Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" - br 12/novembar 2013.

www.leo.rs ww w ww ww. w..lle e eo. o.rs o. rs | 1

SVAKOM KUPCU KOJI PORUČI KNJIGU PREKO SAJTA WWW.LEO.RS POKLANJAMO BLOKČIĆ I BUKMARKER ZAČINJEN LJUBAVLJU

2|

Mnogi mistici veruju da ljudska bića imaRec urednika ju po jedan ugrađeni navigacioni sistem koji nas vodi kući prema Izvoru života. Magnet za naše duhovno putovanje se nalazi u srcu.

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Jelana Dragojlović Marko Gojković Nataša Anđelković Vanja Gavrovski Anita Momčilović Biljana Grbin Lidija Maričić Siniša Ubović Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Postoji izvestan osećaj koji nam govori da smo centrirani u srcu. Osećaj je jednostavno definisan kao „telesni osećaj svrhe“.

Kada smo usredsređeni na istinsku prirodu, a um je nepokolebljivo prisutan u sadašnjem trenutku, nastupa osećaj mira i ispunjenosti koji preplavljuje čitavo naše biće. Kada kažemo da nam je srce puno, mislimo upravo na ovaj telesni osećaj. Nekako znamo da smo kod kuće u ovoj vasioni… I da je sve dobro. Ovaj osećaj je izvor mudrosti koji prevazilazi reči koje ga mogu opisati.

Duhovno vođstvo uvek je dostupno. Ali ako se složite sa izrekom „Pokucajte i otvoriće vam se“, razumno je pitati ko ili šta otvara vrata. Za neke čitaoce, lični Bog koji te voli – i kojem možeš da se moliš – jeste energija koja se nalazi iza vrata. Za neke druge, prolaz se otvara prema inteligenciji ili mudrosti koja je bezlična, ali ipak funkcioniše po prirodnim zakonima uzroka i posledica, koje ljudska bića mogu da shvate i mogu da nauče da sarađuju na takav način da to umanjuje patnju i pojačava saosećanje.

Bez obzira na to da li Boga ili svesnost posmatrate lično ili bezlično, samo duhovno vođstvo (tj. odnos koji imate s tom svesnošću) veoma je lično. Nema ničeg apstraktnog ni opšteg u vezi s tim. Samo neposrednost, direktnost, osećaj kontakta na nivou komunikacije koji ostavlja malo mesta sumnji da ste vi namerni primalac i da vam se nešto bitno, sveže i novo otkriva. Bez obzira na to da li informacija pristiže kroz snove, sinhronicitet, niz uputstava, proces ispitivanja, meditaciju, molitvu ili kao povratna sprega nakon posmatranja sopstvenog ponašanja, vođstvo vam pomaže da se okrenete prema višim nivoima svesnosti, saosećanja i veštog delovanja.

Možda je najdublja mudrost srca saosećanje sa samim sobom, čak i ako se trudimo da tom prilikom pomažemo drugima.

Nenad Perišić

Leo commerce na: Prijavite se za P

na: www.leo.rs

Sadržaj: INTERVJU – JASMINA STOJANOVIĆ .........................................................4 BITI ZALJUBLJEN ........................................................................................... 10 SAOSEĆAJNOST ............................................................................................ 15 ZADIVLJUJUĆA MOĆ PROMIŠLJENE NAMERE ................................. 16 NLP ..................................................................................................................... 20 AUTOBIOGRAFIJA JEDNOG JOGIJA ...................................................... 22 INDIGO PLAVA ............................................................................................... 28 ČARLI BOUN I ZAMAK OGLEDALA......................................................... 32 ALANA .............................................................................................................. 34 NJUSKALA ...................................................................................................... 35 MENOPAUZA .................................................................................................. 36 50 EKSPERIMENATA IZ MIKROSVETA .................................................... 37 GEOGRAFSKA MERENJA VAN ŠKOLSKE UČIONICE ......................... 37

HYL RADIONICA ............................................................................................ 38 ŽABE................................................................................................................... 40 INDIGOPLAVI VEO ........................................................................................ 46 VOLJENA .......................................................................................................... 52 TAJNA ................................................................................................................ 58 JEZAVELJ .......................................................................................................... 62 VLADAR IZ SENKE ......................................................................................... 66 BEZ MILOSTI ................................................................................................... 72 KARTA I TERITORIJA ..................................................................................... 78 POSLEDNJA VOJVOTKINJA ....................................................................... 80 LAVOVSKI KOLAČI SA ĐUMBIROM ........................................................ 85 USPEH IZ DANA U DAN .............................................................................. 86 www.leo.rs POEZIJA – BILJANA GRBIN........................................................................

88

|3

EKSKLUZIVNI INTERVJU SA JASMINOM STOJANOVIĆ, UREDNICOM SENSE

Čast nam je što imamo priliku da Vam predstavimo urednicu Sensa magazina, koja nas je oduševila svojim šarmom, jednostavnošću i prefinjenošću. U nastavku pročitajte odgovore na pitanja koja smo joj postavili za lavovski časopis Leo

U doba promena, u vremenu kada se mnoge stvari menjaju i kada nam deluje da iznenada neko postaje nešto, shvatimo da se ustvari ništa ne dešava „preko noći“ i da za velike stvari bivamo godinama pripremani. To što se pre izvesnog vremena na čelu magazina za srećniji život pojavila Jasmina Stojanović divan je podsetnik da se ništa ne događa slučajno.

Jasminin put i dolazak na mesto glavne i odgovorne urednice Sense jeste dokaz i potvrda da Život uvek ima savršen plan. Godine rada i iskrene posvećenosti svemu u čemu je učestvovala su ustvari bila najbolja moguća preporuka za poziciju koja joj je bila namenjena.

Sva znanja i sve veštine „realnog sveta“ koje je sticala na nekim drugim mestima i pozicijama bile su samo potrebni alati kako bi njena duhovnost i lepota njenog bića mogle da divno balansiraju na klackalici koja lako može da pretegne na neku od dve strane: glava u oblacima ili stajanje čvrsto na zemlji.

Upravo taj fini balans i mirenje ovih važnih svetova za sve nas koji živimo danas i ovde u savremenom svetu jeste ono što krasi ovu jedinstvenu, senzibilnu, vedru, harizmatičnu, blagu, odlučnu, jasnu i inspiracijom vođenu ličnost. Srećan sam što mi je pružena prilika da u nekoliko rečenica čitaocima približim ovu sjajnu osobu i meni veoma drago biće.

Siniša Ubović

4|

www.leo.rs | 5

Da li imate omiljeni ritual kojim započinjete dan?

Postoji jedan trenutak kada sve stane i kada vreme postane nevažno, a misli se slobodno roje i lete unaokolo bez moje želje da ih kontrolišem. U svetu meditacije to je poznato kao slučajna meditacija - a to je zapravo sve ono što svi radimo, samo često toga nismo svesni - to je trenutak kada “iskočimo” iz koloseka svakodnevice i matrice vremena kakvo nam je poznato i kada smo prepušteni sebi. U trenutku dok trčite, spremate doručak, tuširate se ili pripremate za posao, kao i ja iz Vašeg pitanja, naša leva hemisfera mozga postaje zauzeta repetitivnim zadatkom koji obavljamo i koji nam je dobro poznat, ne zahtevajući od nas potpuno uplitanje, već se time upošljava naša analitička strana mozga, a oslobađa desna hemisfera, zadužena za senzacije, vizualizacije, intuiciju i energiju. To je zapravo ono što se postiže na klasičnim časovima meditacije ponavljanjem mantre - okupiranje leve hemisfere mozga kako biste skliznuli u alpha ritam i opušteno, kreativno stanje psihe. Moji mali rituali - od tuširanja, preko pripremanja ćerke za vrtić, nanošenja šminke, odabira odeće - to su sve moje slučajne meditacije u kojima se prepuštam kreativnim idejama koje ću pretvoriti u realnost kada stignem na posao…

Koliko je odgovorno obavljati urednički posao najpoznatijeg časopisa?

Moja odgovornost je pre svega prema znanju. Mnogi me u poslednje vreme pitaju koliko je odgovoran moj posao, i plaši me da se to odnosi na ljude ili teme koje predstavljamo, ali ono što u svima pokušavamo da probudimo sa Sensom jeste da smo mi sami odgovorni za naše izbore, odluke i posledice tih odluka. Lično se trudim da probudim čitateljke i da ih osvestim da im nisu potrebni idoli, da ne treba da budu kopije i da treba da neguju svoju originalnost i autentičnost, jer su baš takve - posebne i drugačije - potrebne ovom svetu i rođene sa svrhom. Moja odgovornost je da im prenesom znanje, da budem kanal komunikacije i da ih podstaknem da tragaju. Svako će pronaći ono što mu je potrebno i ono što nosi u sebi. Mi im pokazujemo vrata, ali kroz njih moraju same proći.

Da li je stresno?

Sve oko nas je informacija - mi je primamo i dajemo joj boju, emocije, reakcije na nju, a stres je razlika između onoga što jeste i onoga što bismo mi želeli da bude. Ako želimo da stignemo na posao na vreme, a napolju je gužva - mi smo pod stresom. Ako imam plan, a Marfi umeša svoje prste - javlja se stres. To je reakcija na spoljne događaje i ako im dozvolimo da kontrolišu naše unutrašnje stanje, osećaćemo se bespomoćno da promenimo stvari koje nam smetaju. A jedino što mo-

6|

žemo zapravo da promenimo jesmo mi sami. Zato se trudim da menjam sebe i svoj odgovor na stvari koje me okružuju - nije uvek lako, i češće su situacije u kojima mogu reći da je stresno, ali kada sama sebi kažem da je to sve samo strah u meni - od nepoznatog, od tuđe reakcije, od posledica odluke – i stvar koja se činila tako važnom i bila veliki izvor stresa, postaje nevažna i vidim dalju, širu i lepšu sliku.

Na koji način prevazilazite stres na poslu?

Smehom. Kao i sve teške situacije. Moj životni moto je: “Kakvo god da je pitanje, osmeh je uvek dobar odgovor”.

Da li je neophodno puno odricanja?

Pre bih rekla da je potrebno dosta kompromisa. Ja sam oduvek bila opredeljena za porodicu, to je moja životna baza, moje sigurno mesto i polazište za sve što radim. Karijera je nešto što se dešava iz moje ljubavi prema pisanju, dizajnu, uređivanju, ali ću uvek pre odabrati porodicu u odnosu na posao. Zato sam i rekla da su potrebni kompromisi - možda neću priustvovati svakoj promociji u gradu, jer mi je lepše da sam u parku sa ćerkom, i neću biti na svakom događaju koji se organizuje, jer želim da otputujemo van grada porodično, ali čvrsto verujem da je to za svakog moguće. Kompromisi su nepravedno došli na rđav glas u eri “naučite da kažete ne”.

Svako ko smatra da treba nečega da se odrekne, zapravo toga želi da se odrekne.

Da li imate uzor koji ste sledili, osobu čiji rad cenite?

Ja sam oduvek imala viziju nekog svog puta, koji bi samo meni odgovarao i nisam se vodila uzorima. Divila sam se profesijama, ali ne i ličnostima. I uvek se divim najskromnijima - pogledajte, u istoriji društva nekada najjači uticaj imaju oni koji su bili najtiši na medijskoj sceni, ali su odjekivala njihova dela.

Ko je imao najveći uticaj u vašem životu?

Imala sam sreću da se izaberu duše mojih roditelja i moja, i oni su imali i imaju i danas najveći uticaj u mom životu. Najpre zato što su mi pružili najviše što su mogli - svoju ljubav i što su mi dali meni najneophodnije - slobodu. Naučili su me vrlinama koje su mi danas najveće mane - poštenju, iskrenosti, saosećanju, skromnosti - ali ću ih uvek ponosno nositi kao svoje ambleme. Zahvaljujući njima, njihovom zdravom odnosu prema meni i sestri, porodici i poslu, otišla sam u svet rasterećena, sigurna u njihovu podršku i hrabra jer znam da će, bez obzira na okolnosti, dobrota i kvalitet pobediti.

Kojim sredstvima se rukovodite prilikom donošenja važnih odluka?

Intuicijom. Čitavog života slušam taj trepet iz stomaka, glas srca koji uvek zna najbolje i pogrešila sam samo onda kada sam dopustila razumu da vaga. Verovanje intuiciji jeste rizik koji treba da preduzmemo ako želimo da osetimo svoju snagu i tome se učimo isto kao i svemu ostalom u životu – iskustvom. Ali kada utišamo uzburkano more uma, čujemo spostveno biće

i poruke svog duha, onda otkrivamo šta je ono što nas čini živim. Šta je od presudnog značaja za vaš dosadašnji uspeh?

Vera u sebe i svoje sposobnosti. Vizija i ideje. Doslednost poslu koji sam izabarala i koji je igrom života izabrao mene. Upornost i istrajnost, ali i učenje iz izazova pred koje nas stavlja život.

www.leo.rs | 7

Kako usklađujete odnose među zaposlenima?

Smehom .

Koje osobine kod ljudi najviše cenite i koje vrline su po vama najznačajnije da odlikuju čoveka?

Naš kolega, reporter i fotograf Filp Čargonja se uputio u jednu od najsvetijih regija Indije u potrazi za pričom o modernim svecima. Priča o najstarijem svetom čoveku koga je upoznao je posebno ostavila utisak na mene i ilustruje ono što najviše cenim kod ljudi. Pran Krišna Baba je imao 96 godina i bio jedan od najuvaženijih ljudi u okolini. Jurio je kao jutarnji vetar sa predavanja na predavanje, obučen u dve krpe i sa stalnim smeškom na licu. Kada stigne u hram, pred njim svi padaju ničice od poštovanja, a on se tada, sa svojih 96 godina i na klimavim staračkim nogama, pokloni onim najmlađim monasima. Njegova filozofija je da treba biti “sluga sluginog sluge” i svojim učenicima sâm poslužuje jelo, da ih toj važnoj lekciji poduči svojim primerom.

To je posebna vrsta poniznosti i skromnosti koju imaju samo veliki ljudi svesni sebe i značaja drugih, koji su pobedili svoj ego, koji znaju da je jednostavno važno davati da bismo mogli da primamo, da je važno voleti da bi nas neko voleo. Svi smo mi tek u procesu razvijanja, ali ono što nas razlikuje jesu naše namere. Da budemo bolji, da pomažemo, da delimo, da se radujemo, da nesebično volimo…

Da li imate omiljeni književni žanr, koji i zašto?

U knjižari volim da me opije miris sveže štampanog papira, šetam kroz rafove i pogledom prelazim preko naslova i, sve češće, fotografija na koricama. I onda me privuče, pozove, omami neka posebna, drugačija knjiga, samo za mene, za koju znam da će me začarati i odvesti daleko od svega. Nije važan žanr, važna je čudna nit koja nas poveže, energija koja nas spoji. Mada, moram da priznam da često sve zavisi od prve rečenice… To je valjda kao i sa ljubavima. Sretnu se dvoje i ostalo je istorija. Ili je bude, ili se posle prve izgovorene rečenice više ne nađu.

Koje su to male stvari koje vam ispunjavaju život i čine ga lepšim?

To su zapravo velike stvari - jedna trogodišnja “voćkica” koja svakog dana otkriva svet - i sebi i meni - kroz čije oči sve postaje lepše i bajkovitije. To je jedan visoki crni muškarac sa kojim je sve moguće i nemoguće. To je jedan stan u potkrovlju koji je najlepši i najudobniji samo zato što je naš i ispunjen ovim malim-velikim stvarima zbog kojih je život lepši. Šta mislite da je najvažnije imati u životu?

Ljubav! Čitavog života smo u potrazi za tim osećanjem, a o njoj prvo učimo uz pomoć roditelja. Prema učenjima brojnih duhovnh filozofija, formiranje naše ličnosti i određenog životnog segmenta vezano je za različite energetske centre u telu. A svaki naš odnos sa drugim ljudima je razmena energije. Od 4. do 8. godine života razvija se drugi energetski centar smešten u predelu reproduktivnih organa. To je i centar učenja o ljubavi uz pomoć roditelja. Ako se taj centar ne razvija kako treba, već u tako ranom uzrastu dolazi do poremećaja energetske ravnoteže, usporavanja pa čak i blokade u protoku energije u više čakre. Ako je neko, da bi dobio potvrdu ljubavi od roditelja, bio prisiljen da odustane od sebe i svoje prirode, javiće se problem sa prepoznavanjem sopstvene individualnosti i razvojem samopoštovanja, odnosno, do blokade treće čakre (područje solarnog pleksusa) koja se razvija između 8. i 12. godine života.

Kada je zaustavljena u drugoj čakri, odnosno u samom početku razvoja ličnosti, energija neće prodreti ni do srčane čakre - srce ostaje zatvoreno, a osoba priznaje i prepoznaje isključivo fizički aspekt ljubavi i ne razvija se dalje od seksualnosti… Narušeni odnosi sa roditeljima odražavaju se nepovoljno na sve ostale odnose a osoba prenosi negativne obrasce iz porodice u odnose sa partnerom, kolegama, prijateljima… Pogledajte bolje oko sebe - ljuti ljudi su tužni ljudi, jer nisu dovoljno maženi, jer su vođeni principima svojih roditelja, jer traže potvrdu svojih vrednosti kod drugih jer je nisu dobili tamo gde im je bila potrebna, jer su sve radili da zasluže ljubav i borili se da dobiju pažnju. Najvažnije je u životu imati ljubav, ali je još važnije davati je.

Koju knjigu biste preporučili čitaocima?

Najlepšu knjigu pišemo mi sami, iako ona ne miriše na papir već na cveće iz kraja, vruće pecivo iz pekare, ruke od trave sklopljene oko vrata, svež after-shave ili nadu, želju, iščekivanje, mogućnost, sreću - najlepša knjiga je ovaj život i sve ono što u njega primimo i iz njega otpustimo. Iskreno, sada bih im najviše preporučila da izađu, da uživaju u danu, da upoznaju nekog pored sebe i da ponesu samo jednu knjigu. Onu koju neće ni otvoriti jer će im ruke biti zauzete grljenjem.

8|

Čemu pripisujete neobične koincidencuje iz svakodnevnog života?

Pripisujem ih inteligenciji prirode koja uvek zna bolje, više i korisnije od nas samih.

Koja vam je omiljena rubrika u Sensi?

“Moj Sensa život” je rubrika koju sam uvela sa idejom da prikažemo kako snovi mogu da postanu

stvarnost i onda kada to ne deluje tako. Kako je snaga ono što pronalazimo u sebi, a ne ono što nam daju spoljne okolnosti. Zato je i mogu izdvojiti kao posebnu rubriku, jer u njoj predstavljamo ličnosti koje se ne bave javnim ili medijskim životom, ali su napravile prekretnicu i odabrale put kojim se ređe ide. Mnoge od njih je i sama Sensa inspirisala ili im je pokazala svet kome mogu da pripadaju. Sa posebnim iščekivanjem se radujem dnevniku Žane Borisavljević “Uhvati život, iz dana u dan…”, jer nas praktično uči i vodi kroz dnevne zadatke kojima možemo da poboljšamo način razmišljanja i delovanja.

Da li mislite da život ima mane i koje?

Mislim da život ima zadatke, ali je naša odgovornost kako ćemo ih rešiti. Na primer, za nekoga je problem prepreka, za mene je izazov. Rešiti ga, prevazići i napraviti nešto čudesno kada je delovalo nemoguće napraviti bilo šta. Ne možemo kriviti život, druge, svoje mane za ono što nam se dešava ili ne dešava u životu. Dobijamo ono što dajemo. Šta smatrate svojim najvećim izazovom u životu?

Prevazići sebe je bio i ostao moj najveći izazov.

Da li pišete knjigu i za koju izdavačku kuću biste se opredelili da je objavi?

Moja knjiga se piše već 33 godine i svaki dan je novo poglavlje, svaki susret rađa novi lik o kom razmišljam kako da ga oblikujem. Ali moja knjiga treba da osvoji onom prvom rečenicom koju sam spomenula, da to bude ljubav na prvi pogled. Danas je mnogo lagane literature, svako misli da treba da piše i uglavnom pišu o tuđim životima pošto ne žive svoj. Moja knjiga će sazreti kada joj bude vreme, a izdavač će se naći. “Učitelj se pojavi kada je učenik spreman”.

Ako Leo Commerce bude želeo, rado ću sarađivati sa nekim ko pionirski prati razvoj duhovnosti na ovim prostorima.

Da li imate omiljenu afirmaciju i koju?

U mom svetu sve je dobro.

Koje su vam omiljene destinacije koje ste posetili i koje biste još voleli da posetite?

Mediteran je moja duhovna domovina. Prepoznali smo se, zavoleli i ta ljubav traje. Mislim da smo srodne duše, pa me samim tim sve vuče tamo, a mnogo manje u druge krajeve sveta. Flertujem sa drugim gradovima, zavode me neke destinacije, ali mišljenja sam da su naj-

jednostavnije stvari najsavršenije. A moja peščana plaža na grčkom ostrvu, maslinjak u pozadini, zrikavci i šum talasa su uvek željena destinacija.

Koji vam je omiljeni način za opuštanje?

U eri brojnih metoda za opuštanje čini mi se da su svi zaboravili blagodeti jednostavnog i starog dobrog spavanja. “Na vreme idite na spavanje, na vreme jedite, koliko radite, toliko se i odmarajte”, jeste savet za dugovečan i kvalitetan život dr Majceceg Gombo Ristić, stručnjaka za pulsnu dijagnostiku, akupunkturu, akupresuru, hiropraktiku, masažu, lasersku terapiju. To je najsavršeniji savet koji sam čula. Ali ljudi više ne veruju u jednostavnost, veruju u formu a ne u suštinu. Moj omiljeni način za opuštanje je uvek mekano ćebence i dug, miran san.

Koji je vas recept za ispunjeniji život - život ispunjen ljubavlju?

Volite sebe da biste voleli druge. Zbacite sa sebe mučno osećanje da ste nečije žrtve. Nikada niste bespomoćni. Uvek postoji rešenje. Negujte ljubav prema onima koji su srećni, saosećanje sa onima koji pate, radost prema onima koji su spretni i staloženost sa onima koji greše.

Razumite druge. Mi smo svi ljudska bića koja kroz život prolaze vodeći svoju bitku. Preživljavanje najsnažnijih možda vodi kratkoročnom opstanku pojedinca, ali preživljavanje najljubaznijih vodi dugoročnom opstanku ljudskog roda.

Kako prepoznajete suptilne znakove na koje vam Univerzum ukazuje?

Moja komunikacija sa Univerzumom nikada nije bila suptilna. Možda zato što suštinski volim život, oduvek sam otvorena za sve što nas okružuje, imam istraživački duh i uvek kažem “da”, Univerzumu nije bilo teško da sa mnom nađe zajednički jezik. Šta je po vama suština i smisao života?

Naš život je smisao života. Naše postojanje je suština. Uvek tražimo nešto spolja ali je sve već u nama.

U najmanjem semenu jabuke krije se zapis o svim generacijama tog ploda pre i o svim generacijama tog ploda kasnije. U nama, u našem DNK je zapis čitavog Univerzuma. Mi smo ta savršena bića za kojima tragamo. Kada to prihvatimo, kada počnemo da verujemo prirodi koja je uvek pametnija, spretnija i jača, više se nećemo pitati, nego ćemo znati. I nastavićemo da rastemo, baš kao drveće i biljke, koje nose u sebi najviše vitalne sile i snage zemlje, pružajući svoje grane ka Suncu i svetlu.

www.leo.rs | 9

Kako voleti svesno i vezivati se bez straha?

BITI ZALJUBLJEN

U ovom dubokoumnom, provokativnom delu Osho – jedan od najrevolucionarnijih mislilaca našeg vremena – izaziva nas da dovedemo u pitanje ono što mislimo da znamo u vezi sa ljubavlju i čini da se otvorimo pred mogućnošću postojanja ljubavi koja je prirodna, koja ispunjava i koja je oslobođena posesivnosti i ljubomore. ŠTA JE TO LJUBAV? Nažalost, moramo da postavimo ovo pitanje. Po prirodi stvari, svako bi trebalo da zna šta je ljubav. Ali zapravo niko ne zna, ili tek poneko zna šta je to ljubav. Ljubav je došla u grupu iskustava koje retko imamo. Jeste, o njoj se priča. O njoj se snimaju filmovi i pišu knjige, o njoj se komponuju pesme, videćete je na televiziji, slušati o njoj na radiju, čitati u novinama – postoji velika industrija koja vam pokazuje šta je to ljubav. Mnogo ljudi je uključeno u industriju koja pomaže drugim ljudima da shvate šta je to ljubav. Ljubav, međutim, i dalje ostaje nepoznat fenomen. A trebalo bi da bude jedan od onih koje najbolje poznajemo.

To je isto kao kad bi neko pitao: „Šta je to hrana?“ Zar se ne biste iznenadili ako bi vam neko prišao i postavio to pitanje? Pitanje bi bilo značajno samo za nekoga ko je gladovao od samog početka i ko nikada nije okusio hranu. To pitanje je isto kao i pitanje – „Šta je to ljubav?“

10 |

Ljubav je hrana za dušu, ali vas stalno izgladnjuju.

Vaša duša nikada nije osetila ljubav, tako da ne znate njen ukus. Pitanje je, dakle, važno, ali zlosrećno. Telo dobija hranu, tako da nastavlja da živi; duša, međutim, još nije dobila hranu, tako da je mrtva, ili još nije rođena, ili je večito na samrti.

Svi mi se rađamo potpuno opremljeni i potpuno sposobni da volimo i budemo voljeni. Svako dete je po rođenju ispunjeno ljubavlju i savršeno dobro zna šta je to. Detetu nema potrebe da govorite šta je to ljubav.

Problem se, međutim, rađa jer majka i otac i ne znaju šta je to ljubav. Nijedno dete ne dobija roditelje kakve zaslužuje – nijedno dete nikada ne dobije roditelje kakve zaslužuje; takvi roditelji jednostavno ne postoje na ovom svetu. Do trenutka kada i samo postane roditelj i to dete će izgubiti sposobnost da voli. Čuo sam priču o jednoj maloj dolini gde deca tri meseca nakon što se rode oslepe. Bilo je to malo, primitivno društvo, a na toj teritoriji je postojala muva koja je iza-

otrovi posesivnosti i ljubomore uništavaju ljubav.

Ljubav je krhki cvet. Mora se čuvati, jačati, zalivati; tek nakon toga postaje jaka. A detetova ljubav je veoma krhka – što je i prirodno, jer je dete krhko, njegovo telo je krhko. Da li mislite da bi dete moglo da preživi da ga ostavite samo? Pomislite samo koliko je čovekovo dete bespomoćno – ako ostavite dete samo, skoro je nemoguće da preživi. Umreće, a to se dešava i sa ljubavlju.

Ljubav je napuštena, niko ne vodi računa o njoj.

Roditelji ne mogu da vole, oni ne znaju šta je to ljubav, njih ljubav nikada nije obuzela. Setite se samo svojih roditelja i zapamtite; ja ne kažem da su oni odgovorni.

Oni su žrtve baš kao i vi; i njihovi roditelji su bili takvi. I tako unazad... možete da se vratite do vremena Adama i Eve i samog Boga! Izgleda da ni sam Bog otac nije poštovao Adama i Evu. Zato im je naređivao od samog početka: „Uradi ovo“ i „Nemoj da radiš ono“. Počeo je da radi iste gluposti kao i svaki roditelj. „Nemojte da jedete voće sa ovog drveta.“ A kada je Adam pojeo tu voćku, Bog Otac se toliko naljutio da je izbacio Adama i Evu iz raja.

zivala infekciju oka i gubitak vida, tako da je cela nacija oslepela. Svako dete bi se rodilo sa očima koje funkcionišu baš kako treba, ali bi najkasnije za tri meseca izgubilo vid zbog ovih muva. Ova deca su se sigurno kasnije u životu pitala: „Šta su to oči? Na šta se misli kada se upotrebi reč ’oko’? Šta je to vid? Šta znači videti? Šta se podrazumeva pod tim?“ Ta pitanja bi bila na mestu. Ta deca su rođena sa sposobnošću da vide, ali su tu sposobnost izgubila negde na putu odrastanja.

To se desilo i fenomenu zvanom ljubav. Svako dete je, dakle, po rođenju ispunjeno ljubavlju koliko je to moguće, ispunjeno ljubavlju i više nego što je moguće, ljubavlju koja ga potpuno preplavljuje. Dete se rađa kao ljubav; dete je stvoreno od onoga što se zove ljubav. Ali roditelji ne mogu da daju ljubav. Oni imaju sopstvene probleme – njih nisu voleli njihovi roditelji. Oni mogu da kažu: „Mi te veoma volimo“, ali ono što oni zapravo rade nije ljubav. Način na koji se ponašaju, način na koji tretiraju dete je uvredljiv; tu nema poštovanja. Nijedan roditelj ne poštuje dete. Ko još razmišlja o poštovanju deteta? Dete se čak i ne smatra osobom. Dete se smatra problemom. Ako je mirno, onda je dobro; ako ne vrišti ili ne pravi haos, dobro je; ako se jednostavno sklanja sa puta roditeljima, savršeno je dobro. Takvo bi dete trebalo da bude. Ali, tu nema ni poštovanja ni ljubavi.

Roditelji ne znaju šta je to ljubav. Supruga ne voli svog supruga, suprug ne voli svoju suprugu. Ljubav između njih ne postoji – umesto nje tu su dominacija, posesivnost, ljubomora i svakakvi otrovi koji uništavaju ljubav. Kao što neki otrovi mogu da naškode vidu, tako

Taj momenat izbacivanja je uvek prisutan i svaki roditelj preti da će oterati dete, da će ga izbaciti. „Ako ne slušaš, ako se ne ponašaš lepo, izbaciću te.“ Dete se, naravno, plaši. Izbaciće ga? U ovaj divlji svet? Tada počinje da pravi kompromise. Dete polako postaje prepredeno i počinje da manipuliše. Ono ne želi da se nasmeje, ali ako je majka u blizini a ono želi mleko, nasmejaće se. To sad postaje politika – sam početak, osnove politike.

Duboko u sebi dete počinje da mrzi roditelje jer ga ne poštuju; duboko u sebi postaje isfrustrirano jer ga ne vole takvog kakvo je. Od njega se očekuje da uradi određene stvari, jer samo tada će biti voljeno. Ljubav postavlja uslove; ono samo nije dostojno ničega. Prvo mora da postane dostojno i tek onda će dobiti ljubav roditelja. I onda da bi postalo „dostojno“, dete gubi verodostojnost; ono gubi osećaj za sve svoje unutrašnje vrednosti. Gubi samopoštovanje i polako počinje da oseća krivicu.

U detetu se više puta rađa pitanje: „Jesu li ovo moji pravi roditelji? Možda su me usvojili? Možda me samo zavaravaju, jer tu nema nikakve ljubavi.“ Hiljadu i jedan put ono vidi mržnju u njihovim očima, tu odvratnu mržnju na licima svojih roditelja, i to zbog takvih sitnica da ne može da razume količinu besa koju su te sitnice izazvale.

Ono vidi bes svojih roditelja zbog sitnica – i ne može da veruje; to je tako nepravedno! Ali, mora da se preda, mora da se sagne, mora to da prihvati kao neophodnost.

Malo-pomalo i njegova sposobnost da voli je ubijena.

Ljubav raste jedino u ljubavi. Ljubavi je potreban ambijent ispunjen ljubavlju – to je najosnovnija stvar koju treba da zapamtite. Ljubav raste samo u ambijentu ispunjenom ljubavlju; potreban joj je isti ritam da je okružuje.

Ako majka pruža ljubav, ako otac pruža ljubav – ne samo detetu, već ako pružaju ljubav i jedno drugom, ako se u domu oseća ljubav – i dete će funkcionisati kao biće

www.leo.rs | 11

ispunjeno ljubavlju i nikada neće postaviti pitanje: „Šta je to ljubav?“ Znaće to od samog početka, ona će postati njegova osnova.

Ali, to se ne dešava. To se, nažalost, nije dešavalo do sada. A deca se ponašaju po uzoru na svoje roditelje – pridikuju, ulaze u svađu. Dovoljno je samo sebe da pogledate. Ako ste žena, posmatrajte – moguće je da se ponašate isto, skoro identično, kao što se vaša majka ponaša. Posmatrajte sebe kada ste sa dečkom ili suprugom: Šta radite? Da li ponavljate šablon? Ako ste muškarac, obratite pažnju: Šta radite? Zar se ne ponašate kao vaš otac? Zar ne radite iste besmislene stvari koje je on radio? Nekada je to u vama budilo iznenađenje – „Kako otac može to da radi?“ – a sada vi radite isto to. Ljudi ponavljaju; ljudi su imitatori. Čovek je majmun. Vi radite isto ono što su radili vaš otac ili majka, a to mora da se prekine. Tek tada ćete otkriti šta je ljubav, inače ćete ostati iskvareni.

Ne mogu da vam kažem koja je definicija ljubavi, jer ona ne postoji. Ona je jedna od onih stvari koje se ne mogu definisati, kao što je to rođenje, smrt, Bog ili meditacija. Ona je jedna od tih stvari koje se ne mogu definisati – zato ne mogu da vam dam definiciju. Ne mogu da vam kažem: „Ovo je ljubav“; ne mogu da vam je pokažem. Ona ne predstavlja vidljiv fenomen. Ne možete je secirati, ne možete je analizirati; nju samo možete da iskusite i samo kroz iskustvo možete da otkrijete šta je ona zapravo. Ja vam, međutim, mogu pokazati kako da je iskusite.

Prvo što treba da uradite jeste da odbacite svoje roditelje. To ne znači da ne treba da ih poštujete, ne. Ja sam poslednja osoba koja će da kaže tako nešto. I ne mislim da treba da se oslobodite svojih roditelja fizički, treba da se oslobodite glasova svojih roditelja koje čujete, treba da se oslobodite programa, trake koju nosite u sebi. Izbrišite ih... i prosto ćete biti iznenađeni kada vidite da ako izbacite roditelje iz svog unutrašnjeg bića, vi postajete slobodni. Prvi put ćete biti sposobni da saosećate sa roditeljima, što u suprotnom ne biste mogli; zauvek ćete ih prezirati.

Svaki čovek oseća prezir prema svojim roditeljima.

Kako da ih ne prezirete kada su vas toliko povredili? A nije da su znali da vas povređuju – želeli su vam dobro, želeli su da urade sve za vaše dobro. Ali, šta mogu da urade? Nešto se neće desiti ako to samo želite. Samo dobre želje ne znače ništa. Istina je da su vam želeli dobro; u to nema sumnje; svaki roditelj želi da njegovo dete uživa u životu. Ali, šta može tu da uradi? Ni oni sami ne poznaju radost. Oni su roboti i znajući to ili ne, namerno ili nenamerno, stvoriće atmosferu u kojoj će njihova deca, pre ili kasnije, postati roboti.

Ako želite da postanete ljudsko biće, a ne robot, oslobodite se roditelja. Moraćete da budete pažljivi. Težak je to posao, naporan; ne možete stalno da ga radite. Mora-

12 |

ćete da budete vrlo pažljivi kada je reč o vašem ponašanju. Posmatrajte i obratite pažnju kada se to javlja vaša majka, kada se javlja kroz vas – prekinite je, sklonite se od nje. Uradite nešto potpuno novo što vaša majka ne bi mogla ni da zamisli. Vaš dečko, na primer, sa sjajem u očima gleda drugu ženu. Posmatrajte sada svoje postupke. Da li radite isto ono što bi uradila vaša majka ako bi otac sa sjajem u očima gledao drugu ženu? Ako radite to, nikada nećete znati šta je ljubav, samo ćete ponavljati istu priču. Biće to isti čin koji će odigrati drugi glumci, i to je sve; isti truli čin koji se uvek iznova ponavlja. Nemojte da budete imitator, napustite scenu. Uradite nešto novo.

Uradite nešto što vašoj majci ne bi ni palo na pamet.

Uradite nešto što vašem ocu ne bi palo na pamet. Ova novina mora da postane deo vašeg bića i tada ćete osetiti ljubav kako vas ispunjava.

Prvo što treba da uradite, dakle, jeste da se oslobodite svojih roditelja.

Druga važna stvar je sledeće: Ljudi misle da mogu da vole samo onda kada nađu dostojnog partnera – glupost! Nikada ga nećete naći. Ljudi misle da će da vole samo onda kada nađu savršenog muškarca ili savršenu ženu. Glupost! Nikada ih nećete naći, jer savršena žena i savršen muškarac ne postoje. A čak i da postoje, neće ih se ticati vaša ljubav. Neće biti zainteresovani za nju. Čuo sam priču o čoveku koji je ostao neženja celog života jer je tražio savršenu ženu. Kada je napunio sedamdeset, neko ga je upitao: „Celog života ste putovali – od Njujorka do Katmandua, od Katmandua do Rima, od Rima do Londona tražeći je. Zar je moguće da niste našli savršenu ženu?

Nijednu?“ Starac se veoma rastužio. Rekao je: „Jesam, jednom prilikom sam je pronašao. Jednog dana, davno, naišao sam na savršenu ženu.“ Čovek ga je zatim pitao: „Šta se desilo? Zašto se niste venčali?“ Starac je tužno odgovorio: „Šta sam mogao? Tražila je savršenog muškarca.“ I zapamtite, kada su dva bića savršena, njihova potreba za ljubavlju nije ista kao i vaša. Ona je potpuno drugačije vrste.

Vi ne razumete ni ljubav koju možete da osetite, tako da nećete moći da razumete ni ljubav koja obuzima Budu, ili ljubav koju može da vam pruži Lao Ce – nećete moći da je razumete.

Prvo morate da razumete ljubav koja je prirodni fenomen. Čak ni to niste shvatili. Prvo morate da shvatite ono što je prirodno, pa tek onda ono što je transcedentalno.

Druga stvar koju treba da zapamtite jeste da ne treba da tražite savršenog muškarca ili savršenu ženu. I tu ideju su vam usadili – da nećete biti srećni ako ne nađete sa-

vršenu ženu ili savršenog muškarca. I vi ih tako tražite, ne nalazite i onda ste nesrećni.

Savršenstvo nije potrebno da biste bili ispunjeni ljubavlju i razvijali se. Ljubav nema ništa s tim. Osoba ispunjena ljubavlju jednostavno voli, kao što živ čovek diše, pije, jede i spava. Baš tako jedna osoba, osoba ispunjena ljubavlju, voli. Vi ne kažete: „Osim ako vazduh nije savršen, nezagađen, neću da dišem.“ Vi dišete čak i u Los Anđelesu; dišete i u Mumbaiju. Dišete svuda, čak i kada je vazduh zagađen, zatrovan. Vi i dalje dišete! Ne možete sebi da dopustite da ne dišete samo zato što vazduh nije onakav kakav bi trebalo da bude. Ako ste gladni, vi nešto pojedete, šta god da je. Ako u pustinji umirete od žeđi, popićete bilo šta. Nećete insistirati da to bude kokakola, odgovaraće vam bilo šta – bilo kakvo piće, voda, čak i ako nije čista. Poznato je da su ljudi pili svoj urin. Čovek kada umire od žeđi ne zanima ga šta pije, popiće bilo šta da bi utolio žeđ. Ljudi su ubijali svoje kamile u pustinji da bi pili vode – jer kamile skladište vodu u sebi.

Ovo je, pak, opasno, jer sada će čovek morati da pešači kilometrima. Ali u ovoj situaciji čovek je toliko žedan da mu je to primarni problem – voda je na prvom mestu; u suprotnom bi umro. Čak i da ima kamilu, šta će čovek da radi bez vode? Kamila bi morala da odnese telo do najbližeg grada, jer bi čovek bez vode umro. Živ čovek ispunjen ljubavlju jednostavno voli. Ljubav predstavlja prirodnu funkciju.

Druga stvar koju treba da zapamtite je da ne tražite savršenstvo; u suprotnom nećete pronaći ljubav u sebi.

Baš naprotiv, postaćete osoba koja ne voli. Ljudi koji traže savršenstvo su ljudi koji ne vole, to su neurotični ljudi. Čak i ako nađu ljubavnika, oni zahtevaju savršenstvo, i zbog tog zahteva ljubav biva uništena.

Kada muškarac zavoli ženu ili žena zavoli muškarca, zahtevi stupaju na scenu istog trenutka. Žena počinje da zahteva od muškarca da bude savršen, samo zato što je voli. Kao da je počinio neki greh! Sada je on taj koji treba da bude savršen, on je taj koji mora da prevaziđe svoja ograničenja – iznenada, samo zbog te žene? Zar on više ne može da bude ljudsko biće? Ili mora da bude superčovek ili će ispasti da je neki lažnjak, da je prevarant.

Naravno da je teško postati superčovek; zbog toga ljudi počinju da varaju. Počinju da se pretvaraju i igraju razne igrice. Ljudi samo igraju igrice u ime ljubavi. Dakle, druga stvar koju treba da zapamtite jeste da ne zahtevate savršenstvo. Nemate pravo da zahtevate nešto od nekoga. Ako vas neko voli, budite zahvalni, ali nemojte ništa da zahtevate – jer druga osoba nema obavezu da vas voli. Ako vas neko voli, to je čudo. Budite uzbuđeni zbog tog čuda.

Ljudi, međutim, nisu uzbuđeni. Zbog malih stvari će uništiti svaku mogućnost da ljubav opstane. Ljudi nisu mnogo zainteresovani za ljubav i njene radosti. Više ih zanimaju njihovi egoistični tripovi.

Vodite računa o svojoj radosti. Obratite pažnju na svoju radost, neka vas zanima samo vaša radost. Sve ostalo nije važno. Ljubav – kao prirodna funkcija, baš kao i disanje. Kada zavolite nekoga, nemojte da počinjete sa zahtevima; tako ćete samo zatvoriti vrata na samom početku. Nemojte ništa da očekujete. Ako vam se nešto desi, budite zahvalni. Ako ne naiđete ni na šta, to znači da nema ni potrebe za tim, da nema potrebe da nešto naiđe. To ne možete ni da očekujete.

Posmatrajte ljude, obratite pažnju na to kako uzimaju jedni druge zdravo za gotovo. Ako vam supruga priprema hranu, nikada joj ne zahvaljujete. Ne kažem ja da ta zahvalnost mora da bude verbalizovana, ali treba da se vidi u vašim očima. Međutim, vi se i ne trudite, uzimate to zdravo za gotovo – kao da je to njena dužnost. Ko vam je to rekao?

Ako je vaš suprug taj koji zarađuje novac, vi mu nikada ne zahvaljujete. Ne osećate nikakvu zahvalnost. „To je ono što muškarac treba da radi.“ To vi mislite. Kako onda ljubav može da se razvija? Ljubavi je potrebna atmosfera ispunjena ljubavlju, ispunjena zahvalnošću. Ljubavi je potrebna okolina u kojoj nema zahteva, u kojoj nema očekivanja. Ovo je druga stvar koju treba da zapamtite.

Treća je: Umesto da mislite kako da dobijete ljubav, počnite da je pružate. Ako dajete, primićete. Drugi način ne postoji. Ljude više zanima kako da zgrabe i dobiju. Svi su zainteresovani za to da dobiju i izgleda kao da niko ne uživa u pružanju. Ljudi su izuzetno nevoljni u davanju – čak i ako daju, daju da bi dobili i sve to liči na posao. Na pogodbu. Ljudi se uvek trude da dobiju više nego što daju – to je onda dobra pogodba, dobar posao. A druga strana radi to isto.

Ljubav nije posao, tako da treba da prestanete da se ponašate kao poslovni ljudi. U suprotnom ćete propustiti i život i ljubav i sve lepo što ona donosi – jer sve što je lepo nema notu poslovnosti. Posao je najgora stvar na svetu – nužno zlo, ali postojanje ne poznaje posao.

