APOLON by Ljubav u siframa

Marija Reljan

APOLON Instagram ljubavusiframa

POGLAVLJE 1. - Šta će one ovdje? Nemam sad vremena za studente na praksi. - Nisu studentice... - ispravi ga gospođa. One su vaše nove koleginice. Gledao je zapanjeno u njih. "Jadnik" shvatila je. Tražio pomoć, a oni mu poslali balave curice u roze haljinicama. Izgledao je kao da će ga udariti kap. - I to je to? - prozbori u čudu, ni sam ne vjerujući što vidi. Sve ženske! Četiri komada ko da su sad ispale iz serije "Seks i grad"! Da nećete snimati rijaliti s njima na gradilištu? A nadvožnjak i tunel će se sami izgraditi? - bio je ljut ko ris. - One su najbolje od svih što su se javili na konkurs. - A šta ste očekivali, uz ovakve uslove, ko da vam se javi?! I šta sad da radim s njima? Ja sam tražio da mi pomognete rješiti probleme a ne da mi stvorite nove! Da vidim spisak! - ljutito otvori fasciklu. Gdje je taj Saša? Piše da dolazi i jedno muško! Njega ste odmah izbacile iz kombinacije. Gospođa se okrene, a djevojka u džins pantalonama smeđe skupljene kose, plavih očiju, teška jedva 50 kila istupi naprijed. - Ja sam Saša. Aleksandra Saša... Pogleda je kao da će je sravniti sa zemljom. Nju to nije nimalo uzrujalo. Podigla je obrvu izazivački ga gledajući. On se na to izbeči iznenađeno, i pocrveni kao rak u licu. - Možemo li popričati nasamo? - obrati se ministarki. - U redu... djevojke izađite.

One se pogledaju, i jedna po jedna napuste radni kontejner. Pet sekundi nakon toga... - Pa kako Vi to razgovarate s koleginicama? Ko vam to dozvoljava... - A ko tebi dozvoljava da misliš da si naša vlasnica? Ti ćeš meni s tim noktima komandovati! Vraćaj se odakle si došla! - Oćeš da pošaljem izvještaj? Tražiću pregled svega što si radio. Neka si čistunac, ma naći ću ti dlaku s glave ako ti je otpala. Ako ti ne odgovaram idi lijepo ko svi normalni u Dubai brate mili! Tamo zarađuj, umjesto što meni dižeš živce. Ti ćeš meni, bukvo bosanska, naređivati... Šta misliš da ću ja trčati za tobom po gradilištu! Zbog tvoje tvrdoglavosti projekat će nam propasti! - Ma nek' propadne! I treba! Kad smo na ovo spali, da nas zafrkavaju mamine kćeri. Nabubetale, završile fakultet, pa ko su ti one! Popile svu pamet svijeta. Odmah bi da šefuju. Dođu uređene na posao, opušteno okrenu dva telefonska broja, izdaju naredbe, popije kaficu i vrijeme je za kozmetički salon. Vi znate bolje od nas? Pa onda izvolite gospođo! Krenule ste same i djecu da pravite, ne trebamo vam mi budaletine. Hoćete da dam otkaz? Izvol'te moje mjesto, slobodno je, dajem otkaz i odoh u Dubai! - Nećeš da mrdneš odavde! Naći ću ti sto grešaka ako treba. Dok se utvrdi da ništa nisi zgrešio, bićeš bivši inžinjer. One su se pogledavale slušajući prepirku. - Ovo neće na dobro da ispadne, bolje da idemo kući - javi se Nišlijka. - Ćuti i ne mrdaj, nigdje mi ne idemo - utiša je Saša. Vrata se naglo otvore, izleti gospođa a za njom on. Visok, jak kao Hulk, neobrijan, nenaspavan, neurotičan, ali zgodan i muževan.

- Na posao djevojke! Niko se ne vraća! - ljutito je krenula kaljavim putem. - Da niste mrdnule! Odmah da ste napustile gradilište! - dreknuo je. Umjesto da nam pomognete, Vi ste mi doveli srednjoškolke! - Ponavljam... ili ih primi, ili ću vam poslati inspekciju! A sad, idemo da obavijestimo ostale... - Obavještavajte ih Vi! Ja s tim nemam ništa! - Sram te bilo! vičeš na njih, a sve četiri skupa nemaju kila ko ti! - nije mu ostajala dužna gospođa. - Šta me briga koliko kila imaju! Svako mora da radi ono što mu je u zadatku.. - Umjesto da pomogneš... - uzdahnula je ljutito gospođa navikla da njena bude posljednja, i dalje idući ispred njih žustrim korakom prema gradilištu. - Kako da ne! Vi ćete trackati nokte a ja ću izigravati budalu! Sve ste vi iste! Znam ja vas... što dalje od mene sile nečiste! - Sila nečista te rodila životinjo! - stade ljutita gospođa a on skoro udari u nju. Saša se jedva suzdržavala da ne prasne u smijeh. - Da nećeš da se upoređuješ sa mojom majkom?! Nit' je žensko sve što ima onu stvar, a još manje su neke majke! - džentlmenstvo mu izgleda trenutno nije bilo na pameti... Vjetar je duvao pa su oni u dolini stali sa radom privučeni neobičnom hukom koju je vjetar stvarao od njihovih povišenih glasova. Toliko su svi bili iznenađeni, da se niko nije sjetio da ih snimi.

- Ma idemo kući, ovaj nije normalan - javi se šapatom iznervirana crnokosa i dugokosa Beograđanka sa finim roze noktima. - Gdje da idemo? Ko će nam dati posao! Ako treba, ima da ga izludimo da ode on, a ne mi! - Saša je čvrsto odlučila da uzmaka nema. - Kako? - sve su je gledale upitno. - Vidjećemo... moramo razmisliti. Došli su na veliko, pijeskom nasuto okretište kamiona, desno su se nalazili veliki kontejneri za smještaj radnika, kantina za ručavanje, kontejneri za administraciju, materijal... Dio radnika je bio ispred kantine na pauzi za doručak. - E pa gospođo ministarko, sad ću da posložim radnike ispred Vas, pa izvolite, gledajte kako nam one uništavaju koncentraciju - obrati se ženi posprdno. - Djevojke, ostajete! Inžinjer će vas sad upoznati sa kolegama - strogo ga je pogledala. Ja moram da idem. Samo hrabro - nasmješila im se gospođa majčinski. - Bez brige gospođo, nećemo se predati - mirno joj obeća Aleksandra. Možemo li računati na Vas, imaćemo u početku problema... pa da nam pomognete? - Naravno! Ako uspijete ostati... mnogo će mi to značiti. I svim ženama na svijetu. Samo nazovite ako trebate konsultacije ili nešto ili da se požalite na ovoga Hulka! - očima je ljutito zavrnula prema inžinjeru. - Hvala, sigurno ćemo Vas zvati, ali ne da se žalimo nego da pomognemo i mi koliko možemo. Hoćemo da nas prihvate kao koleginice. Ministarka je gledala nekoliko trenutaka bez riječi. Onda otvori torbu i izvuče vizit karticu.

- Saša, vidim da ti znaš šta treba. Računam na tebe. Ovdje ti je i moj privatni broj i imejl. Javi se kad god misliš da treba. - Hoću hvala Vam, ako budemo imale neke praktične predloge ili nam nešto zatreba pozvaću Vas. - Svaka ti čast! Kako se samo spajtosa sa ministarkom! - Moramo pomoći sebi, pomoći njoj, i pomoći ovoj zgodnoj budali... - Zgodan je... - složiše se i ostale tri smješkajući se. - Zavođenje neće upaliti kod njega. Napenalio se na mene, sad će sve frustracije u 35 godina što su mu se skupile iskaliti na meni. Boriću se koliko budem mogla. Možda ga savladam. Požuriše u kantinu gdje je on pozvao sve kolege da ih upoznaju. Ušle su i sjele za sto u posljednjem redu, da ne bulje u njih ko da su svjetsko čudo. Radnici su se zato okretali, gledali ih i došaptavali. - Vidi onaj crnokosi što nas gleda... sladak je - javi se Nišlijka... - Moramo da ih sredimo, zato gledajte da budete u dobre s radnicima Saša je već smišljala plan. - Slušaj ovamo! - javi se on goropadnim glasom. Dobili smo pojačanje... sami vidite kakvo. Pazite dobro šta radite, jer ja računam da će nam više odmoći nego pomoći. Vas četiri! - dreknu i strogo ih pogleda. Prije nego stupite na dužnost postoje pravila koja morate ispoštovati. Pod jedan, neću da vidim nijednu raspuštene kose i bez radne kacige. Nema pojavljivanja u civilnom odijelu na gradilištu, pogotovu se to odnosi na minice, topiće i slične krpice. Zastade malo dok su se one zagledale.

- Dalje... nema nakita, nema šminkanja, ni dugih nalakiranih noktiju. Ako mi ijedna dođe namazanih obrva, ja ću uzeti četku i izvršiti joj korekciju. I najvažnije! Nema zavođenja radnika! Ako kojoj trepavica otpadne, pa ja pomislim da nekome namiguje, jao si ga njoj! Pomisliše da je to to. Ali još nije završio... - Ja znam da niste sasvim krive, kako vas televizija odgaja nije ni čudo da većinom ličite na zaposlenice amsterdamskog bordela. Ali to vam neće pomoći da se opravdate. Nikakve žalbe i pritužbe neću da čujem. Jeste li htjele muški posao, dobile ste ga. I sad ga muški izdržavajte. Koja mi se bude žalila na vrućinu, na nehigijenu, da smrdimo... neće joj trebati prevoz, direktno ću je torpedirati do ministarstva koje ju je poslalo. A krene li mi koja plakati... e onda ću da postavim dinamit i sve dignem u vazduh. Ako Bog da, otići ćete za sedam dana da vas moje oči ne vide! Napravite li samo jedan problem, dobije li ijedan radnik zbog vas otkaz, potrudiću se da izgubite licencu! - Bolje se naviknite da ćete nas duže gledati. I podjelite nam zadatke – Saši je bilo dosta. - Tišina! Ti lajava da vidim koja si! Saša, ti se javljaš? Kako se prezivaš? - sve glave se okrenu u njenom pravcu. - Apostolovski. Aleksandra Apostolovski. Nadimak mi je Saša, a braća me zovu i Čučuk Stana. Zinuo je na ovo. Radnici su se počeli smijati. - Makedonka? - Otac mi je rođen u Makedoniji. - Nije dovoljno završiti fakultet da bi bio inžinjer. Ali vi to ne znate, jer mislite da je život kao u američkim ljubavnim filmovima. Draga Saša ovo nije "Seks i grad" - podrugljivo i otrovno joj saopšti na kraju.

- Možda nije, ali ti barem ličiš na Zvjerku - nije mu ostala dužna. Nastao je tajac nekoliko sekundi, a onda se kontejnerom zaorio gromoglasni smijeh. Gledao je u nju kao da će eksplodirati. - Dobro lajava... vidim, odlučila si voditi svoju politiku - uzdahnuo je predajući se. Skoro se i on nasmijao. Gledao ju je šeretski. Da čujem, kad si tako pametna, imaš li ti predlog kako da rješimo ovaj haos. - Možda i imam - mirno izjavi. Podjelimo se u ekipe. Svako radi svoj dio. - Ma kako si pametna! Mi se toga nismo sjetili dok ti nisi došla. E pa pametnice, to ne možemo jer nemamo dovoljno radnika! - skoro vrisnu. - Pa zaposlite još radnika! Jesu li tvoji novci? Ako gospođa ministarka oće da je gotovo nek' dođe ona i povede svoje drugarice iz salona za liposukciju. Koliko će koštati produženje roka? Tri puta više. Slušaš li ti uvijek naredbe slijepo? Ja slušam one koje imaju veze s mozgom. Koje nemaju nek se nose. - Da mi je vidjeti tvog oca! - Vidjećeš ga sigurno, ne brini. Samo se još jednom izderi na mene dići će u vazduh i tebe i tvoje projekte. Svi su otvorenih usta pratili ovaj ping pong između njih dvoje. - E pa kad si htjela, bićeš moj pomoćnik! Šesnaest... - Pomoćni-ca! Biću Vam pomoćni-ca! - naglasi ona odlučno. Sva se stresla od tog pogleda. Bili su metrima udaljeni, ali je i sa te daljine osjećala snagu plavih očiju. - Šesnaest sati radno vrijeme minimum, a obično i duže – nastavi on samo stisnuvši usne na njenu upadicu. I kad znaš tako lijepo pričati, ti se sad dogovaraj s ministarstvom. Pomoćni-CE! - pogleda je u oči.

Zaćutao je očekujući da ga opet poklopi. Ugrizla se za usnu samo da ne progovori. Da su bili sami čuo bi je. Shvati i on da mu neće kontrirati. - Polazite za mnom! Nikakav roze kofer ni štikle neću da vidim! opomenu ih, posebno pogledavši Beograđanku sa roze noktićima. Izleti iz kantine kao vjetar, morale su trčati da ga stignu. - Hitno trebamo napraviti plan - reče im ispod glasa Saša dok su trčkarale za njim. Treba nam pomoć. Nišlijka, ti ćeš morati da središ onog slatkog crnokosog. Saznaj ko je, imali li ikakvu titulu i izvuci sve što možeš od njega... - Jordane! - odjednom je stao i rukom pozvao starijeg radnika. Smjesti ih u onaj kontejner iznad tvog i Tošinog - pokazao je na njih četiri kao da su kužne. Ne dajte nikome da im priđe. Reci Todoru da konfiskuje sve merdevine i drži ih na oku, ako nekome slučajno padne na pamet da se vere do njih. I onemogući pristup kontejneru, možda se neka budala sjeti da doveze bager, pa se popnu kašikom. - Dobro šefe - gledao je i Jordan u njih kao da su svjetski problem broj jedan. Mi moramo da spavamo šefe... a njih treba čuvati 24 časa Jordanu nije bilo pravo da se bakće s njima. - A ja to ne znam? Sad će krenuti slikanje, te u gaćicama, te sa šljemom, te raskopčane košulje... Pa će radnici ujutro, umjesto da rade, gledati šta su one izbacile na Instagram i Fejs. - Oduzmite im telefone - Jordan je bio za radikalne mjere. - E da smijem... - uzdahnuo je. Zaključao bi ih u kontejner i ne bi puštao... Slijedila je zamišljeno Jordana i djevojke dok su se penjali stepeništem do svog novog doma. Bila je skoro ošamućena ovim susretom. Kako do sada nije čula za njega?

Zbrka je nastala jer su se spremale za sasvim drugo gradilište. Ovo je ispalo neplanirano, saznali su desetak dana prije polaska da im nisu još obezbjedili smještaj i posao. Prvi plan im je propao. Postojala je mogućnost da ih stave na čekanje. Ta neizvjesnost je činila nervoznom, elan koji su dobile kad su saznale da su primljene je potpuno iščezao. Zato joj je promakao „on“. A „on“... - nesvjesno se nasmješila – bez obzira na njegovu vulkansku prirodu, bio je po njenoj ocjeni ne samo lijep i zgodan izvana, nego i muškarac u duši. Pravi, koji se ne plaši, ne kalkuliše, kojem radi vrela krv i ne boji se da kaže šta misli. Kao da je bio njen alter ego. Posljednjih četiri, pet godina je počela vjerovati da će se teško naći momak koji odgovara njenom karakteru. Raspremajući se, odsutno je jednim uvom, slušala djevojke kako razmjenjuju utiske. „Vrijedilo je, znači stvarno postoji nešto što nas vodi, i ima plan za svakog živog stvora...“ razmišljala je fascinirana tom silom koja je dovela do njega. A trebala je biti na sasvim drugom kraju države. Sam osjećaj da stvarno postoji „taj“ koga ona cijelo vrijeme traži, bio je dovoljan da se nakon svih ovih godina napokon smiri. Otišle su rano na spavanje. Iako je bila umorna, Saši nije htio san na oči. „Šta će biti?“ upita se. „Ma nije važno šta bude da bude, važno da sam ga upoznala. Stvaran je, ne mogu da vjerujem da stvarno postoji... I još smo na istom poslu“ otvorenih očiju u tami je razmišljala.

POGLAVLJE 2. Razmišljala je o njemu i situaciji u kojoj su se našle. Odustati ili ostati? Intuicija joj je govorila da će biti dobro ako ostanu. Malo će momcima skrenuti misli sa problema i teške atmosfere, a možda uspiju i pomoći. Prirodno lijep, visok možda 185-190, crna kosa, malo duža, vjerovatno nije imao vremena ni za šišanje, ni za brijanje jer je imao bradu od nekoliko dana. Užeg nosa i toliko “rječitih“ plavih očiju da bi zanijemila kad je pogleda. Imao je neke neobične plavi oči... Ili je ona to umislila. Svaki put kad bi pomislila na njih, prošli bi joj trnci tijelom. Imala je i ona lijepe i krupne plave oči, pravilne crte lica i lijepe pune usne, još kad bi se našminkala bila je ljepotica, ali on... Njemu je priroda dala previše, u paketu i ljepota lica i tijelo kao da svaki dan vježba. Ramena, vrat, ruke sve je bilo nekako savršeno uklopljeno. Ispod pokrivača je na internetu tražila podatke o njemu. Rođen 23. maja. Hmm... oboje su bili Blizanci u horoskopu. Nasmiješi se shvativši to. Osam godina stariji od nje. Dobro mu je procijenila godine. Ime Dalibor. Od ministrice je čula da ga časti sa "bukvo bosanska", ali nije pisalo gdje je rođen. Zaspala je okupirana takvim razmišljanjima. Plave oči su je pratile dok nije utonula u san... - Gospođice... Gospođice... - Saša je kroz san čula tihi glas. Neko ju je drmusao. Smrdio je na duvan. Pokušavala je da se razbudi . Vrisak koji je uslijedio natjera je da otvori oči.

- Aaaa... provalnik! - vriskala je Dubravka vidjevši tamnu priliku kako se naginje nad Sašu. Ščepa prvo što joj je došlo pod ruku, metalni poslužavnik sa stola na kojem su sinoć dobile večeru, i raspali uljeza. - Jaooo! Šefe, upomoć! - zavapi muškarac braneći se rukama od Dudinih napada poslužavnikom. - Evo ti! Evo ti! - udarala ga je Duda dok se on branio. - Šta je sad? - njih trojica pogledaše prema gore. - Izgleda da su ga cure dovatile. Nisi trebao slati Jordana, nego ovog omladinca - prekori ga vozač. - Idemo da vidimo šta je! - javi se najmlađi član. I jurnu uz metalne stepenice praveći buku koja će garantovano probuditi sve ostale u naselju. - Ne skači! - tiho i ljutito mu dobaci vozač, polako se penjući za njim. I Dalibor s uzdahom krene za njima. Svjetlo se u kontejneru upali dok su se penjali. - Šta je bilo? Šta ste mu uradile! Jordane? - pojave se sva trojica na vratima. Kontejner je imao predsoblje, kupatilo i sobu sa četiri kreveta, stolom i televizorom iznad njega. Dalibor je u šao u sobu pogledavši nju plavim očima. Protresli su je opet žmarci od tog pogleda. - Jooj... šta je bilo! Šta je moglo da bude... Kud te posluša - kukao je. Sjedio je na podu i držao ruku na vilici dok su sve četiri sjatile oko njega zabrinuto ga gledajući. - Oprostite Jordane... mislile smo da nas neko napada. - U je... ti život i šefa i žene i sve skupa! - kukao je. Ma ti si kriv! optužio je Dalibora. Šta ti nisi ušao među njih četiri!

Šta li je Jordan radio kod njih? To joj nije bilo jasno. Bila je mrkla noć, 4 i 10 na časovniku. - Nije to tako strašno Jordane, daću vam pudera, neće se vidjeti masnica - utješi ga Beograđanka. - Pudera! Zabranili ste njima da se puderišu, pa će sad mazati nas preplašeno i prekorno je gledao inžinjera. - Ne brini, i dalje je puder zabranjen. Ti ćeš ponosno nositi svoju "šljivu". A sad da čujem koja je za to odgovorna - on pogleda u njih četiri sa nestašnim osmijehom. - Ova najmirnija me izudarala! - pokazao je Jordan optužujuće prstom prema Dudi, prije nego su one uspjele reći nešto u svoju obranu. A ja sam luđi od tebe! Kud ode. Ove su komandosi! Za sedam dana njih četiri onesposobiće nas sve! Na ovaj ili...onaj način. - Ne kukaj toliko Jordane, udarilo te žensko! - Dalibor je polako gubio živce od tolike kuknjave. - Aha žensko... udara ona muški... - Dosta priče, kasnimo! - napokon prekine raspravu. Saša, imaš pet minuta. Spremi se, krećemo na donje gradilište. Imaju problema s kišom, moram pogledati. Probuđeni iz drugih kontejnera su gledali šta se događa. - Sram te bilo Jordane! Ti mator, pa prvi navalio do djevojaka - dobaci mu jedan sa prozora dok su silazili stepenicama. - Mrš! - obrecnu se ranjeni Jordan ljutito na njega. Ona se brzo pakovala, umivši se samo sa dva prsta vodom iz flaše. - Poslao je radnika namjerno! Da po mrklom mraku preplaši Sašu komentarisala je Beograđanka.

- Al' je "Saša i tri mušketira" sredila njega! - cerekale su se kao lude pokušavajući da budu tihe da ih ne čuju. - Jedan nula za nas djevojke! - Sredi ga Saša! - navijale su ispraćajući je. Imala je spakovanu kabanicu, svu propisanu opremu, vodu, hranu. - Kuda si krenula? Na mjesec? - pogleda je blijedo vidjevši koliki je ranac ponijela. Izgledaš ko Nil Armstrong! - Volim da sam opremljena. Nije imala gdje s rancem, morala ga je držati ispred sebe. A to nije bilo baš udubno. Sjeo je on, ona do njega, Jordan sa dislociranom vilicom s njene desne strane i radnik koga nije poznavala uz njega. Toliko je bilo tijesno da nije mogla šibica da stane. Jedva je disala. - Pogušićemo se - opet je protestvovao Jordan. Sjedalo je za troje... - Kuš! - umiri ga on. Saša ga pogleda, i on nju u istom trenutku. Jako slaba svjetlost u malom kombiju nije im omogućavala da vide izraze u očima, više su znali da se gledaju nego što su vidjeli. Osjetila je da joj je muka onako stisnutoj, na silu probuđenoj, nije imala vazduha. Kombi se toliko valjao i truckao kao da su na moru usred oluje. Pokušavala je da diše dublje. Odjednom osjeti njegovu desnu ruku kako nježno pokriva njenu lijevu, naslonjenu na veliki ranac koji je držala na nogama. Blago je stisnuo i privukao k sebi. Nije reagovala. Pustila je da joj drži ruku. Začuđeno je čekala šta će biti. Od ruksaka i mraka se nije moglo vidjeti šta on radi. Držao je njenu ruku nježno u svojoj, ne stiskajući je. Kao da je smirivao. Mučnina je polako popuštala.

Dvadesetak minuta kasnije, kombi se zaustavio, on joj pusti ruku, otvori vrata i izađe prvi. Jordan i radnik izađu na desna vrata. Ona polako stavi ruksak na sjedalo, pa sama iskoči napolje. Nije se osvrtao da pogleda može li, već je krenuo prema kontejneru sa svjetlom. Tri muškarca u glavnom kontejneru dočekala su je sa zanimanjem, ali ništa nisu rekli osim pozdrava. - Drži telefon! - baci joj ga. Ako zovu u pet, nije dobro. Javljaj se. Pitaj šta hoće. Ja idem da pogledam. Zagovaraj ih, laži, radi šta znaš. - Ako pitaju gdje ste? - To ne govori nikome. ********* Nešto prije šest zazvoni mu telefon. Pisalo je "Telac". Pa da vidimo kakav je to telac... - Alo glavonjo! Kad ćemo na vruću rakiju? Ja sam svoju rupicu probio. Čujem da ti svoju rupu još ne možeš da nađeš! Hahaha.... - Jeste li sigurni da ste pogodili pravu rupu? - "slatkim" glasom ga upita Saša. - Alo? Ko je to? - glas mu se uozbilji. - Pomoćnica inžinjera Dalibora! - Pomoćnica?! Zezaš me? Sa švalerkom je? Kakav je ludak, mislio sam da će odmah poslije kiše sletjeti u dolinu, da traži rupu. Daj mi ga na telefon. - Ne može sada....zauzet je...traženjem rupe. - Hahaha - prasnuo je u smijeh opet. Dok traži rupicu, stavi me na zvučnik da mu nešto kažem...

- Evo, prebacila sam - muljala je. - Alo, Kameni! Izgleda da nisi toliko tupav koliko izgledaš! Hahaha... Ovo je poen za tebe! Samo ti i dalje traži rupicu, ne daj se smetati! Hahaha... - i ode. ********* Polako je svanjivalo. Radnici su se okupljali. Sve je bilo mokro od kiše, vlažno, hladno. Bila je sama u kontejneru. Svako malo je neko dolazio da je "pogleda". Napeto je slušala i upijala šta govore. Napokon se jedan izjasni. - Neće to da ide. Treba nam ispumpavanje, voda stalno nadolazi u rupu. Vratili su se po nju u 6.30. On je toliko brzo radio, mislio, naređivao, da nije mogla većinu toga povatati. Zato je odlučila, da ne bi nešto propustila, da ga snima. Uključila bi diktafon, pa je poslije preslušavala da bi razumjela o čemu priča. - Šta je tražio Borković? - upita je mirno gledajući pozive na telefonu. Osim šaljivdžije, imao je četiri poziva, uspjela je sa svima da se dogovori. Niko nije zapitkivao što je žensko, niti nešto insinuirao. - Borković? - nije znala koji je to. - Telac - objasni. - Aaa on... hmm...zvao je da te obraduje. Probio je rupu prije tebe pa je jako srećan. A čuo je da ti... ne možeš da nađeš svoju... rupu. Međutim, zaključio je da si sa djevojkom trenutno, inače je mislio, citiram, "kakav si ludak da ćeš odmah otrčati na gradilište da tražiš rupu poslije kiše". Odao ti je priznanje, i osvojio si poen jer si ga iznenadio. - C,c,c... budale! - smijao se.

- Šta te briga, osvojio si poen, iako te je pročitao i dobro pretpostavio gdje ćeš biti. Eto vidiš, prva korist što imaš mene za pomoćnicu. Osmjehnuo se pogledavši je plavim očima. Gledajući ga u oči dok se smješio, osjetila je nevjerovatnu bliskost s njim. Cijeli dan su se proveli na tom gradilištu. Došla je potpuno iscrpljena na večeru. I djevojke su bile u lošem stanju. Beograđanka se sukobila sa nekim referentom, Nišlijka je dobro prošla, njen kandidat je obigravao oko nje ali joj nije prišao. Dubravka je to sve ladno gledala i stajala po strani na čemu joj je šef bio izrazito zahvalan. On ne dira nju, ona njih. Odmah su se složili da je ona najbolja za saradnju, još da nije onesposobila Jordana poslužavnikom... Dani su prolazili, nisu ni znale kako. Radile su ponekad od četiri do deset, jedanaest uveče. Nijednoj nije bilo ni do nokata, ni do šminke. Upale su baš u najgore vrijeme. Manjak radnika, vremenske neprilike, kašnjenje opreme i materijala...

POGLAVLJE 3. Neočekivano, u toj gužvi nazvala je i ministarka. - Ne javljate mi se, ali se ni ne vraćate! - smijala se zadovoljno. Kako ide? Kako se snalazite? Odlučila je da bude iskrena. - Mislim da smo čarobnjaci, s obzirom na sve. Padamo s nogu svi po 16 i više časova. Imamo proboj vode, ne možemo nastaviti na donjem gradilištu zbog toga. A ovdje isto stojimo, jer nemamo mašine. Po planu ih trebamo dobiti kasnije. A da ih imamo mogli bi barem ovdje raditi, pa nastaviti dolje kad saniramo problem. - Hmm... pa šta da radimo? Mogu li ja išta da pomognem? - Možda, ako neko ima slobodne mašine. I radnici bi nam dobro došli. U hroničnom smo manjku. - Pametnjaković nije mogao da nazove ministarstvo, pa da to kaže ljutila se. - Znate kakvi su muškarci, ne vole da pričaju, da se žale. Iskreno, nemamo ni vremena. I drugi imaju svoje probleme, nismo jedini. Njemu nije spominjala taj razgovor, a djevojkama je uveče tiho saopštila da će možda ministarka pomoći. - Onaj "moj" je beskoristan! Pokušavam pričati s njim, samo nešto promrmlja i pobjegne! - žalila se Nišlijka. Beograđankin je iz Beograda toliko ljubomorisao na telefon da ga je Saša čula dok se tuširala.

Jedino je Duda bila u "miru" sa svima, čitajući knjigu. One su mislile da ju je ponijela od kuće. Tek se kasnije saznalo da Dudi "literaturu" nabavlja nesuđeni profesor književnosti, zaposlen kao vozač miksera (mješalice za beton). Na gradilištu su ga zvali Pjesnik.

********* Bili su na ručku kad je dobio zanimljiv poziv. - Tvoja ženska mi je uzela opremu! Nećemo tako! - zagrmio je glas s druge strane. On pogleda upitno u nju. - Prvo, dobar dan i tebi. Kako si? Drugo, nemam pojma o čemu pričaš. Koja ženska, koja oprema? Saša je razumjela o čemu priča. Nije mogla vjerovati da je ministarka intervenisala. - Ministarka traži da ti posudim mašine odmah. Moj je projekt veći od tvog, ja sam stariji inžinjer! Oću da je vidim! Dođi s njom! Nek' me ona zamoli. - Da čujem šta si sad uradila... - gledao je narogušeno kao orao. - Zvala je ministarka... - Ona TEBE zvala? - Tačno tako! Ona MENE zvala. Pitala žena iskreno može li pomoći. Samo sam rekla kakvo je stanje. Niti sam tražila da nam pomogne, niti sam koga cinkarila... - Alal ti vjera! Nemam rječi, nemam rječi! - ponavljao je. Ona nije muljala nego je samouvjereno prevodila žedne preko vode.

Najgore što je i on počeo vjerovati u ono što ona priča. - Čula si šta traži. Spremi se, idemo do Borkovića. - Da se našminkam? - dobaci mu i trkom pobježe.

