Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 13/decembar 2013.

www.leo.rs ww ww. w.le .le leo eo.rss | 1

SVAKOM KUPCU KOJI PORUČI KNJIGU PREKO SAJTA WWW.LEO.RS POKLANJAMO BLOKČIĆ I BUKMARKER ZAČINJEN LJUBAVLJU

2|

Akourednika pitate desetoro ljudi šta znači „živeti Rec u sadašnjosti“, dobićete deset različitih odgovora. Kao i o vremenskim prilikama, svi pričaju o tome, ali niko ništa ne radi u vezi s tim. Možda zato što većina nas nije čak sigurna šta znači živeti u sadašnjosti, kao i kako bi to moglo da nam koristi.

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović

Kada bismo mogli da odaberemo jednu reč koja bi definisala živote savremenih ljudi, to bi morala biti reč – haotičan. Naša tela i umovi nisu pripremljeni za navalu života u dvadeset prvom veku. Stvoreni su za mirnije, kontemplativnije postojanje. Ta kontemplativna priroda, rođena od strane naših najranijih predaka, još uvek je s nama, genetski kodirana u svakoj našoj ćeliji i strpljivo čeka da se ponovo otkrije. Ona je sveprisutan, ali slabašan glas koji se napinje protiv sve bučnijeg brundanja modernog ludila. Ako oslušnemo na trenutak, možemo da ga čujemo kako tiho preklinje: „Uspori! Uživaj.“ Ovaj glas može se čuti, ne kako nam odjekuje u prošlosti ili se odražava u nadama i strahovima budućnosti koju zamišljamo, već baš sada. I to nas vraća sadašnjosti. Često smatramo da je, kada ništa ne radimo, to vreme protraćeno. Ovaj problem nije pitanje kvantiteta, već kvaliteta. Okretanje ka unutrašnjosti podmlađuje um i telo na način koji ih usklađuje sa spoljašnjim svetom. Vreme provedeno u meditiranju ili sanjarenju višestruko će nadoknaditi „izgubljeno“ vreme obnovljenom energijom i kreativnošću. Samim tim što smo ljudi, možemo da se podmlađujemo u hodu; možemo da održavamo stanje spokojnog unutrašnjeg mira i dok obavljamo svoju dnevnu rutinu. Zato, samo sedite i uživajte u lepoti dana na okeanu blaženstva.

Nenad Perišić

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs

Leo commerce na: Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Prijavite se za P

na: www.leo.rs

Sadržaj: INTERVJU – SINIŠA UBOVIĆ .........................................................................4 BITI ZALJUBLJEN ..............................................................................................8 ZADIVLJUJUĆA MOĆ PROMIŠLJENE NAMERE ................................. 14 SOLOMON GOVORI...................................................................................... 20 KARATE DO...................................................................................................... 26 INDIGO PLAVA ............................................................................................... 32 ČARLI BOUN I SKRIVENI KRALJ................................................................ 38 SLIKOVNICE MAURIJA KUNASA ............................................................. 40 NOVE KNJIGE DEJANA ALEKSIĆA ......................................................... 41 DODIR MUZIKE .............................................................................................. 42 NEVESTA MORA............................................................................................. 46

PROZRACI ........................................................................................................ 54 POEZIJA BILJANA GRBIN ........................................................................... 59 NINA OD ARABIJE ......................................................................................... 60 SPAS .................................................................................................................. 66 VEČNI SIN ......................................................................................................... 70 ZAVESTI INGRID BERGMAN ..................................................................... 72 LAVOVSKI KEKSIĆI SA ČOKOLADOM I LEŠNICIMA .......................... 79 UBISTVO U RIALITIJU .................................................................................. 80 SPOZNAJTE SVOJU SUDBINU.................................................................. 86 PREDSTAVITE SEBE ....................................................................................... 90

www.leo.rs | 3

4|

EKSKLUZIVNI INTERVJU SA SINIŠOM UBOVIĆEM, LICENCIRANIM TRENEROM HYL PROGRAMA

On je inspiracija i fascinacija, otelovljenje savršenog mira i dobrote. On je pisac, glumac, pripovedač, predavač i trener Heal Your Life programa. Kroz svoje knjige i govore ponudio nam je pravi okean znanja i smernica u vezi svih aspekata duhovnog života, kao i života rukovođenog stvarnim vrednostima, primenjujući puni potencijal sopstvenih stvaralačkih snaga. Upotrebljavajući svoja znanja, vreme i veštine, unapređuje živote svojih bližnjih, kao i društva u celini, okrećući nas ka unutra prema našem pravom sopstvu. Sa ljubavlju i radošću će nas usmeriti, utešiti i posavetovati kako se uzdići na putu promene, na putu ličnog napretka. On je savremeni duhovni vođa i beskrajno smo zahvalni što smo ga upoznali. Upoznajte ga i vi! Mnogobrojna su pitanja na koja nam je dao blagonaklone odgovore koje ćemo rado podeliti sa vama u ovom i narednom broju Leo - lavovskog časopisa. Uživajte!

www.leo.rs | 5

Koji je tvoj omiljeni način da započneš dan?

Na početku svakog dana bez obzira u kom trenutku se probudim, ne skačem odmah iz kreveta već ostanem nekoliko minuta u miru, u tišini, sam sa sobom. To je neka vrsta pripreme za dan koja mi ne oduzima mnogo vremena a jeste veoma korisna. Zahvalim u sebi na svemu čega se tog trenutka setim a ima toliko toga divnog. Najveće HVALA upućujem životu što mi je pružio priliku da prođem kroz još jedno novo iskustvo koje nikada pre nisam doživeo niti će se više ikada na taj isti način dogoditi. To je čarolija novog neponovljivog dana i trenutka. Ako imam vremena zapišem nekoliko afirmacija a ako ne onda ih u mislima “premotam”. Veoma je važno na koji način započinjemo svoj dan. Od kvaliteta misli kojima krećemo u još jednu avanturu zvanu NOVI DAN zavisi i kvalitet tog novog dana. Šta ti, iz dosadašnjeg iskustva, donosi najviše nadahnuća: gluma, pisanje ili koučing? Živimo u vremenu koje nosi jednu vrstu “uniformisanosti”. Zbog određenih uverenja kojima smo okruženi i pod kojima se razvijamo logično je da smo prihvatili model koji nam kaže da je najvažnije da se uklopimo u standarde koje nameće društvo, sredina, porodica, poslovno okruženje...

U toj potrebi da dokažemo i pokažemo svoju vrednost često se desi da se udaljimo od onoga ko suštinski jesmo.

Zahvaljujući nekim divnim idejama i filozofiji koja me je podsetila da u svom životu mogu biti, raditi i imati šta god poželim konačno sam dao sebi dozvolu da sve ono što jeste priroda mog bića izađe na svetlost dana. Zato sam i svoju prvu knjigu Put promene otvorio sa poglavljem “Ni ne slutih šta sve mogu biti” gde sam se osvrnuo upravo na sve te uspavane talente koji se nalaze u svima nama. Što pre im damo dozvolu da se ispolje pre ćemo biti zadovoljni sobom i svojim životom. Pre nekoliko godina ne bih se ni usudio da napišem kratku priču a danas imam tri knjige iza sebe. Dok pišem imam mogućnost da budem u najdubljem kontaktu sa sobom, da se zabavim , da se

6|

zapitam, da oslušnem sebe i svoje srce. Kad tumačim neki lik imam šansu da otkrijem još nešto novo kako o sebi tako i o svetu u kom živim. U radu sa ljudima na radionicama, seminarima ili u toku koučinga odlazim korak dalje u razumevanju i prihvatanju. Bez svih tih aspekata ja ne bih bio potpun i celovit. Upravo svi ti naizgled različiti aspekti mog bića i života slivaju se u jedno, svi su deo mene i čine da ono što radim ima svoj puni smisao. I zato osluškujmo svoje potrebe i dozvolimo darovima koji su u nama da se ispolje do svojih krajnjih granica. Ne moramo se odreći ničega što nam je važno niti rad na jednom polju isključuje druge aspekte našeg postojnja.

Koliko je odgovorno obavljati posao trenera i predavača?

Prihvatanje odgovornosti za sebe i svoj život jeste jedna od najvažnijih lekcija koju život stavlja pred nas.

Jedna od afirmacija koju sam kreirao za sebe kada sam “studirao” upravo ovu temu glasi: “Odgovornost je najbolji način da odgovorim na sve ono što mi život nudi”.

Kad prihvatimo potpunu odgovornost za sebe i svoje postupke onda ta odgovornost ne biva teret ili opterećenje, ona postaje sastavni deo našeg puta i daje nam snagu. Sve što radim radim iz srca, predavanja i radionice su deo mene i ne doživljavam ih kao obavezu već kao duboku unutrašnju potrebu da podelim sa drugima sve ono što znam a što mi je pomoglo da svom životu dam smisao. Kao “nagrada” za to je konstantan kontakt sa divnim ljudima koji žele da rade na sebi i koji imaju potrebu da od ovog sveta stvore lepše i radosnije mesto za život.

Da li ti se događaju stresne situacije?

Na koji način ih prevazilaziš?

Koliko god da radimo na sebi, koliko god da napredujemo na svom putu, činjenica je da nikada nećemo trajno biti izuzeti iz nekih situacija koje mogu da nas

uznemire. Najvećim darom koji sam dobio upravo u tom smislu smatram program kroz koji sam pre nekoliko godina prošao u Americi a koji od tad i sam vodim “Promenite misli-izlečite život” koji je kreirala Lujza Hej. On mi pruža neverovatno praktične alate i metode koje mi pomažu da se vratim u balans, da se dovedem u mir, da se uskladim sa sobom i sa događajima oko sebe. Sve što podučavam druge svakodnevno u svom životu primenjujem i to mi pomaže da se brže vratim u kolosek.

Znam da ne mogu sebe da zaštitim od onih situacija koje ne zavise od mene ali barem znam da danas mnogo brže mogu da se pomerim od problema nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina. U svemu što mi se dešava vidim mogućnost da naučim nešto novo o sebi.

Na taj način ne samo da učim već se korak po korak krećem ka rešenju.

Da li je neophodno puno odricanja?

Radim ono što volim i volim ono što radim. I ovo je još jedna meni važna afirmacija ali ujedno i istinska filozofija mog života. Kad radimo i delujemo iz tog polja i koncepta onda nema ničega čega bismo morali da se odreknemo. Kad se odričemo nečega znači da lišavamo sebe onoga što nam je značajno. A ako ostanemo bez onoga što nam je važno više nismo ono što stvarno jesmo, više nismo celi i potpuni. Živeti sa osećanjem da nam nešto nedostaje, da smo se nečega odrekli ili da smo za nešto uskraćeni donosi nemir i patnju duše. Ne odričimo se svog sna ili bilo čega što smatramo da nam je važno. Kad počnemo da osluškujemo svoje potrebe i kad počnemo da poštujemo glas svog srca tada i Univerzumu šaljemo poruku da smo spremni za još više onoga što nam donosi radost.

Kada si prepoznao pisca u sebi i koliko slobode si mu dao da se iskaže?

Od kad sam zakoračio na svoj put promene, bez obzira šta mi se događalo, znao sam da se sve dešava sa nekim razlogom i uvek za moje najveće dobro. Nisu svi ti znaci uvek bajkoviti i nisu svi trenuci lepi i radosni ali poverenje u proces života jeste ono što mi vraća mir. Naučio sam da mi nije zadatak da kontrolišem svoj život i da se borim protiv događaja. Prepuštam se znacima koji stižu i pratim ih. Tako je i knjiga nastala, kao rezultat svih malih poruka koje su pristizale. Počelo je sa redovnim pisanjem kolumni u mom omiljenom časopisu “Sensa” a završilo se vašim predlogom da napišem svoju prvu knjigu. I danas se sećam blage nelagode i straha zbog NOVOG ali isto tako se sećam i onog glasa u meni koji je govorio da se sve odvija sa određenim razlogom. Srećan sam danas zbog toga jer svakodnevno od čitalaca dobijam potvrdu o tome na koji način ih je ono što pišem pokrenulo, inspirisalo i nadahnulo. Zato sam neizmerno zahvalan i vama kao izdavačima a i svima koji su me na tom novom putu podržavali.

U svojoj prvoj knjizi Put promene si nesebično otkrio puno ličnih detalja iz svog života. Da li si imao dilemu u vezi sa tim?

U knjizi sam opisao svoj put, svoje dileme, svoje strahove, svoja nadanja i očekivanja, svoje nemire i najdublje slojeve svoje duše. Nisam u tome kalkulisao niti pravio neku posebnu selekciju. Išao sam sa tokom svojih misli i osećanja i jedino što sam znao jeste da želim da podelim sa drugima sve ono što je meni pomoglo da se otrgnem iz teškog zagrljaja osrednjosti i da počnem da živim život kakav zaista želim da živim. Moj lični put je bio moja jedina referenca i znao sam da je iskrenost jedino što mogu da ponudim u tom trenutku. Upravo to je ono što je i učinilo da se mnogi u toj knjizi prepoznaju. Da se svelo na teoriju to bi bila samo još jedna knjiga iz popularne psihologije.

Ovako su čitaoci dobili gotovo dokumentarni uvid u put, alate i praktične vežbe koje mogu da budu od velike pomoći, o čemu mi i dan danas pišu oni koji su je pročitali.

Da li si zadovoljan reakcijom čitaoca na svoju novu knjigu Moja baba zen budista?

Ovaj roman tako lagano krči svoj put i potpuno sam fasciniran činjenicom da bez ikakvog marketinga ona nalazi put do onih kojima je potrebna. Upravo sam se vratio iz Zagreba sa seminara i tamo sam dobio jedan od najdivnijih komplimenata vezanih za to što sam napisao. Ono što je glavni utisak jeste da svi koji je pročitaju prepoznaju u svom životu nekoga ko je na njih ostavio tako snažan uticaj kao i spoznaja da su nam neke naizgled nedostižne stvari upravo tu, na dohvat ruke. Jedini problem je u tome što verujemo da su odgovori “negde tamo”. Nekada je potrebno da nam ista priča da bude ispričana mnogo puta da bismo je konačno zaista čuli. Za sve postoji pravi trenutak i u tome i jeste lepota.

Kako se nosiš sa lošim kritikama ako ih ima?

Svaki komentar je koristan i ne postoji loša kritika, postoji samo povratna informacija o tome šta drugi misle.

Važno je čuti, važno je biti otvoren za mišljenja drugih naročito ako je to što radite javno. Imao sam sreću da smo u toku studija glume imali za profesora sjajnu Miru Banjac koja nas je nakon svake vežbe podsticala da iznosimo svoj stav o onome što smo videli. Isto tako svako od nas ko je odradio neku vežbu ili scenu ostajao je i dalje ispred ostalih kolega da čuje najrazličitije mišljenje, od pozitivnog komentara do krajnje neprijatnih primedbi. Jednostavno, tu smo gde smo i svako ima pravo da misli šta god želi da misli i mi na to ne možemo da utičemo. Važno je da eliminišemo svoj ego iz igre i da ostavimo prostor da čujemo nešto što može da bude i korisno za nas. Ipak, dokle god znamo šta radimo i zašto to radimo, neće biti lako da se poljujamo zbog tuđeg stava. Problem nastaje kada mi sami nismo do kraja sigurni u to što radimo. Iskrenost u tome što radimo jeste naš najjači adut. Kad stvaramo iz tog polja onda sve stvari dolaze u savršen sklad.

Slađana Perišić Nastaviće se...

www.leo.rs | 7

8|

Nastavak...

BITI ZALJUBLJEN

PUT OD „JA„ DO „MI„ RAZUMETI PRIRODU LJUBAVI I NAČIN NA KOJI JE TREBA NEGOVATI

LJUBAV SE NE MOŽE NAUČITI; LJUBAV SE NE MOŽE UZGAJATI. UZGAJANA LJUBAV NE BI BILA LJUBAV UOPŠTE. TO NE BI BILA PRAVA RUŽA, BIO BI TO PLASTIČNI CVET. KADA NEŠTO NAUČITE, TO ZNAČI DA JE TO DOŠLO SPOLJA; ZNAČI DA SE NE RADI O UNUTRAŠNJEM RAZVOJU. A LJUBAV MORA DA SE RAZVIJA U VAMA AKO ŽELITE DA BUDE AUTENTIČNA I PRAVA.

Ljubav nije učenje, već razvoj. Ono što vi treba da uradite jeste ne da naučite da volite, već da ne naučite da ne volite. Treba da uklonite sve što vas koči, svaka prepreka mora biti uništena – tada ljubav postaje prirodni, spontani deo vašeg bića. Kada uklonite prepreke, sklonite stene sa puta, ona će poteći. Ljubav je tu – možda sakrivena iza mnogih stena, ali izvor ljubavi je tu. Ona je samo vaše biće.

Razbijte oklop ega Uvek sam bio iznenađen time koliko ljudi dolazi kod mene i govori da se plaši ljubavi. Šta je to strah od ljubavi?

On se javlja kada nekoga iskreno zavolite, a vaš ego počinje da se topi i nestaje. Ne možete da volite i slušate ego; ego postaje prepreka i kada poželite da sklonite ovu prepreku koja stoji između vas i druge osobe, ego vam kaže: „Ovo će dovesti do smrti. Čuvaj se!„ Smrt ega ne znači i vašu smrt; smrt ega vam pruža mogućnost da živite. Ego predstavlja samo mrtvu koru koja vas prekriva, koju treba da slomite i odbacite. Ona se prirodnim putem stvara oko bića – kao što se putniku prašina skuplja na odeći, na telu, pa on mora da se okupa da bi je skinuo. Kako vreme prolazi, prašina sačinjena od iskustava, znanja, načina života koji vo-

www.leo.rs | 9

dimo, prošlosti se prikuplja. Ta prašina pretvara se u ego. Nagomilava se i stvara koru oko vas, koru koju morate da razbijete i odbacite. Čovek mora da se kupa svaki dan, svakog trenutka zapravo, da ga ova kora ne bi zarobila.

Od pomoći će vam biti ako shvatite odakle potiče ego, ako shvatite njegovo poreklo.

Kada se dete rodi, potpuno je bespomoćno, naročito beba čoveka. Ona ne može da preživi bez tuđe pomoći. Većina mladunaca životinja, biljaka, ptica može da preživi bez roditelja, bez društva, bez porodice. Čak i ako im je nekada potrebna pomoć, obično je mala pomoć u pitanju – na nekoliko dana, najviše na nekoliko meseci. Čovekovo dete je toliko bespomoćno da mora da zavisi od drugih ljudi godinama. Tu treba tražiti poreklo ega.

Zašto osećaj bespomoćnosti dovodi do rađanja ega u čoveku? Dete je bespomoćno, zavisi od drugih ljudi, ali detetovo neznanje ovu zavisnost tumači kao da je ono centar sveta. Dete razmišlja ovako: „Kad god zaplačem, mama odmah dotrči; kad god sam gladan, treba samo da dam znak, i mogu da sisam. Kad se upiškim, dovoljno je da malo zaplačem, i odmah dolazi neko da me presvuče. „ Dete živi kao car. Ono je, zapravo, potpuno bespomoćno i zavisno, a majka i otac, porodica i staratelji, upravo su ti koji mu pomažu da preživi. Ne zavise oni od deteta, već dete zavisi od njih. Detetov mozak, međutim, ovo tumači kao da je ono centar celog sveta, kao da ceo svet postoji samo zbog njega.

Detetov svet je, naravno, u početku veoma mali. Njega čine majka, koja se stara o njemu, otac koji je uvek u blizini – i oni su ceo detetov svet. Oni vole dete. A dete postaje sve veći i veći egoista. Ono počinje da misli da je centar sveta i tako počinje da se rađa ego. Ego se rađa iz zavisnosti i osećaja bespomoćnosti.

Realno stanje u kom se dete nalazi je, u stvari, potpuno suprotno onome što ono misli; ne postoji ništa što bi moglo da opravda rađanje ega. Ali, dete ništa ne zna, nije sposobno da spozna kompleksnost cele stvari.

Ono ne može da shvati da je bespomoćno, ono misli da je diktator! A onda će celog života pokušavati da zadrži poziciju diktatora. Postaće Napoleon, Aleksandar, Adolf Hitler – vaši predsednici, premijeri, diktatori, svi su oni detinjasti. Pokušavaju da postignu istu stvar kao i kad su bili mali; žele da budu centar sveta. Svet treba da živi i umre kada i oni; ceo svet predstavlja samo periferiju čiji su oni centar; u njima leži sam smisao života.

Detetu je, naravno, ovakvo tumačenje ispravno, jer kada ga majka pogleda, ono vidi u njenim očima koliko joj znači. Kada se otac vrati kući, dete oseća da je ono suština očevog života. Ovo traje tri-četiri godine – te prve godine života su najvažnije; nikada više se takav period neće ponoviti ni u čijem životu.

10 |

Psiholozi kažu da je dete nakon prve četiri godine skoro kompletno. Šablon je u potpunosti uspostavljen; tokom života ćete ponavljati isti taj šablon u različitim situacijama. Dete do sedme godine potvrdi svoje stavove i razvije ego. Sada ide u svet – i nailazi na probleme, na milione problema! Kada napustite krug porodice, javljaju se problemi – jer niko više ne želi da vodi računa o vama kao što je to činila majka; niko ne brine o vama kao što je brinuo otac. Umesto toga, svuda se suočavate sa ravnodušnim stavom i ego biva povređen.

Ali, šablon je već uspostavljen. Bilo to bolno ili ne, dete ne može da promeni šablon – on je postao verna kopija njegovog bića. Dete će da se igra sa drugom decom i pokušaće da nametne svoju dominaciju. Ići će u školu i pokušavaće da bude dominantno, da bude prvo u odeljenju, da postane najvažniji đak. Ono možda veruje da je superiorno, ali će otkriti da i druga deca tako misle o sebi. Tako nastaje sukob, tako nastaje ego, tako nastaje borba.

Ovo se zatim pretvara u priču života: okruženi ste milionima ega, koji su isti kao i vaš, i svako pokušava da uspostavi kontrolu, da manevriše, da bude dominantan – preko zdravlja, moći, politike, znanja, snage, laži, izgovora, hipokrizije. Čak i putem religije i morala ljudi pokušavaju da vladaju, da bi pokazali ostatku sveta – „Ja sam centar sveta„.

Ovo je koren svih problema koji postoje između ljudi. Zbog ovog koncepta se uvek sukobljavate i borite sa nekim. A drugi ljudi vam nisu neprijatelji – oni su isti baš kao i vi, potičete iz iste priče. Svi se nalaze u istoj situaciji; oni su odrasli na isti način.

Postoji na Zapadu određena škola psihoanalize koja kaže da se svet neće smiriti dok god decu podižu očevi i majke. Ne slažem se sa tim stavom, jer onda neće imati ko da podigne decu! U predlogu ovih psihologa postoji nešto što je delimično istina, ali to je jedna opasna ideja.

Jer, ako decu odgajaju u vrtićima bez očeva i majki, bez ljubavi, uz ravnodušnost, možda neće imati problema sa egom, ali imaće neke druge, možda čak gore i opasnije, probleme.

Ako dete raste u atmosferi potpune nezainteresovanosti, ono neće imati centar. Biće u haosu, nespretno, neće znati ko je. Neće imati identitet. Zastrašeno, preplašeno, neće moći da napravi nijedan korak bez straha, jer ga niko nije voleo. Ego, naravno, neće biti razvijen, ali bez njega dete neće imati centar. Neće postati buda; biće tupo i osakaćeno, uvek u strahu.

Ljubav vam je potrebna da biste se osećali neustrašivo, da biste osetili da ste prihvaćeni, da niste beskorisni, da vas niko neće baciti na smetlište. Istina je da deca koja su odrasla bez ljubavi neće imati razvijen ego. Njihov život neće mnogo biti ispunjen borbom. Ali, ona uopšte neće biti u stanju da se zauzmu sama za sebe.

Uvek će biti u žurbi, bežeći od svakoga, sakrivajući se

u pećinama svog bića. Ona neće biti bude, neće zračiti vitalnošću, neće biti centrirana, opuštena, svoja na svome. Biće naprosto ekscentrična, izvan centra. Ni to nije dobro.

Zbog toga ja ne podržavam ove psihologe. Njihov pristup bi stvorio robote, ne ljudska bića – a roboti, naravno, nemaju probleme. Ili mogu da stvore ljudska bića koja su više nalik životinjama. Bilo bi manje briga, manje čireva, manji broj slučajeva sa rakom, ali ni to nije vredno ako znači da ne možete da se razvijete do višeg stepena svesti. Nazadovali biste umesto toga; bila bi to regresija. Naravno, ako biste postali životinja, bilo bi manje patnje, jer biste bili manje svesni. A ako biste postali kamen, stena, ne bi bilo briga jer niko ne bi osećao zabrinutost, ne bi patio. Ovo, međutim, nije vredno postizanja. Čovek mora da bude poput božanstva, a ne poput stene. A pod tim podrazumevam da dostigne apsolutnu svest, a da ipak nema briga, da ne bude anksiozan, da nema probleme; da uživa u životu poput ptica, da slavi život poput ptica, da peva kao one – ne uz pomoć regresije već tako što će se razviti do optimalnog nivoa svesti.

Dete razvija ego – to je prirodno, tu ništa ne može da se uradi. Čovek to mora da prihvati. Kasnije, međutim, nema potrebe da ga zadržava. Ego je potreban u početku da bi dete osetilo da je prihvaćeno, voljeno, dobrodošlo – da je pozvan gost, a ne neko ko se tu slučajno našao. Otac, majka, porodica i toplina koja ga okružuje mu pomažu da ojača, da pusti korenje, da se uzemlji. Ego mu je potreban, on ga štiti – koristan je, baš kao i omotač semenke. Ali taj omotač ne sme da postane krajnji cilj, inače će semenka umreti. Ta zaštita može predugo da traje, a onda se pretvara u zatvor. Zaštita mora da postoji dok postoji i potreba za njom, a kada dođe trenutak da tvrdi omotač semenke ostane u zemlji, trebalo bi prirodno da se osuši da bi seme moglo da nikne i da bi život mogao da se rodi.

Ego predstavlja samo zaštitni omotač – omotač koji je potreban detetu jer je bespomoćno. Dete ga treba jer je slabo; dete ga treba zato što je ranjivo, a okruženo je milionima sila. Potrebna mu je zaštita, dom, baza. Ceo svet može da bude ravnodušan ali ono uvek može da se okrene domu i da u njemu da nađe značaj.

Sa tim značajem, međutim, dolazi i ego. Dete postaje egoista, a sa egom se rađaju i svi problemi sa kojima se suočavate. Upravo ego je taj koji vam neće dozvoliti da se zaljubite. Ego bi voleo da vas svi okružuju; on vam neće dozvoliti da se predate nekome – a ljubav se rađa samo ako se predate. Prisiljavati drugu osobu da se preda je gnusno, dovodi do destruktivnosti. To nije ljubav. A ako nema ljubavi, vaš život neće biti ispunjen toplinom, neće biti ispunjen poezijom. Tu može da bude proze, matematike, logike, racija. Ali, kako neko može da živi bez poezije?

Proza je u redu, racio je u redu, oni Ljubav mora biti stvarnost u vašem su korisni, potrebživotu, ne samo pesma, ne samo san. ni – ali živeti samo Mora biti aktualizovana. Nikada kroz razum i logiku nije prekasno da prvi put nikada neće dovesti do iskusite ljubav. slavlja, do radosti. A kada se život ne slavi, on je dosadan. Poezija je potrebna – ali za poeziju je potrebno predati se. Morate da odbacite ego. Ako možete to da uradite, ako možete da ga ostavite po strani čak i na nekoliko trenutaka, moći ćete da vidite na trenutak lepotu, božanstvenost.

Bez poezije ne možete istinski da živite, možete samo da postojite. Ljubav je poezija. A ako nema ljubavi, kako možete da se molite, da meditirate, da budete svesni? To postaje skoro nemoguće. A bez meditativne svesti ćete ostati samo telo; nikada nećete postati svesni unutarnje duše. Samo u molitvi, u dubokoj meditaciji i tišini dostižete vrhunac. Ta molitvena tišina, ta meditativna svest predstavlja najviši vrh iskustva – ali ljubav je ta koja otvara vrata.

Karl Gustav Jung, nakon što je ceo život proučavao hiljade ljudi – hiljade slučajeva gde su ljudi bili bolesni, psihološki obogaljeni, psihološki zbunjeni – rekao je da nikada nije naišao na psihološki obolelu osobu čiji realni problemi nakon četrdesete godine života nisu spiritualne prirode. U životu postoji ritam, a nakon četrdesete godine se javlja nova dimenzija, spiritualna dimenzija. Ako ne možete da se uhvatite u koštac sa njom, ako ne znate šta da radite, obuzeće vas bolest, obuzeće vas nemir. Celokupan ljudski razvoj se odvija u kontinuitetu. Ako propustite jedan korak, dolazi do prekida. Dete razvije ego – i ako nikada ne nauči da ga ostavi po strani, nikada ne može da voli, ne može da se opusti u nečijem prisustvu. Ego će stalno podsticati na borbu. Vi možda sedite mirno, ali ego se stalno bori, tražeći način na koji može da dominira, da bude diktator, da zavlada svetom.

Ovo stvara probleme na svakom koraku. U prijateljstvu, seksu, ljubavi, društvu – na svakom koraku vi ste u sukobu. U sukobu ste čak i sa roditeljima koji su vam dali ego. Retko kad sin oprašta ocu, retko kad žena oprašta majci. To se događa veoma retko.

Georgije Gurđijev je na zidu prostorije u kojoj se sastajo sa ljudima držao jednu rečenicu. Ona glasi: „Ako se ne osećate ugodno u prisustvu svog oca ili majke, slobodno idite. Ja ne mogu da Vam pomognem.„ Zašto?

Zato što je problem tu nastao i tu mora da se reši. Zato sve stare tradicije govore da treba da volite svoje roditelje, da ih poštujete što više – jer ego se rađa u tom odnosu, to je njegovo tle. Rešite problem tu, inače će vas svuda pratiti.

www.leo.rs | 11

Psihoanalitičari su takođe došli do zaključka da sve što oni rade jeste da vam pomažu da se vratite na probleme koji postoje između vas i roditelja i da pokušavaju nekako da ga reše. Ako možete da razrešite sukob koji imate sa roditeljima, mnogi drugi sukobi će jednostavno nestati jer se baziraju na tom osnovnom sukobu.

Svet više neće biti ispunjen neprijateljima, postaće porodica, organsko jedinstvo. Svet ne predstavlja neprijatelja i možete da se prepustite njegovoj struji. Kada čovek otkrije da ego predstavlja glupost, kada otkrije da nema osnove za postojanje ega, kada otkrije da je ego samo detinji san, pogrešno shvaćen usled neznanja, on ga se naprosto oslobodi.

Na primer, čovek koji nije opušten u društvu oca, neće biti opušten ni u društvu šefa na poslu – nikada, jer šef predstavlja očinsku figuru. Taj mali sukob sa roditeljima se prenosi na sve ostale veze u vašem životu. Ako niste opušteni u odnosu sa majkom, nećete biti opušteni ni u odnosu sa suprugom, jer će ona biti reprezentativni primer žene; vi ne možete da budete opušteni u odnosu sa ženama kao takvim, jer vam majka predstavlja prvu ženu, ona je prvi model žene. Kad god vidite ženu, vi vidite majku i ta suptilna veza opstaje.

Ima ljudi koji mi dođu i pitaju: „Kako da se zaljubim?

Postoji li neki način?„ Kako da se zaljube? Pitaju me da li postoji neki način, neka metoda, neka određena tehnika.

Ego se rađa iz veze sa ocem i majkom, i svesni toga morate se uhvatiti u koštac sa njim. U suprotnom ćete samo seći grane i čupati lišće drveta, dok će koren ostati netaknut. Ako ste rešili problem sa ocem i majkom, sazreli ste. Tada ego više ne postoji. Tada shvatate da ste bili bespomoćni, da ste zavisili od drugih, da niste bili centar sveta. Bili ste, zapravo, potpuno zavisni. Drugačije ne biste preživeli. Kada ovo shvatite, ego će polako nestajati, i kada više ne budete u sukobu sa životom, opustićete se i postaćete prirodni. Tada ćete zaploviti.

Ti ljudi ne shvataju šta pitaju. Zaljubiti se znači da ne postoji nikakav drugi put, nikakva tehnika, nikakva metoda. Zato se kaže da „izgubite glavu„ kada se zaljubite – više ništa ne držite pod kontrolom, jednostavno se prepustite i izgubite glavu. Zato će ljudi koji su veoma okrenuti glavi reći da je ljubav slepa. Ljubav predstavlja jedino oko, jedini pogled – ali oni će da kažu da je ljubav slepa, i ako se zaljubite, oni će misliti da ste poludeli. To ljude okrenute glavi podseća na ludilo, jer je um veliki manipulator. Svaka situacija u koj se gubi kontrola umu izgleda opasno.

Postoji, međutim, i svet srca, svet ljudskih bića i svesti gde ne uspeva primena bilo koje tehnike. Tehnologiju je moguće primeniti na materiji; nijedna tehnologija ne može da se primeni na svest, i u stvari, nikakva kontrola nije moguća. Svaki pokušaj da se nešto kontroliše ili učini da se nešto desi potiče od ega.

Potražite na sajtu www.leo.rs

12 |

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs www.leo.rs | 13

14 |

Nastavak...

ESTER I DŽERI HIKS

ZADIVLJUJUĆA MOĆ PROMIŠLJENE NAMERE KAD POČNETE DA SHVATATE I DELOTVORNO PRIMENJUJETE PROCESE PONUĐENE U OVOJ KNJIZI, NE SAMO DA ĆETE BRŽE OSTVARITI SVOJE CILJEVE I ŽELJENE ISHODE, NEGO ĆETE I UŽIVATI U SVAKOM KORAKU JOŠ I PRE NO ŠTO SE ONI MANIFESTUJU. NA TAJ NAČIN, USTANOVIĆETE DA JE ŽIVLJENJE, U STVARI, PUTOVANJE PUNO RADOSTI KOJE SE NIKAD NE ZAVRŠAVA, A NE NIZ PRAZNINA IZMEĐU POVREMENIH TRENUTAKA PRIVREMENOG ZADOVOLJSTVA.

Uvod u Abrahama Ester Hiks Zdravo, ja sam Ester, prevodilac Abrahamovih vibracija. Abraham mi je objasnio da sam kadra da primam, na podsvesnom nivou svog ljudskog bića, njihove vibracione namere. Kažu da te signale, slične onima koje emituje radio, primam na podsvesnom nivou, te da ih pretačem u reči s ekvivalentnim značenjem. Objasnili su mi da spajam fizički svet, u kojem sam ja usredsređena, s ne-fizičkim svetom, u kojem su oni usredsređeni.

Rekli su mi, još na početku, da im tako dobro odgovaram kao prevodilac zato što nemam izrazitih predrasuda ili mišljenja koji bi mi otežavali jasno primanje. Nije posredi to da nemam određeno mišljenje o bilo čemu, nego nisam izrazito protiv bilo čega. Uglavnom sam prihvatala život onakav kakav mi je dolazio, a i bila sam na

izuzetno dobrom vibracionom položaju kada sam uspostavila prvi kontakt s Abrahamom.

Abraham je objasnio da svako poseduje sposobnost primanja od ne-fizičkog, kao što činim ja s Abrahamom.

Baš kao što svi u sebi nosimo sposobnost da pišemo divnu muziku ili slikamo divne slike, tako je ta sposobnost u nama i možemo da joj pristupimo u bilo koje vreme, s bilo kojeg fizički povoljnog položaja. I baš kao što postoje bezbrojne raznolikosti u načinu na koji ljudi prevode muziku ili likovnu umetnost – postoje i bezbrojne raznolikosti u načinu na koji ljudi tumače ne-fizičku energiju.

Imajući to na umu, ono što prevodim od Abrahama uvek dokumentujemo kao Abraham-Hiks, u nastojanju da se moj jedinstveni prevod razlikuje od bilo kog drugog.

Abraham mi je predložio, kad sam tek počela da prevodim za njih, da ne čitam šta su napisali ili šta pišu drugi, jer su želeli da moje tumačenje njih (Abrahama) ne bude opterećeno tuđim mišljenjima. Nisu želeli da brinem da li možda nesvesno skupljam informacije iz

www.leo.rs | 15

drugih knjiga ili ljudi. Želeli su da se osećam sigurnom u pogledu toga da sam čist prevodilac onoga što pružaju.

Sad, posle svih ovih godina, s vremena na vreme pokupim i nešto što nam je poslao neko drugi, ali pri očitavanju uvek mogu da osetim vibracionu podudarnost ili njen izostanak. Abraham me uverava da u ovoj fazi nisam u opasnosti da ometem svoju sposobnost da ih precizno čujem za vreme očitavanja, ali osećam da mi je potrebno izvesno vreme da bih se zaista uskladila s njihovom čistom mišlju. Stoga, iako nam mnogi ljudi s ljubavlju šalju knjige, rukopise ili informacije u najrazličitijim formatima, opredelila sam se da ih ne čitam, jer je moja namera da što je moguće jasnije prevodim ono što Abraham projektuje kroz mene.

Abraham mi je objasnio da, misao po misao, rečenicu po rečenicu, razgovor po razgovor, mi (Abraham i Ester), iznalazimo precizne i jedinstvene načine objašnjavanja njihovih učenja koja nastavljaju da se šire i pojašnjavaju.

Budući da svoje misli iznose u blokovima, trudim se što bolje mogu (nesvesno) da nađem fizičke reči koje najtačnije prikazuju značenje. A kad se moje reči i Abrahamov smisao podudare, krećemo na moćno, zanimljivo i prosvetljujuće putovanje. Svaki put kad priđemo toj temi, pojašnjenje se pojačava.

Tako je zabavno! Mogu da osetim ljubav, snagu i radost koju Abraham oseća u procesu govorenja kroz mene. Skoro svakog dana primimo odnekud još jedan zahtev da dođemo i održimo Abraham-Hiksov seminar, a naš raspored svake godine postaje po malo gušći. Međutim, u ovom trenutku, nemoguće je da prihvatamo nove obaveze sem ako ne precrtamo već postojeće.

Džeri i ja svoj rad sagledavamo kao susrete sa što više ljudi (u formi pitanja i odgovora), kako bi Abrahamova poruka mogla da nastavi da se širi i ni u čemu ne uživamo više nego u boravku u prostoriji punoj polaznika našeg seminara, nestrpljivih da postave nova pitanja Abrahamu i čuju odgovore.

Pitanja s kojima ljudi dolaze Abrahamu, kao i ona koja proizlaze iz našeg privatnog života, jesu ono što prouzrokuje dalje pojašnjavanje i širenje Abrahamove poruke. A kad god Abraham iznese neku sugestiju, Džeri i ja uvek dajemo sve od sebe da je razumemo i primenimo u životu. S godinama, Abraham je ponudio mnoge procese – s ljubavlju nam kažu da su oni večiti davaoci procesa.

Kad god nam ponude neki, uvek tragam za mogućnošću da je primenim u sopstvenom životu – i uvek dobijam trenutne i zadovoljavajuće rezultate svojih napora. Kad pogledam kako divno živimo, vidim zadivljujuće rezultate koje imamo u svim oblastima svog života, osetim sigurnost koja potiče od spoznaje da zaista kreiramo sopstvenu stvarnost, kao i zadovoljstvo zbog toga što sam stvorila tako divnu stvarnost, poželim da svi saznaju ono što smo već saznali.

