Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - začinjeno ljubavlju Br. 8/oktobar 2013

www.leo.rs | 1

Svakom kupcu koji poruči knjigu preko sajta www.leo.rs poklanjamo blokčić i bukmarker začinjen ljubavlju

2|

Kada se započne putem želje, kreativni Rec urednika proces se kreće napred u slikama. Kako biste manifestovali nešto, morate da uposlite podsvesni um, koji ne reaguje na reči.

Njegov jezik su simboli i vizuelni portreti.

Izreka „slika vredi hiljadu reči“ direktno otkriva način na koji ćete pokrenuti učešće ovog dela sebe.

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Nataša Pracaić Aleksandar Stefanović Ana Bešlić Darko Popović Branka Ivanović Lidija Maričić Nela Pešić Nevena Iličković Snježana Sredojević Aleksandra Ubović Dragan Paripović Predrag Kovačević Jelana Dragojlović Marko Gojković Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Božanski zakon kaže da će se materijalizovati svaka slika koja se istrajno održava.

Isto važi i za sve što želite, bilo da je u pitanju dom, posao ili veza.

Osim ako nemate jasnu i postojanu koncepciju svog željenog rezultata u umu, on se neće materijalizovati.

Ne samo da morate imati jasnu sliku onoga što nameravate da manifestujete, već morate biti u stanju da održite tu viziju postojanom. Tek tada se reprezentacija dovoljno duboko utiskuje u podsvesni um da on počinje da privlači to iskustvo ka vama. Možete pokušati da zamenite reči ili čak osećanja kako biste kompenzovali nedostatak vizije, ali to neće upaliti zato što niste imali određen dizajn u mislima. Jasno i detaljno opažanje oblikuje fizički svet.

Ako je vaša vizija nejasna, nema kreacije. Iako je želja prisutna, slika je mutna. Što je vizija određenija, brže manifestujete ishod.

To važi za materijalne želje kao i za emocionalne. Ovaj zakon deluje na svim nivoima ljudskog iskustva: mentalnom, fizičkom i emocionalnom – uključujući i ljubav.

Razmišljajte o sjaju svog današnjeg postojanja. Vidite koliko fantastičnih doživljaja možete da upecate i dovedete u svoju sferu. Fokusirajte se na privlačnost svake individue koju vidite. Ljudi se razvedravaju, osmehuju, gledaju vas u oči i prepoznaju vašu dušu. Otvaraju vam svoja srca i šalju kreativnu energiju ka vama.

Ona odmah transformiše svet u jedno prijatnije, pozitivnije i spokojnije mesto.

Nema granice šta možete da kreirate samo ako to najpre vizualizujete. Ne brinite o tome kako će željena kreacija izgledati. Univerzum će se organizovati da ostvari ideju u vašim mislima. Vaš posao je da zadržite viziju i uživate u njenom manifestovanju.

Nenad Perišić

Sadržaj: zakon privlačenja....................................................................... 4 Sve je dobro...................................................................................... 8 arhitektura....................................................................................10 astronomija..................................................................................11 utočište za bajke........................................................................12 Čarli boun i plava boa.............................................................16 zaposlite i zadržite najbolje ljude...........................................................................18 duhless .............................................................................................20

ledena opasnost.........................................................................22 cena slobode.................................................................................32 Radionica ‘’Promenite misli – IZGUBITE KILOGRAME’’............................................................37 čudotvorno isceljivavanje životnom energijom – pranom............................................................38 lavovski ajvar................................................................................41 kesten..................................................................................................41 susreti sa izuzetnim ljudima.............................................42

www.leo.rs | 3

Ester i Džeri Hiks

Zakon privlačenja Ova knjiga govori o tome kako da obraćate pažnju, a ako obraćate pažnju na to kako obraćate pažnju, svaka vaša namera manifestovaće se u vašoj stvarnosti, a to će zauvek promeniti vaš život.

To je to. Našli ste. Ne morate dalje da tražite.

Odložite sve druge knjige, ispišite se sa svih seminara i radionica i javite svom savetniku da više nemate potrebe da ga posećujete.

Jer, to je to: sve što ste ikad želeli da znate o životu i o tome kako da postignete da funkcioniše. Našli ste ih: sve drumske propise ovog izvanrednog putovanja. Sva oruđa pomoću kojih ćete stvarati iskustva koja ste oduvek želeli. Ne morate da idete dalje od ovoga gde se sada nalazite.

Zaista, pogledajte samo šta ste dosad uradili.

Samo pogledajte.

Hoću da kažem da odmah, ovog časa, pogledate ovo što držite u rukama.

Uspeli ste. Podignite ovu knjigu upravo ovde, ovde gde je sad, sebi pred oči. Vi ste je manifestovali, iz vedra neba. Već je to, samo po sebi, dokaz koji tražite da ova knjiga funkcioniše.

Shvatate li? Ne, nemojte ovo preskakati. Važno je da čujete. Kažem vam da u rukama upravo držite najbolji dokaz koji sebi ikad možete dati da je zakon privlačenja stvaran i delotvoran i da proizvodi fizičke ishode u stvarnom svetu.

Dozvolite da objasnim.

Negde u dubinama vaše svesti, negde na nekom važnom mestu u vašem umu, namerili ste da primite ovu poruku, jer inače ova knjiga ne bi nikad našla put do vas.

Ovo nije mala stvar. Važna je. Verujte mi, vrlo je važna.

I to zato što vam upravo predstoji stvaranje onoga što ste i namerili da stvorite: velike promene u vašem životu.

4|

To vam je i bila namera, zar ne? Dabome da jeste. Ono što se događa dok čitate ove redove ne bi se događalo da niste svoju pažnju usmerili na istinsku želju da podignete svoje svakodnevno iskustvo na novi nivo. Već odavno želite to da učinite. Pitali ste se samo: Kad? Kako glase pravila? Koja su oruđa?

Dakle, evo ih. Tražili ste, pa ste ih i dobili. A to je, uzgred, pravilo broj jedan. Dobijaš ono što tražiš. Međutim, to nije samo to – mnogo je više od toga. Upravo o tome i govori ova izvanredna knjiga. Ne samo da ćete u njoj dobiti neka zaista zadivljujuća oruđa, nego i uputstva za njihovu upotrebu.

Jeste li ikad poželeli da ste život dobili zajedno s upustvom za upotrebu?

Hej, pametna želja. Sada ga imamo.

Onima kojima možemo da zahvalimo za to su Ester i Džeri Hiks. I, naravno, Abraham. (U fascinantnom, uzbudljivom tekstu koji sledi, oni će vam potanko objasniti ko je to.) Ester i Džeri posvetili su život radosti širenja čudesnih poruka koje im stižu od Abrahama. Izuzetno ih poštujem i volim zbog toga; i veoma sam im zahvalan, zato što su istinski izvanredni ljudi, s veličanstvenim zadatkom da prožmu veličanstvenošću zadatak kojeg smo se svi prihvatili: življenje i doživljavanje veličine samog života i onoga što zaista jesmo.

Znam da ćete biti veoma impresionirani i veoma blagosloveni onim što pročitate ovde. Znam da će čitanje ove knjige značiti prekretnicu u vašem životu. Ovo ovde nije samo opis najvažnijeg zakona univerzuma (jedinog, u stvari, za koji treba da znate), već i lako razumljivo objašnjenje mehanizama života. Ovo su uzbudljiva sa-

strane brojnih vrsnih autora koji su ugradili Abrahamova učenja u svoja sopstvena. Međutim, sve do ove knjige, Zakon privlačenja, ova originalna učenja nisu u celini objavljena u jednoj knjizi.

Ova knjiga nastala je transkripcijom našeg originalnog Početnog seta „Abrahamove osnove“, kompleta od pet CD-ova, i potom traženja od Abrahama da ih malo uredi kako bi se pojačala čitljivost izgovorene reči. Zarad jasnoće i kontinuiteta, Abraham je dodao i nekoliko novih pasusa.

Milioni čitalaca, slušalaca i gledalaca uživaju u vrednostima koje izvlače iz ovih učenja. A Ester i ja smo presrećni što možemo da vam ponudimo, u formi Zakona privlačenja, originalna osnovna Abrahamova učenja.

Međutim, u kakvom je odnosu ova knjiga sa Traži i dobićeš? Dakle, smatrajte Zakon privlačenja bazičnim bukvarom iz kojeg potiču sva ostala učenja. I smatrajte Traži i dobićeš najobuhvatnijom sveskom prvih dvadeset godina Abrahamovih učenja.

znanja. Ovo su monumentalni podaci. Ovo je briljantna, bleštava spoznaja.

Vrlo je malo knjiga za koje bih rekao ono što ću sada reći. Pročitajte svaku reč koja ovde piše i uradite sve što ova knjiga kaže. U njoj ćete naći sve odgovore na pitanja koja u dubini duše tako ozbiljno postavljate. Stoga – ako smem da budem ovako direktan – obratite pažnju.

Ova knjiga govori o tome kako da obraćate pažnju, a ako obraćate pažnju na to kako obraćate pažnju, svaka vaša namera manifestovaće se u vašoj stvarnosti, a to će zauvek promeniti vaš život.

Nil Donald Volš Džeri Hiks Inovativna filozofija praktične duhovnosti koju ćete pronaći u ovoj knjizi, otkrila se Ester i meni prvi put 1986. kao reakcija na vrlo dugačak spisak pitanja na koja godinama nisam imao odgovora.

Na ovim stranicama, naći ćete osnove Abrahamovih učenja™, onako kako su nam s ljubavlju rečena prvog dana naše interakcije s njima. (Molimo vas da uočite da se ime Abraham, iako označava jedninu, odnosi na grupu dragih bića, zbog čega o njima govorimo u množini).

Zapisi iz kojih se razvila ova knjiga prvi put su zvanično objavljeni 1988. kao deo albuma od deset audio-zapisa nazvanog Posebne teme (Special Subjects). Od tada, mnogi aspekti osnovnih Abrahamovih učenja u vezi s univerzalnim zakonom privlačenja objavljeni su kao deo sadržaja različitih knjiga, CD-a, DVD-a, špilova karata, kalendara, članaka, radio i TV emisija, seminara, kao i od

Vraćanje ovom životno važnom materijalu u pripremi za objavljivanje ove knjige bilo je za Ester i mene predivno iskustvo, jer smo se podsetili ovih osnova i jednostavnih zakona koja nam je Abraham pre mnogo godina objasnio.

Još otkako smo prvi put primili ovaj materijal, Ester i ja dajemo sve od sebe da u sopstvenom životu primenimo ono što smo kroz ove zakone naučili, a čudesan napredak u našem radosnom življenju je zadivljujuć. Poverovali smo Abrahamu, jer je sve što su nam rekli bilo toliko logično, ali primena ovih učenja dokazala se kroz naše svakodnevno iskustvo. Stoga smo izuzetno srećni što možemo da vam kažemo – iz sopstvenog iskustva: ovo funkcioniše!

(Napomena urednika: Molimo vas da imate u vidu da naš fizički jezik ne sadrži uvek reči potrebne za savršeno izražavanje nefizičkih misli koje Ester prima, zbog čega ona ponekad formuliše nove kombinacije reči ili upotrebljava standardne reči na nove načine; na primer, pišući ih u kurzivu kako bi izrazila nove načina gledanja na život.)

Ovu knjigu smo napisali da bismo vas upoznali s univerzalnim zakonima i praktičnim procesima koji će vas jasno i precizno provesti kroz realizaciju vašeg prirodnog stanja dobrobiti. Čitanje ove knjige pružiće vam jedinstveno i blagotvorno iskustvo dobijanja preciznih, snažnih odgovora na pitanja koja sam celog života postavljao. A vaša uspešna primena ove filozofije praktične duhovnosti, zasnovane na radosti, pomoći će vam da i druge dovedete do onog življenja koje oni smatraju savršenim.

Mnogi mi kažu da ova moja pitanja, na više načina, odražavaju njihova. I tako, dok doživljavate jasnoću i briljantnost Abrahamovih odgovora, ne samo da ćete,

www.leo.rs | 5

po svoj prilici, početi da osećate istinsko zadovoljstvo zbog toga što su vaša davnašnja pitanja najzad dobila odgovore, nego ćete i otkriti (poput Ester i mene) obnovljeno oduševljenje za sopstvena životna iskustva. A kad usled novog pogleda na život počnete da primenjujete praktične procese ponuđene u ovoj knjizi, ustanovićete da promišljeno stvarate za sebe sve što želite da radite, budete ili imate. Čini mi se da je moj život, otkako pamtim, proizvodio bujicu naizgled beskrajnih pitanja na koja nisam uspevao da nađem zadovoljavajuće odgovore, jer sam svim srcem priželjkivao da otkrijem životnu filozofiju zasnovanu na apsolutnoj istini. Ali kad je u naše iskustvo ušao Abraham – otkrivši Ester i meni svoje objašnjenje moćnih zakona univerzuma, zajedno s efikasnim procesima koji su nam pomogli da ideologiju i teoriju pretočimo u praktične rezultate – došao sam do spoznaje da je neprekidan niz knjiga, učitelja i životnih iskustava na koje jesam usput nailazio predstavljao savršene korake na putu ka otkrivanju Abrahama.

Volim da razmišljam o prilici koju imate sad, dok čitate ovu knjigu, a to je da i sami otkrijete vrednost onoga što Abraham pruža, jer znam koliko su ova učenja unapredila naše životno iskustvo. Takođe sam svestan da ne biste ni držali ovu knjigu u rukama, da vas vaše životno iskustvo nije pripremilo (kao što je i mene moje) za primanje ove informacije.

Osećam vašu žudnju da zaronite u ovu knjigu i otkrijete jednostavne i praktične zakone i praktične procese koje nudi Abraham, kako biste mogli da počnete promišljeno da privlačite u svoje iskustvo sve ono što sami želite, ali i da iz njega izbacujete sve ono što ne želite.

Moji roditelji nisu bili religiozni, stoga mi nije baš najjasnije otkud to da sam osećao tako snažan poriv da pronađem crkvu i angažujem se u primeni verskih načela, ali ta sila je bila u meni vrlo intenzivna u periodu odrastanja. Možda je posredi bio pokušaj da ispunim vrlo stvarnu prazninu koju sam duboko u sebi osećao, a možda i činjenica da su toliki drugi oko mene pokazivali svoj religijski žar i sigurnost da su pronašli istinu.

Tokom prvih četrnaest godina života, promenio sam osamnaest adresa u šest saveznih država, tako da sam imao priliku da procenim najrazličitije filozofije. U svakom slučaju, sistematski sam upadao u jednu crkvu za drugom, svaki put se svim srcem nadajući da ću baš iza tih vrata naći ono što tražim. Međutim, prelazeći iz jedne verske ili filozofske grupe u drugu, bivao sam sve više razočaran, jer je svaka tvrdila da je samo ona u pravu, a da svi ostali greše. U takvom okruženju, postajući sve utučeniji, shvatio sam da nisam našao odgovore za kojima sam tragao. (Tek nakon otkrivanja Abrahamovih učenja uspeo sam da shvatim te očigledne filozofske protivrečnosti i da prestanem da osećam negativne emocije u vezi s njima.) I tako se moja potraga nastavila.

6|

Premda nisam imao nikakvog ličnog iskustva s tablom za ispisivanje poruka s „onog sveta“, moje mišljenje o tome bilo je izrazito negativno. Smatrao sam to, u najboljem slučaju, samo igrom, a u najgorem, najobičnijom prevarom. Tako sam 1959. kad su mi prijatelji u Spokejnu, u Vašingtonu, predložili da igramo tu igru, odbio i samu pomisao, smatrajući je apsurdnom. Međutim, moji prijatelji su bili uporni i nešto kasnije sam se i lično uverio u stvarnost fenomena.

Pošto sam još uvek tragao za odgovorima na svoj dugačak spisak pitanja, upitao sam tablu: „Kako da postanem istinski dobar?“ Pokazivač je prvo, velikom brzinom, redom pokazao sva slova abecede, a potom ispisao Č-I-T-A-J. „Šta da čitam?“, upitao sam. K-NJ-I-G-E, ispisao je pokazivač. A kad sam upitao: „Koje knjige?“, ispisao je (ponovo velikom brzinom): SVE OD ALBERTA ŠVAJCERA. Moji prijatelji nisu nikad čuli za Alberta Švajcera, a i ja sâm sam tek načuo o njemu, tako da je malo reći da mi je ovo podstaklo radoznalost; odlučio sam da malo istražim i saznam nešto o tom čoveku koji je na zaista neverovatan način ušao u moju akutnu svest.

Upisao sam se u biblioteku i tamo pronašao mnogo knjiga koje je napisao Albert Švajcer, i sistematično ih pročitao sve do jedne. Premda ne mogu da kažem da sam pronašao bilo koji konkretan odgovor na svoja brojna pitanja, Švajcerova knjiga Potraga za istorijskim Isusom naročito je otvorila moj um za spoznaju da postoji mnogo više načina gledanja na stvari nego što sam ja spreman da ih uzmem u obzir.

Moje oduševljenje onim za šta sam se nadao da će biti prolaz ka snažnom prosvetljenju i odgovorima na sva moja pitanja naposletku je prošlo, budući da mi tabla za ispisivanje poruka iz sveta duhova nije donela snažno prosvetljenje ni odgovore na moja pitanja, ali je zato izvesno pobudila u meni spoznaju da postoji i da je dostupan način inteligentne komunikacije za koji nisam verovao da je moguć sve dok ga i sâm nisam doživeo.

Tabla se nije ni oglasila kad sam je sâm upotrebio, ali isprobao sam je na stotinama ljudi dok sam putovao kao zabavljač i pronašao troje koji su imali uspeha s njom. S nekim prijateljima u Portlandu, u Oregonu, (kod kojih je tabla radila), „razgovarali smo“ stotinama sati s onima za koje smo verovali da su nefizička bića. Kakva zabavna parada pirata, sveštenika, političara i rabina je pričala s nama! Bilo je to umnogome poput one vrste fascinantnih konverzacija koje vodite na zabavama, s osobama najraznovrsnijih interesovanja, mišljenja i intelekta.

Moram da kažem da me ova tabla nije naučila ničemu korisnom, što bih mogao da upotrebim u sopstvenom životu – niti što bih poželeo da prenosim drugima – tako da sam je jednog dana prosto bacio i to je bio kraj mog interesovanja ili aktivnosti s tablom za ispisivanje poruka od strane duhova. Međutim, ovo čudesno iskustvo – po-

Vaše unutrašnje biće, ili energija izvora, uvek vam pruža onu perspektivu koja vam najviše ide u korist, a kad se i vaša perspektiva podudari s tim, dolazi do pozitivnog privlačenja. Drugim rečima, što se bolje osećate, to je bolja i vaša tačka privlačenja, i sve bolje ispada za vas. Uporedne vibracije vaše perspektive i vašeg unutrašnjeg bića odgovorne su za ovo veličanstveno vođstvo koje vam je uvek dostupno.

gotovo s inteligencijom koja me je podstakla da čitam knjige – nije u meni pobudilo samo spoznaju da „tamo negde“ postoji mnogo više od onoga što sam tada razumevao, nego i još snažniju želju da nađem odgovore.

Počeo sam da verujem da je moguće povezati se s inteligencijom koja poseduje praktične odgovore na pitanja o tome kako funkcioniše univerzum, zašto smo svi mi tu, kako možemo radosnije da živimo i kako možemo da ispunimo razlog svog postojanja.

Misli i bogati se Prvi praktični odgovori na moj rastući spisak pitanja došli su s otkrićem fascinantne knjige dok sam 1965. držao koncerte na raznim koledžima i univerzitetima.

Knjiga je ležala na stočiću u foajeu malog motela negde u Montani, i sećam se protivrečnog osećanja koje je izazvala u meni dok sam je držao u rukama i gledao reči na prednjoj korici: Misli i bogati se!, Napoleon Hil. Naslov mi je bio odbojan, jer sam, poput mnogih drugih, bio naučen da podstičem svoje negativne utiske o bogatim ljudima, kao opravdanje za sopstveni nedostatak lako stečenih sredstava. Međutim, postojalo je nešto neosporno privlačno u vezi s ovom knjigom i, nakon što sam pročitao svega dvanaestak strana, sve dlačice na mom telu su se nakostrešile, a kičmom su mi strujali žmarci uzbuđenja.

Sad već znamo da su ove fizičke, visceralne senzacije dokazi koji potvrđuju da se nalazimo na putu ka nečemu veoma dragocenom, ali ja sam već tada osećao da je ova knjiga pobudila u meni spoznaju da su moje misli važne, te da moje životno iskustvo na neki način reflektuje sadržaj mojih misli. Knjiga je bila privlačna i zanimljiva i nadahnula je u meni želju da pokušam da sledim sugestije koje je davala – što sam i uradio.

Primena ovih učenja dala je kod mene toliko dobre rezultate, u stvari, da sam za vrlo kratko vreme uspeo da izgradim multinacionalni biznis, što mi je dalo priliku da na značajan način dodirnem živote hiljada ljudi. Čak sam počeo da predajem načela koja sam naučio. Međutim, iako sam ja lično naučio neverovatno dragocene stvari iz ove izuzetne knjige Napoleona Hila, životi mnogih ljudi koje sam podučavao nisu se poboljšali onako dramatično kao moj, bez obzira na to koliko su tečajeva pohađali, tako da se moja potraga za konkretnijim odgovorima nastavila.

Iako se moja životna potraga za važnim odgovorima nastavljala, a moja želja da nađem načina da pomognem drugima da efikasnije ostvaruju svoje ciljeve pomaljala veća nego ikada pre, privremeno me je od toga odvojio novi život koji smo Ester i ja gradili u Feniksu, u Arizoni.

Venčali smo se 1980. posle nekoliko godina poznanstva, i ustanovili da smo neobjašnjivo kompatibilni. Dan za danom smo se radovali, istraživali svoj novi grad, sređivali svoj novi dom i otkrivali novi zajednički život. I mada Ester nije baš delila moju žeđ za znanjem ili glad za od-

govorima, radovala se životu, bila je vesela i predstavljala uvek prijatno društvo.

Jednog dana sam u biblioteci primetio knjigu pod naslovom Govori Set (Seth Speaks), autorke Džejn Roberts, i još pre nego što sam stigao da je izvučem iz police, ponovo su se sve dlačice na mom telu nakostrešile i osetio sam žmarce uzbuđenja. Prelistao sam knjigu, pitajući se kakav može biti njen sadržaj kad je kod mene izazvala takvu emocionalnu reakciju.