********* Dočekao ih je veseli šezdesetogodišnji šaljivdžija od sto kila. - Da ja vidim tu tvoju pomoćnicu. "Šijem" te od prvog dana, sve dok ona nije došla. Izgleda da ću i ja morati tražiti jednu. - Evo ti uzmi moje, imam ih četiri. - Četiri?! Ti četiri a ja nijednu! Je... ti ministarstvo i takav raspored! - Samo telefonirajte i sve će nas prebaciti kod Vas. Vi njemu deset radnika i mašine, on Vama četiri ljepotice! - Ljepotice? Pristajem! Jesi li ti mala u rodu sa ministarkom? - Vrlo smo bliske... Dalibor je pogleda, oči su mu se smješile. Znao je da ga izaziva. - Platićeš mi ovo - jedva je čula to, jer je promrsio kroz zube skoro ne pomjerajući usne. - Baš te se bojim - promrsi i ona. - Nije do mene. Pitaj ministarku. Šta će ti one? Trebaju ti problemi? - Samo ti meni njih daj! I ne brini. Nisam ja "tutle" ko ti! Eto nas na Dnevniku u pola osam. Reportaža "Inžinjer i njegove pomoćnice! Najbolja i najljepša dionica autoputa." - Svaka čast, odlično razmišljate - pohvali ga Saša pucajući od smijeha. Kad ovo čuju djevojke... Daviće se...

- Na Dnevniku ćeš briljirati... jedino pazi kad te žena vidi... E onda ćeš nastaviti da gradiš u Kini... a možda će te i tamo naći. Napokon se odobrovoljio i pristao na dogovor. Uz uslov da ga pozovu na ručak sve četiri. A pozvao ih je i u goste, da vide kako "profesionalci" rade. - Šta ću Bože s tobom?! - vrtio je glavom kad su krenuli nazad. - Popij dva bensedina, naspavaj se, neće svijet propasti... Nakon toga ja ću ti izgledati kao vila Ravijojla. Zavrnuo je očima na ovo. Saša je krišom, krajičkom oka gledala u njegov profil. Kosa gusta, u neredu, narasla, čvrstu bradu nije brijao tri dana, nestalo im je tople vode, pa su se snalazili kako su umjeli. Snažnu građu je vjerovatno nasljedio, sumnjala je da ide u teretanu. Kako je ispao tako lijep? Prošao bi bolje s manekenstvom nego ovim. Čula je da mu je i otac bio inžinjer... i da se dame otimaju za njega. A da su mu veze pukle jer je stalno na terenu. I ima eksplozivan karakter. Nijedna ga nije uspjela obuzdati. Uzdahnula je. Nesvjesna da on to čuje. - Šta je sad? - Ništa nisam rekla. - Nisi rekla, ali si počela da uzdišeš. Da čujem... opet nešto spremaš? - Zanima me kako si završio na ovom poslu i zašto nisi maneken i zašto nemaš djevojku ili ženu, a čujem da sve uzdišu za tobom. Opet ga je iznenadila. Podigao je obrve iznenađeno je pogledavši. - Ti... baš moraš reći sve što ti padne na pamet?

- Pitao si me? Jesam li ja tebe zapitkivala? Nisam. Stalno hoćeš da znaš svaku moju misao. - Sviđam se i tebi? - To nisam rekla. Mi smo kolege, ne bi ti ništa rekla ali si pitao. - Ko što je i ministarka pitala? - Pa je li bilo loše? Njima ionako mašine skoro stoje, jedva ih koriste u ovoj fazi. Neće propasti ako ih posude nama barem dva dana. Imaćemo posla idućih sedam. Pa ćemo se dalje prilagođavati... - Dobro, opet si istjerala svoje. Znači hoćeš da vidiš kakav sam. Može. Slažem se. Hoćeš sa mnom u krevet? I mene zanima kakva si ti. Imam šemu kad sam s djevojkom. Ima tu jedan hotel 60 kilometara od nas, pa se tamo nađemo. Zinula je, koliko god bila spremna, nije očekivala da će on biti ovoliko direktan. Samo da je uvrijedi i ponizi. I da njegova bude posljednja. - Hvala ti na ponudi... sa "neviđenim" žaljenjem ću morati da je odbijem. Ja sam ti koleginica, ne idem u krevet sa onima s kojima radim. Začuđeno je gledao. - Zašto? Pa ionako svi misle da ćeš mi biti ljubavnica. - Valjda si me do sada upoznao. To bi trebalo biti dovoljno da znaš "da od mene nikad ne znaš šta te može snaći". - I ostali već mjerkaju koju bi mogli osvojiti. Ona crnokosa "drečavih noktiju" zapela je za oko bageristi na donjem gradilištu. - Samo nek' se bagerista baci na Beograđanku... Ako mu život nije mio. "Zapadne li on za oko" njenom vrlo ljubomornom momku biće "eksplozivno" na gradilištu. Možda ti bagerista bježeći probije tunel prije roka, ili zatrpa ovo što si otkopao da se sakrije.

- Pa zašto ste došle nego da "vrckate"! Ili vam fali blato i znoj... - Sad mi je jasniji izraz kojim te častila ministarka, "bukvo bosanska"! A meni se čini da je Jordan u pravu. Da ćemo vas nas četiri morati naučiti pameti... ili rasturiti. - Ma šta mi reče! Znači, to je tvoja zadnja riječ? Dobro, ako nećeš ti, meni treba djevojka... da se opustim. Znači mogu da startujem druge. - Što se mene tiče, možeš i Jordana... Morala je priznati da je uspio u osveti. "Platićeš mi" odzvanjale su joj njegove riječi u glavi. Potpuno joj je pokvario radost. Htjela je da sa djevojkama proslavi, da stave neke škakljive slike na Fejs, pa da ga dodatno iznervira. Ovako je imala osjećaj da je namjerno ponizio, dajući joj do znanja da njene postupke smatra neprikladnim. A ona je samo željela da se on opusti i da uspostave normalan odnos. Nažalost, on je to tumačio napadom na svoju ličnost. Ipak je rekao istinu. Da joj se sviđa. Zato ga je toliko zadirkivala. Već je napravila jednu veliku grešku. Voljela je izazove i kad joj neko nešto brani. Bolje će biti da pripazi. Mogla bi ovaj put još više pogrešiti. I što je najgore, mogla bi mnogo više patiti. Posebno je morala biti obazriva zbog posla i kolektiva. Izašla je iz kola zalupivši žestoko vratima. Nije vidjela kako i dalje sjedi za volanom i smije se vrteći glavom. Dok su se spremale na spavanje ispričala im je šta se dogodilo. Bile su oduševljene. Iako neraspoložena, djevojke su je svojim šalama natjerale da se opusti i nasmije.

- Znate šta djevojke? - javi se Duda koja se oglašavala isto koliko i Nišlijkin udvarač, svake prestupne godine. Ja mislim da mi trebamo napraviti zajednički Instagram. "Četiri ženska mušketira". Procjenjujem da će se Sašin šef upecati na njega. Ti Saša, čim se skine, da ga slikaš. Okačićemo ga za "popularizaciju" gradnje tunela i vukojebina. Saša ju je pogledala. Duda ništa nije rekla, ali pogledom joj je poručila "nemoj meni da se pretvaraš, skinuće se on tebi kad-tad". Morala je sebi priznati da to želi, druga je stvar bila je li to pametno...

POGLAVLJE 4. Jednom jutro, bila je toliko umorna, da je zaspala za stolom dok je on pregledavao neke nacrte. Primjetio je to, i pustio da se odmara. Više je nije dodirnuo onako. Nije imala vremena da misli o onome... Samo joj se još jednom približio, ujutro na sastanku, dok su svi stajali oko velikog stola sa nacrtima. Prišao je iza njenih leđa i nagnuo se preko, pokazujući gdje treba da idu. Osim slučajnih kontakata, nije mogla da primjeti nikakvo posebno ponašanje.

********* Osvanulo je predivno jutro. Već u sedam, postalo je jasno da će i taj dan proteći turbo. On je imao sastanak sa grupom koja je juče trebala da završi svoj dio posla. - Apostolovska! Dolazi ovamo! - pokaže prstom stojeći na vratima kontejnera. Ona i Duda su razgovarale napolju sa momkom koji dovozi zalihe u kantinu. - Ovi još nisu gotovi. Rekli su da će možda za dva dana, a ni to nije sigurno - nervozno objasni. Saša pogleda šestoricu radnika kojima je bilo vrlo neprijatno. - Ja i ti idemo u opštinu. Ti voziš. Htio bi pogledati ima li još ikakvih dokumenata. - Ja ne vozim kola. Nisam položila. - Ne znaš da voziš?! - gledao je u čudu. Ja sam mislio da imaš dozvolu i za svemirski brod!

- Možeš ti da voziš. - Ma naravno! Ja treba da vozam gospođu! Dokon sam, kako se nisam odmah sjetio! - sarkastično je uzvratio. To gospođa ministarka nije provjeravala kad mi te uturila! Ko da ja držim pačiju školu, takve mi je dovela! I šta ću sad? Da pored tebe beskorisne uzmem još i vozača? - Ovaj put vozi ti. Šta smeta? Ja ne znam da vozim, ali zato znam da jašem - veselo mu objavi tu informaciju. Radnici su otvorenih očiju gledala čas jedno, čas drugo. On se nikad nije obazirao na publiku. - Da jašeš? - izbečio se ne vjerujući šta čuje. E to sigurno! Majstorica si da jašeš meni na grbači! - Ma ne boj se, imam ja boljeg od tebe. Svog Apolona. - Apolona? - nije bio siguran ni da je ovo dobro čuo. - Jeste, Apolona. Savršen je i poseban. Najljepši na svijetu! Ljepši od ijednog muškarca, i zgodniji, pametniji, jednom riječju... nisu mu ni do kopita - to je rekla tako maznim i "hot" glasom da je opet ostao bez teksta. - Kopita? To savršenstvo ima...? - sad je već shvatao da je nešto opet "spremila". - Aha... zato što je... konj. - Da "Apolon" (zakoluta očima) nije u blizini pa da nas "preveze"? prozbori kad se malo sabrao. Napokon je primjetio da radnici "uživaju" u predstavi. - Hmm... mogla bi probati zazviždati... obično dotrči kad me čuje - nije mu ostajala dužna. Sigurno će neko doći ako "zviznem". Možda će onom ko dotrči biti drago da ga "zajašim".

- Ne bi da vas prekidam... - pokušao je mlađi radnik polušapatom da se umješa. - Pa ne prekidaj! - oboje u isti glas izgovoriše nervozno, ne skidajući pogled jedno s drugog. Stisnuo je usne da ne počne urlati. - Mmmm... - zarežao je - ima li kakav zid da raspalim glavom o njega! Dobro, predajem se opet. Dosta ove besmislene rasprave. Idemo u naselje, ja vozim. Gledaj da bude neke koristi od tebe. Ne znam ni sam šta tražim, ni gdje. Dogovorio sam sastanak s ljudima iz Opštine. Vas šestorica, crta! Da vas nisam vidio dok ne rješite problem. Radnici su se bez riječi pokupili. - Briši i ti dok telefoniram. Čekaj me kod auta. Ili zvizni, možda dotrči tvoj savršeni Apolon! - Nosi se! - ladno mu odvrati i zalupi vratima kontejnera. Čula ga je kako psuje. U kolima nije bio razgovorljiv, a nisu ga izgleda brinule ni njegove sirove "metode ophođenja" pa da se sjeti izviniti zbog ponašanja pred radnicima. Ostavio je da ga čeka na ulazu u opštinsku zgradu. Sjela je na žardinjeru i surfala po internetu. - Dobar dan djevojko. Čekate nekoga? - čula je ljubazni glas starije žene. Držala je metlu u rukama. Vjerovatno spremačica. - Dobar dan i Vama - ljubazno je pozdravila. Da čekam... mi smo sa gradilišta. Trebaju nam neki podaci iz vaše opštine. - Aaa... čula sam da imate problema.

Saša se iznenadila. Izgleda da su svi znali situaciju. - Trebao bi nam neko upućen, neko stariji ko dobro poznaje vaše mjesto i historiju. Možda ko predaje u školi, ili piše hroniku mjesta... - Hmm... meni pada samo na pamet čika Moša. Ima blizu sto godina, jako dobro pamti i zna sve o mjestu... Pozvala ga je na telefon. - Šta je? - Pitaj ih za nekog starca koga zovu Moša, možda bi nam on mogao reći nešto više ako oni ne znaju. Došao je u pratnji čovjeka koji ih je odveo do starca. Tu su proveli tri časa. I napokon čuli priču o pregrađenom i zatrpanom potoku. Samo čovjek nije bio siguran gdje se tačno nalazi pa ih je uputio dalje. Tek oko četiri popodne su krenuli nazad. Žedna i gladna, jer je pojela sendvič i popila vodu koju je ponijela, nije bila raspoložena nizašta. Nije primjetila da je gleda i smješka se. - Čestitam, i danas si bila korisna. Možda ću se na kraju morati izviniti ministarki.. Dobro si se snašla. Da se ne moram javljati na telefon raznoraznim idiotima posao bi mi bio pjesma. - Hmm... ponovi to da snimim. Eto, i ja sam za nešto m ajstorica. - Nisi majstorica nego neviđena muljatorica. Samo tako muljaj dalje, možda te i zadržim! - A ti si sirova bosanska seljačina. Ministarka je pogrešila, bukva je ništa prema tebi. I to da me zadržiš nećeš moći ni u snovima, kamoli na javi! Pogledao je veselo, samouvjereno se osmjehujući. Iznenada podigne kažiprst i nježno s njim pređe preko njenog obraza.

- Glupa nisi, pa ti je jasno da su ovi naši "sirovi razgovori" uvertira do kreveta. Zinula je i ostala tako, dok je on mirno upalio kola i krenuo.

********* Kad su sve četiri uveče stigle u njihov kontejner, saznala je da su njih dvoje bili glavna tema toga dana. I da je po ocjeni radnika, pomoću Apolona, dobila još jedan poen u svoju korist. Na stranici "Četiri ženska mušketira" osvanula je nova objava. Predivna fotografija zaigranog Apolona. Slikana u ranu zoru dok se sunce rađalo. Ispod je pisalo "ljepota, pamet, srce - savršenstvo u jednom". A Duda je, kad su one već legle, lajkala sliku ispod pokrivača, i dodala u komentaru "Sašina ljubav jedina". Da dolije malo ulja na inženjerovu vulkansku vatrenu narav...

POGLAVLJE 5. - Dođite šefe da vidite ovo! - utrča Jordan u kontejner gdje su se oni pakovali za polazak na gradilište. Pogledao je u nju. Slegla je ramenima, nije znala šta se dešava. Učinilo joj se da je i Jordan u prolazu prekorno pogledao. Radnici su bili spremni za polazak na posao. Među pretežno žutim i nekoliko bijelih, plavih i crvenih iskakao je jedan ultra lilavi. "Beograđankin šljem!" sjetila se. Nije znala da će ga nositi na poslu. - Šta je ovo? Zašto Beograđanka ima šerpu za šlag na glavi? Da ne misli s njom šetati po gradilištu?! - Poklonio joj momak... - pokušala je da objasni, ali je Jordan prekinuo. - Meni liči na nošu. Sad će se po gradilištu nosati i dječije noše! Nije dosta što su napravile dar-mar, i što ste se... pomjerili pameću zbog njih, sad i ovo! - nervirao se više nego Dalibor. On pogleda u nju sa osmjehom. Jordan to nije vidio. Osmjehnula se i ona njemu. Bilo im je oboma jasno šta Jordan podrazumijeva pod onim da se "pomjerio pameću". - Todore, donesi macolu! Onu od deset kila! I uzmi joj to s glave! Nije ovo Bolivud! - doviknuo je. Ako izdrži udarac macolom onda je u redu pogledao je u nju. - Razbićeš joj šljem? - čudila se. - On ne služi da golub bolje nacilja gdje će se posrati, nego da čuva glavu - opet je dobila direktan odgovor bez uljepšavanja.

Međutim, Beograđanka nije dala "na probu" svoju lilavu fensi kacigu. - Tako sam i mislio - prokomentarisao je. Sad marš natrag po šljem i deset posto manja plata zbog ovakvih gluposti! - ukori je. Beograđanka je stisnutih usana samo ljutito dunula kroz nos prolazeći pored njih dvoje. Tih dana imali su jedan normalniji i mirniji period, a onda su ih opet stisli sa svih strana. Saša je izgubila živce. Bili su sami, i opet su započeli žučnu raspravu kad joj je rekao da mu "ne diže živce i ona, dosta mu je ostalih". - Ma šta me briga za tvoje ispade! - dozlogrdilo joj je sve. Prestani da nas maltretiraš i reci da je nemoguće tako raditi. I tačka. Ljudima treba odmor. Šta ih se bojiš! - Bojim? - Nego šta ti je? Sram te priznati da nisi Supermen! Neka zajaše na grbaču nekim drugim budalama. Šta te briga! Nađimo neke Kineze u blizini, oni obično završe posao dvije godine prije roka. Pa kad budu slobodni da trknu do nas! Ni jedno, od ko zna koliko rješenja, koje su mu predlagali, nisu mu valjala. Napokon se osmjehnuo na ovo. Bio je zavaljen u svoju stolicu držeći noge na stolu. Nakon njenog inzistiranja da ne može ništa biti dok rade zajedno, situacija se malo smirila. Mada je zaključila da mu nije pravo što je ovako ispalo. Ali ipak se ponašao korektno. Između redova razumjela je, da u međuvremenu dok čeka na nju, neće juriti okolo djevojke. Pitala se koliko je spreman čekati. Čulo se kucanje. Na vratima se pojavila Dubravka. Čula je da Saša šizi, pa je upitno pogledala.

- Izvinite... moj šef Vas treba... - obratila se njemu kad Saša ništa nije rekla. Klimnuo je glavom da će doći. - E neće doći! Neka rješi sam! I pošalje izvještaj! Zašto ga zivkate za svaku sitnicu. Snađite se sami! - izderala se na prijateljicu. Duda je zinula vidjevši je ovakvu. - Jel te zato muž ostavio? - on je iznenadi pitanjem. - Muž? Pa nema ona muža - sad se čudila Dubravka. Već je bila šokirana Sašinim napadom a sad je čula i ovu glupost. - Sad ga nema. Piše da je razvedena. - Ma Vi ste nešto krivo shvatili. Pa je je poznajem od prve godine fakulteta. A upisale smo sa 19. - Ne bi me čudilo da je to uradila sa 16! - To je bio onaj tatin džudista... jeste, bili smo u braku mjesec dana prizna Saša Dudi. - Majstor džudoa? Bili ste vjenčani? Zapravo? - Pa šta? Imala si i ti momka, to ti je isto. Kod mene je trajalo mjesec dana, a kod tebe tri godine. Ti si se htjela udati, on nije bio siguran. A nas dvoje smo se super rastali i ostali drugari. To smo uradili više iz bunta. On je zamišljeno pratio raspravu između njih dvije. Saši je bilo kao da je neko polio kantom hladne vode, mada se trudila da ostane mirna. Njegova indiskrecija joj je toliko išla na živce. Platiće joj zbog ovoga. - Ti nisi normalna! Pa kako mi nisi rekla! Nego da mi ovaj razgoropađeni Hulk to kaže! Pa znaju li tvoji za to?

Duda je bila van sebe i nije pazila više šta priča pred Daliborom. Podigao je obrve čuvši kako ga je "počastila". - Naravno da znaju. Onda sam bila u buntovnoj fazi. - E pa stvarno vas dvoje... - Dubravka je van sebe izletjela iz kontejnera zalupivši vratima. Nekoliko trenutaka je vladala tišina. On ništa nije dalje pitao, vratili su se na posao. Njen hladan pogled bio je dovoljan da shvati grešku. Saša je uveče morala priznati prijateljici, da je ta greška boljela i da zato nije pričala o tom. "Čim sam se rodila bila sam toliko slatka da je Ljupče totalno otkačio koliko me je volio. Nije dao nikom da mi priđe. Cijelu srednju su moji muku mučili sa mnom, nisam se dala savladati. Majka je rekla ocu "tvoja mezimica tvoja odgovornost, ja sam svoja dva sina lijepo odgojila". Pričale su dugo u noć. Pao joj je teret sa srca jer je napokon s nekim mogla iskreno popričati o tome.

********* Ujutro, kad je došla u radni kontejner, čudno ju je pogledao. Kao da je cijelo vrijeme čekao da se pojavi. I bio je sam, što je u to doba dana bilo neobično. - Oprosti. Bilo je ružno od mene. Shvatio sam da na svoj način želiš pomoći. Što se tiče onoga drugoga... nisam znao da ... Dubravka ne zna za tvoj brak - ničim izazvan mirno izjavi, pažljivo je gledajući. - Hvala na izvinjenju, prihvaćeno. - I znam da ti se sviđam. Iako nećeš to sebi da priznaš.

- Hahaha... moraš naučiti da se meni sviđa samo onaj kome ja dozvolim da mi se sviđa. Što god da se dogodilo... i da se ubuduće dogodi, nemoj to tumačiti kao znak da si me osvojio. Uvijek mogu da se predomislim. I to kad najmanje očekuješ. - Znači, nećeš dozvoliti da ti se ja sviđam? - Neću. Prekomplikovan si, eksplozivan, previše lijep, bosanski divalj, neurotičan, i hoćeš da je uvijek po tvome. - Još me niko nije opisao kao ti - osmjehnuo se. - To ti je do načitanosti. Nemaju ljudi fond riječi da te opišu. - Čini mi se da si se naljutila. - Tu si potpuno u pravu. Bio si bezobrazan ali više od toga, nezahvalan. A o tvom nedostatku takta i pažljivosti da i ne govorim. - Da... slažem se. Izvini Saša stvarno. Treba da se naviknem da mi neko pomaže. Što se tiče... mislio sam da Duda zna. Bio sam radoznao da saznam za koga si bila udata. Kakav je bio... - pokušao je nevješto da objasni. - I ovo izvinjenje prihvaćeno. Uz uslov da ne vodimo više privatne razgovore. Ko se kome dopada i slično... - ipak se malo otkravila kad joj je priznao motive. Znači da ga je mučilo je li voljela muža. Gledao je zamišljeno ništa ne govoreći. Slijedeća tri dana su bili u punom pogonu. Odgovaralo joj je da rade i da nemaju vremena za priču. Mada ga je jedva stizala. Primjetila je da je drugačiji, ali mu to nije htjela pokazati. Veselila se u sebi. Popustio je, zbog griže savjesti ponašao se prema njoj s puno više povjerenja. I opuštenije. Iako ga ona nije štedjela, već ga je namjerno izazivala da prasne. Ali se nije navatao.

POGLAVLJE 6. Napokon su dobile dva dana za odmor. Saopštio im je to na svoj orginalni način. - Što se mene tiče, u dilemi sam da vam dam sve slobodne dane, samo da mi ne ometate radnike. Saša je podigla izazovno i bezobrazno obrve na to. - I da ti ne ometaš mene - priznao je nerado dok su se djevojke čudile ovoj iskrenosti. To joj Saši bila velika satisfakcija. Dovoljna da taj dan bude raspoložena i vesela. Dogovarale su se gdje da idu, nije bilo baš neke velike ponude, a nisu smjele da lutaju okolo. Izbor je pao na hotel sa lijepom baštom uz jezero. Imali su noćni klub u sklopu hotela. Duda se još ljutila na Sašu, odbila je da ide u provod rekavši da će radije čitati. Odlučila je da joj se osveti za prećutkivanje brzopletog braka, nije mogla nikako da pređe preko toga. Veče je proticalo jako lijepo, večerale su, prošetale oko hotela, sve to u pratnji "prikolice" iz Beograda. On je odmah dotrčao kad mu je Beograđanka javila da ima slobodan dan. Već ujutro je odvezao nju u nepoznatom smjeru, obećavši da će doći po ostale predveče da idu zajedno u provod. Na vratima kluba odjednom su se pojavila njih petorica. Kao da svi čekaju njih, stali su ko u kaubojskom filmu i privukli pažnju.

Saša se trudila da ne pokaže koliko je uzrujana. "Jesu li došli za nama? Ili je ovo slučajno..." bila je u dilemi. Pričali su nešto sa šefom hotela, on je nervozno mahao rukama. Saša shvati da im se ne raduje. Ćelavi, sitni direktor je pokušao da zaustavi napredovanje građevinaca. Imao je loša iskustva s njima. - Gospodo, gospodo - pokušao je da ih zaustavi pokretom ruke. - Miči se! - Nema tuče i razbijanja inventara! - Platićemo! - Ne i ne! Zovem policiju i zovem vaše ministarstvo! - Zovi, zovi, ko ti brani. - Prošli put ste napravili... neprilike. - Neprilike? Rasturili smo vas! - napokon se javi Dalibor. Do sada su ostali pričali a on je ćutao. - Jeste, ozloglašeni ste cijelom trasom autoputa. Razbijate, bijete se, odvodite djevojke! Molim vas da to ubuduće ne radite... Direktor je držao svoj monolog ali ga niko nije zarezivao. Svi su zvjerali oko sebe tražeći one zbog kojih su došli. - Eno je! Za šankom - spazi je geodet. - Ma vidi ti nje! C,c,c,... Svezala kosu! A sa štiklama ima skoro metar i devedeset, ko i ja - Dalibor je suzio oči gledajući Sašu koja je sjedila na barskoj stolici okrenuta desnim profilom prema njima. - Opet onaj priljepak od Beograđanina! Nikako da ga se rješimo nervirao se bagerista.

- Ne diraj mu curu! Dok je s njim, budi miran - opomenu ga Dalibor. - Nema Dude, gdje li je nestala? - Pa nije ni došla. Vidio sam je s Pjesnikom kako razgovara kad smo krenuli - saopšti im geodet. - Njih dvoje su najpametniji. Sad će da piju zajedno kaficu i čitaju poeziju u krevetu, a mi ćemo potrošiti pare, porazbijati hotel i zaspati u jendeku. A zbog čega?! - Lala miner nije dijelio njihov način provoda. - Tišina! Idi spavati ako ti ne odgovara - obrecnu se Dalibor ne skidajući pogled sa Saše. Već su svi bili pomalo pripiti. Posjetili su dvije kafane prije dolaska u hotel, jer ih je Duda zavlačila i namjerno im slala krive kordinate "subjekta u kretanju (Saše)". Nije htjela da ih odmah pronađu, da se i one malo zabave prije nego što se sretnu. Uputili su se ravno prema njima. Pitala se šta će reći na njenu minicu s resama. Beograđanka je bila najčednije obučena, zbog nesigurnog momka koga je izgleda jako voljela. On je otezao sa ženidbom zbog mamice, pa je ona odlučila da ode na teren da vidi kako je bez nje. -To vam je šef? - uzdahnuo je mučenički siroti Beograđanin i objesio vilicu do poda kad je vidio Dalibora. - Ne brini - tješila ga je nježno ona - on je Sašin. I njega zanima samo ona. Prema nama je fer i profesionalan, samo je eksplozivan. - Zdravo momci, mogu li da pomognem? - ispreči im se konobarica na putu do šanka. - Možeš - klimnu Dalibor. Vidiš onu skupljene kose u plavo srebrnoj minici? - Koju?

- Onu što se nasadila na "pleteće igle" da bi mogla dovatiti šank... - Vidim... - Reci joj da će letjeti perje... - Hoćete li da popijete nešto? - Prvo prenesi poruku, pa dođi da naručimo. Konobarica se uputi prema Saši. - Zdravo djevojko. - Zdravo - pozdravi Saša konobaricu. - Izgleda da će zbog tebe izbiti tuča. Jedan ljepotan je raspoložen da se bije, blago tebi - pogleda u pravcu Dalibora. - Može samo sa mnom da se bije, vježbam džudo. A on ima čvrstu glavu. - Umjesto da ga biješ, uhvati ga za rogove - namigne joj. - Važi, hvala na savjetu. Saša ustade sa stolice i okrene se prema njemu spremna za boj. - Oooo koleginice! I Vi ste tu... - prenemagao se ironično. Kakva slučajnost da se sretnemo... - Zašto ste dotrčali za nama? - upita ga ispitivački. - Mi za vama? Možda ste vi za nama? Mi smo ovdje već bili, pošto nema boljeg provoda okolo vratili smo se na muziku. A vi? - Pošto smo mi već tu skoro dva časa red bi bio da vi odete. - Zašto da odemo? Što nam se ne pridružite... ako ne možeš hodati evo ja ću te "ponijeti" ispod ruke - rekao je opet ne obraćajući pažnju na okolinu.

Momci su ga stigli, i sad su slušali njihov razgovor. Svidjelo im se kako je zafrkava, pa su se smijali i pružali mu podršku. - Bolje bilo da se sva petorica pogledate u ogledalo - uzdahnula je Saša ne želeći da se raspravlja s njim pred drugima. - Nemam ogledalo u torbici, slučajno sam ga zaboravio, kao i puder, isto sam slučajno zaboravio, ali draga moja Saša jedno znam... da sam...vrlo...vrlo... lijeppp. Normalno, na ovo se ekipa povaljala bacajući komentare. Da su bili sami slatko bi se s njim nadmudrivala, ali usred kluba sa tolikim pripitim posmatračima, to joj nije odgovaralo. - Al' nemaš manire bukvo bosanska! - odluči da ga spusti po kratkom postupku. Pruži ruku i nježno ga kvrcnu po čelu. Ovo ga je izgleda probudilo jer je nekoliko sekundi stajao bez riječi dok su ostali čekali kako će joj uzvratiti. - Momci... nađite nam sto. Samo za dvoje! Da se ja i ona raspravimo oko ovoga... - okrene se i naredi im. - Pa šefe i mi bi rado slušali vaše razgovore... - bunili su se što ih je otkačio. - Tišina! Promuvajte se malo, i pogledajte ima li išta za vas. Nađite sto, i pozovite ono troje za šankom da vam se pridruže. Pile (nadimak geodeta Pilića) ne smije piti, jer nas on vozi. - A možda ti šefe odeš u drugom smjeru - posumnja Lala gledajući njih dvoje. - Kamo sreće... al' je tvrdoglava - promrmlja ne skidajući pogled s nje. Našli su im mali barski sto, skoro ga otevši nekoj dvojici koji su cijelo veče presjedili uz jedno piće.