16 |

Godišnje održavamo oko šezdeset seminara i vozimo se od grada do grada u našem predivnom motornom domu koji Abraham s ljubavlju naziva „monster-bus”. I dalje nalazimo predivna mesta za parkiranje, šetnju i pisanje knjiga. Naime, nalaženje mesta gde se osećamo divno jeste ključno za opuštanje i primanje od Abrahama. Kad smo kod kuće, u Teksasu, mogu da biram između mnogo tihih, mirnih i lepih mesta gde mogu da sednem i primam Abrahamove poruke. Međutim, uvek je to najradije naša čudesna kućica na drvetu. Uvek me obuzme nekakvo radosno iščekivanje dok se sa svojim laptopom penjem u krošnju i prepuštam predivnoj Abrahamovoj energiji.

Dok sam zatvarala oči i opuštala se, čekajući da počnem da primam ono za šta sam znala da će biti još jedna prekrasna knjiga, Abraham mi je rekao: Ester, ove reči će lako teći. Tako mnogo ljudi je pročitalo Traži i dobićeš, a njihova pitanja u kojima traže pojašnjenje već su doprla do nas. Prema tome, pisanje ove knjige, koja je zasebna knjiga iako je nastavak one prethodne, ići će ti lako. Uživaj u tome. Mi uživamo u tvom uživanju u kućici na drvetu.

Hajde, počnimo.

Novi način gledanja na život Nasuprot verovanju mnogih naših fizičkih prijatelja, život na Zemlji je bolji nego što je ikad bio, i postaje sve bolji! Ova snažna i tačna tvrdnja ne zasniva se samo na našem posmatranju složenih detalja života na Zemlji, već i na poznavanju moćnih zakona univerzuma, kao i shvatanju da se sve stvari večno razvijaju i unapređuju.

Ljudi se često žale na savremeni život, govoreći da mu nedostaje nešto čega se sećaju iz starih vremena i žude da se vrate u ta vremena ili okolnosti. Ali mi nikad ne gledamo u prošlost i tamo tražimo bolja vremena, jer shvatamo da će ono što se dešava sad i što dolazi sledeće uvek sadržavati najbolje što život ima da ponudi.

Ljudi često pogrešno razumeju ulogu u ovom veličanstvenom procesu večne ekspanzije, smerno sagledavajući sebe kao beznačajne u velikoj šemi stvari. Neki veruju da su bog ili nekakva viša sila stvorili sve stvari, uključujući i njih same, te da su na Zemlji zato da bi dosegli bogougodnije stanje ili dobili božje odobravanje.

Neki drugi su, pak, odlučili da boga nema, te stoga ne nastoje da ugode bilo kome.

S naše šire, ne-fizičke tačke gledišta, shvatamo snagu, svrhu i vrednost ljudskog bića, ljudskog uma i misli, jer znamo da ste vi na pročelju misli. Shvatamo vrednost raznolikosti u kojoj živite i svrhu suprotnosti koje opažate.

Osećamo jasnoću koja izrasta iz vaše usredsređenosti u okruženju i uživamo u ekspanziji misli koja rezultuje iz vaše izloženosti životnim iskustvima. Razumemo stvaranje – i razumemo snagu misli.

Ovde, u svom fizičkom telu, niste zato da biste težili da postignete ne-fizičko, zato što niste odvojeni od njega, vi ste produžetak, vodeći produžetak te ne-fizičke energije. Niste na Zemlji da biste pokušavali sa povratkom u ne-fizičko, već, umesto toga, prizivate ne-fizičko spolja da dođe tu gde ste vi. U tom prizivanju, širi se sve-što-postoji, a vaše prizivanje je razlog te ekspanzije.

Svaka vaša želja se čuje i dobija odgovor Dok živite, svesni okruženja i svih njegovih suprotstavljenih komponenata, dolazi do prirodnog procesa kristalizovanja vaših ličnih želja. Ponekad su te želje tako potpuno svesne da ih i nazivate upravo tako, željama, dok su katkada suptilnije i ne izgovaraju se reči, nego se događaju na mnogim nivoima bića. Čak i ćelije tela su tačke svesti koje doživljavaju suprotnost i kristališu svoje želje. Sve oko vas: životinje, drveće – pa čak i kamenje, zemlja i prašina – zapravo su pulsirajuća, živa svest koja doživljava suprotnost i ima želje. A ove žive, pulsirajuće želje imaju moć da prizivaju.

Jednostavnijim rečima, volimo da kažemo – kad tražite, daće vam se. Uvek vam se daje. Svaki put. Bez izuzetka.

Kad vi ili bilo ko ili bilo šta traži, daće se.

Ovaj jednostavan proces izlaganja iskustvu, koji dovodi do toga da svest kristališe lične želje, pokreće vibraciono prizivanje koje prouzrokuje večnu ekspanziju univerzuma.

Kad shvatite da sve što vidite u prostorno-vremenskoj stvarnosti jeste svest, te da svaka tačka svesti poseduje iskustvo u kojem se rađaju njene vlastite želje, a da se svaka želja čuje i dobija odgovor, tada morate razumeti, jednako kao i mi, da je sve u najboljem redu.

Vi ste moćni tvorac pročelja misli Nalazite se na pročelju misli, iskustva i ekspanzije.

Sasvim sigurno niste usamljeni u tome, jer je sve što je bilo pre vas svesno gde se sad nalazite, šta radite i šta tražite. Ne-fizički aspekt pročelja misli, vas, doživljava ekspanziju, uživa u novim idejama i radosno vam se pridružuje dok nastavljate da se krećete ka svojoj moćnoj budućnosti.

Naša je želja se prisetite svega što vi jeste, kako biste mogli da uživate na ovom vodećem mestu na način na koji je i predviđeno onda kad ste odlučili da dođete u ovo fizičko telo.

Niste inferiorna bića kojima je potrebno prosvetljenje. Niste beznačajne čestice u prostranom i beskrajnom univerzumu. Niste zabludela ili zaboravljena deca koja pokušavaju da nađu put do kuće. Vi ste moćni tvor-

ci pročelja misli koji jašu na najznačajnijem talasu ekspanzije koji se ikad podigao. A naša je želja se vratite svojoj akutnoj svesti o tome, kako bi vreme koje provedete u ovom fizičkom telu bilo vreme promišljene, svesne radosti! Život na Zemlji postaje sve bolji Svaka generacija koja živi na vašoj planeti koristi se životnim iskustvima prethodnih generacija. Pretpostavljamo da je ova tvrdnja očigledna svakome ko je pročita, ipak, mnogo je snažnija nego što na prvi pogled izgleda.

Kad razmislite o njoj iz svesti zakona privlačnosti (da slično privlači slično), i kad se setite da sve što postoji u vašoj fizičkoj vremensko-prostornoj stvarnosti postoji zbog usredsređenog traženja od te iste vremensko-prostorne stvarnosti, počećete da stičete predstavu o važnosti svih koji su se usredsređivali i svih koji su proživljavali suprotnosti i svih koji su tražili i tražili odgovore na pitanja, rešenja problema, poboljšanja situacija i ostvarenje želja.

Ovaj život u suprotnostima, koji prouzrokuje usredsređenje želje, priziva stvaralačku energiju univerzuma i, u stvari, to je ono što prouzrokuje razvoj svekolikog života. Bilo bi precizno reći da je ovo življenje u suprotnostima jednako traženju ili želji koji prizivaju energiju koja je život.

Promišljeno stvaranje donosi veliko zadovoljstvo Često govorimo o kreativnom procesu i objašnjavamo da ste tvorci sopstvenog iskustva. A mnogi počinju da dovode u apsolutnu korelaciju ono što misle, osećaj koji ta misao donosi i ono što se manifestuje kao reakcija na taj fokus. A budući da mnogi širom sveta postaju učenici promišljenog stvaranja, namernog usredsređivanja na konkretno lično stvaranje, nalaze veliko zadovoljstvo u tome.

Uživamo gledajući svoje fizičke prijatelje kako preživljavaju kroz neželjene situacije, a onda promišljeno modifikuju fokus, menjajući tako osećaj u vezi s tim, a time i tačku privlačnosti – i tako dobijaju drugačije, više zadovoljavajuće rezultate. To donosi veliko zadovoljstvo.

Stoga, namerno usredsređivanje je promišljeno stvaranje i prisutno je veliko zadovoljstvo u promišljenom stvaranju zadovoljavajućih ishoda. Zadovoljavajuće je kad se stanje nečijeg organizma promeni iz bolesti u zdravlje. Zadovoljavajuće je kad se privuče i dopusti više novca za kupovinu lepih stvari. Zadovoljavajuće je menjati veze, živeti u novim kućama, voziti nova vozila.

Zadovoljavajuće je imati kontrolu nad fizičkim zamkama nečijeg životnog iskustva.

www.leo.rs | 17

Umeće dopuštanja vaše Promišljene namere Ne tako davno, podstakli smo Džerija i Ester da Abraham-Hiksove seminare preimenuju iz „Nauke promišljenog stvaranja” u „Umeće dopuštanja”, jer je promišljeno stvaranje više od srećnih ishoda ili poboljšanih okolnosti.

Promišljeno stvaranje se zapravo vrti oko „dopuštanja” vaše lične povezanosti s tokom dobrobiti i onim što smatrate dobrim.

I dok je stvaranje izvesno povezano s ishodima, ili manifestacijama željenih stvari, iskustava i okolnosti, zapravo je više u vezi sa procesom stvaranja. Drugim rečima, divno je privući i tako posedovati novo vozilo – ali život se zapravo sastoji od procesa postizanja toga.

Suština života je zapravo u onom početku osećanja laganog nezadovoljstva starim vozilom, potom osećana blagog procesa kristalizovanja ličnih sklonosti u pogledu nečega drugačijeg i usklađivanja s idejom i detaljima željenog vozila, svesnom osvedočenju o pokretanju sila i situacija koje dovode do njegovog sticanja.

Suština života je zapravo u trajnom, beskrajnom ponovnom usredsređivanju sa svakog novog stanovišta. Život uvek ide prema vama i kroz vas, ali posedovanje akutne, promišljene svesti o njemu jeste vrhunac istinskog življenja.

Postizanje krajnjeg rezultata je manifestacija, svesno dosezanje i očuvanje vaše vibracione ravnoteže jeste promišljeno življenje. A to je ono što nazivamo umećem dopuštanja.

Vaša zadivljujuća moć Promišljene namere Prema tome, ova knjiga u pročelju misli zapravo govori o razumevanju važnosti posedovanja Promišljene namere u vezi s krajnjim rezultatom, uz istovremeno održavanje ravnoteže energije. Međutim, još više govori o svesti o ravnoteži vaše energije, nego o postavljanju ciljeva ili usredsređivanju na krajnje rezultate. A upravo iz ove veoma važne distinkcije potekla je ova knjiga.

Kad budete počeli da razumevate i praktično primenjujete ovde ponuđene procese, ne samo da ćete brže ostvarili željene ciljeve i ishode, nego ćete i uživati u svakom pojedinom koraku još i pre manifestacije želja. Življenje će biti putovanje ispunjeno stalnom radošću, umesto preživljavanje dugih sušnih perioda između povremenih trenutaka privremenog zadovljstva u postizanju nečega željenog.

Smrt kao još jedan novi početak Većina ljudi nema preciznu predstavu o tome ko su.

Nisu sigurni odakle dolaze niti kuda idu. Što je najvažnije,

18 |

nemaju predstavu zašto su tu, na Zemlji, kao ni zašto su na nju dospeli.

Nudimo vam svest o tome ko ste i kako se uklapate u širu predstavu svega-što-postoji, jer razumemo koliko ta perspektiva ume da vam bude važna. Kad se setite ko ste i kad povratite svoj osećaj potpunog kontinuiteta u pogledu toga odakle ste došli i kuda idete, vaše moćno sada postaće beskrajno više zadovoljavajuće.

Možda se najlakši put do razumevanja punoće bića sastoji u tome da počnemo od razgovora o fizičkoj smrti.

Možda će vam to biti pomalo čudno, ukoliko spadate među one naše fizičke prijatelje koji „smrt” sagledavaju kao „kraj” svog životnog iskustva. Međutim, mi vašu „smrt” ne sagledavamo kao kraj bilo čega, jer vi ste večna bića koja nemaju kraj.

Baš kao što ono što nazivate „smrću” nije kraj vašeg životnog iskustva, ono što nazivate „rođenjem” nije bio njegov početak. Vi ste večna svest koja se izražava kroz beskrajan, veličanstven ples svesti. Nećete nikad prestati da postojite.

Kad doživite ono što nazivate „fizičkom smrću” (brižljivo pojašnjavamo ove reči, jer smrt ne postoji), povlačite svoju svest sa snažne žarišne tačke koju nazivate fizičkom ličnošću i u potpunosti se usredsređujete u domen ne-fizičkog. A u trenutku te promene fokusa, ostavljate iza sebe sva osećanja manje vrednosti, sve sumnje, brige, mržnju, gnev i – u trenutku vremena koji je suviše kratak da bi se mogao izmeriti – ponovo se vraćate u radosnu, čistu, perspektivu pozitivne energije koja je istinski ono što vi jeste.

Kad odlučite da uđete u fizičko telo, samo je deo svesti privremeno usredsređena u tom telu. Kad iskusite „fizičku smrt”, ta usmerena svest se povlači iz fizičkog i iznova usredsređuje u ne-fizičkom.

To što ste ovde, rezultat je Promišljene namere Usredsređivanje svesti u fizičkom telu nije nešto što se, s naše ne-fizičke tačke gledišta, shvata olako. Odluku da projektujete svoju Svest u ovu vremensko-prostornu stvarnost donosite s promišljenom namerom – i s velikim entuzijazmom dolazite u ova tela. Ispunjava vas željno očekivanje, i to iz više razloga: • Znate da ste večno biće.

• Shvatate vrednost svog bića.

• Potpuno ste svesni ko ste.

• Shvatate da život u ovoj vremensko-prostornoj stvarnosti jeste pročelje misli.

• Znate da dolazite u okruženje koje je stabilno.

• Znate da je dobrobit dominantan poredak u tom okruženju.

• Znate da je to okruženje prepuno zanimljivih sastojaka.

• Shvatate zakone univerzuma i suštinu stvaranja.

• Vi ste vrhunski stvaralac i to vrlo dobro znate.

• Dopada vam se doživljaj stvaranja.

• Znate da ste dobri u tome.

• Shvatate i poštujete zakon privlačnosti.

raznolikostima.

• Bez ikakvih rezervi, željno iščekujete novu akutnu svest o želji, koja je neizbežan rezultat ovog potpunog sudelovanja u životu.

• Dolazite ovamo ne očekujući da ćete dovršiti bilo šta, jer se mudro prisećate večne svesti o sebi i svemu-što-postoji.

• Znate da je pravedan i cenite njegovu doslednost.

• Znate da će se život protezati večno i da vaša svrha – niti bilo koga drugog – nije da ga kompletirate ili završite.

• Jedva čekate da se zaodenete svojom novom perspektivom, kako bi okruženje u kojem se nalazite nadahnulo vaša nova lična opredeljenja i želje.

• Shvatate da je ekspanzija prirodan rezultat vašeg usredsređivanja na suprotnosti, jer znate da će suprotnosti prouzrokovati da tražite.

• Uživate u čulnoj senzaciji sasvim nove želje.

• Shvatate reakciju univerzuma na vašu sasvim novu želju.

• Godi vam osećaj želje koji vas obuzima i prožima.

• Shvatate da je taj osećaj želje ujedno osećaj Života.

• Ne zabrinjavaju vas suprotnosti, jer shvatate njihovu svrhu.

• Znate da će vaše sopstvene želje biti formulisane kroz vašu interakciju sa suprotnostima i

• Znate da će vam se, ako tražite, uvek dati, prema tome, nemate želju da izbegavate suprotnosti, jer razumete njihovu usredsređujuću snagu.

• Znate da će raznolikosti i suprotnosti dovesti do toga da odredite značajnost ličnih želja i znate da će na svaku od tih želja, veliku ili malu, biti odgovoreno onog trenutka kad se rodite.

I tako, poštovanje prema okruženju punom suprotnosti neophodno je da biste svesno doživeli kontinuum onog-što-vi-zaista-jeste.

Potražite na sajtu www.leo.rs

www.leo.rs | 19

20 |

DR ERIK PERL I FREDERIK PONZLOU

SOLOMON GOVORI O REKONEKTOVANJU SOPSTVENOG ŽIVOTA U svom svetskom bestseleru Rekonekcija: iscelite druge, iscelite sebe dr Erik Perl je podučio svoje čitaoce kako da dođu u dodir sa sveobuhvatnim spektrom energije, svetlosti i informacije koji pre toga nikome i nigde nije bio dostupan. Još od tada, čitav svet je tražio od njega da napiše drugu knjigu. Koji je bio njegov odgovor? Kad budem imao nešto novo da kažem.

Danas dr Perl, u saradnji sa Frederikom Ponzlouom zaista ima nešto novo da kaže i knjiga Solomon govori o rekonektovanju sopstvenog života je u našim rukama.

Za one koji se pitaju ugledavši ovaj naslov ko je Solomon, evo šta kaže dr Perl: Solomon, ime koje smo dodelili svesti i inteligenciji koja nam je dala ove informacije, zapravo je zbir dva različita entiteta. Mi smo nazvali inteligenciju koja se prvo obratila kroz Freda i više od pedeset mojih drugih pacijenata Aron. Relativno brzo tokom seansi, taj glas, ta inteligencija, koju smo okarakterisali kao Solomona se pojavila. Mi smo odlučili da radi lakše komunikacije nazivamo tu ukupnu informaciju kao „Solomonovu“ informaciju; odnosno glas koji je donosio te informacije, bilo kroz Arona ili kroz Solomona, poznat je kao Solomon. Većina materijala datog u ovoj knjzi potiče od Arona i Solomona i oni su odabrali da govore kroz Freda. U suštini, možete da mislite o Fredu kao o telefonu, a o Aronu i Solomonu kao o onima koji pozivaju. Mi – vi i ja – možemo da sebe smatramo za primaoce tog telefonskog poziva!

Ovaj materijal je napisan na mnogo, mnogo nivoa. To je ono što ga čini fascinantnim za čitanje. Slojevi i značenja. Slojevi potencijalnih značenja. Vrata koja se otvaraju da bismo kroz njih prošli. Iako sam bio prisutan tokom svake od ovih seansi, otkrivam da dok čitam i ponovo či-

tam ovaj materijal, dobijam sve dublje i dublje uvide. Za mnoge, ovaj materijal se ne može apsorbovati u jednom čitanju. A ako ste vi kao ja, odlučićete da mu se ponovo i ponovo vraćate. Ponekad volim da čitam ovu knjigu redom da bih cenio način na koji se razvija, a ponekad volim da je jednostavno nasumično otvorim na nekoj od stranica i vidim gde me je moj instinkt doveo tog dana. Često je sinhronicitet između onoga što se pojavljuje u knjizi i onoga što se pojavljuje u mom životu tog dana toliki da izaziva strahopoštovanje i daje mi odgovore za koje nisam ni znao da sam ih tražio.

Ove seanse su bile deo mog razvoja dok se stvaralo Rekonektivno isceljivanje. Ali, otkrio sam da su od vitalnog značaja za svakoga – da su relevantne ne samo za onoga ko uči kako da isceljuje ili da preuzme neku ulogu u svetu isceljivanja, već za svakoga ko pokušava da shvati život uopšte. Stoga, iako ponekad može da se učini da se ovaj materijal odnosi samo na mene ili samo na iscelitelje, znajte da je on univerzalan u svojoj primeni. On će vas voditi kroz moje uspone i padove; osvetliti moje oblasti razvoja, evolucije i uspeha, kao i oblasti u kojima ima mesta, i to često mnogo mesta, za dalji razvoj, evoluciju i uspeh. Ponekad može da se učini da je pohvalan za mene – za nas – a ponekad kritična. Ja verujem da je namera ove komunikacije da ne bude ni jedno ni drugo.

Ona je stvorena da bi obasjala svetlošću naš potencijal, naš novi povećani potencijal za novo povećano vreme. I ona je tu da bi nas podsetila na to da mi putujemo svojom životnom stazom, sa svojim usponima i naizgled padovima, i da smo svi blagosloveni. I da definitivno nismo sami. Želeli smo da saznamo ko je tačno Solomon i to smo ga i pitali tokom naših seansi. Smatramo da je najbolje da sada pustimo da vam se sam predstavi.

www.leo.rs | 21

Mi svi smo se već sreli i sada smo tu. To nije slučajno, zar ne? Moraš da shvatiš da su naši životi povezani na veoma dubok i složen način. To je isprepletana tapiserija postojanja. I to je divno. Mi ćemo zajedno raditi. I bićemo hrabri dok budemo radili.

Mi volimo imena. Meni nije važno kako ćete me od sada zvati. Ime Solomon su za mene smislili Fred i Erik. Ako vam Solomon odgovara, to je savršeno prihvatljivo. Aronu se njegovo ime jako sviđa. To je veoma dopadljivo ime.

Ja sam u velikoj meri deo spiritualne ravni koja može da bude označena kao Aron, a Aron je veoma uključen u ono što bi moglo da bude označeno onako kako ste vi mene nazvali – Solomon. Ja nisam entitet na način na koji vi to zapažate. Ja koristim ovo telo da bih preneo obilje znanja koje je stečeno kroz iskustva velikog, velikog broja energija.

Ja sam proizvod tog skupa energija. Ovo je samo manifestacija, a ne ono što jeste. To je kao kad vetar duva između grana drveća. Vetar nije zvuk šuštanja lišća, već zvuk predstavlja njegovu manifestaciju. On govori jezikom koji vi možete da razumete. Ali, u stvarnosti, ono što se zaista dešava sa svim ovim – na ovom mestu sada – jeste transfer energije. To je ono što je određujuće. Reči su prepoznatljive, ali odigrava se još jedan transfer energije koji je dublji, koji je potpuniji. Mi smo entiteti koji su sakupili veliku količinu energije koja pomaže onima koji moraju da pronađu svoj put u ovom trenutku vremena kada će se stvari veoma brzo menjati. Oni su ovde i mi smo ovde da bismo razotkrili promenu i bili u stanju da pomognemo ljudima da se s njom suoče dok se ona bude razotkrivala.

Dolazim iz jednog izvora energije koji postoji u vremenu.

On je postojao na samom začetku života. To je ravan postojanja koja nije bila dotaknuta nikada pre, sve do nedavno.

Ona je ovde došla zato što se alarm oglasio.

Ona dolazi na način koji je od suštinske važnosti za naše dublje shvatanje sila koje delaju u univerzumu. Naš entitet je porodica energija koje se spajaju. Ova porodica ima mnogo članova; Fred i Erik su članovi, kao i ti. Mi imamo svoje misije u različitim ravnima. Naša misija ovde je urgentne prirode i to je potreba ljudi da shvate svoju ulogu u univerzumu. Očekuje nas divno vreme. Ali, i velika borba.

Mi smo ovde bili za tebe i ranije. Mi smo uvek bili ovde.

Mi ćemo biti deo Svega što jeste dok te nosimo u svom srcu.

Mi osećamo tvoju energiju.

Ja sam samo posrednik jedne veće energije. Ja sam deo te energije i ja ti je predajem. Ona je ovde da bi pomogla.

Ja sam isto onoliko provodnik koliko i ti. Mi smo lanac koji vodi do centra, do Svega što jeste.

I tako, ja govorim kroz Freda i kroz to ljudi na neki način dobijaju potvrdu jer ja nemam ni sa kim problem oko donošenja suda. Ja nisam ovde da bih donosio sudove. Ja sam ovde samo da bih im pomogao da se sete ko su i da se sete svoje veličine i da se ta veličina nalazi u svim ljudskim oblicima života i da se sete poštovanja s kojim bi se prema svakome trebalo odnositi. Kad se to u potpunosti bude shvatilo, onda ćete ovde zaista imati raj.

Film možete pogledati na adresi: http://www.youtube.com/watch?v=VfgDWtrRhaM http://www.youtube.com/watch?v=vTxRgBIGEKg&noredirect=1

22 |

Milica Simić

www.leo.rs | 23

SVE SINIŠINE AKTIVNOSTI U NAREDNOM PERIODU:

SINIŠA UBOVIĆ - predavanje 10. decembar, 19h, Hotel Holiday Inn, BEOGRAD Informacije i prijave na www.putpromene.com, tel. + 381 64 922 34 73

PROMENITE MISLI-IZLEČITE ŽIVOT - radionica 14. i 15. decembar, Hotel Tulip Inn Putnik, BEOGRAD U Beogradu u Hotelu Tulip Inn održaće se dvodnevna radionica ličnog razvoja bazirana na učenju Lujze Hej, PROMENITE MISLI-IZLEČITE ŽIVOT, koju vodi Siniša Ubović prvi licencirani trener ovog programa u ovom delu Evrope.

Zakoračite i vi na svoj PUT PROMENE! Informacije i prijave na www.putpromene.com, tel. + 381 64 922 34 73

KREIRAJTE SVOJU VIZIJU BUDUĆNOSTI - workshop 28. decembar od 10 do 13h, hotel Holiday Inn, BEOGRAD Osmislite narednu godinu vašeg života, budite sam svoj majstor i kreator!

Dođite da se igramo, da seckamo, lepimo i zajedno osmislimo savršeno danas i sutra :-) Učešće na radionici je 30 eura a prijave su do 20. decembra na Info@putpromene.com ili na tel. + 381 64 922 34 73 www.putpromene.com

24 |

Heal Your Life trening će vas naučiti kako da pomognete drugima na putu njihovog ličnog razvoja, istovremeno otkrivajući i unapređujući sebe. Postanite i vi deo procesa ozdravljenja čitave planete!

Heal Your Life - trenerski program Regionalna obuka Heal Your Life trenera 09.–16. mart 2014. - BEOGRAD Postanite i vi licencirani trener jednog od najtraženijeg svetski priznatog programa ličnog razvoja po principima i metodologiji Lujze Hej! Ukoliko ste posvećeni svom ličnom razvoju, ukoliko ste u svom životu imali prilike da iskusite dobrobit od filozofije Lujze Hej a u potrazi ste za novim poljem u vašoj karijeri u kom ćete moći da pomažete drugima na njihovom putu unutrašnje transformacije istovremeno otkrivajući i unapređujući sebe, ovo je trening za vas!

Postanite i vi deo procesa ozdravljenja čitave planete!

Provedite jednu neverovatnu nedelju svog života sa grupom ljudi posvećenih istom cilju - donošenju pozitivnih promena u svetu!

Obuku vodi Siniša Ubović prvi licencirani HYL učitelj, trener i coach na ovim prostorima!

Informacije i prijave na www.putpromene.com, tel. + 381 64 922 34 73 Zakoračite na svoj put promene! www.leo.rs | 25

GIČIN FUNAKOŠI

KARATE-DO MOJ ŽIVOTNI PUT Predgovor Mnogo toga je objavljeno o velikom učitelju karatea Gičinu Funakošiju, ali ovo je prvi prevod njegove autobiografije na engleski jezik. Pišući je neposredno pred smrt u devedesetoj godini, on je u kratkim crtama opisao svoj život – detinjstvo i mladost na Okinavi, bitku za pročišćenje i popularizaciju karatea i recept za dugovečnost – razotkrivši tako svoju osebujnu ličnost i pomalo staromodan način sagledavanja sebe, sveta i svoje veštine.

Zahvaljujući ovom delu sledbenik karate-doa* (*Zahvaljujući Funakošijevim naporima karate je uvršten u porodicu tradicionalnih japanskih ratničkih veština (kendo, kjudo itd.) koje su vekovima, pored svoje praktične i vidljive upotrebe, služile i kao sredstvo zarad ostvarenja prosvetljenja. Karate-do znači doslovno „Put prazne ruke“, kao što kendo znači „Put mača“ itd. Funakoši je uvek insistirao na tome da se karate definiše kao karate-do („put“), a ne karate-đucu („tehnika“) jer potonje ne podrazumeva tu duhovnu dimenziju. Prim. prev.) će steći dublji uvid u Učiteljev način života i mišljenja i, neizbežno, jasnije razumevanje te samoodbrambene veštine koju je usavršio do tako visokog stepena. Ove Funakošijeve memoare najsrdačnije preporučujem ne samo sledbenicima karate-doa ili onima koji to nameravaju da postanu, već i svima koji su zainteresovani za kulturu i misao Dalekog istoka.

Poreklo karatea ostaje sakriveno neprozirnim velom legende, ali ipak znamo sledeće: karate je poreklom s Dalekog istoka i uveliko su ga vežbali ljudi koji su bili sledbenici tako različitih religija kao što su budizam, islam,

26 |

hinduizam i taoizam. Tokom čovekove istorije pojedine samoodbrambene veštine stekle su svoje sledbenike u različitim oblastima Dalekog istoka, ali prisutna je jedna temeljna sličnost. Zato se karate dovodi u vezu na ovaj ili onaj način s drugim istočnjačkim veštinama samoodbrane, iako se on sada – mislim da se može sa sigurnošću reći – od svih njih najviše vežba.

Međusoban odnos postaje smesta vidljiv ako uporedimo podsticaje u pozadini savremene i tradicionalne filozofije. Prva ishodi iz matematike, a druga iz fizičkog kretanja i tehnike. Istočnjački pojmovi i ideje, jezici i načini mišljenja donekle su uobličeni svojom prisnom vezom s fizičkim veštinama. Čak i tamo gde su reči, kao i ideje, u toku čovekove istorije pretrpele neminovne promene u značenju, otkrivamo da su im koreni ostali duboko usađeni u fizičkim veštinama.

Ima jedna budistička izreka koja poput mnogih budističkih izreka protivreči samoj sebi, ali koja za karatistu ima posebno značenje jer se tiče njegovog fizičkog vežbanja.

Prevedena, izreka glasi: „Kretnja je nekretnja; nekretnja je kretnja.“ To je teza koju su prihvatili čak i pedagozi u savremenom Japanu i koja, zahvaljujući svojoj odomaćenosti, može čak da se skrati i primeni pridevski u našem jeziku.

Japanac koji aktivno teži prosvetljenju reći će da „vežba svoj stomak“ (hara vo neru). Iako taj izraz ima mnogo dublje značenje, koren mu je usađen u razumljivoj potrebi jačanja trbušnih mišića kao preduslova za vežbanje karatea koji je ipak jedna borilačka veština. Sa savršeno ojačanim trbušnim mišićima karatista može da kontroliše pokrete svojih ruku i nogu, ali i disanje.

Karate je verovatno star kao i sam čovek koji je vrlo rano morao da se bori goloruk s neprijateljskim silama prirode, divljim zverima i neprijateljima iz redova svojih bližnjih. Onako slabašan, brzo je naučio da je u odnosu sa silama prirode mnogo razumnije da im se prilagodi umesto da im se suprotstavlja. Tamo gde je bio ravnopravniji, tj. u neizbežnim neprijateljstvima s ljudima on je bio prisiljen da razvija veštine koje su mu omogućavale da se odbrani a uz malo sreće i savlada neprijatelja.

Postupajući na taj način, shvatio je da mora posedovati snažno i zdravo telo. I tako, tehnike koje je počeo da razvija – tehnike koje su na kraju bile ukomponovane u karate-do – prerasle su u okrutnu borilačku veštinu, ali i u elemente izuzetno važne veštine samoodbrane.

se tako saznalo za njegovo postojanje. po Karate koji danas poznajemo usavršio je Gičin Funakoši Fu tokom poslednjih pedeset godina.

U Japanu se pojam sumo* (*Tradicionalno japansko rvanje čiji učesnici obično teže preko sto kilograma.

Prim. prev.) pojavljuje u Man’jošuu, najstarijoj antologiji poezije japanskog naroda. Sumo tog vremena (VIII vek) nije obuhvatao samo tehnike savremenog sumoa, nego i one iz džudoa i karatea, od kojih je potonji doživeo dalji napredak pod uticajem budizma jer su ga sveštenici upražnjavali kao jednu od aktivnosti na svom putu ka prosvetljenju. U VII i VIII veku japanski budisti su putovali na dvorove Suei (581-618) i Tang (618-907) gde su upoznali kinesku verziju te veštine i doneli u Japan neke od njenih prefinjenih elemenata. Karate je u Japanu dugi niz vekova bio odvojen od sveta debelim zidovima manastira, pogotovo onih zen budističkih; izgleda da ga drugi ljudi nisu vežbali sve dok samuraji nisu počeli da treniraju unutar manastirskih zidom ograđenih prostora, pa

On se pridržavao vekovima starih zabrana. Na primer, za čoveka njegove klase kuhinja je bila zabranjena teritorija i Funakoši, koliko je meni poznato, nikad nije prekršio tu zabranu niti se ikad izleteo i prozborio nazive tako prizemnih stvari kao što su čarape ili toaletni papir jer se to smatralo nedoličnim i nemoralnim u kodeksu koga se strogo pridržavao.

Postoji bezbroj divnih anegdota o tom izvanrednom čoveku od kojih mnoge on sam iznova navodi na stranicama koje slede. Neke od njih su možda od sada prepuštene carstvu legende, a s nekima Funakoši nije želeo da dosađuje jer su bile sastavni deo njegove životne staze da ih je jedva i bio svestan. Nikad nije skrenuo sa svog životnog puta, puta samuraja. Mladom Japancu posleratnog perioda, kao i stranom čitaocu, Funakoši može da se učini ekscentrikom, ali on je samo sledio moralni kodeks svojih predaka, zbornik zakona i pravila koji je postojao mnogo ranije nego što je to pisana istorija Okinave.

On je za nas, njegove učenike, bio veliki i duboko poštovani učitelj, ali plašim se da je u očima njegovog unuka Ićiroa (sadašnjeg pukovnika u Vazdušnim odbrambenim snagama) bio samo jedan veoma tvrdoglavi starac. Dobro se sećam zgode kad je Funakoši opazio na podu par bačenih čarapa i gestom se obrativši Ićirou, rekao: „Skloni ono!“ „Ne razumem,“ oglasio se Ičiro s krajnje nevinim izrazom lica, „šta podrazumevaš pod ono?“

www.leo.rs | 27

„Da,“ rekao je Funakoši, „ono ono!“ „Ono ono!“, ponovio je Ičiro. „Zar ne znaš naziv za ono?“ „Rekao sam da ono smesta skloniš odavde!“, rekao je Funakoši i Ićiro je bio primoran da se pokori. Njegova sitna zamka je propala; njegov deda je još jednom odbio nepopustljivo, kao što je to činio tokom celog svog života, da izgovori reč „čarape“.

Funakoši opisuje u knjizi neke od svojih svakodnevnih navika. Na primer, četkanje i češljanje kose bilo je prvo što je činio ujutro po ustajanju, a što je katkad znalo da potraje i ceo sat. Običavao je da kaže da samuraj uvek mora biti urednog izgleda. Kad bi se dolično doterao, okrenuo bi se prema Carskoj palati i duboko naklonio; zatim bi se okrenuo u pravcu Okinave i izveo sličan naklon. Tek po završetku tih ceremonija polako bi popio svoj jutarnji čaj.

Nije mi namera da na ovom mestu pričam o njemu umesto njega, već samo da ga predstavim. Zato sam veoma srećan i ponosan. Učitelj Funakoši je bio divan primer čoveka svog staleža rođenog početkom ere Meiđi, a u Japanu je danas preostalo samo nekoliko ljudi za koje bi se moglo reći da se pridržavaju sličnog kodeksa. Veoma sam zahvalan okolnosti što sam jedan od njegovih učenika i mogu samo da žalim što više nije među nama.

Genšin Hironiši Predsednik udruženja Japan karate-do Šoto-kai Uvod Protekle su oko četiri decenije otkako sam se upustio u ono za šta se ispostavilo da je bio jedan vrlo ambiciozan projekat – temeljito upoznavanje japanske javnosti s tako složenom okinavljanskom veštinom ili sportom koji se zove karate-do („put karatea“). To je bilo četrdeset burnih godina, a staza kojom sam se zaputio nije bila nimalo laka; danas, gledajući unazad, prosto sam iznenađen da sam u tom nastojanju ostvario čak i tako skroman uspeh kao što je moj put.

To što je karate-do stekao svoje mesto u svetu kao međunarodno priznati sport u celosti je zasluga mojih učitelja, saradnika, prijatelja i učenika koji nisu štedeli ni vremena ni truda u nastojanjima da usavrše tu veštinu samoodbrane do njenog sadašnjeg savršenog nivoa. Na svoju ulogu gledam više kao na, rekao bih, ulogu jednog ravnatelja ceremonije koji je imao sreću da se pojavio u pravom trenutku na pravom mestu i iskoristio priliku.

Nije preterano ako kažem da je skoro svih mojih devedeset godina života bilo posvećeno karate-dou. Bio sam bolešljiva beba i slabašno dete; zato je u vreme dok sam bio još sasvim mali predloženo da počnem s vežbanjem karatea kako bih prevazišao te nedostatke.

Tako sam i postupio, ali na samom početku s vrlo malim

28 |

zanimanjem. Međutim, u drugoj polovini školovanja u osnovnoj školi, u vreme kad mi se zdravlje osetno poboljšalo, poraslo je i moje interesovanje za karate. Ubrzo sam otkrio da me potpuno opčinio. U htenju da ovladam njime, prionuo sam dušom i telom, srcem i razumom. Bio sam slabašno, neodlučno i povučeno dete, a kao momak sam se osećao snažno, kipteo od energije i bio otvoren prema svetu.

Pri osvrtu na devet decenija svog života – od detinjstva i mladosti do zrelosti i, koristeći izraz koji ne volim, starosti – jasno mi je da zahvaljujući svojoj posvećenosti karate-dou nijednom nisam morao da tražim pomoć lekara. Nikad u životu nisam posegnuo ni za kakvim lekom, pilulama, eliksirima, čak ni za jednom jedinom injekcijom. Poslednjih godina prijatelji me optužuju da sam besmrtan; to je šala na koju jedino mogu da odgovorim ozbiljno i jednostavno – moje telo je tako dobro utrenirano da suzbija sve bolesti.

Po mom mišljenju, postoje tri vrste lakših bolesti koje pogađaju čoveka: bolesti koje uzrokuju groznicu, nepravilnosti u radu probavnog trakta i fizičke povrede.

Uzrok slabosti skoro redovno leži u nezdravom načinu života, neurednim navikama i u lošem protoku krvi. Ako čovek s temperaturom vežba karate sve dok ga ne oblije znoj, brzo će otkriti da mu je telesna temperatura spala na normalu i da je njegova boljka izlečena. Ako čovek s probavnim smetnjama postupi na isti način, prouzročiće mnogo jači protok krvi i time olakšati sebi muku.

Naravno, fizičke povrede su nešto sasvim drugo, ali dobro uvežban čovek može da izbegne mnoge od njih uz odgovarajuću brigu i oprez. Karate-do nije sport koji podučava kako da se samo zada udarac rukom ili nogom, već i odbrana od bolesti.

Tek skoro je stekao međunarodnu slavu, ali o toj popularnosti učitelji karatea moraju da se brinu i da je koriste vrlo pažljivo. Veliko mi je zadovoljstvo kad vidim polet s kojim mladići i devojke, pa čak i deca pristupaju tom sportu u mojoj domovini, ali i širom sveta.

To je nesumnjivo razlog zbog koga me je Sangjo Keizai Šimbun („Trgovinski i industrijski dnevni list“) zamolio da napišem nešto o karate-dou. Prvo sam odgovorio da sam starac i običan svagdašnji građanin koji nema šta da kaže.

Ipak, istina je da sam ceo život posvetio karate-dou, pa sam prihvatio ponudu tog časopisa pod uslovom da mi urednici dozvole da napišem neku vrstu autobiografije.

