio izučavanju Translokatora. U Zmajevom leglu dočepali su se ključa grobnice koja se nalazi u Opsidijanskoj pustoši.

Translokator će im biti mnogo korisniji ako budu znali kako on utiče na prostor, kada ga se dočepaju. U protivnom bi mogao da završi kao Hronometar, moćni artefakt kojim gotovo da ne umeju da rukuju.

Veteran u lovu na relikvije obratio se svojim najboljim kontaktima i preispitao sve što mu je palo na pamet, ali se na kraju vratio praznih ruku. Kendra nije mogla da poveruje koliko se u međuvremenu obeshrabrio i ostario.

Ostali su nastavili potragu za korisnim obaveštenjima, ali je tek Vanesa pre dve nedelje konačno prijavila da je uspela. Iz Utočišta za bajke posećivala je usnule umove onih koje je ujela u prošlosti. Zapravo je pokušavala da dokuči kuda su odvedeni Kendrini roditelji, ali kada se usredsredila na jedan od svojih kontakata iz Društva zvezde Večernjače, narkobliks je otkrila kako radi Translokator. To obaveštenje bilo je dugo čuvana tajna. Kada je Kolter potvrdio da su dobijeni podaci po svoj prilici tačni, Vitezovi su počeli da planiraju ovu misiju u nadi da će im Translokator pomoći da spasu Vorena i steknu novu prednost nad Društvom.

Kendra se takođe potajno nadala da bi joj jedan tako moćan artefakt kao što je Translokator mogao pomoći da pronađe majku i oca. Marla i Skot Sorenson nemaju pojma da u stvarnom svetu postoje i prerušena magična stvorenja. Pa opet, iako ni na koji način nisu umešani

www.leo.rs | 41

u stvari koje su se ticale Utočišta za bajke, napravljen je presedan i oni su kidnapovani. A što je još čudnije, niko iz Društva nije im dostavio nikakvu ucenu. Sfinga i Društvo kao da su u zemlju propali posle događaja u Zmajevom leglu.

Kendra se trudila da ne razmišlja o roditeljima. Bolna joj je svaka pomisao na njih. Skot i Marla i dalje veruju da je mrtva. Sahranili su Kendrinu dvojnicu, a oteti su pre nego što je greška ispravljena. Kendra se osećala veoma jadno i prazno svaki put kada bi se setila da njeni roditelji i dalje veruju da im je kćerka mrtva. Samo uzalud pate! Hoće li njeni roditelji ikada saznati istinu sada kada su zatočeni?

Da stvari budu još gore, njeni roditelji ničim se nisu zamerili Društvu zvezde Večernjače. Oni čak nisu ni čuli za njega. Za sve su krivi Kendra i Set, i možda baka i deka Sorenson. Mora da su ih oteli da bi se osvetili zbog Navarogovog neuspeha u Zmajevom leglu. Čim bi pomislila da njeni voljeni roditelji ispaštaju zbog odluka koje je ona donela, dobijala je želju da vrišti do iznemoglosti.

Kendra je obično dozvoljavala bolu da preraste u mržnju, jer je jedino tako mogla da se nosi s njim. Puštala je gnev da se rasplamsa, strah ga je podsticao, a krivica hladila. Njena mržnja uglavnom je usmerena na jednu jedinu osobu: Sfingu.

Sfinga je vodio rat protiv rezervata za magična stvorenja i pokušavao da ukrade pet magičnih artefakata koji zajedno mogu da otvore Zzyzx, tamnicu za demone. Sfinga ju je upoznao s Gavinom, slatkim momkom i dobrim prijateljem za kojeg se ispostavilo da je spletkaroš i zmaj demon. Sfinga je pokrenuo senku koja je dovela do Lenine smrti. Sfinga je i nju oteo i primorao je da upotrebi Okulus, artefakt koji omogućava onom ko ga koristi da zaviri u svaki kutak na svetu. Malo je nedostajalo da joj Okulus proždere um. Sfinga je još na slobodi, nisu uspeli da ga kazne i u njegovoj vlasti sada su i njeni roditelji. Nastavio je da kuje opake planove koji bi mogli da dovedu do otvaranja Zzyzxa i kraja sveta.

Sada bar aktivno učestvuje u nastojanjima da Sfingi zadaju ozbiljan udarac i pritom možda pomogne Vorenu i svojim roditeljima. Posle mnogih meseci provedenih u čekanju i brizi, prija joj da nešto radi, iako je pustolovina u koju se upustila opasna. Proteklih meseci su Tanu, Kolter i povremeno Vanesa učili nju i Seta da barataju mačevima, lukovima i ostalim oružjem, tako da se oseća jačom no ikad. Iako su i ona i Set sada punopravni vitezovi zore, iznenadila se kada su ih deka i kapetan Vitezova uključili u jednu ovako riskantnu misiju. Prevagu su na kraju odnele veoma značajne uloge koje su njihove sposobnosti odigrale u prethodnim zadacima. Njihovo prisustvo ukazivalo je na to da moraju uspeti po svaku cenu.

Kendra je zevnula jer su joj se uši zapušile. Avion se spuštao. Trask je otkopčao pojas, ustao i izvukao Seta iz pilotske kabine. Kada se Set smestio, Trask je stao u prednji deo kabine i obratio se prisutnima.

42 |

„Sletećemo za petnaestak minuta“, objavio je. „Aktivirao sam nekoliko čarolija da ne bi mogli da nas uhode spolja. Ta magija trebalo bi da odvrati sve osim Okulusa.

Vreme je da ponovo razmotrimo predstojeću misiju.“ Trask je napravio pauzu i zamišljeno prešao pogledom po kabini. Zatim je pročistio grlo. „Većina nas je već imala prilike da radi zajedno, tako da ćemo preskočiti predstavljanje, što ne važi za Vinsenta, koji je za neke od nas nov, mada ne i za mene.“ „Ja sam Vinsent“, kazao je Filipinac, napola ustavši sa sedišta. „Biću vaš vodič u Opsidijanskoj pustoši. U proteklih deset godina tamo sam proveo nekoliko meseci.“ „Kako da znamo da nisi prerušeno čudovište?“ otvoreno ga je upitao Set. Vinsent se prigušeno zakikotao. „Znam da smo se u poslednje vreme svi mi suočili s izdajama bez presedana.

Nikada nije bilo toliko uhoda kao u Vitezovima zore, niti toliko preokreta koliko u prošloj godini. Međutim, Trask može da vam potvrdi da sam vitez do srži i da sam to od tinejdžerskih dana, kada mi je Društvo ubilo roditelje.“ „Tačno je da u poslednje vreme svi u sve sumnjamo“, složio se Trask, „ali Vinsentu bih uvek dozvolio da mi čuva leđa. Svi ovde prisutni izabrani su delimično i zbog toga što smo prošli toliko toga zajedno da možemo jedni drugima da verujemo. Uopšte ne sumnjam da je Vinsentu mesto među nama, niti oklevam da mu ukažem poverenje.“ Kendra je zurila u Vinsenta. Drago joj je što je njen brat postavio to pitanje. Želi da veruje Trasku. Ali šta ako je i sam Trask izdajnik koji strpljivo čeka priliku da im svima slomi srce? Verovatno nije. Kendra je, međutim, naučila da „verovatno“ nije uvek i dovoljno. Od sada pa nadalje želi da bude spremna na sve. „Naš cilj je da povratimo Translokator“, nastavio je Trask. „Izvesne pojedinosti vam namerno nisam ranije saopštio. Verujemo da smo shvatili po kom principu radi dotični artefakt. Ako su naša obaveštenja tačna, taj uređaj može da prebaci pojedinca na svako mesto koje je taj neko ranije posetio.“ Eliza je podigla ruku. „Može li da prenese i putnike?“ Trask je klimnuo glavom. Zahvaljujući Vanesi i Kolteru došli smo do zaključka da može da prebaci najviše tri osobe, zajedno sa stvarima. Dotični uređaj je cilindar od platine ukrašen dragim kamenjem, izdeljen u tri rotirajuća dela. Korisnik okreće delove dok se drago kamenje ne poravna i na taj način aktivira artefakt. Onaj ko se uhvati za središnji deo određuje destinaciju i mora mentalno da bude usredsređen na izabrano mesto dok ostali delovi zauzimaju odgovarajuće položaje. Za svaki odeljak može da se uhvati po jedan putnik.“ „Šta ako ostala dva putnika nisu ranije bila na željenom odredištu?“ upitao je Set. Trask je slegnuo ramenima. „Na osnovu obaveštenja do kojih smo došli, Kolter smatra da je neophodno da je

samo osoba u središnjem delu bila na željenom odredištu, mada nećemo biti sigurni dok ga ne isprobamo.“ „Šta ako nas prebaci na ivicu litice?“ upitao je Set. „Ili trideset metara u vazduh? Ili ispred voza u punoj brzini?“ Mlaznjak se na trenutak zatresao i Trask je podigao šaku da se pridrži dok turbulencija ne prođe. „Ne tvrdim da upotreba tog uređaja nije opasna, ali imajući u vidu sofisticiranost artefakata, nije nerazumno pretpostaviti da je Translokator osmišljen tako da sve vrste opasnosti svede na minimum.“ Eliza je podigla ruku. „Hoćemo li već sutra otići do grobnice?“ „Plan je da na brzinu uđemo i izađemo“, potvrdio je Trask. „Noć ćemo provesti u glavnoj zgradi da bismo se oporavili od leta i odmah ujutro nastavljamo do grobnice. Ako sve prođe kako treba, već sutra uveče poletećemo kući.“ „Ako taj artefakt radi kako treba“, istakao je Set, „možda možemo da preskočimo let do kuće.“ Trasku su zaigrali uglovi usana i zacaklile se oči. „Videćemo. Naš prvi zadatak biće da u glavnoj kući večeras obavimo potrebne pripreme.“ „Da li znamo gde se nalazi ta grobnica?“ upitala je Kendra. „One u Utočištu za bajke i Izgubljenoj mesi bile su baš dobro sakrivene.“ Odgovorio joj je Vinsent. „Rezervat Opsidijanska pustoš dobio je ime po grobnici... ogromnom monolitu od opsidijana koji se nadnosi nad okolnom ravnicom.

Znamo gde se nalazi grobnica, znamo čak i gde treba postaviti ključ, ali ne znamo kakve nas opasnosti čekaju unutra, o tome čak ne kruže ni glasine.“ „Pošto se grobnica nalazi na jednom tako očiglednom mestu“, kazao je Trask, „unutra treba da očekujemo smrtonosne zamke.“ „Opsidijan je veoma čvrst i možda je upravo zbog toga izostala kamuflaža“, primetio je Vinsent. „Ovde nije reč o običnom kamenu. Do sada je bilo bezbroj pokušaja da se izbuše, isklešu ili dignu u vazduh delovi grobnice i napravi ulaz. Do sada ga, međutim, niko nije ni ogrebao.“ „Kada si nepobediv ne moraš da se kriješ?“ promrmljala je Eliza.

Prekinuo ih je pilotov glas preko interkoma. „Približavamo se“, objavio je Aron. „Preporučujem svima da sednu na svoja mesta zbog blage turbulencije.“ „Podeliću malo putera od morža kako bismo bili sigurni da ćemo videti magična stvorenja u Opsidijanskoj pustoši“, kazao je Trask. „Još ćemo popričati o ovome u kući.“ U trenutku kada se vratio na svoje mesto letelica se ponovo zatresla. Turbulencija je ovog puta potrajala nešto duže.

Kendri nije bilo potrebno ni magično mleko ni puter od morža da raskrinka iluzije koje štite većinu magičnih stvorenja od očiju smrtnika. Vratila ga je Elizi ne posluživ-

ši se. Proverila je pojas i zagledala se kroz prozor. Senka mlaznjaka lepršala je preko neravnog terena ispod njih.

Tle je bilo ispresecano zakržljalim grmljem, niskim grebenima i plitkim jarugama. Pogled su joj privukla dva džipa koja su podizala prašinu duž utabanog puta koji se protezao dijagonalno u odnosu na avion. Bili su već dovoljno nisko da može da razazna priliku koja je vozila džip sa spuštenim krovom, mada su crte lica bile nejasne.

Kada je pogledala u pravcu iz koga su džipovi dolazili, Kendra je uočila zid. Zapravo, to je više bila ideja zida. Na istovetnim razmacima uzdizale su se usamljene piramide od naslaganog kamenja koje su se protezale na jednu i drugu stranu od puta. Ništa nije povezivalo te gomile kamenja koje su obrazovale granicu, ali ne i pravu prepreku.

Kendra je, međutim, uočila svetlucanje u vazduhu iznad linije koju su obrazovale gomile kamenja i odmah je shvatila da Opsidijansku pustoš štiti čarolija za odvraćanje.

S druge strane urednih gomila kamenja videla je okuke reke koja je krivudala, a u daljini je primetila ogromni crni kamen neprirodno pravilnog pravougaonog oblika.

Podsetio ju je na kutiju za cipele. Letelica se zatresla i na trenutak se opasno nagnula prvo na levu pa na desnu stranu. Kendra je okrenula glavu od prozora, zagledala se ispred sebe i čvrsto stegla rukohvate. Avion je ponovo posrnuo i zatresao se. Kendra je osetila štipkanje koje obično prati spuštanje veoma brzog lifta. Ni na jednom letu turbulencija nije bila ovako jaka!

Kada je pogledala u Traska, koji je sedeo sa druge strane prolaza, videla je da je potpuno smiren. To je razumljivo, njega ovako nešto ne može da uznemiri i verovatno bi mu izraz lica ostao isti i kada bi se avion raspao i jedino njegovo sedište poletelo unazad. Kendra je morala da se nasmeši kada joj je to prošlo kroz glavu.

Privatni mlaznjak je još nekoliko puta poskočio i zatresao se, ali se na kraju ipak glatko prizemljio. Posle kraćeg rulanja, letelica se zaustavila. Kendra je prebacila ruksak preko ramena i sačekala da Tanu otvori vrata, koja su se pretvarala u kratko stepenište. Sišla je odmah posle Seta. Ovaj izolovani aerodrom imao je samo jednu poletno-sletnu pistu, trošni ambar i malu kancelariju, na čijem krovu se vijorio vetrokaz.

Trask, Tanu i Vinsent su odmah po izlasku iz aviona počeli da vade opremu iz odeljka za prtljag. Mara se izdvojila na stranu i posvetila složenom istezanju. Eliza je s vrata aviona proučavala okolinu teškim dogledom.

Sunce je bilo visoko na horizontu i pržilo je. „Dobro došli u Australiju“, objavio je Set oponašajući lokalni naglasak što je bolje umeo i pokazujući rukom na jalovu okolinu. Na trenutak je osmotrio oblast i namrštio se. „Očekivao sam više koala.“ „Gde se preuzima prtljag?“ upitala je Kendra.

Set se zakikotao. „Ne bih ga uvrstio u neke od lepših aerodroma koje sam video. Više mi liči na tajnu pistu krijumčara.“

www.leo.rs | 43

„Šta krijumčare?“

„Ni ti nisi porastao“, pecnula ga je Kamira, podigavši se na prste.

„Uglavnom bumerange. I kengure. Jadničci.“ „Stiže odbor za doček“, obavestila ih je Eliza. „Dva vozila samo s vozačima.“

Kendra su zapale za oko Kamirine šarene sandale ukrašene drečavim kamenjem. „Dopadaju mi se tvoje sandale.“

Dva džipa su se ubrzo i pojavila. Bila su to stara zelena vojna vozila s prevelikim gumama i motorima koji su brektali. Džipovi su se zaustavili pored odeljka za prtljag i iz njih su izašli vozači, jedan mladić i jedna devojka, oboje od po dvadesetak godina, dugonogi tamnoputi urođenici. Devojka je imala bele trake upletene u kosu.

„Ove?“ upitala je Kamira i podigla nogu. „Sama sam ih napravila.“

Vinsent je potrčao ka njima i srdačno ih zagrlio. Bio je za pola glave niži od žene i za celu glavu niži od muškarca. Kendra i Set im priđoše da ih bolje osmotre. Trask je prišao vozačima da se rukuje.

Svi su se prihvatili posla i za tili čas prebacili prtljag u džipove. Poslušali su savete vozača. Trask, Tanu, Set i Vinsent nagurali su se u džip koji je vozio Berigan, a Kendra, Eliza i Mara krenule su s Kamirom. Aron je ostao da se pobrine za mlaznjak.

„Ja sam Kamira“, obavestila je žena pridošlice, „a ovo je moj brat Berigan. Ne obraćajte pažnju na njega. U glavi ima slamu.“ „Bar nisam sveznalica otrovnog jezika“, odvratio je Berigan i razvukao usta u osmeh. Jedna šaka mu je počivala na velikom nožu pričvršćenom oko struka. „Mi ćemo vas otpratiti do kuće“, nastavila je Kamira, ignorišući brata. „Predlažem da se dame voze sa mnom, jer bi njegov smrad mogao biti poguban za vas.“ „A ja predlažem da se momci voze sa mnom“, složio se Berigan, „jer vam se može desiti da u Opsidijansku pustoš stignete bez imalo samopouzdanja.“ „Kada ćete vas dvoje prestati da spuštate jedno drugom?“ nasmejao se Vinsent. „Nimalo se niste promenili od moje prethodne posete!“

„Mislim da bi trebalo da krenemo, dosta je naklapanja o obući“, zastenjao je Berigan. „Ljudi su umorni.“ „Oprosti mom bratu“, izvinila se Kamira. „Obično ga ne puštamo iz kaveza kada imamo goste.“

Kamira je nagazila papučicu za gas i njen džip je prvi izleteo na put. Kada se osvrnula, Kendra je videla da se momci dave u oblaku prašine koji su podigle. Vozila bez krova nisu pogodna za vožnju prašnjavim putevima u karavanu!

Džip se zanosio i truckao dok je Kamira jurila po nesavršenom putu. Trudila se da zaobiđe najispupčenije kamenove i korenje, uopšte se ne obazirući na oblake prašine koje je podizala svojim divljim manevrima. Drugi džip je zaostao, puštajući prašinu da se koliko--toliko slegne pre nego što prođe kroz nju.

I pored toga što se mnogo truckala, Kendra se trudila da prouči sprženi predeo.

NASTAVIĆE SE

Nemojte propustiti nijednu pustolovinu iz serijala Utočište za bajke!

uspon zvezde večernjače

44 |

utičište za bajke

između svetlosti i tame

ključevi tamnice za demone

tajne svetilišta zmajeva

Onostrani BR ENDON MA L

Potra탑ite na www.leo.rs www.leo.rs | 45

Anti Tuomajnen

Grad duhova Potraga jednog muškarca za voljenom ženom u svetu koji se bori sa surovom prirodom.

Dva dana pre Božića, Helsinki je suočen s nemilosrdnim klimatskim promenama: poplavljeni su tuneli podzemne železnice, na ulicama gore napušteni automobili, vlasti su izdale upozorenja o malariji, tuberkulozi, eboli i kugi. Ljudi beže na daleki sever Finske i Norveške, gde su uslovi života još podnošljivi.

Pesnik Tapani Lehtinen jedan je od retkih koji i dalje može i želi da živi u gradu. Kada njegova voljena supruga Johana nestane, Tapani se daje u očajničku potragu za njom. Svi tragovi ukazuju na to da je Johanin nestanak povezan s novinskim člankom o politički motivisanom serijskom ubici poznatom kao Iscelitelj. Tapani će otkriti tajne iz Johanine prošlosti, tajne koje je povezuju sa ubistvima koja je istraživala...

Teška vremena nose teške odluke. Da li biste prešli sve granice da pronađete pravu ljubav?

TRI DANA PRE BOŽIĆA 1 Šta je gore – potpuna sigurnost da se ono najgore već dogodilo, ili ovaj strah, koji iz časa u čas postaje sve veći? Neočekivani kolaps, ili sporo osipanje i raspadanje?

Zaneo sam se zbog siline skretanja koje me je prenulo iz odlutalih misli i podigao pogled. Žuto-crni plamenovi iz slupanog kamiona lizali su noseći stub pešačkog mosta na priobalnom drumu u Sernejnenu. Kamion je bio prepolovljen, grleći stub kao ljubavnik. Nijedno vozilo u prolazu nije ni usporilo, a kamoli stalo – prešli su u spoljašnju traku, mimoilazeći zapaljenu olupinu na najvećoj mogućoj razdaljini.

Baš kao i autobus u kom sam sedeo.

Otkopčao sam kišom natopljenu zimsku jaknu, pronašao paket papirnih maramica u unutrašnjem džepu, izvukao jednu umrtvljenim prstima, a zatim obrisao lice i kosu. Maramica je za tili čas bila skroz mokra. Zgužvao sam je u lopticu i ubacio u džep. Sa ruba jakne sam otresao kapljice vode, a onda iz džepa farmerica izvadio mobilni telefon. Ponovo sam pokušao da pozovem Johanu.

Broj je i dalje bio nedostupan.

46 |

Tunel podzemne železnice od Sernejnena do Kejlanijemija bio je zatvoren zbog poplave. Voz me je dovezao do metro stanice Kalasatama, gde sam morao da čekam autobus dvadeset minuta, pod nebom iz koga je lilo kao iz kabla.

Kamion u plamenu ostao je iza nas, a ja sam nastavio da gledam vesti na ekranu prikačenom na stražnji deo neprobojnog stakla kabine vozača. Južne oblasti Španije i Italije bile su zvanično prepuštene same sebi, ostavljene da se snalaze kako znaju i umeju. U Bangladešu, koji tone u more, hara epidemija kuge, preteći da se proširi na ostatak Azije. Sukob između Indije i Kine zbog snabdevanja vodom s Himalaja uvlačio je te dve zemlje u rat. Meksički narko-karteli su na zatvaranje američko-meksičke granice odgovorili lansiranjem raketa na Los Anđeles i San Dijego. Šumske požare u slivu Amazona nisu ugasili čak ni novi rečni kanali prokopani da okruže vatrenu stihiju.

Broj tekućih ratova ili oružanih sukoba u Evropskoj uniji: trinaest, prevashodno u pograničnim područjima.

Procenjeni broj klimatskih izbeglica širom planete: 650–800 miliona ljudi.

Upozorenja o pandemijama: virus H3N3, malarija, tuberkuloza, ebola, kuga.

Bezbrižne vesti za kraj: nedavno izabrana mis Finske veruje da će na proleće sve biti mnogo bolje.

Pogledao sam kroz prozor u kišu, koja pada već mesecima, neprekidan pljusak koji je počeo u septembru i od tada tek na trenutke prestajao. Najmanje pet priobalnih gradskih četvrti – Jetkesari, Kalasatama, Ruoholahti, Hertonijemenranta i Marjanijemi – bilo je neprekidno pogođeno poplavama, a mnoštvo žitelja je konačno diglo ruke i napustilo svoje domove.

Njihovi stanovi nisu dugo ostali prazni. Čak i vlažni, memljivi i delimično ispod vode, bili su dovoljno dobri za stotine hiljada izbeglica koje su stizale u zemlju. Uveče, iz poplavljenih četvrti bez električne energije bleštale su vatre za kuvanje i logorske vatre.

Sišao sam s autobusa na železničkoj stanici. Bilo bi brže proći kroz Kajsanijemi park, ali sam odlučio da ga zaobiđem Kajvokatuom. Nije bilo dovoljno policajaca da nadgledaju i ulice i parkove. Hodanje kroz masu naroda oko železničke stanice predstavljalo je nešto što uvek treba izbegavati. Uspaničeni ljudi napuštali su grad, i puneći ionako prepune vozove, išli na sever, noseći sve što poseduju u rančevima i putnim koferima.

Ispod plastičnih nadstrešnica ispred stanice ležale su nepomične prilike sklupčane u vrećama za spavanje.

Bilo je nemoguće kazati da li se odmaraju u tranzitu ili prosto tamo žive. Bleštavi sjaj visokih reflektora mešao se sa svetlucavim slojem izduvnih gasova, uličnih svetiljki i drečavom crvenom, plavom i zelenom bojom sjajnih neonskih reklama.

Preko puta stanice nalazila se zgrada centralne pošte, napola uništena u požaru, samo sivo-crni kostur.

Dok sam prolazio pored nje, ponovo sam pokušao da pozovem Johanu.

Stigao sam do Sanomatalove zgrade, stajao u redu petnaest minuta, čekajući da prođem kroz punkt obezbeđenja, skinuo jaknu i kaiš, izuo cipele, opet ih obukao, a potom otišao do prijemnog stola.

Zamolio sam recepcionerku da pozove Johaninog šefa, koji iz nekog razloga nije odgovarao na moje pozive. Sreo sam ga nekoliko puta i rezonovao sam da će se javiti ako poziv bude došao iz unutrašnjosti zgrade, a kad sazna ko ga zove, pustiće me da mu kažem zašto sam došao.

Recepcionerka je bila žena ledenih očiju, stara tridesetak godina, koja je, sudeći po kratko podšišanoj kosi i kontrolisanim gestovima, nekada bila vojnik, a sada je čuvala fizički integritet poslednjih dnevnih novina u državi, i dalje noseći pištolj na boku.

www.leo.rs | 47

Gledala me je u oči, dok je govorila u vazduh. „Gospodin Tapani Lehtinen... Proverila sam mu ličnu kartu...

Da... Samo trenutak.“ Klimnula mi je, a pokret njene glave nalikovao je udarcu sekire. „Šta želite?“ „Ne mogu da stupim u kontakt sa svojom suprugom, Johanom Lehtinen.“ 2 Nehotice sam snimio poslednji telefonski razgovor s Johanom i znao sam ga napamet. „Danas ću dokasno ostati na poslu“, počela je. „Koliko kasno je dokasno?“ „Verovatno čitavu noć.“ „U kancelariji ili na terenu?“ „Već sam na terenu. Sa mnom je fotograf. Pričaćemo s nekim ljudima. Držaćemo se javnih mesta.“ Žamor, larma automobila, žamor, tiha tutnjava, a zatim ponovo žamor. „Jesi li još tamo?“, upitala je. „Gde sam mogao da odem? Sedim za radnim stolom.“ Pauza. „Ponosna sam na tebe“, reče Johana. „Zbog toga što ne odustaješ.“ „Baš kao ni ti“, rekao sam. „Pretpostavljam da je tako“, iznenada je kazala tiho, maltene šapatom. „Volim te. Vrati se kući u jednom komadu.“ „Nego šta“, prošaputala je, a onda brzo izgovorila naredne reči, gotovo u jednom dahu. „Vidimo se sutra, najkasnije. Volim te.“ Žamor. Pucketanje. Tihi škljocaj. Tišina.

3 Četrdesetogodišnje lice generalnog direktora Lasija Utele prekrivala je plavosivkasta višednevna brada, a u očima mu se videla razdražljivost koju nije mogao, a možda nije ni želeo, da sakrije.

Stajao je direktno ispred mene kad su se vrata lifta otvorila na petom spratu. Nosio je crnu košulju i tanki sivi džemper, tamne farmerice i sportske patike. Ruke su mu bile prekrštene na grudima, položaj koji su napustile s oklevanjem kada sam zakoračio prema njemu.

Najmanje dopadljive osobine Lasija Utele – njegova zavist prema ostvarenijim novinarima, sklonost ka tome da izbegava sukobe, potreba da uvek bude u pravu, činjenica da je zlopamtilo – sve to mi je bilo poznato iz onoga što mi je Johana ispričala. Njeno i Lasijevo mišljenje o novinarskom poslu i upravljanje novinama sve češće i češće dolazili su u sukob. Talasići tih sukoba stizali su do obale, čak i kod kuće.