- Da vidimo... šta se dami ne sviđa u mom "nastupu". Koliko ja imam iskustva, od Beča do Tunguzije nisam sreo ženu da se, vidjevši me, žali na moje manire. Da ti se možda više ne sviđa ona Nišlijkina "mutava tetka od momka". Vidi se na prvi pogled da ti voliš takve momke. Koliko se sjećam dobro si se derala na onog sirotog Bugarina koji te ništa nije razumio. Možda bi ti više pasao on od mene? Saša se slatko osmjehnula gledajući ga. Sjedili su oko malog tijesnog stola, on se nalaktio objema rukama, i nagnuo se prema njoj. Pogled joj je bio na njegovom vratu, od brade do otvora na košulji. Ispod brade mu je je primjetila Adamovu jabučicu koja ju je izazivala da ga podsjeti kako su je muškarci dobili „petljajući“ se sa ženama. Djelovao je tako snažno i privlačno. Da je mogla najradije bi naslonila glavu na njegovo rame, da je čvrsto zagrli i ljubi, ljubi, ljubi... Poželjela je da su sami na pustom ostrvu. Ali je još morala da "diskutuje" s njim oko spornih tema. - Džaba ti izgled, kad ti je narav takva. Ko može izaći na kraj s tobom. - Pa ti bi mogla - gledao je sjajnim plavim očima, nasmješenih usana. Oboje je željelo nešto drugo, teško su se koncentrisali na priču i mudrovanje. - Pa mogla bi... da me to interesuje. Sredila bi te, bio bi ko bubica! - Kako? - osmjehnuo se. - Bromazepanom, bar toga ima. Da nisi mislio daću ti kuvati čaj?! - Ne bi seksom? - Seks se dobija kao nagrada, a ne kazna. - A vidiš ja ću tebe kažnjavati tako... - Prvo nema šanse, drugo, repertoar ti je ograničen i bezvezan.

Odjednom se začulo neko komešanje oko bine. Ostatak ekipe se probio do muzičara, jedan se popeo čak na binu i htjeli su na silu da im promjene "repertoar". - Opet onaj hoće Lelu Vranjanku! Nikako da ih dovedem u red namršteno je ustao. Vraćam se odmah - sagne se i poljubi je direkt u usta. Ni spremna Saša ovo nije očekivala. Pa je po inerciji otvorila usne ne uspjevši se snaći. Osmjehnuo se pogledavši je sekund, dva. Znao je da je dobio ovu rundu dvoboja. Dok su se nadmudrivali, Saša je zaboravila na okolinu. Okrene se oko sebe da vidi gdje je ostatak ekipe i jesu li njih dvoje predmet nečijeg interesovanja. Odahne kad shvati da ih gužva i oblak dima sa obližnjih stolova dobro skriva od pogleda radoznalaca. Pokušala je da vidi gdje su Beograđanka i Nišlijka. I Nišlijka je nju opazila, mahnula joj veselo i podigla palac u vazduh, tako joj poručujući da je sve u redu. Sad se opustila, ovih nekoliko minuta joj je pomoglo da se presabere. Nije željela da ostavi djevojke na cjedilu, da je bilo problema morala bi ga se rješiti. Ovako je izgledalo da se svi sa gradilišta dobro druže. Opušteno odluči da će ostatak večeri uživati s njim. - Izvini... ovaj svaki put napada orkestar. Gdje smo mi ono stali ljepoto moja? - Ne znam, šta se tebi čini gdje smo stali? - Ja se sjećam da smo se poljubili i da smo pričali o seksu... Hoćeš li da plešemo? - Znaš da plešeš? - to joj nije izgledalo vjerovatno. -Nego! Oćeš tango, oćeš ćaćaća... sve pratim!

Saša ga je sumnjičavo gledala, ali želja da mu bude blizu, a da ima pokriće za to (ples), je ućutkalo onaj realni glas u njoj koji joj je govorio da je "stiskavac" jedini ples koji ga zanima i da pojma nema o plesnim tehnikama. Osim zavodničkim. Krenuli su prema podijumu koji je bio dvadesetak metara udaljen od njih. Dok su se probijali uzeo ju je za ruku, pa su tako, s rukom u ruci prolazili pored separea. Čim su stupili na podijum, on se okrete prema njoj i zagrli je oko struka privijajući je uz sebe. - Ovo nije pjesma za stiskavac Dalibore... - opomenu ga. - Mmm... samo je promrmljao zatvorivši oči i spustivši skoro glavu na njeno rame. Čvrsto, ali nježno je držao uz sebe. Podigla je obe ruke na njegova ramena. Plesali su potpuno izvan ritma. Došlo joj je da se nasmije. Muškarci su nekada kao bebe... Pjesma se promjenila, svirali su jednu živahniju stranu dens pjesmu. Pustio je da pokaže svoje plesno umijeće. Vrtila se u njegovoim rukama, čas mu je bila leđima okrenuta, čas su bili lice uz lice. A cijelo vrijeme je držao čvrsto kao da su mu ruke od čelika. Kad je treći put okrenuo licem prema sebi, uhvati je čvrsto oko struka, i spusti glavu prema njenoj. Nije uzmakla. Usnama se upio u njene. Osjetila je toliku njegovu potrebu za njom kao da mu to život znači. Čvrste ruke i priznanje da je toliko želi opili bi svaku ženu, kamoli Sašu kojoj se toliko sviđao. Uzvratila mu je tako da ga je iznenadila. Pogledao je upitno pitajući šta znači takav vatreni odgovor. - Kako si slatka malena... - I ti si sladak maleni... - gledala je njegove usne zovući ih. Rukama je lagano prelazila preko snažnih ramena.

- Pa onda priđi bliže slatkome da plešemo obraz uz obraz - privuče je skroz uz sebe. Ruka mu je bila raširena preko njenih leđa, u drugoj je držao njenu ruku ponekad je stišćući. - Žao mi je... slatki, ako priđem bliže izbaciće nas iz diskoteke - zafrkne ga. - Saša... - uzdahnuo je duboko. Bili su licem uz lice, rukama je lutao preko njenih leđa i struka. Dođi - odjednom je uze za ruku i povede nekuda. Još opijena od njegovih poljubaca slijedila ga je. Našli su se u nekom hodniku. Nije bilo nikoga. S desne strane su stepenice vodile gore a s lijeve je bio natpis "Podrum". Povede je stepenicama. Izbili su u mali parkić blizu parkinga. - E sad, da mi na miru porazgovaramo - odmah je privuče k sebi, ruku joj stavljajući oko struka. Podcijenio sam tvoju minicu, mislio sam dva plesna okreta i ode suknjica na struk. Kad ona ni mrdac... - pričao je šaljivo gledajući je netremice cijelo vrijeme. - Ne nosim suknje koje mi se popnu na glavu - uzvratila je isto šaljivo, shvatajući da pokušava držati situaciju pod kontrolom. - Preslatka si... - Ajde? Ti kako kad, nekad sladak, nekad gorak. - Jesi li patila? - Opet o tome? To je bio dječiji bunt - shvatila je odmah šta pita. Za njenog "brzopoteznog" muža. Nikako nije mogao da ga zaboravi. Ja sam htjela da pobjegnem od očeve stege, on se trudio da me urazumi, ali sam ja zatvrdoglavila svoje. Ostali smo drugari. Milovao je po licu dok je pričala gledajući ga u oči. - Pomiluj i ti mene - prošaputao je kao dječak.

Saša uzdahne s osmjehom. Neće je osvojiti svojim mačo pristupom, ali kad je ovako nježan i ranjiv kao dječak... neće moći dugo da se opire. Pomilovala ga je lagano po obrazu. On joj uze ruku i poljubi u dlan. - Saška - tepao je - šta ćemo nas dvoje? Meni se čini da je neizbježno da se zbližimo, nemoj da to pokvarimo. - Oho... dvoje golupčića pod palmom - začuli su glasove blizu sebe. On se okrenu namršteno gledajući tri momka kako im se približavaju. - Momci... ajde na spavanje sad će vas mamice zvati. - Hahaha... - smijali su se vjerovatno pripiti. - Ej matori, da ti ne ometamo koncentraciju, možda ti sad "padne" pa večeras neće biti ništa bez plave tabletice. - Momci... žele da me upoznaju - on pogleda u nju značajno. - Možda je bolje da upoznaju mene... - predloži mu. Imam crni pojas u džudou. - Ajde? Opasna li si! - kobajagi se zadivi. Ipak hvala, momci moraju osjetiti malo "teške ruke" jer ih očevi nisu dovoljno lemali kad je trebalo. - Čekamo matori... oćete li da se dogovorite s kim se bijemo? S tobom ili s njom? Prišao im je bez riječi i šakom u lice raspalio prvo ovog s lijeve strane, a onda krenuo i ovog desnog. - Jao šefe nemojte! - zavapio je Lala. Odnekuda se stvorio trčeći prema njima. Saša je sa smješkom gledala kako bez napora uvrće ruku trećem momku.

- Jel' sad u redu? Možete kod mamica. Ili treba još i da vas i vozim k njima? - isprati ih dok su pokunjeno nestali u mraku. Pojavili su se i drugi iz ekipe. - Ja sam s njima, ja sam s njima - mucao je Beograđanin kad se Dalibor okrenuo prema njemu. - Zar nije bilo bolje da se volimo? - šapnuo joj je dok je sjedio uz nju na zadnjem sjedalu. Ovako sam morao da potrošim energiju lemajući balavurdiju - naslonio je mazno glavu na njeno rame dok su se geodet i Nišlijka pogledavali slušajući sa prednjeg sjedišta šta se dešava na zadnjem. Autom su išli geodet, Nišlijka, ona i on. A ostatak ekipe je utrpao Beograđaninu i naredio mu da ih vozi nazad. - Meni se svidio i onaj dio s lemanjem, samo drugi put budi džentlmen pa dopusti da ih ja sredim. - Oću, ali prvo da se volimo - i dalje naslonjen na njeno rame sitnim poljupcima obaspe joj vrat. Ruka mu je mirovala na njenoj natkoljenici, pržeći je kolika je vatra isijavala iz njega. Cijelo vrijeme puta je doticao, ali ne napadno, nego skoro neprimjetno. Jedva je čekala da stignu pa da se odlijepi od nje. Bilo joj je lijepo ali nije moglo biti ništa pa joj je samo otežavalo situaciju. Samo joj je falilo da uzdahne pa da ovi naprijed dobiju materijal za sablažnjavanje. Gledao je za njom kad su se ona i Nišlijka uputile u svoj kontejner. - Ko mi je kriv kad sam Jordana stavio u prizemlje, mogao sam ja biti dolje pa za čas doći gore k vama u kokošinjac - šaljivo im dobaci, iako su mu oči pričale drugu priču.

- Nije ti dobra ta ideja... mogle bi te očerupati nas četiri... Nisu svi pjetlovi kao oni Đorđa Balaševića - odvrati mu vedro sa stepeništa. Ni njoj ni njemu ovaj rasplet nije bio po volji. To veče je otkrila da može biti jako pitom i nježan.

********* Na stolu ih je dočekala Dudina poruka da će ona biti "u gostima" kod Pjesnika. Zaključile su da je Pjesnikov fin i civilizovan pristup, jako dobro legao Dudi. - Ovaj je totalni luđak! - dvadesetak minuta iza njih, uletjela je Beograđanka zalupivši vratima kontejnera. Što je izazvalo manji potres. - Ko? - čudile su se one raspremajući se i komentarišući događaje te večeri. - Ovaj Sašin neandertalac! - Šta je uradio? - Kad smo se dovezli, prišao je nama i rekao mom momku, ako me brzo ne oženi, da mu je bolje da odustane od mene, jer bagerista ima ozbiljne planove sa mnom! - skoro plačući je rekla. Njih dvije su se jedva suzdržavale od smijeha. - I šta je bilo dalje? - pitala je Nišlijka. - Šta će biti! - proderala se. Otišao je skoro plačući za Beograd! Nakon ovog nisu se više mogle suzdržavati. Prasnule su u smijeh. Nišlijka im je, kad su sjele na krevet, pokazala slike koje je napravila u klubu. Na jednoj zumiranoj uhvatila je Sašu i Dalibora glavu uz glavu, njegova ruka je bila na njenom struku.

Fotografija je govorila više od riječi. Sva bliskost se ogledala na njoj. Naravno, poklonila joj je sve fotke gdje je ona, sama ili s njim. Obećale su da će se sutra raspitati jesu li momci isto fotografisali. Možda i oni imaju neku. Na čuvenoj Instagram stranici "Četiri ženska mušketira" osvanula je fotka iz kluba. Stavile su "neutralnu" fotografiju gdje su njih tri. Natpis je bio "prvi slobodni dani"...

********* Sutra su spavale duže i javile se porodicama. On joj je od jutra počeo slati poruke tipa "skidam sebe a mislim na tebe..." i slično. I to sa službenog telefona. Nazvala ga je, naredila da prestane i da obriše sve. Još je falilo da to neko vidi. Poslije je otišao na Donje gradilište, pa ga skoro nije vidjela čitav dan. A prekosutra im je u goste stigao neko... - Što si došao? - namrštio se Dalibor gledajući inžinjera Borkovića (Telca) sa megafonom u ruci. Njih dvoje nisu stigli pošteno da popričaju od povratka iz Kluba. - Kako što? Doletio sam čim sam čuo da si lemao sve redom! Kad to čuje ministarka... hihihi... - slatko se smijao. - Zabole me! Neka čuje! Da mi neće možda dati otkaz?! Je li mi poslala "stručni" kadar, pa sad nek vidi posljedice. Borković podiže megafon i uključi ga. Gradilištem se razleže glas... "Pažnja, pažnja! Daje se na znanje! Postoji opasnost da izvjesna ženska osoba od 56.2 kilograma ugrozi bezbjednost Kamenoga.

Mole se svi koji je primjete, da joj ne dozvole pristup dotičnom! I da hitno pronađu i obavijeste njega, kako bi se na vrijeme mogao sakriti!" Saša je izašla iz radnog kontejnera kad je čula da neko priča na megafon. Nije razumjela šta se govori, ali čim je ugledala Borkovića, posumjala je da bi neka zafrkancija mogla biti u pitanju. - Jesi li ti mala izabrala prsten i brnjicu za njega? - upita je primjetivši da im se približava. Pozvala ga je šaljivo u kontejner "da ne bi okolo odavao njihove tajne". Ubrzo je dotrčala Duda, pa Nišlijka za njom, da pozdrave Borkovića. Okružile su ga i potrudile se da zaboravi zašto je došao.

POGLAVLJE 7. - Alo inžinjeru... imamo gosta koji kaže da je otac... od...od neke Aleksandre Aleksovske... - Apostolovske - ispravi ga Dalibor. - Jeste, taj je. Da ga pustim do vas? - Pusti, neka ga neko doveze ispred kantine. - Stigao je šefe - obavijesti ga Jordan nakon desetak minuta. - Dobro, daj da ga vidim. Ima nekoliko fotografija s njim na njenom Fejsu, ali se ne vidi dobro. - Pa, šefe, uredite se. Možda vam to bude tast... - ozbiljno ga upozori Jordan. - Ne seri Jordane! Dosta mi je mene, samo mi je on još falio! Šta sve grešnom Daliboru nije stiglo od kad se ona pojavila na gradilištu. C,c,c... Dovukla je ministarku, Telca, konja, svoje drugarice, a sad je stigao i tatica - uzdahnuo je dok su kroz prozor gledali kako se gost vrti ispred kantine. - E pa kad oćete njegovu ćer... a baš ste se dobro nameračili na nju... Popila vam je mozak - pričao je Jordan gledajući kroz prozor. Cijelo gradilište tako priča! - brže-bolje se opravda kad je primjetio kako ga Dalibor namrgođeno gleda. Maleni čovječuljak sa rukama na leđima, ogledao se oko sebe i posmatrao šta se dešava. Jedva da je imao 1.65cm. Ako je i toliko. - Dobar dan - ozbiljno ga je pozdravio Dalibor.

- Dobar dan. Ja sam Ljupče Apostolovski, kćer mi je Aleksandra Apostolovska. Radi ovdje negdje kod vas. A Vi ste? - Ja sam glavni inžinjer na ovom gradilištu Dalibor Perzić. - Ona je pomoćnica jednom od inžinjera... nisam siguran kome... - Nije pomoćnica nego potrčko, i to kod mene. Sve četiri su raspoređene po grupama kao pripomoć inžinjerima. - Četiri? Poslali su vam sve djevojke? - iznenadio se. Izgleda da mu ovo nije bilo pravo, pa se namrštio. - Jeste, dodijelili su nam četiri koleginice sa taze završenim fakultetom. - Jeste li Vi to baš tražili... da budu sve žene? - sumnjičavo ga je gledao (misleći valjda da mu je trebala kvota za popunu harema). - Nije pomoglo što sam se bunio da ih ne želim... - Koliko sam čuo dvadesetak inžinjera je primljeno - bio je bolje informisan od Dalibora. - To vam ne bi znao reći, ali ima mnogo projekata i velika je potražnja za kadrom. Meni su stigle njih četiri na čelu sa ministarkom. Ženska brigada. - Možda se loše kotirate kod ministarke pa je poslala žene da vas slome vrlo inteligentno shvati u čemu je štos. - Hmm... u pravu ste, ja i ministarka se ne slažemo oko nekih pitanja... - Aleksandra je znači najbolja? - Najbolja? - ovo nije razumio. - Pa kad ste od njih četiri Vi baš uzeli nju, a glavni ste inžinjer. Nije ni shvatio kako se u trenutku stvar preokrenula, i on je završio na ispitivačkoj klupi pod strogim okom pukovnika Ljupčeta.

- Uzeo sam je jer je neviđena muljatorica i maherica. Trebala su joj dva minuta da obrlati ministricu, koja je čovjeku, kome inače niko ne smije zucnuti, ispred nosa uzela mašine i podigla sve na noge. - Znači da je najbolja! - nije se dao smesti. To što Vi nazivate muljanjem, ja nazivam vještinom. Vi to ne umijete, kad vam je ona trebala da riješi problem. Ja sam to inžinjeru tako shvatio. - Čim dobijem neku medalju proslijediću je njoj... - uzdahne rezignirano. - Mladiću, ja je cijeli život obučavam da se snalazi u svakoj situaciji. Nije ona kriva što Vama komuniciranje nije jača strana - nije se obazirao na Daliborovu ironiju. Gledao ga je kao da je još nešto htio reći, ali se suzdržao. Nije mu bilo dosta kćeri, sad će da ga riba još i njen stari od metar i žilet. Ali je, suprotno svojoj eksplozivnosti, bez riječi istrpio ovu kritiku samo zavrnuvši očima. - A gdje je ona sada? - Na donjem gradilištu, vratiće se za nekoliko časova. Možete da je sačekate u kantini. - Neka hvala, neću da vas ometam. Znam da nije po propisu, ali sam sa jednim kolegom bio tu u blizini, pa sam navratio. Vaši su bili ljubazni, dovezli su me čak ovamo. Nazvaću ja nju večeras, i Vi ćete joj reći da sam bio. Pozdravljam vas, hvala što ste odvojili vrijeme za mene. - Nema problema, želim Vam srećan put. Kad je već krenuo Ljupče zastade i okrete se k njemu, opet ga ispitivački skenirajući. - Jeste li oženjeni? - Nisam.

- Hmm... namrštio se čuvši odgovor. Ali ništa više nije rekao. Mahne mu rukom i ode. Daliboru je ovo bilo smješno, ali je morao da pazi. Odmah je zaključio da je Ljupče došao snimiti situaciju, i to vjerovatno namjerno kad ona nije bila tu. Stari je bio opasna bombica kao i kćer. Sjetio se kako mu je rekla ne bude li njenom ocu pravo, da će dići u vazduh i njega i njegovo gradilište. Plus, ona mu se sviđala, ko zna dokle će dogurati. Nikad mu se žena nije ovoliko svidjela, ustvari s nijednom nije uspio da ostvari mentalni nivo kao s njom. Bilo je tu strasnih veza, ali nikako da osim kreveta postigne i neku dublju i dužu povezanost. Možda zato jer se nije dugo zadržavao na jednom mjestu, ili što je bio eksplozivne naravi pa bi i one izgubile strpljenje s njim. Ili mu jednostavno nisu mogle pogoditi "žicu". Jedna bi se rasplakala kad eksplodira, druga bi počela da se svađa s njim i baca stvari, treća je na sve što kaže ćutala ne zarezujući ga... samo je ona „adekvatno“ znala da odgovori, ne plašeći se njegove eksplozivnosti, nego bi ga „spustila“ podbadajući ga s mjerom, ne napadno, ni svađalački, nego ga tjerajući da se nasmije i popusti joj. Fino odgojena, obrazovana, znala je mjeru i imala svoj stav, plus što ga je tako sitna privlačila do ludila. Lijepo „spakovana“ u metar šezdeset i pet, nije mu dala mira ni danju ni noću. Dvije godine skoro bez prekida je bio na terenu, možda je i to dovelo da mu se toliko svidi. Ali i za to vrijeme sretao je djevojke, putovao poslom, družio se pa mu nijedna nije zapela za srce kao ona. Nekidan je pričajući telefonom eksplodirao, jer je već stoti put objašnjavao nekom ćati istu stvar. Ona je prišla, i mirno mu uzela telefon. Dvadeset minuta je mirno ne podižući glas davila čovjeka.

On je obavljao druge poslove, štampao, izlazio napolje, vraćao se, a ona je i dalje pričala. Dok nije dobila što je tražila. „S tobom stvarno nema šale pukovnice... izvini što sam eksplodirao“. „Ne treba da se izvinjavaš! Kako ih nije sramota da ne znaju svoj posao“ rekla mu je mirno. „Bogami te Ljupče dobro obučio.“ „Nije Ljupče, nego moja strpljiva majka. Šta misliš kako je njoj sa ocem, sa mnom, i sa dva brata. Naučila me je da savladam svoju eksplozivnost, i da se ne izvinjavam ako nekad i opravdano prasnem.“ „Moram priznati da mi tvoje posredovanje mnogo pomaže. Ranije sam radio sa kolegama, pa su i oni tako znali kao ti da rješe te birokratske zavrzlame. Na ovom projektu je od početka manjak radnika, pa nismo imali koga zaposliti da to obavlja.“ „Za ovu ispovijed, častim te kafom...“ osmjehnula mu se ženski šarmantno. „Samo kafa? Svašta ću ja da ispovjedim ako nagrada bude nešto drugo.“

********* Njena ekipa je došla na ručak oko dva. Vidio ju je kroz prozor, i pozvao na telefon. - Dođi kod mene u kontejner - kratko joj saopšti. - Dobar dan? Je li sve u redu - mirno ga je gledala. - Bio ti je otac. - Otac? Ovdje? - Da, razgovarao sam s njim.

- Vidio te je? Sranje! - izleti joj. - A šta, nije trebao da me vidi? Kriješ me? Postoji neki problem oko toga? - Ja sam mu predstavila situaciju malo drugačije. Spomenula sam Borkovića... i ostale, ali sam... tebe izostavila - iznervirano je dunula i raširila ruke. - Opet si muljala po svome - osmjehnuo se, radoznao da čuje zašto je njega "krila". - Samo sam dala ozbiljniji ton cijeloj situaciji. Sad je sve snimio, večeras će imati milion pitanja i potpitanja. Vrlo je striktan i radan, nikad me ne zove na posao, samo uveče. - I šta će dalje biti? - Ako mu se nešto nije svidjelo, građevinska inspekcija će ti biti najmanja briga... - uzdahnula je nezadovoljno. - Idi se odmori. Ne opterećuj se toliko s ovom posjetom. Pa šta ako je i došao u nadzor. Kćer si mu, ima pravo na to. Slijedećih pet dana ideš sa mnom da prije zatrpavanja provjerimo još jednom je li sve spremno. - Idem li popodne na donje gradilište? Treba im pomoć. - Neka se snađu! Ti se odmori - kratko joj saopšti. Spustila je ruksak pored vrata i bacila se na krevet. "Uh, uh, uh", skoro je zaplakala. Bila je umorna, a ovo ju je dovelo do ruba. Sad će znati da mu je muljala i da je namjerno zatajila Daliborovo postojanje. A čim je nešto tajila... značilo je da tu nešto ima. Ljupče će da mu ispita porjeklo, veze, saznaće o njemu što ni on sam o sebi ne zna. A nju će vjerovatno sa sigurne udaljenosti pratiti dva njegova kompanjona i javljati njeno kretanje.

Primjeti li da njih dvoje nešto šuruju, sigurno će povući veze da je premjesti na drugo radno mjesto. Vjerovatno je ovaj iznenadni nadzor uzrokovao njihov izlazak "u život" prije nekoliko dana. Bilo joj je danas dosta svega. Prvi put u životu Aleksandra je osjetila strah. Njega je željela da čuva u srcu daleko od svih. Napokon je to priznala sebi. Postojale su male šanse da između njih bude nešto ozbiljnije, ali je ovaj susret bio znak buđenja njenog ljubavnog života. Bila je živa! Bojala se da više neće imati interesa za ljubav. Bilo je nekoliko takvih situacija u životu, probala bi nešto, i nakon toga bi izgubila svaki interes za to. Pokušala je nekoliko puta da se uključi u ljubavni život, s tri momka je pošla ali bi izgubila strpljenje i odustala. Jednostavno joj se nije ljubavisalo. Nervirala je romantika, izlasci, cijeli proces zabavljanja. To je jako zabrinjavalo. Sve dok nije naišla na njega... Nije joj bio bitan njegov izgled, koliko muška energija, iskrenost i sposobnost da radi a ne kukumače na svaki problem. Čak i njegova eksplozivnost joj je "legla" jer je "palila". Kad bi bio eksplozivan, probudio bi u njoj ženu, koja bi rado izašla na "megdan" s njim u takvom stanju. Nije trebalo poslije ručka da se vraća na gradilište, ali je otišla samo da ne misli šta je večeras čeka. Iako je očekivala očev poziv, nije nazvao on, nego je zvala ona njega. - Jesi li stigla ljepoto? - tepao je Ljupče kćeri. Umorila si se? - Znaš kako je na gradilištu, tata. Ali napredujemo, to je najvažnije. Što me nisi zvao da si blizu? Mogla sam doći pred tebe. Dalibor mi je rekao da si bio...

- Izvini srećo, kapetan me ujutro zvao da ide do svojih. Zna da si ti tu, pa me pitao hoću li s njim. - Nismo se uspjeli vidjeti... - Al' sam ja zato vidio ljepotana koga kriješ... - nasmijao se Ljupče. - Ne krijem ga tata... - iznenadio je očev veseo ton. - Svidio mi se. Iskren i fin. - Fin? On? Tata pričaš o čovjeku koji nekad eksplodira da nam ne treba dinamit za posao! - Hahaha... znači sukobila si se s njim, zato ga ignorišeš... Tako, tako nauči ti njega da sa Apostolovskom nema šale! Ipak, izgleda da se ti njemu sviđaš. Kaže da si mu "potrčko". - Ma potrčaću mu ja po bosanskoj tikvi! - Hahaha... - smijao se Ljupče. Aleksandra nije mogla doći sebi. Njemu se Kameni svidio...

********* - I? Šta je bilo s taticom? Je li te ispitivao? - pogleda je ispod oka dok je vozio. - Izgleda da si mu se svidio ili mu se opasno nisi svidio... Nešto od to dvoje. Rekao mi je da si fin. Još nisam čula od Ljupčeta takav opis za neku osobu. - Pa bio sam fin. Rekao mi je u lice "ko mi je kriv što ne znam komunicirati pa mi trebaš ti sa svojim "vještinama"". - A šta si ti na to? - zabrinuto ga je pogledala.

- Ništa, oćutao sam. Možda bi i nešto rekao ali zbog tebe sam pazio, a uostalom, to je i istina. - Oćutao si?! - Jesam - osmjehnuo se tako da su joj koljena zaklecala. Zaključio sam da moram biti u dobrim odnosima sa Ljupčetom ako hoću da mu šarmiram kćer. Ali neka se ne vara. Meni neće šefovati. Staviću ja njega na mjesto, samo pokuša li. - Nisi ti vidio Ljupčetove tehnike - osmjehnula se uzdahnuvši. - Nije vidio ni on moje. Prvi put sam bio fin, drugi put posumnjam li da nas nadgleda, upoznaće i on moje tehnike - čvrsto je rekao. Aleksandru je ovo zabrinulo. Dva važna muškarca u njenom životu mogla su da joj naprave problem. - Ajde, priđi bliže - iznenadi je predlogom. - Voziš! Ne možeš i jedno i drugo - smijala se. - Mogu, mogu, samo ti priđi bliže - pružio je ruku prema njoj. - Ne dolazi u obzir! - nije pristala ali bi rado to učinila da je smjela. - Kad ćemo opet u izlazak? Možemo samo nas dvoje. Ti za nekoliko dana ideš u ministarstvo, s tobom ide Beograđanka i njen inžinjer, jer nam trebaju neki papiri i specifikacije. Mogli bi nešto da iskombinujemo. - Ništa nećemo da kombinujemo. Imamo još dva mjeseca rada i onda se razilazimo. Pogledao je suženih očiju ali ništa nije komentrisao.

********* Ujutro su prionuli na posao. Pregledali su nacrte i stanje na terenu. Svako malo njega je prekidao telefon, pa je sama upoređivala nove i stare rezultate. Na jednoj tački su i dalje imali velika odstupanja. Oko deset su krenuli nazad. Krajolik je bio predivan. Priroda u kasnoljetnim bojama obasjana suncem, sa pokojim zaostalim malim oblačićem magle nad dolinom. Pitomi kraj pun voća, brežuljaka, razbacanih seoskih kuća i vikendica. Vraćali su se gornjim putem prolazeći blizu kuća. Jutros su došli donjim, kvalitetnijim, ali manje interesantnim. Na livadi, uz put, blizu jedne kuće on zaustavi kola. - Što smo stali? - Dođi da ti nešto pokažem... Išla je pored njega prema kući razgledajući okolo prirodu i pitajući se šta je naumio. Izvadio je ključ. - Našao sam preko Agencije oglas da se kuća iznajmljuje. Koliko sam blesav, nisam se toga ranije sjetio... dok ti nisi došla. Mogao sam je unajmiti i ponekad se na miru odmoriti. A ja se patim u kontejneru, slušam kolege kako hrču i testerišu i zbog toga sam svaki dan neispavan. Otvorio je vrata vrlo lijepe, u drvetu i kamenu uređene kućice, sa predsobljem, dnevnom sobom, kuhinjom i kupatilom u prizemlju, i spavaćom sobom u potkrovlju. - Ne znam koliko bi se ovdje naspavao... kad bi žene čule da si sam, krenuo bi masovni alpinizam ovim krajem da te nađu... - šalila se. - Sad dolazimo do važnog pitanja... sviđa li se tebi?

