Solunci govore / The Memories of Salonika veterans

Поводом обележавања сто година од Првог светског рата под покровитељством председника Републике Србије Томислава Николића и председника Републике Српске Милорада Додика

Антоније Ђурић

СОЛУНЦИ ГОВОРЕ драматуршка обрада и режија

Цисана Мурусидзе

Премијере 6. април 2014. Народно позориште РС Бања Лука 26. април 2014. Народно позориште у Београду

Антоније Ђурић

Солунци говоре документарна драма

драматуршка обрада, режија и избор музике

Цисана Мурусидзе

уметнчки сарадник редитеља

Бранка Зорић Васовић сценограф

Драган Стојков костимограф

Драгана Пурковић Мацан сценски покрет

Рената Агостини фрула

Бора Дугић труба

Борислав Величковић организатор

Бојана Кесић PR

Милица Бајшански Гајић

Ликови: Милунка Савић, Будимир

Давидовић, Миладин Милетић, Мијат Гредељевић, Војин Марјановић, Чеда Поповић, Тадија Пејовић, Милан Гвозденовић, Огист Албер, Лисјен Рејн, Алекса Ристић, Софија Јовановић, Љубица Чакаревић, Живојин Лазић, Иван Ивановић, Живојин Товаревић, Миодраг Томић Играју:

Марија Ђајић, Иван Перковић и Данило Керкез (студенти глуме Акадмије умјетности у Бања Луци) и Саша Симовић, Стефан Ковачевић, Дарко Ивић и Срђа Бјелогрлић (студенти глуме Академије уметности у Београду) Заповест мајора Гавриловића и Плаву гробницу Милутина Бојића казује

Васа Пантелић Регента Александра тумачи

Иван Босиљчић

Краља Николу I Црне Горе тумачи

Миодраг Радовановић Мргуд Арчибалда Рајса тумачи

Танасије Узуновић Црквено појање

Оливер Њего / Вукашин Савић Поруку српске мајке казује

Бранка Зорић Васовић

Видео прилози: редитељ Катарина Булајић директор фотографије Радослав Владић тонски сниматељ и дизајнер звука Никола Цвијановић асистент тонског сниматеља Небојша Стојановић монтажер Михаило Шуљагић асистент Зоран Ђорђевић возач Петар Међедовић Извршни продуцент проф. др Лука Кецман декан Академије умјетности РС Бања Лука Продуцент Душан Ђоковић, Ph.D. председник Академије уметности Београд Изложбу Милунка Савић - хероина Великог рата уступио Историјски музеј Србије Фотографије из Ратног албума 1914-1918 уступила ИК „Православна реч“ (Зоран Гутовић) и из Српска војска у Великом рату 1914-1918 (Душан М. Бабац) Видео и тонски записи снимљени су у студијима Академије уметности Београд Костими су израђени у радионици Народног позоришта Бања Лука Декор је израђен у радионици Народног позоришта у Београду Продукција представе „Солунци говоре“ захваљује се управнику Народног позоришта у Београду Дејану Савићу и извршном директору Јасмини Зотовић

Краљ Петар I Карађорђевић (1844-1921)

Александар Карађорђевић (1888-1934) врховни командант српске војске од 1914 -1918. Цар Николај Романов (1868-1918)

Кад је српска војска избегла у Албанију, цар Николај Романов послао је писмо Француској и Енглеској у којем наводи да ће Русија, ако се не пошаљу савезнички бродови по српску војску, иступити из рата.

Цар Николај II врши смотру

Милован Витезовић Предговор за позоришну представу „Солунци говоре“

С

ветски рат је потајно припреман и пре Берлинског конгреса, од уједињења Немачке око Пруске 1871. године, и њеног економског и привредног уздизања. Од Берлинског конгреса 1878, на коме је Немачка демонстрирала моћ одлучивања и ушла у ред великих сила, та припрема је постала очигледна и падала је у очи дипломатијама Русије, Француске и Енглескe.

Немцима са два царства биле су потребне колоније, а мирно их нису могли добити. Аустрија је претендовала на запоседање Балкана, а Немачка на Блиски исток. Правац је исти. Њихова припрема је почела старањем Немачке да се Босна и Херцеговина додели на управу Аустроугарској, чиме је тиме дотадашње ропство замењено окупацијом. Окупација је озваничена проглашењем анексије 1908. године. Аустроугарској и Немачкој, за остварење колонијалних планова, стала је на пут мала Краљевина Србија.

Аустроугарска је стално тражила повод да запоседне Србију. Гроф Франц Конрад фон Хоцендорф је од 1906, када је постао шеф Генералштаба непрекидно предлагао да се против

Србије проведе такозвани „превентивни рат“. То је понављао 1908–1909, у времену анексије Босне и Херцеговине, потом 1912–1913, у време Првог балканског рата 1913, и у октобру, поводом Другог балканског рата. У периоду од 1. јануара 1913. до 1. јануара 1914. предлагао је тај превентивни рат двадесет пет пута. Једино је Аустроугарској за припремљени рат недостајао повод. Видовдански атентат Гаврила Принципа у Сарајеву на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда био је богомдан повод за почетак рата против Србије.

Превентивни рат за нестанак Србије почео је 28. јула 1914. али није одмах био превентивни, већ светски.

Године Првог светског рата су историјски велике године Србије (1914–1918), када је својим победама стекла светску славу, али су то и године највећег страдања српског народа и војске, доведеног до питања опстанка. Тада су у критичним данима Србији притекли савезници.

У јесен 1915. године, у другој години Светског рата, српска војска, исцрпљена славним биткама, Церском (првом победом савезника) и Колубарском (која 1

и десетковану српску војску и сав српски избегли свет прихватили су у Драчу и Валони и превезли на Крф и у Северну Африку савезници – Французи и Енглези, и Крфљани највише. Како је Албанија била Голгота – Крф је заиста био место васкрса српске војске, српског народа и саме Србије – тамо далеко. Док је званична бечка и берлинска штампа објављивала умрлице Србији, Крф је за Србе био стварно рајско место. У свести, не само Срба који су на Крфу доживели повратак из мртвих, не само у свести њихових потомака, већ у историјској свести целог српског народа урезана је божанска љубав и несебично гостопримство Грка, Крфљана, која је била и изнад Божјих заповести, главног кодекса људскости. Трајало је више од године, али се памти заувек.