48 |

Rukovali smo se i predstavili jedan drugome, iako smo obojica znali ko je ko. Na trenutak sam se osetio kao glumac u lošoj pozorišnoj predstavi. Čim je izvadio šaku iz mog stiska, okrenuo se i ovlašnim dodirom vrhova prstiju otvorio vrata u hodnik. Išao sam za njim, dok je ljutito trupkao stopalima, kao da je nezadovoljan njihovim napredovanjem. Stigli smo do kraja dugog hodnika, na čijem uglu se nalazila kancelarija površine nekoliko kvadratnih metara.

Seo je na crnu fotelju sa visokim naslonom iza svog radnog stola i pokazao rukom na jedino slobodno sedište u prostoriji, neku vrstu bele plastične posude. „Mislio sam da Johana danas radi kod kuće“, kazao je.

Odmahnuo sam glavom. „Da vam pravo kažem, nadao sam se da ću je pronaći ovde.“ Sada je došao red na njega da odmahne glavom. Gest je bio nestrpljiv i kratak. „Poslednji put sam je video na jučerašnjem sastanku osoblja, oko šest sati. Pretresli smo tekuće poslove, kao i obično, a potom su svi otišli svojim poslom.“ „Pričao sam s Johanom sinoć oko devet.“ „Gde je bila?“, ravnodušno je upitao. „Negde napolju“, odgovorio sam, a zatim, posle kratke pauze, dodao nešto tiše: „Nije mi palo na pamet da je pitam gde.“ „Dakle, niste se čuli s njom čitav dan?“ Klimnuo sam, posmatrajući ga. Njegovo držanje, izraz na licu i pauze između reči otkrivale su ono što zaista misli – da mu traćim vreme. „Šta?“, upitao sam, kao da ne primećujem ili ne razumem govor njegovog tela. „Samo se pitam“, rekao je, „da li se ikada ranije dogodilo nešto slično ovome.“ „Ne. Zašto?“ Napućio je donju usnu i podigao obrve – delovalo je kao da je svaka teška čitavu tonu, kao da očekuje nagradu zbog toga što ih je podigao. „Onako. Samo, ovih dana... svašta se dešava.“ „Ne nama“, kazao sam. „Duga priča, ali te stvari se nama ne dešavaju.“ „Naravno da ne“, reče Lasi, tonom kome je donekle manjkalo ubeđenja. Nije se čak potrudio ni da me pogleda u oči. „Naravno da ne.“ „Na kojoj priči je radila?“ Nije mi odgovorio istog časa, već je umesto toga nekoliko trenutaka u šaci odmeravao težinu nalivpera, a možda je takođe odmeravao i nešto u mislima. „O čemu je reč?“, ponovo sam ga upitao, uvidevši da neće početi sam od sebe. „Verovatno je glupo od mene što delim ovu informaciju s vama, ali je, s druge strane, to ionako bio glup čla-

nak“, kazao je, nalaktivši se na sto i pogledavši me iskosa, kao da procenjuje moju reakciju. „Shvatam“, kazao sam, i čekao. „Reč je o Iscelitelju.“ Možda sam se štrecnuo. Johana mi je pričala o Iscelitelju.

Prvi njegov imejl primila je neposredno nakon što je ubijena porodica u Tapioli. Neko ko se nazivao Isceliteljem preuzeo je odgovornost za zločin. Kazao je da je to učinio za dobrobit običnih ljudi, da ih osveti, rekavši za sebe da je poslednji glas istine u svetu koji srlja ka uništenju, iscelitelj bolesne planete. Zato je ubio izvršnog direktora fabrike i njegovu porodicu. A to je bio razlog zbog čega će nastaviti da ubija svakoga za koga utvrdi da doprinosi ubrzavanju klimatskih promena. Johana je obavestila policiju. Istražili su slučaj, uradili su sve što su mogli. Do sada je ubijeno devet izvršnih direktora i političara, zajedno s njihovim familijama.

Uzdahnuo sam. Lasi je slegnuo ramenima i delovao zadovoljno mojom reakcijom. „Rekao sam joj da je to mlaćenje prazne slame“, kazao je, a ja nisam mogao a da ne zapazim slavodobitan ton u njegovom glasu. „Rekao sam joj da neće saznati ništa više od onoga što je saznala policija. A naši čitaoci, čiji se broj iz dana u dan munjevito smanjuje, ne žele da čitaju o tome. To je naprosto depresivno. Ionako već znaju da je sve otišlo u tri lepe.“ Zagledao sam se u tminu iznad zaliva Tele. Znao sam da tamo napolju postoje građevine, ali nisam mogao da ih vidim. „Da li je Johana već napisala taj članak?“, upitao sam ga, nakon što smo dovoljno dugo slušali naše i disanje zgrade.

Lasi se zavalio unazad u fotelju, naslonio glavu na naslon i kroz spuštene kapke pogledao u mene, kao da ne sedim s druge strane njegovog uzanog stola, već sam negde daleko na horizontu. „Zašto pitate?“, kazao je. „Johana i ja smo uvek u kontaktu“, objasnio sam. Palo mi je na pamet da, kada ponavljamo stvari, to nije uvek zato da bismo ubedili druge ljude. „Ne mislim bukvalno neprestano. Ali, ako ništa drugo, u najmanju ruku pošaljemo jedno drugom SMS ili imejl na svakih nekoliko sati. Čak i kad nemamo šta da kažemo jedno drugom.

Najčešće svega dve-tri reči. Nešto smešno, ili ponekad nekakvu nežnost. To nam je navika!“ Poslednja rečenica bila je namerno povišenog tona.

Lasi me je bezizražajno slušao, glave zabačene unazad. „Nisam se čuo s njom puna dvadeset četiri časa“, nastavio sam, i shvatio da reči upućujem sopstvenom odrazu na prozoru. „To je najduže da se nismo čuli za ovih deset godina koliko smo zajedno.“

Sačekao sam trenutak-dva pre nego što sam rekao još nešto, ni najmanje ne mareći za to kako zvučim. „Siguran sam da joj se nešto dogodilo.“ „Nešto joj se dogodilo?“, upitao je, a zatim napravio pauzu na način koji mi je postajao poznat. Te stanke mogle su imati samo jednu svrhu: da me podriju, da učine da moje reči zvuče glupavo i besmisleno. „Da“, rekao sam suvoparno.

Lasi nekoliko trenutaka nije progovarao. Onda se nagnuo napred, zastao i kazao: „Pretpostavimo da ste u pravu. Šta nameravate da učinite?“ Nisam morao da se pretvaram da razmišljam o tome.

Smesta sam rekao: „Nema svrhe da prijavim njen nestanak policiji. Sve što mogu da urade jeste da to unesu u svoje izveštaje. Nestanak pet hiljada dvadeset prvi.“ „Istina“, složio se. „A dvadeset četiri sata nisu preterano dug period, takođe.“ Podigao sam ruku kao da fizički odbijam njegovu izjavu, a i mentalno. „Kao što rekoh, uvek smo u kontaktu. Za nas dvoje, dvadeset četiri sata su dug period.“ Lasi nije morao da kopa naročito duboko da bi pronašao svoju razdražljivost. Glas mu se podigao, a istovremeno se u njega uvukla ledena strogost. „Imamo reportere koji su na terenu po nedelju dana bez prestanka.

Onda se vrate nazad sa pričom. Tako se to radi.“ „Da li je Johana ikada bila na terenu čitavu sedmicu a da nije s vama kontaktirala?“ Nastavio je da me gleda direktno u oči, zalupkavši prstima po naslonu fotelje i napućivši usne. „Priznajem, nije.“ „To jednostavno ne liči na nju“, kazao sam.

Promeškoljio se u fotelji i brzo progovorio, kao da želi da požuri i postara se da je u pravu: „Tapani, mi ovde pokušavamo da pravimo novine. U suštini, ne dobijamo nikakav novac od reklama, a naše praktično pravilo, zasnovano na iskustvu, jeste da ljude više ništa ne zanima. Izuzev seksa i pornografije, razume se, i skandala u vezi sa seksom i pornografijom. Juče smo prodali više novina nego ikada ranije. A to nismo učinili, uveravam vas, zbog iscrpnih i pronicljivih reportaža o hiljadama nestalih bojevih glava ili istražnih članaka o tome koliko nam je ostalo pijaće vode. Što je, uzgred, dovoljno za još otprilike pola sata, koliko mogu da vidim. Ne, naša glavna priča bavila se video-snimkom seksa određene pevačice sa životinjom. To je ono što ljudi žele. To je ono za šta plaćaju.“ Udahnuo je i nastavio da govori još napetijim i nestrpljivijim glasom nego ranije, ako je to uopšte bilo moguće. „Zatim, imam reportere kao što je, na primer, Johana, koji žele da ljudima saopšte istinu. A ja ih uvek pitam: Kakvu jebenu istinu? Ali oni nikad nemaju dobar odgovor. Kažu mi samo da ljudi treba da znaju. A ja ih

www.leo.rs | 49

pitam: Ali šta to ljudi žele da znaju? I još važnije: Žele li da plate da to saznaju?“ Kad sam bio siguran da je završio, rekao sam: „Dakle, pričate im o netalentovanoj pevačici i njenom konju.“ Ponovo me je pogledao, sa nekog dalekog mesta gde beslovesnim idiotima poput mene nije dozvoljeno da odu. „Pokušavamo da ostanemo u životu“, rekao je lakonski.

Načas smo sedeli ćutke. Onda je ponovo otvorio usta. „Mogu li da te pitam nešto?“, kazao je.

Potvrdno sam klimnuo glavom. „Da li još pišeš poeziju?“ Očekivao sam to. Nije mogao da odoli porivu da me podbode. Pitanje je u sebi sadržalo i klicu sledećeg. Smišljeno je da ukaže na to da nisam u pravu kad je reč o Johani, baš kao što nisam u pravu kad je reč o svemu ostalom. Pa šta. Odlučio sam da mu pružim priliku da nastavi dalje putem koji je odabrao. Iskreno sam mu odgovorio. „Da.“ „Kada si zadnji put nešto objavio?“ Još jednom nisam morao da razmišljam o odgovoru. „Pre četiri godine“, rekao sam.

Nije rekao ništa više, već je samo gledao u mene zakrvavljenim, zadovoljnim očima, kao da je upravo dokazao ispravnost neke svoje teorije. Nisam hteo više da pričam o tome. To bi bilo traćenje vremena. „Gde je Johanin radni sto?“, upitao sam ga. „Zašto?“ „Želim da vidim njenu kancelariju.“ „U normalnim okolnostima, ne bih ti dozvolio“, reče mi Lasi, izgledajući kao da je poslednja trunka njegovog zanimanja za čitavo zamešateljstvo upravo isparila.

Nonšalantno je pogledao mimo mene kroz stakleni zid u kancelariju punu radnih stanica. „Ali pretpostavljam da više nema mnogo toga što normalno radimo, a kancelarija je prazna, stoga, izvoli.“ Ustao sam i zahvalio mu se, ali se već okrenuo ka svom monitoru i počeo da kuca po tastaturi, kao da je čitavo vreme razgovora želeo da je negde drugde.

Johanina radna stanica nalazila se na desnoj strani prostrane, otvorene kancelarije. Moja fotografija odvela me je do nje. Nešto se lecnulo u meni kad sam ugledao svoju staru sliku i zamislio Johanu kako gleda u nju. Da li je u mojim očima mogla da vidi istu razliku koju sam i ja video?

Uprkos hrpama hartije, njen radni sto je bio dobro organizovan. Na sredini je ležao sklopljeni laptop. Seo sam i osvrnuo se. U otvorenom kancelarijskom prostoru postojalo je desetak ili više radnih stanica, koje su nazivali detelinama, zbog četiri stola u svakoj stanici. Johanin

50 |

radni sto je stajao pokraj prozora i imao direktan pogled na Lasijevu kancelariju. Preciznije, na gornji deo njegove kancelarije – donju polovinu staklenih zidova prekrivali su kartoni. Pogled s prozora nije bio naročito impresivan.

Muzej umetnosti Kijasma, sa učestalo krpljenim bakarnim krovom, na kiši je izgledao kao džinovska olupina broda – crn, dronjav, nasukan.

Radna površina stola je bila hladna na dodir, ali je pod mojim prstima ubrzo postala vlažna. Bacio sam pogled ka kancelariji Lasija Utele, a zatim se osvrnuo oko sebe.

Mesto je bilo pusto. Tutnuo sam Johanin laptop u torbu.

Na stolu je bilo na desetine samolepljivih listića. Na nekima su bili samo telefonski broj, ime i adresa, a neki su bili prave beleške, ispisane Johaninim preciznim, delikatnim rukopisom.

Pregledao sam ih, jednu za drugom. Jedna od najskorijih mi je privukla pažnju: „I – zapad–istok/sever–jug“, a zatim dva spiska gradskih četvrti – „Tapiola, Lautasari, Kampi, Kulosari“ i „Tuomarinkile, Pakila, Kumpula, Kluvi, Punavuori“ – sa datumima pored imena.

Mora da slovo I znači Iscelitelj. Gurnuo sam belešku u džep.

Potom sam pregledao gomile papira. Najveći deo su bili komadi koje je Johana već napisala: članci o navodnom zatvaranju ruskih nuklearnih elektrana, smanjenju poreskih osnovica u Finskoj, kolapsu kvaliteta hrane.

Jedna hrpa u potpunosti se bavila Isceliteljem. Uključivala je odštampane kopije svih njegovih imejl poruka.

Johana je na tim papirima napisala vlastite beleške, toliko mnogo na pojedinim da su bezmalo u potpunosti prekrivale originalni tekst. Strpao sam čitavu gomilu u torbu i ne pročitavši ih, ustao i stajao gledajući u napušteni sto. Bio je isti kao i svaki drugi, bezličan i neprepoznatljiv od miliona ostalih. Ipak, nadao sam se da će mi nešto reći, otkriti šta se dogodilo. Čekao sam časak, ali je sto ipak bio samo običan komad nameštaja.

Dvadeset četiri sata ranije, i Johana je ovde sedela.

A još bi tu sedela da joj se nešto nije dogodilo.

Nisam mogao da objasnim zbog čega sam toliko siguran u to. To je bilo jednako teško objasniti kao i vezu između nas dvoje. Znao sam da bi me pozvala, samo kad bi mogla.

Zakoračio sam od stola, isprva nemoćan da skrenem pogled s njenih papira, njenog rukopisa, malih predmeta na stolu. Onda sam se nečega setio.

Vratio sam se do vrata kancelarije Lasija Utele. Nije me primetio, te sam pokucao na dovratak. Plastika je zakrckala pod mojom nadlanicom. Iznenadio me je glasni, šuplji zvuk. Lasi je prestao da kuca i zastao ruku podignutih uvis kad je okrenuo glavu ka meni. Činilo se kao da se razdraženost u njegovim zakrvavljenim očima nije umanjila.

Upitao sam ga koji fotograf je bio na terenu s Johanom, premda sam već pretpostavljao koji je. „Gromov!“, zarežao je.

Znao sam da je Gromov, dabome. Čak sam ga i upoznao. Visok, tamnokos i zgodan. Ženskaroš, sudeći po Johani, opsesivan kad je reč o poslu, a očito i svemu ostalom, takođe. Johana je poštovala njegovu veštinu i volela je da radi s njim. Provodili su dosta vremena zajedno na poslovima u Finskoj i inostranstvu. Ukoliko neko ima bilo kakve informacije o Johani, onda je to on.

Upitao sam Lasija da li je video Gromova. Smesta je shvatio na šta mislim. Uzeo je telefon, zavalio se u naslon fotelje i uperio pogled u plafon, ili prema klima-uređaju, ili možda u nebesa. „Ovaj prokleti svet je u jebenom haosu“, tiho je rekao.

4 Na putu kući, u mislima su mi ponovo iskrsavala Lasijeva pitanja o mom pisanju. Nisam mu rekao o čemu razmišljam. Nisam želeo. Johanin urednik nije bio osoba kojoj se čovek poverava ili veruje više nego što mora. Ali šta sam mogao da mu kažem, koji razlog sam mogao da pružim za istrajavanje u nečemu što nema nikakvu budućnost? Mogao sam da mu kažem samo istinu.

Nastaviti s pisanjem značilo je nastaviti sa životom. A ja nisam nastavljao da pišem i živim da bih našao čitaoce.

Ljudi su se trudili da sastave kraj s krajem, a poezija nije imala mnogo veze s tim. Moji razlozi za pisanje bili su vrlo sebični.

Pisanje je mojim danima davalo oblik, rutinu. Reči i rečenice su mom životu davale red, koji je nestajao svuda oko mene. Pisanje je značilo da krhka nit između jučerašnjice, sadašnjice i sutrašnjice ostaje neprekinuta.

Na putu kući pokušao sam da pročitam Johanine papire, ali nisam mogao ni na šta da se usredsredim, zbog klepetanja pivskih limenki i drugog smeća koje se kotrljalo po podu autobusa, koje su posejali pijani maloletnici. Klinci nisu predstavljali pravu opasnost po ostale putnike, ali su mi svejedno išli na živce. Noćne vožnje bile su druga priča, pogotovo one bez obezbeđenja.

Sišao sam s autobusa na metro stanici Hertonijemi.

U širokom luku sam zaobišao bandu pijanih skinheda – desetak ćelavih glava na kojima su se presijavale kišne kapi i tetovaže – izbegao uporne prosjake koji su patrolirali ispred prodavnica i zaputio se svom domu. Kiša je na trenutak prestala da pada, a snažni vihor nije mogao da odluči u kom pravcu da duva. Kidisao je čas ovde, čas onde, grabeći sve snažnim rukama, uključujući i snažna bezbednosna svetla na zidovima zgrada, usled čega je izgledalo kao da se same kuće njišu levo-desno u večernjoj tami. Žustrim korakom prošao sam pored obdaništa, koje su najpre napustila deca, a zatim slučajni prolaznici išarali grafitima i zapalili. Crkva na drugom kraju raskrsni-

ce imala je prihvatilište za beskućnike i delovalo je kao da je dupke puna – ranije svetao vestibil bio je u polumraku od ljudi. Nekoliko minuta kasnije skrenuo sam na stazu ka našoj stambenoj zgradi.

Krov naspramne građevine pokidan je u jesenjoj oluji i još nije popravljen, a stanovi u potkrovlju bili su u mraku. Ubrzo ćemo se suočiti sa istom situacijom kao i ljudi u hiljadama drugih zgrada. Nisu bile konstruisane za neprekidne i silovite vetrove i kiše, koje traju po pola godine, a kad su ljudi konačno shvatili da vetar i padavine neće prestati, već je bilo dockan. Osim toga, niko nije imao novca ili interesa da održava zgradu u kojoj su havarije, nestanci struje i vode već učinili stanove neprijatnim za život, a naposletku će ih nesumnjivo učiniti i nemogućim za stanovanje.

Brava na ulazu prepoznala je moju karticu i vrata su se otvorila. Kad nije bilo struje, upotrebljavali smo stari ključ. Takvi ključevi trebalo bi da su izlišni, da su postali prošlost, ali kao i mnoštvo drugih predmeta i ideja koje su se nekad smatrale relikvijama, uspevali su i danas u onome u čemu noviji nisu: radili su.

Pokušao sam da uključim svetlo na stepeništu, ali tabla osetljiva na dodir opet nije bila u funkciji. U mraku sam se popeo na drugi sprat, držeći se za ogradu, prišao našim vratima, otvorio obe sigurnosne brave i običnu bravu, isključio alarm i mahinalno udahnuo vazduh.

Miris je u sebi sadržao sve: jutarnju kafu, užurbano štrcanje parfema, reski miris borovine od pranja tepiha prethodnog leta, duge božićne praznike, naslonjaču koju smo zajedno kupili, svaku noć provedenu s voljenom osobom. Sve to je bilo prisutno u tom mirisu, i sve to je bilo povezano u mom umu, premda je stan bio provetren već hiljadu puta. Miris je bio toliko poznat da sam automatski otvorio usta da saopštim Johani da sam stigao kući. Ali nije bilo nikoga da me čuje.

Odneo sam torbu u kuhinju, izvadio hartije i laptop i stavio ih na sto. Zagrejao sam kaserole s povrćem, koje je Johana napravila za vikend, i seo da jedem. Negde na spratovima iznad živeli su neki posvećeni zaljubljenici u muziku. Ritam iz njihovog stana bio je toliko tih, postojan i repetitivan da je bilo lako verovati da će se zauvek nastaviti – ništa sem božje intervencije ne bi moglo da zaustavi njegovo napredovanje.

Sve što sam video na stolu, osetio u ustima i pomislio potvrđivalo je moj strah da se Johani desilo nešto loše.

U grlu sam osetio ogromnu knedlu koju nisam mogao da progutam, a u grudima i trbuhu sam stezanje koje me je iznenada nateralo da se potpuno koncentrišem na disanje.

Odgurnuo sam tanjir u stranu i uključio Johanin kompjuter. Kuhinju su ispunili brujanje mašine i plavičasti sjaj ekrana. Prvo sam ugledao sliku na radnoj površini: Johana i ja na našem medenom mesecu, deset godina ranije.

www.leo.rs | 51

Još gutanja pljuvačke.

Nas dvoje u prvom planu, mlađi – na mnogo načina.

Iznad nas, bezmalo opipljivo plavetno nebo južne Evrope, iza nas Stari most u Firenci, pored nas deo neravnog, prastarog zida kuće i pozlaćeni znak kafea na obali reke, nečitak zbog zaslepljujućeg sjaja sunčeve svetlosti.

Pogledao sam u Johanine nasmejane oči, koje su gledale pravo napred – plavozelene na bleštavoj aprilskoj svetlosti – njena malo preširoka usta, ravne bele zube, začetke sićušnih borica i kratku, kovrdžavu kosu koja joj je uokvirivala lice nalik prolećnim laticama.

Otvorio sam direktorijume na radnoj površini laptopa.

U folderu nazvanom prosto novi našao sam direktorijum I. Shvatio sam da sam ispravno pretpostavio: I je bilo za Iscelitelja. Pregledao sam datoteke. Najveći deo bili su Johanini tekstualni dokumenti; ostalo su bili videosnimci vesti, linkovi i članci preuzeti iz drugih novina.

Najskoriji tekstualni dokument bio je od juče. Kliknuo sam na ikonicu i otvorio ga.

Tekst je bio skoro gotov. Johana bi sigurno iskoristila najveći deo u finalnom članku. Odnosno iskoristiće kad ga napiše, ispravio sam se.

Počinjao je opisom višestrukog ubistva u Tapioli. Petočlana porodica ubijena je u ranim jutarnjim časovima, a neko sa pseudonimom Iscelitelj proglasio se za počinioca. Sudeći prema istrazi policije, zadnji je umro otac: izvršni direktor velike kompanije za proizvodnju hrane i zaštitnik industrije za preradu mesa bio je prinuđen da gleda, vezanih ruku i nogu, usta zalepljenih izolir-trakom, kako ubica hladnokrvno ubija njegovu ženu i troje male dece hicima iz pištolja u glavu. On je ubijen poslednji, jednim metkom posred čela.

Johana je intervjuisala policijskog istražitelja, ministra unutrašnjih poslova i predstavnika privatne bezbednosne kompanije. Tekst se završavao njenom produženom molbom, upućenom policiji i javnosti koliko i samom Iscelitelju.

Takođe sam našao mapu Helsinkija i grafikon koji je napravila o datumu i lokaciji svakog ubistva, vremenu kad je primila imejlove i glavnom sadržaju poruka. To je moralo biti povezano sa samolepljivom beleškom koju sam našao. Opet sam je pogledao: zapad–istok/sever–jug. Mapa je jasno pokazivala da su ubistva napredovala hronološki, najpre od zapada ka istoku, a zatim od severa ka jugu.

Sudeći na osnovu Johaninih sažetaka o sadržaju poruka, imejlovi su postali mračniji kad su ubistva stigla do južnog dela grada. Neke poruke imale su iznenađujuće lični ton: Iscelitelj se Johani obraćao po imenu, hvalio je zbog njenog „istinoljubivog i beskompromisnog“ novinarstva. Štaviše, činilo se kao da veruje da će ona razumeti neophodnost takve vrste ekstremne akcije.

Pretposlednja poruka stigla je dan nakon ubistava u Punavuoriju. Četvoročlana porodica – otac, vlasnik i

52 |

upravnik velikog lanca prodavnica automobila, njegova žena i njihova dva sina, deset i dvanaest godina – pronađeni su mrtvi u porodičnom domu. Da nije bilo imejla, njihove smrti bi najverovatnije bile klasifikovane kao još jedno porodično ubistvo sa samoubistvom, kakva se dešavaju svake nedelje. U prilog teoriji o samoubistvu govorilo je to što je oružje velikog kalibra, kojim su izvršena ubistva, pronađeno u očevoj šaci, kao da ga predaje u ruke policiji kao dokaz.

Onda je stigla poruka od Iscelitelja. U imejlu je pisala adresa – Kapetanska ulica 14 – zajedno s primedbom da se slučaj iscrpnije istraži.

Policija je to valjano obavila, a postalo je jasno da je ocu, iako je oružje bilo u njegovoj ruci, neko drugi pomogao da nanišani i opali, tako da je u šaci i telu osećao trzaj svakog hica, i video i čuo kako mu deca umiru od metaka iz pištolja koji je držao.

Poslednja poruka bila je napisana na brzinu i rđavo – gramatički nepravilna i bombastičnog sadržaja. Takođe, nije opravdavala zločine na bilo koji način, kao što su to činile ostale poruke.

Ustao sam od stola, izašao na balkon i dugo stajao tamo. Udisao sam studeni vazduh i pokušavao da oduvam nevidljivi kamen koji mi je ležao na grudima. Kamen je postao lakši, ali nije u potpunosti nestao.

Uselili smo se u naš stančić bezmalo odmah nakon venčanja. Stan je postao dom koji nam je prirastao srcu, to je bilo naše mesto u svetu – svetu sasvim drugačijem deset godina ranije. Naravno da je posle bilo lako reći da su svi znakovi upozorenja već tada bili vidljivi – sušna i duga leta koja se protežu i na jesen, kišovite zime i sve snažniji vetrovi, vesti o stotinama miliona ljudi koji lutaju po svetu, egzotični insekti koji se pojavljuju u našim baštama i našoj koži, šireći lajmsku bolest, malariju, papatači groznicu, zapaljenje mozga.

Naša stambena zgrada stajala je na visokom brdu u predgrađu Hertonijemi, a iz dnevne sobe i s balkona moglo se po vedrom danu videti sve do Arabijanrante, gde je većina domova bila neprestano poplavljena. Kao i mnoštvo drugih poplavljenih delova grada, Arabijanranta je često bila u mraku. Žitelji se nisu usuđivali da koriste električnu energiju zbog vode zaostale u teško oštećenim građevinama. Golim okom, sa udaljenosti od dva i po kilometra, video sam desetine vatri duž obale. Delovale su sitno i delikatno, nalik tek zapaljenim šibicama, koje se lako mogu ugasiti. Stvarnost je bila sasvim drugačija. Ljudi su kao gorivo upotrebljavali sve što bi pronašli na obali i u napuštenim građevinama. Kolale su glasine da koriste i mrtve životinje, pa čak i ljudske leševe. Čudno je kako sam se navikao na prizor tih vatri, i nisam više znao kad su se pojavile prve, niti kada su večernje trake plamenova postale svakodnevan prizor.