- Sviđa, ali sam ti rekla da neću s tobom u krevet. - Pa nisi tako mislila kad smo bili u hotelu. - To je samo večernji izlazak, malo nas ponijela atmosfera... Ako si za to uzeo vikendicu, nisi trebao. - Znači, ako opet izađemo pristaješ na "vaćarenje" ali ne i na seks. - Ko zna u kakvom ću biti raspoloženju. Znaš kakve smo mi žene, možda ću biti ljuta i nadrndana... sve je pitanje pravog tajminga. - Srce mi kaže da ne grešim... nije to bila samo "atmosfera". - Srce? Šta ti još srce kaže? - Svašta o tebi... puno se bavi tobom... Stalno me gnjavi gdje je Saša, gdje je Saša, čim te se sjetim odmah počne brže kucati od radosti. Prišla je i stavila mu ruku na srce. Gledali su se netremice. On je zagrli lagano oko struka i spusti usne na njene. I dalje je držala ruku na njegovom srcu dok je on drugu ruku zavukao u njenu kosu. Sigurno ne bi bila toliko oprezna da je jučerašnja očeva posjeta nije otrijeznila i natjerala da se uozbilji. Možda bi i ona razmišljala da ova koliba bude njihovo ljubavno gnijezdo barem ovo kratko vrijeme što će biti skupa. Zvono telefona ih prekinu. Osjećala se potreseno dok se on neraspoloženo javio na telefon. Zvali su ih hitno na gradilište. - Razmisli... uvijek si dobrodošla. Ja ću ponekad doći da se odmorim i prespavam ovdje. Potreban mi je mir. Ima tu blizu malo jezero, odlično za kupanje. Ako bude po planu slijedećih pet dana ćemo provesti na ovoj relaciji, dok ne betoniramo i sredimo ovu poziciju. Ići ćeš svaki dan sa mnom.

- Vozaćeš me svaki dan pored kućice dok se ne predomislim? - Računam na to - osmjehnuo se nestašno. Da nisu zajedno radili, možda bi i pristala. Ali da postanu svakodnevna tema tračeva na gradilištu, to nije mogla dozvoliti. Kad bi joj mašta odlutala, tražila je neko rješenje da bi im pružila šansu za nešto više. Ali nije uspjevala ništa smisliti. Svaka verzija je imala ozbiljnu manu. Uveče je pričala s majkom, ona je bila fina i smirena žena, vrlo pametna i mnogo realnija od opsjednutog Ljupčeta. - Ma ne brini se oko toga, pa šta neka se sukobe. Važno da si se ti zaposlila. Njih dvojica će taman dobro doći jedan drugom da se liječe nije pridavala značaj muževim penzionerskim aktivnostima. Djevojkama nije ništa rekla za vikendicu. Da se ne bi pročulo dalje i da ih ne bi zafrkavali. Slijedeća tri dana su zajedno išli "pored" vikendice. Ni jedno ništa nije komentarisalo.

********* Četvrti dan je izbio problem na donjem gradilištu, on je morao da ode do njih. Nju je poslao sa dvojicom radnika da "obiđe vikendicu". Tako joj je rekao, zafrkavajući je. Napravili su prethodnih dana neke preinake i to jutro su parametri bili mnogo bolji. On se vratio prije nje u bazu. Kad ono tamo... Čim ga je vidio pritisak mu skoči na dvjesta. - Todore dođi ovamo! Vidiš onoga matorog što šeće s rukama na dupetu? Zovi odmah obezbeđenje. Reci da se nepoznato lice kreće po gradilištu. - Kako nepoznato? - čudio se Toša. Pa to je šefe Aleksandrin otac!

Upoznali ste ga! - Neka sam! Pravi se da ti to ne znaš. Ja ću se izgubiti, jer će sigurno zvati mene. Ti se javi na telefon i reci "inžinjer nije dostupan", pa će on morati zvati nju da ga izvadi. - Pa zašto to radite? - Zato da se nauči pameti! Da ne misli da će mene zajebavati i nadgledati. Nije znao za mene, dok me nije vidio. Stekao je utisak iz njene priče da radi s nekim starijim inžinjerom. Od tada je postao sumnjičav i sad je odlučio da nam se popne na glavu. E to tako neće ići!

********* - Dobar dan, inžinjerka Apostolovska? - Da, ja sam, izvolite. -Ovdje obezbjeđenje gradilišta. Imamo upad neovlašćenog lica, koje tvrdi da je Vaš otac... evo Vam ga na telefon. - Alo tata, šta se desilo? - Aleksandra... imamo jedan mali nesporazum. Ja sam došao u posjet tebi, ali su ovdje neki novi momci pa me ne poznaju. Dobili su dojavu da se neko lice neovlašćeno kreće gradilištem. Ne možemo da dobijemo inžinjera, pa sam morao da zovem tebe... - Tata! - Dođi da potvrdiš, ja sam na ulazu dijela dionice ispred nadvožnjaka. - Doći ću što brže mogu, ali moram naći prevoz. Mogu li da sačekaju? Ona se ljutito uputi prema Dudinom pjesniku. On je danas došao kolima... Moraće položiti, zarekla se.

Odvezao je do oca i nekako je to raspetljala. Ljupče je otišao, a ona se vratila u bazu. Dalibora nije bilo. - Jordane, gdje je inžinjer? - Ništa ja ne znam... - bio je vrlo čudan. Otišla je pred kantinu ne bi li možda od nekog saznala gdje je. - Todore, znaš li ti gdje je inžinjer, treba da odobri sutrašnji plan primjetila ga je kako čeka prevoz s prvom smjenom. - Ništa ja ne znam... - i on se vrlo čudno ponašao. Posumnjala je da nešto nije u redu. Nakon pola časa, dobije poruku da mu je telefon dostupan. - Gdje si ti? Koga god pitam, niko ne zna. - Išao sam za poslom, rekao sam im da me ne uznemiravaju. - Dobro, dolaziš li u bazu? - Neću, idem do vikendice. - A plan za sutra? - Pa doći ću ujutro po tebe. Pošalji mi mejlom, pregledaću ovdje. I dalje je imala utisak da nešto nije u redu. Krenula je na ručak u kantinu. "Šta je sad? Jesam li musava, ili su mi izrasli rogovi?" Nije joj bilo jasno zašto je svi ispod oka, a neki i direktno zagledaju. Odlučila je da ih ignoriše, uzela je ručak, sjela i počela jesti. Kad u kantinu uleti Duda. I direktno k njoj. - Šta je to bilo danas? - bez pozdrava je upita radoznalo je gledajući. - Šta bi bilo? Ne znam o čemu pričaš... - Pa inžinjer ti je izbacio oca sa gradilišta!

- Šta pričaš... bio je samo nesporazum. Ovi momci iz obezbjeđenja su se promjenili pa ga nisu prepoznali. - Ma nije to! Dalibor im je naredio da ga izbace sa gradilišta! Saša je ostala otvorenih usta. Pokušala je sve da poveže. Imalo je smisla, svi su se pravili da ništa ne znaju, svi su je zagledali i čudno se ponašali. Prokuvala je. - Sad će da mi plati! - ustala je uz tresak srušivši stolicu. Uputila se prema izlazu. Iza leđa je čula smijeh i "sredi ga mala". Svi su znali da će ga sad napasti. - Kuda ćeš sad? - Duda je zabrinuto trčala za njom. - Je li tvoj pjesnik došao autom? - gledala je oko sebe tražeći njegov auto. - Jeste... eno ga na gornjem putu. Gdje ćeš sad? Odvešće te on... - Ne treba da me vozi... - promrmljala je i uputila se žustro prema pjesnikovom autu dok je Duda gledala za njom. Nakon pet minuta hoda došla je do kola. Naravno, svi su ostavljali ključeve u bravi, da bi se u slučaju potrebe mogla pomjeriti. Kao da je vozila deset godina, upalila je i pokrenula kola, vrlo vješto ih okrenuvši u kontra smjer. Bilo joj je jasno šta se desilo. Ljupče je opet došao u inspekciju, a ovaj je naredio da ga obezbjeđenje skloni. Sad će da dobije svoje... Auto mu je bio ispred kuće. Ne pokucavši, ko razbojnik ščepala je kvaku i otvorila vrata. U kući nije bilo nikoga. Njegove stvari su bile po stolu i stolici. Izašla je napolje tražeći okolo, spustila se do voćnjaka stotinjak metara od kuće, ali njemu ni traga ni glasa.

Sad joj je već ljutnja popustila a briga rasla. Kad je prišla grmu visokih malina i kupina učinilo joj se kao da čuje šum vode. Da, spominjao je neko jezero. Pratila je stazicu uz voćnjak i zvuk je postajao sve jasniji. Nakon jedne krivine, ispreči joj se ogromna stijena. Nekako se progura pored nje i ugleda najljepši prirodni džakuzi koji je ikad vidjela. Mali vodopad, možda metar visine i dva širine, ulivao se u jezerce promjera jedva dvadesetak metara. A u jezercetu on se brčkao. Mirovao je, samo se održavajući na vodi zatvorenih očiju. Pritisak joj skoči do neba. Možda su bili udaljeni dvadesetak metara. Baci torbu na zemlju, zatrča se i tako obučena skoči u vodu da je sve oko nje prštalo. On je otvorio oči gledajući šta se dešava. Sjetio se ko bi to mogao biti i usta mu se razvuku od uva do uva. Doplivala njegova ribica... Stigla je do njega u sekundi. Uspravi se vješto i vidjevši ga pred sobom raspali mu šamar iz sve snage. - Ti nisi normalan! - vrisnula je bijesno. Naravno, to je bio "Kameni", nije se iznenadio, ni uvrijedio, naprotiv uživao je do maksimuma. Htio je, otjeravši joj oca, da je isprovocira, očekivao je reakciju, ali ovo... ovo je bio vrh. Znao je da će reagovati, ali ovako strasno... Oduševila ga je. - Ju tata! Pa ova teta tuče čika Dalibora! - zgranulo se dijete. - Ma to ona iz ljubavi sine, oni su zaljubljeni par... Idemo mi kući, mama nas čeka s ručkom. Ona to od svog bijesa nije ni vidjela ni čula, niti je primjetila dolazeći putićem da se na drugom kraju jezera kupa otac sa dvoje male djece.

Dalibor je uz bezobrazan osmjeh vješto zgrabi, nimalo nježno da ga slučajno ne bi udarila koljenom među noge. Batrgala se bez riječi, a on spusti usne na njene tako strasno i posjednički da nije mogla ni da mrdne. Nije odgovarala ali nije mogla odbiti napad. Bez imalo nježnosti je toliko stiskao uz sebe, ko vreću, i ljubio sve dok malo po malo nije prestala da se otima. - Životinjo! - Ti si moja... proći će svaki put ovako padne li mu na pamet da nas gnjavi - znao je zašto ga napada, a i ona je znala o čemu priča. - Mmmm... uspjela je samo da promrmlja, prije nego li je opet ščepao ne prestajući da je ljubi i grli. Opirala se dok joj napokon ne dođe do mozga da ovom divljom reakcijom pokazuje "da je želi bezgranično". Osjetivši da se malo smirila popusti stisak. Oboje su jedva dolazili do daha. Pogledala ga je, i on je nju gledao netremice u oči. Šta se tu imalo pričati? Sve je bilo jasno. Aleksandra podigne ruke i zagrli ga oko vrata. Priznala mu je da razumije zašto je to uradio. Osmjehne se nježno, zadovoljno klimnuvši glavom, srećan što ga je razumjela. Pomiluje je lagano po mokroj kosi. - Pravi si komandos - prošaputa joj polako se saginjući za poljubac. Stajali su na rubu jezera, ona na višem dijelu, on na nižem. Skoro su im glave bile u istoj razini. Polako joj zavuče ruke i skine majicu preko glave. Ostala je u grudnjaku. - Skini pantalone da se malo okupaš, pa ćemo ići u kolibu da se osušiš. Odvojila se malo od njega i sjela na veliku stijenu skinuvši pantalone. Nije imala fensi čipkaste gaćice nego praktične sive bokserice. Slobodno su mogle da prođu kao kratke pantalone.

- Dođi - pružio je ruku i povukao je za sobom. Kad su izgubili tlo pod nogama zaplivali su prema vodopadu. Ispod njega je voda bila skoro svjetlo zelene boje. Stali na stijenu koja se vidjela kroz kristalno bistru vodu. - Stvarno je predivno - priznala je sklanjajući mokru kosu. - Vidiš da sam bio u pravu. A opet ovdje ima i tvoje zasluge. Kad smo tražili zatrpani potok, ja sam se vozao okolo da pokušam locirati odakle dolazi voda i u koje tačke se sve slijeva. Neki pastir mi reče da ovdje ima jezero a da dio ide i u obližnji mali ribnjak. Tako sam napokon ucrtao mapu vodenih tokova. Na tabli ispred kuće je pisalo da se iznajmljuje... - I tebi je odmah sinulo. - Meni si odmah sinula ti ispred očiju, čim sam pročitao natpis. Ljutiš li se još zbog Ljupčeta? - Nisam sigurna... - osmjehnula se šeretski. Vidjećemo kakve će biti posljedice. Pogled mu je bio ozbiljan i hipnotizirajući. Pruži joj ruku koju ona prihvati i privuče je kroz vodu k sebi. - Da se trkamo? Ko prije dođe do druge strane jezera bira nagradu. - Kako da to odbijem? - i odmah skoči sa stijene u dublju vodu snažno zamahnuvši rukama. Čula je pljusak iza sebe. I on je skočio prateći je. Došli su istovremeno do obale. - Šta ćemo sad? - Pola nagrade tebi, pola meni - presudi on. - A šta si poželio?

- Znaš ti šta... - I kako da "prepolovimo" tu nagradu - zafrkavala ga je. Privuče je k sebi, nosevi su im se dodirivali. Zagrli ga je oko vrata dok su se gledali netremice bez riječi. - I? Jesi li smislio? - zafrkavala ga je nasmješeno. - Ja sam tvoja polovina nagrade, a ti si moja polovina. Kad spojimo te dvije polovine dobijemo cjelinu... Ona se iznenada osloni rukama na njegova ramena, izdigne se iznad vode i potopi ga smijući se. - Aaaa! Tata! Tata! Teta je potopila čika Dalibora - odjednom se začuje vriska. - Aaaa! - iznenađeno vrisne i Aleksandra grleći ga jer je već bio izronio. Ugledala je na obali dvoje djece kako ukipljeno stoje i bulje u njih. Dječak od možda pet godina i djevojčica od tri, otprilike. - Otkuda su se stvorili? - gledala je zbunjeno Dalibora koji se smijao i mahao djeci. - Bili su ovdje kad si ti skočila u jezero. Otac ih je pokupio da nam ne smetaju, ali su izgleda bili zainteresovani da vide šta radimo pa su se ponovo vratili. Stanuju u onoj vikendici od crvene opeke - pokazao joj je rukom kuću koja se jedva vidjela od guste šume. - Zdravo dječice - mahnula im je Aleksandra odvojivši se od njega. - A je li čika Dalibor mnogo nevaljao kad ga biješ? - upita dječak još uvijek zbunjen scenom. - Aha... bio je nevaljao, ali je sad sve u redu. Obećao je da će biti dobar.

Samo što je to rekla, osjetila je kako mu ruka u vodi prelazi preko njenog tijela. - Budi miran da ne bi ovdje šokirali djecu kad te počnem daviti... prošaputala mu je gurajući njegovu ruku od sebe. Da bi se udaljila od njega, otpliva do svoje mokre garderobe. Čuli su kako otac doziva djecu. Malena je nešto rekla bratu. - Ako odemo možda će ga udaviti - ozbiljnog lica, dječak se dvoumio da li da krene. Nije mogla da se ne nasmije. I on se slatko smijao. - Hvala ti majstore što me braniš, zaslužio si najveću čokoladu koju uspijem naći. Važi? - Važi... - Idite vi da vas tata ne traži, ali prvo neka ti ona obeća da mi neće ništa uraditi... - Jel' da nećete teto? - pitao je dječak ozbiljno. - Neću zlato, ne brini, kad budem slobodna, ako budete još u vikendici donijeću vam i ja čokoladu. Nakon toga su otrčali kući. Smijali su se slatko, oblačeći se. - Požuri, mokra si. Mogao bi pitati nešto od komšija, njegova žena je malo krupnija od tebe. - Neću, moram nazad u bazu. Ne bi me čudilo da su krenuli za mnom i da nas sad snimaju dronom... - Vidjeće da si mokra.

- Neka vide. Važno da sam se brzo vratila. Inače, ako ostanem... sutra niko neće čitati novine. Izašli su putićem do kuće. - Ko te dovezao? - čudio se. - Bolje da ne pitaš - otvorila je vrata auta i tako mokra sjela za volan. Iako su svi zamišljali da će se sad između njih desiti ko zna kakva čuda, ona je smireno, s osmjehom na licu došla u bazu. Trebalo joj je ono kupanje. I onaj zagrljaj. Dugo je vidjela njega u retrovizoru kako stoji i gleda za njom. Nije ni on znao kako im srediti sastanak, a da prethodno svi živi ne saznaju za to. I njega je to mučilo kao i nju. Da stvar bude smješnija, svi su se okretali kad je došla čekajući da saznaju šta je bilo. A niko nije opazio, zbog "kaki" boje pantalona i narandžaste isprintane majice, da je mokra do kože. Vjerovatno su mislila da se oznojila od vrućine u autu. Brzo se presvukla u kontejneru i otišla da pregleda plan za sutra. Morala je i na večeru u kantinu. Nije joj se jelo, ali je morala pokazati da je tu. Djevojke, osim Dude, još nisu čule za njene današnje dogodovštine. Pa su normalno pričale za stolom ne primjećujući kako ih svi zagledaju. A Duda je povremeno dizala obrve i bečila oči na nju. Pucala je od radoznalosti da sazna šta je bilo. Ni njene mokre radne cipele nisu probudile sumnju djevojaka. Radile su takav posao da im se ponekad i to dešavalo.

********* Zaključila je da bi bilo najbolje odmah večeras sve priznati curama. Ionako će sutra čuti od drugih. Pogledala je u Dudu koja je neprimjetno klimnula glavom pretpostavljajući šta će dalje biti... - Djevojke... imam nešto da vam kažem... Desetak minuta nakon toga kontejnerom na sprat prolomila se takva cika i vriska da je Jordan skoro ispao iz kreveta. Izbacio je glavu kroz prozor i ljutito vrisnuo odozdo na njih. - Dosta više bando ženska! Ko vas meni dade! On otišao, a sad da se ja bakćem s vama... Sve četiri su se pojavile na prozoru od sobe smijući se. I sve četiri u glas su zapjevale "Jordane, Jordane, cmok, cmok, cmok" napućivši usne i šaljući mu poljupce. Dva radnika što su stala džipom ispred glavnog kontejnera su se slatko smijala gledajući njihovu prepirku. - Od sutra, ja se selim u njegov krevet, evo njemu nek spava ispod vas! dobaci im ljutito zatvarajući prozor. - Tooo Jordane, tooo! - vriskale su one smijući se... Onda su bacale "petake" jer su opet "Četiri ženska mušketira" izvojevala pobjedu. A Duda je kao glavni administrator stranice okačila video sa dva bijela labuda kako plove jezerom jedno uz drugo. Ispod je napisala: "Dok mi radimo, okružuju nas predivni prizori. Evo jednog takvog snimka sa malog jezerceta... Labud i labudica se brčkaju". Aleksandra to nije vidjela do ujutro. Tek kad je došao po nju smješkajući se veselo, pitala se u čemu je fora.

- Jutros si baš veseo... čemu tolika radost? Opet si nešto smislio? - Imam više razloga... Jordan se spakovao, i neće više da spava u donjem kontejneru. Hoće da zamjenimo pozicije i da ja spavam "ispod vas". A drugi razlog je još ljepši. Onaj vaš labud i labudica su već dobili 240 lajkova... i svi se pitaju gdje je to "jezerce". - Labud i labudica? - čudila se. - Otvori vaš Instagram profil pa ćeš vidjeti... U sekundi je sa strahom otvorila stranicu. Kad tamo... - Dubravkaaaa! - vrisnula je ljutito u telefon kad se Duda javila... On je skoro plakao od smijeha cijeli dan. Srećom, s njima su bila tri radnika pa nisu mogli razgovarati o tome, niti je ona mogla glasno šiziti. Pitala se jesu li Ljupčetu upravo dali novi materijal za hitan nadzor...

POGLAVLJE 8. - Ti se ujutro javi u ministarstvo, s tobom ide Beograđanka i njen inžinjer... hoću li ti nedostajati? - pažljivo je gledao. Mogli bi nešto da "sredimo"... - Nema ništa od toga, rekla sam ti. Imamo manje od dva mjeseca posla pa se razilazimo. - Zašto bi se morali razići? - Zato što ćeš ti završiti na jednom, a ja na ko zna kom gradilištu. - Više puta se zamalo desilo... - Važno je to "zamalo"... i govori da se nije desilo. Pa se onda i ne računa - ostajala je tvrdoglavo na svom stajalištu. Da je znao samo kako joj je bilo teško da se odvoji od njega... Cijelo vrijeme puta bila je zamišljena i tiha. A Beograđanku nikad nije vidjela veseliju. Nudili su joj smještaj u hotelu, odbila je kao i ostali. Dogovorila se sa bratom da dođe po nju. Tako joj je bilo "sigurnije". Možda bi on došao za njom u hotel. A radnici i Ljupče su već imali dovoljno materijala... ********* Čim se pozdravila s bratom, naredi mu: vozi me do Apolona! On je bio njen ventil i za radost i za tugu. Sa prekrasnim konjem dijelila je sve svoje emocije. Počeo je uzbuđeno da rže čim je ugledao iz boksa kako mu se pridržava. - Apolone! Apolone! - potrčala je zaplakavši.

Zagrlila je čvrsto uzbuđenog konja oko vrata šapućući mu "ljubavi, ljubavi, kako si mi nedostajao"... Iako su ga braća i otac svaki dan izvodili, slali joj video snimke s njim, sve joj je to bila slaba utjeha. Brat je morao čekati dva časa dok je ona izvela Apolona i otišla na jahanje. A tamni ljepotan je jurio kao da ima krila. Zajedno su letjeli. Sva njegova snaga i sreća što je vidi prelazile su na nju. Taj osjećaj slobode koji bi imala jašući, pomogao joj je da zauzda svoju borbenu prirodu, da smiri strasti i svoje burne reakcije kad bi imala problem. Počela se baviti jahanjem slučajno, došla je sa prijateljicom koja je imala konja u štalama. Ova ju je ohrabrila da proba i ona. Otada je stalno dolazila, pomagala, ako je kome trebalo izvodila bi konje u šetnje i na stazu. Ljupče je zaključio da je to ozbiljna ljubav i da je mnogo mirnija zahvaljujući konjima pa joj je poklonio ždrebe za njen 19 rođendan. I tada je njen "buntovnički" dio života završio. Vidjevši ga "čokoladnog" sa bijelom mrljom ispod vrata, umiljatog i elegantnog, bila je osvojena na prvi pogled. I ždrebe je prihvatilo nju. Nakon trideset sekundi poznanstva znala je kako će se zvati... Dok je ona letjela na konju, telefon joj je uporno zvonio. Pisalo je "Inžinjer Kameni". - Šta je? Već "raspašoj"! Zašto se ne javljaš? Morao sam zvati onu napornu Beograđanku... - Koga trebate? Aleksandru? - Ko je to? Ko si sad pa ti? - prasnuo je. - Ja sam joj brat...

- Ako si joj brat nisi služavka! Što se javljaš na njen službeni telefon! Dalibor izgubi živce (iznervirao ga je strah koji je osjetio kad se javio nepoznati muškarac). - Izvinite, bili ste uporni pa sam pomislio da je nešto hitno. Aleksandra je otišla na jahanje, vratiće se za otprilike pola časa. - Već! Znači, otrčala je odmah do svog Apolona! Nije vidjela ni majku, ni oca, ni familiju, nego odmah konju! Sigurno mu se sad žali na mene! - Znate za konja? - Kako neću znati! Nabila mi ga je na nos sto puta ko da je mister Amerike! - Hahaha... tako vam je to kod nje. Nikad nisu ovoliko bili razdvojeni smireni Sašin brat je smirio i Dalibora. Vidjelo se da je fin momak. - Dobro onda... vidjeće ona po broju ko je zvao, pozdrav za Vas - mirno je završio razgovor. Čim je sva rumena, oznojena, sa sjajnim očima, skočila s konja, on joj prenese poruku. - Zvao te "Inžinjer Kameni"... malo grublji tip. Nije se predstavio, rekao je da ćeš znati ko je. Kad sam mu rekao da si na jahanju, pretpostavio je da si "odmah otrčala konju da bi se žalila na njega" - smijao se njen brat zaintrigiran ovim što je vidio i čuo. - Dugo mu je trebalo! Nisam pošteno ni stigla! - iznervirala se i ona. Pretpostavljala je da će ispričati porodici ovaj događaj. I tako alarmirati Ljupčeta. - Ko je to? - Moj eksplozivni šef. - Aaaa...

Pitala se kakav će biti doček kod kuće. Šta li im je Ljupče rekao? Međutim, kad je stigla svi su se obradovali. Nedostajala im je, braći jer je "bilo suviše mirno" bez nje, ocu jer mu je bila mezimica, a majci jer joj je među "nerazgovorljivim" muškarcima bilo tiho. Kad je vidjela da nema čudnih pitanja opustila se i ona. Spremajući se za spavanje razmišljala je da li mu se treba javiti. Nadala se da će on nazvati nju. Ali nije. Ma bolje da ga ujutro zove, kao "službeno". Nažalost, zbog te odluke je slabo spavala.

********* - Dobro jutro! Dobro si se sjetila! Ja sam već posumnjao da si pobjegla sa Apolonom u nepoznatom pravcu. - Meni se čini da sam ti nedostajala - mirno mu je uzvratila. Imala je osmjeh na usnama nimalo uzrujana što je eksplodirao. Nastala je mala pauza. - Tu si u pravu... moram priznati - iznenadi je odgovorom. Skočila je na krevet skačući od sreće po madracu kad ga je čula. Da je to mogao da vidi... Umjesto toga on je čuo nešto drugo. - Šta to škripi? Jesi li još u krevetu? Imaš sastanak za sat vremena! - Sjedim na krevetu, ali sam spremna za pokret - došlo joj je da crkne od smijeha. A šta si ti mislio? Da se s nekim valjam po krevetu? - Apolon ne može stati, a madrac škripi... - mudrovao je. Možda imaš joj kakvog ljubimca. - Meni izgleda da si ti noćas loše spavao. - I to je da znaš! - reče glasom ko da je ona kriva zbog toga.

"Neka si, i ja sam se mučila" pomisli u sebi radosno. Rekao joj je gdje treba da ode i kome da se javi. Prije polaska dao joj je potrebne papire pa je u 9 časova, zajedno sa Beograđankom i njenim inžinjerom, bila u holu zgrade. Sutra je morala još jednom da dođe kod njih da bi završili što treba. Njih dvije su kasnije otišle na kafu. - Saša... moram nešto da ti kažem. Trudna sam - saopšti joj koleginica oklijevajuće. - Trudna?! Jesi li sigurna? - Da, ne zezam te. - Je li vam se omaklo... - Pa malo jeste... a malo i nije - bila je iskrena. Ne radi mi se daleko od njega, volim ga. - Pa šta ćeš sada? - Ništa, ćutaćemo ova dva mjeseca ako bude sve u redu. Barem da izdržim još jedan, pa ću ako treba tražiti bolovanje. Ne radim teške poslove, a ljekar mi kaže da je trudnoća normalna. Saša nije znala šta da kaže. Pitala se kako će on reagovati na ovo kad sazna. I šta ako drugi primjete ili joj bude loše? Ovo je praktično značilo da je Beograđanka izdala "Četiri ženska mušketira". Doduše, i Duda je već uveliko mutila sa nježnim "pjesnikom" koji je radio s njima na gradilištu, a ona... Pa i ona je na neki način izdala žensko društvo. Zaljubila se u "Kamenog". Da, zaljubila... Priznala je to sebi noćas ležeći otvorenih očiju u mraku. Dok je bila na gradilištu nije sebi dozvoljavala da o tome uopšte misli.

Dosljedna je ostala jedino Nišlijka, odlučna da se ne bakće sa stidljivim crnokosim građevincem kad on neće prvi da joj priđe. "Ako mi neće biti muž neću da trošim vrijeme na njega" rekla je kad su joj ostale predlagale da ona preuzme inicijativu kad je on već stidljiv, pa ga malo jače "stisne". Iako je Dalibor šizio da su ih one razbile, izgleda na kraju da je on razbio njih. Kako će se razočarati ministarka kad čuje da su i one kao i mnoge žene prije njih upropastile sve zbog ljubavi i romantike. Otišla je opet do Apolona i tu ostala do večeri. Njemu je poslala poruku, ne želeći da razgovara s njim. Možda bi primjetio po njenom raspoloženju da se nešto dešava. Pretpostavljala je da je u poslu čim ne zove. Uveče joj je odgovorio isto porukom, da su u gužvi, pa se zato nije javio.

********* Otac je dovezao na sastanak prije devet. Popela se stepenicama do kancelarije gdje je imala zakazano. U prednjoj sobi je bila sekretarica, a kroz otvorena vrata druge kancelarije ugledala je starijeg ćelavog čovjeka i ministarku u razgovoru. - Pa koga ja to vidim! - prisno je pozdravi ministarka. - Dobro jutro i Vama - osmjehnula se Saša. - Ti si tu? Nije te valjda otpustio? - namrštila se. - Nije, nije - zanijekala je pocvenivši (da je samo znala u kakvom su statusu).