је ушла у светске уџбенике стратегије), ратним ранама и пошасном епидемијом тифуса, повлачила се, са многим из домова својих избеглим народом, сузбијана од вишеструко моћније и одморне силе две царевине и једне краљевине, пружајући надљудски отпор у очајничкој одбрани запоседане Србије. Нашавши се на југозападној граници, српска војска и српска држава нису се одлучиле за капитулацију, већ су се одлучиле на повлачење (децембар 1915–јануар 1916) преко Албаније. Тако је Србија пошла у егзил, оно што не памти историја, што памти само Библија. Српско повлачење кроз Албанију назива се Српском Голготом. Као и Христов, и српски пут је био пут крви. Патње и страдање су били толики да су се могли исказати само у народној песми („Нико не зна шта су муке тешке / Док не прође Албанију пешке“). Изнемоглу

Свечаност у Микри код Солуна

2

је било 20.000 добровољаца из других јужнословенских простора. Борба Србије за слободу од 1914. до 1918. године представља, како по поднетим жртвама тако и по оствареним резултатима, гигантско војевање једне мале земље против много надмоћнијих непријатеља и пример несебичног жртвовања за своју слободу и слободу своје браће, која су се касније показала незахвална.

О српском јунаштву, у данима „бола и поноса“ (Бојић), сведочили су, у току и непосредно после Светског рата, и противници и савезници из прве руке.

Вилхелм II Хоенцолерн, немачки цар: „Штета је што тај мали народ није мој савезник.“

Јозеф Хабзбуршки, мађарски маршал: „Српска војска је права и најславнија војска у Европи. После борбе која је трајала свега пола сата, Срби су уништили моју дивизију. Моји батаљони су били потпуно збрисани српском ужасном ватром.“

Аугуст фон Мекензен, фелдмамршал (као српски заробљеник): „Ја много волим и ценим вас Србе. Ви сте херојски народ пун части и поноса. Погледајте оне мале беле кућице које извиру одасвуд из шљивика: у њима живе прави суверени Србије! Зато је овако јуначки бране... Дозволите мени, бившем непријатељу, да вам поздравим херојску Србију...“

Крфљани и Крфљанке, маја 1916. године плакали су и благосиљали српске војнике; καλη ωρα στρατιωτη σερβικο (У добри час српски војници). Нека вас Бог поживи, добри Срби и увек помогне вама и вашој војсци, да се вратите својим кућама и породицама, које вас тако жељно очекују. И данас и увек ми ћемо се за вас молити Богу као једнаки хришћани са вама. Елефтериос Венизелос, (Српске новине, председник грчке Владе, Крф 16. јун 1916)

велики пријатељ српског народа

Опорављена српска војска почела је свој повратак заједно са савезничким армијама на солунском ратишту, чинећи, на античким просторима, херојства достојна античких легенди.

Сам пробој Солунског фронта био је поверен српској војсци у тешкој бици на Кајмакчалану, која је после тога тако надирала да је ни савезничке заповести о успоравању операција нису могле зауставити.

Своје успехе у рату 1914–1918. године Србија је платила огромним жртвама. Цени се да је изгубила изнад 1.200.000 војника и цивилних лица, или 28,3% свог предратног становништва, и да је претрпела материјалну штету од око 6 милијарди златних франака, што је чинило готово половину њеног националног богатства. Она је у току рата мобилисала преко 700.000 хиљада војника, а дочекала је свршетак рата са армијом од око 150.000 људи, у којој 3

Жозеф Жофр, маршал, победник у бици на Марни: „Повлачење наших савезника Срба, у околностима у којима је извршено, превазилази по страхотама све што је до сада као најстрашније у историји забележено.“

Еко де Пари, француски лист: „Ово је добра прилика да се сетимо шта су ови војници у опанцима учинили за све нас, за спас наше цивилизације.“

Франше Д’Епере, маршал: „То су сељаци, скоро сви. То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, горди на своју расу и господари својих њива.“

Винстон Черчил, британски министар рата: „Што се тиче Србије, она се заиста борила очајнички и славно, не узимајући у обзир никакве друге интересе, осим својих властитих, са страшним последицама за себе.“

Жорж Клемансо, председник француске владе, после конференције у Паризу 1919: „Жао ми је што је са светске мапе ишчезла мала и храбра Србија, уступајући место Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.“

Жал који је исказао Жорж Клемансо постао је српска судбина века. Та судбина је стигла и српске јунаке Великог рата који су своју славу морали стишавати у новоствореној краљевини, јер су се ујединили и са ратним противницима.

Да ће њихова храброст, којој се

сав свет толико дивио, бити спорена после Другог светског рата, у земљи коју су стварали, понижавана и довођена у сваку сумњу, па и од својих извесних потомака, ниједан српски ратник није могао ни слутити. То се десило у времену једноумља, када је све почињало од 1941. Солунци су постали колатерална штета грађанског рата. У обновљеној држави одстрањени су из јавног живота, називани „солунаши“, називом који је био крајње погрдан. Можемо слободно рећи да је тиме, по последицама, направљен злочин према српској историји.

Тек крајем 20. века – шездесетих, седамдесетих и осамдесетих, дакле постепено и стрпљиво, почело је присећање на јунаке века. Две историјске књиге биле су за то значајне (Дедијер, „Сарајевски атентат“ и Екмечић, „Ратни циљеви Србије 1914–1918“), али је њихов значај био притајен. То је ипак била основа и прилика да публицистика и књижевност притекну у помоћ народу и историји. Почела су објављивања сећања јунака века у Расковнику, часопису песника села, који је уређивао др Драгиша Витошевић. У исти мах почео је књижевник и публициста Антоније Ђурић своју велику мисију скупљања, сређивања и објављивања што више сведочења српских ратника, који су већ били у поодмаклој доби, а још увек у сећањима свежи. Тако је у 4

деценији великог Ђурићевог труда настала књига националног памћења „Солунци говоре“. Том књигом истина, великом и по садржају и по обиму, Антоније Ђурић је вратио историји Светског рата њене српске ратнике. Она није била рехабилитација, јер суђења није било, али је учинком била више од рехабилитације. То се огледало и у њеним бројним тиражима.

Позоришна представа Народног позоришта у Београду „Солунци говоре“, у режији Цисане Мурусидзе, рађена по истоименој књизи, у неколико стотина приказивања помогла је Србима да са више самосвести дочекају страшне догађаје на крају 20. века.