Drveće lista, to nije posao; zvezde sijaju, to nije posao, vi ne morate da platite to i niko od vas ništa ne zahteva.

Ptica vam sleti na prag i počne da peva, ali vam neće tražiti nikakav sertifikat ili neki znak zahvalnosti. Ona će da otpeva pesmu i veselo da odleti, ne ostavljajući trag za sobom.

Tako ljubav raste. Pružite i neKnjiga Biti zaljubljen će vas mojte da čekate da inspirisati da ljubavi ponovo vidite koliko možepoželite dobrodošlicu u vaš život te da ugrabite. Jeste, i da iskusite radost istinskog vratiće vam se, vratiće življenja tako što ćete vam se hiljadu puta više, je podeliti sa ali to dolazi prirodno. To se drugima. vraća samo po sebi, nema potrebe da zahtevate. Kada zahtevate, nikada se ne vraća. Kada zahtevate,

www.leo.rs | 13

sprečili ste vraćanje. Dakle, pružajte. Počnite da pružate.

U početku će biti teško, jer su vas celog života učili da dobijate, a ne da dajete. U početku ćete voditi rat protiv svog oklopa. Muskulatura vam je očvrsla, srce vam se zaledilo, postali ste hladni. U početku će biti teško, ali svaki korak će voditi ka sledećem i reka će malo-pomalo početi da teče.

Prvo se oslobodite svojih roditelja. Kada se oslobodite roditelja, oslobodićete se društva, oslobodićete se civilizacije, obrazovanja, svega – jer vaši roditelji predstavljaju sve to. Postaćete pojedinac. Prvi put nećete biti deo mase, postaćete autentični pojedinac. Ostaćete sami. U tome je suština razvoja. Takva bi trebalo da bude odrasla osoba.

Odrasla osoba je ona kojoj nisu potrebni roditelji.

Odrasla osoba je ona kojoj nije potreban niko da se za njega veže ili osloni. Odrasla osoba je ona osoba koja je srećna u svojoj samoći – njoj je samoća pesma, proslava.

Odrasla osoba je ona koja može da bude srećna sama sa sobom. Njena samoća nije usamljenost, njena samoća predstavlja osamljenost, meditaciju.

Došao je dan kada ste morali da izađete iz materice.

Da ste ostali u materici duže od devet meseci, umrli biste – i ne samo vi, i vaša majka bi umrla. Došao je dan kada ste morali da izađete iz materice; onda ste jednog dana morali da napustite porodicu, drugu matericu, da biste krenuli u školu. Onda ste jednog dana morali da napu-

stite školu, još jednu matericu, da biste zakoračili u veliki svet. Ali, duboko u sebi ste i dalje dete. Vi ste još uvek u materici! Oko vas se nalaze slojevi i slojevi materice i vi morate da ih razbijete.

Ovo na Istoku nazivamo drugim rođenjem. Kada se rodite po drugi put, potpuno ste se oslobodili uticaja roditelja. A lepota toga je da samo osoba koja je kroz to prošla oseća zahvalnost prema svojim roditeljima. Paradoks leži u tome što samo takva osoba može da oprosti roditeljima. Ona saoseća sa njima i voli ih, neverovatno je koliko ih razume jer su i oni patili na isti način. Takva osoba nije besna, nimalo. Možda će pustiti suzu, ali nije besna, i učiniće sve da pomogne svojim roditeljima da krenu putem bogatstva samoće, ka visinama samoće.

Postanite pojedinac, to je prva stvar. Druga stvar je da ne očekujete savršenstvo, da ne tražite i da ne zahtevate.

Volite obične ljude. Običnim ljudima ništa ne fali. Obični ljudi su neobični! Svaki čovek je jedinstven; imajte poštovanja za tu jedinstvenost.

Treće – pružajte, pružajte bezuslovno – tako ćete otkriti šta je ljubav. Ja ne mogu da je definišem. Ja mogu da vam pokažem put kojim da idete da biste je razvijali.

Ja mogu da vam pokažem kako da zasadite ružu, zalivate je, kako da je đubrite, kako da je štitite. A onda će jednog dana, iznenada, ona procvetati i ispuniće vam dom svojim mirisom. Tako se rađa ljubav.

Nastaviće se...

Potražite na sajtu www.leo.rs

14 |

Saosećajnost Služeći se pričama iz života Isusa, Bude i sveta zena, Osho pokazuje da put ka autentičnoj saosećajnosti izvire iznutra počinjući s opštim prihvatanjem i ljubavlju prema samom sebi. Tek onda, saosećajnost može da izraste u isceljujuću silu, ukorenjena u bezuslovnom prihvatanju drugoga onakvog kakav jeste.

Osećanje je požuda, saosećanje je ljubav. Osećanje je želja, saosećanje je odsustvo želja. Osećanje je pohlepa, saosećanje je deljenje. Osećanje želi da koristi drugoga kao sredstvo, saosećanje poštuje drugoga kao cilj sam po sebi. Osećajnost vas drži vezanim za zemlju, za blato i nikada ne postajete lotos.

Saosećajnost vas pretvara u lotos. Počinjete da se uzdižete iznad blatnjavog sveta želja, pohlepe, gneva.

Saosećajnost je preobražaj vaših energija. Ona je sveža ljubav; pazite ne hladna, već sveža ljubav. Ona je deljenje vaše radosti s čitavim postojanjem. Postajete blagoslov sami sebi i blagoslov celom postojanju.

To je saosećajnost. Osećajnost je nevolja, saosećajnost je blagoslov.

www.leo.rs | 15

ESTER I DŽERI HIKS

ZADIVLJUJUĆA MOĆ PROMIŠLJENE NAMERE Ova izuzetna knjiga koja prezentuje učenja ne-fizičkog entiteta Abrahama, govori o promišljenoj nameru u vezi sa svim što u životu želite, dok u isto vreme uravnotežujete svoju energiju i živite u skladu s Umećem dopuštanja. Važno je, međutim, napomenuti da je svest o potrebi da uravnotežite svoju energiju mnogo značajnija od postavljanja ciljeva ili usredsređivanja na ultimativne želje. Upravo je iz te vrlo važn važne distinkcije poteklo i ovo delo.

U misteriji zvanoj život, neprestano tragamo za odgovorima. Oduvek želimo da preuzmemo kontrolu nad životom, ali ne znamo kako. Oduvek želimo da ublažimo strahove – od najmanjih, najintimnijih, koje gajimo u vezi sa svojim telom i bliskim odnosima s drugim ljudima, pa do onih većih, koji se tiču smrti, politike i sveta, pa čak i onih koji su u vezi sa životom na drugim planetama.

Ova umirujuća knjiga bavi sse tim strahovima. Bez obzira na to čega se plaš plašimo i šta nas brine, Abraham ne samo da ima odgovor, o već i jednostavan proces koji možemo da d ponavljamo sve dok ne prevaziđemo strah ili problem p i uznesemo se na viši nivo uživanja u životu.

Verujem da su učitelji poznati kao Abraham među najboljima koji danas postoje na planeti. Njihove reči su svakako proširile moje vlastite poglede na život. I tako sam zahvalna Ester i Džeriju Hiksu na vremenu i trudu koje ulažu da nam približe učenja na ovom mestu u vremenu i prostoru. Postoji vreme i doba za proširivanje našeg znanja, a to vreme je sad. A vi ste blagosloveni i srećni zbog toga što imate ovu knjigu u rukama.

Već nekoliko godina znam za Abrahama, kao i za Ester i Džerija Hiksa. Onog trenutka kad sam čula Abrahamove reči, osetila sam duboku povezanost. Ovo je valjan učitelj, pomislila sam. I što sam više slušala učenja, to sam više hvale imala za njega.

S vremenom, upoznala sam Džerija i Ester. Bila sam izuzetno impresionirana načinom na koji su živeli u skla-

16 |

du s tim učenjima. Dvoje veselih ljudi, koji na svakom koraku zrače pozitivn pozitivnim iskustvima. Vole se i vole život više od većine ljudi koju poznajem. Uživam posmatrajući ih kako se međusobno radosno i sa osmehom sporazumekak vaju. Mom srcu prija kad vidi ljude koji sve vreme istinski uživaju u životu.

U Hej hausu smo ponosni što smo izdavači ove serije knjiga i što nam se pružila prilika da ih prezentujemo širem auditorijumu. Za Traži i dobićeš, prvu knjigu iz ove serije, rečeno je (od strane Vejna Dajera, jednog od najprodavanijih autora), da je „prekretnica u izdavaštvu koja nudi obrazac za razumevanje i primenu vaše vlastite sudbine”.

Ova knjiga, druga u okviru serije, odvodi vas još dalje u same sebe. Izgrađuje samopouzdanje, pošto ste ustanoviti da sada posedujete bezbroj načina da se snađete u bilo kojoj situaciji koja bi mogla da vas zadesi. Porastom samopouzdanja, shvatićete da možete ostvariti sve što hoćete. Naučićete da prestanete da se mučite, a umesto toga počećete da praktikujete Umeće dopuštanja. Takođe, oduševićete se kad spoznate koliko je lako živeti radosno, kao što ste oduvek želeli.

Predlažem da radite kao ja i držite obe ove knjige pored kreveta, za jutarnje i večernje čitanje. Spavaćete bolje, a svoje dane počinjaćete tako što ćete samo dobrim stvarima dopustiti da uđu u vaš život i osećaćete se isto onako divno kao i ja!

Lujza

ovde, u ovom lepom trenutku života, radeći ono što mi donosi toliko zadovoljstva. Pišem s namerom da pružim neke praktične razloge da počnete sa primenjivanjem Abrahamovih učenja (kako biste promišljenije doživeli same sebe).

Stalno nas podsećaju – ne učimo iz reči, učimo iz iskustva. I premda je ovo knjiga sačinjena od reči, one snažne koje ćete pročitati ovde otkriće vam neke poletne nove perspektive, kojima sada možete dozvoliti da postanu prijatna nova uverenja. Vaša nova uverenja mogu – u skladu s prirodnim zakonima univerzuma – generisati nova i radosna životna iskustva, a iz svog uzvišenog osećanja radosti, otkrićete više životno važnog znanja nego što ste tražili.

Očekujem da ćete zaključiti da je ova knjiga jedno od onih blaga koja ćete zauvek sačuvati, kao tumač i vodič do svega što ste ikad želeli da budete, radite ili imate.

Ako je jedina spoznaja koju sam stekao iz ove knjige bila životno važno (za mene) i duboko razumevanje da sami stvaramo svoju istinu, tada mi je ona poslužila izuzetno dobro. Kad sam pročitao da su istine samo verovanja koja smo neko vreme gajili, a verovanja samo misli kojima smo se tokom određenog perioda bavili, to je istinski pojačalo svest o zadivljujućoj snazi misli.

Uvod Džerija Hiksa Da li ste ikad razmišljali o svom ličnom razvoju u svetlu onih događaja koji su predstavljali glavni katalizator vašeg docnijeg osećanja ispunjenosti?

Da li ste, u svom albumu lepih uspomena, sačuvali mentalne predstave onih trenutaka tokom kojih je izgledalo da nešto utiče na vas u pravcu postizanja ili manifestovanja onoga što istinski želite da budete, radite ili imate?

Da li se ponekad prisećate – dok vas oblivaju talasi zahvalnosti – onih ljudi, knjiga i naizgled slučajnih okolnosti koji su vam doneli reči ili iskustva, koji su vam priuštili novu iskru filozofske spoznaje?

Nazovimo ova kratka iskustva prekretnicama, nazovimo ih raskršćima, nazovimo ih putokazima na vašem putu, ili čak principima koji su vas, možda, doveli do trenutka naročitog osećanja dobrobiti, ali niste li svesni njihovog trajnog, pozitivnog dejstva na vaš život?

Uvod sam počeo sam da pišem dok smo bili parkirani na zemljanom putu koji vodi od reke Frenč brod do jezerceta na imanju Biltmor. Moja supruga Ester i ja već petnaest godina držimo seminare u Ašervilu, u Severnoj Karolini. Ovo mesto pored reke je jedno od naših omiljenih mesta koje posećujemo da bismo se družili s prolećnim guščićima i u jesen posmatrali migraciju hiljade kanadskih gusaka koje sigurnim zamasima krila plove nebom, dok mi takođe prelazimo iz jednog godišnjeg doba u drugo, putujući širom lepe zemlje. Stoga sedim

Nedavno sam čuo jednog veoma uspešnog preduzetnika kako kaže (kad su ga upitali odakle mu sposobnosti i snage da postigne tako zapanjujući nivo uspeha): „Razmišljam ambiciozno. Pošto ću svakako morati da razmišljam, odlučio sam nekada davno, što ne bih razmišljao ambiciozno?” To je demonstracija zadivljujuće snage misli.

Sećam se da sam pre mnogo godina pročitao nešto što je napisao jedan od najvećih genija 20. veka. Rekao je: „Većina ljudi iskorišćava manje od jedan odsto svog ukupnog potencijala. Devedeset devet odsto njihovog potencijala da budu, rade ili imaju ostane zauvek neiskorišćeno u toku njihovog životnog veka.” Zadivljujuća moć promišljene namere, otkriće dinamične procese za iskorišćavanje većeg dela vašeg neiskorišćenog potencijala – u ovom životu. Jeste li se ikad upitali koliki potencijal za radost leži u vama neiskorišćen? Da li ste, na nekom nivou svoje svesti, ikad spoznali da, čak i za vreme vaših najsrećnijih trenutaka, u vama ima još toliko radosti koju možete da doživite?

Koliko god se telo ponekad činilo veličanstveno ili da ima izvanredan učinak, zar niste nekako znali da može još bolje? A kad se prisećate divnih zajedničkih iskustava koja ste proživljavali s onima čije ste živote dotakli dok ste izrastali u biće koje ste danas – zar niste svesni da mora postojati još mnogo predivnih iskustava, s tako mnogo inspirativnih ljudi, koji tamo negde čekaju da ih privučete svojim životnim iskustvom?

Samo nekoliko strana dalje, upoznaćete Abrahama – „učitelje koji uči učitelje”, kako sebe nazivaju. (Za vas

www.leo.rs | 17

kojima su ova učenja nova, o Abrahamu govorimo u množini zato što su oni kolektivna svest.) Neki od najeminentnijih autora i filozofa na svetu opisuju Abrahama kao „najveće učitelje na ovoj planeti u današnje vreme”.

A kad sam pre dve decenije tek upoznao Abrahama, i ja sam, takođe, bio privučen njihovom sposobnošću da podučavaju, a ono o čemu sam želeo da naučim više bilo je – kako mogu da pomognem drugima da ostvare veći finansijski uspeh?

Sećam se da sam (dok smo živeli u folksvagenovoj kamp-kućici) čitao klasično delo Napoleona Hila Misli i obogati se, u kojem je rekao: „Kad bogatstvo počne da pritiče, dolazi tako brzo i u takvom izobilju da čovek ne može a da se ne upita gde se dotad krilo.”

Misli i obogati se mi je svakako dalo ono što sam tražio.

Nakon što sam pronašao tu knjigu na sobnom stočiću u malom motelu u Montani (i potom se verno pridržavao načela iznetih u njoj), moj život je, od „jedva dovoljne” zarade u industriji zabave, za samo dve do tri godine evoluirao u izgrađen, više miliona dolara vredan biznis distribucije u kojem „nema potrebe da odlazim na posao” i u kojem istinski uživam. Svakome ko je raspoložen da me sluša, uporno govorim da sve zasluge za uspeh mogu pripisati načelima koja sam naučio iz Hilove knjige. Štaviše, toliko su mi koristila da sam ubrzo počeo da koristim Misli i obogati se kao udžbenik iz kojeg sam svoje poslovne saradnike podučavao onome što sam naučio. Međutim, posle nekoliko godina takve prakse, uočio sam da je samo mali broj mojih „đaka” razvio biznis vredan milione dolara. Premda je mnogo njih postiglo uspeh koji sigurno nije mali, bilo je i onih za koje se činilo da u finansijskom pogledu skoro uopšte ne napreduju, bez obzira na broj seminara o finansijama kojima su prisustvovali.

Posle desetak godina toga, nakon što sam ostvario sve svoje prvobitne poslovne ciljeve, počeo sam da tragam za odgovorima na pitanje kako bih mogao efikasno da pomognem većem broju ljudi da ostvare svoje želje, a iz tog „traženja”, za Ester i mene rodio se put do ovih Abrahamovih učenja.

U ovom kratkom Uvodu nema dovoljno prostora da detaljno objasnim ko je ili šta je Abraham, niti kako smo se upoznali s njima, ali ako vas interesuje, možete besplatno da skinete s našeg veb sajta (www.abrahamhicks.com) sedamdesetčetvorominutni snimak Uvoda u Abrahama ili da od našeg biroa naručite CD ili kasetu, pišući na adresu: Abraham-Hicks Publications, P.O. Box 690070, San Antonio, TX 78269. Telefon: [830] 755-2299.

Rezime našeg iskustva s Abrahamom: Ester i ja smo saznali da utišavanjem uma (meditacijom) petnaest minuta na dan možemo da dobijemo odgovore na svoja pitanja. Ipak, iako je Ester prilikom našeg prvog zajedničkog meditiranja osetila neke snažne fizičke senzacije, tek posle devet meseci svakodnevnih meditacija doživeli

18 |

smo prvi smislen vid intelektualne komunikacije. Intelektualne po tome što smo ustanovili da je Esterin nos, kad je njena glava počela metodično da se pomera, ispisivao slova – kao da piše reči na nevidljivoj školskoj tabli: „JA SAM ABRAHAM.” Citiraću Abrahamovu definiciju: „Abraham nije pojedinačna svest kakvu osećate vi koji se nalazite u pojedinačnim telima. Abraham je kolektivna svest. Postoji ne-fizički tok svesti, i kad jedno od vas postavi pitanje, postoji mnogo, mnogo tačaka svesti koje prodiru kroz ono što deluje kao jedna perspektiva (zato što, u ovom slučaju, postoji jedno ljudsko biće, Ester, koje je tumači ili artikuliše), tako da vama deluje kao pojedinačan. Mi smo višedimenzionalni i višeaspektni i svakako višesvesni.”

Odmah sam počeo da postavljam pitanja, a Abraham je počeo da odgovara – isprva, ispisujući reči pomoću Esterinog nosa. Docnije je to evoluiralo u Esterino prevođenje Abrahamovih ne-fizičkih blokova misli na naš jezik pomoću pisaće mašine, a nekoliko meseci kasnije, Ester je počela da izgovara misli koje je primala od Abrahama.

Dve ili tri godine pre toga, otkrio sam knjige Set (Seth), koje su Džejn Roberts i Robert Bats primili na sličan način. Kao takav, donekle sam razumevao ono što nam se događalo, ali, koliko smo znali, nijedno od nas nije tražilo ni očekivalo da doživi takvo iskustvo. Očekivao sam i tragao za načinima da efikasnije pomognem drugima da ostvare uspešniji život – ali ne na ovaj način.

I Ester i ja priželjkivali smo mudrost koju je Abraham bio spreman da nam ponudi, ali smo istovremeno oboje strepeli kako će se ovaj fenomen, naizgled tako čudan, uklopiti u naše već čvrsto utvrđene poslovne procedure i perspektive. Za mene su poslovna načela morala da budu takva da se mogu naučiti i podučavati. Moja često iznošena namera bila je da svaka osoba koju dotaknem bude posle toga plemenitija ili suštinski ista kakva je bila kad sam je upoznao i nisam nameravao da dozvolim (kao što ni sad ne nameravam) da bilo ko, posle kontakta sa mnom, oseti da je omalovažen kao čovek. Što se Ester tiče, kad se načela primene, prosto moraju da se pokažu kao prijatna.

U početku je Ester osećala manje-više prirodan fizički otpor prema dopuštanju doživljaja Abrahama. Na primer, kad je ovo „govorenje za Abrahama” tek počelo, ona bi sedela u fotelji, stisnutih kapaka, grčevito se pridržavajući za naslone za ruke, a posledica tako napregnutog držanja bila je da je njen glas imao naizgled piskav ton.

Kako su godine prolazile, a pitanja hiljade i hiljade ljudi nastavljala da podstiču Abrahamove odgovore kroz Ester, njeno telo je počelo fizički da se opušta. Prvo je otvorila oči, a potom počela da gestikulira dlanovima i rukama, dve do tri godine kasnije, umesto da sedi, počela je da stoji (oslonjena na stolicu ili govornicu), a potom i da se graciozno kreće naokolo.

Istovremeno s držanjem tela, opustio se i Esterin glas.

Da čujete neki od naših starijih snimaka, odmah biste uočili nešto što može da se opiše kao nekakav strani naglasak nepoznatog porekla. Ali danas, posle skoro 20 godina opuštenog govorenja za Abrahama, glas koji čujete ne zvuči mnogo drugačije od Esterinog. Međutim, ono što biste uočili kao različito bilo bi ono što bih ja nazvao Abrahamovim intelektualnim i stanovišnim držanjem.

Pre no što zaključim ovaj Uvod, želeo bih da kažem još samo nešto: ako ste pročitali našu prethodnu knjigu, Traži i dobićeš, već znate da Abraham uči da fizičko ovozemaljsko iskustvo imamo zarad stvaralačke radosti putovanja, te da nismo tu da bilo šta popravljamo ili dovršavamo. Abraham uči da sve što bilo ko od nas ikad želi ili čini jeste samo zato što verujemo da ćemo se, ako to ostvarimo, osećati bolje nego sad, a Abraham nam kaže da ništa nije važnije od toga da se osećamo dobro.

Prema tome, ako nismo tu da bismo bilo šta popravljali ili dovršavali, kako da znamo da li je naš život na Zemlji bio uspešan? Abraham nas uči da se uspeh ne meri uvek fizičkim stvarima koje postižemo ili predmetima koje gomilamo. Kažu nam da se naš uspeh meri stepenom radosti koju osećamo na ovom svom putovanju kroz život.

Stoga, ako tražite dokaze nečijeg uspeha u primeni Abrahamovih učenja, prosto obratite pažnju na količinu radosti koju osećate ovog trenutka, jer sve ono što bilo ko od nas ikad kaže, čini ili pokušava da bude (šta god to bilo!), jeste samo zato što želimo da dosegnemo bolje stanje.

Možda ste ustanovili da bogatstvo, zdravlje, veze ili fizička dostignuća nisu ono što donosi sreću. Ali možda će vas začuditi spoznaja da ćete promišljenim nalaženjem i održavanjem vibracione ravnoteže na nameravanoj stazi sreće, privlačiti sve što želite da budete, radite ili imate – a možete da imate i sreću.

Ester i ja već dve decenije uspevamo da pomoću Abrahamovih učenja očuvamo zabavni aspekt svog odnosa. Privukli smo osoblje sastavljeno od briljantnih, divnih i izuzetno sposobnih radnika i nezavisnih preduzimača koji omogućavaju gladak i neometan tok i rast

poslovnih aspekata evolucije ove filozofije. Privukli smo i spektakularne Kad su učenici prijatelje i poslovne saradnike, ne spremni, pojavljuje zaboravljajući pritom na radost se učitelj! uspomena na one s kojima više Lujza L. Hej nismo u ličnom kontaktu.

Savršenog smo zdravlja – ne idemo kod lekara (sem u privatne, prijateljske posete), ne idemo na medicinske preglede i čak ne uplaćujemo zdravstveno osiguranje – tačno, tu i tamo bude ponekih zdravstvenih smetnji, ali se vrlo brzo regulišu same od sebe, čim povratimo energetsku ravnotežu.

U finansijskom pogledu, suma koju smo lane platili na ime poreza veća je od ukupnog profita ostvarenog tokom svih onih godina pre no što smo naučili principe promišljenih namera. Drugim rečima, oni su delotvorni!

Iznad svega, ne znam za dvoje srećnijih ljudi (s izuzetkom, možda, naše unučadi, Lorel, Kevina i Kejt). Ester i ja putujemo ovom lepom zemljom i držimo seminare o Umeću dopuštanja hiljadama ljudi u oko šezdeset gradova godišnje. Vozimo naš „monster-bus” (trinaest metara dug i za naše potrebe adaptiran turistički autobus), na čijem zadnjem delu, velikim i čitkim slovima piše: ŽIVOT I TREBA DA BUDE ZABAVAN. Možda ste i vi osetili to isto, ali ja, još od pete godine, imam želju da nekako pomažem drugima da srećnije žive. Stoga sam, tokom života, iznalazio mnoge različite načine da to i činim. Dok pišem ove vama namenjene reči, osećam veliku zahvalnost prema svima onima (kojih je zaista previše da bih ovde mogao da ih nabrojim) koji su uticali na moje radosno životno iskustvo. I premda po svoj prilici ne mogu da pripišem Abrahamovim učenjima zaslugu za privlačenje Abrahama, svakako ih smatram zaslužnima za masivnu fizičku evoluciju ove poruke. Takođe ih smatram zaslužnima za svu onu radost koju Ester i ja osećamo zato što smo blagoslovljeni ovom mogućnošću da stvaramo različite načine na koje možemo da vam prenesemo njihovu filozofiju praktične duhovnosti.

Srdačno, Džeri Nastaviće se…

Potražite na sajtu www.leo.rs

www.leo.rs | 19

JEDINSTVENA PRILIKA DA VRHUNSKO ZNANJE DOBIJETE U NIŠU Centar za lični razvoj komunikaciju i liderstvo RAVNOTEŽA iz Niša i iz Beograda Organizuju u Nišu

28.11.2013. Besplatno večernje predavanje Uspešna komunikacija uz NLP, koje će održati Prof dr sci Lelica Todorović NLP trener & Coach, 19.00-20.30 u Sali bioskopa Kupina, ul.Balkanska 2.

Lelica Todorović će vas upoznati sa važnim NLP principima koji Vam omogućuju da kreirate svoj uspeh i kvalitet svoje komunikacije podignete na viši nivo. Celo predavanje bazirano je na naučnim istraživanjima ljudskog uma uz korišćenje najsavremenije tehnologije.

Svi oni koji su iskoristili ova znanja za sebe su postigli ništa manje od fenomenalnih rezultata.

Broj mesta je ograničen! Rezervišite svoje mesto na e-mail: dreamntwrk@yahoo.com ili telefonom na 061 158 37 60 i potvrdite svoje prisustvo. Prednost imaju oni koji su prvi potvrdili svoje prisustvo.

13. i 14.12.2013. NLP Starter. Kroz ovaj veoma inspirativan dvodnevni trening vodiće Vas prvi NLP Master Trainer & Coach na našim prostorima, vlasnik NLP Instituta i autor bestseler knjige NLP u svakom uspehu mirođija – Slavica Squire.

Ovaj trening će promeniti Vašu percepciju stvarnosti i učiniti Vašu budućnost neodoljivom! Ovo je izvanredna prilika da kreirate život po sopstvenim merilima po receptu vrhunskih profesionalaca koristeći Nauku Ličnog Prosperiteta.

NLP Starter je prvi i najvažniji korak i predstavlja osnovu za sve koji žele bliže da upoznaju ovu modernu metodologiju na izuzetno profesionalan način i sa svim njenim prednostima. Dobićete veoma korisne NLP alate pomoću kojih ćete odmah moći da usmerite svoju energiju ka stvaranju ispunjenijeg života i na taj način pozitivno utičete na sebe i svoje okruženje.

20 |

NAUČIĆETE: 

Kako mogu NLP skills da se primene za prodaju, marketing, prezentaciju, pregovaranje, leadership,  

Kako da uspostavite odličnu komunikaciju sa različitim tipovima ljudi,

Kako da izbrusite svoje komunikacione veštine i postanete vrhunski komunikator,  

Kako da razumete različite stilove razmišljanja,

Kako koristite snagu i sposobnost vašeg uma i sve resurse koje posedujete,  

Da svesno koristite nesvesne komunikacione procese,

Da maksimalno izoštrite i optimalno koristite svoju moć zapažanja, 

Kako da postavite ciljeve i da ih pretvorite u svoju realnost.

Pozivamo Vas da budete deo fenomenalnog treninga koji će Vaš lični i poslovni uspeh podići na viši nivo. Cena Startera u Nišu je promotivna. Nakon uplate, mesto Vam je zagarantovano. Nakon Startera, imate mogućnost da pohađate internacionalno akreditovan program NLP Business Practitioner, takođe u Nišu.

Više informacija na http://www.nlpinstitut.com/edukacije/nlp-business-practitioner/.

Prijavite se na: office@nlpinstitut.com, ili 061 158 37 60, i rezervišite svoje mesto na vreme!

www.leo.rs | 21

NASTAVAK...

Paramahansa Joganda

Autobiografija jednog jogija

2 Majčina smrt i mistična amajlija Najveća majčina želja bila je da mi se stariji brat oženi: „Kad ugledam lice Anantine žene, naći ću raj ovdje na zemlji.” Često sam čuo majku kako tim rečima izražava snažnu indijsku želju za produženjem porodice.

Bilo mi je oko jedanaest godina kad se Ananta verio.

Majka je bila u Kalkuti i s radošću nadgledala pripreme za venčanje. Otac i ja bili smo sami u našoj kući u Beriliju u severnoj Indiji, gde je otac bio premešten nakon što je dve godine proveo u Lahoreu.

Već sam prisustvovao raskošnim svedbenim obredima kad su se udavale moje dve starije sestre, Roma i Uma. Ali, planovi za Anantu, najstarijeg sina, zasenili su sve prethodne ceremonije. Majka je dočekivala brojne rođake koji su iz svojih udaljenih domova svakodnevno stizali u Kalkutu. Udobno ih je smeštala u veliku nedavno kupljenu kuću u ulici Amherst broj 50. Sve je bilo spremno - poslastice za banket, veseli šareni presto na kome će brata nositi do kuće njegove buduće neveste, redovi raznobojnih svetiljki, mamutski kartonski slonovi i kamile, engleski, škotski i indijski orkestar, profesionalni zabavljači, sveštenici koji će obaviti drevne rituale.

Otac i ja, dobro raspoloženi, nameravali smo da se pridružimo porodici da bismo na vreme stigli na ceremo-

22 |

niju. Neposredno pre velikog dana imao sam, međutim, proročansku viziju. Bilo je to u ponoć u Beriliju. Dok sam spavao kraj oca na verandi našeg bungalova, probudilo me je čudnovato lepršanje mreže za komarce nad posteljom. Tanke zavese se razdvojiše i ja ugledah voljeni majčin lik. „Probudi oca!” Glas joj je bio slabi šapat. „Krenite prvim vozom ujutro u četiri sata. Požurite u Kalkutu ako želite da me vidite!” Priviđenje je iščezlo. „Oče, oče! Majka umire!” Strah u mom glasu istog časa ga je probudio. Uz jecaje sam ispričao zlokobne vesti. „Ne obaziri se na tu svoju halucinaciju.” Otac je, na svoj tipičan način, porekao novu situaciju. „Tvoja majka je odličnog zdravlja. Ako dobijemo neke loše vesti, krenućemo sutra.” „Nikada sebi nećeš oprostiti što nisi krenuo odmah!”

Od straha i bola gorko sam dodao: „A ni ja ti neću oprostiti.”

Tužno jutro svanulo je uz jasnu poruku: „Majka teško bolesna. Venčanje odloženo. Dođite odmah.”

Otac i ja smo krenuli, uznemireni. Jedan od mojih ujaka presreo nas je na putu, u mestu gde smo presedali.

Voz je tutnjao prema nama teleskopski se povećavajući.

Unutrašnje uzbuđenje je izazvalo u meni odluku da se bacim pod voz. Osećao sam da sam majku već izgubio, i nisam mogao da podnesem ovaj svet iznenada ogoljen

Jedan od mojih bratića, koji je baš nedavno stigao sa putovanja po svetim brdima, posetio nas je u Beriliju. Žudno sam upijao njegove priče o visokim planinskim boravištima jogija i svamija.1 „Hajde da pobegnemo u Himalaje.” To sam jednog dana predložio Duarki Prasadu, mladom sinu našeg stanodavca u Beriliju, ali je moj predlog naišao na nenaklonjene uši. On otkri moje namere mom starijem bratu koji je upravo bio stigao da poseti oca. Umesto da se blago podsmehne tom neizvodljivom planu malog dečaka, Ananta je namerio da me napravi smešnim. „Gde ti je narandžasta odeća? Bez nje ne možeš biti svami!”

Ali, njegove reči su me na neki neobjašnjiv način radosno uzbuđivale. Nadahnjivale su me jasnom slikom sebe kao monaha koji luta Indijom. Možda su probudile sećanja iz nekog prošlog života. U svakom slučaju, shvatio sam s kakvom ću lakoćom nositi odeću drevnog monaškog reda.

Dok sam jednog jutra ćaskao sa Duarkom, osetio sam kako me ljubav prema Bogu obuzima snagom snežne lavine. Moj drug je samo delimično slušao bujicu reči koju sam zbog toga izgovorio, ali sam zato ja svim srcem slušao samog sebe.

do kosti. Voleo sam majku kao najdražeg prijatelja na ovome svetu. Njene tešiteljske blage oči bile su mi utočište u sitnim tragedijama detinjstva. „Da li je još živa?” Zastao sam da postavim ujaku još jedno, posljednje pitanje.

On brzo shvati očajanje na mome licu. „Naravno da jeste!” Ali, teško mi je bilo da mu poverujem.

Stigli u naš dom u Kalkuti samo da bismo se suočili s nepojmljivom tajnom smrti. Zapao sam u gotovo beživotno stanje. Prošle su godine pre nego što sam se s tim pomirio. Navaljujući na sama nebeska vrata, moji vapaji su najzad dozvali Božansku Majku. Njene reči su iscelile moje zagnojene rane. „Ja sam bila ta koja se brinula o tebi, život za životom, u nežnosti mnogobrojnih majki! Gle, u mom pogledu su dva crna oka, lepa izgubljena oka, koja tražiš!”

Otac i ja smo se vratili u Berili ubrzo posle obreda kremiranja za našu voljenu. Rano svakog jutra patetično sam kretao na spomen-hodočašće pod veliko šeoli drvo koje je bacalo senku na glatki zlatnozeleni travnjak pred našim bungalovom. U poetičnim trenucima zamišljao sam kako se beli cvetovi predano prosipaju po travnatom oltaru. Dok su mi se suze mešale sa rosom, često sam primećivao kako se u zoru javlja neko neobično, nezemaljsko svetlo. Tada bi me obuzimala bolna žudnja za Bogom. Osećao sam kako me Himalaji snažno privlače.

Tog dana sam pobegao u Naini Tal u podnožju Himalaja. Ananta je odlučno krenuo u potragu za mnom.

Tužna srca, bio sam primoran da se vratim u Berili. Jedino hodočašće koje mi je bilo dopušteno bilo je ono uobičajeno u zoru, ravno pod šeoli drvo. Srce mi je krvarilo za dvema izgubljenim majkama: jednom ljudskom i jednom božanskom.

Praznina koju je majčina smrt ostavila u porodičnom tkivu nije se mogla popuniti. U skoro četrdeset godina života koje su mu još preostale, otac se nije ponovo oženio. Preuzevši tešku ulogu oca i majke svome malom stadu, postao je primetno blaži, primetno pristupačniji.

Mirno i uviđavno rešavao je sve porodične probleme.

Pošto bi mnoge sate proveo u kancelariji, povlačio bi se kao pustinjak u ćeliju svoje sobe, vežbajući krija jogu u slatkoj vedrini. Niz godina nakon majčine smrti pokušao sam da unajmim englesku negovateljicu da se brine za sitnice koje bi ocu učinile život udobnijim. Ali, on je odmahnuo glavom. „Služenje meni se završilo sa tvojom majkom.” Oči su mu bile ispunjene doživotnom odanošću. „Neću prihvatiti pomoć nijedne druge žene.” Četrnaest meseci posle majčine smrti, saznao sam da mi je ona ostavila značajnu poruku. Ananta je bio uz njenu samrtnu postelju i zabeležio njene reči. Iako ga je bila zamolila da mi ih prenese kad prođe godinu dana, moj brat je to odlagao. Uskoro je trebalo da napusti Berili i ode u Kalkutu da bi se oženio devojkom koju mu je majka odabrala.1 Jedne večeri, on me pozva.

www.leo.rs | 23

„Mukunda, dosad sam oklevao da ti prenesem ovu neobičnu poruku.” Anantin glas odavao je pomirenost sa sudbinom. „Bilo je to zato što sam se bojao da ne razgorim tvoju želju da napustiš dom. Ali, bez obzira na to, ti izgaraš božanskim žarom. Kada sam te nedavno uhvatio na tvom putu za Himalaje, doneo sam konačnu odluku. Ne smem više odlagati ispunjenje svog svečanog obećanja.” Brat mi pruži kutijicu i prenese majčinu poruku. „Neka ove reči budu poslednji blagoslov mom ljubljenom sinu Mukundi”, kazala je majka. „Došao je čas kad moram da ispričam nekoliko neobičnih događaja koji su se odigrali nakon tvoga rođenja. Za put koji ti je sudbina namenila, prvi sam put čula dok si još bio detence u mome naručju. Tada sam te odnela u kuću svoga gurua u Benaresu. Gotovo skrivena gomilom učenika, jedva sam mogla da vidim Lahirija Mahasaju koji je sedeo u dubokoj meditaciji.

Dok sam te milovala, molila sam da te veliki guru primeti i da ti podari svoj blagoslov. Dok je moja nema pobožna molba postajala sve jača, on je otvorio oči i pozvao me da mu se približim. Ostali mi načiniše prolaz i ja se poklonih pred njegovim svetim stopalima. Moj učitelj te je potom posadio na krilo i stavio ti ruku na čelo, kao što se to radi prilikom duhovnog krštenja. ,Majčice, tvoj sin će biti jogi. Kao duhovni motor, povešće mnoge duše u Božje kraljevstvo.’

Srce mi je poskočilo od radosti kad sam čula da je sveznajući guru odgovorio na moju tajnu molbu. Kratko pre tvog rođenja rekao mi je da ćeš ti slediti njegov put.

Kasnije, sine moj, tvoj sestra Roma i ja smo znale da vidiš Veliku Svetlost, dok smo te iz susedne sobe posmatrali nepokretnog u postelji. Glas ti je odzvanjao gvozdenom odlučnošću dok si govorio kako ćeš poći u Himalaje u potragu za Božanskim.

U tim danima, sine moj, saznala sam da će tvoj put biti daleko od svetovnih ambicija. To mi je još jednom potvrdio najneobičniji događaj u mom životu - događaj koji me tera na ovu poruku na samrtnoj postelji.

Bio je to razgovor s jednim mudracem u Pendžabu.

Dok je naša porodica tamo živela, jednog jutra u sobu uđe sluga. ,Gospodarice, ovde je neki čudan sadu1. Uporno zahteva da vidi Mukundinu majku.’

Te jednostavne reči ostavile su dubok utisak na mene.

Odmah sam otišla da pozdravim posetioca. Klanjajući se njegovim stopalima, osetila sam da je preda mnom istinski Božji čovek. ,Majko’, reče on, ,veliki učitelji žele da znaš da nećeš još dugo ostati na zemlji.1 Iduća tvoja bolest biće i poslednja.’ Zavladala je tišina za vreme koje nisam osećala nikakvo nespokojstvo, već samo duboki mir. Najzad mi se opet obratio:

24 |

,Čuvaćeš jednu srebrnu amajliju. Neću ti je dati danas. Kao dokaz istinitosti mojih reči, amajlija će se materijalizovati u tvojim rukama sutra dok budeš meditirala.

Na samrtnoj postelji moraš uputiti svog najstarijeg sina Anantu da čuva amajliju godinu dana, a zatim je preda tvom drugom sinu. Mukunda će shvatiti značenje amajlije koja mu dolazi od velikih učitelja. Trebalo bi da je dobije otprilike u vreme kad bude spreman da se odrekne svetovnih ciljeva i započne životno traganje za Bogom.

Pošto bude kod njega nekoliko godina i pošto posluži svojoj svrsi, amajlija će nestati, čak i ako je bude čuvao na najskrovitijem mestu - ona će se vratiti odakle je i došla.’

Ponudila sam svecu milostinju2 i poklonila mu se s velikim poštovanjem. Nije uzeo dar i otišao je blagosiljajući me. Iduće večeri, dok sam sklopljenih ruku sedela u meditaciji, srebrna amajlija materijalizovala se između mojih dlanova, baš onako kako je sadu bio obećao. Najavila se hladnim glatkim dodirom. Ljubomorno sam je čuvala više od dve godine, a sad je ostavljam na čuvanje Ananti. Ne tuguj za mnom jer će me moj veliki guru staviti u naručje Beskonačnog. Zbogom, dete moje, Kosmička Majka će te štititi.”

Plamen prosvetljenja iznenada me je obasjao kad sam dobio amajliju. Probudile su se mnogobrojne uspavane uspomene. Amajlija, okrugla i na starinski način neobična, bila je ispisana sanskritskim slovima. Shvatio sam da mi dolazi od učitelja u prošlim životima, koji nevidljivom rukom vode moje korake. Imala je još jedno značenje, ali srce amajlije ne sme se do kraja ogoliti.

Kako je amajlija nestala usred duboko nesrećnih okolnosti moga života i kako je njen nestanak najavio dolazak moga gurua, ne možemo da ispričamo u ovom poglavlju.

Ali dečačić, osujećen u pokušajima da stigne na Himalaje, svakodnevno je putovao na krilima svoje amajlije.

3 Svetac sa dva tela Oče, ako obećam da ću se dobrovoljno vratiti kući, mogu li da otputujem da razgledam Benares?”

Otac me je retko ometao u mojoj velikoj ljubavi prema putovanjima. Dok sam još bio mali dečak, dozvoljavao mi je da obilazim mnoge gradove i mesta hodočašća. Obično bi me pratio jedan ili nekoliko mojih prijatelja. Udobno bismo putovali prvim razredom za koji bi nam otac obezbedio karte. Njegov položaj železničkog službenika potpuno je zadovoljavao potrebe nomada u porodici.

Otac obeća da će razmisliti o mojoj molbi. Idućeg dana on me pozva i pruži mi povratnu kartu od Berilija do Benaresa, nekoliko rupija i dva pisma. „Želim da predložim posao jednom prijatelju u Benaresu, Kedaru Natu Babuu. Na žalost, izgubio sam

njegovu adresu. Ali, verujem da ćeš uspeti da mu predaš ovo pismo preko našeg zajedničkog prijatelja, svamija Pranabanande. Taj svami, koji je učenik mog gurua, postigao je uzvišeno duhovno stanje. Njegovo društvo će ti koristiti. Ovo drugo pismo služi tome da te predstavi.”

Otac mi namignu, dodavši: „Pazi, nema više bežanja od kuće!”

Krenuo sam sa svim žarom svojih dvanaest godina (mada ni danas ništa manje ne uživam u novim pejzažima i nepoznatim licima). Po dolasku u Benares, odmah sam se uputio svamijevom boravištu. Ulazna vrata su bila otvorena. Pođoh do duge, hodniku slične prostorije na drugom spratu. Prilično krupan čovek, odeven samo komadom tkanine oko bedara, sedeo je u položaju lotosa na blago uzdignutom podijumu. Njegova glava i lice bez bora bili su glatko obrijani. Na usnama mu je titrao blaženi smešak. Da bi razvejao moju nedoumicu da li mu smetam, on me pozdravi kao starog prijatelja. „Baba anand (blagosloven bio, dragi moj)!” Dobrodošlica je bila srdačna i izrečena detinjim glasom. Kleknuo sam i dodirnuo mu stopala. „Jeste li Vi svami Pranabananda?”