- Uzeću ti ovu malu na desetak minuta, pa moram da idem! - doviknula je čovjeku kroz vrata vukući nju za sobom. Imam zakazan sastanak, ali da popričamo prije toga - objasnila je Saši. - E sad ti meni lijepo reci sve... - naredila joj je kad su došli u njen kabinet. Saša je ukratko ispričala kako napreduje posao. A onda je oklijevajući priznala da imaju problem. Saopštila joj je da je Beograđanka trudna i kakvo je stanje sa ostalim "ženama" na terenu. - Pa vi ste njih sredile totalno! - ministarka se odvalila smijati. - Kako sredile? Onaj "tvoj" će napokon da umukne i prestane mi dizati živce, Beograđanka će osloboditi mjesto novoj inžinjerki, Duda će da se uda i nastavi dolje da radi kod tog "profesora - mikseriste", a Nišlijku ćemo ubaciti opet da ženskim sredstvima "zamuti" vodu gdje bude trebalo. Saša je napokon shvatila njenu logiku. - Ne znam hoću li ja uspjeti baš tako... - Hoćeš, hoćeš - majčinski uvjerljivo je umiri žena. On je već gotov, a gotova si i ti. Nek vam je sa srećom i da slijedeći projekat zajedno radite kao par! Možda čak i bračni par. Dođi da te izljubim! Što mi ovo popravi dan! - smijala se slatko isprativši zbunjenu Sašu. Samo što je uspjela izaći iz zgrade, telefon joj zazvoni. Osjećala je da je on, prije nego što je vidjela ko zove. - Gdje si? Jesi li obavila? - Upravo sam završila. I sad mi nastupa slobodan vikend - podsjeti ga. - I? Kakav je plan za "slobodan" vikend? Od koga se planiraš osloboditi? Možda od mene?

- Od sviju. Valjda sam zaslužila odmor. - Radoznao sam da čujem kako ćeš se "odmarati". - Što si ti dosadan tip! - rekla je šaljivo pokušavajući da shvati na šta konkretno cilja. - Ma ja sam dobrica. Samo sam radoznao. - Kad si toliko radoznao, da ti kažem da sam vidjela ministarku. - Stvarno?! Baš me zabole uvo! Valjda nema namjeru dolaziti opet k meni da mi diže živce! Saša je crkavala od smijeha. Opet je svojom netaktičnom iskrenošću uspio da je "pokrene" i osvoji. - Hoću li ja čuti kakav ti je plan za provod? - Nije baš glamurozan. Većinom ću biti kući, ujutro idem da jašem, poslije ću u grad po sitnice koje su mi Duda i Nišlijka naručile, pa ću opet na jahanje i onda kući da me mama mazi. Ako ne budem umorna možda izađem sa drugaricama na piće. Prekosutra popodne se vraćamo dolje k vama. - Pa koliko ti to puta jašeš?! - pitao je iznenađeno. Izgleda da je sve ostalo prečuo. - Kad sam u prilici ujutro i popodne. Već sam oko šest u štali. - Pa ti nisi normalna! - zapanjio se. Sad se smijala naglas, nije mogla da se obuzda. Ali noć joj je bila kao i prethodna. Nije joj pomoglo ni jahanje, ni umor, ni kasno lijeganje da zaboravi na njega. U dva ujutro gledala je u tamu osjećajući želju da ustane i ode dolje k njemu samo prespavati kako bi mu bila blizu.

********* Ujutro rano iskrala se čim je svanulo. Nije imala sad vremena, ali kad se vrati s terena polagaće vozački, obećala je sama sebi. Apolon je obradovan zanjištao od sreće vidjevši je. - Tu sam ljubavi... tu sam. I ti meni strašno nedostaješ svaki dan... pričala je konju milujući ga i spremajući za jutarnje jahanje. Začuo se neki neobičan šum. Ona se okrete da vidi šta je, pa se šokira od iznenađenja. - Ljubavi? Konju kažeš "ljubavi"? Čekam da se jednog dana zbuniš pa mi kažeš konju dragi! Doduše bolje išta nego ništa. Ja ću prečuti ono "konju" fokusiraću se na ono "dragi". - Kako si se ti stvorio ovdje? - Dobro jutro Saškice - meko je pozdravio fiksirajući je pogledom izazovno. Jesam li ti nedostajao? Ti meni jesi... - Ne mogu da vjerujem... došao si na hipodrom u šest ujutru! - Oko četiri ujutro... - ispravi je on. - Pa ti stvarno nisi normalan! - kao da nije dosta što mu je uopšte palo na pamet da dođe, nego i ovo. - Eto možda što sam iz Bosne? Ko zna? Brdski geni... Mogla bi da me zagrliš... kao njega. - Hahaha... - nije znala šta bi od zbunjenosti. Stvarno je pomjerao granice. I opet je u dnu duše oduševio. Jednostavno je "padala" na njegovu borbenost.

-Pa? Hoću li više dobiti taj zagrljaj? - pokazao je glavom na Apolona izazivajući je. - Pa kad je tako... dođi, da te možda posljednji put zagrlim. Kad ministarka i šefovi čuju da si ostavio onaj haos od gradilišta bez nadzora ko zna gdje ćeš završiti! - Uuuu zaboleee me! Kad sam ja radio što drugi hoće?! Iznenadio je, našao nespremnu i u "nježnom" raspoloženju. Sve je radio kao da joj je čitao dušu, nekad nije ni bila svjesna svojih želja dok on to ne bi spomenuo. Niko se do sada nije sjetio da je dođe osvajati na hipodrom. Možda bi uspjeli da su to pokušali... Raširio je ruke u koje ona uleti smijući se. Zavrti se s njom čvrsto je držeći uz sebe. Olakšanje, sreća, strah i ko zna šta sve još, prošlo je kroz nju dok je čvrsto grlio. Nije očekivao uspjeh iz prve, iznenadila je i ona njega. Izgleda da joj je nedostajao pa je spustila gard. - Nedostajala si mi ribice... - tiho joj je prošaputao polako spustivši usne na njene kao da ni on nije siguran je li ovo stvarnost ili san. Bez rezerve mu je uzvratila poljubac. Zakoračivši na prostor hipodroma uvijek se osjećala kao da stupa u neki drugi svijet. Ovdje je bilo njeno utočište i ovdje su se događale samo lijepe stvari. I on je njena lijepa "stvar". Milovala ga je po kosi zagrlivši ga oko vrata da mu bude bliže... - Kako si došao? - Prijatelj me dovezao i dao mi kola. On će me i vratiti dolje - rekao joj je ljubeći je po očima, nosu, obrazima... Moraću sa sobom nosati klupicu da staneš na nju kad te ljubim... - reče joj šaljivo kad su im se usne razdvojile. Nije imala snage da govori, samo mu se blago osmjehnula. Naslonila se glavom na njegove grudi dok je milovao po obrazu i kosi.

- Divlje moje... - šapnuo je uzdahnuvši i nježno je poljubivši u glavu. "Kako bi bilo lijepo zauvijek tu ostati" razmišljala je zatvorenih očiju. Nesvjesni okoline, pokazivali su iskreno prvi put ono što osjećaju i što žele od prvog susreta. Bez garda s njene strane, bez mačoizma s njegove, bez mudrovanja i prisustva publike. Sami, na sigurnom terenu, postali su momak i djevojka koji čeznu jedno za drugim. Nije joj smetalo što stoje tako, ljube se i dodiruju i što ih konj začuđeno gleda. - Možda bi trebala da nas upoznaš... čudno me gleda. Ruši mi "koncentraciju" i ometa me u poslu... - reče joj milujući je prstima po obrazu. - Ovo je najvažniji konj u mom životu... - pomilovala je Apolona ne krijući ljubav. - Dobro nisi rekla muškarac. Pa zdravo konkurencijo! - bez straha je pomilovao opreznog konja. Apolon se nije bunio. Znači, ti si taj ljepotan. Tvoja gazdarica tvrdi da si ljepši od mene, samo nikako da shvati da si ti u konjskom svijetu a ja u njenom... Od kad je tvoj? - Dobila sam ga na poklon od oca za 19 rođendan. Bila sam eksplozivna kao i ti. Konji su me smirili. - Tako dugo ga imaš? - iznenadio se. Mogu li ja da ga jašem? Jahao sam u Bosni, doduše, neosedlane konje... - Može, posudiću od drugarice njenu Doris. - Meni Doris? Zašto ne on? I onda se žališ da me jure žene! - dodirnuo je po kosi nježno. Želiš li me? - ispitivački je gledao. Apolon je pažljivo pratio šta se dešava između njih.

- Previše si radoznao. Ko te učio da postavljaš takva pitanja? - smješila se šaljivo ga gledajući. - Ja kad me nešto interesuje pitam direktno - nije bilo drugog načina nego da uzme kola i dođe po nju. Prišao joj je opet blizu. Leđima je bila skoro naslonjena na konja. Uzeo je njene ruke u svoje i podigao ih na prsa lagano ih pritišćući i milujući. Pod rukom je osjećala ubrzane otkucaje srca. Držeći joj tako ruke, opet se sagne nakrivivši glavu, i poljubi je nježno. Od nježnih, poljupci su postajali sve strasniji. Pomjeri joj ruke na svoja ramena da bi je mogao zagrliti oko struka. Instiktivno ga je zagrlila oko vrata. Kao da joj je to bez riječi naredio. - Nisam spremna... - izustila je tiho. - Ma nemoj? Meni izgleda da jesi - zastade i pogleda je upitno. - Nisam spremna, mislim mogu zatrudnjeti... - A to! Pazićemo... - reče očito ne brinući o tome. - Koliko je njih tako reklo... - uzdahnula je. - Šta bude da bude! Sad ti nema mrdanja - objasni joj ozbiljno ko da djetetu objašnjava šta smije, šta ne. - Zadržaćeš me na silu? - podigla je obrve. - Bogme neću - slatko se nasmješi - prije ćeš ti mene zadržati, možda i na silu. Možda ja poželim pobjeći. - Kako to? - pitala je milujući ga po vratu. - Tako, kad krenemo nećeš htjeti da se rastanemo - nježno joj je sklanjao kosu s lica gledajući je čežnjivo.

- Dobro, kad ti vjeruješ u to... Ali prvo moram na jahanje s Apolonom. - Opet je on na prvom mjestu? - uzdahne razočarano. Nek ti bude! Ali samo ako zajedno jašemo... Valjda me neće negdje zbaciti zbog ljubomore. Uzjahao je prvo on, povukavši nju ispred sebe. Apolon je to sve mirno podnosio. Lagano su se uputili stazom priljubljeni jedno uz drugo. Povremeno bi spustio poljubac na njen vrat ili kosu cijelo vrijeme je čvrsto držeći oko struka. Saša je svojom rukom prekrila njegovu, zatvorivši oči i puštajući Apolona da ih vodi stazom. Nisu bili svjesni ničega, vrlo malo su pričali. Grijala je toplina njegovog tijela i vrela ruka oko struka. Sjedio je kao da odavno jaše, bez straha, čvrsto je držeći uz sebe. Sreli su zapanjenog Sašinog druga koji je skoro pao sa svog konja videći njih dvoje zagrljene na Apolonu. Nije se čovjek ni sjetio da im poželi dobro jutro. Nakon desetak minuta šetnje ona potjera konja u lagani kas. - Ima li neki kafić u blizini, žedan sam i gladan - upita je prislonivši svoju glavu uz njenu. - Odmori dušu, ne misli sad na glad i žeđ... zaboravi posao, probleme, zaboravi na sve... samo slušaj Apolonov kas, zagrli me i diši duboko reče mu glasom kao da meditira. Ništa nije rekao na to, kao da je razumio. Samo je uzdahnuo duboko, osjetila je kako se smiruje i opušta. Saša je provela konja putevima koje je dobro poznavala, u štalu su se vratili svi troje tako smireni i jedinstveni nakon pola časa jahanja.

- Je li završila meditacija? - skoči on s konja pomažući njoj. Ovoliko se nisam "namirovao" i "naćutao" još od jednog pijanstva kad sam se probudio u šumi i dva časa nisam mogao da shvatim gdje sam. - Je li ti bilo lijepo? - upita ga. - Jeste priznajem, više zbog tebe, ali i zbog konja. Da bi mi bilo "potpuno" lijepo prvo mi trebaš ti, pa ću onda moći drugi put "meditirati" s tobom u krilu i biti miran i koncentrisan na ništa... Morala se nasmijati. Opet je sve objasnio iskreno i kratko. Sredila je konja, presvukla se dok je on čekao i razgledao okolo. - Je li sad vrijeme da ja tebe ugostim? Hoćeš na kafu? - Prvo bi trebala kući da se sredim... - A ne, ne, nema kućici, nema tatici... ideš sa mnom! Išao sam i ja s tobom i Apolonom. - Pa kud ću ovakva... - Ne idemo u grad, idemo u stan. - Čiji stan? - Pa moj! - Imaš stan u gradu ?! - Imam! - i on se kao iznenadi što se ona toliko iznenadila. Ne stanujem na drvetu, a ni kod ljubavnica - podigao je obrvu izazovno. Doduše nije bogzna šta, garsonjera je, dobio sam je na privremeno korištenje od firme, nije moja. Lijepa garsonjerica od tridesetak kvadrata kvadratnog oblika. Mala kuhinjica odvojena šankom s lijeve strane, kupatilo zdesna i soba koja je po cijeloj dužini imala prozore.

Tipično muška, oskudno namještena sa velikim televizorom, okruglim trpezarijskim stolom, ormarom, kompjuterom, i vrlo lijepim velikim krevetom. Pitala se šta joj bi da pristane. Uhvatio je u najemotivnijem trenutku, pored Apolona. - Predomislila si se? Ako si se predomislila spremi nam nešto za jelo. - Molim? - čudila se. On se osmjehne na njeno iznenađenje i iskoristi priliku da je privuče k sebi. Čvsto je držao leđima oslonjenu na njegova prsa. Spustio je glavu zaburivši je u njen vrat. - Saša - prošaputao je uz njeno uvo ljubeći je sa čežnjom od koje se sva naježila. Opet ju je vratio u ljubavno stanje i natjerao da zaboravi na sve osim na njega. Nesvjesno ga je milovala po rukama dok je grlio oko struka. - Ne mogu sada, možda drugi put... trebam kući na kupanje, došla sam samo na kafu... - pokušala je da zaustavi plamen koji je buknuo i da se iščupa iz njegovog čvrstog zagrljaja. - Nema kupanja, nema kući, nema kafe... samo me ljubi - naredi joj. Kao da je pročitao šta želi, spusti je polako na krevet. Već opijena s njim držala je ruke oko njegovog vrata ne dozvolivši da se odvoji od nje. Legao je pored nje na bok i polako lijevu ruku zavukao ispod njene majice. Vrelina je pržila kad joj je dotakao kožu. - Saša... - uzdahnuo je. Okrenula se i ona na bok da budu licem u lice. Provuče i drugu ruku pa je osjetila kako je ispod majice dodiruje po leđima ponekad je nježno stisnuvši kao da ne vjeruje da je tu.

Nije dugo oklijevao, svuče joj majicu preko glave. Odmah zatim i svoju. Morala je priznati samoj sebi da je baš muški građen, ništa ne bi dodala, ništa oduzela sa njega kad bi morala opisati njenu verziju zgodnog momka. Iako ga je već vidjela bez majice u jezeru, uslovi su bili drugačiji i nije imala vremena da ga razgledava i dodiruje kao sada. Polako je prelazila rukama po njegovim čvrstim mišićima ramena, leđa, ruku. Nije po običaju gubio vrijeme, izljubio ju je svu, izgrickao, izlizao... Pitala se je li zaboravio s kim je, ipak je muškarcima seks normalna potreba, nisu im za to potrebne emocije ni da se opterećuju s kojom su... - Hoćeš li novine? - iznenada zastane i pogleda je. - Ha? - jedva da je razumjela. - Nećeš da se opustiš, pa pitam hoćeš li da čitaš novine dok se ja zabavljam... Gledala ga je zapanjeno, kao da joj je opalio šamar. Pokušala je da ustane, ali joj nije dozvoljavao. Suze su joj navrle, željela je da se odmakne od njega i pobjegne. - Šta je Saša? Hoćeš me, ali ne daš srce? - Šta lupaš? - Zašto se toliko bojiš? - Ja? Ja se bojim? Ti nisi normalan - drekne na njega. - Bojiš se da će te ljubav boljeti. - Ajde ne seri! Koja ljubav! Hoćeš samo da me odvučeš u krevet! - Možda je i to. Ali mi je ovo što daješ malo. Možeš li dati više? Bojiš li se greške? Ili tatice?

- Da ti nisi impotentan? Pa se sad vadiš na mene? - Možda smo nas dvoje dva emotivna invalida - gledao ju je nagnut nad nju. Nije joj dozvoljavao da se pomjeri. Okrenula je glavu na stranu, ne želeći da raspravlja s njim. Nije joj smetalo što leži na njoj, ovo joj je ličilo na jednu od njihovih svađa gdje bi tjerali dok ne bi istina izašla na vidjelo. - Ako si spremna samo na seks, onda da ne gubimo vrijeme jedno s drugim - izazove je. - Pazi ti njega... malo ti je seks? Da ja dam sve, a šta ćeš ti dati? - Nudim ti sve, pitanje je samo koliko ćeš uzeti... - Šta je to sve? - zainteresovalo je kud ova priča vodi. - Ono što daješ Apolonu. - Apolonu? Ljubomoran si na konja?! - Moram priznati da jesam. Njemu daješ sve. Srce, dušu, vrijeme, pažnju... i ljubav. - Dao je i on meni - napokon je shvatila o čemu govori. - Daću ti i ja, ako mi iskreno i otvoreno pristupiš... - Dobro, biću iskrena... mislim da ti nemaš ni ljubavi, ni odanosti ni strpljenja za mene kao on - rekla je ovaj put tačno ono što osjeća. I to na njegov grubi i surovi način, direktno u lice. - A spetljala si se sa mnom? Tako defektnim? - Spetljaju se i gori... Polako, on se podigne i sjedne na krevet. Provukao je ruku kroz kosu.

- Ako ti služim samo za pokus, ili znaš već da sam ti samo privremena zabava... onda si slobodna. Ustala je i ona, vrtilo joj se u glavi od svega. Trebalo joj je da sjedne, noge su joj klecale ali sad nije imala vremena za to. Nekako je obukla majicu, patike, torbe su joj bile u hodniku. Udahnula je duboko nekoliko puta ne bi li se povratila. Suze su krenule, obriše ih da on ne vidi. - Idem ja, možda ovo nije bila dobra ideja - proviri u sobu ne gledajući u njega. - Izgleda... Ništa dalje nije rekao, samo ju je gledao suženih očiju. Izašla je u hodnik i naslonila se na zid. Koje poniženje! Spustila se brzo liftom u prizemlje ne znajući tačno ni gdje se nalazi. Pozvala je taksi. Kad se zavalila u sjedište navru joj slike današnjeg dana. Sjetila se kako je tražio da njemu pruži ljubav kao što je daje Apolonu. Zar mu je tako izgledalo? Da nema povjerenja u njega? Istina, bila je oprezna i rezervisana prema njemu. I on je to osjetio. To je strašno rastuži. A ona ga voli. Bio dobar ili loš, trajali jedan dan ili cijeli život, zavoljela ga je i tu nije bilo spasa. Zamoli taksistu da je vrati nazad. Reče da je zaboravila nešto. Nije mogla dozvoliti da ovaj nesporazum ostane između njih. Dolje na gradilištu neće imati prilike da se razjasne. Mogu samo da dodatno zakomplikuju sve. A ne bi nikad prežalila da ne bude njen. Makar dan. Pozvonila je mirno na vrata. Malo se iznenadio vidjevši je. - Saša... oprosti, trebao sam ti polako reći šta me muči. Nisi ti kriva što si oprezna... - Razumjela. Izvini i ti...

Spusti stvari na pod gledajući ga. Stane ispred njega i propne se na prste da ga poljubi. Čvrsto ga zagrli oko vrata. Pogledao je upitno, pomilovala ga je po vratu smješeći se. - Moja si? - Tvoja sam... - klimne bez oklijevanja. Podigne je uzbuđeno i stisnu uz sebe grleći je čvrsto. Spojili su usne i slijedećih desetak minuta se nisu razdvajali skidajući usput odjeću, idući korak po korak do kreveta, milujući i dodirujući jedno drugo. Sjela je na krevet vukući ga za sobom. Legao je pored nje, zovući je k sebi. Nagnula je nad njega. Kosa joj je pala na njegove grudi. Gledali su se u oči ne trepćući. Kako je to kad nekog poznaješ, kad si ga vidio, dodirnuo, osjetio milion puta... Tako se Saša osjećala u tom trenutku. Kao da se poznaju od vječnosti. Sve su znali, šta osjeća ono drugo, šta treba uraditi, kako treba uraditi, neka sila te vodi. Spustila se na krevet pored njega. Ispreplela je prste s njegovima u vazduhu. On je nježno stiskao njene prste, polako se podigao i nadvio nad nju gledajući je. Nema zbunjenosti, nema ničeg osim njega, ničeg osim nje. To je savršeno stapanje, spoj dviju duša u jednu, dvaju tijela u jedno. Sve je radio kao da je od paočine pa će mu se raspasti. Pružao je svu nježnost do zadnje iskre koju je imao, misleći da je to najviše što može da joj pruži. A ona je tražila da slobodno pokaže svoju vulkansku eksplozivnu prirodu, da pokaže šta mu je u srcu, duši, tijelu ali na svoj vatreni način. Ništa sporo, ništa pažljivo, nego da leti perje. - Polako Saša... - smirivao je.

- Ništa polako Kameni... - odgovarala je vatreno. Sve što se dešavalo sanjali su mnogo puta oboje, sad su prenijeli svoje skrivene snove iz mašte u realnost. Danas im se napokon ostvarila najveća želja - da budu zajedno. I da dožive ono što su naslućivali da postoji između njih, a što ni sa kim drugim nisu mogli ostvariti. S njim je sve imalo smisla, bila je čvrsto uvjerena da nije pogrešila. Bez obzira šta će se desiti u budućnosti ovo joj je trebalo, on joj je trebao.

********* Telefon mu zazvoni dok su ležali jedno pored drugog u zagrljaju. - Vidi ko je... - Imaš neku Jelenu na zalihi? - upita pročitavši. - Nemam takvu, ali imam jednu Sašu s Apolonom - reče joj privlačeći je opet k sebi. Osmjehivao se ne dozvoljavajući joj da izvuče ruku iz njegove. - Kad budeš išla kod Apolona poruči mu da je sad na drugom mjestu. - Oću, ne brini. Taj će ga podatak strašno zanimati. Moraš znati, da onaj ko te voli, raduje se tvojoj sreći. Radovaće se i Apolon što sam ja srećna. Dok mu je govorila povukao je čaršav s nje ljubeći je. - Šta to radiš? Moram da idem... - Imamo još vremena da se međusobno usrećujemo... - povuče je na sebe privlačeći joj glavu za poljubac... - Koliko možeš da ostaneš? - sjeti se da pita, dok je milovao po kosi. Sigurno je otišao na svoju ruku.

- Još koji minut... - Kako to misliš "koji minut"? - nije joj bilo jasno. - Svaki čas očekujem da drug dođe na vrata. - Ti nisi normalan! Moram da idem! - šokirano je zinula čuvši ovo. Skočila je gledajući gdje su joj stvari. - Zašto ne sačekaš da vas upoznam? - Kako da ne! Upoznavaćeš nas u donjem vešu! A ko zna s koliko njih si ga upoznao! - Opet si sumnjičava? - Oprosti, neugodno mi je. Da je negdje vani, nego sad će čovjek vidjeti da smo izašli iz kreveta... Brzo se spremila dok je on ometao ljubeći je i vukući u svoj zagrljaj. Na vratima ga je ipak poljubila. I upozorila. - Šta se desilo na hipodromu inžinjeru, ostaje na hipodromu! Zaboravi na ovakva druženja na poslu - odluči da mu vrati za ovu šok terapiju danas. - Saša! Nemoj komplikovati! - zabrinuo se. - Tako mora biti... Sredi taj krevet i sebe dok čovjek dođe - bila je neumoljiva. - Čekaću te sutra... oteću te i odvesti u vikendicu... - Ako to napraviš, pred vratima će te čekati kuma. - Kuma? Čija kuma? - Moja vjerovatno... a možda poželi da bude tvoja. Ministarka se "preporučila" za kumu, kako da je odbijem... - objasni mu napokon. - Uh! Ne spominji je!

Vidjela je da se lift penje, u strahu da nije njegov drug, strčala je stepenicama u prizemlje. U taksiju je dobila poruku od njega punu srca, pisalo je "jedva čekam da dođeš dolje"... Ubrzo zatim dobila je fotografiju s Daliborom dok su zajedno jahali Apolona. Poslao ih je drug koga su sreli na stazi. A dvije je uslikao pred štalom. Nije ni znala da je tamo. Napisao joj je u poruci "nek vam je sa srećom".

********* Idući kući, poluprisebna, ali srećna, pamtila je samo vrele ruke na svojoj koži i čvrste tople grudi uz svoje i kako predano voli momak eksplozivnog karaktera a meke duše. - Zadržala sam se u gradu - kratko je objasnila majci stigavši kući potpuno odsutna. Muljala je bez griže savjesti. Imala je pravo na svoj život. Ako je greška, barem je oslobodio tereta kojeg se plašila godinama da se nikad neće zaljubiti istinski. Izgleda da je to kod nje dolazilo u fazama. Ako sad "puknu", možda će, ako nastavi ovakvim tempom zaljubljivanja, sresti nekoga ponovo u 35 godini. Što možda ne bi bilo loše... Za večerom je niko ništa nije pitao. Primjetila je da joj je otac malo zamišljen. Ili joj se to učinilo. Čuli su se nekoliko puta od rastanka. Nije ni ovu noć mogla da spava. Nije ni on. Pa su se dopisivali. Sa službenih telefona. Ujutro je odmah otišla do Apolona. Dugo ga je grlila i pričala mu. Rastala se od njega sa suzama u očima. Ipak se veselila putu. Dolje ju je čekala druga ljubav.

********* Kad su je ispratili, a Ljupče i žena ostali sami, on joj saopšti novosti. - Onaj Sašin inžinjer, što mi je bio sumnjiv... došao je za njom. Dvoumio se treba li Saši reći da zna za njih dvoje. - Ovdje? - Da, juče ujutro ju je već čekao pred štalom. Vodila ga je na jahanje, pa su zajedno otišli negdje... - Da se nisi usudio nešto reći Saši! Dosta mi je tebe i tvojih "istraživanja". Ostavi je na miru! Sad ima svoj posao, neka sebi uređuje život kako može i kako joj je u sudbini. Nemoj da sam čula kako joj nešto prigovaraš - upozorila ga je žena. - Slažem se s tobom... Momak nije loš, moram priznati. Jedino nisam siguran da misli ozbiljno s njom. Da mu se sviđa, u to ne sumnjam. Oboje su iste eksplozivne naravi. Vrlo je zgodan i žene ga sigurno jure. Ne znam kako bi ona to izdržala. - Neka sama odluči kako misli da treba. Važno da se oporavila i da se opet zainteresovala za nekoga.

POGLAVLJE 9. Pitala se kako će je dočekati. Nisu se uspjeli ništa dogovoriti. Hoće li javno pokazati da su se „intimizirali“, ili će biti diskretan? Nije još bila sigurna kako da se postavi. Već joj je prigovorio za rezervisanost. Što su bili bliže postajala je nemirnija. Borila se između opreza i radosti što će opet zajedno provoditi dane. Inžinjer je parkirao ispred glavnog kontejnera. Ušli su svi troje. Unutra je bio Dalibor i još dva radnika. Srce joj jače zakuca od radosti kad ga ugleda. Kako će ovo držati pod kontrolom... Sjedio za stolom i telefonirao, prstom im pokazujući da priđu k njemu. Izbjegavala je njegov pogled, pa je propustila da vidi kako se nestašno nasmješio pogledavši je. - Ooooo, koga ja to vidim! Stigle koleginice iz grada! Ja sve mislio kad ste „kidnule“ nema šanse da se "vrćete" u ovo blato, kad ono vama omililo s nama... – ustao je i malo se naklonio pokazujući im da sjednu na stolice. - Ajmo, svi koji su se kladili da se neće vratiti, nek skinu šljem! – naredi gledajući ovu dvojicu radnika. I oni se pogledaše pa oklijevajući skinuše kacige. Saša se jedva uzdržala od smijeha. Beograđanki nije bilo zabavno pa se namrštila. - Da imam onakve lilave šljemove ko Beograđanka, sad bi vas natjerao da ih nosite! Kažite nešto i vas dvije, nemojte samo da ja pričam... Kakve ste instrukcije „po ženskoj liniji“ dobile u metropoli? Htio je da je izazove, bila je svjesna toga. Odluči da mu pruži

satisfakciju i odgovori na podbadanja. - Na žalost, inžinjeru - uzdahnula je teatralno – nemam lijepe vijesti za Vas. Bila sam sa ministarkom... – značajno trepne – i nisam mogla da je odgovorim od ideje da sve nove koleginice direktno sa fakulteta šalje k vama. Vrlo je zadovoljna kako smo se nas četiri snašle s vama i kako ste nas Vi primili. - Snašlo mene s vama ono što se neće ponoviti! Nema šanse da mi više utrapi niti jedno žensko makar imala i osamdeset godina! – skoro je dreknuo iznervirano. Saša se davila u sebi od smijeha. A ostali su se pogledavali čekajući rezultate dvoboja. - E pa ne znam ja... ona meni tako rekla – pravila se i dalje nevješta dok je on sumnjičavo gledao. Čulo se kucanje na vratima. - Šta je? – izdera se on nakrivivši se u stolici da vidi pridošlice. Uđite, uđite! Stigla vam je šefica bande i prva pomoćnica! Tek tada Saša ugleda Dudu i Nišlijku kako se veselo smiju čekajući da ih pozdrave. Prišle su im pa su sve pričale u glas, a on je to bez riječi pratio. Kad mu je dosadilo to kokodakanje, opet se javi. - Apostolovska! Nije ovo sjednica partije a ti nisi komesar! Marš u kontejner, ostavi stvari i lati se posla. Da si se nacrtala ovdje za sat vremena. Znala je da je ne traži zbog posla. Pa odluči da ga pravo podbode. I da ga natjera da se drže dogovorenog. Nema ljubavisanja na poslu. - Šefe, idem se odmoriti, meni radno vrijeme počinje tek ujutro.