Ова књига је помогла књижевнику Данку Поповићу да напише култни роман Књига о Милутину. Писац ових редова захвалан је Антонију Ђурићу за грађу за много шта што је радио о славним данима Србије.

„Солунци говоре“, књига и представа, вратиле су српски народ својој историји и части у 20. веку. Зато им се у овој стогодишњици Светског рата одаје и ова част.

Аугуст фон Мекензен: Дозволите мени, бившем непријатељу, да вам поздравим херојску Србију...

Српски војници у колу

5

Душан М. Бабац Из књиге Српска војска у Великом рату 1914-1918.

К

раљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914, када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда, Српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф, где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт, где је 1916. године забележила успехе. После дугог затишја, борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и Бугарска је убрзо принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Да би се боље разумео подвиг ове по броју мале војске, али велике по јунаштву, можда је најбоље прочитати оно што су савременици о њој рекли:

Нови бечки Greie Presse, 1918.

године: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Мекензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар.“

Келнске новине од 1918. године у чланку Психологија повлачења пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи.“

Немачки лист Godlische Rundshau из 1917. наводи: „Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као 6

надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно утврди“.

Џавид-паша, турски заповедник Битоља, у телеграму упућеном у Цариград: „Српски војник је непобедив. Не можемо ништа против Срба. Српски сељак је без порока, нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што је финији и интелигентнији, дисциплинован и високог морала.“

Ханс Фогел, немачки војни лекар: „У сваком рату и свакој војсци има забушаната али у част српске војске морам рећи да у њој кукавичлук и дезертација на фронту пред непријатељем беху потпуно непознати.“

Аустријски генерал Алфред Краус:„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатља. Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејани за борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани.“

Чешки књижевник Ервин Киш, каплар 11. пука 9. аустроугрске дивизије 7

и учесник Колубарске битке: „Тек у Србији 1914. године схватио сам да је слобода малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила - воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу.“

Кемал Ататурк када је 1919. године примио отправника српског посланства у Турској Трајана Живковића: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету - Срба који потамнише славу старе Спарте.“

Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони: „Крилатица француске револуције слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целог света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Светог Саву још у XIII веку, кога на данашњи дан прослављамо.“

Руски научник Павел Миљуков: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету,

али зато и најмилијем детету словенске породице - Србији.“

Професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата, шеф мисије јапанског Црвеног крста у Паризу: „До овог рата, ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни.“

Велики син француског народа, Бријан, у француском парламенту 1915: „Када би само један, једини Србин апеловао на Француску да га спаси јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. Vive la Serbie (Живела Србија), заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању.“

Норвешки пуковник Kарстен Ангел, 1915: „Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“

Франше Д’Епере: Tо су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету! То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.

Укрцавање на брод за Солун

8

Стојте, галије царске! У име свесне поште клизите тихим ходом опело држим, какво не виде небо јоште над овом светом водом! (Милутин Бојић, Плава гробница, 1916)

Радомир Путник 1847-1917

Живојин Мишић 1855-1921

Павле Ју Шту 1848-

Обрен Петровић

Јеврем Дамјановић

Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек некад мислио, осећао, и радио, нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост, научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости. (Иво Андрић)

1300

уришић урм - 1922

Степа Степановић 1856-1929

Петар Бојовић 1858-1945

Ђурђе Лазић

Стојан Николић

каплара

Изгурасмо, издурасмо изгрцасмо, искичмасмо, сваком образ осветласмо, све од себе, собом дасмо, ограшјима облистасмо, одагнасмо, огрејасмо као сунце просијасмо, одолесмо, отрајасмо (Станислав Винавер, ђакратник о српској ђачкој омладини 1914-1918)

Креће се лађа француска Силно је море, дубоко, Дубоко, плаво, широко. Нигде му краја видети, не могу мисли поднети. Креће се лађа француска, са пристаништа солунска. Транспорт се креће Србади, ратници, браћа, болесни.(...)

Пилот Сава Микић и Живојин Лазић на премијери представе „Солунци говоре“, 30. децембра 1981.

Тамо далеко Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија. Тамо далеко, где цвета лимун жут, тамо је српској војсци, једини био пут. Тамо далеко, где цвета бели крин, тамо су животе дали, заједно отац и син. О зар је морала доћ’ та тужна несрећна ноћ, када си драгане мој отиш’о у крвав бој. Без отаџбине далеке, на Крфу живех ја, ал’ увек с поносом кличем живела Србија.(...) Писмо Живојина Лазића упућено редитељу Ц. Мурусидзе 25. 1. 1982.

11

Рађање прве представе „Солунци говоре“

Александар Радовановић Овако је било

П

редстава „Солунци говоре“ изведена је на некадашњој камерној сцени Народног позоришта (Театар „Круг 101“), 30. децембра 1981. године и одмах после изведене премијере стала у ред оних драмских остварења која су на изузетан начин обележила историјат ове институције у другој половини тек минулог столећа (XX).

О томе шта се те вечери одиграло, најубедљивије сведочи критика Јована Христића:„Играла се, како програм каже, документарна драма Солунци говоре. У ствари, то што смо те претпоследње вечери, године 1981. видели, било је нешто што прелази па и превазилази оквире позоришне уметности. Био је то велики ритуал поштовања које се одаје јунацима једног од најстрашнијих и једног од највећег раздобља српске историје, рата 1914-1918. Можемо претпоставити да су се Грци тако осећали док су слушали Илијаду или гледали Персијанце, као Срби док су слушали Филипа Вишњића како говоре своје песме о Првом српском устанку. Приче бораца из Првог светског рата, које је Антоније Ђурић својевремено објавио 12

у једној књизи, и сада приредио за сценско извођење, нису књижевност: оне су велико сведочанство о борби једног народа који се бори за нешто много више од победе у рату - који се бори за своје постојање.

И једни и други слажу се у једном: да нас нема, рекао је, отприлике, први министар Алекса Симић у једном свом реферату кнезу Александру Карађорђевићу четрдесетих година деветнаестог века. Тај реферат цитира Јован Ристић у својој књизи „Спољашњи односи Србије“ и чини се да је то велики лајтмотив српске историје, од њених почетака до 1941. године.