Klimnuo je glavom. „Jesi li ti Bagabatijev sin?” Izrekao je to pre nego što sam stigao da iz džepa izvadim očevo pismo. Zaprepašćen, pružio sam mu poruku koja je trebalo da me predstavi, a koja je sada izgledala suvišna. „Naravno da ću ti pomoći da pronađeš Kedara Nata Babua.” Opet me je iznenadio svojom vidovitošću. Bacio je pogled na pismo i izrekao nekoliko srdačnih reči o mom roditelju. „Znaš, ja primam dve penzije. Jednu sam dobio na preporuku tvoga oca za koga sam nekad radio u kancelariji na železnici. Drugu, na preporuku moga Nebeskog Oca za koga sam savesno obavio sve svoje zemaljske dužnosti u životu.”

Ta primedba mi se učinila vrlo nejasnom. „Kakvu to penziju, gospodine, primate od Nebeskog Oca? Da li Vam baca novac u krilo?”

Svetac se nasmejao. „Mislim na penziju neizmernog mira - nagradu za mnoge godine duboke meditacije.

Više ne žudim za novcem. Za svojih nekoliko materijalnih potreba imam više nego dovoljno. Značenje te druge penzije shvatićeš kasnije.”

Naglo završivši razgovor, svetac se dostojanstveno umiri. Obavijala ga je atmosfera sfinge. Oči su mu najpre svetlucale kao da posmatra nešto zanimljivo, a zatim postadoše bez sjaja. Bio sam u neprilici zbog njegove škrtosti na rečima. Još mi nije kazao kako ću naći očevog prijatelja. Donekle uznemireno, počeh da se osvrćem po praznoj prostoriji u kojoj nije bilo nikoga osim nas dvojice. Moj lutajući pogled se zaustavi se na njegovima sandalama koje su ležale ispod podijuma.

„Ne brini se, mali gospodine.1 Čovek koga želiš da vidiš biće ovde za pola sata.” Jogi je pročitao moje misli, što u ovom trenutku i nije bio neki naročit podvig.

Opet je zapao u tajanstvenu tišinu. Na satu videh da je prošlo trideset minuta. Svami se uspravi: „Mislim da se Kedar Nat Babu približava vratima”, izjavi. Začuo sam kako se neko penje uz stepenice. Zaprepašćen, ništa nisam razumeo. Misli su mi se zbrkano rojile po glavi. „Kako je moguće da je očev prijatelj pozvan ovamo bez pomoći glasnika? Otkako sam došao, svami nije razgovarao ni sa kim drugim osim sa mnom.”

Naglo sam izašao iz sobe i sišao stepenicama. Na pola puta susreo sam mršavog čoveka srednje visine i svetle kože. Izgledalo je da žuri. „Jeste li Vi Kedar Nat Babu?” Uzbuđenje mi se osećalo u glasu. „Jesam, a ti si Bagabatijev sin koji me ovde čeka?” Ljubazno se nasmeši. „Gospodine, kako to da ste došli ovamo?” Bio sam zbunjen i neraspoložen zbog njegove neobjašnjive prisutnosti. „Danas je sve nešto tajanstveno! Pre manje od pola sata upravo sam bio završio kupanje u Gangu, kad mi priđe svami Pranabananda. Nemam pojma kako je saznao da sam u to vreme tamo. ,Bagabatijev sin te čeka u mom stanu’, kazao je. ,Hoćeš li sa mnom onamo?’ Radosno sam pristao. Dok smo hodali ruku pod ruku, svami je u svojim drvenim sandalama bio na neki čudan način brži od mene, premda sam ja nosio ove čvrste cipele. ,Koliko će ti trebati da stigneš do moga stana?’ Pranabananda je iznenada zastao da bi me to upitao. ,Oko pola sata.’ ,Ja moram još nešto da obavim.’ Zagonetno me je pogledao. ,Moram da te ostavim. Pridruži nam se u mojoj kući gde ćemo te čekati Bagabatijev sin i ja.’ Pre nego što sam stigao da mu odgovorim, projurio je mimo mene i nestao u gomili. Došao sam ovamo najbrže što sam mogao.”

Ovo objašnjenje je samo povećalo moje zaprepašćenje. Upitah ga otkad poznaje svamija. „Prošle godine smo se sreli nekoliko puta, ali u poslednje vreme se nismo viđali. Jako sam se obradovao kad sam ga danas opet video na molu kupališta.” „Ne mogu da verujem svojim ušima! Jesam li poludeo? Jeste li ga sreli kao viziju, ili ste ga uistinu videli, stvarno mu dodirnuli ruku i čuli zvuk njegovih koraka?” „Ne znam na šta ciljaš”, ljutito je prasnuo. „Ja ne lažem.

Zar ne shvataš da je jedino svami mogao da me obavesti da me ti čekaš ovde?” „Ali, tog čoveka, svamija Pranabanandu, nisam ispuštao iz vida od trenutka kad sam ovamo stigao pre sat

www.leo.rs | 25

vremena!” Brzo sam mu ispričao celu priču i ponovio razgovor koji sam vodio sa svamijem.

On razrogači oči. „Da li mi zaista živimo u ovom materijalističkom dobu ili sanjamo? Nisam očekivao da ću u ovom životu biti svedok jednog takvog čuda! Mislio sam da je taj svami običan čovek, a sad vidim da može da materijalizuje još jedno telo i deluje pomoću njega!”

Zajedno smo ušli u svečevu sobu. Kedar Nat Babu pokaza na sandale pored podijuma. „Gledaj, baš te sandale je nosio na molu”, šapnu mi. „Jedino što je imao na sebi bilo je platno oko bedara, baš kao i sad.” Dok mu se posetilac klanjao, svetac se okrete prema meni, upitno se smešeći. „Zašto se toliko čudiš svemu ovome? Za prave jogije suptilno jedinstvo pojavnog sveta nije tajna. Ja u svakom trenutku mogu da vidim svoje učenike u delakoj Kalkuti i da razgovaram sa njima. I oni isto tako mogu da po volji premoste sve prepreke grube materije.”

Verovatno u želji da pobudi duhovni zanos u mojim mladim grudima, svami se ljubazno udostojio da mi otkrije nešto o svojim moćima astralnog radija i televizije.1 Ali, umesto ushićenja, osećao sam jedino strahopoštovanje. Pošto mi je bilo suđeno da svoju potragu za Bogom započnem pod vođstvom jednog drugog gurua - Šri Juktešvara, koga još nisam sreo - nisam bio sklon da prihvatim Pranabanandu za svog učitelja. Sumnjičavo sam ga zagledao, pitajući se da li je preda mnom on ili njegov dvojnik.

Pogledom koji budi dušu, kao i nadahnutim rečima o svome guruu, svetac je nastojao da razveje moju uznemirenost: „Lahiri Mahasaja je bio najveći jogi koga sam ikada sreo, samo božanstvo u telesnom obliku.” Ako učenik, pomislio sam, može da po volji materijalizuje još jedno telo, kakva se tek čuda mogu očekivati od njegovog učitelja. „Ispričaću ti od kakve neprocenjive vrednosti može biti guruova pomoć. Ja i još jedan moj drug meditirali smo po osam sati svake noći. Danju smo morali da radimo u kancelariji železnice. Pošto sam uviđao da mi je teško da obavljam dužnost činovnika, želeo sam da sve svoje vreme posvetim Bogu. Čitavih osam godina sam istrajao meditirajući po pola noći. Postigao sam čudesne rezultate. Moj um su prosvetlile sjajne duhovne percepcije. Ali, između mene i Beskonačnog sve vreme je stajao tanak veo. Shvatio sam da ne mogu da postignem konačno i neopozivo sjedinjenje s Bogom, uprkos svoj svojoj nadljudskoj upornosti. Jedne večeri došao sam kod Lahirija Mahasaje i počeo da ga preklinjem za njegovu božansku intervenciju. Dosađivao sam mu čitave te noći. ,Anđeoski Guru, moja duševna patnja je tolika da ne mogu više da podnesem život, ako se lice u lice ne sretnem s Velikim Voljenim.’ ,Šta ja tu mogu? Moraš dublje da meditiraš.’

26 |

,Obraćam se Tebi, o moj Bože Učitelju! Vidim te materijalizovanog pred sobom u fizičkom telu. Blagoslovi me kako bih mogao da Te opazim i u Tvom beskonačnom obliku!’

Lahiri Mahasaja milostivo ispruži ruku. ,Sad možeš da ideš meditiraš. Založio sam se za tebe kod Brame.’1 Beskrajno duhovno okrepljen, vratio sam se kući. Te noći postigao sam u meditaciji žarki Cilj svog života. Sad bez prestanka uživam u duhovnoj penziji. Od tog dana pa do danas, blaženi Stvoritelj nikad više nije bio skriven od mojih očiju paravanom iluzije.”

Pranabanandino lice se kupalo u božanskoj svetlosti.

Srce mi je obuzeo mir jednog drugog sveta. Sav strah je iščezao. Svetac mi je poverio još nešto: „Posle nekoliko meseci, vratio sam se Lahiriju Mahasaji i pokušao da mu se zahvalim za njegov beskonačno veliki dar. Zatim sam načeo jedan drugi problem. ,Božanski Guru, ne mogu više da radim u kancelariji.

Molim te da me toga oslobodiš. Brama me stalno drži u stanju opijenosti.’ ,Podnesi svojoj kompaniji molbu za penziju.’ ,Kakav razlog da navedem za tako ranu penziju?’ ,Kaži šta osećaš.’

Idućeg dana sam podneo molbu. Lekar me upita za razlog mog preuranjenog zahteva. ,Na poslu me u kičmi2 često hvata neko nepodnošljivo osećanje. Proširi mi se na celo telo, pa nisam u stanju da obavljam svoje dužnosti.’

Bez ikakvih daljih pitanja lekar me je izričito preporučio za penziju koju sam uskoro i dobio. Znam da je božanska volja Lahirija Mahasaje delovala na lekara i na činovnike železnice, uključujući i tvog oca. Oni su automatski poslušali duhovni nalog velikog gurua i oslobodili me da bih mogao da živim u neprekidnom zajedništvu s Voljenim.”3 Nakon tog neobičnog otkrića, svami Pranabananda se povukao u jedno od svojih dugih ćutanja. Kad sam se od njega opraštao dodirujući mu s poštovanjem stopala, on me blagoslovi. „Tvoj život će teći putem odricanja i joge. Kasnije ću te opet sresti zajedno s tvojim ocem.” Oba ova proročanstva su se ispunila.4 Kedar Nat Babu je išao kraj mene dok se spuštao mrak. Predao sam mu očevo pismo, koje on pročita pod uličnom svetiljkom. „Tvoj otac mi predlaže da pređem u kancelariju njegove železničke kompanije koja je u Kalkuti. Kako je ugodno kad se očekuje bar jedna od penzija u kojima uživa svami Pranabananda. Ali, to je nemoguće! Ne mogu da napustim Benares. Dva tela, na žalost, još nisu za mene!”

Ana Bešlić

SEKA NIKOLIĆ Najpoznatiji bioenergetičar Velike Britanije Seka Nikolić je jedan od najpoznatijih svetskih bioenergetičara.

Njeno uverenje da svi mi možemo poboljšati svoje zdravstveno stanje i kvalitet života, tako što ćemo naučiti da upravljamo sopstvenom energijom, potvrđeno je na Institutu za bioenergiju u Milanu.

Sekine knjige Znate više nego što mislite i Možete izlečiti sebe predstavljaju neverovatnu priču o Sekinoj spoznaji sopstvenih moći i o tome kako ih vi možete iskoristiti u životu.

Ove knjige pomoći će vam da otkrijete da se super-podsvest krije iza čarobnog oblika energetske komunikacije...

OTKRIJTE: • KAKO SE ENERGETSKO POLJE TELA MOŽE IZBACITI IZ RAVNOTEŽE NEGATIVNIM EMOCIJAMA I LOŠIM ISKUSTVIMA IZ PROŠLOSTI • PRIKRIVENE UZROKE BOLESTI I ISCRPLJENOSTI I KAKO DA SE IZBORITE S NJIMA • ZAŠTO ENERGIJA ZEMLJE I DRUGIH LJUDI MOŽE DA UTIČE NA NAS • ZADIVLJUJUĆE PRIČE O ISCELJENJIMA SEKINIH KLIJENATA, UKLJUČUJUĆI I MNOGE SLAVNE LIČNOSTI...

www.leo.rs | 27

PRAVA PUSTOLOVINA. PRAVI PRIJATELJ. SREĆA...

Ovde je tipičan letnji dan u Škotskoj – sivi oblaci, kišica, mušice i poneki tračak sunca. Nije baš Kosta de Sol, ali koga je briga za to?

Dan je savršen za maštanje – a za mene, maštanje prethodi pisanju. Indigo plava je moja druga knjiga, i cela celcijata je o devojčici po imenu Indi koja voli da mašta. Kada jedna stvar u Indinom životu krene naopako, za njom usledi i gomila drugih – i ma koliko maštala, ne može sve da dovede u red.

Nikada ne kasnim u školu.

Kada tokom nedelje idem u školu, od kuće krećem oko osam sati, iako mi treba samo pet minuta autobusom, petnaest ako idem pešice. I to ako idem nogu pred nogu i možda čak zastanem kod Singovih da kupim žvaku od jednog penija ili bacim pogled na stripove.

Skoro uvek stignem prva, čak pre Bilija, domara, koji dolazi u pola devet da otvori. Ponekad me pusti unutra da se grejem pored velikih staromodnih radijatora, ali uglavnom sedim na zidiću na ivici igrališta i maštam.

Moja prijateljica Džo ide na gimnastiku i plivanje. Čita časopise za tinejdžerke i knjige strave i užasa, skuplja punjene životinjice i uči da svira violinu. Ona ima gomilu hobija. Ja ne radim sve te stvari – moj jedini pravi hobi je maštanje. Ono vas nikada ne izneveri, besplatno je, lako se savlada i dok maštam, sama upravljam događajima.

Ponekad sedim na zidiću i zamišljam da će cirkus baš danas doći u grad i to na školsko igralište. Akrobate,

28 |

umetnici na trapezu i klovnovi prevrtaće se preko glave i kočoperiti preko gustog katrana. Svi ćemo naučiti da bojimo lica, vozimo unicikl i balansiramo na jednoj nozi na konju u galopu – što je mnogo bolje od razlomaka, diktata i toga da te poslednju izaberu u odbojkašku ekipu.

Ponekad maštam da je škola zatvorena zbog ćudljivih poplava ili mećava, da smo nedeljama svi nasukani u učionici i da na kraju moraju da nas spasavaju vojnici u čamcima ili helikopterima ili na sankama u koje su upregnuti psi. Ponekad maštam da sam pobedila na nacionalnom takmičenju u slikanju, glumi ili pronalasku automobila koji ide na voćni sok i reciklirane omote od slatkiša, i da čak i gospođica Mak Dugal misli da sam veoma oštroumna, da sam strava i veoma talentovana.

Najviše volim da maštam o tati. Kao, na primer, dovozi se on na igralište u indigo plavom ferariju i uz škripu guma zaustavlja se tačno ispred mene. Naginje se da otvori suvozačeva vrata i ja ga jasno vidim – ponekad

mamu da mi odseče sve dredove – i dan-danas ih čuva va u drvenoj kutiji, zajedno sa svojim fotografijama i hipi nakitom i požutelom kartom za festival u Glestonberiju od pre Hrista.

Godinu dana, dok mi je kosa rasla, ličila sam na strašilo, ali od tada sama vodim računa o njoj – sto poteza četkom svake večeri, balzam posle svakog pranja, slatke šnalice, tanke pletenice i cik-cak razdeljci, labavi pužići iz kojih vire krajevi kakve viđam po Džoinim časopisima.

Uglavnom sama odlučujem i o odeći. Baka mi svakog avgusta kupuje uniformu, a mama mi dozvoljava da odaberem nekoliko strava majica, bakandže ili suknjicu kojima ću oživeti garderobu. Ponekad te stvari potiču iz radnje sa stvarima datim u dobrotvorne svrhe, ali meni je svejedno, samo da u školi ne skapiraju gde su kupljene.

Ne razlikujem se od druge dece, a to je ono što je važno.

Promenila sam se, i ne samo da izgledam drugačije, već se i osećam drugačije. To možda ima neke veze sa odrastanjem, ali pre će biti da ima veze sa mamom, Maksom i Misti.

Bar se Džo nikada ne menja.

je još gotivnija i plavlja verzija Robija Vilijamsa, a inače izgleda isto kao gospodin Lenon, naš razredni, samo što nije toliko zdepast.

Osmehom koji mi upućuje iskupljuje se za proteklih jedanaest godina. Sedam na suvozačevo sedište i on istog časa daje gas. Svi nepokretno stoje i zure za nama dok napuštamo igralište, a ja ne zaboravljam da im šaljem razglednice iz Njujorka, Kaira, Meksika i naše raskošne vile na Bahamima.

Pa, možda.

Deca počinju da pristižu u školu posle pola devet.

Uvek ih dolazi po nekoliko istovremeno. Neka dolaze sa mamama koje guraju kolica sa nemirnom braćom ili sestrama. Neka dolaze kolima, druga autobusom, neka biciklima, a Šejn Tagart dolazi na skejtu, svakog dana, osim kada pada sneg.

Džo uglavnom stiže u pet do devet. Ona je moja najbolja drugarica od prvog dana škole. Nikada se nije smejala mojoj kosi, u to vreme sam imala plave dredove protkane raznobojnim perlicama i perjem. Nikada me nije pitala zašto nosim pretpotopni tirkizni ućebani džemper i ručno bojene hulahopke umesto plave polo majice i plisirane mornarsko plave suknjice. Samo je podigla obrve, zakikotala se i odvukla me do sanduka sa peskom.

Sada imam jedanaest godina i umem da se uklopim mnogo bolje nego onda. U drugom razredu naterala sam

Kada je kod kuće gadno, ona se pretvara da ništa ne primećuje. Džo ne postavlja nezgodna pitanja niti pokušava da bude nedokučiva i značajna. Nikada se ne rasentimentališe niti rastuži. Samo zakoluta očima, bocne me u rebra i počne da mi priča nekakve blesave priče i vesele viceve, i nas dve se uhvatimo podruku, smejemo se i pričamo, i tmurne misli nestanu.

Sinoć je bilo gadno.

Mama i Maks su prvo satima vikali u prizemlju, a onda su se popeli u svoju sobu i dreka je postala glasnija, tako da ni skrivanje ispod prekrivača ni odvrtanje CD plejera do daske više nije bilo ni od kakve pomoći.

Negde oko ponoći, Misti je počela da plače u sobičku do mog, ali niko nije došao da se pobrine za nju. Umotala sam se u jorgan i odšunjala preko odmorišta, videla sam da stoji u krevecu i da joj je lice izbrazdano suzama iako je bio mrak.

Podigla sam je, moju malu sestricu koja ima samo dve godine, trudeći se da ne slušam stvari koje je Maks urlajući govorio mojoj majci, jer takve reči ne bi trebalo da znate kada imate samo jedanaest godina.

Vratila sam se u krevet sa Misti u naručju. Pevušila sam joj vesele pop pesmice u kosu i brisala oči jorganskim čaršavom.

Posle izvesnog vremena zavladala je tišina – pretpostavljam da su se mama i Maks mirili. Obično se kolikotoliko pomire. Samo što to nikada ne traje dugo. n Misti je posle toga prestala da šmrca i zaspala, a njen dah mi je poput šapata milovao vrat.

www.leo.rs | 29

Začula sam korake na odmorištu, vodu u kupatilu, škripu stepenica. Neko se kretao po prizemlju, ali tiho.

Ne sećam se da sam zaspala, ali sam se probudila tačno u pola sedam, kao i uvek. Nije isključeno da u glavi imam nekakav nevidljivi alarm.

Ostavljam Misti umotanu u jorgan i skotrljam se sa kreveta. U kući je sve tiho dok se umivam i perem zube.

Oblačim suknju koju sam nosila i juče, ali drugi džemper, čisto rublje i crne hulahopke ukrpljene s unutrašnje strane kolena tako da se mnogo ne primećuje.

Na vrhovima prstiju silazim niz stepenice i prolazim pored vrata dnevne sobe. Malo su odškrinuta, i unutra vidim mamu kako sklupčana spava na sofi umotana u svoj kimono umesto u ćebe. Svuda po sobi nalaze se nabrekle platnene vreće, i nekoliko stvari nije kako treba.

Na zidu više ne visi indijska draperija posuta ogledalcima, a nema ni uramljenih Mistinih i mojih fotografija.

Nestala je prugasta krpara, a i police deluju poluprazno.

Prolećno veliko spremanje usred noći nije dobra ideja. Nadam se da će se mama prizvati pameti kada se probudi.

Spremam tost i pijem ostatke soka od pomorandže iz frižidera. Obavljam to tiho, jer ne želim da probudim mamu. Češljam se, stavljam nekoliko svetlucavih šnala i uzimam školsku torbu koja se nalazi iza vrata. Oblačim kaput od grube domaće vune i dajem se u potragu za kapišonom jer napolju pada jaka kiša, a ja danas nemam novca za autobusku kartu.

Već sam na vratima kada se Maks pojavi na stepenicama.

Visok je i plav, sav izgužvan i ima krupne tužne oči.

Kada ga je upoznala pre tri godine, mama je kazala da je on najzgodniji muškarac koga je ikada videla. Tada je bio ljubazan, zabavan i velikodušan, i nas troje smo se često smejali.

Maks se sada ne smeje.

Na sebi ima farmerke, bos je i nag do pojasa, a plava kosa mu štrči uvis kao da je spavao u živici. Prilazi mi.

Zaudara na ustajalo pivo, znoj, tugu.

Ne liči na čoveka koji je vikao, urlao i psovao celu noć, deluje slomljeno, izgubljeno, bespomoćno.

“Indi”, kaže on. “Indi, moraš da porazgovaraš sa svojom mamom.”

Stavljam plavi filcani kapišon sa dugačkim kićankama i odbijam da ga pogledam.

“Ostaviće me”, kaže Maks. “Ne voli me više. Moraš je zaustaviti, Indi. Reci joj da ne može to da uradi.”

“Pokušaću”, mrmljam ja i polako otvaram ulazna vrata.

Izlazim na kišu, a on me sledi, primećujem suze u njegovim očima.

Prvi put vidim muškarca kako plače.

30 |

“Indi, molim te”, kaže on isprekidano. “Molim te. Razgovaraj s njom.”

Hvata me za ruku i čvrsto steže. Nisam načisto da li mi niz lice klize kišne kaši ili suze.

“Bili smo srećni, zar ne?”, pita Maks. “Bilo nam je lepo.

Reci joj da mi je žao, Indi. Volim je. Zaista. Moraš je naterati da to shvati!”

Prsti mu se zarivaju u moju mišicu, mada nema nameru da me povredi. Radi to jer je uznemiren.

“Makse...”

“Pusti je.”

To je mama, stoji na vratima čvrsto umotana u kinesku svilu, puštena plava kosa delimično joj zaklanja lice.

“Skidaj – ruke – sa – moje – kćerke.”

Reči izgovara promuklo, polako, ljutito i odlučno.

Maks pušta moju ruku. Tog časa, dok stoji na kiši bez košulje i cipela, na stazi koja vodi do kuće koju smo tri godine zvali domom, deluje usamljeno i izgubljeno.

“Indi, izvini...”

“Sklanjaj se od nje”, kaže mama, i Maks se pokunjeno vraća unutra kao kakav nevaljali školarac.

Okrećem se, spuštam šaku na kapiju.

“Indi, dušo.” Mama je već pored mene, ali ja se ne usuđujem da podignem pogled.

“Od sada će sve biti u redu. Sve ću popraviti, srediti, izvući nas odavde.”

“Molim?”

“Ne brini, ljubavi, sve ću dovesti u red. Bićemo dobro nas tri: ja, ti i Misti. Sačekaj me posle škole, Indi. Doći ću po tebe. Čekaj me. Ovamo se nipošto ne vraćaj, razumeš li?”

“Razumem.”

Gledamo se u oči jedan dug trenutak, i mada se trudim da na to ne obraćam pažnju, ne mogu da ne primetim tamne masnice na maminom licu. Masnice kojih na njemu juče nije bilo.

U školu stižem mokra do gole kože, a Bili nikako da stigne i otvori vrata. Pušta me unutra i stavlja moj kapišon i vuneni kaput na veliki radijator od kovanog gvožđa.

I kaput i kapišon istog časa počinju da se puše.

Sedim prekrštenih nogu leđima oslonjena o radijator, sušim se, kosa mi pada preko ramena u tankim pramenovima.

Bili mi ćuška mars čokoladicu i vrti glavom.

Danas ću morati da izmaštam nešto zaista divno ako mislim da potisnem sećanje na mamino lice i Maksove suze, i bolesno osećanje da se dešava nešto uvrnuto i zastrašujuće.

Ali trenutno nisam sposobna za to i samo privlačim kolena uz bradu, grlim ih, pritiskam lice o njih i puštam unutra prazninu koja guta dobovanje kiše, treskanje vratima, kikot i povike dece koja pristižu, nemelodično zviždukanje sa kraja

hodnika gde Bili radi nešto veoma složeno slomljenoj kvaki na vratima učionice šestog razreda.

“Je li sve u redu, Indi?”

Džo prelazi vrhom cipele duž mojih natopljenih patika, smeši se.

Skačem na noge, hvatamo jedna drugu ispod ruke i ponovo je sve u redu. Sve što se događa kod kuće bledi, ponovo sam bezbedna, sigurna i srećna. Uglavnom.

Odlazimo zajedno da vrebamo Šejna Tagarta u koga je Džo trenutno zacopana. Nešto pre devet, on uleće na igralište na svom skejtu, zaustavlja se ispred samih vrata, ispravlja skejt i namigne nam. Džo porumeni kao bulka, ali se pretvara da gleda na sasvim drugu stranu. Ja, pak, potiskujem zevanje.

Tužno, ali od tada sve kreće nizbrdo. Dobijam grdnju od gospođice Mak Dugal što sam zaboravila udžbenik iz engleskog i osvajam bedna četiri poena od mogućih dvadeset na testu iz matematike posle odmora. A najgore od svega, gospođica Mak Dugal upada upravo u trenutku kada se presvlačimo za fizičko i pita me kako sam povredila ruku. Ispričam joj nekakvu glupost o tome da sam se udarila juče na igralištu, međutim, kada malo bolje pogledam, vidim prsten tamnih modrica na mestu gde me je neko suviše čvrsto stegao. Baš ti hvala, Makse.

Gospođica Mak Dugal me dugo i nekako čudno gleda, a onda spušta šaku na moje rame i kaže: “Indigo, da li je sve u redu kod kuće?” Ja takoreći pocrvenim, otresem njenu šaku s ramena i odvratim da je sve u najboljem redu. Nije valjda pomislila da ću njoj bilo šta da kažem.

Samo što me sada i Džo nekako čudno gleda, a to mi zaista smeta, danas mi je potrebno da budem normalna i obična i da me apsolutno niko ne sažaljeva.

Tužno, ali ništa od toga.

Džo me pita da li hoću kod nje na čaj, a ja razume se, moram da joj kažem da ne mogu.

“Zašto ne možeš?”, želi ona da zna.

Ne idem često kod nje, jer ona uglavnom ima mnogo obaveza – časovi violine, gimnastika, plivanje i tako to – njena mama samo povremeno malo popusti i tada ja bivam pozvana. Uvek prihvatim poziv, jer za razliku od Džo, ja nikada ništa ne radim posle škole. Mama mi ne brani da idem kod nje, samo uvek moram da joj se javim i da me Džoina mama vrati kući nešto pre sedam.

“Jednostavno ne mogu”, mrmljam ja.

“Ali zašto?”, navaljuje Džo. “Nešto se dešava?”

“Ne. Imam neka posla posle škole, to je sve.”

Gospođica Mak Dugal nas opominje što pričamo umesto da uvežbavamo stajanje na rukama, i kažnjava svaku sa dvadeset čučnjeva. To na Džo ne ostavlja nikakav utisak.

Dok se vraćamo iz sale za fizičko, primećujem da se duri. Uspeva nekako da se uzdrži do ručka, ali dok me

gleda kako guram već hladne makarone sa sirom po tanjiru, konačno puca.

“Zašto si tako tajanstvena?”, praska ona. “Navodno si moja najbolja drugarica, ali mi nikada ništa ne govoriš.

Pozvala sam te kod mene, jer izgledaš kao da su ti sve lađe potonule. Htela sam malo da te oraspoložim.”

“Dobro sam”, bespomoćno kažem.

“Nisi. Celo jutro grizeš nokte. A oči su ti naduvene i crvene. A tvoja ruka...”

“Juče sam se udarila”, obrecujem se.

“Aha, kako da ne. Slušaj, Indi, ako ne želiš da budeš moja prijateljica, samo reci...”

Sjajno. Kako smo došle do ovoga, povrh svega ostalog? I to samo zato što ne mogu kod nje na čaj.

Odlazimo po pitu od jabuka sa kremom od zaslađenih jaja. Teško se spuštam nazad na stolicu.

“Prijateljica sam ti, veruj mi. I volela bih da dođem na čaj, zaista bih volela, samo što ne mogu, ne danas.”

“Zašto ne možeš?”

Guram tanjir od sebe i uzdišem, razvučeno i isprekidano. Zamišljam kako se satima, danima, čak nedeljama vrtimo ukrug vodeći ovaj razgovor. Džo neće odustati.

A sa druge strane stola, Ajša Patel me takođe tužno gleda, što mi uopšte nije potrebno.

Mogu da zamislim njihova lica ako bih im rekla šta me zapravo muči. Ni mnogo stariji nisu u stanju o tome da razmišljaju. S druge, pak, strane, to nije nešto što možete dugo da krijete...

“Mislim da se selimo”, kažem ja.

Tišina. Ajša uplašeno širi oči. Za razliku od nje, Džo se mršti.

“Selite se?”, pita ona. “Nemoguće. U toj kući ste tek nekoliko godina. Nije li Maks upravo postavio novu kuhinju? Baš ti je lepa, kuća. Uostalom, nemoguće je da se seliš, bar ne danas. Nikada nisi ni pomenula tako nešto.”

“Odluka je doneta u poslednjem trenutku, da tako kažem.”

“Oh, kako da ne.”

“Stvarno, Džo. Moram da sačekam mamu posle škole.

Rekla mi je da je sačekam. Zato ne mogu da dođem kod tebe, bar ne danas.

“U redu”, kaže Džo. “Kako hoćeš.”

Ponovo tišina.

Ajša pokušava da unese malo vedrine. “Kuda se seliš?”, pita ona.

“Da”, javlja se i Džo. “Kuda se seliš?”

Kako biste vi odgovorili na to pitanje?

“Ne znam”, konačno priznajem.

Nastaviće se...

www.leo.rs | 31

I ZAMAK OGLEDALA

DŽENI NIMO Čarlijev život nikada nije bio lak i jednostavan. Kod kuće mora svakodnevno da se bori sa strogom i netrpeljivom bakom Boun i s njenim jednako mrzovoljnim sestrama, a u školi, pod budnim okom porodice Blur, bitku vode dva suparnička tabora obdarene dece. Ovoga puta, Čarli se vraća u školu nakon raspusta i zatiče kako poznate, tako i nove face. Pridošlica među učenicima je Džošua Tilpin, tajanstveni dečak koji poseduje moć magnetizma.

Ovo je četvrti nastavak sage o dečaku Čarliju i ostalim obdarenim učenicima Blurove akademije, koji svi zajedno potiču od desetoro dece velikog drevnog čarobnjaka, Crvenog kralja. Stari Jezekilj Blur i Čarlijeve tetke, zle sestre Jubim, uspeli su da vaskrsnu jedno sablasno stvorenje – konja za kojeg veruju da nosi srce starog žestokog ratnika po imenu Borlat. Nameravaju da ga iskoriste protiv Čarlija i njegovih prijatelja, međutim, nešto polazi sasvim naopako. Ispostavlja se da su stavili pogrešno srce u to stvorenje, i Manfred pravi grešku u činima, što će imati teške posledice.

U međuvremenu, Čarli mora da se nosi i s čudnim novim učiteljem, Tantalom Abonosom, i s Manfredovim novim položajem koji mu daje skoro ista ovlašćenja kakva ima i nastavnik. Manfredu više i ne treba hipnotizerska moć da bi Čarliju zagorčavao život – sada može da mu dodeli kaznenu nastavu i da mu oduzme vikende.

3 | 32

Baš kao i s prethodnim knjigama o Čarliju Bounu, autorka Dženi Nimo čitaocima nudi mnoštvo mogućnosti. Čini se kao da propast i poraz vrebaju iza svakog ugla dok plovimo kroz ovu priču, tako da nas ona uvek drži u neizvesnosti. Čarli je još uvek u potrazi za svojim ocem Lajlom, za koga svi misle da je mrtav, ali je Čarli čvrsto ubeđen da je on još uvek živ. Bili Gavran, siroče albino, dobija nove roditelje, ali ni tu nije sve kako deluje na prvi pogled – Bili je isprva srećan, ali Čarli otkriva da su ljudi koji su ga usvojili, bračni par de Sivi, prijatelji s porodicom Blur i odmah postaje sumnjičav. Nažalost, biće u pravu i Bilija čekaju velike teškoće kada se ispostavi da to uopšte nisu onakvi roditelji o kakvima je oduvek sanjao. Čarli i Bili polaze na uzbudljivo putovanje na belom konju, koji je mnogo više nego što bi iko mogao da pretpostavi, ka ostrvu gde se nalazi Zamak ogledala. Autorka nam otkriva nove pojedinosti o poreklu porodice Jubim, kao i šta se desilo sa brojnom decom Crvenog kralja i tako unosi u priču nove nagoveštaje koje tek treba da odgonetnemo. Sve ono što povezuje Čarlija i njegove prijatelje, porodične veze, kao i lične težnje, postaje još jače u ovom romanu dok se magična priča o Crvenom kralju dalje raspliće.

Irinu Vujičić

Nakon knjige Čarli Boun i vremenski tvister, nastavljaju se nesvakidašnje avanture o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.

Pročitajte:

Ponoć za Čarlija Bouna

Čarli Boun i vuk iz divljine j

Čarli Boun i vremenski tvister

Čarli Boun i senka bedloka

Komplet Čarli I-IV

Čarli Boun i plava boa

Čarli Boun i skriveni kralj

Čarli Boun i crveni vitez

Komplet K Kom Ko ompl mplet let Č Čarli arlil V-VIII www.leo.rs | 33

Na poklon lutka za oblačenje!

Alanini saveti za vrhunski ples!

Ovaj čarobni svetlucavi serijal prati avanture Alane, mlade devojke koja obožava da igra. Njena priča počinje kada otkrije misterioznu prodavnicu kostima madam Koko. Zahvaljujući magičnim kostimima, Alana odlazi na mnoga divna putovanja na kojima upoznaje sjajne, živopisne likove.

Sjajan serijal za mlade koji uživaju u čitanju i odličan način za upoznavanje različitih stilova plesa.

Spektakularna samba

Bečki valcer

Senzacija na sceni

Losanđeleski pokreti

Večernji tango Bolivudski snovi

34 |

Komplet ALANA 1–6

NNJUŠKALA, SLUČAJ NESTALIH KOSTIJU 1 Maks, Robin i Njuško – isprva neočekivana družina postaje nerazdvojna, radoznala trojka nepogrešivog njuha. Prva knjiga o Njuškalima povešće vas u velike avanture i zato naoštrite svoje istraživačke veštine jer detektive-početnike čekaju uzbudljive misterije i izazovi s kojima moraju da se uhvate u koštac.

Otvorena je detektivska agencija Njuškala!

Ima samo tri člana, ali njihov nepogrešivi instinkt raskrinkava i najokorelije kriminalce. Svaki vaš problem rešiće nezaustavljivi trio, iščeprkaće i najskrivenije tajne, pronaći će i najdublje zakopane kosti. Nijedan zlikovac u gradu više neće moći mirno da spava. Maksa, Robina i Njuška, luckaste drugare ali i ozbiljne profesionalce, spaja vedar duh, žeđ za avanturom i beskrajna radoznalost. Ovi mladi detektivi garantuju vam uspeh čak i u najmisterioznijim slučajevima svake vrste – što zapetljanije, to bolje. Diskrecija je, naravno, zagarantovana.

Pratite njihove dogodovštine od samog početka tog nerazdvojnog prijateljstva i saznajte kuda će ih odvesti najveća avantura koju su ikada doživeli.

Pridružite se njuškalima na tragu nestalih kostiju i u nastavcima ove uzbudljive avanture saznajte kuda taj trag vodi!

USKORO!

www.leo.rs | 35

MENOPAUZA

Menopauza Violeta Babić

KNJIGA ZA SVAKU ŽENU

Napisala Violeta Babić Ilustrovala Bojana Dimitrovski Menopauza je nova faza u životu svake žene. Iz ovog korisnog priručnika moći ćete da saznate da ona sa sobom nosi mnogo toga lepog i da nije bolest kakvom je donedavno smatrana. Budući da se kvalitet života poboljšao, a njegovo trajanje produžilo, žene 21. veka provešće skoro trećinu života u menopauzi, mnogo duže nego njihove majke i bake. Savremena žena u menopauzi dobrog je zdravlja i može se i dalje osećati kao u periodu plodnih godina.

Bez obzira na to da li ste mladi ili ste već u zrelim godinama, ova knjiga pomoći će vam da se obavestite o svemu što vas čeka u menopauzi ili o onome kroz šta upravo prolazite.

Violeta Babić rođena je 1953. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dvadeset pet godina radila je u Institutu za srpski jezik na izradi Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. U Kreativnom centru zaposlena je kao lektor i urednik pojedinih izdanja. Autor je knjiga Moj prvi slikovni rečnik srpskog jezika, Knjiga za svaku devojčicu, Beležnica za svaku devojčicu, Knjiga za svakog dečaka, Beležnica za svakog dečaka i Knjiga za devojke… i njihove momke u izdanju Kreativnog centra. Živi u Beogradu s mužem i sinom.

36 |

50 EKSPERIMENATA IZ MIKROSVETA Napisala Tatjana Mihajilov-Krstev Ilustrovali Marica Kicušić,Nemanja Ristić, Srđan Stamenković, Mladen Anđelković Pročitaj zanimljive priče o nevidljivim bićima. Otkrij na šta sve mikroorganizmi mogu da utiču. Izvedi eksperimente i ispitaj osobine mikroorganizama. Potraži mesta na kojima mogu da se sretnu mikroorganizmi.

Upoznaj se s naučnicima koji su proučavali mikrosvet.

Saznaj kolika je moć mikroorganizama!

GEOGRAFSKA MERENJA VAN ŠKOLSKE UČIONICE Napisao Milutin Tadić U prva dva poglavlja obrađene su gnomonske i uglomerne sprave koje učenici mogu napraviti sami, a u narednim poglavljima opisano je merenje pomoću tih sprava. Izradi svake sprave i svakom merenju posvećene su najmanje dve strane: na levoj strani uvek je tekst utvrđene strukture (Cilj merenja, Ključni pojmovi, Potrebno je, Radni prostor, Postupak, Objašnjenje, Napomena, Mere predostrožnosti, Literatura), a zdesna su fotografije na kojima su prikazani svi koraci datog postupka.

Knjiga je namenjena: učenicima i nastavnicima u starijim razredima osnovne škole, kao priručnik za nastavu geografije i matematike; gimnazijalcima; studentima geografije i učiteljskih fakulteta; svima onima koji zbog raznih motiva (posla, istraživanja, rekreacije, sporta) duže borave u prirodi. www.leo.rs | 37

„PROMENITE MISLI, IZLEČITE SVOJ ŽIVOT“

Život me voli!

Dvodnevna intezivna radionica za unapređenje znanja za Lični rast i razvoj po Heal Your Life Programu – Lujze Hej održaće se u Beogradu

30.11 i 01.12. 2013.

11:00 – 17:00 Radionicu vodi:

Nada Vodopija, licencirani Heal Your Life Trener

Više informacija na: 065/219 6780; 069/2196780 vodopijanada@gmail.com

„U mom svetu sve je savršeno, celo i bezbedno. I to je tako.”

38 |

Da li mislite da Vas život voli?

Kako se osećate danas?

Da li Vaš dan počinje sa entuzijazmom ili ste već umorni i puni briga?

Da li ćete ikako uspeti da uradite sve što “morate”?

Kada ste se poslednji put upitali: Šta ja to mogu danas da uradim za SEBE? Šta je to što bi ME učinilo ispunjenom?

Da li želite napredak na ličnom planu, planu zdravlja, ljubavi, karijere, međuljudskih odnosa, finansija?

Ova dvodnevna radionica koncipirana je na filozofiji Lujze L. Hej, metafizičara, pisca I predavača, koja je pokrenula i inspirisala milione ljudi da otkriju svoj puni potencijal I iskoriste ga za lični napredak i samoisceljenje. Radionica će Vam doneti konkretna znanja, alate i vežbe koje će vas ohrabriti i motivisati u trenucima kada nije sve kako biste želeli.

Odlukom da pohađate ovu radionicu učinili ste prvi i najvažniji korak, zakoračili ste u PROMENU, dok se sledeći korak događa već tokom same radionice, prolaskom kroz koncept delotvornih vežbi, meditacija, učenja tehnika.

Rad na radionici se odigrava u atmosferi poverenja u bezbednom krugu ljubavi i u grupi koja ima zajedničko u jednom a to je rešenost da učini svoj život pozitivnim, da otkloni uzroke koji ne dozvoljavaju lični rast i razvoj, oslobađanje potencijala i talenata i zaustavljaju protok dobre energije i blagostanja koje svakom od nas pripada.

Želim vam uspeh i radost dok stvarate sliku vašeg novog života!

www.leo.rs | 39

Mo Jen

ŽABE PRVI DEO Poštovani gospodine Sugitani, Skoro je mesec dana prošlo od našeg rastanka, a ja se i dalje živo sećam celodnevnih druženja s vama za vreme vašeg boravka u mom zavičaju. Duboko nas je dirnulo to što ste se, uprkos poodmaklim godinama i slabom zdravlju, zaputili daleko preko mora i došli u ovu našu zaostalu zabit, da sa mnom i mojim zemljacima, zaljubljenicima u književnost, popričate o njoj. Tekst sačinjen na osnovu zvučnog snimka vašeg opširnog predavanja na temu „Književnost i život”, koje ste održali drugog dana Praznika proleća u svečanoj sali lokalnog hotela, nameravali smo da objavimo u internom časopisu Udruženja književnoumetničkih stvaralaca našeg okruga, koji nosi naziv Kreketanje, naravno ukoliko se vi s tim složite. Tako bismo svima onima koji toga dana nisu mogli da dođu da vas čuju omogućili da od vas nešto nauče i uživaju u lepoti vašeg jezičkog stila.

U posetu mojoj tetki, koja je više od pola veka radila kao ginekolog, poveo sam vas ujutro, na sam dan Praznika proleća. Verujem da je ona, uprkos tome što je zbog veoma brzog govora i izraženog seoskog naglaska možda niste mogli u potpunosti razumeti, ipak ostavila dubok utisak na vas, jer ste je na predavanju koje ste održali drugog dana Praznika proleća više puta naveli kao primer kojim ste nam pojasnili vaše stavove o književnosti.

Rekli ste da je u vašim mislima već stvorena slika doktor-

40 |

ke koja na biciklu leti preko zaleđene reke; lik doktorke koja, podvijenih nogavica, s lekarskom torbom na leđima i kišobranom u ruci, gura napred boreći se s gomilama žaba; slika lekarke s rukavima isprskanim krvlju koja se gromoglasno smeje držeći u ruci novorođenče; slika lekarke u neprikladnoj odeći, lica zgrčenog od brige, sa cigaretom koja visi sa usana... Kažete da su vam te slike katkad iskrsavale kao celina, a katkad razdvojeno, poput pojedinačnih statua iz zbirke predstava jednog te istog lika. Ubeđivali ste ljubitelje književnosti iz našeg okruga da bi na temu moje tetke mogli napisati dirljiva dela: romane, poeziju ili drame. Vašpodsticaj je, gospodine, razgalio stvaralački entuzijazam, pa svi požuriše da se u tome oprobaju. Jedan moj prijatelj po peru iz Centra za kulturu već se prihvatio pisanja romana o seoskom ginekologu. Kako ne želim da s njim oko toga lomim koplja, rešio sam da, ipak, njemu prepustim pisanje tog romana, bez obzira na to što sam ja daleko više od njega upoznat s tetkinim delima. Ono što bih ja želeo, gospodine, jeste da napišem dramu koja bi se bavila tetkinim životom.