- Ooo! Izvini molim te, ako sam to zaboravio. Samo se ti "naodmaraj", ako treba uzmi dana koliko ti treba - učini galantan pokret rukom. - Vi ćete mi to odobriti? - izazivala ga je. - Ministarka će ti odobriti ako neću ja! - Te "privilegije" ću iskoristiti možda drugi put. Ujutro ću biti spremna za posao. - Pa da vas ja dalje ne zadržavam, slobodne ste. Možda oćete nešto specijalno da naručim od kuvara za večeru? Ona i Beograđanka se pogledaju ko da je šenuo. - Ništa što naš kuvar sprema me ne zanima - javi se Beograđanka. Troši nenormalnu količinu masti i začina. - Ma nemoj? - podigne on sarkastično obrvu iznenađen komentarom. Da ne bi dame možda htjele "golog kuvara"?! - To bi bilo još gore, i ovako je debeo još da se skine... brrrr... - Kuvar je šefe završio za danas - ubaci se Jordan koji je upravo ušao na vrata. Mogao bi im staviti mišomor kad bi mu sad tražili da kuva specijalno za njih - nije znao o čemu je riječ, pa je njegov komentar djelovao komično. - Dobro veče Jordane, kako ste? - pozdrave ga one. - Blago meni kad vas vidim - preko volje je promrmljao namršteno. Vratiću se kasnije šefe... - pobježe brzo napolje. - Apostolovska, nešto si mi neraspoložena... Kako konjić? Da se nije zaljubio u neku drugu dok tebe nije bilo? – upita svilenim glasom cijelo vrijeme je izazivački gledajući.

- Nisam neraspoložena, mada još "patim" zbog rastanka s Apolonom... uzdahnula je. Inače, on je odlično, hvala na pitanju. Kako ste pogodili da se zaljubio? Zamislite, sviđa mu se jedan zgodan tip, nedavno su se upoznali... Ostao je bez teksta, skoro zinuvši od iznenađenja. - Konj se zaljubio u muško? - kolega s kacigom u ruci, čekajući isprintane papire, nije mogao da prati priču. Dala bi cijelu platu da je mogla snimiti Daliborovu reakciju. Pogledao je čovjeka kao da je taj čas sletio s Marsa direktno k njima na gradilište. „Šah-mat“, pomislila je u sebi nestašno. Ostatak ekipe je skoro plakao od smijeha slušajući ih. Samo ne naglas, naravno. Morali su pobjeći od njega da bi mogli slobodno komentarisati njihov večerašnji duel. Nije stigla ni da se raspremi kad je čula da joj stiže poruka. Gif sa srcima koja su skakutala po ekranu. Nakon toga napisao je "ako se ne javiš večeras doći ću k tebi..." Ostavila je djevojke da razgledaju šta im je donijela, izgovorivši se da mora na tuširanje. - Šta hoćeš? - nervozno se osvrtala. - Upali kameru... - Tiho pričaj u kupatilu sam - šaputala je upalivši kameru. - Pa moja se ribica nekoga boji - slatko se smijao. - Ne bojim! Rekla sam ti da nema ljubavisanja na poslu! - Ne znam ja ništa, meni treba ljubav... poljupci i zagrljaji - durio se zafrkavajući je. Do sutra uveče ne izljubiš li me dobro... postaću jako nervozan.

Shvatila je da će biti vrlo teško držati distancu nakon svega što se dogodilo. Njega nije zanimalo da taji vezu, i nije imao namjeru pomoći joj u tome. Lijepo je spavala znajući da je blizu. Želja da bude uz njega bila je jača od opreza i brige o posljedicama.

********* - Ipak su se vratile šefe... sad će opet da ciče i vrište meni iznad glave uzdahnuo je Jordan vidjevši opet ujutro Sašu ispred kantine. - Potonule tvoje nade Jordane... još mi je zaprijetila da će nam ministarka slati svako žensko koji zaluta na fakultet, ko da sam ja provodadžika i držim "Radenska tri srca" klub za neoženjene i neudate. - Nemam ja s tim veze, još dvije godine pa odoh u penziju... - Duge su dvije godine Jordane, možda i ti nađeš sebi švalerku... - Gledam kako da pobjegnem i od ove jedne "zakonite", a ne da tražim drugu. Ali si ti gotov. Opet te je sinoć sredila, čuo sam. Bili ste "top tema" jutros. - Ne jure me žene od juče, ne brini... - Što se ne suzdržiš svađanja s njom pred drugima... Sredi te svaki put! - Obigravamo jedno oko drugoga, to se tako kaže - šeretski se osmjehnuo uzdišući i sjećajući se njihovog susreta u subotu. - Ne bi ja brinuo da ona juri tebe, nego je problem što ti juriš nju! Nećeš moći da se odvojiš od nje. - Pa vidiš da mi je ministarka dala u "trajno vlasništvo". - Gubiš na kladionici. Većina misli da si gotov. - Svi jednom padnu moj Jordane, moram i ja - zafrkavao ga je.

- Dobro, ako ti ne smeta što je "već zaljubljena" u konja, i što je on na prvom mjestu... - odustao je Jordan od ubjeđivanja. - To ćemo još da vidimo ko je na kom mjestu...

********* - Apostolovska, je li ovo tračerski klub ili misliš danas raditi! - upita kad je našao Dudu u glavnom kontejneru s njom. Ova se brže-bolje pokupi i nestade. To ga oraspoloži izgleda. Ona je "namjestila" Dudu da ima "osiguranje". Svi su već krenuli na svoje zadatke, bilo je pitanje minuta kad će ostati sami. - Dođi bliže da razgovaramo... - mamio je. - Čujem te i odavde. - Znači, kljuse se zaljubilo... - smješkao se. - Aha, stalno me pita gdje je ljepotan - mirno je potvrdila skupljajući papire sa stola i usput gledajući kako bi mogla pobjeći ako je počne juriti. - Ti to gledaš kud bi pobjegla? - i on je primjetio njene manevre. Možda da iskočiš kroz prozor? - polako je krenuo prema njoj. - Dalje od mene... Rekli smo da neće biti "ovoga". Dalje od mene! podigla je ruku i pokušala da ga zaustavi. - Ako mi obećaš da ćeš doći u vikendici, nećeš morati iskakati kroz prozor. - Kako i kada da to izvedem? - Dobro onda... krenuo je prema njoj. - Stani! Stani! Imam nešto za tebe...

100

- Šta sam to dobio? - radoznalo je gledao u paket na stolu. - Rakiju od mog oca. - Poslao mi je poklon? Zašto? - Ne znam za sada iz kojih namjera. Ali je ovo rakija koja ima 27 godina. Znači zapakovana je kad sam se ja rodila. Ne trebam ti pričati koliko je rijetko daruje. Ili te voli, ili te opominje, pa ti sad vidi. - Dok ne otpakujem kćer, neću otvarati ni rakiju. Možda je otrovna. Bar ću krepati srećan kad tebe dobijem... - Pa već si me "otpakovao" - čudila se. - A ne nisam, samo dio smo obavili. Moraš javno biti moja djevojka. - Za to ćeš se prilično načekati! - Saša je čvrsto odlučila dok zajedno rade da za to nema šanse. Možda kad završe ovaj posao... - Dobro ribice... znači, što uspijem dobiti ovdje u kontejneru to mi je... Zazvoni joj telefon. - Evo sad ću... - javila se pobjedonosno ga gledajući. - Moram da idem, čekaju me... - trebalo je proći blizu njega. - Pa ajde... - fiksirao je nasmješeno. - Dobro, da ne pravimo sranje dobićeš jedan poljubac - kapitulirala je. Je li to u redu? - Ako ti nudiš... kako da te odbijem - slatko je mudrovao. Krenula je iza drvenog paravana gdje su im stajale fotokopirke, skeneri i ostala mašinerija. On odmah požuri da je stigne. Samo što je zamakla, osjeti njegove ruke. Čvrsto je zagrlio prislonivši je uz sebe. - Tu sam... - javi se radosno dok se okretala licem prema njemu.

101

Iskra je opet planula, oboje su se uozbiljili čežnjivo gledajući jedno drugo. Spustio je usne na njene, i oboje zaborave gdje su. Kad su se razdvojili, gledali su se nekoliko trenutaka, ona se prene i uputi prema vratima. - A da... zaboravio sam da ti kažem... idem i ja s vama. Moram nešto da provjerim. Vidila mu je osmjeh pun zadirkivanja kad je shvatila da će u kolima sjediti jedno uz drugo i to vrlo stisnuti. "Drž' se Saša" uzdahnula je. Proveli su tamo dva časa, i sad je trebalo da se on i ona vrate sami... Pitala se šta li je smislio da je sredi... Najviše se plašila da ne bi nešto nepromišljeno uradili, pa da zbog toga ne dođe do rastanka. - Saša, jesi li spremna za vozački? - upita je naglo i prekinu u razmišljanjima. On je davao instrukcije radnicima dok ga je ona slušala s pola uva. - Nisam još - kolebljivo je odgovorila. - Onda ćeš voziti nazad, treba da vježbaš. Učinilo joj se da se kolege pogledavaju. Možda joj se samo pričinilo. Ostavili su radnike i krenuli nazad. - Sad ćemo brzo proći pored vikendice... - značajno reče, ko da ona to ne zna i sama. Imamo li vremena za kafu? - slatko je pitao. - Ajde dobro - iznenadi i njega kad pristade. Odlučila je da će ga, ako je bude nagovorao na seks, pokušati iznervirati i tako mu omesti plan. On izvadi telefon. - Jordane, ja i Saša idemo na ručak pa ćemo doći, nemoj da me zivkaju bez veze. Ako je važno ti me zovi.

102

- Ne možemo ovako svaki dan... - upozori ga sumnjajući da je to čuo, jer se nije izjasnio na njen komentar. Još je postavio i Jordana da im čuva stražu. Sigurno će se sjetiti na šta će potrošiti vrijeme... - Čitam na internetu, bila ti je šefica na sastanku vezilja, kakva si ti sa heklanjem? - njega su druga pitanja zanimala. - Sa heklerom sam odlična i sa iglama sam vješta, što se tiče veza nemam pojma... - Hahaha... - smijao se veselo. Barem je nije dodirivao jer bi teško mogla voziti. Iako je bila jako svjesna da je cijelo vrijeme posmatra. - Zašto me zoveš ribice? Jesi li ti pecaroš? - Aha, upecao sam zlatnu ribicu koja će mi ispuniti sve želje. - Prolupao si totalno... - uzdahnula je. Nije reagovao na njene provokacije. - Neka sam, ribica će me lječiti - bezbrižno odgovori. Stali su pred kućicom. Borila se između želje da ostanu tu sami danima i obećanja koje je dala sebi da će izbjegavati susrete s njim na poslu. Izašli su iz kola, i tek kad je otključao kućicu, privuče je k sebi grleći je. Poljubio je prisno, meko, kao da kaže "strašno si mi nedostajala". Uzdahnula je, s njim ovakvim se bilo teško boriti. - Trk preda mnom da ne gubimo vrijeme... - nagovarao je milujući je rukama po licu i gledajući je u oči. - Kuda? - čudila se. - Pa u spavaću sobu, ovim strmim stepenicama - pokazao je rukom negdje iza drvene pregrade. Ja bi te odnio, ali da ne padnemo oboje, uske su i strme... ajde ti prva... - nagovarao je.

103

Vrtila je glavom čudeći se više sebi nego njemu. - Da si me onda poslušala, mogli smo se kupati u jezeru. Pošto si se nećkala, sad je ovdje već hladno i ne možemo do slijedećeg ljeta. - A kafa? - Šta s njom? - uzdahnuo je nezadovoljno. - Obećao si kafu... - Predomislio sam se, ne pije mi se. A i tebi je višak, popila si već. Još ćemo se vratiti gladni, da nam kafa ne prisjedne. Ne možemo Jordanu reći da nismo ručali... - Jesi li često imao ovakve susrete? - Kakve? - nije razumio. - Tajne, na tajnim lokacijama, sa udatima možda... - Jesi li se ti to pretvorila u Ljupčeta? Oćeš da me izbaciš iz takta? - Uobičajena ženska pitanja... - Svaka ima isti repertoar pitanja - namrgodi se iznervirano. Jesi li ovdje dovodio druge, jesi li ovo radio s nekom, šta su one voljele, koju si najviše volio.... - Mene to ne interesuje. Mene interesuje zašto? - Šta zašto? - Zašto rizikuješ Ljupčeta za vratom, jesu li to prvi trzaji klimaksa, ili umora od previše godina na poslu, ili dokazivanje da si još mlad ili šta? - Ne može biti da mi se jednostavno sviđaš? - pitao je to nekim specifičnim ozbiljnim glasom. Tačno mu je osjećala u tonu da prethodna rečenica ima neki skriveni smisao.

104

- Sa mnom toga nema... da bi došao do mene, moraš proći skoro minsko polje. Vrijedi li to za nekoliko nedjelja ili mjeseci? Posljedice mogu biti dugogodišnje... - Uuu što me uplaši! Evo, srce će mi stati od tvojih skrivenih prijetnji! Ma tražiću uputstvo od vojnog štaba za rukovanje s tobom! - napućio je usne ne uzbuđujući se. - Bolje da se "zakačiš" za neku drugu... - Oću baš tebe i neka me spreči ko može! Jel' to dosta? Nije mogla da ne popusti kad je ovakav. Shvatio je i on da je pobjedio. Pogleda je s osmjehom, palcem i kažiprstom držeći je za bradu. - Eto, probala si sve da me "onesposobiš" ribice... i pošto nisi uspjela, znaš šta dalje sljeduje... - pokaže glavom prema tavanu. Al bolje da ja tebi zatvorim usta i ponesem te, pa makar tresnuli niz stepenice... Podigne je u naručje, što je nasmije pa ga zagrli oko vrata. - Ljubi ti mene, jer ja moram gledati jednim okom kud odam - davao je uputstva i tako je nasmijavajući. Naslonila je glavu na njegovo rame uživajući u sigurnim rukama i toplim grudima. Nije mogla poreći da joj je drago što se nije dao odgovoriti od nauma... Na spratu je bio niski krov i samo jedan krevet, on se nije mogao ispraviti, praktično si morao sa stepenica da uđeš u krevet. Spustio je nju, i sio pored. Čim je sio, ona se nagnu i poljubi ga. Nije se više vrijedilo pretvarati... - To je moja ribica... - osmjehne se on između poljubaca. Podigla je ruke grleći ga oko vrata i vukući za sobom na krevet. - Tako, tako... - hrabrio je. A ne ono bezvezno otimanje... - šaputao joj je između poljubaca hvaleći njenu "inicijativnost".

105

Gledali su se nježno dok se naginjao nad nju. - Baš sam lijep? - upita nestašno s osmjehom pročitavši joj to u očima. - Baš si umišljen - osmjehnula se ne poričući. - Odaću ti tajnu... zajedno smo najljepši, savršen smo spoj... Imamo istu vatru, neustrašivost, inteligenciju... Mislimo kao jedno, a još kad smo zajedno u krevetu... idealni smo. - Ovo mi liči na romantiku - sklanjala mu je kosu iza uva milujući ga po licu i čekajući dalje šta će biti. Osjetila je kao da hoće da priča, nikad do sad nije bio ovakav. - Šta je, da je, iskreno je - ozbiljno je prelazio pogledom po njenom licu. Uzeo je za ruku prinoseći je usnama i ljubeći joj prste i nadlanicu. Onda je blago stisnuo ruku i vratio je na svoj obraz. Nije mogla objasniti, ali je osjećala da želi nježnost, da ne želi brzinski seks nego nešto više. Prstima mu je prešla po kapcima i dugačkim trepavicama. Podigla je glavu i poljubila jedno pa drugo oko, vrh brade, vrh nosa, čelo... Mirovao je oslonjen na laktove. Ležao je sa strane, samo nagnut nad nju, pa je mogla da se pomjera. Vratila je glavu na jastuk da malo predahne, pa se malo spusti da bi ga mogla ljubiti po vratu. Gledala je i prstom dodirivala kožu, udišući miris i uživajući što mu je toliko blizu. Glavom se zavuče ispod njegove brade i nastavi ga ljubiti najnježnije što je znala. Adamova jabučica mu se pomjerala kad bi ga poljubila jedva ga dotičući usnama. Milovao ju je po kosi, samo mu je ponekad čula uzdah. I dalje je bio u istom položaju, naslonjen na laktove. Još se malo podvukla, usne su joj bile u razini njegove ključne kosti i ramena. Ruke mu je zavuka u mekanu, gustu kosu osjećajući kako spušta

106

glavu. Provuče ruke iza njenih leđa zagrlivši je, pa se prevrnu na desni bok i ona krene za njim da bi ga mogla nastaviti ljubiti. Ležali su tako jedno uz drugo, obgrlio je rukama milujući je vrlo nježno po leđima. Naslonila je glavu na njegove grudi, desnom rukom dodirujući ga po vratu, leđima, snažnim rukama... Zastala je i podigla pogled osjećajući da je gleda. Nije joj bio nimalo neprijatno, kao da se dešavalo nešto najprirodnije u čemu nije bilo nikakvog grijeha ni nelagode. - Nastavi... samo nastavi - rukom je pomilovao po obrazu sklanjajući joj kosu. Izgledao je vrlo ozbiljno. Udahnula je miris čvrsti grudi i nastavila da ga obasipa poljupcima po ramenima, mišicama, grudima, nije joj se prestajalo. Ponekad bi sklonio njenu kosu nježno je milijući po licu i kosi. Pruži desnu ruku ispod njenog vrata da joj služi kao jastuk. Namjestila je glavu zadovoljno, gledajući ga opijeno poluotvorenih očiju. Ispreplela je prste desne ruke s njegovom lijevom, ljubeći ga po bradi. Osjetila je kako joj nježno steže ruku i prste. On je skine preko glave svoju zadignutu majicu i opet se namjesti tako da ona može glavu namjestiti na njegovu mišicu. Pričekao je da se ona "ugnijezdi", pa zavuče toplu ruku ispod njene majice milujući je po goloj koži. Napipa kopču grudnjaka, i čim je otkopčao rukom nježno pređe preko njenih grudi. Zastao je malo gledajući je, pa spusti poljubac na njene usne. Zagrlila ga je oko vrata, dok je ljubio i milovao zaboravivši na cijeli svijet. Nije se kasnije sjećala kako su se skinuli, povukao je nju na sebe da se lakše oslobode odjeće milujući je po cijelom tijelu i izdišući s njom.

107

Davao joj je vremena da produži igru koliko želi, nije htio da je požuruje. Saši nije trebalo vrijeme, nego da plane i on kao što je gorjela ona. - Apolone... - prošaputa mu izazivački u uvo čekajući reakciju. - Nisi s konjem Saša... pomješala si nas... - Nisam mili, ti si Apolon u ljudskom, a on je Apolon u životinjskom svijetu... - Ipak sam se uvrijedio... Kad je shvatio da ga je izazvala, prihvatio je igru. Nakon toga je nježni dio priče završio i počeo strasni... Koliko god on žestoko nasrtao toliko mu je ona žestoko uzvraćala, nije odstupala ni milimetar. Ljubio je on nju, ljubila je ona njega. Milovao je od glave do pete, istom mjerom mu je vraćala. - Ribice neukrotiva... - pričao joj je... Nekako pred kraj, kao da su se ispuvali, ljubavna igra se stišala, nježnost se vratila i obilježila spajanje. Strast nije bila dovoljna za kraj, oboje su pružili više od toga. Ležali su još jedno vrijeme zagrljeni, polako dolazeći sebi. Nagnuo se nad nju smiješeći i milujući je prostom po obrazu. - Ljupčetova bombica od glave do pete... - zadirkivao je. - Koliko smo se zadržali? - pitala je milujući ga po grudima. - Ne brini ribice... imamo vremena - gledao je sa osmjehom. Ovdje je bilo mnogo ljepše nego u stanu, zar ne? Kao da smo sami na svijetu... - Jeste... ovdje je divno. I Apolon zna mnogo šumaraka, pa može da nas odvede... - zafrkavala ga je.

108

- Opet ga spominješ... moraću da ti izbijem iz glave spominjanje konja u ovakvim prilikama. - I ti meni spominješ oca. Trudim se da te razveselim jer moramo krenuti... Prvo ti siđi, pa se obuci dolje. Zaboravivši da je krov nizak on udari u gredu. -Op! - počeša se po glavi, ali se osmjehnu njoj. Nije ništa, ne brini... Uzdahnuo je zaključavajući kućicu. Pitao se kao i ona, kad će opet moći doći. - Idemo sad do Donjeg gradilišta, ja ću voziti. Treba da pogledam nešto, a to će nam biti pokriće. Jesi li gladna? - Imam u ruksaku nešto hrane... - izvadila je što je našla, pa su usput jeli. U autu su se cijelo vrijeme držali za ruke ili ju je grlio privlačeći je bliže k sebi. Nisu pričom htjeli da kvare one divne trenutke u vikendici. Minut prije dolaska, na krivini iza koje se vidjelo gradilište on zaustavi kola i nagnu se prema njoj. - Ribice... još jedan poljubac pa da idemo raditi... Rastali su se ispred glavnog kontejnera. On je morao na neki dogovor, ona je bila slobodna. Tako im neće biti sumnjivi ako ih vide zajedno. Nije bio na večeri. Kad je već umorna legla u krevet stigla joj je video poruka. Smiješio se, šaljući joj poljubac. Dugo joj je trebalo da utone u san, svaki trenutak koji je provela s njim danas vrtjela je u glavi iznova. Možda je ministarka bila u pravu. čemu izbjegavati ono što je suđeno... Taj dan su dobili isplatne liste. Na njenoj su olovkom bila nacrtana srca...Ujutro je morala da se koncentriše na posao, kako niko ništa ne bi primjetio. Ali je on bio odsutan i dekocentrisan.

109

POGLAVLJE 10. Ubrzo je neko povezao gdje se sastaju. Rekao je njemu. Vikendica je postala nažalost neupotrebljiva. Zbog toga je bio nervozan i neraspoložen. Njoj niko ništa nije govorio, nisu je zafrkavali niti aludirali na ljubavnu vezu sa šefom. Saša je ujutro otišla s ekipom na donje gradilište, vratili su se tek kasno popodne. - Ajde tamo iza paravana da ti nešto kažem - pokazao joj je glavom. To je značilo da hoće da se ljube. Osmjehnula se na to. Ovih nekoliko dana nakon ljubavnih sastanka u vikendici bili su oboje mirni, nisu se prepucavali, pa su mogli raditi a da jedno drugom ne idu na živce i ruše koncentraciju. - Šta imaš da mi kažeš Kameni? - nježno ga je zafrkavala milujući ga rukom po vratu i ključnoj kosti. - Izvoli - ubrao joj je stručak poljskog cvijeća na livadi iznad nadvožnjaka. - Hmmm... mora se čovjek snaći, kad uz sebe nema novčanik, a želi da nešto dobije. - Cvijeće je kao znak zahvalnosti. Smislio sam rješenje za dio pored nadvožnjaka... ti si mi inspiracija. Rekla si prije nekoliko dana da komplikujemo, i da samo izvedemo upotrebljivu varijantu, pa sam razmišljao kako je najjednostavnije. Pregledao sam neka rješenja i našao kod Brazilaca ono što nam treba.

110

- Bravo Kameni... radi ti mozak i sve drugo... - Kad smo već spomenuli nagrade... kako ćeš ti mene nagraditi? - Znala sam da se iza nadvožnjaka "valja" nagrada za tebe! - smijala se držeći mu ruke oko vrata. - Bi li mogli opet do vikendice, ako ugrabimo priliku? - podigao je obrve gledajući je upitno. - Ako "namjestimo" tu priliku, slažem se - smijala se. Valjda nisu instalirali kamere u nju. - Aaa... bi li to moglo biti preko noći? - Preko noći? Znači trebaju nam tablete za spavanje... - Tablete? - Da ih gurnem djevojkama u kafu, inače će znati da nisam spavala u kontejneru. - Pa i to bi mogla da rješiš... je li vrijeme da priznaš istinu... - Koju istinu? Da sam ti "stalna" djevojka? Najbolje da ja to javim "Telcu" pa neka on to obnaroduje na velika zvona... - Dobro kako hoćeš, nemoj poslije da ja budem kriv što sam nervozan i eksplozivan... Otišla je da se presvuče u svoj kontejner, razmišljajući šta da radi... Čula je zvuk otvaranja vrata. - Sama si? - Jesam, ne znam gdje su djevojke. Idem na večeru. Duda je postala sumnjičava onog dana kad su vratili iz vikendice. Više na osnovu neke intuicije, nego dokaza. Nije mogla da tvrdi da se nešto događa između njih ali je to osjećala.

111

Saša je bila premirna za svoj temperament. Počela je izdaleka da je propituje. "Gdje ste bili tako dugo? Javili su da ste krenuli u 12.03" obavijestila je drugaricu začuđenu tolikom "preciznošću". "Pa je li vi to nama štopate vrijeme?" Slagala je da su išli provjeriti drugi dio trase... Duda se srećom nije mogla posvetiti njoj, jer je njen Pjesnik pokazao "želju" da bi rado krenuo korak dalje, odnosno korak bliže krevetu. Možda je sad bilo vrijeme da joj Saša kaže istinu. - Dudo... ja i Kameni smo u vezi. - Reci mi nešto što ne znam... - zavrnula je očima. - Ne znaš da smo spavali u njegovom stanu... - Kada? - zinula je na "ekskluzivnu" informaciju. - Došao je po noći za nama... čekao me pred štalom ujutro... - A gdje ste bili nekidan? - Ima tu jedna vikendica koju je iznajmio... - Svi su uvjereni da ste se spanđali ali nemaju dokaza... - Ipak neko zna, rekao je njemu. Neće da mi kaže ko. - Zna li Jordan za vas? - Jordan? - čudila se. Ne znam, možda mu je on rekao... - Kad god ti uđeš u radni kontejner, on dotrči i stane ispred njega, ne dozvoljavajući nikome da uđe. - Phahaha... - nije imala pojma. Još se čudila kako to da niko "ne naiđe" kad su sami unutra.

112

- Nisi znala? - čudila se Duda. - Nisam imala pojma! Šta je sa tvojim "Pjesnikom"? - I on bi kao i tvoj, da uskočimo u krevet... - Dvoumiš se? - Ma ne dvoumim, toliko je pošten, džentlmen, da bi ja njemu predložila to... morala sam čekati "reda radi" da on prvi pokaže inicijativu. - Hahaha... - obe su se valjale po krevetu od smijeha. - Ako vam treba vikendica... - Ma ne treba, ima svoj dio kuće, poseban ulaz, sve uređeno ko apoteka, samo snajka fali... - Hahaha... - opet su dobile napad smijeha. - Dudo... Dalibor hoće da noćimo u vikendici, ne znam kako da to izvedemo. - Ako ga uslikaš gologa pomoći ću ti. - Mogu ga uslikati, ali ne dam da ga vi gledate. - Dobro, do struka ga pokaži. - Ajde može... do struka, a ti smisli plan kako da to izvedem. Opet joj je laknulo što je iskrena prema prijateljici. Znala je da može računati na njenu diskretnu pomoć. Nešto se desilo u vikendici onaj dan kad su prvi put ljubovali u njoj. Nije to znala sama sebi objasniti. Možda ga je mučilo što je pred njom pokazao svoju nježniju stranu. Možda mu je sad bilo neugodno. Odlučila je da mu nekako uzvrati za pažnju koju je dobila. Bila je sigurna da će Duda naći rješenje...

113

********* - Kad sam ti rekla da je bolje da što manje znaju nisi mi vjerovao. Sigurno se tvoj Jordan izlanuo - kritikovala ga je dok su ležali zajedno u vreći za spavanje u maloj šumskoj pećini. - Dobro je i ovako, važno da smo zajedno - odsutno je rekao, gledajući je u oči i dodirujući prstima po licu. Bilo je fino, toplo, zaštićeno od vlage. - Vidiš prednosti kad ti je djevojka izviđač. Našla sam ti besplatnu pećinu. Ima sigurno 17-18 stepeni unutra. Duda joj je iz firminog skladišta nabavila vreću za spavanje, bojala se da im ne bude hladno i vlažno. - Znači djevojka si mi? - oči mu bljesnu u polumraku. - Jesam, osjetljiva seka Perso - uzdahnula je. Nije znala da je neraspoložen zbog drugih razloga. Dobio je papire u kojima se tražilo da se izjasni o koleginicama, i da im kaže svoje mišljenje. Gdje bi bilo najbolje da ih rasporede. Dali su mu osam dana da odgovori. Za dvadesetak dana one su se trebale vratiti i dobiti novi posao. Ništa joj nije rekao, iako je bio svjestan da ona nema više šta raditi na ovom gradilištu. - Dobro Kameni u čemu je problem? Oćeš li da kažeš nešto? - Tebe baš briga što ideš... - prebacio joj je namršteno. - Baš si bezobrazan, šta si ti drama kvin (queen)? Mene je moj otac naučio... - Ne spominji mi sad njega! - Dobroo... Nećemo njega. A mogu li da spomenem šta sam naučila od... A?

114

- Ko je A? - nije razumio. - Apolon... - U majku mu! Morala si da i njega spomeneš! Kako se odmah nisam sjetio ko je A! - Hahaha... - smijala se nastojeći da mu skrene misli. - Sad moram nešto da radim kako bi zaboravio šta si pričala... - Da radiš? Bravo! Šta ćeš da radiš? I ja sam se pitala oćeš ti išta da radiš ili samo da dramiš... - Sad ćemo da vidimo jesi li ti budna... - poklopio ju je svojim tijelom. Ako nisi da te razbudimo. - Ajde da vidimo spava li iko... - osmjehnula se izazivački i pružila ruke da ga zagrli oko vrata. Dođi... "Dođi ljubavi moja, kad bi barem to smjela da ti kažem na glas" pomisli gledajući ga u oči. Osmjehnuo se spuštajući glavu da je poljubi. - Ti si jedina osoba s kojom se mogu posvađati dvadeset puta na dan, a da to na kraju završi zagrljajem... kao da ništa nije bilo - priznao joj je. Sve češće joj je "pričao" dok su ljubovali. Nije znala šta da misli o tome. Nekako joj nije išlo uz njegov eksplozivni temperament. Počeli bi strasno i brzo, a onda bi se voljeli najnježnije što se moglo. Je li ona bila izuzetak? Možda je bio drugačiji s njom. Ili ga je nešto mučilo... Ili se njoj sve samo pričinilo iz želje da je voli. Jordan joj je prije neki dan namršteno rekao "vidiš kako si ga smekšala, sada je ko pamuk, kako će da radi ovakav?" "Zašto ne bi mogao da radi?" čudila se.