Za sve vreme mog i Esterinog zajedničkog života, otkrio sam samo jedno pitanje u vezi s kojim se nismo slagali: nije htela ni da čuje za moja iskustva s tablom za ispisivanje poruka. Kad god bih načeo tu temu (koju sam ja, opet, smatrao veoma zabavnom), Ester bi izašla iz sobe. U detinjstvu su je naučili da se izuzetno boji svega što nije fizičko, a pošto nisam želeo da je potresam, prestao sam da prepričavam te priče, barem u njenom prisustvu. Stoga me nije naročito iznenadilo kad Ester nije htela da čuje ni za knjigu Govori Set… Autorka Džejn Roberts ulazila je u neku vrstu transa i puštala Seta, nefizičko biće, da govori kroz nju i tako diktira seriju izuzetno uticajnih knjiga o Setu. Ustanovio sam da su ti radovi stimulativni i fascinantni, i počeo da sagledavam put ka odgovorima na neka od pitanja sa svog spiska. Međutim, Ester je ova knjiga plašila. Nelagodnost koju je osećala izbila je na površinu čim je čula kako je napisana i bila je samo pojačana kada je na zadnjoj korici videla neobičnu sliku Džejn u transu, kako govori umesto Seta. „Slobodno čitaj tu knjigu ako želiš“, rekla mi je Ester, „ali, molim te, nemoj da je donosiš u spavaću sobu.“ Oduvek sam verovao u to da o drvetu valja suditi prema plodovima, stoga sve o čemu razmišljam radim sa stanovišta osećanja koje imam u vezi s tim… a veliki deo Setovog materijala činio mi se sasvim ispravnim. Zato mi nije bilo bitno odakle dolazi ili kako je prezentovan.

U suštini, osećao sam da sam pronašao dragocene informacije koje mogu da upotrebim – ali i da ih prenesem drugim ljudima za koje verujem da bi mogle da im budu od koristi. Bio sam oduševljen!

Nastaviće se…

www.leo.rs | 7

Nastavak...

Lujza L. Hej i Mona Liza Šulc

Iscelite sopstveno telo korišćenjem medicine, afirmacija i intuicije Ako želimo da se iscelimo u potpunosti, potrebno je da obratimo pažnju na poruke koje nam telo intuicijom šalje. Pored toga su nam potrebni i logika i činjenice da bismo u potpunosti razumeli u kojoj oblasti je balans narušen i utiče na zdravlje. Baš kao što je potrebno da obe gume na biciklu budu napumpane, tako i mi moramo da uspostavimo ravnotežu između osećanja i intuicije i logike i činjenica. Prevaga logike nad intuicijom i prevaga intuicije nad logikom vode u propast. Potrebno je da koristimo obe da bismo bili dobrog zdravlja. U ovoj knjizi biće reči o tome kako da to činimo, sa naglaskom na četiri pristupa: 1. Kako postati svestan sopstvenih i emocija ljudi koji nas okružuju, uz obraćanje pažnje na upozorenja koja dolaze sa strahom, besom i tugom 2. Kako da shvatimo koje misli prate osećanja koja nam se javljaju 3. Kako da identifikujemo simptome uznemirenosti i odredimo iz kog dela tela dolaze

Već ste imali prilike da vidite svetlosne signale upozorenja, od kojih svaki čini neka grupa organa.

Zdravstveno stanje organa iz svake grupe povezano je sa specifičnim tipovima obrazaca razmišljanja i ponašanja.

Na primer, organi koji su povezani sa osećajem sigurnosti i bezbezbednosti su kosti, krv, imunološki sistem i koža. Ako se ne osećate sigurno i bezbedno, veće su šanse da će neki od ovih organa da vam oboli nego kada se osećate tako. Ovakvu grupu organa nazivamo emocionalni centar jer je njihovo zdravstveno stanje povezano sa odgovarajućim emocionalnim problemima.

Kako onda da uspostavimo kontakt sa intuicijom tela da bismo mogli da dobijemo i rastumačimo poruke koje ono pokušava da nam pošalje?

Svako poglavlje ove knjige posvećeno je zdravstvenom stanju organa jednog emocionalnog centra. Na primer, četvrto poglavlje bavi se organima prvog emocionalnog centra – a to su kosti, krv, organi imunološkog sistema i koža – i pomoći će vam da protumačite šta bolest nekog od tih organa znači. To poglavlje bavi se ravnotežom ključnih emocija koje su u vezi sa tim organima. Suština je, dakle, u tome da, ako ne postoji ravnoteža u vašem osećaju sigurnosti i bezbednosti, velike su šanse da će vam oboleti neki organ prvog emocionalnog centra.

Posmatrajte svoje telo kao instrument-tablu automobila. Na njoj se nalazi gomila lampica za upozorenje, koje se simptomatično pale kada je potrebno da nečemu u

Kao što nam je potrebna izbalansirana ishrana da bismo bili zdravi, tako moramo da se postaramo da obezbedimo zdrave izvore ljubavi i sreće. Ako se trudimo da uložimo

4. Kako da dešifrujemo informaciju intuitivnog/emocionalnog obrasca razmišljanja koji je izazvao simptom i shvatimo da uzrok svake bolesti delimično zavisi i od načina ishrane, okruženja, genetike i povrede.

Intuitivna instrument-tabla za hitne slučajeve

8|

svom životu posvetite pažnju. Kome se još nije upalila ona iritirajuća lampica koja obaveštava da je rezervoar skoro prazan? Ta lampica, koja se uvek upali u nezgodnom trenutku, toliko vas nervira tokom vožnje sve dok ne dođete dotle da vozite maltene na isparenjima. Slično tome, ako vam se u nekoj oblasti života pojavi praznina – ili ako se nešto odvija na rezervi – neki deo tela davaće vam signale, mumlaće iz protesta, čak će i da vrišti od nelagode.

organima koji čine emocionalne centre da biste mogli da razumete poruke koje vam telo šalje. Zapamtite, međutim, samo vi možete da znate koju vam tačno poruku telo šalje. Knjiga daje opšte smernice kojima se uobičajene situacije dovode u vezu sa onim što obično ima uporišta u nauci.

S ljubavlju ostavljam prošlost iza sebe.

Slobodan sam.

Volim i cenim sebe. Život je dobar.

U srcu osećam da je sve dobro.

Nakon što rastumačite šta je to što vam telo govori, Lujza i ja ćemo vam izneti tehnike isceljenja za bolesti izazvane raznoraznim uzrocima. Pošto vam nećemo davati konkretne medicinske savete, jer je dobar medicinski savet jedinstven za svakog od nas ponaosob, predstavićemo vam studije slučaja kako biste stekli sliku o tome koji su to osnovni tipovi medicinskih intervencija.

I što je još važnije, daćemo vam afirmacije koje možete da ponavljate više puta tokom dana i predloge kako da promenite ponašanje, a koji odmah mogu da postanu sastavni deo vaše svakodnevne rutine. Oni će vam pomoći da promenite svoje misli i navike da biste dostigli dobro zdravlje. energiju u različite oblasti života – u porodicu, finansije, posao, veze, komunikaciju, obrazovanje i duhovni život – onda možemo da ostvarimo fizičko i emocionalno zdravlje.

Kako koristiti ovu knjigu Nakon razgovora sa Lujzom o tome kako da knjigu učinimo praktičnom za korišćenje, odlučile smo da joj struktura bude takva da možete da potražite onaj deo tela koji je zahvaćen bolešću i onda krenete odatle – kao što je slučaj sa knjigom Kako da izlečite svoj život. Morate, međutim, imati na umu da ljudi nisu samo skup pojedinačnih organa, tako da će bolest koja se pojavila u jednom delu tela uticati i na zdravstveno stanje ostatka tela. Emocije koje su u vezi sa osećanjem sigurnosti i bezbednosti u okviru porodice (prvi emocionalni centar) takođe imaju uticaj na emocije koje se vezuju uz osećaj samopoštovanja (treći emocionalni centar). Da biste se iscelili u potpunosti, potrebno je da svoj život posmatrate kao celinu, dok u isto vreme dodatnu pažnju posvećujete nekom organu ili bolesti koji vam prouzrokuju najviše problema. Slobodno odmah počnite sa čitanjem onog dela knjige u kom se govori o onome što vas konkretno muči, ali imajte na umu da možete da nađete korisne informacije o neravnoteži na drugim planovima dok budete čitali i ostatak knjige. Kada budete stvorili celokupnu sliku o onome šta vam je jača strana a šta slabost, to vam može pomoći da osmislite dugoročni plan za održavanje dobrog zdravstvenog stanja u svim emocionalnim centrima.

Dok budete čitali knjigu, pomoći ću vam da uspostavite vezu sa intuicijom svog tela koja je povezana sa

Moram da napomenem još nešto o studijama slučaja. Oni su ekstremni, priče ljudi koji su imali problem sa jednim emocionalnim centrom. Važno je, međutim, imati na umu da većina ljudi nema samo jednu tegobu – da ih mogu imati više, bilo da su u pitanju neplodnost, artritis i hronični umor, ili pak bilo koja druga kombinacija zdravstvenih problema. Što se naših studija slučaja tiče, u njima smo se fokusirali samo na najizraženiji problem sa nekim od emocionalnih centara. Ako bismo želeli da pokrijemo svaki nedostatak ravnoteže i tegobu prisutnu u životu svakog pojedinca, to bi zahtevalo pisanje knjige razmera enciklopedije, koja ne bi bila ni približno praktična za širu publiku kao knjiga osmišljena na ovaj način. Stoga nemojte da se iznenadite ako prepoznate sebe u više opisa.

Dok budete čitali, možda ćete čuti kako vam intuicija nešto viče, a možda će ipak samo tiho da zacvili. Važno je da saslušate šta ima da vam kaže i da sarađujete sa njom.

Tokom karijere sam naučila nekoliko veoma važnih stvari: prva je to da svako od nas, bez obzira na to što smo svi različiti, bez obzira na čudne osobine koje imamo ili neugodna emotivna ili fizička iskustva kroz koja smo prošli, zaista svako može da unapredi svoje zdravstveno stanje. Druga stvar je da moramo biti otvoreni za svaki mogući način isceljenja da bismo dosegnuli zdravlje i sreću. Bilo da su to vitamini ili dodaci ishrani, trave ili lekovi, operacija, meditacija, afirmacije ili psihoterapija, svaki vid isceljenja može biti od pomoći ako se sprovodi pod nadzorom iskusnog profesionalca u kog imate poverenja. Knjiga Sve je dobro pomoći će vam da pronađete kombinaciju metoda koja vama odgovara.

www.leo.rs | 9

ARHITEKTURA

Napisala DragaNa Jokić ilustrovao DušaN pavlić

arHitEktura je knjiga koja upoznaje mlade čitaoce sa osnovnim principima nauke i umetnosti oblikovanja građevina. iz knjige Arhitektura čitalac saznaje ko smišlja izgled grada, od čega zavisi oblik kuće, šta se sve dešava na putu nastanka nekog građevinskog objekta, počev od prvih skica, pa do gradnje i do unutrašnjeg uređenja.

Bolje se upoznaje sa odlikama različitih arhitektonskih stilova i sa čuvenim arhitektima, saznaje se kako je nastala ajfelova kula, da li bašte mogu da budu na krovu… radeći vežbe predložene u knjizi dete će otkriti koje su veštine potrebne za bavljenje arhitekturom, naučiće da crta u razmeri, moći će da izradi plan svoje sobe ili da smisli nov izgled fasade. u knjizi Arhitektura kombinuju se istorijski podaci, savremena dostignuća i praktični rad, što omogućava deci da lakše prave izbore i donose odluke o svojim budućim aktivnostima.

Maštovite ilustracije izradio je Dušan pavlić, ilustrator čija kreativnost prevazilazi okvire zadate tekstom, što knjizi daje novu dimenziju. Njegove ilustracije prikazuju mnoštvo detalja koji detetu nežno otkrivaju svet arhitekture, a zahvaljujući duhovitim komentarima, omogućavaju saznavanje uz zabavu i smeh.

Dragana Jokić, autorka ove knjige, završila je arhitektonski fakultet i Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu i uspešno se bavi i jednim i drugim poslom. Dva ravnopravna interesovanja prepliću se kroz njeno stvaralaštvo, dajući jedan drugom oslonac i izuzetnost. kao arhitekta, Dragana Jokić je projektovala objekte i enterijere mnogih javnih i stambenih objekata, a kao magistar slikarstva stvara u svom ateljeu i radove izlaže u najpoznatijim galerijama u zemlji.

Među brojnim nagradama i priznanjima posebno mesto zauzimaju one koje je dobila kao likovni pedagog. knjiga Arhitektura, koju je namenila deci školskog uzrasta, još jedan je oblik njenog pedagoškog rada i njen doprinos popularizaciji umetnosti koju toliko voli.

10 |

ASTRONOMIJA

Napisao Nikola Božić ilustrovao alEksaNDar Zolotić

Nagrada udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera srbije (ulupuDs) za najbolju ilustraciju na 57. sajmu knjiga u Beogradu dodeljena je aleksandru Zolotiću za knjigu Astronomija autora Nikole Božića, u izdanju Kreativnog centra. astroNoMiJa je izdanje Kreativnog centra objavljeno u ediciji Saznaj i probaj. to je knjiga koja upoznaje mlade s osnovnim principima astronomske nauke i otkriva im mnoštvo zanimljivosti koje su u vezi s njom. Čitalac iz nje saznaje šta je astronomija, kakva sve sazvežđa postoje, kako se kreću planetre i sateliti, kako nastaje pomračenje sunca i Meseca, od čega se sastoji rep komete, šta su supernove, kako nastaju crne rupe. radeći vežbe predložene u knjizi dete može samo da otkrije i nauči nešto više o različitim oblastima astronomije, kao i da pronađe zvezdu severnjaču, da obeleži sopstveni meridijan, da prati Mesečeve mene, da noću odredi gde se nalazi, da raspoznaje sazvežđa, da zagreje vodu energijom zvezde. u knjizi astroNoMiJa kombinuju se istorijski podaci, naučna dostignuća i praktični rad, što omogućava deci da lakše prave izbore i donose odluke o svojim budućim aktivnostima. upečatljivi deo knjige predstavljaju tople ilustracije aleksandra Zolotića. Zahvaljujući posebnom senzibilitetu ovog talentovanog umetnika, one ujednačenim kvalitetom odgovaraju na sve zahteve teksta, krećući se kroz čitav spektar od faktografskih podataka do duhovitih predstava iz mašte. autor knjige astroNoMiJa, Nikola Božić, uspešno je uskladio svoja dva interesovanja, elektrotehniku i astronomiju. rukovodi odeljenjem matematičko-tehničkih nauka u istraživačkoj stanici petnica, učestvuje u međunarodnim procesima koji se tiču upravljanja internetom, interesuju ga klimatske promene, organizuje astronomska takmičenja i drugo. ipak, najveći izazov za njega predstavlja približavanje nauke mladima. Zato drži predavanja, piše članke za mnoge časopise i uređuje naučnu rubriku internet portala B92. kao nacionalni koordinator za obeležavanje Međunarodne godine astronomije, dobio je 2009. godine plaketu Milutin Milanković. knjiga astroNoMiJa, koju je namenio deci školskog uzrasta, predstavlja još jedan njegov doprinos popularizaciji nauke.

www.leo.rs | 11

BRENDON MAL

Vekovima su mistična stvorenja živela na okupu u skrivenom Utočištu za bajke ne bi li sprečila vlastito istrebljenje. To svetilište jedno je od poslednjih uporišta prave magije. Da li je očaravajuće? Apsolutno. Uzbudljivo? Možete se kladiti da jeste. Bezbedno? Ovaj, zapravo, upravo suprotno...

Kendra i njen brat Set nemaju pojma da je njihov deka sada čuvar Utočišta za bajke. U ograđenim šumama, drevni zakoni obezbeđuju red među pohlepnim trolovima, nestašnim satirima, vešticama koje neprestano kuju zavere, pakosnim đavolcima i taštim vilama. Međutim, kada se pravila prekrše, oslobađaju se moćne sile zla, a Kendra i njen brat biće primorani da se suoče sa najvećim izazovom u životu ne bi li spasli porodicu, Utočište za bajke, a možda i ceo svet.

Kendra je kroz bočni prozor karavana posmatrala nizanje nejasnih obrisa krošnji drveća. Kada više nije mogla da podnese to uskomešano kretanje, zagledala se ispred sebe, usredsredila pogled na određeno drvo i nije ga skidala sa njega dok se lagano približavalo, prolazilo, a potom postepeno uzmicalo od nje.

Da li se isto dešava i sa životom? Možete da gledate ispred sebe u budućnost ili iza sebe u prošlost, ali se sadašnjost kreće suviše brzo i niste u stanju da je upijete.

Možda samo ponekad. Ali ne i danas. Danas su se vozili duž beskrajnog auto-puta sa dve trake kroz pošumljena brda Konektikata.

“Zašto nam niste kazali da deka Sorenson živi u Indiji?” požalio se Set. Njen brat ima jedanaest godina i pred njim je bio šesti razred. Dosadila mu je video-igra koju je do tada igrao, a to je bio najbolji dokaz da su se zaista zaputili na jedno putovanje epskih razmera.

Mama se okrenula da ih pogleda. “Još malo. Uživajte u pejzažu.”

“Gladan sam”, rekao je Set. Mama poče da pretura po kesi punoj grickalica. “Može puter od kikirikija sa krekerima?”

12 |

Set ispruži ruku da uzme krekere. Tata zatraži čokoladicu “almond roka”. Prošlog Božića je zaključio da je “almond roka” njegov omiljeni slatkiš i da cele godine mora da mu bude pri ruci. I dalje se pridržava te svoje odluke, iako je od tada prošlo skoro šest meseci.

“Hoćeš li ti nešto, Kendra?”

“Neću, hvala.”

Kendra se ponovo usredsredila na pomamnu paradu drveća. Njeni roditelji se spremaju na sedamnaestodnevno krstarenje sa svim rođacima sa majčine strane. Putovanje je besplatno za sve. Nemojte misliti da su osvojili neku nagradu. Idu na krstarenje zato što su se Kendrini deka i baka ugušili.

Dotični rođaci živeli su u prikolici. Došlo je do nekakvog kvara na dovodu plina i svi su umrli u snu. Još davno su baka i deka Larsen namenili određenu sumu novca za krstarenje po Skandinaviji na koje je posle njihove smrti trebalo da pođu sva njihova deca sa svojim supružnicima.

Unuci nisu bili pozvani.

“Provešćete na brodu sedamnaest dana, zar vam neće biti dosadno?” upitala je Kendra.

Tata ju je pogledao u retrovizoru. “Hrana je navodno neverovatna. Puževi, kavijar, akcija.”

ne kovčege. Kendri se nije dopalo što su deku Larsena našminkali. Koji je to ludak zaključio da bi trebalo unajmiti reparatora koji će umrlog doterati za poslednje viđenje? Mnogo bi više volela da se seća kako su izgledali dok su bili živi nego ovako groteskno izložene u najboljoj odeći. Odrasla je uz baku i deku Larsen. Sa njima je provela mnoge raspuste i često su dolazili u posete na duže.

Kendra nije mogla da se seti da li je ikada provela duže vreme sa bakom i dekom Sorenson. U vreme kada su se Kendrini roditelji venčali, oni su bili nasledili nekakvo imanje u Konektikatu. Sorensonovi ih nikada nisu pozvali u posetu, a retko su svraćali u Ročester. A i kada bi došli, uglavnom su dolazili odvojeno. Samo dva puta su došli zajedno. Sorensonovi su bili fini, ali su njihove posete bile suviše retke i kratke da bi se uspostavila bilo kakva čvršća veza. Kendra je znala da baka predaje istoriju na nekom koledžu i da deka mnogo putuje jer ima malu firmu za uvoz robe. I to je sve.

“Uopšte nismo oduševljeni tim putovanjem”, tužno je kazala mama. “Ne bih rekla da su vaši deka i baka mislili da će umreti nesrećnim slučajem kada su u testament uneli i taj zahtev. Ipak, potrudićemo se da se provedemo što bolje.”

“Brod tokom putovanja pristaje u raznim lukama”, rekao je tata, namerno skrećući razgovor u drugom pravcu.

“Tako da ćemo se povremeno i iskrcavati.”

“Hoće li i ova vožnja automobilom potrajati sedamnaest dana?” upitao je Set. “Još malo pa smo stigli”, rekao je tata.

“Zar baš moramo da ostanemo kod bake i deke Sorenson?” upitala je Kendra.

“Biće zabavno”, rekao je tata. “Treba da budete počastvovani. Gotovo nikada nemaju goste.”

“Upravo zato. Jedva da ih poznajemo. Pravi su pustinjaci.”

“Kao što vidite, ja sam uspeo da preživim, a mnogo duže sam bio sa njima”, primetio je tata.

Put je, posle pošumljenih brda kroz koja krivudao, naišao na grad i sada je išao pravo. Zaustavili su se na semaforu i Kendra se zagledala u debelu ženu koja je sipala benzin u kombi. Vetrobransko staklo kombija bilo je zamrljano, ali žena izgleda nije imala nameru da ga opere.

Kendra se zagledala ispred sebe. Vetrobransko staklo SUV-a bilo je prljavo, umrljano od spljeskanih buba, iako ga je tata oprao kada su poslednji put stali da sipaju gorivo. Danas su prevalili put od Ročestera dovde.

Kendra je znala da ih baka i deka Sorenson nisu pozvali kod sebe. Našla se u blizini kada je mama pitala deku Sorensona da li bi mogli da ih ostave kod njih dok su na putu. Bilo je to na sahrani.

Kendra se stresla kada se setila sahrane kojoj je prethodilo bdenje. Baku i deku Larsen položili su u istovet-

Svi su bili iznenađeni kada se deka Sorenson pojavio na sahrani. Prošlo je više od osamnaest meseci od poslednje posete jednog Sorensona. Izvinio se što i njegova žena nije došla, rekavši da je bolesna. Uvek su imali nekakav izgovor. Kendra se povremeno pitala da se nisu tajno razveli.

Pred kraj bdenja, Kendra je čula majku kako nagovara deku Sorensona da pazi na decu. Bili su u hodniku, iza ćoška, tako da je nisu mogli videti, ali je zato ona njih čula i zastala je da prisluškuje.

“Zašto ih ne odvedeš kod Marsi?”

“Ovog puta to nije moguće, jer i Marsi ide na krstarenje.”

Kendra je provirila iza ćoška. Deka Sorenson je na sebi imao smeđi sako sa zakrpama na laktovima i leptir-mašnu. “Šta će Marsi sa svojom decom?”

“Odvešće ih kod muževljevih roditelja.”

“A da nađeš bebisiterku?”

“Dve i po nedelje je suviše dugo za bebisiterku. Setila sam se da si pomenuo da bi voleo da provedu kod tebe duže vreme.”

“Sećam se toga, ali zar baš mora krajem juna? Zar ne može u julu?”

“Ne biramo mi vreme krstarenja. Kakve veze ima?”

“U to vreme imamo mnogo posla. Ne znam, Kejt, izišao sam iz štosa. Odavno se nisam brinuo o deci.”

“Ne želim da idem na to krstarenje, Stene, ali mojim roditeljima je to bilo važno i zato ćemo ići. Ne želim ništa da ti namećem.” Mama je zvučala kao da je na ivici suza.

Deka Sorenson je uzdahnuo. “Pretpostavljam da možemo naći neko mesto da ih zaključamo.”

Posle toga se Kendra povukla iz hodnika. Od tog trenutka bila je prilično zabrinuta zbog boravka kod deke Sorensona, ali to nikome nije rekla.

www.leo.rs | 13

Posle izlaska iz grada, SUV je počeo da se penje uz priličnu strminu. Put je zatim zaobišao jezero i izgubio se među niskim, pošumljenim brdima. S vremena na vreme prošli bi pored nekog poštanskog sandučeta. Ponekad su mogli da vide kuću kroz drveće, a ponekad je to bio samo dugačak prilazni put.

je staro, ali videlo se da je nedavno popravljana. Okolno zemljište bilo je upečatljivije od same kuće. Bašta prepuna raznobojnog cveća krasila je prostor ispred nje. Lepo oblikovana živica i bazen upotpunjavali su izgled dvorišta. Iza kuće uzdizao se ogroman smeđi ambar visok najmanje pet spratova, sa vetrokazom na vrhu.