Цисана Мурусидзе, задивљујуће је осетила природу ових текстова и пронашла је прави сценски израз за приче старих ратника. Без трунке лажне патетике она је заједно са својим стручним консултантом професором Милорадом Прелевићем, мајором ЈНА начинила представу у којој смо осетили колективну судбину једног народа. Оно што је у тој судбини херојскои оно што је у њој трагично, али и сва апсурдност рата.

А глумци Бранка Зорић, Гојко Балетић, Лепомир Ивковић, Тихомир Арсић, Синиша Ћопић, Бошко Пулетић, Драган Оцокољић, Радован Миљанић и Вукашин Савић играли су, говорили су свим срцем једноставно и понесено. Када се представа завршила, у круг позорнице изашли су и неки од аутора текстова које смо слушали и који су седели у првом реду, полусељачки, полуградски одевени, са својим одликовањима, а један и са својом верном чутурицом о рамену. И то је био велики тренутак препознавања у коме су сцена и гледалиште постали једно. И ми смо пљескали глумцима који су њихове приче умели да испричају и онима који су их доживели и преживели.

Као представа и сценографија Ериха Декера била је једноставна и непатетична: велика копија српске војничке поштанске карте на једном зиду и један митраљез из Првог светског рата у углу.

Наш век нема трагедије; Први светски рат нема ни свога Хомера, ни свога Филипа Вишњића, али у једноставним причама ратника осећа се и трагедија и епика. У наше време чини се да документи о неким стварима говоре више од књижевности. И добро је што нас је Народно позориште подсетило на то.“ (Књижевност, I, 1981)

А ономе што је те вечери претходило, као краткотрајна али бурна 13

предисторија, говоре следеће чињенице.

Почетком 1981, (непуну годину после смрти Јосипа Броза Тита, драматург Миленко Мисаиловић доноси у Народно позориште текст Антонија Ђурића „Солунци говоре - овако је било “, али се тадашња директор Драме, упркос многим инсистирањима, о тексту не изјашњава ни до краја сезоне 1980/1981, дакле око пола године.

На почетку сезоне 1981/1982, драматурзи Миленко Мисаиловић и Жарко Команин инсистирају да се текст Антонија Ђурића уврсти у репертоар сцене Театар „ Круг 101“, чврсто убеђени да је реч о прворазредном потезу.

Директор Драме, међутим, тактизира не би ли у међувремену пронашла редитеља који ће прихватити да „Солунце“ на сцену постави у форми ироничне дистанце (скуп старих ратника који у крчми, уз обавезну чашицу евоцира успомене из своје младости без икаквих емоција).

Кад се већ чинило да да ће директор Драме остварити свој наум, јер је у међувремену један редитељпочетник њену замисао понудио као своју, жестоко реагују и писац Ђурић и драматурзи Мисаиловић и Команин. Све се враћа на почетак: мистериозно ћутање директорке Драме, с једне стране и упорно настојање драматурга да остваре своју идеју, с друге стране.

На страну драматурга у међувремену, стаје и тзв. Глазгов (чланови НП који се окупљају у канцеларији шефа пропаганде и не припадају ни политичкој, ни самоуправној елити) и то ће пресудно утицати на управника Велимира Лукића да Гордијев чвор пресече тако што ће режију (на њихову сугестију) поверити Цисани Мурусидзе.

Са јасном визијом, Цисана Мурусидзе (и сама део Глазгова), спремно прихвата изазов и окупља око себе компетентне сараднике.

У представи ритуалне радње, смењују се принципи Станиславског (да боли душа) и Гротовског (да боли и тело).

Невелика сцена „Круга 101“, прераста у широко бојно поље, а на том попришту десетина људи у читаву једну војску.

На премијери су играли: Бранка Зорић - Васовић, Лепомир Ивковић, Гојко Балетић, Тихомир Арсић, Синиша Ћопић, Бошко Пулетић, Драган Оцокољић, Радован Миљанић и Вукашин Савић.

У даљем извођењу суделовали су и Момчило Животић, Љубивоје Тадић, Андреја Маричић, Љиљана Благојевић, Бранка Секуловић, Владан Гајовић, Ненад Ћирић и Милан Штрљић.

Постојала је апсолутна свест свих учесника о томе да је представа 14

„Солунци говоре“, пројекат високог ризика, и да су у вези са његовом садржином у целини, а поготово са интегралном верзијом заповести мајора Гавриловића али и у вези са његовом формом (ритуали, стилизоване молитве, застава, маршеви) могуће вишеструке идеолошке манипулације (које нису изостале, али нису биле ни динамичне, ни интензивне).

Глумци Гојко Балетић, Тихомир Арсић и Лепомир Ивковић пред публиком

Од 30. децембра 1981. до 5. октобра 1983, представа „Солунци говоре “ изведена је 125 пута. (Она је, дакле, у току једног месеца испуњавала или једну трећину, или више од тога, целокупног репертоара сцене „Круг 101“).

У гледалишту ове сцене, 101 место постало је, у међувремену, лимитирајући фактор за експанзију једне представе, чији су етички и естетички ресурси фактички у том тренутку били

неисцрпни.

На предлог шефа пропаганде (Александра Радовановића - напомена С. Ж.) „Солунци“ се наизменчно изводе на обема сценама на Тргу Републике (Великој и камерној) што до тада није забележено у репертоарској пракси Народног позориштa.

Просценијум велике бине претвара се стицајем околности у сценски простор, а као гледалиште користе се партер и I ред I галерије (четири стотине места).

Непосредно пред почетак реконстру’кције здања Народног позоришта на Тргу Републике, која је између осталог, предвиђала и рушење анекса зграде у коме се од 1960, налазила Мала сцена а од 1971. Театар „Круг 101“, „Солунци“ су уз велику помпу приказани две стотине педесети пут.

Од сезоне 1986/1987. до сезоне 1989/1990. „Солунци“ су приказивани само на Сцени у Земуну и на гостовањима. На Сцени у Земуну, ансамбл је скромно обележио и тристоту представу.

После реконструкције, на новој камерној сцени Народног позоришта (сада Сцена „Раша Плаовић“) „ Солунци“ су први пут приказани 21. априла 1990. (319. пут) и до 17.12.1991, када је свечано обележена десетогодишњица извођења премијере, приказани још тридесет један пут. Укупно, дакле, три стотине педесет пута.