115

"Za ovaj posao treba znati podviknuti, narediti, a on "guguće", ko će ga slušati ovakvoga?" "Pa nisam ja Jordane Dalila... nisam mu odsjekla kosu pa je izgubio svoje moći!" nervirala se. "Ne znam ja šta si ti, ali on više nije isti zbog tebe..." "Biće on u redu, neće vam više slati koleginice." "Ostavićeš ga? Ideš ti svome konju, boli tebe briga za njega. Baš nema sreće sa ženama. Poludjeće skroz!" vrtio je glavom nezadovoljno. "Jordane... nemam namjeru da ga ostavim, osim ako ne vidim da on to želi. Naći ćemo neko rješenje." "Rješenje je da budeš uz njega. Kud on tu i ti." "Pa... ako mi bude rekao da to želi..." "Ostala bi? Napustila bi karijeru... i konja?" "Koju karijeru? Neš' ti moje karijere. Polako Jordane, praviš račun bez krčmara. Neka on prvo razmisli i vidi šta želi." "Znači, napustila bi karijeru zbog njega? A konja?" "Konj ide sa mnom" bila je izričita. "Znaš da je ljubomoran na konja?" "Na to će gospodin morati da se navikne. Sramota je i reći da konja smatra konkurencijom!" nije odustajala. "Hm... a djeca?" "Koja sad djeca? On ima djecu?" "On kaže da nema, ili barem ne zna da ih ima. Mislio sam... oćeš li ti da budeš majka."

116

"Ja se tome nadam Jordane, jednog dana." "Aaa... jednog dana, toga sam se i plašio." Klimao je glavom kao da mu je nešto jasno, ona nije razumjela šta misli pod tim. Morao je da ide, pa nije uspjela da ispita dalje stvar. Poslije ju je izbjegavao. ********* - I je li ti se svidjelo u pećini? zadirkivala ga dok su se s rukom u ruci spuštali do kola. - Ma bravo izviđačice moja... - nagne se i poljubi je. Svidjelo mi se ono odjekivanje u pećini. - Eto vidiš, da si se malo okretao oko sebe vidio bi puno pozitivnih stvari i ne bi šizio. - Zato imam tebe... da tražiš pećine i pozitivu. Jesi li smislila gdje ćemo sutra? - Već sutra? Ne mogu toliko da izmišljam. - Ako ne smisliš ja ću opet postati nervozan... pa ti vidi šta ćeš. - Baš si naporan i zahtjevan... - Nije lako sa mnom, ali tebi ide super. Samo nastavi. - Volim te. - Šta... - on je pogleda ko da mu je saopštila da je ustvari muško koje je promjenilo pol u žensko. "Da vidimo šta ćeš sad Kameni" stisla je zube. - Čuo si. Pri tome ne treba da dramiš. Pošto se moramo uskoro rastati, hoću da znaš da te ne ostavljam. Ali isto tako hoću da znaš da ti možeš ostaviti mene kad pomisliš da nas dvoje nismo dobro rješenje.

117

- Šta, bolan pričaš? - Bolan... ja ti kažem što ti kažem. Nemoj da se bojiš, nije to ništa strašno. Voljeti je jako lijep osjećaj, bolje voljeti pa se razočarati, nego ne voljeti. Kad voli, čovjek zna da je živ. - Meni si rekla da me voliš? Da me nisi pomješala s konjem? - Ne brini, i njemu sam rekla da ga volim. - Znao sam! Morala si obojici reći. - Tebi nisam morala, ali sam rekla. A njemu sam rekla prije mnogo godina dok tebe nisam poznavala. Pošto vidim da nisi siguran šta da misliš, reći ću ti zašto sam ti to rekla. Kad odem, neću da imaš adut tipa "napustila me kao i sve", "ma nema ništa od nas", "bolje da je ne zovem, naći će ona boljega" i slično. S druge strane to što sam ti rekla da te... volim... ne znači da ću dramiti, plakati, zvati te, ucjenjivati, ako ti ne želiš da te ja volim. Sad je na tebi da razmisliš. Želiš li nekog ili ti je sigurnije da i dalje budeš vuk samotnjak? ********* - Šta je šefu? - upita Toša koji je svratio u kontejner. Dalibor je sjedio s nogama na stolu, odsutno buljeći ispred sebe. Nije ništa rekao kad ih je Toša pozdravio. - Muči nas romantika – zavrne Jordan očima na kolegino pitanje. - Obojicu? - Njega muči ona, mene muči on... - Proći će ga...

118

- Treba izdržati dok ga ne popusti... Umjesto da ga popušta, njemu je sve gore... Mislio sam da će se "zasititi" ljubavisanja s inžinjerkom, al' ovo je izgleda teži ljubavni slučaj "državnog službenika". Mjesec dana se sastaju i izmišljaju ko da mi to ne vidimo. Nije čudo što mu se ona sviđa, sve druge bi za mjesec dana izludjele s njim. Nezadovoljno se okrene Daliboru kad je Toša otišao. - Šefe... oćemo li cijeli dan buljiti u zid i uzdisati? - Ostavi me na miru, razmišljam... - Dobroo... ako promašimo cijev, imaće Telac povoda da se smije dok smo živi i prepričava šta smo uradili... - Samo se vi zafrkavajte, ali ja sam smislio kako ćemo uraditi onaj prelaz kod nadvožnjaka. - To si noćas smislio? Izgleda, pomaže seks... - Ko je pominjao seks? - Dobro, pomaže ljubav! A je li bilo seksa? - Šta bi htio, da gledaš? - Ja sam zabrinuti radnik, kome šef zbog nemira u gaćama oće da upropasati firmu. Ja bi trebao da dobijem dodatak, radim posao i brinem o tvom odrastanju, a odrastanje ti je divlje i problematično. Šta ti je? Bio si s njom i od tada više nisi normalan. - Jordane, uzmi slobodne dane, idi kući, kresni svoju ženu kad te to interesuje. - Ne trebaju meni slobodni dani, nego pare. Kresnuće ona mene oklagijom ako ne donesem platu!

119

- Više nego inače nisam normalan? - šalio se, ali ga je zanimalo kako ga drugi vide. Možda se stvarno ponaša drugačije... - Tih si čovječe, odsutan i zamišljen. Jutros si rekao da ova ekipa ne ide danas nego sutra. Kasnije si zaboravio šta si im rekao, pa si ih poslao danas! Bezveze su otišli, jer ti misliš na nešto drugo. Još te takvog nisam vidio, a znam te deset godina. - Dobro Jordane... recimo da mi treba nekoliko dana odmora. - Vjerovatno s njom... - Kad bi moglo biti! Mamice moja Jordane... nježniji si od moje majke deset puta - pohvalio ga je. - Majka te nije stigla maziti, jer je stalno bila na poslu. Ako i ova bude takva... - Na kraju nije ispalo loše, naučila me da se brinem o sebi i da ne budem seka Persa. - Naučila te da "lunjaš" cijeli život kao i oni. Od gradilišta do gradilišta. I šta ćete sad vas dvoje, zajedno lutati po gradilištima? Nije nego počela raditi, treba da sjedi kući i rađa, ili ćeš čekati deset godina da se i ona ispuše pa ćeš onda praviti djecu. - Ama ostavi me s tom djecom! Ako ih hoće hoće, ako neće nikom ništa. - Ih blento! Ko zna koliko ih imaš već... - Ne seri Jordane! Bar ja nisam takva budala. - Kad ti kažeš... ako ih nemaš, a ova odluči da to promjeni, postaćeš otac, kladim se u to! - To ne bi bilo loše, za još koju godinu... - Ma najbolje tamo pred penziju, kad ćeš biti dokon...

120

- Jordane ne sviđa ti se Saša? - Ma ista ti! Ličite ko da ste blizanci! Nego me brine da nije za kuću, šta ćeš onda? Za dvije godine razvesti se, pa dok nađeš neku novu, imaćeš pedeset godina. - I u pedesetoj ću biti lijep - zafrkavao je prijatelja. - Možda budeš lijep, al' ti "ona stvar" neće raditi ko danas. - Hahaha... nije mogao da se ne nasmije. Evo ovako Jordane... šta ti misliš da ja nju to sve pitam? - Šta to? - Misli li sjediti kući s djecom, misli li ih imati... - Napokon nešto pametno! Prvo da saznamo na kom si mjestu njenih prioriteta. Je si li ti važniji ili je ipak konj na prvom mjestu. Ja mislim da je važniji konj od tebe. I šta je s onim njenim matorim? Onda da vidimo šta misli s djecom... Crno ti se piše ako si pao ispod trećeg mjesta... - coktao je Jordan pesimistično. - Ovako lijep? - Konj joj se više sviđa... nije ni čudo, odaniji je i poslušniji od nas muškaraca. Još ako je neki skupi, pa zarađuje... nije luda da se kod takvog konja udaje. - Moramo je nagovoriti... ti ćeš mi pomoći sigurno - zafrkavao je Dalibor prijatelja, iako je bio svjestan da je stanje baš onakvo kakvim ga je Jordan opisao. - Blago meni... šta mi sve neće zapasti u dužnost! Al' bolje bilo da se jednom već oženiš, da i to probaš, pa da barem i tu temu "apsolviramo". - Akademiče moj pametni - naklonio se galantno bježeći da ga "podređeni" ne opali nogom u tur.

121

********* Duda je ubrzo objavila plan. - Možemo li to izvesti u subotu? Ja idem kod Pjesnika, vi možete u vikendicu. Neka nas Dalibor "pokrije" nekim poslom, ja i ti s jednim autom, a njih dvojica s drugim... neka ti dragi uzme džip. Pitaj ga prvo može li biti slobodan... - Može, vršićemo provjere pa ćemo stati s radom - odmah se složio čim mu je saopštila Dudin plan. Njih dvojica su otišli prvi do vikendice, Saša je navodila Dudu. Kad je iskrcala, pozdravili su se i krenuli u "novi život". Poljubila je prijateljicu i poželjela joj sreću. - Ipak si priznala prijateljici... vidiš da nije boljelo - zagrlio ju je dok su gledali kako kola odmiču. Sad se ohrabri, priznaj pred svima i biće ti mnogo lakše. Da se ne opterećuješ šta ko misli. I njoj se to sada činilo kao sasvim normalna stvar. Već je bila na pola puta da to uradi. - Eh, sad da vidimo šta ćemo - skoro je pjevušio veselo je gledajući. - Baš je teško pogoditi šta ćemo - zafrkavala ga je... - Imamo vremena ribice, nemoj da si tako "proždrljiva", malo da se odmorimo, "razgovaramo", večeramo, i tako dalje... - mudrovao je. Kad je krenula da raspakuje torbu prišao joj je i obgrlio je spuštajući poljupce po njenom vratu. - Možda si u pravu, ajde da mi prvo krenemo s onim "najinteresantnijim" pa ćemo onda da se družimo...

122

- A meni si rekao da sam "proždrljiva"... - zagrlila ga je oko vrata. - Kajem se... - prošaputao je uz njeno uvo podižući je u naručje. Ovaj put je opet bilo drugačije, upoznavali su se na novi način. Kao svi parovi koji žele dublju vezu od fizičke, prolazili su kroz faze strasti, borbe, sad je na red došla nježnost i otvaranje duše prema onom drugom. Ono što mu je rekla nisu više spominjali. Znala je da mu treba vremena da to "provari".

123

POGLAVLJE 11. - Gdje je Duda? - čudile su se Beograđanka i Nišlijka. - Djevojke... nju je Pjesnik odvezao u nepoznatom smjeru. Izgleda nema namjeru da je vrati - veselo im je objavila. - Oteo ju je? - Beograđanku je ovo zbunilo. - Ne lupaj, šta bi je oteo! Otišla sama - odmah je Nišlijka shvatila stvar. - Pa ona će se udati - opet se šokira Beograđanka. - Vrlo vjerovatno... - složi se Saša. Ovo je malo rastuži. Nedostajaće joj prijateljica. Saša nije dugo mogla da zaspi. Zbog njega se trudila da sakrije tugu. Nije se radovala svojoj sobi, nerviralo je što se kao odrasla žena mora vratiti roditeljima u kuću. Prvi put je to osjetila. Jedino se radovala što će svaki dan viđati Apolona. I što će imati vremena da položi vozački. Ako dobije opet posao, kupiće sebi i neka polovna kola. Možda će otići pred njegovu zgradu... da je želja mine. Realnost joj je govorila da su veće šanse da ga izgubi nego dobije. Bio je divalj i temperamentan, nije podnosio stege i forme. Iako se s njom mnogo pripitomio, vuk dlaku mjenja, ali ćud nikada... Zaspala je u suzama. Sutra opet pred njim mora glumiti veselost. ********* - Inžinjeru, trebaju Vas na telefon! - doviknuli su iz radnog kontejnera. - Ko zove? - pitao je prilazeći fiksnom telefonu. - Ja sam inžinjeru...

124

- Uh, baš ste mi Vi trebali! - Hahaha... praviću se da ovo nisam čula. Vidite kako sam bila pametna pa sam zvala na fiksni, inače kad te zovem na mobilni, baciš telefon ko vreo krompir nekom ubogom radniku da mi se javi. - Zauzet sam, zašto zovete? - Znam ja koliko si zauzet, ja sam ti šef. A zovem te "bukvo bosanska" da ti kažem, da ti trebaš zvati mene. - Zašto bi Vas zvao? - Za početak da mi se zbog "nečega ili nekoga" zahvališ... Možda bi prvo trebao to. Dalibor je ćutao. Možda je žena bila u pravu. Trebao je da joj zahvali na Saši. - Ne čujem, ne čujem, jesi li ti to napokon umukao! Vidiš kako "lilava mastiljarka" svakome nađe lijek! - likovala je. Drugo, ja sam tebi poslala papire da mi napišeš svoju preporuku kako dalje da rasporedim djevojke. Njih tri, Beograđanka je trudna, ne ide nigdje. - Trudna? - Aha... zna to tvoja Saša. Da nije i ona trudna? Da imaš imalo slame u glavi bila bi. Ali teško da si toliko "evoluirao". Evo, baš smo se lijepo napričali i nakafenisali. Pošalji mi smjesta te papire! Nemoj da te još jednom opominjem. Imam planove s djevojkama... - Mrš! - izdera se Kameni i tresnu joj slušalicu. - Mrš i tebi glupane! Ima da mi ljubiš stope što sam te spasila!- gospođa se s druge strane linije, nakon njegovog "mrš" toliko smijala da su joj suze pošle. Nazvala je restoran...

125

- Molim jednu kafu u kabinet... Aj da proslavimo još jednu pobjedu! Draga moja Saša, hvala ti mnogo. Pomogla si ti meni, pomoći ću i ja tebi, i ovoj tvojoj budali - pričala je naglas gledajući u papire ispred sebe. Biću kuma, biću kuma - pjevušila je veselo čekajući kafu. ********* - Tošo... gdje je Dalibor? - obično bi je obavijestio da ona preuzme kontejner ako bi išao negdje. - Ostavi ga ćeri na miru... zvala ga je ministarka. Rekao joj je "mrš" nabrao je nos zabrinuto, u povjerenju Saši saopštavajući dramu koja se odigrala. - Pa šta je bilo? - Ne znam. Jesi li ti trudna? Izgleda da mu je ministarka spominjala trudnoću, možda je ona trudna pa da ga razveseli... Saša je razumjela da je riječ o Beograđanki. Ali šta ga je opet iziritiralo? Nije mogla biti ta vijest. Bolje da joj sam kaže šta je bilo. Preuzela je javljanje na sebe, i obavila gomilu posla dok se on nije pojavio. Pogledao je kao da se pita zna li šta se dogodilo. Nije htjela da sada o tome diskutuju. - Sačuvala sam vam kuvanu večeru momci - mirno ih je pustila u kontejner i servirala im na pomoćni sto. On je jeo zamišljeno, pričao je mirno s kolegama, nije htjela da se petlja nego je za radnim stolom primala izvještaje. - Ja sam gotova - svi izvještaji su tu. Laku noć momci, odoh i ja da se odmorim. - Pričekaj da pogledamo izvještaje - on je reagovao.

126

- Izgledaju mi u redu, niko nije kukao ni žalio da je bilo problema, znači možeš i ujutro da pogledaš uz kafu. Bolje se okupajte i odmorite pa se vidimo ujutro. Laku noć. - Laku noć Saša - pozdravio je gledajući je ispitivački. Tek kad je krenula uz stepenice prema svom kontejneru, udahnula je duboko vazduh. Ovo glumatanje je bilo svaki dan sve teže. Djevojke su bile budne, svojim čavrljanjima su joj skrenule misli sa teških tema. Oko deset je neko pokucao na vrata. Ugledale su Dudu pa je nastala opšta radost i vriska. - Vratio te! Mislile smo da te više nećemo vidjeti! - Ih, kako nećete. Mazio me i pazio kao kraljicu. Upoznala sam danas i buduću svekrvu... da vidite šta vam je sve poslala. Raspakovala je torbu punu mirisnih kolača, pita, pečenja... - Jao... ja moram da jedem, jao kako sam gladna - kukala je Beograđanka i navalila pošteno. Saša se plašila da joj ne pozlije. Pjesnik je stao pred radni kontejner da se javi Daliboru. Obojica su čuli kad su počele vriskati i skakati. I kad je Jordan vjerovatno ispao iz kreveta psujući sve po spisku. Nasmijali su se gledajući jedan drugog. - Kako je prošlo? - pitao je radoznalo Dalibor mladića. - Odlično inžinjeru, hvala Vam na pomoći. Danas sam je upoznao s roditeljima... što da otežemo. Pristala je da ostane sa mnom, ne vraća se u grad. Ako bude ovdje nekog posla radiće... - Ne brini, naći ćemo vam u blizini. Biće posla.

127

- Duda je donijela djevojkama što su im majka i baba pripremile, a ja sam donio Vama - pružio mu je kutiju. - Hvala, nisi trebao. - Neka, da nam bude veseo početak zajedničkog života. Kad one krenu kući, Duda ide k meni. Doći će joj za koji dan i roditelji da se upoznamo. I vama želim... sa Sašom, sve najbolje. Ostao je zamišljeno da gleda za momkom kako odlazi. Beograđanka ide svom momku, Duda ide pjesniku, Nišlijka se raduje novom poslu, a Saša... Saša se vraća odakle je krenula... Nekako zaključi da je Saša najveći gubitnik od sviju. Svi su dobili nešto, samo ona nije ništa. A dala je najviše. Pročeprka po kutiji koju mu je momak donio i kao što je i pretpostavio pronađe rakiju. "Sad ćemo mi drugarice stara da se družimo" digne noge na sto i potegne iz flaše... ********* Saša je slabo spavala, osjećala je da je on loše. Željela je da ga što prije vidi. Ustala je prije pet, nije još ni svanulo. Svjetlo u kontejneru je bilo upaljeno. Često su zbog posla radili i po noći. Polako je otvorila vrata. Sjedio je u svojoj fotelji zavaljen pruživši noge na drugu stolicu. Spavao je. Zabrinuto ga je gledala. Primjeti nešto ispod jakne... flaša rakije! Popio je barem tri deca ako je bio sam! Na stolu je bila kutija slična onoj koju je njima donijela Duda. "Njemu je ovo sigurno poklonio Pjesnik. I vjerovatno mu "zahvalio" na pomoći, jer je preko njega upoznao ženu svog života... I naravno, Kameni je zbog toga počeo "afanavati". Danas je čuo da je Beograđanka trudna, da Duda ostaje Pjesniku... samo on ostaje bez nje... i onda je krenuo po rakiji. C,c,c" vrtila je glavom nezadovoljno.

128

- Gdje si Ljupče sada da ga išamaraš! - ljutito ga je pokrivala, sklanjajući flašu i mrmljajući sebi u bradu. Ali nije mogla da ga ne gleda s ljubavlju. Opet se nije obrijao sigurno tri dana. Naredila mu je da se mora brijati kad ljubuju, inače bi joj ostale sve crvenice po koži. Radila je tiho i pripremala se za posao, kad je nešto iza šest ušao Jordan. Nije joj rekao ništa nego je prišao njemu. - Šta je našem dječaku? - Uspavljivanje rakijom... - Koliko je popio? Ona pokaže flašu. - Do devet će biti ko nov - odmahnuo je rukom. Idem ja na kafu, kad ga ti čuvaš. - Donesi i meni jednu, donesi dvije, ako se probudi. - Kad se probudi nek popije rakiju. Rakija se rakijom izbija. Zna on to. Došla je grupa radnika spremna za pokret. Izašla je ispred kontejnera, dala im papire i dogovorila se da se jave njemu kad sve pripreme za betoniranje. Ona ga je nagovorila na to rješenje pa će, ako treba, ona obaviti i pregled. Vjerovatno je Jordan upozorio sve da ga ne ometaju. Kad bi neko stao ispred kontejnera ona bi izašla i rješavala što bi mogla. Srećom, oko osam počeo je da se proteže, pokušao je da se okrene na stranu, misleći da je u krevetu. To je nasmijalo. Prišla mu je polako i gledala svaki santimetar njegovog lica.

129

- Dobio si vanjsku ljepotu, dobio si unutrašnju ljepotu, pa nije Bog mogao još da ti podari i lijepu narav. - Važno da sam lijep - promrmlja otvorivši jedno oko. - Hahaha... dobro jutro Kameni. Izgleda da ti po cijelu noć mantraš "kako sam lijep, ljepšeg nema"... - Dobro jutro ljubavi... sad mi je divno jutro kad si me ti probudila. Ništa nije rekla na ono "ljubavi". Znala je da to odavno želi da joj kaže, osjećala je to po njegovim postupcima i milovanjima. - Dobro jutro i tebi ljubavi... pošto te je rakija uspavala, ja sam morala da čuvam stražu čekajući kad ćeš se probuditi - odgovorila mu je mirno. - Blago meni... napućio je usne za poljubac. - Evo ti jedan "kafeni" poljubac... - sagnula se i poljubila ga nježno. Uh! Tvoj se još osjeća na rakiju... -Hahaha... ima li kafe za mene... dobra rakija, prava domaća, ne boli me mnogo glava... Kao što je Jordan i pretpostavio u devet je bio kao nov. Podigao je obrve kad su se momci javili sa terena i saoštili mu da su sve pripremili, samo čekaju njega. - Ma bravo... vidi ti male... - cmoknuo ju je u prolazu. Osmjehnula se srećna što mu je danas bolji dan nego juče. Otišao je na teren, ona je ostala u kontejneru, djevojke su svraćale povremeno kod nje. Nišlijka je bila nešto čudna. - Saša... čula sam od mog inžinjera da ministarstvo traži od Kamenog mišljenje gdje bi mogli da nas rasporede... Već je prošao rok, još im nije odgovorio. Znaš li ti gdje su mu ti papiri?

130

- Ne znam... Kad je djevojka otišla, ona krene da premeće gomile papira. Nakon desetak minuta uzaludnog traženja, spazi jednu omotnicu na radijatoru. Sa mrljama od kafe. Unutra su bili papiri za svaku posebno. Udahne, uzme olovku i ispuni papire. Preporuči Nišlijku za ono što je željela, za Beograđanku predloži odlaganje terenskog rada, Dudu predloži za projekte u blizini njihovog mjesta stanovanja, a sebe... predloži odlaganje slanja i pozivanje kad u ponudi bude veliki projekat. Vrati to sve u omotnicu na radijator. I ostavi poruku ministarki. Hitno je bilo samo da rješi Nišlijku, ona i Duda će čekati dok ne upadne nešto za njih. Iduća tri dana krugovi od kafe na omotnici su se ređali. Znala je da ga ta koverta strašno muči, ali je očito nije gledao. Nije smjela ništa da mu kaže. Ovi papiri, blizina rastanka, ministarka... sve je bilo previše za njegovo strpljenje. Ništa joj nije govorio, iako je bio svjesan da ona nema više šta raditi na ovom gradilištu. Dobiće novi raspored... kad ode od njega. Zbog svega, nije imao volje ni da je juri. Odluči da ona pojuri njega. - Jordane, imaš li vremena? - Kad god me žene traže, nemam. - Imaš, imaš. Daću ti večeras jedan zadatak... Neću da se napije opet. I pao je dogovor. Ona će otići iza pet do vikendice, a on će njega dovesti kad završi posao. Pitala se hoće li ovu noć preživjeti kao par. Sve je bilo dogovoreno, Saša je otišla za svojim poslom, a oko podne je stigao poziv koji je njega opet bacio u vatru...

131

- Inžinjeru, Sašin otac pita je li inžinjerka u blizini! - jedan mlađi radnik je podigao slušalicu. Dalibor je razgovarao sa ekipom koja se vratila sa terena. - Ćuti glupane jedan! - Jordan se izdreči na momka. Ne zove nju, nego provocira njega. Zove već dva dana na fiksi, kao da inžinjerka nema mobilni. Ali već je bilo kasno. Dalibor se dugim koracima uputio prema kontejneru. - Daj mi ga, daj mi ga - skoro je trčao. Alo - tako slatko izgovori "alo" da je onom s druge strane odmah bilo jasno da razgovor neće završiti dobro. - Ooo pa to ste Vi inžinjeru! Baš mi je drago da Vas čujem - mudrovao je Ljupče. - Meni nije da čujem Vas. Izvinite, tek sad sam saznao da mi kriju kako već dva dana zovete Sašu. E pa druže vojni niste dobili onoga koga ste željeli, ali ste dobili onoga koga ste tražili! - Ma nije to loše što sam dobio Vas... ne bi da Vas zadržavam kako napreduju radovi? Radi li mi kćer išta? - Ne radi ništa! Ometa mene! Dajte Vi meni odobrenje da ja nju ne puštam nigdje van kontejnera pa smo se dogovorili! - Mladiću, opet ste izgubili živce - Ljupče je likovao. - Ko? Ja? Izgubio živce? Ne znate Vi kako to izgleda kad ja izgubim živce! - Ne znaš ni ti mladiću kako izgleda kad ja izgubim strpljenje. - E baš me zabole za tvoje strpljenje!

132

- Druga stvar... ona se ubrzo vraća nazad. Na ovo je ćutao. - Ništa ne kažete na ovo? - Slušaj stari, penzioner si, sjedi kući, gledaj TV i ne zaje.....! Uostalom ima ona svog Apolona, "gospodine vojni"! Ja sam za nju bosanska bukva! - i tresne slušalicom. Kad se okrenuo da izađe iz kontejnera, suoči sa sa tridesetak radnika. Krenuli su na ručak, pa su usput dobili besplatnu predstavu. Saša je razgovarala s kolegom i provjeravala spisak opreme, kad joj stiže video poruka od Dude. Nije imala sad vremena gledati to. Zatim dobi drugu, u kojoj je kratko pisalo "Odmah pogledaj video." Čim je začula njegov glas zabrinula se, a onda je po odgovorima shvatila s kim priča. - Tata! - vrisnula je. Ljutito je udarala po ekranu zovući oca. - Da se nikad više nisi usudio da ga provociraš! - vrisnula je u slušalicu i prekinula vezu. Još tako ljuta otišla je u vikendicu. Malo je sklanjala, bilo joj je sve teže. Moraće ostaviti malu slatku vikendicu i predivne dane za sobom. Sad joj se činilo da su joj ova tri mjeseca bila najljepša u životu. Imali su oboje sličan temperament, razumio ju je bolje nego iko, s njim se osjećala kao da tu pripada. Od oca joj je stigla poruka. Nije htjela ni da čita. Napisala mu je "snimi poruku izvinjenja Daliboru i pošalji na moj telefon. Inače ne pričam s tobom."

133

********* - Gdje je Saša? - pitao je Jordana. - Tako me i ona pita "gdje je inžinjer". Šta sam ja, automat za obavještenja! - Ne seri Jordane... možda je čula šta je bilo s njenim ocem pa se naljutila. - E nije ljepotane. Nisi u pravu - cerio se Jordan. - Pa gdje je? - Reći ću ti kad završiš posao. Još deset minuta da prođe ovaj inžinjer. - Ti znaš gdje je? - Znam, ali ti neću reći. - Dobro, znači za deset minuta ću znati... - Kad završiš posao. Nije znao šta bi dok čeka, pogled mu padne na kovertu isflekanu kafom. Raspoloženje mu se odmah promjeni. Uzme je, i zatvorivši oči izvuče papire iz nje. Mora ih popuniti i njoj reći šta je stiglo. Stavio ih je na sto, okrenuo listove da ih popuni... i shvatio da je neko na njima pisao. Njen rukopis. Pogleda sva četiri papira. Ona i Duda idu na čekanje! Sebe je stavila na čekanje! Samo je preporučila Nišlijku za posao gradnju jedne državne ustanove blizu Niša. Kako je znala za taj posao? "Šta je s tim htjela reći?" pitao se. - Jordane... kad je Saša popunjavala ove papire? - Koje? Nemam pojma. Vjerovatno dok si ti spavao uljuljkan rakijom. Šta piše?

134

- Stavila je sebe na čekanje. A mogla je da dobije prva posao. Da izabere. - Svaka joj čast! A znaš li ti šta to znači? - Nisam siguran... - Ja jesam. Znači da te voli. I da čeka da pošalju tebe negdje, pa ako bude mjesta za nju ide i ona s tobom. Ali evo vozim te k njoj u vikendicu pa se tamo objasnite. - Saša je u vikendici? - Jeste. Eto ja sam bio najtvrdokorniji, ali posljednjih dana sam je zavolio više nego ti. - Jordane?! - Oda jadna ko po jajima, završava tvoja posla, pazi kad se naločeš... I još se odrekla karijere zbog tebe. Kad bi ti znao šta oćeš kao ona. - Oću nju. - E sad kad bi to mogao da saopštiš njoj, a ne meni... uzdahnuo je Jordan stajući pred vikendicom. Ujutro ću doći po vas. Nek ti je sa srećom šefe... Čula je auto i otvorila vrata. Osmjehnuo se i raširio ruke. Potrčala je i uletjela mu u zagrljaj. - Volim te, beskrajno te volim Saša... - rekao joj je dok je podizala lice prema njegovom. - I ja tebe volim mili, svim srcem i dušom... Polako su krenuli prema svom malom utočištu. Ušli su, zatvorili vrata, pa ga je zagrlila najčvršće što je mogla dok je milovao i ljubio po licu.

135

- Saša vidio sam papire... - I šta kažeš? - Htjela bi da idemo zajedno na gradilište? I ja bi to htio... - Onda je sve rješeno... - Znaš da će nam Jordan biti kum? - Znaš li ti da će nam ministarka biti kuma? Prasnuli su zajedno u smijeh i suze. Od olakšanja i nagomilanih emocija koje su se taložile godinama. Poveo ju je do sofe pa su sjeli. Privukao ju je čvrsto uz sebe. - Znači najdrža sve smo se dogovorili? - Aha... - Uh, ima još nešto... danas sam se opet izvikao na tvog starog... Ona se osmjehnu i izvuče telefon. Pronađe nešto i pruži mu. "Dragi inžinjeru... to sam ja Ljupče, htio bi da vam se izvinim, danas se nismo rastali u najboljem tonu... Ja... sam za to kriv... izvinite. Ako... ako bude prilike popravićemo to. - Šta je ovo? - čudio se. - Natjerala sam Ljupčeta da ti snimi video poruku sa izvinjenjem inače neću da pričam s njim. - Stvarno? - nije mogao vjerovati. Hahaha... opasna si ti bombica! Ljubavi moja, ti si čudo! - smijao se slatko. I Saša se smijala s njim, uživajući sklupčana na njegovim prsima.