Skrenuli su na uži put i nastavili da voze. Kendra se nagnula napred i proverila merač goriva. “Tata, nije nam ostala ni četvrtina rezervoara”, primetila je ona.

“Dopada mi se”, izjavila je mama. “Kamo lepe sreće da možemo svi da ostanemo.”

“Još malo pa smo stigli. Sipaćemo gorivo pošto vas ostavimo.”

“Nisam. Vaš otac je bio ovde nekoliko puta pre nego što smo se venčali.”

“Zar stvarno ne možemo na krstarenje?” upitao je Set. “Krićemo se u čamcima za spasavanje, a vi možete da nam krišom doturate hranu.”

“Ima još otprilike kilometar i po. Kuća je ovoliko daleko da bi se posetioci obeshrabrili, to je jedini razlog”, rekao je tata. “Ni ja, ni stric Karl, a ni tetka Sofija nismo proveli ovde mnogo vremena. Ne znam zašto. Baš imate sreće, klinci. Biće vam strava. Ako ništa drugo, možete da se brčkate u bazenu.”

“Biće vam mnogo zabavnije sa bakom i dekom Sorenson”, rekla je mama. “Videćete. Pružite im šansu.”

“Stigli smo”, izjavio je tata.

Sišli su s puta na šljunkoviti prilaz. Kendra nije uspela ni da nazre kuću u daljini, pred njom se protezao samo prilazni put koji je nestajao među drvećem.

Gume su drobile šljunak. Prošli su pored nekoliko znakova sa obaveštenjem da se nalaze na privatnom posedu. Ostali znaci bili su upozorenja onima koji bi se tu zatekli bez odobrenja. Stigli su do niske otvorene metalne kapije koja je mogla da se zatvori i spreči ulazak.

“Ovo je najduži prilazni put na svetu!” požalio se Set. Što su dalje napredovali, znaci su postajali sve neobičniji. Privatan posed i Zabranjen prolaz ustupili su mesto natpisima Čuvajte se kalibra 12 i Ko bez dozvole stupi na ovo imanje biće prognan.

“Kakvi smešni znaci”, primetio je Set. “U meni bude jezu”, promrmljala je Kendra.

Kada su zavili za još jednu okuku, prilazni put ih je doveo do visoke ograde od kovanog gvožđa na čijem vrhu su se nalazili ljiljani. Dvostruka kapija bila je otvorena. Ograda se nastavljala između drveća u oba pravca dokle je sezao Kendrin pogled. U blizini ograde stajao je konačni znak: Smrt je neizbežna.

“Da li je deka Sorenson paranoičan?” upitala je Kendra.

“Znaci su tu šale radi”, objasnio je tata. “Nasledio je ovo imanje. Ubeđen sam da je u paketu s njim bila i ograda.”

Prošli su kroz kapiju, ali kuću i dalje nisu mogli da vide. Samo drveće i grmlje. Prevezli su se preko mostića koji je spajao naspramne obale potoka i popeli se uz blagu padinu. Tamo se drveće naglo završavalo i sa druge strane prostranog travnjaka pojavila se kuća.

Bila je velika, ali ne i ogromna. Imala je veliki broj zabata, pa čak i kulu. Posle ograde od kovanog gvožđa, Kendra je očekivala zamak ili kakvo veliko gospodsko zdanje. Kuća je bila od tamnog drveta i kamena, delovala

14 |

“Nikada nisi bila ovde?” upitala je Kendra.

Zaustavili su kola ispred garaže.

Ulazna vrata su se otvorila i na njima se pojavio deka Sorenson u pratnji visokog i mršavog muškarca i starije žene. Mama, tata i Set izašli su iz kola. Kendra je ostala unutra i pratila šta se dešava.

Na sahrani je deka bio uredno obrijan, a sada mu je lice bilo zaraslo u sede čekinje. Na sebi je imao izbledele farmerke, gumene čizme i flanelsku košulju.

Kendra je proučavala postariju ženu. To nije bila baka Sorenson. Iako je imala sedu kosu prošaranu sa nekoliko crnih pramenova, njeno lice bilo je jedno od onih koja ne stare. Izdužene oči bile su joj crne poput kafe, a crte lica nagoveštavale su da je azijskog porekla. Bila je niska i malo pogrbljena, ali je zadržala egzotičnu lepotu.

Tata i mršavko otvorili su gepek automobila i počeli da vade kofere i platnene vreće. “Ideš li, Kendra?” upitao je tata.

Kendra je otvorila vrata i izašla na šljunak.

“Samo unesite stvari unutra”, rekao je deka tati. “Dejl će ih odneti u spavaću sobu na spratu.”

“Gde je mama?” upitao je tata.

“U poseti kod tetke Edne.”

“U Misuriju?”

“Edna je na samrti.”

Kendra je možda svega nekoliko puta čula da se pominje tetka Edna, tako da ta vest nije ostavila nikakav utisak na nju. Podigla je pogled ka kući. Primetila je mehurasto staklo njenih prozora. I ptičja gnezda ispod streha.

Svi su otišli do ulaznih vrata. Tata i Dejl poneli su kofere. Set je nosio manju platnenu vreću i kutiju od pahuljica. Ta kutija od pahuljica bila je njegova prva pomoć.

U njoj su se nalazile razne sitnice za koje je mislio da bi mu mogle dobro doći u ovoj pustolovini. Strpao je u nju gumene trake, kompas, bonžite, novčiće, pištolj na vodu, lupu, plastične lisice, konopac, zviždaljku.

“Ovo je Lena, naša domaćica”, predstavio je deka postariju ženu koja je klimnula i kratko mahnula. “Dejl mi pomaže oko imanja.”

“Baš si lepa”, rekla je Lena Kendri. “Sigurno imaš četrnaest godina.” Lena je govorila sa blagim naglaskom koji je Kendri bio nepoznat.

“Napuniću četrnaest u oktobru.”

Na ulaznim vratima nalazio se gvozdeni zvekir u obliku čkiljavog goblina sa prstenom u ustima. Debela vrata držale su glomazne šarke.

Kendra uđe u kuću. Pod u predvorju bio je od lakiranog drveta. Niski stočić krasio je aranžman od uvelog cveća u beloj keramičkoj vazi. Pored crne klupe sa visokim izrezbarenim naslonom stajao je čiviluk od mesinga.

Slika na zidu prikazivala je lov na lisice.

Kendra je sa mesta na kome je stajala mogla da vidi i unutrašnjost još jedne prostorije, u kojoj je ogromna vezena krpara prekrivala najveći deo drvenog poda. Kao i sama kuća, i nameštaj je bio star, ali očuvan. Ovakve kaučeve i stolice očekivali biste da vidite dok obilazite istorijska mesta.

Dejl se zaputio uz stepenice noseći nekoliko torbi.

Lena se izvinila prisutnima i otišla u drugu prostoriju.

“Vaš dom je predivan”, uzviknula je mama. “Žao mi je što nemamo vremena za obilazak.”

“Možda u povratku”, rekao je deka.

“Hvala vam što ste primili decu”, reče tata.

“Srećni smo što su ovde. Neću da vas zadržavam.”

“Nemamo mnogo vremena”, izvinio se tata.

“Budite dobri i slušajte deku Sorensona”, rekla je mama i zagrlila Kendru i Seta.

Kendra je osetila da joj se oči pune suzama. Potrudila se da ih zadrži. “Uživajte u krstarenju.”

“Nećete ni osetiti da nas nema”, rekao je tata, zagrlivši Kendru i promrsivši Setu kosu.

Mama i tata izađoše mašući. Kendra je otišla do vrata i gledala kako ulaze u kola. Tata je nekoliko puta pritisnuo sirenu dok su se udaljavali. Kendra je ponovo morala da zadrži suze kada je automobil zamakao za drveće.

Mama i tata su se sigurno smejali, jer im je laknulo što su ostali sami i što će provesti najduži odmor od kada su u braku. Gotovo da je čula kako nazdravljaju, kucajući se kristalnim čašama. A ona ovde stoji napuštena. Kendra zatvori vrata. Set, koji nikada ništa nije primećivao, upravo je proučavao lepo izrađene šahovske figure.

Deka je stajao u predvorju i gledao Seta sa izvesnom blagom nelagodnošću.

“Ostavi te šahovske figure”, reče Kendra. “Deluju skupoceno.”

“Oh, neka ga”, reče deka, ali po načinu na koji je to kazao, Kendri je bilo jasno da mu je laknulo kada je video da Set spušta figure. “Da vam pokažem vašu sobu?”

Krenuli su za dekom uz stepenice i niz hodnik do podnožja uskog drvenog stepeništa koje je vodilo do belih vrata. Deka je zakoračio na škripave stepenice.

“Nemamo često goste, posebno ne decu”, obavestio ih je deka preko ramena. “Mislim da će vam najudobnije biti na tavanu.”

Nastaviće se...

Nemojte propustiti nijednu pustolovinu iz serijala Utočište za bajke!

između svetlosti i tame

uspon zvezde večernjače

tajne svetilišta zmajeva

ključevi tamnice za demone

www.leo.rs | 15

I PLAVA BOA

DŽENI NIMO U trećem nastavku priče o dečaku Čarliju, koji ima čarobnu moć da čuje ljude na fotografijama i da ulazi u slike svih vrsta, Dženi Nimo dalje razvija zamršeno klupko njegove misteriozne prošlosti. Dok Čarli odrasta, susreće se sa mnogim mračnim tajnama koje će se, kao delovi slagalice, naposletku složiti u jedinstvenu celinu. Međutim, dok se to ne desi, naš junak i njegovi drugari iz Blurove akademije, svaki obdaren posebnim i neobičnim talentom, preći će dug i trnovit put. Dok se dva suparnička tabora obdarene dece neprestano podbadaju i sukobljavaju, dok sumorna porodica Blur zavodi svoj red u akademiji, Čarli iznenada, na tavanu škole, krišom od sve gungule, pronalazi nevidljivog dečaka, Olija Varnicu, na kojeg su svi zaboravili. „Oli“, reče Ema tiho. „Oli Varnice, jesi li tu?“ „Šta i ako jesam?“, reče prilično tužan glas. „Zašto ne možemo da te vidimo?“, upita Čarli.

Zavlada pauza pre nego što glas odgovori: „Pa zato što sam nevidljiv, zar ne?“ „Šta ti se desilo?“, upita Ema. „Uhvatila me je plava boa.“ „Boa?“, rekoše Ema i Čarli.

16 |

„Zmija“, nastavi tužni glas. „Užasna je. Ja sam je video, ali niko ne sme da je vidi. Nju čuvaju kao tajnu. Kao tajno oružje.“ Začu se promukli smeh. „Kada sam je video, nisu hteli da ikome ispričam o njoj pa su me zato doveli ovamo i – ja sam u stvari bio neka vrsta pokusnog kunića – pustili su bou da me stegne, ali nisam umro, samo sam postao nevidljiv.“ „Čoveče!“, prodahta Čarli. „Nije me uhvatila celog.“ Vazduhom se pronese neki zadihani kikot. „Promašila mi je nožni palac.“ Sa užasnutom zadivljenošću, Čarlijev pogled pođe ka podu. Ema nije mogla da se suzdrži da ne vrisne. Već ga je videla: mali ružičasti krompir koji je ležao samo nekoliko koraka od njih. Čarlijeva prirodna radoznalost i istraživački duh odmah se bude pred ovom neobičnom pojavom, ali okružuju ga brojni problemi dok pokušava da nevidljivog dečaka vrati kući u Svetlucavi zamak. Njegov verni ujka Paton iznenada odlazi bez traga, a zločesta baka Boun oduševljeno predstavlja novu gošću – devojčicu Belu koja uopšte nije ono za šta se predstavlja. Čim je baka Boun toliko naklonjena nekome, taj mora da je pritajena opasnot. Ispostaviće se da je njen dolazak ujak Paton upravo pokušavao da spreči. Otkrijte i zašto.

Irina Vujičić

Nakon knjige Čarli Boun i vremenski tvister, nastavljaju se nesvakidašnje avanture o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.

Pročitajte:

Ponoć za Čarlija Bouna

Čarli Boun i vuk iz divljine

Čarli Boun i vremenski tvister

Čarli Boun i zamak ogledala

Čarli Boun i senka bedloka

Komplet Čarli I-IV

Čarli Boun i skriveni kralj

Čarli Boun i crveni vitez

Komplet Čarli V-VIII www.leo.rs | 17

Brajan Trejsi Zaposlite i zadržite najbolje ljude

Kako zaposliti i zadržati najbolje ljude Danas je najvažnija veština koju možete razviti sposobnost da zaposlite i zadržite najbolje ljude. Vaša sposobnost da to uradite imaće veći uticaj na vaš uspeh i prihode od, možda, bilo koje druge pojedinačne veštine koju biste mogli steći. Često na upražnjenost nekog mesta gledamo kao na problem koji treba što pre rešiti, da bismo mogli da se vratimo svojim “pravim poslovima“,.

Predviđamo činjenicu da je odabiranje pravih ljudi suština našeg pravog posla.

18 |

Brajan Trejsi Brajan Trejsi je jedan od vrhunskih profesionalnih predavača na svetu. Svake godine više od 250 000 ljudi pohađa njegove seminare o liderstvu, strategijama, prodaji, ličnom i poslovnom uspehu.

Brajan Trejsi veruje da svako poseduje izuzetan, neaktivirani potencijal koji može da otkrije i samim tim, postigne više za nekoliko godina nego što to uspe prosečna osoba tokom celog životnog veka.

Naučite 21 praktičnu i proverenu tehniku koju možete trenutno primeniti!

Niko od nas nije unapred pripremljen za pravilno biranje i zadržavanje najboljih ljudi. To je umetnost i veština koja se mogu naučiti kroz teška iskušavajuća iskustva - koja su rezultat brojnih grešaka.

Nakon što nekoga zaposle, menadžeri ne znaju ili nisu svesni šta tačno mogu da urade ili kažu radniku, kako bi podstakli i održali njegovu odanost, posvećenost i entuzijazam za posao i kompaniju.

Usled toga često rade ili govore ono što nenosi štetu produktivnosti i radu. Ako ste se ovde prepoznali, ovo je prava knjiga za vas. Ona će vam dati seriju testiranih, dokazanih strategija koje vrlo brzo poboljšavaju vašu uspešnost u zapošljavanju dobrih ljudi, a potom i u izvlačenju onog najboljeg iz njih, kada prionu na posao.

Verno se vraćajte na principe naučene u ovom knjizi i postaćete jedan od najuspešnijih menadžera u svojoj privrednoj grani.

Zapamtite, presudan faktor uspeha bilo kog posla je sposobnost da se privuku i zadrže odlični ljudi. Nažalost, samo nekolicina menadžera je obučena za proces odabiranja personala.

Dok budete čitali ovu knjigu i praktikujući principe koje ste naučili, vaš stav o zapošljavanju i zadržavanju radnika promeniće se na bolje. Naučićete kako da postanete odličan menadžer u ključnim poslovnim područjima, a to će odrediti vaš uspeh i vašu karijeru više od bilo čega drugog.

Za samo jedan sat čitanja savladaćete ključne ideje o zapošljavanju i zadržavanju ljudi koje su primenjivali najbolji menadžeri u najboljim kompanijama sveta.

Počnite odmah!

Izdavačka kuća Finesa iz Beograda je objavila više knjiga Brajana Trejsija i učestvovala u organizaciji njegovih seminara u Beogradu, u vezi sa prodajom, ciljevima i zapošljavanju ljudi. Njegova najprodavanija dela su i “Ciljevi“, “Pojedi tu žabu“, “Zlatna pravila uspeha“, “Moć govora“, “Moć šarma“...

www.leo.rs | 19

20 |

www.leo.rs | 21

Sandra Braun

LEDENA OPASNOST 1.

Grob je bio jadan.

Prema prognozi, spremala se strahovita oluja.

Niska nadgrobna ploča virila je iz tvrde zemlje iskopane zbog Milisent Gan, sitne, tamnokose osamnaestogodišnjakinje koja je nestala nedelju dana ranije. Grob je jedva mogao da primi njenih metar i šezdeset, ali do proleća nije bilo govora dodatnom kopanju. A i tada pod uslovom da joj strvinari ne raznesu telo.

Ben Tirni posmatrao je okolne grobove. Sva četiri bila su pokrivena lišćem i uvelim biljkama, ali se svaki po nečemu razlikovao. Preko jednog groba bilo je oboreno drvo, tako da je mogao da ga primeti samo neko sa pronicljivim okom.

Kao Tirni.

Meteorolozi su predviđali da će snežna oluja trajati danima. Priliv nekoliko vazdušnih sistema mogao bi da stvori jednu od najgorih zimskih nepogoda u novijoj istoriji. Stanovništvu je savetovano da preduzme mere opreza, nagomila zalihe hrane i ne kreće na put bez preke potrebe. Po ovakvom danu, samo bi se budala popela na planinu. Ili neko ko mora da obavi neodložan posao.

Kao Tirni.

Dosadna kiša, koja je rominjala gotovo čitav dan, prešla je u susnežicu i sneg. Ledene iglice zarivale su mu se u lice dok je koračao kroz šumu. Uvukao je glavu u ramena i podigao okovratnik do utrnulih i promrzlih ušiju.

Vetar je osetno pojačao. Gole grane su se povijale, kidajući zelene iglice četinara. Jedna se kao strelica zabode u njegov obraz.

Bacivši poslednji pogled na praznu raku, spremi lopatu, a odmah zatim primeti tamne tragove svojih čizama po belom tepihu. Nisu ga previše brinuli. Ako je verovati meteorolozima, uskoro će ih pokriti još pola metra novog snega. Kada i on okopni, tragove će upiti zemlja.

Dvadeset pet milja na sat, iz pravca severozapada, pomisli delićem mozga koji registruje trenutno stanje u okruženju. Lako je procenjivao brzinu vetra, vreme, temperaturu, pravac, kao da su mu u telo ugrađeni vetrokaz, sat, termometar i navigacija, koji mu u podsvest neprekidno šalju podatke.

U svakom slučaju, nije želeo da gubi vreme. Morao je odmah da se skloni s planine.

Bio je to urođeni dar koji je Tirni razvio u veštinu, dodatno je izoštrivši dugogodišnjim životom u prirodi. Nije morao da razmišlja o tim večito promenljivim vremenskim podacima, ali se često oslanjao na svoju sposobnost da u datom trenutku ugrabi ono što mu je potrebno.

Kola je ostavio na drumu, nekoliko stotina metara od vrha i ovog usamljenog groblja. Iako se sada kretao nizbrdo, nije bilo staze kroz gustu šumu. Tvrda zemlja mu nije smetala, ali klizav džombast teren, kao i gusta mećava, i te kako su mu otežavali kretanje. Morao je da hoda polako i oprezno.

22 |

Činio je to i sada, jer nije želeo da ostane zarobljen na vrhu Kliri Pika - posle Mičela najviše planine u Severnoj

tom beskrajnom krugu rintanja i iscrpljenosti, život joj nije bio bajka.

Kerolin Medoks je sada pronašla večni mir. Baš kao i Lorin Eliot. Gojazna, plavokosa i neudata, radila je kao medicinska sestra u gradskoj bolnici.

Betsi Kalhun, udovica i domaćica, starija od ostalih.

Tori Lambert, najmlađa i najlepša, prva je nestala i jedina nije bila iz Klirija.

Tirni pusti korak, bežeći od svojih ukletih misli, baš kao i od vejavice. Led je počeo da se navlači na grane, poput belih rukavica. Stene su polako dobijale ledenu glazuru. Strmi, vijugavi put prema Kliriju uskoro će postati neprohodan i zato je morao što pre da siđe sa ove proklete planine.

Na sreću, njegov urođeni kompas nije ga izdavao, jer je iz šume izašao samo dvadesetak stopa dalje od mesta gde je ušao. Nije ga iznenadilo što mu je automobil već bio prekriven slojem leda i snega.

Boreći se za dah, koji mu se ledio pri svakom izdisaju, Tirni priđe kolima. Silazak s planine bio je naporan. Ili su njegovo otežano disanje i ubrzan rad srca bili posledica napetosti. Ili možda teskobe. Ili pak žaljenja.

Karolini. Sa lopatom u ruci, žurno se udaljavao od četiri starija i jednog svežeg groba.

Gradska policija nije baš mogla da se pohvali ozbiljnim istragama i rešenim zločinima. U stvari, policijsko odeljenje bilo je predmet lokalnog podsmeha. Pre nego što je premešten ovde, šef policije je radio kao detektiv u velikom gradu.

Komandir Dač Berton predvodio je grupu priglupih provincijskih policajaca - uniformisanih prostaka sa sjajnim značkama, nesposobnih da uhvate čak i klince koji sprejovima šaraju po kontejnerima iza benzinske pumpe.

Sada ih je čekalo pet nerešenih otmica. Vlasti gradića Klirija mudro su zaključile da je nestanak pet žena u roku od dve i po godine, više od slučajnosti u njihovoj maloj zajednici.

U metropoli bi tu statistiku zasenile daleko krupnije brojke. Ali ovde, u slabo naseljenoj brdsko-planinskoj zabiti, ovoliko nestanaka bilo je ravno senzaciji. Štaviše, verovalo se da su ove žene svirepo ubijene, tako da je pronalazak njihovih ostataka, a ne živih žena, bio prevelik zadatak za lokalnu vlast. Sumnja je pala na muškarca koji sa lopatom ide kroz šumu.

Kao Tirni.

Sve dosad, nije privlačio pažnju šefa Bertona. Mora da se potrudi da tako i ostane.

Svaki njegov korak odnosio je sa sobom spoznaju o zakopanim ženama. Kerolin Medoks, dvadesetšestogodišnja brineta bujnog poprsja, prelepe duge kose i krupnih smeđih očiju. Nestala u oktobru, samohrana majka dijabetičnog deteta, radila je kao čistačica u hotelu. U

Pošto je ubacio lopatu u prtljažnik, skide rukavice i takođe ih ubaci unutra. Zatvorio je prtljažnik, seo za volan i brzo zatvorio vrata, konačno zaštićen od ljutog vetra.

Drhteći od zime, nekoliko puta dunu u smrznute šake i žustro ih protrlja u nadi da će povratiti cirkulaciju. Rukavice su bile neophodne, ali nisu mnogo štitile od hladnoće. Zato iz kasete izvadi one postavljene kašmirom i navuče ih.

Zatim okrete ključ.

Ništa se nije događalo.

Pritisnu kvačilo i pokuša ponovo. Nije hteo da upali.

Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, Tirni se nemoćno nasloni na sedište i zagleda u kontrolnu tablu, kao da će mu ona reći šta ne valja.

Ponovo okrenu ključ, ali motor ostade mrtav i tih, poput žena zakopanih nedaleko odatle. „Sranje!” Besno udari pesnicama o volan i pogleda napred, iako ništa nije moglo da se vidi. Prednje staklo bilo je zaleđeno. „Tirni”, promrmlja u bradu, „nagrabusio si.”