U daljini, s druge strane silueta građevina na obali, stajali su moderni tornjevi predgrađa Pasila, a sjaj levo od njih govorio mi je gde se nalazi centar grada. Iznad njega je ležalo mračno i beskrajno noćno nebo, koje je držalo čitav svet u hladnom, sigurnom stisku.

Shvatio sam da tražim veze između onoga što sam upravo pročitao i onoga što trenutno vidim.

Johana.

Tamo negde napolju.

Kao što sam kazao Lasiju, nije bilo vajde od odlaska u policiju. Ako nisu imali vremena ili resursa da potraže ubicu tih porodica, kako će imati vremena da tragaju za ženom nestalom nepuna dvadeset četiri sata, jednoj od nebrojenih hiljada nestalih osoba?

Iscelitelj.

Zapad–istok/sever–jug. Činilo se da noć nema nikakvih odgovora. Muzika je gruvala s gornjih spratova. Vetar se kretao kroz drveće na padini grebena i pevao između golih grana najbolje što može, ali je samo na trenutke uspevao da nadjača halabuku ljudi i mašina. Hladnoća betonskog poda balkona na tabanima naterala me je da potražim toplotu.

Vratio sam se do kuhinjskog stola, još jedanput iščitao sva Johanina dokumenta o Iscelitelju, skuvao kafu i ponovo pokušao da je pozovem. Nisam se iznenadio kad sam čuo snimljeno obaveštenje da je korisnik trenutno nedostupan. Takođe nije predstavljalo iznenađenje što su kroz moj zabrinuti mozak počeli da se šire panika i očaj.

U jedno sam bio siguran: Johana je nestala na poslu, istražujući nešto u vezi s Isceliteljem.

Odgurnuo sam sve ostale misli u stranu, popio kafu i pročitao odštampane imejlove koje je Iscelitelj poslao Johani, po redosledu kojim su primljeni. Dok sam ih čitao, razvrstavao sam ih u dve gomilice. U prvu sam stavio poruke u kojima je ubica branio nužnost zločina, katkad naširoko i nadugačko, i u kojima su pominjani Johanini raniji članci, ponekad s nagoveštajima da je njen rad donekle sličan njegovom – da razotkriva laži i da oslobađa.

Druga gomila sadržala je poruke koje su direktno izlagale gde se mogu pronaći žrtve ubistava, i sastojale se od svega nekoliko na brzinu i čemerno napisanih rečenica.

Još jednom sam prelistao dve gomilice i došao do istog zaključka kao i prvi put. Poruke su pisala dva različita pisca. Barem u teoriji. Barem sam ja tako mislio.

Ponovo sam otvorio mapu koju je sačinila Johana.

Nalikovala je džepnom vodiču u pakao. Pregledao sam crvene tačkice koje su označavale lokacije ubistava, pročešljao datume i Johanine brojke. Ubistava su vršena u razmaku od po dva-tri dana. Johana je dodala po jedan znak pitanja svakoj od četiri tačke kompasa i izračunala moguća mesta budućih ubistava.

Dok sam zurio u mapu, pažnju mi je privukla ikonica njenog programa za primanje i slanje elektronske pošte. Oklevao sam. Čitanje tuđe elektronske pošte nesumnjivo je pogrešno. No, možda ova situacija predstavlja izuzetak. Sem toga, nas dvoje nemamo tajni, zar ne? Odlučio sam da otvorim njenu elektronsku poštu ukoliko to situacija bude baš zahtevala. Ne ranije. U međuvremenu, baviću se isključivo onim što je bilo direktno povezano sa člankom na kojem je trenutno radila.

Setio sam se snimljenog telefonskog razgovora, uključio laptop i priključio mobilni telefon u kompjuter.

Kopirao sam moj poslednji razgovor s Johanom na hard-disk svog kompjutera, našao odgovarajući program, preuzeo ga sa interneta, instalirao i otvorio zvučni zapis. Program za obradu audio-zapisa bio je lak za upotrebu. Razdvojio sam zvukove, uklonio moj i Johanin glas, a zatim načuljio uši. Čuo sam larmu automobila, tutnjavu i isti žamor koji sam čuo i ranije. Preslušavao sam snimak iznova i iznova, a zatim izdvojio tutnjavu i zvuke vozila, sve dok nisam mogao da razaberem ton žamora.

Sa rastućom nadom, mislio sam da mogu da čujem ponavljanje nečega, ne vetra ili šuštanje rukava jakne, već nešto s jačim, postojanim ritmom: talase. Još jednom sam pustio snimak i zažmurio, u isto vreme trudeći se da slušam i da se sećam.

Da li je to stvarno bio šum talasa ili sam naprosto čuo ono što želim da čujem?

Pustio sam da se snimak vrti i pogledao u Johaninu mapu i proračune. Možda taj šum uistinu potiče s mora ili morske obale. Pod pretpostavkom da su se ubistva odigrala tokom dvodnevnog ili trodnevnog ciklusa, onda bi se tačke razdvojene datumima i upitnicima, koje su pratile Isceliteljeve zločine od severa ka jugu – ma koliko grubo – sastajale negde u okolini Jetkesarija, na jugozapadnoj obali grada. Štaviše, pod pretpostavkom da je Johana došla do istog zaključka kao i ja, to bi bila oblast iz koje me je pozvala telefonom kad smo poslednji put razgovarali.

5 Taksista, mladi Severnoafrikanac, nije govorio finski i nije želeo da uključi taksimetar. To mi je odgovaralo.

Dogovorili smo se za cenu, pola na engleskom, a pola koristeći prste, a na taksimetru u tamnom automobilu sijale su četiri nule dok je ubrzavao dalje od mog stana niz Hihtomentije, prolazio mimo stanice podzemne železnice i napuštenog tržnog centra i preko mosta ka četvrti Itevejle. Izbegavao je rupe i pukotine na asfaltu jednako vešto kao i vozače koji su opasno preticali ili skretali iz svojih kolovoznih traka.

Domovi na obali u četvrti Kulosari bili su, uz nekoliko izuzetaka, među prvim koje su vlasnici napustili, a sada su bili ispunjeni došljacima.

www.leo.rs | 53

Džasinda Vajlder

Kao da smo jedno Nel Horton je u ljubavi sa svojim najboljim prijateljem iz detinjstva, Kajlom Kalovejom, a njihova nepobediva mladalačka ljubav puna je snova i nadanja. Onda je, jedne avgustovske noći, oluja ukrala Kajla, a Nel se promenila zauvek. Na sahrani, Nel upoznaje Kajlovog starijeg brata Koltona. Oboje vode borbu da prevaziđu bol, ostave prošlost iza sebe i nastave sa životom.

Nekoliko godina kasnije, ponovo se sreću u Njujorku i Kolton shvata da Nel nikada nije stvarno prebolela Kajlovu smrt. Na licu i dalje nosi neizbrisiv trag tuge, a na srcu težak teret krivice i kajanja.

Kolton će je podsetiti da ponovo diše, da postoji razlog da živi, a njihove isprepletane duše i sjedinjena tela zahvatiće vrtlog strasti i opojnog zadovoljstva.

Deo prvi - Prošlost – Nel Septembar Nisam oduvek bila zaljubljena u Koltona Kaloveja; pre njega volela sam njegovog mlađeg brata Kajla.

Kajl je bio moja prva prava ljubav, moje prvo sve.

Odrasla sam pored Kalovejevih. Kajl i ja bili smo istih godina, rodili smo se u istoj bolnici, u dva dana razmaka, a majke su nam ležale u sobama koje su bile dvoja vrata udaljene. Kajl je bio stariji, što je mene silno nerviralo.

Svega dva dana, ali bilo je to dovoljno da se on zbog toga uobrazi i da me nemilosrdno zadirkuje. Kao bebe igrali smo se u istoj ogradici u kući njegove majke. Zajedno smo se igrali kockama i lutkama (Kajl se igrao lutkama kao i ja, dok nismo napunili tri godine, zbog čega sam ga nemilosrdno zadirkivala). Zajedno smo naučili da vozimo bicikl; moj tata nas je oboje naučio, jer je gospodin Kalovej bio kongresmen i često odsutan. Učili smo zajedno, zajedno radili domaći. Najpre smo bili najbolji prijatelji.

Mislim da su ljudi uvek pretpostavljali da ćemo na kraju postati par.

Naravno da naša veza nije bila ugovorena, samo se... pretpostavljalo da će do nje doći. Njegov otac bio je ambiciozni kongresmen, a moj izvršni direktor, veoma uspešan poslovan čovek. Njihova lepa i savršena deca par? Pa naravno! Znam da to zvuči oholo, ili kako već, ali je istina.

54 |

Nisam savršena, naravno. Imam nekih mana. Pomalo su mi kukovi široki, a grudi suviše velike u odnosu na visinu i građu, ali nema veze. Znam kako izgledam, ali kunem se da nisam sujetna.

Nismo bili svesni ovih pretpostavki sve do druge godine srednje škole. Do tada smo bili prijatelji – najbolji prijatelji, ali samo prijatelji. Nikada nisam bila od onih devojaka koje lude za momcima. Moj konzervativni otac to nikada ne bi dozvolio, a i nije mi dozvoljavao da izlazim s momcima dok ne napunim šesnaest godina. Onda me je, nedelju dana nakon mog šesnaestog rođendana, Džejson Dorsi pozvao da izađemo. Džejson je bio odmah iza Kajla po polaganju prava na apsolutno savršenstvo. Bio je plavokos, za razliku od Kajla koji je imao vranu kosu, a i krupniji i masivniji, dok je Kajl bio vitkiji, okretniji i nekako vučje graciozan. Džejson nije bio baš tako pametan i šarmantan kao Kajl, ali iskrena da budem, možda sam bila pomalo pristrasna.

Nisam ni časak oklevala kada me je Džejson pozvao na večeru posle škole. Pomislila sam: jedva čekam, zar ne? Svaka devojka u mojoj školi maštala je o tome da je Džejson ili Kajl pozovu na sastanak, a ja sam bila Kajlov NPZ i trebalo je da izađem s Džejsonom. Pozvao me je kod mog ormarića, a ormarići su uvek prometno mesto, pa je poziv bio prilično javan. Svi su ga čuli i, samo da vam kažem, bili su veoma ljubomorni.

Sastala sam se s Kajlom kod njegovog nabudženog kamara, kao i uvek nakon šestog časa, i odvezli smo se uz škripu guma. Kajl je vozio kao da ga murija juri, ali bio je veoma vešt vozač pa se nikada nisam plašila. Njegov tata se postarao da ga vožnji poduči FBI agent, tako da je Kajl bio u stanju da umakne većini policajaca naše lokalne policijske stanice. „Pogodi šta se desilo?“, upitala sam uzbuđeno, dok je Kajl u širokom luku i pri velikoj brzini skretao na makadam koji je vodio do našeg susedstva. Pogledao me je podignute obrve pa sam ga zgrabila za ruku, stegla mu mišicu i zacičala: „Džejson Dorsi me je pozvao da izađemo! Vodi me večeras na večeru!“ Kajl je umalo sleteo s puta. Legao je na kočnicu, zbog čega se automobil zaneo i proklizao u stranu na prašnjavom putu. Okrenuo se u kožnom sportskom sedištu, jedne ruke položene na naslon mog sedišta, i sevnuo očima. „Šta si rekla?“ Zvučao je ljutito, što me je zbunilo. „Jer bih se mogao zakleti da si mi upravo rekla da te je Džejson pozvao da izađete.“ Osetila sam kako mi ponestaje daha pod snagom njegovog pogleda i glasa. „Pa... jeste?!“ Moj odgovor je zvučao kao uplašeno i zbunjeno pitanje. „On će... doći po mene u sedam. Idemo kod Brana. Zašto se ovako ponašaš?“

„Zašto se...“, Kajl je zatvorio usta, zastavši usred rečenice, a onda je prešao rukama preko lica. „Nel, ne možeš izaći s Džejsonom.“ „Zašto?“ Prevazišavši zaprepašćenje zbog Kajlovog iznenadnog besa, bila sam povređena, zbunjena i počela sam i sama da se ljutim. „Fin je i sladak. I najbolji ti je prijatelj. Zašto ne bih mogla da izađem s njim? Uzbuđena sam, Kajle. Ili sam bila. Niko me nikada nije pozvao da izađemo, a konačno smem da izlazim pošto sam napunila šesnaest godina. A ti si pobesneo. Ne razumem.

Trebalo bi da si srećan zbog mene.“ Kajl se namrštio i videla sam kako mu čitav spektar osećanja preleće lepim licem. Otvorio je usta, a potom ih zatvorio. Naposletku je procedio psovku, otvorio vrata, izleteo iz kola zalupivši vrata za sobom i odmarširao preko kukuruzišta gospodina Inisa.

Oklevala sam, sad potpuno zbunjena. Učinilo mi se, pre nego što je odjurio, da je ljubomoran. Da li je moguće da je ljubomoran? Zašto me onda on nije pozvao da izađem s njim? Razvezala sam konjski rep i ponovo vezala kosu, a točkići u glavi okretali su mi se toliko brzo da sam jedva disala.

Kajl? Sve sam radila s Kajlom. Sve! Zajedno smo išli na ručak svakog dana. Išli smo u šetnje, na izlete i dugačke vožnje biciklom nakon kojih smo svraćali na sladoled u

www.leo.rs | 55

Dejri kvin. Jednom mesečno bežali smo s političkih večerinki njegovog oca da bismo na molu iza moje kuće pili ukradeno vino. Jednom smo se malčice napili i otišli da se kupamo golišavi.

Sećam se da sam gledala kako se Kajl okreće dok je skidao bokserice i sećam se da sam osetila golicanje u stomaku kada sam videla njegovu nagu pozadinu. U to vreme sam taj osećaj pripisala pripitosti. Naravno, i ja sam se skinula, a Kajlov pogled je gutao moje telo pa je golicanje postalo još snažnije. U tom trenutku doviknula sam mu da prestane da bulji u mene, i on se okrenuo.

Stajao je u vodi do struka, ali sada se pitam da nije možda skrivao reakciju zbog pogleda u moje nago telo. Veoma se trudio da ostane na bezbednoj udaljenosti dok smo plivali, a inače smo se često dodirivali, grlili, zadirkivali i započinjali okršaje golicanjem, u kojima je Kajl uvek pobeđivao.

Iznenada sam sve počela da posmatram drugim očima.

Kajl? Bio mi je najbolji prijatelj. Naravno, imala sam ja i drugarice. Sa Džil i Bekom sam svake nedelje išla na manikir i pedikir, a zatim na milkšejk u Big boj. Ali kada sam bila uznemirena ili ljuta, kada bih se posvađala s mamom ili tatom, ili kada bih dobila lošu ocenu, ili kada bi se bilo šta desilo, obraćala sam se Kajlu. Sedeli bismo na mom molu, ili na njegovom, i on bi me smirio. Grlio bi me dok se ne bih osetila bolje. Hiljadu puta sam zaspala s njim na molu, ili na kauču pored njega dok smo gledali film. Na njegovom kauču, ili njemu u krilu. Na njegovim grudima, ili u njegovom zagrljaju.

To nije ljubav kakva postoji među NPZ-ovima, zar ne?

Nikada se nismo poljubili, nikada se nismo držali za ruke kao momak i devojka. A ako bi neko nešto i pitao, što se često dešavalo, uvek smo bili u fazonu: Ne, nismo u šemi, mi smo najbolji drugari.

Ali da li smo bili samo to?

Bože, kakva zbrka!

Izašla sam iz kola i krenula za Kajlom. Već mi je izmakao iz vida, ali sam znala kuda se uputio. Postoji jedno mesto na grebenu, s druge strane polja gospodina Inisa, na koje smo često išli. Odatle se vidi grad, srebrna nit potoka i tamni pojas šume.

Kajl se popeo do polovine ogromnog bora na vrhu grebena koji je prepolovila munja. Na visini od nekih šest metara nalazila se dugačka debela grana na koju se bilo lako popeti. Često smo na njoj sedeli zajedno, on leđima oslonjen na deblo, a ja leđima oslonjena na njegove grudi. Stajala sam na grani pod njim i čekala.

Prebacio je nogu preko grane, pružio se, podigao me kao da sam lutka i posadio me pred sebe. Ovaj položaj iznenada je poprimio novo značenje. Osećala sam kako mu srce u grudima udara. Teško je disao i osećao se na znoj. Mora da je trčao uz greben.

56 |

Naslonila sam glavu na njegovo rame i pogledala njegov prelep profil, kao isklesan i okupan zlatnom svetlošću kasnog popodnevnog sunca. Obrve su mu bile povijene, vilica stegnuta. Još je bio besan. „Kajle... da porazgovaramo. Nisam...“ „Šta nisi? Shvatila? Jesi!“ Pogledao me je, potom sklopio oči i okrenuo se, kao da ga boli da me gleda. „Mi smo najbolji prijatelji, Kajle. Ako misliš da ima nešto više, reci mi.“ „Za mene?“ Kajl udari glavom o deblo. „Ne znam, Nel. Ja sam... da, mislim da se podrazumeva da smo najbolji prijatelji, rekao bih. Mislim, odrasli smo zajedno, zar ne?

Provodimo vreme zajedno i govorimo svima da smo samo prijatelji, ali...“ „Šta ali?“, osetila sam kako mi srce u grudima udara.

Ovo bi moglo sve da promeni. Uzeo je u ruke pramen moje riđe kose i počeo njime da se poigrava. „A šta ako između nas ima još nečega, ako smo više od prijatelja?“ „Više od prijatelja? Misliš par?“ „Zašto da ne?“ Osetila sam nalet besa. „Zašto da ne? Da li se ti to zajebavaš sa mnom? To je odgovor na moje pitanje?“ Otklizala sam se malo dalje, prebacila noge preko grane i dočekala se na granu niže.

Za nekoliko sekundi sišla sam s drveta i potrčala kroz kukuruzište. Čula sam Kajla kako mi viče da sačekam, ali nisam. Do kuće sam u tom trenutku imala svega kilometar i po, pa sam nastavila da trčim. Ušla sam na ulazna vrata tako snažno da se kuća zatresla, i toliko uplašila majku da je ispustila čašu. Čula sam kako staklo udara o pod i razbija se, i kako majka psuje, a zatim sam tresnula vratima svoje sobe i bacila se na krevet jecajući. Dugo sam se suzdržavala, ali u svetilištu svoje sobe konačno sam mogla da dam oduška osećanjima. „Nel? Šta nije u redu, mila?“, začuo se majčin glas, zabrinut i nežan, s druge strane vrata. „Ne želim... ne želim da razgovaram o tome.“ „Nel, otvori vrata i reci mi o čemu je reč.“ „Neću!“ Čula sam Kajlov dubok muški glas pored majčinog.

Rekla je: „Nel? Kajl je došao.“ „Ne želim da ga vidim! Oteraj ga!“ Čula sam mamu kako razgovara s Kajlom, kako mu govori da će ona razgovarati sa mnom, da će sve biti u redu. Ali neće. Ni sama nisam baš najbolje znala zašto sam tako strašno plakala. Bila sam zbunjena na stotinu različitih načina.

Bila sam uzbuđena zbog izlaska s Džejsonom. Ili sam, u najmanju ruku, to bila pre nego što se sve ovo desilo.

Pokušala sam da zamislim Džejsonovu ruku u mojoj, njegovu ruku oko mog struka. Pokušala sam da zamis-

lim sebe kako ljubim Džejsona. Zadrhtala sam i pokušala da potisnem ovu sliku, jer mi je pripala muka. Zašto sam bila toliko srećna? Samo zato što me je sladak momak pozvao da izađemo? Možda. Bilo je poprilično poznato da Nel Hotorn niko ne može da priđe. I ranije su me pozivali da izađemo, prošle godine, kada sam imala petnaest, negde u vreme okupljanja bivših đaka. Pozvao me je Aron Svornicki. Onako, simpatičan ali dosadan. Tata je poludeo i rekao mi da ne smem da izađem s njim. Nisam mogla da odem na proslavu okupljanja bivših đaka, ali to je bilo to. Nekako se jednostavno pročulo. Nije se o tome govorilo, ali svi su razumeli: niko ne sme da joj priđe.

Niko me nakon toga nije pozvao da izađemo. Tata je bio prilično uticajan u našem gradu. Samo je Kajlov tata bio na višem položaju, i to samo zato što je bio kongresmen.

Tata je posedovao nekoliko zgrada u kojima su se nalazili tržni centri u glavnoj ulici i još nekoliko u susednim okruzima. Bio je u gradskoj upravi i imao veliki uticaj na gradonačelnika i državnog guvernera. Preko gospodina Kaloveja imao je pristup i nacionalnim političkim ličnostima. A to je značilo da niko nije želeo da se zameri Džimu Hotornu. Sve je to bilo neobično, ali mi je sada postalo jasno. Možda je tata rekao nešto momku koji me je pozvao da izađem s njim.

Misli mi se vratiše na Kajla. Na njegovu neobičnu, krajnje ekstremnu reakciju na to što me je Džejson pozvao da izađemo. Na način na koji me je gledao na drvetu.

Na moju reakciju na njegovo: „Zašto da ne?“ „Zašto da ne?“ To je najbolje čega je mogao da se doseti? Ponovo sam se naljutila na njega i nisam mogla da se obuzdam, premda sam znala da je moj bes iracionalan. Nisam želela da izađe sa mnom tek tako. Želela sam da to nešto znači.

Pokušala sam da zamislim kako provodim vreme s Kajlom u svojstvu osobe koja mu je više od prijatelja, ma šta to značilo. Lako mi je bilo da zamislim kako nam se prsti prepliću. Večere pod svetlom sveća. Moje lice na njegovim grudima, njegove usne kako se spuštaju na moje, dok sunce zalazi iza nas...

Rekla sam sebi da prestanem da se ponašam tako melodramatično. Međutim... nisam mogla da se oslobodim te slike. Gotovo da sam mogla da osetim Kajlove ruke na mojim leđima, kako mi prstima obuhvata struk i prilazi opasno blizu zadnjici. Mogla sam da osetim potajnu želju da spusti ruke samo malo niže. Gotovo da sam mogla da osetim njegove usne, tople, meke i vlažne, kako prelaze preko mojih...

Rumenela sam i vrpoljila se na krevetu, okrenula se na leđa i obrisala suze s lica. Šta nije u redu sa mnom? Iznenada sam počela da maštam o Kajlu?

Bilo mi je potrebno da izađem na vazduh. Da trčim.

Skinula sam odeću koju sam nosila u školu i obukla šorts,

sportski brusthalter, majicu na bretele, čarape i najke i zgrabila ajpod. Trčanjem sam obično uspevala da razbistrim misli, i upravo mi je ono u tom trenutku bilo potrebno.

Stavila sam slušalice u uši, spustila se niza stepenice i istrčala na ulazna vrata, pretvarajući se da ne čujem mamu kako me zove. Pustila sam listu za trčanje, sve one budalaste, isprazne, vedre i brze pop pesme koje sam mogla da potisnem negde u pozadinu uma i trčim. Žurno sam se istegla i krenula da istrčim uobičajeni krug od osam kilometara.

Prošla sam pored Kajlovog prilaznog puta i proklela sebe što nisam razmišljala. Čekao me je bez majice, sa slušalicama u ušima i u šortsu za teretanu. Videla sam ga ovakvog hiljadu puta: izvajani trbušnjaci talasali su mu se na suncu, tamna brazda malja spuštala se niz stomak i nestajala ispod šortsa. Ovog puta sam morala snažno da progutam pljuvačku kada sam to videla. Mislim, bila sam svesna da je Kajl zgodan. Oduvek sam to znala i uvek sam to cenila. Bila sam normalna šesnaestogodišnjakinja koju tresu hormoni i imala sam zdrav stav prema privlačnom muškom telu. Samo nisam o Kajlu razmišljala na taj način. Kao o predmetu požude.

Ali nisam usporila i on uhvati korak sa mnom. Čak nam se i ritam disanja odmah uskladio.

Nismo progovarali, nismo se čak ni pogledali. Samo smo trčali. Kilometar i po, potom i tri, a onda smo oboje počeli da posustajemo. Ubrzala sam korak, a on me je pratio; zatim je još više ubrzao pa smo krenuli i drugi krug. Projurili smo pored starog panja koji je obeležavao polovinu puta, četvrti kilometar; već smo teško disali i znojili se. Trči, trči, trči, diši i koncentriši se, pomeraj ruke. Ne gledaj Kajla. Ne gledaj kako se znoj presijava na njegovim golim grudima, ne gledaj kako se graška znoja spušta preko njegove bradavice i klizi niz izbočinu grudnog mišića, ne zamišljaj sebe kako jezikom hvataš tu kap kada stigne do nabranog polja njegovih trbušnjaka.

Sranje! Odakle se ta slika stvorila? Da ga ližem? Saberi se, Nel! Jebote, saberi se! Samoprekor nije pomogao.

Slika mi je sada bila urezana u mozak. Kajl leži na leđima na travnatoj poljani. Znoj mu se sliva niz bronzanu kožu, kosa mu je neuredna i vlažna. Spuštam se licem do njegovih grudi, prislanjam usne na njegovu grudnu kost, potom ližem sjajnu perlu slane tečnosti.

O bože, o bože... O bože! Ovo je loše. Nisu ovo bile dobre misli. Nisu bile bezazlene misli. Nisu bile misli kakve dolikuju NPZ-ovima. Bila sam devica. Nikada nikoga nisam polizala. Nikada nikoga nisam čak ni poljubila. Dobro, sa Džil i Rebekom gledala sam nekoliko vrelih filmova koji mlađi od sedamnaest godina smeju da gledaju uz dozvolu roditelja. Potajno smo zajedno gledale i Pravu krv, svaku epizodu. Tako smo znale šta bi trebalo da se desi, i ja sam maštala i devojački sanjarila, ali... S Kajlom?

www.leo.rs | 57

Upravo sam razmišljala o Suki i Eriku. Naravno. Samo što je Kajl više ličio na Bila...

Trgla sam se iz razmišljanja, Kajl je bio nekoliko koraka iza mene, a ja sam trčala punom brzinom, divlje mašući rukama. Trčala sam sve brže, pokušavajući da rasteram vrele slike iz misli i iznenadnu budalastu požudu prema najboljem drugu. Noge su počele da mi drhte, dah mi je bio isprekidan i pluća su me bolela, pred očima mi se mutilo, očaj mi je jurio telom umesto krvi, zbunjenost mi je punila pluća umesto kiseonika – bila je to takva vrsta trčanja.

Kajl mi je skliznuo u periferno vidno polje, držao je korak sa mnom, mučio se, a onda se ispoljila njegova fizička spremnost, pa se odvojio od mene, potrčavši brže nego što bih ja ikada mogla. Brzinom zvezde američkog fudbala u naponu snage u šesnaestoj godini. Brzinom nekoga koga već prate skauti sa univerziteta Mičigena, Alabame i Severne Karoline.

Zateturala sam se, usporila, stala, a potom se rukama oslonila na kolena boreći se za vazduh. Kajl je na udaljenosti od tri metra učinio isto. Nalazili smo se na vrhu brda: sleva se nalazila šuma, kuće nekoliko kilometara iza nas, a breg s našim drvetom nazirao se s desne strane. Poljsko cveće njihalo se na povetarcu, prijatnom i hladnom na vrelini rane septembarske večeri. Naterala sam sebe da hodam, zaboravila sam se, skinula majicu i obrisala njome lice.

Stala sam i zabacila glavu, pokušavajući da usporim dah, a majicu sam prebacila preko očiju, da upije vreli znoj sa čela.