Toga sam iznenada postao svestan, naveče, drugog dana Praznika proleća, dok sam, sedeći uz vas na ivici kanga u mojoj kući, s puno pažnje slušao kako na vama svojstven način i s puno detalja analizirate Sartrove drame i veličate ih! Ja želim da pišem, želim da napišem vrhunske komade poput Muva i Prljavih ruku, želim da se hrabro i energično otisnem na put koji će od mene načiniti vr-

1.

hunskog pisca dramskih komada. Prihvatio sam vaš savet da se ne žurim, da budem istrajan i strpljiv, kao žaba koja uporno sedi na listu lokvanja čekajući insekte; i da onda, kada sve osmislim i latim se pera, budem brz ko što je i ona kad u jednom munjevitom skoku uhvati svoju žrtvu.

Na aerodromu u Ćingdaou, pre ukrcavanja u avion, rekli ste mi da biste voleli da vam tetkinu priču ispričam u formi pisma. Pompezne fraze kao što su „neukrotiva bujica” ili „nesputani usponi i padovi” bile bi prikladne za opis tetkinog života čak i sada, pre njegovog kraja.

Kako priča o njoj ima mnogo, nisam siguran koliko će to pismo biti dugo, pa vas zato molim da mi oprostite i dozvolite da naškrabam sve ono čega se setim, ma koliko to dugo bilo. Iako je pisanje pisma olovkom na papiru u ovo doba kompjutera postalo u neku ruku luksuz, ono je istovremeno i zadovoljstvo, pa se nadam da ćete i vi, čitajući ga, osetiti tu arhaičnu draž.

Usput želim da vam prenesem nešto što mi je otac preko telefona rekao: dvadeset i petog dana prvog meseca po lunarnom kalendaru na onoj staroj šljivi, za koju ste, zbog njenog čudnovatog izgleda, rekli da „puca od talenta”, razbuktali su se crveni cvetovi. Mnogo je ljudi došlo da uživa u njima, među njima i moja tetka. Otac kaže da je toga dana sneg bio gust poput paperjaste koprene, i da se ljudima bistrilo u glavi čim bi udahnuli miris šljivinog cveta što se širio među snežnim pahuljama.

Vaš učenik Punoglavac Peking, 21. mart 2002. godine.

U mom je kraju, gospodine, ranije postojao običaj da se detetu, po rođenju, nadene ime po nekom od delova tela ili čovekovih unutrašnjih organa, kao, na primer, Čen Nosonja, Džao Okati, Vu Debelocrevan, Sun Ramenko...

Kako je i zašto taj običaj nastao, ja nisam detaljno proučavao, ali pretpostavljam da je tome kumovalo verovanje da „oni s prostijim imenima duže žive”, mada može biti i da se razvio iz ubeđenja majki da je dete deo njihovog sopstvenog mesa. Danas je taj običaj prevaziđen, jer nema tog mladog roditelja koji bi poželeo da svome detetu nadene neko do te mere bizarno ime. U današnje vreme, deca iz mog kraja nose jedinstvena imena skovana s ukusom, nalik junacima hongkonških, tajvanskih, pa čak i japanskih i korejskih serija. Čak su i mnogi od onih koji su svojevremeno imenovani po nekom od delova tela, svoja imena zamenili prefinjenijim. Ima, naravno, i onih koji to nisu učinili, kao što su, na primer, Čen Uška ili Čen Obrvka.

Uškin i Obrvkin otac bio je Čen Nosonja, moj drug iz osnovne škole i prijatelj iz detinjstva. U osnovnu školu Dajanglan krenuli smo u jesen 1960. godine. Kako su to bile gladne godine, ja se iz tog perioda uglavnom najjasnije sećam samo onih priča koje su imale veze s hranom. Jedna od njih bila je, na primer, i ona koju sam ranije već pričao. Priča o tome kako smo jeli ugalj. Mnogi su bili ubeđeni da sam ja tu priču izmislio, ali se ja mogu zakleti imenom svoje tetke da to nije bila izmišljotina, već neporeciva istina.

Bili su to blistavi komadi izuzetno kvalitetnog uglja iz rudnika Lungkou, na čijim se presecima čovek mogao ogledati. Nikada više u svom životu nisam imao prilike da vidim ugalj koji se tako caklio. Tu tonu uglja je iz sedišta našeg okruga na konjskoj zaprezi doteglio seoski prevoznik Vang Stopalko, čovek četvrtaste glave i nabreklog vrata, koji je mucao, pa bi mu se oči užagrile a lice zacrvenelo od naprezanja kad god bi nešto trebalo da izusti. Njegov sin Vang Džigeran i ćerka Vang Žučka, dvojajčani blizanci, bili su moji školski drugovi. I dok je Vang Džigeran bio kršan rastom, Vang Žučka je bila palčica koja nikada nije uspela da poraste. Ružnije rečeno, bila je kepec. Pričalo se da je Vang Žučka bila tako malecna zato što je Vang Džigeran još u majčinoj utrobi svu hranu prigrabio za sebe. Istovar uglja poklopio se baš s popodnevnim završetkom nastave, pa su se svi, sa školskim torbama na leđima, okupili da gledaju šta se tu dešava.

Vang Stopalko je velikom lopatom zgrtao ugalj i s kola ga bacao na zemlju. Komadi uglja su uz tupe udarce padali jedni preko drugih. Vrat Vanga Stopalka se orosio znojem, pa je on razvezao komad plave tkanine s pojasa i njome ga obrisao. Otirući znoj spazio je sina, Vang Džigerana, i ćerku, Vang Žučku, i istog časa počeo da ih grdi: „Brišite kući da kosite!” Vang Žučka se smesta okrenula i potrčala - bilo je simpatično gledati je kako se, kao neko tek prohodalo dete, zanosi dok trči, kao da nije u stanju

www.leo.rs | 41

da uspostavi ravnotežu - Vang Dži- geran se pak samo malo povukao, ali nije otišao. Vang Dži- geran se dičio zanimanjem svog oca. Današnji osnovci, sve i da su im očevi piloti, ne mogu da osete ponos kakav je on osećao.

Konjska zaprega, ej! Konjska zaprega za čijim se točkovima, kad se bučno zakotrljaju drumom, dizao oblak prašine! Kolsku rudu vukao je jedan penzionisani vojni konj koji je nekada teglio artiljerijske granate. Za njega se verovalo da se istakao na bojnom polju, o čemu može da posvedoči žig koji je imao na turu. Ispred njega, privezan dugim užetom, išao je mužjak mule prgave naravi. Taj je bio sklon da te u tren oka ritne kopitom, a bogami je znao i da ugrize. Premda ćudljive prirode, bio je začuđujuće snažan i izrazito brz. Jedini koji je njega mogao da obuzda bio je Vang Stopalko. Iako su mu mnogi seljani zavideli na profesiji kojom se bavio, svi do jednog bi se razbežali čim bi ugledali tu mulu. Ta mula je ugrizla već dvoje mališana: prvi je bio Juen Licanov sin Juen Obrazan, a druga Vang Žučka. Jedanput se ona, dok je zaprega bila parkirana ispred kuće, zaigrala ispred mule, pa joj je glava završila u njenim ustima. Prema Vang Stopalku smo svi gajili strahopoštovanje, jer je to bio čovek od svojih metar i devedeset, razbacanih ramena i snažan kao bik, koji je mogao golim rukama da zgrabi kameni valjak od stotinu kila i u jednom cugu ga podigne iznad glave. Ono čemu smo se posebno divili bio je njegov svemoćni bič. Kad je ta luda mula ugrizla Juen Obrazana za glavu, on je povukao kočnice zaprege, pa je stao u raskorak, obujmivši rudu nogama, zavitlao bičem i počeo da je šiba po zadnjici. Pri svakom udarcu, bič bi jasno zapalacao ostavljajući za sobom krvavi trag. Blesava kakva je bila, mula se isprva ritala zadnjim nogama, ali je nedugo zatim cela zadrhtala i prednjim nogama savijenim u kolenima pala na zemlju, pa je tako, nisko spuštene glave i muljajući prašinu u ustima, trpela udarce po izdignutoj zadnjici. Juen Obrazanov otac Juen Lican je na kraju bio taj koji je rekao: „Mani je, Stari Vanže!” I tako je Vang Stopalko ozlojeđeno prestao. Nije mu bilo druge do da ga posluša, jer je Juen Lican bio sekretar partijskog ogranka i najviši funkcioner u selu. Kad je luda mula ugrizla Vang Žučku, svi smo se ponovo ponadali dobroj predstavi, ali je Vang Stopalko tada nijednom nije ošinuo. S gomile pokraj puta zgrabio je šaku kreča, posuo je po Žučkinoj glavi, a zatim ju je odneo u kuću.

Mulu nije udario, ali je zato ženu zviznuo bičem, a Vang Džigerana šutnuo. Svi smo mi diskutovali o toj braonkastoj muli ukazujući na ovo ili ono. Bila je to isušena vreća kostiju s udubljenjima iznad očiju u koje se moglo smestiti kokošje jaje i setnog pogleda, kao da će u svakom trenutku da zaplače. Nikako nismo mogli da pojmimo kako jedna do te mere ispijena mula može da spregne toliku snagu. I dok smo joj se mi, tako diskutujući, primicali, Vang Stopalko je prestao s lopatanjem, pa nas je gledao žestokim i napregnutim pogledom, tako da smo svi u strahu ustuknuli. Gomila uglja ispred školske men-

42 |

ze postepeno je rasla, dok je ona na kolima bivala sve manja i manja. Osetivši neki čudnovati miris, mi smo, kao po komandi, mrdali nozdrvama. Taj je miris čas podsećao na miris zapaljene smole, čas na miris pečenog krompira. Vođeni čulom mirisa, naši se pogledi zaustaviše na gomili blistavog uglja. Vang Stopalko je poterao konja i mulu, i zaprežna kola napustiše školsko dvorište.

Mi, međutim, nismo kao ranije potrčali za kolima, niti smo iz čistog zadovoljstva skakali na njih, uprkos opasnosti da dobijemo bičem po glavi, već smo se, pogleda prikovanih za onu gomilu uglja, mic po mic, kretali ka njoj. Kuvar u menzi stari Vang nam se, klateći se, primakao s dve kofe vode u rukama. Njegova ćerka Vang Plemenita, takođe naša drugarica iz škole, koja će kasnije postati moja supruga, bila je jedna od retkih mališana u to vreme koji imena nisu dobili po delovima tela i to zato što je kuvar, stari Vang, bio učen čovek. On je svojevremeno bio upravnik farme narodne komune, ali je kasnije otpušten iz državne službe, zato što je rekao nešto što nije trebalo, i tako se vratio nazad u zavičaj. Stari Vang nas je podozrivo posmatrao. Možda je pomislio da se spremamo da uletimo u menzu i otmemo mu hranu?

Zato reče: „Sikter! Derani nijedni! Šta tražite ovde? Vucite se kući, pa od majke tražite sisu!” Mi smo, naravno, čuli njegove reči, čak smo i razmotrili taj njegov predlog, iako je on nesumnjivo bio samo grdnja. Kako bismo mi, deca od sedam-osam godina, mogli i dalje da sisamo?

A čak i da je tako nešto bilo moguće, otkud bi one naše poluizgladnele majke u svojim, za rebra zalepljenim grudima, imale mleka da nas nahrane? Niko se, međutim, nije upustio u raspravu sa starim Vangom. Stajali smo ispred gomile uglja, spuštenih glava i presamićeni u struku, nalik ljubiteljima geologije koji su otkrili čudnovatu rudu, mrdali smo nozdrvama poput kerova koji po smetlištu tragaju za hranom. Kad već stigoh dovde, želeo bih, pre svega, da se zahvalim Čenu Nosonji, a potom i Vang Žučki. Čen Nosonja je prvi podigao jedan komad uglja, prineo ga nosu da ga omiriše i nabrao obrve kao da razmišlja o nekom važnom problemu. Taj njegov glomazni i krivi nos bio je predmet naših zadirkivanja. Razmišljao je par trenutaka, a zatim iz sve snage tresnuo taj komad koji je držao u rukama o drugi, poveći. Uporedo s tupim udarcem, komad uglja se rasprsnuo i nas je zapahnuo snažan miris. On podiže jedno parčence, a isto to učini i Žučka. On ga liznu, pa ga proba i kolutajući očima pogleda u nas. Oponašajući ga i ona liznu komadić uglja i pogleda u nas. Zatim njih dvoje razmeniše poglede, nasmejaše se, a onda, kao po nekom nemom dogovoru, veoma pažljivo, sekutićima otkinuše jedan komadić, pa počeše da ga žvaću, a zatim još jedan, koji su energično muljali. Njihova lica blistala su od uzbuđenja. Na pocrvenelom nosu Čena Nosonje skupile su se graške znoja, dok je nos Vang Žučke bio crn i u celosti umrljan ugljenom prašinom. Mi smo, kao omađijani, osluškivali zvukove koje su ispuštali žvaćući ugalj. U

čudu smo ih posmatrali i kada su ga progutali. Jer oni su taj ugalj i progutali. On tihim glasom prozbori: „Drugari, ukusno je!” Ona piskavim glasom uzviknu: „Bato, bre, šta čekaš, što ne uzmeš!” On ponovo zgrabi parče uglja i poče da ga žvaće, još energičnije no ranije, dok ona svojom tanušnom rukom izabra jedno veliko parče i pruži ga Vang Džigeranu. Sledeći njihov primer, i mi počesmo da razbijamo komade uglja. Uzimali smo ih, pa bismo ih prvo probali otkidajući komadiće prednjim zubima, oprobavajući njihov ukus. Bili su ukusni, uprkos zrncima peska u ustima. U svojoj nesebičnosti, Čen Nosonja podiže jedan komad uglja, pa nam reče: „Drugari, ove jedite, ovi su ukusniji.” Pokazivao je na one poluprovidne, bledožute linije poput ćilibara: „Ovi sa smolom su ukusniji.” Kako smo mi već imali časove poznavanja prirode, znali smo da je ugalj nastao pre mnogo vekova od šuma zatrpanih u zemljinoj kori. Predmet poznavanja prirode predavao nam je direktor škole Zlatna Batina Vu. Mi niti smo verovali direktoru, niti smo verovali onome što je u udžbeniku pisalo, jer kako je moguće da se šume, koje su zelene boje, pretvore u ugalj koji je crn? To što je direktor govorio, kao i ono što je u udžbeniku pisalo, mi smo smatrali lupetanjem. Videvši smolu u komadima uglja, mi smo najzad shvatili da nas ni direktor, a ni udžbenik nisu obmanuli. Skoro svi iz našeg razreda smo bili tu, nas tridesetpetoro, s izuzetkom nekoliko devojčica.

Svako od nas ščepao je po komad uglja, pa ga je zubima krckao i rumao u ustima. Lica nam je prekrio uzbuđeni i tajanstveni izraz, kao da smo se našli usred neke improvizovane predstave, ili se pak igramo neke čudnovate igre. Sjao Donjoustan je u rukama držao parče uglja, ali ga nije jeo, već ga je okretao i prevrtao s prezrivim izrazom na licu. On nije jeo zato što nije bio gladan, a gladan nije bio zato što mu je otac bio čuvar komunalne žitnice.

Kuvar, stari Vang, zanemeo je od zaprepašćenja. S brašnjavim rukama izjurio je napolje. O bože, pa njemu su ruke bile brašnjave! U to vreme u menzi su, osim našeg direktora i nadzornika nastave, obedovala i dva kadrovika komune stacionirana u našem selu. Stari Vang je zaprepašćeno povikao: „Deco, pa šta to radite? Nije valjda da jedete. ugalj? Pa je l’ i ugalj za jelo?” Svojom malenom rukom Vang Žučka podiže jedan poveći komad i mekim glasom mu reče: „Čiko, baš je ukusno, evo ti jedno parče da probaš.” Stari Vang odmahnu glavom i odgovori: „Vang Žučka, zar i devojčica ko ti da učestvuje u marifetlucima ovih divljaka.” Otkinuvši zalogaj uglja, Vang Žučka uzvrati: „Joj što je ukusno, čiko.” Sumrak se već bio spustio a purpurno sunce tonulo je na zapad.

Dvojica kadrovika komune koji su u menzi redovno obedovali dovezoše se na biciklima. Ono što smo mi radili privuklo je i njihovu pažnju. Mašući motkom za naramak, stari Vang je pokušao da nas otera, ali ga je kadrovik po prezimenu Jen - koji je, mislim, bio zamenik načelnika - sprečio u tome. Besnog izraza lica on je mahnuo rukom i uleteo u menzu.

Sledećeg dana mi smo, za vreme časa, slušali učiteljicu Ju i muljali ugalj. Usta su nam bila zift crna, a na rubovima se skupljala ugljena prašina. Osim dečaka, čak su i one devojčice koje dan pre toga nisu učestvovale u raskošnoj gozbi, predvođene Vang Žučkom, jele zajedno s nama. Ćerka kuvara Vanga - i moja prva žena - Vang Plemenita, mljackala je najrazdraganije od svih nas. Kad sad o tome razmislim jasno mi je da je ona, biće, bolovala od upale desni, jer su joj, dok je jela ugalj, usta bila puna krvi. Ispisavši nekoliko rečenica na tabli, učiteljica Ju se okrenula i zagledala se u nas. Prvo se pitanjem obratila svom sinu, a našem drugaru iz razreda Liju Rukanu: „Rukane, šta to jedete?”„Mama, jedemo ugalj.”„Učiteljice, jedemo ugalj, ‘oćete i vi da probate?”, povika Vang Žučka iz prve klupe, s komadom uglja u ispruženoj ruci - njen povik ličio je na mjauk nekog mačeta - učiteljica Ju je sišla s platforme ispred table, uzela komad uglja iz ruku Vang Žučke, pa ga je prinela nosu kao da je želela da ga dobro osmotri ili pomiriše. Posle dužeg vremena, ona ga je, bez reči, vratila Žučki, a zatim je nastavila: „Deco, danas ćemo raditi šestu lekciju, ‘Vranu i lisicu’. Vrana je, domogavši se komada mesa, ponosno stajala na grani drveta. Stojeći ispod drveta, lisica joj reče: ‘Gospođo Vrano, vaš glas je tako očaravajući, da se, kada vi zapevate, sve ostale ptice na svetu postide.’ Opijena lijinim laskanjem, vrana se oglasi i, gle, onaj komad mesa upade pravo liji u usta.”

Predvođeni učiteljicom Ju, mi smo naglas čitali lekciju. Čitali smo s ustima crnim kao gar.

Naša učiteljica Ju bila je obrazovana žena, ali je čak i ona prihvatila lokalni običaj, pa je svome sinu nadenula ime Li Rukan. Li Rukan je imao odlične ocene, pa je, kasnije, upisao medicinski fakultet i nakon što je diplomirao radio je kao hirurg u okružnoj bolnici. Kad je Čen Nosonja koseći travu srpom otfikario četiri prsta na ruci, Li Rukan je uspeo da mu zašije i spase tri.

2.

Zašto je Čen Nosonja imao tako neuobičajeno veliki nos? Objašnjenje nam verovatno može dati samo njegova majka.

Otac Čena Nosonje, Čen Čelan, poznat još i kao Tijen Dvorko, jedini je u našem selu imao dve žene. Bio je to učen čovek čija je familija pre oslobođenja posedovala stotinu mua plodne obradive zemlje, destileriju rakije i dućan u Harbinu. Prva žena, koja mu je izrodila četiri ćerke, bila je poreklom iz našeg sela. Čen Čelan je, uoči oslobođenja, pobegao, a iz Dungbeja ga je, po završetku rata, tamo negde 1951. godine, nazad vratio Juen Lican u pratnji dva pripadnika narodne milicije. On je pobegao sam, ostavivši kod kuće suprugu i ćerke, ali se zato vratio zajedno s jednom ženom. Ta žena, Ai Lotosna, s kosom boje žita i plavim očima, izgledala je kao da je u svojim ranim tridesetim. Došla je noseći u naručju jednog pegavog psa. Pošto se ona još pre oslobođenja udala

www.leo.rs | 43

za Čena Čelana, bila je i zakonski priznata kao njegova druga supruga. Nekoliko siromašnih neženja iz sela prote- stvovalo je zbog činjenice da Čen Čelan ima dve žene, pa su mu, pola u šali, a pola ozbiljno, govorili da bi trebalo da im jednu od njih ustupi na korišćenje. Čen Čelan bi se na to iskezio, ne znajući da li da se nasmeje ili da zaplače. Ispočetka su obe Čen Čelanove supruge živele pod istim krovom, ali je kasnije, zbog njihovih stalnih tuča i meteža koje bi pritom napravile, Čen Čelan, uz dozvolu Juen Licana, drugu ženu premestio u dve bočne sobe smeštene odmah pored škole. Kuća u kojoj se nalazila škola nekada je bila destilerija koja je pripadala Čenovima, tako da su i te dve bočne sobe bile njegovo vlasništvo. Čen Čelan je sa ženama postigao dogovor da naizmenično boravi i kod jedne i kod druge. Psić koga je plavokosa žena u naručju donela iz Harbina nastradao je od domaćih kerova, a nedugo nakon njegovog pokopa, Ai Lotosna, koja je već imala stomak do zuba, rodila je Čena Nosonju. Bilo je zato onih koji su govorili da je Čen Nosonja reinkarnacija tog pegavog psa. Ko će ga znati, možda je baš zato on imao tako istančan njuh. Do tada je moja tetka u sedištu okruga već bila izučila nove porođajne tehnike i postala profesionalna babica u našem selu. Bilo je to 1953. godine.

Zbog glasina koje su krišom širile „stare primalje”, seljani su te 1953. godine pružali veliki otpor novim porođajnim tehnikama. Govorili su da su deca rođena na novi način podložnija bolestima. Zašto su „stare primalje” širile takve glasine? Zato što bi, onog trenutka kad se nove porođajne tehnike rasprostrane, one ostale bez hleba u rukama. Prilikom svakog porođaja u kući porodilje mogle su obilato da se najedu, a dobijale su i materijalnu nadoknadu u vidu dva peškira i deset jaja. Na sam pomen tih „starih primalja” tetka bi zaškrgutala zubima i stezala pesnice od besa. Govorila je da ni sama ne zna koliko je novorođenčadi i porodilja umrlo od ruku tih starih veštica. Tetkini opisi su u nama stvarali vrlo zastrašujuće slike, tako da su u našim mislima te „stare primalje”, sve do jedne, imale dugačke nokte, oči iz kojih je bljeskala avetinjski zelena svetlost, a iz usta im se širio smrad truleži. Tetka je pričala da bi one, dok su oklagijama pritiskale trbuh u pokušaju da dete istisnu napolje, trudnicama prljavom krpom zatvarale usta, kao da dete može kroz usta da izleti. Govorila je još i to da one pojma nisu imale o anatomiji, niti su poznavale fiziologiju ženskog tela, i da su, u slučaju komplikacija pri porođaju, čitavu ruku gurale u porođajni kanal žene, a onda su vukle i cimale sve dok ne bi i matericu zajedno s detetom iščupale napolje.

Dugo me je držalo to da bih na pitanje koju bih grupu najogavnijih ljudi izabrao za streljanje bez razmišljanja odgovarao: „stare primalje”. Kasnije sam, ipak, shvatio da je i tetka malo preterivala. Ne sumnjam da je takvih svirepih i neukih primalja zaista bilo, ali je isto tako sigurno da je bilo i onih s iskustvom, koje su, vođene ličnim primerom, ovladale tajnama ženskog tela. I moja baka je, na

44 |

kraju krajeva, bila jedna od njih. Ona je bila od onih koje su zagovarale metod „lečenja nedelanjem”. Njena teorija je bila da tikva sama otpadne kad sazri, te da je zadatak „dobre primalje” da što više bodri porodilju i da, kad se beba rodi, makazama preseče pupčanu vrpcu, pospe je krečom, previje, i to je to. Ali zato moja baka nije baš bila popularna i ljudi su pričali da je lenja. Ljudi su izgleda mnogo više cenili one užurbane „primalje” koje su se drale iz petnih žila, jurcale tamo-amo kao muve bez glave i preznojavale se koliko i sama porodilja.

Moja tetka je bila ćerka starijeg brata moga dede, inače lekara u Osmoj pešadijskoj armiji. Deda-stric se prvo obučavao u tradicionalnoj kineskoj medicini, ali je, stupivši u vojsku, od Normana Bituna lično učio zapadne tehnike lečenja. Posle herojske smrti Normana Bituna, deda-stric je tugovao, pa se od tuge i razboleo, i nedugo zatim, uvidevši da ne može da izdrži, izjavio da mu nedostaju kuća i mati. U komandi odlučiše da mu dozvole odsustvo radi oporavka. Moja prababa je još bila u životu kada se on vratio kući. Kako je zakoračio na kućni prag, tako je osetio miris čorbe od boranije, pa je prababa istog trena hitro oprala posuđe i pripalila vatru kako bi mu tu čorbu i pripremila. Snajku koja je htela da joj pomogne odgurnula je štapom u stranu. Sedeći na kućnom pragu, deda-stric je sa žudnjom iščekivao. Tetka nam je pričala da je tada već bila u dobi kada je počela da pamti stvari, pa se seća da su je terali da ga oslovi sa „oco”, ali da ona nije htela, već se sakrila iza majčinih leđa i odatle krišom posmatrala. Pričala je da je odmalena slušala majčina i babina naklapanja o ocu, ali da je, kada ga je najzad videla, on za nju bio neznanac. Pričala je da je deda-stric, duge kose i lica žutog kao sveća, sedeo na pragu dok su mu po vratu šetale buve. Iz vatirane jakne izbila su pamučna vlakna. Pričala je još i da je njena baka, to jest naša prabaka, potpirivala vatru i plakala. Čorba od boranije bila je gotova. Deda-stric nije mogao više da čeka, pa je, ne obazirući se na to što mu je vrela čorba pržila jezik, halapljivo jeo držeći ćasu u rukama. Prababa je popovala: „Polako, sine, ima još čorbe!” Tetka nam je rekla da su se deda-stricu ruke tresle, da je, slistivši prvi, sipao i drugi tanjir, i tek nakon što je i njega olizao, prestao je da drhti. Znoj mu se slivao sa slepoočnica, zenice su mu polako živnule, a na lice mu se povratila boja. Tetka je pričala kako se iz njegovog stomaka čulo klokotanje, kao kad se okreće vodenični točak. Pričala je i kako je dva sata kasnije otišao u klozet i da je izgledalo kao da je s tom bujicom koja je iz njega pokuljala i creva iz sebe izbacio. Stanje mu se, posle, polako popravilo, a već dva meseca kasnije pucao je od zdravlja i snage.

Kada sam tetki rekao da sam u Učenjacima već pročitao sličnu priču, ona me je upitala: „A šta su to Učenjaci?” Ja sam joj odgovorio da je to remek-delo klasične književnosti, na šta me je ona prostrelila pogledom i rekla: „Pa kad o tome i stare knjige pišu, što ti i dalje sumnjaš?”

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs www.leo.rs | 45

Ana Veloso

Indigoplavi veo Radžastan, mart 1616.

Cvet frangipanija se jedva čujno spustio na zemlju.

Devojčica koja je sedela ispod drveta sa svojom lutkom, prepala se. Cvet je ležao tačno ispred nje, u otvorenom trouglu koje su obrazovale njene noge postavljene u turski sed. Kad bi se povukla linija od jednog do drugog kolena, cvet frangipanija bi se našao tačno u sredini tog trougla. Devojčica je bila sigurna da to mora imati neko značenje. Koje tačno, to će kasnije pitati svoju ayah, koja je bila vična tumačenju ovakvih znakova.

Dete je na trenutak ushićeno posmatralo cvet, pre nego što ga je zgrabilo, prinelo nosu, a zatim ponovo odaljilo kako bi ga pažljivije pogledalo. Miris je bio zanosan, a izgled još lepši. Cvet je imao pet jednakih latica koje su se lepezasto razgranale. U sredini je bio žut, a na krajevima je postajao beo. Devojčica je opipavala i razgledala cvet sa svih strana. Pa pošto nije mogla da mu nađe nikakvu manu, nikakav smećkasti deo niti rupu od insekata, stavila ga je iza uveta.

Potom je pao još jedan cvet. Prvo tačno na njen razdeljak, a tek posle na zemlju. A on je bio potpuno drugačiji. Devojčica je odlučila da cvet stavi u pletenicu svoje lutke, koja je bila isto Ana Velozo tako sjajna, crna i glatka poput njene. Čak je i odeća koju je lutka imala na sebi bila slična onoj koju je nosila njena vlasnica. Obe su ima-

46 |

le svilene dimije na sebi i košulju skladnih boja. Lutka je bila odevena u crvene, narandžaste i žute nijanse, a devojčica u plave i zelene.

Kada je i treći cvet pao, devojčica više nije imala vremena da razmišlja ni o tome šta bi sa njim radila, niti o značenju mesta na koji je pao. Glasni poziv otrgnuo ju je od tih misli. „Bavani!“, začu se ljutiti glas njene ayah, dadilje. „Bavani, zar me nisi čula? Smesta dođi na verandu.“ Bavani nerado ustade. Bila je poslušnija kada joj se ayah obraćala ovim tonom. Kako se približavala kući, dadilja je nastavila nešto tiše: „Ah, dete moje, to večito sanjarenje. Ne može to tako dalje! Tvoj abba ne može ceo dan da te čeka. On je važan čovek i ima pametnija posla od gledanja desetogodišnjeg deteta kako se igra.

A i karandžiji su se već ohladili. Mada ti brat nije mnogo ostavio.“ Bavani je bila srećna, ali se i začudila. Njen abba, njen voljeni otac je bio kod kuće? Zašto je onda pre nisu zvali? Brzo je otresla sandale na stepenicama i pojurila do verande, a odatle u radnu sobu, gde je verovala da će zateći oca. Slatki, hrskavi karandžiji, njeno omiljeno pecivo, trenutno je nisu zanimali. Da se ona pita, Vidžaj je mogao sve da ih pojede i da se ugoji još više. Bavani je trgla zavesu koja je razdvajala hodnik od radne sobe

vida. Idite kod strica Maneša. I pazite da vas niko ne prati.

A ako ti u kući strica Maneša išta bude delovalo neobično, drugačije nego inače, bežite. Vaša ayah će vas uvek pratiti. Ali ni ona nije više mlada. Ako je ikada budete morali ostaviti da bi spasili sopstvene živote, učinite to.“ Bavani su oči bile pune suza. Šta je to značilo? Kakve su to bile strašne reči? Zašto su morali da beže iz sopstvene kuće i to bez abbe? Više joj nije bio jasan ovaj svet. „Žao mi je ako sam ti ulio strah. Ali nema vremena za objašnjenja. Stanje je i više nego kritično. Ako ovo prebrodimo, a bez sumnje hoćemo, objasniću ti sve, draga moja Bavani-beti. Celu ovu situaciju posmatraj kao neku avanturu. Kad igrate žmurke, zar nisi uvek ti pobednica?

Pa onda budi kakva si i u igri: brza i lukava. Važi?“ Bavani klimnu glavom. Teško je to progutala i davala je sve od sebe da potisne suze. Avantura? Igra? Sve joj je to ličilo na priču i užasa koje je posluga u kuhinji obično pričala uveče uz vatru, a koje je ona potajno prisluškivala. „A ako uspeš da pobegneš od ljudi koji su vas pratili, idi u Parvatin hram i moli boginju da bude uz tebe.

Obećavaš mi?“

i jurnula u prostoriju, spremna da se kličući baci ocu u naručje.

Kao i inače, otac je nije dočekao naročito srdačno.

Kada bi bili sami, bez kritičkih posmatrača koji bi se čudili pozdravima koji nisu tipični za njihov stalež, rado bi je uhvatio za ruke i vrteo je ukrug. Ali sada ju je jedva i pogledao i Bavani je pretpostavila da je još neko u sobi.

Verovatno stric Maneš, koji je uvek korio svog brata kada bi dočekao Bavani sa preteranom nežnošću i 8 Indigoplavi veopopustljivošću. Pogledala je oko sebe, ali nikoga nije videla. Otac je žurno trpao svakakve stvari u neku torbu. Na čelu su mu se javljale kapljice znoja, a odeća mu je bila poderana. Bavani mu se približila i obgrlila mu noge, no on ju je ljutito odgurnuo. „Moramo da požurimo, Bavani. Kasnije. Kasnije, kada sve prebrodimo, moći ćemo da se ljubimo i grlimo. Ali sada moramo da požurimo.“ Nakratko je zastao i pogledao Bavani duboko u oči. „Obećaj mi nešto.“ „Hm... Šta to?“ „Sad nemam vremena da se nagađam s tobom. Dobro me slušaj. Moraš mi obećati da ćeš čuvati brata ako se meni nešto desi. Ako...“ „Ali...“ „Šššš. Dobro me slušaj. Ako dođu neki ljudi da me odvedu, trči koliko te noge nose. Ne ispuštaj Vidžaja iz

Bavani ponovo klimnu glavom. Tresla se od straha.

Ali između ostalog, umešao se tu i osećaj ponosa. Svog abbu ovako još nikada nije doživela. Po prvi put u njenom životu nije se prema njoj ponašao kao prema maloj, razmaženoj devojčici, već je sa njom razgovarao kao sa odraslom ženom. Naravno, sve mu je obećala. Imala je skoro jedanaest godina, dakle, bila je gotovo odrasla – njena rođaka se udala sa trinaest. Vidžaj je imao osam godina, ali se ponašao kao malo dete. Iako je on kao muški potomak imao više prava nego ona, otac je ovu odgovornost predao njoj, Bavani, a ona je bila sigurna da je dorasla ovom zadatku.

Otac joj se nasmeši. „Znao sam da si hrabra i velika devojka. A zato što si dovoljno velika za...“ Prekide ih glasno zveckanje. Zvučalo je kao udar mesinga o keramiku, zvuk koji je Bavani bio i te kako poznat. Vidžaj je često lupao mesinganim vazama s vodom i cvećem o podnožje stuba u ulazu. Ali trijumfalni poklič njenog brata ovaj put je izostao, baš kao i tiho obletanje i pospremanje posluge.

Zatim se sve desilo odjednom. Velik, tamnoput i besan čovek sa turbanom na glavi upao je u radnu sobu i mahao je svojom sabljom. Za njim su došli i drugi, svi spremni za borbu. Na licu Bavaninog oca ocrtavala se jeza. Gurnuo je Bavani ka prozoru i istrgnuo joj lutku iz ruku da bi je prebacio van i obema rukama spustio na sims. Odatle bi imala još samo jedan mali skok i već bi bila u dvorištu. „Ne, abba! Ja...“ „Trči! Brzo!“ U ruke joj je stavio jednu malenu kesu s novcem, malo je pogurao i okrenuo se. Bavani je čula uljeze kako urlaju i divljaju. Po zvuku je mogla da za-

www.leo.rs | 47

ključi da su porazbijali sav nameštaj. Čula je oca kako mirnim glasom govori nekoliko reči, a potom samo još neko krkljanje. Uhvatila se čvrsto za venac i podigla se kako bi bacila pogled u sobu. Ali u tom momentu jedan od nasilnika se pojavio na prozoru.

Bavani skoči i pobeže odatle.

Već je palo veče kada se Bavani usudila da izađe iz svog skrovišta. Brata, koji je bio još zbunjeniji od nje, privremeno je vratila u šupljinu drveta, u kojoj su se ranije često igrali, a koja je sada bila premala da se oboje sakriju. Oprezno se šunjala do kuće i pritom zadržavala dah. Bilo je jasno da su uljezi već pre nekoliko sati napustili kuću, baš kao i njeni stanovnici i posluga. Vladala je smrtna tišina. Jedino se čulo šuškanje zavesa koje su vijorile kroz otvoren prozor. Bavani je skupila hrabrosti i šmugnula u očevu radnu sobu. Očekivala je pustoš, možda i ponekog povređenog ili čak leš. Ali tamo, usred porazbijanog nameštaja, nalazila se samo njena lutka čije su staklene oči boje ćilibara ukočeno bile uprte u plafon.

Lutkina svetlucava haljina bila je pocepana.

Prašina se tiho taložila na uvenuli cvet frangipanija u njenoj raspletenoj kosi.

1 Goa, 1632.

Migel Ribeiro Kruz se uznemireno valjao po krevetu u brodskoj kabini. Sanjao je da su napokon pristigli na obale Goe. San je bio toliko živopisan da je pomislio da čuje užurbane korake na glavnoj palubi, grube psovke mornara i naredbe oficira. Migel se otkotrljao na levu stranu i stavio ruku preko desnog uveta. Zar na ovom užasnom brodu čovek ne može ni jedan jedini put da se naspava i da sanja do kraja? On je, naime, u ovom neobičnom stanju između sna i jave sanjao da je sve ovo bio samo deo njegovog sna. Pomalo razveseljen varljivom realnošću iluzije ponovo se upustio u lepi svet fantazije.

Na usnama mu se pojavio i blagi smešak.

Ah, kako bi bilo božanstveno kada bi ponovo osetili čvrsto tlo pod nogama! Kako je samo čeznuo za stvarima za koje nije ni mislio da će mu nedostajati: čeznuo je za svežim vazduhom poljana i šuma, učenim razgovorima sa damama i gospodom, čeznuo je da ponovo zajaše konja punim galopom. Već mu je bilo dosta smrada soli, ribe i katrana, bezobraznih šala mornara, kao i njihovih neopranih tela, ali i uzane palube i osećaja da je zarobljen.

Jedva je izdržavao. Ovo dugo putovanje je od Migela zahtevalo mnogo samosavladavanja, za šta je i bio sposoban. „Ustaj, prijatelju!“, prodre glas kao iz neke daljine u njegovu svest.

Migel je gunđao, okrenuo se na stomak i stisnuo jastukom glavu.

48 |

„Ustaj više, Migele! Propustićeš ono najbolje!“ Ovaj put nije samo vikao, čovek je i drmao Migela po ramenima. Pošto ni to nije urodilo plodom, snažno je istrgnuo jastuk ispod kojeg se ovaj sakrivao. „Grrrmh!“ „Da, da, znam. Ali još više bi me mrzeo da sam te ostavio da spavaš, veruj mi. Stigli smo! Migele, čuješ li?

Uspeli smo! Saberi se i dođi sa mnom na palubu – već se vidi tvrđava Aguada, a uskoro ćemo videti i ušće reke Mandovi.“ Ovo sigurno više nije san, zaključi Migel. Okrenuo je glavu, otvorio oči i ugledao svog prijatelja Karlosa Alberta, koji je stajao pored njegovog kreveta, očešljan i obrijan, kako već mesecima nije, pa još usto i kompletno obučen. U zavrnutim čizmama i ogrtaču širokih rukava s krznenim rubovima, Karlos Alberto je delovao mnogo odraslije, nekako bitnije, nego što ga je Migel ranije doživljavao. Migel je odmah poskočio. U glavi mu je zvonilo, a usta su mu bila toliko suva da nije mogao da izusti nijednu reč. Razlog za to je bila činjenica da je prethodne večeri bančio sa mornaričkim oficirom i ostalim mornarima do rane zore – i to upravo zato što je, priseti se on, kraj putovanja bio na vidiku. Zgrabio je svoju odeću stenjući, užurbano se obukao i pratio Karlosa Alberta, koji je već napustio brodsku kabinu i uputio se ka palubi.

Migelove noge su bile toliko nesigurne da je morao da se potrudi kako bi se popeo uskim stepenicama. Kada je stigao gore, neki mornar ga je skoro srušio u trku. „Sklanjaj se s puta!“, povika čovek na njega, no glas mu je pre odavao neku radost nego bes. Čak su i mornari bili srećni što su u zdravlju dostigli svoj cilj. Njihova revnost je odisala dobrim raspoloženjem i tolikim optimizmom da je Migel naprosto zaboravio na svoj mamurluk. Otišao je do Karlosa Alberta, koji je stajao kod ograde na desnom boku broda, i ćutke su uživali u pogledu koji im se nudio.

Sunce se poput užarene zlatne lopte uzdizalo nad horizontom. Snažno zelenilo treperilo je preko jutarnje magle i preplavilo izuzetno ravan predeo. Tek u unutrašnjosti zemlje mogao se primetiti poneki brežuljak. Boja neba se kretala od ljubičaste do plave. Kretali su se direktno prema tvrđavi koja se uzdizala iznad severne obale delte reke Mandovi i mora, dok napokon nisu uplovili u ušće reke. A onaj osećaj usamljenosti, koji su upoznali za vreme puta, kao da je vetar odneo. Prepoznali su jarbole velikih jedrenjaka koji su bili usidreni pred Govepurijem, glavnim gradom kolonije.

Malen brod, sličan nekoj pirogi, dolazio im je u susret, a neki splav ih je preticao s juga prema severu. Prevozio je tek nekoliko putnika, pretežno Indijaca. Migelov puls se ubrzavao. Susret s urođenicima bio je sasvim drugačiji od onoga što su zamišljali na osnovu slika i priča. Nisu još bili dovoljno blizu da bi mogao da prouči njihova lica, a opet su mu delovali predivno sa crnim, nauljenim

kosama i crnim tenom, zbog kojeg se činilo da naročito šarena odeća svetluca na njima. Jedan veslački čamac išao je pravo prema njima. „Brodovođa“, objasni Karlos Alberto svom prijatelju, kao da je ovom to bilo potrebno.

Migel je odrastao u Lisabonu i još je od malih nogu posmatrao dolazak brodova sa druge strane okeana. Veslački brod vezali su za trup galeona. Spustili su merdevine od užeta, a neki žilavi čovečuljak neodredljivih godina hitro se popeo. Boja kože mu je bila smećkasta, sigurno je bio jedan od mnogih mešanaca koje su stvorila nemoralna dela po kojima je Goa bila poznata. Brodovođa klimnu glavom u znak pozdrava i nestade u svoju kabinu.

Migel se ponovo okrenu pejsažu.

Sa desne strane se protezao široki pojas belog peska sa obale, a sa leve se nalazila jedna božanstvena crkva, koja je sijala blještavom belinom na jutarnjem suncu. Karlos Alberto i Migel se istovremeno prekrstiše i nasmešiše se. Uprkos njihovom ponekad bezbožničkom razgovoru, obojica su se složili da od sveg srca moraju da budu zahvalni svom Stvoritelju. Za to što su stigli živi i zdravi nisu bili odgovorni samo spretan kapetan, povoljni vetrovi ili robusna izrada galeona. I božja ruka je bila uz njih.

Laktovima se naslonivši na ogradu broda, savijeni, ova dvojica mladića su uživali u panorami i nestrpljivo čekali da stignu u grad, koji se nalazio tačno sedam milja daleko ka unutrašnjosti zemlje – grad koji je važio za „Rim sa istoka“, koji je opevao i veliki pesnik Kamois, i koji je u jednom trenutku nazvan i Lisabonom, jer je bio jedan od najraskošnijih gradova na svetu.

Migel upita prijatelja, a da ga nije ni pogledao: „Koji je danas dan?“ „Nedelja.“ „A koji je datum?“ „Danas je 5. maj.“ Karlos Alberto je sumnjičavo promatrao Migela sa strane i dopuni: „Godina je 1632, ako si i to zaboravio.“ „Tačno deset meseci, Karlose Alberto. Zar je moguće?