2 Vetar je pojačao i padaju ledenice”, reče Dač Berton, puštajući zavesu. „Bolje da krenemo.” „Evo, samo da ispraznim ove police.” Lili uze nekoliko knjiga i stavi ih u kartonsku kutiju. „Oduvek si volela da čitaš, naročito otkad smo se doselili ovde.” „Da, kad bih našla vremena za najnovije hitove. Ovde me ništa ne ometa.”

www.leo.rs | 23

„Osim mene, pretpostavljam”, reče. „Sećam se šta sam sve morao da radim da bi spustila knjigu i poklonila mi malo pažnje.”

Lili pogleda u Dača i osmehnu se. Nije želela da mu budi sećanja na vreme provedeno u planinskoj kućici. U početku su dolazili samo vikendom i praznikom, sklanjajući se od brzog života u Atlanti.

Kasnije su dolazili da bi pobegli jedno od drugog.

Danas, pred konačan povratak kući, spakovala je preostale lične stvari. Neće se vraćati. Baš kao ni Dač. Ovo je poslednja stranica, zapravo epilog njihovog zajedničkog života. Nadala se da će rastanak proći mirno i bez nepotrebne sentimentalnosti. Ali Dač je bio rešen da vrati film unazad.

Možda je hteo da mu sećanja olakšaju situaciju, kao i da njoj otežaju rastanak, ali Lili nije želela da bude deo toga. Lepi trenuci zajedničkog života bili su toliko zasenjeni onim ružnim, da je svako sećanje samo dodavalo so na ranu.

Lili odluči da skrene razgovor na konkretne teme. „Iskopirala sam sva dokumenta za razvod. U koverti su ti, zajedno sa čekom za tvoj deo kolibe.”

On samo pogleda žuti koverat na hrastovom stočiću. „Nije pošteno. Treba ja tebi da platim.” „Dač, već smo pričali o tome.” Lili poče da zatvara kartonsku kutiju, žaleći što i ovaj dogovor ne može tako lako da spakuje. „Ti si kupila kolibu”, podseti je Dač. „Kupili smo je zajedno.” „Zahvaljujući tvojoj plati. Od moje je ne bismo stekli.”

Gurnula je kutiju do vrata i ustala da bi se suočila s njim. „Dač, bili smo u braku kad smo je kupili i u braku smo tu uživali.” „U braku smo u njoj vodili ljubav.” „Dač...” „U braku si mi donosila kafu u krevet, obučena samo u osmeh i ono ćebe”, reče, pokazujući na pleteni pokrivač na fotelji. „Molim te, nemoj to da radiš.” „To je moj tekst, Lili.” Priđe joj korak bliže. „Nemoj to da radiš.” „Već je urađeno. Još pre šest meseci.” „Možeš da ga poništiš.” „Možeš da ga prihvatiš.” „Nikad ga neću prihvatiti.” „To je tvoj problem.” Ona zastade, duboko uzdahnu i uze novu knjigu. „To je uvek bio tvoj problem, Dač. Ne prihvataš promene. Zato ti je teško da prežališ.” „Tebe ne želim da prežalim”, brecnuo se. „Moraćeš.”

24 |

Okrenula mu je leđa i uzela novu kutiju za knjige, puneći je brže nego pre. Žurila je da ode pre nego što dođe u iskušenje da posegne za grubim rečima, ne bi li ga ubedila da je njihov brak gotov, konačno i zauvek.

Nekoliko minuta mučne tišine kvario je samo vetar, hučeći u krošnjama oko kolibe. Grane su udarale o kapke, sve brže i jače.

Lili bi najviše volela da on ode pre nje, da ne bude tu kad napusti kolibu. Pošto mu je jasno da je ovo poslednji put, Dač bi mogao da doživi emotivni krah. Kroz slične scene je već prošla i nije želela da ih ponovo proživljava.

Njihov rastanak nije morao da bude gorak i ružan, ali Dač kao da je oživljavao stare svađe.

Iako to nije činio namerno, njegovo navaljivanje samo ju je ubeđivalo da treba da okonča ovaj brak. „Mislim da je ovaj Luj Lamur tvoj.” Pružila mu je knjigu. „Hoćeš? Ili da ga ostavim novim vlasnicima?” „Ionako dobijaju sve ostalo”, snuždeno joj uzvrati. „Što ne bi i knjigu?” „Bilo je lakše prodati nameštenu kolibu”, podseti ga Lili. „Nameštaj smo naručili po meri i ne bi odgovarao nekoj drugoj kući. Uostalom, gde bismo s njim? Ni ti ni ja nemamo višak prostora. Bilo je pametnije uključiti sve u cenu.” „Nije u tome suština, Lili.”

Znala je u čemu je suština. Dač nije želeo da neki stranci žive ovde i koriste njihove stvari. To što je ostavlja netaknutu da neko drugi uživa u njoj, činilo mu se kao da dozvoljava skrnavljenje svetinje, kršenje privatnosti i intime koju su ovde delili.

Baš me briga koliko je razumno prodati sve zajedno, Lili. Zajebi razum! Kako možeš i da pomisliš da neki neznanci spavaju u našem krevetu, na našoj posteljini?

Izgovorio je ovo kada mu je saopštila da novim vlasnicima ostavlja sav nameštaj. Očigledno se još uvek nije pomirio s tim, ali bilo je prekasno za predomišljanje, čak i kada bi to želela, a nije.

Na polici više nije bilo knjiga, izuzev usamljenog vestern-romana. Lili se osvrnu po sobi da proveri da nije nešto zaboravila. „One konzerve hrane”, pokaza na namirnice po šanku koji je delio kuhinju od dnevne sobe. „Hoćeš li da ih uzmeš?”

Dač odmahnu glavom.

Lili ih bez reči ubaci u poslednju kutiju sa knjigama, koja je bila dopola puna. „Javila sam komunalnom da isključi struju i vodu, pošto novi vlasnici neće dolaziti pre proleća.” Dač je i sam to znao. Lili je brbljala samo da bi razbila tišinu, koja je sa blizinom rastanka postajala sve teža. „Još samo da pokupim nekoliko stvarčica iz kupatila i krećem. Sve ću zatvoriti i zaključati. Po dogovoru, ključ ću pre odlaska iz grada ostaviti kod agenta za nekretnine.”

Tuga se očitovala na njegovom licu i u držanju. Samo je klimnuo. „Ne moraš da me čekaš, Dač. Sigurno imaš obaveza u gradu.” „Mogu da čekaju.”

dok ponovo ne bude siguran u sebe i svoj posao. Mala sredina kao Kliri omogućila mu je upravo to. Lili se molila bogu da sve ispadne dobro. „Moja karijera, moj život”, nastavi Dač, „počeli su od nule. Ali to ništa ne vredi ako ti nisi deo toga.”

„Najavili su snežnu oluju. Verovatno ćeš morati da regulišeš saobraćaj u supermarketu”, našali se Lili. „Znaš kako svi prave zalihe pred oluju. Hajde da se odmah lepo rastanemo pa kreni kući.”

Pre nego što je stigla da ga zaustavi, zgrabio ju je u zagrljaj i prošaputao na uvo: „Kaži da nam daješ još jednu priliku. Kaži...” Pokušao je da je poljubi, ali Lili okrenu glavu.

„Sačekaću te. Uvek krećemo zajedno. Završi šta imaš”, kaza, pokazujući na kupatilo. „Ubaciću ove kutije u tvoj prtljažnik.”

„Sećaš li se kako nam je bilo dobro? Ako ikad rešiš, mogli bismo da počnemo iz početka, da zaboravimo sve ružne stvari i vratimo se tamo gde smo nekad bili. Nismo ispuštali jedno drugo iz naručja, sećaš se?” Opet pokuša da joj poturi svoje usne.

Uprtivši prvu kutiju, iznese je napolje. Lili ode u spavaću sobu. Bračni krevet sa noćnim stočićima savršeno se uklapao u zid pod kosinom. Jedini nameštaj bili su stolica za ljuljanje i pisaći sto. Prozori su krasili najudaljeniji zid. Orman i malo kupatilo bili su na zidu preko puta prozora.

Zbog navučenih zavesa, soba je izgledala sumorno.

Zavirila je u orman. Prazne vešalice izgledale su usamljeno. Ništa nije zaboravila u pisaćem stolu. Zatim uđe u kupatilo i pokupi kozmetiku koju je koristila tog jutra i ubaci je u torbicu. Zatim proveri i ormarić sa lekovima, a potom se vrati u spavaću sobu.

Ubacila je torbicu u kofer na krevetu. Dač je ušao baš kad je pokušavala da zatvori torbu.

Progovorio je bez ikakve najave: „Da nije bilo Ejmi, naš brak bi potrajao.”

Lili spusti pogled i odmahnu glavom. „Dač, molim te...” „Da nije bilo toga, trajali bismo večno.” „To se nikad ne zna.” „Ja znam.” Dač je zgrabi za ruke. Bile su hladne, a njegov stisak vreo. „Preuzeću odgovornost za sve. Naš neuspeh je bio moja greška. Da sam drugačije postupio, ne bi me napustila. Sada to shvatam, Lili. Priznajem sve greške, a bilo ih je. I kajem se. Pruži mi još jednu priliku, molim te.” „Više nikada ne može biti isto, Dač. Nismo isti ljudi kao kad smo se upoznali. Kako ti to nije jasno? Niko ne može da promeni ono što se dogodilo. Ali ono je promenilo nas.”

Bio je očajan, hvatao se za slamku. „U pravu si, Lili.

Ljudi se menjaju. I ja sam se promenio posle razvoda.

I selidbe. I prihvatanja ovog posla. Sve je to bilo dobro za mene. Znam da je Kliri daleko ispod Atlante, ali ovde sam izgradio nešto. Čvrst temelj. Ovo je moj dom, ljudi me poznaju. Vole me, poštuju.” „To je divno, Dač. Hoću da uspeš ovde. Želim ti to od sveg srca.”

Zaista je želela da uspe, ne samo zbog njega već i zbog nje. Sve dok se Dač ne dokaže kao dobar policajac, naročito samome sebi, Lili ga se nikad neće sasvim osloboditi. Njegovo samopouzdanje će zavisiti od nje, sve

„Dač, pusti me.”

„Prestani!” Lili ga odgurnu od sebe.

Dač ustuknu, vidno zadihan. „Još uvek ne daš da te pipnem.”

Lili skrsti ruke na grudima i obgrli ramena. „Više nisi moj muž.” „Nikad mi nećeš oprostiti, je li?”, gnevno se brecnuo. „Ono što se dogodilo sa Ejmi bio je tvoj izgovor za razvod. Ali to nije sve, zar ne?” „Odlazi, Dač. Idi pre nego...” „Pre nego što puknem, je li?”, završi i naceri se. „Pre nego što se izblamiraš.”

Lili izdrža njegov zlobni pogled. Dač se brzo okrete i izjuri iz sobe. Uzevši koverat sa stočića, zgrabi svoj kaput i šapku sa čiviluka. Zatim izlete i zalupi vrata tako jako da su se zatresla stakla na prozorima. Sekund kasnije zabrujao je motor njegovog bronka; dok je šljunak prštao na sve strane, pojurio je niz drum.

Lili sede na ivicu kreveta i zari lice u šake. Bile su drhtave i hladne. Sada kada je sve gotovo, shvatila je da nije samo ljuta i dotučena, već i uplašena.

Ovaj nabusiti, ogorčeni Dač nije umiljati čovek za kog se udala. Uprkos njegovoj želji da počnu iz početka, pao je u očaj koji je izazivao zastrašujuće promene raspoloženja.

Lili se skoro stidela što joj je laknulo jer ga više nikad neće videti. Ali bilo je gotovo. Dač Berton je istisnut iz njenog života.

Iscrpljena ovim susretom, legla je na krevet i dlanovima pokrila oči.

Probudio ju je zvuk dobovanja ledenica po limenom krovu.

Svađe sa Dačom uvek su je umarale. Njihovi napeti susreti tokom proteklih nedelja, koliko je boravila u Kliriju zbog prodaje kolibe, verovatno su uzeli veći danak nego što je mislila. Nakon ove poslednje svađe, mozak joj je vapio za odmorom, terajući je u san.

Brzo je ustala i protrljala hladne ruke. U sobi je bilo toliko mračno da nije mogla da vidi ni kazaljke na svom

www.leo.rs | 25

satu. Priđe prozoru i pomeri zavesu. Tračak svetlosti bio je dovoljan da bi shvatila koje je doba dana.

Iznenadila se. Spavala je duboko i bez snova, ali zapravo vrlo kratko. Mislila je da je mnogo kasnije. Niski oblaci oko planinskog vrha stvarali su utisak ranog, sablasnog sumraka.

Zemlja je bila natopljena ledenom kišom. Neprekidno je padala, pomešana sa susnežicom i krupnim snegom, zlokobnijeg izgleda od svog pahuljastog rođaka. Tri grane već su bile okovane ledenicama, koje su primetno rasle. Jak vetar tresao je prozore i vrata.

Lili shvati kako je bila neoprezna što je zaspala. Ta greška će je koštati mučnog putovanja niz planinu. Čak i kad stigne u Kliri, vreme će joj verovatno otežati dugu vožnju do Atlante. Budući da je posao ovde završen, žurila je da se vrati kući i nastavi svoj život. U kancelariji joj se nakupio posao, čeka je gomila papirologije, mejlova i projekata kojima mora odmah da se pozabavi. Ali umesto da se užasava povratka, radovala se obavezama koje je čekaju.

Osim želje za poslom, bila je spremna da napusti Dačov rodni grad. Obožavala je netaknutu lepotu Klirija, okruženog planinama. Dačova porodica je generacijama živela tu. Kao njegova zakonita žena, Lili je bila toplo prihvaćena. Posle razvoda, njihovo raspoloženje prema njoj naglo je zahladnelo.

S obzirom na Dačov demonstrativni odlazak iz kolibe, bilo je krajnje vreme da se i ona čisti odavde.

Lili brzo iznese kofer u predsoblje i spusti ga pored vrata. Zatim baci poslednji pogled na kolibu, proveravajući je li sve isključeno i raščišćeno.

Zadovoljna što je sve u redu, navuče kaput i rukavice i izađe. Vetar je dočeka s toliko siline da je izgubila dah.

Kad je izašla na verandu, ledene iglice ujedale su joj lice.

Morala je da zaštiti oči od njih, ali bilo je previše mračno za tamne naočari. Škiljeći na susnežici, odnese kofer do kola i spusti ga na zadnje sedište.

Vrati se u kolibu i izvadi inhalator. Znala je da bi hladan vazduh mogao da joj izazove napad astme. Ovako će ga preduprediti. S blagom setom osmotri kolibu poslednji put, a zatim zatvori i zaključa vrata.

U kolima je bilo hladno kao u frižideru. Upalila je motor i odlučila da sačeka nekoliko minuta dok se ne zagreje; prednje staklo bilo je potpuno zaleđeno. Ušuškala se u kaput i zagnjurila nos i usta u kragnu, trudeći se da diše ravnomerno. Zubi su joj cvokotali, a telo drhtalo.

Konačno se vazduh u kolima dovoljno zagrejao da led pretvori u bljuzgu koju će brisači skloniti. Međutim, ni oni nisu bili svemogući. Vidljivost je bila prilično smanjena, ali je znala da će se stanje popraviti tek kad bude stigla u podnožje. Nije imala drugog izbora nego da krene vijugavim planinskim drumom.

26 |

Dobro ga je poznavala, ali nikad nije vozila po ledu.

Nagnuta nad volanom, kroz zaleđeno staklo napregnuto je zurila u beli drum.

Na oštroj krivini Lili naglo skrenu udesno, znajući da se preko puta nalazi oštra krivina. Zadržavajući dah, sporo je napredovala kroz mećavu.

Uprkos rukavicama, vrhovi prstiju bili su joj toliko hladni da ih nije ni osećala, dok je znojavim dlanovima stezala volan. Mišići vrata i ramena boleli su je od napetosti. Dah joj je sve više bivao isprekidan.

U nadi da će se vidljivost popraviti, Lili protrljala staklo rukavom od kaputa, naprežući se da bi osmotrila gustu, uskovitlanu susnežicu.

Najednom, ispred kola iskoči čovek, pravo na put.

Bez razmišljanja nagazila je kočnicu, a onda se setila da je to pogubno po ledu. Kola počeše da klize. Ljudska figura, osvetljena njenim svetlima, naglo se trgnu pokušavajući da izbegne čeoni sudar s kolima. Točkovi otkazaše i vozilo samo kliznu po putu. Lili oseti udarac u zadnji branik. Sa ledenim grčem u stomaku, shvati da je oborila čoveka.

Bilo je to poslednje što je pomislila pre nego što je udarila u drvo.

3 Vazdušni jastuk se aktivirao, pljesnuvši je po licu i puneći kola zagušljivim oblakom praha. Lili zadrža dah.

Sigurnosni pojas joj se zategnu preko grudi.

Delićem svesti počela je da shvata. Sudar je bio relativno blag, ali dovoljan da je uzruja. Proverila je da li su joj svi delovi tela čitavi, a zatim zaključila da je ništa ne boli. Samo je doživela šok. Ali čovek kog je udarila... „Blagi bože!”

Odgurnuvši vazdušni jastuk u stranu, otkači sigurnosni pojas i otvori vrata. Okliznula se i poletela napred.

Dlanovi joj poljubiše tvrdi led, baš kao i desno koleno.

Užasno ju je bolelo.

Pridržavajući se za kola, Lili othrama do zadnjeg dela.

Rukom zaklanjajući oči od vetra, pogleda ka nepomičnom telu okrenutom licem nagore. Glava i trup ležali su mu sa strane, a noge su mu bile pružene po drumu. Po veličini planinarskih čizama, rekla bi da je u pitanju visok muškarac.

Kao da se kliže po staklu, Lili mu priđe i čučnu. Kapa mu je bila navučena preko ušiju i obrva, a oči sklopljene.

Nije primetila da mu se grudi podižu i spuštaju. Zavuče mu ruku ispod vunenog šala, zatim ispod okovratnika i rolke, tražeći žilu kucavicu.

Kada je napipala puls, Lili prošaputa: „Hvalim te, bože.”

A onda spazi tamnu fleku u snegu ispod njegovog potiljka. Kad se spremala da mu podigne glavu i vidi gde krvari, seti se da osoba sa takvom povredom ne

sme da se pomera. Zar to nije osnovno pravilo prve pomoći? Ako se povredi kičma, posledice mogu da budu kobne.

Lili nije umela da proceni ozbiljnost povrede. I to očigledne. Ali, koju je to ranu mogao da ima a da je ona ne primeti? Unutrašnje krvarenje, prelom, probušena pluća ili povređene unutrašnje organe? Povrh svega, nije joj se sviđalo kako je ležao, kao da su mu leđa bila ispupčena.

Morala je da mu pomogne. Smesta. Ustala je i vratila se do kola. Mogla bi sa mobilnog da pozove hitnu pomoć. Iako signal u planini nije baš uvek dobar, ali opet...

Njegovo stenjanje natera je da se okrene, toliko brzo da joj se izmaklo tlo pod nogama. Kleknula je i nadvila se nad njim. Otvorio je oči i pogledao je. Ove oči videla je samo jednom u životu. „Tirni?”

Zaustio je da nešto kaže, a onda napravio grimasu kao da će da povrati. Zatim je skupio blede usne i progutao nekoliko puta, boreći se sa mučninom. Zatim opet zažmuri na nekoliko sekundi i upita: „Jesam li povređen?”

Lili klimnu. „Zadnjim delom branika, mislim. Boli li te nešto?”

Posle kraćeg razmišljanja, reče: „Sve.” „Potiljak ti krvari. Ne mogu da procenim koliko je ozbiljno. Pao si na stenu. Bojim se da te pomerim.”

Zacvokotao je, ali nije znao da li od zime ili od šoka.

Nijedno nije bilo dobro. „Imam ćebe u kolima. Doneću ga.”

Pognula je glavu pod naletom vetra i odvukla se do kola, pitajući se šta ga je nateralo da onako istrči na drum. I šta je uopšte radio napolju po ovoj oluji?

Dugme za otvaranje prtljažnika na instrument-tabli nije radilo, verovatno usled oštećenja električnog sistema. Ili je poklopac bio zaleđen. Uzela je ključ i pošla do zadnjeg dela kola. Kao što se bojala, brava je bila zamrznuta.

Odvukla se do ivice druma i pronašla ogromni kamen, rešena da razbije led. U vanrednim situacijama kao što je ova, ljudi bi trebalo da osećaju nalet adrenalina, koji će im dati nadljudsku snagu. Kod Lili nije bilo ništa slično.

Bila je zadihana i umorna kada je konačno odvalila led sa brave.

Odgurnula je kartonske kutije u stranu i konačno izvukla ćebe iz plastične futrole. Nekada je grejalo nju i Dača kada su u jesen išli na fudbalske utakmice. Doduše, sada je bila ciča zima praćena mećavom, ali bolje išta nego ništa.

Kad se vratila do Tirnija, ležao je kao mrtav. Po glasu joj se videlo da je uznemirena. „Tirni?”

On otvori oči. „Živ sam.”

„Imala sam problema sa prtljažnikom. Izvini što si čekao.” Pokrila ga je ćebetom. „Bojim se da ovo neće mnogo pomoći. Pokušaću...” „Ne trudi se. Imaš li mobilni?”

Setila se da je još kad su se upoznali primetila da voli da naređuje. Nema veze. Nije bio trenutak za to. Izvadila je mobilni telefon iz džepa. Bio je uključen, jer je ekran svetleo. Okrenula ga je prema Tirniju i pokazala mu šta piše. „Nema mreže.” „Toga sam se i plašio.” Okrenu glavu i napravi bolnu grimasu, a zatim stegnu vilice kako bi sprečio cvokotanje. Zatim je upita: „Možeš li da pokreneš auto?”

Lili zavrte glavom. Njeno poznavanje mehanike bilo je oskudno, ali kada karoserija liči na zgužvanu konzervu, znala je da vozilo nije upotrebljivo. „Ne možemo ovde da ostanemo.” Tirni s naporom pokuša da ustane, ali ga u tome spreči njena ruka na ramenu. „Ne mrdaj. Možda si povredio kičmu.” „Može biti. Ali ako nastavim da ležim, smrznuću se.

Moraću da se kockam. Pomozi mi.”

Uhvatila ga je obema rukama i povukla. Međutim, nije mogao sam da sedi. Presamitivši se u struku, pade svom težinom na nju. Lili ga uhvati za rame i pridrža, nameštajući mu drugom rukom ćebe preko ramena.

Potom ga spusti na leđa, sve dok opet nije uspeo da sedne. Glava mu je i dalje bila oborena. Pozadi ispod kape tekla je sveža krv, oblivajući mu ušnu školjku i cureći mu niz bradu. „Tirni?” Blago ga je pljesnula po obrazu. „Tirni!”

Podigao je glavu, ali je i dalje žmurio. „Na trenutak sam izgubio svest. Daj mi vremena. Užasno mi se vrti.”