Осим Крушевца и Врања, „Солунци“ су приказани у Чачку, Лазаревцу, Горњем Милановцу, Тополи, Пожаревцу, Ваљеву, Краљеву, Ивањици, Шапцу, Вршцу, Лозници, Петровцу на Млави, Љубљани, Параћину, Белој Паланци; извођени су такође и у Малом Црнићу, Калишту, Јаши Томићу, чак и у маленом селу Брајковцу у част Чедомира

15

Поповића, старог ратника из тог места. (Осим Слободишта у Крушевцу и фестивала „Дани Боре Станковића“ у Врању, остали фестивали у претходној Југославији игнорисали су „Солунце“).

Политика Експрес, 16. јун 1989.

У историјату Народног позоришта у Београду, много је представа о којима се приче преносе са једне на другу глумачку генерацију; део те легенде је и представа „Солунци говоре“.

Глумци са писцем Антонијем Ђурићем, редитељем Цисаном Мурусидзе, драматургом Миленком Мисаиловићем, сценографом Ерихом Декером, костимографом Љиљаном Орлић и инспицијентом Властимиром Живановићем

О ПИСЦУ

Антоније Ђурић, новинар и публициста, рођен је у Сјеници 1929. године. Гимназију је учио у Ужицу. Објавио је књиге: Солунци говоре - овако је било, Крај Мораве долина наде, За част отаџбине, Судбина ратника,Обавештајац каплар Милоје, Жене солунци говоре, Равногорци говоре, Црвена куга... укупно 20 књига.

Највећи део свога раднога века провео је радећи као новинар у Експрес политици у којој је средином друге половине седамдесетих година двадесетога века почело објављивање његовог фељтона „Солунци говоре“ што је овом листу тада донело велики углед и тираж. Тада је српској јавности први пут, на тај начин, скренута пажња да у српском народу, ту међу њима, живе часни људи, витезови, ратници из Првога светскога рата. После фељтона, Ђурић је објавио и књигу под истим насловом чије се прво издање појавило 1978. године и до сада доживело десет издања. Ђурић се показао као изузетно занимљив писац документарне прозе. Већина његових ликова су постојали, били су живи када су се њихове животне приче појављивале у Ђурићевим књигама. Сви његови ликови се појављују под правим именима, у догађајима који су се заиста десили. Ни речи које они изговарају нису измишљене него су стварно изговорене. Сви његови јунаци су светосавци који делају по принципима видовданске етике. Занимљиво је да Ђурићеви ликови нису сломљени, они су до задњег даха усправни доследни у својим стремљењима. Носилац је ордена „Светог Саве.“ (Из „Православља“)

Патријарх Павле у публици на последњем, 350. извођењу представе

Глумци

17

Чачански глас, 12. март 1982.

Драгиша Витошевић (1935-1987), свестрани стваралац, књижевник и књижевни историчар, оснивач и главни уредник Расковника, врстан познавалац богате традиције српске културе, борац за очување народних обичаја и чистоту српског језика

Посвета Душану Ђоковићу

ИЗ РАЗГОВОРА СА ПИСЦЕМ

Познато је колико сте се истакли својом литературом о солунској борбеној епоси, па сте изјавили: „Солунски ратници јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци - нека свако упита себе“. Шта сад можете рећи о томе?

Да су нам преци били оно што су данас њихови потомци нико се не би чудио - што нас је снашло свашта! Потомци углавном, не личе на своје претке.Али, ми смо имали величанствене очеве и дедове, ми смо имали Србију пуну моралног здравља, снаге и моралне лепоте.

Осим Ваше велике концентрације на одлике и пожртвованост српске војске, непрекидно сте имали у виду особености непријатељске војске и непријатељске политике. У вези с тим, истакли сте да је фелдмаршал Аугуст фон Мекензен чији су топови разорили српску престоницу у јесен 1915. подигао свом храбром противнику - српским војницима, споменик у Кошутњаку. С обзиром на тзв. савремени морал, реците нам још нешто о том војничком моралу?

Ко нас није волео, он нас је 19

поштовао. Жалећи, што мали српски народ није савезник немачком цару Вилхелму II, он је рекао: „Учинићу том народу велику част - послаћу на српски фронт фелдмаршала Мекензена који овако говори својим војницима: хероји, ви не идете ни на руски, ни на италијански, ни на француски фронт, ви идете против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви идете на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам тај мали народ не помрачи славу и досадашње успехе славне немачке армије.

Како је на ово узвратио легендарни мајор Гавриловић, остало је у записима. Поносити се својим прецима, а не бити их достојан, чин је вредан само презрења. На коленима се може само у историју бешчашћа.“

Познато је да су ликови у Вашим књигама истовремено и реалне личности и „светли узори праведне борбености“. Шта Вам је у стваралачком поступку представљало највеће проблеме?

Управо, то: да измирим те околности које сте сами истакли. Бити „реална

личност у праведној борбености“ својство је врхунске истинољубивости, пожртвовања и надљудске истрајности а то за писца значи при компоновању драмског облика, увиђати реално у идеалном и обратно.

Шта бисте данас рекли о својим утисцима, после првог извођења представе „Солунци говоре“ у Народном позоришту у Београду, пре 33 године?

Нисам знао да ће представа ући у историју а редитељка, та племенита и одважна Грузинка, Цисана Мурусидзе у многа српска срца.

А Солунци су, тада, извојевали још једну победу, победу над заборавом. Слава припада српским јунацима који су бранили и одбранили своју отаџбину и који никад нису прешли преко туђе границе. Данас ова позоришна историја, поново, излази пред рефлекторе (иако је један велики глумац јавно тражио да се представа забрани), захваљујући челницима две Академије уметности - Душану Ђоковићу Ph.D. и др Луки Кецману.

Ваш народ је гостољубив. У села човек не може доћи а да не нађе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају, онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника. (Арчибалд Рајс, Чујте Срби)

Разговор водила Сања Живановић

Плакат 200. представе

20

О РЕДИТЕЉУ

Цисана Мурусидзе, рођена је у главном граду Грузије, Тбилисију, где је завршила гимназију. Године 1965. дипломирала је режију, с одличним успехом, у Москви на ГИТС-у (Државна позоришна академија).