Skoro godinu dana života smo proćerdali na ovom brodu, umesto da smo radili ono što rade drugi ljudi naših godina.“ „E pa sad, pili i kockali se jesmo dovoljno“, našali se Karlos Alberto. „Samo sa ženama baš i nismo preterivali.“ Migel je zamišljeno zurio u oblake koji su brzo menjali svoje uvek skurilne oblike i uranjali stomake u izlazeće sunce boje narandže. Uskoro će u potpunosti da ga pokriju. A budu li nastavili da se kreću tom brzinom, iz njih će pasti obilna kiša. Divno je počelo: naći se nedeljom u doba monsuna u koloniji i nije baš bila najsrećnija okolnost. Ljudi su bili u crkvi ili kod kuće, a gostionice prazne.

Prtljag bi mu u konačište stigao mokar, a verovatno bi i sam do gležnjeva utonuo u blato. Gluposti, trgnu se on.

Kako je samo mogao tu da stoji i najozbiljnije da razmišlja o vremenu? Nestrpljivo je iščekivao najveću avanturu

svog života, koga briga ako padne malo kiše? Šta mu je?

Da ga nije uhvatio mašak tuge?

Dok su mornari bili zaokupljeni krstastim i latinskim jedrima, i dok su se spremali da učvrste i užad, Migel je razmišljao o proteklim mesecima, o nevoljama i strahovima, koja nisu samo njega mučila. O ne, nikada se neće s tugom prisećati oluja na Rtu dobre nade, kada je pomislio da je kucnuo njegov poslednji čas. I ne, nikada više neće uzalud trošiti ni kap sveže vode, nakon što je mesecima morao da živi na prljavoj supi i da se kupa u slanoj vodi. Poželeo je da se više nikad ne mora vezivati za krevet zato što je putovanje toliko teško da je svaki neprivezan predmet mogao da postane smrtonosni metak.

Ali ono što će mu nedostajati jeste druženje koje ga je zbližilo sa ljudima na palubi. Nedostajaće mu i zasluženo poštovanje koje su mu ukazivali, jer je razotkrio jednog prevaranta.

Kod kuće, u Lisabonu, prema njemu se nikada nisu odnosili sa poštovanjem. Jedni su ga sažaljevali jer je bio drugorođeni, pa samim tim nije mogao ni da nasledi očevo veliko trgovačko preduzeće. Drugi su mu se blago podsmevali jer je imao česte ispade, kao i mnogi drugi mladići iz bogatih porodica. Na dnevnom redu su bila pijančenja i tučnjave, a skoro svi su imali razumevanja rema tome da mladi momci poput njega još nisu dovoljno zreli da ozbiljno shvate studije u Koimbri.

A neki su ga, opet, mrzeli. Ljudi kao što je otac neke devojke, koji je tvrdio da ju je Migel obeščastio. Ali istina je bila ova: devojka je ostala u drugom stanju, jer je samu sebe obeščastila time što je istovremeno bila sa nekoliko muškaraca. A on, Migel Ribeiro Kruz, trebalo je da posluži kao otac tom kopiletu, verovatno zato što im se njegova porodica činila neizmerno bogatom. Migel nije bio nevinašce, ali ovu osobu nije nikada ni video, a kamoli dodirnuo. Uopšte je nije ni poznavao, poznavao je samo njen usiljen, izuzetno glasan smeh, koji je odzvanjao kafanama. Otac te žene je sada pretio Migelu da će ga lišiti života jer je ovaj odbio da prihvati odgovornost.

Ha! Onaj koji nije objektivno ocenio svoju odgovornost bio je sam otac te devojke, koji nije imao kontrolu nad svojom kćerkom. To mu je Migel jasno dao do znanja. On je objasnio ovom čoveku podivljalom od besa šta je njegova kćerka radila – da je bilo mnogo muškaraca koji su ovoj curi mogli da prirede ovu neugodnost. Naravno, imena nije spominjao. Sve se ovo odvijalo pred velikim brojem svedoka, jedne nedelje na trgu, dok su ljudi upravo izlazili iz crkve. I baš pred tim svedocima, čovek se zakleo da će ubiti Migela ako ne oženi njegovu kćerku. Došlo je do meteža, u kome je čak i sveštenik pomislio da će morati da stane na očevu stranu, na šta se Migel bez reči okrenuo i otišao odatle.

Ali, najgore nije bilo to što je devojka htela da ga žrtvuje, niti to što je njen otac bio van sebe od besa. Sve je to bilo razumljivo. Mnogo gore je bilo to što Migelu niko

www.leo.rs | 49

nije poverovao. Sveštenik ga je smatrao ništarijom samo na osnovu njegovog izgleda. Pravni fakultet ga je izbacio po kratkom postupku, kada su saznali da za njegovo „kukavičko ponašanje“, kao i za okupljanje pred rkvom.

Po ko zna koji put, porodica je bila na njegovoj strani.

Majka je mislila da će ga utešiti rečima: „Naravno da nijedan Ribeiro Kruz neće oženiti neku služavku!“, ali to ga je još više užasnulo. Činilo se da veruje da je oprostivo nekoj takvoj napraviti dete, ali ne i oženiti je. Njegov otac je sve to smatrao mladalačkim grehom. „Dešava se, momče. Za dve-tri godine, sve će se zaboraviti. Najbolje će biti ako sad nestaneš, jer je moguće da će taj blesan još doći na ideju da ostvari svoje pretnje.“ Najviše je Migela zapanjila reakcija starijeg brata Bartolomea. „Te jeftine žene su najbolje, zar ne?“, došapnuo je Migelu, iako je Beatriz, Bartolomeova žena u poodmakloj trudnoći, to mogla da čuje.

Migelu više nije pošlo za rukom da smiri te glasine. Pre nego učini nešto zbog čega bi se kajao, otplovio je na galeonu u pravcu Goe, uz najlepše želje svoje majke i brata i do vrha napunjenom kesom za novac od svog oca. Migelu nije teško palo da napusti portugalsko sudstvo i licemerno društvo. Čak mu je delovalo i primamljivo da ode u koloniju, daleko od svoje porodice, daleko od lošeg glasa koji nije zaslužio i daleko od svega što je poznavao. Indija! Čežnja za dalekim krajevima ga je zgrabila nezamislivom silinom kad je počeo da se pakuje. Novi svet – nova šansa.

Niko ga u Estado da India, u portugalskoj Indiji, nije poznavao. Barem ne lično. Niko ga neće nazivati pijanicom i razvratnikom samo zato što je student. A sad više ni to nije bio. Po očevom nalogu, koji je važio za jednog od najvećih trgovaca začinima u Evropi, želeo je na licu mesta da se upozna sa uzgojem začinskih biljaka i da nadzire preprodavce. U skorije vreme su se pojavile neke nepravilnosti u dokumentima brodarine, čiji razlozi nikada nisu izašli na videlo. Bilo je neke određene ironije u tome, pomisli Migel, što je upravo njemu, navodno neodgojenom, nečasnom sinu, poverena ta misija. Verovatno je to, mislio je on, bio samo paravan da bi ga što pre izvukao iz zemlje. Nema veze. Sad je bio ovde i neće propustiti priliku da u svom životu započne nešto smisleno. Sa svojih dvadeset pet godina, bio je dovoljno mlad za novi početak – i dovoljno star da ide svojim putem. „Šta je tebi? Zar ti se raspada glava od sinoćnje rakije?“ Karlos Alberto potapša Migela po ramenima i naglo ga trgnu iz sećanja. „Crvene su ti oči, prijatelju. Da te ne poznajem ovako dobro, pomislio bih da plačeš za nekom damom sumnjivog morala.“ Podrugljivo se nasmeja. „Ne brini, dragi moj, ima ih i ovde u koloniji, jedrih služavki, koje su usto i tamnopute.“ Migel pokuša da opali Karlosu Albertu šamar, no odustade. Za to je sam bio kriv. Njegovo ponašanje na palubi se nije baš razlikovalo od onoga u Koimbri, a u trenutku zanosa bi mu se razvezao jezik. Karlos Alberto je to najbolje znao. Upravo je on trebalo da zna da Migel tu

50 |

devojku nije doveo u to stanje. Migel se dovoljno žalio svom saputniku kako je sve to bilo nepravedno. No, činilo se da mu ni Karlos Alberto nije poverovao. Zar je on odavao utisak toliko pokvarenog čoveka? Zar je delovao toliko nemoralno? I na osnovu čega su ga svi osuđivali?

Zato što je rekao istinu, koju oni nisu želeli da čuju? Ili zato što je ponekad popio koju više? Osim ovog, druge grehove nije imao, a ipak su ga svi smatrali razmaženim mladićem koji se odao razvratnom životu.

Sunce, koje je malopre još obasjavalo njihova lica toplim svetlom, sada nestade iza oblaka. Migel pomisli da možda nije ni trebalo da krene na taj put. Ovo je zaista izgledalo kao beg, a beže samo krivci, zar ne? Možda bi bilo mnogo hrabrije da je ovo putovanje platio iz svog džepa i da se zaposlio kao konjušar ili vodonoša, kako bi se probio. Ali je ponovo išao linijom manjeg otpora i po preporuci porodice otputovao u Gou, pri čemu im se nije mnogo suprotstavljao. Sve se desilo tako brzo i sve mu je delovalo toliko primamljivo. I još je. Možda će u Indiji napokon uspeti da prestane toliko da zavisi od oca. Za vreme ovog dugog putovanja često je razmišljao o tome kako bi sproveo te misli u delo, ali je svaki put stizao do saznanja da bi prvo morao da upozna zemlju i njene običaje, pa tek onda da počne da kuje planove koji bi jednog dana mogli i da se ostvare.

Ipak je, usput, dopunio svoju putnu kasu. I kapetan i navigator su se kod kartanja olakšali za nekoliko hiljada reala. I sam Karlos Alberto je izgubio koji novčić, ali je pre svih saznao Migelovu „tajnu“. „Imaš savršenu sposobnost pamćenja brojeva, zar ne?“ Da, imao je. Dok su se capitão Diaz i Afonso Lima Pereira i dalje nadali da njihov putnik ne može uvek da ima sreće i da će se sreća uskoro okrenuti na njihovu stranu, Migel je i dalje brojao pokazane i odigrane karte i tako i dalje pobeđivao. Najčešće. Sreća je tu igrala malu ulogu, za pobedu je mogao da zahvali svom pamćenju. Sa ovim novcem koji je zaradio mogao je da radi u Goi. Što manje potroši porodičnog novca, to će mu ponos i samopoštovanje biti veći.

Brod je vidno usporavao. Migel, koji je na sebi imao pantalone do ispod kolena i košulju sa volančićima, počeo je da se znoji. Po ovom sparnom vremenu, bez vetra koji nastaje vožnjom, u čizmama, prsluku i ogrtaču širokih rukava mogao bi i da se uguši, a ni pernati šešir sa širokim obodom radije ne bi stavljao. Ipak, želeo je donekle da ostavi utisak negovanog čoveka, barem koliko su to okolnosti dozvoljavale. Verovatno će ga dočekati saradnik mesne kancelarije očeve firme Condimentos e Especiarias Ribeiro Cruz & Filho. Zbog vrućine bi radije ostao u dokolenicama i cipelama s kopčom, a ogrnuo bi se samo laganim ogrtačem. Sad mu je ipak bilo važnije da ostane na palubi i da prati spektakl ulaska u luku i privezivanje broda.

Kapetan je koncentrisano pratio uputstva brodovođe.

Migel je sa svoje pozicije mogao da vidi samo gornje polovine njihovih lica iza teškog kormila, no napetost je bila jasno primetna. Nakon što su prevalili toliki put bez većih nevolja, još bi se dalo naslutiti da će se nasukati.

!

O OV

N

OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMA! PREUZMITE BESPLATNO! APLIKACIJE LAVOVSKOG ČASOPISA – “ZAČINJENO LJUBAVLJU”!

www.leo.rs | 51

Toni Morison

Predgovor Godine 1983. ostala sam bez posla - ili sam ga napustila. Jedno il’ drugo, ili oboje. U svakom slučaju, već sam neko vreme bila radila skraćeno. U izdavačku kuću dolazila sam jednom nedeljno, na sastanke i da obavim prepisku i telefonske razgovore u sklopu posla, a rukopise sam uređivala kod kuće.

Odlazak je bio dobra ideja iz dva razloga. Kao prvo, već sam bila napisala četiri romana i svima je bilo jasno da mi je pisanje glavni posao. Pitanje prioriteta - kako možeš u isto vreme da uređuješ i pišeš - bilo mi je koliko čudno toliko i očekivano. Zvučalo mi je kao: „Kako možeš i da predaješ i da stvaraš?”, „Kako jedan slikar ili skulptor ili glumac radi svoj posao a vodi druge?” Mnogima je ipak ta kombinacija uređivanja i pisanja bila kontradiktorna.

Drugi razlog unosio je manje zabune. Knjige koje sam uređivala nisu donosile kamare para, čak ni u ono doba kad „kamara” nije značila ono što znači sad. Meni je moja lista bila spektakularna: pisci neverovatnog talenta (Toni Kejd Bambara, Džun Džordan, Gejl Džons, Lusil Klifton, Henri Dumas, Lion Forest); naučnici originalnih ideja i praktičnog znanja (Vilijam Hinton i Fanšen, Ajvan van Sertima i Došli su pre Kolumba, Karen Dekrou i Seksističkapravda, Činvej- zu i Zapad i mi ostali); javne ličnosti željne da kažu pravu istinu (Anđela Dejvis, Muhamed Ali, Hjui Njuton). A kad sam smatrala da neka knjiga treba da se napiše, pronašla bih pisca za nju. Pojedini su delili moj

52 |

entuzijazam, drugi su ga pak gasili zbog slabe prodaje. Možda grešim, ali čak i krajem sedamdesetih važnije je bilo dovesti pisce čije će se knjige sigurno prodavati nego uređivati rukopise ili podržavati nove ili ostarele pisce tokom karijere. Dovoljno je reći da sam ubedila sebe da je vreme da živim kao zreo pisac: samo od pisanja i autorskog honorara. Ne znam iz kog mi je stripa došla ta ideja, ali ja sam je prigrlila.

Nekoliko dana nakon mog poslednjeg dana na poslu, sedela sam pred kućom, na gatu isturenom u Hadson, kad me je, umesto očekivanog spokoja, uhvatila nekakva nervoza. Prešla sam u glavi spisak problema i nisam pronašla nijedan nov niti hitan. Nisam mogla da dokučim šta me je to odjednom uznemirilo dok po savršenom danu posmatram mirnu reku. Nisam imala nikakve obaveze, a telefon, i da je zvonio, nisam mogla da čujem. Ipak, čula sam srce kako mi u grudima topoće kao ždrebe. Vratila sam se u kuću da ispitam ovu bojazan, paniku čak. Znala sam šta je strah; ovo je bilo drugačije. A onda me je strefilo: Bila sam srećna, slobodna onako kako nikad dotad nisam bila, nikad. Bio je to krajnje neobičan osećaj. Ni ekstaza, ni užitak, ni pretera- no zadovoljstvo niti ushićenje zbog uspeha. Bilo je to jedno čistije oduševljenje, snažan i sasvim izvestan predosećaj. Na scenu stupa Voljena.

Sad mi se čini da me je upravo šok od oslobođenja naveo na razmišljanje o tome šta reč „slobodna” uopšte znači prkosno prihvatanje srama i straha; prihvatiće posledice izbora čedomorstva; uzeti svoju slobodu. Teren

brojem, po čemu će se istovremeno razlikovati od ulice ili grada. Broj će je izdvajati od kuća drugih crnaca u kraju, odavati trun nadmoćnosti, ponosa koji su nekadašnji robovi osećali što imaju sopstvenu adresu. A to je opet kuća koja doslovce ima ličnost - i koju nazivamo „ukletom” kad je ta ličnost nametljiva.

U pokušaju da što prisnije dočaram iskustvo ropstva, nadala sam se da će osećaj da su stvari istovremeno i pod kontrolom i sasvim van nje biti sasvim ubedljiv; da će poredak i mir svakodnevnog života nasilno prekinuti haos zah- tevnog mrtvaca; da će herkulovski napor da se zaboravi ugroziti uspomena koja očajnički želi da ostane živa. Da se ropstvo predstavi kao lično iskustvo, jezik mora da se ukloni s puta. Čuvam taj trenutak na gatu - varljiva reka, trenutna svest o mogućnosti, glasno udaranje srca, samoća, opasnost. I devojka sa lepim šeširom. A onda fokus.

- ropstvo - zastrašujući je i besputan. Pozvati čitaoce (i sebe) u tako odbojan kraj (skriven ali ne sasvim, namerno zakopan ali ne i zaboravljen) značilo je razapeti šator na groblju na kojem obitavaju vrlo bučni duhovi.

Sedela sam na tremu, ljuljala se na ljuljašci, gledala u ogromno kamenje nagomilano da primi povremene udare reke. Iznad kamenja je staza kroz travnjak koju preseca drveni paviljon smešten pod drvećem, u dubokom hladu.

Izašla je iz vode, popela se uz kamenje i naslonila na paviljon. Lep šešir.

Dakle, bila je tu od početka i to su, sem mene, znali svi (junaci) - ta će rečenica kasnije postati „Žene u kući znale su to”. Najvažniji lik u knjizi moraće da bude ona, ubijena, ne ubica, ona koja je izgubila sve a ni za šta se nije pitala. Nije mogla da lebdi oko kuće, moraće da uđe u nju. I to u pravu kuću, ne u kolibu. U kuću sa adresom, u kojoj su bivši robovi samostalno živeli. U toj kući neće postojati predsoblje i neće biti „uvoda” u nju, kao ni u roman. Želela sam da čitalac bude kidnapovan, nemilosrdno bačen u nepoznatu sredinu i tako uđe u svet žitelja knjige - baš kao što su i junaci bili oteti s jednog mesta i odvedeni na drugo, s bilo kog na bilo koje mesto, bez ikakve pripreme i odbrane.

Bilo je važno dati toj kući ime, ali ne neko kao „Slatki dom” kako su nazvane i ostale plantaže. Neće biti prideva koji sugerišu udobnost ili raskoš ili pozivaju na nedavnu aristokratsku prošlost. Kuća će ovde biti označena samo

Broj 124 bio je zloban. Pun jeda novorođenčeta. Žene u kući znale su to, a i deca su znala. Godinama se svako od njih nosio s tom zlobom kako je znao i umeo, ali do 1873. Seta i njena ćerka Denver ostale su njene jedine žrtve. Svekrva Bejbi Sags je umrla, a sinovi Hauard i Bjuglar pobegli su sa trinaest godina - onog časa kad je ogledalo puklo od samog pogleda na njega (to beše znak Bjuglaru); čim su se dva majušna otiska ruku pojavila na torti (to beše Hauardu). Nijedan dečak nije čekao da vidi još nešto; još jednu hrpu leblebija prosutih iz šerpe kako se dimi na podu; krekere smrvljene i posute duž ragastova.

Niti su čekali novo zatišje - nedelje, mesece čak, kad ništa nije narušavalo mir. Ne. I jedan i drugi pobegli su smesta, onog časa kad im je kuća nanela uvredu koju nisu mogli da istrpe niti da je nanovo dožive. U razmaku od dva meseca, usred zime, ostavivši babu Bejbi Sags, majku Setu i sestricu Denver sasvim same u sivo-beloj kući na Blustoun roudu. Kuća tad nije imala broj jer se Sinsinati nije još dotle pružao. U stvari, Ohajo se nazivao državom tek sedamdeset godina kad je najpre jedan brat, pa onda i drugi, strpao vunu za jorgane pod kapu, zgrabio cipele i na prstima pobegao od te žive zlobe koju je kuća gajila prema njima.

Bejbi Sags nije ni glavu pridigla. Ležala je bolna u postelji i čula ih kako odlaze, ali nije to bio razlog što se nije ni pomakla. Čudom se čudila koliko je njenim unucima trebalo da shvate da nije svaka kuća kao ova na Blustoun roudu. Ni tamo ni ‘vamo između gadosti života i zlobe mrtvih, nije marila ni da živi život niti da se oprosti od njega, a još manje za dva preplašena dečaka što beže od kuće. Prošlost joj je bila kao i sadašnjost - nepodnošljiva - a pošto je znala da je smrt sve samo ne zaborav, ono malo preostale snage trošila je na razmišljanje o bojama. „Daj malo ljubičaste, ako ima. Ako ne, onda ružičaste.”

Seta je gledala da joj ugodi čime god - pokazivala joj tkanine, pa i svoj jezik. Zime su u Ohaju bile naročito teške ako ste želeli boje. Jedino je nebo pružalo malo

www.leo.rs | 53

dramatike, ali zaista je bilo nesmotreno oslanjati se na horizont Sinsinatija kao na izvor najveće životne radosti. Zato su Seta i mala Denver činile za nju sve što su mogle, i što im je kuća dopuštala. Zajedno su rutinski vojevale protiv užasnog ponašanja te kuće; borile se sa prevrnutim nokširima, pljeskanjem po zadnjici i naletima smrada. Jer one su znale otkud potiče taj bes kao što su znale šta je izvor svetlosti.

dete može da nosi u sebi toliko gneva? Sparivanje među spomenicima naočigled kamenoreščevog sina nije bilo dovoljno. Ne samo što je morala da proživi život u kući paralisanoj detinjim gnevom što je preklano nego joj je i tih deset minuta, koliko je bila pritisnuta uz kamen ružičast kao nokat i posut zvezdicama, nogu razjapljenih kao raka, bilo duže od života, življe i žešće od detinje krvi što joj se slivala niz prste poput ulja.

Bejbi Sags je umrla ubrzo pošto su braća otišla od kuće, sasvim ravnodušna prema njihovom odlasku koliko i prema svome, a odmah potom Seta i Denver su odlučile da okončaju to proganjanje i prizovu duha koji ih je toliko mučio. Možda će im razgovor ili pregovori pomoći, mislile su. I zato su se uhvatile za ruke i povikale: „Dođi! Dođi! Prikaži se!”

„Mogle bismo da se preselimo”, predložila je jednom svekrvi.

Ormarić za posuđe istupi, ali ništa se više ne pomače. „Sigurno mu baka Bejbi brani”, reče Denver. Imala je deset godina i još je bila ljuta na Bejbi Sags što je umrla.

Seta otvori oči. „Sumnjam u to”, reče. „Pa što se onda ne pojavi?” „Zaboravljaš koliko je to malo”, reče joj majka. „Nije imala ni dve godine kad je umrla. Premala da išta razume. Jedva da je i progovorila.” „A možda neće da razume”, kaza Denver. „Može biti. Ali samo kad bi htela da dođe, ja bih joj objasnila.”

Seta pusti ćerkinu ruku, pa su zajedno odgurale ormarić natrag do zida. Neki jahač napolju ošinu konja i potera ga u galop. Svi su meštani odreda to radili kad bi prolazili pored broja 124. „Silne moći ima za jedno detence”, reče Denver. „Nisu silnije od moje ljubavi prema njoj”, odvrati Seta i sve joj se vrati. Prijatna svežina neispisanih nadgrobnih ploča; kamen na koji se naslonila nogu raširenih kao raka i odignuta na prste. Bio je rumen kao nokat i poprskan svetlucavim kvarcom. Deset minuta, kazao je. Samo deset minuta i uradiću ti to za džabe.

Deset minuta za šest slova. Da li bi za još deset dobila i „kći”? Nije se tad setila da ga to pita, i još ju je mučilo da je to možda bilo moguće - da bi joj za dvadeset minuta, ili recimo pola sata, na detinji spomenik uklesali sve, svaku sveštenikovu reč koju je čula na sahrani (a i sve što je i imalo da se kaže): Voljena kći. A dobila je, kako se i pogodila, samo jednu reč, ali onu najvažniju. Mislila je da će to biti dovoljno, to što se sparuje sa kamenorescem među spomenicima dok ih njegov mlađani sin gleda. Na licu su mu se očitovali gnev tako star i glad sasvim nova.

To će sigurno biti dovoljno.

Dovoljno da odgovori još jednom propovedniku, još jednom abolicionisti i gradu punom prezira.

Hoteći da nađe duši mira, zaboravila je na onu drugu, na dušu svoje ćerkice. Ko bi pomislio da jedno tako malo

54 |

„A čemu to?”, upitala ju je Bejbi Sags. „Nema u zemlji kuće koja nije dupke puna bola nekog mrtvog crnca.

Imamo sreće što je ovo duh deteta. Šta da se vratio duh mog muža? Ili tvog? Šta ti meni pričaš? Ti imaš sreće.

Troje ti je ostalo. Troje ti se drži za skute, a samo jedno besni s one strane. Treba da budeš zahvalna. Ja sam ih imala osmoro i nijedno mi nije ostalo. Četvoro su mi uzeli, četvoro oterali, a svi, verujem, sad prave zlo u nečijoj kući.” Bejbi Sags protrlja obrve. „Moje prvenče. Sećam se samo da je volela zagorelu koricu hleba. Možeš li s time da se meriš? Osmoro dece, a samo to pamtim.” „Ne dopuštaš sebi da se ičeg više sećaš”, kazala joj je Seta, ali i sama je sad ostala samo na jednom detetu - jednom živom, pošto joj je ono mrtvo oteralo sinove.

Uspomena na Bjuglara brzo je bledela. Hauard je bar imao glavu koja se ne zaboravlja lako. Što se tiče ostalog, trudila se iz sve snage da pamti što manje može jer joj je tako bilo lakše. Mozak joj je na nesreću bio pritvoran.

Hitala bi preko polja, gotovo trčala, da što pre stigne do pumpe i spere sok kamilice s nogu. U glavi ne bi imala nijednu drugu misao. Slika muškaraca koji dolaze da je muzu bila je beživotna kao i nervi na leđima gde joj se koža nabrala kao rifljača. A nije se osećao ni najslabašniji miris mastila, niti trešnjeve smole i hrastove kore, od kojih je mastilo pravljeno. Ništa. Samo blagi povetarac što joj je hladio lice dok je žurila ka vodi. A onda bi vodom i krpama sprala lepljivi sok s nogu, misleći samo na to da zbriše i zadnju kap soka, na to kako je nesmotreno udarila preko polja da skrati put za skoro kilometar ne obraćajući pažnju koliko je trava narasla dok je noge nisu zasvrbele sve do kolena. A onda nešto. Pljuskanje vode, prizor njenih cipela i izvrnutih čarapa na stazi gde ih je bacila; ili Mali, koji lapće iz barice kraj njenih nogu, i odjednom joj pred očima iskrsne Slatki dom, puca pred njom i, premda bi joj od svakog liska na toj farmi došlo da vrisne, ukaza joj se u svoj svojoj bestidnoj lepoti. Nikad i nije izgledao užasno kakav je zapravo bio, pa se ona zapita nije li možda i pakao lepo mesto. Sa ognjem i sumpornim smradom svakako, ali skriven u gaju protkanom suncem. Dečaci vise s najlepših platana na svetu.

Bi je stid što se sećala drveća koje prekrasno šumori, a ne dečaka. Ma koliko da se upinjala da to promeni, uspomena na platane svaki put je nadjačavala uspomenu na decu, i ona to svom sećanju nije mogla da oprosti.

Kad je konačno sprala sav sok s nogu, pošla je ka kući, pokupivši usput čarape i cipele. Kao za još težu kaznu za užasno joj pamćenje, na tremu je, ni deset koraka od nje, sedeo Pol D, poslednji muškarac iz Slatkog doma. I premda bi ga poznala među stotinu ljudi, svejedno je upitala: „Jesi li to ti?” „Ono što je ostalo od mene.” Ustao je i nasmešio joj se. „Kako si mi, curo, osim što si bosa?”

Prsnula je u smeh, a on iz nje poteče neobuzdano, mladalački. „Ma na polju mi je kamilica ulepila noge.”

On iskrivi lice kao da je okusio nešto gorko. „Neću ni da čujem. Oduvek sam to mrzeo.”

Seta smota čarape i tutnu ih u džep. „Ajde uđi.” „Dobro je i ovde na tremu, Seta. Fino je sveže.” On ponovo sede i zagleda se u livadu s druge strane puta znajući da će mu se žudnja koju oseća videti u očima. „Osamnaest godina”, tiho reče Seta. „Osamnaest”, ponovi Pol. „A kunem ti se da sam sve to vreme bio na nogama. Mogu li i ja?” On pokaza glavom ka njenim nogama, pa stade da razvezuje pertle. „Hoćeš da ih potopiš? Daj da ti donesem lavor vode.”

Prišla mu je bliže da uđe u kuću.

što osećaš. Lice mu se, činilo se, menjalo u tren oka - kao da se pod njim krila bura emocija. „Ne moram da te pitam za njega, je li? Ti bi mi sam rekao da znaš nešto, je l’?” Seta pogleda u stopala i opet vide platane. „Rekao bih ti, naravno da bih. Znam isto koliko i onda.”

Sem za bućkalicu, pomisli, ali to ne moraš da znaš. „Sigurno misliš da je još živ.” „Ne, mislim da je mrtav. Moja ga vera ne održava u životu.” „A šta je Bejbi Sags mislila?” „Isto, ali ako nju slušaš, njoj su sva deca pomrla. Tvrdila je da je u dan i sat osetila za svako kad je umrlo.” „A šta je rekla, kad je Hali umro?” „Osamsto pedeset pete. Onog dana kad mi se dete rodilo.” „Rodila si to dete, je li? Bio sam ubeđen da nećeš uspeti.” On se zakikota. „Da trudna pobegneš.” „Morala sam. Nisam mogla da čekam.” Oborila je glavu i pomislila, kao i on, koliko je neverovatno to što je uspela da pobegne. A da nije bilo one devojke što je tražila somot, nikad i ne bi.

„Ne, a-a. Ne smem da ih razmazim. Imaju one još da se napešače.”

„I to sasvim sama.” Bio je ponosan na nju, ali i ljut. Ponosan što je to uradila, ljut što joj za to nisu bili potrebni ni Hali ni on.

„Pa ne možeš odmah da odeš. Moraš malo da ostaneš.” „Pa, taman da vidim Bejbi Sags. Gde je ona?”

„Ne baš sasvim sama. Nisam sve sama uradila. Pomogla mi je jedna belkinja.”

„Umrla je.”

„Onda je i sebi pomogla, bog je blagoslovio.”

„O, ne! Kad?”

„Možeš ovde da prenoćiš, Pole D.”

„Ima već osam godina. Sad će devet.” „Je li se namučila? Nadam se da nije umrla u mukama.”

Seta odmahnu glavom. „Bez po muke. Njoj je život bio težak. Žao mi je što je nisi zatekao. Jesi li zato došao?” „Samo delom, a najviše zbog tebe. Mada, istini za volju, ovih dana idem svuda. Gde god da me puste da sednem.” „Dobro izgledaš.”

„Ponuda ti ne zvuči baš iskreno.” Seta pogleda iza njegovog ramena u zatvorena vrata. „Oh, od srca sam te pozvala. Samo se nadam da mi nećeš zameriti na kući.

Uđi. Popričaj s Denver dok ja spremim nešto za jelo.”

Pol D uveza pertle, prebaci cipele preko ramena, pa uđe za njom na vrata i stupi pravo u krug crvene ustreptale svetlosti od koje se ukopa u mestu. „Imaš ovde goste?”, upita on namrštivši se. „Povremeno”, odvrati Seta.

„To se đavo poigrava. Pušta me da izgledam dobro sve dok se osećam loše.” On je pogleda, a njegove reči popri- miše sasvim drugačije značenje.

„Blagi bože!” Povukao se i vratio na trem. „Kakvo to zlo ovde imaš?”

Seta se nasmeši. Takvi su oni bili, nekad davno. Svi muškarci iz Slatkog doma, i pre i posle Halija, blago su joj se, bratski, udvarali, zadirkivali je, toliko blago da bi se zamislila šta im neka reč znači.

On se tad pomno zagleda u nju. Pomnije nego kad je izbila iza kuće mokrih, sjajnih nogu, držeći cipele i čarape u jednoj ruci, zadignutu suknju u drugoj. Halijeva cura - ona sa čeličnim očima i nesavitljivom kičmom. U Kentakiju joj nikad nije video kosu. Premda joj je lice sad bilo osamnaest godina starije, ipak su mu crte bile mekše, baš zbog kose. Lice sleđeno, koje ne uliva spokoj.

Dužice iste boje kao koža joj, zbog kojih ga je to sleđeno lice podsećalo na masku što su joj iz milosrđa izbili oči.

Halijeva žena. Trudna svake godine, pa i one kad je sede-

Osim što je imao mnogo više kose na glavi i iščekivanje u očima, izgledao je isto kao i u Kentakiju. Koža boje bre- skvine koštice, prava leđa. Za čoveka kamenog lica, bilo je pravo čudo kako je uvek bio spreman da se nasmeje, ili plane ili žali s tobom. Trebalo je samo da mu privučeš pažnju i njemu bi se na licu odmah ukazalo ono

„Nije zlo, samo je tužno. Dođi. Samo prođi kroz njega.”

www.leo.rs | 55

la s njim kraj vatre i kazala mu da će da pobegne. Svoje troje dece već je poslala preko reke s karavanom drugih crnaca. Trebalo je da ih ostave kod Halijeve majke, koja je živela blizu Sinsinatija. Čak ni u onoj kolibici, dok je sedela toliko prignuta ka vatri da se osećao miris osmuđene haljine, oči joj nisu zaiskrile. Ličile su mu na bunare u koje se plašio da pogleda. Čak i izbijene, morale su biti pokrivene, poklopljene, obeležene da se ljudi upozore na njihovu bezdanu prazninu. I zato je gledao u vatru dok mu je pričala o bekstvu, pričala njemu, a ne mužu, jer nije bio tu da mu kaže. Gospodin Garner je umro, a njegova je žena na vratu imala guku veličine krompira, pa nije mogla da govori. Nagnula se nad vatru koliko je mogla od nabreklog stomaka i ispričala njemu, Polu D, poslednjem muškarcu u Slatkom domu.

Na farmi ih je bilo šestoro, a Seta je bila jedino žensko.

Gospođa Garner je, plačući kao dete, prodala njegovog brata da isplati dugove koji su iskrsli onog časa kad je ostala udovica. A onda je došao učitelj da sve dovede u red. Ali ono što je uradio slomilo je još tri muškarca, a Seti izbilo onu čeličnu iskru iz očiju i ostavilo dva bezdana koja ne odražavaju odblesak vatre.

Iskra se sad vratila, a lice smekšano kosom ulivalo mu je poverenje da uđe ponovo u kuću i kroči u krug treperave crvene svetlosti.

Imala je pravo. Jeste bilo tužno. Dok je prolazio kroz svetlost, zapljusnuo ga je tako silan talas tuge da mu je došlo da zaplače. Činilo mu se da je put do stola okupanog normalnom svetlošću beskrajno dug, ali stigao je do tamo - suvih očiju i srećan. „Kazala si da je lako umrla. Bez po muke”, podseti je on. „Nije to Bejbi Sags”, kaza Seta. „Pa ko je onda?” „Moja ćerka. Ona koju sam poslala sa sinovima.” „Nije preživela.” „Nije. Ostalo mi je još samo ono dete koje sam nosila kad sam pobegla. Nema ni dečaka. Obojica su pobegla baš pre nego što će Bejbi Sags umreti.”

Pol D pogleda u mesto gde ga je zapljusnuo talas tuge. Crvene svetlosti više nije bilo, ali se čulo tiho tuljenje.

Tako je i najbolje, pomisli on. Ako crnja ima noge, i treba da ih koristi. Sedi predugo i neko će se već dosetiti kako da ti ih veže. Ipak... ako su i dečaci otišli... „Nema muških? Sama si ovde?” „Ja i Denver”, odvrati ona. „I tebi je tako dobro?” „Dobro mi je.”

Seta primeti podozrivost na njegovom licu, pa nastavi: „Kuvam u jednom restoranu u gradu. A i šijem pomalo, sa strane.”

56 |

Pol D se na to nasmeši setivši se one posteljne haljine. Seti je bilo trinaest godina kad je došla u Slatki dom i već je imala čeličan pogled. Bila je pravovremeni poklon gospođi Garner, koja je zbog muževljevih visokih principa ostala bez Bejbi Sags. Pet muškaraca iz Slatkog doma pogledalo je u novu devojku i odlučilo da je ostavi na miru. Bili su mladi i toliko se mučili što nema žena da su se okrenuli junicama. Ali ipak su devojku čeličnih očiju pustili da sama odabere koga će uprkos tome što bi svaki od njih samleo ostale samo da je ima. Trebalo joj je godinu dana da se odluči - dugih, mučnih godinu dana bacakanja po slamaricama opsednuti snovima o njoj.

Godinu dana žudnje, kad se silovanje činilo kao jedini dar života. Suzdržavali su se verovatno samo zato što su bili muškarci iz Slatkog doma - oni kojima se gospodin Garner hvalisao pred drugim farmerima, koji su na to samo vrteli glavom. „Svi vi imate dečake”, govorio im je. „Mlade, stare, kudra- ve, kršne. A kod mene u Slatkom domu, sve moje crnje su pravi muškarci. Kupio ih takve, uzgojio takve.

Muškarci svi do jednog.” „Ne slažem se, Garnere. Među crnjama nema muškaraca.” „Nema ako se plašiš.” Garner se smešio od uha do uha. „Ali ako si sam muškarac, hoćeš da ti i crnje to budu.” „Ne bih ja puštao takve blizu svoje žene.”

Garner je baš taj odgovor želeo i čekao da čuje. „Ne bih ni ja”, kazao bi. „Ne bih ni ja.” I uvek bi prošao koji časak pre nego što bi komšija, prolaznik, torbar, zet ili ko god to bio shvatio šta je ovaj hteo da kaže. Potom bi usledila žučna svađa, ili bi čak izbila tuča, a Garner se posle vraćao kući izubijan ali zadovoljan što je još jednom dokazao da je pravi muškarac iz Kentakija, dovoljno snažan i mudar da od svojih crnja stvori muškarce i naziva ih tako.

A oni su bili: Pol D Garner, Pol F Garner, Pol A Garner, Hali Sags i Šesti, divljak. Svi po dvadesetak i kusur godina, bez žena, jebu krave, snevaju o silovanju, prevrću se po slamarici, trljaju butine i čekaju novu devojku - onu što je zamenila Bejbi Sags, koju je Hali otkupio radeći nedeljom pet godina. Možda je baš zato njega odabrala.

Malo je dvadesetogodišnjih momaka koji toliko vole svoju majku da se pet godina odriču dana odmora samo da ona konačno sedne i odmara. Beše to dobra preporuka.

Devojka je čekala godinu dana. A muškarci iz Slatkog doma naskakali su na krave dok su čekali nju. Odabrala je Halija i za njihovu prvu noć u postelji krišom je sebi sašila haljinu. „Što ne ostaneš malo? Kako ćemo za dan nadoknaditi osamnaest godina?”

Iz polumraka sobe u kojoj su sedeli bele stepenice su se uzdizale ka spratu oblepljenom plavo-belim tapetama. Pol D je video samo početak tapeta - na plavoj

pozadini prava mećava pahuljica, prošarana sitnim žutim pegicama. Blistava belina rukohvata i stepenika uporno mu je privlačila pogled. Sva čula su mu govorila da je vazduh nad stepeništem čaroban i vrlo redak, ali devojka koja je sišla odatle bila je okruglasta i smeđa i imala lice lutke na oprezu.

Pol D pogleda u devojku, pa u Setu, koja mu se nasmeši i reče: „A ovo je moja Denver. Dušo, ovo je Pol D iz Slatkog doma.” „Dobro jutro, gospon D.” „Garner, mila. Pol D Garner.” „Da, gospodine.” „Baš mi je drago da te vidim. Kad sam poslednji put video tvoju mamu, još si joj se ritala u stomaku.” „I sad bi mi se ona zavukla pod haljinu samo da može”, Seta će s osmehom.

Denver je stajala na poslednjem stepeniku i odjednom se postide i zajapuri. Odavno im niko nije sedeo za stolom (dobronamerna belkinja, propovednik, govornik ili novinar), dok im je zgađenost u pogledu odaje lažnu saosećajnost u glasu. Ima već dvanaest godina, još mnogo pre nego što je nana Bejbi umrla, otkako im niko nije kročio u kuću, ni gost namernik, a kamoli prijatelj. Ni obojeni ljudi, a još manje čovek boje lešnika s preraslom kosom i bez beležnice, bez olovke, bez narandži, bez pitanja. Neko s kim je njena majka želela da razgovara, i to bosa. A još izgleda, zapravo ponaša se kao neko devojče, a ne kao ona mirna i ponosita žena kraljevskog držanja kakvu je celog života poznavala. Ona koja nikad ne sklanja pogled, koja je gledala kako kobila nasmrt gazi čoveka pred Sojerovim restoranom i nije oborila oči; ni

kad je krmača počela da jede sopstvenu prasad, ni tad nije sklonila pogled. Ni kad je detinji duh dohvatio Malog i zafrljačio ga o zid tako jako da mu je slomio dve šape i isterao oko, s takvom silinom da je kuče počelo da se grči i pregrizlo sebi jezik, njena majka ni tad nije sklanjala pogled. Uzela je malj, onesvestila psa, obrisala mu krv i penu, vratila oko u duplju i namestila mu kosti. Pas se oporavio. Ostao je nem i nesigurno je hodao, ali pre zbog nepouzdanog oka nego od krivih nogu, i nikad ga više ništa nije moglo naterati u kuću, ni kiša ni sneg, ni ciča zima niti letnja žega. Žena pred njom koja je bila dovoljno prisebna da namesti kosti psu pomahnitalom od bola sad je klatila prekrštenom nogom i nije htela da pogleda u rođenu ćerku.

Kao da nije mogla da podnese pogled na veličinu njenog tela. A još ni on ni ona nisu imali cipele. Zajapurena i postiđena, Denver se oseti usamljeno. Svi ti silni odlasci - najpre njena braća, a potom i nana - bili su teški gubici za nju jer nijedno dete nije htelo da se igra s njom niti da se vere po ogradi verande. A njoj to i nije bilo važno sve dok njena majka nije sklanjala pogled kao sad, pa je Denver prosto poželela, i to silno, da detinji duh napravi neko zlo. „Lepa ti je ova devojka”, reče Pol D. „Baš lepa. Ima slatko lice na tatu.” „Znate mog tatu?” „Znao sam ga. Dobro sam ga znao.” „Majko, stvarno jeste?” Denver se borila da zadrži odbojnost. „Pa naravno da ti je poznavao tatu. Kazala sam ti da je iz Slatkog doma.”

www.leo.rs | 57

L. Mari Adlin

T.A.J.N.A. RAZOTKRIVENA Uvod Dofina Nasmejala sam se. Šta sam drugo mogla? Ovo se stvarno dešava. Stvarno je ovde. Muškarac kome je mlaka voda reke Abita dopirala do kolena pozivao me je da se skinem pred njim. Činilo mi se da je to najprirodniji zahtev na svetu. Golo poprsje blistalo mu se na aprilskom suncu. Voda mu je pljuskala po listovima, kvaseći zavrnute nogavice farmerki.

Pružio je potamnelu podlakticu ka meni. „Dofina, prihvataš li korak?”

Stajala sam kao ukopana na travnatoj obali umesto da odmah pristanem i potrčim u vodu, što sam i htela.

Požalila sam zbog izbora seksi odeće kakvu obično ne nosim - klasične zelene haljine koju sam skratila do iznad kolena. Da li izgledam grozno u njoj? Šta ako ga ne privlačim? Šta ako neko naiđe? Šta ako ne budem bila dobra u ovome? Šta ako se udavim? Nisam neki plivač. Oduvek sam se bojala vode. Močvarne ruže i ružičasti slez na obalama dobro su nas skrivali od radoznalaca. Strah me je ipak skolio u obliku kontrole i poverenja, poverenja i kontrole dva suprotstavljena demona. Zašto baš sada? Zar nisam školovana žena? Zar nisam pokrenula uspešnu prodavnicu klasične odeće još pre diplomiranja na koledžu? Zar nisam odolela svim ekonomskim olujama i uraganima?