Disao je duboko i teško. Posle nekoliko minuta, otvori oči. „Bolje mi je. Da pokušamo da ustanemo?” „Čekaj, samo polako.” „Nemamo vremena. Stani iza mene i uhvati me ispod pazuha.” Lili ga posluša. Oprezno ga pusti kad je bila sigurna da može sam da sedi, a zatim se uspravi iza njega. „Uh, ovo je ranac.”„Da. Pa?” „Kako si ukrivo ležao, mislila sam da si slomio kičmu.” „Pao sam na njega. Verovatno mi je sačuvao glavu od ozbiljne povrede.”

Lili mu popusti kaiševe oko ramena, kako bi ga bolje držala. „Spremna sam.” „Mislim da mogu da ustanem”, prostenjao je. „Samo pazi da se ne prevrnem. U redu?”„U redu.”

Spustio je ruke na bokove i počeo da ustaje. Lili ga podiže lako kao da je dete. Zahvaljujući njoj, ubrzo je bio na nogama. „Hvala ti”, reče joj. „Mislim da ću biti dobro.”

www.leo.rs | 27

Zavukao je ruku pod kaput i izvadio mobilni telefon koji mu je očigledno bio za pojasom. Pogledao je u ekran i namrštio se. Lili pročita psovku na njegovim usnama.

Ni on nije bio u dometu. Pokazao joj je na ulubljeni automobil. „Imaš li tamo nešto što bi trebalo da ponesemo u tvoju kolibu?”

Iznenađeno ga je pogledala. „Znaš za moju kolibu?”

Skot Hejmer stegnu zube. „Još malo, sinak. Možeš ti to. Hajde, još jedan.” Skotove ruke drhtale su od napora, a vene neverovatno iskakale. Znoj je već curio sa klupe, praveći tamne fleke po gumenoj strunjači. „Ne mogu više”, prostenja mladić. „Možeš. Daj mi sto deset posto.”

Glas Vesa Hejmera odzvanjao je u školskoj sali za fizičko. Bili su sami. Ostali su još pre sat vremena pušteni.

Samo je Skot zamoljen da ostane nakon treninga kod njegovog oca. „Hoću da se napregneš do krajnjih granica.” Skotu se činilo da će mu krvni sudovi popucati.

Trepnuo je ne bi li oterao znoj sa kapaka i nekoliko puta udahnuo na usta, prskajući pljuvačku. Drhtaj od prekomernog naprezanja preplavi mu bicepse i tricepse. Imao je utisak da će mu se grudi rasprsnuti.

Ali otac nije imao nameru da popusti sve dok Skot ne digne dvesta kilograma, duplo više od njegove težine. Ves mu je postavljao visoke ciljeve, verujući da Skot može da ih dostigne. „Ne zabušavaj, Skote”, odbrusi Ves. „Ne zabušavam.” „Diši. Diši. Nahrani te mišiće kiseonikom. Možeš ti to.”

Skot duboko udahnu, a zatim nastavi sa kratkim izdisajima, zahtevajući nemoguće od ručnih i grudnih mišića. „Tako je!”, uzviknu Ves. „Podigao si za još dva centimetra. Možda i tri.”

Molim te, bože, neka budu tri. „Hajde još jednom! Samo još jednom, Skote!”

Ludački je zaurlao dok je svu snagu usmeravao u drhtave ruke. Ali uspeo je da digne još jedan centimetar, dovoljno da u deliću sekunde ukoči laktove pre nego što otac preuzme tegove.

Ruke mu se mlitavo opustiše niz bokove, a ramena se stropoštaše na klupu dok se borio za vazduh. Celo telo mu je drhtalo od umora. „Bravo. Sutra ćemo pokušati deset.” Ves mu pruži peškir, a zatim se okrete i zaputi u svoju kancelariju, gde je zazvonio telefon. „Idi, istuširaj se. Samo da se javim pa ćemo kući.”

Skot začu kako se otac, kao i inače, osorno javlja: „Hejmer”, a potom pita: „Šta hoćeš, Dora?” Uvek se grubo obraćao Skotovoj majci.

Mladić se uspravi na klupi i peškirom protrlja lice i vrat. Bio je smožden, potpuno neupotrebljiv. Užasavao

28 |

ga je čak i odlazak u svlačionicu. Samo pomisao na topao tuš može da ga pokrene. „Tvoja majka”, doviknu Ves sa vrata kancelarije.

Bila je to neuredna prostorija u koju su ulazili samo najhrabriji. Na radnom stolu bila je gomila papirologije, koju je Ves smatrao gubljenjem vremena i stoga uporno odgađao sređivanje iste. Zidovi su bili pokriveni rasporedom sportskih takmičenja. Dvomesečni kalendar bio je ispisan hijeroglifima koje je samo Ves umeo da protumači.

Na zidu je bila i topografska mapa Klirija sa okolinom.

Lov i ribolov, Vesovi omiljeni sportovi, bili su označeni crvenom bojom. Na uramljenim fotografijama ragbi timova iz poslednje tri sezone, glavni trener - Ves Hejmer, stajao je ponosno u sredini prvog reda. „Kaže da je počeo sneg”, reče Skotu. „Požuri.”

Skot se navikao na oštar vonj školske svlačionice, te na njega nije obraćao pažnju. Njegov miris znoja utapao se u smrad prljavih trenerki, čarapa, majica i steznika, toliko jak da bi čovek pomislio kako se uvukao i u pločice.

Skot otvori slavinu u jednoj od tuš-kabina. Dok je skidao majicu, pogleda preko ramena u ogledalo i zgrozi se zbog još jedne bubuljice na leđima. Potom stade pod tuš i gurnu leđa pod vodu, žustro ih trljajući antibakterijskim sapunom.

Prao je prepone kad mu je otac doneo peškir. „U slučaju da si zaboravio.” „Hvala.” Skot skloni ruke sa prepona i poče da se pere ispod pazuha.

Ves okači peškir i pokaza Skotu na njegovu muškost. „Obdaren si na oca”, naceri se. „Nemoj da se stidiš.”

Skot je mrzeo kad bi otac pokušavao da ohrabri njegov seksualni život. Kao da je to tema o kojoj bi pričao sa rođenim ocem. Ali Ves je neizmerno uživao u svom prostačkom humoru i namigivanju. „S tim ćeš usrećiti mnoge devojke.” „Tata!” „Samo nemoj previše da ih usrećiš”, nastavi Ves uz pokvareni kikot. „Bićeš dobra prilika za jednu od lokalnih devojaka, koje bi da se uzdignu na društvenoj lestvici. Ali pazi da te ne navuku, sine. To su sa mnom pokušale sve žene koje poznajem. Nikad ne veruj devojci kad ti kaže da uzima kontracepciju”, ponovi Ves životnu lekciju koju Skot sluša još od ranog puberteta.

Mladić zatvori slavinu i uze peškir, brzo ga omotavši oko bokova. Zatim se zaputi prema ormariću, ali ga otac uhvati za mokro rame i okrenu prema sebi. „Čekaju te godine mukotrpnog rada ako misliš da dođeš do rezultata. Neću da te u tome spreči neka devojčura sa stomakom.” „Nema teorije.”

„Ova knjiga je više nego spektakularna. Zabavna je, podsticajna, divna i duboka.“ – Kristijan Nortrop, doktor medicine, autor bestselera Žensko telo, ženska mudrost

PEM GRAUT

Devet uradi sam energetskih eksperimenata koji dokazuju da vaše misli kreiraju vašu realnost www.leo.rs www.leo.rs | 29

Uskoro novi sajt www.leo.rs Leo Top lista

1.

Siniša Ubović PUT PROMENE...

I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA

2.

Ester i Džeri Hiks TRAŽI I DOBIĆEŠ

3.

Dr Erik Perl REKONEKCIJA – Leči druge, leči sebe

4.

Ester i Džeri Hiks ZAKON PRIVLAČENJA

5.

Lujza Hej MOĆ JE U VAMA

6.

Lujza Hej JA TO MOGU – kako da koristite afirmacije da biste promenili sopstveni život

7.

Nil Donald Volš RAZGOVORI S BOGOM 1

8.

Ajrin Torn Sajmon svetski putnik 1 – Polarna pustolovina

9.

Ester i Džeri Hiks VRTLOG

10.

DR FRENK DŽ. KINSLOU Tajna brzog isceljenja

30 |

UKOLIKO ŽELITE DA PRIMATE NAREDNe BROJEVE LAVOVSKOG ČASOPISA I OBAVEŠTENJA O NOVIM IZDANJIMA - REGISTRUJTE SE

Knjige sa našeg sajta možete kupiti na više načina:

011/375-26-25 011/375-26-26 011/375-26-27

063/517-874 potrebno je da nam u sms poruci pošaljete sledeće podatke: ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

Cena sms poruke se tarifira po standardnoj ceni sms poruke kod vašeg operatera.

info@leo.rs potrebno je da nam pošaljete sledeće podatke: Ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, broj mobilnog telefona, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

www.leo.rs

Leo commerce na: Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

www.leo.rs | 31

Džasvinder Sangera

Cena slobode Prolog U telefonskoj govornici i nije bilo toliko strašno. Nije bilo na­lik gradskim govornicama na koje sam navikla, gde ste morali da zadržavate dah zbog smrada mokraće i cigareta. Bilo mi je drago što sam unutra, jer sam bila upadljiva dok sam tako išla kroz selo. Bilo je tu ljudi koji su prolazili, išli u kafanu ili ku­povali čaj u maloj prodavnici, dece koja su jurila na biciklu, ali nikog indijskog porekla. I Džasi mi je rekao da je to primetio. On je bio naslonjen na zid napolju, i osećala sam kako me gleda kroz staklo. Podigla sam pogled i nasmejala mu se dok sam se pretvarala da još uvek preturam po torbi tražeći novčiće.

Duboko sam udahnula da se priberem. Već toliko nedelja sam htela da obavim ovaj poziv; žudela sam za zvukom poznatih glasova, za vestima, za time da me neko uveri da je sve u redu. Tog jutra sam se probudila i shvatila da to tako žarko želim, da više ne mogu da istrpim; nisam mogla više ni dana da izdržim da ne razgovaram s nekim iz porodice. Želela sam da razgovaram s Mamom, da čujem kako joj je glas zvonak od zadovoljstva i olak­ šanja kada mi izgovori ime, da znam da nedostajem njoj i Tati.

Ovo nisam mogla da priznam Džasiju, ali sam želela da mi Mama kaže da se vratim kući. Kada smo izlazili iz Njukasla, zamišljala sam je kako mi govori „Ostani tu gde si, put, dola­zimo po tebe.” Put znači ‘draga’. Tako bi me Tata nekada zvao. Želela sam da tako može i sada da me nazove. Zamišljala sam da sedim na zadnjem sedištu Tatine stare kortine, i da se Mama okreće da vidi kako sam, a Tata gleda pravo na put dok se vo­zimo nazad za Darbi.

Pogledala sam na sat. Tek što je prošlo 19 časova. Znala sam da Mama verovatno stoji u kuhinji i meša nešto na šporetu. Gotovo da sam mogla da osetim vrućinu i miris

32 |

šafrana. Lusi verovatno gleda TV u dnevnoj sobi. Pitala sam se da li su je učitelji u školi pitali gde sam. A Tata je verovatno bio u livnici. Da li je rekao svojim prijateljima da sam pobegla? Svakako bi saznali, naravno; za dva meseca otkako sam otišla od kuće, trač se sigurno pročuo iz našeg hrama sikizma, gurdvare. Nadala sam se da ga nisam previše povredila. Nadala sam se da mu nedostajem koliko i on meni.

Džasi je lagano kucnuo na staklo i rekao: „Hajde”.

Stresla sam se; večeri su postajale sve hladnije, a ja sam zaboravila da ponesem jaknu. Ruke su mi se naježile, a kap hladnog znoja mi se slivala niz leđa. Srce mi je lupalo duplo brže i osećala sam kako me hrabrost izdaje, dok sam uzimala slušalicu i ubaci­vala prvi novčić.

Mama se gotovo odmah javila. Rekla sam: „Mama, ja sam...” Odmah je počela da urla i plače, a taj glas koji sam žarko želela da čujem bio je okrutan i piskav. „Šta si nam to uradila? Kako si mogla? Osramotila si nas. Zašto da budemo ovako poniženi?”

Moji snovi o srećnom porodičnom ujedinjenju raspršili su se u sekundi. Kako sam samo bila glupa. Biti osramoćen i obeščašćen, to su stvari od kojih je Mama zazirala više nego od bilo čega drugog. Trebalo je da znam da mi ovo neće oprostiti. Ipak, jedan tvrdoglavi deo mene i dalje je bio rešen da se brani. U tom trenutku i ja sam zaplakala, ali sam uspela da kažem: „Mama, ti znaš zašto sam otišla.”

Ali ona nije htela ni da čuje. Po njenom viđenju, ja sam ukaljala svoje prezime time što sam pobegla sa čamarom. Mama mi je oduvek govorila da su čamari najniža kasta, da oni kupe đubrivo u poljima; neki ih nazivaju i nedodirljivima.

Moja porodica pripadala je džatima; u Indiji, džati su zemljoposednici, i bez obzira na to što je jedina zemlja koju moj tata poseduje u Darbiju mali travnjak iza naše

Doslovno sam se gušila u suzama. Džasi je ušao, zagrlio me i pokušao da me uteši, ali uprkos svim njegovim ljubaznim rečima i poljupcima, nikada se nisam osećala tako usamljeno. Kao da mi je neko uzeo sve uspomene iz detinjstva i uništio ih. Narednih dana ovaj razgo­vor mi je neprestano prolazio kroz glavu, dok nisam pomislila da ću poludeti. „Osramotila si nas...” „Ti si za nas mrtva...” „Osramotila si nas...” „Ti si za nas mrtva...”

Da li sam zaista uradila nešto toliko strašno da bi me se ro­ditelji odrekli? Da li me zaista više ne vole? Da li je toliki greh što hoću da živim svoj život?

1. kuće, jednoj u nizu međusobno spojenih zgradica, našoj porodici bilo je jako bitno što spada u višu kastu. U svoj toj vici i histeriji nisam mogla da razlučim da li je mama više besna zato što sam s nekim ko je nižeg reda, ili zbog činjenice da sam muža koji mi je namenjen - „dobru priliku, džata, kao što smo i mi” - ostavila na cedilu. „Zahvaljujući tebi više ne mogu da prođem ulicama Darbija; ne mogu da idem u gurdvaru jer se priča među ljudima. Pljuju me.” Za trenutak je nastupila pauza; pomislila sam da je završila, ali samo je zastala da dođe do daha. „Dobićeš ti šta si zaslužila zato što si upropastila svoju porodicu. Videćeš ti. Za nekoliko meseci trunućete u bedi, i ti i taj tvoj čamar, jer drugo i ne zaslužujete.

Bićete niko i ništa, niko i ništa, da li me čuješ? Dabogda rodila ćerku koja će da ti uradi ono što si ti meni uradila, pa ćeš onda znati kako je to kad odgajiš kurvu.”

Bila sam toliko zapanjena žestinom njenog napada da sam se tresla. Nisam mogla da verujem da se to dešava.

Htela sam da prestane. Više od svega želela sam da razgovor pođe u bo­ljem smeru, da mi ona kaže nešto - bilo šta - što pokazuje da me voli, ili da joj je makar malo stalo do mene. Želela sam da ona zna da ja nju volim. Glas mi je bio promukao od suza. „Vratiću se, mama. Ja želim da se vratim. Ali neću da se udam za tog čoveka. Tek mi je šesnaest godina. Hoću da živim svoj život. Hoću da idem na koledž.” Pričala sam što sam brže mogla, trudeći se da objasnim svoje razloge, ali ona me je na­djačavala vikom. Glas joj je bio pun prezira. „Onda živi svoj život, i neka ti je sa srećom. Za nas si mr­tva!” S tim rečima, prekinula je vezu.

Noge su me izdale. Držala sam slušalicu i zurila u nju kao da mi je trebao vidljiv dokaz da je Mama sa mnom završila. Skliznula sam niza zid i čučnula na pod govornice. Grudi su mi se stegnule kao da me neko mrvi.

Svako jutro u pola šest mama se molila iz sve snage. „Ik-cum-kar, ik-cum-kar...” Buka bi se orila kroz kuću, i niste mogli nigde od nje pobeći. Mogli ste da stavite jastuk preko glave i pomišljate u sebi ‘prestani, moooolim te prestani’, ali i dalje bi se sve čulo.

Nas četiri spavale smo u jednom krevetu na sprat: ja, Lusi, Robina i Jasmin, dve gore i dve dole. Kada bi došlo vreme za spavanje, mi bismo se vrpoljile i kikotale, a onda bi bilo ‘ti si me udarila’ i ‘pomeri se’ i ‘to je moje mesto’, sve dok se ne bi­smo smirile.

U našoj porodici bile su još tri devojke: Bačanu, moja po­lusestra koja je ostala u Indiji kada je mama došla u Englesku, Prakaš koja je živela u Londonu i Đinda koja je oko deset go­dina starija od mene. Ona je spavala u drugom krevetu u našoj sobi. Đinda je imala ogroman uticaj na nas; gotovo se moglo reći da nas je podigla. Čuvala nas je dok je Mama bila na poslu, a onih noći kada bi došao red na kupanje, sve bi nas ubacila u kadu i prala nam kosu. Sve smo imale veoma dugu kosu, a posle pranja ona bi nam stavljala jasminovo i bademovo ulje, od kojih bi nam kosa bila masna i slepljena. Izgledala je očajno. Mrzela sam taj osećaj, a i miris. Kad smo malo poodrasle, više nismo mogle sve da stanemo zajedno u kadu, i jedna bi morala da odnese posudu vruće vode i da se opere u poljskom toaletu. Sve smo zazirale od toga kada je bila zima.

Naša prva kuća imala je dve spavaće sobe, i moj brat Balbir je spavao u jednoj od njih. Ponekad je i Mama tamo spavala, a ponekad i na kauču na donjem spratu. Tek pošto sam otišla od kuće zapitala sam se zašto ne postoji krevet u kojem spava s Tatom. Mora da su imali fizičke odnose: ipak imaju sedmoro dece. Ali ipak, do vremena kada sam porasla, ništa nije uka­zivalo na to da su ga zapravo i imali; nikada nisam videla da su se poljubili, čak ni u obraz. Nisu mi delovali blisko; sve je izgledalo kao praktični sporazum. Čak se ni ne sećam da su razgovarali o bilo čemu što prevazilazi pitanja i odgovore po­trebne da se pregura dan.

www.leo.rs | 33

Svu svoju pažnju Mama je poklanjala Balbiru. On je dobijao tretman potpuno drugačiji od onog koji je bio namenjen nama, devojkama. Mama mu je spremala hranu, nudila ga da jede, prala mu odeću, dok se od nas očekivalo da same pe­remo svoje stvari i da spremimo sebi odeću, kao i hranu kada smo gladne.

Nikada nismo seli da jedemo zajedno. Mama bi ostavila veliki tiganj s karijem na šporetu i jelo se tako što se svako sam posluži i smesti se da jede ispred TV-a. Sedeli bismo tako prekrštenih nogu i pazili da nam tanjir ne sklizne s krila. Imali smo crno-beli televizor, ali dok smo bili mali preko ekrana smo stavljali šarene providne omotače sa flaša soka, da dobijemo utisak da je u boji.

Imala sam oko sedam godina kada sam počela da zapitku­jem zašto je za Balbira sve drugačije. Zašto on može da izlazi sam, a mi ne? Zašto ja moram da učim da kuvam, a on ne mora? Potom sam počela da postavljam pitanja u vezi s dru­gim aspektima našeg života. Ako su u sikizmu svi ljudi jednaki, zašto gledamo s visine na ljude koji su pripadnici niže kaste?

Odmah pored naše kuće se nalazila gurdvara, što je mojoj mami bilo veoma važno, jer je bila veliki vernik.

Naša stara kuća je sada srušena, ali gurdvara je i dalje tamo, ta velika zgrada od crvene cigle, sa srebrnim kupolama i ukrasima od šljokica na ulazu.

Mama je izlazila iz kuće svakog jutra u pola sedam i hra­nila ptice na travnjaku pored gurdvare, a onda bi ušla unutra i pomolila se pre nego što ode na posao. Uveče bi opet odlazila tamo i donosila svetu vodicu koju je prskala po kući. Moje se­stre i ja bismo gledale Čarlijeve anđele, a ona bi prskala vodicu po nama, palila mirišljave štapiće i izgovarala molitve.

Za mene je gurdvara bila - kao što je i dalje - lokalni centar za tračarenje. Videli biste žene koje stoje zbijene u grupicama s marama preko glava. „Da li znate da buduća žena Zetinog najstarijeg sina dolazi ovamo iz Pandžaba?” „Jeste li čuli da je Hasinina snaja rodila još jednu devojčicu? Mislim da se Hasina zaista kaje što ih je spojila.” „Šta se desilo sa Zainab Sing? Majka ju je uhvatila kako na stanici priča s jednim dečkom. To je bilo pre tri nedelje, i Mira je još uvek nije pustila da izađe iz kuće.

Rekla sam joj: „Mira, možeš samo sebe da kriviš. Pustila si je da se druži s belkinjama, i sada se i ponaša kao one.”

Najgora stvar koju možete reći Indijki jeste da se ponaša kao belkinja. Nije nam bilo dozvoljeno da se petljamo s lju­dima bele puti, jer je Mama govorila da oni nemaju morala, niti samopoštovanja. Rekla je da su belci bezobrazni ljudi koji se bezobrazno ponašaju. To mišljenje delile su i sve žene koje sam zvala tetkama, ali i svi ostali u zajednici. Dok ne odraste, dečko iz Indije može malo da se zabavi s belkinjom - „belim mesom”, kako su govorili - ali kada dođe vreme da se skrasi, porodica bi

34 |

mu našla dobru mladu indijskog porekla. Ako se indijska devojka viđa s belcem, to je drugačije, to je loše. Njena braća i muški članovi porodice bi ga pronašli i pretukli, a za­tim bi i nju pretukli zato što je stavila porodicu na stub srama. Onda je njen život uništen; nijedan čestit čovek indijskog po­rekla neće je poželeti. Svi u zajednici su to znali. Ja sam toga bila svesna već s osam godina. Niko mi nije dao knjigu s pravi­lima, ali znala sam na koji način treba da se ponašam, hodam, pričam, pa čak i dišem. Znala sam da sa svakom pogrešnom rečju reputacija može da mi bude uništena. Živeli smo u Ulici Nortamberlend u Darbiju. Dok sam bila mala, obično bih stajala na kraju ulice i gledala niz put, koji mi je izgledao veoma dugačko. Sva vrata bi bila otvorena i svi su nešto užurbano radili; ljudi su išli od kuće do kuće. Sada je ceo taj deo naseljen indijskim stanovništvom, ali tada je to bila izmešana zajednica; bilo je tu ljudi južnoazijskog porekla, Iraca i Italijana - Pakija, Pedija i Žabara - svih ljudi koje niko drugi nije hteo.

Bila je tu i jedna Poljakinja koju smo zvali gospođa Smešna i još jedna komšinica koju smo zvali gospođa Radoznalica, jer je neprestano krišom špijunirala kroz prozor šta ko radi u komšiluku. Stalno smo joj zvonili na vrata, a onda bežali. Posto­jala je i jedna prazna kuća na kraju ulice za koju smo mislili da je ukleta; trčkarali bismo oko nje dok se ne prestravimo od straha. Kola su retko prolazila ulicom, pa smo igrali smo školice ili preskakali lastiš na trotoaru i bežali od narogušenog psa koji kao da je uvek sedeo nasred puta. U jedan se oglašavala sirena iz livnice koja je značila da je vreme večere za radnike dnevne smene.