Од 1967. до 1970. године ради као стални редитељ у Црногорском народном позоришту у Титограду. У том периоду остварила је бројне значајне представе, једнако запажене у критичарским круговима и у публици. Неке од тих представа су: „Хладан туш“ В. Мајковског (Децембарска награда), „Лисистрата“ Аристофана, „Сребрно уже Ђ. Лебовића“, „Опера за три гроша“ Б. Брехта и „Дом Бернарде Албе“ Ф. Г. Лорке.

Од 1970. године ради као стални редитељ у Народном позоришту у Београду. Из мноштва остварених представа треба издвојити: „Три сестре“ А. П. Чехова (1969), „Бекство“ М. Булгакова (1972), „Кандида“ Б. Шоа (1973), „Туђа жена и муж под креветом“ Ф. М. Достојевског (Награда Народног позоришта 1977), „Невоље због памети“ А. Грибоједева (1979), „Солунци говоре“ А. Ђурића (Награда Народног позоришта за 1982. годину; представа се одржала на репертоару 10 година и доживела 350 извођења), „Месец дана на селу“ И. Тургењева (1993).

Треба посебно поменути представу „Косовска хроника“ Р. Ђурђевића, у драматизацији Жарка Команина, која је изабрана у осам најбољих представа 1988. године. (За режију ове представе Цисана Мурусидзе је била предложена за Октобарску награду града Београда).

Од септембра 1999. до децембра 2000. године била је директор Драме Народног позоришта у Београду. Носилац је Ордена „Светог Саве”. Плакат 250. представе (илустрација Ерих Декер)

21

ИЗ РАЗГОВОРА СА РЕДИТЕЉЕМ била камерна, по жанру документарна, а по естетици реалистична али, јер се као документ може да подигне до нивоа универзалности и у томе квалитету може бити тајна њеног трајања. То се и догодило, представа је играна 350 пута, по градовима широм Србије и публика ју је стварно, изузетно дочекивала. То је била последица тог апсурда.

Има различитих писаца који се у једном слажу: да они не траже теме о којима пишу већ да теме њих налазе. Да ли се, по Вашем мишљењу, таква околност може применити и на редитеље и њихово стварање? Сећате ли се како су Солунци стигли до Вас?

Сећам се мучног почетка, те далеке 1981. директорка Драме, Вида Огњеновић, режију је поверила једном младом редитељу који је, убрзо, донео концепт, у изразитој супротности са пишчевим идејама. Понуђено је другом редитељу који је после двонедељног размишљања одустао због кратког времена. Ја сам била трећа, иако као редитељ куће са статусом сталног члана Драме, нисам, искрено речено, ни била у позицији да бирам или одбијам.

Најзад, на предлог Велимира Лукића, управника Народног позоришта, прихватам режију и наглашавам да је тема о Солунцима изузетно значајна. Уједно сам изразила чуђење што је баш мене са статусом стално настањеног странца „изабрала тема“ поред толиких српских редитеља, на шта је драматург М. Мисаиловић духовито добацио: „У позоришту чешће од логике побеђује апсурд!“ Тај апсурд је и пресудио!

Представа би по својој димензији

С обзиром на велики успех који је представа „Солунци говоре“ постигла дејствујући, естетским и етичким средствима при суочавању публике са историјским чињеницама које су део нашег духовног наслеђа, (и у том смислу то суочавање било је освешћавајуће), да ли сте, под притиском већ постигнутог првог успеха, имали неке дилеме око прихватања садашње нове режије комада „Солунци говоре“, са младим глумцима - децом другачијег времена?

Рад на овим „новим“ „Солунцима“ почео је празнично, на дан Светог Саве под изоштреном пажњом јавности: два председника - Томислав Николић и Милорад Додик присуствовали су првој проби; тако започиње и сарадња две Академије уметности, из два града Београда и Бањалуке. Ова околност додатно појачава интензитет мојих 22

редитељских изазова. Али прихватајући предлог да поново режирам документарну драму Антонија Ђурића, била сам свесна могућих замки које би собом носио овај нови пројекат.

Прво, морала сам да смислим начин да избегнем судбину тзв. прикладних представа које обележавају разне датуме и тиме постају кандидати за једнократну употребу.

Друго, моја дилема је била како мотивисати младу генерацију која живи под притиском глобализације и у општој кризи духовних вредности да аутентично, из свог бића, проговори о некадашњим највећим жртвама које један народ може да поднесе, часно се бранећи и освајајући витешку победу. Или, једноставно речено, како редитељски помоћи овој новој, младој глумачкој генерацији да на одговарајући, уметнички начин, сведочи о својим славним прецима.

Трећа препрека, била ми је стрепња да не нарушим успомену на прво сценско извођење Солунаца од пре 33 године, која већ, може се рећи, припада златном фонду историје Народног позоришта у Београду.

Кад све саберем, вагајући разлоге за и против, ипак сам одлучила да прихватим изазов, (иако је рационалних разлога било мало). Можда је томе, опет, 23

кумовао неки апсурд.

Шта бисте Ви могли да издвојите из сећања кад је реч о публици, о њеном доживљају представe на почетку тих осамдесетих година и шта очекујете од рецепције данашње публике?

Лакше је било пре 33 године узбудити публику која је после Титове смрти, иако још увек ошамућена, полако излазила из комунистичког мамурлука. Ту публику, до суза су доводиле поједине сцене, као што је на пример, први пут у комунистичкој Југославији, изоворенa чувенa заповест мајора Драгутина Гавриловића, који се завршавао ускликом: „Живео Краљ! Живео Београд!“ Или: појављивање православног свештеника и његово аутентично појање, изношење Бадњака уз обред певања Божићног јекетнија.

Са дивљењем и запрепаштењем, тадашња публика је сазнала о легендарној Милунки Савић, о српској Јованки Орлеанки чија су херојска дела прећуткивана. Фасцинантно је било само набрајање свих одликовања које је она добила.

Аутор Антоније Ђурић пише о њој: „Милунка... Пред њом су били постројени пукови. У славу њеног имена подизане су заставе. Њене младалачке груди красе највећа српска и француска одликовања: две Карађорђеве звезде са мачевима, два

и аутентичне мисли наћи свој пут до гледалаца представе.

Ордена легије части, француски Ратни крст са златном палмом, две Обилићеве медаље, Албанска споменица... И пре завршетка рата била је легенда...“

Првом извођењу представе о Солунцима, посебан печат дало је присуство тих старих ратника у публици чија су казивања говорили глумци. Међу присутним Солунцима били су и проф. Тадија Пејовић, Милан Гвозденовић, Чедомир Поповић, Сава Микић...