Zar ne nosim moju radnjicu na leđima kao ratni heroj koji izvlači ranjenog saborca s ničije zemlje? Postigla sam sve

58 |

to, i više od toga. Uspela sam, zato što su te krize zahtevale disciplinu, kontrolu i mirnu ruku na kormilu.

Ulazak u blagi rečni tok na poziv zamamnog stranca podrazumevao je suštinski životni obrt, odluku ravnu ulasku u novi svet, pun spontanosti i rizika, strasti i potencijalnih razočaranja. Podrazumevao je odustajanje od kontrole i oslanjanje na slepo poverenje. I pored sve odvažnosti pokazane u Zdanju, najedanput nisam bila voljna da se pustim i krenem u pravcu koji mi je tamo predočen, a zaklela sam se da ću njime poći.

Dođavola, ovaj muškarac je prekrasan i mnogo viši od mene. To i nije bilo neko čudo, pošto sam sa sto šezdeset centimetara bila niža od većine pripadnika muškog pola.

Imao je vedar pogled, snažne mišiće i neurednu smeđu kosu, koja je pod sunčevim zracima poprimala bakarni sjaj. Nisam znala da li su mu oči zelene ili plave, ali ih nije skidao s mene. Sunce nas je sve jače grejalo. Kosa je popala po meni kao dugi, teški veo. Lagano sam kliznula iz sandala. Hladna trava mi je nežno milovala stopala.

Možda bih mogla da ugazim u vodu. Zakoračiću polako. „Hoćeš li prihvatiti korak? Mogu da pitam samo još jednom”, rekao je, bez trunke nestrpljenja.

Sada. Kreni ka njemu. Moraš to učiniti. Ruke su mi se podigle ka ramenima, uz bretele. Prsti su mi zastali na čvoru iza vrata, kao da raspolažu sopstvenom voljom.

Bretele su pale. Ogolila sam grudi. Hitro sam spustila pogled, da strah ne bi ovladao mojim umom. Šta ako ga

Nisam mogla da ne čujem blago pljuskanje i trljanje platna o kožu. Zavitlao je farmerke preko moje glave.

Pale su na obalu, pored njegovih iznošenih čizama, mojih sandala i zelene haljine. „Eto. Sad sam i ja nag”, rekao je. Čula sam kako mi se polako približava kroz vodu i osetila dodir tople muške kože na leđima.

Spustio je bradu na moje teme. Zario mi je lice u kosu i krenuo niz moj vrat. Bože. Zažmurila sam, duboko udahnula i zabacila glavu da bih mu otkrila osetljivu kožu vrata. Osećala sam koliko želi sve ovo i mene. Čula su mi oživela. Koža me je golicala, zagrejana vodom, ohlađena vazduhom, i umekšana njegovim milovanjem. Vetar je nosio mirise Juga - pokošene trave, reke, magnolija. Želim ovo. Želim ovo. Želim ga! Čemu oklevanje? Šta me sprečava da se okrenem prema njemu? Ovaj muškarac je tu samo da bi me zadovoljio. Samo jedna prepreka mi stoji na putu: moja nemogućnost da mu se predam. Čula sam poznati unutrašnji glas, kad je spustio ruku na moj bok. Bio je odlučan, zapovednički, s naglaskom iz Tenesija, kakvim je govorila i moja majka. Misli da si previše meka i zaobljena. Preniska si. Verovatno ne voli riđokose.

moje telo razočara? Šta ako se ispostavi da nisam njegov tip? Prestani da razmišljaš. Delaj! Otkopčala sam patentzatvarač na leđima. Pustila sam da haljina sklizne na travu. Za njom su krenule i gaćice. Ponovo sam se uspravila.

Bila sam naga, izuzev zlatnog lančića na levom zglobu. „Shvatiću to kao pristanak”, rekao je. „Upadaj, lepotice! Voda je topla!”

Srce mi je sve brže kucalo. Krenula sam ka njemu, ka vodi, što sam mirnije mogla. Pokrila sam najintimnije delove tela. Zastala sam na ivici rečice i zamočila palac u vodu. Bila je toplija no što sam očekivala. Gurnula sam ostatak stopala u slabu struju. Tekla je ka njemu, preko pljosnatog, mahovinom obraslog kamenja. Videla sam dno. Sve će biti u redu.

Približavala sam mu se, sve svesnija komične razlike u visini. Nagon za smehom potiskivao je onaj za seksom.

Nije bio niži od sto devedeset pet centimetara! Spustio je ruke na šlic pre nego što sam prsnula u smeh, pre nego što sam stigla do njega. Zaustavila sam se. Ćutke sam ga posmatrala. Da li ga posmatram? Zar ga ne posmatram?

Južnjačko vaspitanje me je nateralo da se okrenem, da ne vidi koliko sam pocrvenela. Usmerila sam pogled ka dalekom hrastu, koji je bacao sen po plantaži iza njega. „Ne moraš da se okrećeš.” „Nervozna sam.” „Dofina, niko neće naići. Ovde nema nikog izuzev nas.”

Zažmurila sam da bih se odbranila od tog glasa. U njegovom tihom stenjanju prepoznala sam odobravanje. Dobro je. Dopada mu se ono što dodiruje. Prislonio je usne uz moje uvo. Potezao me je za bokove. Vukao me je unatraške, u sve dublju vodu. „Imaš čudesnu kožu”, promrmljao je. Voda mi je dopirala do pojasa. „Podseća me na alabaster.”

Laže. Rekli su mu šta da kaže. Zamolila sam kritički glas da umukne. „Okreni se, Dofina. Hoću da te vidim.”

Lagano sam spustila ruke niz telo. Prstima sam dodirivala vodu. Otvorila sam oči. Okrenula sam se prema njegovim širokim grudima i kočoperno nakostrešenom znaku žudnje, koji se nije mogao pogrešno protumačiti.

Ovo se zbilja dešava! Prepusti se! Zabacila sam glavu, da bih se zagledala u njegovo pribrano, privlačno lice. A zatim - fiju! Podigao me je, tako hitro i vešto da sam ciknula od zadovoljstva. U stomaku mi je treperilo. Obuhvatila sam ga rukama oko mišićavog vrata. Polako me je spuštao u iskričavu reku. „Voda je hladna!”, prostenjala sam. Još jače sam ga stisnula. „Uskoro ćeš se zagrejati”, prošaptao je i zaronio u vodu. Prepustila sam se njegovom telu i reci. Protegla sam se. Plovila sam, zabacivši glavu. Kosa mi se, centimetar po centimetar, razlivala po vodi. Dobro je, idemo... „Tako je, samo se opusti. Držim te.”

Osećala sam se čudesno živo. Voda me više nije plašila. Zažmurila sam i pustila da mi se kosa raspe po njoj.

Osmehnula sam se široko i iskreno. Dugo na licu nisam imala takav osmeh.

www.leo.rs | 59

„Pogledaj se samo, ista si Ofelija”, rekao je.

Jednom rukom me je pridržavao. Drugom je krenuo uz moju nogu, pored butine. Zastao je i pošao ka stomaku. Tu je zastao da bi poljubio vodu u bazenčiću mog pupka. „Golicaš me.” Još sam žmurila. Lišena si težine i božanstvena. Imaš divno telo, Dofina. „Da li te i ovo golica?”, šapnuo je. Spustio je ruku niz moje obline. Skupio je prste ispod mene. Ispitivao je pukotinu. O bože. „Malo”, odvratila sam. Telo mi se otvorilo kao zvezda. Mahala sam rukama da bih se održala na površini.

Uživala sam u onom što mi je voda činila. Hladnoća mi je zategla kožu. Bradavice su mi nabrekle. Stvrdnule su se. Otvorila sam oči i ugledala njegovo lice. Isijavalo je žudnju. Gledala sam kako se saginje, da bi mi poljubio grudi, dok mi je otvarao butine rukom. „A šta kažeš na ovo?”, pitao je, polako gurajući jedan pa drugi prst u mene. „Ne”, prostenjala sam, „to me ni najmanje ne golica.”

Drhtala sam od vrelih talasa zadovoljstva. Moglo bi se uskoro dogoditi, pomislila sam, dok su me njegovi topli prsti raspirivali iznutra. Zgrčila sam se oko njega. Nežno mi je milovao otvor prstima. Isprva me je samo dražio, a kasnije sve dublje i smelije prodirao. Voda nas je blago zapljuskivala. Dahtala sam sve brže od uzburkanih čuvstava. Htela sam da svršim, tu i tada. Mogla sam... ali sam odlagala vrhunac da bih što duže uživala plutajući na vodi. Blago sam se iskrivila da bi lakše prodirao u mene.

Kosa mi je utonula u vodu. Raširila se oko moje glave, kao vatrena kruna. „Prava si radost za oko, Dofina”, promrmljao je. Prstima je nežno ulazio i izlazio iz mene, dok me je drugom rukom održavao na površini. Veštim pokretom me je okrenuo. Našao se između mojih butina. Sagnuo se pre no što sam stigla da ga obgrlim nogama, da bih ga propustila u sebe. Spustio je usne na vodu koja je tekla po unutrašnjosti mojih blistavih butina. Vrelina njegovih usana venčavala se s vodom. Pljuskala sam rukama po vodi, tražeći oslonac, nadražena dražesnim usnama i razigranim prstima. Zabacio mi je kolena preko ramena. Držao me je snažnim rukama tako da sam gornjim delom tela plutala na vodi. Spustio je jezik do meke pukotine, do mesta na kom se butina susretala s kratkim riđim dlakama. Gledala sam kako veselo pljucka vodu po mom telu. Osećala sam je kao dodir milion prstiju.

Na trenutak nisam mogla da razlikujem zapljuskivanje reke od njegovih vrelih usana. Osetila sam razliku kad je njegov topli i nasrtljivi jezik pronašao savršeno mesto.

Pomogao se nežnim dodirima prstiju. Ah... podigla sam karlicu i instinktivno i gladno rastvorila bedra. Glava mi je bila iznad, a uši ispod vode. Proticanje reke pojačavalo je uzbuđenje dok je kružio po meni i zavlačio i izvlačio prste... o, bože. Raširio je krupnu šaku na mojim leđima,

60 |

a ustima i prstima igrao svoju igru. Podigao se da bi se pozabavio bradavicama. Usne su mu bile mokre i tople, a jezik ustreptao. Lizao me je i ispijao do kraja. Mislim da je osetio šta se dešava pre mene. Zgrčila sam se. Stisnula sam kolena i ispružila ruke, dlanovima okrenute prema suncu. Da...

Prvi talas bio je topao i poznat. O, da, pomislila sam, sećam se toga. Preobrazio se u nešto više, nešto dublje i žešće, što me je nateralo da kriknem u svetlo nebo. Prstima me je smelije istraživao dok je jezikom opisivao sve brže krugove. Od srca sam se nasmejala kad sam konačno svršila jednom, pa drugi put. Bacakala sam se pod talasima slatkog zadovoljstva. Stiskala sam mu ramena zadnjim delom kolena. Na trenutak smo bili jedno telo.

Došla sam sebi nakon ovog blagoslovenog, blaženog i sveprožimajućeg trenutka. Grudi su mi se njihale na suncu. Osećala sam svoje prste na hladnoj koži. „Bilo je tako, tako dobro”, prošaptao je. Brižno me je ljuljao na površini vode, kao papirni čamčić. „Ali... nije gotovo, zar ne?”, pitala sam ga, uzdrhtalih butina, opasanih oko njegovog struka.

Skinula sam noge s njega kad smo se približili obali.

Stala sam na kamenje u plićem delu reke. Voda mi je dopirala do pasa. Rečica je žuborila preko mojih grudi i još tvrdih bradavica. Sklonila sam kosu s lica. Osećala sam se omamljeno, iscrpljeno, zadovoljno. „Ne mogu ići dalje s tobom na ovom koraku, Dofina.

Moram da prekinem i da te vratim, iako ne bih želeo.”

Krenuo je ka šljunkovitoj plaži, ka mestu gde smo ušli u reku. Pored naše odeće bila je i gomila snežnobelih peškira. Pustio mi je ruku. Popeo se uz obalu, a voda mu je blistala na leđima. Okrenuo se da me izvuče na travu.

Dršćući, uzela sam peškir s gomile. Obavila sam ga oko sebe, pre no što sam se privila uz njega. Trljala sam ruke i upijala njegovu toplotu. „Osećam se tako... ne znam šta da kažem.” „Ne moraš ništa da kažeš. Zadovoljstvo je u potpunosti moje.” Okrenuo se, da se osuši.

Zategla sam peškir oko sebe. Gledala sam kako navlači farmerke na mišićave butine. Obukao je čistu belu majicu, koja se zalepila za njegovo vlažno poprsje. Zakoračio je ka meni i obuhvatio mi lice krupnim šakama.

Podario mi je dug poljubac.

Odmakao se i rekao, „Bio sam iskren kad sam ti rekao da je zadovoljstvo bilo u potpunosti moje.”

Na rastanku me je poljubio u čelo. Napravio je nekoliko koraka unatraške, okrenuo se i pošao ka plantaži.

Ubrzo je nestao iza ćoška zdanja obraslog puzavicom.

Htela sam da mu se najglasnije zahvalim što me ostavlja tako divno upropašćenu. Reči su ostale pod vodom, s delovima stare ličnosti, one koja se bojala predaje, želje, primanja zadovoljstva i vere da je nešto tako moguće. Umesto toga sam se glasno nasmejala. Mislila

sam: Učinila sam to. Nešto se dogodilo. Dopustila sam da se nešto dogodi!

Uzela sam haljinu i navukla je preko vlažnih i drhtavih nogu. Zategla sam je oko bokova. Napipala sam nešto u džepu. U njemu je bila purpurna kutijica, a u njoj, na mekom oblačku belog pamuka, zlatni privezak, bled i pomalo grubih ivica. Podigla sam ga. Na njemu je bio izgravirani rimski broj - I - i reč predaja. Srce mi je poskočilo kad sam ga podigla i stisnula na dlanu. Na dodir je bio sličan toplom, pljosnatom rečnom šljunku. Bio je moj.

Privezala sam ga za lančić koji sam dobila pre tri nedelje.

Polako sam se penjala uz blagi nagib ka automobilu.

Pomilovala sam sićušne ružičaste latice kad sam prošla pored visokog kamenog zida obraslog cvećem. Učinila si to. Odrekla si se kontrole. Vreme je da preduzmeš i ostale korake, koliko god nesigurni bili, da kreneš ka novom životu, da ostaviš za sobom zlehude glasove, slomljeno srce i tužnu prošlost.1.

Kesi Tri pomisli iskrsnule su mi u umu tog jutra, dok sam se budila i protezala, u svojoj postelji u Marinjiju.

Kao prvo, prošlo je šest sedmica od neopisivo dražesne noći s Vilom.

priče. Stvarnost je prevazišla maštu. Kad samo pomislim da mi je sve vreme bio pod nosom, a da ga nisam videla, da nisam mogla da ga vidim. Oslobodila sam nešto veoma stvarno u sebi posle godine u Tajni, praćene probijanjem samonametnutih prepreka. Kad mi je Vil rekao da je prekinuo s Tračinom, pomislila sam da me je bog najzad pogledao. Ujutru, posle naše magične noći, ponadala sam se da je Vil bio slatka nagrada za povratak u život.

Prevarila sam se.

Tračinino lice posivelo kao da je od pepela, ali s jasno izraženom nadom, bilo je najupečatljivija slika te noći. Nikad neću zaboraviti kako je pribranim glasom nemilosrdno ubijala moje fantazije. Poverila mi je da je zatrudnela s Vilom i da je on oduševljeno primio tu vest. Šta raditi s tako jasnom informacijom u trenutku kada pomislite da ste pronašli ljubav svog života? Sačekate da pukne i poslednji mehur oko vaše fantazije i pružite korak. Tako sam i ja postupila. Pešačila sam do drugog kraja grada, do Zdanja, u kom mi je Matilda otrla suze. Zatim me je podsetila da je stvarnost utkana u svaku fantaziju. „Ljudi vole fantazije”, rekla je. „Ali činjenice zanemaruju na svoju štetu, naravno. Za tako nešto se plaća cena. Uvek.” Činjenica broj jedan: Vil i ja smo se konačno zbližili.

Kao drugo, ponovo sam zaspala s T. A. J. N. A. narukvicom na zglobu. To nije bio problem dok je imala jedandva priveska na sebi, ali sad ih je bilo deset, a zlato se nemilosrdno usecalo u nežnu kožu zglobova, ostavljajući ružne otiske.

Činjenica broj dva: Najverovatnije sam se zaljubila u njega.

I treće, danas je moj rođendan. Mačka Diksi je mi je namignula s podnožja kreveta. Podigla sam je u naručje, u kojem je predući zaspala. Eh kad bih i ja tako mogla.

Činjenica broj pet: Vil i ja ne možemo biti zajedno.

„Danas sam napunila trideset drugu godinu, Diksi”, rekla sam joj, češajući je po ušima.

Još jedna godina mi se prikrala kao bezobrazni i bezobzirni šaljivdžija. Sve do večeri provedene s Vilom, nisam obraćala pažnju na protok vremena. Odonda je prošlo šest nedelja. Vreme se opako usporilo. Neki dani su se mučno otezali. Rad u kafeu Roz dvojako je uticao na mene. Bio je velika uteha i so na živoj rani, koja vapi za isceljenjem. Kako da prežalim Vila kad ga svakodnevno viđam? Kako da se pravim da se između nas ništa nije dogodilo one noći kad sam plesala u Reviji cura sa Francuske ulice, kad smo se poljubili na povratku u kafe i popeli uz stepenice do prašnjave prostorije, u kojoj mi je strgao lascivni, burleskni kostim, pre no što me je bacio poleđuške na mesečinom obasjani dušek? Možda nije znao da sam ga te večeri odabrala kao poslednju fantaziju, ali je doznao koliko sam ga želela.

Razlika između stvarnosti i mašte se te večeri istopila u mom umu. Postao je stvaran za mene. Na njegovoj koži sam se osećala kao kod kuće. Ljubili smo se, kao da smo to činili decenijama. Odgovarali smo jedno drugom. Tela su nam se savršeno uklapala. Vodili smo ljubav prirodno, bez

Činjenica broj tri: Njegova bivša devojka je trudna. Činjenica broj četiri: Obnovili su vezu kad mu je to saopštila.

Pošto je bio moj šef, planirala sam da odmah dam i otkaz, ali Matilda mi je skrenula pažnju na to da ne smem da dozvolim da slomljeno srce stane na put praktičnim životnim aspektima. Neuspešna ljubav ne sme uticati na posao, kiriju, odgovornost i ispunjenje obaveza. „Ne smeš dati muškarcima toliku moć, Kesi. Nastavi da živiš svoj život. Toliko toga si naučila prethodne godine.”

Tog jutra sam se ponela kao raspekmežena, uplakana devojčica. Nisam bila sigurna da li je pridruženje Tajni bila pravilna odluka. Prava ili ne, tek, bila je moja. Pre Tajne sam uvek pratila najsnažniju silu koja je u datom trenutku upravljala mojim životom. Obično je to bio moj pokojni muž Skot. Pre gotovo osam godina, doveo nas je u Nju Orleans. Njegova sklonost prema alkoholu uništila nam je svaku nadu u novi početak. Bili smo razdvojeni, kad je poginuo u automobilskoj nesreći. U trenutku pogibije raskrstio je s alkoholom, ali je ipak bio slomljeni čovek. Pet godina nakon toga vredno sam radila i nemirno spavala. Gušila sam se u samoći i samosažaljenju, dok jednog dana nisam pronašla dnevnik s detaljnim opisom putovanja jedne žene, tajanstvenim nizom koraka koji su se uglavnom ticali seksa. Tajanstveno putovanje imalo je jasnu dimenziju transformacije.

www.leo.rs | 61

Elinor de Džong

Jezavelj PRVO POGLAVLJE

mestu, snažno stežući kolenima prekriveno sedlo. „Mir, momče!”

Sitne slane kapi blistale su u grivi pastuva i peckale Jezaveljine obraze. Naginjala se ka vratu svog konja, goneći ga kroz plitke talase. Ispred njih, iz modrog plavetnila velikog mora dizao se grad Tir. Beli zidovi kraljevskog dvorca i hramova ličili su na krestu savršenog talasa koji tek što se ne razbije o obalu.

Greben se s obe strane strmo spuštao u more, a njegovi kosi zidovi zaranjali su duboko u prirodnu luku koju su tirski brodovi nazivali domom. Na trenutak je osetila nesvesticu, kao da plima juri ka njoj, i nasmejala se uprkos neočekivanom naletu straha, tapšući konja po vratu. „Nemoj slučajno da kažeš ocu da sam te dovela ovamo.”

Kad je Jezavelj stigla do nasipa što vodi do podnožja Tirskog ostrva, boginja sunca Šapaš već je počela da priklanja glavu ka nežnom ramenu Jama, boga mora. Jezavelj je znala da bi kraj gradske kapije trebalo da skrene ka jugu, ka dvorcu i kraljevskim štalama. Njena služavka Rebeka sigurno već čeka, spremna da cokće i uzdiše što je princeza svoju otmenost i uglađenost zamenila raspusnim nemarom petnaestogodišnjakinje koja je celog popodneva ludovala.

Pogledala je duž zida, ali tu nije bilo nikoga. Dole, na drvenom molu što se svio u lučkom zalivu, skupila se gomila sveta zagledana u svadbenu povorku koja se upravo iskrcavala iz malih čamaca od čempresovog drveta. Iz daljine su dopirali zvuci frule i smeha. Jezavelj vide devojčicu svojih godina kako izlazi iz čamca i mladića kako joj pruža ruke da joj pomogne da se iskrca. Oboje su na sebi imali jednostavne platnene tunike kakve nose ribari, ali je mladić preko tunike nosio i raskošni purpurni tirski pšent. Jezaveljin stariji brat Valtazar se u istoj takvoj odeći - premda nešto bogatije ukrašenoj - svakog dana šepurio po ograđenim vrtovima kraljevskog dvorca. Jezavelj je nagađala da je taj mladić jedan od retkih ribara koji su pravo da nose purpurnu tkaninu stekli tegobnim svakodnevnim skupljanjem dragocenih morskih puževa od kojih se ova boja i pravi. Njegova nevesta je imala mnogo sreće što se udaje za takvog mladića, jer ako joj

Jezavelj međutim nije mogla da odoli poslednjem naletu vetra u kosi, te umesto toga pođe ka severu, terajući konja sve brže oko gradskih zidina. Projurila je duž uskog kamenog grebena, sagrađenog po naređenju njenog oca da zaštiti luku od sve jačeg besa zimskih talasa.

Na trenutak se osetila kao da leti, dok se konj pod njom nije trgao, načuljivši uši i razrogačivši oči. Naglo je stao, zateturavši se. Jezavelj zgrabi uzde da ih oboje učvrsti u

62 |

DRUGO POGLAVLJE Kad je stigla do štale, zaista ju je sačekala pomalo hladna dobrodošlica, ne Rebekina već Hišamova - jednog očevog dvoranina. „Ako te je otac poslao po mene, sigurno sam u nevolji”, reče ona pružajući uzde štalskom momku.

Hišamu se usne blago izviše. „Gospodar kralj čeka već dva sata.” „Pretpostavljam da me je Valtazar odao. Kako bi inače znao gde da me nađeš?” „Kralj se takođe nadao da će danas po podne jahati, gospodarice.” „Oh.” Jezavelj žmirnu i pogleda u očevog omiljenog pastuva, kojeg je konjušar već timario. „Mislim da sad nemam više vremena ni da se presvučem, je li tako?” „Verujem da će kasnije biti vremena za to.”

Hišam se lako okrete u svojim sandalama i povede Jezavelj kroz palatu do očevih odaja, smešno svečanim korakom s obzirom na trenutnu žurbu. „Grozno izgledaš”, dobaci joj Valtazar, leškareći na kanabetu pored očevog mermernog stola. Kralj Etval sedeo je za stolom i proučavao svitak papirusa koji je šumno krckao pod njegovim prstima. Nije digao pogled čuvši glas svoga sina, a Jezavelj je grickala usnu. Sto je bio pun svitaka papirusa i pergamenta, dok je u jednom uglu stajala uredno složena hrpa glinenih tablica sa urezanim znacima. Jezavelj zadenu raščupanu kosu iza ušiju. ne smeta užasni smrad istrulelih puževa koji on mora da trpi da bi spravio tu boju, i ako on bude u stanju da se od ribara uzdigne do trgovca, možda će jednoga dana zaploviti s njom i mnogo raskošnijim brodom uz obalu do Ašdoda, ili čak do Egipta.

Dok je mladić prebacivao fini ljubičasti veo preko nevestine kose, posmatrači su bučno odobravali, a Jezaveljin konj se opet uznemiri. Ona zadrhta i pogleda ka zalaze- ćem suncu. „Otac nas čeka”, reče tiho.

Okrenula je konja ka mestu gde se zid širio i pustila ga da polako pođe ka gradu. Nije ipak odolela da se još jednom ne osvrne ka svatovima. Na molu su sada već blistale svetiljke od školjki. Devojka je izgledala tako srećna kad joj je mladoženja oko vrata pričvrstio ogrtač obrubljen purpurom. Jezavelj nesvesno dodirnu krupne bisere iz Crvenog mora koji su krasili njen vrat. Možda će Rebeka znati da joj kaže ko su ti mladenci, možda su joj rođaci, pa će od nje saznati njihovu priču. Ostrvo je bilo puno ljudi čija je lica Jezavelj prepoznavala i koji su se s poštovanjem smešili princezi dok je projahivala, ali je samo Rebeka znala njihova imena.

Mada, pomisli Jezavelj, kad me vidi ovakvu, sumnjam da će ikad više hteti da priča sa mnom.

„Bar nisam samo lenčarila.” „Zar nemamo sluge da nam vežbaju konje?”, zevnu Valtazar, uvrćući kratkim prstima pramen crne kose. „Inače, ne bi trebalo da izlaziš tako sama. Video sam te odavde kako jašeš obalom. To nije bezbedno.” „Ili dolično?”, upita ona. „Kad si ti poslednji put izašao iz dvorca? Jesi li, za svojih sedamnaest godina, ikad prešao preko nasipa?” „Nemam potrebe da idem tamo. Svi važni ljudi dolaze kod nas, Jezavelj.”

Etval pusti da mu se svitak savije oko šake. „A jesi li ti danas videla nekog važnog, draga moja?”

Ona priđe stolu i poljubi ga u obraz. „Izvini. Hoćeš li mi oprostiti? Trebalo je da mi za ručkom kažeš da želiš da jašeš. Mogli smo da idemo zajedno. Čak bih te pustila i da osedlaš sopstvenog konja.” Na trenutak je zadržala pokoran izraz a zatim se nasmešila, jer su očeve crne oči vedro zaiskrile. „Zapravo, mogli smo zajedno da odjašemo da dočekamo Judejce”, reče on. „Čudi me da na obalskom putu nisi videla njihovu pratnju.” „Mislila sam da dolaze tek za nekoliko dana.” Jezavelj odvije jedan kraj svitka koji je njen otac upravo čitao.

www.leo.rs | 63

Četvrtasta slova behu uredno ispisana, ali su bila veoma sitna i nizala se unedogled. Ipak je počela da ih čita, sagi- njući se ka svitku. Porez na prevoz robe - Prilozi za održavanje kraljevskog puta -...

Pustila je svitak. „Tražiš li od Judejaca da plate održavanje severnog dela puta? Oni na to sigurno neće pristati. Taj deo je najudaljeniji od Judeje, kao i odavde, i za njega su oba carstva najmanje zainteresovana.” „Nazivaš li svog oca budalom?”, upita lenjo Valtazar s ležaja. „Jezavelj je u pravu. Strateški to nema mnogo svrhe.”

Etval pogleda u sina. „Osim ako misliš da Ben-Hadad od Damaska namerava da zauzme taj deo puta”, objasni Jezavelj. „Naravno, on se graniči s njegovom zemljom. Ako bi pao u njegove ruke, trgovci bi bili prepušteni njemu na milost i nemilost. To ni Judeji, ni Tiru, ni Sidonu nimalo ne bi koristilo.”

Etval klimnu glavom, ali pogledom pređe s Jezaveljinog lica na haljinu. „Pretpostavljam da ćeš za večeru obući nešto drugo. Neku od najlepših haljina. I da ćeš možda staviti onaj rezbareni privezak od ametista koji sam ti poklonio za Praznik proleća.” „Želiš da se sretnem s judejskim poslanicima?” „Oni su pravi divljaci”, reče Valtazar. „Nemaju ni kulture ni umetnosti, hrana im je bljutava, a ta odvratna smeđa zemlja...” „Mogao bih da te smestim između kraljevog sina Josa- fata i njegovog sina Juja”, reče joj otac, spuštajući joj ruku na rame. Govorio je nemarno, ali je Jezavelj osećala težinu njegovog dodira. „Siguran sam da ćeš im obojici iskazati najveće gostoprimstvo.”

Jezavelji srce snažno zalupa u grudima i ona uspori disanje da ga smiri. „Naravno, oče.”

Njen otac ustade i bez reči izađe iz sobe a Jezavelj je mogla samo da gleda za njim, jednako usplahirena kao što je bila na rtu. „Znaš šta to znači, zar ne?”, reče Valtazar lukavo. „Sedećeš do...” „Znam.”

Protrčala je pored Hišama i širokim kamenim stepeništem pohitala do svoje sobe, zabacujući zavese i jurnuvši ka uglu u kome se pored istočnog prozora nalazio mali oltar velike boginje Aštor. Kameni pladanj beše, međutim, već pun grožđa, a oko kruga od čempresovine s reljefnim prikazima boginje behu obavijene sveže vitice i lišće vinove loze.

Jezavelj se besomučno osvrtala po sobi, jer se Aštorino svetilište ukrašavalo samo za praznike i venčanja. Kraj njenog kreveta, ruku sklopljenih na struku i obrva mudro izvijenih pod prosedom kosom, stajala je Rebeka, a pored nje njena najmlađa kćerka, Beset, godinu dana starija od

64 |

Jezavelj, koja je uz majku služila u palati. Devojčica se nasmešila Jezavelj. Jezavelj htede da progovori, ali joj se grlo steglo te je mogla samo da se spusti na kolena na belu klupicu u podnožju oltara. Tada Rebeka klimnu glavom Beset, koja napuni Aštorinu obrednu činiju vodom i pruži je Jezavelj. Ona je zahvalno ispi. „Šta vam je otac rekao?”, upita ona, gledajući u svoje sluškinje. „Sigurno nešto znate, inače ne biste ukrasile oltar?” „Okitile smo ga da bi te Aštor štitila”, reče Rebeka. „Moraću da se udam za nekog od tih Judejaca da bih osigurala bezbednost puta”, reče Jezavelj s knedlom u grlu. Taj dan je očekivala već dve godine - kraljevske kćeri najčešće su se udavale već do svoje šesnaeste godine. „Je li vam rekao za kojeg?” „Palata bruji od govorkanja...”, prošaputa Beset. „Za kojeg, dakle?” „Ništa ne vredi da nagađamo”, odgovori Rebeka, mršte- ći se i gledajući u kćerku. „Prinele smo žrtve boginji i sad te moramo prepustiti njenoj brizi.”

Jezavelj odmahnu glavom. „Sigurno bi bilo bolje da ne znam o čemu je reč, onda bih mogla jednostavno da radim to što mi se kaže, ne razmišljajući ni o čemu.” „Kad si ti radila kako ti je rečeno?”, upita Rebeka. „Sad dođi da se okupaš i da te obučemo. Moraš izgledati zanosno za svog budućeg muža, koga god da ti je sudbina namenila.”

TREĆE POGLAVLJE Kad je kasnije te večeri Jezavelj ušla u prepunu dvoranu gde se održavala svečana večera, srce joj se steglo u grudima. Dvoje slugu nosili su nabrani skut njene najbolje svilene haljine, a ona je netremice gledala u oca, radije nego da pogledom traži svoju budućnost. Etval ju je lično otpratio do kanabeta preko puta svog, ukazujući na poštovanje koje joj gosti duguju. Jezavelj spusti pogled ka stolovima krcatim zlatnim zdelama prepunim kuvanog žita i mesa, svežeg i orašastog voća. „Izgledaš predivno”, došapnu joj otac.

Jezavelj se usredsredila na to da se ispravi i zabaci ramena. Stojeći tako uspravno, bila je visoka gotovo kao i njen otac. Viseće minđuše od ametista njihale su joj se tik iznad golih ramena. Rebeka je htela da joj izbeli put, ali Jezavelj nije volela da se maže belilom, naročito zbog toga što bi u toku večeri često ispucalo. Zadovoljila se nanošenjem bisernog sjajnog praha na ključne kosti.

Usne je obojila cinoberom, po receptu koji je njena majka naučila od Egipćana. „Uvek sam mislio da je hladan kao ponoćno nebo”, reče glas sa njene desne strane, „ali zapravo više liči na vrelinu raskošnog sunčevog zalaska.”

„Molim?”, upita Jezavelj uljudno, okrećući se. Takav naglasak nikad ranije nije čula.

Moj otac Josafat sedi s tvoje leve strane. Moj deda Asa sedi između tvog brata i tvog oca.”

„Tirski purpur”, odgovori mladić sedajući na kanabe kraj nje. Prema Valtazarovom prezrivom opisu, Jezavelj je sve Judejce zamišljala kao proste i ružne, kao što je i njihova zemlja, ali je ovaj momak bio zgodniji od svakog Tiranina. Vilica mu je bila nešto izraženija, a tamne i tajanstvene oči delovale su joj neobično hladno na njegovom privlačnom licu. Po svežoj puti sudila je da je mladić tek koju godinu stariji od nje, možda čak i osamnaestogodi- šnjak, ali je svakako imao građu zrelog muškarca. Pocrve- nela je primetivši kako i on nju pažljivo zagleda. Pogledom joj je pomilovao ramena, a zatim se zadubio u pregibe tkanine na njenom telu. „Tkanine obojene purpurom koje sam video na jerusalimskoj tržnici izgledale su plavičasto”, nastavi on. „Ali tvoja haljina je raskošna i mnogo crvenija u poređenju s njima.”

Čuvši svoje ime Josafat se okrenu, a ona mu pruži ruke u znak pozdrava. Brada je kod oca bila istog oblika kao sinovljeva, ali su mu usne bile tanje, a pogled oštriji. Prezrivo je pogledao Jezaveljine ruke pa se zatim opet okrenuo Valtazaru. Kralj Asa bio je sitan čovek svetlih očiju i proređene kose na pegavom temenu. Na skoro svim prstima nosio je debelo zlatno prstenje i dobacio joj je vragolast osmeh, kao da hoće da kaže: „Da sam malo mlađi...”

Jezavelj je nekoliko trenutaka ćutala pre nego što je shvatila da on očekuje odgovor, međutim kad je pokušala da progovori, reči joj nisu navirale. Hebrejski kojim je on govorio bio je grlen, ali mek. Nakašljala se, prstima sakrivajući usne, a mladić hitro posegnu za vrčem vina i ponudi je.

Jezavelj pogleda u Juja, ali on se nije izvinio zbog očeve neuljudnosti, niti zbog dedine pohote, već se samo zagledao u očevo teme. Da bi prikrila postiđenost zbog takve sramote, ona se okrenu ka svom zlatnom tanjiru, birajući meso i voće sa stola.

Juj učini isto, žurno rekavši: „Nisam često boravio na obali. Nisam znao da je Tir tako raskošan grad.” „Hvala”, odgovori Jezavelj zvanično, zureći u tanjir. „Sigurna sam da na judejskoj obali ima mnogo lepih gradova.” „Možda, ali ja ih nikad nisam video, jer judejska vojska ne mora da brani naš narod od vojske sirena i morskih konjića.”

„Hvala”, prošaputa ona, besna na sebe što se toliko zanela njegovim izgledom da je zaboravila na držanje i manire.

Jezavelj i protiv svoje volje podiže pogled i vide kako joj se Juj stidljivo smeši, gledajući duboko u njene oči.

Nasmešila se i skrenula pogled, ali on odmah nastavi:

Otpila je malo vina i s mukom ga progutala. „Plašim se da boja koju opisuješ nije pravi tirski purpur, već tekhelet.u

„Vaši zvaničnici pričali su o gradu Mogadoru, gde Tirani poseduju velika imanja na kojima se pravi boja od puževa, ali ne mogu da zamislim kako to mesto izgleda.

Je li daleko ka zapadu, dalje od kraja obalskog puta?”

„Ne znam tu reč”, odvrati on. „Šta znači?”

Jezavelj otpi još malo jakog vina, od kojeg joj se obrazi još jače zacrveneše. „Tekhelet je boja koju koristimo za obrednu odeću.” „A to je nešto drugo?”

Jezavelj obori pogled. „Sasvim sam sigurna da će neko od naših zvaničnika umeti da ti objasni taj postupak, ako te zanima.”

Nagnuo se ka njoj i ona oseti miris slatkog bademovog ulja u njegovoj kosi. „Ponekad je strašno dosadno”, prošaputa on, „slušati priče zvaničnika, ali sam siguran da princeza Jezavelj ume zanimljivo da priča i o crknutim puževima.” „Čini mi se da više znaš o meni nego ja o tebi”, reče Jezavelj. „Plašim se da ti ne znam čak ni ime.”

Mladić obori glavu i kolebljivo pruži ruku, s dlanom okrenutim naviše, u tradicionalnom feničanskom pozdravu. Jezavelj zauzvrat spusti dlan na njegov, dodirujući svojom nežnom kožom žuljeve u korenu njegovih prstiju. „Izvinjavam se. Ruke vojnika nisu glatke kao princezine”, reče on. „Ja sam Juj, najmlađi naslednik judejske loze.

„Ali ne dalje od kraja mora”, odgovori Jezavelj, dopustivši sebi da ga opet pogleda u oči. „Gde noga ne može da kroči, brod uvek može da doplovi.” „Više volim konja. S konjem nisam prepušten na milost i nemilost vetrovima.” „I ja volim da jašem”, odgovori ona, obradovana što imaju nešto zajedničko. „Međutim, brod može da ponese daleko veći teret i da donese još više u povratku. Kraljevski put, obalski put, oni će se uvek završavati tamo gde počinje more. Ali pučina premošćuje čitavu zemlju rekama...” „Divno zvuči kad pričaš o tome.” „More jeste divno.” „Ipak mislim da je to zbog tvojih reči.”

Jezavelj pocrvene kao bulka, ali nije skrenula pogled kad joj Juj ponudi hranu sa svog tanjira, dok mu je svetlost lampe od školjke obasjavala tamnu talasastu kosu.

Oprezno je pružila ruku ka njegovom tanjiru, dodirnuvši prstima grozd na sredini i smeškajući se sebi dok je otkidala zrna.

Možda me Aštor ipak čuva, mislila je.

www.leo.rs | 65

Donato Karizi

Vladar iz senke

„Višebojnost sprečava napade panike”, objasni mu čuvar, odgovarajući na njegovo neizgovoreno pitanje.

Zatim mu dodade plavi ogrtač.

„Leševi na ovom spratu uglavnom su tela beskućnika i lutalica. Ti ljudi nisu kod sebe imali dokumenta niti su se pojavili srodnici, pa su završili ovde dole. Nalaze se u sobama od jedan do devet”, objasni čuvar. „U sobama broj deset i jedanaest su tela ljudi koji su, kao vi i ja, plaćali porez, gledali utakmice na televiziji i jednog dana pali mrtvi od infarkta u vagonu podzemne železnice.

Neki putnik se pritom pravio da pomaže unesrećenom i olakšao ga za novčanik s dokumentima i, gle, dotični ili dotična nestade zauvek. Ponekad dođe i do zbrke s dokumentima: neka službenica zameni papire i ožalošćenima na prepoznavanju pokažu telo druge osobe.

To znači da ta osoba zakonski nije mrtva, pa rodbina nastavlja potragu za njom.” Želeo je da ostavi utisak na posetioca izigravajući turističkog vodiča, ali čovek uopšte nije reagovao na njegovu priču. „Ponekad je telo toliko izobličeno da nemate utisak da je to uopšte bio čovek”, reče čuvar nastojeći da kod posetioca izazove mučninu, no ovaj očigledno nije bio osetljiv na takve priče. „Zakon predviđa isti postupak za sve: period proveden u zamrzivaču ne sme biti kraći od osamnaest meseci, a zatim se, ako niko ne zatraži telo i ako ono nije neophodno zbog dalje istrage, pokojnik spaljuje u krematorijumu.” Tu je doslovno citirao propis koji je znao napamet.

Posetilac na to ne reče ništa. Odenuo je ogrtač, pa su ušli unutra.

Zatim je promenio ton jer su došli do sobe koju je neobični noćni gost želeo da pogleda.

Soba broj 13 Državne mrtvačnice bila je carstvo usnulih.

Nalazila se na četvrtom i poslednjem podzemnom nivou u ledenom paklu rashlađenih prostorija. Taj sprat bio je rezervisan za neidentifikovane leševe. Retko kada bi neko poželeo da ih pogleda.

Ali te noći se najavio posetilac. Čuvar ga je čekao ispred lifta zureći uvis. Posmatrao je brojeve koji su se pojavljivali na osvetljenim poljima jedan po jedan, označavajući spuštanje lifta po spratovima, i pritom se pitao ko li bi mogao biti taj neočekivani posetilac. Naročito ga je zanimao razlog zbog koga je posetilac odlučio da prekorači granicu živih.

Kada je zasvetleo poslednji broj na tabli, nastala je poduža tišina, a zatim su se vrata kabine širom otvorila. Čuvar je opazio čoveka od četrdesetak godina, odevenog u tamnoplavo odelo. Odmah je uočio - a to se događalo svima koji prvi put kroče u taj donji svet - da se posetilac začudio kada je shvatio da nije ušao u prostor obložen belim pločicama i osvetljen aseptičnim neonskim svetlom, već je zatekao zelene zidove osvetljene narandžastim svetiljkama.

66 |

ta i povuče se unazad, da propusti posetioca. Čim je ovaj zakoračio unutra, upalio se red žutih sijalica koje su reagovale na senzore pokreta. Na sredini sale stajao je sto za autopsiju, a uza zidove behu raspoređeni hladnjaci s desetinama komora.

Kao neko čelično saće za pčele. „Treba da potpišete zapisnik”, reče čuvar i izvuče nekakav registar. „Koje vas telo zanima?”, upita glasom koji je odavao izvesnu uznemirenost.

Posetilac konačno progovori: „Ono koje se najduže nalazi ovde.”

AHF-93-K999.

„A tu su i ovi iz sobe broj trinaest.”

Anonimne žrtve nerešenih ubistava.

Čuvar je znao napamet tu šifru i nagađao je da upravo može doći do razotkrivanja stare tajne. Odmah je pronašao pregradak s odgovarajućom etiketom na ručki. Bio je treći sleva, odozdo. Pokaza ga posetiocu. „Među pričama o telima koja su se zatekla ovde dole, ta čak nije ni najoriginalnija”, objasni čuvar. „Jednog popodneva neki dečaci igrali su fudbal u parku i lopta im je odletela u žbun - tako su ga pronašli. Pucali su mu u glavu. Kod sebe nije imao nikakva dokumenta, čak ni ključeve od stana. Lice mu je i danas sasvim prepoznatljivo, ali se niko nije javio na linije za informacije, a takođe niko nije prijavio nestanak. Dok se čeka hvatanje krivca, koji možda nikada neće biti pronađen, jedini dokaz je telo. Zato je sud odlučio da se telo čuva sve do razrešenja zločina i sprovođenja pravde.” Načinio je malu pauzu. „Od tada su prošle mnoge godine, a on je još uvek tu.”