Moj tata je radio noćne smene u livnici. Posao je dobio na dan mog rođenja, i tu je ostao sve dok nije otišao u penziju. Vikendom sam mu kuvala čaj ujutru kada dođe kući; od moje osme ili devete godine to mi je bilo zaduženje, kao i čišćenje stepenica u kući. Svi smo imali svoja zaduženja, osim Balbira, naravno. Posle podne, kada dođem iz škole, probudila bih Tatu i spakovala mu ručak u metalnu posudu koja je bila nalik nekoj kuli. Imala je tri pregrade poređane jedna na drugu; u svaku se stavljala različita hrana - kari u jednu, salata u drugu i ne­koliko čapati tortilja u treću. Mama je pravila kari, ali sam ja morala da napravim čapati.

Obično mi je trebalo oko sat vremena da Tati spremim ru­čak i termos sa čajem. Sve to sam radila zato što sam ga neizmerno volela, i to je bilo najmanje što sam mogla da učinim za njega. Volela sam da sedim s njim dok pije čaj; ponekad bih mu pričala šta sam doživela toga dana, ali obično smo samo sedeli i pravili društvo jedno drugom.

Kada popije čaj, Tata bi otišao na posao, a ja bih stajala na pragu čekajući da se okrene i da mi mahne. I uvek bi mi mahnuo.

Mama se vraćala nešto kasnije. Radila je sve poslove koje je mogla da dobije, uglavnom u fabrikama tekstila.

Uvek je sa sobom nosila veliku plastičnu pletenu torbu koja je bila prekri­vena cvetovima, i kada bi se vratila kući ja i moje sestre bismo naskočile na tu torbu jer je unutra uvek bilo nešto fino, poput nekog slatkiša ili čokolade.

Ona bi se smejala i govorila: „Sače­kajte prvo da uđem, strpite se da skinem kaput...”, a mi bismo se kikotale i laktale. Kada bih se dokopala te torbe, istraživala bih je prilično temeljno. Nisam želela da mi slučajno proma­kne neka čokolada. Jednom sam našla jednu malenu bočicu, sasvim na dnu torbe, i onda kada sam skinula zatvarač i pomirisala, zamalo se nisam onesvestila. U bočici su bile aroma­tične soli i miris je bio grozan, išao je pravo na nepce i oči su suzile od njega. Mami i sestrama je to bilo urnebesno smešno.

Ta torba je najsrećnija uspomena iz detinjstva koju imam na Mamu. Ne sećam se da smo bile posebno bliske. Barem ne onoliko koliko su ona i moj brat bili bliski.

Za mene, ona je bila osoba koja te stavlja na tvoje mesto i koja te prekoreva. Nije volela izmotavanje i preveliku buku ili smejanje, to ju je nerviralo. „Ne bi trebalo toliko da se smejete, prekinite. Ako se previše smejete, posle ćete plakati.” Tako je govorila.

Od svih nas devojaka, ja sam bila ta koja je bila muškarača; obožavala sam da trčim po ulici i da se penjem po zidovima, ali ako bi me mama nekad videla da to radim, iz istih stopa bi me pozvala unutra, a meni nije padalo na pamet da je ignorišem, odmah sam ulazila u kuću. „Zar te nije briga šta drugi ljudi misle o tebi? Jel’ hoćeš da nas osramotiš?”, govorila bi ona držeći me previše jako za ramena i zureći pravo u mene. „Da odgajim sedam kćeri... to je moja sudbina. Jel’ hoćeš još više da mi otežaš? Zar moraš večito da budeš drugačija?”

Ja sam bila jedino Mamino dete koje se rodilo u bolnici, jer sam umesto glavom krenula nogama. U porodilištu je provela šest dana i mrzela je to. „Rodila se na noge, pih!” rekla bi mi kada je ljuta na mene. „Bila si teška još na početku.”

Njena osnovna briga oduvek je bila ta da se ne ukalja čast porodice, i da izrastemo u dobre snaje, koje su učtive, pokorne i koje znaju da kuvaju. „Dođite ovde pored šporeta, stanite po­red mene i učite”, rekla bi vadeći posuđe za kuvanje, a to mi je odmah kvarilo raspoloženje.

I dan-danas se sećam tih recepata, ali te lekcije iz kuvanja su ostavile još neka, jednako jasna sećanja: kako me noge bole od stajanja pored nje, kako mi je lice vrelo i zajapureno od pare i kako me ruka peče na mestu gde bi me udarila ako bih dopustila da mi pogled odluta. „Nijedna moja ćerka neće otići u svekrvinu kuću nespremna.”

Mama je bila dominantna figura u našoj porodici. Tata je bio veoma tih i slušao je šta ona kaže. Provodio je celu nedelju radeći da obezbedi porodicu, a vikendom je išao u „Bajron”, lokalnu kafanu, i napijao se. Ponekad bi se vratio kući srećan, seo u dnevnu sobu i tražio da mu trebimo vaške. Sve bismo se zbile oko nje­gove stolice, a on bi

sedeo pričajući nam viceve i priče dok smo mi provlačile prste kroz njegovu zamašćenu crnu kosu i zacičale kad god bi neka od nas uhvatila vašku i smrvila je noktima.

Kada završimo, svima nam je davao po jedan novčić vredan oko de­vetnaest centi, za džeparac, što ne zvuči kao puno novca, ali za nas je to bilo mnogo. Uprkos vaškama, volela sam te trenutke, jer smo svi bili na okupu, i čak bi i Mama bila popustljivija. Ona se nije pridruživala, nego je samo sedela gledajući nas sve sa Tatom. Tada je izgledalo kao da je samo naša porodica bitna, jer su inače veći deo vremena kod nas bili drugi ljudi, tetke i teče, a Mama bi se brinula da se pred njima pristojno ponašamo.

Održavanje dobrog ugleda u zajednici za Mamu je bila ve­lika stvar. Još otkad smo bili mali, ona nas je učila da bez obzira na to šta ti se dešava u životu, glavu treba držati gore i delovati savršeno. Poveriti se jednoj osobi isto je kao da se poveriš svakoj tračari u gurdvari, tako je Mama govorila. Bolje je držati stvari za sebe i tako te niko ne može osuđivati, niti ćeš biti posramljen.

Ponekad sam subotom odlazila s tatom do njegove bašte. Išli bismo samo nas dvoje jer drugi nisu bili zainteresovani. Na ulasku je bila ogromna zarđala kapija, i ja bih iskočila iz kola i gurnula vratnice da tata može da se parkira unutra. Gajio je paradajz, crni luk, beli luk, tikvice, i pokazivao mi je kako da ih zalivam i podvezujem. Gledala sam ga kako rukama rasitnjava zemlju, s odsutnim pogledom u očima, a ponekad bi počeo i da pevuši lagano sebi u bradu. Kada završi, seo bi u svoju stolicu na rasklapanje i zapalio cigaretu. Obično bi u džepu kaputa imao limenku piva. Od njega je postajao pričljiv. Ja bih sedela pored njega na travi i on bi mi govorio o svojoj farmi u Pandžabu i o tom drvetu velike krošnje usred sela koje se zvalo Kang Sabu, gde bi bi na kraju dana sedeo s ostalim muškarcima. „Da li bih i ja mogla da sedim tamo s vama, kao što i ovde sedim?”, rekla sam. Odgovor sam znala, ovaj razgovor smo vodili mnogo puta pre toga, ali uživala sam u tom trenutku kada je Tata samo moj. Naslonila sam glavu na njegova kolena i pustila da me njegov mekan, tih glas odnese, i ispuni mi um egzotičnim slikama života koji sam mogla da vodim. „Ne, zaboga. Po danu, kada obaviš poslove, mogla bi da se igraš ispod drveta. U stvari, sećam se da je tamo na grani visila jedna ljuljaška od kanapa; ako me pamćenje ne vara, na drvo se popeo Dalbirov sin, Govind, i okačio ju je gore, a pentrao se taj mali kao majmunče. Mališani su mogli da se igraju tamo tokom dana, ali uveče je to mesto rezervisano za muškarce, tu smo se opuštali ili, ako je potrebno, pričali o događajima iz sela. Tada bi tebi bilo mesto kod žena. Ti bi se starala o Lusi, ili pomagala majci da melje pšenicu. Sećam se Bačanu kada je imala samo pet ili šest godina, kako vuče drveni tronožac do silosa sa pšenicom koji je bio duplo viši od nje, i saginje se pokušavajući da zahvati žito lopaticom. Htela je da bude kao velike devojčice, da pomaže mami.”

www.leo.rs | 35

„Ali nije mogla da pomaže oko vode, zar ne, Tata?” „Nije, put. Korito koje je tvoja mama nosila na bunar bilo je preteško za male devojčice, bilo je bronzano, znaš.

Da smo ostali tamo, Đinda i Jasmin bi to mogle da rade sada, možda i Robina, ali moraš da budeš dovoljno visoka da ga nosiš kako treba, da ga podigneš na glavu, a da ne prospeš nijednu kap. „Voda je tamo bila od neprocenjive vrednosti. Nije kao ovde, gde odvrneš česmu i nikoga nije briga što teče bez po­trebe. Tamo si morao da doneseš svaku kap vode koju ćeš da iskoristiš, čak se ni usevi nisu navodnjavali kao što se sad na­vodnjavaju njive tvog strica. Sistem navodnjavanja su uveli dve godine pošto sam ja otišao i pazi šta ti kažem, razlika se oseća. Pročitao sam da je proizvodnja skočila do neba od tog silnog navodnjavanja.”

Glas mu je postao pun sanjarenja, i mada sam i dalje osećala njegovu ruku na glavi, znala sam da je u mislima kilome­trima daleko od mene. Vratio se u hlad tog velikog drveta, i sedeo sa svojim drugarima. „Znaš, mislim da jedan od tvojih stričeva sada ima trak­tor. Pravi traktor, jel’ možeš da poveruješ? Mi smo imali plug koji vuku volovi. Svojevremeno sam imao sjajne volove, ali je­dan od njih - dragi bože - bio je najtvrdoglavije, najupornije stvorenje što se ikada rodilo, i umalo nisam kičmu polomio vodeći ga.” „Voleo si da živiš tamo, Tata, zar ne? Zašto nisi ostao?”

Sledeći deo priče uvek bi me pomalo rastužio. Mogla sam da zamislim ogroman brod koji je Tatu doveo iz Pandžaba za Liverpul. On i drugi muškarci iz okolnih sela otisnuli su se u svo­jim nagužvanim pamučnim košuljama i tankim pantalonama nalik pidžamama, mršteći se zbog prodorne svetlosti sunca, dok su mahali svojim porodicama koje su stajale na doku. Brod nestao u izmaglici, i s vremenom je Indija postala samo sećanje izgubljeno iza horizonta, a Tata se budio u hladnoći i svaki dan mu je bivao sumorniji od onog prethodnog.

On to nikada nije rekao, ali mislim da mu je bilo teško da sačuva nadu dok je stajao drhteći na palubi usred okeana. Ra­nije mi je rekao da su, da bi se oraspoložili, on i ostali muškarci igrali bangru, neobuzdani tradicionalni ples u svrhu slavljenja žetve. Nisam mogla da ga zamislim kako igra. U svojoj odr­panoj smeđoj odeći delovao mi je previše tiho i ozbiljno. Ni­sam mogla da ga zamislim ni da nosi minđuše, a ipak je imao rupice na ušima. „Zašto si se doselio ovde, Tata?” Udarala sam dlanom po vrhu njegovih cipela, izazivajući ga da mi ispriča sledeći deo priče. „To su bile pedesete, stvari su se menjale, uvek je bitno da budeš u toku. Nisam želeo da moj sin vodi plug s volovima celog svog života; sanjao sam o tome da moje kćerke neće morati da se muče noseći vodu na glavi.

Osim toga, britanska vlada nas je zvala da dođemo, bila im je potrebna radna snaga, nudili su povoljne uslove.

36 |

Obećavali su nam da ćemo imati divan život.”

Ali ono što je mog tatu dočekalo kada je stigao ovde i nije bilo toliko divno. U početku je delio kuću s ostalima Indij­cima, ponekad ih je bilo i do dvanaest napakovanih u jednu sobu. Bilo im je teško da nađu mesto za stanovanje, jer vlasnici nisu hteli njima da iznajmljuju; postojali su natpisi na kojima je pisalo „NE IZDAJEMO IRCIMA I CRNCIMA”. Došli su očekujući dobrodošlicu, a umesto toga su naišli na negostoprimstvo. Ljudi bi prestali da pričaju i buljili bi u njih kada ulaze u kafane ili prodavnice. Jednom je neko mom Tati rekao da izađe iz autobusa zato što je Paki. Nije ni čudo što su se svi oni držali zajedno.

Mnogo njih je živelo blizu nas u Darbiju. Tu je i moja mama došla, gotovo sedam godina posle Tate. Za njega se udala s petnaest godina; rekli su joj da to mora da uradi kada je nje­gova prva žena, njena starija sestra, umrla od ujeda zmije. Bio je to običaj u mestu u kojem su živeli. Ona se udala za muža svoje sestre i prihvatila Bačanu, njeno dete.

Bačanu je već bila udata kada je Mama došla u Englesku, pa je zato ostala tamo. Kako li je Mami izgledao dolazak čak u Darbi? Nikada nije pričala o tome kao što je to Tata činio, ali ja sam iz njegove priče shvatila da je pre nego što je došla u En­glesku, živela u istom seocetu celog svog života.

Nikada se nije udaljila od tog sela više nego što je mogla pešice da pređe; nikada nije bila u gradu. Pre nego što je napustila farmu na kojoj je živela, Mama nikada nije videla normalan toalet; jedina kuhinja za koju je znala bila je pod vedrim nebom. Nikada se nije stvarno privikla na engleski nameštaj; kada sada pomislim na Mamu zamišljam je kako sedi na podu u turskom sedu i ljušti luk.

Mora da je bila usamljena kada je došla ovde. Na farmi su oko nje bili pripadnici najšire familije, ostale žene u kući, njihova deca. Kada je Tata opisivao to imanje puno ljudi, zvučalo je kao da je to neko zabavno mesto, ali sada shvatam da je osim toga, tamo postojao i osećaj sigurnosti. Mama mora da je znala svoje mesto i svoja zaduženja; mora da je znala koja je njena uloga.

Pretpostavljam da joj je to nedostajalo. Nije nikoga pozna­vala u Engleskoj. Nije govorila engleski. Ni do kraja života ga nije naučila. Tata je znao dovoljno da se sporazume s ljudima, ali kod kuće smo uvek pričali na pandžabiju. Jeli smo pandžapsku hranu, imali prijatelje iz Pandžaba, i mada smo u školi nosili uniforme, od nas se očekivalo da čim stignemo kući obučemo svoju indijsku nošnju. Kao da uđete u svoj stan i zatvorite vrata za Darbi i za sve belce sa svim njihovim poganim smicalicama.

Tata i ja bismo obično sedeli u bašti sve do sumraka, i dok bismo se vozili kući pod žućkastim nebom iznad grada, on bi mi pričao kako je u Indiji nebo tamno, a zvezde sjajne. ***

Zakoračite na svoj PUT PROMENE! Od 24. oktobra konačno i u Beogradu!

NOVA i revolucionarna metoda ličnog razvoja namenjena svima koji žele da unaprede svoje zdravlje i zauvek se oslobode viška kilograma

Radionica ‘’Promenite misli-IZGUBITE KILOGRAME’’ -Svesni pristup mršavljenjuGotovo da ne postoji odrasla osoba na planeti koja se nije bar jednom pogledala u ogledalo i poželela da izgleda drugačije.

A jedan od najčešćih uzroka nezadovoljstva sobom jeste višak kilograma. Tada na scenu stupaju razne dijete, iscrpljujuće vežbe, odricanja od hrane, ispijanje šejkova i raznih «čudotvornih napitaka ili gutanje tableta koje će nas «trajno» rešiti problema.

Međutim, koliko god brze i naizgled efektne bile razne dijete, posle izvesnog vremena kilogrami se vraćaju i mi opet zapadamo u svoj krug patnje, očaja, malodušnosti i nezadovoljstva.

Ovaj jedinstveni program mršavljenja će vas upravo naučiti mentalnim veštinama koje su vam potrebne za trajno postizanje ali i održavanje vaše idealne težine, dobrog zdravlja i sveukupnog blagostanja.

Uzmite stvar u svoje ruke i dosegnite konačno svoju idealnu i vitku liniju! Zavolite svoje telo i oslobodite se zauvek ‘’loše’’ slike koju imate o sebi i svom telu!

Prvi korak na putu ka postizanju trajnog uspeha i konačnog zadovoljstva po pitanju sebe i svog izgleda dolazi kad pored težine koje je izgubilo naše telo, isto tako oslobodimo i svoj um i svoja osećanja od težine koja ih pritiska. Naš um, telo i emocije su u neraskidivoj vezi i nikada ne idu jedni bez drugih. Da bismo se oslobodili viška kilograma važno je da pokažemo spremnost da se oslobodimo i svih starih načina razmišljanja koji su nas doveli u situaciju da oko sebe postavimo zid, štit sačinjen od kilograma, koji će nas štititi od daljih povreda koje smo kroz život svesno ili nesvesno zadobijali. Vreme je da se vratite sebi, da se setite istine koja kaže da ste divni, lepi i čudesni i da lagano ali sigurno krenete na svoj novi put - put do svoje savršene figure i put do svog unutrašnjeg mira. Tu ćete otkriti lepotu svoje duše i shvatićete da možete biti upravo onakvi kakvi želite da budete.

Naučite mentalne veštine za uspešno i trajno mršavljenje Setite se, mi svi u sebi već posedujemo svoju savršenu figuru.

Potrebno je samo da skinemo razne slojeve uverenja, stavova, navika i obrazaca koje smo godinama skupljali i taložili, da ih se oslobodimo i zamenimo novim, kako bismo dospeli do sebe i konačno postali zadovoljni sobom i onim što vidimo u ogledalu.

Kad promenimo misli promenićemo i život! I to je tako!

Aleksandra Ubović, HYL trener Više o samom programu možete pročitati na našem sajtu www.putpromene.com

www.leo.rs | 37

Master Čoa Kok Sui

Čudotvorno isceljivanje životnom energijom – Pranom –

U drevnoj kineskoj medicini, postoji pet nivoa veština lečenja. Prvi je tuena gde iscelitelj koristi ruke za masažu. Ovo se takođe naziva akupresura. Ovo je prvi nivo. U drugom nivou, medicinski iscelitelj koristi biljke, ponekad životinjske proizvode i minerale da izleči pacijenta. U trećem nivou, iscelitelj koristi akupunkturu i tretman toplotom. U četvrtom nivou, iscelitelj praktikuje akupunkturu sa projekcijom či energije u meridijane igle i unutrašnje organe. To je viši nivo lečenja koji zahteva dodatne godine obuke i prakse u drevnoj Kini.

Peti nivo zahteva najvišu veštinu lečenja, što je projekcija či energije, bez upotrebe igala ili fizičkog kontakta. Či energija je projektovana iz neposredne blizine ili na velikoj udaljenosti, npr. sa jednog kontinenta na drugi.

U drevnoj Kini i Indiji, tehnika projektovanja či energije iz neposredne blizine ili daljine, bez iscrpljivanja je bila strogo čuvana tajna.

Projekcija či energije bez fizičkog kontakta naziva Medicinski či kung, i podeljen je u dve škole, unutrašnju i spoljašnju. Medicinska škola unutrašnjeg či kunga je popularanija. Potreban je dugi niz godina prakse da bi se dostigao značajniji nivo či energije. Korišćenje sopstvenog unutrašnjeg či-ja u cilju izlečenja pacijenta je iscrpljujuće, što je razlog zašto kineski lekari mogu da leče samo dva do tri pacijenta dnevno koristeći ovaj metod.

38 |

Medicinska škola spoljašnjeg či kunga je manje popularna i skoro da nije poznata u javnosti. Ova škola koristi či energiju iz vazduha i zemlje i usmerava je na pacijenta za lečenje. Medicinska škola spoljašnjeg či kunga je superiornija u odnosu na internu školu. Korišćenje spoljnog či kunga nije iscrpljujuće ni zamorno za terapeuta.

Dobar spoljni či kung učitelj može da izleči čak 20-30 pacijenata dnevno.

Prema mišljenju Master Choa Kok Suia, medicinske unutrašnje či kung škole i medicinske spoljne či kung škole su zapravo dve strane istog novčića. Da bi ste postali dobar iscelitelj korišćenjem spoljnog či-ja, morate imati određenu količinu unutrašnje energije, koja na sreću većina ljudi poseduje. Što je veći nečiji unutrašnji či-ja, veća je i sposobnost da se apsorbuje i projektuje či energija na pacijenta. Unutrašnja či energija može da se razvija kroz meditaciju. Aktiviranje krunske čakre ili Bai Hui (sastajalište za 100 puteva) je veoma važno. Zato se preporučuje vežbanje meditacije Bliskih srca, jer je to jedan od najbržih načina da se aktivira krunska čakra. Bai Hui je ulazna tačka duhovne energije bez nje nije moguće razviti jak unutrašnju či. Dakle, veoma je preporučljivo da se redovno praktikuje meditacija Bliskih srca.

Vežbanje joga fizičkih vežbi i disanja je veoma korisno jer ćete povećati svoju moć isceljenja. Da bi ste po-

sedam čakri. Neki savremeni autori su takođe pisali o sedam čakri. Master Choa Kok Sui je učio da postoji 11 glavnih čakri. Koja je tačna? Zapravo, oba su ispravna, jer u ovim drevnim knjigama, nikada nije pominjano da postoji samo sedam čakri. Ključna reč je samo.

Problem je što studenti ili čitaoci pretpostavljaju da postoji samo sedam čakri. Ovo je pretpostavka bez ikakvih osnova.

U Bhagavad Giti, Gospod Krišna govori o gradu sa devet kapija. One odgovaraju devet glavnih sistema čakri. Upanishads pominje gradu sa jedanaest kapija. Oni odgovaraju jedanaest glavnih sistema čakri. Kabalistički sistem ima deset energetskih centara plus jedan skriveni centar: ukupno jedanaest. Student mora da zapamti da je istina dinamična, a ne statičkna. Ovo je osnova napretka. Morate da budete spremni da odbacite manju istinu za veću istinu.

stali još moćniji, preporučljivo je da vežbate Arhatic jogu ili meditacije višeg nivoa.

Spoljni medicinski či kung po učenju Master Choa Kok Suija je veoma revolucionaran. Lako ga je naučiti i vežbati. On takođe koristi akupunkturne tačke, ali ne i obični akupunkturne tačke. Koristi 11 glavnih akupunkturnih tačaka koje se zovu Ta Xue Lun (Ta je prevedeno kao “veliki”; Xue kao “akupunkturne tačke “; i Lun, “točak koji se okreće”). On takođe koristi polu-glavne akupunkturne tačke zvane Xiao Xue Lun (Xiao je prevedeno kao “mali”).