Kajl je duboko udahnuo i nervozno me pogledao, a potom je sklopio oči. „Nel, slušaj. Kada sam rekao zašto da ne, to je bilo... bilo je glupo. Nisam to mislio. Žao mi je. Znam kako je to zvučalo. Bio sam veoma uznemiren i zbunjen...“ „Zbunjen?“ „Da, zbunjen!“, rekao je Kajl gotovo vičući. „Zbunjujuće je sve ovo što se danas desilo među nama. Kada si mi rekla da te je Džejson pozvao da izađete, jednostavno sam... kao da mi je nešto u glavi... puklo. Zamislio sam te s njim, kako ga možda i ljubiš, pa sam... ne. Jednostavno ne!“ Prešao je rukama preko lica, a potom legao u travu zureći u plavo nebo prošarano pramičcima beline i narandžasto po ivicama od sunca na zalasku. „Znam kako će ovo zvučati, ali... kada sam zamislio kako te Džejson grli, kako njegove usne dodiruju tvoje... nisam to mogao da podnesem. Pomislio sam: Ne dolazi u obzir! Nel je moja! Tada sam otrčao. Nisam mogao da shvatim zašto sam iznenada postao toliko posesivan. I dalje... ne znam odakle sve ovo.“ „Ne znam ni ja. Mislim, iznenadila me je tvoja reakcija, ali tada sam otišla kući i razmislila o izlasku sa Džejsonom i... jednostavno mi nije leglo. Nisam to mogla zamisliti.“ „Pa, da li i dalje nameravaš da izađeš s njim?“ Zastala sam. „Ne znam. Rekla bih da ne nameravam.“ Kajl me je pogledao, potom izvadio ajfon sa kog su visile slušalice. „Zna li on to?“ Udahnula sam. Nisam ga pozvala da otkažem sastanak. „Sranje, ne, ne zna.“

„Trebalo bi da se istegneš“, promrmljao je Kajl svega nekoliko centimetara od mene.

Kajlove usne izviše se u osmeh. „Onda bi bolje bilo da ga pozoveš, šta kažeš na to? Mislim da će se pitati gde si.“

Trgla sam se na zvuk njegovog glasa, zbog njegove iznenadne blizine. Srce je opet počelo snažno da udara, ovog puta više od nervoze, a ne zbog iscrpljenosti. A to je bilo glupo. Bio je to Kajl. Znao je sve o meni. Video me je i bez odeće.

Pogledala sam svoj ajpod: 18.45. „Smem li da upotrebim tvoj telefon?“

Eh, veoma pogrešna misao u tom trenutku. Skinula sam majicu s očiju i videla ga kako me odmerava napetim pogledom, ali mu je lice bilo bezizražajno. Duboko je i teško disao, i znala sam da bih mogla, ako ne budem oprezna, da ubedim sebe da to nije otežano disanje zbog trčanja.

Začuo se Džejsonov veseli glas. „Hej, Kajle, gde si! Šta ima novo?“

Oblizala sam usne, a on je očima pratio putanju mog jezika. Loše. Ovo je loše. „Kajle...“, zaustila sam, a onda shvatila da ne znam šta da kažem. „Nel“, zvučao je smireno, samopouzdano. Hladno. Ali oči... one su ga odavale.

Okrenuo se, savio se skupljenih nogu i počeo da se isteže. Trenutak je prošao, pa sam se i ja posvetila istezanju. Kada smo oboje završili, seli smo na travu i znala sam da više ne možemo izbeći razgovor. Da bih prikrila nervozu, oslobodila sam kosu iz konjskog repa i rastresla je.

58 |

Prelistao je imenik, izvadio slušalice i pružio mi telefon. Pritisla sam dugme „pozovi“ i prislonila ajfon na uvo.

Gumena futrola je još bila topla od Kajlove ruke.

Udahnula sam, oklevajući. „Zapravo, Džejsone, Nel ovde. Zovem s Kajlovog telefona... zaboravila sam moj.“ „Zaboravila si ga? Gde si? Upravo sada stajem pred tvojom kućom.“ Njegov prijateljski i uzbuđeni glas poprimio je zbunjenu notu. „Slušaj, žao mi je, ali ne mogu da izađem s tobom.“ Dugačka tišina. „O, razumem.“ Spustio je glas i gotovo da sam mogla videti kako se pokunjio. „Da li je sve u redu? Mislim...“ „Samo sam... možda sam suviše brzo pristala, Džejsone. Žao mi je. Nisam razmišljala... mislim da ne bi uspelo.“ „Dakle, ne pomeraš viđanje za neki drugi put, zar ne?“, reči su ukazivale na pitanje, ali u glasu mu se čulo da je ovo zapravo izjavna rečenica – bio je ravan i napet.

„Ne. Žao mi je.“ „U redu je. Valjda.“ Nasmejao se, bio je to usiljeni lavež. „Sranje, ne! Nije! Ovo je pomalo čudno, Nel. Baš sam se radovao.“ „Mnogo mi je žao, Džejsone. Samo sam shvatila, nakon što sam dobro o svemu razmislila... hoću reći, polaskana sam, i bila sam veoma uzbuđena što si me pozvao da izađemo, ali...“ „Ovo je zbog Kajla, zar ne? S njim si, zoveš s njegovog telefona, tako da je ovo, naravno, zbog njega.“ „Džejsone, nije... hoću da kažem, da, s njim sam sada, ali...“ „U redu je. Razumem. Mislim da smo svi znali da će se to desiti, tako da ne bi trebalo da sam iznenađen. Samo bih voleo da si mi ranije rekla.“ „Žao mi je, Džejsone. Ne znam šta drugo da ti kažem.“ „Ništa. Sve je u redu. Samo... ma kako bilo. Vidimo se na hemiji u ponedeljak.“ Spremao se da prekine vezu kada mi se javi blesak inspiracije. „Džejsone, čekaj!“ „Šta je bilo“, glas mu je bio mrtav i ravan. „Verovatno ne bi trebalo da ti ovo kažem, ali... Beka je zaljubljena u tebe od sedmog razreda. Garantujem ti da će želeti da izađe s tobom.“ „Beka?“, čula sam kako razmišlja o ovome. „Zar to ne bi bilo čudno? Mislim, šta da joj kažem? Misliće da sam je odabrao samo zato što si me ti odbila, ili tako nešto.

Hoću da kažem, valjda je to i istina, ali nije baš tako, znaš?“ Razmislila sam o ovome. „Samo joj reci istinu. Ispalila sam te u poslednjem trenutku. Već imaš rezervaciju, a ja sam rekla da bi ona možda želela da izađe s tobom umesto mene.“ „I to će upaliti? Zaista?“ Glas mu je živnuo, opet uzbuđen. „Ona je prilično zgodna.“ „Uspeće. Samo je ti nazovi.“ Izdiktirala sam mu njen broj telefona i on ga je ponovio. „Hvala... mislim. Ali, Nel? Sledeći put kada budeš nekome rešila da slomiš srce, bar daj neki nagoveštaj sirotanu, hoćeš li?“ „Nemoj da si budalast, Džejsone. Nisam ti slomila srce. Nismo ni izašli. Ali zaista mi je žao što sam te ovako ispalila.“ „Ne brini. A i možda će ovo između mene i Beke upaliti. Ona je gotovo jednako zgodna kao i ti. Čekaj, sranje, to nije zvučalo dobro. Nemoj reći Beki da sam to rekao.

Jednako ste zgodne, samo sam...“ Nisam se suzdržala a da se ne nasmejem. „Džejsone, začepi! I pozovi Beku!“ Pritisla sam dugme za prekid razgovora i vratila Kajlu njegov telefon. „To je bilo prilično vešto, Nel. Moram

priznati.“ Pogledao me je zbunjeno. „Da li je Beka zaista zaljubljena u njega?“ Ponovo sam se nasmejala. „Ma jeste. Luda je za Džejsonom Dorsijem od... pa, rekla sam mu od sedmog razreda, ali mislim da je i duže od toga. Mnogo duže. Na primer od... četvrtog razreda. Ma oduvek. To je još jedan razlog zašto nije trebalo da pristanem da izađem s njim, ali bila sam... bila sam uzbuđena, Kajle. Velika je stvar kada te zgodan momak pozove da izađete, a ti i Džejson ste najzgodniji momci u čitavoj školi.“ Kajl mi se nasmešio, nestašno i vragolasto. „Misliš da sam zgodan?“ O, bože. O, bože. Ovo je nevolja. Nisam ga smela pogledati u oči. Trava mi je iznenada postala vrlo vrlo zanimljiva. „Znaš ti da si zgodan, Kajle Kaloveju, zato prestani da na silu izvlačiš komplimente.“ Pokušala sam da sve okrenem na šalu, ali porumenela sam od čela do dekoltea.

Nije upalilo. „Promenila si sve nijanse crvene, Nel.“ Glas mu je bio suviše blizu, a dah vreo na mom vratu. Šta se dešava? Šta on to radi?

Podigla sam pogled. Kajlove oči nalazile su se na svega nekoliko centimetara od mojih. Ležao je na boku i pružio ruku prema mojoj. Iznenada sam ostala bez daha. Sklanjao mi je kosu iza uva, a ja nisam mogla da se koncentrišem ni na šta osim na njegovo izvajano telo, vatrene oči, ruku u mojoj kosi, usne tako blizu mojima i vrh jezika kojim mi je prelazio preko donje usne. Kajl je iznenada postao neko drugi, neko drugačiji. Nije više bio onaj dečak s kojim sam odrasla, već mladić s crtama lica i očima, i snažnom vilicom, i prodornim, odraslim, gotovo glasnim pogledom.

Nisam poznavala ovog Kajla, ali mi se dopadao. Želela sam da ga upoznam.

Telo mi je protresla struja, naterala me da sklopim oči i prodahćem kada je Kajl prislonio usne na moje. Vlažna vrelina i nežna sila projurile su kroz mene, a iznenađenje je ustupilo mesto čuđenju, ushićenju.

Kajl me je ljubio. O bože, o bože... o bože! Mnogo mi se dopalo. Moj prvi poljubac.

Ostala sam bez daha, nemoćna da se pokrenem usled neverovatnog osećanja usana na usnama. Nepoznatog ali savršenog, ispitivačkog i stidljivog. Povukao se i ostavio me još više bez daha i tužnu zbog toga što je poljubac prekinut. „Nel? Ja... ti...“ Činilo se da nije siguran ni u sebe ni u poljubac.

Nasmešila sam mu se; lica su nam i dalje bila blizu pa sam osetila kako se moje usne izvijaju u osmeh na njegovim. Ruku sam iz krila pomerila na njegovu nadlakticu, a potom i na lice, prste sam raširila oko uva, a dlan naslonila na obraz. Odahnuo je od olakšanja, a polju-

www.leo.rs | 59

bac je ovog puta bio uzajaman. Spustila sam usne na njegove, opet bez daha i u čudu... i tako dalje.

Hiljade pitanja, koja su mi iskrsavala u glavi dok sam posmatrala ljude kako se na filmovima ljube, sada je dobilo odgovor. Šta radiš s nosom? Kojim nosom?

Bila sam svesna samo njegovih usana na mojima, blago nagnutih. Ruke? Činilo se da same znaju kuda će.

Milovale su mu lice, vrat, ruke. Mogla sam i da dišem dok smo se ljubili – očigledno. Kada sam bila mlađa, pitala sam se da li ću morati da zadržim dah. Sada sam bila oduševljena što razumem da bih mogla ljubiti Kajla zauvek i nikada ne bih morala da stanem da bih došla do daha. Nisam to ni želela.

Nisam bila sigurna koliko je vremena prošlo dok smo se ljubili na travi na brdu. Nisam ni marila. Ništa mi nije bilo važno, osim divljeg uživanja u Kajlu, u prvom poljupcu, u ljubljenju s najboljim drugom, jedinim momkom do koga mi je bilo stalo.

Nije ovo bilo samo savršeno prirodno, bilo je to jedino što sam mogla da zamislim, i nije mi bilo jasno kako se nije desilo i pre.

A onda sam se iznenada našla u travi na leđima, dok su mi vlati golicale gola leđa ispod trake sportskog brusthaltera. Kajl je bio iznad, delimično se oslanjajući na mene, a delimično na svoju ruku. Dlan je položio u travu pored moje glave, a ja sam mu jednom rukom obujmila podlakticu, a drugom vrat, u pokušaju da ga sprečim da se odmakne od mene, da prestane da me ljubi.

Iznenada sam mnogo toga bolje razumela.

Razumela sam opasnost poljupca. Vrelinu, moć i blesak. Osetila sam nešto čvrsto na boku i u naletu vreline znala šta je to. Prekinuli smo poljubac i Kajl se pomerio i odmakao usne. Prešao je pogledom preko mog tela i ja sam porumenela, zbog pažnje koju mi je posvećivao i zbog svesti o onome što sam osetila.

Porumeneo je i shvatila sam da i ja zurim u njega, u njegovo telo, izvajane trbušnjake i niže, u mesto na kom je izbočina odavala ono čega smo oboje bili svesni. „Sranje...“, rekao je Kajl i otkotrljao se u travu, pokrivajući rukama lice, očigledno posramljen. „Nel, žao mi je, ne znam šta se desilo...“ Zakikotala sam se. „Kajle, prilično sam uverena da oboje znamo da sereš! Znam šta se desilo, a znaš i ti.

Poljubili smo se. Mazili smo se. I ti si se... uzbudio.“ Nakratko je povukao lastiš šortsa dalje od sebe, nameštajući se. „Da, ali... sramota me je.“ Okrenula sam se na stomak i nagnula se prema njemu kao što se on nagnuo prema meni. „Kajle, u redu je.

Nismo deca. Ja sam... znaš... hoću da kažem, da, malo je bilo čudno na trenutak, ali...“ „Ovo menja sve među nama, zar ne?“, upitao je Kajl, prekidajući me.

60 |

Ućutala sam, zapanjena njegovim naglim pitanjem. „Mislim da menja“, rekla sam. „Da li smo i dalje prijatelji?“ Uspaničila sam se. „Pa... da. Mislim, nadam se. Ne znam šta se desilo, zašto smo se tako ljubili, zašto si postao toliko ljubomoran i zašto nisam mogla da izađem sa Džejsonom. Mislim, znam... ali ne razumem zašto sada.

Znaš? Kada sam se ljubila s tobom, osećala sam da bi to tako... trebalo da bude. A ti si i dalje ti. Ja sam i dalje ja.

Mi smo i dalje mi. Kajl i Nel. Ali... samo smo sada i nešto više, rekla bih.“ Kajl je odahnuo od olakšanja. „Plašio sam se... mislim... nisam hteo da te poljubim. Jednostavno se desilo. Bilo je neverovatno i nisam želeo da prestanem.“ Konačno me je pogledao u oči, prstima se igrajući pramenom moje kose. „Želim ponovo da te poljubim, baš sada. Ali... plašim se da neću stati.“ „Ko je rekao da sam želela da staneš? Uzvratila sam ti poljubac. Ne znam šta ovo znači za nas, šta smo mi sada.

Mislim, da li smo sada momak i devojka? Ne znam. Šta će naši roditelji reći? A i svi su ionako mislili da smo momak i devojka, zar ne?“ Kajl je jezikom prešao preko donje usne, i znala sam da razmišlja o tome da me poljubi. Pretekla sam ga. Sagnula sam se, a moja kosa nam je pala preko lica i sakrila svet, sve osim poljupca. Kajl je prešao dlanom preko moje ruke i položio mi ga nezgrapno na rame, a potom niz leđa. Oklevao je, a oklevala sam i ja. Prestali smo da se ljubimo, ali nismo razdvojili usne. Pogledi su nam se sreli i videla sam da se pita, razmišlja, da me želi, ali da je nesiguran. Blago sam se pomerila, ali tako da je sada moja težina većim delom počivala na njemu. Položila sam ruke na njegove grudi. Videla sam ovaj položaj na filmu i sada sam ga razumela. Bio je intiman. Udoban, ali i... indikativan.

Osećala sam se iskusno. Odraslo. Zrelo. Ispunjavala me je požuda koju nisam sasvim razumela i s kojom nisam znala šta da radim. Osetila sam nešto čvrsto između nas, a Kajlov oprezan pogled rekao mi je da je i on jednako bolno kao i ja svestan toga. Šta da radim? Da se pomerim? U filmovima je u ovom trenutku poljubac prirodno i lako prelazio u nešto drugo. U Pravoj krvi Erik bi sada skinuo Suki odeću, a onda bi se scena promenila i on bi bio na njoj, a snažni mišići bi mu se kretali i oni bi vodili ljubav... trpali bi se... i oboje bi tačno znali šta rade.

Nisam baš bila sigurna da li to želim. Iznenada mi je bilo sasvim dovoljno da ga vidim bez majice pa da porumenim. Podilazili su me trnci od dodira njegove kože pod dlanovima i njegovih dlanova na mojoj koži ispod trake brusthaltera. Ali... sve ostalo?

Nisam bila spremna.

Kajl mora da je osetio moju nedoumicu, ili je iznenada osetio naglu promenu ritma mog srca. Povukao se i seo, primoravši i mene da učinim isto.

„Trebalo bi da usporimo, Nel.“ „Da... da.“ Ustala sam i uzela majicu s trave.

Bila sam potpuno mokra, pa je nisam opet obukla.

Osetila sam kako mi se mišići zatežu, kako me žiga u leđima. Istegla sam se, podigavši ruke iznad glave i okrenuvši dlanove prema nebu. Osetila sam Kajlov pogled na sebi.

Onako kako muškarci gledaju. Kako me zaista pomno posmatra. Porumenela sam. „Šta je bilo?“, upitala sam, premda sam znala. „Ništa.“ Skrenuo je pogled, a ja nisam mogla da sklonim pogled s njegovih mišića koji su sijali od znoja i još uvek vidljive izdajničke izbočine na šortsu, zbog koje sam samo još snažnije porumenela.

Sećam se kako smo Džil i ja jednom prilikom gledale porno-film koji je pronašla na internetu – prosto iz radoznalosti i uzbuđenja zbog saznanja da to ne bi trebalo da radimo. Sve o čemu sam mogla da razmišljam bilo je kako su muškarci izgledali: ogromni, s naglašenim venama, i dlakavi i... uh. Nije to bilo ni zabavno, ni izazovno, ni privlačno. Žene nisu izgledale stvarno. Bilo je ružno, šokantno i pomalo zastrašujuće. Isključile smo ga, a da ga ni do pola nismo pogledale. Zaklele smo se da nikada o tome nećemo razgovarati. Uključile smo reprizu rijalitija Obala Džerzija i pokušale da se pretvaramo da nam se u mozak nisu urezale one grozne slike.

A sada, naravno, šest meseci nakon mog i Džilinog propalog iskustva s porno-filmom, sve o čemu sam mogla da razmišljam dok sam na silu pokušavala da sklonim pogled s Kajlovih prepona bilo je da li je i on nalik na njih, da li bi me uzbudilo kako izgleda kada je nag, da li ćemo se on i ja u to upustiti. „Trebalo bi da krenemo nazad“, rekao je Kajl. „Dugo nas već nema.“ Sunce je već zalazilo kada smo krenuli preko polja prema glavnom putu. Trčala sam niz strmu padinu ispred Kajla i opet sam osetila njegov pogled na sebi, ali sam ovog puta znala da gleda u moje dupe. Zanemarila sam stid i crvenilo, osvrnula se i pogledala ga preko ramena, trudeći se da izgledam zavodnički i zanosno. Zanjihala sam kukovima dok sam usporavala u dnu padine. „Zurio si u mene!“, rekla sam dubokim glasom kada mi je Kajl prišao. „Nisam!“ Trudio se da se ne smeši, ali obrazi su mu bili rumeni, odajući laž. „Jesi! Buljio si mi u dupe!“ „Ja...“ Pognuo je glavu i protrljao vrat, potom me opet pogledao, smešeći se krajem usana. „Znaš šta, da, dobro, jesam. U redu? Zurio sam u tvoje dupe. Da li ti to smeta?“ Slegla sam ramenima. „Nisam rekla da mi smeta.“ Nisam imala nameru da mu priznam da mi se dopalo.

Nakon toga smo nastavili u tišini, pomalo nelagodnoj i napetoj. Naposletku ju je Kajl prekinuo.

„Znaš, pokušavam već dugo da te tako ne gledam.

Svaki put kada trčimo zajedno, morao sam da trčim ispred tebe da ne bih zurio u tvoje dupe. Ili gledao kako ti grudi poskakuju. Čak i dok nosiš taj brusthalter, grudi ti mnogo poskakuju, i to mi baš odvlači pažnju.“ „Kajle!“ Gotovo sam se onesvestila; snažno sam porumenela, ali iznenada nisam mogla da prestanem da se kikoćem. „Šta je bilo? Samo sam ti rekao istinu. Ti si mi najbolja drugarica i nekako mi se činilo pogrešnim da te gledam kao svaku drugu devojku. Mislim, svakako se trudim da ne zevam u devojke, jer je to nepristojno, ili šta već, ali ti si drugačija. Ali... sranje, Nel! Teško je ne gledati te! Baš si zanosna!“ Prestala sam da hodam i naglo se okrenula prema njemu. „Misliš da sam zanosna?“ Uzvratio mi je mojim rečima. „Znaš da jesi, Nel Hotorn, zato prestani da na silu izvlačiš komplimente.“ Osmeh mu je prešao u prodoran pogled, ozbiljan i pun osećanja. „Ali... zanosna nije prava reč. Hoću da kažem da svi momci u školi misle da si zanosna – osim Tomasa Ejverija, on je gej. Ali mislim da si lepa. Da si ljupka.“ Nelagodno sam se promeškoljila pod njegovim pogledom i vrelinom u očima. „Hvala.“ Misli da sam... ljupka? Pri pomisli da Kajl ne samo što misli da sam zanosna već i ljupka, kroz mene je prostrujalo nešto nalik na strah; osetila sam snažan pritisak u srcu.

Išli smo kući i u jednom trenutku njegovi prsti prepleli su se s mojima, kao da je oduvek tako bilo. Najpre smo stigli do prilaza njegovoj kući, a tamo je bila njegova mama i prelistavala poštu, ramenom pridržavajući telefon i verovatno pričajući s mojom mamom.

Videla nas je kako prolazimo kroz automatsku kapiju od kovanog gvožđa, držeći se za ruke. Podigla je obrve i zastala usred rečenice, otvorenih usta od zaprepašćenja.

Znala sam da mi je kosa razbarušena, znojava i u haosu, da nemam majicu, a da je nema ni Kajl... usne iznenada počeše da mi bride od sećanja na poljubac, i zapitala sam se da li može da zaključi da smo se ljubili, da li misli da smo bili... „Rejčel? Pozvaću te. Naša deca su upravo ušla... držeći se za ruke. Da. Znam. Već.“ Olivija Kalovej je prekinula vezu i okrenula se prema nama. „Dakle, nije vas bilo neko vreme?“ Spustila je pogled na naše ruke. Pogledali smo se, dugo i značajno. Stegla sam mu ruku, dajući mu do znanja da nemam nameru da je pustim. Nije me bilo stid, niti sam bilo šta pokušavala da sakrijem.

Kajl mi je neznatno klimnuo glavom, a potom se okrenuo majci. „Pa, išli smo da trčimo, a onda smo zastali na Kelerovom bregu, da porazgovaramo.“ Gospođa Kalovej nas je pogledala oštro, posmatrajući našu odeću i moju kosu.

www.leo.rs | 61

Amanda Kvik

Ogledalo duše Usred noći, Virdžinija Din se budi pored leša, s nožem u ruci i sećanjem na događaje od te večeri. Mračna energija koja isijava iz zidova pokrivenih ogledalima savladava njena čula. Iz te bezizlazne situacije izbavlja je muškarac kog je srela samo jednom, ali ga više neće zaboraviti...

Oven Svitvoter je nasledio porodični talenat lovca na zlikovce, a istraga smrtnog slučaja dovešće ga do Virdžinije. Ugledni članovi Volšebnog društva smatrali bi je iluzionistom, šarlatankom, pa čak i zločincem.

Ali Oven zna da nije tako. Virdžinijin talenat je stvaran – baš kao i ženska moć, koja ga opija svaki put kada se nađe u njenoj blizini. Ukoliko se osloni na nju u trenucima velike opasnosti, njih dvoje će možda biti ključ njegove istrage

1.

Krvavi prizor smrti sevnu u ogledalu. Stravične scene pod sjajem gasne lampe tinjale su u mračnom beskraju.

Virdžinija je nepomično ležala. Srce joj je divlje lupalo dok je razmišljala o košmaru u kom se obrela. Bila je okružena snoviđenjem žene koja leži u zgužvanoj posteljini natopljenoj krvlju. Žena je na sebi imala samo tanki kombinezon i bele čarape. Kosa joj se u talasima rasipala po jastuku. Izgledala je kao da je upravo vodila strastvenu ljubav. Ali njene pospane oči bile su iskolačene od šoka i užasa, ne od pohote.

Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati da je žena u ogledalu zapravo ona. Nije bila sama u krevetu. Pored nje je ležao muškarac. Prednji deo njegove otkopčane košulje bio je umrljan krvlju. Glava mu je bila okrenuta u stranu, ali je mogla da razazna njegovo lepo lice. Lord Holister.

Virdžinija se sporo uspravi, nesvesna predmeta koji steže u jednoj šaci. Deo nje je i dalje verovao da proživljava noćnu moru, ali ostala čula su je upozoravala da je budna. S nadljudskim naporom, ona dodirnu žilu kucavicu na vratu mrtvaca. Nije bilo pulsa. Nije ga ni očekivala.

Holistera je obavijala samrtna hladnoća.

Virdžiniju zapljusnu novi talas panike. Trnci jeze gmizali su joj po dlanovima i potiljku. Ona frenetično skoči s kreveta i pogleda krvavu fleku na svom kombinezonu.

62 |

Utom spazi i nož koji je virio iz pogužvane posteljine. Oštrica je bila umrljana krvlju. Balčak se nalazio tamo gde je do maločas bila njena ruka.

Krajičkom oka, Virdžinija uhvati uznemirujuće pomeranje senke u ogledalu i brzo podiže svoja psihička čula.

Trenutno nije mogla da se bavi tumačenjem. Intuicija joj je vrištala. Morala je što pre da pobegne iz odaje s ogledalima.

Virdžinija se hitro okrenu, tražeći pogledom svoju crveno-crnu haljinu, koju je te večeri nosila u Holisterovoj palati. Bila je nemarno bačena u ugao sobe, kao da ju je skinula u strasnoj žurbi. Vrhovi njenih visokih čizama virili su ispod nabora ogrtača. Iz nekog neobjašnjivog razloga, pomisao na to da ju je Holister delimično svukao pre nego što mu je zarila nož u grudi, uznemiravala ju je više od buđenja pored njegovog leša.

Blagi bože, kako je moguće ubiti nekog, a ne sećati se nasilja koje je tome prethodilo? – zapita se ona.

Mračna energija opet prostruja kroz ogledala. Strah i nagon za bežanjem otežavali su joj kontrolu nad čulima.

Iznova je uspela da obuzda svoj talenat. Senke se produbiše u ogledalima. Znala je da ih ne može sasvim odagnati. Napolju je i dalje vladao mrak. Staklena svetlost zarobljena u ogledalima uvek je bila jača posle tame. Iz ogledala su vrebale scene, ali Virdžinija sada nije bila u stanju da ih tumači. Morala je što pre da izađe iz sobe.