136

- Ipak je ovo ispao predivan dan... a meni je svaki put kad bi pomislio da se rastajemo padao mrak na oči. Zahvaljujući tvojoj ljubavi i brizi, opet je sve ispalo dobro. I Jordan mi je večeras priznao da te zavolio. Oduševila si ga hrabrošću ovih dana kad ja nisam bio pri sebi. Volim te i ne želim da se ikad razdvojim od tebe - čula je napokon ono što je željela. - Biću tvoja sjenka... - obećala mu je. Na svoj način, spominjući Jordana saopštio joj je šta želi dalje da se desi između njih. Bio je spreman i na taj korak u životu.

137

POGLAVLJE 12. - Ovakvoj ljepoti ti hoćeš da se odupreš? - smijao se dok mu je pokušavala objasniti da nemaju vremena za "reprizu". Čekali su Jordana da dođe po njih. - Ala si umišljen - smijala se i ona. - Saša... hoćeš li to razumjeti... pristajem da te dijelim s konjem. Ali to je sve! Nemoj da, u nedostatku pažnje, potražiš još jednog konja... na dvije noge. - A ti? Kako ćeš se ti obraniti od žena? - Kao i do sada... nezgodan karakter, vječito u gužvi, plus žena i djeca. - Žena i djeca... bajo... - zinula je Saša na ovo. Toliko si spreman da ideš? Jesi li siguran? - Ne bi ti govorio da nisam. Imam slobodnih skoro pola godine, nakupio sam... pa bi htio da ih zajedno provodimo. Može i Apolon s nama, kad već ne možeš bez njega. Sjetila se Dude i obećanja. Pa sad je prilika... Uslika ga sa „više“ strana i sa „više“ detalja, većinom za sebe, i jednu, dvije mutnije za Dudu. - Slikaš me golog? - podigao je obrve. Pokazaćeš me njima? - Ne pada mi na pamet! To je za mene... Pa valjda su te i druge slikale, da imaju za uspomenu. Jesi li slikao ti njih? - Evo nje opet... sa čuvenim „suptilnim“ ženskim istražnim metodama... - uzdahnuo je gledajući je prekorno. Ali da zadovoljim tvoju radoznalost. Imaš pravo na to.

138

Pokazao joj je rukom da dođe k njemu na sofu. - Imao sam jedno pravilo... ako provedemo 30 zajedničkih dana dozvoljavao sam selfije i naslikavanja. Ako te interesuje kako izgledaju možda se još mogu pogledati fotografije iz starih telefona. - Ne želim to! - ljutila je sama pomisao na to. - Dobro... ponudio sam. Znači, ako bi u godini dana bili zajedno 30, ćutao sam na fotografisanja mada ih ne volim. Mislim da su 4 djevojke izdržale to. S jednom sam bio ukupno 60-70 dana u tri godine, i nije mi stvarno pravila probleme. Ali se pročulo da voli oženjenenog, i da se sastaje s njim, a ja sam joj super pokriće. Viđala me nekoliko dana godišnje. - Jao... šta si im uradio? - Ništa... nisu ljudi krivi što se vole. Ja sam ionako gledao kako da prekinem s njom, jedva sam dočekao... Njoj sam mogao da pričam šta hoću, da eksplodiram koliko hoću, nije me zarezivala, mislio sam da je smiren tip žene, kad ono ona zaljubljena u drugoga. Jedna je otišla dalje na školovanje, pasala joj je moja titula, ali kako sam ja bio sirovina za šetnje po prijemima otpao sam. Jedna je bila razvedena, trebala je i njoj pomoć oko djece, a ne da ona skače oko mene problematičnog. Što sasvim poštujem. Mislim da je još bila jedna ali se sad ne mogu sjetiti... - Bio si uvijek pošten? - Koliko pamtim manje-više uvijek...Ti si... posebna, plus toga zadovoljila si i taj uslov, jedina si koja je sa mnom izdržala 3 mjeseca u komadu, a ne samo 30 dana. - Ali to se ne računa, bili smo prisiljeni poslovno sarađivati. - Koliko je njih bilo prisiljeno! Pa bi ipak dali otkaz treći ili sedmi dan, ili tražili premještaj.

139

Nekada nemamo radnika, nekada slaba organizacija, a neki bi da se dođu na posao odmoriti. I samo gledaju da se izvlače. - Na kraju smo par kao i tvoji roditelji. - Eee... tu sam posumnjao u svoju inteligenciju. Da znaš koliko mi je dugo trebalo to da shvatim... Tek prije nekoliko mjeseci, Jordan mi daa "dijagnozu" da bi najbolje bilo ako bi se oženio kao moji roditelji sa koleginicom. I zamisli, nakon devet mjeseci dođeš ti. Posumnjao sam da bi ti mogla biti ta koleginica onaj dan kad si došla i rekla da sam ljepši od Zvjerke iz "Seksa i grada". - Aha... zato si me unapredio u potrčka. - Ima nešto što ne znaš... ministarkin zamjenik me je pitao, nakon sedam dana, imam li problema, ako treba vratili bi vas. Rekao sam "neka ostanu još malo, da ne ispadne da sam ih otjerao", iako je pravi razlog bio što sam želio da zadržim tebe. A da bi zadržao tebe morao sam i njih. Treba da budem dobar prema tvome ocu, a i prema ministarki. Ispalo je da za dosta stvari nisam bio u pravu. 80 % jesam, ali onih 20% nisam. A tih 20% mi je donijelo tebe. - Čuo si da je Beograđanka trudna... Čudi me kako se nisi iznervirao... - Pa možda si i ti trudna... Druga stvar... riješiću se njezinih zavjesa na očima, blatobrana od obrva i roze boje na svemu i svačemu. - Izvini, zamolila me da nikome ne kažem, ali sam ipak pitala ministarku za savjet. Složila se da ćutimo. - I ja sam tebi ćutao o onim papirima. Danas ih izvučem... Bio sam zbunjen, ali je Jordanu bilo sve jasno. Eto tako, sredio sam žensko ministarstvo... Doduše, morao sam i ja da se "žrtvujem", al' mi nije žao. Beograđanka je trudna, Duda ostaje mikseristi u miraz, Nišlijka ide dalje... a ti si moooja! - čvrsto ju je privio uz sebe ljubeći je po kosi.

140

- Doći će nove koleginice kod tebe. - E neće više... sad sam se i ja opametio, smirio, i našao vezu koja ratuje s ministarkom kao i ja. Postali smo prijatelji, pa će on meni slati šta meni odgovara. - Možda ministarka ode... - Ako ode ona, doći ćeš ti. Ovo ministarstvo mora imati žensku koja zna da hekla. Poznato je da hekleraj i građevina ne mogu jedno bez drugoga. - Tačno, umjetnost ih veže, jača veza nego beton - složila se pružajući mu usne. ********* Jordan je stigao, i ukratko im podnio izvještaj, pa su se prihvatili posla. Bio je cijeli dan skoro savršeno smiren. Pred večeru im je u posjetu stigao Telac... - O ljubim ruke, kako ste kraljice - naklonio joj se dok se smijala. Čujem da je kod tebe haos, čujem da si nervozan ko pas i da ujedaš. I da si napustio gradilište, vjerovatno jureći ženske. Nije ti lako pa sam došao da te tješim... Čujem isto da ti ljepotice odlaze, napuštaju te, izgleda da stariš i da nikome više ne trebaš! Bolje bi bilo da si se oženio kao ja, čim dođem kući zaključim da mi je lakše crnčiti i zarađivati pare, pobjegnem na gradilište samo da imam mir od četiri žene. - I kad si sve to čuo, došao si da vidiš bi li ijedna "moja" pobjegla u tvom smjeru, da joj ti pomogneš... - Naravno, ja sam džentlmen! Kad je Telac otišao pokušao je da je juri po kontejneru. - Sad je kasno za vikendicu... napolju je hladno, znači ostaje nam kontejner... omeo nam Telac plan - uzdisao je nezadovoljno.

141

POGLAVLJE 13. Red je bio da naprave oproštajnu zabavu. S djevojkama se dogovorila kad da idu, i rekla njemu. Zbog toga je postao zlovoljan. Nije rekao ništa, ali mu nije bilo pravo. On je morao preko vikenda na put. Htjela je malo da ga prži na vatrici. I bagerista je dobio slobodno kad i Beograđanka. Vrebao je priliku i zamjenio se s kolegom, samo da bi bio slobodan kad i ona. Saši je bilo bez veze u provodu bez njega, Beograđanka ipak nije htjela u gužvu, ostala je bazi, što je jako razočaralo bageristu. Duda je bila sa svojim Pjesnikom, a Nišlijka je njoj pravila društvo. Počastile su kolege koje su došle, ali su se već oko ponoći vratile. "Je li se on vratio s puta?" To je od svega najviše interesovalo. Odlučila je da prva popusti i pošalje mu poruku. "Vratile smo se, evo me spremam se za spavanje. Vidimo se ujutro." "Spavam, šta me budiš" odmah je odgovorio. "Nedostajao si mi. Ljubim te. Laku noć." "Osim što i ja tebe ljubim, oću li čuti kakav je bio provod." "OK, počastila sam kolege koje su došle u restoran, malo smo se družili, oni su ostali a nas tri je Pjesnik vratio.Vidimo se ujutro." Nije još pošteno ni zaspala, začuje kroz polusan neko zujanje. Neko prolazi kamionom... okrene se i nastavi spavati. Onda mašina zarza kao da dodaje gas. Vrlo blizu, kontejner im se tresao. Čula se škripa. Šta se dešava...

142

- Šta je ovo? - prošaputa Nišlijka. Duda je čvrsto spavala. I Beograđanka se počela buditi, taman kad je jako svjetlo obasjalo njihov kontejner. - Šta je ovo? - skočila je Saša. Kroz jaku svjetlost raspozna bager. - Uzbuna! Penju se k nama! Ustajte! - skočila je Saša brzo se oblačeći. Čula je da se i Jordan dolje izbezumio. Vikao je na njih misleći da su one. Otvorio je prozor i psovao momcima sve po spisku. Neko se penjao pomoću kašike bagera. Stisle su se u ćošak. - Samo mirno, pijani su. Sad će neko doći da nas spasi, ne brinite smirivala ih je Saša - posumnjala je da je bageraš došao Beograđanki. - Mislim da je tvoj bageraš došao da ti se udvara. Bio je očajan što te večeras nije vidio. - Šta? - zaprepastila se trudna djevojka. - Izađi... ljubljena - nježno ju je zvao. Saša se pitala gdje je Dalibor, zašto ne dolazi. Samo što je to pomislila vidjela je trku i komešanje jer su se već sva svjetla popalila u bazi. - Evo ljubljene dragi, ovdje sam.. - zagovarala ga je Saša. Ako ga prepadnu, pa padne na metalne stepenice... - Ne, ne ti... ne tražim tebe - zaplitao je jezikom i mahao... buketom cvijeća. - Nisam tvoja dragana? A koja jeste? - Pa najljepša - milo je odgovorio. - Ti reci koja je, pa će ona, kad se spustiš sići dolje. - Hoće?

143

- Naravno... mora da odgovori na ovu romantiku. Možeš li da siđeš? - Mo...mogu... - nesigurno je rekao. - Samo se drži, ja ću spustiti kašiku - Dalibor je isto probao smireno da razgovara. Izbacio je bageristinog pijanog pomagača i sio za volan. Saša se bojala da će ga nokautirati kad siđe dolje. - Ideš li draga? - nije se dao bageraš. - Moraš ti da mu se javiš, prepoznao me je. Ona ljutito ustade i proviri. Čim ju je vidio počeo je blesavo da se cereka od miline. - Kažu mu nešto... nešto nježno... - Šta da mu kažem... - Dođi draga... - Trudna sam, otkači se od mene bitango jedna! Nosite ga više meni ispred očiju! I raspalite tim kranom! Dobićeš svoje kad te se dočepam! vikala je iznervirano. Dva su momka iskoristila priliku i popela se njemu u kašiku, držeći ga dok ih je Dalibor polako spuštao na zemlju. - Jordane... zvala ga je vidjevši da je izašao napolje - idi kod Dalibora, da ne bi... On je shvatio čega se boji, digao je ruku umirujuće i spustio se do njih. Dalibor je bio zabrinut za njih pa je, čim je vidio Jordana, izdao drugo naređenje... - Jordane idi do djevojaka, da vidiš... - Pa dobro, šta sam ja, lutka? Ona kaže "Jordane ido do Dalibora" ti kažeš "Jordane idi do Saše"...

144

Šta ću im ja! Vidiš da ih je već deset gore ustrčalo, guraju se da budu vitezovi. Srušiće nam kontejner, koliko ih je krenulo u spašavanje. Bolje bi bilo da su uvukle ovog jednika s kašike kroz prozor i pošteno ga izbubetale. - Dobro, ne moraš, ja ću - iskočio je iz bagera. - Ako hoćeš da spašavaš svoju dragu od vitezova, e onda ja nemam ništa s tim - mudrovao je Jordan. Vrteći glavom Dalibor ga pogleda ljutito i prođe pored njega trčeći stepenicama. - Ajmo, razlaz momci! Kriza prošla! - naredi im. - Ju, kako sam se uplašila - priznala je Beograđanka kad se sve smirilo. Saša je zabrinuto gledala. - Da pozovemo Hitnu? - Ne treba, nije mi ništa, samo sam ljuta... i gladna. - Daj da joj nešto nađemo... - izvadile su sve što su našle, i kekse i čips i bombone i krekere. Začulo se kucanje na vratima. Dalibor je provirio, upitno ih gledajući. - Jeste li u redu? - Jesmo - osmjehnula mu se. Kako joj je nedostajao... Jedemo na nervnoj bazi. - Da zovemo Hitnu? - Ne treba, pazićemo na nju - smirila ga je. Kako je "đuvegija"? - Eno ga dolje, sjedi na podu i grli cvijeće - nasmijao se.

145

- Zagrliće on sutra betonski stup kad ga ja dovatim! - zarežala je Beograđanka između zalogaja. Jedva se suzdržao od smijeha pogledavši Sašu. - Ajte vi... biće sve OK, vratite se na spavanje - ispratila ih je stavivši nježno ruku na njegova leđa. Da ga barem malo dotakne. Kad je bio na vratima, okrene se prema njoj, sagne i poljubi je. Ispreplela je prste s njegovim, srećno mu se osmjehujući. - Laku noć Saša. - Laku noć ljubavi. - Jel' dosta tog ljubavisanja! Odlijepite se od našeg kontejnera. Ma baciću ja stepenice pa nek se spuštaju i penju užetom!- oboje poskoče začuvši ljutiti Jordanov glas sa prozora. - Ju Jordane ćuti! Samo što me srce ne opali! - ukorio ga je Dalibor. Djevojke su odmah skočile do prozora smijući se. - Aha! Evo i njih! - Jordan je odmah je znao šta ga čeka. Pokušao je brže-bolje da zatvori prozor. - Jordane, Jordane, cmok cmok cmok - zapjevale su mu, dok su momci zviždali i smijali se. U toj gužvi i strci, dok su se svi bavili bageristom, Duda je "zamračila" Sašin telefon. Povukla je za rukav Nišlijku da joj pomogne. - Uključi blutut - šaptala joj je. Jao... ne mogu da uđem, zaključala je! Našle su samo četiri fotke van zaključanog foldera. - Ma vidi ovo! Zajedno su jahali na Apolonu. I još ih je neko fotografisao. Daj te, stavićemo njih! - brzo su prebacile 4 fotografije i vratile Sašin telefon pored kreveta.

146

********* - Dobro jutro - nježno ju je pozdravio u 6.30, kad se pojavila na vratima. Nije odmah vidjela Jordana, zamalo da ga poljubi. - Dobro jutro... momci. - Dobro jutro Saša - pozdravili su je obojica. - Šta je, nema poljupca jutros? - interesovao se Jordan. Nemojte da se ustručavate zbog mene, samo nagrnite jedno na drugo... Zbog vaših ljubovanja postalo je nemoguće spavati u onom kontejneru! - Jordane... nađi ti sebi drugararicu nek ti ona dijeli poljupce - podbola ga je. - Ja reko' možda je neka akcija, pa se dijele badava... U napasti sam da vam idem na živce, ali ajde, ostaviću vas nasamo da se cmačete dok neko ne dođe. Čim je izašao, on je ustao i podigao je u zagrljaj. - Hoćemo li večeras u vikendicu kad cure odu na spavanje? - Ako uspijemo sve da isplaniramo. - Saša... ja ću vas ispratiti, idem s vama... - saopšti joj gledajući je u oči. - Ideš? - osmjehnula se. I njoj se činilo da će se na neutralnom terenu lakše rastati. Ovdje je bilo puno uspomena, njihova vikendica, njihovo blato, šuma, jezero... Još jednom ćemo obići naša mjesta da ih fotografišem. Da ih imamo za uspomenu - tražila je, a on se složio. - I još ti ostaje jedno... - A to je?

147

Pa valjda ćeš se napokon pohvaliti onim što si upecala... - htio je da prizna vezu. - A što se ti ne pohvališ? - Mogu? Dozvoljavaš mi? - Ne, ne krivo sam se izrazila... - shvati da je upala u zamku. Bili su mirni taj dan, jer su slijedeća dva, trebala biti udarna. Htjela je mu pomogne koliko god može, mada mu je morala priznati genijalnost tvrdoglavu, sirovu, urođenu, dobivenu genima... Da ga plaćaju deset puta više, malo bi bilo.

148

POGLAVLJE 14. Spakovale su se, i zajedno sišle u kantinu. Tu su imali oproštajnu veče. Dudin inžinjer je održao govor nakon večere spominjući "da su svi iznenađeni rezultatima njihovog tromjesečnog boravka." - Složili smo se između sebe da ste nam ustvari donijele preokret. Malo ste nam skrenule misli sa problema, a svaki dan ste sve više pomagale. Zaključili smo da ćete sve četiri biti dobri inžinjeri. Takve smo vam preporuke napisali - rekao je čovjek. Sa Sašom su se već pozdravili to jutro, u radnom kontejneru. Uvjerili su se da je pametna, strpljiva, spremna pomoći i vrlo odgovorna i sposobna. Priznali su da nije loše imati takvu ženu kao koleginicu. Jordan je kružio taj dan oko nje kao maca oko vruće kaše. - Jordane... ti ćeš kao i do sada malo pripaziti na njega... - Ma nemoj? A ko će paziti na mene? Misliš li ti to čuvanje nekako platiti? Dobro ajde, paziću ga, ali nemoj da ti padne na pamet da ga ostaviš. - Obećavam da neću. Ako ti se nešto ne sviđa, javi meni. - Blago meni, nije dosta što mi je on šef, sad će mi i ti šefovati. Na stranici "Četiri ženska mušketira" osvanula je malo zamućena fotografija njihovog zajedničkog jahanja na Apolonu. Ispod je pisalo "neki su se našli da se nikad ne rastanu ".

149

********* Čuli su se nekoliko puta, što po danu, što pred spavanje. Kad bi završio posao, sjedio bi u kontejneru i htio što duže da priča s njom. To ga je razbuđivalo, pa mu je ograničila priču na pola časa ako završi posao do deset. Često joj je slao poruke da mu objasni o čemu se radi, jer je ona u zadnje vrijeme skoro samostalno vodila posao u kontejneru, javljali su mu se ljudi koji su s njom pričali i pitali gdje je. Pa je prvu nedjelju bila zaposlena skoro kao da je na gradilištu. Ispunjavala mu je elektronske formulare, išla u ministarstvo, bila posrednik između njega i "ćata" kako ih je on zvao. Nadao se da će moći doći na barem dva dana. Znala je da će u ovoj fazi to jako teško izvesti. - Jesi li otkazao vikendicu? - pitala ga je prije neki dan. - Nisam... ne da mi se... - Možda bi ja mogla doći dolje, ako tebi bude komplikovano. - Ribice moja... to sam i ja htio da ti predložim - obradovao se. Doći ću ja po tebe kad uspijem. Došao za njom nakon 20 dana. Zvao ju je prije polaska i rekao da dolazi popodne. Otišla je u grad, kupila sitnice za njega i sebe (i Jordana) da imaju u vikendici.

150

********* - Dobro jutro... - Ooo ko je to nama došao... - Ko je? - pitao je ženski glas iz kuće. - Mačak! - viknuo je ženi. Koja je Vas muka natjerala pred moja vrata? smješkao se Ljupče. Čekajte, moram i ja da pozovem svoje obezbjeđenje. - Praviću se da ovo nisam čuo ni vidio, idemo ispočetka - uzdahnuo je Dalibor nimalo uplašen. Bude li trebalo uzeće ga ispod ruke i unijeti u kuću. - Kakav mačak? Pusti ga da ga nahranimo - viknula je gospođa i nasmijala obojicu. - Ovaj hoće nešto drugo. Ženo! Dođi ovamo... Stigla nepogoda zvana tvrdoglavi inžinjer - šaljivo se Ljupče smješkao gledajući ozbiljnog Dalibora. - Šta? - žena proviri iza zida i ugleda pridošlicu. - Pa to je... - zapanji se nezavršivši rečenicu. - Aha... onaj što je mene izbacio s gradilišta da mi se cijela država smije. Znači sad sam ja na redu da ugostim tebe kao ti mene. - Ja sam došao kod nje, Vi me ne zanimate. Došao sam privatno, ne smetam vam i ne špijuniram vas na poslu. Prema tome, oću li ja moći ući da se Vi sklonite, ili moram prvo da unesem Vas, da bi ušao - mirno ga je gledao s visine. - Hihihi... počela se smijati gospođa. Muž je pogleda da je odmah zaćutala.

151

- Dakle? Ja čekam... - Ma ajte ulazite! Dobro nam došli, kasnije ćete vas dva da nastavite vaša nadmudrivanja, sad ja hoću da vas vidim. - Gospođo, ja ne bi da se nadmudrujem uz svo poštovanje, ali je on nepopravljiv. - Ma znam, udata sam za njega 35 godina - odmahnu ona rukom i uhvati ga pod ruku skoro ga gledajući zadivljeno. I on se njoj osmjehnuo. Imala je veselost i iskrenost kao kćer, samo što naglas nije rekla "al' si lijep". - Saša je u gradu... kupuje nešto za put. - Znam, rekao sam joj da ću doći oko četiri. Hoću da je iznenadim, a i da se upoznamo. - Sad ću ja Vama spremiti doručak - smješkala se skoro ne skidajući pogled s njega. - Kako je ona? - Dobro je, ona je Ljupčetova kćer... malo je mirna... mirnija nego što smo naučili, nekako kao da je odrasla i da ne pripada više ovdje - skoro je zaplakala gospođa. Ali je to dobro... dobro, treba da ima svoj život. - Malo nam je nezgodan posao... - Posao ko posao, oboje radite isto, pa će vam biti lakše. Ona te razumije i pratiće te. Biće to sve dobro - vedro mu se osmjehnula. - A gdje vam je suprug nestao? - Hmm... ne vjerujem da je otišao po pušku, sigurno traži neku njegovu specijalnu rakiju.

152

Bila je u pravu, čula su se neka vrata a uskoro se pojavio i Ljupče sa flašom rakije pune prašine. - Očisti ovo da počastimo inžinjera... - Zeta. - Šta? - zbunio ih je. - Pa biću vam zet - mirno ih je gledao kako bez riječi bulje u njega. - Zna li to Saša? - upita Ljupče nesuvislo. Valjda je i sam postao svjestan kakvu je glupost rekao. Pa sigurno zna... - odgovori sam na svoje pitanje. - Šta je toliko čudno u tome? - čudio se Dalibor. Još kad bi ikako moglo vjenčanje bez konja... ali ajde ako ne može... Njih dvoje su se pogledali. Dalibor bi se slatko nasmijao, ali je morao da se strpi. - Šta će vam konj? - čudio se i budući tast. - Znate kakva vam je kćer, kud god mi, ide i konj. Ja se bojim da zbog ljubomore ne pojuri matičara, a bude li još kakva gospođa u crvenoj haljini onda smo nagrabusili totalno... Vi gledajte da se obučete u neutralne tonove, meni će odjelo vjerovatno birati ona, znate kakve su žene. - Čekajte mladiću... mi o tome ništa ne znamo... - Kako ne znate? Pa jesam li vam sad ja rekao? - Mislim, ona nam ništa nije rekla... - Ništa - potvrdi gospođa jedva izustivši. - A to! Pa ne zna ni ona još.

153

- Kako mislite udaje se, a ne zna za to? Vi mene zafrkavate. Osvećujete mi se - posumnjao je pukovnik iz penzionera. - Ni slučajno. Ozbiljan sam, jesam li ispoštovao pravilo da moram prvo stvar "prijaviti" roditeljima, posebno vama Ljupče, pošto volite da gurate nos svugdje. Jesam li ja to uradio? - Hmm... s te strane je tačno, ali... - Ali... - On nas dušo dobro zeza... - pogleda u ženu. - Zezao, ne zezao, ja sam shvatila da se on ženi sa našom Sašom. Je li to tačno inž... zete? - Tačno tako, bravo tašto. - Pa to je onda to... znači još ostaje da pitaš nju, pošto smo se mi složili. - Kad smo se složili? - Ljupče je gledao čas jedno čas drugo. - Ja sam rekla da se slažemo i to je završena priča Ljupče - strogo ga opomenu žena. Ono što nisu znali... Dalibor je na vratima uključio snimanje na telefonu. Neće moći da im pokaže njihova lica ali će barem moći čuti razgovor. - Ne znam mladiću... meni se čini da ste Vi nas preveslali... - Samo Vi razmišljajte još, ja bi sačekao Sašu... ako ima nešto da se doručkuje. - Ima, ima! Kako da nema! - skočila je tašta, milo mu se osmjehujući. Dok je ona spremala, malo su pričali, ne obraćajući pažnju da skamenjenog Ljupčeta. Tako ih je i Saša pronašla.

154

- Čija su ovo kola? - upitala je iz hodnika. - Naša - provirio je iz kuhinje. Zinula je i izbečila oči videći ga. - Zdravo najdraža - prišao je i zalijepio joj opasan poljubac da je sve zvonilo. - Pa kad si došao? - nekako se povratila. - Ima jedno dva časa, evo me sa tastom i taštom. - S kim?! - Pa tvoj otac i majka su tu, doručkovao sam i družim se s njima. - S Ljupčetom? Družiš se s Ljupčetom? - Aha... ajde ovamo - povukao je nježno za ruku. Provirila je u kuhinju ne znajući šta da očekuje. Sto je bio pun, i rakija i kafa i kolači... nigdje naoružanja. - O pa vi ste se fino snašli - odahnula je s olakšanjem. - Planiramo vjenčanje - objavi joj Ljupče. Kćer ga pogleda malo bolje... izgledao je kao neko ko popije pet, šest bensedina u komadu... - Tata... - gledala je u nasmješenu majku. - Dalibor se boji zbog konja... Valjda je mislila da je ovo neko smisleno objašnjenje. - Konja? Kojeg konja? - Pa ti oćeš da se vjenčaš na konju, ako konj vidi nekog u crvenoj haljini može da vas zbaci - nestrpljivo joj objasni majka.

155

Pogledala je u njega tražeči pomoć. - Mogu li ja malo s njom na stranu? Da joj objasnim... - Ajte, ajte, objasnite se. - Idemo? - pustio je da ga vodi do svoje sobe. Kad su ušli nježno je onako zbunjenu poljubi. Sad ćuti i slušaj, sve će ti biti jasno... pusti joj snimak prethodnih dešavanja. Nakon pola časa Ljupče je čuo kako se njih dvoje smiju ko ludi na brašno. -C, c, c... kako me je prešao... - uzdisao je. Ručali su zajedno sa njenom porodicom, pa su otišli svojim novim kolima do njegove garsonjere. Dao joj je ključ od stana i zadužio je da ga barem malo uredi. Znali su da tu neće biti dugo, ali dok su sami i na terenu, nije im trebalo ništa veće. Čim su ušli, bacili su se jedno na drugo... - Kako si samo došao na tu ideju? Ne mogu da shvatim da je dozvolio da ga zbuniš... - Zaključio sam da je najbolje da izvršim prepad kao on. I moji hoće da te upoznaju. - Pa gdje su? - U Bosni, rade na svojoj vikendici. - Nikad se ne javljaju... - Nemaju telefon, jave se kad siđu u grad kod tetke jednom mjesečno. A i nisu od velikih priča. Trebali bi da dođu ovdje, smjestićeš ih u garsonjeru.

156

Proveli su nekoliko dana u vikendici, on je išao ujutro na posao, a nekad bi poveo i nju. Vratila se kombijem u grad. Slijedeći put je, položivši vozački otišla sama do njega. Uskoro je trebalo da predaju tu dionicu na upotrebu.

********* - Pazi druže, ako nas zbaciš ili napraviš neki problem... nećeš se dobro provesti. Pristao sam da učestvuješ na vjenčanju, a ti pazi kako ćeš se ponašati - upozorio je Dalibor konja. Međutim, Apolon je lijepo ukrašen bio na nivou. Sjedili su na konju dok im je matičar čitao tekst. Tu su se i poljubili i potpisali. Tek onda su sišli da prime čestitanja. Okupili su svoju rodbinu, prijatelje i kolege. Da zajedno proslave uspjeh još jedne ljubavi. Upoznavši svekrvu, zaključila je na koga je Dalibor. - Pa ona je ti, a otac ti je kao ja! - šokirano je shvatila. - Aha - smijao se. - Nema šanse da nama djeca odrastu kao ti! - Šta mi fali? Bio sam s babom, živio sam u 10 država s njima... - Koga ćemo mi povesti da čuva djecu? Ljupčeta? Tvoja majka ne dolazi u obzir, moja čeka unučad od sinova. - Snaći ćemo se, šta fali da ih "vukljamo" s nama. Ko zna koliko država ćemo promjeniti... Jedino je važno da smo zajedno... - poljubio je ženu.

157