Pošto studenti Spoljnog medicinskog či kunga ne moraju da uče stotine akupunkturnih tačaka, već naprotiv, samo nekoliko velikih i polu-glavnih, učenje je brže i lakše.

U drevnim vremenima je došlo do velikih naučnih i kulturnih razmena između Kine i Indije. U Indiji, Spoljašnji medicinski či kung se sada zove lečenje pranom.

Glavne akupunkturne tačke se nazivaju čakre, a poluglavne akupunkturne tačke se nazivaju minorne čakre.

Master Choa Kok Sui je podučavao Spoljnu medicinsku či kung školu lečenja na Zapadu i drugim delovima sveta, pod imenom lečenje pranom. Lečenje pranom je u svom postojećem obliku bilo mukotrpno, sistematski i naučno razvijeno, otkriveno, i globalno ga je podučavao Master Choa Kok Sui. Stotine hiljada studenata je naučilo da rade isceljenje pranom, i milioni pacijenata su izlečeni i oslobođeni.

Postoji određeni stepen diskusije da li postoji sedam čakri ili više. Neke drevne indijske knjige pominju

Pranic lečenje je podeljeno na različite nivoe. U prvom nivou, studenti uče kako da apsorbuju pranu iz vazduha ili či energiju i kako da je projektuju na pacijenta. Takođe uče kako da njihove ruke postanu osetljivije i kako da skeniraju ili osetite energetsko telo pacijenta. Uče kako da očiste, energizuju, stabilizuju i projektuju či energiju, otpuste projektovanu energiju, i preseku energetsku nit.

Isto tako, uče kako da pacijent postane prijemčiviji kako bi se ubrzao proces izlečenja. Ostale lekcije obuhvataju samolečenje, božansko lečenje i lečenje na daljinu, a posebno kako da se projektuje energija prane ili či energije na velike udaljenosti.

U drugom nivou, studenti uče kako da koriste različite obojene prane i či energiju u toku čišćenja i energizovanja pacijenta. Ova tehnika je veoma moćna.

U trećem nivou, studenti uče kako da koriste obojenu pranu ili či energiju na psihološka oboljenja. Tretiranje psiholoških oboljenja zahteva više vremena i truda, kao i veću veštinu.

U četvrtom nivou, studenti uče kako da koriste kristale da bi se fokusirala či energija ili energija prane na pacijenta.

Drugi viši nivoi lečenja pranom nisu dostupni javnosti, već samo na uzak krug autorovih starijih studenata.

Lečenje pranom je jednostavno, lako ga je naučiti, i vrlo je efikasano. Proširilo se širom sveta: SAD, Kanada, Centralna i Južna Amerika, Azija, Zapadna i Istočna Evropa, poput Nemačke, Italije, Švajcarske, Rusije i druge zemlje. Do danas, postoji 11 Pranic Healing fondacija u Indiji.

Neka lečenje pranom otvori Vaš um za svet suptilne energije. Dozvolite da se lečenje pranom proširi širom sveta i pomogne da se ublaži patnja čovečanstva. Neka tako da bude!

Master Čoa Kok Sui

www.leo.rs | 39

40 |

LAVOVSKI

AJVAR

Sastojci: 10kg crvenih mesnatih paprika 2 kašike soli 2 kašike šećera 2-3 kašike sirćeta ½ litre ulja Priprema: Dobro oprane paprike obrišite i ispecite na plotni.

Stavite u kese dok se ne ohlade i ne omekšaju. Nakon toga ih oljuštite i dobro očistite od semenki. Ostavite ih preko noći (najmanje 5-6 sati) na rešetki da se dobro ocede. Kada se ocede sameljite ih u mašini za meso.

Pržite ih na malo ulja dok ne krenu da se lepe za dno posude (mešajte drvenom varjačom da se ne zalepi) dodajte ostatak ulja koje ste malo ugrejali, šećer, so i sirće i pržite neprestano mešajući dok smesa ne počne da se odvaja. Stavite u zagrejane tegle, pospite sa malo konzervansa, zatvorite dobro i uvijte ih u novine i pokrijte starim ćebetom da se polako ohlade.

Kesten – zdrava i ukusna jesenja poslastica Stigla je sezona kestenja!, koji su mnogima omiljena poslastica u svim oblicima – od onih vrućih, kod kestenjara na ulici, do kesten pirea ili kolača.

Kesten je inače jedna od prvih namirnica koju je čovek jeo, a za to postoje i arheološki dokazi.

Kesten pomaže kod anemije, iscrpljenosti, pospešuje cirkulaciju Sadrži mnogo vitamina A i C te većinu vitamina B grupe. Osim toga, bogat je i kalijumom, kalcijumom, gvožđem i fosforom koji su neophodni za funkcionisanje našeg organizma. Lako se vari a ima i mnoga lekovita svojstva. Kestenov med je vrlo zdrav,pospešuje cirkulaciju, štiti jetru, pomaže kod gastritisa, anemije te fizičke i intelektualne iscrpljenosti.

Domaći puding od kestena Sastojci: 200g šećera, 5 žumanaca, 200g pasiranog kestenja (350g sirovih), sneg od 5 belanaca, 50g čokolade za kuvanje, 2,5dl slatkog mleka.

Priprema: U čvrst sneg od belanaca umešajte šećer. Na pari rastopite čokoladu i pomešajte s malo hladne vode, a zatim umešajte žumanca i pasirano kuvano kestenje.

Smešu ulijte u namašćeni i pošećereni kalup za puding pa kuvajte na pari 1 sat. Poslužite s tučenim slatkim mlekom.

Uživajte!

www.leo.rs | 41

G. I. Gurđijev

Susreti sa izuzetnim ljudima Gurđijev je rođen 1887. u Aleksandropolju blizu rusko-persijske granice, od oca Grka i majke Jermenke.

Njegov otac je bio narodni pripovedač i nastavljač kontinuiteta pripovedanja epa o Gilgamešu i drugih priča iz starine. Rastao je u uslovima ohrabrujućim za studije u oblasti interesovanja koja su se u njemu razvijala. Napustio je kuću još dok je bio veoma mlad i nije se vraćao 20 godina. Za to vreme putovao je Azijom, Evropom i Afrikom u potrazi za ezoteričnim znanjima. U knjizi „Susreti sa izuzetnim ljudima“, koju ne treba shvatiti samo kao njegovu autobiografiju, mada njen narativni sloj govori upravo o ovom njegovom periodu života, on preko parabola, metafora i simbola iznosi sistem koji se može dešifrovati pažljivim dekodiranjem. U tom periodu boravio je na Tibetu, u Centralnoj Aziji, u Indiji, Arabiji i na Bliskom istoku, u Egiptu i verovatno drugim delovima Afrike. Sretao se sa fakirima, dervišima, proučavao hipnozu i jogu. U Moskvi je 1912. osnovao grupu koja je radila po njegovom sistemu, ali zbog oktobarskog prevrata su on i još neki učenici, među kojima i P. D. Uspenski, napustili Moskvu i bili prinuđeni da preduzimaju mnoga putovanja - Tiflis, Konstantinopolj, Nemačka, Pariz u koji stiže krajem 1922. Najintezivniji deo njegovog rada se odvijao u Francuskoj, u zamku Prijer u Fontemblou. Umro je u Parizu 1949. U međuvremenu je odlazio u Ameriku i u London gde je demostrirao svoje tehnike.

42 |

Otkako sam dovršio svoju prvu knjigu prošlo je tačno mesec dana — vremenski period koji sam nameravao da posvetim isključivo odmoru sastavnih delova svoga opšteg sklopa, potčinjenog mom čistom umu. Kao što sam u poslednjem poglavlju prve serije napisao, sebi sam dao reč da tokom čitavog ovog perioda neću pisati ništa, već da ću samo, na polju najzaslužnijih među ovim potčinjenim delovima, pažljivo i polako ispiti sve boce starog kalvadosa koje su mi se voljom sudbine našle na raspolaganju u vinskom podrumu u Prijeu (Prieure), a koje su pre više od sto godina pripremili ljudi koji su shvatali pravi smisao života.

Danas sam odlučio i sada želim — uopšte se ne sileći, već naprotiv sa najvećim zadovoljstvom — da opet prionem na svoj spisateljski posao, naravno uz pomoć odgovarajućih sila, a ovog puta takođe i uz pomoć saobraznih kosmičkih rezultata koji mi sa svih strana pritiču od dobrih želja čitalaca prve knjige. Nameravam da u oblik koji bi bio svakom razumljiv pretočim sve što sam pripremio za drugu seriju, u nadi da bi ove ideje mogle da posluže kao pripremna građeva za uspostavljanje novog sveta u svesti meni sličnih stvorenja, sveta koji je po mom mišljenju stvaran, ili bar takvog koji se bez i najmanjeg traga sumnje može percipirati kao stvaran na svim stupnjevima ljudskog mišljenja — umesto nestvarnih svetova koje savremeni ljudi sebi dočaravaju.

Istina je da um savremenog čoveka, bez obzira na nivo njegove intelektualnosti, svet može da spozna samo uz pomoć informacija koje, bilo da su slučajno ili namerno pobuđene, u njemu pokreću najraznovrsnije fantastične impulse. A ovi impulsi, koji neprestano utiču na tempo svih asocijacija koje kroz savremenog čoveka teku, na ovaj način postepeno čine disharmoničnim čitavo njegovo funkcionisanje, sa posledicama koje su tako žalosne da svako, ako je samo u stanju da se bar malo izoluje od uticaja abnormalnih uslova koji su uspostavljeni u našem uobičajenom životu i ako je voljan da o tome ozbiljno razmisli, mora da se uplaši — kao što bi se, recimo, uplašio od toga da ljudski život sa svakom decenijom biva sve kraći.

Radi „zamaha misli“, odnosno kako bih uspostavio odgovarajući ritam svog i vašeg mišljenja, želim pre svega da u izvesnoj meri sledim primer Velikog Belzebuba i da oponašam oblik mišljenja jedne osobe koju veoma poštujemo i on i ja, a možda i vi, hrabri čitaoče mojih spisa, ukoliko ste se odvažili da prvu knjigu pročitate do kraja.

Drugim rečima, želim da već na samome početku ovog mog pisanija pokrenem nešto što bi naš svima dragi mula Nasr Edin nazvao „suptilnim filozofskim pitanjem.“ A ovo hoću da učinim na samome početku, jer nameravam da i sad i u svom daljem izlaganju slobodno koristim mudrost ovog mudraca, koji je priznat gotovo svuda i kome će, kako se priča, odgovarajuća osoba i zvanično dodeliti naziv „Jednog i Jedinog“.

To suptilno filozofsko pitanje se u svesti svakoga ko je pročitao makar i prve pasuse ovoga poglavlja možda već i nagoveštava, sa onom vrstom strepnje koja u njemu mora da se javi ako mnogobrojne podatke na kojima je zasnovano njegovo nepokolebljivo mišljenje o medicinskim pitanjima sravni sa činjenicom da sam ja, autor Belzebubovih priča svome unuku, nakon nesreće koja gotovo da me je koštala života i dok se funkcionisanje mog organizma još uvek nije potpuno obnovilo, čemu je uzrok neprestani aktivni napor da svoje misli sredim kako bi ih drugima preneo koliko god je tačnije moguće, svoj odmor tokom ovog vremenskog perioda proveo mahom u konzumiranju neumerenih količina alkohola, u vidu gorespomenutog starog kalvadosa i raznih njegovih žestokih rođaka.

Da bi se na to suptilno filozofsko pitanje, koje je zasad tek provizorno izloženo, dao potpuno tačan i iscrpan odgovor neophodno je, zapravo, da se najpre pravedno presudi o mojoj ličnoj krivici, koju sam na sebe navukao time što nisam uspeo da tačno ispunim obavezu koju sam preuzeo, a koja se sastojala u tome da ispijem sve preostale boce starog kalvadosa.

Stvar je u tome što tokom vremena namenjenog odmoru, uprkos svojoj automatskoj želji, nisam mogao da se ograničim na petnaest preostalih boca koje sam u poslednjem poglavlju prve serije spomenuo, već sam

veličanstveni sadržaj ovih boca morao da kombinujem sa sadržajem dve stotine drugih boca — čarobnih čak i za gledanje — ništa manje veličanstvene tečnosti po imenu stari armanjak, tako da bi ukupna količina ovih kosmičkih supstanci bila dovoljna ne samo za mene lično, već i za čitavo pleme onih koji su poslednjih godina postali moji neizbežni pomoćnici, prvenstveno u „svetim obredima“ ove vrste.

Pre nego što se donese presuda o mojoj krivici mora se, konačno, u obzir uzeti i to da sam već od prvog dana promenio svoj običaj da armanjak pijem iz takozvanih likerskih čašica i da sam počeo da ga pijem iz takozvanih čaša za vodu. A to sam, čini mi se, započeo da činim instinktivno, očigledno zbog toga da bi pravda i u ovom slučaju pobedila.

Ne znam kako stvar stoji sa tobom, hrabri čitaoče, ali ritam mojih misli je sada uspostavljen i opet sasvim lagodno mogu da počnem da mudrujem sve u šesnaest.

U ovoj drugoj seriji nameravam da, između ostalog, iznesem i razjasnim sedam izreka koje su do naših dana stigle iz vrlo drevnih vremena, preko natpisa na raznim spomenicima koje sam imao prilike da nalazim i dešifrujem tokom svojih putovanja — izreka u kojima su naši daleki preci formulisali izvesne vidove objektivne istine, jasno dostupne i opažanju savremenog ljudskog uma.

Stoga ću početi samo jednom od njih koja će, pored toga što služi kao dobro polazište za dalje izlaganje, biti i veza sa poslednjim poglavljem prve serije.

Ova drevna izreka koju sam izabrao za početak glasi: „Ime čoveka zaslužuje, i na ma šta od onoga što mu je odozgo namenjeno može da računa, samo onaj ko je već u stanju da i vuka i ovcu, poverene njegovoj brizi, sačuva cele.“ „Psihoasocijativna filološka analiza“ ove izreke naših predaka koju su napravili izvesni učeni ljudi našeg doba — naravno ne od onih koji uspevaju na evropskom kontinentu — jasno pokazuje da reč „vuk“ simbolizuje celokupno elementarno i refleksno funkcionisanje ljudskog organizma, a reč „ovca“ celokupno funkcionisanje ljudskih osećanja. što se tiče funkcionisanja ljudskog uma, ono je predstavljeno samim čovekom, to jest čovekom koji je tokom procesa svog odgovornog života, zahvaljujući svesnom radu i dobrovoljnoj patnji, u svome telesnom obličju stekao svojstva koja mu omogućavaju da uvek bude u stanju da stvori takve uslove koji će obezbediti zajedničko postojanje ova dva heterogena i međusobno neprijateljska oblika života. Samo na takvog čoveka može da se računa i samo on može biti dostojan da raspolaže onim što mu je, kako i ova izreka potvrđuje, odozgo namenjeno i što je zapravo, uopšte uzevši, predodređeno za čoveka.

Zanimljivo je da se primeti da među mnogobrojnim poslovicama i pravim rešenjima nezgodnih problema, kojima imaju običaj da se služe raznorazna azijatska ple-

www.leo.rs | 43

mena, ima i jedno — u kome vuk takođe igra svoju ulogu, dok ovcu zamenjuje koza — koje po mom mišljenju veoma dobro odgovara suštini drevne izreke koju sam naveo.

Pitanje koje se u ovom problemu postavlja jeste kako da čovek koji ima vuka, kozu, a ovoga puta još i kupus, sve to preveze sa jedne obale na drugu ako se u vidu ima, sa jedne strane, to da njegov čamac može istovremeno da primi samo njega i jedno od ova tri stvorenja, a sa druge da bez njegove direktne pažnje i uticaja vuk može da pojede kozu, a koza kupus.

Ispravno rešenje ove popularne zagonetke jasno pokazuje da se to ne može postići samo uz pomoć bistrine kojom bi svako normalan trebalo da raspolaže, već da čovek sem toga ne sme biti ni lenj, ni štedeti svoju snagu, i da cilj može da ostvari samo ako još jedan, dodatni put pređe reku.

Ako se vratimo značenju izreke koju sam odabrao i ako imamo na umu rešenje popularne zagonetke, te ako se o tome razmisli bez svih onih predubeđenja koja se uvek javljaju kao posledica dokonih misli svojstvenih savremenom čoveku, nemoguće je umom ne priznati i osećanjima se ne složiti da svako ko sebe naziva čovekom ne sme nikada da bude lenj, već da stalno pronalazeći svakojake kompromise mora da se bori sa slabostima koje u sebi prepoznaje, kako bi postigao cilj kome teži: da sačuva čitave ove dve posebne životinje poverene brizi njegovog uma, a po samoj svojoj suštini suprotne jedna drugoj. *** Pošto sam juče završio ovo što zovem „Mudrovanjem radi zamaha misli“, jutros sam sa sobom poneo rukopis koncepta koji sam napisao tokom prve dve godine svoje spisateljske aktivnosti i koji sam nameravao da iskoristim kao materijal za početak ove druge knjige, te sam otišao u park da radim u senci istorijskog drvoreda. Nakon što sam pročitao prve dve od ukupno tri strane duboko sam se zamislio, zaboravivši sve oko sebe i mozgajući kako da nastavim. Tako sam ne napisavši ni reči presedeo do kasno uveče. U ove misli sam se udubio toliko da nisam ni primetio da je moj najmladi nećak, kome je jedan od zadataka bio da se u šolji nikad ne ohladi arapska kafa koju obično pijem, naročito kad radim nekakav intenzivan fizički ili umni posao, sadržaj šolje, kako sam kasnije saznao, promenio dvadeset i tri puta.

Da biste razumeli ozbiljnost ove moje ogromne zamišljenosti i da biste sebi, makar i samo približno, predstavili težinu moje situacije, moram vam reći da mi je, pošto sam pročitao ove stranice i pošto sam se asocijativnim putem prisetio celokupnog sadržaja rukopisa koji sam nameravao da iskoristim kao uvod, postalo sasvim jasno da sve ovo nad čime sam, se što bi se reklo, znojio toliko besanih noći sada, nakon izmena i dopuna koje sam

44 |

napravio u konačnom izdanju prve serije, neće vredeti ni prebijene pare.

Kada sam ovo shvatio, oko pola sata sam bio u stanju koje Nasradin Hodža definiše rečima „do nosa se zagnjuriti u opanke“. Isprva sam bio spreman da se pomirim sa sudbinom i odlučio sam da celo ovo poglavlje, od početka do kraja, ponovo napišem. Kasnije sam se, međutim, dok su mi razne rečenice iz rukopisa automatski padale na um, setio da sam se, između ostalog, na mestu gde sam morao da objasnim zbog čega sam prema savremenoj literaturi zauzeo bespoštedan kritički stav, poslužio rečima jednog pametnog Persijanca koje sam čuo u ranoj mladosti i koje, po mom mišljenju, na najbolji mogući način opisuju karakter savremene civilizacije. Mislim da čitaoca ne mogu da lišim ničega što je tada rečeno o tom pitanju, kao ni drugih misli koje su, da tako kažem, lukavo uklopljene u ovaj odlomak, a koje za onog ko je u stanju da ih protumači mogu predstavljati izuzetno važan materijal za pravilno razumevanje onoga što sam u svoje dve najnovije knjige naumio da izložim u obliku dostupnom svakome ko traga za istinom.

Ova razmišljanja su me prinudila da razmotrim kako bi bilo moguće da se čitalac svega toga ne liši i da se oblik izlaganja koji sam prvobitno koristio prilagodi tako da odgovara obliku koji je potreban sada, nakon velikih izmena načinjenih u prvoj seriji.

Ono što sam napisao tokom dve godine bavljenja ovom svojom novom profesijom — u koju sam bio prinuđen da se upustim — sada više nije odgovaralo, jer sam u vreme kad sam prvu verziju zabeležio u vidu koncepta razumljivog jedino meni samom nameravao da sav ovaj materijal razvijem u trideset šest knjiga, pri čemu bih svaku knjigu posvetio nekom posebnom pitanju.

Tokom treće godine sam ovom konceptu započeo da dajem oblik izlaganja koje bi moglo biti razumljivo i drugima, to jest bar onima koji su posebno obučeni u takozvanom apstraktnom mišljenju. Otada sam se, međutim, malo po malo izveštio u tome da ozbiljne misli prikrijem privlačnom, lako shvatljivom spoljnom formom, kao i u tome da one misli koje nazivam osobitim tek postepeno izvodim iz drugih, uobičajenih za većinu savremenih ljudi. Stoga sam izmenio princip koga sam se do tada držao, i umesto da cilj koji sam sebi postavio postignem kvantitetom, nastojao sam da to ostvarim samim kvalitetom. Počeo sam da od početka pregledam sve što sam zapisao u konceptu, sa namerom da sve to sada podelim u tri serije, pri čemu bi se svaka od njih u krajnjoj verziji sastojala od nekoliko knjiga.

A danas sam se tako duboko zamislio možda i stoga, što mi je upravo juče na um pala stara i mudra izreka koja kaže da uvek treba da je „i vuk sit i sve koze na broju“.

Najzad, kada je veče smenila noć i kad je čuvena magla Fontenbloa počela da mi se uvlači kroz đonove i da

utiče na moj misaoni proces, dok su odozgo razna draga i sićušna božja stvorenja, zvana malene ptičice, sve češće izazivala osećaj svežine na mom potpuno ćelavom temenu, u mojoj opštoj strukturi je nastala hrabra odluka da se ne obazirem ni na koga i ni na šta, već da naprosto u ovo poglavlje druge serije, kao ono što bi današnji profesionalni pisci nazvali digresijom, ubacim izvesne doterane odlomke onoga rukopisa kojima sam ja lično zadovoljan, te da se kasnije, u nastavku, strogo držim principa za koji sam se odlučio.

To rešenje će biti najbolje i za mene i za čitaoca, jer ću ja na taj način biti pošteđen novog i dodatnog naprezanja svog već i tako premorenog mozga, dok će čitalac, naročito ako je već pročitao sve što sam prethodno napisao, zahvaljujući ovoj digresiji biti u stanju da sebi predstavi kakva se objektivno nepristrasna mišljenja o rezultatima postupaka ljudi savremene civilizacije formiraju u psihi izvesnih osoba koje su igrom slučaja stekle manje-više ispravno obrazovanje.

U vreme kada sam planirao da ovaj uvod bude deo tridesete knjige, namenio sam mu naslov „Zašto sam postao pisac“, te sam u njemu opisao utiske koji su se u meni tokom života sakupili i koji predstavljaju osnovu mog ne baš laskavog mišljenja o savremenoj literaturi.

U tom kontekstu sam, kao što sam već rekao, ubacio i razgovor koji sam čuo davno u mladosti, kada sam prvi put bio u Persiji i kada sam se jednog dana slučajno zatekao na nekom skupu persijskih intelektualaca na kome je bilo reči o savremenoj literaturi.

Među onima koji su tog dana puno govorili bio je i pametni stari Persijanac koga sam već spomenuo — pametan ne u evropskom smislu reči, već onako kako se to shvata na azijskom kontinentu, to jest ne samo u pogledu znanja, već i u pogledu bića.

Bio je veoma obrazovan, a naročito je dobro poznavao evropsku kulturu.