Ona pogleda oko sebe, ali u sobi nije bilo vrata. Zidovi odaje bili su u potpunosti pokriveni ogledalima. Ali to nije moguće, pomisli ona. Vazduh je bio svež. Gasna lampa je mirno gorela. Sigurno je postojala skrivena ventilacija i način na koji se ulazi u prostoriju. Uostalom, iznad vrata je uvek vukla promaja.

Svitvoter. Virdžinija je slutila da njegove emocije nisu ni nalik ljudskim.

Nateravši sebe da se usredsredi na ono važno, Virdžinija prođe kroz sobu i uze svoju odeću. Drhtavim rukama uveza podsuknje i navuče haljinu.

„Jeste li povređeni, gospođice Din?“, upita on zvučeći hladno, kao da je pita za zdravlje.

Dok je zakopčavala dugmiće s prednje strane, začu se tiho škripanje skrivenih šarki. Još jedan nalet panike zategnu joj živce kao strune. Virdžinija brzo diže pogled. U zidnom ogledalu pred sobom vide kako se iza nje otvaraju staklena vrata.

„Nepovređena sam, gospodine Svitvoteru.“ Virdžinija pogleda krevet. „Ali to se ne može reći za lorda Holistera.“

U sobu uđe muškarac, unoseći snažnu auru mračne energije. Odmah ga je prepoznala iako su se samo jednom sreli. Ali njega bi svugde prepoznala. Žena nikad ne zaboravlja muškarca čije tamne oči obećavaju raj ili pakao. Za trenutak nije mogla da se pomeri s mesta.

Ukočeno je stajala, pokrivši rukama nezakopčanu haljinu na grudima. „Gospodine Svitvoter“, prošaputa ona.

On je kratko odmeri od glave do pete. Njegovo grubo, neumoljivo lice bilo je isklesano od svetlosti i senke pod sjajem lampe. Pogled mu se neznatno suzi. Neko bi rekao da na licu ima zabrinut izraz. Ali ovo je bio Oven

Postojala su samo dva moguća objašnjenja za njegovo večerašnje prisustvo u sobi gde se dogodilo ubistvo.

Ili je došao da ubije Virdžiniju, ili da je spase. Kod Svitvotera nije bilo zlatne sredine.

Hladna formalnost u njegovom glasu izazva razbistrujući prezir.

Oven priđe krevetu, proučavajući za trenutak Holisterov leš. Virdžinija oseti mreškanje energije u sobi i shvati da je i Oven pojačao svoja čula. Nije znala kojom vrstom psihičke sposobnosti je raspolagao, ali je naslućivala opasnost njegovog talenta.

Oven se okrenu. „Odličan rad, gospođice Din. Možda malo neuredan.“ „Molim?“ „Jasno je da Holister više neće biti problem, ali moramo vas skloniti negde na sigurno pre nego što vas optuže za ubistvo.“ „Ne!“, izusti ona.

Oven izvi obrve. „Ne želite da napustite ovu odaju?“

www.leo.rs | 63

Virdžinija proguta knedlu. „Nisam ga ja ubila.“ Bar mislim da nisam. Ona shvati da se ne seća ničega nakon što je protumačila ogledalo u spavaćoj sobi Holisterove palate. Nije imala drugog izbora osim da se brani nevinošću. Znala je, ako je uhapse za ubistvo lorda Holistera, ne ginu joj vešala.

Oven nastavi ozbiljnim glasom. „Da, vidi se da mu niste zarili kuhinjski nož u grudi.“

„Mislite na to što ste zakasnili da spasete lordu život, gospodine?“ „Ne, gospođice Din, nego da spasem vas. Srećom, uspeli ste sami da se spasete.“ Virdžinija navuče drugu čizmu. „Holistera sigurno neću žaliti. Verujem da je bio čudovište. Ali ne mogu da preuzmem zasluge za njegovo trenutno stanje.“

„Otkud znate da sam nevina?“, uplašeno će Virdžinija.

„Da, vidim to i sam“, kaza Oven s jezivom mirnoćom.

„O detaljima ćemo na nekom boljem mestu i kad bude više vremena“, reče Oven i krenu prema njoj. Imao je pokrete predatora koji se prikrada plenu. „Dajte, ja ću!“

„Ne pokušavajte da me zasmejete, gospodine.“ Ona se sagnu da podigne svoj teški ogrtač. „Jasno je da ja nisam ubila lorda.“

Nije shvatala na šta misli sve dok joj nije prišao i pomogao da zakopča dugmiće na prednjoj strani haljine.

Prsti su mu bili vešti i brzi, a držanje samouvereno. Da joj se kosa na potiljku već nije ježila, od Ovenovog dodira zasigurno bi. Njegova moćna energija ispuni atmosferu i njena čula. Virdžinija je bila razapeta između iskonskog nagona da pobegne i jednako jake želje da mu se baci u naručje.

„Iskreno, ne zanima me. Holisterova smrt je dobro delo.“

Mora da sam poludela, pomisli ona. Događaji od te večeri su joj pomutili razum. Više nije imala poverenja u svoja zacelo oštećena čula. Tražila je utočište u veštini koju je usavršavala celog svog života. I ona joj priskoči u pomoć. „Gospodine Svitvoteru“, hladno mu reče, ustuknuvši.

Njegove ruke padoše, dok je pogledom kritički odmeravao haljinu. „Dovoljno je. Ionako je prošla ponoć i magla je gusta. Niko vas neće ni pogledati kad izađemo na ulicu.“ „Ponoć?“ Virdžinija posegnu za džepnim satom na lancu, koji je nosila oko struka. Kada se uverila da govori istinu, ona zadrhta. „Došla sam u osam, kao što mi je naloženo. Blagi bože, izgubila sam četiri sata!“ „Oprostite što sam zakasnio. Obavešten sam o vašem nestanku tek pre sat vremena.“ „Šta to pričate?“

„Ne mogu se složiti sa vama, ali...“ Prekide je škripanje šarki. „Vrata“, prošaputa ona. „Zatvaraju se.“ „Aha.“ Oboje jurnuše prema vratima. Oven stiže prvi, ali stakleni otvor se vratio na svoje mesto pre nego što je stigao da uvuče nogu. Virdžinija začu zlokobni klik. „Zaključani smo.“ „Sve je iz jednog dela“, primeti Oven. „Kompletna situacija me nervira od samog početka.“ „Moje saučešće“, promrmlja Virdžinija.

Ignorišući njen sarkazam, Oven ode do kreveta i uze krvavi nož. Zatim se vrati do staklenih vrata i balčakom noža udari u predeo kvake. Začu se oštar, cepajući zvuk.

U staklu se pojavi velika brazda. On udari opet. Ovoga puta nekoliko komadića pade na pod, otkrivajući deo drvenog poda.

Virdžinija ugleda novu bravu u prastarim vratima. „Da nemate možda neku korisnu alatku za obijanje brava, gospodine Svitvoteru?“ „A šta mislite kako sam ušao ovde?“

„Kasnije ćemo o tome. Obujte se. Čeka nas neprijatna šetnja pre nego što izađemo odavde.“

Oven izvadi tanku, metalnu šipku iz džepa, čučnu i prionu na posao. Nekoliko sekundi kasnije, vrata su bila otključana.

Učinila je kako joj je rečeno. Zadigavši suknje i podsuknje, navukla je čizmu, ne trudeći se da veže pertle.

„Zadivljujete me, gospodine“, reče Virdžinija. „Otkad se to džentlmeni bave umetnošću obijanja?“

Oven ju je čekao pored kreveta, zamišljeno proučavajući leš. „Sigurno niste povređeni?“ Virdžinija trepnu, pokušavajući da dokuči zloslutnu notu njegovih reči. „Nije me silovao ako na to mislite“, ledeno uzvrati ona. „Kao što vidite, potpuno je obučen.“ „Jeste“, složi se Oven i okrenu se prema njoj, očiju hladnijih nego pre. „Oprostite. Proteklih nekoliko sati mučila me je slutnja da nešto nije u redu. Kada sam ušao ovde, shvatio sam da me intuicija ne vara.“

64 |

„Ta veština dobro dođe tokom istraga.“ „Mislite tokom vaše nesrećne kampanje da obezvredite mukotrpan rad ljudi poput mene, koji su krivi samo zato što pošteno zarađuju za život?“ „Mislite na one koji zarađuju obmanjujući lakoverne?

Da, gospođice Din, upravo ta vrsta istraživanja me u poslednje vreme zaintrigirala.“ „Mi stručnjaci za paranormalno možemo samo da se nadamo da ćete uskoro naći neki novi hobi, jer nam ugrožavate posao.“

„Dajte, molim vas, gospođice Din. Zar niste bar malo srećni što me vidite? Da nisam došao, ostali biste zarobljeni u ovoj sobi s lešom.“ „U pravu ste“, prizna Virdžinija. „Zahvalićete mi kasnije.“ „Pokušaću da ne zaboravim.“ Oven baci nož, zagrli je oko struka i povede prema vratima. Nije verovala Ovenu Svitvoteru. Nije smela da mu veruje. Prethodnih sedmica postalo je jasno da se posvetio ličnom pohodu raskrinkavanja stručnjaka za paranormalno.

Nije bio ni prvi ni poslednji takozvani islednik koji pokušava da od njih napravi šarlatane. Virdžinija se zapita da li je Svitvoter u žaru borbe odlučio da krene i korak dalje. Dva čitača stakla – žene s talentom sličnim njenom – stradale su pod nerazjašnjenim okolnostima u poslednja dva meseca. Vlasti su to proglasile nesrećnim slučajevima, ali Virdžinija je imala svoje sumnje.

Možda je Oven Svitvoter na sebe preuzeo odgovornost da učini nešto više od uništavanja njene karijere.

Možda je osim sudije i porote preuzeo i ulogu dželata.

Bilo je nečeg u njegovim očima i auri što je ukazivalo na prirodu lovca čiji plen su ljudi.

Svitvoter nije imao ni prijatelja ni saveznika, ali sve je ukazivalo na to da Virdžiniju neće ubiti, bar ne ovde i sada. Odlazak s njim bio je mudriji potez nego pokušaj da sama nađe put do utočišta. Virdžinija nije čak ni znala gde se nalazi.

Kada su izašli iz sobe, Oven zastade tek toliko da upali lampu, koju je očigledno ostavio s druge strane vrata.

Svetlost obasja drevni hodnik od kamena. „Gde smo?“, upita Virdžinija šapatom. „U suterenu Holisterove palate“, odgovori Oven. „Sagrađena je na ruinama srednjovekovne opatije. Ovde su podzemni tuneli i ćelije. Pravi lavirint.“ „Kako ste me našli?“ „Bolje da ne znate.“ „Insistiram da mi odgovorite, gospodine!“ „Pre dve večeri postavio sam dvojicu da motre na vašu kuću iz napuštenog objekta preko puta.“ Za trenutak je bila previše zatečena da bi progovorila. „Kako se usuđujete“, naposletku izusti ona. „I rekoh vam da ne želite da znate. Večeras, kada ste krenuli na seansu, moji ljudi nisu ništa slutili. I ranije ste odlazili na posao. Ali kada se niste vratili u razumno vreme, odmah su me obavestili. Pokucao sam na vrata i pitao vašu domaćicu za adresu vašeg klijenta.“ „Gospođa Krofton vam je rekla da sam ovde?“ „I sama se zabrinula što vas nema. Čim sam stigao u Holister, naslutio sam da nešto nije u redu.“ „Zahvaljujući vašem talentu?“, oprezno upita Virdžinija.

„Tako je.“ „Kako ste znali?“ „Recimo da niste prva žena koja je nestala u ovim tunelima. Razlika između vas i ostalih Holisterovih žrtava je ta što ste vi i dalje živi.“ „Blagi bože!“ Virdžinija ućuta, razmišljajući o njegovim rečima. „Vi otkrivate nasilne smrti?“ „Tako nekako.“ „Objasnite, gospodine.“ „Verujte mi, bolje da ne znate.“ „Malo je kasno da brinete o mojim osetljivim osećanjima!“, brecnu se ona. „Upravo sam se probudila u krevetu sa zaklanim članom visokog društva!“ „Očigledno imate jake živce. Kakogod, nije ni vreme ni mesto da ćaskamo o prirodi mog talenta.“ „Zašto?“ „Zato što trenutno imamo važnija posla. Ako vi niste izboli Holistera nasmrt, onda je to uradio neko drugi. A ta osoba je možda još ovde.“ Virdžinija proguta knedlu. „U redu. Sačuvaću pitanja za kasnije.“ „Mudra odluka“, podsmehnu se Oven.

A onda se naglo ukopa u mestu. Virdžinija se sudari s njim, ali Oven kao da toga nije bio svestan. On diže lampu, osvetljujući prolaz s desne strane. „Osećate li neku energiju?“, upita on šapatom. Čudna jeza prostruja Virdžinijinim čulima. „Da.“ Osećaj je pojačavalo ritmičko zveckanje u daljini.

U susret im je dolazila minijaturna kočija. Kada je izbila na svetlost, Virdžinija spazi da je vuku dva drvena konja na navijanje. Igračka visoka tridesetak centimetara bila je umetničko remek-delo. Kabina je bila od crnog emajla i pozlate, s prozorčićima koji su svetlucali pod žutim sjajem lampe. Konjići su bili realistično isklesani, sa sve crnim grivama i repovima, a amovi protkani zlatom. „Zašto bi neko ovde ostavio ovako skupu igračku?“, upita Virdžinija.

Oven je uze za ruku i povuče unazad. „Ovo nije igračka.“ Ali ona nije mogla da odvoji pogled od minijaturne kočije. „Nego šta je?“ „Neka sam proklet ako znam!“ Još jedan talas sablasne energije zapljusnu joj čula. „Osećam moć u ovoj napravi“, primeti Virdžinija. „Istu vrstu energije očitala sam i u ogledalima. Ali samo ljudi mogu da emituju psihičku energiju. Kako je moguće da to čini ova kočija?“ „Nismo došli ovde da istražujemo.“ Oven je povuče iza ugla, sklanjajući ih kočiji s puta. „Moramo se udalji-

www.leo.rs | 65

ti od ove naprave, šta god ona bila. Kameni zid blokira psihičke struje.“ Utom se iz mračnog tunela začu slabašan i uplašen glas. „Ima li nekog? Molim vas, pomozite.“ Oven se ukoči. „Dođavola!“, procedi on. „Komplikacije!“ Virdžinija se osvrnu prema raskrsnici tunela. „Ko je tamo?“, povika ona. „Zovem se Beki, madam! Pomozite, preklinjem vas! Ne mogu da izađem! Ovde je užasno mračno! Šipke su na vratima.“ „Jedna od Holisterovih žrtava“, zaključi Oven.

Virdžinija ga pogleda. „Moramo nešto da preduzmemo.“ „Ne možemo do nje dok ne onesposobimo onu navijenu igračku.“ „Emituje nekakvu energiju“, reče Virdžinija. „Možda bih mogla da je kontrolišem.“ „Jeste li sigurni?“ „Pokušaću. Dozvolite da pogledam.“ Ovenovi prsti sklopiše se oko njenog struka poput mengela. „Šta god da se desi, ne puštajte moju ruku. Jasno?“ „Da, da, naravno“, nestrpljivo će Virdžinija. „Treba mi svetla.“ Oven podignu lampu, osvetlivši donekle raskršće.

Ritmično zveckanje utihnu. Virdžinija gvirnu iza ugla.

Brzinom munje, prozori minijaturne kočije blesnuše.

Kao da je nanjušio plen, automaton opet jurnu. „Zanimljivo“, reče Oven, osluškujući. „Izgleda da se aktivira na pokret. Pošto je neka vrsta psihonaprave, verovatno reaguje na naše aure.“ „Slažem se.“ Virdžinija se vrati van domašaja kočije i priljubi uz kameni zid. „Energijom se puni kroz prozore.

Ne mogu biti sasvim sigurna dok ne pokušam, ali možda uspem da neutralizujem struje. Bar privremeno.“ S druge strane zida, zveckanje opet utihnu. „Definitivno reaguje na pokret“, zaključi Oven. „Ukoliko neutralizujete struje dovoljno dugo, možda ću uspeti da polomim igračku ili je nekako onesposobim. Ako postoji mehanizam na navijanje, onda postoji i ključ.“ „Jeste li još tu, madam?“, doviknu Beki iz mraka. „Molim vas, ne ostavljajte me!“ „Stižemo, Beki!“, uzvrati Virdžinija, trudeći se da zvuči smireno i uverljivo. „Strpi se samo još malo!“ „Hvala, madam! Požurite, molim vas! Tako se plašim!“ Oven pojača stisak oko njenog struka. „Probajte sada.

Ako vas nekim slučajem nadvlada, povući ću vas na sigurno.“

66 |

„Zvuči kao razuman plan.“ Virdžinija se sabra, prizva svoj talenat i oprezno skrenu za ugao. Oven usmeri svetlost prema nepomičnoj kočiji.

Posle kratke i napete tišine, mračni prozori minijaturnog vozila sevnuše kao da su osvetljeni iznutra. Virdžinija oseti pulsiranje energije u atmosferi. Mehanički konji krenuše napred. Točkići kočije se zakotrljaše. Naprava joj se približi na samo nekoliko koraka.

Bez najave, Virdžiniju zapahnu talas ledene energije.

Iako je bila spremna, ovaj napad je uzdrma.

Oven pojača stisak. Znala je da se sprema da je povuče k sebi, dalje od domašaja zlokobne kočije. „U redu je!“, kaza ona. „Mogu!“ Ignorišući ledenu energiju, Virdžinija se fokusirala kao što je to činila dok tumači ogledalo. Uspostavila je obrazac kontrapunkta, otežavajući oscilacione talase koji su dopirali iz naprave. Rezultat stiže brzo, skoro momentalno. Ledene struje oslabiše, ali kočija se i dalje kotrljala, vođena mehanizmom na navijanje. „Uspela sam“, objavi Virdžinija, ne usuđujući se da skrene pogled s igračke. „Učinite ono što morate. Nisam sigurna koliko dugo ću izdržati.“ Psihičke rezerve brzo su se trošile kada su uposlene do maksimuma, kao što je ona činila sada.

Oven nije gubio vreme postavljajući suvišna pitanja.

On pusti Virdžiniju i brzo skrenu za ugao, ulazeći u tunel gde se nalazila smrtonosna naprava. Zamahnuvši nogom, šutnu kočiju svom snagom, tresnuvši je o kameni zid. Konjske noge nastaviše ritmično da se pomeraju u vazduhu.

Virdžinija začu prigušeno tik-tak, tik-tak. „Zvuči kao sat.“ Oven čučnu pored preturene igračke. „Sigurno može nekako da se otvori.“ On skinu rukavicu i vrhovima prstiju dodirnu elegantnu kabinu. „Mislila sam da ćete je razbiti“, kaza Virdžinija. „Radije bih je sačuvao ako je moguće. Hoću da je proučim. Koliko znam, niko još nije uspeo da ubaci energiju u beživotnu supstancu kao što je staklo, i to tako da mehaničkim sredstvima aktivira struje. Ova naprava je veoma neobična.“ „Možete li da je proučavate neki drugi put?“, brecnu se Virdžinija. „Ne mogu još dugo da je kontrolišem.“ „Jeste li još tu, madam?“, doviknu Beki. „Tu smo, Beki“, odgovori Virdžinija. „Gospodine Svitvoteru, smilujte se!“ „Evo ga“, uzvrati Oven.

Prsti mu napipaše poklopac na kabini kočije. Otvorivši ga, on uvuče ruku i sekund kasnije ritmično kucanje

prestade. Struje energije, koje je Virdžinija neutralisala, nestadoše. Oprezno, ona se opusti. Kroz prozore igračke više nije izvirala nikakva energija. „Klasičan mehanizam na navijanje.“ Oven ustade. „Zaustavlja se isto kao i časovnik. Hajde da izbavimo onu devojku.“ Virdžinija je već bila u pokretu, hitajući s visoko dignutom lampom kroz tunel, duž načičkanih, mračnih ćelija. „Beki?“, povika ona. „Gde si?“ „Bestraga!“, promrmlja Oven i pojuri da je stigne. „Čekaj, Virdžinija! Možda je postavljena još neka zamka!“ Ona primeti da ju je oslovio po imenu, kao da su dugogodišnji prijatelji a ne stranci. Ali bila je oprezna.

Zastala je kod teških okovanih drvenih vrata. Mali otvor na njima imao je rešetke. Prestravljena devojčica od petnaestak godina stezala je šakama gvozdene šipke. Oči su joj bile upale od straha i suza. „Jesi li povređena?“, upita Virdžinija. „Nisam, madam. Bogu hvala da ste naišli. Ne smem ni da pomislim šta bi se sa mnom dogodilo.“ Oven izvadi kalauz. „Izbaviću te odmah.“ „Kako si dospela ovde?“, blago upita Virdžinija.

Beki je oklevala. „Ne sećam se baš najbolje, madam.

Stajala sam na svom ćošku ispred taverne kad se zaustavila otmena kočija. Naočit gospodin se nagnuo kroz prozor i udelio mi kompliment da sam veoma lepa. Rekao je da će platiti duplo. Ušla sam u kočiju i to je poslednje čega se sećam. Probudila sam se na ovom odvratnom mestu. Dugo sam dozvala pomoć, ali niko nije odgovarao. Odustala sam. A onda sam čula vas i vašeg prijatelja.“ Oven otvori vrata i ustuknu. „Hajde, Beki. Potrošili smo dovoljno vremena.“ Beki žurno izađe iz ćelije. „Hvala vam, gospodine.“ Oven nije reagovao. Gledao je u kameni pod. Virdžinija oseti pomeranje mračne energije u atmosferi i shvati da je Oven podigao svoj talenat, kakav god bio. „Zanimljivo“, reče on. „Šta?“, upita ona. „Mislim da je Holister ovde sreo osobu koja mu je zarila nož u grudi.“ Govorio je tiho, ali Virdžinija je znala da Beki ne obraća pažnju. Devojčica je samo želela da što pre pobegne iz kamenog tunela. „Vi možete da vidite tako nešto?“, upita Virdžinija. „Mogu da vidim gde je ona stajala kada je to izvela“, odgovori Oven. „Ubila ga je žena?“ „Da. I to luda od mržnje.“ „Blagi bože! Ledi Holister?“

2 Oven je znao da ga ne sme vređati Virdžinijina duboka zabrinutost. Uostalom, bio je Svitvoter. Po pravilu, žene su obično ili fascinirane ili zgrožene muškarcima iz njegove loze, nije bilo sredine. Međutim, kojoj god grupi da su pripadale, žene su intuitivno zazirale od njih.

Prema tetki Marijan, talentu aure, nešto u vezi s aurama muških članova porodice Svitvoter ulivalo je nervozu – i muškarcima i ženama, i s talentom ili bez njega.

Kakogod, njegova romantična duša je teško podnela Virdžinijinu sumnju. Rastuživalo ga je saznanje da se zapravo zaljubio u nju. Sam je bio kriv što pribegava lošim taktikama. Kasno je uvideo da je to što je proglasio sebe vidovnjačkim islednikom, specijalizovanim za razotkrivanje prevaranata, zapravo bila greška. Ali kako bi drugačije pristupio zatvorenom krugu stručnjaka za paranormalno, članova Lejbrukovog instituta.

Oven reče sebi da će kasnije imati dovoljno vremena da mozga o tome. Sada je ove dve žene morao da skloni na sigurno.

On uze kočiju na navijanje i stavi je pod ruku. Konjići su visili sa svojih minijaturnih amova. „Gospođice Din, ako biste poneli lampu.“ „Evo je“, reče Virdžinija, dižući lampu.

Oven pogleda u obe žene. „Ne udaljavajte se“, reče i krenu. „Izaći ćemo istim putem kojim sam ušao, kroz staru sušaru. Nedaleko odatle čeka nas kočija.“ Oven začu prigušeni zvuk iza sebe. Svetlost lampe je divlje igrala na kamenim zidovima. „Jeste li dobro, gospođice Din?“, upita on. „Da, naravno“, uzvrati ona. „Zapela sam za kamen. Pod je neravan, a osvetljenje slabo.“ Uprkos sumornom raspoloženju, Oven se osmehnu u sebi. Virdžinija Din je ispunila njegova očekivanja. Biće potrebno mnogo više od krvavog leša i susreta s ubojitom igračkom na navijanje da poljulja njen nervni sistem.

Naravno, nije očekivao da će imati slabe nerve. Od početka je znao da Virdžinija važi za smelu damu, koju krasi odlučnost i krepak duh. Povrh toga, bila je žena od talenta. Nije sumnjao da je, za razliku od ostalih članova instituta, njen talenat jedinstven. Oko nje se širila nadasve stimulativna energija – bar ju je on smatrao stimulativnom.

Iz iskustva je znao da su njeni rivali i kolege uglavnom prevaranti. U najboljem slučaju, bili su zabavljači, nešto poput mađioničara i iluzionista, koji su svoje trikove doveli do savršenstva. U najgorem slučaju, bili su nitkovi, koji su namerno obmanjivali i iskorišćavali lakoverne.

Ali Virdžinija Din bila je drugačija. Oven je bio opčinjen njom od trenutka kada ju je prvi put ugledao. Bilo je to nekoliko nedelja ranije, dok je stajao s omanjom grupom volšebnih istraživača u elegantnom salonu ledi Po-

www.leo.rs | 67

meroj i posmatrao Virdžinijinu seansu. Čim je pogledala u ogledalo iznad kamina, Oven je postao bolno svestan energije koja je zapucketala u atmosferi.

Za trenutak su im se pogledi sreli, a onda je ona skrenula svoj. U toj kratkoj povezanosti, Oven je shvatio da je Virdžinija svesna njega baš kao što je i on bio svestan nje. Bar je želeo da veruje u to.

Nosila je tamnu haljinu konzervativnog kroja, s visokim okovratnikom, dugim i uskim rukavima i diskretno ukrašenim malim šlepom, sličnom onom koji je nosila večeras. Kosa joj je bila skupljena u strogu punđu ispod bele kapice. Ako je taj uštogljeni izgled odabrala da bi neutralisala ukleti odsjaj svoje zlatnocrvene kose i prodornih plavozelenih očiju, onda u tome nije uspela. Virdžinija Din nije bila lepa na tradicionalan način, ali je posedovala nešto intrigantno za muškarca njegove prirode: bila je žena misterije i moći. Sve muško u njemu reagovalo je na nju.

Oven je bio siguran da je Virdžinija tog dana bila svesna njegovog interesovanja, međutim, primetio je još nešto. Bila je izuzetno uzrujana. Ledi Pomeroj, žena koja ju je angažovala, nije joj prethodno javila da će seansi prisustvovati i publika koju čine istraživači paranormalnog. Oven je primetio da Virdžiniji nije nimalo prijalo to iznenađenje.

Oven nije znao da Virdžinija u ogledalu vidi sve. Kada je završila, okrenula se i pogledala ledi Pomeroj. Okupljeni su digli glas, zahtevajući odgovore i eksperimente na njenom talentu.

Virdžinija im se obratila s hladnim prezirom, koji bi najbolje pristajao nezadovoljnoj kraljici Viktoriji.

Ne tumačim ogledala da bih druge zabavila ili zadovoljila njihovu radoznalost. Kada sam prihvatila ovu ponudu, verovala sam da je zahtev ozbiljan. Nisam znala da je u pitanju provera mog talenta u istraživačke svrhe. Bojim se da nemam vremena za ovakve besmislice.