„Kada je reč o ubistvima, zakon predviđa da telo, koje može biti upotrebljeno kao dokaz, ostane ovde sve do identifikacije”, napomenu čuvar. „Ubica ne može biti osuđen ako se ne dokaže da je ubijena osoba zaista postojala. Ukoliko se ne zna ime ubijenog, telo je jedini dokaz nečijeg postojanja. Zato vreme čuvanja takvih tela nije ograničeno. To je jedna od onih zakonskih zvrčki koje advokati toliko vole.”

Čuvar se već bezbroj puta upitao kakvog je smisla imalo čuvati dokaze zločina koji više niko ne pamti.

Smatrao je da su svi već zaboravili na anonimne stanare sobe broj trinaest. No, s obzirom na zahtev posetioca, slutio je da se iza tih nekoliko centimetara čelika nalazi tajna koja se ne svodi samo na puku identifikaciju pokojnika.

Ako nije definisan zločin s kojim se povezuje smrt nepoznate osobe, njeni zemni ostaci ne mogu biti uništeni niti prepušteni prirodnom procesu raspadanja, glasio je propis.

AHF-93-K999. Godinama mu je to bilo jedino ime. No, možda će se ove noći to promeniti. Čuvar pokojnika pritisnu polugu, da bi otvorio pregradak.

„Mi ih zovemo spavačima.”

Bili su tu razni muškarci, žene i deca, svi nepoznati, za čije ubistvo još niko nije okrivljen. Godinama su čekali da se neko pojavi i oslobodi ih prokletstva sličnosti sa živima. Kao u nekoj morbidnoj bajci, bilo je potrebno samo izgovoriti čarobnu reč.

Njihovo ime.

Soba u kojoj su se nalazili bila je poslednja u dnu hodnika i nosila je broj trinaest.

Kada su došli do metalnih vrata, čuvar izvuče veliki svežanj ključeva i poče da traži odgovarajući. Otvori vra-

„Otvorite, želim da ga pogledam.”

Spavač će se možda probuditi.Zapis broj 397-H/5 Izveštaj: 6.40, 21. septembar Predmet: razgovor vođen s operaterkom Službe za hitne pozive Operaterka: Klara Salgado.

Operaterka: Hitni pozivi! Odakle zovete?

X: ...

Operaterka: Gospodine, ne čujem baš ništa. Odakle zovete?

X: Ja sam Džes.

Operaterka: Morate mi kazati puno ime, gospodine.

www.leo.rs | 67

X: Džes Belman.

Operaterka: Koliko godina imaš, Džese?

X: Deset.

Operaterka: Odakle zoveš, Džese?”

X: Od kuće.

Operaterka: Možeš li mi dati adresu?

X: ...

Operaterka: Džese, možeš li mi dati adresu, molim te?

X: Stanujem u...

Operaterka: Dobro. I šta se događa? Znaš da je ovo broj policijskog telefona, zar ne? Zbog čega zoveš?

X: Znam to. Ali oni su mrtvi.

Operaterka: Da li si rekao da su mrtvi, Džese?

X: ...

Operaterka: Džese, jesi li još tu? Ko je mrtav?

X: Da. Svi. Svi su mrtvi.

Operaterka: Da ovo nije neka šala, Džese?

X: Nije, gospođo.

Operaterka: Reci mi kako se to dogodilo.

X: Dobro.

Operaterka: Džese, da li si još tu?

X: Jesam.

Operaterka: Zašto mi mirno ne ispričaš šta je bilo?

X: Dobro. Došao je sinoć. Mi smo večerali.

Operaterka: Ko je to došao?

X: ...

Operaterka: Ko je došao, Džese?

X: Pucao je.

Operaterka: Dobro, Džese. Želim da ti pomognem, ali moraš i ti meni malo da pomogneš. Da li je to u redu?

X: U redu je.

Operaterka: Dakle, kažeš da je neki čovek došao kod vas dok ste večerali i pucao. Da li si ti dobro, Džese?

X: Nisam.

Operaterka: Hoćeš da kažeš da si ranjen, Džese?

X: Ne, ali on još nije otišao.

Operaterka: Čovek koji je pucao je još tu?

X: ...

Operaterka: Džese, milim te, odgovori mi!

X: Kaže da dođete ovamo. Dođite odmah.

Prekid razgovora. Kraj zapisa.

1 Nekoliko minuta pre šest sati ulica je naglo oživela.

Kamioni gradske čistoće sakupljali su đubre iz kontejnera ispred vila, krećući se poput uvežbanih vojnika.

Zatim je naišla mašina za čišćenje pločnika s rotacionim

68 |

četkama. Pojavila su se i baštovanska vozila koja su odvozila suvo lišće i pokošenu travu, a žive ograde potkresali su na pravu visinu. Pošto su i oni završili posao, otišli su, ostavljajući za sobom sve u savršenom redu i tišini.

Sve je bilo spremno da srećni stanovnici toga kraja bace zadovoljan pogled na okolinu čim se probude, pomisli Mila.

Noć je prošla veoma mirno, kao i uvek u tom kraju.

Oko sedam sati ljudi su lagano i lenjo počeli da se bude.

Iza prozorskih okana mogli su se videti očevi, majke i deca, kako se užurbano spremaju, kao da se raduju novom danu.

Još jedan dan srećnog života.

Dok ih je posmatrala sedeći u svom hjundaiju, parkiranom na početku stambenog bloka, Mila im nije nimalo zavidela jer je znala da, ako se zagrebe uglađena površina, uvek nešto drugo izađe na videlo. Prava slika sastoji se od svetla i senki, kao što i treba da bude. Ponekad bi se pojavila i crna rupa. Mogao se osetiti kužni zadah koji dopire iz nje, a ponekad se činilo da sa dna te rupe neko mrmlja vaše ime.

Mila Vaskez je dobro poznavala taj zov tame. Igrala je igru sa senkama od časa kada se rodila.

Pucketala je prstima i naglo pritisnula palac leve ruke.

Kratak bol koji je osetila pomogao joj je da se bolje koncentriše. Uskoro su vrata obližnjih vila počela da se otvaraju. Porodice su napuštale svoja gnezda, spremne da se suoče sa izazovima sveta - što je za njih uvek isuviše lako, pomisli Mila.

Videla je kako Konerovi izlaze iz kuće. Otac porodice, advokat Koner, imao je četrdesetak godina i bio je prilično mršav, odeven u besprekorno sivo odelo, a kosa mu je bila ponegde osedela, što je lepo isticalo njegovo preplanulo lice. Majka je bila plavuša s licem i telom pomalo ostarele devojčice. Vreme na nju nije imalo nekog uticaja - Mila je u to bila sigurna. Tu su bile i devojčice.

Starija je svakako išla u srednju školu. Mlađa je imala bujnu kovrdžavu kosu i još je išla u obdanište. Bile su preslikani roditelji. Ako bi neko posumnjao u teoriju evolucije, Mila bi ga postidela pokazavši mu Konerove. Bili su lepi i savršeni i, naravno, morali su stanovati na jednom ovako srećnom mestu.

Pošto je poljubio ženu i ćerke, advokat je ušao u plavi audi A6 i zaputio se u svoju kancelariju, da nastavi s briljantnom karijerom. Žena je ušla u zeleni SUV s namerom da odveze devojčice u školu. U tom času Mila izađe iz automobila, rešena da upadne u vilu i život Konerovih.

Mada je bio topao dan, obukla je trenerku za džoging.

Leto tek što se okončalo, ali da je obukla majicu i šorts, svakako bi njeni ožiljci bili mnogo upadljiviji. Ako je dobro proračunala na osnovu zapažanja iz prethodnih dana, imaće na raspolaganju oko četrdeset minuta pre nego što se gospođa Koner vrati kući.

Imala je četrdeset minuta da utvrdi da li se u toj srećnoj kući krije jedan duh.

hovom dečjem svetu, uživajući u veselim poklicima koji su dopirali spolja.

Proučavala je Konerove nekoliko sedmica. Sve je počelo sasvim slučajno.

Ono što ju je posebno pogodilo na crtežu male Konerove bila je zapravo slika srećne porodice koju je devojčica nacrtala. Tu su bili prikazani: ona, mama, tata i sestra na travnjaku ispred kuće. Dan je bio divan i sunčan. Svi su se držali za ruke. No, jedan element odudarao je od te glavne scene. Bila je tu i peta osoba. Mila se odmah zabrinula kada je ugledala taj lik. Kao da nije imao telo i činilo se da lebdi.

Policajci koji rade na slučajevima nestalih osoba ne mogu samo sedeti za stolom i čekati da neko podnese prijavu, jer se često dešava da uopšte ne postoji porodica koja bi podnela takvu prijavu. Može biti reč o strancu, o nekome ko je privremeno presekao veze s poznanicima, ili o osobi koja nema nikoga na svetu.

Takve osobe Mila je nazivala predodređenima.

To su bile osobe okružene prazninom, koje nisu ni sanjale da će jednoga dana nastradati. Zato je bilo potrebno prvo pronaći slučaj, a zatim i nestalu osobu. Zato se muvala ulicama tražeći sastajališta očajnika - mesta gde vas tama sapliće na svakom koraku i nikada vas ne napušta. No, događalo se da osoba nestane i iz zdrave i zaštićene sredine pune ljubavi.

Takvi su bili slučajevi nestanaka dece.

Bilo je, nažalost, moguće, a i događalo se, da roditelji zaslepljeni dnevnom rutinom uopšte ne primete neke sitne ali važne promene kod sopstvene dece. Događalo se, recimo, da se neko približi deci van kuće i da to prođe sasvim neopaženo. Deca uvek osećaju krivicu kada prihvate ljubaznost neke nepoznate odrasle osobe i tu dolazi do nerešivog konflikta između roditeljskih saveta i dečjeg postupka: teško je objasniti detetu gde je granica između uljudnog ponašanja prema odraslima i izbegavanja nepoznatih osoba. Koji god stav da dete izabere, uvek postoji nešto što treba sakriti od odraslih.

Mila je zaključila da ipak postoji sjajan izvor informacija koje se odnose na sve bitno što se događa u životu jednog deteta.

Zato je svakog meseca posećivala neku drugu školu ili obdanište.

Zatražila bi dozvolu da se promuva po praznim učionicama i pažljivo bi proučila crteže na zidovima.

U tim maštarijama bio je skriven stvarni život te dece.

Naročito je bilo važno da li crteži sadrže složene dečje emocije, često i nesvesne, koje deca primaju i upijaju poput sunđera. Volela je te posete školama. Dopadao joj se miris voštanih bojica i lepka za hartiju, novih knjiga i žvakaće gume. To joj je donosilo neki tajanstveni mir i tešila bi se mišlju da se možda neće dogoditi ništa loše.

Za odrasle su obično mesta na kojima borave deca najbezbednija.

U toku jednog takvog istraživanja, dogodilo se da je Mila među desetinama crteža ugledala i crtež najmlađe Konerove ćerke. Slučajno je na početku školske godine odabrala baš to obdanište i posetila ga u toku odmora, dok su se deca igrala u dvorištu. Malo se zadržala u nji-

To je duh, pomisli odmah Mila.

Poželela je da zanemari taj svoj utisak, ali je na zidu videla i druge crteže istog deteta i na svima isti taj lik.

Bio je previše pažljivo nacrtan da bi se to moglo pripisati slučaju. Instinkt joj je govorio da slučaj treba istražiti.

Pozvala je detetovu vaspitačicu, koja je bila veoma predusretljiva i objasnila joj je da ta pojava duhova na crtežima male Konerove traje već neko vreme. Rekla je da, prema njenom iskustvu, nema nekog naročitog razloga za brigu - to se najčešće događa posle smrti rođaka ili poznanika - deca se na taj način bore s gubitkom. No, vaspitačica je ipak razgovarala i s gospođom Koner. U porodici u poslednje vreme nije bilo smrtnih slučajeva, ali je devojčica nedavno imala neke noćne more. Možda su one inspiracija za crtež duha.

Mila je od dečjih psihologa naučila da deca razna fantastična svojstva obično pripisuju stvarnim osobama, koje ne moraju uvek biti i negativci. Može se desiti da neki stranac bude prikazan kao vampir, ali i kao simpatični klovn ili Spajdermen. Ali uvek postoji neki detalj koji demaskira taj lik i ponovo mu daje ljudska svojstva.

Setila se slučaja Samante Ernandez, koja je likom Deda Mraza u stvari prikazala čoveka bele brade, koji joj se svakodnevno obraćao u parku. Međutim, njen Deda Mraz je na nadlaktici imao i tetovažu, kao i stvarni neznanac iz parka, a niko nije obratio pažnju na taj detalj. Taj tip ju je kasnije oteo i ubio, a bilo mu je dovoljno da joj obeća lep poklon da je namami.

U slučaju male Konerove bilo je tipično to ponavljanje crteža duha.

Mila je bila sasvim sigurna da se devojčica plaši nečega. Morala je da otkrije da li je reč o stvarnoj ličnosti i koliko ta osoba može da joj naškodi.

Kao i obično, odlučila je da ne obaveštava roditelje.

Bilo bi beskorisno alarmirati ih ili prenositi neosnovane strepnje samo na osnovu nejasne sumnje. Počela je da nadzire malu Konerovu, da bi utvrdila s kim devojčica komunicira van kuće za ono malo vremena kada nije pod nadzorom odraslih, odnosno kada je u obdaništu ili na časovima plesa.

Pokazalo se da nijedna nepoznata osoba nije posebno zainteresovana za dete.

www.leo.rs | 69

Njene sumnje su, izgleda, bile neosnovane. To joj se često događalo, ali nije želela da baci u vetar tolike dane truda samo zato što je trenutno osetila izvesno olakšanje.

Pošto je bila veoma savesna, odlučila je da ipak poseti i školu starije devojčice Konerovih. U njenim crtežima nije otkrila ništa sumnjivo ili dvosmisleno. Ali anomalija se pojavila u jednoj bajci koju je devojčica napisala kao domaći zadatak.

Dete je, naime, napisalo priču u kojoj je glavni lik duh.

Bilo je sasvim moguće da je sve to plod mašte starije sestre i da je njena priča uticala na mlađu devojčicu i zaplašila je. Mogao je to biti i konačni dokaz da nije reč o maštariji, ali za nešto drugo - pošto nije uočila nikakve nepoznate sumnjivce u blizini devojčica van kuće, opasnost je mogla biti mnogo bliža nego što je u početku mislila.

To bi značilo da nije reč o nepoznatoj osobi, već o nekome iz kuće.

Zato je rešila da sprovede novu istragu oko kuće Konerovih. Morala je i da se nekako preruši i promeni stil.

Od lovca na dečje strahove pretvorila se u lovca na duhove.

Bilo je nekoliko minuta do osam sati. Mila je na uši natakla slušalice ugašenog MP3 plejera, pretrčala ulicu i ušla na stazu ka ulazim vratima vile, trudeći se da liči na džogerku. Kada se približila kući, skrenula je desno, i trčeći pored kuće, prošla do zadnje strane. Ispitala je vrata ulaza za poslugu i neke zadnje prozore. Sve je bilo zatvoreno i zaključano. Da je našla nešto otvoreno, a neko je iznenadio, mogla bi da se izgovori da je pomislila da je lopov u kući. To je ne bi spaslo optužbe za upad na privatni posed, ali je s takvom pričom lakše mogla da se izvuče. Ukoliko bi obila bravu, izložila bi se nepotrebnom i glupom riziku.

Razmislila je o onome zbog čega je došla. Nije mogla da objasni svoju intuiciju i instinkt, no to je osećaj poznat svim policajcima. Kod nje je taj osećaj bio tako jak da se lako odlučivala i da pređe granicu. Nije nikako mogla da pokuca Konerovima na vrata i tek tako im kaže: „Zdravo, narode, nešto mi govori da su vam ćerke u opasnosti koja im preti od izvesnog duha, ali to može lako biti i neka konkretna osoba od krvi i mesa.” Ali, kao što se često događalo, osećaj nelagodnosti nadvladao je njen zdrav razum: vratila se do ulaza za poslugu i obila bravu.

Odmah je osetila nalet rashlađenog vazduha. U kuhinji je videla prljave tanjire zaostale od doručka, a na frižideru fotografije s letovanja i neke zadatke s najboljim ocenama.

Mila izvuče iz džepa crnu plastičnu torbicu. U njoj je bila mikrokamera veličine dugmeta, zajedno s kablom. Preko nje je, zahvaljujući bežičnom sistemu pre-

70 |

nosa i internetu, mogla sa izvesnog rastojanja da prati ono što se događa u kući. Pogledala je na sat i nastavila svoju pretragu po drugim prostorijama. Trebalo je pronaći najbolje mesto za skrivanje kamere. Nije imala mnogo vremena, pa je odlučila da se usmeri na prostorije u kojima se odvija najveći deo porodičnog života.

U dnevnom boravku, opremljenom sofama i televizorom, nalazila se i jedna polica za knjige s intarzijom od oniksa. Ali u njoj nije bilo knjiga, već je bila ispunjena raznim diplomama i priznanjima advokata Konera, za zasluge na profesionalnom planu ili za usluge e zajednici. Zaista je bio veoma poštovan i uzoran građanin.

Na jednoj strani police bila je smeštena zbirka trofeja osvojenih na takmičenjima u umetničkom klizanju, koji su očigledno pripadali starijoj ćerki. Bila je lepa zamisao da otac podeli svoj prostor za izlaganje trofeja s drugim članom porodice, pomisli Mila.

Na kaminu se kočoperila fotografija skladnih i nasmejanih Konerovih odevenih u potpuno iste crvene džempere. To je, očito, bila porodična tradicija koja se ponavljala svakog Božića. Mila nakratko pogleda i sobe devojčica. Orman u roditeljskoj sobi bio je otvoren. Zastala je da osmotri garderobu gospođe Koner. Zanimala ju je ličnost te srećne majke. Kao da je bila snabdevena nekim antitelima koja sprečavaju ispoljavanje osećanja, tako da se nije moglo znati šta zaista oseća. No, mogla je da zamisli njena osećanja, da, to je lepo mogla da zamisli.

Muž, dve ćerke, lepa kuća u kojoj je zaštićena kao u gnezdu.

U jednom trenutku Mila izgubi iz vida razlog svog upada u tu kuću, zaključivši da odeća u ormanu nije sva iste veličine. Čak i lepe žene mogu da se ugoje, to je bar jasno. Ali gospođa Koner je vrlo mršava. Pregledavši široke haljine koje su visile u ormanu, zaključila je da gospođi Koner nije bilo nimalo lako da ponovo oslabi ako je nekada imala težinu koja odgovara toj odeći. Mila odjednom shvati šta zapravo radi. Izgubila je kontrolu nad situacijom. Umesto da traži moguće opasnosti, sama se pretvorila u opasnost za porodicu Koner. Osim toga, izgubila je i osećaj za vreme, i gospođa Koner bi mogla da se vrati svakog časa.

Zato na brzinu zaključi da je dnevni boravak idealno mesto za postavljanje male kamere. Koristeći dvostranu lepljivu traku, postavila je kameru tako da bude prikrivena među izloženim predmetima. Dok je izvodila tu operaciju, krajičkom desnog oka opazila je neku crvenu mrlju koja je treperila na zidu iznad kamina.

Mila se okrenu da ponovo pogleda porodičnu fotografiju sa svim članovima porodice odevenim u božićne majice, koja je u prvom času kod nje izazvala neku apsurdnu ljubomoru. Kada je bolje pogledala, uočila je neke pukotine u toj porodičnoj idili. Neme oči gospođe

Koner delovale su kao prozori neke dugo nenastanjene kuće. Advokat Koner trudio se da namesti blistavi osmeh, ali zagrljaj kojim je obuhvatio ženu i ćerke nije delovao ni samopouzdano ni posednički. Bilo je nečega na toj slici, ali Mila nije mogla odmah da utvrdi šta.

Srećna poza porodice Koner nije bila odraz stvarnosti - krila je nešto što nije valjalo. Onda je odjednom shvati šta je to.

Devojčice su bile u pravu. Među njima se krio i jedan duh.

U dnu fotografije, na mestu gde je sada stajala polica s trofejima, bila su još jedna vrata.

2 Gde se obično krije duh?

Na nekom mračnom mestu gde ga niko ne uznemirava. Na tavanu. Ili, kao u ovom slučaju, u podrumu. A meni je pripao nezahvalan zadatak da ga prizovem, pomisli Mila.

Pogledala je nadole i tek tada uočila ogrebotine na parketu, jer se polica očigledno često pomerala. Malo je pomerila jedan kraj i ugledala vrata. Podvukla je prste pod ivicu i naglo povukla. Polica je zaškripala i opasno se nagnula, ali je Mila na kraju uspela da je pomeri dovoljno da se provuče.

Otvorila je vrata i odmah do nje dopre tračak svetla.

Mila je osećala da je obuhvata tama koja je vladala unutra. Vrata su bila obložena materijalom koji je izolovao svaki zvuk, da bi se odstranila spoljašnja buka ili prigušili zvuci koji bi doprli iznutra.

Uske stepenice vodile su naniže, pravo u suteren, omeđene golim omalterisanim zidovima.

Potražila je u džepu minijaturnu baterijsku lampu i upalila je, pa poče oprezno da silazi.

Bila je sva napeta i obuzeta panikom, ali je lagano silazila niza zavojito stepenište u podrum. Kada je sišla do kraja, našla se u potpunom mraku. Pomerala je snop svetla pokušavajući da vidi šta se tu nalazi. Osvetlila je neke stvari i ugledala nameštaj kakav se svakako ne drži u podrumu. Komodica i krevet s ogradicom. Iz njega su dopirali neujednačeni zvuci.

Tu je ležao neko živ.

Lagano se prišunjala, nastojeći da ne probudi onoga ko tu spava. To biće bilo je umotano u čaršav, baš kao što i dolikuje pravom duhu, i bilo joj je okrenuto leđima. Virila je samo jedna nožica. Na njoj su se videli znaci pothranjenosti.

Nedostatak svetla svakako nije dobro uticao na razvoj deteta. Put mu je bila bledunjava. Detence je moglo imati jednu godinu, ili možda tek malo više.

Morala je da ga dodirne, da se uveri u njegovo postojanje.

Postojala je, dakle, direktna veza između ovoga što je videla pred sobom, poremećaja u ishrani gospođe Koner i njenog lažnog osmeha. Ta žena se nije samo ugojila, a zatim oslabila. Bila je trudna.

Dete se malo pomeri, probuđeno svetlom baterijske lampe. Zatim se okrenu prema Mili, stežući uz sebe neku krpenu lutkicu. Ona pomisli da će se detence rasplakati. Ono ju je samo posmatralo. Zatim se osmehnu.

Imalo je ogromne oči.

Pružilo je ručice prema njoj, kao da želi da ga uzme u naručje. Mila učini detetu po volji. Ono joj se odmah okači o vrat i privuče je svom snagom. Ko zna, možda je osećalo da je ona došla da ga spase. Policajka je uočila da je dete, mada žgoljavo, čisto. To je ukazivalo na dvojnost mržnje i ljubavi, odnosno na borbu između dobra i zla. „Dopada joj se da je držimo u naručju.”

Devojčica je prepoznala glas i počela da tapše ručicama od zadovoljstva. Mila se okrenu. Gospođa Koner stajala je u dnu stepenica. „Znate, on nije kao drugi ljudi. Želi da uvek kontroliše sve oko sebe, a ja neću da mu razbijam iluzije. Kada sam otkrila da sam trudna, nisam izgubila glavu.” Svakako je govorila o mužu, mada nije pomenula njegovo ime. „Nije me nikada upitao ko je otac deteta. Naš život uvek mora da deluje besprekorno, a ja sam upropastila njegov projekat. To ga je najviše pogodilo, a ne to što sam ga prevarila.”

Mila je zurila u nju bez ijedne reči. Nije znala kako da reaguje. Činilo se da se žena nimalo ne čudi niti se ljuti zbog toga što je zatekla strankinju u kući. Kao da je već neko vreme to očekivala. Možda je zapravo i čeznula za oslobođenjem. „Preklinjala sam ga da me pusti da abortiram, ali nije hteo. Terao me je da od svih poznatih krijem trudnoću i tih devet meseci sam pomišljala da zapravo želi da zadržimo dete. Onda mi je jednog dana pokazao kako je sredio podrum i tada sam konačno shvatila.

Nije mu bilo dovoljno da me prezire. Želeo je da me kazni.”

Mila oseti kako joj se grlo steže od besa. „Naterao me je da se porodim u podrumu i da ostavim bebu dole. I dalje sam mu govorila da možemo da je odnesemo u neku policijsku stanicu ili da je ostavimo ispred bolnice. Niko ne bi ništa saznao, ali on mi sada više i ne odgovara na tu molbu.”

Devojčica se osmehivala u Milinom naručju i nije izgledala nimalo uznemireno. „Kad god nije tu noću, nosim je gore i pokazujem joj sestre koje spavaju. Mislim da su i one to primetile i verovatno misle da sve to sanjaju.”

www.leo.rs | 71

JUSI ADLER-OLSEN

BEZ MILOSTI PROLOG

Kako će to učiniti? Jedan jedini pucanj, jedna jedina strela, i sve će biti gotovo? Da li je to - to?

Još jedan pucanj odjeknu iznad krošnji drveća.

Ne, ne, zašto bi se zadovoljili time? Ti kučkini sinovi nisu toliko milostivi. To nije njihov način. Imaju svoje puške i krvlju isprskane noževe. Pokazali su koliko su efikasni njihovi samostreli.

Povici hajkača postaše glasniji. U ušima mi je bubnjalo udaranje pulsa, a vlažni vazduh mi je na silu prodirao u pluća toliko brzo i silovito da je bolelo.

Trči, trči, nemoj da padneš. Nikad neću ustati ako padnem. Jebote, jebote. Zašto ne mogu da oslobodim ruke? Oh, trči, trči... pst. Ne smeju da me čuju. Jesu li me čuli? Da li je ovo - to? Da li će se moj život zaista ovako okončati?

Grane su me šibale po licu i puštale krv, koja se mešala sa znojem.

Povici su se sad čuli svuda oko mene. U tom trenutku me je spopao strah od smrti.

Još hitaca. Strelica iz samostrela prozvižda kroz prohladni vazduh toliko blizu da me obli hladan znoj, stežući me kao obloga ispod odeće.

Za minut-dva će me uhvatiti. Zašto me ruke vezane iza leđa ne slušaju? Kako lepljiva traka može da bude toliko jaka?

Preplašene ptice iznenada poleteše sa okolnih krošnji, krilima udarajući vazduh. Treperave senke s druge strane gustog drvoreda omorika postaše jasnije. Bile su udaljene možda svega stotinak metara. Sada je sve bilo jasnije. Glasovi. Krvožednost lovaca.

72 |

Gde mogu da se sakrijem? Postoji li ikakvo skrovište?

Mogu li da se vratim? Mogu li?

Pogledom pretražih šumsko tlo, gledajući napred-nazad. No, bilo je teško, budući da mi je izolir-traka skoro sasvim pokrivala oči, a moje noge su nastavljale teturavi beg.

Sada ću se iz prve ruke uveriti kako je to biti u njihovim zamkama. Za mene neće napraviti nikakav izuzetak.

Ovo je njihov način zabave. To je jedini način da se ovo završi.

Srce mi je sada tuklo toliko jako da me je bolelo.

Dok je išla niz pešačku stazu Ulice streget, hodala je kao po ivici provalije. Lica napola skrivenog šalom prljavozelene boje, skliznula je mimo bleštavo osvetljenih izloga prodavnica, budnim očima osmatrajući saobraćajnicu. Bilo je od životnog značaja da zna kako da prepozna ljude, a da oni ne prepoznaju nju. Da bude sposobna da živi u miru sa svojim demonima i sve ostalo prepusti prolaznicima koji su je užurbano mimoilazili.

Da prepusti ostalo prokletim kučkinim sinovima koji su

Nekad je i sama bila takva. Arogantni skorojevići iz više klase, strahovito prazni iznutra. U to vreme, njene takozvane prijateljice, bile su iste takve; kao i njena maćeha, takođe.

Gadila ih se.

Onda, učini nešto, prošaptali su glasovi u njenoj glavi.

Ne dozvoli joj da se izvuče s tim. Pokaži joj ko si. Učini to!

Zagledala se u družinu tamnoputih dečaka na suprotnoj strani ulice. Da nije bilo njihovih radoznalih pogleda, gurnula bi ženu na kolovoz taman u trenutku kada je autobus broj 47 prohujao pored. U mašti je to videla jasno kao dan: kakvu bi predivnu mrlju krvi autobus ostavio na asfaltu. Kakav bi šok doživela gomila zbog skršenog tela nadobudne žene. Kakvo bi joj izvanredno osećanje pravde to pružilo.

Međutim, nije je gurnula. U gomili uvek postoji poneko budno oko; pride, u njoj je postojalo nešto što ju je zadržalo. Zastrašujući odjek davno, davno minulih vremena.

Prinela je rukav licu i duboko udahnula. Ono što je žena osetila beše istina: odeća joj je užasno zaudarala.

Kada se svetlo na semaforu promenilo u zeleno, pošla je preko pešačkog prelaza, a njen kofer je tandrkao na rasklimatanim točkićima iza nje. Ovo će biti njegovo poslednje putovanje, jer je došlo vreme da ga baci u đubre.

Kucnuo je čas da presvuče kožu. hteli da joj naškode, onima čiji su je prazni pogledi izbegavali.

Kimi je podigla pogled ka uličnim svetiljkama koje su bacale ledeno bleštavilo na Vesterbrogade. Raširila je nozdrve. Noći će ubrzo zahladneti. Moraće da pripremi svoju zimsku jazbinu. stajala je u gužvi ispred raskrsnice, u grupi promrzlih ljudi koji su izlazili iz zabavnog parka Tivoli, i gledala ka centralnoj železničkoj stanici, kad je pored sebe spazila ženu u blejzeru od tvida. Žena je zaškiljila ka njoj i zgađeno nabrala nos, a zatim se odmakla. svega nekoliko pedalja, ali više nego dovoljno.

Smiri se, Kimi, kroz glavu joj je blesnuo signal upozorenja kad je gnev pokušao da zavlada njenim telom.

Pogled joj je klizio niz ženino telo, sve do nogu. Čarape su se sjajile, a gležnjevi su joj bili zategnuti u cipelama sa visokim štiklama. Kimi je osetila kako joj izdajnički osmejak krivi uglove usana. snažnim šutom bi mogla da slomi te štikle. Žena bi se srušila nauznak, i shvatila da se čak i haljina koju je kreirao Kristijan lakroa može isprljati na vlažnom pločniku. To bi je naučilo da ne gura nos u tuđa posla.

Pogledala je direktno u ženino lice. Debeo sloj ajlajnera i šminke, mnogo pudera, pedantna frizura, udešena pramen po pramen. Izraz lica joj je bio strog i prezriv. Da, Kimi je bolje od većine ljudi poznavala takav tip žene.

U središtu železničke stanice, poster ispred kioska kraj šina prikazivao je glavne naslove iz današnjih novina, zagorčavajući život ljudima koji žure i ne mare. Nekoliko puta je videla poster na putu kroz grad, i ispunjavao ju je gađenjem. „Svinja”, promrmljala je kad je prošla pored znaka, postojano zureći pravo ispred sebe. Ipak je okrenula glavu i krajičkom oka spazila lice na reklamnom posteru za novine Berlingske Tidende.

Zbog jednog jedinog pogleda na tog čoveka, zadrhtala je celim telom.

Ispod fotografije je pisalo: „Ditlev Pram kupuje privatne bolnice u Poljskoj za 12 milijardi kruna.” Pljunula je na pod i zastala sve dok joj se telo nije smirilo. Mrzela je Ditleva Prama. Njega i Torstena i Ulrika. No, jednog dana će dobiti ono što su zaslužili. Jednog dana, ona će se pobrinuti za njih. O, da, hoće.

Glasno se nasmejala, izmamivši osmeh na licu jednog prolaznika. Još jedan naivni idiot koji misli da zna šta se dešava u glavama drugih ljudi.

Onda je naprasno zaćutala.

Tine Pacov se nalazila na svom uobičajenom mestu, malo dalje napred. U čučnju, blago se klateći napred-nazad na petama, štrokavih šaka, spuštenih očnih kapaka i ruku ispruženih u suludoj nadi da će joj makar jedna osoba u tom ljudskom mravinjaku dobaciti novčić od deset

www.leo.rs | 73

kruna. Samo narkomani mogu tako da stoje, satima bez prestanka. Sirote budale.

Kimi je pokušala da je kradomice mimoiđe, zaputivši se direktno ka stepeništu koje je vodilo gore na Reventlovsgade ulicu, ali ju je Tine primetila. „Ćao, Kimi. Hej, čekaj malo, dovraga”, uspela je da prozbori u narkomanskom trenu lucidnosti, ali joj Kimi nije odgovorila. Tine Pacov nije bila dobra u otvorenim prostorima. Mozak joj je funkcionisao samo kad je sedela na svojoj klupici.

Međutim, Tine je bila jedina osoba čije je prisustvo Kimi mogla da toleriše.

Vetar koji je tog dana šibao po ulicama bio je neobjašnjivo hladan, te su ljudi želeli da se brže-bolje vrate u svoje domove. Iz tog razloga, pet crnih mercedesa je dokono čekalo na taksi stanici, pored ulaza u železničku stanicu sa Ulice Istedgade. Mislila je da će barem jedan od njih biti slobodan kad joj bude potreban. Samo to je htela da zna.

Odvukla je kofer preko ulice do tajlandske radnje smeštene u podrumu i ostavila ga ispred izloga. Samo jedanput su ga ukrali kad ga je tamo ostavila. Bila je uverena da se to neće ponovo desiti po ovakvom vremenu, kada čak i lopovi ostaju u kućama. To ionako nije bilo bitno, u svakom slučaju. U koferu nije bilo ničega od vrednosti. Čekala je svega desetak minuta pre nego što joj se ukazala prilika. Božanstveno lepa žena u bundi od nerca, vitkog tela ne većeg od broja 38, izlazila je iz taksija sa koferom na gumenim točkićima. Kimi je u prošlosti uvek birala žene koje nose broj 42, ali to je bilo pre mnogo, mnogo godina. Od života na ulici se još niko nije udebljao.

Dok je ženina pažnja bila usredsređena na mašinu za prodaju karata u prednjem ulazu, Kimi je ukrala kofer.

Potom je krenula ka stražnjem ulazu i očas posla stigla do taksi stanice na Ulici Reventlovsgade.

Vežba čini majstora.

Tamo je ubacila ukradeni kofer u prtljažnik prvog taksija u nizu i zamolila vozača za kratku vožnju.

Iz džepa jakne je izvadila debeli svežanj novčanica od po sto kruna. „Daću ti još nekoliko stotina, ukoliko učiniš šta ti kažem”, rekla mu je, ignorišući njegov sumnjičavi pogled i raširene nozdrve.

Za približno sat vremena, vratiće se i ponovo uzeti svoj stari kofer. Do tada će na sebi već nositi novu odeću i miris druge žene.

Tada će taksistine nozdrve nesumnjivo zadrhtati iz sasvim drugačijeg razloga.

Ditlev Pram je bio naočit muškarac, i toga je bio svestan. Kad je leteo poslovnom klasom nikad mu nije nedostajalo žena voljnih da slušaju o njegovom lambordžiniju i o tome koliko brzo može da se odveze do njegovog doma u pomodnom predgrađu Rungsted.

74 |

Ovog puta bacio je oko na ženu sa mekanom kosom skupljenom na potiljku i naočarima sa teškim, crnim okvirom zbog kojih je izgledala nepristupačno.

To ga je uzbuđivalo.

Pokušao je da započne razgovor s njom, ali uzalud.

Ponudio joj je svoj primerak časopisa Ekonomist, na čijoj se naslovnoj strani nalazila fotografija nuklearnog reaktora na osvetljenoj pozadini, samo da bi njegovu ponudu dočekalo nehajno odmahivanje. Naručio joj je piće koje nije ni okusila.

Kad je avion iz Stetina sleteo na aerodrom Kastrup, protraćio je čitavih devedeset dragocenih minuta. Upravo zbog takvih stvari je bio agresivan.

Pošao je niz staklene hodnike u terminalu 3 i, kad je stigao do pokretnih stepenica, ugledao je svoju žrtvu - čoveka koji je hramao i odlučno išao u istom pravcu.

Ubrzao je korak i stigao taman kada je starac stupio jednom nogom na stepenice. U mašti je jasno mogao da vidi taj prizor: pažljivo postavljeno stopalo bi učinilo da se koščata figura saplete i udari u pleksiglas, tako da bi mu lice - sa iskrivljenim naočarima - kliznulo niz stranu, dok bi se starac očajnički trudio da povrati ravnotežu.

Drage volje bi sproveo tu fantaziju u delo. Bio je takva vrsta osobe. On i ostali u bandi su bili odgajeni na takav način. To nije bilo ni okrepljujuće, niti sramotno. Da je to zaista učinio, to bi bila krivica one kučke. Mogla je da pođe kući s njim. Za sat vremena su mogli da budu u krevetu.

To je bila njena prokleta krivica.

Mobilni telefon mu je zazvonio kad se gostionica Strandmele pojavila u retrovizoru, a more opet uzdiglo ispred njega, blistavo i zaslepljujuće. „Da”, kazao je, bacivši pogled na ekran. Zvao ga je Ulrik „Znam nekoga ko ju je video pre nekoliko dana”, rekao je. „Na pešačkom prelazu ispred centralne železničke stanice u Ulici Bernstofsgade.”

Ditlev je isključio MP3 plejer. „U redu. Kad, tačno?” „Prošlog ponedeljka, 10. septembra. Oko devet sati uveče.” „Šta si učinio u vezi s tim?” „Torsten i ja smo malo pronjuškali unaokolo. Nismo je našli.” „Torsten je bio s tobom?” „Da. Ali znaš kakav je. Nije bio od bogzna kakve pomoći.” „Kome si poverio zadatak?” „Olbeku.” „Odlično. Kako je izgledala?” „Bila je pristojno odevena, sudeći na osnovu onoga što su mi kazali. Mršavija nego što je bila. Ali je smrdela.” „Smrdela je?”

„Tako je. Na znoj i pišaćku.”

Ditlev je klimnuo glavom. To je bilo ono najgore u vezi s Kimi. Ne samo što je mogla da nestane mesecima ili godinama, već čovek nikad stvarno nije znao ko je ona.

Nevidljiva, a zatim najednom uznemiravajuće vidljiva.

Bila je najopasniji element u njihovim životima. Jedini koji je odista mogao da im zapreti. „Ovaj put moramo da je uhvatimo, čuješ li me, Ulriče?” „A šta misliš, zašto sam te zvao, kog đavola?”

Tek kada se našao ispred zamračenih kancelarija Sektora Q u podrumu policijske uprave, Karl Merk je u potpunosti shvatio da su odmor i leto definitivno završeni. Čvaknuo je prekidač za svetlo i pustio da mu pogled padne na radni sto, koji su prekrivale hrpe dokumenata o nerešenim slučajevima. Poriv da zatvori vrata i ode je bio izuzetno jak. Nije pomoglo što je, usred svega toga, Asad na sto stavio buket gladiola, dovoljno veliki da zakrči saobraćaj u ulici osrednje veličine. „Dobro došao natrag, šefe!”, reče glas iza njegovih leđa.

Okrenuo se i pogledao direktno u Asadove živahne, sjajne, kestenjaste oči. Njegova retka, crna kosa bleštala je u svim pravcima u nekoj vrsti dobrodošlice. Asad je bio spreman za još jednu rundu na oltaru policijske uprave, na njegovu nesreću. „Pa, sad!”, reče Asad, primetivši beli pogled svog šefa. „Čovek nikad ne bi rekao da si se upravo vratio sa godišnjeg odmora, Karle.”

Karl je zavrteo glavom. „Jesam li?”

Gore, na trećem spratu, sve su ponovo ispremeštali.

Prokleta reorganizacija policije. Ubrzo će mu biti potreban navigacioni sistem da nađe put do kancelarije šefa odeljenja za ubistva. Bio je odsutan svega tri pišljive nedelje, pa ipak je najmanje pet novih lica piljilo u njega kao da je vanzemaljac.

Ko su ti ljudi, dovraga? „Imam dobre vesti za tebe, Karle”, reče mu šef odeljenja za ubistva, Markus Jakobsen, dok je Karlov pogled klizio preko zidova njegove nove kancelarije. Bledozelene površine su ga podsećale na mešavinu hirurške sale i centra za kontrolu kriznih situacija iz krimi-romana Lena Dejtona. Iz svakog ugla u njega su zurili leševi sa žućkastim, izgubljenim očima. Mape, dijagrami i rasporedi ljudstva su bili aranžirani u šarenolikom darmaru. Sve je delovalo depresivno efikasno. „Dobre vesti, kažeš. To ne zvuči dobro”, uzvratio je Karl, spuštajući se na stolicu naspram svog šefa. „Pa, Karle, uskoro ćeš imati posetioce iz Norveške.”

Karl ga je pogledao ispod teških kapaka. „Rečeno mi je da petočlana delegacija dolazi iz policijske uprave u Oslu, da baci pogled na Sektor Q. Narednog petka, u deset ujutru. Sećaš se, zar ne?” Markus se

nasmešio, trepćući. „Zamolili su me da ti prenesem kako jedva čekaju da te upoznaju.”

Onda su bili jedini, to je sigurno. „Imajući tu posetu u vidu, pojačao sam tvoj tim. Zove se Rose.”

Na te reči, Karl se malčice uspravio na sedištu.

Posle toga, stajao je ispred vrata šefa odeljenja za ubistva, pokušavajući da se ne mršti. Stara izreka kaže da nesreća nikad ne dolazi sama. Prokleto tačno. Bio je na poslu nepunih pet minuta, a već su ga obavestili da treba da izigrava mentora novoj radnici. Da ne spominje to što treba da bude neka vrsta pastira čoporu planinskih gorila, na šta je mirne duše posve zaboravio. „Gde je ta nova devojka koja bi trebalo da mi se pridruži?”, upitao je gospođu Serensen, koja je sedela iza recepcijskog stola.

Matora veštica nije podigla pogled sa tastature računara.

Blago je kucnuo po stolu. Kao da će to pomoći.

Onda je osetio tapšanje po ramenu. „Evo ga, glavom i bradom, Rose”, reče neko iza njegovih leđa. „Mogu li da ti predstavim Karla Merka.”

Okrenuvši se, ugledao je dva iznenađujuće poznata lica. Ko god da je izmislio crnu farbu za kosu nije živeo uzalud, pomislio je. Obe žene su imale razbarušenu, kao ugalj crnu i veoma kratko podšišanu kosu, kao noć crne oči i dostojanstvenu, tamnu odeću. Sličnost je bila jeziva. „Bokca mu! Šta ti se to dogodilo, Lis?” Najsposobnija sekretarica u odeljenju za ubistva je provukla šaku kroz donedavno plavu kosu i nasmešila mu se. „Znam. Zar nije lepo?”

Polako je klimnuo glavom.