Ovom prilikom je, između ostalog, rekao: „Velika je šteta što sadašnji kulturni period, koji mi nazivamo i koji će ljudi narednih generacija, naravno, takođe nazivati ‚evropskom civilizacijom‘, u celokupnom procesu usavršavanja čovečanstva predstavlja jedan, da tako kažemo, prazan i neuspešan period. A to je stoga što u pogledu razvoja uma, tog glavnog pokretača samousavršavanja, ljudi naše civilizacije ne mogu svojim potomcima u nasleđe da ostave ništa vredno.“ Jedno od glavnih sredstava za razvoj čovekovog uma pre­dstavlja, recimo, literatura.

Ali šta literatura savremene civilizacije može da pruži? Ništa osim razvoja, da je tako nazovemo, ‚prostitucije reči‘.

Osnovni uzrok iskvarenosti današnje literature predstavlja, po mom mišljenju, to što je celokupna pažnja pri pisanju postepeno, sama od sebe, prestala da se koncen-

triše na kvalitet misli i na tačnost s kojom se ona prenosi i počela da se usredsreduje samo na težnju za spoljnim sjajem, odnosno kako se to drugačije kaže, lepotom stila — zahvaljujući čemu je konačno nastalo ono što nazivam prostitucijom reči. Činjenica je, takođe, da možete da provedete čitav dan čitajući debelu knjigu a da ne znate šta je pisac hteo da kaže, i da tek kad ste već gotovo dovršili i nakon što ste straćili toliko vremena — ionako nedovoljnog za ispunjavanje životnih obaveza — otkrijete da je čitava ta galama zasnovana na nekoj sićušnoj, gotovo nepostojećoj ideji.

Celokupna savremena literatura može po svome sadržaju da se podeli u tri kategorije: prva obuhvata ono što se naziva naučnim poljem, druga se sastoji od pripovedne proze, a treća od opisa i svedočanstava.

Naučne knjige obično sadrže zbir svakojakih starih hipoteza koje su već svima očigledne, ali iskombinovanih na razne načine i primenjenih na razne nove predmete.

U pripovednoj prozi, ili kako se to drugačije zove, romanima, kojima su takođe posvećene debele knjižurine, najvećim delom se, ne libeći se nikakvih detalja, opisuje kako su nekakav Džon Džons i neka Meri Smit ostvarili svoju „ljubav“, to sveto osećanje koje se u ljudima zahvaljujući njihovoj slabosti i nedostatku volje postepeno degenerisalo, da bi se sada u savremenom čoveku sasvim izrodilo u porok, dok nam je Tvorac mogućnost njegove prirodne manifestacije dao radi spasenja naših duša i radi uzajamne moralne podrške, neophodne za manje ili više srećan zajednički život.

Treća kategorija daje opise putovanja, avantura, i biljnog i životinjskog sveta različitih zemalja. Dela te vrste u principu pišu ljudi koji nikada nigde nisu bili i koji zapravo nikada ništa nisu videli, ljudi koji, kao što sam već rekao, nikada nisu prekoračili sopstveni prag. Oni, uz vrlo retke izuzetke, naprosto puštaju svojoj mašti na volju ili prepisuju razne odlomke iz tuđih knjiga, čiji su autori ranije fantazirali baš kao i oni sami.

Sa ovako manjkavim razumevanjem odgovornosti i značaja literarnog rada današnji pisci, koji sve vise teže lepoti stila, nekad izmišljaju čak i neverovatne akrobacije u stihovima kako bi dobili nešto što po njihovom mišljenju predstavlja lepotu sazvučja i time još više uništavaju već ionako slabašan smisao svega što pišu.

Ma kako vam to moglo izgledati čudno, smatram da su savremenoj literaturi veliki deo zla nanele gramatike, to jest gramatike jezika svih onih naroda koji učestvuju u nečem što bih nazvao „zajedničkim nemilozvučnim koncertom“ savremene ci­vilizacije.

Gramatike njihovih jezika su u većini slučajeva veštački iskonstruisane, i stvarala ih je, a i danas ih menja jedna kategorija ljudi koji su u pogledu razumevanja stvarnog života i jezika koji se iz njega razvio radi međusobnog sporazumevanja potpuno „nepismeni“.

www.leo.rs | 45

Sa druge strane, gramatiku je kod svih naroda ranijih epoha, što nam drevna istorija vrlo jasno pokazuje, postepeno formirao sam život, u skladu sa različitim nivoima njihovog razvoja, sa klimatskim prilikama njihovog glavnog prebivališta i glavnim načinima pribavljanja hrane.

Gramatike izvesnih jezika u savremenoj civilizaciji toliko iskrivljuju značenje svega što pisac želi da prenese da je čitalac, naročito ako je stranac, lišen i najmanje mogućnosti da shvati čak i ono nekoliko preciznih misli koje bi, da su drugačije izražene, možda još uvek mogle da budu shvaćene.

Da bih bliže objasnio to što sam upravo rekao, „nastavio je ovaj pametni Persijanac,“ kao primer ću navesti događaj iz sopstvenog života.

Od svih mojih rođaka je, kao što vam je poznato, još uvek u životu samo moj nećak sa očeve strane, koji je pre nekoliko godina, pošto je nasledio izvor nafte u okolini Bakua, bio prinuđen da se u ovaj grad i sam preseli.

Budući da je moj nećak, koji je uvek veoma zauzet svojim trgovačkim poslovima, retko kada u stanju da dođe i da mene, svog starog ujaka,poseti ovde u našem rodnom mestu, ja povremeno odlazim u Baku.

Oblast u kojoj se ovi izvori nafte nalaze danas, kao i sam grad Baku,pripada Rusiji, koja kao jedna od velikih nacija savremene civilizacije proizvodi obilje literature.

Gotovo svi stanovnici grada Bakua i njegove okoline su različitih rasa i narodnosti, koje sa Rusima nemaju ničeg zajedničkog, i svi oni kod svojih kuća govore svojim maternjim jezicima, dok su van kuće prinuđeni da se služe ruskim.

Tokom svojih poseta ovom gradu dolazio sam u kontakt sa svakakvim ljudima, a pošto sam zbog raznih ličnih potreba morao da razgovaram sa njima, odlučio sam da i sam naučim ovaj jezik.

Tokom života sam morao da naučim toliko jezika da mi učenje ruskog nije predstavljalo neki veliki problem.

Ubrzo sam bio u stanju da ga govorim prilično tečno, ali naravno, kao i drugi meštani, sa naglaskom i ne baš naročito dobro.

Smatram da ovde, kao neko ko je u izvesnoj meri postao „lingvista“, treba da napomenem da na stranom jeziku nikada ne može da se misli, čak ni kada ga znate savršeno, ako istovremeno nastavite da govorite i svoj maternji jezik, ili pak neki drugi jezik na kom ste navikli da mislite.

Stoga sam, pošto sam počeo da govorim ruski i pri tom nastavio da razmišljam na persijskom, u ruskom jeziku sve vreme tražio reči koje bi odgovarale mojim persijskim mislima.

Tada sam postao svestan mnogih, meni isprva sasvim neobjašnjivih, neadekvatnosti ovog savremenog civilizovanog jezika, zbog kojih je ponekad bilo nemoguće

46 |

da se tačno prenesu čak i najprostiji i najobičniji izrazi naših misli.

Pošto sam se za ovo zainteresovao i budući da sam slobodan od svih životnih obaveza, počeo sam da proučavam rusku gramatiku, a zatim i gramatiku još nekoliko savremenih jezika. Tada sam shvatio da uzrok svih neadekvatnosti koje sam zapazio leži upravo u tim njihovim veštački uređenim gramatikama, i tom prilikom je u meni počelo da se formira čvrsto uverenje koje sam vam upravo izneo. Gramatike jezika na kojima se piše savremena književnost izmislili su ljudi koji se u pogledu istinskog znanja nalaze na nivou nižem od nivoa običnih, prostih ljudi.

Kao konkretnu ilustraciju ovoga što sam upravo rekao istaćiću jednu od mnogih neadekvatnosti ruskog jezika koju sam uočio od samog početka, i koja me je upravo i navela da detaljnije proučim ovo pitanje.

Prilikom jednog razgovora na ruskom, kada sam kao i obično prevodio svoje misli koje su se uobličavale na persijski način, učinilo mi se neophodno da upotrebim jedan izraz koji mi, Persijanci, u razgovoru često koristimo, myan-dyaram, što na francuskom znači je dis, a na engleskom I say (kažem). Ali koliko god da sam se trudio da u svom pamćenju pronađem odgovarajuću reč na ruskom, nisam mogao da je nađem, mada sam do tada već znao gotovo sve reči ovog jezika koje su u upotrebi, bilo u literaturi, bilo u međusobnom saobraćanju ljudi svih intelektualnih nivoa.

Pošto za ovaj jednostavni izraz koji se kod nas tako često koristi nisam našao odgovarajuću reč, prirodno je da sam najpre zaključio da je još uvek ne znam i da sam počeo da je tražim u svojim mnogobrojnim rečnicima i da se kod nekih ljudi koji se smatraju autoritetima raspitujem za ruski izraz koji bi odgovarao značenju ovog mog persijskog pojma.

Ispostavilo se, međutim, da takva reč u savremenom ruskom uopšte ne postoji, već da se umesto nje koristi druga, ja govorju, što na persijskom znači myan-solyaram, na francuskom je parte, a na engleskom I speak (govorim).

Pošto svi vi, Persijanci, kada se radi o usvajanju značenja koje prenose reči imate iste misaone sposbnosti kao i ja, pitam vas: da li bih ja, ili ma koji drugi Persijanac, pročitavši u ruskoj literaturi reč čije značenje odgovara reči soil-yaram mogao bez instinktivnog osećaja da tu nešto nije u redu da prihvatim da ova reč ima isto značenje kao i reč diaram? Naravno da ne: soil yaram i diaram, odnosno govorim i kažem, su dve sasvim različite „doživljene aktivnosti“.

Ovaj sasvim sitan primer karakterističan je i za hiljadu drugih neadekvatnosti, kakve se mogu naći u jezicima svih naroda koji predstav­ljaju takozvani cvet savremene civilizacije. A te neadek­vatnosti jesu ono što savremenu

litaraturu sprečava da posluži kao osnovno sredstvo za razvoj umova onih naroda koji se smatraju predstavnicima ove civilizacije, kao i naroda koji su trenutno — očigledno iz razloga u koje svako ko ima zdravog razuma već sumnja — nekako lišeni te sreće da ih smatraju civilizovanim, te se stoga, kako istorijske činjenice svedoče, obično nazivaju zaostalim.

Zahvaljujući ovoj neadekvatnosti jezika koja postoji u savremenoj literaturi, razumljivo je da će svako — a naročito pripadnik neke od rasa koje ne spadaju u predstavnike savremene civilizacije — ko je obdaren manje ili više normalnom moći rasuđivanja i u stanju da rečima prida njihovo pravo značenje, kada čuje ili pročita ma koju reč upotrebljenu u pogrešnom smislu, kao u primeru koji sam upravo naveo, misao čitave rečenice razumeti u skladu sa ovom netačno upotrebljenom reči, što će dovesti dotle da shvati nešto potpuno različito od onog što je rečenica trebalo da izrazi.

Mada je sposobnost da se shvati značenje reči kod različitih rasa različita, svojstva koja omogućavaju da se osete ponovljene i doživljene aktivnosti koje su već dobro utvrđene u procesu života naroda u svima njima, na sličan način formira sam život.

Već i samo odsustvo reči koja bi u savremenom ruskom jeziku tačno izražavala značenje persijske reči diaram, što sam uzeo kao primer, može da posluži kao potvrda moje prividno neosnovane tvrdnje da su nepismeni skorojevići našeg doba, koji sebe nazivaju gramatičarima i koje, što je još gore, za to smatra i njihova okolina, već uspeli čak i da jezik koji je razvio sam život transformišu u ono što Nemci nazivaju ersatz.

Tu moram da vam kažem da sam u vreme kada sam počeo da proučavam rusku gramatiku i gramatike još nekoliko savremenih jezika kako bih našao uzrok već spomenutih brojnih neadekvat­nosti odlučio, budući da me zanima filologija uopšte, da se takođe upoznam i sa istorijom porekla i razvoja ruskog jezika.

Proučavanje te istorije mi je dalo dokaza da su u ovom jeziku ranije postojale tačno odgovarajuće reči za sve doživljene aktiv­nosti koje su se ustalile u Životu naroda. I tek kada je ovaj jezik, pošto je tokom stoleća već dostigao relativno visok nivo razvoja, postao predmet dokonog cepidlačenja, to jest predmet za mudrovanje raznih literarnih skorojevića, mnoge reči su iskrivljene ili su potpuno izašle iz upotrebe, pre svega stoga što njihov zvuk nije odgovarao zahtevima civilizovane gramatike. među njima je bila i reč koju sam tražio, koja je tačno odgovarala našem diaram, a glasila je skazivaju.

Zanimljivo je da se primeti da se ta reč sačuvala čak i u današnje vreme, ali da je u smislu koji tačno odgovara njenom značenju koriste samo ljudi koji su, iako pripadaju ruskoj naciji, igrom slučaja ostali izolovani od savremene civilizacije, odnosno ljudi u onim delovima zemlje koji su daleko od svih kulturnih centara.

Ova veštački smišljena gramatika današnjih jezika koju je mlada generacija sada svuda prinuđena da uči predstavlja, po mom mišljenju, jedan od glavnih uzroka što se među savremenim evropskim narodima razvilo samo jedno od tri nezavisna svojstva neophodna za nastanak zdravog ljudskog uma, to jest takozvana misao, koja pokazuje tendenciju da zauzme dominantan položaj u njihovoj individualnosti. Pri tom svako ko normalno rasuđuje mora da zna da istinsko razumevanje koje je dostupno čoveku ne može nastati bez instinkta i osećanja.

Ako bih rezimirao sve ovo što je rečeno o literaturi našeg doba, ne mogu naći boljih reči da je opišem od izraza da ova literatura „nema duše“.

Savremena civilizacija je uništila dušu literature, kao i svega drugog čemu je milostivo poklonila svoju pažnju.

Razloga da nemilosrdno kritikujem ovaj rezultat savremene civilizacije imam utoliko više što, prema najpouzdanijim podacima koji su do nas dospeli iz drevnih vremena, raspolažemo konkretnom informacijom da je književnost ranijih civilizacija zaista u velikoj meri doprinela razvoju ljudskog uma; a rezultati ovog razvoja, koji su se prenosili sa generacije na generaciju, mogu se osetiti još uvek, čak i nakon više vekova.

Mislim da suština neke ideje drugima može ponekad veoma dobro da se prenese pomoću izvesnih anegdota i poslovica koje je stvorio sam život.

Tako bih i ja u ovom slučaju, da bih vam pokazao razliku između knji­ževnosti ranijih vremena i savremene književnosti, želeo da se poslužim jednom šaljivom pričicom koja je kod nas u Persiji široko poznata, a zove se „Razgovor vrabaca“.

U njoj se kaže da su jednom na zabatu visoke kuće sedela dva vrapca, stari i mladi.

Razgovarali su o događaju koji je među vrapcima postao „tema dana“, a sastojao se u tome da je mulina domaćica pre izvesnog vremena kroz prozor, na mesto gde se vrapci okupljaju da bi se igrali, izbacila nešto što je izgledalo kao ostaci kaše, ali zašta se kasnije ispostavilo da je izmrvljena pluta; nekoliko mladih i još neiskusnih vrabaca je ovo pokljucalo, i samo što se nisu raspukli.

Dok je o tome pričao, stari vrabac se iznenada nakostrešio, napravio bolnu grimasu i započeo ispod krila da trebi buve koje su ga mučile, a koje se obično legu na nedovoljno uhranjenim vrapcima. Pošto je uhvatio jednu, duboko je uzdahnuo i rekao: „Vremena su se mnogo promenila. Nema više pravog života našem rodu. U staro vreme smo imali običaj da sedimo na krovu, baš kao i sad, mirno smo dremali, a onda bi se dole na ulici začula buka, kloparanje i štropot, a uskoro bi se raširio i smrad na koji je sve u nama

www.leo.rs | 47

počinjalo da se veseli; osećali smo, naime, sa potpunom sigurnošću da ćemo kada sletimo dole i kada potražimo na mestu na kome se sve to dogodilo, biti u stanju da zadovoljimo svoje osnovne potrebe.

Danas, međutim, buke ima i previše, pa i tandrkanja svake vrste, a neprestano se širi i smrad, ali takav da ga je gotovo nemoguće podneti. A kad ponekad, po staroj navici, sletimo dole da potražimo nešto od svojih životnih potrepština, ne nalazimo ništa sem nekoliko odvratnih kapi sagorelog mašinskog ulja.“ Ova priča se, kao što vam je verovatno jasno, odnosi na stara kola sa konjskom zapregom i na moderne automobile; i mada ovi poslednji, kao što vrabac kaže, prave više buke, vise tandrču, kloparaju i smrde, oni uprkos tome nemaju nikakav značaj za ishranu vrabaca.

A bez hrane je, kao što i sami razumete, čak i vrapcima teško da izvedu zdravo potomstvo.

Ova pričica mi izgleda kao idealna ilustracija za ono što sam želeo da istaknem kada je reč o razlici između savremene civi­lizacije i civilizacije ranijih epoha.

U savremenoj civilizaciji, kao i u svim ranijim, literatura postoji radi opšteg usavršavanja čovečanstva, ali i na tom planu — kao i u svim drugim savremenim stvarima — nema ničeg neophodnog za naš suštinski cilj. Sve je samo na površini. Sve je, kao u priči staroga vrapca, samo buka, tandrkanje i smrad.

Svako ko je nepristrasan može ovaj moj stav i konačno da potvrdi, ako obrati pažnju na razliku u stepenu razvijenosti osećanja kod ljudi koji su rođeni i čitav život proveli na azijskom kontinentu i onih koji su rođeni i obrazovani u uslovima civi­lizacije u Evropi. Činjenica koju su mnogi primetili jeste da su među svim sada­šnjim stanovnicima azijskog kontinenta koji su, iz geografskih i drugih razloga, izolovani od uticaja savremene civiliza­cije, osećanja dostigla znatno viši nivo razvoja nego među ma kojim od stanovnika Evrope. A pošto osećanja predstavljaju osnovu zdravog razuma, ovi azijski narodi, up­rkos tome što imaju manje opšteg znanja, svaki objekt svoga posmatra­nja opažaju ispravnije od onih koji pripadaju samom jezgru sav­remene civilizacije.

Evropljaninovo razumevanje nekog predmeta koji posmatra formira se isključivo pomoću izvesne opšte, da je tako nazovemo, „matematičke informisanosti“ o njemu, dok većina Azijaca suštinu predmeta koji posmatra shvata ponekad samo osećanjima, a ponekad čak i samim instinktom.”

Na ovom mestu svoje priče o savremenoj literaturi ovaj pametni stari Persijanac je, između ostalog, dotakao i jedno pitanje koje u naše vreme zanima mnoge evropske, da ih tako nazovemo, „propagatore kulture“.

Tom prilikom je rekao: „U Aziji su se ljudi neko vreme jako zanimali za evropsku literaturu; ali pošto su ubrzo osetili ispraznost njenog

48 |

sadržaja, izgubili su interesovanje za nju, i sad se ona tamo gotovo uopšte više ne čita.

U slabljenju njihovog interesovanja za evropsku literaturu glavnu ulogu je, po mom mišljenju, odigrao onaj savremeni književni rod koji se zove roman.

Ti njihovi čuveni romani se, kao što sam već rekao, sastoje mahom od dugih opisa raznih oblika toka bolesti koja je zavladala među savremenim ljudima i koja, zahvaljujući njihovoj slabosti i nedostatku volje, traje prilično dugo.

Ljudi iz Azije, koji još uvek nisu toliko udaljeni od majke prirode, spoznaju svojom svešću da ovo psihičko stanje, koje se javlja kako u muškarcu tako i u ženi, uopšte nije dostojno ljudskog bića, a da je naročito ponižavajuće za muškarca, i prema takvim ljudima instinktivno zauzimaju prezriv stav.

Kada je reč o drugim vidovima evropske literature, kao što je recimo naučna, putopisna, i drugi oblici poučnog izlaganja, Azijac, budući da je u manjoj meri izgubio sposobnost da oseća, to jest budući da je bliži prirodi, napola svesno oseća i instinktiv­no sluti piščevo potpuno nerazumevanje stvarnosti i njegov nedostatak istinskog razumevanja predmeta o kome piše.

Tako su ljudi u Aziji, nakon što su najpre pokazali veliko interesova­nje za evropsku literaturu, postepeno prestali da na nju obraćaju pažnju, te je sada u potpunosti zanemaruju; u Evropi, naprotiv, police javnih i privatnih biblioteka stenju pod teretom novih knjiga.

Nema sumnje da u mnogima od vas mora da se rodi pitanje kako ovo što sam upravo rekao može da se pomiri sa činjenicom da je u Aziji velika većina ljudi bukvalno nepismena.

Na ovo ću da vam odgovorim da pravi uzrok nezainteresovanosti za savremenu literaturu, uprkos tome, leži u njenim sopstvenim nedostacima. Lično sam video kako se stotine nepismenih okupljaju oko jednog pismenog čoveka da bi čuli čitanje svetih knjiga ili priča poznatih kao „Hiljadu i jedna noć“. Odgovorićete, naravno, da su događaji koji se tu opisuju, a naročito oni iz „Hiljadu i jedne noći“, uzeti iz njihovog sopstvenog života i da su im zbog toga razumljivi i interesantni. Stvar, međutim, nije u tome. Ovi tekstovi, pri tom govorim naročito o „Hiljadu i jednoj noći“, predstavljaju književna dela u pravom smislu te reči. Svako ko ovu knjigu pročita ili sluša oseća da je sve u njoj mašta, ali mašta koja odgovara istini, čak i ako se radnja sastoji od epizoda koje su u običnom ljudskom životu potpuno neverovatne.

Zanimanje čitaoca, odnosno slušaoca se budi i on, opčinjen autorovim finim poznavanjem psihe ljudi koji ga okružuju, radoznalo prati kako se, malo-pomalo, čitava priča ispreda od ovih sitnih događaja stvarnog života.

Ana Bešlić i Olja Mićković Nikolić

Kupujte jeftinije u knjižarama RIZNICA KNJIGA:

Kikinda

Knjižara ”Riznica knjiga br. 5”

Trg srpskih dobrovoljaca 19 0230/29-917, 063/517-874

Zrenjanin

Zrenjanin

Zrenjanin

Beograd

Subotićeva br.1 lok. 2 023/512-812, 063/517-874

TC Bagljaš Bulevar Veljka Vlahovića bb; 063/517-874

Gimnazijska 17 023/510-783, 063/517-874

U holu Doma sindikata Tržni centar bb, kod hotela „Konak” Dečanska 14, lokal br. 30 031/846-296, 063/517-874 011/3235-221, 063/517-874 www.leo.rs | 49

Knjižara „Riznica knjiga”

Knjižara ”Riznica knjiga br. 3”

Knjižara „Riznica knjiga br. 6”

Knjižara „Riznica knjiga br. 4”

Zlatibor

Knjižara „Riznica knjiga br. 1”

50 |