Potom im je okrenula leđa i bez reči izašla napolje. Šok je momentalno naelektrisao okupljene u salonu, a Ovena beskrajno zabavio. Ledi Pomeroj i istraživači iz Volšebnog društva kretali su se u eminentnim a katkad i ekskluzivnim krugovima. Nisu bili naviknuti na hladan prezir niže klase, a kamoli od žene koja je bukvalno zarađivala od svog talenta.

Kada su se povratili od šoka, sačekali su presudu zajapurene i vidno iznervirane ledi Pomeroj. „Madam, šta vam je rekla?“, upitao je Hedžvort. „Gospođica Din me je obavestila da moj muž nije ubijen niti je izvršio samoubistvo, kao što su neki posumnjali“, žurno je odgovorila ledi Pomeroj. „Karlton je navodno bio ovde sâm u salonu kada je umro prirodnom smrću, kao što sam ja od početka i verovala. Nije bilo znakova nasilja.“ „Pa, onda joj je bilo savršeno lako da to zaključi, zar ne?“, primetio je jedan od posmatrača. „I posle toliko meseci, nema drugih dokaza.“

68 |

„Gospođica Din je zasigurno istražila slučaj vašeg muža pre dolaska ovde“, nagađao je Hobson. „Uostalom, štampa je objavila izveštaj o smrti, rekavši da je uzrok srčani udar.“ „Tako je“, potvrdio je neko iz mase. „Gospođica Din je očigledno još jedna prevarantkinja. Šarlatani su vrlo lukavi. A budući da niko od nas nema talenat svetlosti stakla, ne možemo biti sigurni da li nas je obmanula.“ Ali Oven je svakim atomom svog bića znao da Virdžinija Din i te kako poseduje dar. Senka u njenim očima govorila mu je da je bila svedok mnogih smrtnih slučajeva. Dobro je poznavao te senke. Slične aveti video je u sopstvenim očima, svaki put kada bi se pogledao u ogledalo.

Sada, on skrenu u drugi hodnik, praćen Virdžinijom i Beki. „Divim se vašoj hrabrosti, gospođice Din“, kaza Oven. „I vašoj, gospođice Beki. Večeras ste obe prošle kroz pakao. Mnogi bi ljudi dosad bili u nervnom rastrojstvu.“ „Ne brinite, gospodine Svitvoteru“, uveri ga Virdžinija. „Beki i ja nećemo dopustiti da nam nervi popuste u ključnom trenutku, zar ne, Beki?“ „Tako je, madam“, uzvrati Beki. „Sada jedino želim da što pre izađem odavde.“ „I ja“, složi se Virdžinija. „Beki, zaista se ne sećaš više ničeg nakon ulaska u kočiju?“ „Ne, madam“, oklevajući reče devojčica. „Samo da je gospodin bio zgodan i šarmantan. I cveća. Sećam se cveća.“ „Kakvog cveća?“ „Nisam sigurna, ali mislim da je mirisalo neobično slatko, poput uvelih ruža.“ „Hloroform“, smrknuto zaključi Virdžinija. „Drogirao te je, Beki. Zato se ne sećaš šta ti se dogodilo.“ Oven otvori vrata na vrhu stepenica i propusti ih u staru sušaru. „Nemojte me pogrešno razumeti, madam“, nastavi Beki. „Oboma sam vam zahvalna. Ali ne razumem kako ste vas dvoje večeras uspeli da me nađete. Otkud ste znali gde sam?“ „Gospodin Svitvoter je islednik“, pojasni Virdžinija. „Neka vrsta privatnog detektiva. Njegov posao je da nalazi ljude. Zar ne, gospodine?“ „Tako nekako“, potvrdi Oven. „Ah, jasno.“ Bekino lice se razvedri. „Nikada nisam srela privatnog detektiva. Zvuči kao zanimljiva profesija.“ „Kako kad“, reče Oven.

Otvorio je vrata, izoštrio čula i osmotrio vrtove umotane u noć. Ništa se nije pomeralo u maglovitoj tami.

Zidine imanja bile su sablasno tihe, kao i nešto ranije kada je došao. Palata Holister izgledala je napušteno. Na prozorima nije gorelo nijedno svetlo.

Oven izvede žene iz sušare.

Iza njega, Beki tiho upita Virdžiniju. „Madam, jeste li vi pomoćnica gospodina Svitvotera?“ „Ne“, odlučno reče Virdžinija. „Ne radim za gospodina Svitvotera.“ „Ah, onda ste mu sigurno ljubavnica“, kaza Beki, govoreći mudrošću ulice. „Tako sam i mislila. Sigurno je uzbudljivo biti ljubavnica privatnog detektiva.“ Oven se trgnu, pripremajući se za neprijatnu bujicu reči. Ali na njegovo iznenađenje, Virdžinijin glas je bio staložen i miran, skoro cvrkutav. Nije ni slutio koliko je bila uvređena. „Ne, Beki“, pojasni Virdžinija. „Nemam nikakav intiman odnos s gospodinom Svitvoterom.“ „Ne razumem“, uzvrati Beki. „Ako ne radite za njega i niste mu ljubavnica, šta radite ovde s njim u gluvo doba noći?“ „Večeras sam bila slobodna“, slaga Virdžinija. „I pomislih, možda će biti zabavno da krenem u pustolovinu s privatnim detektivom.“ „Pretpostavljam da je bilo uzbudljivo“, reče Beki. „Još kako“, složi se Virdžinija.

Oven ih pogleda preko ramena. „Uzbudljivo, je li, gospođice Din?“ „Možda to nije prava reč“, zaključi Virdžinija.

Izađoše iz vrta kroz gvozdenu kapiju i nastaviše niz ulicu do kočije koja je čekala. Mladi kočijaš se uspravi, gledajući ih. „Čika Ovene, vidim da si našao ne jednu nego dve dame“, reče Met. „Odlično obavljen posao.“ „Uz malo sreće, da, ali svi su dobro.“ Oven otvori vrata kabine. „Odvešćemo naše gošće do njihovih uglednih adresa.“ „Razumem, gospodine.“ Virdžinija povuče Ovena u stranu dok je Beki ulazila u kočiju. „Odvešćemo Beki u prihvatilište u Ulici brestova“, šapatom naredi ona. „Tamo će je zbrinuti za večeras. Žena koja vodi prihvatilište obezbediće joj krevet s čistom posteljinom, dobar obrok i ponudu da se skloni s ulice.“ „Znam to mesto“, reče Oven sa smeškom. „Jeste li znali da je odnedavno pod pokroviteljstvom Volšebnog društva?“ „Volšebni zbrinjavaju mlade prostitutke?“ Neverica odjeknu Virdžinijinim glasom. „Ne mogu da verujem!

Otkad se oni bave dobročinstvom?“ „Čuo sam da je to deo procesa modernizacije, gospođice Din. Svet se menja, a s njim i Volšebno društvo.“ „Ha! Iskreno sumnjam da je ta gomila gordih matorih alhemičara sposobna da se promeni.“

Virdžinija se okrenu i uđe u kočiju. Oven se ukrca poslednji. Spustivši zlokobnu igračku na pod, on se zavalio u sedište. Kočija se zakotrlja kaldrmom.

Beki snuždeno pogleda u minijaturnu kočiju. „Je li to igračka?“ „Ne“, odgovori Oven. „To je automaton, radoznali mehanizam. Neko ga je očigledno ostavio tamo s namerom da vas čuva. Mislio sam da ga spasem.“ „Oh“, uzdahnu Beki. „Lepo od vas.“ „Da“, složi se Oven.

Beki brzo izgubi interesovanje i šćućuri se u uglu kabine. „Mislite li da će zgodni muškarac s kočijom pokušati da me nađe? Sigurno će biti mnogo ljut kad otkrije da me nema. Zapamtio je mesto gde radim.“ „Obećavam ti da ga više nikada nećeš videti“, uveri je Virdžinija, dodirnuvši devojčici ruku. „Bezbedna si.“ 3 Beki su prepustili udobnosti prihvatilišta u Ulici brestova, u okrilje gospođe Malori. Devojčica je isprva bila zbunjena, ali topli obrok i čista posteljina su je ubedili da prihvati ponudu, bar za tu noć. „Neka sama odluči hoće li prihvatiti ponudu da se školuje u prihvatilištu i nauči neki koristan zanat, daktilografiju ili telegrafiju“, reče Virdžinija kada su se vratili u kočiju. „Gospođa Malori je vrlo umešna s devojkama.“ Oven se zavali u sedište preko puta. „Zaista verujete u edukaciju devojaka s ulice?“ Kočija krenu niz drum. „To je jedina nada za samostalnu ženu u ovom svetu“, uzvrati Virdžinija. „Dakle, govorite iz iskustva?“ „S trinaest godina sam ostala siroče. Da mi otac nije ostavio malo nasledstvo, koje je pokrilo troškove školovanja do sedamnaeste, verovatno bih završila na ulici poput mlade Beki.“ „Ne“, pobuni se Oven. „Vi ne biste. S tim talentom i inteligencijom našli biste neki drugi način da preživite.“ Virdžinija pogleda kroz prozor u mrak. „Ko zna? Ironija je što sam i dalje u profesiji koja zahteva noćni rad.“ „Postoji li neko ko večeras brine gde ste?“, upita Oven. „Osim vaše verne domaćice.“ „Ne. U stvari, iznenađena sam brigom gospođe Krofton. Nova je i još se uhodava. Često ostajem dokasno napolju, doduše nikad ovako kasno.“ Po načinu na koji je govorila, Oven zaključi da nije navikla hoće li neko brinuti što se kasno vraća kući. „Zašto radite noću?“, upita on. „Noću je energija u ogledalu jača i lakše ju je tumačiti.

Mogu da radim i danju, s navučenim zavesama, ali radije to činim noću. Tada jasnije vidim.“

www.leo.rs | 69

„Nisam to znao.“ Zaintrigiran, neko vreme je razmišljao o ovome. „I moj talenat je oštriji noću. Lakše se usredsredim. Pitam se ima li to neke veze s odsustvom energije sunca. Možda se te vrste struja prepliću s određenim paranormalnim talasnim dužinama.“ Virdžinija ga pogleda. „Svesna sam da vi i vaše kolege iz Volšebnog društva imate loše mišljenje o onima koji zarađuju od svog talenta. Znam da nas smatrate šarlatanima. Činjenica je da noćni rad neće popraviti moju reputaciju u vašim očima ili u društvu. Gospodine Svitvoteru, hoću da budemo načisto: ne zanima me šta vi ili arogantni članovi volšebnih mislite o meni i mojim kolegama iz Lejbrukovog instituta.“

„Nedavno su ubijena dva čitača stakla. Agencija me je zamolila da to istražim.“

„Jasno mi je vaše mišljenje i o meni i društvu, gospođice Din. Možda bi trebalo da istaknem da ja nisam član Volšebnog društva.“

„Dugujete mi još neka objašnjenja, gospodine Svitvoteru. Rekli ste da istražujete ta dva smrtna slučaja za volšebne. Koji talenat posedujete da biste izveli tako zahtevnu istragu?“

„Zašto ste onda bili u onoj grupi takozvanih istraživača, koji su hteli da provere moj talenat tokom seanse kod gospođe Pomeroj?“ „Duga je to priča. Umorni ste. Treba vam odmor da se oporavite od večerašnjih iskušenja. Obećavam da ću vam je ispričati već sutra ujutro.“ Ignorisala ga je. „Rizikovali ste život da me večeras nađete. Zašto?“ „Rekoh vam, motrim na vas već neko vreme. Mislim da ste u opasnosti, iako moram priznati da nisam očekivao ovako krvav zaplet. Istraživao sam nešto drugo.“ „Rekli ste da niste član volšebnih.“ „Volšebno društvo mi je klijent.“ „Klijent?“, zapanjeno će Virdžinija. „Vi radite za volšebne?“ „Trenutno sprovodim istragu za novu Vidovnjačku detektivsku agenciju Džouns i Džouns, koja je u sastavu Volšebnog društva. Možda ste čuli za njih?“ Virdžinija stisnu vilice. „Čula sam za novu agenciju, da.“ „Ne odobravate je?“ „U mom svetu postoji vrlo osnovana sumnja da agencija Džouns i Džouns ima zadatak da neke od nas, koji žive od svog talenta, ostavi bez posla. Volšebni veruju da medijumi, posebno oni iz Lejbrukovog instituta, kaljaju reputaciju zvaničnih studija i istraživanja paranormalnog.“ „Zato što među vama ima previše šarlatana, a oni obmanjuju javnost. Razumem. S druge strane, Džouns i Džouns trenutno ne mogu da se nose sa svim tim opasnim paranormalnim kriminalcima. Verujte mi, Kejleb i Lusinda Džouns, direktori agencije, ne mare mnogo za medijume, proroke i ostale šarlatane.“ „To ćemo tek videti.“ „Virdžinija, jasno mi je da ne verujete volšebnima, ali potrebna mi je vaša pomoć. Lovim ubicu koji se kreće u vašem svetu.“ „O čemu to govorite?“

70 |

„Zašto bi agencija marila za smrt dva čitača stakla?

Policija nije zainteresovana. Ne veruje čak ni da su gospođa Ratford i gospođa Haket ubijene. Niko ne veruje.

Vlasti su zaključile da su obe žene umrle prirodnom smrću.“ „Ali vi verujete da nisu, zar ne?“ „Da“, kaza Virdžinija posle kraćeg oklevanja. „Baš kao i agencija. A i ja. Kao što rekoh, duga je to priča, a sada je kasno. Obećavam da ću vam ujutro sve objasniti.“

„Recimo da ste bili blizu istine kada ste rekli Beki da sam neka vrsta privatnog detektiva. Zapravo sam lovac.“ „Koga ili šta lovite, gospodine Svitvoteru?“ „Čudovišta ljudske vrste, gospođice Din. A kao i vi, najbolje radim noću.“ Bilo je mračno i tiho kada se vratio kući, ali tako je uvek bilo noću. Živeo je sam. Domaćica je dolazila rano ujutro i odlazila po podne. Takav raspored mu je omogućavao samoću, koja mu je nadasve prijala. Nije bilo nikog da ga vidi kad izađe u noćnu šetnju, nikog ko bi tu novu naviku prijavio članu njegove ljubopitljive porodice.

Bar su mu smrtni slučajevi dva čitača stakla privremeno skrenuli misli s noćnih šetnji i ponora u koji je lagano klizio.

Oven unese igračku kočije u pretrpanu biblioteku i sede za sto. Mračni prozori minijaturnog vozila zlokobno su svetlucali pod sjajem lampe. Pre odlaska u krevet staviće je u sef u podrumu. Bio je siguran da je onesposobio oružje, ali nije želeo da rizikuje. Prokletinja je predstavljala novinu i postupaće s njom izuzetno oprezno.

Oven priđe stolu s pićem i nali sebi pozamašnu dozu konjaka. S čašom u ruci, sede u fotelju kraj ugašenog kamina, radoznalo razmišljajući o zanimljivom spletu okolnosti. Njegova istraga poprimila je zloslutan zaokret.

Bar u slučaju Holisterove smrti. Bilo je još mnogo pitanja na koja je trebalo odgovoriti, ali u jedno je bio siguran: ključ cele priče bila je Virdžinija Din. 4 Narednog jutra, Oven izvadi minijaturnu kočiju iz sefa, odnese je u biblioteku i spusti na sto, gde je prethodno pripremio razne alatke. Neko vreme je predano rasklapao igračku, i baš kada je skinuo prozore kabine, začu se kucanje na vratima.

„Ne sada, gospođo Brent“, povika, ne dižući glavu. „Rekao sam vam jutros da me ne ometate.“ „Da, gospodine, znam.“ Domaćičin glas bio je prigušen zatvorenim vratima. „Ali došla je gospođa Svitvoter, gospodine.“ „Koja gospođa Svitvoter? Ima ih pola tuceta u Londonu.“ Vrata se otvoriše. Domaćica ga preseče strogim pogledom. „Gospođa Aurelija Svitvoter, gospodine. Upravo je stigla i insistira da razgovara s vama.“ Naravno, Aurelija, pomisli Oven. Njegova najstarija tetka uživala je status porodičnog matrijarha. On podseti sebe da je trebalo da predvidi njenu posetu, ma koliko da je se užasavao. „Dođavola!“, promrmlja Oven sebi u bradu. „U redu, gospođo Brent, uvedite je, molim vas.“ „Da, gospodine.“ Domaćica krenu nazad u hodnik. „Ali upozoravam vas: izgubićete posao u ovoj kući ako poslužite čaj“, zapreti Oven. „Ne želim tetki da dajem povod da se zadržava.“ Usta gospođe Brent se komično trgnuše, ali joj držanje ostade profesionalno. „Da, gospodine.“ „Čula sam to“, zakrešta Aurelija Svitvoter i kraljevski ušeta u biblioteku. Na sebi je imala raskošnu tamnoljubičastu haljinu. Seda kosa joj je bila skupljena u visoku punđu, ukrašenu šeširićem s perom u istoj, tamnoljubičastoj nijansi. Njene podsuknje su avetinjski šuškale po tepihu. „Srećom po tebe, danas nemam vremena za čaj, ali to sad nije važno.“ „Dobro jutro, tetka Aurelija“, ozareno će Oven, ustavši od stola i prišavši tetki da je poljubi u obraz. „Izgledaš neobično raspoloženo danas. Malo si poranila, zar ne? Šta te dovodi u ovo doba?“

šta. To im je bio urođeni talenat. Ali odavno su zaključili da se finansijski više isplati obezbediti klijenta koji će finansirati taj posao.

Aureliji nesta osmeh s lica. „Zapravo sam i došla da popričamo o volšebnima.“ „Šta te zanima?“ „Izgleda da društvo sada nudi usluge bračnog savetovališta, specijalizovanog za sklapanje poznanstava onih s talentom.“ Ovenu je bio potreban samo delić sekunde da shvati u kom pravcu ide razgovor. Uzdrman punoćom spoznaje, on skoči s ivice stola. „Tetka Aurelija, da ti nije palo na pamet da me prijaviš u tu agenciju za provodadžisanje!“, zapreti on. „Oh, ne mogu da te prijavim i da hoću.“ Ona odmahnu rukom, neosetljiva na njegovo roptanje. „Moraćeš to sâm da učiniš.“ „Ne treba mi provodadžika.“ „Koliko sam čula, ledi Milden, koja vodi agenciju, veoma je umešna u sparivanju ljudi s jakim psihičkim darovima. Već ima zavidnu bazu podataka, uključujući i obimne genealoške podatke volšebnih.“ „Zaboravi.“ Oven priđe prozoru i zagleda se u kišom okupani vrt. „To me ne zanima.“ „Zašto?“ „Svitvoterovi sami nalaze svoje žene.“ „Osim kada to ne učine“, procedi Aurelija. Govorila je vrlo tiho, ali su njene reči imale težinu. „Oboje znamo šta se događa kada Svitvoterovi predugo žive bez para.“ Oven nije reagovao. Nije bilo potrebe. „Već si počeo s noćnim šetnjama, zar ne?“, tiho upita Aurelija.

„Savršeno dobro znaš zašto sam došla u nedoba. Ovo je jedino vreme kada te mogu naći kod kuće. Izbegavaš me, Ovene.“

Hladna jeza siđe mu niz kičmu. Svitvoterovi su odlično čuvali svoje tajne od stranaca, ali to je bilo neizvodljivo u okviru porodice.

„Nipošto! Radio sam dokasno. Novi klijent, znaš kako

„Oduvek sam lovio noću“, pravdao se Oven, pokušavajući da izvrda. „Svi u porodici to znaju. Takva je priroda moje vrste talenta. Noću jasnije vidim tragove čudovišta.“

je.“ „Znam da je porodica uzela volšebne za klijente. Nisam sigurna koliko je to mudar potez, ali videćemo.“ „Volšebni se menjaju“, pojasni Oven. „Novi predsednik, nove odgovornosti. Izgleda da Džounsovi osećaju obavezu da zaštite javnost od čudovišta.“ Aurelija izvi obrve i zamišljeni izraz joj pređe preko lica. „Ako je to tačno, onda ćemo ubuduće mnogo češće sarađivati s Agencijom Džouns i Džouns.“ Oven se nasloni na ivicu svog radnog stola. „Upravo tako. Nikad ne manjka čudovišta koje valja loviti.“ Aurelija se osmehnu. Oven učini isto. Bio je to trenutak prećutne komunikacije i obostranog razumevanja, koje su samo Svitvoterovi mogli da shvate. Od muških članova porodice Svitvoter očekivalo se da love čudovi-

„Svi u porodici znaju“, nastavi Aurelija, „da provodiš sve više vremena na ulicama, i to noću. Jedno je povremeno juriti čudovišta. U ovoj porodici se to smatra sportom, poput pecanja. Ali sasvim drugo je izlaziti iz noći u noć, u potrazi za plenom. To je ludilo muške loze Svitvoter.“ „Ne lovim noću iz zabave, tetka. Imam konkretnog klijenta, Agenciju Džouns i Džouns, i konkretnu metu, manijaka koji ubija ljude s darom svetlosti stakla.“ „Razumem da si nedavno našao klijenta, ali to je samo kratkotrajna zabava. Neće promeniti ono što ti se događa, Ovene. Tvoji roditelji i ostatak porodice počinju da brinu.

www.leo.rs | 71

Karen Svon

Savršen poklon Lora Kaningam želi da zakopa svoju intrigantnu prošlost i da očuva harmoničan život pored mora, uspešan posao juvelira i dugogodišnju vezu sa Džekom. Međutim, u njenu radnju ušetaće Rob Blejk, koji naručuje ogrlicu sa sedam ornamenata za rođendan voljene supruge Ket. Svaki ornament Ketina je životna priča, uspomena na njeno detinjstvo, prvu ljubav i prijatelje, simbol emocija i povezanosti sa najbitnijim osobama iz njenog života.

Otvorenog srca, Lora ulazi u potpuno nov svet, do dubina iz kojih je teško vratiti se... Uživa u šarmantanom krugu njihove porodice i prijatelja, u kojem vazduh miriše na lavandu, glamur i raskoš, a prepliću se neobuzdana strast, ljubav i ljubomora.

Kao i ornamenti na ogrlici, tako se i ogoljene tajne i razotkrivene istine nižu jedna za drugom dok Ketin opojni život sve više obuzima Loru. Ket je sve ono što Lora nije, ali šta zaista leži ispod blistavog pokrivača ovog ekstravagantnog života a šta iza Lorine prošlosti? Da li će ostati svoja i vratiti se svetu kojem pripada ili će se njen život zauvek promeniti?

Prolog Jul 1981.

Mile moje, Ne postoji lak način da se kaže zbogom − ne posle našeg „zdravo“. Kakav je to dan bio, vaša identična ružičasta lica žmirkala su na mene kao dve stare duše koje će me voditi zajedno kroz naše avanture, jer bila sam tako mlada kad sam vas dobila. I hvala nebesima na tome! Ugrabile smo šest dragocenih godina, a nije trebalo da budu naše, i naterale smo ih da plešu, zar ne?

Sve mi je bilo tako jasno u tom trenutku: vi ste razlog što moje srce kuca i što mi se oči otvaraju, što moja koža diše i moj duh uzleće. Vi ste moje srce, moja duša, moja ljubav, moj život. Radovala sam se svakom trenutku s vama − ne samo čudesnom izrazu na vašim licima u božićno jutro već i malim čudima: pegicama na vašim nosevima, koje su u letnje dane cvetale poput belih rada, i kako su vaša

72 |

tela iz dahtanja prelazila u smeh dok sam vas golicala po rebrima − nikada to ne zaboravljam, čak ni sad, kad ste sasvim odrasle. Na to se svi osmehnu. Šta će mi još nedostajati? Miris vaših glava − pretočila bih ga u bočicu i nosila kao parfem kad bih mogla.

Nebeski miris, tako sam ga uvek zvala, i bila sam u pravu. Nedostajaće mi i dodir vaših voljenih ruku u mojim, nedostajaće mi da nas tri spavamo zajedno u našem krevetu, potpuno neuredno i bučno kao medvedi u zimskom snu, a nema nikoga ko bi nas prekorio kad spavamo dokasno. Molim vas da se postarate da spavate dovoljno. To je veoma važno. I perite zube dvaput dnevno.

I jedite voće.

Postoji, pretpostavljam, još mnogo toga što nije bitno, iako odrasli tvrde da jeste − poput izuvanja cipela unutra ili da se počisti i poslednja brokula iz tanjira. Nije važno ako nikad ne zavolite tikvice. Ja nisam jela kiš do prošle godine i to mi nimalo nije naškodilo − makar ne mislim da je to razlog što pišem ovo pismo. (Pobogu, loša šala.)

Samo pokušajte da budete otvorene za nove stvari, rekla bih da je to poruka koju treba preneti. Život je velik, bučan, uzbudljiv i živopisan, ali je isto tako ponekad jeziv, pa morate biti hrabre. Čak i kada vas ljudi iznevere i slome vam srce − a što je najtužnije od svega, hoće − jednostavno idite dalje i nemojte se nikad predavati. Oporavićete se.

Načinila sam vas jakim.

Moj veliki plan bio je da sve tri zajedno obiđemo svet kad porastete, možda kad napunite deset godina? Izvukla bih vas iz škole (znam, kul mama!) i sama vas podučavala. Želela sam da proputujemo Aziju i Južnu Ameriku, ali mi se čini da tetka Liza neće biti kadra to da izvede s poslom kojim se bavi teča Martin. Prema tome, putujte čim budete dovoljno velike, i istražite svet.

Uzgred, vaše sive oči su retkost − jeste li to znale? Nasledile ste ih od vašeg tate. Kada je kraljica Elizabeta Prva vladala Engleskom, sive oči smatrane su samim vrhuncem lepote. Zato sam ti dala takvo ime, Lilibet. Kao starijoj, išlo je uz tebe. Što se tiče moje Lore, trebalo je da budeš Flora,

jer sam videla sve boje i sav život vrtova na tvom licu, ali je početno slovo bilo predaleko od sestrinog, a ja sam htela da vas dve budete bliske kao senke, pa ste tako postale Lilibet i Lora, moje elizabetanske lepotice.

Znam da ćete biti tužne neko vreme, možda i dugo, ali probajte da se nasmejete svakog dana bar jednom. I pevajte − zaprepastićete se koliko pesma doprinosi vašem raspoloženju. Vaša sreća neće značiti da ste me zaboravile, niti da me manje volite. To je ono što vam želim više od svega drugog.

Znam da ćete ovo preboleti, zato što imate jedna drugu.

Još od trenutka kad su mi lekari saopštili vest, osećala sam silnu zahvalnost što vas je dve; mislila sam da je to zato što ćete uvek imati drugaricu u igri, ali sada smatram da je to bila namera Boga da me uveri da nikada nećete biti same. Sve dok budete imale jedna drugu, bićete dobro. Budite ljubazne jedna prema drugoj; delite i pokušajte da se ne svađate. Tetka Liza će dati sve od sebe da vam priušti najbolje, prema tome, dopustite joj.

www.leo.rs | 73

Kad sam bila vaših godina, tako sam očajnički želela da budem bliznakinja, ili princeza, ili dobra vila. To sad neću postati, ali iako nećete biti u stanju da me čujete ili vidite, učiniću sve što je u mojoj moći da me osetite. Biću leptirić u vašim stomačićima kad se unervozite pred Dan sporta, biću drhtaj koji vam se penje uz kožu kad izađete iz bazena posle plivanja, biću kikot u vašem grlu kad poželite da se nasmejete brkovima gospodina Bentona u Nedeljnoj školi.