Zatim je obratio pažnju na drugu ženu, koja je stajala na štiklama visokim čitav metar. Uputila mu je osmeh koji bi čak i genija naterao da se oseti kao budala. Opet je bacio pogled na Lis, primetivši izuzetnu sličnost između dve žene, i zapitao se čiji je izgled inspirisao koga. „Ovo je Rose. S nama je već nekoliko nedelja, razveseljavajući nas sekretarice svojim zaraznim humorom. Sada je poveravam tebi u ruke. Pazi na nju, Karle.” *** Kao uragan je uleteo u Markusovu kancelariju spreman za svađu, ali je nakon dvadeset minuta shvatio da bije unapred izgubljenu bitku. Pošlo mu je za rukom da dobije sedmično odlaganje, ali će nakon toga morati da poželi dobrodošlicu novoj devojci u Sektor Q. Odmah pored njegove kancelarije, nalazila se ostava za saobraćajne znakove i oprema koju su koristili za ograđivanje mesta zločina. Markus Jakobsen mu je objasnio da je prostorija već očišćena i opremljena nameštajem. Rose Knudsen je njegova nova koleginica u sektoru, a oko toga nema rasprave.

www.leo.rs | 75

Kakvi god bili motivi šefa odeljenja, Karlu se nisu dopadali.

Tada je imao dvadeset i nešto godina, a posle toga mu ništa više nije bilo strano.

„Imala je vrhunske ocene na policijskoj akademiji, ali je pala na vozačkom ispitu, a to znači da si gotov, svejedno koliko si talentovan”, reče mu Jakobsen, po petnaesti put vrteći naduvenu paklicu cigareta. „Možda je takođe bila malčice preosetljiva za rad na terenu, ali je bila odlučna u nameri da se pridruži policiji, stoga je naučila da bude sekretarica. Prošle godine je bila u policijskoj stanici Stejšn siti. Takođe, proteklih nekoliko nedelja je radila kao zamena gospođe Serensen, koja se, dabome, sada vratila na posao.”

Beše to dobro leto, te 1987. Leto kad je premešten iz Vejlea u policijsku stanicu u Ulici Antonigade.

„Zašto je nisi poslao natrag u Siti, ako smem da pitam?” „Zašto? Pa, tamo je došlo do izvesne interne gungule.

Ništa što ima veze s nama.” „Dobro.” Reč „gungula” je zvučala zlokobno. „U svakom slučaju, Karle, sad imaš sekretaricu. I to dobru.”

Markus je to govorio bezmalo za svakoga. „Deluje veoma, zaista fino, rekao bih”, reče Asad pod fluorescentnim svetlima Sektora Q, pokušavajući da ga oraspoloži. „Izazvala je gungulu u Sitiju, čisto da znaš. To i nije toliko fino.” „Gung...? Moraćeš to da mi ponoviš, Karle.” „Zaboravi, Asade.”

Njegov pomoćnik je klimnuo glavom. Potom je progutao tečnost koja je mirisala na čaj od nane i sipao je u čašu. „Slušaj, Karle. NNisam imao mnogo sreće sa slučajem na koji si me postavio, dok si bio odsutan.

Gledao sam ovde-onde i na svim nemogućim mestima, ali su dosijei nestali tokom zbrke prilikom selidbe ovde dole.”

Karl je podigao pogled. Nestali? Ma nemoj? Ali nema veze - danas se ipak desilo nešto dobro, na kraju krajeva. „Da, potpuno su nestali. No, onda sam malčice pročešljao hrpe fascikli i pronašao ovu. Veoma je zanimljiva.”

Asad mu je pružio svetlozelenu fasciklu sa dokumentima o slučaju i stao mirno kao stub, sa izrazom iščekivanja. „Nameravaš li da stojiš tu sve vreme dok čitam?” „Da, hvala”, rekao je i spustio čašu na Karlov radni sto.

Kad je otvorio fasciklu, Karl je naduvao obraze a zatim polako izdahnuo vazduh.

Slučaj je bio poprilično star. Iz leta 1987. godine, tačnije. Iste godine kada su se Karl i drugar odvezli vozom na karneval u Kopenhagenu a riđokosa devojka, koja je imala dobre pokrete kukovima, naučila ga je da pleše sambu - i koja je, kada su okončali veče na ćebetu iza žbuna u Kraljevskom vrtu Rosenborga, bila božanstvena.

76 |

Ubistva mora da su počinjena osam ili deset sedmica nakon karnevala, otprilike u isto vreme kada je riđokosa odlučila da podari svoje samba telo sledećem provincijskom duduku. Da, to je tačno bilo doba kad je Karl prvi put krenuo na noćne patrole po uzanim ulicama Kopenhagena. Zapravo, bilo je čudno što se nije sećao ničega u vezi sa slučajem; bio je dovoljno bizaran, svakako.

Brat i sestra, stari osamnaest i sedamnaest godina, pronađeni su nasmrt pretučeni u letnjikovcu nedaleko od Dibesea, nadomak Rerviga. Devojčino telo je bilo u modricama i strašno je propatila tokom prebijanja, o čemu su svedočile brojne odbrambene rane.

Preleteo je pogledom preko teksta. Nije bilo seksualnog napada, iz kuće ništa nije bilo ukradeno.

Onda je još jedanput pročitao izveštaj sa autopsije i na brzinu prelistao isečke iz novina. Bilo ih je svega nekoliko, ali su glavni naslovi bili onoliko veliki koliko je to bilo moguće. „Nasmrt pretučeni”, pisale su Berlingske tidende, pružajući opis tela, čudnovato detaljan za te stare, ugledne novine.

Pronađeni su u dnevnoj sobi, pored kamina, devojka u bikiniju a njen brat nag, sa flašom konjaka u šaci. Dečak je ubijen jednim jedinim udarcem u potiljak, tupim predmetom koji je kasnije identifikovan kao keser, otkriven u busenu vresa negde između Flindersea i Dibesea.

Motiv ubistva je bio nepoznat, ali je sumnja brzo pala na grupu mladih učenika internata, koji su odsedali u jednoj od raskošnih letnjih rezidencija svojih roditelja, blizu Flindersea. U više navrata su bili umešani u tuče u lokalnom noćnom klubu Raund, u kojima je nekoliko meštana bilo ozbiljno povređeno. „Jesi li stigao do dela gde se govori o osumnjičenima?”

Karl je ispod obrva pogledao u Asada. To je trebalo da bude dovoljan odgovor, ali Asad nije nameravao da odustane. „Da, naravno da jesi. U izveštaju se, takođe, nagoveštava da su njihovi očevi bili onaj tip ljudi koji zarađuje mnogo novca. Nisu li mnogi to radili zlatnih osamdesetih, ili kako god da se već zvalo to doba?”

Karl je klimnuo. Sad je stigao do tog dela izveštaja.

Da, Asad je bio u pravu. Njihovi očevi su bili dobro poznati, čak i dan-danas.

Nekoliko puta je letimično pročitao imena grupe osumnjičenih učenika. To je bilo dovoljno da mu na čelu izbiju graške znoja, jer nisu samo njihovi očevi zarađivali goleme svote novca i bili dobro poznate figure.

Godinama kasnije, neki od njihovih potomaka su takođe postali slavni. Rođeni sa srebrnom kašikom u ustima, sada su držali zlatne. Zvali su se: Ditlev Pram, osnivač mnogobrojnih ekskluzivnih privatnih bolnica, Torsten Florin, međunarodno priznati modni dizajner, i analitičar tržišta hartija od vrednosti Ulrik Dibel Jensen. Svi su stajali na najvišoj prečki danske lestvice uspeha, baš kao i sada pokojni transportni magnat, Kristijan Volf. Poslednja dva člana bande su odskakala od ostalih. Kirsten MariLasen je takođe bila deo danskog džet-seta, ali niko nije znao gde se danas nalazi. Bjarne Tegersen, onaj koji se na suđenju izjasnio krivim za ubistvo brata i sestre i koji je sad čamio u zatvoru, poticao je iz nešto siromašnije porodice.

Kad je završio čitanje, bacio je fasciklu na sto. „Dobro. Elem, ne razumem kako je ovaj slučaj stigao do nas”, reče mu Asad. U uobičajenim okolnostima tog trenutka bi se nasmešio, ali sad nije.

Karl je zavrteo glavom. „Ni ja, takođe. Čovek je u zatvoru zbog zločina. Priznao je krivicu, dobio kaznu i sad je iza rešetaka. Štaviše, sam se predao policiji, stoga čemu sumnjičavost? Slučaj je rešen!” Zatvorio je fasciklu. „Osim... “ Asad se ugrizao za usnu. „Predao se policiji tek devet godina kasnije.” „Pa šta? Ipak se predao. Kad je počinio ubistva, imao je samo osamnaest godina. Možda je kasnije, kad je sazreo, shvatio da griža savesti nikad ne izbledi.” „Izbledi?”

Karl je uzdahnuo. „Da, izbledi. Uvene, umre. Griža savesti ne nestaje vremenom, Asade. Naprotiv.”

Asada je nešto očito zbunjivalo. „Policije Nikebing Šelanda i Holbeka su zajedno radile na slučaju. Baš kao i Mobilna istražna jedinica, takođe. Ali ko ga je nama poslao, to ne mogu da kažem. Možeš li ti?”

Karl je spustio pogled na korice fascikle. „Ne, to nigde ne piše. Baš čudno.” Ako im nijedna od te tri jedinice nije poslala dokument, onda, ko jeste? Takođe, ako se slučaj okončao zatvorskom kaznom, čemu uopšte ponovno otvaranje starog rešenog slučaja? „Može li imati nekakve veze s ovim?”, upita ga Asad.

Prelistao je fasciklu sve dok nije našao dokument iz Poreske uprave, a zatim ga pružio Karlu. „Godišnji izveštaj”, pisalo je na vrhu. Primalac je bio Bjarne Tegersen, koji je trenutno boravio u državnom zatvoru Vridleselile, u okrugu Albertslund. Čovek koji je ubio dvoje klinaca.

„Gledaj!” Asad je pokazao prstom na džinovsku brojku na liniji za prihode. „Šta misliš?” „Mislim da Tegersen potiče iz bogate porodice, a sad ima dovoljno vremena da se igra sa svojim novcem. Očigledno mu ide prilično dobro. Na šta ciljaš s ovim?” „Čisto da znaš, Karle, on ne potiče iz bogate familije.

Bio je jedini član bande iz internata koji je tamo primao stipendiju. Možeš da vidiš da se poprilično razlikovao od ostalih. Pogledaj.” Prelistao je stranice unazad.

Karl je naslonio obraz na dlan.

To je problem sa godišnjim odmorima.

Kad-tad se završe.

Jesen, 1986.

Iako su bili šestoro veoma različitih ljudi, učenici prve i druge godine srednje škole su imali nešto zajedničko.

Kad bi se nastava završila, sastajali bi se u šumi ili na šetačkim stazama i palili lule za pušenje hašiša, čak iako je napolju lilo kao iz kabla. Pribor su držali nadohvat, u šupljem deblu drveta; Bjarne se postarao za to. Pljuge sesil, staniol i najbolja gudra koju novac može da kupi na trgu u Nestvedu. Stojeći u krugu, mešali su svež vazduh sa nekoliko brzih dimova, vodeći računa o tome da se ne napuše previše, da ih raširene zenice ne bi odale.

Jer tu nije bila reč o drogiranju. Tu se radilo o tome da budu gospodari svojih života i da na najgrublji mogući način prkose autoritetima. A pušenje hašiša tik pored internata je predstavljalo nešto najgore što se moglo uraditi.

Stoga su jedni drugima dodavali lulu i ismevali nastavnike, trudeći se da nadmaše jedni druge u zamišljanju onoga što bi im učinili kad bi mogli.

Na taj način su proveli najveći deo te jeseni, sve do dana kad su Kristijan i Torsten za dlaku uhvaćeni sa zadahom hašiša, koji čak ni deset češnjeva belog luka ne bi mogli da sakriju. Nakon toga su odlučili da ga jedu, jer na taj način nije bilo izdajničkog mirisa.

Sve je, uistinu, započelo nedugo posle toga.

Kada su bili uhvaćeni na delu, stajali su pored šipražja nedaleko od potoka, napušeni kao zmajevi, i glupirali se dok se mraz otapao i kapljao sa lišća.

Jedan od mlađih dečaka se iznenada pojavio iza žbuna, zureći pravo u njih. Bio je to plavokosi, ambiciozni seronja, iritantna dobrica u lovu na bube koje bi mogao da pokaže na času biologije.

Ukoliko želite da primate obaveštenja o novim brojevima Lavovskog časopisa, izdanjima Leo commerca, akcijama koje sprovodimo, novim knjigama u ponudi onlajn knjižare Riznica knjiga....prijavite se na Leo Newsletter!

Prijavite se za P

na: www.leo.rs

www.leo.rs | 77

78 |

www.leo.rs | 79

Dejzi Gudvin

Poslednja

VOJVOTKINJA PRVO POGLAVLJE Prodavač kolibrija Njuport, Rod Ajlend, avgust 1893.

Vreme posete bilo je gotovo prošlo, pa je prodavač kolibrija susretao tek poneku kočiju dok je gurao kolica uskom deonicom puta između bogataških kuća u Njuportu i Atlantskog okeana. Njuportske gospođe manule su se karata rano tog popodneva, neke da bi se pripremile za poslednji i najvažniji bal te sezone, druge da bi izgledale kao da se pripremaju. Uobičajena vreva i huka Avenije Belvju utihnule su u daljini dok su se pripadnici Četiri stotine odmarali u iščekivanju večeri koja sledi, i za njima je ostao samo postojan ritam talasa što dole zapljuskuju stenje. Svetlost je počinjala da se gasi, ali dnevna jara još je treperavo izbijala iz belih krečnjačkih pročelja velikih kuća načičkanih oko litica poput skupa svadbenih torti, gde se svaka nadmetala sa susednom za titulu najvelelepnijeg slatkiša. Ali prodavac kolibrija, koji je imao na sebi prašnjav frak i ofucan siv polucilindar kao neku odrpanu zamenu večernjeg odela, nije zastao da se podivi verandi vile Talasi, niti kulicama Bolijea, niti fontanama Rajnlanderovih, koje su se mogle opaziti kroz tisove živice i kapije s pozlatom. Produžio je putem, zviždućući i cokćući jezikom svojim pitomcima u kavezima

80 |

pod crnom tkaninom, da bi na tom poslednjem putovanju slušali poznat zvuk. Odredište mu je bio francuski zamak ispred samog početka rta, najveća i najsloženija tvorevina u ulici najdivnijih zdanja - San Susi, letnjikovac porodice Keš. S jedne kule vila se zastava Unije, s druge porodični grb Kešovih.

Zastao je kod vratarske kućice i portir mu pokaza ka ulazu u staje, na pola milje odatle. Dok je koračao ka drugom kraju imanja, suton su već buškala rumena svetlašca; sluge su išle kroz kuću i po imanju i palile kineske lampione u svilenim nijansama boje ćilibara. Baš kad je skrenuo pored terase, zablesnu ga nizak snop svetlosti sunca na smiraju, odražen u izduženim prozorima balske sale.

U Dvorani ogledala, koju su oni gosti što su bili u Versaju proglašavali još spektakularnijom od originala, gospođa Keš, koja je za taj večernji bal razaslala osamsto pozivnica, posmatrala je svoj lik odražen beskonačno mnogo puta. Lupkala je stopalom dok je nestrpljivo čekala da sunce zađe kako bi mogla da u potpunosti vidi efekat svog kostima. Pored nje je stajao gospodin Rajnhart, a sa čela mu je kapao znoj, možda i obilnije nego što je morao od vrućine. „Znači, samo pritisnem ovaj gumeni ventil i čitavo to čudo će zasvetleti?”

„Tačno onaj efekat kome sam se nadala. Možete poslati račun.”

Električar obrisa čelo maramicom, ni izbliza čistom, trznu glavom na ime naklona, pa se okrete da pođe. „Gospodine Rajnharte!” Ovaj se ukipi nasred sjajnog parketa. „Uzdam se da ste bili diskretni kao što sam vam naložila.” To nije bilo pitanje. „O, da, gospođo Keš. Sve sam sam odradio, zato i nisam mogao isporučiti pre nego danas. Radio sam u radionici po večeri, kad šegrti poodlaze kućama.” „Dobro je.” To je značilo voljno. Gospođa Keš se okrete i pođe ka drugom kraju Dvorane ogledala, gde su dvojica slugu čekala da otvore vrata. Gospodin Rajnhart pođe dole mermernim stepeništem, ostavljajući rukom vlažne mrlje po hladnoj ogradi.

„Da, zaista je tako, gospođo Keš, samo čvrsto stegnite tu krušku i sva svetla će zaiskriti s pravim nebeskim efektom. Samo bih vas podsetio da taj trenutak mora kratko trajati.

Baterije su glomazne, pa sam na haljinu prikačio samo onoliko koliko neće ometati glatko kretanje.” „Koliko vremena imam, gospodine Rajnharte?” „To je vrlo teško reći, ali verovatno ne više od pet minuta. Samo trun preko toga, i ne mogu vam garantovati bezbednost.”

Ali gospođa Keš ga nije slušala. Nju ograničenja nisu zanimala. Ružičasti večernji sjaj pretapao se u tamu. Vreme je. Uhvatila je gumenu krušku levom rukom i začulo se tiho pucketanje kad je svetlost sevnula kroz sto dvadeset lampica po njenoj haljini i pedeset u dijademi. Kao da je pušten pravi vatromet u balskoj dvorani punoj ogledala.

Dok se polako okretala, taj prizor ju je podsetio na jahte u njuportskoj luci, iluminirane povodom nedavne posete nemačkog cara. Pogled otpozadi bio je prekrasan kao i spreda; šlep što joj je padao sa ramena izgledao je kao pojas noćnog neba. Ozareno je klimnula glavom u znak zadovoljstva i pustila krušku. U sobi je zavladao mrak, razvejavši se tek kad je pristupio sluga da upali kandelabre.

U Plavoj sobi, Kora Keš je pokušavala da se usredsredi na knjigu. Kori je u slučaju većine knjiga bilo teško da saoseća s junakinjama - tolike obične guvernante! - ali ova je bila za svaku pohvalu. Junakinja je bila „lepa, pametna i bogata”, umnogome kao sama Kora. Kora je znala da je lepa - zar je nisu uvek u novinama nazivali „božanstvena gospođica Keš”? Bila je pametna - govorila je tri jezika i umela je da radi zadatke sa integralima. A što se bogatstva tiče - naime, bogata je nesumnjivo bila. Ema Vudhaus nije bila bogata kao ona, Kora Keš. Ema Vudhaus nije ležala na lit a lapolonaise koji je nekada pripadao madam Dibari, u sobi koja je, ako se izuzme uporan miris slikarske boje, bila tačna replika spavaće sobe Marije Antoanete u Malom Trijanonu. Ema Vudhaus je išla na igranke u Domu za gospodu, ne na senzacionalne maskenbale u naročito sagrađenim balskim dvoranama. Ali Ema Vudhaus nije imala majku, što je značilo, razmišljala je Kora, da je lepa, pametna, bogata i slobodna. To se nije moglo kazati i za Koru, koja je u tom trenutku držala knjigu pravo ispred sebe zato što joj je za kičmu bila vezana čelična šipka. Koru su bolele ruke i žudela je da se pruži po ležaju madam Dibari, ali njena majka je smatrala da će dva sata dnevno u povezu ispravljača kičme podariti Kori držanje i stav princeze, makar i američke, te Kora, makar zasad, nije imala drugog izbora do da čita svoju knjigu u tom krajnje neudobnom položaju.

Upravo u tom trenutku, znala je Kora, majka proverava raspored večere koja će prethoditi balu, vršeći sitne promene kako bi njenih četrdeset i nekoliko gostiju tačno znali koliko jarko blistaju na društvenom svodu gospođe Keš. Biti pozvan na maskenbal gospođe Keš to je predstavljalo čast; biti pozvan na večeru pre bala - to je bila povlastica; no sedeti toliko blizu same gospođe Keš da je možeš rukom dodirnuti - to je bio istinski znak odlikovanja i nije se lako dodeljivao. Gospođa Keš je za večerom volela da sedi pre- koputa svoga muža još otkako je otkrila da princ i princeza od Velsa uvek sede jedno prekoputa drugog upreko, a ne po dužini

www.leo.rs | 81

stola. Kora je znala da će ona biti smeštena na jedan kraj, u sendvič između dva kandidata za ženidbu, s kojima će po očekivanjima flertovati taman koliko da potvrdi svoju reputaciju lepotice sezone, ali ne i toliko da ugrozi majčine ratne strategije za njenu budućnost. Gospođa Keš je ovaj bal priređivala da bi izložila Koru kao skupocen dragi kamen koji se sme s divljenjem gledati, ali ne i dodirivati. Taj dijamant je bio predodređen u najmanju ruku za plemićku krunu.

„Tvoja mama mi reče da ti kažem da je preminuo ujak Ezra”, kaza prodavac kolibrija skidajući polucilindar, možda u znak poštovanja, a možda i da ostavi utisak na Bertu plemenitim ravnima svoje lobanje. Berta obori glavu; kao kroz maglu je pamtila kako ju je ujak Ezra nosio u crkvu na ramenima, a ona se premišljala da li je bezbedno da se pridrži za dlake što mu štrče iz ušiju.

Odmah posle bala Kešove će otputovati u Evropu na svojoj parnoj jahti Jasika. Gospođa Keš nije ni slučajno bila toliko vulgarna da nagovesti da tamo idu kako bi našle Kori titulu; nije bila, poput nekih drugih plemenitih gospođa u Njuportu, pretplaćena na Amerikanke s titulama, tro- mesečnik koji je objavljivao pojedinosti o plavokrvnim ali nedobrostojećim mladićima iz Evrope koji traže bogatu nevestu iz Amerike, ali Kora je znala da ambicije njene majke nemaju granica.

„A mama, kako ona? Nosi li onaj šal što sam joj poslala? Kaži joj da ga je gospodarica donela čak iz Evrope.”

Kora je spustila roman i sa nelagodnošću se promeškoljila u ispravljaču kičme. Sigurno je već vreme da Berta dođe i otkopča ga. Remen preko čela zarivao se u kožu; večeras će na balu izgledati budalasto sa ogromnom crvenom prugom na čelu. Nije je ni najmanje bilo briga da li će poremetiti majci planove; imala je sopstvene razloge da te večeri izgleda što lepše. Biće joj to poslednja prilika da se vidi s Tedijem pred neizbežni polazak u Evropu.

Juče su se na pikniku našli toliko blizu jedno drugome da je bila ubeđena da se Tedi spremao da je poljubi, ali majka ih je zatekla pre nego što je išta stiglo da se desi.

Kora se malčice osmehnu prisećajući se kako se majka znojila dok je okretala pedale da bi ih stigla. Gospođa Keš je bicikle prezirala kao prostakluk sve dok nije shvatila da na njima njena ćerka može da joj umakne, pa je tad za jedno poslepodne naučila da vozi bicikl. Kora jeste možda i najbogatija devojka u Americi, ali svakako je i najsputanija. Te večeri se održava slavlje u čast njenog zvaničnog izlaska u društvo, a ona sedi vezana za tu spravu za mučenje. Vreme je da je oslobode. Kruto je i naglo ustala, pa pozvonila zvoncetom.

Berta je bila u kuhinji s prodavcem kolibrija. On je poticao iz istog dela Južne Karoline kao i ona i svake godine je, kad dođe da snabde njuportske domaćice njihovim najdražim trikom za zabave, donosio Berti poruku od ono malo porodice što je imala. Ni sa kim se nije viđala još od onog dana pre deset godina kad ju je velečasni izabrao da ide na sever, ali ponekad, kad na dan mešenja hleba ide po kuhinji i oseti taj vreli, opojni miris, priviđalo joj se hitro promicanje majčine plavo-bele suknje.

Sad je već jedva i pamtila majčino lice, ali taj miris ju je tako brzo bacao u njen nekadašnji kućerak da su joj suze navirale na oči. Isprva je slala pisma, uz poklone i novac, računajući da će majka naći nekog da joj ih pročita, ali onda je prestala: nije želela da neko tuđ naglas čita mami tajne njenog srca.

82 |

„Bila je lepa sa’rana, čak je i gospođa Kalhun došla da izjavi saučešće.”

„Obavezno ću joj reći...” Prodavac kolibrija zaćuta i pogleda u prekriveni kavez na podu, u kom su spavali kolibriji. Berta je znala da nešto nije u redu; taj čovek ima nešto da joj kaže, a ne nalazi baš reči kojima bi to izveo.

Trebalo bi da mu pomogne, da ga pitanjima podstakne da otkrije šta ga to muči, ali obuzela ju je neka čudna neraspoloženost za to. Želela je da majka ostane u svojoj prugastoj plavo-beloj haljini, topla, opojna i celovita.

Iza nje se iz kuhinje začu tresak i kolibriji se uskomešaše; njihova kratka, osujećena krilca uznemiriše vazduh kao uzdasi. „Kakve su boje ovog puta?”, upita Berta, radujući se tom odvlačenju pažnje. „Rekoše mi da svi budu zlatni. Nije bilo lako. Kolibriji ne vole da ih farbaš; neki prosto odustanu, samo se prostru i neće više da lete.”

Berta kleče i odiže tkaninu. Nazirali su se trepeti svetline što se kreće po tami. Kad svi gosti budu u ponoć posedali za večeru, ptice će biti puštene u staklenu baštu, nalik zlatnoj kiši. Biće glavna tema među prisutnima možda i čitavih deset minuta; mladići će pokušavati da ih uhvate radi devojaka s kojima flertuju. Ostale domaćice zaključiće s prisenkom zlovolje da Nensi Keš ni od čega ne preza kad hoće da ostavi utisak, a ujutru će služavke počistiti sićušna zlatna tela u gomilu koja se predala. „Je li ti mama dala neku poruku za mene, Samjuele?

Da se nije nešto desilo?”, tiho upita Berta.

Prodavač kolibrija je razgovarao sa svojim pticama, izvodio ustima tihe pućkave zvuke. Na to coknu i tužno pogleda u Bertu. „Rekla mi je da ti kažem da je sve dobro, ali njoj nije dobro, Berta. Sad je tol’ko mršava da izgleda ko da bi je odneo prvi uragan. Topi se, sumnjam da će još jednu zimu pregurati. Ako hoćeš da je vidiš živu, valjalo bi da požuriš.”

Berta je gledala dole, u ptice što su prštale po kavezu kao rimske sveće. Položila je ruke sebi na kosu, glatku kosu. Njena majka je bila kudrava - stalno je morala da kroti kosu maramama. Znala je da prodavač kolibrija očekuje od nje neko osećanje, makar suze. Ali Berta godinama nije plakala; tačnije - deset godina, otkako je došla na sever. Šta bi suze i koristile? Uostalom, ništa nije mogla da promeni. Berta je znala kakvu je sreću imala, nije

poznavala nijednu drugu mladu crnkinju koja je postala lična služavka neke plemenite gospođe. Od trenutka kad je proglašena za sobaricu gospođice Kore, trudila se da govori, oblači se i ponaša kao ona, koliko god je mogla.

Setila se majčinih žuljevitih ruku i tad nije mogla da pogleda u prodavca kolibrija.

Ponovo se oglasi zvono Plave sobe. Jedna služavka izađe iz kuhinje i povika: „Već drugi put zvoni zvono gospođice Kore, bolje idi gore, Berta.”

Berta poskoči. „Moram sad da idem. Doći ću posle da te potražim, kad se bal bude zahuktao. Ne idi dok se ne vidimo.” Pokušavala je žustrim tonom da prikrije olakšanje zbog tog prekida. „Čekaću te, Berta”, kaza prodavac kolibrija.

Zvono opet zatandrka. Berta se zaputi služinskim stepeništem najbrže što je smela. Bilo je zabranjeno trčati.

Jedna služavka je dobila otkaz zato što se sjurila mermernim stepeništem preskačući stepenice. Nedolično, tako je to krstio gospodin Simons, batler.

Pokucala je na vrata Plave sobe i ušla.

Kora od ogorčenosti samo što nije zaplakala. „Gde si ti dosad, Berta? Sigurno sam bar triput zvonila. Vadi me iz ove paklene naprave.”

Cimala je kožne trake što su joj opasivale telo. Ispravljač kičme, napravljen po naročitom nacrtu gospođe Keš, imao je sve pređice pozadi, pa se nije mogao skinuti bez tuđe pomoći.

Berta pokuša da je primiri. „Izvinjavam se, gospođice Koro, prodavac kolibrija doneo mi je neke vesti od mojih, biće da nisam čula zvono.”

Kora frknu. „I nije ti neko opravdanje da slušaš prazne priče dok ja sedim ovde uvezana kao kokoš.”

Berta ništa ne reče, samo uze da se bakće pređicama. Osećala je kako se gospodarica trza od nestrpljenja. Čim se oslobodila remenja, Kora se otrese kao pas kad pokušava da se osuši, a onda se okrete i zgrabi Bertu za ramena. Berta se već pripremala za grdnju, ali na njeno iznenađenje, Kora se osmehnu. „Trebaš mi da mi kažeš kako se žene ljube s muškarcima. Znam da znaš kako se to radi, videla sam te sa slugom Van- demajerovih posle onog bala kod njih.” Korine oči blistale su od nestrpljenja. Berta uzmače od gospodarice. „Sumnjam da se ljubljenje može prepričati”, reče polako, da dobije na vremenu. Da li će gospođica Kora reći gospođi Keš za nju i Ejmosa? „Onda mi pokaži. Moram da naučim kako treba”, oštro kaza Kora i isturi glavu ka Berti. Pri tom pokretu, nizak snop svetlosti sunca na zalasku obasja joj kestenjastu kosu i oboji je plamenom.

Berta se upre da ne ustukne. „Stvarno hoćete da vas poljubim onako kako bih poljubila muškarca?” Po svoj prilici se gospođica Kora šali.

„Da, da, da”, zatrese Kora glavom. Crveni trag od remena još joj se video na čelu. „Ali, gospođice Koro, nije prirodno da se dve žene ljube. Kad bi nas neko video, ostala bih bez posla.” „Uh, nemoj da mi se tako prenemažeš, Berta! A ako ti dam pedeset dolara?”, osmehnu se Kora mameći je, kao da nudi detetu slatkiš.

Berta razmotri ponudu. Pedeset dolara su dvomesečna plata. Ali i dalje nije u redu da se ljubi s drugom ženskom. „Mislim da ne bi trebalo to od mene da tražite, gospođice Koro, naprosto se ne priliči.” Berta se trudila da što više zvuči kao madam; znala je da se Kora od svih na ovom svetu plaši jedino gospođe Keš. No Kora je teško odustajala. „Ne zamišljaš valjda da hoću da se ljubim doslovno 5 tobom? Ali moram da vežbam. Hoću večeras da se poljubim s nekim, i moram to da uradim kako treba.” Kora se od rešenosti sva tresla. „Hm...”, i dalje je oklevala Berta. „Sedamdeset pet dolara”, obrlaćivala ju je Kora; Berta je znala da ne može dugo da se opire kad njena gospodarica nešto toliko strašno želi. Kora je prosto bila uporna dok ne istera svoje. Jedino je gospođa Keš umela da kaže svojoj ćerki „ne”. Berta odluči da iz situacije bar izvuče najviše što može. „U redu, gospođice Koro, pokazaću vam kako se ljube žene i muškarci, ali bih da tih sedamdeset pet dolara dobijem sad odmah, ako nemate ništa protiv.”

Berta je vrlo dobro znala da gospođa Keš ne daje Kori redovne iznose, pa je zato s debelim razlogom tražila da vidi novac. Gospođica Kora je izvanredno umela da daje obećanja koja ne može da ispuni. Ali za divno čudo, Kora ispod jastuka izvadi novčanik i izbroja dolare. „Možeš li sad da ostaviš skrupule po strani?”, upita pružajući joj novčanice.

Služavka je načas oklevala, a onda uze novac i tutnu ga sebi u nedra. Valjda će tih sedamdeset pet dolara ubediti prodavca kolibrija da je ne gleda onako. Duboko udahnuvši, oprezno uhvati Koru za zajapurene obraze i iskrivi glavu ka gospodaričinoj glavi. Umereno snažno pritisnu usne na njene usne i povuče se najbrže što je mogla.

Kora se nestrpljivo odvoji od nje. „Ne, hoću da to uradiš propisno. Gledala sam te sa onim čovekom. Izgledali ste kao da, ovaj” - zastala je, pokušavajući da nađe pravi izraz - „kao da jedete jedno drugo.”

Ovoga puta položila je šake služavki na ramena, privukla Bertino lice ka sebi, pa nalegla usnama na Bertine usne, pripijajući ih najjače što je mogla.

Berta nevoljno razdvoji gospodaričine usne svojim jezikom i ovlašno prođe njime po ustima druge žene. Ose-

www.leo.rs | 83

tila je kako se ova načas ukrutila od zaprepašćenja, a onda Kora krenu da joj uzvraća, gurajući joj jezik između zuba.

Prva se otrgla Berta. Nije bilo neprijatno ljubiti se s Korom, svakako je to bio poljubac najlepšeg ukusa u njenom životu. Lepšeg nego sa Ejmosom, koji smrdi na duvan za žvakanje. „Ukus ti je prilično. pikantan”, kaza Kora brišući usta čipkanom maramicom. „I samo se to radi? Ništa nisi izostavila? Moram to da izvedem ispravno.” Napregnuto je gledala u Bertu.

Berta se po ko zna koji put zapita kako neko može biti školovan kao Kora, a opet takva neznalica. Za sve je to kriva gospođa Keš, razume se. Ona je Koru odgajila kao kakvu prelepu lutku. Njoj samoj nimalo ne bi smetalo da ima novac ili lice gospođice Kore, ali ni za živu glavu ne bi volela da ima Korinu majku. „Ako u vidu imate samo ljubljenje, gospođice Koro, onda mislim da je ovo sve što će vam trebati”, odlučno reče Berta. „A nećeš da me pitaš o kome je reč?”, kaza Kora. „Oprostićete mi, gospođice Koro, ali ne želim da znam. Ako madam sazna šta ste namerili...” „Neće, ili tačnije: hoće, ali kad bude saznala, biće prekasno. Od večeras pa nadalje sve se menja.” Pogledala je u služavku ispod oka kao da čika Bertu da je još nešto pita. Ali Berta nije nasedala. Dokle god ne ispituje, neće moći od nje da se traže ni odgovori. Napravila je ravnodušno lice.

Kora je, međutim, prestala da se zanima za nju. Sad se posmatrala u izduženom pozlaćenom ogledalu na postolju. Čim se budu poljubili, bila je sigurna u to, sve će leći na svoje mesto. Objaviće veridbu i ona će do Božića biti udata žena. „Bolje mi spremi kostim, Berta. Majka će stići za koji minut da proveri jesam li uvažila njene naloge a la lettre.

Ne mogu da verujem da moram obući nešto tako krajnje grozno! A opet, Marta van der Lajden kaže mi kako ju je majka naterala da se obuče kao puritanska služavka, pa pretpostavljam da i od goreg ima gore.”

Korina haljina bila je preuzeta s Velaskezove slike špan- ske infantkinje koju je gospođa Keš kupila zato što je čula da joj se gospođa Astor divi.

Dok je vadila komplikovanu krinolinu iz ormara, Berta se zapitala nije li madam izabrala taj kostim za ćerku ne samo iz nekakvih umetničkih obzira već i zato što ograničava pokrete.

Nijedan gospodin neće moći da priđe Kori na manje od dva koraka. Za džabe joj je održala čas iz ljubljenja.

Pomogla je Kori da svuče haljinu za čaj i da se udene u krinolinu. Kora je morala u nju da ukorači, pa onda da joj Berta pritegne kopče kao da zatvara kapiju. Svileni brokat donjeg dela haljine i na grudima bio je specijalno tkan u Lio- nu; tkanina je bila debela i gusta. Kora se pomalo zanjihala pod njenom težinom kad je haljina legla na žice. I najmanji pritisak bio je dovoljan da je potpu-

84 |

no izvede iz ravnoteže. Haljina je bila široka čitav metar, moraće pobočke da prolazi kroz sva vrata. Valcer će biti nemoguć u takvoj haljini.

Berta kleče i pomože Kori da nazuje brokatne cipelice s petama u stilu Luja i sa izvijenim vrhovima. Kora zaćopa. „Ne mogu u ovome, Berta, preturiću se. Daj mi one bron- zane papuče umesto ovog čuda.” „Ako ste sigurni, gospođice Koro...”, oprezno izusti Berta. „Majka večeras očekuje osamsto ljudi”, odgovori Kora. „Sumnjam da će imati kad da mi zagleda noge. Daj papuče.”

Ali ove reči bile su hrabrije od Korinih osećanja; obe su znale da madaminom oku nikad ništa ne promiče.

Gospođa Keš je poslednji put proveravala svoj kostim.

Vrat i uši još su joj bili goli, ne zato što je ona sama bila toliko smerna, već zato što je znala da njen muž samo što nije ušao s nekom „sitnicom” koju će ona morati da stavi na sebe i da joj se divi. Vintrop je u poslednje vreme dosta prebivao u gradu, a to je značilo da će „sitnica” neizostavno uslediti. Pojedine pripadnice njene generacije koristile su neverstva svojih muževa kao način da kupe sebi slobodu, ali gospođa Keš, koja je poslednjih pet godina otresala sa sebe Kešovo najfinije brašno, nije gorela od želje da svoju mukom stečenu reputaciju najotmenije domaćice u Njuportu i Petoj aveniji upropasti nečim bednim kao što je razvod. Dokle god je Vintrop diskretan, i ona je spremna da se pravi kako ništa ne zna o njegovoj strasti prema operi.

U neka druga vremena, međutim, nije bila toliko smirena. Na samom početku braka nije trpela da joj se muž izgubi iz vida, iz straha da bi isti poverljiv osmeh mogao uputiti i nekoj drugoj. U to doba ne bi smatrala nakit zamenom za Vintropov lažima nezamućen pogled. Ali sad je imala ćerku, kuće, bila je ona gospođa Keš. Nadala se da će joj ovoga puta Vintrop doneti dijamante. Lepo bi joj se slagali uz kostim.

Začulo se kuckanje u vrata i ušao je Vintrop Raderford II u satenskim kratkim čakširama i brokatnom prsluku, s napuderisanom perikom Luja XV; njegov otac je život započeo kao konjušar, ali sin je bio ubedljiv kralj iz dinastije Burbona. Gospođa Keš zadovoljno pomisli kako joj muž izgleda veoma naočito u svom kostimu, ne bi baš mnogim muškarcima stajale svilene čarape; biće lep par.

Muž se malčice nervozno nakašlja. „Večeras izgledaš zaista veličanstveno, draga moja, niko ne bi pogodio da je ovo poslednji bal u sezoni. Imam li dopuštenje da dodam tom savršenstvu jednu sitnicu?”

Gospođa Keš isturi glavu kao da se priprema za sekiru. Vintrop izvadi iz džepa dijamantsku ogrlicu i zakopča joj je oko vrata. „Unapred me čitaš, po običaju. Zaista je ogrlica”, reče.

Prste da poližeš Lavovski kolači sa đumbirom Sastojci: 350g brašna prašak za pecivo 2 kašičice mlevenog đumbira ¾ mlevenog cimeta ¼ kašičice mlevenog karanfilića prstohvat soli 200 g margarina na sobnoj temperaturi 175 g smeđeg šećera 1 jaje 1 kašika vode 100 ml crne melase šećer u prahu za ukrašavanje

Priprema: 1. Zagrej rernu na 180º i stavi papir za pečenje u dva pleha.

2. Pomešaj brašno, đumbir, cimet, karanfilić i so. Ostavi smesu sa strane.

3. U velikoj činiji umuti šećer i margarin dok smesa ne postane penasta.

4. Dodaj jaje, kašiku vode i melasu.

5. Polako dodaj smesu od brašna i začina.

6. Na papir za pečenje sipaj smesu kašiku po kašiku. Neka razmak između kolača bude 1,5cm.

Kolačiće pospi šećerom u prahu.

7. Ubaci ih u prethodno zagrejanu rernu i peci 8 do 10 minuta.

8. Izvadi plehove iz rerne i ostavi kolače da se ohlade bar 5 minuta pre nego što ih skloniš sa pleha.

www.leo.rs | 85

Ključ uspeha je u vašim rukama Ko od nas ne žudi za uspehom? Ovo pitanje vam se možda čini čudnim. Međutim, većina ljudi koje poznajete nikada neće dosegnuti do uspeha. O njemu će sanjati. Ali ga većina neće imatu. I to je prava šteta.

Zašto dolazi do toga? Zato što većina ljudi ne razume uspeh. To nije lutrija. Uspeh nije odredište - to je svakodnevnica!

Čvrsto verujem u sreću, i shvatam da je, što više radim, više imam.

86 |

Istina o uspehu Ne morate biti ni srećni ni bogati da biste bili uspešni. Ali treba da znate sledeće: - Vi ste ono što radite svakoga dana - U početku vu oblikujete navike, zatim one oblikuju vas - Razviti navike uspeha isto je tako jednostavno kao i navike neuspeha.

Džon Maksvel će vam izložiti 7 koraka do uspeha!

Uspeh iz dana u dan Mnogi pre vas su tragali za uspehom, ali ga nisu pronašli. Razmišljali su o njemu kao o Svetom Gralu ili Fontani mladosti - o nečemu što treba osvojiti nakon dugog traženja. Neki su verovali da treba postići neki položaj ili posedovati neki vredan predmet.

Ali uspeh nije ništa od toga. To nije mesto do koga treba stići. To je proces - putovanje na koje treba krenuti. A to se radi iz dana u dan.

Uspeh je - poznavati svrhu svog života, sejati seme koje će pomagati drugima da rastu do svojih najviših mogućnosti. Vrata koja vode do vaših mogućnosti čekaju na vas. Ključ je da treba biti na putovanju, neprekidno, svakog dana. Ako to činite, uspešni ste već danas. A bićete i sutra.

Nikada nećete promeniti svoj život ako ne promenite nešto od onoga što činite svakoga dana.

Tajna uspeha se nalazi u svakodnevnici.

Džon Maksvel, fantastičan internacionalni govornik koji motiviše publiku više od 20 godina na svojim predavanjima i seminarima, želi u ovoj knjizi da vam ispriča više sjajnih iskustava kako “običnih“ ljudi tako i velikana. Svi oni su imali svoju viziju i stremili ka uspehu. Ova knjiga će vas motivisati da razmislite o svojim željama i načinima kako da ostvarite sve svoje mogućnosti.

Pronaćićete svoje lekovite motivacije i afirmacije koje vam mogu pomoći na putu promene.

Trka u zoru U Africi se svakoga jutra budi gazela. Zna da mora da trči brže od najbržeg lava ili će je on ubiti. Svakoga jutra se budi i lav. On zna da mora stići najsporiju gazelu ili će umreti od gladi. Nije važno da li ste lav ili gazela, kad izađe Sunce počnite da trčite.

www.leo.rs | 87

MOJE ZVEZDE Svako ima svoje zvezde, ja imam moje. one su uvek blizu mene, a čine se daleke na nebu.

Tu su da obasjaju put, da čuvaju ideje, da čuvaju dobar dan, tu su za mene.

Mnoštvo njih, u duginim bojama, prepletene na nebu, igraju se.

IME Imena ima raznih, sva su lepa, ja imam za tebe samo jedno, a to ime ti neću reći. Čuvaću ga kao tajnu, svako ima neku svoju, a ja imam ime tvoje, koje neću izgovoriti sada.

Možda neću nikada, čuvaću ga. to će biti samo moje, nećeš ni znati da imaš najlepše ime na svetu.

88 |

PESMA OD HILJADU REČI Želim ti reći hiljadu reči odjednom, to ne bi moglo stati u jednu pesmu, možda u pismo?

Ili u moj podsetnik za dan.

Poslala bih misli da lete dok ne stignu do tvoje adrese, kao laste što prate proleće, to bi bila radost što predhodi letnjem danu, poslala bih sve u jednom dahu.

Maštala bih o susretu koji bi nas spojio, i uveselio svaki dan što sledi, radovala se što ti mogu svakog dana reći tih hiljadu reči, što ne mogu da stanu u ovu pesmu.

BILJANA GRBIN

www.leo.rs | 89

90 |