Međutim, kad sam se jednom prihvatio tog zadatka osetio sam istovremeno svojevrsnu nelagodnost i zbunjenost, pa molim čitaoce da mi oproste na izlaganju tako nepovezane građe. Molio bih da knjizi pristupe više kao naklapanju jednog veoma starog čoveka. Ja ću pak podstaći moje staračke kosti i uz vašu pomoć usredsrediti energiju na razotkrivanje velikog zakona Neba i zemlje za dobrobit nacije i budućih pokolenja. U tom nastojanju molim čitaoce za svesrdnu podršku i saradnju.

Želeo bih ovom prilikom da izrazim veliku zahvalnost Hirošiju Irikataju iz Nedeljnog Sankei časopisa na izdavačkoj podršci i Tojohikou Nišamuri iz istog časopisa na ilustrovanju knjige (japansko izdanje).

Tokio, septembar 1956. Gičin Funakoši STUPANJE NA PUT Gubitak perčina Uspostavljanje dinastije Meiđi i moje rođenje zbili su se iste godine, 1868. Prvi su ugledali svetlost dana u Edou, nekadašnjem glavnom gradu šogunata koji je postao poznat kao Tokio. Ja sam rođen u pokrajini Jamakava-čo, u okinavljanskoj prestonici – gradu Šuriju. Ako bi neko imao tu nesreću da proverava službene spise, otkrio bi da sam se rodio u trećoj godini ere Meiđi (1870).

Ipak, činjenica je da sam se rodio u prvoj godini njihove vladavine, ali morao sam da krivotvorim službena dokumenta kako bi mi bilo dozvoljeno da polažem prijemne ispite za jednu tokijsku medicinsku školu.

U to vreme postojao je propis po kome su pravo na polaganje tih ispita imali samo rođeni 1870. i kasnije. Ja nisam imao drugog izbora nego da krivotvorim službene spise što je onda bilo lakše izvodljivo, ma koliko izgledalo čudno, jer registracija nije bila tako stroga kao danas.

S tom prepravkom u datumu rođenja polagao sam ispite i položio, ali nikad nisam pohađao tu tokijsku medicinsku školu. Kad razmislim, razlog mi se u to vreme učinio razborit, ali ne i danas.

Među mnogim reformama koje je sprovela nova vlada Meiđi tokom prvih dvadeset godina svog postojanja bilo je i ukinuće perčina – muške frizure koja je bila sastavni deo tradicionalnog japanskog života kome se trag gubio u dalekoj prošlosti. Taj perčin na Okinavi nije bio samo simbol zrelosti, već i muževnosti. Obznana o zabrani perčina odnosila se na celu zemlju i protiv nje je postojao otpor širom Japana. Ipak, mislim da linija sukoba nigde nije bila tako oštro izražena kao na Okinavi.

Oni koji su verovali da buduća sudbina Japana zahteva usvajanje zapadnih ideja i protivnici takvog mišljenja bili su u stalnom tvrdoglavom sukobu zbog skoro svake vladine reforme. Ipak, izgleda da ništa nije toliko razjarilo Okinavljane kao zabrana nošenja perčina. Pripadnici povlaštene klase šizoku bili su uglavnom nepopustljivo protiv, a ljudi iz redova klase heimin i samo nekolicina iz vladajućeg sloja podržavali su zabranjujući proglas. Ta druga grupa zvala se „Prosvećena stranka“ (Kaika-to), a prva Ganko-to, doslovno „Tvrdoglava stranka“.

Moja porodica je generacijama pripadala nižem redu službenika i ceo klan je bio jednoglasno i nepopustljivo protiv odsecanja perčina. Svi članovi moje familije mrzeli su već i samu pomisao na taj čin iako ja lično nisam bio čvrsto opredeljen ni za jedno ni za drugo. Međutim,

povinovao sam se pritisku porodice, te je ceo moj budući život bio zacrtan tako nevažnom stavkom kao što je čupavi perčin jer je škola odbila da primi učenike koji su istrajavali u starom nazoru.

Naravno, na kraju sam morao da se prilagodim kao i svi ostali, ali pre nego što ispričam kako je došlo do toga, nužno je da se vratim nekoliko godina unazad. Moj otac Gisu je bio niži službenik, a ja njegov sin jedinac. Rođen pre vremena, bio sam više nego bolešljiva beba, pa su mi roditelji, babe i dede posvetili posebnu pažnju jer su smatrali da nisam predodređen za dug život. Posebno su me tetošile i mazile dede i babe. Ubrzo posle rođenja uzeli su me roditelji moje majke da živim s njima i tamo sam se, zahvaljujući dedi, upoznao s Četiri kineske knjige* (*Četiri knjige su Analekti, Veliko znanje, Učenje o suštini i Mencije. Temeljito poznavanje tih knjiga je bio imperativ za svakog Kineza koji je držao do svoje učenosti i napredovanja na društvenoj lestvici u hiljadama godina dugoj kineskoj istoriji. Prim. prev.) i Pet kineskih klasika* (*Pet klasičnih dela se smatraju izvorom kineskog pogleda na svet. Potiču iz drevne prošlosti, a sačuvana su do naših dana u obradi konfucijanske filozofske škole. Tradicionalno čine nedeljivu celinu s Četiri knjige. Tih pet dela su Knjiga Promena, Knjiga pesama, Knjiga istorije, Knjiga obreda i Prolećni i jesenji anali. Prim. prev.) konfucijanske tradicije, što je bilo od suštinskog značaja za sinove klase šizoku.

Osnovnu školu počeo sam da pohađam u vreme dok sam boravio u dedinoj i babinoj kući. Posle određenog vremena uspostavio sam blisko prijateljstvo s jednim od mojih školskih drugova. To je takođe uticalo na promenu mog životnog puta (i to mnogo bitnije nego perčin) jer je školski drug bio sin Jasutsunea Azatoa, vrlo neobičnog čoveka koji je bio jedan od najvećih okinavljanskih majstora karatea.

Učitelj Azato je pripadao jednoj od dve gornje klase šizoku familija na Okinavi; udon je bila najviša i ravna daimjosima* (*Daimjo je pojam koji je najbliži vojvodi ako tražimo pandan u evropskoj srednjovekovnoj hijerarhiji.

Prim. prev.) među klanovima izvan Okinave; tonoči su bili nasledni poglavari sela i gradova. Azato je pripadao drugoj grupi, a njegova porodica je zauzimala tu uzvišenu poziciju u selu Azato na putu između Šurija i Nahe.

Njihov ugled je bio tako velik da Azatovi nisu tretirani kao podanici prijašnjeg upravnika Okinave, već više kao njegovi bliski i ravnopravni prijatelji.

Učitelj Azato ne samo što nije imao sebi ravnog u karateu na celoj Okinavi, nego se isticao i u jahanju, japanskom mačevanju (kendo) i streličarstvu. Štaviše, bio je briljantan poznavalac kineskih klasičnih dela. Imao sam ludu sreću što sam mu zapao za oko i što sam prve korake u karateu učinio pod njegovim nadzorom.

U to vreme vlada je zabranjivala vežbanje te veštine, pa su treninzi morali da se održavaju u tajnosti i učitelji su najstrože branili učenicima da s nepoznatima pričaju o svom

www.leo.rs | 29

vežbanju. Kasnije ću da kažem nešto više o tome, a zasad je dovoljno znati da je karate tada mogao da se vežba samo tajno i noću. Azatova kuća je bila prilično udaljena od dedine kuće u kojoj sam još uvek živeo, ali to noćno pešačenje nikad mi nije teško padalo kad sam se jednom zagrejao za tu veštinu. Posle nekoliko godina vežbanja opazio sam da se moje zdravlje veoma poboljšalo i da više nisam tako slabašno dete. Uživao sam u karateu; štaviše, bio sam duboko zahvalan veštini zbog povećane blagodeti, pa sam negde u to vreme počeo ozbiljno da razmišljam o karate-dou kao svom životnom opredeljenju, odnosno putu.

Međutim, nije mi bilo ni na kraj pameti da bi on mogao da postane i moje zanimanje. Zato što me trnovita rasprava u vezi s perčinom udaljila od lekarske karijere, počeo sam da tragam za drugim rešenjima. Pošto su me deda i Azato od ranog detinjstva obučavali u duhu kineskih klasičnih dela, odlučio sam da iskoristim to znanje i postanem učitelj. Dakle, položio sam kvalifikacione ispite i dobio mesto pomoćnog učitelja u jednoj osnovnoj školi. Svoje prvo iskustvo u rukovođenju jednim odeljenjem stekao sam 1888. u dvadesetprvoj godini života.

Zamolili su me da se rešim još uvek prisutnog perčina pre nego što su mi dozvolili da se prihvatim učiteljske dužnosti. To mi se učinilo posve razumljivim. Japan je u to vreme bio u fazi velikog previranja; velike promene su se svuda dešavale, u svim životnim sferama. Kao jedan učitelj, osećao sam se obaveznim da pomognem našoj mladoj generaciji – koja će jednog dana krojiti sudbinu našeg naroda – da premosti veliki jaz koji se isprečio između starog i novog Japana. Skoro da nisam imao nikakvu zamerku na službeni proglas da je tradicionalan perčin ostatak prošlosti. Ipak, zgrozio sam se na pomisao šta bi u vezi s tim mogli da kažu stariji članovi porodice.

U to vreme školski učitelji su nosili službene uniforme vrlo slične onima koje su nosili učenici Plemićke škole pre Drugog svetskog rata – tamne jakne zakopčane do grla čija su metalna dugmad i značka na kapi imale reljefni ukras u vidu trešnjevog cveta. U toj uniformi i bez perčina otišao sam da izrazim poštovanje roditeljima i ujedno da ih obavestim da sam se zaposlio kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi.

Otac nije mogao da poveruje svojim očima. „Šta si to uradio od sebe?“, uzviknuo je ljutito. „Ti, sin jednog samuraja!“ Majka, čak gnevnija od njega, nije htela da progovori sa mnom. Okrenula se, napustila kuću kroz zadnja vrata i otrčala kući svojih roditelja. Mislim da ta cela gungula današnjoj mladeži izgleda nepojmljivo smešno.

Kocka je u svakom slučaju bila bačena. Uprkos zajedljivih roditeljskih primedbi, zakoračio sam u profesiju kojom sam se bavio narednih trideset godina. Ali to ne znači da sam zapostavio moju prvu istinsku ljubav. U školi sam podučavao tokom dana i zatim, kad je zabrana u vezi s karateom bila dodatno pooštrena, odlazio krišom u gluvo doba noći (u noćima bez meseca nosio sam

30 |

zamračenu svetiljku) prema kući učitelja Azatoa. Kad sam se tako iz noći u noć prikradao kući u osvit zore, komšije su između sebe počele da nagađaju kuda odlazim i čime se bavim. Neki su zaključili da je javna kuća jedini mogući odgovor na tu čudnu zagonetku.

Ipak, istina je bila posve drugačija. Iz noći u noć, često u dvorištu Azatove kuće pod budnim učiteljevim nadzorom, vežbao sam jednu katu (formalna vežba) nebrojeno puta iz nedelje u nedelju, ponekad iz meseca u mesec, sve dok je ne bih naučio na učiteljevo zadovoljstvo. To neprestano ponavljanje jedne kate bilo je bolno, razdražujuće, a ponekad i ponižavajuće. Često sam morao da poližem prašinu s poda dođoa* (*Sala za vežbanje. Prim. prev.) ili Azatovog dvorišta. Vežbanje je bilo nepopustljivo i nikad mi nije bilo dozvoljeno da počnem sa učenjem druge kate dok se Azato ne bi uverio da sam dovoljno dobro shvatio onu na kojoj sam radio.

Iako dobrano zašao u godine, pri vežbanju na otvorenom on je uvek sedeo na balkonu u hakami* (*Duga dvodelna suknja. Prim. prev.) i ukočen poput motke sa zamračenom svetiljkom u pozadini. Vrlo često, zbog krajnje iscrpljenosti, nisam mogao da razaznam čak ni tu svetiljku.

Nakon izvođenja kate čekao bih njegovu usmenu presudu. Uvek je bila vrlo kratka. Ako je bio nezadovoljan mojom tehnikom, promrmljao bi: „Uradi to ponovo“, ili: „Još malo!“ Još malo, još malo, tako često još malo sve dok ne bih bio potpuno obliven znojem i svakog trena spreman da se skljokam na zemlju; tako je on saopštavao da li ima još nešto da se nauči, da se majstorski ovlada.

Ako bi pak bio zadovoljan mojim napretkom, presudu bi iskazao jednom jedinom rečju: „Dobro!“ Ta jedna reč je bila njegova najveća nagrada. Međutim, sve dok ne bih čuo da je izgovorena nekoliko puta, ja se ne bih usudio da ga zamolim da počne da me podučava novu katu.

Ali kad bi se naše seanse vežbanja završile, obično u sitne sate, on se pretvarao u drugu vrstu učitelja. Tada bi počeo da raspravlja o suštini karatea ili bi se, poput ljubaznog oca, raspitivao o životu koji vodim kao školski učitelj. Kad bi se noć primakla kraju, kretao bih kući sa svetiljkom u ruci svestan da moje putovanje završava pod sumnjičavim pogledima suseda.

Ne smem nipošto da propustim priliku, a da ne pomenem dobrog Azatovog prijatelja, čoveka takođe iz okinavljanske šizoku familije za koga se smatralo da je vičan karateu kao i sam Azato. Ponekad sam vežbao istovremeno pod nadzorom obojice – učitelja Azatoa i Itosua. U takvim prilikama najpažljivije bih slušao njihove rasprave i tako naučio mnogo toga u vezi s tom veštinom u njenom duhovnom i fizičkom smislu.

Ja bih danas bio sasvim druga osoba da nije bilo te dvojice velikih učitelja. Nalazim da je skoro nemoguće da im zahvalim na vođenju duž puta koji je bio glavni izvor mojih radosti tokom osam decenija života.

Nastaviće se...

„OVA KNJIGA JE VIŠE NEGO SPEKTAKULARNA. ZABAVNA JE, PODSTICAJNA, DIVNA I DUBOKA.“ – Kristijan Nortrop, doktor medicine, autor bestselera Žensko telo, ženska mudrost

www.leo.rs www.leo.rs | 31

32 |

Nastavak...

ŽIVELO MAŠTANJE, PRIJATELJSTVO, PERTLICE OD JAGODA I TOPLA ČOKOLADA SA ISTOPLJENIM MANČMELOIMA, JER SVE TO MOŽE VAM POMOĆI DA PREGURATE I NAJGORE TRENUTKE – OBEĆAVAM! Poslednje zvono oglašava završetak, rekla bih mog najgoreg dana u školi od onog u drugom razredu, kada sam se sva ispovraćala za stolom u vreme ručka i morala da se ispružim u zbornici u najlonskoj majici na pruge i ogromnim sivim flanelskim muškim gaćama, otprilike iz vremena Nojeve barke, koje su mi dali.

Ozbiljno, ovo je mnogo gore.

Baš danas kada mi je potrebno da bude zabavna, opuštena i da ne postavlja pitanja, Džo je zabrinuta, puna sažaljenja, paranoidna, duri se i obesila je nos. A sada još misli i da je lažem i odlazi kući sa Ajšom Petel.

Sedim na zidiću i gledam decu kako se razilaze u pratnji mama i balave braće i sestara. Igralište je sada tiho, buku jedino prave neki momci iz trećeg razreda koji šutiraju loptu u uglu.

biju, koji mu služi za obavljanje građevinskih poslova, i svi zajedno ćemo otići na obilnu porciju krompirića, a možda i u bioskop, kao što smo to imali običaj pre nego što se Misti rodila.

Tada smo bili srećni.

Ne mogu da kažem da su stvari sada grozne ili bilo šta slično, bar ne stalno. Kao što Džo reče, Maks uvek popravlja nešto po kući. Pre Božića montirao je tu novu kuhinju, a prošle godine napravio je pacio i kupio roštilj za stražnje dvorište. Mama je posadila gomilu cveća i bašta izgleda zaista strava, kao preslikana iz nekog časopisa o uređenju vrtova.

Selidba je definitivno rđava ideja. U izvesnom smislu.

Gledam na sat. Mama kasni samo deset minuta, tako da još ne moram da brinem ili bilo šta. Sigurno ima puno posla. Uskoro će stići i sve će se srediti – objasniće mi ono od jutros i sve će opet biti u redu.

Ali ako je to jedini način da svađe prestanu, onda mora biti dobro rešenje. Da li su se svađali od početka, pre nego što se Misti rodila? Ne mogu tačno da se setim, ali znam da su se stvari pogoršale poslednjih godinu ili dve. Mama je kriva za to – ona sama kaže da jeste.

Možda nisam dobro shvatila, mislim ono za selidbu.

Možda su se ona i Maks u međuvremenu pomirili, i on će se dokotrljati po mene u svom drečavom plavom kom-

Znam da je zaboravna, jer ponekad ne stavi šećer u Maksov čaj ili skuva supu od sočiva, a zna da je Maksu potrebna prava večera posle napornog posla. Ponekad,

www.leo.rs | 33

kada se kasno vrati kući, sačeka ga hladna večera ili još gore – zagorela večera.

Maksa to ljuti, isto kao što zna da se naljuti kada Misti ostavi igračke razbacane po dnevnoj sobi, ili kada dira razne stvari u kupatilu, iscepka rolnu toalet papira ili napravi penu u lavabou da bi oprala lutku. Mama je kriva što se Maks ponekad naljuti, jer povremeno zaboravi da proveri da li je sve kako treba.

Mama je i trapava – možda to ide uz zaboravnost.

Jednom je naletela na vrata, tako mi je rekla, a nekoliko puta se okliznula na ledu i pošteno se ugruvala.

Ponekad se saplete o Misti, ili zaboravi da su vrata na gornjem kuhinjskom ormaniću klimava i ogrebe lice na njih. „Oh, Indi”, kaže ona uvek kada se tako nešto dogodi. „Šta je to sa mnom? Još malo pa ću početi da se saplićem o vlastite noge! Nema trapavije osobe od mene. Ja sam beznadežan slučaj!” Smeje se ona, grize usnu i vadi iz tašne korektor da prikrije modrice na obrazu, masnicu na oku, rasečenu usnu.

Mama bi trebalo da bude pažljivija. Ne bi smela da zaboravi da sredi kuću, ućutka Misti, skuva ono što Maks voli. Kada bi ona sve to radila i trudila se da bude manje trapava, možda se ne bi toliko svađali.

Ponekad, međutim, kada se mama i Maks raspravljaju, viču i urlaju, pitam se da li to ima bilo kakve veze sa zaboravnošću i trapavošću. Zapitam se da li je sve to zbog Maksa. „Je li sve u redu, Indigo?”

Daleko od toga da je bilo šta u redu u trenutku kada mi se gospođica Mak Dugal prišunja s leđa i zabrinuto i pomalo neodobravajući zagleda u mene. „Jeste, gospođice”, kažem ja veselo. „Čekaš nekoga?” „Mamu, gospođice.”

Gospođica Mak Dugal gleda na sat i mršti se. „Izgleda da prilično kasni. Želiš li da je pozovem na kuću?” „Ne, gospođice. Hvala, gospođice, ali ona nije kod kuće. Rekla je da će možda da zakasni. Sve je u redu, gospođice, zaista.” „U redu, Indigo, ali ako postoji neki problem... slušaj, daću ti nešto novca za telefon. Ili za autobusku kartu, za svaki slučaj.” „Hvala, gospođice.”

Stavljam novčiće u džep s namerom da joj ih vratim sutra ujutro. Mi ne primamo milostinju, mama to stalno ponavlja, ali gospođica Mak Dugal samo pokušava da bude ljubazna.

Pratim pogledom njenu krupnu pojavu odevenu u tvid dok prelazi preko igrališta na putu do parkinga za zaposlene. Mahne mi i dâ gas.

34 |

Gospođica Mak Dugal je stroga, ali dobronamerna.

Međutim, nije od onih nastavnika sa kojima možeš da razgovaraš.

Porazgovarajte sa odraslom osobom kojoj verujete, savetuju Džoini časopisi. Problem je u tome što nema mnogo odraslih kojima ja verujem. Možda baki, ali ona je kilometrima daleko, u Velsu.

I možda gospođi Kinan, koja mi je bila učiteljica u prvom razredu. Bila je jako ljubazna i strpljiva i stalno se osmehivala; izgleda da je volela sve bez razlike i bez obzira na sve. Ponekad, kada bi se zalomilo da mene drži za ruku dok idemo u salu za fizičko ili se vraćamo iz nje, ili na putu do trpezarije ili kućice za muzičko, ona bi nekako nežno stiskala moje prstiće i mene bi odjednom preplavila milina, osećala sam se bezbedno i prijatno.

Mislila sam da je to naš tajni znak, nešto posebno. Prošle su godine pre nego što sam shvatila da je svima na isti način stiskala šaku.

Gospođa Kinan mi se i dan-danas osmehne ako se sretnemo u hodniku ili na igralištu, ali od vremena kada je meni stiskala šaku, ona je to isto radila stotinama prvaka. Verovatno mi se ni imena ne bi setila.

Igralište je sada prazno. Klinci iz trećeg razreda mora da su otišli dok sam ja maštala. Hladno je, ali bar ne pada kiša. A mama baš mnogo kasni.

Možda sam jutros pogrešno shvatila da treba da je čekam u školi. Možda bi trebalo da odem kući kao što to radim svakog dana.

Mada znam da to neću uraditi.

Vadim udžbenik iz matematike i počinjem da radim domaći. Verovatno nijedan zadatak nije tačan, ali to nije ništa novo, zar ne?

Mrtva sam gladna. Zavlačim šaku u školsku torbu i pronalazim mars čokoladicu koju mi je Bili dao jutros.

Proždirem je u tri zalogaja, trudeći se da mi svaki potraje dok ne izbrojim do sto.

Zatim izvesno vreme provodim zamišljajući našu novu kuću. Mogla bi to da bude kućica sa ružama oko ulaznih vrata u koju možemo da se smestimo samo nas tri. Ili neki strava stan sav u hromu, koži i mekim prostirkama od ovčije kože na bledim, hoblovanim daskama.

Zašto da ne?

Prestajem da maštam mnogo pre maminog dolaska. Hladno mi je, gladna sam i uplašena. Mama, međutim, izgleda tako umorno i tužno da mi ne pada na pamet da se požalim. Misti spava u kolicima, lice joj je musavo i izbrazdano suzama, i odmah mi je jasno da ako sam ja imala loš dan, njihov mora da je bio mnogo gori. „Idemo, Indi”, kaže mama.

Ustajem, stavljam ruksak na leđa, povlačim plavi filcani kapišon na uši. Vučemo se u tišini, jer nema bogzna

šta da se kaže – dogodilo se, grozno je, i nema tih reči koje bi mogle nešto da promene.

Osim toga, mama drhtavo i nekako grozno grize usnu kao da će zaplakati ako bilo šta kažem, bilo šta.

Ne idemo kući. Koračamo duž Kalder Lejna, zaobilazimo fabriku i presecamo kroz kvart u kome su prozori na pojedinim kućama zakovani daskama, a zidovi išarani grafitima i koji se proteže u nedogled.

Ne usuđujem se da pitam koliko još treba da idemo, ali već je počelo da se smrkava i nemam pojma gde se nalazimo. Samo znam da smo kilometrima daleko od škole. Kilometrima daleko od Maksa.

Prolazimo pored čitavog niza radnji koje su uglavnom zatvorene, osim jedne, jarko osvetljene, u kojoj je veoma bučno i u kojoj prodaju ribu i krompiriće, iz koje se širi tako prijatan miris da me stomak zaboli od gladi.

Mama zastaje na uglu, osvrće se prema svetlima, mirisu zagrejane masti i jetkog sirćeta . „Jesi li gladna?”, pita ona, mršteći se. „Da uzmemo malo ribe i krompirića uz čaj?”

Ulazim unutra, stojim u redu do besvesti i na kraju izlazim sa dva paketa ribe i krompirića, koji se puše. Stavljamo ih na rešetku ispod Mistinih kolica i nastavljamo dalje, duboko udišući topli miris ribe i krompira. „I tako”, kaže mama kada najzad skrenemo u neku široku i mračnu ulicu, „nadam se da će ti se dopasti. Kuća je prilično velika, a stanarina krajnje prihvatljiva... Vlasnica živi u prizemlju, ostatak kuće izdeljen je u stanove za izdavanje. Moraćemo malo da ga doteramo, ali možemo mi to, zar ne?” „Svakako.” Što više odmičemo Hartington Drajvom, to više klonem duhom. Kuće jesu velike i nekada mora da su bile veoma lepe, ali to je bilo pre otprilike milion godina. Ne sada.

Broj 33 kao da je iz Porodice Adams. Zgrada je visoka, ofucana i pretpotopna, farba se ljušti sa okvira prozora, a u lejama nigde cveća – sve sami uveli žbunovi. Na prilazu ispred kuće parkiran je crveni fijat, oslonjena o zid rđaju dva bicikla, a kod kapije stoje prevrnute kese sa đubretom koje se izliva na pločnik. „Stigle smo”, kaže mama. Žuta zavesa se pomera i ulazna vrata se škripeći polako otvaraju. Na stepeniku se pojavljuje neka visoka, mršava, matora žena i gleda nas kao da smo nešto što biste najradije obrisali sa cipele. „Sve sređeno?”, pita ona uštogljenim, neodobravajućim glasom. „Primetila sam da ste ranije doneli stvari.

Moram priznati da nisam mislila da ćete se tako brzo useliti. Imate li sve što vam je potrebno?” „Oh, da, gospođo Grin. Ubrzo ćemo sve srediti i učiniti prijatnim, ne brinite. Baš ovakav stan smo tražile.”

Gospođa Grin je skeptično gleda. Prelazi pogledom preko maminog lica, zadržava se na jasnim masnicama koje čak ni debeo sloj šminke ne može da sakrije. Pući usne.

Mama je očigledno na brzinu uplela svoju predivnu plavu kosu u neurednu pletenicu, manšete na plavom somotskom kaputu su izlizane, a porub jedva da pokriva mornarsko plavu, ručno bojenu suknju. Duž jedne strane njenih plavih kožnih čizama proteže se gadna sivkasta mrlja koja možda ima, a možda i ne, neke veze sa Misti.

Vidi se da gospođa Grin nije impresionirana.

Misti se budi i počinje da se vrpolji. „Tom detetu su potrebni kupanje, topao obrok i krevet”, kratko kaže gospođa Grin. „Platili ste stan do kraja meseca, sledeća kirija dospeva prvoga. Nemojte zaboraviti.” „Nećemo, gospođo Grin.”

Ona odlučno zatvara vrata i ostavlja nas nasukane na šljunku, Misti sad već cmizdri, a ja blenem otvorenih usta. „Kakva krava!”, kažem ja, teško dišući. „Kakva užasna, opaka, zlobna matora veštica!” „To je naša gazdarica”, blago kaže mama. „Moraćemo da se naviknemo na nju.”

Smrzavam se.

Misti mi je ukrala najveći deo jorgana, a ostatak mi je prebacila preko glave. Sva sam nekako omlitavela i upetljala se, viri mi samo zadnjica, a noge i prsti na nogama su mi ledeni. Meškoljim se, uvijam i povlačim jorgan, sada je mnogo toplije.. Nekako toplo i vlažno. Čaršav oko sklupčane čane Misti je mokar. Topao, vlažan n i smrdljiv.

Mora da je mama sinoćć zaboravila da joj promeni pelenu, enu, jer je upiškila ceo krevet.

Izvlačim se ispod pokrivača i spuštam noge ge na podne daske, drhtim. m.

Pogledom tražim unaookolo odeću koju sam juče nosila i shvatam da sam još u njoj, samo što je sada vlažnija i izgužvanija.

Slabo prolećno sunce ulazi kroz prozor bez zavesa i ne moram ni da gledam na sat da bih znala nala da je odavno prošlo pola sedam. Zapravo je uveliko eliko prošlo pola devet. Kasnim snim u školu.

www.leo.rs www ww w..lle eo. eo o.rs r | 35 35

Ali svejedno mi je.

Lice mi je ukočeno i prljavo, jer se sinoć nisam umila. Mama je zaboravila da spakuje sapun, a nismo imale ni toplu vodu. Kosa mi je sva slepljena i zamršena i toliko sam umorna da bih mogla da spavam nedelju dana.

provlačim kroz kosu da je razmrsim. Vadim čistu odeću za Misti i ređam je po prostirci. Preturam unaokolo dok na dnu jedne platnene vreće ne nađem pelene.

Vadim jednu zajedno sa vlažnim maramicama i talkom. „Dobra si ti devojčica, Indi.”

Mama spava u dnevnoj sobi, sklupčana na mojoj staroj „lenjivici” i umotana u jaknu. Nije ponela jorgan, jer je bio zajednički, i to ne bi bilo fer prema Maksu.

Mama se polako budi, podiže mršave ruke, proteže se i zeva. Ustaje i žmirka. Koliko ona deluje izgubljeno, toliko se izgubljeno ja osećam.

Sinoć smo razmotale veliki prugasti tepih, ali on deluje izgubljeno na prostranstvu od škripavih podnih dasaka. Platnene vreće stoje poređane uza zidove, i počinjem da preturam po njima što tiše mogu u potrazi za čistom odećom. Mamina odeća, Mistina odeća, vreća puna cipela i gumenih čizama, još jedna dupke puna knjiga u mekom povezu, zatim jedna sa Mistinim igračkama. Nalazim vreću sa mojim stvarima i vadim patike, sokne, farmerke i džemper. Nema svrhe da tražim školsku uniformu, jer danas očigledno neću ići u školu.

„Doručak?”, predlažem ja. „Imamo pahuljice, a pre samo minut videla sam činije i kašike – ovde su.”

Da se ja pitam, nikada više ne bih otišla u školu.

Bar dok ne smislim neku žvaku koja bi sve ovo objasnila, način da sve preokrenem u veliku pustolovinu, nekakvu ludu, izazovnu stvar kojom bih zamenila ovaj užasni, zastrašujući košmar.

Ali duboko u sebi znam da bih radije bila u školi i patila se sa razlomcima i diktatima i ostajala po kazni posle časa. Radije bih bila bilo gde drugde samo da ne budem ovde.

U kupatilu je kao u hladnjači, a po zidovima se mestimično mogu videti plavo-sive mrlje od buđi. Divota.

Skidam odeću i puštam toplu vodu, u slučaju da se nekim čudom sama od sebe zagrejala tokom noći. Ipak nije. Nije ni mogla, jer nam još nisu uključili struju – potrebno nam je nešto što se zove kartica za struju koju još nismo kupile.

Dok je ne kupimo, voda će biti hladna, peći neće raditi, neće biti svetla, a šporet u prljavoj, tesnoj kuhinji biće hladan. Sinoć smo se kretale unaokolo pri svetlosti sveća, jele mlaku ribu i krompiriće direktno iz hartije u koju su bili umotani i to bez kečapa, soli i sirćeta.

Kažu da je zdravo prati se hladnom vodom. Bar je mama tako rekla sinoć. Polivam se ledenom vodom i skičim od šoka, koristim vuneni kaput umesto peškira, jer još nisam uspela da uđem u trag platnenoj vreći sa stvarima za kupatilo.

Nisam baš sigurna da sam čista, ali nema sumnje da sam budna i gladna kao vuk.

Oblačim se na brzinu i tiho se vraćam u dnevnu sobu. U školskoj torbi imam četku za kosu, vadim je i

36 |

Mama me bespomoćno gleda. „Nema mleka”, kaže ona. „Otići ću da ga kupim”, nudim se ja, iako nemam pojma gde mogu da kupim mleko, jer ne poznajem ovaj deo grada, a što je još važnije, ni ne želim da ga upoznam. „Stvarno? Radnja je na suprotnom kraju ulice, na samom ćošku. Ja ću obući Misti, umiti se i postaviti sto...” „Upiškila se”, kažem ja. „Jadničak mali.”

Mama mi daje kovanicu od jedne funte i drhtavi osmeh. „Jučerašnji dan bio je grozan, Indi, ali sve će biti dobro”, kaže ona. „Sredićemo stan, videćeš da hoćemo.

Bolje je ovako.” „A šta je sa Maksom?”, primoravam sebe da pitam. „Maks nas ovde neće naći”, odlučno kaže mama. „Bićemo bezbedne. Bićemo mi dobro.”

Kada me na trenutak zagrli, primećujem da su joj modrice na licu pomodrele i mestimično postale purpurne, kao i da su se tragovi suza sasušili.

Možda će ubuduće biti bolje, ali trenutno nemam osećaj da hoće. Bar za sada.

Ta radnja na ćošku pomalo liči na radnju Singovih, jedna je od onih koje su otvorene danju i noću, prodaju sve i svašta, ali po višim cenama. Kupujem dve litre punomasnog mleka, uslužuje me neka ugojena žena sa škotskim naglaskom, koja mi vraća i kusur. Kupujem tubu smarti bombona za Misti da je malo razveselim u slučaju da se oseća loše kao i ja. Uzela bih nešto i mami i sebi, ali nemam dovoljno para. Ako uzmem nešto i nama, moraću da načnem novac koji mi je dala gospođica Mak Dugal za autobusku kartu, a to neću da uradim. „Danas nema škole?”, pita me Škotlanđanka dok se okrećem da pođem. „Ne. Povredila sam članak.”

Hramajući izlazim iz radnje i nastavljam da hramljem sve do polovine Hartington Drajva, za svaki slučaj, ako gleda.

Fenomenalni novi serijal! ÄŒeri, Skaj, Samer, Koko, Hani.

Svaka od sestara ima svoju priÄ?u.

Koja je va{a omiljena?

I SKRIVENI KRALJ

DŽENI NIMO Pre devet stotina godina Crveni kralj otišao je u šumu da žali za svojom pokojnom ženom i pretvorio se u drvo.

Njegovih desetoro dece – petoro dobrih i petoro zlih – ratovali su međusobno i u tom sukobu dobri su se raselili po belom svetu. Sada Blurova akademija, specijalna škola sagrađena na mestu razrušenog zamka Crvenog kralja, ponovo okuplja potomke tih desetoro magične dece. Ali rat između dobra i zla, bitka za kontrolu celokupne magije, i dalje se nastavlja.

Usred te borbe nalazi se dvanaestogodišnji Čarli Boun, đak drugog razreda u Blurovoj akademiji, koji ima sposobnost da ulazi u slike i fotografije i da razgovara s ljudima na njima. Peti nastavak ovog neobičnog, pomalo jezivog i veoma uzbudljivog serijala, pod naslovom „Čarli Boun i skriveni kralj“, donosi novu avanturu koja počinje na Novu godinu, baš na Čarlijev dvanaesti rođendan. Čarlijev glavni zadatak, njegova životna misija, jeste da pronađe svog oca koji je odavno nestao. Kada ga posete mačke zvane Plamenovi s veoma ozbiljnim saopštenjem – da se probudilo nešto veoma staro i drevno i da Čarli mora da bude na oprezu – dečak shvata da će ta misija biti veoma mukotrpna. Ispostaviće se da je nestala senka s portreta Crvenog kralja koji visi u njegovoj školi i da ona namerava da učini sve da spreči Čarlija u pokušaju da pronađe svog oca.

38 |

U ovoj do sada najopasnijoj avanturi zaplet juri ka finišu i tempo je mnogo brži nego u prethodnim knjigama. Čudne stvari dešavaju se u Blurovoj akademiji, ali uz pomoć nekih novih i neočekivanih prijatelja, Čarli će se približiti rešenju misterije. Pored toga, čudne stvari dešavaju se i u gradu – sve životinje, svi kućni ljubimci su nestali.

U veoma maštovitoj mešavini različitih stilova magije, krug obdarene dece postaje sve veći – Čarli upoznaje Naren Blur, devojčicu s novim originalnim talentom, koja tvrdi da zna gde se nalaze ljubimci. Ali povrh svega toga, Čarlijeva majka će se zaljubiti u jednog čarobnjaka zbog čega će zaboraviti na svog odavno izgubljenog muža, što je dodatna pretnja da on ostane zauvek zaboravljen.

U ovakvim teškoćama, gde životinje nestaju, gde drugovi postaju previše tajnoviti, a stari neprijatelji stiču nove moći, Čarliju su saveznici potrebniji nego ikada. I dok on počinje da otkriva istinu o svom ocu, takođe otkriva i da je za njegovo spasavanje potrebna moćna čarolija kombinovana od magije deset mladih potomaka Crvenog kralja. Da li će i kako Čarli uspeti da pronađe toliko saveznika na vreme? Sa iznenađenjima na svakom koraku, otkrijte da li će Čarli pronaći svog oca i izgubljenog kralja.

Irinu Vujičić

Nakon knjige Čarli Boun i vremenski tvister, nastavljaju se nesvakidašnje avanture o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.

Pročitajte:

Ponoć za Čarlija Bouna

Čarli Boun i vuk iz divljine j

Čarli Boun i vremenski tvister

Čarli Boun i senka bedloka

Komplet Čarli I-IV

Čarli Boun i plava boa

Čarli Boun i zamak ogledala

Čarli Boun i crveni vitez

Komplet K Kom Ko ompl mplet let Č Čarli arlil V-VIII www.leo.rs | 39

SLIKOVNICE

MAURIJA KUNASA Mauri Kunas jedan je od najpoznatijih finskih autora i ilustratora za decu. Njegove knjige prevedene su na više od trideset jezika, a 2013. godine dobio je nagradu Finske za životno delo.

DEDA MRAZ Najlepša Božićna i Novogodišnja priča! Hoćete li da zavirite u najtajanstveniju radionicu igračaka na svetu? Želite li da skoknete u Korvatunturi, do pravog Deda Mraza i njegove rumene Baba Mrazice i da se pozdravite s njima?

Retki su oni koji znaju kako je u Deda Mrazovoj zemlji. Srećom, pisac Mauri Kunas oduvek je bio u dobrim odnosima s Deda Mrazovom družinom.

Zahvaljujući njemu, i vi imate priliku da se upoznate sa uzbudljivim svetom u kojem žive Deda Mraz i njegovi vredni Mrazuljci.

VIKINZI DOLAZE! Severnjaci su bili vešti moreplovci i uvek spremni za nova putovanja. Jednima su ta putovanja služila da bi pljačkali i ratovali, drugima da bi trgovali, a ostali su tražili nova, bolja mesta za stanovanje daleko preko mora.

Vikinzi su bili neustrašivi, njihovu čast je bilo bolje ne povrediti, a voleli su poeziju i cenili dobre priče. Vikinške priče, ili sage, spadaju u najstarija književna dela sveta.

Izuzetna i bogato ilustrovana knjiga.

40 |

NOVE KNJIGE DEJANA ALEKSIĆA

Дејан Aлексић

сић Дејан ÷лек

Dejan Aleksić jedan je od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na mnoge jezike (engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik).

Psebno je afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu.

Za knjigu Koga se tiče kako žive priče dobio je nagrade Srebrno Gašino pero za najduhovitije literarno ostvarenje za decu objavljeno u 2013. godini kao i nagradu 58. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga za najbolju dečju knjigu u 2013. godini. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja.

Za Kreativni centar do sada je napisao deset knjiga.

ZAGONETKA RETKA ZVANA ARHITETKA Maša je jednom pojela čitavu šumu … i ne samo šumu već i brežuljak pored šume i kućicu koja je bila na njemu. Milanu je bilo teško da poveruje u to, ali kada je došao kod Maše na ručak i upoznao njenu arhitetku, uverio se i sam da je to istina.

BAŠ JE DOBRO RODITI SE Izlazak iz porodilišta, prvi osmeh i prvi zub, prvi samostalni koraci i prva rođendanska svećica na torti – sačuvajte uspomene na prve bebine dane i radost koju je donela porodici.

www.leo.rs | 41

Dafni Kalotaj

Dodir

MUZIKE Jer je harmonija simfonija, a simfonija je sklad...