Посебно морам да истакнем велики допринос Српске православне цркве у афирмацији те представе. Представу „Солунци говоре“ гледао је почивши Патријарх Герман (који је тим чином измирио две велике и значајне институције: Српску православну цркву и Народно позориште у Београду међу којима је постојао сукоб 20-тих година због извођене представе Наход Симеон); „Солунцима“ је велику подршку дао и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Ту представу, више пута су одгледали: Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Милић од Maчве, Момо Капор и многе друге значајне личности.

На опроштајној представи (17.12.1991) био је присутан и почивши Патријарх Павле.

Што се тиче данашње публике, верујем да ће, упркос томе што нам је ново технолошко доба унело извесну пометњу у свест, аутентичне емоције

Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд! (Говор мајора Гавриловића на Дунавском кеју, 7. октобар 1915)

Можете ли нам рећи у каквој атмосфери млади глумци ишчекују премијеру?

Млади глумци из Бањалуке и Београда, схватили су лепоту и часног и креативног терета и спремни су да у име своје генерације достојанствено и с љубављу говоре о величанственој борби свога народа за слободу, што је, заправо и императив сваког народа. Разговор водила Сања Живановић

24

БРАНКА ЗОРИЋ ВАСОВИЋ, глумица (Од укупно 350 изведених представа „Солунци говоре“, она је запажено тумачила лик Милунке Савић у 300 представа)

Првакиња Народног позоришта у Београду. Одиграла преко педесет значајних и насловних улога у позоришту. Неке од главних улога одиграних на Великој сцени нациoналног театра: у представама: „Мера за меру“, „Зимска бајка“, „Ричард III“, „Хамлет“ (Шекспир); „Мртва краљица“ (Монтерлан); „Коломба“ (Ануј); „Подвала“, „Покојник“ (Нушић); „Мајка храброст“ (Брехт); „Село Степанчиково“, „Туђа жена и муж под креветом“ (Достојевски); „Деца сунца“, „На дну“ (Горки); „Солунци говоре“ (Ђурић); „Месец дана на селу“ (Тургењев) и многе друге.

Добитник је Плакете Народног позоришта која се додељује као највеће признање Народног позоришта за целокупни уметнички допринос. Добитник je Печата и више годишњих награда Народног позоришта.

Имала сам срећу да ме велики редитељ Цисана Мурусидзе позове да играм Милунку Савић у њеној култној представи „Солунци говоре“. Дан премијере... У првом реду гледалишта преживели Солунци-ратници искићени ордењем и медаљама француске, енглеске, руске и српске војске. Предивна слика, узбуђујућа! Кад сам стала на сцену и изговорила Милункине речи, из првог реда један од ратника узвикнуо је: Ево и наше Милунке! Тог тренутка емоције су се спојиле, осетила сам публику како живи и дише заједно са нама на сцени. Тај осећај сваки глумац чезне да доживи. Помисао на Милунку Савић, ту чудесну, неустаршиву, поносну и племениту жену неизмерно обогаћује и храбри. Милунка је и даље дубоко у мојој души. Кад год је у животу тешко, ја се сетим реченице коју су изговарали ти достојанствени ратници на фронту, у рововима: „Кад може Милунка, морамо и ми!“

Бранка Зорић Васовић као Милунка Савић

25

ДУШАН ЂОКОВИЋ, председник Академије уметности у Београду

Оснивач је прве приватне Академије уметности у Београду 1995. године која је стасала у репрезентативну установу са студијским програмима глуме, драматургије, филмске и телевизијске режије, камере, монтаже, дизајна звука и музичке продукције, фотографије, сликарства, адвертајзинга и дизајна и продукције у уметности и медијима, са 320 студената и 108 професора и сарадника. Врши функцију председника ове високообразовне установе, а сада је и председник њеног Савета. Поред тога бави се непосредно продукцијом и промоцијом младих аутора који су школовани у овој Академији. Добитник је више значајних награда и признања: • Почасни докторат Универзитета „Банатул“, Румунија, 1996.

• Повеља слободе Културно-просветне заједнице Београда, 2000.

• Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, 2000.

• Уписан је у Златну књигу Руске државне Академије словенске културе 2001.

• Награда Руског центра за међународну научну и културну сарадњу, за велики допринос унапређењу руско-јутословенских односа и у вези са обележавањем 70. годишњице првог лета човека у космос Јурија Гагарина, 2001.

• Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије, за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору, 2004.

• Почасно одликовање Росзарубежцентра „За допринос у ширењу пријатељства“ и развоју свестраних веза са Руском Федерацијом, учвршћивање међународног ауторитета Руске Федерације, пропаганду духовних традиција и достигнућа из области науке, културе и уметности, 2005.

• Златни беочуг Културно-просветне заједнице Београда, за трајни допринос култури Београда, 2008.

• Плакета и диплома Печат Народног позоришта у Београду за 2011. годину поводом посебног доприноса животу и раду Народног позоришта.

• Орден „Светог Саве“ доделио му је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве на предлог Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, 11. априла 2013. године • Златни витез за дугогодишње учешће на међународним филмским фестивалима “Златни витез” у Русији, маја 2013. године • Повеља Уметничке галерије „Радионица душе“ за дугогодишњу успешну сарадњу, децембра 2013. године

Члан је Европске филмске академије (European Film Academy e. V.) од јула 2013. године. Оснивач је Фондације „Милан Ђоковић“ коју је установио 2005. ради неговања имена и дела свог оца, Милана Ђоковића, књижевникa и драмског писца, директора Драме Народног позоришта и управника Југословенског драмског позоришта у Београду. Фондација “Милан Ђоковић” ради на унапређењу културе, просвете и науке и помагању стваралаштва студената и последипломаца.

26

ПРЕМИЈЕРА У

Редитељ Ц. Мурусидзе са глумцима

Сценографија: Драган Стојков, академски сликар

БАЊА ЛУЦИ

М. Додик и Д. Ђоковић

Милорад Додик, председник Републике Српске: Поносан сам и дирнут. Честитам свима. Ова представа, требало би да постане део образовања у школама Републике Српске и Србије. Са председником Србије Томиславом Николићем договорио сам се да заједно будемо покровитељи. Такав је план. Желимо да овај комад на најбољи могући начин пробуди свест младих људи о историјским догађајима.