A jednog dana, kad budete stvarno stare dame − mnogo starije nego što sam ja sada − ponovo ćemo biti zajedno u raju. Biću odmah pored kapije i čekaću vas, mile moje, baš kao što vas čekam pred školom. Do tada, biću anđeo na vašim ramenima i voleću vas.

Mama xxxxx Prvo poglavlje Lora pogleda u cipele koje je držala u ruci, znajući da će ih kupiti i pre nego što se prodavačica vrati s njenim brojem, čak i da joj ne odgovaraju. Bile su crvene i to je sve što je trebalo da budu. Ovde u kraju bila je gotovo poznata po njima, i Džek ju je uvek zadirkivao zbog toga: „Znaš kako se kaže: crvene cipele, nema gaćica.“ Naravno, znao je sasvim dobro da bi ona bila poslednja osoba na svetu koja bi išla bez donjeg veša. Možda mu je to zato i bilo toliko zabavno. U svakom slučaju, više je volela takav odgovor nego onaj drugi, koji se sastojao od kolutanja očima. „Imaš skoro pedeset pari!“, zavapio je poslednji put pre nego što je uhvatio njen izraz lica, pa brzo došao na drugi kraj kuhinje da se izvini, govoreći da mu se u potaji zaista sviđa to što ona ima svoj potpis.

Prodavačica se vratila, odmahujući glavom kao da se pravda. „Sve što mi je ostalo je trideset šest“, slegla je ramenima. „Nemamo nijedan broj trideset osam, čak ni u drugoj boji.“ Lora se ugrizla za usnu i na trenutak se premišljala, kad se prodavačica okrenula da vrati cipelu na policu. „Pa... Svejedno ih uzimam“, promucala je, odvraćajući pogled dok je posezala za kreditnom karticom u torbi. „Cena im je sada tako dobra. Naći će se neko kome ću ih pokloniti...“ „U redu.“ Devojka se ustručavala, bacivši pogled na crvene mokasine koje je tog jutra za stolom za doručak Lora tako žustro izglancala da su im se oči srele na njihovoj površini.

Minut kasnije uživala je u larmi zvonceta na vratima, dok su se za njom zatvarala, zastajući na pločniku i privikavajući se na dnevnu svetlost i promenu tempa.

Dan je već postao topao i elastičan, pozno novembarsko sunce meko je pulsiralo na nebu bez stvarne snage u sebi, lokalni poslovni ljudi užurbano su prolazili noseći plastične čaše s kafom koja se prelivala preko poklopaca,

74 |

a penzioneri su gurali kolica za kupovinu između bakalnica i mesara, gunđajući zbog cene rebara. Nekoliko majki s dečjim kolicima okupilo se ispred izloga pekare, nagovarajući jedna drugu na krofne s džemom i jaku kafu, uz koje će izraziti međusobno saosećanje zbog neprospavanih noći.

Lora im svima okrenu leđa − zadovoljna što ne deli njihove probleme − pa krenu peške niz ulicu u suprotnom smeru, njišući torbom za kupovinu u ruci tako da se klatila u istom ritmu kao i njena dugačka svetlosmeđa kosa preko uzanih leđa. Njen studio se nalazio u preuređenom zatvoru, baš iza starog brodogradilišta jahti, na osam minuta odatle. Ljudi su bili skloni romantičnoj predstavi o izgledu tog mesta kad bi im rekla gde radi, ali ono ni izbliza nije bilo tako lepo za posmatranje. Visoka građevina na svojim nezgrapnim stubovima nadvisivala je sve radionice s krovovima od salonita i kolibe sagrađene uz obalu, a njen kvadratni studio nad njima izgledao je kao da ga je tu pričvrstio arhitekta koji se igrao lego kockama. Drvo je bilo potpuno trulo, mada se to ne bi moglo zaključiti razgledanjem, zato što ga je pre dva leta sveže ofarbao neki student iz jedriličarskog kluba, koji je želeo dodatno da zaradi. Volela je taj prostor. Bio joj je kao dom.

Napustila je glavnu ulicu i odlučnim korakom krenula niz senovite uličice popločane sivom kaldrmom, prošla pored majušnih pastelnih ribarskih koliba sa slamnatim krovom − koje su sada pretežno predstavljale drugu kuću bogatih Londonaca − pa preko betonskog navoza za brodove do puta za vuču od kompaktne nabijene zemlje, nadole prema njenom studiju. On se nalazio na brežuljku usred estuara. Planina Svete Lore – tako ga je nazivao Džek. Smeđa voda udarala je u stope stubova jedino za vreme visokih prolećnih plima, ali je staza do studija bila pristupačna samo tokom oseke, zbog čega je tog jutra uživala u kasnom početku. Strogo govoreći, da je zaista marila za radno vreme od devet do pet, mogla je da kupi mali čamac i dovesla do studija, ali njoj su se više sviđali neuobičajeni sati koje joj je oseka nametala. Ali čak i više od toga − a to nikada ne bi mogla da prizna Džeku − volela je povremeno nasukavanje preko noći, kad bi je potpuna okupiranost poslom dovela do zanemarivanja sata, a plima poplavila stazu. Posle prvog nasukavanja, donela je u studio jorgan, jastuk i vreću za spavanje, tako da je bila propisno spremna za takvu situaciju, koju je Džek mrzeo. Imao je osećaj da je to čak podstiče − da joj pruža izgovor − da nastavi s radom i kad je vreme da prekine i dođe kući.

Oseka je sada bila najniža i blatne zaravni izgledale su sjajno poput ganaš krema, ali Lora nije prestajala da posmatra sabljarke i pegave bukavce kako bestežinski preleću preko njih. Njihova međusobna fasciniranost odavno je izbledela i sada su egzistirale u apatičnoj harmoniji. Brzo se uspela uz dva metalna reda stepenika i

otključala vrata. Džek joj je već čitavu večnost govorio da moraju bolje da obezbede to mesto. U studiju je imala materijale vredne hiljade funti.

je da mnogo ljudi nije delilo njen stav, zato što je maleno crveno svetlo i dalje radosno treperilo svakog jutra, to jest kad bi joj oseka dopustila da uđe.

Bacivši torbu na pod i pažljivo izvadivši premale cipele iz kutije, postavila ih je na prozorsku dasku. Delovale su kao dve kapi krvi u potpuno belom enterijeru. Široke podne daske ofarbane su i prelakirane, tako da su izgledale blistavije i skuplje nego što su zaista bile, a trebalo je više od dvadeset probnih posuda i Džek na ivicu nervnog sloma pre nego što je pronašla savršenu belu za zidove. Nije želela da izgledaju hladno zimi, ali jesu, uprkos njenim najvećim naporima − bilo je premalo toga što je moglo da se suprotstavi sveprisutnoj sivoj svetlosti karakterističnoj za zime u Safoku. Imala je neke prugaste roletne u bojama peska i to je pomoglo da se stvari malo zagreju. Moralo je tako − prozori su se nalazili na svakom zidu prostorije, tako da ih je bilo puno. Džek se oduvek brinuo da je na tom poslu previše izložena, s pogledom od trista šezdeset stepeni, gde je svako mogao da vidi da je sama u zalivu. Ipak, Lora je uporno tvrdila da se ni tinejdžeri, koji su se dosađivali na obali, ni strastveni posmatrači ptica za nju nisu uopšte zanimali.

Lora je odšetala do radnog stola i stala kritički da odmerava nakit napravljen prethodnog dana − ogrlicu namenjenu za venčanje sledeće nedelje. Uhvatila je brz pogled sive čaplje, koja je proletela pored istočnog prozora, i saznala da je osoba koja je zakazala za jedanaest stigla tik za njom. Dobri stari Sivi. Bio je bolji od ma kog sistema video-nadzora. Satima je stajao u trščari, uvlačeći vrat, uzlećući samo kad naiđe neka od mušterija, stazom do studija. Kao i sabljarke i pegavi bukavci, i on ju je potpuno ignorisao.

Crveno trepćuće svetlo na telefonskoj sekretarici privuklo joj je pogled pa je prišla da presluša poruku. Nakon nekoliko godina usamljeničkog rada za kompaniju, samo u društvu Radija 4, još uvek ju je iznenađivalo saznanje da su je ljudi aktivno tražili i pozivali je da naručuju.

Prelazak s juvelira amatera na profesionalnog zlatara desio se slučajno, kada je ogrlica s ornamentima, koju je napravila za Fijinu majku, izazvala pozitivnu reakciju u Ženskom institutu. Posle nekoliko nedelja ignorisanja Fijinog džangrizanja i dobronamernih zahteva da se pripremi za posao kako treba, njena prijateljica, mlada koliko je bila i ona sama, preuzela je na sebe da postavi zvanični oglas u Čarington ekou. Više zahvaljujući srećnom slučajnom otkriću, urednica časopisa FT nalazila se u to vreme na odmoru u obližnjem Volbersviku, i desilo se da je naletela na oglas dok je u pabu čekala da poruči ručak. Sat kasnije pokucala je na Lorina vrata, i od tog trenutka nije prošlo mnogo, a Lora je dobila prestižan plasman u časopisu FT na stranicama o nakitu.

Danas je bilo dve poruke, obe od Fi − koja je sada bila njen samoproklamovani PR i menadžer onim danima kad nije radila na recepciji rekreativnog centra. Uz cičanje i mnogo pljeskanja, prosleđivala je datume sastanaka za tri buduća nova klijenta. Juče se javio još jedan, a ovo se sve dešavalo nekoliko sedmica nakon što je članak objavljen. Lora je nažvrljala datume i satnicu sastanaka u dnevnik, odmahujući glavom zbog činjenice što porudžbine i dalje pristižu. Članak je govorio o novoj generaciji juvelira, a odeljak o Lori bio je najmanji, uguran u poslednjem času. Ona je u velikoj meri digla ruke od njega čim ga je ugledala, zato što su isekli fotografiju, tako da nije bilo moguće videti njene cipele. Ipak, jasno

„Hej?“ Upitni muški glas dopre odozdo do nje i ona začu bat cipela na metalnim gazištima s urezanim šarama. „Popnite se na vrh“, viknu Lora pre nego što je duboko udahnula da se umiri. Gurnula je nedovršenu ogrlicu u fioku i dopunila čajnik, unekoliko zbunjena primetivši da joj je promaklo da se nataložio kamenac, tako da je kotlić iznutra više ličio na koralni greben. „Zdravo“, reče glas, sada blizu.

Razvukla je usne u osmeh, duboko udahnula i okrenula se. „Zdravo“, odgovorila je dok je lepo odeven muškarac ulazio u prostoriju.

Zastao je u mestu, zapanjen, ili bolje reći paralisan, od pogleda na nju. U skladu s njenim prkosnim „ono što vidiš, to ćeš i dobiti“ (u direktnoj suprotnosti s Fijinim smislom za haljine, koji je govorio „uzmi me, sva sam tvoja“), nosila je otrcane farmerice svog dečka, koje su joj spale toliko nisko da su otkrivale gornju liniju kukova, i Džekovu izbledelu crnu Armanijevu eksčejndž duksericu.

Jedino blistavo na njoj bili su zubi i sjajne crvene mokasine na nogama. „Lora“, odgovorila je, protresavši mu ruku tako mlako da su joj prsti iskliznuli baš kad je hteo da joj stisne šaku, pa je na kraju stegnuo samo vrhove njenih prstiju.

Ispravio se. „Robert Blejk. Očekivali ste me?“ Možda u snovima.

Pokreti su mu bili sigurni, šireći osećaj potpune kontrole i svrsishodnosti, i Lora je odmah shvatila da se u njegovom životu nikad ništa nije desilo slučajno ili bez razloga. Bio je krajnje nametljiv, a ipak dečački radoznao − kao da je na njegovom licu još mogla uhvatiti tračak dvadesetogodišnjaka.

Bio je to intrigantan sudar. Dubokog glasa i visine sto osamdeset centimetara, u srednjim tridesetim, imao je bakarnosmeđe oči i široka puna usta s izvanredno ujednačenim zubima. Kosa mu je bila pažljivo začešljana s lica, ali je primetila da bi bio potreban tek jedan od onih istočnih povetaraca, koji su vijorili gradilištem, da oslobodi raskoš svetlosmeđih kovrdža. Uza sve to, neusiljeno se smešio. Njegova košulja i uglađena zvaničnost govo-

www.leo.rs | 75

rili su joj da je proputovao svetom; svetlost u njegovim očima rekla joj je da je zavodio žene na svim kontinentima.

Lora klimnu glavom, svesna da je verovatno pocrvenela. „Naravno. Drago mi je što sam vas upoznala.“ Skrenuo je pogled s nje da ispita sobu i ona zapazi da se zadržao na malenim novim cipelama, koje su još bile u kutiji.

„Vi i tridesetoro drugih“, promrmljala je, odupirući se porivu da prevrne očima. „Ne žalim se mnogo.“ Podigla je pogled i shvatila da napeto zuri u nju; znala je da je smatra čudnom. Prema kroju odela koje je imao na sebi, nagađala je da su sve žene u njegovom životu nosile džins dečjih brojeva, s neizostavnim kristalima. „Šta ste planirali za vašu suprugu?“, upitala ga je. „Želim ogrlicu s ornamentima. Sa sedam ornamenata.“

„Bez teškoća ste pronašli put dovde, nadam se?“, upita brzo, pokazujući mu da sedne na jednu od ogromnih belih sofa.

Njegova sigurnost bila je iznenađujuća. Većina klijenata nije imala predstavu šta želi. „To je specifično. Zašto sedam?“

„Naposletku jesam, mada sam isprva pomislio da me je satelitska navigacija izneverila. Trebalo mi je neko vreme da poverujem da ću vas zaista zateći na kraju te jedva primetne staze. Obično ne moram da pakujem gumene čizme kad idem na neki sastanak“, uzvratio je, uputivši joj osmejak od kog joj je od radosti nešto zaigralo u stomaku i potvrdilo sve njene instinkte.

„To je upravo broj koji hoću“, uzvratio je, sležući ramenima.

Seo je i ponovo se zagledao u nju, a ona zapazi odblesak golublje svilene postave njegove jakne i ručno rađene šavove na cipelama. Odjednom u njemu više nije bilo ni traga od dvadesetogodišnjaka. „Svi moji klijenti u početku imaju problema da me pronađu. Pretpostavljam da bi stvarno trebalo da se preselim na neko pristupačnije mesto, ali... Volim da budem blizu vode.“ Slegnula je ramenima, ostavši bez tema za ćaskanje. „Jeste li za šolju čaja? Ili kafe? Sve je instant, boj...“ „Nisam“, prekinuo ju je, a onda je to ublažio jednim: „Hvala.“ Lora uze beležnicu s radnog stola i sede na sofu preko puta njega.

Duboko je udahnula i brzo izdahnula. Što pre pređe na posao, pre će biti gotovo. Ni u najidealnijim situacijama nije lako uspostavljala komunikaciju s ljudima, a još manje se susretala s onima koji su ovako izgledali. „Dakle, kako mogu da vam pomognem? Šta želite?“ Skrenuo je pogled s nje i malo poćutao, prinevši pesnicu ustima, kao da namerava da se u nju nakašlje. „Pa, to je za moju suprugu“, reče glasom tišim nego malopre, kao da se njegova žena možda krije na stepeništu. „Očigledno, stiže Božić, ali je tad i njen rođendan, dvadeset trećeg. Treba da joj poklonim nešto posebno.“ Klimnula je znalački. Očigledno je želeo nakit u vreme Božića. Očigledno je oženjen. „Imate li dovoljno vremena? Jeste li zauzeti?“, upitao je. „Nemam predaha. Svi žele poklone za Božić“, odgovorila je, beležeći njegovo ime u rokovnik. „Je li to zbog onog teksta u FT-u?“ „Da. I vi ste ga videli?“ „Tako sam došao do vas.“

76 |

„Shvatam“, rekla je, ustajući i spuštajući beležnicu na stočić za kafu. „Pa, imam izbor nekih ornamenata koje vam mogu odmah pokazati, tek da vam dam ideju koje vrste sve mogu da napravim.“ Posegla je u nešto što je podsećalo na ormarić za kartoteku, izvukla plitku fioku i stavila je na sto ispred njega. Neki minijaturni ornamenti bili su uredno poređani u vojničke redove na crvenom somotu. „I, naravno, ako na umu imate nešto naročito, što ovde ne možete da primetite, i to mogu da vam napravim.“ Ponovo je sela, čekajući njegovu reakciju na male dragocenosti − njena kolekcija bila je mala, ali prefinjena − ali on ih čak nije ni pogledao. „Čitava ogrlica mora biti ugovorena“, rekao je.

Lora se ukočila. „Ah, da vidimo, to će biti mnogo teže urediti za Božić, bojim se.“ „Božić je za četiri nedelje“, suprotstavio se, ispravljajući leđa. „Da. Ali kao što sam rekla, trenutno sam previše zauzeta.“ „Zar ne možete da prosledite nekome te poslove?“ „Sama sam“, odgovorila je, a njena učtivost se polako tanjila.

Gledao je nekoliko trenutaka kroz naspramni istočni prozor, a ona je po položaju njegove vilice mogla da zaključi da je iznerviran. „U redu. Dopustite mi da vam potanko objasnim šta sam zamislio“, kazao je, naginjući se napred tako da se laktovima oslonio na kolena, sa sklopljenim dlanovima.

Izgledao je kao predsednik koji se našao u situaciji da čita deci. „Rođendan moje supruge je dvadeset trećeg.

Ona mrzi to što joj je rođendan dvadeset trećeg. Svake godine organizujemo veliku zabavu za njen rođendan, i svake godine otvaramo vrata ljudima govoreći im: Srećan Božić! To me u velikoj meri primorava da se pojavim s nečim zaista posebnim, što će njen rođendan izdvojiti iz proslave Božića. Da li me pratite?“ Lora zauze odbrambeni položaj i namršti se na njega.

Sasvim sigurno ga nije pratila. Možda je bio divan, ali

je njegov pokroviteljski ton pritiskao sve njene alarmne tastere.

ili da pristanete na dogovor, ne mogu da vam pomognem.“

„Kad sam pročitao taj članak o vama, o vašem ornamentnom nakitu, došao sam na ideju o savršenom poklonu za nju − ogrlici s ornamentima, ali sa izvesnom razlikom. Ne želim da bude samo dekorativna, niti da ukazuje na prošlogodišnji praznik. Želim da svaki ornament te ogrlice predstavlja njen odnos s najvažnijim ljudima u njenom životu. Zbog toga ih ima sedam. I zbog toga ne mogu tek tako da... izaberem jedan s poslužavnika. Oni moraju biti jedinstveni.“

Piljili su jedno u drugo, ukrštenih rogova, i Lora oseti kako se spušta crvena izmaglica. Nijednog trenutka nije se zavaravala da je mis kongenijalnosti. Savršeno dobro je znala koliko je prepredena. Ipak, čak je i ona bila sposobnija za kompromis i elementarne manire od njega.

Lora klimnu zainteresovano. „To je sjajna ideja. Poprilično prevazilazi većinu narudžbina koje dobijam. Ljudi uglavnom žele ornamente za važne životne događaje, kao što su krštenje, proslava punoletstva, godišnjica braka i slično. Nikad niko od mene pre nije tražio da... pa, da ispričam životnu priču. Za mene bi to, s profesionalne tačke gledišta, bio izazovan projekat, i mogu da vam garantujem da bi vaša supruga dobila nešto što je na svaki način izuzetno i posebno. Ipak, to je vrlo zahtevna porudžbina. Ako biste želeli da sačekate da prođe Božić...“ „Ne! Kategorično ne!“ „Onda, da vidimo. Ako biste razmotrili da smanjite taj broj na recimo tri ili četiri ornamenta, možda bi bilo dovoljno vre...“ „Ne“, reče on čvrsto, ponovo joj upadajući u reč.

Lora se ukoči, iznervirana i uvređena. Nije čak ni pokušavao da ne bude nepristojan. „Ako je tako, plašim se da smo na mrtvoj tački, gospodine Blejk. Jednostavno nemam dovoljno vremena da porazgovaram s vašom ženom o toliko ornamenata.“ „Ionako ne smete da razgovarate s njom!“, reče on žustro. „Ovo je iznenađenje. Apsolutni je imperativ da ona ništa ne sazna o tome.“ Lora ljutito napući usne. Projekat − ma koliko bio ambiciozan − brzo je gubio na privlačnosti. Možda je bio privlačnog izgleda, ali joj se nije sviđalo da provede nekoliko sati u njegovom društvu, slušajući priče o njegovoj, bez sumnje, dvadesetdvogodišnjoj supruzi.

Blekberi tiho zazuja u džepu njegovog odela i on ga izvadi.

Lora ga je posmatrala s rastućom ljutnjom dok se mrštio na poruku na ekranu, a onda je vratio aparat u džep.

Otkad je ušao, njegovo ponašanje bilo je samouvereno i arogantno. „Neće biti ničega za šta bi mogla da sazna“, rekla je, sklapajući rokovnik da pokaže da je sastanak završen. „Ne od mene, u svakom slučaju. Žao mi je što moram da vas razočaram, ali moram biti realna što se tiče rokova isporuke i porudžbina.“ „Hoćete da kažete...“ „Kažem da je možda vašoj supruzi rođendan, ali je takođe i Božić za sve ostale. Ako ne možete da sačekate

Robert Blejk se načas upiljio u nju, a njegov bes naizgled je parirao njenom, a onda je krenuo − ali ne prema vratima. Otišao je do prozora, upijajući prizor. Lorine oči privukao je horizont iza njega i mogla je da vidi, dalje u zalivu, nove nasipe blata, kako se suše na suncu. U naredna četiri sata prekriće ih voda, a zatim će plima početi nemo gmizanje nazad, kradući trščare i izjednačavajući mulj, koji ju je uvek požudno upijao.

Primetio je cipele pored sebe i podigao jednu. Još je unutra imala vatu i uložak za oblikovanje dela za prste. „Za vašu ćerku?“, upitao je. „Nemam ćerku“, britko je odgovorila. „Dečka?“ „Molim? Ne!“, prasnula je, usplahirena tim iznenadnim prelaskom na ćaskanje lične prirode. Gledala ga je kako pažljivo vraća cipelu na mesto.

Opušteno je gurnuo ruke u džepove i došetao nazad do nje. „Započeli smo ovo loše“, kazao je bez osetnog traga ironije u tonu. „Možda je trebalo ranije da kažem da ću vam udvostručiti honorar.“ „Udvostručićete mi honorar?“ „Tako je“, uzvratio je, a ona vide kako mu se pobeda uvlači u oči, neosporno uverenje da će to zapečatiti posao. Božić će, naposletku, pripadati isključivo njegovoj ženi. Bio je poslovan čovek naviknut da pobeđuje. Nema sumnje da je na keju parkirao automobil s besprekorno funkcionalnom satelitskom navigacijom, volante ili kareru; nema sumnje i da je imao ljubavnicu, koja se već spremala da mu postane druga žena; i nije bilo sumnje da se nalazio tu zbog poklona za suprugu, a to što nije otišao da ga traži u Bondovoj ulici značilo je da joj je već kupio skupoceni Kartjeov sat, Asprijevu sportsku narukvicu, dijamantski ključić Tea Fenela i Tifanijev prsten večnosti.

Lora se uspravila, postajući dva i po centimetra viša. „Nije reč o ceni“, rekla je s impresivnom čvrstinom, uživajući u vlastitoj maloj pobedi. Izabrao je pogrešnu osobu da joj nameće svoju volju. Našli su se u sukobu želja, a kada situacija postane toliko loša, ona je ta koja odlučuje koje će porudžbine prihvatiti. Nameravala je da izađe iz ovoga kao pobednik. „Imam i druge klijente. Ne mogu da ih izneverim.“ „Ne morate. Uredio sam jutros s vašom asistentkinjom da ih sve pozove u vaše ime i da promeni raspored.“ Pogledao je na sat. „I, prirodno, nadoknadiću vam svaku porudžbinu koju izgubite na račun ove reorganizacije.“

www.leo.rs | 77

„Fi je izbrisala moj dnevnik? Na vašu naredbu?“, graknula je Lora. Zavrtelo joj se u glavi. „Videćete da je raspored sada mnogo povoljniji.“ Ustala je ljutito, moleći se bogu da Fi nije instalirala i video-nadzor. Osećala je njegov pogled na sebi dok je marširala prema vratima. Jednostavno više nije imalo šta da se kaže. Bila je razumna, bila je učtiva. A sad joj je ponestalo i jednog i drugog. „Možete sad da idete. Žao mi je što nisam u mogućnosti da vam pomognem“, rekla je hladno, otvarajući vrata. Ispružila je ruku i pokazala mu da ide. „Nadam se da ćete na nekom drugom mestu imati više uspeha u uništavanju Božića zbog vaše supruge.“ Njegov šok bio je opipljiv. „Stanite malo! Jeste li čuli uslove koje sam vam ponudio? Udvostručiću vam honorar!“ „Nema potrebe da mi se obraćate kao da sam idiot.

Vi ste onaj koji ne sluša, gospodine Blejk.“ „Činite veliku grešku.“ „Meni se ne čini tako. Ovo je moj posao i radim za koga ja hoću, a to ne uključuje ljude koji bez pitanja i mog znanja preuređuju moj kalendar zbog svoje razmažene žene. Bez sumnje će vas iznenaditi da saznate da ovo ne radim zbog novca.“

Drugo poglavlje „Zdravo, Tome“, rekla je Lora ravnim glasom, naslonivši se na visoki šank od mahagonija i ispitavši brzim pogledom krcatu prostoriju. Nasuprot njenom studiju, koji je sav bio u neobrađenom drvetu i umetničkom osvetljenju, Tomov bar s morskim plodovima i šampanjcem sledio je drugi stil s nautičkom temom, ugrađujući materijale direktno uzete s brodogradilišta: uglačan i lakiran pod od tikovine, debeli brodski konopac kao ograda, roletne od platna za jedra, a mesingane kuke za užad postale su zakačke za kapute. Fotografije krigli u stilu Velikog Getsbija, urađene u tamnosmeđim nijansama, krasile su zidove, a prevrnute polovine čamaca uklopljene su s policama i korišćene za držanje čaša. Pola stolova već je zauzeto, a najveći broj stolica bio je okrenut ka panoramskim izlozima, ka sutonu koji se rascvetavao poput raskošnih božura spram neba boje vanile.

Krupni barmen podigao je pogled s dve čaše koje je glancao. „Loro!“, pozdravio ju je. „Večeras je gužva.“ „Aha. Dovodi ih novi kuvar. Njegove taljatele s jastogom su prava poslastica. Sveži šafran, belo meso krabe...“ Lora znalački klimnu glavom. „Da li si u iskušenju?“

Nastupila je kamena tišina kad je prihvatio njen hladni bes i odlučnu ruku na otvorenim vratima. „U redu, vidim, uvredio sam vas, shvatam“, rekao je, brzo se vraćajući na prethodnu temu. „Ali vi ste jedina osoba kojoj za ovo mogu da se obratim.“ Činilo se da je zaključio da je u tom trenutku laskanje najbolji vid napada.

Ona odmahnu glavom pravdajući se, a njena lepa kosa milovala joj je ramena. „Volela bih da probam, ali Džek već sprema večeru. Moram ovo brzo da obavim.

Ne verujem da si...“

„U to mi je teško da poverujem. Ima mnogo juvelira u gradu, a većina je mnogo iskusnija od mene.“

Lora podiže obrvu i položi stisnute šake na šank. „Gde je nisi video?“

„Ali ornamenti... niko drugi ne radi to što vi radite.