Stoga se muzika suviše bavi načelima ljubavi.

Platon

Bilo je to jedno od onih ugodnih majskih posle podneva kad izgleda da je sve, pa i vreme, konačno leglo na svoje mesto. Prohujali su žustri vetrovi i nestalo je uporne sivkaste koprene, te studene prepreke proleću u Novoj Engleskoj. Toplina dana bila je lekovita i stvarna i duž cele Ulice Njuberi ljudi su pijuckali ledenu kafu, šetali bez žurbe i vodili duge razgovore mobilnim telefonom.

Trgovci i frizeri izašli su pred svoje radnje da pokažu lice magličastom suncu. U salonu Suprim - preko puta Hejzelinog butika - žene su sve odreda tražile i pedikir, pored manikira, i onda su, umesto da unutra sačekaju da im se nokti osuše, obazrivo izlazile na pločnik i mlatarale rukama. To je bilo negde na sredini Njuberija, kad već prođeš jeftine radnje u trendu i prodavnice sladoleda, ali još daleko od dela s visokom modom. Izašavši na pauzu, Hejzel ugleda žene na drugoj strani ulice i pomisli: Što da ne? Bio je to jedan od onih dana kad svako zaslužuje da se malo počasti - a sitna uživanja su često najslađa od svih.

U salonu, mlada žena po imenu Mi smestila ju je u udoban mehanički naslonjač, pred kojim je kupka za stopala već strujala, i predložila joj koralnocrvenu. I premda je Hejzel odavno vodila računa da uvek bude doterana (njen posao je, zapravo, nametao to kao neophodnost), tako zavaljena u naslonjač sličan prestolu, dok joj neko ljušti stopala, ustanovila je kako je prožima

42 |

blago uzbuđenje, ako ne i lagani stid. Mi je radila brzo, nanoseći lak hitrim, kratkim potezima četkice. Kako joj je ponestalo japanki za jednokratnu upotrebu, od papirnih tanjira i samolepljive papirne trake napravila je improvizovane sandale, pa je Hejzel - nakon što je utisnula Mi na dlan napojnicu u iznosu pedeset odsto od cene - mogla da se odgega u susedni lokal i kupi svoju poslepodnevnu kafu bez opasnosti da ošteti tek sređene nokte ili stopala.

Stojeći u redu, s vedrom prolećnom torbicom o ramenu i kožnim baletankama što su poput zečjih ušiju štrčale iz nje, Hejzel je bila svesna sebe kao nekog ko, blagodareći savršeno nijansiranoj kosi (više plavoj nego sedoj), dobro skrojenoj lanenoj haljini i debelim zlatnim minđušama, može da preobrazi papirnu obuću u simbol prikladnosti i situiranosti.

Pažljivo prevalivši još nekoliko koraka, ona poruči ledenu moku od devojke s pirsingom na jeziku. Bilo joj je žao njene majke, ko god da je, i uhvati sebe kako odvraća pogled kad joj je devojka s izvesnim poteškoćama rekla: „Tri dolara i jedanaest centi.” Hejzelina kćerka nikad nije poželela da uradi nešto tako. Hejzel nije mogla a da ne bude ponosna zbog toga i, sad kad je Džesika bila verena, osećala je olakšanje koliko i oduševljenje.

Osmehnula se pri pomisli na to, i pri pogledu na svoje koralnocrvene nokte na nogama. Najzad je izgledalo da život ide kako treba. Počinjala je sezona venčanja i u rad-

nji je bilo sve više posla, pa je mogla računati na to da će otići i neka ekstravagantnija roba, poput stolice za ljuljanje izrezbarene od debla drveta i ovalnih činija od liskuna. Već je jedva uspevala da pri ruci uvek ima dovoljno papira boje jorgovana i srebrnih traka. Pre podne je čak uspela da nagovori nekog da kupi poslednju od onih ogromnih limun-žutih vaza. Izgledalo je da je žena prezadovoljna. „Moja sestričina će je obožavati!”, rekla je - što je samo potvrdilo Hejzelinu teoriju da ono što je za nekoga propast, nekom drugom predstavlja spas i da, u velikom poretku stvari, na kraju sve bude dobro.

Da, sad je verovala u to. Tek je poslednjih godina shvatila: ako prosto ne diraš tamo gde te boli, na kraju prođe samo od sebe. O tome je Hejzel razmišljala dok je uzimala svoju ledenu moku i obazrivo izlazila iz kafića. A tamo, kao opomena na to kako te sve život može iznenaditi, kako se sve može svet okrenuti naglavce, tamo je, sa svojim krupnim smeđim očima, stajala Remi.

Prvi deo IZBEZUMLJENA Poglavlje 1 Kad je te zimske večeri stigla na probu, iza podijuma je zatekla mladog čoveka u vrećastim pantalonama i širokom kratkom sakou. Bio je to Remin poslednji seme-

star na Konzervatorijumu; Konzerrvatorijumu; imala je dvadeset dve godine i još jedno mesto ju je delilo del od prve stolice. Muškarac nije rekao ništa, budući da su pristizali i ostali studenti, samo je klimnuo glavom u znak pozdrava i čekao da se svi skupe i uzmu svoje instrumente. Vazduh je bio izuzetno suv, toliko da su kopče na futroli za violinu zavarničile kad ih je Remi dotakla. Pogledala je u muškarca, čije lice kao da je pokušavalo da kaže kako se ne događa ništa neobično, ne, uopšte ne.

Bila je 1987, nedelja. Prostorija puna studenata koji se još nisu oporavili od vikend žurki, svirki i veza za jednu noć. Njihov dotadašnji dirigent, gospodin Bergman, bio je nizak čovek koji je vrskao i nosio pantalone s posuvraćenim manžetnama; ovog novog su svi umorno, ispitivački zagledali. Imao je svetlu kožu, a tamna kosa padala mu je postrance preko čela. Njegovo lice, s istaknutim jagodicama i pravilnim nosom, odavalo je donekle utisak oštrine. Remi je metnula violinu pod bradu i isprobala žice uživajući u osećaju svake ponaosob, i malo dotegla čivije štimujući je.

Tek kad je Lin, s kojom je delila notni stalak, utrčala i zauzela mesto pored nje, muškarac je objasnio - nimalo podrobno - da se gospodin Bergman ne vraća. „I tako su”, objavio je, s prilično britanskim naglaskom koji je uspeo da zvuči duhovito i smeteno u isto vreme, „angažovali mene da ga zamenim.”

www.leo.rs | 43

Bio je previsok za sako od tvida, ili možda samo premršav, previše dečački građen: Remi je zaključila da ne može imati više od trideset godina. „Kako je ono rekao da se zove?”, prošaputala je Lin, koja će kao koncertmajstor sigurno biti s njim na „ti”. Međutim, nije pomenuo nikakvo ime. Čovek kao da je s neba pao. Remi je zamišljala malu gomilu prtljaga koja čeka ispred sale za vežbanje. „Dobro, dakle, u tom slučaju”, govorio je muškarac, „vrlo sam uzbuđen zbog odabira za ovaj semestar. Šeherezada mi je jedna od omiljenih.”

I meni, pomislila je Remi s blagom gorčinom. Nije prošao nijedan dan a da nije poželela da ona, a ne Lin, može da predstavi Šeherezadin zavodljivi glas, s onom početnom umilnom najavom i strastvenim spiralama koje slede. U slobodno vreme vežbala je solo deonice kao da su njene. Lin je, u međuvremenu, žustro nanosila kolofonijum na gudalo uzvitlavši nizak oblačak lepljive prašine, kao da iznenadna pojava tog muškarca nije ništa neobično i da bi se svakog časa od nje moglo zatražiti da odsvira svoju kadencu.

Muškarcu su oči bile sjajne, premda oivičene blagim senkama, a njegova košulja, raskopčana na vratu, bila je vidljivo zgužvana ispod sakoa od tvida. Imao je smeten izraz lica. Remi se najednom osetila ispunjena nadom, iako baš i nije umela da kaže zašto. „Dobro, dakle”, objavio je muškarac vedro, tipično engleski. „Idemo.”

Zatražio je da počnu od Sibelijusa. Remi je volela sigurnost s kojom su njeni prsti definisali svaku notu i vibracije žica pod gudalom. Sala za vežbanje imala je odličnu akustiku; muzika se dizala nad njom, zvučni talasi prenosili su se između njenog tela i violine, od dodira prstiju leve ruke na žicama pa kroz desnu ruku u zapešće.

Novi dirigent je slušao, stičući sliku o dobrim stranama orkestra i onome što je postigao prethodni dirigent. „U redu, dakle”, rekao je blagim glasom, mahnuvši im da stanu. Talas osujećenosti zapljusnuo je Remi. Bila je samo jedno od mnogih lica podignutih prema njemu; kakvi su izgledi da novi dirigent sada, pred sam kraj semestra, otkrije šta ona sve može? „Počećemo od takta sedamdeset četiri, pustite da se fraza sama od sebe završi.” Otpevušio je frazu, i činilo se kao da je to uradio više iz zadovoljstva, a ne toliko da

44 |

bi im pokazao. „Nek sasvim zaćuti, ne žurite u sledeću sekvencu. Vaš zadatak je da se postarate da slušaoci čuju značenje fraze - stoga im morate dati vremena da ga upiju.” Podigao je štapić. „Hajde da čujemo samo drvene duvače.”

Dok su oni svirali, Remi je prosto osećala da dirigent pokušava da ih uspori, da bi potom pustio da se muzika ponovo ubrza. Gospodin Bergman nije tako radio. „Ono što valja da imate na umu”, rekao je muškarac, kucnuvši štapićem o pult kako bi prestali da sviraju, „jeste da ono što muzika od nas traži nije uvek ispisano na notnom papiru. Možda moramo da usporimo premda nigde ne piše ritardando, ili da požurimo mada stoji oznaka za krešendo.

Tempo je nešto više od puke brzine.” Izgovorio je to onako uzgred, kao da mu je misao maločas pala na pamet. „Reč je, zapravo, o prolasku vremena. U životu - ne samo na notnom papiru. Znate kako vam se ponekad čini da sve glavačke srlja napred, ali onda je, u nekim drugim trenucima, sve mirno i spokojno? Kako ponekad imamo osećaj da tavorimo ili da samo taljigamo dan po dan - a onda nam odjednom izgleda kao da nas vreme zaobilazi, ili pak da nas i previše požuruje napred? U tome je, zapravo, suština tempa. To izražavamo. Ne samo koliko se brzo ili sporo kreće muzika - nego koliko se brzo i sporo kreće život.”

Oči su mu se raširile pri pomisli na to. Bile su zelenkastoplave. Načas je izgledalo kao da će reći nešto vrlo lično. Međutim, samo je podigao štapić i zamolio drvene duvače da još jednom probaju da odsviraju onaj pasaž. „Barabo, dođi ovamo, šećeru! Možeš ti to, Barabo!”

Baraba je izvirio iznad ivice reckavih crepova, kao da razmišlja da li da je posluša. Hejzel je nazrela okruglu malu glavu pokrivenu mekim krznom i ponovo ga pozvala, uprkos tome što joj je došlo da ga prosto ostavi gore na krovu Divalijeovih - samo malo, dok ne završi pakovanje.

Da je barem Nikolas tu... Ali, dabome, već je bio u Bostonu, na svom novom radnom mestu; uvek je uspevao da izbegne ovo maltretiranje. Umesto njega, tu je bila madam Divalije, podbočena, usana stisnutih od brige.

Dafni Kalotaj

ELIZABET GILBERT NEVESTA MORA U akvarijumu u Vuds Houlu, u leto 1892. godine, školjka je u stavljena isti bazen sa ženkom jastoga, koja je bila dugačka skoro dvadeset pet centimetara i nalazila se u zatočeništvu oko osam nedelja. Školjka koja je bila prosečne veličine nije uznemiravana nekoliko dana, ali ju je, naposletku, kada je već osećao veliku glad, jastog napao, slomio joj oklop, deo po deo, i brzo pojeo meke delove.

- Američki jastog: studija o njegovim navikama i razvitku Dr Fransis Hobart Herik, 1895.

Uvod Na trideset dva kilometra od obale Mejna sučeljavaju se ostrva Fort Najls Ajland i Korn Hejven Ajland - dva stara gada u večitom nadmetanju, svaki ubeđen da je čuvar onog drugog. Ništa drugo ne nalazi se u njihovoj blizini.

Ne leže ni između koga. Stenoviti i oblikom nalik na krompir, obrazuju arhipelag od dva ostrva. Pronalaženje ta dva ostrva na mapi predstavlja najneočekivanije otkriće; poput otkrivanja dva blizanačka gradića u preriji, blizanačkih logora u pustinji, blizanačkih koliba u tundri. Tako izolovani od ostatka sveta, Fort Najls Ajland i Korn Hejven Ajland odvojeni su jedan od drugog morskim tesnacem kroz koji prolazi brza vodena struja, poznatim pod imenom Vorti Čenel. Vorti Čenel, širok skoro kilometar i po, mestimično je toliko plitak kad vlada oseka, da izuzev ako ne znate šta radite - izuzev ako zaista ne znate šta radite - mogli biste se ustezati da ga pređete čak i u kanuu.

46 |

U svojoj specifičnoj geografiji, Fort Najls Ajland i Korn Hejven Ajland tako su zadivljujuće slični, da je njihov tvorac morao biti ili izuzetna budala ili veliki šaljivdžija. To su gotovo kopije. Ostrva - poslednji vrhovi istog drevnog, potopljenog planinskog lanca - napravljena su od istovetnog pojasa kvalitetnog crnog granita i zamračena istim plaštom bujnih omorika. Svako ostrvo dugačko je približno šest i po kilometara i široko tri. Svako ima pregršt malih uvala, izvestan broj slatkovodnih jezeraca, razbacane kamenite plaže, po jednu peščanu plažu, jedno veliko brdo i jednu duboku luku koju posesivno taji u zaleđini, poput skrivene vreće novca.

Na oba ostrva postoje crkva i škola. Dole u luci proteže se glavna ulica (koja se na svakom ostrvu zove Glavna ulica), s malenom grupom javnih zdanja - poštom, prodavnicom, gostionicom. Ni na jednom ostrvu ne mogu se naći asfaltirani putevi. Kuće su veoma slične, a brodovi u lukama sasvim bez razlike. Ostrva dele istu zanimljivu mikroklimu, zimi primetno topliju, a leti primetno hladniju nego u bilo kom obalskom gradiću, i često se nađu zarobljena unutar jedinstvenog sablasnog bedema sačinjenog od magle. Isti rodovi paprati, orhideja, gljiva i divljih ruža mogu se otkriti na oba ostrva. I, konačno, ostrva naseljavaju identične vrste ptica, žaba, jelena, pacova, lisica, zmija i ljudi.

Penobskot Indijanci ostavili su prve ljudske zapise na Fort Najlsu i Korn Hejvenu. Otkrili su da su ostrva odli-

čan izvor vor jaja morskih ptica, a drevn drevno no kkameno amen am eno o or oruž oružje užje už žje ttih ih ih ranih posetilaca još se može pronaći ć un ći nekim ekim ek im zzalivima. aliv al ivim imaa.

Penobskoti bskoti se nisu dugo zadržali tak tako ko daleko na pučini, ali jesu kkoristili i tili ostrva t kkao privremene i ribarske ib k stanice, t i što beše praksa koju su vešto usvojili od Francuza u ranom sedamnaestom veku.

Prvi stalni naseljenici Fort Najlsa i Korn Hejvena bila su dva brata, Holanđani Andreas i Valter van Hevel, koji su namenili po jedno ostrvo svakoj porodici, pošto su na njih doveli svoje žene, decu i stoku. Nazvali su svoje naseobine Betel i Kanaan. Preostao je temelj kuće Valtera van Hevela, mahovinom prekrivena gomila kamenja na livadi na ostrvu koje je on prozvao Kanaan Ajlandom zapravo, tačno na mestu Valterovog stradanja od ruke njegovog brata godinu dana pošto su se doselili. Andreas je pobio i Valterovu decu i preveo bratovljevu suprugu na Betel Ajland, da živi s njegovom porodicom. Priča se da je Andreas bio razočaran zato što mu njegova žena nije rađala decu dovoljno brzo. Nestrpljiv da dobije još potomaka, naumio je da prisvoji jedinu drugu ženu u blizini. Andreas van Hevel slomio je nogu nekoliko meseci kasnije, dok je gradio štalu, i umro od posledica infekcije. Žene i decu uskoro je spasao engleski patrolni brod koji je tuda prolazio i ostavio ih u utvrđenju u Fort Pemakvidu. U to vreme, obe žene bile su u drugom stanju. Jedna je rodila zdravog sina kojem je dala ime Najls. Dete druge žene umrlo je na rođenju, ali je ženin život spasao Tadeus

Korn, neki Korn, Korn nekki ne ki engleski eng nglle leski skki lekar. lekkar. a Taj događaj nekako je doveo do davanja dava da vanj njaa im imen imena enaa os ostr ostrvima trvi vima ma - Fort Najls i Korn Hejven - dvama veoma lepim mestima koja nisu ponovo nastanjena u narednih d ih pedeset d t godina. di Potom su došli škotski Irci, i oni su ostali. Izvesni Arčibald Bojd sa suprugom, sestrama i njihovim muževima preuzeo je Korn Hejven 1758. godine. Tokom naredne decenije njima su se pridružili Kobovi, Pomerojevi i Strakanovi. Dankan Višnel i njegova porodica osnovali su farmu ovaca na Fort Najlsu 1761, a Višnel se ubrzo našao okružen susedima po imenu Dalgliš, Tomas, Adams, Liford, Kardovej i O’Donel, kao i nekim Kobovima koji su se tu doselili s Korn Hejvena. Mlade dame s jednog ostrva udavale su se za mladiće s drugog, pa su porodična imena počela da plove napred-nazad između ta dva mesta, kao odrešene bove. Do sredine devetnaestog veka, pojavila su se nova prezimena koja su pripadala novopridošlicama: Frend, Kešon, Jejl i Kordin.

Ovi ljudi delili su skoro iste pretke. Pošto ih tamo nije bilo mnogo, ne iznenađuje što su s vremenom stanovnici počeli sve više da liče jedni na druge. Za to su bili krivi učestali rodbinski brakovi. Fort Najls i Korn Hejven nekako su uspeli da izbegnu sudbinu ostrva Malaga, čije je stanovništvo postalo toliko međusobno izukrštano, da je država na kraju morala da se umeša i iseli sve ljude, ali i njihove krvne linije bile su izuzetno zaprljane. S vremenom su se razvili prepoznatljiva telesna građa (nizak

www.leo.rs | 47

rast, snažni mišići i zdepasta konstitucija) i lica (bled ten, tamne obrve i mala brada), uočljivi i na Korn Hejvenu i na Fort Najlsu. Posle nekoliko generacija, slobodno se moglo reći da svaki čovek izgleda kao njegov sused i da se na prvi pogled može ustanoviti poreklo svake žene.

Svi su oni bili poljoprivrednici i ribari. Svi su bili prezbiterijanci i kongregacionalisti. Po političkom uverenju, svi su bili konzervativci. Tokom Revolucionarnog rata bili su kolonijalpatriote, a za vreme Građanskog rata slali su mladiće u plavim vunenim žaketima da se u dalekoj Virdžiniji bore za Uniju. Nisu voleli da njima neko vlada.

Nisu voleli da plaćaju poreze. Nisu verovali stručnjacima i nisu ih zanimali ni mišljenje ni izgled stranaca. Tokom godina, ostrva su različitim prigodama i iz različitih razloga pripajana nekolikim kopnenim državama, jednoj za drugom. Ova politička udruživanja nikad se nisu dobro završavala. Svaki sporazum naposletku bi se pokazao kao nezadovoljavajuć za ostrvljane, pa su do početka dvadesetog veka Korn Hejven i Fort Najls ostavljeni da obrazuju nezavisno gradsko područje ili opštinu. Zajedno su stvorili malenu oblast Skilet Kaunti. Međutim, ispostavilo se da je i to privremeni sporazum. Na kraju su se ostrva međusobno odelila; činilo se da se ljudi na oba ostrva osećaju najbolje, najsigurnije i najnezavisnije kad ostanu potpuno sami.

Populacija na ostrvima nastavila je da raste. Negde s kraja devetnaestog veka došlo je do snažne ekspanzije, s pojavom trgovine granitom. Mladi industrijalac iz Nju Hempšira, dr Džuls Elis, doveo je svoju kompaniju Elis granit na oba ostrva, gde je uskoro zaradio bogatstvo od iskopavanja i prodaje svetlucavog crnog kamena.

Korn Hejven je 1889. godine doživeo vrhunac, dostigavši rekordan broj stanovnika od šest stotina osamnaest. Taj broj obuhvatao je i švedske doseljenike, koje je kompanija Elis granit zaposlila kao sirovu fizičku radnu snagu. (Izvesna količina granita na Korn Hejvenu bila je toliko naprsla i gruba, da je mogla poslužiti jedino za izradu kaldrmskih kocki, što je bio lak posao za neobučene radnike kakvi su bili Šveđani.) Iste te godine, Fort Najls brojao je neverovatnih šeststo dvadeset sedam duša, uključujući italijanske imigrante, koji behu unajmljeni kao vešti rezbari. (Fort Najls imao je nekakav fini granit mauzolejske klase, prelep granit s kojim su jedino italijanski majstori mogli da postupaju pravično.) U kamenolomima granita nikad nije bilo mnogo posla za domaće ostrvljane. Kompanija Elis granit više je volela da angažuje imigrante, koji su bili jeftiniji i lakše ih je bilo kontrolisati. Postojalo je malo mešanja među radnicima došljacima i meštanima. Na Korn Hejvenu, neki lokalni ribari ženili su se Šveđankama i u populaciji tog ostrva pojavila se linija plavušana. Na Fort Najlsu, međutim, škotska bledolikost i tamna kosa ostali su neukaljani.

Niko se na Fort Najlsu nije venčavao s Italijanima. To bi bilo neprihvatljivo.

48 |

Godine su prolazile. Tendencije u ribarenju su se menjale, od žilica do mreža i od bakalara do oslića. Brodići su se razvijali. Farme su zastarevale. Na Korn Hejvenu izgrađena je Gradska većnica. Na Fort Najlsu nikao je most preko Merder Krika. Telefonska služba stigla je 1895, kroz kabl sproveden ispod mora, a do 1918. godine nekoliko domova imalo je struju. Industrija granita jenjavala je i konačno propala s izumom betona. Stanovništvo se brojčano smanjilo skoro isto onako brzo kao što se nekad uvećalo. Mladi ljudi iseljavali su se s ostrva da potraže posao u velikim fabrikama i velikim gradovima. Stara prezimena počela su da iščezavaju sa spiskova, polako otičući. Poslednji iz porodice Bojdovih umro je na Korn Hejvenu 1904. godine. Posle 1910. više se nije moglo naći O’Donelovih na Fort Najlsu, a sa svakom decenijom dvadesetog veka izvestan broj porodica na Fort Najlsu i Korn Hejvenu i dalje je opadao. Nekad retko naseljena, ostrva su još jednom postala gotovo nenastanjena.

Ono što je ostrvima bilo potrebno - ono što im je uvek bilo potrebno - beše dobra krv među njima. Tako udaljeni od ostatka nacije, tako slični po temperamentu, poreklu i istoriji, stanovnici Korn Hejvena i Fort Najlsa trebalo je da budu dobri susedi. Bili su potrebni jedni drugima. Trebalo je da nastoje da jedni drugima dobro služe.

Trebalo je da dele bogatstva i terete i koriste se svakom vrstom saradnje. A možda su mogli biti i dobri susedi.

Možda njihova sudbina nije morala da bude konfliktna.

Sasvim sigurno, u približno prva dva veka od naseljavanja, postojao je mir između ta dva ostrva. Da su ljudi s Fort Najlsa i Korn Hejvena ostali prosti poljoprivrednici ili ribari u dubokim morskim vodama, možda bi bili odlični susedi. Ipak, nema načina da saznamo šta je moglo biti, zato što su oni naposletku postali lovci na jastoge, a to je bio kraj dobrosusedskih odnosa.

Jastozi ne poznaju granice, pa otuda to ne mogu ni oni koji ih love. Lovci na jastoge traže jastoge svuda gde ta bića tumaraju, što znači da gone svoj plen svuda po plićacima i duž obale uz koju teče hladna struja. To, takođe, znači da se lovci na jastoge neprestano međusobno nadmeću za dobru ribarsku teritoriju. Oni jedni drugima presecaju put, mrse nanizane zamke, špijuniraju brodove i kradu informacije. Lovci na jastoge bore se za svaki kubni metar mora. Svaki jastog kojeg uhvati jedan čovek, jeste jastog kojeg je drugi izgubio. To je nepošten posao i stvara podmukle karaktere. Naposletku, budući da smo ljudska bića, postajemo ono za čim tragamo. Stočarstvo čini ljude stabilnim, pouzdanim i umerenim; lov na jelene čini ih tihim, brzim i osetljivim, dok lov na jastoge stvara osobe koje su sumnjičave, lukave i nemilosrdne.

Prvi rat zbog jastoga između Fort Najls Ajlanda i Korn Hejven Ajlanda počeo je 1902. godine. Druga ostrva u drugim zalivima Mejna imala su svoje ratove zbog jastoga, ali nijedan nije pokrenut tako rano kao ovaj. Te godine teško da je i postojala industrija jastoga; oni još

nisu postali retki delikates: bili su uobičajeni, bezvredni, čak su predstavljali i smetnju. Posle velikih oluja, stotine i hiljade tih stvorenja izbacivano je na obale i ljudi su morali da ih raščišćavaju pomoću vila i kolica. Usvojeni su zakoni koji su zabranjivali bogatijim domaćinstvima da hrane svoje sluge jastozima više od triput nedeljno.

U tom trenutku istorije, ulov jastoga jedva je bio nešto čime su se ostrvljani bavili da dopune prihod od poljoprivrede ili ribarenja. Ljudi su lovili jastoge na Fort Najlsu i Korn Hejvenu tek trideset godina ili približno toliko i još su ih hvatali formalno odeveni. Bila je to nova industrijska grana. Zato je bilo neobično što je bilo ko dovoljno uložio u posao s jastozima da bi zbog toga otpočeo rat.

Međutim, upravo se to dogodilo 1902.

Prvi rat zbog jastoga između Fort Najlsa i Korn Hejvena počeo je čuvenim i nerazboritim pismom koje je sročio gospodin Valentajn Adams. Do 1902. godine, Adamsovih je bilo na oba ostrva; Valentajn Adams pripadao je ogranku s Fort Najlsa. Za njega se znalo da je dovoljno inteligentan, ali i razdražljiv i možda malčice lud. Bilo je proleće 1902. kada je Valentajn Adams napisao pismo.

Ono beše upućeno Drugoj međunarodnoj konferenciji o ribarstvu koja se održavala u Bostonu, i predstavljala prestižan događaj na koji Adams nije bio pozvan. Poslao je uredno prepisane kopije izvesnom broju najvećih ribolovačkih novina na Istočnoj obali. Jedan primerak uputio je, posredstvom poštanskog brodića, Korn Hejven Ajlandu. Valentajn je pisao: Gospodo!

S tugom i pokornošću moram vas izvestiti o mrskom novom zločinu koji čine prevarantski pripadnici naše lokalne ribarske zajednice lovaca na jastoge. Nazvao sam taj zločin Skladištenjem malih jastoga. Ukazujem na praksu po kojoj neki beskrupulozni lovci na jastoge noću tajno izvlače zamke poštenih ribolovaca i zamenjuju velike jastoge izvesnom količinom mladih i nedovoljno izraslih primeraka koje su sami ulovili. Zamislite samo zaprepašćenost poštenog ribolovca koji pri dnevnom svetlu izvuče svoje kaveze samo da u njima nađe bezvredne prekratke jastoge! Mene su stalno iznova zbunjivali ovakvi postupci mojih vlastitih suseda s obližnjeg ostrva Korn Hejven! Molim vas da razmotrite apelovanje na vašu komisiju da pritvori i kazni ove razbojnike s malim jastozima s Korn Hejvena. (Čija sam vam imena naveo u spisku koji ovde prilažem.) Vaš zahvalni izveštač, Valentajn Adams U proleće 1903, Valentajn Adams napisao je pismo Trećoj međunarodnoj konferenciji za ribarstvo, koja se ponovo održavala u Bostonu. To savetovanje, čak i veće od onog prošlogodišnjeg, okupljalo je visoke ličnosti iz kanadskih provincija, Škotske, Norveške i Velsa. Adam ponovo nije bio pozvan. A i zašto bi trebalo da bude? Šta bi obični ribari poput njega imali da traže na jednom takvom skupu? Beše to sastanak stručnjaka i pravnika, a ne prilika za iznošenje lokalnih nepravdi.

Zašto bi on trebalo da bude pozvan uz sve velške i kanadske dostojanstvenike, uz sve uspešne masačusetske trgovce na veliko i sve poznate čuvare i upravitelje ulovom? Ali šta to mari? On je svejedno napisao: Gospodo!

Uz sve dužno poštovanje, molim vas da prenesete sledeće vašim kolegama: ženka jastoga nosi u svom stomaku nekih dvadeset pet do osamdeset hiljada jajašca, koja su nama ribarima znana kao bobice. Kao vrsta hrane, ta slana jajašca nekada su bila popularan dodatak supama.

Setićete se da je konzumiranje ove namirnice zvanično zabranjeno pre nekoliko godina, te da je svako skupljanje jajašca jastoga radi prodaje stavljeno izvan zakona.

Razumno, gospodo! To je preduzeto u svrhu zdravog rešavanja problema jastoga na Istočnoj obali i njihovog očuvanja na tom području. Gospodo! Do danas ste morali čuti da su iste te hulje od lovaca na jastoge izbegle zakon struganjem dragocenih jajašca sa stomaka ovih stvorenja. Motiv tih bezobzirnih ribara jeste da zadrže oplođene jastoge za ličnu prodaju i zaradu!

Gospodo! Tako sastrugana i bačena u more, jajašca ovih jastoga ne postaju zdrava ikra, već dvadeset pet do osamdeset hiljada malenih zalogaja za gladna jata bakalara i lososa. Gospodo! Potražite mnoštvo jastoga koji su nestali s naših obala u želucima tih pohlepnih riba!

Pogledajte one beskrupulozne ribare koji gule stomake oplođenih jastoga kad razmatrate smanjenje naše populacije jastoga! Gospodo! Sveto pismo kaže: „Eda li će im se poklati ovce i goveda da im dostane? Ili će im se pokupiti sve ribe morske da im bude dosta?”

Iz pouzdanih izvora znam, gospodo, da na meni susednom ostrvu, Korn Hejvenu, svaki ribar sprovodi skidanje jajašca!

Državni agenti zaduženi za ulov jastoga nisu voljni da uhapse ili pritvore ove lopove s Korn Hejvena - jer oni jesu lopovi! - uprkos mojim prijavama. Nameravam da odmah lično započnem suprotstavljanje tim podlacima, primenom onih mera koje budem smatrao pogodnim, zastupajući tačnost svojih osnovanih sumnji i dobar ugled vaše komisije. Gospodo!

Vaš dobrovoljni agent, Valentajn R. Adams (Takođe, ovome dodajem imena kornhejvenskih nitkova.)

Koliko narednog meseca, jedino pristanište kornhejvenske luke beše spaljeno. Nekoliko ostrvskih lovaca na jastoge osumnjičilo je Valentajna Adamsa za učestvovanje u tom činu, što je bila sumnja koju Adams nije naročito suzbijao, budući da je prisustvovao požaru u konrhejvenskoj luci u zoru, stojeći u svom čamcu blizu obale, preteći pesnicom i vičući: „Portugalske kurve! Sad gledajte u katoličke prosjake!”, dok su se tamošnji lovci na jastoge (inače, nimalo više Portugalci niti katolici od samog Valentajna Adamsa) borili da spasu svoje brodo-

www.leo.rs | 49

ve. Nije otad prošlo mnogo dana, a Adams je pronađen u zalivu Fajnmen, odvučen na dno mora dvema vrećama s kamenom solju od po dvadeset pet kilograma. Telo je našao čovek koji je vadio školjke.

Agent za ribu i jastoge podveo je davljenje pod samoubistvo. Sasvim pošteno. Na svoj način, ta smrt jeste bila suicid. Spaljivanje jednog jedinog doka na susednom ostrvu samoubilački je čin u onolikoj meri koliko čovek može da podnese. To su svi znali. Nijedan razborit čovek na Fort Najls Ajlandu ne bi svesno zavideo kornhejvenskim ribarima na njihovom gestu odmazde, premda je on možda i bio nasilan. Ipak, to je dovelo do nevolja.

Adams je za sobom ostavio trudnu udovicu, što je izazivalo neprijatnost. Ako ostane na Fort Najls Ajlandu, predstavljaće veliku nelagodnost za susede koji će morati da je izdržavaju. Kako se ispostavilo, ona je upravo to i naumila. Bila je mrtav teret na Fort Najlsu, odvod zajednice čije su radno sposobne porodice jedva uspevale da prehrane same sebe. Strah od tog tovara izazvao je srdžbu zbog smrti Valentajna Adamsa. Štaviše, davljenje čoveka pomoću iste one kamene soli koju je ovaj koristio za čuvanje smrdljivih mamaca bilo je više nego uvredljivo. Valjalo je tražiti odštetu.

U osveti, muškarci s Fort Najls Ajlanda odveslali su jedne noći do Korn Hejven Ajlanda i tankim slojem katrana premazali sedišta na svakom čamcu usidrenom u luci.

Beše to tek gruba šala, napravljena radi smeha. Međutim, posle toga presekli su sve bove koje su uspeli da nađu i koje su označavale zamke za jastoge na ribarskoj teritoriji Korn Hejvena, zbog čega su konopci koji su vezivali kaveze uz zmijoliko uvijanje potonuli u duboku vodu, a zamke zauvek nestale. Bilo je to potpuno uništenje privrede te zajednice - ono malo lova na jastoge koji je postojao 1903, razume se - za celu tu sezonu.

Sasvim pošteno.

Posle toga bilo je mirno nedelju dana. Onda su Džozefa Kardoveja, čoveka s Fort Najls Ajlanda kojeg su svi veoma voleli, van gostionice na kontinentu uhvatila dvanaestorica lovaca na jastoge s Korn Hejven Ajlanda i pretukla ga hrastovim čakljama za privlačenje bova. Kad se Kardovej oporavio od batina, nedostajalo mu je levo uvo, na levo oko bio je slep, a palac na levoj ruci mu je visio, labavo i beskorisno poput ukrasa, sa šake s koje su mišići bili zderani. Taj napad razbesneo je sve na Fort Najlsu.

Kardovej čak nije ni bio ribar. Vodio je mali mlin na Fort Najlsu i sekao led. Nije imao ništa s ulovom jastoga, ali je ipak obogaljen zbog njega. U tom trenutku rat zbog jastoga dostigao je vrhunac.

Ribari s Korn Hejven Ajlanda i Fort Najls Ajlanda borili su se deset godina. Rat je trajao od 1903. do 1913. Ne neprekidno, naravno. Ratovi zbog jastoga čak ni u ono vreme nisu bili konstantni. Reč je o dosadnim raspravama zbog teritorije, s povremenim naglim odmazdama i povlačenjima. Ipak, dok traje jedan takav rat, vlada ne-

50 |

prestana napetost, stalna opasnost od gubljenja opreme od strane noža onog drugog čoveka. Ljudi postanu u tolikoj meri obuzeti branjenjem izvora svojih prihoda, da ga u suštini potpuno unište. Troše toliko vremena na sukobe, uhođenje i međusobno izazivanje, da im, zapravo, ostane malo vremena za ribarenje.

Kao i u svakom sukobu, neki učesnici u ovom ratu zbog jastoga bili su više uvučeni od drugih. Na Fort Najlsu, muškarci iz porodice Pomeroj bili su najupleteniji u sporove u vezi s teritorijom i posledično sasvim uništeni tim razdorom. Osiromašili su. Na Korn Hejvenu, ribari iz porodice Berden takođe su sasvim propali: zapostavili su svoj rad radi potkopavanja napora, recimo, Pomerojevih, na Fort Najlsu. Na oba ostrva Kobovi su gotovo potpuno upropašćeni. Henri Dalgliš shvatio je da ga je taj rat toliko demoralisao, da je naprosto spakovao porodicu i preselio se s Korn Hejven Ajlanda na Long Ajland u Njujorku, gde je postao policajac. Svi koji su rasli na Fort Najlsu ili Korn Hejvenu tokom te decenije, podizani su u bedi.

Svaki Pomeroj, Berden ili Kob koji je odrastao za vreme te decenije, odgajan je u najvećoj nemaštini. I mržnji. Za njih to beše istinsko gladovanje.

Kad je reč o udovici ubijenog Valentajna Adamsa, ona je 1904. rodila blizance: jednog ružnjikavog dečka kojem je dala ime Angus, i drugog, bucmastog i mlitavog, kojeg je nazvala Sajmon. Udovica Adams nije bila mnogo razumnija od svog pokojnog muža. Nije dopuštala da se u njenom prisustvu spomenu reči Korn Hejven. Kad bi ih čula, zakukala bi kao da je neko ubija. Ona beše sila osvetoljubivosti, ogorčena žena s gnevom koji ju je nadrastao, pa je podbadala susede da preduzimaju drska neprijateljska dela spram ribara s druge strane Vorti Čenela. Potpaljivala je njihov bes i ozlojeđenost ako bi se oni u njima ikako stišali. Delimično zbog njenog bodrenja, a delimično zbog neizbežnog tempa bilo kog sukoba, udovičini blizanci imali su punih deset godina pre nego što se rat zbog jastoga, koji je njihov otac započeo, sasvim završio.

Postojao je samo jedan ribar među onima na oba ostrva koji nije učestvovao u ovim događajima, ribar s Fort Najlsa po imenu Ebet Tomas. Posle paljenja pristaništa na Korn Hejvenu, Tomas je tiho izvukao sve svoje zamke za jastoge iz mora. Očistio ih je i sklonio u podrum na sigurno, zajedno sa svom opremom. Izvukao je brod iz vode, očistio i njega, i ostavio ga na obali pokrivenog ceradom. Pre toga nije se odigrao nijedan rat zbog jastoga, pa je nemoguće ne zapitati se kako je uspeo da predvidi predstojeće destruktivne događaje. Ali on je bio čovek izuzetne intuicije. Ebet Tomas je očigledno podozrevao da bi moglo biti mudro izvući taj brod napolje, koristeći se osećajem iskusnih ribara za nailazak lošeg vremena.

Pošto je bezbedno sakrio opremu za ulov jastoga, Ebet Tomas se popeo uz jedino veliko brdo na Fort Najls

Ajlandu, do kancelarija kompanije Elis granit i prijavio za posao. Takvo nešto beše praktično nečuveno - da meštanin traži zaposlenje u kamenolomima - ali je Ebet Tomas, bez obzira na to, uspeo da dobije nameštenje u pomenutoj kompaniji. Uspeo je lično da porazgovara s dr Džulsom Elisom, osnivačem i vlasnikom preduzeća, i ubedi ga da ga primi. Ebet Tomas postao je nadzornik radionice za izradu velikih kutija i nadgledao gradnju drvenih sanduka i kutija, u kojima su zatim s ostrva otpremani komadi obrađenog granita. On je bio ribar i svi njegovi preci bili su ribari, ali Ebet Tomas nije porinuo svoj brodić nazad u more sve dok nije prošlo deset godina. Njegova velika intuicija omogućila mu je da prebrodi ovu tešku epizodu, ne ispaštajući zbog ekonomske propasti koja se sručila na njegove susede.

Držao se po strani i pazio da njegova porodica ostane distancirana od čitave zbrke.

Ebet Tomas bio je neobičan čovek za vreme i mesto u kojima je živeo. Nije bio obrazovan, ali je bio bistar i rečit, na svoj način. Njegovu inteligenciju prepoznao je dr Džuls Elis, koji je smatrao da je šteta da se tako pametan čovek ograniči na malo ostrvo neznalica i na bedan ribarski život. Dr Džuls Elis često je mislio da bi pod drugačijim okolnostima Ebet Tomas bio valjan poslovni čovek, a možda čak i profesor. Međutim, Ebet Tomas nikad nije imao drugačije okolnosti, tako da je proživeo svoje dane na Fort Najlsu, postigavši malo toga osim dobrog ribarenja i pristojne zarade, uvek oslobođen beznačajnih svađa njegovih suseda. Oženio se svojom rođakom iz trećeg kolena, jednom neverovatno praktičnom ženom po imenu Pejšens Berden, i dobili su dvojicu sinova, Stenlija i Lena.

Ebet Tomas živeo je dobro, ali nije živeo dugo. U pedesetoj godini umro je od moždanog udara. Nije poživeo dovoljno da vidi Stenlija, svog prvorođenog sina, kako se ženi. Međutim, prava je šteta što Ebet Tomas nije živeo dovoljno dugo da upozna svoju unuku, devojku po imenu Rut, koju je 1958. rodila Stenlijeva žena. A to je šteta, zato što bi Ebet Tomas bio oduševljen njome. Možda ne bi naročito dobro razumeo svoju unuku, ali bi svakako posmatrao njen život s izvesnom dozom radoznalosti.

1 Za razliku od nekih ljuskara koji su hladno ravnodušni prema dobrobiti svojih potomaka, mama jastog čuva svoje mlade uz sebe sve dok mlađani jastozi ne odrastu dovoljno da sami brinu o sebi. - Nauka o krabama, škampima i jastozima Vilijam B. Lord 1867.

Rođenje Rut Tomas nije bilo najlakše ikad zabeleženo.

Došla je na svet u sedmici koju su obeležile strahovite oluje za pamćenje. Poslednja nedelja maja 1958. nije baš donela uragan, ali tamo na moru ne beše ni mirno, pa je Fort Najls šiban vetrovima. Usred te oluje, žena Stena Tomasa, Meri, pretrpela je neobično težak porođaj. Beše to

njeno prvo dete. Ona nije bila krupne građe, a dete uporno nije htelo da izađe. Trebalo je da Meri Tomas bude prebačena u bolnicu na kopnu i bude pod budnim okom lekara, ali vreme nije dozvoljavalo vozikanje čamcem sa ženom u porođajnim mukama. Na Fort Najlsu nije bilo ni lekara ni medicinskih sestara. Porodilja u bolovima bila je bez ikakve medicinske nege. Jednostavno, beše prepuštena samoj sebi.

Meri je plakala i vrištala tokom porođaja, dok su njene susetke, koje su se ponašale kao kolektiv babica-amaterki, pomagale da joj bude koliko-toliko udobno i davale predloge, pa napuštale njeno uzglavlje tek toliko da prošire ostrvom aber o njenom stanju. Činjenica je da stvari nisu izgledale dobro. Najstarije i najmudrije žene behu od početka ubeđene da Stenova supruga neće preživeti. Meri Tomas ionako nije poticala s ostrva, pa žene nisu imale mnogo poverenja u njenu snagu. U najboljem slučaju smatrale su je donekle razmaženom, malo previše finom i malo previše sklonom suzama i plahovitosti. Bile su prilično sigurne da će im izmaći usred porođaja i jednostavno umreti od bolova tu, pred svima.

Ipak, komešale su se i uplitale. Raspravljale su se među sobom povodom najboljeg postupanja, najboljih položaja i najboljeg saveta. Kad bi se okretno vratile do svojih kuća da uzmu čiste peškire ili led za porodilju, prenele bi svojim muževima da situacija u domu Tomasovih uistinu deluje veoma ozbiljno.

Senator Sajmon Adams čuo je te glasine i rešio da pripremi svoju poznatu zabiberenu pileću supu, za koju je verovao da deluje isceliteljski u toj meri da može pomoći ženi onda kad joj je to potrebno. Senator Sajmon bio je neženja koji je već zalazio u godine, a živeo je s bratom blizancem, Angusom, još jednim neženjom čija je mladost izmicala. Njih dvojica behu sinovi Valentajna Adamsa, sada već sasvim odrasli. Angus je bio najžilaviji i najagresivniji lovac na jastoge na ostrvu. Senator Sajmon uopšte se nije bavio jastozima. More ga je užasavalo; nije mogao ni da kroči u čamac. Najbliže što je Sajmon ikada došao do vode bilo je dobar korak od talasa na Gavin Biču. Kad je bio tinejdžer, neki lokalni siledžija pokušao je da ga odvuče na pristanište. Sajmon zamalo nije zgulio kožu s lica tog deteta, a malo je nedostajalo da mu slomi i ruku. Davio ga je dok se dečko nije onesvestio. Sasvim je jasno da Senator Sajmon nije voleo vodu.

Međutim, bio je spretan pa je zarađivao novac popravljajući drugima nameštaj i zamke za jastoge, kao i brodiće (bezbedno, na obali). Prevladavalo je mišljenje da je ekscentričan, a vreme je provodio u čitanju knjiga i proučavanju mapa koje je naručivao poštom. Znao je mnogo toga o svetu, iako nikada nije mrdnuo s Fort Najlsa. Njegovo znanje o velikom broju tema donelo mu je nadimak Senator, što je tek dopola bilo ruganje. Sajmon Adams bio je čudan čovek, ali i obrazovan i obavešten kao da je nekakva vlast.

www.leo.rs | 51

NOVI SAJT!!!

LEO TOP LISTA

1.

Siniša Ubović PUT PROMENE...

I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA

2.

Ester i Džeri Hiks TRAŽI I DOBIĆEŠ

3.

Dr Erik Perl REKONEKCIJA – Leči druge, leči sebe

4.

Ester i Džeri Hiks ZAKON PRIVLAČENJA

5.

Lujza Hej MOĆ JE U VAMA

6.

Lujza Hej JA TO MOGU – kako da koristite afirmacije da biste promenili sopstveni život

7.

Nil Donald Volš RAZGOVORI S BOGOM 1

8.

Ajrin Torn Sajmon svetski putnik 1 – Polarna pustolovina

9.

Ester i Džeri Hiks VRTLOG

10.

DR FRENK DŽ. KINSLOU Tajna brzog isceljenja

52 |

www.leo.rs

UKOLIKO ŽELITE DA PRIMATE NAREDNE BROJEVE LAVOVSKOG ČASOPISA I OBAVEŠTENJA O NOVIM IZDANJIMA - REGISTRUJTE SE

KNJIGE SA NAŠEG SAJTA MOŽETE KUPITI NA VIŠE NAČINA:

011/375-26-25 011/375-26-26 011/375-26-27

063/517-874 potrebno je da nam u sms poruci pošaljete sledeće podatke: ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

Cena sms poruke se tarifira po standardnoj ceni sms poruke kod vašeg operatera.

info@leo.rs potrebno je da nam pošaljete sledeće podatke: Ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, broj mobilnog telefona, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

www.leo.rs

Leo commerce na: Prijavite se za P

na: www.leo.rs

www.leo.rs | 53

SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ

PROZRACI Reč unapred Dok sam pokušavala da uđem u vreme druge vlade Kneza Mihaila Obrenovića, jedan od glavnih vodiča su mi bile Novine srbske. Čitajući, u tim novinama, izveštaj o putovanju Kneza Mihaila u Šabac, krajem juna 1859, i o tome kako ga je Šabac dočekao u radosti, sav osvetljen, prvi put sam srela reči prozrak i prozrači koje sam odmah usvojila. U velikom Rečniku Matice srpske navodi se ovo tumačenje za reč prozrak: osvetljena slika ili natpis na platnu koje se upotrebljava pri iluminacijama i svečanim povorkama, transparent. U doba kneževo prozrak je, po mom uverenju, uvek podrazumevao takav, od svetlosti prozračan, ispisan i oslikan predmet. Kad sam zamišljala prizore sa prozracima, videla sam ih kao lelujave svetlosne poruke, koje svetlost upijaju isto koliko je i propuštaju, lebdeći nad nemirnim ljudskim mnoštvom. U nastojanju da uđem u vremena sopstvene prošlosti koja mi, ponekad, izgledaju udaljenija od vremena druge vlade Kneza Mihaila, opet mi je od pomoći reč prozrak: izvesni prozrači izranjaju iz tog nagomilanog vremena, tmastog i tamnog, pa lebde nad gomilom proteklih godina, koliko osvetljeni sećanjima toliko ih i oblikujući, u isti mah. Ovi prozraci-sećanja prizivaju jedni druge, otimaju se privlačnoj snazi zaboravljanja i, izdvojeni, čak hvataju svoj red u hronologiji događaja što sastavljaju jedan život, u ovom

54 |

slučaju, moj. Molim čitaoca da svako od ovih sećanja primi kao treperenje jednog prozraka što lebdi nad mnoštvom nezapamćenih činjenica i nestalih prizora moga postojanja. Svesno sam tragala za njihovim značenjima sluteći pritom, koliko sam umela, tajne poruke izpredela nesvesnog. Naslov svakog poglavlja je natpis na prozraku i treba da označi srž sećanja, ako sam je uhvatila.

U ovoj, prvoj knjizi mojih sećanja tumaram po vremenu od početka tridesetih godina XX veka do početka pedesetih - opasnom vremenu i, kako bi rekao sjajni stilist Slobodan Jovanović, sledstveno tome, nimalo dosadnom. Na meni je da to vreme, uveliko izmaklo, pokušam da primaknem svom čitaocu kao vremenske lestvice kojima su mu se prethodnici uspinjali (ili silazili?) da bismo stigli tu gde smo sada. Na čitaocu je da, svaki za sebe, odredi svoju tačku prispeća u to sada, što je samo njegovo: želela bih da mu ova moja napabirčena sećanja bar unekoliko pomognu pri tom određivanju.

12. maja 2003.

Na dan Svetog Vasilija Ostroškog NAPRSLINE Već odavno mi doba mog ranog detinjstva, doba pred Drugi svetski rat, izgleda kao kugla od svetlosti u kojoj postojim alebdim, savršeno zaštićena.

Vreme reme što je proteklo udaljilo me je od te kugle i odnelo me čak u sledeće stoleće ali ipak pokušavam da je sagledam. Vidim je kako, sićušno svetleće telo, pluta u vrtlogu spoljašnjih zbivanja, pretežno tamnih, što donose neizvesnost i zebnju.

Došla sam na svet one zime u kojoj se Hitler dočepao vlasti u Nemačkoj naočigled neoprezne i zabezeknute Evrope. Obrazovao je vladu poslednjeg dana januara 1933, a ja sam stigla u život, u sanatorijumu Vračar, prvog februara, u sredu, u samo podne. Kao negovana, željena, voljena i svakako srećna beba, ljudski crvić kome je poklonjen sjaj postojanja uz bolne stomačne grčeve, tadašnja ja niti sam mogla, niti je trebalo da znam bilo šta o progonima i hapšenjima Jevreja, komunista i socijalista koji su u tom istom februaru, u Nemačkoj kojoj je na čelo došao mahniti moler, uzeli mah. Nisam znala ni to da je na dan kada sam se rodila vođa Hrvatske seljačke stranke dr Vladimir Vlatko Maček razgovarao sa dopisnikom francuskog lista Ptiparizijen, gospodinom Ruboom. U tom je razgovoru gospodin Maček rekao gospodinu Rubou da nema i ne može biti sporazuma niti izmirenja između Hrvata i Srba, Zagreba i Beograda ako svima ne bude data istovetna i odvojena sloboda, što znači Srbija za sebe, Hrvatska za sebe, Slovenačka za sebe, sve jugoslovenske provincije za sebe. Nisam sve to mogla znati ali ću

saznati, ima vremena. Kao predani pred čitalac Frojda i Junga, današnja ja verujem da se, u tim prvim nedeljama i mesecima mog života, u godini u kojoj se evropski svet postavljao na glavu iako još nije bio spreman da to i primeti, u godini u kojoj je prvi put bio pomenut, u razgovorima između Velikih sila, izraz „raspad Jugoslavije”, da se baš u toj godini velike jeze od stvarnosti, uobličilo u meni malešno unutarnje uporište, svetlosna tačkica vere kojom su me Suđaje bile obdarile. Ta se tačkica morala napajati emocijom ljubavi što je - i slutim i znam - lebdela svuda oko mene i ulazila mi pod kožu sa prahom bebi-pudera, umotavala mi se u dah i u plač.

Iz nekih tekstova Karla Gustava Junga učila sam kako da se sećam, kako da prizivam ono što je nestalo. Ako sam išta naučila, onda mi taj nauk daje pravo da kažem kako je prvo što pamtim lelujanje nečeg belog a privlačnog što me mami, dok oko mene, u mekim grgoljicama, klizi najprisniji glas. Danas sam sklona da ovo sećanje prevedem u sliku za koju pretpostavljam da bi mogla biti tačna: već sam velika beba i to je majka što me drži u naručju pored prozora u dečijoj sobi. Klasičan prizor, znači.

Mora biti da je još leto ili neki topao dan rane jeseni jer je prozor otvoren i zavesa od belog organdina, sa malim karnerima, podrhtava na povetarcu. Tada još ne poznajem ni materiju zvanu organdin, ni ukras nazvan karner,

www.leo.rs | 55

ali hoću da uhvatim taj beličasti predmet, tu prozračnu i privlačnu stvar što mi izmiče a majčin glas mi donosi treptaje nežnosti, u nizu.

U godinama što slede ta zavesa u dečijoj sobi ostaje za mene predmet koji uvek zrači spokojstvo. Čista i lepa (kad li su je skidali, prali i peglali i ponovo kačili - kad nisam zapamtila prozor ogoljen, bez zavese?), ona blago štiti unutrašnji prostor sobe, zakriljuje ga ali pritom ne sprečava da se vidi i ponešto u prostoru spoljašnjeg sveta. Iz tog drugog prostora ostao mi je u pamćenju jedan prozor na zgradi preko puta, u visini mog pogleda, dakle u visini trećeg sprata, na čijem se oknu prelama, u blesku, sunčev zrak. (Ta zgrada stoji i sada, oštarele fasade, na uglu ulica Svetozara Markovića i Krunske. Ulazi se u nju iz Svetozara Markovića a nad ulazom je broj 19a.) Okno se, pretpostavljam, moralo raspasti već u prvom nemačkom bombardovanju, ujutro 6. aprila 1941. Zavesa je, u mom sećanju, dominantan predmet u sobi u kojoj spavamo moja sestra Gordana i ja ali u kojoj ja živim sa svojim lutkama i igračkama. Sestra ide u školu pa je njoj stavljena na raspolaganje još jedna soba u koju ulazim samo kad treba da vežbam na klaviru, što se događa tek u godinama pred sam rat. I sada jasno vidim dve male šake koje se trude da postanu brže, iako jedna može da obuhvati samo tri dirke, nikako celu oktavu. Vežbanje je naporno, i zato mi uvek postaje lakše u mojoj sobi: tu je zavesa, ona mi je prava podrška, naročito u onim neprijatnim trenucima u kojima sedim, na visokoj stolici, za belim okruglim stolom a preda mnom se nalaze, lepo postavljeni, mali tanjiri sa različitom hranom koju treba pojesti. Gospođa Slupski, moja Madam, sedi pored mene beskonačno strpljiva i nešto mi priča a ja gledam u zavesu, tako blagonaklonu u prozračnosti i brljam po pireu od krompira i mekom, sitnom grašku, izbegavajući male komade mesa. Slika razmaženog deteta? Verovatno, mada je bilo mnogo reda u mome vaspitanju. I blage strogosti, bez popuštanja.

Izvan reda bilo je to što sam dugo uživala u hrani samo nedeljom, kad nam je bilo dozvoljeno da duže spavamo: do devet. Tada bismo moja sestra i ja dobijale doručak u krevetu, i to su bili trenuci slavlja. Kao u bajci braće Grim, Stočiću, postavi se!, i preda mnom se, na poslužavniku, stvarao tanjir pun tople kaše od tapioke preko koje je, kao mirisni pokrivač, ležao debeo sloj nastrugane čokolade i, samo u mom tanjiru, u sredini, komadić butera koji se topio. Zašto samo u mom tanjiru?

Pa stoga što je, tih godina, moja vitka sestra koja je već bila izrasla u lepu gospođicu, postala veliki protivnik „te masnoće koju nepravilno nazivate puter a treba buter”, kako je govorila. Osnažene posle tog slasnog doručka, ponekad bismo se gađale jastucima, i u toj igri sam uvek izvlačila deblji kraj.

56 |

Nedeljno jutro je uopšte bilo, za nas, jutro slobode.

Jedino nedeljom naša Madam nije bdela nad nama, otac je odlazio u crkvu, majka, bolešljiva, još je bila u krevetu, a odana Katica se bavila u kuhinji, sobarica je imala slobodan dan, i ona. Veliki majstor kulinarskih veština, naša Katica me je postepeno učila da želim hranu: u svako jelo ona je kapala po malo radosti. Potpuno predana svom poslu, zračila je, tek sam kasnije to shvatila, nekom svetlom energijom. Čim bi mi se ukazala prilika, ostajala bih u kuhinji i, ako bi mi Katica to dozvolila, šćućurena na hoklici posmatrala bih je kako radi: mesi rezance, rastura flekice da se suše, pravi knedle od sira ili sa šljivama, a bez daha sam ostajala pred brzinom njenih ruku koje su ukrašavale male sendviče - kanapee - za primanja moje majke, sredom. Iz Katičinog uistinu bogatog i raznovrsnog jelovnika, za sebe i sada izdvajam dva njena specijaliteta: krompir-čušpajz sa lorberom, jelo nad jelima, i krem od pomorandži, slatkiš nad slatkišima.

Ali sad je trenutak da se iz Katičine kuhinje vratim u svoju dečiju sobu, jer ću inače ostati u kuhinji, prizivajući toplinu Katičinog prisustva.

Posle zavese, drugi predmet po značaju u mojoj sobi bio je uski beli orman, u podnožju Gordaninog kreveta.

U njemu su bile smeštene moje igračke i kutije sa društvenim igrama a, pred rat, pored ormana smo postavili pravo malo pozorište sa marionetama i, uz pozorište, dvospratnu kuću za lutke. (O Ibzenu, prirodno, tada nisam imala ni pojma ali mi to ime nije bilo sasvim nepoznato, skočilo bi do mog sluha iz razgovora koje su vodili odrasli.) I marionetsko pozorište i kuću za lutke bila sam dobila od moje kume, gospođe Radmile Babić-Đalski, dvorske dame kneginje Olge iz Londona. I pozorište i kuća za lutke imali su, svako svoje, pravo osvetljenje, na baterije.

Kad danas nastojim da se primaknem svetlosnoj kugli i zagledam devojčicu u njoj, pomišljam kako je čudno što se ta devojčica nikad nije osetila usamljenom i što joj nikad nije bilo dosadno. Možda zato što su lutke uvek bile tu da razgovaraju sa njom i što je, takođe, uvek kad je trebalo, tu bila i Madam. Decenijama je već nema u mome životu, a ja gotovo svakog dana zamišljam, u nekom trenutku, njeno lice nimalo lepo ali ozračeno plemenitošću. Koža na tom licu je tamna, puna pega, smeđih, sićušnih i krupnijih, a male bore se spuštaju od obraza i usana ka vratu. Nikad nisam pomislila da je moja Madam, sa takvim licem i sa zelenim turbanom koji je uvek nosila, ružna - toliko je bila prosvetljena svojom dobrotom.

Danas vidim Madam kao jedinu ličnost u mom životu koja me nikad nije povredila. Ispunila je svojim prisustvom prve godine mog detinjstva a uopšte ne mogu da se setim nekog otpora, inata, besa u odnosu na tu visoku, mršavu, uzdržanu damu koja nikada nije

povisila tonalitet svoga glasa. Mora biti da me je natapala blagošću i kad bih nameravala da postanem nesnosna i tako me obeshrabrivala u toj nameri. Pamtim je kako me vodi, svakoga dana, i zimi i leti, u park kod Manježa i iz parka.

I pamtim kako mi, svakog dana, strpljivo objašnjava zašto ne može da mi kupi lulu od pečenog šećera ispunjenu makom kuvanim u mleku, umesto duvana. Prvo, kaže, ta lula, kao i sve šećerleme stoji u korpi prekrivenoj krpom na koju stalno pada prašina, pa ni krpa ni šećerleme ne mogu biti baš čiste; drugo, moj otac to ne dozvoljava, a otac se mora slušati; treće, mlade gospođice nikako ne mogu sisati ni glodati lule, pa makar i od šećera, jer bi to izgledalo jako ružno. Smisao reči koje je izgovarala uopšte nije delovao na mene, ali njena smirena nepopustljivost jeste. Naš svakodnevni, uvek isti razgovor, dok prolazimo pored prodavača smeštenih u dovratku kolske kapije što je pripadala niskoj zgradi koje odavno više nema preko puta nekadašnje Treće muške, a današnje Treće beogradske gimnazije, postajao je vrsta psihološkog ispitivanja i nadmetanja, u kojem su oba učesnika očekivala da onaj drugi popusti a nijedan nije popuštao. Tek kada sam i sama počela da vaspitavam svoga sina, razumela sam u kojoj je meri nedostižno Madam vladala majstorstvom usmeravanja mladog bića ka izvorima pozitivne energije u njemu samom. Prepoznala sam kod nje i osobinu koja je, pretpostavljam, počela da nestaje tokom XX veka, naročito posle Drugog svetskog rata. Bojim se da je danas već iskorenjena. Ta oso-

bina je sposobnost da se poštuje ličnost u čoveku, u Drugome, a naročito ona ličnost što raste u detetu i sa detetom. Madam je donela tu osobinu iz svoje velike zemlje iz koje je pobegla onda kada su i tu osobinu počeli da ocenjuju kao krupan nedostatak, zbog kojeg se mogla izgubiti glava. Prenela ju je iz prostora jedne moćne kulture koju je razorila Velika revolucija u oktobru 1917. u prostor jedne male, još nejake kulture koju će takođe razoriti revolucija u novembru 1944. godine. I u toku 1945. Rimsko carstvo se srušilo pod najezdama varvarskih naroda, rusko i kinesko pod najezdama boljševika. Ali u one dane i godine kada me Madam vodi, za ruku, u park i iz parka kod Manježa, i kad me uči koliko upornosti toliko i poštovanju tuđeg, suprotstavljenog mišljenja, privid spokojstva u Ulici Jovana Ristića što danas nosi ime Svetozara Markovića gotovo da je savršen: u sećanju mi je ulica puna svetlosti, dvorište Treće muške puno učenika, korpe pune šećerlema, moj korak sve duži i brži, već vozim i moderni trotinet sa velikim, punjenim gumama. Ratovi, progoni i logori nisu deo te stvarnosti, još nisu, kugla je još cela i zaštićena. Uz moje roditelje, čije fizičko prisustvo nije preterano naglašeno u mojoj svakodnevici, ali duhovno jeste u atmosferi doma u kojem živim, u vazduhu koji dišem - Madam je treći i, izgleda mi danas, umnogome bitan činilac i zaštitnik moje kugle, čuvar moje bezbrižnosti. Nije ona bila samo moja dadilja i vaspitač, bila je i moj sagovornik i prijatelj.

Nismo zajedno stigle do vremena kad bismo mogle o tome da razgovaramo, ali verujem da Madam nikad ne

www.leo.rs | 57

bi mogla da primi i razume, uprkos svojim patnjama za vreme Oktobarske revolucije, i svojim strahovima, i svojim iskustvima izbeglice bez novca - ono Sartrovo uverenje da „Pakao, to su Drugi”. Sartr je koketovao sa antihrišćanstvom a Madam je živela sa posledicama antihrišćanskog delovanja; on je promišljao i zastupao svoju misao o egzistencijalizmu, ona je tražila smisao u svojoj izokrenutoj i obesmišljenoj egzistenciji.

Prva naprslina na kugli nastala je, kao što naprsline uvek i nastaju, nenadano. Pretpostavljam da je Madam nameravala da malo izmeni ustaljeni i svakodnevni ritam naših šetnji, pa me je, jednog prepodneva, povela na Kalemegdan. Mora biti da sam već imala više od četiri godine, jer se jasno sećam prozirnosti dana pod ogromnim plavetnilom neba na raskrsnici kod Londona i svetlosti nad čuvenom kafanom istog imena. Možda je to bio jun, moguće je da pamtim i miris lipa, ali je moguće i da to pamćenje nije pouzdano, taj miris bi mogao da dopire u moje sećanje i iz nekih drugih godina. Vozimo se tramvajem koji nosi broj 1, prepoznala sam taj broj jer već znam brojeve do dvadeset i poneko slovo - i sedim, sama i važna, do prozora. Jedinica je saobraćala Ulicom kralja Milana na liniji KalemegdanSlavija i, gledajući kroz otvoren prozor, očekujem da sad, za koji trenutak, stignemo do dvorske bašte. Savršeno uređena i uvek, kad bih je posmatrala, pusta, bez dece, dvorska bašta se lepo mogla razgledati, naročito iz tramvaja, kroz ogradu od razmaknutih gvozdenih šipki čiji su kopljasti vrhovi bili obojeni bojom zlata. Ono što sam naročito želela da vidim bile su stražarnice od kamena, kao plitke kamene kapije sa polukružnim svodom, u kojima su, ukipljeni, kao lutke, stajali stražari u gardijskim uniformama. Bilo je dve stražarske kućice, uz samu ogradu, pored obe zgrade Dvora: one u kojoj je danas Predseđništvo Republike i one u kojoj je danas Skupština grada. Tek što sam ugledala prvu stražarnicu a tramvaj je počeo da usporava iako je bio još udaljen od stanice na Terazijama. Ustala sam sa sedišta da vidim šta se dešava, Madam me je pridržavala i obe smo ugledale kako ispred tramvaja maršira četa gardista - četiri reda po četiri vojnika - u crvenim koporanima i sjajnim čizmama, sa opasanim sabljama. Neko je, u gotovo praznom tramvaju, rekao da gardisti dolaze da smene stražu i zaista, četa se, po komandi gardista koji je išao uz nju, popela na trotoar pa zaustavila kod prve stražarnice, one ispred današnjeg Predsedništva. Gledala sam u vojnike koji su mi se udaljavali, jer je tramvaj nastavio da klizi a onda se začuo vrisak, istovremeno i u tramvaju i na ulici. Okrenula sam glavu - da li je moguće da i danas pamtim svaki svoj pokret iz tih trenutaka? - i ugledala, kroz prozor, gotovo ispred sebe, kovrdžavu devojčicu koja trči za loptom, a jedna gospođa trči za njom i viče. Lopta nestaje iz mog vidokruga, verovatno negde ispod tramvaja koji strašno škripi, trza se i polako zaustavlja ali devojčica i dalje trči, ona se ne zaustav-

58 |

lja, tu je, preda mnom - i čujem tresak i zapomaganje mnogih glasova. Madam mi stavlja ruku na oči i odvlači me od prozora dok preneraženo pitam: „ A gde j e ona, gde j e ona?”, snosi me iz tramvaja i brzo se provlači, sa mnom, kroz sve veću gužvu što se okuplja oko tramvaja. Idemo žurno Ulicom kralja Milana prema parku kod Manježa, gotovo trčimo kao i svet oko nas, samo u suprotnom pravcu od tog sveta. Noge mi klecaju, dok tako hitaju kao da se odvajaju od mene, znam da svi oni žure da vide šta se desilo devojčici, Madam me drži za ruku čvrsto kao nikad do tada.

Kod Oficirskog doma - danas je to Studentski kulturni centar, čuveni SKC - stajem ukopana: od Nemanjine ulice dolazi, u velikoj brzini, beli auto sa crvenim krstom i jako trubi. „Neću u park”, kažem odlučno i počinjem da plačem. „Zašto, mila moja, maljenkaja”, kaže Madam ali osećam da se ni njoj ne ide u park, glas joj podrhtava, „pa tamo su sigurno sve tvoje drugarice.”

Madam se mnogo razlikovala od većine onih Rusa koji su, između dva rata, živeli u Beogradu i koje ću docnije upoznati: ona je odlično govorila srpski, samo sa lakim akcentom. „Hoću kući, kući.” „Dobro, idemo kući”, slaže se i Madam i već se polako penjemo Njegoševom ulicom, pored Cvetnogtrga.

U mojoj sobi polumrak, salone spuštene dopola, svežina i to mi prija. Hoću da se bacim na krevet ali Madam mi prvo skida cipele i čarape - ne traži da to sama uradim, kao obično - svlači mi haljinu a zatim me pita, na ruskom, što vrlo retko čini, mekim šapatom: ,,Nu, Svjetuša, skaži, čto s taboi?”

Gledam je pravo u oči, jer znam da Madam sluti šta mi je i znam da me neće slagati. „Gde je sad ona?”

I Madam gleda mene pravo u oči a, mudra kao i uvek, i ne pokušava da me slaže. „Ona je sada sigurno već u bolnici i lekari joj pomažu da joj bude bolje. Videla si onaj beli auto što je otišao po nju. To je ‘Brza pomoć’ i brzo će joj pomoći. A bolnica, sanatorijum Vračar, tu je blizu. Sasvim blizu. Već joj pomažu da je ne boli.”

Ne, ne domišljam scenu, još vidim Madamino lice nagnuto nada mnom i čujem svaku njenu reč, tada izgovorenu.

Delovala je uverljivo. Sklupčala sam se u krevetu odjednom strašno umorna. Bolele su me i noge i ruke.

Madam me je pokrila i upitala da li hoću da mi nešto čita. Da, htela sam onu bajku o caru Saltanu, ali na ruskom, iako ništa ne razumem. Madam je počela da mi čita, Puškinovi stihovi su klizili preko mene i ja sam tonula u san.

SAVRŠENSTVO NESAVRŠENOG Mostovi koji spajaju.

Svetlucavi mostovi koji spajaju izgubljene ljude u vremenu.

Vreme koje prolazi i koje treba ispuniti.

Ispuniti željama i snovima.

Snovima od šarenih perli BOLJI SVET

nanizanim u nepravilnom nizu.

Mi.

Nizu koji može lako da se sruši.

Mi smo ti koji stvaramo istoriju, stvaramo novo doba.

I sagradi ponovo.

Doba harmonije.

Doba muzike za tebe i mene, doba dobrih ideja i melodija, svetlucavih čarolija kroz večnost.

Novih planeta.

Novih izražavanja.

BILJANA GRBIN

Novi veseli ljudi, stvaraju novi svet, bolji svet, svet samo za tebe i mene!

www.leo.rs | 59

Marina Bulatović Barny

Nina OD ARABIJE

O ljudi, Mi vas od jednog čovjeka i jedne žene stvaramo i na narode i plemena vas dijelimo da biste se upoznali.

Kur’an - Sura 49 - sa arapskog preveo Besim Korkut

60 |

Zbogom, ogom, Beograde! bija Srbija, 19. decembar 2007. godine Ulazim u kuhinju, gledam stari zidni sat sa dugačkim klatnom. Moram na vreme da pozovem taksi do aerodroma, bar dva sata ranije, jer, ako uletim u gužvu, mogu da zakasnim. Došao je i taj dan. Odlazim.

Koferi su spremni, a sa radija dopire muzika koju prekida razdragani glas voditelja: „Dobar dan, dragi slušaoci! Danas je Sveti Nikola, najveća srpska slava! Svima koji danas slave - čestitamo, sa željom da u njihovom domu bude puno radosti i topline. Pred nama je još jedan hladan decembarski dan. Sneg i dalje pada, duva jak severozapadni vetar, a temperatura, kažu meteorolozi, neće preći jedan stepen iznad nule. Zbog gužve koja se očekuje u ćelom Beogradu, potrebna je pojačana opreznost u saobraćaju. Ukoliko danas negde putujete - ne obazirite se na loše vreme! Sveti Nikola je zaštitnik moreplovaca i putnika.”

Glas voditelja iščezava i ponovo se čuje neka lagana muzika. Žamor odjekuje beogradskim ulicama. Probijajući se kroz krupne pahulje snega, ljudi hitaju na slavu kod kumova, rođaka, prijatelja ili komšija, noseći crno vino, velike bukete cveća, bombonjere sa marcipanom ili višnjom.

Virim iza zavese, a misli mi lutaju... lutaju..

Ne pamtim sla slavee iz detinjst detinjstva, a am mora da se i tada slavilo. Odrasla sam u Jugoslaviji u vreme kada su se neke stvari radile tajno: čitale zabranjene knjige, slušali „Slobodna Evropa” i „Glas Amerike”, kritikovao komunizam i maršal Tito, održavali kontakti sa emigracijom koja je bila za povratak Kralja Petra II Karadordevića...

I ja sam imala svoje male, a opet tako velike tajnei nisam volela da nosim naočare - stavljala sam ih u džep čim nestanem iz maminog vidnog polja. Sanjala sam da odem u Ameriku... da šetam ulicama Njujorka... da živim na Menhetnu... da budem slobodna... „Kad porastem, biću Amerikanka! Nekom greškom rođena sam ovdel”, uzvikivala sam po kući, a mama je vrtela glavom brinući se da me ne čuje komšija koji nosi rusku kapu i često citira Staljina.

Naša zemlja je bila nesvrstana - nije pripadala ni Istoku ni Zapadu. Stajali smo između velikih sila, na vetrometini, negde na pola puta... Tata je slušao „Radio Moskvu”, pevušio tužne ruske romanse i ponekad pio votku, dok bi mama grickala francuski sir i pila vermut, maštajući da joj, negde na Ažurnoj obali, Sinatra tiho peva šlagere „na uvce”.

Dva puta godišnje mama nas je vodila na Zapad, u Trst - po letnju i zimsku garderobu. Uveče bismo sele

www.leo.rs | 61

u voz, a ujutru, još uvek pospane i pomalo raščupane, osvanule bismo na severu Italije. Bio je to najlepši grad koji pamtim, grad koji je obeležio Mašino i moje detinjstvo. Tu smo pojele prvu picu i pile najlepši kapučino na svetu. Kupile prve farmerke, crvene starke, kostim Indijanca za školski maskenbal i ploče - Boni Tajler, ABBA, Blondi... Filmove „Briljantin” i „Groznica subotnje večeri”gledala sam bezbroj puta i samo zbog Olivije Njutn Džon prepešačila sam ceo Trst, u potrazi za uskim crnim pantalonama, izgledajući kao mladi lovački pas koji neumorno goni zeca.

Pomeram zavesu, gledam kroz prozor niz ulicu - sneg i dalje pada. Beograd je lepo okićen, svetlucaju lampioni kao svici na livadi moga dede. Uskoro će i Nova godina.

U daljini čujem muziku, trubače... U vazduhu se oseća uzbuđenje, praznična atmosfera koja naprosto mami da kupujete ukrase i konfete, odela i košulje, cipele sa visokim potpeticama i haljine. Da se radujete što zauvek odlazi stara i dolazi Nova godina, puna neizvesnosti, ali i nade koja muti razum i vraća veru u bajke i srećne završetke.

Novu 2008. neću čekati sama. U ovoj, koja ostaje za nama, udala sam se i odlazim. Filip me nestrpljivo očekuje na aerodromu u Damamu. Sve je dobro - baš kao u bajci. Mada, dugo vremena nije izgledalo da će tako biti.

Negde posle tridesete počela sam da se pribojavam novih godina i praznika. Netremice bih gledala u kalendar i jedva čekala da prođu ti dani kada se porodice okupljaju oko ukrašene jelke, razmenjuju poklone i večeraju za bogatom trpezom, dok su, istovremeno, usamljeni ljudi poput mene - još više sami. Ti dani bi se razvlačili unedogled, prolazeći u grozničavoj čežnji za dobrim mužem, slatkom decom, prostranom kućom, zelenom baštom i Lesijem, vernim škotskim ovčarom, žuto-bele boje.

Dobro je što odlazim - neću više morati: •

da radim 31. decembra,

•

da se javljam klijentima koji imaju nešto važno i neodložno da mi kažu poslednjeg dana stare godine,

•

da (panično) telefoniram drugaricama pokušavajući u poslednjem času da nađem društvo za provod,

•

da smišljam šta ću obući,

•

da pijem šampanjac i kada mi nije do toga,

•

da se lažno osmehujem i plešem,

•

da se fotografišem sa Deda Mrazom,

•

da posle ponoći, sama, zovem taksi...

Dok pokušavam da savladam paniku, čujem zvono na vratima. „Nina, sve je u redu. Došla sam. Stižemo na vreme” s praga uzvikuje Maša. Mašenka... Moja sestra...

Promrzlim prstima otresa sneg sa kaputa i smeška se. Čini mi se da je i ona nervozna. Sumnjičavo gleda u moje kofere i zabrinuto pita: „Koliko kilograma smeš da poneseš?”

Stvarno me nervira! Koga je briga za prtljag i kofere? Ponela sam samo letnju garderobu, desetak tašni, isto toliko sandala, naočare za sunce, pidžame, nakit, uramljene fotografije, omiljene filmove, knjige... Pa, ja se selim! Odlazim! Nadam se da će taksista doći. Platiću mu dvostruko - samo da se već jednom parkira ispred zgrade i ponese kofere.

U kolima - tišina. Maša lista časopis, a ja preturam po tašni. Proveravam jesu li tu pasoš, avionska karta, mobilni i platne kartice. Velike bele pahulje, satkane od najlepše čipke, lete svuda oko nas. Ali taksista uopšte ne primećuje ovaj prizor zimske idile. Uključuje brisače i počinje da gunđa zbog gužve. I on danas ide na slavu, nervira se što neće stići kući na vreme. Žena će biti ljuta ako opet zakasni. Ona nije strpljiva i ne voli da čeka. „Ko čeka, taj dočeka”, izgovaram prvu rečenicu koja mi pada na pamet, u želji da mu popravim raspoloženje. „Evo, pogledajte mene, odlazim iz Srbije! Čekala sam taj dan četrdeset godina i dočekala. Udala sam se pre tri meseca!” neoprezno, gotovo lakomisleno, poveravam se nepoznatom čoveku, otkrivajući mu svoje prave godine, pa nastavljam da pričam, iako me niko ništa nije pitao. „Okrećem novi list! Dosta je bilo devojačkog života, putovanja po svetu, konferencija za štampu, agencija i klijenata. Filip me čeka u Damamu. Počinju naš zajednički život i medeni mesec.”

Taksista namešta retrovizor, kao da želi da me osmotri bolje i pita: ,,A, gde ti je taj Damam?”

Veselo odgovaram: ,,U Saudijskoj Arabiji!” „Vozim već dvadeset godina, ali nikada nisam čuo da neko iz Beograda ide da živi u tu Arabiju. Slave li oni Novu godinu?”

„Halo, taksi, molim vas jedno vozilo - Balkanska 3... do aerodroma... Dobro, pozvaću kasnije.”

Sležem ramenima, potpuno zbunjena ovim pitanjem.

Iskreno, o toj zemlji ne znam gotovo ništa. Filip je dobio posao, otišao je odmah posle naše svadbe. Dobio je veliki stan i službeni auto. Iako je decembar, vreme je tamo lepo. Oko tridesetak stepeni. Živećemo u kampu rezervisanom „samo za strance”. Tu su Amerikanci, Kanađani, Englezi, Libanci, Filipinci... Ima i jedan Srbin iz Engleske.

Filip je Srbin iz Kanade, ima kanadski pasoš, a ja ću biti jedini stanovnik kampa sa srpskim pasošem. Gotovo da uživam u tom čudesnom otkriću.

Spuštam slušalicu. Dišem duboko. Ako je bilo suđeno da se udam - suđeno je i da stignem na avion.

Misli mi prekida ljubazna službenica na šalteru „Lufthanze”:

62 |

„Imate višak prtljaga. Hm. Devetnaest kilograma”, učtivo me obaveštava i predlaže da izvadim taj „višak”.

Strašno je samo ono što je nepoznato, a mi već znamo da u Saudijskoj Arabiji:

Nemoguće! Zar ništa ne razume? Ja se selim, odlazim. Sve, baš sve u tim koferima mi je potrebno! Nema viška.

1. Žene ne voze kola. Uredu, ne volim da vozim, zvaću taksi...

Tražim šefa da mu objasnim „svoj slučaj”. Na prvi pogled i on je ljubazan, smeška se, trudi se da me razume...

Obraća mi se prijatnim, profesionalnim tonom. Ali dok pričam - u njegovim očima nazirem dosadu. Mrzovoljno raspoloženje. Trepće i gleda negde mimo mene, u daljinu. Streljam ga pogledom, maestralno glumeći ravnodušnost. Na kraju plaćam višak prtljaga, pa konačno Mašenka i ja gledamo kako moji koferi najpre skakuću, a potom i nestaju na pokretnoj traci.

Odlazimo u obližnji kafić. Naručujemo kapučino i ćutimo. Ostale smo bez reči. Ili, se možda nadamo da će tako rastanak lakše proći.

Tu nelagodnu tišinu prekida zvono mog mobilnog telefona. „Dobar dan. Treba mi Nina Bulat. Ovde Pavle Obradović. Dobio sam preporuku i vaš broj od grofa Višackog. Želeo bih da radite promociju moje knjige...

Odlazite? Zauvek? Pa, šta sada ja da radim?”

Sležem ramenima, kao da može da me vidi, a razgovor ubrzo završavamo.

Još pola sata do poletanja... To je to! O tome smo sanjale, i Maša i ja. Naši snovi, za samo pola sata, postaju stvarnost. Kao na filmu!

Trebalo bi da smo srećne, kao glumice kojima se ukaže prilika da igraju sa A1 Paćinom.

Masa, moja mlađa sestra, ima muža i dva dečaka.

Konačno ću i ja imati svoju porodicu i to baš onda kada su me svi otpisali.

A, desilo se to iznenada, prošle godine. „Šta ima novo? Kako ljubav?” godinama uporno pitaju moje tetke, ujne, komšinice, udate drugarice, koleginice... Gledaju me očima prepunim nade i neke skrivene strepnje, nestrpljivo čekajući moj odgovor.

Strašno su me nervirale. A onda, prošle godine, kao da su se umorile. Prestale su da pitaju. To me je nerviralo još više. Digle su ruke, ja sam otpisana! Svi su se pomirili sa činjenicom da ću zauvek ostati sama - žena sa karijerom. Mora i to neko da bude. Uloge su podeljene... Tako je suđeno...

Svi su verovali u to, osim Mašenke i mene. Nikada nismo glasno pričale o tome, sanjale smo zaverenički, u tišini, taj san o mom venčanju: o beloj haljini, velikoj torti, okićenim svatovima i muzici u čijem ritmu igramo kao kada smo bile male...

I danas smo zajedno, na aerodromu, zbunjene i pomalo uplašene, mada tom strahu ovde zaista nije mesto.

Iz Evrope odlazim u Aziju, sa Balkana na Bliski istok, iz Srbije u Saudijsku Arabiju... Šta je tu strašno?

2. Muškarci nose dugačke bele haljine i marame na glavi, a žene elegantne crne abaje i marame. Misliću o tome sutra...

3. Pet puta dnevno se mole i tada sve staje. Zatvaraju se radnje, apoteke, restorani, kafići... Dobro, sačekaću da molitva prođe...

4. Nema bioskopa, pozorišnih trupa, balerina u belim haljinama od tila, ni koncerata popularnih pevača i bendova... E, to stvarno nije u redu!

5. Imaju kralja Abdulaha bin Abdul Aziza. Mi imamo prestolonaslednika Aleksandra II Karadorđevića.

Možda se poznaju?

6. Imaju naftu, pustinju, kamile... Blago njima...

7. Nema snega, a kiša pada samo nekoliko puta godišnje. Leti je temperatura i do pedeset stepeni.

Dobro! Nigde nije idealno...

8. U restoranima i kafićima slobodni muškarci sede u „singl”, a bračni parovi i žene u „femili” sekciji.

Jasno, sedeću u „femili” sekciji...

9. Imaju kampove u kojima žive isključivo stranci i koje čuva naoružano obezbeđenje. Stotinak kilometara od kampa gde ćemo živeti, pre nekoliko godina, dogodio se napad na strane radnike. Preživela sam NATO bombardovanje... Valjda će mi zvezde i ubuduće biti naklonjene...

10. Nema turista, osim vernika koji dolaze iz celog sveta i idu na godišnji hadžiluk u Meku. Turistička viza se ne može dobiti. E, to stvarno neće moći.

Mašenka mora da dode!

11. Za dobrodošlicu služe arapsku kafu i urme. Uzeću urme...

I tako, još bezbroj informacija sakupljenih na brzinu, pred put, prolazi mi kroz glavu. Sve mi je manje-više jasno i zato nema razloga za strah.

Grlimo se i ljubimo.

Dišem duboko. Brada mi podrhtava, a oči vlaže... Prolazim carinsku kontrolu. Odlučno koračam dalje... Brišem suze koje iznenada naviru. Tek onda se okrećem, podižem ruku i mašem - Mašenkaje sada već sasvim mala, takvu je pamtim još iz detinjstva. Stoji pored prozora našeg stana, propinje se na prste - ja sam krenula u školu, a ona čeka da se vratim. Ponekad stoji na ulici, u šaci steže kikiriki, poklon od komšije. Čeka da dođem da i to pođelimo.

Mlađa sestra ostaje zauvek mlađa - kada budem imala devedeset godina, Maša će imati osamdeset i osam. I tada će biti nešto mlađa.

www.leo.rs | 63

Kada se udala, bila sam strašno ljuta na nju.

Jednog jutra ustala je iz kreveta u kojem smo čitav život zajedno spavale i šaputale tajne - i otišla u Beč. Nisam bila spremna za to. Moja mala sestra se udala u dvadeset i sedmoj godini. Suviše rano, iznenada...

„Ko zna, možda se oženim u sledećem životu” smeškao se šeretski.

Ubrzo sam prestala da se ljutim. Ko još može na Mašenku da se ljuti? Bila sam ljuta na njenog muža.

On je kriv! Da nije došao iz Beča daje zaprosi, ona bi još uvek bila u Beogradu i noći bismo provodile po diskotekama, zajedno sa drugaricama. Ispod prigušenog svetla, kao u transu, igrale smo do zore i pile rum sa koka-kolom. A mladići koji bi nam u toj tami izgledali kao pravi prinčevi, sa prvim zracima sunca, po nekom pravilu, pretvarali bi se u žabe. Ipak, život je bio čaroban. Jednom si mlad, željan izlazaka, muzike, udvaranja, lepih haljina... Vraćale smo se kući najčešće taksijem, sa nekoliko buketa cveća, opijene tim mirisom i komplimentima od kojih nam se vrtelo u glavi.

Konačno ulazim u avion. Letim za Minhen, a odatle za Damam. Vezujem pojas i isključujem mobilni. Spremna sam za novi život. Avion kreće... Zatvaram oči... U mislima se opraštam, po redu, sa svima.

„Maša je lepša od tebe. I ja sam lepša! A ti uvek dobijaš najviše cveća. Zašto se udvaraju ponajviše tebi? Ne razumem... Ponekad pomislim da smo nevidljive. Sve osim tebe! Ti blesavi muškarci i neprimećuju da smo Maša i ja ušle u diskoteku. Oni samo tebe gledaju. Sledeće nedelje izlazimo bez Nine!”, skoro u jednom dahu izgovara naša drugarica Mirela, uvek na istom mestu, pred zoru, u taksiju.

Krišom otvaram prozor da izađe dim cigareta.

Mirela i taksista puše, pale jednu za drugom... Gledam njen profil obasjan slabim uličnim svetlom. Pući usne, gunđa, nabira obrve, ali nije ljuta.

Bilo je tačno tako. Nisam bila najlepša, ali sam bila, na neki čudan način - neodoljiva. Međutim, to mi nije mnogo pomoglo. Prvo se udala Masa, a onda i Mirela. A ja? Ja sam čekala čitavu večnost...

I Filipu i meni ovo je drugi brak. Filip se oženio na fakultetu. Zajedno su studirali arhitekturu, učili, crtali, išli na letovanja i skijanja. A onda je ona ostala u drugom stanju. Dobili su sina. Bili su u braku dvadeset godina. Sin je završio fakultet. Još se nije oženio - neće da žuri, da ponavlja grešku svojih roditelja.

Prvo diploma, posao, pa ženidba. Ima vremena...

Moj slučaj je bio daleko jednostavniji. Bila sam u braku od februara do novembra jedne godine. Samo devet meseci. Lepo kaže moja mama: „Taj brak se ne računa. Bio je tako kratak...”

64 |

Jesam li mu verovala? Ne baš... Zašto bih inače prihvatila njegov poziv i došla u Toronto te hladne i nimalo prijatne zime 2007. godine kada smo se prvi put videli?

Iznenada, avion je stao, a onda počeo da ide unazad.

Nemoguće! Možda sve ovo samo sanjam? Možda i nisam udata? Koji avion još ide u rikverc? Gledam kroz prozor: desetak automobila na kojima piše „Tehnička služba” nas je opkolilo. Dolaze i tri cisterne. Uperili su šmrkove ka avionu. Ne možemo da poletimo, a pored toga, kažu, imamo i mali tehnički kvar.

Sneg bez prestanka pada pretvarajući se u led, a maleni vrabac stoji na krovu automobila, gledajući čas u zaleđen avion, čas u daljinu - u bandere i električne vodove.

Zanemeo od hladnoće ni vrabac ne leti. Mirno stoji na kolima „Tehničke službe”, dok mu krila sasvim neprimetno podrhtavaju.

Dišem duboko.

Ako je bilo suđeno da se udam - suđeno je i da ovaj avion poleti. Ponavljam kao indijanski poglavica ovu svoju mantru, pomalo očajavajući što ne mogu da izvedem i dimni ritual.

Uostalom, danas je Sveti Nikola, zaštitnik moreplovaca i putnika. Ništa loše se ne može desiti - tešim se i uključujem mobilni.

Telefon zvoni. Grof Višacki na vezi. „Draga Nina, upravo mi se javio gospodin Obradović, kaže da danas putujete. Želim vam srećan put. Nemojte da nas zaboravite. Kad odete - ništa više neće biti isto. I ne zaboravite da sam, pre sedam godina, bio prvi klijent u vašoj tek osnovanoj PR agenciji... A proslava u Hajatu?

Sećate li se, Nina...”

Naravno da se sećam. Došli su skoro svi koje smo pozvali. Više od pet stotina zvanica. Dame i gospoda iz visokog društva; TV ekipe, foto-reporteri i novinari; omanja grupa pijanih, ali pristojnih pisaca; slavna glumica dugih nogu; razbarušeni slikari; nekoliko uglađenih homoseksualaca obučenih u stilu Elton Džona...

Kada sam upoznala Filipa, tog ledenog februarskog dana, bio je razveden već pet godina i potpuno odlučan da se nikada više neće ženiti:

Plesalo se uz zvuke valcera, služio se kavijar i točio šampanjac. Zidovi su bili prekriveni starim crno-belim fotografijama, uljanim portretima i porodičnim grbom, podsećajući na davno prohujala vremena.

„Dosta je bilo! Jedan brak, više nego dovoljno”, rekao mi je samouvereno u telefonskom razgovoru, pre nego što smo se prvi put videli.

Neka mu bude, mislila sam.

Te večeri grof je bio u smokingu, sa belom košuljom i leptir-mašnom. Bio je prvi i jedini srpski grof koji je u hotelu Haj at slavio dva i po veka od kada je njegova porodica dobila grofovsku titulu od carice Marije Terezije. Početkom

XIX veka imali su oko dve hiljade hektara zemlje, hotel Admiral, stambene zgrade u centru Beograda, lanac trgovina „Plava zvezda” i istoimeni fudbalski klub, u kojem su igrali svi Višacki. Posle Drugog svetskog rata i njima je, kao i ostalim bogatim porodicama, oduzeta imovina.

Dobro je što sam se udala i što odlazim. Možda bih poludela sa takvim klijentima. A možda poludim i sada, ako avion ne krene.

Grof je diplomirao arheologiju u Beogradu, a kada je otišao u penziju, počeo je da trguje antikvitetima. Primetio je, kaže, da svi radije kupuju kod pravog grofa nego kod običnih antikvara. Piše poeziju. Napisao je desetak knjiga. Pažljivo sluša i uredno plaća moje savete, uglađen, načitan, sa mirišljavom lulom u ruci.

O, bože, o Sveti Nikola, hvala vam na svemu!

Stjuardesa kratke plave kose i zanosnih crvenih usana me opominje da isključim mobilni.

Vezujem pojas i krećem u susret novom životu. Zbogom, moj Beograde!

Dobar je čovek taj grof, samo je ponekad umeo da me izvede iz takta.

Jedva sam mu oprostila skandal sa tom balerinom i nastavila da radim za njega. Kao da poludi kada se zaljubi! Šeta ulicama glavnog grada zagrljen sa ženom ministra prosvete i zamišlja daje nevidljiv. Naivno za čoveka njegovih godina. Upropastio mi je dugogodišnji trud: sve što sam uradila za njegov ugled, palo je u vodu.

Pamtiće ga samo po tom skandalu, po užasnim novinskim naslovima: „Grof pleše u zagrljaju mlade balerine”, „Ministar greje fotelju, a grof balerinu”, „Za sreću je potrebno troje - ministar, grof i balerina”...

Fotografije na kojima se ljube ispod malog crvenog kišobrana, u neposrednoj blizini Zoološkog vrta, osvanule su po ćelom gradu!

Ministar i njegova stranka počeli su da nas proganjaju. Finansijska inspekcija danima nije izlazila iz moje agencije i njegove antikvarnice - tražili su bilo kakav dokaz kojim bi nam mogli nauditi.

Bila sam van sebe... Iskreno, nisam naročito marila sa kim se moji klijenti privatno viđaju, sve dok to ne ugrožava moj miran san i ne komplikuje posao koji, inače, sa lakoćom radim.

I sada se uznemirim kada se toga setim. Prava sam budala! Koga je briga za to? Svi su to ionako već zaboravili. I novinari koji su o tome pisali. I grof i balerina. Svi! Samo ja još uvek pamtim.

Marina Bulatović Barny Konačno nam se obratio kapetan - polećemo za koji minut.

Šetam se po aerodromu u Minhenu i čekam let za Damam, a vreme kao daje stalo. Otvaram laptop i čitam stare Selenine mejlove.

Upoznale smo se pre nekoliko meseci i uživamo u zavodljivom šarmu novog prijateljstva. Selena je starija od mene, ali je mlada duhom, simpatična i vrlo zabavna.

From: selena57toronto@gmail.com To: nina3bulat@yahoo.ca Sent: sub, 29. septembar 2007, 09:21 Subject: Čestitke Draga Nina, Čestitam! Vidim da je prošlo i crkveno venčanje.

Haljina ti je lepa. Samo, možda, malo kratka? Ili sam ja već matora?

Ti znaš kako se ja oblačim. Moj „stil” je sve jednostavniji i jednostavniji.

Evo, gledam već pola sata u tvoje čizme - bele i do kolena. Veoma smela kombinacija. Uvećavam fotografije: ikone i freske po zidovima, oltar, sveće i tvoje bele čizme.

Zaista te niko nije ukorio? Ni sveštenik? Čak ni Filipova mama? E, to ne mogu da verujem...

Ko je na fotografiji pored Filipa i tebe? Veoma ličite.

Možda tvoja sestra?

Mnogo pozdrava i poljubaca iz Toronta, Selena

Ukoliko želite da primate obaveštenja o novim brojevima Lavovskog časopisa, izdanjima Leo commerca, akcijama koje sprovodimo, novim knjigama u ponudi onlajn knjižare Riznica knjiga....prijavite se na Leo Newsletter!

Prijavite se za P

na: www.leo.rs

www.leo.rs | 65

ISIDORA BJELICA

SPAS UMESTO PREDGOVORA Tek kada sam došla do kraja ove knjige, shvatila sam da joj nedostaje predgovor... Ova knjiga je drugačija od svih mojih knjiga, a opet na neki način ona proizilazi iz svih njih. Pisala sam je bez zadrške, to je tok mojih misli, emocija, strahova, prosvetljenja, sunovrata, uznosa, radosti i tuga.

Od onog trenutka kada sam se razbolela i suočila sa najtežom bolešću, imala sam nekoliko izbora, nisam želela da ti moji izbori ikoga povrede. Ponavljam, ovo je samo moj put i moj izbor, svako ima pravo na svoj, nikada nisam želela da utičem na druge ljude, ali drugi ljudi su dolazili kod mene, javljali se i pisali mi onoga trenutka kada su ostajali bez odgovora ili kada više nisu imali ništa da im ponude, u trenutku kada su im drugi putevi izgledali zatvoreno.

Duboko verujem da je svačiji život u Božjim rukama.

U tom smislu morate razumeti i moju odluku da ukoliko mi je ostalo malo, to malo proživim dostojanstveno i estetično, kao čovek... To da li će svoje poslednje dane provoditi na bazenu, u crkvi ili na hemioterapiji izbor je svakog čoveka pojedinačno i niko nema prava da se meša u to.

Moj život, moj izbor, moj put, moje odluke. Ja sam pre svega beskrajno zahvalna Bogu što me ova užasna stvar vratila u njegov zagrljaj. Što sam osetila milost i radost kakvu dugo nisam osećala pre bolesti. Što mi je ovo strašno iskušenje vratilo duševni mir i donelo osećanje ljubavi kakvo nisam mogla ni da slutim. Nažalost, danas

66 |

razumem da je moralo da mi se desi nešto ovako strašno da bih progledala, da bih se promenila, da bih naučila najvažniji protokol na svetu, protokol ljubavi.

U potrazi za lekom ljudi nekada ne razumeju da zapravo nije pobeda u tome da li ćete živeti još pet, dvadeset, trideset godina posle dijagnostifikovanja neizlečive bolesti, već kakvo je stanje vaše duše. Vreme ne postoji, svi smo mi zapravo na korak od našeg samrtnog časa i ne shvatamo ozbiljnost zadatka da radimo na našoj duši. Što se čovek više menja, sve je svesniji svojih slabosti, niskosti, gluposti.

Sav boravak na ovom svetu tiče se toga, šta će se desiti sa vašom dušom i ljubavlju. Naša fizička pobeda nije konačna bez te duhovne pobede. Svest o smrtnosti o tome da ljudi umiru svakodnevno bez pokajanja i pripreme uvodi nas u jednu potpuno novu sferu naše duhovne budnosti.

Moje otkrivanje zdrave ishrane, pripreme hrane, suplemenata, kupki, ulja, sve je to išlo paralelno sa mojim duhovnim menjanjem. Ponekad sam se osećala kao da Bog pred mene svaki dan postavlja novi zadatak koji sam morala rešiti... Nekad mi je izgledalo da sam se spasila, a onda bih se survala još dublje nego pre i činilo mi se da nema povratka. Udari tamne strane su jezivi, ali su zato pobede i uznosi još veći što dublje padnete. A kada bih uspela da ga rešim, onda bi se otvorila neka nova vrata.

To su čuda postojanja. Čudesa, koja su se dešavala na tom putu i kojih su svedoci moji najmiliji, moje su intimne tajne koje sam

ipak rešila šila da podelim saa čitaoc čitaocima čitaocima. ma. S Spas pas ttelesni eles l nii jje e nevažan bez duhovnog i taj aj ko to ne n razume razume tek je na pola puta.

Naš privremeni boravak na ovoj planeti šansa je da promenimo pre svega sami sebe, jer ako mi ne napravimo taj korak, niko nam neće pomoći. Ono što je najveličanstvenije u celom našem bivstvovanju dokle smo živi, dok dišemo, možemo da se pokajemo, promenimo, naučimo da volimo i opraštamo.

Neki od vas ste kao i ja, u limbu između života i smrti, i vi shvatate koliko je sve to važno i koliko nemamo vremena. Drugi su uljuljkani u triviju stvarnosti i ne razumeju da smrt može doći i na spavanju, i u vožnji kola, vođenju ljubavi, kikotu.

Spas je moja lična mala inicijacijska knjiga, moja golgota, put mog telesnog stradanja i napor ka duševnom vaskrsenju. Uz svaki bol, uz svaku tugu, ide i novo otkrivanje sreće, radosti, blagodati koju sam nažalost bila zagubila zbog svog nemara i tako dobila ovo najteže iskušenje.

Svako od vas do koga ova knjiga dođe uzeće iz nje ono što želi, bilo da je to duhovna poruka, put do čudesnog iscelitelja Svetog Nektarija Eginskog, Sveta tajna jeleosvećenja ili lično iskustvo teškog otkrivanja gde sam grešila i kako se učila da opraštam i volim, da budem jaka i hrabra a opet mekog srca...

Tamo gde su buka, rasprave, žuči, svađe, nesreća, plač i nerazumevanje, tamo je Lukavi na zadatku. Tamo

gde d su mir, miir, harmonija, harmo onija, radost, ljubav, praštanje, tamo je on Hristov pečat. Spas je samo inf informacija, informacija koju nećete naći na drugom mestu, koja će vas odvesti do pravog izvora spasa.

Oni koji ne shvataju isprepletenost duhovnog i fizičkog sveta mogu odabrati tajne kako da se zdravo hrane i osnaže svoj imunitet, zaštite se od jezivih otrova koje nam plasiraju kroz genetski modifikovanu hranu, kako da dođu do određenih suplemenata ili tinktura.

Vaš je izbor i vaša odluka. Ali ništa, baš ništa na ovom svetu nije slučajno i sve se dešava sa razlogom, pa tako i činjenica da baš vi sada čitate ove redove.

I ZNAKOVI Nisam to očekivala.

Niko to nikad ne očekuje. Čovek ima urođen instinkt da se najgore stvari događaju drugima.

Imala sam duga krvarenja i odlive, a poslednji pregled godinu dana ranije mi je bio uredan.

Nisam od onih koji za svaki problem trče kod lekara.

Okej, imala sam krvarenja, duga, naporna, ali inače sam se osećala odlično. Osim psihički. Moje nezadovoljstvo je bilo ogromno. Nikad to niko ne bi rekao, to je nešto što sam skrivala i od najbližih, ali moje nezadovoljstvo

www.leo.rs | 67

je bilo prosto ogromno. Od devetnaeste godine sam imala probleme. Zatvaranje, progon, izbeglički dani, izdaja prijatelja, otpustili su me čak iz dvadeset novina zbog cenzure, posle završenih studija uprkos proseku 9,8 sve su radili da me oteraju sa asistentskog mesta na fakultetu i otišla sam tik pošto sam magistrirala, nisam više mogla da se borim. Čitala sam u mnogim biografijama umetnika da je mučenje nužan deo svakog života i tako smo gurali.

Devedesete smo jedva izdržali. Prvo podstanari, posle u malom stanu na Čukaričkoj padini, bez prihoda pod konstantnim proganjanjima režima. Lav, moj sin, mislio je da smo srećni i na neki način smo i bili. On je bio beba pa ne pamti kada su ljudi V. B. dolazili na vrata da nas izbacuju na ulicu. Ne pišem puna imena ni prezimena ni onih koji su mi naneli strašno zlo, ni anđela koji su me spasavali baš zato što je nebitno. Niti želim nekom da se svetim, danas shvatam da je sve to bio odraz moje duše, njenog lutanja i beznađa u koje je upadala.

Bez novca, bez putovanja, uglavnom smo preživljavali od novca u kasici u koju je moj otac nekada davno ubacivao sitniš sa aerodroma. Šetnje, liturgije, umetnički projekti. Onda je došlo bombardovanje. Otišla sam sa Lavom u Budimpeštu kod brata od tetke, ali sam se vratila već posle pet dana. Nisam mogla da izdržim da sam van Srbije, dok se to dešava mom narodu, a nisam mogla ni bez Nebojše. Sećam se kolone automobila koja je izlazila iz Srbije dok tata, Lav i ja u starom zelenom mercedesu ulazimo u zemlju. Dve hiljade druge dobijamo Vilu Evanđelinu. Zahvaljujući tome što je Nebojša prodao kuću u Visokom a ja izabrana dela kupujemo stančić u dorćolskom potkrovlju od 62 kvadrata koji renoviramo. Okej, nemamo lift i čini se da je stan na osmom a ne na četvrtom, ali opet deca imaju odvojene sobe. Onda sam zahvaljujući radu na TV-u uspevala da platim i bebisiterke i da počnemo da putujemo. Paradoksalno, ono što je izgledalo kao nagoveštaj boljeg života dovešće me do konačnog razbolevanja. Radila sam i po šest-sedam poslova, nisam spavala, upadala sam iz jednog duga u drugi, iz jednog kredita u drugi, trpela iživljavanja, nameštanja, podmetanja. Donosila sam pogrešne odluke verujući da će takav stav dovesti do toga da možemo da pobegnemo na još jedno putovanje pa nije važno šta ja trpim, koliko radim i koliko se blamiram. Nedostatak sujete me je često koštao moralnih odluka.

Ponovo sam se susretala sa činjenicom da su me izdavali najbliži. Za mene nije bilo mesta nigde iako je izgledalo suprotno. Jedinih prijatnih godinu dana rada na BK brzo je okončano, a ja sam žalila za urednicom kakva je bila Bojana Lekić, odvažna, pametna, hrabra, uvek spremna da pomogne autoru. Bez cenzure i presije. Posle toga tri godine rada na BN, zahvalna sam Triši na toj šansi, iako me je zapravo to izuzetno fizički iscrplo i po ciči zimi i snegu kretala sam veoma rano, sama vozila 160 kilometara u jednom pravcu, ubeđivala goste da zbog mene idu u drugu državu i posle dve snimljene emisije opet nazad 160 kilometara. Ma koliko da je bilo napor-

68 |

no, to je bila neka sigurnost koja mi je omogućavala da putujem.

Gostovala sam po televizijama u nadi da će to približiti moje knjige čitaocima, a i uvek sam smatrala da je neprijatno odbiti kolege koji žive od toga. Jurcala sam od jutra do mraka proseći oglase za svoj privatni časopis, a šta ste mogli u zemlji gde je marketing samo politička poluga i gde se reklame raspoređuju po partijskoj liniji kao u banana državi. Pokušavala sam svašta i uz ogromne napore uspevala ponešto. Taj ogromni rad, ta jurnjava za prokletim novcem odvojila me je od Boga i od muža i sopstvene duše, iako sam veoma brzo nalazila opravdanja zašto je to tako. Nisam imala vremena ni za liturgije, ni postove, ni pričešća, poslednjih pet godina sve mi je bilo preče.

Suprug me je izdao i to je konačno slomilo moje srce. Ta duhovna izdaja padala mi je teže nego da je bila fizička.

Danima sam plakala, kidala se od nesreće ne shvatajući zašto i kako mi se dešavaju sve te nesreće, zbog čeka trpim sav taj bol koji se valjao oko mene kao ogromna kugla.

Tada nisam ni slutila koliko sam razmažena u mom poimanju stvarnosti, sreće, radosti.

Posle jezivog intimnog bola koji sam doživela i sa kojim nisam mogla da se pomirim počela su krvarenja.

Na tom pregledu rekli su da je sve u redu i da je to od hormona. Međutim, krvarenja nisu prestajala a ja sam nastavljala da radim, trčim, jurim, ne spavam, ali i da budem tužna, dubinski tužna i nesrećna, ne znajući kako može da zaceli raspuknuta duša. Tada nisam shvatala nešto što sam razumela pre 18 godina kada sam se udala, a to je da je venčanje trojično sa Bogom i ukoliko iz tog braka izostavimo Boga, ostajemo slabi, jadni, bedni, bez snage.

Nesrećna moja deca, koja su se za tih godinu i po dana nagledala svega i svačega, i plača i svađe, i tuge, tvrde, sirove. I očaja, u kojem sam uporno grcala, gušila se. Sve sam mogla da izdržim - i podmetanja službe, i otmicu i otpuštanja, i podmetanja i poniženja i difamacije i iživljavanje moćnih i obesnih, ali nisam bila spremna na izdaju svoje druge polovine. Nisam znala kako da se s tim nosim. To me je toliko poremetilo da sam u trenucima očaja zaboravljala i na sopstvenu decu. Htela sam nazad svoj svet, ali ga nije bilo. Bio je zauvek razoren.

Nisam imala snage da se razvedem. ali nisam znala kako da oprostim. Jureći da zaradim još neki dinar da vratim kredite, lizinge, dugove, priuštim porodici još neko bekstvo iz stvarnosti, izgubila sam sve. Boga, mir, dušu, supruga.

Bila sam odlučila da idem dalje. Nisam se osvrtala na sva ta odbijanja koje sam doživljavala na poslu i bila sam navikla da meni sve ide teško, deset puta teže nego ostalima. Činjenica da ni najbliži moćni prijatelji kojima sam godinama pomagala nisu hteli da mi pomognu oko posla bolela me je, ali sam gurala dalje kako znam. Gledala sam kao i većina ljudi nerazumna kadrovska rešenja stimulisana rodbinskim, partijskim, seksualnim odnosima i ćutala sam. Ništa drugo mi nije ni preostalo jer su mi kolumne davno zabranjene.

Odlučila sam da ostanem u braku, iako uz najbolju volju nisam znala kako da oprostim. Imala sam volju da oprostim svima, ali nisam znala kako. Kako se oprašta nešto što ne možemo da razumemo.

Uprkos permanentnim dugim odlivima, ja sam gurala, nisam se predavala, mislila sam - hormoni, proći će - iako sam negde duboko, duboko u sebi sumnjala da nešto nije u redu, ali sam verovala da je suočavanje sa tom sumnjom nešto za šta ima vremena.

Nekoliko meseci pre otkrivanja moje bolesti desila se vrlo neobična stvar kojoj mnogi ne bi pridavali pažnju, ali ja, koja sam odrasla na Jungu, u tome videla sam apsolutno zloslutan znak.

Naime, budući da živimo u potkrovlju, na prvi znak sunca otvorila sam sve krovne prozore. Moja spavaća soba je u kosini a veliki krevet se nalazi ispod šest prozora koje smo ugradili u želji da iz njega posmatram oblake, zvezde, sunce. Taj pogled u nebo je nešto što mi je donosilo najviše radosti u Beogradu. Čistila sam kupatilo i zadihana se vratila u spavaću sobu kada sam ugledala veoma neobičan prizor koji mi je istovremeno izazvao i nevericu i strah.

Na mojoj strani kreveta, na mom jastuku, sedeo je golub. Iako bi većina u tome videla tek činjenicu da ptice vole da uleću u potkrovlja, mirnoća kojom je golub ležao na mom jastuku stvarala mi je jezu i neki preko- gnitivni strah.

Pokušala sam da mašem, da vičem, ali se on nije mrdao sa mog jastuka. Bilo je nečeg krajnje transcendentnog u toj ptici koja uopšte nije reagovala na buku, pretnju, vikanje. Otrčala sam na sprat po rečnik simbola i zaledila se. Ptica u kući bila je nagoveštaj smrti i teške bolesti.

Očajna sam pozvala supruga da je izbaci. Uspeo je uz pomoć komšije S.-a i ja sam se vratila u sobu, skinula posteljinu i pokušavala da sve zaboravim. N. je smatrao da preterujem u čitanju simbola, ali uznemirenost koju sam osetila govorila mi je da je ovaj događaj nagoveštaj nečeg veoma, veoma lošeg. Da neprijatnost bude veća, kada sam kod sestre išla da popravim zube, moj brat od strica je klimajući glavom rekao da imam malu cistu, a da one znaju biti znak neke teže bolesti. Naravno golub, cista, krvarenje, ništa me nije sprečavalo da i dalje jurcam, ne spavam, pokušavam da živim kao da se ništa nije desilo. Kao da sam imala posao, kao da sam imala brak, kao da sam normalna.

Slavu Svetog Jovana obeležili smo tiho i dostojanstveno. Bilo je to prvi put posle pet godina da se naša porodica ponovo vraćala veri i to pre svega zahvaljujući našem sinu Lavu, koji se veoma potrudio oko toga. Stajali smo okupljeni oko slavskog kolača i sveće i izgovarali molitvu ne sluteći da će meseci koji slede doneti najstrašnije dane za mene i našu porodicu.

www.leo.rs | 69

70 |

www.leo.rs | 71

Zavesti Kris Grinhalg

Ingrid Bergman

Trenutak poverenja. Zeleno svetio je blesnulo. Nemam vremena za razmišljanje, a i nije potrebno da skočim - vazdušna struja od propelera naprosto me je isisala kroz vratanca. Odmah počinjem da padam mlatarajući raširenim rukama i nogama, a grmljavina transportera gubi se u kovitlacu oblaka nada mnom.

Imam ašov u rancu, po jedan foto-aparat vezan remenom za svaku nogu, čuturicu u džepu na grudima. Jakna mi se naduvala od udara bočnog vetra. Obrazi mi bride kao da sam išamaran, a ruke su mi ukočene od hladnoće.

Kao da mi je istisnut vazduh iz pluća.

Bačen sam naglavačke, tumbam se poput ptice u oluji. Utroba mi postaje tečna. Sadržaj želuca klizi mi u usta - mučninu budi mešavina kafe, viskija i kajgane. Oči me peku od suza. Uspeo sam da se ispravim. Odbrojavam: jedna hiljada, dve hiljade, tri hiljade, i povlačim uzicu.

Padobran se šušteći izvlači i smesta razvija, rascvetava se u svilenu baziliku nad mojom glavom. Onaj olovni osećaj nestaje i postajem svestan iznenadnog bestežinskog stanja, njihanja, dok se rukama čvrsto držim za remenje.

Jedan galeb lebdi nepomičan, blago povijenih krila, ne mari što je ovo Nemačka niti što smo prešli Rajnu. I za trenutak izgleda kao da zapravo uopšte ne padam. Umesto toga, osećam se kao da plutam, kao da me održava neka nevidljiva sila. Pročišćen, bez straha i podstaknut obnovljenom energijom, izgleda - da - izgleda da letim, bačen naviše kao golubica.

Tlo se širi poput mape ispod mene: pravougaonici sveže uzorane zemlje, uredno izbrazdane, nekoliko seo-

72 |

skih kuća i pomoćnih zgrada, nejasno paperjasto drveće.

Odvezao sam kontaks i načinio nekoliko snimaka. Nema vremena za trikove, samo uzastopno okidam. Svuda oko mene vetar nosi ljude Sedamnaeste vazduhoplovne divizije kao semenke javora, sa šlemovima postavljenim mrežicom na glavama i najnovijim pismima kući. Osetio sam nekoliko kapi za koje sam pretpostavio da moraju biti kiša. Ali nisu kiša. Na klobuku se kondenzovala para i curi mi na gole ruke i lice. Osećaj hladnoće, prsti su mi utrnuli. Vodim računa o tome da vlaga ne zamuti objektive.

U roku od nekoliko sekundi sve se menja. Meci mi zuje kao stršljeni oko glave. Jedan mi je načinio rupu u padobranu. Čuo sam zvuk probijanja tkanine. Sagnuo sam glavu pod šlemom ka grudima, trudeći se da budem što manji. Kontaks držim uz lice i neprekidno okidam.

Vlažna jeza širi mi se niz leđa. Čini mi se da će proći čitava večnost dok ne stignem na tlo, mada je u stvarnosti posredi manje od jednog minuta. U glavi mi se brzo smenjuju misli o mnogo čemu - o ženama koje sam voleo i izgubio, o majci kako je pobegla od fašista iz Budimpešte i o tome kako mi se očajnički piša.

Padobranci sporo klize u dijagonalama. Većina je u redu, ali jedan od njih nema sreće. Po putanji kojom se kreće shvatam da ide pravo ka električnim kablovima.

Mora da i on to vidi dok lebdi, sporo kao u snu, nemoćan da promeni put, žrtva vetra. Poželeh da mu doviknem nešto, ali nema šanse da bi me čuo, a ionako ne može

ništa da uradi. Telo mu deluje sićušno. Maše nogama u pokušaju da promeni kurs, rukama trza remenje i na kraju mu se usta otvaraju u bezglasnom kriku kao da će ga to podići onih desetak centimetara koliko mu treba da prođe iznad žica. Put mu je užasno neizbežan. Sleteo je pravo na tamne linije, padobran mu se izduvao i zgužvao preko žica. Nekoliko sekundi se panično previja i grči, ali okačen kao lutka, postaje laka meta mitraljescima. I nije on jedini. Još nekolicina se ljuljaju pogođeni, petnaest metara iznad zemlje, na drveću bez lišća, tela im se njišu na konopcima padobrana što podsećaju na smežurane voćke.

Ima li usamljenijeg načina da umreš?

I pre no što sam pojmio, predeo se uvećava i čuje se pištavo zviždanje. Vetar komeša vrhove drveća. Zemlja kao da skače ka meni. Shvatam da je tamna tačkica što skakuće ispod mene zapravo moja senka i da jurim ka njoj. Nisam zaboravio da držim noge skupljene. Remenje mi se zariva u butine. Čvrsto držim kontaks i s treskom padam na zemlju. Osećam udar u plućima. Auh. Nekoliko sekundi ležim licem ka zemlji i proveravam jesam li povređen, zapažam udaljen bol u članku, prodoran bol u kolenu. Mora da sam nezgodno pao, ali ništa nije slomljeno.

Zemlja je tvrda uprkos tome što je ojužilo. Još ima leda tu i tamo, te se na njemu uočava moja vojnička uniforma. Ustajem, noge mi klecaju, i skupljam padobran kao zguljenu kožu. Odmah tražim zaklon. S moje leve strane je brisani prostor. Najbliža zgrada, u kojoj su

snajperi, nalazi se pravo preda mnom, udaljena nekih četiristo pedeset metara. Brezov šumarak je na otprilike polovini te razdaljine, s moje desne strane. Uvlačim vazduh u pluća i trčim - krećem se cikcak, dok mi ašov poskakuje u rancu, a kamera me udara po grudima.

Odabrao sam najdeblje stablo koje sam mogao da nađem, proverio fokus kontaksa, čučnuo i oslušnuo. Zvuk puščane paljbe prigušen je predelom, meci rikošetiraju o drveće, tako da isprva gledam u pogrešnom smeru.

Na desetine vrana se poput eksplozije podižu uvis. Od gruvanja granata podrhtava zemlja pod nogama.

Dok podešavam aparat, svetlost između tamnog granja je avetinjska, nebo je gusto istačkano transporterima i padobranima koji i dalje lelujaju kao džinovske spore ka zemlji. Prsti mi se lede, ali noge i leđa su mi obliveni znojem. Žedan sam, grlo me peče i sad osećam zaista očajničku potrebu da mokrim - delom zbog hladnoće, ali i zbog straha. Koleno me i dalje boli. Metalni ukus u ustima tera me da gutam.

Uginula stoka i konji leže smrznuti u neobičnim pozama po poljima. Smrad u nozdrvama dodatno pojačava mučninu. Nemoguće je odrediti gde je sunce iza oblaka. Završavam jedan film, zatvaram ga u metalnu kutiju, ubacujem novi, premotavam. Zatvaram aparat i ponovo počinjem da okidam.

Otpor je žestok ali ograničen, stešnjen u pet-šest seoskih kuća i jednu pomoćnu zgradu. Artiljerija je obavila svoj posao. Kuće gore. Dim je isterao prve zarobljenike, s rukama podignutim na glavu, ambari su uglavnom uni-

www.leo.rs | 73

šteni. Razotkriveni su i vidljivi unutrašnji zidovi pa je teško poverovati da su samo nekoliko minuta ranije tamo unutra bili ljudi, a izgledaju i neobično male te sobe, nekad nastanjene. Seljaci poslednji beže - jedan starac bezizražajnih očiju, njegova zabrađena žena, koja nosi ono malo stvari što je uspela da spase, i njihovi unuci, dečko i devojčica, previše paralisani od straha da bi plakali.

Do jedanaest pre podne već imam nekoliko rolni filma, uključujući i one sa snimcima padobrana što vise sa žica kao čarape s krevetskog uzglavlja, bolničara što zbrinjavaju ranjene i ogromnog transportera što nisko nadleće drveće. Na kutiji sam napisao Mart 1945. Dobar posao je obavljen zajedno prepodne. Vreme je za cigaretu i gutljaj viskija iz čuture.

I tek sad mi izgleda bezbedno da mokrim. Sanjarim olistalom drveću, poljima zrele pšenice i duplericama u Lajfu s mojim fotografijama što pokazuju svetu šta se desilo ovde, u okolini Vezela. Dok ta blažena vizija traje, zamišljam sebe u naručju neke boginje koja me miluje po kosi i prekriva mi lice poljupcima s tragovima ruža za usne, onda je sve dobro.

„To si ti”, rekao je Selznik. „Pobedila si. Ti si pobedila!” „Idi po njega”, rekao joj je Peter.

Ingrid je ustala, a sedište iza nje se podiglo. Sve je haotično: iznenadna glasna muzika, blicevi foto-aparata, urnebesan pljesak i reflektori.

Malo je sagla glavu, napetih čula, očiju blistavih od mora muške pažnje oko sebe. Teže je koračati pravo nego što je zamišljala. Uhvaćena je snažnom strujom naklonosti i ona je nosi, a stomakom joj se širi vrelina.

Taj osećaj postaje sve jači. Dlanovi su joj vlažni, a obraze joj obliva rumenilo kao da je već popila čašu vina.

Fotografi se tiskaju i blicevi sevaju, hvatajući trenutke te blistave večeri. Ona je bez šešira, jednostavno obučena, s dugom ogrlicom od perli što joj visi do struka, u ravnim cipelama i minimalno našminkana, i sav njen trud da postigne uzdržanu eleganciju deluje nesrazmerno i nedovoljno u poredenju s elegantnim šeširima i tačkastim velovima njenih koleginica koje su takođe nominovane.

Za trenutak je osetila kako je jezivo izložena.

Sledeća četiri sata, dok ne stigne tim minera, provodim nepomičan, pušeći cigarete, proveravajući fokus objektiva na aparatima, trudeći se da ne izgledam zabrinuto.

Pre samo šest godina bila je sasvim nepoznata u Holivudu, a imala je strani akcenat, koji su često greškom smatrali nemačkim otkad je počeo rat. Ingrid se stoga i dalje oseća kao tuđinka. Međutim, imala je sreće s Kazablankom, ostavila je pečat u filmu Za kim zvona zvone i sad je pohvaljena za Plinsku svetlost; Kovčeg za Saratogu i Začaran samo što nisu počeli da se prikazuju u bioskopima širom Amerike, a za Božić počinje snimanje Zvona Svete Marije.

Gotovo daje prestala da diše, stežući stomačne mišiće, odupirući se porivu da se igra s minđušom. No nije mogla da spreči misli da jure niti da ignoriše komešanje u sebi, onaj podstrek ambicije koji je nosi.

Kasnije će joj biti žao što je veče proteklo tako brzo, što se trenutak nalik na san tako brzo završio. Kasnije će se osećati prevareno i dugo će oživljavati to iskustvo. Ali u ovom trenutku bezmalo trči na pozornicu.

Da li razmišlja o tome hoće li pobediti? Ne može da misli toliko unapred. Je li to zaslužila? To je već drugo pitanje.

Sećala se kako je pomislila daje važno držati glavu mirno. Posle toga, sve je bilo u magli. Sećala se kako je udahnula da se smiri. Ako je malo i oklevala nad mikrofonom, bilo je to samo zato što su joj se svetla delila i rasipala u milion niti. Ukoliko je i bila svesna publike, njihovih sivih lica na bleštavoj pozadini, to je samo zbog sveopšte tišine.

Sanjarenje ne traje dugo. Drvo uz koje sam se olakšao potamnelo mi je pred očima kad sam ugledao znak: ACHTUNG! MINEN!

Trudila se da uspori snažne udarce srca, da uspostavi kontrolu nad disanjem. Utišalo se sve oko nje. Čula je kako je Dženifer Džouns, prošlogodišnja dobitnica, pročitala imena nominovanih - njeno sopstveno ime, zatim ime Klodet Kolber, pa Bet Dejvis, pa Grir Garson, Barbare Stenvik - a svako ime najavljeno je sa istim uzbuđenjem što obećava briljantne stvari. Kao sneg, pomislila je.

Zavladala je tišina. Koverat je otvoren, šuštanje papira uhvatio je mikrofon što stoji nasred pozornice kao suncokret.

Dograbila je za ruku muža, koji joj je sedeo sleva, a s desne strane je osetila stisak svog producenta Dejvida Selzni- ka. U prostoriji je napeto. U tom trenutku joj je teško da uspostavi veze između stvari.

Kad su izgovorena četiri skandinavska sloga njenog imena, zazvučala su udaljeno, neobično strano, neprepoznatljivo. Graumanovo kinesko pozorište ispunio je aplauz i sve oko nje je oživelo.

74 |

„Želela bih da zahvalim Akademiji što me je počastvovala ovom nagradom.”

Mikrofon joj je uhvatio blag drhtaj u glasu, ali ton joj je ženstveno promukao, ne devojački, i znatno niži od glasa Dženifer Džouns.

Dlanovi su joj vlažni, prsti se igraju statuetom, a ruke su iznenađene njenom težinom. Statua ju je povukla kao gravitaciona sila a ona ju je snažno uhvatila, uživajući u osećanju posedovanja.

Koliko samo želi da su joj roditelji živi i da mogu ovo da vide. Ili njena tetka Muti. Bilo ko od njih. Pomislila je na Piju, svoju šestogodišnju ćerku, kod kuće u krevetu, usnulu. Hoće li ona shvatiti šta ovo znači? Neće, naravno. Verovatno sanja kako vozi bicikl, one prve nesigurne

pokušaje od juče, kad je ostavila majku da trči za njom raširenih ruku ne bi li je sprečila da padne. I sad je osetila potrebu da raširi ruke i da je zgrabi.

zapaža kako se odrazi roje, drhtavi kao projekcija unazad na prozorskim staklima.

Dok je i samabila mala devojčica, Ingrid je imala naviku da gleda kroz duge i savršeno raspoređene trepavice ispod šišaka. Isti taj pogled je uputila i sada, dok su joj svetla probadala oči.

Vibracije motora mešaju se s mirisom benzina, što u njoj izaziva gađenje. I Peterova kolonjska voda postaje deo toga. „Šta to znači?”

Prirodno, nervozna je, srce joj ubrzano lupa, reči pokušavaju da se poredaju i pripreme u ustima. Ali istovremeno joj je i divno i to joj vraća pribranost, koja joj se polako širi u glavi i do nogu, do reči koje će kazati, i zatim čuje sebe kako ih izgovara i kako ih ozvučenje baca nad stotine sedišta.

Lice joj je obasjano, na oči joj naviru suze. Pomišlja kako bi mogla zaplakati, ali ne plače, bar ne stvarno. Za ovo je radila, za ovo se pripremala celoga života i neće sad da kvari. Polako se smiruje drhtavica u njoj. „Daću sve od sebe ubuduće da ovo opravdam”, rekla je.

Aplauz, ovoga puta dug i topao, odjekuje teatrom u nizovima talasa što se preklapaju, dok ona ljupko i bez žurbe odlazi s pozornice, dok je Dženifer Džouns prati.

Iza scene je posmatrala Binga Krozbija i Garija Kupera kako se šegače na bini, uživajući u muškom drugarstvu i onoj energiji humora u kojoj voli i sama da učestvuje na snimanju.

Kasnije, na zabavi koju je priredio Dejvid Selznik, okrenula se mužu i zapazila kako je tih i rezervisan. Možda mu nije lako da prihvati ogroman značaj onoga što se upravo dogodilo. Trudi se da izgleda zadovoljan, primetila je, ali uglovi usana mu se trzaju. Očigledno je da smatra odvratnim ovo preterano hvaljenje i opšte laskanje. Mora da ga vređa što svi žele da razgovaraju s njom, ulagivanje štampe, to što je ostavljen sam za stolom da čačkalicom isteruje svojeglavo parče mesa između zuba.

Shvatila je da nije bio sam s njom ni trenutka otkad je primila nagradu. Kad je konačno uspeo da joj se približi, učinio je to zato da joj kaže da krenu ranije. Kruto se nasmešio i dodirnuo joj ruku samo jednom, kao daje teši u nekoj velikoj žalosti. Kasnije se neće sećati daje pristala i daje nalazila izgovore, ali sećaće se vožnje kući samo nekoliko minuta posle ponoći, s ćutljivim Peterom kamenog lica pored sebe i kako im se noge nisu dodirivale dok su sedeli na zadnjem sedištu automobila. „Zar ti nije drago?” „Ništa manje nisam ni očekivao.”

Peče je u stomaku. „Zaista si mislio da ću ga osvojiti?” „Imali bi posla sa mnom da ti ga nisu dali.” „Ne izgledaš mi srećan.”

Posmatrala je bulevare s drvoredima kako promiču pored njih, s negovanim travnjacima i kućama u stilu hacijendi. Avenija severni Ferfaks prelazi u Bulevar sumraka, koji se pak utapa u Zapadni bulevar sumraka. Ona

„Shvataš li šta to znači?”

On se osmehnuo i poljubio je u obraz. „Ništa.”

Kola usporavaju i skreću u Benedikt kenjon. Ona shvata da je gladna. Stalno je gladna. Sad ju je glad pogodila kao da joj je neko upalio svetio u glavi. Otišli su pre nego što je poslužen desert, pre nego što je počeo ples. I mada zna da ne bi trebalo, sad kad sedi sa zlatnom statuetom u rukama i dok njeno ime svi izgovaraju a grad je osvetljen i treperi kao voz spolja, oseća se nemalo otupelo i bezvoljno.

2 Naučio sam da spavam bilo gde.

Noćas ću, međutim, biti u hotelskoj sobi u Parizu, s kadom, bocom skoča i dugmetom odmah pored kreveta, koje mogu da pritisnem i zatražim posluženje u sobi.

Na ulicama se ovog majskog dana zvuči klicanja mešaju sa crkvenim zvonima, automobilskim sirenama i mirisom slobode, koji se širi kao gas. Na hiljade ljudi maše trobojkama kućne izrade i vitlaju američkim zastavama s previše pruga ili premalo zvezdica. Sirene oglašavaju konačni prestanak vazdušne opasnosti.

Irvin daje uputstva dvojici muškaraca s filmskim kamerama, iz jedinica za signalizaciju. Kamermani uživaju da budu napolju na vozilima i slušaju brujanje gomile što slavi. Ali džip se toliko trza i koči tako naglo da je teško održavati stabilnost objektiva.

Ja sedim u uglu sa spremnim rolejfleksom i kontaksom dok džip prolazi kroz masu. Za slučaj da neka kamera zastane, uskačem ja da slikam. I okidam kao lud.

Iznenada svi mladići žele da se rukuju s nama. Neki su se popeli na drveće ili uzverali uz ulične svetiljke pa vise odozgo i podižu slobodnu ruku da nam salutiraju. Žene nam utiskuju poljupce na obraze, pune nam ruke cvećem. Očevi su podigli decu na ramena da bi videla iznad gomile. Jedna kaluđerica s naočarima za sunce maše maramicom. Dva žandarma sa šapkama zabačenim na potiljak priključila su se slavlju radije nego da održavaju mir. Lokalne gospođice, u širokim suknjama i lakim haljinama sa cvetnim dezenom, pevaju Marseljezu. Žene izgledaju lepo, onako kako samo Francuskinje umeju - s onim urođenim devojačkim držanjem i elegancijom. Kao daje ženstvenost ovde izmišljena, zajedno s parfemima, dobrom kuhinjom i bezobraznim donjim rubljem.

Jedna devojka preplanulih nogu i kose skupljene visoko iznad čela vozi bicikl i trudi se da održava ritam s

www.leo.rs | 75

džipom. Suknja u obliku abažura za lampu podiže joj se dok okreće pedale i ritmično otkriva pogledu pohotna ružičasta bedra. Ona to zna i, smešeći se, jednom rukom drži suknju da joj se ne podigne potpuno. Izgleda da uživa u tome što gledamo, kao i u vetru u kosi.

Uspeo sam da snimim nekoliko rolni filma, samo slikajući ono što vidim. Ljudi plaču, mnogo su srećni. Izgleda kao da su svi stanovnici Pariza na ulicama, da izlaze i popunjavaju sav raspoloživi prostor, da se penju na ograde, skupljaju na balkonima, jedan dečko se uspravio na kipu kao Kupidon na torti. Grupa staraca se okupila oko oglasne table, čitaju o nemačkoj predaji, moraju da vide crno na belo kako bi se uverili da je rat u Evropi konačno gotov.

I zaista jeste. Razmišljam šta to znači za mene. Konačno ću moći da operem zube četkicom a ne prstom.

Moći ću da se brijem pred ogledalom, a ne pipajući. To znači da ću moći da platim nekom klincu da mi ponovo očisti čizme. To znači svež hleb i sir umesto sledovanja.

Možda i narandže.

Sapun i šampon. Čisto rublje. Viski u pravoj čaši umesto u šolji za pranje zuba. Sloboda da idem kud god poželim i razgovaram s kim god hoću - i niko neće pucati na mene kad podignem foto-aparat.

Uopšte ne tražim specijalne uglove niti išta slično. Ništa naročito maštovito. Usredsredio sam se jedino na to da budem dovoljno blizu da vidim izraz na licima ljudi, da ih uhvatim objektivom i okinem. Za to treba samo biti osetljiv za pravi trenutak i imati mirne ruke, brzo oko i volju da se nagneš napred. S foto-aparatom ne možeš izbeći da imaš tačku gledišta.

Ponovo su otvoreni vinski podrumi zazidani tokom rata. Liči na otvaranje faraonskih grobnica. Kroz prozore dopire snažan miris bačvi i zatvorenih aroma Burgundije, preplavljuje ulice, pruža se avenijama kao nežna mirisna traka. Restorani i bistroi su prepuni zahvalnih vojnika.

Jelovnici su možda malo kraći a neka vina kisela i s ukusom plute, ali posle prvog gutljaja to niko ne primećuje; svaka sledeća čaša ima ukus nektara naročito varenog.

Pijemo da proslavimo. Pijemo da zaboravimo. Pijemo jer pijanstvo pomaže da košmare zadržimo na uzdi.

Irvin me podseća na plesne dvorane u Ri de Lapu, na kazino Anijen le ben. Ako imaš dovoljno novca, kaže, tamo su devojke koje rade kao modeli oko Jelisejskih polja. Ukoliko nisi baš toliko pri parama, uvek je tu Mezon de nasion, sa svojom Orijentalnom sobom i grafikama planine Fudži, i s pouzdano sočnim mladim devojkama.

Ili, ako si spao na poslednji su, i dalje je tu Bastilja. Tamo ćeš, kaže, među senkama i mučno sladunjavim mirisima naći žene s očima iscrtanim kolom i sa crnim okovratnicima, koje su, doduše, malo starije, ali svejedno šire noge i pružaju lud provod.

Pravo je čudo što se grad ne sruši, kaže, od svega ovoga što se dešava.

76 |

Završili smo u bistrou Dom oko ponoći. Stolovi su puni. Svi prozori su otvoreni. Debeo sloj dima lebdi ispod tavanice i plovi, kao i razgovor, napolje na vazduh.

Buka je užasna. Muškarci i žene se tiskaju jedni uz druge tako blizu da gotovo možeš osetiti fermentaciju. Ubrzo je Irvin nestao s devojkom o jednoj ruci, s madmoazel dugih trepavica što gleda naviše u njega - s obožavanjem ili pijano, teško je odrediti - dok je drugu podigao da mi bespomoćno mahne u znak pozdrava. Jadna budala. Ne može da odoli.

U isto vreme postao sam svestan treperenja boja i mirisa s moje leve strane. Među grupom prijatelja sevnulo je žensko lice, široko kao mačje. Nastavila je da pogleda u mome pravcu, a onda se pretvarala da ne gleda. A kad me pogleda iskosa, kao da mi se čitava prostorija iskrene pred očima. Probio sam se do mesta gde stoji, s namerom da uspostavim nekakvu ravnotežu. „Amerikanac?”, reče ona.

Odmahnuo sam glavom. „Mađar. Iz Budimpešte.”

Ona pokaza na moju uniformu. „Boriš se s Amerikancima?”

Izvadio sam novinarsku propusnicu i pružio joj je.

Ona ju je razmotala, pogledala moju fotografiju veličine kao za pasoš, sa službenim pečatom, i pročitala. „Kapa?” „Vidiš ovo?”, rekoh ja. „Potpisao je Ajzenhauer lično.”

Ona polako klimnu glavom, impresionirana.

Usred gužve i gungule oko nas, ona zrači svežinom cvećare. Lice joj je vedro i otvoreno, oči sveže kao istopljeni sneg. Igra se prstima, pokazujući time da želi cigaretu. Mora daje videla kako američki vojnici bacaju pakle kamela iz džipova.

Izvukao sam cigaretu iz kutije i posmatrao kako je uzima jednom rukom, stavljajući drugu ruku preko grudi.

Prepipavam džepove u potrazi za šibicama.

Ona drži cigaretu podignutu i spremnu. Plavičasti plamen osvetljava joj lice. Zabacila je kosu nazad i zatakla je za uho. Oči su joj zelene, dužice poprskane tačkicama boje lešnika. Na kapcima joj je plava boja, kao polenovprah. Kroz opore mirise bara probija se njen slatkasti parfem. „Sviđaš mi se”, reče. „Ne poznaješ me.” „Možemo poraditi na tome”, odvrati ona, ovoga puta na francuskom.

Neko je dirljivo nespretno zasvirao na violini, uspevajući da proizvede nekoliko romantičnih trzaja. Kad bih zatvorio oči, mogao bih da se vratim u Kafe modem u Budimpešti, subotom uveče.

Ona izgleda napeta i puna iščekivanja. Zapažam kako drži cigaretu na izvesnoj udaljenosti od tela, kao daje

spremna da je nekom da. Zapažam i bledu prugu kože na trećem prstu njene leve ruke, odakle je sklonjena burma. I ima nečeg krhkog u njoj što u meni budi želju da je zaštitim, da raščistim prostor oko nje, da se uverim da je dobro.

Posle nekoliko stidljivih reči i malo ljubljenja, brzinom nalik na san, sami smo u toplom polumraku moje hotelske sobe, dok svetlost automobilskih farova pod raznim uglovima šara po zidovima.

Izvukla je jednu jedinu ukosnicu iz punđe. Pletenica se razmotala i pala kao uzdah. Podižući haljinu, odiše slatkim mirisom, mešavinom arome šampona, duvana, ruža za usne i pudera. Izgleda kao da teče naviše. Tkanina joj zapinje za delove tela dok je svlači preko glave. I s vrtoglavicom, kao da udišemo helijum, spuštamo se, uranjamo jedno u drugo.

Posle, goli i dokoni sedimo u krevetu i delimo cigaretu. „Neću ostati”, reče ona. „Možeš ako želiš.”

Milujem je po kosi, koja izgleda kao da varniči u tami i menja boju mojih prstiju dok ih provlačim kroz nju. Palim lampu. I tek sada vidim debelu liniju koju je izvukla olovkom po zadnjoj strani nogu da izgleda kao da nosi čarape. „Ujutru ću otići”, reče. „A ja ću po podne još biti ovde.”

Nasmešila se, pogledala naokolo po sobi, po oskudnom nameštaju i haosu od časopisa i odeće. Ugledala je foto-aparate na podu, u torbi pored čizama, ali izgleda da je najviše zanima moj šlem. Iznenađena je koliko je težak, za trenutak ga je držala obema rukama kao da mu odmerava težinu. Zatim gaje probala. Prevelik joj je, sa svih strana joj izviruju plavi pramenovi. Nakrivila ga je i pogledala se u ogledalu, posmatra kako joj se klima na glavi, a zatim ga skida. Kad sam video kako je na remenju ostala jedna duga plava vlas, nešto mi se skupilo u grudima.

U belom garderoberu od poda do tavanice vise nizovi haljina, na jednom kraju crnih, na drugom belih, a između svih ostalih boja - marinskoplave, boje kamelhara, boje limuna, plavozelene, purpurnocrvene. Ingrid ih gleda, s rukama na bokovima, i mršti se. Večernje haljine, koktel-haljine, balske haljine, kratka bunda od lasice. Vise kao njene senke zakačene za zamišljenu siluetu. Prelazi po njima vrhovima prstiju, uživajući u odgovoru različitih tkanina. Prožima je pucketava struja dok oseća kako joj tekstil zapinje za nokat.

Sada kad je čuvena i priznata, ne može da izvuče bilo šta i navuče na sebe; mora da pazi na sve što nosi jer će biti zapažena i u časopisima će komentarisati njen stil oblačenja. To je činjenica, posledica njenog uspeha i nema svrhe nervirati se zbog toga.

Trudi se iz sve snage da sačuva privatan život, da obema nogama čvrsto stoji na zemlji. Radi naporno, i dalje je posvećena i profesionalna. Poznata je po predanosti kojom kreira uloge, po tome koliko je uverljiva u njima.

Ipak, ponekad joj se čini da se barijera između javnog i privatnog života gubi i da se te dve sfere neprimetno mešaju kao susedne boje u spektru. I stoga shvata kako je lako postati zaveden statusom zvezde, podleći njegovim opasnostima. Dovoljno često je videla kako se to događa. Njen muž je svakodnevno na to upozorava i podseća je da se mora čuvati.

Razmišlja o tome kako si jednog trenutka mlada devojka - devičanski smerna i nesigurna - što pokušava da dobije manje uloge u pozorištu u Stokholmu. A već sledećeg si potpuno odrasla žena i holivudska glumica koja prima Oskara.

Kako se to dogodilo?

Ponekad ni sama u to ne veruje.

I neobično je što i takav život posle nekog vremena postane običan. Putovanja avionom, bazeni, nakit i skupocena odeća, sve to postaje svakodnevica kao i sve ostalo. I pomišlja kako je ludo što neko vreme zaista možeš da zavaraš sebe da je to ono što si stvarno želela. Kad si zarobljena u tom suncem obasjanom mehuru, ušuškana u raskoši, lako je poverovati da si nadomak ispunjenja svih svojih snova.

I zašto uopšte želi da bude filmska zvezda?

Zato što nije sasvim dovoljno biti samo to što jesi, bar tako pretpostavlja. A osim toga, zaista voli to neobično, začarano stanje u koje ulazi kad priprema ulogu. Način na koji može da se skrije i prebaci u neko drugo vreme i na neko drugo mesto, da uroni u neki drugačiji život kao u kupku, sve dok on ne postane stvaran. I onda dođe do tačke kad je preuzme. Kad je obuzme energija. Kad oseti vrućinu iza ušiju. Kao da zakorači u neko tajno postojanje, kao da joj je dozvoljen pristup u misteriju drugog ljudskog bića i da samo ona ima ključ. Isto onakvo naježeno uzbuđenje kakvo te obuzme kad ti neko neočekivano dotakne vrat. To je neverovatno intimno, iznenada sve vidi nekako iskosa, onako kako to vidi lik koji tumači.

Kao da istovremeno živi dva života, i uživa u tome.

Njen dar joj pruža snažno zadovoljstvo; izgubi svaki pojam o vremenu kad je na snimanju, a kad ne radi, oseća se kao da traći dane ni u šta. Ona to vidi kao dug svetu, kom treba nešto da doda, da stvori nešto vredno; oseća da mora da zaradi mesto u njemu.

Ali ni to nije sve. Ima još nešto, zna to vrlo dobro. U trenucima ranjivosti oseća se kao samozvana varalica koja je preuzela njeno sopstveno telo, nekako je osvojila i potčinila, poput parazita koji joj polako izjeda meso. Prisustvo te druge žene doživljava kao negativ, kao mračnu drugu što joj prodire kroz kožu i ostavlja svoj pečat.

Ponekad je oseća kako joj nagriza unutrašnjost poput

www.leo.rs | 77

kiseline, peče i spaljuje ono što je od nje preostalo, tako da čak i posle stojećih ovacija ona i dalje ima poriv da otrči u kupatilo i isplače se.

Trebalo je vremena, ali pomirila se polako s tom izloženošću. Zaključila je da fotografije i filmovi počnu da žive sopstveni, zaseban život, daleko od nje same. Uglavnom uspeva u tome, uz pomoć muža, koji je i njen menadžer i koji se svesrdno trudi da probuši onaj holivudski mehur i spreči da joj uspeh udari u glavu.

Pa ipak, kad je pozvana da, zajedno s Larijem Adlerom i Džekom Benijem, pomogne u zabavljanju trupa na završetku rata, zgrabila je tu priliku da umakne, da ponovo otkrije sebe, da udiše okrepljujući vazduh slobode na dalekim obalama.

Nije bila u Evropi još od pre Pijinog rođenja. Peter se složio da bi bilo dobro za nju i za njenu karijeru da proširi publiku. No sad kad je ušao i video je zamišljenu pred otvorenim ormarima, kao i kad je spazio nekoliko kofera položenih na krevet i mnoštvo haljina kojima ih puni, upitao ju je: „Na koliko dugo odlaziš?”

Ingrid ne treba da brine. Samo je zadirkuje. Poljubio ju je u čelo, toplo i nežno, premda s maglovitom primesom pokroviteljstva - ali to joj ne smeta, jer on je uvek takav i ona je na to navikla. Ne vređa se, štaviše, smatra to privlačnim. Odgovorila je sa istinskom privrženošću, iako je u zagrljaju bilo malo topline. „Nemoj da jedeš previše sladoleda”, reče on. „Šta ćeš uraditi? Ukinućeš mi izdržavanje?” „1 nemoj previše da piješ i pušiš. To loše utiče na ten.” „Još možeš da pođeš.” „Znaš koliko sam zauzet u bolnici.” „1 da vodiš računa o meni i danju i noću.” „To prepuštam Džou.”

Ingrid ga pogleda popustljivo. Zna da on ne misli ništa loše. Zaista je drag. Šta bi radila bez njega? On sve organizuje, ide na sastanke, vodi računa o tome da ne promakne ni najmanji detalj. Ona ni o čemu ne mora da brine i voli ga zbog toga. Napućila se, dotakla mu nos prstom, pa mu istim prstom prešla ćelom dužinom kravate.

Pre nego što će izaći iz sobe, Peter se nije mogao uzdržati dajoj ne da još jedan, poslednji savet. „1 upamti, ne potpisuj ništa dok ja prvo ne pogledam.”

Ona je nastavila da slaže odeću i, klimajući glavom, reče: „Da, da”, melodičnim glasom, ali kad je stigla do zatvaranja kofera, učinila je to odlučno i čvrsto je zatvorila bravice.

Lanac ruku je osigurao da njen prtljag stigne na aerodrom bezbedno i na vreme.

Sačekala je u salonu, s nelagodnošću u stomaku, sećajući se kako je na rastanku poljubila Petera i čvrsto zagrlila uplakanu Piju. Nikada nije bila razdvojena od ćerke toliko dugo. Razgovarala je o tome s Pijom, koja je srećna što

78 |

će njena mami - Ingrid je i dalje neverovatno da joj ćerka govori s američkim naglaskom - odužiti svoje u ratnim naporima, dajući sve od sebe da podigne moral trupama. Ali Ingrid zna da je pričati i razmišljati o tome jedno, a suočiti se sa stvarnim razdvajanjem nešto sasvim drugo.

U ovom trenutku osećala je primitivnu potrebu da bude s Pijom, bolnu potrebu koja nekoliko minuta liči na mahnitu glad. Užasno će joj nedostajati. Zamislila je sebe kako sedi pored nje na krevetu subotom ujutru i čita novine, pa dočarava sebi njen miris, onu boju vode njenih očiju, zlatnu pegicu na levoj dužici. A sad se setila, u očajničkom naletu ljubavi, kako je devojčica pokušala da oponaša majčino namigivanje. Sećajući se toga, i nehotice je ponovila Pijin izraz prilikom nabiranja nosa i žmirkanja s oba oka istovremeno, kao da snima fotografiju.

Ujutru mi je u glavi bubnjalo i nisam bio svestan ničega drugog osim nečijeg lupanja pesnicom na vrata u mojoj lobanji.

Polako, kao da nešto curi ispod vrata ka meni, rađa se saznanje: otišla je. Ni pisamceta, ni adrese, ničeg. Samo udubljenje u jastuku, izgužvana posteljina i slab trag parfema podsećaju me na to daje bila stvarna i daje zaista bila ovde.

Nasmešio sam se setivši se prethodne noći. Izgledala je gotovo nestvarno. A onda mi se u glavi javila mračnija misao.

Sve što posedujem na ovome svetu nalazi se u ovoj sobi. Brzo sam se uspravio i seo, potražio novčanik, otvorio ga. Na moje olakšanje, ništa nije nedostajalo. A foto-aparati? Eno torbe, na podu pod krevetom, pored čizama. U njoj su svih četrdeset sedam rolni filma, još nerazvijenih, kartonske kutije sa sijalicama za blic, svežanj identifikacionih dokumenata, poslednji primerci Lajfa i Pikčerposta. U zasebnom odeljku su spakovane svilene čarape, francuski parfem, srebrna pljoska i vadičep za levoruke. Foto-aparati su još uvek tu. Koliko primećujem, nije odnela ništa. Čak ni moj šlem. Eno ga, još je tu, s jednom dugom plavom vlasi zakačenom za remen. U njegovoj postavi su, dobro zaklonjeni, podaci o mojoj krvnoj grupi i moja dva poslednja pisma: jedno upućeno majci - blagosloveno bilo njeno jevrejsko srce - i drugo namenjeno devojci, samo što se tu često menja ime primaoca.

Jesam li ja kriv što ne umem da se branim od žena?

Srušio sam se nazad na krevet. U glavi mi bubnja od napora. Usta su mi suva, jezik kao šmirgla. Okrenuo sam lice ka zidu i pokušao da odspavam još malo, ali mnogo je bučno ovde gore, na poslednjem spratu. Golubovi stružu po oknu krovnog prozora, nožicama grebu staklo.

Transporteri osoblja i kamioni, svi sa istaknutom belom zvezdom na boku karoserije, tandrču i bruje ulicama, od njih se tresu lampe i lusteri, okna podrhtavaju u prozorskim okvirima. Zvuk obuće s drvenim donovima odjekuje po kaldrmi, klak-klak-klak, pošto su nacisti tokom rata rekvirirali svu kožu.

Prste da poližeš Lavovski keksići sa čokoladom i le{nicima Sastojci

Priprema

• 125 g margarina

1. Zagrejte rernu na 190º i stavite papir za pečenje u pleh.

• 1 šolja žutog šećera

2. Margarin dobro umutite sa obe vrste šećera.

• 1 šolja belog šećera • 2 šolje brašna • 1/2 kašičice praška za pecivo • 1/2 kašičice sode bikarbone • 2 vanil šećera • prstohvat soli • 1 jaje • 50 g seckane crne čokolade

3. Brašno pomešajte sa praškom za pecivo, sodom bikarbonom, vanil šećerom i prstohvatom soli. Mešavinu brašna polako dodajte umućenom margarinu i na kraju dodajte jaje. Mešajte dok ne dobijete fino testo.

4. U umešeno testo dodajte iseckane lešnike i čokoladu i dobro sjedinite. Rukama pravite malene kuglice i malo ih spljoštite. Slažite ih u pleh presvučen papirom za pečenje. Pecite 14-16 minuta.

• 100 g seckanih lešnika

Ljiljana Pekeč

www.leo.rs | 79

Marinela Kvapil

UBISTVO U RIJALITIJU NIKOME NI REČI Nije se sećao žene koja je sedela preko puta njega.

Ne ovako kako je sad vidi. Istina, posle onoliko alkohola i tamburaša koji su ga odveli u onaj njegov beli, beli svet ne bi prepoznao ni vlastitu majku.

Sećao se njene pegave kože na zadnjem sedištu svog srebrnog „sitroena” skrivenog od pogleda ljudi koji su odlazili sa obližnjih splavova. Setio se da je pomislio kako nikada do sada nije bio sa riđom ženom i kako su joj pege baš lepo pristajale na koži boje porculana. Nije mogao da se seti da li je iskreno uživao u strasti koju su podelili ili je samo kao akrobata u vazduhu pratio gimnastiku svoje partnerke jer mu od toga zavisi život. To mu je već bilo mutno. Kao stakla automobila u kome su izvodili svoju tačku.

Pozvala ga je rano jutros i zvučala kao da je ostatak noći provela birajući imena za njihovu decu. On se nije sećao ni njenog. Tamara, Tanja, Tijana...

- Tara - rekla je glasom koji kao da je sledio tok njegovih misli - bilo je bučno sinoć, možda si zaboravio.

Sada su sedeli za istim stolom u „Šansi”. Iznad njih je bio pun mesec. Smenio je umorno sunce koje je izdašno obavilo svoj posao iako tek što je počeo april. Bašta restorana je bila puna, stolovi preblizu i mogao je jasno da čuje o čemu drugi razgovaraju. Nju nije mogao da sluša. Ne više.

S vremena na vreme bi je pogledao u oči ili klimnuo glavom. To se dešavalo samo onda kada nije odmeravao

80 |

njen dekolte i pokušavao da se seti zašto je uopšte pristao da se sretnu. Dekolte je bio prilično dobar i pun, razlog loš i prazan, dokolica po običaju. Bila je od onih žena kojima zbog svetle puti i očiglednog truda nije mogao lako da pogodi godine. Možda ih je imala trideset i koju, možda i malo više. Duga riđa kosa bila joj je skupljena u rep kojim se poigravala dok je pričala o nečemu čemu je davno izgubio nit. Razmišljao je o tome kako se priroda pobrinula da, iako definitivno nismo monogamna stvorenja, imamo taman onoliko partnera u životu koliko možemo da podnesemo. U njenom slučaju priroda je bila prilično izdašna, i da nije bilo te jedne sitnice ne bi sada morao da planira beg.

Uhvatio je nit u trenutku kada je izgovarala najbesmislenije dve reči: - Nemam reči!

Izgovorila je to kao da je otkrila najveću istinu, kao da je potvrdila da je Zemlja okrugla. Nije imao pojma šta ju je ili ko ju je to, navodno, ostavio bez teksta, ali bio mu je beskrajno zahvalan. Gledala ga je svojim krupnim smeđim očima, očekujući odgovor. Osećao je da je njegov red, ali je morao samo na trenutak da oseti radost tišine. Da li će zvučati čudno ako kaže: „Hvala kurcu!”?

Verovatno.

Stvar je bila u tome što je inspektor Bogdan Savić i do sada sretao žene koje su volele da pričaju, ali ona je imala glas kakav su glumice pozajmljivale crtanim junakinjama

u „Jagodici odici Bobici”, ili već nekom sličnom slličn ičn nom o hororu. hor oror oru. u. To To je bila ta sitnica. Telo boginje koje sve vvreme reme vrišti: „Ja sam Štrumpfeta, pfeta, tidam, tidam, tidam!”

I, šta ćemo sad? - prekinuo ga je njen glas.

Da platimo? - jedva je dočekao da ponudi.

Ha-ha, kako si ti blesav - nasmejala se kao histerična Vila Zvončica - naravno da ćemo platiti, mislila sam na nas dvoje.

Nema ničeg goreg od objašnjenja koje nisi tražio. Ljudi bi trebalo da poseduju bar toliko inteligencije i uviđavnosti da ne objašnjavaju očigledne stvari, jer time nećepromeniti tuđe stavove i osećanja, pomislio je.

Pa nas dvoje smo, kako beše ono kažu u ovim vašim ženskim serijama, prijatelji sa povlasticama. Jel’ tako? odgovorio je umesto toga.

Da, valjda tako. Ali ja nisam devojka iz tih serija.

Naravno da nisi. Ti si jebena Štrumpfeta!

Stvarno? A iz koje si ti serije?

Iz neke porodične. Znaš ono, devojka se zaljubi, uda, rodi decu i živi srećno do kraja života. Kod mene nema tajnih veza i povlastica. Sve je savršeno jednostavno i transparentno.

Gledalac „Utiska nedelje” i simpatizer Demokratske stranke, presudio je. Moraće opet da se posluži istim prljavim trikom. Zavukao je ruku u džep jakne koju je prebacio na susednu stolicu.

To je To je lepo. le epo po.. Ali Ali re rrekao kao ka o sam ti da je moj posao malo haotičan, bez radnog vre vremena remena i kan kancelarije. Sa mnom je bolje ići polako i ne računati na sig sigurno.

Pokušavao je da ostane neopažen dok je kopao sve dublje rukom po džepu.

Meni tvoj posao deluje baš zanimljivo. Čak nekako zapaljivo, ako znaš na šta mislim - ugrizla se ovlaš za donju usnu dok je izgovarala poslednju rečenicu. O, Bože, da li je moguće da mi se to opet dešava! Konačno je u džepu napipao ono što je tražio. Taster broj jedan speed dial za službeni telefon.

Pali te opasnost znači, braaavo!

Telefon na stolu ispred njega je zazvonio. Pogledao je u aparat, pa tobože preneraženo u nju.

Nije trebalo da prizivaš moj posao. Ovo mi se uvek desi kada najmanje želim, izvini. Halo? Ja sam.

Gledala ga je netremice. On je brojao u sebi do deset.

Kada je izbrojao opet je progovorio.

Dokle će ti klinci da se rokaju?! Dolazim odmah.

Pogledao je sa izrazom žaljenja.

Opet ubistvo. Izvini, moram da idem.

Bio je već u svojim kolima kada se zvono na službenom telefonu ponovo oglasilo. Ovoga puta izistinski.

Znao je! Uvek kada izvede svoj jeftini trik neko zaista bude ubijen!

www.leo.rs | 81

II Na putu ka Avali, gde ga je već čekala interventna ekipa, stao je da natoči gorivo u svoj srebrni „sitroen CX”. Obožavao je taj auto i ni po koju cenu nije pristajao na uniformisane službene mašine. Dok je momak točio do vrha, zamišljeno je gledao u unutrašnjost automobila. Plave presvlake od pliša mogle su da ispričaju mnogo toga, čak i ono čega se sam nije sećao. Bio je svestan da je upravo, još jednom, ispao muška svinja i bilo mu je žao zbog toga. Razlog njegovog kajanja bila je Minja, njegova trinaestogodišnja ćerka. Uvek kada bi gledao u oči razočarane žene kojoj je upravo srušio bajku o sreći, ljubavi, vezi, mogućem braku i porodici, video bi njene oči. Njoj je to isto učinio pre šest godina, kada je odlučio da ostavi njenu majku.

Nju nije odlučio da ostavi, ali kao da jeste. Minjine oči govorile su svaki put da se tako osećala. Svih jebenih šest godina. A onda, bio je tu i strah koji je verovatno delio sa ostatkom svih očeva na svetu, da će neki skot povrediti njegovu devojčicu, baš kao što je to on učinio njenoj majci, pa onda Jani, pa svim ovim devojkama koje su svojim zgodnim telima dodirivale plavi pliš njegovog srebrnog „sitroena”. Bilo bi fer da Minju nikada više niko ne povredi. On joj je već naudio dovoljno. I ako ima neke kosmičke pravde, ona će pravo sa nekog plišanog sedišta pred matičara. Tako je zamišljao, tako je želeo. I zato je u svakom razočaranom pogledu video nju i osećao mučno kajanje. Jana mu je jednom rekla da nije muška svinja, jer inače ne bi ni sekunde razmišljao o svim tim tužnim očima. Rekla je da muške svinje ne stižu ni da pogledaju žene u oči. On nije muška svinja, on je naprosto... takav. Tako je govorila sada, četiri godine pošto se posrao i po njenom životu. Tada nije bila takva Marija Magdalena.

Naprotiv.

Platio je gorivo i vratio se na put ka zločinu koji ga je strpljivo čekao. Baš čudno mesto za ubistvo, pomislio je.

Mada, u vreme kada nemaju mira ni oni koji pate od dijareje, kada se potpuni anonimusi na društvenim mrežama utrkuju da obznane svaki detalj o sebi, kao da to uopšte ikoga zanima, gde bi bilo umesnije ubiti nekoga nego pred kamerama? Ubiti nekoga u tajnosti, ne upoznati javnost sa tim, ne dati priliku uticajnim tviterašima, blogerima i ostalim veb-frikovima da iznesu svoje cenjeno mišljenje o tom činu, bilo bi prosto nekulturno. Ovaj ubica je izgleda to poštovao i zato je svoju žrtvu pronašao u rijaliti programu koji je besomučno vrtela jedna ogavno komercijalna stanica. Tek tako, pred kamerama, neko je žrtvi oduzeo priliku da se ikada više javno eksponira. A čemu onda život?

Nije mogao da se pohvali da je revnosni gledalac rijalitija „Ljudi sa tajnom”, ali je znao osnovno, a to se svodilo na stari dobri voajerski recept: pred budnim očima kamera koje su ih pratile 24 sata dnevno, neke kvazislavne ličnosti živele su svoje živote. Emisija pak nosi naziv

82 |

„Ljudi sa tajnom” jer parovi koji u njoj gostuju imaju neku tajnu koja ih povezuje. Niko živ nije znao jesu li to uistinu tajne ili su nameštaljke, ali je glavna caka bila u tome da svaki par vešto krije svoje adute i tako raspaljuje maštu miliona voajera. Samo je par koji pobedi morao, za nagradu od čak 250 000 evra, da oda svoju tajnu. Nekome od njih tajna je izgleda došla glave.

Pored puta je ugledao veliku betonsku halu, TV studio koji izgleda kao luksuzna kuća pokrivena kamerama i mikrofonima. Delovala mu je nekako beživotno, što je, da ironija bude veća, u trenutnim okolnostima bilo tačno.

Zaustavio je srebrnu pticu ispred pokretne kapije i rutinski pokazao portiru značku. Čekajući da se kapija pokrene pogledao je u telefon. Zašto da ne, momci iz internet kriminala su mu instalirali Tviter još pre nekoliko meseci, pogledaće da li se neko na mreži već bavi prekinutim rijaliti programom. Otrovnih komentara na račun programa koji tobože ne gleda ni rodbina učesnika bilo je na stotine.

Niko ne gleda, svi znaju da je šou prekinut. Zanimljivo. Bilo je i onih na račun morala i inteligencije učesnika. Jedan od onih komentara u kome se, po tviteraškom običaju, firme i udruženja nasumice nazivaju imenima poznatih ličnosti, do suza ga je nasmejao. Bio je na račun sestara, pevačice i glumice koje su učestvovale u programu „Ljudi sa tajnom”, i glasio je: „Časne sestre Lekić”.

Portir ga je pogledao strogo i sa neodobravanjem.

Tek tada je shvatio da se naglas nasmejao, što je u ovom trenutku bilo prilično neprikladno. Kapija je sada već bila potpuno otvorena i čovek je mirno čekao da inspektor uđe u kompleks produkcije pod nazivom „Fabrika zabave”, što je, u ovom trenutku, bilo podjednako neprikladno koliko i njegov smeh.

Dvorište betonske hale bilo je potpuno pusto. Među parkiranim kolima ugledao je i patrolno vozilo koje je prvo stiglo na mesto zločina. Uz njega je bio parkiran i jedan sanitetski kombi. Osvrnuo se još jednom oko sebe i kada se uverio da je dvorište i dalje pusto, prišao je velikim staklenim vratima betonske „Fabrike zabave”. Nije stigao ni da položi ruku na kvaku kada se začuo zvuk zujanja. Neko mu je već otključao vrata. Pogledao je u kameru iznad svoje glave, Koja je i dalje snimala sve što se dešavalo unutar zdanja. Pitao se koliko ubica mora biti drzak da bi počinio zločin pred ovoliko očiju.

III Čim je ušao u hodnik „Fabrike zabave” ispred njega se stvorio mladić kojeg je produkcija očigledno zadužila da mu bude vodič. Nadao se da će biti govorljiv, mada je pretpostavio da su delegirali nekoga od poverenja, nemuštu senku koja će ga pustiti da sve sazna na teži način.

Inspektore, dobro veče, ja sam Mane. Vaše kolege su već neko vreme unutar ringa, molim vas pođite za mnom - bilo je sve što je tamnoputi mladić rekao pre nego što se hitro okrenuo i pošao hodnikom napred.

Inspektor Bogdan Savić - rekao je više reda radi. - A šta je to ring?

Ne okrećući se Mane je mirno odgovorio: - Biće vam jasnije kada dođemo do njega.

Nastavili su put lavirintom hodnika duž kojih su se nalazila uglavnom ista metalna vrata iza kojih se nije moglo videti ništa. Tišina je bila sablasna. Ponegde bi se čuo bat koraka ili neki drugi zvuk koji je potvrđivao da tu ima ljudi, ali glasova nije bilo. To nije bio dobar znak. Kada bi se dogodio neki zločin, a pogotovo ubistvo, ljudi su se skupljali oko mesta nedela poput lešinara. Možda ružna i prostačka, ali prirodna reakcija. Nekome je to bila prva prilika da vidi leš, drugi su želeli da se uvere da takva svirepost zaista postoji, treći su samo tražili temu za razgovor i malo uzbuđenja. Ipak, svima im je bila zajednička radoznalost koja ih je terala da se na mestu zločina konačno uvere da su naši usrani životi definitivno prolazni i da, zbog nečijeg hira, mogu nestati već sutra. Tišina na mestu zločina, za iskusnog inspektora kakav je bio Bogdan Savić, značila je strah, ali ne od ubice, već od onoga što je neko mogao otkriti.

Mane se okrenuo ka njemu isto onako iznenadno kako mu je na početku puta okrenuo leđa. Pogledao ga je pravo u oči i dao mu do znanja da je čuo njegovo ime: - Inspektore Saviću, deo kroz koji smo sada prošli čine kancelarije, u njoj rade naši zaposleni. Kada prođemo kroz ova vrata naći ćemo se u ringu. Ring je mračan hodnik koji okružuje kuću u kojoj borave učesnici našeg programa „Ljudi sa tajnom”. U tom mračnom hodniku videćete sada napuštene kamere, za kojima inače sede naše kolege i snimaju sve što se u kući dešava. To je ring, tunel iz koga posmatramo učesnike programa. Izvolite.

Mane je širom otvorio vrata i propustio ga u potpuni mrak. Nije video ni kamere, ni hodnik, nije video baš ništa. Ali je čuo. Čuo je glasove u daljini, a čuo je i Manetove korake. Mogao je da prekine ovu lakrdiju u trenutku, ali je želeo da sazna dokle će ga odvesti igrokaz koji mu je prikazao ovaj čovek potčinjen moćnom vlasniku produkcije.

Ovo će nam pomoći da se krećemo kroz ring - rekao je Mane i propustio snop svetlosti ispred njega.

Bogdan je žmireći protrljao oči, a Mane je već propuštao sledeći snop. Sada mu je bilo jasno gde se nalazio.

Hodnik je bio ofarban u crnu boju. Desni zid nije imao nikakav otvor. Levi je na svakih metar i po imao po jedan veliki prozor prekriven crnim zavesama. Snopovi svetla sada su ulazili u hodnik kroz polurazmaknute zavese.

Ispred nekih prozora stajale su velike kamere kakve je viđao u televizijskim studijima. Pored kamera bile su visoke barske stolice i na njima još nešto crno. Prišao je i sa jedne stolice podigao crni materijal koji je tu ležao.

To je crni plašt - rekao je mirno Mane unapred pogađajući neizgovoreno pitanje - svi naši kamermani moraju da ih nose kako ih učesnici ne bi primetili.

Ne razumem, zar učesnici nisu dobrovoljno u ovom cir... vašem programu?

Naravno, ali da bi se prirodnije ponašali ne smeju biti previše svesni kamera. Oni svi nose mikrofone 24 sata dnevno, kamere su svuda u kući, vise na zidovima oko njih, ali posle nekog vremena svako zaboravi na te detalje. Ljudi se opuste i tek tada od njih dobijete iskrenu emociju i reakciju. Zato je i ring mračan. Kamermani rade u apsolutnoj tišini i otkrivaju zavese tek onoliko koliko im je dovoljno da snime učesnike. Nose crni plašt da se kroz ogledala ne bi reflektovala svetlost.

Kakva ogledala?

Ono što je za nas prozor za one koji borave u kući je ogledalo. Oni ne vide ring, vide sebe.

Bilo mu je jasno šta je mladić želeo da mu kaže. Iako je bilo teško pomisliti da bi neko zaista mogao da zaboravi na kamere koje jure svuda oko njega, mislio je da je sa protokom vremena to bilo sasvim moguće. Na prihvatanje ove ideje odlučio se jer je i sam mnogo puta video kako ljudi puknu tokom ispitivanja u policijskoj stanici.

Isprva bi bili hladni i čvrsti kao stena, mislio bi čovek da ih nikada neće razbiti i izvući istinu koju kriju duboko u sebi. A onda, malo-pomalo, ako inspektor vešto ispituje, zločinci bi se osetili kao na toboganu. Razgovor je čak tekao tako da je sve išlo u njihovu korist, istražitelj bi im poverovao, bio je na njihovoj strani. I tada, kada bi poverovali da su ga ubedili i da je sledeće što će čuti zvuk vrata koja se otvaraju i propuštaju ih da odu i nastave negde drugde sagu o svojoj nevinosti, osetili bi čelični stisak tog jednog pitanja na kome su se okliznuli. Stisak koji ih nikada i nigde više neće pustiti, danak prevelikoj veri u sebe i tom malom padu koncentracije u kome je istina izletela iz njih kao da je vulkan nezadrživo proradio. Zato je verovao da posle nekog vremena provedenog pred kamerama i kod najokorelijih pozera i glumaca, bar na trenutak neka neželjeno iskrena emocija, pokret, reč mora izaći na videlo.

Nije mi jasno kako je neko mogao potpuno da zaboravi na kamere i odlučila se na ubistvo - bacio je pred mladića mamac, ali je Mane samo pogledao ispred sebe i pozvao ga: Vaše kolege vas čekaju, verujem da vam oni mogu reći sve što vas zanima.

Mrtva usta ne govore, bio je u pravu kada je pomislio da je Mane nemušta senka. Taj mu neće reći ni reč više od ovoga. Nije bio ovlašćen da otkriva svoje misli i osećanja, već samo da daje određene informacije. Neće za sada stavljati na probu njegovu lojalnost gazdi. Odustaće od daljeg zapitkivanja.

Mane je grabio napred hodnikom propuštajući ponegde svetlost kroz prozore-ogledala. Tako je Bogdan mogao da vidi ono što je tu i tamo ulovio i u televizijskom prenosu: unutrašnjost lepo uređene kuće i atrijumsko dvorište sa malim bazenom. U dnevnom boravku,

www.leo.rs | 83

naslonjena na veliki crni klavir, stajala su dvojica njegovih kolega i gledala u papir po kome je lekar po obavljenom pregledu tela nešto upisivao. Video je i ostatak sanitetske ekipe koja je pakovala svoje stvari nedaleko od njih. Telo ubijenog nije mogao da vidi.

Poslužio se svojim telefonom kako bi ustanovio da je tačno 22:34, jer u celoj kući nije bilo ni jednog jedinog časovnika. Mane mu je objasnio da učesnicima programa nije bila dozvoljena nikakva veza sa spoljnim svetom iz kojeg su svojevoljno ušli u ovaj šou. Nisu smeli da saznaju čak ni koliko je sati.

Ubistvo se dogodilo između 21:03 i 21:10 - sigurnim glasom je progovorio Miloje Spasić, visoki brkajlija iz najbliže policijske stanice. Bogdan ga je već upoznao kada je radio na slučaju deviznog penzionera ubijenog u svojoj avalskoj vikendici. Njegovog kolegu, pak, novajliju Marka Protića je sada prvi put video.

Misliš da je doktor baš toliko precizan? - začudio se Bogdan.

Doca je potvrdio da bi to moglo da bude vreme ubistva, a to je i vreme nestanka struje, sve se poklapa. Vidiš, desio se neki kvar na mreži i ceo ovaj kraj je ostao bez struje od 21:03 do pre nekih desetak minuta. Čekaj, zar nisi malopre rekao da se ubistvo desilo između 21:03 i 21:10 za vreme nestanka struje, sada kažeš da je struja došla pre desetak minuta? - Bogdan je pretpostavio da se Miloje Spasić zbunio i čekao njegovu ispravku.

E pa, vidiš Bogdane, ova emisija, ili kako oni kažu produkcija, ima agregat. Kažu da bez struje ne mogu da rade. Kod njih bez struje sve stane, i kamere i snimanje, sve. Zato su pre nekoliko godina, za ovakve neprilike, kupili agregat. I kada je nestalo struje bilo je potrebno samo sedam minuta da se sve prebaci na napajanje s tog agregata.

A kada su se svetla upalila leš je već bio tu? - pogađao je Bogdan.

Sve ti je jasno. Neko je iskoristio trenutak i smestio nož u stomak ovog nesrećnika. Vidiš, u kući nemaju nikakvo oružje.

Učesnici emisije ne smeju sa sobom da unesu nikakve opasne predmete ili supstance. Čak ni pljosku alkohola ne možeš vidiš. Ali pošto sami sebi spremaju hranu, u kuhinji ima nekoliko oštrih noževa. Jedan za meso je završio u mesu ovog dečka, a ja ne znam da ti kažem kako, jer je zbog nestanka struje snimanje stalo. Cela ova hala je bila u potpunom mraku.

I, naravno, niko ništa nije ni video ni čuo?

Eto, vidiš, nije - pomirljivim tonom je rekao Miloje Spasić, zureći svojim velikim plavim očima pravo u Bogdana.

Za vreme svoje petanestogodišnje inspektorske karijere Bogdan je navikao da nailazi na zid ćutanja kojim su svedoci zločina pokušavali da zaštite nekada zločinca, a najčešće sebe. Verovali su da će biti bezbedniji u svom

84 |

ćutanju i nemešanju, da su na taj način sklopili neki prećutni pakt o nenapadanju sa zločincem. Dešavalo se da čovek ubije ženu od batina, a da tek po tom događaju komšije počnu da pričaju kako ju je redovno lemao i kako je nesrećnica cvilela i zapomagala po celu noć.

Strah je pretvarao i najveće alapače u monahinje zavetovane na ćutanje. Ta seljačka politika nemešanja u tuđe probleme bila je, naravno, samo prividna. Svi su znali sve o svakome i rado ispirali usta, ali kada je ta usta trebalo pokrenuti u odbranu slabijeg, svi bi se prepali. Samo jedna stvar mogla je da ih natera da razvežu jezik - sumnja da su i sami upleteni u zločin. Tu bojazan je Bogdan Savić dobro poznavao i rado je koristio u svojim istragama, pokvareno i podlo, ali tačno onda kada je trebalo.

Miloje, hajde da mi pokažeš telo - koraknuo je napred Bogdan - i da mi kažeš šta znamo o žrtvi.

Miloje je spremno dočekao inspektorov zahtev i krenuo ka obližnjim metalnim sef-vratima. Pre nego što ih je otvorio pogledao je u Bogdana i rekao: Ovo gde smo do sada stajali ti je dnevni boravak sa trpezarijom i kuhinjom. Sve je povezano i sve je, kao što vidiš, ogromno. Postoje dve spavaće sobe, kupatilo, WC, soba gde parovi, vidiš, mogu malo da se osame i ovaj špajz ili, što oni kažu, ostava. Ta prostorija služi za snabdevanje hranom i ostalim potrepštinama spolja. Tu je nesrećnik ubijen - završio je Miloje i širom otvorio vrata da propusti Bogdana.

Prvo što je Bogdan osetio kada je ušao u ostavu bio je miris krvi koji se širio oko leša. Jedan od istražitelja koji su u međuvremenu stigli obrađivao je mesto zločina i sada se pomerio unazad da bi Bogdan mogao da sagleda čitav prizor koji se pružao pred njim. Telo mladića od dvadesetak godina ležalo je na plavom itisonu u lokvi guste krvi. Pao je na leđa i iz stomaka mu je virio debeli kuhinjski nož. Na dršci noža nije bilo krvi. Nije je bilo ni oko tela, ni po zidovima, ni po okolnim policama. Nije bilo ama baš nikakvih tragova borbe. Na policama su stajali uredno složene namirnice i posuđe. Bilo je jasno da je mladić uboden baš tu, ali je isto tako bilo prilično jasno da se tome nije nadao.

Dečko se zvao Nikola Pavlović, imao je 26 godina. Iz Užica je. Bio je pevač. Moja ti je mlađa, vidiš, pratila tu emisiju gde se takmičio da postane pevač i snimi album.

Ne ovu emisiju, sličnu, ali pre dve godine, otprilike. Dopada se devojčicama, ali nije pobedio. Ni tada, a ni sada.

Miloje je ućutao kao da saoseća sa nesrećnim mladićem.

Bogdan je laganim koracima kružio oko leša. Mladić je imao tamnosmeđu kosu i zelene oči. Njegov staklasti pogled sada je odavao iznenađenje. Bio mu je poznat, ali definitivno nije znao ništa o njemu. Ono što je sada mogao da zaključi jeste da je momak imao sve fizičke predispozicije da postane zvezda. Lepo lice punih usana, gotovo ženske lepote, divan stas i dobro razvijene mišiće.

!

O OV

N

PREUZMITE BESPLATNO! OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA! APLIKACIJE LAVOVSKOG ČASOPISA – “ZAČINJENO LJUBAVLJU”!

NOVI BROJ!

www.leo.rs | 85

Robin Šarma

SPOZNAJTE SVOJU

SUDBINU uz pomoć kaluđera koji je prodao svoj ferari

Sedam faza buđenja Ova knjiga je posvećena duhovno srodnim tragačima, hrabrim dušama koje su imale hrabrosti da napuste gomilu i pronađu svoj put kući, do mesta zvanog autentičnost.

Nek vaša rešenost da se probudite i živite istinski snažnim životom bude nepokolebljiva. Nek vas lekcije koje ćete naučiti zapljuskuju u blagim talasima. Nek vam mračne noći retko spopadaju dušu. Blistajte tako snažno da svi, na kraju vaših dana, zastanu i kažu: „Evo čoveka koji je proživeo ispunjen i celovit život.”

Uvod iz pera Robina Šarme Mnogo ste veći no što ste ikad sanjali da ćete biti. Šta god da vas snađe u životu, verujte da je sve dobro i da se odvija u vašem najboljem interesu. Život vam se možda ne čini prijatnim, ali vam daje priliku da naučite baš ono što je neophodno da biste uzrasli u sudbinom predodređenu ličnost. Sve što vam se dešava savršeno je orkestrirano kako bi vas nadahnulo da maksimalno evoluirate kao ljudsko biće i da bi vas uznelo do istinske moći. Učite iz života. Dozvolite mu da vas odvede do mesta koja su vam namenjena - on se rukovodi vašim najvišim interesom.

86 |

Na stranicama ove knjige otkrićete mnogo odgovora na najvažnija životna pitanja. Molim se da na njima pronađete mnogo istina i steknete brojne uvide u način funkcionisanja sveta i u to kako da imate uspeha u njemu. Znajte da, na kraju krajeva, odgovori za kojima tragate već leže duboko u vašem srcu. Nemate gde drugde da ih tražite. Da, moje reči mogu da vam otvore neke puteve i da vam pomognu da se setite onog što ste znali duboko u duši. Ne sumnjajte da blago mudrosti, moći i ljubavi postoji uspavano u vama - i da čeka da ga probudite najsmelijim delom svog bića. Zar to nije nepojmljivo nadahnjujuće saznanje? Već ste sve što ste ikad hteli da budete. Potrebno je da prionete na unutrašnje radove, na otklanjanje prepreka koje pokrivaju vašu prvobitnu prirodu - i poriču njeno postojanje.

Svrha ljudskog života je, po mom mišljenju, koračanje stazom Velikog Buđenja i povratak kući, u ono što ste nekad bili (i miru u kojem ste nekad uživali). Najdublje verujem da novorođenčad predstavljaju savršenstvo i stanje postojanja u koje je svako od nas dužnošću predodređen da se vrati. U trenutku nakon rođenja bili ste neustrašivi, ispunjeni čistom ljubavlju, nevini i beskrajno mudri. Raspolagali ste neograničenim potencijalom i bili na divan način povezani s nevidljivom rukom stvoritelja

Vodič do divnog života

naše vaselje vaseljene. ene. Kao veoma malo dete, bili ste ispunjeni čuđenjem i u potpunosti otvoreni prema životu. U to doba ste, naravno, bili gotovo prosvetljeni (biti prosvetljen znači sastojati se isključivo od svetlosti: onaj koji je isključivo od svetlosti nema senki, tamnih nijansi, straha, srdžbe, ozlojeđenosti ili ograničenja).

Većina današnjih žitelja planete izgubila je povezanost s autentičnim bićem, prvobitnim stanjem postojanja, u kom se nismo plašili da koračamo u susret mogućnostima i da sežemo ka zvezdama.

Više ne znamo ko smo. Preobrazili smo se u ljude koji se ponašaju sebično, plašljivo i grubo. Takvo ponašanje nije odraz naše istinske prirode, već rana pretrpljenih na proputovanju kroz život, kad smo napustili predele nevinosti u kojima smo rođeni. Samo oni koji tuguju čine tužne stvari. Samo oni koji su povređeni povređuju druge. Samo oni zatvorena srca mogu da se ponašaju kao da u sebi nemaju ni trunke ljubavi.

Verujem da živimo da bismo uzrasli do najveće mere svog bića i da bismo se setili istine o onom što u osnovi jesmo. Život će vam pružiti savršenu podršku na tom tragalačkom pohodu. Slaće vam ljude, događaje i kušnje koje će vas nagoniti da otkrivate sve više unutrašnjeg sjaja i spoznate sve više mogućnosti. Često te lekcije neće biti lake. Patnje su odvajkada bile sredstvo za ubrzanje

duhov duhovnog uzrastanja. Oni koji su pretrpeli velike nedaće obično su oni koji evoluiraju u velike ličnosti. Oni koji su duboko povređeni životom obično mogu očas osetiti bol drugih. Oni koji su se suočili s nedaćama postaju skromnije, a samim tim otvorenije, saosećajnije i stvarnije ličnosti. Možda ne ljubimo nedaće kad nas snađu, ali nam one toliko dobra čine. Razbijaju ljušturu oko naših srca i prazne nas od laži, kojih se držimo kad razmišljamo o tome ko smo, zašto smo ovde i o načinu na koji ovaj čudesni svet funkcioniše. Kad se jednom ispraznimo od njih, možemo se napuniti svim što je dobro, plemenito i istinito. Nevolje mogu da nas preobraze, ako odlučimo da im to dozvolimo. Džozef Kembel je napisao: „Traži blago tamo gde si se spotakao.”

Spoznaj svoju sudbinu je knjiga o povratku vašem najboljem životu. Pokušao sam da izlijem srce na ove stranice i s vama podelim sve što znam o predvodništvu, samospoznaji i autentičnom življenju. Valjalo bi da znate da sam u svakom smislu poput vas. Svakodnevno se borim sa sopstvenim ograničenjima, strahovima i onim što zovem „drevnim obrascima”, starinskim načinima ponašanja koje sam usput pokupio. Sebe sagledavam kao nedovršeno delo. Neprestano se nagonim da svaki dan koristim kao platformu za evoluiranje na više ravni unutrašnjeg života. Postoji mit da ovakve knjige

www.leo.rs | 87

pišu prosvetljena stvorenja koja provode dane u blaženstvu, najdubljim razmišljanjima i seju istinu s najviših planinskih vrhova. Naučio sam da svakog od nas čeka mnogo posla, bez obzira na količinu rada na sebi i dostignuti stepen evolucije. Svako od nas poseduje svetlu i tamnu stranu. Svako od nas ima nedostatke koje valja otkloniti i rane koje vapiju za isceljenjem. Svako ima pocepanu dušu (pošto se trudimo da pomirimo duhovnost i svetovnost). Svoju ljudskost i dugujemo toj nesavršenosti. Neznatnost mog znanja mi je sve jasnija kako dublje prodirem u sebe. Kao što sam napisao u knjizi Svetac, surfer i direktorka, „vrh jedne planine je samo podnožje sledeće”. Kad stignete do vrha planine na koju se penjete, pogodite šta će vam se ukazati pred očima? Novi vrhovi za penjanje. To je suština života na „Školi Zemlji”. Sastoji se u neprekidnom uzrastanju i učenju koje se rukovodi samo jednom svrhom (da li bi se moglo reći „svrhom duše?”), pomoći sebi da se setimo i povratimo veličinu - i celovitost - koju smo, nažalost, izgubili.

Iako sam svestan ljudskih ograničenja, priznaću vam da sam veoma brzo daleko odmakao u otklanjanju prepreka koje su me činile malim (isto možete postići i vi, ako sledite čudesni proces predstavljen na predstojećim stranicama). Samo pre nekoliko godina bio sam advokat parničar na nezaustavljivom i vrtoglavo brzom putu ka svetskom uspehu. Jurio sam za novcem, slavom i materijalnim dobrima. Živeo sam život prema spolja, umesto prema unutra (nije ni čudno što nije funkcionisao kako treba). Istrpeo sam veoma tešku razvodnu parnicu. Danas sam podižem dvoje neverovatne dece. Usput sam doživeo velike poraze i naizgled beskrajna lična iskušenja. Ipak, najveći izazovi nas najviše uzdižu. Shvatio sam da su mi ta iskustva poslata da mi pomognu da dovedem sebe u red i da se otarasim slabosti. Najveće životne boli su uistinu veličanstvene mogućnosti za lični razvoj, pozitivan preobražaj i povraćaj autentične moći, koju ste izgubili nakon što ste napustili savršenstvo najranijeg životnog doba i zakoračili u svet. Prigrlite ih kao ono što jesu, najveći životni darovi.

U neverovatnoj (i kratkoj) životnoj igri doživeo sam mnoge uspone i padove, ali nikada nisam odustao od spremnosti da prihvatim odgovornost za svoju ulogu u svemu što mi se događa, niti sam prestao da posežem za najvećim visinama. Verujem da je najveći deo onog što doživljavamo predodređen.

Isto tako verujem da mi kao ljudska bića imamo ogromnu mogućnost izbora da stvorimo divan život o kakvom sanjamo. Sudbina i naši izbori zajedno oblikuju naše živote. Naša sudbina se ostvaruje kroz svesno načinjene izbore. Ko ovo zaboravi počinje da igra ulogu žrtve. Zanemariti ovu istinu isto je što i odreći se moći

88 |

koja vam je poverena da pomoću nje stvorite sve što želite.

Put koji ću predstaviti u ovoj knjizi - Sedam stupnjeva buđenja - odražava večno, arhetipsko putovanje vođe i heroja. Poruka dela je ispripovedana kroz izmaštane doživljaje Džulijana Mentla, kao i u prethodnim knjigama iz serijala Kaluđer koji je prodao svoj ferari.

Važno je ne zaboraviti da su oni veoma stvarni i izuzetno moćni. Proces otelotvoren u sedam stupnjeva može biti pronađen u raznolikim oblicima, u velikom broju drevnih tekstova istočnjačke i zapadnjačke filozofske literature. Vi ste heroj ili heroina vašeg života.

Ovom stazom morate hoditi ako odaberete da odigrate najvišu igru kao ljudsko biće (a znam da hoćete).

Garantujem vam da će vas to putovanje dovesti do autentičnog uspeha.

Podučavanje je najbolji način učenja. Ako zbilja želite da ovladate ovom materijom i da je učinite delom vašeg svakodnevnog života, od ključne je važnosti da je nekom prenesete, najkasnije dvadeset četiri časa od završetka čitanja knjige. Na taj način ćete steći dvostruku korist.

Pomoći ćete sebi u ovladavanju novostečenim znanjem i onima oko vas da se sete onog što uistinu jesu. Dok čitate knjigu Spoznajte svoju sudbinu, razgovarajte s osobama iz vašeg okruženja o onom što ste naučili. Podelite svoje uvide. Jasno i glasno predočite promene koje ste odlučili da načinite u dostizanju najboljeg mogućeg života za vas. Tako ćete produbiti rešenost i ostvariti trajne rezultate.

Zahvaljujem vam što ste odlučili da pročitate ovu knjigu. Nadam se da će vam pružiti sve za čim tragate u njoj (i mnogo više od toga). Zahvalan sam vam i na nekoliko poklonjenih časova vašeg života neophodnih za čitanje i razmišljanje o ovom radu. Iskreno vam odajem počast zbog džinovskog koraka u pravcu spoznaje svoje sudbine. Dok čitate ovu i druge knjige iz serijala Kaluđer koji je prodao svoj ferari, pridružićete se ženama i muškarcima širom sveta koji su postali deo zajednice. Na našem sabornom mestu, sajtu robinsharma.com, vode se izuzetni razgovori. Tamo ćete pronaći i obilje alatki za lakše savladavanje staze vaše sudbine.

Svi smo povezani na nevidljivoj ravni. Isceljujući sebe, pomažete u isceljivanju čitavog sveta. Kad dozvolite sebi da zablistate, nemo zazivate sve oko vas da pođu vašim putem. Dok radite ono što je neophodno da se uzdignete do najvećih visina i stanete uz bok čelnima, postajete uzor ostalima da zaigraju igru na najvišem nivou. Kao što jedan od mojih klijenata često zbori: „Ovo je divna stvar.” Želim vam neizmerne blagoslove na putu zvanom Život.

S ljubavlju, Robin Šarma

Prvo poglavlje Slučaj za duhovnu hitnu pomoć Život se ne pokorava našoj logici. On ide svojim putem, nedodirnut njome. Morate ga osluškivati. On neće slušati vašu logiku, neće se baktati njome. - Ošo Osećao sam dodir hladnog metala na glavi. Kako je do toga došlo? Sedeo sam u jadnoj motelskoj sobi s pištoljem prislonjenim na slepoočnicu, gotov da povučem obarač. Graške znoja su mi se kotrljale po čelu, a srce mi je divlje tuklo u grudima. Ruke su mi nekontrolisano drhtale. Niko nije znao gde sam. Nikog i nije bilo briga. Nisam imao razloga za život. Bio sam spreman da umrem.

Pred očima sam imao čitulju: „Dar Sandersen, vlasnik lanca međunarodnih hotela, razvedeni otac troje dece, stradao je u četrdeset četvrtoj godini - od sopstvene ruke.”

Kad sam zatvorio oči i glasno izrekao poslednju molitvu, desilo se nešto neočekivano, bolje reći čudesno.

Zavrtelo mi se u glavi. Pao sam na pod. Dok sam nepomično ležao, zaslepljujuća svetlost mi je ispunila telo. Pre no što okarakterišete moje svedočenje kao bulažnjenje duševno poremećene osobe, želeo bih da znate da sam uvek bio razuman čovek, s obe noge na zemlji. Ovako nešto mi se prvi put desilo. Zakikotao bih se na svaku mističnu pripovest. Držao sam da su sve odreda lažne i luckaste. Nisam - i još to ne radim - govorio s anđelima, niti svoj život saobražavao s dnevnim položajem nebeskih tela. Ipak, ne mogu da poreknem ili odbacim ono što mi se pre dvanaest meseci desilo u toj motelskoj sobi.

Da li sam osetio božansko prisustvo? Da li sam iskusio duhovno buđenje? Da li se radilo o fizičkoj reakciji na ekstremni stres? Da budem iskren, ne znam odgovor.

Znam da su dešavanja u toj motelskoj sobi pokrenula niz događaja koji su nepovratno preobrazili sve aspekte mog dotadašnjeg života.

Svetlost je postajala sve blistavija. Uskoro mi je čitavo telo drhtalo. Mislio sam da ću svakog časa doživeti težak napad. Znoj je lio s mene u potocima, dok su mi ruke, noge i torzo podrhtavali na hladnom i prljavom podu.

Imao sam utisak da neprijatna situacija traje čitavu večnost. U tom času su, naizgled niotkuda, stigle reči koje su doprle do najdubljih slojeva mog bića: „Život je blago, a ti si mnogo više od onog što znaš da jesi.”

To je bilo to. Kad su ove reči blesnule u mom umu, prestao sam da drhtim. Ležao sam u barici znoja i zurio u tavanicu. Nikad u životu nisam osetio takav unutrašnji mir. Bio sam u potpunosti u svom telu i srcu. Život je blago, a ti si mnogo više od onog što znaš da jesi.

Posle nekog vremena, polako sam ustao i spakovao stvari. Nešto se pomerilo duboko u meni. Ne mogu da objasnim šta se dogodilo, ali osetio sam to. Više nisam želeo da podignem ruku na sebe. Možda je taj glas imao

pravo - možda u meni postoji mnogo više od onog što sam znao.

Najveći broj ljudi suočenih s teškoćama misli da njihova slika sveta verno odražava stvarnost. To je pogrešna pretpostavka. Vidimo svet iz sopstvene beznadežne perspektive. Posmatramo ga tužnim i beznadežnim očima.

Istina je da će svet bolje izgledati kad počnemo da se osećamo bolje. Kad se vratimo u stanje unutrašnje radosti, svet će odražavati naše raspoloženje. Shvatio sam da je svet ogledalo. Od života ne dobijamo ono što želimo, već ono što jesmo. Naučio sam da život poznaje godišnja doba i da tegobna vremena nikad ne traju dugo. Veruj da će zima tvoje tuge ustupiti pred letom tvoje radosti, baš kao što sjajni zraci jutarnjeg sunca uvek sinu posle najmračnijeg dela noći.

Više nisam bio očajnik natopljen samosažaljenjem.

Više nisam bio od onih koji ne vide izlaz. Tog dana sam povratio izvesnu moć. Život mi je, istina, i dalje bio u haosu, ali sam polako shvatao da imam snage da ga promenim nabolje. Iz nekog razloga sam verovao da je pomoć na putu i da dolaze srećniji dani. Tada nisam mogao ni da naslutim krasotu te pomoći i života kojim ću živeti.

Predočiću vam ih kasnije.

Sad se verovatno pitate kakve su me okolnosti dovele na prag samoubistva.

Do pre nekoliko godina sam mislio da živim životom o kom svi sanjaju. Imao sam divnu i pametnu suprugu, koja me je iskreno i mnogo volela. Imao sam tri zdrava i sretna deteta, uspešna na svim životnim poljima. Zarađivao sam više novca no što sam ikad sanjao, kao vlasnik niza prestižnih hotela, izgrađenih na probranim svetskim lokacijama. Filmske zvezde, bogataši i uglednici svake vrste redovno su ih pohodili. Putovao sam po egzotičnim mestima, gomilao svakojake igračke i postao prilično poznat u hotelijerskom poslu.

Jednog dana se taj svet srušio. Kasno sam se vratio kući, posle večere s vlasnikom nekretnine na koju sam bacio oko. Rejčel bi obično ostavila upaljeno svetlo u nekim prostorijama. Te večeri je čitava kuća bila u mraku.

To me je začudilo - bilo je tek deset sati. Gde je Rejčel?

Gde su deca?

Ušao sam u kuću i upalio svetlo u predvorju i kuhinji.

Dočekala me je mrtva tišina. Na kuhinjskom stolu je bila poruka ispisana njenom rukom: Dare, odvela sam decu kod majke. Ne volim te više. Žao mi je. Moj advokat će te pozvati sutra ujutru.

Ništa vas ne može pripremiti za takvo pismo - ništa.

Dugo sam se pretvarao da moj brak funkcioniše, iako sam znao da se udaljavamo. Znao sam da je vreme provedeno van kuće, na poslu i poslovnim putovanjima, ukradeno od braka i porodice. Ljubav koja nas je zbližavala lagano je hlapela.

www.leo.rs | 89

Kako osmisliti i održati upečatljive govore i prezentacije, u bilo kom trenutku

Majkl Gelb Majkl Gelb je svetski priznat autoritet u oblasti istraživanja uloge mozga u učenju, kreativnosti i motivaciji. Naučiće vas kako da na najjednostavniji način, bez treme, održite upečatljivu prezentaciju.

90 |

“Vežbanjem se ne stiže do savršenstva. Do savršenstva se stiže savršenim vežbanjem“, Lins Lombandi “Da biste uspeli, udvostručite broj svojih neuspeha“,

Tomas Votson, osnivač IBM-a Uz pomoć knjige Ova dragocena knjiga omogućava svakom od nas da pristupi sopstvenim sposobnostima i samouvereno i sveobuhvatno izrazi bogatstvo i dubinu vlastitog jedinstvenog znanja, preispitivanja, uverenja i entuzijazma. Knjiga “Predstavite sebe“ namenjena je onima koji su početnici, kao i onima koji su već stručnjaci u komuniciranju s ljudima.

Ovo je knjiga za vas!

Transformisanje straha “Strah je ubica uma, mala smrt“ Strah od javnih nastupa je jedan od najjačih stečenih strahova koji pogađa više od polovine populacije sveta. Ova knjiga nastoji da izađe na kraj sa tim strahom, ali ne pomoću površnih trikova ili lukave izveštačenosti, već korišćenjem zdravog razuma. Izuzetan pristup objedinjuje najnovija saznanja o funkcionisanju mozga u ovakvim situacijama, sa fizičkim potencijalom korišćenja tela.

Mape Uma Pomoću ilustracija, u knjizi “Predstavite sebe“, demonstriran je jednostavan način kako da osmislite, a potom izložite materiju svog predavanja, govora ili prezentacije na najprihvatljiviji način za vašu publiku. Sledeći uputstva iz knjige, korak po korak, vremenom ćete postati ekspert u jednoj važnoj umetnosti umetnosti javnog nastupanja. Razvićete tehniku koja je oduševila svet, tehniku Mapa Uma koja će vam omogućiti lakši pristup celokupnom potencijalu vašeg mozga.

Pustite svoje telo da govori Vaš govor tela - držanje, gestovi, kontakt očima i glas, imaju ogroman uticaj na vašu publiku. Kada se obraćate grupi ljudi, ona konstantno reaguje, svesno ili nesvesno, na ono što joj “saopštava“ vaše telo. Istraživanja pokazuju da je 55% upečatljivosti prezentacije određeno govornikovim držanjem, gestovima, i kontaktom očima, a svega 7% sadržajem prezentacije. U ovoj knjizi ćete naučiti kako da eliminišete nepotrebne elemente i razvijete artikulisan govor tela.

www.leo.rs | 91

ljubav užujem Ja zasl leti vo Divno je ljen i biti vo

www.leo.rs

Ja sam fantastična, originalna i jedinstvena osoba.

Upravo u toj jedinstvenosti leži moja najveća snaga