Press RS, 8. април 2014.

„Солунци у Српској”,

Новости, 8. април 2014.

У публици: Јасмина Митровић Марић, Жељка Цвијановић, Милорад Додик, Небојша Радмановић и Рајко Кузмановић

АКАДЕМИЈА УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

Академија уметности у Београду почела је са радом 1995. године, визијом да доминанта њене високошколске образовне делатности буде уметност, у најширем смислу те речи. Академија ужива дводеценијски углед високошколске институције која своје студенте припрема за глобални свет професионализоване уметности.

Академија уметности у Београду посвећена је како уметничком развоју, тако и развоју истраживачког рада. Доказ за то је поновна успешна акредитација за научно-истраживачку делатност од надлежног Министарства просвете, науке и технолошког развоја 2013. године. Академија је доказала да успешно остварује своју визију и тиме што је била прва високообразовна установа у Србији из поља уметности, акредитована по новом Закону о високом образовању 2009. године и добила Дозволу за рад Министарства просвете Србије, 2010. године.

Позивајући се на потврђивање аутентичних талената, Академија уметности у Београду омогућава четворогодишње основне академске студије у области Драмских и аудиовизуелних уметности и Интердисциплинарних области у уметности: глуме, музичке продукције и дизајна звука, филмске и ТВ режије и монтаже, продукције у уметности и медијима и фотографије и камере, као и једногодишње мастер академске студије креирање имиџа у уметности и медијима.

По узору на елитне уметничке академије широм света, Академија уметности у Београду својим студентима омугућује максимално испољавање способности и талената, као и развијање личних интересовања и иницијатива за реализацију различитих уметничких задатака, праћених најбољим менторима и педагозима. То су само неки од разлога који су омогућили да студенти Академије током свог школовања са успехом наступају на сценама наших најугледнијих театара, снимају, режирају

29

и монтирају игране, документарне филмове и телевизијске емисије, радио-драме, да се њихови драмски текстови изводе на позоришним сценама и бивају уврштени у редовне репертоаре водећих српских позоришта, да њихова фотографска остварења буду изложена у угледним галеријама и красе промотивне материјале најзначајнијих домаћих и светских компанија, да пројектима на којима раде обезбеде неопходна средства, људство, реквизите, технику и постану велики продуценти ...

На прагу треће деценије на Академији уметности у Београду дипломирало је преко 850 студената који се углавном баве занимањима које су студирали, а у току свог школовања освојили су и велики број домаћих и међународних награда и признања.

Културно-просветна заједница Србије доделила је Академији уметности у Београду Вукову награду за 2008. годину, за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору. Академија уметности добитник је и Златног беочуга Културно-просветне заједнице Београда, 2001. године, за трајни допринос култури Београда.

УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ АКАДЕМИЈА УМЕТНОСТИ

Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци основана је 1998. године. Потреба за оваквом једном високошколском установом била је вишедеценијска и суштинска. Велика концентрација заинтересованих младих људи за умјетничке категорије, као и огроман недостатак школованих глумаца, сликара и музичара, били су довољан повод једном броју професораумјетника, прије свега професору Милораду Кењаловићу, професору доктору Миљку Шиндићу и професору Љубомиру Гајић, да реализују постављени циљ: основати Академију умјетности. Користећи искуства и моделе новосадске Академије уметности и Факултета драмских уметности у Београду, настала је наша Академија, коју су чинили првобитно одсјеци, а данас три студијска програма – драмске умјетности, музичка умјетност и ликовне умјетности.

Просторни, кадровски и финансијски проблеми који су обиљежили прве године рада и постојања, нису били препрека да се врло брзо дође до изузетних резултата, како у домаћим тако и у европским оквирима. Уз огроман напор и изузетне способности руководећих људи Академије, дошло се до адекватног простора за извођење наставе, врхунских кадрова из кључних умјетничких области и редовног финансирања, са посебним акцентом на улагање

у младе кадрове који своју будућност виде на нашој Академији.

У протеклим годинама постојања остварени су резултати којима би се поносила и институција са далеко дужим стажом него што је наша. Прије свега смо поносни на резултате које су постигли наши студенти. Њихово учешће у умјетничком, културном и јавном животу Бањалуке и Републике Српске је суштинско и из основа је промјенило општу културолошку климу. Носиоци репертоара позоришних кућа су наши студенти или пак они који су већ дипломирали; зидове галерија и музеја красе слике академских ликовних стваралаца, а музички живот је у потпуности креиран од стране изузетних музичара. Свако учешће студената на неком од Фестивала у окружењу и Европи овјенчан је наградама. Списак је импозантан и заузео би пуно простора у овом представљању наше умјетничке куће.

С поносом, такође, истичемо активно учешће у ревитализацији умјетничког и културног живота у Босни и Херцеговини, гдје представљамо битну спону у повезивању прекинутих нити након дешавања на овим просторима. Свакако да је на првом мјесту сарадња са сродним високошколским установама из Федерације БиХ, смотрама и фестивалима који поново окупљају умјетнике из Босне и Херцеговине, али и сопствене продукције и организације манифестација које надрастају локалне оквире.

Данас радимо у објектима који задовољавају умјетничке потребе на укупној површини од готово 4.000 квадратних метара. Опремљени смо техником која у потпуности прати савремене токове и способни смо да комуницирамо са читавим свијетом. Наставни кадар је готово идеалног споја јер га чине искусни и провјерени професори, али и они млађи који већ сада равноправно стасавају уз њих. Отуд и изванредна комуникација са студентима.

30

ГЛУМЦИ

Саша Симовић

Срђа Бјелогрлић

Марија Ђајић

Иван Перковић

Дарко Ивић

Стефан Ковачевић

Фотографије са пробе

Данило Керкез

За издавача ДУШАН ЂОКОВИЋ Главни уредник, лектор и коректор др САЊА ЖИВАНОВИЋ Технички уредник и графички дизајнер МАРИНА БУБНИЋ Текстове за програм приложили МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ и ДУШАН БАБАЦ Дизајнер плаката и корица програма САЊА СТОЈКОВ

Фото

ТАМАРА АНТОНОВИЋ Штампа

Штампарија издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке Тираж 2000 Пријатељи пројекта

и медијски спонзори