Slušajte, tokom godina sam nakupovao Ket sve − satove, dijamante, šta god možete da zamislite. Ali ova ogrlica biće jedini nakit koji joj zaista nešto znači. Molim vas.“ Glas mu je iznenada napukao. „Ovaj poklon treba da joj pokaže koliko je vo... Šta mi znači.“ Ućutao je nakratko, a njegove do maločas pohlepne oči ponovo postadoše dečačke i prijatne. „Sve mi zavisi od toga.“

„Pa, za početak, ne krije se iza onog stuba“, uzvrati on vadeći čep iz flaše šampanjca, koji se tu najčešće služio s likerom od crne ribizle.

Ali Lora ostade hladna. „Imali ste petlje da naredite mom osoblju da preinači moje porudžbine tako da to odgovara vašem vremenskom rasporedu, a time ste automatski izleteli iz istog. Sada ću vas još jednom zamoliti da odete. Treba da obavim jedan telefonski razgovor.“ Oboje su znali da je odnela pobedu. Polako je krenuo ka vratima, a zatim zastao kraj stepenica ispred nje. „Pravite veliku grešku.“ „Onda je to moj gubitak. Zbogom“, rekla je ledeno, čvrsto zalupivši vrata za njim. „I hvala nebesima na tome!“ Bila je prilično sigurna da je to čuo.

78 |

„Ne. Nisam je video“, reče Tom brzo, otvarajući bocu likera od crne ribizle i sipajući ga u dve čaše.

Lora načini dva koraka udesno i uhvati prizor mršavog zgloba koji je unezvereno poskakivao pored plastične helou kiti torbe. „Pošalji tamo dve čiste čaše kad ugrabiš priliku, hoćeš li?“ „Jasno. Hoćeš da probaš jedan ovaj? Kir rojal?“ Lora sumnjičavo pogleda u čašu. „Ne, osim ako kuća časti − u suprotnom, daj nam uobičajeno.“ Pažljivo je birala prolaz između stolova, vodeći računa da ne obori ničije piće torbama koje je nosila preko ruke.

Nervozni zglob kao da je ubrzao dok je prilazila, gotovo kao da je njegova vlasnica predosetila njeno prisustvo. „Kako si znala da sam ovde?“, upita Lora, gledajući naniže u sveže srcoliko lice koje joj se odozdo umiljavalo. „Po tvom šljapkanju.“ Lora spusti pogled na svoje crvene hanter gumene čizme. Još su se sijale od gacanja kroz vodu dok se vraća-

la iz studija – pramenje morske trave labavo se privijalo uz spoj skočnog zgloba. „Ti si jedina osoba kojoj Tom dopušta da ovde nosi gumene čizme. Opet si radila dokasno?“ „Zahvaljujući tebi“, odgovori Lora naglašeno, bacajući kesu s obućom na pod, pa sede na slobodno mesto.

Fi se nervozno mašila za piće koje je obazrivo pijuckala još otkad je stigla, zahvalna što ima previše prisutnih svedoka da bi Lora pokušala da je ubije na licu mesta. „Vidi, Lor, znam da si možda malo ljuta...“ „Malo?“ „Dobro, možda malo više...“ „Pokušaj sa prokleto besna!“ „Dobro, dobro, znam da si možda malo prokleto besna što sam primila narudžbinu a da te nisam obavestila, ali sam najiskrenije postupila u tvom interesu, kunem se.“ „Oh, stvarno? A to je tvoj posao, je li?“ „Kao tvoje menadžerke, da.“ „Samoprozvane menadžerke! Nikad ti to nisam tražila i svakako ne mogu da te plaćam“, podseti je Lora. „Sada možeš“, namignu Fi, nadajući se da će joj izmamiti osmeh. Ništa. „U svakom slučaju, radim ovo iz ljubavi, zar ne?“ Lora pogleda u svoju samouverenu i veselu prijateljicu. Mala i lepo građena, vitka, srcastog lica, krupnih plavih očiju i plave kose do ramena, tanušne poput šećerne vune, ona je na svaki način bila njena suprotnost. Fi je bila pametna, poletna, privlačna, penušava i sve ostalo što počinje na P. Lora je pak bila povučena, prgava i premršava. Uvek se osećala trapavijom od svoje kao perce lake prijateljice, kao da se provlačila kroz život s teretom na duši − ili bar s gumenim čizmama na nogama. „Nije na tebi, niti na klijentu, da određuješ kako ću voditi svoj posao.“ „Pa sad, mrzim to da ističem, ali ti ne bi ni imala posao da nije bilo mene. Ne znaš uvek šta je najbolje za tebe.

Još bi lemila klimave broševe koje niko nikad ne bi video, a još manje nosio, da nisam dala taj oglas o maminoj ogrlici.“ „To je bilo nešto drugo.“ „Jeste, bilo je. I to je razlog što ti sad tako dobro ide.“ Nagnula se napred, oslanjajući se na mršave ruke. „Daj, Lor, tip je dao ponudu koju nisi smela da odbiješ.“

„Onda je baš čudno što jesam.“ „Da, pa ti si upravo...“ Fi donja vilica pade. „Šta??“ „Izbacila sam ga. Neću raditi tu narudžbinu. Utrošila sam čitavo popodne na ponovno uspostavljanje starih narudžbina.“ „Oh, ne, nisi valjda?“ Fi je zaječala, spustivši glavu u ruke, pokazujući ovonedeljnu boju na izlivenim noktima − jarku ljubičastu, koja bi bila prikladnija za spavaću sobu neke devojčice. „Lor, zašto barem nisi popričala sa mnom o tome?“ „A zašto ti nisi o tome popričala sa mnom?“, zašišta Lora u odgovor. „Kako si mogla da mi namestiš taj sastanak koji me je potpuno zbunio? Znaš koliko mrzim upoznavanje s novim ljudima. Na prvom mestu, to je razlog što nisam ni htela da se bavim ovim profesionalno.

A ti si me naprosto dovela u situaciju da neki bogataš uđe i počne da vrši pritisak na mene i još mi kaže kako je raščistio moj kalendar.“ „Mislila sam da ćeš napraviti posao“, zastenjala je Fi, prolazeći prstima kroz lepu plavu kosu. „Zašto? Zato što je ponudio dvostruko više?“ „U stvari, radilo se o većoj cifri nego što je dvostruka.“ Položila je ruke na sto. „Čim sam mu rekla da si prebukirana do Božića, ponudio je duplo na licu mesta, a ja mu čak nisam prethodno ni izložila tvoje cene.“ Blago je slegnula ramenima. „Odmah sam ih podigla sa osam stotina po ornamentu na hiljadu dvesta.“ „Hiljadu i dvesta?“ Lorin glas najednom utihnu.

Fi klimnu. „A on je nameravao da plati dvostruko na to. Zar ne shvataš, Lor? To je dosad bila tvoja najveća porudžbina. Zaradila bi oko sedamnaest hiljada.“ Sedamnaest hiljada?

Dve žene piljile su jedna u drugu, jedna s izrazom rastućeg užasa, a druga s izrazom očajanja. „Ali ja... mislim, ja... Ovaj, nisam razumela da se radi o tolikoj sumi“, prošaputa Lora. Podigla je Fijinu čašu i otpila veliki gutljaj. „Sranje!“ „Da, rekla bih da je baš sranje“, promuca Fi, uzimajući čašu nazad i ispijajući je do kraja. „Mogla sam da sredim minus na kreditnoj kartici s mojih trideset posto.“ „Trideset?“ Lora je oštro pogleda. „Ko je pomenuo trideset procenata?“

Leo commerce na: Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Silvija Braun

Misterije sveta Objašnjenja za naizgled neobjašnjive pojave

Za sve nas koje oduvek fascinira sve što je neobjašnjivo kao i ono što je delimično objašnjeno – Silvija Braun nas vodi na fantastičan put, otključavajući nam vrata tajni i misterija koji nas uokružuju u ovom „čudesnom“ svetu. Ona obogaćuje naučna istraživanja, kombinujući saznanja koja dobija od svog spiritulanog vodiča Frensin i svoju moćnu intuiciju, pružajući nam tako detaljna objašnjenja za naizgled neobjašnjive pojave.

Od piramida, Šangrile, Bermudskog trougla do Stounhedndža, Silvija nam otkriva zapanjujuće činjenice o nekim od najpoznatijih misterioznih mesta na svetu.

Istina koja leži iza svetih i kontroverznih tema kao što su spontano samosagorevanje ljudi, kristalna lobanja, Torinski pokrov, Sveti gral i izgubljene Isusove godine, takođe se iznose na svetlo, a fascinantne i mistične pojave poput krugova u žitu, veštica, vampira i vukodlaka, vudua, vilinskog sveta, demona i Đavola, čudovišta iz Loh Nesa, Levijatana, Atlantide, šupljoj Zemlji, vanzemaljaca, Uskršnjeg ostrva i još mnogih drugih dublje su istraženi i objašnjeni.

Uvod – Silvija Braun U ovoj knjizi Vas očekuju neke od najvećih tajni i misetrija sveta koje su veoma dugo zbunjivale čovečanstvo, ponekad i vekovima. Ja sam prirodno, oduvek bila fascinirana neobjašnjivim – i mislim da nema potrebe da ulazimo u svaki detalj mojih višegodišnjih istraživanja i proučavanja fenomena o kojima ćete Vi sada čitati u ovoj knjizi. Svi oni koji još ne znaju, mogu me držati za reč kada kažem: Da, ja sam spiritulani vidovnjak i student teologije, ali moje zanimanje za svetske tajne i drevne mitove, kao i za život posle života je oduvek bila i ostala moja stalna strast.

Možda se nećete složiti sa mojim argumentima i istraživanjima i to je u redu... samo me ispratite i sami proverite koliko često vreme, mesto, istorijske implikacije ili običan zdrav razum potvrđuju istinitost mojih reči. Moje spiritističke moći takođe igraju bitnu ulogu u intenzivnim istraživanjima koja sam sprovela, i to je za mnoge neverovatno, ali kao što sam uvek govorila „Uzmi sa sobom ono što želiš a ostalo zaboravi.“ Lično sam posetila većinu misteriznih mesta koje opisujem u ovoj knjizi. Hodala sam po tim stazama i sama sam sebi bila telepatski barometar, posle čega sam se vraćala da proverim koliko od onoga što sam teleptaski

80 |

osetila mogu da dokažem istraživanjima, statistikom, svedočenjima očevidaca, i ponekad samo zdravim razumom.

Mnogo puta kao što ćete videti lovila sam misterije samo na osnovu svog predosećaja, a potom bi me opipljivi dokazi oborili s nogu, a isto tako se događalo da su one priče koje su poznate kao pouzdane i istinite zapravo nisu više od mitova, bez ikakvih ubedljivih dokaza, i u tim slučajevima sam razočarano morala da odustajem.

Ova knjiga je u velikoj meri nastala zahavljaujući Rejdu Trejsiju, predsednik izdavačke kuće Hay House. Dok smouživali u ručku jednog dana, obisipala sam Rejda pričama o Egiptu i drugim mestima koja sam posetila.

Na kraju me pogledao i rekao: „Zašto ne napišeš na svoj način knjigu o svim tim mestima koja si posetila?“ Malo sam porazmislila o tome što je rekoa pitajući se da li postoji uopšte knjiga koja pokriva sva mesta i stvari koje sam videla. Imamo „Kočije bogova-nerazrešene tajne prošlosti“ Erika von Denikena ali on se bavio samo vanzemaljskim fenomenima, i osim toga njegova knjiga bila je toliko kontroverzna kada je prvi put objavljena da su se naučnici iz petnih žila potrudili da je obezvrede. A onda sam shvatila da sve istraživačke knjige koje sam ja pročitala (a bilo ih je mnogo) imaju jedan zajednički

imenitelj: svoje kritičare. Hoću da kaćem, ja se ne bih ni latila ove knjige da su sve te misterije ikada u potpunosti razjašnjene, zato to još uvek i jesu misterije. Naravno, znam da će biti i skeptika koji će reći da je ova knjiga obično nagađanje, ali i sami ćete iz čitajući njene redove biti fascinirani raznim preokretima i iznenđenjima...

Ovde moram da zastanem i zamolim Vas da iako nikada do sada nisam napisala ovakvu knjigu ne pomislite da me je zdrav razum odjednom napustio. Ponešto od onoga što ću reći ne mogu da dokažem, ali što se više budete upuštali u priče, videćete koliko poznatih arheologa, istoričara i antropologa opravdava moje telepatske uvide. Ljudi poput poznatog paleantropologa i konzervacioniste dr. Ričarda Likija, dr. Zahija Havasa, generalnog sekretara Vrhovnog saveta za antikvitete u Egiptu i mnogi drugi koji me podržavaju nisu izmišljeni.

Povrh svega, ova knjiga nije napisana kao naučna rasprava. Ja sam zapravo imala na umu prosečnog čitaoca koji o ovim misterijama zna malo ili nimalo. Iako se moja istraživanja oslanjaju na naučne izvore, sigurno postoje i neki naučni podaci koji su mi promakli. Imajte na umu da je ova knjiga napisana sa namerom da Vam pruži pregled svetskih tajni i misterija uz moju telepatsku interpretaciju istih. Svakako znam da je moje polje rada u najmanju

ruku kontroverzno, ali znate me već – uvek sam tamo gde se anđeli plaše da kroče.

Dok budete čitali, nadam se da ćete dobiti uvid i nadu, ali ako ništa drugo bar će Vas napustiti onaj osećaj nervoze dok se slažete ili ne salžete sa stavovima koje ovde iznosim. Kada počnete da tragate, Vi ćete biti svojevrsni Gnostik (tragalac za istinom) i kao što je Isus rekao „Traži i naći ćeš, kucaj i otvoriće ti se“. Na kraju krajeva, potraga za istinom čini da vidimo kroz maglu konfuzije.

Pristupite knjizi sa otvorenim umom i oštroumnošću, nemojte verovati u bilo šta samo zato što ja (ili bilo ko drugi) tvrdim da je tako... Vi treba da pronađete i pronaći ćete svoju sopstvenu božanstvenu istinu, koja je samo Vaša.

Spremite se za putovanje – i ovoga puta se zakopčajte jer pred Vama je jedna žestoka vožnja.

Misteriozna mesta 1.

Stounhendž Na Salzburi Plejnu u Engleskoj nalazi se veličanstveni krug od stena koji je nekada bio korišćen u religijskim ceremonijalima a pripisuje se Druidima, kasti keltskih

www.leo.rs | 81

sveštenika. Iako su ga oni možda koristili, njegovo poreklo datira još iz neolitskog doba Britanskih ostrva.

Neki istoričari tvrde da Stounhendž potiče još iz 3000. p.n.e, ali ja sam, dok sam bila na tom mestu, osetila kao da je pre u pitanju 5000. godina p.n.e. I iako je krug mnogo puta rekonstruisan, ipak je uspeo da sačuva istu jedinstvenu osnovnu kompoziciju.

Na Birtanskim ostrvima postoji više od hiljadu krugova stena, ali nijedan nije tako upečatljiv kao Stounhendž.

On se jedini sastoji od 30 uspravnih stena (od kojih 17 još uvek stoji) koje su bile dletovane, uglačane i donešene iz nekog drugog područja, a jedinstven je i po stenama obliokovanim tako da formiraju ulay, neku vrstu vrata.

Zanimljivo je napomenuti i da je osa Stounhendža koja deli krug i u ravni je sa njegovim ulazom, okrenuta mestu izlaska sunca tokom letnjeg solisticija; dok je isto tako nedaleko odatle, i Irskoj, spomenik Njugrandž koji je sagrađen u približno isto vreme kada i Stounhendž okrenut ka mestu izlaska sunca tokom zimskog solisticija. Mogli bismo da zaključimo da je u pitanju bila neka vrsta kalendara – i sigurna sam da je ovo bilo samo jedan njegov mali deo pošto su ljudi oduvek bili zainteresovani za nebo, ali kao što ćemo videti raspored ovih stena ima daleko dublji duhovni smisao. Kao da odašilju neke pozitivne vibracije zaštitničke energije koja štiti od negativnih uticaja i ljudima unutar kruga daje osećaj sigurnosti i mira.

Stounhendž su istraživali arheoastronomi čiji je zadatak da uđu u trag astronomskim šemama drevnih kultura. Jer, kao što ćete videti, čak i u njadavnijim vremenima, narodi poput Egipćana (o kojima ćemo kasnije) bili su izuzetno znatiželjni u vezi sa solarnim i lunarnim fazama i zvezdanom konfiguracijom. Sigurna sam da im je to bio način da odrede period za setvu i žetvu; da predvide kišu, promene temperature, poplavu, a naročito su obraćali pažnju na lunarne cikluse. (Čak i danas u savremeno doba, možete i sami proveriti kod policije, u bolnicvama ili čak i u mojoj profesiji, kakve se sve bizarne stvari dešavaju tokom punog meseca. Lekari su godinama proučavali na koji način korespondiraju ženski menstrualni ciklus i mesečeve faze, na kraju krajeva logično je pomisliti da ako mesec ima toliki uticaj na okeane kako da ne utiče na naše fizičko blagostanje? A Almanah starog farmera (Old Farmer’s Almanac) ne oslanja se samo na godišnja doba već i na mesečeve faze tokom tih perioda. Tako da je sve ovo zapravo zasnovano na nekoj naučnoj činjenici ili istraživanju.)

Iako nema sumnje da je Stounhendž napravljen na osnovu nekog astronomskog proračuna, imam osećaj da su mnogi istraživači prevideli njegov dublji spiritualni smisao.

Skidanje vela tajne sa Stounhendža Prvi put kada sam posetila Stounhendž 1978. godine nije bilo nikakvih ograničenja u kretanju tako da ste mo-

82 |

gli slobodno da lunjate kroz stene i oko njih. Nedavno sam se vratila iz obilaska sa jednom grupom gde su mi ponovo dozvolili da ispitam stene i pokupim sve vibracije koje su mi bile potrebne. Sposobnost da dodirivanjem izvesnog predmeta spoznate njegovu istoriju putem energije zove se psihometrija. Pošto je sve u prirodi na neki način obeleženo treba samo da budete u stanju da uronite u to iskustvo, i cela priča će se rasplesti pred Vama. Kao i mnoga druga mesta koja ćemo istraživati u ovoj knjizi, stene Stounhendža sadrže vibracije svih doba kroz koja su trajale, svih ljudi i rituala u vezi sa njima i ja sam te vibracije uspela da osetim.

Prvi odgovor nakoji sam naišla bile su slike ljudi, hiljada i hiljada ljudi kako vuku ogromne blokove monoolita preko ravnice. Izgleda da su stene presečene i oblikovane u jednom drevnom kamneolomu na jugozapadu Engleske. Tu su bile takođe i ogromne dizalice na jednoj grubo konstruisanoj a ipak i prilično sofisticiranoj mašini sa točkovima i konopcem koji je služio za podizanje stena. Muškarcio koji su podizali stene izgledali su veoma primitivno, nosili su odeću i kape od životinjske kože, kao i dekorativne tetovaže po licu. I kao u vremeplovu, na jedan ubrzan način, mogla sam da ih vidim kako postavljaju stene u krug. Izgledalo mi je kao da su imali i nekakav konopac koji im je služio da izmere udaljenosti.

Mogla sam da ih čujem kako viču i gunđaju ali na jeziku koji nije ličio ni na jedan koji sam ikada čula.

Sa spolajšnje strane ovog savršenog kruga od stena bila je grupa žena i dece koje su satjale ili sedele i zaneseno gledale sve što se dešava. Svako malo, sa usana neke žene oteo bi se razdragani usklik kojim kao da želi da ohrabri muškarce da nastave. Primetila sam da su žene i deca dodirivali prstima neke crvene oblutke ili bobice koje su bile nanizane zajedno. To me je podsetilo na Katolike kada koriste brojanice kada se mole za neko specijalno čudo.

Pošto su blokovi monoliti postavljeni na mesto, izgledali su sjajno i belo, svakako nisu bili sivi kao danas. Kada je krug završen, svi su ušli u njega i klekli ali ne na ponizan način već kao da je to bio prikladan i udoban položaj.

Izgleda da je ovaj krug za njih bio raj, štiteći ih od spoljašnje negativne energije. (Pomislite samo koliko puta smo se okružili belim svetlom svetog duha – ko može da kaže da ove stene nisu služili kao zaštita od nasumičnih hordi pljačkaša?) Izgleda da su ovi ljudi iz ma kog razloga veoravli da ih njihov bog ili bogovi štite dok su unutar kruga.

Potom se pojavio jedan veoma visok čovek, obučeno u drečavu crvenu mantiju, sa kupastom kapom iz koje je izlazilo nešto nalik na zvezde. Počeo je da prolazi kroz kapije stena, i kad god bi bio pred nekom od kapija on bi skinuo kapu i ponovo je stavljao kada prođe kroz nju.

Meni je to delovalo kao da predstavlja preporod, ulazka kroz kapiju života bez ičega i potom stavljanje kape kao neku vrsta zemlajskog obeležja. Čovek je onda

započeo predstavu. Pokazao je na neku ženu i potom joj rekao da uzme svoje dete i stane pored njega, na taj način ukazujući na produžetak života.

Grupa je potom počela da peva neku pesmicu grlenim glasovima, a onda kao da su se niotkuda pojavili voće, povrće kao i neka vrsta koštunjavih plodova. Visoki čovek sa kapom je potom prešao pogledom po krugu i izgledalo je da je bio zadovoljan. Njegove oči potom su lutale gomilom da bi mu se pogled zaustavio na tamnom, neobrijanom muškarcu obavijenom nekom vrstom životinjske kože. Pokazao je prstom na manjeg muškarca ispustivši pritom nekakav kvocav glas, i gomila se potom pridružila. Mahnuo je čoveku koji je bio preko puta njega koji mu je prišao sa nekakvim povezom na glavi. Visoki čovek je ispružio ruku, a manji debeljuškasti čovek je spustio dva zlatna predmeta na njegov dlan. Čovek sa kapom se potom okrenuo ženi iz asebe i dao joj ta dva predmeta. Delovala je iznenađeno i sa velikim olakšanjem je zgrabila ta dva predmeta i ponizno klekla na kolena.

Visoki čovek pokazao je na drugog muškarca da napusti krug pa ipak je još uvek izgledao kao da moli da ne bude prognan. Pomislila sam da mora da je lopov koga žele da oteraju. I čim sam to pomislila niži čovek je odlučno odhramao iz kruga i ubrzo zatim nestao u magli koja je počela da se spušta na ravnicu. U to vreme sam sve beležila na kaseti i rekla sam „Ovde se odmerava pravda za lopove i one koji su prekršili zakon“. Znala sam da je ovo veoma primitivno vreme, ali i dalje sam osećala da su ovi ljudi imali socijalne strukture kao i moral i savest.

Nisu izgledali čudno ako izuzmemo njihovu odeću tj. nedostatak iste, zapravo, na njima svojstven način izgledali su zbrinuto i svakako nisu delovali zanemareno.

Potom se scena promenila. Ne znam tačno kako da opišem kako se sve ovo dešava, ali slično je gledanju filma, skoro da imam nekakav mentalni vremeplov, koji kada se uključi prosto teče sve dok ja ne odlučim da ga zaustavim. Ovog puta sam primetila nešto što ranije nisam videla, ogroman beli kamen tačno u centru kruga.

Muškarac sa kapom pokazivao je prstom na jednog po jednog, apotom su jedna po jedan prilazili i prinosili veoma primitivno koplje na nešto nalik oltaru, koje izgleda da je imalo moć da ulije hrabrost ljudim a i da njihovo oružje učini jačim.

Nejveličanstvenija pogrebna mesta Oko 1135. godine posle nove ere Džofrej od Monmauta je u svom delu Istorija britanskih kraljeva tvrdio da je Stounhedž u Irsku donelo jedno plema džinova iz Afrike a odatle ga je čarobnjak Merlin preneo preko mora na današnje mesto. Izgleda da je čarobnjak Merlin to učinio za Ambrozijusa Aurelijanusa – kralja Britonaca.

U svojoj Istoriji Džogrej tvrdi da je Ambrozijus sahranio oko 460 plemića koje su Saksonci ubili na tom mestu, a

potom nastavlja sa tvrdnjom da su Uter Pendragon (brat Ambrozijusa i magični otac Kralja Artura) i Kralj Konstantin takođe sahranjeni u blizini. Evo šta je mErlin navodno rekao Kralju ambrozijusu prema Džofriju: „Ako si ti (Ambrozijuse) željan da odaš počast ovom pogrebnom mestu svih ovih ljudi i to jednim večnim spomenikom, pošalji po Ples Džinova, koji se nalazi u Kilarausu, na planini u Irskoj. Tamo postoji jedna kreacija od stena, koju nijedno doba niej okrznulo, bez ikakavih znanja o stručnim veštinama projektovanja. To su stene ogromne veličine i predivnog kvaliteta; i ako mogu da se postave ovde kao što stoje tamo na ovom tačnom mestu, onda će tako stajati zauvek.“ Zanimljivo je koliko se Kralj Artur i Merlin pojavljuju kroz mitologiju Stounhendža. Verujem da su ove dve figure zaista postojale ali ne u preteranoj verziji kakva nam je poznata iz fantastičnih dela.

Prema jednoj drugoj legendi stene je doneo djavo uzevši ih od jedne Irkinje i postavio ih je na Salisburšku ravnicu. Smatram neverovatnim činjenicu da kad god je ljudima nešto nepoznato ili nejasno oni teže da tome pripišu negativno značenje, naročito ako je u pitanju neki događaj iz doba pre Hrista. To je kao da ljudi nisu voleli Boga pre nego što se hrišćanstvo pojavilo, čak ni neku vrstu stvaraoca, štagod to bilo, koji je bio veći od njih samih.

A sada stižemo do Druida. Do vremena kada su se oni pojavili na sceni, već su postojale manje skupine stena poređane sa spoljašnje strane kruga. Ove skupine sastojale su se od stena različite vrste stena koje pripadaju vrsti po nazivu plavi kamen a naučnici veruju da potiču iz jugozapadnog Vejlsa.

U 17. veku su Druidi, koji su upražnjavali svoje običaje u Velikoj Britaniji već više od hiljadu godina pre ovoga bili proglašeni za zle obožavaoce koji praktikuju žrtvovanje ljudi i slične rituale. (Stalno se ponavlja ljudska sklonost da kad god im je nešto nepoznato oni odmah pohrle da toem prišiju zla svojstva).

I dok sam stajala tamo u sve gušćoj tami, javljale su i se te vizije poput šara na ogromnom kaleidoskopu vremena, i videla sam figure u belim kabanicama kako idu svojim putem preko ravnice. Izgledalo jekao da ih ima bar hiljadu kako zajedno hodaju u istom taktu. Nisu progovarali, i kao da je neka duhovna tišina zaokupila sve njih, i obuhvatile sve – čak su i ljudi koji su bili s amnom osetili to nešto, kako su rekli. Atmosfera, ptice, vazduh... sve je uthnulo, kao da smo skinuli veo sa davno prošlih vremena. Prisustvo Druida sveštenika bilo je toliko očigledno.

Kako su Druidi prilazili krugu, skoro da sam mogla da ponovo vidim to mesto onakvo kakvo je bilo kad je bilo celo, kada je svaki kamen bio na svom mestu i sa kamenom koji sam ja nazvlal olatrom u sredini. Neki od sveštenika su stajali u krugu, dok su ostali stajali poput čuvara sa spoljne strane a onda su svi zajedno počeli da poje u veoma melodičnim tonovima.

www.leo.rs | 83

84 |

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs